Naziv originala:

Sandra Brown
THE ALIBI
Copyright ©1999 by Sandra Brown Management, Ltd.
Subota
 PROLOG

Klimatizovanim, tihim hodnikom hotela prolomio se vrisak.

Sobarica koja je pre svega nekoliko sekundi ušla u apartman,
sada je teturavo istrčala odatle pa počela jecajući da doziva
pomoć i nasumično udara o vrata drugih soba. Kasnije će je njen
nadređeni ukoriti zbog ovako histerične reakcije, ali u tom
trenutku ona je bila u kandžama histerije.
Na njenu nesreću, malo je gostiju bilo u sobama tog
poslepodneva. Većina je bila napolju i uživala u jedinstvenim
dražima istorijske četvrti Čarlstona. Ali je nazad uspela da
probudi jednog gosta, muškarca iz Mičigena, koji se svenuo od
vreline na koju nije navikao, vratio u sobu da odrema.
I premda je bio dezorijentisan zbog naglog buđenja, odmah je
zaključio da je samo velika katastrofa mogla da izazove takav
nivo panike kakav je sobarica doživela. Pre nego što je čak i
stigao da shvati šta mu ona kroz jecaje govori, pozvao je
recepciju i obavestio osoblje da na poslednjem spratu imaju
hitnu situaciju.
Dvojica čarlstonskih policajaca, čiji je rejon obuhvatao i
novootvoreni hotel Čarls Taun Plaza, žurno su odgovorila na
poziv. Usplahireni radnik obezbeđenja hotela odveo ih je u
penthaus apartman u koji je sobarica ušla da raspremi postelju za
rani odlazak gosta na počinak, samo da bi otkrila da to neće biti
potrebno. Gost je ležao opružen na podu apartmana, mrtav.
Policajac je kleknuo pored tela. „Sunce ti... izgleda kao...“
„On je“, rekao je njegov partner jednako obuzet
strahopoštovanjem. „Šta misliš, hoće li ovo izazvati velika
sranja?“
 POGLAVLJE 1

Primetio ju je čim je ušla u paviljon.

Definitivno se isticala čak i u masi drugih žena koje su, u
najvećoj meri, nosile oskudnu letnju odeću. Iznenađujuće je bilo
što je bila sama.
Kada je zastala da se orijentiše, pogled joj je na trenutak pao
na binu na kojoj je svirao bend, pa nastavio dalje prema plesnom
podijumu i nasumice razbacanim stolovima i stolicama oko
njega. Primetila je slobodan sto, prišla mu i sela.
Paviljon je bio kružnog oblika, prečnika od oko trideset
metara. I premda je bio otvoren, sa krovom konusnog oblika,
koji je iznutra bio ukrašena božićnim sijalicama, visoka tavanica
zadržavala je buku pa je larma bila neverovatna. Bend je talenat
koji mu je nedostajao nadomeštao jačinom zvuka, očigledno se
rukovodeći mišlju da će neskladne note, zahvaljujući
decibelima, biti manje primetne. No, svirali su sa žestokim
entuzijazmom i dramatičnošću. Činilo se da klavijaturista i
gitarista silovitim udarcima iz svojih instrumenata izbacuju note.
U pletenice upletena brada svirača usne harmonike poskakivala
je sa svakim trzavim pokretom njegove glave. A violinista,
prevlačeći gudalom preko žica, u energičnom plesu razmetao se
žutim kaubojskim čizmama. Bubnjar, po svemu sudeći, znao je
da odsvira samo jedan ritam, ali mu se svim srcem posvetio.
Činilo se da masi ovaj neskladan zvuk ne smeta. A nije
smetao ni Hamondu Krosu. Ironija je bila u tome što je njemu
larma seoskog vašara zvučala umirujuće. Upijao je buku – ciku
sa središnje staze, zvižduke razuzdanih tinejdžera sa vrha
Ferisovog točka, plač umornih beba, zvona i zviždaljke i trube,
povike i smeh svojstvene karnevalu.
Nije danas imao u planu da poseti seoski vašar. I premda je
verovatno unapred najavljen u lokalnim novinama i na televiziji,
on reklamu nije video.
Na vašar je naišao slučajno, pola sata nakon što je izašao iz
Čarlstona. Nikada neće znati šta ga je nagnalo da stane. Nije bio
strastveni posetilac karnevala. Roditelji ga svakako nikada nisu
ni na jedan odveli. Po svaku cenu su izbegavali javne atrakcije
kao što je ova. Nije to bilo društvo u kom su se kretali. Ljudi sa
kojima su se družili.
I Hamond bi ga u uobičajenim okolnostima verovatno
izbegao. Ne zato što je bio snob, već zato što je, s obzirom na to
da mu je radno vreme bilo dugo i da je radio naporno, on vrlo
sebično čuvao svoje slobodno vreme i vrlo je dobro pazio kako
ga troši. Partija golfa, dva sata pecanja, film, tiha večera u
dobrom restoranu. Ali seoski vašar? On se nikada ne bi našao na
vrhu njegovog spiska prijatnih zanimacija.
Ali danas su ga masa i buka privukli. Da je ostao sam, samo
bi se opterećivao svojim nevoljama. Razmišljanjem bi doveo
sebe do očajanja, a kome je to potrebno jednog od poslednjih
vikenda leta!
I zato je, nakon što je sišao sa auto-puta i našao se u koloni
koja je milela prema privremenom parkingu – zapravo pašnjaku
koji je preduzimljivi farmer pretvorio u parking – ostao u koloni
drugih automobila, kombija i terenaca.
Platio je dva dolara mladiću koji je žvakao duvan i
naplaćivao parking za farmera, i imao sreće da pronađe mesto u
hladovini jednog drveta. Pre nego što je izašao, skinuo je sako i
kravatu i zasukao rukave. Dok je pažljivo zaobilazio kravlju
balegu, poželeo je da je imao farmerke i čizme umesto pantalona
i cipela, ali već se osećao bolje. Niko ga ovde nije poznavao.
Nije morao da priča ni sa kim ako to nije želeo. Nije bilo
obaveza koje je morao da ispuni, nije bilo sastanaka kojima je
morao da prisustvuje ni poruka na koje je trebalo da odgovori.
Ovde nije bio profesionalac, ni kolega. Ni sin. Napetost, gnev i
težina odgovornosti počeli su da se tope sa njega. Osećanje
slobode bilo je opojno.
Vašarište je bilo omeđeno plastičnim užetom o koji su bili
okačeni raznobojni barjaci koji su na vrelini visili mirno i
mlitavo. Gustim vazduhom širili su se zanosni mirisi hrane –
brze hrane. Iz daljine, muzika nije zvučala loše. Hamondu je
smesta bilo milo što je stao. Bila mu je potrebna... izolacija.
Jer je, uprkos reci ljudi koja je prolazila kroz ulaz, on u
pravom smislu reči bio izolovan. Stapanje sa velikom, bučnom
masom iznenada mu se činilo mnogo poželjnije od večeri
provedene u osami kolibe, što je bio njegov prvobitni plan
nakon što je otišao iz Čarlstona.
Bend je odsvirao dve pesme otkako je žena kestenjaste kose
sela sa druge strane paviljona u odnosu na mesto na kom je on
sedeo. Hamond je nastavio da je posmatra i nagađa.
Najverovatnije je čekala nekoga da joj se pridruži, verovatno
supruga i nekoliko dece. Činilo se da je mlađa od njega, možda
je bila u ranim tridesetim. Bila je u godinama društva koje deli
prevoz. Majki mladih izviđača. Član saveta roditelja. Jedna od
domaćica koje brinu zbog DPT revakcinacije, ortodontskih
aparata i koje traže savršen proizvod da njihov beli veš ostane
beo, a šareni da zadrži žive boje. Sve što je o takvim ženama
znao, znao je iz televizijskih reklama, ali činilo se da se uklapa u
tu opštu demografsku sliku.
S tom razlikom da je bila malo previše... previše... izazovna.
Nije izgledala kao majka male dece koja uživa u nekoliko
trenutaka predaha dok su deca sa tatom na vrteški. Nije imala
smireno, samouvereno držanje supruga njegovih poznanika koje
su bile članovi neprofitnih humanitarnih organizacija i drugih
udruženja, koje su za ručak jele salatu u restoranu i priređivale
rođendanske žurke za decu, i večere za poslovne saradnike
svojih muževa i koje su, jednom ili dva puta nedeljno, između
časova aerobika i kruga proučavanja Biblije, igrale golf ili tenis
u kantri klubovima.
A nije imala ni meko, stameno telo žene koja je rodila dva ili
tri potomka. Njeno telo bilo je čvrsto, atletski građeno. Imala je
dobre – ne, sjajne – noge, mišićave, vitke, preplanule i razmetala
se njima u kratkoj suknji i sandalama sa niskom potpeticom.
Majica bez rukava je imala polukružni izrez, a džemper iste boje
vezala je labavo oko vrata pre nego što ga je skinula. Njena
odeća bila je otmena i šik i za klasu iznad većine onoga što je
masa u šortsevima i patikama nosila.
Tašna koju je stavila na sto bila je dovoljno velika za
privezak sa ključevima, maramicu i možda karmin, ali ni izbliza
nije bila dovoljno velika za mladu majku u čijoj su se tašni
nalazili boca s vodom i vlažne maramice i zdrave grickalice i
dovoljno opreme da se danima preživi u divljini u slučaju da to
nužda zahteva.
Hamond je imao analitički um. Deduktivno razmišljanje bilo
je njegova specijalnost. I zato je, sa popriličnim stepenom
izvesnosti, zaključio da je malo verovatno da je ova žena mama.
To nije značilo da nije udata ili emotivno vezana za nekoga, i
da ne čeka da se sastane sa svojom drugom polovinom, ma ko
on bio i ma kakve prirode bila njihova veza. Mogla bi biti žena
posvećena karijeri. Jedna od onih što vedre i oblače u
poslovnom svetu. Uspešna prodavačica. Lukava preduzetnica.
Broker. Bankar.
Pijuckao je pivo koje je već počelo da se greje na vrućini i
zurio zainteresovano u nju. Iznenada je shvatio da mu ona
uzvraća istom merom. Kada su im se pogledi sreli, srce mu je
poskočilo, možda od stida što ga je uhvatila kako zuri u nju. Ali
nije skrenuo pogled. Uprkos plesačima koji su prolazili između
njih, povremeno im blokirajući vidno polje, nekoliko sekundi
zadržali su kontakt očima.
A onda ga je ona naglo prekinula, kao da je i nju možda stid
što ga je izdvojila u masi. Postiđen zbog tako nezrele reakcije na
nešto tako beznačajno kao što je susret pogledima, Hamond je
svoj sto prepustio grupi od dva para koji su se motali u blizini i
čekali da se neki sto oslobodi. Probio se kroz masu ljudi do
privremenog bara postavljenog za vreme vašara da služi žedne
igrače. Bio je veoma popularan. Osoblje raznih vojnih baza u
oblasti stajalo je po troje u koloni ispred bara. Čak i bez
uniforme, raspoznavali su se po obrijanim glavama. Pili su,
zavodili devojke, odmeravali izglede da im se posreći, kladili se
kome bi to moglo, a kome ne bi moglo da se desi, gledali kako
da nadmaše jedni druge.
Šankeri su služili pivo što su brže mogli, ali nisu mogli da
isprate potražnju. Hamond je nekoliko puta pokušao da privuče
pažnju jednom od njih, ali je najzad odustao i odlučio da sačeka
da se masa raziđe pre nego što poruči drugo pivo.
Osećajući se malo manje patetično nego što je, bez sumnje,
izgledao dok je sedeo sam za stolom, pogledao je preko plesnog
podijuma prema njenom stolu. Raspoloženje mu je potonulo.
Trojica muškaraca su sad sedela za praznim stolicama za njenim
stolom. Zapravo, široka ramena jednog od njih zaklanjala su je
od njegovog pogleda. Momci nisu bili u uniformi, ali sudeći
prema kratkim frizurama i drskosti, pretpostavio je da su
marinci.
Pa, i nije bio iznenađen. Razočaran, ali ne i iznenađen.
Bila je suviše privlačna da bi bila sama subotom uveče.
Prosto je ubijala vreme dok ne dođe njen pratilac.
 Čak i da je došla na vašar sama, ne bi dugo ostala bez
pratioca. Ne na ovakvom mrestilištu. Slobodan vojnik, na
slobodnom vikendu, imao je instinkte i rešenost ajkule. Na umu
mu je bilo samo jedno: da obezbedi sebi žensku za to veče. A
ova bi, bez i najmanje truda, privukla pažnju.
I nije da je on sam hteo da je odvoji, pomislio je Hamond.
Bio je suviše star za to. Neće se, pobogu, vratiti na mentalni
nivo nezasitog studenta. A i zaista to ne bi bilo primereno, zar
ne! Nije imao obaveza, ali nije i da ih nije imao.
Iznenada je ustala, uzela džemper, prebacila kaiš male tašne
preko ramena i okrenula se da ode. Trojica muškaraca koji su
sedeli sa njom smesta su poskakali na noge i opkolili je. Jedan
od njih joj je, a delovao je razvaljeno, prebacio ruku preko
ramena i spustio lice skroz do njenog. Hamond je video kako mu
se usne pomeraju; ono što joj je govorio, ma šta to bilo, izazvalo
je gromoglasan smeh njegovih drugova. Njoj to nije bilo
smešno. Okrenula je glavu na drugu stranu i, činilo se Hamondu,
pokušala da se izvuče iz neprijatne situacije a da ne napravi
scenu. Uzela je vojnika za ruku i sklonila je sa svog vrata kruto
se smešeći pa mu rekla nešto pre nego što je ponovo pokušala da
se okrene i ode.
Kako nije želeo da prihvati odbijanje, i kako je imao podršku
prijatelja, odbačeni momak pošao je za njom. Kada ju je uhvatio
za ruku i ponovo je okrenuo, Hamond je reagovao.
Kasnije se nije sećao da prešao plesni podijum, premda mora
da je praktično prokrčio put kroz parove koji su se sada njihali u
sporom plesu, jer je za svega nekoliko sekundi prošao između
dvojice mišićavih, čvrstih marinaca, gurnuo onog napornog u
stranu i čuo sebe kako govori: „Izvini, dušo. Naleteo sam na
Norma Blančarda, a znaš da taj đavo ne ume da prestane da
priča. Na sreću, sviraju našu pesmu.“
 Zagrlio ju je oko struka i povukao je za sobom na podijum.

„Nalog ste dobili?“

„Da, gospodine, detektive. Niko drugi ne sme da uđe, niko ne
sme da izađe. Zapečatili smo se sve izlaze.“
„To se zaista odnosi na sve. Bez izuzetaka.“
„Razumem, gospodine.“
Nakon što je još jednom naglasio svoja naređenja, detektiv
Rori Smilou je klimnuo policajcu u uniformi i ušao u hotel Čarls
Taun Plaza na glavni ulaz. Brojni časopisi koji se bave dizajnom
su stepenište ovog hotela isticali kao primer arhitektonskog
trijumfa. Već je postalo prepoznatljiva odlika novog kompleksa.
Iz predvorja hotela podizala su se dva kraka širokog stepeništa,
ovaploćenje južnjačkog gostoprimstva. Činilo se da grle
neverovatni kristalni luster, pre nego što su se dvanaest metara
iznad predvorja stapali u galeriju prvog sprata.
Na oba nivoa predvorja, policajci su se mešali sa gostima i
zaposlenima hotela koji su svi do sada čuli da se, po svemu
sudeći, desilo ubistvo na četvrtom spratu.
Ništa kao ubistvo nije stvaralo atmosferu ovako punu
iščekivanja, pomislio je Smilou dok je procenjivao prizor.
Naokolo su mileli na suncu izgoreli i znojni turisti sa foto-
aparatima, postavljali pitanja svima koje su smatrali za
ovlašćena lica, razgovarali međusobno, i raspravljali o identitetu
žrtve i motivu ubistva.
U dobro skrojenom odelu i košulji sa duplom manžetnom,
Smilou je bio upadljivo preterano otmeno odeven. Uprkos
spoljašnjoj vrelini, njegova odeća bila je sveža i suva, čak nije
bila ni vlažna. Jedan iznervirani podređeni je jednom prilikom
šapatom upitao da li se Smilou ikada znoji. „Nikako“, odgovorio
mu je kolega policajac. „Svi znaju da vanzemaljci nemaju
znojne žlezde.“
Smilou je odlučno krenuo prema liftovima. Mora da je
policajac sa kojim je razgovarao na ulazu javio da on dolazi jer
je drugi policajac stajao pored lifta i pridržavao vrata da se ne
zatvore. Ne zahvalivši na ljubaznosti, Smilou je ušao u lift.
„Da li sjaj drži, gospodine Smilou?“
Smilou se okrenuo. „O, da, Smiti. Hvala.“
Čovek koga su svi znali po krštenom imenu imao je tri stolice
za glancanje cipela u niši lobija hotela. Decenijama je radio u
jednom hotelu u centru grada. Nedavno su ga namamili u hotel
Čarls Taun Plaza, a njegova ga je klijentela pratila. Smiti je i od
turista dobijao izvanredne napojnice jer je znao bolje i od
konsijerža hotela da im kaže šta bi trebalo da rade i kuda da idu,
i gde u Čarlstonu mogu da pronađu ono što traže.
Rori Smilou je bio jedna od Smitijevih redovnih mušterija.
Obično bi zastao da razmeni koju reč sa njim, ali je sada žurio i
zapravo mu je zadržavanje smetalo. Kratko je rekao: „Vidimo se
kasnije, Smiti.“ Vrata lifta su se zatvorila.
On i policajac u uniformi popeli su se liftom na poslednji
sprat u tišini. Smilou se nikada nije zbližavao sa kolegama
policajcima, čak ni sa onima koji su bili na istom položaju, a
nikako sa onima nižeg ranga. Nikada nije započinjao razgovor
ukoliko se on nije odnosio na slučaj na kom je radio. Policajci
koji su bili dovoljno neustrašivi da pokušaju da proćaskaju s
njim uskoro bi otkrili da su takvi pokušaji uzaludni. Njegovo
držanje osujećivalo je svako drugarstvo. Čak je i njegova uredna
pojava jednako efikasno kao i bodljikava žica sprečavala svaki
pokušaj približavanja.
Smilou je, kada su se vrata lifta otvorila na četvrtom spratu,
osetio poznato ushićenje. Bio je na nebrojenim mestima ubistva,
od kojih su neka bila prilično pitoma i neupečatljiva, a druga
izuzetno jeziva. Neka nezanimljiva i rutinska. A druga će
pamtiti zauvek ili zbog maštovitog stila ubice, neobičnog
okruženja u kome je telo pronađeno, bizarnog načina ubistva,
jedinstvenog oružja kojim je ubistvo počinjeno ili starosti i
stanja žrtve.
Ali uvek je, pri prvom dolasku na mesto ubistva, osećao nalet
adrenalina koga je odbijao da se stidi. Rođen je za ovo. Uživao
je u svom poslu.
Kada je izašao iz lifta, u hodniku je razgovor među
policajcima u civilu utihnuo. S poštovanjem, ili iz straha,
sklonili su mu se s puta kad je krenuo prema otvorenim vratima
hotelskog apartmana u kom je danas umro jedan čovek.
Zapamtio je broj sobe, a zatim provirio unutra. Sa
zadovoljstvom je ustanovio da se sedam službenika jedinice za
obradu mesta zločina već nalazi u sobi i obavlja svoju dužnost.
Uverivši se da temeljno rade svoj posao, okrenuo se prema
trojici detektiva koje je poslala grupa za istraživanje kriminala.
Jedan od njih pušio je cigaretu koju je žurno ugasio u stojeću
pepeljaru u hodniku. Smilou ga je prikovao ledenim pogledom.
„Nadam se da se u tom pesku nije nalazio neki ključni dokaz,
Kolinse.“
Detektiv je uvukao ruke u džepove kao učenik trećeg razreda
koga su ukorili zato što nije oprao ruke nakon odlaska u toalet.
„Slušajte“, rekao je Smilou obraćajući se čitavoj grupi.
Nikada nije podizao glas. Nikada nije morao. „Neću tolerisati ni
jednu jedinu grešku. Dođe li do kontaminacije mesta zločina, i
najmanjeg kršenja propisane procedure, ako se previdi i
najmanja trunka dokaza ili ako neko svojim nemarom ugrozi
dokaze, prestupnik će dobiti po nosu. Od mene. Lično.“
Pogledao je u oči svakog čoveka. A zatim je rekao: „Dobro,
hajdemo.“ Dok su ulazili sobu, navlačili su rukavice. Svaki je
imao konkretan zadatak; svaki mu se posvetio, gazeći oprezno,
ne dodirujući ništa što nije trebalo da dodirne.
Smilou je prišao dvojici policajaca koji su prvi došli na mesto
zločina. Bez uvoda je upitao: „Da li ste ga dodirnuli?“
„Nismo, gospodine.“
„Da li ste bilo šta dodirnuli?“
„Nismo, gospodine.“
„Kvaku?“
„Vrata su bila otvorena kada smo stigli. Sobarica koja ga je
pronašla ostavila ih je otvorena. Radnik obezbeđenja hotela ju je
možda dotakao, Pitali smo ga, rekao je da nije, ali...“ slegao je
ramenima.
„Telefon?“, upitao je Smilou.
„Nismo, gospodine. Ja sam pozvao sa svog mobilnog. Ali
ponovo, radnik obezbeđenja ga je možda koristio pre nego što
smo mi stigli.“
„Sa kim ste do sada razgovarali?“
„Samo sa njim. On nas je pozvao.“
„I šta je rekao?“
„Da je sobarica pronašla telo“, pokazao je leš. „Baš ovako.
Licem okrenuto nadole, sa dve rane od metka na leđima ispod
leve lopatice.“
„Da li ste ispitali sobaricu?“
„Pokušali smo. Plakala je toliko da nismo uspeli mnogo da
izvučemo iz nje. A i strankinja je. Ne znam odakle“, odgovorio
je policajac na upitno podignutu obrvu Smiloua. „Ne mogu da
procenim na osnovu akcenta. Samo ponavlja ’mrtvac’ i plače u
maramicu. Nasmrt je uplašena.“
„Da li ste opipali puls?“
Policajac je pogledao partnera koji je prvi put progovorio. „Ja
sam. Čisto da se uverim da je mrtav.“
 „Znači da ste ga ipak dotakli.“
„Pa, da. Ali samo zbog toga.“
„Pretpostavljam da ga niste osetili.“
„Puls?“ Policajac je odmahnuo glavom. „Ne. Bio je mrtav.
Bez sumnje.“ Sve do sada Smilou je ignorisao telo. Sada je
krenuo prema njemu. „Da li se neko čuo sa islednikom?“
„Na putu je.“
Smilou je registrovao odgovor, ali je sada pažljivo posmatrao
mrtvaca. Dok nije video svojim očima, nije verovao da je žrtva
ubistva niko drugi do Lut Petidžon.
Svojevrsna lokalna slavna ličnost, ugledan čovek, Petidžon je
bio, između ostalog, izvršni direktor građevinske kompanije
koja je pretvorila oronulo skladište pamuka u spektakularni hotel
Čarls Taun Plaza.
Roriju Smilou je, pored toga, bio i zet.

POGLAVLJE 2

Rekla je: „Hvala.“

Hamond je odgovorio: „Nema na čemu.“
„Situacija je postajala prilično neprijatna.“
„Drago mi je da je moje lukavstvo upalilo. Da nije, trojica
malobrojnih i ponosnih bila bi mi za vratom.“
„Pohvaljujem tvoju hrabrost.“
„Ili glupost. Mogli su da me prebiju.“
Nasmešila se na ovo, a kada se nasmešila, Hamondu je bilo
dvostruko milije što je odlučio da se povinuje idiotskom,
viteškom impulsu koji ga je obuzeo i spase je. Privukla ga je čim
ju je ugledao, ali pogled na nju sa druge strane podijuma nije bio
ništa u poređenju sa nesmetanim pogledom izbliza. Skrenula je
pogled sa njegovih prodornih očiju i zagledala se u neodređenu
tačku iznad njegovog ramena. Uspevala je da zadrži
hladnokrvnost pod pritiskom. U to nije bilo sumnje.
„Šta je sa tvojim prijateljem?“, upitala je.
„Mojim prijateljem?“
„Gospodin Blančard Norm, beše?“
„Oh“, nasmejao se tiho. „Nikada nisam čuo za njega.“
„Izmislio si ga?“
„Aha, nemam pojma odakle mi to ime. Samo mi je iskrsnulo
u glavi.“
„Veoma kreativno.“
„Morao sam da kažem nešto uverljivo. Nešto što bi ih ubedilo
da smo zajedno. Poznato. Nešto što će mi, u najmanju ruku,
pomoći da te odvedem na plesni podijum.“
„Mogao si me prosto zamoliti za ples.“
„Da, ali to bi bilo dosadno. A i ostavilo bi mogućnost da me
odbiješ.“
„Pa, hvala još jednom.“
„Još jednom, nema na čemu.“ Proveo ju je pored drugog para
na podijumu. „Da li si odavde?“
„Nisam poreklom odavde.“
„Južnjački akcenat.“
„Odrasla sam u Tenesiju“, rekla je. „Blizu Nešvila.“
„Lep kraj.“
„Jeste.“
„Lepa priroda.“
„Hmm.“
„I dobra muzika.“
Divan razgovor, mrzovoljan, pomislio je. Živ.
Poslednju njegovu ispraznu izjavu nije čak ni udostojila
odgovora, i nije joj mogao zameriti. Ako nastavi ovako, ona će
otići odavde pre nego što se pesma završi. Proveo ih je pored još
jednog para koji je izvodio neki složen okret, a zatim je,
bezizražajnim glasom, izgovorio najtruliju od svih trulih žvaka.
„Dolaziš li često ovamo?“
Shvatila je šalu i uputila mu osmeh koji bi od njega mogao da
napravi potpunu budalu ako ne bude bio oprezan. „Zapravo,
nisam bila na ovakvom vašaru otkako sam bila tinejdžerka.“
„Ni ja. Sećam se da sam bio sa nekim drugarima. Mora da
smo imali petnaestak godina i želeli smo da kupimo pivo.“
„Da li ste uspeli?“
„Nismo.“
„Tada si poslednji put bio na vašaru?“
„Nisam. Bio sam još jednom. Sa nekom devojkom. Odveo
sam je u Kuću straha sa namerom da se tamo ljubimo.“
„Koliko je to bilo uspešno?“
„Prošlo je jednako dobro kao i pokušaj da kupim pivo. Bog
zna da sam se trudio. Ali čini se da sam bio sa jedinom
devojkom koja...“ Ućutao je kada je osetio da se napela.
„Ne odustaju lako, zar ne?“
I naravno, trojica marinaca su ih, sa svežim pivom u rukama,
streljala pogledom iza ivice podijuma.
„Pa, da se lako predaju, bila bi nam ugrožena nacionalna
bezbednost.“ Samozadovoljno se nasmešio mladićima pa ju je
snažnije stegao oko struka dok su plešući prolazili pored njih.
„Ne moraš da me štitiš“, rekla je. „Mogla sam i sama da
rešim problem.“
„Uveren sam da si mogla. Odbrana od neželjene muške
pažnje je veština koju svaka privlačna žena mora da savlada. Ali
si takođe i dama koja nije želela da pravi scenu.“
Pogledala ga je. „Vrlo pronicljivo.“
„Dakle, pošto je to sada rešena stvar, bolje bi nam bilo da
uživamo u plesu, zar ne?“
 „Pretpostavljam.“
Ali pristanak da nastavi ples nije umanjio njenu napetost.
Nije se žurno osvrtala preko ramena, ali Hamond je osetio da
želi.
Zbog toga se pitao šta će uraditi kada se ples završi.
Očekivao je korpu. Učtivu, ali ipak korpu. Na sreću, bend je
svirao tužnu, sladunjavu baladu. Glas pevača bio je neuglađen i
slab, ali je znao sve reči pesme. Što se Hamonda ticalo, što je
ples duže trajao, to bolje.
Partnerka mu je bila po meri. Njeno teme sezalo je do
njegove brade. Nije prešao zamišljenu granicu koju je postavio
između njih u trenutku kada ju je privukao u naručje, ali mu je
pomisao da je priljubi sasvim uza se bila izuzetno primamljiva.
Za sada mu je sasvim odgovaralo da nasloni unutrašnju
stranu podlaktice na njen uski donji deo leđa, i da njena šaka –
bez burme – počiva na njegovom ramenu, dok su se klatili u
sporom ritmu plesa.
Povremeno su im se butine ovlaš dodirivale i on bi osetio
treptaj požude, ali je mogao da ga kontroliše. Imao je pogled iz
ptičije perspektive na polukružni izrez njene majice, ali je bio
dovoljno galantan da ne gleda. No njegova je mašta divljala,
jurila tamo-amo, odbijala se od zidova njegovog uma kao muva
sluđena vrelinom.
„Otišli su.“
Njen glas trgao je Hamonda iz sanjarenja. Kada je shvatio šta
je rekla, osvrnuo se i video da marinaca više nema. Zapravo,
pesma se završila i muzičari su odlagali instrumente, a vođa
benda je zamolio sve prisutne da „ostanu baš tu gde su“ i obećao
da će nastaviti da sviraju nakon kratke pauze. Drugi parovi išli
su nazad prema svojim stolovima ili prema baru.
Spustila je ruke pored tela, a Hamondu, koji je shvatio da je
još drži, nije bilo druge nego da je pusti. Kada je to učinio,
odmakla se od njega. „Pa... ko kaže da nema više kavaljera.“
Nasmešio se. „Ali ako ubijanje zmajeva ponovo bude u modi,
zaboravi.“
Nasmešila se i pružila mu ruku. „Zahvalna sam ti na
pomoći.“
„Bilo mi je zadovoljstvo. Hvala na plesu.“ Stisnuo joj je ruku.
Okrenula se da ode. „Uh...“ Hamond je uronio u masu iza nje.
Kada su stigli do ivice izdignutog paviljona, spustio se na
zemlju pa pružio ruku da joj pomogne da siđe, što je bio
nepotreban i učtiv gest pošto razlika u visini nije bila veća od
trideset centimetara. Uhvatio je korak sa njom. „Mogu li da te
častim pivom?“
„Ne, hvala.“
„Pečeni kukuruz lepo miriše.“
Nasmešila se, ali je odmahnula glavom.
„Vožnja na Ferisovom točku?“
Nije usporila, ali mu je uputila povređen pogled. „Ne želiš da
ideš u Kuću straha?“
„Ne želim da izazivam sreću“, rekao je smešeći se sada jer je
osetio da se kravi. Ali njegov optimizam bio je kratkog veka.
„Hvala, ali zaista sada moram da idem.“
„Tek si stigla.“
Naglo je stala i okrenula se prema njemu. Zabacila je glavu i
oštro ga pogledala. Sunce na zalasku je sjajnim zracima
obasjavalo njene zelene dužice. Blago je začkiljila štiteći oči
trepavicama koje su bile mnogo tamnije od njene kose. Predivne
oči, pomislio je. Otvorene i iskrene, ali zavodljive. I sada su bile
prodorne i upitne, želela je da zna kako je znao da je tek stigla.
„Primetio sam te čim si ušla u paviljon“, priznao je.
Zadržala je njegov pogled nekoliko sekundi, a zatim je
stidljivo spustila glavu. Masa se vrtložila oko njih. Grupa dečaka
protrčala je pored njih, izbegla ih za svega nekoliko centimetara
i podigla oblak teške prašine koja se uskovitlala okolo. Jedna tek
prohodala devojčica počela je da urla kada joj je iz sićušne
ručice izleteo balon napunjen helijumom i poleteo prema
vrhovima drveća. Dve istetovirane tinejdžerke koje su teatralno
palile cigarete prošle su pored njih pričajući glasno i sipajući
psovke.
Ni na šta od toga nisu se obazirali. Činilo se da kakofonija
vašara ne prodire u njihovu privatnu tišinu. „Mislim da si i ti
primetila mene.“
Nekim čudom joj uopšte nije bilo teško da kroz buku vašara
čuje Hamondove tiho izgovorene reči. Nije ga pogledala, ali je
video kako se smeši, čuo tihi postiđen smeh.
„Znači jesi? Primetila si me?“
Podigla je jedno rame i blago slegnula njime u znak
priznanja.
„Pa, dobro“, rekao je uz snažan izdah koji je preterano
naglasio njegovo olakšanje. „U tom slučaju, ne vidim zašto
bismo iskustvo seoskog vašara ograničili samo na jedan ples.
Nije da nije bio sjajan. Bio je. Odavno nisam toliko uživao u
plesu.“
Podigla je glavu i uputila mu stidljiv pogled.
„Hmm“, rekao je, „Glupiram se, zar ne?“
„Načisto.“
Široko se nasmešio samo zato što je bila toliko prokleto
privlačna i zato što joj nije smetalo što flertuje sa njom kao da
nije flertovao dvadeset godina. „Šta kažeš na ovo? ja sam
večeras prilično slobodan i nisam bio u ovoliko neplaniranom...“
„Da li je to legitimna reč?“
„Prenosi značenje.“
 „To je razmetljiva reč.“
„I sve to samo da kažem da bismo, ako nemaš planove za
večeru...?“
Odmahnula je glavom da mu kaže da nema.
„Onda mogli zajedno da uživamo u ostatku vašara.“

Rori Smilou je zureći u mrtve oči Luta Petidžona upitao: „Šta ga

je ubilo?“
Islednik, sitan zamišljen muškarac izražajnog lica i tihog
glasa, od Smiloua je zaslužio nešto što se izuzetno teško sticalo
– poštovanje.
Doktor Džon Medison bio je crnac južnjačkog porekla koji je
zaslužio autoritet i položaj u potpuno južnjačkom gradu. Smilou
je veoma cenio sve koji su uspeli da ostvare takvo lično
postignuće uprkos nepovoljnim životnim okolnostima i
teškoćama.
Medison je pedantno proučavao leš onako kako je zatečen,
licem nadole. Oko leša je kredom opisao obris, a zatim ga
fotografisao iz različitih uglova. Pregledao je žrtvine šake i
prste, pažljivo zavirivši žrtvi pod nokte. Proverio je koliko su
ukočeni zglobovi. Pincetom je iz rukava Petidžonovog sakoa
izvukao komadić nečeg što nije bilo moguće identifikovati, a
zatim ga pažljivo spustio u kesu za dokaze.
Tek kada je završio inicijalni pregled i zamolio da mu
pomognu da okrene žrtvu na leđa, otkrili su prvo iznenađenje –
gadnu ranu na Petidžonovoj slepoočnici uz samu liniju kose.
„Šta misliš, da li ga je počinilac udario?“, upitao je Smilou
čučnuvši da pažljivije pogleda ranu. „Ili ga je najpre upucao, a
ovo je prosto posledica pada?“
Medison je namestio naočare i nelagodno rekao: „Ako ti je
teško da o ovome razgovaraš, možemo o tome mnogo detaljnije
razgovarati kasnije.“
„Misliš zbog toga što mi je nekada bio zet?“
Nakon što je islednik kratko klimnuo glavom, Smilou je
rekao: „Nikada ne dozvoljavam da se moj privatni život prelije
na moj profesionalni život, i obrnuto. Reci mi šta misliš, Džone,
i nemoj me štedeti gadnih pojedinosti.“
„Morao bih pažljivije da pregledam ranu, naravno“, rekao je
Medison bez daljih komentara o odnosu između žrtve i
detektiva. „No, moj prvi utisak jeste da je ovu povredu zadobio
pre smrti, ne posle. I svakako je gadna. Mogla je da izazove
razne povrede mozga od kojih je svaka mogla bude fatalna.“
„Ali misliš da nije.“
„Zaista, Rori, ne mislim. Ne izgleda mi toliko strašno. Otok
je mahom spolja, što obično znači da unutra ima veoma malo
otoka ili ga uopšte nema. Ali ponekad se iznenadim.“
Smilou je cenio islednikovo oklevanje da se prikloni jednoj
ili drugoj teoriji pre autopsije. „Da li u ovom trenutku možemo
reći da je umro od povreda nanetih vatrenim oružjem?“
Medison je klimnuo glavom. „Ali to je samo inicijalna
pretpostavka. Meni se čini da je pao, ili da su ga gurnuli ili
udarili pre nego što je umro.“
„Koliko pre?“
„Vreme će biti teže odrediti.“
„Hmm.“
Smilou je na brzinu osmotrio okolinu. Tepih. Kauč. Fotelje.
Sve meke površine, osim staklene ploče stočića za kafu.
Odgegao se čučeći do stolića i nagnuo glavu dok mu se pogled
nije našao u nivou površine ploče. Na stolu su pronašli čašu i
bocu pića iz mini-bara. Njih su već odneli istražitelji.
Iz ove perspektive, Smilou je video nekoliko tragova vlažnih
čaša, sada suvih, na mestima gde je Petidžon spuštao čašu ne
stavljajući podmetač ispod nje. Polako je prelazio pogledom
preko staklene površine, centimetar po centimetar. Tehničar za
otiske prstiju pronašao je nešto što je ličilo na otisak dlana na
ivici stola.
Smilou je ustao i pokušao u glavi da rekonstruiše sled
događaja. Povukao se do druga strane stočića, a zatim krenuo
prema njemu. „Hajde da pretpostavimo da je Lut želeo da uzme
piće“, rekao je razmišljajući naglas, „i da je poleteo napred.“
„Slučajno?“, upitao je jedan od detektiva. Smiloua su se
plašili i nije bio naročito omiljen među drugim detektivima ali
niko iz grupe za istraživanje kriminala nije osporavao njegov
talenat za rekonstrukciju zločina. Svi u sobi su zastali i pažljivo
ga slušali.
„Ne nužno“, odgovorio je Smilou zamišljeno. „Neko je
mogao da ga gurne s leđa, da ga izbaci iz ravnoteže. Pao je.“
Odglumio je pad pazeći da ništa ne dotakne, pogotovo ne
telo. „Pokušao je da ublaži pad uhvativši se za ivicu stola, ali
možda je toliko snažno udario glavom o pod da je ostao bez
svesti.“ Pogledao je Medisona upitno podigavši obrve.
„Moguće“, odgovorio je islednik.
„Možemo reći da je u najmanju ruku bio omamljen, zar ne?
Pao bi ovde.“ Raširio je ruke da pokaže linije na podu koje su
označavale mesto na kom je telo pronađeno.
„A onda ga je onaj ko ga je gurnuo overio sa dva metka u
leđa“, rekao je Smilou pogledavši u Medisona da vidi da li se
slaže.
„Čini se da je tako bilo“, rekao je islednik.
Detektiv Majk Kolins tiho je zviznuo. „To je hladnokrvno,
čoveče. Upucati čoveka u leđa kada je već pao. Neko je bio
gadno ljut.“
„Po tome je Lut bio najpoznatiji – umeo je da razbesni ljude“,
rekao je Smilou. „Sada samo moramo taj spisak da suzimo na
jednu osobu.“
„Bio je to neko koga je poznavao.“
Pogledao je detektiva koji je progovorio i dao mu znak da
nastavi. Detektiv je rekao: „Nema tragova nasilnog ulaza. Nema
ničega što bi ukazivalo na to da je brava obijena. Tako da je
počinilac ili imao ključ, ili ga je Petidžon sam pustio u
apartman.“
„Petidžonov ključ od apartmana bio je u njegovom džepu“,
rekao je drugi detektiv. „Pljačka nije bila motiv ukoliko nije
osujećena. Novčanik su pronašli u prednjem džepu, ispod tela, i
čini se da nije ni taknut. Ništa ne nedostaje.“
„Dobro, znači da imamo materijala za rad“, rekao je Smilou,
„ali još je dalek put. Nemamo oružje i osumnjičenog. Ovaj
kompleks je prepun ljudi, i zaposlenih i gostiju. Neko je nešto
video. Hajde da počnemo sa ispitivanjem. Okupite ih.“
Dok je išao prema vratima, jedan od detektiva je progunđao:
„Bliži se vreme večere. Neće im se to dopasti.“
Na to je Smilou odgovorio: „Nije me briga.“ I niko ko je
radio sa njim nije u to sumnjao. „A šta je sa sigurnosnih
kamerama?“, upitao je. „Tvrdi se da je sve u ovom hotelu
poslednja reč tehnologije. Gde je video-kaseta?“
„Čini se da je tu došlo do neke zbrke.“
Okrenuo se prema detektivu koga su ranije poslali da proveri
nadzorni sistem hotela.
„Kakve zbrke?“
„Znaš, zbrke. Opšteg zajeba. Trenutno se ne zna gde je
kaseta.“
„Nestala je?“
„Nisu hteli baš tako da se izraze.“
Smilou je opsovao sebi u bradu.
 „Tip koji je zadužen za kamere dao mi je reč da će nam je
uskoro dostaviti, ali znaš…“, detektiv je podigao ramena kao da
želi da sa omalovažavanjem kaže, Civili.
„Obavesti me. Želim što pre da je vidim.“ Smilou im se sada
svima obratio. „Ovo će biti medijski izuzetno propraćeno
ubistvo. Niko ne sme da razgovara sa medijima osim mene.
Držite jezik za zubima, da li ste razumeli? Trag počinioca
svakog trenutka postaje sve hladniji, zato krenite.“
Detektivi su krenuli napolje da počnu sa ispitivanjima
hotelskih gostiju i zaposlenik. Ljude je ispitivanje ljutilo jer je
nagoveštavalo krivicu, pa će to biti neprijatan i zamoran
zadatak. A Smilou je bio, znali su iz iskustva, nepokolebljiv i
nemilosrdan šef.
Sada se ponovo okrenuo prema doktoru Medisonu. „Možeš li
ovo brzo da uradiš?“
„Za dva dana.“
„Do ponedeljka?“
„To će značiti da će mi vikend otići dođavola.“
„I moj će“, rekao je Smilou nepokolebljivo. „Želim
toksikološki nalaz, sve.“
„Uvek je tako“, rekao je Medison uz dobroćudan smešak.
„Daću sve od sebe.“
„Uvek je tako.“
Nakon što je telo uklonjeno. Smilou se obratio jednom od
istražitelja mesta zločina. „Kakvo je stanje?“
„Ide nam u prilog što je hotel nov. Nema mnogo otisaka
prstiju pa će većina pripadati Petidžonu.“
„Ili počiniocu.“
„Ne bih računao na to“, rekao je istražitelj mršteći se. „Ovo je
najčistije mesto zločina koje sam ikada video.“ Kada se
apartman ispraznio, Smilou ga je sam obišao. Lično je proverio
sve, otvorio je svaku fioku, proverio orman i ugrađeni sef,
pogledao između madraca, ispod kreveta, zavirio u ormarić za
lekove u kupatilu, u vodokotlić tražeći bilo šta što je Lut
Petidžon mogao da ostavi, a što bi moglo ukazati na identitet
njegovog ubice.
Ukupni rezultat pretrage koju je Smilou sproveo bila je
Biblija gideonita i telefonski imenik Čarlstona. Nije pronašao
lične stvari Luta Petidžona, nije pronašao rokovnik, ni
priznanice, ni karte, ni beleške, ni omote od hrane, ništa.
Otkrio je da nedostaju dve boce viskija iz mini-bara, ali da je
korišćena samo jedna čaša, ukoliko ubica nije bio dovoljno
pametan da ponese onu koju je koristio sa sobom kada je otišao.
Ali Smilou je, nakon što je proverio sa službom održavanja,
otkrio da se u svakom apartmanu nalaze četiri čaše, a u ovom su
stajale još tri čiste.
Što se tiče mesta zločina, ovo je bilo praktično sterilno – ako
se ne računa krvava fleka na tepihu dnevne sobe.
„Detektive?“
Smilou, koji je zamišljeno zurio u tepih, podigao je glavu.
Policajac koji je stajao na otvorenim vratima je pokazao
palcem prema hodniku. „Insistirala je da uđe.“
„Ona?“
„Ja.“ Jedna žena progurala se pored patrolnog policajca kao
da je on nevažan, sklonila traku koja je obeležavala mesto
zločina sa vrata i ušla. Žurne, tamne oči su prešle preko
prostorije. Kada je videla tamnu mrlju od krvi, izbacila je uzdah
razočaranja i gađenja. „Medison je već odneo telo?
Prokletstvo!“ Smilou je savio ruku u laktu da bi pogledao na
ručni sat pa rekao: „Čestitam, Stefi. Oborila si sopstveni
rekord.“
 POGLAVLJE 3

„Pomislio sam da možda čekaš muža i decu.“

„Kada?“
„Kada si ušla u paviljon.“
„Oh.“
Nije zagrizla Hamondov mamac već je nastavila da liže
sladoled. I tek kada je drveni štapić ostao sasvim čist, rekla je:
„Da li je to tvoj način da me pitaš da li sam udata?“
Složio je bolnu grimasu. „A mislio sam da sam suptilan.“
„Hvala na sladoledu sa čokoladom i lešnicima.“
„Da li je to tvoj način da izbegneš odgovor?“
Smejući se, prišli su niz nejednakih drvenih stepenica koji su
vodili do pristaništa. Platforma je stajala devedeset centimetara
iznad površine vode i bila je velika desetak kvadratnih metara.
Voda je nežno zapljuskivala stubove ispod vremenskim
prilikama oštećenih dasaka. Po obodu su bile poređane drvene
klupe, a njihovi nasloni su istovremeno bili i zaštitna ograda.
Hamond je uzeo njen štapić i omot sladoleda i bacio ih zajedno
sa svojim u kantu za smeće, a zatim pokazao jednu od klupa.
Na svakom ćošku platforme stajala je svetiljka, ali su sijalice
bile mutne i nenametljive. Blistava ukrasna svetla bila su
razvučene između stubova svetiljki. Ublažavala su rustičnost
mesta i običnom, neprivlačnom pristaništu davali romantičan
ugođaj.
Povetarac je bio blag, ali dovoljno snažan da im omogući da
se odbrane od komaraca. Žabe su kreketale u gustom niskom
rastinju pored obale reke. Cvrčci su pevali sa niskih, mahovinom
obraslih grana okolnih hrastova.
„Lepo je ovde“, prokomentarisao je Hamond.
„Hmm. Čudi me da niko drugi nije još otkrio ovo mesto.“
 „Rezervisao sam ga kako bismo mogli da ga imamo samo za
sebe.“
Nasmejala se. Smejali su se mnogo u poslednja dva sata dok
su jeli visokokalorične proizvode prodavaca hrane i besciljno
šetali od štanda do štanda. Divili su se domaćim konzerviranim
breskvama i boraniji, informisali se o najnovijoj opremi za
vežbanje, i isprobali meka sedišta najmodernijih traktora.
Osvojio je malog plišanog medu za nju gađajući bejzbol
lopticom igračke. Ona je odbila da isproba periku, premda je
prodavačica bila veoma ubedljiva.
Provozali su se na Ferisovom točku. Kada su njihova kola
stala na vrnu točka i opasno se zanjihala, Hamond je osetio čisto
vrtoglavo uzbuđenje. Bio je to jedan od najbezbrižnijih
trenutaka kojih je mogao da se seti od...
Nije mogao da se seti nijednog bezbrižnijeg trenutka.
Činilo se da su spone koje su ga tako čvrsto držale na zemlji
– ljudi, posao, obaveze – bile presečene. Nekoliko minuta
lebdeo je slobodno. Osećao se slobodno da uživa u trenutku
visoko iznad vašarišta. Slobodan da uživa u vedrini koju je retko
imao prilike da oseti. Slobodan da uživa u društvu žene koju je
upoznao pre manje od dva sata.
Spontano se okrenuo prema njoj i upitao je: „Da li si udata?“
Nasmejala se, sagnula glavu i odmahnula. „Toliko o
suptilnosti.“
„Suptilnost nije davala rezultate.“
„Ne, nisam udata. Da li si ti oženjen?“
„Nisam.“ A zatim. „Ha! Drago mi je da smo to razjasnili.“
Podigla je glavu i pogledala ga smešeći se.
„I meni.“
A zatim su prestali da se smeše i samo su se gledali. Pogled
se otegao na nekoliko sekundi, pa na nekoliko trenutaka,
dugački, mirnih trenutaka spolja, ali tamo gde su se osećanja
nalazila, bilo je bučno.
Za Hamonda je to bio jedan od onih trenutaka koji se
dešavaju jednom u životu, ako imaš sreće. Trenutak koji čak ni
najtalentovaniji režiseri i glumci ne mogu prikazati na filmu.
Trenutak povezanosti koji pesnici i tekstopisci pokušavaju da
opišu u pesmama, ali nikada sasvim ne uspevaju u tome. Sve do
sada, Hamond je živeo u pogrešnom ubeđenju da su to sasvim
dobro radili. Tek sada, shvatio je koliko su očajno omanuli.
Kako može čovek, bilo ko, opisati trenutak u kom se sve
sklopi? Kako da se opiše taj trenutak bistrine kada čovek zna da
je njegov život tek sad počeo, da je sve što se desilo pre bilo
trulež u poređenju sa ovim, i da ništa nikada neće više biti isto?
Neuhvatljivi odgovori na sva pitanja prestali su da budu važni, i
on je shvatio da je jedina istina koju mora znati ovde i sada. U
ovom trenutku.
Nikada se u životu nije osećao ovako.
Niko se nije osećao ovako.
Još se njihao na vrhu Ferisovog točka i nije želeo da siđe.
Baš kada je rekao: „Hoćeš li ponovo plesati sa mnom?“, ona
je rekla: „Moram da idem.“
„Da ideš?“
„Da plešem?“
Ponovo su progovorili uglas, ali Hamond ju je nadglasao.
„Pleši sa mnom ponovo. Nisam prošli put bio u najboljoj formi
jer su mi oni marinci pratili svaki korak.“
Okrenula je glavu i pogledala u parking na drugoj strani
vašarišta.
Nije želeo da je pritiska. Svaki pokušaj prinude verovatno bi
je oterao. Ali nije mogao da je pusti. Ne još. „Molim te?“
Na licu joj se ogledala nesigurnost, pogledala ga je, a zatim
mu se nasmešila. „Dobro. Jedan ples.“
Ustali su. Krenula je prema stepenicama, ali ju je on uhvatio
za ruku i okrenuo.
„Šta fali ovom mestu?“
Uvukla je vazduh i polako ga, drhtavo, ispustila.
„Pretpostavljam, ništa.“
Nije je dotakao otkako su poslednji put plesali, osim što je
lako spustio ruku u dno njenih leđa da je povede oko uskog grla
mase na koji su naišli. Ponudio joj je ruku kada su ulazili i
izlazili iz kola Ferisovog točka. A za vreme vožnje sedeli su
priljubljeni laktovima i bokovima. Ali on se trudio da suzbije
svaku drugu želju da je dotakne, nije želeo da je uplaši, ili je
natera da pomisli da je ljigavac ili da je uvredi.
Sada ju je povukao nežno, ali odlučno, dok se nisu našli tik
jedno ispred drugog. A zatim je savio ruku oko njenog struka i
privukao je sebi. Bliže nego pre. Sasvim uza se. Oklevala je da
mu se prepusti, ali nije pokušala da se udalji. Podigla je ruku na
njegovo rame. Osetio je otisak njenog dlana na svom potiljku.
Bend je prestao da svira za to veče, muziku je sada puštao di
džej koji je puštao sve, od benda Kridens Klirvoter do
Strajsendove. Pošto je bilo kasno i pošto je atmosfera na
podijumu postala romantičnija, on je puštao laganije pesme.
Hamond je prepoznao melodiju, ali nije mogao da navede ni
izvođača ni pesmu koja je trenutno dopirala iz paviljona. Nije ni
bilo važno. Balada je bila lagana i lepa i romantična. Najpre je
pokušao da natera stopala da prate niz koraka koje je naučio kao
dete koje je nevoljno odlazilo na balove na koje ga majka vukla.
Ali što ju je duže držao u naručju, to mu je teže bilo da se
usredsredi na bilo šta osim na nju.
Jedna pesma smenila je drugu, ali oni nisu izgubili ritam,
uprkos tome što je ona pristala samo na jedan ples. Zapravo,
nijedno nije primetilo kada se muzika promenila. Pogledi i misli
bili su im prikovani za ono drugo.
Prineo je njihove sklopljene ruke do svojih grudi i spustio
njene dlanove na njih, pa ih pokrio svojima. Oborila je glavu i
spustila je dok nije čelo naslonila na njegovu ključnu kost.
Protrljao je obraz o njenu kosu. Osetio je, pre nego čuo mali
zvuk čežnje koji joj je zavibrirao u grlu. Njegova požuda ga je
ponovila.
Stopala su pomerali sve polaganije dok najzad nisu sasvim
prestali da se pomeraju. Bili su sasvim mirni izuzev pramenova
njene kose koje joj je vetar nanosio na lice. Vrelina koja je
izbijala iz svake tačke dodira kao da ih je stapala u jedno.
Hamond je oborio glavu za poljubac koji je smatrao neizbežnim.
„Moram da idem.“ Odmakla se od njega i naglo se okrenula
prema klupi na kojoj je ostavila tašnu i džemper.
Nekoliko sekundi bio je suviše ošamućen da bi reagovao.
Nakon što je uzela stvari prošla je pored njega uz žurno: „Hvala
na svemu. Bilo je lepo. Zaista.“
„Čekaj trenutak.“
Izbegla je njegov dodir i žurno se popela uz stepenice
saplevši se jednom u žurbi. „Moram da idem.“
„Zašto sada?“
„Ne mogu... ne mogu da uradim ovo.“
Dobacila mu je reči preko ramena dok je žurno išla prema
parkingu. Pratila je niz barjaka, izbegavala sredinu puta,
paviljon, i sve manju gužvu oko štandova. Neke atrakcije su već
bile zatvorene. Izlagači su zatvarali štandove i pakovali robu i
opremu. Porodice natovarene suvenirima i nagradama vukle su
se prema kombijima. Zvuci nisu više bili tako veseli ni tako
glasni kao pre. Muzika u paviljonu sada je zvučala više žalosno
nego romantično.
 Hamond ju je u stopu pratio. „Ne razumem.“
„Šta ne razumeš? Rekla sam ti da moram da idem. To je sve.“
„Ne verujem ti.“ Očajan da je zadrži, uhvatio ju je za ruku.
Stala je, nekoliko puta duboko udahnula i okrenula se prema
njemu, premda ga nije pogledala.
„Bilo mi je lepo.“ Govorila je ravnim glasom bez nekog
naročitog naglaska, kao da su ovo bile reči koje je uvežbala.
„Ali veče se završilo i ja moram da idem.“
„Ali...“
„Nisam ti dužna nikakva objašnjenja. Ništa ti ne dugujem.“
Na trenutak ga je pogledala u oči pre nego što je žurno ponovo
skrenula pogled. „A sada te molim da ne pokušavaš ponovo da
me zaustaviš.“
Hamond je pustio njenu ruku i povukao se, podigavši obe
svoje ruke u znak predaje.
„Zbogom“, bilo je sve što je rekla pre nego što se okrenula od
njega i pošla pažljivo preko neravnog tla prema parkingu.

Stefani Mandel dobacila je Smilou ključeve svoje akure. „Vozi

dok se ja presvlačim.“ Iz hotela su izašli na ulaz koji je gledao
na Ist bej strit i žurno su išli trotoarom koji je bio pun ne samo
uobičajene mase koja se okupljala subotom uveče već i
radoznalaca koje su do novog kompleksa privukla kola službi
hitne pomoći i policije koja su bila parkirana duž ulice.
Kretali su se između radoznalaca ne privlačeći pažnju jer
izgled nijednog od njih nije govorio „državni službenik“. Odelo
detektiva Smiloua nije bilo izgužvano, a njegove duple
manžetne bile su čiste. Uprkos metežu oko Petidžonovog
ubistva, on se nije oznojio.
I niko ne bi ni pomislio da je Stefi pomoćnik okružnog
tužioca. Nosila je šorts za trčanje i sportski brusthalter, i jedno i
drugo još vlažne od znoja koji čak ni klima-uređaji hotela nisu
mogli da osuše. Njene krute bradavice i duge vitke noge
privukle su nekoliko prolaznika, ali nije bila čak ni svesna
njihovih zadivljenih pogleda dok je vodila Smiloua prema svom
automobilu koji je bio nepropisno parkiran na površini sa koje
parking služba uklanja automobile.
Pritisnuo je dugme za daljinsko otključavanje, ali nije otišao
da joj otvori suvozačka vrata. Ona bi svakako odbila ovaj njegov
gest i da je to uradio.
Sela je na stražnje sedište. Smilou je seo za volan. Dok je
pokretao motor i čekao da se uključi u saobraćaj, Stefi je pitala:
„Da li je istina? Ono što si rekao pandurima dok smo izlazili?“
„Koji deo?“
„Ah, znači nešto je bilo sranje?“
„Ne onaj deo o tome kako ne postoji očigledan motiv, oružje
i kako u ovom trenutku nemamo osumnjičenog.“ Rekao im je da
ćute kada novinari počnu da se pojavljuju i postavljaju pitanja.
Već je zakazao konferenciju za novinare za jedanaest sati. Time
što ju je zakazao u to vreme, postarao se da lokalne stanice
uživo prenesu ovu konferenciju u kasnim vestima i time
povećaju njegovo prisustvo u medijima.
Nestrpljiv zbog beskrajne kolone automobila koji su mileli
putem, poterao je Stefin automobil na uski put, što je za
posledicu imalo silovito trubljenje vozila koje je išlo putem.
Pokazujući isto nestrpljenje koje je Smilou pokazao u vožnji,
Stefi je svukla sportski brusthalter preko glave. „U redu, Smilou,
niko sada ne može da nas čuje. Pričaj. Samo sam ja ovde.“
„To vidim“, prokomentarisao je pogledavši u retrovizor.
Ni malo postiđena, obrisala je pazuh peškirom koji je izvadila
iz sportske torbe. „Dvoje roditelja, devetoro dece, jedno
kupatilo. U našoj kući, ako si bio stidljiv ili preterano smeran,
ostajao si prljav i patio si od zatvora.“
Za nekoga ko nije priznavao svoje korene iz radničke klase,
Stefi se često pozivala na njih, obično kada je želela da opravda
svoje neotesano ponašanje.
„Pa, požuri i obuci se. Stižemo za nekoliko minuta. Premda ti
i ne moraš da budeš tamo. Mogu to da uradim sam“, rekao je
Smilou.
„Želim da budem tamo.“
„Dobro, ali voleo bih da me ne uhapse usput, zato se spusti
niže gde niko takvu ne može da te vidi.“
„Zaboga, Rori, kakav si ti čistunac“, rekla je izigravajući
koketu.
„A ti si krvožedna. Kako si tako brzo namirisala svežu krv?“
„Trčala sam. Kada sam prošla pored hotela, videla sam sve
one policijske automobile pa sam zastala da pitam pandure šta se
dešava.“
„Toliko o naređenju da ne govore ništa.“
„Imam ja svoje načine ubeđivanja. A i prepoznao me je.
Kada mi je rekao, nisam mogla da verujem rođenim ušima.“
„Ni ja.“
Stefi je obukla standardni brusthalter, pa svukla šorts i
potražila u torbi gaćice. „Prestani da menjaš temu. Šta imaš?“
„Najčistije mesto zločina koje sam video za dugo vremena.
Možda i najčistije koje sam ikada video.“
„Ozbiljno?“ upitala je, sa očiglednim razočaranjem.
„Onaj ko ga je likvidirao znao je šta radi.“
„Upucan je u leđa dok je ležao licem na dole na podu.“
„To je to.“
„Hmm.“
Ponovo je pogledao u nju. Zakopčavala je haljinu bez rukava,
ali nije razmišljala o onome što radi. Zurila je preda se, i on je
gotovo mogao da vidi kako se okreću točkići u njenom
pametnom mozgu.
Stefani Mandel radila je u kancelariji okružnog tužioca nešto
više od dve godine, ali je za vreme svog boravka tu ostavila
zaista snažan utisak – ne uvek dobar. Neki su je smatrali
kapitalnom kučkom, što je svakako umela da bude. Imala je
pogan jezik i nije se snebivala da ga koristi. Nikada se nije
povlačila u raspravama, zbog čega je bila izvrstan advokat za
suđenja i napast po advokate odbrane, ali to joj nije pomoglo da
je kolege zavole.
Ali najmanje polovina muškaraca, a možda i neke žene, koji
su radili u, i oko, policijske stanice i zgrade okružnog suda,
ložilo se na nju.
Maštanja o bliskim susretima sa njom često su se iznosila, uz
neotesane pojedinosti, uz piće nakon posla. Ali ne da ona može
da ih čuje, naravno, jer niko nije želeo da protiv njega tužbu za
seksualno zlostavljanje podnese Stefani Mandel. Ako je i bila
svesna ove prikrivene požude, pretvarala se da je nije bila
svesna. Ne zato što bi joj smetalo ili joj izazvalo nelagodu kada
bi znala da je muškarci opisuju najbludnijim izrazima. Ona bi to
prosto smatrala suviše nezrelim, budalastim i trivijalnim da bi na
to trošila vreme i energiju.
Rori ju je sada potajno gledao u ogledalu dok je zakopčavala
tanki kožni kaiš oko struka a zatim provlačila prste kroz kosu da
je očešlja. Nije ga fizički privlačila. Pogled na nju nije u njemu
budio nikakvu sumanutu, telesnu požudu, samo duboko
poštovanje prema njenoj britkoj inteligenciji i ambiciji koja ju je
gonila. Ove osobine su ga podsećale na njega samog.
„To je bilo veoma značajno ’hmm’ Stefi. O čemu
razmišljaš?“
„Koliko razjaren mora da je bio počinilac.“
 „Jedan od mojih detektiva je to prokomentarisao. Bilo je to
hladnokrvno ubistvo. Islednik misli da je Lut možda bio bez
svesti dok su pucali u njega. U svakom slučaju, nije predstavljao
pretnju. Ubica ga je samo želeo mrtvog.“
„Kada bi sastavio spisak svih ljudi koji su želeli da vide Luta
Petidžona mrtvog...“
„Nemamo toliko papira i mastila.“
Susrela je njegov pogled u ogledalu i nasmešila se. „Dobro.
Imaš li neku pretpostavku?“
„Ne sada.“
„Ili mi samo ništa ne govoriš?“
„Stefi, znaš da ti ništa ne donosim u kancelariju pre nego što
budem spreman.“
„Samo mi daj reč...“
„Ne obećavam ništa.“
„Daj mi reč da je prvi odstrel moj.“
„Igra reči je sasvim slučajna.“
„Znaš šta sam htela da kažem“, rekla je srdito.
„Mejson će dodeliti slučaj“, rekao je misleći na Monroa
Mejsona, okružnog tužioca Čarlstona. „Na tebi je da se postaraš
da ga dobiješ.“
Ali kada ju je pogledao u ogledalu i kada je video vatru u
njenim očima, nije ni najmanje sumnjao da će to za nju biti
prioritet. Zaustavio je automobil pored ivičnjaka.
„Stigli smo.“
Izašli su ispred vile Luta Petidžona. Njena veličanstvena
spoljašnjost, kakva je i priličila prestižnom susedstvu Saut
Bateri, predstavljala je mešavinu nekoliko arhitektonskih stilova.
Originalna džordžijanska gradnja doterana je federalnim
detaljima, a zatim i detaljima u revolucionarnom ratnom stilu.
Usledilo je dodavanje neogrčkih stubova u vreme predratne
pomame. Veličanstvena građevina kasnije je modernizovana
dodacima viktorijanskih gipsanih ukrasa. Ovaj arhitektonski
pačvork bio je karakterističan za Istorijsku četvrt i, ironije li,
činio je Čarlston slikovitijim.
Dvospratnica je imala duboke balkone na svim spratovima,
koje su pridržavali otmeni stubovi i graciozni lukovi. Krov sa
zabatima krasila je kupola. Dva veka izdržavala je ratove,
parališuće ekonomske zastoje i uragane, pre nego što je pretrpela
poslednji napad – Luta Petidžona.
Njegova dobro dokumentovana restauracija trajala je
godinama. Prvi arhitekta koji je nadzirao radove dao je otkaz jer
je pretrpeo nervni slom. Drugi je doživeo srčani udar i kardiolog
ga je primorao da se povuče sa projekta. Treći je dovršio
restauraciju, ali ga je ona koštala braka.
Od složenog rada na kapiji od kovanog gvožđa sa istorijskim
stubovima za svetiljke, sve do reprodukcije šarki na stražnjim
vratima, Lut nije štedeo novca ne bi li njegova kuća bila kuća o
kojoj se najviše priča u Čarlstonu.
To je i postigao. Nije to nužno bila restauracija kojoj su se
ljudi najviše divili, ali se definitivno o njoj najviše pričalo.
Borio se sa čarlstonskim Društvom za konzervaciju,
Istorijskom fondacijom Čarlstona i Odborom sa arhitektonsku
proveru oko svog predloga da drevno i trošno skladište pretvori
u ono što je danas Čarls Taun Plaza. Ove organizacije, čija je
svrha bila da predano čuvaju jedinstvenost Čarlstona, da
kontrolišu građevinske zone i ograničavaju komercijalnu
ekspanziju, najpre su mu zabranile svaku gradnju. Nije dobio
dozvole dok nisu svi bili sigurni da integritet originalne
spoljašnjosti od cigle neće biti drastično izmenjen ili ugrožen, da
njeni zasluženi ožiljci neće biti prikriveni i da građevina nikada
neće biti ukaljana šatorima ili kakvim drugim savremenim
znakovima koji će isticati njenu namenu.
Društva za konzervaciju gajila su slične rezerve u pogledu
renoviranja njegove kuće, premda su bila zadovoljna što je
posed, koji je zapao u žalosno stanje oronulosti, kupio neko ko
ima sredstava da ga renovira na način na koji on to zaslužuje.
Petidžon se pridržavao krutih smernica jer nije imao izbora.
Ali svi su se slagali da je njegovo renoviranje kuće, naročito
enterijera, bilo vrhunski primer koliko vulgaran čovek može biti
kada ima više novca nego ukusa. No svi su se jednoglasno
složili da vrtu nema ravnog u gradu.
Smilou je primetio koliko je bujan i negovan prednji vrt dok
je pritiskao dugme na interfonu na kapiji.
Stefi ga je pogledala. „Šta ćeš joj reći?“
Čekajući da mu neko odgovori na zvono, zamišljeno je
odgovorio: „Čestitam.“

POGLAVLJE 4

Ali čak ni Rori Smilou nije bio toliko bezdušan i ciničan.

Kada je Davi Petidžon pogledala sa vrha zakrivljenog
stepeništa u predvorje, detektiv je stajao ruku sklopljenih na
leđima i zurio ili u svoje sjajne cipele ili u podne pločice,
uvezene iz Italije. U svakom slučaju, izgledao je potpuno
usredsređeno na svoja stopala.
Poslednji put kada je Davi videla bivšeg šuraka svog muža,
bili su na nekom prijemu u čast policijske stanice. Smilou je te
noći dobio nagradu. Nakon ceremonije Lut ga je potražio da mu
čestita. Smilou se rukovao sa njim, ali samo zato što ga je Lut
primorao. Bio je učtiv prema njima, ali je Davi pretpostavila da
bi detektiv najradije iščupao Lutu grkljan zubima pre nego se
rukovao s njima.
 Rori Smilou je i večeras izgledao kruto i suzdržano kao i
tada. Njegovo držanje i izgled bili su vojnički uredni. Kosa mu
je bila proređena na temenu, ali to je se videlo samo iz ptičije
perspektive.
Žena sa njim bila joj je nepoznata. Davi je ceo život
odmeravala druge žene sa kojima je dolazila u kontakt, pa bi se
sećala da je srela pratilju Smiloua.
I premda Smilou nije podizao pogled, žena je izgledala
grabežljivo radoznalo. Glava joj se neprekidno pomerala,
okretala se tamo-amo dok je posmatrala svaki komad nameštaja
u predvorju. Nije joj promaklo ništa što je bilo uvezeno iz
Evrope. Imala je hitre oči grabljivice. Davi se nikako nije
dopadala.
Samo je katastrofa mogla da dovede Smiloua u Lutovu kuću,
ali je Davi odlučila da to poriče što je duže moguće. Iskapila je
čašu pa ju je, pazeći da ne zazvecka kockama leda, spustila na
stočić. Tek im se tada javila.
„Želeli ste da me vidite?“
Prateći zvuk njenog glasa, u isti čas su se okrenuli i primetili
je visoko gore na galeriji. Sačekala je da je pogledaju pre nego
što je krenula da silazi. Bila je bosonoga i blago razbarušena, ali
je sišla niz stepenice vukući ruku niz gelender, kao da na sebi
ima balsku haljinu, i kao da je princeza večeri koju ponizni
podanici obožavaju i dolaze da joj ukažu poštovanje. Poticala je
iz porodice koja se nalazila u samom središtu čarlstonskog
visokog društva. Sa obe strane vukla je plemenito poreklo.
Nikada to nije zaboravila, i starala se da to niko drugi ne
zaboravi.
„Dobro veče, gospođo Petidžon.“
„Ne moramo da budemo zvanični, zar ne, Rori“, prišla je i
stala blizu njega pa nakrivila glavu u stranu i nasmešila mu se.
„Naposletku, praktično smo rod.“
Pružila mu je ruku. Njegova ruka bila je suva i topla. Njena je
bila blago vlažna i veoma hladna, a ona se zapitala da li zna da
je to zato što je u ruci držala čašu votke.
Pustio je njenu ruku i pokazao ženu koja je bila sa njima.
„Ovo je Stefani Mandel.“
„Stefi“, rekla je žena agresivno pružajući Davi ruku.
Bila je sitna, sa gustom, tamnom kosom i tamnim očima.
Željnim očima. Gladnim očima. Nije nosila čarape, premda je
nosila salonke sa visokim potpeticama. Davi je to smatrala
kršenjem pristojnosti čak i gorim od njenih bosih nogu.
„Kako ste?“, Davi se rukovala sa Stefi Mandel, ali je žurno
pustila njenu ruku. „Da li prodajete karte za policijski bal, ili
tako nešto?“
„Možemo li negde da razgovaramo?“
Skrivajući nelagodu vedrim osmehom, rekla je: „Naravno“, i
povela ih u dnevnu sobu za prijeme. Domaćica koja ih je uvela u
kuću, pre nego što je otišla da obavesti Davi da ima goste, palila
je lampe u sobi. „Hvala ti, Saro.“ Žena, koja je bila krupna
koliko i orman od mahagonija, klimnula je glavom na Davine
reči pa izašla na sporedna vrata. „Mogu li vas ponuditi pićem?“
„Ne, hvala“, odgovorio je Smilou.
I Stefi Mandel odbila je piće. „Kako lepa soba“, rekla je.
„Predivna boja.“
„Mislite?“, Davi se osvrnula kao da prvi put vidi prostoriju.
„Zapravo, ovo mi je najmanje omiljena prostorija od svih u kući,
premda pruža predivan pogled na ulicu, i to je lepo. Moj muž je
insistirao da zidovi budu ove boje. Zove se terakota i trebalo bi
da asocira na vile na italijanskoj rivijeri. Ali mene podseća na
fudbalske dresove.“ Pogledala je pravo u Stefi, milo se
nasmešila i dodala: „Moja mama je oduvek govorila da je
narandžasta boja za prost i neuglađen svet.“
Stefi su se obrazi zarumeneli od gneva. „Gde ste bili danas
posle podne, gospođo Petidžon?“
„Ne tiče te se“, odgovorila je Davi ne trepnuvši.
„Dame“, Smilou je uputio Stefi strog pogled nemo joj
zapovedivši da ućuti.
„Šta se dešava, Rori?“, upitala je Davi. „Šta radite vas dvoje
ovde?“
Smireno, pribrano i s poštovanjem, rekao je: „Predlažem da
svi sednemo.“
Davi je zadržala njegov pogled nekoliko sekundi, prostrelila
ženu pogledom, pa osorno pokazala kauč koji im je bio najbliži.
Sela je u fotelju blizu kauča.
Započeo je rekavši joj da ovo nije neobavezna poseta.
„Plašim se da imam loše vesti.“
Streljala ga je pogledom i čekala.
„Lut je pronađen mrtav danas posle podne. U penthaus
apartmanu u hotelu Čarls Taun Plaza. Čini se da je ubijen.“
Davi se trudila da kontroliše izraz lica.
Osećanja se nikada nisu pokazivala u javnosti.
To se prosto nije radilo.
Skrivanje osećanja bilo je veština kojom je žena prirodno
ovladala kada je tata bio ženskaroš a mama pijanica, i kada su
svi znali razlog zbog kog pije, ali su se svi pretvarali da problem
ne postoji. Ne u njihovoj porodici.
Maksin i Klajv Berton bili su savršen par. Oboje su bili
potomci elitnih čarlstonskih porodica. I oboje su bili prelepi.
Oboje su pohađali ekskluzivne škole. Njihovo venčanje
postavilo je standard prema kom su se svi drugi merili, čak i do
danas. Bili su veličanstven par.
Njihove tri preslatke kćerke dobile su muška imena jer je
Maksin svaki put kada se porađala bila pijana, ili je bila toliko
obeznanjena da nije znala kog je pola novorođenče, ili je želela
da prkosi svojevoljnom Klajvu koji je čeznuo za muškim
potomkom i nju okrivljivao što rađa samo devojčice. Odsustvo
Y hromozoma bilo je nevažno.
I tako su male Klensi, Džeri i Davi odrasle u domaćinstvu u
kom su se ozbiljni porodični problemi gurali pod neprocenjive
persijske tepihe. Devojčice su rano naučile da svoje reakcije na
svaku situaciju, ma koliko ona bolna bila, zadrže za sebe. Tako
je bilo bezbednije. Atmosfera kod kuće bila je nepouzdana i
teško ju je bilo proceniti kada su oba roditelja bila nestabilna i
sklona napadima besa, što je za posledicu imalo svađe koje su
razarale svaki privid mira i spokoja.
I zato su sve sestre nosile emocionalne ožiljke.
Klensi je svoje izlečila umrevši u ranim tridesetim godinama
od karcinoma grlića materice koji je, tvrdili su zli jezici,
izazvalo često obolevanje od polno prenosivih bolesti.
Džeri je otišla na drugu stranu i postala član jedne
fundamentalne hrišćanske sekte na prvoj godini fakulteta.
Posvetila se tegobnom životu i uzdržavanju od svega prijatnog,
naročito alkohola i seksa. Gajila je krtolasto povrće i
propovedala Jevanđelje u jednom indijanskom rezervatu u
Južnoj Dakoti.
Davi, najmlađa, jedina je ostala u Čarlstonu, prkoseći stidu i
tračevima, čak i nakon što je Klajv preminuo od zastoja srca u
postelji aktuelne ljubavnice između jutarnjeg sastanka odbora i
čaja tog poslepodneva, i nakon što je Maksin primljena u dom za
stara i obolela lica navodno zbog Alchajmerove bolesti, premda
su svi znali da joj je alkohol uništio mozak.
Davi, koja je izgledala meko i podatno i toplo kao karamela,
zapravo je bila čvrsta kao čelik. Dovoljno čvrsta da izdrži.
Mogla je da preživi sve. Dokazala je to.
„Pa“, rekla je i ustala, „i premda ste vas dvoje odbili piće,
mislim da ću ga ja uzeti.“
Kod kolica sa pićem stavila je nekoliko kocki leda u kristalnu
čašu i sipala votku preko njih. Popila je gotovo polovinu u
jednom gutljaju, a zatim dopunila čašu pre nego što im se
ponovo pridružila. „Ko je ona bila?“
„Izvini?“
„Hajde, Rori. Neću pasti u nesvest. Ako je Lut ubijen u svom
otmenom novom hotelskom apartmanu, mora da je tamo bio sa
nekom ženom. Pretpostavljam da su ga upucali ili ona ili njen
ljubomorni muž.“
„Ko je rekao da je ubijen iz vatrenog oružja?“, upitala je Stefi
Mandel.
„Molim?“
„Smilou nije rekao da je vaš muž ubijen iz vatrenog oružja.
Rekao je da je ubijen.“
Davi je ponovo otpila gutljaj pića. „Pretpostavila sam da je
upucan. Nije li to najsigurnija pretpostavka?“
„Da li je bila pretpostavka?“
Davi je raširila ruke prosuvši piće po tepihu. „Ko si, dođavola
ti?“
Stefi je ustala. „Ja predstavljam kancelariju državnog tužioca,
ili kako se to u Južnoj Karolini zove, okružnog tužioca.“
„Znam ja kako se šta zove u Južnoj Karolin.“, odgovorila je
Davi uz sarkazam.
„Ja ću voditi slučaj ubistva vašeg supruga. Zato sam
insistirala da dođem ovamo sa detektivom.“
„Ah, razumem. Da procenite moju reakciju na vest koju ste
mi doneli.“
„Upravo tako, i moram da vam kažem da mi niste delovali
naročito iznenađeno vešću. Zato bih želela da se vratimo na
moje prvo pitanje. Gde ste bili danas posle podne? I nemojte mi
reći da se to mene ne tiče jer me se, vidite, gospođo Petidžon, i
te kako tiče.“
Davi je, potiskujući gnev, smireno još jednom prinela čašu
usnama ne žureći da odgovori. „Želite da znate da li imam alibi,
zar ne?“
„Nismo došli ovamo da te isleđujemo, Davi“, rekao je
Smilou.
„U redu je, Rori, nemam šta da krijem. Samo mislim da je
vrlo bezosećajno sa njene strane...“, odmerila je pakosno Stefi,
„... da dođe u moju kuću i počne da ispaljuje uvredljiva i drska
pitanja nekoliko sekundi nakon što sam obaveštena da je moj
suprug ubijen.“
„To mi je posao, gospođo Petidžon, dopalo se to vama ili ne.“
„Pa, ne dopada mi se.“ A zatim se, odbacivši nju kao
nevažnu, okrenula Smilou. „Rado ću ti odgovoriti na sva pitanja.
Šta želiš da znaš?“
„Gde si bila danas posle podne između pet i šest sati?“
„Ovde.“
„Sama?“
„Da.“
„Može li to neko da potvrdi?“
Prišla je stočiću pored kauča i pritisnula jedno dugme na
telefonu. Smesta se začuo glas domaćice. „Recite, gospođo
Davi?“
„Saro, da li bi, molim te, došla ovamo? Hvala.“
Sve troje čekali su u tišini. Gledajući tužioca ledenim,
prezrivim pogledom, Davi se poigravala niskom savršenih bisera
koje je nosila oko vrata. Otac, koga je i volela i mrzela, poklonio
joj ih je povodom izlaska u društvo. Njen terapeut rekao je da su
oni simbol njenog nepoverenja u ljude zbog toga što njen otac
nije bio veran svojoj ženi i kćerkama. Davi nije znala da li je to
istina, ili je ona prosto volela te bisere. Ma šta da je bio slučaj,
nosila ih je uz sve, pa čak i uz šorts i preveliku pamučnu košulju
koje je večeras obukla.
Davi je nasledila domaćicu od majke. Sara je radila za
porodicu pre nego što je Klensi rođena i bila je pored njih u
svim njihovim patnjama. Kada je ušla u sobu, neprijateljski je
pogledala Smiloua i Stefi.
Davi ju je predstavila. „Gospođa Sara Berč, ovo je detektiv
Smilou i osoba iz kancelarije okružnog tužioca. Došli su da mi
kažu da je gospodin Petidžon, danas posle podne, pronađen
mrtav.“
Sarina reakcija nije bila ništa očiglednija nego što je bila
Davina.
Davi je nastavila. „Rekla sam im da sam bila ovde u kući
između pet i šest sati i da ćeš ti to potvrditi. Nije li tako?“
Stefi Mandel je gotovo pobesnela. „Ne možete...“
„Stefi.“
„Ali upravo je ugrozila ispitivanje“, povikala je na Smiloua.
Davi ih je nedužno pogledala. „Rori, zar nisi rekao da ovo
nije ispitivanje?“ Oči su mu bile ledene, ali se okrenuo domaćici
i učtivo upitao: „Gospođo Berč, da li vam je poznato da li je
gospođa Petidžon sve vreme bila kod kuće?“
„Jeste, gospodine. Gotovo čitavog dana odmarala se u svojoj
sobi.“
„O bože“, promrmljala je Stefi sebi u bradu.
Smilou je, ignorišući je, zahvalio domaćici. Sara Berč prišla
je Davi i uzela njene ruke u svoje. „Žao mi je.“
„Hvala, Saro.“
„Jesi li dobro, dete?“
 „Dobro sam.“
„Mogu li nešto da učinim za tebe?“
„Ne sada.“
„Ako ti nešto bude potrebno, samo me pozovi.“
Davi joj se nasmešila, a Sara je s ljubavlju zagladila njenu
razbarušenu plavu kosu, pa se okrenula i izašla iz prostorije.
Davi je popila piće samozadovoljno posmatrajući Stefi preko
ivice čaše. Kada ju je spustila, rekla je: „Zadovoljna?“
Stefi je ključala od gneva i nije je udostojila odgovora.
Davi je ponovo prišla kolicima s pićem i upitala: „Gde je...
gde su ga odneli?“
„Islednik će obaviti autopsiju.“
„Znači da će sahrana morati da sačeka..
„Dok ti ne predamo telo“, rekao je Smilou završivši rečenicu
umesto nje. Nasula je sebi još jedno piće pa se vratila i upitala:
„Kako je umro?“
„Pogođen je sa dva hica u leđa. Mislimo da je smrt bila
trenutna i da je možda čak bio i bez svesti kada su hici
ispaljeni.“
„Da li je bio u postelji?“
Naravno, Smilou je znao okolnosti smrti njenog oca. Svi u
Čarlstonu znali su sve sramne pojedinosti. Cenila ga je što je
izgledao malčice postiđeno i nelagodno kada joj je odgovorio:
„Lut je pronađen na podu dnevne sobe, potpuno odeven. Krevet
nije bio korišćen. Nije bilo ni traga nikakvog romantičnog
susreta.
„Pa, barem je to novina.“ Iskapila je čašu.
„Kada si poslednji put videla Luta?“
„Sinoć? Jutros? Ne mogu da se setim. Jutros, čini mi se.“
Davi je ignorisala frktaj neverice Stefi Mandel i sve vreme je
gledala Smiloua. „Ponekad se danima nismo viđali.“
 „Niste spavali zajedno?“, upitala je Stefi.
Davi se okrenula prema njoj. „Odakle sa severa si ti?“
„Zašto?“
„Jer si očigledno veoma nevaspitana i nepristojna.“
Smilou se ponovo umešao. „Stefi, u Petidžonov privatni život
ćemo zalaziti samo ako bude bilo potrebe za tim. U ovom
trenutku, to nije nužno.“ Zatim se ponovo okrenuo ka Davi i
upitao: „Nisi znala šta je Lut planirao za danas?“
„Ni danas niti bilo kog drugog dana.“
„Nije ti rekao da će se nekim sastati?“
„Teško.“ Spustila je praznu čašu na stočić za kafu i zabacila
ramena kada se uspravila. „Da li sam osumnjičena?“
„U ovom trenutku, svi u Čarlstonu su osumnjičeni.“
Davi ga je pogledala pravo u oči. „Mnogo je ljudi imalo
dobrog razloga da ubije Luta.“ Pod njenim prodornim pogledom
oborio je oči.
Stefi Mandel istupila je kao da želi da podseti Davi da je i
dalje tu, i da je neko važan, neko na koga mora da se obrati
pažnja. „Žao mi je što sam ranije nastupila preterano agresivno,
gospođo Petidžon.“
Zastala je, ali Davi nije imala nameru da joj oprosti brojna
kršenja nepisanih pravila pristojnosti. Davi je zadržala
bezizražajan izraz na licu.
„Vaš suprug bio je istaknuta javna ličnost“, nastavila je Stefi.
„Njegovi poslovni poduhvati su donosili veliku zaradu gradu,
okrugu i državi. Njegovo učešće u važnim gradskim
pitanjima...“
„Ima li ovo neku svrhu?“
Nije joj se dopalo što ju je Davi prekinula, ali je, nimalo
obeshrabreno, nastavila. „Ovo ubistvo će pogoditi čitavu
zajednicu, a možda čak i ljude izvan nje. Moja kancelarija će
ovom slučaju dati prioritet dok se počinilac ne uhvati, dok mu se
ne sudi i dok ne bude osuđen. Lično vam garantujem da će
pravda biti brza i sigurna.“
Davi se nasmešila svojom najlepšim, najšarmantnijim
osmehom. „Gospođice Mandel, vaša lična garancija meni ne
vredi ni pišijiva boba. Ali imam za vas lepe vesti. Nećete vi
voditi slučaj ubistva mog supruga. Nikada ne prihvatam jeftinu
robu.“ Odmerila je Stefinu haljinu sa besramnim gađenjem.
A zatim je nekadašnja debitantkinja, okrenuvši se prema
Smilou, obznanila kako će se dalje istraga sprovoditi. „Želim da
budem o svemu obaveštena. Postaraj se za to, Rori. Jer ću se,
ako ti to ne uradiš, ja, udovica Luta Petidžona, za to postarati.“

POGLAVLJE 5

„Stotka, ovde.“ Muškarac je udario rukom isflekanu zelenu čoju

i iskezio se pijanim, odbojnim kezom koji je Bobija Trimbla
naterao da zgađeno zadrhti.
Bobi je izvukao novčanik iz stražnjeg džepa pantalona,
izvukao iz njega dve novčanice od pedeset dolara i pružio ih
glupom kopiletu, belom smeću kakvo do sada nije imao prilike
videti. „Dobra partija.“, rekao je kratko.
Muškarac je stavio novčanice u džep, pa žustro protrljao
ruke. „Spreman da ih ponovo poređaš?“
„Ne sada.“
„Jesi popizdeo? Hajde, nemoj da si takav“, podilazio mu je
muškarac.
„Nisam popizdeo“, rekao je Bobi zvučeći upravo tako.
„Možda kasnije.“
„Dvostruko ili ništa?“
„Kasnije.“ Namignuo je i pretvarao se da puca pištoljem u
veliki stomak drugog čoveka, a zatim se polako udaljio noseći
piće sa sobom.
Zapravo bi voleo da pokuša da povrati gubitak, ali je žalosna
činjenica bila da je bio u stisci sa novcem. Nakon poslednjeg
niza igara, koje je sve izgubio, ostao je nekoliko stotina dolara
siromašniji. Dok se njegov problem sa prilivom novca ne smiri,
nije smeo da dozvoli sebi da se kocka.
I nije smeo da uživa u drugim lepim stvarima. Ona poslednja
stotka bi mu mnogo pomogla da ublaži nemir nerava. Ništa
posebno. Samo nekoliko linija. Ili pilula ili dve. Oh, dobro...
Dobro je bilo što je još imao onu krivotvorenu kreditnu
karticu. Njome je mogao da pokriva troškove života, ali mu je za
dodatne stvari bio potreban keš. Do njega je bilo teže doći. Ne
nemoguće. Samo je zahtevalo više posla.
A Bobi je rešio da će manje raditi, a više se opuštati. „Neće
još dugo“, rekao je sebi smešeći se u čašu. Kada mu se
investicija isplati, moći će da se raduje godinama rekreacije.
Ali njegov osmeh bio je kratkog veka. Oblak nesigurnosti je
prešao preko fantazije njegove blistave budućnosti. Nažalost,
uspeh plana zarade zavisio je od njegove partnerke, a on je
počinjao da sumnja u njenu pouzdanost. Zapravo, sumnja mu je
nagrizala stomak jednako kao i jeftini viski koji je pio čitave
večeri. Kada se stvari svedu i podvuku, nije joj verovao nimalo.
Seo je na barsku stolicu na samoj ivici šanka i poručio još
jedno piće. Kestenjasta presvlaka od veštačke kože nekada je
imala teksturu prave kože, ali decenijama su je do visokog sjaja
izlizale pozadine teških alkoholičara koji su na njoj sedeli. Da ne
mora da se smiri i pritaji, ne bi nikada posetio ovako jeftinu
krčmu. Daleko je napredovao od dana kada se motao po
ovakvim lokalima. Napredovao je od mesta sa kog je krenuo.
Mnogo. Bobi Trimbl mogao je da se samo kreće na gore.
 Bobi je izgradio sasvim novu sliku o sebi i nije imao nameru
da je se odrekne. Čovek nije mogao da bira gde će se roditi, ali
ako mu se to nije događalo, i ako je instinktivno znao da su mu
suđene veće i bolje stvari, bogami je sasvim sigurno mogao da
se oslobodi jedne slike i stvori drugu. To je on uradio.
I upravo mu je ova stečena urbana draž omogućila da dobije
onaj lagodni posao u Majamiju. Vlasniku noćnog kluba bio je
potreban tip Bobijevih sposobnosti da bude domaćin i voditelj
programa. Izgledao je dobro, a njegova žvaka privlačila je žene.
Posao je bio kao stvoren za njega. Klub je mnogo bolje poslovao
i uskoro je Pevac i bik postao jedan od najpopularnijih noćnih
lokala u Majamiju, gradu poznatom po noćnim lokalima sa
zanimljivim sadržajima.
Noćni klub je svake večeri bio pun žena koje su znale kako
da se provode. Bobi je gajio, a zatim negovao reputaciju
vulgarne nesputanosti da bi bio konkurentan sa drugim
klubovima koji su nudili damama zabavu.
Pevac i bik nije se izvinjavao što je nudio eksplicitan
program koji se sviđao ženama, ne damama, koje se nisu plašile
da se zaista opuste. Većinu večeri su se plesači skidali do gole
kože. Bobi nije skidao svoj smoking, ali je pričom većinu žena
bacao u seksualnu pomamu. Njegovo verbalno nabacivanje bilo
je efikasnije od isturenih karlica plesača. Obožavale su njegovu
prljavu priču.
A onda se jedne noći jedna naročito poletna obožavateljka
popela na binu sa jednim od plesača, pala na kolena i počela da
mu radi prljave stvari. Masa je podivljala. Dopalo im se to.
Ali grupi za borbu protiv poroka, koja je bila na tajnom
zadatku, to se nije dopalo.
Tajno su pozvali podršku, i pre nego što je iko shvatio šta se
dešava, mesto je vrvelo od pandura. Uspeo je da se išunja na
stražnji izlaz – ali je najpre pokupio sav novac iz sefa.
Zbog sklonosti ka trkama i loše sreće koja ga je u poslednje
vreme pratila, dugovao je novac jednom zelenašu koji ne bi
razumeo da je zatvaranje kluba dovelo do privremene obustave
prihoda koje bi vrlo brzo uspeo da nadomesti. Ali zelenaši nisu
koristili reč „uskoro“.
Pa je, s obzirom na to da su mu za vratom bili vlasnik kluba,
panduri i zelenaš, on pobegao iz Sunčane države sa gotovo deset
hiljada dolara u postavi smokinga. Prefarbao je svoj mercedes
kabriolet u drugu boju i promenio tablice na njemu. Neko vreme
je lagodno putovao obalom i lepo živeo od ukradenog novca.
Ali novac nije mogao da traje doveka. Morao je da počne da
radi, obavljajući jedini zanat koji je znao. Predstavljajući se kao
gost luksuznih hotela, motao se oko bazena gde je šarmirao
usamljene žene turiste. Novac koji je krao od njih smatrao je
poštenom trampom za sreću koju im je pružao u postelji.
A onda, jedne večeri dok je pijuckao šampanjac i pokušavao
da slatkorečivošću izvuče ključ od sobe od jedne nepoverljive
razvedene žene, primetio je poznanika iz Majamija sa druge
strane prostorije. Izvinio se rekavši da ide to toaleta, vratio se u
svoj hotel, žurno spakovao svoje stvari u mercedes i nestao iz
grada.
Pritajio se na nekoliko nedelja, odrekavši se čak i prevara. A
rezerve novca spale su na bednu sumu. I pored sve
izveštačenosti i uglađenih manira, Bobi je, kada bi pogledao u
ogledalo, video sebe onakvim kakav je bio pre mnogo godina –
sirov, sitni muvator koji se bavio drugorazrednim prevarama. Ta
sumnja u samog sebe nikada nije bila toliko snažna kao kada je
bio švorc, a tada se javljala sa posebnom žestinom. Jedne noći,
očajan i pomalo uplašen, napio se u baru i potukao se sa drugom
mušterijom.
 Bila je to najbolja stvar koja je mogla da mu se desi. Tu tuču
u baru primetila je prava osoba. To ga je i dovelo na ovaj put.
Kulminacija je bila na vidiku. Ako sve bude onako kako je
planirao, obogatiće se. Imaće bogatstvo kakvo priliči onom
Bobiju Trimblu kakav je bio sada. Neće se više vraćati u kožu
gubitnika kakav je nekada bio.
Ali – a ovo je bilo veliko ali – njegov uspeh zavisio je od
njegove partnerke. Kao što je ranije ustanovio, ženama se nije
moglo verovati da će biti bilo šta drugo do žene.
Iskapio je piće pa podigao ruku da pozove šankera. „Sipaj još
jedno.“
Ali šanker je gledao televiziju. Slika je bila nejasna, ali je
Bobi čak i sa mesta na kom je sedeo video da tip koji govori u
mikrofone pokazuje na njega. Bobiju on nije bio poznat. Bio je
iritantan lik koji nije umeo da se nasmeši, to je bilo sigurno. Sav
poslovan, nalik na socijalne radnike koji su dolazili da njuškaju
oko Bobijeve kuće kada je bio dete i postavljaju lična pitanja o
njemu i njegovoj porodici, i guraju nos u njegove privatne stvari.
Tip na TV-u bio je pribran lik, čak i pored desetak reportera
koji su gazili jedan preko drugog da dođu do njega. Govorio je:
„Telo je pronađeno večeras malo nakon šest časova.
Identifikovano je.“
„Imate li...“
„Čime je počinjeno ubistvo?“
„Gospodine Smilou, možete li nam reći...“
Bobi je, izgubivši interesovanje, glasnije rekao: „Potrebno mi
je piće.“
„Čuo sam te“, odgovorio je šanker svadljivo.
„Mogao bi baš i da popraviš odnos prema...“
Žalba je zamrla Bobiju na usnama kada se promenila slika na
ekranu i kada se umesto tipa ledenih očiju pojavilo lice koje je
Bobi prepoznao i koje je dobro poznavao. Lut Petidžon. Napeo
se da čuje svaku reč.
„Nije bilo tragova nasilnog ulaska u apartman gospodina
Petidžona. Pljačka nije bila motiv ubistva. U ovom trenutku,
nemamo osumnjičenih.“ Živi prenos se prekinuo i na ekranu su
se pojavili voditelji vesti u jedanaest sati.
Osećajući kako mu se vraća samopouzdanje i smešeći se od
uva do uva, Bobi je podigao tek natočeno piće u nemom
pozdravu svojoj partnerki. Očigledno je bilo da ga je ona
ispoštovala.

„To je sve što u ovom trenutku imam da vam kažem.“

Smilou se okrenuo od mikrofona i otkrio da mu se iza leđa
nalazilo još mikrofona. „Izvinite“, rekao je gurajući se kroz
masu novinara.
Ignorisao je pitanja koja su mu dovikivali i nastavio je da krči
sebi put između njih dok im nije postalo jasno da od njega više
ništa neće dobiti, nakon čega su počeli da se razilaze.
Smilou se pretvarao da mrzi medijsku pažnju, ali je istina bila
da je uživao u ovakvim konferencijama za štampu koje su se
prenosile uživo. Ne zbog svetala i kamera, premda je znao da
izgleda zastrašujuće na fotografijama. Čak ni zbog pažnje i
publiciteta. Njegov posao bio je siguran i nije mu bilo potrebno
odobrenje javnosti da bi ga zadržao.
Njemu se dopadao osećaj moći koji je izazivalo snimanje
kamerama i citiranje njegovih reči.
Ali kada se približio timu detektiva koji su se okupili blizu
recepcije u lobiju hotela, počeo je da gunđa. „Drago mi je da se i
to završilo. Šta imate za mene?“
„Ništa.“
Ostali su klimnuli glavom u znak slaganja sa izjavom Majka
Kolinsa.
Smilou je uskladio svoj povratak u hotel Čarls Taun Plaza iz
kuće Petidžonovih sa vestima u jedanaest sati. Kao što je i
predvideo, sve lokalne stanice, ali i TV stanice iz Savane i
Šarlota, započele su vesti živim prenosom iz predvorja hotela
gde je on novinarima i gledaocima iza malih ekrana izneo
osnovne činjenice vezane za zločin. Nije ništa ukrašavao. Na
prvom mestu zato što je znao samo osnovne činjenice. I prvi put
nije proračunato odbijao da podeli informacije.
On je jednako koliko i mediji žudeo za informacijama i zato
ga je ova sažeta detektivova izjava o dosadašnjem uspehu u
prikupljanju informacija zatekla. „Kako to misliš – ništa?“
„Upravo tako“, rekao je Majk Kolins, veteran. On se manje
plašio Smiloua od ostalih pa je on, prećutnim dogovorom,
obično govorio u njegovom prisustvu. „Nemamo ništa.
Propustili smo...“
„To nije moguće, detektive.“
Kolinsu su se ispod upalih očiju širili tamni kolutovi, dokazi
koliko je naporno njegovo veče bilo. Okrenuo se Stefi Mandel
koja ga je prekinula i pogledao je kao da bi želeo da je zadavi, a
zatim ju je naglašeno ignorisao i nastavio da podnosi izveštaj
Smilou.
„Kao što sam rekao, propustili smo ovaj narod kroz rešeto.“
Gosti i zaposleni i dalje su bili u glavnoj balskoj dvorani hotela.
„U početku su uživali, znaš, bilo je uzbudljivo. Kao u filmu. Ali
uzbuđene je izvetrilo pre nekoliko sati. Davali su iste odgovore
na ista pitanja nekoliko puta pa su sada postalo osorni. Ne
uspevamo da izvučemo mnogo iz njih, osim kuknjave i
zapitkivanja zašto ne mogu da idu.“
„Teško mi je da poverujem...“
„Ko je tebe zvao?“, Kolins je planuo na Stefi kada ga je
ponovo prekinula.
„... da od svih tih ljudi“, rekla je ignorišući ga, „niko ništa
nije video.“
Smilou je podigao ruku da spreči rasplamsavanje svađe
između njegovog obeshrabrenog detektiva i drskog tužioca.
„Dosta, vas dvoje. Svi smo umorni. Stefi, ne vidim razlog da se
zadržavaš ovde. Obavestićemo te kada budemo imali nešto.“
„Malo sutra.“ Prekrstila je ruke preko grudi i prkosnim
pogledom prostrelila Kolinsa. „Ostajem.“
Smilou je nevoljno dao dozvolu da se gosti hotela vrate u
svoje sobe. A zatim je okupio detektive u jednoj od soba za
sastanke na međuspratu i poručio picu. Dok su tamanili picu,
pregledao je oskudne informacije koje su uspeli da napabirče
nakon toliko sati iscrpnog ispitivanja.
„Petidžon je dobio poruku dok je bio u spa centru?“, upitao je
pregledajući beleške.
„Da.“ Jedan od detektiva je progutao veliki zalogaj pice.
„Neposredno pre nego što je došao ovamo.“
„Da li ste obavili razgovor sa maserom?“
Čovek je klimnuo glavom. „Rekao je da je Petidžon tražio
deluks masažu, punih devedeset minuta. Istuširao se u
svlačionici, zato je kupatilo u apartmanu bilo suvo.“
„Da li je tip sumnjiv?“
„Ne koliko sam ja mogao da vidim“, promrmljao je detektiv
uzevši još jedan zalogaj. „Unajmljen je iz spa centra u
Kaliforniji. Tek je stigao u Čarlston. Prvi put je danas sreo
Petidžona.“
Smilou je posmatrao žurno sastavljen spisak registrovanih
gostiju hotela. Činilo se da su svi iznad svake sumnje. Svi su
tvrdili da nikada nisu sreli Luta Petidžona, premda je nekima bio
poznat iz novinskih izveštaja vezanih za otvaranje hotela Čarls
Taun Plaza pre nekoliko meseci.
Uglavnom je to bio običan svet na porodičnom odmoru. Tri
para su bila na medenom mesecu. Nekoliko drugih se pretvaralo
da je na medenom mesecu, ali je bilo jasno da su ljubavnici koji
su potajno došli na nedozvoljeni vikend u romantičnom gradu.
Oni su na pitanja detektiva odgovarali nervozno, ali ne zato što
su bili krivi za ubistvo, već za preljubu.
U gotovo svim sobama, izuzev tri na trećem spratu, boravile
su učiteljice sa Floride. Dva apartmana zauzeli su članovi
muškog košarkaškog tima koji su završili srednju školu pred
kraj proleća i rešili da se još jednom zajedno provedu pre nego
što svaki od njih ode na univerzitet koji je odabrao. Njihov
jedini zločin bilo je maloletničko opijanje. Na zaprepašćenje
svojih drugara, jedan od njih je dobrovoljno predao kesicu
marihuane policajcu koji ga je ispitivao.
Opšte je mišljenje bilo da bi ovo, da Lut Petidžon nije bio
ubijen tog poslepodneva, bila obična letnja subota.
„Dugačka, vrela i lepljiva“, prokomentarisao je jedan od
detektiva snažno zevajući.
„Pričaš o današnjem danu ili mom kurcu?“, našalio se drugi.
„Samo ti sanjaj.“
„Šta je sa snimkom bezbednosnih kamera?“, upitao je Smilou
zaustavivši prepucavanje. Detektivi su se nasmešili onome što je
očigledno bila interna šala. „Šta je bilo?“, upitao je Smilou.
„Želiš li da ga vidiš?“, upitao je Kolins.
„Ima li šta da se vidi?“
Nakon još jedne runde cerekanja, Kolins je predložio Smilou
da pogleda i čak je pozvao i Stefi da pogleda snimak sa njima.
„Možda naučiš nešto“, rekao joj je.
Smilou i Stefi pratili su detektive preko širokog lobija na
međuspratu u jednu od manjih sala za konferencije gde se
nalazio video-plejer spojen sa monitorom u boji.
Uz nepotrebnu teatralnost, Kolins je pustio snimak. „Najpre
mi je tip koji je pratio sigurnosne kamera juče rekao da je
snimak kamera sa tog sprata zaturen.“
Smilou je iz iskustva znao da su kamere za nadzor obično
povezane sa rekorderima koji su snimak beležili u intervalima
od svakih pet ili deset sekundi, u zavisnosti od podešavanja
korisnika. Zato su ti snimci, kada bi se pustili, i izgledali kao da
su neki delovi preskočeni. Obično su se snimci kamera beležili i
po nekoliko dana pre nego što bi se kaseta automatski
premotala.
„Zašto kaseta nije bila u aparatu? Zar ih ne ostavljaju u
rekorderima i ne recikliraju ukoliko nema potrebe da se
pregledaju?“
„To mi je bio prvi znak da laže“, rekao je Kolins. „Pa sam ga
pritisnuo. Najzad je iskašljao snimak. Spremni?“
Nakon što je Smilou klimnuo glavom, Kolins je pritisnuo
dugme za početak prikazivanja snimka na video-plejeru. Čak i
da nije bilo propratnog snimka, zvuci su bez ikakve sumnje bili
zvuci karakteristični za porno filmove. Uzdasi i stenjanje pratili
su zrnasti snimak para u seksualnom činu.
„Prizor traje petnaest minuta“, objasnio je Kolins. „Nakon
vrhunca, prikazuju se dve ženske u kadi koje lože jedna drugu.
A zatim sledi klasična scena dominacije sa...“
„Razumem“, brecnuo se Smilou. „Isključi to.“ Ignorisao je
zvižduke i negodovanje drugih muškaraca u prostoriji. „Izvini,
Stefi.“
„Nemoj se izvinjavati. Mala šala detektiva Kolinsa na moj
račun samo potvrđuje moju teoriju da je izraz ’zreo muškarac’
kontradiktoran.“
Drugi muškarci su se nasmejali, ali je Kolins samo frknuo,
nimalo pogođen ovim spuštanjem. „Evo u čemu je štos“, rekao
im je. „Petidžonovo razmetanje o poslednjim dostignućima
tehnike nadzornog sistema bilo je samo prazno blebetanje.
Kamere na spratovima na kojima se nalaze gosti su lažne.
Igračke.“
„Molim!“, povikala je Stefi.
„Jedina kamera u čitavom kompleksu koja radi nalazi se u
odeljenju računovodstva. Petidžon nije želeo da neko od njega
krade, ali pretpostavljam da nije mario ako neko opljačka
njegove goste ili ih ubije. Izgleda da mu se to obilo o glavu, zar
ne?“
Smilou je upitao: „Zašto je klinac lagao?“
„To mu je rečeno da uradi. Veliki, strašni Petidžon lično mu
je to rekao. Nije baš najpametniji pa se držao naređenja čak i
nakon što smo ga uverili da je Petidžon mrtav i da bi trebalo da
se plaši šta će mu se desiti ako nas slaže. Najzad se slomio.
Proverili smo. Sve kamere su lažne.“
„Koliko ljuti to zna?“
„Moja pretpostavka je da ih ne zna mnogo.“
„Proveri. Kreni od ljudi na menadžerskim pozicijama.“
„U redu.“
Obrativši se grupi u celini, Smilou je rekao: „Ujutro krećemo
na Petidžonove neprijatelje. Sastavićemo spisak...“
„Ili bismo mogli da poštedimo sebe truda i uzmemo
telefonski imenik“, dobacio je jedan od detektiva. „Svi koje
poznajem će se obradovati što je skot mrtav.“
Smilou ga je prostrelio pogledom.
„Oh, izvini“, promrmljao je a osmeha mu je nestalo sa lica.
„Zaboravio sam da ste bili u rodu.“
„Nismo bili u rodu. Bio je oženjen mojom sestrom. Kratko.
To je sve. Verovatno sam ga voleo manje od svih ostalih.“
 Stefi se nagnula prema njemu. „Znači nisi ga ti čvaknuo, zar
ne, Smilou?“
Svi su se nasmejali, ali je njegovo kratko: „Ne, nisam“,
izgovoreno kao da je pitanje shvatio ozbiljno, smeh preseklo
jednako naglo kao što je i počeo.
„Izvinite, gospođine Smilou?“
Na vratima je stajao Smiti. Smilou je pogledao na sat. Bila je
prošla ponoć. „Mislio sam da jedva čekaš da stigneš kući“, rekao
je čoveku koji je glancao cipele.
„Tek su nam sada rekli da možemo ići kući, gospodine
Smilou.“
„O, da.“ Nije razmišljao o tome da su radnici u hotelu, kao
što je Smiti, bili zadržani satima na poslu zbog ispitivanja,
premda je on sam izdao nalog. „Izvini.“
„Nije važno, gospodine Smilou. Samo sam se pitao da li vam
je neko rekao za one ljude što su juče odvedeni u bolnicu.“
„Bolnicu?“

POGLAVLJE 6

Veliko slovo E na komandnoj tabli njenog automobila se

zacrvenelo.
Zaječala je od frustracije. Poslednje što je želela bilo je da
stane i sipa benzin, ali iz iskustva je znala da je kazaljka
rezervoara na njenom automobilu bila opasno precizna.
Benzinske pumpe bile su veoma retke na ovom delu ruralnog
auto-puta pa je, kada je naišla na jednu svega nekoliko
kilometara nakon što se upalila lampica, skrenula i letargično
izašla iz automobila.
Obično je na pumpama, kada je sama sipala gorivo, plaćala
kreditnom karticom. Ali tehnologija nije stigla ovako daleko u
unutrašnjosti. Ona, iz čistog principa, nije volela da plaća
unapred. Pa je uzela pištolj pumpe i spustila polugu. Otvorila je
rezervoar i stavila čep na krov automobila, pa stavila pištolj u
rezervoar i mahnula službeniku u kabini da pusti pumpu.
Gledao je rvanje na crnobelom televizoru. Jedva je mogla da
ga vidi pored neonskih reklama za pivo i postera zalepljenih na
izlogu koji su najavljivali davno prošle manifestacije i molili za
pomoć u pronalaženju izgubljenih kućnih ljubimaca. Ili je nije
primetio, ili se on pridržavao svog principa da ne pušta pumpu
za mušterije koje nisu platile unapred, pogotovo noću.
„Dođavola.“ Popustila je i pošla prema kasi i ubacila
novčanicu u prljavu tacnu ispod još prljavijeg stakla.
„Za dvadeset dolara? Još nešto?“, upitao je ne sklanjajući
pogled sa ekrana.
„Ne, hvala.“
Pištolj je sporo točio benzin, ali se pumpa najzad isključila.
Izvadila je pištolj i vratila ga na viljušku. Dok je pružala ruku da
uzme zatvarač rezervoara, još jedan automobil sišao je sa puta
na pumpu. Zaslepili su je snažni farovi pa je skupila oči da ih
zaštiti od bleska.
Automobil je stao svega nekoliko desetina centimetara od
njenog stražnjeg branika. Vozač je isključio farove, ali nije
isključio motor pre nego što je otvorio vrata i izašao napolje.
Usne su joj se razdvojile u nemom iznenađenju. Ali nije se
pomerila i nije progovorila. Nije ga ukorila što ju je pratio. I nije
ga pitala zašto je to uradio. Niti je zahtevala da se gubi i ostavi
je na miru. Samo ga je gledala.
Kosa mu je sada, kada je sunce zašlo, izgledala tamnije, nije
bila onako svetle smeđe boje kakva je bila na dnevnoj svetlosti.
Znala je da su mu oči sivoplave, premda su sada bile tamne.
Jedna obrva mu je bila malo viša i imala je veći luk od druge, ali
je ova asimetrija davala draž njegovom licu. Na bradi je imao
plitku, okomitu jamicu. Bacao je dugačku senku jer je bio visok.
Za njega kilaža nikada neće predstavljati problem; nije imao
građu ljudi koji mogu nabaciti mnogo viška.
Nekoliko sekundi su se samo gledali preko haube njegovog
automobila, a zatim je on izašao iza otvorenih vrata. Pratila ga je
pogledom dok joj se približavao. Odlučnost sa kojom je stezao
vilicu mnogo je govorila o njegovom karakteru. Nije ga bilo
lako obeshrabriti, i nije se plašio da pokuša da uzme ono što želi.
Nije se zaustavio dok nije stao tik ispred nje. A tada je
obuhvatio njeno lice rukama i podigao ga prema svoj pa se
sagnuo i poljubio je.
A ona je pomislila, O bože.
Usne su mu bile pune i senzualne, i pružale su ono što su
nagoveštavale. Njegov poljubac bio je topao i mio i iskren.
Pritisak njegovih usana na njenima je bio savršeno odmeren, nije
bilo sumnje da je snažno ljubi, ali nije u njegovom poljupcu bilo
preterane žestine ni pretnje. Bio je to toliko savršen poljubac da
je prirodno razmakla usne. Kada je njegov jezik dotakao njen,
srce joj se raširilo i ona ga je zagrlila oko struka.
Spustio je ruke, jednu je obavio oko njenih ramena, a drugu
je spustio na donji deo njenih leđa i priljubio je uza se. Nagnuo
je glavu u stranu. A ona je nagnula glavu u suprotnu stranu.
Poljubac se produbio, jezikom je sve smelije prodirao u njena
usta. Što su se duže ljubili, to je poljubac postajao vreliji.
A onda se naglo odmakao od nje. Disao je teško. Ponovo joj
je rukama obuhvatio lice. „To sam morao da znam. Nije samo
do mene.“
Odmahnula je glavom koliko je to bilo moguće zbog
njegovih ruku. „Ne“, rekla je iznenađena promuklošću svog
glasa. „Nije samo do tebe.“
 „Pođi za mnom?“
Protesti su joj zamrli na usnama i pre nego što je stigla da ih
izgovori.
„Imam kolibu nedaleko odavde. Udaljena je možda tri ili
četiri kilometra.
„Ja...“
„Nemoj odbiti.“ Njegov šapat je bio grub, strastven. Snažnije
je stisnuo rukama njeno lice. „Nemoj odbiti.“
Gledala ga je u oči, a zatim blago klimnula glavom u znak
pristanka. Smesta ju je pustio, okrenuo se i vratio do svog
automobila. Ispustila je zatvarač rezervoara u žurbi da ga vrati.
Najzad ga je vratila na mesto pa zaobišla automobil i sela za
volan. Pokrenula je motor, a on je zaustavio automobil pored
njenog.
Pogledao ju je kao da želi da se uveri da je rešena koliko i on,
da neće pobeći i nestati čim joj se ukaže prilika.
Što je bilo ono što je znala da je trebalo da uradi. Ali je sa
istom sigurnošću znala da to neće uraditi. Ne sada.

Hamond nije odahnuo dok nije video kako njen automobil staje
pored njegovog. Izašao je i otišao da joj otvori vrata. „Pazi kuda
gaziš, mrak je.“ Uzeo ju je za ruku i poveo je do kolibe stazom
posutom drobljenim školjkama. Mala svetiljka na tremu bacala
je taman dovoljno svetlosti da može da otključa ključem koji je
poneo iz Čarlstona.
Otvorio je vrata i uveo je unutra. Jedna žena iz kraja čistila je
kolibu kad god je to bilo potrebno. Javio joj je da dođe ranije
toga dana. Pa je umesto zagušljivog vazduha karakterističnog za
prazne, nekorišćene stanove, koliba mirisala na čisto i na sveže
oprane čaršave. Po Hamondovom zahtevu, žena je ostavila
uključen klima-uređaj pa je vazduh bio prijatno svež.
 Zatvorio je ulazna vrata iza kojih je ostalo svetlo na tremu, a
oni su ostali u potpunoj tami. Imao je čvrstu nameru da bude
dobar domaćin i kavaljer, i da joj pokaže kolibu, ili joj ponudi
piće, kaže joj više o sebi i da joj vremena da se privikne na to da
je sama sa njim svega nekoliko sati nakon što su se upoznali. Ali
umesto toga, pružio je ruke prema njoj.
A ona mu je svojevoljno pala u naručje gotovo jednako željna
njegovog poljupca koliko i on njenog. Njena usta su toplo
odgovarala na prodiranje njegovog jezika, koji ju je milovao i
proveravao i iskušavao dok nije morao da zastane da dođe do
daha. Spustio je glavu i prislonio lice na njen vrat a ona je
sklopila ruke na njegovom potiljku i počela da provlači prste
kroz njegovu kosu.
Ljubio ju je uz vrat do uva. „Ovo je ludo“, prošaputao je.
„Vrlo.“
„Da li se plašiš?“
„Da.“
„Mene?“
„Ne.“
„Trebalo bi.“
„Znam, ali ne plašim se.“
Protrljao je usnama njene u vrelom, žurnom poljupcu. „Plašiš
se situacje?“
„Nasmrt“, rekla je topeći se pod njegovim usnama.
Najzad je prekinuo poljubac i rekao: „Ovo je ishitreno i
lakomisleno i...“
„Potpuno neodgovorno.“
„Ali ne mogu protiv toga.“
„Ne mogu ni ja.“
„Želim te toliko da..
„Želim i ja tebe“, uzdahnula je kada je zavukao ruke pod
njenu majicu i spustio ih na njene grudi.
Svaka strepnja da je njegova požuda jednostrana nestala je
kada je zabacila glavu nudeći vrat njegovim usnama dok ju je
milovao. Dah joj je zastao i ona ga je zadržala dok je on petljao
oko kopče njenog brusthalter, ali je ispustila tihi žamor
zadovoljstva kada je prstima dotakao njenu golu kožu.
Prelazila je rukama preko njegovih leđa. Osećao je kako svim
prstima masira mišiće i istražuje rebra i kičmu. Dlanovima je
prešla preko njegovog pojasa, spustila ih na njegovo dupe,
privukla ga sebi.
Ponovo su se poljubili, bio je to dug, provokativan poljubac.
A zatim ju je ponovo uzeo za ruku i poveo je za sobom preko
dnevne sobe u spavaću sobu. Koliba nipošto nije bila luksuzna,
ali nije se odrekao svih udobnosti. U sobu premalu za jednu
osobu nagurao je veliki bračni krevet.
Preko njega su pali, spojivši se na sredini i ispreplevši se
jedno oko drugog sa slepom, bezumnom gladi novih ljubavnika.

