NASLOV ORIGINALA

Chris Carter
The Crucifix Killer

Copyright © Chris Carter, 2009

Za izdanje na srpskom jeziku © Publik praktikum 2021
Samanti Džonson, jer je naprosto sve.
 Jedan

Petak, 3. avgust, 10.25 pre podne

„Halo... Ovde inspektor Hanter.”

„Zdravo, Roberte, imam iznenađenje za tebe.”
Hanter se sledio skoro ispustivši šolju s kafom. Odlično je
poznavao taj metalni glas. Znao je da kad taj glas pozove, to može
značiti samo jedno: još jedan unakažen leš.
„Jesi li se skoro čuo sa svojim partnerom?”
Hanter je pogledom preleteo prostoriju uzaludno tražeći Karlosa
Garsiju.
„Je li se neko jutros čuo s Garsijom?”, povikao je kolegama iz
kancelarije pritisnuvši dugme za isključivanje tona na svom
mobilnom.
Ostali inspektori su se zbunjeno pogledali bez reči i Hanter je
znao odgovor i pre nego što ga je dobio.
„Ne od juče.” Inspektor Moris je odmahnuo glavom.
Hanter je ponovo uključio ton na mobilnom.
„Šta si mu uradio?”
„Da li sam sad privukao tvoju pažnju?”
„Šta si mu uradio?”, odlučno je upitao Hanter.
„Kao što rekoh, to je iznenađenje, Roberte”, odvratio je metalni
glas smejući se. „Ali daću ti još jednu priliku da nešto učiniš. Možda
ćeš se ovog puta više potruditi. Budi u vešernici u prizemlju stare
zgrade broj 122 na Pasifik eliju u Južnoj Pasadeni za sat vremena.
Ako dođeš s podrškom, on će umreti. Ako ne stigneš za sat
vremena, on će umreti. I veruj mi, Roberte, to će biti veoma spora i
bolna smrt.”
Veza se prekinula.
 Dva

Hanter je u ogromnim skokovima jurio niz stepenice stare zgrade u

istočnom Los Anđelesu. Što se dublje spuštao, postajalo je sve
mračnije i toplije. Košulja mu je bila sva znojava, a uske cipele su mu
žuljale stopala.
„Gde je, dođavola, vešernica?”, prošaptao je stigavši u podrum.
Tračak svetlosti dopirao je ispod zatvorenih vrata na kraju
mračnog hodnika. Potrčao je ka njima dozivajući svog partnera.
Niko nije odgovorio.
Hanter je izvukao svoj poluautomatski vildej survajver pištolj i
prislonio leđa uza zid desno od vrata.
„Garsija...”
Tišina.
„Novajlijo, jesi li unutra?”
Iz prostorije je dopro prigušen, tup udar. Hanter je repetirao pištolj
i duboko udahnuo.
„Sranje!”
I dalje oslonjen uza zid, desnom rukom je gurnuo vrata i
uvežbano se zarotiravši, ušao u sobu dok je njegov pištolj tražio
metu. Nepodnošljivi smrad urina i povraćke naterao ga je da
uzmakne korak unazad silovito kašljući.
„Garsija...”, ponovo je pozvao s vrata.
Tišina.
Hanter nije mogao mnogo da vidi spolja. Sijalica koja je visila s
tavanice iznad malog drvenog stola na sredini prostorije bila je
preslaba da bi je osvetlila kako valja. Još jednom je duboko udahnuo
i zakoračio napred. Od onoga što je video stomak mu se zgrčio.
Garsija je bio prikovan za veliki krst unutar kaveza od pleksiglasa. Iz
njegovih rana obilno je tekla krv sakupljajući se u baricu u podnožju
krsta. Na sebi je imao samo donje rublje i krunu od bodljikave žice.
Videlo se da su mu debeli metalni šiljci probili kožu. Niz lice mu je
curila krv. Garsija je delovao beživotno.
„Zakasnio sam”, pomislio je Hanter.
Kad je prišao kavezu, iznenadio se ugledavši EKG monitor
unutra. Linija na njemu jedva se pomerala u postojanim intervalima.
Garsija je i dalje bio živ. Jedva.
„Karlose!”
Nije ni mrdnuo.
„Novajlijo!”, povikao je.
Garsija je uspeo napola da otvori oči s velikim naporom.
„Drži se, drugar.”
Hanter je osmotrio nejasno osvetljenu prostoriju. Bila je velika,
oko sedamnaest sa četrnaest metara, procenio je. Po podu su bile
rasute prljave prostirke, korišćeni špricevi, lule za pušenje kreka i
srča. U uglu, desno od ulaza, ugledao je stara, zarđala invalidska
kolica. Na drvenom stolu u središtu prostorije nalazio se mali
kasetofon i poruka na kojoj je velikim slovima bilo ispisano „prvo
pusti ovo”. Pritisnuo je odgovarajuće dugme i poznati metalni glas
zagrmeo je iz malog zvučnika.
„Zdravo, Roberte, pretpostavljam da si stigao na vreme.” Pauza.
„Svakako si shvatio da je tvom prijatelju potrebna tvoja pomoć, ali
da bi mogao da mu pomogneš, moraš igrati po određenim
pravilima... mojim pravilima. Ovo je jednostavna igra, Roberte. Tvoj
prijatelj je zatvoren u kutiju otpornu na metke, tako da ti pucnjava
neće pomoći. Na vratima kutije ćeš naći četiri dugmeta raznih boja.
Jedno od njih otvara kavez, ostala tri ga ne otvaraju. Tvoj zadatak je
prilično prost: odaberi dugme. Ako pritisneš pravo dugme, vrata će
se otvoriti, moći ćeš da oslobodiš svog partnera i izađeš iz
prostorije.”
„Šanse da spasem Garsiju su mi jedan prema četiri, to nije baš
sjajna šansa”, pomislio je Hanter.
„Sad dolazi zabavni deo”, nastavio je glas s kasetofona. „Ako
pritisneš bilo koje od ostala tri dugmeta, neprekidna struja visokog
napona biće poslata direktno u žičanu krunu na glavi tvog prijatelja.
Jesi li nekad video šta se dešava čoveku prilikom pogubljenja
električnom energijom?”, upitao je glas jezivo se nasmejavši. „Oči će
mu pući, koža će mu se nabrati kao slanina, jezik će mu se zabaciti
unazad gušeći ga do smrti, krv će mu proključati, a krvni sudovi i
arterije popucati. To je zaista izuzetan prizor, Roberte”
Garsijin puls je luđački ubrzao. Hanter je video da linija na EKG
monitoru sve brže titra.
„A sad dolazi ono najzabavnije...”
Hanter je nekako znao da trik s električnom strujom neće biti
jedina začkoljica u toj prostoriji.
„Iza kaveza sam postavio dovoljno eksploziva da zbriše celu
prostoriju u kojoj si. Eksploziv je povezan s EKG monitorom i ako on
počne da očitava ravnu liniju...” Ovog puta usledila je duža pauza.
Hanter je znao šta je sledeće što će reći metalni glas.
„Bum! Prostorija će eksplodirati. Tako da, Roberte, ako pritisneš
pogrešno dugme, ne samo što ćeš gledati kako ti prijatelj umire,
svestan da si ga ti ubio, nego ćeš i sam umreti ubrzo posle njega!”
Hanterovo srce sad je sumanuto tuklo u grudima, znoj mu je
kapao s čela i pekao mu oči, a znojave šake su mu drhtale.
„Ali imaš izbor, Roberte. Ne moraš da spaseš svog partnera,
možeš da spaseš samo sebe. Izađi odavde i ostavi ga da umre sam.
Niko osim tebe neće znati za to. Možeš li da živiš s tim? Hoćeš li
staviti svoj život na kocku zbog njegovog? Odaberi boju, imaš
šezdeset sekundi.” S kasetofona se začuo glasan pisak, a onda je
uređaj zanemeo.
Hanter je video crveni digitalni ekran iznad Garsijine glave kako
počinje da odbrojava: 59, 58, 57...
 Tri

Pet nedelja ranije

Dženi je protrljala oči ustajući od punog stola u „Vangard klubu” u

Holivudu, nadajući se da ne izgleda onoliko umorno koliko se oseća.
„Kuda ćeš?” upitao je D-King pijuckajući šampanjac.
Bobi Preston bio je najpoznatiji diler u severozapadnom Los
Anđelesu, ali niko ga nikad nije zvao po imenu, svi su ga znali kao
D-Kinga. D je značilo „diler” pošto je valjao praktično sve: drogu,
devojke, kola, oružje... Ako mu ponudite pravu cenu, nabaviće vam
sve što želite. Dženi je bila daleko najzanosnija od njegovih
devojaka. D-King je bio siguran da njeno savršeno oblikovano,
preplanulo telo i prelepo lice i osmeh mogu da očaraju svakog
muškarca na svetu.
„Samo da popravim šminku. Odmah se vraćam, srce.” Uputila mu
je poljubac kroz vazduh i napustila ekskluzivnu VIP zonu odnoseći
svoju čašu sa šampanjcem.
Dženi više nije mogla da pije, ali ne jer se osećala pripito, već
zato što joj je ovo bila peta noć provoda zaredom i bilo joj je dosta.
Nije očekivala da će joj se život ovako odvijati. Nikad nije mislila da
će postati kurva. D-King ju je uvek uveravao da ona nije prostitutka.
Ona je zabavljačica najviše klase za gospodu s vrhunskim ukusom i,
očigledno, punu novca. Ali kad se sve sabere i oduzme,
upražnjavala je seks za pare. I smatrala je da je zbog toga kurva.
Većina Dženinih klijenata bili su perverzni matori milioneri koji
traže nešto što ne mogu da dobiju kod kuće. Seks nikad nije
podrazumevao uobičajenu misionarsku pozu. Svi su hteli da dobiju
ono što su platili. Vezivanje, BDSM, lupanje po dupetu, uriniranje,
seks sa strapon dildom, svejedno. Na njoj je bilo da im pruži sve što
požele, ali noćas je imala slobodno veće. Nije plaćena po satu. Nije
izašla s nekim od svojih iznurenih klijenata. Izašla je sa šefom i
morala je da se provodi dok on ne kaže da je dosta.
Dženi je mnogo puta bila u „Vangard klubu”. To je bilo jedno od
D-Kingovih omiljenih mesta. Klub su neosporno krasili veličanstven
luksuz i ekstravagancija. Od ogromnog plesnog podijuma do
spektakularnih laserskih svetala i velike bine. „Vangard” je mogao da
primi do dve hiljade ljudi, a večeras je bio popunjen do poslednjeg
mesta.
Dženi je krenula prema šanku kod ženskog toaleta za kojim su
dvojica šankera padala s nogu. Ceo klub bio je krcat neverovatnim
brojem prelepih ljudi, većinom u dvadesetim i ranim tridesetim
godinama. Dženi nije bila svesna para očiju koji ju je pratio od VIP
zone do šanka. Očiju koje su je motrile cele večeri. U stvari, pratile
su je poslednje četiri nedelje, od noćnog kluba do noćnog kluba i od
hotela do hotela. Gledale su je kako se pretvara da se provodi dok je
zadovoljavala svakog od svojih klijenata.
„Ćao, Džen, jesi dobro? Deluješ pomalo umorno”, rekao je
dugokosi barmen Pjetro kad je Dženi prišla šanku. I dalje je govorio
s blagim španskim naglaskom.
„Dobro sam, srce, ali rekla bih da sam preterala s provodom”,
bezvoljno je odgovorila pošto je u jednom od ogledala za šankom na
trenutak primetila kako izgleda. Njene hipnotišuće plave oči večeras
kao da su izgubile nešto od svoje iskričavosti.
„Nema odmora za nevaljale, a?”, prokomentarisao je Pjetro sa
stidljivim osmehom.
„Ne večeras”, odvratila je Dženi smešeći se.
„Hoćeš nešto da popiješ?”
„Ne, hvala. I dalje se mučim s ovim.” Podigla je svoju čašu sa
šampanjcem izazovno mu namignuvši. „Samo sam htela da se malo
sklonim od zabave.”
Pjetro i Dženi su već flertovali nekoliko puta, ali on je nikad ne bi
startovao. Znao je da ona pripada D-Kingu.
„Pa, ako ti nešto zatreba, samo me cimni.” Pjetro se vratio
pripremanju koktela i žongliranju flašama. Tamnokosa žena koja je
stajala na suprotnom kraju šanka dajući sve od sebe da privuče
njegovu pažnju, mrko je pogledala Dženi kao da joj poručuje: „Odbij,
kučko, prva sam ga videla”.
Dženi je provukla šaku kroz svoju dugu kosu boje žita i spustila
šampanjac na šank, pa se okrenula prema plesnom podijumu.
Uživala je u atmosferi kluba. Prijalo joj je da vidi sve te ljude kako se
provode, plešu, piju i nalaze ljubav. Dobro, možda ne baš ljubav,
pomislila je, ali bar će upražnjavati seks iz zadovoljstva, a ne za
novac. Želela je da bude baš kao oni. Ovo bez sumnje nije bio onaj
divni holivudski život o kom je maštala kad je pre šest godina
napustila Ajdaho.

Dženi Farnboro postala je opčinjena Holivudom kad je imala

dvanaest godina. Bioskop joj je bio jedino sklonište od beskrajnih
svađa između njene pokorne majke i preterano agresivnog očuha. U
filmovima je nalazila utočište, oni su je vodili na mesta na kojima
nikad ranije nije bila i želela je da postane deo tog sveta.
Dženi je znala da je njen holivudski san obična maštarija. Nešto
što je postojalo samo u otrcanim romantičnim knjigama i filmovima, a
ona je pročitala i odgledala mnogo toga. Morala je priznati da je
sanjar, ali to možda i nije tako loše. Možda će ona imati sreće. Nema
šta da izgubi.
S četrnaest godina se prvi put zaposlila kao prodavačica kokica.
Dženi je štedela svaku zarađenu paru i do šesnaestog rođendana
već je bila uštedela dovoljno da napusti tu varoš u nedođiji. Zaklela
se da se nikad neće vratiti u Ajdaho. Nikada nije saznala da joj je
majka umrla tako što se predozirala tabletama za spavanje samo
nedelju dana nakon njenog odlaska.
Holivud je potpuno ispunio njena očekivanja. Bilo je to čarobno
mesto puno lepih ljudi, svetala i snova, ali surova stvarnost života u
’Gradu anđela’ bila je daleko od iluzije koju je Dženi imala.
Ušteđevina joj nije potrajala, a pošto nije završila školu, njene prijave
za posao odbijane su jedna za drugom. Njen lepi san polako je
počeo da se pretvara u košmar.
Dženi je s D-Kingom upoznala Vendi Lautrop, još jednu
nesuđenu glumicu u problemima. Ona je isprva odbijala sve njegove
ponude. Čula je sve priče o lepim ženama koje su došle u Holivud
sanjajući da postanu zvezde, samo da bi završile radeći na ulici, ili u
pornografskoj industriji. Dženi je bila rešena da ne popusti. Nije htela
da se njena priča završi kao samo još jedan u nizu neuspeha, ali
njen ponos je morao da uzmakne pred nagonom za opstanak. I
posle nekoliko meseci telefonskih poziva i skupih poklona, D-King je
sebi obezbedio novu devojku.

Dženi nije primetila ruku koja joj je nasula bezbojnu tečnost u

šampanjac. Pogled joj je i dalje bio prikovan za plesače na podijumu.
„Ćao, dušo, mogu li da te častim pićem?” upitao je s vedrim
osmehom visok, plavokos muškarac s njene desne strane.
„Već imam piće, ali ipak hvala na ponudi”, ljubazno je odgovorila
ne uzvraćajući pogled neznancu.
„Sigurna si? Mogu da nam naručim flašu kristala.1 Šta kažeš,
dušo?”
Dženi se okrenula i pogledala visokog plavokosog muškarca.
Nosio je otmeno tamnosivo versaće odelo, savršeno belu košulju
uštirkane kragne i plavu svilenu kravatu. Najupadljivije su bile
njegove zelene oči. Dženi nije mogla poreći da je privlačan.
„Kako se zoveš?”, upitala je usiljeno se smešeći.
„Ja sam Karl i zadovoljstvo mi je što sam te upoznao”, rekao je
pružajući joj ruku.
Umesto da je prihvati, Dženi je otpila gutljaj šampanjca. „Slušaj,
Karle, prilično si zgodan tip, to ti moram priznati”, govorila je
najslađim glasom, „ali pokušaj da smuvaš devojku razmećući se
novcem nije baš najbolja ideja, posebno na ovakvom mestu. Zbog
toga se osećamo jeftino, osim ako ne tražiš neku fufu. Je li to ono
što tražiš? Profesionalka?”
„O... Ne!” Karl je počeo nervozno da se igra kravatom. „Izvini, to
mi nije bila namera, dušo.”
„Znači, ne tražiš profesionalku da ti pokaže šta je stvarno dobar
provod?”, upitala je otpijajući još gutljaj šampanjca, pritom ga
gledajući pravo u oči.
„Ne, naravno da ne, srce. Samo bih da popijemo piće u
prijateljskoj atmosferi i ako između nas bude neke hernije...” Nije
dovršio rečenicu, samo je slegnuo ramenima.
 Veoma nežno je prešla prstima niz njegovu kravatu, a onda ga
privukla sebi. „Prava je šteta što ne tražiš profesionalku”, prošaptala
mu je na levo uvo.
Karlov osmeh je nestao ustupivši mesto zbunjenom pogledu.
„Mogu da ti dam broj mog makroa, on je tamo.” Pokazala je na
VIP zonu sarkastično se smešeći.
Karl je napola otvorio usta kao da će nešto reći, ali nije nalazio
reči.
Dženi je popila ostatak svog šampanjca i provokativno mu
namignula, a onda otišla ka ženskom toaletu.
One oči i dalje su je pratile.
Još samo malo. Droga će uskoro početi da deluje.
Dženi je ponovo nanosila ruž kad je počela da se oseća slabo.
Znala je da nešto nije u redu. Odjednom je osetila vrelinu i talase
groznice. Zidovi kao da su se sklapali oko nje. Postalo joj je teško da
diše i krenula je prema vratima najbrže što je mogla. Morala je da
izađe odatle.
Dok je izlazila iz ženskog toaleta teturajući se, sve oko nje se
vrtelo. Htela je da se vrati za D-Kingov sto, ali noge je nisu slušale.
Bila je na ivici da se sruči na pod kad su je nečije ruke uhvatile.
„Jesi li dobro, dušo? Ne deluješ baš najbolje.”
„Ne osećam se dobro. Mislim da mi treba...”
„Treba ti svež vazduh. Ovde je previše zagušljivo. Hajde sa
mnom, pomoći ću ti. Izađimo malo napolje.”
„Ali ja...”, Dženi je počela da zapliće jezikom. „Moram da kažem
D... moram da se vratim do...”
„Kasnije, dušo, sad samo treba da pođeš sa mnom.”
Niko nije primetio Dženi i neznanca kako koračaju ka izlazu iz
kluba.
 Četiri

