Donato Karizi

GOSPODAR SENKI

Naslov originala: IL MAESTRO DELLE OMBRE

Antoniju, mom sinu.

Suštini mog bića I mom bogatstvu

 Leta gospodnjeg 1521. Devet godina pre smrti papa Lav X izdao je papsku poslanicu koja
sadrži jednu svečanu obavezu.

Rim ne sme 'nikada, nikada, nikada' da ostane u mraku.

Papa naređuje da ulice, crkve i zgrade uvek budu osvetljene noću. Lampama ne sme da
nedostaje ulja, a u skladištima ni iz kog razloga ne smeju biti potrošene zalihe sveća.

Papino naređenje poštovano je više od trista godina. Ipak, krajem devetnaestog veka,
nakon pronalaska električne struje, propis sadržan u papskoj poslanici postao je suvišan.

Istoričari i teolozi dugo su se pitali koji su razlozi naterali Lava X da izda takvo
naređenje. Vekovima su bile na delu najrazličitije, ponekad vrlo maštovite teorije. Ali nikada se
nije došlo do pravog objašnjenja.

Ipak, papska poslanica nikada nije povučena i dan-danas mrak koji je pao na Rim ostaje
nerešena misterija.
ZORA
 1

Nestanak električne energije predviđen je za sedam sati i četrdeset jedan minut ujutro. Od
tog trenutka Rim če zapasti u novi srednji vek.
Izuzetan nalet nevremena sručio se na grad i traje već skoro sedamdeset dva sata. Živi se
u neprekidnim nevoljama, sa provalama oblaka i naletima vetra jačim od petnaest metara u
sekundi.
Udar groma pokvario je jednu od četiri centrale koje su obezbeđivale snabdevanje
električnom energijom. Kao u domino efektu, havarija se proširila na ostale tri i dovela ih u stanje
opasnog preopterećenja.
Da bi se popravio kvar, bilo je neophodno prekinuti snabdevanje električnom energijom
dvadeset četiri časa.
Nestanak struje najavljen je stanovništvu prethodne večeri vrlo kratkim saopštenjem.
Vlasti su obezbedile da stručne službe rade brzo, kako bi sve vratile u normalu u obećanom roku.
Ali zbog nedostatka električne energije, prestaće sve komunikacije. Neće biti nikakvih
telefonskih linija, interneta, mobilnih telefona. Nikakvog radija, ni televizije.
Potpuno tehnološko poništenje. I to baš usred nepredviđenih meteoroloških okolnosti.
U sedam i trideset, kada je ostalo samo još nekoliko minuta do isključenja struje, Matilda
Fraj bila je u kuhinji i upravo je prala šoljicu iz koje je ispila prvu jutarnju kafu. Stavi je na policu
i uze upaljenu cigaretu koja je gotovo visila na ivici mermerne sudopere. Otkri žućkasti kolut na
mestu na kojem ju je položila i ostade zagledana u njega neko vreme.
Ponekad se gledanjem u najbeznačajnije stvari pronalazi neočekivani mir.
Matilda je na taj način pronalazila utočište, beg od sopstvenih misli, bilo da se radilo o
savijenom uglu stranice nekog časopisa, o samoj ivici nekog malo rašivenog mesta, o
kondenzovanoj kapljici koja klizi niza zid. Ali mir nikada nije trajao dovoljno dugo i kada bi
kapljicu prosušila pogledom, njen demon dolazio je da je podseti na teskobni pakao u kom je bila
zarobljena, da joj ne dozvoli da ga se ikada oslobodi.
Ne smem da umrem. Ne još, reče u sebi. Ali to je toliko želela.
Matildino lice opet se stvrdnu. Prinese usnama cigaretu i povuče dugačak dim. Onda
zabaci glavu unazad i, gledajući u plafon, izbaci iz sebe oblak belog dima, a zajedno sa njim i svu
svoju frustraciju. Nekada je bila lepa. Ali se onda zapustila, što bi rekla njena majka, i sa samo
trideset šest godina ostala nepovratno usamljena žena. Niko ne bi mogao da zamisli da je nekada
bila devojka. Ono što su ljudi videli – kada bi došli u priliku da je vide – bila je jedna još
premlada starica.
Sat na zidu pokazivao je sedam i trideset dva.
Matilda izvuče stolicu ispod stola i sede na nju, privuče sebi daljinski upravljač televizora,
kutiju kamela i limenu pepeljaru. Iskoristi opušak cigarete koju je držala u ruci da njime zapali
narednu.
I pogleda pravo ispred sebe.
„Trebalo bi…“ Zatim zastade. „Trebalo bi da te odvedem kod frizera, da ti skrati kosu“,
reče zatim u jednom dahu, ozbiljna. „Da, predugačka ti je sa strane“, i pokaza tačno na jednu
tačku, za trenutak ispružajući ruku. „I ova šiška na čelu mi se više ne sviđa.“ Klimnu glavom, kao
da želi da potvrdi da je to prava stvar koju treba uraditi. „Da, idemo sutra, posle vrtića.“ Zaćuta,
ali ne skrenu pogled.
Bila je zagledana u vrata kuhinje.
Na pragu nije bilo nikoga, ali su na zidu, pored ivice drvenog okvira, stajale neke oznake,
njih dvadesetak. Svaka oznaka u različitoj boji i svaka je nosila datum.
 Poslednja na vrhu bila je zelena, a pored nje zapisano: „103 cm – 22. maj“.
Matilda se odjednom povrati iz učmalosti, kao da se oslobodila čarolije. Pošto se vratila u
stvarnost, zgrabi daljinski upravljač i usmeri ga prema televizoru koji je stajao na kuhinjskom
ormanu.
Na ekranu se pojavi zgodna plavuša u kostimu puder-roze boje, snimljena do poprsja.
Ispod nje, na pokretnoj traci, natpis: „Izuzetne mere za grad Rim, na snazi od 7 sati i 41 minut 23.
februara, do završetka planiranog nestanka struje.“ Spikerka je spokojnim i umirujućim glasom
čitala saopštenje, gledajući u pravcu televizijske kamere. „Da bi se izbegli incidenti, vlasti su
naredile potpunu blokadu saobraćaja. Neće biti moguće kretanje niti udaljavanje iz grada.
Podsećamo vas na to da aerodromi i železničke stanice nisu u funkciji još od juče zbog
nevremena. Građanima se preporučuje da ostanu u svojim stanovima. Ponavljam: zbog vaše
bezbednosti i bezbednosti vama dragih osoba, ne pokušavajte da napuštate grad.“
Matilda pomisli da ionako nema više nikoga, niti ima neko drugo mesto na koje bi mogla
da ode.
„Danju izlazite samo ako je to neophodno. U slučaju potrebe, istaknite beli čaršav na
prozor, tako da službe za pružanje pomoći, koje će neprestano kružiti ulicama, mogu da vam
priteknu u pomoć. Podsećamo vas da će noću biti obavezno poštovanje policijskog časa koji će
stupiti na snagu sat pre sumraka. Od tog trenutka biće obustavljene neke individualne slobode.“
Spokojni glas i srdačno držanje spikerke trebalo je da doprinesu da čitava stvar deluje
umirujuće, pomisli Matilda, ali je upravo to izazivalo suprotan efekat. Bilo je u tom njenom
držanju nečeg grotesknog i zabrinjavajućeg. Kao u osmehu na licu stjuardese u avionu koji je
upravo počeo da pada.
„Policijske snage čuvaće gradske četvrti i imaće široka ovlašćenja da obezbede javni red i
suzbiju krivična dela: agenti su ovlašćeni da pristupe hapšenju na osnovu i najmanje sumnje.
Počinioci zločina dok traje mrak biće direktno procesirani i najstrože osuđeni. Ipak, vlasti vam
savetuju da se dobro zatvorite u kućama i preduzmete mere opreza, kako biste sprečili nepoznate
i zlonamerne da priđu vašim stanovima.“
Dok je spikerka izgovarala tu rečenicu, Matilda Fraj odjednom se sledi i sva se skupi u
ramenima.
Plavokosa spikerka odloži papire na sto ispred sebe i pogleda pravo u kameru. „Sigurni u
vašu saradnju, ponovo ćemo vam se obratiti izveštajem koji će uslediti nakon završetka
vanrednog stanja, kroz dvadeset četiri sata od sada. Kroz nekoliko sekundi zvuk sirena najaviće
predstojeći nestanak električne energije i obustavljanje svih veza. Odmah nakon toga stupice na
snagu vanredne mere i planirani nestanak struje zvanično će započeti.“ Spikerka ne pozdravi
gledaoce, već samo uputi nemi osmeh u objektiv. Onda se na ekranu umesto njenog lica pojavi
natpis „Kraj emitovanja programa“.
Baš u tom trenutku napolju poče da se razleže moćni zvuk sirena.
Matilda pogleda kroz prozor. Napolju je bio dan, mada je nevreme zatamnelo nebo i
delovalo je da je pao mrak. Plafonjera u kuhinji bila je upaljena, ali to svetlo nije bilo dovoljno da
uteši ženu koja poče pogledom da fiksira sijalicu, u očekivanju da se svakog trenutka ugasi. Ali
to se još nije dogodilo. Kiša nije prestajala da pada, a sekunde su se razvukle u nepodnošljivu
večnost. Matilda opet pogleda na zidni sat. Sedam i trideset osam. Ne, neće uspeti da sačeka.
Morala je da ućutka te proklete sirene koje su joj probijale mozak. Zgnječi drugu cigaretu u
pepeljari, ustade od stola i priđe starom mikseru koji nije koristila godinama, ali koji je
neobjašnjivo ostao uključen u utičnicu. Uključi ga. Onda dođe red na toster, na kojem pritisnu
oba prekidača, pa onda uključi i tajmer. Zatim uključi aspirator iznad šporeta, mašinu za pranje
veša, mašinu za pranje posuđa. Bez vidljivog razloga, širom otvori i vrata frižidera. Najzad
uključi i radio koji je držala pored sudopere, a koji je uvek bio namešten na stanicu sa klasičnom
muzikom. Bah je očajnički pokušavao da se izbori sa kakofonijom zvukova, ali je na kraju
podlegao. Tako, nakon što je stavila u funkciju sve kuhinjske aparate i uključila sve lampe,
Matilda Fraj ponovo sede na stolicu, sa namerom da ispuši još jednu cigaretu u nizu. Ponovo se
zagleda u zidni sat, očekujući da dovrši otkucavanje pre mraka i tišine.
Dok je kazaljka s naporom otkucavala sekunde, zazvoni telefon.
Matilda pogleda u aparat, sva prestrašena. Bio je to jedini zvuk koji nije ona sama
izazvala. Već godinama nije nikoga poznavala i niko se nije bavio njome. Štaviše, kada dobro
razmisli, ta naprava ne bi ni trebalo da bude u kući, u tom njenom gnezdu prisilne usamljenosti.
U dobrovoljnom zatvoru stvorio se jedan otvor. Zvonjava telefona delovala je kao mešavina buke
i urlika i izgledalo je kao da je neko doziva po imenu. Matilda je imala dve mogućnosti: da
sačeka da nestanak struje ubrzo stavi tačku na njeno mučenje, ili da to uradi ona sama, tako što će
se javiti na telefon.
Niko me godinama više ne poziva telefonom. Niko nema moj broj.

Nije to bila obična radoznalost koja ju je naterala da se osloni na noge i ustane sa stolice.
Bilo je to predosećanje. Kada je podigla slušalicu starog digitalnog aparata, bilo je potrebno malo
više vremena da njena ruka prinese slušalicu uvetu, dok je neprimetno drhtala. Pre nego što je
mogla bilo šta da kaže, Matilda začu kratko električno pražnjenje, nešto poput smetnje na vezi.
Onda, usred tog piskavog i neprijatnog krčanja, začu glas.
Glas nekog deteta.
„Mama…“, reče, i zaledi je. „Mama! Mama! Dođi po mene, mama!“, preklinjalo je
užasnuto.
Naučila ga je da zapamti kućni broj telefona još prvog dana boravka u vrtiću. Bila je
sigurna da mu je lakše da zapamti taj broj, nego broj mobilnog telefona. U glavi joj se vrati
scena: kako sedi za stolom u istoj ovoj kuhinji i upravo završava doručak – mleko, keks i
marmeladu od grožđa. Matilda je na kolenima ispred njega i vezuje mu pertle na cipelicama.
Njen sin za to vreme ponavlja brojeve redom, a ona čini to isto, ali jedva čujno, da mu ne bi
previše pomagala. Htela je da bude sigurna da ga je dobro upamtio.
Ta slika iz prošlosti nestade isto tako kako se i pojavila. Matilda Fraj ponovo se prebacila
u sadašnjost, šokirana, ali je konačno uspela nešto da kaže:
„Tobija…“, prinese ruku uvetu, zato što ju je buka aparata za domaćinstvo koja se čula
svuda okolo sprečavala da dobro čuje.
„Nemoj da me ostavljaš ovde! Ne ostavljaj me samog!“ Opet krčanje, smetnje na vezi.
„Ovde sam“, reče glas sa druge strane žice. „Ja sam…“
Onda najpre prestadoše šumovi. Svetla u kuhinji pogasiše se istovremeno. Oštrica senke
sruči se na predmete koji odjednom postadoše nepomični.
Matilda tek tada postade svesna da je i telefonska slušalica postala beživotna.
Tišina koju je ispuštala bila je neprirodna, kao da nikada nije proizvela nijedan zvuk, kao
da je ono što je upravo čula bio samo plod njene mašte, ili ludila.
Matilda je sada jače drhtala i nije mogla to da zaustavi. Onda opet pogleda u zidni sat.
Tačno sedam i četrdeset jedan.
 2

U sedam i četrdeset jedan sirene prestadoše da odjekuju.

Ali svi će se sećati samog trenutka početka planiranog nestanka struje, ne po
istovremenom mrtvilu električnih aparata – decenije tehnološkog napretka nestale u samo jednom
trenutku – niti po iznenadnom prekidu veza i klaustrofobičnoj izolaciji koja je potom usledila,
nego po nestvarnoj i nepoznatoj tišini koja se kao utvara pojavila iz prošlosti. Mir na koji nijedan
stanovnik Pdma nije navikao i koji je postao još neprijatniji zbog jednoličnog pljuštanja kiše.
Pa ipak, baš ta iznenadna tišina povrati ga u život.
Izroni iz dubine sna bez disanja, u očajničkoj potrazi za daškom vazduha. Bila su mu
potrebna tri pokušaja da barem malo kiseonika uvuče u pluća. Nije to bilo obično spavanje,
izgubio je svest i počeo je da se davi u sebi. Ali kada otvori oči, shvati da je okružen novom
pomrčinom.
Slep sam.

Možda je teško disao zbog položaja tela. Ležao je ničice i obe ruke bile su mu vezane iza
leda, zglobovi kao stegnuti hladnim kleštima. Lisice? Prvo što čovek u takvoj prilici uradi jeste
da pokuša da se podigne, klekne na kolena i stavi tačku na teške muke zbog nedostatka vazduha.
Oseti kako mu mišići škripe, a udovi s mukom počinju da se pokreću. Bila je to teška i naporna
operacija.
Go sam. Boli me grudni koš.

Kiseonik opet poče da mu napaja mozak, a svetle tačkice zaigraše mu u vidnom polju. Ne,
nije izgubio vid: ono što se nalazilo oko njega govorilo mu je da je izronio ni iz čega.
Gde se nalazim? Ko sam?

Oseti se izgubljeno. Potpuni mrak bio je napolju, ali i u njemu samom. Ko sam, gde sam?
Osim dobovanja kiše koje se čulo u daljini, jedini orijentir bio je miris. Mesto je smrdelo.
Na ustajalu vodu, ali isto tako i na nešto drugo. Na smrt.
Bio je prozebao i počeo je da kašlje. Iznenadi ga tutnjava. Nastavi da kašlje i da osluškuje,
računajući koliko je vremena potrebno da eho povrati zvuk. U očaju iskoristi svoj glas kao
lokator, da sazna koliki je prostor u kom se nalazi. Ponovi eksperiment, oslonivši se na kolena,
okrećući se oko sebe. To nije bilo dovoljno. Onda udari leđima i pokuša da se uspravi. Prvi put
pade na bok. Ponovo pokuša uz najveći oprez i onda shvati da je uspeo.
Zagazio je nogama u nekakvu ljigavu i vlažnu kašu, ali je ispod nje mogao da oseti i masu
od tvrdog kamena, sigurno obrađenog. Činjenica da nije u nekoj jami u zemlji malo ga ohrabri.
Zato što se iz jame ne može pobeći. Iz neke zgrade može. Uvek postoji ulaz, a, saglasno tome, i
izlaz.
Sa namerom da ga pronađe po svaku cenu, krenu napred po mraku. Pod je bio neravan, ali
je on ipak uspevao da održi ravnotežu. Nadajući se da nikakva prepreka ne može da ga spreči dok
hoda, nastavi da se kreće napred bez previše opreza, u očekivanju da će naići na zid. Pošto nije
mogao da ispruži ruke ispred sebe, morao je da se pomiri sa sudbinom da će udariti u njega.
Udar, mada blag, opet mu izazva onaj osećaj pritiska u grudima. Udahnu i sačeka da
prođe.
Onda prisloni levi obraz uza zid. Na sam dodir odmah oseti nešto glatko. Nešto poput
vulkanske stene. Odluči da nastavi da se trljanjem vuče duž te površine, sve dok ne pronađe neka
vrata ili otvor. Napravi prvi korak, ali ga kamena izbočina natera da se spotakne i izazva mu oštar
bol u prstima na nogama. Poželeo je da je šutne, i to više iz besa nego što ga je stvarno zabolelo,
ali se uzdrža i nastavi sa najvećim mogućim oprezom. Kako se malo-pomalo vukao napred, sve
više je sticao predstavu o ambijentu u kom se nalazio. Otkri da nema oštrih ivica koje bi
prekinule njegovo kretanje. Nalazio se u kružnoj prostoriji.
Materijal koji je korišćen za njenu izgradnju bile su kamene ploče naslagane jedna preko
druge, što ga navede na pomisao na nešto mnogo staro. Najpre nije pretpostavio da je toliko
prostrana. Međutim, što je dalje išao, sve više je postajao svestan koliko mu je ta predstava bila
pogrešna. Izgledalo je da zid nema kraja. Gde li su vrata? Prokletstvo. Hladnoća kamena počela
je da mu se uvlači pod kožu. Podilazila ga je jeza i osećao je kako mu se sopstveni dah
kondenzuje ispred lica. Ako što pre ne izađe odavde, mogao bi da se smrzne i umre. Ali prestade
da misli na to kada ispruži nogu da napravi ko zna koji korak po redu. Ukoči se. Dodirnuo je
nešto što mu je delovalo poznato.
Stena na koju je naleteo malopre.
U početku je to bila samo intuicija. Sve bi dao da ostane na tome, da ne mora da razbija
glavu oko te stvari koja mu oduzima svaku nadu. Naprotiv, gotovo odmah, ta „stvar“ poprimi
jezivu konzistenciju izvesnosti od koje se ledi krv.
Vrteo se ukrug. Nije bilo nikakvog otvora u prostoriji.
Kao grob, pomisli. Moj grob. Nije bilo logično: samo njegovo prisustvo tu na nepobitan
način dokazivalo mu je da postoji put kojim se ulazi. Ali je taj srećni zaključak odbačen jednim
isto tako validnim.
Neko ga je zazidao unutra. Živog zazidao.
Jednim bokom osloni se na zid i pusti da sklizne na pod, pa se tu šćućuri. Oseti kako mu
čitavo telo zahvata bojazan u obliku vrelog plamena. Panika je bila otrov za razum. Pokuša da je
odbaci i da povrati kontrolu. Ali se bojazan pojačavala. Ko sam, gde sam? Ko sam, gde sam? Ko
sam, gde sam?… Onda oseti kako mu nešto mlako lagano curi iz nosa i duž usana. Kap pređe
preko ivice usta i on oseti ukus lepljive tečnosti. Krv. Njegova krv. Krvarenje iz nosa.
Nikada nije uspeo da sazna od čega zavisi, niti da predvidi kada će mu se to dogoditi, a
moglo je da se dogodi u bilo kom trenutku. Jedino što je bilo sigurno jeste da sada ta neprijatnost
čini deo njega, kao telesna ili karakterna crta. Neprijatan detalj na koji je navikao i sa kojim se
saživeo. Nikada nije shvatio zašto je Gospod hteo da mu usadi taj mali i mučni nedostatak. Sada,
nakon toliko vremena, znao je. Učinio je to da bi u tom danu patnje mogao da se svim snagama
uhvati za tu pojedinost i da je iskoristi da svoje pamćenje izvuče iz mraka.
Moje ime je Markus, reče u sebi, i patim od krvarenja iz nosa.
Ostatak sećanja sledio je kao nezaustavljivi talas. Ja sam sveštenik. Pripadam Svetom
redu ispovednika, koji je odgovoran pred Duhovnim sudom. Poslednji sam sastavni deo mog
bratstva. Niko ne zna za mene, niko ne poznaje moj identitet. Onda poče da ponavlja ono čemu su
ga podučili: „Postoji mesto na kom se svet svetlosti susreće sa svetom tame. Tu se sve događa: u
zemlji senki, gde je sve nepostojano, konfuzno, neizvesno. Ja sam čuvar koji je postavljen da
brani tu granicu. Zato što povremeno ponešto uspeva da prođe… Ja sam lovac na mrak. I moj
zadatak je da ga vratim nazad.“
Poče da se smiruje. Zato što je njegov najgori košmar – veći od toga da je živ sahranjen u
nekoj kripti – bio da zaboravi ko je… Po drugi put.
Pre mnogo godina, imao je pomračenje svesti, u bolničkom krevetu u Pragu, nakon što su
ga upucali u glavu u hotelskoj sobi. Amnezija je bila ravni okean, nepomičan, bez vetra i morskih
struja. Nije moglo da se plovi i nikada se ništa nije događalo. Bio je nepokretan, u stalnom
očekivanju pomoći koja nikada neće stići.
Ali se onda jedne noći pored tog kreveta pojavio Klemente – njegov vodič – i ponudio mu
istinu o njegovoj prošlosti, u zamenu za svečano obećanje da će mu biti dužnik u ostatku života.
Prihvatio je. Niko nije mogao da mu povrati stara sećanja, ali je od tog trenutka imao način da
stvara nova. I tako je i bilo. Baš zbog toga Markus nije želeo da izgubi ova, mada su u više
navrata bila bolna.
Sada je Klemente bio mrtav. On je imao ime – najdragoceniju stvar koju je mogao da
poseduje. Jedina uspomena na prošlost pre Praga bio je ožiljak na levoj slepoočnici… i krvarenje
iz nosa – hvala bogu.
Iznenadno probadanje u grudima ponovo mu oduže dah. Markus se instinktivno povio, sa
nadom da će to biti dovoljno da bol prestane. Nije znao od čega zavisi, nije nikada osetio ništa
slično u čitavom životu – ili barem u onom delu kojeg je uspevao da se seti. Delovalo je. Tako
kako je došao, bol odjednom nestade.
Još nije sve završeno, reče u sebi. To što se probudio iz sna koji ga je nežno pratio u
naručju smrti, nije bilo dovoljno. Još je mogao da umre. Zaista, nije bilo načina da se oslobodi
stega lisica. Zato, pre nego što strah ponovo nadvlada i liši ga elementarnog nagona za
preživljavanjem, napregnu se da rekonstruiše šta mu se dogodilo. Za trenutak odloži problem koji
se odnosi na to gde se nalazi, zato što je postojalo nešto drugo što je najpre trebalo utvrditi.
Kako je završio ovde? Zašto ima lisice na rukama? Ali pre svega: ko mu je ovo uradio?
U njegovoj svesti nalazila se neka vrsta crnog, nepremostivog zida. Poslednje čega se
sećao bio je kvar električne mreže u Rimu i da je verovatno bilo neophodno privremeno prekinuti
snabdevanje grada električnom energijom. Ali nije znao koliko je vremena proteklo od tada.
Sigurno ne dani ili nedelje. Dokaz je ležao u činjenici da je još živ. Prvo što je još bilo u njegovoj
svesti jeste da je napolju nestala struja. Mada je u suštini u pitanju bila amnezija koja je bila
prilično kratka i nije ugrožavala osnovni deo njegovog sećanja, Markus je ipak bio preplašen.
Šta ju li je prouzrokovalo? Možda gušenje?
Morao je da rekonstruiše ono što se dogodilo. Baš kao kada je kao tajni posetilac odlazio
na mesta zločina i pokušavao da rastumači znake zla oko leša koji je zaklan, isečen na komade, ili
spaljen. Zato što je to bilo ono što je znao najbolje da radi, ono u čemu je najbolje uspevao. Da
traži nepravilnosti. Neprimetne izuzetke u okviru normalnog. Nedostatke u osnovi stvari – kao
što je njegovo krvarenje iz nosa. Oni često otkrivaju skrivene namere. Poput malih vrata koja
vode u drugu dimenziju, tajni prolaz ka drugačijoj istini.
Ali u ovom slučaju nije bilo ćutljivog tela koje treba istražiti pogledom.
Ovog puta žrtva je bio on.
I nije imao na raspolaganju sva čula da izvrši istragu. Osim sećanja, i čulo dodira bilo mu
je ograničeno lisicama oko ručnih zglobova. Ali mu je pre svega nedostajao vid. Pokuša da
prizove čulo sluha i čulo mirisa i da pregleda tamu. Šum kiše koji se čuo kao prigušeno, lagano,
neprekidno dobovanje i prodorni miris vlage govorili su mu da se nalazi ispod zemlje. U nekoj
cisterni, ili možda u podzemnoj grobnici. Ali, osim toga, nije uspevao da zaključi ništa drugo.
Ponovo ga je dekoncentrisalo novo probadanje u grudima koje mu oduže dah, i još
jednom oseti kao da mu je neko pocepao grudni koš vrelom oštricom. Zašto je osećao takav bol?
Kao da je imao nešto otrovno u sebi, a njegov želudac pokušava to da izbaci iz sebe.
U glavi mu se stvori slika nekog zlokobnog insekta koji pravi gnezdo u njegovim
grudima.
Grč nestade. Nepravilnosti, reče u sebi. Bila je to jedina nada koja mu je preostala da se
ne preda. I pode upravo od toga: od sopstvene smrti. Ko god da ga je zatvorio tu dole, skinuo mu
je odeću i stavio mu lisice na ruke. Ipak, osim grča nepoznatog porekla koji se povremeno javljao
u trbušnoj duplji, Markus nije bio povređen ni na koji način.
Želi da umrem od gladi.
 Pomisli na razne faze koje će ga voditi sigurnom kraju. Nakon nekoliko dana bez hrane,
ne pronalazeći bilo kakve materije i masti kojima bi mogao da nahrani metabolizam, organizam
će početi da sagoreva mišićnu masu. Praktično, telo će početi da se hrani samo sobom. Unutrašnji
organi preduzeće tihu pobunu sazdanu od neizrecivih muka, sve do predaje zbog iscrpljenosti.
Lagana tortura koja može da traje i nedeljama. Naravno, Markus bi mogao da se hrani
smrdljivom hranom iz humusa i da pije vodu koja je prekrivala pod zatvora. To bi moglo da
uspori dehidriranje, ali bi, u krajnjoj liniji, samo produžilo agoniju. Možda je srećna okolnost što
mu je njegov tamničar skinuo odeću i stavio mu lisice na ruke. Prinuda koja je izvršena na
njegove gornje ekstremitete i hipotermija predstavljale su dodatne muke, ali će sigurno doprineti
ubrzanju smrti.
Zašto je odabrao baš ovakvu smrt za njega?
Njegov ubica želeo je da on poludi, da istrgne sopstveno meso ujedima, u uzaludnom
pokušaju da prekine grčeve izazvane glađu. Markus je čitao o speleolozima raštrkanim po utrobi
zemlje, lišenim hrane, kod kojih se protokom dana razvijao prirodni nagon kanibalizma. Oni jači
pojeli bi slabije. Ko nije uspevao da savlada ostale, mogao je da očekuje da i sam postane hrana,
ali je u međuvremenu osećao nezadrživi nagon da zubima pregrize sopstveno telo. Stomak je
nadjačavao mozak, a nezadrživi apetit razum.
Šta sam učinio da zaslužim ovo?

„Zaslužiti“ je bila ključna reč.

Prva nepravilnost: njegov ubica nije nameravao da ga jednostavno ubije. Želeo je da ga
kazni. U starom Rimu glad je bila vrlo često primenjivani oblik mučenja.
„Tamnica“, reče ispovednik u mraku. „Ja sam u tamnici.“
Kamen od vulkanskih stena od kog je bio sazdan zatvor govorio mu je da je reč upravo o
jednoj od milenijumskih građevina. Ali je u Rimu bilo na desetine mesta kao što je ovo.
Ne, reče u sebi. On me je doveo ovde sa određenim ciljem. Hteo je da se probudim, zbog
toga me nije odmah ubio. Želeo je da umrem polako, ali pre svega da znam.
To je neki sadista, želi da dođem do saznanja o mestu na kom se nalazim. I da nikada ne
izađem živ odavde.

Zbog toga je Markus morao da sazna šta to razlikuje ovaj zatvor od ostalih. Još jednom
zavuče noge u vlažnu, žitku masu ispod sebe.
Druga nepravilnost: voda.
Bila je hladnija od kišnice. Nije poticala odozgo, izvirala je odozdo. Bio je to neki izvor.
Tulius, prevede odmah na latinski. Izvor vode u vulkanskoj pećini pored brda Kampidoljo, tamo
gde se prostire Mamertinski zatvor, ili, tačnije rečeno, Tulijanum. I on se verovatno nalazi baš u
Tulijanumu, podzemnom prostoru podeljenom na dva dela. Onaj gornji služio je za ispitivanje
zatvorenika, njihovo mučenje ili oduzimanje života. U donji su bacani zatvorenici nakon
hapšenja, da čekaju da dođe red na njih. U međuvremenu mogli su da slušaju urlike svojih
sapatnika i dolaze do saznanja šta će im biti sudbina.
Ako je to bio Tulijanum, onda je postojao i ulaz.
Postojao je samo jedan način da to otkrije. Markus se osloni leđima na zid, odgurnu se na
pete i stade na noge. Kada je postao siguran u svoju ravnotežu, lagano se uputi ka onome za šta je
pretpostavljao da je središte prostorije. Pošto se radilo o kružnom ambijentu, bilo mu je dovoljno
da u njega prodre makar jedan zrak, mada je u mraku bilo teško odrediti precizan pravac. Nije
znao ni koliko koraka će morati da napravi da bi se našao na pravom mestu. Ali nakon desetak
koraka oseti nešto iznad glave.
Vrlo, vrlo blago strujanje vazduha.
Zastade. Iznad njega je verovatno postojao kružni otvor koji je vodio u podzemnu
prostoriju. Ali koliko je bio udaljen? I da su mu ruke bile slobodne da uzme zalet, ne bi nikada
mogao da skoči uvis. Ili možda bi? Možda mu je njegov ubica zbog toga stavio lisice na ruke.
Markus mu uputi psovku. Ali nije smeo da dozvoli da bes prevlada. Izbor mesta, lisice: oba
elementa imala su svoju motivaciju. Šta je preostalo da se objasni?
Treća nepravilnost: obnaženost.
Zašto me je ostavio ovde bez odeće?

Da me ponizi, glasio je odgovor. Skinuo mi je odeću zato što sam sveštenik, mada se ne
oblačim tako. Ali to njemu ništa ne znači. Poslednje poniženje za Božjeg čoveka jeste da bude
bez odeće i izvrgnut ruglu Hristos je završio nag na krstu. Ali činjenica da je on čovek Crkve bila
je i razlog što je odmah prepoznao Mamertinski zatvor: jedna legenda govorila je da su baš tu bili
zatvoreni apostoli Petar i Pavle. Tamničar je predvideo da će Markus doći do tog zaključka.
Petar i Pavle uspeli su da napuste to mesto… Nudi mi mogućnost da se spasem, pomisli
ispovednik uz obnovljenu nadu. Stavlja me na probu.
Dvojica apostola oslobodili su se preobraćanjem svojih tamničara, tako što su ih krstili
vodom iz Tulijusa.
„Voda… Krštenje… Očišćenje grehova…“, poče da nabraja Markus, pokušavajući da
poveže ono malo što je imao u potrazi za smislom ili samo za nekom vezom. „Voda pročišćava
dušu. Pročišćena duša će se uzdignuti na nebo, u slavu Boga.“ Tako bi neko kao on mogao da se
podigne do otvora iznad njegove glave i dočepa se slobode. Sve je bilo presvučeno nekim veoma
simboličnim značenjem. Markus je znao da je blizu rešenja enigme. „Duša je u nama… Zato se i
samo spasenje već nalazi u nama.“
Začuvši da izgovara tu poslednju rečenicu, zaćuta i odagna svaku pomisao iz glave, u
strahu da će mu iskliznuti i taj delić istine koji je upravo zgrabio. Imao je smisla.
Četvrta nepravilnost: bol u grudnom košu.
Nisam povređen, ponovi u sebi. Jedina nelagodnost bila je u tome što ga je to hvatalo već
nekoliko puta, da bi onda odmah nestalo. Kakav je bio taj bol? Oštar. I oduzimao mu je dah.
Dah, reče u sebi. Gušenje koje samo što ga nije ubilo, da se nije probudio. Gušenje koje je
verovatno izazvalo i gubitak svesti, a usled toga i pamćenja. Ponovo mu pade na pamet zlokobni
insekt koji sebi pravi jazbinu u njegovim grudima.
Gušenje, bol, nisu patološki. Nečim su izazvani. Tada shvati šta mora da učini.
Opet kleknu na kolena. Onda se naže napred. Poče da kašlje, sve jače, nadajući se da će se
grč ponovo pojaviti i dati glasa od sebe, cepajući mu grudni koš i rebra. Nag i ispružen ničice kao
pokajnik, prizva spasonosni bol. Skupi dijafragmu tako da mu pomogne da izbaci iz sebe ono što
je imao u stomaku. Oseti izuzetno snažan grč, pa onda još jedan. Poče da povraća. Hranu,
tečnost. Dok se sve to pelo duž jednjaka, pruži mu dokaz da nije pogrešio.
Primorao me je da nešto progutam. Neko strano telo – nekog insekta.
Životinja je bila mirna, možda prikleštena. Morao je da je istera iz jazbine. Nastavi da
izaziva povraćanje. Svaki put kada je u tome uspevao, bilo je nepodnošljivo, ali je ipak osećao da
ta stvar počinje lagano da se penje naviše. Kada više nije bilo ostataka hrane, poče da ispljuvava
želudačne sokove. Onda dođe na red krv. Prepozna njen metalni ukus na jeziku, ali ga strah od
unutrašnjeg krvarenja nije naterao da odustane. Povremeno je zastajao da povrati dah. Međutim,
uljez je počeo da izlazi napolje, milimetar po milimetar.
Ovo je đavo. Poprimio je izgled insekta i poseduje me. Poseduje moju dušu. Gospode,
pomozi mi. Svemogući Bože, pomozi mi.

Oči su mu bile izbuljene i gorele su, delovalo je da će mu se čeljust polomiti. Znao je da

neće moći dugo da izdrži. Ako se ponovo onesvesti, nikada više neće uspeti da se probudi.
Poslednjim atomima snage uspeo je da se napregne najjače što je mogao. Onda oseti da njegova
usta izbacuju nešto čvrsto, pomešano sa krvlju. Kao putem egzorcizma, oslobodi se demona. Ali
još nije bio siguran.
Sve dok ne začu zveckanje. Na malom rastojanju od njega.
Nije očekivao da mu bude bolje: zari lice u mulj i poče da traži uljeza ustima koja su ga
izbacila. Usne okrznuše metal. Bilo je onako kako je zamišljao.
Taj insekt u stvari je bio neki mali ključ.
Zgrabi ga prstima i ponovo otpuza ka zidu. Onda ga pusti da padne u podnožje zida i
okrenu se da ga uzme vrhovima prstiju. Bio je nestrpljiv da se što pre oslobodi, pa se baci da
završi operaciju. Konačno mu pođe za rukom da zavuče ključ u bravu lisica i da ga okrene.
Pošto je ponovo imao na raspolaganju svoje ruke, vrati se ka mestu na kojem je osetio
dašak vetra. Da bi izbegao da se oklizne, najpre počisti pod od ljigavog mulja. Zatim se naže, uze
zalet, ispruži ruke i skoči. Ništa. Zatim još jedan pokušaj. Ništa. Bilo mu je potrebno da ih
napravi barem šest, pre nego što je dotakao ivicu svoda. Još dodatnih deset pre nego što je uspeo
da se čvrsto zakači prstima za ivicu kružnog otvora. Izvuče se gore uz ogroman napor, položi
laktove na gornji pod i oseti kako mu se koža izgrebala. Ali ne popusti. Napredovao je po
kamenju svim raspoloživim sredstvima koja je posedovao – noktima, mišićima, kostima.
Na kraju se nade napolju. Ali ga je i tu dočekala tama.
Ispruži se na leđima da prikupi snagu. Raširio je ruke i grudni koš mu je bio samo klip
koji prati disanje. Prekrsti se, da zahvali što je preživeo. Zatim pokuša da sredi misli. Prisećao se
da se iz gornje prostorije Tulijanuma granaju razni tuneli koji se penju ka spoljašnjosti. Pipajući
će pronaći izlaz.
Dok je ponovo ustajao na noge, kolenom nalete na nešto. Opipa zemlju da sazna šta je u
pitanju. Pronađe neki izduženi predmet od plastike. Prepozna ga: u pitanju je bila električna
lampa. Upali je. Snop svetlosti snažno mu zablesnu lice i primora ga da zatvori oči. Onda je
usmeri ka otvoru koji je vodio u donju salu.
Tama je zračila kroz tu crnu šupljinu.
Markus skrenu snop svetlosti i iskoristi ga da pretraži ambijent. Onda je ugleda. U jednom
uglu nalazila se njegova odeća. Iznenadi ga to što je bila savršeno složena. Prozebao, ode da je
uzme. Bila je mokra od kiše. Znači da nisam previše dugo ovde, inače bi bila suva. Ipak je obuče,
nije mogao da postupi drugačije. I dođe do još jednog otkrića.
Umesto njegovih uobičajenih crnih cipela našao je cipele od belog platna. Odakle one tu?
Kada završi sa oblačenjem, zavuče ruku u desni džep pantalona u potrazi za malim
medaljonom sa likom Svetog arhanđela Mihaila, zaštitnika ispovednika. Zajedno sa njom
pronađe listić presavijen više puta. Stavi ga na dlan i osmotri ga. Onda ga otvori.
Bila je to stranica istrgnuta iz neke beležnice.
Odmah prepozna svoj rukopis. Jedno od pravila kojih se pridržavaju lovci na mrak jeste
da ne ostavljaju tragove koji mogu otkriti njihovo postojanje. On nije vodio beleške, nije snimao
svoj glas, izbegavao je da se snima ili fotografiše. Nije imao nijedan elektronski aparat koji bi
omogućio da mu se uđe u trag ili da bude lociran, pa ni mobilni telefon. Zbog toga mu je ovaj
pronalazak delovao čudnije nego cipele od belog platna. Na listiću je bila kratka zabeleška.
Pronađi Tobiju Fraja.
 Poruka koju je ostavio sam sebi. Markus iz prošlosti, onaj do trenutka koji prethodi
kratkoj amneziji zbog koje je završio na dnu mračne i smrdljive rupe, pronašao je način da stupi u
kontakt sa sadašnjim Markusom.
Bilo je neke uznemirenosti u tim recima. Ko je Tobija Fraj? Da li ga je poznavao? To ime
bilo je jedini znak koji je imao i koji je mogao da protrese sećanje na ono što se dogodilo ovih
poslednjih sati, u toku noći pre zamračenja.
Pre nego što krenu u potragu za nekim izlazom, baci još jedan pogled na otvor donje
prostorije. Imao je utisak da nije sam. Kao da je dole, pritajen u mraku, sve vreme neko drugi sa
njim. Dva ćutljiva oka sposobna da vide u mraku.
 3

7 sati i 24 minuta do sumraka

Javni lokali, radnje, kancelarije i škole biće zatvoreni neodređeno vreme. Ulična rasveta
bila je ugašena, kao i semafori koji su se nadnosili nad raskrsnicama. Osim ambulantnih kola,
policije i vatrogasaca, nijedno drugo vozilo nije bilo ovlašćeno da se kreće. I podzemna železnica
bila je zatvorena. Moglo se kretati samo peške.
Grad je verovatno bio pust. Ali uprkos vanrednom stanju, neki su se različito suočavali sa
situacijom. Ravnodušni na upozorenja i preporuke, mnogi su preplavili ulice da lično dozive to
posebno stanje Rima, ispražnjenog od svakodnevnog haosa od automobila i turista. Neobična
euforija, slična kolektivnoj ludosti, usadila se u njih i navela ih da prave gotovo nepromišljene
poteze, kao što je okupljanje na mostovima i trgovima, prkoseći nepogodama, da proslave
nedavni ironični kraj grada za koji se verovalo da je „večan“.
Markus je hodao između njih, nevidljiv kao i uvek. Držao je ruke u džepovima jakne,
okovratnik mu je bio podignut da mu sakrije lice, leda povijena, dok se kretao uza zidove zgrada,
da se zakloni od kiše.
Bio je tuđinac usred tog improvizovanog karnevala. Ali niko ga nije primećivao. Svi su
bili isuviše zauzeti oslobađanjem od straha o kojem niko nije želeo da govori, koji je isto tako bio
pravi razlog koji ih je isterao iz kuća. Sve dok je dan, sve dok slaba svetlost bude garantovala da
se mogu gledati licem u lice, svaka stvar će u njihovim očima delovati samo kao neočekivana i
radosna novost. U stvari, Markus je dobro poznavao taj nepriznati strah.
Niko nije znao šta će se dogoditi kada padne mrak.
Uprkos merama preduzetim da se spreči anarhija i uveravanjima vlasti, sumrak je
podsvesno predstavljao neku vrstu raskrsnice. Grad će od tog trenutka postati teritorija senki.
Mnogi su i dalje bili pritajeni, dok je trajala dnevna svetlost, ali će iskoristiti mrak da izađu iz
svojih skrovišta i iskale najopasnije porive.
Markus je zbog toga ubrzavao korak. Imao je loš predosećaj. Uputstva ispisana na listiću
papira koji je pronašao u svom džepu neće se sama od sebe objasniti.
Da pronađe Tobiju Fraja.
U nekom drugačijem trenutku prvo što bi uradio bilo bi da ude u neki internet kafe i
pokuša da se poveže na mrežu. Ali nestanak struje promenio je sve. Ono što je pre bilo
jednostavno, sada je bilo praktično nemoguće. Zato je prva ispovednikova etapa bila njegova
kuća u Ulici Serpenti. Ideja je bila da obuče suvu odeću. Uradiće to na brzinu, mada se plašio da
bi neko mogao da drži kuću na oku, kako bi bio siguran da nije preživeo torturu Tulijanuma.
Pošto se nije sećao ničega u vezi sa svojim neprijateljem i nije bio u stanju da sazna motive koji
su njegov život doveli u opasnost, morao je da se pouzda u instinkt koji mu je govorio da mora da
bude veoma oprezan.
Kada je stigao blizu zgrade, zastade na uglu sa druge strane ulice. Poče diskretno da gleda
okolo. U uličicama gradske četvrti Monti vrzmali su se samo dečaci koji su se uputili ka mestima
na kojima su se događale one apsurdne proslave. Vikali su i smejali se, njihova živahnost
odjekivala je između zgrada, samo donekle stišavana pljuskom kiše.
Markus, sav prozebao, sačeka petnaestak minuta ispod nadstrešnice. Na kraju utvrdi da
može biti siguran: nije bilo ničeg sumnjivog, nikoga nije čekao. Pokrenu se iz svog skrovišta.
Brzo se uvuče u ulaz i pope se stepenicama stare zgrade, direktno u potkrovlje. Godinama
se ostali stanari nisu nikada zapitali ko je zagonetni stanar poslednjeg sprata. Markus se retko
pojavljivao. Danju se zatvarao u kuću i izbegavao da pravi bilo kakvu buku. Izlazio je noću, da
obavi svoje zadatke, i vraćao se tek u zoru.
Kada je stigao do svog malog skrovišta, uze ključ koji je držao u skrivenom udubljenju
pored dovratka, pa onda otvori vrata.
Sve je bilo u redu, onako kako je, po sećanju, ostavio. Kofer sa odećom otvoren na podu,
dušek gurnut u ćošak. Na zidu pored kojeg se nalazio ležaj sa čaršavima i ćebadima, ispod
drvenog raspeća, beleške ispisane hemijskom olovkom. Poticale su još od trenutka kada je prvi
put prekršio zabranu pisanja koja je nametnuta ispovednicima – pre ovog jutra i cedulje koju je
pronašao u džepu. To se dogodilo nakon događaja iz Praga i teške amnezije koju je imao. Kada se
vratio u Rim, u očajničkom pokušaju da se seti prošlosti, pokušavao je da na tom zidu označi
delove sećanja koji su se javljali u snu – leševi njegovog ličnog brodoloma, koji su se, jedan po
jedan, vraćali iz mora tame. Sada su to bili izbledeli natpisi koji su pripadali jednoj bojazni koja
je nestala. Sada se Markus više nije bojao onog što mu se dogodilo; samo se plašio da mu se ne
dogodi opet.
Kao ove noći, pomisli u sebi. Nije mu dala mira pomisao da ne uspeva da se seti
poslednjih sati. Da li je to bila samo prolazna epizoda, ili će se dogoditi ponovo?
Dok se to pitao, presvuče se. Zeleo je da zameni i cipele od belog platna, mokre od kiše.
Ali osim onih tamnih, za koje nije znao gde su završile, nije imao druge. Da bi ih ponovo
navukao, sede na jedinu stolicu koja se tu nalazila. I ukoči se. Nešto mu je privuklo pažnju. Među
umotanim ćebadima na ležaju bila je fotografija koja mu je bila dobro poznata.
Niko ne zna za mene. Nikome nije poznat moj identitet, ponavljao je u sebi u zatvoru
Tulijanum. Ali to nije bilo tačno. Jedna osoba znala je za njega. A fotografija je bila dokaz za to.
Bila je to slika žene, na brzinu i krišom snimljene najjednostavnijim foto-aparatom
kupljenim u prodavnici suvenira u Trastevereu. Još se tačno sećao trenutka kada ju je snimio.
Nakon njihovog poslednjeg zbogom i poljupca koji nikada neće zaboraviti – često ju je
pratio krišom. Na to ga je terala nezadrživa težnja da se brine o njoj, da zna da joj je dobro. Samo
to, govorio je u sebi. Ali je jednog dana poželeo da je fotografiše. Jednog jesenjeg jutra sačekao
ju je da izađe iz kuće. Nad Pumom je duvao svež vetar. Bili su to brzi, ali jaki naleti vetra.
Markus joj je bio iza leđa, čekao je pravi trenutak da napravi snimak. Desio se nalet vetra jači od
ostalih i ona se okrenula, a vetar kao da je izgovorio njeno ime – Sandra.
Markus je iskoristio upravo taj trenutak.
Taj jedini, dragoceni snimak obuhvatio je njenu suštinu. Snagu, blagost. I melanholiju
koju je nosila u pogledu.
Markus je čuvao tu fotografiju ispod jastuka. Pomisao da ga ta fotografija čeka u tom
ogoljenom potkrovlju stvarala mu je iluziju da se vraća kući. Ali se sada nije nalazila na mestu
koje joj je namenio. I za to je postojalo samo jedno objašnjenje.
Imao je gosta. Nekog ko je, dok je odlazio, želeo da ostavi očigledan trag svoje posete.
Markus nežno pokupi fotografiju. Dok ju je podizao, držeći je za jedan kraj, pred očima
mu se pojavi mali crni krst od opsidijana. Značenje tog predmeta odmah mu postade jasan.
Ispovedniku je upućen poziv.
 4

Batista Erijaga mirno je stajao ispred velikih staklenih vrata svoje luksuzne mansarde sa
pogledom na Carske forume.
Ekskluzivna panorama bila je posivela od kiše, ali kardinala to nije brinulo. Utonuo je u
misli i u međuvremenu vrteo biskupski prsten oko domalog prsta na desnoj ruci. Taj gest, koji je
izvodio skoro ne primećujući, pomagao mu je da razmišlja.
Iza njegovih leđa pucketala je vatra u velikom kaminu od ružičastog travertina. Nemirni
plamenovi odslikavali su se na belim divanima i okolnim zidovima, dajući licima mladih
iskušenika boju snežnobelog mermera i mešajući se sa bojama Svetog triptiha, koji je naslikao
Gverčino i koji je već u XVII veku pripadao privatnoj kolekciji kardinala Ludovizija, kao i sa
setnim licem Peruđinove Madone. Tim remek delima pridruživala su se ostala: Girlandaja ili
Antonija del Polajola, Paola Učela ili Filipa Lipija. Poticali su direktno iz Vatikanskog muzeja i
Erijaga je zahvaljujući svom položaju u samom srcu papske kurije uspeo da ispuni sebi želju i da
njima ukrasi svoj stan. Nakon što je detinjstvo i mladost proveo u gladi i siromaštvu na
Filipinskim ostrvima, sada je kao kardinal voleo da pogled odmara samo na lepoti. Ali u tom
trenutku umetnička dela rnu nisu pružala nikakvu utehu.
Njegov dan počeo je vrlo rano, i na najgori mogući način.
Šta tek reći na to da je prethodno veće, nakon što je saslušao prognozu vremena, planirao
da dok nepogoda prođe uživa u toplini svog doma, zavaljen u svoju omiljenu fotelju, u društvu
Mocarta, uz kutiju cigara montekristo br. 21 i flašu viskija Glenfiddich Rare Collection 1937.
Uprkos klimi štedljivosti koja se već duže vremena osećala u Vatikanu, Erijaga nije imao
nameru da se odriče dobrog dela materijalnih zadovoljstava. I za razliku od ostalih kolega
kardinala koji su javno podržavali umereniju crtu u ponašanju i oblačenju, uzdržavajući se od
ličnog luksuza, on nije mario za to. Nastavljao je da oblači tunike od svile i mohera, nabavljene u
krojačnicama u Ulici Cestari, oko vrata je nosio zlatne krstove, načičkane kamenčićima lapis
lazuilija i ametista. I nastavio je da posećuje restorane, gde su obično visoki vatikanski krugovi
sklapali sporazume sa ljudima iz sveta politike i preduzetništva prestonice. Jedan od takvih
restorana bio je Ľeau Vive u Panteonu, gde je voleo da mu posluže čuvene Filets de perche à la
pékinoise2, ili Velando di Borgo San Vitorio, gde je za desert uvek naručivao hladni kolač od
kestena sa kremom od badema, koji mu je bio veoma ukusan. Naravno da je obedovao uz
najskuplja vina: najviše je voleo Chambol-le-Musigny i Brunello di Montalcino. I sve to zato što
on nikada nije bio i nikada neće biti kao niko drugi.
Đavolji advokat iz Duhovnog suda posedovao je ogromnu moć.
„Prvi ispovednik Rima“ poznavao je najtajnovitije grehe ljudi. I to mu je služilo prilikom
sklapanja dogovora i da ukroti neprijatelje, kako izvan, tako i unutar Crkve.
Neko bi njegove banalne opomene mogao da definiše kao učene, ali je Erijaga voleo tako
da postupa, smatrajući sebe dobrim ocem porodice koji je ponekad pozvan da prekori svoju decu
koja su skrenula sa pravog puta. Tvrdio je, posebno samom sebi, da teži „višem cilju“, koji se, ko
zna kako, uvek savršeno podudarao sa njegovom računicom.
Već godinama je pola Rima držao u šaci, zahvaljujući tajnama koje je znao.
Činjenica je da su mnogi, nakon što su se uprljali kakvom nepodopštinom, pravili fatalnu
grešku: odlučivali su da olakšaju savest pred nekim sveštenikom. Veliki gresi, koji nisu mogli da
se ispovede običnim sveštenicima, stizali su do Duhovnog suda, vrhovne katoličke instance za
svaku culpa gravis. Tako je kardinal dolazio u situaciju da ih otkriva. Erijaga je još od prvog
trenutka bio svestan da će pokajnik doći na red i da će mu nasesti. Postupak je uvek bio isti:
najpre priznaju grešku i iskreni su, ali je dovoljno da on uradi samo jedno, pa da ih gurne da
ponovo počnu.
Oproštaj. Oproštaj je bio najveća hrana za iskušenje.
Erijaga je žalio za vremenima Svete inkvizicije, kada su grešnike strogo fizički kažnjavali
za nedela. Dokazano je da su se mnogi na kraju preobraćali i da više nisu popuštali demonu da ih
zavede.
Greh je iskorenjivan bolom.
Ali kardinal, nažalost, nije raspolagao takvim instrumentima ubeđivanja, i zato nije voleo
kada mu stvari izmaknu kontroli.
A dve vesti su ga žestoko mučile od prethodne večeri.
Prva je bila najava zamračenja, kao nepredviđene posledice nevremena. Misli mu odmah
poleteše ka jednom tačno određenom istorijskom trenutku. Proročanstvo Lava X, rekao je u sebi,
i odmah je počeo da ga obuzima neki čudan nemir, kao da mu kroz vene teče ledena voda.
Druga vest stigla je nakon nestanka električne energije, dok se batrgao u nemirnom snu iz
kojeg nije mogao da se probudi. U prvom trenutku blagoslovio je glas svog sekretara koji ga je
oslobodio mučenja. Onda, dok ga je gledao, shvatio je da ispred sebe ima glasnika nečeg kobnog.
Između zidova Vatikana dogodila se iznenadna smrt.
Mada Erijaga nije bio sujeveran čovek, bio je prinuđen da se zapita da li su ta dva
događaja slučajno na neki način povezana.
Proročanstvo… Znaci…

Odmah je s mukom odbacio tu pomisao. Ali koliko god pokušavao da je ignoriše, ona je
pustila sitno korenje u njegovoj svesti, kao korov koji nastavlja da raste svaki put kada je istrgnut
iz zemlje.
Da nije bilo zamračenja, pozvao bi broj govorne pošte koji je znao samo on i ostavio bi
poruku. Međutim, morao je da se snalazi na drugačiji način. Skinuo je svešteničku mantiju i
obukao jedino građansko odelo, koje je čuvao u dnu ormana. Koristio ga je kada je želeo da se
kreće ulicama Rima, a da ga niko ne prepozna. Onda je obukao debelu jaknu i nabio na čelo šešir
sa obodom, pa se uputio na adresu u gradskoj četvrti Monti. Tamo je čekao duže nego što je
trebalo. Zatim se, zamoren i nestrpljiv, vratio, ostavljajući jasan poziv stanaru.
Krst od opsidijana.
Kada se vratio kući, otpustio je poslugu kako bi ostao sam. Sav taj oprez bio je
nedovoljan, znao je to. U svakom slučaju, izlagao se riziku, ali nije imao izbora.
U tom trenutku začu tihi šum iza leđa. Vrata koja se otvaraju, korake.