Ležala je na boku, leđima okrenuta prema njemu.

Hamond je pokušavao da se doseti nečeg primerenog što bi
mogao da joj kaže, ali odbacio je sve mogućnosti i pre nego što
su mu se sasvim oformile u glavi. Sve što mu je padalo na pamet
zvučalo je ili neiskreno, ili napaljeno ili kao preveliki kliše, ili
kombinacija ove tri stvari. Čak je pomislio i da joj kaže istinu.
O bože, ovo je bilo neverovatno.
Ti si neverovatna.
Nikada se ovako nisam osetio u životu.
Ne želim da se ova noć završi.
Ali je znao da mu ne bi poverovala pa nije rekao ništa.
Dugačka napeta tišina se još više otegla i postala još napetija.
Naposletku se okrenuo na bok i uključio lampu na noćnom
stočiću. Na svetlost je reagovala privukavši kolena na grudi i
postavši još više povučena i nedodirljiva.
Obeshrabreno je seo. Košulja mu je bila izgužvana i
raskopčana, pantalone otkopčane, ali je još i jedno i drugo imao
na sebi. Ustao je i skinuo sve osim bokserica. Kada je ponovo
pogledao u krevet, video je da je legla na leđa i da ga posmatra
raširenim, uznemirenim očima.
„Mislim da možemo reći da je ovo neprijatan trenutak, zar
ne?“
Hamond je oprezno seo na ivicu kreveta. „Da, može se tako
reći.“
Ovlažila je usne, pa ih uvukla i skrenula pogled, a zatim
klimnula glavom. „Da li sada pokušavaš da pronađeš fin način
da me se rešiš?“
„Molim?“, povikao je tiho. „Ne. Ne.“ Pružio je ruku da je
pomiluje po kosi ali mu je ruka pala pre nego što je stigla do nje.
„Pokušavao sam da se dosetim kako da te nateram da prenoćiš
ovde, a da ne napravim totalnu budalu od sebe.“
Video je da joj je to bilo drago. Ponovo ga je pogledala.
Nasmešila se stidljivo. Onako i dalje rumena od vođenja ljubavi,
usana otečenih od vatrenih poljubaca, kose razbarušena oko lica
i odeće koja je bila pogužvana više od njegove, izgledala je
neverovatno zavodljivo. Grudi su joj, oslobođene brusthaltera,
meko ležale na grudima ispod majice. Ali su joj se bradavice
isticale u tkanju tkanine. Počeo je ponovo da se ukrućuje.
„Sva sam neuredna.“ Stidljivo je povukla suknju preko
butina. Oboje su ignorisali gaćice koje su ležale na prekrivaču u
dnu kreveta. „Mogu li da odem u kupatilo?“
„Tamo je, iza onih vrata.“ Ustao je da ode da joj pruži više
privatnosti. „Pripremiću nam piće. Jesi li gladna?“
„Nakon sve one brze hrane na vašaru?“
 Uzvratio joj je osmeh. „Želiš li vodu? Sok? Čaj? Neki
gazirani napitak? Pivo?“
„Voda je u redu.“
Pokazao je bradom vrata kupatila. „Ako ti bilo šta bude
potrebno, traži.“
„Hvala.“
Činilo se da okleva da ustane sa postelje dok je on još bio u
sobi pa joj se nasmešio još jednom i ostavio je. Čistačica je, na
sreću, opremila frižider pićem i vodom. Kada ga je otvorio,
pogledao je i šta se u njemu nalazi od hrane. Šest jaja. Pola
kilograma slanine. Engleski mafini. Kafa. Šlag? Ne. Nadao se da
kafu pije bez šlaga. Sok od pomorandže? Bio je tu. Litra
smrznutog koncentrovanog soka od pomorandže bila je u
hladnjaku.
Retko je doručkovao, ukoliko to nije bio poslovni sastanak.
Ali je na selu, gde su jutra vikendom bila duža i lenja, voleo da
spremi kasni doručak. Umeo je solidno da kuva, naročito
osnovna jela kao što su slanina i jaja. Možda će zajedno spremiti
doručak i podeliti zaduženja, i sudarati se dok ih budu obavljali.
Smejati se, ljubiti se. A onda bi mogli da iznesu tanjire na trem.
Nasmešio se razmišljajući o sutrašnjem jutru.
Ovom jutru, ispravio se pogledavši na sat i shvativši da je
dobrano prošla ponoć.
Jučerašnji dan bio je gadan. Iz Čarlstona je otišao uznemiren i
gnevan i frustriran zbog mnoštva stvari. Ništa u njegovom
životu nije bilo dobro. Nikada, ni za milion godina, ne bi mogao
pretpostaviti da jedan tako ružan dan može da se završi
vođenjem ljubavi sa ženom za koju do pre nekoliko sati nije ni
znao da postoji. Premda to neće biti naročito značajno iskustvo.
Nastavio je da se čudi ćudima sudbine dok nije čuo kako se
zatvara voda u kupatilu. Primorao je sebe da sačeka još dva
minuta ne želeći da se pojavi suviše brzo ili u neprimerenom
trenutku. A zatim je zgrabio dve boce vode i krenuo u spavaću
sobu.
„Uzgred“, rekao je kada je otvorio vrata bosim stopalom,
„mislim da je vreme da se propisno predstavimo...“
Stao je kada se žurno okrenula od komode sa slušalicom
telefona u ruci. Smesta je prekinula vezu i rekla: „Nadam se da
ti ne smeta.“
Jeste mu smetalo. Mnogo mu je smetalo. Nije u pitanju bilo
to što je koristila njegov telefon ne zatraživši najpre dozvolu od
njega. Već zato što je imala nekoga u životu ko joj je bio
dovoljno važan da ga zove u sitnim jutarnjim satima nekoliko
minuta nakon što je vodila ljubav sa njim. Sasvim ga je
zapanjilo koliko mu je to smetalo.
Dangubio je u kuhinji, maštao o doručku sa njom, brojao
minute kada će moći ponovo da bude u njenom društvu. A sada
je stajao ovde sa tupavim izrazom na licu i delimičnom
erekcijom u boksericama. A ona je sve vreme telefonom
razgovarala sa nekim drugim. Spustio je boce sa vodom na
noćni stočić.
Osećao se glupo i smešno, a to su Hamondu Krosu bila
potpuno nepoznata osećanja. Obično samouveren i spreman da
vlada svakom situacijom, osećao se kao pravi glupan, i to
osećanje mu se nimalo nije dopadalo.
„Da li bi želela malo privatnosti?“, upitao je kruto.
„Ne, u redu je.“ Vratila je slušalicu na mesto. „Nisam mogla
da dobijem vezu.“
„Izvini.“
„Nije ništa važno.“ Prekrstila je ruke na struku, a zatim ih
nervozno spustila pored sebe.
Ako nije važno, zašto si onda, dođavola, pokušala da obaviš
poziv u ovo doba noći?, poželeo je da je pita, ali nije.
„Da li je u redu da obučem ovo?“
Prešla je rukom preko stare, izbledele majice kratkih rukava.
Prepoznao je majicu sa neke od žurki bratstva iz studentskih
dana; sezala joj je do sredine butina. „Oh. Naravno. U redu je.“
„Pronašla sam je u komodi u kupatilu. Nisam njuškala. Samo
sam...“
„Ma u redu je.“ Njegov odsečni ton mnogo je govorio.
Stegla je šake u pesnice pored tela, a zatim ih raširila. „Vidi,
možda bi bilo bolje da sada odem. Oboje smo se malo zaneli.
Možda nam je u glavu udarila vožnja na Ferisovom točku..“
Njen pokušaj da se našali je propao. „U svakom slučaju, ovo je
bilo...“ Ućutala je kada je pogledala u krevet.
Pogled je zadržala na njemu verovatno duže nego što je
nameravala. Izgužvani prekrivač bio je podsetnik na ono što se
na njemu desilo, i koliko je to sveobuhvatno i zadovoljavajuće
bilo. Činilo se da im se sada kao odjek vraćaju reči koje su
suzdržano prošaputali jedno drugom.
Oprala se u kupatilu. Hamond je osećao miris sapuna i vode
na njenoj koži. Ali on se nije oprao. On je mirisao na seks.
Mirisao je na nju.
Pa je kada žurno rekla: „Presvući ću se i krenuti“, i krenula
da prođe pored njega, pružio ruku i uhvatio je oko struka.
Stala je, ali se nije okrenula prema njemu. Gledala je pravo
ispred sebe. „Ma šta da misliš o meni, želim da znaš... da ovo
nije nešto što radim po navici i olako.“
Tiho je rekao: „Nije mi važno.“
Tada ga je pogledala, okrenula je samo glavu prema njemu.
„Meni je važno. Meni je važno da to znaš.“
Pažljivo je spustio ruke na njena ramena i okrenuo je prema
sebi. „Zar zaista misliš da nas je dovde dovela samo vožnja na
Ferisovom točku?“
Zagrizla je donju usnu kao da želi da je spreči da zadrhti i
odmahnula glavom.
Zagrlio ju je i privukao sebi. Samo to. I dugo ju je tako grlio
obraza naslonjenog na njeno teme, dodirujući njene nožne prste
svojima i deleći telesnu toplinu sa njom. Onako bosonoga i
umotana u njegovu majicu, izgledala je sitnije i krhkije nego pre.
Dok ju je ovako grlio, osećao se vitalno i zaštitnički. Zapravo,
otkako je nju sreo, osećao se kao prokleti Konan.
Zasmejao se na ovu misao. Podigla je glavu sa njegovih grudi
i pogledala ga. „Šta je bilo?“
„Ništa. Samo razmišljam o tome koliko se dobro osećam
pored tebe.“ A zatim je njegov osmeh zamenilo zabrinuto
mrštenje. „Šta je sa tobom? Da li si dobro?“
Zbunjeno je zabacila glavu. „Jesam.“
„Mislim... zbog... znaš.“
„Oh“ Spustila je pogled na njegovu Adamovu jabučicu. „Da.
Hvala što si bio odgovoran.“
Kutiju prezervativa držao je u fioci noćnog stočića. Ali
nikada mu nije bilo toliko teško da otvori pakovanje i stavi
prezervativ. Sada postiđen rvanjem sa tvrdoglavim pakovanjem
u trenutku kada je želeo da ostavi utisak spremnosti i veštine,
samo je progunđao: „U poslednjem trenutku.“
Iznenadila ga je spustivši dlanove na njegove grudi i počevši
nežno da ga miluje. Tek nešto glasnije od šapata je rekla: „I za
mene.“
Požuda se čula u tihom stenjanju koje joj se omaklo kada je
uhvatio rukom njenu bradu i zabacio joj glavu da je poljubi.
Strasti su ponovo buknule. Rasplamsale se. Gorele. Vrelije nego
pre.
Šapati su prešli u intimnosti.
 „Dopada ti se ovo.“
„Da.“
„Previše grubo?“
„Ne.“
„Nisam znao.“
„Nisam ni ja.“
„Izvini.“
„Nije važno.“
„Ali ako sam te povredio...“
„Nisi. Nećeš.“
„Imaš li nešto protiv da...“
„Ne.“
„Hriste. Pogledaj se. Prelepo. Već si...“
„Da.“
„Tako...“
„Oh...“
„Vlažna.“
„Žao mi je, žao mi je.“
„Žao?“
„Pa, mislim... ti...“
„Nemoj da ti bude žao.“
„Dozvoli da te dodirnem.“
„Ne, dozvoli da ja dodirnem tebe.“

POGLAVLJE 7

Kako je Stefi vozila, ona i Smilou stigli su do bolnice Roper u

rekordnom roku.
„Koliko su rekli?“, upitala je dok je trčala preko parkinga
urgentnog centra prema zgradi. Promakle su joj pojedinosti kada
je izašla iz sale za konferencije da bi dovezla automobil.
Pokupila je Smiloua na glavnom ulazu hotela Čarls Taun Plaza.
„Šesnaest. Sedam odraslih i devetoro dece. Svi su članovi
crkvenog hora iz Mejkona u Džordžiji. Rano su ručali u
restoranu hotela pre nego što su krenuli u obilazak centra grada.
Vratili su se nekoliko sati kasnije, nakon što je deci pozlilo.
„Grčevi? Povraćanje? Dijareja?“
„Sve navedeno.“
„Ne zaboravljaš trovanje hranom ako si ga ikada doživeo. Je
jesam jednom. Krem-supa od pečuraka iz uglednog restorana.“
„Ustanovili su da je u pitanju marinara sos koji je stavljen na
picu koju su deca jela. A stavili su ga i u testeninu.“
Gotovo trčeći ušli su u urgentni centar bolnice. S obzirom na
to da je bila subota uveče, čekaonica je bila relativno mirna, ali u
njoj se nalazilo nekoliko pacijenata. Policajac u uniformi čuvao
je muškarca sa lisicama koji je oko glave kao turban imao
obmotan krvav peškir. Držao je oči sklopljene i ječao je, dok je
njegova žena kratko odgovarala na standardna pitanja sestre u
vezi sa njegovom medicinskom istorijom. Mladi majka i otac
uzalud su pokušavali da umire uplakano odojče. Jedan starac
sedeo je sam i jecao u maramicu bez nekog očiglednog razloga.
A jedna žene sedela je presamićena na stolici, glave položene
praktično u krilo. Činilo se da spava.
Bilo je još suviše rano za prave hitne slučajeve.
Ni Smilou ni Stefi nisu obratili pažnju na ljude u čekaonici,
već su prišli do prijemnog pulta gde se Smilou predstavio sestri,
pokazao joj značku i pitao da li su ljudi koje su dovezli iz hotela
još u urgentnom centru ili su prebačeni u sobe.
„Još su ovde“, rekla mu je sestra.“
„Moram smesta da ih vidim.“
„Pa, ja... Dozvolite da pošaljem poziv lekaru preko pejdžera.
Sedite.“
 Nijedno nije selo. Stefi je koračala gore-dole. „Ne razumem
kako tvoji ljudi nisu primetili neslaganje. Zar nije trebalo da
provere broj prijavljenih gostiju sa brojem ispitanih gostiju?“
„Ostavi ih na miru, Stefi. Ljudi su ulazili u hotel u toku
nekoliko sati, nakon što su bili odsutni satima. Razgovarali smo
sa stotinama prijavljenih gostiju i radnika hotela iz različitih
smena. Bilo bi gotovo nemoguće tačno izbrojati sve goste
hotela.“
„Znam, znam“, rekla je nestrpljivo. „Ali posle ponoći? Kada
su svi bili manje-više u krevetima? Očekivala bih da neki od
njih ponovo počne da broji goste. Ili su se možda suviše zaneli
filmom?“
„Imali su pune ruke posla“, rekao je kruto.
„Da, drkali su.“
Smilou je bio prvi koji će kritikovati policajca ukoliko bi
pogrešio. Ali stvari su sasvim drugačije stajale kada je kritika
dolazila spolja. Stisnuo je snažno usne od gneva.
„Vidi, žao mi je“, rekla je Stefi mnogo blažim tonom. „Nisam
to htela da kažem.“
„Jesi. Ali pusti mene da brinem za sakupljanje dokaza, u
redu?“
Stefi je znala kada da se povuče. Ne bi bilo mudro da se
distancira od Smiloua. Uprkos upozorenju udovice, čvrsto je bila
rešila da se obrati okružnom tužiocu Monrou Mejsonu i traži da
je imenuje za glavnog tužioca na ovom slučaju. Kada to
postigne, biće joj potrebna podrška policije. Pogotovo detektiva
Smiloua.
Dala mu je nekoliko trenutaka da se smiri pre nego što je
rekla: „Plašim se da ni ovi ljudi koji su se otrovali hranom neće
ništa znati. U bolnicu su ih prevezli pre nego što se pretpostavlja
da je Petidžon ubijen.“
 „Neki su simptome dobili tek kasnije“, rekao je. „Menadžer
hotela priznao je da ih je krišom izvodio gotovo do osam sati
večeras.“
„Zašto ti ništa nije rekao?“
„Loša reklama. Činilo se da ga više brine trovanje hranom i
ono što ono govori o njegovoj blistavoj novoj kuhinji, nego
otkriće Petidžonovog tela u apartmanu.“
„Želeli ste da me vidite?“
Oboje su se okrenuli. Lekar je bio dovoljno mlad da ima
akne, ali su oči iza naočara u metalnom ramu izgledale staro,
umorno i neispavano. Njegova zelena hirurška uniforma i beli
mantil bili su izgužvani i isflekani od znoja. Na identifikacionoj
kartici pisalo je Rodni K. Arnold.
Smilou mu je ponovo pokazao značku. „Moram da
razgovaram sa ljudima koji su se otrovali hranom u hotelu.“
„U vezi sa čim?“
„Mogli bi da budu materijalni svedoci ubistva koje se desilo
u hotelu danas posle podne.“
„U novom hotelu? Šalite se.“
„Plašim se da se ne šalim.“
„Danas posle podne? Mislite juče?“
„Dok nam islednik ne da tačno vreme, procenjujemo da je
žrtva preminula između četiri i šest sati posle podne.“
Lekar se sumorno nasmešio. „Detektive, u to vreme su ovi
ljudi ili patili od akutne dijareje, ili su povraćali do iznemoglosti,
ili i jedno i drugo. Jedino što su oni videli bilo je dno WC šolje.
Ako su imali sreće da stignu do nje na vreme, a čujem da neki
nisu.“
„Razumem da su bili veoma bolesni...“
„Nisu bili. Jesu.“
Stefi je istupila i predstavila se. „Doktore Arnold, mislim da
ne razumete koliko je važno da razgovaramo sa tim ljudima.
Neki od njih nalazili su se u sobama na četvrtom spratu gde se
ubistvo i desilo. Neko od njih bi mogao da zna ključne
informacije, a da toga nije ni svestan. Jedini način da saznamo
jeste da razgovaramo sa njima.“
„U redu“, rekao je i slegao ramenima. „Javite se sutra na
glavno prijemno. Siguran sam da će neki još biti ovde, ali do
tada bi trebalo da budu prebačeni u sobe.“ Okrenuo se da ode.
„Čekajte samo trenutak“, rekla je Stefi. „Moramo da ih
vidimo sada.“
„Sada?“ doktor Arnold je u neverici pogledao jedno pa
drugo. „Izvinite. Nije moguće. Neki od njih i dalje imaju strašne
gastrointestinalne tegobe. Izuzetno strašne tegobe“, ponovio je
naglašavajući reči. „Dajemo im infuziju. Oni koji su imali sreće
da prebrode krizu, sada se odmaraju, a nakon patnji koje su im
njihova creva priredila, odmor im je potreban. Vratite se sutra.
Možda rano pre podne. Ali je veća verovatnoća da ćete sa njima
moći da razgovarate tek uveče. Do tada...“
„To nije dovoljno brzo.“
„Moraće da bude“, rekao je lekar. „Jer niko sa njima noćas
neće razgovarati. Čekaju me pacijenti.“ Nakon ovih reči okrenuo
se i gurnuo vrata koja su razdvajala čekaonicu od soba za
pregled.
„Dođavola“, opsovala je Stefi. „Hoćeš li dozvoliti da ostane
na ovome?“
„Želiš da uletim u urgentni centar i počnem najstrašnije da
maltretiram pacijente... i tako dalje? Zamisli tek tu lošu
reklamu.“ Vratio se do sestre na prijemom odeljenju i zamolio je
da da doktoru Arnoldu njegovu posetnicu. „Ako se neki pacijent
bude osećao bolje, recite mu da me pozove. U bilo koje doba.“
„Nisam sigurna da je doktor voljan da nam pomogne“,
prokomentarisala je Stefi kada joj se Smilou pridružio.
„Ni ja. Čini se da uživa da vlada u ovom svom malom
kraljevstvu.“
Stefi ga je pogledala i lukavo se nasmešila. „Što ti razumeš.“
„A ti ne razumeš?“, uzvratio joj je. „Zar misliš da ne znam
zašto očajnički želiš ovaj slučaj?“
Smilou je bio odličan detektiv zbog svoje pronicljivosti. Ali
ponekad je zbog toga bilo neprijatno boraviti u njegovom
društvu. „Možemo li da napravimo pauzu? Potreban mi je
kofein.“ Prišla je automatu za prodaju pića i hrane i ubacila
novac u njega. „Želiš li koka-kolu?“
„Ne, hvala.“
Otvorila je limenku gaziranog pića. „Pa, gledaj to ovako. Ako
su ovi ljudi iz Mejkona toliko bolesni, verovatno od njih nećeš
dobiti ništa korisno ni pouzdano. Koliko su mogli da primete
juče posle podne dok su patili od trovanja hranom? Ne škodi da
se vratimo sutra i razgovaramo sa njima, ali mislim da će se i to
pokazati kao ćorsokak.“
„Možda.“ Seo je u slobodnu stolicu, naslonio laktove na
kolena i potapšao usne spojenim kažiprstima. Stefi je sela u
stolicu pored njega. Odbio je ponudu da uzme gutljaj njenog
pića. „Jedno od pravila otkrivanja zločina – neko je nešto
video.“
„Mislim da ljudi kriju informacije.“
„Ne. Samo ne znaju da je ono što su videli važno.“
Oboje su na trenutak ćutali, svako izgubljen u svojim
mislima. Najzad je Stefi upitala: „Šta misliš da se desilo u onom
apartmanu?“
„Trudim se da ne razvijam teorije. Barem ne ovako rano. Ako
to uradim, to bi moglo da oboji istragu. Tražio bih dokaze koji
će potkrepiti moju pretpostavku i prevideo bih tragove koji vode
do konkretnog rešenja.“
„Mislila sam da se svi panduri oslanjaju na predosećaj.“
„Predosećaj, da. Ali on je zasnovan na dokazima. Oni postaju
snažniji ili jači kako slučaj napreduje, u zavisnosti od dokaza
koje sakupiš, koji ili podržavaju tvoj predosećaj ili ga pobijaju.“
Naslonio se i duboko uzdahnuo dozvoljavajući da se vidi koliko
je umoran, što za njega nije bilo karakteristično. „Ja u ovom
trenutku imam samo čoveka koga bi mnogi voleli da vide
mrtvog.“
„Pa i ti.“
Pogledao ju je prodorno. „Lagao bih kada bi rekao da ne bih.
Mrzeo sam kopile i nisam to krio. Ti, s druge strane...“
„Ja?“
„Petidžon je imao velikog uticaja na lokalnu politiku.
Kancelarija okružnog tužioca nije izuzetak. A pošto Mejson
planira da ide u penziju...“
„To još nije opštepoznato.“
„Ali će biti. Kako on odbija da se ponovo kandiduje, a njegov
drugokomandujući bori se sa karcionomom prostate...“
„Volisu su dali još nekih šest nedelja.“
„Znači da će, već u novembru, kancelarija biti slobodna.
Petidžon je poznat po tome da takvim stvarima mami
ambiciozne i korumpirane. Pomisli samo kakva bi blagodat za
prevaranta kao što je on bila da ima tako milu, mladu ženu kao
što si ti za okružnog tužioca.“
„Nisam mila. A što se mladosti tiče, četrdeseta mi se opasno
približila.“
„Neobično je što si odlučila da na to odgovoriš, a ne onaj deo
koji se odnosi na ambiciju i korupciju.“
„Priznajem prvo i poričem drugo. A i zašto bih ga ubila ako
je on već bio čovek koji će me uvesti u kancelariju okružnog
tužioca?“
„Dobro pitanje“, rekao je pa se zagledao u nju zažmurivši na
jedno oko.
„Sereš, Smilou.“ Nasmejala se odmahujući glavom. „Ali
vidim na šta ciljaš. Kada se u obzir uzmu sve Petidžonove
mahinacije, spisak osumnjičenih postaje beskrajan.“
„Što meni ne olakšava posao.“
„Možda se suviše trudiš“, pijuckala je piće zamišljeno. „Koja
su dva najčešća motiva ubice?“
Znao je odgovor i to je ukazivalo na jednu osobu. „Gospođa
Petidžon.“
„Cipela paše, zar ne?“ Stefi je podigla kažiprst. „Dosadilo joj
je muževljevo nepodnošljivo neverstvo. Čak i da ga nije volela,
ponižavao ju je jureći druge žene.“
„Njen tata je isto to radio njenoj majci.“
„Što bi moglo da objasni drugi hitac, i pored toga što ga je
prvi verovatno ubio.“ Podigla je drugi prst. „Dobiće gomilu
novca nakon smrti Luta Petidžona. Jedan od tih motiva bio bi
dovoljan. Ali kada se oba zajedno uzmu u obzir...“ Podigla je
ramena kao da zaključak govori sam za sebe.
Nakon što je trenutak razmišljao, namrštio se. „Gotovo je
previše očigledno, zar ne? A i ima alibi.“
Stefi je frknula. „Odani porodični sluga? Da, gospođice
Skarlet. Ne, gospođice Skarlet. Ošamarite me ponovo,
gospođice Skarlet.“
„Sarkazam ti ne laska, Stefi.“
„Nisam sarkastična. Njihov odnos oslikava arhaičan stav.“
„Gospođa Petidžon na to ne gleda tako. I siguran sam da ni
Sara Berč to tako ne gleda. One su odane jedna drugoj.“
„Dokle god je gospođica Davi šef.“
Odmahnuo je glavom. „Morala bi da odrasteš ovde da bi to
razumela.“
„Hvala bogu da nisam. Na Srednjem zapadu...“
„Gde su ljudi prosvećeniji i gde su svi ljudi jednaki?“
„Ti si to rekao, Smilou, ne ja.“
„Nisi samo sarkastična, već si i snishodljiva i licemerna. Ako
već gajiš toliki prezir prema nama i onome što smatraš našim
arhaičnim odnosima, zašto ne odeš odavde?“
„Zbog prilike koja mi se pruža.“
„Da ispraviš sve naše grehe? Da prosvetliš nas bedne,
nazadne i zaostale južnjake?“
Pogledala ga je mrko.
„Ili nam zavidiš na našem načinu života?“ Zadirkujući je
dalje, nastavio je: „Jesi li sigurna da nisi ljubomorna na Davi
Petidžon?“
Usnama je oblikovala Jebi se, Smilou.
Popila je gazirani sok pa ustala da baci praznu limenku u
kantu za metal. Larma koju je izazvala trgla je sve u čekaonici,
osim usnule žene.
Stefi je rekla: „Jedva mogu da podnesem žene kao što je Davi
Petidžon. Dođe mi da povratim od onog njenog preteranog
glumatanja i prenemaganja i izigravanja južnjačke gospođice iz
više klase.“
Poveo ju je prema vratima. Izašli su u topli, vlažni vazduh.
Istočno nebo postajalo je sivkasto-ružičasto, najavljujući je zoru.
Razmislio je pa rekao: „Priznajem da je gospođa Petidžon od
toga napravila umetnost.“
„Mislim ja da je ona dovoljno vešta da to iskoristi da se
nekažnjeno izvuče za ubistvo,“
„Imaš ledeno srce, Stefi.“
„Ti se javi. Da si Indijanac, ime bi ti bilo Led Mu Teče Kroz
Vene.“
 „Istina“, rekao je, ne vređajući se. „Ali nisam toliko siguran
za tebe.“
Stigla je do vozačkih vrata, ali nije sela. Zastala je pogledala
ga preko krova automobila. „Šta sa mnom?“
„Niko ne dovodi u pitanje tvoju ambiciju, Stefi. Ali čuo sam
da nije posao jedino što ti ovih dana uzburkava krv.“
„Šta si čuo?“
„Glasine“, rekao je.
„Kakve glasine?“
Nasmešio joj se ledenim smeškom i ponovio: „Samo
glasine.“

Loreta Bud podigla je glavu i posmatrala kako se Rori Smilou i

Stefi Mandel udaljavaju preko parkinga do automobila pored
kog su zastali da proćaskaju pre nego što su seli i odvezli se.
U urgentni centar ušli su uz nalet energije i sa čvrstom
namerom, koje su, znala je Loreta, oboje posedovali u izobilju.
Činilo se da isisavaju sav kiseonik iz prostorije. Jednako su joj
bili mrski oboje. Ali iz različitih razloga.
Gnevna je bila na Rorija Smiloua iz ličnih razloga nekoliko
godina unazad. A Stefi Mandel znala je samo po čuvenju. Bila je
pomoćnik okružnog tužioca i svi je smatrali notornom kučkom
koja je mislila da njeno govno ne smrdi.
Loreta nije mogla da kaže zašto im se nije obratila i zašto im
se nije javila. Nešto ju je nateralo da drži glavu oborenu, lice
skriveno i da se pretvara da spava. Premda nijedno ne bi za nju
ni najmanje marilo. Smilou bi je pogledao sa prezirom. Stefi
Mandel je verovatno ne bi prepoznala, a i ako bi je prepoznala,
ne bi joj se setila imena. Verovatno bi rekli nešto prihvatljivo
uljudno, a zatim je ignorisali.
Pa zašto nije ništa rekla? Možda zato što se osećala
nadmoćno onako neupadljiva i neprimetna dok je prisluškivala
njihov razgovor, najpre sa lekarom, a zatim i njihov međusobni
razgovor.
Ranije te večeri, pre nego što se osetila slabo i dovezla se do
urgentnog centra, na TV-u je čula da je Lut Petidžon ubijen.
Gledala je konferenciju za štampu koju je vodio Smilou. Vodio
ju je karakteristično efikasno i pribrano. Stefi Mandel već je
gurala nos gde je nisu hteli i gde nije bila potrebna, prelazila je
granice svojih ovlašćenja, što su rekli da često ume da radi.
Loreta se zakikotala. Njenom starom srcu prijalo je da ih vidi
kako pokušavaju da prikupe dokaze i prate tragove koji nikuda
ne vode. Istraga mora da ne ide dobro ako su im jedini svedoci
ljudi koji su se otrovali hranom. Jedno je bilo sigurno: Smilou
nije imao realnog osumnjičenog ako je jurio pacijente u
urgentnom centru.
Loreta je pogledala sat na zidu. Čekala je preko dva sata i
svakog časa se osećala sve gore. Nadala se da će uskoro stići
pomoć.
Da bi ubila vreme i skrenula misli sa svojih ličnih jada,
zagledala se kroz staklenu stenu u prazno parking mesto na kom
je stajao njihov automobil. Rori Smilou i Stefi Mandel. Hriste,
kakva opasna kombinacija. Bog neka je u pomoći nesrećnom
ubici kada ga oni uhvate.
„Šta ti radiš ovde?“
Na zvuk glasa svoje kćeri, Loreta se okrenula. Bev je stajala
iznad nje sa rukama na bokovima i osudom u očima, nimalo
srećna što je vidi. Pokušala je da se nasmeši, ali je osetila kako
joj suve usne pucaju kada ih je zategla preko zuba. „Ćao, Bev.
Da li su ti tek sad rekli da sam ovde?“
„Ne, ali imala sam posla i tek sad sam uspela da se izvučem.“
Bev je bila sestra na odeljenju intenzivne nege, ali je Loreta
mislila da je mogla da zamoli nekoga da je pokriva pet minuta
da je to želela. Naravno, nije želela.
Nervozno je ovlažila ispucale usne jezikom. „Mislila sam da
svratim i vidim... Možda bismo mogle zajedno da
doručkujemo.“
„U sedam mi se završava smena od dvanaest sati. Idem u
krevet.“
„Oh.“ Ovo nije išlo onoliko dobro koliko se Loreta nadala, a
ona nije gajila mnogo nade da će ići dobro. Poigravala se
dugmićima prljave bluze.
„Nisi došla da bismo zajedno doručkovale, zar ne?“ Bevin
glas sadržao je nadmeni ton koji je privukao pažnju sestre na
prijemu. Loreta je primetila da ih je znatiželjno pogledala.
„Ponestalo ti je novca i nisi mogla da kupiš piće pa si došla
mene da moliš.“
Loreta je spustila glavu da izbegne kćerkin gnevni,
nemilosrdni pogled. „Nisam popila ništa danima, Bev. Kunem ti
se da nisam.“
„Osećam alkohol na tebi.“
„Bolesna sam. Stvarno. Ja...“
„Oh, poštedi me.“ Bev je otvorila novčanik i izvadila
novčanicu od deset dolara. Ali nije je dala Loreti: primorala ju je
da pruži ruku prema njoj, još više je time ponižavajući. „Nemoj
više da mi smetaš dok radim. Ako to uradiš, naložiću
obezbeđenju bolnice da te izbaci napolje. Da li si me razumela?“
Loreta je klimnula gutajući ponos i stid. Gumeni đonovi
Bevinih cipela zaškripali su na pločicama kada se okrenula da
ode. Kada je Loreta čula da su se vrata lifta otvorila, podigla je
glavu i žalosno doviknula: „Bev, nemoj...“
Vrata su se zatvorila pre nego što je dovršila rečenicu, ali ne i
pre nego što je videla da je Bev skrenula pogled kao da ne može
da podnese pogled na svoju majku.
 Nedelja
POGLAVLJE 8

To jednostavno nije imalo smisla.

Da neočekivano, iznenada, nekoga upoznaš. To je kao da
dobiješ poklon bez nekog naročitog razloga. Privlačnost je
trenutna, snažna i uzajamna. Uživate u društvu onog drugog.
Smejete se, plešete, jedete pečeni kukuruz i sladoled. Upustite se
u seksualni odnos koji u vama probudi osećanje kao da pre njega
niste znali u čemu je tu štos. Zaspite jedno drugom u naručju i
osetite zadovoljstvo kakvo se ne sećate da ste osetili u životu,
ikada.
A onda se probudite sami.
Nestala je. Bez doviđenja i zbogom. Bez hasta la vista, bejbi.
Bez ičega.
Hamond je udarao rukama o volan automobila, gnevan na
nju, ali još gnevniji na samog sebe što je mario za to. Zašto da
mari što je ona pobegla? Hej, sjajno se proveo u subotu uveče.
Iskusio je sjajan seks sa prelepom neznankom koja mu je učinila
uslugu u postelji, a zatim je, učinivši mu još veću uslugu, nestala
ne namećući mu nikakve obaveze. Izlazak iz snova, zar ne? Nije
moglo biti bolje od toga. Pitajte bilo kog slobodnog muškarca
koja mu je prva i elementarna fantazija, i to će biti to.
Zato prihvati to tako kako je, budalo, ukorio je sebe. Ne
pripisuj tome prevelik značaj. I nemoj to pamtiti kao bolje nego
što je zapravo bilo.
Ali nije on to sebi predstavljao bolje nego što je bilo. Bilo je
fantastično, i upravo je to tako pamtio.
 Opsovao je i zaobišao automobil koji mu je iskušavao
strpljenje jer je bio suviše spor. Danas ga je sve iritiralo. Otkako
se tog jutra probudio, istresao je svoje razočaranje i frustracije
na neživim predmetima. Najpre na pisaćem stolu o koji je udario
nožnim palcem kada je iskočio iz kreveta i pojurio u dnevnu
sobu kolibe, mahnito se nadajući da će je videti kako se mota po
kuhinji u potrazi za činijom za žitarice, ili lista neki časopis, ili
sedi na tremu u stolici na ljuljanje i posmatra reku kako sporo
teče dok pijucka kafu i čeka da se on probudi.
Njegova maštanja su poprimila rasplinuti sjaj reklama za
praznične čestitke.
Ali samo to su i bila – maštanja.
Jer su dnevna soba i kuhinja bile prazne, a njenog automobila
nije bilo, i jedino stvorenje na stolici za ljuljanje na tremu bio je
pauk koji je žurno tkao mrežu koja se pružala preko sedišta od
jednog naslona za ruke do drugog.
Ne mareći što je gologuz, sklonio je pauka u stranu i seo na
stolicu obema rukama sklanjajući kosu sa lica gestom očajnog
čoveka na ivici da izgubi samokontrolu.
Kada je otišla? Koliko je sada bilo sati? Koliko je dugo već
nema?
Možda će se vratiti. Možda se uznemirio ni zbog čega.
Pola sata zavaravao je sebe da je otišla po krofne i pecivo. Ili
slatku pavlaku za kafu. Ili po nedeljne novine.
Ali nije se vratila.
Naposletku je prepustio stolicu za ljuljanje pauku i ušao u
kuću. U pokušaju da skuva kafu prosuo ju je po pultu. Gnevan
zbog toga, razbio je stakleni bokal pa naposletku bacio čitav
prokleti aparat na pod i razbio ga i prosuo vodu koju je sipao u
njega.
Pretražio je kolibu u potrazi za nečim što je možda ostavila,
poželeo da pronađe njenu posetnicu... ili, još bolje, poruku. Nije
pronašao ništa. U kupatilu je pregledao korpu za otpatke ispod
umivaonika, ali u njoj nije bilo ničega osim plastične kese. Kada
je ustao, udario je glavom o otvorena vrata ormarića. Gnevno ih
je zalupio ali je još žešće opsovao kada je njima prikleštio svoj
prst.
Najzad se, premda je krevet bio najbolniji podsetnik na nju,
vratio do njega i legao pa pokrio oči podlakticom snagom volje
terajući sebe da se sabere.
Šta, dođavola, nije bilo u redu s njim, upitao je sebe. Niko ko
ga je poznavao jutros ga ne bi prepoznao dok se ovako vuče
naokolo nag i neobrijan i ne mari ni za šta i izgleda i ponaša se
kao divljak, kao opasno neuravnotežen ludak. Hamond Kros se
ponaša kao glupak, kao zaljubljeno tele. Naš Hamond Kros?
Mora da se šalite!
Čekaj malo, da li si rekao zaljubljen?
Polako je spustio ruku i okrenuo glavu prema njenom
jastuku. Dotakao ga je spustivši ruku u udubljenje koje je
ostavila njena glava. Polako se okrenuo na stranu, privukao
jastuk na grudi i zagnjurio lice u njega duboko udišući njen
miris.
Požuda ga je obavila, ali nije u pitanju bila seksualna želja.
Dobro, jeste, ali ne u celosti.
Ovo nije bila obična požuda. Iskusio je takvu požudu mnogo
puta. Nju bi prepoznao. Ovo je bilo drugačije. Dublje. Snažnije.
Nalazio se u kandžama... čežnje.
„Sranje“, prošaputao je. Čuješ li ti sebe? Čežnja?
Ponovo se okrenuo na leđa i pogledao u tavanicu i sumorno
priznao sebi da ne ume da imenuje ono što je osećao. Bilo mu je
to potpuno strano. Nikada to pre nije osetio pa kako onda da to
imenuje! Znao je samo da je u pitanju bilo nešto sveobuhvatno i
parališuće, i da se nikada pre nije ovako osećao, premda je bio
sa mnogim lepim, zanosnim i poželjnim ženama.
Odatle su njegove misli prešla sa njegovih bivših partnerki na
njene bivše partnere. I tada se setio telefonskog poziva.
Namrštio se i pogledao u telefon na stočiću na drugoj strani
prostorije. Kada ju je uhvatio da ga koristi, uplašeno se trgla i
izgledala je kao da je nešto zgrešila. Koga je mogla da zove?
Iznenada je skočio sa kreveta. Srce mu je divlje tuklo kada se
sagnuo nad telefonom i prešao prstima preko gumiranih
dugmića na aparatu. Nije bio siguran da je ovaj model imao
funkciju koju je tražio, ali onda, to!, pronašao ju je.
Automatsko ponovno pozivanje poslednjeg okrenutog broja.
Oklevao je samo trenutak, pa pritisnuo dugme. Telefon je,
odsviravši niz tonova, automatski okrenuo poslednji broj koji se
istovremeno pojavio na displeju. Uzeo je olovku i jedini papir
koji mu se našao nadohvat ruke – prošlogodišnje izdanje
časopisa Sports ilustrejted, specijal kupaćih kostima. Zapisao je
broj telefona preko stomaka devojke na naslovnoj strani.
„Doktor Led.“
Nije znao šta je očekivao, ali je ostao zatečen kada je nakon
dva zvona čuo strogi, profesionalni ženski glas.
„Izvinite?“
„Da li ste pozvali ordinaciju doktora Leda?“
„Uh... ja... mislim da sam pogrešio broj.“ Ponovio je broj koji
je zapisao.
„Broj je tačan. Ovde sekretarska služba. Da li ste želeli da
pozovete ordinaciju?“
Kako nije znao šta da kaže, rekao je: „Uh, da.“
„Vaše ime i broj na koji može da stupi u kontakt sa vama.“
„Znate, kada bolje razmislim, sačekaću i pozvati u radno
vreme ordinacije.“
 Prekinuo je vezu žurno ali je dugo nakon toga ostao da sedi
na ivici kreveta i razmišlja o tome ko bi, dođavola, doktor Led
mogao biti, i zašto ga je zvala usred noći.
Prelistao je brojna imena i lica u sećanju. Poznavao je mnoge
lekare. Bio je član dva kantri kluba koji su bili dupke puni lekara
svih specijalnosti. Ali nije mogao da se seti da je ikada sreo
doktora Leda.
Ali da li je sreo suprugu doktora Leda? Da li je intimno
poznavao suprugu doktora Leda?
Ljut zbog ove sumorne, ali realne mogućnosti, naterao je sebe
da ustane i istušira se. Premda vreo tuš ništa nije implicirao. Nije
osećao krivicu i potrebu da se opere. Ako je bila udata i ako je
lagala, njemu nikakva krivica nije mogla da se pripiše. Zar ne?
Tako je.
Nakon što se obukao, otišao je u kuhinju gde se zadovoljio
dvema šoljama instant kafe. Čak je na silu pojeo i pola
engleskog mafina, razmišljajući dok je žvakao. Rekla mu je da
nije udata, ali, dođavola, kako da veruje ženi koja nije čak ni
svoje ime rekla?
Nije znao njeno ime, zaboga!
Rekla mu je mnogo toga. Na primer, da nema naviku da
odlazi u postelju sa muškarcima koje je tek srela. Po navici i
olako. Nisu li to bile njene tačne reči? Ali kako da zna da su bile
istinite?
Kako je mogao da zna da nije bila kompulsivni lažov i drolja
koja je bila udata za nekog sirotana sa lekarskom diplomom?
Mogla je biti ćudljiva supruga koja je varala doktora Leda u
tolikoj meri da ga telefonski pozivi usred noći više nisu mogli
iznenaditi.
Što je Hamond više o tome razmišljao, to je zlovoljniji
postajao.
 Dok je sređivao kuhinju, pogledao je zidni sat i iznenadio se
da je već bila sredina poslepodneva. Kako je mogao tako dugo
da spava? Lako. Nisu prestali da vode ljubav... Nisu utonuli u
san do gotovo šest sati.
Nije nameravao pre mraka da se vrati u Čarlston. Planirao je
da nedelju provede ležerno, pecajući ili sedeći na tremu i
uživajući u miru i tišini, u suštini ne radeći ništa što je zahtevalo
da previše razmišlja.
Ali boravak u kolibi za njega više nije imao mnogo draži. A
ni razmišljanje. Zato je zaključao kolibu i krenuo nazad pre
vremena. Sada, dok je ulazio u grad preko Memorijalnog mosta,
zapitao se da nije ona Čarlstonka koja je sličnim putem krenula
kući.
Šta ako nalete jedno na drugo jedne večeri na nekom
koktelu? Hoće li uvažiti noć koju su proveli zajedno, ili će se
pozdraviti kao učtivi neznanci i pretvarati se da se nikada nisu
sreli?
To će verovatno zavisiti od toga hoće li u to vreme biti sa
nekim drugim. Kako će se osećati ako mu predstave naoko
srećan par, doktora i gospođu Led, i ako bude primoran da
pogleda njenog muža u oči i rukuje se s njim i ćaska i ponaša se
kao da nije telesno poznao ženu koja stoji pored njega?
Iz mnogo razloga nadao se da nikada neće biti suočen sa
takvom situacijom, ali da će se, ako se i suoči sa njom, poneti sa
razumnom merom pribranosti. Nadao se da neće izgledati kao
glupak. Nadao se će moći da joj okrene leđa i udalji se.
Nije bio siguran da bi mogao. To ga je najviše brinulo.
Kada bi se našao u moralnoj dilemi, Hamond je naginjao da
postupi ispravno. Ako se ne računaju uobičajeni dečiji
nestašluci, srednjoškolske lakrdije i promiskuitet na koledžu,
njegovo ponašanje bilo je besprekorno. Bilo da je bio proklet
viškom vrline ili pukog kukavičluka, on je uvek poštovao
pravila.
Nije mu uvek bilo lako. Zapravo, njegov nepokolebljivi
osećaj za ispravno i pogrešno uvek je bio u srži većine njegovih
sukoba sa prijateljima i kolegama, čak i sa roditeljima. Naročito
sa ocem. Njegov otac nije poštovao ista pravila ponašanja.
Prestonu Krosu bi ovo premišljanje oko žene bilo nadasve
zabavno.
Skrenuvši u stambeni kompleks u kom je živeo, Hamond se
pitao šta bi se desilo da je naišao nekoliko trenutaka ranije i
zatekao je kako u slušalicu govori: „Dragi, pošto je tako kasno,
odlučila sam da prenoćim kod moje drugarice (ovde ubaciti
žensko ime). Ako nemaš ništa protiv. Mislila sam da bi moglo
biti opasno da vozim nazad ovako kasno. U redu. Vidimo se
ujutro. Volim i ja tebe.“
Kada su se automatska vrata otvorila, Hamond je uvezao
automobil u usku garažu. Ali je, nekoliko trenutaka nakon što je
isključio motor, ostao da sedi i zuri preda se i razmišlja da li bi
prošao, ili pao, tu konkretnu proveru njegovog moralnog tkiva.
Najzad je, ljut na sebe što se upušta u tako bespredmetna
razmišljanja, izašao iz automobila i ušao u kuću kroz vrata koja
su povezivala garažu i kuhinju. Iz navike je prišao telefonu da
proveri govorne poruke. Ali se zamislio, pa odlučio da to ipak
ne uradi. Neminovno ga je čekala barem jedna poruka od oca.
Nije bio raspoložen da ponavlja jučerašnji sukob. Nije bio
raspoložen ni za kakav razgovor.
Možda će otići kratko na jedrenje. Još je ostalo nekoliko sati
dnevne svetlosti. Pet metara dugačka lađa, poklon njegovih
roditelja za polaganje pravosudnog ispita, bila je usidrena preko
puta u Gradskoj marini. Zato je i kupio stan u ovom kompleksu
jer je mogao da prošeta do marine.
 Danas je bio savršen dan za plovidbu. Možda će mu to
pomoći da razbistri um.
Ubrzao je korak i prošao kroz kuhinju u hodnik, prošao pored
dnevne sobe i krenuo prema stepeništu, kada je čuo okretanje
ključa u bravi ulaznih vrata. Jedva je imao vremena da se okrene
pre nego što je Stefi Mandel ušla držeći mobilni telefon pored
uva.
Govorila je: „Ne mogu da verujem da su toliko zadrti u vezi
sa ovim.“ Žonglirajući ključevima, telefonom, aktovkom i
tašnom, mahnula mu je prstima u znak pozdrava. „Mislim,
trovanje hranom nije karcinom kostiju... Pa, javi mi... Znam da
ne moram da budem prisutna, ali želim. Imaš broj mog
mobilnog telefona, zar ne? Dobro, ćao.“ Isključila je telefon i
pogledala Hamonda razdraženo. „Gde si ti bio?“
„Šta se desilo sa zdravo?“
Njegova koleginica nikada nije prestajala da radi. U
prevelikoj aktovki nosila je sa sobom praktično minijaturni sto.
Nakon što se pridružila kancelariji okružnog tužioca Čarlstona,
u automobil je postavila policijski radio i slušala ga je onako
kako drugi vozači slučaju radio ili muziku. Standardna šala
među drugim advokatima i policajcima bila je da je Stefi nalik
onim advokatima odbrane koji jure kola hitne pomoći, samo što
je ona bila član tužilaštva. Bacila je gomilu stvari koju je nosila
na stolicu, izula cipele sa visokim potpeticama i izvukla košulju
iz pojasa suknje. Hladila je stomak širokim krajevima bluze.
„Bože, napolju je zagušljivo. Nema daška vazduha. Zašto se ne
javljaš na telefon?“
„Rekao sam ti da idem u kolibu.“
„Zvala sam te i tamo. Milion puta.
„Isključio sam zvono.“
„Zašto, pobogu?“
 Zato što me je načisto opčinila jedna žena i nisam želeo da
me prekidaju, pomislio je. Ali je rekao: „Mora da imaš
sposobnost eho-lokacije kao slepi miš. Tek što sam ušao u kuću
na stražnji ulaz. Kako si znala da sam ovde?“
„Nisam. Tvoj stan je bliži policijskoj stanici Čarlstona od
mog. Mislila sam da nećeš imati ništa protiv da ovde sačekam
dok nešto ne čujem.“
„O čemu? Sa kim si razgovarala? Šta je tako hitno?“
„Hitno? Hamonde?“ Okrenula se prema njemu sa rukama na
bokovima i najpre se činilo da je zbunjena. A onda joj se na licu
pojavio izraz duboke začuđenosti.
„O bože, pa ti ne znaš.“
„Očigledno.“ Njena dramatičnost nije ostavila utisak na
njega. Stefi je uvek bila dramatična.
Toliko o jedrenju. Nije želeo da pozove Stefi da pođe s njim,
a nje se nije bilo lako otarasiti, naročito kada je bila ovako
uzbuđena. Iznenada je osetio strašan umor. „Potrebno mi je piće.
Šta želiš?“
Vratio se u kuhinju i otvorio frižider. „Vodu ili pivo?“
Tapkala je za njim. „Ne mogu da verujem. Ti zaista ne znaš.
Nisi čuo. Gde se nalazi ta tvoja koliba? U Mongoliji? Zar nemaš
TV?“
„Dobro, pivo.“ Izvadio je dve boce iz frižidera, otvorio prvu i
pružio joj je. Uzela ju je, ali je nastavila da zuri u njega kao da
su mu na licu izbili gnojni čirevi. Otvorio je drugu bocu i prineo
je usnama. „Neizvesnost me ubija. Zbog čega si toliko
zabezeknuta?“
„Neko je ubio Luta Petidžona juče posle podne u penthaus
apartmanu hotela Čarls Taun Plaza.“
Boca s pivom nikada nije stigla do Hamondovih usana.
Polako ju je spustio zureći u nju u potpunoj neverici. Sekunde su
prolazile. Osorno je rekao: „To nije moguće.“
„Istina je.“
„Ne može biti.“
„Zašto bih lagala?“
Najpre paralisan od šoka, naposletku se pokrenuo. Stegao je
rukom potiljak gde je napetost već počela da se skuplja.
Funkcionišući na autopilotu, spustio je pivo na mali bistro
stočić, pa izvukao stolicu i spustio se u nju. Kada je Stefi sela
preko puta njega, morao je da trepne da bi izoštrio sliku. „Rekla
si da je ubijen?“
„Ubijen.“
„Kako?“, upitao je istim suvim glasom. „Kako je umro?“
„Jesi li dobro?“
Gledao ju je kao da više ne razume jezik kojim govori, a
zatim je odsutno klimnuo. „Da, dobro sam. Samo sam...“ Raširio
je ruke.
„Ostao bez teksta.“
„Zgranut.“ Pročistio je grlo. „Kako je umro?“
„Vatreno oružje. Dva metka u leđa.“
Spustio je pogled na granitnu površinu stola i prazno se
zagledao u kondenzovane kapljice na hladnoj boci piva dok je
upijao ovu zapanjujuću vest. „Kada? U koje vreme?“
„Pronašla ga je sobarica hotela nešto posle šest.“
„Sinoć.“
„Hamonde, ne mucam. Da. Juče.“
„Žao mi je.“
Slušao je dok je opisivala šta je sobarica otkrila. „Povreda
glave bila je više od obične čvoruge, ali Džon Medison misli da
su ga meci ubili. Razume se, ne može zvanično da odredi uzrok
smrti dok ne obavi autopsiju. Do tada se neće znati pojedinosti.“
„Razgovarala si sa islednikom?“
 „Nisam lično. Smilou mi je preneo njegove reči.“
„Znači, on radi na slučaju?“
„Šališ se?“
„Naravno da on radi na slučaju“, promrmljao je Hamond.
„Šta misli da se desilo?“
Narednih peti minuta slušao je sve poznate detalje slučaja.
„Mislila sam da bi kancelarija trebalo na ovome da radi od
samog početka pa sam provela noć sa Smilouom – da se tako
izrazim.“ Njen vragolasti smešak činio mu se strašno
neprimerenim. Hamond je samo klimnuo glavom i nestrpljivo
joj pokazao rukom da nastavi. „Bila sam sa njim dok je pratio
neke tragove, premda ih je bilo izuzetno malo.“
„Obezbeđenje hotela?“
„Petidžon je umro a da ni glasa nije pustio. Nije bilo tragova
nasilnog ulaska. Nije bilo tragova borbe. A na sigurnosne
kamere ne možemo da računamo. Na video-kaseti imamo samo
monotoni zvučni zapis i uvijanje nagih ljudi.“
„Hm?“
Kada mu je rekla za lažne video-kamere, u neverici je
odmahnuo glavom. „Zaboga. Toliko je halabuke nadigao oko
tog sistema i novca koji je u njega uložen. Kakve li
arogantnosti.“
Hamond je dobro poznavao neprijatne crte ličnosti i
beskrupulozna poslovanja Luta Petidžona. Već šest meseci je
tajno, po nalogu državnog tužioca, istraživao njegovo
poslovanje. Što je više o Petidžonu otkrivao, to je prema njemu
osećao snažniji prezir i netrpeljivost. „Ima li svedoka?“
„Nijedan do sada. Jedina osoba u hotelu koja je bila u
kontaktu sa njim je maser u spa centru, a on je ćorsokak.“
Ispričala mu je i za trovanje hranom.
„Ako ne računamo decu, imamo sedam odraslih osoba koje
Smilou želi da ispita. Nijedno od nas se ne nada previše, ali
obećao je da će zvati čim mu lekar da zeleno svetlo. Želim da
budem tamo.“
„Postaješ veoma lično upletena u sve ovo, zar ne?“
„Biće to veliki slučaj.“
Ova izjava ležala je između njih kao bačena rukavica.
Rivalstvo među njima uvek je bilo neizrečeno, ali i uvek
prisutno. Hamond je skromno priznavao da je obično bio malo
ispred nje, ali ne zato što je bio pametniji od nje. On je u svojoj
klasi na pravnom fakultetu bio drugi, a ona u svojoj prva.
Njihove ličnosti su bile to što je pravilo razliku. Njemu je
njegova išla naruku, ali Stefina je radila protiv nje. Ljudi nisu
dobro reagovali na grubost i agresivan pristup.
Njegova prednost je bila, priznavao je, činjenica da ga je
Monro bezočno favorizovao. Mesto se otvorilo kratko nakon što
je Stefi pristupila kancelariji. Oboje su bili kvalifikovani. Oboje
su uzeti u razmatranje. Ali nije zapravo bilo nikakvog
nadmetanja ni sumnje u to ko će biti unapređen. Hamond je sada
bio specijalni pomoćnik tužioca. Stefino razočaranje bilo je
očigledno, premda je sve podnela vrlo smireno. Nije njega
okrivljavala za svoj neuspeh i nije bila kivna na njega. Njihov
poslovni odnos bio je više kooperativan nego neprijateljski.
Ali i pored toga, dešavalo se da mu, kao i sada, uputi nemi
izazov. Ali za sada nijedno nije reagovalo.
Hamond je promenio temu. „Šta je sa Davi Petidžon?“
„U kom pogledu? Da li te zanima da li se smatra za
osumnjičenu? Ili na nju gledamo kao na ucveljenu udovicu?“
„Osumnjičenu?“, ponovio je Hamond iznenađeno.
„Da li neko misli da je ubila Luta?“
„Ja mislim.“ Stefi mu je ispričala kako je bila sa Smilouom u
Petidžonovoj vili i zašto smatra udovicu verovatnim počiniocem
ubistva.
Nakon što ju je saslušao, Hamond je pobio njenu teoriju.
„Najpre, Davi nije potreban Lutov novac. Nikada joj nije bio
potreban. Njena porodica...“
„Obavila sam istraživanje. Bertonovi su imali novca na
bacanje.“
Nije mu promakao njen pakostan ton. „Šta te muči?“
„Ništa“, brecnula se. A zatim je duboko udahnula i polako
izdahnula. „Dobro, možda me nešto muči. Smeta mi kada
muškarci koji bi trebalo da su odrasli, poslovni i inteligentni,
pretvore u drhtavu grudvu želea kada se nađu u blizini žene kao
što je ona.“
„Žene kao što je ona?“
„Ma hajde, Hamonde“, rekla je ražestivši se još više.
„Paperjasto mače spolja, panter u duši. Znaš ti o kakvoj vrsti
žene pričam.“
„Odredila si kakvom tipu žene Davi pripada nakon samo
jednog susreta?“
„Vidiš? Braniš je.“
„Ne branim nikoga.“
„Najpre je Smilou sav pobenavio zbog nje, ako ćeš mi
verovati. A sada i ti.“
„Teško da sam ’pobenavio’. Samo ne vidim kako si mogla da
sastaviš čitav profil njene ličnosti nakon...“
„Dobro! Nije me briga“, rekla je nestrpljivo. „Ne želim da
razgovaram o Lutu Petidžonu i ubistvu i motivima. Gotovo
dvadeset četiri časa samo o tome razmišljam. Potrebna mi je
pauza.“
Ustala je sa stolice, spustila skupljene pesnice u dno leđa i
protegla se, a zatim zaobišla sto i sela Hamondu u krilo. Obavila
je ruke oko njegovog vrata i poljubila ga.
 POGLAVLJE 9

Nakon nekoliko žurnih poljubaca, Stefi se odmakla od njega i

razbarušila mu kosu. „Zaboravila sam da te pitam. Kako si
proveo slobodno veče?“
„Bilo je sjajno“, odgovorio je Hamond iskreno.
„Da li si radio nešto posebno?“
Posebno? Veoma. Čak je i njihov blesavi razgovor bio
izvanredan. „Igrao sam fudbal za NFL, znaš.“
„Zaista?“
„Da, ali sam, nakon što sam osvojio drugi Super boul, otišao
da radim za CIA.“
„Opasan posao?“
„Uobičajene špijunske stvari.“
„Opa.“
„Zapravo, bilo je smor. Pa sam se prijavio za Mirovni
korpus.“
„Fascinantno“
„Bilo je sasvim u redu. Do izvesne mere. Ali nakon što sam
dobio Nobelovu nagradu za to što sam nahranio svu izgladnelu
decu u Africi i Aziji, počeo sam da se tražim nešto drugo.“
„Nešto što će predstavljati veći izazov za tebe?“
„Da. Nakon pažljivog premišljanja, sve mogućnosti sveo sam
na dve osnovne: da postanem predsednik i služim svojoj zemlji,
ili da pronađem lek za rak.“
„Požrtvovanost mora da ti je srednje ime.“
„Ne. Moje srednje ime je Grir.“
„Dopada mi se.“
„Znaš da lažem.“
„Da ti je srednje ime Grir?“
„To je istina. Ostalo su laži.“
 „Nije valjda!“
„Želeo sam da ostavim snažan utisak na tebe.“
„I znaš šta?“
„Šta?“
„Ostavio si snažan utisak na mene.“
Hamond se setio dodira njene ruke, osećanja nadimanja...
„Hmm“, prela je Stefi. „Baš kao što sam i mislila.
Nedostajala sam ti.“ Ukrutio se, ali ne zbog žene koja mu je
sedela u krilu i milovala ga preko pantalona. Sklonio je njenu
ruku. „Stefi...“
Sagnula se i agresivno ga poljubila.
Podigla je suknju oko bokova i opkoračila njegove butine i
nastavila da ga ljubi dok je rukama napadala kopču njegovog
kaiša.
„Ne volim da žurim“, rekla je zadihano između poljubaca.
„Ali kada Smilou pozove, moraću da odem. Plašim se da će ovo
morati da bude brzo.“ Hamond ju je uhvatio za nemirne ruke i
stegao ih između obe svoje. „Stefi. Moramo da...“
„Idemo gore? U redu. Ali ne smemo da dangubimo,
Hamonde.“
Skočila je sa njegovog krila, okretna i energična, i krenula
prema vratima otkopčavajući bluzu usput.
„Stefi.“
Okrenula se i zbunjeno ga posmatrala kako zakopčava
pantalone. Vedro se nasmejala. „Raspoložena sam da probam
gotovo sve, ali biće teško ako ga ne izvadiš iz pantalona.“
Prešao je na drugu stranu prostorije i naslonio se rukama na
ivicu granitnog pulta. Nekoliko trenutaka zurio je u besprekorno
čistu sudoperu pre nego što se ponovo okrenuo prema njoj.
„Meni ovo više ne odgovara, Stefi.“
Kada je izgovorio ove reči, osetio je silno olakšanje.
 Juče posle podne napustio je grad pod teretom nekoliko
stvari. Jedna od njih – zapravo najmanja od njih – bila je
njegova neodlučnost u pogledu veze sa Stefi. Nije bio siguran da
li želi da je okonča. Imali su sasvim prijatan dogovor. Nijedno
onom drugom nije postavljalo nerazumne zahteve. Mnoga su im
interesovanja bila zajednička. Bili su kompatibilni u krevetu. Ali
tema zajedničkog života se nikada nije potegla i Hamondu je
bilo drago zbog toga. Da jeste, on bi sastavio spisak primerenih
izgovora zašto bi život na istoj adresi bio loš za njih, ali pravi
razlog bio je taj što bi ga Stefina energičnost brzo iscrpla. A čini
se da ni ona njega nije želela stalno u svojoj blizini. Svoju vezu
su zadržali za sebe. Viđali su se redovno i kada su želeli. Gotovo
godinu dana ovo je savršeno funkcionisalo.
Ali u poslednje vreme počeo je da oseća kako to ipak nije
savršeno. Nije mu se dopadala tajnovitost i neiskrenost, naročito
kada su u pitanju bile lične veze u kojima se on držao zastarelog
verovanja da bi iskrenost trebalo da je nužan element.
Nije bio zadovoljan ni njihovom intimnošću. Precizan da
bude, intimnosti nije bilo. Ne zapravo. Premda je Stefi bila
strastvena i vešta ljubavnica, nisu emocionalno bili ništa bliže
nego onog prvog puta kada ga je pozvala na večeru i kada su
završili na kauču njene dnevne sobe boreći se da što pre svuku
odeću sa sebe.
Nakon što je nedeljama odmeravao sve prednosti i mane,
Hamond je rešio da je veza stagnirala i da on želi više. Umesto
da iščekuje zajedničke večeri, počeo je da strepi od njih. Na
pozive joj je odgovarao sa sve većim zakašnjenjem. Čak je i u
krevetu, kada su vodili ljubav, bio sve odsutniji i razmišljao je o
drugim stvarima, i pokazivao sa sasvim solidno ali rutinski,
fizički ali bez emocija. Bolje je bio raskinuti pre nego što se
ravnodušnost zagnoji i pređe u kivnost.
 Nije bio siguran šta želi od veze i šta mu je potrebno. Ali bio
je siguran da to, ma šta to bilo, neće pronaći sa Stefi Mandel.
Bio je blizu da to pronađe sinoć, sa ženom kojoj ni ime nije
znao. Bila je to žalosna mera njegove veze sa Stefi, ali i snažna
potvrda da je vreme da se ona okonča. Donošenje odluke bilo je
samo polovina problema. Sada je bio suočen sa sprovođenjem
odluke. Želeo je vezu da okonča što je moguće bezbolnije i da,
ako je moguće, izbegne emocionalni ispad ravan Stogodišnjem
ratu. Najbolje čemu se mogao nadati bilo je da će se okončati
jednako vatreno kao što je i započela.
Verovatnoća da se to desi nije postojala. Mogao je biti
siguran da će ona prirediti scenu. Strepio je od nje, a sada je
video kako se sprema.
Bio joj je potreban trenutak da shvati šta joj govori. Kada je
shvatila, progutala je pljuvačku, prekrstila ruke preko
raskopčane bluze, a zatim ih je, prkosnim pokretom, rasplela i
pustila da vise pored tela. „Kada kažeš ovo’, pretpostavljam da
misliš...“
„Na nas.“
„Oh?“ Nagnula je glavu u stranu i podigla obrve na način koji
mu je bio suviše dobro poznat. Taj joj se izraz javljao na licu
kada je bila besna, kada se spremala da se na nekoga okomi,
obično stažistu ili službenika koji joj nije dobro pripremio
podnesak, ili policajca koji nije u izveštaj o slučaju uneo ključnu
činjenicu, ili svakoga ko se usudio da je razljuti kada je ona
rešila da istera svoje. „Otkad to tebi više odgovara?“
„Već neko vreme. Čini mi se da se krećemo u različitim
pravcima.“ Nasmešila se i slegla ramenima. „Oboje smo u
poslednje vreme imali drugih obaveza, ali to se lako može
popraviti. Imamo dovoljno toga zajedničkog da spasemo...“
Odmahivao je glavom. „Ne samo u različitim pravcima, Stefi.
U suprotnim.“
„Da li bi mogao to da mi pojasniš?“
„U redu.“ Govorio je ravnim glasom, premda mu je njen ton
bio mrzak jer je nagoveštavao da on nije pametan koliko i ona.
„Naposletku bih želeo da se oženim. Da imam decu. Ti si mi
jasno stavila do znanja, mnogo puta, da tebe porodica ne
zanima.“
„A mene čudi da tebe zanima.“
Nasmešio se jednom stranom usta. „I mene čudi, ako ćemo
iskreno.“
„Rekao si da ne želiš nijednom nedužnom detetu da budeš
ono što je tvoj otac bio tebi.“
„I neću to biti“, rekao je stegnuto.
„Nije li ovo neka nova promena mišljenja?“
„Nova, ali postepena. Naša veza je neko vreme bila savršena,
ali tada je...“
„Izgubila prvobitni sjaj?“
„Ne.“
„Šta je onda? Nije ti više uzbudljivo? Spavanje sa vrelom
ženskom iz kancelarije okružnog tužioca je za tebe izgubilo
draž. Više za tebe nije uzbudljivo da budeš tajni ljubavnik Stefi
Mandel?“
Oborio je glavu i odmahnuo njome. „Molim te, nemoj to da
radiš, Stefi.“
„Ništa ja ne radim“, odgovorila je glasom koji je prelazio u
vrištanje. „Imaš li ti ikakvu predstavu koliko bi muškaraca
želelo da me jebe?“
„Da“, rekao je i podigao glas gnevno da parira njenom.
„Čujem tračeve u svlačionici o tebi.“
„Nekada te je uzbuđivalo kada su se kladili ko je tajanstveni
muškarac u mom krevetu jer si znao da si to ti.“
 „Pretpostavljam da mi to više nije zabavno.“
Kako nije imala šta da kaže na ovo, samo je stajala i nemo se
pušila.
Nastavio je smirenijim glasom. „U svakom slučaju, otišao
sam ovog vikenda da razmotrim našu vezu...“
„A da nisi najpre o tome porazgovarao sa mnom? Nije ti palo
na pamet da me pozoveš da pođem sa tobom pa da je zajedno
razmotrimo?“
„Nisam video svrhu.“
„Znači da si ti odluku doneo i pre nego što si otišao u svoju
voljenu kolibu u šumi da razmatraš“, rekla je proskitavši
poslednju reč.
„Ne, Stefi. Nisam bio doneo nikakvu odluku. Dok sam bio
odsutan, zagledao sam našu vezu iz svih uglova i uvek dolazio
do istog zaključka.“
„Da želiš da me šutneš.“
„Ne..,“
„Šutneš? Koju bi ti reč upotrebio?“
„Ovo je upravo scena kakvu sam se nadao da ću izbeći“,
rekao je najzad počevši da se nadvikuje sa njom. „Znao sam da
ćeš se raspravljati. Znao sam da ćeš moju odluku potući do smrti
kao da si na sudu i kao da iznosiš svoj slučaj pred porotom.
Pobićeš sve što kažem prosto rasprave radi i da nećeš nimalo
popustiti jer se sa tobom svaka prokleta stvar svodi na
nadmetanje. Pa, ovo nije takmičenje, Stefi. I nije suđenje. Ovo
su naši životi.“
„O bože, poštedi me melodrame.“
Frknuo je i kratko se zasmejao. „Upravo je u tome stvar.
Potrebno mi je malo melodrame. Naša veza je potpuno lišena
melodrame. Melodrama je ljudska. Ona je...“
„Hamonde, o čemu to, dođavola, pričaš?“
 „Ne može sve u životu da se stavi u podnesak. Ne mogu svi
odgovori da se pronađu u pravnim knjigama.“ Frustriran svojom
nesposobnošću da objasni, opsovao je sebi u bradu pa pokušao
ponovo. „Genijalna si, ali nikada ne staješ. Rasprava i
nadmetanje se kod tebe podrazumevaju. I ne prestaju. Nema
opuštanja sa tobom“
„Oprosti mi na igri rečima, ali nisam znala da je veza sa
mnom za tebe predstavljala tako mučan proces.“
„Slušaj“, rekao je kratko, „poštedeću te melodrame, ako ti
mene poštediš izigravanja povređene strane. Ljuta si, ali nisi
povređena.“
„Hoćeš li prestati da mi govoriš šta jesam i šta nisam? Ne
znaš ti šta ja osećam.“
„Znam da to nije ljubav. Ne voliš me. Zar ne? Da ti neko sada
ponudi da biraš, šta bi odabrala: svoju karijeru? Ili mene?“
„Molim?“, povikala je. „Ne mogu da verujem da si kadar da
izdaš tako besmislen i detinjast ultimatum. ’Da mi neko ponudi
da biram?’ Kakvo je to seksističko sranje? Zašto moram da
biram? Ti ne moraš da biraš. Zašto ne mogu da imam i tebe i
karijeru?“
„Možeš. Ali da bi to funkcionisalo, potrebno je dvoje ljudi
koji su voljni da podnesi poneku žrtvu. Dvoje ljudi koji se
mnogo vole i koji su posvećeni vezi i sreći onog drugog. Ono
što mi radimo“, rekao je pokazujući prema spavaćoj sobi na
spratu, „nije ljubav. To je rekreacija.“
„Pa, đavolski smo dobro naučili da zabavimo jedno drugo.“
„Ne poričem to. Ali to je oduvek i bila samo zabava, i
besmisleno je misliti da je bilo nešto više.“ Zastao je da dođe do
daha. Nastavila je da ga mračno strelja pogledom.
Prišao je stolu, uzeo pivo pa potegao dugačak gutljaj. Najzad
ju je pogledao. „Nemoj se pretvarati da se ne slažeš. Znam da se
slažeš.“
„Tako se dobro slažemo.“
„Slagali smo se. Slažemo se. Bilo nam je lepo. Niko nije kriv
za ovo. Ne postoji prava i pogrešna strana. Ovo je prosto pitanje
različitih budućnosti.“ Na trenutak se zamislila nad ovim.
„Nisam krila šta želim, Hamonde. Da sam želela ognjište i dom,
ostala bih u svom rodnom gradu, poslušala oca i udala se odmah
posle srednje škole – ako ne i pre – i počela da rađam decu kao
moje sestre. Poštedela bih sebe njihovog prezira i pridika. Ne
bih se borila da dospem tu gde sam. Još je dugačak put preda
mnom do onoga što želim. Od početka si znao šta su mi bili
prioriteti.“
„I poštujem te zbog toga.“
„Ispravka. Šta su mi i dalje prioriteti.“
„Nadam se da ćeš nadmašiti sve ciljeve koje si sebi zacrtala.
Mislim to iskreno. Ali tvoji lični ciljevi ne ostavljaju prostora ni
za šta drugo. Nisu kompatibilni sa posvećenošću koju želim od
životnog partnera.“
„Zaista želiš malu domaćicu?“
„Bože, ne“, rekao je smejući se i odmahujući glavom.
Na trenutak je zurio preda se pa rekao: „Nisam siguran šta
želim.“
„Samo si siguran da ne želiš mene.“
I ponovo je znao da je više ljuta nego povređena. No ipak,
nijedna žena nije volela odbijanje. Poštovao ju je dovoljno da je
nežno odbije. „Nije do tebe, Stefi. Do mene je. Želim da budem
sa nekim ko je u najmanju ruku voljan da napravi poneki
ustupak.“
„Ja ne pravim ustupke.“
Tiho je rekao: „Napravila si grešku. Upravo si umesto mene
odradila slučaj.“
 „Ne, poklonila sam ti ga.“
„Hvala, prihvatam.“
A zatim su se nasmešili jedno drugom jer su, izuzev što su
jedno prema drugom osećali snažnu privlačnost, oduvek cenili
oštroumnost onog drugog. Rekla je: „Veoma si pametan,
Hamonde. Volim pamet i cenim intelekt. Imaš britak um.
Snažan si kada je to potrebno. Umeš čak i da budeš zao kada
moraš, a mene to baš pali. Neosporno si zgodan.“
„Molim te, pocrveneću.“
„Nemoj da si stidljiv. Znaš da umeš ženama da nateraš srce
da zaigra i da im pokreneš hormone.“
„Hvala.“
„Velikodušan si i pažljiv u krevetu, nikada ne uzimaš više
nego što daješ. Ukratko, sve što želim od muškarca.“
Spustio je ruku preko srca. „Meni bi trebalo mnogo više da
nabrojim sve kvalitete koje cenim kod tebe.“
„Ne tražim kompliment. Prepuštam tu vrstu ženske lukavosti
svim ženama koje podsećaju na Davi Petidžon.“
Zakikotao se.
„Ono što hoću da kažem je...“ Duboko je udahnula.
„Pretpostavljam da ne želiš da nastaviš kao i do sada dok...“
Zaustavio ju je odlučno odmahujući glavom. „To ne bi bilo
dobro, ni pošteno, ni prema jednom od nas.“
„Nema opcije B?“
„Mislim da bi jasan prekid bio najbolji, slažeš li se?“
Nasmešila se zajedljivo. „Malo je kasno da me pitaš za
mišljenje, Hamonde. Ali da, pretpostavljam da ne želim, ako se
tako osećaš, da spavaš sa mnom iz sažaljenja.“
Na ovo se naglas nasmejao. „Ti si sve samo ne predmet
sažaljenja.“
Ovo ju je odobrovoljilo pa je rekla: „Nedostajaću ti, znaš.“
 „Mnogo.“
Savila je vrh jezika do središta gornje usne i razmakla bluzu.
Nije se iznenadio kada je video da su njene bradavice krute i
tamne od uzbuđenja. Stefi se najviše ložila na raspravu. Ništa
kod nje nije izazivalo veće uzbuđenje od dobre svađe. Obično su
najžešći seks imali nakon sukoba neke vrste. Sada je shvatio da
je ona sebi garantovala konačnu pobedu u svakoj raspravi. Njen
vrhunac je uvek bio njena pobeda. To je, u stvari, samo
potvrđivalo da je doneo ispravnu odluku.
Uputila mu je nestašan smešak. „Poslednji put? Zarad dobrih
starih vremena? Ili si suviše plemenit i principijelan da bi jebao
ženu koju si upravo šutnuo?“
„Nije baš romantična predigra, Stefi.“
„Sada, znači, želiš i melodramu i romantiku? Šta te je
spopalo, Hamonde?“
Pao je u iskušenje da prihvati njenu ponudu, ne zato što ju je
želeo, već zato što bi mogao, ako bi spavao sa njom, da pomuti
jasno i slatko bolno sećanje na prošlu noć. Ako bi sada bio sa
drugom ženom, možda bi mu to ublažilo težak osećaj gubitka.
Dok je još o tome razmišljao, zazvonio je telefon.
Stefi se neveselo nasmejala dok je zakopčavala bluzu.
„Srećno kopile. Sudbina nastavlja da ti se smeši, Hamonde.
Upravo te je spaslo zvono.“ Okrenula se na peti i otišla da uzme
stvari.
Hamond je pružio ruku prema telefonu. „Halo?“
„Monro je.“
Premda okružni tužilac Monro Mejson nije morao da se
predstavlja. On je poznavao samo jedan ton: glasan,
gromoglasan. Njegove glasne žice kao da su bile opremljene
megafonom. Hamond je smesta prilagodio ton na slušalici.
„Hej, Monro, šta ima? Jednu noć provedem van Čarlstona i
izbije pakao.“
„Znači, čuo si?“
„Stefi mi je rekla.“
„Razumem da je ona već usred dešavanja.“
Hamond je pogledao prema dnevnoj sobi gde je Stefi obuvala
cipele i upasavala bluzu. Hamond je okrenuo leđa vratima i
spustio glas. „Čini mi se da misli kako je dobila slučaj.“
„Želiš li ga ti?“
Hamond je shvatio da mu se košulja lepi za torzo. Kada je
počeo da se znoji? Protrljao je čelo i otkrio da je i ono vlažno.
Postojao je razlog za ovo neuobičajeno znojenje: sastao se sa
Lutom Petidžonom juče posle podne u njegovom apartmanu u
hotelu Čarls Taun Plaza. Monro Mejson bi to trebalo da zna.
Sada je bio trenutak da mu to kaže.
Ali zašto da od toga pravi problem?
Nije to imalo nikakve veze sa Petidžonovim ubistvom.
Njihov sastanak bio je kratak. I desio se pre procenjenog
vremena smrti. Kratko pre, ali ipak...
Nije video nikakav stvaran razlog da kaže Mejsonu za njega,
kao što nije smatrao da je potrebno da to kaže Stefi kada mu je
saopštila zapanjujuće vesti o ubistvu. Nije ništa mogao da dobije
time što bi im rekao za ovu slučajnost, a mogao je mnogo da
izgubi.
Obrisao je čelo rukavom i rekao: „Želim slučaj.“
Njegov mentor se zakikotao. „Pa, dobio si ga, dečače.“
„Hvala.“
„Nemoj meni zahvaljivati. Dobio si ga i pre nego što si ga
zatražio.“
„Zahvalan sam na poverenju.“
„Prestani da se ulizuješ, Hamonde. Nisam ja sam doneo
odluku. Dobio si slučaj jer me udovica Petidžon zove na svakih
sat vremena još od deset sati sinoć.“
„Zašto?“
„Traži – zapravo zahteva – da ti vodiš slučaj ubistva njenog
muža.“
„Zahvalan sam joj...“
„Ne seri, Hamonde, oseća se na kilometar. Dođavola, toliko
sam prokleto star da mislim da sam ja to i izmislio. O čemu sam
ono pričao?“
„O udovici.“
„O, da. Lut je mrtav, ali čini se da će Davi nastaviti gde je on
stao kada je u pitanju razmetanje. Možda da nadigne dobru
dreku u ovom okrugu. Pa sam, da bih poštedeo kancelariju
mnogo jada i negativnih novinskih naslova, pristao da slučaj
dodelim tebi.“
Ovaj slučaj će uticati na njegovu karijeru kao što nijedan
drugi ne bi mogao. Poznata žrtva ubistva. Medijska pokrivenost.
Imao je sve elemente zbog kojih ambiciozni tužioci balave.
Naravno, osećao bi se bolje da mu je Mejson dodelio slučaj i bez
Davinog posredovanja, ali neće se baviti takvom jednom
sitnicom. Nije važno kako je do njega došao, slučaj je bio
njegov.
Želeo ga je, bio mu je potreban i on je definitivno bio čovek
za taj posao. Vodio je pet slučajeva ubistva do sada i isposlovao
osude u svim slučajevima osim u jednom, jer se počinilac
nagodio. Od dana kada je on pristupio službi okružnog tužioca,
spremao se za ovako velik slučaj. Imao je želju za njim, i imao
je znanje da iz njega izađe kao pobednik. Suđenje za ubistvo
Luta Petidžona će njegovu karijeru vinuti baš tamo kuda je želeo
da ide – u kancelariju okružnog tužioca.
Pošto je već dobio slučaj, i pošto je imao poverenje svog šefa
i podršku udovice, ponovo je pomislio da kaže Mejsonu da se
sastao sa Petidžonom. Nije želeo da u projekat ovog kalibra uđe
sa makar i najmanjim hendikepom. Ovako zanemarljiva
nerazjašnjena situacija mogla je da nanese veliku štetu ako se
otkrije kasnije a ne pre.
„Monro?“
„Ne Zahvaljuj mi, mladiću. Čeka te mnogo besanih noći.“
„Radujem se izazovu. U pitanju je nešto drugo. Ja sam...“
„Šta?“
Nakon kraćeg oklevanja, rekao je: „Ništa, ništa, Monro. Ne
mogu da dočekam da počnem.“
„U redu, u redu“, rekao je pa prešao na drugu stvar. „Radićeš
sa Rorijem Smilouom. Da li će to predstavljati problem?“
„Neće.“
„Lažovčino.“
„Ne moramo da razmenjujemo telesne tečnosti. Samo želim
garanciju da će sarađivati sa našom kancelarijom.“
„On je prvi zadao udarac.“
„Šta to znači?“
„Danas posle podne zvao me je šef Krejn. Smilou je lobirao
da slučaj dobije Stefi Mandel. Ali sam Krejnu rekao šta udovica
želi.“
„I?“
Zakikotao se. Monro Mejson uživao je u politici, više nego u
zakonu. Hamond nije voleo nužnu politiku koja je bila povezana
sa radom u organima okružne vlasti, ali je to bio deo posla u
kom je Mejson uživao. „Davi je već održala bukvicu i našem
šefu policije. Rekla je da želi da Smilou pronađe ubicu, i da želi
da ga ti smestiš u zatvor. I evo kako smo to rešili.“
Hamond se bolno trgao kao kada da mu se zubar približio sa
injekcijom anestezije i rekao mu da očekuje da oseti samo blago
peckanje.
 „Ti i Smilou ćete ostaviti svoje nesuglasice po stani dok se
ovo ne završi. Da li si me razumeo?“
„Obojica smo profesionalci.“ Nije želeo ništa da obećava s
obzirom na to da je u pitanju bio Rori Smilou, ali je primirje bio
sasvim solidan ustupak. A tada je Mejson izneo i drugi uslov.
„A Stefi ću odrediti da bude arbitar.“
„Molim?“ Hamond je, trudeći se da sakrije gnev i da utiša
glas, rekao: „To je usran uslov, Monro. Nije mi potreban
nadzor.“
„Takav je dogovor, Hamonde, uzmi ili ostavi.“
Hamond je čuo Stefi ako razgovara telefonom u drugoj sobi.
„Da li ona zna za ovaj dogovor?“, upitao je.
„Sutra ujutro će biti dovoljno brzo da sazna. Jesi li shvatio,
momče?“
„Jesam.“
Ali Monro Mejson je i pored toga još jednom povikao. „Stefi
će ti pomagati i biće tampon-zona između tebe i Smiloua.
Nadajmo se da neće dozvoliti da se poubijate pre nego što se
Lutov ubica izvede pred sud i ne osudi.“

POGLAVLJE 10

Činilo joj se da će joj se pluća rasprsnuti. Mišići su joj goreli.

Zglobovi vrištali da uspori. Ali ona je ubrzala tempo trčeći brže
nego ikada pre, brže nego što je bilo zdravo. Morala je da spali
nekoliko stotina kalorija vašarske hrane.
A i želela je da umakne nečistoj savesti.
Znoj joj je kapao u oči i mutio joj vid i pekao je. Disala je
glasno i teško; usta su joj bila suva. Otkucaji njenog srca
dobovali su u ritmu njenih brzih koraka. I čak i kada je pomislila
da ne može više da napravi nijedan korak, tvrdoglavo je
nastavila dalje. Mora da je premašila svoj raniji najbolji rezultat
i nivo izdržljivosti.
Ali ipak nije mogla da pobegne od onoga što je prošle noći
uradila.
Trčanje je bilo njena omiljena aerobna vežba. Trčala je
nekoliko puta nedeljno. Često je učestvovala u dobrotvornim
trkama. Pomogla je da se organizuje trka za sakupljanje novca
za istraživanje karcinoma dojke. Ali večeras nije trčala iz
altruizma, niti zbog zdravstvene koristi koju trčanje pruža, niti
da se oslobodi napetosti radnog dana.
Večerašnje trčanje bilo je samokažnjavanje.
Naravno da je nerazumno bilo pretpostavljati da će se
današnjim fizičkim naporom iskupiti za jučerašnja sagrešenja.
Iskupiti se mogao samo onaj koji se iskreno i duboko kajao. I
premda je žalila zbog toga što je njihov sastanak bio proračunat,
a ne slučajan; i premda to nije bio nasumičan susret kakvim ga
je on smatrao; i premda je trzaj savesti pokušao da je natera da
pokuša da ga okonča pre nego što je kulminirao vođenjem
ljubavi, nije se kajala što je dotle došlo.
Ni na trenutak se nije kajala zbog noći koju je provela sa
njim.
„Sleva.“
Učtivo se pomerila udesno da propusti druge trkače. Pešački
saobraćaj na keju Bateri večeras je bio gust. Bilo je to popularno
šetalište privlačno za trčanje, vožnju rolerima, ili samo za laganu
šetnju.
Ovaj istorijski značajan vrh poluostrva na kom su se reke Ešli
i Kuper sastajale i izlivale u Atlantik nalazio se u planu obilaska
svakog turiste koji poseti Čarlston.
Bateri – koji su sačinjavali park Vajt point gardens i lukobran
– nosio je ožiljke iz ratova, nesreća i vremenskih prilika, kao i
čitav Čarlston. Nekada mesto na kom su se obavljala javna
vešanja, kasnije strateška odbrambena tačka, danas je glavna
funkcija Baterija bila da bude lep za oko i da pruži zadovoljstvo.
U parku koji se nalazio preko puta lukobrana, drevni i gordi
hrastovi koji su prkosili žestokim olujama, čak i uraganu Hjugo,
bacali su senku na spomenike, konfederacijske topove i parove
koji su gurali dečja kolica.
Nije bilo predaha od nesnosne vrućine i vlage, ali se barem
na grudobranu koji je gledao na čarlstonsku luku i Fort Samter u
daljini osećao povetarac koji ih je činio gotovo prijatnim ljudima
koji su izašli napolje da ugrabe ostatke prelepog sutona koji je
najavljivao kraj vikenda. Usporila je na primereniju brzinu i
odlučila da je vreme da se vrati. Dok se vraćala istim putem,
svaki udar stopala o pločnik zarivao joj je iverke bola uz
cevanice i butine sve do donjeg dela leđa, ali je bol sada barem
bio podnošljiv. I dalje je otežano disala, ali joj mišići više nisu
goreli.
No savest je nastavila da je grize.
Misli na njega i noć koju su proveli zajedno čitavog dana
napadale su je iz zasede. Nije dozvoljavala sebi da se dugo bavi
tim sećanjima jer joj se činilo da to nekako pogoršava prvobitni
zločin, kao uljez koji ne samo okupira svojinu svoje žrtve već i
skrnavi njenu najličniju svojinu.
Ali nije mogla više da drži te misli na odstojanju.
Dok je završavala trening, pozvala ih je i dozvolila im da se
zadrže. Ponovo je okusila hranu koju su delili na vašaru,
nasmešila se kada se setila nekog njegovog budalastog vica,
zamislila njegov dah u svom uvu, njegove prste na svojoj koži.
Toliko je čvrsto spavao da se nije probudio kada je ustala iz
kreveta i zastala da ga pogleda. Ležao je na leđima. Jednu nogu
je pružio ispod pokrivača, a čaršav mu je bio obmotan oko
struka.
Imao je predivne ruke. Izgledale su snažno i muževno, ali
negovano. Jednom je labavo stezao čaršav. Druga mu je
počivala na jastuku. Prsti su mu bili blago savijeni prema dlanu i
sve do pre nekoliko trenutaka počivali su u njenoj kosi. Dok je
posmatrala kako mu se grudi, mirnim dahom, podižu i spuštaju,
borila se protiv iskušenja da ga probudi i sve mu prizna. Da li bi
razumeo? Da li bi joj zahvalio što je bila iskrena prema njemu?
Možda bi joj rekao da nije važno i ponovo je privukao sebi i
poljubio je. Da li bi imao bolje ili lošije mišljenje o njoj nakon
što bi priznala šta je uradila?
Šta je pomislio kada se probudio i otkrio da je nema?
Bez sumnje se najpre uspaničio i pomislio da ga je
opljačkala. Verovatno je iskočio iz kreveta da proveri da li je
njegov novčanik još na radnom stolu. Da li je raširio kreditne
kartice kao ruku pokera da se uveri da nijedna ne nedostaje? Da
li se iznenadio kada je otkrio da mu je novac na broju? Da li je
tada osetio neizmerno olakšanje?“
Da li je, nakon što je osetio olakšanje, ostao zbunjen njenim
nestankom? Ili je bio ljut? Verovatno je bio ljut. Možda je njeno
iskradanje shvatio kao uvredu. U najmanju ruku, nadala se da je,
nakon što se probudio i video da je otišla, nije prosto slegao
ramenima, okrenuo se na drugu stranu i nastavio da spava. Bila
je to žalosna, ali realna mogućnost, koja ju je naterala da se
zapita da li je on uopšte danas i pomislio na nju. Da li je
premotavao u glavi čitavo veče kao što ga je ona premotavala,
od trenutka kada su im se pogledi sreli preko plesnog podijuma
do onog poslednjeg...?
Usnama joj je ovlaš prelazio preko lica. Prošaputao je:
„Zašto mi ovo tako prija?“
„I trebalo bi da prija, zar ne?“
 „Da. Ali ne ovako. Ne bi trebalo daje ovako dobro.“
„To je...“
„Šta?“ Nagnuo je glavu i pogledom istraživao njen.
„Gotovo da je bolje.“
„Misliš, mirovati?“
Skupila je butine oko njegovih kukova, snažnije ga stisnula,
stegla ga čvrsto. „Ovako. Prosto te držati...“
„Hmmm.“ Zagnjurio je lice u njen vrat. Ali nakon jednog
dugačkog trenutka je zastenjao. „Žao mi je. Ne mogu da
mirujem.
Podigla je kukove i glasno udahnula. „Ne mogu ni ja.“
Iznenada je, da se ne bi saplela, prestala da trči i presavila se
u struku i oslonila ruke na kolena dok je uvlačila sparni,
nedovoljni vazduh. Treptanjem je pokušala da otera slani znoj iz
očiju i pokušala je da ih obriše nadlanicom, samo da bi shvatila
da joj je i ruka potpuno mokra.
Mora da prestane da razmišlja o tome. Noć koju su proveli
zajedno, premda za nju divlje romantična, za njega verovatno
nije bila ništa neobično, bez obzira na sve ono njegovo poetsko
izražavanje.
Premda zapravo ništa od toga nije bilo važno, podsetila je
sebe. Nije bilo važno šta je on mislio o njoj i da li je uopšte
mislio na nju. Nikada više nisu smeli da se vide.
Nakon nekog vremena je povratila dah i srčani ritam joj se
usporio, pa je strčala niz stepenice lukobrana. I više od
iscrpljujućeg trčanja, snagu joj je cedila izvesnost da ga nikada
više neće videti. Živela je svega nekoliko blokova dalje od keja
Bateri, ali joj se hodanje kroz tih nekoliko blokova činilo duže
od čitave razdaljine koju je pretrčala.
Još je bila izgubljena u mučnim mislima dok je otključavala
ulaznu gvozdenu kapiju. Nepristojno trubljenje automobilske
sirene ju je uplašilo i okrenula se baš u trenutku kada je jedan
mercedes kabriolet uz škripu guma stao uz ivičnjak. Vozač je
spustio naočare i pogledao je preko okvira. „Dobro veče“,
otegao je Bobi Trimbl. „Zovem te čitav dan i već sam pomislio
da si nestala.“
„Šta radiš ovde?“
Koža joj se naježila od njegovog prekornog osmeha.
„Odlazi od moje kuće i ostavi me na miru.“
„Ne bi bilo pametno ljutiti me. Pogotovo ne sada. Gde si bila
čitav dan?“
Odbila je da odgovori.
Nasmešio se, naoko razonođen njenom tvrdoglavošću.
„Nije važno. Upadaj.“
Nagnuo se preko sedišta i otvorio suvozačka vrata. Kada su
se otvorila, morala je da odskoči da je ne udare po cevanici.
„Ako misliš da ću poći nekuda sa tobom, lud si,“
Izvukao je ključ iz brave. „U redu, onda ću ja da uđem.“
„Ne!“
Zacerekao se. „Tako sam i mislio.“ Potapšao je suvozačko
sedište i rekao: „Smesti lepu malu guzu ovde. Sada.“
Znala je da se neće lako predati i otići. Pre ili kasnije mora da
se suoči sa ovim pa bi baš mogla i to da reši. Sela je u automobil
i gnevno zalupila vratima.

***
Hamond je odlučio da ne odlaže izjavljivanje saučešća udovici
Luta Petidžona. Nakon što je završio razgovor sa Mejsonom i
ispratio Stefi, istuširao se i presvukao. Za svega nekoliko minuta
bio je u automobilu i na putu do vile Petidžonovih. Dok je čekao
na kapiji da neko odgovori na njegovo zvono, odsutno je
posmatrao ljude koji su uživali u nedeljnoj večeri na keju Bateri.
Dvoje turista je u parku preko puta fotografisalo vilu
Petidžonovih, uprkos tome što je on stajao ped njom. Naspram
lukobrana promicale su uobičajene siluete šetača i ljudi koji su
izašli da trče.
Vrata mu je otvorila Sara Berč. Domaćica ga je zamolila da
sačeka u predvorju dok ga ona najavi. Vratila se nakon kraćeg
vremena i rekla: „Gospođa Davi kaže da se popnete gore,
gospodine Kros.“
Krupna žena povela ga je na sprat preko galerije, niz široki
hodnik, pa ga, kroz ogromnu spavaću sobu uvela u kupatilo koje
nije bilo nalik nijednom koje je u životu video. Ispod krovnog
prozora sa vitražem u podu nalazila se hidromasažna kada koja
je bila dovoljno velika za čitav odbojkaški tim. Bila je puna
vode, ali mlaznice nisu bile uključene. Na mirnoj površini
plutali su meki cvetovi magnolije veliki kao tanjiri. Zidovi
prekriveni ogledalima su čitavom, činilo se ogromnom,
površinom reflektovali mirisne sveće koje su treperile na
kitnjastim svećnjacima razbacanim po prostoriji. U jednom uglu
bio je kanabe presvučen svilom, na kom je stajalo mnoštvo
ukrasnih jastučića. Zlatni umivaonik bio je velik koliko i kada.
Rasveta je bila od kristala i slagala se sa nebrojenim
staklenkama i bočicama parfema složenim na umivaoniku.
Hamond je sada shvatio da su tračevi koji su se odnosili na
procenu sume koju je Lut potrošio na renoviranje kuće bili vrlo
umereni. Premda je u ovoj kući bio mnogo puta u brojnim
društvenim prilikama, ovo je bilo prvi put da se našao na spratu.
Čuo je glasine o luksuznom uređenju ove kuće, ali nije očekivao
ovakvu raskoš.
I nije očekivao da tek obudovelu ženu zatekne kako, sasvim
naga, prijatnim glasom prede dok joj krupni maser pritiska
stražnju stranu butine.
 „Nemaš ništa protiv, zar ne, Hamonde?“, pitala je Davi
Petidžon dok je maser prebacivao čaršav preko nje pokrivši joj
sve osim ramena i noge koju je masirao.
Hamond je prihvatio ruku koju mu je pružila i stegao je. „Ne
smeta mi ako tebi ne smeta.“
Vragolasto mu se nasmešila. „Znaš ti mene bolje od toga.
Nema u meni ni trunke skromnosti. Što je mana koja je
verovatno izludela moju mamu. Ali, naravno, ona je svakako
bila luda.“
Naslonila je bradu na dlanove i uzdahnula kada je maser
počeo da joj masira debelo meso. „U sred smo masaže od
devedeset minuta, i toliko je božanstveno da nisam mogla da
nateram sebe da zamolim Sandra da stane.“
„Ne zameram ti. Ali zanimljivo je to.“
„Šta?“
„I Lut je juče bio na masaži u spa centru hotela.“
„Pre ili nakon što je uspeo da natera nekog da ga ubije?“
Nasmejala se kada ga je videla kako se mršti. „Samo se šalim.
Naspi sebi šampanjac ako želiš.“ Lenjim pokretom ruke
pokazala je na srebrnu posudu za hlađenje vina na toaletnom
stočiću. Boca je već bila otvorena, ali je na srebrnom
poslužavniku pored posude stajala još jedna čista čaša za
šampanjac. Proletelo mu je kroz glavu da ga je Davi možda
očekivala večeras. Bila je to uznemirujuća misao. „Hvala, ali
bolje ne“, rekao je.
„O, pobogu“, rekla je nestrpljivo. „Nemoj da si tako
uštogljen. Ti i ja se nikada nismo pridržavali formalnosti, pa
zašto bismo sada to činili? A i mislim da je šampanjac savršeno
piće za vest da ti je muž ubijen u apartmanu svog prokletog
hotela. A kad si već tu, naspi i meni još jednu čašu.“
Njena čaša stajala je na podu pored stola za masažu. Znajući
da je obično uzaludno raspravljati se sa Davi, Hamond joj je
napunio čašu šampanjcem, a sebi je sipao samo pola čaše. Kada
joj je doneo njenu čašu, kucnula je njome njegovu.
„Živeli. U ime sahrana i drugih zabavnih trenutaka.“
„Ne delim tvoja osećanja“, rekao je nakon jednog gutljaja.
Prešla je jezikom preko usana uživajući u ukusu vina.
„Možda si u pravu. Možda bi šampanjac trebalo piti samo na
venčanjima.“
Kada je podigla pogled prema njemu, Hamond je osetio kako
mu se lice žari. Nasmejala se shvativši odmah na šta tačno misli.
Bio je to isti smeh kakvim se smejala jedne julske večeri pre
mnogo godina, kada su oboje bili na svadbi jednog zajedničkog
prijatelja. Vrt nevestine kuće u kom je pripremljen svadbeni
prijem bio je ukrašen gardenijama, orijentalnim ljiljanima,
božurima i drugim mirisnim cvećem. Opojni miris cveća bio je
prodoran i opojan koliko i šampanjac koji je gutao u uzaludnom
pokušaju da se rashladi u večernjem odelu.
Svih osam deveruša su, kao da ih je birala modna agencija,
bile prelepe plavuše. U penušavoj ružičastoj haljini koja je
padala do poda i sa dubokim dekolteom, Davi je bila lepša od
svih ostalih.
„Izgledaš toliko dobro da bih te mogao pojesti“, rekao joj je
ispred kapele nekoliko trenutaka pre venčanja. „Ili možda,
popiti. Izgledaš kao da bi trebalo da u kosi nosiš papirni
kišobrančič.“
„Papirni kišobrančić je sve što je ovoj odevnoj kombinaciji
potrebno da bi bila načisto odvratna.“
„Ne dopada ti se?“, podbadao ju je.
Pokazala mu je srednji prst.
Kasnije u toku proslave, kada su sišli sa podijuma nakon
izazovnog plesa uz pesmu Šaut benda Otis dej end najts,
požalila se hladeći lice: „Ne samo da je ova haljina neverovatno
pufnasta, već je i najvreliji jebeni komad odeće koji sam ikada
obukla.“
„Pa skini je.“
Bertonovi i Krosovi bili su prijatelji još iz vremena pre nego
što su i Davi i Hamond rođeni. I zato su njegova prva sećanja na
božićne proslave i koktele na plaži uvek uključivala i Davi.
Kada bi decu poslali u postelju da bi odrasli mogli da nastave da
se zabavljaju, on i Davi su zbijali neslane šale sa dadiljama koje
je zadesila zla sreća da se o njima staraju.
Zajedno su zapalili prvu cigaretu. Sa nadmenim držanjem
poverila mu se kada je dobila menstruaciju. U njegovim je
kolima povratila kada se prvi put napila. Kada je izgubila
nevinost, njega je pozvala kada je stigla kući da mu detaljno
ispriča događaj.
Otkako su bili deca koja su jedno drugom poveravala psovke
i uvrede koje su naučili, pa sve do puberteta, jedno drugom su se
večito obraćali neprimerenim rečnikom. Na prvom mestu jer im
je to bilo zabavno i jer im je bilo dozvoljeno. Nijedno nije
cinkarilo ono drugo i nije se vređalo. Kako su prelazili u ranu
mladost, njihova prepucavanja su poprimila sve snažniju
seksualnu notu i postajala su sve koketnija, ali i dalje su bila
besmislena pa stoga i sigurna. Ali u vreme pre tog venčanja u
julu, oboje su bili na fakultetu – on na Univerzitetu Klemson, a
ona na Vanderbiltu – i dugo se nisu videli. Bili su i više nego
malo pripiti od šampanjca i opijeni romantičnom atmosferom.
Pa ga je Davi, kada joj je Hamond uputio ovaj drski izazov,
pogledala zažarenim očima i odgovorila: „Možda i hoću.“
Dok su svi drugi otišli da gledaju sečenje svadbene torte,
Hamond je ukrao bocu šampanjca iz jednog bara i zgrabio Davi
za ruku. Krišom su se uvukli u susedno dvorište znajući da je
sused na venčanju. Travnjake dve kuće je delila gusta, visoka
živica koja je decenijama negovana da bi obezbedila privatnost
kakvu su Hamond i Davi tražili.
Izletanje čepa iz boce je zvučalo poput udara topa kada je
Hamond otvorio šampanjac. Oboje su se histerično zakikotali.
Napunio im je čaše koje su oboje odmah iskapili. A zatim im je
napunio čaše po drugi put.
U nekom trenutku, u toku treće čaše šampanjca, Davi ga je
zamolila da joj pomogne oko dugmića haljine koji su se nalazili
na leđima, pa su sa nje spali i haljina i brusthalter bez bretela i
podvezice i čarape.
Oklevala je kada je zakačila palčeve za elastičnu traku
gaćica, ali je on prošaputao: „Izazivam te, Davi“, što je bio
poznati refren iz njihovog detinjstva i mladosti. Nikada se ona
nije povukla pred izazovom. Ta noć nije bila izuzetak. Svukla je
gaćice i dozvolila mu da je se nagleda, a zatim se spustila
unatraške niz stepenice bazena u hladnu vodu. Hamond je
svukao večernje odelo za delić vremena koje mu je bilo
potrebno da ga obuče rasipajući dugmiće koji više nisu viđeni –
barem ih on nikada više nije video.
Dok je stajao na ivici bazena, Davi je začuđeno i zadivljeno
raširila oči. „Hamonde, dušo, lepo si porastao od onog vremena
kada su nas uhvatili kako se igramo lekara.“
Uronio je u vodu.
Nikada se nisu poljubili ako se ne računa poneki
eksperimentalni poljubac u detinjstvu kada su se složili da je sve
to „sasvim fuj“ da bi makar i pomislili da otvore usta i dodirnu
se jezicima. Nisu se ljubili ni te noći. Nisu imali vremena.
Opasnost da ih uhvate na delu pojačala je uzbuđenje koje su
osećali do tačke da je predigra bila nepotrebna. Čim je stigao do
nje navukao ju je sebi na butine i zario se u nju.
 Bilo je klizavo i bilo je brzo. Sve vreme su se smejali.
Nakon te noći nekoliko godina nije je video. Kada ju je
video, pretvarao se, kao i ona, da se ludorija iz bazena nikada
nije desila. Verovatno nijedno nije želelo da taj jedan seksualni
eksperiment ugrozi prijateljstvo koje je trajalo čitav život.
Nikada to, do ovog trenutka, nisu spominjali. Nije se čak
sećao ni kako su se ponovo obukli te noći, ni kakav su izgovor
dali drugim ljudima na venčanju, čak se nije sećao ni da li je
uopšte bilo potrebe za izgovorima.
Ali živo se sećao Davinog smeha – požudnog i drskog,
zavodljivog i zanosnog. Njen smeh se nije promenio.
Ali je njen osmeh bio gotovo tužan kada je rekla: „Lepo smo
se zabavljali kao klinci, zar ne?“
„Da, jesmo.“
A zatim je spustila pogled na mehuriće u čaši i na trenutak se
zagledala u njih pre nego što ih je progutala. „Nažalost, morali
smo da odrastemo i život je postao usran.“
Beživotno je spustila ruku pored stola za masažu. Hamond joj
je uzeo čašu iz ruke pre nego što je ispusti i razbije o mermerni
pod. „Žao mi je zbog Luta, Davi. Zato sam došao, da ti kažem
da mislim kako je strašno ono što se desilo. Siguran sam da će te
moji roditelji sutra pozvati, ili doći da te posete.“
„Oh, sutra će ovuda promarširati čitava vojska ožalošćenih.
Odbila sam danas da primam posete, ali sutra neću moći da se
odbranim. Doneće pileću musaku i salatu od želea od limete i
nagurati se da vide kako sve ovo podnosim.“
„Kako sve ovo podnosiš?“
Primetivši suptilnu promenu u tonu njegovog glasa, okrenula
se na bok, navukla čaršav na prednji deo tela pa sela i prebacila
noge preko ivice stola. „Da li me to pitaš kao prijatelj ili kao
prestolonaslednik kancelarije okružnog tužioca?“
 „Mogao bih ponešto da kažem o tome, ali ovde sam kao tvoj
prijatelj. Ne bi trebalo da moram da ti to govorim.“
Duboko je udahnula. „Pa, ne očekuj kostret i pepeo i grube
košulje. Ništa od biblijskih stvari. Neću odseći sebi prst ili
uraditi već nešto što rade udovice Indijanke u filmovima. Ne,
ponašaću se kako dolikuje. Zahvaljujući Lutu, tračare će imati
dovoljno materijala pa neću morati da pokazujem kako se zaista
osećam.“
„A kako se zaista osećaš?“
Nasmešila se blistavo kao one noći kada se poklonila na
debitantskom balu. „Oduševljena sam što je kučkin sin mrtav.“
Očima boje meda izazivala je Hamonda da nešto kaže na ovo.
Kada je on oćutao, nasmejala se, a zatim se preko ramena
obratila maseru. „Sandro, budi srce i izmasiraj mi vrat i ramena,
molim te.“
Od trenutka kada je sela, stajao je naslonjen na ogledalo na
zidu ruku prekrštenih preko mesnatih grudi. Sandro je bio naočit
i mišićav. Ravnu crnu kosu začešljao je od lica i učvrstio je
gustim gelom. Oči su mu bile tamne kao zrele masline.
Kada je stao iza Davi i spustio ruke na njena gola ramena,
njegove prodorne, mediteranske oči su ostale prikovane za
Hamonda kao da odmerava konkurenciju. Očigledno je pružao i
druge usluge osim masaže. Hamond je želeo da mu kaže da se
opusti, da su on i Davi stari prijatelji, ništa više, i da nema
potrebe da bude ljubomoran na njega.
U isti mah je želeo da upozori Davi da sada nije dobar
trenutak da se ruga normama tako što će se kresati sa svojim
maserom. Barem jednom u životu trebalo bi da pokaže oprez.
Ukoliko se Hamond nije prevario, a uzevši u obzir Stefine
primedbe, njeno ime će se naći na vrhu spiska osumnjičenih
Rorija Smiloua. Sve što radi će biti pod lupom.
 „Divim se tvojoj iskrenosti, Davi, ali...“
„Čemu lagati? Da li se tebi Lut dopadao?“
„Ni najmanje“, odgovorio je iskreno i bez oklevanja. „Bio je
lopov, nitkov i nemilosrdni oportunista. Povređivao je ljude koji
su mu to dozvoljavali, i koristio one koje nije mogao da
povredi.“
„I ti si jednako iskren, Hamonde. Većina ljudi deli to
mišljenje. Nisam ja jedina koja ga je prezirala.“
„Nisi, ali si ti njegova udovica.“
„Nisam ja njegova udovica“, rekla je zajedljivo. „Mnogo sam
ja toga. Ali nisam licemer. Neću žaliti za kopiletom.“
„Davi, ako pogrešni ljudi čuju da govoriš takve stvari, mogla
bi se naći u nevolji.“
„Ljudi kao što su Rori Smilou i ona kučka koju je doveo sa
sobom sinoć?“
„Upravo tako.“
„Ta Stefi radi sa tobom, zar ne?“ Nakon što je klimnuo, rekla
je: „Pa, mislim da je načisto užasna.“
Nasmešio se. „Malom broju ljudi se Stefi dopada. Veoma je
ambiciozna. Ide ljudima uz dlaku, ali nije je briga. I ne pokušava
da pobedi na takmičenju iz ljubaznosti.“
„Dobro, jer će izgubiti.“
„Zapravo je vrlo prijatna kada je upoznaš.“
„Hvala.“
„Moraš razumeti njenu prošlost.“
„Ona je odnekud sa severa.“
Nasmejao se. „Nisam mislio toliko bukvalno, Davi. Mislio
sam na njenu ambiciju. Doživela je razočaranja u karijeri. I sada
kompenzuje te neuspehe i ponekad nastupa suviše agresivno.“
„Ako ne prestaneš da je braniš, postaću mrzovoljna.“
Podigla je ruku iza glave i sklonila kosu da olakša Sandru
posao. Bila je ovo veoma provokativna poza i otkrivala je njen
pazuh i deo dojke. Hamond je pretpostavio da zna da je
provokativna i pitao se da li namerno pokušava da mu odvrati
pažnju.
„Zar zaista misliš da će mene sumnjičiti za ubistvo?“, upitala
je.
„Nasledićeš mnogo novca.“
„Dobro, to je istina“, zamišljeno se složila. „A i svi znaju da
je glavni životni cilj mog pokojnog muža bio da prevrne što je
moguće više mojih prijateljica – i ovaj izraz koristim u vrlo
širokom značenju. Ne znam da li ih je ređao zato to što su,
uopšteno govoreći, najpoželjnije žene u Čarlstonu, ili su njemu
bile poželjne zato što su bile moje prijateljice. Verovatno je ovo
poslednje u pitanju, jer je dupe Džordžije Arendejl veće od
bojne lađe, ali njega to nije sprečilo da je odvede na Kijavu da
provedu dan na plaži. Kladim se da je dobro izgorela jer bi bila
potrebna čitava tuba losiona za zaštitu od sunca da se pokrije sav
onaj celulit. A Emili Saderlend ima ten da te bog sačuva, i to
uprkos brojnim hemijskim pilinzima, ali Lut ju je svakako
kresnuo, u onom njenom odvratnom kupatilu u prizemlju – ima
pokrivač za poklopac WC šolje od veštačkog krzna – na
novogodišnjoj žurki.“
Hamond se nasmejao, premda Davi nije pokušavala da bude
duhovita. „A ti si, razume se, verno poštovala bračne zavete.“
„Naravno.“ Pustila je čaršav da sklizne centimetar ili dva pa
zatreptala nedužno da naglasi svoju laž.
„Nije to bio savršen spoj, Davi.“
„Nikada nisam tvrdila da volim Luta. Zapravo, znao je da ga
ne volim. Ali to je bilo u redu, jer ni on nije voleo mene. Brak je
i dalje poslužio svrsi. On je mene želeo da bi mogao da se
razmeće. Bio je jedini muškarac u Čarlstonu koji je imao
dovoljno velika muda da mazne Davi Berton. A zauzvrat sam
ja...“ Zastala je sa bolnim izrazom na licu. „Imala sam svoje
razloge da se udam za njega, ali nisam tražila sreću.“
Spustila je ruku i oslobodila kosu kada se Sandro spustio na
donji deo njenih leđa. „Grčiš lice, Hamonde. Šta je bilo?“
„Sve što si rekla zvuči kao motiv za ubistvo.“
Prezrivo se nasmejala. „Da sam ja želela da ubijem Luta, ne
bih to tako izvela. Ne bih otišla u centar grada vrelog subotnjeg
poslepodneva kada je grad prepun znojnih, smrdljivih turista
Jenkija sa pištoljem u torbi kao neko belo đubre i upucala ga u
leđa.“
„To bi ti svakako želela da policija pomisli.“
„Obrnuta psihologija? Nisam toliko pametna, Hamonde.“
Pogledao ju je na način kojim joj je poručio: O, da, jesi.
„Dobro“, rekla je pravilno tumačeći njegov izraz. „Jesam. Ali
morala bih da budem i marljiva, a niko me nikada nije optužio
da umem sebi da priredim neprijatnost ili da žrtvujem svoju
udobnost, ma iz kog razloga. Prosto ni prema čemu gajim toliku
strast.“
„Verujem ti“, rekao joj je misleći to iskreno. „Ali mislim da
ne postoji nijedan pravni presedan u kom se odbrana bazirala na
lenjosti.“
„Odbrana? Zar zaista misliš da će mi biti potrebna? Hoće li
me detektiv Smilou zaista smatrati za osumnjičenu? To je
sumanuto!“, povikala je. „Pobogu, on bi pre mogao ubiti Luta
nego ja. Smilou mu nikada nije oprostio ono što se desilo sa
njegovom sestrom.“
Hamond je namrštio čelo.
„Sećaš se? Njegova sestra, Margaret, bila je Lutova prva
žena. Verovatno je patila od nedijagnostikovane manične
depresije, ali ju je udaja za Luta načisto uništila. Jednog dana je
pukla i pojela čitavu bočicu pilula za ručak. Smilou je za njeno
samoubistvo okrivio Luta, govoreći da ju je zanemarivao i da ju
je emocionalno zlostavljao, i da nije imao razumevanja za
posebne potrebe sirote Margaret. Kako bilo, na sahrani su
razmenili teške reči koje su izazvale ogroman skandal. Zar se ne
sećaš?“
„Sada kada si me podsetila, sećam se.“
„Smilou otada mrzi Luta. Tako da neću brinuti za njega“,
rekla je postavivši kukove nazad na sto pod Sandrovim
vođstvom. „Ako me optuži da sam ubila Luta, samo ću obrnuti
situaciju i podsetiti ga da na to koliko mu je on puta pretio da će
ga ubiti.“
„Platio bih da to vidim“, rekao joj je Hamond.
Uzvratila mu je osmeh i rekla. „Popio si šampanjac. Želiš li
još?“
„Ne, hvala.“
„Ja hoću.“ Dok joj je točio šampanjac, upitala ga je:
„Pretpostavljam da te je Monro Mejson pozvao? Ti ćeš
predvoditi tužbu kada uhvate ubicu?“
„Takav je plan. Hvala na preporuci.“
Otpila je šampanjac koji joj je pružio. „Ma šta drugo da sam,
Hamonde, ja sam odan prijatelj. U to nikada ne sumnjaj.“
Poželeo je da nije to rekla. Okružni tužilac Mejson obavestio
je svoje osoblje da namerava da se penzioniše. Zamenik
okružnog tužioca Volis bio je neizlečivo bolestan; on neće tražiti
najvišu poziciju na izborima u novembru.
Hamond je bio treći u hijerarhiji. Mejsonova podrška za
mesto tužioca praktično mu je bila zagarantovana.
Ali Hamond je osećao nelagodu zbog toga što se Davi kod
Mejsona založila za njega. Bio joj je zahvalan na preporuci, ali
ona je kasnije mogla da se pretvori u sukob interesa ako se njoj
bude sudilo za ubistvo njenog muža.
„Davi, moja je dužnost da te pitam... Koliko je čvrst tvoj
alibi?“
„Verujem da se kaže ’neoboriv’.“
„Dobro.“
Zabacila je glavu i nasmejala se. „Hamonde, dragi, tako si
sladak! Ti se zaista plašiš da ćeš morati da me optužiš za
ubistvo, zar ne?“
Sišla je sa stola za masažu i pošla prema njemu držeći na
grudima čaršav koji se vukao za njom. Popela se na prste i
poljubila ga u obraz. „Ne brini. Da sam želela da ubijem Luta,
ne bih mu pucala u leđa. To ne bi bilo zabavno. Želela bih da
gledam kopile u oči dok povlačim obarač.“
„To nije ništa bolja odbrana od lenjosti, Davi.“
„Neće mi biti potrebna odbrana, časna reč, nisam ubila Luta.“
Sprovela je reči u delo pa preko grudi iscrtala nevidljivo slovo
X. „Nikada nikoga ne bih ubila.“
Laknulo mu je što je čuo da tako ubedljivo poriče da je
počinila ubistvo.
A zatim je sve pokvarila dodavši: „One zatvorske uniforme
su neopisivo neprivlačne.“

Davi je ležala na leđima sklopljenih očiju zadovoljna i opuštena

Sandrovom masažom nakon koje je usledio seks koji od nje nije
zahtevao nikakvo učešće osim da uživa u svom orgazmu.
Osećala je pritisak njegove nezadovoljene erekcije na butini, ali
ga je ignorisala. Lako joj je jezikom milovao bradavicu.
„Neobično“, rekao je sa teškim akcentom.
„Šta?“
„Tvoj prijatelj je aludirao, ali nikada te nije pitao da li si ubila
svog muža.“
 Odgurnula ga je i pogledala ga. „Šta hoćeš da kažeš?“
Slegao je ramenima. „Prijatelj ti je, pa ne želi pouzdano da
zna da si to učinila.“
Davi je pogled pao na prazno mesto iznad njegovog ramena i
ona je nevoljno naglas izrekla ono što joj se motalo po glavi: „Ili
možda pouzdano zna to nisam učinila.“

POGLAVLJE 11

Dok se udaljavao od vile Petidžonovih, Hamond se iskreno

nadao da neće morati da ispituje Davi na klupi za svedoke i za to
je imao dva vrlo dobra razloga.
Prvi je bio činjenica da su on i Davi bili prijatelji. Dopadala
mu se. Teško da je bila uzor vrline, ali ju je poštovao jer nije
želela ni da se pretvara da to jeste. Kada je rekla da nije licemer,
to nije bila isprazna hvala.
Znao je desetine žena koje su je pakosno ogovarale, ali koje
nisu bile ništa moralnije od nje. Razlika je bila u tome što su one
grešile u tajnosti. Davi je grešila bombastično. Smatrali su je
taštom i sebičnom, i bila je takva. Ali je to bila reputacija koju je
ona sama negovala. Namerno je svojim kritičarima na kašičicu
davala razloga da drhte nad njenim ponašanjem. Niko nije
shvatao da lik koji su kritikovali nije bila prava Davi.
Davi je nežnije aspekte svoje ličnosti skrivala. Hamond je
zaključio da je ova farsa bio njen odbrambeni mehanizam i
način da izbegne da bude povređena još i više nego što je bila
povređena u detinjstvu. Odbijala je ljude od sebe pre nego što
stignu da je odbace.
Maksin Berton bila je užasna majka. Davi i njene sestre bile
su lišene majčine pažnje i naklonosti. Ničim nije zaslužila
njihovu ljubav i odanost. Ali Davi je odano posećivala majku
svake nedelje u elitnom domu za nemoćna lica u kom je bila
smeštena.
Ne samo da je Davi finansirala i nadzirala majčinu negu, već
je bila i neposredno uključena u nju, i za vreme svojih redovnih
poseta lično se brinula o Maksin. On je verovatno bio jedina
osoba koja je to znala, a ni on to ne bi znao da mu to Sara Berč
nije rekla u poverenju.
Drugi razlog iz kog ne bi želeo da unakrsno ispituje Davi na
suđenju bio je taj što je ona umela da laže vrlo šarmantno. Bilo
ju je tako lepo slušati da je čovek prestajao da mari da li ona
govori istinu ili ne.
Porotnicima su takvi svedoci bili zabavni. Ako je pozovu da
svedoči, doći će na sud doterana do najsitnijih detalja. Sama
njena pojava će naterati porotu da obrati pažnju na nju. I premda
će možda i dremati dok drugi svedoci budu svedočili, nju će
pažljivo slušati i željno će iščekivati svaku ulepšanu reč sa
Davinih usana.
Ako kaže da ona nije ubila Luta ali da joj i nije žao što je
mrtav, da je bio neveran muž koji ju je nebrojeno puta prevario,
da je bio zao i okrutan i da je zaslužio da umre, porotnici oba
pola će se verovatno složiti sa njom. Ubediće ih da su narav
kučkinog sina i njegova nedela opravdavala njegovo ubistvo.
Ne, ne bi voleo da sudi Davi za ubistvo njenog muža. Ali ako
do toga dođe, on će to uraditi.
Ovaj slučaj bio je najbolja stvar po njegovu karijeru. Nadao
se da će mu tim koji je Smilou vodio dati dovoljno materijala sa
kojim će moći da radi i da se optuženi neće nagoditi i da će se
suđenje sprovesti.
Ovo je bio slučaj u koji je mogao da zarije zube. Svakako će
prestavljati izazov. Zahtevaće potpunu posvećenost. Ali će u isti
mah biti i izvanredna prilika da se dokaže. Nameravao je da se u
novembru kandiduje za okružnog tužioca. Želeo je da pobedi.
Ali nije želeo da pobedi zato što je privlačniji, ili zato što ima
bolji pedigre ili više sredstava od drugog kandidata ili više njih.
Želeo je da zasluži položaj.
Retko se dešavalo da se pojavi slučaj u kome je bilo moguće
toliko se razmetati, kao što je to bio slučaj ubistva Luta
Petidžona. Zato mu je on bio potreban. Zato nije rekao Monrou
Mejsonu za sastanak sa Petidžonom. Prosto je morao da dobije
ovaj slučaj, i nije bio voljan da dozvoli da mu se bilo šta ispreči
na putu da iznese slučaj pred porotu. Zahvaljujući njemu,
zadobiće pažnju javnost koja mu je bila potrebna zbog izbora u
novembru.
A zahvaljujući tome će moći da napakosti svom ocu.
To je za njega bio najprivlačniji razlog. Hamond je nekoliko
godina ranije doneo odluku da od branioca postane tužilac.
Preston Kros se vrlo glasno tome protivio, navodeći razlike u
zaradi i govoreći Hamondu da je lud što se zadovoljava platom
javnog službenika. Nedavno je Hamond otkrio da plata tužioca
nije bila najveća briga njegovom ocu.
Ovaj njegov prelazak ih je svrstao u suprotne tabore, zato što
je njegov otac bio partner Luta Petidžona u nekim
beskrupuloznim prodajama zemlje i plašio se da će ga rođeni sin
sudski goniti zbog toga. Hamond je to otkrio tek nedavno. I
osetio je zbog toga gađenje. Njihov sukob oko toga bio je
strašan i dao je sasvim novu dimenziju neprijateljstvu među
njima.
Ali nije sada mogao o tome da razmišlja. Kad god je
razmišljao o svom ocu, osećao se duševno sputano i zaglibljeno.
Razotkrivanje slojeva njihovog odnosa radi pažljivije procene
bilo je zahtevno, dugotrajno i emocionalno iscrpljujuće, a
naposletku i sasvim neproduktivno. Nije gajio mnogo nade u
potpuno pomirenje.
Za sada je taj problem odložio u stranu i usredsredio se na
ono što mu je u tom trenutku bio prioritet – slučaj.
Trenutak raskida sa Stefi bio je vrlo povoljan. Oslobodio se
tereta koji ga je činio nesrećnim i koji je mogao da mu poremeti
koncentraciju. Popizdeće kada sazna da je dobila suvozačku
poziciju, ali izboriće se sa njenom zlovoljom kada se za tim
ukaže potreba.
Za Hamonda Krosa današnji dan predstavljao je novi početak
– koji je zapravo počeo još sinoć.
Udaljavajući se od vile Petidžonovih, jednom rukom je držao
volan, a drugu je gurnuo u džep na grudima košulje i izvadio
papir koji je tamo stavio ranije tog dana pa proverio adresu koju
je zapisao.