„Da, ovde inspektor Hanter.” Hanter se najzad javio na svoj mobilni

posle šestog zvonjenja. Glas mu je bio dubok, a reči su izlazile
sporo, odajući da je veoma malo spavao.
„Roberte, gde si, dođavola? Kapetan te traži već dva sata.”
„Novajlijo, jesi li to ti? Koliko je sati?” Hanterov novi pomoćnik,
Karlos Garsija, dodeljen mu je pre samo nedelju dana, posle smrti
njegovog dugogodišnjeg partnera.
„Tri ujutru.”
„Koji je dan?”
„Sranje, čoveče... Ponedeljak. Slušaj, bolje da dođeš i pogledaš
ovo. Zapalo nam je stvarno zajebano ubistvo.”
„Mi smo Prva specijalna uprava za ubistva, Karlose. Zajebana
ubistva su nam u opisu posla.”
„E pa ovo je pravi haos i bolje bi bilo da brzo dođeš ovamo.
Kapetan hoće da mi vodimo ovu predstavu.”
„Aha”, ravnodušno je odvratio Hanter. „Koja je adresa?”
Spustio je mobilni i osvrnuo se po maloj, mračnoj, nepoznatoj
sobi. „Gde sam, dođavola?”, prošaptao je.
Pulsirajuća glavobolja i grozan ukus u ustima podsetili su ga
koliko je popio prethodne večeri i zagnjurio je glavu duboko u jastuk
nadajući se da će to ublažiti bol. Odjednom, neko se pomerio u
krevetu pored njega.
„Ćao, znači li taj poziv da moraš da ideš?” Žena je imala nežan i
seksipilan glas s primesom italijanskog naglaska. Hanterov
iznenađeni pogled pao je na poluotkriveno telo koje je ležalo pored
njega. Na ono malo svetla što je dopiralo u sobu s ulične svetiljke
ispod prozora, jedva je razaznao njene obrise. Kroz glavu su mu
munjevito proletele slike od prethodne večeri. Bar, piće, flertovanje,
vožnja taksijem do neznankinog stana i žena duge tamne kose čijeg
se imena nije sećao. To je treća žena pored koje se probudio u
poslednjih pet nedelja.
„Da, moram da idem. Žao mi je”, zvučao je ležerno.
Hanter je ustao i počeo da traži svoje pantalone. Glavobolja mu
se pojačala. Oči su mu se brzo navikle na slabo osvetljenu sobu, pa
je mogao da bolje vidi ženino lice. Činilo se da ima trideset ili trideset
jednu godinu. Tamna svilenkasta kosa spuštala joj se desetak
centimetara ispod ramena uokvirujući srcasto lice fino izvajanog
nosa i usana. Bila je privlačna, ali ne kao holivudske zvezde.
Neravne šiške savršeno su joj stajale, a tamnozelene oči blistale su
neobičnim, opčinjavajućim sjajem.
Hanter je pored vrata našao svoje pantalone i donji veš s plavim
medama.
Sad je kasno da me bude sramota, pomislio je. „Mogu li u tvoje
kupatilo?”, upitao je zakopčavajući pantalone.
„Naravno, prva vrata desno kad izađeš iz sobe”, rekla je sedajući
i naslanjajući se na uzglavlje kreveta.
Hanter je ušao u kupatilo i zatvorio vrata za sobom. Pošto je
ispljuskao lice hladnom vodom, pogledao je svoj odraz u ogledalu.
Njegove plave oči bile su krvave. Koža mu je bila bleđa nego obično.
Lice mu je bilo neobrijano.
„To je sjajno, Roberte”, rekao je sebi ponovo ispljuskavši umorno
lice. „Još jedna žena za koju skoro da ne možeš da se setiš kako si
je upoznao, a kamoli kako si došao u njen stan. Neobavezni seks je
sjajan. Još je bolji kad uopšte možeš da ga se setiš. Moram da
smanjim ovo s pićem.”
Pošto je istisnuo malo zubne paste na prst, pokušao je da opere
zube. Iznenada, nešto mu je palo na um. Šta ako je ova žena kurva?
Šta ako joj dugujem novac za nešto što se i ne sećam da sam
uradio? Brzo je proverio svoj novčanik. Ono malo novca što je imao
još je bilo tu.
Provukao je prste kroz kratku plavu kosu i vratio se u sobu gde je
ona i dalje sedela oslonjena na uzglavlje.
„Jesi li to razgovarao sam sa sobom unutra?”, upitala je stidljivo
se smešeći.
 „Šta? O, da, radim to ponekad, pomaže mi da ostanem
normalan. Slušaj...” Napokon je uspeo da nađe svoju košulju na
podu pored kreveta. „Dugujem li ti neki novac?”, upitao je
nonšalantno.
„Šta? Misliš da sam prostitutka?”, odvratila je očigledno
uvređena.
O, sranje! Znao je da je uprskao. „Ne, slušaj... nije kao što misliš,
samo... To mi se već dešavalo. Ponekad popijem previše i... nisam
imao nameru da te uvredim.”
„Izgledam li ti kao kurva?” upitala je ozlojeđeno.
„Apsolutno ne”, odlučno je odgovorio. „Glupo je što sam pomislio
tako nešto. Izvini. Verovatno sam i dalje polupijan”, pokušao je da se
izvadi najbrže što je mogao.
Osmotrila ga je na trenutak. „Slušaj, nisam tip žene kakvom me ti
očigledno smatraš. Bavim se stresnim poslom i poslednjih meseci je
bilo stvarno naporno. Samo sam htela da se malo izduvam i popijem
neko piće. Počeli smo da razgovaramo. Bio si zabavan, fin, čak i
prilično šarmantan. Stvarno si umeo da vodiš pristojan razgovor. Za
razliku od većine drugih kretena koje srećem kad izađem. Piće po
piće i završili smo u krevetu. Jasno je da sam pogrešila.”
„Ne... Slušaj...” Hanter je pokušao da nađe prave reči. „Ponekad
govorim ne razmišljajući. A u stvari... uglavnom se ne sećam šta je
bilo sinoć. Stvarno mi je žao. I sad se osećam kao kreten.”
„Tako i treba.”
„Veruj mi da je tako.”
Netremice je posmatrala Hantera. Zvučao je iskreno.
„Uglavnom, da sam kurva, sudeći po tvom donjem vešu i odeći,
mislim da ne bi mogao da me priuštiš.”
„Ooh. To je bio nizak udarac. Već me je dovoljno sramota i bez
toga što si rekla.”
Nasmešila se.
Hanteru je bilo drago što je uspeo da se izvuče. „Da li bi ti
smetalo ako na brzinu skuvam kafu pre nego što krenem?”
„Nemam kafe, samo čaj, ali slobodno se posluži ako želiš.
Kuhinja je pravo niz hodnik.”
„Čaj? Mislim da ne bih. Treba mi nešto jače da me razbudi.”
Dovršio je zakopčavanje košulje.
 „Siguran si da ne možeš da ostaneš?” Podigla je čaršave otkrivši
svoje nago telo. Sjajne obline, fino izvajane grudi i bez ijedne dlačice
na telu. „Možda bi mogao da mi pokažeš koliko ti je zaista žao što si
me nazvao kurvom.”
Hanter je zastao na trenutak kao da razmišlja šta da radi. Ugrizao
se za donju usnu i odmahnuo glavom terajući tu pomisao. Glavobolja
ga je opomenula da to ponovo ne radi.
„Veruj mi, ostao bih da mogu.” Sad je bio potpuno obučen i
spreman da krene.
„Razumem. Je l’ te malopre zvala žena?”
„Šta? Ne, nisam oženjen. Zvali su s posla, veruj mi.” Hanter
nikako nije želeo da ona pomisli kako je muž koji se švaleriše.
„Dobro”, mirno je rekla.
Hanterov pogled je ponovo prešao preko njenog tela i osetio je
žmarce od uzbuđenja. „Ako mi daš broj telefona, možda bismo mogli
da se ponovo vidimo.”
Dugo ga je posmatrala.
„Misliš da se neću ni potruditi da te pozovem, je li tako?” Hanter
je osetio njeno oklevanje.
„O, pa ti čitaš i misli? To je stvarno dobra fora.”
„Da vidiš šta tek umem sa špilom karata.”
Oboje su se nasmešili.
„Osim toga, ništa mi nije draže nego da dokažem ljudima da
greše.”
Posegnula je za notesom na noćnom stočiću samozadovoljno se
smešeći.
Hanter je uzeo parče papira iz njene ruke i poljubio je u desni
obraz. „Moram da idem.”
„To će biti hiljadu dolara, dušo!”, rekla je nežno prelazeći prstima
preko njegovih usana.
„Šta?”, šokirano je upitao. „Ali...”
Ona mu se već smešila. „Izvini. Nisam mogla da odolim pošto si
me nazvao kurvom.”
Kad je izašao iz njenog stana, Hanter je razmotao parče papira u
ruci. Izabela! Seksi ime, pomislio je. Pogledom je potražio svoj stari
bjuik lesabr. Kola nigde nije bilo.
 „Sranje! Bio sam previše pijan da bih vozio”, opsovao je sebe pre
nego što je zaustavio prvi taksi koji je spazio.

Uputstva koja mu je Garsija dao, odvela su Hantera pravo u neku

nedođiju. Mali Tadžanga put kroz kanjon u Santa Klariti dugačak je
tridesetak kilometara i vodi od Bir divajda do Futhil bulevara u
Lejkvju terasu. Skoro celom dužinom prolazi kroz Nacionalnu šumu
„Anđeles”. Na nekim mestima pogled na šume i planine naprosto
oduzima dah. Garsijina uputstva bila su precizna i taksi je uskoro
vozio uskim, džombastim zemljanim putem okruženim brdima,
grmljem i krševitim terenom. Tama i praznina bili su zapanjujući.
Posle dvadeset minuta napokon su stigli do krivudave staze koja je
vodila ka staroj drvenoj kući.
„Mislim da je to to”, rekao je Hanter vozaču dajući mu sav novac
koji je imao.
Staza je bila dugačka i uska, tek koliko da njome prođu kola
standardne veličine. Okolo je bilo gusto, neprohodno grmlje.
Policijska i druga službena vozila zakrčila su stazu celom dužinom
stvarajući neobičnu saobraćajnu gužvu nasred pustog predela.
Garsija je stajao ispred drvene kućice i razgovarao s agentom iz
kriminalističke laboratorije, a obojica su držali baterijske lampe.
Hanter je morao da se probije kroz čitavu karnevalsku povorku kola
da bi stigao do njih.
„Bože, ovo je stvarno bogu iza leđa. Da je malo dalje, bili bismo u
Meksiku... Zdravo, Pitere”, rekao je Hanter klimnuvši glavom agentu
kriminalističke laboratorije.
„Teška noć, Roberte? Izgledaš upravo onako kako se ja osećam”,
kazao je Piter sarkastično se cereći.
„Da, hvala, i ti izgledaš sjajno. Kad ti je termin?”, upitao je Hanter
potapšavši Pitera po pivskom stomaku. „Pa, šta imamo ovde?”
Okrenuo se Garsiji.
„Mislim da je bolje da sam vidiš. Teško je opisati ono što je
unutra. Kapetan je tamo, kaže da hoće da razgovara s tobom pre
nego što pusti momke da obeleže mesto zločina i pokupe dokaze”,
zabrinuto je odgovorio Garsija.
 „Šta će kapetan ovde, dođavola? On nikad ne izlazi na mesto
zločina. Poznaje li žrtvu?”
„Znam koliko i ti, ali mislim da je ne poznaje. Nije baš
prepoznatljiva.” Garsijina izjava naterala je Hantera da zabrinuto
začkilji.
„Znači, žensko telo?”
„O, da, u to nema sumnje.”
„Jesi dobro, novajlijo? Deluješ pomalo potreseno.”
„Dobro sam”, umirio ga je Garsija.
„Nekoliko puta mu je pozlilo”, prokomentarisao je Piter ponovo se
iscerivši.
Hanter je kratko osmotrio Garsiju. Znao je da mu ovo nije prva
žrtva ubistva koju je video. „Ko je našao telo? Ko je prijavio ubistvo?”
„Izgleda da je poziv bio anoniman”, odgovorio je Garsija.
„O, sjajno, znači to je u pitanju.”
„Evo, uzmi ovo”, kazao je Garsija dajući Robertu svoju baterijsku
lampu.
„Hoćeš li i kesu za povraćanje?”, našalio se Piter.
Hanter nije obratio pažnju na njegov komentar i nakratko je
zastao posmatrajući kuću spolja. Nije bilo ulaznih vrata. Većina
drvenih letvi na prednjem zidu je nedostajala, a kroz preostale daske
na podu izrasla je trava, pa je dnevna soba izgledala kao nečija
privatna šuma. Po tragovima oguljene farbe na ostacima prozorskog
simsa zaključio je da je kuća nekad bila bela. Videlo se da tu odavno
niko ne živi i to je mučilo Hantera. Počinioci prvog ubistva ne trude
se da nađu tako zabačeno mesto za svoj zločin.
Trojica policajaca stajala su levo od kuće razgovarajući o
sinoćnoj utakmici američkog fudbala. Sva trojica držala su šolje
vruće kafe.
„Gde bih mogao da dobijem to?”, upitao je Hanter pokazujući
šolje.
„Ja ću ti doneti”, odgovorio je Garsija. „Kapetan je u poslednjoj
sobi s leve strane hodnika. Vidimo se tamo.”
„Vredno radite, momci?”, doviknuo je Hanter trojici policajaca koji
su ga ravnodušno pogledali, a onda nastavili razgovor o utakmici.
Unutrašnjost kuće čudno je zaudarala; bila je to mešavina trulog
drveta i otvorene kanalizacije. U prvoj sobi nije imalo šta da se vidi.
Hanter je uključio svoju baterijsku lampu i prošao kroz vrata na
drugom kraju sobe. Našao se u dugačkom, uskom hodniku koji je
vodio u četiri sobe, po dve s obe strane. Ispred poslednje sobe s
leve strane stajao je mlad policajac. Prolazeći kroz hodnik, Hanter je
na brzinu zavirio u svaku sobu pored koje je prošao. Ništa osim
paučine i starih ruševina. Škripa patosa stvarala je još zloslutniju
atmosferu u kući. Kad je prišao poslednjim vratima i policajcu koji ih
je čuvao, Hanter je osetio neprijatnu jezu. Jezu koju izaziva svako
mesto ubistva. Ledenu jezu smrti.
Hanter je pokazao značku i policajac ga je propustio.
„Samo izvolite, inspektore!”
Na stolu pored vrata Hanter je našao uobičajeni kombinezon i
plave plastične pokrivače za obuću i glavu. Pored je stajala kutija
gumenih rukavica. Hanter se opremio i otvorio vrata da se suoči s
novim košmarom.
Od šokantnog prizora koji je ugledao kad je ušao u sobu potpuno
je izgubio dah.
„Gospode bože.” Njegov glas je bio samo slabašni šapat.
 Pet