Ostavili su mu otvoren pomoćni ulaz i Markus je iskoristio sporedne stepenice da se

popne do stana. Obično je prilazio direktno liftom, koji u tom trenutku, naravno, nije
funkcionisao. Ipak, ne bi bilo zgodno koristiti ga i da je bilo električne energije. Ispovednik je
znao da je njegovo prisustvo u toj kući rizik. Kardinal je uvek preduzimao razne mere
predostrožnosti pre nego što ga primi i birao je diskretna ili izolovana mesta. Mada su njegov
identitet i misija bili tajna, niko nije smeo da im se priključi. Ako se Erijaga pomučio da ode da
ga potraži u njegovom potkrovlju, a onda ga pozvao da dođe u njegovu kuću, za to je postojao
ozbiljan razlog.
Kardinal se okrenu i pogleda ga. Markus je nepomično stajao u najmračnijem uglu
prostorije, a ispod njegovih nogu oformila se mala barka od kiše i lagano se širila po podu od
belog mermera iz Karare. Na njegovom licu bili su vidljivi znaci onoga što se dogodilo te noći.
Neće o tome pričati Erijagi, ne još. Ali se iz njegovog pogleda moglo zaključiti šta mu prolazi
kroz glavu. To jest, da li će u tom stanju moći da se pouzda u njega.
 „Noćas je umro jedan čovek“, reče Filipinac. „Ne bilo ko. Bio je to moćan čovek“, bilo
mu je stalo da to naglasi. „Jedan od onih koji obično misle da su besmrtni. A zaista je umro na
vrlo glup način.“
Markus zapazi da kardinal pokušava da nešto prikrije uz sarkazam i uobičajeni prezir.
Možda se plašio?
„Jeste li poznavali biskupa Gordu?“
Njegovo lice mu se za trenutak pojavi u svesti. Bilo je nemoguće ne poznavati Artura
Gordu. Bio je harizmatični voda moćnog bratstva koje je organizovalo duhovne skupove.
Ogromni redovi ljudi okupljenih na molitvi. Gorda je bio čovek nade, zaštitnik siromašnih,
neprilagođenih. Sposoban kao malo ko da zapali mase jednom rečju, jednim gestom.
U Vatikanu je bilo potrebno malo više vremena da mu se priznaju zasluge. Doživljavali su
ga kao nezgodnog čoveka, van šablona, daleko od utvrđene političke logike. Rimska kurija ga je
priznala i unapredila tek kada je došao u neke zrelije godine. Možda zato što tada više nije mogao
da ima ambicije u vezi sa Petrovom stolicom. Međutim, Gorda je uživao veliki ugled kod pape,
koji ga je uvek želeo pored sebe. Obezbedio mu je mali depandans u Apostolskoj palati, pored
svojih odaja. Bio je mnogo više od običnog savetnika. Kada je govorio, iz njegovih usta izlazile
su reči koje kao da je izgovarao sam papa.
Moćnici su se takmičili da ih on primi. Ali je Gorda više voleo da bude popularan među
običnim narodom. Bio je voljen, i uprkos povlasticama na koje je imao pravo, vodio je umeren
život.
Iz tog i iz mnogih drugih razloga, biskup je bio prava suprotnost Batisti Erijagi. I nije bila
tajna da se njih dvojica uopšte nisu podnosili. Ali smrt suparnika nije bila utešna za kardinala.
Štaviše, s obzirom na trenutak i način na koji se dogodila, mogla se smatrati problemom.
„Gorda je ostavio trag“, reče Erijaga. „Mnogi su u njemu naslućivali kvalitete sveca i zato
se niko ne bi iznenadio ako posle smrti bude kanonizovan.“ Kardinal bi to voleo i bio je iskren
dok je tako razmišljao. „Međutim, nakon ove noći Erijaga priđe skupocenom pisaćem stolu iz
osamnaestog veka, na kom je Pije IX napisao poslanicu Ineffabilis Deus. Markus primeti na
površini stola nekoliko razbacanih polaroid fotografija. Kardinal je dao nalog ljudima iz papske
žandarmerije da naprave snimke odmah nakon pronalaska tela. Pokupi ih na brzinu i onda ih
žurnim pokretom pruži svom gostu, skoro kao da je želeo da napravi odstojanje između sebe i
slika.
Markus ih uze i poče da ih razgleda.
„Morali su da mi objasne šta je to, inače ne bih shvatio“, potvrdi Erijaga. „Zovu ga stub
zadovoljstva. Čini se da je u pitanju samozadovoljavanje tehnikom bondaža. Interesantna
stvarčica, šta misliš?“
Na fotografijama se video stariji čovek, zgrčen na podu, nag. Na glavi leša nalazile su se
naočare za proširenu realnost i pokrivale mu veliki deo lica. Naprava je kanapom bila povezana
sa svešteničkim kožnim, tvrdim okovratnikom koji je stezao vrat žrtve.
„Izgleda da neke osobe osećaju zadovoljstvo da same sebe dave“, izjavi kardinal. Markus
pomisli na osećaj gušenja koji je doživeo tog jutra u Tulijanumu. „Dok na dijapozitivu protiču
pornografske slike, seksualno uzbuđenje se povećava. Neki senzori to registruju i postepeno stežu
okovratnik, izazivajući blago gušenje, što – kako kažu – povećava uživanje.“
Markus je bio prilično iznenađen dok je slušao takav opis sa usana kardinala koga, kako
izgleda, uopšte nije doticala neobičnost situacije i koji je nastavljao da o tome govori sasvim
prirodno.
„Niko nije mogao da sumnja da starac ima naviku da se zatvara u svoju radnu sobu, da
gleda bludne slike i da masturbira pomoću te stvari.“
 „Ko kaže da je gledao pornografiju?“ primeti Markus. Bilo je to nešto najlogičnije, ali on
nije želeo da to prihvati.
„U pravu si“, morao je da prizna Erijaga. Niko nije mogao to da potvrdi, pošto je telo
pronađeno nakon što je nestalo struje.
„Ali kakva je, u suštini, razlika za jednog svetog čoveka? Gorda je tre balo da ode kao
mučenik, a umro je kao pas.“ Kardinal izgovori posled nji deo rečenice potmulim, optužujućim
glasom. Baš kao kada u okrilju Duhovnog suda privodi kraju optužnicu protiv nekog grešnika.
Bio je u stanju da krajnju presudu uslovi samom intonacijom glasa.
Markus se ne umeša, niti nešto upita. Priča je bila apsurdna sama po sebi.
Kardinal priđe velikom kaminu i jednom rukom se nasloni na policu koja se nalazila
iznad njega. Blesak vatre sada se poigravao i ocrtavao zlokobne senke na njegovom licu. „Gorda
nije izlazio već godinama. Patio je od agorafobije. Sada će ljudi hteti da saznaju istinu o
njegovom kraju.“ I samo iz tog razloga Erijaga je zahvaljivao nebu za nestanak struje koji će
sprečiti medije da odmah rašire vest o smrti.
„Zašto mi? Zašto ja?“ upita Markus.
Sa bilo kim drugim, Batista Erijaga bi besno odbacio zahtev za objašnjenjima. O
njegovim nalozima nije se raspravljalo i izvršavali su se bez pogovora. Ali Markus nije bio
običan podređeni. I bio je opasan sveštenik. Obučavan je da progoni zlo. Mogao bi da obavlja
pričesti kao običan sveštenik, ali mu je dodeljena najteža od svih dužnosti: da upozna stvarnu
prirodu čoveka i suprotstavi joj se. S vremenom se nešto od te mračne magluštine u kojoj je
navikao da istražuje neizbežno zalepilo za njega. Erijaga je to naslućivao u njegovom čvrstom
pogledu, prodornim očima koje nikada nisu prestajale da pažljivo posmatraju ono što se događa
oko njega. Markusov cilj, cilj poslednjeg člana Reda ispovednika, bio je da ponovo uspostavi
dobro. I često je uspevao u tome. Ali je njegova žeđ za pravdom mogla da sakrije želju za
osvetom. Kardinal nije bio spreman da proverava osnovanost svojih bojazni, pa zato reče: „Kraj
Artura Gorde stvara rizik da pomrači plemenitost njegovog dela. I onda siromašni i ubogi treba
da plate cenu, što ne bi bilo pravično.“ Ponada se da će takvo objašnjenje biti dovoljno da smiri
radoznalost ispovednika. Naravno da nije mogao da mu kaže da su razlozi bili drugačiji, da ga je
te noći nešto drugo bacilo u stanje mračnog predviđanja. Proročanstvo Lava X, ponovi u sebi,
pogleda uprtog u vatru kamina. „Svako ljudsko biće je grešno. Svaki greh je i tajna. Ispravno je
da neke krivice umiru zajedno sa nama. Ali smrt je često razvratna i zabavlja se kada nas postidi.
I zna da nepopravljivo naruži ono što smo bili u životu.“
Markus je znao da se kardinalova priča odnosi i na njega: on je bio sveštenik koji ispod
jastuka krije fotografiju neke žene. „Šta želite da uradim?“ upita.
Erijaga se trže i zagleda se u njega. „Čišćenje.“
 5

Kompjuteri su ispuštali tihe zvukove, slične zujanju pčela.

Telefoni su zvonili u polumraku. Sva ta mesta, svako osvetljeno lampom sa led sijalicom,
delovala su kao male oaze svetlosti. Neodređeni miris amonijaka curio je iz klima-uređaja, dok je
automat zavodu nastavljao da održava tečnost na stalnoj temperaturi – nikada previše hladnoj.
Vitali je smatrao da je ohrabrujuće što postoji kategorija tih sitnih osećaja. Nikada se ne
poklanja previše pažnje detaljima, pomisli, osim kada ponestanu. Kada kao čarolijom iščeznu iz
okvira celine, stvarajući osećaj prolaznosti i nesigurnosti. I u tim satima, tamo napolju, ljudi gube
svoje male tačke oslonca. I imaju osećaj da dolazi kraj sveta.
Šta će se dogoditi sutra kada se Rim probudi iz košmara kratkog tehnološkog holokausta?
Niko nije mogao to da kaže. A za Vitalija je to bilo prilično zabavno.
Radna prostorija policijske jedinice za krizne situacije bila je smeštena u bunkeru svega
nekoliko koraka od Ministarstva unutrašnjih poslova, u samom centru. Moćni generatori
obezbeđivali su potpunu samostalnost. U čast Megrea, dali su joj ime u obliku šifre: Mravinjak.
Vitaliju se taj naziv sviđao, bio je prikladan. Tog trenutka na posluje bilo osamdesetak
ljudi. Uprkos neprekidnom metežu, nije bilo nikakve gužve. Sve se odvijalo mirno. Ton glasa bio
je podešen na umeren nivo i svako j e odavao utisak da tačno zna šta treba da radi.
Vitali, u svetlosivom odelu, braon mokasinama i azurnoplavoj košulji, tri puta pomilova
čvor plave kravate, da proveri da li je na mestu.
Onda ispi iz čaše poveći gutljaj sveže vode, posmatrajući veliki zid od monitora koje je
imao ispred sebe.
Više od sto ekrana na kojima se smenjuju slike sa preko tri hiljade kamera, smeštenih po
gradu.
Ispred niza monitora, poveća grupa agenata opremljenih formularima i slušalicama
beležila je sve što se pokazivalo sumnjivim, sa namerom da registruje ili na vreme spreči zločin.
Bio je to detaljan posao koji je zahtevao veliko strpljenje, ali, s obzirom na okolnosti, to je bilo
više nego neophodno. Do sada se pojavilo malo slučajeva u kojima je bila neophodna intervencija
patrola i sve je bilo u umerenim granicama. Na primer, tuča u supermarketu, između mušterija
koje su pokušale da pribave namirnice pre prinudnog zatvaranja, ili nekoliko narkomana koji nisu
umeli da odole iskušenju da obiju apoteku usred dana.
Međutim, prava rulja izaći će na ulice kada padne mrak.
Vitali je to znao: uprkos ohrabrivanjima koje su slale vlasti, ove noći vladaće stanje
haosa. Uz garanciju nevidljivosti, šakali su spremni da navale na nezaštićene prodavnice i
kancelarije. Isto je važilo i za vandale koji će moći da neometano upropašćuju tuđu imovinu. Da
slučajno ne bi ništa nedostajalo, unaokolo se širila klima obračuna. Ulične bande pripremale su se
za rat sa suparničkim grupama i organizovani kriminal će to iskoristiti da raščisti odnose i saveze,
kao i da izvrši malo pročišćavanje sopstvenih redova. Vitali je sve do zore prikupljao signale za
ono što se spremalo da se dogodi u Pumu u okrilju mraka.
Ali bio je tu i čitav niz nepredviđenih zločina. Anarhija će dovesti do ludila velikog broja
ljudi. Mnogi ljudi u koje se ne može sumnjati dace oduška svojoj ozlojeđenosti ili besu koji su se
u njima godinama gomilali. Komšije koje se nisu nikada podnosile. Muževi koji likvidiraju svoje
supruge. Žene koje likvidiraju svoje muževe. Zaposleni koji će odlaziti da posete svoje šefove.
Priča o čaršavima zategnutim na prozorima, kao način da se zatraži pomoć, bila je
kolosalna koještarija. Svaki psihopata u gradu već se naoružao i spremio da izvrši svoju osvetu,
ili da jednostavno da oduška nagonu koji je bio stišavan godinama.
Niko nije hteo to da prizna, ali je bilo nemoguće efikasno čuvati veliku metropolu kakav
je Rim.
Mada je bilo pripadnika policije koji su se slivali u grad iz drugih krajeva zemlje, ipak je
bilo premalo ljudi koji su bili na raspolaganju policiji da patroliraju ulicama, u odnosu na broj
zlonamernih, i nisu svi imali neophodnu opremu da se suprotstave organizovanim napadima ili
pobunama i brutalnim zločinima. Ni karabinjeri, naravno, nisu bili u boljoj situaciji. Bezbednosni
plan pripremljen je sa nagoveštajem da će haos trajati svega nekoliko sati. Najveći broj policajaca
nije bio angažovan da zaštiti stanovništvo, nego ministre, palate moćnika i ambasade, sve
moguće ciljeve koje bi teroristi mogli da unište. Političari i ostali državni funkcioneri, zajedno sa
svojim porodicama, evakuisani su u najvećoj tajnosti u toku noći, specijalnim konvojima, za
razliku od običnih građana koji nisu smeli da napuste grad.
Ono što niko nije rekao stanovništvu, pomisli Vitali, jeste da je ovo sranje koje se upravo
događa u stvari mnogo krupnije i teže nego što su mogli da poveruju. Ali uskoro će postati svesni
toga. Vitali je nastavljao to da ponavlja u sebi, pomišljajući i na sve one koji neće ugledati zoru
narednog dana.
Uprkos tome što je Ministarstvo već odavno pripremilo detaljan plan da se suprotstavi toj
vrsti nepredviđenih okolnosti, tehnologija koja je trebalo da ga podrži nikada nije testirana u
praksi. Sistem je pokazao ogromne pukotine i kombinacija „meteorološki događaj plus nestanak
struje“ je to dramatično iznela na videlo. Na primer, niko nije u stanju da utvrdi trajanje moćnih
baterija koje napajaju mrežu bezbednosnih kamera, uspostavljenu pre nekoliko meseci, i koja je
društvenu zajednicu koštala desetine miliona taksi. Bila je to uobičajena priča. Kada sranje
ispliva, onda to uvek bude do kraja.
Zbog toga je baš u ovom teškom trenutku Vitali bio zahvalan.
Zahvalan zbog reda koji je vladao u ovoj sali. Zahvalan ovim vrednim mravima koji
marljivo obavljaju svoj zadatak. Zahvalan za pištolj koji nosi ispod jakne, zato što je kao čuvar
zakona bio ovlašćen da se posluži njime da bi obezbedio poštovanje propisa. Zahvalan za svezu
vodu u svojoj čaši, često zaboravljeni simbol čistote i čistoće. Dveju vrednosti koje su ga uvek
nadahnjivale.
Kao i mnoge njegove kolege, i Vitali je pozvan u „stalnu službu“, ljubazno, da se ne bi
moglo reći da mu je uvedena radna obaveza. Ali ionako nije imao neka druga posla. Nedavno je
započeo jednu vezu i naravno da mu ne bi smetalo da se zatvori u kuću sa svojom novom
ljubavnicom, uz nekoliko grama koke, i da oboje neprekidno šmrkaju. Međutim, ta plašljivica
morala je da bude sa decom i mužem. Najgadnije u toj Apokalipsi bilo je to što je u ovom slučaju
on sam morao da se suoči sa njom.
Zato je inspektor Vitali iz kancelarije statistike o zločinima i kriminalu bio u potpunosti
spreman da bude regrutovan.
Iznenađujuća je bila brzina kojom su se menjala njegova zvanja. Tako se menjalo i
njegovo radno mesto: u prošeku svakih šest meseci. Bavio se javnom dekoracijom, auto-parkom,
bio je u redakciji internog policijskog časopisa. U jednom periodu – Bože sveti! – čak su ga
poslali da po školama drži predavanje đacima o pogubnom uticaju zavisnosti od droge. Sve
zaduženja koja bi svaki policajac želeo da izbegne, obično rezervisana za nezgodne ljude, one
koji su uhvaćeni u disciplinskom prekršaju ili koji su izgubili glavu u službi, koji su možda
izvukli pištolj pred grupom dečaka koji su nameravali da ižvrljaju zid. Alije za Vitalija to bilo
sasvim u redu. Da ga čak smatraju nesposobnim ili pokvarenjakom. Štaviše, cilj je bio upravo to.
I sve do tog trenutka, pokrivanje je savršeno funkcionisalo.
Niko nije smeo da zna čime se stvarno bavi inspektor Vitali.
Ugleda kako jedna mala delegacija prolazi kroz Mravinjak. Bili su to komesar Krespi iz
Odeljenja za ubistva, kvestor Alberti i veliki šef lično, prefekt De Đorđi. Vitali presrete njegov
pogled i ovaj mu dade jasan znak. Pre nego što krenu za njima, ispi još jedan preostali gutljaj
vode, onda baci čašu u korpu predviđenu za reciklažu otpadaka, zato što haos, barem u
Mravinjaku još nije prevladao. Nazre i ženu koja je bila u društvu svojih nadređenih.
Mada je nikada nije video lično, ipak je odmah prepozna.

Sandra Vega hodala je nekoliko koraka iza ostalih. Malo iz respekta prema autoritetima
koji su išli ispred nje, a pored toga i zato što se pitala šta to ona radi u Mravinjaku. U zoru se
jedna patrola pojavila u njenoj kuči u Trastevereu. Dvojica mlađih kolega koje nije poznavala,
koliko se sećala, i rekli su joj da su došli da je sprovedu.
Sandra je upravo završila sa doručkom i počela da oblači uniformu, zato što je ubrzo
morala da se javi na dužnost. Ta scena delovala joj je kao da potiče iz prošlosti koju je s mukom
pokušavala da odagna. Nakon godina provedenih u ekipi forenzičkih fotografa u sastavu
policijske forenzike, uspela je da se premesti u pasošku službu. Bio je to vrlo određen izbor. Više
nije mogla da izdrži prethodni način života. Da preko fotografskog aparata uvek bude prva
prisutna sceni zločina i analizi mesta, tragova, dokaza i beživotnih tela, s vremenom se pokazalo
iscrpljujuće. Nakon slučaja Čudovišta iz Rima, odlučila je da joj je svega dosta. Pasoši su bili
odlično sklonište. Ljudi koji putuju, poslovni ljudi, bračni drugovi koji se spremaju za bračno
putovanje, turisti. Ljudi koji dolaze – stranci koji su nakon godina provedenih u Italiji konačno
stekli državljanstvo za sebe i za svoju decu.
Životi tih ljudi proticali su ispred nje, bezopasno. Nisu imali moć da joj od njih bude loše,
kao što je bio slučaj sa slikama unakaženih tela. Dolazili su kod nje sa fotografijama standardnog
formata, na kojima su, po zakonu, morali da poziraju ozbiljnog izraza. Ali su nakon završetka
birokratske procedure odlazili nasmejani, zato što su razmišljali o onome što ih kasnije čeka.
Budućnost. Mada je delovalo neprimereno da se kaže, Sandra je to dobro znala: mrtvi nisu imali
budućnost. I ta jednostavna, banalna konstatacija bila je razlog da pronađe snage da ustaje svaki
dan. Čak i tog jutra.
Mada je zbog nestanka struje bila oslobođena uobičajenih zaduženja i, kao mnoge kolege
koje rade u kancelariji, privremeno opet dodeljena aktivnoj službi, Sandra, naravno, nije
pretpostavljala da zaslužuje pratnju da bi otišla na posao. Kada su joj spomenuli Mravinjak,
verovatno je postala sumnjičava. Šta bi to ona mogla da radi u toj operativnoj prostoriji?
Predosečaj da postoji ozbiljan razlog postao je stvarnost kada je videla da je dočekuje komesar
Krespi.
Njen stari pretpostavljeni bio je uznemiren. „Šef hoće da te vidi.“
Sandra je sada poslušno sledila delegaciju kroz radnu prostoriju, do ulaza u kancelariju.
Šef policije De Đorđi zastade na pragu i sačeka da svi uđu, pa onda zatvori vrata.
„Dobro“, reče. „Čini mi se da možemo da počnemo.“
Sandra ih je sve poznavala, osim izuzetno elegantnog mršavka u groznim mokasinama
koji je gotovo opsesivno neprekidno dodirivao čvor kravate, da proveri da li je u redu.
Prisutni zauzeše mesta na metalnim stolicama koje su činile deo spartanskog nameštaja u
sobi. De Đorđi ode da sedne za mali pisaći sto. Zidovi su bili ogoljeni, a na stolu su se nalazila
samo dva telefonska aparata, povezana sa jednom komplikovanom tablom sa prekidačima. Šef se
nalakti na površinu stola, onda podiže ruke, zgrožen kada dunu u prašinu koja ju je prekrivala.
„Bio sam prinuđen da napustim svoju kancelariju da bih došao u ovu rupu, ali je
očigledno da je neko zaboravio da je očisti.“
Sandra se smesti u najudaljeniju stolicu, prislonjenu uza zid, i dalje se pitajući šta ona radi
tu, na sastanku tih krupnih zverki. Prisustvo onog izuzetno elegantnog najviše ju je uznemiravalo.
Sedeo je prekrštenih nogu. Savršeno izbrijano lice oko orlovskog nosa. Svetlosivo odelo, sveže,
precizno ispeglano. Zlatna igla za kravatu, kao i raskošni prsten sa rubinom koji je nosio na
srednjem prstu leve ruke. Koji li je ovo đavo?
„Ministar me je zamolio da vam prenesem njegove pozdrave“, započe šef policije. Svi
klimnuše glavom da zahvale, kao da je ministar tu. „Pratiće razvoj situacije iz svoje vile u
Toskani.“
Toliko su naviknuti da budu smerni, da zaboravljaju koliko su u stvari smešni, zapazi
Sandra.
„Lično sam obavestio ministra malopre“, nađe za shodno da se umeša kvestor Alberti.
„Situacija je, sve u svemu, pod kontrolom. Ljudi su obučeni, savlađuju paniku i sjajno se
suočavaju sa pojedinačnim pokušajima da se zamračenje iskoristi za vršenje krivičnih dela.“
„Dobro, vrlo dobro“, uputi čestitke šef policije. „Do sada smo obavili odličan posao.
Treba samo nastaviti tako.“
Ma vidi ti ove dve ogromne kurčeve glave, pomisli Vitali. Dopunjuju se uzajamno u
pohvalama, dok se tamo napolju sve ubrzano ruši. Skrenu pogled na policajku i po izrazu njenog
lica shvati da i ona oseća isto gađenje. Vitali je zahtevao da sastanku prisustvuje još jedna žena,
kako se ne bi osećala u manjini, ali šef policije nije obraćao pažnju na te njegove obzire.
U međuvremenu se komesar Krespi naže prema Sandri. „Kako si?“ upita je tiho.
Nadređeni je podržao njenu odluku da promeni radno mesto, bio je uvek ljubazan i ona je to
cenila.
„Bolje“, smiri ga. Reći mu jednostavno da je dobro bila bi samo uobičajena fraza. I
Krespi se ne bi time zadovoljio. Zato je bilo potrebno naći načina da mu kaže deo istine. To jest,
da još nije sve u redu, ali da radi na tome.
Vitaliju ne promače njihova kratka razmena reči. Prikupio je informacije o Sandri Vega.
Nekada su je smatrali za odličnog forenzičkog fotografa. Ali su dve žalosti obeležile, možda
neizlečivo, njen još mladi život. Muž foto-reporter preminuo je pod tajanstvenim okolnostima pre
nekoliko godina. Vega se preselila iz Milana u Rim, da istraži njegovu smrt. Na kraju je tu i
ostala, pokušala da započne novi život sa nekim drugim, ali se i to loše završilo, zato što je njen
prijatelj ubijen na brutalan način. Nešto što ju je dovelo u stanje da bude neprekidno spremna za
psihoanalizu, a možda i za lekove koji deluju na psihu.
„Razlog zbog kog sam vas pozvao ovde već znate“, reče šef, bez uvoda. „Ali je potrebno
da to ponovim zbog agenta Vega.“ Pokaza na Vitalija. „Možda ona još ne poznaje inspektora
Vitalija. On je šef Odseka statistike zločina i kriminala.“
„Nisam ni znala da postoji takva jedinica, gospodine“, priznade Sandra.
Ona je u stvari u pravu, pomisli Vitali i nasmeja se u sebi. Stvorena je u tu svrhu pre sat
vremena i odmah zatim mu je dodeljen zadatak da rukovodi njom.
„Ljudi inspektora Vitalija bave se sprečavanjem krivičnih dela.“
„Trebalo bi da dođete na neki od naših seminara, agente Vega“, potvrdi inspektor.
„Shvatili biste da je vrlo poučno.“ Vitali je neizmerno uživao svaki put kada je šef policije u
sličnim okolnostima pokušavao da opravda njegov zadatak, koji, u stvari, služi kao pokrivanje.
„Inspektore, hoćete li, molim vas, da izložite činjenice agentu Vega?“
Vitali ustade sa svog mesta i uputi se ka policajki, pa se smesti preko puta nje. „Sinoć,
nešto oko dvadeset dva i trideset, jedan taksista je čistio svoj auto, nakon što je završio večernju
smenu. Potom nam je ispričao da to uvek radi, zato što, citiram doslovno, nikada se ne zna šta
mušterije brljaju tamo pozadi dok ne mogu da ih vidim'.“ Nasmeši se, ali mu onda kez nestade sa
lica.
Sandra je pokušavala da shvati cilj te njegove priče, ali se za trenutak ograniči na to da ga
sasluša.
 „Dakle“, nastavi Vitali, „sinoć, upravo kada je otkrio mobilni telefon uglavljen između
sedišta, odmah je pomislio da ga je neki putnik izgubio. Zato ga je najpre uključio, da proveri da
li može da ga odvede do vlasnika na osnovu poslednjih poziva.“ Vitali zavuče ruku u
unutrašnjost sakca i odatle izvuče stari telefon marke nokija, model koji je sigurno prevaziden u
odnosu na moderne smart telefone. Sačuvao ga je u providnoj koverti za nađene stvari. Položi ga
na sto ispred šefa policije i rukom dade znak Sandri da priđe sa stolicom, da ga bolje vidi.
„Aparat ne sadrži nikakvu SIM karticu. U memoriji nema nijednog telefonskog broja. Nema
nikakvih podataka o dolaznim niti odlaznim pozivima.“
„I šta onda?“ upita policajka nestrpljivo.
Za razliku od nje, Vitali je imao sve vreme ovog sveta. „Ovo je jedan od prvih primeraka
sa video-kamerom. Zaista, kada je otvorio karticu sa slikama, taksista je naleteo na jedan
snimak… nečuvene okrutnosti.“
Kratka pauza koju je napravio pre zaključenja rečenice baci Sandru u brigu. Ipak pokuša
da potisne bilo kakvu reakciju. Želela je da se predstavi jakom, zato što je mrzela da pokazuje
koliko je postala slaba u poslednje vreme. „Šta hoćete da uradim?“ upita odlučnim glasom, dok
se u međuvremenu već ugrizla za usnu.
Komesar Krespi se opet naže ka njoj i stavi joj ruku na rame. „Kada me je jutros prefekt
De Đorđi upitao ko je najbolji agent koga smo ikada imali u ekipi forenzičkih fotografa, odmah
sam pomislio na tebe.“
Nije to bilo baš tako, reče u sebi Vitali. Ali mu je odgovaralo da joj stari komesar pomalo
laska, ako to vodi ostvarenju cilja.
Oni su namerno hteli Sandru Vega.
„Više nisam član te jedinice“, podseti ga ona, kao da je htela da potvrdi da je to poglavlje
njenog života sada zatvoreno. A Krespi bi to trebalo da zna bolje od ikog drugog. „Neko je
mrtav, zar ne?“ dodade, bacajući uzdržan pogled na mobilni telefon na stolu, kao da ta stvarčica
od crne plastike, naizgled beživotna, može da je napadne. „Zbog toga ste i vi ovde. Koji bi inače
bio razlog da se uključi Odeljenje za ubistva…“
Krespi ćuteći klimnu glavom.
„Vi ste godinama bili deo ekipe forenzičkih fotografa u okviru forenzike“, podseti je
Vitali. „Sa vašim refleksom išli ste u lov za detaljima na mestu zločina. Vi ste u stanju da bolje od
nas pročitate i protumačite delo nekog čudovišta. Osobe koja oseća zadovoljstvo da
video-snimkom ovekoveči svoje postupke i patnju žrtava.“
Upravo je rekao delo'? Sandra oseti kako je podilazi jeza. Ne, baš nije želela da ima
nikakve veze sa tim.
„Slušajte, agente Vega“, umeša se kvestor Alberti. „Znamo koliko bi za vas moglo da
bude bolno vraćanje takvim stvarima i da bi to moglo da otvori stare rane. Ali vas molimo da
napravite dodatni napor za dobro zajednice. Prolazimo kroz težak period i ne smemo potceniti
stvari.“
Nisu mogli da joj narede, ali je ipak podsećaju na njene dužnosti. Međutim, Sandri to nije
bilo važno. Neka slobodno misle da se prikrila u pasoškoj službi, sa jedinom namerom da sačuva
platu i stekne pravo na penziju. Po tome kako je ona gledala na stvari, to nisu bile nikakve
privilegije. Neke kolege završavale su karijeru ne plaćajući nikakav ceh. Ona je, međutim, platila
najveću cenu uniformi koju je nosila. „Žao mi je“, reče dok je ustajala sa stolice. „Ne možete to
da tražite od mene. Ne mogu.“ Uputi se ka vratima sa namerom da tu priču ostavi iza sebe.
Vitali je pozva da se vrati. „Agente Vega, poštujem vašu odluku, ali mi dozvolite da vam
kažem još nešto.“ Bio je vrlo ozbiljan. „Onaj telefon nije bio zaboravljen u onom taksiju. Neko
ga je namerno tamo ostavio. Znao je da će biti pronađen i da će završiti ovde, u ovoj prostoriji.
Zato što je ono što sadrži, sviđalo nam se to ili ne, neka poruka. I to jednostavna poruka… Postoji
neko ljudsko biće tamo napolju koje je u stanju da čini neverovatne stvari sebi sličnima. Hoće da
nam stavi do znanja da je jak, moćan. I da ga ništa neće zaustaviti… Nemojte napraviti grešku i
pomisliti da je reč samo o upozorenju ili pretnji. To je izjava da je nešto naumio. Hoće da nam
kaže: ovo je samo početak.“
Sandra se okrenu i pogleda ga. „Početak čega?“ Bila je prestrašena.
„To ne znamo. Ali, iskreno rečeno, ne očekujem ništa dobro u narednim satima.“
„Imate svu tehnologiju, resurse i stručnost da ga uhvatite.“
„To je tačno, ali nam nedostaje nešto… Vreme.“ Vitali pomisli na meteorološku
nepogodu, na zamračenje i na sva ona gradska čudovišta koja čekaju da samo padne noć pa da
krenu u akciju. Morao je da je ubedi po svaku cenu. „Uz sve ovo što se događa, nemamo vremena
da ga gonimo kako bi trebalo. I on to zna.“
Sandra se pokoleba.
Vitali shvati da je kod nje malo prodrmao ono drevno osećanje dužnosti. „Samo vas
molim da bacite pogled na snimak. Onda, ako ne budete u mogućnosti da izvršite analizu,
shvatićemo vas i moći ćete sve da zaboravite.“
Da zaboravi? Zar kurvin sin nije znao da bi te slike ponovo izronile u njenim najgorim
noćnim morama? Naravno da je znao, ali bilo ga je baš briga za to. Kao i sve prisutne, uostalom.
Hteli su samo da se posluže njome, da je iskoriste. Sandra osmotri njihove neme poglede i shvati
da je u pravu, pa oseti prezir prema njima. Sada je imala razlog više da ode odatle dok je još
vreme.
„Taj mobilni telefon, nažalost, nije dovoljan da nas odvede do čoveka koga tražimo“,
nastavi Vitali, dok Sandra samo što se nije ponovo uputila prema izlazu. „Na njemu su bili samo
otisci taksiste i jedna sićušna krvava mrlja. Nismo pronašli nikakvu podudarnost u bazi podataka
DNK. To znači da nije reč o običnom delinkventu. Imamo posla sa potpuno novim likom
kriminalca, različitim od onih koje poznajemo. Mnogo izopačenijim i opasnijim. Jedino što
znamo o njemu jeste da pati od smetnje koju ima na hiljade osoba, zato što je, po forenzici, krv
na telefonu nastala krvarenjem iz nosa.“
Sandra se ukoči. Noge joj zadrhtaše i pomoli se da niko u prostoriji to nije primetio. Bila
je to samo iracionalna pomisao. Kolika je bila mogućnost da Vitali govori o istoj osobi? Pa ipak,
nešto joj je govorilo da joj više nije dozvoljeno da se opušta.
Markus – njen Markus.
Vitali spazi gotovo neprimetnu promenu u Sandrinom izrazu lica i pre nego što je
progovorila, sa sigurnošću je znao da je promenila mišljenje.
„U redu“, reče policajka, pokušavajući da pokaže smirenost. „Pozabaviću se tom stvari,
ali samo njome.“ Svi su delovali zadovoljno. Nisu pretpostavljali da je odjednom postala lično
zainteresovana. „Potrebno mi je da adekvatno pregledam materijal.“
„Stavićemo vam na raspolaganje neophodne resurse“, obeća joj šef policije.
Dok je njen nadređeni govorio, Sandra je posmatrala mobilni telefon koji je ležao na
stolu. Sada joj pogled na taj predmet koji je do tog trenutka pokušavala da izbegne više nije
zadavao strah. Ona je morala da sazna.
Vitali je bio zadovoljan: postigao je cilj. Nisam onaj za koga se izdajem, ali i ti, agente
Vega, imaš tajnu koju kriješ, a ja ću je otkriti.
 6

U Vatikanu, Apostolska palata je evakuisana. Kardinal Erijaga izdao je precizne naloge

po tom pitanju. Niko neće smeti da joj pristupi ni iz jednog razloga, sve do novog naređenja. Sve
je olakšano činjenicom da je iz bezbednosnih razloga vezanih za nevreme i nestanak struje papa
odveden iz Rima prethodno veče i sada se nalazi u svojoj rezidenciji u Kaštel Gandolfu.
Markus je imao sat vremena da dovrši zadatak. Ovaj put nema nikakve istrage, Erijaga je
bio jasan. „Šta želite da uradim?“
„Čišćenje.“
Nakon ispovednikovog neosetnog prolaska, žandarmerija će stupiti na lice mesta i tek
tada će započeti službenu istragu o smrti biskupa Artura Gorde, koja će biti zaključena
konstatacijom o prirodnoj smrti. Srećom po Erijagu, tragični kraj tog čoveka dogodio se između
zidina male papske države. Da se dogodio na italijanskoj teritoriji, kardinal ne bi mogao da spreči
skandal.
U zvaničnom saopštenju Vatikana, koje će na kraju zamračenja biti izneto svetu, istina o
smrti visokog crkvenog velikodostojnika biće ulepšana. Ukazaće na neodređeni „srčani zastoj“.
Dobra laž, pomisli Markus dok je prelazio kroz dvorište Crkve San Damazo po kiši koja
je pljuštala. Pope se velikim mermernim stepenicama do drugog sprata. Usamljeni koraci
odjeknuše u Rafaelovoj lođi, prazniku raznobojnih gipsanih dekoracija i frizova, skladno
raspoređenih u niskoj arhitekturi prozora i stubova. Dok je prolazio kroz nju, ispovednik podiže
glavu da uživa u prizoru trinaest oslikanih lukova. Prepozna Priču o postanju, sa nastankom
svetlosti i odvajanjem zemlje od vode. Stvaranje Eve, proterivanje iz zemaljskog raja. Priču o
Isaku i Jakovu, Moj siju, Solomonu, da bi se sve završilo Pričom o Hristu. Pomisli na one koji su
tokom vekova bili privilegovani da imaju pristup tom čudu, dok su prelazili isti put. Mali broj
njih, pomisli. Bili su to moćni ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji. Neki od njih bili su
bednici, nedostojni. Drugi, pravi sveci.
A sada on. Čovek zadužen za „čišćenje“.
Stiže ispred vrata stana koji je bio rezervisan za biskupa Gordu. Bio je zatvoren odmah
nakon što je leš pronađen. Erijaga je poverio Markusu jedini ključ. Ispovednik ga iskoristi da
otvori vrata i uđe, zatvorivši ih odmah za sobom.
Prva soba bila je pomoćna prostorija. Izvuče iz džepa par gumenih rukavica i navuče ih,
da ne bi ostavio otiske. Iz istog razloga skide cipele od belog platna, uprljane blatom. Zatim se
uputi da pretraži ostale prostorije.
Visoki velikodostojnik živeo je jednostavno. Nameštaj je bio umeren i skroman. Nikakve
raskoši, nikakvog povlađivanja mondenskom načinu života. Jedini izuzetak bile su, možda,
knjige. Bilo je tu polica punih tomova knjiga, ostale su bile naslagane po ćoškovima. Verovatno
su činile Gordinu glavnu razbibrigu, koji zbog agorafobije godinama nije izlazio iz kuće.
Knjige su činile neku vrstu obaveznog puta. Markus ga je sledio i našao se u sobi sa
jednim krevetom, iznad koga se nalazilo drveno raspeće. Vratašca sakrivena u zidu vodila su u
kupatilo bez prozora. Pored njega nalazila se biskupova radna soba.
Pređe preko praga i nađe se ispred tragedije od tog beživotnog starog tela, zgrčenog na
podu, koje kao da je kolabiralo.
Ono što se moglo zaključiti sa snimaka polaroida koje mu je pokazao Erijaga bilo je da se
leš nalazi baš ispred malog oltara u zidu, na kome je Gorda obavljao svoju svakodnevnu samotnu
misu, što je bilo obavezno za svakog sveštenika.
Položaj tela i nagost otkrivali su nešto bogohulno. Ali ga je to pred Bogom skupo koštalo.
Virtuelne naočare, kao neka smešna maska, pokrivale su mu oči i obavijale lobanju, sve
do potiljka. Taj tehnološki element odudarao je od ambijenta. U Gordinoj izolovanosti nije bilo
kompjutera ili televizora.
Biskup je napravio izuzetak, da bi udovoljio svojoj tajnoj izopačenosti.
Pornografske slike, pomisli Markus.
Ispod onog što je podsećalo na neku vrstu srebrnastog šlema izvirivali su pramenovi sede
kose. Uređaj je bio povezan tamnim kanapom sa kožnim okovratnikom. Ispovednik priđe i
primeti da je tanka koža na grlu starca u kontaktu sa krajem kanapa bila izgrebana. Pokušao je da
se rukama oslobodi stiska, reče u sebi. Ostaci krvi ispod noktiju potvrđivali su to.
Mehaničko davljenje, bio je njegov zaključak.
Markusu za trenutak nesta vazduha. Bilo je to ponavljanje panike zbog gušenja koje je
osetio u Tulijanumu. Gorda je doživeo isto, ali zbog toga što je tako izabrao. „Debije kao
masturbacija tehnikom bondaža“, rekao je Erijaga. „Izgleda da neke osobe osećaju zadovoljstvo
kada se dave.“ Markus se zapita kada se za Artura Gordu zadovoljstvo pretvorilo u patnju, a
zatim u saznanje da umire. Da li je biskup imao vremena da izgovori barem jednu molitvu? Ili je,
pak, kako je tvrdio kardinal, stvarno umro „kao pas“, zarobljen u ovoj klopci?
Stub zadovoljstva.

Gordu je u tom stanju pronašla monahinja koja je imala zadatak da mu donese šolju kafe
od ječma oko osam sati. Sveštenica je sva užasnuta pobegla i odmah je obavestila žandarme.
Zbog toga što je videla, jadnica je dobila nagradu u vidu premeštaja u neki zabačeni manastir u
Africi, gde će provesti ostatak života. Žandarmi će biti nagrađeni – i biće im zaprećeno – da drže
jezik za zubima. Markus je dobro poznavao Erijagine metode da spreći curenje vesti.
Oko leša i na njemu nije bilo tragova intervencije trećih osoba. Ono što je bilo vidljivo
potkrepljivalo je tezu o slučajnoj smrti. Utoliko više što je blizu tela ležala mala crna kutija
presvučena somotom u kojoj je biskup držao napravu koja ga je ubila.
Bio je to elegantan i skup predmet, pomisli Markus. Branilac siromašnih znao je kako da
se iskvari.
Ali on nije bio tu da sudi. Njegova dužnost bila je da ukloni tragove jednog nedostojnog
kraja, koji bi mogao da stvori neprilike u Vatikanu. Mada mu se uopšte nije sviđalo to što je
trebalo da uradi, bio je ubeđen da je to najbolje. Crkva je jaka, ali ljudi koji joj služe često su
nemoćni. I on sam nije bio nikakav izuzetak.
Odagna te misli. Bio je trenutak da se baci na posao. Što pre završi, to će pre moći da
pristupi istrazi tamo gde je stao. Trebalo je otkriti šta se njemu samom dogodilo te noći. Zašto je
bio nag i vezan lisicama u dnu Tulijanuma. I, pre svega, ko ga je mrzeo do te mere da je odlučio
da ga ubije na tako surov način, kroz torturu izgladnjivanja.
Pronađi Tobiju Fraja.

Poče da razvezuje biskupov okovratnik. Koža je bila potpuno obložena platnom alkantara,
da ne ostavi modrice i tragove. Mehanizam je bio vrlo jednostavan, ali Gorda ipak nije uspeo da
se oslobodi. Ili nije imao vremena. Možda mu je gušenje izazvalo infarkt koji je bio fatalan, za
nekoliko sekundi. Markus je to znao: nikada nije postojao jedan nedvosmisleni uzrok smrti, često
je bio povezan sa sporednim razlozima. Jedino što je bilo sigurno jeste da je nešto krenulo
naopako. Osim neispravnosti mašine – neke naprave su uvek imale sigurnosni uređaj. Mnogo
banalnije, biskup se izložio isuviše velikom riziku za njegove godine.
Markus smesti telo na pod, tako što ga položi na leđa. Još jednom osmotri nagost leša i
primeti da biskup na desnoj butini ima utisnutu tetovažu.
Mali azurnoplavi krug.
 Boja je bila skoro potpuno nestala, ostao je samo bledi krug, što je bio znak da potiče od
pre mnogo godina. Možda mali buntovni gest iz mladosti, pomisli ispovednik. Ko zna, možda se
Gorda pokajao. Možda je Markus bio jedino strano lice koje je saznalo za taj detalj, možda ga se
biskup stideo. Smrt je uvek bila manje poštovana od ljudskog stida. U Gordinom slučaju sve je to
bilo upropašćeno.
Markus je morao još da mu skine naočare. Namerno ih je ostavio za kraj, zato što je
osećao iracionalni strah da se suoči sa biskupovim prestrašenim pogledom ispod maske. Najpre
otvori automatske zatvarače, jedan po jedan. Onda lagano skide pokrivač koji se nalazio na
biskupovoj glavi. Oči su mu skoro iskočile iz očnih duplji, što je tipično za slučajeve davljenja.
Markus skupi snage i prstima ih gurnu unutra, sve dok ne dođoše u prirodni položaj. Onda mu
spusti očne kapke. Upravo se spremio da očita molitvu za dušu tog grešnika, kada mu pažnju opet
privukoše naočare koje su ležale na podu.
I sa odstojanja je mogao da opazi da je ekran i dalje uključen.
Onda ih uze u ruku i primače licu. Nije bilo ničeg pornografskog na prikazanoj slici. Bio
je to samo jednostavan natpis.
„Nema signala.“
Naočare su bile povezane sa internetom. Biskup ih je koristio pre zamračenja, zato je bilo
normalno da sada nema vezu. Možda je tako bilo bolje. Nije želeo da upozna ostale mutne detalje
iz Gordinog života. Bolje je da umru zajedno sa njim, pomisli.
Koncentrisao se na ono što mu je preostalo da uradi. Vrati na mesto uređaj u kutiju
obloženu somotom. Odneće ga sa sobom kada ode odavde i taj predmet će nestati zauvek.
Onda poče da pretura po stanu u potrazi za još nečim kompromitujućim. Pogleda po
fiokama i isprazni ormariće u kupatilu. Čak prelista neke knjige. Nije bilo vremena za brižljiviji
pretres, Erijaga bi morao da bude zadovoljan i ovim. Preostao je samo jedan detalj, pa da
kompletira režiju: da ponovo obuče leš.
Uputi se ka biskupovom ormanu u potrazi za nekim prikladnim odelom. Otvori ga, poče
da pretura po odeći i primeti da je Gorda među njom čuvao neke požutele novine. Markus ih uze.
Bio je to primerak Mesađera, čiji je datum objavljivanja bio 23. maj od pre devet godina.
Možda je bilo neophodno i njega ukloniti. Da bi se u to uverio, poče da ga prelistava.
Međutim, ništa ne privuče njegovu pažnju. Ništa sumnjivo ni kompromitujuće. Sve dok ne naiđe
na deo o rimskoj crnoj hronici. Pogled mu pade na jedan naslov. Glasio je: U Rimu nestao mali
Tobija Fra).
Kao da mu munja prođe kroz glavu. Ispovednik ponovo ugleda sliku zapisa koji je našao
u džepu u Tulijanumu: „Pronađi Tobiju Fraja.“
Nije to mogla da bude samo puka slučajnost.
U novinama je upadala u oči crnobela fotografija dečaka od tri godine. Oči krupne i
bistre, nasmejano lice, puno pega. Nosio je svetlu majicu, a na glavi kapicu sa grbom fudbalskog
kluba Roma.
Markus poče da čita.
„Tobija Fraj nestao je juče oko osamnaest sati u samom centru, na samo nekoliko koraka
od Koloseuma. Dečak je bio u šetnji sa majkom, koja tvrdi da ga je izgubila iz vida samo
nekoliko sekundi. Žena je zaista hitno prijavila šta se dogodilo patroli koja je tu prolazila.
Policija, koja je u prvom trenutku pretpostavila da se dečak samo udaljio i zalutao, sada ne
isključuje i druge istražne pretpostavke. Pregledani su i snimci bezbednosnih kamera koje nadziru
taj kraj. Vlasti, u pokušaju da osvetle sudbinu malog Tobije, istovremeno mole za pomoć turiste i
građane koji su se nalazili u blizini u trenutku nestanka. Mole se svi koji su fotografisali ili
snimali Koloseum da pošalju materijal na mejl adresu rimske kvesture.“
 Prosto ne verujući, Markus je nastavio da drži novine pred očima. Kada ih je spustio,
primeti da u dnu ormana ima još nešto. U glavi mu odjeknu zvono za uzbunu. Nepravilnost,
pomisli.
Par cipela od belog platna. Identične njegovim.
 7

5 sati i 38 minuta do sumraka

Video-snimak pronađen u izgubljenom mobilnom telefonu u taksiju trajao je dvesta šest

sekundi.
„Ali će za jednog od dvoje protagonista verovatno trajati čitavu večnost“, reče Vitali dok
je ublažavao svetlo u tehničkom odeljenju Mravinjaka.
Krespi je sedeo po strani: kako se činilo, komesar je ovlastio kolegu da daje sva
objašnjenja. Ta neobičnost ne promače Sandri. U suštini, inspektor Vitali bio je samo jedan
birokrata, piskaralo. Odsek statistike zločina i kriminala se ipak nije predavao. Zašto joj je Odsek
za ubistva ostavio toliko slobode? Ali sada nije mogla da se povlači. Zauzela je položaj ispred
velikog ekrana. Bio je ugašen, ali je sa njegove tamne površine, slične škriljcima, ipak dopirao
tamni blesak.
„To je sistem Pro Tuls poslednje generacije“, objasni Vitali. „Od pre nekoliko meseci to
je oprema za forenzičke fotografe. Vrlo je jednostavna: dovoljno je dotaći ekran, pa da se
zaustavi, pokrene napred, poveća ili smanji snimak.“
Biće kao da sam tamo, pomisli Sandra. Obično je stizala posle, kada se zlo već dogodilo. I
uvek je mogla da se zakloni iza refleksa i ostavi da se hladni mehanizam aparata poštara da obavi
prljavi posao. Međutim, ovog puta će učestvovati, iako indirektno, u onom što se dogodilo.
„Da li ste spremni?“ upita je inspektor, bojeći se da će se ona predomisliti.
Sandra dade sebi još nekoliko sekundi pa se okrenu ka Krespiju, koji je mirno sedeo.
„Da.“
Vitali uze daljinski upravljač i pusti snimak.
Snimak je u početku bio nestabilan i izvan fokusa. Nakon što je nekoliko sekundi lutao po
prljavom podu, objektiv video-kamere mobilnog telefona naglo se podiže i usmeri na nešto što je
delovalo kao stari bolnički krevet. Svud okolo bile su okrnjene pločice i vlaga.
Na prljavom dušeku ležao je opružen neki čovek.
Sandru obuze osećaj olakšanja kada otkri da nije u pitanju Markus. Ali je olakšanje kratko
trajalo. Nepoznati je plakao i prevrtao se u neprirodnim pozama. Bio je obavijen uzetom koje mu
se u obliku spirale pružalo od nožnih članaka do kukova. Ruke su mu bile raširene i pružale su se
ka ogradi kreveta, za koju su mu pomoću vezica bili pričvršćeni ručni zglobovi. Bio je odeven do
struka, ali mu je grudni koš bio go.
Kao žrtva na žrtvenom obredu.
„Molim te… ne…“, preklinjao je. Izrazito crna kosa, vrlo kratko podšišana. Mršav do te
mere da su mu se ispod glatke kože nazirale kosti rebara. Lice mu je bilo upalo, a oči
zakrvavljene od napora da podigne tanki vrat i ramena, u pokušaju da se oslobodi. Bio je to
očajnički pokušaj, pomisli Sandra. Neće uspeti. I on sam je to znao. Ali ga je poslednji nagon za
preživljavanjem terao da ipak pokuša, da se pobuni poslednjim atomima snage koju je imao u
telu. „Molim te, pusti me…“ Vene u visini slepoočnica pulsirale su tako snažno da se moglo
pomisliti da će ubrzo eksplodirati i preplaviti mu lice crvenilom. Brazda žućkaste sluzi klizila mu
je iz nosa, duž usana, sve dok se ne bi ulepila sa suzama i pljuvačkom iz usta.
„Šta vidite, Vega?“, upita Vitali.
„Meso mu deluje žućkasto, koža ispucala. Vide se modrice zbog izumiranja tkiva vena.
Nedostaje mu nekoliko zuba, a ostali su pocrneli, aato bi mu se moglo dati otprilike pedeset
godina. Ali on, u stvari, nije toliko star.“ Starenje zbog preterane upotrebe opojnih droga, tako se
to zvalo. Težak život uvek je ostavljao jasne tragove. „Dosta iskustva sa drogom. Prava kolekcija
prethodnih osuda za sitna krivična dela. Unutar i izvan zatvora.“ Toliko njih da bi mogao da se
definiše kao otpadak društva. Koliko je takvih tipova fotografisala dok je bila u forenzici? Obično
je pronalazila leševe u jarku pored puta, na nekom đubrištu, bez novca i dokumenata koji bi
omogućili identifikaciju. Mrtvačnica je bila puna tela bez imena. „Ponekad ih je likvidirao njihov
preprodavač droge, što se događalo kada bi postajali isuviše nasrtljivi. Ali ih je češće ubijao neki
očajnik kao što su oni sami, sa jedinom namerom da stavi šapu na njihovu dozu i nešto sitniša.“
Vitali to nije potvrdio niti porekao, nije rekao ništa. Zato što se onda na snimku nešto
dogodi.
Osoba koja je snimala i koja je do tada bila nepomična, ispruži ruku. U kadru se pojavi
ruka u gumenim rukavicama. Čovek je držao nešto među prstima.
Crnu naforu.
Priđe zatvoreniku, gurnu mu je među usne i pritisnu mu šakom usta, da ga natera da
proguta. Malo kasnije Sandra primeti da se pogled žrtve promeni. Oči koje su sve do malopre
očajnički tražile milost od tamničara, sada su se ukočile i blenule uprazno. Izraz lica se opusti.
Mučitelj mu skloni ruku sa usta i ponovo se udalji, pa nastavi da gleda.
Zatvorenik pomeri usne. Najpre polagano, zatim sve brže. Ispuštao je samo nešto što je
podsećalo na šapat. Neobuzdan niz slogova koji su izranjali i nestajali. Nešto je brbljao. Onda
njegov glas postade jači, glasniji, ali su reči i dalje bile nerazumljive.
„Kojim jezikom govori? Ne razumem“, upita Sandra. „Izgleda hebrejskim“, ali nije bila
sigurna.
„To je aramejski iz makabejskog perioda“, pojasni ozbiljno Vitali. „Korišćen je u
Palestini u vreme Hrista.“
Ta inspektorova tvrdnja zbuni Sandru. Kako je moguće da neki narkoman zna jezik kojim
se govorilo pre dve hiljade godina?
„Kaže: 'Gospodar senki hoda zajedno sa mnom. On je učitelj istine. On je novi život'“,
prevede Vitali.
Sandra se zagleda u njega, bio je ozbiljan.
Zatvorenik je u međuvremenu nastavio da ponavlja rečenice, kao u litaniji. Kakva je to
priča bila?
Vitali je znao šta prolazi kroz glavu Sandre Vega. Policajka se pitala zašto je jedan
inspektor na čelu Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu zainteresovan za taj snimak i kako
uspeva tačno da zna šta zatvorenik govori. Ali Vitalija to nije interesovalo. Zato mu je bilo po
volji što Sandra Vega počinje da gaji sumnje u vezi sa njim i njegovom funkcijom.
U međuvremenu, na ekranu onaj čovek položi telefon sa video-kamerom na ogradu
kreveta. Snimak je sada bio nakrivljen, ali se dosta jasno mogla zapaziti senka koja se nadnosi
nad zatvorenikom i rukom ga steže za vilicu, da ga smiri. Onda, kao na kraju bogohulnog
pričešća, počinje da mu sipa sadržaj zlatnog pehara u raširena usta. Hleb i vino – telo i krv. Ovaj
se nije protivio, pio je kao u transu. Čuo se zvuk tečnosti koja mu grgoljeći silazi niz grlo, kao
prljava voda u odvodu sudopere. Kada je operacija završena, senka se povuče unazad, ne
okrećući se i ne pokazujući lice, pa onda uze telefon da nastavi da snima.
Opruženi čovek sada više nije govorio. Oči su mu bile naprosto razrogačene, a pogled
stalno odsutan. Sandra se zapita šta će se dogoditi. Šta su mu dali da popije? To nije bilo vino.
Onda se telo žrtve odjednom potrese u snažnom trzaju. Izgledalo je da uže i pertle kojima je bilo
vezano ne mogu da odole nadljudskoj snazi. Onda iz čovekove kože poče nešto da se pojavljuje.
Policajka instinktivno priđe ekranu, da bolje vidi.
Bila je to para.
 U organizmu se događala kaustična reakcija. Efekat je bio u obliku isparenja koje izbija iz
pora kože. Meso poče da poprima mrku boju, kao da gori iznutra. Izraz lica žrtve, mada je bila
obuzeta jakim mišićnim grčevima, i dalje je bio ravnodušan. Ali predstava još nije bila završena.
Koža poče da se ispunjava ranama, da se pretvara u ciste od gnojnih mehurova. Postadoše
primetni jednjak i dušnik. Onda dođe red na plaća.
Bronhije izroniše kao dva ugljenisana okrajka. Rane ubrzo postadoše čirevi, kolabiraše
jedna za drugom, otvarajući mnogo malih rupa na živom mesu. Međutim, iz rana nije isticala krv,
nego i dalje dim, sličan sumporu.
Sandra se poistoveti sa rimskim taksistom koji je pronašao telefon sa tim snimkom u
memoriji. Pomisli na jadnikovu reakciju kada je pokušao da putem sadržaja mobilnog telefona
dođe do zakonskog vlasnika, a onda naišao na ovakav užas. To će ga obeležiti za čitav život.
Trzanje zatvorenika odjednom prestade. Objektiv se još neko vreme nadnosio nad
unakaženim lesom. U tišini koja je potom nastala ostade samo lagano i drhtavo pucketanje.
Onda se snimak zaustavi.
To nisu mogli da učine ni kokain ni kiselina, odmah pomisli Sandra. Bilo je tu nekog
metoda.
„Onda, šta možete da mi kažete?“, upita Vitali.
Policajka se okrenu i zagleda se u njega. Njen pogled odavao je odbojnost. „Šta hoćete da
znate?“
„Osim ubice, postoji gomila nerešenih pitanja, agente Vega. Od identiteta žrtve, do mesta
gde se dogodilo ubistvo. Ne znamo ništa o svemu tome.“
Ritualno ubistvo, htela je da presudi Sandra. Umesto toga reče: „Jedan minut i dvadeset
sedam sekundi.“ Onda, ne rekavši ništa više, pokretom ruke vrati nazad slike na ekranu. Uspori
snimke, pa lagano krenu napred, sve dok ne pronađe pravo mesto. „Pogledajte ovde…“
Vitali se naže. Ugleda levu nadlakticu žrtve koja se, u pokušaju da se oslobodi pertle
zategnute na ogradi kreveta, izvijala na neprirodan način. Sandra položi skupljene prste na
snimak, raširi ih i uveća ga.
Na koži podlaktice nalazila se mala tetovaža.
„Azurnoplavi krug“, reče Vitali, koliko da potvrdi da ga je sada i on video.
„Možete analizirati snimak koliko god puta hoćete, inspektore. Nećete pronaći ništa više
od ovoga.“ Sandra izgovori ovu rečenicu sa krajnjom sigurnošću, upućujući pogled Krespiju koji
nije otvarao usta i sada ju je posmatrao očigledno zbunjen.
Vitali zapazi napetost koja je vladala između njih dvoje. Bilo je to upravo ono što je
želeo. „U redu, možete uzeti slobodan dan, agente Vega.“
Sandra se zagleda u njega, nepoverljivo. „A nestanak struje?“
„Znaćemo šta da radimo i bez vas“, nasmeši se ovaj podrugljivo.
„Kako hoćete, inspektore“, glasio je ljutiti odgovor policajke. Crna nafora, aramejski,
„Gospodar senki“, ono žrtvovanje čoveka: videla je i čula previše. Pokupi gornji deo uniforme
koji je stavila na naslon stolice, prođe ispred Krespija i napusti prostoriju bez pozdrava.
Odmah zatim i stari komesar ustade sa svog mesta. Zavuče ruke u džepove pantalona i
spremi se da izađe. Ali se pre toga okrenu prema kolegi: „Jeste li baš sigurni u ono što radimo?“
„Ne moram da vam dajem objašnjenja.“ Da je bio samo običan inspektor, Vitali nikada ne
bi mogao tim tonom da se obraća nadređenom. Ali on jednostavno nije bio inspektor. Zbog toga
se Krespi, nakon odgovora, okrenu na petama i udalji se kao prebijeno kuće.
Vitali je, međutim, bio zadovoljan. Azurnoplavi krug, ponovi u sebi. Bio je zadovoljan što
ga je Sandra primetila. Bila je onakva kakvom su je svi smatrali: sposobna. Možda je policajka
još i zamišljala da se tu nalazi zbog svog talenta za posao forenzičkog fotografa. Sandra Vega
nije znala da je pravi razlog njenog prisustva tog jutra nešto drugo. Ali pošto je pregledala video,
sigurno će početi da gaji sumnje.
Dobro, vrlo dobro. Vitali će je držati blizu sebe sve dok ne shvati koliko ona stvarno ima
veze sa ovom pričom.
Zato što Sandra nije znala da je Vitali dobro pazio da joj ne otkrije da je na mobilnom
telefonu koji je pronašao taksista pored onog jezivog snimka bilo još nešto.
 8