Stefi je bez daha uletela u bolničku sobu. „Stigla sam što sam
brže mogla. Šta sam propustila?“
Smilou ju je dobio na mobilni kratko pre nego što je otišla iz
Hamondovog stana. Kao što je i obećao, pozvao ju je kada je
lekar dozvolio da obave razgovor sa njegovim pacijentima.
„Želim da učestvujem u svemu, Smilou“, rekla mu je preko
telefona.
„Ne mogu da te čekam. Doktor bi mogao da se predomisli
ako ne ugrabim priliku odmah.“
„Dobro, ali ne žuri. Dolazim.“
Hamondovo naselje nije bilo daleko od bolničkog kompleksa.
Ali je i pored toga prekršila svako ograničenje brzine da bi tamo
stigla. Silno je želela da otkrije da li su pacijenti koji su se
otrovali hranom videli nekoga blizu penthaus apartmana
Petidžonovog hotela.
Nakon naglog dolaska, zastala je na vratima na trenutak, a
zatim prešla pločice i prišla bolničkom krevetu. U njemu je
ležao muškarac od pedesetak godina čije je lice bilo boje testa za
hleb i kome su oči bile upale u lobanju i uokvirene tamnim
krugovima. Za desnu ruku mu je bila pričvršćena infuzija.
Medicinska guska i bubrežnjak stajali su nadohvat ruke na
stočiću pored kreveta.
Žena za koju je Stefi pretpostavila da je pacijentova supruga
sedela je na stolici pored kreveta. Nije izgledala bolesno, samo
iscrpljeno. I dalje je bila obučena za obilazak grada i nosila je
patike i šorts i majicu na kojoj je sjajnim slovima pisalo:
Devojke odrasle na jugu.
Smilou, koji je stajao pored kreveta, predstavio ju je.
„Gospodine i gospođo Danijels, ovo je Stefi Mandel. Gospođica
Mandel je iz kancelarije okružnog tužioca i uključena je u
istragu slučaja.“
„Dobar dan, gospodine Danijels.“
„Zdravo.“
„Da li se osećate bolje?“
„Prestao sam da se molim da me smrt uzme.“
„Pretpostavljam da to ukazuje na poboljšanje.“ Pogledala je
njegovu suprugu. „Vi se niste razboleli, gospođo Danijels?“
„Ja sam jela krem čorbu od morskih plodova“, odgovorila je
uz slabašan osmeh.
„Danijelsovi su poslednji sa kojima sam razgovarao“, rekao
je Smilou. „Ostali nisu mogli da nam pomognu.“
„Mogu li oni?“
„Gospodin Danijels bi i mogao.“
Muškarac u krevetu, ne izgledajući preterano srećno zbog
toga, progunđao je: „Možda sam nekoga video.“
Ne uspevajući da obuzda nestrpljenje, Stefi je počela da vrši
pritisak na njega u pogledu preciznosti: „Ili ste nekoga videli, ili
niste.“
Gospođa Danijels je skočila. „Umoran je. Zar ne može ovo
da čeka do sutra? Nakon što se još jednu noć odmori?“
Stefi je smesta uvidela svoju grešku i primorala je sebe da
ublaži pristup. „Žao mi je. Oprostite mi što sam nastupila tako
grubo. Plašim se da sam pokupila nekoliko ružnih navika od
ljudi koje gonim. Navikla sam da razgovaram sa ubicama,
lopovima, silovateljima i ponovljenim prestupnicima, ne sa
finim ljudima kao što ste vi. Ne pruža mi se suviše često prilika
da razgovaram sa bogobojažljivim svetom koji pošteno plaća
porez i poštuje zakon.“ Nakon ovog govora nije se usudila da
pogleda Smiloua znajući da bi videla podsmeh u njegovim
očima.
Gospođa Danijels se, grizući donju usnu, obratila mužu: „Na
tebi je, mili. Da li si raspoložen da sada o tome razgovaraš?“
Stefi ih je odmerila i smesta zaključila da njihov koeficijent
inteligencije ne može da se meri sa njenim. Iskoristila je njihovu
neodlučnost da ih dodatno izmanipuliše. „Naravno, gospodine
Danijels, sasvim je u redu ako želite da sačekate do jutra da
odgovorite na naša pitanja. Ali molim vas da razumete naš
položaj. Istaknuti član naše zajednice je hladnokrvno ubijen.
Upucan je u leđa bez ikakvog povoda. Barem mi do sada nismo
uspeli da utvrdimo koji bi povod ubica mogao imati.“ Pustila je
da mu ovo dopre do svesti, a zatim je dodala: „Nadamo se da
ćemo uhvatiti ovog brutalnog ubicu pre nego što mu se ukaže
nova prilika za napad.“
„Onda ne mogu da vam pomognem.“
Svi su ostali zatečeni ovom izjavom gospodina Danijelsa.
Smilou se prvi oporavio. „Kako znate da ne možete da nam
pomognete?“
„Jer je gospođica Mandel rekla da je ubica on, a ja sam video
ženu,“
Stefi i Smilou su se pogledali. „Upotrebila sam zamenicu u
njenom opštem značenju“, objasnila je.
„Oh, dobro, ja sam video ženu“, rekao je Danijels
naslanjajući se na jastuk. „Ali nije izgledala kao ubica.“
„Možete li to da objasnite?“, upitala je Stefi.
„Mislite kako je izgledala?“
„Krenite iz početka i sve nam ispričajte“, predložio je
Smilou.
„Pa, mi smo – odnosno, naša grupa – otišli smo iz hotela
odmah posle ručka. Oko sat vremena nakon početka obilaska,
počeo sam da osećam mučninu. Najpre sam pomislio da je od
vrućine. Ali dvoje dece koje je bilo sa nama već je povratilo pa
sam posumnjao da tu ima nešto više. Najzad sam rekao mojoj
ženi da ću se vratiti u hotel i uzeti malo sode-bikarbone ili tako
nešto i da ćemo se naći kasnije.“
Gospođa Danijels je ovo potvrdila ozbiljnim klimanjem
glavom.
„Kada sam se vratio peške do hotela, bio sam na ivici... da mi
bude baš loše. Plašio sam da neću stići do sobe na vreme.“
„Kad ste videli tu ženu?“, upitala je Stefi poželevši da on što
pre stigne do suštine.
„Kada sam stigao do svoje sobe.“
„Koja se nalazi na četvrtom spratu“, potvrdio je Smilou.
„Soba broj 506“ rekao je Danijels. „Primetio sam drugu
osobu na kraju hodnika i pogledao prema njoj. Stajala je pred
jednim vratima.
„I šta je radila?“, upitao je Smilou.
„Ništa. Samo je gledala u vrata kao da je pokucala i čeka da
joj neko otvori.“
„Koliko je daleko bila?“
 „Hmm, ne mnogo daleko. Ali prilično daleko. Nisam mnogo
o tome razmišljao. Znate kako je neprijatno kada pogledate
neznanca u oči i kada se sami sa njim? Bilo je tako. Ne želite da
delujete ni suviše suzdržano ni suviše srdačno. Morate se čuvati
ljudi ovih dana.“
„Da li ste razgovarali sa njom?“
„Nisam, nisam. Samo sam pogledao u nju. Istina je da sam
razmišljao samo kako da što pre stignem do toaleta.“
„Ali dobro ste je videli?“
„Ne toliko dobro.“
„Dovoljno dobro da procenite koliko ima godina?“
„Nije bila stara. Ali nije bila ni devojka. Vaših godina“, rekao
je Stefi. „Pripadnik neke manjine?“
„Ne.“
„Visoka ili niska?“
Danijels se bolno trgao i protrljao donji deo stomaka.
„Dušo?“, upitala je njegova supruga zabrinuto uzevši bubrežnjak
i stavivši mu ga ispod brade. Odgurnuo ju je. „Samo mali grč.“
„Želiš li malo sprajta?“
„Gutljaj.“ Gospođa Danijels je prinela poklopljenu čašu
njegovim usnama, a on je uzeo gutljaj na slamčicu. Kada je
završio, ponovo je pogledao Smiloua. „Šta ste me ono pitali...
Oh, da visina?“ Odmahnuo je glavom. „Nisam primetio. Nije
bila ni niska ni visoka. Rekao bih prosečne visine.“
„Boja kose? Da li je bila plavokosa?“, upitala je Stefi.
„Ne previše.“
„Ne previše?“, ponovio je Smilou.
„Nije bila suviše plavokosa. Nije mi se činila kao tip Merilin
Monro, znate na šta mislim. Ali nije joj kosa bila ni tamna.
Onako srednja.“
„Gospodine Danijels, da li biste mogli da nam date opšti
fizički opis te osobe?“
„Mislite da li je bila... ono, debela?“
„Da li je bila?“
„Nije.“
„Mršava?“
„Da. Mršavija. Pa, pomalo mršava, reklo bi se. Vidite, nisam
obraćao mnogo pažnje. Samo sam gledao da mi se ne desi
nesreća na sred hodnika.“
„Mislim da je to sve što može da vam kaže“, rekla im je
gospođa Danijels. „Ako se setite još nekog pitanja, možete doći
sutra.“
„Samo još jedno pitanje“, rekao je Smilou. „Da li ste videli tu
ženu kako ulazi u sobu gospodina Petidžona?“
„Nisam. Što sam brže mogao, otključao sam vrata onom
stvarčicom što liči na kreditnu karticu i ušao.“ Protrljao je
čekinju na obrazu. „E sad, ne znam čak ni da li je to soba u kojoj
je taj čovek ubijen ili nije. Mogla je biti bilo koja soba niz
hodnik od moje.“
„Bio je to penthaus apartman. Vrata su blago uvučena“, rekla
je Stefi. „Razlikuje se od ostalih. Ako bismo vam pokazali
apartman gospodina Petidžona, da li biste mogli da odredite da li
su to bila vrata pred kojima ste videli tu ženu?“
„Iskreno, sumnjam. Kao što sam vam već rekao, samo sam
pogledao niz hodnik. Primetio sam ženu kako stoji pred vratima
i čeka da ih neko otvori. To je sve.“
„Da li ste sigurni da nije izlazila napolje, da nije odlazila iz
apartmana?“
„Ne, nisam siguran.“ Danijels je počeo da zvuči svadljivo.
„Ali nisam stekao takav utisak. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi
sa njom i sa situacijom. Časna reč, da me niste pitali, nikada je
se ne bih setio. Pitali ste da li sam video nekoga u hodniku juče
posle podne, a ja sam nju video.“
Gospođa Danijels se ponovo umešala. Stefi i Smilou su se
izvinili što su ga uznemirili, zahvalili su mu na informacijama,
poželeli mu brz oporavak i otišli.
Kada su izašli u hodnik, Smilou se namrštio. „Sjajno. Imamo
svedoka koji je video ženu kako stoji nedaleko od njega, ali
prilično daleko, koja je možda stajala ispred Petidžonovog
apartmana, a možda i nije. Nije bila ni stara ni mlada. Bila je
prosečne visine. ’Pomalo srednje boje kose’ i ’pomalo mršava’.“
„Razočarana sam ali nisam iznenađena“, rekla je Stefi.
„Nisam verovala da će se ičega setiti s obzirom na muku koja ga
je u tom trenutku mučila.“
„Sranje“, opsovao je Smilou.
„Upravo tako.“
Pogledali su se pa se nasmejali i još su se smejali kada je
gospođa Danijels izašla iz sobe svog muža. „Najzad me je
nagovorio da se vratim u hotel. Nisam se vraćala u sobu otkako
nas je hitna dovezla ovamo. Da li ćete i vi dole?“, upitala je
učtivo kada je lift stigao.
„Ne još“, rekla joj je Stefi. „Moram još nešto da raspravim sa
detektivom Smilouom.“
„Srećno vam bilo rešavanje misterije.“
Zahvalili su joj na saradnji i spremnosti da im pomogne, a
Stefi je pokazala Smilou da krene prema čekaonici koja je u tom
trenutku bila prazna. Kada su seli u naspramne fotelje, Smilou
joj je bez uvijanja rekao da će Hamond Kros biti tužilac na
Petidžonovom slučaju.
„Mejson je slučaj dodelio svom zlatnom momku.“
Ne trudeći se da sakrije razočaranje i gnev, pitala ga je kada
je to saznao. „Ranije večeras. Šef Krejn me je pozvao da mi
saopšti vest jer sam se ja založio za tebe.“
 „Hvala. Premda mi nije bilo od koristi“, rekla je ogorčeno.
„Kada je trebalo da me o tome obaveste?“
„Pretpostavljam sutra.“
Hamond nije znao za Petidžonovo ubistvo dok mu to ona nije
rekla. Mora da ga je to Mejson pozvao dok je ona još bila kod
njega. Dvostruko ju je žuljalo što joj je nekoliko trenutaka nakon
što je okončao njihovu vezu Hamond oteo slučaj na kom se
gradi karijera.
Smilou je rekao: „Davi Petidžon je potegla veze.“
„Kao što je i obećala.“
„Rekla je da se nikada ne zadovoljava drugorazrednim
stvarima. Izgleda da tako misli o tebi.“
„Nije to u pitanju. Barem ne u celosti. Milije bi joj bilo da na
njenom slučaju radi muškarac, a ne druga žena.“
„U pravu si. Bolja je hemija. A i njena porodica i Krosovi su
prijatelji već decenijama.“
„Nije šta znaš, već koga znaš.“
Nakon što se na trenutak zamislila, Stefi je ustala i prebacila
kaiš teške torbe preko ramena. „Pošto više nisam...“
Smilou joj je dao znak rukom da ponovo sedne. „Mejson ti je
bacio kosku. Ponašaj se iznenađeno kada ti sutra zvanično
saopšti svoju odluku.“
„Kakvu kosku?“
„Pomagaćeš Hamondu.“
„Ne čudi me. Ovakav slučaj zahteva najmanje dve dobre
glave.“ Osetivši da tu ima još nešto, upitno je podigla obrvu.
„I?“
„Tvoja je dužnost da budeš tampon-zona između nas dvojice
i da se staraš da naš odnos bude srdačan. Ako u tome ne uspeš,
na tebi je da pokušaš da sprečiš krvoproliće.“
„Mejson je to rekao tvom šefu?“
 „Parafraziram ti njegove reči.“ Nasmešio se sumorno. „Ali ne
brini previše. Mislim da neće biti krvoprolića.“
„Nisam tako sigurna. Videla sam vas na ivici nečega što je
podsećalo na borbu do smrti. O čemu se tu radi?“
„Ne možemo očima da se gledamo.“
„To znam, Smilou. Šta je do toga dovelo?“
„Duga priča.“
„Za neki drugi put?“
„Možda.“
Nerviralo ju je što nije želeo da joj se poveri. Volela bi da zna
okolnosti koje su stajale iza njegove i Hamondove kužne
netrpeljivosti. Bili su, razume se, dve potpuno različite ličnosti.
Smilou je svojom suzdržanošću odbijao ljude od sebe, i ako se
nije grdno varala, to je radio smišljeno. Hamond je bio
harizmatičan. Blisko prijateljstvo sa njim moralo je da se
zasluži, ali je bio srdačan i prijatan. Smilou je bio tašt i
besprekorno negovan, a Hamondova privlačnost bila je prirodna
i spontana. Na koledžu je Smilou verovatno bio onaj tip koji je
rasturio ispit i upropastio postignuće svima ostalima. I Hamond
je imao odlične ocene, ali je bio popularan predvodnik i sportska
zvezda. Obojica su težili da nadmaše sami sebe i sva očekivanja,
ali je jedan sve što je postigao, postigao napornim radom, a
drugom je uspeh dolazio lako.
Stefi je bolje razumela Smiloua. Razumela je i delila njegov
gnev na Hamonda, koji je Hamondov stav prema sopstvenim
prednostima dodatno pogoršavao. Nije ih koristio. Štaviše,
odbacivao ih je. Sa prezirom je odbacio svoj poverenički fond i
živeo od svoje zarade. Imao je lep stan, ali je mogao da priušti
mnogo bolji. Jedino rasipništvo bile su njegova lađa i koliba, ali
nikada nije javno govorio da ih poseduje.
Bilo bi ga mnogo lakše mrzeti kada bi se razmetao svojim
povlasticama.
Bilo bi zanimljivo, da se ne spominje da bi bilo i korisno,
saznati razlog netrpeljivosti između njega i Smiloua. Bili su na
istoj strani zakona i imali su zajednički cilj, a ipak se činilo da
više preziru jedan drugog nego nepopravljive kriminalce.
„Mora da je teško“, rekao je Smilou trgnuvši je iz njenih
razmišljanja.
„Šta?“
„Neprestano se nadmetati sa Hamondom na profesionalnom
planu, ali spavati s njim noću. Ili je veza toliko uzbudljiva
upravo zbog ove vaše takmičarske nastrojenosti?“
Prvi put je Stefi bila potpuno zatečena. Zurila je u njega
potpuno zanemela.
„Pitaš se otkud znam?“ Njegov osmeh bio je toliko ledan da
je osetila jezu kako joj penje kičmom. „Proces eliminacije. On je
jedini muškarac u pravnoj zgradi koji se nije hvalisao da te je
imao.“ Pogledao je značajno u njeno krilo. „Povezao sam dva i
dva, a tvoja potpuna zatečenost potvrdila je moju pretpostavku.“
Njegova samouverenost bila je nepodnošljiva, ali je odbila da
odreaguje gnevno ili uznemireno, što bi njemu silno bilo po
volji. Zadržala je bezizražajan izraz na licu i pribran ton. „Zašto
tebe toliko zanima moj ljubavni život, Smilou? Da nisi
ljubomoran?“
Nasmejao se. „Koketiranje ti ne pristaje, Stefi.“
„Idi dođavola.“
Nepokolebljivo je nastavio: „Deduktivno zaključivanje je
moj posao. Dobar sam u tome.“
„Šta nameravaš da uradiš sa ovom sočnom informacijom?“
„Ništa“, rekao je i nemarno slegao ramenima. „Samo mi je
zanimljivo da je zlatni dečko prekršio profesionalnu etiku. Da li
to njegov sjajni oklop počinje da tamni? Možda samo malčice?“
 „Spavanje sa koleginicom i nije neki zločin. Što se prestupa
tiče, to je prestup koji se kažnjava packom.“
„Istina. Ali za Hamonda Krosa, to je praktično smrtni greh.
Jer da nije, ne bi to tajio.“
„Pa, možeš prestati da likuješ. Nema više tajne koju bi valjalo
čuvati. Nismo više u vezi. Časna reč“, rekla je kada ju je
sumnjičavo pogledao.
„Od kada?“
Pogledala je ručni sat. „Od pre dva sata i osamnaest minuta.“
„Stvarno? Pre ili nakon što mu je Mejson dodelio slučaj?“
„Jedno nije imalo nikakve veze sa drugim“, rekla je
razdražljivo.
Ugao tankih usana mu se podigao u nešto nalik na osmeh.
„Jesi li sigurna?“
„Potpuno. Mogu baš i da ti kažem istinu, celu istinu, i ništa
osim istine, detektive. Hamond me je šutnuo. Hladno. Nema
više šta da se kaže.“
„Zašto?“
„Dobila sam uobičajeni ’krećemo se različitim pravcima’
govor koji obično znači ’bio, uradio i sada sam spreman da
promenim letovalište’.“
„Hmm. Da li znaš koja odmarališta namerava da poseti?“
„Nijedno. A žena obično zna.“
„A zna i muškarac.“
Njegov ton preneo je više od ove četiri reči. Stefi ga je
pažljivo pogledala. „Pobogu, Rori! Da li je makar i izdaleka
moguće da je gospodin Led u Venama nekada bio za-ljub-ljen?“
„Izvinite?“ Nisu ni primetili da im se sestra približava dok im
se nije obratila. „Moj pacijent...“ Pokazala je palcem preko
ramena pokazujući prema sobi gospodina Danijelsa. „Želeo je
da zna da li ste otišli. Kada sam mu rekla da ste još ovde,
zamolio me je da vam kažem da se setio nečega što može da
vam pomogne.“
Pre nego što je i završila rečenicu, oboje su već bili na
nogama.

POGLAVLJE 12

Hamond je pogledao adresu koju je zapisao i stavio u džep

košulje pre nego što je otišao iz svog stana u posetu Davi.
Kako nije bio siguran da je broj telefonske službe doktora
Leda pripadao čarlstonskoj centrali, Hamond je nemirno
prelazio prstom niz spisak lekara u žutim stranicama dok nije
pronašao doktora A. E. Leda. Odmah je znao da je pronašao
pravog lekara jer je broj koji je bio naveden kao kontakt van
radnog vremena bio broj koji je pozvao iz kolibe tog jutra.
Doktor Led bio je njegova jedina veza sa ženom sa kojom je
bio prethodne noći. Naravno, razgovor s njim nije dolazio u
obzir. Hamondov kratkoročni cilj bio je samo da pronađe
njegovu ordinaciju i vidi može li nešto da sazna iz toga. Kasnije
će pokušati da shvati kako da mu se približi.
Uprkos činjenici da je bio preokupiran raskidom sa Stefi,
uznemirujućim razgovorom sa Davi, Petidžonovim ubistvom i
svime što je ono podrazumevalo, misli na ovu ženu koju je
pratio sa seoskog vašara i koju je poljubio na benzinskoj stanici
nisu ga ostavljale na miru.
Beskorisno bi bilo truditi se da ih ignoriše. Hamond Kros nije
prihvatao pitanja bez odgovora. Čak ni kao dete ga nisu mogli
umiriti površnim odgovorima. Dosađivao je roditeljima dok mu
ne bi dali objašnjenje koje je zadovoljavalo njegovu znatiželju.
Ovu osobinu preneo je i u odraslo doba. Ta želja da zna ne
samo uopštene stvari već i pojedinosti bila mu je od koristi u
poslu. Kopao je i nastavio da kopa dok ne bi stigao do istine,
ponekad na krajnju frustraciju svojih kolega. Ponekad je i njega
samog frustrirala njegova upornost.
Misli na nju će ga opsedati dok ne otkrije ko je i zašto je,
nakon neverovatne noći koju su zajedno proveli, otišla iz
njegove kolibe, pa prema tome i iz njegovog života.
Pronalaženje ordinacije doktora Leda bio je pokušaj, doduše
nezreo, bedan i očajan, da sazna nešto o njoj. Konkretno, da li je
ili nije gospođa Led. Ako jeste, onda se sve tu mora završiti.
Ako nije...
Nije dozvolio sebi da razmatra različite alternative.
Kako je odrastao u Čarlstonu, znao je gde se nalazila ulica i
bila je udaljena svega nekoliko blokova od Davine vile. Stigao
je do nje za svega nekoliko minuta.
Bila je to kratka i uska ulica u kojoj su zgrade bile obavijene
puzavicama i istorijom: jedna od nekoliko takvih ulica blizu
užurbane poslovne četvrti, ali je istovremeno izgledala kao da se
nalazi u sasvim drugačijem svetu. Većina građevina u ovom
kraju između Brod strita i Baterija razmetala se istorijskim
obeležjima. Neki brojevi kuća završavali su sa ½, ukazujući da
je sporedna zgrada glavnog poseda, kao što je ostava za kočije
ili zasebna kuhinja, pretvorena u zaseban stan. Nekretnine je
ovde bilo teško pronaći. Bilo je ovo papreno skupo susedstvo.
Akronim za svakoga ko je živeo južno od Brod strita bio je
S.O.B 1.
Hamonda nije iznenadilo što se ordinacija nalazila praktično
u stambenom naselju. Mnoge nekomercijalne radinosti nalazile
su se u renoviranim starim kućama i često su njihovi vlasnici
živeli na višim spratovima kuća, što je već vekovima bila
tradicija u Čarlstonu.
Automobil je ostavio parkiran na širem glavnom putu, a u
kaldrmisanu ulicu ušao je peške. Pao je mrak. Vikend se završio:
ljudi su se povukli u kuće. On je bio jedini pešak napolju. Ulica
je bila senovita i tiha, ali uopšteno prijatna i gostoljubiva.
Otvoreni kapci otkrivali su osvetljene prostorije koje su
izgledale privlačno. Svi posedi su, bez izuzetka, izgledali
skupoceno i lepo održavano. Izgleda da je doktor Led sasvim
lepo radio.
Večernji vazduh bio je težak i gust. Bio je opipljiv i nalik na
flanelsko ćebe koje se klaustrofobično obavija oko njega.
Košulja je počela da se lepi za njega za svega nekoliko minuta.
Čak je i lagana šetnja bila iscrpljujuća, naročito kada je ključni
faktor bila i nervoza.
Bio je primoran da diše duboko i da uvlači u nozdrve
egzotične cvetne mirise i oštar slan miris morske vode iz luke
udaljene nekoliko blokova. Osećao je ostatke dima uglja na kom
je neko pripremio nedeljnu večeru. Miris mu je poterao vodu na
usta i podsetio ga da čitavog dana nije jeo ništa osim onog
jednog engleskog mafina u kolibi.
Šetnja mu je dala vremena da razmisli kako će stupiti u
kontakt sa doktorom. Šta ako prosto priđe vratima i pozvoni?
Ako mu doktor Led otvori vrata, mogao bi da se pretvara da su
mu dali pogrešnu adresu, da traži nekog drugog i izvini se na
uznemiravanju i ode.
Ako ona otvori vrata... Kakvog izbora će tada imati? Dobio bi
odgovor na pitanje koje ga je najviše mučilo. Okrenuo bi se i
udaljio, ne osvrćući se, i nastavio bi sa svojim životom.
Sve su ove opcije bile zasnovane na pretpostavci da je ona
udata za doktora. Za Hamonda je ona predstavljala logično
objašnjenje za činjenicu da ga je kriomice pozvala a zatim se,
kada ju je uhvatio, ponašala kao krivac. Pošto je izgledala
savršeno zdravo i nije pokazivala nikakve vidljive znakove
bolesti, ni pomislio nije da bi ona mogla biti pacijent.
Barem dok nije stigao do broja koji je tražio. U malom
kvadratnom dvorištu oivičenom gvozdenom ogradicom stajao je
diskretan drveni znak sa tekstom ispisanim crnim kurzivom.
Doktor A. E. Led bio je psiholog.
Da li je bila pacijent? Ako jeste, bilo je pomalo uznemirujuće
što je njegova ljubavnica osetila potrebu da se konsultuje sa
svojim psihologom nekoliko trenutaka nakon što je ustala iz
njegove postelje. Utešio se mišlju kako je danas sasvim
uobičajeno posećivati terapeuta. Postali su osobe od poverenja i
zamenili supružnike, starije rođake i sveštenike. Imao je
prijatelje i rođake koji su redovno jednom nedeljno odlazili na
terapiju, ako ni zbog čega drugog, a onda da se oslobode stresa
savremenog života. Poseta psihologu nije čoveka ni na koji
način obeležavala, i nije bila nešto čega bi se trebalo stideti.
Zapravo, osetio je neizmerno olakšanje. Bilo je prihvatljivo
spavati sa pacijentom doktora Leda. Nije prihvatljivo bilo
spavati sa njegovom suprugom. Ali oblak se navukao preko
ovog tračka nade. Ako je bila njegov pacijent, šta onda? Biće
gotovo nemoguće otkriti njen identitet.
Doktor Led mu neće dati podatke o svojim pacijentima. Čak i
kada bi se Hamond odlučio na niskost i pozvao se na svoju
kancelariju, doktor bi se verovatno pridržavao prava
poverljivosti između lekara i pacijenta i odbio da mu pokaže
svoje dokumente ukoliko mu ne uruči sudski poziv, a Hamond
nikada ne bi otišao toliko daleko. Njegovi profesionalni principi
to ne bi dozvolili.
A i kako da traži podatke o njoj ako nije znao njeno ime?
Na naspramnoj strani ulice, Hamond je promišljao o ovom
problemu dok je posmatrao urednu zgradu od cigala u kojoj se
nalazila ordinacija doktora Leda. Kuća je bila izgrađena u
jedinstvenom arhitektonskom stilu – stilu jednosobne kuće koja
se tako zvala jer je, gledano sa ulice, bila široka taman za jednu
prostoriju ali su takve kuće, u dubinu, imale nekoliko prostorija.
Ova je bila spratna kuća sa dubokim bočnim tremovima, ili
verandama, koje su se pružale oko čitave kuće i na prizemlju i
na spratu.
Iza kitnjaste kapije desnom stranom dvorišta pružala se staza
koja je vodila do ulaznih vrata ofarbanih čarlstonskom zelenom
bojom – gotovo crnom bojom sa svega trunkom zelene. Na
sredini vrata bio je mesingani zvekir, i kao i ulazna vrata većine
jednosobnih kuća, ni ova nisu vodila direktno u kuću, već na
verandu iz koje se ulazilo u kuću.
Puzavica smokve čvrsto se držala za veći deo fasade kuće, ali
je bila uredno potkresana oko visokih prozora koji su pružali
ravnotežu ulaznim vratima. Ispod svakog od ovih prozora
nalazila se saksija prepuna paprati i belih nediraka. Svetla nisu
bila uključena.
Baš kada je Hamond silazio sa ivičnjaka da pređe ulicu i
pažljivije osmotri kuću, vrata kuće iza njega su se otvorila i
napolje je izleteo ogroman sivo-beli ovčar vukući vlasnika za
sobom.
„Polako, Vintrope!“
Ali Vintrop nije želeo da dozvoli da ga obuzdaju. Bio je
spreman da pojuri i napinjao je povodac žureći da što pre stigne
do kraja staze gde se podigao na stražnje noge i bacio na kapiju.
Hamond se instinktivno povukao nekoliko koraka.
Vlasnik psa se nasmejao njegovoj reakciji pa otvorio kapiju
kroz koju je Vintrop izleteo. „Izvinite. Nadam se da vas nije
uplašio. Ne grize, ali ako mu se pruži prilika, mogao bi vas
izlizati do smrti.“
Hamond se nasmejao. „Nema problema.“ Vintrop je, ne
pokazujući ni najmanje interesovanje za njega, podigao nogu i
pomokrio stub ograde.
Hamond mora da je izgledao bezopasno ali izgubljeno, jer je
čovek rekao: „Mogu li da vam pomognem?“
„Uh, zapravo, pokušavam da pronađem ordinaciju doktora
Leda.“
„Pronašli ste je.“ Mladić je pokazao bradom kuću preko puta.
„Dobro, dobro.“
Muškarac mu je uputio učtivo upitan pogled.
„Uh, ja sam prodavac“, izlanuo je. „Medicinski formulari.
Takve stvari. Na znaku ne piše radno vreme.“
„Mislim da se otvara u deset. Pozovite Aleks da potvrdite.“
„Aleks?“
„Doktora?“
„Oh, naravno. Da, trebalo je da pozovem, ali... znate... mislio
sam da ću... pa, dobro.“ Vintrop je njuškao ispod žbuna
kamelije. „Hvala. Polako, Vintrope.“
Nadajući se da sused nikada neće povezati neartikulisanog
idiota sa pomoćnikom okružnog tužioca koji se često mogao
videti na TV-u kako se obraća novinarima, Hamond je
pomilovao čupavog psa po glavi, pa krenuo stazom nazad
pravcem iz kog je i došao.
„Zapravo, upravo ste se mimoišli s njom.“
Hamond se naglo okrenuo. „Sa njom?“

Gospodin Danijels izbegavao je da pogleda Smiloua i Stefi u oči

kada su se vratili u njegovu bolničku sobu i zauzeli pozicije sa
obe strane njegove postelje. Smilou je pomislio kako pacijent
sada izgleda nelagodnije nego pre petnaest minuta, ali nisu u
pitanju bile gastrointestinalne tegobe. Pre mu je njegova
nelagoda ličila na gadan slučaj griže savesti.
 „Sestra je rekla da ste se setili nečega što bi nam moglo
pomoći u istrazi.“
„Možda.“ Danijels je nervozno očima šarao napred-nazad,
gledajući čas Smiloua, čas Stefi. „Vidite, ovako stoje stvari.
Otkako sam zastranio...“
„Zastranili?“
Danijels je pogledao u Stefi koja ga je prekinula.
„U braku.“
„Imali ste vanbračnu vezu?“
I ličilo je na Stefi da stvari nazove pravim imenom, pomislio
je Smilou. Takt nije bila reč koja je mogla da se pronađe u
njenom rečniku. Gospodin Danijels je izgledao potpuno očajno
kada je nastavio dalje zamuckujući.
„Da. Ta, uh... žena na mom poslu... Mi smo... znate.“
Nelagodno je promeškoljio mršavo telo na tvrdom madracu.
„Ali nije dugo trajalo. Uvideo sam svoju grešku. Bila je to
prosto jedna od onih stvari koje se dese i pre nego što postanete
svesni šta se dešava. A onda se jednog jutra probudite i
pomislite zašto ja to, dođavola, radim! Volim svoju ženu.“
Smilou je delio Stefino očigledno nestrpljenje zbog
Danijelsovog rečitog i zamornog priznanja. Poželeo je da čovek
pređe na stvar. No ipak je oštrim pogledom upozorio Stefi da
pruži Danijelsu priliku da ispriča priču svojim tempom.
„Razlog iz kog vam ovo govorim... Ona, moja žena, strašno
se uznemiri ako makar i pogledam drugu ženu ovih dana. Nije
da joj zameram“, požurio je da doda. „Ima pravo da bude
sumnjičava. Ja sam joj to dao za pravo kada sam počinio
preljubu. Ali nju razbesni i najmanja sitnica – čak i ljubazna reč
upućena drugoj ženi. Znate na šta mislim? Počne da plače. I da
govori kako mi nije dovoljna. Da ne može da zadovolji moje
potrebe.“ Pogledao je Smiloua u umorne oči. „Znate kakve
umeju da budu.“
I ponovo je Smilou uputio Stefi pogled kojim joj je rekao da
ne ugrožava ovo sečenjem njegovog seksističkog uvoda. „Nisam
vam onu ženu opisao do detalja jer nisam želeo da se moja žena
uznemiri. U poslednje vreme nam ide prilično dobro. Čak je
ponela i neka, znate, seksualna pomagala na ovo putovanje, da
začini naše intimne trenutke. Na neki način je na njega gledala
kao na drugi medeni mesec. Ne možete mnogo da uradite u
autobusu crkvenog hora, ali kada uđemo u sobu uveče... uh.“
Nasmešio im se, ali mu se osmeh izduvao kao da je neko
povukao zapušač na gumenoj maski. „Ali kada bi gospođa
pomislila da sam obratio pažnju na lice i telo druge žene, mogla
bi pomisliti da sam u srcu osetio požudu prema neznanki, i
skupo bi me to koštalo, bespotrebno.“
„Razumemo“, Stefi je spustila ruku na njegovu u retkom i,
Smilou je znao, neiskrenom izrazu saosećanja.
„Gospodine Danijels, da li vi sada hoćete da kažete kako nam
možete detaljnije opisati ženu koju ste videli u hodniku hotela?“
Pogledao je Smiloua. „Imate li olovku?“

Polako joj je preko glave svukao staru majicu. Ranije ju je

dodirivao u tami. Znao je kakva je pod rukom, ali želeo je da
vidi ono što je rukama dodirivao.
Nije se razočarao. Bila je lepa. Dopalo mu se da gleda svoje
ruke na njenim dojkama, da gleda kako reaguju na njegova
milovanja, dopalo mu se da sluša šum zadovoljstva kada bi
spustio usne na njih.
„Dopada ti se ovo.“
„Da.“
Uzeo je njenu bradavicu u usta. Stegla mu je rukama glavu i
tiho zaječala. „Previše grubo?“, upitao je.
 „Ne.“
Ali zabrinuo se, pogotovo kada je video crvene tragove od
njegove čekinje na bledoj koži. Prešao je prstom preko tog
mesta. „Nisam znao.“
Pogledala je blagu ogrebotinu pa prinela njegov prst usnama
i poljubila ga. „Nisam ni ja.“
„Izvini.“
„Nije važno.“
„Ali ako sam te povredio...“
„Nisi. Nećeš.“ Obavila je ruku oko njegovog vrata i privukla
njegovu glavu sebi.
Ali on se opirao. „Imaš li nešto protiv da...“ Pokazao je
glavom prema krevetu.
„Ne.“
Legli su ne trudeći se da poravnaju čaršave. Nadvio se nad
njom i, držeći njeno lice rukama, počeo da je ljubi toliko
strastveno da joj se telo izvilo sa kreveta da bi dotaklo njegovo.
Prešao je rukom preko njene dojke, pa niz njen grudni koš na
glatki stomak. „Hriste. Pogledaj se. Prelepo.“ Spustio je ruku u
uvalu između njenih butina pokrivši dlanom njen brežuljak i
okrenuvši prste nadole. Na unutra. U njenu mekoću.
„Već si...“
„Da.“
„Tako mila. Tako.
„Oh...“ prodahtala je.
„Vlažna.“
Izdigao se iznad nje da je još jednom poljubi. Poljubac je bio
svilenkast, zavodljiv i završio se tek kada je ona tiho kriknula i
svršila oko njegovih prstiju, uz njegov palac. Nekoliko trenutaka
kasnije je otvorila oči i videla ga kako joj se smeši. „Žao mi je,
žao mi je.“
 „Žao?“, ponovio je smejući se tiho i ljubeći njeno vlažno
čelo.
„Pa, mislim... ti...“
Usnama je ovlaš dotakao njene. Tiho je žurno prošaputao:
„Nemoj da ti bude žao.“
Grubo je uzdahnuo od iznenađenja kada je sklopila šaku oko
njega. Umalo se usprotivio, umalo joj rekao da ne mora da se
oseti dužnom da mu udovolji, gotovo joj rekao da nije nužno da
mu uzvraća istom merom, da ne može da se ukruti više nego što
je već bio krut. Ali kada je počela da istražuje i masira, jedini
zvuci koje je ispustio bili su tihi jecaji vrhunskog zadovoljstva.
Nesvestan onoga što radi, sklopio je ruku oko njene i ubrzao
njene pokrete. Ljubila mu je vrat. Spustila je usne na njegove
malje na grudima i grickala mu kožu.
Nenamerno – ili možda namerno – njena kruta bradavica
dotakla je njegovu. Bilo je uzbudljivo. Bilo je đavolski erotično.
I umalo ga je dovelo do vrhunca.
Kada je sklonio njenu ruku, ona se podigla i mahnito počela
da mu ljubi vilicu, obraz, usne, i mrmlja: „Dozvoli da te
dodirnem.“
Ali bilo je prekasno. Promenio je položaj i zario se u nju.
Povukao se. Zario se ponovo. Duboko. Dublje. A zatim je,
naslonivši čelo na njeno, stežući zube i čvrsto držeći oči
zatvorene, osećajući snažniju ekstazu nego u svim ranijim
seksualnim susretima zajedno...
„Ne, dozvoli da ja dodirnem tebe.“
... svršio.
Zvonjava telefona grubo je trgla Hamonda iz vrelog sećanja.
Postideo se kada je shvatio da ima erekciju i da je obliven
znojem. Koliko je vremena izgubio na ovo konkretno sećanje?
Pogledao je sat na komandnoj tabli. Dvadeset minuta, manje-
više.
Telefon je zazvonio po treći put. Cimnuo ga je prema uvu.
„Šta je bilo?“
„Gde si, dođavola, bio?“
Iznervirano je rekao: „Znaš, Stefi, moraš pronaći novi
materijal. Već drugi put me danas to pitaš, potpuno istim
tonom.“
„Izvini, ali zovem te na kućni broj već čitav sat i ostavljam
poruke. Najzad sam rešila da pokušam da te dobijem na mobilni.
Da li si u kolima?“
„Da.“
„Izašao si?“
„Ponovo si u pravu.“
„Oh, nisam ni mislila da ćeš izlaziti večeras.“
Pokušavala je da ga navede da joj objasni kuda je otišao i
zašto, ali on više nije bio dužan da joj objašnjava kako provodi
vreme. Verovatno je njen ponos žuljala činjenica da on iste
večeri kada okončao njihovu vezu nije bio previše očajan da
izađe.
Zaista bi je povredilo kada bi znala da je sedeo u mračnoj
ulici kao perverznjak uronjen u prijatno seksualno uzbuđenje i
čekao da vidi da li je doktorka A. E. Led žena koja je negde u
ovo vreme prošle noći ležala naga i opružena pored njega – a
njegov je polni organ ležao prijatno pritisnut njihovim telima,
dok joj je on rukom milovao dupe, i pitala ga da li je svestan da
su njegove oči boje olujnih oblaka. Osetio je podmuklu želju da
to kaže Stefi. Ali naravno, nije to uradio.
Obrisao je lice rukavom košulje. „Šta se dešava?“
„Za početak, zašto mi nisi rekao da ti je Mejson dao
Petidžonov slučaj?“
„Nije moj posao da ti to kažem.“
 „To je usran razlog, Hamonde.“
„Hvala, Rori Smilou“, promrmljao je.
„Rekao mi je to kao prijatelj.“
„Malo sutra. Rekao ti je to jer on meni nije prijatelj. Hoćeš li
mi sada reći šta se dešava?“
„Ne znajući da ću biti druga violina“, rekla je medeno,
„pridružila sam se Smilou u bolnici Roper i posrećilo nam se.“
„Kako?“
„Jedan od onih što su se otrovali hranom?“
„Da?“
Farovi su skrenuli u ulicu na suprotnom kraju ulice u kojoj je
Hamond bio parkiran. Pokrenuo je motor svog automobila.
„Gde si, Hamonde?“, upitala je nestrpljivo Stefi. „Slušaš li
me? Zvuči mi kao da se isključuješ.“
„Čujem te. Samo ti pričaj. Jedan od ljudi koji su se otrovali
hranom...“
„Video je jednu ženu ispred Petidžonovog apartmana. Pa,
zapravo, ne može da se zakune da bila baš ispred njegovog
apartmana, ali to je tehnikalija koju možemo ispeglati ako se sve
drugo poklopi.“
Automobil se zaustavio ispred ordinacije doktorke Led.
Odvezla se sa nekim tipom u kabrioletu, rekao mu je Vintropov
vlasnik.
Stefi je govorila: „Pa je nakon mnogo uzdisanja i izdisanja
zbog prevare...“ Hamond se, vozeći polako, približio dovoljno
da vidi da je automobil bio kabriolet.
„Kada bolje razmislim, zaboravi na prevaru“, rekla je Stefi.
„Nije važna. Veruj mi. Kako bilo, gospodin Danijels je mnogo
bolje video ženu nego što je u prvi mah nagovestio nama i
gospođi Danijels.“
Blesak farova kabrioleta zaslepio je Hamonda tako da nije
mogao da vidi ništa iza njih. Ali dok se poravnavao sa
automobilom, okrenuo je glavu taman na vreme da vidi one koji
su sedeli u njemu. Muškarca za volanom. I ženu na suvozačkom
sedištu. Njegovu ženu. Bez ikakve sumnje.
„Gospodin Danijels sada priznaje da se seća njene približne
visine i težine, boje kose i tako dalje.“
Hamond je isključio Stefin glas. Kada je prošao pored drugog
automobila, prebacio je pogled u spoljnji retrovizor taman na
vreme da vidi kako muškarac pruža ruku preko središnje
konzole i grli je oko vrata i privlači njeno lice svom.
Hamond je nagazio papučicu gasa i suviše brzo skrenuo
nateravši gume da zaškripe. Naravno, bila je to nezrela,
ljubomorom podstaknuta reakcija, ali to mu je došlo da uradi.
Želeo je da udari nešto. Želeo je da kaže Stefi da umukne već
jednom.
„Samo uradi to, Stefi“, rekao je naglo je prekinuvši usred
rečenice.
Ostala je zatečena i brzo je udahnula. „Šta?“
Nije znao šta. Slušao ju je samo delimično, ali nije želeo to
da joj prizna. Govorila mu je o potencijalnom svedoku. Nekome
ko je video nekoga blizu vrata Petidžonovog apartmana i ko je
mogao da im pruži prilično precizan opis.
Stefi je možda predložila da dovedu policijskog umetnika.
Spomenula je to kada je Hamond prolazio pored kabrioleta pa je
njeno brbljanje zagušila krv koja mu je udarila u glavu. Suštinu
onoga što mu je govorila je shvatio, ali je veći deo njenih reči
pomračio divlji, primitivan nagon da se vrati i uhvati za gušu
kopile u kabrioletu.
Jedno je bilo sigurno: morao je da se dokaže ili eksplodira.
Sada. Smesta. Morao je da pronađe nešto nad čim je Hamond
Kros još imao kontrolu.
 „Želim da se pošalje umetnik čim svane.“
„Kasno je, Hamonde.“
Znao je koliko je sati. Satima je sedeo u vrelom automobilu i
zabavljao se seksualnim maštanjima. A za svoje muke nagrađen
je pogledom na doktorku Led u društvu drugog muškarca.
„Znam koliko je kasno.“
„Hoću da kažem da ne znam da li mogu...“
„U kojoj sobi je taj čovek?“
„Broj sobe gospodina Danijelsa? Uh...“
„Želim lično da razgovaram s njim.“
„To zaista nije potrebno. Smilou i ja smo obavili detaljan
razgovor s njim. A i mislim da će ga ujutro otpustiti iz bolnice.“
„Onda gledaj da udesiš razgovor sa njim što ranije. U pola
osam. I neka policijski crtač bude u pripravnosti.“
 Ponedeljak
POGLAVLJE 13

Hamond je u pola osam narednog jutra ušao u bolnicu sa

primerkom novina Post end kurijer u aktovki. Zastao je kod
informacionog pulta da pita za broj sobe koji mu Stefi nije dala.
Takođe je zastao kod automata da uzme šolju kafe.
Nosio je kravatu, ali je, poštujući vreli dan koji su najavili,
sako ostavio u automobilu, zasukao rukave košulje i otkopčao
dugme na kragni. Držao se vojnički, ali lice mu je bilo mračno
kao olujni oblak.
Stefi je služilo na čast što su svi već bili okupljeni kada je
stigao. Bila je tu ona, zajedno sa Rorijem Smilouom, aljkavom
ženom u policijskoj uniformi neprimerene veličine, i muškarcem
u bolničkoj postelji. Stefi su oči bile natečene, kao da nije dobro
spavala. Nakon što su svi promrmljali pozdrav, rekla je.
„Hamonde, sećaš se kaplara Meri Endikot. Radili smo sa njom
već.“
Spustio je aktovku i novine na stolicu da bi se rukovao sa
policijskim umetnikom. „Kaplare Endikot.“
„Gospodine Kros.“
Stefi ga je zatim predstavila gospodinu Danijelsu, posetiocu
iz Mejkona, u državi Džordžija, koji je grickao bljutavu hranu sa
poslužavnika. „Žao mi je što vaša poseta Čarlstonu nije bolje
prošla, gospodine Danijels. Da li se osećate bolje?“
„Dovoljno dobro da odem odavde. Ako je moguće, želeo bih
da ovo završimo pre nego što moja supruga dođe po mene.“
„Koliko ćemo brzo završiti zavisi od toga koliko će vaš opis
biti precizan. Kaplar Endikot je izvrsna, ali može da uradi posao
samo onoliko dobro koliko joj vi dobro opišete osobu koju ste
videli.“
Danijels je izgledao zabrinuto. „Da li ću morati da svedočim
na sudu? Mislim, ako uhvatite tu ženu i ako se ispostavi da je
ona ubila tog čoveka, da li ću morati da je prepoznam i na
suđenju?
„Postoji takva mogućnost“, rekao mu je Hamond.
Muškarac je nesrećno uzdahnuo. „Pa, ako do toga dođe,
obaviću svoju građansku dužnost.“ Filozofski je slegnuo
ramenima.
„Hajde da obavimo ovo.“
Hamond je rekao: „Najpre bih želeo da čujem vašu priču,
gospodine Danijels.“
„Ispričao ju je nama nekoliko puta“, rekao je Smilou.
„Zaista nema mnogo šta da se kaže.“
Osim što mu je suzdržano poželeo dobro jutro, Smilou je sve
do sada ćutao i mirovao kao gušter na suncu. Često se njegovo
držanje činilo lenjo, ali Hamonda je on podsećao na guju koji
vreba u zasedi i čeka priliku da napadne.
Hamond je priznao da je poređenje Smiloua sa zmijom bilo
utemeljeno isključivo na njegovoj strašnoj netrpeljivosti prema
ovom čoveku. Da se ne kaže koliko je bilo nepravično prema
zmijama. Sivo odelo koje je Smilou nosio bilo je savršeno
krojeno i lepo ispeglano. Bela košulja bila mu je tako uštirkana
da je novčić mogao da se odbije od nje, a kravata čvrst vezana.
Svaka dlaka mu je bila na svom mestu. Oči su mu bile bistre i
budne. Nakon što je noć proveo nemirno, prevrćući se i okrećući
se, Hamond je Smilou zamerao njegovu doteranu pojavu i
njegovu smirenost i pribranost.
„Ali ti odlučuješ“, rekao je učtivo. „Ovo je tvoja istraga.“
 „Tako je, jeste.“
„Ali iz učtivosti...“
„Nisi mi ukazao mnogo učtivosti kada si udesio ovaj sastanak
ne posavetovavši se najpre sa mnom. Kažeš da je ovo moja
istraga, ali površinski gledano, čini se kao da je tvoja. Kao i
obično, tvoji postupci protivreče tvojim rečima, Hamonde.“
I liči na Smiloua da zapodene svađu baš onog jutra kada je on
sam bio naprasit. „Vidi, otišao sam iz grada onog dana kada je
Petidžon ubijen, pa pokušavam da pohvatam konce. Pročitao
sam novinske izveštaje, ali znam da ne deliš sve svoje zaključke
sa medijima. Samo tražim da budem upućen u pojedinosti.“
„Kada za to dođe vreme.“
„A zašto ne sada?“
„U redu, momci, kuća!“ Stefi je stala između njih i ukrstila
kažiprste. „Zaista nije važno ko je ugovorio ovaj sastanak, zar
ne? Zapravo, Hamonde, Smilou je pre mene pozvao kaplara
Endikot sinoć.“ Punačka policajka potvrdila je njene reči
klimanjem glave. „Tako da se, tehnički, Smilou prvi ovoga
setio, što je i red, jer je ovaj slučaj njegovo čedo dok ga ne preda
nama. U redu? Smilou, ako se Hamond setio umetnika, to samo
znači da veliki umovi razmišljaju na sličan način, a ovom
slučaju potrebni su svi veliki umovi koje možemo pronaći. Zato
hajde da počnemo i da ne zadržavamo ove ljude duže nego što je
potrebno. Gospodin Danijels je u žurbi, a i svi mi imamo mnogo
posla. Što se mene lično tiče, nemam ništa protiv da još jednom
čujem njegovu priču.“
Smilou je uvažio njene reči kratkim klimanjem glavom.
Danijels je ponovo ispričao sve što se desilo u subotu posle
podne. Kada je završio, Hamond ga je pitao da li je siguran da
nije video nikog drugog.
„Mislite kada sam stigao na četvrti sprat? Nisam, gospodine.“
 „Da li ste sigurni?“
„Bili smo u hodniku samo ta žena i ja. Ali nisam mogao biti
tamo duže od... hmm... recimo dvadeset-trideset sekundi od
trenutka kada sam izašao iz lifta.“
„Da li se neko vozio liftom sa vama?“
„Nije, gospodine.“
„Hvala vam, gospodine Danijels. Zahvalan sam vam što ste
mi ponovili svoj iskaz.“
Ignorišući samozadovoljan izraz detektiva Smiloua, Hamond
je predao Danijelsa Meri Endikot. Smilou se izvinio i rekao da
mora da telefonira. Stefi je stajala umetnici iza ramena i slušala
pitanja koja je postavljala Danijelsu. Hamond je svoju mlaku
kafu odneo do prozora i zagledao se u dan koji je bio suviše
sunčan za njegovo raspoloženje.
Naposletku je Stefi stala pored njega. „Užasno si tih.“
„Bila je ovo kratka noć. Nisam mogao da zaspim.“
„Da li si imao neki konkretan razlog za nesanicu?“
Pročitavši pitanje koje mu je postavila između redova,
pogledao ju je i rekao: „Samo sam bio nemiran.“
„Okrutan si, Hamonde.“
„Kako?“
„Mogao si barem da se napiješ kao svinja sinoć i posumnjaš u
svoju odluku da raskineš sa mnom.“
Nasmešio se, ali je odgovorio ozbiljnim glasom. „Bila je to
jedina ispravna odluka, Stefi. Znaš to jednako dobro kao i ja.“
„Naročito u svetlu Mejsonove odluke.“
„To je bila njegova odluka, ne moja.“
„Ali ja nikada nisam imala nikakve šanse da dobijem ovaj
slučaj. Mejson ti je naklonjen i to ne krije. Uvek će biti. I znaš to
jednako dobro kao i ja.
„Došao sam prvi, Stefi. To je pitanje starešinstva.“
 „Da, kako da ne.“ Njen šaljivi ton protivrečio je njenim
rečima.
Pre nego što je Hamond stigao da odgovori, Smilou se vratio.
„Ovo je zanimljivo. Jedan od mojih momaka njuškao je po
Petidžonovom susedstvu da vidi da li je neko čuo da se Lut
svađa sa nekim trgovcem ili susedom. Ćorsokak.“
„Nadam se da sledi ali“, rekla je Stefi.
Klimnuo je. „Ali Sara Berč je bila u supermarketu u subotu
posle podne. Zamolila je mesara da joj iseče svinjsku krmenadlu
koju je namerava da puni za nedeljni ručak. Imao je mnogo
posla pa mu je trebalo dosta vremena da to uradi. Ali je ona,
umesto da sačeka, obavila ostalu kupovinu. Prodavnica je bila
krcata. Nije se vratila do mesara gotovo čitav sat, rekao je. Što
znači da je lagala da je bila kod kuće sa gospođom Petidžon
čitavo posle podne.“
„Ako je lagala u vezi sa nečim tako beznačajnim kao što je
odlazak u prodavnicu, onda je razborito pretpostaviti da bi bila
voljna da kaže i neku veliku laž.“
„Samo što ova laž nije toliko beznačajna“, rekao je Smilou.
„Vreme se uklapa. Mesar se seća da je meso dao Sari Berč
nešto pre završetka svoje smene u pola sedam.“
„Što znači da je u prodavnici bila, recimo, od pet do pola
sedam“, razmišljala je Stefi. „Otprilike u vreme kada je Petidžon
ucmekan. A supermarket je dva bloka udaljen od hotela.
Dođavola! Može li biti tako lako?“
„Ne“, rekao je Smilou nevoljno. „Gospodin Danijels rekao je
da žena koju je video u hodniku hotela nema prepoznatljivo
etničko poreklo. Sara Berč ga definitivno ima.“
„Ali mogla je da pokriva Davi.“
„I rekao je da žena nije bila plavokosa“, podsetio ju je
Smilou. „Davi Petidžon je, kako god da pogledaš, plavokosa.“
 „Šališ se? Ona je kraljica blanša.“
Hamonda nije čudilo što bi Davina odana domaćica lagala za
nju. Ali odbio ga je Stefin zlobni komentar i osećao je nelagodu
što je njegova drugarica iz detinjstva osumnjičena i što nema
neoboriv alibi kao što je tvrdila.
„Davi ne bi ubila Luta.“ Drugo dvoje su se okrenuli prema
njemu. „Koji bi motiv imala?“
„Ljubomora i novac.“
Odmahnuo je glavom odrično. „Ima svoje ljubavnike, Stefi.
Zašto bi bila ljubomorna na Lutove ljubavnice? A ima i svoj
novac. Verovatno ima više novca od Luta.“
„Pa, nisam još spremna da je uklonim sa spiska.“
Ostavljajući ih da nagađaju, Hamond se približio postelji.
Sveska sa crtežima ležala je otvorena na Danijelsovom krilu
prikazujući, činilo se, beskrajno mnoštvo oblika očiju. Hamond
je pogledao crtež, ali kaplar Endikot još je pokušavala da
pravilno prikaze oblik očiju. „Možda malo mršavija ovde“,
rekao je gospodin Danijels prelazeći rukom preko svog obraza.
Umetnica je unela izmenu. „Da, tako.“
Kada su prešli na obrve i oči, Hamond se pridružio Stefi i
Smilou. „Šta je sa bivšim poslovnim saradnicima?“ upitao je
detektiva.
„Naravno, i njih ispitujemo“, odgovorio je Smilou sa
hladnom učtivošću. „Odnosno, ispitujemo one kojima zatvor
nije alibi.“
Ukoliko slučaj nije spadao pod federalnu nadležnost,
Hamond je pomogao da se neki od tih privrednih kriminalaca
strpaju iza rešetaka. Lut Petidžon je dovoljno često gazio pravila
i često bio na korak od kriminalnog prestupa. Koketirao je sa
kršenjem zakona, ali nikada nije prešao liniju.
„Jedan od Petidžonovih skorašnjih poduhvata odnosi se na
neko ostrvo“, rekao im je Smilou.
Stefi je frknula. „Šta još ima novo?“
„Ovaj je drugačiji. Ostrvo Spekl udaljeno je dva i po
kilometra od obale i jedno je od retkih koja su uspela da izbegnu
izgradnju.“
„To je dovoljno da se Petidžon naloži.“, prokomentarisala je
Stefi.
Smilou je klimnuo. „Pokrenuo je stvari. Njegovo ime nije ni
na jednom dokumentu o partnerstvu. Barem ne na dokumentima
koje smo mi uspeli da pronađemo. Ali svakako proveravamo.“
Pogledao je Hamonda i dodao: „Temeljno.“
Hamondu je srce potonulo kao olovna kugla u grudima.
Smilou mu nije govorio ništa o Petidžonovom poduhvatu u vezi
sa ostrvom Spekl što već nije znao. Znao je on mnogo više, više
nego što je želeo da zna.
Pre nekih šest meseci državni tužilac Južne Karoline zadužio
ga je da sprovede tajnu istragu Petidžonovog pokušaja da razvije
ostrvo. Njegova otkrića bila su zabrinjavajuća, ali nijedno nije
bilo toliko zabrinjavajuće koliko pogled na ime svog oca na
spisku investitora. Dok ne otkrije na koji je način ostrvo Spekl
povezano sa Petidžonovim ubistvom, ako takva veza uopšte
postoji, svoje znanje će zadržati za sebe. Baš kao što je Smilou
njemu grubo rekao, on će detektivu pojedinosti ove istrage izneti
kada za to dođe vreme.
Stefi je rekla: „Jedan od tih nekadašnjih saradnika je možda
bio kivan na njega toliko da ga je to nagnalo na ubistvo.“
„To je sasvim verovatna mogućnost“, rekao je Smilou.
„Problem je u tome što je Lut radio u krugu velikih igrača među
kojima su se nalazili vladini zvaničnici na svim nivoima.
Njegovi prijatelji su bili ljudi koji su u rukama držali moć ove ili
one vrste. To meni otežava manevrisanje, ali me ne sprečava da
kopam dalje.
Ako je Smilou kopao, Hamond je znao da je onda ime
njegovog oca prosto čekalo, kao zakopano blago, da ga on
ekshumira. Bilo je samo pitanje vremena pre nego što se otkrije
saradnja njegovog oca s Petidžonom.
Hamond je u sebi opsovao oca što ga je doveo u ovaj
kompromitujući položaj. Uskoro će možda morati da bira
između dužnosti i odanosti porodici. U najmanju ruku
Prestonovi prljavi poslovi mogli bi Hamonda koštati
Petidžonovog slučaja. Ako do toga dođe, Hamond mu nikada
neće oprostiti.
Pogledao je prema postelji gde je umetnica, činilo se,
uspevala nešto da postigne.
„A njena kosa. Da li je bila kratka ili dugačka?“
„Dovde“, rekao je Danijels pokazujući vrh ramena.
„Šiške?“
„Mislite na čelu? Ne.“
„Ravna ili kovrdžava?“
„Više kovrdžava, rekao bih. Bujna.“ Ponovo je rukama
dočarao.
„Nosila ju je puštenu?“
„Da, rekao bih. Ne znam mnogo o frizurama.“
„Prelistajte časopis. Pogledajte da li možete da pronađete
neku sliku koja vas asocira na njenu frizuru.“
Danijels se namrštio i zabrinuto pogledao na sat, ali je uradio
kako mu je rekla i počeo bezvoljno da okreće stranice njenog
modnog časopisa.
„Koje je boje bila?“, upitala je umetnica.
„Crvenkasta.“
„Bila je riđokosa?“
Hamond je osetio kako ga Danijelsove reči vuku sebi,
neumoljivo, kao da ga privlače užetom.
„Nije bila baš kao šargarepa.“
„Znači da je imala tamnocrvenu kosu?“
„Ne. Rekao bih da se može reći smeđu, ali sa mnogo crvene.“
„Kestenjastu?“
„To je to“, rekao je pucnuvši prstima. „Znao sam da postoji
reč za to. Samo nisam mogao da je setim. Kestenjasta.“
Hamond je progutao gutljaj kafe koji mu je iznenada postala
gorka u ustima. Polako je prilazio bolničkom krevetu, nevoljno
kao akrofobičar ivici Velikog kanjona.
Kaplar Endikot brzo je prevlačila olovkom po papiru svog
bloka. Greb, greb, greb. „Kako vam ovo izgleda?“, rekla je
pokazujući Danijelsu svoj crtež.
„Hej, to je prilično dobro. Osim što je imala, znate,
pramenove kose oko lica.“
Hamond se približio za još nekoliko koraka.
„Ovako?“
Danijels je rekao Endikotovoj da je pogodila frizuru. „Dobro.
Znači, ostala su nam još samo usta“, rekla je. Odložila je časopis
i otvorila svesku na novom odeljku. „Sećate li se nečeg
karakterističnog vezanog za njene usne, gospodine Danijels?“
„Nosila je karmin“, promrmljao je posmatrajući mnoštvo
crteža usana.
„Znači da ste primetili njene usne?“
Podigao je glavu i nelagodno pogledao prema vratima, kao da
stepi da na njima stoji gospođa Danijels i prisluškuje. „Njena
usta su ličila na ova.“ Pokazao je jedan od standardnih crteža.
„Samo što joj je donja usna bila punija.“ Endikotova je
pogledala crtež u svesci, a zatim ga iskopirala na svom crtežu.
Danijels je, posmatrajući, dodao: „Kada me je pogledala,
nasmešila se.“
 „Da li su joj se videli zubi?“
„Ne. Nasmešila se učtivo. Znate, onako kako se ljudi smeše
kada ulaze u lift ili tako nekako.“
Kao kada se pogledi slučajno sretnu preko plesnog podijuma.
Hamond nije mogao da prikupi dovoljno hrabrosti da pogleda
u crtež Endikotove, ali je pred očima video zanosni osmeh,
zatvorenih usana, koji mu se duboko urezao u pamćenje.
„Da li je ovako izgledala?“ Endikotova je okrenula blok
prema Danijelsu da bi bolje mogao da vidi.
„Pa, da sam proklet“, rekao je zadivljeno. „To je ona.“
A samo jedan žuran pogled potvrdio je Hamondu da odista
jeste bila ona. Smilou i Stefi bili su udubljeni u razgovor. Kada
su čuli Danijelsov tihi povik, potrčali su do postelje. Hamond je
dozvolio Stefi da ga gurne u stranu jer nije dalje morao da gleda.
„Nije baš sasvim njen lik“, rekao im je Danijels, „ali je
prilično prokleto dobro.“
„Da li je imala neki prepoznatljiv beleg ili ožiljak?“
Pegicu.
„Mislim da je imala nešto nalik na mladež“, rekao je
Danijels.
„Nije bio ružan. Više kao pegica. Ispod oka.“
„Sećate li se...“, počela je Stefi.
„Kog oka?“, upitao je Smilou dovršivši njenu misao.
Desnog.
„Uh, da vidim. Bio sam okrenut prema njoj... to znači da je
bila... ispod levog. Ne, čekajte, desnog. Definitivno desnog“,
rekao je Danijels zadovoljan što je mogao da im pruži ovaj
podatak.
„Da li ste bili dovoljno blizu da vidite boju njenih očiju?“
„Ne. Plašim se da nisam.“
Zelene, sa smeđim tačkicama. Razmaknute. Tamne trepavice.
 „Koliko je bila visoka, gospodine Danijels?“
Sto šezdeset sedam centimetara.
„Viša od vas“, rekao je odgovarajući Stefi. „Ali nekoliko
centimetara niža od gospodina Smiloua.“
„Ja sam visok sto sedamdeset sedam centimetara“, rekao je.
„Znači da je bila sto šezdeset sedam ili sto sedamdeset?“,
upitala je Stefi računajući u glavi.
„Tako, rekao bih.“
„Težina?“
Pedeset dva kilograma.
„Nije imala mnogo.“
„Pedeset osam kilograma?“, upitao je Smilou.
„Manje od toga, rekao bih.“
„Sećate li se šta je nosila?“, želela je da zna Stefi.
„Pantalone? Ili šorts? Haljinu?“
Suknju.
„Šorts ili suknju jer su joj se, znate, videle noge“, uzvrpoljio
se Danijels. „Nekakvu majicu. Ne sećam se boje niti čega
drugog.“
Bela suknja. Braon pletena majica bez rukava i isti takav
džemper. Braon kožne sandale. Nije nosila čarape. Bež čipkani
brusthalter koji se zakopčavao spreda. Iste takve gaćice.
Endikotova je počela da skuplja svoje stvari i gura ih u
pretrpanu crnu torbu. Smilou je uzeo crtež od nje, a zatim se
rukovao sa Danijelsom. „Imamo vaš broj u Mejkonu ako
budemo morali da stupimo u kontakt sa vama. Nadajmo se da će
ovo biti dovoljno. Mnogo vam hvala.“
„Takođe“, rekla je Stefi smešeći se čoveku pre nego što je
pošla za Smilouom prema vratima.
Hamond je, ostavši bez glasa, samo klimnuo glavom
gospodinu Danijelsu u znak pozdrava. Smilou i Stefi su u
hodniku srdačno zahvalili umetnici pre nego što je ušla u lift.
Ostali su da proučavaju crtež i čestitaju jedno drugom.
„Znači, to je naša tajanstvena žena“, prokomentarisao je Smilou.
„Ne izgleda kao ubica, zar ne?“
„Kako ubica izgleda?“
„U pravu si, Stefi.“
Zacerekala se. „Vidim sada zašto gospodin Danijels nije
želeo da njegova žena bude u blizini dok nam opisuje
osumnjičenu. Uprkos pritisku u crevima, mislim da je on u srcu
zgrešio. Setio se svake i najmanje pojedinosti, sve do pegice
ispod desnog oka.“
„Moraš priznati da je ovo upečatljivo lice.“
„Što ne znači ništa kada pričamo o krivici i nedužnosti. Lepa
žena može biti jednako spremna da počini ubistvo kao i ružna.
Zar ne, Hamonde?“ Stefi se okrenula prema njemu. „Bože, šta ti
je?“
Mora da je izgledao kao da će mu pozliti jer se baš tako i
osećao. „Loša kafa“, rekao je gužvajući praznu čašu od stiropora
koju je držao u stegnutoj pesnici.
„Pa, Smilou, idi po nju“, Stefi je potapšala crtež noktom.
„Imamo lice.“
„Bilo bi korisno kada bismo joj znali ime.“
Doktorka Aleks Led.

POGLAVLJE 14

Privremeni glavni štab pravne zgrade nalazio se u severnom

Čarlstonu. Bila je to neprivlačna jednospratna građevina
smeštena u industrijskoj četvrti. Najbliži susedi bili su joj
prodavnica mešovite robe i pre jednog dana otvorena pekara.
Ova udaljena lokacija služila je svrsi dok se ne završi obimno
renoviranje velelepne stare zgrade u centru grada. Već joj je bila
potrebna restauracija, čak i pre nego što je uragan Hjugo zgradu
ozbiljno oštetio i destabilizovao i primorao ih da se presele.
Privremeni štab bio je svega deset minuta vožnje od centra
grada. Hamond se tog jutra neće sećati vožnje do nje. Parkirao je
i ušao. Odgovorio je mehanički radniku obezbeđenja zaduženom
za detektor metala na ulazu u zgradu. Skrenuo je levo i ušao u
kancelariju okružnog tužioca i bez usporavanja prošao pored
prijemnog stola. Grubo je rekao službenici da mu ne prosleđuje
pozive.
„Već imate...“
„Za sve ću se postarati kasnije.“
Čvrsto je za sobom zatvorio vrata svoje privatne kancelarije.
Bacio je sako i aktovku na papire koji su stajali naslagani na
njegovom stolu pa se spustio u kožnu stolicu visokog naslona i
pritisnuo oči korenom dlanova.
To prosto nije moglo biti. Ovo mora da je bio san. Uskoro će
se probuditi, uplašen i zabrinut, teško dišući u postelji vlažnoj od
znoja. Nakon što se orijentiše i shvati da se nalazi u poznatom
okruženju, sa olakšanjem će shvatiti da je čvrsto spavao i da
njegov košmar nije stvaran.
Ali jeste bio stvaran. Nije sanjao, živeo ga je. Ma koliko se to
nemoguće činilo, umetnica je nacrtala doktorku Aleks Led koja
je delila postelju sa Hamondom svega nekoliko sati nakon to je
viđena na mestu ubistva. Slučajnost? Malo verovatno.
Mora da je na neki način povezana sa Lutom Petidžonom.
Hamond nije bio siguran da želi da zna kakva je bila njena veza
sa njim.
Spustio je ruku niz lice i naslonio laktove na sto, pa se
zagledao uprazno i pokušao svoje haotične misli koliko-toliko
da dovede u red.
 Najpre, kaplar Endikotova je bez i najmanje sumnje nacrtala
lice žene sa kojom je spavao u subotu uveče. Čak i da je nije
video ponovo još sinoć, malo je verovatno da bi zaboravio njeno
lice toliko brzo. Privuklo ga je od samog početka. Proveo je sate
kasno noću u subotu i rano ujutro u nedelju, proučavajući ga,
diveći mu se, milujući i ljubeći ga.
„Otkud ti ovo?“, dotakao je pegicu ispod njenog desnog oka.
„Moja fleka?“
„Ona te čini lepšom.“
„Hvala.“
„Nema na čemu.
„Kada sam bila dete, mrzela sam je. Sada moram priznati da
mi je prirasla za srce.“
„Jasno mi je kako se to desilo. I meni bi mogla da priraste za
srce.“ Poljubio ju je jednom, pa drugi put, dotakavši je lako
vrhom jezika.
„Hmm. Šteta.“
„Šta je šteta?“
„Što nemam više fleka.“
Intimno je upoznao njeno lice. Crtež umetnice bio je
dvodimenzionalan i crnobeli. S obzirom na svoja ograničenja,
nije mogao nikako da uhvati suštinu žene iza lica, ali je ipak
toliko ličio na nju da nije bilo mesta sumnji da je doktorka Led
viđena blizu sobe žrtve ubistva kratko pre nego što postavila na
put nekome iz kancelarije okružnog tužioca, konkretno
Hamondu Krosu, koji je i sam tog poslepodneva bio u
Petidžonovom društvu.
„Zaboga“, provukao je prste kroz kosu i uhvatio se za glavu, i
umalo se predao neverici i očajanju koji su ga obuzeli. Šta,
dođavola, da radi?
Pa, nije mogao da se uruši u duši, što je najviše želeo. Kakav
bi to luksuz bio kada bi mogao da se izvuče iz svoje kancelarije,
napusti Čarlston, ode iz države i pobegne i sakrije se, i pusti ovaj
haos da sam izbije, i poštedi sebe zapaljivog toka lave skandala
koji će neizbežno uslediti!
Ali bio je on građen od čvršćeg materijala. Rođen je sa
nesalomivim osećanjem odgovornosti, a roditelji su tu njegovu
osobinu negovali svakog dana njegovog života. Nije mogao ni
zamisliti da pobegne, kao što nije mogao zamisliti da mu izrastu
krila.
Pa je primorao sebe da se suoči sa drugom tačkom koja se
činila nesporna – nije ona prećutala svoje ime iz želje za flertom
kako je on to protumačio. Bili su zajedno na vašaru najmanje
jedan sat pre nego što se setio da je pita za ime. Smejali su se jer
im je bilo potrebno toliko vremena da stignu do onoga što se
prvo radi kada se dvoje ljudi sretne i predstavi se jedno drugom.
„Imena nisu toliko važna, zar ne? Ne, kada je susret ovako
prijatan.“
Složio se. „Da, šta sadrži ime!“ A zatim je ponovio ono čega
se još sećao iz Romea i Julije.
„To je dobro! Da li si ikada pomislio da to zapišeš?“
„Zapravo, jesam, ali ne bi se prodavalo.“
Tada je to preraslo u njihovu internu šalu – on ju je pitao
kako se zove, a ona je odbijala da mu kaže. Kao glupak, mislio
je da realizuju fantaziju vođenja ljubavi sa potpunim
neznancem. Bezimenost je bila zavođenje, deo avanture,
suštinski deo privlačnosti. Nije u tome video ništa škodljivo.
Ono što je bilo uznemirujuće, ali verovatno, bila je činjenica da
je Aleks Led sve vreme znala njegovo ime. Nije njihov susret
bio nasumičan. Nije ona slučajno stigla u paviljon za ples kratko
nakon njega. Njihov susret bio je planiran. A ostatak večeri bio
je orkestriran tako da njega i / ili kancelariju okružnog tužioca
postidi ili sasvim kompromituje.
Ostaje da se vidi u kojoj meri. Ali čak i najmanja mera bi
mogla biti fatalna po njegovu karijeru u povoju. Čak i
nagoveštaj skandala predstavljao bi kamen spoticanja. A skandal
ovih razmera svakako bi naškodio, ako ne i uništio njegove nade
da će naslediti Monroa Mejsona i istaći se kao čelnik pravne
službe Čarlstonskog okruga.
Nagnuo se preko stola pa ponovo pokrio lice rukama. Suviše
dobro da bi bilo istinito. Otrcana, ali istinita poslovica. Dok je
studirao, on i njegovi prijatelji provodili su vreme u baru po
imenu Tanstaafl 2, što je bio akronim za „ne postoji besplatan
ručak“. Veče iz snova sa najuzbudljivijom ženom koju je ikada
sreo ne samo da nije bilo bez obaveza već će ga ona naposletku
verovatno i upropastiti.
Kakav je idiot bio kada nije prepoznao ovako pažljivo
nameštenu zamku. Ironija je bila u tome što nije okrivljivao
osobu, ili osobe – ako je bila u dosluhu sa Petidžonom – koje su
ga namamile u zamku, koliko je okrivljivao samog sebe što je
bio toliko prokleto naivan.
Širom otvorenih očiju ušetao je u najstariju zamku na svetu.
Seks je bio pouzdan metod da se muškarac kompromituje.
Nebrojeno se puta u zabeleženoj istoriji pokazao kao
pravovremen, pouzdan i efikasan. Ne bi smatrao sebe toliko
lakovernim, ali je očigledno to bio. Lakovernost mu se i mogla
oprostiti. Ometanje toka pravde nije.
Zašto nije odmah priznao Smilou i Stefi da je prepoznao ženu
sa crteža?
Jer je mogla biti sasvim nedužna. Danijels je mogao
pogrešiti. Ako je zaista u hotelu video Aleks Led, trenutak kada
ju je video bi mogao da bude od ključnog značaja. Hamond je
znao tačno u minut kada se pojavila u paviljonu za ples. Imajući
u vidu razdaljinu koju je morala da pređe kako bi stigla tamo, i
gužvu u saobraćaju, ne bi stigla da je iz hotela otišla... Na brzinu
je izračunao. Recimo, posle pola šest. Ako islednik odredi vreme
smrti nakon toga, ona ne može biti ubica.
Dobar argument, Hamonde. I gledano iz ove perspektive,
sjajna racionalizacija.
Ali činjenica je bila da mu nikada ni na pamet nije palo da
identifikuje Aleks Led.
Od onog zastrašujućeg trenutka kada je pogledao crtež i sa
potpunom sigurnošću znao ko je njemu, znao je jednako sigurno
da neće otkriti njeno ime.
Kada je video lice na bloku umetnice i setio se kako je
izgledalo dok ga je on gledao sa svog jastuka, on nije počeo da
odmerava opcije, nije razmatrao prednosti i mane ćutanja.
Njegova tajna je smesta bila zapečaćena. Barem za sada će štiti
njen identitet. I stoga je svesno prekršio sva moralna pravila za
koja se zalagao. Njegovo ćutanje predstavljalo je namerno
kršenje zakona koji se zakleo da će štiti i nameran pokušaj da
omete istragu ubistva. Nije čak mogao ni da nasluti ozbiljnost
posledica koje bi mogao snositi.
Ali ipak je neće predati Smilou i Stefi.
Glasno kucanje na njegovim vratima začulo se milisekundu
pre nego što su se ona otvorila. Spremao se da ukori sekretaricu
što ga uznemirava nakon što je izričito rekao da ga ne ometa, ali
ove grube reči nikada nije izgovorio.
„Dobro jutro, Hamonde.“
Jebote. Samo mi je još ovo trebalo.
Kao i uvek u očevom prisustvu, Hamond je u sebi obavio
nešto nalik na pregled pred poletanje. Kako je izgledao? Dali su
svi sistemi i delovi bili u optimalnom funkcionalnom stanju?
Ima li kvarova koje bi smesta trebalo popraviti? Da li je prošao
smotru? Nadao se da ga otac jutros neće zagledati suviše
pažljivo.
„Zdravo, tata.“ Ustao je pa su se zvanično rukovali preko
njegovog stola. Ako ga je otac nekada i grlio, Hamond je bio
suviše mali da se toga seti. Uzeo je sako i okačio ga na kuku na
zidu, spustio je aktovku na pod pa pozvao oca da sedne u jedinu
slobodnu stolicu u skučenoj prostoriji.
Preston Skot bio je mnogo zdepastiji i niži od sina. Ali
nedostatak visine nije smanjivao uticaj koji je imao na ljude,
bilo u masi ili jedan na jedan. Rumeno lice mu je večito bilo
opaljeno suncem od aktivnosti na otvorenom, koje su
podrazumevale tenis, golf, jedrenje. Kao po komandi, kosa mu
je prerano osedela kada je napunio pedeset godina. Nosio ju je
kao modni dodatak da se postara da će mu biti ukazano
poštovanje koje je zahtevao.
Nikada ni dana nije bolovao i prezirao je narušeno zdravlje
kao znak slabosti. Cigarete je ostavio pre jedne decenije, ali je
pušio cigare. Nije pio manje od tri dupla burbona dnevno.
Smatrao je za svetogrđe ne piti vino uz večeru. A pre spavanja je
imao običaj popiti gutljaj brendija. No on je, uprkos ovim
porocima, pucao od zdravlja.
U srednjim šezdesetim godinama bio je snažniji i u boljoj
formi od većine upola mlađih muškaraca. Ali nije samo njegova
markantna pojava stvarala tu moćnu auru. Već i njegova
dinamična ličnost. On je smatrao da mu njegov dobar izgleda
priliči. Zastrašivao je muškarce koji su obično bili samouvereni.
Žene su ga obožavale. Niko nikada, ni u profesionalnom ni u
privatnom životu, nije njegovu reč dovodio u pitanje i niko mu
nikada nije protivrečio. Pre tri decenije spojio je nekoliko malih
zdravstvenih osiguravajućih kompanija u jednu veliku, koja je,
pod njegovim vođstvom, postala ogromna i sada se razmetala sa
dvadeset jednom ispostavom širom države. Zvanično je bio
delimično penzionisan. No ipak je i dalje bio izvršni direktor
kompanije i nije to bila samo titularna pozicija. Kontrolisao je
sve, do cene olovaka u kompaniji. Ništa mu nije promicalo.
Nalazio se u brojnim odborima i komitetima. On i gospođa
Kros bili su na svim važnim spiskovima zvanica. Poznavao je
sve značajne ljude na jugoistoku Sjedinjenih Država. Preston
Kros imao je snažne veze.
I dok je Hamond želeo da voli svog oca, da mu se divi i
poštuje ga, znao je da Preston koristi svoje bogomdane kvalitete
za grešne stvari.
Preston je svoju nenajavljenu posetu započeo rekavši: „Došao
sam čim sam čuo.“
Ove reči su obično prethodile izjavi saučešća.
Hamonda je ispunila ledena strepnja. Kako je njegov otac
mogao tako brzo saznati za njegovu indiskreciju sa Aleks Led?
„Šta si čuo?“
„Da ćeš ti voditi slučaj ubistva Luta Petidžona.“
Hamond je pokušao da sakrije olakšanje. „Tako je.“
„Lepo bi bilo ovu dobru vest čuti neposredno od tebe,
Hamonde.“
„Nisam želeo da te uvredim, tata. Sa Mejsonom sam
razgovarao tek sinoć.“
Njegov otac je, ignorišući njegovo objašnjenje, nastavio.
„Morao sam je čuti od prijatelja koji je jutros bio na
molitvenom doručku sa Mejsonom. Kada mi je to nemarno
spomenuo kasnije u klubu, on je, razume se, pretpostavljao da ja
već znam. Bilo me je sramota što ne znam.“
„Otišao sam u kolibu u subotu. Za Petidžonovo ubistvo rekli
su mi sinoć čim sam se vratio. Od tada se sve dešavalo veoma
brzo. Nisam imao prilike ni sam da registrujem vesti.“ Bilo je to
nadasve blago rečeno.
Preston je uklonio nevidljivi končić sa oštre crte pantalona.
„Siguran sam da si svestan koliko je ovo neverovatna prilika za
tebe.“
„Da, gospodine.“
„Suđenje će izazvati veliku publicitet.“
„Svestan sam...“
„Koji bi trebalo da iskoristiš, Hamonde.“ Preston je sa žarom
fanatika podigao pesnicu i skupio je kao da šakom hvata radio-
talase. „Iskoristi medije. Neka se tvoje ime stalno u njima
spominje. Neka glasači znaju ko si. Samoreklama. To je ključ.“
„Ključ je postići osudu“, usprotivio mu se Hamond. „Nadam
se će moj učinak na sudu govoriti sam za sebe, i da neću morati
da se oslanjam na medijsku halabuku.“
Preston Kros nestrpljivo je odmahnuo rukom na ovo. „Ljude
ne zanima kako ćeš voditi slučaj, Hamonde. Ko mari hoće li
ubica završiti u zatvoru doživotno, ili će dobiti iglu, ili biti
oslobođen?“
„Ja marim“, rekao je gnevno. „A i građanstvo bi trebalo da
mari.“
„Možda je u nekom trenutku i vođeno računa o učinku javnih
zvaničnika. Sada svet mari samo za to kako se oni pokazuju na
televiziji.“ Preston se nasmejao. „Kada bi se sprovela anketa,
mislim da bi se pokazalo da većina ljudi nema čak ni osnovno
razumevanje o onome šta su dužnosti okružnog tužioca.“
„A ipak ti isti ljudi besne zbog porasta stope kriminala.“
„To je dobro. Bavi se time“, povikao je Preston. „Gledaj da
imaš dobru žvaku i umirićeš javnost.“ Navalio se na naslon
stolice. „Ćaskaj sa novinarima, Hamonde, stekni njihovu
naklonost. Uvek im daj izjavu kada je traže. Čak i ako je u
pitanju sranje, iznenadićeš se koliko se takva jedna sitnica može
isplatiti. Počeće da ti daju besplatne minute.“ Zastao je i
namignuo. „Najpre se izbori da te izaberu, a onda se upuštaj u
krstaške pohode koliko ti srce hoće.“
„Šta ako ne budem izabran?“
„Šta će te sprečiti?“
„Ostrvo Spekl.“
Hamond je bacio bombu, ali Preston se nije ni trznuo. „Šta je
to?“ Hamond nije čak ni pokušao da sakrije gađenje.
„Dobar si, tata. Baš si dobar. Poriči koliko želiš, ali znam da
lažeš.“
„Pazi kako mi se obraćaš, Hamonde.“
„Da pazim kako ti se obraćam?“ Hamond je gnevno skočio iz
stolice i ugurao ruke u džepove.“
„Nisam dete, oče. Ja sam tužilac. A ti si prevarant.“
Burbonom ojačana krv preplavila je kapilare Prestonovog
lica. „Dobro, kada si tako pametan. Šta misliš da znaš?“
„Znam da ćeš, ako detektiv Smilou ili bilo ko drugi pronađe
da se tvoje ime spominje u vezi sa ostrvom Spekl, platiti
pozamašnu kaznu, možda čak i dospeti u zatvor, i da će to biti
kraj moje karijere. Ukoliko ne budem gonio rođenog oca. Kako
bilo, tvoja saradnja sa Petidžonom me je dovela u nezavidan
položaj.“
„Opusti se, Hamonde. Nemaš razloga za brigu. Izvukao sam
se iz ostrva Spekl.“
Hamond nije znao da li da mu veruje ili ne. Lice njegovog
oca bilo je mirno, neumoljivo i nije pokazivalo znake
neiskrenosti. Bio je to njegov dar. „Od kada?“, upitao je.
„Još pre nekoliko nedelja.“
„Petidžon to nije znao.“
„Naravno da je znao. Pokušao je da me odgovori od
povlačenja, ali sam se ja ipak povukao i izvukao svoj novac. To
ga je načisto razbesnelo.“
Hamond je osetio kako mu se lice žari od stida. Petidžon mu
je prošle subote posle podne rekao da je Preston do guše u
ostrvu Spekl. Pokazao mu je dokumenta na kojima je potpis
njegovog oca bio lako prepoznatljiv. Da li se Petidžon poigravao
s njim? „Jedan od vas dvojice laže.“
„Kada si ti vodio poverljiv razgovor sa Lutom?“, želeo je da
zna Preston. Hamond je ignorisao pitanje. „Da li si, kada si se
povukao, prodao svoje partnerstvo?“
„Ne bi bilo dobro poslovanje da nisam. Postojao je kupac koji
je želeo da učestvuje u poslu i bio je spreman da plati cenu za
moj deo.“
Kisela kafa u Hamondovom stomaku se uskomešala. „Sada
više nije važno da li si izašao ili nisi. Ako si ikada imao ma
kakve veze sa tim projektom, nisi čist. Pa nisam ni ja.“
„Preteruješ, Hamonde.“
„Ako se ikada sazna...“
„Neće.“
„Moglo bi.“
Preston je slegao ramenima. „Onda reci istinu.“
„A to je?“
„Da nisam znao šta Lut radi tamo. Kada sam otkrio, pokazao
sam neodobravanje i povukao se.“
„Pokrio si se sa svih strana.“
„Tako je, jesam. Uvek se pokrijem.“
Hamond je streljao pogledom oca. Preston ga je praktično
izazivao da napravi od ovoga slučaj – bukvalno. Ali Hamond je
znao da bi to bilo uzaludno. Verovatno je čak i Lut Petidžon
znao da je Preston sve doveo u red. Iskoristio je Prestonovu
privremenu povezanost sa projektom ostrva Spekl da pokuša da
izmanipuliše Hamonda.
 „Moj ti je savet, Hamonde“, rekao je Preston, „da izvučeš iz
ovoga vrednu lekciju. Možeš da se izvučeš sa gotovo svime ako
ostaviš sebi pouzdan izlaz u slučaju nužde.“
„To je tvoj savet sinu jedincu? Jebeš integritet?“
„Nisam ja doneo pravila“, brecnuo se. „I možda ti se ona i ne
dopadaju.“ Nagnuo se prema njemu i naglasio svoje reči
probadajući vazduh kažiprstom. „Ali moraš ih se pridržavati jer
će te oni koji nisu toliko plemeniti ostaviti da se gušiš za njima u
prašini.“
Bio je ovo poznat teren. Hiljadu puta su njime prošli. Kada je
Hamond dovoljno stasao da dovede u pitanje očevu
nepogrešivost i ospori neke od njegovih principa, uskoro je
postalo očigledno da imaju različito mišljenje. Povučena je linija
u pesku. Bile su to rasprave u kojima nijedan nije mogao da
pobedi jer onaj drugi nije želeo nimalo da popusti.
Sada, kada je Hamond video pisani trag očeve upletenosti u
jedan od Petidžonovih nepoštenijih planova, shvatio je koliko se
njihove tačke gledišta razlikuju. Nije ni na trenutak verovao da
Preston nije znao šta se dešava na tom ostrvu. Savest nije igrala
nikakvu ulogu u njegovoj odluci da se povuče u trenutku u kom
se povukao. Samo je čekao priliku da zaradi na svojoj investiciji.
Hamond je video kako se jaz među njima širi. Nije video
način da ga premosti.
„Imam sastanak za pet minuta“, slagao je zaobišavši ivicu
stola. „Pozdravi mamu. Pokušaću da je nazovem kasnije u toku
dana.“
„Ona i neke njene prijateljice će danas posle podne posetiti
Davi.“
„Siguran sam da će im Davi biti zahvalna“, rekao je Hamond
setivši se sa kakvim je prezirom Davi govorila o posetiocima
koji će požuriti da se okupe u njenoj kući, više iz radoznalosti
nego iz želje da izjave saučešće i pokažu poštovanje.
Preston se na vratima okrenuo. „Nisam krio šta mislim kada
si napustio pravnu firmu.“
„Ne, gospodine. Jasno si mi stavio do znanja kako misliš da
je to pogrešan izbor“, rekao je Hamond kruto. „Ali ja ostajem
pri svojoj odluci. Dopada mi se moj posao ovde, sa ove strane
zakona. A i dobar sam u ovom.“
„Lepo si se pokazao pod mentorstvom Monroa Mejsona.
Izvanredno, čak.“
„Hvala.“
Ovaj kompliment nije Hamondu ništa značio jer on više nije
cenio očevo mišljenje. Štaviše, Prestonove pohvale su uvek
skrivale i kritiku.
„Dopadaju mi se sve ove petice, Hamonde. Ali četiri plus iz
hemije nije prihvatljivo.“
„Konji na koje si se kladio u onoj trostrukoj opkladi su
pobedili. Šteta što se nisi odlučio za grend slem opkladu. To bi
bilo nešto!“
„Drugi si po uspehu u klasi na pravnom fakultetu? To je
divno, sine. Naravno, nije onoliko dobro kao što bi bilo da si bio
prvi.“
To je bio šablon koji je poznavao od detinjstva. Njegov otac
ni tog jutra nije odstupio od tradicije.
„Sada imaš priliku da potvrdiš svoju odluku, Hamonde.
Okrenuo si leđa obećanju punog partnerstva u prestižnoj pravnoj
firmi i otišao u javnu službu. To bi imalo mnogo smisla kada bi
ti bio šef.“ Sa lažnom naklonošću, ruka mu je, poput džaka
cementa, pala na Hamondovo rame. Već je zaboravio, ili je
odlučio da zanemari, njihov nedavni sukob.
„Ovaj bi ti slučaj mogao pomoći da se istakneš, sine. Slučaj
Petidžonovog ubistva je otvoreni poziv u kancelariju okružnog
tužioca.“
„Šta će biti ako tvoja nedela ugroze moje prilike za to, oče?“
Sa očiglednim nestrpljenjem, rekao je: „To se neće desiti.“
„Ali ako se desi, zar to ne bi bila, uzevši u obzir tvoju
ambiciju za mene, okrutna ironija?“

Doktorka Aleks Led nije primala pacijente ponedeljkom.

Taj dan koristila je da sredi papire i obavi privatne poslove.
Današnji ponedeljak bio je poseban. Danas će isplatiti Bobija
Trimbla i otarasiti ga se, nadala se, zauvek. To su dogovorili
prethodne noći. Daće mu ono što traži, a on će nestati.
Ali iz iskustva je znala da su Bobijeva obećanja bezvredna.
Dok je otključavala vrata ordinacije, pitala se koliko će puta u
budućnosti morati da otvori sef da uzme novac iz njega. Do
kraja života? Turobna je to budućnost bila, ali sasvim moguća.
Sada, kada ju je Bobi ponovo pronašao, malo je verovatno
bilo da će je ostaviti na miru.
Njena lepo uređena ordinacija podsetila ju je na sve što je
mogla izgubiti ako bi je Bobi razotkrio. Rukovodeći se, na
prvom mestu, udobnošću svojih pacijenata, odabrala je sveden
ali skup nameštaj. Kao i druge sobe u kući, ordinacija je bila
mešavina tradicionalnog stila naglašenog sa nekoliko antiknih
komada. Orijentalni tepih prigušivao je njene korake. Sunčeva
svetlost dopirala je kroz prozore koji su gledali na verandu u
prizemlju i dalje na ograđeni vrt koji je lepo održavala kroz sva
četiri godišnja doba. Biljke i cveće koji su uspevali u
suptropskoj klimi Čarlstona bili su na vrhuncu bujanja. Uživali
su u vlazi i predstavljali zakrpe žive boje u negovanim lejama.
Imala je sreća da pronađe kuću koja je već bila renovirana i
opremljena modernim udobnostima. Bio je potreban samo
poneki lični dodir da kuću učini svojom. U jednom trenutku je
ova prednja ugaona soba bila zvanični salon kuće, a ista takva
soba odmah do nje, prvobitno trpezarija, sada je bila njena
dnevna soba. Svoje goste uvek je vodila na večeru u restorane.
A kod kuće je jela u kuhinji, koja je bila poslednja prostorija u
prizemlju. Na spratu su se nalazile dve velike spavaće sobe sa
kupatilima. Svaka je vodila na jednu senovitu verandu jasminom
prekriveni zid oko vrta garantovao je privatnost.
Aleks je sklonila u stranu uramljenu fotografiju koja je
skrivala njen zidni sef. Vešto je okrenula brojčanik brave pa,
nakon što je čula da su se jezičci povukli, pritisnula ručku i
otvorila teška vrata.
U sefu se nalazilo nekoliko svežnjeva novčanica složenih po
apoenima. Možda zato što je u detinjstvu upoznala oskudicu,
čak i glad, nikada nije bila bez novca pri ruci. Ova njena navika
bila je detinjasta i nerazumna, ali ju je opraštala sebi zbog onoga
zbog čega je nastala. Nije bilo pametno držati novac u sefu, gde
nije mogla da se dobija kamata na njega. Ali se ona osećala
sigurnije kada je znala da je on tu, i da joj je dostupan u slučaju
nužde. Kao sada.
Izbrojala je dogovorenu sumu i spustila novac u platnenu
torbu. Zbog onoga što je predstavljala, torba joj je bila izuzetno
teška u ruci.
Njena mržnja prema Bobiju Trimblu bila je toliko snažna da
ju je plašila. Nije bila ljuta što mora da mu da novac. Rado bi
mu dala i više ako bi to značilo da ga nikada više neće videti.
Nije njoj smetala količina koju mu je dala, već njegovo
zadiranje u život koji je sebi izgradila.
Pre dve nedelje pojavio se niotkuda. Nesvesna šta je čeka,
vedro je otvorila vrata i ugledala njega na pragu.
Na trenutak ga nije prepoznala. Izgledi da to bude on bili su
zapanjujuće mali. Upadljivu jeftinu odeću zamenio je
upadljivom skupom odećom. Slepoočnice su mu bile prošarane
sedim vlasima zbog kojih bi svaki drugi muškarac izgledao
otmenije. Bobi je samo izgledao još zlokobnije, kao da je
njegova mladalačka pakost sazrela u čisto zlo. No njegov cinični
osmeh bio joj je suviše dobro poznat. Bio je to nadmen, zluradi,
značajan osmeh koji je godinama pokušavala da izbriše iz
sećanja. Kada joj nebrojeni sati terapije i more suza nisu
pomogli da ga se otarasi, preklinjala je Gospoda da ga ukloni iz
njenog sećanja. Sada je, samo u retkim prilikama, isplivavao u
ponekom košmaru iz kog se budila okupana znojem i drhteći od
užasa. Jer je taj osmeh predstavljao moć koju je imao nad njom.
„Bobi.“ U glasu joj se čuo šuplji ton posmrtnog zvona. Njegovo
nenajavljeno pojavljivanje u njenom životu moglo je značiti
samo katastrofu, pogotovo što su suptilne promene kod njega
isticale pretnju koju je predstavljao.
„Ne zvučiš naročito srećno što me vidiš.“
„Kako si me pronašao?“
„Pa, nije bilo lako.“ I glas mu se promenio. Bio je uglađeniji,
prefinjeniji, nije unjkao. „Da ne znam bolje, pomislio bih da si
se svih ovih godina krila od mene. A ispostavlja se da me je na
tvoj prag dovela puka slučajnost. Prst sudbine.“
Nije znala da li da mu veruje ili ne. Sudbina je mogla ovako
okrutno da se poigra sa njom. S druge strane, Bobi je bio veoma
snalažljiv. Možda ju je neumoljivo pratio. Ma šta da je bilo u
pitanju, nije bilo važno. Bio je ovde i izvlačio je na površinu
njena najgora sećanja i najmračnije strahove, iz dubokih mesta
njene duše gde ih je sahranila.
„Ne želim ništa sa tobom.“
Stavio je dlanove preko srca pretvarajući se da su ga njene
reči povredile. „Nakon svega što smo jedno drugom značili?“
„Zbog onog što smo jedno drugom značili.“
 Otkrio je da je mnogo pribranija i samouverenija nego što je
bila u mladosti, pa mu se lice smračilo od gneva. „Zar zaista
želiš da počnemo da poredimo iskustva iz prošlosti? Želiš li da
uporedimo šta se kome desilo? Sećaš li se, ja sam bio taj koji
je...“
„Šta hoćeš? Osim novca. Znam da hoćeš novac.“
„Ne trči pred rudu, doktorko Led. Nisi se samo ti lepo snašla.
Od našeg poslednjeg susreta i ja sam napredovao.“
Razmetao se karijerom domaćina noćnog kluba. Kada je čula
sve što je mogla da podnese o njegovim slavnim danima u
noćnom klubu Pevac i bik, rekla je: „Za petnaest minuta mi
dolazi pacijent.“
Nadala se da će ovaj ponovni susret brzo okončati. Bobi je,
međutim, pripremao teren za veliko finale. Kao da otkriva
pobedničku ruku, ponosno joj je izneo plan koji ga je doveo u
Čarlston.
Ni najmanje nije sumnjala da je bio načisto lud i to mu je i
rekla.
„Pazi se, Aleks“, rekao je zastrašujuće nežno, „Nisam onako
fin kao što sam nekada bio. I mnogo sam pametniji.“
Potiskujući strah, rekla je: „Onda ti nisam potrebna ja.“
Ali ona jeste bila potrebna da bi ovaj plan uspeo. „Ti si,
zapravo, ključ uspeha.“
Kada joj je rekao šta želi da ona uradi, ona je rekla: „Poludeo
si, Bobi. Ako misliš da ću ti posvetiti i minut svog vremena,
grdno se varaš. Odlazi i ne vraćaj se.“
Ali vratio se. Narednog dana. I dana nakon toga. Nedelju
dana je dolazio, pojavljivao se u svako doba, prekidao njene
terapije, ostavljao joj uzastopne poruke na govornoj pošti, koje
su postajale sve više preteće. Vratio se u njen život kao parazit
kakav je i bio.
 Najzad je pristala da se nađe s njim. Kako je mislio da je
kapitulirala, njegovo se zadovoljstvo pretvorilo u gnev kada je
odbila da učestvuje. „Možda si uglađeniji, Bobi. Prefinjeniji. Ali
nisi se promenio. Isti si kakav si bio kada si bio sitni prevarant
na ulici. Kada se zagrebe površina ove tanke glazure, i dalje si
ispod nje isti ološ.“
Razjaren istinom, uzeo je jednu njenu diplomu sa zida i
zavitlao je o pod razbivši staklo i ram.
„Slušaj me“, rekao je glasom koji je više podsećao na glas
koga se sećala, „bolje bi ti bilo da dobro razmisliš i učiniš mi
ovu malu uslugu. Jer ću ti, u protivnom, dobro razoriti život. Baš
dobro.“
Tada je shvatila da on nije više samo ulični prevarant. Ne
samo da je bio kadar da joj naškodi – mogao je da je uništi.
Zato je pristala da igra malu ulogu u ovom njegovom
budalastom planu – ali samo zato što je već osmislila način da
ga osujeti.
Ali, kao i svi Bobijevi planovi, i ovaj je pošao po zlu.
Strašno je pošao po zlu.
Nije mogla da sprovede svoj plan.
Sada je od ključnog značaja bilo da se distancira od Bobija.
Ako je to značilo da mu plati ono što je tražio, bila je to mala
žrtva u poređenju sa svime šta bi mogla izgubiti ako se njihova
veza otkrije.
Osećajući da je ova odluka opravdana, zatvorila je sef, vratila
sliku na mesto i napustila ordinaciju, zaključavši vrata za
sobom. Kao po komandi, oglasilo se zvono na ulaznim vratima.
Bobi je došao na vreme. Stavila je torbu sa novcem iza vaze na
stočiću u predvorju pa izašla na verandu i otvorila vrata koja su
vodila na ulicu.
Ali nije na pragu stajao Bobi. Dvojica policajaca u
uniformama stajala su pored muškarca sa bledim očima i tankim
ozbiljnim usnama. Aleks je srce potonulo jer je već znala šta ih
je dovelo u njen dom. Ponovo se njen život spremao da uroni u
haos.
Da bi sakrila svoj nemir, prijatno se nasmešila.
„Mogu li da vam pomognem?“
„Doktorka Led?“
„Da.“
„Ja sam narednik Rori Smilou, detektiv grupe za krvne
delikte čarlstonske policije. Želeo bih da porazgovaram sa vama
o ubistvu Luta Petidžona.“
„Lut Petidžon? Plašim se da ne znam...“
„Bili ste ispred njegovog apartmana onog poslepodneva kada
je ubijen, doktorko Led. Zato vas molim da mi ne traćite vreme
pretvarajući se da ne znate o čemu govorim.“
Ona i detektiv Smilou prostrelili su jedno drugo pogledom,
odmeravajući se. Aleks se naposletku prva povukla. Pomerila se
u stranu. „Uđite.“
„Zapravo sam se nadao da ćete vi poći sa nama.“
Progutala je premda su joj usta bila suva. „Volela bih da
pozovem advokata.“
„Nema potrebe. Ne hapsim vas.“
Značajno je pogledala ozbiljne policajce koji su stajali pored
njega.
Smilou je izvio usne u nešto što bi moglo da se smatra
ironičnim osmehom. „Pristanak na razgovor sa nama bez
prisustva advokata imao bi veliku težinu i mogao bi me uveriti
da ste nedužni i da niste počinili nikakav zločin.“
„Ne verujem u to ni na trenutak, detektive Smilou.“ Postigla
je poen. Činilo se da ga je njena neposrednost iznenadila. „Rado
ću poći sa vama čim o tome obavestim svog advokata.“
 POGLAVLJE 15

Rori Smilou sedeo je na ivici svog stola. Za razliku od ostalih

stolova u grupi za istraživanje kriminala, na njegovom stolu nije
bilo nereda. Dokumenti i papiri bili su uredno složeni.
Zahvaljujući poseti Smitiju rano tog jutra, svetlost sa plafona
reflektovala se na njegovim cipelama na vezivanje. Sako nije
skinuo.
Aleks je sedela ruku smireno sklopljenih u krilu i pristojno
prekrštenih nogu. Smilou je pomislio kako je neverovatno
pribrana za nekoga ko je, barem svojom pojavom, izgledao kao
da mu nije mesto u kancelariji detektiva za krvne delikte.
Pola sata su čekali njenog advokata, koji je pristao da se nađe
sa njom u policijskoj stanici. Ako joj je i bilo nelagodno zbog
otegnute tišine i pažljivog pogleda detektiva Smiloua, ona to
ničim nije pokazala. Nije pokazala ni strah, ni nervozu, tek
nevoljnu trpeljivost zbog ove neugodnosti.
Advokat Frenk Perkins stigao je rumen, užurban i
izvinjavajući se. Bio je odeven za odlazak na golf, samo su mu
još nedostajale golferske cipele. „Žao mi je Aleks, bio sam na
desetoj rupi kada sam dobio tvoju poruku. Došao sam najbrže
što sam mogao. O čemu je ovde reč, Smilou?“
Perkins je imao solidnu reputaciju i izvanredan učinak. A još
je ređa bila činjenica da je bio čestit čovek besprekornog
integriteta.
Smilou se pitao u koje je svrhe Aleks Led ranije koristila
advokata, pa ga je to i pitao. „To je nepristojno pitanje“,
odgovorio je Perkins, „ali mi ne smeta da odgovorim, ako se
Aleks tome ne protivi.“
„Molim te“, rekla je.
„Sve do ovog trenutka, bili smo prijatelji. Upoznali smo se
pre nekoliko godina kada su ona i Megi, moja supruga, zajedno
bile u odboru za organizaciju Spoleto festivala“, objasnio je
govoreći o čuvenom festivalu umetnosti koji se održavao u
Čarlstonu u maju.
„Onda, koliko ti znaš, doktorka Led nikada pre nije bila
optužena ni za kakav zločin?“
„Pređi na stvar, Smilou.“ Perkinsov ton pokazao je zašto su
ga tužioci smatrali opasnim protivnikom u sudnici.
„Želeo bih da ispitam doktoru Led u vezi sa ubistvom Luta
Petidžona.“
Perkins je zinuo od čuda. Zevao je u njih kao da čeka poentu
vica. „Mora da se šališ.“
„Nažalost, ne šali se“, rekla je Aleks. „Hvala što si došao,
Frenk. Zaista mi je žao što sam prekinula tvoju partiju golfa. Da
li si pobeđivao?“
„Uh, jesam, jesam“, odgovorio je odsutno, i dalje
pokušavajući da svari ono što mu je Smilou rekao.
„Onda mi je još žalije.“ Pogledala je u Smiloua i rekla: „Ovo
je sve smešno. Ovo je traćenje vremena. Samo želim da to
obavimo pa da idem odavde.“
Pogledala je u Smiloua i klimnula mu kao da mu daje
dozvolu da nastavi. Nagnuo se preko stola i uključio
magnetofon, a zatim naveo njihova imena, vreme i datum.
„Doktorko Led, radnik na javnom parkingu u Ist bej stritu
identiflkovao vas je na osnovu crteža policijskog umetnika.
Pošto parking nema automate za parking karte, on mora da
beleži broj tablica svih automobila i vreme dolaska na parking.“
Na veliku žalost detektiva, radnik parkinga nije beležio
vreme odlaska sa parkinga. Cena se određivala na osnovu
vremena ulaska. Za svako zadržavanje kraće od dva sata, cena
parkinga iznosila je pet dolara. Cena se povećavala tek nakon tih
prvih sto dvadeset minuta. Beležila se cena, ali ne i vreme
odlaska sa parkinga.
„Pronašli smo vas preko tablica. U subotu posle podne
ostavili ste svoj automobil na tom parkingu u trajanju do dva
sata.“
Perkins, koji je sve pažljivo slušao, nasmejao se. „To je tvoje
veliko otkriće? To je tvoj veliki pomak u ovom slučaju?“
„To je početak.“
„Đavolski spor. Na koji način parking povezuje doktoru Led
sa ubistvom?“
„Dala sam napojnicu...“
Perkins je podigao ruku u znak upozorenja, ali je ona
odmahnula. „U redu je, Frenk. Dala sam mladiću na parkingu
novčanicu od deset dolara jer je to bila najmanja novčanica koju
sam imala, tako da je napojnica iznosila pet dolara.
Pretpostavljam da me je zato upamtio dovoljno dobro da me
opiše policijskom umetniku.“
„Nije nam on dao vaš opis“, rekao im je Smilou. „Vaš opis
nam je dao izvesni gospodin Danijels iz Mejkona u Džordžiji.
Njegova soba u hotelu Čarls Taun Plaza nalazila se malo dalje
niz hodnik od apartmana u kom je u subotu posle podne kratko
boravio Lut Petidžon. Da li ste ga poznavali?“
„Ne moraš da odgovoriš, Aleks“, rekao joj je advokat.
„Zapravo, savetujem ti da ne govoriš više ništa dok ne
porazgovaramo nasamo.“
„U redu je“, ponovila je ovog puta se kratko nasmejavši.
Pogledala je u Smiloua i rekla: „Nikada nisam čula za gospodina
Danijelsa iz Mejkona u državi Džordžija.“
Nije bila samo pribrana već i pametna, pomislio je Smilou.
„Mislio sam na Luta Petidžona. Da li ste njega poznavali?“
„Svu u Čarlstonu čuli su za Luta Petidžona“, rekla je.
„Njegovo ime je večito bilo u vestima.“
„Znali ste da je ubijen.“
„Naravno.“
„Videli ste na televiziji?“
„Deo vikenda provela sam van grada. Ali kada sam se vratila,
čula sam na vestima za njegovu smrt.“
„Niste ga lično poznavali?“
„Ne.“
„Zašto ste onda stajali ispred vrata njegovog apartmana u
približno vreme kada je ubistvo počinjeno?“
„Nisam.“
„Aleks, molim te, ne govori više ništa.“ Spustio je ruku na
njen lakat. Perkins je pokazao prema vratima. „Odlazimo.“
„Neće izgledati dobro.“
„Detektive, ti ne izgledaš dobro. Duguješ izvinjenje doktorki
Led.“
„Nemam ništa protiv da odgovorim na pitanja, Frenk, ako to
znači da ćemo time okončati ovu besmislicu“, rekla je.
Perkins ju je dugo gledao. Očigledno je bilo da se nije slagao
sa njom, ali se okrenuo prema Smilou. „Insistiram na
konsultaciji sa mojim klijentom pre nego što ovo ode dalje.“
„U redu. Ostaviću vas na trenutak nasamo.“
„Gledaj da isključiš mikrofon pre nego što odeš.“
„Veruj mi, Frenk, želim da sve uradim po pravilima. Ne
želim da ubicu oslobode zbog nekog tehničkog propusta.“
Značajno je pogledao Aleks pa isključio magnetofon i ostavio je
nasamo sa njenim advokatom.
„Možeš li da veruješ?“ Stefi Mandel bila je napolju u uskom
hodniku i zurila kroz dvostrano ogledalo u privatnu kancelariju
Smiloua. „Umetnica je odlično pogodila. Kakva je?“
„Zar nemaš drugih slučajeva, Stefi? Mislio sam da ste svi vi
pomoćnici okružnog tužioca preopterećeni poslom i potplaćeni.
Barem želite da svi u to veruju.“
„Uz Mejsonovu dozvolu, smanjila sam sebi obim posla da
bih mogla da se koncentrišem na ovaj slučaj. Želi da pomognem
Hamondu koliko je god to moguće.“
„Gde je čudo od deteta?“ Gledao je kako Aleks Led
kategorično odmahuje glavom na neko od pitanja Frenka
Perkinsa.
„Zatvoren je u svojoj kancelariji. Nisam ga videla otkako je
jutros otišao iz bolnice. Ostavila sam mu poruku da dolazim
ovamo da bacim oko na našu osumnjičenu. Dobar si posao
obavio tu, uzgred budi rečeno.“
„Smejurija. Hoće li nam se Hamond pridružiti?“
„Da li bi ti smetalo?“
Smilou je slegao ramenima. „Voleo bih da procenim njegovu
reakciju.“
„Na doktorku Led?“
„Bilo bi zanimljivo videti da li bi Sveti Hamond mogao da
traži smrtnu kaznu za lepu ženu.“
Stefi se trgla. „Misliš da je lepa?“
Pre nego što je Smilou stigao da joj odgovori, Frenk Perkins
otvorio je vrata i rukom ih, nakon što je osorno pozdravio Stefi,
pozvao da uđu.