Hanter je stajao na vratima velike spavaće sobe osvetljene samo

dvema baterijskim lampama u pokretu koje su držali kapetan Bolter i
doktor Vinston. Začudo, soba je bila u mnogo boljem stanju od
ostatka kuće. Osetio je kako mu se želudac prevrće dok je zurio u
prizor pred sobom.
Neposredno ispred vrata sobe, oko metar od suprotnog zida, s
dva paralelna drvena stuba, visilo je nago žensko telo. Ruke su joj
bile maksimalno raširene, a povijena kolena dodirivala su pod u
klečećem položaju tako da je izgledala kao ipsilon. Konopac kojim su
joj ruke bile vezane za vrhove stubova usekao joj se duboko u kožu,
a njene mršave ruke krasili su tragovi sasušene krvi. Hanter je zurio
u lice ubijene žene. Njegov mozak se mučio da shvati ono što
njegove oči vide.
„Bože dragi!”
Uporan roj muva kružio je oko njenog tela neprestano zujeći, ali
nisu joj dirale lice. Lice bez kože. Bezobličnu masu mišićnog tkiva.
„Hantere! Najzad si odlučio da se pojaviš.” Kapetan Bolter je
stajao na drugom kraju sobe s doktorom Vinstonom, glavnim
medicinskim veštakom.
Hanter je još nekoliko sekundi zurio u ženu pre nego što je
usmerio pažnju na kapetana. „Neko ju je odrao?”, upitao je s vrata
glasom u kom se osećala neverica.
„Živu... neko ju je odrao živu.” Doktor Vinston je mirnim glasom
ispravio Hantera. „Umrla je nekoliko sati pošto joj je koža odrana s
lica.”
„Mora da se šalite!” Hanter je posmatrao ženu bez lica. Pošto nije
imala kožu na licu, oči su joj štrcale iz duplji i kao da su gledale
pravo u njega. Usta su joj bila širom otvorena. Bez zuba.
Hanter je pretpostavio da nije starija od dvadeset pet godina.
Noge, stomak i ruke bili su joj lepo definisani i mišićavi. Videlo se da
se ponosila svojim izgledom. Zlatna kosa, dugačka i ravna, spuštala
joj se dopola leđa. Hanter je bio siguran da je bila veoma privlačna.
„To nije sve. Pogledaj iza vrata”, rekao je doktor Vinston.
Hanter je ušao u sobu, zatvorio vrata i nekoliko sekundi zbunjeno
gledao u njih.
„Veliko ogledalo?”, upitao je zbunjeno posmatrajući sopstveni
odraz. Onda se naglo pomerio i u ogledalu se ukazalo celo ženino
telo.
„Bože! Ubica ju je naterao da gleda. Telo joj je postavio direktno
naspram vrata.”
„Tako izgleda”, potvrdio je doktor Vinston. „Verovatno je
poslednje trenutke života provela gledajući svoj izobličeni odraz u
ogledalu. Fizičko mučenje bilo je praćeno mentalnim.”
„Ovo ogledalo ne ide uz ova vrata”, rekao je Hanter osvrćući se
oko sebe, „niti uz ovu sobu. Deluje kao da je potpuno novo.”
„Upravo tako. Ogledalo i ovi drveni štabovi namenski su
postavljeni ovde, da bi ona što više patila”, potvrdio je doktor
Vinston.
Vrata sobe su se otvorila ispred Hantera i ogledalo mu je nestalo
iz vidokruga. Garsija je ušao sa šoljom kafe. „Izvoli”, rekao je
pružajući je Hanteru.
„Mislim da ipak neću, novajlijo, moj stomak pamti i prijatnije dane,
a sad sam potpuno budan”, odgovorio je Hanter odmahujući rukom.
Kapetan Bolter i doktor Vinston su takođe odmahnuli glavama
pokazujući da ni oni ne žele kafu. Garsija je ponovo otvorio vrata.
„Izvoli”, rekao je mladom policajcu u hodniku. „Izgledaš kao da bi
ti prijala kafa.”
„Uh! Hvala, gospodine.” Policajac je delovao iznenađeno.
„Nema na čemu.” Garsija je zatvorio vrata i prišao žrtvi s
Hanterom. Jedak smrad ispunio im je nozdrve nateravši Hantera da
šakom pokrije nos. Žena je klečala u lokvi urina i izmeta.
„Bila je vezana za ove stubove nekoliko sati, možda čak i ceo
dan. To joj je bio toalet”, objasnio je doktor pokazujući pod.
Garsija je zgađeno iskrivio usta.
 „Koliko je već mrtva, doco?” zanimalo je Hantera.
„To je sad teško precizno odrediti. Temperatura ljudskog tela
pada za oko stepen i po na sat posle smrti. Temperatura njenog tela
pala je za dvanaest stepeni što bi moglo značiti da je mrtva osam
sati, ali to zavisi od okolnosti. Letnja vrelina bi sigurno usporila taj
proces, a siguran sam da je u ovoj sobi preko dana kao u sauni. Kad
je prebacim na obdukciju, moći ću preciznije da kažem kad je umrla.”
„Nema posekotina, nema rana od vatrenog oružja, ni tragova
davljenja. Je li umrla od povreda lica?”, upitao je Hanter gledajući
ženin torzo i mašući rukom ne bi li rasterao muve.
„Ni u to ne mogu biti siguran bez obdukcije, ali pretpostavljam da
joj je srce stalo od čistog bola i iscrpljenosti. Onaj ko joj je ovo uradio
držao ju je u ovom položaju nanoseći joj sve više bola sve dok nije
umrla. Ubica je želeo da žrtva pati što više i patila je još kako.”
Hanter se osvrnuo po sobi kao da nešto traži. „Šta još zaudara?
Osećam još nešto, nešto nalik na sirće.”
„Imaš dobar nos, Hantere”, rekao je doktor Vinston pokazujući u
jedan ugao sobe. „Ona tegla tamo bila je puna sirćeta. Oseća se i na
njenom telu, najviše na gornjoj polovini. Izgleda da joj je ubica sipao
sirće na odrano lice u određenim vremenskim razmacima.”
„Sirće rasteruje i muve”, primetio je Hanter.
„Tačno”, potvrdio je doktor Vinston. „Sad samo zamislite koliko
mora da je patila. Svi živci na njenom licu bili su potpuno izloženi.
Čak bi i dašak vetra izazvao nepodnošljiv bol. Verovatno se više
puta onesvešćivala, ili je bar pokušavala da se onesvesti. Ne
zaboravite da nije imala očne kapke, nije mogla da se zaštiti od
svetlosti, nije mogla da odmori oči. Kad god bi povratila svest, prvo
što bi ugledala bio je prizor njenog izobličenog nagog tela. Neću čak
ni da razmišljam kakav bol izaziva sirćetna kiselina izručena na živo
meso.”
„Bože!” Garsija se odmakao nekoliko koraka. „Jadna žena!”
„Je li bila pri svesti kad je odrana?”, upitao je Hanter.
„Samo ako je bila pod anestezijom, ali mislim da nije. Rekao bih
da je nekoliko sati bila omamljena dok je ovaj psihopata radio na
njenom licu. Kad je to obavio, prebacio ju je u ovu kuću, vezao je za
stubove i još neko vreme je mučio dok nije umrla.”
 „Šta? Mislite da nije odrana u ovoj kući?”, upitao je Garsija
zbunjeno.
„Ne”, odgovorio je Hanter preduhitrivši doktora Vinstona.
„Pogledaj oko sebe. Proveri bilo koju sobu. Nigde nema ni kapi krvi,
osim neposredno ispod njenog tela. Istina, ne sumnjam da je ubica
počistio za sobom, ali nije odrana ovde. Ispravite me ako grešim,
doco, ali dranje čoveka je komplikovan proces.”
Doktor Vinston je bez reči klimnuo glavom.
„Ubici bi trebala hirurška oprema, osvetljenje za operacionu salu,
da ne pominjem mnogo vremena i znanja”, nastavio je Hanter. „Ovde
imamo posla s vrhunski obučenim psihopatom. To je neko ko se
odlično razume u medicinske zahvate. Nije odrana u ovoj kući. Ovde
je mučena i ubijena.”
„Možda je ubica lovac. Znaš, neko ko ume da odere životinje?”,
sugerisao je Garsija.
„Moguće, ali to mu ne bi bilo od koristi”, odgovorio je Hanter.
„Ljudska koža ne reaguje na isti način kao životinjska. Njena
elastičnost je drugačija.”
„Odakle to znaš? Loviš li?”, zainteresovao se Garsija.
„Ne, ali mnogo čitam”, ležerno je odgovorio Hanter.
„Osim toga, životinje su mrtve kad ih deru”, dodao je doktor
Vinston. „Možeš naprosto da im svučeš kožu bez brige za njihov
život. Naš ubica održavao je žrtvu u životu, a to je samo po sebi
veoma složen postupak. Ko god da je ta osoba, poznaje medicinu. U
stvari, bio bi veoma dobar plastični hirurg ako izuzmemo ono što joj
je urađeno sa zubima. Oni su jednostavno iščupani bez mnogo
veštine, ali uz maksimalan bol.”
„Ubica nije želeo da je identifikujemo”, zaključio je Garsija.
„Prste joj je ostavio netaknute”, odmah je odvratio Hanter pošto
joj je pogledao šake. „Zašto joj je izvadio zube, a ostavio otiske
prstiju?”
Garsija je klimnuo glavom u znak saglasnosti.
Hanter je obišao dva drvena stuba da bi pogledao ženina leđa.
„Pozornica”, prošaptao je. „Mesto na kom ubičino zlo može da oživi.
Zbog toga ju je doveo ovamo. Pogledajte je, postavljena je u ritualni
položaj.” Okrenuo se prema kapetanu Bolteru. „Ovaj ubica je ovo
već radio.”
 Kapetan Bolter nije delovao iznenađeno.
„Niko ne bi podneo ovakav bol u tišini”, primetio je Garsija. „Ovo
je savršeno mesto, potpuno izolovano, bez suseda, niko nije mogao
zateći ubicu. Mogla je da urla iz petnih žila i niko ne bi došao.”
„Imamo li neke podatke o žrtvi? Znamo li ko je?”, upitao je Hanter
i dalje proučavajući ženina leđa.
„Zasad ništa, ali još nismo proverili njene otiske prstiju”,
odgovorio je Garsija. „U prvom pretresu kuće nismo našli ama baš
ništa, čak ni komad odeće. Očigledno nije živela ovde i pretraga
kuće u potrazi za bilo čim što bi ukazalo na njen identitet verovatno
je gubljenje vremena.”
„Ipak to uradite”, odlučno je rekao Hanter. „Šta je s nestalim
osobama?”
„Ubacio sam njen osnovni opis u bazu podataka Jedinice za
nestale i neidentifikovane osobe”, odgovorio je Garsija. „Zasad nema
rezultata, ali bez lica...” Garsija je odmahnuo glavom razmišljajući o
tom nemogućem zadatku.
Hanter je nekoliko sekundi razgledao sobu, a onda mu se pogled
zaustavio na prozoru na južnom zidu. „Ima li ispred tragova guma?
Rekao bih da se ovamo ne može stići drugačije osim onom uskom
stazom. Ubica je sigurno vozio dovde.”
Kapetan Bolter je kratko klimnuo glavom. „U pravu si. Ta staza je
jedini prilaz ovoj kući i svi policijski i forenzičarski timovi su vozili tom
stazom. Ako je nečeg bilo, to je sad uništeno. I neko će mi platiti
zbog toga.”
„Super!”
U sobi je zavladala tišina. Svi su već videli ovakve stvari. Žrtvu
koja nema šanse protiv poremećenog protivnika, prazno platno
ofarbano šokantnim bojama smrti. Ali ovo ubistvo je delovalo
drugačije, osećali su da je drugačije.
„Ne dopada mi se ovo.” Hanter je prekinuo tišinu. „Uopšte mi se
ne dopada. Ovo nije obično ubistvo iz besa. Ovo je bilo planirano i to
jebeno dugo. Zamislite samo strpljenje i odlučnost koji su potrebni da
se izvede nešto ovakvo.” Hanter je protrljao nos. Zadah smrti
postajao je nepodnošljiv.
„Možda zločin iz strasti? Možda je neko samo hteo da se osveti
zbog raskida.” Garsija je izneo novu pretpostavku.
 „Ovo nije zločin iz strasti”, rekao je Hanter odmahujući glavom.
„Niko ko je bio zaljubljen u nju ne bi bio kadar da uradi ovako nešto.
Koliko god da je bio povređen. Osim ako nije bila u vezi sa samim
đavolom. Pogledajte je samo, ovo je naprosto nakazno i to me brine.
To se neće završiti na ovome.”
Svi su naježili od Hanterovih reči. Poslednje što je Los Anđelesu
potrebno je još jedan ubilački psihopata koji slobodno luta, neko ko
bi da bude novi Džek Trbosek.
„Hanter je u pravu, ovo nije zločin iz strasti. Ovaj ubica je već
radio ovakve stvari”, na kraju je rekao kapetan Bolter odmičući se od
prozora. Njegova izjava sve ih je zapanjila.
„Znate li nešto što mi ne znamo?” Garsija je pitao ono što je sve
zanimalo.
„Ne odavno. Hoću da vam pokažem još nešto pre nego što
pustim forenzičare ovamo.”
Hantera je to kopkalo otkako je stigao. Forenzičari obično
pregledaju mesto zločina pre nego što dozvole inspektorima da
izgaze sve dokaze, ali kapetan je danas hteo da Hanter prvi bude na
mestu zločina. Kapetan Bolter je retko kršio protokol.
„Pogledajte joj vrat otpozadi”, rekao je pokazavši glavom prema
telu.
Hanter i Garsija su se zabrinuto pogledali pre nego što su ponovo
prišli mrtvoj ženi.
„Dajte mi nešto da joj podignem kosu”, obratio se Hanter svima u
sobi. Doktor Vinston mu je dao metalni sklopivi pokazivač.
Pošto joj je otkrio vrat i osvetlio ga baterijskom lampom, u
Hanterovoj glavi nastala je prava zbrka. Gledao je s nevericom, a
sva boja nestala mu je s lica.
Garsija nije mogao dobro da vidi s mesta na kom je stajao, ali
uznemirio ga je pogled u Hanterovim očima. Šta god da je Hanter
video, nateralo ga je da zanemi od straha.
 Šest

Iako je imao trideset devet godina, Robert Hanter je zahvaljujući

mladalačkom licu i zadivljujućoj građi izgledao kao da mu je tek
trideset. Uvek u farmerkama, majici i ofucanoj kožnoj jakni, Hanter je
bio visok metar i osamdeset tri, širokih ramena, visokih jagodica i
kratke plavkaste kose. Njegova dobro kontrolisana snaga osećala se
u svakom pokretu koji bi načinio, ali najupadljivije su bile njegove oči.
Jarka svetloplava boja ukazivala je na inteligenciju i nesalomivu
odlučnost.
Hanter je bio jedinac iz radničke porodice iz Komptona,
siromašnog kraja u južnom Los Anđelesu. Njegova majka je izgubila
bitku s rakom kad mu je bilo samo sedam godina. Otac mu se nije
ponovo ženio i morao je da radi dva posla kako bi sam podigao dete.
Svima je veoma rano postalo jasno da je Hanter drugačiji.
Shvatao je stvari brže od većine. Škola mu je bila dosadna i
frustrirala ga je. Čitavo gradivo za šesti razred prešao je za manje od
dva meseca,-a onda je, tek da bi imao šta da radi, projurio kroz
udžbenike za sedmi, osmi i deveti razred. Gospodin Frateli, direktor
škole, bio je zadivljen ovim čudom od deteta i organizovao mu je
razgovor u školi za nadarenu decu „Mirman” na Malholand Drajvu u
severozapadnom Los Anđelesu. Doktor Tilbi, psiholog iz „Mirmana”,
proveo ga je kroz niz testova i Hanter je proglašen vanserijskim
talentom. Nedelju dana kasnije prebačen je u „Mirman” kao osmak.
Imao je samo dvanaest godina.
Do četrnaeste godine savladao je „Mirmanovo” srednjoškolsko
gradivo iz engleskog, istorije, biologije i hernije. Četiri godine srednje
škole sabio je u dve i s petnaest godina diplomirao je s najboljim
ocenama. S preporukama od svih svojih nastavnika, Hanter je
primljen na Univerzitet Stanford, pri čemu je za njega napravljen
izuzetak. U to vreme to je bio najbolji američki univerzitet u oblasti
psihologije.
Iako je bio zgodan, Hanter je bio previše mršav, premlad i imao je
previše čudan ukus za odevanje da bi se dopao devojkama i bio je
laka meta za siledžije. Nije imao ni građu, ni sklonost za sportove i
slobodno vreme je radije provodio u biblioteci. Čitao je, u stvari,
gutao knjige neverovatnom brzinom. Postao je opčinjen svetom
kriminalistike i misaonim procesom osoba označenih kao zle.
Održavanje visokog proseka ocena tokom studija za njega je bilo
dečja igra, ali uskoro mu je dojadilo zlostavljanje i to što su ga
nazivali čačkalicom. Odlučio je da krene u teretanu i počne da trenira
borilačke veštine. Na sopstveno iznenađenje, uživao je u fizičkom
naporu koji su vežbe iziskivale. Postao je opsednut time i u roku od
godinu dana učinci intenzivnih treninga postali su jasno vidljivi. Mišići
su mu zadivljujuće narasli. Dečko koga su nazivali čačkalicom
postao je oličenje fizičke spremnosti i za manje od dve godine uspeo
je da stekne crni pojas u karateu. Zlostavljanje je prestalo, a devojke
odjednom nisu mogle da ga se zasite.
S devetnaest godina Hanter je već diplomirao psihologiju, a s
dvadeset tri je odbranio doktorat iz analize kriminalnog ponašanja i
biološke psihologije. Njegova doktorska teza pod naslovom
„Napredna psihološka studija kriminalnog ponašanja” pretočena je u
knjigu i postala obavezno štivo u FBI-evom Nacionalnom centru za
analizu nasilnih zločina.
Sve je bilo sjajno, ali samo dve nedelje nakon što je doktorirao,
Hanterov svet se okrenuo naglavačke. U prethodne tri i po godine
njegov otac je radio u obezbeđenju filijale Banke Amerike u Bulevaru
Avalon. Pljačka je krenula naopako i pretvorila se u revolveraški
obračun u stilu Divljeg zapada. Hanterov otac pogođen je u grudi.
Dvanaest nedelja je proveo u komi. Hanter je sve vreme bio uz
njega.
Tih dvanaest nedelja dok je sedeo u tišini i gledao kako mu otac
malo-pomalo kopni iz dana u dan, preobrazile su Hantera. Nije
mogao da razmišlja ni o čemu osim o osveti. Tad je počela nesanica.
Kad mu je policija rekla da nemaju osumnjičenog, Hanter je znao da
nikad neće uhvatiti ubicu njegovog oca. Osećao se potpuno
bespomoćno i taj osećaj mu se zgadio. Posle sahrane je doneo
odluku. Više neće samo proučavati umove kriminalaca. Počeće da
se obračunava s njima.
Nakon što je stupio u policiju, brzo je stekao ugled i munjevito je
napredovao na službenoj lestvici da bi sa samo dvadeset šest
godina postao inspektor Policije Los Anđelesa. Uskoro ga je
regrutovalo Odeljenje za oružane pljačke i ubistva gde je kao partner
dodeljen starijem inspektoru Skotu Vilsonu. Njih dvojica bili su deo
Prve specijalne uprave za ubistva, koja se bavila serijskim ubicama,
ubistvima važnih ličnosti i drugim ubistvima koja su zahtevala dug
rad.
Vilson je tada imao trideset devet godina. Njegovih metar i
osamdeset osam bilo je dopunjeno sa sto trideset pet kilograma
mišića i sala. Na njemu je najupečatljiviji bio blistavi ožiljak koji mu je
krasio levu stranu obrijane glave. Preteći izgled uvek mu je koristio.
Niko nije hteo da se kači s inspektorom koji izgleda kao nadrkani
Šrek.
Vilson je bio u policiji osamnaest godina, od čega je poslednjih
devet proveo kao inspektor Odeljenja za oružane pljačke i ubistva.
Isprva mu se nikako nije dopadalo što je za partnera dobio mladog i
neiskusnog inspektora, ali je Hanter brzo učio, a njegove
sposobnosti zaključivanja i analize bile su potpuno zapanjujuće. Sa
svakim slučajem koji su rešili, Vilson je sve više poštovao Hantera.
Postali su najbolji prijatelji, nerazdvojni na poslu i van njega.
Los Anđelesu nikad nije manjkalo jezivih i nasilnih ubistava, ali
manjkalo mu je inspektora. Vilson i Hanter su često morali da rade
na po šest različitih slučajeva odjednom. Pritisak im nikad nije
smetao, naprotiv, izvlačio je najbolje iz njih. Onda ih je slučaj jedne
holivudske zvezde umalo koštao znački i prijateljstva.
U slučaj su bili umešani Linda i Džon Spenser, poznati muzički
producent, koji je zgrnuo bogatstvo produciravši tri najprodavanija
rok albuma zaredom. Džon i Linda su se upoznali na zabavi posle
jednog nastupa i među njima je odmah planula ljubav. Venčali su se
posle tri meseca. Džon je kupio veličanstvenu kuću na Beverli Hilsu i
sve u njihovom braku je delovalo tako savršeno da se činilo da žive
kao u bajci. Voleli su da primaju goste i bar dvaput mesečno pravili
su ekstravagantne zabave pored svog bazena u obliku klavira. Ali ta
bajka nije potrajala. Krajem prve godine braka zabave su se
proradile, a njihova ljubav počela je da se gasi. Svađe, kako u kući,
tako i u javnosti, postale su uobičajene, pošto Džon više nije mogao
da kontroliše svoju zavisnost od droge i alkohola.
Jedne avgustovske noći, posle nove vatrene rasprave, Lindino
telo je nađeno u njihovoj kuhinji upucano u potiljak jednim metkom iz
revolvera kalibra trideset osam, u egzekutorskom stilu. Nije bilo
tragova provale, niti odbrambenih rana, ili modrica na Lindinim
rukama i šakama. Dokazi nađeni na mestu zločina, skupa s
činjenicom da je nestao posle svađe s Lindom, ukazivali su na
Džona Spensera kao glavnog i jedinog osumnjičenog. Slučaj je
dodeljen Hanteru i Vilsonu.
Džon je uhapšen tek posle nekoliko dana, pijan i urađen
heroinom. Na saslušanju nije porekao da se te večeri ponovo
posvađao sa svojom ženom. Priznao je da je njihov brak prolazio
kroz tešku fazu. Setio se svađe i kako je otišao od kuće besan,
uzbuđen i pijan, ali nije mogao da se seti šta mu se dešavalo
poslednjih nekoliko dana. Osim toga, tvrdio je da nikad ne bi
povredio Lindu. I dalje je bio ludo zaljubljen u nju.
Slučajevi ubistava u koja su umešane slavne holivudske ličnosti
uvek su privlačili mnogo pažnje i mediji su brzo napravili sopstvenu
cirkusku predstavu: „SLAVNI I BOGATI PRODUCENT UBIO SVOJU
PRELEPU SUPRUGU U NALETU LJUBOMORE”. Čak je i
gradonačelnik zahtevao brzo rešavanje slučaja.
Istraga je pokazala da Džon poseduje revolver kalibra trideset
osam, ali oružje nije nađeno. Nije bilo teško naći svedoke svih javnih
svađa između Džona i Linde. U većini slučajeva vikao je jedino
Džon, dok je Linda samo plakala. Bilo je više nego lako utvrditi da
Džona Spensera odlikuje agresivna narav.
Vilson je bio ubeđen u Džonovu krivicu, ali Hanter je bio siguran
da imaju pogrešnog čoveka. Džon je Hanteru izgledao kao uplašeno
dete koje se prebrzo obogatilo, a s novcem i slavom došla je i droga.
Džon dotad nije bio poznat po nasilnom ponašanju. U školi je bio
samo još jedan neupadljivi štreber u pocepanim farmerkama i s
čudnom frizurom koji je uvek slušao hevi metal.
Hanter je mnogo puta pokušao sve to da objasni Vilsonu.
 „U redu, svađao se sa ženom, ali nađi mi brak bez svađa”,
govorio je Hanter. „Ni u jednoj od tih svađa nije udario niti povredio
Lindu.”
„Balističari su dokazali da je metak kojim je ubijena potekao iz
kutije nađene u kancelarijskom stolu Džona Spensera”, vikao je
Vilson.
„To ne dokazuje da je on povukao obarač.”
„Sva vlakna nađena na žrtvi potiču s odeće koju je Džon nosio
one noći kad smo ga našli. Pitaj bilo koga ko ih je poznavao. Imao je
gadnu narav, stalno je vikao na nju. Ti si psiholog. Znaš kako te
stvari mogu da eskaliraju.”
„Upravo tako, eskaliraju. Postepeno. Obično je potrebno više od
jednog koraka da se od žučnih svađa dođe do toga da nekog upucaš
u potiljak.”
„Slušaj, Roberte, uvek sam poštovao tvoju procenu
osumnjičenog. Mnogo puta nas je odvela u pravom smeru, ali sklon
sam i da sledim svoj instinkt. A instinkt mi govori da ovog puta
grešiš.”
„Tip zaslužuje šansu. Treba da nastavimo s istragom. Možda
nam je nešto promaklo.”
„Ne možemo da nastavimo”, nasmejao se Vilson. „Nije na nama
da odlučimo o tome. I ti to dobro znaš. Odradili smo svoje. Sledili
smo dokaze koje smo imali i uhvatili osumnjičenog kog smo gonili.
Prepustimo sad advokatima da se bave time.”
Hanter je poznavao narav ubica, a Džon Spenser se jednostavno
nije uklapao u taj opis, ali samo njegovo mišljenje ništa nije značilo.
Vilson je bio u pravu. To više nije bila njihova stvar. Već su bili
zapostavili istragu u pet drugih slučajeva i kapetan Bolter je pretio
Hanteru suspenzijom ako nastavi da traći vreme na slučaj koji je
zvanično zatvoren.
Poroti je trebalo manje od tri sata da presudi da je Džon Spenser
kriv za ono za šta je optužen i on je osuđen na doživotni zatvor. Nije
to podneo. Dvadeset osam dana nakon presude, Džon se obesio
svojim čaršavom. U ćeliji pored njegovog tela nađena je poruka koja
je glasila: „Linda, uskoro ću biti s tobom. Više neće biti svađa,
obećavam.”
 Dvadeset dva dana posle samoubistva Džona Spensera u Juti je
uhapšen njihov čistač bazena. U njegovim kolima nađen je Džonov
revolver kalibra trideset osam i nešto nakita i donjeg rublja koji su
pripadali Lindi Spenser. Naknadni forenzički testovi pokazali su da je
metak koji ju je ubio ispaljen iz tog pištolja. Čistač bazena je kasnije
priznao da ju je ubio.
Hanter i Vilson našli su se na žestokom udaru medija, šefa
policije, načelnika policije i gradonačelnika. Optuženi su za nemar i
propuste u vođenju istrage. Da se kapetan Bolter nije zauzeo za njih
i prihvatio pola krivice, izgubili bi inspektorske značke. Hanter nikad
nije prestao da krivi sebe što nije učinio više. Njegovo prijateljstvo s
Vilsonom žestoko je poljuljano. To je bilo pre šest godina.
 Sedam