Vatikan je samostalna država od pola kvadratnog kilometra u srcu Rima. Okružen je vrlo
visokim zidovima koji su, pored Bazilike Svetog Petra i palata svešteničke moći, štitili predivne,
savršeno održavane vrtove.
Međutim, usred njih oduvek je odudarala zapuštena šuma od skoro dva hektara. Gusta
vegetacija činila je to mesto neprohodnim i gotovo nedostupnim. Na samoj granici šume nalazio
se zatvoreni ženski manastir. Monahinje koje su tu boravile pripadale su drevnom monaškom
redu, skoro sasvim ugašenom.
Redu Hristovih udovica.
Bilo ih je samo trinaest i prigrlile su strogu veru, odričući se svakog blagostanja, čak i
lekova. Hranile su se samo plodovima iz sopstvenog vrta i zavetovale se na ćutanje. Jedini
izuzetak bila je molitva. Ipak, već dvadeset tri godine njihov najmučniji zadatak bio je da
nadgledaju jednog čoveka za čije postojanje ljudi nisu znali.
Jedno strašno čudovište. Gnusno biće. Serijskog ubicu.
Ukupan broj njegovih zločina bio je velika sramota za Crkvu i morao je biti držan u
tajnosti po svaku cenu. Zato što je, pre nego što je zaustavljen i utamničen u manastiru,
Kornelijus van Buren bio misionar.
Nevreme je omogućilo kratko zatišje. Kiša je samo oslabila, ali je i dalje padala bez
prestanka. Markus je s naporom hodao kroz šumu. Znao je da je sam, ali ipak je osećao nečije
prisustvo. Kao u Tulijanumu, kada je u mraku gledao u otvor na tavanici. Podiže glavu. Iznad
njega je bilo na stotine crnih ptica, šćućurenih po drveću. Netremice su gledale u njega.
Ispovednik ubrza korak.
Malo zatim pomeri jednu granu i nade se na malom proplanku koji je okruživao manastir.
Da nije bilo dima koji je izlazio iz dimnjaka, mesto bi izgledalo nenaseljeno. Ispovednik je dobro
poznavao put kojim se tu dolazi, prelazio ga je više puta poslednjih godina. Za vreme poseta
Kornelijusu imao je priliku da stekne korisnu obuku. Bila je prava retkost naići na toliko
kompleksnu i prefinjenu ličnost ubice. Mada je prezirao tog čoveka zbog onoga što je uradio dok
je bio misionar, od njega je izvukao savršeno čisto saznanje o ljudskom duhu, nezagađenom
kategorijama „dobro“ i „loše“. Ta dva elementa nisu imala nikakve vrednosti za Van Burena.
Tvrdio je da je čudovište ne zato što je to njegova priroda, već zato što je u pitanju Božja volja.
Kada je stigao do drvenih vrata, Markus pokuca tri, pa još tri puta. Bio je to dogovoreni
znak koji mu je omogućavao da pristupi zatvoru. Jedna od kaluđerica dođe da mu otvori. Imala je
na sebi odoru tipičnu za taj red, čija je glavna karakteristika bila fina crna tkanina koja je u
potpunosti sakrivala lice.
Hristova udovica prepozna ispovednika i uvede ga unutra. Onda, iako je još bio dan, uze
sveću i krenu ispred njega. Tu su efekti nestanka struje bili beznačajni, pošto električna energija,
kao i svaki drugi tehnološki progres, ovde nikada nisu stigli. Bilo je to kao povratak unazad u
vremenu, ali je manastir delovao daleko čak i u prostoru. Mada je bio smešten nekoliko desetina
metara od zidova koji dele Vatikan'od haotičnog života u Rimu, bilo je to mesto u kojem je
vladao mir.
Monahinja je išla ispred Markusa. Dok je hodala, štof njene dugačke tunike dodirivao je
kameni pod, ostavljajući mogućnost da joj se nazru samo cipele. On ju je na taj način
prepoznavao: cipele su bile jedini element po kojem se razlikovala svaka Hristova udovica od
svojih ostalih drugarica. U tom trenutku je ispred sebe imao par crnih čizmica, vilo čistih i
vezanih sve do cevanica.
Nije bilo moguće utvrditi ni godine monahinje. Jedini vidljivi deo njenog tela bila je ruka
u kojoj je nosila sveću. Pri svetlosti plamena sveće koža njene nadlanice delovala je glatka kao
svila. Kao da je mir koji je vladao na ovom mestu imao moć da ugladi osobe, a isto tako i njihovu
dušu.
Jedini na koga taj mir nije imao uticaja bio je Kornelijus. Polako se popeše stepenicama i
onda prođoše kroz slepi i mračni hodnik, na čijem kraju se nalazila misionarova ćelija. Markus
izdaleka zapazi da ga njegov domaćin već očekuje, sa nadlanicama naslonjenim na rešetke od
poliranog gvozda i sklopljenim rukama.
Monahinja sa crnim čizmicama zastade na sredini hodnika i predade mu sveću. Odatle pa
nadalje ispovednik će produžiti sam.
Dođe do gvozdene ograde i nađe se ispred uobičajeno umornog starca. Kornelijusova boja
kože bila je beličasta. Zubi požuteli. Na sebi je imao iznošeni i deformisani džemper. Previše
široke pantalone isticale su njegovu mršavost. Držao se pogrbljeno i imao je proređenu sedu
kosu. Retko se umivao i iz njega je izbijao odvrazan smrad. Ali je Markus isuviše dobro znao da
ne sme da dozvoli da ga izgled prevari. Čudovište je delovalo pokorno. Međutim, i da je je bilo
opasno. Pre jedva tri godine pobegao je i ubio jednu od svojih tamničarki. Besan, raskomadao je
leš i delove tela rasejao po šumi. U njemu je i dalje boravila nekadašnja svirepa zver. Ko to
zaboravi, biće mrtav.
„Dobro došao, hodočasnice“, pozdravi Kornelijus Markusa. „Šta te dovodi u kuću
Gospoda?“ U ćeliji su se nalazili krevet na rasklapanje, drvena stolica i polica sa dvadesetak
knjiga. Počev od De continentia Svetog Avgustina do O slobodnoj volji Erazma Roterdamskog,
od biografije Svetog Tome, do Roscelina iz Kompjenja, pa sve do Božanstvene komedije. Već
dvadeset tri godine ti tekstovi sa religioznim temama predstavljali su jedini kontakt između te
zveri i civilizacije. Sam Batista Erijaga birao je naslove. Za sve ostalo, đavolji advokat ga je
osudio na potpunu izolaciju. Tako je neprekidno ponovo čitao iste stranice, kako bi sprečio da ga
dosada ubije pre vremena.
Markus sede na klupu prislonjenu uza zid. „Arturo Gorda“, reče.
Kornelijus je radije ostao da stoji. „Biskup… Šta mu se dogodilo?“
„Umro je noćas.“ I onda dodade: „Na nedoličan način.“
„Samoubistvo?“
„Mehaničko davljenje.“
„Interesantno. Ispričaj mi o tome, molim te.“
Markus poče da opisuje scenu na koju je naišao, kao i instrument zvani stub zadovoljstva.
Kada je završio, Kornelijusu se ote osmeh. „Pretpostavljam da se naš zajednički prijatelj
Batista Erijaga svim silama trudi da prekrije peskom priču o svetom bludniku.“
„Poslao je mene da sve počistim. Obavio sam sjajan posao, ljudi nikada ništa neće saznati
o tome.“
„Stvarno?“ Van Buren je shvatio da tu ima još nešto.
„Nepravilnosti“, odgovori Markus. „Da počnemo od cipela…“
„Kakve cipele?“
Ispovednik saže glavu i skrenu pogled na cipele od belog platna koje je nosio na nogama.
„Jutros sam se probudio u Tulijanumu. Bio sam nag i vezan lisicama. Neko me je stavio tamo, da
umrem od gladi. Jedina hrana koja mi je bila dozvoljena bio je ključ od lisica. Uspeo sam da se
oslobodim samo zato što sam ga povratio iz utrobe. Uopšte se ne sećam vremena koje prethodi
buđenju: ni onoga što sam uradio, niti ko je želeo da me kazni na taj način. Pre svega, ne znam
čime sam to zaslužio. Kao da je u mojoj svesti neka crna rupa.“
„Kakve to veze ima sa cipelama?“
„Pronašao sam ih pored moje odeće. Ali i Gorda je imao identičan par cipela u svom
ormanu.“
„Koliko ljudi ima slične cipele? Ko ti kaže da to nije slučajno?“
„Ovo…“ Markus iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi dnevni list sa vešću o nestanku malog
Tobije Fraja koji se dogodio 22. maja pre devet godina. Pruži ga Kornelijusu koji ga pregleda.
„Neznam zašto je biskup čuvao ove stare novine. Ali to je još jedna podudarnost sa onim što mi
se dogodilo u Tulijanumu. U stvari, u svom džepu pronašao sam stranicu istrgnutu iz neke
beležnice. Na njoj je bila poruka napisana mojim rukopisom: 'Pronađi Tobiju Fraja'.“
Kornelijus vrati novine Markusu. Onda skupi ruke iza leda i napravi nekoliko koraka po
ćeliji.
„Dete nestalo pre devet godina, cipele od belog platna, Tulijanum, biskup umro pod
besmislenim okolnostima, tvoja kratka amnezija…“ Kada je završio nabrajanje, okrenu se ka
Markusu. „Ako ti pomognem, šta dobijam zauzvrat? Koja će biti moja nagrada?“
Ispovednik je očekivao takvo pitanje. „Iznesi svoj zahtev.“
Kornelijus zaćuta, privučen predlogom.
„Jedna knjiga.“
„U redu.“
Van Buren je delovao nepoverljivo i srećno. „Ali ne bilo koja knjiga. Ona koju ja želim
nalazi se u biblioteci Andelika. To je inkunabula3, Historia naturalis Plinija Starijeg, koju je
preveo humanista Kristifor Landino. Posvećena je Ferdinandu I od Aragona, kralju Napulja.
Sadrži čudesne minijature.“ Dok je to opisivao, oči su mu blistale kao kada neko ko je žedan
znanja shvati da se nalazi na izvoru saznanja.
„Imaćeš je“, potvrdi ispovednik.
„A šta će reći Erijaga?“
„Baš me briga“, sledio je jasan odgovor. U toku prethodnih poseta Markus se uvek držao
na odstojanju u odnosu na misionara. Odstojanje mu je služilo da ne zaboravi koga ima pred
sobom, ali i da ostane nepristrasan u odnosu na teme koje će razmatrati u njihovim razgovorima.
Između njih dvojice oduvek je postojao prećutni sporazum: niko nije morao da ide preko te
granice i da upada na tuđu teritoriju. Nikada neće postati prijatelji, a još manje bliski. Susreti sa
Markusom bili su osveženje za Kornelijusovu nepodnošljivu svakodnevicu. Ispovednik je znao
da ih se zatvorenik nikada ne bi odrekao. Zbog toga sve do sada nikada nije bilo neophodno da
mu nudi nešto u zamenu za pomoć. Uostalom, ovaj put se ovaj drugi kockao, tražeći mu
nadoknadu. Možda zato što je naslućivao da je ulog u igri podignut.
„U redu, pomoći ću ti“, potvrdi Van Buren. „Ali pod jednim uslovom: moraćeš da mi
kažeš sve. Ako mi nešto sakriješ, ja ću to primetiti.“
„To važi i za tebe“, uzvrati Markus. Dogovor je postignut. „Na šta te podseća ova priča?“
Kornelijus je bio sumnjičav. „Ne znam… Imamo isuviše elemenata na raspolaganju –
isuviše nepravilnosti. Rizikujemo da stvorimo konfuziju.“
„Verujem da postoje delići izgubljenog sećanja. Ako ih povezem, mogao bih da otkrijem i
zašto sam ih zaboravio.“
Van Buren odmahnu glavom. „Žao mi je, ne verujem da to može da funkcioniše na taj
način. Najpre moraš da dovedeš stvari u red… Da krenemo od onoga što se događa u gradu u ovo
vreme.“
Markus zaćuta. Kornelijus nije mogao znati za nestanak struje. „Kako to znaš?“, upita
malo kasnije.
„U starom Rimu su predznaci najavljivali volju bogova kroz let ptica… Kod mene je isto:
odgovor bi bio da se trenutno nalazimo pod ozbiljnom pretnjom.“
„Nemaš čak ni prozor“, zapazi ispovednik.
 „Ne šalim se sa tobom“, smiri ga ovaj. „Moj pogled je ograničen, ali je moje čulo sluha i
dalje efikasno. A jutros, u zoru, padala je kiša. Čuo sam šuštanje krila ptica – njih na stotine.
Ptice ne lete kada pada kiša. To znači da ih je verovatno nešto uplašilo.“
„Tišina“, reče Markus i pomisli na crne ptice koje je video u šumi. „Iznenadna tišina ih je
dezorijentisala.“
Kornelijus je delovao zadovoljno svojom sposobnošću zaključivanja. „Samo iznenadna
kataklizma ili kuga mogu da ućutkaju civilizaciju.'
„Ili nestanak struje od dvadeset četiri sata.“
Kornelijus je delovao iznenađeno. „Tako Rim u toku jednog dana proživljava ono što ja
osećam već dvadeset tri godine.“
„Verujem da je tako. Ali pošto sada to znaš, reci mi čemu služi ova informacija“, kratko
prekide Markus.
Starac ode da sedne na krevet, kako bi odmorio umorne udove od mučnog života u
zatočeništvu. „Lav X…“
„Molim?“ Markus nije dobro čuo.
„Godine 1513. četvrtorođeno dete Lorenca de Medičija popelo se na presto Svetog Petra
pod imenom Lav X. Postao je kardinal u tajnosti, sa samo trinaest godina.“
„Papa kome se odupro Luter“, podseti Markus. „Papa koji je dozvolio prodaju oprosta
grehova za grešnike.“ Iz tog razloga je i bio neprijatelj Reda ispovednika i Duhovnog suda.
„To je tačno, ali je bio i izmiritelj. Spasao je život Makijaveliju, okružio se umetnicima
kao što je Rafaelo. U njemu su boravile dve prirode, često u sukobu jedna sa drugom, kao što je
slučaj sa svim ljudima.“
„Kakve to veze ima sa onim što se događa danas?“
„Lav X izdao je jednu papsku poslanicu. Naredio je da Rim ne sme 'nikada, nikada,
nikada da ostane u mraku. Da bi naglasio koliko je to važno, ponovio je reč 'nikada tri puta.“
„Čemu takva naredba? Čega to ima u mraku Rima da toliko uplaši papu?“
„Niko to nikada nije saznao. Međutim, Lav X umro je devet dana kasnije, možda je bio
otrovan.“
Markus je znao da to nije prvi put da je neki papa ubijen. Nije bila retkost da se određena
pitanja vezana za vlast u okviru Crkve rešavaju primenom krajnjih sredstava. Gorda je bio
savetnik koga je aktuelni papa veoma cenio, vrlo istaknuta figura. „Pokušavaš da kažeš da je
biskup mogao biti ubijen?“
Ali Kornelijus izbegnu odgovor i nastavi da ga ispituje: „Da li si dobro pogledao njegovo
telo? Da li je bilo neobičnih tragova na njemu?“
Markus se priseti izbledele tetovaže na unutrašnjosti butine. „Azurnoplavi krug.“ Kako je
Van Buren mogao to da zna? „Ispoštovao sam dogovor, znaš sve, i sada je red na tebe da
govoriš.“
„Sve po redu, Markuse. Nije dovoljno znati, moraš najpre da uvedeš red u ono što znaš“,
opomenu ga ovaj drugi po drugi put.
„Već sam umoran od tvojih igrica. Sada je dosta.“
Kornelijus ustade i ponovo poče da šeta po ćeliji. „Razmisli: prva začkoljica je nestanak
struje. A druga?“
Markus nije nameravao da povlađuje pokušajima manipulacije ovog sadiste, ali pokuša da
se smiri. „Moje buđenje u Tulijanumu.“
„Ne, grešiš“, reče ovaj drugi energično. „Razmišljaš samo o onome što ti se dogodilo,
zato što te opseda kratka amnezija koju si pretrpeo. Probudila je u tebi strah da ti se može
ponoviti još jednom, pa da definitivno izgubiš pamćenje, kao pre mnogo godina u Pragu. Umesto
toga, moraš krenuti od onog što se dogodilo posle.“
„Gordina smrt.“
„I kako je umro biskup?“
„Već sam to rekao. Mehaničko davljenje. Slučajna smrt.“
„Stub zadovoljstva… A ti, kako je trebalo ti da umreš?“
„Hteli su da me izgladne u onoj jami.“
„Šta onda imate zajedničko ti i biskup, osim glupih cipela od belog platna?“ Kornelijus
poče da se uzrujava. „Stub zadovoljstva, izgladnjivanje. Da li su to možda tehnike mučenja?“
„Hoćeš da mi kažeš da iza obe epizode stoji ista ruka?“
„Zašto me to pitaš? To si već znao pre nego što si došao ovde.“
„To nije moguće. Gorda je sve uradio sam. Dinamika, način i okolnosti apsolutno
isključuju umešanost trećih osoba.“ Markus nije mogao da veruje. U njemu je rastao bes, zato što
je bio ubeđen da Van Buren krije nešto bitno. „Kako si mogao da znaš priču o tetovaži?“
„Nisam to znao, stvarno. Samo sam te pitao da li je na telu bilo tragova i ti si mi
odgovorio azurnoplavi krug'.“
„Sranje“, uzvrati ispovednik. „Reci mi šta znaš.“
Kornelijus se nasmeši. „Papska poslanica, mrak u Rimu… Na kakvu te pomisao navode?“
„Na tajnu koja traje mnogo vekova.“
„A šta oseća običan svet kada se nalazi pred nekom tajnom?“
„Strah“, glasio je odgovor.
„Tačno: svi se plašimo nepoznatog. Kakva je bila namera Lava X kada je izdao tu
poslanicu?“
„Da zaštiti, da spreči na vreme.“
„Tačno! Zato što je znao nešto što drugi nisu znali. Nešto što će se dogoditi sa mrakom.“
„Hoćeš da kažeš da poslanica sadrži proročanstvo? To je apsurdno, ne postoje
proročanstva.“
„Mrak je bio neprijatelj Lava X. U kojem delu dana je najveći mrak?“
„U toku noći“, glasio je Markusov ljutiti odgovor.
„A kada je neka noć mračnija od ostalih?“
„Ne znam.“ Već mu je bilo preko glave zagonetki.
„Hajde…“, bodrio ga je Van Buren.
„Kada nema Meseca.“
„Ne!“, povika Kornelijus. „Najmračnija i najjezivija noć je ona u kojoj ima Meseca… Ali
niko ne može da ga vidi.“
Markus pomisli na azurnoplavi krug. „Pomračenje.“
To reče tihim glasom, ali Kornelijus ipak shvati da je učenik naučio lekciju. „Tačno.“ Oči
starog majstora nisu mogle da se obuzdaju. „A šta je nestanak struje ako ne tehnološko
pomračenje? Ljudi oko nas počinju da bivaju drugačiji nego što ih poznajemo. Kao naši preci
pred privremeni nestanak Meseca, osećamo se odjednom krhki i nezaštićeni. Ranjivi.“
„Nešto će se dogoditi posle sutona. Nešto strašno“, shvati ispovednik – taj nagoveštaj ga
prestraši. Neko bi mogao i da poveruje da je papa mogao to da prorekne pre pet stotina godina.
Ne i Markus. Za njega je moglo da postoji samo racionalno objašnjenje. A sada je bio još više
ubeđen da Van Buren nešto krije. „Kako da sprečim ono što će se dogoditi? Reci mi.“
„Red“, podseti ga ovaj drugi odlučno. „Noćas ćeš se vratiti kod mene sa onim što ćeš
otkriti, pa ćemo zajedno potražiti odgovore.“ Onda dodade uz sumoran osmeh: „I molim te,
nemoj da zaboraviš da poneseš sa sobom onu knjigu.“
 9

Tibar je nadmašio najviši nivo dozvoljenog vodostaja.

Bila je to poslednja novost u okviru vanrednog stanja. Već nekoliko sati reku su
neprekidno nadgledali u strahu od iznenadnog izlivanja. Bilo je nemoguće predvideti koliko će
kiše još pasti na Rim i da li će nasipi uspeti da spreče poplavu.
Ljudstvo iz civilne zaštite bilo je zaduženo da skloni na visoke spratove zgrada umetnička
dela koja su se nalazila u muzejima i palatama. Obezbeđivani su istorijski spomenici podizanjem
zidova od vreća u kojima se nalazio pesak, nalik rovovima. Trg Navona, Ara Pacis, Koloseum,
Panteon i sve crkve i arheološka mesta izgledali su kao bojno polje.
Uprkos tome što se izlivanje reke nije dogodilo već četrdeset godina, sećanje ljudi na
hirove velike reke koja je u prošlosti u više navrata poplavila istorijski centar i dalje je bilo živo.
Tibar je još jednom podsetio na to ko je pravi gospodar Rima, ko mu je vekovima darovao lepotu
i prosperitet i ko je mogao da mu sve to uzme za nekoliko minuta.
I zbog toga su lokali u kojima je smeštena arhiva kvesture bili pusti.
Zaposleno osoblje raspoređeno je tamo gde je bilo najkorisnije. Sandri je to odgovaralo,
zato što nije želela da objašnjava kolegama razlog zbog kojeg se tu nalazi. Velika, osvežena
prostorija u drevnoj palati, koja je bila sedište Rimske policije, prihvati je sa svojim netaknutim
mirom. Ličila je na salu za konsultacije neke ogromne biblioteke. Međutim, na dugačkim
drvenim stolovima, umesto vekovima starih tomova knjiga, nalazili su se kompjuteri koji su u
tom trenutku funkcionisali zahvaljujući energiji iz generatora.
Sandra sede ispred jednog od terminala i poče da ubacuje elemente istrage usredsređene
na ime Vitali.
Krenu od službenog statusa i primeti da je inspektor prilično lutao poslednjih godina. Pre
nego što je došao do Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu, upravljao je Odeljenjem za
penzionisanje, onda je bio šef auto-parka. Bavio se komunikacijama, časopisom kolektiva, i tako
dalje. Sve skromna zaduženja za koja nije bila predviđena nikakva operativna uloga i zato nisu
nosila sa sobom nikakav rizik.
Pa ipak, tog jutra u Mravinjaku, u kvestorovoj kancelariji, Vitali se pokazao kao apsolutni
gospodar situacije. Izrazio se kao profajler kada je opisivao ubicu sa snimka pronađenog u
mobilnom telefonu. „Postoji neko ljudsko biće tamo napolju koje je u stanju da uradi neverovatne
stvari sebi sličnima… Nemojte napraviti grešku i pomisliti da je reč samo o upozorenju ili pretnji.
To je izjava da je nešto naumio. Hoće da nam kaže: ovo je samo početak.“
Nešto se nije uklapalo kada je u pitanju taj policajac, Sandra je bila uverena u to. Pokuša
da dopre do inspektorovih starih dosijea, da sazna ko je on u stvari. Odgovor iz arhiva bila je
nepremostiva blokada.
„Datoteka četvrtog nivoa“, glasila je formulacija na monitoru.
Malo sutra Odeljenje statistike, reče Sandra u sebi. Četvrti nivo tajnosti bio je namenjen
slučajevima u kojima su u igri bila pitanja bezbednosti. Tu su spadale istrage o terorističkim
ćelijama, subverzivnim grupama, serijskim ubicama.
U koju kategoriju je spadalo ubistvo koje je bilo prikazano na snimku? Narkoman koji
govori aramejski, nakon što je pričešćen crnom naforom. Kiselina koju je morao da popije i koja
mu je spalila meso iznutra. Azurnoplavi krug na koži. Ubica koji je sve snimio mobilnim
telefonom, ostavljajući ga potom namerno u taksiju, da bi onda dospeo u policiju.
Zašto je na tom mobilnom telefonu bila mrlja krvi potekla od krvarenja iz nosa? Da li je
Markus zaista umešan u tu priču, ili je Sandra razmišljala o tome samo zato što nije uspevala da
tog čoveka izbije iz glave?
 Priseti se prevoda koji je izgovorio Vitali na reci osuđenog, pre nego što je umro:
„Gospodar senki hoda zajedno sa mnom. On je gospodar istine. On je novi život.
Bila je to molitva i to je potkrepljivalo umešanost sveštenika ispovednika. Ali u isto
vreme, ta molitva nije bila kao ostale. Nešto je odudaralo.
Zbog toga odluči da se detaljnije pozabavi tim pitanjem, zajedno sa najpobožnijim
čovekom koga je poznavala.

Protivpožarna vrata koja su vodila na stepenište za hitne slučajeve na trećem spratu

kvesture bila su odvojena od protivpožarnog alarma. Pa ipak, uređaj je bilo neophodno stalno
održavati. Svaki put kada bi senzor bio popravljen, nekoliko dana kasnije zatekli bi ga razbijenog.
Niko od tehničara nije mogao da objasni tu tajnu. Ipak, da bi se tajna otkrila, bilo je dovoljno
otići tamo oko jedanaest ujutro, kada je komesar Krespi koristio taj izlaz da pređe na balkon i
popuši svoju jedinu dnevnu cigaretu. Samo je Sandra znala da je baš on taj koji deaktivira senzor,
zato što je odvojio za sebe privatnu oazu zadovoljstva i apsolutno nije želeo da je se odrekne. I na
uštrb bezbednosti svojih kolega.
Možda je to jedini pravi greh besprekornog čoveka kao što je Krespi, pomisli Sandra.
Bila je uverena da ni meteorološki alarm ni nestanak struje neće sprečiti komesara da sebi
priušti tih nekoliko minuta ličnog blaženstva. Zato, kada je otišla da ga potraži, nađe ga tačno
tamo gde je očekivala da će ga naći.
„Vega, šta radiš ovde? Zar nisi slobodna ostatak dana?“
Komesar je tek upalio cigaretu.
„Moramo da razgovaramo.“
„O čemu?“
„Ko je Vitali?“
Krespi izbaci dim, nije znao gde da gleda. „Kakvo je to pitanje?“
„Pokušavam da saznam ko je stvarno Vitali.
„Zašto se ne vratiš kući? Zar nisi čula da bi Tibar mogao da se izlije?“
Međutim, Sandri Tibar uopšte nije bio važan. Priđe mu i zagleda mu se pravo u sitne,
zelene oči. „Ti, on, kvestor, šef policije: odigrali ste jutros lepu predstavu za mene. Šta se krije
ispod toga? Imam pravo da znam.“
„Rekli smo ti. Šta tu ima još da se sazna?“
„Ne tiče me se zašto ste mi izveli tu predstavu. Više me boli što i ti stojiš iza tog sranja.“
Krespi zaćuta malo duže nego što bi se očekivalo. Delovao je postiđeno.
Sandra shvati da nije pogrešila. Spusti ton. „Uvek sam smatrala da si drugačiji od ostalih,
najbolji. Uvek sam se uzdala u tebe. I sada se uzdam u tebe, inače ne bih bila ovde.“ Bio je dobar
čovek. Ona je znala za njegovo tajno mestašce samo zato što ju je on doveo tu, jednog dana kada
je briznula u plač zbog mnogo stresa koji joj se nagomilao. Bilo je to u vreme strašnih nedela
koja je činilo Čudovište iz Rima, nakon što je rekla zbogom Markusu. Krespi nije želeo da je
ostali policajci vide u suzama, pa joj je ponudio sklonište i rame na kojem može da da sebi
oduška. „Hajde, komesare, reci mi šta se događa. Molim te.“
Čovek duboko uzdahnu, tako da njegov ispupčeni stomak poskoči. Prođe rukom kroz
kosu, počeša potiljak u potrazi za valjanim razlogom da prekine oklevanje. Na kraju ga pronađe.
„O tome se nikada ne govori. Neke teme mogu proizvesti nesporazume, neprilike… Pored toga,
poreskim obveznicima se ne sviđa da se njihov porez troši na takve stvari, posebno ako je reč o
gomili običnih delinkvenata koje treba progoniti A štampa je uvek dobra u raspaljivanju javnog
mnjenja. Eto zašto Vitali uživa poseban status u okviru policijske službe i poželjno je da se ne
privlači previše pažnje kada je u pitanju ovaj problem.“
 Sandra nije uspevala da prati smisao tog razgovora. Nadređeni jt vrdao, delovalo joj je
kao da je poludeo. „Krespi, pa o čemu to govoriš? Kakav problem? Ne razumem…“
Ovaj proguta knedlu i zagleda se u nju. „Odsek tajnih zločina.“.
Sandra u trenutku shvati komesarevo odugovlačenje. „O čemu je reč?“
„Zapravo, njegov jedini član je Vitali“, reče tihim glasom. „Odsek se bavi krivičnim
delima koja imaju veze sa religijom: propovednicima koji potčinjavaju nezaštićene dečake i
pretvaraju ih u roblje u svojim bratstvima, opsednutim fanaticima koji ubijaju da očiste društvo
od grehova, satanističkim sektama.
Sandra pomisli na video-snimak u mobilnom telefonu. Čemu je tačno prisustvovala?
Utisak da se nalazi pred nekom vrstom prinošenja ljudske žrtve nije iščezao. Sada ju je Krespi
gotovo ubedio. „Pričaj mi o Vitaliju.“
„To je jedan gad, ali to si verovatno i sama shvatila.“
Bilo je čudno da takav rečnik koristi neko kao Krespi, koji je uvek bio pažljiv sa recima,
nikad vulgaran. Ako je koristio ovakav način izražavanja, onda mu je trebalo verovati. „Ne sviđa
se ni meni.“
„Da, ali nemoj o tome mnogo da pričaš okolo. Bavi se osetljivom materijom i navikao je
da se kreće u sivoj zoni. Kada istražuje, uživa u širokim ovlašćenjima i ima uši svuda. Uticajan je
čovek, čak ga se i šefovi boje. Kruži glas da je upoznat sa raznim tajnama, čime je sebi obezbedio
neku vrstu imuniteta u službi.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Da je ovlašćen da primenjuje nekonvencionalne metode koje često dotiču granicu
kaznenog kodeksa, a da ipak ne krši očigledno nijedan zakon. U slučajevima kojima se bavi više
mu je stalo do diskrecije, nego do rezultata.“
Sandra mu se zagleda duboko u oči. „I ti ga se plašiš, zar ne?“
Krespi baci opušak i, kršeći pravilo koje je sebi nametnuo, tog dana zapali još jednu
cigaretu. Duboko uzdahnu i uperi prst u Sandru. „Slušaj me dobro: drži se podalje od njega, jesi li
razumela? Ne uplići se u njegove poslove, ostavi ga na miru.“
„Onda mi ti objasni šta je onaj snimak.
„A do kurca, ne slušaš me.“ Krespi je prevazišao i maksimalnu dozu psovki. „Vrati se
kući i uživaj u slobodnom danu koji ti je poklonio Vitali.“
„Snimak“, ponovi ona.
Stari policajac zagleda se u nju, zatim preko volje nastavi: „Ubica je verovatno dao žrtvi
da popije jedinjenje na bazi žive sode, razblažene, da uspori efikasnost i sve učini mnogo
bolnijim. Eto, bol je vrlo značajan element u ovoj priči.“
„Zašto? Objasni mi.“
„Zato što je reč o ritualnom ubistvu.“
Sandra je sve to prepoznala, mada u Vitalijevom prisustvu nije ništa rekla.
„Ne zna se ko je jadnik koji je umro na tako strašan način. Ono što znamo jeste da crna
nafora čini deo vrlo starog ceremonijala. Bio je u upotrebi kod Crkve pomračenja.“ Krespi se
osvrnu okolo, zabrinut. „Bože sveti, ne bi trebalo da ti ovo pričam.“
Ako je komesar uzalud spominjao Gospoda, onda je stvar ozbiljna.
„Pre nego što si ti uključena, bio je još jedan sastanak sa kvestorom i šefom policije. Bilo
je to sinoć, odmah nakon pronalaska snimka u mobilnom telefonu. Tada nam je Vitali objasnio da
ta sekta potiče još iz vremena pape Lava X. Članovi koriste noći pomračenja Meseca da vrše
ubistva po Rimu. Nevine žrtve.“
„S kojim ciljem?“
„Ne znam, Vitali nam nije rekao. Samo je dodao da se sledbenici tetoviraju malim
azurnoplavim krugom na koži.“
Sandra ga je zapazila na podlaktici žrtve. „A čovek sa snimka? Ako je bio njihov
sledbenik, zašto je ubijen?“
„Previše me pitaš, nemam pojma“, uzdahnu Krespi. „Možda to samo Vitali zna. Izgleda
da se prijatno oseća u ovim sranjima. Kaže da crna nafora simbolizuje senku na Zemlji koja se
reflektuje na Mesec, tako da, prema tom shvatanju, članovi sekte dolaze u stanje ekstaze
saznanja“, potvrdi sa ushićenjem.
„A šta ti misliš o tome?“
„Da bih do juče počeo da se smejem na nešto tako. Ali pošto sam video onaj isti snimak
koji si gledala i ti… A taj tip je govorio aramejski – Bože sveti.“
„Zar ne misliš da su nestanak struje i vanredno stanje neka igra, neslana šala? Hoću da
kažem: situacija koju preživljavamo u ovim satima apsolutno je nepoznata, mogla bi da utiče na
našu sposobnost rasuđivanja.“
Krespi se za trenutak zamisli. „Možda si u pravu. Kao i naši preci, nalazimo se pred
prirodnim događajem koji nismo u stanju da objasnimo. Strah utiče na našu trezvenost.“
Međutim, Sandra je imala još jedno pitanje.
„Zašto sam uključena? Zašto baš ja? I nemoj da mi podmećeš onu koještariju da sam
najbolji forenzički fotograf u Rimu.“
Krespi se predade: „U tom mobilnom telefonu, pored snimka, bila je i jedna tvoja
fotografija.“
To otkriće uzdrma Sandru više nego saznanje da se na aparatu verovatno nalazi trag
Markusove krvi.
„Vitali sumnja da si možda i ti umešana. Štaviše, smatra da je ubica želeo da najavi ko je
sledeća žrtva… Zbog toga ti je dao slobodan ostatak dana. To kopile hoće da te iskoristi kao
mamac.“
 10

2 sata i 35 minuta do sutona

Otkako se prethodno veče proširila vest o nestanku struje, za Rufa Bubašvabu počelo je
grozničavo iščekivanje, mešavina euforije i nestrpljenja.
Zatvoren u garaži gde je živeo, čitave noći pripremao se za taj događaj, razmišljajući kako
bi mogao da iskoristi neponovljivu priliku: dvadeset četiri časa potpunog Vavilona. Moći će da
uradi šta god hoće i da ostane nekažnjen. Naravno, morao je da bude oprezan, ali pomisao da
počinje sa poslom bila je isuviše privlačna.
Kao i svi ostali, Rufo Bubašvaba čekao je da padne sumrak. Mrak će biti njegov saveznik.
Ali prvo što je trebalo da uradi bilo je da odabere žrtvu.
Vrlo rano počeo je da mašta o srećnici koja će imati čast da bude silovana. Obično je
tražio lak plen. Odbacivao je narkomanke i klošarke, zato što se plašio da će zaraditi neku bolest.
Zato su mu preostajale samo pijane strane turistkinje, autostoperke, devojke koje su pobegle od
kuće. Dobre su bile i debeljuce koje su privlačile pažnju na sebe na internetu – ta sranja na mreži
uspevala su da namame muškarce koji ih u stvarnom životu nikada i ama baš nikada ne bi ni
pogledali. Prosto da ne poveruješ. Međutim, bile su Rufova meta zato što su retko, za razliku od
drugih, kasnije podnosile prijavu. Pomalo zbog sramote, pomalo i zato što su znale da su, u
krajnjoj liniji, to same tražile.
Nestanak struje je ipak menjao pravila igre. Zašto da onda ne pruži sebi zadovoljstvo?
Rufo Bubašvaba čitave noći zamišljao je crnku koju je često sretao u supermarketu.
Nosila je sportsku torbu, imala neodređeni miris znoja, velike sise i izraženo dupe. Ili ona plavuša
koja je radila u prodavnici telefona – uh! Bila je sjajna! Nosila je, kao i ostali prodavci, groznu
uniformu, ali su joj se ispod pantalona sa niskim strukom stalno nazirale šarene tanga gaćice.
Namerno se saginjala, da izaziva, kurva. Zatim je tu bila vlasnica bara u koji je odlazio svako
jutro da popije kafu. Bila je razvedena i imala je sina. Muž ju je verovatno napustio zato što se
gospođi isuviše sviđalo da se jebe okolo – da, upravo tako. Žena se žestoko poigravala sa svojim
mušterijama, volela je da joj se udvaraju. Mada kurva nikada nije udostojila Rufa nijednim
pogledom. Za nju i za ostale žene, on nije postojao. Bio je samo slabašni dečak, stidljiv i zatvoren
u sebe, koji uvek ide tik uza zid i zavlači se po ćoškovima. Prava bubašvaba. Ali jedna od onih
koje se ne isplati ni zgaziti. Kada bi samo znale šta je znao da uradi sa vibratorom i nožem…
Rufo se uvek ograničavao na posmatranje sa odstojanja. Bile su isuviše lepe i nedostižne za
nesrećnika kao što je on. Da bi uspeo kod njih, morao je da koristi „uobičajeni metod“, pa bi
sigurno završio u zatvoru.
Ali sada nije bilo tako. Morao je da bude preduzimljiv. Sebi je delovao kao bubašvaba u
špajzu sa poslasticama. Sa svim tim dražesnim slatkišima!
Nakon dugog razmišljanja isključio je crnku iz supermarketa, zato što nije imao vremena
da prikuplja informacije o njoj, kao i vlasnicu bara, zbog toga što je njen sin mogao da bude sa
njom. Preostala mu je samo plavuša iz prodavnice telefona. Nije mu trebalo mnogo da otkrije gde
stanuje.
Zamisao mu je bila da uđe u njenu kuću i iznenadi je.
Ali da bi krenuo u akciju, bilo je potrebno da zađe sunce. Masturbirao je najmanje četiri
puta otkako se probudio. Sada je morao da se malo smiri, inače neće biti dovoljno jak za noć. Da
bi mislio na nešto drugo, poče da sređuje pribor i da ukratko ponavlja plan koji je smislio. Biće
policijski čas i morao je da bude oprezan. Ako ga panduri upecaju sa tim predmetima u rancu,
prebiće ga do krvi. Kopilad. Bio je siguran da ti sadisti u uniformi jedva čekaju da zgrabe nekog
jadnička i da mu razbiju lobanju pendrekom. Ta noć će biti treći svetski rat u Rimu. Ali, kao što
se zna, bubašvabe je baš briga za bombe. Na kraju krajeva, one su jedina stvorenja na planeti koja
milionima godina preživljavaju svaku vrstu izumiranja.
U zatvorenom prostoru garaže napamet ponovi put koji je odlučio da pređe kako bi
izbegao policijske patrole. Zatim još jednom proveri malu video-kameru marke GoPro koju će
namestiti sebi na čelo dok bude u zasedi. Moraće da deluje kako dolikuje. Zapravo, jedini
problem bile su baterije. Pošto nije mogao da ih napuni električnom energijom, nadao se da će
uspeti sa onima koje ima. Bila bi prava ironija ako bi se ispraznile kada usmeri kameru baš na
ono najlepše. Potrošio je poprilično novca na tu igračku, ali će se u krajnjoj liniji sve to značajno
isplatiti. Slike su bile nameštene, osvetljenje podešeno. Naravno, često je obavljao
postprodukciju, da poboljša video-snimak.
Mnogi bi mogli da naprave grešku i da pomešaju Rufa Bubašvabu sa običnim manijakom
silovateljem. Međutim, on je bio i mali uspešni tajkun. Njegov novi projekat zgrtao je profit na
mreži.
Poslednja granica pornografije na internetu bila je silovanje. Rufo se u suštini nije osećao
kao običan filmadžija, već više kao neka vrsta umetnika. Njegovo delo već je bilo legenda među
takvim ljubiteljima. U poslednje vreme, Bubašvaba je počeo da se snabdeva opremom za direktan
prenos. Imao je mnoštvo ideja.
Ko zna kakve će ekonomske efekte doneti snimci seksualnog nasilja nad plavušom u
vreme nestanka struje! Pravo bogatstvo, bio je ubeđen u to. Rufo je nameravao da snimi sve, čak
i ulazak u kuću. Dok je razmišljao o tome, niz prepone mu poteče talas vrućine. Oseti kako mu
penis postaje još tvrđi. Pošto nije mogao da odoli nagonu, zavuče ruku u pantalone i steže ga –
neka ide život, da bi sve to ponovio sa plavušom, uzeće vijagru. Sa glavom zabačenom unazad i
zatvorenih očiju, samo je očekivao orgazam. Ako se to ne dogodi, osetiće iznenadni oštar bol u
donjem delu stomaka.
„Kako si, Rufo?“, upita ga Markus, dok mu je prstima snažno stezao testise. „Za šta se
pripremaš?“ Podigao ga je nekoliko centimetara iznad zemlje.
Rufo nije mogao da govori. U jednom trenutku mu je vazduh izašao iz pluća i više nije
imao snage da diše. Čovek mu je prišao s leđa, ali kako je uspeo da uđe u garažu? Ipak ga je
prepoznao po glasu. Tip sa ožiljkom na levoj slepoočnici, kome je uvek curila krv iz nosa i kog je
prozvao „Namršteni“. Jedini put su se sreli na kraju jednog od njegovih najboljih performanasa sa
nekom Azijkom, kojoj je Bubašvaba posvetio dugo udvaranje nožem. Još mu je bilo jasno
sećanje na taj susret, zato što je zatim proveo skoro dva meseca u bolnici sa napuklim pršljenom i
povredom karlice zbog nagnječenja.
„Rufo Bubašvaba“, reče Markus. „Izgledaš kao grozni junak neke ružne bajke.“ Malo
popusti stisak, da mu dozvoli da diše. Pogleda okolo. „Napravio si novu jazbinu, vidim. Pioniri
veba uvek počinju iz neke garaže, bravo.“
Rufo nešto promrmlja. Ali ni on sam nije bio siguran da su to reči.
„Ne razumem… Šta pokušavaš da mi kažeš?“ Ispovednik prinese usta uvetu serijskog
silovatelja. „Zadrži dah i brzo mi odgovori: stub zadovoljstva, stvarno zgodna spravica za
masturbiranje. Međutim, ono što sam pronašao ima nekoliko opcija više: virtuelne naočare,
senzore koji otkrivaju uzbuđenje i doziraju davljenje, vezu sa internetom za pornografske
sadržaje. Sve to smešteno u elegantnu kutiju obloženu crnim somotcm.“
„… bogat…“
Markus je razumeo samo tu reč. Onda odluči da mu da malu pauzu. Popusti stisak na
testise i primeti kako se Bubašvaba sruši na pod, a onda poče da se grči, dok rukama steže donji
stomak, pomodrelog lica. „Da li bi mogao da ponoviš to što si rekao, molim te?“
Malo kasnije Rufo je uspeo da izgovori tihim glasom: „Da samo neko ko je bogat može
sebi da priušti neke stvari.
„Taj detalj mi nije promakao. Reci mi nešto što ne znam, ili ću ponovo početi sa
dezinsekcijom… Ti odluči.“
Rufo Bubašvaba okrenu se na leđa i zagleda se u plafon nekoliko trenutaka, pokušavajući
da potisne bol. „Hteo sam da kažem da košta mnogo novca, zato što je jedini komad, rađen po
meri.“
„Ko proizvodi ovo?“
„Lepa izrada od kože i elektronike, zar ne?“ Markus shvati da je izabrao pravu osobu da
joj postavlja pitanja. „Tačno.“
„Dakle, u Rimu postoji samo jedan čovek koji to izrađuje. Pravi zanatlija. Njegove
mušterije su izuzetni ljudi, pre svega darežljivi. Ne vode računa o trošku, samo da dobiju
kvalitetnu uslugu.“
„Kako se zove?“
„Nema ime. Zovu ga Lutkar.“
Definicija je bila prikladna za robu koju prodaje. Tehnički usavršene igračke za odrasle,
za male mehaničke perverzije. „Gde da ga nađem?“
„Naravno ne u telefonskom imeniku.“ Rufo poče da se smeje, ali odmah prestade, zato što
ga iznenadni bol podseti da je bolje da ostane miran. „Upravo sam ti rekao da nema ime, stoga je
logično da niko ne zna gde stanuje, zar ne?“
„Kako onda da ga pronađem?“
Rufo pomisli da mu se pruža prilika da spase kožu. „Ako te odvedem do njega, možeš li
da obećaš da me posle toga nećeš ubiti?“ Markusu je odgovarala ta vrsta predloga. „Ne znam.“

Rufo je koračao napred i pokušavao da se zakloni od kiše, birajući put isp od balkona.
Markus je hodao nekoliko koraka iza njega, ne gubeći ga ni trenutka iz vida i ne mareći što kišne.
Okolo je bilo manje ljudi nego tog jutra, a oni koje su susretali ubrzavali su korak, da se
vrate kući pre početka policijskog časa. Svetlost koja se pojavljivala iza teških, tamnih oblaka
delovala je drugačije. Markus je znao da moraju da požure.
Suton je bio blizu.
Gradska četvrt Parioli bila je jedna od najotmenijih u gradu, zona koju su snage reda
dobro čuvale. Možda zbog poznatog dobrog imovnog stanja stanovnika, pomisli ispovednik.
Policijski čas neće biti dovoljan da lopove zadrži daleko odatle. Ubrzo će stići u gomili, zlokobni
i nemilosrdni.
Lutkar neće imati problema, zato što je već dugo preduzimao odgovarajuće mere opreza.
Živeo je u lepoj maloj vili sa vrtom, sagrađenoj pedesetih godina prošlog veka, okruženoj
visokim zidom od opeke, sa bodljikavom žicom na vrhu. Svuda su bile postavljene kamere. Na
osnovu njihovog crvenog okceta Markus shvati da je gazda kuće snabdeven generatorom.
Ispovednik izbroja najmanje tri različita sistema spoljnjeg alarma. Ko zna koliko ih je sakrio i
postavio unutra. Postojao je samo jedan način da se uđe unutra. Zato, čim stigoše ispred kapije,
Markus gurnu Rufa ka interfonu.
„Gadno će se naljutiti kada bude video da sam te doveo ovde“, reče Bubašvaba. „Pod
uslovom da nam otvori.“
„Nadam se zbog tebe da ćeš biti ubedljiv“, zapreti Markus.
Rufo ispruži ruku ka tabli sa prekidačima, ali se odmah zaustavi. „Koji kurac…“
Bubašvaba najpre osmotri kapiju, pa onda stavi ruku na nju. Gurnu, i kapija se otvori.
Pogleda upitno Markusa, zato što nije znao šta da radi. Ispovednik sada odgurnu njega i natera ga
da uđe.
„Hej, doveo sam te ovde, sada možeš da nastaviš sam“, pobuni se ovaj drugi.
Markus ga uopšte nije slušao. Zgrabi ga za mišicu, a onda se uputiše prema kući. Kada su
došli ispod trema, primetiše da iz unutrašnjosti ne dopire nikakav zvuk. I uprkos generatoru, ni
svetla nisu bila upaljena. Ulazna vrata bila su samo pritvorena. „Opisi mi Lutkara, šta znaš o
njemu?“
„Da je debeo, ćosav i da se lako naljuti“, odgovori Rufo.
„Koliko ima godina?“
„Šta ja znam, mislim pedesetak.“
„Ima li oružje?“ Po Bubašvabinom izrazu lica shvati da se taj problem nikada nije
razmatrao.
„Slušaj, unerediću se. Zašto me ne pustiš?“
Markus opet ne obrati pažnju na njegove reci, odbaci ga ka vratima koja se otvoriše i on
se strmoglavi unutra. „Kurvin sine“, opsova ga Rufo.
Ispovednik uđe i nakon što ga je preskočio, pogleda okolo. Bila je to čudna kuća. Zidovi
su bili tamnocrveni i na njima su bile staklene vitrine. Priđe jednoj od njih. U njoj je bio mali
limeni karusel, predivno ukrašen, sa emajliranim i svetlucavim konjićima. U drugoj se nalazio
minijaturni mehanički cirkus. U trećoj pajac na oprugu.
Lutkar je voleo igračke iz prošlosti.
„Kakva zbirka, a?“ reče Rufo, „Kada sam prvi put bio ovde, ostao sam…“
„Tišina“, prekide ga Markus. Pored šuma kiše čuo se zvuk koji je dolazio iz jednog dela
kuće. „Čuješ li i ti?“
„Šta bi tačno trebalo da čujem?“
Zvuk je odlazio i dolazio, delovao je kao jauk. Ali ispovednik nije bio siguran da je to
stvarno. Možda je to bio ostatak njegove nedavne amnezije, možda žagor prisutan samo u
njegovoj glavi. Pokupi Rufa sa poda i povuče ga za sobom ka hodniku.
Dođoše do jedne kružne prostorije. Prozori su gledali na unutrašnje dvorište. Borovi,
ogoljeni zbog nedavnog nevremena, delovali su groteskno i sablasno, kao pokretni skeleti.
„Ovo je radionica“, saopšti mu Bubašvaba.
Velika prostorija bila je podeljena na dva dela. Na jednoj strani bili su smešteni
kompjuteri i gvozdeni sto na kom su bile rasute komponente robotike.
Na drugoj veliki radni sto. Na njemu pribor koji je zanatlija koristio. Ali isto tako koža,
somot, svila. Bila je tu i jedna vrsta svetlog štofa koji je delovao mekano i privlačno na dodir.
„To je čuvena Lutkareva koža“, reče Rufo.
„Šta radi sa njom?“
Ovaj drugi prasnu u smeh. „Kako šta radi? Šta bi ti radio sa njom? Zar ne osećaš želju da
je opipaš?“
Markus shvati da ga ovaj samo zafrkava. Izgubi interesovanje za tkaninu i priđe
kompjuterima. „Šta znaš o stubu zadovoljstva7.“
„Lutkar mi je jednom rekao da ga je usavršio do tančina. Onaj koji si mi opisao je
luksuzna verzija. Povezana je sa bazom podataka, gde se nalaze slike koje se obično ne nalaze na
zvaničnom internetu, već samo na sivoj mreži – takozvanom dip vebu. Vrhunska roba, ili snaf.
Možete biti osuđeni samo zbog činjenice da je posedujete.“
Ispovednik nije uspevao da izbaci iz glave dve slike Artura Gorde. Onu da je davao sve
od sebe većini ljudi – za njih je već bio svetac. I onu koju je tog jutra ponudio malom broju očiju
– nag i osramoćen. „S obzirom na to da pornografski sadržaji potiču direktno sa interneta, možda
je onda stub davno prošao neku kontrolu.“
„Može biti“, saglasi se Rufo. „Ja se u to ne razumem mnogo.“
Ali Markus je sada već govorio glasno samo za sebe, da bi bio siguran da ta teorija ima
smisla. „Ako je tu spravu moguće nadzirati sa daljine, neko je mogao da jednostavno neometano
uđe u softver i da iskrivi smisao funkcionisanja.“
„Informatički virus“, saglasi se Bubašvaba.
Onda je Gorda sigurno ubijen, i njegov ubica mogao je da deluje upravo odatle, pomisli
Markus. Dok je ta pretpostavka u njegovoj glavi postajala sve verovatnija, opet mu pažnju
privuče plačljivi zvuk kojije začuo kada je ulazio u kuću.
Međutim, ovaj put ga začu i Rufo. „Koji je ovo kurac? Izgleda kao plač nekog…“
„… deteta.“ Markus je sada bio siguran u to.
Okrenuše se u istom pravcu. Plač je dopirao iza jednih zatvorenih vrata. Markus se uputi
tamo.
„Hej, sačekaj“, pokuša da ga zaustavi Rufo. Ali ovaj drugi nije imao nameru da ga
posluša. „Do kurca“, opsova Bubašvaba i krenu za njim.
Markus otvori vrata i prede preko praga. Morao je da sačeka da mu se ženice naviknu na
polumrak. Onda ga ugleda. Nije se prevario.
Bilo je to neko dete koje je stajalo nasred sobe.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama!“, preklinjalo je užasnuto. „Ne ostavljaj me
ovde! Ne ostavljaj me samog!“
Ispovednik zakorači ka njemu. Prepozna kapicu sa grbom Rome.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama! Ne ostavljaj me ovde! Ne ostavljaj me
samog!“
Ta nepravilnost odmah mu upade u oči: Tobija Fraj za devet godina uopšte nije porastao.
„Prokletstvo!“, uzviknu Rufo iza njegovih leda. „Deluje jezivo.“
Dete je bilo zatvoreno u jednu od Lutkarevih vitrina. Sitne suze brazdale su mu lice.
Kada je govorilo, usta su mu se jedva pomerala. Ali bilo je uočljivo da mu je lice
bezizražajno.
„Mama! Mama! Dođi da me uzmeš, mama! Ne ostavljaj me ovde! Ne ostavljaj me
samog!“, ponovi treći put.
„Bože, izgleda kao pravo.“ Rufo je bio ozbiljan.
Čuvena Lutkareva koža, pomisli Markus. Ista koju je video u radionici. Služila je za
proizvodnju savršenih privida ljudske kože u prirodnoj veličini.
„Ovaj čovek je bog.“ Bubašvaba je bio zadivljen. „Voliš li da zlostavljaš žene? On će ti
napraviti jednu koja moli za milost. Ti si pedofil, ali se bojiš da ćeš završiti u zatvoru? On će ti
omogućiti da zadovoljiš svoje fantazije bez rizika da prekršiš zakon.“
Zadovoljava najodvratnije ljudske poroke. Omogućava im da zadovolje svaku izopačenu
želju, a da pritom ostanu čisti kao anđeli.
„Sačekaj trenutak.“ Rufo pride relikviji. „Znam ko je ovo! Imao sam deset godina i moja
majka me smarala, zato što nije volela da idem sam okolo. Bila je to prava opsesija. Govorila je:
'Na ulici ima mnogo ljudi koji kradu decu, mogao bi i ti da završiš kao Tobija… To malo kopile
uništilo mi je detinjstvo“, nasmeja se. „Nikada se nije saznalo kako je završio, ali se nadam da je
crkao.“
Markus nije imao volje da uzvrača na gadosti koje su izlazile iz Bubašvabinih usta.
Uznemirilo ga je što je u tom trenutku zahvaljujući Rufu otkrio da Tobija Fraj nikada nije
pronađen.
Naže se, zato što se u relikviji sa lutkom nalazio bežični telefon. Bio je još uključen, ali,
naravno, nije bilo veze. Neko je odavde nedavno telefonirao, pomisli ispovednik.
„Hej, curi ti krv iz nosa.“
Markus prinese ruku licu. Rufo je bio u pravu.
„Nije ti prvi put“, prokomentarisa Bubašvaba. „Da li sam ja uzrok tome?“ I ponovo se
nasmeja.
Dok je ispovednik posmatrao svoje prste umrljane crvenom bojom, nešto brzo prođe kroz
njegovo vidno polje i smesti se baš na okrvavljenom mestu.
Neka mala muva metalnoplave boje, vrlo elegantna. „Želim da odeš“, reče. „I da nikada
više ne kročiš nogom na ovo mesto.“
Rufo je bio nepoverljiv. Zar stvarno ne namerava da ga ubije? Zar stvarno može da se
vrati u garažu i nastavi sa planovima za tu noć? Tip koji mu je prilikom njihovog prvog susreta
razmekšao testise izgledao je ozbiljno. „Da, u redu“, reče, pokušavajući da sakrije uzbuđenje.
Onda, pre nego što to namršteno kopile promeni mišljenje, okrenu se na petama i uputi se ka
izlazu. Plavuša iz prodavnice telefona ga čeka, mada ona to još ne zna.
Kada je ostao sam, Markus se naže nad plavom muvom.
„Hajde, malena“, bodrio ju je. „Odvedi me do njega.“
 11

U hodniku na drugom spratu nalazio se roj insekata. Leteli su između plafona i zatvorene
sobe, prolazeći ispod vrata.
Markus priđe bravi, ali pre nego što je otvori, navuče gumene rukavice. Kada se vrata
otvoriše, ispovednika opkoli tamni oblak. Odagna ga od sebe i tek onda oseti odvratan smrad.
Uzmače, kao odbačen nekom nevidljivom rukom. Napreže se da pokrije nos i usta rukavom
sakoa i opet krenu napred, pokušavajući da probije blokadu. Uspeo je da savlada smrdljivu
prepreku i ude.
Malo kupatilo za poslugu. Bilo je mračno, ali su krila jedinog prozora bila samo
pritvorena, tako da je ostao otvor za plave muve.
Telo je bilo u kadi. Vezanih ruku i nogu. Nago. Rufov opis bio je tačan. Lutkar je bio
gojazan i ćosav. Bio je prekriven nekom lepljivom žućkastom materijom po kojoj je milelo na
hiljade larvi. Med mrtvaca.
Calliphora erythrocephala, poznatija kao plava muva.
Markus je odmah prepoznao primerak kadaverične vrste, privučene krvlju iz nosa koja je
curila na njegovoj ruci. Zatim je bilo dovoljno da je sledi.
Lutkara je zadesilo najgore od svih drevnih mučenja. Voštana lutka. Surova, ali, u krajnjoj
liniji, elegantna odmazda. Nakon što ga je vezao, posuo je osuđenog slatkim mlekom. Zatim ga je
ostavio u sobi sa otvorenim prozorom. Onda su došli insekti.
Plava muva pomešala je miris leša sa mirisom mleka zagrejanog toplotorn kože, i došla da
položi jaja na meso. Nakon nekoliko dana jaja su se otvorila, oslobađajući larve koje su počele da
se hrane nesrećnikom dok je još bio u životu.
Pošto je pripremio hemijski rastvor od muva za Lutkara, ubica je sišao u prizemlje i
sačekao ispred kompjutera da biskup Gorda aktivira stub. Kada se povezao na mrežu, udavio ga
je na daljinu.
Međutim, u međuvremenu je pokušao da ubije i Markusa, tako što ga je zatvorio u
Tulijanum.
Ispovednik je mogao samo da se još jednom zapita kakve veze on ima sa ovom pričom.
Kakvu je ulogu imao? Zašto nije mogao ničega da se seti?
Pronađi Tobiju Fraja.