Bobi Trimbl je duboko disao u pokušaju da smiri srčani ritam.

Srce mu je divlje tuklo otkako je video Aleks kako razgovara sa
policijom na vratima svoje kuće.
To je bilo loše. Vrlo loše. Da li su panduri znali za njegov
plan za Petidžona? Da li ih je Aleks pozvala sa namerom da im
preda njega kako bi zaštitila sebe?
Prošao je pored njene kuće uobičajenom brzinom sa
promišljenom odmerenošću. Ono što je video perifernim vidom
je, međutim, davalo povoda za brigu – dva policajca u uniformi,
detektiv i osvetoljubiva žena koja nije krila da ga prezire.
Savršen recept za katastrofu.
Jedna stvar bila je pozitivna u svemu tome. Aleks ga nije
ocinkarila. Nije pokazala prema njemu i povikala: „Uhvatite
ga!“ No nije bio siguran šta je to značilo, niti gde je to njega
ostavljalo. Moglo je da znači prosto da ga nije videla kako
prolazi kolima pored njene kuće.
Razmišljajući o svom sledećem potezu, besciljno je vijuga
kabrioletom kroz podnevni saobraćaj centra Čarlstona. Sinoć je
mislio da je najgore prošlo. Nakon mnogo ubeđivanja, Aleks je
najzad pristala da mu da novac koji je tražio.
„Ako misliš da možeš ukrasti moju zamisao i okrenuti je u
svoju korist, razmisli još jednom, gospođice!“ Kada je bio
uznemiren, nije mogao da potisne akcenat. Kako je mrzeo zvuk
tog teškog cviljenja, zastao je da prilagodi glas. „Nemoj čak ni
pomisliti da me prevariš, Aleks“, rekao joj je tišim, ali ne i
manje pretećim glasom. „Taj novac pripada meni i želim ga.“
I Aleks se dovela u red. Govorila je lepše. Oblačila se bolje.
Živela bolje. Ali i pored sve njene prepotentne nadmenosti,
nimalo se nije promenila. Kao ni on. Baš kao što je ona
poznavala njegovu pravu prirodu, poznavao je i on njenu. Da li
je mislila da je on juče rođen? Video je šta se dešavalo. Ugrabila
je njegov plan i pokušavala je da mu prevarom uzme njegovu
polovinu.
Kada ju je optužio za to, rekla je: „Poslednji put ti kažem,
Bobi, nemam novca. Ostavi me na miru!“
„To se prosto neće desiti, Aleks. U tvom sam životu dok ne
dobijem ono po što sam došao. Ako želiš da nestanem, plati.“
Njen umorni uzdah bio je jednako dobar kao i bela zastava.
„Dođi do moje kuće sutra u podne.“
Pa je došao do njene kuće u podne i pogodite šta! Policija joj
je pravila društvo. Možda su već izdali nalog za njegovo
hapšenje.
A možda i nisu, pomislio je, primoravši sebe da se smiri. Ako
su mu ona i policija pripremali zamku, zašto su onda patrolna
kola bila parkirana na vidnom mestu? I kako je mogla da
ocinkari njega a da ne ocinkari sebe?
U svakom slučaju, dok ne bude sigurno znao šta se dešava,
bilo bi mudro za Bobija Trimbla da se pritaji. Do-sad-no.
Zastavši na semaforu, prekrstio je ruke preko volana i počeo
da razmišlja o svojoj bliskoj budućnosti. Krajičkom oka
primetio je kako drugi kabriolet staje pored njegovog. Okrenuo
je glavu.
Lica koja su ga gledala su delimično bila sakrivena
jarkožutim staklima. Studentkinje su bile mlade i lepe. Smešile
su se drsko i izazovno. Razmažene, bogate tatine devojčice
spremne na nestašluk u vrelo letnje posle podne.
Drugim rečima, plen.
Svetlo na semaforu se promenilo, a njihov automobil je uz
škripu guma poleteo napred. Skrenule su desno na sledećem
uglu. Bobi je promenio traku i skrenuo za njima. Devojke su,
osvrćući se preko golih ramena, bile svesne da ih prati. Video ih
je kako se smeju.
BMW kabriolet je uleteo na parking pomodnog restorana.
Bobi ih je pratio. Posmatrao ih je kako idu prema ulazu. Nosile
su kratke šortseve koji su otkrivali centimetar svakog guza i
naizgled kilometre dugih nogu. Majice na bretele malo su toga
prepuštale mašti. Bile su hodajući, živi, koketni podsetnik
Bobiju na ono što on ume da radi najbolje.
Probio se kroz krcati restoran i primetio ih za stolom na terasi
ispod suncobrana kako poručuju piće od konobarice. Kada je
konobarica otišla, Bobi se spustio na praznu stolicu za njihovim
stolom.
Usne su im bile sjajne i uokvirivale su veoma bele i veoma
prave zube. Dijamantske minđuše su im sijale u ušima. Mirisale
su na skupe parfeme.
„Ja sam policajac iz grupe za kontrolu poroka“, otegao je
zavodljivo. „Da li vi, mlade dame, imate dovoljno godina da
pijete?“
Zakikotale su se.
„Ne brinite za nas, detektive.“
„Davno smo premašile zakonsku granicu dobrovoljnog
stupanja u odnose.“
„Kakve odnose?“ upitao je.
„Na odmoru smo pa smo otvorene za sve.“
„I zaista mislimo za sve.“
Nasmešio mi se osmehom kojim je nagoveštavao svoje
nečasne namere. „Zaista? A mislio sam da ste putujući
misionari.“
Ovo je izazvalo novi talas kikota. Konobarica je donela dva
pića. Bobi se navalio na naslon svoje stolice. „Šta pijemo,
dame?“
Postigao je uspeh.

Neustrašiva sekretarica je najzad prešla nevidljivu barijeru i ušla

u Hamondovu kancelariju, „Ona osumnjičena sa crteža
identifikovana je kao doktorka Aleks Led. Trenutno se nalazi u
kancelariji detektiva Smiloua na zvaničnom policijskom
ispitivanju.“
Dlanove mu je oblio hladan znoj. „Da li ju je uhapsio?“
„Gospođica Mandel rekla je da je doktorka došla
dobrovoljno. Ali povela je advokata sa sobom. Da li idete tamo,
ili ne idete?“
„Možda kasnije.“
Sekretarica se povukla.
Posledice ove vesti odbile su se od zidova brzinom odjeka. I
poklopile Hamonda. Taktike koje je Smilou primenjivao tokom
isleđivanja bi i iz Majke Tereze izvukle priznanje. Hamond nije
mogao da zna kako bi Aleks Led mogla da reaguje na njih. Hoće
li biti neprijateljski nastrojena ili spremna na saradnju? Hoće li
imati nešto da prizna? Kada ga ponovo vidi, šta bi mogla otkriti?
Šta bi on mogao otkriti?
Da bi bio siguran, želeo je da odloži neizbežni susret što je
duže moguće. Dok ne sazna više o Aleks Led i ne otkrije prirodu
i razmere njene veze sa Petidžonom, najbolje je bilo da se drži
podalje od slučaja.
Obično bi to bilo izvodljivo. Osim u retkim izuzecima,
njegova se kancelarija nije direktno mešala dok detektivi ne bi
zaključili da imaju dovoljno dokaza da podnesu zvaničnu tužbu
ili da Hatnond iznese slučaj pred Veliku porotu. Za razliku od
Stefi, koja nije znala za suptilnost, on je policiju puštao da radi
svoj posao dok ne dođe vreme da ga on od njih preuzme.
Ali ovaj slučaj bio je jedan od retkih izuzetaka. Od njega se
zahtevalo da se uključi u istragu, ako ni iz kog drugog razloga, a
onda zbog politike. Gradski i državni zvaničnici, od kojih su
neki bili Petidžonovi zakleti neprijatelji za života, a drugi
njegovi saradnici, koristili su njegovo ubistvo kao političku
platformu. Putem medija zahtevali su brzo hapšenje ubice i brzo
suđenje, Raspirujući interesovanje javnosti, uvodni članak u
jutrošnjim novinama oglasio je poziv na buđenje zbog žalosne
istine da niko, čak ni naoko nedodirljiv pojedinac kao što je Lut
Petidžon, nije zaštićen od nasilja.
 U podnevnom izdanju vesti, novinar je sproveo anketu među
ljudima na ulici i pitao ih da li smatraju da će Petidžonov ubica
biti uhvaćen i pravedno kažnjen.
Ovaj slučaj izazivao je medijsku pomamu kakvoj se njegov
otac nadao. A Hamond je želeo da izbegne ulazak u bitku što je
duže moguće. Pa je zato proveo još pola sata tražeći sebi posla.
Monro Mejson pojavio se odmah po povratku sa ručka.
„Čujem da Smilou već ima osumnjičenog?“ Njegov snažan glas
odbijao se od zidova Hamondove kancelarije kao lopta za
reketbol.
„Vesti brzi putuju.“
„Istina je, znači?“
„Upravo sam i sam pre nekog vremena dobio poruku.“
„Daj mi skraćenu verziju.“
Objasnio mu je za Danijelsovog foto-robota. „Flajer sa
crtežom Endikotove i pisanim opisom osobe podeljen je u
okolini hotela Čarls Taun Plaza. Doktorku Led identifikovao je
radnik na parkingu.“
„Čujem da je ugledan psiholog.“
„Tako kažu.“
„Da li si ikada čuo za nju?“
„Nisam.“
„Nisam ni ja. Moja žena verovatno jeste. Ona svakoga
poznaje. Misliš da je Petidžon bio njen pacijent?“
„U ovom trenutku, Monro, znam koliko i vi.“
„Vidi šta možeš da saznaš.“
„Obaveštavaću vas kako slučaj bude napredovao.“
„Ne. Mislim ovog poslepodneva. Sada.“
„Sada? Smilou ne voli da se mešamo“, rekao je Hamond. „A
posebno ne voli da seja mešam. Stefi je već tamo. Ako odem i
ja, biće gadno ljut i izgledaće kao da ga kontrolišemo.“
 „Ako pobesni, Stefi će ga umiriti. Moram nešto reći svim
onim novinarima koji zovu moju kancelariju.“
„Ne možete javno reći da je doktorka Led osumnjičena,
Monro. Ne znamo to. Samo je ispituju, zaboga.“
„Dovoljno je bila zabrinuta da povede Frenka Perkinsa.“
„Frenk joj je advokat?“ Hamond ga je dobro poznavao, i
poštovao ga je. Uvek je bio izazov boriti se protiv njega u
sudnici. Nije mogla naći sposobnijeg advokata. „Svaka razborita
osoba povela bi advokata kada je pozivu u policijsku stanicu na
ispitivanje.“
Mejsona ovo nije obeshrabrilo. „Obavesti me kako stoje
stvari.“ Uz gromoglasno zbogom, otišao je i oduzeo Hamondu
svaku mogućnost izbora.
Kada je stigao u policijsku stanicu, popeo se na prvi sprat i
pritisnuo dugme interfona na zaključanim dvokrilnim vratima
koja su vodila u kancelarije grupe za istraživanje kriminala.
Otvorila mu ih je jedna policajka. Znajući zašto je došao, rekla
je: „Kod Smiloua u kancelariji su.“
„Zašto nisu u sobi za ispitivanje?“
„Mislim da je bila zauzeta. A i pomoćnik tužioca Mandel
želela je da posmatra kroz staklo.“
Hamondu je bilo gotovo drago što Aleks ne ispituju u onoj
kocki bez prozora koja je zaudarala na kafu i znoj krivaca. Nije
mogao da je zamisli u istoj sobi u kojoj je gledao kako se
pedofili i silovatelji i lopovi i svodnici i ubice načisto slamaju
pod pritiskom surovog ispitivanja.
Skrenuo je i ušao u kratki hodnik gde su se nalazile
kancelarije detektiva za krvne delikte. Nadao se da će se, dok on
dođe, sve završiti, i da će Aleks otići kući. Nije imao sreće. Stefi
i Smilou virili su kroz staklo kao dva lešinara koja čekaju da
žrtva udahne poslednji put.
 Čuo je Stefi kako kaže: „Laže.“
„Naravno da laže“, rekao je Smilou. „Samo ne znam šta je
laž.“
Nisu primetili Hamonda dok nije progovorio.
„Šta ima?“
Stefi se okrenula, izgledala je iznervirano.
„Pa, bio je red. Jesi li dobio moje poruke?“
„Nisam mogao da dođem pre. Zašto mislite da laže?“
Pokazao je glavom prema malom prozoru, za sada suviše
uplašen da bi pogledao kroz njega.
„Obično je nevina osoba nervozna i napeta“, rekao je Smilou.
„Naša doktorka jedva da trepće“, rekla mu je Stefi.
„Ne uzdiše i ne stenje. Ne pročišćava grlo. Ne vrpolji se. Na
svako pitanje odgovara direktno.“
Hamond je rekao: „Čudi me da joj Frenk dozvoljava da
uopšte odgovori na pitanja.“
„Ne želi da ona odgovara na pitanja. Ali ona insistira.
Svojevoljna je.“ Prateći zamišljen pogled detektiva Smiloua,
Hamond je najzad okrenuo glavu. Video je samo njen delimičan
profil i on je imao snažan uticaj na njega. Prvi nagon mu je bio
da joj skloni pramen kose sa obraza. Drugi ja bio da je zgrabi i
gnevno protrese i upita šta, dođavola, radi i zašto ga je u to
uvukla. „Šta znamo o njoj?“, upitao je.
Čak je i Smilou delovao impresionirano dok je nabrajao
dugačak spisak akreditiva. „Osim što su njene članke dva puta
objavili u časopisu Sajkolodži tudej, često je zovu da drži
predavanja, naročito o studiji o paničnim napadima koju je
sprovela. Smatraju je stručnjakom na ovu temu. Pre nekoliko
meseci uspela je da nagovori čoveka da siđe sa prozora i ne
skoči.“
„Sećam se toga“, rekao je Hamond.
 „Dospelo je u novine. Muškarčeva žena doktorki Led
pripisuje zasluge za spasavanje njegovog života.“ Pogledao je u
svoj notes pa dodao: „Njen lični život je lični. Znamo samo da je
sama i da nema dece. Frenk je ljut. Kaže da smo uhvatili
pogrešnu osobu.“
„Šta drugo da kaže!“, primetila je Stefi prezrivo.
Trudeći se da izgleda ravnodušno, Hamond je rekao: „Čini se
kao žena koja je svoj život dovela u red.“
„O, dovedena je ona u red, to je sigurno“, rekla je Stefi. „Na
njenom dupetu ne bi mogao da otopiš led. Kada budeš
razgovarao s njom, videćeš na šta mislim. Toliko je ledena da je
gotovo beskrvna.“
Kako si samo neupućena, Stefi.
„Jesi li spreman za novu turu?“ Ona i Smilou pošli su prema
vratima. Hamond je zaostao. „Želite li da i ja uđem?“
Okrenuli su se iznenađeno.
„Mislila sam da ćeš jedva čekati da se oprobaš sa ubicom“
rekla je Stefi. „Ostaje da se vidi da li ona jeste ili nije ubica“,
rekao je razdražljivo. „Ali nije u tome stvar. Stvar je da smo,
pošto si ti ovde, brojčano jači u odnosu na Smiloua. Ne želim da
pomisli da ga nadziremo.“
„Možeš mi se obratiti direktno“, rekao je Smilou.“
„U redu“, rekao je gledajući detektiva. „Čisto da se
razumemo, moj dolazak ovamo je Mejsonova ideja, ne moja.“
„I ja sam dobio istu lekciju o prijateljskoj saradnji od šefa
Krejna. Mogu da te trpim ako ti možeš da trpiš mene.“
„Pošteno.“
Stefi je ispustila dah koji je zadržavala. „Završila se prva
runda u nadmetanju u pišanju udalj. Možemo li sada, molim vas,
da pređemo na posao?“
Smilou im je otvorio vrata. Hamond je pustio Stefi da uđe pre
njega. Smilou je ušao za njim i zatvorio vrata naguravši previše
ljudi u suviše malu kancelariju. Teško da je bilo dovoljno mesta
za Smiloua da se progura pored Hamonda na putu do svog stola.
„Da li ste sigurni da ne želite ništa da popijete, doktorko Led?“
„Ne, hvala, detektive.“
Hamondu je njen glas bio uzbudljiv kao da ga je dotakla.
Gotovo da je ponovo mogao da oseti njen dah na svom uvu.
Srce mu je snažno, tupo tuklo o rebra. Jedva je mogao da diše. I,
dođavola, jedva se suzdržavao da je ne dodirne. Smilou ga je
površno predstavio: „Doktorko Led, ovo je specijalni pomoćnik
okružnog tužioca, Hamond Kros. Gospodine Kros, doktorka
Aleks Led.“
Okrenula je glavu. Hamond je zadržao dah.

POGLAVLJE 16

„Specijalni pomoćnik okružnog tužioca Kros može vam reći gde

sam bila i šta sam radila u subotu uveče, zar ne specijalni
pomoćniče okružnog tužioca?“
„Nisam nikoga ubila u subotu, ali da jesam, bilo bi to u
samoodbrani. Vidite, detektive Smilou, tužilac Kros me je
namamio u svoju kolibu u šumi gde me je nekoliko puta zaredom
silovao.“
„Tužioče Kros, lepo je ponovo vas videti. Koliko je prošlo?
Oh, sećam se. U subotu uveče jebali smo se do iznemoglosti.“
Aleks Led nije rekla ništa od ovoga. I nije rekla nijednu
užasnu stvar koju je Hamond očekivao da kaže. Nije uzvikivala
pogrde i nije ga odala kolegama, niti mu je značajno namignula,
niti pokazala bilo kakav drugi znak prepoznavanja.
Ali kada se okrenula prema njemu i kada su im se pogledi
sreli, sve drugo oko njega kao da je nestalo i on je mogao da se
usredsredi samo na nju. Pogledi su im se sreli samo na sekund ili
dva, ali da je susret pogledima mogao da traje i čitavu večnost,
ne bi bio snažniji ili značajniji.
Želeo je da je pita: Šta si mi uradila? I nije pritom mislio
samo na jednu stvar. U subotu uveče udario ga je grom. Mislio
je, čak se i nadao, da će, kada je ponovo vidi, pod jarkim
fluorescentnim svetlima u daleko manje romantičnom
okruženju, to na njega imati mnogo slabiji uticaj. Desilo se
upravo suprotno. Želju da je dodirne je osećao kao telesni bol.
Sve mu je ovo proletelo glavom za manje od jednog treptaja.
Nadajući se da ga glas neće odati, rekao je: „Doktorko Led.“
„Kako ste?“
A zatim se okrenula. Ovaj rutinski pozdrav razorio je
Hamondove nade da je on zaista bio neznanac za nju u subotu, i
da je njihov sastanak na vašaru bio sasvim slučajan.
Da je tako bilo, pri sadašnjem susretu njene zelene oči bi se
raširile i njoj bi se otelo nešto kao: „Oh, zdravo! Nisam
očekivala da te vidim ovde.“ Ali ona nije pokazala ni najmanje
iznenađenje. Kada je okrenula glavu da ga pozdravi, tačno je
znala kome se obraća.
Zapravo, činilo se da je bila spremna za upoznavanje, baš kao
i on. Gotovo je preterala sa suzdržanošću, okrenula je glavu
gotovo suviše brzo da bi bilo učtivo.
Nije više bilo nikakve sumnje – njihov susret bio je isplaniran
i, iz razloga koji još nisu bili očigledni, vreme koje su proveli
zajedno bilo je jednako kompromitujuće za nju koliko i za njega.
Frenk Perkins progovorio je prvi. „Hamonde, ovo je potpuno
traćenje vremena mog klijenta.“
„Vrlo je moguće da jeste, Frenk, ali želeo bih sam to da
utvrdim. Detektive Smilou, čini mi se da ono što doktorka Led
ima da vam kaže zahteva moje prisustvo.“
 Advokat se obratio klijentu. „Da li imaš nešto protiv da sve
ponoviš, Aleks?“
„Ne, ako to znači da mogu ići kući što pre.“
„Videćemo.“
Ovo je rekla Stefi, a Hamond je poželeo da je udari.
Prepustivši pitanja i odgovore Smilou, on se naslonio na
zatvorena vrata odakle je imao nesmetan pogled na Aleksin
profil.
Smilou je ponovo pokrenuo magnetofon i napomenuo da
ovog puta saslušanju prisustvuje i Hamond. „Da li ste poznavali
Luta Petidžona, doktorko Led?“
Uzdahnula je kao da je već hiljadu puta odgovorila na ovo
pitanje. „Ne, detektive, nisam.“
„Šta ste radili u centru u subotu posle podne?“
„Mogla bih vam reći da živim u centru, ali u odgovor na vaše
pitanje, išla sam u obilazak izloga.“
„Da li ste nešto kupili?“
„Nisam.“
„Da li ste ušli u neku prodavnicu?“
„Nisam.“
„Niste ušli ni u jednu prodavnicu i niste razgovarali ni sa
jednom prodavačicom koja bi mogla da potvrdi da ste došli da
nešto kupite?“
„Nažalost, nisam videla ništa što bi mi zapalo za oko.“
„Prosto ste parkirali i šetali?“
„Tako je.“
„Nije li napolju bilo pomalo suviše toplo za šetnju?“
„Ne za mene. Ja volim vrućinu.“
Bacila je na trenutak pogled na Hamonda, ali nije mu bio
potreban taj pogled da mu probudi sećanje.
„Sada kada je sunce zašlo, nije toliko vrelo.“ Nasmešila mu
se, a svetla vrteške su joj se ogledala u očima. „Zapravo, volim
vrućinu.“
Hamond je trepnuo da izoštri sliku. „Da li ste ulazili u hotel
Čarls Taun Plaza?“
„Da, oko pet sati. Da popijem nešto. Gazirano piće. Uverena
sam da me je tu taj gospođin Danijels video. To je jedino vreme
i mesto gde je mogao da me vidi jer nikada nisam bila na
četvrtom spratu ispred sobe gospodina Petidžona.“
„Živo nam je opisao kako ste baš to radili oko pet sati.“
„Pogrešio je.“
„Popili ste piće u baru.“
„U baru u koji se ulazi iz predvorja, da. Nezaslađeni ledeni
čaj.“
Stefi se nagnula prema Hamondu i prošaputala: „Konobarica
to potvrđuje, ali to samo znači da ju je najmanje dvoje ljudi
videlo u hotelu.“ Klimnuo je ali nije prokomentarisao ništa jer je
Smilou postavio novo pitanje i on je želeo da čuje Aleksin
odgovor.
„Šta ste radili nakon što ste popili piće?“
„Vratila sam se nazad do parkinga na kom sam ostavila
automobil.“
„U koliko je to sati bilo?“
„Pet i petnaest. Nije bilo više od pola šest.“
Hamondu su kolena klecnula od olakšanja. Inicijalna procena
Džona Medisona bila je da je ubistvo počinjeno kasnije. Pa je
njegovo ćutanje bilo opravdano. Skoro. Ako je bila sasvim
nedužna žrtva greške koju je počinio čovek koji je patio od
trovanja hranom, zašto nije reagovala kada je on ušao? On je
imao svoje razloge da njihov susret krije od drugih. Očigledno
ih je imala i ona.
„Dala sam službeniku na parkingu deset dolara jer je to bila
najmanja novčanica koju sam imala“, govorila je.
„Bila je to velikodušna napojnica.“
„Mislila sam da bilo bedno tražiti kusur. Parking je bio pun i
momak je imao mnogo posla, ali bio je veoma ljubazan i učtiv.“
„Šta ste uradili nakon što ste uzeli automobil?“
„Otišla sam iz Čarlstona.“
„Kuda ste otišli?“
„Na ostrvo Hilton Hed.“
Hamond je glasno progutao. Toliko o iskrenosti. Zašto je
lagala? Da njega zaštiti? Ili sebe?
„Hilton Hed.“
„Da.“
„Da li ste usput stajali?“
„Stala sam da natočim benzin.“ Spustila je pogled, ali samo
na trenutak, i verovatno je to samo Hamond primetio. Srce mu je
snažno tuklo u grudima. Onaj poljubac. Onaj poljubac. Onaj
poljubac će pamtiti do kraja života. Nijedan nikada nije bio
toliko dobar, niti mu se činio toliko prokleto ispravan, i bio
toliko prokleto pogrešan. Taj poljubac mogao je da mu izmeni
život, upropastiti mu karijeru i uništiti ga.
„Da li se sećate imena mesta?“
„Ne.“
„Teksako? Ekson?“
Slegla je ramenima i odmahnula glavom.
„Mesta?“
„Negde na auto-putu“, odgovorila je nestrpljivo.
„Nije bilo u gradu. Bila je samousluga. Plaćalo se na prozoru.
Takvih je na desetine pored auto-puta. Prodavac je gledao rvanje
na televiziji. To je sve čega se sećam.“
„Da li ste platili kreditnom karticom?“
„Kešom.“
 „Razumem. Jednom od onih novčanica velikih apoena.“
Hamond je uvideo zamku i nadao se da ju je uvidela i ona.
Većina benzinskih samousluga nije primala novčanice veće
od dvadeset dolara, naročito nakon mraka.“
„Dvadeseticom, gospodine Smilou“, rekla je i stidljivo mu se
nasmešila. „Natočila sam benzin za dvadeset dolara. Nisam
dobila kusur.“
„Lepo, lepo.“
Stefi je progovorila sebi u bradu, ali ju je Aleks čula.
Pogledala je prema njima, najpre u Stefi, pa u Hamonda a on se
živo setio kako je držao dlanovima njeno lice i privlačio njene
usne svojima.
„Nemoj odbiti, nemoj odbiti.“
Sledeće pitanje koje je Smilou postavio nateralo je Aleks da
vrati pažnju na njega. Hamond je izdahnuo trudeći se da se ne
primeti da je zadržavao dah.
„Kada ste stigli na ostrvo Hilton Hed?“
„To je bila lepota tog dana. Nisam imala planove. Nisam
morala da se pridržavam rasporeda. Nisam gledala na sat, i
nisam išla direktnim putem do ostrva, pa se ne sećam u koje
vreme sam zapravo stigla.
„Otprilike.“
„Otprilike... devet sati.“
U otprilike devet sati jeli su pečeni kukuruz i usne su im bile
masne od istopljenog maslaca. Smejali su se koliko su se
zamastili i odlučili su da zanemare pristojnost i oližu prste.
„Šta ste radili na ostrvu Hilton Hed?“
„Vozila sam se ostrvom sve do Harbor Tauna. Prošetala.
Uživala u muzici iz različitih otvorenih barova. Slušala mladića
koji je svirao za decu ispod velikog hrasta. U suštini, šetala sam
po marini i pristaništu.“
 „Da li ste sa nekim razgovarali?“
„Nisam.“
„Da li ste jeli u nekom restoranu?“
„Nisam.“
„Niste bih gladni?“
„Očigledno nisam.“
„Ovo je smešno!“, pobunio se Frenk Perkins. „Doktorka Led
priznaje da je bila u hotelu u subotu, ali u hotelu je bilo i stotine
drugih ljudi. Privlačna je. Svaki muškarac će je – a ovaj Danijels
nije izuzetak – verovatno primetiti u masi.“
Hamond ju je i dalje gledao pa je, kada je pogledala prema
njemu, ponovila onaj pogled koji mu je uputila preko paviljona.
Osetio je trenutnu povezanost, iznenadno stezanje stomaka.
Perkins je i dalje govorio: „Aleks kaže da nije bila ni blizu
Petidžonovog apartmana. Nemate ništa što je konkretno
povezuje sa mestom zločina. Ovo je samo bedan pucanj naslepo
jer nemate ništa drugo. I premda razumem vašu potrebu da
pronađete počinioca, neću dozvoliti svom klijentu da snosi
poleđice toga.“
„Još samo nekoliko pitanja, Frenk“, rekao je Smilou.
„Udovolji mi.“
„Gledaj da budu kratka“, rekao je advokat oštro.
Smilou je prostrelio psihologa oštrim pogledom. „Voleo bih
da znam gde je doktorka Led provela noć.“
„Kod kuće.“
Činilo se da ga je njen odgovor iznenadio. „Vaše kuće?“
„Sekirala sam se što nisam rezervisala prenoćište na ostrvu.
Kada sam stigla, pomislila sam da prenoćim tamo. Volela bih da
sam mogla, ali pozvala sam nekoliko hotela i sve je bilo
rezervisano. Zato sam se vratila u Čarlston i spavala sam u svom
krevetu.“
 „Sama?“
„Ne plašim se da vozim noću.“
„Da li ste spavali sami, doktorko Led?“
Pogledala ga je ledeno.
Frenk Perkins je rekao: „Reci mu da se nosi dođavola, Aleks.
Ako ti to ne učiniš, ja ću.“
„Čuli ste savet mog advokata, detektive.“
Smilou je podigao jednu stranu usana u nečemu što je moglo
da se smatra smeškom. „I dok ste bili u Harbor Taunu, niste ni
sa kim razgovarali?“
„Svratila sam u jednu od galerija, ali nisam ni sa kim
razgovarala. Takođe sam kupila sladoled u podnožju svetionika,
ali bio je to supermarket i bila je gužva. Nisam upamtila mladu
ženu koja me je uslužila. Ali imala je toliko mušterija te večeri
pa ne verujem ni da će se ona mene setiti.“
„Znači, niko ne može da potvrdi da ste bili tamo.
„Pretpostavljam da ne može.“
„Odatle ste se odvezli kući. Niste nigde stajali?“
„Nisam.“
„Kada ste stigli kući?“
„U sitnim satima. Nisam primetila. Tada sam već bila umorna
i pospana.“
„Dozvolio sam sve što sam imao nameru da dozvolim.“
Frenk Perkins joj je učtivo pomogao da ustane sa stolice, ali tako
da je jasno stavio do znanja i njoj i Smilou da neće trpeti
nikakvo protivljenje.
„Doktorka Led zaslužuje izvinjenje za ovo. A ako makar i
šapatom spomenete njeno ime medijima u vezi sa ovim
slučajem, imaćete ne samo nerešeno ubistvo u rukama, već i
ozbiljnu tužbu.“
Poveo je Aleks prema vratima, ali je pre nego što su stigli svi
da se pomere i oslobode prolaz do vrata, drugi detektiv otvorio
vrata. U podignutoj ruci držao je fasciklu. „Tražili ste da vam se
ovo dostavi čim stigne.“
„Hvala“, rekao je Smilou pružajući ruku da uzme fasciklu.
„Kako je prošlo?“
„Medison je preterano detaljan. Kaže da se izvinjava što je
toliko potrajalo.“
„Važno je samo da je bio temeljan.“
„Sve je tu.“
Detektiv se povukao. A Smilou je ostalima objasnio:
„Detektiv je prisustvovao autopsiji. Ovo je Medisonov izveštaj.“
Stefi je stala pored Smiloua dok je vadio dokumenta iz
fascikle. Pregledala ih je zajedno s njim.
Smilou je, ne podižući pogled sa izveštaja, upitao: „Doktorko
Led, da li posedujete oružje?“
„Mnogo stvari može da se upotrebi kao oružje, zar ne?“
„Pitam“, rekao je Smilou pa podigao glavu da je pogleda, „jer
je upravo onako kako smo mislili. Lut Petidžon nije umro od
udarca u glavu. Umro je od rane nanete vatrenim oružjem.“
„Petidžon je upucan?“

„Mislim da je njena reakcija bila iskrena.“

Stefi je iscedila limetu u piće koje su upravo doneli za sto.
„Hajde, Hamonde. Uozbilji se.“
„Prvi put je pokazala osećanja i bila je to njena prva spontana
reakcija“, bio je uporan. „Mislim da je njeno iznenađenje bilo
stvarno. Sve do tada nije znala kako je Petidžon umro.“
„Iznenadila sam se kada sam pročitala da se šlogirao.“
Ovo je bila zapanjujuća činjenica koja je isplivala tokom
autopsije. Lut Petidžon doživeo je moždani udar. Nije ga on
ubio, ali je Džon Medison zaključio da je šlog bio dovoljno
težak da ga natera da padne što je za posledicu imalo ranu na
glavi. Takođe je tvrdio da bi, da je preživeo, Petidžon bio
paralisan i da bi pretrpeo druge oblike invaliditeta. Tek nakon
što su Frenk Perkins i Aleks Led otišli iz kancelarije detektiva
Smiloua, pročitali su izveštaj temeljnije i ovu novu informaciju
dodali ovoj sve kompleksnijoj misteriji.
„Šta mislite, da li je napad izazvao moždani udar?“, pitala se
Stefi. „Ili neki zdravstveni problem koga nije bio svestan?“
„Moraćemo da proverimo da li je pio lekove za neko
postojeće stanje“, rekao je Smilou stavljajući podmetač pod času
soda-vode. „Premda to nije važno. Šlog nije bio fatalan, ali su
hici iz pištolja bili. Tako je umro.“
„Aleks Led to nije znala“, rekao je Hamond.
„Dok nije čula od nas.“
Stefi je zamišljeno pijuckala svoj džin-tonik, a zatim odlučno
odmahnula glavom i drsko mu se nasmešila. „Ne. Odglumila je
ono zaprepašćenje. Žene umeju dobro da glume jer večito
glumimo orgazme.“
Ova primedba trebalo je da ga uvredi. Nije ga uvredila. Ali ga
je razljutila. „Žene koje imaju zavist prema penisu.“
„Ah, to je bio prilično dobar odgovor, Hamonde“, rekla je i
podigla čašu u podrugljivoj zdravici. „Uz malo vežbe, možda
postaneš i pravi kreten.“
Smilou, koji je sa podeljenom pažnjom pratio ovu njihovu
razmenu, rekao je: „Premda nerado, moram da se složim sa
Hamondom.“
„Misliš da patim od zavisti prema penisu?“
Nije se čak ni nasmešio. „Slažem se sa njim da je
zaprepašćenje Ledove bilo stvarno.“
„Deliš Hamondovo mišljenje? To je gotovo jednako
zapanjujuće koliko i činjenica da sedite za istim stolom“, rekla
je.
Bar u lobiju hotela Čarls Taun Plaza bio je pun dupke ljudi
koji su došli na piće posle posla, I premda se hotel nalazio na
drugoj strani grada od policijske stanice, činilo im se da je to
primereno mesto da se nađu i razgovaraju o ispitivanju Aleks
Led.
Turisti, bilo da su bili gosti hotela ili ne, kupovali su u
buticima oko lobija. Fotografisali su impresivno stepenište i
luster koji ga je obavijao. Fotografisali su jedni druge.
Bosonoge žene umotane u hotelske ogrtače i sa peškirima na
glavi kikotale su se izbegavajući da upadnu u kadar foto-aparata.
Stefi je, prateći Hamondov prazan pogled, rekla: „Smešno je
hodati naokolo tako zarad kozmetičkog tretmana. Možeš li da
zamisliš kako je Petidžon izgledao dok je takav tabanao ovuda?“
„Hm?“
„Gde si, Hamonde, izgubljen u svemiru?“, upitala je
iznervirano.
„Izvini. Zamislio sam se.“
Nije primetio žene u ogrtačima. Jedva da je primetio bilo šta
otkako je otišao iz one kancelarije. Razmišljao je o njoj. O Aleks
Led i njenoj reakciji na način na koji je Petidžon umro.
Delovala je iskreno zaprepašćeno, zbog čega se on ponadao
da je bila u pravu za gospodina Danijelsa kada je pretpostavila
da ju je primetio u hotelu, ali da je pogrešio gde ju je video i
kada.
U nadi da će u Smilou pronaći saveznika, nagnuo se preko
stola i naslonio podlaktice na njegovu ivicu. „Rekao si da se
slažeš sa mnom. Zašto? Kako si ti to protumačio?“
„Mislim da je dovoljno pametna da odglumi iznenađenje i
prikaže ga kao stvarno. Iz ma kog razloga, koji je meni još
nepoznat, to bilo. Ali ne brine mene njeno iznenađenje, već
njena priča.“
„Slušamo“, rekla je Stefi.
„Zar ne bi, da je ubila Petidžona, napustila hotel i smesta se
potrudila da obezbedi sebi alibi?“
Nastojeći da deluje nemarno, Hamond je uzeo čašu sa
burbonom i vodom. „Zanimljiva ideja. Želiš li da kažeš nešto
više?“
„Vreme smrti odredili su sa zapanjujućom preciznošću.
Zapravo, sveli su ga na nekoliko minuta.“
„Između pet i četrdeset pet i šest sati“, rekao je Hamond.
Kada je to video u izveštaju sa autopsije, osetio je silno
olakšanje. Aleks nije mogla biti ubica jer nije mogla biti na dva
mesta istovremeno. „Doktorka Led rekla je da je otišla
najkasnije u pola šest.“
„Suviše je to blizu da bih se osećao lagodno“, rekao je
Smilou. „Dobar tužilac kao što si ti mogao bi da izmanipuliše
ovaj vremenski okvir i da uzme u obzir mogućnost greške. Ali s
obzirom na to da mi ne znamo tačno u koje je vreme uzela
automobil sa parkinga, Frenk Perkins može da iseče tu
vremensku pravu kao salamu i uspostavi osnovanu sumnju. Ali
upalilo bi samo kada...“
„Vidim kuda ideš.“, ubacila se Stefi.
„Kada bi doktorka Led imala izvrstan...“
„Alibi.“
Dok su Stefi i Smilou završavali jedno drugom rečenice,
Hamond je uzeo još jedno piće. Viski mu je pekao grlo. „Ima
smisla“, rekao je promuklo.
Smilou se namrštio. „Za mene je u čitavoj njenoj priči
problem što nema alibi. Kaže da je otišla na ostrvo Hilton Hed i
nije razgovarala ni sa kim ko bi to mogao da potvrdi.“
„Zbunjena sam“, rekla je Stefi. „Da li misliš da zbog
nedostatka alibija deluje nedužnije nego što bi delovala da ga
ima?“
Detektiv ju je pogledao. „Ne baš. Ali pitam se da li pokušava
da proceni koliko će ovo daleko otići pre nego što naglo izvuče
alibi iz rukava.“
„Kao da ga čuva u rezervi za svaki slučaj?“
„Tako nekako.“
Hamond, koji je slušao, dok su oni i nesvesno raspravljali o
njegovom najvećem strahu, pridružio se nagađanju. „Zašto
misliš da alibi krije u rukavu?“
„Da li ti je namera bila da se pesnički izraziš?“
„Ne“, odgovorio je, ljut na Stefi jer je želeo da čuje šta
Smilou misli.
„Samo kažem ono što govorim od samog početka“, objasnio
je Smilou. „Nije nervozna. Od trenutka kada je otvorila rata i
ugledala me sa policajcima uniformi na svom tremu, pa sve dok
je Frenk nije ispratio pre pola sata, bila je suviše smirena da bi
bila potpuno nedužna. „Nedužni ljudi ne mogu da dočekaju da te
ubede u svoju nevinost“, nastavio je. „Nervozno pričaju.
Proširuju i pojašnjavaju svoju priču svaki put kada je pričaju.
Govore ti više nego što pitaš. Vešti lažovi se drže osnovnih
stvari i obično su najpribraniji.“
„To je stabilna teorija“, rekao je Hamond, „ali nije neoboriva.
Doktorka Led je psiholog. Pa zar nije onda očekivano da bolje
vlada svojim osećanjima od prosečnog čoveka? Mora da čuje
svakakve zapanjujuće stvari kada radi sa pacijentima. Zar ne bi
znala kako da prikrije reakcije?“
„Moguće“, rekao je Smilou. Hamondu se nije dopao
detektivov osmeh i za nekoliko sekundi saznao je zašto je bio
tako samozadovoljan. „Ali doktorka Led laže. Znam to
pouzdano.“
 Stefi se toliko željno nagnula napred da je umalo prosula
svoje piće. „Šta znaš?“
Smilou je, sagnuvši se, izvadio novine iz aktovke. „Mora da
joj je ovo promaklo u jutrošnjim vestima.“
Crvenim markerom zaokružio je članak. Nije bio dugačak, ali
su za Hamonda četiri fotografije koje sadržao bile razorne.
„Harbor Taun evakuisan“, pročitala je Stefi naglas.
Smilou joj je preneo pojedinosti. „Prošle subote uveče izbio
je požar na jednoj od jahti u luci. Vetar je duvao prema kopnu.
Varnice su dospele u krošnje drveća i na tende oko marine.
Vatrogasna služba je, iz predostrožnosti, evakuisala ljude. Čak i
one na brodovima i one koji su odseli u apartmanima. Vatra je
ugašena pre nego što je nanela preveliku štetu. Ali tu se nalaze
najskuplje nekretnine u zemlji. Vatrogasci nisu želeli da
rizikuju. Zatvorili su Lajthaus roud za saobraćaj i temeljno
prečešljali okolinu. Harbor Taun je u suštini bio zatvoren na
nekoliko sati.“
„Od kada do kada?“
„Od devet pa nadalje. Restorani i barovi se nisu otvarali kada
su im rekli da mogu, negde posle ponoći. Ostali su zatvoreni do
nedelje uveče.“
Stefi je prošaputala. „Nije bila tamo.“
„Da je bila, spomenula bi ovo.“
„Dobar posao“, Stefi je podigla čašu prema Smilou.
„Mislim da je nazdravljanje malo preuranjeno“, rekao je
Hamond gnevno. „Možda ima logično objašnjenje.“
„A možda je papa baptista.“
Ignorisao je Stefinu pošalicu. „Smilou, zašto to nisi rekao
doktorki Led kada su je ispitivao?“
„Želeo sam da vidim koliko će daleko otići.“
„Puštao si je da se sama ukopa.“
 „Moj posao je lakši kada osumnjičeni to uradi umesto mene.“
Hamond je pokušavao da pronađe neki drugi način da se
ovome pristupi. „Dobro, nije bila u Harbor Taunu. Šta to
dokazuje? Ništa, osim da želi da zaštiti svoju privatnost. Ne želi
da se zna gde je bila.“
„Ili s kim.
Ledeno je pogledao Stefi pa nastavio da razgovara sa
Smilouom. „I dalje nemaš ništa što govori protiv nje, ništa što je
dovodi u Petidžonovom apartman ili čak blizu njega. Kada si je
pitao da li poseduje pištolj, rekla je da ga ne poseduje.“
„Ali naravno da će to reći“, rekla je Stefi. „A imamo i
Danijelsovo svedočenje.“
Hamond nije završio sa svojim argumentima. „Medisonov
izveštaj kaže da su meci izvađeni iz Petidžonovog tela bili
kalibra 38. To su najobičniji meci iz najobičnijeg pištolja. Na
stotine je trideset osmica samo u gradu. Čak i u tvom skladištu
za dokaze, Smilou.“
„Što znači šta?“, želela je da zna Stefi.
„Znači da će, ako ne pronađemo oružje kod ubice, biti gotovo
nemoguće pronaći ga“, rekao je Smilou sledeći Hamondov sled
misli.
„Što se Danijelsa tiče“, nastavio je Hamond kada je već
uspeo da zadobije njegovu pažnju, „Frenk Perkins će ga pojesti
na klupi za svedoke.“
„Verovatno si i tu u pravu“, rekao je Smilou.
„A šta ti to ostavlja?“, upitao je Hamond. „Ništa.“
„Naložio sam Odeljenje za sprovođenje zakona Južne
Karoline da obavi testove na nekim dokazima koje smo uzeli sa
mesta zločina.“
„Lično isporučenih u Kolumbiju?“
„Naravno.“
 Odeljenje za sprovođenje zakona Južne Karoline nalazila se u
prestonici države. Dokaze koje su istražitelji sakupili, spakovali
u kese za dokaze i obeležili na mestu zločina jedan policajac
lično je nosio Odeljenju za sprovođenje zakona Južne Karoline
da bi se sprečila neslaganja u lancu dokaza.
„Hajde da vidimo kakve će nam to rezultate dati“, rekao je
Smilou pribrano, što je Hamondu samo naglasilo koliko je on
gubio kontrolu nad sobom. „Nismo pronašli mnogo u tom
apartmanu, ali smo pronašli nekoliko vlakana, vlasi i čestica.
Nadajmo se da će nešto...“
„Nadajmo se?“, prezrivo je rekao Hamond. „Oslanjaš se na
nadu? Moraćeš da uradiš mnogo više ako želiš da uhvatiš ubicu,
Smilou.“
„Nemoj ti brinuti za mene“, rekao je postajući jednako
svadljiv kao i Hamond. „Ti se staraj za svoj posao, a ja ću za
svoj.“
„Samo ne želim da stanem pred Veliku porotu samo sa golim
kurcem u ruci.“
„Sumnjam da bi umeo da ga pronađeš. Ali pronaći ću ja vezu
između Aleks Led i Petidžona.“
„A ako je ne pronađeš“, rekao je Hamond podigavši glas,
„uvek možeš da je izmisliš.“
Smilou je ustao sa stolice toliko brzo da je ona zastrugala po
podu. I Hamond je skočio na noge u tren oka. I Stefi je skočila.
„Momci“, rekla je šapatom, „svi nas gledaju.“
Hamond je shvatio da su privukli pažnju svih prisutnih u
baru. Razgovori oko njih su zamukli. „Moram da idem.“ Racio
je novčanicu od pet dolara na sto da plati svoje piće. „Vidimo se,
sutra.“
Nije sklonio pogled sa Smiloua dok se nije okrenuo i počeo
da se probija kroz masu do izlaza. Čuo je kako Stefi govori
Smilou da joj poruči još jedno piće i da će se odmah vratiti, a
zatim je pošla za njim. Nije želeo da razgovara s njom, ali kada
su se našli napolju, uhvatila ga je za ruku i naterala ga da se
okrene.
„Da li bi želeo društvo?“
„Ne“, rekao je grublje nego što je nameravao.
A zatim je, provukavši prste kroz kosu, duboko udahnuo i
polako izdahnuo. „Izvini, Stefi. Ovo je jedan od onih
ponedeljaka. Moj tata je jutros svratio. Ovaj slučaj će biti gadan.
Smilou je kopile.“
„Jesi li siguran da te to muči?“
Spustio je glavu i pogledao je pažljivo, plašeći se da se odao.
Ali njene oči nisu bile sumnjičave ni optužujuće. Bile su
prozračne, nežne, pristupačne. Opustio se. „Da, siguran sam.“
„Samo sam mislila da si možda...“ Zastala je da blago slegne
jednim ramenom, „poželeo da smo porazgovarali pre nego što si
odlučio da okončaš našu vezu.“ Dotakla je prednju stranu
njegove košulje. „Ako želiš da se malo opustiš, sećam se nečega
što je davalo mnogo dobar rezultat.“
„Sećam se i ja toga.“ Uputio joj je osmeh za koji se nadao da
će joj umiriti sujetu. Ali je sklonio njenu ruku i nežno je stisnuo
pre nego što ju je pustio. „Bolje se vrati unutra. Smilou te čeka
sa pićem.“
„Može da se nosi dođavola.“
„U tom slučaju, verovatno nećeš biti razočarana. Vidimo
sutra.“ Okrenuo se i otišao, ali je ona doviknula za njim:
„Hamonde?“ Kada se ponovo okrenuo prema njoj, upitala je:
„Šta misliš o njoj?“
„O kome, o doktorki Led?“ Odglumio je zamišljen izraz.
„Rečita. Pribrana pod pritiskom. Ali za razliku od Smiloua,
nisam spreman da...“
 „Mislim na nju. Šta o njoj misliš?“
„Šta ima tu da se misli“, dobacio je i naterao sebe da se
nasmeja. „Prelepa za oko i očigledno veoma inteligentna?“
A zatim se, veselo joj mahnuvši, okrenuo.
Pošto nije bio vešt lažov, kao Aleks Led, pretpostavio je da je
bolje da se drži istine.

POGLAVLJE 17

Tvrđava, uvažavana kao jedna od izvanrednih ustanova višeg

obrazovanja u Americi, bila je svega nekoliko blokova udaljena
od bara Šejdi rest 3. Osim što su bili fizički blizu jedno drugom,
bar i vojna akademija su u svakom drugom pogledu pripadali
različitim svetovima. Za razliku od čuvene akademije sa stražom
na kapiji i besprekornim vrtom, Šejdi rest nije imao impresivnu
fasadu. Nije imao prozore, samo mesta u betonskim blokovima
gde su prozori nekada stajali. Na ulazu su se nalazila metalna
vrata na kojima je neki vandal urezao skarednost. Nakon ovog
događaja aljkavo su pokušali da prekriju reč retkom, jeftinom
farbom koja, nažalost, nije sasvim odgovarala originalnoj boji i
koja nije popunila ogrebotinu. Posledica je bila da je psovka
sada privlačila više pažnje nego da su je nisu dirali. Jedino što je
ukazivalo na prirodu lokala bio je neonski znak iznad vrata na
kom je pisalo ime. Znak je glasno brujao i svetleo samo
sporadično.
Uprkos otmenom susedu i svim njegovim manama, bar Šejdi
rest se savršeno uklapao u svoju okolinu, siromašan kraj i ulice
pune kriminala u kojima su prozori bili zatvoreni i u kom su
vidljivi znaci uspeha pretvarali čoveka u metu.
Hamond, želeći da se zaštiti, svoje poslovno odelo zamenio je
farmerkama i majicom, kačketom i patikama. Svi ovi komadi
videli su i bolje dane... bolje decenije. Ali nije bilo dovoljno
samo promeniti odeću. U ovom delu grada čovek je morao da
promeni i držanje da bi preživeo.
Kada je otvorio uništena vrata da uđe u bar, nije se učtivo
sklonio u stranu dvojici momaka koji su izlazili. Probio se
između njih, ponašajući se dovoljno agresivno da ostavi utisak,
ali se nadao da nije bio baš toliko agresivan da izazove sukob u
kom bi, gotovo sigurno, izvukao deblji kraj. Provukao se samo
uz promrmljanu uvredu na njegov i račun njegove majke.
Kada je ušao u bar, bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da
mu se oči priviknu na tamu. Sumnjivi poslovi su se obavljali u
baru Šejdi rest. Nikada pre nije bio ovde, ali mu je odmah bilo
jasno kakvo je to mesto. Postojala su u svakom gradu, pa ni
Čarlston nije bio izuzetak. Takođe je bio nelagodno svestan da
neće dugo opstati ako neki od drugih gostiju otkrije da je on
predstavnik kancelarija okružnog tužioca.
Kada su mu se oči privikle na tamu i kada je uspeo da se
orijentiše, primetio je osobu koju je tražio. Sedela je sama na
kraju šanka i zlovoljno zurila u čašu. Glumeći nemar prema
opreznim, neprijateljskim pogledima, Hamond je pošao prema
njoj.
Loreta Bud je u kosi imala više sedih nego poslednji put kada
ju je video, i izgledala je kao da je prošlo podosta od poslednjeg
pranja šamponom. Pokušala je da se našminka, ali je ili nevešto
obavila posao, ili je to uradila pre nekoliko dana. Maskara joj se
okrunila na obraze, a olovka na obrvama bila je razmazana.
Karmin se uvukao u tanke bore koje su joj se širile od usana,
premda se boja nije zadržala na samim usnama. Jedan obraz bio
je ružičast od rumenila, a drugi upao i bezbojan. Bilo je to
žalosno lice.
„Hej, Loreta.“
 Okrenula se i pogled krmeljavih očiju usredsredila na njega.
Uprkos kačketu, odmah ga je prepoznala, i odmah pokazala da
je srećna što ga vidi. Prevremeno opušteni kapci prekriveni
mrežom bora namreškali su se kada se nasmešila, otkrivajući da
je njenoj donjoj jedinici očajnički potrebna pažnja zubara.
„Gospod da mi se smiluje, Hamonde.“ Pogledala je iza njega,
kao da očekuje pratnju. „Ti si poslednja osoba na svetu koju bih
očekivala da vidim u ovakvoj rupi. Šta je, noćas si rešio da
klošariš?“
„Došao sam tebe da vidim.“
„Kako da ne“, rekla je i frktavo se i neveselo nasmejala.
„Mislila sam da ne razgovaraš sa mnom.“
„I ne razgovaram.“
„Imao si pravo da se ljutiš.“
„Još se ljutim.“
„Šta te je umilostivilo?“
„Hitna stvar.“ Pogledao je u njenu gotovo praznu čašu. „Da
te častim pićem?“
„Da li sam ikada odbila?“
Poželevši da se nađe u privatnosti separea, Hamond joj je
nežno pomogao da siđe sa barske stolice. Da je nije pridržao,
kolena bi joj klecnula kada je ustala. Piće koje je ostavila na
šanku nije joj bilo prvo, ali ni drugo.
Dok se teturala pored njega, priznao je sebi da su velike šanse
da će se zbog ovoga pokajati. Ali kao što joj je rekao. U pitanju
je bila hitna stvar.
Smestio ju je u separe, pa se vratio do bara da poruči dva
viskija, jedan čist, drugi s vodom i ledom. Čist viski pružio je
Loreti dok je sedao u separe.
„Živeli“, rekla je podigavši čašu pre nego što je potegla dobar
gutljaj. Osnažena pićem, posvetila je pažnju Hamondu.
„Izgledaš dobro.“
„Hvala.“
„Ozbiljno to mislim. Uvek si izgledao dobro, naravno, ali tek
sada stasavaš. Popunjavaš kosti. Ne znam šta vi muškarci radite
da bolje izgledate kako starite, dok mi žene brzo propadamo.“
Nasmešio se poželevši da joj može uzvratiti kompliment.
Jedva da joj je bilo pedeset godina, ali je izgledala mnogo
starije.
„Bolje izgledaš od svog starog“, primetila je. „A oduvek sam
smatrala da je Preston pravo zgodan muškarac.“
„Hvala, još jednom.“
„Deo tvog problema s njim..
„Nemam ja problem s njim.“
Namrštila se, gušeći njegovo poricanje. „Deo tvog problema
s njim je što je on ljubomoran na tebe.“
Hamond je frknuo.
„Istina je“, izjavila je Loreta sa superiornim držanjem
pijanaca i mudraca. „Tvoj tata se plaši da bi mogao da ga
nadmašiš. Mogao bi da postigneš više od njega. Mogao bi
postati moćniji od njega. Zaslužiti više poštovanja. Ne bi to
mogao da podnese.“
Hamond je pogledao u svoje piće koje nije želeo. Piće koje je
pre dva sata popio sa Smilouom i Stefi izazvalo mu je blagu
mučninu. Ili mu se stomak prevrnuo od teme razgovora. U
svakom slučaju, nije bio žedan viskija iz Tenesija. „Nisam došao
ovamo da razgovaram o svom ocu, Loreta.“
„Dobro, dobro. Hitna stvar.“ Ponovo je uzela gutljaj pića.
„Kako si me pronašao?“
„Pozvao sam poslednji broj koji si imala.“
„Moja kćerka sada živi tamo.“
„To je tvoj stan.“
 „Ali Bev plaća stanarinu i plaća je već mesecima. Rekla mi je
da će me izbaciti ako se ne saberem.“ Podigla je ramena. „I evo
me.“
Iznenada je shvatio zašto je izgledala tako neuredno i
neoprano, a ta spoznaja pojačala je osećanje mučnine. „Gde sada
živiš, Loreta?“
„Ne brini za mene, frajeru. Umem ja da se brinem o sebi.“
Ostavio joj je zrno ponosa ne upitavši je da li živi na ulici ili
u skloništu za beskućnike. „Kada sam razgovarao sa Bev, rekla
mi je da ti je ovo jedno od omiljenih mesta.“
„Bev je sestra na odeljenju intenzivne nege“, hvalisala se.
„To je sjajno. Lepo se snašla.“
„Uprkos meni.“
Nije tome mogao da protivreči, pa nije rekao ništa. Osećajući
se nelagodno i postiđeno zbog nje, proučavao je rukom ispisan
znak „Ne radi“ koji je bio zalepljen za đžuboks. I papir i selotejp
požuteli su od starosti. Džuboks je udaljenom uglu stajao
mračan i nem, kao da je podlegao prožimajućem očaju bara
Šejdi rest.
„Ponosna sam na nju“, rekla je Loreta nastavljajući razgovor
o svojoj kćerki.
„I trebalo bi da budeš.“
„Ali ona mene ne može očima da vidi.“
„Ne verujem.“
„Ne, mrzi me, i ne mogu reći da joj zameram. Izneverila sam
je, Hamonde.“ Oči su joj bile vlažne od kajanja i beznađa. „Sve
sam izneverila. Pogotovo tebe.“
„Konačno smo uhvatili tipa, Loreta. Tri meseca nakon što
je...“
„Nakon što sam ja zajebala.“
I ponovo je istina bila neporeciva. Loreta Bud radila je u
policiji Čarlstona dok njena zavisnost od alkohola nije postala
tolika da je dobila otkaz. Njena sve veća zavisnost pripisivana je
smrti njenog muža. Umro je na mestu i krvavo kada je harlijem
udario u potporni stub mosta. Njegova smrt proglašena je za
nezgodu, ali je Loreta u jednom pijanom razgovoru sa
Hamondom priznala svoju bojazan. Da li je njen muž odabrao
samoubistvo pre nego da živi sa njom? Ovo pitanje nije joj dalo
mira.
Negde u isto vreme strašno se razočarala u policiju Čarlstona.
Ili je možda njeno razočaranje bilo posledica sve lošijeg ličnog
života. U svakom slučaju, pravila je sebi probleme na poslu i
naposletku je otpuštena. Dobila je dozvolu da radi kao privatni
detektiv i neko vreme je redovno radila. Hamondu se oduvek
dopadala, a kada se pridružio prestižnoj pravnoj firmi po
završetku pravnog fakulteta, ona mu se prva obratila sa
„pravniče“. Bila je to sitnica, ali nikada nije zaboravio pažljivi
način na koji mu je podstakla samopouzdanje. Kada je prešao u
kancelariju okružnog tužioca, često ju je unajmljivao da istraži
nešto za njega, premda su imali istražno osoblje. Čak i kada je
njena pouzdanost postala rizična, nastavio je da je koristi iz
osećanja dužnosti i sažaljenja. A zatim je gadno usrala i
posledice su bile katastrofalne. Optuženi u slučaju je bio gnevan,
nepopravljivi mladić koji je umalo pajserom nasmrt prebio svoju
majku. Bio je pretnja po društvo i pretio je da to i ostane dok ga
ne strpaju iza rešetaka na dugo vremena.
Da bi dobio osudu, Hamondu je očajnički bilo potrebno
svedočenje rođaka optuženog koji ne samo da nije bio voljan da
svedoči protiv člana porodice već se i plašio optuženog i strepeo
je od njegove odmazde. Uprkos sudskom pozivu, on je pobegao
iz grada. Pričalo se da je otišao da se krije kod nekih drugih
rođaka u Memfis. Kako su istražitelji koji su radili u kancelariji
već radili na drugim slučajevima, Hamond je uključio Loretu.
Dao joj je avans kako bi mogla da pokrije troškove, i poslao ju
je u Memfis da pronađe rođaka.
Ne samo da je njegov svedok nestao, nestala je i Loreta.
Kasnije je saznao da je novac koji joj je uplatio potrošila na
piće. Sudija nije imao razumevanja za Hamondovu nesreću,
odbio je zahtev za odlaganjem i naložio mu da nastavi sa onim
što je imao, što je bilo svedočenje prebijene majke. A kako se i
ona plašila odmazde svog nasilnog sina, izmenila je iskaz na
klupi za svedoke i rekla da je povrede zadobila padom sa trema.
Porota ga je oslobodila. Tri meseca kasnije, isti tip je napao
svog suseda na sličan način. Žrtva nije umrla, ali je zadobila
teško i nepopravljivo oštećenje mozga. Ovog puta zločinac je
optužen i osuđen je na godine i godine iza rešetaka. Ali je taj
slučaj vodila Stefi Mandel.
Svih ovih meseci kasnije, Hamond i dalje nije oprostio Loreti
što je izneverila poverenje koje joj je ukazao, naročito u vreme
kada niko drugi nije želeo da je unajmi. Napustila ga je kada joj
je bio najpotrebniji i napravila je budalu od njega u sudnici. A
najgore od svega bilo je što je njena neodgovornost koštala
jednog čoveka brutalnih batina i prouzrokovala mu trajna umna i
telesna oštećenja.
Kada je bila trezna, Loreta Bud bila je najbolja u onome što
je radila. Imala je instinkte krvoslednika i zapanjujuću
sposobnost da izvuče informacije. Činilo se da ima šesto čulo
koje joj govori kuda da ide i koga da ispita. Njene ljudske
slabosti bile su toliko očigledne da su je ljudi smatrali
bezazlenom i ona je u njima podsticala samopouzdanje. Spuštali
su gard u njenoj blizini i razgovarali sa njom iskreno. Takođe je
bila dovoljno pronicljiva da napravi razliku između značajnih i
beznačajnih informacija.
 No uprkos njenom talentu, Hamond je, videvši je noćas u
ovako žalosnom stanju, doveo u pitanje mudrost odluke da je
ponovo unajmi. Samo bi očajna osoba tražila pomoć od hronične
pijanice koja se već pokazala kao nepouzdana.
Ali tada je pomislio na Aleks Led i shvatio da je bio baš
toliko očajan.
„Imam posao za tebe, Loreta.“
„Šta je ovo, prvoaprilska šala?“
„Ne, ali ću verovatno ja biti premet podsmeha što sam ti bilo
šta poverio.“
Crte lica su joj se zgrčile od navale osećanja. „Dobro bi bilo
da smesta odeš, Hamonde. Ja bih jedva dočekala priliku da se
iskupim za ono što sam prošli put uradila, ali bi ti bio lud kada
bi mi ponovo ukazao poverenje.“
Sumorno se nasmešio. „Pa, već su mi rekli da sam lud.“
Oči su joj se napunila suzama, ali je pročistila grlo i ispravila
ramena. „Šta... si imao na umu?“
„Čula si za Luta Petidžona.“
Vilica joj se opustila. „Želiš da radim na nečemu toliko
važnom?“
„Indirektno.“ Nelagodno se promeškoljio na tvrdoj klupi
separea. „Ono što želim da uradiš ne tiče se zvanično kancelarije
okružnog tužioca. I strogo je poverljivo. Između tebe i mene.
Niko drugi ne sme da zna. U redu?“
„Ja sam zajeb, Hamonde, To sam dokazala. Ali ti si mi se
oduvek dopadao, i divim ti se. Ti si jedan od dobrih momaka i
laskam sebi da si mi prijatelj. Bio si dobar prema meni kada su
ljudi umeli da se okrenu da ne bi razgovarali sa mnom. Mogla
bih te izneveriti, verovatno i hoću, ali morali bi da mi odseku
jezik pre nego što bih izneverila tvoje poverenje.“
„U to verujem.“ Pogledao je duboko u njene oči. „Koliko si
pijana?“
„Dobro me je uhvatilo, ali sećaću se ovog sutra.“
„Dobro.“ Zastao je pa udahnuo. „Želim da saznaš sve što
možeš o... Da li da zapišem?“
„Želiš li da se to ikada poveže sa tobom?“
Na trenutak se zamislio. „Ne.“
„Onda ne zapisuj. Ako nije opipljivo, nije dokaz.“
„Dokaz? Oho, Loreta“, rekao je podigavši obe ruke. „Ono što
želim da uradiš je poverljivo. Pomalo je etički upitno. Ali nije
nezakonito. Samo želim da raskrčim put osumnjičenom.“
Nagnula je glavu i pogledala ga znatiželjno. „Možda sam
pijanija nego što mislim. Da li si ti upravo rekao da...?“
„Dobro si me čula.“
„Želiš da osumnjičenom u Petidžonovom slučaju pružiš
priliku?“
„Na neki način.“
„Zašto?“
„Nisi dovoljno pijana da ti to objasnim.“ Iz grudi joj se oteo
čegrtav smeh. „Dobro“, rekla je, i dalje pomalo nesigurno. „Ko
je osumnjičeni?“
„Doktor Aleks Led.“
„Da li je on u Čarlstonu?“
„Ona je u pitanju.“
Trepnula je nekoliko puta, a zatim ga prodorno pogledala.
„Ona.“ Hamond se pretvarao da ne primećuje očigledno pitanje
u njenim podignutim obrvama. „Ona je psiholog u Čarlstonu.
Saznaj sve što možeš o njoj. Pozadinu, porodicu, obrazovanje,
bilo šta. Sve. Ali ponajviše svaku moguću vezi koju bi mogla da
ima sa Lutom Petidžonom.“
„Kao, da li mu je bila devojka?“
„Da“, promrmljao je. „Baš tako.“
 „Stekla sam utisak da Stefi Mandel vodi Petidžonov slučaj.“
„Zašto?“
Ispričala mu je kako je videla Stefi i Rorija Smiloua u
urgentnom centru bolnice one noći kada je Petidžon ubijen.
„Otišla sam da vidim Bev. Zapravo, otišla sam da tražim novac
od nje. Kako bilo, Usukana Stefi i Smorni Smilou uleteli su kao
jurišnici. I sve za džabe. Neki sitni prcvoljak od lekara im se
suprotstavio. Ništa nisu postigli. Tako mi je bilo drago“, zastala
je da se zakikoće, a zatim se ponovo uozbiljila i pogledala
Hamonda. „Još spavaš s njom?“
Nije mogao da sakrije iznenađenje, ali je nije pitao kako zna
za njegovu tajnu aferu sa Stefi. Ova činjenica samo je
dokazivala da je bila vrlo dobra u svom poslu. „Ne.“
Na trenutak ga je posmatrala kao da želi da se uveri da joj
govori istinu. „Dobro. Jer ne bih volela da govorim ružno o ženi
koju krešeš.“
„Ne dopada ti se Stefi?“
„Jednako kao ni zmije otrovnice.“
„Nije baš toliko loša.“
„Ne, gora je. Ona je guja. Bacila je oko na tebe otkako je
stigla u Čarlston. I nije htela samo da ti svuče gaće. Već i da ih
nosi.“
„Ako želiš da mi kažeš da se nadmećemo za isto mesto,
moram da ti kažem da sam toga svestan.“
„Ali da li si razmišljao o ovome? Stefi je možda koristila tvoj
kurac kao kartu za ulazak u kancelariju tužioca.“
„Hoćeš da kažeš da je spavala sa mnom samo da bi
napredovala u karijeri? O bože, hvala, Loreta. Baš si mi
naduvala sujetu.“
Zakolutala je očima. „Plašila sam se da ti je ta mogućnost
promakla. Muškarci retko razmišljaju o svojim kurčevima kao o
bilo čemu drugom osim magičnim štapićima kojima bacaju čini
na zahvalne žene. Zato je krut đoka tako prokleto iskoristiv.“
Aleks Led mu je smesta pala na pamet. Da je Loreta znala
koliko je lakoveran ispao prethodne noći, zaista bi mogla da ga
izgrdi.
Govorila je: „Stefi Mandel bi se kresala i sa rotvajlerom ako
bi pomislila da će joj to pomoći da stigne tamo gde želi da
stigne.“
„Nemoj da si tako oštra prema njoj. Istina, ambiciozna je. Ali
morala je da se bori za svako postignuće. Imala je dominantnog
oca koji je vrednost svih ljudi procenjivao na osnovu količine
testosterona. Od Stefi se očekivalo da kuva, čisti i služi
muškarce, najpre braću i oca, a zatim muža. Pobožna grčka
pravoslavna porodica. Ne samo da nije bila pobožna, nego nije
bila – i nije – ni vernik. Nije imala ni pomoć ni podršku za
vreme studija. A kada je diplomirala prva u klasi, njen otac je
rekao: „Sada ćeš se možda dozvati pameti i udati se.“
„Molim te, srce mi krvari“, rekla je Loreta sarkastično.
„Vidi, znam da ume da bude iritantna kao sam đavo. Ali ima
ona svojih kvaliteta koji odnose prevagu nad manama. Velik
sam ja momak. Znam ja šta Stefi želi.“
„Da, pa...“, promrmljala je, ali nije zvučala uvereno.
„A tu je i Smilou.“ Uzela je čašu s viskijem, ali je Hamond
pružio ruku preko stola i nežno joj je uzeo iz ruke. „Zar ne mogu
ni ovo piće da dovršim?“, dodvoravala mu se. „Šteta je baciti
dobar viski.“
„Od sada ne piješ. Dvesta dolara dnevno i moraš biti trezna.
To su uslovi dogovora.“
„Bogami postavljaš teške zahteve, tužioče Kros.“
„Pokrivaću i tvoje troškove i primićeš povelik bonus kada
završiš posao.“
 „Nisam govorila o novcu, plata je velikodušna. Veća nego što
zaslužujem.“ Prešla je nadlanicom preko usta. „Već me ovaj deo
koji kaže da moram da prestanem da pijem tera da ustuknem.“
„To je pravilo, Loreta. Ako uzmeš makar i jedno piće i ja za
to saznam, dogovor otpada.“
„Dobro, razumem“, rekla je iznervirano. „Moraću da izdržim,
to je sve. Potreban mi je novac kako bih mogla da vratim Bev
šta joj dugujem. Inače bih ti rekla da nabiješ te svoje ’uslove’
tamo gde sunce ne sija.“
Nasmešio se znajući da je njena grubost samo gluma. Bila je
presrećna što ponovo radi. „Šta si htela da kažeš za Smiloua?“
„Taj kučkin sin“, rekla je prezrivo. „On je kriv što sam dobila
otkaz. Dao mi je nemoguć zadatak. Dik Trejsi to ne bi mogao da
uradi za vreme koje je Smilou naveo. Kada ništa nisam postigla,
okrivio je moje piće za to, a ne svoj nemogući rok. Otišao je kod
šefa i rekao da nije dovoljno ražalovati me i skloniti iz grupe za
istraživanje kriminala želeo je da odem, tačka. Rekao je da sam
sramota, pošast stanice, da predstavljam opasnost. Zapravo,
zapretio je da će dati otkaz ako me ne otpuste. Šta misliš, za
koga su se vlasti odlučile nakon takvog ultimatuma? Za
policajku sa malim problemom sa pićem, ili za vrhunskog
detektiva za ubistva?“
Moglo bi se reći da je sve što je Smilou rekao bila istina, i da
je Loretin problem sa pićem bio više nego „mali“ i da je Smilou
samo primorao nadređene da urade ono što je trebalo da urade,
ali su oklevali plašeći se tužbe zbog rodne diskriminacije ili
nečeg jednako mučnog.
Ma koliko to nesrećno bilo po Loretu, njegov ultimatum je
možda sprečio katastrofu. Jer je mesecima pre otkaza večito bila
pijana. Nije trebalo da radi kao naoružani policajac niti da
istražuje napade i nanošenje telesnih povreda, što je bio opasan
posao čak i u najboljim okolnostima.
Ali Hamond je razumeo njenu potrebu da se požali.
„Smilou nema razumevanja za ljudske slabosti.“
„Ima on i svojih.“
„Na primer?
„Ljubav prema sestri i mržnju prema Lutu Petidžonu.“
Setivši se skraćene verzije koju mu je Davi ispričala
prethodne večeri, rekao je: „Šta znaš o tome?“
„Isto što i svi. Margaret Smilou bila je bolesna. Bipolarna,
čini mi se. Smilou je bio zaštitnički nastrojen stariji brat. Kada
se snažno zaljubila u Luta Petidžona, Roriju se ta ideja od samog
početka nije dopadala. Možda je bio ljubomoran na novog
zaštitnika u sestrinom životu, ili je prosto pročitao Petidžona
kada to niko drugi nije mogao. Uglavnom, Rori nije odobravao
taj brak.“
„Čujem da su se strašno svađali.“
Loreta je izdahnula. „Jedne noći smo Rori i ja istraživali
pljačku i ubistvo u nekoj maloj prodavnici. Dobio je poruku na
pejdžer da se smesta javi sestri. Margaret je bila histerična i
molila ga je da smesta dođe. Bio je toliko uznemiren da smo
mesto zločina predali rezervnom timu nakon čega sam ga
odvezla u sestrinu kuću. Hamonde“, rekla je odmahujući glavom
u neverici, „dok smo stigli, ona je potpuno razorila kuću. Uragan
Hjugo nije naneo toliko štete. Nije bilo nijednog komada stakla
koje nije bilo razbijeno. Nije bilo jastuka koji nije bio rasporen.
Ni police sa koje nije bilo sve srušeno. Nije moglo da se hoda po
podu.
Izgleda da je otkrila da je Petidžon imao ljubavnicu. Kada
smo stigli, Margaret je bila u kupatilu i držala je žilet uz venu i
pretila da će se ubiti. Smilou ju je nagovorio da mu da žilet.
Pozvao je njenog lekara koji je ljubazno smesta došao i dao joj
lek.
Tada me je Smilou naterao da ga odvezem do mesta na kom
je Petidžon imao sastanak. Da skratim priču... uleteo je i zatekao
tu žensku kako sedi Lutu na licu. On i Petidžon su razmenili
nekoliko dobrih udaraca pre nego što sam se umešala. Morala
sam fizički da obuzdam Smiloua jer do njega nije dopiralo ništa
što sam govorila. Zaista verujem da bi, da nisam bila tamo da ga
obuzdam, on ubio Petidžona te noći. Nikada nisam videla toliko
razjarenog muškarca – ni ženu.“
Skupila je oči i nazubljenim prljavim noktom udarila po
površini stola, „I do smrti ću verovati da mi Rori Smilou to
zamera. Svetu prikazuje svoju pribranu masku. Prikazuje se kao
bezosećajan. Hladan. Suzdržan. Ali ja sam ga videla kako se
ponaša ljudski kao i svako drugi. Čak i više ljudski. Izgubio je
kontrolu. Zato nije mogao da me trpi svaki dan u svojoj blizini,
jer sam ga na to podsećala.“
Hamond nije dovodio u pitanje njenu verodostojnost. I pored
svih svojih mana, Loreta nikada nije lagala, i nikada čak nije ni
ulepšala priču. „Zašto si mi ovo ispričala?“
„Samo navodim mogućnosti.“
„Mogućnosti? Misliš da je Smilou ubio Petidžona?“
„Samo kažem da je mogao. Ne znam za priliku, ali je bogami
sigurno motiv imao. Nikada nije oprostio Lutu Margaretino
samoubistvo. I nisu ovo samo bulažnjenja stare pijanice. I tvoja
prijateljica Stefi je to pomislila. Čula sam je kako to poteže one
noći u bolnici. Prokomentarisala je koliko bi Smilou bio srećan
kada bi se postarao da Petidžon umre.“
„Šta je on rekao?“
„Nije priznao, ali nije ni porekao“, zakikotala se. „Barem ne
rečito. Koliko se sećam, okrenuo je situaciju i njoj natovario ovo
delo na vrat.“
 „Stefi?“
„Rekao je da je Petidžon možda mogao da joj poploča put do
Mejsonove kancelarije nakon što se on penzioniše.“
Hamond se nasmejao. „Mora da mu je bila loša noć. Ako je
Lut i pristao da nekome učini uslugu, zašto bi ga taj neko ubio?“
„To mu je i Stefi rekla i razgovor je zamro. A i provocirao ju
je jer je Stefi bila ubeđena da je Davi svet oslobodila Petidžona.“
„Davi je bila prva na spisku njenih osumnjičenih. Ali sada
imaju nekog drugog na nišanu.“
„Tu doktoru Led?“
Hamond je klimnuo i pružio joj kovertu sa nešto novca kao
avans. „Ako to propiješ...“
„Neću, časna reč.“
„Saznaj šta možeš o Aleks Led. Želim sve podatke čim pre
budeš mogla da mi ih dostaviš.“
„Ovo će ti možda zvučati drsko.
„Uveren sam i da jeste.“
Loreta je, ignorišući ga, nastavila: „Da li je uhapšena?“
„Ne još.“
„Ali očigledno misliš da su Smilou i društvo pogrešili.“
„Nisam siguran.“ Ispričao joj se šta se desilo tog dana počev
od Danijelsove priče i završio sa Aleksinim poricanjem da
poznaje Petidžona. „Nisu pronašli vezu. Sa tačke gledišta
tužioca, slučaj je slab.“
„A sa tačke gledišta svih ostalih?“
„Nema svih ostalih.“
„Ha.“ Loreta ga je posmatrala kao da mu ne veruje, ali je
oćutala. „Pa, bog neka je u pomoći toj doktorki Led ako nije
ubila Petidžona.“
„Zar ne misliš bog neka joj je u pomoći ako ga jeste ubila?“
„Ne, mislila sam ono što sam rekla.“
 „Ne razumem“, rekao je Hamond zbunjeno.
„Ako je doktorka Led bila na mestu zločina ali ga nije ubila,
onda bi mogla biti svedok.“
„Svedok? Zar nam ne bi to rekla?“
„Ne ako se plaši.
„Čega bi mogla da se plaši više od optužbe za ubistvo?“
Loreta je odgovorila: „Ubice.“

POGLAVLJE 18

Aleks je sve vreme jednim okom gledala retrovizor. Prepoznala

je svoje simptome kao paranoju, ali mislila je kako ima pravo na
nju jer je veći deo dana provela na ispitivanju u vezi sa
ubistvom.
A u sobi je bio Hamond Kros. I znao je da je lagala.
Naravno, i on je lagao, doduše prećutkivanjem. Ali zašto? Iz
znatiželje? Možda je želeo da vidi koliko će ona daleko ići u
lažima o svom kretanju u subotu uveče. Ali kada je zaključila
svoju lažnu priču o ostrvu Hilton Hed, očekivala je da je optuži
da je lažov.
Nije to učinio. Što je njoj reklo da on time štiti svoju
reputaciju. Nije želeo da njegova koleginica gospođica Mandel i
zastrašujući detektiv Smilou znaju da je upravo u noći
Petidžonovog ubistva spavao sa njihovim jedinim tragom
vezanim za ovaj slučaj. Danas mu je barem bilo više stalo do
toga da sakrije njihov susret nego da je proglasi za osumnjičenu.
Ali to može da se promeni. Zbog toga je ona bila ranjiva.
Dok ne sazna kako je Hamond nameravao da odigra ovo, mora
uraditi sve što je moguće da se zaštiti od optužbe. Možda do
toga neće doći, ali ako dođe, mora biti spremna.
Stigla je na odredište, ali je izbegla nadsvođeni prolaz za
automobile i službu uslužnog parkiranja i parkirala automobil na
javnom parkingu. Bobi je napredovao na društvenoj lestvici.
Kada ga je poznavala, nisu mu bili strani jeftini pansioni. Sada
je imao apartman u hotelu u centru grada. Nije ga najpre pozvala
da ga obavesti da dolazi. Ako ga iznenadi, možda će steći manju
prednost u onome što će, bez sumnje, biti neprijatan sukob.
U liftu je sklopila oči i istegla vrat na jednu pa na drugu
stranu. Bila je iscrpljena. I užasno uplašena. Želela je da može
vratiti sate i promeniti dan u kom je Bobi Trimbl izmenio
scenario njenog života nakon što ga dvadeset godina nije bilo u
njenoj blizini. Poželela je da može izbrisati taj dan i sve naredne
dane.
Ali to bi značilo da mora obrisati i noć sa Hamondom
Krosom.
Nije u životu često imala priliku da bude srećna. Čak ni kao
dete. Naročito kao dete. Božić je bio samo još jedan dan u
kalendaru. Nikada nije imala rođendansku tortu, ni uskršnju
korpu ni kostim za Noć veštica. Tek u kasnom adolescentom
uzrastu otkrila je da je običnom svetu, a ne samo ljudima u
časopisima i na televiziji dozvoljeno da učestvuju u prazničnim
proslavama.
Ranu mladost provela je pokušavajući da poništi štetu
prošlosti i stvori novu ličnost. Gramzivo je želela da upije sve
što joj je bilo uskraćeno. Na fakultetu se posvetila studijama sa
takvom marljivošću da joj je malo vremena ostajalo za izlaske.
Kada je otvorila ordinaciju, svu energiju posvetila je njoj.
Kroz volonterski i dobrotvorni rad sretala je poželjne muškarce.
Sa nekima je sklopila prijateljstva, ali romansa nikada nije bila
faktor u tim vezama i to je bio njen izbor.
Rešila je da se zadovolji svojim postignućima i da
zadovoljstvo pronađe u pomaganju ljudima u nevolji da
prevaziđu svoje probleme i shvate koliko vrede.
Prava sreća, ona vrtoglava penušava sreća kakvu je iskusila
sa Hamondom one noći, promakla joj je. Bila je ona za nju
neuhvatljiva neznanka i sve do sada nije ni bila svesna njenih
zavodljivih moći. Ni njenih potencijalnih rizika. Sada se
zapitala: Da li je sreća bila uvek ovako skupa?
Čim su se vrata lifta otvorila, začula je muziku i pomislila
kako verovatno dopire iz Bobijeve sobe. Bila je u pravu. Prišla
je vratima i pokucala, sačekala trenutak pa ponovo pokucala,
ovog puta snažnije. Muzika je isključena.
„Ko je?“
„Bobi, moram da te vidim.“
Vrata su se nekoliko sekundi kasnije otvorila. Bio je nag ako
se ne računa peškir oko bokova. „Ako si mi navukla na vrat
pandure, ja ću, tako mi boga...“
„Nemoj da si smešan. Poslednje što želim jeste da policija
otkrije da sam na bilo koji način povezana sa tobom.“
Prešao je pogledom preko hodnika. Kada se najzad uverio da
je sama, rekao je: „Laknulo mi je što to čujem, Aleks. Danas
sam se na trenutak uplašio da si me ponovo prevarila.“
Pokret iza njega naterao ju je da mu pogleda preko ramena.
Pojavila se najpre jedna devojka, a zatim i druga. Osvrnuo se i,
kada je video devojke, nasmešio i privukao ih sebi, uhvativši
svaku rukom oko struka. Ako su imale osamnaest godina, onda
su ih nedavno napunile. Jedna je nosila samo tange i ništa više.
Druga je bila umotana u čaršav koji je uzela sa kreveta.
„Aleks, ovo je...“
„Nije me briga“, prekinula ga je. „Moram da razgovaram sa
tobom.“ Prostrelila ih je nestrpljivim pogledom.
„Dobro.“ Uzdahnuo je. „Ali znaš šta kažu za one koji samo
rade i ne zabavljaju se.“
 Vratio je obe devojke nazad u sobu, pljesnuo ih po dupetu i
rekao im da mu daju nekoliko trenutaka nasamo sa Aleks.
„Imamo neki posao da rešimo. A onda će žurka zaista početi.
U redu? Sada idite.“
Nakon što su ga cmizdravo opomenule da ih ne ostavlja da
suviše dugo čekaju, izašao je u hodnik i zatvorio vrata za sobom.
Aleks je rekla: „Urađen si, zar ne?“
„Zar nemam pravo da budem? Kada sam danas pošao kod
tebe, nisam baš imao na umu da gledam pandure na tvom
pragu.“
„Gde si kupio drogu?“
„Nisam morao da je kupim. Znam kako da biram prijatelje.“
„Tvoje žrtve.“
Nasmešio se, ne vređajući se. „Ove devojke su bile dobro
snabdevene. Kvalitetna roba. Zašto ne uzmeš i ti malo?“ Stegao
je njeno ukočeno rame. „Sva si napeta, Aleks. Šta kažeš da
uzmeš nešto da te malo podigne?“ Udarila ga je po ruci.
„Kako želiš“, rekao je slegavši prijatno ramenima. „Gde je
moj novac?“
„Nemam ga.“
Osmeh mu je postao malo krući. „Zajebavaš se sa mnom, zar
ne?“
„Video si policiju u mojoj kući, Bobi. Kako sada da ti
donesem taj novac? Došla sam da te upozorim da mi više ne
prilaziš. Ne želim da te vidim. Ne želim da prolaziš kolima
pored moje kuće. Ne želim da te znam.“
„Samo malo sačekaj, jebote. Dogovorili smo se, sećaš se?“
Pokazivao je rukom svoje pa njene grudi. „Sklopili smo
dogovor.“
„Dogovor otpada. Okolnosti su se promenile. Ispitivali su me
u vezi sa ubistvom Luta Petidžona.“
 „Nije to moja krivica, Aleks. Ne možeš mene da kriviš za
tvoj zajeb.“
„Rekla sam ti sinoć...“
„Znam šta si mi rekla. To ne znači da ti verujem.“
Bilo je besmisleno raspravljati se s njim. Nije joj poverovao
juče i neće joj poverovati ni sada. Premda ona nije marila u šta
on veruje. Samo je želela da ga se otarasi.
„Kao što smo se dogovorili, daću ti sto hiljada.“
„Večeras.“
Odmahnula je glavom. „Za nekoliko nedelja. Čim se ovo
razreši. Bilo bi ludo da ti dam novac sada kada me policija drži
na oku.“
Spustio je ruke na vitke bokove i nagnuo se u struku pa
spustio lice do njenog. „Upozorio sam te da paziš. Nisam li te
upozorio?“
„Jesi, upozorio si me.“
„Pa, kako su te pronašli?“
Nije imala nameru da stoji u hodniku porodičnog hotela sa
gotovo nagim čovekom i razgovara sa njim o policijskom
ispitivanju. Njega zapravo nije zanimalo kako ju je policija
povezala sa Petidžonom. Njega je samo jedno zanimalo.
„Dobićeš novac“, rekla je. „Stupiću s tobom u kontakt kada
budem smatrala da je bezbedno da se sretnemo. A do tada se
drži podalje od mene. Ako to ne učiniš, sam ćeš sebi jamu
iskopati.“
Izgleda da je uticaj narkotika popuštao jer izraz njegovog lica
nije više bio pribran i prijatan, već ratoboran. „Mora da misliš da
sam baš tup. Zar zaista misliš da me se možeš otarasiti samo
zato što to želiš, Aleks?“
Snažno je pucnuo prstima svega nekoliko centimetara od
njenog nosa. „Razmisli ponovo. Dok ne dobijem svoj deo keša,
ja ću biti tvoja senka. Duguješ mi ovo.“
„Bobi“, rekla je ravnodušno, „morala bih da te ubijem da bih
ti isplatila ono što ti se duguje.“
„Pretnje, Aleks?“, rekao je svileno. „Mislim da neće moći.“
A onda ju je iznenadio snažno je udarivši kažiprstom u grudi što
ju je nateralo da se povuče za nekoliko koraka. „Nisi u poziciji
da meni pretiš. Ti imaš najviše da izgubiš. Upamti to. A sada,
poslednji put ti kažem: donesi mi moj novac.“
„Zar ne razumeš da ne mogu? Ne sada.“
„Đavola. Iza imena imaš nanizanu čitavu abecedu. Imaš
pameti da ovo rešiš.“ Pakosno je suzio oči u proreze. „Donesi mi
novac. To je jedini način da me nateraš da nestanem.“
Mržnja je gorela u njoj. „Da li su ove devojke svesne da će se
sutra probuditi bez nakita i novca?“
„Zauzvrat će dobiti ono što žele.“ Namignuo joj je. „I više.“
Zgađeno se okrenula i krenula prema liftu. „Drži se podalje
od mene dok ti se ne javim.“
Tiho je doviknuo za njom: „Tvoja senka, Aleks. Osvrni se, ja
ću biti tu.“

Hamond je uključio noćnu lampu okupavši pastelne zidove na

pruge toplim sjajem. Osvrnuo se i zaključio da mora priznati
Lutu Petidžonu da je unajmio dobrog dekoratera enterijera za
hotel Čarls Taun plaza i da nije štedeo na luksuzu. Barem ne u
penthaus apartmanu.
Soba je bila prostrana i nameštena tako da ugodi svakom
gostu. Iza vrata francuskog ormana nalazio se televizor od 68
centimetara, veći od standardnih televizora za hotelske sobe i
bio je opremljen video-plejerom. U ormariću su se nalazili i CD-
plejer sa diskovima, prošlonedeljno izdanje TV vodiča i
daljinski za televizor. Ništa više.
 Otišao je u kupatilo. Činilo se da peškire nije dirao niko
nakon što ih je sobarica spustila na dekorativne držače. U maloj
srebrnoj korpi na mermernom toaletnom stočiću još su se
nalazili šampon i drugi proizvodi za negu, mali pribor za
šivenje, krpa za glancanje cipela i kapa za tuširanje.
Isključio je svetlo i vratio se u spavaću sobu, a korake mu je
prigušivao raskošni tepih. U spavaćoj sobi nalazio se drugi mini-
bar; prvi se nalazio u dnevnoj sobi. Sadržaj je već pregledao tim
za istraživanje mesta zločina.
No on je ipak zaštitio ruku maramicom i otvorio frižider.
Žuran pogled na odštampani meni stavki koje se u njemu nalaze
rekao mu je da ništa nije nedostajalo. Kada je zatvorio vrata,
uključio se motor i začulo se brujanje.
Pozdravio je ovaj zvuk. Apartman je, i pored luksuznog
dekora i mnoštva pogodnosti, sada bio mesto zločina. Njegova
sablasna tišina pritiskala ga je sa svih strana.
Iz bara Šejdi rest otišao je s namerom da se vrati kući i
okonča ovaj užasni ponedeljak. Ali osetio je kako ga ovo mesto
privlači. Nije morao da nagađa razlog ove privlačne sile. Loretin
poslednji komentar mu je ostao u glavi i nije mogao da ga se
reši.
Da li je Aleks Led bila ovde prošle subote? Da li je videla
nešto što nije bila voljna da otkrije jer bi to moglo ugroziti njen
život? Radije bi verovao u to, nego u pomisao da je ona ubica,
premda nijedna od ovih stvari nije bila preterano vedra.
Podsvesno je došao ovde u nadi da će pronaći nešto što je
previđeno, nešto što bi moglo da oslobodi Aleks Led krivice i
možda čak i uputi na nekog drugog. Sasvim iracionalno je
osećao potrebu da zaštiti ženu koja se pokazala kao vešt i
bezočan lažov.
Nije mu bilo lako da se vrati u ovaj apartman, gde se
prethodne subote našao sa Lutom i razmenio sa njim gnevne
reči. Nije otišao dalje od dnevne sobe, nije zapravo čak odmakao
daleko od praga. Rekao je šta je došao da kaže tik pored ulaznih
vrata.
Lut je sedeo na kauču i pijuckao piće, samozadovoljno
upozoravajući Hamonda da mora biti spreman, ako je već rešen
da gradi istragu za Veliku porotu oko njega, da podigne
optužnicu i protiv svog oca.
„Naravno“, dodao je Lut smešeći se, „postoji način da se
izbegne sva ta neprijatnost. Ako pristaneš na moj način, svi će
dobiti ono što žele i otići će kući srećni.“
Njegov predlog je u suštini bio da Hamond proda dušu
đavolu. Odbio je ponudu. Bespotrebno je reći da Petidžon nije
blagonaklono prihvatio njegovo odbijanje.
Uznemiren ovim sećanjem, Hamond je prišao ormanu,
jedinom delu spavaće sobe koji nije pregledao. Iza visokih
kliznih vrata sa ogledalom nalazio se prazan sef i prazne
vešalice. Sa jednog je, još sa vezanim pojasom, visio paperjasti
beli frotirski bademantil, A papuče su još bile upakovane u
celofan. Činilo se da ništa nije pomerano.
Zatvorio je vrata i tada ugledao odraz u ogledalu.
„Tražiš nešto?“
Hamond se okrenuo. „Nisam znao da je još neko ovde.“
„Očigledno“, rekao je Smilou. „Poskočio si kao da sam te
upucao.“ Osvrnuo se preko ramena na krvave fleke na tepihu u
dnevnoj sobi pa dodao: „Izvini na nepromišljenom izboru reči.“
„Ma hajde, Rori“, rekao je Hamond odlučivši da sarkazmom
prikrije ljutnju koju je osećao što je uhvaćen u njuškanju po
apartmanu. „Ti nikada nisi birao reči.“
„Tako je. Nisam. Zato mi reci šta, jebote, radiš ovde?“
„Šta je to, jebote, tebe briga?“, ispalio je u odgovor Hamond
istim gnevnim tonom.
„Preko vrata je traka koja bi trebalo da spreči ljude da uđu.“
„Imam pravo da posetim mesto zločina slučaja koji vodim.“
„Ali protokol zahteva da obavestiš moju kancelariju i dođeš u
pratnji.“
„Poznat mi je protokol.“
„Dakle?“
„Bio sam u gradu“, rekao je Hamond kratko. Smilou je bio u
pravu, ali nije želeo da izgubi obraz. „Kasno je. Nisam video
potrebu da dovlačim policajca ovamo. Ništa nisam dirao.“
Mahnuo je rukom pokrivenom maramicom. „Nisam ništa uzeo.
A i mislio sam da ste završili sa apartmanom.“
„Jesmo.“
„Šta onda ti radiš ovde? Tražiš dokaze? Ili ih podmećeš?“
Dvojica muškaraca streljala su se pogledom. Smilou je prvi
obuzdao svoju narav. „Došao sam da razmislim o nekim
elementima koje je autopsija pokazala.“
Uprkos sebi, Hamond se zainteresovao: „Na primer?“
Smilou se vratio u dnevnu sobu, a Hamond je pošao za njim.
Detektiv je stajao nad krvavom mrljom na podu. „Rane. Teško
je utvrditi putanju metaka zbog štete koju su meci naneli
okolnom tkivu, ali Medison pretpostavlja da je cev pištolja bila
usmerena u njega odozgo, sa udaljenosti ne veće od trideset do
šezdeset centimetara.“
„Ubica nije mogao da promaši.“
„Postarao se za to.“
„Ali pojavio se ne znajući da je Lut doživeo šlog.“
„Došao je da ga ubije, bez obzira na to.“
„Iz blizine.“
„Što nam govori da je Petidžon poznavao svog ubicu.“
Na trenutak su posmatrali ružnu tamnu mrlju na tepihu.
„Nešto me muči“, rekao je Hamond nakon nekog vremena. „Tek
sam sada shvatio šta. Buka. Kako ubiješ nekoga trideset
osmicom, a da to neko ne čuje?“
„Samo je nekoliko gostiju bilo u sobama. Sobarice su
dolazile da pripreme spavaće sobe tek posle šest. I još nikoga od
osoblja nije bilo u hodniku. Ubica je mogao da upotrebi nekakav
prigušivač, čak i ručno napravljen. Premda Medison nije
pronašao nikakve tragove u ranama ni u okolini koji bi na to
ukazivali. Pretpostavljam da Petidžonovo razmetanje gotovo
zvučno potpuno izolovanim prostorijama nije bilo prazno
hvalisanje kao što je bilo razmetanje najmodernijom opremom
za nadzor.“
„Upravo mi se javila još jedna misao.“ Smilou ga je pogledao
i pokazao mu da nastavi. „Onaj ko ga je ubio ne samo da ga je
dobro poznavao već je znao i mnogo o ovom hotelu. Kao da je
ubica proučio sve što je Petidžon radio. Kao da je bio opsednut
njime.“ Pogledao je Smiloua u hladne oči. „Razumeš li šta želim
da kažem?“
Smilou ga je dugo gledao, a zatim je, odbijajući da odreaguje
na provokaciju, pokazao prema vratima apartmana. „Posle tebe,
tužioče.“
 Utorak
POGLAVLJE 19

U testamentu Luta Petidžona stajalo je da želi da bude kremiran.

Čim je doktor Džon Medison u ponedeljak posle podne otpustio
njegovo telo, ono je prevezeno u pogrebni dom. Udovica je već
sve ugovorila i potpisala svu neophodnu dokumentaciju. Odbila
je da vidi telo pre nego što ga je prepustila krematorijumu.
Pomen je bio zakazan za utorak ujutro, što su neki smatrali za
neprimereno rano, pogotovo u svetlu okolnosti njegove smrti.
No uzevši u obzir već uobičajeno neprimereno ponašanje
udovice, nikoga nije iznenadilo njeno ruganje ovom starom
običaju.
Jutro je svanulo lenjo i vrelo. Do deset sati je episkopalna
crkva Svetog Filipa bila dupke puna. Bili su tu i slavni i
ozloglašeni, kao i oni koji su došli da zevaju u slavne i
ozloglašene, uključujući časnog senatora Sjedinjenih Američkih
Država iz Južne Karoline i filmsku zvezdu koja je živela u
Bofortu.
Neki nikada nisu sreli Petidžona, ali su smatrali da su
dovoljno važni da dođu na sahranu važnog čoveka. Gotovo bez
izuzetka, pokojnika je većina prisutnih omalovažavala za života.
No ipak su jedan za drugim ulazili u crkvu odmahujući glavom i
žaleći njegovu tragičnu, preuranjenu smrt. Oltar crkve nije bio
dovoljno veliki da se na njega smesti obilje cvetnih aranžmana.
Tačno u deset sati udovica je pod pratnjom stigla i sela u prvi
red. Nosila je crninu od glave do pete, koju je razbijala samo
njena prepoznatljiva niska bisera. Kosu je vezala u običan
konjski rep preko koga je nosila šešir širokog oboda koji joj je
skrivao lice. Sve vreme službe nosila je tamne, neprozirne
sunčane naočare.
„Da li krije oči jer su otečene od plakanja? Ili zato što nisu?“
Stefi Mandel sedela je pored Smiloua. Njeno pitanje nateralo
ga je da se namršti. Glavu je pognuo i činilo se da zaista sluša
uvodnu molitvu.
„Izvini“ prošaputala je. „Nisam znala da si vernik.“
Do kraja pomena poštovala je njegovu pobožnost i ćutala.
Nju zagrobni život nije zanimao onoliko koliko ju je zanimao
ovozemaljski život. Želela je da svoje ambicije ostvari ovde, na
zemlji. Zvezde na kruni nebeskoj za nju nisu predstavljale
uspeh.
Zato je, isključivši čitanje Svetog pisma i pohvalne besede,
tih sat vremena provela razmišljajući o aktuelnim pojedinostima
slučaja, odnosno kako bi mogla da ih okrene u svoju korist.
Slučaj je dodeljen Hamondu, ali ona je, a ne on, sinoć
pozvala tužioca Mejsona. Izvinila se što ga prekida u večeri, ali
kada mu je rekla da je Aleks Led lagala u vezi sa svojim
kretanjem u subotu uveče, on joj je zahvalio što ga je obavestila
o toku istrage. Bila je zadovoljna što je ovim pozivom zaradila
dodatne poene. Otišla je i korak dalje i uverila svog šefa da bi ga
Hamond verovatno uputio o ova najnovija dešavanja u toku
dana... kad stigne... nagovestivši da to Hamondu nije bio
prioritet.
Nakon, činilo se, večnosti, sveštenik je završio pomen. Kada
su ustali, Stefi je rekla: „Nije li to ljupko!“ Među ljudima koji su
se okupili oko Davi Petidžon, ugledala je Hamonda. Udovica ga
je toplo zagrlila. On ju je poljubio u obraz.
„Stari porodični prijatelji“, prokomentarisao je Smilou.
„Koliko dobri prijatelj i?“
 „Zašto?“
„Čini se da nije voljan da nju smatra za osumnjičenu.“
Gledali su kako i gospodin i gospođa Kros grle Davi. Stefi ih
je srela samo jednom na nekom golf turniru. Hamond je svojim
roditeljima nije predstavio kao devojku, već kao koleginicu.
Divila se Prestonu jer je u njemu videla snažnu, zastrašujući
ličnost. Amelija Kros, Hamondova majka, bila je sušta
suprotnost svom suprugu: sitna, ljupka južnjakinja koja
verovatno nikada u životu nije izrazila svoje mišljenje.
Verovatno ga nikada u životi nije ni imala.
„Vidiš?“, rekao je Smilou. „Krosovi su Davi zamenska
porodica jer njena porodica nije ovde.“
„Pretpostavljam.“
Zbog gužve im je bilo potrebno nekoliko minuta da izađu
napolje. „Šta imaš protiv Davi?“, upitao je Smilou čim su
krenuli prema automobilu. „Sada kada više nije na tvom spisku
osumnjičenih.“
„Ko je to rekao?“ Stefi je otvorila suvozačka vrata i sela.
Smilou se smestio za volan. „Mislio sam da je Aleks Led
sada tvoj primarni osumnjičeni.“
„Jeste. Ali ne isključujem još veselu udovicu. Možeš li da
uključiš klimu, molim te?“, upitala je hladeći lice. „Da li si
suočio Davi sa lažima njene domaćice?“
„Jedan od mojih ljudi je to uradio. Čini se da su obe
zaboravile da je Sara Berč tog dana išla u supermarket.“
Sa prenaglašenom iskrenošću, Stefi je rekla: „Oh, uverena
sam da je to istina.“
Prešli su nekoliko blokova pre nego što ju je Smilou
iznenadio rekavši: „Pronašli smo ljudsku vlas.“
„U apartmanu?“
„Na rukavu Petidžonovog sakoa.“ Pogledao je u nju i
nasmejao se njenom izrazu lica. „Nemoj previše da se raduješ.
Mogao je da je pokupi sa nameštaja. Mogla bi da pripada gostu
koji je pre njega boravio u apartmanu, ili nekoj od sobarica,
konobaru posluge u sobi. Bilo kome.“
„Ali ako to bude vlas kose Aleks Led...“
„Vidim, vratila si se na nju.“
„Ako je to njena vlas...“
„Ne znamo još da li je.“
„Znamo da je lagala!“, uzviknula je Stefi.
„Za to bi mogla da ima desetinu razloga.“
„Sada zvučiš kao Hamond.“
„Detektiv amater.“ Ispričao joj je kako je zatekao Hamonda u
apartmanu hotela prethodne noći.
„Šta je radio tamo?“
„Posmatrao je.“
„Šta?“
„Sve, rekao bih. Što je bio lukav nagoveštaj da mi je nešto
promaklo.“
„Testosteron!“, frknula je Stefi. „Šta sve ume da uradi inače
razboritom homo sapijensu.“ Nakon trenutka, dodala je: „Na
primer, gledaj kako utiče na tvoje mišljenje o Aleks Led?“
„Šta to znači?“
„Da Aleks Led nije poznata doktorka sa dugačkim spiskom
akreditiva, da nije toliko obrazovana i privlačna i rečita, tako
prokleto odmerena, i da je samo nekultivisana devojka
natapirane kose i tetoviranih sisa, da li biste vas dvojica toliko
oklevali da na nju izvršite veći pritisak?“
„Neću to pitanje udostojiti odgovora.“
„Zašto onda gaziš kao po jajima?“
„Jer ne mogu da je uhapsim samo na osnovu laži o poseti
ostrvu Hilton Hed. Moram imati više od toga, Stefi, i to znaš.
Moram da je smestim u tu sobu. Potrebni su mi čvrsti dokazi.“
„Kao što je, na primer, oružje.“
„Radim na tome.“
Licem joj se raširio osmeh dok je posmatrala njegov profil.
„Hajde, Smilou, šta imaš? Igra ti brk.“
„Najnoviji razvoj događaja ćeš otkriti kada i svi ostali.“
„Kada će to biti?“
„Danas posle podne. Zamolio sam doktorku Led da dođe na
dodatno ispitivanje. Pristala je, protivno savetu svog advokata.“
„Nesvesna da ulazi u pažljivo postavljenu zamku.“ Ponovo
živnuvši, Stefi se nasmejala. „Ne mogu da dočekam da joj vidim
izraz lica kada upadne u zamku.“

Na njenom licu videlo se potpuno iznenađenje, baš kao i na

Hamondovom.
Način na koji je do toga došlo bio je sumanut.
Hamond, Stefi, Smilou i Frenk Perkins stajali su ispred
kancelarije i čekali Aleks. Stefi se požalila da je ostavila fasciklu
na stolu narednika na prijemnom. Osećajući se klaustrofobično,
Hamond je žurno ponudio da siđe u prizemlje i donese joj je.
Izašao je iz prostorija grupe za istraživanje kriminala na
prvom spratu i pošao prema liftovima. Vrata su se otvorila.
Jedina osoba u liftu bila je Aleks, koja je očigledno pošla u
kancelariju detektiva Smiloua. Jedan sekund su se samo gledali,
pre nego što je Hamond ušao i pritisnuo dugme.
Vrata su se zatvorila, zarobivši ih u malom skučenom
prostoru. Osećao je miris njenog parfema. Primetio je sve
odjednom – kosu, lice, telo. Njena razbarušena frizura, diskretna
šminka i čvrsto telo su poslovnom odelu koje je nosila davali
ženstvenost. Sako je bio bez rukava. Koža joj je izgledala glatko
i meko. Njena koža je bila glatka i meka. Na rukama. Grudima.
Iza kolena. Svugde.
I ona je očima šarala kao i on, dodirivala svaku crtu njegovog
lica baš kao i na benzinskoj stanici pre nego što ju je poljubio.
Bio je to deo njene zavodljivosti, ta naoko potpuna
zaokupljenost onim na čemu joj je pogled počivao. Žestina sa
kojom ga je posmatrala terala ga je da se oseti kao da je njegovo
lice najzanosnije na svetu.
„Subota uveče…“, započeo je.
„Molim te, ne pitaj me.“
„Zašto si lagala gde si bila?“
„Da li bi više voleo da sam rekla istinu?“
„Šta je istina? Da li te je onaj čovek video ispred apartmana
Luta Petidžona?“
„Ne mogu o tome da razgovaram sa tobom.“
„Đavola ne možeš!“
Vrata lifta su se otvorila na prizemlju. Niko nije čekao ispred
lifta. Hamond je izašao, ali je zadržao ruku na gumenom
odbojniku da bi sprečio vrata da se zatvore za njim. „Naredniče,
da li je gospođica Mandel ostavila ovde neku fasciklu?“
„Fasciklu? Nisam ništa video, gospodine Kros“, doviknuo je.
„Ako je vidim, poslaću je gore.“
„Hvala.“
Vratio se u lift pa pritisnuo dugme za povratak na prvi sprat.
Vrata su se zatvorila.
„Đavola ne možeš“, ponovio je oštrim šapatom.
„Imamo svega nekoliko sekundi. Želiš li o tome da
razgovaraš?“
„Ne. Dođavola, ne.“ Prišao joj je i tiho zarežao. „Želim da se
bacim na tebe.“
Prinela je ruku grlu. „Ne mogu da dišem.“
„To si rekla drugi put kada si svršila. Ili možda treći?“
 „Stani. Molim te, stani.“
„To je jedino što nisi rekla. Čitave proklete noći. Zašto si mi
se prikrala?“
„Iz istog razloga iz kog sam morala da krijem da sam bila sa
tobom.“
„Petidžon? Znam da ga nisi ubila, vreme se ne poklapa. Ali
ne neki si način upletene.“
„Morala sam da te ostavim tog jutra. I ne smemo sada
dozvoliti da nas uhvate u privatnom razgovoru.“
„Ako nisi na neki način upletena“, rekao je prišavši joj za još
korak, „zašto si morala da provedeš noć u jebanju sa mnom da
bi obezbedila sebi alibi?“
Gnev joj je buknuo u očima. Razdvojila je usne kao da će
pobiti njegove reči. Lift se zaustavio. Vrata su se otvorila. Stefi
Mandel ih je čekala.
„Oh“, uzviknula je tiho kada ih je videla zajedno. Pogledala
je Aleks, pa Hamonda. „Uh, upravo sam krenula po tebe.
Pronašla sam je“, rekla je odsutno podigavši ruku da mu pokaže
fasciklu po koju ga je greškom poslala. „Izvini.“
„Nije važno.“
„Izvinite“, rekla je Aleks i prošla između njih da bi mogla da
izađe.
„Gospodin Perkins je već ovde, doktorko Led“, rekla je joj je
Stefi dok je prolazila pored nje.
Dostojanstveno joj je zahvalila na informaciji, a zatim
nastavila hodnikom prema drugim dvokrilnim vratima.
„Gde ste se vas dvoje našli?“
Stefino pitanje ga je iznerviralo, ali se trudio da to ne pokaže.
„Čekala je lift u prizemlju“, slagao je.
„Oh. Dobro, pretpostavljam da su svi sada stigli, pa možemo
da počnemo.“
 „Odugovlači još koji minut, moram u toalet.“
Hamond je otišao u toalet srećan što nikoga nije bilo u njemu.
Stao je pored umivaonika i umio lice hladnom vodom, a zatim
naslonio ruke na hladnu keramiku i oborio glavu puštajući da
mu voda sa lica kapa u umivaonik. Nekoliko puta je duboko
udahnuo i izdahnuo izbacujući niz tihih kletvi.
Tražio je nekoliko minuta, ali biće mu potrebno više da se
oporavi. Zapravo, verovatno se nikada neće osloboditi snažnog
stiska krivice oko grudi koji mu nije dozvoljavao da diše.
Šta će uraditi? Prošle nedelje u ovo doba on čak nije ni znao
za postojanje ove žene. Sada je Aleks Led bila središte oluje
koja je pretila da ga usisa i udavi.
Nije video izlaz. Nije on počinio samo jedan kažnjiv prestup;
napravio je čitav niz i nastavljao je to da čini. Da je sve priznao
kada je prvi put video njen crtež, mogao je da se iskupi.
Smilou, Stefi, nećete verovati! Proveo sam noć sa tom ženom
u subotu. A sada mi kažete da je ubila Luta Petidžona pre nego
što sam je odveo u krevet?
Možda bi preživeo oluju da je na samom početku priznao
svoju grešku. Naposletku, kada ju je odveo u svoju kolibu, nije
znao da će se kasnije pokazati da je upletena u neki zločin. Bio
je nedužna žrtva pažljivo isplaniranog zavođenja.
Možda bi mu se smejali što odveo potpunu neznanku u
postelju. Možda bi ga ukorili zbog indiskrecije. Otac bi mu
rekao da je bio načisto glup. Zar ga nije učio da bolje vlada
sobom, a ne da se upušta u seksualne odnose sa ženom koju nije
poznavao? Nije li ga upozorio na opasnosti koje mogu da snađu
mladića koji dopadne šaka nepoštene žene?
Bila bi to sramota za njega, njegovu porodicu i kancelariju
okružnog tužioca. O njemu bi se širili vreli tračevi i zbijale se
mnoge nepristojne šale na njegov račun, ali preživeo bi.
 Ali sve je to sada bilo besmisleno. Nije otkrio njen identitet i
nije je razotkrio kada je slagala za nepostojeću posetu ostrvu
Hilton Hed. Samo je stajao i rvao se sa dužnošću i požudom, i
požuda je prevagnula. Svesno i namero sakrio je informacije
koje su mogle biti ključne za slučaj ubistva, baš kao što je
propustio da kaže Monrou Mejsonu za svoj sastanak sa
Petidžonom u subotu uveče. Prema pravilima svakog tužioca,
njegovo ponašanje u poslednjih nekoliko dana bilo je
neoprostivo.
Da stvar bude gora, kada bi mu se pružila još jedna prilika da
razmisli o svojim odlukama, strepeo je da bi ponovo učinio isto.