„Šta je? Šta si video?”, upitao je Garsija prilazeći svom partneru koji i
dalje nije progovarao. Hanter je nepomično stajao i razrogačenih
očiju posmatrao nešto urezano u ženin vrat, nešto što nikad neće
zaboraviti.
Propevši se na prste da pogleda preko Hanterovog ramena,
Garsija je sad bolje video ženin vrat, ali ni to nije otklonilo njegovu
zbunjenost. Nikad ranije nije video urezani simbol.
„Šta to znači?”, pitao je nadajući se da će mu neko odgovoriti.
Tišina.
Garsija je prišao bliže. Simbol je izgledao kao dva spojena krsta,
jedan okrenut naviše, a drugi naopako $, ali poprečni delovi krsta bili
su veoma udaljeni jedan od drugog, skoro na krajevima vertikalne
linije. Njemu to nije značilo ama baš ništa.
„Je li ovo neka bolesna šala, kapetane?” Hanter se napokon
trgnuo iz transa.
„Bolesno jeste, ali nije šala”, kruto je odgovorio kapetan.
„Jebote, hoće li mi neko odgovoriti?” Garsija je bio sve
nestrpljiviji.
„Sranje!” Opsovao je Hanter pustivši ženinu kosu da padne na
ramena.
„Halo!” Garsija je mahnuo rukom pred Hanterovim očima. „Ne
sećam se da sam jutros popio pilule za nevidljivost. Hoće li mi neko
reći o čemu se ovde radi, kog đavola?” Jedva je uspevao da sakrije
svoju ozlojeđenost.
Hanteru se učinilo da je soba odjednom postala još mračnija, a
vazduh teži. Glavobolja mu je sad tako cepala mozak da je jedva
razmišljao. Protrljao je sanjive oči u jalovoj nadi da je sve ovo samo
ružan san.
„Bolje da uputiš partnera u stvar, Hantere”, rekao je kapetan
Bolter nemilosrdno vrativši Hantera u stvarnost sobe.
„Hvala”, rekao je Garsija s olakšanjem što je našao saveznika.
Hanter i dalje nije obraćao pažnju na Garsiju. „Znate šta ovo znači,
kapetane?”
„Znam kako izgleda, da.”
Hanter je provukao prste kroz kosu. „Mediji će se ludo zabavljati
kad saznaju za ovo”, nastavio je.
„Mediji zasad ništa neće znati. Postaraću se za to”, umirio ga je
kapetan. „Ali tebi bi bilo bolje da utvrdiš je li ovo stvarno ono što
mislimo da jeste.”
„Šta mislite?” povikao je Garsija.
Doktor Vinston se ubacio. „Pa, šta god da morate da uradite,
možete li to obaviti napolju? Voleo bih da momci počnu da obrađuju
ovu sobu. Stvarno ne želim da izgubim još vremena na ovo.”
„Koliko će vam trebati da obradite ovo mesto? Kad ćemo nešto
znati?” upitao je Hanter.
„Nisam siguran, ali sudeći po veličini ove kuće, skoro ceo dan,
možda čak i deo noći.”
Hanter je dobro poznavao proceduru i mogao je samo da čeka.
„Kad izađete, recite timu iz kriminalističke laboratorije da uđe,
važi?” rekao je doktor prilazeći telu žrtve.
„Da, važi.” Hanter je klimnuo glavom Garsiji koji je i dalje izgledao
kao zbunjeno dete.
„Jebote, meni još niko ništa nije rekao”, pobunio se.
„Hajde, ako me odvezeš do mojih kola, možemo porazgovarati
na putu do tamo.”
Hanter je još jednom pogledao unakaženo telo vezano za drvene
stubove. Bilo je teško zamisliti da je pre samo koji dan to telo
pripadalo ženi punoj života. Hanter je otvorio vrata i izašao iz sobe, a
Garsija ga je pratio u stopu. Dok su prilazili Garsijinim kolima ispred
kuće, Hanter je i dalje delovao uznemireno. „Pa, gde su ti kola?”,
upitao je Garsija otvarajući vrata svoje honde sivik.
„Šta?” Hanter kao da je u mislima bio na nekom drugom mestu.
„Tvoj auto. Gde je?”
 „O! U Santa Moniki.”
„U Santa Moniki! Dođavola, to je na drugom kraju grada.”
„Imaš li neka preča posla?”
„Sad nemam”, odvratio je Garsija zbunjeno. „Gde si ih tačno
ostavio?”
„Znaš li gde je Hajdaut bar?”
„Da, znam. Šta si, dođavola, radio tamo?”
„Ne sećam se”, odgovorio je Hanter skoro neprimetno
odmaknuvši glavom.
„Trebaće nam oko dva sata da odavde stignemo do Santa
Monike. Bar ćemo moći da razgovaramo do mile volje.”
„Dva sata?” Hanter je zvučao iznenađeno. „Šta imaš pod tom
haubom? Motor od skutera?”
„Jesi li primetio koliko su svi putevi unaokolo džombasti? Ovo su
nova kola. Neću da sjebem amortizer. Zato ćemo dok ne siđemo s
puteva koji izgledaju kao površina meseca, voziti veoma sporo.”
„Kako god.” Hanter je ušao u auto i vezao se. Razgledao je raj
opsesivno-kompulsivnog čistača koji ga je okruživao. Unutrašnjost
auta bila je čista kao suza. Nije bilo kesica od pomfrita na podu,
tragova kafe na patosnicama ili sedištima, niti mrlja od krofni. Nije
bilo apsolutno ničeg.
„Dođavola, novajlijo, čistiš li ovaj auto svaki dan?”
„Volim kad mi je auto čist. Bolje nego da izgleda kao svinjac, zar
ne?” Garsija je zvučao ponosno.
„I kakav je ovo miris, kog đavola? Miriše kao... kao bombone.”
„To se zove osveživač vazduha. Trebalo bi i ti da ga staviš u onu
svoju krntiju.”
„Hej, mom autu ništa ne fali. Jeste star, ali je kao tvrđava. Ne kao
ovo jeftino uvozno smeće.”
„Ovaj auto nije bio jeftin.”
„Ma da”, odvratio je Hanter kratko se nasmejavši. „Nego, stvarno
sam zadivljen. Čistiš li i kuće? Na Beverli Hilsu vlada velika potražnja
za tim uslugama u slučaju da odlučiš da se maneš inspektorskog
posla.”
Garsija je ignorisao Hanterov komentar. Pokrenuo je motor i
provukao se između nekoliko policijskih automobila koji su i dalje bili
parkirani ispred stare kuće. Davao je sve od sebe da autom ne
očeše gusto žbunje koje je oivičavalo usku stazu i opsovao je
začuvši grebanje drveta o metal. Garsija je u početku vozio polako
trudeći se da se što manje trucka. Obojica su ćutali dok nisu stigli do
glavnog puta.
Hanter je mnogo puta vozio Tadžanga putem kroz kanjon. Ako
želite da se opustite, to je fantastična vožnja kroz očaravajuće
krajolike.
„Dobro, slušam te”, prekinuo je tišinu Garsija. „Dosta sranja. Šta,
dođavola, znači onaj čudni znak urezan na vrat žrtve? Sudeći po
tvojoj reakciji, jasno je da si ga već video.”
Hanter je tražio prave reči dok su mu stare slike iskrsavale u
svesti. Spremao se da Garsiju uvede u noćnu moru koju je i sam
pokušavao da zaboravi.
„Jesi li nekad čuo za Krstaša?”
Garsija je izvio obrvu i upitno pogledao Hantera. „Da li se šališ?”
Hanter je odmahnuo glavom.
„Da, naravno da jesam. Svi u Los Anđelesu čuli su za Krstaša.
Dođavola, svi u Americi su čuli za njega. Čak sam pratio slučaj
najpažljivije što sam mogao. Zašto?”
„Šta znaš o njemu? Šta znaš o tom slučaju?”
„Da li to sad pokušavaš da se hvališ?”, upitao je Garsija s
nelagodnim osmehom dok je iščekivao očigledan odgovor. Nije ga
dobio. „Jesi li ozbiljan? Hoćeš da ti pričam o tom slučaju?”
„Učini mi.”
„Dobro”, odgovorio je Garsija pomireno odmahnuvši glavom. „To
je verovatno bio tvoj najveći slučaj. Sedam užasnih ubistava u roku
od dve godine. Ubica je bio neki ludi verski fanatik. Ti i tvoj bivši
partner uhvatili ste tog tipa pre oko godinu i po. Uhvaćen je dok je
kolima napuštao Los Anđeles. Ako ne grešim, u njegovim kolima bila
je gomila dokaza, stvari koje su pripadale žrtvama i slično. Čak i
njegovo saslušanje nije trajalo naročito dugo. Odmah je priznao, je li
tako?”
„Kako znaš šta je bilo na saslušanju?”
„I ja sam pandur, sećaš se? Dobijamo dobre insajderske
informacije. Uglavnom, osuđen je na smrtnu kaznu i pogubljen je pre
oko godinu dana. Bila je to jedna od najbrže izvršenih presuda u
istoriji. Čak se i predsednik umešao, zar ne? To je bilo u svim
vestima.”
Hanter je kratko pogledao svog partnera. Garsija je znao priču
koju je prenela štampa.
„To je sve što znaš? Znaš li zašto ga je štampa prozvala
Krstašem?”
Sad je Garsija na trenutak pogledao svog partnera. „Jesi li pio?”
„Ne u poslednjih nekoliko sati”, rekao je Hanter instinktivno
bacivši pogled na sat.
„Da, svi znaju zašto. Kao što sam ti rekao, bio je verski fanatik.
Uvrteo je sebi u glavu da čisti svet od grešnika, ili neku sličnu
budalaštinu. Znaš, od prostitutki, narkomana, od svih koje su mu
glasići u njegovoj bolesnoj glavi govorili da ubije. Uglavnom, tako su
ga zvali jer je urezivao raspeće na levoj nadlanici svake žrtve.”
Hanter je za trenutak nemo sedeo.
„Stani malo! Misliš da imamo posla s nekim ko ga kopira? Mislim,
urezao je onaj čudni simbol na vrat one žene. Kad se malo bolje
razmisli, liči na nekakav krst”, rekao je Garsija shvativši Hanterov
nagoveštaj.
Hanter nije odgovorio. Tišina je potrajala još dva ili tri minuta.
Stigli su do Send kenjon puta, ekskluzivnog naselja u Santa Klariti i
pred njima su se ukazale velike kuće sa savršeno uređenim
travnjacima. Hanteru je bilo drago što se vratio u civilizaciju.
Saobraćaj je postajao gušći dok su ljudi kretali na posao. Hanter je
gledao poslovne muškarce i žene kako u finim odelima izlaze iz kuća
spremni za novi radni dan. Prvi zraci sunca obasjali su nebo
najavljujući još jedan pakleni dan.
„Pošto govorimo o Krstaševim ubistvima, mogu li nešto da te
pitam?”, Garsija je prekinuo tišinu u kolima.
„Da, kaži”, odvratio je Hanter ravnim tonom.
„Šuškalo se da neko od vas dvojice, ti ili tvoj partner, nije verovao
da je tip kog ste uhvatili pravi ubica, uprkos svim dokazima nađenim
u njegovim kolima i uprkos njegovom priznanju. Je li to tačno?”
Stare slike Hanterovog jedinog saslušanja takozvanog Krstaša
počele su da mu iskrsavaju u glavi.
Škljoc...
„Sreda, 15. februar, 10.30 pre podne. Inspektor Robert Hanter
počinje ispitivanje Majka Farloua u vezi sa slučajem broj 017632.
Ispitivani je odbio pravo na advokata”, izgovorio je Hanter u starinski
diktafon u jednoj od soba za saslušanje u zgradi Odeljenja za
oružane pljačke i ubistva. Nasuprot Hantera sedeo je
tridesetčetvorogodišnji muškarac snažne vilice, isturene brade
pokrivene trodnevnom strnjikom i očiju tamnih i hladnih poput crnog
leda. Kosa mu je bila proređena, a ono malo preostalih crnih vlasi
bilo je tanko i začešljano unazad. Dlanove ruku vezanih lisicama
spustio je na široki metalni sto koji ga je odvajao od Hantera.
„Siguran si da ne želiš prisustvo advokata?”
„Gospod je moj pastir.”
„Dobro onda. Zoveš se Majk Farlou, je li tako?”
Muškarac je podigao pogled sa svojih sputanih ruku i pogledao
Hantera pravo u oči. „Da.”
„I tvoja sadašnja adresa je Ulica Sandoval broj 5 u Santa Feu?”
Majk je bio neobično miran za čoveka suočenog s optužbom za
višestruko ubistvo. „Tamo sam živeo, da.”
„Živeo?”
„Sad ću živeti u zatvoru, zar ne, inspektore? Bar neko vreme.”
Glas mu je bio tup i monoton.
„Hoćeš li u zatvor?”
Tišina.
Hanter je bio najbolji islednik na Odeljenju za oružane pljačke i
ubistva. Poznavanje psihologije omogućavalo mu je da izvuče
izuzetno vredne informacije od osumnjičenih, ponekad čak i
priznanja. Kao otvorenu knjigu je čitao govor tela osumnjičenih i
znakove kojima su se odavali. Kapetan Bolter je želeo da od Majka
Farloua izvuče sve informacije koje se mogu izvući. Robert Hanter je
bio njegovo tajno oružje.
„Možeš li da se setiš gde si bio u noći petnaestog decembra
prošle godine?” Hanter je govorio o noći pre nego što je otkrivena
poslednja Krstaševa žrtva. Majk je i dalje gledao pravo u njega.
„Mogu...”
Hanter je sačekao nekoliko sekundi da čuje ostatak odgovora.
Nije ga dobio.
 „A gde si bio?”
„Radio sam.”
„Čime se to baviš?”
„Čistim grad.”
„Sakupljaš smeće?”
„Tačno, ali radim i za našeg Gospoda Isusa Hrista.”
„Šta radiš?”
„Čistim grad”, mirno je ponovio. „Oslobađam ovaj grad od
prljavštine, od grešnika.”
Hanter je osećao kako se kapetan Bolter vrpolji na stolici u sobi
za nadzor s druge strane dvosmernog ogledala na severnom zidu
prostorije.
Hanter je desnom rukom otpozadi izmasirao svoj vrat. „Dobro, a
sećaš li se...”, prelistao je beleške koje je poneo, „dvadeset drugog
septembra? Sećaš li se gde si bio te noći?”
U maloj sobi za nadzor Skot je zbunjeno reagovao na to pitanje.
„Dvadeset drugog septembra? Šta se, dođavola, desilo toga dana?
Tog datuma, a ni nekoliko dana pre i posle toga, nije nađena nijedna
žrtva. Šta to Hanter radi, jebote?”
Sedam datuma Krstaševih ubistava bili su urezani u Skotov um i
on je bio siguran da ih i Hanter zna napamet, bez potrebe da
proverava bilo kakve beleške.
„Pusti ga da radi svoj posao, on zna šta radi.” Odgovor je dao
doktor Martin, policijski psiholog koji je takođe pratio ispitivanje.
„Isto. Radio sam potpuno istu stvar”, ubedljivo je odgovorio Majk.
Njegov odgovor zatekao je sve u sobi za nadzor.
„Šta?” promrmljao je Skot. „Postoji li žrtva za koju ne znamo?”
Kapetan Bolter je samo slegnuo ramenima.
Hanter je pratio reakcije Majka Farloua pokušavajući da mu zaviri
u misli, pokušavajući da ga uhvati u laži. Osnove psihologije
ponašanja govorile su Hanteru da prati pokrete Majkovih očiju. Ako
idu naviše pa ulevo, to znači da pristupa vizuelnom konstruktivnom
korteksu, da pokušava u glavi da stvori sliku koje dotad tamo nije
bilo, a to je jasan pokazatelj da laže. Pokret očiju naviše, pa
nadesno, značio je da pretražuje svoje pamćenje pokušavajući da u
sećanje prizove slike. To bi, najverovatnije, značilo da govori istinu.
Ali nije bilo nikakvog pokreta, njegove oči bile su mrtvački
nepomične.
„Šta je sa stvarima nađenim u tvojim kolima? Možeš li mi reći
nešto o njima? Kako si došao do njih?”, upitao je Hanter misleći na
pasoš, vozačku dozvolu i karticu socijalnog osiguranja nađene u
papirnatoj kesi skrivenoj u odeljku za rezervnu gumu u zarđalom
oldsmobil kastom kruzeru iz 1992. Majka Farloua. Svaki od
predmeta pripadao je različitoj žrtvi. Policija je u njegovom prtljažniku
našla i nekoliko krvavih prostirki. Krv na njima poklapala se s DNK
uzorcima triju žrtava.
„Uzeo sam ih od grešnika.”
„Od grešnika?”
„Da... Ne pravi se blesav, inspektore, znaš šta mislim.”
„Možda ne znam. Zašto mi ne bi objasnio?”
„Znaš da svet nije trebalo da bude ovakav.” Majk je najzad
pokazao prve naznake neke emocije. Besa. „Svake sekunde svakog
dana počini se novi greh. Svake sekunde svakog dana kršimo i
zanemarujemo zakone koje nam je dala najviša sila. Svet više ne
može da pokazuje nepoštovanje prema našem Gospodu i da
zanemaruje njegovu poruku. Neko mora da kazni grešnike.”
„A taj neko si ti?”
Tišina.
„Za mene su sve te žrtve bile obični ljudi, a ne veliki grešnici.”
„To je zato što si šlep pored jebenih očiju, inspektore. Toliko si
zaslepljen prljavštinom ovog grada da više ne možeš da vidiš kako
treba. Niko od vas to ne može. Prostitutka prodaje telo za novac i
gradom širi bolest.” Hanter je znao da govori o drugoj žrtvi. „Advokat
kome je jedini cilj u životu da brani đubrad od narko-dilera da bi
zaradio dovoljno za život plejboja. Osoba bez morala”, to se odnosilo
na petu žrtvu. „Gradska faca koja je do vrha stigla preko kreveta ne
birajući kome daje, samo ako će joj to pomoći da napreduje...” Šesta
žrtva. „Morali su da plate. Morali su da nauče da ne možeš tek tako
da kršiš božje zakone. Neko je morao da ih nauči pameti.”
„! ti si to radio?”
„Da... Služio sam našem Gospodu.” Ljutnja je nestala. Glas mu je
bio spokojan kao bebin smeh.
„PSIHOPATA”, prokomentarisao je Skot u sobi za nadzor.
 Hanter je sebi nasuo čašu hladne vode iz metalnog bokala na
stolu.
„Hoćeš li vode?”
„Ne, hvala, inspektore.”
„Želiš li nešto... Kafu, cigaretu?”
Samo je odmahnuo glavom.
Hanter i dalje nije mogao da pročita Majka Farloua. Nije bilo
pramena u njegovom tonu, nije pravio nagle pokrete, niti je menjao
izraz lica. Oči su mu sve vreme bile mrtvački hladne, lišene svake
emocije. Šake su mu mirovale. Nije bilo pojačanog znojenja čela, niti
šaka. Hanteru je trebalo još vremena.
„Verujete li u Boga, inspektore?”, upitao je mirno Majk. „Molite li
se da biste okajali svoje grehe?”
„Verujem u Boga. Ali ne verujem u ubistvo”, odgovorio je Hanter
ravnim tonom.
Majk Farlou je posmatrao Hantera kao da su se uloge promenile,
kao da on pokušava da pročita Hanterove reakcije. Hanter je zaustio
da postavi još jedno pitanje, ali ga je Farlou preduhitrio. „Inspektore,
zašto ne prekinemo s ovim sranjem i ne pređemo na stvar? Pitajte
me ono što treba da me pitate. Pitajte i biće vam odgovoreno.”
„A šta to? Šta je ono što treba da te pitam?”
„Zanima vas da li sam ja počinio ta ubistva. Zanima vas jesam li
ja onaj koga zovu Krstašem.”
„Pa, jesi li?”
Farlou je prvi put skrenuo pogled s Hantera. Pogled mu je sad
počivao na dvosmernom ogledalu na severnom zidu. Znao je šta se
dešava s druge strane. Iščekivanje u sobi za nadzor sad je dostiglo
tačku ključanja. Kapetan Bolter mogao se zakleti da Farlou gleda
pravo u njega.
„Nisam sam odabrao to ime, odabrali su ga mediji.” Pogled mu se
vratio na Hantera. „Ali da, oslobodio sam te duše njihovog grešnog
života.”
„Đavo da me nosi... imamo priznanje.” Kapetan Bolter jedva je
skrivao uzbuđenje.
„Da, jebote! A Hanteru je trebalo samo desetak minuta da ga
izvuče od njega. To je moj dečko”, odvratio je Skot s osmehom.
 „Ako si ti Krstaš, onda jesi sam odabrao svoje ime”, nastavio je
Hanter. „Žigosao si žrtve. Odabrao si svoj znak.”
„Morale su da se pokaju. Simbol našeg Gospoda oslobodio je
njihove duše.”
„Ali ti nisi Bog. Nemaš moć da oslobodiš bilo koga. ’Ne ubij’, zar
to nije jedna od deset zapovesti? Zar ubijanjem tih ljudi nisi postao
grešnik?”
„Nema greha kad nešto činiš u ime božanskog. Radio sam božji
posao.”
„Zašto? Je li Bog javio da je na bolovanju? Zašto bi Bog tražio od
tebe da ubijaš u njegovo ime? Zar Bog ne bi trebalo da bude
milosrdan?”
Farlou je dozvolio da mu se usne razvuku u mali osmeh, prvi put
otkrivši zube požutele od cigareta. Iz njega je izbijalo zlo. Nešto
drugačije, skoro neljudsko.
„Ježim se od ovog tipa. Zar ne bi trebalo da prekinemo ovaj
razgovor? Već je priznao da je to uradio, kraj priče”, rekao je Skot
očigledno iznerviran.
„Ne još, dajte mu još nekoliko minuta”, odgovorio je doktor
Martin.
„Kako hoćete... Odlazim, čuo sam dovoljno.” Skot je otvorio vrata
i izašao u uski hodnik na trećem spratu zgrade Odeljenja za oružane
pljačke i ubistva.
Hanter je uzeo parče papira, napisao nešto na njemu i gurnuo ga
preko stola ka Farlouu. „Znaš li šta je ovo?”
Farlouov pogled spustio se na papir. Posmatrao ga je oko pet
sekundi. Po kretanju njegovih očiju i neprimetnom mrštenju, Hanter
je shvatio da Farlou nema pojma šta znači znak na papiru. Hanter
nije dobio odgovor.
„Dobro, da te onda pitam ovo...”
„Ne, dosta je pitanja”, prekinuo ga je Farlou. „Znate šta sam
uradio, inspektore. Videli ste moje delo. Čuli ste ono što ste želeli da
čujete. Nema potrebe za daljim pitanjima. Rekao sam šta sam imao.”
Farlou je zažmurio, sklopio šake i počeo da šapće molitvu.
„Da, tačno je. Nikad nisam verovao da je on naš ubica”, Hanter je
najzad odgovorio na Garsijino pitanje trgnuvši se iz prisećanja.
Iako je tek bilo prošlo šest ujutru, dan je već bio topao. Hanter je
pritisnuo dugme na suvozačevim vratima i njegov prozor se glatko
spustio. Krajolik se promenio i luksuzne kuće Santa Klarite zamenila
je saobraćajna gužva dok su se vozili ka autoputu za San Dijego.
„Hoćeš da uključim klimu?”, upitao je Garsija petljajući po
komandnoj tabli.
Hanter je vozio stari bjuik i nije imao ništa od luksuznih spravica
savremenih automobila. Nije imao klimu, šiber na krovu, električne
prozore i retrovizore, ali bio je bjuik, čista američka snaga kako je
Hanter voleo da ga zove.
„Ne. Više volim da uživam u prirodnom, zagađenom vazduhu Los
Anđelesa, nema ničeg boljeg od toga.”
„Zašto misliš da ste uhvatili pogrešnog tipa? U njegovim kolima
ste našli sve dokaze, a uz to je i priznao. Šta ti je još trebalo?”,
upitao je Garsija vraćajući se razgovor u o Krstašu.
Hanter je nagnuo glavu kroz otvoren prozor izlažući kosu vetru.
„Jesi li znao da nismo našli dokaze ni na jednom od sedam mesta
zločina?”
„Načuo sam nešto i o tome, ali mislio sam da vi samo ne želite da
otkrijete svoje karte.”
„Istina je. Skot i ja smo pročešljali svaki centimetar tih mesta
zločina, a to su uradili i forenzičari. Nikad ništa nismo našli. Ni otisak
prsta, ni vlas kose, ni vlakno... ništa. Scene tih zločina bile su kao
forenzički vakuumi.” Hanter je zastao ponovo izloživši lice vetru.
„Ubica dve godine nijednom nije pogrešio, nikad ništa nije ostavio za
sobom, nije napravio nijednu omašku... bio je kao utvara. Nismo
imali ništa, nikakve tragove, ništa što bi nam ukazalo kuda dalje i
nismo imali pojma ko bi mogao biti ubica. A onda odjednom biva
uhvaćen sa svim tim sranjima u kolima? To nije bilo logično. Kako
neko ko je bio verovatno najtemeljniji kriminalac u istoriji odjednom
postaje najtraljaviji?”
„Kako ste ga uhvatili?”
„Primili smo anoniman telefonski poziv samo dve-tri nedelje
nakon što je nađena sedma žrtva. Neko je video kola osumnjičenog
s nečim što je ličilo na krvave mrlje sa spoljne strane prtljažnika.
Osoba koja je pozvala uspela je da zabeleži broj njegovih tablica i
kola su zaustavljena na periferiji Los Anđelesa.”
„Kola Majka Farloua?”
„Tačno, a prtljažnik mu je bio pun božićnih poklona za našu
istragu.”
Garsija se namrštio. Počinjao je da shvata Hanterov lanac
zaključivanja. „Da, ali nekoliko velikih zločinaca uhvaćeno je upravo
tako, zbog saobraćajnog ili nekog drugog sitnog prekršaja. Možda je
bio temeljan na mestu zločina, ali aljkav kod kuće.”
„Ne verujem u to”, odgovorio je Hanter odmahnuvši glavom.
„Osim toga, tokom celog saslušanja me je oslovljavao s ’inspektore’.”
„I šta je tu problem?”
„Krstaš je imao običaj da me zove na mobilni i obaveštava me o
lokaciji nove žrtve, tako smo ih nalazili. Jedino sam ja imao bilo
kakav kontakt s njim.”
„Zašto ti?”
„To nikad nisam otkrio, ali svaki put kad bi me pozvao,
oslovljavao me je po imenu, uvek me je zvao ’Roberte’, nikad
’inspektore’.” Hanter je zastao. Spremao se da baci atomsku bombu
pravo u Garsijino krilo. „Ali ključni trenutak je bio kad sam ga pitao za
znak krsta urezan na šake žrtava. On je to na neki način prihvatio,
rekao je da samo simbol našeg Gospoda može da ih oslobodi ili tako
nešto.”
„Da, znači bio je religiozni psihopata, šta hoćeš da kažeš?”
„Pokazao sam mu crtež simbola koji je koristio Krstaš i siguran
sam da ga nije prepoznao.”
„Nije prepoznao krst?” Garsija je izvio obrve.
„Krstaš nikad nije urezivao krst na levu nadlanicu žrtava. To je
bila smo priča koju smo prodali medijima kako bismo izbegli da ga
kopiraju ubice željne pažnje.”
Garsija je s iščekivanjem zadržao dah dok su mu niz kičmu
prostrujali neprijatni trnci.
„Krstaš je u stvari urezivao čudan simbol, nešto kao dvostruki
krst, s jednom stranom okrenutom naviše, a drugom naniže, na
zadnji deo vrata žrtava.” Hanter je pokazao zadnji deo svog vrata.
„To je bio njegov pravi znak.”
 Hanterove reči potpuno su zatekle Garsiju. Svest mu se u trenu
vratila na prizor u staroj drvenoj kući. Na telo one žene. Njeno
odrano lice. Na žig urezan na njenom vratu. Krstašev simbol. „Šta?
Mora da se šališ.” Garsija je na trenutak skrenuo pogled s puta.
„Gledaj kud voziš!” Hanter je shvatio da nailaze na crveno svetlo.
Garsija je ponovo usmerio pažnju na put i nagazio kočnice lansiravši
Hanterovo telo napred kao torpedo. Hantera je zadržao pojas koji ga
je zatim pribio nazad na sedište, a glava mu se silovito trznula
unazad i udarila u naslon za glavu.
„Dođavola! Baš ti hvala, obnovio si mi glavobolju”, rekao je
Hanter trljajući slepoočnice obema rukama.
Poslednje o čemu je Garsija brinuo bila je glavobolja njegovog
partnera. Hanterove reči i dalje su mu odzvanjale u ušima. „Šta onda
hoćeš da kažeš? Da je neko saznao za pravi Krstašev potpis i da ga
sad koristi?”
„Sumnjam. Za to je znala samo šačica ljudi. Nas nekoliko iz
Odeljenja i doktor Vinston. Dobro smo čuvali sve informacije o ubici.
Simbol koji smo danas videli je istovetan.”
„Jebote, da li to pokušavaš da mi kažeš kako se vratio iz mrtvih,
ili tako nešto?”
„Ono što pokušavam da kažem je da Majk Farlou nije bio Krstaš,
kao što sam sve vreme i sumnjao. Ubica je i dalje na slobodi.”
„Ali tip je priznao. Zašto bi, dođavola, to uradio ako je znao da će
biti pogubljen?”, upitao je Garsija skoro vičući.
„Možda je samo želeo da ostane upamćen po zlu, nisam siguran.
Slušaj, ne sumnjam da je Majk Farlou bio mentalno sjeban, bio je
verski psihopata, ali ne onaj kog smo tražili.”
„Ali kako su onda, majku mu, svi ti dokazi dospeli u njegova
kola?”
„Nisam siguran, verovatno mu je smešteno.”
„Smešteno? Ali jedini ko je mogao da mu smesti je sam Krstaš.”
„Baš tako.”
„I zašto sad? Zašto se sad vratio?”
„Ni meni to nije jasno”, odgovorio je Hanter.
Garsija je nepokretno sedeo zureći u Hantera. Trebalo mu je
vremena da mu se sve to slegne. To bi objasnilo Hanterovu reakciju
na simbol urezan u vrat one žene. Je li moguće da Krstaš zaista nije
bio uhvaćen? Je li i dalje na slobodi? Da li je država na smrt osudila
nevinog čoveka? Posle pogubljenja Majka Farloua ubistva su
prestala, što je ukazivalo da je on bio Krstaš. Čak je i Hanter bio
počeo da veruje u to.
Sedeli su u tišini. Hanter je osećao kako Garsija pokušava da
obradi sve te nove informacije, pokušava da shvati zašto bi neko
priznao zločin koji nije počinio.
„Ako je ovo ono što mislim da jeste, to će se veoma brzo
pokazati”, rekao je Hanter.
„Stvarno, kako? Kako ćemo to znati?”
„Pa, za početak, ako je ovo isti ubica, forenzički tim neće naći
ništa, ponovo ćemo imati mesto zločina čisto kao suza... zeleno
svetlo.”
„Šta?”
„Svetlo na semaforu je zeleno.”
Garsija je ubacio kola u brzinu i pritisnuo gas. Nijedan nije
progovorio dok nisu stigli do Santa Monike.
„Hajdaut bar” se nalazio na samoj plaži, na kraju Vest čenel puta.
Plaža same Santa Monike je doslovno prekoputa, zbog čega je
„Hajdaut bar” jedno od najpopularnijih mesta za noćne izlaske u
oblasti Vestsajda. Garsija je tamo bio samo jednom. Zanjihane
zavese razdvajale su barsku zonu u nautičkom stilu od glavnog
prostora ukrašenog slikama Santa Monike iz dvadesetih godina
prošlog veka. Na spratu se nalazilo potkrovlje s pogledom na
popločano dvorište iza bara ispunjeno stolicama niskog naslona. Bar
je bio veoma popularan među mlađom publikom i Garsiji uopšte nije
delovao kao mesto na kom bi Robert Hanter gluvario.
Hanterova kola bila su na samo nekoliko metara od ulaza u bar.
Garsija se parkirao odmah iza njih.
„Voleo bih da još jednom bacim pogled na onu kuću kad
forenzičari završe, šta kažeš?”, upitao je Hanter vadeći ključeve
svojih kola iz džepa.
Garsija nije mogao da pogleda Hantera u oči.
„Ej! Novajlijo, jesi dobro?”
„Da. Dobro sam”, najzad je odgovorio Garsija. „Da, to je dobra
ideja.”
 Hanter je izašao iz blistave honde i otvorio vrata svog starog,
ofucanog bjuika. Kad je pokrenuo motor, u glavi mu je bila samo
jedna misao.
Ne bi trebalo da mu je ovo prvi slučaj.
 Osam