Za sada je pronašao samo jedan užasan privid deteta. Prestade da se muči pitanjima u
trenutku kada spazi beleg na nožnom članku Lutkara.
Kao i biskup, i on je imao tetovažu pomračenja – azurnoplavi krug.
Želeo je da potraži još nepravilnosti. Ali je kroz prozor curila sve bleđa svetlost koja će se
ubrzo pretvoriti u mrak. Tu smo, reče u sebi: suton. Nije smeo da ostane zatvoren tu, morao je da
ode. Međutim, neki instinkt ga je kočio. Kako nije uspeo da shvati smisao bežičnog telefona
pored lutke, ponadao se da je ubica ostavio još neki trag. Ne sme da završi ovde, ne sme da završi
ovako.
Hoće da me odvede negde drugde.
Kleknu ispred leša. Ako je zaista bilo nečega, onda je tu morao da to potraži. Nije imalo
smisla da ga ubica postavi na neko drugo mesto. Zato skupi snagu, zavuče ruku u kadu, da
pretraži dno, gde se nakupio sloj medene masnoće, ostatak raspadanja. Suzbi nagon za
povraćanjem i zatvori oči.
Ubrzo oseti nešto pod prstima. Nije se prevario.
Izvuče papir smotan u lopticu. Nije mogla da bude tu dugo, pomisli, inače bi je kiseline
od raspadanja nagrizle. Otvori je. Još jedna stranica istrgnuta iz tajanstvene beležnice. Opet
prepozna svoj rukopis. Tobija Fraj nije ni spomenut.
Ovaj put je na njoj bilo drugo ime.
 12

Batista Erijaga ostao je nepomičan pred prizorom koji se pružao kroz staklena vrata
mansarde koja se uzdizala iznad Carskih foruma.
Nad rimskim nebom nadneli su se krupni crvenkasti oblaci, prepuni krvave kiše. Nad
gradom su počele da se izdužuju senke i da pripremaju invaziju mraka.
Kardinal je neprekidno vrteo biskupski prsten oko domalog prsta. U međuvremenu se
pitao da li je to, u suštini, prava kazna za sve grehe čovečanstva. Uključujući i njegove.
Pre samo koji sat drugi put prisustvovao je prizoru beživotnog tela biskupa Artura Gorde.
Onom „zvaničnom“, u ambijentu koji je raščistio Markus. Erijaga je odlučio da čestita
ispovedniku na odlično obavljenom poslu kada ga bude sledeći put sreo. Ni traga od stuba
zadovoljstva, niti bilo kakvog nagog tela.
Ali se onda dogodilo nešto drugo.
Kardinal je uložio godine da se okruži luksuzom i privilegijama. Njegova kuća bila je
simbol s mukom i ponekad nemilosrdno stečene moći. Starinski nameštaj, slike Gverčina i
Girlandaja, i ko zna koliko drugih dragocenosti koje je uspeo da sakupi, mogli su da mu budu
utočište, uteha. Ali su ga u tom trenutku samo podsećale na to da bi mogao sve da izgubi.
Proročanstvo Lava X. Znaci.

Sa prozora je video crnu zastavu istaknutu na krovu palate Kančelerija. Tajni, dogovoreni
signal. Najavljivao je vanredni sastanak Duhovnog suda.
Zbog toga je Erijaga bio spreman da izađe iz kuće i da se hrabro suoči sa krajem sveta,
mada ga je njegov lični sekretar obavestio o pretnji od izlivanja Tibra.
Ali pitanja su nastavljala da ga muče. Kakva je to toliko hitna stvar da sednica Svetog
suda ne može da bude odložena za kraj nestanka struje i vanrednog meteorološkog stanja? Kakva
je to ozbiljna greška priznata? I zašto je bilo neophodno da se na brzinu odluči da li da se da
oproštaj ili ne? Na pamet mu je pao samo jedan jedini odgovor.
Jedini greh koji ne može da čeka jeste greh pokajnika u trenutku smrti.
Proročanstvo Lava X. Znaci.

Ne, đavolji advokat nikako nije mogao da izbegne svoju dužnost.

Sandra je upalila sve sveće koje je imala u kući, zato što nije želela da je mrak iznenadi.
Pošto nije bilo struje da se zagreje bojler, istuširala se ledenom vodom. Počele su da nestaju one
male udobnosti svakodnevnog života. Ali najgore od svega bilo je to što se sve dogodilo brzo,
bez mogućnosti da se ljudi prilagode novom poretku stvari.
Međutim, pre nego što se osetila poraženom, donela je jednu odluku. Ako zaista dolazi
kraj sveta, ona će ga prihvatiti kako dolikuje.
Zbog toga je iz ormana odabrala elegantnu usku crnu haljinu i cipele sa potpeticom od
dvanaest centimetara. Čipkasti veš – grudnjak bez naramenica, čarape sa halterima i tanga gaćice.
Onda je sela ispred ogledala na zidnoj polici koju je kupila na jednoj maloj pijaci kada je došla u
Rim i počela da se sprema. Stavila je na lice kremu, pa onda rumenilo. Zatim je prešla na oči –
olovka, senka i maškara na izuzetno dugačkim trepavicama. Na kraju je stavila malu količinu
karmina na pune usne.
Dok je pažljivim potezima privodila šminkanje kraju, pomisli na ćaskanje sa Krespijem
na protivpožarnim stepenicama kvesture.
Nije mogla da poveruje da se u mobilnom telefonu pronađenomu taksiju nalazi njena
fotografija.
„Vitali sumnja da si možda i ti umešana“, rekao joj je komesar dok je pušio drugu
cigaretu tog dana. „Štaviše, smatra da je ubica želeo da najavi ko je sledeća žrtva… Zbog toga ti
je dao slobodan ostatak dana. To kopile želi da te iskoristi kao mamac.“
Umesto da misli na opasnost kojoj je bila izložena, Sandra pokuša da matematičkim
putem napravi jedan životni proračun. Koliko je cigareta ispušio komesar Krespi? Jednu dnevno.
Možda se zanosio da će izbeći opasnost od raka, ali kada se poredaju jedna za drugom, bilo ih je
trista šezdeset pet u toku samo jedne godine.
Koliko se puta našminkala pred ogledalom? Prosečno jednom nedeljno, od vremena kada
je bila adolescentkinja, tačno? Koliko pari cipela je imala? Koliko večernjih haljina? Koliko je
leševa fotografisala dok je radila u forenzici? Koliko je, pak, njenih rođendana ovekovečeno na
nekoj fotografiji? Koliko je puta bila u bioskopu? Koliko knjiga pročitala? Koliko je pica pojela?
Koliko sladoleda? Izgleda malo od svega toga. Zatim je sve to sabrala i dobila broj koji nije
mogla da zamisli.
A taj broj je upravo njen život.
Koliko je puta izgovorila Markusovo ime u skrovitom delu svoje svesti? Koliko je puta
pomislila na njega? Koliko su se puta sreli ovih godina? Koliko reči su uputili jedno drugom? I
koliko je bilo poljubaca?
Samo jedan.
Sunce je zalazilo na horizontu iznad oblaka, a policajka nikako nije mogla da zamisli da
je u trenutku kada je prinuđena da svodi bilans svog života – sama.
Usamljene osobe nemaju šta da izgube, reče u sebi.
Ubaci značku i pištolj u torbu. Nalet vetra kroz otvoreni prozor ugasi sveće. Sandra Vega
baci još jedan zadovoljan pogled na svoj odraz koji je nestajao sa ogledala.
Ako je Vitali želeo mamac, onda je ona spremna da umre.
***

Ispred ekrana u Mravinjaku svi su bili u stanju iščekivanja.

Od običnih policajaca, do šefa policije, povezivala ih je ista napetost. De Đorđi je sa svog
visokog položaja nadgledao sve, kao kapetan bojnog broda. Pored njega kvestor Alberti i
komesar Krespi iz Ubistava. Što je Vitali više posmatrao tu trojicu, to ih je sve više prezirao.
Upozorio ih je, ali nisu hteli da ga poslušaju.
Da saznaju ko je od njih trojice u pravu, moraće da sačekaju četiri sata i jedanaest minuta.
Preko te granice, zalazak sunca će lišiti Rim svetla i počeće druga faza vanrednog stanja.
Policijski čas.
Od tog trenutka, svi sigurnosni sistemi biće stavljeni na probu. Uskoro će otkriti i da li će
funkcionisati plan prevencije koji su pripremili. Odgovor je bio tu, na monitorima koje su imali
ispred sebe. Tri hiljade kamera koje su kao male zvezdice bdele nad ulicama i trgovima već su se
prilagodile noćnim uslovima. Infracrveni objektivi slali su slike neobičnog Rima, grada kojeg je
progutao mrak. Pustog.
Avetinjski grad.
Ako se izuzmu ministarstva, kasarne, komesarijati i veliki hoteli, malo njih imalo je
generatore. Pored toga, gorivo sa benzinskih pumpi i svaki drugi energetski izvor bili su
konfiskovani, da bi se obezbedilo funkcionisanje bolnica i antikriznih centara, raspoređenih po
raznim gradskim četvrtima.
Stanovništvo je bilo nezaštićeno.
To je prava tehnološka diktatura, pomisli Vitali. Ljudi su počeli da osećaju posledice. Čini
ti život lakšim, ali te zauzvrat pokorava. Misliš da imaš kontrolu nad njom, ali naprotiv, njen si
rob. Sada su bili slobodni. Ali ih je ta sloboda plašila. Nisu umeli da se snađu u novonastaloj
situaciji i tako su postajali opasnost jedni za druge.
Četiri i jedanaest.
Granica je upravo bila pređena.
Prema onom što se pojavljivalo na ekranima, policijski čas je funkcionisao. Naređenje da
se ostane u kući bilo je prihvaćeno, nikakva besia rulja nije izašla na ulice. Izuzetna ovlašćenja
koja su odobrena policijskim snagama bila su u službi obeshrabrivanja zlonamernih. Naravno,
niko nije mogao da kaže šta se događa iza zatvorenih vrata po stanovima, ali je i ovo bio uspeh.
Da bi se to proslavilo, u Mravinjaku se začu aplauz olakšanja.
Šef policije delovao je neraspoloženo, ali je na kraju morao da se pridruži ostalima. Isto
tako postupiše i kvestor i Krespi. Vitali ostade nepomičan. Za razliku od svojih nadređenih, želeo
je da sačuva uzdržanost. Noć će još dugo potrajati i zora je isuviše daleko. Jedan policajac mu
skrenu pažnju. Bio je to poziv putem radija za njega.
„Inspektore, Vega je upravo izašla“, saopšti neki glas sa druge strane frekvencije.
Vitali nije bio iznenađen. Na kraju krajeva, postavio joj je jednu patrolu ispred kuće, baš
zato što je to očekivao. „U redu. Odmah dolazim.“
U trenutku kada je završio razgovor, primeti da aplauz oko njega poče brzo da gubi na
snazi. Pogleda okolo i ugleda samo zbunjena lica.
„Šta se događa?“ reče neko i ostali ga podržaše. Šef policije odjednom se smrači. Svi su
bili u neverici, paralisani. Još su bili zagledani u ekrane, ali uz drugačiji izraz lica. Vitali se
okrenu u pravcu zida sa monitorima.
Počeli su da se gase, jedan po jedan.
„Kako je ovo moguće?“, upita De Đorđi, sav pobesneo. „Akumulatori koji napajaju
mrežu su u funkciji, zar ne?“
Niko mu ne odgovori, zato što na terminalima odmah počeše da se potvrđuju razlozi
iznenadne nezgode.
Misle da je reč o tehničkom kvaru, pomisli Vitali. Jadne naivčine. Tamo napolju počeli su
da bez dozvole čeprkaju po kamerama. To je istina koju nisu mogli da prihvate.
„Odmah me povežite sa nekom patrolom“, naredi kvestor.
Odmah zatim preko zvučnika začu se glas nekog agenta. „Ovde Narodni trg.“ Izveštačeni
glas pokušavao je da nadjača okolnu buku. „Situacija je izmakla kontroli. Potrebno nam je
pojačanje.“ Onda ponovi: „Odmah!“
Začu se tup udarac. Onda se nešto dogodi i glas odjednom zaćuta.
„Agente“, pozva ga kvestor. „Agente, odgovori mi.“
Za razliku od ostalih, Vitali je delovao raspoloženo. Nije se svaki dan događalo da
prisustvuje ovakvom prizoru. Svrgavanju zakonite vlasti. Kraju propisa. Predaji civilizacije.
Sa još upaljenog radija poče da dopire mračni, zastrašujući glas. Vitali pomisli na kopita
konja koji najavljuju dolazak jahača Apokalipse. Taj šum bio je sastavljen od radosnih urlika,
pomešanih sa povicima užasa. Eksplozijama u daljini, polomljenim staklima i praskom metala.
Vatrom i bitkom. Niko u toj prostoriji nikada to neće zaboraviti. Niko više nije znao šta da radi.
Tu smo, reče inspektor za sebe. Kraj Rima je upravo počeo.
SUTON
 1

14 sati i 3 minuta do svanuća

Veče je bilo sveže. Nevreme je omogućilo kratak predah i osećab se sladunjavi miris
vlage.
Nakon dana provedenog u Mravinjaku, inspektor Vitali bio je srećan što može da udahne
malo vazduha. Imao je na sebi kišni mantil bež boje preko svetlosivog odela. Namesti kravatu
tako da savršeno vertikalno pada na kopču kaiša. Zatim uzdahnu, uživajući u trenutku mira.
U tom delu grada nije bilo meteža, on se koncentrisao oko Narodnog trga. Sve je bilo
mirno. Snage reda došle su do saznanja gde je u toku gerilski rat, a tu u okolini nije bilo baš
nikog.
Vitali izvuče iz džepa baterijsku lampu i uputi se ulicom koju je kiša uglačala kao da je
popločana polivinilskim pločicama. Njegove braon mokasine proizvodile su u tišini zvuk nalik
muzici. Inspektor se osećao kao glavni junak Felinijevog filma Slatki život. Mogao bi da ode do
Fontane di Trevi i da tu sretne fatalnu plavušu koja se kupa u večernjoj haljini. Ali su mu
saopštili da se baš u tim trenucima taj istorijski spomenik nalazi u vlasništvu nekoliko vandala,
zaduženih da beli travertin oboje sprejom.
Pored toga, on je imao još jedan sastanak.
Dok je prolazio kroz mrak, iza jednog ugla ispred njega iskrsnu čovek naoružan nožem.
„Novčanik“, reče.
Vitali ga pogleda i bio mu je dovoljan samo tren da shvati. Već je negde video taj prazni,
odsutni pogled. Upravo je počelo, reče u sebi. Neverovatno, stvarno je počelo da se događa.
Bez oklevanja izvuče ispod kišnog mantila službenu beretu i otvori vatru. Pucanj ispaljen
sa kratkog odstojanja odbaci čoveka koji polete unazad i pade na tlo uz potmuli udarac. Inspektor
priđe lešu, uperi na njega snop svetlosti svoje lampe i pogleda ga prekorno.
Lepa strana anarhije bila je u tome što je važila i za čuvare zakona.
Nastavi svojim putem. Sandra Vega nije smela da čeka. Agenti koji su joj bili za petama
putem radija obavestili su ga o mestu gde se ona nalazi. Vitali ih srete u Ulici Koronari i javi se
svojim ljudima signalom lampe. Onda je ugasi i poče da prati ženu, držeći se na odstojanju od
pedesetak metara. Na osnovu onoga što je mogao da prepozna u tami, Vega je bila obučena u
crno, a po zvuku čak prepozna da nosi cipele sa visokim potpeticama. Iza sebe je ostavljala
mirišljavi trag. Zapita se gde ide tako utegnuta i doterana i, pre svega, toliko smirena.
Kada je stigla u blizinu čuvene ulice sa antikvarnicama, Sandra Vega skrenu desno. Vitali
ubrza korak i proviri iza ugla. Bila je to šlepa uličica, a ona je u međuvremenu nestala. Ali je on
uspeo da na vreme zapazi tračak svetlosti koji se pojavljivao iza jednih malih vrata koja se odmah
zatvoriše i tako shvati gde je završila njegova koleginica. Priđe bliže i sačeka nekoliko trenutaka.
Onda odluči da pokuca.
Neki nabildovani tip u sakou i sa kravatom dođe da mu otvori, i osmotri ga od glave do
pete. „Izvolite?“
„Ovde sam sa jednom prijateljicom, ušla je malopre“, šlaga.
„Imate li pozivnicu?“
„U stvari, nemam.“
„Ovo je privatna zabava, ulazi se samo ako ste pozvani.“
Vitali nije imao ni volje ni vremena da se raspravlja, ali ipak odluči da bude ljubazan.
Pošto je, s obzirom na situaciju, bio siguran da mu po licijska značka neće mnogo poslužiti,
nakon što mu je pokazao, razgrnu kišni mantil koliko je bilo dovoljno da nabildovani primeti
oružje u futroli i shvati koliko je odlučan da prođe.
„Nisam ovde da stvaram probleme. Hoću samo da se malo provedem.“
Ovaj drugi se za trenutak zamisli. Onda odluči da ga pusti da uđe.
Pokaza mu kojim pravcem da krene i inspektor se uputi niz pomoćni hodnik. Vrlo brzo
prepozna poznati luksuzni hotel i shvati da se u njega to veče ulazi na sporedni ulaz. Malo zatim
izbi u separe pored recepcije.
Atmosfera je bila prigušena. Svuda sveće, a iz pozadine se čula muzika sa klavira. Odmah
oseti da tu ne pripada, zato što je bio jedini među prisutnim džentlmenima koji nije nosio
smoking. I dame su bile u večernjim haljinama, šepurile se skupocenim nakitom i smejale se.
Dok se spoljni svet neumoljivo kretao ka haosu, ovi unutra očuvali su klasu i dobre manire. Zašto
ne može da bude uvek ovako, zapita se. Parovi izdvojeni po foteljama ili za šankom razgovaraju.
Ispijaju svoje koktele i bezazleno ćaskaju tihim glasom, da ne uznemiravaju ostale.
Spazi Sandru s leđa, njenu dugačku kosu koja joj pada na ramena. Nalazila se u holu,
ispred recepcije. Ugleda je kako uzima dva ključa i upućuje se ka uglu velike sale. Umesto da
sedne, diskretno spusti nešto na stočić. Onda ode do stepenica i poče da se penje. Vitali to
iskoristi da ode i proveri šta je ostavila tako nonšalantno.
Jedan od ključeva sobe. Inspektor onda shvati da je pogrešio: prava zabava odvijala se na
gornjim spratovima.

Počela je to da radi pre godinu dana, kada je činjenica da je ostala udovica sa svoje
trideset tri godine postala isuviše frustrirajuća za nju.
Saznala je za ovo mesto slučajno. Prvi put je čula da ga neko spominje kada je nehotice
prisustvovala razgovoru dve žene u svlačionici teretane. Delovalo je više kao rekla-kazala i nije
poverovala u to. Onda joj se dogodilo da upozna nekoga ko je posećivao to mesto. Nije se mnogo
udubljivala, da ne bi izgledala previše zainteresovana za tu temu, ali ju je to ipak privuklo. Nakon
kraćeg istraživanja, s namerom da otkrije o čemu se tačno radi, jedno veče je skupila hrabrost da
ode i lično proveri.
Sve što se tu događalo zadržavala je za sebe, zajedno sa obaveznom večernjom haljinom.
Zabave su se odvijale jednom mesečno i za tu priliku hotel je zatvaran za javnost. Gosti su
dolazili sa sporednog ulaza, zatim su bili slobodni da rade šta su hteli. Veče su mogli provesti u
baru ili u separeu pored recepcije, u ljubaznom razgovoru sa nepoznatima. Ili su pak mogli da se
odluče da se izdvoje sa nekim u jednoj od soba.
Sandra je smislila način.
Uzimala je od recepcionera dva ključa iste sobe i jedan je ostavljala tamo gde je bila
prilika. Na šanku u baru, u nekom od toaleta. Zatim se pela do sobe i skidala se. Ugasila svetlo i
čekala.
Ponekad je proticalo malo vremena pre nego što se vrata otvore i odmah zatvore. Osećala
je korake kako se približavaju po itisonu, a onda ruku koja počinje da je miluje. Neki su se
zadržavali na tome, drugi su se peli i prodirali u nju. Neki su razgovarali, drugi su ćutali. Neki su
sve radili sporo, a drugi su svršavali brzo. Bili su to muškarci, ali ponekad i žene. Jedna je bila
naročito slatka. Sandra bi volela da se vratila, ali se to nije dogodilo. Za nju je bilo važno da ne
mora da im vidi lice, niti da zamišlja kako izgledaju. Nije podnosila praksu udvaranja koja se
odvijala dole, u separeu. Mnogo reči da se stigne do cilja. Njoj je bila dovoljna ta razmena tajnih
potreba, koje je teško izraziti. Zatim je svako mogao da se vrati u spoljnji svet, a da ne sazna ništa
o onom drugom.
Ali se jednog dana dogodilo nešto drugačije.
 U sobu je ušao neko ko nije prišao krevetu. Ostao je tamo, leđima oslonjen na zatvorena
vrata. Sandra je primetila njegovo prisustvo. Mogla je da mu oseti disanje i njegove oči koje su
uspevale da je vide i u mraku. Onda je nekoliko minuta kasnije otišao.
Nije to bila njegova jedina poseta. Stvar se ponavljala. Svaki put je tajanstveni gost pravio
korak dalje unutar sobe. Uspela je da ih izbroji šest. Ali posetilac se na kraju uvek povlačio i
nestajao, a da je ne dotakne.
Zahvaljujući njemu, shvatila je nešto što nije mogla ni da zamisli: stvarnu motivaciju koja
ga je terala da posećuje to mesto. Nije to bila izopačenost. Bilo je to lečenje. Neke terapije su više
destruktivne nego ponižavajuće. Ali ponekad je potrebno zlo oprati zlom. A Sandra Vega bila je
umorna od sebe i odraza svoje slike u ogledalima. Zbog toga joj je bilo potrebno da prekrši
pravila, da se sakrije u nešto potpuno daleko od osobe koju svi poznaju, koju je ona poznavala.
Ko zna šta je nepoznati video u njoj. Želela bi da ga otkrije; bila je sigurna da on zna istinu.
Veče nestanka struje bilo je savršeno za ponovni susret. Zbog toga je Sandra odlučila da
ga provede u hotelu. Kada je došla u uobičajenu sobu, pripremila se kao uvek, da doživi još jednu
avanturu sa tim tipom. Moglo je da ude čudovište koje je ubilo narkomana sa snimka. To bi
primetila, zato što bi joj on najpre dao crnu naforu. Sandra se seti efekta koji je ona imala na onu
žrtvu koja je čak govorila aramejski jezik. Ko zna kako bi ona reagovala.
„Dođi i uzmi me“, reče u tami.
Vrata se otvoriše, pa onda zatvoriše. Prepozna ga po koracima. Bio joj je dovoljan taj
detalj da prepozna tajanstvenog princa tišine, čoveka koji je nikada nije dodirivao. Međutim, ovaj
put napravi više od šest koraka i priđe čak do kreveta. Ali još nije smogao hrabrosti da je dodirne.
Sandra oseti nešto novo. To joj se nikada pre nije dogodilo: uplašila se. Onda prekrši pravilo i
odluči da razgovara sa njim. „U opasnosti si“, reče mu. Zato što je na neki način oduvek znala ko
je ćutljivi posetilac.
„I ti“, šapnu joj Markus.
 2

Bili su uznemireni.
Međutim, nijedno od njih dvoje ne progovori ni reč o razlogu zbog kojeg su oboje znali
da će jedno drugo pronaći tu. Sandra iskoristi mrak da se obuče. „Nadala sam se da ćeš doći.“
Pošto je oskudno poznavao ljudske odnose, Markus nije bio u stanju da protumači prirodu
te nade. Brinula je za njega, ili je želela da ga vidi?
„Moramo da odemo što je pre moguće“, reče ona. „Bojim se da me neko prati.“
„Ko?“
„U najboljoj od svih pretpostavki, jedan dosadni policajac. Jesi li zapazio nekog čudaka
dok si dolazio ovde?“
„Opisi mi ga.“
„Visok, mršav, orlovskog nosa. Jutros je imao na sebi svetlosivo odelo, braon mokasine i
plavu kravatu, ali se možda u međuvremenu presvukao.“
„Ne, nisam ga video.“
„Zove se Vitali. Opasan je.“
Nijedno od njih dvoje ne skrenu pažnju na posebnu okolnost koja ih je navela da se
susretnu. Delovalo je prosto nemoguće da je Sandra sve do malopre bila gola i ispružena na
krevetu. Ona ga čak ni ne upita kako je saznao da je ona u ovom hotelu. On ne spomenu
prethodne slučajeve kada je bio tu. Bila je to neprijatna situacija za oboje.
„Jesi li sigurna da te taj Vitali prati?“
„Prikačio mi je dvojicu agenata. Zatim su nestali“, reče ona dok je navlačila čarape sa
halterima. „Zato mislim da je onda nastupio on.“
„S obzirom na to šta se događa u gradu, možda je promenio plan.“
„Ne verujem. Ja sam u njegovom planu, za sada. Deluje mi kao tip koji teško odustaje,
između ostalog i zato što je materija koju on istražuje vrlo posebna. Tajanstveni zločini.“
Markus je registrovao tu informaciju. „Šta istražuje taj Vitali?“
Sandra upali sveću koja je stajala na noćnom stočiću. Konačno su mogli da se pogledaju u
oči. Obuze je neobičan osećaj i zamisli da se isto događa i sa njim. „Njegova istraga si ti“, reče.
Onda zavuče ruku pod dušek i pokupi pištolj koji je tu sakrila iz predostrožnosti. Proveri osigurač
i šaržer.
„Ne misliš valjda da pucaš u jednog policajca, zar ne?“
„Ne znam više šta da mislim. Dok sam dolazila ovde, videla sam kako se diže dim u zoni
Ulice del Korso. Zato sada nemam poverenja ni u koga.“
Markus joj dade znak da ćuti. Čuo je nešto, neki blagi šum. Dolazio je iz hodnika.
Instinktivno se naže ka sveći i ugasi je. Zvuk se ponovi. Delovao je kao pucketanje podnih greda
pod teretom nečijih koraka.
U hodnicima hotela bile su raspoređene lampe na baterije, da olakšaju gostima da pronađu
sobe. Ispod vrata je curila tamnožuta svetlost. Markus i Sandra usredsredili su se na pukotinu,
očekujući da dobiju demanti svojih strahova. Ugledaše senku cipela koje polako prođoše
hodnikom ispred vrata sobe. Ali se onda vratiše nazad i zastadoše.
Neko je bio ispred vrata.
Proteče nekoliko trenutaka u kojima su ostali nepomični. „Drugi ključ“, prošaputa Sandra.
„Gde si ga stavio?“
„Nisam ušao pomoću ključa“, reče on.
„Bože moj“, otrže joj se. Uljez će svakog trenutka otvoriti vrata, znala je to.
I neće im biti spasa. Ali se ne dogodi ništa, još ne. Senka je bila i dalje nepomična, kao da
nekog očekuje. „Zašto ne ulazi?“
„Ne znam.“
„Prozor“, reče ona, misleći da će biti dovoljno vremena da pobegnu. „Postoje
protivpožarne stepenice, možemo ih iskoristiti da pobegnemo.“
„Ne.“
Markusova odlučnost je iznenadi. „Kako to misliš, ne?“
Ispovednik je bio neprekidno zagledan u vrata. „Izaći ćemo ovuda.“
Pre nego što je ona mogla bilo šta da kaže, oseti da je hvata za ruku. Pokupi torbu i cipele
sa visokim potpeticama sa poda i krenu za njim, ne znajući tačno šta će uraditi.
Ispovednik širom otvori vrata i preskoči cipele koje je Vitali ostavio na ulazu, da ih zbuni.
Brzo predoše preko hodnika, pošto je opasnost mogla biti sakrivena u svakoj od soba. Iza
njihovih leda začu se buka lomljenja stakla. Ušao je kroz prozor, pomisli Sandra. Čekao ih je baš
na protivpožarnim stepenicama. Markus ubrza korak. Ona postade svesna činjenice da nemaju
gde da se sakriju, a Vitaliju će biti lako da ih uoči na pustim ulicama. „Kuda idemo?“ upita.
On oseti dozu straha u njenom glasu. „Na sigurno mesto, pouzdaj se u mene.“

Vitali prokle samog sebe kada ne pronađe nikoga u sobi. Trik sa cipelama nije uspeo.
Uostalom, nije imao izbora. Prema onom što je znao, Vega je mogla biti naoružana. A on ne bi
želeo da izigrava metu na pragu vrata. Kurvica je bila mnogo lukavija nego što je mogao da
pretpostavi.
Nije sledeća žrtva, pomisli. Umešana je. Možda je i ona deo Crkve pomračenja.
Inspektor u jednom skoku preskoči polomljeno staklo i pohita prema otvorenim vratima.
Kada dođe do praga, najpre uperi pištolj, pa onda pogleda napolje. Ugleda policajku kako se
trčeći udaljava. Neki čovek držao ju je za ruku. Ko je to bio? Pade u iskušenje da otvori vatru, ali
se uzdrža. Umesto toga, na brzinu navuče cipele koje je ostavio na hodniku i dade se u poteru za
beguncima.
Spazi ih kako nestaju iza ugla. Imali su neznatnu prednost, ali je mogao da ih stigne.
Ispred njega se ispreči neki drugi par. Pokuša da ih izbegne, posrnu i umalo pade. Zadrža
ravnotežu pridržavajući se za zid. Zatim nastavi da trči. Kada skrenu u hodnik sa njegove leve
strane, Vega i onaj čovek su već nestali.
Sranje. Bila su tu dva reda zatvorenih vrata. Mogli su da prođu kroz bilo koja. Sranje.
Udahnu i izdahnu nekoliko puta, da se smiri. Onda stavi oružje u futrolu. Lov je sada
postajao težak.
Vrati se u sobu koju je uzela Vega, nadajući se da će pronaći neki trag. Upali lampu.
Osećao se kao idiot dok je pretraživao svuda okolo sa tom dosadnom stvarčicom u ruci. Kako li
su se panduri snalazili dok još nije bila pronađena električna struja? Verovatno je to bio pravi
pakao. Sada su imali forenziku, DNK, kompjutere pomoću kojih su se suočavali sa hiljadama
tragova. Sav taj progres doveo je do pojave banalnog doprinosa neke jednostavne lampe u cilju
istrage. Do pre samo nekoliko sati Vitali je nju i mnoge druge stvari smatrao nečim što se
podrazumeva. Sada više nije smeo to sebi da dozvoli. Niko nije smeo.
Dok je tako razmišljao, uoči jedan trag. Da je imao na raspolaganju odgovarajuću
tehnologiju da ga pregleda, likovao bi. Ali i ovako je mogao da bude zadovoljan.
Na krevetskom prekrivaču nalazila se tek osušena crvena mrlja. Krv, reče u sebi. Dobro.
Taj čovek koji je bio sa Sandrom Vega mogao je da bude onaj tip koji pati od krvarenja iz nosa.
 3

Zvali su ih sigurne kuće, zato što su pružale sigurno utočište u slučaju nužde. Kao kada se
nađete u bekstvu od neke opasnosti, ili kada poželite da neko vreme prikrijete tragove.
U Rimu ih je bilo mnogo, ali ih je Markus poznavao samo nekoliko. Činile su deo slavne
prošlosti ispovednika. Nakon zvaničnog raspuštanja Reda koje se dogodilo pre mnogo godina, iz
razloga koje je noćni lovac otkrio tek posle amnezije u Pragu, mnoga od tih popularnih
prebivališta bila su zapuštena.
Ipak, u nekima od njih još je mogao da se pronađe telefon sa sigurnom linijom, kompjuter
povezan sa internetom, konzervisana hrana i kutija prve pomoći sa lekovima i svim onim što je
potrebno za lečenje, bez potrebe odlaska kod doktora. Naravno, bila je tu i čista odeća i udoban
krevet.
Markus je već koristio sigurnu kuću preko puta Ulice Stare vlade. Tu je proveo skoro
mesec dana, zato što je sumnjao da mu je neko za petama. Očuvanje tajnosti sopstvenog
identiteta bio je prioritet ispovednika. Drugi put je tu dolazio da sebi ušije ranu na mišici, nakon
što je jedva izbegao fatalni ubod nožem.
Zgrada je bila stara i spadala je među mnogobrojna vlasništva Crkve izvan zidova
Vatikana.
Markus je išao ispred Sandre sa baterijskom lampom u ruci. Da bi stigli do tamo, koristili
su pomoć mraka.
Bilo je neobično što zajedno hodaju kroz Rim. Možda je tama najbolja dimenzija za njih
dvoje.
Nevreme je nastavljalo da besni nad gradom i sada su oboje bili potpuno mokri od kiše.
Markus uperi snop svetlosti u Sandru i primeti da ona drhti. „Zapaliću vatru.“
Kada je ostala sama, Sandra ostavi torbu i ode da sedne pored ugašene peći, dok je
rukama obuhvatila kolena zbog hladnoće. Prede rukom preko naslona za ruke na fotelji i primeti
da je na njoj bilo dosta prašine. Koliko dugo je kuća bila prazna? Markus se vrati sa nekoliko
naramaka drva za potpalu i papira. Stavi ih u peć i malo kasnije plamen obasja sobu. Sandra se
naže i ispruži ruke ka vatri koja je pucketala, u potrazi za toplotom. On sede na pod i ona tek tada
primeti osušenu krv na njegovoj usni. Ispruži ruku, da mu to pokaže, ali Markus uzmače.
„Izvini, nisam htela“, reče ona. „Još patiš od krvarenja iz nosa?“
„Ponekad.“ Markus požuri da se obriše nadlanicom. „Jesi li gladna?“
„Da“, potvrdi Sandra.
„Moraćemo da se zadovoljimo nekom konzervom tunjevine, ali ovo mesto je barem
sigurno.“
„Biće to u redu.“
„Koliko je sati?“
Sandra proveri: bilo je tek šest. „Bože, napolju deluje kao da je duboka noć.“
„Nekada su u Rimu postojali fratri koji su se trudili da u kapelicama, rasutim po gradu,
nikada ne nedostaju sveća i ulja za lampe. Zvali su ih osvetljivačima. Cilj nije bio samo verski.
Oni su otkrili da se zahva ljujući svetlosti plamičaka čini manje zločina. Ljudi su se osećali
sigurnijim, a zlonamerni nisu uživali zaštitu mraka. Tako je rođena ideja o javnoj rasveti.“
„Nisam to znala“, priznade Sandra. „To je lepa priča.“ Bila je srećna dok je on pričao,
ostala bi satima da ga sluša pored te vatre koja je malo-pomalo počinjala da joj otklanja hladnoću.
Ćutali su neko vreme, a njihovi pogledi, koji bi se obično jedva okrznuli, ovaj put nisu
mogli da se izbegnu.
Markus prvi prekide čaroliju trenutka. „Idem da ti potražim suvu odeću.“
 Pre nego što se udaljio, Sandra ga uhvati za ruku i zaustavi. „Moramo da razgovaramo.“
„Znam“, reče on oborene glave.

Pronađe jednu kutiju sa odećom. Osim tamne dukserice sa kapuljačom, nije bilo ničega
što bi odgovaralo Sandri. Markus se nadao da će pronaći i par cipela, da zameni one od belog
platna koje je imao na nogama, ali nije imao sreće.
Vrati se kod nje sa duksericom i ćebetom. Poneo je i konzerve sa tunjevinom iz frižidera,
nekoliko pakovanja krekera i dve flašice mineralne vode.
Policajka pripremi pravi mali piknik pored vatre. Jeli su skromni obrok u tišini, ali je ipak
bilo prijatno.
Markus prvi započe razgovor. Krenu od kraja. „Pored leša čoveka koga su zvali Lutkar
našao sam cedulju na kojoj je pisalo tvoje ime.“
„Ko je to napisao?“
„Ja.“
Sandra je bila zbunjena tim odgovorom.
Markus joj ispriča o Tulijanumu, o tome kako je izbegao mučenje glađu, o cedulji
pronađenoj zajedno sa malim medaljonom sa slikom arhanđela Mihajla. Pronađi Tobiju Fraja.
„Kako si dospeo tamo?“
„U tome i jeste problem: ne sećam se. Možda sam sledio neki trag i potcenio opasnost
kojoj sam se izložio.“
„Prolazna amnezija.“
„Kada se samo setim slučaja kojim sam se bavio, sada mi je mnogo lakše.“
„Jesi li kasnije otkrio ko je Tobija Fraj?“
„Da“, reče odmah Markus. „Ali do toga čemo doči kasnije…“ Odlučio je da prekrši
naređenja Batiste Erijage i zakletvu na tajnost ispovednika. Ispriča joj za biskupa Artura Gordu,
za stub zadovoljstva kojim je ubijen na daljinu, za cipele od belog platna identične njegovim, za
Lutkara kojeg su živog pojele muve. I tek na kraju za lutku u ljudskom obliku. „Bila je to verna
reprodukcija deteta koje je nestalo pre devet godina u blizini Koloseuma, o kojem se više ništa
nije znalo. Njegovo ime bilo je Tobija Fraj. Biskup Gorda imao je stare novine sa vešću o
nestanku.“ Markus izostavi samo deo priče u kojem bi morao da pomene Kornelijusa van Burena.
Prisustvo serijskog ubice, zatvorenog u Vatikanu, bila je jedina tajna koju nije smeo da otkrije.
Zadrža za sebe i priču o papskoj poslanici Lava X i mogućoj vezi sa tetovažama, azurnoplavom
krugu koji je pronađen na dvema žrtvama.
„Cipele, stranice istrgnute iz tajanstvene beležnice, tehnike mučenja korišćene za ubijanje,
nestanak deteta koji datira od pre devet godina“, rekapitulirala je Sandra, da proveri da li je dobro
razumela. „Imamo poprilično elemenata.“
„Imamo?“ upita Markus. „Ne želim da te još više uvlačim u ovu priču.“
„Iako se toga ne sećaš, napisao si moje ime na cedulji. Pored toga, na to da me uvuče već
je mislio neko ko seje smrt. Kopile je stavilo moju fotografiju u memoriju telefona.“
„O čemu govoriš?“
„Sinoć…“ Blokira se. „O bože, izgleda mi kao da je prošla čitava večnost… U svakom
slučaju, sinoć je neki taksista pronašao mobilni telefon ostavljen u njegovom taksiju. Unutra je
bila jedna moja fotografija. Ali isto tako i amaterski video-snimak, na kojem neki tip ubija
narkomana tako što mu daje da proguta živu sodu. Šta kažeš, da li liči na nešto što ti je poznato?“
Mučenje, pomisli Markus.
Sandra nastavi: „Ubica je naterao žrtvu da proguta crnu naforu, a narkoman je počeo da
priča na drevnom aramejskom, spominjući nekog 'Gospodara senki'. Takođe je imao neobičnu
tetovažu na podlaktici.“
„Plavi krug“, preduhitri je Markus, nesvesno.
Sandra se zagleda u njega. „Pronašao si ga i na tvojim žrtvama, zar ne?“
Markus zapazi da je razočarana činjenicom da je to sakrio od nje. „Ne bi razumela“,
pokuša da se odbrani.
„Šta ne bih mogla da razumem? Priču o papi Lavu X? Članovima Crkve pomračenja koji
su u noćima kada je Mesec prekriven svojom senkom izvodili tajanstvene obrede?“
Kako je izgledalo, Sandra Vega je o tome znala čak više od njega. „Kako si otkrila te
stvari?“
„Sve to mi je u poverenju kazao jedan prijatelj komesar.“ Krespi je pokušavao da je
zaštiti, trebalo bi da mu zauvek bude zahvalna na tome. „Takođe mi je rekao da Vitali pokušava
da se suoči sa tim tajnim zločinima. Za njega je to postalo jedna vrsta opsesije.“
Markus nije znao šta da kaže. „U hotelu si mi otkrila da sam u opasnosti. Zašto?“
„Zato što na prokletom mobilnom telefonu iz taksija, pored moje fotografije i
video-snimka, ima i tvoje krvi. Krvi od krvarenja iz nosa.“
Markus uze jednu od dve flašice vode i ustade. Poče da kruži po sobi. Izgledalo je da ga
senke plamenova iz peći prate i inadžijski mu se uvlače među noge. „Neko pokušava da nas
pritera uza zid“, reče malo kasnije.
„Ko?“
„Isti čovek koji je do smrti mučio tvog narkomana, a zatim i biskupa i Lutkara.“
„I koji je pokušao da eliminiše tebe u Tulijanumu“, podseti ga Sandra.
„Mislim da je pribavio moju krv nakon što me je onesvestio, onda je stavio na mobilni
telefon, kao neku vrstu osiguranja: policija će imati trag i baciće se u lov na mene umesto na
njega.“
Sandra je zastala da ga sasluša. „Onda je sigurno. Postoji neko iza ove priče.“
„Mislim da je tako, i u to sam uveren od početka. Ne znam na šta cilja, ali je na namerno
brutalan način ubio tri člana Crkve pomračenja. Sve više sam ubeđen da mi je ostavio mogućnost
da preživim, ali ne znam razlog. Zašto bi mi inače omogućio da povratim ključ od lisica?
Poslužio sam mu da se skrene trag sa Vitalija.“
Teorija nastavi da teče: „Mobilni telefon u taksiju poslužio je upravo za to. Možda je
istraga koje se ne sećaš ista kao inspektorova: progonili ste njega. Imao je priliku da vas likvidira
samo jednim potezom i iskoristio ju je: da navede Vitalija na pogrešan trag i od tebe napraviti
plen.“
„Onda je uvukao tebe, da dovedeš policajca do mene.“
Sandra se smrknu. Sada je bilo jasno. Seti se reči koje je inspektor prvi put izgovorio kada
ga je opisao: „Ovde nije reč o običnom delinkventu“, rekao je. „Imamo posla sa potpuno novom
figurom kriminalca, različitom od onih koje poznajemo. Mnogo izopačenijom i opasnijom.“
Mnogo izopačenijom i opasnijom, ponovi Sandra u sebi. Onda se opet okrenu ka Markusu: „Ima
zadatak koji treba da obavi i neće dozvoliti da bude zaustavljen.“
„Da, ali koji?“
Policajka uze torbu i poče da pretura po njoj, u potrazi za nečim. „Evo šta ćemo uraditi:
zabeležićemo elemente koje imamo i analiziraćemo ih jedan po jedan.“
„Nije razborito zapisivati stvari.“
Ona ga pogleda sa osmehom. „Ne budi smešan. Zar uz sve ovo što se noćas događa tamo
napolju mi treba da brinemo zbog nekoliko beležaka o jednom beskrupuloznom ubici?“
Ispovednik još nije bio ubeđen da je najpametnije da to urade, ali ipak popusti.
Sandra jedva pronađe parče papira. Ukratko ponovi: „Tri žrtve: biskup, Lutkar i
narkoman čiji identitet ne znamo.“ Onda napisa spisak indicija.
Metod ubistva: drevni postupci mučenja.

Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda).

Crna nafora (narkoman).

Tetovaža u obliku azurnoplavog kruga: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nevinih žrtava.

Pomračenje – Lav X.

Tajanstvena beležnica.

Tobija Fraj.

Kada je završila, pruži spisak Markusu, da proveri da nešto ne nedostaje. „Moja

amnezija“, reče odmah.
„Smatrala sam da je to sporedan element. Ne verujem da spada u plan ubice, nije mogao
on da ti je izazove. Međutim, naravno da je za njega srećna okolnost što ne možeš da se setiš koji
si trag pratio do jutros.“
„Ipak bih želeo da ga dodamo. Još ne znam zašto sam napisao listiće sa tvojim i imenom
onog nestalog dečaka. Ne spada u moj metod.“
„To je nepravilnost“, potvrdi Sandra. Sećala se iz čega se sastoji Markusov metod, zato
što ga je videla na delu u prošlosti i bila je šokirana. Dodade u dnu strane:

Sporedni element: Markusova prolazna amnezija.

„Dobro, odakle da krenemo?“, upita zatim.

„Od dečaka“, odgovori ispovednik. „Njegov nestanak je jedino što imamo. Moramo da
saznamo u kakvoj je vezi sa Crkvom pomračenja.“
Pronađi Tobiju Fraja.

„U pitanju je nerešeni slučaj, sada se trag ohladio. Indicije su isparile, svedočenja

narušena pogrešnim sećanjima.“
„Ali u to vreme su oni koji su se našli u blizini Koloseuma u trenutku nestanka dečaka
zamoljeni da pošalju fotografije i snimke na sajt kvesture.“ Markus je navodio ono što je pročitao
u starim novinama. „Pošto se radilo o vrlo posećenom mestu i o prolećnom popodnevu,
istražitelji su se nadali da će moći da rekonstruišu šta se dogodilo dečaku pomoću slika koje su
sasvim slučajno snimili prolaznici i turisti.“
Policajka se za trenutak zamisli. „Neće biti lako, ali možda znam odakle da počnemo
istragu: postoji specijalni arhiv za takve slučajeve… Ali kako sve to da postignemo uz sav ovaj
haos koji se širi ulicama Rima?“
Markus je to znao.
4

Sandra Vega mrzela je miševe.

Bili su njen košmar još otkad je bila devojčica. Jednom, u Milanu, gradu u kom je rođena,
videla je jednog džinovskog koji je usred dana napao nekog jadnog goluba, a onda počeo da ga
proždire. Sa gnušanjem se sećala te scene. Zato je, dok je zajedno sa Markusom hodala kroz
rimsku prljavštinu da stigne do cilja, bila neprekidno na oprezu, plašeći se da će ispred nje
svakog trenutka iskrsnuti čopor miševa.
Podzemlje grada bilo je pravi lavirint u kom su se mešali sistemi cevi raznih vrsta,
odvodni kanali i dragoceni tragovi prošlosti – katakombe, ostaci drevnih ruševina, čak i groblja.
Sandra je verovala da bi Rim trebalo da bude jedan veliki muzej, strogo čuvan i nezagađen bilo
kakvim modernim uticajem. Činjenica da nasuprot tome u tom muzeju žive milioni ljudi
izgledala joj je jednostavno apsurdna.
Ispovednik se hladnokrvno kretao kroz tunele. Mnogo puta ih je koristio da nesmetano
stigne od jedne do druge tačke. Zapravo je mogao da ugasi lampu i nastavi kroz mrak. Duž tog
puta naiđoše na prostranu prostoriju. Markus podiže snop svetlosti i pokaza Sandri
veličanstvenost jednog oslikanog luka.
„Kakvo je ovo mesto?“, upita ona, očarana scenama gozbi i terevenki.
„Plemićka kuća.“ Onda joj pokaza na jednu određenu tačku. „Vidiš li onog muškarca i
onu ženu? Oni su bili vlasnici kuće.“
Dvoje mladenaca, prikazani kako prikupljaju plodove iz voćnjaka, da ih iznesu pred svoje
goste.
„Niko ne zna njihova imena“, pojasni Markus. „Ali i posle hiljada godina nastavljaju da
nam se smeše i pokazuju koliko su srećni.“
Bilo je nečeg čudesnog u ispovednikovom objašnjenju. Sandra je mogla samo da ih
uporedi sa njih dvoje. Nikada nisu bili srećni kada su zajedno. Možda to i nije bila njihova
sudbina. Ono malo puta kada su se sretali uvek je bilo iz nekog lošeg razloga.
„Moramo da krenemo“, opomenu je Markus. Onda skloni svetlost sa fresaka i lica se
ponovo ugasiše u tami vekova.
Nastaviše sve dok se tunel ne završi ispred jednog zida.
„I šta sada?“, upita Sandra.
„Sada moramo ponovo da se popnemo.“
Popeše se uz metalne merdevine i izađoše na Ulicu San Vitale, nekoliko desetina metara
od zgrade kvesture. Iz garaža su neprekidno izlazile patrole uz snažno zavijanje sirena. Sandra
povuče Markusa za sako, pa se sakriše iza jednog ugla. Čim je ulica bila slobodna, policajka
navuče kapuljaču dukserice i, praćena ispovednikom, prede preko kolovoza u pravcu zgrade
preko puta, sedištu arhiva forenzike. Iako je tražila da bude premeštena iz jedinice forenzičkih
fotografa, Sandra je sačuvala ključeve ulaza. Nadala se da nisu u međuvremenu promenili bravu.
Kada se ključ okrenu u ključaonici, uzdahnu sa olakšanjem.
Zgrada je bila prazna, zbog toga što usred haosa koji je vladao te noći niko nije smeo da
troši vreme na preturanje po fasciklama.
„Ono što nas interesuje nalazi se dole“, saopšti mu Sandra.

Bilo je to mesto na kojem su se čuvali nerešeni slučajevi.

U plesnivom suterenu nalazio se pravi lavirint od visokih polica. Prema jednoj jezivoj
legendi koja je kružila među policajcima, tu su mogli da se čuju oni koji su nepravedno
pogubljeni, kako u tišini urlaju imena svojih dželata.
 Sandra ni ne pokuša da proveri da li generatori kvesture snabde vaju zgradu električnom
energijom. Iako su bili ispod zemlje, ne bi bilo razborito paliti svetlo. „Tobija Fraj nije nikada
pronađen, dosije njegovog slučaja svakako mora biti ovde“, reče i poče da pretražuje.
Dok je pomoču lampe razgledala police, Markus je stajao po strani i posmatrao je.
„Evo ga“, saopšti policajka. Bilo je čak osam predmeta sa Tobijinim imenom. Sandra
skide sa površine stola jedan od velikih prašnjavih klasera i odnese ga na radni sto. Na koricama
je bio naveden kratak sadržaj. Izveštaji, otkrića, stotine fajlova sačuvanih na prastarim
di-vi-dijevima. „Najsigurniji način da se neka istraga blokira jeste da se uguši ispod brda
papirčina“, izjavi obeshrabreno.
A bilo je tu i fotografija. Na hiljade slika koje su snimili turisti i prolaznici.
Policajka pred Markusovim očima otvori dosije i odmah pronađe dokument koji je
ukratko sažimao istragu. „Ovde piše samo da je Tobija Fraj nestao bez traga i da se nikada više
nije pojavio… Bla, bla, bla… Nikakvog traga, nijedne indicije: devet dugih godina apsolutne
tišine.“ To je izgledalo prosto nemoguće. Između ostalog i zato što se nestanak dogodio na vrlo
prometnom mestu. „Sigurno je u zoni oko Koloseuma bilo na stotine osoba, pogotovo u majsko
popodne. Kako je moguće da niko ništa nije primetio?“ Angažovane su desetine agenata da
pregledaju fotografije i video-snimke koji su spontano poslati u kvesturu, ali ništa nije iskopano.
Na tim snimcima Tobija se uvek pojavljivao u društvu majke, devojke od dvadeset šest
godina, po imenu Matilda.
Markus je ćutao, zbunjen. Sandra naprotiv nije mogla da zadrži bes. „Ako ovde ispod i
ima nečega, nikada nećemo uspeti to da pronađemo. Bili bi nam potrebni meseci, možda godine.“
Okrenu stranicu i prilikom tog pokreta iskliznu parče papira koje pade na pod. Sandra se saže da
ga pokupi.
Bila je to zabeleška sa brojevima. 2844.3910.4455. Listić je bio istrgnut iz neke beležnice.
Treći put za kratko vreme Markus prepozna svoj rukopis. Podiže glavu i pogleda okolo.
„Bio sam ovde“, rekao je. Ali se nije toga sećao.
„Kako je moguće?“, Sandra nije mogla da poveruje. „Kako si uspeo da uđeš?“
„Ne znam“, morao je da prizna, i dalje dekoncentrisan. „Ja sam napisao ove brojeve, to je
sigurno.“
„Onda, šta misliš da predstavljaju?“
Košmar amnezije poče ponovo da ga muči, ali nije mogao da ga se otrese – ne sada. „U
redu, da pokušamo da razmislimo.“ Nepravilnosti, pomisli. „Ostavio sam zabelešku da pošaljem
poruku. Znači, ako sam nameravao nešto da saopštim, rešenje ne može biti teško.“
„Fotografije“, reče odmah Sandra. „Jedini odgovor koji mi pada na pamet je da se spisak
podudara sa numeracijom slika koje se nalaze u fasciklama.“
Uzeše svih osam dosijea iz polica i počeše da ih prelistavaju. Iza svake fotografije bio je
rastući broj.
Konačno pronađoše tri koje su bile označene na listiću.
Staviše ih jednu pored druge. Na prvoj je bila jedna gospođa srednjih godina u kratkom
šortsu, majici bez rukava i žutim šeširićem sa providnim obodom.
Smešila se u pravcu objektiva, dok je pozirala pored nekog statiste odevenog u uniformu
rimskog centuriona. U pozadini Konstantinov luk i mala grupa posetilaca. Upravo među njima
počeše da traže dečaka sa kapom u bojama Rome. Ali Tobije tu nije bilo.
Ovaj put Sandra uoči nepravilnost. Bio je to neki čovek koji je sam kružio među turistima.
„Već sam ga videla“, reče Markusu, pokazujući ga.
„Poznaješ ga?
Ne lično, htela je da kaže. „To je narkoman kog sam videla na video-snimku u mobilnom
telefonu dok je ubijan.“ Pogubljen bi bio pravi izraz.
„Prošlo je mnogo godina otkako je napravljena ova fotografija. Jesi li sigurna da je to baš
on?“
Crna nafora. Rečenice na aramejskom. Gospodar senki. Čovek je bio mlađi, naravno, i ne
još potpuno unakažen zbog svoje zavisnosti, ali Sandra nije sumnjala. „Da“, potvrdi.
Druga je bila grupna slika. Hodočasnici na izletu, zajedno sa parohom, sigurno zadovoljni
što su uključeni u program posete svetim mestima, kao i turu do Koloseuma. Taj čovek u prvom
planu upada u oči s leđa, pored kioska sa suvenirima.
Međutim, treća fotografija ih zaprepasti. Panoramski snimak poznatog istorijskog
spomenika koji je obuhvatio stanicu metroa i javna kupatila. Taj čovek bio je tačno tu ispred.
I držao je u naručju devojčicu.
„Šta…“, Sandra nije shvatala.
Markus jeste, ali nije bio zadovoljan što je shvatio šta se dogodilo.
„Odmah nakon što ga je oteo, odneo ga je u kupatilo i preobukao ga.“ Prstom pomilova
belu haljinicu.
Taj gest nežnosti nije promakao Sandri; naglašavao je koliko je bilo jednostavno izvesti
da Tobija nestane bez traga. Dugo su tražili dečačića na tim fotografijama. Grešili su. Malo njih
je uspevalo jasno da razlikuje pol deteta od tri godine. Policajci, ali i oni koji su prisustvovali
sceni tog prolećnog popodneva prevarili su se zbog navike. Iskustvo ih je podučilo da dečak
odeven kao devoj čiča jeste devojčica.
„Crkva pomračenja otima Tobiju… Ali sa kojim motivom?“ zapita se Sandra.
Oboje su se plašili odgovora.
„Možda bi trebalo da se zapitamo zašto baš Tobija?“, reče Markus. „Šta hoćeš da kažeš?“
„Koliko je maloletnika bilo u Koloseumu tog dana? Otmičar bira nasumice?“
„Uzeo je nezaštićeni plen, koristeći trenutak majčine nepažnje.“
„Ko nam garantuje da je bilo baš tako?“
„Ako razmislimo, mesto je baš pogodno za otmicu. Da li postoji mesto na kojem je veća
gužva u kojoj može da nestane neki maloletnik?“
Markus nije bio ubeđen u to. „Ali je iz istog razloga postojao najveći rizik da se tu
pogreši. Zašto ne uzeti neko dete u slabije nadziranoj zoni?“
„Hoćeš da kažeš da ti izgleda da je izbor izvršen isuviše nasumice?“
„Ne znam, ali je isto tako opravdano verovati da su imali neki cilj. Da Tobija Fraj nije
dečak kao ostali. Da je važan za njih.“
„Koji je onda sledeći korak?“
„Da otkrijemo zašto.“
 5

11 sati i 23 minuta do svanuća

Plavuša iz prodavnice telefona zvala se Katerina i plašila se.