Aleks je bila puna nepoverenja prema ljubaznosti koju je joj

Smilou ukazao pridržavši joj stolicu da sedne. Pitao ju je da li
joj je prijatno, želi li nešto da popije.
„Gospodine Smilou, molim vas da prestanete da se ponašate
kao da je ovo društvena poseta. Jedini razlog zašto sam ovde
jeste činjenica da ste to od mene tražili i da sam ja smatrala kako
je moja građanska dužnost da vam tu molbu ispunim.“
„Veoma pohvalno.“
Frenk Perkins je rekao: „Hajde da preskočimo ljubaznosti i
pređemo na stvar.“
„U redu“, Smilou je ponovo seo na ivicu svog stola kao i dan
ranije, što je bila jasna i proračunata prednost jer je Aleks bila
primorana da podigne pogled prema njemu.
Kada su se vrata iza nje otvorila, znala je da je to Hamond.
Njegova vitalnost terala je vazduh da se na specifičan način
uskomeša. Nije se još sasvim oporavila od ponovnog boravka
nasamo s njim. Kratko je bila sa njim u liftu, ali je taj susret
duboko uticao na nju.
Njena reakcija bila je telesna i očigledno vidljiva jer je on,
kada se pridružila Frenku Perkinsu primetio njene rumene
obraze i pitao je da li je dobro. Okrivila je vrućinu napolju. Ali
njeno rumenilo nije izazvalo vreme, kao što nije izazvalo ni
osećaj treperenja u erogenim delovima njenog tela.
Ti seksualni i emocionalni nemiri bili su izmešani sa
osećanjem krivice koje je gajila jer je nepravično dovela
Hamonda u ovu dilemu. Namerno ga je kompromitovala.
U početku, naglasila je svojoj savesti. Samo u početku. A
posle toga je biologija preuzela stvar.
I sada je osećala njen zov kada je on ušao u prostoriju.
Suzbila je želju da se okrene i pogleda ga, plašeći se da bi
Stefi Mandel mogla otkriti da se nešto dešava. Činilo se da je
postala živo znatiželjna kada ih je videla zajedno u liftu. Aleks
se trudila da ne izgleda uznemireno dok je izlazila iz lifta, ali
osećala je, dok se udaljavala hodnikom, kako je Stefin pogled
žari između lopatica kao usijano gvožđe. Ako neko i primeti
signale koje su ona i Hamond nenamerno odavali, biće to Stefi
Mandel. Ne samo zato što se činilo da ima um britak kao žilet,
već i zato što su uopšteno govoreći, žene bolje umele da osete
romantične frekvencije od muškaraca.
Aleks se trgla iz misli kada je Smilou uključio magnetofon i
izrecitovao datum i vreme i imena prisutnih. Zatim joj je pružio
plastificirani isečak iz novina. „Želeo bih da ovo pročitate,
doktorko Led.“
Znatiželjno je prešla pogledom preko kratkog naslova.
Morala je da čita dalje da bi shvatila da je napravila strašnu
grešku i da će je to skupo koštati.
„Pročitajte nam to naglas“, predložio je Smilou. „Voleo bih
da i gospodin Perkins čuje vest.“
Znajući da detektiv pokušava da je ponizi, ravnim i ozbiljnim
glasom pročitala je priču o evakuaciji i zatvaranju Harbor Tauna
na ostrvu Hilton Hed, baš u ono vreme kada im je ona rekla da
je uživala u njegovim atrakcijama. Kada je završila, usledila je
dugačka, mučna tišina. Najzad je Perkins, veoma tiho, zatražio
da vidi isečak. Pružila mu ga je, ali je sve vreme gledala
Smiloua odbijajući da se pokori njegovom optužujućem
pogledu. „Pa?“
„Pa šta, detektive?“
„Slagali ste nas, zar ne, doktorko Led?“
„Ne moraš da odgovoriš“, rekao joj je Frenk Perkins.
„Gde ste bili kasno u subotu uveče?“
„Ne odgovaraj, Aleks“, ponovo ju je posavetovao advokat.
„Ali želela bih, Frenk.“
„Zaista ti savetujem da ne govoriš više ništa.“
„Neće mi naškoditi da mu odgovorim.“ A zatim je, ne
slušajući njegov savet, rekla: „Nameravala sam da odem u
Hilton Hed, ali sam se u poslednjem trenutku predomislila.“
„Zašto?“
„Iz hira. Otišla sam na vašar ispred Boforta.“
„Vašar?“
„Karneval, što se lako može proveriti, gospodine Smilou.
Uverena sam da su ga reklamirali. Bio je to važan događaj.
Tamo sam otišla nakon što sam otišla iz Čarlstona.“
„Može li neko da nam to potvrdi?“
„Ne verujem. Bilo je na stotine ljudi na vašaru. Malo je
verovatno da se neko seća.“
„Kao ni ona prodavačica sladoleda na ostrvu Hilton Hed.“
Činilo se da se detektivu primedba Stefi Mandel nije dopala
ništa više nego Aleks. Oboje su je gnevno pogledali pre nego što
je Smilou nastavio. „Ako ste videli oglas za vašar, moguće je
onda da i ovo izmišljate, zar ne?“
„Pretpostavljam da je moguće, ali ne izmišljam.“
 „Zašto da vam verujemo kada smo vas već uhvatili u laži?“
„Nije važno gde sam bila. Rekla sam vam da nisam čak ni
poznavala Lutera Petidžona. Svakako nisam znala da je ubijen.“
„Nije znala čak ni način na koji je ubistvo izvršeno“, ubacio
se Frenk Perkins.
„Da, svi se sećamo zaprepašćene reakcije vašeg klijenta na
činjenicu da je Petidžon ubijem hicima iz pištolja.“
Aleks je gorela pod sarkastičnim pogledom detektiva
Smiloua, ali je zadržala pribranost. „Napustila sam Čarlston sa
namerom da odem u Hilton Hed. Kada sam naišla na vašar,
spontano sam odlučila da zastanem tu.“
„Ako je sve bilo tako nedužno, zašto ste nas lagali?“
Da zaštitim sebe. A zatim da zaštitim Hamonda Krosa.
Ako su želeli istinu, to je bila istina. Ali obaveza Hamonda
Krosa da kaže istinu bila je mnogo veća od njene, a on je ćutao.
Uznemirena nakon susreta sa Bobijem prethodne noći, dugo je
ležala budna razmišljajući o neprilici u kojoj se našla. Nakon
mučnog premišljanja, zaključila je da će biti dobro ako uspe da
zadrži Bobija na distanci. Nikakva veza nije mogla da se
uspostavi između nje i Petidžona. Dok Hamond veruje u njenu
nedužnost, njeno kretanje u subotu uveče će ostati tajna jer će on
smatrati da je nevažno.
Ali ako ikada poveruje u njenu krivicu, hoće li ga obaveza
koju ima kao tužilac...
Nije dozvolila sebi da misli o tome. Za sada će nastaviti da
sarađuje sa Smilouom dok on, nadala se, ne odustane od ideje da
je ona upletena i ne preusmeri svoju istragu dalje.
„Bila je to budalasta laž, gospodine Smilou“, rekla je.
„Pretpostavljam da sam mislila kako odlazak na ostrvo Hilton
Hed zvuči uverljivije nego poseta seoskom vašaru.“
„Zašto ste osećali potrebu da nas u bilo šta uveravate?“
 Frenk Perkins je podigao ruku, ali Aleks je rekla: „Jer nisam
navikla da me ispituje policija, Bila sam nervozna.“
„Oprostite, doktorko Led“, rekao je Smilou zajedljivo, „ali vi
ste najmanje nervozna osoba koju sam ikada ispitivao. Svi smo
to komentarisali. Gospođina Mandel, gospodin Kros i ja složili
smo se da ste izuzetno pribrani za osobu osumnjičenu za
ubistvo.“
Nije mu odgovorila jer nije bila sigurna da li je ovo trebalo da
bude uvreda ili kompliment. Osećala se nelagodno zbog
činjenice da su razgovarali o njoj. Kakvi su bili Hamondovi
„komentari“, pitala se. Svakako mu je dala mnogo povoda za
razgovor, zar ne?
„Znaš, ti si prevarant.“
„Molim?“ Pretvarajući se da je uvređena, zgrabila ga je
šakama za kosu i pokušala da podigne njegovu glavu. Ali nije se
dao pomeriti.
„Predstavljaš se kao žena koja je sasvim smirena, hladna i
pribrana.“ Čekinjom na bradi lako je ogrebao njen stomak. „To
sam pomislio nakon što sam te spasao od marinaca. Ova ženska
je hladna kao špricer.“
Nasmejala se. „Ne znam šta je uvredljivije, prevarant ili
ženska.“
„Ali u krevetu“, nastavio je ne dozvoljavajući da ga omete ni
u govoru ni u nameri, „tvoje učešće je sve samo ne suzdržano.“
„Teško je...“
„Svakako jeste“, zaječao je. „Ali mogu da čekam.“
„... zadržati pribranost kada...“
„Kada?“
„Kada...“ Dotakao ju je jezikom i njena se pribranost
razletela na paramparčad.
„Otišli ste na vašar sami?“
 „Molim?“ Na jedan užasan trenutak uplašila se da je naglas
udahnula ponavljajući udah koji je ispustila za vreme orgazma.
Što je bilo još strašnije, sasvim nenamerno se okrenula i
zagledala se u Hamonda. Pogled mu je bio užaren kao da joj je
čitao misli. Krvni sud u njegovoj slepoočnici bio je nabrekao i
pulsirao je.
Okrenula je glavu nazad prema Smilou koji je ponovio
pitanje: „Na vašar ste otišli sami?“
„Da. Otišla sam sama, da. Tako je.“
„I ostali ste sami čitave večeri?“
Teško je bilo lagati dok je gledala neumoljive oči Rorija
Smiloua.
„Niste se tamo našli sa prijateljem? Niste se našli ni sa kim?“
„Kao što sam rekla, gospodine Smilou, otišla sam sama.“
Na trenutak je zastao. „Kada ste otišli? Sami.“
„Kada je vašar počeo da se rasprema. Ne sećam se tačnog
vremena.“
„Kuda ste zatim otišli.“
Frenk Perkins je rekao: „Nevažno. Čitavo ovo ispitivanje je
nevažno i neprimereno. Nemaš osnova za njega, pa nije važno
gde je Aleks bila ni da li je, ili nije, bila sama. Ne mora da ti
pravda svoje kretanje u subotu uveče, kao što ni ti ne moraš da
znaš gde je bila jer i dalje ne možeš da dokažeš da je bila u
Petidžonovom apartmanu. Rekla ti je da ga nije poznavala.
Užasno je što ispituješ nekoga njene besprekorne reputacije i
ugleda u zajednici. Neki tip iz Mejkona kaže da ju je video u
trenutku kada su creva pretila da mu eksplodiraju. Da li zaista
smatraš da je on pouzdan svedok, Smilou? Ako smaraš, onda si
spustio svoje krute standarde kriminalne istrage. U svakom
slučaju, dovoljno si koristio ljubaznost mog klijenta, ali više to
nećeš činiti.“ Advokat je dao Aleks znak da ustane.
 „To je bio lep govor, Frenk, ali nisam završio. Moji
istražitelji su uhvatili doktorku Led u još jednoj laži koja se
odnosi na oružje kojim je počinjeno ubistvo.“
Ljut, ali oprezan, Frenk Perkins se povukao. „Bolje bi ti bilo
da ovo bude dobro.“
„I jeste.“ Smilou se okrenuo prema njoj. „Doktorko Led, rekli
ste nam juče da nemate pištolj.“
„Nemam ga.“
Iz dosijea je izvukao dozvolu koju je Aleks prepoznala.
Pogledala ju je, pa je pružila Frenku. „Kupila sam pištolj za
ličnu zaštitu. Kao što vidite po datumu, to je bilo pre mnogo
godina. Nemam ga više.“
„Šta mu se desilo?“
„Aleks?“ Frenk Perkins se nagnuo napred upitno je
pogledavši.
„U redu je“, uverila ga je. „Nisam iz njega pucala, osim na
onih nekoliko časova osnove obuke. Držala sam ga u futroli
ispod vozačkog sedišta automobila i retko sam ga vadila. Čak
sam i zaboravila na njega kada sam trampila automobil za noviji
model. Tek nekoliko nedelja nakon razmene sam se setila da
sam ostavila revolver ispod sedišta. Pozvala sam predstavništvo
i objasnila menadžeru šta se desilo. Ponudio je da se raspita. Svi
su tvrdili da ne znaju ništa o njemu. Pretpostavila sam da je onaj
koji je čistio automobil, verovatno osoba koja ga je kasnije
kupila, pronašla pištolj i pomislila da joj on pripada pošto ga je
ona pronašla, pa ga zato nikada nije vratila.“
„To je pištolj koji ispaljuje metke kalibra kojim je ubijen Lut
Petidžon.“
„Trideset osam, da. Teško da je to kolekcionarski primerak,
gospodine Smilou.“
Nasmešio se onim svojim ledenim smeškom koji je počela da
povezuje sa njim. „Priznajem.“ Protrljao je čelo kao da brine.
„Ali, evo, imamo dokaz da vi posedujete pištolj, i nepotvrđenu
priču o načinu na koji ste bez njega ostali. Primećeni ste na
mestu zločina u vreme kada je gospodin Petidžon umro. Uhvatili
smo vas u laži u vezi sa vašim kretanjem te večeri. A vi nam
niste dali nikakav konkretan alibi.“ Slegnuo je ramenima.
„Pogledajte to iz moje perspektive. Svi ovi posredni elementi
počinju da se gomilaju i ukazuju na jedno.“
„Na šta?“
„Da ste vi ubica.“
Aleks je zaustila da se pobuni ali je ostala preneražena kada
je shvatila da ne može da progovori. Frenk Perkins progovorio
je umesto nje. „Da li si spreman da je uhapsiš, Smilou?“
Dugo ju je gledao. „Ne još.“
„Onda odlazimo.“ Ovog puta advokat nije ostavljao mesta
protivljenju. Premda Aleks nije bila raspoložena da se protivi.
Bila je uplašena, iako se trudila da ne pokaže svoj strah.
Važan element njenog posla bio je čitanje izraza lica njenih
pacijenata i tumačenje njihovog govora tela da bi mogla da
proceni o čemu razmišljaju, što je često bilo sasvim drugačije od
onog što su govorili. Način na koji su stajali, ili sedeli, ili se
kretali često je protivrečio njihovim verbalnim izjavama.
Štaviše, kada su govorili, način na koji su reči izgovarali i ton
glasa su više prenosili nego same reči.
Primenila je sada ovu veštinu na Smiloua. Njegovo lice kao
da je bilo isklesano iz mermera. Nije se ni trudio da bude
diplomatičan, već ju je pogledao pravo u oči i optužio je za
ubistvo. Samo bi neko ko je potpuno siguran u ono što radi
mogao biti tako odlučan i bezosećajan.
Stefi Mandel je, sa druge strane, izgledala kao da će svakog
časa početi da skakuće i tapše rukama od sreće. Na osnovu
njenog iskustva čitanja ljudi, Aleks je mogla tačno da kaže da je
policija smatrala da im ova situacija definitivno ide u korist.
Ali njihove reakcije joj nisu bile važne koliko reakcija
Hamonda Krosa. Sa mešavinom iščekivanja i strepnje, okrenula
se prema vratima i pogledala ga.
Jedno rame naslonio je na zid. Gležnjeve je ukrstio. Ruke
prekrstio preko stomaka. Pravija od njegovih obrva bila je
spuštena, pogled gotovo mrk. Nestručnom oku bi on mogao
izgledali sasvim opušteno, čak bezbrižno.
Ali Aleks je jasno videla osećanja koja su se komešala
opasno blizu površine. Nije ni izbliza bio opušten kao što je
želeo da izgleda. Spušteni kapci i stegnuta vilica su ga odavali.
Prekrštene ruke i gležnjevi nisu oslikavali nemaran stav.
Činilo se da kao da on time ne dozvoljava sebi da se
raspadne.

POGLAVLJE 20

On je bio san svakog režisera za ulogu „štrebera“. Na prvom

mestu zbog imena – Harvi Papak. Bio je to poziv na podsmeh.
’De si, papak. Šta si danas jeo, svinjske papke? Daj da mu
zavrnemo papak. Njegovi školski drugari, a kasnije i kolege,
osmislili su mnoštvo ovakvih zadirkivanja i bili su nemilosrdni.
A Harvi je i izgledao kao pravi štreber. Sve na nemu uklapalo se
u stereotip. Nosio je debele naočare. Bio je bled i mršav i stalno
mu se slivala slina iz sinusa niz grlo. Kada bi zahladilo u
Čarlstonu, nosio je karirane džempere na V izrez ispod jakni od
tvida. Leti je nosio košulje kratkih rukava i odela na tanke
pruge.
Jedina svetla tačka u njegovom životu, ironično, još jedan
stereotip, bila je činjenica da je bio računarski genije. Upravo
oni ljudi koji su mu se u gradskoj kući najviše podsmevali, bili
su mu prepušteni na milost kada bi se njihovi računari pokvarili.
Poznati refren je bio: „Pozovi Papka. Reci mu da dođe.“
U utorak uveče ušao je u bar Šejdi rest otresajući vlažan
kišobran i teskobno začkiljio u oblak duvanskog dima.
Loreta Bud ga je pažljivo posmatrala i osetila trzaj sažaljenja.
Harvi je bio neprijatan mali kreten, ali je ovde bio sasvim izvan
svog elementa. Opustio se tek neznatno kada ju je primetio kako
mu se približava.
„Pomislio sam kako sam zabeležio pogrešnu adresu. Kakvo
užasno mesto. Čak i ime podseća na groblje.“
„Hvala što si došao, Harvi. Drago mi je što te vidim.“ Pre
nego što je stigao da umakne, a činilo se da se sprema da to
uradi, Loreta ga je zgrabila za ruku i povukla ga prema separeu.
„Dobro došao u moju kancelariju.“
I dalje nervozan, spustio je vlažni kišobran ispod stola,
namestio revere sakoa i podigao naočare na dugački, uski nos.
Zadrhtao je kada su mu se oči navikle na tamu, i kada je bolje
osmotrio druge mušterije. „Ne plašiš se da dolaziš ovamo sama?
Čini se da je klijentela ovde sam talog društva.“
„Harvi, ja sam klijentela.“
Postiđeno je počeo da zamuckuje izvinjenje. Loreta se
nasmejala. „Nisam se uvredila. Opusti se. Potrebno ti je piće.“
Dala je znak šankeru. Harvi je prekrstio tanke ruke na stolu. „To
bi bilo lepo, hvala. Kratko piće. Ne mogu dugo da ostanem.
Alergičan sam na duvanski dim.“
Poručila mu je viski, a sebi je poručila soda-vodu. Primetila
je njegovo iznenađenje i rekla: „Ne pijem.“
„Zaista? Čuo sam da si... čuo sam drugačije.
„Nedavno sam obavila jedan razgovor.“
„Pa, dobro je to.“
 „Nije to baš tako dobro, Harvi. Gadno je naglo ostaviti piće.
Ne dopada mi se nimalo.“
Njena iskrenost naterala ga je da se nasmeje. „Uvek si bila
direktna, Loreta, i nisi se nimalo promenila. Nedostaješ mi. Da li
tebi nedostaje policija?“
„Ponekad. Ne ljudi. Posao mi nedostaje.“
„Da li i dalje radiš kao privatni detektiv?“
„Da, radim kao slobodnjak.“ Oklevala je. „Zato sam te i
pozvala i tražila da se nađeš sa mnom.“
Zaječao je. „Znao sam. Rekao sam sebi: ’Harvi, zažalićeš što
si prihvatio ovaj poziv’“
„Ali savladala te je znatiželja, zar ne?“, zadirkivala ga je.
„Znatiželja i sećanje na moju duhovitost.“
„Loreta, molim te, nemoj da tražiš uslugu od mene.“
„Harvi, molim te, nemoj da budeš takav prokleti licemer.“
On je zvanično bio zaposlen na sudu, ali mu je pristup
računaru omogućavao da zadre u gradske i državne arhive.
Toliko mu je podataka bilo nadohvat ruke, da su mu se često
obraćali ljudi voljni dobro da plate da bi otkrili kolike su plate
njihovih kolega, ili slične stvari. Ali Harvi je odbijao da
učestvuje u svemu što je bilo neetično i nezakonito. Iritantno je
kategorično odbijao sve koji su želeli da mu se umile u izvuku
od njega uslugu.
Zato ga je Loretin otvoren komentar zapanjio.
Žurno je trepnuo iza debelih stakala naočara.
„Nisi baš onako dobar dečak kakav želiš da svi misle da si.“
„Kako je to strašno neotesano od tebe što me podsećaš na
moju malu indiskreciju.“
„Jedina za koju znam“, rekla je intuitivno. „I dalje mislim da
si ti isključio prekidač, da se tako izrazim, onom kretenu koji te
je ponižavao na božićnoj žurki. Hajde, Harvi, priznaj. Nisi li mu
se osvetio tako što si šifrovao sve njegove programe?“
Stisnuo je usne.
„Nije važno.“ Zakikotala se. „Ne zameram ti što ne priznaješ,
ali čuvaću tvoju tajnu. Zapravo, više mi se dopadaš jer si
pokazao slabost. Mogu da razumem ljudsku slabost.“ Zapretila
mu je prstom. „Uživaš u ushićenju koje ti pruža povremeno
kršenje pravila. To te loži.“
„Kakvi užasni izrazi! Ali neistiniti.“ Uprkos činjenici da je
uvek u javnosti tvrdio da je trezvenjak, piće je sasuo u jednom
gutljaju i nije se bunio kada mu je poručila još jedno.
Kada je, dok je još radila u policiji, jedne noći prekovremeno
radila u okružnom arhivu, uhvatila je Harvija Papka u kancelariji
svog nadređenog kako pregleda njegove lične finansijske
izveštaje i pijucka piće iz njegove tajne boce brendija.
Sitni muškarac se veoma postideo što ga je uhvatila kako radi
ono što se zaklinjao da nikada neće uraditi ni za koga. Jedva se
suzdržavajući da prikrije osmeh, Loreta ga je uverila da nema
nameru da ga cinkari i poželela mu je srećan lov.
Sledeći put kada mu se obratila za uslugu, Harvi nije oklevao
da joj učini. Od tada se, kad god bi joj bila potrebna informacija,
obraćala Harviju. Nikada je nije izneverio. A ona od tada njega
koristi kao dragocen izvor informacija.
„Znam da mogu računati na tebe, Harvi.“
„Ništa ti ne obećavam“, rekao je smireno.
„Nisi više u policiji. To značajno menja stvari.“
„Ovo je veoma važno.“ Pomerila se na klupi i zaverenički
šapnula: „Radim na slučaju ubistva Luta Petidžona.“
Gledao ju je otvorenih usta odsutno zahvalivši šankeru koju
mu je doneo piće, pa potegao veliki gutljaj. „Šta si rekla?“
„Sve je to veoma poverljivo. Ne smeš o ovome nikome ni reč
da kažeš.“
 „Znaš da možeš imati poverenja u mene“, prošaputao je u
odgovor. „Za koga radiš?“
„Ne smem da kažem.“
„Nisu nikoga uhapsili, zar ne? Da li su blizu da nekoga
uhapse?“
„Žao mi je, Harvi. Ne smem da razgovaram o tome. To bi
narušilo poverljiv odnos između mene i mog klijenta.“
„Razumem potrebu za poverljivošću, zaista je razumem.“
Nije bio strašno razočaran. Prava intriga budila je u njemu
glad za avanturom. Odavanje makar i dela tajne je kod njega
budilo osećaj da su ga pustili u intimni krug ljudi, a iz mnogih je
drugih bio isključen. Loretu je pomalo grizla savest što je
manipulisala njime na ovaj način, ali bila je spremna na sve da
se iskupi za svoju raniju grešku.
„Meni je potrebno sve što možeš da otkriješ o doktorki Aleks
Led. Srednje slovo je E. Takođe imam i njen socijalni broj, broj
vozačke dozvole i tako dalje. Ona je psiholog i ima ordinaciju
ovde u Čarlstonu.“
„Psihić? Da li je to njena veza sa Petidžonom?“
„Ne mogu da ti kažem.“
„Loreta“, cvileo je.
„Ne znam. Časna reč. Do sada sam o njoj samo otkrila samo
osnovne stvari. Povrat poreza, bankovne izveštaje, kreditne
kartice. Ni u čemu nema ničeg neprimerenog. Vlasnica je svoje
kuće, nema većih dugovanja. Niko je ne tuži. Nema čak ni
saobraćajnih kazni. Ocene koje je dobijala za vreme redovnih i
postdiplomskih studija su impresivne. Bila je odličan student i
nudili su joj da radi u nekoliko ordinacija. Ali ona je odlučila da
otvori svoju.“
„Tek je počela da radi? Mora da je nasledila novac...“
„Nasledila je poveću sumu od roditelja koji su je usvojili, od
izvesnog doktora Mariona Leda, lekara opšte prakse u Nešvilu.
Supruga mu je bila Sintija, učiteljica koja je postala domaćica.
Nisu imali svoje dece. Poginuli su pre nekoliko godina u padu
putničkog aviona dok su putovali u Jutu na skijanje.“
„Da li se sumnjalo na ubistvo?“
Loreta je sakrila smešak iza gutljaja soda-vode. Harvi je
počeo da ulazi u duh projekta.
„Ne.“
„Hmm. Meni se čini da ti već mnogo znaš.“
Loreta je odmahnula glavom. „Ne znam ništa o njenom
detinjstvu. Usvojena je kada je imala petnaest godina.“
„Tako kasno?“
„Čudno je što se čini kao da je njen život tada počeo.
Okolnosti njenog usvajanja i njenog života pre usvajanja su crna
rupa. Nisam imala sreće u otkrivanju tih podataka.
„Ha“, rekao je Harvi otpivši još jedan žuran gutljaj pića.
„Pohađala je privatnu srednju školu. Ljudi sa kojima sam
tamo pričala – a razgovarala sam sa svima, od najnižih do
najviših – bili su vrlo fini i učtivi, ali ćutljivi. Nisu čak želeli ni
da mi pošalju godišnjak završne godine. Veoma se trude da
zaštite privatnost Ledovih i nisu uopšte želeli da pričaju o njima.
Na osnovu svega što sam o njima pročitala, bili su ugledni i
čestiti. Sintija Led proglašena je za učitelja godine pre nego što
je napustila posao. Pacijenti doktora Leda žalili su za njim kada
je umro. Bio je đakon u crkvi. Ona je... Nije važno, shvatio si.
Nikakav skandal nije postojao u vezi sa njima, čak ni
nagoveštaj.“
„Šta mogu ja da učinim?“
„Uđi u podatke o maloletnicima.“
Ponovo je teatralno zaječao. „Plašio sam se ćeš to tražiti od
mene.“
 „Verovatno nema ništa. Samo želim da pogledaš.“
„Mogao bih da ostanem bez posla zbog toga. Znaš kakvi su
ovi iz vlade“, cvileo je. „Čuvaju te podatke kao da su svete
relikvije. Sa njima se nije šaliti.“
„Naravno, sa njima ne bi trebalo da se šali niko ko nije genije
koga neće uhvatiti. A potrebni su mi maloletnički podaci i iz
Tenesija.“
„Zaboravi!“
„Znam šta možeš da uradiš“, rekla je i pomilovala ga po ruci.
„Ako Centar za socijalni rad otkrije šta sam radio, mogao bih
da upadnem u grdnu nevolju.“
„Imam veliko poverenje u tebe, Harvi.“
Divlje je grizao usnu, ali je videla da ga privlači ovaj izazov.
„Pristaću, to je sve. Samo ću pokušati. Ali nešto ovako
osetljivo ne možeš požuriti.“
„Razumem. Samo polako. Ali požuri.“ Iskapila je soda-vodu
i tiho podrignula. „I Harvi, kada već to radiš...“
Zgrčio je lice u grimasu. „O-o.“
„Želim da proveriš još nešto.“

„Smilou je.“
„Moraćeš da govoriš glasnije“, rekla mu je Stefi. „Na
mobilnom sam.“
„I ja sam. Upravo me je zvao tip iz Odeljenja za sprovođenja
zakona Južne Karoline.“
„Dobre vesti?“
„Za sve osim za doktorku Led.“
„Šta? Šta? Reci mi.“
„Sećaš se neidentifikovane čestice koju je Džon Medison
pronašao na Petidžonu?“
„Ti si mi za nju rekao.“
 „Karanfilić.“
„Začin.“
„Kada si poslednji put videla komad karanfilića?“
„Na Uskrs. Na majčinoj šunki.“
„Ja sam ga video juče ujutro kada sam otišao u kuću Aleks
Led. Na stolu u predvorju imala je kristalnu činiju sa
pomorandžama. Sve su bile ukrašene karanfilićima.“
„Imamo je!“
„Ne još, ali smo blizu.“
„Šta je sa onom dlakom?“
„Ljudska, nije Petidžonova. Ali nemamo sa kim da je
poredimo.“
„Ne još.“
Zakikotao se. „Lepo spavaj, Stefi.“
„Čekaj, hoćeš li pozvati Hamonda da ga obavestiš?“
„Hoćeš li ti?“
Nakon kraće pauze, rekla je: „Vidimo se sutra.“

Hamond se ozbiljno bavio mišlju da se ne javi na telefon.

Predomislio se nekoliko sekundi pre nego što je poziv preuzela
sekretarica. Smesta se pokajao.
„Počeo sam da mislim da se nećeš javiti.“ Ton glasa
njegovog oca je ovu prostu izjavu pretvorio u ukor.
„Tuširao sam se“, slagao je Hamond. „Šta ima?“
„U kolima sam na putu kući. Upravo sam odvezao tvoju
majku na partiju bridža. Nisam želeo da vozi po ovoj kiši.“
Njegovi roditelji imali su starinski brak. Uloge su bile
tradicionalne, jasno definisane i linije se nikada nisu maglile.
Njegov otac donosio je većinu odluka sasvim sam: nikada
Ameliji Kros ne bi palo na pamet da dovede u pitanje njegovu
odluku. Hamond nije mogao da razume njenu slepu odanost
arhaičnom sistemu koji joj je oteo individualnost, ali činilo se da
je ona savršeno zadovoljna njime. Nikada ne bi razljutio oca i
povredio majku isticanjem nejednakosti u njihovoj vezi. A i
njegovo mišljenje nije bilo važno. Funkcionisali su ovako već
više od četrdeset godina.
„Kako napreduje Petidžonov slučaj?“
„Dobro“, odgovorio je Hamond.
Preston se zasmejao. „Možeš li malo da to pojasniš?“
„Zašto?“
„Znatiželjan sam. Odigrao sam danas pre podne, pre kiše,
sam devet rupa sa tvojim šefom. Rekao je da je Smilou ispitao
neku ženu dva puta i da si ti bio prisutan oba puta.“
Znatiželja njegovog oca nije bila beznačajna. Želeo je da zna
da li se njegov sin pokazao na delu. „Ne bih o tome da
razgovaram preko telefon.“
„Nemoj da si budalast. Želim da znam šta se dešava.“
Trudeći se da ne zvuči suviše defanzivno, Hamond mu je
preneo osnovne podatke Aleksinog ispitivanja.
„Njen advokat...“
„Frenk Perkins. Dobar čovek.“
Preston je bio dobro upućen. Hamond je znao da ne krši
nikakva pravila poverljivosti jer su ona već bila prekršena.
Prestonovo prijateljstvo sa Mejsonom Monroom datiralo je još
iz dana pripremne škole. Ako su danas odigrali devet rupa,
Mejson mu je već otkrio sve pojedinosti i malo je toga ostalo
Hamondu da mu otkrije.
„Perkins misli da nemamo ništa protiv nje.“
„Šta ti misliš?“
Hamond je pažljivo birao reči, ne znajući kada će se nešto što
je rekao vratiti da ga progoni – ili ga uhvati u zamku. Za razliku
od Aleks, on nije bio vešt lažov. Nije imao naviku da laže i
prezirao je čak i najsitniju laž. Ali već je uspeo da napravi dva
propusta u pogledu iskrenosti, Otkrio je da mu ne pada naročito
teško da slaže oca.
„Uhvaćena je u nekoliko laži, ali će one, u Frenkovim veštim
rukama, verovatno postati lako zanemarljive.“
„Zašto?“
„Jer mi nismo uspeli da je povežemo sa zločinom.“
„Mejson kaže da je lagala gde je bila te noći.“
„Mejson nije ništa izostavio, zar ne“, rekao je Hamond sebi u
bradu.
„Šta si rekao?“
„Ništa?“
„Zašto bi lagala ako ne želi nešto da sakrije?“
Osećajući se oholo i džangrizavo, Hamond je rekao: „Možda
je imala tajni sastanak te noći i laže da zaštiti muškarca sa kojim
je bila.“
„Možda. U svakom slučaju je lagala, a Smilou je to otkrio.
Znam da ti se on ne dopada, ali moraš priznati da je odličan
detektiv.“
„Ne mogu da ti protivrečim.“
„Znaš, on ima diplomu pravnog fakulteta.“
Hamond je ovo prepoznao kao jednu od onih rečenica koje
mu je njegov otac bacao u lice poput šamara. Trebalo je da vam
odvrati pažnju od desnog aperkata koji je sledio.
„Nadam se da nikada neće rešiti da iz policije pređe u
kancelariju tužioca. Mogao bi ostati bez posla, sine.“
Hamond je stegao zube da se uzdrži da mu ne uputi dve reči
koje su mu proletele kroz glavu.
„Rekao sam tvojoj majci...“
„Razgovarao si sa mamom o ovom slučaju?“
„Zašto ne bih?“
 „Jer... to nije pošteno.“
„Prema kome?“
„Prema svima upletenima. Policiji, mojoj kancelariji,
osumnjičenom. Šta ako je žena nedužna, tata? Uništiće joj se
reputacija ni za šta.“
„Zašto si tako uznemiren, Hamonde?“
„Nadam se da mama neće počastiti svoj bridž klub svim
sočnim detaljima slučaja.“
„Preteruješ.“
Možda je i preterivao, ali ovaj ga je telefonski razgovor, što
je duže trajao, sve više nervirao. Ponajviše zato što nije želeo da
ga otac nadzire na svakom koraku ovog slučaja. Ovako značajno
suđenje za ubistvo potpuno je preuzimalo kontrolu nad životom
pravnika. Sati su prelazili u dane, a dani u nedelje, ponekad čak i
mesece. Mogao je to da podnese. Uživaće u ovom slučaju. Ali
neće dobrodošlicom dočekati kritike na kraju svakog dana. One
bi mogle da ga demorališu i nateraju ga da sumnja u svaku svoju
strategiju.
„Tata, znam šta radim.“
„Niko nikada nije doveo u pitanje...“
„Ne seri. Ti moju sposobnost dovodiš u pitanje svaki put
kada se konsultuješ sa Mejsonom i zatražiš da ti podnese
izveštaj. Da nije zadovoljan poslom koji sam obavio do sada, ne
bi mi dodelio slučaj. Svakako me ne bi proglasio za svog
naslednika.“
„Sve što si rekao je istina“, rekao je Preston sa izluđujućom
samokontrolom. „Što je samo još veći razlog da brinem da bi
mogao uprskati.“
„Zašto misliš da bih mogao učiniti tako nešto?“
„Koliko sam shvatio, osumnjičena je lepa žena.“
Hamond ovo nije očekivao. Da je ovo bio pravi aperkat, bio ti
to nokaut i on bi pao na pod. Još je dolazio sebi od udarca.
Činilo se da je njegov otac uvek znao gde da udari da ga najviše
zaboli,
„To je najuvredljivija stvar koju si mi ikada rekao.“
„Slušaj, Hamonde, ja sam..
„Ne, ti slušaj. Obaviću svoj posao. Ako ovaj slučaj bude
zahtevao smrtnu kaznu, onda ću smrtnu kaznu i tražiti.“
„Hoćeš li?“
„Naravno. Isto kao što ću podići optužnicu i protiv tebe ako
to slučaj bude tražio“
Preston je, nakon kraće pauze, tiho rekao: „Ne blefiraj,
Hamonde.“
„Samo čekaj, tata. Pa ćemo videti da li blefiram.“
„Onda podigni optužnicu. Samo gledaj da najpre dobro
proveriš svoje motive.“
„Što znači?“
„Što znači da moraš biti siguran da imaš konkretne dokaze, a
ne samo beznačajne pakosne zamerke. Nemoj nam obojici
oduzeti mnogo vremena i truda i prouzrokovati nam mnogo
sramote samo zato što si ljut na mene što sam zahtevan prema
tebi. Nikada neću biti osuđen. A u svom pokušaju da napakostiš
meni, samo ćeš napakostiti sebi.“
Prsti kojima je Hamond stezao slušalicu su pobeleli i zaboleli
ga od siline stiska.
„Prekidaš se. Zbogom.“

Aleks je, ignorišući kišu, odlučila da ode na trčanje.

Ravnomernim korakom trčala je po pljusku. Činilo joj se da je
od ključnog značaja, sada kada je ostatak njenog života tonuo u
haos, da se pridržava redovnog rasporeda treninga. A i trčanje
joj je, nakon što je primila pacijente kojima je pomerila termin
za uveče, pružalo fizičko pražnjenje za umno preopterećenje.
Bistrilo joj je glavu i dozvoljavalo njenom umu da slobodno
luta.
Brinula je za svoje pacijente. Ako, i kada, u javnost izađe
vest da je osumnjičena za ubistvo, šta će biti s njima? Šta će
misliti o njoj? Da li će to promeniti njihovo mišljenje o njoj?
Naravno da hoće. Ne bi bilo realno nadati se da će zanemariti
njenu upletenost u istragu ubistva.
Možda bi trebalo već od sutra da pokuša da ih privremeno
rasporedi kod drugih terapeuta kako ne bi bilo neizvesnosti u
vezi sa njihovim daljim terapijama u slučaju da nju uhapse.
S druge strane, možda neće biti na njoj da im pronađe
zamenu. Kada otkriju da je njihov psiholog optužen za ubistvo,
verovatno će njenu praksu početi da napuštaju u jatima.
Dok je trčala pored automobila parkiranog pored ivičnjaka
svega pola bloka od njene kuče, primetila je da su stakla
zamagljena, što joj je reklo da se neko nalazi vozilu. Motor je
radio u leru, premda su farovi bili isključeni a brisači mirovali.
Zato je pretrčala još dvadeset metara pre nego što se
osvrnula. Sada su se farovi uključili. Automobil je izašao na
ulicu.
Verovatno to nije ništa, rekla je sebi. Paranoična je. Ali
zebnja je nije napuštala. Da li je neko prati? Policija, na primer.
Smilou je možda naložio nadzor. Zar to ne bi bila standardna
procedura? Ili je možda Bobi nadzire da se uveri da neće
iščeznuti sa njegovim novcem? Nije to bio njegov kabriolet, ali
bio je on snalažljiv.
Postojala je još jedna mogućnost. Jedna mnogo opasnija.
Jedna o kojoj nije želela da razmišlja, ali je znala da bi bilo
budalasto i naivno kada o njoj ne bi razmišljala. Nije joj
promakla činjenica da bi mogla biti zanimljiva ubici Luta
Petidžona. Ako sazna da su je videli na mestu zločina, ubica bi
mogao da se uplaši da je ona svedok ubistva.
Ova pomisao naterala ju je da zadrhti, i ne samo zato što se
plašila ubice. Njen život je sada bio van kontrole. Toga se
najviše plašila – gubitka kontrole. Na svoj način je to bila smrt
stvarnija od same smrti. Živeti, ali bez mogućnosti izbora i
slobodne volje, moglo je biti gore nego biti mrtav.
Pre dvadeset godina rešila je da njen život nikada više neće
biti u tuđim rukama. Bilo joj je potrebno gotovo toliko da ubedi
sebe da je najzad slobodna stega koje su je sputavale, da će ona
sama ispisati svoju sudbinu. A onda se Bobi ponovo pojavio i
sve se promenilo. Sada se činilo da su svi oko nje odlučivali o
njenom životu, a ona je bila nemoćna da to promeni.
Nakon polučasovnog trčanja, ušla je u kuću kroz vrata koja
su vodila sa verande. U prostoriji za pranje odeće svukla je
mokru odeću a zatim se umotala u peškir i prošla kroz kuću.
Otkako je odrasla, živela je sama, i nije se plašila da bude
sama kod kuće. Usamljenost joj je bila strašnija od potencijalnih
uljeza. Nije osećala potrebu da se zaštiti od provalnika, ali je
pokušavala da pripremi sebe na prazninu koju je osećala u
vreme praznika kada joj čak ni društvo dobrih prijatelja nije
nadomeštalo nedostatak porodice. Samoća joj nije davala da
oseti udobnost čak ni kada je sedela ispred kamina u hladnoj
noći. Kada bi se naglo trgla iz sna u sred noći, nije se trzala zbog
zamišljene buke, već zbog suviše stvarne tišine samačkog
života. Jedini njen strah bio je da će sama biti do kraja života.
Ali noćas je osećala blagu nelagodu dok je uključivala svetla
u prizemlju i penjala se na sprat. Stepenice su škripale pod njom.
Bila je navikla na proteste starog drveta. Obično prijateljski
zvuk noćas joj se činio pretećim. Na hodniku prvog sprata
zastala je da pogleda niz senovito stepenište. Hodnik i sobe u
prizemlju su bili prazni i mirni, baš onakvi kakvi su bili kada je
izašla da trči.
Dok je išla prema sobi, okrivljivala je kišu za svoju
uznemirenost. Nakon dana nepodnošljive vreline, kiša je
predstavljala olakšanje, ali bilo je previše kiše. Padala je u
naletima koji su udarali o okna i dobovali o krov. Prelivala se iz
slivnika i kuljala iz oluka. Otvorila je vrata koja su vodila na
verandu na prvom spratu i izašla da uvuče gardeniju u saksiji
pod zaštitu krova. Dole, u središtu ograđenog vrta, betonska
fontana se prelivala. Latice cveća bile su pokidane sa peteljki
zbog čega je zelenilo izgledalo golo i čemerno. Vratila se unutra
i zatvorila vrata pa krenula od prozora do prozora da zatvori
roletne.
Kiša je bila dovoljna da kod svakoga izazove nervozu. Bateri
je noćas bio pust. Kako nije bilo uobičajenih biciklista ni ljudi
koji su trčali ili šetali pse, osećala se izolovano i ranjivo. Veliko
drveće u Vajt point gardensu činilo joj se ogromno i preteće, a
obično je imala utisak da je njegove niske, debele grane štite.
U kupatilu je prebacila peškir oko mesingane prečke i
nagnula se da odvrne slavinu nad kadom. Bilo je potrebno neko
vreme da vrela voda stigne kroz cevi pa je za to vreme oprala
zube. Kada se uspravila u ogledalu ormarića za lekove je
primetila odraz i naglo se okrenula.
Bio je to njen ogrtač koji je visio na kuki na vratima.
Osećajući kako joj kolena klecaju, naslonila se na umivaonik
i naložila sebi da prestane da se ponaša tako budalasto. Nije
ličilo na nju da se trza na svaku senku. Šta nije bilo u redu s
njom?
Bobi, za početak. Đavo ga odneo! Đavo ga odneo!
Budalasto ili ne, dozvolila je sebi istu slabost koju bi
savetovala i pacijenta da sebi dozvoli. Kada pažljivo izgrađeni
svet neke osobe počne da se raspada, čovek ima pravo na
nekoliko sasvim prirodnih reakcija, uključujući ogorčenost i
ljutnju, čak i gnev, i svakako detinji strah.
Sećala se svojih detinjih strahova. Babaroga iz njenog
detinjstva nije mogla da se poredi sa Bobijem Trimblom. Veoma
je vešto mogao da uništi živote. Malo je nedostajalo da uništi i
njen, i pretio je da to ponovo učini. Zato ga se sada plašila, čak i
više nego pre.
Zato je i mogao da je uplaši kućni ogrtač, i zato je lagala i
ponašala se neodgovorno i uvukla pristojnog čoveka kao što je
Hamond Kros u nešto ružno.
Ali u početku, Hamonde. Samo u početku.
Ušla je u kadu i navukla zavesu. Dugo je stajala ispod tuša
pognute glave i puštala da joj vrela voda dobuje po lobanji i da
se para kovitla oko nje.
Subota uveče u Harbor Taunu činila joj se kao tako bezbedna
laž. Ona ju je smeštala na sigurnu udaljenost od Čarlstona, u
masu sveta gde je bilo sasvim moguće da se niko neće sećati da
ju je video. Bestraga i njena sreća!
Ono što im je rekla za pištolj bilo je istina, ali mali su izgledi
bili da će joj poverovati sada. Nakon što su je uhvatili u jednoj
laži, sve što kaže posle toga, zvučaće neistinito.
Steli Mandel želela je da ona bude kriva. Stefi je mrzela
druge žene. Aleks je to zaključila čim su se srele. Na studijama
je proučavala tipove ličnosti kakvu je imala Mandelova. Bila je
ambiciozna i oštroumna i preko svake mere takmičarski
nastrojena. Osobe kao što je Stefi su retko bile srećne jer nikada
nisu bile zadovoljne, ni drugima ni sobom. Nikada nisu uspevale
da ispune očekivanja jer su večito podizale granicu očekivanog
uspeha. Zadovoljstvo je za takve ljude bilo nedostižno. Stefi
Mandel bila je ekstremno ambiciozna i sklona da prevazilazi
sopstvene mogućnosti, na svoju štetu.
Rorija Smiloua bilo je teže pročitati. Bio je hladan i Aleks je
podozrevala da je umeo da bude i okrutan. Ali u njemu je
naslutila i skrivenog demona sa kojim se večito borio. Taj čovek
nikada nije imao mir u duši. I on je olakšanje pronalazio u
mučenju drugih u nadi da će kod njih izazvati jad kakav je sam
osećao. To jezgro nezadovoljstva činilo ga je ranjivim, ali se on
protiv njega borio svim silama, zbog čega je bio opasan po svoje
neprijatelje.
Kada bi morala da bira, teško bi joj bilo da odluči koga se od
ovo dvoje više plaši.
A bio je tu i Hamond. Drugo dvoje verovali su da je ona
ubica. Njegovo mišljenje o njoj mora da je bilo još i gore. Ali
nije mogla da se bavi njime jer će je paralisati očajanje i kajanje.
Nije imala viška vremena ni energije da ih posveti žaljenju za
onim što je moglo da se desi da su se sreli u nekom drugom
trenutku i na drugom mestu.
Ako je ikada neki muškarac imao priliku da je dodirne – da
dodirne njene misli i srce, onu tačku njenog duha u kojoj je
Aleks Led zaista obitavala – to je mogao biti on. Mogao je biti
onaj kome bi dozvolila da ublaži njenu samonametnutu samoću i
usamljenost, da popuni prazninu, olakša tišinu i deli život s
njom.
Ali romantična maštanja bila su luksuz koji nije mogla sebi
da priušti. Mora da se usredsredi na izlazak iz ove situacije koja
je opasna po njen posao, reputaciju i njen život.
Istisnula je gel u sunđer pa se istrljala bogatom penom.
Obrijala je noge. Našamponirala kosu. Dugo je ispirala šampon
iz kose i puštala da joj vrela voda opusti mišiće, premda joj nije
ublažavala nemir.
Naposletku je zatvorila slavinu i otresla rukama višak vode
pa sklonila zavesu.
Nikada nije bila od onih što vrište, ali je sada vrisnula.

POGLAVLJE 21

Bobi je ponovo imao novca.

Činjenicu da od Aleks još nije uzeo svoj novac smatrao je
samo privremenom preprekom. Doneće mu ga. Suviše je toga
imala na kocki. A u međuvremenu, on nije bio bez sredstava.
Zahvaljujući onim dvema studentkinjama sa kojima je proveo
noć, bio je nekoliko stotina dolara bogatiji. Dok su one ležale i
hrkale u postelji, on je spakovao stvari i iskrao se iz sobe. Ovo
iskustvo trebalo bi da ih nauči da dragocenu lekciju. Osećao se
gotovo nesebično.
Pronalaženje drugog smeštaja bilo je sitna neprijatnost kada
se uporedi sa nagradom. Čim se smestio u drugi hotel na drugoj
strani grada, u sobi sa pogledom na reku, poručio je u sobu
obilan doručak, koji se sastojao od jaja, šunke, griza i umaka od
začinjene dimljene svinjetine, nekoliko palačinki i dodatnom
porcijom pljeskavica od luka i krompira koje nije nešto naročito
želeo, ali ih je poručio jer se osećao bogato.
Zatim je u planu imao odlazak u kupovinu. Novo odelo nije
bilo rasipništvo. Bio je to poslovni trošak. Da je plaćao porez na
dohodak, mogao je slobodno svoju odeću da odbije od poreza. U
njegovom poslu, čovek je morao da izgleda otmeno.
Ostatak poslepodneva proveo je izležavajući se pored bazena
i sunčajući se. Sada je, u novom odelu od krem lana sa
tamnoplavom svilenom košuljom ušao u bar koji mu je taksista
preporučio. „Gde ovde može čovek da se ovajdi?“
„Da se ovajdi?“ Taksista je odmerio Bobija u retrovizoru pa
otegao: „Ti varaš pičke, zar ne, druže?“
 Bobi se, polaskan, nasmešio u odgovor.
„Znam pravo mesto.“
Čim je Bobi ušao u bar, shvatio je da je vozač dobro
procenio. Ovo je bilo mesto za vrhunski lov. Muzika je treštala.
Svetla bleskala. Plesači se znojili. Konobarice se lomile da
posluže piće koje su poručivali ljudi koji su očajnički želeli da
se zabave. Mnogo slobodnih žena. Voljnih da se upuste u
avanturu. Nakon dva razblažena pića, odabrao je metu. Sedela je
za stolom sama. Niko je nije pozvao da igra. Mnogo se smešila,
svakome ko je prošao pored nje, što je bio dokaz da je bila
stidljiva, da je želela da privuče pažnju i da razgovara sa nekim.
A najbolje od svega, nekoliko puta pogledala je prema njemu
dok se on pretvarao da je ne primećuje. A onda ju je,
blagonaklono, počastio smeškom.
Nervozno je skrenula pogled. Ruku je podigla do grla gde je
počela da se poigrava srebrnim perlama na kragni košulje.
„Bingo“, rekao je Bobi sebi dok je plaćao račun.
Prišao joj je s leđa pa ga nije primetila dok nije rekao.
„Izvinite, da li neko sedi ovde?“
Naglo je okrenula glavu. Oduševljenje je pokazala širenjem
očiju, a zatim pokušala da ga prikrije koketiranjem.
„Sada, sedi.“
Nasmešio se i pridružio joj se za stolom namerno udarajući
njena kolena svojima, a zatim se žurno izvinjavajući. Pitao je
može li da je časti pićem, a ona je rekla bi to bilo veoma lepo od
njega. Zvala se Elen Rodžers. Bila je iz Indijane i prvi put je bila
duboko na Jugu. Dopadalo joj se sve osim vrućine, ali čak je i
ona imala svojih draži. Hrana je bila božanstvena. Požalila se da
se ugojila dva i po kilograma otkako je stigla u Čarlston. Premda
je mislio da joj ne bi škodilo da izgubi šest kilograma, Bobi je
galantno rekao: „Ne moraš da paziš na kilažu. Mislim, imaš
sjajnu figuru.“
Pljesnula ga je po ruci i rekla: „Dovoljno vežbam na poslu.“
„Da li si instruktor aerobika? Lični trener?“
„Ja? Zaboga, nisam. Ja sam nastavnik u osnovnoj školi.
Predajem englesku gramatiku i časove unapređenja čitanja sa
razumevanjem. Verovatno svakog dana pređem šesnaest
kilometara jureći po školskim hodnicima.“
On je poreklom sa juga, primetila je ispravno.
Procenila je na osnovu njegovog nežnog otezanja i
melodičnog govora. I južnjaci su bili tako srdačni.
Nasmešio se i nagnuo se prema njoj: „Trudimo se, gospođo.“
Dokazao je to pozvavši je na ples. Nakon što su plesali uz
nekoliko pesama, di-džej je pustio neku sporu melodiju. Bobi ju
je privukao sebi izvinjavajući se što je tako oznojen. Rekla je da
joj ne smesta. Znoj je bio muževan. Do kraja plesa uspeo je da
joj spusti ruku na dupe i bez i najmanje sumnje uverio
gospođicu Elen Rodžers da je uzbuđen.
Kada ju je pustio, bila je sva rumena i usplahirena.
„Žao mi je zbog...“, počeo je da zamuckuje. „To je... O moj
bože, ovo je tako neprijatno. Nisam držao ženu u naručju... ako
želiš da te ostavim na miru, ja ću...“
„Ne moraš da se izvinjavaš“, rekla je gospođica Rodžers
nežno. „To je prirodno. Nije da možeš to da kontrolišeš.“
„Ne, gospođo. Ne mogu. Ne mogu kada te držim uza se.“
Uzela ga je za ruku i povela ga nazad do stola. Ona je
poručila drugu turu pića. Nakon nekoliko gutljaja, Bobi joj je
rekao za svoju suprugu. „Umrla je od raka. U oktobru, pre dve
godine.“
Oči su joj se zamaglile. „Oh, kako je to strašno.“
Tek je nedavno počeo da izlazi i ponovo uživa u životu,
rekao joj je. „Najpre sam mislio da je dobro što nemamo dece.
Sada bih voleo da smo ih imali. Usamljen sam, znaš, ovako sam
na svetu. Ljudi ne bi trebalo da su sami. To nije prirodno.“
Spustila je ruku ispod stola pa mu saosećajno potapšala
butinu i ostavila ruku da na njoj počiva. O bože, kako sam
dobar!, pomislio je Bobi.

Hamond je stajao sa druge strane zavese za tuširanje.

„Nasmrt si me uplašio!“, glasno je udahnula Aleks. „Šta radiš
ovde? Kako si ušao? Koliko si dugo ovde?“
„I ti si mene uplašila.“
„Ja? Kako?“
„Mislio sam da lažeš. Plašiš se Petidžonovog ubice.“
„Palo mi je na pamet da bih mogla biti u opasnosti.“
„Želeo sam da te upozorim, a nisam to smeo da uradim preko
telefona.“ Pogledala je prema spavaćoj sobi. „Prisluškuju ga?“
„Ne bi me čudilo da je Smilou to naložio. Čak i bez sudskog
naloga.“
„Mislim da me nadzire.“
„Ako te i nadzire, ja za to ne znam. Kako bilo, preskočio sam
zid tvog vrta. Ne bi valjalo da me vide u tvojoj kući, zar ne? Pet
minuta sam kucao na vrata kuhinje. Video sam da ti je svetlo na
spratu uključeno, ali kako se nisi javljala, mašta mi je podivljala.
Mislio sam da sam možda zakasnio, da se nešto strašno...“
Zastao je. „Drhtiš.“
„Hladno mi je.“
Uzeo je peškir i prebacio ga preko nje i skupio ga napred, ali
ga nije pustio. „Zašto misliš da si pod nadzorom?“
„Videla sam sumnjiv automobil dok sam trčala. Motor mu je
bio uključen. Svetla isključena.“
„Izašla si večeras da trčiš? Po ovom vremenu? Sama?“
„Obično sam sama. Ali sam uvek oprezna.“
 Slabašno se nasmešio. „Žao mi je što sam te uplašio.“
„Već sam bila nervozna.“
„Nisam mogao da priđem tvojim ulaznim vratima i
pozvonim, zar ne?“
„Pretpostavljam da nisi.“
„Da li bi me pustila da uđem?“
„Ne znam.“ A onda, tiše: „Bih.“
Zurio je u udubljenje njenog grla u kom je svetlucala jedna
kap vode. Pustio je njen peškir i odmakao se od nje, što je bio
pokret za koji je zaslužio prokleti orden za hrabrost. „Moramo
da razgovaramo“, rekao je promuklo. „Odmah izlazim.“
Drveno je izašao u dnevnu sobu, ne videći ništa konkretno,
ali primećujući njen pečat na svemu. Svaki predmet u sobi bio je
odraz nje.
Kada mu se pridružila, nosila je ogrtač, starinski teški ogrtač
koji se preklapao spreda i koji se vezivao pojasom oko struka,
providan koliko i olovni prsluk, ali đavolski zavodljiv jer je pod
njim bila naga i vlažna.
„Ruka ti krvari.“
Pogledao je posekotinu na palcu koju do sada nije primetio.
„Pretpostavljam da sam se povredio kada sam ti obio bravu.“
„Želiš li da ti stavim zavoj?“
„Dobro je.“
Poslednje što je želeo bilo je da razgovara. Čeznuo je da je
dotakne. Želeo da joj raširi ogrtač i pritisne lice uz njenu
mekoću, okusi njenu kožu, udahne njen miris. Čitavo telo mu je
pulsiralo od telesne želje, ali odbijao je da joj se preda. Nije bio
odgovoran za ono što se desilo prošle subote uveče. Ali bio je
odgovoran za sve nakon toga.
„Znala si moje ime, zar ne? Znala si ko sam?“
„Da.“
 Klimnuo je polako upijajući ono što je već znao ali nije želeo
da prihvati. „Ne želim da vodim ovaj razgovor.“
„Zato što...?“
„Zato što znam da ćeš me lagati. To će me razljutiti. Ne želim
da se ljutim na tebe.“
„Ne želim ni ja da se ljutiš na mene. Možda ne bi trebalo da
razgovaramo.“
„Nešto bih voleo da čujem od tebe. Čak i ako je laž.“
„Šta?“
„Voleo bih da mi kažeš da je ona subota uveče... da ti nikada
pre nije bilo tako.“
Blago je nagnula glavu u stranu.
„Ne samo zbog strasti“, rekao je. „Već zbog... svega.“
Video je kako guta pljuvačku i pomera kap iz udubljenja grla
koju je ranije primetio. Glas joj je bio promukao od siline
osećanja. „Nikada mi pre nije bilo tako.“
To se nadao da će čuti, ali izraz na njegovom licu postao je
još turobniji. „Želeli mi da razgovaramo ili ne, moramo.“
„Ne moramo.
„Da, moramo. Ti i ja se nismo slučajno pojavili u isto vreme
u plesnom paviljonu, zar ne?“
Oklevala je nekoliko sekundi, a zatim odmahnula glavom.
„Kako si, pobogu, znala da ću biti tamo? Ni sam to nisam
znao.“
„Molim te, ne pitaj me ništa više.“
„Da li si bila sa Lutom Petidžonom ranije tog dana?“
„Ne mogu sa tobom da razgovaram o ovome.“
„Dođavola, odgovori mi.“
„Ne mogu.“
„Pitanje je jednostavno.“
Nasmejala se neveselo i odmahnula glavom. „Nije to uopšte
jednostavno.“
„Onda mi odgovori bez objašnjenja.“
„Dovešću time sebe u još ranjiviji položaj.“
„Zanimljivo je da se ti osećaš ’ranjivo’, a ja visim na
vetrometini,“
„Nisi ti osumnjičeni za ubistvo.“
„Ne, ali zar se ne slažeš da sam u vrlo neprijatnoj poziciji?
Moje je da podignem optužnicu protiv ubice našeg najpoznatijeg
građanina, koji je u isti mah i suprug moje najbolje drugarice.“
„Tvoje najbolje drugarice?“
„Davi Berton, sada udovica Luta Petidžona. Prijatelji smo
čitavog života. Ona je tražila da se slučaj dodeli meni. Mnogo
ljudi se oslanja na mene, ljudi koje ne bih želeo da razočaram.
Možeš li da zamisliš šta bi se desilo sa mojom reputacijom,
karijerom i budućnošću kada bi neko saznao da sam noćas ovde
s tobom?“
„Zato sam i otišla u nedelju ujutro.“ Nemirno je počela da
korača po spavaćoj sobi. „Želela sam da ostanem anonimna.
Nisam želela da se lomiš u sebi ovako kako se sada lomiš.“
„Do nedelje ujutro bilo je malo prekasno za brigu i
obazrivost. Ako si toliko želela da sačuvaš moju reputaciju, nije
trebalo da mi se približavaš.“
Okrenula se i zagledala se u njega u neverici.
„Izvini, sećanje mi je malo iskrivljeno. Ti si prišao meni.“
„Da, kako da ne“, frknuo je.
„Ko je pokušao da ode? Dva puta. Dva puta pokušala sam da
odem, i oba puta došao si za mnom i preklinjao me da ostanem
duže sa tobom. Ko je koga pratio sa vašara? Ko je stao i...“
„Dobro“, rekao je sekući vazduh rukama. „Ali to glumljenje
nedodirljivosti je najsnažniji adut svake žene i žene to znaju od
samog postanja. Tačno si znala šta radiš.“
 „Jesam“, povikala je podigavši glas. A zatim je sklopila ruke
na struku i pogledala ga suznim očima. „Da, znala sam šta
radim. I u pravu si. U početku sam želela da... Stupim u kontakt
sa tobom?“
„Zašto?“
„Osiguranje.“
„Drugim rečima, želela si da obezbediš sebi alibi.“
Oborila je oči. „Nisam znala da ćeš mi se dopasti“, rekla je
tiho. „Nisam računala na hemiju među nama. Počela sam da se
osećam loše što te koristim. Pa sam pokušala da pobegnem od
tebe. Nisam želela da tebe ukore zbog veze – makar i kratke – sa
mnom. Ali došao si za mnom. Poljubio si me. Nakon toga...“
Podigla je pogled. „Nakon tog poljupca, moji prvobitni razlozi
za poznanstvo sa tobom postali su nevažni. U tom trenutku,
želela sam samo da budem sa tobom.“
Obrisala je suze sa obraza. „To je istina. Možeš da mi
veruješ, i ne moraš.“
„Zašto ti je bio potreban alibi?“
„Znaš da nisam ubila Petidžona. Rekao si mi to u liftu.“
„Dobro. Zato ponavljam, zašto ti je bio potreban alibi?“
„Ne pitaj me, molim te.“
„Samo mi reci.
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Jer ne želim da misliš...“, zastala je pa duboko udahnula.
„Prosto ne mogu, to je sve.“
„Da li to ima neke veza sa onim muškarcem?“
Pitanje ju je zateklo. Žurno je trepnula.
„Kojim muškarcem?“
„Pronašao sam te u nedelju uveče. Video sam te sa nekim
muškarcem u mercedes kabrioletu, otprilike dvanaest sati nakon
što si otišla iz moje postelje.“
„U nedelju uveče? To je bio... stari prijatelj. Sa koledža. Bio
je u Čarlstonu poslom. Javio mi se i pozvao me na piće.“
„Lažeš.“
„Zašto mi ne veruješ?“
„Jer je moj posao da otkrivam laži i lažove, a ti si dobar
lažov!“
Ispravila se i prekrstila ruke na struku. „Trebalo bi ovde da
završimo. Sada. Noćas. Ovo je nemoguća situacija. Tvoja
karijera je na kocki. Ne želim da budem odgovorna za njenu
propast. I svakako ne želim da budem sa nekim ko misli da sam
lažov.“
„Ko... je... on... bio?“
„Zašto je važno ko su mi prijatelji, kada tvoji prijatelji, Stefi i
Smilou, jedva čekaju da me optuže za ubistvo?“
„Da li je čudno što ti ne verujem kada uporno izbegavaš da
mi odgovoriš i na najjednostavnije pitanje?“
„Nisu to jednostavna pitanja“, povikala je. „Nemaš pojma
koliko su teška. Izvlače na površinu stvari koje bih radije
zaboravila, koje sam pokušala da zaboravim, koje me
progone...“ Zastala je svesna da će otkriti previše. „Ne možeš mi
verovati. Što je samo još razlog više da me sada ostaviš i da se
više ne vraćaš. Nikada.“
„U redu.“
„Dok smo bili u krevetu...“
„Bilo je đavolski sjajno.“
„Ali ako mi ne veruješ...“
„Ne verujem ti.“
„Onda...“
„Da li si se jebala sa Petidžonom?“
Lice joj se opustilo. „Molim?“
 „Da li ste bili ljubavnici?“
Hamond joj je prišao gurajući je uza zid. To je njega zapravo
mučilo. Ovo ga je nateralo da se ponaša kao da ga je pamet
sasvim napustila, da besni i bunca i nemarno izlaže opasnosti
svoju karijeru i sve što je ranije smatrao važnim. Želja da zna
odgovor na ovo pitanje bila je tako snažna da je naterala
opreznog, pažljivog, suzdržanog Hamonda Krosa da se bulazni
kao ludak. „Da li si ikada bila ljubavnica Luta Petidžona?“
„Nisam!“ A zatim je spustila glas u promukli šapat. „Časna
reč.“
„Da li si ga ubila?“ Gurnuo je ramena između njenih ruku i
spustio glavu na svega nekoliko centimetara od njene. „Reci mi
istinu, i ja ću ti oprostiti sve druge laži. Da li si ubila Luta
Petidžona?“
Odmahnula je glavom. „Nisam.“
Udario je zid iza nje pesnicama pa ostao naslonjen na njih.
Spustio je glavu, naslonio obraz na njen. Njegov dah bio je težak
i glasan naspram kiše koja je nastavljala da šiba prozore.
„Želim da ti verujem.“
„Ne možeš mi verovati.“ Okrenula je glavu i rekla gledajući
njegov profil. „Ne pitaj me više ništa, jer ne mogu više ništa da
ti kažem.“
„Zašto? Reci mi zašto.“
„Jer su odgovori suviše bolni za mene.“
„Bolni, kako?“
„Nemoj me terati da prolazim kroz ovo, molim te. Ako to
uradiš, slomićeš mi srce.“
„Ti meni slamaš srce svojim lažima.“
„Preklinjem te, ako me imalo ceniš, nemoj me terati da te
razočaram. Radije bih da te nikada više ne vidim, nego da
znaš...“
 „Šta? Reci mi.“
Odmahnula je glavom, a on je shvatio da ne vredi dalje da
navaljuje. Ako njena lična patnja nije imala veze sa
Petidžonovim slučajem, on mora poštovati njenu želju za
privatnošću.
„To nije sve“, nastavila je. „Bićemo na suprotnim stranama
uzavrelog slučaja.“
„Znači da je sve ovo ipak povezano sa slučajem“, rekao je
potišteno.
„Znala sam da će naš susret za posledicu imati haos, ali sam
ipak dozvolila da do njega dođe. Želela sam da do njega dođe.
Na benzinskoj pumpi mogla sam da te odbijem, ali nisam.“
Podigao je glavu i nagnuo je u stranu da bi joj bolje video
lice. „Znajući sve što sada znaš, kada bi morala ponovo sve da
uradiš...“
„To nije pošteno.“
„Da li bi to uradila?“
U odgovor ga je dugo gledala u oči dok joj je niz obraz klizila
jedna suza. Hamond je zaječao. „Bože, pomozi mi, i ja bih.“
Trenutak kasnije ju je grlio. Voda je kapala iz njene kose na
njegovu košulju. Usne su joj bile tople, jezik mek, usta opojna.
Kada su se najzad razdvojili, prvi put su jedno drugo oslovili
imenom, pa se nasmejali sami sebi, pa se ponovo poljubili, ako
je moguće još strastvenije nego pre. Razvezao je pojas njenog
ogrtača i zavukao ruke pod njega, i dotakao je, milujući glatku
kožu njenog stomaka, mameći iz njenog grla meke uzdahe kada
je prstima ovlaš prešao preko njenog brežuljka.
Hamondu je krv tutnjila u ušima snažno kao i kiša koja je
udarala po krovu. Gušila je sve ostalo. Oprezni šapati zdravog
razuma i savesti nisu imali šanse da se probiju do njegove svesti
pored ove larme.
 Podigao ju je i naslonio na sebe i odneo je do kreveta. A
zatim je u mahnitom nestrpljenju svukao svoju odeću. Kada se
opružio preko nje uzdahnuo je sa mešavinom požude i očajanja.
Razdvojila je butine i u sledećem ga je dahu obavila njena
toplina.
Tonući dublje, tiho je opsovao glasom napuklim od osećanja.
„Nisam spavala sa tobom jer mi je bio potreban alibi,
Hamonde.“ Spustio je ruke pored njene glave i pogledao je u
lice pa počeo da se pomera. „A zašto onda?“
Izvila je leđa u susret njegovim udarima. „Zbog ovoga.“
Zagnjurio je lice u njen vrat. Osećanja su bila neverovatna.
Penjala su mu se uz penis u stomak, širila mu se grudima i
prema ekstremitetima, terajući ih da bride. Pustio je da mu sve
drugo nestane iz svesti da bi mogao da uživa što je u njoj. Ali
klimaks mu se približavao suviše brzo, pa je prestao da se
pomera i prošaputao žurno: „Ne želim još da svršim. Ne bez
tebe.“
„Dodirni me.“
Povela je njegovu ruku između njihovih tela i spustila je na
mesto na kom su bili spojeni. Pomerio je prste lako, milujući je
istovremeno iznutra i spolja. Uhvatila je svoju dojku i prinela je
njegovim usnama. Jezikom je dotakao bradavicu. Glas koji je
ispustila bio je gotovo jecaj. Zajedno su dostigli vrhunac.

Zavukli su se pod pokrivače. Privukao ju je sebi i smestio njenu

zadnjicu u svoje krilo. Tada je shvatio da nije koristio zaštitu.
Ali nekako nije za to previše mario. Kakve koristi može imati od
sekiracije? Sada je bilo kasno. Samo je želeo da je grli. Da oseća
njen miris. Da bude blizu nje i da deli toplinu njenog tela.
Zadovoljno je gledao njeno lice smešteno u prevoj njegovog
lakta. Mislio je da spava jer su joj oči bile sklopljene, ali
primetio je kako joj se usne izvijaju u osmeh. Poljubio je njen
kapak. „Da mi je da znam o čemu razmišljaš.“
Nasmejala se tiho i pogledala ga. Lako mu je noktom opisala
usne. „Razmišljala sam o tome kako bi bilo doterati se i izaći sa
tobom. Na večeru. U bioskop. U javnost, pred oči sveta.“
„Možda. Jednog dana.“
„Možda“, prošaputala je ne zvučeći ništa optimističnije od
njega.
„Voleo bih da te pratim po Čarlstonu, da te pokazujem
svojim prijateljima.“
„Zaista?“
„Zvučiš iznenađeno.“
„I jesam, pomalo. Za jednu sramnu vezu...“
„Ovo nije sramna veza, Aleks.“
„Nije?“
„Nije.“
„Ja sam pridošlica, ali sam otkrila kako stvari ovde
funkcionišu.“
„Koje stvari?“
„Društveni krugovi.“
„Ne marim za ta sranja.“
„Ali većina Čarlstonaca mari. Nemam pedigre. A tvoj
porodica je praktično izmislila taj koncept.“
„Rečima još jednog Čarlstonca, doduše fiktivnog: ’iskreno,
draga moja, nije me briga’ Ali da me i jeste briga, i dalje bih
birao tebe pre nego neku drugu.“
„Pre nego Stefi Mandel.“ Izraz na njegovom licu naterao ju je
da se nasmeje. „Trebalo bi da vidiš svoje lice.“
„Kako si znala?“
„Ženska intuicija. Nije mi se dopala od samog početka.
Osećanje je bilo uzajamno i nije imalo nikakve veze sa tim što
sam ja bila osumnjičena a ona pomoćnik tužioca. Netrpeljivost
među nama je postojala iz mnogo dubljeg razloga. Danas, kada
nas je videla u liftu shvatila sam. Bili ste ljubavnici, zar ne?“
„’Bili’ je ključna i najvažnija reč ovde. Trajalo je skoro
godinu dana.“
„Kada ste raskinuli?“
„Pre dva dana.“
Sada je na nju bio red da se prenerazi. „U nedelju?“
Klimnuo je glavom.
„Zbog subote?“
„Ne. Za mene je ta veza davno završena. Ali nakon što sam
bio sa tobom, znao sam sa potpunom sigurnošću da smo, kao
par, Stefi i ja izgubljen slučaj.“ Provukao je prste kroz njenu
kosu. „Uprkos tvojoj sklonosti da lažeš, ti si najpoželjnija žena
koju sam sreo. Na svaki mogući način. U pitanju je više od
fizičke privlačnosti.“
Zadovoljno se nasmešila. „Na primer?“
„Pametna si...“
„Pažljiva prema životinjama starijim ljudima.“
„Duhovita si.“
„Odmerena. Uglavnom.“
„Štedljiva, hrabra, čista i smerna.“
„Nekako sam znala da si izviđač.“
„Zapravo sam bio na najvišem položaju među izviđačima.
Gde sam ono stao? Da, imaš savršene sise.“
„Šta se desilo sa onim da je ovo više od telesnog?“
Prestao je da se glupira i značajno je poljubio. Kada se najzad
povukao, njen uznemiren izraz ga je uplašio. „Šta je bilo?“
„Pazi se, Hamonde.“
„Niko neće znati da sam bio ovde.“
Odmahnula je glavom. „Nisam na to mislila.“
 „A na šta si mislila?“
„Možda ćeš morati da mi sudiš i tražiš za mene smrtnu
kaznu. Molim te, pazi se da me najpre ne navedeš da se zaljubim
u tebe.“
 Sreda
POGLAVLJE 22

„Hvala što ste me primili.“

Tužilac Monro Mejson ponudio je Stefi stolicu. „Imamo
samo minut. Šta te muči?“
„Slučaj Petidžon.“
„Tako sam i pretpostavio. Nešto konkretno?“
Stefino oklevanje bilo je smišljeno i uvežbano. Glumeći
nelagodu, rekla je: „Mrsko mi je što moram da vas uznemiravam
nečim što će se vama činiti kao nevažna kancelarijska politika.“
„Da li su u pitanju Hamond i detektiv Smilou? Da li se
ponašaju kao rivali nasilnici umesto kao profesionalci?“
„Imali su nekoliko verbalnih čarki, uz poneki podmukli volej
sa obe strane. Mogu sa tim da se nosim. Nešto drugo je u
pitanju.“
Pogledao je sat na stolu. „Moraćeš da mi oprostiš, Stefi.
Imam sastanak za deset minuta.“
„U pitanju je Hamondov stav“, rekla je naglo.
Mejson se namrštio. „Njegov stav? Prema čemu?“
„Čini se... ne znam...“ Uzdisala je kao da traži odgovarajući
reč i najzad rekla: „Ravnodušan.“
Mejson se navalio na naslon stolice i zagledao se u nju preko
spojenih prstiju. „Teško mi je da u to poverujem, jer ovaj slučaj
je kao stvoren za Hamonda.“
„I ja sam tako mislila“, uzviknula je. „Obično bi on grizao
kao lud. Progonio Smiloua da sakupi dovoljno dokaza za Veliku
porotu. Jedva bi čekao da počne sa pripremama za suđenje. Ovaj
slučaj ima sve sastojke koji bi mu obično naterali sline na usta.
Zato sam potpuno zbunjena“, nastavila je. „Čini se da ne želi da
se ovaj slučaj reši. Obaveštavam ga o svemu što saznam od
Smiloua. Obaveštavam ga o tragovima koji su sveži i tragovima
koji su se ohladili. Hamond na svako obaveštenje reaguje
jednako nezainteresovano.“
Mejson je zamišljeno počešao obraz. „Šta misliš o tome?“
„Ne znam šta da mislim“, rekla je sa taman pravom
mešavinom zbunjenosti i ozlojeđenosti. „Zato sam se i obratila
vama da me usmerite. Ja sam na suvozačkom mestu na ovom
slučaju i ne želim da prekoračim svoja ovlašćenja. Molim vas,
recite mi kako da ovo rešim.“
Monro Mejson se bližio sedamdesetom rođendanu. Umorio
se od mlinova javnog položaja. Poslednje dve godine mnogo
svojih obaveza prebacio je na mlade i ambiciozne pomoćnike
tužioca, savetovao ih je kada je to bilo nužno, ali ih je uglavnom
puštao da postupaju prema svom nahođenju. Radovao se penziji
da bi mogao da igra golf i peca do mile volje i da ne mora da se
nosi sa političkim aspektima posla.
Nije on slučajno bio okružni tužilac dvadeset pet godina. Bio
je oštrouman igrač kada je preuzeo kancelariju, i nije ništa
izgubio od te svoje oštroumnosti. Instinkti su mu bili jednako
izoštreni. I dalje je umeo da oseti kada je neko bio neiskren
prema njemu.
Stefi je računala na njegovu intuitivnost kada je planirala ovaj
sastanak.
„Da li si sigurna da ne znaš šta ga muči?“, upitao ju je sada
spustivši snažan glas do tihe rike.
Glumeći uznemirenost, Stefi je zagrizla donju usnu. „Saterala
sam samu sebe u ćošak, zar ne?“
„Ne želiš da govoriš loše o kolegi.“
 „Tako nekako.“
„Razumem neprijatnu situaciju u kojoj si se našla. Divim se
tvojoj odanosti Hamondu. Ali ovaj slučaj je suviše značajan da
bismo bili preterano osetljivi. Ako zanemaruje svoje dužnosti...“
„Oh, nisam želela to da kažem“, rekla je žurno. „Nikad on ne
bi odustao. Samo mislim da se ne daje u potpunosti. Nije u
ovome srcem.“
„Znaš li zašto?“
„Svaki put kada pokrenem tu temu, on reaguje kao da sam ga
udarila po bolnom prstu. Osetljiv je i razdražljiv.“ Zastala je kao
da razmišlja. „Ali ako me pitate da nagađam šta bi moglo da ga
muči...“
„Pitao sam te to.“
Pretvarala se da pažljivo razmišlja pre nego što je najzad
rekla: „U ovom trenutku, osumnjičeni nam je žena. Aleks Led je
inteligentna, uspešna žena. Prefinjena je i rečita i neki bi mogli
reći privlačna.“
Mejson se nasmejao. „Misliš da se Hamond zatreskao u nju?“
Stefi se nasmejala zajedno s njim. „Naravno da ne mislim.“
„Ali kažeš da njen pol utiče na njegov pristup slučaju.“
„Kažem da je postoji takva mogućnost. Ali ima smisla, na
neki način. Poznajete Hamonda bolje od bilo koga. Poznajete ga
čitavog života. Znate kako je odgojen.“
„U porodici koja ceni tradicionalne vrednosti.“
„I jasno definisane uloge“, dodala je. „On je rođeni
Čarlstonac, južnjak do srži. Zadojen je šećernim koktelima s
nanom i junaštvom.“
Mejson se na trenutak zamislio. „Plašiš se da bi mogao da
smekša ako bi morao da traži smrtnu kaznu za ženu kao što je
doktorka Led.“
„To je samo moja slutnja.“ Spustila je pogled kao da joj je
laknulo što je obavila ovaj užasni zadatak.
Potajno je krišom posmatrala svog šefa kako zamišljeno
čupka donju usnu. Prošlo je nekoliko trenutaka. Njena teorija, i
nevoljan način na koji ju je iznela, bili su savršeni. Nije mu rekla
da je Hamond sinoć otišao na mesto zločina. Mejson bi to
mogao smatrati povoljnim znakom. Stefi nije bila sigurna kako
je ona na to gledala. Obično je Hamond puštao detektive da
obavljaju svoj posao bez mešanja, pa joj se ovo činilo
čudnovato. Bilo je to nešto o čemu je valjalo razmisliti, ali
kasnije.
Sada je želela da čuje Mejsonov odgovor na ono što mu je
rekla. Sve što bi dalje rekla bilo bi preterivanje, pa je tiho sedela
i pustila ga da razmišlja.
„Ne slažem se.“
„Molim?“ Glavu je podigla uz gotovo čujan trzaj. Toliko je
uverena bila da je uspešno iznela svoj stav, da nije očekivala da
on izrazi neslaganje s njom.
„Sve što si rekla o Hamondovom vaspitanju je tačno. Krosovi
su tom momku usadili lepe manire. Uveren sam da tu spada i
obrazac ponašanja prema ženama – svim ženama – koji asocira
na dane vitezova u oklopima. Ali njegovi roditelji su, pogotovo
Preston, takođe u njega usadili nepokolebljiv osećaj
odgovornosti. Verujem da će on nadjačati ono drugo.“
„Kako onda objašnjavate njegovu melanholiju?“
Mejson je slegao ramenima. „Drugi slučajevi. Prepun sudski
kalendar. Zubobolja. Nešto u njegovom privatnom životu.
Mogao bi postojati čitav niz razloga za njegovu odsutnost. Ali
ubistvo se desilo pre svega nekoliko dana. Istraga je još u
preliminarnoj fazi. Smilou priznaje da nema dovoljno dokaza za
hapšenje.“ Nasmešio se, i ponovo zagrmeo: „Uveren sam da će,
kada Smilou zaista optuži doktorku Led – ili već nekoga – za
ovaj zločin, Hamond zauzeti svoju poziciju, sa sve palicom u
ruci i, ako ga poznajem, postići pobednički poen.“
Premda je Stefi došlo da zaškripi zubima, prividno je
odahnula od olakšanja. „Drago mi je što to tako vidite. Nisam
bila rada skrenuti vam pažnju na ovo.“
„Zato sam ja ovde.“ Ustao je, dajući joj jasno do znanja da
može ići, pa uzeo sako sa čiviluka.
Stefi je, idući za njim do vrata njegove kancelarije, nastavila
da govori. Imala je još ponešto da mu kaže što je bilo potrebno
da on čuje. „Plašila sam se da ćete biti nezadovoljni njegovim
učinkom i da ćete slučaj dodeliti nekom drugom. Onda više ni ja
ne bih radila na njemu, a ja ne bih volela da da se to desi jer je
meni ovaj slučaj potpuno fascinantan. Jedva čekam da nam
policija dodeli osumnjičenog. Ne mogu da dočekam da zarijem
zube u pripremu za suđenje.“
Razonođen njenim elanom, Mejson se zakikotao. „Onda će te
obradovati da čuješ šta je Smilou jutros postigao.“

„Vreme je gotovo isteklo.

Glasan žamor negodovanja začuo se od studenata medicine
koji su se nagurali u salu do te mere da su mnogi morali da stoje
kako bi čuli Aleksino predavanje.
„Hvala“, rekla je smešeći se. „Zahvalna sam vam na pažnji.
Pre nego što budemo morali da se raziđemo, želim da
napomenem koliko je važno da pacijenta koji pati od napada
panike ne otpišete kao hipohondra. Nažalost, to je suviše često
slučaj.
Članovi porodice umeju – sasvim razumljivo – da postanu
netrpeljivi prema drugim hroničnim pritužbama pacijenta.
Simptomi su ponekad toliko bizarni da se čine smešnim i često
drugi ljudi misle da su umišljeni. Zato bi, dok se pacijent leči i
uči načine da se nosi sa akutnim anksioznim poremećajem,
njegovu porodicu takođe trebalo uputiti kako da se nosi sa ovim
fenomenom. A sada zaista moram da idem, da me vaši drugi
predavači ne bi skratili za glavu. Hvala vam na pažnji.“
Pozdravili su je oduševljenim aplauzom pre nego što su pošli
napolje. Nekoliko studenata prišlo joj je da porazgovara s njom,
da se rukuje sa njom i da joj kaže koliko je zanimljivo i
informativno bilo njeno predavanje. Jedan joj je čak dao i
primerak članka koji je ona pisala i zamolio je da se potpiše.
Njen domaćin nije prišao dok i poslednji student nije izašao.
Doktor Daglas Man bio je član osoblja Medicinskog fakulteta
Univerziteta Južne Karoline. On i Aleks sreli su se na studijama
medicine i ostali su prijatelji. Bio je visok i krakat, ćelav kao
sjajna lopta i izvanredan košarkaš, i okoreli neženja iz razloga
koje njoj nikada nije otkrio.
„Možda bi trebalo da osnujem klub obožavalaca“,
prokomentarisao je kada joj se pridružio.
„Laknulo mi je što sam im održala pažnju.“
„Šališ se? Gutali su svaku tvoju reč. Predstavila si me kao
dežurnog junaka“, rekao joj je široko se smešeći. „Volim da
imam slavne prijatelje.“
Nasmejala se onome što je smatrala potpuno pogrešnim
komplimentom. „Bilo je lako sa njima. Dobra su publika. Da li
smo i mi bili tako pametni kada smo bili njihovih godina?“
„Ko zna? Bili smo urađeni.“
„Ti si bio urađen.“
„O, da“, slegao je koščatim ramenima. „Tako je, ti nisi bila
zabavna. Samo si radila, nisi se zabavljala.“
„Izvinite, doktorko Led?“
Aleks se okrenula i našla se licem u lice sa Bobijem
Trimblom. Srce joj je poskočilo.
 Uhvatio ju je za ruku pa je snažno protresao. „Doktor Robert
Trimbl. Montgomeri, Alabama. Na odmoru sam ovde u
Čarlstonu, ali sam primetio da držite predavanje jutros pa sam
prosto morao da dođem da vas upoznam.“
Dag se, nesvestan njene nelagode, predstavio i rukovao sa
Bobijem. „Kolege su uvek dobrodošle na našim predavanjima.“
„Hvala.“ Okrenuvši se prema Aleks, Bobi je rekao: „Naročito
me zanima vaše proučavanje anksioznosti. Zanima me zašto ste
se usredsredili baš na taj poremećaj. Da li vas je na to nateralo
neko vaše iskustvo?“, namignuo joj je. „Plašite se da bi stari
gresi mogli da vam se osvete?“
„Moraćete da me izvinite, doktore Trimbl“, rekla je ledeno.
„Čekaju me pacijenti.“
„Izvinjavam se što sam vas zadržao. Bilo mi je zadovoljstvo.“
Naglo se okrenula i pošla prema izlazu. Dag je žurno poželeo
zbogom Bobiju pa požurio da je sustigne. „Jedan vatreni
obožavalac previše, zar ne?“
„Naravno“, rekla je vedro. Ali nije bila dobro. Bila je sve
samo ne dobro. Bio je ovo Bobijev način da joj da do znanja
kako se može pojaviti bilo kada. Lako. Nije postojala oblast
njenog života u koju nije mogao da prodre ako je to želeo.
„Aleks?“ Dag ju je pitao da li bi mu se pridružila na kasnom
doručku. „Da ti zahvalim, najmanje što mogu da uradim jeste da
te odvedem na škampe i griz.“
„To zvuči ukusno, Dag, ali moraću da odbijem.“ Ne bi mogla
da proguta ni zalogaj hrane ni da joj život od toga zavisi. Veoma
ju je potreslo i pogodilo Bobijevo prisustvo u nečemu što je
smatrala svojim bezbednim domenom, što mu je verovatno i bila
namera. „Imam pacijenta za petnaest minuta. Jedva ću i ovako
stići.“
„Krećemo.“
 Dag je insistirao da dođe po nju ujutro i da je doveze do
Medicinskog centra Univerziteta Južna Karolina jer su parking
mesta blizu prostranog kompleksa bila veoma oskudna. Na putu
do centra grada, još jednom joj je zahvalio.
„Nema potrebe. Uživala sam.“ Dok Bobi nije sve upropastio,
pomislila je.
„Dužan sam ti, ako ikada budem mogao da ti vratim uslugu“,
rekao je iskreno.
„Upamtiću to.“
Pokušavajući da sakrije nemir, trudila se da vodi lagan
razgovor. Razmenili su tračeve o zajedničkim prijateljima i
kolegama. Pitala je za naučni rad vezan za istraživanje AIDS-a
na kom je radio. On je nju pitao da li joj se u životu dešava nešto
novo i uzbudljivo.
Ne bi joj verovao ni kada bi mu rekla. Ili možda i bi, ispravila
se kada su skrenuli u njenu ulicu.
„Šta se, dođavola, dešava?“, povikao je Dag. „Mora da ti je
neko obio kuću.“
Odmah je znala, sa strašnim osećanjem užasa, da policijski
automobil parkiran pred njenom kućom nema nikakve veze sa
obijanjem. Dvojica uniformisanih policajaca stajala su pored
njenih ulaznih vrata, po jedan sa svake strane, poput stražara.
Jedna detektiv u civilu virio je kroz prozore. Smilou je
razgovarao sa njenom pacijentkinjom koji je očigledno stigao
pre zakazanog termina.
Dag je zaustavio automobil i spremao se da izađe kada ga je
Aleks zaustavila. „Nemoj se mešati u ovo, Dag.“
„U šta? Šta se, dođavola, dešava?“
„Objasniću ti kasnije.“
„Ali...“
„Molim te. Javiću ti se.“
 Stegla mu je ruku pa žurno izašla iz automobila i prošla kroz
kapiju pa stazom prema kući, primećujući usput da je prizor na
njenim ulaznim vratima privukao pažnju nekoliko prolaznika.
Jedan turista je fotografisao njenu kuću, što nije bilo neobično.
Njena ulica bila je deo tura obilaska grada. Premda su sve bile
sličnog stila, svaka kuća u njenoj ulici imala je neku osobenost
od istorijskog značaja. Jutros je njenu kuću izdvajao policijski
automobil parkiran ispred.
„Doktorko Led!“ Njena pacijentkinja požurila je prema njoj.
„Šta se dešava? Stigla sam kad i policija.“
Aleks je prostrelila Smiloua preko ramena uznemirene žene.
„Zaista mi je žao, Ivlin, ali moraćemo da pomerimo termin.“
Zagrlila je ženu, okrenula je i otpratila do njenog automobila.
Bulo joj je potrebno nekoliko minuta da je uveri da je sve u redu
i da će joj zakazati termin što pre bude moguće.
„Da li ste dobro?“, upitala je Aleks ljubazno.
„Da li ste vi dobro, doktorko Led?“
„Dobro sam, časna reč. Pozvaću vas kasnije danas. Ne
brinite.“
Tek kada se žena odvezla, Aleks se okrenula. Ovog puta, dok
se približavala stazom, imala je Smiloua na nišanu.
„Šta, dođavola, radite ovde? Imala sam pacijenta i...“
„A ja imam nalog za pretres.“
Iz džepa na grudima sakoa izvadio je dokument.
Aleks je pogledala prema trojici policajaca koji su stajali na
njenom tremu pre nego što je vratila pogled na Smiloua.
„Poslednje pacijenta primam u tri sata. Može li ovo da sačeka do
tada?“
„Plašim se da ne može.“
„Zovem Frenka Perkinsa.“
„Slobodno. Ali nije nam potrebna njegova dozvola da uđemo.
Nije nam potrebna čak ni vaša dozvola.“
Ne obazirući se više na nju dao je znak svojim ljudima da
uđu u kuću.
Možda je Aleks najviše uvredilo što su navukli rukavice pre
nego što su ušli u njen dom, kao da su on, i ona, zagađivači od
kojih moraju da se zaštite.

Najpre je plakala.
Nakon što se probudila i obrela u najgorem košmaru svake
slobodne žene – barem slobodne sredovečne nastavnice iz
predgrađa Indijanapolisa – Elen Rodžers je priljubila čaršav uz
grlo i oči isplakala.
Mamurna. Naga. Napastvovana. Napuštena.
Proživljavajući ponovo dešavanja od prethodne noći, najpre
joj se činilo da je upala u jednu od svojih fantazija, u kojima
naočiti neznanac u noćnom klubu bira nju a ne mlađu, lepšu i
mršaviju devojku. On je napravio prvi korak. On je odabrao da
pleše s njom i da je časti pićem. Privlačnost je bila trenutna i
obostrana, baš kao što je oduvek zamišljala da će biti kada joj se
„to“ najzad desi.
Dalje, nije bio plitak i glup. Imao je priču. Bila je to priča o
ljubavi i gubitku koja joj je kidala srce. Voleo je svoju ženu do
ludila. Kada se razbolela, on ju je negovao dok nije podlegla
bolesti. Uprkos teškoćama koje je sam sebi nametnuo i poslu
koji je morao da vodi, kuvao je i čistio i prao veš. Obavljao je
lične stvari za nju, čak i najneprijatnije. U retkim prilikama kada
je mogla da izlazi, on ju je šminkao.
Kakva žrtva! To je bila prava ljubav. Ovo je bio čovek koga
je vredelo poznavati. Ovo je bio čovek vredan sve one ljubavi
koju je Elen godinama čuvala i očajnički želela nekome da
pruži.
 A bio je i fantastičan ljubavnik.
Čak i pored iskustva ograničenog na starijeg rođaka koji ju je
jednom na silu poljubio, i momka koji je pričao o ljubavi u toku
dva neprijatna odnosa u njegovom automobilu pre nego što ju je
šutnuo, i jednog oženjenog kolege sa kojim je koketirala bez
konzumacije dok ga nisu prebacili u drugu školu, shvatila je da
je Edi – tako se zvao – bio izvanredan u postelji. Radio joj je
stvari o kojima je čitala samo u romanima koje je držala u
obeleženim kutijama u podrumu. Iscrpeo ju je srašću.
Ali sada je ružičasti sjaj romanse bio ukaljan mračnim
užasima koji prate seks za jednu noć sa potpunim neznancima.
Trudnoća. (Hej, može da se desi ženama u četrdesetim
godinama). Polno prenosive bolesti. AIDS.
Svaka od ovih posledica razorila bi joj nade da će se jednog
dana udati. Prilike za brak postajale su sve ređe sa svakom
godinom koja bi prošla, ali ova sinoćna indiskrecija taj san
učinila je istinski nemogućim. Koji bi je muškarac sada mogao
poželeti? Svakako ne pristojan muškarac. Ne sada kada je imala
prošlost.
Njen položaj nije mogao postati mnogo gori.
Ali jeste.
Bila je opljačkana.
Otkrila je to kada je najzad ustala iz postelje da ode u
kupatilo da proceni štetu. Shvatila je da se njena tašna ne nalazi
na stolici na koju ju je spustila prethodne noći. Jasno se toga
sećala. Nije to bilo nešto što je mogla zaboraviti jer je tada prvi
put neki muškarac stao iza nje i počeo da trlja svoj... znate... o
nju. Zavukao joj je ruke u haljinu da bi joj pomilovao grudi.
Kosti su joj se bukvalno istopile, pa je spustila tašnu na stolicu.
U to je bila sigurna.
No ipak je mahnit pretresala sobu i korila sebe što nije
poslušala televizijske reklame koje su savetovale da se na put ne
kreće bez putničkih čekova.
Bilo da je u pitanju bilo mučno samookrivljavanje ili sećanje
na lakoću sa kojom ju je slatkorečivi Edi uverio u svoje laži,
Elen Rodžers iznenada je prestala sa svojom uzaludnom
potragom za tašnom i stala kao ukopana na sredini hotelske
sobe. I dalje gola kao od majke rođena, spustila je ruke na
bokove, pa svukla sa sebe svaku pristojnost i počela da psuje
kao kočijaš.
Nije više sažaljevala samu sebe. Bila je besna.

POGLAVLJE 23

Bilo je gotovo podne kada je Hamond stigao do zgrade suda.

Dok je prolazio pored stola svoje sekretarice, zamolio ju je da
mu donese kafu. Nije bio srećan što vidi Stefi kako ga čeka u
zasedi ispred njegove kancelarije.
Dalje ga je nerviralo što ga je odmerila od glave do pete i
rekla: „Gadna noć?“
Nije se kući vratio do zore. I spavao je svega nekoliko sati.
Kada se najzad probudio, prokleo je vreme koje je pročitao na
satu na noćnom stočiću. Nije mu bila potrebna Stefi da mu kaže
koliko je kasnio tog dana.
„Šta ti se desilo sa palcem?“
Posekotinu je morao da prekrije sa dva hanzaplasta. „Posekao
sam se brijući se.“
„Trapavi palčevi?“
„Šta je bilo, Stefi?“
„Smilou je poslao nove dokaze Odeljenju za sprovođenje
zakona Južne Karoline. Nada se da će pronaći kome ona dlaka
pripada.“
 Sakrio je osećaj panike koji ga je obuzeo time što je smireno
nastavio sa svojim poslom – spustio je aktovku na sto, skinuo
sako i okačio ga pa prelistao poštu i preslušao poruke na
sekretarici. Proučavajući jednu, odsutno ju je upitao: „O kom
slučaju govoriš?“
Preko svake mere uznemirena, Stefi je stavila ruke na
bokove. „Slučaj ubistva Luta Petidžona, Hamonde.“
Seo je za svoj sto i zahvalio sekretarici na kafi. „Želiš li kafu,
Stefi?“
„Ne, hvala.“ Ni malo nežno zatvorila je vrata za
sekretaricom. „Sada kad si seo i dobio kafu, možemo li, molim
te, da razgovaramo o najnovijim dešavanjima?“
„Smilou je pronašao vlas kose u Petidžonovom apartmanu?“
„Tačno.“
„I sada će je uporediti sa..
„Vlasi koju je uzeo sa Aleksine četke za kosu jutros za vreme
pretresa njene kuće.“
To ga je nateralo da se trgne. „Pretresa?“
„Dobio je nalog za pretres jutros. Već su završili.“
„Nisam znao ni da je tražio nalog. Jesi li ti to znala?“
„Ne donedavno.“
„Zašto me nisi pozvala?“
„Nisam videla razlog da te zovem dok ne pronađemo nešto.“
„Ovo je moj slučaj, Stefi.“
„Pa, bogami, ne ponašaš se tako“, rekla je podigavši glas.
„Kako se ja to ponašam?“
„Zaključi. Za početak, mogao bi da se zapitaš zašto si se
dovukao ovamo tako kasno. Nemoj da se ljutiš na mene što nisi
bio tu kada su stvari počele da se dešavaju.“
Streljali su se pogledima preko njegovog stola. Ljutio se što
su ga isključili iz čvrstog kruga informacija koji je ona
uspostavila sa Smilouom. Praktično su bili kao sijamski blizanci
za vreme ove istrage. Ali ma koliko mu bilo mrsko da to prizna,
njeni argumenti su bili validni. Bio je ljut na sebe i na čitavu
situaciju, i iskaljivao je svoj bes na njoj.
„Imaš li još nešto?“, upitao je učtivijim glasom.
„Pronašao je i karanfiliće.“
„Karanfiliće? O čemu to, dođavola, pričaš?“
„Sećaš se onog komadića nečega što su pronašli na
Petidžonovom rukavu?“
„Neodređeno.“
Objasnila mu je da su taj komadić identifikovali kao
karanfilić i da je Aleks Led imala u svojoj kući pomorandže u
koje su bili zabodeni karanfilići u činiji na stolu na ulazu. „Služe
kao osveživači prostorije. A i pronašli su svežanj novca u sefu u
njenoj kući. Hiljade dolara.“
„A šta to dokazuje?“
„Ne znam još šta to dokazuje, Hamonde. Ali moraš priznati
da je neuobičajeno i sumnjivo da neko drži toliko keša u sefu.“
Stegnutog grla, upitao ju je: „Šta je sa oružjem?“
„To, nažalost, nisu pronašli.“
Zapištao mu je telefon i sekretarica ga je obavestila da je na
liniji detektiv Smilou.
„Verovatno mene zove“, rekla je Stefi pružajući ruku da
uzme slušalicu. „Rekla sam mu da ću biti u tvojoj kancelariji.“
Slušala je jedan trenutak, pogledala na sat pa veselo rekla:
„Krećemo.“
„Kuda krećemo?“, pitao je Hamond kada je prekinula vezu.
„Pretpostavljam da doktorka Led zna da je sad već otišla znaš
već gde. Dolazi na dalje ispitivanje.“
Premda mu je sto bio put netaknute dokumentacije,
podnesaka, memoranduma i neodgovorenih poruka, on nije čak
ni pomišljao da pošalje Stefi umesto da sam ode. Morao je da
bude tamo da čuje šta će Aleks reći, čak i iako to bude nešto što
nije želeo da čuje. Njegov živi košmar se nastavljao. I postao je
užasniji. Smilou je bio nezaustavljiv, premda nije mogao da mu
zameri što radi svoj posao i što ga radi dobro. Aleks... Dođavola,
nije znao što da misli o Aleks. Priznala je da ga je namerno
kompromitovala time što je spavala s njim, ali odbila je da mu
objasni zašto. Kakav bi drugi razlog mogla da ima, osim veze sa
Petidžonovim i / ili njegovim ubistvom?
Strepeći od nepoznatog, Hamond se, dok su izlazili iz zgrade,
kretao kao da se probija kroz živi pesak. Sunce je peklo kao
rerna. Vazduh je bio težak i nepomičan. Čak ni klima-uređaj u
Stefinom automobilu nije uspevao da ga osveži. Znojio se dok
su se penjali stepenicama do ulaza u zgradu policije. Danas je
išao liftom sa Stefi do teritorije detektiva Smiloua.
Stefi je jednom pokucala na vrata njegove kancelarije pre
nego što je upala. „Da li smo nešto propustili?“
Smilou, koji je započeo bez njih, nastavio je da govori u
magnetofon. „Sada su nam se pridružili pomoćnici okružnog
tužioca Mandel i Kros.“ Zatim je naveo datum i vreme.
Aleks se okrenula prema Hamondu koji je stajao iza Stefi.
Kada se sagnuo da je poljubi rano jutros, spustila je dlanove na
njegov potiljak i podigla usne prema njegovima za dugačak,
dubok poljubac. Kada se poljubac najzad okončao, i kada je on
zaječao od žalosti što mora da ide, ona mu se nasmešila sneno,
zavodljivo, pospanim očima ispod teških kapaka.
Sada je u njima čitao zebnju ravnu njegovoj.
Kada su završili sa formalnostima, Frenk Perkins je rekao:
„Pre nego što počneš, Smilou, moj klijent bi želeo da izmeni
neke svoje ranije iskaze.“
Stefi se zlurado nasmešila. A Smilou, ne pokazujući nikakvu
reakciju, dao je Aleks rukom znak da nastavi.
Njen smireni glas prekinuo je tišinu. „Slagala sam vas u vezi
sa mojim prisustvom u apartmanu gospodina Petidžona. Bila
sam tamo prošle subote posle podne. Dok sam čekala da otvori
vrata, videla sam čoveka iz Mejsona kako se vraća u svoju sobu,
baš kao što vam je rekao.“
„Zašto ste nas lagali?“
„Da zaštitim svoje pacijente.“
Stefi je frknula u neverici, ali Smilou ju je presekao jednim
oštrim pogledom.
„Molim vas, nastavite, doktorko Led.“
„Otišla sam da se vidim sa gospodinom Petidžonom u ime
jednog svog pacijenta.“
„Zašto?“
„Da mu prenesem verbalnu poruku. Ne smem da vam
otkrijem više od toga.“
„Profesionalna poverljivost je veoma zgodna zaštita.“
Složila se sa njim blagim klimanjem glave. „No, eto zato sam
tamo bila.“
„Zašto nam to niste rekli ranije?“
„Plašila sam se da ćete me primorati da otkrijem ime
pacijenta. Interesi te osobe bili su preči od mojih interesa.“
„Sve do sada.“
„Situacija je postala opasna. Opasnija nego što sam
očekivala. Primorana sam da vam kažem ono što sam se nadala
da ću sačuvati kao poverljivu informaciju svog pacijenta radi.“
„Da li obično u tolikoj meri izlazite u susret svojim
pacijentima? Da li često prenosite poruke i tako dalje?“
„Obično, ne. Ali moj pacijent bi se strašno uznemirio kada bi
morao da se nađe oči u oči sa gospodinom Petidžonom. Bila je
to mala usluga.“
 „Pa ste se videli sa gospodinom Petidžonom?“
Klimnula je.
„Koliko ste dugo bili u apartmanu s njim?“
„Nekoliko minuta.“
„Manje od pet? Više od deset?“
„Manje od pet.“
„Nije li apartman u hotelu neobično mesto za takav
sastanak?“
„I meni se tako učinilo, ali gospodin Petidžon je zahtevao da
se tu nađemo. Rekao je da njemu hotel više odgovara jer bi još
neko trebalo da mu se pridruži kasnije.“
„Ko?“
„Ne bih znala. U svakom slučaju, nije mi smetalo da odem
tamo jer sam, kao što sam vam rekla, imala slobodan ostatak
dana. Nisam imala drugih obaveza. Obilazila sam izloge u
okolini Čarls Tauna, a zatim sam otišla iz grada.“
„I otišli ste na vašar.“
„Tako je. Sve ostalo je onako kako sam rekla.“
„Koja verzija?“
Frenk Perkins se namrštio na Stefinu upadicu.
„Nema potrebe za sarkazmom, gospođice Mandel. Jasno je
sada zašto je doktorka Led bila nevoljna da vas obavesti o svom
kratkom sastanku sa Petidžonom. Štitila je privatnost pacijenta.“
„Kako je to plemenito od nje.“
Pre nego što je advokat stigao da ponovo ukori Stefi, Smilou
je nastavio: „Kako vam je gospodin Petidžon izgledao, doktorko
Led?“
„Kako je izgledao?“
„Da li je bio dobre volje?“
„Nisam ga poznavala pa nemam sa čime da poredim njegovo
raspoloženje tog dana.“
 „Pa, da li je bio veseo ili razdražljiv? Srećan ili tužan?
Zadovoljan ili uznemiren?“
„Ništa od toga.“
„Koja je bila suština poruke koju ste preneli?“
„Ne mogu da vam kažem.“
„Da li je bila provokativna?“
„Hoćete da pitate da li ga je razljutila?“
„I da li ga je naljutila?“
„Ako i jeste, nije to pokazao.“
„Nije ga uznemirila do te mere da mu izazove moždani
udar?“
„Ne. Ni najmanje.“
„Da li je izgledao nervozno?“
Na ovo se nasmešila. „Gospodin Petidžon mi se nije učinio
kao čovek koji lako gubi nerve. Ništa što sam o njemu pročitala
ne kaže da je bio plašljiv.“
„Da li je bio srdačan prema vama?“
„Učtiv. Ne bih išla toliko daleko da kažem da je bio srdačan.
Bili smo neznanci jedno drugom.“
„Učtiv.“ Smilou se zamislio. „Da li je izigravao domaćina?
Na primer, da li vam je ponudio da sednete?“
„Jeste, ali sam ja ostala da stojim.“
„Zašto?“
„Jer sam znala da se neću zadržavati, i više mi je odgovaralo
da stojim nego da sedim.
„Da li vam je ponudio piće?“
„Nije.“
„Seks?“
Svi u sobi su odreagovali na ovo nenajavljeno pitanje, ali
niko silovitije od Hamonda. Skočio je kao da ga je zid na koji se
naslanjao ugrizao. „Šta, dođavola?“, uzviknuo je. „Odakle ovo
sad?“
Smilou je isključio mikrofon, a zatim se okrenuo prema
Hamondu. „Ne mešaj se. Ovo je moje ispitivanje.“
„Pitanje je bilo neprimereno, i ti to prokleto dobro znaš.“
„Ne bih mogao da se složim više“, rekao je Frenk Perkins čiji
gnev je bio gotovo ravan Hamondovom. „Vaša istraga nije
otkrila ništa što bi ukazalo na to da je Petidžon tog poslepodneva
imao seksualni odnos sa nekim.“
„Ne u apartmanu. Ali to ne isključuje sve seksualne
aktivnosti. Oralni seks, na primer.“
„Smilou...“
„Da li ste oralno zadovoljili, gospodine Petidžona, doktorko
Led? Ili on vas?
Hamond je poleteo preko prepune prostorije i snažno ga
gurnuo. „Kučkin sine.“
„Sklanjaj proklete ruke sa mene“, rekao je Smilou pa je i on
gurnuo njega. „Hamonde! Smilou“, Stefi je pokušala da stane
između njih ali su je gurnuli u stranu.
Frenk Perkins je bio van sebe. „Ovo je nečuveno.“
„Mislim da je to bio jeftin udarac, Smilou!“, povikao je
Hamond. „Čak ni ti nisi padao tako nisko. Ako ćeš zadavati
takve niske udarce, onda bar imaj petlje da ostaviš uključen
magnetofon.“
„Nije mi potrebno da me ti učiš kako se vodi ispitivanje.“
„Ovo nije ispitivanje. Ovo je uništavanje karaktera. Bez
osnovanog razloga.“
„Ona je osumnjičena, Hamonde“, usprotivila se Stefi.
„Ne za seksualnu prevaru.“ ispalio je u odgovor.
„Šta je sa vlasi njene kose, Smilou?“, upitala je Stefi.
„Spremao sam se da dođem do toga.“ On i Hamond nastavili
su da se gledaju kao dva pitbula na povocu. Smilou se prvi
pribrao. Zagladio je kosu i poravnao rukave. Vratio se do stola i
ponovo uključio magnetofon. „Doktorko Led, pronašli smo vlas
kose u hotelskom apartmanu. Upravo su mi iz državne
laboratorije u Kolumbiji javili da odgovara vlasima kose koje
smo uzeli sa vaše četke za kosu.“
„Pa šta, detektive?“ Nije više imala pasivan stav prema
onome što se dešavalo. Obrazi su joj se zarumeneli, a zelene oči
sevnule. „Priznala sam da sam bila u apartmanu, i objasnila sam
zašto vam nisam odmah rekla istinu. Pala mi je vlas sa glave, što
je prirodna biološka pojava. Uverena sam da moja vlas nije
jedina ljudska vlas koju ste pronašli u tom apartmanu.“
„Ne, nije.“
„Ali ste samo mene odlučili da vređate.“
Hamond je poželeo da poviče, Bravo, Aleks. Imala je pravo
da se ljuti. Smilou je ovim pitanjem želeo da je uzdrma, da je
izbaci iz ravnoteže, da slomi njenu koncentraciju kako bi mogao
da je uhvati u laži. Bio je to stari trik profesionalaca i obično je
palio. Ne ovog puta. Smilou nije uspeo da je uzdrma, i uspeo je
samo da je đavolski razbesni.
„Možete li da objasnite kako je komadić karanfilića dospeo
na rukav gospodina Petidžona?“
Gnev se donekle povukao sa njenog lica, a zatim se
nasmejala. „Gospodine Smilou, karanfilići se mogu pronaći u
većini kuhinja u svetu. Zašto ste se odlučili baš za moj
karanfilić? Sigurna sam da karanfiliće možete da pronađete u
kuhinji hotela Čarls Taun Plaza. Možda ga je gospodin Petidžon
pokupio u kuhinji kod kuće i doneo u hotelsku sobu sa sobom.“
Frenk Perkins se nasmešio, a Hamond je znao o čemu je
advokat odbrane razmišljao. Prilikom unakrsnog ispitivanja će
se on držati iste ove priče dok porota dok porota ne počne da se
smeje tvrdnji tužioca da je karanfilić pripadao doktorki Led.
 „Mislim da je bolje da se sada zaustaviš, Smilou“, rekao je
Perkins. „Protivno mom savetu, doktorka Led je u potpunosti
sarađivala sa tobom. Prouzrokovao si joj velike neugodnosti,
kako njoj, tako i pacijentima kojima je morala da pomeri
termine. Kuću ste joj prevrnuli naglavce, i neoprostivo si je
uvredio. Duguješ joj nekoliko izvinjenja.“
Smilou ničim nije pokazao da je čuo advokata. Ledeni pogled
nije sklanjao sa Aleks. „Zanima me novac u vašem sefu.“
„Šta s tim?“
„Odakle vam?“
„Ne moraš da odgovoriš, Aleks.“
Ignorisala je savet svog advokata. „Proverite moj povrat
poreza, gospodine Smilou.“
„Jesmo.“
Podigla je obrve kao da želi da kaže, Dobro, čemu onda ovo
pitanje?
„Zar ne bi bilo finansijski mudrije držati novac u banci
umesto u sefu u zidu?“
„Njene finansije i način na koji njima upravlja su potpuno
nevažni“, rekao je Perkins.
„To ostaje da se vidi.“ Pre nego što je advokat stigao da se
pobuni, Smilou je podigao kažiprst. „Još jedna stvar, Frenk, i
završavam.“
„Ovo nikuda ne vodi.“
„Kada vam je neko provalio u kuću, doktorko Led?“
Hamond sasvim sigurno nije očekivao ovo pitanje. A
očigledno nije ni Aleks. Jer je prvi put vidno odreagovala i odala
se svojom reakcijom.
„Na vrata kuhinje?“
Smilou je, posmatrajući je pažljivo, rekao. „Da, sa verande.“
„Ne sećam se tačno. Pre nekoliko meseci, rekla bih.“
 „Da li je nešto nestalo?“
„Ne, mislim da je to bila nevaljalština dece iz susedstva.“
„Hmm. U redu, hvala.“ Isključio je magnetofon.
Perkins joj je pridržao stolicu dok je ustajala. „Ovo sad već
postaje potpuno besmisleno, Smilou.“
„Neću se izvinjavati, Frenk. Moram da rešim ubistvo.“
„Juriš pogrešan trag. Maltretiraš doktorku Led, dok trag
počinioca postaje sve hladniji.“
Poveo je svog klijenta prema vratima. Hamond se trudio da je
ne gleda, ali nije mogao da se obuzda. Mora da je osetila njegov
pogled, jer ga je pogledala dok je prolazila pored njega. Gledali
su se kada ju je Smilou upitao: „Ko vam je momak?“
Žurno se okrenula prema detektivu. „Momak?“
„Vaš ljubavnik.“
Ovog puta uspeo je da je isprovocira. Aleks je izgubila
kontrolu. Nije pokazala uobičajeni oprez, i nije čula upozorenja
advokata da ne odgovara. Reagovala je impulsivno. „Nemam
ljubavnika.“
„Kako onda objašnjavate čaršave koje smo pronašli u vašoj
korpi za veš koji su isflekani krvlju i spermom?“

„Ona priča kako štiti pacijenta je fiktivna“, zacerekala se Stefi.