D-King nije s naročitom blagonaklonošću prihvatao kad mu neka

devojka nestane. Dženi je izašla s njegove zabave u „Vangard klubu”
pre tri večeri i otad mu se nije javila. D-King se od drugih pružalaca
seksualnih usluga u Los Anđelesu razlikovao po tome što nije bio
nasilan prema svojim devojkama. Ako bi neka od njih zaključila da joj
je dosta i poželela da prekine s tim, on bi to prihvatio pod uslovom
da ne pređe kod nekog njegovog kolege i da ne pobegla s njegovim
novcem.
Nalaženje novih devojaka bilo je najlakši deo njegovog posla.
Stotine prelepih devojaka svakog dana stižu u Los Anđeles u potrazi
za holivudskim snom. Surova stvarnost Los Anđelesa svakog dana
sruši stotine snova. Suština je da znaš kojim devojkama prići.
Očajnim i bez prebijene pare, onima kojima je bilo potrebno da se
srede, onima koje su žudele za životnim stilom kakav je D-King
mogao da im ponudi. Ako bi bilo koja od njegovih devojaka poželela
da napusti posao, bilo je dovoljno da to kaže i odmah bi se pojavila
njena zamena.
D-King je poslao svog glavnog telohranitelja, Džeroma, da sazna
šta se desilo Dženi. Zašto se nije javila? Što je najgore, zašto se
sinoć nije pojavila na sastanku s klijentom? D-King nije tolerisao
nepoštovanje obaveza prema klijentima. To se loše odražavalo na
njegov posao, a čak i tako prljav posao zavisio je od pouzdanosti. D-
King je sumnjao da nešto nije u redu. Dženi je bila njegova
najpouzdanija devojka i bio je siguran da bi mu javila da je upala u
neku nevolju.
On je, zapravo, bio slab na Dženi. Bila je veoma simpatična
devojka, uvek s osmehom i s fantastičnim smislom za humor, a te
osobine su mnogo značile u poslu kojim se bavila. Čim je počela da
radi za D-Kinga, rekla mu je da će taj posao raditi samo dok ne bude
imala dovoljno novca da stane na noge. On je poštovao njenu
odlučnost, ali zasad je bila jedna od njegovih najprofitabilnijih
devojaka, veoma popularan izbor među bogatim i ružnim gadovima
koji su činili njegovu klijentelu.
Kad se Džerom vratio, D-King je radio svoje jutarnje vežbe:
dvadeset pet dužina u bazenu veličine pola olimpijskog plivališta.
„Šefe, plašim se da nemam dobre vesti.” Džerom je izgledao
zastrašujuće. Afroamerikanac s kratkom afro-frizurom i krivim nosom
koji je lomljen toliko puta da je Džerom zaboravio broj. Bio je visok
metar devedeset i težak sto pedeset kilograma. Imao je četvrtastu
vilicu i bisernobele zube. Džerom je bio na putu da postane sledeći
prvak sveta u teškoj kategoriji, ali posle saobraćajne nesreće noge
mu umalo nisu ostale paralisane. Trebale su mu četiri godine da bi
ponovo prohodao kako treba. Za to vreme izgubio je šansu da se
bori za titulu. Završio je kao specijalno obezbeđenje jednog
holivudskog noćnog kluba. D-King mu je ponudio posao i značajnu
povišicu plate nakon što ga je jedne noći video kako se sam
obračunava sa sedmoricom igrača američkog fudbala koji su tražili
nevolju.
D-King je izašao iz bazena, uzeo čist beo bademantil s
izvezenom rečju „King” krupnim zlatnim slovima na leđima i seo za
sto pored bazena za kojim ga je čekao doručak.
„To nije ono što želim da čujem, Džerome. Ne želim da
započnem dan lošim vestima.” Nasuo je sebi čašu soka od
pomorandže. „Dobro, crnjo, reci šta imaš.” Glas mu je bio miran kao i
obično. D-King nije bio čovek koji lako gubi hladnokrvnost.
„Pa, rekli ste mi da proverim šta je sa Dženi, da vidim zašto je
nema poslednjih dana.”
„Da?”
„Pa, izgleda da nije nestala samo iz kluba, šefe, ona je naprosto
nestala.”
„Što treba da znači, jebote?”
„Izgleda da poslednjih nekoliko dana uopšte nije bila kod kuće.
Nije je video ni kućepazitelj njene zgrade.”
 D-King je spustio čašu sa sokom od pomorandže i nekoliko
sekundi posmatrao svog telohranitelja. „Šta je s njenim stvarima?
Jesu li i dalje u stanu?”
„Sve: haljine, cipele, torbice, čak i šminka. I koferi su joj stajali
složeni u ormaru. Ako je zbrisala, onda je bila u jebeno velikoj žurbi,
šefe.”
„Nema od čega da beži”, rekao je D-King sipajući sebi kafu.
„Je li imala dečka?”
„Da li je šta?”, upitao je glumeći preneraženost. „Dobro znaš da
za to nema šanse, crnjo. Nijedna od mojih devojaka nema vezu, to je
loše za posao.”
„Možda je upoznala nekog te noći u Vangardu.”
„I šta?”
„Ne znam. Možda je otišla kod njega.”
„Nema šanse, Dženi ne radi na svoju ruku.”
„Možda joj se tip dopao.”
„Ona je kurva, Džerome. Upravo je bila završila petodnevnu
radnu nedelju. Poslednje što bi poželela bilo bi da ode u krevet sa
još nekim.”
„Privatni klijenti?”
„Molim? Sve moje devojke znaju šta bi se desilo ako bih saznao
da pokušavaju da vode paralelni poslić. Dženi nije taj tip, nije glupa.”
„Možda je kod neke prijateljice.” Džerom je ponudio još jednu
opciju.
„Ni to ne liči na nju. Ona radi za mene, koliko, skoro tri godine?
Nikad mi nije pravila probleme. Uvek je na vreme dolazila na
sastanke s klijentima. Ne, Džerome, ovo je neko sranje, nešto nije u
redu.”
„Misliš li da je u nevolji, hoću da kažem finansijski, zbog
kockanja, ili tako nešto?”
„Da je tako, obratila bi se meni, znam to. Ne bi samo pobegla.”
„Šta želiš da radim, šefe?”
D-King je otpio gutljaj kafe razmatrajući svoje opcije. „Prvo
proveri bolnice”, konačno je rekao. „Moramo otkriti da li joj se nešto
dogodilo.”
„Misliš da je neko mogao da je povredi?”
„Ako je neko to uradio... taj kreten je mrtav.”
 Džerom se pitao ko bi bio toliko glup da povredi neku od D-
Kingovih devojaka.
„Ako u bolnicama ne bude rezultata, moraćemo da vidimo u
policiji.”
„Da pozovem Kulejna?”
Inspektor Mark Kulejn radio je u Odeljenju za narkotike Policije
Los Anđelesa. Uz to je bio i na D-Kingovom platnom spisku.
„Nije naročito bistar, ali mislim da ćemo morati. Ali upozori ga da
ne njuška naokolo kao zalutali pas. Hoću da ovo zasad ostane ispod
žita.”
„Razumem, šefe.”
„Prvo proveri bolnice. Ako tu ne nađeš ništa, zovi ga.”
Džerom je klimnuo glavom ostavivši šefa da dovrši doručak.
D-King je uzeo zalogaj omleta od belanaca, ali više nije imao
apetita. Posle skoro deset godina u dilerskom poslu, razvio je njuh
za nevolju, a ovde je nešto smrdelo. On u Los Anđelesu nije bio
samo poznat, nego su ga se i plašili. Neko je jednom pogrešio i
ošamario jednu od njegovih devojaka. Taj neko je tri dana kasnije
nađen u koferu, podeljen na šest delova: glavu, trup, ruke i noge.
 Devet