Rufo Bubašvaba mogao je to da pročita na njenom licu dok ju je posmatrao, pod okriljem
kiše koja je pljuštala. Stajao je na balkonu devojčinog stana. Uzverao se do petog sprata pomoću
alpinističke opreme koju je nosio u rancu. Sve se savršeno jasno videlo iza stakala, ali se Katerina
još nije okrenula u njegovom pravcu. Njen mali mozak govorio joj je da toliko velika opasnost
nikada neće stići sa te strane. Sedela je na podu, leđima oslonjena uza zid, oprezno zagledana u
ulazna vrata. Držala je u ruci ugašenu lampu, ali je bila okružena upaljenim svećama. Pripremila
je jazbinu sa jorganom i svim onim što je potrebno da se suoči sa dugom noći bdenja – knjigom
koju neće otvoriti, flašicama vode koje neće popiti, kutijom čokoladnog keksa koji neće ni
okusiti. Držala je pored sebe veliki kuhinjski nož.
Sama si, jadna Keti. A samoća je kazna za one zgodne kao što si ti. Zbog toga što si se
uporno držala po strani od svih, sada nemaš ni momka da te zaštiti.
Rufo Bubašvaba namesti video-kameru marke GoPro na mali šlem. Došao je trenutak da
stupi na scenu.
Kada se staklo razbi u hiljade komada, Katerina je imala samo toliko vremena da se
okrene i zaprepasti. Ali nije mogla da učini ništa drugo. Ni da zgrabi nož, ni da vrisne. Nije bila
dovoljno trezvena da shvati da je tuđinac koji je razbio prozor i sada joj se približava krupnim
koracima ta opasnost koju je, na kraju krajeva, očekivala do tog trenutka. Bubašvaba je imao
sasvim dovoljno vremena da joj priđe i onesvesti je direktom posred lica. Upravo tako: stidljivi i
slabašni dečak kom je ona nekada pokazivala mobilni telefon u stvari je toliko jak i odlučan da
uradi nešto ovako. Rufo je delovao bez maske, zato što je bio siguran da ga ona nikada neće
povezati sa scenom od pre nekoliko meseci, pošto ga je – kao i sve ostale – onda odmah
zaboravila.
Bila je u nesvesti. Zgrabi je za noge i ispruži je kako dolikuje. Zatim izvuče iza pojasa nož
– jedinog prijatelja koji ga nikada nije izdao – i upotrebi ga da joj raseče smešnu pidžamu. Kada
joj širom rastvori isečene krajeve bluze, pojaviše se dve ogromne dojke, rozikaste i čvrste. Rufu
nije preostalo ništa drugo do da se oduševi tim prizorom. Naže se nad njom da je omiriše, siguran
da zrači toplim i vrlo slatkim mirisom – šteta što video-kamera nije mogla i to da registruje.
Bubašvaba zatvori oči i duboko uzdahnu. Onda joj stavi ruku među noge i primeti da je vlažna.
Upiškila se, pomisli. Ma kakva nežnost, izgleda da ju je stvarno preplašio. Utoliko bolje, biće
lakše da prodre u nju. Oseti da već ima snažnu erekciju, kao i kratko probadanje u donjem delu
stomaka i seti se susreta od pre nekoliko sati sa Namrštenim. Prokle ga. Kada se vratio u garažu,
stavio je led na testise, pa je izgledalo da sada dole sve funkcioniše kako treba. Spusti pantalone i
naže glavu sa GoPro kamerom ka njoj, da napravi zasluženo stečeni prvi plan. Onda jednom
rukom dohvati lastiš i povuče nadole donji deo devojčine pidžame, zajedno sa roze gaćicama.
Stavi joj ud na mekane plave dlačice, a onda ga drugi put u toku tog dana neko kao kleštima
zgrabi za testise.
„Prokleti kurvin sine“, šapnu mu štrojač kreštavim i prodornim glasom.
Rufo izgubi osećaj za sve ono što ga okružuje. Pogled mu se zamagli i uplaši se da će se
onesvestiti. Nije uspevao da shvati šta mu se događa. Neko mu je iščupao jaja i energično mu
skinuo video-kameru sa glave, pa je onda bacio ko zna gde. A onda ga siledžija pozva po imenu.
„Rufo, prijatelju moj“, reče.
 Bubašvaba uopšte nije bio siguran da ga poznaje. Ipak, to sigurno nije bio onaj stari
Namršteni. Ovo je bio neki novi, a prema glasu koji je bio moćniji od stiska, shvati da će se ovog
puta zaista teško izvući živ. Poče da u glavi nabraja spisak onih koji bi mogli da mu žele zlo.
Poslala ga je moja majka, uveravao je sebe. Ali nije bio pri sebi.
Nepoznati ga podiže i izuzetno pažljivo ga prisloni uza zid. Rufo se čvrsto držao za
mošnice. Zatvori oči, i kroz suze koje su mu nezadrživo prekrivale vidno polje zapazi tipa u
kišnom mantilu bež boje ispod koga se isticala plava kravata na svetlosivom odelu. Takođe je
nosio grozne braon mokasine. „Šta hoćeš od mene? Poznajemo li se?“, upita sa ono malo daha
koji mu je preostao.
„Ne baš“, priznade Vitali. „Na kraju krajeva, tek nedavno sam otkrio ko si ti. Možda je
bolje da se najpre predstavimo jedan drugom, šta misliš?“ I onda ga šutnu u stomak.
Bubašvaba se savi od bola. „Ti si pandur“, potvrdi sa sigurnošću. „Samo kopilad kao što
ste vi udara ovako.“
„Oštrouman si, Rufo. Začuđen sam. Nisam očekivao da si inteligentan.“
„Kako si me pronašao?“ upita ovaj promuklim glasom.
„Nedavno sam bio u tvojoj garaži i imao sam prilike da se divim tvojoj maloj
preduzetničkoj aktivnosti. Sve čestitke… Ali sledeći put pokušaj da ne ostavljaš okolo tragove
onoga što se spremaš da izvedeš.“
Rufo je mogao da podnese sve osim prekora. To ga je dovodilo do ludila. „Šta hoćeš od
mene? Novac? Imam ga dovoljno sa strane, samo moraš da sačekaš do ujutru i mogu da ti dam
koliko hoćeš.“
Vitali odmahnu glavom. „Da li ti delujem kao podmitljiv tip?“
„Ne znam, reci mi.“ Rufo oseti da ga podilazi jeza i to mu se nimalo nije svidelo.
„Samo mi je potrebna tvoja pomoć, Bubašvabo.“ Inspektor kleknu na kolena da ga bolje
pogleda. „Pre nekog vremena proveo si dva meseca u bolnici sa naprslim pršljenom i omekšanim
jajima. Bio si toliki idiot da podneseš prijavu i tako sam te pronašao.“
Da, tačno: bio je savršeni idiot da se obrati policiji, ali je toliko popizdeo da je hteo da se
osveti onom ko ga je doveo u to stanje.
„Izjavio si da te je napao neki tip koji je želeo da te otme. Dosta dobro si ga opisao: imao
je četrdeset godina, tamne oči i kosu i ožiljak na levoj slepoočnici. Je li tačno?“
Rufo potvrdno klimnu glavom.
„Onda si dodao jednu pojedinost koja je ostavila utisak na mene. Rekao si da je u jednom
trenutku otmičar počeo da krvari iz nosa, a da ga nisi ni dotakao.“
Ne želi mene. Traži Namrštenog, reče Rufo u sebi. Možda je postojala nada da će se
izvući.
„Sada, uzimajući u obzir vrstu aktivnosti kojoj si se posvetio, mislio sam da je priča o
otmici možda bila kolosalna izmišljotina i da si prijavom verovatno samo želeo da se osvetiš
onom ko te je prebio na mrtvo ime.“
Rufo odmahnu glavom. „Ne poznajem ga.“ Onda se napregnu da se nasmeje. „Ali imaš
sreće, zato što je danas došao kod mene.“ Primeti da policajčeve oči odjednom zablistaše. Da,
mogao bi jeftino proći, bilo je dovoljno da dobro odigra kartu koju je imao u ruci. „Želeo je da ga
odvedeni u kuću nekog čoveka koji živi u kvartu Parioli, zovu ga Lutkar.“
„I šta se onda dogodilo?“
„Ništa, zato što tog tipa nije bilo. Međutim, u jednoj sobi pronašli smo nešto neobično…
Bila je to lutka, reprodukcija u prirodnoj veličini dečaka koji je nestao pre devet godina. Čak sam
znao kako se zove, zato što su, dok sam bio dečačić, novine i televizija govorili samo o njemu.“
„O kome?“
 „O Tobiji, ali prezimena se ne sećam.“
Ništa strašno, pomisli Vitali. I sam će ga otkriti.
U tom trenutku devojka dođe svesti. Videvši dve nepoznate osobe u svojoj kući, poče da
vrišti.
„Ja sam policajac“, doviknu joj Vitali, pokazujući značku. „Budi dobra.“ Ona zaćuta i
zavuče se u ćošak. Inspektor se opet posveti Rufu. „Dovani Rufoleti… Otkrij mi tajnu: zašto te
zovu Rufo?“
„Privlačnije je.“
„U pravu si, morao sam i sam da to shvatim. Izvini.“
Vitali ustade, izvuče pištolj ispod sakoa i opali metak, nišaneči Bubašvabino desno
koleno.
Rufov vrisak bio je skoro jači od buke koju je stvorio pucanj. Devojka zapuši uši,
užasnuta.
Jedini miran u kući bio je Vitali. „Ime tipa koji krvari iz nosa“, naredi mu.
„Ne znam“, reče Rufo, plačući. „Ja ga zovem Namršteni.“
Drugi metak pogodi ga u levo koleno. Opet urlici.
„Njegovo ime“, ponovi policajac i, ne čekajući odgovor, okrenu nišan ka njegovoj butini i
opet otvori vatru.
Sada Rufo više nije govorio, samo je očajavao. Njegovo lice bilo je odvratna maska
sazdana od suza i slina.
„Pravilo igre je sledeće“, reče Vitali. „Nastaviću da pucam sve dok mi ne kažeš ono što
želim. Ako pre toga umreš, to onda znači da je tačno da ne znaš.“ Opet zapuca. Jednom, dvaput,
tri puta. Sada već nije nišanio, nastavljao je da puca nasumce. Rufo je poskakivao kao krpena
lutka. Kada je Vitaliju bilo dosta pucanja, smesti mu poslednji, smrtonosni hitac posred čela.
Rufove ruke klonuše niz bokove. Ostade širom otvorenih očiju i sa mlitavim penisom koji mu je
virio ispod nogavica.
Vitali se u tom trenutku okrenu ka plavokosoj devojci. „Je li sve u redu?“
Ona, i dalje šokirana, poče da se vuče prema njemu, da nade utočište. Obmota mu se oko
nogu. Drhtala je. Onda podiže glavu i pogleda ga. „Hvala“, reče zahvalno. „Vi ste mi spasli
život.“
Vitali vrati pištolj u futrolu i pomilova je po glavi. „Nema na čemu, malena. Nema na
čemu.“ Onda prinese ruku pantalonama i spusti rajsferšlus.
 6

Kada odoše da pokucaju na njena vrata u četvrti Eskvilino, nisu pretpostavljali da će

Matilda Fraj otvoriti kada vidi dvoje nepoznatih. Međutim, ona je to uradila.
„Mi smo iz policije“, reče Sandra, nadajući se da će biti dovoljno da samo pokaže svoju
legitimaciju. Ispruži ruku da je svetlost sveće koju je žena držala u ruci osvetli.
Markus je stajao korak iza nje, delimično sakriven u mraku odmorišta stepenica.
„Šta želite?“ upita Matilda. Ali nije bilo nepoverenja ni sumnje u njenom glasu. Počela je
ponovo da se ponaša otresito sa ljudima. „Želeli bismo da razgovaramo o Tobiji.“
Sandrina rečenica verovatno ju je uzdrmala, ali izgledalo je kao da je Matilda to
očekivala. „Izvolite“, reče i pusti ih da uđu.
Krenu ispred njih sa svećom u ruci duž uskog hodnika. Kuća je bila hladna jer nije bilo
grejanja. Bila je mala i uredna, ali prožeta mirisom nikotina. Matilda ih odvede do kuhinje.
Markus primeti da žena nije preduzela posebne mere opreza, da se suoči sa rizicima nestanka
struje. Nije se zabarikadirala, nije imala oružje, ili nešto čime bi zapretila eventualnom uljezu.
Nije imala lampu i pokazivala im je put pomoću dve sveće koje je upravo upalila. Pre njihovog
dolaska sedela je u mraku – bio je siguran u to. Bila je tu jedna stolica, odmaknuta od stola na
kom su se nalazile dve kutije katnela, pepeljara i upaljač. Matilda se nije nikada odvajala od njih.
Provodila je dan u pušenju.
„Pripremila bih vam kafu, ali šporet ne radi.“
Prekinuli su snabdevanje domaćinstva gasom, pomisli Sandra. Verovatno da se izbegnu
požari koje niko ne bi uspeo da ugasi. „Dobro nam je ovako, ne brinite.“
Matilda Fraj sede na svoje uobičajeno mesto i, ne pitajući ih da li im smeta, upali ko zna
koju cigaretu.
„Nećemo vam dugo smetati“, reče Sandra. „Samo nekoliko pitanja i odlazimo.“ Markus je
sve vreme ćutao, dogovorili su se da uglavnom ona govori.
„Ni ja ne znam zašto sam imala poverenja da vas pustim da uđete“, reče žena i nervozno
se nasmeja. „Niko ne bi smeo da bude sam u noći kao što je ova, zar ne?“
Ispovednik primeti da žena u stvari pokušava da prikrije zabrinutost, mada je glumila
mirnoću. Možda je htela da sazna pravi razlog koji ih je doveo ovde, ali nije imala hrabrosti da
pita.
„Znam da je to izuzetno bolno“, reče Sandra, „ali voleli bismo da nam opišete ono majsko
popodne od pre devet godina.“
Matilda uvuče dubok dim, pa onda poče lagano da ga ispušta. „A ako odbijem?“
Laže, Markus je bio siguran u to. Zašto ih inače nije odmah oterala? Ova žena samo želi
da je zamole, samo zato što je ta tragična priča bila jedina vredna stvar koju ima. To je shvatio
dok je ulazio u kuću i gledao okolo: Matilda Fraj nije imala više ništa da razmeni sa spoljnim
svetom. „Molim vas“, reče onda ispovednik.
Žena se zakašlja. „Tobija me je zamolio da idemo u Koloseum. Sviđaju mu se statisti
odeveni kao gladijatori.“ Govorila je o sinu u sadašnjem vremenu. „Nemamo mnogo novca. Moja
diploma klasičnih jezika i filologije omogućava mi da povremeno dajem časove latinskog, ali
nekak) guramo zahvaljujući tome što čistim po kućama. Kada mi Tobija zatraži nešto što ne košta
mnogo, udovoljim mu. Vožnjica metroom, sladoled – to su jednostavne želje za udovoljavanje,
zar ne? Pre samo nekolik) dana kupila sam mu kapu sa grbom Rome. Kupila sam je na nekoj
tezgi – pet evra. Još se sećam njegovog lica kada sam mu je dala. Nije mogao da veruje. Stvarno
je nikada ne skida.“ Nasmeši se, ali je bila tužna. „Tog popodneva šetali smo i on mi je pokazivao
razne stvari i postavljao pitanja o njima. 'Mama, čemu služi ovaj luk? Mama zašto gladijatori
imaju četku na šlemu?' Znate onu fazu kroz koju prolaze deca koja imaju oko tri godine, zar ne?“
Povuče još jedan dim iz cigarete. „Bio je lep dan, sunce. Ne sećam se tačno kako se to dogodilo.
Samo znam da sam mu za trenutak ispustila ruku, zatim sam se okrenula, i njega nije bilo.“
Sandra spazi da s mukom nastavlja taj deo priče.
„Počela sam da ga tražim, misleći da se samo udaljio. Ali nisam htela da se mnogo
krećem, zato što bi onda on mene izgubio iz vida. Počela sam da zaustavljam ljude i da ih pitam
da li su zapazili dečaka sa kapicom Rome. Odmahivali su glavom i nastavljali svojim putem, kao
da nisu želeli da budu uvučeni u moj košmar. Tek kada sam počela da uzvikujem njegovo ime,
poneko je pokazao stvarno interesovanje za mene. Bila je tu neka patrola u prolazu, zaustavila
sam ih i zatražila pomoć. Posle mi je neko rekao da sam izgubila mnogo vremena pre nego što
sam obavestila policiju. Možda je to bilo tačno, zato što u stvari ne znam koliko je vremena
proteklo, samo sam shvatila da mog sina nema više.“ Povuče poslednji dim i pritiskom palca
ugasi opušak u pepeljari. „Eto, to je sve.“ Napravi pauzu. „Ljudi zamišljaju da se neke drame
uvek događaju na očigledan način. Međutim, najružnije stvari događaju se sasvim jednostavno.“
Žena se zagleda u neku neodređenu tačku ispred sebe.
Markus primeti da gleda prema vratima. Zapazi neke zapise na zidu, otprilike njih
dvadeset. Pružali su se odozdo naviše. Svaki je bio različite boje i imao različit datum. Poslednji,
na vrhu, bio je zelen, a pored njega bilo je zapisano: 103 cm – 22. maj. Posle devet godina, te
oznake bile su malobrojni preostali dokazi o Tobijinom postojanju na ovom svetu. Dečaka koji
više nije mogao da raste, koji bi sada imao dvanaest godina, ali zauvek će imati tri. Seti se lutke u
prirodnoj veličini koju je video u Lutkarevoj kući i oseti da ga podilazi jeza.
„Šta se posle dogodilo?“ podsticala je Sandra ženu.
„Novine i televizijske stanice počele su da se bave tim slučajem. U početku su svi bili
solidarni sa mnom. Ali nakon afere sa fotografijama i snimcima, stvari su se promenile. To što se
moj sin na slikama vidi uvek i samo u mom društvu dovelo je do sumnji. Najpre počev od
običnog sveta – uvek je tako. Nisu mogli da mi oproste što sam samohrana majka, što nemam
muža, prijatelja, muškarca sa kojim bi Tobija odrastao. U njihovim glavama stvorilo se
nepoverenje koje sam zaslužila. Ali ih u svakom slučaju razumem… Teško je poistovetiti se sa
nečim što je tako daleko od vas, kao što je pomisao da 'zaturite nekoga koga volite. Tako
rasuđujemo zato što smo uvereni da se to nama nikada neće dogoditi.“
Matilda odmahnu glavom. „Novinari su bili istog mišljenja. Nisu ni imali potrebu da to
napisu u svojim člancima, zadovoljavali su se time da samo nagoveste. Niko nije bio spreman da
mi poveruje. Policajci nisu govorili otvoreno, ali osećala sam da se njihov stav prema meni
promenio. Sumnjali su u mene, u moju priču. Verovali su da sam svom detetu mogla da učinim
nešto ružno. Još nije bilo provera, ali sam u srcu znala da su prestali da traže otmičara i da
pokušavaju da pronađu dokaze kojima će me pritisnuti. Bilo je samo pitanje vremena: jednog
dana će pozvoniti na vrata i odvesti me sa lisicama na rukama… I hoćete li da znate nešto? Nije
mi bilo važno.“ Zapali još jednu cigaretu. „U tom trenutku nije me interesovalo da li će me
uhapsiti i osuditi. Ako sam morala ostatak života da provedem bez Tobije, nije bilo bitno gde
sam. U zatvoru ili u ovoj kući, nije bilo razlike. Kazna je bila ista. Zato što su svi bili u pravu u
jednom: jedina osoba koja je tog majskog popodneva mogla da spreči da Tobija nestane bila sam
ja.“
Sandra pogleda Markusa. Oboje su osećali krivicu zato što su ponovo probudili muke te
žene. Ovaj put ispovednik uze reč. „Gospodo Fraj.,.“
„Matilda, molim vas.“
„U redu, Matilda… Verovatno se pitate zašto smo došli baš ove noći. Bili ste spremni da
nas primite, zato što možda pretpostavljate da imamo da vam saopštimo nešto novo.“
 „Nisam iznenađena“, reče odmah žena. „Štaviše, očekivala sam vas. Ne vas, naravno, ali
sam se nadala da će doći neko da mi pomogne.“
Markus i Sandra opet se pogledaše. Nijedno od njih dvoje nije razumelo. „Da vam
pomogne?“, upita policajka.
Matilda pokuša da potraži reči, da ne ispadne luda. Na kraju odluči da jednostavno ispriča
šta se dogodilo. „U sedam i četrdeset, samo minut do planiranog nestanka struje, zazvonio mi je
telefon. Javila sam se, ali se nije dobro čulo, veza je imala smetnje. Zatim se sa druge strane žice
začuo Tobijin glas.“
To otkriće uzdrma dvoje gostiju. Ali ne rekoše ništa, zato što su želeli da saslušaju i
ostatak priče.
Matilda brzo ispita njihovu reakciju, da vidi da li je ispravno da nastavi. Tako uradi. „To
je trajalo nekoliko sekundi, zato što se sa nestankom električne energije veza prekinula.“
„Šta ste tačno čuli?“ upita Markus.
„'Mama, mama. Dođi da me uzmeš, mama.'“ reče bezizražajnim glasom. „Bilo je čudno –
ali sam o tome razmislila tek kasnije – što to nije zvučalo kao glas deteta od dvanaest godina,
nego od tri. Onda sam shvatila da to nije moguće i da sam možda sanjala otvorenih očiju, da je u
pitanju halucinacija.“
Markus je čuo taj sintetički glas i iste reči koje su poticale od lutke u ljudskom obliku kod
Lutkara i sećao se još uključenog bežičnog telefona koji je video na podu. Žena nije sve ovo
izmislila, niti je govorila neistinu. Sve je bilo tačno. Poziv je dolazio iz kuće u četvrti Parioli. Ali
koja je bila svrha uznemiravati jadnu ženu?
U noći mraka i nevremena, pri svetlosti jedne jedine sveće, u toj skromnoj kuhinji,
prizivali su duh jednog nevinog deteta. Niko nije znao šta bi moglo da se desi.
„Verujem vam“, reče ispovednik i time zbuni Sandru.
Matilda je delovala zbunjeno. Možda nije očekivala toliko razumevanja. „Vi zaista mislite
da je to stvarno moje dete?“ upita ga sa suzama u očima.
„Ne, zato što je nemoguće da i dalje ima isti glas kao kada je nestao“, priznade on. „Ali,
ako smo noćas ovde, to je zato što tražimo odgovore. Bojimo se da je neko oteo Tobiju, ali bi
nam pomoglo ako bismo saznali da li je odabran nasumice ili ne.“
Matilda je delovala potresena tim otkrićem. „Oduvek sam se molila da ga je odvela neka
žena koja ne može da ima decu. To je bolje nego da je reč o nekom manijaku ili pedofilu, zar
ne… Koga bi drugog mogao da interesuje sin jedne jadne neudate majke?“
„Ne znamo“, šlaga Sandra, koja u dogovoru sa Markusom nije spominjala Crkvu
pomračenja. „Ali bi nam bilo od pomoći da saznamo identitet oca.“
Matilda zaćuta. Ustade, noseći pepeljaru i isprazni je u kantu za smeće, mada su u njoj
bila svega dva opuška. „Ako bih vam rekla da ne znam, da li biste mi poverovali?“ Ne sačeka
odgovor. „Sećam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam bila pri sebi. Otkrila sam da sam
trudna mesec dana kasnije. Možete li da zamislite taj šok? Tek sam napunila dvadeset dve
godine, nisam znala ništa o životu, niti kako se podiže dete. Sve do tada živela sam izvan sveta.“
Sandra se zapita šta namerava da kaže tim izrazom, ali odluči da se ne udubljuje u tu stvar
odmah, da je ne bi prekidala.
„U početku sam mislila da abortiram, stidela sam se. Moja porodica ne bi mogla da
razume tako nešto. Već sam im nanela ogroman bol, nisu zasluživali da prolaze kroz još jedan.
„Trenutak“, prekide je policajka. „O kakvom bolu govorite? Šta se dogodilo vašima pre
nego što ste ostali trudni?“
„Kako, zar to nije zapisano u vašim izveštajima? Mislila sam da vi policajci znate sve o
meni.“ Žena je stajala, zagledana u njih. „Kada sam navršila dvadeset dve godine, razrešila sam
se zaveta… Pre nego što sam donela na svet Tobiju, bila sam monahinja.“
 7

Ulice u gradskoj četvrti Eskvilino bile su poplavljene. Kiša je opet počela intenzivno da
pada.
Markus podiže tešku rešetku i pridrža je da prođe Sandra, pokazujući joj male merdevine
kojima će sići u suteren. Policajka je i dalje nosila cipele sa vrtoglavom potpeticom, a silazak joj
je teško padao i zbog uobičajenog straha od miševa. Pade joj na pamet jedna misao i uze
smartfon iz torbe. Pošto linije nisu funkcionisale zbog nestanka struje, skoro da je zaboravila da
ga ima. A šta tek reći na to da je, kao mnogi, do pre nekoliko sati bila zavisna od njega. Jedina
korist koju je sada mogla da ima od te sprave bila je da joj posluži kao baterijska lampa.
Aktivirala je blic sa video-kamere, uperila ga u tamnu prazninu ispod svojih nogu i započela
spuštanje. Međutim, na nekoliko stepenika do cilja, mobilni telefon iskliznu joj iz ruke i pade uz
potmuli zvuk. Čim je dodirnuo zemlju, blic je poludeo. Sandra se zbog toga nije previše
uznemirila. Nadala se da će ta isprekidana svetlost oterati glodare u mišju rupu.
Ubrzo zatim opet se nađoše u tunelima.
Ispovednik je išao napred sa baterijskom lampom, policajka je pokušavala da ga prati u
korak. Otkako su izašli iz kuće Matilde Fraj, nisu progovorili ni reč.
Monahinja. Ta žena je stvarno bila monahinja. Sandra nije mogla to sebi da izbije iz
glave. „Misliš da je mrtav, zar ne?“
„Da“, reče Markus. „Već devet godina.“ Nije sumnjao u to. Sandra je mogla da oseti
njegov bes. Markus je posedovao osećaj za pravdu koji nije imao nikakve veze sa ovozemaljskim
stvarima. Često je zaboravljala da je on i sveštenik. Želela je da ga pita odakle potiče ta sigurnost
da je Crkva pomračenja ubila Tobiju Fraja, ali ga ipak upita: „Možemo li da zastanemo za
trenutak?“
Ispovednik uspori korak i okrenu se. Sandra se u međuvremenu naslonila na neke cevi i
počela da masira članke na nogama. „U redu“, reče joj. „Naši putevi ionako završavaju ovde.
Nemamo više ništa da otkrijemo.“
„Ako zaista misliš da je Tobija mrtav, zar ne želiš da pronađeš odgovorne? Nećeš da ih
pogledaš u lice i upitaš čemu ubistvo nevinog bića?“
„Postoji neko ko ih ubija jedno po jedno na sve maštovitiji i strasniji način. Zašto bi ja
trebalo da ga sprečavam?“
Sandra je znala da on ne misli ozbiljno i da verovatno iz njega govori bes. I pošto je
verovala da ga dobro poznaje, uprkos svemu, bila je sigurna da želi da sazna šta se desilo pre
nego što je izgubio pamćenje i zašto je bio zarobljen u Tulijanumu. Morala je samo malo da ga
smiri.
Markus sede na tlo, dok ona radije ostade naslonjena na kameni zid. Mada joj je u tom
položaju bilo neugodno, to je ipak bilo bolje od prljavog poda. Nijedno od njih dvoje nije imalo
volje da govori. Sandra proveri da li je smartfon preživeo malopređašnji pad. Funkcionisao je, ali
je za vreme sekvence sa blicem telefon automatski snimao fotografije. Slike iz tunela koji su im
ostali iza leđa, viđene iz različitih uglova. Sandra poče da ih briše jednu po jednu iz memorije.
Međutim, kod pete zastade.
U polumraku slike jasno su se nazirale nečije noge.

Markus je ugleda kako naglo ustaje i počinje grozničavo da pretura po torbici. Onda
izvuče pištolj i uperi ga prema tami iz koje su došli. Nije bilo potrebno da mu kaže, shvati da nisu
sami.
Ustade i priđe sa lampom. Uperi je i pojaviše se tri figure. Bili su to neki zbunjeni
mladići, možda beskućnici. Bili su naoružani. Dvojica su bila snabdevena gvozdenim šipkama.
Ali je treći u ruci držao pištolj.
Možda je to bio samo utisak, ali Sandra u njihovim očima prepozna odsutan pogled,
gotovo kao u transu, kao kod onog narkomana koji je ubijen pričeščem crnom naforom i živom
sodom, sa snimka mobilnog telefona. „Šta hoćete?“ upita.
Nijedan od njih trojice ne odgovori.
„Ja sam policajka, nemojte da me dovodite u iskušenje.“
Bilo je to tačno, ali koliko je puta pucala otkako je tražila da bude premeštena u Odsek
pasoša?
Naravno, još je učestvovala u obaveznim mesečnim vežbama na poligonu, ali nije bila
sigurna da i dalje ume da se nosi sa oružjem.
Markus primeti da joj drhte ruke. Bio je naviknut da se nade u teškim situacijama, ali mu
se ova činila vrlo lošom.
Ona trojica počeše da im prilaze.
„Želimo samo malo da porazgovaramo“, reče jedan od trojice, glumeći prijateljski ton.
„Možemo da popušimo malo slame i popričamo o tome kako da među sobom podelimo žensku.“
Ostala dvojica se nasmejaše.
„Nećeš valjda da je zadržiš samo za sebe?“, reče jedan od njih.
Ispovednik je morao da brzo razmišlja. Mogli su da pobegnu, on je umeo dobro da se
kreće tu dole. Ali šta bi se dogodilo ako bi slučajno izgubio Sandru? Morali su da rizikuju, da
pobegnu u mrak.
Markus je uhvati za ruku, zatim uzmače korak unazad. Sandra shvati da mu je nešto palo
na pamet i klimnu glavom da mu da do znanja da je spremna.
On onda ugasi baterijsku lampu i okrenu se da bi se dao u beg.
Kao da su poslušali neku nevidljivu komandu, ta trojica odjednom skočiše u njihovom
pravcu. Začuše ih kako trče i sve više im se približavaju. Sandra je čak mogla da ih vidi u svojoj
glavi: grabljivice iz mraka. U tom trenutku oseti kao da je nešto okrznulo po glavi – možda nečija
ruka? Oseti jezu zbog gađenja i straha. Zamisli da ju je zgrabilo za kosu jedno od tih stvorenja iz
mraka, da gubi kontakt sa Markusom i počinje da pada unazad. Jedan od njih će je odvući u svoju
jazbinu. A tu će postati hrana za nemilosrdne apetite. „Nećemo uspeti“, reče. „Trči“, naredi joj
ispovednik.
Nije uspevala da shvati gde trče i obuze je osećaj da se tunel steže oko njih. Odjednom se
iza njih se pojavi jaka svetlost. Onda usledi kratka sekvenca od tri precizna hica. Začuše tupe
udarce iza sebe.
Napadači su pali, a da nisu ispustili ni glas.

Markus i Sandra se okrenuše i ugledaše kako im se približava svetlost neke lampe.

Ispovednik je bio spremniji: istrže joj pištolj iz ruke i uperi ga prema uljezu koji je upravo otvorio
vatru. „Stoj“, naredi.
Ko god da je bio taj čovek, posluša i stade mirno pored tri leša, ali samo da se uveri da su
stvarno mrtvi. Onda skrenu snop svetlosti, da bi mogli da ga razaznaju. Vitali je stezao u ruci
svoju vernu beretu.
„Dobro veče, prijatelji moji.“ Bio je zadovoljan zbog njihovih iznenađenih lica. Dobro je
što je odlučio da ide da ih potraži kod kuće Matilde Fraj. A s obzirom na to kako su se odvijale
stvari, to dvoje bili su Rufovi dužnici, zato što je Vitaliju spomenuo ime malog Tobije – neka
počiva u miru, Bubašvaba.
„Kurvin sine“, reče Sandra.
 „Ali zašto tako?“, pretvarao se da je zaprepašćen policajac. „Zar je to zahvalnost što sam
vam spasao glave?“
„Nisam tako ubeđena da smo sada na sigurnom.“
Više nego pre, pomisli Vitali – Vega je videla kako su je gledala ona trojica. Ili možda
nije? „Možeš da kažeš tvom prijatelju da skloni pištolj. Onda bi mogla i da mi ga predstaviš, zar
ne?“
Sandra se okrenu ka Markusu. „Nemoj to da uradiš.“
„Kakvo nepoverenje“, reče inspektor i namesti se da bolje nanišani. „Hteo bih samo da o
tome raspravimo civilizovano, ali u redu je i ovako. Međutim, želeo bih da te podsetim, agente
Vega, da sam malopre pokazao da mogu da smaknem tri čoveka u pokretu, a da ne potrošim više
od tri metka.“
Sandra je znala da u vatrenom obračunu Vitali može samo da odnese prevagu.
„Predlažem dogovor.“
„Da čujem.“
„Razmena informacija.“
Vitali se za trenutak zamisli. „Može, ali najpre vi… Ko je on?“
„Ne mogu da ti kažem“, reče Sandra. Vitali odmahnu glavom, iznerviran. „Loš početak.“
„Nije ubica sa snimka u mobilnom telefonu“, smiri ga policajka. „ A krv koju smo
pronašli na aparatu? Hoćeš da kažeš da tvoj prijatelj ne pati od krvarenja iz nosa?“
Markus se zapita kako je uspeo da sazna za to. „Ne gledaj me tako.“ Vitali poče da se
smeje. „To mi je šapnula jedna bubašvaba.“
Rufo, odmah pomisli ispovednik. Ako ga je iskoristio da dođe do njega, onda je inspektor
stvarno vest.
„Zar ne razumeš, idiote?“, napade ga Sandra. „Neko nas želi ovde, upravo na ovom mestu
gde se nalazimo. Umešao je njega, da bi skrenuo trag sa tebe, a fotografijom u mobilnom telefonu
iskoristio je mene kao mamac, da te dovedem do njega. Koristi nas sve.“
„Ko bi bio taj neko?“
„Ne znamo.“
„Koji mu je cilj?“
„Da neometano ubija članove Crkve pomračenja.“ Izgleda da to otkriće uzdrma Vitalija.
„Šta ti znaš o Crkvi pomračenja?“
„Pre devet godina oteli su Tobiju Fraja, verovatno da ga ubiju.“ Na Vitalijevom licu ocrta
se izraz neverice. „Ko ti je sve to ispričao?“ Sandra mu nikada ne bi otkrila da joj je to sugerisao
komesar Krespi. „Ma hajde, inspektore, savršeno dobro znaš o čemu pričam. Crkva pomračenja
spada u tvoje slučajeve četvrtog nivoa, zar ne? Proverila sam arhiv: tvoja dokumenta pokrivena
su najvećim stepenom tajnosti.“
„Ne znam ko je tvoj izvor, ali pokušaj da budeš razborita. Po tebi, s obzirom na to da su
svi moji slučajevi četvrtog nivoa… da li bih stvarno započinjao priču o njima sa bilo kim?“
Sandra je bila zbunjena. Pomisli da je to još jedan od Vitalijevih blefova.
Inspektor zapazi sumnju u njenom pogledu i pooštri ton. „Razmisli malo, Vega. Koliko
osoba u policijskom kolektivu stvarno ima pristup dosijeima četvrtog nivoa?“
Markus nije shvatao šta se događa, ali primeti da Sandra okleva. Pre nego što je policajka
mogla nešto da kaže, trže ih zvuk koji se širio tunelom. Tihi topot koji ih natera da zaćute. Kao
vojska koja se približava.
Onda se pod ispod njih podiže.
Sandra Vega vrisnu. Najezda miševa ih sve iznenadi.
„Jebote, ovo je odvratno!“, zaurla Vitali, podižući noge sa skupocenim braon cipelama
jednu za drugom, da ne zgazi gnusne životinje. „Odakle li samo dolaze ovi prokletnici?“
Markusu prvom pade na pamet da životinje beže od nečega. „Tibar“, reče, pa onda zgrabi
Sandru i natera je da se povrati od šoka. „Moramo odmah da pobegnemo.“
Vitali se okrenu i oseti smrad koji je dolazio iza njegovih leđa. Bila je to smrdljiva voda.
Ne brinući za cipele, poče da trči za miševima.

Poplava koja je ulivala strah tokom čitavog dana, na kraju je stigla. Reci neće mnogo
trebati da naiđe. Upade u tunel i nalete na troje begunaca koji počeše da se zapliću o miševe.
Svetlost jedine lampe ugasi se gotovo istog trenutka.
Sandra je u mraku snažno stezala Markusovu ruku, ali se on plašio da je ne izgubi. U
stvari, nije bio uveren da će uspeti da izbegnu davljenje. Vodena struja ih je vukla, žestoko. Neki
otpadak, verovatno trupac, udari ispovednika u stomak. Drugi ga pogodi posred potiljka. Sandra
je potpuno izgubila orijentaciju i svim snagama držala se za Markusovu ruku. Pokuša da se
oslobodi torbe koja joj je predstavljala balast. Onda nešto poče da je vuče naniže. Kaiš joj se
zapleo. Ne, bila je to ruka koja se zakačila za njen pojas i zgrabila je za mišicu.
Iako nije mogla da ga vidi, znala je da je u pitanju Vitali.
Pokuša da mu se otrgne. Jednom, dvaput. Uzaludno. Nije znala koliko će uspeti da zadrži
dah. Onda je nagon za samoodržanjem nekim čudom natera da potraži kiseonik. Poče da udiše
vodu.
Dok je gubila kontrolu, primeti da joj kaiš spada sa ramena na podlakticu, a Vitalijevi
prsti popuštaju stisak i oslobađaju je.
Markus oseti da Sandrin stisak više nije jak kao pre. Izgubila je svest, reče u sebi. Ledena
i muljevita tečnost prodirala mu je u pluća, vrlo brzo će se i on onesvestiti. Morao je da pokuša
nešto da uradi, pre nego što bude prekasno.
Odupre se jednom nogom o zid tunela i odgurnu se naviše.
Izroni u gornjem delu tunela, gde se formirala vazdušna komora. Slobodnom rukom
uhvati se za neku cev. Onda povuče i Sandru. Opasa je rukom koja mu je bila na raspolaganju.
Morao je da sazna da li još diše. Privuče je sebi, pa onda disanjem usta na usta krenu u potragu za
daškom života. Hvala bogu, bilo ga je, mada je bio vrlo slabašan. Neprekidno se držeći za cev,
pokuša da umakne žestokom talasu i da ne dozvoli da je opet povuče. Nastaviše tako najmanje
još pedesetak metara, pa onda Markus oseti vazduh koji je dopirao sa površine.
Shvati da se nalaze tačno ispod nekog slivnika.
Pipanjem pronađe gvozdene merdevine koje su vodile na površinu. Natovari Sandrino
obamrlo telo na leđa i s mukom poče da se penje. Uspeo je da otvori šaht, snažno ga gurajući
samo desnom rukom. Kada oseti sitne kapi kiše na licu, shvati da su uspeli. Možda ih i tu gore
čeka još jedna vodena bujica, ali izlivanje Tibra nije uspelo da se prelije preko strmine na kojoj
su se sada nalazili.
Pošto ju je položio na asfalt, Markus primeni na Sandri kardio-plućnu reanimaciju. Ubrzo
zatim policajka poče da izbacuje vodu iz usta i da kašlje.
„Jesi li dobro?“
„Da… Mislim da jesam“, reče ona i s mukom se pridiže. Još je osečala toplinu
Markusovih usana na svojima.
Oboje su znali da su imali sreče. Sandra osmotri tragove Vitalijevih prstiju koji su ostali
na njenoj levoj podlaktici. Inspektor je verovatno bio mrtav. Međutim, u tom trenutku jedan drugi
prizor privuče joj pažnju.
Ispred njih, ispod brda, reka i požar trijumfalno su osvojili centar Rima.
 8

Erijagi je trebalo više od dva sata da stigne peške do palate Kančelerija. Nekog običnog
dana od njegove kuće do palate bilo mu je dovoljno najviše dvadeset minuta hoda.
Ali ovo nije bio dan kao ostali.
Zaštićen samo kaputom i crnim šeširom, prošao je kroz zonu koja se graničila sa onom u
kojoj su buknuli prvi nemiri. Svaki put kada bi primetio nekoga na ulici, sakrio bi se u neko
udubljenje, nadajući se da neće biti primećen. Video je požare koje kiša nije uspevala da ugasi,
čuo tutnjavu Tibra kada se prelio preko nasipa. Ali ga je iznad svega pogodio pogled nekih osoba
koje su kružile ulicama, žedne nasilja – bezizražajan, skoro ukočen.
Proročanstvo Lava X. Znaci.

Najpre je sa nestankom struje došao mrak. Zatim voda sa nepogodama i pobesnela reka.
Onda vatra požara. I najzad, zaraza.
Ta kuga koja je pogodila neke ljude nije bila slučajna, činila je deo neke zamisli. Oni koji
su nekada bili ljudi pretvorili su se u nešto novo. Zlobno.
Bili su to novi gospodari Puma. Policija se mučila da ih ukroti.
Erijaga stiže živ i zdrav u blizinu palate koja je vekovima pružala utočište Duhovnom
sudu. Najpre se prekrsti, zatim pokuca na ogromnu kapiju i sačeka.
Jedan od kancelara koji su nadzirali funkcionisanje Svetog suda dođe da mu otvori.
„Dobro veče, Eminencijo“, pozdravi ga mladi sveštenik. Onda krenu ispred njega sa svećnjakom
u ruci.
Popeše se zajedno velikim mermernim stepenicama, koje su bile uglačane koracima koji
su vekovima prelazili preko njih. „Šta se dogodilo?“, upita đavolji advokat. „Čemu ovolika
žurba?“ Neprestano je nastavljao da misli na crnu zastavu istaknutu na krovu, kojom se saziva
vanredna sednica.
„Slučaj koji nije mogao da bude odložen.“
„Grešnik umire, zar ne?“
„Da, Eminencijo.“
Duhovni sud predstavljao je poslednju instancu kojoj su mogli da se obrate katolici koji
su počinili culpa gravis. Nisu svi mogli to da shvate, ali je za Crkvu bilo bitno da se neka duša
oslobodi tako mučnog tereta. Pre svega ako je grešnik bio blizu smrti.
Erijaga, koji je u okviru procesa predstavljao javnog tužioca, još nije znao kakvim će se
smrtnim grehom baviti te noći.
„Po podne je došao kod nas neki sveštenik, paroh iz Crkve Santa Marija del Ripozo“,
obavesti ga kancelar. „On nam je doneo priznanje samrtnika.“
„Gde je taj paroh? Hoću da se sretnem sa njim pre nego što počnemo.“
Uđoše u arhivarnicu koja je vodila u kancelarije suda. Erijaga skide kaput i predade ga
kancelaru zajedno sa crnim šeširom. Onda, sledeći niz upaljenih svetiljki, ode u svoju sobu. Tu se
spusti u fotelju obloženu crvenim somotom i prekrsti ruke ispod brade. Plašio se da ni ova
situacija nije plod slučajnosti. Još jedan znak? Kakva je opasnost mogla da se skriva u tako
ozbiljnom grehu čoveka na krajnjoj granici života?
Vrata se otvoriše i kancelar uvede sveštenika koji je delovao kao da ima više od
osamdeset godina. Tunika mu je bila pohabana i stara barem koliko i on. Retka, seda, neočešljana
kosa, zapuštena brada. Držao je šešir u rukama i prišao je povijenih ramena, iz poštovanja, zato
što se nalazio pred tako visokim kardinalom.
U nekom drugom trenutku, Erijaga ga ne bi sažaljevao zbog zapuštenog izgleda.
 Štaviše, imao bi prema njemu ponižavajući tretman, tako da se ovaj oseća kao niko i ništa.
Međutim, u ovoj prilici bi i on sam želeo da bude ubogi paroh neke beznačajne parohije, koji se
bavi sitnim svakodnevnim zaduženjima. Odgovornost kardinala, naprotiv, bila je ogromna. I te
noći, prvi put u životu, oseti je kao teret. „Ispričaj mi“, reče čoveku neuobičajeno ljubazno.
Paroh krenu nekoliko koraka prema njemu, pokazujući duboke azurnoplave oči, bistre kao
planinska voda. „Eminencijo, oprostite mi, ali nemam mnogo toga da kažem. Pre nekoliko sati,
kada sam se spremao da zatvorim crkvu, zbog početka policijskog časa, primetio sam da je neko
ostavio neki predmet na klupi jedne od ispovedaonica.“
„Šta je u pitanju?“, upita Erijaga.
„Beležnica“, odgovori sveštenik. Onda zavuče ruku u džep tunike, uze crnu knjižicu i
stavi je u ruke visokog crkvenog dostojanstvenika. Erijaga je najpre odmeri u ruci, kao da je tim
gestom mogao da proceni njen sadržaj. Ali oklevao je da pročita šta piše u njoj. „Kako možeš da
znaš da pripada čoveku na samrti? Nisi video grešnika, ne znaš u kakvom je stanju.“
„To je tačno“, potvrdi sveštenik. „Ali taj čovek, koji je napisao ove strane, znao je da
mora da umre. Štaviše, on opisuje kako će se to dogoditi i označava mesto na kom će se nalaziti
njegov leš.“
Erijaga uzdahnu i najzad odluči da otvori beležnicu. Prelista je i prvo što je zapazio bilo je
da su neke stranice istrgnute. Onda poče da čita, pri svetlosti svetiljki koje su ga okruživale.
Oseti kako mu lice obliva bledilo, a ruke počeše neprimetno da drhte. Pogledom je brzo
prelazio preko redaka teksta, a onda stade da okreće stranice, ne obraćajući pažnju na njih. Kada
završi, zatvori beležnicu i stavi je na krilo.
Paroh i kancelar koji su čekali da završi sa čitanjem sada su ga gledali u očekivanju da
nešto kaže ili učini. Erijaga je bio svestan njihovih pogleda, ali nije imao snage da se pokrene.
U Duhovnom sudu identitet pokajnika bio je uvek zaštićen anonimnošću. Greh je bio sam
predmet presude, nikada grešnik. Ipak, tokom godina, đavolji advokat stekao je veštinu da se
približi krivcima i da se posluži njihovim tajnim porocima, da ih učeni i tako uveća svoju moć.
Ovog puta neće biti potrebno da se bavi istragom ili trikovima kako bi saznao ime čoveka
koji će morati da umre. Takođe je znao da će ovaj na kraju preživeti.
„Markus“, reče kardinal, a da nije ni bio svestan toga.
 9

8 sati i 43 minuta do svanuća

Pronašli su zaklon u nekom ekspres restoranu.

Opljačkale su ga, a zatim opustošile razjarene senke. Iščupane gvozdene roletne, uništen
nameštaj, ižvrljani zidovi. Automobil u plamenu na drugoj strani ulice slao je u unutrašnjost
lokala slabašan blesak. Markus to iskoristi da potraži vodu za Sandru. Iz slavina je isticala samo
braonkasta muljevita tečnost. Efekat poplave, pomisli ispovednik. Reka je izgleda pronašla način
da se uvuče u cevovod. Na dnu isključenog frižidera pronađe nekoliko konzervi koka-kole koje
su preživele pljačkaški pohod.
Policajka je sedela na podu, u uglu iza separea. Bila je još uznemirena. Kosa i odeća bile
su joj mokre, drhtala je od hladnoće i kašljala. Markus sede pored nje i pruži joj jednu od
konzervi sa pićem. Sandra odmahnu glavom. „Moraš da popiješ“, reče joj.
Ona posluša, ali nije mogla ništa da proguta, kao da joj je grlo zatvoreno.
„Biće potrebno malo vremena, to je normalno“, umiri je ispovednik.
Sandra je bila hipnotisana automobilom koji je goreo. Slupao se kada je udario u
policijski auto koji se nalazio nedaleko odatle, prevrnut. Policajci su se možda izvukli, ili u
najmanju ruku uspeli da se udalje. Osoba za volanom drugih kola sada je bila ugljenisani skelet.
Kakvo je to ludilo haralo? „Jesi li i ti video te oči…“
Markus shvati da Sandra misli na pogled one trojice koji su ih napali pod zemljom. Da,
video ih je. „Nemoj da se naprežeš pričanjem“, reče, pokušavajući da je ne uznemiri.
Ona ne posluša. „Ne verujem da su hteli da nas ubiju.“ Onda se okrenu ka njemu. „Učinili
bi to… ali tek na kraju.“ Zamišljao je dugačak niz zlostavljanja. Mučenje je bila prava reč.
U tunelu su izgubili sve. Njene cipele, pa je ostala bosa. Ali i torbu sa značkom, listom
papira sa elementima istrage, lična dokumenta, sve odreda. Baterijsku lampu. Pored toga, voda
joj je odnela pištolj. Bez njega se Sandra osećala nezaštićenom. Zavidela je Markusu koji nikada
nije nosio oružje. Ali je isto tako bila zadovoljna što ga ona ima uz sebe. Znala je da bi je zaštitio
po svaku cenu i to joj je omogućavalo da se oseća manje usamljena. Na koliko je osoba mogla da
računa u životu? Koliko njih bi obratilo pažnju na nju kad bi nastupio kraj sveta? Sada je bila
prinuđena da svodi bilans ljubavi, kao i ukupnog broja onih koji su je stvarno voleli. Zbog toga ju
je mučila jedna misao. Reči sada već pokojnog inspektora Vitalija.
Razmisli, Vega, koliko osoba u kolektivu policije stvarno ima pristup dosijeima četvrtog
nivoa?
Sandra nije mogla da se smiri. „Krespi mi je ispričao priču o Crkvi pomračenja… On mi
je sve ispričao.“
„Šta?“ Markus nije razumeo odakle dolazi takva tvrdnja.
„Nisam poludela“, smiri ga Sandra. „Samo sam razmišljala naglas.“
„0 onome što je rekao Vitali?“
Ispovednikovo pitanje potvrđivalo je njene sumnje. „Vitali je bio ljigavi manipulator, ali
je ovde bio u pravu. Bio je šef tajne jedinice u okviru policije, Odseka tajnih zločina. Do te mere
strogo poverljivog, da su odredili samo jednog policajca iz svojih redova da prikriven izvršava
zadatke od najveće tajnosti.“
„Krespi, rekla si… Komesar iz Ubistava koji ne samo da je u toku istrage, već o tome
mirno govori jednoj podređenoj koja može biti gadno uvučena u to“, nastavi ispovednik. „Nije
mu dovoljno da te obaveštava, već ti odaje mnoge detalje, uz rizik da bude optužen za
podsticanje na krivično delo.“
Markus je recima izneo sumnju koja ga je mučila. Mada joj je bilo teško da prizna, nije
više bila ubeđena u Krespijevu apsolutnu dobronamernost. „Moram da razgovaram sa njim, da
saznam.“
Kroz izlog lokala ugledaše nekoliko ljudi naoružanih motkama, kako trče ulicom. Markus
oprezno odskoči. Oni sa ulice prođoše i ne primetiše ih.
„Moramo da se pomerimo odavde“, reče ispovednik. „Ovde više nije sigurno.“
Sandra ga pogleda, sva prestrašena. „Neću da se vraćam dole.“
Svakako da neće moći da se vrate, sada kada su tuneli bili neprohodni. Ali ona je želela da
bude sigurna. „Kretaćemo se ulicom, ali moramo biti oprezni.“
„Gde idemo?“
Markus osmotri incidente izvan ekspres restorana. Posebnu pažnju privuče mu prevrnuti
policijski automobil. „Da pronađemo tvog starog prijatelja.“

Mravinjak je već satima bio u haosu. Energija generatora i tehnologija koje su savršeno
funkcionisale unutar bunkera nisu bile dovoljne da kontrolišu ono što se događa napolju.
Šef policije zatvorio se u svoju kancelariju i bio je u neprekidnom kontaktu sa najvišim
organima vlasti, u očajničkom pokušaju da se zavede red u gradu.
Sada su shvatili da ono što se događa na Narodnom trgu nije sistematska agresija, da iza
napada nema nikakve strategije. Nepredvidivost neprijatelja predstavljala je pravi destabilišući
element.
Problem se pojavio kada su pojedini uspeli da opljačkaju magacin sa oružjem i
municijom. De Đorđi je službeno zahtevao od ministra intervenciju vojske.
LOGKOM, logistička komanda, mobilisala je hiljade ljudi iz Uprave za snajpersku
podršku. Trupe i laka prevozna sredstva bili su spremni da udu u Rim sa južne strane i da krenu
ka centru prestonice. Kroz samo koji sat iz Toskane će stići padobranska jedinica iz Munjevite
brigade, elitne jedinice obučene za zadatke visokog rizika. Ta specijalna jedinica ima specifičan
zadatak: da ide u lov na vode pobune.
Krespi je mislio da za to ne postoji odgovarajuća definicija, pošto takozvani pobunjenici
nisu imali precizno utvrđen cilj, ni organizaciju.
Ipak se prema njima odnosio na taj način i nakon što su uspeli da savladaju snage reda. U
suštini, i krupnim igračima odgovaralo je da ih tako definišu. I zbog opšte slike bilo je bolje da ih
savlada savez pobunjenika, nego raspuštena horda sklona pljački i vandalizmu. Pored toga,
morali su da budu opravdani životi koji su izgubljeni do tog trenutka.
Kao i svi ostali u radnoj prostoriji, i komesar je bio zabrinut za svoju porodicu. Imao je
ženu, decu, unuke. I nije znao da li su na sigurnom. Srećom, stanovali su daleko od područja
interesantnih za stvaranje meteža. Ali nikad ne reci nikad.
Vesti koje su stizale u Mravinjak bile su konfuzne i često neusaglašene. Jedino je bilo
sigurno da se Tibar izlio na tri mesta. Na prvom, u nivou Ponte Milvio, silovito je prodro u četvrt
sa lokalima i restoranima u kojima su se svako veče sastajale na hiljade Rimljana. Na drugom,
naspram Tvrđave Svetog anđela. Poplava je odvukla sa sobom čamce i šlepove koji su obično
stajali na reci. Plovila su zajedno sa raznim otpacima stvorila čep ispod čuvenog Mosta Svetog
anđela, a kada se poplava pojačala, najpre ga je razbila i onda srušila. Odatle se Tibar razlio i
prodro sve do Trga Navona. Drevna fontana koju je sagradio Bernini, po projektu Borominija –
nazvana upravo Fontana četiri reke – više nije postojala. Nije više postojalo ni ostrvo Tiberina,
koje je preplavila voda. Bolnica koja je tu postojala srećom je na vreme evakuisana. Reka je
preplavila i Trastevere i tu su sigurno prebrojavani mrtvi. Blato je stiglo sve do prvog sprata
zgrada. Ko zna koliko njih se udavilo u svojim stanovima. Zabarikadirali su se zbog straha od
uljeza, ali ih je praktično ubila kiša.
Toliko, da će dan kasnije svi za to okriviti policijski čas, komesar je bio ubeden u to.
Pitanje bi glasilo: da nije bilo nikakvog ograničenja slobode građana, koliko njih bi moglo da se
spase? Mnoge glave bi pale kada bi se tražili krivci. Međutim, Krespi je pre svega mislio na sve
one napolju, koji nisu imali sreće da umru udavljeni, već sada leže ranjeni, očekujući pomoć koja
neće moći da stigne. Zaista, ekipe za pomoć koje su poslate iz čitave Italije i tehničari vojne
inženjerije zadržali su se na periferiji i čekali da grad dođe u „stanje bezbednosti“, pa da onda
intervenišu.
Ljudi i priroda su za nekoliko sati uništili ono što je građeno stotinama godina. Lepotu
bez premca. Sve uz ogromne ljudske žrtve. U zoru će svi primetiti da je Rim zauvek promenjen.
Naravno, ako grad bude uspeo da preživi do narednog dana.
Dok je bio obuzet tim razmišljanjima, prekide ga jedna policajka. „Gospodine, imate
poziv preko radija jednih policijskih kola. Agent se predstavila kao Sandra Vega.“
„Prebaci je“, reče komesar uznemireno. Kada zgrabi slušalicu, prvi progovori. „Vega, jesi
li to zaista ti?“
„Da, Krespi. To sam zaista ja.“
Radio-veza bila je isprekidana, ali je bio srećan što je čuje. „Reci mi da nisi u Trastevereu,
da si izašla iz kuće pre nego što je stigla poplava.“
„Budi miran, komesare, dobro sam.“
„Hvala bogu.“ Bio je ohrabren, ali ne zadugo. „Znam da si jedan od njih.“
Dvosmislenost kojom je izrečena ta rečenica blokira ga i natera da okleva. „Šta kažeš? Ne
razumem…“
„Naprotiv, razumeo si. Znam“, uzvrati policajka.
Komesar odmah prekri slušalicu rukom, da ga niko ne čuje. „Slušaj, Vega, pokušao sam
da ti to kažem jutros – kunem se. Zašto bih ti inače otkrio sve one stvari?“
„Onda je tačno: nije ti to rekao Vitali, već si to znao.“
„Pusti sada Vitalija, ima nešto mnogo važnije…“ Uprkos klima-uređaju, komesar se
znojio. „Hoću da izađem iz toga… Ali ne znam kako.“ Na drugoj strani nasta tišina. „Vega, jesi li
tu?“
„Još sam ovde. Mislim da nije zgodno da o tome pričamo telefonom, zar ne?“
Bila je u pravu, neko bi mogao da sluša. „Šta predlažeš?“
„Da se vidimo za jedan sat u Kafeu Greko.“
 10

Krespi izađe iz Mravinjaka, a da ga niko nije primetio. Nosio je sa sobom tamnu sportsku
torbu.
Mesto sastanka bilo je u Ulici Kondoti, prestižnoj ulici koja je vodila ka jednoj od
najprestižnijih adresa na zemljinoj kugli: Španskom trgu.
Ta ulica bila je opštepoznata, zato što su u njoj bili smešteni butici glavnih italijanskih i
svetskih brendova, kao i razne luksuzne radnje.
Drevni Kafe Greko bio je jedini izuzetak. Osnovao ga je l760. godine kafedžija
levantinskog porekla, da bi s vremenom postao kulturno stecište, sastajalište intelektualaca i
umetnika svih vrsta. Osim po izvrsnom espresu, lokal je bio čuven po enterijeru – zidovi u boji
pompejskog crvenog kamena, stolovi od sivog mermera, stolice obložene somotom, liberti i deko
lampe, velika ogledala i umetničke slike sa pozlaćenim okvirima.
Krespi je imao u glavi upravo takvu sliku dok je dolazio na odredište. Sa sobom je nosio
baterijsku lampu, ali je nije palio, iz straha da ga ne uoči neka grupa siledžija. To učini tek kada
stiže na mesto. Napreže se da prepozna mračnu jazbinu pred kojom se našao. Svaka stvar bila je
nagrđena, iz neznanja i divljaštva pljačkaša. Ista sudbina zadesila je i ostale prodavnice u toj
ulici. Opljačkane draguljarnice Bulgarija i Kartijea, opustošeni Guči, Prada, Dior i Viton. Ali
najgori prizor ukaza se kada tračak svetlosti pade na Španski trg. Bio je nepovratno osakaćen.
Monumentalno barokno stepenište bilo je parkiralište za krševe: zabavljali su se spuštajući se
autom niz sto trideset pet belih stepenika. Čuvena fontana poznata kao La Barkača bila je
delimično sravnjena sa zemljom jednim mercedesom.
Krespi se uputi u jazbinu koja je nekada bila najlepši kafić u Rimu. Ništa nije pošteđeno.
Spusti na pod sportsku torbu i saže se da pokupi jednu od slavnih porcelanskih šoljica sa
logotipom lokala. Ko zna ko sve nije stavio svoje usne na tu glatku i debelu ivicu, u potrazi za
jednim plemenitim zadovoljstvom. Odmahnu glavom, sav utučen.
„Ovamo“, začu poziv.
Hodajući po površini posutoj krhotinama stakla i komadima drveta i mermera, dođe do
sale Omnibus, na čijim su zidovima bile skupljene plakete koje su svedočile o poseti sjajnih
gostiju – od Apolinera do Bizea, Kanove, Getea, Džojsa, Kitsa, Leopardija, Melvila, Ničea,
Marka Tvena i Orsona Velsa, ako se navedu samo neki. Sada su bile samo bela prašina koja lebdi
u vazduhu iznad ruševina.
Sandra je stajala nasred prostorije. Uperi lampu u nju. Bila je bosa, na sebi je imala crnu
večernju haljinu, pocepanu na više mesta, i držala je ruke u džepovima dukserice sa kapuljačom.
Kosa i lice bili su joj prljavi od blata. Njen izgled bio je u skladu sa rušenjem čije su se posledice
videle svuda unaokolo. Bili su sami.
„Poneo sam ono što si tražila“, reče i pokaza torbu.
„Dobro, stavi je na pod.“
Krespi posluša.
„Ovde sam da ti pomognem, komesare. Ali najpre moram da saznam koliko si umešan…“
Policajac zaćuta, pa onda razveza kaiš i spusti pantalone do visine levog boka.
Sandra ugleda tetovažu u obliku azurnoplavog kruga. „Ne mogu da zaboravim šta si
uradio za mene ovih godina, zato sam odlučila da ostanem tvoj prijatelj.“
„Želeo bih da mogu da ti verujem, Vega“, reče komesar, dok je zakopčavao pantalone.
„Preko radija si mi rekao da hoćeš da izađeš iz toga, zar ne?“
Krespi izvuče pištolj. „Ko mi garantuje da nisi jedna od njih? Tvoja fotografija je bila u
mobilnom telefonu u taksiju.“
 „Ako misliš o tome kao Vitali, zašto si onda došao?“
„Zato što moraš da mu kažeš da me ostavi na miru.“ Krespi oseti da moli, oseti se
odvratno zbog toga, ali nije mogao ništa da uradi: nikada u životu nije osećao toliki strah. Bio je
konfuzan, umoran, ali ipak uhvati pokret Sandrinih očiju. Bile su usmerene prema mraku sa
njegove desne strane. Zašto?
Komesar nije imao vremena da se okrene, a senka se nađe uz njega. Blokira mu mišicu i
dočepa se pištolja, pa ga onda steže za vrat.
Sandra krenu korak napred. „Nije potrebno“, reče i pokupi lampu koja je ispala policajcu.
Markus ga onda pusti.
Krespi pade na kolena i poče da kašlje. Podiže glavu i pogleda čoveka koji ga je
razoružao. Postepeno poče da ga prepoznaje. Sreli su se pre mnogo godina u vreme slučaja
Čudovišta iz Rima. Nije znao ko je, ali mu je tada pomogao. Šta je radio zajedno sa Sandrom
Vega?
„Očekujem objašnjenje“, reče policajka.
Komesar je masirao vrat. „Ne znam šta mislite ko sam, ali je istina da nemam nikakve
veze sa njima.“
„Zašto se plašiš?“ upita Sandra i uperi lampu prema njemu.
„Sinoć, odmah nakon što je televizija najavila današnje zamračenje, sazvan sam na
sastanak u Mravinjaku. Izašao sam iz kuće da sednem automobil i primetio da je obijen. Lopovi,
pomislio sam odmah. Međutim, kada sam sve pregledao, video sam da je ostavljeno sve što je
moglo da ima i najmanju vrednost, ali su odneli svežanj ključeva i beležnicu koju sam držao u
kaseti ispod komandne table, da ponešto zabeležim.“
Sandra i ispovednik se pogledaše. Eto gde je Markus pronašao knjižicu i, što je naročito
važno, ključeve od arhive nerešenih slučajeva u kojoj su pronašli fotografije otmičara Tobije
Fraja.
Markus bi voleo da se seti trenutka u kojem je, u toku svoje zaboravljene istrage, obio
komesarov auto. Ali saznanje šta se dogodilo nije bilo dovoljno da mu se vrati sećanje: njegova
kratka amnezija delovala je nepovratno.
„Zašto te je jedna sitna provala toliko uplašila?“ nije shvatala Sandra.
„Ti ih ne poznaješ“, reče Krespi, šapućući, kao da bi neko mogao da ga čuje. „Oni nikada
ne prete očigledno. Samo pošalju mali signal… Kada sam na video-snimku sa mobilnog telefona
video kako su ubili onog narkomana koji je imao istu tetovažu kao ja, shvatio sam da je kraj.
Zbog toga sam odlučio da te navedem na pravi trag.“
„Ko su ostali članovi Crkve pomračenja?“, upita Markus.
„Ne znam“, odgovori Krespi, kao da je to sasvim očigledno. „Dobijamo zadatke za vreme
periodičnih sastanaka na kojima svi nose crne tunike, ali i maske. Tako se čuva tajnost.“
„Ko daje te zadatke?“
„Zovu ih Biskup, Lutkar i Alhemičar.“
Markus je već otkrio identitet prve dvojice, ali mu je nedostajao treći. „Oni su ti koji
komanduju?“ požurivao ga je.
„Ne.“ Krespi se osvrnu okolo, kao da iz mraka mogu iznenada da iskrsnu džinovska
ždrela, spremna da ga rastrgnu. „Iznad svih nas je Gospodar senki.“
Sandra nije mogla da poveruje da čovek kog je toliko cenila krije tako gnusnu tajnu. Sada
dođe red na nju da postavi najbolnije pitanje: „Kakav je bio kraj Tobije Fraja?“
„Ne znam ništa o dečaku. Dali su mi zadatak samo da sačuvam jednu stvar, i ja sam to
uradio.“
„Koju stvar?“
 „Jedan kofer. Ali ne znam šta je unutra, kunem se.“
„A gde je on sada?“
„Držao sam ga u podrumu, ali sam ga noćas sklonio.“ Komesar je odugovlačio.
„Pitala sam te gde se nalazi.“
Izložen pritisku, Krespi spusti glavu. I tek u tom trenutku primeti ispovednikove noge. Na
licu mu se pojavi užas. „Gde si ih uzeo?“
Markus nije shvatao.
Krespi ustuknu. „Ko ti ih je dao?“ pokaza rukom na cipele od belog platna. Zašto su ga
toliko zaplašile? „Ne sećam se“, reče Markus.
Stari policajac okrenu se ka Sandri: „Izdala si me“, optuži je.
Ona se naže pored njega i stavi mu riku na rame. „Niko te nije izdao. Jedino u šta sam
sigurna jeste da on nije neprijatelj. Hoćeš li da se skine, da ti dokaže da nema nikakvu tetovažu?“
Krespi se za trenutak zamisli. „Ne“, reče. „Ionako je jedino što mi preostaje da imam
poverenja u vas.
„Onda, gde si stavio kofer?“
„Zaštitite me i reći ću vam.“
„Moraš da nam ispričaš i ostalo.“
„U dogledno vreme, i pod mojim uslovima“, bio je odlučan komesar. „Svaki put kada
budete nešto hteli, tražiću nešto zauzvrat.“ Krespi je znao da mu je duša rasturena, ali je još
mogao da spase život.
„Neka bude tako“, reče Markus i zgrabi drške sportske torbe koju je komesar doneo sa
sobom. „Odvešćemo te na sigurno mesto.“

Sa Krespijevom baterijskom lampom vratiše se u sigurnu kuću Ulicom Stare vlade.