„Predlažem ti da je bez daljeg odlaganja optužiš.“
Ona, Smilou i Hamond ostali su nakon što je Frenk Perkins
besno izveo svog klijenta napolje. Ali dvojica muškaraca nisu
slušala šta im Stefi govori. Gledali su se kao gladijatori koji se
spremaju da se upuste u borbu do smrti. Poslednji koji umre,
pobeđuje.
Hamond je zadao prvi udarac. „Gde li se isključuješ...“
„Nije me briga šta ti misliš o mojim taktikama. Ovo ću
uraditi na svoj način.“
 „Želiš da bude oslobođena?“, uzvratio je Hamond. „Samo
nastavi sa tim sranjima o njenom privatnom životu, i Frenk
Perkins će se za to uhvatiti. Čaršav u korpi za veš? Hriste“,
rekao je zgađeno se iskezivši.
„Nemoj zaboraviti ogrtač“, dobacila je Stefi. Njoj je to bilo
najzanimljivije. „Gospođica Dobrica se jebe u ogrtaču.“
Hamond ju je pogledao sa plamenom u očima, ali je Smilou
zahtevao da mu posveti pažnju. „Zašto je lagala o tome da li ima
momka?“
„Otkud, dođavola, ja znam?“, povikao je Hamond. „Otkud,
dođavola, ti znaš? Objasnila je da trenutno nije u emotivnoj vezi.
Dosta o tome.“
„Teško“, ubacila se Stefi. „Mrlje od sperme...“
„Nemaju nikakve veze sa tim što se ona prethodnog vikenda
videla sa Petidžonom!“
„Možda i nemaju“ rekla je kratko. „Moguće je da se posekla
brijući se, kao što je objasnila. U redu, to objašnjava krv,
premda mislim da bi trebalo da se odredi krvna grupa. Ali
sperma je sperma. Zašto poriče da ima vezu sa nekim
muškarcem ako to nekako nema veze sa Petidžonom?“
„Mogla bi da ima hiljadu razloga za to.“
„Navedi mi jedan.“
Hamond joj se uneo u lice. „U redu, evo jednog. Ne tiče te se
sa kim ona spava.“
Žile u vratu su mu se napele.. Lice mu je bilo crveno, a vena
na čelu mu je pulsirala. Viđala ga je besnog na policiju, sudije,
porotu, nju, samog sebe. Ali nikada ga pre nije videla ovako
besnog. Ovo je podstaklo izvesna pitanja u njenoj glavi, pitanja
kojima će se pozabaviti kad ostane sama i kada bude imala
vremena da o njima pažljivo razmisli. Sada je rekla: „Ne
razumem zašto se toliko ljutiš.“
 „Jer znam za šta je sposoban.“ Pokazao je Smiloua. „On
namešta dokaze da izgradi slučaj.“
„Dokaze smo sakupili prilikom zakonitog pretresa“, rekao je
Smilou cedeći reči kroz zube.
Hamond se nasmejao. „Ne bih se iznenadio kada bih otkrio
da si ti drkao na te čaršave.“
Smilou je izgledao kao da bi mogao da udari Hamonda. Uz
napor je udahnuo vazduh kroz nozdrve koje su bile gotovo
sasvim zatvorene od gneva.
Stefi je smatrala da bi bilo mudro da se umeša. „Koliko često
mislite da gospođica Smerna, kao što je Aleks Led, pere
čaršave?“
„Najmanje svaka tri do četiri dana“, rekao je Smilou kruto ne
sklanjajući pogled sa Hamonda.
„Ne verujem šta slušam.“ Hamond se povukao do zida kao da
želi da se distancira od ovog razgovora.
Stefi je rekla: „To znači da je u poslednjih nekoliko dana
Aleks Led imala seksualni odnos i da je lagala o tome. Kada si
spomenuo ljubavnika, nije prosto odbila da ga imenuje, niti je
pitala kakve veze njen emotivni život ima sa našom istragom, i
nije nam rekla svima da se nosimo. Prebledela je, slagala, a
zatim je, kada je uhvaćena u laži, pokušala da je ublaži. „Htela
sam da kažem da trenutno nisam ni sa kim u vezi.“
Obojica muškaraca su je slušala, ili se barem tako činilo. Ali
pošto nijedan nije ništa prokomentarisao, ona je nastavila:
„Mogla bi biti samo u pitanju semantika. Možda koristi taktike
političara. Ne laže, ali ne govori ni istinu. Možda nema stalnog
ljubavnika, već ima nekog sa kim se povremeno upušta u
seksualne odnose.“
Smilou je nabrao čelo. „Mislim da to nije slučaj. Nismo
pronašli oralne kontraceptive u ormariću sa lekovima. Ni
dijafragmu. Ni kondome. Ništa što bi ukazalo na koliko-toliko
redovnu seksualnu aktivnost. Zato sam se, iskreno rečeno,
iznenadio kada smo pronašli one uflekane čaršave u korpi za
veš.“
„Ali mora da si razmišljao o njoj u tom kontekstu, Smilou.
Jer zašto bi u protivnom postavio ono pitanje o seksu sa
Petidžonom?“
„Nisam imao nikakav konkretan razlog“, priznao je. „To
pitanje je više govorilo o Lutu nego o njoj.“
„Bio je to pokvaren pokušaj da je uhvatiš u zamku.“
Stefi je ignorisala Hamondov zlovoljni komentar. „Znači da
ne veruješ da se spustila na kolena u apartmanu hotela i odradila
Petidžona?“
Smilou se nasmešio. „Možda je zato dobio moždani udar.“
Hamond se praktično bacio sa zida. „Hoćemo li mi ovde
razgovarati samo o seksualnim aktivnostima Ledove? Jer ako je
tako, čeka me ozbiljan posao.“ Smilou je pokazao glavom prema
vratima. „Slobodno ti idi.“
„O čemu još ima da se razgovara?“
„O razvaljenim stražnjim vratima.“
„Objasnila je to.“
Stefi je sve teže trpela Hamondovu tupost. „Nisi valjda u to
poverovao? Očigledno je bilo da laže i za to. Baš kao što nas sve
vreme laže, o svemu. Šta ti je? Obično umeš da namirišeš laž na
kilometar!“
„Tvrdi da je do provale došlo pre nekoliko meseci.“
Smilou je rekao: „Ali drvo je puklo nedavno. Nije oštećeno
od sunca i kiše. Još je sveže. I ogrebotine na metalnoj bravi su
sveže. I osim što svi znakovi upućuju na nedavnu provalu, ne
mogu da zamislim da bi ona, koja je uvek besprekorno doterana
i čija je kuća besprekorno čista, čekala nekoliko meseci da
popravi razvaljena vrata.“
„Sve su to pretpostavke“, rekao je Hamond. „Sve. Sve o
čemu pričate.“
„Ali bilo bi nečuveno odbaciti ih“, rekla je Stefi.
„Ne nečuvenije nego spojiti mnoštva nepovezanih,
nepotkrepljenih pretpostavki i razmatrati ih kao činjenice.“
„Nešto od toga i jesu činjenice.“
„Zašto ti toliko očajnički želiš da ona bude kriva?“
„Zašto ti toliko očajnički ne želiš da ona bude kriva?“
Tišina koja je usledila bila je toliko iznenadna i napeta da je
kucanje na vratima zazvučalo kao udar topa.
Monro Mejson otvorio je vrata i provirio. „Čuo sam da ste
ponovo ispitivali doktoru Led i pomislio sam da dođem i vidim
kako ide. Pretpostavljam da nije prošlo suviše dobro. Čuo sam
urlanje čim sam prošao kroz bezbednosna vrata.“
Svi su promumlali pozdrav, a zatim pola minute niko ništa
nije rekao. Naposletku se Mejson obratio Stefi. „Obično si vrlo
rečita. Šta nije u redu? Da ti maca nije pojela jezik? Šta sam
prekinuo?“
Pogledala je Hamonda i Smiloua pre nego što je pogled
vratila na Mejsona. „Pretres kuće doktorke Led otkrio je neke
zanimljive stvari. Hamond i ja smo procenjivali koliko su one
relevantne za slučaj. Smilou veruje, a ja se slažem sa njim, da
predstavljaju čvrste dokaze protiv nje.“
Okrenuo se Hamondu. „Ti očigledno ne deliš njihovo
mišljenje.“
„Moje je mišljenje da nemaju ništa. Lože se na ono što su
pronašli, ali neće oni slučaj iznositi pred Velikom porotom.“
Stefi je shvatila da bi sledećih nekoliko minuta moglo da
bude ključno po njenu budućnost. Hamond je bio štićenik
Monroa Mejsona. Koliko jutros, kada je iznela svoju zabrinutost
za Hamondovu očiglednu ravnodušnost prema slučaju, Mejson
je skočio u njegovu odbranu. Možda i nije bilo najpametnije
protivrečiti njegovom pomazanom nasledniku.
S druge strane, nije mogla dozvoliti da im savršen
osumnjičeni umakne samo zato što je Hamond naprasno postao
osetljiv. Ako odigra dobro, Mejson bi mogao da vidi slabost u
svom nasledniku koju pre nije video. Mogao bi da uvidi
karakternu manu koja bi mogla umanjiti efikasnost
nemilosrdnog tužioca. „Mislim da je ono što imamo protiv
doktorke Led dovoljno uverljivo da se ona uhapsi“, izjavila je.
„Ne razumem šta čekamo.“
„Dokaze“, rekao je Hamond kruto. „Kako ti se taj razlog
dopada?“
„Imamo dokaze.“
„Slabe i posredne, u najboljem slučaju. I najgori advokat
odbrane u Južnoj Karolini lako bi mogao da preokrene sve što
smo sakupili. A Frenk Perkins je jedan od najboljih. Sumnjam
da bi Velika porota podigla optužnicu protiv nje ako bih joj
odneo samo vlas kose i dodatak jelima.“
„Dodatak jelima?“, upitao je Mejson.
„Karanfilić je začin“, rekla je Stefi razdražljivo.
„Kako bilo“, povikao je Hamond.
„U pravu je.“ Tiha izjava smesta ih je ućutkala. Stefi nije
mogla da veruje da se Smilou slaže sa Hamondom, a i Hamond
je bio jednako zapanjen kao i ona.
Mejsona je zanimalo šta Smilou ima da kaže.
„Slažeš se sa Hamondom?“
„Ne sasvim. Mislim da je doktorka Led upletena u ovaj
slučaj. Ne znam još samo na koji način i u kolikoj meri. Bila je
sa Petidžonom u njegovom apartmanu u subotu. Moj osećaj kaže
da nije imala razloga da bude tamo. Jer da ga je imala, ne bi
slagala laž na laž da to sakrije. Ali, sa pravne tačke gledišta,
Hamond je u prvu. Nemamo oružje. I nemamo..
„Motiv“, dopunio je Hamond.
„Upravo tako“, Smilou se kiselo nasmešio. „Ako nije bila u
intimnim odnosima sa Petidžonom, onda zaista nije važno da li
spava sa svim drugim muškarcima u Čarlstonu. Zašto bismo
marili da li joj je neko provalio u kuću bez naročitog razloga?
Čudnovato je, ali nije nezakonito gomilati novac u sefu u kući
kada u blizini kuće postoji nekoliko banki.
Koliko sam uspeo da procenim njen karakter, verujem da bi
pre dozvolila da je osudimo na smrt nego da izneveri poverljiv
odnos lekara i pacijenta, čak i ako joj je taj pacijent jedina
odbrana. Premda ne verujem u priču da je prenosila Petidžonu
poruku svog pacijenta. Kao što ne verujem ni u onu budalaštinu
o odlasku na vašar i drugim stvarima. No“, rekao je naglašeno,
„suština je da nisam sa uspeo da utvrdim koji bi motiv mogla da
ima za ubistvo Luta Petidžona. Nisam čak uspeo da ih, bilo na
ličnom, bilo na poslovnom planu, dovedem u vezu. Ako je bio
njen pacijent, nikada joj nije napisao nijedan ček. Ako je ona
ulagala novac u njegove poslovne poduhvate, o tome ne postoji
pisani trag. Ne mogu čak da pronađem neku večeru kojoj su
oboje mogli da prisustvuju.
Poslao sam čoveka u Tenesi, odakle je poreklom, ali do sada
nije uspeo da pronađe ništa osim njenih ocena. Ako je Petidžon
ikada bio u Tenesiju, nije za sobom ostavio nijedan trag.“
„Dakle“, rekao je Mejson, „ili govori istinu, ili je dobro
sakrila tragove.“
„Mislim da je ovo poslednje“, rekao je detektiv. „Nešto krije,
samo ne znam šta.“
Stefi je rekla: „Ali kada bi znao...“
„Ne zna.“
 „Kada bi imao motiv...“
„Ali, nema ga.“
„Umukni, Hamonde, i pusti me da završim rečenicu“,
brecnula se. „Molim te.“ Odmahnuo je rukom prepuštajući joj
govornicu. Obratila se Smilou. „Da li bi mogao, kada bi uspeo
da pronađeš vezu i motiv, da nastaviš dalje sa dokazima koje
imamo?“
Smilou je pogledao u Hamonda. „To je na njemu.“
Hamond je prodorno pogledao Smiloua, pa u nju. Zatim je
pogledao u Mejsona, koji je, činilo se, jedva čekao da čuje
njegov odgovor. Najzad je rekao: „Da. Mogao bih da iskoristim
ono što imamo. Ali to bi morao biti đavolski dobar motiv.“

POGLAVLJE 24

„Znaš, Davi, ovo je veoma neukusno.“

„Veoma.“, Davi Petidžon praktično je samozadovoljno prela
dok je ostavljala praznu i uzimala punu čašu od konobara. „Kao
što sam ti već rekla, Hamonde, odbijam da budem licemer.“
„Tvoj pokojni muž juče je sahranjen.“
„O bože, ne podsećaj me. Kako je to prokleto turoban
događaj bio. Zar ti nije bilo dosadno do besvesti!“
Uprkos sebi, Hamond se nasmešio i zahvalio konobaru koji
mu je doneo piće koje je poručio. „O ovome će pričati
godinama.“
„To je ideja, dušo“, rekla je Davi. „Ova mala večera
osmišljena je da uvredi sve kučke koje će me ogovarati ma šta ja
radila. Pa zašto da onda ne idem do kraja?“
Skup teško da je mogao da se nazove mala večera. Prostorije
u prizemlju vile Petidžonovih bile su pune prijatelja, poznanika i
prišipetlji koji su bili suviše bombastično buntovni sami po sebi
da bi davali i pet para za to da li je udovica priredila zabavu dan
nakon sahrane svoga muža ili ne. Nije bilo moguće pogrešno je
protumačiti kao bdenje. Bila je to krajnje neprimerena, u
pogrešnom trenutku priređena orgija, što je, razume se, i bila
opšta zamisao.
„Zar ne bi Lut pobesneo zbog ovoga? Dobio bi moždani
udar.“
„I jeste dobio moždani udar“, prokomentarisao je Hamond.
„O, da, umalo da to zaboravim.“
„Da li je bilo upozorenja da bi mogao da doživi šlog?“
„Pritisak mu je skakao do neba.“
„Da li je uzimao lekove?“
„Trebalo je. Ali mu je od njih kurac bio mlitav pa je prestao
da ih uzima.“
„I ti si to znala?“
Nasmejala se. „Šta misliš, Hamonde? Da sam mu ja izazvala
šlog? Slušaj, sam je, onako prokleto tvrdoglav, za to kriv. Rekao
je da bi, da mora da bira između jebanja i zalaska u crveno sa
pritiskom, on radije zašao u crveno.“
„Šlog ga nije ubio, Davi.“
„Nije. Kopile je upucano u leđa. Uzdravlje onoga ko je to
učinio.“ Podigla je čašu. Hamond nije mogao tome da
nazdravlja i osećao je nelagodu što je ona mogla. Ponovo je
pažnju posvetio zabavi. Stajali su na galeriji na prvom spratu,
odakle im se pružao izvanredan pogled na slavlje. „Ne vidim
nikoga od stare garde.“
„Nisu pozvani.“ Pijuckala je piće i pakosno se smešila.
„Zašto kvariti zadovoljstvo uživanja u svim sagrešenjima i
nemoralu?“
Zabava će tračarama dati obilje materijala. Rok bend je
pojačala namestio na maksimum. Hrane je bilo u izobilju. A i
narkotici su bili pri ruci. Nešto ranije Hamond je prepoznao
dobro poznatog dilera koji je mnogo puta izbegao osudu.
Primetio je pisca bestselera koji je nedavno obznanio da je
homoseksualac. U čast ove oslobađajuće odluke, vrlo se
slobodno ljubio sa svojim partnerom za to veče. Njihovo
bestidno javno pokazivanje naklonosti možda bi i privuklo
veliku pažnju da nije bilo prelepe mlade žene u blizini koja je
pokazivala svoje novouvećane grudi grupi revnosnih
obožavalaca koje je ohrabrila i da ih dotaknu i provere.
„Mnogo ih je platila“, prokomentarisala je Davi pakosno.
„Znaš li nekog plastičara za grudi koji daje popust?“
„Ne, ali znam jednog koji bi posao bolje obavio.“ Hamond ju
je pogledao iskosa, a ona se nasmejala na onaj svoj grleni,
zavodljivi način. „Ne, dragi. Moje su moje. Ali spavala sam s
njim. Nikakav je ljubavnik, ali kada je u pitanju posao, potpuni
je perfekcionista.“
Hamond ju je odmerio. „Otkako sam stigao, hoću da te
pitam.“
„Šta?“
„Da li si krenula na trbušni ples?“
„Nije li božanstven?“
Davi je raširila ruke i izvela piruetu da pokaže svoj kostim,
koji je bio sašiven od crvene sirove svile i sastojao se od
pantalona pripijenih uz bokove i kratke majice sečene tik ispod
grudi. Pantalone su se nosile opasno nisko na stomaku. Oko
struka je nosila tanki zlatni lanac. Na svakoj ruci imala je
najmanje desetak zlatnih narukvica.
Okret je završila sugestivnim pomeranjem bokova unapred.
Hamond se nasmejao: „Božanstveno.“
Spustila je ruke pa ga namršteno pogledala. „Kakve ja koristi
imam od toga što ti tako misliš, Hamonde? Zašto nismo
ljubavnici?“
„Morao bih da stanem u red.“
„Jebi se.“
Nasmejao se, ali ona se samo još jače namrštila.
„Kako možeš da kažeš nešto tako pakosno kada ja čak
nemam ni pratioca na svojoj žurki?“
„Gde je maser?“
„Sandro? Morala sam da ga otpustim.“
„Od nedelje? To je bilo brzo.“
„Znaš kakva sam kada nešto odlučim.“
„Nije ti išao niz dlaku?“
U odgovor na njegovu lošu šalu, sarkastično je rekla: „Ha,
ha.“
„Bolna tema?“
„O bože, ne. Nije bio od onih koji te dirnu u srce, samo u
međunožje. Penis mu je bio mnogo veći od mozga.“
„Muškarac iz snova svake žene.“
„Neko vreme, možda. Dosadio mi je.“
„Dosada je kod tebe zabranjena.“
„Potpuno.“ Pogledala je u masu pa uzdahnula. „A sada mi je
dosadno.“ Uzela ga je za ruku. „Pođi sa mnom. Želim nešto da ti
pokažem.“
Povukla ga je niz hodnik u svoju sobu. Kada je zatvorila
vrata mogli su najzad malo da predahnu od muzike. Naslonila se
na vrata i sklopila oči. „Dosta je bilo. Počinjala je gadno da me
boli glava.“
„Ne možeš da odeš sa svoje žurke, Davi.“
„Samo šačica ljudi me poznaje. Samo su tražili žurku, i
pronašli su je. Nije važno da li sam sa njima ili nisam. A i svi će
uskoro biti trešteni.“ Dok je prelazila preko sobe, izula je
sandale sa visokim potpeticama i spustila piće na stočić pored
kanabeta. „Želiš li još jedno piće?“
„Ne, hvala.“
Uzela je njegovu vlažnu čašu i spustila je pored svoje. Ono
što je usledilo potpuno ga je iznenadilo. Uzela je njegove ruke i
spustila ih na svoj go struk, a zatim se popela na prste i poljubila
ga, još jednom, premda ne onako naglašeno kao prvi put, ali
mnogo sugestivnije, gurnuvši kukove napred prema njegovima.
Trgao se i cimnuo glavom. „Šta to radiš?“
„Moraš da me pitaš?“
Prebacila je ruke preko njegovog vrata i ponovo pokušala da
ga poljubi, ali kada joj nije odgovorio, spustila se na pete i
pogledala ga sa očiglednim razočaranjem.
„Ne?“
„Ne, Davi.“
„Iz zabave? Ako ne možeš da jebeš staru prijateljicu, koga
možeš?“
„Koga ti možeš da jebeš?“
Ponovo je zamešala bokovima pa pokušala da spusti usne na
njegove, ali je on okrenuo glavu.
„Nismo više deca, Davi. Prerasli smo period
eksperimentisanja.“
„Bilo bi dobro“, obećala je zavodljivo. „Mnogo bolje nego
prvi put.“
„Ne sumnjam.“ Nasmešio joj se i sa naklonošću joj stisnuo
struk pre nego što je spustio ruke pored tela. „Ali ne mogu.“
„Misliš, nećeš.“
„Mislim, neću.“
„O bože“, zaječala je. Spustila je ruke sa njegovom vrata i
prevukla ih preko njegovih grudi sve do pojasa pre nego što ih je
sklonila sa njega. „Reci mi da nije istina.“
„Šta?“
 „Da si se zaljubio u nju?“
Srce mu je gotovo stalo. „Kako si saznala?“
„O, molim te, Hamonde. Mesecima se priča da vas dvoje
posao nosite kući, zajedno.“
„Stefi!“, povikao je pa odahnuo od olakšanja. „Misliš na
Stefi.“
Davi je zbunjeno nagnula glavu u stranu. „Na koga bih
drugog mislila?“ Priznati aferu sa Stefi bilo je manje štetno nego
joj odgovoriti na pitanje. „Bio sam u vezi s njom, ali je to
gotovo.“
„Časna reč?“ Skupila je oči sumnjičavo.
„Časna reč.“
„Pa, ne mogu ti reći koliko mi je milo što to čujem. U nedelju
uveče sam ti, kada si bio ovde, dala mnogo prilika da ogovaraš
gospođicu Mandel. A kako to nisi uradio, pomislila sam da su
glasine istinite. Bila sam uništena. Mislim Hamonde, gde je tu
draž! Nema stila, nema smisla za humor, nema otmenosti, i
spremna sam opkladiti se da ne dozvoljava da se bele cipele ne
nose posle Praznika rada.“
Hamond se nasmejao. „Kakav si ti prevarant. Nisi ni izbliza
onoliko nekonvencionalna kao što bi želela da ljudi pomisle.“
Zauzela je oholo držanje. „Neke stvari se prosto ne rade.“
„A to sa belim cipelama je strog tabu?“
„Ali neko te zanima, zar ne?“, upitala je iznenada. „I nemoj
meni da se praviš lud jer znam da sam u pravu.“
Nije ni priznao ni porekao.
Razdraženo je oslonila pesnice na bokove. „Bacila sam ti ovo
pod noge“, rekla je misleći na svoje bujno telo. „Ponudila ti
neobavezno jebanje do iznemoglosti, a ti si me odbio. To znači
da si ili postao gej, bacio oko na drugu ženu, ili sam ja potpuno
izgubila seksepil i mogla bih baš večeras da izvršim
samoubistvo. Šta je u pitanju?“
„Pa, nisam postao gej, i ti nisi izgubila seksepil.“
Nije ispustila pobedonosan povik na koji je imala pravo. Nije
rekla Znala sam!, nije rekla Ne možeš mene prevariti, Hamonde
Krose! Ništa od toga nije rekla. Na njegovu ozbiljnost
odgovorila je tiho rekavši: „Tako sam i mislila. Kada si je
upoznao?“
„Nedavno.“
„Novi ukras? Ili je posebna?“
Hamond je dugo gledao u nju razmišljajući da li da pokuša da
je slaže. Pre afere sa Stefi izlazio je sa mnogo žena, ali nikada ni
sa jednom nije bio dugo. U Čarlstonu je bio poznat kao bogat i
perspektivan poželjni neženja. Desetine mladih žena odvažno su
tražile njegovo društvo. Potencijalne tašte su ga smatrale
izvrsnim ulovom.
Njegova majka stalno je udešavala upoznavanja sa kćerkama
i nećakama svojih prijateljica. „Ona je divna mlada žena iz
divne porodice.“
„Njeni su iz Džordžije. Bave se drvnom građom. Ili možda
gumama. Tako nečim.“
„Ona je prosto posebna devojka, mislim da ćete imati mnogo
toga zajedničkog.“ Nemaran, neiskren odgovor bi verovatno
ubedio Davi da je jedna od ovih stvari u pitanju. Ali Davi je bila
njegova najstarija prijateljica i on je bio sit laži i laganja. Seo je
na ivicu kanabeta i sklopio ruke između raširenih kolena.
Ramena je blago povio unapred.
„Hriste“, rekla je uzimajući svoje piće. „Zar je toliko loše?“
„Nije ukras. A sad, da li bi mogla biti posebna ili ne, to još ne
znam.“
„Suviše je rano da bi to mogao da proceniš?“
„Suviše komplikovano.“
 „Udata je?“
„Nije.“
„Zašto je ona komplikovano?“
„Zapravo je i više nego komplikovano. Nemoguće je.“
„Ne razumem.“
„Ne mogu da pričam o tome, Davi.“ Progovorio je oštrije
nego što je želeo, ali njegov ton mora da joj je rekao koliko je
ovo osetljiva stvar bila. Jer se ona povukla.
„U redu. Ali ako ti bude potreban prijatelj...“
„Hvala.“ Uzeo ju je za ruku, sklonio narukvice i poljubio
unutrašnju stranu njenog zgloba. A zatim je, prateći prstima
odsutno šaru na jednoj od narukvica, upitao: „Šta me je odalo?“
„Tvoje ponašanje.“
Ispustio je njenu ruku. „Kako se ja to ponašam?“
„Kao da postoji red za obaveznu kastraciju, a ti si na redu.“
Prišla je kolicima koja su se nalazila na drugoj strani prostorije i
napravila sebi veće piće. „Čim sam te videla na sahrani juče,
znala sam da nešto nije u redu. Što se karijere tiče – delom,
zahvaljujući i meni – stvari idu sjajno. Pa sam pomislila kako
patiš od problema sa srcem.“
„Muči me što je to toliko očigledno.“
„Opusti se. Verovatno niko drugi nije primetio. A i ja
prepoznajem simptome jer te dobro poznajem. Ta konkretna
vrsta nesreće može značiti samo ljubav.“
Podigao je obrve. „Ne verujem.“
„Nikada mi nisi rekla.“
„Loše se završilo. Oporavljala sam se od toga onog leta kada
smo bili zajedno na onom venčanju. Venčanje“, frknula je.
„Sredina koja mi je bila potrebna da bih bila načisto nesrećna.
Zato sam se ponašala kao prava kučka na svim zabavama pred
venčanje. Zato mi je te noći i bio potreban prijatelj. Veoma
intiman prijatelj“, rekla i blago mu se nasmešila, a on joj je
odgovorio na isti način. „Naša mala avantura u bazenu povratila
mi je samopouzdanje.“
„Milo mi je što sam ti bio od koristi.“
„Bogami jesi.“
Polako je Hamondovog osmeha nestalo. „Nikada ne bih ni
pomislio tako nešto, Davi. Dobro si to skrivala. Šta se desilo?“
„Sreli smo se na fakultetu. Bio je sin sveštenika. Možeš li da
veruješ! Ja i sin sveštenika. Bio je pravi gospodine. Pametan.
Osećajan. Nije se prema meni ponašao kao prema drolji i, ma
koliko ti teško bilo da u ovo poveruješ, ja se pored njega nisam
tako ponašala.“
Popila je piće pa nasula sebi drugo. „Ali pre toga sam se tako
ponašala, naravno. Kada smo se sreli, ja sam već uveliko bila
glavna drolja u kampusu, obišla sam sve sobe, i sva bratstva.
Čak sam se nakratko upustila i avanturu sa jednim od profesora.
On je, nekim čudom bio blaženo nesvestan moje reputacije.
Neki moji bivši partneri su smatrali da bi bilo baš zabavno
saopštiti mu je.“ Prišla je prozoru i zagledala se kroz letvice
žaluzina.
„Bio je odličan student. Dekan ga je pohvalio. Veoma
ispravan. Nije mnogo izlazio. I upravo zbog toga ga nisu
naročito voleli. Momci su uživali da ga ponižavaju, verujući da
mu je to zaslužena kazna za superiornost. Nisu sakrili nijednu
pojedinost od njega. Čak su imali i fotografije sa jedne žurke na
kojoj sam ja bila nagrada.
Kada je tražio od mene objašnjenje za sve što su mu rekli, ja
sam bila očajna što je saznao istinu o meni. Molila sam ga da mi
oprosti. Da pokuša da razume. Da veruje da sam se promenila
kada sam ga srela. Ali je on odbio i da me sluša.“ Nagnula se
napred i naslonila čelo na žaluzine. „Te noći, meni u inat,
spavao je sa drugom devojkom. I ona je zatrudnela.“
Ostala je da stoji toliko mirno da čak ni njene narukvice nisu
zazvečale. „Sa moralne i religiozne tačke gledišta, abortus nije
dolazio u obzir. Niti bi on i pomislio da postupi drugačije nego
ispravno. Pa je oženio tu devojku. Ma koliko ti to čudo zvučalo,
Hamonde, tada sam ga najviše volela. Silno sam želela da mu
rodim decu.“
Čekao je dok se nije uverio da je završila, dok se nije ponovo
pomerila i to samo da prinese čašu usnama. „Da li si ga pratila?“
„Da.“
„Da li je još oženjen?“
„Nije.“
„Da li ga viđaš?“
Okrenula se od prozora i pogledala ga. „Videla sam ga juče.
Na Lutovoj sahrani. Sedeo je pozadi sa Stefi Mandel. I dalje ga
ljudi ne vole.“
Kada je Hamond povezao konce, ostao je da u čudu zeva u
nju. Nemo je usnama oblikovao „Rori Smilou?“
Sarkastično se nasmejala. „Ukusi su različiti, zar ne?“
Hamond je provukao ruku kroz kosu.
„Nije ni čudo što je toliko mrzeo Luta. Najpre njegova sestra.
A zatim i ti.“
„Pa, zapravo je bilo obrnuto. Lut je Margaret oženio tek
nekoliko godina kasnije. Sećam se kada se Rori preselio u
Čarlston i prihvatio da radi za policiju. Čitala sam o tome u
novinama. Želela sam tada da stupim sa njim u kontakt, ali
ponos mi nije dozvoljavao. Žena koju je oženio umrla je
rađajući mrtvorođeno dete.“ Zastala je da razmisli o ironiji ove
situacije. „Njegovi roditelji su bili mrtvi pa je odgovornost za
Margaret pala na njega. I nju je poveo sa sobom. Radila je kao
činovnik u sudu. Bila zadužena za arhivu okruga, zemljišne
knjige i takve stvari. Tu je srela Luta. Ne bi me čudilo da se
ljubav razvila nakon što mu je učinila neku uslugu, izmenila
granice nekog poseda, ili nešto slično.“
„Ni mene to ne bi iznenadilo“, prokomentarisao je Hamond.
„Čuo sam da je brak bio pravi košmar.“
„Margaret je bila emocionalno krhka. Svakako nije mogla da
se nosi sa kopiletom kakav je bio Lut.“ Popila je piće.
„Povremeno bih se dobrano nalila, progutala ponos, i potrudila
se da se nađem Roriju na putu. Uvek je gledao kroz mene, kao
da se nikada nismo poznavali. To je bolelo, Hamonde. I
dovodilo me je do ludila. Pa sam se, nakon Margaretinog
samoubistva, okomila na Luta i nisam stala da ga progonim dok
me nije oženio. Rori mi je slomio srce. Pa sam pokušala i ja
njemu da slomim srce udajom za čoveka koga je najviše
prezirao.“ Žalosno je dodala: „Osveta ume osvetnika dobro da
šutne u dupe, zar ne.“
„Žao mi je, Davi.“
„Ali, dobro, nemoj da ti je žao“, rekla je sa vedrinom za koju
je Hamond znao da je lažna. „Još sam lepa. Ovo“, rekla je
podižući čašu, „nije mami uništilo lepotu. Prelepa je kao i uvek,
pa računam na dobre gene da me zaštite od ružnih posledica
demona alkohola. Imam mnogo novca. Čim se Lutov testament
otvori, imaću ga još više. Kada smo kod toga...“
Prišla je antiknom stolu i otvorila tanku fioku. „Umalo da
zaboravim zbog ovog jebenog prizivanja prošlosti. Pronašla sam
ovo dok sam pregledala Lutov sto. Njegov je rukopis.“ Pružila
mu je bledozelenu samolepljivu nalepnicu. „To je datum od
prošle subote, zar ne?“ Hamondu se pogled zamaglio kada je
video belešku.
„Lut je zapisao tvoje ime i pet sati. Čini mi se da ste imali
sastanak. I pretpostavljam da ne bi voleo kada bi neko za njega
saznao.“
Pogledao ju je. „Nije ono što misliš.“
Nasmejala se. „Hamonde, dušo. Pre ću poverovati da postoje
kreme koje tope celulit nego da si ti kadar da počiniš ubistvo. Ne
znam šta to znači, i ne želim da znam. Samo sam mislila da bi
trebalo da uzmeš ovaj papir.“
Zurio je u drugu belešku na malom četvrtastom papiru.
„Zapisao je još jedno vreme. Šest sati. Bez imena. Imaš li neku
ideju?“
„Nikakvu. U njegovom zvaničnom planeru nema unetih
sastanaka, ni sa tobom, ni sa bilo kim drugim.“
Očigledno je Lut nameravao da se nađe sa još nekim tog
poslepodneva nakon sastanka sa njim. Sa kim?, pitao se.
Zamišljeno je presavio parče papira i stavio ga u džep. „Ispravno
bi bilo da si ovaj papir dala Smilou.“
„Kada sam ja uradila bilo šta što je ispravno?“ Njen
vragolasti osmeh postao je čežnjiv. „Na teži način naučila sam
da je čisto gubljenje vremena pokušati povrediti Rorija. Mislim
da njega nije moguće povrediti.“ A zatim je njenog osmeha
potpuno nestalo. „Ali ne osećam ni potrebu da mu činim
usluge.“

POGLAVLJE 25

„Bio je ovde sa mnom, sinoć“, Elen Rodžers je morala da viče

da bi nadglasala muziku. „Sedeli smo za tim stolom satima, i
poručili smo nekoliko tura pića. Mora da se sećaš.“
Šanker, zgodni mladić sa glatkim konjskim repom i srebrnom
minđušom u uvu, ju je odmerio na način kojim joj je rekao da je
nju bilo izuzetno lako zaboraviti.
„Viđam mnogo ljudi. Svake noći. Ne pamtim sva lica.
Stapaju mi se u glavi, znaš.“
Dugonoga plavuša u pripijenoj crnoj haljini se donjihala do
barske stolice i sela na nju. Šanker je pružio ruku preko Elen da
plavuši pripali cigaretu. „Šta želite?“
„Šta je dobro?“
Naslonio je laktove na šank i približio joj se. „To zavisi od
onoga šta želite.“
„Izvinite“ prekinula ga je Elen. Morala je da ga potapše po
ramenu da bi ponovo privukla njegovu pažnju. „Ako se vrati –
tip sa kojim sam bila sinoć – pozovi me. U redu?“
Uz mršavu nadu da će od toga imati koristi, gurnula je prema
njemu parče papira. „Ovo je broj hotela.“
„U redu.“
Gledala ga je kako sprema broj telefona u džep znajući da će
ga verovatno tu pronaći služba za hemijsko čišćenje za dva
dana. U klub je ušla koračajući gordim, odlučnim korakom
krstaša. Bila je žena na zadatku.
Jutros, nakon što je prvobitni šok popustio, i nakon što je
imala vremena da se sabere, odlučila je da pronađe lažljivog
kučkinog sina i preda ga policiji.
Kada je pao mrak, izašla je sa namerom da pročešlja sve
noćne klubove u Čarlstonu ako je to potrebno da ga pronađe i
razotkrije. Ovaj lik je prevaru doveo na nivo umetnosti. Sada
kada razmisli, svesna je da je bio suviše uvežban da bi mu ona
bila prva žrtva. I neće mu biti poslednja. Verovatno će, osećajući
se smelo i zadovoljno nakon sinoćnjeg uspeha, njen zavodnik
ponovo noćas krenuti u lov. Ali je sada, kada je odlazila iz
kluba, njena je revnost već počela da kopni. Priznala je koliko je
budalasto bazati po Čarlstonu u potrazi za lažovom i lopovom
koga je ona znala samo kao Edija, a što mu je, po svemu sudeći,
bilo lažno ime.
 Nove salonke od lakovane kože, koje je kupila posebno za
ovo putovanje, stezale su joj prste, i njen marš pretvarale u
hramanje. Bila je gladna, ali svaki put kada je pokušala da jede,
osetila bi mučninu od sinoćnog alkohola i jutrošnjeg
samoprezira.
A nije imala novca za obrok u pristojnim restoranima,
podsetila je sebe jetko. Obavestila je banke o krađi kreditnih
kartica, ali zamenske kartice će dobiti tek za nekoliko dana.
Srećom, nešto keša stavila je u džep sakoa. Bio je to tek delić
sume koju je Edi ukrao, ali ako bude štedljiva, moći će da se
vrati kući.
Pa zašto onda ne zaključi stvar i ne ode kući?
Čarlston joj se zgadio.
Zagušljiva vrelina koja je isticala romantičnu privlačnost
grada sada joj je izazivala glavobolju i razdraživala je. Ako
ostane onoliko koliko je nameravala, neće moći da plati ni
obilaske ni posete znamenitostima, Manji broj noći će značiti i
manji hotelski račun.
Zdrav razum govorio joj je da se sutra vrati u Indijanapolis.
Avio-kompanija će joj naplatiti promenu karte, ali će rado tu
cenu platiti. Mogla bi se povući u svoju bezbednu kućicu, sa
svoje dve mačke i poznatim okruženjem, i tu lizati rane dok ne
počne jesenji semestar. Naposletku će joj posao i svakodnevica
iz glave istisnuti ovaj mrski događaj. U svakom slučaju,
obilaženje Čarlstona u potrazi za Edijem bilo je traćenje truda i
vremena.
S druge strane, on je, dok je ona hramala u ovim neprijatnim
cipelama od lakovane kože koje su joj stvarale žuljeve,
verovatno varao neku drugu usamljenu ženu, koja će se sutra
ujutro probuditi lakša za novčanik i lišena samopoštovanja. Ni
ona zločin neće prijaviti jer će se suviše stideti da se obrati
vlastima. Zato je Edi i mogao tako arogantno da radi to što je
radio – prolazio je nekažnjeno.
Pa, ovog puta neće.
„Ne, ako se ja pitam“, rekla je Elen Rodžers naglas.
Sa obnovljenom rešenošću, ušla je u sledeći klub.

***
Hamond je seo u separe pored Lorete.
„Šta imaš za mene?“
„Ni zdravo ni kako si?“
„Danas više nisam kadar za ljubaznost.“
„Izgledaš kao govno.“
„Izgleda da ni ti više nisi kadra za ljubaznost.“ Hamond se
sumorno nasmešio. „Zapravo, ovo je već drugi put danas da mi
neko kaže da izgledam neugledno.
„Šta se desilo?“
„Nemaš mnogo vremena, a i meni ponestaje vremena pa mi
reci imaš li nešto za mene ili ne.“
„Zvala sam te, zar ne“, odgovorila je.
Nije joj zamerao što se uvredila. Ponašao se kao kreten.
Nakon posete Davi, bio je još više uznemiren nego pre. Kada je
seo u automobil i preko mobilnog telefona preslušao poruke,
samo se delimično obradovao što je čuo Loretin glas kako mu
govori da treba se nađe sa njom što je pre moguće u baru Šejdi
rest. Susret sa njom značio je da će morati da produži dan koji je
želeo što pre da završi. Ali je u isti mah i jedva čekao da sazna
šta je otkrila.
Odmahnuo je glavom i teško uzdahnuo pa joj se izvinio.
„Usranog sam raspoloženja, Loreta, ali ne bi trebalo da se
istresam na tebi.“
„Potrebno ti je piće.“
 „Tvoje rešenje za sve.“
„Ne za sve. Ni izdaleka. Ali može biti hanzaplast za loše
raspoloženje.“ Poručila mu je burbon sa vodom.
Za manje od minuta držao je piće u ruci. „Ti izgledaš dobro.“
Nasmejala se otpivši gutljaj soda-vode. „Možda dok me gledaš
kroz dno čaše.“
Mnogo je bolje izgledala od ponedeljka uveče. Okupala se i
očešljala, odeća joj je bila čista i ispeglana. A pravilno naneta
šminka smekšala je bore na njenom licu. Oči su joj bile vedre i
bistre. Premda je pokušala da se nasmeje na njegov kompliment,
video je da je bila polaskana.
„Malo sam se dovela u red, to je sve.“
„Jesi li se ofarbala?“
„Bevina ideja.“
„Dobra je.“
„Hvala.“ Stidljivo je podigla ruku i potapšala osveženu
frizuru. „Obradovala se kada je čula da imam posao. Rekla sam
joj da je to samo privremeno, ali je ona, pa, bila je srećna.
Dozvolila mi je da se vratim u stan, pod uslovom – voli uslove,
kao i ti – da nastavim redovno idem na sastanke anonimnih
alkoholičara.“
„Kako ti ide?“
„Ujutro me hvata drhtavica, ali nosim se s tim.“
„To je dobro, Loreta. To je baš dobro“, rekao je iskreno.
Zastao je nagoveštavajući kraj razgovora na ovu temu pre nego
što je prešao na razlog sastanka. „Šta imaš za mene?“
Namignula mu je. „Zlatnu žicu. Verovatno ćeš mi predložiti
da pređem da radim u tvoju kancelariju. Mogao bi me čak pitati
i da ti rodim decu?“
„Toliko dobro?“
Spustio je piće. Nije se slagalo sa onim koje je popio na
Davinoj žurki. A i imao je osećaj da će informacije koje će
primiti biti uznemirujuće i da će se bolje nositi sa njima ako mu
glava bude bistra.
„Imam krticu koja će ostati anonimna, pravi računarski
štreber...“
„Papak.“
„Znaš ga?“
„Harvi je i moja krtica. On je svačija krtica.“
„Sereš!“, upitala je zapanjeno, osećajući se prilično
posramljeno i ljutito.
„Navukla si ga, zar ne?“
„Dođavola!“, rekla je i udarila dlanom o sto. „Ne mogu da
verujem da me je teatralni mali govnar naterao da osetim krivicu
što ga silom teram da ugrozi svoj integritet.“
„On je sasvim potkupljiv. Zato nikada ne idem kod njega
direktno. Ne može mu se verovati.“
Hamond nije brinuo da bi Harvijeva provera Aleksine
prošlosti mogla da se poveže sa njim. Verovao je Loreti kada mu
je rekla da bi morali da joj odseku jezik preko nego što izda
njegovo poverenje. Ali se zapitao da li je još neko pokušao da
natera Papka da uradi isto. „Kada si mu se obratila, da li je znao
o kom slučaju je reč?“
„Činilo se da ne zna. Ali sada sumnjam u njega, ali i u moje
instinkte. Zašto?“
Hamond je slegnuo ramenima. „Samo me zanima da li mu je
još neko rekao da proveri prošlost doktorke Led.“
„Stefi Mandel?“
„Ili Smilou.“
„Ako je Harvi svačija krtica, pretpostavljam da je to
mogućnost. Ali iskreno, Hamonde, izgledao je iznenađeno i
zadovoljno što sam ga uključila u istragu.“
 Klimnuo je i pokazao glavom ka koverti pod njenom rukom.
„Daj da vidimo.“
Otvorila je kovertu i izvadila nekoliko presavijenih listova
papira. Koliko je Hamond mogao da proceni, bile su to na
mašini kucane beleške. Loreta je do sada pregledala ove
informacije toliko puta da ih je praktično znala napamet.
Otkucane podatke pogledala je samo da bi proverila određene
datume.
„Impresivno“, rekao je tiho dok je nabrajala Aleksina
akademska postignuća, za koja je on mahom već znao. Ali
njegovo je olakšanje bilo kratkog veka.
„Čekaj. Nisam još došla do dobrih stvari.“
„Pod dobrim, misliš zapravo na loše?“
„Nema tako impresivne ocene u Tenesiju.“
„Šta se tamo desilo?“
„Šta nije!“
Tada mu je rekla šta je Harvi Papak uspeo da iskopa iz
nedodirljivih maloletničkih dosijea. Nije mu bilo lako da to
sluša. Pola sata je Loreti bilo potrebno da mu sve ispriča, a
Harnond je poželeo da nije popio nijedan viski te večeri. Bio je
prilično siguran da će ga povratiti. Sada je razumeo šta je Aleks
sinoć želela da mu kaže kada je spominjala razočaranje i bolna
objašnjenja. Nije želela da mu se poveri, a sada je znao i zašto.
Loreta je vratila papire u kovertu i pobedonosno mu je predala.
„Nisam pronašla nikakvu vezu sa Petidžonom. To ostaje tajna.“
„Mislim... mislio sam“, ispravio se, „da je suviše otmena da
bi bila povezana sa Lutom. Očigledno sam se prevario.“
Stavio je kovertu i njen inkriminišući sadržaj u unutrašnji
džep sakoa. Nije joj promakla njegova potištenost. „Ne izgledaš
mi preterano uzbuđeno.“
„Obavila si veoma temeljnu istragu. Trebalo bi da budeš
ponosna na sebe što si se ovako dobro sabrala i ispunila zadatak.
Sasvim si se iskupila za svoje ranije greške. Hvala.“
Pomerio se do kraja klupe separea, ali ga je Loreta uhvatila
za ruku. „Šta te muči, Hamonde?“
„Ne znam na šta misliš.“
„Mislila sam da ćeš biti presrećan.“
„Dobre su informacije, u to nema sumnje.“
„I bila su mi potrebna samo dva dana.“
„Ne mogu da se žalim ni na kratko obrtno vreme.“
„Definitivno ti daje nešto sa čim možeš da radiš, zar ne?“
„Definitivno.“
„Zašto onda izgledaš tako prokleto tmurno?“
„Pretpostavljam da me je stid.“
„Čega?“
„Ovoga“, rekao je udarajući sako na mestu na kom se nalazio
unutrašnji džep. „To pokazuje da ne umem da procenim čoveka.
Zaista nisam mislio da je sposobna za...“ Ućutao je ne završivši
misao.
„Aleks Led?“ Klimnuo je. „Misliš da je nedužna? Da Smilou
juri pogrešan trag? Da li ima alibi?“
„Slab. Kaže da je otišla na seoski vašar u Bofortu. Ne
možemo to da potvrdimo.“ Činilo mu se da mu je sada lako da
laže. Čak i prijateljima. „Kako bilo, u svetlu ovih informacija,
njen nepotkrepljen alibi se čini nevažan.“
„Mogla bih...“
„Izvini, Loreta. Kao što sam rekao, bio je ovo gadan dan i
iscrpljen sam.“ Pokušao je da se nasmeši, ali je znao da nije
uspeo. Turobna unutrašnjost bara ga je gušila. Dim mu se činio
gušći. Zadah očajanja snažniji.
U glavi mu je pulsiralo, a u stomaku kuvalo.
Loretine oči su bile oštre poput noževa. Plašeći se da će
videti previše, izbegavao je da gleda u njih.
„Sutra ću ti doneti honorar.“
„Okrenula sam svaki kamen koji sam mogla, Hamonde.“
„Odlično si obavila posao.“
„Ali ti si se nadao da ću saznati više.“
Zapravo, nadao se da neće saznati ništa, ali svakako manje od
onoga što je dobio. „Ne, ne. Sa ovim ćemo moći da krenemo
dalje.“
Bedno željna da mu udovolji, Loreta ga je snažnije uhvatila
za ruku. „Mogla bih da pokušam da kopam dublje.“
„Daj mi najpre vremena da ovo upijem. Uveren sam da će
biti dovoljno. Ako ne, čućemo se.“
Umreće ako ne udahne sveži vazduh. Oslobodio se Loretinog
vlažnog stiska i rekao joj da ostane trezna, pa joj još jednom
zahvalio za dobro obavljen posao i žurno joj preko ramena
poželeo zbogom.
Vazduh ispred bara nije bio ni svež ni okrepljujući, i činilo se
da poprima odlike pamuka dok je pokušavao da ga uvuče u
pluća.
Čak i nekoliko sati nakon zalaska sunca, trotoar je i isijavao
vrelinu koja mu je palila stopala kroz đonove cipela. Koža mu je
bila lepljiva. Kao kada je bio dete, i kada ga je tresla groznica.
Nakon što bi ga znoj oblio, majka bi mu svukla vlažnu pidžamu
i promenila čaršave uveravajući ga da je znoj dobar znak. To je
značilo da se oporavlja. Ali nije mu prijalo. Više mu je
odgovarala vrelina groznice od mučne vlage na koži.
Trotoar je bio zakrčen ljudima koji su išli od vrata do vrata,
ali nisu zapravo imali kuda da idu. Tražili su nešto zanimljivo
što bi mogli da rade, što bi moglo da podrazumeva opijanje u
jednoj od krčmi, ali ili uništavanje ili nagrđivanje imovine iz
puke zabave, ili zadovoljavanje osvete krvoprolićem.
 Obično bi Hamond bio svestan potencijalne opasnosti koju je
ovo susedstvo predstavljalo za one koji tu očigledno nisu
pripadali. I crnci i belci su mu se rugali sa opipljivom
predrasudom i negovanom mržnjom. Definitivno je bio „od onih
što imaju“ u oblasti „onih koji nemaju“ i gnev zbog toga bio je
strašan. U svakom trenutku bi se osvrtao preko ramena dok se
vraćao do automobila, delimično očekujući da ga zatekne bez
točkova kada stigne do njega.
Večeras je zbog brige bio nemaran i ravnodušan na
neprijateljske poglede koje su mu upućivali.
Loretin izveštaj o Aleks bacio ga je u moralnu kaljugu.
Inkriminišuće informacije su ga paralisale. Njihov emocionalni
uticaj bio je bolan. Sve zajedno je bilo toliko razorno da nije bio
kadar da odvoji zasebne aspekte.
Kada Smilou otkrije njenu prošlost – a bilo je samo pitanje
trenutka kada će je jedan od njegovih detektiva otkriti – svršiće
od sreće. Stefi će otvoriti bocu šampanjca. Ali za njega i Aleks, i
profesionalno i lično, to otkriće će biti katastrofalno.
Razotkrivanje je bilo poput olovnog tereta koji visi na sve
tanjoj niti tik nad njegovom glavom. Kada će pasti? Noćas?
Sutra? Sledećeg dana? Koliko dugo će moći da podnese
neizvesnost? Koliko dugo će se boriti sa svojom savešću? I
premda zbog vremena smrti nije mogla da bude ubica, na neki je
način, i u izvesnoj meri, bila je upletena.
Ove misli su bile toliko turobne, toliko dominantne, da su
bile gotovo parališuće. Izgubio je svest o tome gde je.
Razmišljao je o izbacivanju iz advokatske komore, a ne o teškim
telesnim povredama. Kada je stigao do uličice gde je ostavio
automobil, daljinskim je otključao bravu i otvorio vozačka vrata
i ne osvrćući se da proveri da li je bezbedno.
Uplašen iznenadnim pokretom iza sebe, brzo je reagovao.
Okrenuo se munjevito podignute ruke spreman da se zaštiti i
odbrani.
Malo je nedostajalo da udari Aleks pre nego što je zaustavio
ruku.
„Šta, dođavola!“ Instinktivno prešao pogledom po
neposrednoj okolini tek sada postavši svestan mračnog, pretećeg
okruženja. „Šta, dođavola, tražiš u ovom kraju?
„Pratila sam nju dovde.“
„Koga?“
Zelenim očima je besno sevnula. „Šta misliš koga, Hamonde?
Ženu koju si unajmio da prati mene.“
„Sranje!“
„Upravo sam i ja tako reagovala“, rekla je vatreno. „Mislila
sam da je čudno da isti turista prođe mojom ulicom i fotografiše
moju kuću dva puta dnevno. Najpre jutros, a zatim i kratko
nakon što su pljačkaši koje je Smilou doveo otišli. Na putu kući
sa onog ponižavajućeg ispitivanja danas posle podne, svratila
sam do supermarketa. I ugledala sam je i tu, trudila se da izgleda
zainteresovano za lubenice. Najzad mi je palo na pamet da sam
pod nadzorom.“
„Ne pod nadzorom.“
„Istina. To bi podrazumevalo profesionalizam. A ovo je
neukusno, kukavičko, obično špijuniranje.“
„Aleks...“
„Pa sam je izbegla i vratila se, obrnula uloge i odlučila da ja
pratim nju. Mislila sam da iza toga mora da stoji detektiv
Smilou. Zamisli mog iznenađenja kada si se ti pojavio na
sastanku.“
„Nemoj da me izjednačavaš sa njim.“
„Ti si mnogo gori od njega“, rekla je glasom napuklim od sve
snažnijih osećanja. „Ti si lukaviji. Mnogo podmukliji. Ti si
najpre spavao sa mnom.“
„Nije tako.“
„Stvarno? A kako je? Koji deo nije tačan? Da li je ona
policajka?“
„Privatni detektiv.“
„Još gore. Platio si joj da njuška po mom životu.“
„Dobro, uhvatila si me“, rekao je sada i on jednako gnevan
kao i ona. „Pametna si dama, doktorko Led.“
„Da li ste lepo razgovarali o meni?“
„Nije tu bilo ničeg lepog, ali ono što je iskopala bilo je
đavolski zanimljivo. Pogotovo podaci iz Tenesija.“
Sklopila je oči i blago se zanela. Ali se brzo oporavila,
ponovo otvorila oči i rekla mu da se nosi dođavola.
Okrenula se, ali ju je Hamond uhvatio za ruku i okrenuo
prema sebi. „Ono što je ona otkrila o tebi nije moja krivica,
Aleks. Kada sam je unajmio, mislio sam da nam oboma činim
uslugu.“
„Kako, pobogu?“
„Nadao sam se, glupo, da će pronaći nešto oslobađajuće. Ali
to je bilo pre nego što si počela da lažeš policiju svakim svojim
dahom, i pre nego što si dovela sebe u situaciju bez izlaza.“
„Da li bi više voleo da sam im rekla istinu?“
Isto pitanje postavila mu je kada su se slučajno sreli u liftu.
Nije imao odgovor. Ali od tada je mnogo o tome razmišljao.
„Nije važno što smo proveli subotu uveče zajedno.“
„Zašto im onda nisi rekao? Kada sam bila izložena onom
ponižavajućem ispitivanju o mom prljavom vešu, bukvalno,
zašto si samo stajao? Zašto im nisi rekao sve, pa i razlog iz kog
si mi provalio u kuću prošle noći i isflekao mi čaršave?“
„Jer to nije važno.“
Nasmejala se neveselo. „Ti si lud, tužioče Kros. I pored sve
tvoje genijalnosti, mislim da bi ti bilo teško da nekoga ubediš u
nevažnost ove stvari. I kada smo već kod toga, objasnila sam
krv. Ali samo je jedno objašnjenje za spermu. Koje ne bi bilo da
si nosio zaštitu.“
„Nisam razmišljao o tome.“ Spustio je lice do njenog i
gnevnim šapatom rekao: „A nisi ni ti.“ Znao je postigao poen u
ovoj rundi kada je okrenula glavu od njega. „A i jedno nema
veza sa drugim.“
Pogledala ga je. „Teško mi je da pratim tu logiku.“
„To što spavamo zajedno nema nikakvog uticaja na slučaj.“
Ako ubedi nju, možda će uspeti da ubedi i nekog drugog. Možda
čak i sam u to poveruje. „Razmišljao sam o tome. Prošle subote
si mogla ubiti Petidžona pre nego što si otišla iz Čarlstona.“
Žurno je uvukla vazduh i prekrstila ruke preko stomaka kao
ju je upravo prostrelio bol. „To si mislio? Rekao si da se vreme
smrti ne poklapa.“
„Jer nisam želeo da se poklapa.“
„A sada želiš?“
„Ubila si ga, a zatim udesila sastanak sa mnom da obezbediš
sebi alibi.“
„Rekla sam ti sinoć, nisam ubila Petidžona.“
„Dobro, dobro. Kao, nisi se i jebala sa njim.“
Ponovo se okrenula da ode. Hamond je pružio ruku. Ovog
puta je pružila veći otpor. „Nosi se dođavola! Pusti me!“
Okrenuo ju je i saterao je u ugao otvorenih vrata automobila.
Da bi pobegla, morala je ili da ga zaobiđe ili da prođe kroz
njega. Bio je rešen da je natera da ga najpre sasluša. „Ne želim
to da mislim, Aleks.“
„Pa, bože, hvala. Baš mi je milo što ne želiš da misliš da sam
drolja i ubica.“
„U šta drugo da poverujem?“
 „Veruj u šta želiš, ali mene ostavi na miru.“
„Sve vreme, čak i kad je tvoja iskrenost bila nategnuta,
pružao sam ti priliku i verovao u tebe. Sve do večeras.“ Raširio
je sako dovoljno da ona vidi kovertu u njegovom džepu.
Iznenada je prestala da se otima. Zurila je na trenutak u
kovertu, a on je video kako joj se usne trzaju od nečega što je
ličilo na kajanje. Ali na čast joj je služilo što su joj oči, kada je
podigla glavu, bile prkosne i gorde. „Sočno štivo?“
„Štetno. Veoma štetno. Ovo je municija koja im je potrebna
da te uhvate.“
„Zašto onda stojiš ovde i razgovaraš sa mnom?“
„Smilou će ovo uzeti i iskoristiti.“
„Pozovi ga. Daj mu osnovne podatke. Imaš ono što si želeo,
ono što si platio.“
„Dajem ti priliku da sve to objasniš.“
„Mislim da je tu sve jasno.“
„Znači, trebalo bi da to shvatim onako kako se čini?“
„Nije me briga kako ćeš to shvatiti.“
„Dobro. Protumačiću ovo na jedini mogući način.“ Prislonio
je donji deo tela uz nju. „Znači da si daleko dogurala, dušo.“
Pribranost i nadmenost su je napustile. Obema rukama ga je
snažno gurnula u grudi. „Sklanjaj se od mene.“
Nije se pomerio. „Meni to kaže da je prošla subota bila više
od pukog zavođenja.“
„Nisam te zavela.“
„Malo sutra, ali već smo ovo prošli. Upletena si u zločin, i
namerno si me zavela. Zašto, Aleks? Namerno si stvorila sukob
interesa za mene kao tužioca. Uvukla si me u svoju priču – ma
kakva ona bila.“
„Nema priče. Nikada je nije ni bilo. Ne dok Lut Petidžon nije
osvanuo mrtav.“
 „Da li je i on bio deo priče?“
„Zar me ne slušaš?“, povikala je.
„Da li sam ja bio meta njegove najnovije šeme? Da li je
kovao moj pad nakon svog ubistva?“
„Ne znam. Njegovo ubistvo nema nikakve veze sa mnom.“
„Voleo bih da ti mogu verovati. Naš susret nije bio slučajan,
Aleks. To si priznala.“
Pokušala je da ga zaobiđe, ali joj je on blokirao put i spustio
ruke na njena ramena.
„Ne odlaziš dok ne dobijem istinu. Kako si znala da ću biti na
vašaru?“
Odmahnula je glavom.
„Kako si znala?“
Tvrdoglavo je ćutala.
„Reci mi, Aleks. Kako si znala da idem tamo? Nisi mogla da
znaš. Mogla si da znaš samo ako si...“ Iznenada se odmakao od
nje. Pogledao ju je prodorno i sumorno i snažnije je stegao za
ramena.
Njene oči su mu rečito sve govorile.
„Pratila si me“, rekao je tiho.
Oklevala je, činilo se beskonačno pre nego što je polako
klimnula glavom. „Da. Pratila sam te iz hotela Čarls Taun
Plaza.“

POGLAVLJE 26

„Sve vreme si znala da sam bio tamo?“

„Da!“
„Sa Petidžonom!“
„Ponovo si u pravu.“
„I nisi rekla ništa? Zašto?“
 „Da ti kažem sada, ne bi mi verovao.“
Gledala je pravo u njegov sako, zurila je u njega kao da kroz
tkaninu vidi kovertu u unutrašnjem džepu. Bila je ljuta. Ali
izgledala je i veoma tužno.
„Ružan je to izveštaj. Ali ne može ni izdaleka da prikaže
koliko je ružna bila realnost. Ne možeš ni da zamisliš.“ Ponovo
ga je pogledala u oči. „Sudiće mi na osnovu prokletog izveštaja,
a ne onoga što sam sada.“
„Neću...“
„Već jesi“, rekla je gnevno. „Vidim to u načinu na koji me
gledaš i čujem to u tvojim gadnim insinuacijama. Lako je suditi
sa tvog uzvišenog položaja, zar ne? Iz bogate porodice, sa
pedigreom. Da li si ikada bio gladan danima, Hamonde? Da li ti
je ikada bilo hladno jer račun za grejanje nije bio plaćen? Da li
si ikada bio prljav jer nije bilo sapuna da se opereš?“
Pružio je ruku prema njoj, ali ju je ona odgurnula. „Ne,
nemoj me žaliti. Ponekad mi je drago zbog toga jer sam postala
jača. Postala sam ovo što sam danas, pomoglo mi je da bolje
pomažem ljudima. Jer me ništa što mi kažu ne šokira. Potpuno
prihvatam ljude i njihove devijacije jer dok se ne nađeš u koži
nekog drugog, nemaš prava da mu sudiš zbog njegovog
ponašanja.
Dok nisi gladovao i trpeo poniženja i počeo da mrziš sebe
zbog onog što radiš... dok nisi počeo da veruješ da smeće,
nedostojan nečije ljubavi, ljubavi muškarca...“
Zastala je i žurno uvukla vazduh zbog čega su joj grudi
zadrhtale. A zatim je šmrknula i zabacila glavu prkoseći suzama
koje su joj se slivale niz obraze. „Uživaj u štivu, Hamonde.“
Odgurnula ga je i odjurila pa skrenula za ugao i nestala iz
uličice. Hamond ju je posmatrao kako se udaljava, svestan da
njegove reči sada ne mogu prodreti kroz njen gnev. Opsovao je
pa naslonio lakat na krov automobila i spustio glavu na
podlakticu. Ali predah je trajao kratko.
Prigušeni krik ga je naterao da podigne glavu i okrene se.
Aleks je trčala nazad prema njemu. Jedan muškarac trčao je
za njom.
„Ima nož!“, povikala je.
Napadač ju je zgrabio za kosu, povukao i naglo se zaustavio.
Podigao je ruku i Hamond je video blesak čelika. Bez
razmišljanja bacio se na napadača i udario ga ramenom ispod
rebara i izbacio iz ravnoteže.
Da ne bi pao, muškarac je pustio Aleks. Žurno je umakla.
Hamond je jedva imao vremena da registruje da je na trenutak
ona bila izvan opasnost kada je video blesak srebra kako se
spušta prema njegovom stomaku. Reagovao je refleksno i
zaštitio stomak rukom. Skakavac ga je rasekao od lakta do
ručnog zgloba.
Nenaoružan će, bez sumnje, u borbi nožem izgubiti. Jedinu
samoodbranu koju je znao naučio je igrajući fudbal. Da bi
udovoljio ocu, igrao je krvožedno i bio silno takmičarski
nastrojen.
Instinktivno se sada oslonio na taktiku blokade udarca koje je
bila efikasna ako je mogao da je upotrebi a ne privuče pažnju
sudije. Gurnuo je glavu napred kao da će pojuriti na napadača i
udariti ga u grlo, ali je stao pre nego što ga je dotakao. Pljačkaš
je reagovao baš kao što se nada i cimnuo je glavu unazad i
izložio Adamovu jabučicu udarcu Hamondove podlaktice. Znao
je da boli kao đavo i da će ga onesposobiti na nekoliko
dragocenih sekundi.
„Ulazi u kola!“, doviknuo je Aleks.
Hamond je zamahnuo nogom prema preponama muškarca,
ali je promašio i dokačio ga po butini. Udarac nije naneo
nikakvu stvarnu štetu, ali mu je obezbedio još nekoliko sekundi
da se trčeći unatraške vrati do automobila izbegavajući zamahe
sečiva skakavca. Aleks je uletela kroz vozačka vrata i preskočila
središnju konzolu. On se praktično sručio na vozačko sedište pa
legao preko konzole i zario nogu napadaču u stomak. Pljačkaš se
zateturao unazad, ali je uspeo još jednom da zamahne sečivom.
Hamond je čuo kako se tkanina njegovih pantalona kida.
Bacio se na kvaku i privukao vrata i zaključao ih. Njegov
napadač, nakon što je žurno povratio ravnotežu, počeo je da lupa
o prozor i vrata i psuje i preti mu smrću.
Hamondova desna ruka je bila klizava od krvi, ali je uspeo da
ugura ključ u bravu i pokrene motor. Spustio je menjač u položaj
za vožnju i legao na papučicu gasa. Gume su ostavile za sobom
trag kada je njegov automobil poleteo niz uličicu, i zanoseći se,
izleteo na ulicu.
„Hamonde, povređen si!“
„A ti?“ Sklonio je pogled s puta dovoljno dugo da pogleda
Aleks. Sedela je na kolenima na suvozačkom sedištu i pružala
ruku preko konzole da pregleda njegovu podlakticu.
„Dobro sam. Ali ti nisi.“
Ono što je ostalo od njegovog desnog rukava bilo je
natopljeno krvlju. Kapala mu je sa ruke zbog čega je volan bio
gotovo suviše klizav da bi ga držao, zbog čega je morao da vozi
levom rukom. Ali to ga nije usporilo. Proleteo je kroz crveno.
„Verovatno ima prijatelje. Opljačkaće nas i ukrasti automobil.
Moram nas izvesti iz ovog kraja.“
„Nije želeo ništa da ukrade“, rekla je neverovatno pribrano.
„Mene je jurio. Pozvao me je po imenu.“
Hamond je gledao u nju otvorenih usta; automobil je skrenuo
s puta i umalo udario u telefonski stub.
„Hamonde!“, povikala je. Kada je povratio kontrolu nad
automobilom, rekla je; „Vozi u urgentni centar. Biće ti potrebni
šavovi.“
Pustio je volan dovoljno dugo da levim rukavom obriše čelo.
Obilno se znojio. Osećao je znoj na licu, u kosi, kako mu curi
niz rebra, skuplja mu se u preponama. Sada kada je nalet
adrenalina prošao, počinjao je da oseća uticaj onoga što se
desilo, i šta je moglo da se desi. On i Aleks imali su sreće što su
bili živi. O bože, mogla je biti ubijena. Osetio je slabost i
drhtavicu na pomisao koliko je blizu smrti bila.
Na prvoj velikoj raskrsnici na koju su naišli morao je da stane
na semaforu. Duboko je disao da bi razbistrio glavu i oslobodio
se zujanja koje je podsećalo na zujanje hiljade pčela.
„I noga ti krvari, ali me ruka brine“, rekla je Aleks. „Misliš li
da je zasekao mišić?“
Zeleno svetlo. Hamond je snažno pritisnuo papučicu gasa i
automobil je poleteo kao divlji mustang iz kaveza. Za nekoliko
sekundi prekoračio je dozvoljenu brzinu.
Video je bolnički kompleks nekoliko blokova ispred sebe.
„Hamonde, da li si dobro?“
Aleksin glas kao da je dopirao do njega iz velike daljine.
„Dobro sam.“
„Možeš li da voziš?“
„Hmm.“
„Mislim da ne možeš. Stani. Daj meni da vozim.“
Pokušao je da joj kaže da je u redu, ali nije mogao da
razdvoji reči pa su mu sa usana pale iskrivljene i nerazumljive.
„Hamonde? Hamonde? Moraš ovde da skreneš. Urgentni
centar...“
„Ne.“
„Gubiš mnogo krvi.“
„Ti si doktor.“ Bože, jezik mu je zadebljao.
 „Ne doktor kakav je tebi potreban“, povikala je. „Potrebna bi
je bolnica. Tetanus. Možda čak i transfuzija.“
Odmahnuo je glavom i promumlao. „Moj stan.“
„Molim te, urazumi se.“
„Nas dvoje...“ Pogledao ju je i odmahnuo glavom. „To bi bio
kraj.“ – Nekoliko sekundi se borila sa neodlučnošću, ali je
očigledno došla do istog zaključka. Pružila je ruku preko
konzole i preuzela kontrolu nad volanom koji je bio klizav od
njegove krvi.
„Dobro, ja ću voziti.“

Uspela je da doveze automobil do ivice i namesti menjač u

položaj za parking. Morala je da uloži dodatan napor i nežno, ali
odlučno primora Hamonda da zamene mesta. Izašla je napolje i
zaobišla automobil pa otvorila njegova vrata i pomogla mu da
izađe. Bio je nestabilan na nogama. Smestila ga je na suvozačko
sedište i vezala pojasom. Čim je seo, zabacio je glavu i sklopio
oči.
Nije smela da mu dozvoli da se onesvesti. „Hamonde, koja ti
je adresa?“ uzela je njegov mobilni i počela da ukucava brojeve.
„Hamonde!“
Promumlao je adresu. „Preko puta marine. Tik...“
Bradom joj je pokazao kojim smerom da ide. Na sreću, Aleks
je poznavala ovu ulicu. Bila je svega nekoliko blokova udaljena.
Mogla je da stigne tamo za svega nekoliko minuta.
Ubediti doktora Daglasa Mana da dođe u kućnu posetu je bila
sasvim druga stvar.
Nekim čudom, upamtila je broj njegovog fiksnog telefona.
Javio se nakon drugog zvona. „Dag, Aleks je. Hvala bogu što
sam te dobila.“ Objasnila mu je situaciju dok je vozila, ali mu
nije rekla da napad nije bio nasumičan.
 „Čini mi se da mora da ide u bolnicu.“
„Dag, Molim te. Potrebna mi je usluga.“
Nevoljno je zatražio adresu. Diktirala mu je dok je ulazila u
ulicu. „Stigli smo. Dođi što pre.“ Daljinski upravljač za
otvaranje garaže bio je pričvršćen za štitnik za sunce. Otvorila je
vrata garaže, a zatim ih zatvorila za njima čim je isključila
motor.
Izašla je pa zaobišla haubu automobila da bi došla do
suvozačkih vrata. Hamond je i dalje držao oči sklopljene. Bio je
bled. Kada je pokušala da ga probudi, zaječao je. „Neće biti
lako, ali moram da te uvedem u kuću. Možeš li da izbaciš noge
napolje?“
Kretao se kao da ima hiljadu kilograma, ali je uspeo. Uhvatila
ga je ispod pazuha. „Ustani, dragi, nasloni se na mene.“
Uradio je to. Ali mu je pokret povredio desnu ruku i on je
jauknuo od bola. „Žao mi je“, rekla je iskreno.
Osećala se kao da nosi krpenu lutku tešku osamdeset tri
kilograma. Uopšte nije imao koordinaciju. Ali sledio je njena
uputstva pa je uspela da ga izvede iz automobila i podigne na
noge. Pridržavala ga je dok su laganim korakom išli prema
stražnjim vratima. „Da li su zaključana? Hoće li se aktivirati
alarm?“
Odmahnuo je glavom.
Ušla je u kuhinju. „Gde je najbliže kupatilo?“
Pokazao je levom rukom. Toalet se nalazio u kratkom
hodniku između kuhinje i onoga za šta je mislila da je dnevna
soba. Spustila ga je na poklopljenu WC šolju i pritisnula
prekidač. Prvi put je videla njegove rane na jasnom svetlu.
„O bože.“
„Dobro sam.“
„Ne, nisi.“
 Koža na ruci bila mu je rasparana. Teško je bilo proceniti
koliko je duboka bila posekotina jer je čitavom dužinom iz nje
curila krv. Bacila se na posao. Najpre mu je skinula sako, pa
pocepala rukav košulje sve do šava na ramenu. Grabila je
peškire sa dekorativnih šipki i obavijala mu ih oko podlaktice
snažno iz zatežući da napravi kompresu koja će, nadala se,
zaustaviti krvarenje.
Kleknula je ispred njega i pokušala da pocepa nogavicu
njegovih pantalona, ali je tkanina bila suviše čvrsta, pa ju je
nestrpljivo podigla iznad njegovog kolena. Posekotina na
cevanici nije bila duboka kao ona na podlaktici, ali je bila
jednako krvava. Čarapa je upila veći deo krvi. Okrenula je
naopako praznu korpu za veš i podigla mu nogu na nju pa i nogu
umotala u peškire kao i ruku što je.
Ustala je, sklonila krvavom rukom kosu s lica i pogledala na
sat. „Gde je? Trebalo je da do sada već stigne.“
Hamond ju je uhvatio za ruku. „Aleks?“
Prestala je da brine i pogledala ga.
„Mogao je da te ubije“, rekao je promuklo.
„Ali nije. Ovde sam.“ Stegla mu je ruku.
„Zašto im nisi rekla?“
„Da si bio sa Petidžonom?“
Klimnuo je.
„Jer sam, kada su me prvi put ispitivali, mislila da si ga ti
ubio.“
Lice mu je još za nijansu prebledelo. „Ti si mislila...“
„Ne mogu sada sve da ti objasnim, Hamonde. Suviše je sve
haotično. A s obzirom na tvoje stanje, ne verujem da ćeš se
ovoga kasnije sećati. Dovoljno je reći da sam prvi put lagala da
zaštitim sebe. Ali kada sam saznala da su Petidžona ubili hici iz
pištolja, nastavila sam da lažem da bih zaštitila...“ Trepnuo je i
pogledao je zbunjeno.
„Tebe.“
Oglasilo se zvono. Oslobodila je ruku. „Doktor je stigao.“

Probudio se, uplašen, sa njenim imenom na usnama. Nešto je

morao da joj kaže, o nečemu važnom je morao da razgovara sa
njom. „Aleks.“ Glas mu je bio nalik na graktanje i uplašio ga je.
Krenuo je da ustane. Ukočenost ruke ga je naterala da se seti.
Otvorio je oči. Ležao je u svom krevetu. Soba je bila mračna,
ako se izuzme malo noćno svetlo koje je neko prebacio iz
hodnika i uključio u utičnicu u spavaćoj sobi.
„Ovde sam.“
Stvorila se pored njegove postelje, nadvila nad njim i spustila
ruku na njegovo rame. Dok je spavao, istuširala se i oprala kosu.
Nije više bila prekrivena njegovom krvlju, a odeću je zamenila
jednom od njegovih najstarijih i najmekših majica, baš kao u
kolibi.
„Vreme je za još jedan lek protiv bolova ako ga želiš.“
„Dobro sam.“
„Želiš li vode?“
Rekao je da ne želi.
„Onda nastavi da spavaš.“
Namestila je čaršav preko njegovih golih grudi, ali je, kada je
pokušala da se udalji, on pokrio njenu ruku svojom i zarobio je
na svojim grudima. „Koliko je sati?“
„Malo posle dva. Odspavao si dva sata.“
„Ko je bio doktor?“
„Jedan moj prijatelj. Dobar prijatelj. Možemo da mu
verujemo.“
„Jesi li sigurna?“
„Recimo samo da smo razmenili profesionalne usluge.
Savetovao me je da te odvedem u urgentni centar, ali sam uspela
da ga nagovorim da uradi sve što može.
„Šta si mu rekla?“
„Da ne želiš da prolaziš kroz proceduru prijave zločina.“
„I to mu nije smetalo?“
„Jeste, jer je video Smiloua i njegovu družinu ispred moje
kuće jutros. Zna da nešto nije u redu. Ali mu nisam ostavila
prostora da se raspravlja. Da su tvoje rane to zahtevale, ja bih
sama insistirala da te odvedem u bolnicu pa bilo kako bilo. Ali
kada ti je očistio rane, videla sam da ih može da sanirati ovde.
Zapravo si ovde dobio bolji tretman nego u bolnici. I mnogo
brži.“
„Sećanje na njega mi je mutno.“
Dao ti je injekciju koja te je manje-više uspavala pa me ne
čudi što se ne sećaš mnogo. Preživeo si traumu. Iscrplo te je to, a
gubitak krvi te je oslabio.“ Nasmešila se i pomilovala ga po
čelu. „Ludo nam je zabavno bilo dok smo pokušavali da te
odnesemo na sprat. Volela bih da smo to snimili. Mogli bismo
ga poslati u emisiju Najsmešniji kućni video.“
„Hoću li zadržati ruku?“
Prihvatila je njegovu šalu, pa ozbiljno rekla. „Želeo je da je
ponese, ali mu nisam dozvolila. Bacila sam se na nju da je
zaštitim.“
„Hvala.“
„Nema na čemu. Iskreno, rana je plitka. Rasečeno je nekoliko
slojeva kože, ali nema oštećenja mišića i nerava, hvala bogu.
Nogu nije morao da ti šije. Rekao je da će se i sama zatvoriti za
nekoliko dana. Dao ti je injekciju protiv tetanusa i ogromnu
injekciju antibiotika. Dupe će te boleti. Ostavio ti je oralne
antibiotike i tablete protiv bolova, koje možeš da uzimaš na
svakih četiri sata.
 Zamotana desna ruka bila mu je položena na jastuk. „Kao
olovo je, ali me ne boli.“
„Puna je lokalne anestezije. Kada njeno dejstvo popusti,
počeće da te boli. Sutra će ti biti drago što imaš lekove protiv
bolova. Sledeće nedelje ćeš morati da vadiš šavove. Do tada drži
ruku povezanu, kad god je moguće podigni je, i izbegavaj da je
kvasiš.“
„Bio sam sav krvav?“
„Okupala sam te u krevetu.“
„Žao mi je što sam to propustio.“ Nasmešio se ali je morao da
se bori da zadrži oči otvorene.
„Takođe sam oprala i tvoj automobil i kupatilo. Besprekorni
su.“
„Ti si milosrdni anđeo.“
„Samo do određene tačke. Trebalo bi da odem dole da stavim
peškire da se peru.“
„Samo ih baci.“
„Pretpostavila sam da ćeš to reći pa sam to i uradila. A i
radije bih bila pored tebe i nadzirala te.“ Nežno je provukla prste
kroz njegovu kosu.
Blago se pomerio tražeći prijatniji položaj. Ali čak i tako
neznatno pomeranje nateralo ga je da se trgne od bola.
„Daću ti još jednu tabletu.“
Ovog puta se nije raspravljao. Gotovo je ponovo zaspao kada
mu je spustila tabletu na usne i namestila njegovu glavu u prevoj
svog lakta i pomogla mu da ustane. Prinela je čašu s vodom
njegovim usnama. Progutao je tabletu.
Odupirao se dok mu je spuštala glavu na jastuk i zagnjurio je
lice u njene dojke. Bile su pune i primamljive ispod meke
tkanine njegove majice. Sklopio je usne oko njene bradavice.“
„Moraš da spavaš.“, prošaputala je i nežno ga spustila nazad
na jastuk. Uzdahnuo je u znak protesta, ali oči su mu se istog
časa sklopile. Osetio je njen laki poljubac na svom čelu. I još
nešto. Otvorio je oči ponovo i video njene suze. Dok ju je
gledao, još jedna suza mu je kanula na lice.
Pokajnički je rekao: „Da li plačeš zbog onog prokletog
izveštaja? I zbog načina na koji sam reagovao na njega? O bože,
Aleks, žao mi je.“ I bilo mu je žao. Zbog svega. Zbog užasa
njenog detinjstva i adolescentnog perioda i njegove licemerne
reakcije na njih. „Poneo sam se kao kopile.“
Odmahnula je glavom. „Spasao si mi život. Povređen si zbog
mene. Da nisam bila tamo...“
„Pst.“ Pružio je levu ruku preko grudi i pomilovao je po
obrazu. Stegla je njegovu ruku i prinela je svojim grudima pa se
sagnula nad njom i nekoliko puta za redom poljubila greben
njegovih zglavaka.
„Tako sam se uplašila, Hamonde.“ Usne su joj se pomerale
na njegovoj ruci. Pritisnula je njegovu nadlanicu na svoj obraz
koji je bio vlažan od suza. „Povređen si zbog mene. I nastavićeš
da patiš.“
Borio se da ostane budan jer je ovo bilo važno. „Aleks...
Volim te.“ Pustila je njegovu ruku kao da ju je opekla.
„Molim?“
„Volim...“
„Ne, ne voliš me, Hamonde“, uzviknula je, tiho ali
nepopustljivo. „Nemoj to govoriti. Ne poznaješ me.“
„Poznajem te.“ Sklopio je oči na nekoliko dragocenih
sekundi odmora i pokušao da pronađe snagu da kaže ono što je
želeo da kaže. „Volim te od...
... od one noći kada sam te sreo. Upoznao sam te čim sam te
video sa druge strane plesnog podijuma.
Ove reči su mu se javile u mislima, ali nije bio siguran da li
ih je izgovorio naglas. Otvorio je oči i usredsredio se na njeno
lice, i tužno se nasmešio: „Zašto je ovo moralo da se pretvori u
takav jebeni haos?“
Liznula je suzu iz ugla usana. Zaustila je da kaže nešto, ali
nije mogla da pronađe reči. Mora da je i nju jednako kao i njega
zbunjivalo što je sve, sada kada se prvi put u životu istinski
zaljubio, bilo potpuno pogrešno.
Potapšao je levu stranu postelje.
Odmahnula je glavom. „Mogla bih te povrediti.“
„Lezi.“
Oklevajući samo trenutak, zaobišla je krevet i uvukla se u
postelju pored njega. Nije ga dodirivala osim što je spustila ruku
na njegove grudi. „Ne smem da ti priđem bliže, da te ne udarim
u nogu.“
Još je nešto želeo da kaže, i o mnogo čemu su morali da
razgovaraju, ali lek je počinjao da deluje. Njena blizina bila je
kakva-takva uteha. Želeo je da uživa u njoj. Ali je i protiv svoje
volje utonuo u zaborav.

Nešto kasnije se probudio. Delimično. Ne sasvim. Nije želeo da

se sasvim probudi. Nije trpeo bolove. Zapravo, bio je u
blaženom stanju. Dobra su stvari ti analgetici.
Aleks se pored njega promeškoljila. Osetio je kako seda.
„Hamonde, da li si budan?“
„Hmm.“
„Želiš li da ti donesem nešto?“
Promumlao je nešto što ona mora da je shvatila kao ne jer je
ponovo legla. No nekoliko minuta kasnije promumlao je nešto
što ni on sam nije mogao da razazna.
„Izvini?“ Ponovo je podigla glavu. Barem je tako mislio. Još
nije otvorio oči. „Hamonde?“ Zabrinuto je spustila ruku na
njegove grudi. „Da li te boli? Želiš li vode?“
Pokrio je njenu ruku svojom i spustio je ispod pokrivača.
A zatim se vratio u delimično svesno stanje koje je bilo bolje
i od najboljih prljavih snova. Kao u erotskoj fantaziji, njegovo
učešće nije bilo potrebno. Samo je trebalo da preda kontrolu i
prepusti se užitku. Da pusti da se desi. Da prati tok. Da pluta na
nežnim talasima osećanja.
Uzbuđenje je raslo predivno polagano. Nisu nikuda žurili,
nisu imali nikakav rok. Nije bilo pritiska ni uzajamnih optužbi.
Snovi su bili blaženo lišeni svih posledica.
Bio je svestan da je promenila položaj, ali ga nekoliko
vlažnih, uvodnih poljubaca nije sasvim pripremilo za vlažnu
vrelinu koja ga je obavila. Ovo senzualno milovanje nije bilo
nalik nijednom drugom. Zadržao je dah i pustio da ga osećanja
natope. Čitavo telo mu je teško utonulo u madrac kao u toplu
kadu, i prepustilo se seksualnoj letargiji.
Instinktivno je pomerio ruku. Protegao se. Potražio.
Pronašao. Mekoću. Svilenkastu glatkoću. Tajanstvene dubine.
Središte univerzuma. Otkucaj srca čoveka. Put u život.
Tek je neznatno trebalo da pomeri prste da bi izazvao male
trzaje uzbuđenja. Jastučić njegovog palca posedovao je drevno
znanje. I posebnim je dodirom iz nje mamio tihe jecaje. Ne
prave zvuke. Vibracije u njenom grlu koje su se prenosile nazad
do njega.
Ovaj san na javi, ovaj zaborav, bio je toliko lep da nije želeo
da ga napusti, čak ni nakon sporog ustalasanog vrhunca posle
koga se osećao kao da se rastočio.
Na ivicama svesti vrebalo je nešto preteće i ružno, ali je on
odbijao da to primeti. Ne sada. Ne večeras. Sutra.

Hamondovo sutra počelo je tri sata kasnije uz jedno

eksplozivno: „Isuse Hriste!“
 Četvrtak
POGLAVLJE 27

Stefi je nastavila da viče dok je trčala uz stepenice. Stigavši do

Hamondove sobe, uletela je zatekla ga kako sedi uspravno u
krevetu, drži se za glavu i izgleda kao da će svakog časa doživeti
zastoj srca.
„Mislila sam da si ubijen. Videla sam krvave peškire.
„Dođavola, Stefi. Malo je nedostajalo da mi srce stane zbog
tebe.“
„Tebi? Meni! Jesi li dobro?“
Uznemireno se osvrnuo po sobi kao da nešto traži. „Koliko je
sati? Šta ti radiš ovde? Kako si ušla?“
„Još imam ključ. Nije to važno sada. Šta ti se desilo?“
„Uh...“ Pogledao je zamotanu ruku kao da je vidi prvi put.
„Sinoć sam, uh, opljačkan.“ Pokazao je komodu. „Dodaj mi
donji veš, molim te.“
„Opljačkan? Gde?“ Bokserice je držao u drugoj fioci odozgo.
Dodala mu ih je. Prebacio je noge preko ivice kreveta.
„I noga ti je povređena?“
„Da. Ne onako gadno kao ruka.“ Sagnuo se u struku pa
uvukao noge u bokserice, pa ih navukao preko butina. Pre nego
što je ustao, značajno ju je pogledao.
„O, pobogu, Hamonde. Već sam sve videla.“
Sklonio je čaršav u stranu i ustao pa navukao bokserice, a
zatim uzeo bocu s vodom sa noćnog stočića i iskapio je.
„Hoćeš li mi reći šta se desilo, ili ne?“
„Rekao sam ti da sam...“
 „Opljačkan. To sam razumela. Šta ti se desilo sa rukom?“
„Rasečena. I noga, takođe.“
„O bože, mogli su te ubiti! Gde si bio?“ Kada joj je rekao,
rekla je: „Pa, nije ni čudo. Šta si radio u tom delu građa?“
„Sećaš se Lorete Bud?“
„Pijandure?“
Namrštio se i dodao: „Trezna je, želi ponovo da radi kao
privatni detektiv. Zamolila me je da se nađemo u jednom od
lokala koji posećuje. Dok sam se vraćao do automobila, neki tip
me je napao. Otimao sam se. On se zaneo sa skakavcem.
Dovezao sam se kući i pozvao lekara. Ušio mi je ruku.“
„Da li si obavestio policiju?“
„Nisam želeo da me maltretiraju. A ti me sada maltretiraš.“
„Zašto nisi otišao u bolnicu?“
„Iz istog razloga.“ Othramao je u kupatilo štedeći levu nogu.
„Nije bilo tako loše.“
„Nije bilo tako loše! Hamonde, kanta za smeće u prizemlju
puna je krvlju natopljenih peškira.“
„Izgleda mnogo gore nego što jeste. Samo su mi dve tablete
protiv bolova noćas bile potrebne. Molim te?“ Ušla je za njim u
kupatilo.
Izašla je i zatvorila vrata. Kroz vrata je povikala. „Već sam te
videla i kako piškiš.“
Vratila se do kreveta pa sela na mesto na kom je on sedeo pre
nekoliko trenutaka. Pored sada prazne boce izvorske vode i čaše
na noćnom stočiću nalazio se još i povez za ruku i plastična
bočica sa pilulama. Bio je to farmaceutski uzorak; na njemu nije
pisalo ime lekara.
Hamond je izašao iz kupatila, dohramao do nje i gurnuo je sa
kreveta, pa navukao jorgan preko čaršava.
„Kada si ti postao tako stidljiv?“, upitala ga je.
 „Kada si ti postala tako znatiželjna?“
„Zar ne misliš da imam prava na malo znatiželje? Hamonde,
prvo što sam videla kada sam ušla, bila je kesa puna krvavih
peškira. Možeš reći da sam sentimentalna, ali zapitala sam se da
nije moj kolega – da ne spominjem bivši momak prema kome i
dalje osećam naklonost i koga uvažavam – bio žrtva ubice sa
sekirom.“
Skeptično je podigao obrvu. „Koji je počistio za sobom?“
„Neki od tih tipova su kompulsivni. Ali ne razumeš suštinu.“
„Razumem je, Stefi. Brinula si za mene. Da je situacija bila
obrnuta, verovatno bih i ja reagovao na sličan način. Ali kao što
vidiš, još dišem. Sve me boli, imam modrice i izudaran sam, ali
dišem. Osećaću se mnogo bolje nakon vrelog tuša i nekoliko
šolja još vrelije kafe.“
„Što mi je znak da idem?“
„Sada počinješ da me pratiš.“
Pogledala je zavoj na njegovoj desnoj ruci. „Kog lekara si
zvao?“
„Ne poznaješ ga. Stari prijatelj sa koledža. Dugovao mi je
uslugu.“
„Kako se zove?“
„Zašto je to važno? Ne poznaješ ga.“
„Hmm.
„Šta je?“
„Ništa.“
„Pitaj.“
„Zašto nisi želeo da prijaviš zločin?“
„Ne bi vredelo truda. Pljačkaš ništa nije uzeo.“
„Napao te je smrtonosnim oružjem.“
Izgledajući krajnje uznemireno i obraćajući joj se kao da je
slaboumna, rekao je: „Ne bi vredelo prijaviti slučaj. Ne bih
mogao da ga identifikujem. Iskreno, ne znam čak ni da li je bio
beo, crn ili Španac, da li je bio visok ili nizak, mršav ili debeo,
ćelav ili kosmat. Bio je mrak. Sve se završilo u trenutku, a ja
sam video samo onaj nož što je jurio prema meni. To je na mene
ostavilo najdublji utisak i zato sam pobegao odatle. Bilo bi
gubljenje vremena prepričavati događaj policiji jer bi oni samo
podneli prijavu i to bi bilo to. Imaju pametnija posla, a imam ga
i ja.“ Uz bolnu grimasu uhvatio je desnu ruku levom. „Da li bi
sada, molim te, otišla, kako bih mogao da se istuširam i
obučem?“
„Da li ti je potrebna pomoć?“
„Hvala, snaći ću se.“
„Uzmi slobodan dan? Svratiću u podne, pripremiti ti ručak i
ispričati ti sve što smo saznali od tog tipa.“
Hamond je otvorio fioku sa majicama kratkih rukava. Često
ga je zadirkivala zbog njegove zbirke gotovo sasvim istanjenih
majica koje je voleo da nosi u kući. Uzeo je prvu složenu
majicu. Mora da mu je bila omiljena, zato što se nasmešio i
prineo je licu i pomirisao. „Kog tipa?“
„Nisam ti rekla!“ Udarila se po čelu. „Kada sam te videla u
ovom stanju, zaboravila sam zbog čega sam došla. Dok sam išla
na posao, Smilou me je pozvao na mobilni. Imamo jednog tipa u
gradskom zatvoru.“
Nije razumela njegovu opčinjenost majicom, ali on se još
poigravao s njom. Odsutno je prokomentarisao: „Mnogo je
tipova u našem gradskom zatvoru.“
„Ali samo jedan tvrdi da je Aleksin brat.“
Hamond se okrenuo. Lice mu je prebledelo.
Stefi je pretpostavila da je iznenadno bledilo posledica bola.
Zbog naglog pokreta udario je laktom povređene ruke o ivicu
otvorene fioke. Ispružio je levu ruku da povrati ravnotežu.
 „Mislim da si lud što uopšte i pomišljaš da ideš danas u
kancelariju, Hamonde. Pogledaj se. Jedva stojiš i beo si kao
čaršav. Tvoja ruka...“
„Zaboravi moju prokletu ruku.
„Ne viči na mene.“
„Onda prestani da se ponašaš kao da si mi majka.“
„Povređen si.“
„Dobro sam. Šta je s tim tipom?“
„Zove se Bobi Ternbul. Ne, nije tako. Nešto slično.“
„Zašto je u zatvoru?“
„Smilou mi nije to rekao pre nego što sam ga prekinula i
došla pravo ovamo.“
„Šta je...“
„Hamonde, stvarno! Ti pričaš o maltretiranju. Znam samo da
je ovaj Trimbl – tako je. Bobi Trimbl. Uhapšen je sinoć i pozvao
je Aleks Led. Nije bila kod kuće. Jedan od pandura u pritvoru
bio je dovoljno oštrouman da prepozna ime jer ga je čuo da se
pominje u vezi sa Petidžonovim ubistvom i obavestio je
Smiloua.“
Hamond je vratio majicu u fioku pa je snažno zatvorio. „Kad
bolje razmislim, ne mrdaj. Biće mi teško da vozim sa
povezanom rukom pa ćeš me ti povesti. Daj mi pet minuta.“
Dok se spremao, Stefi je sišla u prizemlje da pozove Smiloua
i kaže mu zašto kasni.
„Opljačkan?“
„Tako kaže.“
Nakon kraće pauze, Smilou je dodao: „Imaš li razloga da
sumnjaš u njegovu reč?“
„Ne zapravo. Samo...“ Zamišljeno je zurila u vrata toaleta
sada blokirana crnom kesom za smeće punom krvlju natopljenih
peškira. „Samo mi nije logično da naš gospodin Zločin i Kazna
može tek tako da odbaci napad nožem. Pokušao je da ublaži
svoje povrede, ali izgleda kao da je preživeo petnaest rundi sa
grizlijem.“
„Možda ga je samo stid što je bio toliko nepažljiv.“
„Možda. Kako bilo, stižemo za petnaest minuta.“
Nije mu rekla za Hamondov bedan izgovor za izbegavanje
odlaska u bolnicu. „Stari prijatelj sa fakulteta“ bila je providna
laž. Hamond nikada nije umeo da laže. Trebalo bi da od Aleks
Led uči kako se laže. Činilo se da se divi njenoj sklonosti ka...
Stefi se ukopala u mislima.
Dok je zurila uprazno, zamućenog pogleda, kroz svest su joj
brzinom svetlosti sevnule nepojmljive misli. Zadržati ih je bilo
kao pokušati uhvatiti komete.
Hamond je teškim korakom sišao niz stepenice.
Pridružila mu se kod ulaznih vrata, ali ne pre nego što je
uzela jedan krvav peškir za ruke iz kese za smeće i ugurala ga u
tašnu.

Bobi Trimbl bio je van sebe od straha. Ali đavo da ga nosi ako
će im dozvoliti da vide njegov strah. Jebeni policajci.
Za situaciju u kojoj se trenutno nalazio imao je da zahvali
neuglednoj gojaznoj matoroj nastavnici. Vređalo mu je ponos da
je takva jedna kilavica mogla da izazove njegovu propast. Nije
predstavljala nikakav izazov. Zaveo ju je rutinski i bez muke.
Teško mu je bilo da ostane budan dok ju je zavodio, eto koliko
mu je bilo dosadno. Jedva se suzdržavao da ne zaspi.
Ko bi pomislio da bi će se ispostaviti da je aljkavica femme
fatale u najstrožem značenju izraza?
Sinoć je bio na putu da postigne veliki uspeh kod jedne
udovice iz Denvera koja je u ušima i na obe ruke nosila
dijamante velike kao farovi automobila. Dugo bi vremena
mogao od njih luksuzno da živi. Odmah je pokazala vulgaran
smisao za humor i avanturistički duh pa je to koristio. Držao joj
ruku ispod suknje opisivao joj koliko ga je naložila, ne štedeći je
anatomskih pojedinosti, kada su ga dvojica policajaca uhvatila
za ruke i izvela iz noćnog kluba.
Napolju su ga naterali da raširi ruke i noge i osloni se na
patrolni automobil, a zatim su ga pretresli i stavili mu lisice kao
da je običan kriminalac, pa mu pročitali prava. Krajičkom oka je
spazio nastavnicu iz Indijane kako stoji u blizini i u ruci steže
par cipela od lakovane kože.
„Prokleta kučka“, progunđao je sada baš kada su se vrata
otvorila.
„Šta je to bilo, Bobi? Da li si nešto rekao?“
Tip mu je izgledao neodređeno poznato, premda Bobi nije
znao gde da ga smesti. Nije bio visok, ali je odavao takav utisak
dok je ulazio u prostoriju.
Nosio je trodelno odelo koje je Bobi prepoznao kao
kvalitetno. A i kolonjska voda koju je stavio bila je skupa.
Rukovao se sa Bobijevim advokatom po službenoj dužnosti,
tipom po imenu „Hajnc, kao kečap“, koji je izgledao kao
gubitnik i koji je Bobiju do sada savetovao da drži gubicu
zatvorenu dok ne saznaju šta se dešava. A zatim je seo za mali
sto pa učtivo rukom pokrio usta kada je zevnuo. No muškarac
koji je sada ušao naterao ga je da ustane i uozbilji se.
Seo je u stolicu preko puta Bobija i predstavio se kao detektiv
Rori Smilou. Bobi nije ni trunku verovao njegovom smešku.
Rekao je: „Došao sam da ti olakšam život, Bobi.“
Bobi nije verovao ni njegovim rečima. „Zaista? Ako je tako,
možete početi tako što ćete saslušati moju stranu priče. Ta kučka
laže.“
„Nisi je silovao?“
 Bobijevo lice se otromboljilo. Ali mu se čmar stegao.
„Silovanje?“
„Gospodine Smilou, moj klijent i ja stekli smo utisak da je u
pitanju krađa tašne. U prijavi gospođice Rodžers ne spominje se
silovanje“, nervozno je istakao Hajnc.
„Sada razgovara sa policajkom“, objasnio je Smilou. „Suviše
se stidela da pojedinosti prestupa iznese muškarcima.“
„Ako tvrdi da je u pitanju silovanje, onda ja moram dalje da
se posavetujem sa svojim klijentom.“
Bobi je, oporavivši se od prvobitnog šoka, pogledao prezrivo
svog advokata. „Nemamo oko čega da se konsultujemo. Nisam
je silovao. Sve je bilo dobrovoljno.“
Smilou je otvorio fasciklu i pogledao pisani izveštaj.
„Pokupili ste je u noćnom klubu. Gospođica Rodžers kaže da ste
je častili alkoholom i da ste je namerno opili.“
„Popili smo nekoliko pića. I da, bila je pripita. Ali nikada je
nisam prisiljavao da pije.“
„Otpratili ste je u njenu hotelsku sobu i upustili se u sa njom
u seksualni odnos.“ Pogledao je u Bobija. „Da li je to istina?“
Bobi nije mogao da se odupre da ne odgovori na nemi izazov
u očima drugog muškarca. „Da, istina je. I uživala je u svakom
trenutku.“
Hajnc je nelagodno pročistio grlo. „Gospodine Trimbl,
savetujem vam da više ništa ne kažete. Sve što kažete može se
upotrebiti protiv vas. Imajte to na umu.“
„Zar misliš da ću dozvoliti da me neka debela ženska optuži
za silovanje i da se neću braniti?“
„Tome služi suđenje.“
„Jebeš suđenje. I jebi se i ti.“ Bobi se okrenuo ka Smilou.
„Laže koliko je teška, a ima je.“
„Niste se upustili u seksualni odnos sa njom dok je bila pod
dejstvom alkohola?“
„Naravno da jesam. Uz podsticaj sa njene strane.“
Smilou je bolno uzdahnuo i protrljao obrvu. „Verujem ti,
gospodine Trimbl. Zaista. Ali, sa zakonske tačke gledišta, hodaš
po tankoj žici. Zakoni su se izmenili. Definicije su postale
krajnje precizne. Zbog sve veće javne svesti o ružnom
postupanju prema žrtvama silovanja, tužioci i sudije zauzimaju
veoma krut stav u tom pogledu. Ne žele da ih neko optuži da su
oslobodili silovatelja...“
„Nikada nisam silovao nijednu ženu“, povikao je Bobi.
„Zapravo je suprotno.“
„Razumem“, odgovorio je Smilou smireno. „Ali ako
gospođica Rodžers tvrdi da zbog alkohola koji si je podsticao da
pije nije bila kadra da pravilno rasuđuje, onda bi to tehnički, i
zakonski, u rukama državnog tužioca mogao da bude slučaj
silovanja.“
Bobi je prekrstio ruke preko grudi delom zato što je to bila
nemarna poza, a ponajviše zato što je bio na ivici panike. Kada
je imao osamnaest godina, osuđen je na prokletu zatvorsku
kaznu. Nije mu se to dopalo. Ni najmanje. Zakleo se da nikada
više neće dospeti u zatvor. Ćutao je, plašeći se da će njegov glas
odati njegov strah.
Smilou je nastavio. „Imao si kod sebe narkotike kada si
uhapšeni.“
„Nekoliko džointa. Nisam onoj, kako li se zove, dao nijedan.“
Smilou ga je prodorno pogledao. „Nisi?“
„Ne bih na nju traćio dobru vutru. Bila je suviše laka.“
„Ali ti si ipak u problemu. Šta misliš, kome će porota
poverovati? Jednostavnoj, prijatnoj ženi kao što je ona? Ili
iskusnom pastuvu kao što si ti?“
Dok je Bobi smišljao prihvatljiv odgovor, vrata su se otvorila
i ušla je jedna žena. Bila je sitna, sa kratkom tamnom kosom i
sjajnim, crnim očima. Dobrim nogama. Malim, zašiljenim
grudima. Ali Bobiju je bilo jasno da je prava mudolomka.
Smilou joj je ponudio stolicu, ali je ona ostala da stoji. „Neću
se zadržavati. Samo sam želela da gospodinu Trimblu dam do
znanja da su slučajevi silovanja moja uža specijalnost i da se
zalažem za kastraciju onih kojima je to prvi prestup. I pri tom ne
mislim na hemijsku kastraciju.“ Spustila je dlanove na sto i
nagnula se dok se nije našla oči u oči s njim. „Ne mogu da
dočekam da tvoja muda stavim pod nož zbog onoga što si uradio
sirotoj Eleni Rodžers.“
„Nisam je silovao.“
Njegovo iskreno poricanje nije dotaklo gospođicu Mandel
koja se samo podrugljivo nasmešila i rekla: „Vidimo se na sudu,
Bobi.“ Okrenula se na visokoj potpetici i izašla zalupivši
vratima za sobom.
Smilou je masirao vilicu i odmahivao žalosno glavom.
„Žalim te, Bobi. Ako Stefi Mandel bude tužilac na ovom
slučaju, plašim se da te čeka mnogo bola.“
„Možda bi gospodin Trimbl trebalo da razmisli da se izjasni
krivim za neki manji prestup.“
Bobi je prostrelio pogledom Hajnca koji je oprezno izneo
predlog. „Ko je tebe šta pitao? Ne izjašnjavam se krivim ni za
šta, da li ti je to jasno?“
„Ali krađa...“
„Gospodo“, rekao je Smilou prekinuvši ih, „upravo mi je palo
na pamet da postoji način da se ovo reši, s obzirom na to da je
gospođica Mandel upletena u ovaj slučaj.“
Glumeći smirenost, Bobi je upitao: „Šta želite da kažete?“
„Ona je tužilac u slučaju ubistva Luta Petidžona.“
Uzbuna!
 Iznenada se setio gde je već video Smiloua. Na televiziji,
nakon Petidžonovog ubistva. On je bio detektiv grupe za krvne
delikte koji je vodio istragu. Bobi se navalio na naslon stolice i
pokušao da se pretvara da nije iznenada počeo da se znoji kao
svinja. „Slučaj ubistva Luta Petidžona?“
Smilou mu je uputio dugačak, prodoran, oštar pogled. A
zatim je uzdahnuo pa zatvorio fasciklu. „Mislio sam da ćemo
moći da pomognemo jedan drugom, Bobi. Ali ako ćeš se praviti
lud, ne ostavljaš mi izbora nego da te prepustim gospođici
Mandel.“
Odmakao je stolicu i izašao iz sobe bez ijedne reči više,
zatvorivši čvrsto vrata za sobom.
Bobi je pogledao u Hanjca kao kečap i slegnuo ramenima.
„Šta da radim?“
„Pokušao si da se nadmudruješ sa Rorijem Smilouom. Loša
zamisao.“

POGLAVLJE 28

Pola sata su Smilou i Stefi čestitali jedno drugom što su odlično

izmanipulisali Bobija Trimbla. Njihovo samozadovoljstvo bilo
je gotovo više nego što je Hamond mogao da podnese.
„Dao sam mu više od sata da o tome razmisli“, rekao mu je
Smilou već po, mora biti, deseti put.
„Rekao si mi.“
„Čim smo se vratili u prostoriju“, ubacila se Stefi, „počeli su
da pričaju.“
„Mora da si dobro igrala lošeg policajca.“
„Jesam, premda to sama tvrdim“, razmetala se. „Bobi je bio
uveren da ga čeka podizanje optužnice za silovanje.“
Elen Rodžers nikada nije tvrdila da je silovana. Upravo
suprotno, priznala je svoju krivicu za krađu svojih kreditnih
kartica i novca. Ona je samo želela da Bobi Trimbl bude
uhvaćen i da mu se onemogući dalji rad i da poštedi druge žene
sličnog ponižavajućeg iskustva.
Odmah je udesila povratak u Indijanapolis, premda je jasno
rekla da je voljna da svedoči protiv Trimbla na sudu ako se
protiv njega podigne optužnica. Napustila je grad i ne znajući
kakav je poklon ostavila policiji Čarlstona.
„Ne mogu da dočekam da vidim izraz na licu Aleks Led kada
čuje ovaj snimak. Hamonde, nećeš verovati“, oduševljeno je
rekla Stefi. „Tražio si motiv i, brate, bogami si ga dobio. Mnogo
motiva.“
Disao je na usta da potisne mučninu. Pretila je da ga obuzme
otkako su ga obavestili da je Aleksin polubrat uhapšen. Stefi i
Smilou su bili toliko ponosni na svoj prokleti snimak. Balavili
su iščekujući da ga on čuje, a on je već znao sve što će na njemu
čuti. Inkriminišuću priču čuo je prethodne noći od Lorete Bud.
Sirove činjenice su Aleks prikazivale u nimalo laskavom
svetlu. A nakon što Bobi Trimbl priču dotera u svoje sebične
svrhe, biće to čisto uništenje ličnosti. Kao što je Stefi primetila,
priča je pružala motiv koji je slučaju nedostajao. Mnogo motiva.
Hamond se nadao da detektivi koje je Smilou angažovao neće
biti snalažljivi i marljivi kao Loreta i da će on moći da nastavi
da u nedogled razvlači slučaj dok ne ustanovi prirodu Aleksine
veze sa Petidžonom i ne objasni joj svoj sastanak sa Lutom.
Želeo je da joj predloži da oboje sve priznaju Smilou. Trebalo
je odmah da mu kaže za svoj sastanak sa Petidžonom. Ali bila je
to osetljiva stvar i on se nadao da će izbeći da se ona otkrije.
Takođe je želeo da posavetuje Aleks da obavesti Smiloua o
svojoj prošlosti, pre nego što stigne da je sam otkrije i donese
ishitrene zaključke o tome kako se ona odnosi na istraživanje
Petidžonovog ubistva.
Nažalost, tu priliku su mu ukrali. Kada je Stefi uletela, Aleks
je već bila otišla. Bio je srećan što je rano otišla i smatrao je da
su imali đavolsku sreću što ih nije uhvatila zajedno u postelji,
što bi naškodilo njihovom kredibilitetu kada budu zasebno
iznosili priznanje Smilou.
A sada ovo.
Bobi Trimbl pojavio se niotkuda, u najgorem mogućem
trenutku. Aleks nije znala kakvu joj zamku spremaju. Hamond
nije mogao da je upozori. Oglasio se pejdžer. Sve troje su
pogledali. „Moj je“, rekao je Hamond. Smilou mu je gurnuo
telefon preko stola, da mu bude bliže.
Hamond je pogledao broj na displeju. „Pozvaću sa mobilnog,
hvala.“ Izvinio se i izašao iz kancelarije u hodnik u kom je imao
barem prividnu privatnosti. „Loreta, šta je bilo?“
„Sinoć smo se razišli u lošem raspoloženju.“
„Kako to misliš?“
„Bio si razočaran kada si otišao.“
„Ne brini.“
„Ali brinula sam. Želela sa da uradim nešto za tebe pa sam
jutros otišla do arhive okruga i uhvatila Harvija kako kupuje
slatke rolnice.“
„Imam samo minut, Loreta.“
„Dolazim do suštine. Pitala sam ga da li je još neko tražio od
njega informacije vezane za slučaj Petidžon.“
„Konkretno za Aleks Led?“
„Ne, samo sam spomenula slučaj i sačekala da vidim hoće li
zagristi.“
„I?“
„Oblio ga je hladan znoj. Praktično sam mogla da čujem kako
mu kolena klecaju.“
 „Ko je tražio informacije od njega?“
„Mali štreber nije želeo da mi kaže.“
„Loreta...“
„Pokušala sam sve, Hamonde, veruj mi. Pretila da ću ga
razotkriti, pretila mu mučenjem, telesnim povredama.
Nagovarala sam ga, pogađala se, ubeđivala. Nudila sam mu
neograničeno piće, narkotike, seks sa profesionalkom po
njegovom izboru. Ništa nije upalilo. Onaj ko mu se obratio ga je
uplašio. Do koske. Ne progovara.“
„Dobro, hvala.“ Čuo je pokret iza sebe i pogledao preko
ramena. Frenk Perkins i Aleks pojavili su se iza ugla.
„Želiš li još nešto da uradim?“, upitala je Loreta.
„Ne za sada. Hvala. Moram da idem.“
Prekinuo je vezu i okrenuo se baš kada su Perkins i Aleks
stigli do vrata kancelarije detektiva Smiloua. Kada je advokat
video Hamonda, razrogačio je oči: „Šta se tebi desilo?“
„Opljačkali su me.“
„Hriste. Izgleda kao mnogo više od obične pljačke.“
„Biću dobro.“ Pogledao je u Aleks. „Lepo su se brinuli o
meni.“
Susret pogledima nije trajao duže od milisekunde. Hamond je
pokušao da je upozori pogledom, ali ju je njen advokat poveo u
kancelariju. „Pa, šta je sad, detektive?“
„Imamo snimak koji želimo da čujete.“
„Snimak čega?“
„Ispitivanja koje smo sproveli rano jutros sa muškarcem u
našem zatvoru. Veruj mi, njegove izjave su relevantne za slučaj
Petidžon.“
Perkins je pridržao Aleks stolicu. Ostali su ostali da stoje u
maloj prostoriji. Smilou je ponudio da naloži da se donese
stolica za Hamonda, ali je on odbio. Kada je Aleks sela, uspela
je da krišom da ga upitno pogleda, ali nije imao načina da joj
kaže šta se sprema.
Smilou je Aleks i njenom advokatu ukratko ispričao iskustvo
Elen Rodžers. „Na našu sreću, gospođica Rodžers nije stidljiva.
Pronašla je sama čoveka koji ju je prevario i prijavila ga
policiji.“
„Ne vidim...“
„Zove se Bobi Trimbl.“
Hamond je pažljivo posmatrao Aleksino lice. Čim je Smilou
počeo da priča, ona je znala šta sledi. Oči je na trenutak sklopila
i duboko udahnula. Ali kada je izgovorio Trimblovo ime, nije
pokazala nikakvu reakciju. Smilou je rekao: „Poznajete
gospodina Trimbla, zar ne, doktorko Led?“
Frenk Perkins je rekao: „Voleo bih da porazgovaram sa
svojim klijentom.“
„U redu je, Frenk“, rekla je tiho. „Nažalost, ne mogu da
poreknem da poznajem Bobija Trimbla.“
Pre nego što je Perkins stigao bilo šta da kaže, Smilou je
rekao: „Snimak sve objašnjava, Frenk.“ Pritisnuo je dugme za
pokretanje snimka na mašini.
Smilou je na snimku naveo imena prisutnih za vreme
isleđivanja. Kao i vreme, mesto i datum, zajedno sa uslovima
pod kojima je Trimbl davao izjavu. Priznao je da je zaveo
gospođicu Elen Rodžers s namerom da je opljačka i premda mu
blaga kazna nije bila garantovana, Stefani Mandel ga je uverila
da će kancelarija okružnog tužioca blagonaklono gledati na
svakoga ko dobrovoljno ponudi informacije koje se odnose na
slučaj ubistva Luta Petidžona.
Nakon toga je Smilou postavio prvo pitanje: „Bobi – smem li
da te zovem Bobi?“
„Ne stidim se svog imena.“
 „Bobi, poznaješ li doktorku Led?“
„Aleks je moja polusestra. Ista majka. Različiti očevi. Nikada
nijednog nismo upoznali.“
„Trimbl je bilo prezime vaše majke?“
„Tako je.“
„Ti i tvoja polusestra ste rasli zajedno, u istom domu?“
„Ako tako želite da ga nazovete. Teško je to bio dom. Naša
majka nije bila Marta Stjuart, premda je često primala
posetioce.“
„Kakve?“
„Muškarce, detektive Smilou. Stalno su nam u kući bili
muškarci. Kada ih je primala, mene i Aleks slala je napolje. Ali
ako je napolju bilo vruće, nismo imali sreće. Ako je bilo hladno,
opet nismo imali sreće. Ako smo bili gladni, šteta. Ponekad
bismo uspeli da nagovorimo staru crnkinju koja je radila u
prodavnici Deri kvin da nam da hamburger. Nije mene mnogo
volela, ali je bila slaba na Aleks. Ali ako je njen šef bio tu,
zaboravi. Ostali bi smo gladni.“
„Da li je vaša majka još živa?“
„Ko zna? Koga briga? Otišla je kada sam ja imao... hmm,
četrnaest godina. Što znači da je Aleks imala dvanaest. Zaljubila
se u nekog tipa i otišla za njim u Rino. Ne znam da li ga je
pronašla ili nije. Tada smo je poslednji put videli ili čuli za nju.“
„Zar se nije za vas pobrinuo centar za socijalni rad?“
„Pre bih završio u zatvoru nego dozvolio da mi gomila
znatiželjnih birokrata diše za vratom. Pa sam rekao Aleks da
nikome ne govori da je majka otišla. Glumili smo. Išli u školu,
pretvarali se da je sve normalno. I“, zakikotao se, „sve i jeste
bilo normalno. Mislim da naša majka nikada nije prekoračila
prag škole. Što se nje ticalo, roditeljski sastanci su bili za
pičkice, sise i dupeta.“
 „Nema potrebe za tim“, rekao je Smilou oštro.
„Izvinite, gospođo. Nisam želeo da pokažem nepoštovanje.“
Hamond je pretpostavio da se Bobi izvinio Stefi. Njegovo
izvinjenje zvučalo je neiskreno. Mora da je i Aleks to pomislila.
Sa odbojnošću je zurila u magnetofon.
Smilou je upitao: „Zar nisu susedi primetili da vaše majke
više nema?“
„Aleks i ja smo dugo brinuli sami o sebi da im nije bilo
neobično da je vide kako sama nosi odeću do automata ili mene
kako zapitkujem ima li negde neki posao.“
„Obavljao si sitne poslove da bi izdržavao sebe i sestru?“
Pročistio je grlo. „Neko vreme.“
Tišina.
„Pre nego što nastavim... čisto da se razumemo... već sam
platio svoj dug društvu za ono što se desilo. Ovo mi se neće obiti
oglavu, zar ne? Sve se ovo desilo davno. U Tenesiju. Ovo je
Južna Karolina. U ovoj državi sam slobodan i čist.“
„Reci nam šta znaš o ubistvu Luta Petidžona, Bobi, i otići ćeš
odavde.“
„Zvuči dobro.“
Sve do sada se Aleks nije pomerala. Sada se okrenula prema
Perkinsu. „Da li moramo ovo da slušamo?“
Advokat je zamolio Smiloua da zaustavi snimak da bi mogao
da se posavetuje sa Aleks. Smilou je učtivo pristao. Perkins joj
šapnuo pitanje na uvo. Ona mu je tiho odgovorila. Šezdesetak
sekundi su tiho razgovarali.
A zatim je Perkins rekao: „Ne možete smatrati
verodostojnom izjavu ovog čoveka. On traži da se odustane od
podizanja optužnice protiv njega. Očigledno vam je rekao ono
što ste želeli da čujete.“
Smilou je rekao: „Ako laže, onda doktorki Led nije važno šta
je rekao, zar ne?“
„Važno je, zato što bi moglo po nju da bude sramno.“
„Žao mi je zbog toga. Ali mislim da bi doktorka Led želela
da čuje šta se tvrdi za nju. Slobodno, u svakom trenutku, može
da se ubaci i porekne sve što on kaže.“
Perkins se okrenuo prema njoj. „Na tebi je.“
Kratko je klimnula glavom.
„U redu“, rekao je Smilou. „Ali ovo je jeftina drama i ti to
znaš.“
Ukor nije pogodio Smiloua koji je ponovo pokrenuo snimak
na mestu na kom je ponovio pitanje o tome kako je Trimbl
izdržavao sebe i sestru.
„Neko vreme smo se snalazili tako što sam ja radio ovo i
ono“, odgovorio je. „Ali ja sam se razbijao pokušavajući da nas
prehranim, i obučem Aleks. Rasla je, znate, kako i inače
tinejdžerke rastu. Pupela je.“
Trimbl je spustio glas u poverljivi šapat. „Kada sam video
kako se popunjava, javila mi se ideja.“
„Kakva ideja?“
„Dolazim do toga“, rekao je, razdražen nestrpljivošću koju je
pokazao Smilou. „Počeo sam da primećujem kako moji drugari
gledaju moju mlađu sestru. U potpuno novom svetlu, moglo bi se
reći. Načuo sam nekoliko komentara. I tada mi se prvi put javila
ideja.“
Hamond je levi lakat naslonio na pesnicu povezane ruke.
Želeo je da zapuši uši. Želeo je baci magnetofon o zid. Želeo je
da izudara Stefi koja se samozadovoljno smešila Aleks. A nije
mogao da uradi ništa osim da sluša, baš kao što su i nju
primorali da sluša.
Razlika u Trimblovom načinu govora i konstrukciji rečenica.
Razgovor o prošlosti naterao ga je da se vrati na šablon govora
iz mladosti. Zvučao je sirovije. Grublje. Razvratnije.
„Prvi put se desilo slučajno. Mislim, nisam planirao. Aleks i
ja smo bili sa jednim mojim prijateljem. On je ukrao pakovanje
piva pa smo se našli u jednoj napuštenoj garaži da pijemo.
Počeo je da zadirkuje Aleks i...“ Stolica je zaškripala kada se
promeškoljio. „Naposletku joj je uputio izazov da podigne
majicu i pokaže mu brusthalter.
„Aleks mu je rekla nema šanse. Ali nije to mislila. Kikotala
se, igrala se, znate. I đavo me odneo ako to naposletku i nije
uradila. Rekao sam mu da će, u zamenu za pogled na sise –
izvinite, grudi – moje sestrice morati da mi da još jedno pivo.
Rekao je da nema šanse jer je on zapravo video samo njen
brusthalter. Ali sledeći put...“
Hamond je pružio levu ruku i zaustavio snimak. „Shvatili
smo, Smilou. Polubrat je iskorišćavao doktorku Led. Upitno je
da li je ona svojevoljno učestvovala. Ali, u svakom slučaju, to je
davna prošlost.“
„Ne toliko davna.“
„Desilo se pre dvadeset, dvadeset pet godina? Kakve,
pobogu, ovo ima veze sa smrću Luta Petidžona?“
„Stižemo do toga“, rekla je Stefi. „Sve je povezano.“
„Vi ostali možete da sedite ovde i slušate ovo smeće“, rekao
je Frenk Perkins takođe ustavši, „ali neću dozvoliti svom
klijentu da sluša to.“
„Plašim se da ne mogu da dozvolim doktorki Led da ode“,
rekao je Smilou.
„Nameravaš li zvanično da je optužiš za neki zločin?“ dodao
je Perkins sarkastično. „Neki koji je navodno počinila u ovoj
deceniji?“
Smilou je izbegao da mu direktno odgovori na pitanje. „Ako
ne želite da čujete snimak do kraja, moraću da vas zamolim da
sačekate u drugoj prostoriji dok gospodin Kros ne čuje sve.“
„U redu.“
„Ne“ rekla je Aleks tiho ali odlučno. Svi su je pogledali.
„Bobi Trimbl je smeće. Poslednjih dvadeset godina uspeo je da
se malo zagladi spolja, ali je i dalje ništarija. Želim da čujem sve
što kaže. Imam pravo da znam šta govori o meni. I ma koliko mi
strašno bilo da mu čujem glas, moram ovo da čujem, Frenk.“
Stefi je rekla: „Poričete li nešto što je do sada rekao?“
„Ne moraš da odgovoriš, Aleks.“
Ignorišući savet advokata, Aleks je pogledala Stefi pravo u
uzbuđene oči. „Sve se to desilo davno, gospođice Mandel. Bila
sam dete.“
„Bili ste dovoljno stari da bude svesni svojih postupaka.“
„Donela sam neke loše odluke kada su mi jedina opcija bile
još gore. Ta sećanja su ružna. Pre mnogo godina sam ih istisnula
iz sećanja i nastavila sa svojim životom. Stvorila sam sebi novi
život.“
„Veoma dobar odgovor, doktorko Led“, rekla je Stefi. „Ali
drugim rečima: ne. Ne poričete ništa što je do sada rekao.“
Da se Frenk Perkins nije umešao u tom trenutku i da nije
upozorio Aleks da ništa više ne govori, Hamond bi je sam
upozorio. Poslušala je savet svog advokata. Izgledajući kao da je
načisto zgađen svime što se dešava, Frenk Perkins je rekao:
„Hajde da završimo s ovim.“
Smilou je ponovo pokrenuo snimak. Hamond je prebacio
težinu sa jedne noge na drugu, tobože da ublaži neprijatnost u
levoj nozi. Zapravo je želeo da spreči sebe da uradi nešto veoma
glupo, kao na primer da zgrabi Aleks za ruku i odvuče je
odavde. Prošla noć je dokazala da joj je zaštita potrebna. Čuvaće
je sam. Gotovo je bio spreman da sve prizna, da izađe na čistac,
i dođavola i posledice.
 Gotovo. Prilog je, u ovom slučaju, imao ozbiljnu težinu.
Najgore je tek dolazilo i to je zapravo na zabrinjavajući način
bilo slično sadašnjem trenutku. Prema Loretinom izveštaju, Bobi
Trimbl je nestao nakon što je napustio Floridu zbog optužbe za
krađu i bežeći od zelenaša. I đavolski je neprijatna slučajnost što
se pojavio u Čarlstonu nekoliko dana nakon što je došlo do
ubistva u koje je upletena njegova polusestra.
To je svakako bilo dovoljno da poveća Stefinu i detektivovu
sumnju. I premda je Hamond znao da je praktično nemoguće da
je Aleks ubila Petidžona i stigla na vašar na vreme kada je stigla,
još su postojale izvesne nedoslednosti, pitanja bez odgovora
koja su ga mučila. Naročito u svetlu njene problematične
prošlosti.
Bez sumnje ju je neko video kao pretnju koju mora ućutkati.
Ali kakvu je pretnju predstavljala? Kao svedok? Ili kao
saučesnik koji se uplašio? Dok ne bude sigurno znao da je Aleks
u potpunosti kriva – ili u potpunosti nedužna – za neko nedelo,
bio je zarobljen između uloge tužioca i zaštitnika.
Na snimku je Smilou pitao Trimbla za igru koju je osmislio
da bi prevarom izvlačio novac od svojih prijatelja.
„Išlo je ovako. Odlučio bih se za nekoga i počeo da mu
pričam o Aleks, kako sazreva. Rekao bih da žudi da isproba
novu opremu, da je u teranju, takve stvari. Dražio sam ih
sitnicama, terao ih da počnu da razmišljaju o njoj i da
razmatraju mogućnosti. Ponekad je bilo potrebno nekoliko
dana, ponekad svega nekoliko sati pre nego što bi se napalili.
Imao sam dar, šesto čulo za pravi trenutak za sklapanje
dogovora. Naveo bih cenu. Znate šta? Nikada nijedan od tih
naivčina nije pokušao da smanji cenu“, rekao je smejući se. „Ja
bih odredio vreme i mesto. Oni bi mi platili, a onda je bilo na
Aleks da uradi svoje.“
 „Šta?“
„Sve što je potrebno da bi ih... znate, dovela u ranjiv
položaj.“
„Da ih uzbudi?“
„To je lep način da se to kaže. Kada su bili dobri i uzbuđeni,
ja bih uleteo i zahtevao da mi daju novac da ne bih...“
„Šta?“
„Govorio sam im svakakva pravna sranja o zlostavljanju
maloletnice. Ako bi se usprotivili i zapretili nam zakonom, ja bih
rekao da će biti naša reč protiv njihove, a ko neće verovatno
dvanaestogodišnjoj devici! Ćutali su, naravno. Tako smo dugo
ostali u poslu. Niko nije želeo da ispadne kreten pred svojim
prijateljima pa niko nikada nije priznao da smo ga nasankali.“
„Tvoja polusestra je dobrovoljno učestvovala?“
„Šta mislite? Da sam je primorao? Žena voli da se razmeće.
Ne želim da pokažem nepoštovanje, gospođice Mandel. Ali
kladim se da se gospodin Smilou slaže sa mnom, čak i ako to ne
prizna. Sve žene su egzibicionisti u srcu. Znaju šta imaju. Znaju
da muškarci dahću za njima. Vole da nas mame time.“
„Hvala vam na tom psihološkom uvidu.“
Nije mu promakao sarkazam Stefi Mandel. „Nisam ja pisao
pravila, gospođice Mandel. Ja samo kažem kako je, i vi to
znate.“
Smilou je nastavio ispitivanje: „Nije vam ponestalo
naivčina?“
„Raširili smo se na druga susedstva. Aleks je izgledala tako
sveže i nedužno da je svaki mislio da joj je prvi. Zato sam znao
da će upaliti i sa starijim muškarcima.“
„Pričajte mi o tome.“
„Aleks je bila savršen mamac. Znala je kako da ih navuče. To
je njena specijalnost. Ponašala bi se nedužno i nervozno. A mi
muškarci, po pravilu, ne možemo da odolimo ženi koja je
stidljiva. Aleks ume da glumi nedostižnu bolje od svake žene
koju sam sreo pre ili posle u životu.“
Hamond je prešao rukavom košulje preko znojnog čela, a
zatim naslonio glavu na zid i sklopio oči.
Čuo je škljocanje kada je snimak zaustavljen. „Da li si
dobro?“
Shvativši da Smilou to pita njega, otvorio je oči. Svi osim
Aleks su ga gledali. Njen je pogled bio oboren, usredsređen na
ruke koje je držala sklopljene u krilu. „Naravno. Zašto?“
„Tako si bled, Hamonde. Zašto ne dozvoliš da ti donesu
stolicu?“
„Sedite na moju, gospodine Kros?“ Aleks je ustala i
zakoračila prema njemu.
„Ne“, rekao je osorno. „Dobro sam.“
„Da li bi želeo nešto da popiješ?“
„Hvala, Stefi. Dobro sam.“
Aleks je još stajala, još ga gledala, a on je znao da ona zna da
on nikako nije dobro. Zapravo, nikada u životu se nije osećao
ovako očajno.
„Koliko još?“, upitao je.
„Ne mnogo“, odgovorio je Smilou. „Doktorko Led?“
Sela je na stolicu, a on je ponovo pokrenuo snimak. U sobi se
čulo samo tiho brujanje mašine i Bobijev ulizički glas dok je
opisivao kako su počeli da varaju starije, imućnije muškarce
koje je on pronalazio u hotelskim lobijima ili barovima. Bobi je
u suštini bio Aleksin svodnik. Posao je dobro išao.
„Kada bih ih odveo kod nje u sobu, uzeo bih im novčanike
koji su bili deblji od novčanika momaka iz susedstva. Mnogo
deblji.“
„Čini se da ste vas dvoje bili dobar tim.“
 „Jesmo. Najbolji.“ Bobijev glas je postao nostalgičan. „A
onda nam je jedan tip sve uništio.“
„Pokušao si da ga ubiješ, Bobi.“
„U samoodbrani! Taj kučkin sin napao me je nožem.“
„Krao si od njega. Štitio je svoju imovinu.“
„A ja sam branio sebe. Nisam ja kriv što se nož okrenuo u
rvanju i završio u njegovom stomaku.“
„Sudija je mislio da si ti kriv.“
„To kopile od sudije poslalo me je u onu paklenu jamu.“
„Imao si sreće što je čovek preživeo. Da je umro, moglo je da
prođe mnogo gore po tebe.“
Hamond je ostatak priče čuo od Lorete. Trimbl je otišao u
zatvor. Aleks je dobila uslovnu kaznu koja je podrazumevala
obavezno savetovanje i starateljsku porodicu.
Smestili su je kod Ledovih. Par ju je voleo. Prvi put u životu
su prema njoj lepo postupali, pokazivali joj naklonost, i učili je
primerom kako zdrava veza funkcioniše. Napredovala je
zahvaljujući njihovoj brizi i pozitivnom uticaju. Zvanično su je
usvojili i ona je uzela njihovo prezime. Bilo da su za to zaslužni
pokojni doktor i gospođa Led, ili sama Aleks, njen život je
doživeo potpuni obrt.
Bobi Trimbl je sam priznao da joj je zamerao njenu sreću.
„Ja sam otišao u zatvor, a Aleks je prošla nekažnjeno. Nije
bilo pošteno. Nisam ja tim tipovima pokazivao, znate već.“
„Da li je to sve što je radila? Samo pokazivala?“
„A šta vi mislite!“, prezrivo se nasmejao Trimbl. „U početku
jeste. Ali kasnije? Dođavola, kurvala se, prostim jezikom rečeno.
Dopadalo joj se to. Neke žene su prosto stvorene za to, a Aleks
je jedna od njih. Zato njoj, i pored te njene psihologije, to
nedostaje.“
„Kako to misliš, Bobi?“
 „Petidžon. Ako joj nije nedostajalo kurvanje, zašto je ponovo
počela da se kurva sa Petidžonom?“
Aleks je skočila na noge i povikala. „Laže!“