Mladi inspektor Karlos Garsija u službi je napredovao skoro jednako

brzo koliko i Hanter. Sin brazilskog saveznog agenta i američke
nastavnice istorije, s majkom se preselio u Los Anđeles kad mu je
bilo samo deset godina pošto se brak njegovih roditelja raspao. Iako
je veći deo života proveo u Americi, Garsija je i dalje govorio
portugalski kao pravi Brazilac. Otac mu je bio veoma privlačan
muškarac glatke tamne kose, smeđih očiju i maslinaste kože. Majka
mu je bila prirodna plavuša svetloplavih očiju i evropski svetle kože.
Garsija je nasledio očev maslinasti ten i tamnosmeđu kosu koja je
bila malo duža nego što se njegovoj majci dopadalo. Oči mu nisu
bile svetlo-plave kao majčine, ali nesumnjivo ih je nasledio od njene
loze. Iako je imao trideset jednu godinu, Garsija je i dalje izgledao
kao mladić. Vitak stas očuvan godinama trčanja mogao je da zavara
jer je bio mnogo jači nego što bi iko mogao da pretpostavi.
Dženet Lajams, Garsijina majka, učinila je sve što je bilo u njenoj
moći kako bi ga ubedila da odustane od policijske karijere. Brak sa
saveznim agentom bio joj je dobra lekcija. To je opasan život. Retki
su ljudi sposobni da izdrže mentalni pritisak koji taj posao donosi.
Njena porodica i brak trpeli su zbog profesije njenog muža. Nije
želela da njenog sina i njegovu buduću porodicu zadesi ista sudbina.
Ali već s deset godina Garsija je doneo odluku. Želeo je da bude baš
kao njegov junak - njegov otac.
Bio je u vezi s istom devojkom od srednje škole i brak je došao
prirodno, skoro odmah pošto su završili fakultete. Ana je bila
simpatična devojka. Godinu dana mlađa od Garsije, s fantastičnim
očima boje lešnika i kratkom crnom kosom, isticala se neobičnom, ali
ipak opčinjavajućom lepotom. Zajedno su doneli odluku da, bar
zasad, ne žele decu.
Garsija je dve godine radio kao inspektor u severnom Los
Anđelesu pre nego što mu je ponuđeno da bira između Odeljenja za
narkotike i Odeljenja za ubistva. Odabrao je posao na Odeljenju za
ubistva.
Prvog dana na novom poslu u Odeljenju za oružane pljačke i
ubistva, Garsija je ustao mnogo ranije nego inače. Trudio se da bude
što tiši, ali ipak je probudio Anu. Trebalo je da se u pola devet javi u
kancelariju kapetana Boltera, ali on je već u pola sedam bio u svom
najboljem odelu i morao je da ubije još neko vreme u njihovom
stančiću u severnom delu Los Anđelesa.
„Kako izgledam?”, upitao je posle druge šolje kafe.
„Treći put mi postavljaš isto pitanje”, nasmejala se Ana. „Izgledaš
dobro, dušo. Imaju sreće. Dobijaju najboljeg inspektora u Los
Anđelesu”, rekla je nežno ga poljubivši. „Jesi li nervozan?”
Garsija je klimnuo glavom i ugrizao donju usnu. „Pomalo.”
„Nema razloga za to. Bićeš sjajan.”
Ana je bila optimista. Nalazila je pozitivnu stranu u skoro svemu.
Bilo joj je drago zbog Garsije jer je konačno postigao ono što je
oduvek želeo, ali u duši je osećala strah. Garsija je u prošlosti već
stavljao glavu u torbu. Proveo je nedelju dana u bolnici nakon što mu
je metak kalibra četrdeset četiri razneo ključnu kost, a ona je tih
nedelju dana provela uplakana. Znala je kakve opasnosti nosi njegov
posao i znala je da on nikad neće ustuknuti pred opasnošću, a to ju
je užasavalo.
Tačno u pola devet Garsija je stajao ispred kancelarije kapetana
Boltera u zgradi Odeljenja za oružane pljačke i ubistva. Natpis na
vratima mu je bio smešan: KONG. Pokucao je tri puta.
„Napred.”
Garsija je otvorio vrata i ušao.
Kapetan Vilijam Bolter bio je u srednjim šezdesetim, ali izgledao
je bar deset godina mlađe. Visok, jak kao bik, bujne sede kose i
gustih brkova, bio je zastrašujuća pojava. Ako su priče bile tačne,
svojevremeno je primio više od dvanaest metaka, ali i dalje je bio na
nogama.
 „Odakle si, dođavola ti, iz Unutrašnje kontrole?” Glas mu je bio
čvrst, ali ne agresivan.
„Ne, gospodine...” Garsija je prišao bliže pružajući svoje papire.
„Karlos Garsija, gospodine, ja sam vaš novi inspektor.”
Kapetan Bolter je sedeo u svojoj impozantnoj kancelarijskoj fotelji
visokog naslona za stolom od palisandra. Prelistao je Garsijine
formulare pri čemu se povremeno videlo da je zadivljen, a onda ih je
spustio na sto. Nisu mu trebali nikakvi papiri da bi video da je Garsija
dobar inspektor. Nikoga ne prebacuju na Odeljenje za ubistva ako
nije pokazao izuzetnu sposobnost i stručnost, a sudeći po Garsijinoj
radnoj biografiji, on je imao mnogo i jednog i drugog.
„Impresivno... i stigao si tačno na vreme. Dobar početak!” rekao
je kapetan bacivši pogled na svoj sat.
„Hvala, gospodine.”
Kapetan je prišao kafe-aparatu u suprotnom uglu svoje
kancelarije i nasuo sebi kafu ne ponudivši Garsiju. „Dobro, da
krenemo od najvažnijeg. Otarasićeš se tog jeftinog odela. Ovo je
Odeljenje za ubistva, a ne za modne zločine. Oni tipovi tamo će te
razbiti.” Pokazao je prema inspektorskoj kancelariji.
Garsija je pogledao svoje odelo. Voleo je to odelo, to je bilo
njegovo najbolje odelo, njegovo jedino odelo.
„Koliko dugo si inspektor?”
„Dve godine, gospodine.”
„Pa, to je sjajno. Inspektoru obično treba bar pet ili šest godina
staža pre nego što ga uopšte uzmu u obzir za ovo odeljenje. Ili si se
uvlačio u mnogo dupeta, ili si stvarno dobar.” Ne čekajući Garsijin
odgovor, kapetan je nastavio. „Pa, možda si bio dobar inspektor u
Policiji Los Anđelesa, ali ovo su Ubistva.” Pijuckajući kafu, vratio se
do svog stola. „Gotovo je s pionirskim kampom, sinko. Ovo je teže i
bez sumnje mnogo opasnije od bilo čega što si dosad radio.”
„Razumem, kapetane.”
„Sigurno?” Prodorno je gledao Garsiju. Kad je ponovo
progovorio, zvučao je zloslutnije. „Ovaj posao će ti pomutiti pamet,
mali. Kao pandur s Ubistava steći ćeš više neprijatelja nego
prijatelja. Stari prijatelji iz policije odsad će te verovatno mrzeti. Jesi li
siguran da želiš ovo? Jesi li siguran da si dovoljno jak? I pritom ne
mislim na fizičku snagu, sinko. Jesi li siguran da si spreman?”
 Garsija je napola očekivao govor o tome koliko je ovaj posao
opasan. Svaki kapetan ima spreman takav govor. Ne izbegavajući
kapetanov pogled, odgovorio je čvrstim glasom i bez kolebanja.
„Spreman sam, gospodine.”
Kapetan je ponovo pogledao Garsiju tražeći nagoveštaj straha,
sumnje u sebe možda, ali godine iskustva u proceni karaktera rekle
su mu da se ovaj momak ne plaši, bar ne još.
„Dobro onda, ovde smo završili. Hajde da te upoznam s novim
partnerom”, rekao je otvarajući vrata svoje kancelarije. „Hantere...
dođi ovamo.” Njegov glasni poziv odjeknuo je kroz zajedničku
kancelariju.
Hanter je samo ušao. Sedeo je za svojim stolom mešajući šolju
jake crne kafe. Onako neispavanom kapetanov glas mu je zvučao
kao hevi-metal bend. Mirno je otpio gutljaj gorke tečnosti i osetio
kako mu peče usne i jezik. Poslednjih nekoliko meseci Hanterova
nesanica se pogoršala, praćena stalnim košmarima. Spavao je po
dva-tri sata tokom noći ako bi imao sreće. Svakodnevica mu se
pretvorila u letargiju sačinjenu od kombinacije glavobolje, jake vrele
kafe, opečenih usana i gomile drugorazrednih slučajeva na
njegovom stolu.
Hanter nije kucao, samo je otvorio vrata i ušao. Garsija je stajao
pored kapetanovog stola.
„Ej! Kapetane, pogrešili ste, ja nemam problema s Unutrašnjom
kontrolom”, rekao je Hanter grizući naduvenu kožu na opečenoj
gornjoj usni.
Garsija je ponovo pogledao svoje odelo.
„Sedi, Hantere, on nije iz Unutrašnje kontrole.” Kapetan je zastao
na dve-tri sekunde pojačavajući neizvesnost. „Upoznaj svog novog
partnera.” Hanter kao da nije odmah registrovao ove reči. Garsija je
napravio dva koraka ka Hanteru i pružio mu ruku. „Karlos Garsija,
drago mi je što se upoznajemo, inspektore Hantere.”
Hanter je pustio da Garsijina ruka visi u vazduhu. U stvari, nije se
ni pomerio, samo ga je pogledao. Garsija je osećao da ga Hanter
analizira, pokušava da ga proceni. Hanteru je trebalo dvadeset
sekundi da donese odluku o svom novom partneru.
„Ne, hvala, kapetane, sasvim dobro se snalazim i sam.”
 „Đavola se snalaziš, Hantere!”, mirno je rekao kapetan. „Šta si
radio od Vilsonove smrti? Kancelarijske poslove i pomagao si policiji
s krađama po radnjama i drugim sitnim krađama? Nemoj da me
zajebavaš. Uostalom, znao si da će se ovo desiti. Šta umišljaš, da si
Prljavi Hari? Slušaj, Hantere, neću sad da ti kenjam kako si sjajan
inspektor i kako traćiš svoj talenat. Ti si najbolji inspektor kom sam
ikad komandovao. Možeš da shvatiš stvari koje niko drugi ne može.
Ne znam da li je to šesto čulo, ili inspektorska intuicija, ali ti to imaš
kao niko drugi. Hoću da se vratiš na ubistva i to u najboljem izdanju.
Znaš da pandura s Ubistava ne mogu samog da pustim na ulicu, to
je protiv propisa. A od tebe takvog kakav si sad nemam nikakve
vajde.”
„A kakav sam to, kapetane?” odvratio je Hanter poluuvređenim
tonom.
„Pogledaj se u ogledalo i saznaćeš.”
„Znači, uparićete me s novajlijom?” Okrenuo se prema Garsiji.
„Bez uvrede.”
„Nisam uvređen.”
„Svi smo nekad bili novajlije, Hantere”, rekao je kapetan prelazeći
prstima preko svojih dedamrazovskih brkova. „Zvučiš baš kao Skot
kad sam mu rekao da dobija novog partnera. Na početku te je
mrzeo, sećaš se? Bio si mlad i neiskusan... A pogledaj samo dokle si
dogurao.”
Garsija se ugrizao za usnu trudeći se da se ne nasmeje.
Hanter ga je ponovo pogledao. „O, misliš da je ovo smešno?”
Garsija je nagnuo glavu kao da bi da kaže „možda”.
„Reci mi, kakvo iskustvo imaš?”, upitao je Hanter.
„Dve godine sam radio kao inspektor Policije Los Anđelesa”,
drsko je odgovorio Garsija.
„O, momak iz lokala.”
Garsija je klimnuo glavom.
„Zašto si tako nervozan?”
„Ko kaže da sam nervozan?”, prkosno je odgovorio Garsija.
Hanter se samouvereno nasmešio kapetanu Bolteru. „Kravata ti
je previše stegnuta, ali umesto da je popustiš, ti sve vreme pomalo
pomeraš vrat nadajući se da to niko neće primetiti. Kad si malopre
pokušao da se rukuješ sa mnom, primetio sam koliko ti je dlan
znojav. U ovoj prostoriji nije toliko toplo, pa sam pretpostavio da se
znojiš od nervoze. A otkako sam ušao u kancelariju, sve vreme se
premeštaš s noge na nogu. Ili imaš problem s leđima, ili se osećaš
pomalo nelagodno. A pošto ne bi mogao da budeš inspektor da imaš
problem s leđima...”
Garsija se namrštio i pogledao kapetana Boltera koji mu se
kvarno nasmešio.
„Jedan savet”, nastavio je Hanter. „Ako si nervozan, bolje je da
sediš, nego da stojiš. Tako je udobnije, a lakše je i da sakriješ znake
koji će odati nervozu.”
„Dobar je, zar ne?”, upitao je kapetan Bolter nasmejavši se.
„Nego, Hantere, znaš da se ti ovde ništa ne pitaš, ja sam i dalje kralj
ove jebene džungle, a u mojoj džungli možeš da prihvatiš partnera ili
da odeš.”
Garsija je najzad shvatio natpis na vratima. Sačekao je nekoliko
sekundi pre nego što je ponovo pružio ruku.
„Kao što sam rekao, Karlos Garsija, drago mi je.”
„I treba da ti bude drago, nervozni momče”, odgovorio je Hanter
po drugi put ne prihvativši Garsijinu ruku. „Moraš da se otarasiš tog
jeftinog odela, novajlijo. Ne misliš valjda da se bavimo modnim
zločinima?”
 Deset

Dok se noć spuštala na Los Anđeles, Hanter i Garsija su se vratili do

stare drvene kuće. Forenzičarski tim je već bio otišao i mesto je bilo
pusto. Manjak svetlosti i neprohodno rastinje oko kuće značili su da
u to vreme nije moguće istraživati napolju, ali Hanter je bio siguran
da je tim specijalizovanih policajaca već pomno pretražio okolinu.
Hanter i Garsija koncentrisali su se na kuću, ali posle nekoliko sati
obojica su bili spremni da završe za to veće.
„Ovde nema ničeg. Da ima, forenzičari bi to već sigurno našli”,
rekao je Garsija s nadom.
Hanter je mogao da vidi sitni zeleni fluorescentni prah posut na
nekoliko površina po kući. Specijalni zeleni prah uvek je korišćen u
spoju s laserima i ultraljubičastim lampama s malim napajanjem za
otkrivanje skrivenih otisaka koji bi inače ostali neprimećeni. Hanter je
imao osećaj da ni forenzičari ništa nisu našli. „Nadajmo se da će
doktor Vinston ujutru imati neke dobre vesti za nas”, rekao je
privukavši Garsijinu pažnju. „Večeras ovde više ništa ne možemo da
uradimo.”
Bila je prošla ponoć kad je Hanter s Ulice Templton u Južnom
Los Anđelesu skrenuo svojim starim bjuikom u Aveniju Saturn. Cela
ulica puna starih zgrada i zapuštenih travnjaka vapila je za obnovom.
Hanter se parkirao ispred šestospratne stambene zgrade i na
trenutak je osmotrio. Jarkožuta boja koja ju je nekad krasila,
izbledela je u neprivlačnu pastelnu bež nijansu. Primetio je da su
sijalice iznad dovratka ponovo razbijene. Zidovi u malom hodniku bili
su prljavi, boja se gulila, a grafiti bandi predstavljali su glavne
ukrase. Uprkos užasnom stanju u kom je bila, Hanter se osećao
prijatno u toj zgradi.
 Hanter je živeo sam. Nije imao ženu i decu, ni devojku. Imao je
nekoliko stalnih veza, ali njegov posao im je svima došao glave. Nije
bilo lako nositi se s opasnim životom inspektora Odeljenja za
ubistva, a devojke bi na kraju uvek zatražile više nego što je on bio
spreman da im pruži. Hanteru više nije toliko smetalo što je sam. To
je bio njegov odbrambeni mehanizam. Ako nemaš nikog, onda
nemaju koga da otmu iz tvog života.
Hanterov stan nalazio se na trećem spratu, broj 313. Dnevna
soba bila je čudnog oblika, a nameštaj je izgledao kao da je stigao s
buvljaka. Nekoliko rasparenih stolica i ofucan kauč od veštačke kože
stajali su uza zid naspram vrata. Desno od njih bio je mali, gadno
izgreban drveni radni sto s laptopom, uređajem za štampanje,
skeniranje i kopiranje i mala Stona lampa. Otmeni stakleni šank na
drugom kraju sobe uopšte se nije uklapao u taj prostor. To je bio
jedini komad nameštaja koji je Hanter kupio potpuno nov i to u
modernoj prodavnici. U njemu je bilo nekoliko flaša Hanterove
najveće strasti: škotskog singl malt viskija. Flaše su bile raspoređene
na osoben, samo njemu jasan način.
Zatvorio je vrata dnevne sobe za sobom, uključio svetla i prigušio
ih. Trebalo mu je piće. Natočio je duplu dozu dvadesetogodišnjeg
taliskera i ubacio kocku leda u čašu.
Nije mogao da istera iz glave sliku žene bez lica. Kad god bi
zažmurio, njegove oči i dalje su videle žig urezan na njenom vratu. I
dalje je osećao reski zadah te prostorije. Je li moguće da se to
ponovo dešava? Je li moguće da je to isti ubica? I ako jeste, zašto je
ponovo počeo da ubija? Pitanja su samo navirala i Hanter je znao da
odgovori neće stizati istom brzinom. Kažiprstom je promuljao kocku
leda po čaši i prineo je usnama. Gorki, ljutkasti ukus taliskera ga je
opuštao.
Hanter je bio siguran da će ovo biti još jedna besana noć, ali
morao je da se nekako odmori. Uključio je svetla u spavaćoj sobi i
sadržaj džepova prebacio na noćni stočić. Ključevi auta, ključevi
stana, nešto sitnine i parče papira na kom je pisalo: „Pozovi me,
Izabela”. Na usnama mu je zaigrao smešak kad se prisetio
jutrošnjeg incidenta.
Ne mogu da verujem da si joj u lice nagovestio da je kurva,
pomislio je i smešak se pretvorio u smeh. Dopali su mu se njen
smisao za humor i oštroumnost. Spremno je uzvratila na njegov
sarkazam. Svakako je bila drugačija od većine dosadnih žena koje je
sretao u barovima. Pogledao je na sat. Bilo je skoro jedan nakon
ponoći, prekasno. Možda bi mogao da je pozove neki drugi put.
Otišao je u kuhinju i zakačio Izabelinu poruku na tablu od plute
pored frižidera, a onda se vratio u spavaću sobu da se pripremi za
borbu s nesanicom.
Skrivena u senkama na parkingu, jedna mračna figura pomno je
posmatrala titraje svetala koji su dopirali iz stana na trećem spratu.
 Jedanaest