Cilj je bio lociran između Tvrđave Svetog anđela i Trga Navona, na mestima koja su
najviše pogođena poplavom. Markus nije bio toliko siguran da će stići do njega. Ali kada dođoše
u blizinu Trga Svetog Eustahija, primetiše da se voda odatle pa nadalje brzo povlači, ostavljajući
za sobom ruševine i otpatke svih vrsta. Na zemlji je ležao beskrajno dugačak tepih svakidašnjih
predmeta – Sandra primeti jednu papuču, varjaču, lutku. Sve je bilo umazano blatom.
Sandra, Markus i Krespi zagaziše u mulj koji im je povremeno dosezao do kolena. Bilo
im je potrebno više od sat vremena da stignu na odredište. Taj kraj bio je opustošen, pa je zbog
toga bio siguran. Nijedan vandal ni tupoglavac praznog pogleda nije više imao interesovanja da
ide tamo.
Idući ispred Krespija, Sandra ude u tesni stan. Ispred peći su još bili ostaci malog piknika
koji je na brzinu pripremila za sebe i Markusa. „Tamo ćeš naći konzervu tunjevine i krekere“,
obavesti ga, prisećajući se šta su jeli. „Imaš i flašice sa vodom.“
„Hoću samo da zapalim cigaretu“, odgovori Krespi. Izvuče kutiju cigareta iz džepa sakoa.
Kako je izgledalo, komesar je odlučio da ozbiljno nastavi sa svojim porokom.
Markus je u međuvremenu otvorio torbu sa stvarima koje je Sandra zatražila od Krespija.
Baterijska lampa, rezervne baterije, trenerka i patike za nju, dva pištolja – revolver i automatski –
i na kraju dva satelitska telefona. Bili su to prevaziđeni modeli. „Tražili smo ti dva radiotelefona.
Šta da radimo sa ovima?“
„Poslužiće oni“, smiri ga stari policajac. „Osim toga, nije bilo ničeg boljeg.“
„Sada si na sigurnom. Kofer?“ Sandra ga je podsećala na dogovor.
„Ostavio sam ga u jednom hotelu na železničkoj stanici Termini. Hotel Evropa, soba broj
sto sedamnaest.“ Krespi poče da pretura po džepu, pronađe ključ i predade joj ga.
Sandra uzdahnu. Bila je razočarana. „Zašto?“
 Komesar spusti glavu. „Hajde, razapni me na krst…“
„Mislila sam da veruješ u boga, da si dobar hrišćanin…“
Čovek sede i povuče dim cigarete. „Crna nafora…“, reče, zatim opet podiže glavu i
pogleda ih. „Bog je ostavio čoveka na jednoj maloj planeti u ogromnom univerzumu. Okružio ga
je prelepom, ali odbojnom prirodom. Onda se sakrio i u tišini počeo da gleda… Ostavio nas je
ovde, same i preplašene, da se pitamo zašto smo na ovom mestu, ili odakle dolazimo, gde ćemo
otići, koji bi otac učinio tako nešto za svog sina. Potraži razumevanje na njihovim licima, ali ga
ne pronađe. „Nasuprot tome, Gospodar senki vratio nam je znanje… Ko okusi njegovo pričešće,
zauzvrat stiče dar saznanja.“
Sandra se seti rečenica koje je na aramejskom izgovorio narkoman. „Kakvo saznanje?“
„Za svakog različito“, precizirao je Krespi. „Postoje ljudi koji traže da saznaju stvari koje
su daleko od njih, drugi samo žele da pogledaju unutar sebe i da otkriju ono šta su zaista. Ja sam,
na primer, od crne nafore zahtevao da mi otkrije smisao mog života.“
„Jesi li dobio odgovor koji si tražiož?“ upita ga Markus prezrivo.
„Da“, odgovori ovaj ponosno, siguran u sebe.
„Gluposti“, reče Sandra. Bila je sigurna da je u pitanju nešto drugo. Isuviše dobro je
poznavala komesara i znala je da ga nije lako potkupiti.
Krespi poče da se smeje. „U redu, kad baš moram…“ Znao je da je ne može prevariti.
„Pre mnogo godina ubio sam jednu ženu.“
Sandra je bila zbunjena tim otkrićem.
„Nisam to učinio namerno, bila je u pitanju saobraćajna nesreća. Naleteo sa na nju kolima
i onda pobegao.“
Napravi pauzu i pogleda ih. „Bila je trudna, znate. Nosila je devojčicu.“
„Ne shvatam kakve to ima veze“, reče policajka odsečno.
„Ja sam to shvatio s vremenom… Bog je od mene stvorio nešto strašno, umesto njega.
Možda zato što mu nije išlo, ne znam zašto je izabrao baš mene.“ Izvadi iz džepa papirnu
maramicu i upotrebi je da izduva nos. „Mogao je da uzme tu ženu i njenu kćerku na mnogo
načina. Na primer, putem bolesti, ili putem komplikacija u trudnoći. Međutim, hteo je da neko
drugi obavi prljavi posao umesto njega. Pobožni sin kog se to nimalo ne tiče.“
Sandra je bila užasnuta nepreciznim izražavanjem ovog čoveka. „I sve to je vredno
žrtvovanja nedužnih žrtava? Vredno ubistva Tobije Fraja? Zato ste ga ubili, zar ne?“
Krespi besno odmahnu glavom. „Vi niste osetili šta to znači, zato ne možete da shvatite
do kraja. Koliko je jaka tvoja želja za istinom? Do koje mere bi umela da nateraš sebe da skineš
lažni veo sa zaborava?“ Policajčeve oči delovale su kao da je opsednut. „Sa kolikom nadmenošću
definišeš jednog čestitog čoveka, dobrog hrišćanina, ako nisi nikada doživela zlo nepravde?“
Markus pomisli na biskupa Gordu. Želeo je da stavi sebe na probu. Postojao je jedan
zlobni deo u njemu, stari crkveni dostojanstvenik je to znao, i možda je to bio način da ga izbaci
iz sebe. Zašto onda da ne pokuša?
„Kako neko može da ima hrabrosti da pogleda u oči svoju decu ili ženu koju voli, ako nije
siguran u samog sebe? Ako ne zna ni ko je? Ja bih morao da znam da li je nešto moja krivica, ili
je Bog delovao preko mene da niko ne bi mogao da mu pripiše odgovornost za smrt jedne trudne
žene. I, na kraju, crna nafora, koja mi je otkrila istinu.“ Krespi je ličio na propovednika u potrazi
za novim pristalicama. „Gospod je govorio kroz Gospodara senki… Biskup, Lutkar i Alhemičar
su u službi Gospodara senki.“ Žar splasnu. „Ostalo kasnije. Ovo su bili delovi dogovora.“
Markus prodrma Sandru za rukav. „Presvući se pa da idemo“, reče.
Ona pruži ruku prema Krespiju. „Značka.“ Stari komesar joj je pruži bez reči. Pre nego
što se udalji, Sandra ga još jednom pogleda. „Tvoj crni bog te je već zaboravio, bedni čoveče.“
 Ćuteći sačeka da izađu. Kada je ostao sam u kući, Krespi je mogao samo da svodi račune
sa sopstvenom savešću. Možda je trebalo da im odmah kaže za zarazu. Ali je za sada bilo ovako.
Poče da puši pored ugašene peći. Ispuši kutiju za manje od pola sata. Onda pogleda oko
sebe. Kakvo je bilo to mesto? Bili su tu jedan stari kompjuter i telefon povezan sa kućnom
linijom. Da li je to stan čoveka koji je bio zajedno sa Vegom? Nije delovalo da neko tu stvarno
živi. Na kraju odluči da je najbolje da pogleda unaokolo.
Poče da pretražuje stan uz svetlost sveće. Kuhinja, kupatilo, spavaća soba. Sve to je više
podsećalo na neki brlog, nego na kuću. Onda nalete na jedna zatvorena vrata. Pokuša da ih otvori,
ali bez uspeha. Odustade i vrati se u kuhinju, da potraži konzerve sa tunjevinom i krekere o
kojima je govorila Sandra. Poče da pretura po kuhinjskom ormariću, ali onda zastade. Shvatio je
da ne može da podnese sumnju, jer su ga događaji poslednjih dana učinili paranoičnim. Zato opet
ode do vrata i ovaj put pokuša da ih provali. Izgledalo je da su zaključana iznutra.
Naredne minute provede sedeči u dnevnom boravku. Kroz svetlost plamička intenzivno je
fiksirao zabranjenu sobu.
Na kraju naglo ustade sa svog mesta, zgrabi žarač sa peći i odlučno se uputi ka vratima.
Iskoristi alatku kao polugu, pritisnu je na okvir vrata i razbi bravu. Oseti kao da strujanje ledenog
vazduha počinje da dopire iz mračnog dela stana. Svećom pregleda unutrašnjost. Nije tu bilo
ničeg interesantnog, samo prazna soba sa velikim drvenim ormanom.
Koji je, međutim, bio zapečaćen izolir-trakom.
Krespi ude u taj ambijent i pride komadu nameštaja, pitajući se šta bi moglo da bude u
njemu. Pošto nije mogao da ostane miran pred ovom novom tajnom, odluči da sam pregleda.
Strže traku i širom otvori krila ormana. Na pod pade ogromna crna kesa i posu ga oblakom tamne
prašine. Sveća se ugasi, a vrata iza njegovih leđa zatvoriše se uz oštar udarac.
„Pa koji kurac…“, pobuni se. Zatim se vrati i pokuša da otvori vrata, ali uzalud. Bila je tu
još jedna brava i sada je bila blokirana. Pretraži po džepu, tražeći upaljač, pronađe ga i upali
sveću.
Sivi oblak nataložio se po podu i zidovima, svuda unaokolo. Ali je bio tako lak da se
ponovo podizao svaki put kada bi on napravio i najmanji pokret. Šta je to bilo? Saže se da proveri
pipanjem. Pepeo, pomisli.
I poče da ga udiše, a da nije bio ni svestan toga.
 11

Ponovo su se našli na ulici.

Hodali su s naporom kroz blato i ruševine; tim korakom biće im potrebna čitava večnost
da stignu do Terminija. Markus se osvrnu unaokolo. Onda se uputi ka gomili olupina automobila,
odakle se nazirao volan nekog motora. Pritisnu nogom i poče da vuče. Sandra pride da mu
pomogne. Ubrzo zatim izvukoše jednu polovnu hondu. Osim nekoliko ulubljenih mesta, bila je
čitava. Ispovednik poče da čeprka po kablovima i pokuša da je upali, ali uzalud. „Ovlažio je
karburator“, zaključi. Ali nije odustajao. Posle desetog pokušaja, upali.
Popeše se na sedište i dok su prolazili kroz oštećeni teren, Sandra se držala čvrsto
pripijena uz njega. Nikada nisu bili tako blizu. Kiša ih je šibala, bilo je hladno, ali je mogla da
oseti Markusovo srce kako lupa.
„Pronašao sam biskupa Gordu i Lutkara“, reče. „Sada nam nedostaje Alhemičar, a onda i
Gospodar senki.“
„Misliš li da on stvarno postoji?“
To se i on pitao. „Sekte su obično tajne oligarhijske organizacije koje ubeduju pristalice
da se povinuju odlukama harizmatičnog vode. To je asketski lik, nepristupačan i nedostupan,
ostavlja jači utisak na slabiju psihu svojih sledbenika.“
„Krespi će nam pomoći“, potvrdi Sandra. „Verujem mu kada kaže da želi da se izvuče iz
toga. Video si i ti: prestrašen je.“
„Misliš da zna identitet Alhemičara?“
„Ne znam“, reče Sandra. „Jesi li čuo kada smo ga pitali kako se odvijaju sastanci
sledbenika? Veruješ li u priču o crnim tunikama i maskama?“
„Šta ti se ne uklapa?“
Policajka se kratko zamisli. „Ne znam, ali teško je poverovati u sve to, i tako bih volela da
je čitava ta priča samo jedna velika prevara.“
Međutim, Markusa je mučila još jedna enigma. Zašto se komesar toliko uznemirio kad je
video njegove cipele od belog platna?

Dođoše u zonu teretnih vozova. Sve je delovalo nepomično. Kada ispovednik ugasi
motor, oko njih se stvori avetinjska tišina.
Posle osamdeset šest sati kiša je prestala. Ali već su počeli da žale za tim poznatim
zvukom.
Hotel Evropa nalazio se u Ulici Kastro Pretorio. Bio je to mali hotel u kom su obično bili
smešteni hodočasnici. Na ulazu su se nalazila pokretna vrata koja su puštana u pogon putem
senzora za pokretanje. Naravno da nisu funkcionisala i bila su blokirana katancem. Iza te
prepreke nalazio se pult recepcije koji je bio prazan.
„Po mom mišljenju, nema nikoga“, potvrdi Sandra, pažljivo posmatrajući hol, naslonjena
rukama na staklo.
Markus izvuče automatski pištolj i opali u pritvorena vrata. Uvukoše se u hotel.
Mislili su da će ih dočekati tišina, ali čuli su neki kreštavi zvuk, nešto poput muzičke
podrške.
„Čuješ li i ti ovo?“ reče ispovednik.
Sandra ga prepozna, pripadao je njenom detinjstvu i nije ga čula godinama. Dopirao je iza
pulta. Naže se i ugleda tranzistorski prijemnik. Jačina zvuka bila je vrlo slaba, jedva se
razaznavao muški glas. „Možda smo pogrešili“, reče gledajući unaokolo. „Možda ovde ipak ima
nekoga.“
 „Izađi“, naredi Markus, okrenut ka mraku. „Nećemo ti učiniti ništa nažao.“
Proteče nekoliko sekundi, a onda iza zavese u holu izađe preplašeni čovečuljak koji je u
ruci stezao bejzbol palicu. „Šta hoćete?“, upita drhtavim glasom.
Sandra mu pokaza Krespijevu značku i učini se da se ovaj smirio.
„Ja sam noćni portir“, odgovori i spusti štap. „Hotel je praktično prazan“, obavesti je.
„Osim mene, tu je samo jedna grupa Bolivijaca koji su došli da se sretnu sa papom na zajedničkoj
audijenciji u sredu.“
Baš su našli trenutak, pomisli Sandra. Prešli su pola sveta, da bi se našli u ovom haosu.
„Sinoć je došao neko da uzme jednu sobu: broj sto sedamnaest. Je li to tačno?“, upita
Markus.
Portir se zamisli. „Čini mi se da sam je izdao oko dvadeset tri sata.“
„Sećate li se takođe da ju je uzeo čovek koji se zvao Krespi?“ Hteli su da budu sigurni da
nisu upali u zamku.
„Morao bih da proverim u registru gostiju“, reče portir, zauzimajući odbrambeni stav.
„Pustite to“, prekide ga Sandra. „Da li biste mogli da nam opišete tu osobu?“
Portir ih osmotri iskosa. „Znate da postoji zakon o privatnosti.“ Zamisli se. „U redu, ne
može biti gore od ovoga… Bio je zdepast, imao je oko šezdeset godina i smrdeo je na cigarete.“
Kada su bili sigurni, Sandra uze ključ i pokaza mu ga. „Moramo da odemo u tu sobu“,
reče.
„U redu, ali moram da vas otpratim, zato što su se oni gadovi od Bolivijaca zabarikadirali
na prvom spratu i ne daju nikome da prođe.“
Portir se uputi ka stepenicama. Dok su prolazili pored mesta na kojem on obično sedi,
Sandra baci još jedan pogled na tranzistor.
„Ah, ovaj“, reče portir, primećujući njeno interesovanje. „Jutros sam se setio da sam ga
pre nekog vremena spazio u magacinu. Biće da je star barem četrdeset godina i bio je pravi
poduhvat da pronađem baterije za njega da bih ga osposobio da proradi. Ali bi bilo bolje da ih
nisam pronašao… Digitalno emitovanje prekinuto je zbog nestanka struje, ali mislio sam da će
emitovati radio-dnevnik na frekvenciji AM. Međutim, ništa.“ Počeše da se penju. „Uzgred, imate
li vesti šta se događa u gradu?“
Sandra je bila iznenađena. „Šta, ne znate ništa?“
„Ne“, odgovori portir prostodušno. „Ova pokvarena država krade naš porez, a kada treba
da čujemo vesti, ne postoji način da budemo obavešteni.“
Ovaj hiperpovezani svet zaista je napravio tehnološki skok unazad, pomisli policajka. Na
jedva stotinak metara odatle vladala je žestoka pometnja, buktali su požari, pa čak se izlio i Tibar,
a ovaj čovek uopšte nije u toku. „Šta je onda predstavljao glas koji sam čula malopre?“
„To je neki ludi manijakalni kurvin sin koji pokušava da teroriše ljude kao što sam ja, koji
i dalje imaju poverenja u javni servis… Već satima je tako – neka je proklet od Boga.“
Kada stigoše na prvi sprat, portir pokuša da na nesigurnom španskom objasni bolivijskim
hodočasnicima da nema nikakve opasnosti: samo moraju da prođu. Radilo se o grupi žena i
muškaraca srednjih godina, koji su bili smrtno preplašeni. „Moraćete da platite štetu“, zapreti im.
Markus krenu napred i obrati se tim osobama, izražavajući se na njihovom jeziku. Smiri
ih i onda blagoslovi. Ovi onda skloniše barikade.
„Vaš prijatelj je sveštenik?“, upita portir Sandru.
„Da“, reče policajka.
„Sveštenik sa pištoljem?“
„Da“, potvrdi ona. Bila je zbunjena koliko i on, zato što je često zaboravljala tu činjenicu i
to što ga je videla da se ponaša kao sveštenik bilo je nešto sasvim novo i za nju.
 Dođoše blizu sobe sto sedamnaest.
Markus se okrenu da se obrati njihovom pratiocu. Uze ga za ruku i stavi mu u nju
automatski pištolj. „Mogli bi da se pojave“, samo reče. „Ko?“ upita portir, ponovo prestrašen.
Markus mu ne odgovori. „Odavde nastavljamo sami, hvala.“
***

Sandra gurnu ključ koji joj je dao Krespi u bravu. „Ne mogu da verujem da si mu dao
jedan od naših pištolja.“
„Potrebniji je njemu nego meni“, reče Markus. „Veruj mi.“
Uđoše. Baterijska lampa poče da kruži po mraku. Soba je bila u savršenom redu. Bračni
krevet, abažuri na noćnim stočićima, veliki plakar u zidu. Na zidovima akvareli skromne
vrednosti koji su prikazivali Rim iz prošlosti. Itison je bio gladak, a osećao se i jak miris bora,
tipičan za neke osveživače prostora. Zatvoriše vrata za sobom i baciše se u potragu za koferom.
Sandra se pozabavi plakarom, Markus baci pogled ispod kreveta. „Evo ga“, saopšti. Onda
izvuče kofer i stavi ga na krevet.
Bio je od braon kože, pohaban po ivicama i sa puno ogrebotina zbog čestog korišćenja.
Otvarao se putem kombinacije brojeva.
„Šta da radimo?“, upita Sandra. „Ne smemo da pucamo u njega, možda je unutra nešto
lomljivo, oštetićemo ga.“
Markus razmotri situaciju. „Možda postoji način.“ Ode do malog kupatila i iščupa sifon
lavaboa. Onda se vrati do nje. Pre nego što poče da udara po zatvaračima poklopca, opet se
okrenu ka Sandri: „Unutra može da bude bilo šta, pa i mehanizam koji izaziva eksploziju.“
„Baš sam i ja isto pomislila… Ako neko pokušava da mučenjem eliminiše članove Crkve
pomračenja, onda je možda došao do kofera pre nas i moguće je da je unutra postavio zamku za
Krespija.“
Markus se zagleda u nju. „Ne postoji drugi način, ali bih ipak voleo da se udaljiš.“
„Ne, ostajem ovde.“
Delovala je odlučno. Pošto je znao koliko ju je teško nagovoriti da promeni mišljenje,
Markus podiže komad gvožđa i poče njime da udara po bravi. Bilo je dovoljno desetak udaraca
pa da ona škljocne. Onda odloži sifon na itison, a Sandra stavi ruke na poklopac. Podiže ga.
Unutra su bila odela raznih veličina, savršeno složena. Ništa neobično za jedan kofer. Ali
je u ovom slučaju postojao iznenađujući aspekt – nepravilnost koja se sastojala u tome što su u
pitanju bila odela za dečake.
„Oh, ne“, reče Sandra, pa onda poče da ih izvlači i proverava veličine. „Pročitaj ovde:
četiri, sedam, devet, dvanaest godina.“ Sva su bila za dečačiće.
Mislili su na isto, zapazi Markus. Nije u pitanju bio samo Tobija Fraj. Još nedužnih palo
je u ruke Crkve pomračenja. Ko su bili ti dečaci? Kako su završili?
Onda policajka pronađe odeću koja joj je bila poznata. Majica i kačket Rome. „Tobija“,
samo reče – najneviniji među nevinima, sin monahinje. I uhvati se za grudi, šokirana. Ko će imati
hrabrosti da to kaže njegovoj majci, zapita se, a sitne suze počeše da joj teku niz lice.
„Čudovišta.“ S mukom proguta bes. Stavi na krevet majicu i kačket, zato što joj je palo na
pamet da su na njima još sačuvani tragovi dečakovog mirisa. Zov čula mirisa koji samo jedna
majka može da prepozna, i posle devet godina. A Sandra nije želela da liši Matildu Fraj poslednje
mogućnosti da na neki način bude blizu svog čeda. Ta žena već je platila najvišu cenu i čak je
bila izložena javnom prekoru kao odgovorna za nestanak svoga sina, nečeg najdragocenijeg što je
na svetu imala.
„Sačekaj trenutak“, reče Markus iza njenih leđa. Onda odjednom uze odela i poče da ih
raspoređuje po redu na prekrivaču za krevet, počevši baš od Tobijinih stvari.
„Šta to radiš?“
Ispovednik ne odgovori, sačeka da završi posao. Kada ih je imao sva pred sobom, najzad
progovori: „Pogledaj“, reče, pokazujući na majicu i kačket. „Najmanje je Tobijino, koji je nestao
kada je imao tri godine. Najveće je za dete od dvanaest godina.“ Onda se opet okrenu ka Sandri:
„I sva su muška“, podseti je.
Ali ona još nije shvatala.
„Sada ih izbroj“, reče ispovednik.
Sandra to uradi. Bluza, pantalone, košulja… Spisak se završavao crvenim džemperčićem.
„Deset.“
„Po jedno za svaku godinu starosti od dana nestanka“, reče Markus.
„Moglo bi biti da sva pripadaju istom dečaku?“ Sandra nije mogla da veruje svojim
recima. Onda zaćuta i više ništa ne reče.
„Da“, potvrdi ispovednik, čitajući joj misli. „Moguće je da je Tobija Fraj još živ.“
 12

6 sati i 43 minuta do svanuća

Probudio se kada je primetio kako mu topla tečnost teče između nogu. Upišao sam se,
pomisli Vitali.
Onda, kao da ga je neko udario pravo u lice, povrati mu se sećanje. Mrtav sam, pomisli.
Ne, nisam mrtav, ispravi se. Ali trebalo bi da budem mrtav, to da. Pokuša da otvori oči. Otvori
samo jedno, zato što mu je jedna strana lica bila podbula, jasno je to osećao. Bio je mrak. Osećao
se smrad stajaće vode i ulja za podmazivanje. Sitne kapi odjekivale su u tišini. Gde li je? Pokuša
da ustane; sve ga je bolelo. Poslednja slika koje se sećao bila je to da ga je vodena struja u više
navrata odbacivala uza zidove tunela, kao krpenu lutku. Kada je pokušao da pokrene grudni koš,
u očima mu eksplodira na hiljade svetala, kao vatromet. Zaurla od bola. Nije više osećao desnu
ruku, verovatno mu je rame bilo iščašeno. S mukom stade na noge. Bilo mu je teško da održava
ravnotežu, vrtoglavica se zabavljala ometanjem njegove orijentacije. Bio je bos, i to je bilo
podnošljivo. Ali to nije bio slučaj i sa tim što je izgubio braon mokasine, do kojih mu je bilo jako
stalo.
„Hej!“, povika u mrak, odakle mu se odmah vrati njegov glas.
Bio je ispod zemlje, ali više ne u odvodnom kanalu za smeće, bio je siguran u to. Voda je
mogla da ga odvuče bilo gde. Rimsko podzemlje bilo je bogato geološkim i istorijskim
iznenađenjima, od kojih neka još nisu otkrivena. Pomisao da je završio u nekom kurcu od hrama
posvećenog Jupiteru koji se nalazi na pedeset metara dubine nije ga nimalo privlačila, iako bi
možda bio prvo ljudsko biće koje je tu kročilo posle hiljada godina. Nasmeja se na tu pomisao, i
mada su ga rebra strahovito bolela, nasmeja se baš jako. Zamišljao je lica arheologa kada ga budu
pronašli. Zapitaće se šta je tu radila neka mumija u svetlosivom odelu i sa plavom kravatom.
Možda ću završiti izložen u nekom muzeju, pomisli inspektor.
Smeh mu je prijao. Još je živ, zato vredi iskoristiti i tu šansu.
Pokuša da krene napred na klecavim nogama i posrnu na prvom koraku, opet udarivši
licem o vrlo tvrdo tlo. Požele da opsuje, pokuša da šutne prepreku koja je izazvala njegov pad i
tek tada primeti da mu se nešto obmotalo oko nožnog članka, nešto slično zmiji. Odskoči unazad,
ali odvratna životinja nije htela da popusti stisak. Kada se konačno smiri, skupi hrabrost da
ispruži zdravu ruku i da se oslobodi.
Nije to bila zmija, već kaiš torbe.
Vitali je privuče sebi, otvori rajsferšlus i poče da pretura po njoj. Unutra je bila suva. Čak
je neki karton bio još neokrnjen. Policijska značka. Sandra Vega, pomisli. Torba je bila njena.
Seti se da se uhvatio za kaiš njene torbe, da se ne udavi. Svim srcem se ponada da koleginica puši
ili da je ponela sa sobom upaljač, za slučaj da se ukaže potreba da upali sveću. Reci da si to
učinila, glupa idiotkinjo, pomisli. Zaista ga pronađe.
Zgrabi ga levom rukom i pokuša da ga upali palcem. Ali nije bio levoruk i zamalo mu
ispade iz ruke. Užasnu ga pomisao da će izgubiti jedinu nadu da preživi. Smiri se, reče u sebi. I
ponovo pokuša.
Plamičak se upali i odmah ugasi. Ali u tom izuzetno kratkom trenutku ukaza mu se
mračna jama. Nije ovo nikakav hram, pomisli. Onda se pojavi blaga promaja koju on nije
primetio, ali upaljač jeste. Prilikom trećeg pokušaja bolje zaštiti plamen. Uteši ga to malo toplote
koju je osetio na dlanu. Onda poče da okreće plamičak oko sebe. Nalazio se u nekom tunelu.
Voda je srušila zidove kanalizacije, u potrazi za putem kojim može da prodre i provalila u mnogo
veći tunel. A kada okrenu upaljač nadole, Vitali shvati gde se tačno nalazi.
Dva komada poliranog čelika koja su se pružala paralelno u mraku. Šine, pomisli. Metro.
Opet ustade sa zemlje i s naporom poče da se kreće duž šina. Pogleda u jednom, pa u
drugom pravcu. Morao je da odluči na koju stranu da krene. Nije to bila jednostavna odluka, zato
što je moglo da se desi da opet naiđe na podzemnu reku i da ga zatrpa neko klizište, ili – što je još
gore – odron. Bio bi to isuviše ironičan kraj, nakon što je preživeo sigurno davljenje.
Sa Veginom torbom sa kaišem i desnom rukom koja mu je visila duž boka, odluči da
krene levo – što je bio pravac odakle je dopirao vetrić koji je osetio malopre.
Plamen se gasio u više navrata duž tog puta, ali posle dvesta metara najzad stiže do jedne
stanice. Flaminio, pročita na tabli, pa se onda nekako, s mukom, uzvera na peron. Tu odmah uoči
stub. Priđe mu i pošto se oslonio uz njega desnim bokom, uze kratak zalet i pade na zemlju. Krik
bola odmah se pretvori u eho. Oči su mu bile pune suza, ali se rame vratilo u svoje prirodno
ležište. Vitali nekoliko puta pokuša da otvori i zatvori pesnicu. Još ga je bolelo, ali mu je bilo
bolje.
Malo zatim pope se na sprat gde je bio ulaz u prostor i kojem su se prodavale karte na
automatskim blagajnama. Bio je tu i ugašeni automat za pića. Policajac je toliko želeo da prisloni
suve usne na limenku sa pićem, pa makar i toplim. Pokuša da prodrma automat, pa onda da
razbije staklo pomoću značke koju je pronašao u torbi, ali je ono bilo previše debelo. Sreća je bila
nadohvat ruke, ali morao je da odustane. Međutim, pre nego što ode odatle, ugleda u staklu odraz
svog lica. Polovina je bila maska od modrih podliva. Biće potreban čitav jedan život pre nego što
ponovo budem mogao da jebem, pomisli.
Naiđe na stepenice koje su vodile na površinu i nade se pred gvozdenom ogradom koja je
zatvarala ulaz u metro. Neko ju je srećom iščupao, inače bi ostao tu ko zna koliko dugo. Izađe na
stanični krug i odmah usmeri pogled u pravcu Porta Flaminija, koja je dobila ime po drevnom
rimskom putu.
Iza ogromnih tvrđava počinjao je Narodni trg, stecište noćnih susreta. Međutim, u ovom
trenutku odatle je dopirala samo zabrinjavajuća tišina, još sablasnija zbog bleska vatre.
Vitali se pokrenu i ubrzo zatim prođe pored luka iz hiljadite godine. Ispred njega pružala
se prava pustoš od otpadaka i ljudskih ostataka. Odmah pomisli na Varvare, ali ono što ugleda ni
izdaleka nije ličilo na opise koji su se nalazili u školskim udžbenicima o pljački Rima u V veku
posle Hrista, koju su izvršili Alarih i Vizigoti. Krvava epizoda koju je Sveti Avgustin protumačio
kao božju kaznu protiv Rima, paganske prestonice, koja nije htela da prihvati hrišćanstvo.
Međutim, ovaj put to nisu bili osvajači. Dobrim delom bili su rođeni i odrasli ovde.
Zaraza, reče u sebi.
Kameni lavovi koji su čuvali fontanu i impozantni obelisk bili su oštećeni. Na više mesta
na trgu gorele su logorske vatre. Bio je tu i kamionet iz borbene jedinice. Oni su prvi primetili
kada su izbili neredi, seti se inspektor. Agenti su napustili vozilo, a onda je ono nekome poslužilo
da se popne na lampion. Za stub je rukama i nogama bio vezan čovek u uniformi.
Šutirali su ga do smrti.
Lice mu je bilo unakaženo, delovalo je da više nema nijednu zdravu kost u čitavom telu,
ali Vitali zapazi da sat koji je imao na ruci i dalje radi. Smešno, pomisli. Da li ga je poznavao?
Možda jeste. Ko zna koliko puta su se mimoišli po hodnicima kvesture. Želeo je da se pomoli.
Ali nikada nije bio dobar u obraćanju svecima, a sada nije znao ni odakle da počne. Jedino što je
mogao da uradi za mrtve bilo je da preživi. Zato se pope u kamionet. Uprkos tome što su gume
bile izduvane, upali motor i udalji se, ostavljajući leš policajca na mestu gde ga je zatekao.

Bio je srećan što je uspeo da prođe između automobila i kanti za smeće koji su bili
postavljeni duž ulica. Ali je onda morao da ostavi vozilo u Ulici Veneto i nastavi peške. Ulica
Dolce vita pretvorena je u pravi vojni logor. Tlo prekriveno srčom od razbijenih flaša, uništeni
izlozi, natpisi po zidovima. Ekscelzior, Grand hotel, Baljoni i ostali luksuzni hoteli sa pet
zvezdica odmah su pretrpeli pravo-pravcato pustošenje. Iza pocrnelih fasada koje su se još dimile
nije dopirao nikakav zvuk, nikakav krik.
Najzad stiže do ulaza u bunker Mravinjaka. Međutim, napolju je napravljena prava brana
od vozila i naoružanih ljudi. Desna ruka još ga je bolela, ali krenu napred sa podignutim rukama,
nadajući se da niko neće biti toliko napetih živaca da puca čim ga ugleda.
Začu se glas. „Ko to ide tamo?“
„Inspektor Vitali“, odgovori.
„Predstavite se detaljnije“, začu se glas u znak odgovora.
„Imam značku ovde kod sebe, ali moram malo da se više približim, da biste mogli da je
vidite.“ Mislio je na značku koju je pronašao u Veginoj torbi.
„Ostanite gde ste i detaljnije se predstavite, rekao sam.“
Vitali uzdahnu; nije imalo smisla da se raspravlja sa nekim tupavkom u uniformi. „Ja sam
na čelu Odeljenja statistike o zločinima i kriminalu“, i dođe mu da se nasmeje dok je ponavljao tu
istu priču. Sa druge strane zavlada tišina. Kako se činilo, neko je vršio proveru.
„U redu, možete da prođete“, reče glas. „Ali držite i dalje podignute ruke.“

Pregleda ga lekar iz Mravinjaka. Pronađoše mu razne sitne povrede i nekoliko kontuzija,

kao i prelom jagodične kosti. Doktor mu iz predostrožnosti umota rame i dade mu tablete
toradola.
Vitali se istušira u ambulantnom kupatilu, zatim mu dadoše čistu odeću – farmerke, polo
majicu i adidas patike koje su izgledale kao da su izašle iz neke starinarnice. Čak su mu doneli
hladno piće i on poče da uživa u njemu, sećajući se konzervi pića zaključanog u ugašenom
automatu na stanici metroa. Odmah ispi dve tablete leka protiv bolova, ali bi dao sve na svetu da
može da makar jednom udahne predivni kokain.
Kada je završio sa okrepljenjem, odluči da se baci na posao. Možda su Sandra Vega i njen
neobični ćutljivi prijatelj crkli u tunelima, ali bilo je moguće da postoji još neki otvoreni trag koji
se odnosio na njih.
Ostalo je nekoliko sati do svanuća i Vitali je imao samo tu priliku da zaustavi zarazu, pre
nego što se proširi preko granica centra grada. Nevreme i nestanak struje bili su uzrok zaraze, ali
su u suštini obavili i posao obuzdavanja, slično prisilnom karantinu.
Da bi saznao koliko je Vega umešana, ili koliko stvarno zna o toj priči, poče da pretražuje
po njenoj torbi. Ponovo nalete na list papira koji je napipao u torbici u tunelu metroa. Otvori ga.
Bio je to neki spisak.

Metod ubistva: prastari način mučenja.

Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda).

Crna nafora (narkoman).

Tetovaža azurnoplavog kruga: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nedužnih žrtava.

Nestanak struje – Lav X.

 Tajanstvena beležnica.

Tobija Fraj.

Lista se završavala dodatkom u dnu strane.

Dodatni element: Markusova prolazna amnezija.

Markus, reče Vitali u sebi, ponavljajući tiho to ime.

Seti se da je to čovek koji pati od krvarenja iz nosa i koji nosi cipele od belog platna. Sada
je barem znao kako se zove i da pati od trenutnog gubitka pamćenja. Morao je samo da otkrije ko
je.
Čitanjem spiska mogao se izvući zaključak o još jednom podatku. Njih dvoje pronašli su
biskupa. Vitali je bio iznenađen kada je pročitao ime Artura Gorde. Zapitao se ko može da bude
tajanstvena osoba iz sekte, ali nikada ne bi mogao da pretpostavi da je reč o jednom pravom
svešteniku.
Ko zna da li su pronašli i Lutkara. Ali inspektora je najviše interesovao Alhemičar. Nije
bio naveden na listu papira, ali je sve upućivalo na tajanstvenu beležnicu. Ako bi mogao da stavi
šapu na nju, možda bi sada stvarno došao do rešenja enigme. Ili možda ne.
Dok je rezonovao o svemu tome, dođe jedan agent da ga pozove. „Šef hoće da vas vidi u
svojoj kancelariji.“

Prefekt De Đorđi čekao ga je zajedno sa kvestorom Albertijem. Obojica su bili sivi u licu.
„Sedite, inspektore“, ponudi ga šef policije.
Vitali zauze mesto za pisaćim stolom, na kojem je stajao otvoren plan Rima.
„Imamo dobre vesti, ali i loše“, saopšti kvestor. „Najpre one dobre, molim vas“, zamoli
Vitali, kom je nesreća bilo preko glave.
„Uspeli smo da zaustavimo pobunu.“
Možda više nije bilo zgodno zvati je pobuna, pomisli inspektor, ali izbeže da to istakne.
Alberti pokaza na jednu od zona na planu Rima. „Proračunali smo da ima oko hiljadu
pobunjenika. Na Narodnom trgu su nas iznenadili, zato što nismo očekivali tako žestoku agresiju.
Ali se odatle nisu probili preko aurelijanskih i janikulumskih zidina.
„Tibar nam je u tome pomogao“, umeša se šef policije. „Sprečio je da odu izvan
istorijskog centra grada.“
„Govorimo o području od petnaest kvadratnih kilometara, sa osamdeset pet hiljada
stanovnika.“
Vitali osmotri plan grada. „U redu… sada loše vesti.“
„Kreću se ispod zemlje i iznenada iskrsavaju i prave zasede našim ljudima. Mnogo
policajaca je ranjeno, a ima i nekoliko mrtvih.“
Znam, hteo je da im kaže inspektor. Imao je vrlo kratak susret, tet-a-tet, sa trojicom od
njih u odvodnim kanalima.
„Stalno ponavljam da smo mogli da izbegnemo ono što se večeras događa“, reče šef, sav
očajan. „Ona nas je upozorila, ali se nismo obazirali“, priznade.
Vitali sleže ramenima, kao da ga se ta stvar više ne tiče. „Crkva pomračenja samo je
čekala priliku da otvori put za pustošenje. Pošto je sledeće pomračenje Meseca nad Rimom
predviđeno za šest godina, iskoristili su priliku koju im je pružio nestanak struje.“
„U redu, ima naše izvinjenje“, prekide ga kvestor. „Međutim, sada nam morate reći kako
da zaustavimo sve to.“
Inspektor se za trenutak zamisli. „Čuo sam da u grad stiže vojska. Pa dobro, recite tim
vojnicima da svaki put kada budu sreli nekoga ko ima ugašen pogled, moraju da pucaju u visini
čoveka.“
„Vi ste ludi“, obrati mu se šef.
„Vi ne možete da shvatite, zar ne?“ Vitali živahno odmahnu glavom. „Zatvoreni ste u
ovom bunkeru, ali ja sam bio tamo napolju. I video sam. I čuo. Dodirnuo sam razaranje. Vi
tvrdite da je zaustavljeno. Ja, naprotiv, kažem da smo sada već izgubili kontrolu: zaraza je
nezaustavljiva.“
Šef policije lupi šakom o sto. „Ali verovatno postoji način!“
„Danas sam ih ubio četvoro“, priznade Vitali, bez straha od posledica. Prvi je bio onaj što
je hteo da mu otme novčanik. „Uveravam vas da ne postoji drugi način.“ Onda dodade:
„Alhemičar je bio dobar, udario je na njih na vreme.“
„I ne postoji neka vrsta protivotrova?“ upita šef nestrpljivo.
„I ako uspemo da ga pripremimo, onaj ko je uzeo crnu naforu mora biti dovoljno pri sebi
da ode u bolnicu i uzme lek protiv nje.“
„Onda, šta predlažete?“ upita kvestor.
„U najboljoj od svih pretpostavki, da se pouzdamo u vreme. U prošlosti su se efekti
zaraze stišavali kako su sati prolazili.“
„A u najgoroj?“
„Da počnemo ozbiljno da se molimo.“ Onda dodade: „Ovaj put je drugačije nego do sada.
Stekao sam utisak da je crna kuga uznapredovala: postoji nešto što podstiče žestinu te kopiladi,
mada ne bih znao da kažem šta.“ Pomisli na ono troje u tunelu, na način kako su skočili na
Sandru i onog Markusa, kada se ugasila svetlost baterijske lampe. „Trebalo je da uhvatim barem
jednog od njih, da ga ispitamo i saznamo da li se varam.“
Dvojica nadređenih zaćutaše i pogledaše se u oči. „Postoji još jedan problem“, saopšti šef
policije.
Vitali je sada već izgubio pojam o broju njihovih teškoća. „Proglas.“
Pre nego što je inspektor mogao da zatraži objašnjenje, kvestor uze reč: „Bez mobilnih
telefona, digitalnog radija i televizije, građani su ponovo otkrili neke ugodnosti iz prošlosti. Na
primer, pouzdali su se u tranzistorske aparate, da pokušaju da pronađu vesti o tome šta se
događa.“ Onda iz džepa sakoa uze mali digitalni magnetofon i stavi ga na sto. „Saznali smo za
njega zato što je signal AM pomešan sa kanalima za hitne veze.“
„O čemu pričate?“, upita inspektor.
„O jednoj radio-emisiji koja seje paniku i među našim ljudima.“
Kvestor uključi magnetofon. Usred mnogo pomešanih tonova, neki muški glas izgovori
sladunjavo:
„Pažnja. Ovo je prvo saopštenje novoformiranog poretka. Zauzeli smo Rim, Rim je naš.
Čuvari zakona i snage reda već su se svrstali na našu stranu. Vojnicima koji su morali da se
spreme da uđu u prestonicu kažemo: držite se podalje, ovaj grad pripada nama. Ako prekoračite
svete granice, nikada se više nećete vratiti vašim porodicama, nikada više nećete videti svoju
decu, žene, muževe ili verenike, a vaši roditelji će vas oplakivati... Pažnja, građani Rima: papa je
pobegao i katolici su bez vođe. Zidovi Vatikana su pali i Sikstinska kapela je zauzeta. Preobratite
se u Gospodara senki, izađite na ulice i ubijajte nevernike koji se usude da vam se suprotstave.
Ko se ne prilagodi, biće smatran neprijateljem Crkve pomračenja.“
 Kvestor isključi magnetofon.
Vitali se zagleda u lice dvojice nadređenih. „Zezate se sa mnom, zar ne?“
„Kamo sreće“, odgovori šef policije. „Da li neko stvarno veruje u ovo?“
„Godine 2006. u Bombaju u Indiji proneo se glas da je morska voda odjednom postala
slatka. Na hiljade njih dotrčalo je na obalu i počelo da pije, uvereni da je reč o čudu.“
„I, šta se desilo?“ upita inspektor koji nije shvatao kakve veze ima ta priča.
„Kolektivna psihoza“, objasni odmah šef policije. „Morska voda uopšte nije promenila
ukus, ali su ti ljudi bili sigurni u suprotno.“
„Halucinacija?“
„Zovite to kako hoćete. Činjenica je da postoji rizik da buntovne reči koje ste čuli
proizvedu analogni efekat, zato što dolaze posle niza teških dokaza za stanovništvo. Postoji želja
se da se izazove panika, a, shodno tome, i haos.“
Vitali je bio šokiran. „Vojnici neće doći?“
„Naravno da hoće, uskoro će trupe ući u grad“, potvrdi kvestor. „Ali generali LOGKOM-a
žele najpre da saznaju šta mogu da očekuju. U suštini, trebalo bi da to, uprkos svemu, bude
najveća vojna operacija na italijanskom tlu posle Drugog svetskog rata.“
„A šta mi da radimo za to vreme?“
„Samo nam vi preostajete, inspektore.“ Šef policije stavi mu ruku na zdravo rame.
„Morate da se vratite tamo napolje, otkrijete mesto odakle potiče emisija i prekinete je.“
„I stvarno mislite da će to biti dovoljno?“
„Moramo da pokažemo tim luđacima i svim ostalima da smo još u stanju da reagujemo,
inače, kada nam najzad stigne pomoć, pronaći će samo tela i ruševine.“
Gospodar senki Inspektor se zamisli, ćuteći. „U redu.“
„Daćemo vam ekipu od šest ljudi, da se krećete sigurno“, ohrabri ga šef policije. „Imaćete
na raspolaganju oružje i transportna sredstva da pronađete onaj kurac od radio-predajnika.“
„Ne, hvala“, odgovori Vitali. „Idem sam.“
 13

Vratiše se u sigurnu kuću motociklom.

Nije bilo moguće poneti kofer sa sobom, tako da su ga poverili noćnom portiru da im ga
pričuva. Napustili su hotel Evropa, držeći se jednostavnog zaključka da taj prtljag predstavlja
dokaz da je posle devet godina Tobija Fraj još u životu. Ali je ipak tu bilo nešto čudno. Zašto su
se u koferu nalazila samo mala odela? Po jedno za svaku godinu života deteta. Izgledalo je da je
kofer pripremljen sa namerom da se pošalje poruka.
Upravo ova poruka: Tobija Fraj je živ, dođite da ga potražite. Ko je bio primalac? I zašto?
Možda bi komesar Krespi mogao da im pomogne da dobiju odgovore. Stigoše u Ulicu
Stare vlade, s namerom da se suoče sa njim.
„Idi kod svog prijatelja“, reče Markus. „Pitaj ga da li nešto zna i ne dozvoli da te razneži.
Imam utisak da oni iz Crkve pomračenja iz nekog razloga još nisu ubili Tobiju, ali bi noćas
mogao biti pravi trenutak.“
„Ti ne ideš sa mnom?“, upita Sandra.
„Moram da obavim neki posao“, reče on kratko i pruži joj jedan od dva satelitska
telefona. „Ko prvi sazna nešto novo javlja se onom drugom.“
„U redu“, saglasi se ona.
Markus proveri nivo rezervoara honde. Bio je na rezervi. „Šta je to tako važno što moraš
da uradiš?“ bila je nestrpljiva da sazna Sandra, koja nije podnosila da ostane u senci.
„Moram da pronađem jednu knjigu“, odgovori ispovednik. Onda ubaci u brzinu i udalji
se.
Dok se pela u kuću, policajka se neprekidno pitala šta je Markus hteo da kaže tom
rečenicom. O kakvoj je knjizi govorio? Šta mu je bilo na pameti? Kada stiže do odmorišta na
stepeništu, pokuca na vrata zato što se Krespi zaključao unutra. Ne dobi odgovor. Pokuša
ponovo, ovaj put jače. Možda se uspavao, ali ona nije bila tako uverena u to. Izvuče revolver i
opali metak u bravu.
Vrata se širom otvoriše.
Uperi lampu. Unutra je sve delovalo mirno. Pored ugašene peći bila je prazna kutija
cigareta, zgužvana. „Krespi, jesi li tu?“, pozva, dok se kretala polako napred sa oružjem u ruci.
Proveri u kuhinji i kupatilu, ali komesara nije bilo. Međutim, jedna od soba bila je prazna. Sandra
ovaj put nije ni pokušala da kuca. Opali direktno u dovratak i gurnu vrata udarcem noge.
Obavi je sivi oblak. Poče da kašlje. Najfinija prašina upadala joj je u oči, pa joj oči
zasuziše, ali je ipak uspela da vidi komesarovo telo koje je ležalo na podu. Podiže kragnu
trenerke na usta i uđe.
Čovek je ležao potrbuške, stezao je u ruci ostatak sveće. Sandra ga okrenu. Bio je još živ.
Uze ga ispod oba pazuha i odvuče u hodnik. Tamna prašina ih je pratila kao neka
znatiželjna utvara, još je mogla da ih oboje uguši. Pepeo, reče ona u sebi. Kako je bilo moguće?
Prinese ruku Krespijevim ustima i nosu: disanje mu je bilo slabo. Morala je da mu oslobodi
disajne puteve. Ostavi ga tu i otrča u kuhinju da potraži vodu. Iz slavina je tekao samo mulj.
Onda poče da pretražuje po policama u špajzu u potrazi za nekom flašicom i seti se metoda koji
su koristili stari Rimljani da iznude priznanje od zarobljenika. Zatvarali su ih u neku prostoriju
čiji je pod bio posut pepelom i ostavljali ih tu sve dok ne progovore. Fina prašina bila je toliko
lagana da su je zatvorenici lako udisali, a se onda brzo smeštala u plućima, gde bi se ponovo
zgusnula, ne ostavljajući nadu za spas. U stvari, zarobljenici koji bi na kraju progovorili i bili
oslobođeni umirali su kroz samo nekoliko dana, zbog blokade alveola.
Mučenje, pomisli Sandra. I Krespiju, oguglalom pušaču, vratilo se milo za drago.
 Ali je postojao strah gori od svakog drugog. Ubica koji ubija jednog po jednog člana
Crkve pomračenja došao je tu i komesaru postavio zamku. Kako je to učinio?
Vrati se sa mineralnom vodom i nasu mu je u usta, ali je on ispljunu. Onda otvori oči i
ugleda je. Preko čađi koja mu je prekrivala lice potekla je jedna suza. Krespi podiže ruku i prstom
uprljanim pepelom napisa nešto na zidu pored sebe. Jednu reč.
Učena.