POGLAVLJE 29

Frenk Perkins je rekao: „Nikada nisam čuo ništa ovako sramno.“

Advokat je pokazao Aleks da ustane. „Bobi Trimbl je lažljivi,
nemoralni lopov koji je besramno koristio svoju polusestru u
njenoj mladosti i koristi je sada da bi se izvukao od optužbe za
silovanje. Neka je to i lažna optužba koju ste vi osmislili da biste
podstakli ove njegove laži, ali takva manipulacija ti ne priliči,
Smilou. Vodim svog klijenta kući.“
Smilou je rekao: „Molim vas da ne napuštate zgradu.“
Perkins se nakostrešio. „Jesi li spreman da optužiš doktorku
Led sada?“ Smilou je pogledao upitno Stefi i Hamonda.
Ali kada nijedno nije izrazilo mišljenje, rekao je: „Moramo
još nešto da raspravimo. Molim vas da sačekate napolju.“
Hamond je postupio kao kukavica i nije čak ni pogledao
Aleks pre nego što ju je advokat ispratio iz prostorije. Njegov
izraz bi istakao neizvesnost situacije. Dokazi su definitivno bili
protiv nje. Nije bilo dobro što su ona i Trimbl nekada bili
partneri u zločinu, a nisu to bila sitna nedela. Da nije bilo
medicinskog čuda, žrtva ubodne rane nožem bi umrla.
Nakon godina razdvojenosti, ona i Trimbl su se ponovo sreli
svega nekoliko nedelja pre nego što je Petidžon ubijen.
Mlada Aleks bila je mamac koji je omogućavao Trimblu da
odere svoje žrtve. Aleks je u kući imala sef pun keša.
Implikacije su bile brutalne.
Dejstvo lekova protiv bolova popustilo je još pre nekoliko
sati, ali Hamond nije uzeo novu dozu jer je želeo da mu glava
bude bistra. Njegova nelagoda mora da je bila očigledna jer se
čim je Perkins ispratio Aleks napolje, Stefi okrenula prema
njemu. „Izgledaš kao da ćeš se srušiti. Da li trpiš bolove?“
„Podnošljivo je.“
„Rado ću ti nešto doneti.“
„Dobro sam.“
Nije bio dobro. Strepeo je od kako će Smilou protumačiti
izjavu Bobija Trimbla i njegovog značenja za slučaj protiv
Aleks, ali nije imao izbora nego da prepusti detektivu reč i
sasluša ga.
„Evo šta se desilo. Prošlog proleća se Bobi Trimbl potukao u
baru u nekoj zabiti. Odneo je pobedu u okršaju. Jedan od
Petidžonovih lovaca na talente, da se tako izrazim, video je tuču
i preporučio Trimbla za posao na ostrvu Spekl, gde im je bio
potreban teškaš.“
„Da pritisne vlasnike poseda koji nisu želeli da prodaju.“
„Tako je, Stefi. Petidžon je pokušavao da kupi čitavo ostrvo,
ali je naišao na otpor kakvom se nije nadao. Zemljoposednici su
tu nasledili nekretnine od predaka robova kojima su posede
nasledili od prethodnih vlasnika. Generacije su obrađivale tu
zemlju. To je jedino što znaju. To je njihova baština i zaveštanje.
Važnija im je zemlja od novca što je koncept koji Lut nije
mogao da pojmi. Kako bilo, nisu želeli da se njihovo ostrvo
’razvije’.“
„Petidžon možda i ne bi na njemu gradio“, pretpostavila je
Stefi. „Verovatno je želeo da ga samo stekne, pusti ga da dobija
na vrednosti nekoliko godina, a onda ga proda za lep profit.“
Okrenula se Hamondu. „Imaš li nešto da doprineseš?“
„Vama dvoma sasvim lepo ide. Još nisam čuo ništa sa čim se
ne slažem. Štetočini kakav je Trimbl nije ispod časti da zavrće
ljude vrednom narodu koji samo želi da ga ostave na miru da
živi svoj život. Njegove taktike su verovatno bile mnogo gore
nego što ih je prikazao.“
„Bile su“, rekao je Smilou. „Moj istražitelj prijavio je
paljenje krsta, batine i druge klanovske aktivnosti. Trimbl je
organizovao siledžije koje su obavljali te stvari.“
„O bože“, rekao je Hamond sa gađenjem.
Da li je uopšte bilo moguće zamisliti da je njegov otac bio
upleten takva zverstva? Preston je tvrdio da nije bio svestan
Petidžonovog terora. Rekao je da je, kada je za njega saznao,
prodao partnerstvo. Hamond se iskreno nadao da je to istina.
Vraćajući se na Bobija Trimbla, prezrivo je rekao: „I ovo je
naš pouzdan svedok?“
Stefi, ignorišući ovaj uvodni komentar, rekla je: „Trimbl tvrdi
da je uvideo svoje greške i da je odbio dalje da obavlja prljav
posao za Petidžona. Pre će biti da se umorio od njega. To ostrvo
ne nudi mnogo pogodnosti. Nije moglo biti ni izbliza onoliko
uzbudljivo kao posao domaćina u striptiz klubu.“
„Lut je bio škrto kopile“, rekao je Smilou. „Verovatno nije
mnogo plaćao Trimbla. I nije na ostrvu Spekl bilo baš previše
prilika da Bobi obuče svoja otmena odela.“
Stefi je pogledala svoje rukom pisane beleške. „I nije li rekao
da su ostrvljani bili tvrdoglavi? Možda nije bio preterano
uspešan u zastrašivanju. Petidžon je možda postao nezadovoljan
njegovim učinkom i zapretio mu da će ga otpustiti.“
„U svakom slučaju, Trimbl je bio nezadovoljan zaposleni čiji
je šef kršio zakon i sasvim slučajno imao mnogo novca.“
„Drugim rečima, iznuda u nastanku.“
„Upravo tako. Ucena je imala ekonomskog smisla“, primetio
je Smilou uz sarkastičan smešak. „Trimbl je zaključio da ulaže
previše napora i da će izvući mnogo više novca od Petidžona
pretnjama da će otkriti šta se dešava na ostrvu Spekl.“
 „Veruješ li da je Petidžon naložio Bobiju da povredi one
ljude? Da ih prebije? Da podmetne požare? Ili je to Bobi samo
kitio?“
„Uveren sam da je nešto od toga preterivanje“, rekao je
Smilou. „Ali ako me pitaš da li mislim da je Lut bio sposoban za
takve zle taktike, odgovor je da. On je bio spreman na sve da bi
dobio ono što želi.“
„Ma šta da je radio, mora da je bilo loše, jer je pristao da plati
Bobiju sto hiljada dolara u kešu da ćuti.“
Smilou je ponovo nastavio sa pričom: „Ali da ponovim
Bobijeve reči, nije on ’rođen juče’. Lut je gotovo suviše brzo
pristao na njegove zahteve. Bobiju je bilo sumnjivo što je Lut
tako brzo pristao. Preuzimanje keša bilo je rizično. Čak i Bobi je
dovoljno pametan da shvati da je mogao ušetati u zamku.“
„I tu na scenu stupa njegova sestra.“
„Polusestra“, ispravio ih je Hamond. „I nije ’stupila’.“
„Dobro, potražio ju je i regrutovao je.“
„Pronašao ju je slučajno. Primetio je njenu fotografiju u
novinama Post end kurijer.“
Bez sumnje, Aleks je žalila dan kada je odlučila da kao
volonter organizuje Vorldfest, desetodnevni filmski festival koji
se u Čarlstonu održava svakog novembra. Naoko bezazlen
novinski članak i propratna grupna fotografija otkrili su je
njenom neprijatelju.
Trimbl je na snimku rekao: „Nisam mogao da verujem svojim
očima kada sam video Aleksinu fotografiju u novinama.
Pročitao sam imana dva puta pre nego što sam shvatio da mora
da je promenila ime. Potražio sam njenu adresu u telefonskom
imeniku i posmatrao njenu kuću, i naravno, doktorka Led bila je
moja davno izgubljena sestra.“
Hamond je rekao: „Dok nije video taj članak u novinama, on
nije ni znao da je ona u Čarlstonu. Nakon što se godinama krila
od njega iza svog novog identiteta, nije se obradovala što ga
vidi.“
„Ili tako kaže“, rekla je Stefi.
„Da je on tvoj brat, da li bi se obradovala što se ponovo
pojavio u tvom životu?“
„Možda. Ako smo ranije bili uspešni partneri.“
„Partneri malo sutra. Koristio je njenu seksualnost na najgori
mogući način, Stefi.“
„Veruješ da je nevina?“
„Da.“
„Hamonde, bila je kurva.“
„Imala je dvanaest godina.“
„Dobro, bila je mlada kurva.“
„Nije.“
„Pružala je seksualne usluga za novac. Nije li to definicija
kurve?“
„Deco.“ Tihi prekor koji im je uputio Smilou okončao je
njihovo nadvikivanje. Skupio je hrpu pisanog materijala, stavio
ga u fasciklu i predao je Hamondu. „Ovo je sve što ti je potrebno
za izlazak pred Veliku porotu. Sastaje se sledećeg četvrtka.“
„Znam kada se sastaje“, brecnuo se Hamond.
„Imam i druge slučajeve. Zar ovo ne može da sačeka mesec
dana, do sledećeg sastanka porote? Čemu žurba?“
„Moraš da pitaš?“, upitao je Smilou sarkastično. „Moram li
da ti kažem koliko je ovaj slučaj važan?“
„Samo još veći razlog da se postaramo da smo sve rešili pre
nego što izađemo pred porotu.“ Pronašao je još jedan argument.
„Ponudio si Trimblu lep dogovor. Bedna krađa tašne. Jedna noć
u zatvoru, maksimalno. Verovatno se sada grohotom smeje.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
 „Trimbl je možda ubio Petidžona i sada koristi sestru kao
žrtvenog jarca.“ Smilou se na trenutak zamislio nad ovim, a
zatim odmahnuo glavom. „Nema dokaza koji ga smeštaju na
mesto zločina dok fizički dokazi smeštaju Aleks Led u sobu sa
Petidžonom. Danijelsova izjava stavlja je na mesto zločina i
približno vreme smrti.“
„Frenk Perkins će lako izmanipulisati taj vremenski okvir. I
nemaš oružje.“
„Da imamo oružje, optužio bih je danas“, rekao je Smilou.
„Ali ti podseti Veliku porotu da je Čarlston okružen vodom.
Mogla je da baci pištolj u bilo kom trenutku u subotu uveče.“
„Slažem se“, rekla je Stefi. „Mogli bismo tražiti do sudnjega
dana i ne pronaći ga. Zaista ti nije potreban, Hamonde“, rekla je
samouvereno.
Prešao je rukom preko lica shvativši prvi put da se tog jutra
nije obrijao. „Teško će mi biti da ih ubedim u njen motiv.“
„To će biti lako“, rekla je Stefi. „Imaćeš Trimblovo
svedočenje o njenoj prošlosti.“
„Sanjaš, Stefi“, rekao je. „To je bilo pre više od dvadeset
godina. Ali i da se desilo juče, Frenk nikada neće dozvoliti da se
spomene na suđenju. Tvrdiće da je njen maloletnički dosije
nevažan, i svaki pošten sudija će ga proglasiti neprihvatljivim.
Porota ta sranja nikada neće čuti. Ako se, zahvaljujući nekom
mom manevru i proglasi prihvatljivim, nisam siguran da bih ga
ja upotrebio. Moglo bi imati suprotan uticaj i obiti nam se o
glavu.“
Smilou je pogledao Hamonda skupljenim očima. „Pa,
gospodine tužioče, možda zastupaš pogrešnu stranu. Spreman si
da podigneš svakakve prepreke ovom slučaju, zar ne?“
„Znam šta može da se desi na sudu, Smilou. Samo sam
realan.“
 „Ili kukavica, Možda bi Stefi trebalo da obavesti Mejsona da
si se uplašio.“ Hamond se suzdržao da mu ne odgovori
psovkom. Smilou ga je namerno provocirao i gnevan ispad dao
bi mu tačno ono čemu se nadao. Zato je veoma tiho rekao:
„Imam ideju. Zašto ne odbaciš sve pravne načine da se postigne
osuda? Da vidimo, kakve bi nepoštene metode mogao da
upotrebiš? Znam“, pucnuo je prstima. „Mogao bi da sakriješ
oslobađajuće dokaze. Da, mogao bi to da uradiš. Ne bi ti bilo
prvi put, zar ne?“
Smilou je gnevno stegao glatko izbrijanu vilicu.
„O čemu pričaš?“, upitala je Stefi.
„Pitaj njega“, rekao je ne sklanjajući pogled sa Smiloua.
„Pitaj ga za slučaj Barlou.“
„Da nisi već izlupan..
„Nemoj da te to sprečava, Smilou.“
„Momci, ne serite“, rekla je Stefi nestrpljivo. „Zar nemamo
dovoljno briga i bez toga da se vas dvojica pesničite?“ Okrenula
se Hamondu. „Šta si hteo da kažeš kada si rekao da bi
maloletnički dosije Ledove mogao da nam se obije o glavu?“
Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je Hamond sklonio
pogled sa Smiloua i usredsredio ga na Stefi.
„Dok je doktorka Led slušala snimak, dovoljno je bilo
pogledati je pa videti da koliko prezire Trimbla. I porota će je
gledati.“
„Možda ne pažljivo kao ti.“
Da ga je ubola vrelim žaračem, ne bi odreagovao žešće. „Koji
ti je đavo?“
„Ništa.“
„Nešto jeste“, insistirao je gnevno.“
„Samo konstatacija, Hamonde“, odgovorila je sa izluđujućom
smirenošću. „Nisi mogao da skloniš pogled sa naše osumnjičene
danas.“
„Da nisi ljubomorna, Stefi?“
„Na nju? Teško.“
„Onda zadrži svoje pakosne primedbe za sebe.“ Upozorio je
sebe da ne ide predaleko tim putem jer možda neće moći
bezbedno da se vrati. Nastavio je razgovor koji su vodili
malopre. „Trimbl je ljigavac. Čak je i tebe uvredio, a tebe nije
lako uvrediti. Njegovo svedočenje će se gaditi ženama u poroti.“
„Podučićemo ga šta da kaže i kako da to kaže.“
„Da li si ikada videla Frenka Perkinsa kako unakrsno ispituje
svedoka? Laskanjem će naterati Trimbla da iznese neke od
svojih šovinističkih teorija. Trimbl će biti suviše tašt da primeti
zamku. Rečito će u nju upasti, i mi ćemo potonuti. Teško će mi
biti da poroti prodam priču da je doktorka Led – a možeš se
kladiti da će Frenk dovesti vojsku svedoka koji će pozitivno
svedočiti o njenom karakteru – bila u dosluhu sa tipom kao što
je on.“
Stefi se na trenutak zamislila. „Dobro, zarad rasprave, recimo
da je čista kao sneg. Kada se njen polubrat kriminalac pojavio sa
ovim planom ucene, zašto ga nije odmah prijavila vlastima?“
„Nije želela da je povezuju sa njim“, odgovorio je Hamond.
„Želela je da zaštiti svoj posao i svoju reputaciju. Nije želela da
se poteže svo to smeće iz prošlosti.“
„Možda, ali mogla je da provali njegov blef i da mu kaže da
će mu natovariti policiju na vrat. Ili je mogla da ga ignoriše dok
ne nestane.“
„Nekako mislim da njega ne bi bilo tako lako ignorisati.
Nastavio bi da je napada, da preti da će je razotkriti pacijentima,
i prijateljima, i zajednici. Nisu to bile prazne pretnje. Ljudi su
uvek voljni da poveruju najgore o nekome. Pacijenti joj
poveravaju svoje probleme. Da li bi nastavili da joj ukazuju
poverenje kada bi čuli šta Bobi ima da im kaže? Ne, Stefi.
Mogao je da joj nanese ozbiljnu štetu i ona je to znala.
Izgradila je sebi ime u profesionalnom smislu. Postala
stručnjak za akutni anksiozni poremećaj. Dive joj se i poštuju je.
Nakon što su joj bile potrebne godine da se izbori sa bog sami
zna kakvim traumama iz detinjstva i izgradi sebi život, uradila bi
sve da ga zaštiti.“
„To i jeste naš slučaj!“, povikala je Stefi uzbuđeno. „Upravo
si sve rekao, Hamonde. Bobi joj je pretio da će je razotkriti ako
ne pristane na njegov plan. Da bi ga se otarasila, pristala je da
preuzme novac od ucene. Nešto je pošlo po zlu u tom apartmanu
i ona nije imala izbora nego da ubije Petidžona.“
Prekasno je Hamond shvatio koliko je loše reči odabrao. Stefi
je bila u pravu. Upravo je učvrstio temelj slučaja. „Moglo bi da
upali“, promrmljao je.
„Kakvo drugo objašnjenje postoji za njeno prisustvo u tom
apartmanu sa Lutom Petidžonom? Svakako nam ona nije
ponudila nijedno.“
To je bio problem. Hamond je mogao da igra oko toga koliko
je god želeo, ali su ga i koraci uvek vraćali na to. Ako je Aleks
bila potpuno i sasvim nedužna, zašto je otišla tog poslepodneva
da se vidi sa Petidžonom?
Smilou je krenuo prema vratima. „Reći ću Perkinsu da će
Velika porota saslušati naš slučaj sledećeg četvrtka.“
„Zašto je ne uhapsiš?“, upitala je Stefi.
Pomisao na Aleks u zatvoru Hamondu je izazivala mučninu,
ali je smatrao da nije mudro da se usprotivi.
Bogu hvala pa je Smilou to uradio umesto njega: „Jer bi se
Perkins usprotivio tome i primorao nas da je optužimo pre nego
što je zatvorimo. I ionako bi je uz kauciju izvukao napolje za
svega nekoliko sati.“
 „U pravu je, Stefi“, rekao je Hamond osećajući se kao da mu
je odobreno odlaganje. „Kada je optužimo, želeo bih da iza toga
stoji i optužba Velike porote.“
Smilou je otišao prepuštajući im svoju kancelariju.
Stefi je saosećajno pogledala Hamonda. „Da li si siguran da
si sposoban da pripremiš slučaj? Želeo ti da to priznaš ili ne, ova
pljačka je uzela danak. Verovatno ćeš se osećati još gore u
narednih nekoliko dana kada počne sve da te boli. Rado ću
preuzeti na sebe tu odgovornost.“
Na površini je ovo zvučalo kao da mu zabrinuti kolega nudi
uslugu, ali Hamond se pitao da li je ovaj njen gest sasvim
nesebičan. Želela je slučaj i verovatno je bila kivna na njega što
ga je on dobio.
A i njena bi ponuda mogla biti pažljivo osmišljena zamka.
Nakon njenog nagoveštaja da nije mogao da skloni pogled sa
Aleks, bio je oprezan. Ako Stefi makar samo nasluti da mu se
Aleks dopada, pratiće ga kao soko. Sve što bude govorio i radio
će filtrirati kroz svoju sumnju. Ako otkrije da je ta privlačnost
otišla mnogo dalje nego što je i ona sama sumnjala, bilo bi to
katastrofalno i po njega i po Aleks. Ne sme da bude očigledno
da mu se osumnjičena dopada. S druge strane, Stefina ponuda bi
mogla biti sasvim nesebična a njena briga iskrena. Imala je
pravo da se ljudi na njega zbog raskida, ali nije dozvolila da to
ugrozi njihov profesionalni odnos. On je bio taj koji je imao
skrivene motive.
Postiđeno joj je zahvalio na ljubaznoj ponudi. „Hvala na
ponudi, ali imam nedelju dana da se oporavim. Siguran sam da
ću se do sledećeg četvrtka vratiti u normalu i biti spreman za
pokret.“
„Ako se predomisliš...“
 POGLAVLJE 30

„Novinari su napolju?“, upitao je Frenk Perkins u gnevu i

neverici.
„Tako su mi rekli“, odgovorio je Smilou bezizražajno.
„Mislio sam da bi trebalo da te upozorim.“
„Ko je pustio priču?“
„Ne znam.“
Advokat jer frknuo. „Kako da ne.“ Okrenuo se pa uzeo Aleks
podruku i otpratio je do lifta.
Stefi je stala pored Smiloua i prokomentarisala: „Ne mogu da
dočekam četvrtak.“
„Neće biti lako.“
Pogledala je detektiva iznenađena njegovim obeshrabrenim
tonom. „Nemoj mi reći da je Hamondov pesimizam zarazan?
Mislila sam da ćeš početi da častiš svoje detektive cigarama.“
„Sve što je Hamond rekao stoji“, rekao je zamišljeno.
„Najpre mora da uveri Veliku porotu da postoji osnov da se
Aleks Led optuži za zločin. Ako mu i odobre podizanje
optužnice, mora da dokaže poroti da postoji neoborivi dokaz
krivice. Naši dokazi su posredni, Stefi. Na Trimblovo
svedočenje ljagu baca sam Trimbl. Tužilac ne može mnogo sa
tim da uradi.“
„Pojaviće se novi dokazi pre nego što suđenje počne.“
„Ako ih ima.“
„Mora ih biti.“
„Ne, ako ona to nije uradila.“ Pogledala ga je oštro, ali se on
pretvarao da to ne primećuje i okrenuo se. „Čeka me mnogo
posla.“
Obeshrabrena njegovim primedbama, motala se po hodniku
dok Hamond nije izašao iz toaleta. Zajedno su ušli u lift.
„Napolju su novinari.“
„Čuo sam.“
„Jesi li raspoložen?“, upitala je tapšući zabrinuto rame
njegove povređene ruke.
U prizemlju su kroz staklena vrata videli mnoštvo novinara
na stepenicama ispred zgrade. „Nije važno da li sam raspoložen
ili nisam. Moram to da uradim.“
Kasnije je Stefi morala da prizna da je to dobro izveo.
Premda je ublažio svoje povrede, zbog njih je izgledao žustro
i odvažno, kao ranjeni vojnik koji se ponovo sprema za boj.
Malo su pričalo na putu nazad do zgrade suda u Severnom
Čarlstonu. Čim su ušli, Hamond se izvinio i zatvorio za sobom
vrata svoje kancelarije. Stefi, izgubljena u mislima, bukvalno je
naletela na Monroa Mejsona koji je skretao iza ugla. Preko ruke
je nosio prebačen smoking.
„Šef odlazi ranije“, zadirkivala ga je.
Mejson se namrštio. „Moja supruga nas je prijavila večeras
za jedan od onih dosadnih dobrotvornih prijema. Banket na kom
svi koji mu prisustvuju dobijaju nagradu. Ali kome sam ovde
potreban, zar ne! Svi se vi sasvim lepo snalazite i bez moje
pomoći. Polubrat doktorke Led je Hamondu dao kariku koja mu
je nedostajala, ha? Sada ima motiv. Zvuči solidno.“
„Trimblova izjava je sve promenila.“
„Ja bih se opkladio na naš tim.“
„Hvala vam.“
„A sada dosta prazne priče“, rekao je smešeći se dobroćudno.
„Šta ti kaže instinkt, Stefi? Kakav slučaj imamo?“
Setivši se koliko je Smilou bio zabrinut, rekla je: „Voleli
bismo kada bismo imali više čvrstih dokaza.“
„Navedi mi tužioca koji ne bi to voleo. Retko će se desiti da
uhvatimo osumnjičenog sa oružjem u ruci. Ponekad – često –
moramo da napravimo nešto od veoma malo ili ni malo.
Hamond će isposlovati podizanje optužnice, a kada slučaj dođe
na sud, on će se pobrinuti da je porota proglasi krivom. Ni
najmanje ne sumnjam u njegove sposobnosti.“
Premda su se mišići njenog lica tome bolno opirali, Stefi se
nasmešila. „Ni ja. Ako se ne zatreska.“
Mejson je gledao na ručni sat i govorio: „Moram da krenem.
Imam kratak trening sa trenerom i masažu pre nego što obučem
ovo majmunsko odelo. Koktel je u pet. Gospođa Mejson me je
naterala da dam reč da neću kasniti.“
„Lepo se provedite.“
„Zadirkuješ me, zar ne?“
„Jeste, gospodine, zadirkujem vas.“ Nasmejala se i poželela
mu prijatno veče.
Gotovo je stigao do kraja hodnika kada je zastao i okrenuo
se. „Stefi?“ Bila mu je okrenula leđima, pa nije video
pobedonosan osmeh kako joj se širi licem. Izbrisala ga je pre
nego što se okrenula prema njemu. „Da?“
„Šta si htela da kažeš onom primedbom?“
„Primedbom?“
„O Hamondu i zaljubljivanju.“
„Oh“, nasmejala se. „Šalila sam se. Ništa.“
Vratio se do nje. „Ovo je već drugi put da nagoveštavaš da je
Hamond opčinjen doktorkom Led. Ja to ne smatram nevažnim. I
svakako mislim da se sa tim nije šaliti.“
Stefi je grizla unutrašnju stranu obraza. „Da ga ne poznajem
bolje...“, rekla je pa zastala. A zatim je odlučno odmahnula
glavom. „Ali poznajem ga. Svi ga poznajemo. Hamond nikada
ne bi izgubio objektivnost.“
„Nema šanse.“
„Naravno.“
 „Pa onda... laku noć.“
Okružni tužilac se okrenuo i pošao hodnikom. Kada je nestao
iz vida, Stefi je praktično odskakutala do svoje kancelarije.
Ranije u toku nedelje posejala je seme sumnje. Danas ga je
zalila. „Da vidimo koliko je plodan njegov um“, rekla je sebi
dok je sedala za svoj sto i počela da prelistava gomile poruka.
Ona kojoj se nadala nije bila među njima. Iznervirano je
okrenula broj. „Laboratorija. Anderson pri telefonu.“
„Stefi Mandel je.“
„Da?“
Džim Anderson radio je u bolničkoj laboratoriji i bio je prgav
kao sam đavo. Znala je to jer je već imala prilike da naleti na
njega i njegovo raspoloženje. Zahtevala je preciznost i brzinu,
što on, čini se, nije bio kadar da joj pruži. „Da li si već obavio
test?“
„Da li sam te pozvao?“
Nije čak imao pristojnosti ni da se izvini ili ponudi
objašnjenje. Rekla mu je: „Potrebni su mi rezultati tog testa za
veoma važan slučaj. Vrlo je važno. Možda ti to jutros nisam
objasnila.“
„Jasno si mi sve rekla, u redu. Jednako kao što sam ja tebi
jasno rekao da ja radim za bolnicu, ne za policiju, i ne za
kancelariju okružnog tužioca. Imam gomilu drugog posla koji se
nagomilao i koji je jednako važan.“
„Ništa nije hitnije od ovog.“
„Stani u red, gospođice Mandel. Tako to funkcioniše.“
„Gledaj, ne tražim DNK testiranje. Ni testiranje na HIV.
Ništa posebno. Samo da odrediš krvnu grupu.“
„Razumem.“
„Samo želim da znam da li krv na tom peškiru odgovara krvi
na čaršavu koji je Smilou uzeo pre nekoliko dana.“
 „Razumeo sam i prvi put kada si mi rekla.“
„Pa, koliko teško to može biti!“, rekla je podigavši glas. „Zar
nije dovoljno da pogledaš kroz mikroskop ili tako nešto?“
„Dobićeš rezultat kada ga dobiješ.“
Prekinuo joj je vezu. „Kučkin sin.“, prosiktala je kada je
tresnula slušalicu. Ništa je nije toliko ljutilo kao nesposobnost,
ako nije nesposobnost bila još iskombinovana sa neopravdanom
arogancijom.
Dođavola, bio joj je potreban taj test krvi! Imala je snažan
predosećaj a njeni su predosećaji retko kada bili pogrešni. Ova
ideja joj je, još od jutros kada se prvi put javila, okupirala misli
dok nije postala opsednuta njome.
Ma koliko to nemoguće delovalo, na čudan način imalo je
smisla da se nešto dešava između Aleks Led i Hamonda i da je
to „nešto“ seksualne prirode. Ili barem romantične.
Nije se usudila da svoju sumnju podeli sa Smilouom.
Verovatno bi je odbacio kao smešnu, i ona bi, u najboljem
slučaju, ispala budala, a u najgorem – ljubomorna bivša
ljubavnica.
On bi njenu teoriju podelio sa svojim detektivima, koji bi joj
se podsmevali. Detektiv Majk Kolins, i drugi kojima je bilo
teško da prihvate ženu na nadređenom položaju, nikada je više
ne bi shvatili ozbiljno. Sve što bi rekla ili uradila podrivao bi
njihov podsmeh. To bi bilo nepodnošljivo. Njena reputacija
surovog veštog tužioca koju je teškom mukom stekla bila bi
ugrožena nečim smešno ženskim kao što je zamišljanje da
postoji romansa tamo gde je nema.
Ali bilo bi gotovo jednako loše kada bi Smilou njen
predosećaj shvatio ozbiljno. On bi ga prihvatio i iskoristio. Za
razliku od nje, on je imao sredstva i ljudstvo da obavi ozbiljnu
proveru. Rekao bi seronjama kao što je Džim Anderson da
skoče, a laboratorijski tehničar bi pitao koliko visoko. Smilou bi
dobio rezultate tog prokletog testa očas posla. Ako se uzorci
poklope, Smilou bi pripale zasluge za uspostavljanje veze
između Hamonda i osumnjičene.
Ako jeste bila u pravu, nije želela da deli zasluge ni sa
Smilouom ni sa bilo kim drugim. Želela je ovo za sebe. Ako će
Hamond biti osramoćen – sme li da se nada izbacivanju iz
pravne komore? – zbog ometanja istrage ubistva, želela je ona
da ga raskrinka. Sasvim sama. Neće više ona biti druga violina,
neće Stefi Mandel više raditi grupne projekte, hvala lepo.
Bilo bi predivno i zabavno gledati kako Hamond pada sa
svog pijedestala. Bilo bi pravo zadovoljstvo srušiti ga.
Njegovo ponašanje danas za vreme slušanja Trimblovog
snimka pojačalo je njenu sumnju. Reagovao je kao ljubomorni
ljubavnik. Jasno je bilo da je Aleks Led video kao žrtvu koju je
polubrat iskorišćavao.
Kad god je to bilo moguće, skakao je u njenu odbranu i
pronalazio uglove koji su ukazivali na nedužnost. Tužilac ne bi
trebalo da bude u takvom stanju uma kada pokušava da ubedi
ostale da je optuženi kriv.
Možda je njemu samo bilo žao izgubljene nevinosti
devojčice. Ili je saosećao sa profesionalcem koji će izgubiti sav
kredibilitet i poštovanje. Ali ma šta da je bilo u pitanju, nešto je
tu postojalo. Definitivno.
„Znam to“, prošaputala je Stefi divlje.
Bila je obdarena veoma oštrom moći opažanja. Mogla je da
namiriše laži i primeti motive koji nikome drugom u kancelariji
okružnog tužioca nisu padali na pamet. Te veštine su joj danas
dobro služile. Njeni instinkti su oživljavali i glasno su brujali
kad god su Hamond i Aleks Led bili jedno pored drugog.
Ali njena sigurnost je prevazilazila njene instinkte tužioca.
Osećala je to i ženskom intuicijom. Dok ih je posmatrala kako
gledaju jedno drugo, znaci su postajali zaslepljujuće očigledni.
Izbegavali su da im se pogledi susretnu, ali kada bi se sreli, čulo
se glasno klik.
Aleks Led izgledala je slomljeno kada je Trimbl iznosio
lascivnije detalje njene prošlosti. Većina njenih poricanja bila je
usmerena prema Hamondu. A on, čuven po svojoj neverovatnoj
sposobnosti da se usredsredi i koncentriše na posao pred sobom,
nije mogao da nađe mir. Vrpoljio se. Nemirno pomerao ruke.
Ponašao se kao da ga svrbi nešto što ne može da počeše.
Stefi je prepoznala znake. Ponašao se tako kada su oni svoju
vezu tek bili započeli. Osećao je nelagodu što spava sa
koleginicom. Brinuo je da to nije primereno. Zadirkivala ga je,
govorila mu da će ih, ako se ne opusti kada su bili zajedno u
javnosti, njegova nervoza odati.
Ali nisam ljubomorna, rekla je Stefi sebi sada. Nisam
ljubomorna na njega i svakako nisam ljubomorna na nju.
Nisam.
Površinski gledano, možda i jeste izgledala kao klasična
prezrena žena. Ali nije nju ljubomora nagnala da dođe do srži
ovog problema. Bilo je to veće od ljubomore. Važnije. Njena
budućnost počivala je na tome.
Nastaviće da kopa dok ne dobije odgovor, pa makar i ako se
pokaže da je njena slutnja bila pogrešna. Jednog dana, dok
doktorka Led bude venula u zatvoru, možda će reći Hamondu za
ovu ludu ideju koju je nekada imala. Slatko će se tome
nasmejati.
Ili bi mogla otkriti skandaloznu tajnu koja će u nepovrat
upropastiti reputaciju Hamonda Krosa i oduzeti mu svaku šansu
da ikada postane okružni tužilac.
A ako se to desi, pogodite ko je prošao obuku, i ko je bio
spreman da preuzme kancelariju?

Najbolji detektiv policije Šarlota bio je spreman da tvrdi da je

Aleks Led ubila Luta Petidžona. Hamondov posao je bio da
zastupa i dokaže slučaj države na sudu. Ali je taj slučaj bio
protiv žene u koju se zaljubio. Štaviše, on je bio materijalni
svedok u tom slučaju. Bila su to dva moćna razloga iz kojih je
želeo da pobije optužbu države.
Ali postojao je još jedan, moćniji, važniji i hitniji razlog.
Aleksin život bio je ugrožen. Mediji su saznali da je policija juče
pretresla njenu kuću. To nije mogla biti slučajnost. Tip u uličici
verovatno je unajmljen da ućutka Aleks. Pošto je taj pokušaj
propao, sasvim sigurno će uslediti drugi.
Smilou i društvo su svu pažnju usmerili na Aleks, a njemu su
ostavili da pronađe drugog mogućeg osumnjičenog ili
osumnjičene.
Zbog toga se zatvorio u svoju kancelariju sa fasciklom koju
mu je Smilou dao. U mislima se izdvojio od slučaja. Zanemario
je svoje lično učešće i usredsredio se samo na pravne aspekte i
pristupio im isključivo sa tog stanovišta.
Ko bi želeo smrt Luta Petidžona?
Poslovni rivali? Svakako. Ali prema prikupljenim dokazima
iz dosijea koji mu je Smilou dao, svi su oni imali konkretne
alibije. Čak i njegov otac. Hamond je lično proverio Prestonov
alibi.
Davi? Svakako. Ali je verovao da ona, da ga je ubila, to ne bi
krila. Bila bi to predstava. To je više bilo u njenom stilu.
Oslanjajući se na svoju moć koncentracije i kognitivne
veštine, složio je i usvojio sve podatke iz dosijea. Tim
informacijama dodao je još i činjenice koje je on znao, ali kojih
Smilou nije bio svestan.
 Sam Hamond bio je sa Lutom Petidžonom kratko pre nego
što je ovaj ubijen.
Pisana poruka koju mu je Davi dala ukazivala je na to da
Hamond nije bio jedini posetilac sa kojim je Lut imao sastanak u
subotu posle podne.
Lut Petidžon bio je pod tajnom istragom kancelarije državnog
tužioca.
Zasebno gledano, nijedna od ovih činjenica nije se činila
relevantnom. Zajedno su, međutim, budile njegovu
profesionalnu znatiželju i podsticale ga da postavi pitanja... iz
razloga koji nisu imali veze sa njegovom željom da je Aleks
nedužna. Čak i da nije gajio osećanja prema njoj, nikada nije
želeo da pogrešno optuži nedužnu osobu. Ma ko glavni
osumnjičeni bio, ova pitanja su zahtevala dalju istragu.
U mislima, primenjujući ove neotkrivene činjenice, ponovio
je svaki razgovor koji je vodio u vezi sa slučajem. Sa Smilouom,
Stefi, svojim ocem, Mejsonom Monroom, Loretom. Uklonio je
Aleks iz jednačine i pretvarao se da ona ne postoji, da je
osumnjičeni i dalje nepoznat. To mu je omogućilo da u novom
svetlu sagleda svako pitanje, izjavu i usputni komentar.
Neobično je bilo da ga je jedna njegova izjava spoticala i
izbacivala iz ovog lenjeg toka svesni. „To su najobičniji meci iz
najobičnijeg pištolja. Na stotine je trideset osmica samo u
gradu. Čak i u tvom skladištu za dokaze, Smilou.“
Iznenada se u njemu probudila nova snaga i žestoka
odlučnost da opravda svoje iracionalno ponašanje u poslednjih
nekoliko dana. Sve – njegova karijera, njegov život, njegov
duševni mir – počivalo je na oslobađanju Aleks i dokazivanju da
je u prvu.
Pogledao je na sat na stolu. Ako požuri, možda će imati
vremena da danas posle podne započne svoju istragu. Žurno je
sakupio dokumenta u fasciklu pa nju stavio u svoju aktovku i
otišao iz kancelarije. Tek što je izašao na glavni ulaz zgrade i
kročio na paklenu vrelinu, čuo je kako ga neko doziva po imenu.
„Hamonde.“
Samo je jedan glas bio toliko zapovedan. U sebi je Hamond
zaječao dok se okretao. „Zdravo, tata.“
„Možemo li da se vratimo u tvoju kancelariju da
razgovaramo?“
„Kao što vidiš, krenuo sam i u priličnoj sam žurbi da stignem
do centra pre kraja radnog vremena. Sledećeg četvrtka iznosim
slučaj Petidžon pred Veliku porotu.“
„O tome i želim da razgovaram sa tobom.“
Preston Kros nikada nije prihvatao odbijanje. Poveo je
Hamonda prema uskoj senci pored fasade zgrade. „Šta ti se
desilo sa rukom?“
„Previše da bih sada objašnjavao“, odgovorio je nestrpljivo.
„Šta je toliko hitno da ne može da sačeka?“
„Monro Mejson me je pozvao sa mobilnog na putu do
teretane danas posle podne. Veoma je zabrinut.“
„U čemu je problem?“
„Strepim i da razmišljam o posledicama ako su Monroova
nagađanja tačna.“
„Nagađanja?“
„Da si razvio neprimerenu naklonost prema onoj doktorki
Led.“
Ona doktorka Led. Kada je njegov otac o nekome govorio
prezrivo, uvek je stavljao pokaznu pridevsku zamenicu ispred
imena te osobe. Depersonalizacija je bila njegov suptilan način
da izrazi nisko mišljenje o nekoj osobi.
Hamond je, odugovlačeći, rekao: „Znaš, počinje da me ljuti
što Mejson svaki put, kada ima problem sa mnom, zove tebe.
Zašto se nije obratio meni?“
„Zato što je on moj stari prijatelj. I poštuje me dovoljno da
me upozori ako vidi da se moj sin sprema da upropasti svoju
budućnost. Uveren sam da se nadao da ću se umešati.“
„Što si ti jedva dočekao.“
„Bogami, tu si u pravu!“
Lice njegovog oca pocrvenelo je sve do korena njegove bele
kose. U uglovima usana mu se nakupila pljuvačka. Retko je
gubio strpljenje i smatrao je da su emocionalni ispadi bilo kakve
vrste slabost primerena ženama i deci. Izvadio je maramicu iz
stražnjeg džepa pantalona i obrisao znojno čelo urednim belim
kvadratom irskog platna. Smirenije je rekao: „Uveri me da je
Monroova ideja potpuno neosnovana.“
„Odakle mu ona?“
„Na prvom mestu, iz tvog letargičnog pristupa ovom
slučaju.“
„Teško da bih ga tako nazvao. Radio sam junački. Doduše,
nastojao sam da budem oprezan.“
„Preko svake mere.“
„To je tvoje mišljenje.“
„A očigledno i Mejsonovo.“
„Onda je na njemu da me napadne, ne na tebi.“
„Od samog početka otežeš. Tvoj mentor i ja bismo želeli da
znamo zašto. Da li si zbog osumnjičene postao tako usplahiren?
Da nisi osetio naklonost prema toj ženi?“
Hamond je nastavio da gleda oca u oči, ali je tvrdoglavo rešio
da ćuti. Lice Prestona Krosa se ukočilo od gneva.
„Zaboga, Hamonde. Ne mogu da verujem. Da li si poludeo?“
„Nisam.“
„Žena! Žrtvovao bi sve svoje ambicije...“
„Misliš, sve tvoje ambicije.“
 „Zbog žene? Nakon što si dovde stigao, kako možeš da se
ponašaš na tako...“
„Ponašam?“ Hamond se prezrivo nasmejao. „Kakva drskost,
da ti meni pridikuješ o ponašanju. Šta je sa tvojim ponašanjem,
oče? Kakvu si mi moralnu meru odredio za primer? Možda sam
ja prilagodio svoju tvojoj. Premda bih definitivno povukao liniju
kod paljenja krstova.“
Njegov otac počeo je brzo da trepće i Hamond je znao da je
pogodio žicu.
„Da li si u Klanu?“
„Nisam! Dođavola, nisam.“
„Ali si znao sve o tome, zar ne? Prokleto si dobro znao šta se
dešava na ostrvu Spekl. Štaviše, odobrio si to.“
„Izašao sam.“
„Ne sasvim. Lut je izašao. Izvukao se jer je ubijen. Ali ti si i
dalje ranjiv. Postaješ nemaran, tata. Tvoje ime je u ovim
dokumentima.“
„Već sam se iskupio za ono što se desilo na ostrvu Spekl.“
Ah, njegova čuvena kombinacija brzog udarca i aperkata.
Kao i obično, Hamond je nije očekivao.
„Otišao sam juče na ostrvo Spekl“, rekao mu je Preston
smireno. „Sreo sam se sa žrtvama Lutovog užasnog terora i
objasnio im da sam bio zgrožen kada sam saznao šta je radio i
da sam se odmah izvukao iz tog partnerstva. Svakoj porodici
sam dao hiljadu dolara da pokrijem nanetu štetu i još sam, uz
iskreno izvinjenje, donirao značajnu sumu ostrvskoj crkvi.
Takođe sam uspostavio i fond za stipendiju u školi.“ Zastao je i
nasmešio se Hamondu saosećajno. „A sada, u svetlu ovog
filantropskog gesta, zar zaista misliš da bi protiv mene mogao da
se pokrene krivični postupak? Pokušaj, sine, i gledaj kako ćeš
strašno omanuti.“
 Hamond je osećao vrtoglavicu i mučninu i nije mogao da ih
pripiše vrelini i svojim povredama. „Potkupio si ih.“
Ponovo onaj blaženi osmeh. „Novcem od džeparca.“
Hamond nije mogao da se seti kada je imao snažniju želju da
nekoga udari. Želeo je da udara oca pesnicom preko usta dok mu
usne ne poplave i ne prokrvare, dok ne budu više kadre za taj
samozadovoljni kez. Suzbivši ovu želju, spustio je glas i
približio se ocu.
„Nemoj biti toliko nadmen, oče. Biće ti potrebno više od
džeparca da ovo izbrišeš. Još se nisi izvukao. Ti si definicija
korupcije. Zato nemoj meni da pridikuješ o ponašanju. Nikad
više.“ Nakon što je to rekao, okrenuo se i pošao prema parkingu.
Preston ga je zgrabio za levu ruku i grubo ga okrenuo. „Znaš,
nadam se da će izbiti na videlo. Ti i ta ženska. Nadam se da
neko ima fotografiju na kojoj se vidiš ti između njenih nogu.
Nadam se da će je objaviti u novinama i prikazati na televiziji.
Drago mi je što si u ovom problemu. I neka si, ti prokleti mali
licemeru. Ti i tvoj licemerni, altruistički, izviđački stav gadite
mi se već godinama“, rekao je podsmešljivo.
Udario je Hamonda u grudi debelim kažiprstom. „Jednako si
potkupljiv kao i svako. Samo do sada nisi bio stavljen na probu.
I da li si ti skrenuo sa pravog puta zbog gramzivosti? Ne.
Obećanja moći? Ne.“ Zacerekao se. „Već zbog suknje. Što se
mene tiče, tu leži prava sramota. Mogao si barem posrnuti zbog
nečeg do čega se teže dolazi.“
Dvojica muškaraca streljala su se pogledima, a međusobna
mržnja počela je da izbija na površinu nakon što je godinama
tinjala ispod debelih slojeva ozlojeđenosti. Hamond je znao da
nikakve reči ne mogu da dotaknu čeličnu volju njegovog oca, i
iznenada je shvatio koliko mu je malo do toga bilo stalo. Zašto
da brani sebe i Aleks pred čovekom koga nije poštovao? Video
je Prestona u pravom svetlu i nije mu se dopadao. Mišljenje
njegovog oca o njemu, o bilo čemu, više mu nije bilo važno jer
ga nije podržavao integritet ni čast.
Hamond se okrenuo i otišao.

Smilou je morao da čeka pola sata u lobiju hotela Čarls Taun

Plaza pre nego što se jedna od stolica za glancanje cipela
ispraznila. „Sjaj se lepo drži, gospodine Smilou.“
„Samo ih onda izglancaj četkom, Smiti.“
Stariji muškarac upustio se u raspravu o trenutnoj krizi
Atlanta Brejvsa.
Smilou ga je presekao. „Smiti, da li si video ovu ženu u
hotelu onog poslepodneva kada je gospodin Petidžon ubijen?“
pokazao mu je fotografiju Aleks Led koja se pojavila u
poslepodnevnom izdanju novina. Uveličao ju je da bi joj se bolje
videle crte lica.
„Jesam, gospodine, video sam je, gospodine Smilou. Video
sam je i na TV-u danas posle podne. Mislite da ga je ona ubila.“
„Da li će Velika porota sledeće nedelje naložiti da se protiv
nje podigne optužnica zavisi od toga koliko će biti čvrsti naši
dokazi. Kada si je video, da li je bila sa nekim?“
„Nije, gospodine.“
„Da li si ikada video njega?“
Pokazao mu je fotografiju Bobija Trimbla iz policijskog
dosijea.
„Samo na TV-u, ista priča, ista fotografija kao i ova.“
„Nikada ovde u hotelu?“
„Ne, gospodine.“
„Jesi li siguran?“
„Znate mene i lica, gospodine Smilou. Retko ih
zaboravljam.“
 Detektiv je odsutno klimnuo dok je vraćao fotografije u džep
sakoa. „Da li je doktorka Led izgledala ljutito ili uznemireno
kada si je video?“
„Ne naročito, ali nisam je toliko dugo posmatrao. Primetio
sam je kada je ušla jer ima baš lepu kosu. Jesam star, ali i dalje
volim da gledam lepe devojke.“
„Viđaš ih mnogo ovde.“
„I mnogo ružnih“, rekao je kikoćući se. „Kako bilo, ova je
bila sama i gledala je svoja posla. Otišla je pravo kroz lobi do
liftova. A onda se za kratko vreme vratila dole. Otišla u onaj bar
tamo. Malo kasnije sam je video kako se vraća nazad do
liftova.“
„Čekaj“, Smilou se nagnuo bliže čoveku koji mu je četkao
cipele. „Kažeš da je dva puta išla na sprat?“
„Mislim.“
„Koliko se zadržala prvi put?“
„Možda pet minuta.“
„A drugi put?“
„Ne bih znao. Nisam je video kada se vratila.“
Još jednom je prešao četkom preko detektivovih cipela.
Smilou je sišao sa stolice i raširio ruke da mu Smiti očetka i
sako. „Smiti, da li si rekao nekome da sam tog dana dolazio da
mi glancaš cipele?“
„Nisam imao razloga, gospodine Smilou.“
„Radije bih da to ostane između nas, u redu?“ Okrenuo se i
dao mu poveliku napojnicu.
„Naravno, gospodine Smilou. Naravno. Izvinite zbog onog
drugog.“
„Kog drugog?“
„Dame. Žao mi je što je nisam video kako se vraća.“
„Siguran sam da si imao posla.“
 Čistač cipela se nasmešio. „Jesam, gospodine. Prošle subote
ovde je bilo kao na železničkoj stanici Grand central. Ljudi su
neprekidno dolazili i odlazili. Počešao se po glavi. „Zanimljivo
je to, zar ne? Svi ste tog dana bili ovde.“
„Svi?“
„Vi, ona doktorka i advokat.“
U umu detektiva Smiloua nešto je škljocnulo, kao da je neko
okinuo u čeličnu zamku. „Advokat?“
„Iz kancelarije okružnog tužioca. Sa televizije.“

POGLAVLJE 31

Hamond je čekao u hodniku dok nije video Harvija Papka kako

odlazi iz svoje kancelarije tačno u pet sati. Računarski genije je
savesno zaključao vrata, a kada se okrenuo, Hamond mu je
preprečio put. „Hej, Harvi.“
„Gospodin Kros!“, povikao je povlačeći se iz vrata
kancelarije. „Šta vi radite ovde?“
„Mislim da znaš.“
Papkova izbočena Adamova jabučica je kliznula uz, a zatim i
niz njegov mršavi vrat. Čulo se kako teško guta pljuvačku. „Žao
mi je, ali nemam predstavu.“
„Slagao si Loretu Bud“, rekao je Hamond igrajući na
predosećaj. „Zar ne?“ Harvi je svadljivošću pokušao da prikrije
nelagodu. „Ne znam o čemu pričate.“
„Ono o čemu ja pričam je pet do deset godina za krađu putem
računara.“
„A?“
„Mogao bih da te optužim po nekoliko tačaka a da se ne
oznojim, Harvi. Naravno, ako ne budeš sada sarađivao sa mnom.
Ko je tražio od tebe da proveriš doktorku Aleks Led?“
 „Izvinite?“
Hamond ga je pogledom praktično prikucao za vrata
kancelarije iza njega. „U redu. Dobro. Pronađi sebi dobrog
advokata.“ Okrenuo se.
Harvi je izlanuo: „Loreta.“
Hamond se ponovo okrenuo. „Ko još?“
„Niko.“
„Harviii?“
„Niko!“
„U redu.“
Harvi se opustio i žurno ovlažio usne jezikom, ali mu je
bolešljivi osmeh spao s lica kada je ga je Hamond upitao: „A
Petidžona?“
„Ne znam...“
„Reci mi ono što me zanima, Harvi.“
„Uvek sam voljan da vam pomognem, gospodine Kros, znate
to. Ali ovog puta ne znam o čemu pričate.“
„Podaci, Harvi“, rekao je gubeći strpljenje. „Ko je tražio od
tebe da iskopaš podatke o Petidžonu? Tapije. Zemljišne knjige.
Dokumentaciju o partnerstvu, takve stvari.“
„Vi“, zapištao je Harvi.
„Ja sam išao redovnim kanalima. Želim da znam ko se još
zanimao za njegova poslovanja. Ko je tražio od tebe da na
kvarno zaviriš u njegovu dokumentaciju?“
„Zašto mislite...“
Hamond mu je prišao za korak i spustio glas. „Ko god to bio,
morao je od tebe da traži informacije, zato ne odugovlači i ne
pokušavaj da me farbaš tim lažnim, nedužnim i zbunjenim
izrazom jer bi se mogao razljutiti. Zatvor ume da bude nezgodan
za tipa kao što si ti, znaš.“ Zastao je da mu nagoveštena pretnja
dopre do svesti. „A sada, ko je to bio?“
 „Dvoje različitih ljudi. Ali u različito vreme.“
„Nedavno?“
Harvi je toliko žurno klimnuo glavom da su mu zubi
škljocnuli. „U poslednja dva meseca ili otprilike toliko.“
„Ko su oni bili?“
„Detektiv Smilou.“
Hamond je zadržao bezizražajan izraza na licu. „I ko još?“
„Morate znati, gospodine Kros. Rekla je da pita u vaše ime.“

Kako je po navici bila zavisnih od vesti, Loreta Bud gledala je

rane večernje vesti, listala je kanale i upoređivala izveštaje o
priči o Aleks Led.
Zaprepastila se kada je videla Hamonda na TV onako
iznurenog sa rukom u povezu. Kada se povredio? I kako? Videla
ga je koliko sinoć.
Kada su se vesti završile i kada je počeo Točak sreće, njena
kćerka Bev prošla je kroz dnevnu sobu obučena za posao.
„Napravila sam kaserolu od makarona za ručak, mama. Ostalo je
još dosta za večeru. A ostalo je i salate.“
„Hvala, mila. Nisam još gladna, ali možda kasnije.“
Bev je oklevala na vratima. „Da li si dobro?“
Loreta je videla brigu u kćerkinim očima, oprez. Njihov
odnos je i dalje bio osetljiv. Obe su očajnički želele da ovog
puta sve izađe na dobro. Obe su se plašile da neće. Suviše često
su se obećanja davala i kršila da bi sada ma koja od njih
verovala Loretinoj nedavno datoj reči. Sve je zavisilo sada od
njene trezvenosti. To je bilo sve što je trebalo da uradi. Ali to je
bilo mnogo.
„Dobro sam.“ Utešno se nasmešila Bev. „Znaš onaj slučaj na
kom radim? Sledeće nedelje ga izlažu pred Velikom porotom.“
„Na osnovu podataka koje si im ti obezbedila?“
 „Delimično.“
„Opa. To je sjajno, mama. Još si u formi.“
Bevin kompliment ju je zagrejao. „Hvala. Ali pretpostavljam
da to znači da više nemam posao.“
„Nakon ovog uspeha, uverena sam da ćeš dobiti još posla.“
Bev je otvorila vrata. „Prijatno veče. Vidimo se ujutro.“
Nakon što je Bev otišla, Loreta je nastavila da gleda kviz, ali
samo zato što nije imala šta drugo da radi. Stan joj se činio
klaustrofobičnim večeras, premda sobe danas nisu bile ništa
manje nego juče ili prekjuče. Njen nemir nije poticao iz okoline,
već iznutra.
Pomislila je da izađe, ali to bi bilo rizično. Njeni prijatelji su
bile druge pijanice. Mesta koja je poznavala vrvela su
iskušenjima da popije samo još jedno piće. Čak bi i jedno
značilo kraj njene trezvenosti, i ona bi se vratila tamo gde je i
bila pre nego što ju je Hamond unajmio da radi na
Petidžonovom slučaju.
Poželela je da se posao nije završio. Ne samo zbog novca.
Premda je Bev sasvim dovoljno zarađivala da ih izdržava,
Loreta je želela da doprinese kućnom budžetu. Bilo bi to dobro
po njeno samopouzdanje i bila joj je potrebna nezavisnost koja
je išla uz sopstvene prihode.
A i dok je radila, nije primećivala žeđ. Časovi dokolice bili su
opasnost koju je trebalo da izbegava. Kada nije imala da radi
ništa konstruktivno, čeznula je za onim što nije mogla da ima.
Kada je imala vremena, razmišljala je o tome koliko je njen
život trivijalan, i kako i nije važno da li će samu sebe alkoholom
oterati u smrt, kako bi mogla baš i olakšati sebi i svima
povezanim sa njom. Opasan je to bio tok misli.
Sada kada je razmislila o tome, Hamond joj nije zapravo
rekao da mu njene usluge više nisu potrebne. Nakon što mu je
prenela one vesti o Aleks Led, pobegao je iz bara kao da ga
đavoli gone. Premda je izgledao donekle potišteno, nije mogao
da dočeka da dela na osnovu informacija koje mu je obezbedila i
mora da se njegov trud isplatio jer je sada slučaj iznosio pred
Veliku porotu. Razgovor sa Harvijem Papkom danas je
verovatno bio suvišan. Hamond je zvučao kao da je u žurbi i kao
da nije mnogo zainteresovan kada mu je saopštila svoj
predosećaj da ju je Harvi jutros slagao. Ali šta fali? Ne može joj
naškoditi da se dodatno potrudi.
Uprkos povredama koje je pretrpeo, ma kakve one bile,
Hamondov glas bio je snažan i ubedljiv kada se obratio
novinarima na stepenicama upravne zgrade policije. Objasnio je
da je pojavljivanje Bobija Trimbla predstavljalo prekretnicu u
slučaju.
„Na osnovu snage njegovog svedočenja, uveren sam da će
protiv doktorke Led biti podignuta optužnica.“
Advokat doktorke Led je, sasvim suprotno, rekao medijima
da je u pitanju nečuvena greška čarlstonske policije i specijalnog
pomoćnika okružnog tužioca, Krosa. Bio je uveren da će, kada
se sve činjenice otkriju, doktorka Led biti oslobođena i da će
vlasti biti dužne da joj upute javno izvinjenje. Već se bavio
mišlju da podnese tužbu za klevetu.
Loreta je prepoznavala advokatsko razmetanje kada bi ih
čula, premda su izjave Frenka Perkinsa bile naročito strastvene.
Ili je bio odličan govornik, ili je iskreno verovao u nedužnost
svog klijenta.
Možda je Hamond zaista imao pogrešnog osumnjičenog. Ako
je tako, izgledaće kao budala u najvažnijem slučaju u karijeri do
sada.
Nagovestio je da je alibi Aleks Led nepotvrđen, ali nije rekao
ništa konkretno. Nešto o... Šta je ono bilo?“
 „Litl Bou pip šou“, rekla je Loreta mehanički rešavajući
zagonetku Pre i posle, u emisiji Točak sreće u kojoj su još
nedostajala sva slova t, p i u.
Vašar u predgrađu Boforta. To je bilo to.
Iznenada je skočila na noge i otišla u kuhinju gde je Bev
slagala novine pre nego što bih ih povezala u pakete za
reciklažu. Na sreću, tek sutradan je dolazio kamion za papir pa
su tu bile novine od čitave nedelje. Loreta ih je prelistavala dok
nije pronašla izdanje od prošle subote.
Izvadila je odeljak o društvenim dešavanjima i žurno ga
prelistala dok nije pronašla ono što se nadala da će pronaći.
Reklama za vašar koja je zauzimala četvrtinu strane pružala
je informacije o vremenu, mestu, uputstvu, ulaznicama i
atrakcijama u kojima se može uživati, i... Čekaj!“
„Svakog četvrtka, petka i subote uveče čitavog avgusta“,
pročitala je naglas.
Za svega nekoliko minuta sedela je u automobilu i vozila
prema Bofortu. Nije znala šta će raditi kada stigne tamo.
Pretpostavljala je da će slediti svoj nos. Ali ako bi mogla –
nekom srećom zgodom ili pravim čudom – da obori alibi Aleks
Led, Hamond bi joj doveka bio dužnik.
Ili bi, ako se pokaže da je njen alibi stvaran, barem bio
unapred upozoren. Neće biti neprijatno iznenađen u sudnici.
Kako bilo, biće njen dužnik. Veliki.
Dok je zvanično ne otpusti, ona je, tehnički, i dalje radila za
njega. Ako mu sada odradi posao, on će joj biti doveka zahvalan
i pitaće se kako je mogao do sada bez nje. Možda bi čak mogao
da je preporuči za trajno zaposlenje u kancelariji državnog
tužioca.
Ako ništa drugo, ceniće njenu inicijativu i postupanje u
skladu sa kao sečivo oštrim instinktima, koje ni okeani alkohola
nisu otupeli.
Biće veoma ponosan!

„Naredniče Baset?“
Policajac u uniformi oborio je ćošak novina koje je čitao.
Kada je video Hamonda kako stoji sa druge strane njegovog
stola, skočio je na noge. „Hej, tužioče. Imam onaj ispis koji ste
tražili.“
Skladište za dokaze čarlstonske policije bilo je domen
narednika Glena Baseta. Bio je nizak, punačak i skroman.
Ćelavost je nadomestio čupavim brkovima. Kako nije bio
agresivan, nije bio za patrolu, ali je bio savršen za sedenje za
stolom, što je sada radio. Bio je dobar čovek, nije se žalio, bio je
zadovoljan svojim činom i bio je ljubazan, prijatan prema
svakome i nije bio ni sa kim u sukobu.
Hamond mu je pre nego što je krenuo do skladišta za dokaze
telefonom izneo svoj zahtev koji je narednik bio polaskan da
ispuni.
„Niste mi dali mnogo vremena, ali trebalo je samo da
izvučem podatke od prethodnog meseca i odštampam ih. Mogao
bih ići i dalje...“
„Ne još.“ Hamond je pregledao papir u nadi da će mu neko
ime upasti u oči. Nije. „Imate li trenutak, naredniče?“
Osetivši da Hamond želi da razgovara s njim u četiri oka,
obratio se službenici za obližnjim stolom. „Dajana, možeš li na
trenutak da me zameniš?“ Ne sklanjajući pogled sa svog
terminala, rekla je: „Ne moraš da žuriš. Debeli policajac je
poveo Hamonda prema maloj sobi u kojoj je osoblje
doručkovalo. Ponudio mu je šolju jake kafe koja je stajala u
mutnoj staklenoj posudi aparata za kafu.
Hamond je odbio, pa seo. „Ovo je veoma osetljiva stvar,
naredniče Baset. Žalim što moram da vas to pitam.“
Znatiželjno je gledao Hamonda. „Šta da me pitate?“
„Da li je moguće – ne verovatno, samo moguće – da neki
policajac... pozajmi... oružje iz skladišta dokaza, a da vi to ne
znate?“
„Ne, gospodine.“
„Nije moguće?“
„Vodim veoma precizne beleške, gospodine Kros.“
„Da, razumem“, rekao je gledajući još jednom odštampani
spisak.
Baset je postao nervozan. „O čemu se radi?“
„U pitanju je prosto jedna moja teorija“, rekao je Hamond
postiđeno. „Ne mogu da pronađem oružje kojim je ubijen Lut
Petidžon.“
„Dve trideset osmice u leđa.“
„Tako je.“
„Imamo ovde na stotine komada vatrenog oružja koje koristi
municiju tog kalibra.“
„Vidite li moj problem.“
„Gospodine Kros, ja se ponosim time što sve ovde držim pod
kontrolom. Ja svoj posao za policiju.
„Radite besprekorno, znam to, naredniče, nisam želeo da
nagovestim nikakvo saučesništvo sa vaše strane. Kao što sam
rekao, veoma je to osetljiva stvar i mrsko mi je bilo i da pitam.
Prosto sam se zapitao da li bi neki policajac mogao da izmisli
razlog da iznese oružje.“
Baset je zamišljeno povukao ušnu resicu. „Pretpostavljam da
bi mogao, ali bi ipak morao da ga zaduži.“
Ništa nije postigao. „Izvinite što sam vas uznemirio. Hvala.“
Hamond je poneo ispis sa sobom, premda nije očekivao da tu
pronađe bilo kakav dragocen trag koji se nadao da će pronaći.
Od Harvija Papka je otišao uzbuđen jer je naterao računarskog
genija da prizna da su ga i Smilou i Stefi pritisnuli da im da
podatke o Petidžonu.
Ali kada je o tome razmislio, šta je to zapravo dokazivalo?
Da su jednako žarko kao i on želeli da Lut dobije zasluženu
kaznu? Teško da je to bilo revolucionarno otkriće.
Nije čak bilo ni iznenađenje.
Očajnički je želeo da Aleks bude nedužna, bio je voljan da
posumnja u sve i svakoga, čak i u kolege koje su se, ovih dana,
čak i više od njega trudile da štite red i zakon.
Utučeno je ušao u svoj stan i otišao pravo u dnevnu sobu i
uključio televizor. Voditeljka sa smaragdnozelenim sočivima
upravo je najavljivala glavnu priču. Mazohistički je nastavio da
gleda.
Osim što mu je ruka bila povezana, zavoji su bili sakriveni
odećom, ali mu je ten izgledao voštano i bledo pod bleštavim
televizijskim svetlima, zbog čega mu je jedan dan stara brada
izgledala još tamnije. Čak su ga pitali za njegovu povredu, on je
pljačku odbacio kao nevažnu i odmah prešao na stvar.
Kako je bio politički korektan, pohvalio je policiju Čarlstona
i rekao da su detektivi svoj posao odlično obavili. Izbegao je
konkretna pitanja o Aleks Led i rekao samo da je Trimblova
izjava predstavljala prekretnicu u istrazi da je njihov slučaj čvrst,
i da je optužba gotovo bila osigurana.
Tik iza njegovog levog ramena stajala je Stefi i pružala mu
podršku. Klimala je glavom i smešila se u znak slaganja sa
njegovim izjavama. Primetio je da lepo izgleda na ekranu.
Svetla su sijala u njenim tamnim očima. Kamera je hvatala
njenu živahnost.
Smiloua su takođe opsedali mediji, i on je bio jednako
zastupljen u televizijskim izveštajima. Za razliku od Stefi, on je
bio neobično suzdržan. On je svoje komentare diplomatski
razblažio i manje-više je ponovio Hamondove reči. O Aleksinoj
vezi sa Bobijem Trimblom govorio je samo uopšteno i rekao je
da je uhapšen čovek bio ključan za građenje slučaja protiv nje.
Odbio je da otkrije prirodu njene veze sa Lutom Petidžonom.
Nikada nije spomenuo njen maloletnički dosije, ali Hamond
je podozrevao da je ovaj propust bio nameran.
Smilou nije želeo ni na koji način da stvori predrasude kod
potencijalnih porotnika i da Frenku Perkinsu osnov za promenu
mesta suđenja ili poništenje suđenja, pod uslovom da slučaj
dospe na sud.
Video-kamere uhvatile su Frenka Perkinsa kako stegnute
vilice izvodi Aleks iz policijske stanice. Taj deo je Hamondu
najteže bilo da gleda, jer je znao kakvo za nju mora da je
poniženje bilo naći se pod svetlima reflektora kao glavni
osumnjičeni u najčuvenijem slučaju ubistva u istoriji Čarlstona.
Opisana je kao tridesetpetogodišnjakinja, ugledni doktor
psihologije sa impresivnim obrazovanjem i postignućima.
Osim profesionalnih postignuća, isticalo se i da je
učestvovala u gradskim manifestacijama i da je bila velikodušni
dobrotvor pod čijim se patronatom nalazilo nekoliko
dobrotvornih organizacija. Susedi i kolege od kojih su tražili
komentar izrazili su zaprepašćenje, neki čak i gnev, rekavši da
su pretpostavke da je ona upletena u ubistvo „smešne“,
„besmislene“ i drugo u tom smislu.
Kada je voditeljka vesti sa veštački zelenim očima prešla na
drugu priču, Hamond je isključio televizor, otišao na sprat i
napunio kadu vrelom vodom. Ležao je u kadi prebacivši desnu
ruku preko ivice. Voda je donekle ublažila bol koji je osećao u
telu, ali je nakon kupanja osećao vrtoglavicu i slabost.
Kako mu je bila potrebna hrana, sišao je u prizemlje i počeo
da priprema kajganu.
Bio je trapav jer je radio samo levom rukom, a dodatno su ga
onesposobljavale i mračne slutnje. Nije želeo da ga budući
naraštaji pamte kao prljav vic. Nije želeo da se kaže: „O, sećate
li se Hamonda Krosa, perspektivnog mladog tužioca? Namirisao
pičkicu i sve je otišlo dođavola.“
A to će reći. Ili nešto u tom smislu.
Preko vlažnih peškira i znojnih čarapa u svlačionici ili
između čaša burbona u popularnoj banji, kolege i poznanici će
odmahivati glavom jedva prikrivajući da ih zabavlja njegova
slabost. Smatraće ga budalom, a Aleks suknjom koja ga je
dovela do propasti.
Želeo je da plane na te zamišljene tračare zbog njihove
nepravičnosti. Želeo je da ih ukori zbog nepristojnih komentara
na njen račun i na račun njihove veze. Nije bilo ono što su
mislili. Zaljubio se.
Nije sinoć bio toliko pod dejstvom analgetika da se ne bi
sećao kako joj je rekao da je za njega ovo stvarno i da je tako
bilo od samog početka. Sreo ju je pre manje od nedelju dana –
manje od nedelju dana – ali nikada nije bio sigurniji ni u šta u
životu. Nikada pre nije osetio takvu fizičku privlačnost prema
nekoj ženi. Nikada ni sa kim nije osetio takvu umnu, duhovnu i
emotivnu povezanost.
Četiri su sata na onom budalastom vašaru i kasnije u njegovoj
postelji u kolibi razgovarali. O muzici. Hrani. Knjigama.
Putovanjima i mestima koja su želeli da posete kada budu imali
vremena. Filmovima. Vežbanju i fitnesu. Starom Jugu. Novom
Jugu. Tri lakaja 4 i zašto su ih muškarci voleli, a žene mrzele. O
značajnim stvarima. O beznačajnim stvarima. Beskrajni
razgovori o svemu. Osim o njima samima. Nije joj rekao ništa
konkretno o sebi. A ona svakako nije otkrila ništa o svom
životu, prošlom ili sadašnjem.
Da li je bila kurva? Da li je to još? Ako jeste, da li bi mogao
prestati da je voli jednako brzo kao što ju je i zavoleo? Plašio se
da ne bi.
Možda je ipak bio budala.
Ali to nije bio izgovor za činjenje krivičnog dela. On i
njegova nečista savest postajali su nepodobni cimeri. Sve mu je
teže bilo da živi sam sa sobom.
Premda mu je mrsko bilo da ocu oda priznanje za nešto,
Preston mu je danas otvorio oči i primorao ga da se suoči sa
nečim sa čim je on izbegavao da se suoči: Hamond Kros bio je
jednako potkupljiv kao i svi ostali. Nije bio ništa časniji od svog
oca.
Nemoćan da svari ovu misao, a ni kajganu, bacio ju je u
kantu za otpatke. Želeo je piće, ali bi alkohol samo povećao
omamljenost koja ga je mučila i samo bi se osećao još gore.
Želeo je da ruka prestane da pulsira kao đavo.
Želeo je rešenje za ovaj prokleti nered koji je pretio svetloj
budućnosti koju je isplanirao za sebe.
Ponajviše je želeo da Aleks bude bezbedna.
Bezbedna 55.
Sef pun keša u Aleksinoj kući.
Prazan sef u Petidžonovom apartmanu.
Sef u ormanu.
Orman. Sef. Vešalice. Ogrtač. Papuče. Još upakovane.
Hamond je skočio kao da ga je protresao strujni udar, a zatim
se potpuno umirio dok je primoravao sebe da se smiri, da
razmisli, da poveže sve smisleno.
Polako. Ne žuri.
Ali nakon što je nekoliko minuta zagledao ovu teoriju sa svih
strana, nije mogao da pronađe šupljine u njoj. Svi su se elementi
poklapali.
Zaključak ga nije usrećio, ali nije mogao da dozvoli sebi da
se sada time bavi. Morao je da dela.
Ustao je žurno sa stolice, pa zgrabio najbliži bežični telefon.
Najpre je pozvao službu informacija, a zatim ukucao broj koji su
mu dali.
„Hotel Čarls Taun Plaza. Gde želite da preusmerimo vaš
poziv?“
„U spa centar, molim vas.“
„Žao mi je, gospodine, spa centar je zatvoren za večeras. Ako
želite da zakažete termin...“
Prekinuo je službenicu i predstavio se i rekao joj sa kim mora
da razgovara. „I moram smesta sa njim da razgovaram. Dok vi
pokušavate njega da pronađete, mene spojite sa nadređenim
službe održavanja.“

***
Loreti nije bilo potrebno dugo da zaključi da je dolazak na vašar
bio loša zamisao.
Petnaest minuta nakon što je parkirala automobil na
prašnjavom pašnjaku i ostatak puta prešla pešice, počela je da se
znoji kao svinja. Deca su bila na sve strane – bučna, neotesana,
lepljiva deca koja su, čini se, baš rešila nju da nerviraju. Radnici
na vašaru bili su natmureni. Premda im nije zamerala što su
svadljivi. Ko bi radio po ovoj vrućini!
Prodala bi dušu da može biti u nekom lepom, mračnom i
svežem baru. Zadah duvanskog dima i piva predstavljao bi
dobrodošlo olakšanje od mešavine mirisa šećerne vune i kravlje
balege koji se širio vašarom.
Jedino što ju je tu zadržalo bio je podsetnik da bi mogla biti
od koristi Hamondu. Dugovala mu je to. Ne samo da mu se
oduži za slučaj koji je uprskala, već i zato što joj je dao priliku
kada niko drugi nije želeo da joj posveti ni trenutak.
Možda ova njena trezvenost neće potrajati. Ali za sada je bila
trezna. Radila je i kćerka je sada nije gledala sa prezirom. Na
ovim blagoslovima imala je da zahvali Hamondu Krosu.
Uporno je nastavila od jedne do druge atrakcije.
„Mislila sam da se možda sećate...“
„Da li si luda, ženo? Hiljade ljudi prođe ovuda. Kako ja da se
setim jedne ženske!“ Radnik je ispljunuo lepljivi grumen duvana
koji je za dlaku promašio njeno rame.
„Hvala ti na vremenu i jebi se.“
„Da, da. A sada kreći. Zadržavaš red.“
Svaki put kada bi pokazala fotografiju Aleks Led nekom od
radnika na izložbenim štandovima ili na toboganima i vrteškama
ili prodavcima hrane, odgovor je bio varijacija na istu temu. Ili
su bili vrlo nepristojni kao što je bio ovaj poslednji ili su bili
suviše umorni da bi joj posvetili pažnju. Odmahivanje glavom i
kratko: „Izvinite“, bio je uobičajeni odgovor na njena pitanja.
Radila je još dugo nakon što je sunce zašlo i nakon što su
komarci napali svom silinom. Nakon nekoliko sati mogla je da
se pohvali samo otečenim stopalima koja su zbog vlage bila
velika kao jastuci. Posmatrajući, zategnuto, otečeno meso koje
je izbijalo između kaišića njenih sandala, pomislila je da je
prava šteta što ovaj vaša nema paradu nakaza. „Ove lutkice bi
mi omogućile da postanem jedna od njih“, promrmljala je.
Najzad je priznala da je ovo bio uzaludan posao, da je
doktorka Led verovatno lagala da je bila na vašaru i da ne
postoji verovatnoća da naleti na nekoga ko je bio tu prošle
subote i ko se seća da ju je video.
Ubila je komarca na ruci. Pukao je kao balon ostavljajući
mrlju krvi za sobom. „Mora da sam ostala bez barem četvrtine
krvi.“ Tada je rešila da odustane i da se vrati Čarlston.
Maštala je o tome da namoči noge u lavor ledene vode kada
je prošla pored paviljona za ples sa kupastom krovnom
strukturom i belim ukrasnim sijalicama. Neuredni muzičari su se
uštimavali. Violinisti je brada bila upletena u pletenicu, zaboga.
Plesači su se hladili pamfletima, smejali se i ćaskali dok su
čekali da bend nastavi da svira.
Samci su se motali po obodu podijuma i odmeravali prilike i
procenjivali konkurenciju, trudeći se da ne izgledaju ni suviše
upadljivo ni suviše očajno da pronađu nekoga.
Loreta je primetila mnogo vojnog osoblja u masi. Mladi
vojnici su, sa sveže obrijanim licima i obrijanim glavama, širili
oko sebe miris znoja i kolonjske vode, gledali devojke i potezali
pivo.
Pivo bi joj bogami prijalo. Samo jedno pivo? Kako bi joj to
moglo da joj naškoditi? Samo da ugasi strašnu žeđ koju
zaslađena pića nisu mogla da utole. A i dok je ovde, može da
pokazuje ljudima fotografiju doktorke Led. Možda se neko u
masi seti da ju je video prethodnog vikenda. Vojnici su uvek
imali oko za lepe žene. Možda se nekom od njih dopala Aleks
Led.
Govoreći sebi da ne racionalizuje samo da bi se približila
masi koja pije pivo, i bolno se trzajući pri svakom koraku jer su
joj se kaišići sandala usecali u otečena stopala, Loreta je
hramljući došla do stepenika paviljona.

POGLAVLJE 32

Kada je Frenk Perkins otvorio ulazna vrata svog doma, osmeh

dobrodošlice mu je skliznuo s lica kao da ga je razočarala poenta
vica koju je iščekivao. „Hamonde.“
 „Smem li da uđem?“
Pažljivo birajući reči, Frenk je rekao. „To bi bilo veoma
neprijatno.“
„Moramo da razgovaramo.“
„Imam svoje radno vreme.“
„Ovo ne može da čeka, Frenk. Čak ni do sutra. Moraš sada da
vidiš ovo.“ Hamond je izvadio kovertu iz džepa na grudima i
predao je advokatu. Frenk ju je uzeo i provirio unutra. U njoj se
nalazila novčanica od jednog dolara. „O bože...“
„Uzimam te za advokata, Frenk. To je avans tvog honorara.“
„Šta to, dođavola, pokušavaš da izvedeš?“
„Bio sam sa Aleks u noći kada je Lut Petidžon ubijen. Proveli
smo noć zajedno, u krevetu. Smem li sada da uđem?“ Kao što je
očekivao, ova izjava ostavila je Frenka Perkinsa bez reči.
Hamond je iskoristio njegovu trenutnu zbunjenost da se provuče
pored njega.
Frenk je zatvorio vrata svoje udobne kuće u predgrađu. Žurno
se oporavio pa se svom silinom obrušio na Hamonda. „Da li si
svestan koliko si etičkih pravila prekršio? Koliko si mene sada
prevarom naterao da prekršim?“
„U pravu si“, Hamond je uzeo nazad novčanicu od jednog
dolara. „Ne možeš više biti moj advokat, sukob interesa. Ali za
ono kratko vreme koliko si bio moj advokat, ja sam ti poverio
nešto što ti obaveza poverljivosti između advokata i klijenta ne
dozvoljava da bilo kome otkriješ.“
„Kučkin sine“, rekao je Frenk gnevno. „Ne znam šta smeraš.
Čak i ne želim da znam, ali želim da odeš iz moje kuće. Sada!“
„Zar nisi čuo šta sam rekao? Rekao sam da sam proveo...“
Ućutao je kada se otvoreni lučni prolaz iza Frenka popunio
ljudima koji su došli da vide kakav je to metež. Hamond je
primetio samo Aleksino lice.
 Frenk je, prateći pravac Hamondovog pogleda, promumlao:
„Megi, sećaš se Hamonda Krosa.“
„Naravno“, rekla je Frenkova žena. „Zdravo, Hamonde.“
„Megi, žao mi je što vam ovako upadam u kuću. Nadam se
da nisam ništa prekinuo.“
„Zapravo, upravo smo večerali“, rekao je Frenk.
Jedan od njegovih devetogodišnjih blizanaca bio je umazan
oko usta nečim što je ličilo na sos za špagete. Megi je bila
ljubazna južnjakinja koja je potekla od neustrašivih supruga i
udovica iz vremena Konfederacije. Neprijatna situacija u
predvorju nju nimalo nije uznemirila. „Tek smo seli, Hamonde.
Molim te da nam se pridružiš.“
Pogledao je najpre u Frenka, a zatim u Aleks. „Ne, hvala, ali
zahvalan sam ti na ponudi. Samo mi je potrebno nekoliko
minuta Frenkovog vremena.“
„Drago mi je što sam te ponovo videla. Dečaci.“
Uhvativši svakog blizanca za rame, Megi Perkins ih je
okrenula i poterala nazad u prostoriju iz koje su izašli, verovatno
za sto u kuhinji.
Hamond je rekao Aleks: „Nisam znao da si ovde.“
„Frenk me je ljubazno pozvao na večeru sa njegovom
porodicom.“
„Lepo od njega. Nakon današnjeg dana verovatno nisi želela
da budeš sama.“
„Ne, nisam.“
„A i dobro je što si ovde. I ti moraš ovo da čuješ.“
Najzad se Frenk umešao. „Pošto ću verovatno zbog ovoga
biti izbačen iz advokatske komore, mislim da ću uzeti piće koje
mi je očajnički potrebno. Da li je neko od vas dvoje
zainteresovan?“
Pozvao ih je da pođu za njim prema stražnjem delu kuće gde
je imao kancelariju. Plakete i uramljene zahvalnice koje su bile
lepo grupisane na panelima zida svedočile su koliko je častan
čovek bio Frenk Perkins, lično i profesionalno.
Hamond i Aleks su odbili piće, ali je Frenk nasuo sebi čist
skoč i seo za svoj masivni sto. Aleks je sela na kožni dvosed, a
Hamond u fotelju. Advokat je gledao čas jedno, čas drugo da bi
na kraju pogled zadržao na svom klijentu. „Da li je istina? Jesi li
spavala sa cenjenim pomoćnikom okružnog tužioca?“
„Nema potrebe da...“
„Hamonde“, prekinuo ga je Frenk, „nisi u poziciji da me
ispravljaš. A ni da me ljutiš, kada smo već kod toga. Trebalo bi
da te išutiram napolje, a zatim tvoje priznanje prenesem Monrou
Mejsonu. Ukoliko on to već ne zna.“
„Ne zna.“
„Jedini razlog zašto si još pod mojim krovom jeste taj što
poštujem privatnost svog klijenta. Dok ne otkrijem sve
činjenice, ne želim da uradim ništa ishitreno što bi moglo da je
obruka više nego što ju je ova farsa već obrukala.“
„Nemoj se ljutiti na Hamonda, Frenk“, rekla je Aleks. U
njenom glasu čuo se istinski umor koji Hamond nije ranije čuo.
Ili je to možda bila rezignacija. Možda čak i olakšanje što je
njihova tajna najzad izašla na videlo. „Ovo je jednako moja
krivica koliko i njegova. Trebalo je odmah da ti kažem da ga
poznajem.“
„Odmah?“
„Da.“
„Koliko si daleko bila spremna da dozvoliš da to ode? Da li si
nameravala da ga pustiš da te optuži, zatvori, izvede na suđenje,
osudi, i odseče ti smrtnu kaznu?“
„Ne znam!“ Aleks je naglo ustala i okrenula im leđa stežući
laktove uz telo. Nakon što se pribrala, ponovo se okrenula prema
njima. „Zapravo, moja je krivica veća nego Hamondova. On
mene nije znao, ali sam ja znala njega, i ja sam njega zavela.
Namerno. Pretvarala sam se da je naš susret slučajan, ali nije to
bio. Ništa se nije desilo među nama slučajno.“
„Kada se ovaj promišljeni susret desio?“
„Prošle subote uveče. Oko sutona. Nakon prvog kontakta,
upotrebila sam sve svoje ženske draži da zavedem Hamonda da
provede noć sa mnom. Ono što sam uradila“, rekla je promuklim
glasom, „upalilo je.“ Pogledala ga je. „Jer je on noć proveo sa
mnom.“
Frenk je piće iskapio jednim gutljajem. Alkohol mu je
naterao suze na oči i primorao ga da se zakašlje iza skupljene
pesnice. Nakon što je pročistio grlo, pitao je gde se sve ovo
desilo. Aleks ga je provela kroz sled događaja, počevši od
susreta u paviljonu za igru i završivši u njegovoj kolibi. „Iskrala
sam se sledećeg jutra pre zore, spremna da ga više nikada ne
vidim.“
Frenk je odmahnuo glavom u kojoj kao da je počelo da mu se
muti, ili od iznenadnog udara alkohola ili od sukobljenih
informacija koje mu je teško bilo da razvrsta. „Ne razumem.
Spavala si sa njim, ali to nije bilo... nisi...“
„Ja sam joj bio osiguranje“, rekao je Hamond. Još mu je bilo
teško da je čuje kako priznaje da mu je smestila, da njihov susret
nije bila sudbina ni romantična slučajnost kakva je želeo da je
bio. Ali morao je to da prevaziđe. Okolnosti su nalagale da se
usredsredi na važnija pitanja. „Trebalo je da joj budem alibi
ukoliko se ukaže potreba za njim. Zapravo je to bio savršen
alibi. Jer nisam mogao da razotkrijem nju a da ne upletem sebe.“
Frenk ga je gledao sa neublaženom znatiželjom. „Da li bi
želeo ovo da objasniš?“
„Aleks me je pratila na vašar iz Čarls Taun Plaze gde sam se
sastao sa Lutom Petidžonom.“
Frenk ga je gledao nekoliko sekundi pre nego što je pogledao
u Aleks tražeći potvrdu. Kratko je klimnula. Frenk je ustao da
naspe sebi drugo piće.
Dok je sipao piće, Hamond je iskoristio situaciju da pogleda
Aleks. Oči su joj bile vlažne, ali nije plakala. Želeo je da je
zagrli. Takođe je želeo da je protrese dok sve istine ne ispadnu
iz nje.
Ili možda ipak ne. Možda nije želeo da zna da je bio
lakoveran kao napaljeni klinici i pohotljivi matorci koji su
plaćali njenom polubratu Bobiju za njene usluge.
Ako ju je voleo, kao što je tvrdio, moraće i to da prevaziđe.
Frenk se vratio u svoju stolicu. Vrteći piće u dopunjenoj čaši
na kožnom podmetaču za sto, upitao je: „Ko će prvi?“
„Ja sam imao sastanak sa Petidžonom u subotu posle podne“,
izjavio je Hamond. „Na njegov poziv. Nisam želeo da odem, ali
je insistirao da se sastanemo, dajući mi reč da je to u mom
najboljem interesu.“
„Zašto?“
„Državni tužilac dao mi je zadatak da ga istražim. Petidžon je
to saznao.“
„Kako?“
„O tome ću ti više reći kasnije. Za sada je dovoljno da ti
kažem da sam bio blizu da rezultate svoje istrage predam
Velikoj poroti.“
„Pretpostavljam da je Petidžon želeo da se dogovorite.“
„Tako je.“
„Šta ti je nudio u zamenu?“
„Obećao mi je da će me, ako obavestim državnog tužioca da
ne mogu da izgradim slučaj protiv njega i pustim ga da radi po
svom, podržati kao naslednika Monroa Mejsona i da će donirati
velika sredstva za moju kampanju. Takođe je nagovestio da
ćemo, kada preuzmem kancelariju, nastaviti ovu uzajamno
korisnu saradnju. Bio bi to lep savez koji bi mu omogućio da
nastavi da krši zakone dok ja da gledam na drugu stranu.
„Pretpostavljam da si ga odbio.“
„Nedvosmisleno. Tada je izneo tešku artiljeriju. Moj otac je
bio jedan od njegovih partnera na projektu ostrva Spekl. Lut mi
je pokazao dokumente koji to dokazuju.“
„Gde su ti dokumenti sada?“
„Poneo sam ih sa sobom kada sam otišao.“
„Validni su?“
„Plašim se da jesu.“
Frenk nije bio budala. Shvatio je. „Da si nastavio da
istražuješ Luta, morao bi da podigneš optužnicu i protiv svog
oca.“
„To je bila srž Lutovog upozorenja, da.“
Aleksino lice je smekšalo od saosećanja. Frenk je tiho rekao:
„Žao mi je, Hamonde.“
Znao je da je njegovo saosećanje iskreno, ali je odmahnuo
rukom. „Rekao sam Lutu da se nosi dođavola i da nameravam
da izvršim svoju dužnost. Kada sam mu okrenuo leđa počeo je
da urla pogrde i pretnje. Taj napad besa mogao je da mu izazove
šlog. Ne znam. Nisam se osvrnuo. Nisam bio unutra duže od pet
minuta. Najviše.“
„Kada je to bilo?“
„Imali smo sastanak u pet sati.“
„Da li si video Aleks?“
U isti mah su odmahnuli glavom. „Ne dok nisam stigao na
vašar. Bio sam van sebe kada sam otišao iz hotela. Nisam ništa
primećivao.“
Zastao je da duboko udahne. „Nameravao sam da odem tu
noć u svoju kolibu. Iznenada sam odlučio da neko vreme
svratim na vašar. Video sam Aleks u paviljonu za ples i...“
Pogledao je u Frenka pa u nju. Sedela je na dvosedu i pažljivo
ga slušala. „Odatle se nastavilo.“
U prostoriji je zavladala takva tišina da je otkucavanje sata na
Frenkovom stolu zvučalo mučno. Advokat je nakon nekog
vremena rekao: „Šta si se nadao da ćeš postići time što si došao i
ispričao mi ovo?“
„Teško mi pritiska savest.“
„Pa, nisam sveštenik“, rekao je Frenk razdraženo.
„Ne, nisi.“
„A ti si na suprotnoj strani suđenja za ubistvo.“
„I toga sam svestan.“
„Da se onda vratimo na moje prvobitno pitanje. Zašto si
došao ovamo?“
Hamond je rekao: „Jer znam ko je ubio Luta.“

POGLAVLJE 33

Davi se lenjo javila na telefon.

„Davi, znaš ko je.“ Nije to bilo pitanje.
Kako nije imala šta pametnije da radi, ležala je opružena na
kanabetu u svojoj sobi i pila votku s ledom i gledala crnobeli
film sa Džoan Kroford na kanalu sa klasičnim filmovima. Žurba
u glasu osobe sa druge strane ju je naterala da sedne zbog čega
ju je preplavio talas mučnine. Isključila je ton na televizoru.
„Šta...“
„Ne govori ništa. Možeš li da se nađeš sa mnom?“
Pogledala je na sat na antiknom stočiću za čaj pored
kanabeta. „Sada?“
U njenim divljim tinejdžerskim godinama poziv kasno noću
značio bi avanturu. Iskrala bi se iz kuće da se nađe sa momkom
ili grupom devojaka sa kojom bi otišla na zabranjenu vožnju
gradom do zore, noćno kupanje, ispijanje piva ili pušenje trave.
Ove avanture su svaki put njene roditelje terale da nadignu
dreku. Razotkrivanje i izbegavanje kazne bilo je deo zabave.
Čak i nakon udaje za Luta, nije bilo neobično da vodi
jednostrane telefonske razgovore koji su vodili u kasnonoćne
izlete. Oni, međutim, nikada nisu izazvali nikakav metež u
domaćinstvu. Jer je Lut ili bio ravnodušan na njene izlaske, ili je
i sam švrljao. Nisu bili ni izbliza tako zabavni.
Premda ovaj nije obećavao da će biti zabavan, probudio je
njenu radoznalost. „Šta se dešava?“
„Ne mogu da razgovaram o tome preko telefona, ali važno je.
Znaš li gde je Mekdonalds na Rivers aveniji?“
„Mogu ga pronaći.“
„Blizu raskrsnice za Dorčesterom. Dođi što pre budeš
mogla.“
„Ali...“
Davi je nekoliko trenutaka zurila u mrtav bežični telefon u
ruci, a zatim ga spustila na kanabe i ustala. Blago se zanela pa je
spustila ruku na stočić da povrati ravnotežu. Stabilnost joj se
postepeno vratila i povratila joj razum.
Ovo je bilo sumanuto. Mnogo je popila. Ne bi trebalo da
vozi. A ko je, dođavola, mislio da je on, da joj tek tako naloži da
dođe u Mekdonalds usred proklete noći? Bez objašnjenja. Bez
molim te i hvala. I bez i najmanje brige da ona neće pristati.
Zašto nije on mogao da dođe do nje i pokaže joj to što je bilo
toliko prokleto važno? Ma šta da je bilo, mora da se odnosi na
istragu Lutovog ubistva. Zar mu nije jasno dala do znanja da ne
želi da se meša u to više nego što je nužno?
No ipak je otišla u kupatilo, umila se hladnom vodom i
isprala zadah alkohola vodicom za ispiranje usta. Skinula je
spavaćicu i, ne trudeći se da obuče donji veš, navukla bele
pantalone i belu majicu kratkih rukava, napravljenu od
nekakvog pripijenog sintetičkog mikrofiber tkanja koje je malo
toga prepuštalo mašti – i tako mu je baš i trebalo. Nije se trudila
oko cipela. Kosa joj je bila haos neočešljanih lokni. Ako ih neko
vidi zajedno, njen razbarušen izgled će biti dovoljan da ga natera
da upitno podigne obrve. Ona nije marila, naravno, ali ova
nemarnost nije bila karakteristična za njega.
Sara Berč je gledala TV u svom stanu u koji se išlo iz
kuhinje. „Izlazim“, obavestila ju je Davi.
„U ovo doba noći?“
„Jede mi se sladoled.“
„Zamrzivač je pun sladoleda.“
„Ali nema onog koji se meni jede.“
Odana domaćica je uvek znala kada ona laže, ali nikada nije
to isticala. To je bio samo još jedan razlog iz kog ju je Davi
obožavala. „Biću oprezna. Vraćam se brzo.“
„Ako me neko kasnije pita...?“
„Bila sam u krevetu i čvrsto spavala već u devet sati.“
Znajući da su sve njene tajne bezbedne sa Sarom, otišla je u
garažu i sela u svoj BMW. Ulice naselja bile su mračne i
pospane. Saobraćaj na magistrali bio je redak, kao i na
bulevarima. Premda se to protivilo njenim prirodnim
sklonostima, kao i sklonostima automobila, trudila se da vozi u
okvirima ograničenja brzine. Sudija koji je dugovao Lutu uslugu
odbacio je dve vožnje pod dejstvom alkohola. Treća bi bila
izazivanje sudbine.
Mekdonalds je bio osvetljen kao kasino u Las Vegasu. Čak i
ovako kasno, na parkingu ispred njega stajalo je desetak
automobila koji su pripadali tinejdžerima okupljenim oko
stolova unutra.
Davi se parkirala u senci, na udaljenoj strani parkinga,
spustila prozor sa vozačke strane a zatim isključila motor. Ispred
nje se nalazio red zapuštenog žbunja koje je, kao živa ograda,
delilo parking Mekdonaldsa od parkinga drugog lanca brze
hrane koji je propao. Zgrada je bila zatvorena daskama. Iza nje
se nalazila prazna staza za prilaz restoranu. Sa leve i desne
strane ništa osim tame.
Još nije bio stigao, i to ju je ljutilo. Kao odgovor na njegovu
žurbu ostavila je sve – pa i savršeno punu čašu – i dotrčala.
Spustila je štitnik za sunce i pomerila poklopac osvetljenog
ogledala pa se pogledala.
Otvorio je suvozačka vrata i ušao. „Izgledaš dobro, Davi.
Uvek izgledaš dobro.“
Rori Smilou zatvorio je žurno vrata automobila da isključi
automatsko svetlo. Pružio je ruku preko volana pa navukao
poklopac na ogledalce da isključi i to svetlo.
Njegov kompliment proširio se njenim telom kao gutljaj
toplog, veoma skupog likera, premda se trudila da ne pokaže
koliko ju je opio. I samo je srdito rekla: „Kakvi su ovo špijunski
fazoni, Rori? Da ti nije ponestalo tragova?“
„Upravo suprotno. Imam ih previše. I ne slažu se.“
Njen komentar trebalo je da bude šala, ali naravno da ga je on
shvatio ozbiljno. Na njeno razočaranje, prešao je odmah na
stvar, baš kao i one noći kada je došao da je obavesti da je njen
muž mrtav. Ponašao se baš kako je protokol zahtevao.
Profesionalno. Učtivo. Distancirano.
Nikada, ni za hiljadu godina, ne bi Stefi Mandel ikada
pogodila da su bili ljubavnici koji su jednom izbili staklo tuš
kabine dok su vodili ljubav. Da je piknik u javnom parku završio
tako što je on sedeo naslonjen na drvo, a ona ga opkoračila. Da
su jedan vikend živeli na puteru od kikirikija i seksu od trenutka
kada su se predavanja završila u petak, dok u ponedeljak ujutro
nisu ponovo počela.
Njegovo ponašanje na dan Lutove smrti nije odalo ništa od
romantičnog ludila u kome su nekada uživali. Davi je srce
slomila činjenica da je mogao da zadrži takvu prokletu distancu,
kada je ona njega svakim pogledom želela da proguta. Njegova
samokontrola bila je divljenja vredna. Ili žalosna. Mora da je
njegov život, uz tako malo strasti, bio samotan i sterilan.
Trudeći se da očvrsne srce prema njemu, rekla je: „Pripiši to
trenutnom gubitku sposobnosti zdravog rasuđivanja, ali evo me.
A sada, šta želiš?“
„Da ti postavim nekoliko pitanja o Lutovom ubici.“
„Mislila sam da si rešio slučaj. Videla sam na vestima...“
„Dobro, dobro. Hamond će izneti slučaj pred Veliku porotu
sledeće nedelje.“
„U čemu je onda problem?“
„Da li si, pre današnjeg dana, pre nego što si čula priču u
vestima, ikada čula za doktorku Aleks Led?“
„Ne, ali Lut je imao mnogo devojaka. Mnoge od njih sam
znala, ali sigurna sam da ih nisam sve znala.“
„Mislim da mu nije bila devojka.“
„Stvarno?“
Okrenula se prema njemu pa podigla stopalo na sedište
automobila, privukla ga k sebi pa oslonila bradu na koleno. Bila
je to provokativna, nimalo ženstvena poza, koja ga je naterala da
spusti pogled naniže i zadrži ga tu nekoliko sekundi pre nego što
ga je vratio na njeno lice.
„Ako tražiš od mene odgovore, Rori, mora da si zaista
očajan.“
„Ti si mi poslednja nada.“
 „Onda šteta, jer sam ti rekla sve što znam.“
„Zaista sumnjam u to, Davi.“
„Ne lažem te u vezi sa tom Ledovom. Nikada...“
„Nije to“, rekao je nestrpljivo odmahujući glavom. „Već
nešto... nešto drugo.“
„Misliš li da si se okomio na pogrešnu osobu?“
Nije odgovorio, ali mu se lice napelo.
„Ah, to je, znači? A za tebe je nesigurnost sudbina gora od
smrti, zar ne? Za tebe, hladnog srca i gvozdene odlučnosti.“
Nasmešila se. „Pa, žao mi je što ću te razočarati, dragi, ali ovaj
mali tête-à-tête je čisto gubljenje vremena za oboje. Ne znam ko
je ubio Luta. Časna reč.“
„Da li si razgovarala sa njim tog dana?“
„Kada je otišao od kuće tog jutra, rekao mi je da ide da igra
golf. Sledeći put kada sam pomislila na njega bilo je kada ste se
ti i ona kučka Mandel pojavili da me obavestite da je mrtav.
Poslednje reči koje mi je uputio su očigledno bile laž, što manje-
više ukratko opisuje naš brak. Bio je užasan muž, solidan
ljubavnik i prezira vredno ljudsko biće. Iskreno, nije me briga ko
je posao obavio.“
„Uhvatili smo tvoju domaćicu u laži.“
„Lagala je da zaštiti mene.“
„Ako si nedužna, zašto je morala da te štiti?“
„Dobro pitanje. Ali da sam rekla da sam tu subotu posle
podne provela jašući gola niz Brod strit, Sara bi to potvrdila.
Znaš to.“
„Nisi ceo dan bila u sobi jer te je mučila glavobolja?“
Nasmejala se i provukla prste kroz kosu razdvajajući neke od
zamršenih lokni. „Na neki način. Bila sam u krevetu čitav dan sa
mojim maserom od koga ne samo da me je zabolela glava već
mi se i prispavalo. Sara nije želela da ukalja moju reputaciju
istinom.“
Njen sarkazam mu nije promakao. Okrenuo je glavu od nje i
zagledao se kroz vetrobransko staklo u red kržljavog žbunja. Od
napetosti je stezao vilicu. Davi nije znala da li je to dobar ili loš
znak.
„Da li sam ponovo osumnjičena, Rori?“
„Nisi. Ti ne bi ubila Luta.“
„Zašto tako misliš?“
Susreo je njen pogled. „Jer si uživala da me mučiš time što si
sa njim u braku.“ Znači da je znao zašto se udala za Luta.
Primetio je. I ne samo to: mučilo ga je. I pored sve njegove
prividne ravnodušnosti, ipak je u njegovim venama bilo krvi, i
barem je jedan njen deo grejala ljubomora.
Srce joj je zatreperilo od uzbuđenja, ali je zadržala kontrolu
nad crtama lica i tonom glasa. „I još...?“
„I još, ne bi ti sebi tu muku priredila. Znala si da bi se
izvukla, pa čemu se truditi!“
„Drugim rečima“, rekla je, „previše sam bogata da bih bila
osuđena.“
„Upravo tako.“
„A razvod iziskuje tek neznatno manje muke od ubistva.“
„U tvom slučaju, on verovatno iziskuje više muke.“
Uživajući u ovom razgovoru rekla je: „A i kako sam rekla
Hamondu, zatvorske uniforme...“
„Kada si razgovarala sa Hamondom?“, upitao je presekavši
je.
„Često razgovaram s njim. Mi smo stari prijatelji.“
„Svestan sam toga. Da li si znala da je bio sa Lutom na dan
kada je ubijen? Otprilike u vreme kada je ubijen?“
Nestalo je opuštenosti i Davi je postala oprezna i počela je da
se pita koliko bi daleko Rori išao da joj vrati muke koje mu je
priredila. Da li bi je optužio za ometanje pravde prikrivanjem
dokaza? Predala je Hamondu rukom pisanu Lutovu belešku o
sastancima za subotu posle podne. Ta informacija bi mogla biti
potpuno beznačajna. Ili bi mogla biti ključna za rešenje ubistva
na kom Rori radi.
Ma šta da je bilo u pitanju, posao istražitelja, a ne udovice je
bio da odluči kakav značaj ona ima za slučaj. Čak i da
Hamondov susret sa Lutom nije bio značajan za samo ubistvo,
mogao je da kompromituje Hamonda kao tužioca. Drugi
sastanak se nikada nije desio, ako je ona druga beleške
predstavljala još jedan kasniji sastanak. Nije bilo imena uz
njega, a do trenutka navedenog na belešci, Lut je već bio mrtav.
Davi je bila zarobljena između optužbe za zločin i žestoke
odanosti starom prijatelju. „Da li ti je to Hamond rekao?“
„Videli su ga u hotelu.“
Nasmejala se, ali ne uverljivo. „To je to? To je osnova tvoje
pretpostavke da je bio sa Lutom, to što su ga videli u istoj
zgradi? Možda ti je potreban odmor, Rori. Izgubio si oštrinu.“
„Uvrede, Davi?“
„Zaključak do koga si došao vređa i moju i tvoju
inteligenciju. Dvojica muškaraca su bili na istom, velikom,
javnom mestu u otprilike isto vreme. Zašto misliš da postoji
veza?“
„Jer nije nijednom, a nebrojeno smo puta razgovarali o
dešavanjima u hotelu te subote posle podne, spomenuo da je bio
tamo.“
„Zašto bi? Zašto da pravi problem oko slučajnosti?“
„Ako je to bila slučajnost, ne bi imao razloga da izbegava to
da spomene.“
„Možda je imao sastanak u subotu posle podne. Možda voli
kolačiće od račića koje služe u trpezariji. Možda je presekao
preko lobija da se skloni od vrućine. Moglo bi da bude stotinu
razloga zašto je bio tamo.“
Nagnuo se preko konzole i prišao joj toliko blizu kako joj nije
bio bluzu godinama. „Ako se Hamond našao sa Lutom, moram
to da znam,“
„Ne znam da li su se sreli ili nisu“, prasnula je. To je bila
istina. Ona je samo dala Hamondu Lutovu belešku. Nije ga
pitala, a on joj nije rekao da li je do sastanka došlo ili nije.
„Kakva bi bila priroda takvog sastanka?“
„Kako ja to da znam!“
„Da li je Lut uhvatio tebe i Hamonda zajedno?“
„Molim?“, povikala je i nasmejala se. „O pobogu, Rori, tvoja
mašta se večeras baš otela kontroli. Odakle ti ta ideja?“
Pogledao ju je prodorno, a značenje njegovog pogleda nije bilo
moguće pogrešno protumačiti. Probušio je sićušni, krhki balon
sreće što ga ponovo vidi.
„Oh“, rekla je, i tužno se nasmešila. „Pa, u pravu si, naravno.
Svakako sam kadra za preljubu. Ali zar zaista misliš da bi
Hamond Kros spavao sa ženom drugog muškarca?“
Nakon kratke napete tišine, pitao ju je: „Kakav bi drugi
razlog za sastanak mogli imati?“
„Ne znamo da li su se sastali.“
„Da li je Hamond spomenuo da je u hotelu video još
nekoga?“
„Ako je bio tamo, sigurna sam da je video oznojene horde
ljudi koji tamo svaki dan ulaze i izlaze.“
„Nekog konkretno?“
„Ne, Rori!“, rekla je ogorčeno. „Rekla sam ti, nije mi ništa
rekao.“
„Nešto nije u redu s njim.“
„Sa Hamondom? Kako?“
 „Ne znam, ali me muči. Ne bljuje vatru kao obično.“
„Zaljubljen je.“
Podigao je bradu kao da mu je zadala brz, neočekivan udarac.
„Zaljubljen? U Stefi?“
„Ne daj bože“, odgovorila je blago zadrhtala. „Gotovo da
sam se plašila da pitam za ozbiljnost te veze, ali kada sam pitala,
rekao je da je to završeno, što verujem. Nimalo ljupka gospođica
Mandel nije njegova ljubav.“
„Ko je onda?“
„Nije želeo da mi kaže. Ali nije delovao ni suviše srećno
zbog toga. Rekao je da nije samo komplikovano već nemoguće.
I ne, dama nije udata, pitala sam.“ Rori je blago pognuo glavu.
Činilo se da se usredsredio na njene gole nožne prste dok je
razmišljao o onome što mu je rekla. Dobila je onih nekoliko
trenutaka da ga posmatra za kojima je toliko žudela – glatko
čelo, stroge obrve, ukočena vilica, beskompromisne usne koje
je, znala je, bilo moguće kompromitovati. Osetila je to na svojim
usnama, svom telu, gladne i nežne.
„Moćan je to motiv“, rekla je tiho.
Podigao je glavu. „Šta?“
„Ljubav.“ Nekoliko otegnutih, beskrajnih trenutaka gledali su
duboko jedno drugom u oči. „Tera te na stvari koje ti nikada ne
bi pale na pamet. Da se udaš za čoveka koga mrziš.“
„Ili da ga ubiješ.“
Grudi su joj ispod tanke tkanine koja se privijala uz njih
zadrhtale od žurnog uzdaha. „Volela bih da si me voleo
dovoljno da ga ubiješ.“ Spustila je dlanove na njegove obraze i
prešla palčevima preko njegovih usana. „Voliš li me, Rori?“,
prošaputala je željno. „Voliš li me toliko? Molim te, reci mi da
me voliš.“
Kao da se pruža preko godina bola i čežnje, nagnula se preko
centralne konzole i poljubila ga. Prvi dodir njihovih usana bio je
jednako zapaljiv kao i udar šibice o kremen. Njegova reakcije
bila je eksplozivna. Usnama je proždirao njene u surovom,
gramzivom poljupcu koji je bio gotovo brutalan.
Ali završio se jednako naglo. Na silu je sklonio njene ruke sa
svog lica i odgurnuo je.
„Rori?“, povikala je pružajući ruke prema njemu dok je
otvarao vrata automobila.
„Zbogom, Davi.“
„Rori?“
Ali provukao se kroz živu ogradu i nestao u tami.
Mekdonalds se zatvorio. Svi su otišli. Svetla su bila isključena.
Bio je mrak, a Davi je bila sama. Niko nije čuo njene gorke
jecaje.