Hanter je uspeo da zadrema nekoliko puta u toku noći, ali to je bilo

najviše što mu je pošlo za rukom. U pola šest ujutru bio je na
nogama i osećao se kao da ga je udario kamion. Krmeljivih očiju,
suvih usta i s upornom glavoboljom koja će ga pratiti do kraja dana.
Svi znaci neispavanosti bili su tu. Nasuo je sebi šolju jake kafe
razmišljajući da li da je obogati dobrom dozom viskija, ali od toga bi
se verovatno samo osećao gore. U pola sedam već je bio obučen i
spreman da krene kad mu je zazvonio mobilni.
„Inspektor Hanter ovde.”
„Roberte, ja sam, Karlos.”
„Novajlijo, moraš prestati da me zoveš ovako prokleto rano.
Spavaš li ti uopšte?”
„Ponekad, ali sinoć je bilo teško zaspati.”
„Meni pričaš. Šta ima novo?”
„Upravo sam razgovarao s doktorom Vinstonom.”
Hanter je bacio pogled na sat. „Ovako rano? Jesi li i njega
probudio?”
„Ne, on je bio budan veći deo noći. Uglavnom, rekao je da ni
njegov forenzički tim nije uspeo da nađe nikakve tragove u drvenoj
kući.”
Hanter je prešao rukom preko brade. „Da, to sam napola
očekivao”, razočarano je rekao.
„Rekao je i da ima nešto da nam pokaže, nešto važno.”
„Uvek ima nečeg važnog. Je li sad u svojoj kancelariji?”
„Jeste.”
„Dobro, vidimo se tamo... za pola sata?”
„Da, to je dovoljno vremena, vidimo se tamo.”
Sedište okružnog patologa Los Anđelesa nalazi se na Mišon putu.
Kao jedna od najopterećenijih patoloških službi u Sjedinjenim
Državama prima i do sto leševa dnevno.
Hanter se parkirao pored glavne zgrade i našao se s Garsijom
kod ulaznih vrata. Iako je za deset godina inspektorske karijere video
znatan broj leševa, Hanter se i dalje osećao nelagodno koračajući
hodnicima Okružne patološke službe. Zaudaralo je na bolnicu, ali s
primesom nečeg drugačijeg, nečeg što mu je peklo nozdrve i duboko
mu nadraživalo grlo.
Obdukcija jučerašnje žrtve obavljena je u maloj, izdvojenoj
prostoriji u suterenu zgrade. Doktor Vinston je bio patolog dok su
radili na Krstaševom slučaju. Ako iko može da prepozna isti način
ponašanja, onda je to on.
„Zašto silazimo u podrum, zar sale za obdukciju nisu u
prizemlju?”, upitao je Garsija začuđeno kad su stigli do dna
stepeništa koje ih je odvelo u pust i jeziv podrumski hodnik.
„Ovde je sala za obdukciju koja je korišćena tokom istrage
Krstaševog slučaja. Kao što je kapetan rekao, hoće da sve ovo
ostane strogo poverljivo. Oni prokleti novinari plaćaju doušnike
svuda, a ovo mesto nije izuzetak. Dok ne budemo sigurni da košmar
nije ponovo počeo, kapetan je zamolio dobrog starog doktora da
koristi iste mere predostrožnosti kao u prvobitnom slučaju, a to
uključuje zabranu pristupa telu žrtve za sve, osim za samog doktora i
nas.”
Kad su stigli do prostorije na kraju uskog, dobro osvetljenog
hodnika, Hanter je pritisnuo dugme interfona na zidu i blesavo se
iskezio u kameru postavljenu neposredno iznad vrata. Nekoliko
sekundi kasnije glas doktora Vinstona zapucketao je kroz mali zidni
zvučnik.
„Roberte... otvoriću vam.”.
Glasno zujanje odjeknulo je podrumskim hodnikom praćeno
škljocajem. Hanter je gurnuo teška metalna vrata i ušao u salu s
Garsijom.
Blistavi sto od nerđajućeg čelika s umivaonikom najednom kraju
bio je postavljen blizu suprotnog zida. Veliko hirurško svetlo iznad
stola obasjavalo je celu prostoriju. Pored umivaonika stajala je tacna
za spuštanje organa koje patolog vadi iz tela žrtve. Odvodna cev
posude za organe bila je umrljana narandžastosmeđom bojom.
Peckajući miris unutar sobe bio je jači. Dve velike hirurške testere i
nekoliko sečiva različitih oblika i veličina bili su uredno raspoređeni
na malom stolu uz zapadni zid. Telo žene bez lica ležalo je na
čeličnom stolu.
„Napred”, rekao je doktor Vinston mahnuvši im da uđu.
Garsijin pogled pao je na nepomično telo i koža na vratu mu se
naježila.
„Pa, šta imate za nas?”, tiho je upitao Hanter kao da se plaši da
je ne probudi.
„Nažalost, ne mnogo”, odgovorio je doktor Vinston navlačeći nov
par rukavica od lateksa. „Moj tim nije uspeo da nađe ni jedan jedini
otisak u onoj kući, a imajući u vidu sa čime se možda ponovo
suočavamo, nisam iznenađen.”
„Da, Karlos mi je rekao”, rekao je Hanter razočarano uzdahnuvši.
„Ima li vlakana ili nečeg drugog odakle bismo mogli da počnemo?”
„Žao mi je, Roberte, kuća nam nije dala ništa.”
„Kako je to moguće?”, upitao je Garsija. „Ubica je očigledno
satima mučio žrtvu u onoj kući. Kako to da nije ostavio nikakav
trag?”
„Već si to objasnio, novajlijo”, kazao je Hanter. „Kuća je
izolovana. Ubica je imao vremena napretek da je neometano muči
tamo. Kad je umrla, imao je vremena napretek da pregleda celu
kuću i poštara se da ne ostavi nikakav trag. Vreme je na njegovoj
strani.”
Doktor Vinston je klimnuo glavom.
„Šta je s njom?”, upitao je Hanter pokazavši glavom prema telu.
„Šta nam možete reći o njoj, doktore?”
„Između dvadeset tri i dvadeset pet godina, veoma zdrava.
Izuzetno je vodila računa o sebi. Procenat telesne masnoće bio joj je
14,5 odsto, što je nivo sportista. Ne moram vam govoriti o njenom
mišićnom tonusu, a to verovatno znači da je stalno visila u teretani.
Nema operacija ni implanta, i dalje je imala krajnike i slepo crevo, a i
grudi su bile njene. Koža joj i dalje deluje veoma glatko uprkos
mrtvačkoj ukočenosti, a laboratorijska analiza pokazala je visok
sadržaj humektanata, emolijenata i lubrikanata.”
„Čega?”, upitao je Garsija mršteći se.
„Ovlaživača”, odgovorio je Hanter da bi otklonio Garsijinu
zbunjenost.
„Znači koristila je razne kreme kao i većina žena.”
„Meni pričaš?”, odvratio je doktor Vinston podrugljivo. „Triša troši
čitavo bogatstvo na kreme koje uopšte ne deluju. Ako mene pitate,
sve je to velika prevara, ali kod naše žrtve je bitno što su testovi
pokazali da je koristila izuzetno kvalitetne preparate, drugim rečima,
koristila je veoma skupu robu... baš kao Triša. Zato bih rekao da je
bila veoma imućna.”
„Zašto? Jer je koristila skupe kreme?” upitao je Garsija.
„Imaš li predstavu koliko to košta?”
Garsija je izvio obrve pokazujući da nema.
„Đavolski mnogo, veruj mi. Osim toga, pogledajte joj nokte na
rukama i nogama.”
Hanter i Garsija pogledali su joj šake i stopala. Nokti su delovali
izuzetno negovano.
„Morao sam da joj skinem lak za nokte, to je standardna
procedura”, nastavio je doktor. „Analize su i ovog puta pokazale da
se radi o vrhunskom proizvodu. Nokti su joj bili veoma profesionalno
obrađeni sudeći po glatkoći vrhova i kutikula. Istina, manikir i pedikir
nisu naročito skupi tretmani, ali i to ukazuje koliko je pažnje žrtva
pridavala svom izgledu. Analiza kose pokazala je korišćenje još
jednog visokokvalitetnog proizvoda, a sudeći po njenom stanju,
verovatno je bar jednom mesečno posećivala frizera.”
„Je li farbana?”, zanimalo je Garsiju.
„Ne, prirodna je plavuša. Čime god da se bavila, rekao bih da je
njen izgled imao važnu ulogu u tome.”
„Možda je bila bogato udata?” sugerisao je Garsija.
„Nema burmu, niti ima znakova da ju je nekad nosila.” Doktor je
brzo odbacio to objašnjenje.
„Znači da je sama zarađivala?”
„Tako izgleda, da.”
„Je li silovana?”, upitao je Hanter.
 „Ne, nije imala snošaj najmanje poslednjih četrdeset osam sati.
Nema lubrikanta u vagini, ni u anusu, što eliminiše mogućnost seksa
sa zaštitom. Ubica nije tražio seksualno zadovoljstvo.”
„Ima li nekih ličnih znakova?”
„Ništa... nema tetovaže, nema mladeže, ni ožiljke.”
„Otisci prstiju?”
„Sinoć sam ih faksom poslao vašem kapetanu, tako da ćete ih
imati kad se vratite u stanicu, ali i odavde mogu da pristupim
Centralnoj bazi otisaka prstiju. Nisam našao poklapanje, nema je u
sistemu, a kao što znate, ne možemo da je identifikujemo na osnovu
zubarskog kartona.” Doktor Vinston je prišao svom stolu i brzo
prelistao nekoliko listova papira. „Kao što sam pretpostavljao, bila je
drogirana. U njenom stomaku sam našao tragove gama-hidroksi-
buterne kiseline, u klubovima poznatije kao GHB.”
„Čuo sam za to”, rekao je Garsija. „Nova droga za silovanje na
sastanku, je li tako?”
„Pa, to baš i nije nova droga. Klinci je koriste u malim dozama da
se urade, ali prekomerna doza može da izazove veoma sličan efekat
kao rohipnol”, objasnio je Hanter.
„A to je pomračenje svesti?”
„Tako je”, ovog puta se oglasio doktor Vinston. „Kad osoba
povrati svest, ne seća se ničega što se desilo dok je bila pod
uticajem narkotika.”
„Možemo li otkriti poreklo droge?” upitao je Garsija.
Hanter je odmahnuo glavom. „Sumnjam. GHB je u suštini
sredstvo za odmašćivanje ili za ribanje podova, pomešano sa
sredstvom za čišćenje odvoda. Svako ga može napraviti kod kuće, a
uputstvo za doziranje može se naći na internetu.”
„Klinci mešaju sredstva za odmašćivanje sa sredstvima za
čišćenje odvoda i drogiraju se time?” Iznenadio se Garsija.
„Klinci su potpuno drugačiji nego što smo mi bili u njihovim
godinama, inspektore”, odgovorio je doktor tapšući Garsiju po
leđima.
„Šta je uzrok smrti?”, zanimalo je Hantera.
„Otkazivanje srca, jetre i bubrega. Njeno telo jednostavno više
nije moglo da izdrži. Kombinacija ogromnog bola koji je pretrpela sa
dehidratacijom i glađu. Da nije bila u onako dobroj kondiciji,
verovatno bi izdržala samo dva-tri sata.”
„Koliko je izdržala?”
„Negde između deset i šesnaest sati. Umrla je otprilike između
osam uveče u nedelju i jedan po ponoći u ponedeljak.”
„Mučena je skoro šesnaest sati? Gospode bože!”,
prokomentarisao je Garsija.
U prostoriji je na trenutak zavladala tišina. Doktor Vinston je prvi
ponovo progovorio. „Analizirali smo i konopac kojim je bila vezana za
stubove.”
„I?”
„Ni tu nema ničeg posebnog. Običan najlonski konopac. Mogao
je biti kupljen u bilo kojoj gvožđari.”
„Ogledalo na vratima spavaće sobe izgledalo je novo. Jesmo li
nešto izvukli iz toga?”
„Ne baš. Našli smo veoma stare tragove hemikalija koji
odgovaraju lepku za ogledala.”
„Šta to znači?” upitao je Garsija.
„Da ubica nije kupio ogledalo. Skinuo ga je s nekih drugih vrata.
Mislim da niko ne bi prijavio krađu ogledala s vrata, tako da bi bilo
skoro nemoguće ući mu trag”, objasnio je Hanter.
„A sirće u tegli?”
„Najobičnija vrsta sirćeta dostupna u svakoj prodavnici.”
„Drugim rečima, nemamo apsolutno ništa”, suvo je zaključio
Hanter.
„O, imamo nešto, i te kako, ali to ti se neće dopasti... Pokazaću
ti.” Doktor Vinston je otišao na istočni kraj sobe gde je nekoliko
fotografija bilo rastureno po malom stolu. Hanter i Garsija su ga
pratili.
„Ovo je urezano na vrat naše žrtve.” Doktor je pokazao prvu sliku
s leve strane. „Sve druge slike koje ovde vidite su iz Krstaševog
slučaja. Urezani znakovi su jednaki i s priličnom sigurnošću bih
rekao da su delo iste osobe koja je verovatno koristila isti oštar
instrument.”
To je ugasilo i poslednji tračak Hanterove nade da se radi o
Krstaševom imitatoru. Fotografije su izazvale oluju uspomena.
 Garsija je sad prvi put video deo forenzičkih dokaza iz
Krstaševog slučaja. Lako je uočio sličnosti na svim fotografijama.
„Možete li nam reći nešto o tome kako joj je odrana koža s lica?”,
upitao je Garsija.
„Da, tu nam je ubica pokazao koliko je dobar, uradio je to hirurški
precizno. Prosto je fantastično kako je koža isečena, a mišićno tkivo
i ligamenti ostali netaknuti. Mora da je utrošio poprilično vremena
radeći na njenom licu. Uopšte me ne bi iznenadilo da je onaj ko je
ovo uradio hirurg, ili nešto slično. Ali opet, toliko znamo o Krstašu.”
„Kako to mislite?” Garsija je delovao zbunjeno.
„Krstaš je uvek odstranjivao deo tela svojih žrtava: oko, prst, uvo.
To je za njega bila neka vrsta ljudskih trofeja”, objasnio je Hanter. „To
je jedan od njegovih potpisa skupa sa žigom urezanim na vrat žrtve i
s njenim svlačenjem. Doktor kaže da su delovi tela uvek
odstranjivani hirurški precizno i, kako izgleda, to je uvek rađeno dok
je žrtva još bila živa.”
„Izgleda da je ubica napredovao u tome”, zaključio je doktor
Vinston.
„Zašto bi ubica uzeo deo žrtvinog tela?”, upitao je Garsija.
„Da ga podseća na žrtvu”, odgovorio je Hanter. „To je prilično
uobičajeno za serijske ubice. Njihove žrtve im mnogo znače. U
većini slučajeva ubica oseća da između njega i žrtve postoji neka
veza. Neke ubice više vole da uzmu komad odeće, obično nešto
intimno. Drugi se odlučuju za deo tela.”
Garsija je proučavao fotografije. „Pretpostavljam da su u
prvobitnoj istrazi provereni doktori kao potencijalni osumnjičeni.”
„I studenti medicine, medicinske sestre i tako dalje. Sve je bilo
uzalud”, odgovorio je Hanter.
Garsija se vratio do tela. „Kažete da nema mladeža, ni tetovaža.
Postoji li išta što bi nam moglo pomoći da identifikujemo žrtvu?”
„Možemo pokušati s njenim licem.”
Garsija je smrknuto pogledao doktora Vinstona. „Šalite se?”
„Ovo je dvadeset prvi vek, inspektore”, rekao je doktor, a usta su
mu se izvila u nagoveštaj osmeha. „Računari danas čine čuda. Gore
već sat vremena rade na tome i uskoro bi trebalo da dobijemo neku
kompjutersku sliku. Ako budete imali sreće, moći ćete da je pokupite
kad krenete.”
 „Sudeći po pažnji koju je posvećivala svom izgledu, rekao bih da
je bila manekenka ili ambiciozna glumica”, pretpostavio je Hanter.
„Ili vrhunska kurva, a možda i porno glumica. One mogu mnogo
da zarade, znaš.” Garsija je dopunio Hanterovu pretpostavku.
„Otkud znaš? Mora da si skoro izlazio s porno glumicom?” Hanter
se nasmešio.
„Ovaj... to svi znaju.”
„Naravno. Pa, ko ti je omiljena porno zvezda?”
„Oženjen sam.”
„A, da. Zaboravio sam da to menja stvari. Oženjeni muškarci ne
gledaju porniće. Da pogodim. Verovatno voliš Brajanu Benks.”
„Ona je stvarno dobra”, rekao je Garsija i smesta zaćutao.
„Kako si samo naseo”, rekao je doktor Vinston tapšući ga po
leđima.
Oba inspektora su neko vreme posmatrala telo pred njima. Sad
im je izgledala drugačije. Koža joj je delovala gumasto i bleđe, a
njeno unakaženo lice izgledalo je kao maska. Izgledala je kao dobro
našminkana glumica koja se sprema za horor scenu u nekom
holivudskom filmu. Bio je to prizor skoro čistog zla.
„Hajde da vidimo šta je s tom kompjuterskom slikom, doco, ili
imaš još nešto da nam pokažeš?”
„Ne, Roberte, plašim se da ne mogu da vam kažem nešto više o
njoj.”
„Držite li je u ovoj prostoriji?”
„Kako je zahtevao vaš kapetan... Da, ovde imamo sopstvenu
rashladnu komoru. Nadajmo se samo da nećemo morati da ubacimo
još tela u nju.”
Hanter i Garsija su izašli iz sale za obdukciju i ćutke otišli do
laboratorije kompjuterskih tehničara.
„Mogu li nešto da pitam?” oglasio se Garsija.
„Raspali.”
„Kako to da ti niko nije verovao kad si rekao da Majk Farlou nije
Krstaš?”
„Nisam rekao da mi nisu verovali. Na kraju su kapetan Bolter i
moj bivši partner, Skot, shvatili o čemu govorim. Ali pored toliko
dokaza nađenih u Farlouvim kolima, skupa s njegovim priznanjem
ubistava, nismo mogli mnogo da uradimo. Sve je bilo u rukama
tužilaštva. A njih nisu zanimala moja objašnjenja.” Hanter je oborio
pogled razmišljajući da li da nastavi. „Možda smo, zapravo, svi hteli
da se to završi”, na kraju je rekao. „To je predugo trajalo. Duboko u
sebi sam se nadao da je Farlou stvarno ubica. A sad se košmar
nastavlja.”
Za Garsiju je košmar tek počinjao. Za Hantera je ovo bila najgora
vrsta košmara, onaj koji se ponavlja.
 Dvanaest

Ne računajući dečju i psihijatrijsku, u centru Los Anđelesa bilo je

ukupno osam bolnica, ali u samo četiri od njih prijavljeni su prijemi
neidentifikovanih žena u poslednjih nekoliko dana. Predstavljajući se
kao dečko, ili kao kolega s posla, Džerom je posetio sve četiri i
izašao praznih ruku. Ako je Dženi primljena u bolnicu, to se nije
desilo u centru Los Anđelesa.
Džerom je razmišljao da svoju potragu proširi na mesta kao što
su Santa Monika, San Dijego, Long Bič i Santa Ana, ali to bi mu
oduzelo celu nedelju, a on nije imao toliko vremena. Odlučio je da
stupi u kontakt s inspektorom Kulejnom.
Mark Kulejn je mrzeo što prima novac od kriminalca, od narko-
bosa, ali nije mogao poreći da mu ta lova dobro dođe. Tako je
zarađivao dvaput više nego u Odeljenju za narkotike. Od njega se
zauzvrat očekivalo da skrene pogled tokom velikih narko-poslova, da
pomalo navodi istrage na pogrešan trag i povremeno obezbeđuje
informacije iznutra. Svet je korumpiran i D-Kingu nije trebalo mnogo
vremena da nađe Marka Kulejna.