Sandra primeti da on želi da kaže još nešto, ali mu ne polazi za rukom. „Otkrili smo da je
Tobija Fraj još živ“, šapnu mu, misleći da želi da govori o tome.
Komesar potvrdno klimnu glavom.
„Znaš li gde je bio svih ovih godina?“
Ovaj glavom dade znak da ne zna.
„Šta onda?“
Krespi se napreže da nešto kaže, ali mu nije uspevalo da pusti glasa od sebe. Disanje mu
je postalo teško, nepodnošljivo. Ponovo podiže ruku prema zidu i ovaj put započe da crta neki
crtež.
Bilo je to neko neobično sunce, prilično detinjasto, ali se njegovi zraci nisu prostirali
izvan, nego u unutrašnjost kruga.
„Ne razumem“, reče policajka, sva očajna. „Šta je to?“
Ali Krespi skrenu pogled sa nje i upre oči ka nebu. Teško disanje pretvori se u ropac, a
malo zatim grudni koš prestade da se podiže. Sandra se zagleda u njega i to malo potraja. Onda
mu nežno zatvori očne kapke.
„Učena“ i posle toga krug sa zracima usmerenim unutra, reče za sebe. Ali nije imala
vremena da razmišlja o značenju poruke. Sigurna kuća više nije bila sigurna. Morala je da ode.
Odmah.
 14

Biblioteka Anđelika imala je sedište u bivšem avgustinskom manastiru, upravo na Trgu

Svetog Avgustina. Od 1600. godine fratri su se bavili sakupljanjem, popisivanjem i čuvanjem
oko dvesta hiljada dragocenih knjiga. Markus se sećao da je to bila prva evropska biblioteka
otvorena za javno razgledanje. Ono što ugleda kada dođe pred ulaz u zgradu, natera ga da
zastane.
Blato od poplave Tibra prodrlo je kroz predvorje do čitalačkog salona – čuvene
Vanvitelijanske vaze, nazvane po arhitekti koji je izvršio rekonstrukciju čitavog kompleksa u
XVIII veku. Knjige koje su se nalazile na nižim policama pretvorile su se u pravu kašu od sivog
papira. Na stotine tekstova neprocenjive istorijske i umetničke vrednosti nepovratno je
izgubljeno. Zidni ormarići bili su srušeni i tomovi knjiga plutali su u prljavštini ustajale vode.
Izuzetak je činila blindirana prostorija koja je sadržala najdragocenije inkunabule.
Ispovednik je znao napamet kombinaciju za otvaranje. Mnogo puta je dolazio tu da
pregleda knjige neizvesnog porekla, neke zabranjene vekovima. Nadao se samo da su
akumulatori koji održavaju sisteme bezbednosti još u funkciji, kako bi mu omogućili pristup.
Bili su u redu. Ude u malu salu u kojoj su inkunabule čuvane u savršenoj mikroklimi, ni
previše suvoj, ni previše vlažnoj. Obično su učenjaci koji su tražili da ih pregledaju nosili bele
rukavice, kako bi mogli da rukuju vrlo tankim stranicama, bogatim minijaturama, a da ne rizikuju
da ih nepovratno oštete. Ali Markus nije imao vremena. Dade se u potragu za tekstom koji mu je
tražio Kornelijus van Buren prilikom poslednjeg susreta.
Historia naturalis Plinija Starijeg.
Pronađe knjigu i umota je u krpu od belog lana. Kada je dao obećanje, sigurno nije imao
nameru da tom čudovištu preda takvo blago čovečanstva: dozvoliće mu da joj se divi kroz rešetke
ćelije, pa će je onda opet vratiti na svoje mesto. Ali su se u poslednjim satima stvari promenile.
Ako bi žrtvovanje jedne knjige poslužilo za spas Puma i, pre svega, života jednog dečaka, onda je
mogao i da ga prihvati.
Stavi pažljivo umotanu knjigu na rezervoar motora, između sebe i volana. Onda krenu.
Do tog trenutka u Vatikan je uvek ulazio Erijaginim automobilom, pa će sada sigurno teže izaći
na kraj sa žandarmerijom i švajcarskim gardistima koji čuvaju svaki prilaz i sprečavaju tuđince
da upadaju u područje malene države.
Ali Markus je ipak znao način.
Paseto di Borgo bio je prolaz do zidina oko Vatikana koji povezuje vatikanske zgrade sa
Tvrđavom Svetog anđela. U suštini, radilo se o nadvožnjaku koji je u prošlim vremenima
omogućavao papi da dođe do tvrđave u slučaju opasnosti. Ispovednik prede preko njega u
obrnutom smeru i malo zatim ponovo se nade u unutrašnjosti vrtova. Prođe kroz zapuštenu šumu
i pokuca na vrata zatvorenog manastira Hristovih udovica.
Otvori mu jedna od monahinja, koja ga, kao i uvek, ćuteći otprati do tajnovitog gosta
kuće. Nije ista kao prošli put, zapazi Markus. Uprkos dugačkoj odori i crnoj tkanini koja joj je
pokrivala lice, spazi da nosi cipele drugačije od monahinje koja ga je vodila tog popodneva. Ne
čizmice vezane sve do cevanica, nego crne papuče.
Kada se Markus sa svećom pojavio kod okvira rešetaka, Kornelijus je u mraku ležao
ispružen na svom ležaju.
„Ne brini, budan sam“, reče zatvorenik. „Što sam stariji, spavam sve manje, a dani mi
postaju nepodnošljivo dugi. Zato mi predstavlja zadovoljstvo kada dođeš i ponudiš mi malo
razonode.“
Markus provuče ruku kroz gvozdene rešetke i pruži mu inkunabulu. „Održao sam
obećanje.“
Van Buren ustade sa kreveta i, dok su mu oči blistale od čuđenja, priđe da uzme knjigu.
„Ostao sam bez daha.“ Vrati se na svoje mesto i stavi knjigu na krilo. Oslobodi je omota od belog
lana i zagleda se u nju, očaran. „Kakva veličanstvenost, kakvo čudo!“ Onda otvori koricu od
ručno šivene kože i poče da prelistava retke minijature, jedva ih dodirujući dlanom.
Markus je uspeo da nazre crteže i pozlaćene vezove koji su ukrašavali stranice, ali bio je
tu iz drugih razloga. „Tvoja sreća je već nagrada za mene, Kornelijuse“, reče ironično, „ali sam
spreman da podignem svoju nagradu.“
Van Buren podiže glavu sa knjige. „Ispričaj mi šta si novo saznao i pomoći ću ti.“
Ispovednik mu ukratko prepriča događaje iz poslednjih sati. Odluči da ništa ne izostavi:
oprez je mogao biti isuviše veliki luksuz, s obzirom na opasnost kojoj su izloženi Rim i Tobija
Fraj.
„Dakle, dečakje posle devet godina još živ“, najzad utvrdi Van Buren, kao da srce
serijskog ubice zaista može da ceni takvu vest.
„Ali osećam bojazan da mu preostaje malo vremena“, priznade Markus. „Bojim se da će
ga noćas ubiti.“
„Šta te navodi na tu pomisao?“
„Ne znam, ali mislim da Crkva pomračenja želi da osvešta ovaj dan razaranja žrtvom
jednog nevinog života.“
Kornelijus proceni stvar. „Sin jedne monahinje vrlo je moćan simbol“, saglasi se.
„Zbog toga moram da zaustavim Gospodara senki. Ali da bih stigao do njega, moram
najpre da pronađem Alhemičara.“
„Bilo bi neophodno upoznavanje sa dinamikom i ritualima Crkve pomračenja da bi se
shvatila uloga te osobe, zar nije tako?“
„Krespi, komesar koji je povezan sa tom sektom, pričao je o nekoj vrsti obreda putem
kojeg se obučavaju sledbenici. Rekao je da se članovi ne poznaju između sebe, zato što svi nose
crne tunike i svi su maskirani.“
Kornelijus stavi inkunabulu na krevet pored sebe. Onda poče da prolazi rukom preko
čekinjave brade. „Maske i alhemičar“, ponovi dok je razmišljao. „Nikolaj i Penka Šišman“, reče.
„Alhemičar su dve osobe?“, začudi se ispovednik.
„Sačekaj, molim te“, prekide ga Van Buren. „Još razmišljam, ali je to jedina priča koja mi
pada na pamet…“
„Ispričaj mi je.“
„U početku su Šišmani bili porodica bugarskih prinčeva koji su se doselili u Rim pre
nekoliko vekova, kako bi izbegli progon hrišćana koji su sprovodili Turci. Činili su deo papskog
dvora i ostali verni papi i posle 1870. godine, kada je ovaj lišen svoje svetovne moći. Međutim,
godine 1968. Pavle VI naredio je ukidanje papskog dvora, kao beskorisnog lažnog sjaja prošlosti.
Prinčevi Šišman, koji su svojim izgonom platili za svoju vernost Rimskoj crkvi, osetili su se
uvređenim i poniženim. Zajedno s ostalim plemićima nastavili su da čine deo takozvane Crne
aristokratije. Članovi te omanje družine plave krvi dali su sebi zadatak da obnove vekovne
tradicije, a samim tim i sopstvene privilegije.“
„Kakve veze ima sve to sa dvoje Šišmana koje si mi spomenuo?“
„Nikolaj se oženio Penkom protiv volje svoje porodice. Ona, koja je bila obična učiteljica,
uzela je drevno ime Šišmana… Penka je bila puna života, u Rimu su bile čuvene njene zabave
pod maskama koje su se održavale u jednoj od istorijskih palata u centru. Nasuprot njoj, Nikolaj
je bio ćutljiv tip, posvećen nauci. Prkosio je svojim roditeljima tako što je stekao diplomu iz
hernije.“
 Markusu odjednom sve postade jasno. „Penkine maske, a Alhemičar je hemičar.“
„Postoji i drugi deo priče sa kojim, naravno, moraš da se upoznaš, i potiče manje-više iz
sedamdesetih godina prošlog veka.“ Van Buren baci pogled na pod ćelije. „Kada je bila još vrlo
mlada, Penka Šišman se ozbiljno razbolela. Njen muž ju je vodio kod najvećih i najslavnijih
doktora da je izleče. Kada oni izjaviše da su nemoćni, Nikolaj uvrte sebi u glavu da sam leci
svoju bolesnu suprugu. Obišao je svet u potrazi za nekom čudesnom supstancom i isprobao na
sirotici niz preparata, od kojih su neki bili njegov izum. Nije hteo da se preda pred onim što je
bilo očigledno i što ga je dovodilo do ludila. Ali onda, jednog septembarskog dana, Penka je
umrla i rođaci rekoše Nikolaju da je Bog uzeo stvar u svoje ruke i pravedno postupio.“
„Šta se onda desilo?“
„Desilo se to da se Nikolaj odrekao vere. Nastavio je da u kući održava zabave pod
maskama, ali sa drugačijim ciljem: sada je od svojih gostiju zahtevao da obavljaju magijske
rituale, spiritističke sedeljke. Bila je to njegova opsesija: da stupi u kontakt sa pokojnom
suprugom, ženom koju je mnogo voleo.“
„Kakva može biti veza između ove priče i Crkve pomračenja?“, reče Markus.
Kornelijus ga pogleda. „Šta bi ti bio u stanju da uradiš zbog ljubavi?“, upita, na namerno
izazovan način.
Ispovednik, iznenađen pitanjem, ne odgovori.
„Da li bi bio spreman da prodaš dušu Gospodaru senki?“ Kornelijus poče da se smeje.
„Jadan je sveštenik koji živi u iskušenju.“
Markus bi najradije ušao u ćeliju i udario ga.
„Nemoj da se vređaš ako te malo peckam“, reče starac, pa se opet uozbilji. „Malopre si
rekao jednu rečenicu, ali ni sam nisi svestan značenja svojih reči… Kada si spomenuo susrete
pristalica Crkve pomračenja koje je opisao policijski komesar, otkrio si mi da učesnici nose
maske i crne odore. Je li tačno?“
„Da.“
„Ali razmisli: ipak postoji način da se prepozna neko ko je pokriven od glave naniže.“
Markus odjednom oseti da ga obuzima zaprepašćenje. Pojavi mu se slika Hristovih
udovica koje su ga svaki put pratile do zatvorenika. Naučio je da ih razlikuje po cipelama.
Zato spusti glavu na one koje je imao na nogama.
Kornelijus se obradova, pošto je učenik sam došao do zaključka. „Ne postoji rizik da
budu prepoznati ako svi nose iste cipele.“
Cipele od belog platna, pomisli ispovednik. Eto zašto je Krespi bio toliko uznemiren kad
je zapazio njegove. I biskup Gorda imao je par istih takvih. Postojalo je samo jedno objašnjenje.
„Istraga koje se uopšte ne sećam… Bio sam vrlo blizu da otkrijem istinu.“ Još jedan detalj
istrgnut iz mraka amnezije. „Eto zašto su te proklete cipele bile pored moje odeće kada sam se
probudio u Tulijanumu.“ Šta se dogodilo pre toga? Možda je već resio slučaj, ali je onda sve
zaboravio.
„Trebalo bi da naučiš bolje da kriješ svoj bes“, izjavi ovaj, videvši ga u tom stanju.
Ali Markus više nije imao volje da sluša lekcije starog sveštenika. „Ako je Nikolaj
Šišman Alhemičar, gde mogu da ga pronađem?“
Van Buren pomilova inkunabulu sa Historia naturalis. „Na mestu na kom se zatvorio od
dana kada mu je žena umrla.“
 15

Sandra je lutala bez cilja korzom Vitorija Emanuelea II. Oko njega pustoš i ruševine.
Smrad blata iz Tibra izazivao je mučninu.
Nije imala hrabrosti da upali lampu, zato što je onaj ko je ubio Krespija mogao da je uoči.
Pomisao na smrt nije je plašila koliko pomisao na dugo i nepodnošljivo mučenje. Pokuša da
pozove Markusa putem satelitskog telefona. Želela je da ga obavesti o onom što se dogodilo
komesaru, da mu kaže da je bila prinuđena da pobegne iz sigurne kuće. Ali nije uspevala da
uspostavi kontakt putem te proklete sprave. Gde se nalaziš? U kakvoj si to vražjoj rupi, ako ni
satelit ne može da dopre do tebe? Bojala se da su baterije aparata već na izdisaju, da će je sasvim
izdati.
Pokušaću kasnije, reče u sebi.
Morala je da se udalji sa ulice. Potraži sklonište u unutrašnjosti Crkve Santa Marija in
Valičela, poznatije kao Kjeza Nuova. Mesto za molitve bilo je pusto. Policajka prede preko
velike centralne lađe crkve, sve do oltara. Upali jednu od zavetnih sveća pored propovedaonice i,
držeći je u rukama, poče da se kreće između bočnih kapela. Bilo je neverovatno koliko se blaga
krije u svakom kutku Rima. U jednom mračnom uglu nalazile su se Rubensove slike, a plafon je
bio ukrašen freskama Pjetra da Kortone. Sandra zastade ispred table sa obaveštenjima za turiste.
Tako otkri da se na tom mestu krije i nešto zabrinjavajuće. Crkva se nalazila na krajnjoj ivici
onoga što je nekada bilo Kampo Marcio, tačno uz šupljinu iz koje su u dalekoj prošlosti izvirale
sumporaste pare, sigurno ostaci slabe vulkanske aktivnosti. Zato su stari Rimljani to područje
smatrali vratima pakla. Dok je čitala legendu, policajka oseti da je podilazi jeza. Odluči da
nastavi šetnju pod dobročudnim pogledima kipova svetaca i pokuša da se usredsredi na ono što
joj je otkrio Krespi pre nego što je umro. Na učenu.
Ona i Markus pitali su se zašto se u koferu iz hotela Evropa nalazi samo deset odela
Tobije Fraja, koja su odgovarala svakoj godini starosti od dana otmice, sve do uzrasta od
dvanaest godina. Odgovor je bio da je taj prtljag u stvari neka poruka. Crkva pomračenja želela je
da nekome poruči da je dečak još živ.
Kome?

Sigurno ne njegovoj majci. Matilda Fraj bila je siromašna. Imala je diplomu klasičnih
jezika i filologije, ali je preživljavala tako što je čistila tude stanove. Pored toga, bila je izložena
preziru. Tokom ovih devet godina podnosila je teret surove klevete: sumnje da je možda ona
kriva za dečakov nestanak. Bila je monahinja koja se odrekla svojih zaveta, a isto tako neudata
majka. Za vreme njihovog susreta neodređeno je pričala o tome da je zloupotrebljena.
„Sećam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam bila pri sebi. Otkrila sam da sam trudna
mesec dana kasnije. Možete li da zamislite taj šok? Tek sam napunila dvadeset dve godine, nisam
znala ništa o životu, niti kako se podiže dete. Sve do tada živela sam izvan sveta.“
Verovatno je u pitanju bilo seksualno nasilje, a žena je bila neodređena kada je u pitanju
ta tema zato što se stidela, uprkos tome što je ona sama bila žrtva. Bilo je to zbog strogog
katoličkog vaspitanja, ili zbog ispiranja mozga kom je bila izložena u manastiru, Sandra je bila
ubeđena u to.
Sve to je isključivalo da je Matilda predmet učene.
Nemajući elemente za rešenje prve enigme, policajka se fokusira na drugu. Na neobično
sunce koje je nacrtao Krespi, a čiji zraci su bili usmereni ka centru kruga. Pomisli za sebe da je
glupa. Nije to bilo sunce, nije imalo smisla, pošto je kult sekte bio usredsređen na pomračenje
Meseca. „Mesec sa zracima ka unutra“, reče sasvim tiho. Ta slika joj je bila začudo poznata. Gde
li ju je videla? Bila je sigurna da joj je rešenje nadohvat ruke. Znala je da ga zna. Zatvori oči,
polažući nadu u bogojavljenje, u viziju. Panoramski točak.
Ta slika joj se jasno pojavila u sećanju: luna-park. Krespi je hteo da crtežom označi neko
mesto, tačnije, zabavni park. Šta li se tamo događalo? Svakako mora otići tamo.
Nije mogla da pogreši. Najpoznatiji luna-park u Pumu bio je LunEur.

Izađe na put i pogleda oko sebe. Morala je da pronađe način da dođe do južnog dela
grada. Da pređe put od deset kilometara bez prevoznih sredstava. Normalno, bilo joj je potrebno
sat i četrdeset pet minuta da prede to rastojanje. I to ako bude mogla pola od tog vremena da trči.
Ali morala je da bude oprezna, kako zbog mraka, tako i zbog opasnosti sa kojima bi se mogla
suočiti usput.
Tako izračuna da će joj biti potrebno tri sata. Ali nije imala toliko vremena na
raspolaganju.
Opet uze satelitski telefon i pokuša da stupi u kontakt sa Markusom. Kada bi samo uspela
da ga obavesti, možda bi mogli da idu zajedno motociklom. Ništa od toga, ispovednik je i dalje
bio nedostupan.
Neki neobičan šum, sličan mahanju krila džinovskog jata ptica, primora je da podigne
pogled ka nebu. Približavao se i postajao sve jači. Ubrzo iznad njene glave preleteše helikopteri.
Kraj nevremena omogućavao im je da polete. Pretraživali su katastrofom pogođeno područje
moćnim halogenim reflektorima.
Zašto se ne spuste, da provere šta se događa? To je apsurdno, pomisli ona.
Međutim, letelice su joj pokazivale put. Krenu ka ulici duž Tibra i savlada područje
prekriveno blatom od poplave. Površina ulice kojom je gazila ponovo je bila čvrsta. Uoči neki
mali jeftini automobil sa otvorenim vratima nasred kolovoza. Pomisli da su ga tu u žurbi ostavili
pljačkaši iz straha od poplave. Sede na mesto vozača. Na njenu sreću, putnici su u žurbi ostavili
ključ ubačen u bravu volana. Pomoli se da motor radi, pa onda okrenu ključ.
Moraće da nastavi ugašenih farova, nije imala izbora.
Pređe preko Mosta Kavur i krenu prema Tvrđavi Svetog anđela. Prolazeći naspram ulaza
u Via Končilijacione, ugleda senku Bazilike Svetog Petra kako se ocrtava u noći. Malo zatim
skrenu desno i nađe se ispred ulaza u tunel Princ Amedeo. Naglo zakoči. Držeći ruke čvrsto na
volanu, sa upaljenim motorom, poče da posmatra ogromna crna usta ispred sebe.
Sandra pažljivo smesti revolver na krilo, zatim upali duga svetla, pritisnu gas do daske i
autić velikom brzinom krenu ka ulazu. U tunelu je bilo još automobila. Primeti da su raspoređeni
tako da usporavaju prolazak. Ovo je zamka, pomisli. Ali sada više nije mogla da se vrati.
Pokušavala je da drži pod kontrolom sve oko sebe. Povremeno se trzala, zato što je mislila da je
nešto zapazila. Bila je uverena da će svakog trenutka neko postaviti zasedu. Ali njeni neprijatelji
nisu bili stvarni, bili su sačinjeni od senke i postojali su samo u njenoj glavi. Kako sam samo
glupa, pomisli kada nazre izlaz. Malo kasnije opet se nađe na otvorenom.
Ugasi farove i pređe poduži deo Ulice Porta Kavaleđeri. Onda nastavi duž Ulice Grgura
VII i Ulice Njuton – sve bez prepreka. Koliko je puta običnim radnim danima bila blokirana
beskrajnim redovima po ovim ulicama? Bila je to uobičajena svakodnevica svakog Rimljanina.
Sandra je uvek pravila poređenje sa saobraćajem u Milanu, koji je manje haotičan i podnošljiviji.
Ali sada, dok je prolazila kroz rezidencijalne četvrti bez svetla, zažali za zagušenjima i bukom
sirena. Ko zna da li će taj život ikada biti kakav je bio pre.
Krenu nadvožnjakom Maljana i preseče Ulicu Kristifora Kolumba – dugačku asfaltnu
brazdu, potpuno praznu. Onda zaustavi autić stotinak metara od Ulice Tri fontane. Napravi okret
u suprotnom pravcu i parkira nasred ulice, tako da sebi olakša eventualno bekstvo. Odatle nastavi
peške.
***

Nakon samo nekoliko desetina metara, prepozna ga. Panoramski točak, simbol
luna-parka, bio je ugašena ženica – baš kao oči njenih neprijatelja.
Pope se uza zidine i preskoči na drugu stranu. Prizemlji se sa obe noge u nekoj leji. Oko
nje apsolutna pustoš. Krenu, ne znajući šta tačno traži. Krespi nije stigao da joj to kaže na vreme,
ali bila je ubeđena da će sama shvatiti.
Prođe kroz prostor na kom se nalazio veliki nasmejani slon, zatim pored kioska sa
kokicama i nađe se na glavnoj aveniji. Nestanak struje odneo je dečji smeh i veselje, kao i šarena
i treperava električna svetla. Streljana, aparat za pravljenje šećerne vune, prodavnica suvenira:
sve je bilo zatvoreno. Gusenica, tobogan smrti, karusel sa konjima, dečji autodrom, velika
ljubičasta hobotnica koja se okreće oko sebe, sve to je zaustavljeno. Ali delovalo je samo
prividno nepomično. Sandra je imala osećaj da će te atrakcije svakog trenutka oživeti. Ali bez
muzike i šarenih lampica, bile su samo mehanička čudovišta, sazdana od mraka.
Dođe do Kuće strave koja je sada delovala manje sumorno na tom groblju zabave.
Iznenadni šum – koraci? Postade oprezna. Cetvoronoške otpuza iza velike sove koja je bdela na
ulazu. Uradila je to u poslednjem trenutku, zato što se iza njenih leđa pojaviše dve osobe koje su
prolazile istim putem kojim je ona prošla. Sandra ne izvuče revolver, pokuša da bude što je
moguće mirnija, pa čak i zadrža dah. Prodefilovali su pored nje, na razdaljini manjoj od metra.
Nisu je primetili i produžili su dalje. Ona pusti da protekne nekoliko sekundi, pa onda skupi
hrabrost da se nagne iza velike noćne ptice. Kada je to uradila, ugleda scenu koja se odvijala u
podnožju džinovskog panoramskog točka.
Bio je to dugačak red koji su napravili spavači – tako ih je nazvala. Njih desetine i
desetine.
Delovalo je kao da čekaju da naprave krug na tamnom nebu. Niko nije govorio i nije bilo
radosti na njihovim licima. Poštovali su red, strpljivo. Ispred njih su bila tri-četiri muškarca i
nekoliko žena, koji su ih dočekivali sa peharom u rukama. Spavači su prilazili i otvarali usta.
Čekali su da im stave nešto na jezik. Onda su izlazili iz reda i udaljavali se.
Sandra odmah pomisli na hrišćanski obred pričešća. Crna nafora, pomisli.
„Gospodar senki vratio nam je znanje“, tvrdio je Krespi. „Ko okusi njegovo pričešće,
zauzvrat stiče dar saznanja.“
Sandra nije dopustila da na nju utiču reči starog komesara. Ali je pred tom nadrealnom
scenom bila prinuđena da se zapita da li je sve to ipak istina.
Zašto me je Krespi poslao ovde? Nije bilo nekog posebnog razloga, niti je znala šta
upravo stvarno gleda. Da je samo tu bio Markus, mogla bi da se zajedno sa njim suoči sa tim.
Ali sada je morala da ode odatle. Videla je dovoljno i moglo je postati opasno. Morala je
da pređe isti put, kako bi se vratila do kola. Brzo se pokrenu, ali kada stiže u blizinu kuće sa
ogledalima, spazi odraz nekoliko spavača koji su dolazili ka njoj. Promeni pravac kretanja pre
nego što su je primetili i pope se na jedno brdašce. Odatle je imala prilično dobar pogled na
istočni ulaz u park. Spavači su pristizali odatle.
Peške, u grupi, ili pojedinačno. Panoramski točak, kao neki tamni far, pokazivao im je
kojim pravcem da krenu.
Sandra se okrenu da nastavi dalje, ali se nađe pred jednim od njih.
Imao je najviše dvadeset pet godina, nosio je ljubičastu vojničku jaknu, a ispod nje samo
prljavu sivu majicu, tamne pantalone i kanađanke. Imao je dugačku i masnu kosu. I on je delovao
iznenađeno što je vidi. Nakon poduže tišine prinese ruku preponama. „Da se pojebemo?“ upita
gotovo ljubazno.
Pogled mu još nije prazan, ali može to brzo da postane, pomisli Sandra koja je već
zapazila promenu. Mogla je da se pretvara da su na istoj strani, ali će on primetiti njen strah – bila
je sigurna da poseduje tu sposobnost. Izvuče revolver iz trenerke i uperi ga u njega.
Tip se nasmeši. „Ako zapucaš, čuće te“, reče i pokaza glavom ka panoramskom točku.
„Da se pojebemo?“ ponovi i koraknu ka njoj.
Sandra ga šutnu i on pade. Onda se okrenu i više ne obrati pažnju na njega. Nije joj bilo
važno to što je uspela da ga odvrati od njegove namere, mislila je samo na to kako treba da trči
najbrže što može.
Srce joj je snažno lupalo i bila je zadihana. Trčala je vrlo brzo, ali bila je u panici. Previše
kiseonika predstavljalo je problem, angažovalo je svom snagom pluća i ubrzavalo otkucaje srca. I
povećavalo napor. Nikada neću uspeti da stignem do kola, pomisli. Ali nije mogla da menja
stvari, nije više imala kontrolu nad sopstvenim organizmom. Sada je njeno telo pripadalo strahu.
Začu korake iza sebe, kao topot koji je sve bliži. Okrenu se za trenutak, što je bilo
dovoljno da spazi obličje čoveka u ljubičastoj vojničkoj jakni kako juri za njom. Imao je dugu
crnu kosu koja je formirala neku vrstu grive oko mračnog lica.
Brz je, pomisli, ne plaši se.
Ugleda zid koji je preskočila kada je ušla unutra. To je značilo da je blizu cilja, ali je
istovremeno predstavljalo prepreku. Moraće da se uzvere, a gonilac će moći da je stigne i povuče
je nadole.
Mogu da se okrenem i pucam. Zatim ću imati vremena da stignem do kola, pre nego što
me ostali uoče. Bila je to dobra ideja. Uhvati dršku pištolja sa obe ruke, okrenu se oko sebe,
nanišani i opali.
Ali gonioca više nije bilo.
Pucanj odjeknu u tišini parka. Sranje, reče u sebi. I odmah nastavi da trči. Da li se sakrio?
Pokušava da je iznenadi? I pre svega, kada će stići ostali?
Kada je stigla do podnožja zida, osvrnu se okolo. Morala je opet da uvuče revolver u
trenerku. Hitrim pokretima uzvera se uza zid od opeke. Ali se nijedna ruka ne pojavi iz senke da
je zgrabi za nožni članak, niti oseti da je nešto vuče naniže. Uspela je da se popne i preskoči na
drugu stranu. Ulica je bila prazna, a na samo nekoliko desetina metara nalazio se auto koji ju je
čekao, spreman da je odnese odatle. Izdrži još samo malo, reče u sebi i nastavi da trči.
Najpre začu kretanje vazduha – kao da je proletela neka ptica. Zatim oseti udarac u desnu
stranu glave. Ne oseti nikakav bol, samo iznenadnu ošamućenost. Nije stigla da ispruži ruku da
ublaži pad i odmah oseti da joj se u kožu lica zarivaju kamenčići: bio je to bolni poljubac asfalta
na obrazu. Nije mogla da se pomeri, mnogo joj se vrtelo u glavi. Kamen koji ju je pogodio, veliki
kao pesnica, ležao je pored nje. Više nije imala revolver – ko zna gde je završio. Polako se
okrenu na leda i ugleda ga.
Stajao je na zidu u ljubičastoj vojničkoj jakni i sa podignutom rukom u znak pobede.
„To!“ uzviknu trijumfalno. Bio je srećan.
Sandra pokuša da se pridigne, ali pade na laktove. U dnu ulice pojavi se grupa osoba.
Ubrzo počeše lagano da joj se približavaju, znatiželjni.
Sandra pokuša da otpuzi unazad. Trebalo je odmah da pucam, reče u sebi. Zašto sam
morala da oklevam na onom jebenom brdu? Autić je bio samo nekoliko metara od nje, ali je
izgubila nadu da će stići do njega. Šteta, bila je tako blizu. Onaj gad na zidu se i dalje smejao, a
grupa je nastavljala da se približava. Sandra Vega shvati da joj nije preostalo mnogo vremena.
Dok se vukla po zemlji, ruka joj okrznu cev revolvera. Zgrabi ga; bio je težak, ali je ipak uspela
da ga podigne. Opali ka gadu, bez nade da će ga pogoditi. Ali ga jeste pogodila. Primeti kako
pada unazad, kao meta u streljani. Uostalom, nalazimo se u luna-parku, pomisli. Nasmejala bi se
zbog te šale, ali više nije bila sigurna da je to zabavno. Hitac ni najmanje nije uznemirio spavače.
Ne plaše se da umru, reče u sebi.
Poče da puca nasumce u njihovom pravcu. Hici odoše uprazno. Za trenutak je uspela da ih
rastera. Ali kada su shvatili da više nema metaka, ponovo se okupiše.
Želela bi da je Markus spase, kao što se dešavalo u ostalim slučajevima. On je uvek
krišom bdeo nad njom. Mada nije mogla da bude sasvim sigurna, Sandra se svih ovih godina
osećala zaštićenom.
Gde si sada?

Shvati da će ovog puta morati da se pobrine sama za sebe. Ali to neće morati da uradi
samo zbog njega. Morala je to da učini pre svega zbog njih dvoje zajedno.
Prestade da puzi unazad kao neki idiot i, oslanjajući se na ruke, nekako kleknu na kolena.
Udahnu, izdahnu. Primeti da se i grupa zaustavila. Znala je šta to znači: pripremali su se da
napadnu uljeza. Zaista, krenuše istovremeno. Ona se podiže, zatetura, ali zadrža ravnotežu.
Okrenu se prema kolima i nastavi da trči. Poče da pretura po džepu u potrazi za ključevima – iz
kojeg jebenog razloga je uopšte zaključavala automobil? Pronađe ključeve, pritisnu dugme za
automatsko otvaranje: migavci zatreptaše i pozdraviše je veselim zvukom. Po njoj poče da pada
kiša predmeta. Ako je samo jedan od njih pogodi, biće to kraj za nju. Ali u tom trenutku nije
imala vremena da ih izbegne. Trčala je. Trčala je, i to je bilo dovoljno.
Kada je stigla do automobila, širom otvori vrata i samo se baci u kabinu. Upali motor dok
je zatvarala vrata. Začu ih kako dolaze, okupljaju se i počinju da udaraju po staklu i krovu.
Opkolili su je. Videla je kako se njihova lica prislanjaju uz prozore – praznih očiju koje je traže.
Ubaci u brzinu i pritisnu gas. Začu kako njihove znojave ruke grebu po karoseriji dok automobil
ubrzava – bilo je to oštro grebanje. Još udaraca, još kamenja. Onda samo buka motora. Nije čak
ni pogledala u retrovizor.
Nosi se, Krespi, pomisli. Zato što je bilo potpuno besmisleno da dolazi ovde.
 16

5 sati i 3 minuta do svanuća

Dom Šišmanovih nalazio se u Ulici Gata.

Nedaleko odatle nalazile su se Ulica Korso i palata Dorija Pamfili. Na vrlo uskom
području istorijskog centra nalazilo se nekoliko najlepših i najtajanstvenijih palata rimskog
plemstva.
Ulica je dobila ime po mački od mermera, pronađenoj među ruševinama antičkog hrama
posvećenog Izidi i onda postavljenog na postolje iz XVI veka. O njoj su kružile dve legende.
Prva je govorila da mačka gleda u pravcu mesta na kom je skriveno blago, koje nije nikada
pronađeno. Druga je bila priča o detetu na ivici krova. Pričalo se da je mačka mijaukanjem
privukla pažnju majke i tako sprečila da mališan padne u bezdan.
Markus odmah pomisli na Tobiju Fraja. Ko zna da li je uspeo da izbegne da se strmoglavi
u ponor Crkve pomračenja.
Uvuče se u palatu tako što razvali rešetku starinskog skladišta za ugalj i nade se u
prostoru u kom su se nekada nalazile kuhinje. Pope se uskim spiralnim stepenicama. Na prvom
spratu bili su stanovi za poslugu, zato produži ka drugom, takozvanom plemićkom spratu. Nađe
se ispred vrata skrivenih u zidu oslikanom freskama, a koja je obično koristila posluga.
Kuća je bila mračna i tiha.
Markus je bio siguran da se Nikolaj Šišman – Alhemičar – krije tu negde. Osećao je
njegovo prisustvo kao neki loš predznak. Zbog toga, pre nego što poče da pretražuje, ispovednik
kleknu i zatvori oči. Nakon što se prekrstio, poče da se moli tihim glasom: „Bože, podari mi moć
da zapazim loše znake i da ih oteram sa ovog sveta. Učini da moj pogled bude neokaljan, sluh
neokrnjen, moji pokreti neiskvareni. Pre svega, učini da moj um bude čist u potrazi za istinom.
Daj mi snage da vidim, tako da ponizni sluga može da u tvoje ime izvrši svoju dužnost. I zaštiti
me od mračne pretnje greha… Amin.“ Markus onda otvori oči.
Kao i uvek, prvi osećaj bio je da se svet oko njega promenio. Prazan prostor poprimio je
drugačiju konzistenciju nečeg teže prohodnog. Bilo je to kao da se kreće kroz neku tečnost.
Vreme je počelo da se širi, da se usporava. Dodala mu se nova, dublja dimenzija.
Ispovednikov zadatak bio je da istraži taj ambis.
Odmah oseti miris tamjana i ugašenih sveća. Pode njegovim tragom, krenu po odajama
palate. Bili su to saloni koji su se nadovezivali jedan na drugi i činilo se da im nema kraja.
Starinski nameštaj, kineska svila i somot, gobleni i slike uokvirene raskošnim baroknim
ramovima. Markus je mogao da oseti uporan rad crva koji su proždirali unutrašnjost drveta i
skupocenih tapiserija. Uprkos spoljašnjem izgledu, sve je pretilo da se sruši svakog trenutka, kao
kulisa neke groteskne režije.
Dode do jedne velike sobe sa krevetom od baldahina. U jednom uglu sobe bila je
pripremljena hemijska laboratorija, preko koje je bio prebačen neprozirni plastični prekrivač.
Ispovednik ga podiže. Prepozna mikser, hromatograf, destilator. Pored precizne vage bila je čak
vigreova kolona. Levci, pipete i epruvete, mikroskop. Sve što je potrebno da se stvori iluzija
izlečenja, reče u sebi i pomisli na Nikolajev očajnički pokušaj da izleći svoju ženu Penku od
teške bolesti.
Na jednoj površini bila je bočica od providnog stakla roze boje. Delovala je kao miris za
žene, ali je na etiketi pisalo: „Fenetilin-hidrohlorid“. Markus je odmah vrati na mesto, zato što
primeti mala vrata na suprotnoj strani sobe.
 Ispovednik priđe, stavi ruku na zvekir i polako ga gurnu. Bila je to neka sobica. U njoj su
se nalazili krevet za jednu osobu i orman ofarban u belo. Zidovi su bili prekriveni azurnoplavim
tapetama. Na maloj klupi ispod prozora stajale su knjige i računaljka sa kuglicama. Bio je tu i
konjić za ljuljanje i drveni vozić sa točkićima. Na jednoj polici bili su poredani olovni vojnici, a
na drugoj izloženi metalni autići. Bio je tu plišani meda, i klovn na potezanje kanapom, koji, kada
se uključi, svira bubnjeve.
Pade mu na pamet Lutkareva zbirka. Ali bila je to soba sa igračkama sada već starijeg
deteta. Kornelijus mu nije pričao da je Šišman imao sina, ali verovatno su te stvari pripadale
Nikolajevom detinjstvu. Kada se okrenu da izađe, pogled mu pade na okvir vrata.
Eto nepravilnosti.
Bile su tu dve recke. Pored svake po jedna mera. Potpuno slične onima koje je zapazio u
kuhinji Matilde Fraj i koje su se zadržavale na datumu 22. maj od pre devet godina – kao tužno
svedočenje o navici koja je prekinuta nestankom njenog deteta. Ove koje je Markus sada imao
pred sobom počinjale su 23. maja i produžavale se do pre neki dan.
Ovde je, reče u sebi, misleći na Tobiju. Ovo je njegova soba.
Zamisli dečačića zarobljenog u prošlosti. Primoranog da živi zarobljen u ogromnoj kući,
zajedno sa čovekom poludelim od bola. Tužnog dečaka koji je kroz velike prozore gledao spoljni
svet koji s vremenom ide napred, ali kog niko spolja nije mogao da vidi.
Markus oseti ogromnu brigu za njega.
Nastavi da istražuje, uputivši se na treći sprat.

Ovog puta je za penjanje koristio glavne stepenice. Prva prostorija na koju je naišao bila
je predvorje tamnosivih zidova, pretvoreno u garderobu. U jednom od zidnih ormana bile su
uredno složene crne tunike. Malo dalje velika polica za cipele, koja je, međutim, bila prazna.
Ispovednik je sve registrovao u glavi, beležio svaki detalj. Zbog toga, kada prede preko
praga druge sobe, ostade skamenjen. Bio je potpuno nepripremljen za prizor koji se ukazao pred
njim. Scena koja je bila na granici nestvarnog bila je svesni košmar.
U mraku su se nalazile figure koje kao da su ga čekale.
Poredane u nekoliko redova, formirale su polukrug oko njega. Sa njihovih glava uzdizali
su se neobični oblici – jedni su imali čudna geometrijska tela, drugi su bili slični rogovima ili
perjanicama.
Figure su bile nepomične i zagledane u njega.
Markus se sledi, ali nastavi prema njima. Nisu to bile osobe, već ljudski trupovi. Svaki
nabijen na kolac koji je stajao na podlozi.
Krojačke lutke.
Na glavi su imale renesansne maske neverovatne izrade.
Ispovednik se kretao po tom sumornom balu pod maskama.
Maske su bile izrađene od presovane hartije, ali i od keramike ili od drveta, ukrašene
vezom i čipkama. Neke su bile obogaćene tirkiznoplavim i sitnim obojenim kamenčićima. Druge
su bile okićene paunovim perjem ili perjem egzotičnih ptica. Izduženi, kukasti ili sitni nosevi. Oči
krupne ili mačje, bez očnih jabučica. Na nekima su bile velike krune, na drugima velelepni šeširi.
Pošto je ostavio sobu sa maskama iza sebe, ispovednik najzad uđe u veliki salon za
zabave. Jedini nameštaj u toj prostoriji činila su tri kristalna lustera koja su se nadnosila nad
podijumom za igru.
Sa jednog od njih visilo je neko telo.
Markus priđe i primeti da je reč o čoveku starom oko sedamdeset godina, obešenom za
jednu nogu, sa glavom okrenutom nadole. Zbog kanapa koji mu je bio vezan oko desnog nožnog
članka okretao se oko sebe – završavao je jedan krug, a zatim menjao smer okretanja. Ispod njega
bio je čitav niz cipela od belog platna, mada je sam leš na sebi imao par crnih.
Markus ih prepozna. Bile su njegove.
Ispovedniku ne promače ironija ubistva. Evo gde su završile, reče u sebi. I evo zašto je
jutros u zoru pronašao one platnene pored svoje odeće u Tulijanumu.
Ipak je morao da konstatuje da je mučenje koje je pretrpeo Nikolaj Alhemičar gore nego
da je bio zatvoren u mraku u nekoj vrsti rezervoara za vodu, dok nag i vezan lisicama čeka smrt
zbog izgladnjivanja. Ono što je imao pred sobom sigurno je bila jednostavnija tortura, ali
najstrašnija koja se može zamisliti. Krv koja je samo zahvaljujući genijalnom biološkom
mehanizmu uspela da se penje uz telo varajući gravitaciju, nakon dva sata u tom položaju obilno
se sliva u mozak, izazivajući najpre neku čudnu euforiju, a kasnije i migrene i napade bola, sa
jakim probadanjem i zaslepljujućim bleskovima svetlosti. Posle četiri ili šest sati, zavisno od
otpornosti osuđenog, mišići nogu počinju da se kidaju i odvajaju od kostiju, zbog nemogućnosti
da tako dugo izdrže težinu tela u neprirodnom položaju. Patnja je tada neopisiva. Treća faza,
najužasnija, počinje nakon dvanaest sati, kada su unutrašnji organi primorani da napuste svoj
prirodni položaj i da se nagomilaju na dnu grudne šupljine, u nivou ramena. Počinju da guraju
jedni druge, kao očajna gomila koja traži put za izlazak kroz crevo. Međutim, smrt nastupa tek
kada srce, malaksalo od napora, odjednom eksplodira.
Markus je želeo da vrisne od besa. Pronašao je mesto na kom je bio zatvoren Tobija,
pronašao je i Alhemičara, ali dečaka nije bilo.
Odveo ga je ubica, ili je bio u rukama Gospodara senki, vrha Crkve pomračenja.
Ispovednik nije imao elemente za rešenje enigme. A šta ako je u pitanju bila ista osoba?
Ne, reče u sebi. Bilo je tu još nešto što nije mogao da shvati. Pošto nije bilo razloga da
ostane u mraku, upali baterijsku lampu i uperi je na Nikolaja Šišmana, zato što je želeo da sazna
makar kakvo mu je lice. Obešeni ga je gledao razrogačenih očiju, dok mu je jezik bio isplažen iz
otvorenih usta. Sve to delovalo je kao neka ružna grimasa. Na zidu iza leđa leša Markus zapazi
uramljene fotografije. Priđe im i poče da ih razgleda pomoću svetlosti.
Bile su snimljene u crnobeloj tehnici i prikazivale su balove pod maskama iz prošlosti.
Gosti u smokinzima i večernjim odelima nosili su renesansne maske, udahnjujući život prijatnoj
mešavini epoha i stilova. Plesali su u osvetljenoj balskoj dvorani. Markusu se učini da čuje eho
lakog i ritmičnog džeza koji svira orkestar. Neki gosti su pušili za stočićima, drugi su pili
šampanjac koji su služili livrejisani konobari. Mogla se zapaziti njihova razdraganost. Ispovednik
odmah pomisli na zabave Penke Šišman: sigurno je ona bila pokretač tih večeri.
Međutim, od jednog određenog trenutka pa nadalje, na fotografijama se atmosfera
promenila iz korena.
Razdraganost je nestala. Smokinzi i večernja odela zamenjeni su dugačkim crnim
tunikama. Izglancane cipele sa visokom potpeticom zamenjene su cipelama od belog platna.
Pogledi ispod maski postajali su prazni i bezizražajni. Penka je umrla, shvatio je to odmah.
Zabave su postale nešto drugo. Karneval se pretvorio u mračni ritual Crkve pomračenja.
„Sada je od svojih gostiju zahtevao da izvode magijske rituale, spiritističke sedeljke“,
rekao je Kornelijus u vezi sa Nikolajevom promenom nakon smrti njegove žene.
Ta je metamorfoza pred ispovednikovim očima bila očigledna. Bezazleni studentski
sastanci i gozbe pretvorili su se u izopačeni paganski kult. Orgijske scene začinjene tajanstvenim
simbolima. U nekima su bile prisutne životinje: jagnje, crni pas, gavran, mačka.
Dok je gledao fotografije poredane na zidu, Markus se zadrža na jednoj slici koja je
poticala od pre mnogo godina. U sredini kruga maskiranih ljudi nalazila se jedna naga devojka.
Njeno telo bilo je mlado i oblo. Lice joj nije bilo sakriveno, bilo je uočljivo.
 „Sećam se da sam bila na nekoj zabavi i da nisam bila pri sebi. Otkrila sam da sam trudna
mesec dana kasnije.“
Reči Matilde Fraj još su odjekivale u ispovednikovim ušima. Ali po izrazu lica na
fotografiji, žena nije ostavljala utisak da je izgubila kontrolu nad sobom, Naprotiv, dominirala je
scenom. Bila je izazovna i jasno je namigivala u pravcu objektiva.
„Moj Bože, spasi nas“, reče Markus u tišini balske dvorane, kada ugleda azurnoplavi krug
istetoviran na njenom stomaku.
Bivša monahinja bila je jedna od njih.
 17

Suđenje pred Duhovnim sudom nazvano je i „odeljenje tame“.

Naziv obreda poticao je od velikog pozlaćenog svećnjaka postavljenog u središtu dvorane
u kojoj se sastajao Sveti sud. Imao je dvanaest krakova, na kojima je paljeno dvanaest sveća.
Oko njega je dvanaest iskušenika formiralo polukrug. Oni su činili porotu.
Obično, da bi se obezbedila potpuna nepristrasnost suđenja, članovi sudskog veća koje je
moralo da se izjasni o culpa gravis nekog grešnika izvlačeni su nasumce među visokim crkvenim
dostojanstvenicima i običnim rimskim sveštenicima. Te noći bilo je teško pronaći ih sve, ali su na
kraju kancelari uspeli, i sada je sve bilo spremno za početak procesa.
Kardinal Erijaga završavao je sa oblačenjem mantije u sakristiji. Obukao je svečanu
odeću, nedostajao je samo purpurnocrveni plašt. Odugovlačio je, a da nije bio svestan toga.
Nakon što je pročitao o kakvom je grehu reč, što je bilo zapisano u beležnici, počeo je da se bori
sa sopstvenim sumnjama i nesigurnostima. Šta je bilo ispravno da uradi? Đavolji advokat je u
okviru suda igrao ulogu tužioca. Zato će Erijaga morati da insistira na tome da grešniku ne bude
ništa oprošteno. Ali ovaj put u igri nije bila sudbina samo jedne duše. Bilo je tu nešto mnogo više.
U pitanju su bili temelji same Crkve.
Znaci su se već pojavili. Proročanstvo Lava X ostvarilo se skoro pet stotina godina nakon
papine misteriozne smrti.
Ta pomisao ga preplaši, ali bilo je kasno, i više nije moglo da se odlaže. Navuče plašt.
„Duhovni sud večeras se završava“, promrmlja za sebe sasvim tihim glasom. Onda navuče
kapuljaču na glavu i uputi se ka dvorani.
Jedanaest članova porote uđoše jedan za drugim, ogrnuti crnim plastovima i pokrivenih
glava. Svaki put kada je jedan od njih prolazio pored svećnjaka, sa dva prsta gasio je po jedan
plamičak. Onda je zauzimao mesto u ispovedaonici koje mu je dodeljeno. Kako je predviđeno, na
kraju su ostale jedna upaljena sveća i jedno prazno mesto u ispovedaonici. U simbolici rituala,
gde je broj dvanaest odgovarao broju apostola, ta dva elementa predstavljala su Judu – izdajnika
koji nije prihvaćen na ovom skupu.
Đavolji advokat uze u ruke veliku sveću koja je predstavljala Hristovu svetlost i uđe u
salu, prolazeći ispod visokog mermernog luka. Ode da stavi voštanicu u sredinu pozlaćenog
svećnjaka, pa se onda obrati ispovednicima. Nije mogao da vidi lica porotnika, sakrivena u senci,
ali bio je svestan da ga posmatraju. „Braćo“, započe, „u ovim satima Rim i hrišćanstvo nalaze se
pod pretnjom ozbiljne opasnosti. Izvan ove dvorane, izvan zidova ove palate, desetine, možda
stotine života oduzeto je i isto toliko duša se još bori da preživi. Mi imamo veliku odgovornost
ove noći: da odlučimo da li da spasemo, ili ne, makar jedan.“ To naglasi podizanjem kažiprsta ka
nebu, u zanosu sjajnog govornika kakav je bio. „Ali od onog što utvrdimo zavisiće i bezbednost
mnogih drugih.“ Zatim sačeka da eho njegovih reči ispuni salu, kao kamenje na dnu bare. Onda
uze beležnicu i poče da čita: „U ovom trenutku, u Rimu je jedanaest sati uveče, 22. februara. Pre
dva sata najavljen je nestanak struje koji će započeti sutra u sedam i četrdeset, ali imam razloga
da smatram da neću ugledati izlazak sunca… Ja sam ispovednik u službi Duhovnog suda, lovac
na mrak. Mnogo godina služio sam Svetom sudu, bdeo nad zlom i grehom koji tajno opsedaju
svet. Sada obavljam završni čin svoje poslednje istrage. Ali sam ovog puta, da bih priveo kraju
svoj zadatak, prešao granicu svojih dužnosti i prekršio svoj zavet. Zbog toga, pre nego što
umrem, tražim da budem razrešen grehova koje navodim na ovim stranicama. Nažalost, nisam u
stanju da izbegnem ono što će se dogoditi sutra, kada mrak padne na Rim.“ Erijaga napravi
pauzu. „Jedina olakšavajuća okolnost u mom neuspehu jeste to što sam spasao život jednog
deteta…“
 18

„Matilda Fraj nas je prevarila.“

Sandra je još bila za volanom dok je pričala satelitskim telefonom sa Markusom. Linija je
bila veoma opterećena. „Ne razumem, šta nameravaš?“ bila je primorana da pita, pošto nije čula
prvi deo rečenice.
„Bila je to ona. Ubila je ostale… Biskupa, Lutkara i sada Alhemičara.“
Ispovednik je kružio po balskoj dvorani palate Šišmanovih, pokušavajući da sredi misli.
„Bacila me je u Tulijanum, zato što sam sve shvatio. Uprkos tome, uspeo sam da preživim, u
tome mi je pomogla i moja amnezija.“ Onda joj objasni sve o fotografiji i tetovaži na stomaku.
Sandra je bila šokirana. „Kažeš mi da je imala ulogu u nestanku sina, da se složila sa
tim?“ Pokuša da razmisli: imalo je smisla. „Krespi je ubijen mučenjem pepelom“, saopšti mu.
„Pitala sam se kako je ubica pronašao sigurnu kuću. Očigledno je: upravo smo mi odveli Matildu
do njega, verovatno nas je pratila nakon što smo je posetili u njenoj kući.“
„Ima još nešto“, dodade Markus. „Pronašao sam Tobijin zatvor. Držali su ga zatvorenog u
jednoj palati u centru tokom devet godina, ali su ga sada izgleda sklonili.“
„Zašto?“
„Ne mogu to da razumem, ali dečak je osnov nekog plana Crkve pomračenja još od dana
kada je rođen. Ipak ne verujem da je to samo zbog činjenice da je sin bivše monahinje, jer čemu
inače inscenirati nestanak pre devet godina i držati dečaka u životu sve do sada?“
„Učena“, reče Sandra. „Krespi je napisao tu reč na zidu pre nego što je umro.“
„Zaista“, saglasi se ispovednik. „Neko drugi zna da Tobija nije jednostavno nestao bez
traga, već da je otet. Svih ovih godina sledbenici Crkve pomračenja služili su se dečakom da bi
od toga imali koristi.“
„Otac“, reče odmah policajka. „Takva pretnja odnosi se samo na jednog roditelja.
Moramo da otkrijemo ko je otac dečaka.“
Markus je bio saglasan. „Postoji samo jedan način: moramo da pronađemo Matildu Fraj i
primoramo je da nam kaže njegovo ime. Gde si sada?“
Sandra mu ne ispriča ništa o luna-parku, niti o onom što je videla. Nije htela da se on
zabrine i onda bude beskoristan u pogledu istrage. „Mogu da budem u Eskvilinu za dvadeset
minuta.“
„U redu, vidimo se tamo“, reče i prekide vezu.

Markus skloni satelitski telefon. Video je dovoljno, mogao je da napusti zgradu. Kada se
nade na glavnom stepeništu, zadrža ga neki neobičan zvuk. Daleka i nerazumljiva tužbalica.
Dopirala je sa četvrtog sprata.
Ispovednik ugasi baterijsku lampu i poče da se penje, pitajući se šta li to može biti. Dođe
do vrha i primeti da je to samo staro potkrovlje. Drvena vrata ljuljala su se na šarkama. Sada je
zvuk bio jasniji, sličan radio-prenosu. Jasno se čuo glas koji je držao govor.
„Pažnja. Ovo je prvo saopštenje novoformiranog poretka. Zauzeli smo Rim, Rim je naš.

Čuvari zakona i snage reda već su se svrstali na našu stranu…“

Markus gurnu vrata i vide da je na potkrovlju natrpan stari nameštaj. Pod je bio prekriven
vodom i lišćem koje je naneo vetar. Stvarno, u dnu sobe bio je otvor, odakle se video beli vrh
ogromnog Oltara otadžbine, osvetljen neočekivano punim mesecom.
Ispovednik se uvuče najviše što je mogao u potkrovlje, da bi što bolje čuo tajanstveni
glas.
„… Vojnicima koji su morali da se pripreme da udu u prestonicu, kažemo: držite se što
dalje odavde, ovaj grad pripada nama. Ako prekoračite svete granice, nikada se nećete vratiti
vašim porodicama, nećete više videti vašu decu, žene, muževe ili verenike i vaši roditelji će vas
oplakivati…“

Kada je došao do kraja, otkri da je u poslednjoj sobi neka aparatura. Glas je dopirao sa
zvučnika.
„… Pažnja, narode Rima: papa je pobegao i katolici su bez vođe. Zidine Vatikana su pale
i Sikstinska kapela je osvojena…“

Markus priđe. Radilo se o radio-predajniku koji se napajao akumulatorom za automobile.

Debeli kabl pružao se do plafona i onda nestajao među drvenim gredama. Verovatno je bio
povezan sa antenom na krovu.
„… Priđite Gospodaru senki, izađite na ulice i ubijte nevernike koji se usude da vam se
suprotstave. Ko se ne prikloni, biće smatran neprijateljem Crkve pomračenja.“

Glas se naglo prekide. Ispovednik začu mehanički zvuk i ugleda pored predajnika stari
gramofon na koji je bila stavljena gramofonska ploča. Krak sa gramofonskom iglom je pomoću
starinskog tajmera bio povezan sa centrom nekog preciznog hronometra, koji je baždaren na
interval od petnaest minuta.
Seti se reči noćnog portira hotela Evropa kada je opisivao Sandri ono što je slušao putem
tranzistora. Neki ludi manijak pokušavao je da teroriše ljude nekom vrstom proglasa. Ko zna
koliko je njih, u brizi da uhvate vesti, presrelo tu poruku.
Ispovednik priđe kablovima koji su povezivali tu napravu sa akumulatorom za automobil,
istrgnu ih i tako prekide emitovanje. Ali ne stiže da na vreme ustane, jer mu se nešto tvrdo sruči
na potiljak. Odmah je izgubio svest.