POGLAVLJE 34

„Znam ko je ubio Luta.“

Hamondova izjava zaprepastila je i Aleks i Frenka Prestona i
naterala ih da zaneme, ali to nije trajalo više od nekoliko sekundi
pre nego što su počeli da ispaljuju pitanja. Frenk je na prvom
mestu želeo da zna zašto je Hamond u njegovoj kući, a ne u
policijskoj stanici.
„Kasnije“, rekao je Hamond. „Pre nego što odemo dalje,
moram da čujem od Aleks šta se desilo.“ Okrenuo se prema njoj
i nagnuo se: „Istinu, Aleks. Celu. Sve. Večeras. Sada.“
„Ja...“
Pre nego što je stigla da progovori, Frenk je podigao ruku.
„Hamonde, mora da misliš da sam idiot. Neću dozvoliti mom
klijentu da ti kaže ni reč. Ne želim da učestvujem u ovom
tajnom sastanku na koji si me prisilio. Tvoje ponašanje je
dostojno prekora, neodgovorno, neprofesionalno.
„Dobro, Frenk, nisi sveštenik, sećaš se?“, rekao je Hamond.
„Nisi moj veroučitelj, ni moj tata. I Aleks i ja moramo da
priznamo koliko smo se neprimereno poneli u ovoj stvari.“
„Kako ljupko blago rečeno“, prokomentarisao je Frenk
šaljivo. „Posledice vaše intimnosti su potencijalno katastrofalne
po sve nas.“
„Kako su katastrofalne po tebe?“, upitala je Aleks.
„Aleks, pre manje od pet minuta priznala si da si uradila sve
što je bilo u tvojoj moći da odvučeš Hamonda u krevet. Ako
imaš bilo kakvu odbranu, onda je to tvoja noć sa Hamondom.
Ali koliko će efikasno to svedočenje biti u svetlu tvoje prošlosti
sa Bobijem Trimblom?“
„Kako to može da se koristi protiv mene? To je iza mene.
Nisam više ta devojka. Ja sam ja.“ Pogledala je njega pa
Hamonda. „Da, sve ružne pojedinosti Bobijeve priče su istinite.
Sa jednim izuzetkom. Nikada im nisam dozvolila ništa drugo do
da me gledaju.“
Naglašeno je odmahnula glavom. „Nikada. Čuvala sam taj
jedan mali, privatni deo sebe u slučaju da se ostvari moja nada u
bolji život. Postojala je granica koju nisam želela da pređem.
Hvala bogu pa sam imala to zrno instinkta za samoodržanje.
Bobi me je koristio na prezira vredan način. Ali su meni bile
potrebne godine da prestanem da okrivljujem sebe za svoje
učešće. Verovala sam da sam suštinski loša. Kroz terapije i na
studijama shvatila sam da sam bila klasičan slučaj: zlostavljano
dete koje je osećalo da je odgovorno za svoje zlostavljanje.“
Nasmešila se zbog ironije. „Bila sam jedan od svojih prvih
slučajeva. Morala sam da izlečim sebe. Morala sam da naučim
da volim sebe i smatram sebe dostojnom ljubavi drugih. Ledovi
su bili ključni za mene. Ostavili su mi u nasledstvo bezuslovnu
ljubav. Počela sam da shvatam da mogu, ako me oni vole, onako
dobri i čestiti kakvi su bili, da zakopam prošlost i naučim da
prihvatim sebe. Ali to je stalna terapija. Ponekad se dešavaju
recidivi. Do dana današnjeg pitam se da li sam mogla nešto da
uradim. Da li je postojao trenutak kada sam mogla da se
suprotstavim Bobiju i oduprem mu se? Toliko sam se plašila da
će me napustiti kao što me je majka napustila i da ću ostati
sasvim sama. On se brinuo za mene. Zavisila sam od njega za
sve u životu.“
„Bila si dete“ podsetio ju je Frenk nežno.
Klimnula je. „Tada, jesam, Frenk. Ali ne i u noći kada sam se
potrudila da se nađem Hamondu na putu i kad sam se nadala da
će odreagovati na mene.“ Okrenula se prema njemu i rekla
molećivo: „Molim te, oprosti mi za štetu koju sam ti nanela.
Upravo sam se ovoga plašila, onoga što se desilo. Nisam ubila
Luta Petidžona, ali sam se plašila da ću biti optužena za to.
Plašila se da će me smatrati krivom zbog mog maloletničkog
dosijea. Otišla sam u Petidžonov apartman...“
„Aleks, ponovo moram da te upozorim da ne govoriš više
ništa.“
„Ne, Frenk. Hamond je u pravu. Moraš čuti moju stranu. On
mora da je čuje.“ Advokat se i dalje zabrinuto mrštio, ali ona
nije poslušala njegovo nemo upozorenje.
„Dozvolite da se vratim unazad nekoliko nedelja.“ Ispričala
im za Bobijev iznenadni i nimalo dobrodošao povratak u njen
život, kako joj je izneo svoj plan ucene Luta Petidžona.
„Upozorila sam Bobija da je na nepoznatoj teritoriji, da bi mu
najbolje bilo da napusti Čarlston i zaboravi taj svoj smešni plan.
Ali bio je rešen da ga sprovede i jednako rešen da mene
natera da mu pomognem. Stidim se da ovo priznam, ali plašila
sam ga se. Da je bio isti onaj bučni, nadmeni, sirovi Bobi kakav
je bio pre dvadeset pet godina, nasmejala bih se njegovim
pretnjama i smesta pozvala policiju. Ali donekle se kultivisao, ili
je barem imitirao lepe manire i učtivost. Ovaj novi Bobi je lako
mogao da mi se uvuče u život i počne iznutra da širi trulež.
Pojavio se na jednom mom predavanju i predstavio se kao
kolega psiholog, a moje kolege nisu dovele u pitanje njegove
reči.
No ja sam mu ipak uputila izazov i rekla mu da me ostavi na
miru. Pretpostavljam da je postao očajan. U svakom slučaju, on
je kontaktirao Luta Petidžona. Mora da su Bobijeve reči ostavile
utisak na njega jer je pristao da plati sto hiljada dolara u zamenu
za Bobijevo ćutanje.“
„Niko ko je poznavao Luta Petidžona neće u to poverovati“,
rekao ja Hamond tiho.
„Slažem se“, dodao je Frenk.
„Ni ja nisam verovala“, rekla je Aleks. „A očigledno ni Bobi
nije bio sasvim siguran u to jer mi se ponovo obratio, i ovog
puta insistirao je da se ja nađem sa Petidžonom i uzmem novac.
Pristala sam.“
„Pobogu, zašto?“, upitao je Frenk.
„Jer sam videla priliku da ga se otarasim. Želela sam da se
nađem sa Petidžonom, ali umesto da uzmem novac, želela sam
da mu objasnim situaciju i zamolim ga da prijavi Bobijev
pokušaj iznude policiji.“
„Zašto nisi sama otišla u policiju?“
„Sada kada o tome razmislim, vidim da bi to bila bolja
odluka.“ Uzdahnula je. „Ali plašila sam se veze sa Bobijem.
Razmetao se kako je pobegao od zelenaša na Floridi. Brojni su
razlozi iz kojih sam želela da se distanciram od njega.“
„Pa si u zakazano vreme otišla u hotel Čarls Taun Plaza.“
„Da.“
 „Nisi mogla pozvati Petidžona telefonom?“
„Volela bih da jesam, Frenk. Ali sam mislila da ću ostaviti
snažniji utisak ako se sastanem sa njim lično.“
„Šta se desilo kada si stigla?“
„Bio je učtiv. Ljubazno je saslušao šta sam imala da mu
kažem.“ Sela je na ivicu dvoseda i prešla rukom preko čela.
„I?“
„A onda mi se nasmejao“, rekla je drhtavo. „Trebalo je da mi
bude jasno čim je otvorio vrata da nešto nije u redu. Nije se
iznenadio što me vidi, premda je očekivao Bobija. Ali to sam
shvatila tek kasnije.“
„Znao je da dolaziš ti, a ne Bobi i nasmejao se tvojoj priči.“
„Da“, rekla je žalosno. „Bobi ga je pozvao i rekao da ja
dolazim, rekao mu je da sam ja njegov partner prevarant,
upozorio ga da ću verovatno pokušati da mu serviram neku
tužnu priču i to neku kojom ću igrati na njegovo sažaljenje, pre
nego što ga namamim u krevet i stvorim sebi priliku da ga
dodatno ucenjujem za veću sumu od one koju je Bobi tražio.“
„Ne bih pomislio da je kučkin sin toliko dovitljiv“,
promrmljao je Hamond gnevno. „Trimbl mi ne deluje mnogo
pametno.“
„Nije pametan“, rekla je Aleks. „Samo je lukav. Bobi ima
više drskosti nego pameti i zbog toga je opasan. Kada vidi
priliku, on preduzima rizike kojima se nijedan inteligentan
čovek je bi prepustio. I zna koliko je važno prvi zadati udarac.
Moje reči nisu ubedile Petidžona da nemam nameru da mu
ponudim seks i kasnije ga ucenjujem. Predložio mi je da ne
traćim priliku. Kada smo već tu i kad sam već rešila da ga
odvučem u krevet... razumete već.“
„Nabacivao ti se?“, rekao je Frenk.
„Opirala sam se, razume se. Sklonila njegovu ruku. Uverena
sam da je tako karanfilić dospeo na njegov rukav. Tog jutra sam
stavljala karanfiliće u pomorandže. Mora da mi je komadić ostao
na ruci. Kako bilo, odbila sam ga i on se razljutio i počeo da mi
preti, konkretno, da ima sastanak sa tužiocem iz kancelarije
okružnog tužioca. Hamondom Krosom.“ Pogledala ga je.
„Rekao je da ćeš bez sumnje biti zainteresovan za moju i
Bobijevu prevaru.“
Nakon jednog trenutka je nastavila: „Uspaničila sam se i
videla kako se moj pažljivo izgrađeni život raspada. Da će
Ledovi, koji su imali toliko poverenja u mene, biti osramoćeni.
Da će moj kredibilitet biti doveden u sumnju što će obezvrediti
moje studije. Pacijenti čije sam poverenje zadobila će se osećati
iznevereno.
Pa sam pobegla. U liftu sam počela nekontrolisano da drhtim.
Kada sam stigla u lobi, otišla sam u bar želeći da sednem jer sam
osećala da bi noge mogla da me izdaju.
Ali kada je panika popustila, shvatila sam koliko je to
iracionalna reakcija bila. Za svega nekoliko sekundi regresirala
sam u duševno stanje u kom sam bila kada je Bobi kontrolisao
moj život. Tu u baru sam se pribrala. Moj maloletnički dosije
bio je nekoliko decenija iza mane. Ja sam uvaženi član
zajednice. Ugledna u svojoj struci. Čega sam se plašila? Nisam
uradila ništa loše. Kada bih mogla da ubedim pravu osobu da
moj polubrat ponovo pokušava da me iskoristi, mogla bih možda
zauvek da ga se oslobodim. A ko je bolji za to od...“
„Hamonda Krosa, pomoćnika okružnog tužioca.“
„Upravo tako“, klimnula je glavom Frenku. „Zato sam se
vratila do sobe na četvrtom spratu. Kada sam stigla tamo, vrata
su bila otškrinuta. Prislonila sam uvo na njih, nisam čula
razgovor pa sam ih gurnula i ušla. Petidžon je ležao licem
nadole blizu stočića za kafu.“
 „Da li si shvatila da je mrtav?“
„Nije bio“, rekla je na zaprepašćenje obojice muškaraca.
„Nisam želela da ga dodirnem, ali jesam. Imao je puls, ali je bio
bez svesti. Nisam želela da budem uhvaćena sa njim u takvom
stanju i to baš u trenutku kada ga je moj nekadašnji partner u
kriminalu ucenjivao. Pa sam ponovo bukvalno pobegla iz
apartmana. Ovog puta sam sišla stepenicama. Mora da smo se
mimoišli“, rekla je Hamondu. „Kada sam stigla u lobi, primetila
sam te kako izlaziš iz hotela na glavni ulaz.“
„Kako si me prepoznala?“
„Prepoznala sam te zahvaljujući tvom prisustvu u medijima.
No, izgledao si strašno uznemireno i pomislila sam...“
„Da sam napao Petidžona.“
„Ne napao. Mislila sam da si ga onesvestio i da je on, ako je i
tvoj sastanak prošao kao moj, to zaslužio. Zato sam te pratila. I
pomislila sam, ako Petidžon kasnije i podnese prijavu protiv
Bobija i mene, ako me optuži za neki zločin, da nema boljeg
alibija od tužioca koji je i sam imao sukob sa Petidžonom.“
Pogledala je u svoje ruke. „Nekoliko puta u subotu uveče počela
sam da osećam krivicu zbog onoga što sam radila i pokušala
sam da te ostavim.“ Pogledala je Hamonda koji je kao krivac
pogledao u Frenka koji ga je gledao mrko kao čuvar kapija
pakla.
„Do nedelje ujutro sam se toliko stidela same sebe da sam
otišla pre nego što se Hamond probudio“, rekla je advokatu. „Te
večeri je Bobi došao po svoj novac – nije ga bilo, naravno. Ali
mi je, na moje zaprepašćenje čestitao što sam ubila našeg
jedinog svedoka“.
„Nisi do tada znala da je Petidžon mrtav?“
„Ne. Na putu kući sam slušala CD, ne radio. Nisam uključila
televizor kada sam stigla. Bila sam... opterećena.“ Nakon kratke,
napete tišine, rekla je: „Kako bilo, kada sam čula da je Petidžon
ubijen, pomislila sam najgore.“
„Pomislila si da sam ga ja ubio“, rekao je Hamond. „Da je
umro od mog udarca.“
„Tako je. I verovala sam to sve dok....“
„Dok nisi čula da je umro od rana nanetih vatrenim oružjem“,
rekao je. „Zato si se toliko zaprepastila kada si čula uzrok
smrti.“
Klimnula je. „Niste se borili?“
„Ne, ja sam samo izleteo napolje.“
„Onda mora da ga je doživeo moždani udar i pao.“
„Pretpostavljam“, rekao je Hamond. „Cerebralna tromboza
izazvala je nesvesticu. Pao je i udario glavom o sto i zadobio
ranu na čelu.“
„Što nisam mogla da vidim. Nisam bila svesna koliko je
ozbiljno njegovo stanje bilo. Do kraja života ću se kajati što
nisam nešto uradila“, rekla je sa iskrenim žaljenjem. „Da sam
pozvala pomoć, verovatno bih mu spasla život.“
„Ali neko je ušao posle tebe, video ga kako leži i ubio ga.“
„Nažalost, Frenk, tako je“, rekla je. „Što je delom razlog iz
kog nisam iskoristila svoj alibi.“
„I zašto sam ja došao ovamo večeras“, rekao je Hamond.
Advokat je zbunjeno gledao čas jedno čas drugo. „Šta mi je
promaklo?“ Aleks mu je objasnila. „Zahvaljujući tome što je
Smilou bio temeljan, a sada i medijima, svi znaju da sam bila u
Petidžonovom apartmanu prošle subote posle podne. Ali jedina
osoba koja to sasvim sigurno zna je osoba koja ga je ubila.
„A ona je sinoć pokušala da ubije Aleks.“
Frenk je opustio vilicu u neverici dok je slušao Hamondov
izveštaj o susretu u uličici.
„Aleks je bila meta. Nije to bio običan pljačkaš.“
 „Ali kako znaš da je to bio Petidžonov ubica?“
Hamond je odmahnuo glavom. „Bio je plaćenik, i ne mnogo
sposoban. Ali Lutov ubica je veoma sposoban.“
„Misliš da si rešio misteriju?“ upitao je Frenk.
Hamond je rekao: „Pripremite se.“
Pričao je bez prekida još petnaest minuta. Frenku se na licu
videlo zaprepašćenje, ali Aleks nije bila naročito iznenađena.
Kada je završio, Frenk je polako uzdahnuo. „Već si
razgovarao sa osobljem hotela?“
„Pre nego što sam došao ovamo. Njihove izjave podržavaju
moju teoriju.“
„Zvuči moguće, Hamonde. Ali, bože. Ne bi moglo biti teže.“
„Ne, ne bi“, priznao je Hamond.
„Mnogo rizikuješ.“
„Znam.“
„Šta ćeš sada?“
„Pa, najpre želim da se uverim da sam u pravu.“ Hamond se
okrenuo Aleks. „Osim mene, da li je Petidžon pominjao neki
drugi sastanak? Znam da je imao još jedan sastanak zakazan za
šest sati. Samo ne znam s kim.“
„Ne. Meni je spomenuo samo sastanak sa tobom.“
„Kada si išla do apartmana, da li si videla nekoga u liftu ili u
hodniku?“
„Nikoga osim onog čoveka iz Mejkona koji me je kasnije
identifikovao.“
„I nisi nikoga videla na stepeništu, kada si silazila?“
„Nisam.“ Pogledao ju je prodorno, a ona je dodala:
„Hamonde, stavljaš karijeru na kocku zbog mene, ne bih te
lagala sada.“
„Verujem ti, ali naš krivac možda neće. Ako on veruje da si
nešto videla, onda i nije važno da li jesi ili nisi.“
 „Ubici je ona i dalje pretnja.“
„Što je neprihvatljivo. Imajte na umu da je mesto zločina bilo
praktično besprekorno. Ovo nije neko ko ostavlja svedoke.“
„Šta predlažeš?“, upitao je Frenk. „Telohranitelje koji će biti
uz Aleks dvadeset četiri sata?“
„Ne“, rekla je kategorično.
„To bih voleo“, rekao je Hamond.
„Ali ja se, nevoljno, slažem sa Aleks. Na prvom mestu,
poznajem je dovoljno dobro da znam da to neće dozvoliti, i da
ne vredi nagovarati je. Drugo, telohranitelji, kao i sve drugo što
nije uobičajeno, bili bi kao crvena zastava.“
„Koliko ti je vremena potrebno, Hamonde?“
„Voleo bih da znam.“
„Pa, taj otvoreni vremenski okvir mi izaziva nervozu“, rekao
je Frenk. „Dok ti skupljaš dokaze, Aleks je u opasnosti. Trebalo
bi da ovo kažeš...“
„Aha“, rekao je Hamond čitajući Frenkovu neizgovorenu
misao. „Kome? Kome mogu da verujem? I ko će verovati meni?
Ove optužbe bi zvučale kao kiselo grožđe, pogotovo ako neko
sazna da smo Aleks i ja ljubavnici.“
„’Da ste?’ Hoćeš da kažeš da ste zajedno od subote?“ Izrazi
lica mora da su ih odali. „Nije važno“, zaječao je Frenk. „Ne
želim da znam.“
„Kao što sam rekao“, nastavio je Hamond, „moram ovo sam
da uradim, i moram da budem brz.“ Izneo im je svoj plan.
Kada je završio, obratio se najpre Frenku: „Imam li tvoju
dozvolu?“
Advokat je dugo razmišljao. „Voleo bih da verujem da moje
ime za druge ljude znači integritet. Barem sam tome stremio.
Ovo je prvi put da odstupam od moralnih pravila. Ako se ovo
završi katastrofom, ako grešiš, ja ću verovatno dobiti samo ukor
i mrlju u inače besprekornoj karijeri. Ali, Hamonde, tvoj je vrat
u pitanju. Siguran sam da si toga svestan.“
„Jesam.“
„Dalje, mislim da nema šanse da tvoj plan uspe.“
„Zašto?“
„Jer moraš, da bi tvoj plan uspeo, da se poveriš Stefi
Mandel.“
„Plašim se da je to nužno zlo.“
„Upravo bih tu reč upotrebio.“
Baš u tom trenutku Hamondov pejdžer je zapištao. Pogledao
je broj. „Ne prepoznajem broj.“ Ignorišući pejdžer, pitao je
Frenka ima li još nekih pitanja.
„Ti to ozbiljno?“, našalio se advokat.
Hamond se nasmešio. „Razvedri se. Nema razlike da li te
vešaju kao sveca ili kao grešnika.“
„Ja ne bih da me obese.“
Hamond se nasmešio pa se okrenuo prema Aleks. „Šta ti
misliš?“
„Šta mogu da uradim?“
„Da uradiš?“
„Želim da pomognem.“
„Nikako“, rekao je kategorično.
„Ja sam izazvala ovaj haos.“
„Petidžon bi bio ubijen prošle nedelje bez obzira na to da li si
se ti srela sa njim ili ne. Kao što sam objasnio, to nema nikakve
veze sa tobom.“
„Ali ne mogu da sedim i ne radim ništa.“
„Upravo ćeš to raditi. Ne sme izgledati kao da smo se
udružili.“
„U pravu je, Aleks“, rekao je Frenk. „On mora da radi
iznutra.“
 Očiju punih brige, rekla je: „Hamonde, zar ne postoji drugi
način? Mogao bi da izgubiš posao.“
„A ti bi mogla da izgubiš život. Što je važnije od mog posla.“
Pružio je ruku, a ona ju je prihvatila i stegla. Gledali su se u
oči dok tišina nije postala teška i neprijatna.
Frenk je tiho pročistio grlo. „Aleks, ostaćeš ovde noćas. Bez
rasprave.“
„Slažem se“, rekao je Hamond.
„A ti ćeš otići kući.“ Ovo strogo naređenje odnosilo se na
Hamonda. „Nevoljno se i sa tim slažem.“
„Gostinska soba je spremna, Aleks. Druga spavaća soba levo
od stepeništa.“
„Hvala, Frenk.“
„Kasno je, imam o mnogo čemu da razmišljam“, Frenk je
krenuo prema vratima radne sobe gde je zastao i pogledao ih.
Spremao se da nešto kaže, pa je stao i najzad progovorio: „Hteo
sam da vas pitam da li je prošla subota bila vredna ove muke.
Ali vaš odgovor je očigledan. Laku noć.“
Kada su ostali sami, tišina je postala još neprijatnija, a
kucanje sata na Frenkovom stolu još tegobnije. Između njih je
vladala napetost, koja nije u potpunosti bila posledica onoga što
bi sutradan moglo da se desi.
Hamond je prvi progovorio: „Nije važno, Aleks.“
Nije čak ni morala da ga pita na šta misli. „Naravno da je
važno, Harnonde.“ Pružio je ruke prema njoj, ali se ona povukla,
ustala i prešla na drugu stranu prostorije pa stala pored police sa
knjigama pune pravnih tomova. „Zavaravamo se.“
„Kako?“
„Ovo neće imati srećan kraj. Ne može.“
„Zašto?“
„Nemoj da si naivan.“
 „Trimbl je smeće. On je davna prošlost. Znao sam sve o tome
sinoć kada sam ti rekao da te volim.“ Nasmešio se. „Nisam se
predomislio.“
„Naša veza je započela tako što sam ja igrala prljavo.“
„Igrala prljavo... Ja se prošle subote ne sećam tako.“
„Lagala sam te od početka. To ćeš uvek imati u glavi,
Hamonde. Nikada mi nećeš potpuno verovati. Ne želim da
budem sa nekim ko stalno preispituje sve što radim i procenjuje
iskrenost svega što kažem.“
„Neću to raditi.“
Nasmešila se, ali žalosno. „Onda ne bi bio ljudsko biće. Ja
proučavam ljudska osećanja i ponašanje. Znam koliko trajne
posledice ostavljaju događaji u našim životima, rane koje nam
drugi nanesu, ponekad namerno, ponekad ne nameravajući to.
Vidim rezultate tih posledica svakog dana na terapijama sa
mojim pacijentima. I sama sam ih doživela. Bile su mi potrebne
godine da se emocionalno iscelim, Hamonde. Naporno sam
radila da se oslobodim Bobijevog uticaja. I jesam. Uz božju
pomoć, jesam. Zato mogu da te volim...“
„Znači, voliš me? Zaista me voliš?“
Nesvesno je podigla ruku i dotakla srce. „Toliko da boli.“
Njegov pejdžer ponovo je zapištao. Tiho je opsovao i
uključio ga. Razdaljina među njima mu se činila široka, i znao je
da bi bilo neprimereno da je noćas premosti. „Želim da te
poljubim.“
Klimnula je.
„A ako bih te poljubio, poželeo bih da vodim ljubav sa
tobom, Aleks.“ Ponovo je klimnula nakon čega su se dugo,
značajno gledali.
„Volim da vodim ljubav sa tobom“, rekao je.
Grudi su joj se nežno podizale i spuštale. „Trebalo bi da
ideš.“
„Da“, rekao je promuklo. „Kao što znaš, sutra moram rano da
ustanem.“ Namrštio se. „Ne znam kako će ovo ispasti, Aleks.
Javljaću se. Hoćeš li biti dobro?“
„Biću dobro.“ Utešno mu se nasmešila. Počeo je da se
povlači iz sobe. „Lepo spavaj.“
„Laku noć, Hamonde.“

„Dođavola!“ Loreta Bud streljala je pogledom javnu govornicu

kao da pokušava snagom volje da je natera da zazvoni. Dva puta
je poslala poruku na Hamondov pejdžer nakon što joj se nije
javio ni na kućni ni na mobilni telefon. Telefon je tvrdoglavo
ćutao. Pogledala je ručni sat. Gotovo dva sata. Gde li bi,
dođavola, mogao biti?
Čekala je još jedan minut, pa ubacila još jedan novčić u
telefon i ponovo okrenula njegov kućni broj.
„Slušaj, seronjo, ne znam zašto u sred noći jurcam naokolo i
spasavam tebi dupe, ali po stoti put ti kažem da sam sa onog
jebenog vašara povela ključnog svedoka. Molim te da mi kažeš
šta da radim, što pre. Unervozio se, a meni ponestaje šarma.“
„Gospođo Bud?“
Prekinula je vezu i doviknula: „Dolazim!“, čoveku koji je
sedeo na suvozačkom mestu u njenim kolima.
U početku je bio voljan da priča o slučaju i hapšenju Aleks
Led. A zatim je, kada mu je rekla da bi lako mogao biti pozvan
na sud kao ključni svedok, počeo munjevito da se povlači.
Rekao je da ne želi da se petlja. Želi da bude dobar građanin,
ali...
Satima ga je nagovarala i morala je da upotrebi sve svoje
moći ubeđivanja da ga navede da pristane na saradnju. Ali nije
mu verovala. U svakom trenutku mogao bi da promeni mišljenje
i pobegne, ili razvije mentalnu blokadu i zaboravi sve vezano za
prošlu subotu.
„Gospođo Bud?“
Pokazavši telefonskoj govornici srednji prst, vratila se do
automobila. „Zar ti nisam rekla da me zoveš Loreta? Želiš li još
jedno pivo?“
„Sada kada sam razmislio“, neodlučnost mu je izmenila crte
lica, „ne znam da li želim da se mešam. Možda grešim, znate.
Nisam je tako dobro video.“
Loreta ga je ponovo umirila sve vreme razmišljajući Gde li
je, dođavola, Hamond?
 Petak
POGLAVLJE 35

Stefi je naglo stala kada je otvorila vrata svoje kancelarije i

zatekla sa druge strane Hamonda koji je taman podigao ruku i
spremao se da pokuca.
„Imaš li trenutak?“
„Zapravo, nemam. Upravo sam...“
„Ma šta da je, može da čeka. Ovo je važno.“ Ugurao ju je u
kancelariju i zatvorio vrata.
„Šta je bilo?“
„Sedi.“
Bila je zbunjena, ali učinila je kako je rekao. Za ono vreme
koje joj je bilo potrebno da sedne, on je počeo da korača gore-
dole po kancelariji. Nije izgledao mnogo bolje nego juče. Ruka
mu je i dalje bila povezana a kosa mu je izgledala kao da je
sušena duvačem za lišće. Posekao je bradu dok se brijao, a
krvava krastica podsećala ju je na laboratorijski izveštaj koji je
primila pre svega nekoliko minuta.
„Izgledaš rastrojeno. Koliko si kafe popio jutros?“, upitala je.
„Nijednu.“
„Stvarno? Izgledaš kao da si bio prikopčan na infuziju
kofeina.“
Iznenada je prestao da korača i pogledao je preko stola.
„Stefi, imamo posebnu vezu, zar ne?“
„Molim?“
„Prevazilazi kolegijalni odnos. Dok smo bili zajedno,
poveravao sam ti tajne. Ta prethodna intimnost podiže naš odnos
na drugi nivo, zar ne?“ Na trenutak ju je pažljivo posmatrao, pa
opsovao i uzalud pokušao da zagladi kosu.
„Bože, ovo je neprijatno.“
„Hamonde, šta se dešava?“
„Pre nego što ti kažem, moram nešto drugo da raščistim.“
„Prebolela sam, Hamonde. U redu? Ne želim muškarca
koji...“
„Ne to. Ne nas. Harvi Papak.“
Ime je poput kamena palo na njen sto. Pokušala je da sakrije
iznenađenje, ali znala je da je slomljen izraz lica odaje. Pod
Hamondovim prodornim pogledom bilo bi uzaludno poricati
bilo šta.
„Dobro, znaš. Tražila sam da mi dostavi krišom neke privatne
informacije o Petidžonu.“
„Zašto?“
Na trenutak se igrala spajalicom odmeravajući koliko je
preporučljivo da razmatra ovo sa Hamondom. Najzad je rekla:
„Petidžon mi se obratio pre nekoliko meseci. Delovalo je sasvim
nedužno u početku. A zatim je izneo svoj predlog. Rekao je da
mu je palo na pamet koliko bi prijatno bilo oboma kada bih ja
bila okružni tužilac. Obećao mi je da će se to i desiti.“
„Pod kojim uslovom?“
„Da držim oči i uši otvorene i obaveštavam ga o svemu što bi
moglo da bude zanimljivo. Kao što je sudska istraga njegovih
poslovnih poduhvata.“
„Na šta si ti rekla?“
„Plašim se nešto ne naročito ženstveno. Odbila sam ponudu,
ali sam bila znatiželjna da saznam šta bi mogao da krije, čime se
bavio. Zar ne bi bilo ozbiljno postignuće za Stefi Mandel
uhvatiti najvećeg prevaranta u okrugu Čarlston? Pa sam se
obratila Harviju.“ Savila je spajalicu u slovo s. „Dobila sam
podatke koje sam tražila i...“
„Videla ime mog oca u papirima.“
„Da, Hamonde“, odgovorila je ozbiljno.
„I ćutala si o tome.“
„Bio je to njegov zločin, a ne tvoj. Preston nije mogao biti
kažnjen a da ti ne budeš povređen. Nisam želela da se to desi.
Znaš da bih volela najviši položaj. To nisam krila.“
„Ali ne ako je to značilo odlazak u krevet sa Petidžonom.“
Zadrhtala je. „Nadam se da si to mislio u prenesenom
značenju.“
„Jesam. Hvala što si mi sve priznala.“
„Zapravo, meni je drago što sam to najzad priznala. Gnojilo
se u meni.“ Ispustila je spajalicu. „A sada, šta je bilo?“
Seo je preko puta nje na ivicu stolice i nagnuo se napred dok
je govorio. „Ono što ću ti reći mora da ostane među nama“,
rekao je tiho, ali značajno. „Mogu li da se oslonom na tebe?“
„To se podrazumeva.“
„Dobro.“ Duboko je udahnuo. „Aleks Led nije ubila Luta
Petidžona.“ To je bila njegova ozbiljna objava? Nakon ovog
značajnog uvoda očekivala je srceparajuće priznanje o njihovoj
vezi, možda i iskrenu molbu da mu oprosti. Ali nakon sve ove
teatralnosti, on je samo izneo još jedno patetično insistiranje na
nedužnosti njegove tajne ljubavnice.
Osetila je nalet gneva, ali je primorala sebe da se nasloni na
naslon stolice na varljivo opušten način. „Juče si se oštrio da
izneseš slučaj pred Veliku porotu. Čemu ova iznenadna promena
mišljenja?“
„Nije iznenadna i nikada se nisam oštrio ni za šta. Sve vreme
imam osećaj da imamo pogrešnu osobu. Previše je faktora koji
se ne uklapaju.“
„Trimbl...“
 „Trimbl je svodnik.“
„A ona je njegova kurva“, odgovorila je. „Čini se da je to i
dalje.“
„Hajde da ne zalazimo tu više, u redu?“
„Slažem se. Taj ugao je već pokriven. Nadam se da imaš
novi.“
„Smilou ga je ubio.“
Vilica joj se i nevoljno opustila. Ovog puta zaista nije mogla
da veruje da ga je dobro čula. „Da li je ovo šala?“
„Nije.“
„Hamonde, šta si, pobogu...“
„Slušaj me samo na trenutak“, rekao je naglašavajući reči
pokretom ruku. „Samo me saslušaj, a ja ću, ako se ne budeš
slagala sa mnom, rado saslušati tvoju tačku gledišta.“
„Nemoj se ni truditi. Mogu gotovo sasvim sigurno da ti
kažem da je moja tačka gledišta sasvim drugačija.“
„Molim te.“
Kada je prošle subote zadirkivala Smiloua upitavši ga da nije
on ubio svog bivšeg zeta, zaista je samo želela da se našali,
doduše neukusno. Pitanje mu je postavila iz čiste pakosti,
pokušavala je da ga isprovocira. Ali Hamond je bio mrtav
ozbiljan. Očigledno je ozbiljno verovao da bi Smilou mogao biti
počinilac.
„U redu“, rekla je pa naglašeno slegla ramenima u znak
predaje. „Daj da čujem.“
„Razmisli. Mesto zločina je bilo praktično sterilno. Sam
Smilou je nekoliko puta komentarisao koliko je mesto zločina
besprekorno čisto. Ko bi bolje znao kako da ne ostavi za sobom
trag od detektiva iz grupe za krvne delikte koji za život zarađuje
čisteći za ubicama?“
„Tu si u pravu, Hamonde, ali to je nategnuto.“ Natezao je
činjenice da bi zaštitio svoju novu ljubavnicu. Duboko ju je
vređalo što je bio spreman toliko daleko da ide zarad Aleks Led.
Sve ono dečačko zamuckivanje o intimnosti i poveravanju tajni i
raščišćavanju vazduha i njihovoj posebnoj, uzvišenoj vezi bilo je
samo jedno veliko sranje. Pokušavao je da je iskoristi da
oslobodi svoju devojku.
Želela je da mu kaže da je znala za njihovu neprimerenu
vezu, ali to bi bio nepromišljen i budalast potez. I premda bi joj
veliko zadovoljstvo predstavljalo da ga vidi poniženog,
žrtvovala bi dugoročnu prednost koju joj ovo saznanje daje. Ono
je bilo njen adut. Umanjila bi njegovu efikasnost kada bi ga
suviše rano razotkrila.
„Nadam se da svoje sumnje temeljiš na još nečemu osim
nedostatka fizičkih dokaza.“
„Smilou je mrzeo Petidžona.“
„Ustanovili smo da ga je mnogo ljudi mrzelo.“
„Ali nisu ga svi mrzeli u onoj meri u kojoj ga je Smilou
mrzeo. U nekoliko navrata se gotovo zakleo da će ubiti Luta
zbog jada koji je priredio Margaret. Iz pouzdanih izvora znam
da je jednom čak i napao Luta i bio bi ga ubio na licu mesta da
ga nisu obuzdali.“
„Ko ti je to rekao? Duboko grlo 6?“
Ne ceneći ovu njenu šalu, kruto je rekao: „Na neki način,
jeste. Za sada se trudim da ovo bude što je moguće poverljivije.“
„Hamonde, da li si siguran da ne dozvoljavaš da tvoj lični
sukob sa Smilouom utiče na tvoje razmišljanje?“
„Istina, ne dopada mi se. Ali ja nikada nisam njemu pretio da
ću ga ubiti, kao što je on pretio Lutu Petidžonu.“
„U žaru trenutka? U naletu gneva? Ma hajde, Hamonde. Niko
takve pretnje smrću ne shvata ozbiljno.“
„Smilou često dolazi u bar u lobiju hotela Čarls Taun Plaza.“
 „Kao i stotine drugih ljudi. Pa i mi.“
„Odlazi tamo na čišćenje cipela.“
„Oh, odlazi tamo na čišćenje cipela“, povikala je udarivši
dlanom ivicu stola. „Dođavola, praktično smo ga uhvatili sa
pištoljem u ruci!“
„Odbijam da se uvredim, Stefi. Jer je sledeća stavka pištolj.“
„Oružje kojim je počinjeno ubistvo?“
„Smilou ima pristup pištoljima. Verovatno najmanje polovina
nije registrovana i ne može im se ući u trag.“ Ovo je bila prva
stvar koju je Stefi ozbiljno razmotrila. Sa lica joj je polako
izbledeo šaljivi osmeh. Uspravila se. „Misliš na pištolje...“
„U skladištu za dokaze. Oni su oduzeti u akcijama zaplene
narkotika. Prilikom hapšenja. I drže se tamo do suđenja ili
prosto čekaju da budu uništeni ili prodati.“
„Ali tamo se vodi stroga kontrola o lancu rukovanja
dokazima.“
„Smilou bi znao kako da zaobiđe proceduru. Mogao je da
upotrebi jedan od tih pištolja pa da ga vrati. Možda ga je i bacio
nakon što ga je upotrebio. Niko nikada neće primetiti da ga
nema. Možda je upotrebio pištolj koji još nije odnet u skladište.
Postoji na desetine načina.“
„Razumem šta hoćeš da kažeš.“, rekla je zamišljeno, a zatim
odmahnula glavom. „Ali i dalje je nategnuto, Hamonde. Baš kao
što nemamo oružje da dokažemo da je Aleks Led ubila
Petidžona, nemamo oružje ni da dokažemo da je to učinio
Smilou.“
Uzdahnuo je i pogledao u pod, a zatim ponovo u nju. „Postoji
još nešto. Još jedan motiv, možda čak i snažniji od osvete za
sestrino samoubistvo.“
„Dobro?“
„Ne mogu da razgovaram o tome.“
 „Molim? Zašto?“
„Jer bih mogao da ugrozim nečiju privatnost.“
„Zar nisi ti pre nepunih pet minuta održao onaj nadahnuti
govor o našem posebnom odnosu i uzajamnom poverenju?“
„Nije da ti ne verujem, Stefi. Neko drugi veruje meni. Ne
mogu da izdam poverenje te osobe. Neću, ne dok ova
informacija ne postane materijalni elemenat slučaja.“
„Slučaja?“ ponovila je podsmešljivo. „Nema slučaja.“
„Mislim da ima.“
„Zar zaista nameravaš da ideš dalje sa ovim?“
„Znam da neće biti lako. Smiloua ne vole mnogo u policiji
Čarlstona, ali ga se plaše i poštuju ga. Bez sumnje ću naići na
otpor.“
„To je blago rečeno, Hamonde. Ako budeš istraživao jednog
od njih, nikada više nijedan policajac neće hteti da sarađuje sa
tobom.“
„Svestan sam prepreka. Shvatam koliko će me to koštati. Ali
sam rešen da to sprovedem. Što bi trebalo da ti govori koliko
sam čvrsto uveren da sam u pravu.“
Ili koliko si zanesen svojom novom ljubavnicom, pomislila je.
„Šta je sa Aleks Led i slučajem koji si izgradio protiv nje? Ne
možeš tek tako da ga odbaciš, poništiš.“
„Ne. Kada bih to uradio, Smilou bi namirisao da se nešto
sprema. Nameravam da nastavim dalje sa njim. Ali čak i ako
Velika porota odluči da podigne optužnicu protiv nje, ne
možemo dobiti slučaj kakav sada imamo. Ne možemo“, rekao je
tvrdoglavo kada je video da se sprema da mu se usprotivi.
„Trimbl je ljigavi prevarant. Porota će prozreti njegovu jeftinu
fasadu. Zaključiće da je on svedočio isključivo u svoje sebične
svrhe i biće u pravu. Neće mu verovati čak i ako povremeno
kaže istinu. A i koliko je puta doktorka Led usrdno porekla
njegove reči?“
„Naravno da će poreći njegove reči. Sve one takve stvari
poriču.“
„Ali ona je drugačija“, promrmljao je.
I pored toga što je znala za njegovu vezu sa psihologom, Stefi
je ostala zaprepašćena njegovom nepokolebljivom rešenošću da
je zaštiti i odbrani. Na trenutak se zagledala u njega, ne trudeći
se da sakrije koliko je iznervirana.
„To je to? Da li si mi sve rekao?“
„Iskreno, ne. Neke stvari sam proverio sinoć, ali dokazi nisu
konkretni.“
„Kakve stvari?“
„Ne želim o njima sada da razgovaram, Stefi. Ne dok ne
budem siguran da sam u pravu. Ovo je rizična situacija.“
„E tu si u pravu“, rekla je gnevno. „Ako nećeš da mi kažeš
sve, zašto mi se onda obraćaš? Šta hoćeš od mene?“

Poslednja osoba koju je Davi Petidžon očekivala tog jutra bila je

žena koja za koju su verovali da je od nje napravila udovicu.
„Hvala što ste me primili.“
Sara Berč uvela je Aleks Led u dnevnu sobu gde je Davi pila
kafu. Čak i da je domaćica nije najavila po imenu, Davi bi je
prepoznala. Njena fotografija nalazila se na naslovnoj strani
novina, a Davi je videla i sinoćnje vesti pre onog mučnog,
tajnog sastanka sa Smilouom.
„Primam vas više iz znatiželje nego iz pristojnost, doktorko
Led“, rekla je iskreno. „Sedite. Želite li kafu?“
„Molim vas.“
Dok su čekale da se Sara Berč vrati sa još jednom šoljom i
tanjirićem, dve žene su sedele u tišini i procenjivale jedna drugu.
Kamere i fotografije u novinama nisu verno prikazale Aleks
Led, zaključila je Davi.
Nakon što je zahvalila domaćici na kafi i otpila gutljaj, Aleks
je rekla: „Videla sam se sa vašim suprugom prošle subote u
njegovom apartmanu.“ Pokazala je odeljke jutarnjih izdanja
novina. „Novine suptilno nagoveštavaju da smo gospodin
Petidžon i ja bili u vezi.“
Davi se zajedljivo nasmešila. „Pa, morao je da čuva stečeni
ugled.“
„Ali ja nisam. Nema osnove za takve nagoveštaje. Premda
ćete verovatno pomisliti da lažem ako moj polubrat ikada bude
svedočio protiv mene.“
„I o njemu sam čitala. U štampi Bobi Trimbl izgleda kao
pravi seronja.“
„Laskate mu.“
Davi se nasmejala, ali je, posmatrajući lice druge žene,
zaključila da joj ova tema nije prijatna „Teško ste živeli kao
dete?“
„Prebrodila sam to.“
Davi je klimnula. „Pretpostavljam da svi nosimo ožiljke iz
detinjstva.“
„Neki su samo vidljiviji od drugih“, rekla je Aleks u znak
slaganja sa njenom izjavom. „Ja sam, u svom poslu, otkrila
koliko ih ljudi vešto kriju. Čak i od samih sebe.“
Davi ju je još jedan trenutak posmatrala. „Drugačiji ste nego
što sam zamišljala. Zbog načina na koji su vas mediji prikazali,
očekivala sam da ste... siroviji. Grublji. Da ste nepošteni. Čak i
zli.“ Ponovo se nasmejala. „Očekivala sam da ste više nalik
meni.“
„Imam svojih mana. Mnogo. Ali kunem vam se da sam se
vašim suprugom srela samo jednom. To je bilo prošle subote.
Ispostavlja se, kratko pre nego što je ubijen. Ali ga ja nisam
ubila i nisam otišla u apartman da spavam sa njim. Važno mi je
da to znate.“
„Sklona sam vam poverovati“, rekla je Davi. „Ponajviše zato
što nemate nikakve koristi od ove posete i priznanja. Štaviše, i
pri tom ne želim da vas uvredim, niste tip mog milog pokojnog
supruga.“
Aleks se nasmešila na ovo, ali je njena znatiželja bila iskrena
kada je pitala: „Zašto ne bih bila njegov tip?“
„Fizički biste prošli. Nemojte ni na ovo da se vređate – Lut je
bio voljan da jebe svaku ženu čije je telo bilo toplo. Ko zna!
Ponekad to možda i nije bio nužni uslov. Ali voleo je da mu se
njegove žene dive. Da budu pokorne i glupe. Uglavnom neme,
osim možda za vreme orgazma. Ne biste mu se dopali jer ste
suviše samouvereni i inteligentni.“
Dopunila je šolju iz srebrnog bokala s kafom, a zatim ubacila
dve kocke šećera tako da su tiho pljusnule. „I čisto da se zna,
doktorko Led, neki ljudi koji vas optužuju da ste ubili Luta ne
veruju baš istinski da ste to učinili.“
Iznenadivši se na ovo, Aleks je izletelo: „Razgovarali ste sa
Hamondom?“
„Ne. Nije...“ Udar spoznaje naterao ju je da zastane usred
rečenice. „Hamond? Čoveka zaduženog da podigne optužnicu
protiv vas oslovljavate ličnim imenom?“
Očigledno uzbuđena, Aleks je spustila šolju i tanjirić na
stočić za kafu. „Nadam se da vam moja poseta nije bila
neprijatna, gospođo Petidžon. Nisam bila sigurna da li ćete
pristati da me primite. Hvala na...“
Davi je prekinula bujicu njenih reči pruživši ruku i položivši
je na njenu nadlakticu. Nakon kraće pauze, Aleks je podigla
glavu i sa nemim dostojanstvom pogledala Davi. Komunicirale
su na sasvim drugačijem nivou. Spustile su zaštitne zidove. Bile
su dve žene koje vide, razumeju i prihvataju jedna drugu. Davi
je tiho rekla: „Vi ste ona koja nije samo komplikovana već i
nemoguća.“
Aleks je zaustila da progovori, ali ju je Davi pretekla. „Ne,
nemojte mi reći. Bilo bi to kao da čitam poslednju stranicu
sočnog romana. Ali ne mogu da dočekam da saznam kako ste
vas dvoje uspeli da se uvalite u ovaj haos. Nadam se da su
okolnosti bile potpuno dekadentne i zanosne. Hamond to
zaslužuje.“ Žalosno se nasmešila. „Siroti Hamond. Ovo mora da
za njega predstavlja strašnu dilemu.“
„Zaista strašnu.“
„Mogu li nekako da pomognem?“
„Moglo bi se desiti da će mu uskoro biti potrebni prijatelji.
Budite mu prijatelj.“
„Jesam.“
„To i on kaže.“ Aleks je prebacila kaiš tašne preko ramena.
„Trebalo bi da krenem.“
Davi nije pozvala domaćicu već ju je lično ispratila do vrata.
„Niste prokomentarisali moju kuću“, primetila je dok su
prelazile preko predvorja. „Većina ljudi to radi kada prvi put
dođe ovamo. Kako vam se čini?“
Aleks se na brzinu osvrnula. „Iskreno?“
„Pitala sam vas.“
„Imate neke lepe komade nameštaja. Ali, za moj ukus, malo
je preterana.“
„Šalite se!“, zakikotala se Davi. „Jeftina je do krajnjih
granica. Sada kada je Lut mrtav, nameravam da je lišim
neukusa.“
Dve žene su se nasmešile jedna drugoj. Ovo je za Davi bila
retkost – osećaj bliskosti sa drugom ženom. Sa svojom
karakterističnom otvorenošću, rekla je: „Nije me briga da li ste
spavali sa Lutom ili niste, dopadate mi se, Aleks.“
„I vi meni.“
Aleks je bila na polovini prilazne staze kada joj je Davi
doviknula: „Bili ste sa Lutom kratko pre nego što je ubijen?“
„Tako je.“
„Hmm. Ubica bi mogao da pomisli da nešto znate. Nešto što
ste videli ili čuli. Jeste li?“, upitala je otvoreno.
„Zar ne bi trebalo da to pitanje ostavimo policiji?“
Nastavila je stazom pa otvorila kapiju. Davi je zatvorila vrata
i okrenula se. Sara Berč stala je iza nje.
„Šta je bilo, mila?“ Pružila je ruku i zagladila bore brige sa
Davinog čela.
„Ništa“, promrmljala je Davi odsutno. „Ništa.“

POGLAVLJE 36

Veoma rano tog jutra, pre nego što je otišao u kancelariju i

razgovarao sa Stefi, Hamond je proverio govornu poštu.
Odgovorio je samo na jednu poruku.
„Loreta, Hamond je. Tek jutros sam čuo tvoje poruke. Izvini
što si se sinoć zbog mene ljutila. Tvoje poruke sam tumačio kao
poruke sa nepoznatog broja. Uh, slušaj, zahvalan sam ti na
onome što si uradila. Ali činjenica je da ne želim da dovodiš tog
tipa sa kojim si razgovarala na vašaru. Barem ne sada. Imam
svoje razloge, veruj mi, i sve ću ti kasnije objasniti. Za sada ga
drži na ledu. Javiću ti ako se ispostavi da mi je potreban. I
javiću ti se ako mi budeš dalje potrebna. Još jednom hvala.
Najbolja si. Zbogom. Oh, poslaću ti ček da ti pokrijem
jučerašnji dan i prošlu noć. Zaista si uradila mnogo više od
zahtevanog. Ćao.“
Bev Bud preslušala je ovu poruku dva puta, a zatim se besno
zagledala u telefon lako prstima udarajući po tastaturi dok je
razmišljala šta da radi sa porukom – da je sačuva ili obriše?
Ono što je želela da kaže gospodinu Krosu da uradi sa
svojom porukom bilo je anatomski nemoguće.
Bila je umorna i mrzovoljna. U toku noći neko joj je ulubio
automobil na parkingu za osoblje bolnice. Tupi bol u lumbalnom
delu leđa ju je hvatao svakog jutra nakon dvanaestočasovne
smene.
A ponajviše je brinula za majku, čija je spavaća soba bila
prazna a krevet nerazmešten. Gde je bila čitave noći i gde je
sada? Bev se sećala da je Loreta, kada je kretala sinoć na posao,
izgledala zabrinuto i depresivno.
Ova poruka govorila je da je izašla da obavlja prljave poslove
za okružnog tužioca, barem je to radila jedan deo noći. Kopile
nije zvučalo naročito zahvalno za trud koji je njena majka
uložila.
Bev je iz prkosa pritisnula broj tri i obrisala poruku.
Pet minuta kasnije izlazila je ispod tuša kada je čula majku
kako je doziva. „Bev, samo sam želela da te obavestim da sam
stigla kući.“
Bev je zgrabila peškir i umotala se. Otišla je do majčine sobe
ostavljajući vlažne tragove za sobom u hodniku. Loreta je sedela
na ivici kreveta i izuvala sandale koje su ostavila jarke crvene
pruge na njenim otečenim stopalima.
„Mama, brinula sam za tebe“, povikala je Bev trudeći se da
ne pokaže iznenađenje olakšanje što je njena majka trezna,
premda je izgledala neuredno i iznureno. „Gde si bila?“
„Duga je to priča koja može da sačeka da odspavam nekoliko
sati. Iscrpljena sam. Da li si proverila govornu poštu kada si
stigla? Da li je bila neka poruka za mene?“
Bev je samo jedan trenutak oklevala. „Ne, mama. Nije.“
 „Ne mogu da verujem“, promrmljala je Loreta dok je svlačila
haljinu. „Razbila sam se od posla, a Hamond nestane.“
Nakon što se skinula u donji veš, pomerila je pokrivač i legla.
Zaspala je čim joj je glava pala na jastuk.
Bev se vratila u svoju sobu i obukla spavaćicu, podesila
budilnik pa namestila termostat klima-uređaja na nižu
temperaturu i legla.
Loreta je ovog puta došla trezna kući. Ali šta će biti sledećeg
puta? Silno se, i grčevito, trudila da ostane trezna. Večito joj je
bilo potrebno ohrabrenje i podsticaj. Bilo joj je potrebno da se
oseća korisnom i produktivnom.
Bevina poslednja misao pre nego što je utonula u san bila je
da će gospodin Hamond Kros, ako već želi da uskrati njenoj
majci posao koji joj je bio tako očajnički potreban za sadašnju i
buduću dobrobit, onda to, bogami, morati da uradi uživao, a ne
preko vašljive govorne poruke.

***
„Šta je to?“
Rori Smilou podigao je pogled sa žute koverte koju je Stefi
tresnula pred njega na pretrpani sto. Čim je Hamond izašao iz
njene kancelarije, nije časila ni časa da stigne do policijske
stanice. Pronašla je detektiva u velikoj, otvorenoj kancelariji
grupe za istraživanje kriminala.
Nije osećala ni najmanju grižu savesti dok je obaveštavala
Smiloua o ovom najnovijem otkriću. Odanost bivšem ljubavniku
nikada joj nije ni pala na pamet. Niti je dozvolila da je odvrati
obećanje na poverljivost. Od sada je igrala ozbiljno.
„Laboratorijski izveštaj.“ Uzela je kovertu i privila je na
grudi kao da je čuva. „Možemo li da razgovaramo u tvojoj
kancelariji?“
 Smilou je ustao i pokazao glavom prema vratima.
Dok su se probijali kroz lavirint stolova, detektiv Majk
Kolins je zapevušio: „Dobro jutro, gospođice Mandel.“
„Nosi se, Kolinse.“
Ignorišući smeh i zvižduke, nastavila je za Smilouom u kratki
hodnik pa u njegovu privatnu kancelariju. Kada su se vrata za
njima zatvorila, upitao ju je šta se dešava.
„Sećaš se onih krvavih fleka sa čaršava Aleks Led?“
„Posekla se brijući se.“
„Nije. Ili možda jeste, ali nije ona ostavila te krvave trgove na
čaršavu. Tražila sam da se odredi krvna grupa i da se krv
uporedi sa jednim drugim uzorkom. Poklapaju se.“
„A taj drugi uzorak je...?“
„Hamondov.“
Prvi put otkako ga je upoznala, Smilou je izgledao potpuno
nepripremljeno za ono što je upravo čuo. Ostao je bez reči.
„One noći kada je opljačkan“, objasnila je, „krvario je.
Mnogo, čini mi se. Stigla sam rano u njegovu kuću narednog
jutra da mu kažem da je Trimbl u pritvoru. Ponašao se čudno.
Pripisala sam to gadnoj noći i lekovima.
Ali bilo je više od toga. Imala sam osećaj da laže da sakrije
neku sramnu tajnu. Kako bilo, pre nego što sam otišla, uzela sam
krišom jedan krvavi peškir iz njegovog kupatila.“
„Šta te je na to nateralo? I da još tražiš da se krv uporedi sa
flekama na čaršavima Aleks Led?“
„Zbog načina na koji se ponaša u njenoj blizini!“, povikala je
tiho šireći ruke. „Kao da se jedva suzdržava da je ne proždere. I
ti si to osetio, Smilou. Znam da jesi.“
Prešao je rukom preko potiljka i rekao poslednje što je Stefi
očekivala da čuje: „O bože, kako me je sramota.“
„Sramota?“
 „Trebalo je ja da dođem do ovog zaključka. Mnogo pre. U
pravu si, jesam nešto osetio između njih. Samo nisam mogao da
odredim šta je to bilo. Bilo mi je to nezamislivo i nikada nisam
ni pomislio na seksualnu privlačnost.“
„Nemoj da se grizeš zbog toga, Smilou. Žene su intuitivnije u
ovakvim stvarima.“
„Ali t si imala još jednu prednost nada mnom.“
„Koju?“
„Ja nikada nisam spavao sa Hamondom.“
Nasmešio se ironično, ali Stefi nije smatrala ovu izjavu
duhovitom. „Pa, zaista nije važno ko je šta osetio ni ko je prvi
prepoznao šta se dešava među njima. Suština je da Hamond
spava sa Aleks Led otkako je postao tužilac na slučaju ubistva u
kom je ona glavni osumnjičeni.“ Podigla je kovertu kao da je
skalp ili neku drugi ratni trofej. „I to možemo i da dokažemo.“
„Nezakonito stečenim dokazima.“
„To je tehnikalija“, rekla je i slegla ramenima. „Za sada hajde
da sagledamo širu sliku. Hamond je u govnima do guše. Sećaš
se one neuverljive laži o tome ko je razvalio bravu na stražnjim
vratima njene kuće? Pretpostavljam da je to bio Hamond. Da je
provalio u njenu kuću...“
„Zašto? Da krade srebro?“
Namrštila se što je ovo olako shvatao. „Sreli su se već. Pre
nego što je postala osumnjičena. Pretvarali su se da se ne
poznaju. Morah su da se nađu da uporede beleške pa je Hamond
otišao kod nje... Da vidimo, to je bilo u utorak uveče, nakon što
smo je uhvatili u nekoliko laži.
Nije mogao da dođe do prednjih vrata i pozvoni, pa se
ušunjao u kuću. Kada je razbio bravu, posekao je palac. Odatle
krv na čaršavima. Sećam se da je narednog dana imao zavoj.
I mislim da je bila s njim one noći kada je opljačkan.
Izbegavao je odgovor kad sam ga pitala za lekara koji mu je ušio
ranu, i za razlog iz kog nije otišao u urgentni centar. Izmislio je
neka nategnuta objašnjenja.“
Detektiv ju je i dalje skeptično gledao.
„Poznajem ga, Smilou“, rekla je odlučno. „Praktično sam
živela s njim. Znam njegove navike. Relativno je uredan, ali je
muškarac. On posprema samo kada je na to primoran i čeka da
žena koja mu posprema kuću jednom nedeljno dođe i počisti za
njim. Onog jutra nakon pljačke, kada se osećao kao govno, znaš
li šta je prvo želeo da uradi? Da pospremi krevet. Sada razumem
i zašto. Nije želeo da primetim da je neko spavao pored njega.“
„Ne znam, Stefi“, rekao je sumnjičavo se mršteći. „Ma koliko
želeo da vidim kako izviđač pada niske grane, ne mogu da
verujem da bi Hamond Kros uradio nešto ovoliko
kompromitujuće. Da li si razgovarala s njim o ovome?“
„Ne, ali sam ga uhvatila u zamku. Nežno. Polako. Bio je to
samo osećaj dok jutros nije stigao izveštaj iz laboratorije.“
„Krvna grupa nije sama po sebi dovoljna.“
„Ako možemo pomoću nje da dokažemo kažnjiv prestup,
mogli bismo da dobijemo DNK test.“
„Ako si u pravu – i priznaću da tvoja tvrdnja ima težinu – to
onda objašnjava njegovu reakciju na jučerašnju izjavu Bobija
Trimbla.“
„Hamond nije želeo da čuje da je Aleks Led kurva.“
„Bila je.“
„Da li je to bilo u prošlosti ili i dalje traje, pitanje je. U
svakom slučaju, zato se on usprotivio korišćenju Trimblovog
svedočenja.“
Kada se Smilou ponovo namrštio, upitala je: „Šta je bilo?“
„Slažem se sa njim u tom pogledu. Hamondovi argumenti
donekle i imaju smisla. Trimbl je toliko neprijatan da bi mogao
kod ljudi izazvati naklonost prema doktorki Led. Ona je ugledan
psiholog. A on narkoman i muška kurva koja misli da je božji
dar ženama. Mogao bi više naškoditi našem slučaju nego mu
pomoći, pogotovo ako dobiješ mahom žensku porotu. Gotovo da
bi bilo bolje da ga nema.“
„Ako Hamond istera svoje, nećemo imati slučaj protiv Aleks
Led. Barem nikada neće biti suđenja.“
„To nije samo njegova odluka. Da li namerava...“
„On Petidžonovo ubistvo namerava da prišije nekom
drugom.“
„Molim?“
„Nisi me slušao, Smilou. Kažem ti da je on spreman na sve
da zaštiti ovu ženu. U jednom dahu odbio je da podeli sa mnom
tragove koje prati, a u drugom me zamolio da mu pomognem da
izgradi slučaj protiv nekog drugog. Nekoga ko je imao motiv i
priliku. I koga bi on rado video optuženog za ovaj zločin.“
Stefi se naslađivala trenutak pre nego što je dodala: „Pogodi
koga ima na umu.“

„Hamonde, čitavo jutro pokušavam da te pronađem.“

„Hej, Mejsone.“ Dobio je poruku da ga Mejson traži, ali se
nadao da će ga izbeći. Nije imao vremena za sastanak, ma
koliko kratak bio. „Imao sam mnogo posla jutros. Zapravo,
upravo sam krenuo napolje.“
„Onda te neću zadržavati.“
„Hvala“, rekao je Hamond pa nastavio prema izlazu.
„Vidimo se kasnije.“
„Samo gledaj da budeš slobodan u pet sati danas posle
podne.“ Hamond je stao i okrenuo se: „Šta se dešava u to
vreme?“
„Konferencija za štampu. Koju sve lokalne stanice prenose
uživo.“
„Danas? U pet?“
„Gradska većnica. Odlučio sam da zvanično saopštim odluku
da se penzionišem i pružim podršku tebi kao mom nasledniku.
Ne vidim razlog da to odlažem. Svi to ionako već znaju. Na
izborima u novembru će tvoje ime biti na glasačkom listiću.“
Široko se nasmešio svom štićeniku i ponosno se zaklatio na
petama.
Hamond se osećao kao da ga je neko upravo zakucao u glavu.
„Ne... znam šta da kažem“, promucao je.
„Ne moraš meni ništa da kažeš“, zagrmeo je Mejson.
„Sačuvaj sve primedbe za danas posle podne.“
„Ali...“
„Obavestio sam tvog oca. I on i Amelija nameravaju da
dođu.“
O bože. „Znate, Mejsone, da sam usred ove stvari sa
Petidžonom.“
„Ima li boljeg trenutka? Kada si već na oku javnosti. Ovo je
sjajna prilika da postaneš poznat u svakom domu u Čarlstonu.“
Ova izjava podsetila ga je na jedan nedavni razgovor.
Hamond je sklopio oči. „Tata vas je na ovo nagovorio, zar ne?“
Mejson se nasmejao. „Častio je nekoliko tura pića sinoć u
klubu. Ne moram da ti kažem koliko ubedljiv ume da bude.“
„Ne, ne morate da mi to kažete“, promrmljao je Hamond
gnevno. Preston nikada nije dozvoljavao da stvari teku svojim
tokom. Njegov filantropski potez na ostrvu Spekl razoružao je
Hamonda i praktično mu obezbedio izuzeće od pozivanja na
odgovornost za svaki zločin koji se desio na tom ostrvu. Ali
čisto u slučaju da je Hamond i dalje razmišljao o tome da nastavi
da juri taj slučaj, Preston je povećao uloge, podigao igru na viši
nivo i pojačao pritisak.
 „Mejsone, moram da idem. Mnogo se toga dešava danas.“
„U redu. Samo nemoj da zaboraviš na pet sati.“
„Neću zaboraviti.“

POGLAVLJE 37

Loreta je brčkala noge u lavoru hladne vode u kojoj ih je

potapala već gotovo pola sata.
Bev se pojavila iz hodnika, zevajući i protežući se. „Mama?
Već si ustala? Nisi dugo spavala.“
„Previše stvari imam na umu“, rekla je odsutno. A zatim je,
pogledavši u Bev, pitala: „Jesi li sigurna da si proverila poruke
kada si jutros stigla? Nadam se da je sve u redu sa govornom
poštom.“
„Sve je u redu s njom, mama.“ Bev se okrenula prema njoj sa
izrazom krivca. „Imala si poruku od gospodina Krosa. Samo
nisam želela da ti je prenesem.“
„Zašto? Šta je rekao?“
„Rekao je da tip sa vašara nije važan.“
Loreta ju je pogledala sa očiglednom nevericom. „Da li si
sigurna?“
„Učinilo mi se da je rekao Vašar’.“
„Ne, da li si sigurna da je rekao da on nije važan?“
„U to sam sigurna. Pobesnela sam. Nakon svog tvog
napornog rada – Pazi, mama, prosipaš vodu po podu.“
Loreta je ustala i stavila ruke na bokove. „Da li je on
poludeo?“

Bobi Trimbl nije računao na zatvor. Zatvor je bio sranje. Bio je

za gubitnike. Zatvor je bio za starog Bobija, možda, ali ne za
onoga koji je postao.
Proveo je noć u ćeliji sa pijancem koji je čitave noći sa
jednakom žestinom hrkao i prdeo. Rekli su mu da će ga pustiti
ujutro, čim budu mogli da ga obrade. To je bio deo dogovora
koji je postigao sa detektivom Smilouom i onom kučkom iz
kancelarije okružnog tužioca – jedna noć u zatvoru. Ali jutros
se, bogami, nisu žurili. Poslužili su doručak. Na miris hrane
njegov cimer okrenuo se na gornjem krevetu i jedva stigao do
otvorene WC šolje, gde je povraćao punih pet minuta. Kada se
najzad ispraznio, popeo se na gornji krevet i ponovo se
onesvestio, ali ne pre nego što je naleteo na Bobija i isprljao mu
odeću tako da je i on sada zaudarao na bljuvotinu.
Naravno, Bobi ovo zlostavljanje nije nemo trpeo. Glasno je i
često izražavao svoje pritužbe. Zvocao je i besneo, ali uzalud.
Koračao je po ćeliji. Dok su se sati vukli, on je duboko potonuo
u strah. Pesimizam ga je obuzeo svom silinom. Činilo se da ne
može da kupi priliku.
Stvari su sve dublje tonule u govna otkako je Petidžon ubijen.
To nije bio Bobijev plan igre. Nije bio svetac, ali ni na koji
način nije želeo da bude povezan sa ubistvom. Ako će ga
prikazivanje Aleks kao krivca – a ko zna, možda je to i bila –
osloboditi, onda će to i uraditi. Ali u međuvremenu će biti na
kratkom povocu. Dok ne prođe suđenje, njegovo dupe pripadalo
je okrugu Čarlston. Nema žurki. Nema žena. Nema droge. Nema
zabave.
I nije bio ni sto hiljada dolara bogatiji kao što se nadao da će
biti. Nikada nije preuzeo novac od ucene. Ostalo je nepoznato da
li je Aleks uzela novac od Petidžona, ali to sada nije bilo važno.
Nije ga imao.
Njegova budućnost bila je turobna i nesigurna i jedino je
sigurno bilo da je, dok je bio zatvoren ovde, tapkao u mestu.
Ustao je sa kreveta pa se priljubio uz rešetke. „Zašto to toliko
traje?“
Njegovo pitanje su ignorisali. Stražari su bili gluvi za njegove
zahteve. „Ne razumete. Nisam običan zatvorenik“, rekao je
stražaru koji je prolazio pored ćelije. „Ne bi trebalo da budem
ovde.“
„Voleo bih da sam dobio novčić svaki put kada sam tu izjavu
čuo, Bobi.“ Bobi je naglo okrenuo glavu. Pridošlica koga je
stražar pratio nosio je lagano letnje odelo i kravatu. Bio je sveže
izbrijan, ali je ipak izgledao pomalo iscrpljeno, verovatno zbog
povezane desne ruke. Predstavio se kao Hamond Kros.
„Čuo sam za tebe. Kancelarija okružnog tužioca, zar ne?“
„Specijalni pomoćnik tužioca za okrug Čarlston.“
„Impresioniran sam“, rekao je Bobi izveštačenim glasom.
„Iskreno, ne marim ni da si Zvončica, samo ako si došao da me
izvedeš odavde.“
„Takav je bio dogovor, zar ne?“
Kros je bio uglađen tip. Bobi mu je smesta pozavideo na
njegovoj prirodnoj otmenosti.
Pokazao je stražaru da otvori Bobijevu ćeliju, ali zatim su
Bobija odveli u prostoriju rezervisanu za razgovor zatvorenika
sa advokatom. „Ne smatram ovo oslobađanjem, gospodine Kros.
Juče sam se nagodio. Ili si možda, sasvim zgodno, na to
zaboravio?“
„Svestan sam nagodbe, Bobi.“
„Pa dobro! Onda radi šta moraš da pokreneš stvari.“
„Ne dok ne porazgovaramo.“
„Ako ću razgovarati sa tobom, želim da moj advokat bude
prisutan.“
„Ja sam advokat.“
„Ali ti si...“
 „Sedi, Bobi, i umukni.“
Hamond Kros bio je u formi, ali nije bio mnogo krupan. A
bio je i povređen. Bobi je nadmeno ispravio ramena. „Oštre reči
od čoveka sa rukom u povezu.“
Krosove oči zasjale su gotovo jednako ledeno i surovo kao i
oči detektiva Smiloua. I premda to nije baš uplašilo Bobija,
zastrašilo ga je dovoljno da sedne. Besno je pogledao Krosa.
„Dobro, sedim. Šta sad?“
„Ne možeš ni izdaleka da shvatiš u kolikoj meri bih želeo da
te prebijem.“ Bobi je nemo zevao u njega.
Krosove usne jedva da su se pomerile, ali je neprijateljstvo
koje se krilo u njegovoj izjavi nateralo dlačice na Bobijevom
vratu da se nakostreše. To, i činjenica da je svaki mišić u
Krosovom telu bio napet kao da će mu pocepati kožu.
„Slušaj, ne znam šta imaš protiv mene, ali ja sam se
nagodio.“
„A ja sam napravio drugu nagodbu“, rekao je Kros mirno.
„Sa jednim investitorom – zapravo nekadašnjim investitorom –
projekta ostrvo Spekl.“ Pustio je da shvati puni značaj ove
informacije. Bobi se silno trudio da ne počne da se vrpolji u
stolici.
„Ova osoba voljna je da svedoči proti tebe u zamenu za to da
budemo blagi prema njoj. Imamo čitav spisak optužbi za tvoje
aktivnosti na ostrvu Spekl, koje nemaju veze sa nagodbom koju
si juče sklopio. Verovatno bi ti bilo dosadno da počnem da ih
nabrajam, ali evo, na prvom mestu je podmetanje požara.“
Bobijevi dlanovi su počeli da se znoje. Obrisao ih je o nogavice
pantalona.
„Slušaj, reći ću ti sve što želiš da znaš o mojoj sestri.“
„Beskorisno“, rekao je Kros odmahnuvši rukom nemarno.
„Nije ubila Petidžona.“
 „Ali tvoji ljudi...“
„Nije to uradila“, ponovio je. A zatim se nasmešio, ali ne
prijateljski. „Ponestalo ti je materijala, Bobi. Nemaš čime da se
pogađaš. Ostaćeš u nekom od naših zatvora neko vreme. A kada
se Južnoj Karolini dosadi da te hrani i obezbeđuje ti krov nad
glavom, vlasti u Floridi ne mogu da dočekaju da te se
dokopaju.“
„Jebeš to! I jebi se“, povikao je Bobi skočivši sa stolice.
„Želim da razgovaram sa svojim advokatom.“
Napravio je dva koraka pre nego što je Kros spustio levi dlan
na njegovu grudnu kost i gurnuo ga nazad u stolicu sa takvom
silinom da se ona umalo prevrnula sa njim. A zatim se Kros
nadvio nad njim i toliko mu se približio da je Bobi morao da
zabaci glavu dok nije sasvim istegao vrat.
Kros je prošaputao: „Još jedna stvar, Bobi. Ako ikada više
priđeš Aleks – ikada – slomiću ti vrat. A zatim ću ti unakaziti to
lepo lice do neprepoznatljivosti. Tvoji zavodnički dani će biti
odbrojani. A žene će te gledati samo sa sažaljenjem i
odbojnošću.“
Bobi je bio zatečen. Ali samo na nekoliko sekundi. A onda je
sve shvatio – pretnje, tvrdnje tužioca da je Aleks nedužna. Počeo
je da se smeje. „Sada, razumem. Kurac ti trza na moju seku!“
Razigrano je udario Hamonda u grudi. „Da li sam u pravu?
Nije važno. Znam da jesam. Umem ja da čitam znake. Znaš šta,
gospodine posebni pomoćniče kako li se već zoveš. Kad god
poželiš da je jebeš, dođi do mene. Kako kod želiš, otpozadi,
spreda ili sa strane, sve mogu da udesim.“
Stolica je poletela naviše, Bobi je poleteo nauznak sa njom.
Bol mu je eksplodirao u jagodici. Pa sevnuo u lobanji. Rebra su
mu pukla kada je pesnica silinom klipa udarila u njih.
„Gospodine Kros?“
 Bobi je čuo korake i glasove stražara. Zvuci su dopirali do
njega kroz ogromnu, praznu tamu.
„Da li je sve u redu ovde, gospodine Kros?“
„Dobro sam, hvala. Ali se plašim da će zatvoreniku biti
potrebna pomoć.“

POGLAVLJE 38

„To je zanimljivo.“
Stefi je slušalicu telefona stavila između uva i ramena.
„Hamonde? Gde si?“
„Upravo sam izašao iz zatvora. Bobi Trimbl će neko vreme
biti naš.“
„A šta je sa našom nagodbom sa njim?“
„Njegovi zločini na ostrvu Spekl su je poništili. Obavestiću te
kasnije o svemu.“
„Dobro. Šta je zanimljivo?“
„Baset“, rekao je. „Glen Baset? Narednik koji nadzire
skladište sa dokazima?“
„Dobro? Znam ga, čini mi se. Brkovi?“
„To je on. Ima kćerku od šesnaest godina, koja je prošle
godine uhapšena zbog posedovanja narkotika. Prvo hapšenje. U
suštini je dobro dete, ali se u školi uhvatila lošeg društva.
Pritisak vršnjačke grupe. Izolovana...“
„Razumela. Kakve to ima veze sa bilo čime?“
„Baset se obratio Smilou za savet i pomoć. Smilou se u našoj
kancelariji založio za Basetovu kćerku.“
„Razmenili su usluge.“
„To je moja pretpostavka“, rekao je Hamond.
„Samo pretpostavka?“
„Za sada su to samo glasine i nagoveštaji. Njuškam. Policajci
nisu voljni da pričaju o drugim policajcima, a još nisam
razgovarao sa Basetom.“
„Volela bih da budem prisutna kada budeš razgovarao sa
njim, Hamonde. Šta je sledeće?“
„Moram na još jedno mesto da svratim, a onda idem u Čarls
Taun.“
„Zašto?“
„Sećaš se ogrtača?“
„Koji ljudi nose kada idu u spa centar i nazad do sobe? Bele
paperjaste stvari u kojima svi izgledaju kao polarni medvedi?“
„Gde je bio Petidžonov?“, upitao je.
„Molim? Nisam...“
„Ranije u toku dana dobio je poruku. Istuširao se u spa u
centru, ali se nije obukao. Pitao sam masera. Došao je u ogrtaču
i otišao u njemu. Trebalo je u njegovoj sobi da nađemo korišćen
ogrtač i papuče. Nisu bili među prikupljenim dokazima. Šta im
se desilo?“
„Dobro pitanje“, rekla je polako.
„Evo jednog još boljeg. Da li si znala da Smilou odlazi
redovno na manikir u spa centar? Razumeš? Niko ne bi mnogo
razmišljao o tome da ga je video u jednom od tih ogrtača. Idem
ponovo da pregledam apartman i vidim da nam nije nešto
promaklo. Samo sam želeo da te obavestim o napretku. Uzgred,
da li si se danas videla sa njim?“
„Sa Smilouom?“ Oklevala je, pa rekla: „Nisam.“
„Ako se vidiš sa njim, zaokupi ga nečim da bih mogao
slobodno da radim.“
„Naravno. Javi mi šta si pronašao.“
„Prvo ću tebe pozvati.“

„Hvala što si se našao sa mnom, Hamonde.“

 Seo je u separe preko puta Davi. „Šta ima? Rekla si da je
hitno.“
„Da li bi želeo da ručaš?“
„Ne, hvala, ne mogu. Imam mnogo posla danas. Popiću soda-
vodu“, rekao je konobaru koji se povukao da mu donese piće.
Mahnuo je rukom da rastera dim od lica. „Kada si ponovo
počela da pušiš?“
„Pre sat vremena.“
„Šta se dešava, Davi? Izgledaš uznemireno.“
Otpila je gutljaj pića koje joj, pretpostavio je Hamond
ispravno, nije bilo prvo i nije bilo soda-voda. Odgovorio je na
njen poziv na pejdžer iznenadivši se kada ga je zamolila da se
nađu u restoranu u centru grada. Ionako je išao tamo i to je,
imajući u vidu gust raspored, bio jedini razlog što je pristao na
ovaj spontani poziv.
„Rori me je sinoć pozvao. Sastali smo se. Ali to nije bio
romantični sastanak“, pojasnila je.
„Kakav je onda bio?“
„Postavljao mi je svakakva pitanja o tebi i istrazi Lutovog
ubistva.“ Sačekala je da mu konobar posluži piće pre nego što je
nastavila. „Zna da si se sastao sa Lutom u subotu, Hamonde. Ali
nisam mu ja rekla. Časna reč, nisam.“
„Verujem ti.“
„Rekao je da su te videli u hotelu. Pretpostavlja da si išao da
se nađeš sa Lutom, ali, kao što znamo, on đavolski dobro
pretpostavlja.“
„To je bezopasna pretpostavka.“
„Možda i nije, jer bi trebalo da znaš još nešto.“ Ruka joj se
tresla kada je prinela cigaretu usnama. Hamond joj je uzeo
cigaretu i ugasio je u pepeljari.
„Nastavi.“
 „Znam za tebe i Aleks Led.“
Pomislio je da se pravi, lud ali shvatio je da bi Davi lako
prozrela njegovu glumu. „Kako?“
Slušao je dok mu je pričala o Aleksinoj poseti tog jutra. „Ne
znam pojedinosti vašeg susreta, ni kada, ni gde. Nisam tražila
nikakve poverljive informacije, a ona mi ništa nije rekla. I
uzgred, baš je fina.“
„Da“, rekao je promuklo. „Jeste.“
„Kao što sam sigurna da si svestan“, nastavila je, „ova vaša
ljubavna veza došla je u vrlo nezgodnom trenutku i sasvim je
neprimerena.“
„Vrlo sam toga svestan.“
„Od svih žena u Čarlstonu koje se lože na tebe, zašto...“
„Imam danas vrlo zgusnut raspored, Davi. Nemam vremena
za predavanje. Nisam nameravao da se zaljubim u Aleks ove
nedelje. Prosto se tako desilo tako. I, uzgred, ti se javi da mi
držiš predavanja o indiskrecijama.“
„Samo te upozoravam da budeš oprezan. Nisam bila sa vama
oboma u istoj prostoriji, ali mi je jasno, po načinu na koji ti je
izgovorila ime, da je zaljubljena u tebe. Svako ko je bio sa vama
kada ste zajedno morao je da oseti te struje. Čak i neko ko
nimalo nije sklon romantici, kao što je Rori. Zato sam te i
pozvala.“ Oči su joj se napunile suzama i to ga je uplašilo, jer
Davi nikada nije plakala. „Strepim za tebe, Hamonde. I za nju.“
„Zašto, Davi? Čega se plašiš?“
„Plašim se da je Rori ubio Luta i da bi mogao ubiti još
nekoga da to zataška.“ Dugo ju je gledao, a zatim joj se kruto
nasmešio: „Hvala, Davi.“
„Za šta?“
„Što brineš za mene. Volim te zbog toga. Još te više volim
što brineš za Aleks. Nadam se da ćete postati najbolje
drugarice.“ Izašao je iz separea, sagnuo se i poljubio je u teme.
„Nemaš razloga za brigu.“
„Hamonde?“, povikala je za njim kada je požurio da izađe iz
separea. „Sve je pod kontrolom“, doviknuo joj je. „Časna reč.“
Otrčao je od restorana do svog automobila. Dok je vozio
prema hotelu, pozvao je Aleks.

Brava na kuhinjskim vratima još je bila razvaljena. Bila je

nemarna što je nije popravila do sada. Koliko se sećao, kuhinja
je bila udobna i uredna, premda je slavina u sudoperi kapala.
Prolazio je pored telefona kada je zazvonio i uplašio ga.
Javila se u drugoj sobi na drugo zvono. Njen glas je kroz hodnik
dopirao do njega.
„Hamonde, da li si dobro?“
Bila je u ordinaciji, leđima okrenuta vratima koja su vodila u
hodnik. Osećao je miris pomorandži, u činiji na stočiću, u koje
su bili zabodeni karanfilići. Sedela je u fotelju, a na stočiću
pored njenog lakta bili su naslagani, činilo se, dosijei pacijenata.
Jedan joj je ležao otvoren u krilu zajedno sa diktafonom veličine
dlana. Sunčeva svetlost dopirala je kroz visoke prozore. Njena ju
je kosa privlačila poput magneta.
„Ne brini za mene, dobro sam... Šta je sa narednikom
Basetom?... Znači, bio si u pravu. Na neki način mi ga je žao.
Ne možemo znati da li je pretnjama primoran na saradnju... Da,
hoću. Molim te, pozovi me čim budeš mogao.“
Završila je poziv ispustila bežični telefon na stočić.
Primetivši pokret krajičkom oka, iznenada se okrenula prema
njemu. Otvoreni dosije skliznuo joj je iz krila na pod, rasipajući
svoj sadržaj po orijentalnom tepihu. Diktafon je uz tup udar pao
na pod ispred njenih nogu. Očigledno je bilo da je mislila da je
sama.
 Glas joj se gotovo pretvorio u udah kada je rekla: „Detektive
Smilou, uplašili ste me.“

Neko je sedeo u Smitijevoj stolici kada je Hamond prošao pored

njega prema liftovima. „Ćao, Smiti. Da li si video detektiva
Smiloua danas?“
„Nisam, gospodine Kros. Sigurno nisam.“
Obično društven, Smiti nije podigao pogled i nije usporio
ritam dok je četkama naizmenično prelazio preko prednjeg dela
cipele mušterije. Hamond se nije time bavio. Žurio je da stigne
do penthaus apartmana na četvrtom spratu.
Žuta traka bila je ukrštena na vratima. Kako je sinoć od
menadžera uzeo ključ, prošao je ispod trake i ušao, ostavljajući
vrata blago otškrinuta.
Zavese su bile navučene pa je soba bila mračna. Pregledao je
dnevnu sobu gde je mrlja od krvi na tepihu izgledala gotovo
crno. Koliko je razumeo osoblje održavanja, poručili su novi
tepih.
Dok je stajao nad mrljom od krvi, pokušavao je da oseti
žaljenje zbog Petidžonove smrti, ali nije uspeo da ga prizove.
Bio je kopile za života. Čak i u smrti pravio je haos u životu
drugih ljudi.
Hamond je prešao u spavaću sobu i otišao pravo do ormana.
Pogledao je ogrtač koji je visio sa još vezanim pojasom. Bio je
isti kao ogrtač koji je Lut nosio u spa centru. Ostavio je odeću
ovde u apartmanu, istuširao se u spa centru, a zatim se
presvukao kada se vratio.
„Nikada ne bih ni pomislio na to da nisi to spomenula onog
poslepodneva kada smo pili piće u baru u lobiju“, rekao je.
Okrenuo se prema Stefi, koja je mislila da mu se prikrada.
Zapravo ju je očekivao.
 Nastavio je: „Retorski si me pitala da li mogu da zamislim
Luta kako šeta unaokolo u jednom od ovih frotirskih ogrtača.
Nisam mogao. Nisam ga ni zamišljao. Sve do sinoć. A kada sam
ga zamislio, zapitao sam se kako si znala da se on tog dana šetao
u ogrtaču. A zatim sam počeo da se pitam gde je korišćeni
ogrtač.“ Pogledao ju je zamišljeno. „Pretpostavljam da si ti taj
ogrtač iznela iz sobe preko svoje odeće.“
„Preko odeće za trening. Što sam smatrala dobrom idejom.
Ko odlazi da ubije nekoga tako obučen! Ali ogrtač je bio još
bolji.“
„Ostavila si ga u spa centru.“
„Zajedno sa peškirom koji Petidžon mora da je poneo iz spa
centra. Smotala sam ga kao turban oko glave. Stavila sunčane
naočare. Praktično sam bila neprepoznatljiva. Sve rekvizite
ostavila sam u spa centru – mnogo je ljudi donosilo ogrtače i
peškire iz teretane i sa bazena. Niko nije obraćao pažnju na
mene. Istrčala sam nekoliko kilometara, a kada sam se vratila,
telo je već bilo otkriveno i istraga je već uveliko bila u toku.“
„Veoma domišljato.“
„I ja sam tako mislila“, rekla je sa drskim smeškom.
Pokazao je glavom revolver koji je držala uperen u njega.
„Da li je to oružje kojim je počinjeno ubistvo?“
„Naravno da nije. Zar misliš da bih bila toliko glupa da
upotrebim isti pištolj dva puta? Kada sam vratila onaj koji sam
upotrebila da ubijem Petidžona, ukrala sam drugi. Za svaki
slučaj.“
„Baset upravo sad sve priznaje. On je čovek nečiste savesti
koji se kaje.“
„Biće moja reč protiv njegove. Nikada neće uspeti da povežu
ovo oružje sa mnom. Nisam se potpisala u knjigu dokaza, a nije
ni on. Baset možda izmišlja ružne priče o meni jer je kivan na
mene.“
„Smilou te je zamolio da budeš blaga prema Basetovoj
kćerki.“
„I jesam bila, prvi put. Nisam ja kriva što je ponovo
uhapšena. Saslušanje je zakazano za nekoliko nedelja.“
„Šta si obećala Basetu?“
„Da ću biti blaga u preporuci sudiji.“
„Ili će mila Amanda biti kažnjena najstrože moguće. Na
njemu je bilo.“
„Ne ostavljaš čoveku izbora.“
„Kada sam primorana.“
„A osećala si da si primorana da ubiješ Petidžona?“
„Prevario me je!“, uzviknula je prodornim, visokim glasom
kakav nikada pre nije čuo. Stefi je izgubila dodir sa realnošću.
„Špijunirala sam za njega“, rekla je. „Savetovala sam ga o
pravnim manevrima kojima bi uhvatio u zamku svoje suparnike,
ali zahvaljujući kojima bi on ostao u granicama zakona. Jedva,
ali ipak u granicama. Rekao mi je da će upotrebiti materijal o
Prestonu da vas obojicu uništi. Da te sasvim ukloni i postavi
mene na najvišu poziciju. Ali zatim se povukao.“
Pogled joj je postao surov. „Video je bolji način da iskoristi
Prestonovo učešće, odnosno da primora tebe na saradnju. Mislio
je da će time uticati na tebe da prihvatiš njegov način
razmišljanja. Zahvalio mi je na vremenu i trudu, ali je pitao
zašto da prihvati drugog po kvalitetu kada može da na svoju
stranu pridobije najboljeg.“
„Pa si tog poslepodneva došla ovamo da ga ubiješ.“
„Nisam imala izbora, Hamonde. Poštovala sam pravila i ona
mi nisu išla naruku. Otkako sam počela da radim u kancelariji,
radila sam najviše, trudila se najviše, ali posao je trebalo da
dobiješ ti, baš kao što si dobio i prethodni.
 Petidžon je naišao i ponudio mi prednost. Prvi put je trebalo
ja da imam prednost. A onda, kada je nagrada bila na dohvat
ruke, kučkin sin uskratio mi je podršku.
I pre sam osetila iskušenja, ali nijedno toliko razorno. Svaki
pogled na njega podsećao bi me kakva sam naivčina bila.
Lakoverna žena, i verovatno je on to i mislio o meni.
Pretpostavljam da se može reći da je nešto u meni puklo. Prosto
nisam mogla da dozvolim da mu to prođe.
Vest mi je saopštio preko telefona, ali sam insistirala da se
nađemo u četiri oka. Pojavila sam se nekoliko minuta ranije, a
kada sam ga videla pruženog na podu, pomislila sam kako mi je
neko uskratio zadovoljstvo.“
„Možda, Aleks.“
„Nisam znala ništa o Aleks Led. Ne dok je onaj Danijels nije
opisao – i gadno sam se preznojavala kada sam se suočila sa
njim u onoj bolničko sobi. Plašila sam se da će odati Smilou.
Nisam ga videla u hotelu, ali nisam mogla biti sigurna da on nije
video mene. Kako bilo, kada je opisao Ledovu, nisam mogla da
poverujem da mi se sreća nasmešila. Postojao je konkretan
osumnjičeni. A kada se pojavio Trimbl, počela sam da verujem
u anđele čuvare“, rekla je i nasmejala se.
„Pokušala si da je ubiješ.“
„To je bila greška. Nije trebalo nikom drugom da to
poverim.“
„Ko je on bio?“
„Neko ko je prošao kroz pravosudni sistem pre nekoliko
meseci. Optužila sam ga za napad i nanošenje telesnih povreda.
Njegov advokat se nagodio. Pomislila sam kako bi jednog dana
moglo da se pokaže korisnim imati pri ruci nekoga kao što je on
– možda sam imala predosećaj da bi se moj savez sa Petidžonom
mogao loše završiti.“ Slegla je ramenima.
 „Kako bilo, dozvolila sam da nagodbom izbegne zatvorsku
kaznu. Ali držala sam ga na oku. Bio je voljan da je prekolje za
bednih sto dolara. Ali uprskao je. Pobegao je iz grada sa pedeset
dolara koje sam mu platila unapred. Nije mi to čak ni prijavio te
noći.“
Udarila se dlanom po čelu. „Kako sam blesava. Nisam
povezala tvog pljačkaša sa mojim ubicom dok nisam otkrila da
je Aleks Led živa i zdrava.“
„Plašila si se da te je videla u subotu posle podne u
Petidžonovom apartmanu. „Smatrala sam to vrlo verovatnim.
Od onog prvog ispitivanja osetila sam da nešto krije i strepela
sam da me je prepoznala i da čeka savršen trenutak da iznese
svoje tajno znanje. Moram priznati da sam bila prilično
preneražena kada sam otkrila da si ti tajna koju ona krije. Kada
si je sreo?“
Odbio je da odgovori.
„Oh, dobro“, blago je slegla ramenima. „U pravu si.
Pretpostavljam da to nije važno, premda mi je spoznaja da tako
lako možeš preći iz mog kreveta u njen teško povredila sujetu. I,
naravno, razumem zašto si je ti privukao. Nije za nju bila mučna
dužnost da spava sa tobom. Ja bih spavala sa tobom čak i da mi
Petidžon nije rekao da su šaputanja na jastuku dobar izvor
informacija.“
Snažnije je stegla pištolj. „Ne mrzim te, Hamonde, premda bi
bila manje iskrena kada bih rekla da ti nisam zamerala tvoja
postignuća i lakoću sa kojom si ih postizao. Ali sada, kada sam
stigla dovde, ti si poslednja prepreka. Žao mi je.“
„Stefi...“
Ispalila je metak u njegove grudi.

Stefi se okrenula i požurila preko dnevne sobe. Otvorila je vrata.

Sa druge strane stajali su detektiv Majk Kolins i dvojica
policajaca u uniformi sa pištoljima u ruci.
„Predajte oružje, gospođice Mandel“, rekao je Kolins. Sada
se u njegovom glasu nije čuo prizvuk šale. Jedan od policajaca
prišao joj je iz uzeo joj pištolj iz mlitave ruke. „Da li ste
dobro?“, upitao je Kolins.
Hamond je posmatrao njen izraz lica kada je okrenula glavu, i
zapanjeno otvorila usta. Spasao ga je pancir, premda će imati
gadnu modricu, pored ostalih povreda koje je zadobio ove
nedelje.“
„Prevario si me?“
Kolins joj je čitao njena prava, ali je ona gledala Hamonda.
„Sinoć sam shvatio. Smilou i ja razgovarali smo pre zore.
Rekao sam mu sve. Sve. Pa smo ovo udesili. Pretvarao sam se
da skupljam dokaze protiv njega, ali smo zapravo on i ja danas
radili zajedno. On je rekao da bi mogla da se zabrineš kada
podelim tragove sa tobom. Tragove koji bi mogli da vode do
tebe. On mi je rekao da budem ozvučen. I da nosim pancir.
Drago mi je što sam poslušao oba njegova saveta.“
Bila je doslovno sva nakostrešena od mržnje. Teško mu je
bilo da poveruje da su bili ljubavnici. Ali sa tugom je rekao:
„Znao sam da me gledaš kao rivala, Stefi, ali nisam mislio da bi
pokušala da me ubiješ.“
„Oduvek si me potcenjivao, Hamonde. Nikada nisi dovoljno
verovao u mene. Nisi mislio da sam pametna kao ti.“
„Pa, očigledno i nisi.“
„Dovoljno sam pametna da znam za tvoju aferu sa Aleks
Led“, povikala je. „Nemoj ni pokušati da je porekneš, jer imam
dokaz da ste bili u njenom krevetu ove nedelje!“
Hamond je bradom dao znak Kolinsu koji ju je okrenuo i
poveo prema otvorenim vratima. Okrenula je glavu i preko
ramena povikala na njega. „Time ću te pobediti, Hamonde.
Tvojom aferom sa tom ženom. Kakva poetska pravda!“

U Aleksinom glasu osećao se tihi smeh samoprekora.

„Očekivala sam vas, ali vas nisam čula kad ste ušli, detektive.“
„Ne znamo koga i kada će Stefi napasti. Proverio sam
dvorište i ušao na stražnji ulaz. Ona brava još nije popravljena.
Trebalo bi da smesta pozovete nekoga da je popravi.“
„Imala sam nužnije stvari na pameti ove nedelje.“
„Bila je to đavolska nedelja.“
„U najmanju ruku.
Kleknuo je da joj pomogne da sakupi rasute papire. Zahvalila
mu je dok je vraćala materijal nazad u fasciklu.
„Nisam mogao da ne čujem“, rekao je. „Hamond vam je
rekao za Baseta?“
„Da.“
„Prilično je prokleto domišljato od njega što je to shvatio.“
„Ali ne mnogo pre vas. Rekao mi je da ste, kada je on rano
jutros podelio svoje sumnje sa vama, vi priznali da vam je palo
na pamet da bi Stefi mogla biti umešana.“
„I jeste, ali nisam reagovao u skladu sa tim. Iskreno, jer mi je
bilo toliko drago što je Petidžon mrtav.“ Pogledao ju je u oči.
„Doktorko Led, nikada nisam smatrao da ste vi ubica.
Izvinjavam se zbog nekih pitanja koja sam vam postavio.“
Izvinjenje je prihvatila blagim klimanjem glave. „Teško nam
je da se povučemo nakon što zauzmemo stav. Ja sam bila
uverljiv osumnjičeni, a vi niste želeli da pogrešite.“
„I više od toga. Nisam želeo da Hamond bude u pravu.“
Između njih je zavladala nelagodna tišina. Prekinuo ju je
cvrkut njegovog mobilnog telefona. „Smilou.“
Slušao je. Lice mu je bilo bezizražajno. „Krećem.“ Prekinuo
je vezu. „Stefi je pucala u Hamonda. Dobro je“, rekao je žurno.
„Ali naterao ju je da prizna da je ona ubila Petidžona i to se čuje
na snimku. Uhapšena je.“
Aleks nije bila svesna koliko je uznemirena dok nije iz nje
iščezla sva nagomilana napetost i dok nije utonula u stolicu.
„Hamond je dobro?“
„Savršeno.“
„Znači, gotovo je“, rekla je tiho.
„Ne sasvim. Drži konferenciju za štampu za pola sata. Mogu
li da vas povezem?“

POGLAVLJE 39

Pošto je privremena zgrada suda okruga Čarlston raspolagala sa

veoma malo prostora, Monro Mejson zamolio je da se
konferencija za štampu održi u gradskoj većnici. Ljubazno su
udovoljili njegovom zahtevu.
Iz poštovanja prema čoveku koji je zajednici toliko dugo
služio, okupili su se mnogi, koji su inače u pet sati u petak posle
podne slepo jurili ka vikendu, kako bi sada čuli zvaničnu objavu
njegove namere da se povuče.
To su došli da čuju.
Dobili su više nego što su očekivali. Ovakav početak vikenda
im se nije činio kao tako velika žrtva kada su počele da kruže
glasine o onome što se desilo u istom apartmanu u kom je Lut
Petidžon pronađen mrtav pre manje od nedelju dana. Jedan član
osoblja samog okružnog tužioca uhapšen je za ubistvo.
Prostorija je već bila krcata kada je Hamond ušao za
Mejsonom i ostalim osobljem kancelarije okružnog tužioca. Čak
je i zamenik okružnog tužioca Volis, siv u licu i razoren
hemoterapijom, pronašao snage da prisustvuje konferenciji za
štampu. Samo je Stefi Mandel bila odsutna dok su svi zauzimali
svoja mesta na bini.
Prvi red sedišta publike zauzeli su novinari i kamermani. Iza
njih su bila tri reda rezervisana za gradske, okružne i državne
zvaničnike, sveštenstvo i probrane dostojanstvenike. Ostale
stolice na sklapanje bile su za goste.
Među njima su bili Hamondovi roditelji. Majka mu je na
klimanje glavom u znak pozdrava odgovorila veselo mahnuvši.
Hamond je pozdravio i svog oca, ali Prestonovo lice ostalo je
kameno kao lica koja krase Maunt Rašmor.
Tog jutra Hamond je pozvao Prestona ponudivši mu nagodbu
u vezi sa Bobijem Trimblom. Glasila je ovako: preporučiće
državnom tužiocu da se protiv njegovog oca ne podiže optužnica
ako Preston pristane da svedoči protiv Trimbla.
Naravno, to je bilo ravno priznanju da je znao za aktivnosti
zastrašivanja koje su se dešavale na ostrvu Spekl. Distancirao se
od poduhvata, ali ne na vreme da bi bio oslobođen krivice.
„To je sporazum, oče. Uzmi ili ostavi.“
„Nemoj mi davati ultimatume.“
„Priznaćeš svoja nedela, ili ćeš otići u zatvor poričući ih“,
izjavio je Hamond odlučno. „Prihvati sporazum.“
Hamond mu je dao sedamdeset dva sata da razmisli i
posavetuje se sa svojim advokatom. Kladio se da će njegov otac
pristati na njegove uslove, a dodatnu potvrdu svoje intuitivne
pretpostavke pronašao je kada je video kako nestaje oštrine iz
Prestonovih očiju i kako on prvi skreće pogled.
Da li je bilo previše nadati se da njegov otac oseća grižu
savesti? Premda će uvek postojati jazovi koje neće moći da
premoste, nadao se da će na nekom nivou uspeti da se pomire.
Želeo je da može ponovo da ga zove tata.
I Davi je bila tu i izgledala je kao filmska zvezda. Poslala mu
je poljubac, ali je Hamond video kako je novinaru, koji je
gurnuo mikrofon pred nju i zatražio komentar, rekla da odjebe.
Baš tim rečima. Ali se milo smešila.
Gledao je u stražnja vrata kada je Smilou uveo Aleks. Pogledi
su im se sreli i zadržali. Gutali su jedno drugo očima.
Razgovarali su mobilnim na putu do gradske većnice, ali to nije
moglo da ga umiri kao pogled na nju sada i svest da je najzad
bezbedna. Od Stefinog progona. Od Bobija.
Smilou ju je poveo prema praznoj stolici pored one u kojoj je
sedeo Frenk Perkins. Advokat je ustao i toplo je zagrlio. Smilou
ju je prepustio Perkinsu, a zatim spoljašnjim prolazom krenuo
prema bini. Pozvao je Hamonda. Hamond se, zbunjeno, izvinio i
sišao sa privremeno podignute platforme.
„Dobro si obavio posao“, rekao mu je Smilou.
Svestan koliko je ponosa morao da proguta kako bi mu
uputio ovaj kompliment, Hamond je rekao: „Samo sam se
pojavio i uradio ono što si mi savetovao da uradim. Da ti nisi
koordinisao akciju, ne bi uspela.“ Zastao je na trenutak. „I dalje
ne mogu da verujem je krenula na mene. Pre bih očekivao
predaju i priznanje.“
„Onda je ne poznaješ naročito dobro.“
„To sam i sam shvatio. Prekasno. Hvala ti na svemu.“
„Nema na čemu.“ Smilou je pogledao prema Davi i uhvatio
je kako ga gleda.
Ukoliko Hamonda nisu oči varale, detektiv je porumeneo.
Žurno je vratio pogled na Hamonda. „Ovo je za tebe“, pružio
mu je žutu kovertu.
„Šta je to?“
„Laboratorijski izveštaj. Stefi mi ga je jutros dala. Pokazuje
da se tvoja krv poklapa sa mrljom krvi koju smo pronašli na
čaršavima doktorke Led.“ Hamond je razdvojio usne, ali je
Smilou strogo odmahnuo glavom. „Nemoj ništa govoriti. Samo
je uzmi i uništi. Bez ovoga će Stefine optužbe da spavaš sa
osumnjičenom biti nepotkrepljene. Naravno, pošto se ispostavilo
da doktorka Led nije počinilac, u pitanju je, zapravo, samo
tehnikalija.“
Hamond je pogledao u varljivo bezazlenu kovertu. Ako je
prihvati, biće kriv koliko i Smilou u slučaju država protiv
Vinsenta Entonija Barloua. Barlou je bio kriv za ubistvo svoje
sedamnaestogodišnje devojke i fetusa koji je nosila, ali Smilou
je petljao sa nekim oslobađajućim dokazima, što je Hamond, po
zakonu, bio dužan da otkrije.
Tek nakon osude saznao je da je Smilou navodno nesavesno
rukovao dokazima. Nikada nije mogao da dokaže da je Smilou
namerno izostavio neke olakšavajuće dokaze u svojim nalazima,
pa ovaj prestup nikada nije ispitan. Barlou, koji trenutno služi
doživotnu kaznu, uložio je žalbu na koju je imao pravo, ma
koliko kriv bio.
Ali Hamond nikada nije oprostio Smilou što ga je pretvorio u
nesvesnog saučesnika u ovom nezakonitom sprovođenju pravde.
„Nemoj da si ponašaš kao izviđač“, rekao je detektiv, sada
tiho. „Zar nisi već dokazao?“
„Pogrešno je.“
Smilou je još više spustio glas. „Ne dopadamo se jedan
drugom, i obojica znamo zašto. Radimo drugačije, ali radimo na
istoj strani. Meni je potreban oštar tužilac i borben pravnik u
kancelariji tužioca, ne srdačni političar kao što je Mejson. Ti ćeš
mnogo više učiniti za ovaj okrug kao njegov čelni pravni
službenik, nego time što ćeš priznati neprimereno seksualno
ponašanje za koje niko ionako ne mari mnogo. Razmisli o tome,
Hamonde.“
„Hamonde?“
 Zvali su ga nazad na binu kako bi mogli da počnu. Ne
okrećući se, rekao je: „Dolazim.“
„Ponekad moramo malo da rastegnemo pravila da bismo
bolje obavili posao“, rekao je Smilou gledajući ga prodorno.
Bio je to ubedljiv argument. Hamond je uzeo kovertu.

Mejson je završavao govor. Iz očiju novinara je nestalo

uzbuđenja. Neki kamermani su spustili kamere sa ramena. Kao
opčinjeni su slušali proču o Stefinom hapšenju i njenom
pokušaju da ubije Hamonda, ali za ovaj deo govora su gubili
interesovanje.
„I premda me boli što se neko iz naše kancelarije nalazi u
zatvoru i uskoro će biti optužen za ozbiljan zločin, jednako sam
ponosan što je specijalni pomoćnik okružnog tužioca Hamond
Kros bio ključna osoba za njeno hvatanje. Pokazao je
izvanrednu hrabrost danas. To je samo jedan od razloga zašto ga
podržavam kao svog naslednika.“
Ovo je dočekano gromoglasnim aplauzom.
Hamond je zurio u Mejsonov profil dok je njegov mentor
veličao njegov talenat, posvećenost i integritet. Koverta sa
inkriminišućim laboratorijskim izveštajem mu je počivala na
kolenima, zamišljao je kako isijava gnevnu crvenu auru koja je
podrivala Mejsonove pohvale.
„Neću vam više dosađivati“, zagrmeo je Mejson na onaj svoj
dobrodušan, otvoren način, zbog koga su ga mediji voleli.
„Dozvolite da vam predstavim današnjeg junaka.“ Okrenuo se i
pozvao Hamonda da mu se pridruži.
Kamermani su vratili kamere na rame. Reporteri su živnuli i
gotovo svi istovremeno kliknuli hemijskim olovkama.
Hamond je spustio kovertu na iskošenu govornicu. Pročistio
je grlo. Nakon što je zahvalio Mejsonu na lepim rečima i
poverenju koje mu je ukazao, rekao je: „Ovo je bila neverovatna
nedelja. Na mnogo načina, čini mi se da je prošlo mnogo više
vremena otkako sam saznao da je Lut Petidžon bio ubijen.
Zapravo, ne smatram sebe junakom, niti pronalazim
zadovoljstvo u saznanju da će moja koleginica, Stefi Mandel,
biti optužena za ubistvo. Verujem da su dokazi protiv nje
uverljivi. Kao neko ko poznaje slučaj...“
Loreta Bud uletela je u prostoriju.
Hamondu je srce poskočilo; počeo je da zamuckuje pa je
ućutao.
Samo su je oni koji su stajali pored vrata primetili u početku.
Ali kada je Hamond prestao da govori, svi u se okrenuli da vide
ko je prekinuo njegov govor. Ne obazirući se na nemir koji je
izazvala, Loreta ga je mahnito dozivala rukom.
Kako su se događaji tog dana smenjivali neverovatnom
brzinom, nije imao vremena da je pozove i kaže joj da Aleks
nije više osumnjičena, i da stoga njeno kretanje prošle subote
nije više relevantno.
Ali Loreta je bila tu, sa jednim mišićavim marincem sa
vašara, i nije bilo načina da je izbegne. „Izvinite me na
trenutak.“
Uprkos žamoru zbunjenosti koji se proširio masom, sišao je
sa bine i krenuo prema stražnjem delu prostorije. Dok je išao,
razmišljao je o svim ljudima koje će osramotiti u narednih
nekoliko minuta. Monroa Mejsona. Smiloua. Frenka Perkinsa.
Samog sebe. Aleks. Dok je prolazio pored nje pogledom joj se
nemo izvinio zbog onoga što će uslediti.
„Želela si da razgovaraš sa mnom, Loreta?“
Nije čak ni pokušala da sakrije gnev. „Već gotovo dvadeset
četiri časa.“
„Imao sam mnogo posla.“
 „Pa, i ja sam.“ Povukla se i obratila nekome ko je stajao u
hodniku. „Uđi.“
Hamond je čekao pitajući se objasniti svoje ponašanje kada
ga marinac pogleda u čudu i kaže: „To je taj! On je plesao sa
Aleks Led.“
Ali na vrata nije ušao mladi vojnik. Već postiđeni i očajni
sitni crnac sa naočarima sa tankim metalnim ramom.
Hamond se kratko nasmejao od čistog zaprepašćenja.
„Smiti?“, uzviknuo je, shvativši da nije čak ni znao čovekovo
prezime.
„Kako ste, gospodine Kros? Rekao sam joj da ne bi trebalo
da vas prekidamo, ali nije obraćala pažnju na mene.“
Hamond je pogledao čistača cipela, pa Loretu. „Mislio sam
da si išla na vašar“, čuo je sebe kako glupo kaže. „Tako si rekla
u poruci.“
„I jesam. Naletela sam tamo na Smitija. Sedeo je u paviljonu
sasvim sam i slušao muziku. Počeli smo da ćaskamo i povela se
priča o slučaju Petidžon. On je svoju tezgu prebacio u hotel
Čarls Taun Plaza.
„Video sam ga danas tamo.“
„Žao mi je što nisam razgovarao sa vama, gospodine Kros.
Pretpostavljam da sam se stideo.“
„Zbog čega?“
„Što vam nisam rekao za presvlačenje Stefi Mendel u hotelu
prošle subote.“ Loreta se ubacila. „Najpre ju je video u odeći za
trčanje, a onda u ogrtaču hotela, pa ponovo u odeći za trčanje.
Sve je to bilo veoma čudno.“
„Nisam mnogo razmišljao o tome, gospodine Kros. Dok je
nisam juče video na televiziji, pa sam se setio.“
„Nije želeo nikoga da uvali u nevolju pa nije rekao ništa
nikome osim Smilou.“
 „Smilou?“
Detektiv je prišao i stao pored Hamonda, pa se obratio
Smitiju. „Kada si rekao da si video advokata sa televizije, mislio
sam da govoriš o gospodinu Krosu.“
„Ne, gospodine, o ženi“, objasnio je stariji muškarac. „Žao
mi je ako sam vam izazvao nevolju.“
Hamond je spustio ruku na Smitijevo rame.
„Hvala što si sada sve rekao. Kasnije ćemo uzeti tvoju
izjavu.“ Loreti je rekao: „Hvala.“
Namrštila se gunđajući. „Uhvatio si je bez moje pomoći, ali
si mi i dalje dužan masažu stopala i piće. Duplo.“
Hamond se vratio u prostoriju. Kamere su sada brujale.
Svetla su ga gotovo zaslepila dok se vraćao do bine. Poželeo je
da skakuće kao klinac. Trake napetosti koje su mu stezale grudi
su popustile. Disao je normalno.
Niko nije znao za njega i Aleks. Neće se pojaviti nikakav
iznenadni svedok koji je video Aleks i njega prošle subote. Niko
nije znao osim nje. Frenka Perkinsa. Rorija Smiloua. Davi.
Pa... i njega.
On je znao.
Iznenada mu više nije bilo do skakutanja.
Vratio se na svoje mesto za govornicom. Monro Mejson mu
je namignuo i podigao palčeve. Pogledao je svog oca. Preston je,
prvi put, klimao glavom sa suzdržanim odobravanjem. On bi se
složio sa Smilouom. Pusti to sad. Prihvati posao. Radi posao
dobro i tvoj propust će biti opravdan.
Bio je favorit. Pobediće na izborima velikom većinom.
Verovatno neće ni imati protivnika. Ali da li je posao, bilo koji
posao, zaslužio da žrtvuje svoje samopoštovanje?
Zar ne bi radije rekao istinu i dozvolio da ga to košta izbora,
nego da je krije? Što se tajna duže krije, postaje prljavija. Nije
želeo da mu sećanje na prvu noć sa Aleks ukalja tajnost.
Pogledao ju je i istog je časa, po blagom izrazu njenih očiju,
znao da ona tačno zna o čemu on razmišlja. Jedino je ona znala
o čemu on razmišlja. Jedino je ona razumela zašto o tome
razmišlja. Uputila mu je dubok, samo njemu razumljiv i snažno
intiman, osmeh ohrabrenja.
U tom trenutku, voleo ju je više nego što je verovao da je
moguće nekoga voleti.
„Pre nego što nastavim... želim da se obratim osobi čiji je
život ova nedelja neoprostivo okrenula naglavce. Doktorka
Aleks Led sarađivala je sa policijom Čarlstona i mojom
kancelarijom na štetu svoje prakse, i žrtvovala svoje vreme i, što
je još važnije, svoje dostojanstvo, Istrpela je strašnu sramotu. I
ja joj se, u ime okruga, izvinjavam.
Takođe sam joj dužan i lično izvinjenje. Jer sam... od samog
početka znao da ona nije ubila Luta Petidžona. Priznala je da ga
je tog poslepodneva videla, ali mnogo pre nego što je ubijen.
Izvesni materijalni elementi ukazivali su na to da je možda imala
motiv. Ali ja sam znao da u vreme dok je bila podvrgnuta
ponižavajućem ispitivanju nije mogla da ubije Luta Petidžona.
Jer je imala alibi.“
Niko ne zna. Zapravo je u pitanju tehnikalija. Zašto da se
ponašaš kao izviđač? Korisniji ćeš biti... Ionako niko ne mari.
Hamond je zastao i duboko udahnuo, ne iz straha, već od
olakšanja.
„Ja sam bio njen alibi.“
 Napomene
[←1] Igra rečima: SOB, South Of Broad, odnosno južno od
Brod strita, ali i SOB, son of a hitch – kučkin sin. (Prim. prev.)
[←2] There ain’t no such thing as free lunch. (Prim. prev.)
[←3] Shady – senovito, mračno, sumnjivo. Rest – odmor,
počinak. (Prim. prev.)
[←4] Grupa američkih vodviljskih komičara i zabavljača. (Prim.
prev.)
[←5] Safe – bezbedan, ali i sef. (Prirn. prev.)
[←6] Novinarski izvor u aferi Votergejt. (Prim. kor.)