Neobični beli Mesec pojavio se na nebu iznad Rima. Sandra je to iskoristila da parkira
automobil u bloku kuća nedaleko od adrese na kojoj je stanovala Matilda Fraj. Sa mesta na koje
se smestila mogla je da drži na oku ulaz u zgradicu i da čeka ispovednika. Nije ni bila sigurna da
je žena u kući, a bila je ubeđena da ni Markus ne očekuje da se ona tamo nalazi. U tom slučaju
moći će da pristupe premetačini.
Tobijina majka imala je plan i verovatno je poslednje sate, a i prethodne dane, iskoristila
da ga ostvari. Niz svirepih ubistava.
Otkriće da je tajanstveni ubica član sekte potreslo je kako Sandru, tako i Markusa. Koji je
cilj ubijanje drugih sledbenika? Da li je Matilda Fraj zagonetni Gospodar senki, ili sluša naloge
nekog drugog?
Pogleda na sat na komandnoj tabli automobila. Ispovednik je kasnio, ali nije želela da
deluje sama. Imala je revolver, ali bez metaka, a osim toga, Matilda je pokazala da je prilično
lukava. Na surov način ubila je mnogo ljudi i uspela da savlada čak i Markusa, bacivši ga u
Tulijanum. Ne, bilo je isuviše opasno, bolje da sačeka.
Proteklo je još nekoliko minuta, a onda zapazi kretanje na pustoj ulici. Neko je izašao iz
zgrade koju je nadzirala. Ne može biti ona, reče u sebi. Figura kroči na trotoar i nastavi u pravcu
automobila. Policajka skliznu i spusti se na sedište, nadajući se da neće biti primećena. Kada
senka prođe pored prozorčeta, prepozna je.
Bila je to Matilda Fraj. Nosila je neki manji kofer.
 Nemoguće je napustiti grad, seti se. Kuda se onda zaputila? Sačeka da zamakne iza ugla,
pa izađe iz kola i poče da je prati. Kada se promoli iza zgrade, vide je jasnije. Uprkos prtljagu,
kretala se odlučnim korakom, uvijena u crni ogrtač koji joj je dopirao do članaka.
Na nogama je imala cipele od belog platna.
Gotovo zajedno prođoše kroz četvrt Eskvilino. Sandra je koristila mesečevu svetlost da
drži odstojanje i ne gubi je iz vida. Stigoše do dna Ulice Karla Feliksa. Ulica se završavala tik uz
deo aurelijanskog zida u koji je bila ugrađena drevna razrušena kula.
Matilda uđe kroz neka vratašca i nestade joj sa vidika.
Sandra uze satelitski telefon i pokuša da stupi u kontakt sa Markusom, da ga obavesti o
promeni plana. Nadala se da će stići na vreme. Međutim, sa druge strane linije zvonilo je
uprazno. Dođavola, gde si? Postojao je rizik da građevina ima još neki izlaz i u tom slučaju bi
konačno izgubila Matildu. Za trenutak se zamisli, pa odluči da krene sama. Pređe preko kolovoza
i uvuče se u kulu.
Zahvaljujući mesečevoj svetlosti koja je curila kroz pukotine na zidinama, primeti da je
unutrašnjost prostranija nego što se moglo zamisliti spolja. Po nekim ostacima oslikanim po
zidovima shvati da je reč o antičkoj bogomolji, verovatno obesveštenoj. Plafon je bio visok i
trošan. Nekoliko ptica koje su pronašle sklonište u građevini delovale su kao da im prisustvo ljudi
ne prija. Mahale su krilima u polutami, negde iznad njene glave. Gde je bila Matilda? Ugleda u
dnu odaje drvene stepenice. Priđe im i osloni se na ogradu, da isprobakoliko su stabilne. Ljuljale
su se. Ali bila je uverena da se žena popela njima. Sandra ipak izvuče prazan pištolj, zato što je
mogao da joj posluži barem kao pretnja. Stupi na prvi stepenik i poče da se penje.
Kada se popela do vrha stepenica, ugleda je u dnu sobice, dok joj je kofer stajao ispod
nogu. Matilda Fraj bila je leđima okrenuta stepenicama i gledala je napolje kroz prozor. Stajala je
nepomično, zagledana u mali Mesec koji je bdeo nad Rimom. Uvijena u ogrtač, delovala je kao
velika crna ptica. „Nekada je ovo mesto bilo crkva“, reče mirno. „Bila je posvećena Svetoj
Margariti iz Antiohije, zaštitnici porodilja.“
„Dozvolila si da ti uzmu sina“, reče Sandra u znak odgovora. „Kakva si ti to majka?“
Ali ta optužba nije je uznemirila. „Ovo je bila soba isposnika, čoveka koji se odrekao
svega da bi živeo u milosti Gospodara.“ Matilda se okrenu i zagleda u nju. „Stvarno je potrebno
da čovek bude mnogo jak da bi se odrekao onoga što voli najviše na svetu.“
Sandra odmahnu glavom. „Ne osećaš sramotu ili kajanje?“
„Nikada se nisam pokorila vašem sudu. Uvek sam ostala tamo gde sam bila. Trebalo je
samo da dođete da me potražite… Ali niko to nije učinio.
„A zašto onda sada pokušavaš da pobegneš?“ upita Sandra, pokazujući na kofer.
Matilda se osmehnu. „Gospodar me je upozorio, rekao mi je da budem oprezna. Odmah
sam primetila da me pratiš.“
„Gde je Tobija?“
„Ne znam“, odgovori, i delovala je iskreno.
„Hoćeš da mi kažeš da za sve ovo vreme nikada nisi poželela da ga vidiš?“
„Šališ se, zar ne? Zamišljam ga svakog dana, pričam sa njim i još mu objašnjavam stvari.
Ali mi Tobija nikada ne odgovara… Izuzev jutros“, dodade uz osmeh. „Kada je minut pre nego
što je došlo do nestanka struje stigao telefonski poziv, shvatila sam da je to signal i da je posle
godina čekanja došao trenutak da delujem. Patnje će konačno biti nagrađene.“
Sandra nije osećala sažaljenje za nju. „Ko je Tobijin otac?“
„Jednom sam ti već odgovorila na to pitanje.“
„Lagala si.“
„Ako i postoji, ne mogu da ti to kažem. Previše je značajan.“
 „Šta misliš da ćeš dobiti od svega ovoga?“
„Verujem u Gospodara senki i u njegovog proroka, Učitelja. On me je spasao. Ja sam,
jednostavno, dužnik.“ Onda se žena oslobodi ogrtača.
„Stani“, naredi joj policajka revolverom, zato što se plašila da ova ispod njega krije
oružje.
Matilda samo ispruži ruku ka njoj. „Ovo ti je poslednja prilika da se sjediniš sa nama.“
Pružala joj je crnu naforu.
Sandra ne odgovori.
„Kako hoćeš.“ Matilda Fraj otvori usta i proguta je. „Moj put se završava ovde.“ Zatim
sleže ramenima i ogrtač joj pade na noge. Onda se okrenu prema prozoru i raširenih ruku baci se
u ponor. Sandra nije mrdnula prstom da pokuša da je spreči. Ostala je na svom mestu. Nije imala
nikakvog interesa da spašava takvo ljudsko biće. A Matilda ne bi nikada progovorila. Žena koja
je spremna da uradi ono što je ona uradila, da izdrži ono što je ona izdržala, ne bi popustila baš na
kraju.
Priđe ogradi i ugleda je dole, razbijenu na kaldrmi. Prestade da se interesuje za ženu i
posveti se koferu koji je Matilda imala sa sobom, nadajući se da će naići na neki trag. Otvori ga i
otkri da su u njemu muška odela. Bili su tu brijač i putni neseser.
Privuče joj pažnju poznati zvuk. Satelitski telefon zvonio je u njenom džepu. Uze ga.
„Markuse“, reče.
Sa druge strane odgovori joj samo tišina. Ali bilo je tu nekoga, mogla je da mu čuje
disanje.
„Ko si ti?“, upita onda smireno.
„Zdravo, Vega.“ Bio je to glas jednog mrtvaca. Vitalijev glas.
 19

„Kurvin sine.“
Vitali poče da se smeje, toliko da mu telefon umalo nije iskliznuo iz ruke. Morao je da
prizna: ova policajka mu se sviđala. „Šta mu se dogodilo ? Šta si mu učinio?“
„Smiri se, Vega, u pitanju je samo susret dvojice džentlmena“, reče i šutnu Markusa, dok
je ovaj sedeo na zemlji, sa rukama podignutim iznad glave i pod pretnjom pištoljem.
„Je li uhapšen?“ Ne znajući šta da uradi, pitala je prvo što joj je palo na pamet.
Inspektor se slatko zabavljao. „Razmisli, Sandra – mogu da te zovem Sandra, zar ne?“
„Da“, uhvati sebe kako to izgovara, a da ni sama ne zna zašto.
„Dakle, kao što rekoh: razmisli, Sandra. Svet kakav smo poznavali više ne postoji. Ili je
barem uzeo popriličnu pauzu da malo razmisli o svemu. Zato ne važe pravila od ranije: ne postoje
građanska prava, ni sudovi, čak ni čuvari zakona. Nalazimo se u ratu i svi smo neprijatelji.
Dolaze u obzir samo privremeni savezi.“
Sandra više nije mogla da podnese sarkazam ovog kopileta. „Šta hoćeš?“
„Da dođeš ovde i ispričaš mi šta se događa, pošto je tvoj prijatelj Markus izgleda nem.“
Zadade mu još jedan udarac nogom, ovaj put u leda.
„Kako znaš njegovo ime?“
„Oh, što se toga tiče, znam mnogo toga o njemu.“ Vitali izvuče iz džepa listić na kom su
bili zapisani elementi istrage, a koji je pronašao u Sandrinoj torbi. „Na primer, znam da je imao
privremenu amneziju. Pokušao sam da mu povratim sećanje, zato što kažu da udarac u glavu
ponekad čini čuda, ali nije upalilo.“
Markus je i dalje krvario na potiljku. Vitali ga je šutiranjem naterao da povrati svest.
Sada, sav u bolovima i pod pretnjom oružjem, ispovednik je odlučio da je bolje da sačeka pre
nego što se usudi da reaguje. Hteo je da vidi kako se stvari odvijaju.
„Tvoj prijatelj ne želi da razgovara sa mnom“, požali se posprdno inspektor. „Možeš li da
zamisliš! A ja sam, u krajnjoj liniji, jedan pravi veseljak.“
„Ako dođem kod tebe, ko mi kaže da nas nećeš oboje ubiti?“
„Nepoverenje je luksuz koji ne možeš sebi da dozvoliš, Vega. Ako ne dođeš, on umire.
Ako dođeš, možda ću vas pustiti da odete oboje. Slobodno odluči kako ti odgovara.“
„Ne dolazim“, reče ona bez razmišljanja.
Vitali se opet nasmeja. „Mislio sam da između vas dvoje postoji nešto. Ali zna se: žene su
nepouzdane.“
Markus nije želeo da Sandra dolazi kod njih.
Bio je siguran da Vitali neće oklevati da ih oboje eliminiše. Radije bi žrtvovao samog
sebe, tako što bi izveo iznenadni napad i pokušao da razoruža inspektora.
„Nisam spremna da igram tvoje igrice. Već si me jednom zajebao, znam kako to
funkcioniše.“
„Ne znaš ti jebeno ništa, Vega.“ Vitalijev glas zvučao je kao da je od kamena. „Pročitao
sam tvoje zabeleške, ali ti i tvoj mali prijatelj niste ni blizu istine.“ Zatim opali.
Iz satelitskog telefona odjeknu hitac i potrese Sandru.
„Palata Šišman, Ulica Gata, četvrti sprat“, reče inspektor. „Vrata su otvorena“, i prekide
vezu.
***

Sandra Vega nije znala šta da radi. Odluči da ode iz kule bogomolje. U tom trenutku nije
imala vremena da misli na kofer sa muškim odelima koji je Matilda Fraj imala sa sobom. Morala
je da smisli kako da oslobodi Markusa.
Dok je hodala ulicom, razradi u glavi plan akcije. Vitali je bio u pravu kada je tvrdio da su
se pravila igre promenila. U toj burnoj noći svi su izgubili ponešto. Ali ako se na kraju
programiranog nestanka struje povrati mir, onda će početi lov na odgovorne.
Inspektor je rekao da ona i Markus nisu ni blizu istine. Možda je bilo tako. Možda su
izgubili nit istrage i nikada neće uspeti na vreme da pronađu Tobiju Fraja i Gospodara senki, niti
đa potpuno poraze Crkvu pomračenja. Ali su zaustavili ubicu sledbenika. Poslužilo bi to kao
odlična stvar u zamenu za Markusovo oslobađanje. Šteta što je Matilda Fraj izvršila samoubistvo.
Ipak, imala je još nekoliko prednosti koje može da iskoristi u odnosu na Vitalija. Neko će
morati o tome da povede računa. A znala je i ko. Ideju joj je dao jadni Krespi. Učena, pomisli.
Kada stiže u blizinu ulaza u Mravinjak, nađe se ispred prepreke u vidu naoružanih ljudi.
Podiže ruke i položi na asfalt revolver. „Ja sam agent Sandra Vega iz Odseka pasoša“, povika.
Neko upali jak reflektor, uperi ga u njenom pravcu i zaslepi je. Zatim začu neki zvonki
zvuk nekoliko metara od sebe.
„Stavi ih“, reče neko odlučnim glasom.
Sandra pokupi lisice sa zemlje. Navuče ih na ručne zglobove i pokaza u pravcu reflektora.
Dva naoružana čoveka dođoše do nje sa puškama nagotovs i odvedoše je iza prepreke. Nađe se
ispred nekog narednika koji je odmah prepozna. „Šta ti radiš ovde?“
„Hoću da razgovaram sa šefom“, reče samo.
„Ne verujem da je to moguće. Ako hoćeš, možeš da odabereš uniformu i pridružiš nam
se.“
„Recite mu da imam poruku za njega od inspektora Vitalija.“
Deset minuta kasnije skidoše joj lisice i uvedoše je u kancelariju šefa policije. Sa njim je
bio i kvestor Alberti.
„Sedite, agente“, ponudi je De Đorđi. „Vi znate gde se nalazi inspektor Vitali? Da li mu je
slučajno potrebna pomoć?“
„Snalazi se on sam odlično, hvala“, odgovori Sandra.
„Onda, koja je ta vaša poruka?“, podseti je kvestor.
„Videla sam helikoptere“, reče ona. „Uskoro će biti ovde, zar ne? Čim izađe sunce, stići
će svi odreda.“
„Da, to je plan“, priznade Alberti.
„Zato vam preostaje malo vremena da spasete dupeta.“
Zbog tog izraza njeni nadređeni zanemeše. „Šta pokušavate da postignete?“, reče šef
policije.
„Mogu da dokažem da je Vitali znao za opasnost koja se krije zbog nestanka struje i nije
učinio ništa.“
„A šta to još znate?“, upita kvestor znatiželjno.
„Da je inspektor znao za postojanje Crkve pomračenja i crne nafore znatno pre snimka u
mobilnom telefonu koji ste mi jutros pokazali. A ako je to znao…“
„To je teška insinuacija“, reče šef. „Jeste li svesni toga, agente Vega?“
„Da, gospodine.“ Rizikovala je da završi sa optužbom za izdaju, ali nije imala drugog
izbora. „Ovo nije moja pretnja. To je samo ponuda… Inspektor me je prevario, a zatim i
iskoristio, i taj čovek mora da plati.“
„Objasnite mi.“ De Đorđi prekrsti ruke i naže se nad pisaći sto. „Vi nam predlažete da
pretresemo sva sranja vezana za Vitalija. I nudite da potvrdite tu tezu. Ali sa kojim argumentima,
i šta želite zauzvrat?“
„Želim da ga pozovete.“
 „Zašto?“, upita kvestor.
„To ne mogu da vam kažem.“
„Šta ako je u nekoj nevolji?“, upita ironično Alberti. Zatim se obrati šefu policije: „Nije
baš jednostavan tip, taj naš Vitali. Nikome se ne sviđa.“
Sandra nije mogla da razume razloge tog sarkazma. Ponovo napade: „Znam za tajnu
jedinicu koja se bavi tajanstvenim zločinima – a ne statistikom!“
Šef policije pogleda je zapanjeno. „Tajna jedinica? Tajanstveni zločini?“
„Uzalud se pretvarate da ne znate. Vitali se godinama bavi slučajevima koji se sistematski
prećutkuju medijima, da ne bi doveli u nepriliku vas i vaše nadređene.“
„A ko vam je to ispričao?“ upita kvestor, smešeći se.
„Komesar Krespi.“ Pošto je bio mrtav, mogla je da spomene njegovo ime.
„Pa da, zafrkavao se sa vama.“ Šef policije joj se zagleda u oči. „Jedinica o kojoj govorite
ne postoji, agente Vega.“
„Oh, ali će postojati u trenutku kada vam neko naredi da sklonite četvrti nivo tajnosti sa
spisa koji se tiču baš Vitalijevih slučajeva.“ Sandra je bila odlučna da uzvrati na isti podrugljiv
način. „Mnogo ljudi će se zapitati zašto se taj inspektor neprekidno premešta iz jedne službe u
drugu. Videla sam njegov status u službi: bavio se policijskim časopisom, auto-parkom, čak i
javnom dekoracijom…“
„To je tačno“, potvrdi najzad šef. „Slučajevi inspektora Vitalija su posebno čuvani.
Takođe je tačno da mu neprekidno menjamo zvanje.“
Sandra je bila zadovoljna; pogodila je na pravo mesto.
„Ali to je mera bezbednosti neophodna da se zaštiti on, a ne njegove istrage“, nastavi De
Đorđi.
Sandra sada nije shvatala. „Da se zaštiti od čega? Ne razumem.“
„Agente Vega, kao što sam vam rekao, ne postoje slučajevi čiji su predmet tajanstveni
zločini.“ Zatim dodade: „Inspektor Vitali je iz Odseka za borbu protiv narkomanije.“
 20

Sandra je pretpostavljala da će je šef policije odmah uhapsiti. Naprotiv, De Đorđi je želeo

da ona nešto vidi svojim očima i, ostavljajući kvestora u kancelariji, lično je otprati u najskrovitiji
deo Mravinjaka. Ćelije najvišeg stepena sigurnosti.
Onaj ko je projektovao bunker mislio je i na prijem izuzetnih zatvorenika. „Ovim su
putem prošli mafijaški bosovi, teroristi, serijske ubice. Kada je postojala potreba da budu
pomereni sa mesta lišenja slobode i sprovedeni u Rim radi ispitivanja u tajnosti, smeštali smo ih
ovde.“
Sandra nije mogla da shvati smisao posete u koju je vodio šef policije. Stigoše ispred
gvozdene kapije i šef dade znak stražaru da ih pusti da uđu. Prođoše kroz dugačak hodnik, duž
kojeg se pružao niz ćelija.
Sve prazne, izuzev jedne.
Kada dođoše do rešetaka, šef policije ispruži ruku, da Sandra pogleda. „Zaustavili su ga
pre nekoliko sati u jednoj poprečnoj ulici koja seče Ulicu Veneto. Dao sam nalog da ga dovedu
ovde.“
Delovalo je da ima dvadeset pet-dvadeset šest godina. Imao je izrazito bele obrve, ali je
ošišao glavu na nularicu. Na vratu je imao istetoviran parobrod. Nosio je belu majicu i farmerke.
Stražari su mu odneli cipele, tako da je stajao bos na betonu.
Spavač je stajao uspravno, na mršavim nogama, nasred sićušne prostorije. Gledao je
ispred sebe praznim pogledom. Nije se pokretao, ali mu je ravnoteža bila blago poremećena, kao
da se ljuljao pod uticajem nevidljivog povetarca.
,Je li u stanju da nas čuje?“, upita Sandra, pomalo naivno. „I da priča, ako je do toga“,
uzvrati De Đorđi. „Crna nafora“, reče policajka, pomišljajući na scenu koju je videla u
luna-parku.
Šef policije potvrdno klimnu glavom. „Agente Vega, šta vi znate o kaptagonu?“
Sada se Sandra okrenu ka njemu. „Kaptagon?“, ponovi.
„Fenetilin, poznatiji pod imenom Božja droga.“ Sačeka da ona registruje informaciju, pa
onda nastavi: „Sintetički ju je proizvela jedna nemačka firma 1961. godine. Dvadeset pet godina
korišćena je za lečenje bolesti spavanja i depresije. Davali su je i neizlečivim bolesnicima, kako
bi im smanjili bolove. Kasnije je fenetilin zabranjen u mnogim zemljama, među kojima je i
Italija, zbog sporednih dejstava. Među najčešćima su hipnotički trans i halucinacije, ali se pre
svega pokazao kao vrlo moćno razdražujuće sredstvo koje podstiče agresivnost.“
Sandra se još jednom priseti grupe koja ju je napala izvan luna-parka. Dok je na njih
ispaljivala sve metke koje je imala u revolveru, delovalo je da se ne plaše da umru. „Onda je ovde
reč o sledećem: Vitalijev slučaj odnosi se na trgovinu drogom.“
„Godine 2011. jedna laboratorija u Bugarskoj nastavila je proizvodnju u tajnosti. Od tada
je fenetilin opet dostupan na tržištu i okuplja sve više ljubitelja, zato što košta manje od
amfetamina i ima produženo dejstvo. Pre otprilike deset dana neki naši obaveštajci, koji su u
kontaktu sa bandama koje kontrolišu tržište sintetičke droge u prestonici, signalizirali su nam
neuobičajen porast ponude kaptagona.“
„Koliko neuobičajen?“
„Toliko da je došlo do cvetanja biznisa“, reče De Đorđi. „Nekoje uneo u opticaj ogromne
količine te supstance u najčistijem obliku. Kada je saznao za tu vest, Vitali nas je odmah
upozorio, zato što je postojao rizik da izgubimo kontrolu nad situacijom. Zaista postoje slučajevi
iz prošlosti u kojima je rašireno korišćenje kaptagona izazvalo probleme sa javnim redom.
Uzimaju ga demonstranti pod nazivom crni blok i anarhisti u svojim munjevitim akcijama kada
žele da nahuškaju na neku pobunu. Upravo oni su ga prozvali zaraza.“
„Znači da je Vitali slučajno naleteo na Crkvu pomračenja.“
„Tačno“ potvrdi šef. „Vodio je istragu o tajanstvenoj osobi zvanoj Alhemičar, bugarskom
hemičaru čiji pravi identitet inspektor još pokušava da otkrije.“
Šišman, pomisli odmah Sandra. Vitali joj je satelitskim telefonom pomenuo to ime kada
joj je ukazao na palatu u Ulici Gata, gde je morala da ode ako misli da spase Markusa.
„Kada smo sinoć videli snimak u telefonu ostavljenom u taksiju, shvatili smo da je
kaptagon postao problem. Verovatno je jadni preprodavač umro tako što je progutao živu sodu.
Na taj način je neka kriminalna organizacija stavila na znanje bugarskom hemičaru i njegovoj
bandi sa tetovažom u obliku azurnoplavog kruga da je možda vreme da prestanu da distribuiraju
robu besplatno.“
Tu se De Đorđi varao. Sandra je videla tog istog čoveka na fotografiji Koloseuma: nije to
bio običan preprodavač, već Tobijin otmičar, a Matilda ga je ubila. Ali ne reče ništa. Bila je
radoznala da sazna kako to da je izbor Crkve pomračenja pao na tu supstancu.
„Zašto Božja droga?“
„Zato što su se još od sedamdesetih godina prošlog veka verske sekte služile fenetilinom
za ispiranje mozga sledbenicima. Sada je kaptagon veoma u modi među onim kurvinim sinovima,
zlikovcima iz ISIS-a. Regrutuju zlosrećnike, daju im crnu pilulicu, ovi se na magičan način nađu
u raju sa devicama, a kada se probude, jedva čekaju da nekom odrube glavu, ili da se
eksplozivom raznesu u vazduh.“
Znači u tome se sastojao „zanos saznanja“, o kom je govorio Krespi? Sandra nijeverovala
da bi se njen stari prijatelj komesar odrekao sopstvenih principa zbog neke halucinacije. Ali znala
je da je priča šefa policije samo deo istine. Crkva pomračenja imala je jasno određen cilj,
fenetilin je bio samo jedna komponenta čitavog plana.
„Zašto ste me doveli ovde?“, upita policajka i pogleda momka u ćeliji koji je nastavio da
se sve upadljivije tetura.
„Da li možda hoćete da mi kažete da je trebalo da vas odmah uhapsim?“ nasmeja se De
Đorđi. „Moja karijera je već zaključena, sutra ujutru ću dati ostavku. Verovatno ću završiti sa
procesom i zaradiću neku osudu. Zaboraviće me svi i provešću ostatak života pitajući se da li je
trebalo da delujem drugačije.“ Uzdahnu razočarano. „Da sam poslušao Vitalija, potražili bismo
rešenje pre nego što se proširila vest o programiranom nestanku struje. Umesto toga, tek sada
smo otkrili još jedan način korišćenja fenetilina. Pored depresije i bolesti spavanja, kaptagon je
korišćen i za lečenje bolesnika od fobija.“ Dade znak u pravcu stražara. I svetla se ugasiše.
Vrisak mladića odjeknu kroz prazne ćelije. Onda se začu iznenadna, vrlo glasna buka.
Sandra je uspela jasno da odredi sa čim se to podudara: sa treskom ljudskog tela o rešetke.
Zamisli spavača kako se besno zaleće ka njima, a samo ta rešetka sprečava ga da ih dosegne.
Svetlo se ponovo upali, mladić se šćućuri na podu, pa se onda ubrzo smiri.
„Tama pojačava dejstvo fenetilina, svetlost ga smiruje.“ objasni De Đorđi. „Žao mi je što
sam vas preplašio.“
Nestanak struje, tehnološko pomračenje, pomisli Sandra. Sekta je iskoristila situaciju, jer
se unapred pripremila.
„U zoru će sve ovo biti završeno“, reče šef policije dok se udaljavao.
„Do tada ima još četiri sata. Koliko će još ljudi morati da umre?“
Ali De Đorđi nije bio zainteresovan da odgovori na to pitanje.
„Znam gde je centrala za rasturanje kaptagona. Znam gde dele crnu naforu“, reče
policajka, pa se šef onda opet okrenu prema njoj. „Pozovite Vitalija i reći ću vam kako da
spasemo Rim.“
 21

3 sata i 29 minuta do svanuća

Isporuka zatvorenika obaviće se u Svetoj Mariji nad Minervom.

Izbor mesta prepušten je Sandri, koja nije oklevala da se odluči za tu baziliku. Crkva je
bila impozantna, sa moćnim stubovima i dubokom apsidom. U bočnim crkvenim krilima nalazio
se niz baroknih kapela, bogato ukrašenih mermerom i freskama.
Osim jedne. Poslednje sa desne strane.
Sandra Vega je dobro znala razlog zašto baš ova, posvećena Svetom Ramonu
Penjafortskom, prvom ispovedniku u istoriji, „izgleda“ najjadnije. Bila je to tajna koju je Markus
delio sa njom godinama unazad. Gotovo kao ljubavni dogovor. Kada bi Vitali samo znao, pomisli
policajka.
Ugleda ih kako dolaze zajedno. Jedan naoružan, drugi vezan lisicama. Markus joj odmah
pogledom dade znak da je dobro. Vitali je išao iza njega.
„Ponovo se vidimo, inspektore“, pozdravi ga Sandra sarkastično.
„I ja sam verovao da sam skončao u tunelu, kao i vi, uostalom.“
„Onda da kažemo da smo i jedni i drugi uvek puni iznenađenja.“
Vitali ubaci nešto u džepčić Markusovog sakoa, pa ga onda gurnu i posla ga ka njoj.
„Mislio sam da je zgodno da ti ga isporučim, a da mu ne oslobodim ruke“, reče i dobaci joj
ključeve lisica. „Bila je to lepa šala.“
„Kvestor Alberti formirao je operativnu grupu i sada ide u luna-park da zaustavi tu
ludost“, izjavi Sandra. „Žao mi je što će na kraju njemu pripasti sve zasluge.“
„Ja radim za Odsek statistike zločina i kriminala“, uzvrati joj Vitali oholo. „Nemoj to da
zaboraviš, agente Vega.“ Pre nego što ode, obrati se ispovedniku: „Doviđenja, prijatelju moj.
Siguran sam da ćemo se ponovo sresti.“
„Jesi li znao da je u ovoj bazilici sahranjen papa Lav X?“ upita ga Markus.
Ali Vitalija nije bilo briga za to i nastavi prema izlazu.
Malo zatim Sandra skide lisice Markusu i uze parče papira koje mu je inspektor ubacio u
džepić sakoa. „To su elementi istrage.“ Prepoznala je zabeleške napravljene u sigurnoj kući.
„Verovatno je pronašao moju torbu nakon što sam je izgubila u tunelu.“ Onda pogleda Markusa.
„Bio si u pravu: nikada ne treba ostavljati pisani trag.“
„Zašto me je oslobodio?“
Sandra mu onda ispriča priču o kaptagonu i šta je u stvari crna nafora.
Roze flašica u Nikolajevoj laboratoriji, seti se ispovednik. Alhemičar ju je proizveo da bi
ublažio muke svoje žene. „Moramo da odmah odemo kod Matilde Fraj“, reče. „To je jedini trag
koji nam preostaje.“
„Ona je mrtva, izvršila je samoubistvo preda mnom.“
Markus tu vest primi sa čuđenjem i nelagodnošću.
„Je li nešto rekla pre nego što je sebi oduzela život?“
„Pokušala sam da je navedem da otkrije ime Tobijinog oca, ali nije bilo načina. Ona je
znala koje, nije se radilo o silovanju, pristala je na to.“
Još jedan dodatak u korist teze o učeni, pomisli on.
„Još nešto“, reče Sandra. „Imala je sa sobom kofer. Ali unutra su bila samo muška odela,
kao i jedan brijač.“
Ispovednik se zamisli, ali nije imao odgovor. „Moramo da odemo u Matildinu kuću, da
potražimo neki trag, bilo šta.“
Bio je to očajnički pokušaj, znala je to i Sandra. Ali nisu imali izbora.

Kada uđoše u skromni stan Matilde Fraj u Eskvilinu, dočeka ih uobičajeni prodorni miris
nikotina. Sablast ustajalog duvanskog dima pratila ih je do kuhinje. Pre samo koji sat, dok su
sedeli za istim tim stolom, slušali su setne reči majke koja je prinuđena da živi sa strašnom
dilemom: tajanstvenom sudbinom sina jedinca. Sandra pomisli na jednu od rečenica te žene.
„Ljudi zamišljaju da se neke drame uvek događaju na očigledan način. Međutim, najružnije stvari
događaju se sasvim jednostavno.“
Markus je u međuvremenu gledao svuda unaokolo. Pepeljare nagomilane u sudoperi
zajedno sa jednim jedinim tanjirom i čašom. Šoljica za kafu. Sunđerčić stavljen na keramičku
ivicu sa žutim krugovima kao tragovima cigareta. Radio na stalku. Sat na zidu. Sitni detalji
skromnog života, identičnog mnogim drugim. Ali ti predmeti bili su njeni saučesnici. Krili su
Matildinu užasnu tajnu. Slušali su njene reči izgovorene u tišini. Bili su svedoci njenih
razmišljanja.
Ispovednik ukratko ponovi u sebi žrtve žene ubice. Gorda, biskup zadavljen na daljinu,
stubom zadovoljstva. Lutkar, kog su muve živog pojele. Tobijin otmičar, koji se pojavio na
snimku u mobilnom telefonu, primoran da popije živu sodu. Komesar Krespi, ugušen pepelom.
Alhemičar, obešen, sa glavom okrenutom nadole.
I onda ja, pomisli. Trebalo je da umrem u Tulijanumu, ali nije uspelo. Nije znao kako to
da definiše. Da li je samo imao sreče? Ne, sreča nije sa tim imala nikakve veze. Ako je tačno da
je odigrao pozitivnu ulogu u ovoj priči, onda bi trebalo da mu je omogućeno da sačuva u sećanju
ono što se dogodilo.
Da nije bilo moje amnezije, Rim bi bio spašen, pomislio je.
„Rekla bih da bi bilo dobro da počnemo odavde“, predloži Sandra.
On krenu za njom.
U spavaćoj sobi bila su dva kreveta, svaki za po jednu osobu. U jednom je spavala
Matilda, drugi je ostao isti kao u vreme Tobijinog nestanka. Na ogradi, uz uzglavlje kreveta,
zalepljen poster fudbalske ekipe Rome. Devet godina kasnije neki od tih igrača već su završili
karijeru, drugi su promenili dres, a neki su jednostavno ostarili. Ne postoji ništa što čini
očiglednijim protok vremena za jednog muškarca kao poster sa fudbalerima, pomisli Sandra
Vega. Još se sećala vremena kada ju je njen muž David vodio u Izrael da posete njegovu kuću iz
detinjstva. U njegovoj sobici bio je poster ekipe Mančester junajteda. Gledajući te sportiste
jednog po jednog, David je zapazio da su svi na fotografiji mlađi od njega.
„Dodaj mi spisak, molim te.“ Markus pruži ruku ka njoj. Hteo je da baci pogled na spisak
elemenata istrage.
„Imaš li neku ideju?“, upita Sandra.
„Ne“, priznade on.
Sedoše oboje na Tobijin krevet i zajedno pogledaše spisak. Ispovednik poče da precrtava
indicije koje više nisu bile od koristi.

Metod ubistva: drevni način mučenja. – precrtano.

Cipele od belog platna (Markus i biskup Gorda) – precrtano.

Crna nafoin (narkoman).

 Tetovaža azurnoplavim krugom: Crkva pomračenja. Žrtvovanje nevinih žrtava.
Nestanak struje – Lav X.

Tajanstvena beležnica.

Tobija Fraj.

Dodatni element: Markusova prolazna amnezija.

„Trebalo bi da dodamo spisku Matildu Fraj“, reče Sandra tužno. „Skrenula nas je na
pogrešan put, zato što je bivša monahinja. A zna se da niko nikada ne bi mogao da pomisli da je
jedna božja sluškinja sposobna da ubija na tako svirep način.“
Markus se za to vreme usredsredio na listu. Pokušavao je da sazna da li postoji veza
između beležnice, Tobije i amnezije koja ga je mučila. „Imao sam neku beležnicu“, rekao je. „To
je čudno, zato što dobro znam da to ne bih smeo. Kao što i ti znaš, ispovednici ne vode beleške,
da ne ostavljaju tragove. Zašto sam onda odlučio da rizikujem? I, pre svega, gde je beležnica
završila?“
„Verovatno si je sakrio na neko sigurno mesto.“
„Da, ali zašto?“, bio je ljutit. „To je kao da je neko predvideo tu amneziju i želeo da mi
šalje poruke. I istrgnute stranice koje smo pronašli bile su znak kako će se odvijati istraga.“
„Amnezija se ne može predvideti“, odgovori Sandra, da ga smiri.
„U pravu si, ne može.“ Markus duboko uzdahnu. Podiže glavu prema zidu ispred sebe, na
kom je visila diploma klasičnih jezika i filologije, sa upisanim Matildinim imenom. Uprkos
zvanju stečenom na studijama, jedini posao koji je pronašla bio je da čisti. Ali zašto je ta stvar
toliko uznemiravala ispovednika? „Moramo da pretresemo kuću“, reče. „Bacimo se na posao.“
Počeše da otvaraju fioke i da ih prazne na krevetima. Onda pretražiše njihov sadržaj, u
potrazi za nečim što bi moglo da im pomogne da saznaju. Markus odluči da pregleda i dušeke.
Raspara ih, izvuče iz njih vunu i poče da pretura unutra, ali nije bilo ničega. Onda dođe na red
plakar u zidu. Sastojao se iz dva dela. Na jednoj strani još je bila Tobijina odeća, na drugoj
majčina. Matilda nije imala mnogo odeće. Četiri letnje haljine, nekoliko zimskih sukanja,
pantalone i poneku majicu. Ali Sandri privuče pažnju jedna braon kutija, skrajnuta u ćošak. Uze
je i osmotri. Onda podiže poklopac, da vidi šta ima u njoj. Unutra je bila jedna monaška haljina.
Htede da je odloži nazad, kada primeti Markusov izraz lica. Bio je uznemiren.
„To je nemoguće“, reče ispovednik, dok ju je uzimao iz njenih ruku. Sandra nije shvatala
kakvu vrstu interesovanja je izazvala.
Markus je držao haljinu u ruci i netremice posmatrao pokrivač za glavu od fine crne
tkanine, kojim se sakriva lice. Matilda Fraj nije bila obična monahinja. Bila je Hristova udovica.
 22

Kada dođe u zatvoreni ženski manastir na kraju šume, nije bilo potrebe da kuca. Drvena
vrata bila su otvorena.
Uvuče se u drevni kameni hodnik i ugleda prvo telo. Priđe monahinji koja je bila izvrnuta
na leđa i ležala na podu. Ispod crne tkanine koja joj je prekrivala lice imala je prerezano grlo.
Sečivo, pomisli. Kako je Kornelijus van Buren uspeo da ga pribavi?
Sveće koje su oduvek osvetljavale ovo mesto – mnogo pre bilo kog nestanka struje – bile
su ugašene. Ispovednik je morao da nastavi pomoću snopa svetlosti baterijske lampe. Delovalo
mu je kao da tom modernom stvarčicom skrnavi zavet koji ovo mesto ima sa prošlošću, netaknut
vekovima. Na stepenicama pronađe drugi leš. Prepozna Hristovu udovicu sa crnim čizmicama,
uredno vezanim uz cevanice. Ko zna gde je bilo ostalih jedanaest monahinja. Nije mogao da
zamisli da je neka od njih uspela da se spase besa zveri koja je ostala u kavezu toliko dugo.
Kada najzad stiže ispred otvorene ćelije, ponada se da će pronaći beživotno telo starog
serijskog ubice. Začudo, jedan deo njega verovao je da je Gospodar senki izvršio samoubistvo.
Naprotiv, pobegao je, ko zna gde.
Kofer sa muškom odećom i brijač, pomisli odmah ispovednik. Matilda će ga sačekati
izvan zidina Vatikana, tvrđave u kojoj je bio zatvoren dvadeset tri godine. Svet nikada nije ništa
znao o Kornelijusovom životu. Međutim, čudovište je sada bilo slobodno. „Slobodno i opasno“,
ispravi se Markus sasvim tiho.
Međutim, Van Buren nije pobegao bez pozdrava. Ostavio je nešto za njega na svom
ležaju. Poklon. Inkunabulu Plinija Starijeg, koju mu je sam ispovednik pribavio, tako što ju je
uzeo iz biblioteke Anđelika.
Kožni povez drevnog rukopisa bio je pocepan.
Eto gde je bilo sakriveno sečivo, reče u sebi Markus. Pored toga što je obavljala posao
čišćenja, Matilda Fraj imala je diplomu klasičnih jezika i filologije. Ona mu je stavila to sečivo u
knjigu – kako sam samo bio glup.
Na prvoj stranici inkunabule bila je poruka koju je svojom rukom napisao Kornelijus.

Dragi moj Markuse,

Osećam obavezu da ti objasnim. Ne samo zato što si bio, mada nesvesno, odlučujući deo
mog plana, već pre svega zato, verovao ti ili ne, što sam te tokom svih ovih godina zavoleo.

U trenutku kada su me zatvorili na ovom mestu, sa ledenom sigurnošću shvatio sam da

odavde više neću izaći. Jednoga dana ću umreti i sahraniće me na malom groblju iza manastira,
gde Hristove udovice polažu ostatke monahinja. Na mom grobu stajaće anonimni nadgrobni
kamen. I niko nikada neće saznati priču o ljudskom biću sahranjenom ispod tog kamena.

Ziveo sam sa tom mišlju već dugo. To je bio najnepodnošljiviji deo tamnovanja.

Zato pokušaj da zamisliš kako sam se osećao kada sam se našao pred jednom mladom
iskušenicom. Bila je puna života i obdarena najčistijom verom. A upravo je vera najmoćniji
aditiv postojanja i na njoj sam gradio plan za bekstvo.

Zadužili su je da mi donosi obroke. Tako je jednom dnevno dolazila kod mene. Pokušavao
sam da razgovaram sa njom, ali je ona poštovala zavet ćutanja. Onda sam joj spomenuo jednu
inkunabulu Plinija Starijeg i, na moje iznenađenje, ispod crne tkanine stigao je odgovor.

Kratka rečenica, ali bila je dovoljna. Matilda mi je rekla tihim glasom: „Znam za nju.“

Započeo je strpljiv dijalog, sačinjen od s mukom otrgnutih reči. Nisam je nikada

obmanuo. Na kraju ju je moja iskrenost uverila da je najbolje da svoju misiju nastavi u stvarnom
svetu. Odbacila je svoju odoru i oživela za mene drevnu sektu Crkve pomračenja.

U okviru te svoje misije uspela je da ubedi jednog biskupa punog nedostojnih iskušenja.
Nekog tvorca izopačenih igara. Jednog bugarskog princa slomljenog srca i strastvenog
hemičara. I, kao što znaš, mnoge druge. Među njima, jednog rasturača droge i jednog policijskog
komesara.

Moja sveštenica ih je ujedinila jedinstvenim likom: tetovažom u obliku plavog kruga. I sa

jedinim ciljem: da mi povrate slobodu.

Ali nam je bilo potrebno pomračenje.

Za to su bile potrebne godine. Čekanje je bilo dugo i teško. Zatim jednog dana, iznenada,
božanski znak: nestanak struje.

Znam, sada češ se zapitati kakvu ulogu je u svemu tome imao nestanak jednog deteta. Ne
želim da te lišim zadovoljstva da sam otkriješ razlog zbog kojeg je bilo potrebno da lobija bude
zatvorenik, baš kao ja.

Ali mogu da ti otkrijem da mi je ideju o njegovoj otmici dao Lav X.

Pre nego što je objavio poslanicu kojom naređuje da Rim „nikada, nikada, nikada“ ne
sme da ostane u mraku, sanjao je proročki san: viziju sopstvene smrti. Činjenica da je stvarno
preminuo devet dana kasnije doprinelaje pothranjivanju sumnji i tajni.

U stvari, papa iz šesnaestog veka, kao i svi močnici, postao je paranoičan. Obična ljudska
bića boje se samo za sopstveni život, moćni ne uživaju takvu privilegiju.

Njihov najveći strah jeste da umru lišeni sopstvene moći.

Sada te napuštam, prijatelju moj. Put koji me očekuje je dug i još nisam siguran da ću na
kraju uspeti. Ali strahovi koje sada osećam u srcu takođe su neverovatno prijatni. Zaboravio sam
koliko je život nepredvidiv. Tamo napolju čekaju me prepreke i borbe, ali sam srećan, zato što je,
u krajnjoj liniji, od toga sazdan život svakog ljudskog bića.

Što se tiče nas dvojice, nastaviću da mislim na tebe sa očinskom nežnošću. Znam da ćeš
me tražiti, što znači da je verovatno da ćemo se ponovo videti. Pustimo da sudbina odluči za
obojicu.

U međuvremenu, želim da povratiš sećanje na ono što ti se dogodilo sinoć.

 Tvoj

Kornelijus van Buren

Markus zatvori inkunabulu i sede na ležaj. Bio je iscrpljen sopstvenim porazom. Nikada
ne bi mogao da ispriča jednu ovakvu priču Sandri, a da ne otkrije tajnu da je Vatikan držao kao
zatvorenika ovakvo čudovište već dvadeset tri godine.
Pobegao je iz kuće Matilde Fraj bez objašnjenja, zato što se nadao da će stići na vreme da
zaustavi Kornelijusa. Ali je serijski ubica bio brži od njega.
Dirnula su ga dva mesta u ovoj poruci. Prvo je bila završna želja da povrati sećanje. Zašto
se bavim ovim slučajem, zapita se po ko zna koji put ispovednik, i opet prokle sebe.
„Njihov najveći strah jeste da umru lišeni sopstvene moći“, ponovi, prisećajući se druge
rečenice napisa koji ga ostavio zbunjenog.
Onda, konačno, intuicija. Reči koje je na samrti komesar Krespi izgovorio Sandri.
Učena, reče u sebi i sve odjednom postade jasno.
 23

57 minuta do svanuća

Iznenadi ga ispred velike peći od ružičastog travertina. Tačno na istom mestu na kom se
nalazio kada su se videli poslednji put, pre skoro dvadeset četiri sata.
Samo što ga sada kardinal nije čuo kako ulazi na mansardu sa izuzetnim pogledom na
Carske forume. Kada ga primeti, preblede. Kao kada živi ugleda upravo preminulog. Markus nije
mogao da zna koliko je tačno to poređenje. Erijaga je znao sadržaj beležnice – priznanje
umirućeg.
„Vi ste mi dali zadatak da istražujem“, reče. „Poverili ste mi slučaj nestanka Tobije Fraja,
ali sam ja to, nažalost, zaboravio.“
„Zar tako nije bolje za sve?“, uzvrati mirno visoki kardinal. „Kada se to dogodilo?“, upita
ispovednik. „Pre nekoliko nedelja.“
Pomisao da je izgubio pamćenje na toliko mnogo dana uznemiri Markusa. „Zašto? Kakav
interes ste vi mogli da imate u vezi sa jednim dečakom koji je nestao pre devet godina?“
Erijaga uzdahnu. „Kada sam juče došao da te potražim u potkrovlju u Ulici Serpenti, dok
sam čekao da se vratiš kući, pronašao sam pod jastukom na tvom krevetu jednu crnobelu
fotografiju… Ona ne zna da je fotografišeš, vidi se to po njenom pogledu. Ali sa slike izranjaju
mnoge istine. Pošto ne možeš da je dotakneš kao muškarac, zadovoljavaš se time daje svetlost
pomiluje i onda vrati tebi, da je utisneš na negativ.“ Ponovo uzdahnu. „Ubeđen sam da misliš da
tvoje osećanje nije greh, nešto za šta se mora ispovedati i što zahteva oproštaj od Boga.“
„Ne više“, priznade ispovednik.
„Onda možeš da me shvatiš.“
Markus primeti da Erijaga steže beležnicu u ruci.
„Ko je mogao da pretpostavi da jedan gnusni ubica može da pošalje tu mladu iskušenicu
da me zavede?“ nastavi kardinal.
„Vi ste otac.“ Mada je to već znao, Markus je osećao potrebu da to kaže baš sada, u toj
sobi. „Van Buren je devet godina pokušavao da vas učeni koristeći dečaka.“
„ A za to vreme spremao se da pobegne.“ Do kardinala je već doprla vest o masakru u
manastiru. „Odvlačio mi je pažnju, bio je vest i veoma lukav.“
„Znao je da nećete popustiti, dobro vas je poznavao.“
„Izgleda da je tako.“ Osmehnu se, ali to kratko potraja.
„Šta je zapisano u beležnici, kardinale?“, upita Markus odlučno.
Erijaga se zagleda u njega. „Tvoje sećanje.“
To otkriće ga uzdrma. „Imam pravo da saznam.“
„Zapisao si svoj greh i to ostavio na klupi u ispovedaonici.“ Zamahnu knjižicom. „O
onom što je preneto na ove stranice presudio je Duhovni sud.“
„Koja je moja krivica? Recite mi.“
Erijaga mu uputi sažaljiv pogled. „Veruj mi, ne bi ti se svidelo da saznaš šta si napisao.“
Markus oseti kako mu vrele suze iskre u očima. Bio je to bes, ali isto tako i umor,
frustracija. „Recite mi da li sam barem uspeo da spasem dečakov život.“
Erijaga klimnu glavom u znak potvrde.
Ispovednik poče da plače.
„Ako padnem ja, pada i Duhovni sud“, izjavi kardinal neočekivano. „Đavolji advokat ne
sme da ima mrlje u svojoj prošlosti.“
 Markus ga odmeri pogledom: „Šta pokušavate da mi kažete?“.
„Da smo obojica grešni, da zaslužujemo da budemo osuđeni. Ali da smo isto tako
neophodni Crkvi. Šta bi se dogodilo ako bismo zbog naših slabosti kao ljudskih bića bili
prinuđeni da se odreknemo naših funkcija? Šta bi se desilo ako bismo prestali da nadziremo zlo?
Imamo zadatak koji moramo da obavimo, ne smemo dozvoliti sebi da tražimo oproštaj.“
Markus najzad shvati. I to mu izazva mučninu. „Njihov najveći strah jeste da umru lišeni
sopstvene moći“, ponovi, navodeći reči Van Burena.
Ali kardinal još nije završio: „Odneo si dečaka na sigurno mesto, zatim si ga ostavio
samog, ali uz obećanje da će neko brzo doći da ga preuzme.“
„Zašto bih učinio tako nešto?“
„Zato što si znao da mora da umre.“
„I to sam zapisao u beležnici, zar ne? Tu otkrivam gde je skrovište Tobije Fraja. Ostavivši
beležnicu u ispovedaonici, bio sam siguran da će ta informacija stići do vas… Njegovog oca.“
„Pružio si mi mogućnost da spasem svog sina jedinca“, potvrdi Erijaga. „I zahvaljujem ti
na tome. Bilo je to vrlo plemenito sa tvoje strane.“
Markus ga ugleda kako opet prilazi peći od ružičastog travertina i zagleda se u plamen.
„Nećete to učiniti, zar ne? Nećete otići da spasete krv svoje krvi…“
„Neke krivice moraju ostati u tajnosti“, reče kardinal, gledajući u beležnicu. „Neki
grehovi ne mogu biti oprošteni.“ I baci beležnicu u vatru.
ZORA
 Sunce je izašlo, ali ostalo je još dvadeset pet minuta do kraja programiranog nestanka
struje.
Vitali je stajao nasred radne prostorije Mravinjaka, opet sa papirnom čašom u ruci. Pio je
svežu vodu.
Mnogo toga se dogodilo u poslednja četiri sata.
Vojska je ušla u grad i zauzela istorijski centar. Vojna inženjerija preduzimala je sve da
spase ljudske živote od poplave blata nastale izlivanjem Tibra. Jedna grupa policajaca izvršila je
raciju u luna-parku, hapseći pedesetak osoba. Na ulicama su čuvari zakona počeli da love ljude.
Na stotine njih je zaustavljeno i uhapšeno, ali popravka – kako ju je definisao kvestor Alberti –
još nije bila završena.
Mrtvi su s mukom prebrojavani. Bilans je bio ozbiljan. Moglo je biti i gore, pomisli
inspektor. Mnogi civili, članovi snaga reda. Toliki nedužni, previše dece.
Dva su razloga za to.
Nestanak struje i žestina nevremena izazvali su izuzetno i skoro neponovljivo stanje. Da
se dogodilo samo jedno od to dvoje, verovatno vanredna situacija ne bi proizvela tako strahovitu
štetu i gubitke.
Bio je tu još jedan aspekt koji je trebalo uzeti u obzir. Kolektivna histerija, koja je obuzela
sve: loše, ali i one dobre. Ljudi, iznenada lišeni osnovnog dobra kakvo je električna energija,
osetili su se izgubljeno, prepušteni tami. Reakcija mnogih bila je neuravnotežena, iracionalna.
Mrak menja opažanje stvarnosti, pomisli Vitali. Kao kada smo deca. Danju je tvoja sobica
mesto za igranje, bezbrižnost. Noću je to carstvo senki, od kojih bežiš skrivanjem ispod
pokrivača.
Kao što je predvideo, izlazilo je na videlo da najveći deo žrtava nije našao smrt na
ulicama, nego unutar svojih domova. Bilo da je reč o dugotrajnim razmiricama među
poznanicima, godinama pritajenoj netrpeljivost između porodica i drugim oblicima mržnje, sve to
je sa tamom prevagnulo i pretvorilo se u motive krvave osvete. I uprkos tome što je isključenje
električne struje bilo najavljeno na vreme, ipak je bilo onih koji su doživeli infarkt i umrli u liftu.
Vitali zavrte glavom na tu pomisao; nije voleo takve ljude. Kroz nekoliko minuta ponovo ćete
imati internet, prokleti idioti. Tako ćete moći da se opet žalite na sve i svašta – ali pre svega na
vaš život beskorisnih zlosrećnika – na nekoj od jebenih društvenih mreža. I on je bio ljut, ali
samo zato što je te noći izgubio svoje predivne braon mokasine.
Još samo nekoliko minuta i sve će se vratiti u normalu. Barem do sledećeg nestanka
struje, ili do prve buduće provale oblaka. Vitali je znao da će ljudi sve ovo brzo zaboraviti, niko
ništa neće naučiti od ove noći. Osim mrtvih, možda. Što se njega samog tiče, zavuče ruku u džep
i izvuče list papira, na kom je stručnjak za identifikaciju, sledeći njegov opis, nacrtao fizionomiju
nekog lica.
„Markus“, reče Vitali, a da niko od prisutnih to nije primetio. Onda ispi poslednji gutljaj
sveže vode i zgužva čašu. Nakon toga, da ne bi doprinosio daljem haosu u univerzumu, baci je u
odgovarajući odeljak za reciklažu papira.

Rekao joj je da ide u Ulicu Serpenti i da ga tamo sačeka. Nade je kako sedi na odmorištu
stepeništa, oslonjena leđima na vrata.
„Moju kuću na Trastevereu uništila je poplava“, reče Sandra. „Nemam više gde da
odem.“
On je uze za ruku i pomože joj da ustane. Onda uđoše u omaleno sklonište.
 Otvoren kofer, ostavljen na podu. Stolica. Ležaj gurnut u ćošak, sa ćebadima u neredu.
Nije joj dao vremena da govori. Privuče je sebi i poljubi je. Bilo je to drugi put. „Promašio sam“,
reče Markus.
„Nije važno“, odgovori Sandra. Onda poče da ga svlači.
On uradi isto. Već ju je video golu, svaki puta kada ju je pratio u hotelu* gde je, ispružena
na krevetu, u mraku, primala nepoznate muškarce i žene. Ali oseti neku čudnu jezu kada joj
pomilova kožu. Ispružiše se na dušeku, neprestano se tražeći usnama. U tišini koja je vladala oko
njih čuo se samo zvuk zadihanih uzdisaja u žaru da uzmu jedno drugo. Markus joj stavi ruku na
butinu i lagano otvori sebi put. Kada je prodro u nju, nije još bila spremna i jeknu. Ali odmah
zatim poče da prati svaki njegov pokret. Steže je za male grudi i poče da ih dugo ljubi, kako bi
zasitio želju. Ona se odvoji od njega i iznenada poče da silazi niz njegov grudni koš, sve to uz
beskonačan niz poljubaca. Onda položi usta na njegovu kožu, da mu pokaže koliko mu pripada.
On joj se prepusti i zatvori oči, izgubljen u zaboravu svojih čula. Kada Sandra primeti da on više
ne može da izdrži, sede na njega i gurnu – gurnu jako. Primi njegovo seme u sebe. Opusti se,
tražeći sklonište u udubljenju njegovog vrata. Teško su disali i bili su srećni. Nisu se gledali u
oči, ali znali su da postoje jedno za drugo. Zaspaše.

Sandra se prva probudi. Nije znala koliko je vremena proteklo, ali primeti da je opet bio
mrak. Ustade tiho, da ga ne uznemirava. Pogleda kroz prozor. Potkrovlje je gledalo na krovove
Rima: grad je opet bio osvetljen.
Ko zna zašto, misao joj odlete ka Davidu. Da njegova prerana smrt nije od nje napravila
mladu udovicu, sada se ne bi nalazila tu. I ne bi ni doživela to novo spokojstvo u srcu. Istina je:
život zahteva uništenje, da bi se krenulo napred. Ko zna kako bi se odvijale stvari da je njen muž
i dalje živ na ovom svetu. Možda bi otkrili neslaganja u čije postojanje nisu nikada posumnjali, ili
bi ih nepopravljive razlike dovele do razvoda. Ili, što je još gore, možda bi još bili zajedno,
znajući da je ljubav odavno prošla.
Život je lanac događaja, reče u sebi Sandra. Ako ne naučite da prihvatate te bolne
trenutke, ne može se dostići nikakva sreća kao nadoknada za to. Dokaz za to je taj što je David
mrtav, a ona više ne pati zbog njegove smrti.
Eto zašto su joj sada svetla Rima izgledala kao da su upaljena samo za nju.
Stojeći ispred prozora, Sandra oseti da joj je hladno. Udalji se, da pokupi sa poda
duksericu. Odmota je rukama, da je navuče. U tom trenutku Markus se okrenu na ležaju i otkriše
mu se leda.
Policajka se ukoči.
Ispovednik otvori oči i ugleda je. „Zdravo.“ Osmehnu joj se. Ali ona ne uzvrati, niti mu
odgovori. Markus primeti da nešto nije u redu. „Sta se događa?“ Sandra ispruži ruku, da pokaže.
Drhtala je.
Markus nije shvatao, ali požuri da pogleda šta to ima na desnom ramenu, a što ju je toliko
preplašilo. I ugleda tetovažu. Azurnoplavi krug. U tom trenutku shvati sve, iako se nije sećao.
Istina ga sledi.
Matilda Fraj nije imala nikakve veze sa ubistvima i mučenjima. Bio je to on.
Biskup Gorda. Lutkar. Ruka u rukavici koja hrani najpre crnom naforom, a zatim živom
sodom rasturača droge na snimku u mobilnom telefonu. Zamka sa pepelom u sigurnoj kući,
namerno pripremljena za Krespija. Alhemičar obešen za plafon, sa njegovim cipelama na
nogama.
Sve indicije vode ka meni – samo ka meni.
 Erijaga je rekao da mu je pre nekoliko nedelja poverio slučaj nestanka jednog maloletnika
od pre devet godina. Nije mu dao nikakve informacije, osim imena: Tobija Fraj. Možda je
kardinal bio umoran od Van Burenovih učena. Ispovednik je uspeo da ga pronađe i sakrije na
sigurno mesto. Ali, da bi postigao rezultat, morao je da ubija. Na spisku je nedostajalo samo
jedno ime: ime Gospodara senki.
Stavio sam Sandrinu fotografiju u memoriju mobilnog telefona, pre nego što sam ga
ostavio u taksiju. Želeo sam da ona bude uključena, da otkrije šta sam uradio.

Nakon što je odveo Tobiju iz Alhemičareve kuće, zabeležio je sve u beležnici, da bi je

ostavio u ispovedaonici, znajući da će tako privući Erijaginu pažnju. Onda je otišao kod Lutkara.
Odatle je pozvao Matildu Fraj, koja je slušala glas lutke pod prividom njenog sina. Morao je da
izazove njenu reakciju, kako bi odvela Sandru do Gospodara. Njegov zadatak je u tom trenutku
bio završen. Mogao je da ode na mesto na kom je odlučio da umre: u zatvor u Tulijanumu.
Najpre sam presavio odeću i stavio je preko cipela od belog platna, zato što sam želeo da
se shvati da sam se dobrovoljno spustio tu dole, nag i vezan lisicama. Stavio sam ključ od lisica
na mesto za koje sam mislio da iz njega nikada neću moći da ga izvučem: u moj stomak. Sve to
sam uradio da kaznim sebe zbog svirepe smrti koju sam izazvao, zbog bola koji sam naneo.

Pronađi Tobiju Fraja.

Ta poruka nije bila za mene, već za Sandru. Kada budu pronašli moje telo, zapitaćeš se
zašto sam to uradio. Ali kada pronađeš dečaka, shvatićeš. On je dogovor, razlog zbog kojeg sam
umro ovde.

I svi ostali listovi papira istrgnuti iz beležnice bili su za nju – njegovo ime u kadi kod
Lutkara, brojevi u arhivi nerešenih zločina. Sve to da bi mogla da sledi trag krvi koju je on prolio.
Sandra ga je gledala, ne uspevajući da zadrži suze. „Zašto?“
Markus spusti glavu. „Zato što je jedini način da spasem tog dečaka bio da postanem
jedan od njih.“ Sada je shvatio. Ali je Tobija Fraj verovatno već mrtav na mestu na kom ga je
sakrio da ga zaštiti, a on je uzalud prodao svoju dušu Gospodaru senki. „Kaptagon“, reče. Pre
nego što je sišao u zatvorsku jamu, probao je crnu naforu. Eto zašto se nije ničega sećao.
Halucinogena supstanca probudila je prastaru amneziju, mada mu je ovaj put ostavila barem
sećanje na to ko je.
Erijaga je bio u pravu. Greh koji je priznao u beležnici, pre nego što je otišao u
Tulijanum, bio je isuviše veliki i isuviše težak. Bilo bi bolje da se ne razume istina, da se ne
sazna. Da se zaboravi.
Nepravilnosti, reče u sebi Markus.
„Šta sada da radimo?“, upita Sandra, očekujući da on kaže nešto i da otera taj košmar.
„Šta će biti sa nama?“
„Postoji jedno mesto gde se svet svetlosti susreće sa svetom mraka“, odgovori Markus,
ponavljajući ono što su ga naučili. „Tamo se sve događa: u zemlji senki, gde je sve nepostojano,
konfuzno, nesigurno. Ja sam čuvar postavljen da branim tu granicu. Zato što povremeno ponešto
uspe da prođe… Ja sam lovac na mrak. I moj zadatak je da ga vratim natrag.“
 33 dana posle svanuća

Bledo prolećno sunce sušilo je ulice od vlage.

Centar Puma bio je gradilište. Moderne ruševine pridodale su se onim antičkim, ali je
počela rekonstrukcija.
Još nije ponovo uspostavljen saobraćaj, mogla su da se kreću samo vozila sa ovlašćenjem.
Među njima je bio crni audi sa diplomatskim tablicama Vatikana. Dok je vozač vozio duž
Carskih foruma, kardinal Erijaga se kroz zatamnjena stakla luksuzne limuzine divio preobražaju
Rima.
Katastrofa je zauvek promenila panoramu, ali je sa sobom donela neke pozitivne efekte.
Na primer, bilo je sve više preobraćanika. Mnogi su nakon očaja prigrlili katoličku veru. Dokaz
za to bilo je povećanje novčanih donacija u dobrotvorne svrhe. Pošto Erijaga nije mislio da
zaslužuje raj, da bi se utešio zbog tragedije, častio je sebe novim raspećem od brilijanata i
ametista koje se odlično slagalo sa purpurnom bojom njegove svilene tunike.
„Hoćete li da uključim klimu, Eminencijo?“, upita vozač.
„U redu je ovako, hvala“, odgovori kardinal koji je u tom trenutku uživao u toplom
milovanju sunčevih zraka.
Ubrzo ostaviše grad iza sebe i počeše da se kreću seoskim uličicama. Jedino se priroda
radovala jakim kišama od prethodnog meseca. Sada je bila u punom cvatu, bujna i puna mirisa.
Erijaga se osećao spokojno, mada bi trebalo da bude zabrinut. Svet je bio manje sigurno
mesto otkako je Kornelijus van Buren pobegao.
Ko zna koliko njih je platilo životom samo zato što su se sreli sa njim na putu. Njime je
trebalo da se pozabavi ispovednik, ali kardinal nije imao nikakvih vesti o njemu od nestanka
struje, kada je pred njegovim razrogačenim očima bacio u vatru beležnicu sa priznanjem.
„Eminencijo, stigli smo“, saopšti vozač.
Erijaga pogleda u pravcu seoske kuće na vrhu brda. Malo zatim se crni audi zaustavi na
trgu. Vozač izađe da mu otvori vrata automobila i onda kardinal stupi na prašnjavi šljunak svojim
engleskim cipelama ručne izrade.
Dve monahinje mu dođoše u susret. „Dobro došli, Eminencijo“, rekoše mu u horu.
Kardinal blagoslovi njihove pognute glave hitrim pokretom ruke. „Jeste li se pobrinule za
sve?“
„Da, Eminencijo. Onako kako je traženo od nas.“
„Dobro“, pohvali ih on. „Pratite me.“
Dve monahinje otpratiše ga u unutrašnjost kuće. Osećao se miris hrane i supe. Erijaga
pomisli da postoje mesta odakle se ovakav miris nikada ne oseća. Stepenicama se popeše do
prvog sprata. Onda, pošto su prošli kroz kratak hodnik, monahinje ga uvedoše u jednu praznu
sobu.
„Iz ove sobe je najbolji pogled, Eminencijo“, saopšti mu jedna od monahinja.
Erijaga se odmah uputi ka prozoru i otvori ga da to proveri. Stvarno, sims prozora
nadnosio se nad dolinom koja se prostirala ispod, sa vinogradima i pašnjacima. Ali nije to bio
prizor koji je interesovao kardinala.
Ispod njega bilo je fudbalsko poljanče na nabijenoj zemlji. Dve ekipe dečačića igrale su
jedna protiv druge, trčeći za loptom.
„Kako su siročići?“ upita. „Jesu li poslušni? Uče li? Da li dovoljno jedu?“
 „Da“, potvrdi monahinja. „Dobro su.“
Erijaga zadovoljno klimnu glavom. „Drago mi je zbog toga.“
Pošto nije mogao da traži informacije o jedinom koji ga je interesovao, zadovolji se
uopštenim informacijama o svima. U stvari, nije znao ni kakvo mu je lice, ili da li još liči na
fotografiju koja se pojavila u novinama pre devet godina. „Da li se čovek sa ožiljkom na
slepoočnici vraćao?“
„Ne, Eminencijo. Ne više od one noći.“
Erijaga pritvori prozor. Video je dovoljno.
„Vratiću se“, obeća i udalji se.
Fusnote

[←1] Jedan od najpoznatijih i najcenjenijih brendova kubanskih cigara; (Prim. prev.)

[←2] Fileti od grgeča na pekinški način; (Prim. prev.)
[←3] Inkunabule: naziv za prve štampane knjige, iz XV veka. (Prim. prev.)