Džerom i Kulejn sastali su se u jednom restoranu „In-N-Out Burgera”

u Aveniji Gejli, jednoj od Džeromovih omiljenih hamburgernica. Kad
je Kulejn stigao, Džerom je već bio proždrao dva dupla burgera.
Kulejn je bio proćelav četrdesetdevetogodišnjak od metar
devedeset sa zastrašujućim pivskim stomakom. Džerom se uvek
pitao šta bi se desilo kad bi Kulejn morao da potrči za nekim
osumnjičenim. „Kulejne... sedi”, rekao je Džerom dovršavajući svoj
pomfrit.
 Kulejn je seo naspram Džeroma u mali starinski separe. Ostario
je otkako ga je Džerom poslednji put video. Njegovi podočnjaci dobili
su na težini. Džerom nije imao vremena za ljubaznosti i gurnuo je
smeđu kovertu prema inspektoru. Kulejn ju je uzeo i prineo grudima
kao karte na pokeru. Brzo je bacio pogled na fotografiju unutra.
„Nestala je”, nastavio je Džerom.
„Pa? Obrati se Odeljenju za nestale osobe. Ja sam na
Narkoticima, sećaš se?”, odvratio je Kulejn, očigledno iznerviran.
„Kakvo je to ponašanje?”, upitao je Džerom otpivši još gutljaj iz
svoje džinovske čaše s bezalkoholnim pivom.
Kulejn je ćutao.
„Recimo samo da D-King smatra da je ta devojka posebna.”
Gurnuo je još jednu kovertu prema inspektoru. „Ovo je dodatak.”
Kulejn ovu kovertu nije morao da otvara da bi znao šta je u njoj.
Uzeo ju je i stavio je u džep.
„Kako se zove?”, upitao je raspoloženije.
„Dženi Farnboro.”
„Je li pobegla ili misliš da je u pitanju nešto drugo?”
„Nismo sigurni, ali mislimo da nije pobegla. Nema od čega da
beži. Osim toga, sve stvari su joj i dalje u stanu.”
„Je li navučena? Možda se samo negde zavukla i stondira?”
„Ne verujem. Povremeno povuče crtu, znaš, da je digne, ali nije
narkomanka. Inače ne bi radila za šefa.”
„Dečko? Porodica?”
„Nema dečka, a porodica joj živi u nekoj vukojebini u Ajdahu, ili
Vajomingu, ali ona ionako nije u dobrim odnosima s njima.”
„Kad ste je poslednji put videli?”
„U petak uveče. Bila je u provodu sa šefom i još nekoliko
devojaka. Otišla je u toalet da dotera šminku i to je bilo to.”
„Možda je uhapšena i sad samo leži u nekoj ćeliji.”
„Javila bi se da se to desilo, a ne znam za šta bi bila uhapšena,
ali možda ne bi bilo loše da proveriš i to.”
„Želite li nešto?” Pitanje je postavila mlada smeđokosa
konobarica koja je prišla njihovom stolu.
„Ne treba, hvala”, odgovorio je Kulejn odmahnuvši rukom, pa je
sačekao da se konobarica udalji dovoljno da ih ne čuje. „Treba li još
nešto da znam?” Ponovo je usmerio pažnju na Džeroma.
 „Jok, mislim da je to sve.”
„Je li ukrala neki novac, ili uradila nešto drugo zbog čega bi
poželela da nestane?”
„Ne od nas.”
„Kockarski dugovi?”
„Ne, koliko mi znamo.”
„Je li imala posla sa još nekim, možda s nekim od D-Kingovih
konkurenata?”
„Jok”, stigao je odgovor uz odmahivanje glavom. „Bila je dobra
devojka, verovatno najbolja šefova devojka. Nije imala razloga da
beži.” Otpio je još gutljaj svog pića.
„Dobre devojke su obično najgore.” Kulejnov komentar nije
zabavio Džeroma. „Koliko dugo je kod D-Kinga?”
„Skoro tri godine.”
„Možda joj je bilo dosta i htela je da prekine s tim.”
„Znaš da šefu ne smeta ako neka od naših devojaka hoće da
napusti posao. Ako joj je bilo dosta, trebalo je samo da kaže. Osim
toga, već sam ti rekao da je ostavila sve svoje stvari.”
„Dobro, daj mi dvadeset četiri sata i videću mogu li nešto da
saznam.” Kulejn je ustao da pođe.
„Kulejne.”
„Da”, rekao je ovaj okrećući se prema Džeromu.
„D-King ne želi da se ovo pročuje, pa nemoj da pokazuješ njenu
sliku ko fufica sise.”
Kulejn je klimnuo glavom i krenuo prema izlazu, a Džerom je
otvorio jelovnik na strani s desertima.
Sedeći u svojim kolima, Kulejn je još jednom pogledao sliku koju
mu je Džerom dao. Devojka je bila zanosna, od onih kojima bi morao
dobro da plati da bi spavale s njim. Potapšao je drugu kovertu u
džepu. „Zdravo, novi auto”, pomislio je široko se osmehnuvši.
Kulejn je pretpostavljao da je devojka sa slike u nevolji. D-King je
bio dobar prema svojim devojkama. Imale su dobre stanove, skupu
odeću i besplatnu drogu, živele su kao zvezde. Nikad nije čuo da je
neka od njih pobegla.
Mogao bi početi s proverom bolnica, ali to bi trajalo predugo.
Pošto je nekoliko sekundi razmišljao o tome, uzeo je mobilni i
pozvao Pitera Talepa, dobrog prijatelja koji je radio na Odeljenju za
nestale osobe Policije Los Anđelesa.
„Pite, Mark iz Narkotika ovde, kako je? Treba mi jedna
uslugica...”

Odeljenje za nestale osobe Policije Los Anđelesa osnovano je 1972.

Jedinica je bila zadužena za istragu slučajeva nestalih osoba na
teritoriji celog grada i imala je više od dvadeset pet inspektora. Piter
Talep bio je jedan od njih.
Piter se sastao s Kulejnom u lobiju Južnog biroa policije u
Sedamdeset sedmoj ulici. Kulejnu je trebala dobra priča kako bi
ubedio Pitera da proveri bazu podataka o nestalim osobama bez
izvijanja obrva i podnošenja posebnog zahteva. Rekao je da mu je
Dženi važna doušnica i da je nestala u periodu od prethodna
sedamdeset dva sata. Kulejn je želeo da Piter preko kanala svog
odeljenja pristupi bolničkim kartotekama.
„Pa, imaš li sliku devojke koju tražimo?”, upitao je Piter.
„Nažalost, nemam, zato moram da pregledam kartoteke s tobom.
Nošenje slike doušnika moglo bi doneti mnogo problema”, slagao je
Kulejn. Ako D-King želi da ovo ostane ispod žita, pokazivanje
Dženine slike Piteru ne bi bilo pametno.
„Dobro, šta onda tražim?”
„Belkinja, dvadeset tri-četiri godine, plava kosa, plave oči,
zanosnog izgleda. Ako naiđeš na njenu sliku, verovatno ćeš je
prepoznati”, rekao je Kulejn s pokvarenim osmehom.
„Kad si poslednji put bio u kontaktu s njom?”
„Prošlog petka.”
„Znaš li ima li neku rodbinu u blizini, nekog ko bi mogao prijaviti
njen nestanak?”
„Ne, mislim da nema nikog, živela je sama. Porodica joj nije
odavde.”
„Dečko, muž?”
„Ne.”
„Znači, niko ne bi prijavio njen nestanak? Ti si prvi?”
„Da”, potvrdio je Kulejn.
 „Pa, ako je nestala u petak, onda si požurio”, kazao je Piter
odmahujući glavom.
„Kako to misliš? S čim sam požurio?”
Piter se na stolici odgurnuo od računara. „Svi podaci o nestalim
osobama u našoj bazi odnose se na ljude čiji je nestanak neko
prijavio: porodica, dečko, bilo ko. Ljudi obično donesu sliku i
podnesu prijavu o nestanku, znaš protokol. Uglavnom, ta beleška se
onda unosi u bazu podataka Jedinice za nestale i neidentifikovane
osobe. Ako niko nije prijavio njen nestanak, nemamo je u bazi.”
„Da, ali šta je s bolničkim pacijentima, znaš, s neidentifikovanim?”
„Pa, takvi su prilično retki.”
„Da, ali nađe se poneki?”
„Da, ali morala bi da bude bez svesti, ili da je izgubila pamćenje.
U tom slučaju, bolnica obično čeka između sedam i petnaest dana
pre nego što proglasi pacijenta neidentifikovanom osobom i prijavi
nam to. Onda sliku dobijenu iz bolnice poredimo s onim što imamo u
našoj bazi podataka i tražimo poklapanje. Ako nema poklapanja,
slika se unosi u našu bazu podataka kao slika neidentifikovane
osobe. Ako je nestala u petak, a niko nije prijavio njen nestanak,
onda si previše poranio. Ako leži onesvešćena u nekoj bolnici, ili je
izgubila pamćenje, moraćeš sačekati da se osvesti, obiđeš sve
bolnice tražeći neidentifikovane pacijentkinje, ili sačekaj dve nedelje i
ponovo mi se javi.”
„Sranje!”
„Žao mi je, Mark, ne mogu mnogo da ti pomognem.”
„U redu je, hvala u svakom slučaju.”
Ispred Južnog biroa policije Kulejn je seo u kola razmišljajući šta
dalje. Nije mu padalo na pamet da obilazi sve bolnice u gradu samo
da bi našao neku D-Kingovu kurvu. Izveštaj o prošlonedeljnim
hapšenjima koji je zahtevao upravo mu je stigao na faks u kolima.
Šest devojaka je odgovaralo opisu. Tri su već platile kauciju.
Predosećao je da nijedna od devojaka neće biti ona koju traži, ali
morao je da ih proveri.
Trebalo je oko pet minuta da slike stignu. Kao što je i
pretpostavljao, nijedna od njih nije bila Dženi. Preostala mu je još
jedna stvar, da proveri mrtvačnice.
 Mogao je pokušati da dobije informaciju od Odeljenja za ubistva,
ali između inspektora s Narkotika i Ubistava oduvek je postojala
netrpeljivost. Često se dešavalo da im se istrage ukrštaju. U Los
Anđelesu droga i ubistva išli su ruku podruku.
Zajebi Odeljenje za ubistva, pomislio je Kulejn. Ako je Dženi
mrtva, može biti samo na jednom mestu: u mrtvačnici.
 Trinaest

Tehničari Okružne patološke službe koristili su poseban softver za

rekonstrukciju slika iz delova. Program je sličan onima koje koriste
filmski studiji u novim filmovima s kompjuterskom animacijom.
Osnova je jednostavna: u procesu animacije dizajner prvo stvara
žičani okvir lika kao osnovu, a onda ga prekriva slojem kože. Proces
koji su koristili patološki tehničari zasnivao se na istim koracima, ali
njima nije trebao žičani ram. Njihova osnova za rad bila je slika
odranog lica žrtve.
Ovaj postupak uglavnom se koristio za rekonstrukciju lica na
osnovu koštane strukture kod tela koja su otkrivena u odmakloj fazi
raspada, ili potpuno raspadnuta. U slučaju sinoćne žrtve, postupak je
olakšala činjenica što je mišićno tkivo njenog lica bilo skoro
netaknuto. Kompjuter nije morao da proračunava punoću njenih
obraza, niti oblik brade i nosa. Trebalo je samo da nanese sloj kože
preko već postojećeg mekog tkiva, da izračuna starost kože i
pigmentaciju i Hanter i Garsija su dobili lice.
Hanter je bio u pravu, bila je prelepa žena. Iako je na
kompjuterskoj slici izgledala kao neki lik iz video-igrice „Fajnal
fantazi”, Hanter je lako uočio meke linije i manekenske crte njenog
lica.
Vraćajući se od patologa, Hanter je iz kola pozvao kapetana
Boltera.
„Hantere. Reci mi nešto dobro.”
„Pa, kompjuteraši iz Patološke službe uspeli su da rekonstruišu
lice žrtve pomoću nekog fensi programa. To bi trebalo da nam
pomogne da je identifikujemo.”
„To je dobra vest. Još nešto?”
 „To je sve što se tiče dobrih vesti.” Zastao je da duboko udahne.
„Prema rečima doktora Vinstona, više je nego verovatno da imamo
posla s istim ubicom kao prethodnog puta.” Usledila je tišina.
Kapetan Bolter je to očekivao otkako je našao dvostruki krst na vratu
žrtve.
„Kapetane?”
„Da, ovde sam. Ovo je kao jebena zona sumraka.”
Hanter se slagao, ali ništa nije rekao.
„Smestiću tebe i Garsiju u posebnu kancelariju, dalje od ostalih
kolega. Ne želim da se ostatak naših inspektora meša u ovo.”
„Meni to odgovara.”
„Poslednje što mi sad treba je opšta panika u gradu zato što se
neki posrani novinar dokopao ove priče.”
„Neki posrani novinar će se pre ili kasnije dokopati ove priče,
kapetane.”
„Potrudimo se onda da to bude mnogo kasnije, u redu?”
„Znate da ćemo dati sve od sebe, kapetane.”
„Ovog puta mi treba više od toga, Hantere. Hoću da taj ubica
bude uhvaćen i to PRAVI ubica.” Bes u njegovom glasu jasno se čuo
kad je zalupio slušalicu.
 Četrnaest

Kancelarija koju je kapetan Bolter obezbedio za Hantera i Garsiju

bila je na poslednjem spratu zgrade Odeljenja za ubistva. Bila je to
prostorija srednje veličine, deset i po sa sedam i po metara, u čijem
su središtu stajala dva stola jedan naspram drugog. Na svakom stolu
bili su po telefon, faks i kompjuter. Prostorija je bila dobro osvetljena
kroz dva prozora na istočnom zidu i pomoću nekoliko halogenih
svetiljki od pedeset vati na tavanici. Iznenadili su se videvši da su svi
dosijei iz prvobitne istrage o Krstašu već bili prikupljeni i postavljeni
na njihove stolove u dve pozamašne gomile. Na južnom zidu bila je
tabla od plute. Na njoj su bile okačene fotografije svih sedam
prvobitnih Krstaševih žrtava, kao i slika nove žrtve bez lica.
„Šta je, kapetane, nema klime?”
Kapetan Bolter nije obratio pažnju na Hanterov sarkazam. „Jesi li
se upoznao sa situacijom?” Njegovo pitanje bilo je upućeno Garsiji.
„Da, kapetane.”
„Onda ti je jasno sa čim bismo ovde mogli imati posla?”
„Da”, odgovorio je Garsija s tračkom zebnje u glasu.
„Dobro, na stolovima ćete naći sve što imamo iz starog slučaja”,
nastavio je kapetan. „Hantere, tebi bi to trebalo da je poznato.
Kompjuteri na vašim stolovima imaju T1 internet-vezu i svaki od vas
ima zasebnu liniju za telefon i faks.” Prišao je fotografijama na tabli.
„O ovom slučaju nećete razgovarati ni sa kim iz odeljenja, niti van
njega. Moramo pokušati da ovo obavimo što neupadljivije dok god je
to moguće.” Zastao je uputivši obojici inspektora oštar, smrknut
pogled. „Kad javnost sazna za ovaj slučaj, ne želim da iko zna da
možda imamo posla s istim psihopatom koji je uradio ovo”, rekao je
pokazujući fotografije žrtava. „Zato ne želim da iko pominje Krstaša u
vezi s ovim slučajem. Što se nas tiče, Krstaš je mrtav, pogubljen je
pre oko godinu dana. Ovo je potpuno nov slučaj. Je li to jasno?”
Oba inspektora izgledala su kao školarci kojima direktor drži
bukvicu. Klimnuli su glavama i pogledali u pod.
„Na ovome radite isključivo vas dvojica, niko više. Ovaj usrani
slučaj mora ući u svaku poru vašeg života. Hoću da izveštaji o
dešavanjima od prethodnog dana budu na mom stolu svakog jutra u
deset sve dok ovaj ubica ne bude uhvaćen, počev od sutra”, rekao je
kapetan Bolter krenuvši prema vratima. „Hoću da znam sve što se
dešava u ovom slučaju, dobro i loše. I učinite mi uslugu,
zaključavajte ova prokleta vrata, neću da ništa procuri.” Zalupio je
vrata za sobom i tresak je odjeknuo prostorijom.
Garsija je prišao fotografijama i posmatrao ih u jezivoj tišini. Pred
njim su prvi put bili policijski dokazi iz Krstaševog slučaja. Ovo je bio
prvi put da vidi nešto od izvornog ubičinog zla. Osetio je blagu
mučninu dok je proučavao slike. Pogled mu je upijao sve, a um mu
se opirao da to prihvati. Kako iko može biti sposoban za ovo?
Jednoj od žrtava, muškarcu od dvadeset pet godina, oči su bile
nabijane u lobanju dok nisu pukle od pritiska. Obe šake bile su mu
zdrobljene tako da su se kosti pretvorile u prah. Drugoj žrtvi, ženi od
četrdeset godina, stomak je bio rasečen, a utroba izvađena. Treća
žrtva, još jedan muškarac, pedesetogodišnji Afroamerikanac, imao je
razderotinu celom dužinom vrata. Šake su mu bile prikucane jedna
uz drugu kao da se moli. Ostale slike bile su još užasnije. Žrtvama je
dok su još bile žive, naneta strašna patnja.
Garsija se sećao kad je prvi put čuo za Krstaševa ubistva. To je
bilo pre više od tri godine i tad još nije bio inspektor. Jedno
istraživanje je pokazalo da je u Sjedinjenim Državama u svakom
trenutku aktivno oko petsto serijskih ubica koji odnose oko pet
hiljada života godišnje. Samo mali broj njih dobija medijsku pažnju, a
Krstaš je dobio i više pažnje nego što zaslužuje. Garsija se u to
vreme pitao kako li se oseća inspektor koji vodi tako važnu istragu.
Kako prati tragove, analizira dokaze, kako ispituje osumnjičene i
onda sve to sklapa u celinu da bi rešio slučaj? Ali to nije tako
jednostavno.
Garsija je postao inspektor ubrzo pošto je otkrivena prva žrtva i
pratio je slučaj najpažljivije što je mogao. Kad je Majk Farlou
uhapšen i prikazan medijima kao Krstaš, Garsija se zapitao kako je
neko ko nije delovao inteligentno uspevao da tako dugo izmiče ruci
pravde. Setio se kako je pomislio da inspektori koji su vodili slučaj
sigurno nisu naročito dobri.
Dok je posmatrao slike na tabli od plute, Garsija je osećao
mešavinu uzbuđenja i straha. Sad ne samo da vodi istragu u slučaju
serijskog ubice, već je jedan od dvojice inspektora koji istražuju
Krstašev slučaj. Kakva ironija.
Hanter je uključio svoj računar i posmatrao ekran kako oživljava.
„Hoćeš li moći da izdržiš sve ovo, novajlijo?”, upitao je osetivši
Garsijinu nelagodnost pri suočavanju sa slikama.
„Šta? Da, moći ću.” Garsija se okrenuo prema Hanteru. „Ovo je
neka posebna vrsta zla.”
„Da, mislim da si u pravu.”
„Šta nekog motiviše da počini ovakve zločine?”
„Pa, ako krenemo od školske definicije motiva za ubistvo, onda
imamo: ljubomoru, osvetu, profit, mržnju, strah, saosećanje, očaj,
prikrivanje drugog zločina, izbegavanje stida i sramote, ili sticanje
moći...” Hanter je zastao. „Osnovni pokretači serijskog ubice su
manipulacija, dominacija, kontrola, seksualno zadovoljenje, ili
najobičnija ubilačka manija.”
„Ovaj ubica kao da uživa u tome.”
„Slažem se. Nalazi zadovoljenje u tome, ali ne seksualno. Rekao
bih da on voli da gleda ljude kako pate.”
„On?”, upitao je Garsija.
„Sudeći po prirodi zločina, logičan zaključak je da je ubica
muško.”
„Kako to?”
„Za početak, ogromna većina serijskih ubica su muškarci”,
objasnio je Hanter. „Ženske serijske ubice obično ubijaju radi
novčane dobiti. Iako je to moguće i kod muškaraca, veoma malo je
verovatno. Seksualni razlozi su na vrhu spiska kod muških serijskih
ubica. Studije slučaja su pokazale i to da ženske ubice generalno
ubijaju ljude koji su im bliski, kao što su muževi, članovi porodice ili
ljudi koji zavise od njih. Muškarci češće ubijaju neznance. Ženske
serijske ubice takođe teže da ubijaju tiše, otrovom ili drugim manje
nasilnim metodama, kao što je gušenje. Muške serijske ubice, s
druge strane, pokazuju veću tendenciju da u proces ubijanja uključe i
mučenje, ili sakaćenje. U slučajevima kad su žene bile umešane u
sadistička ubistva, obično su delovale u partnerstvu s muškarcima.”
„Naš ubica deluje sam”, zaključio je Garsija.
„Ništa ne ukazuje na suprotno.”
Oba inspektora su zaćutala na trenutak. Garsija se okrenuo i
ponovo pogledao fotografije. „Šta imamo kod svih starih žrtava, šta
ih povezuje?”, upitao je željan da počne.
„Nismo našli nikakvu vezu.”
„Šta? Ne verujem u to”, rekao je Garsija odmahujući glavom.
„Nemoj mi reći da ste dve godine istraživali ovaj slučaj i da niste
našli nikakvu vezu između žrtava?”
„E, pa, veruj.” Hanter je ustao i pridružio se Garsiji ispred table.
„Pogledaj ih i reci mi šta misliš, koji je starosni okvir žrtava?”
Garsijin pogled prešao je od slike do slike, zastajući na svakoj
samo sekundu-dve. „Nisam siguran, od ranih dvadesetih do srednjih
šezdesetih, rekao bih.
„To je prilično široko, zar ne?”
„Možda.”
„A kako bi opisao glavni tip žrtve? Je li mlada, stara, muškarac,
žena, crna, bela, plava, smeđa, šta kažeš?”
Garsija je i dalje posmatrao slike. „Sudeći po ovim slikama, sve
to.”
„I to je prilično široko, zar ne?”
Garsija je slegnuo ramenima.
„Postoji još nešto što se ne može videti na ovim slikama, a to je
njihov društveni status. Ovi ljudi potiču iz najrazličitijih slojeva: ima
siromašnih, bogatih, pripadnika srednje klase, vernika i ateista,
zaposlenih i nezaposlenih...”
„Da, šta hoćeš da kažeš, Roberte?”
„Hoću da kažem da ovaj ubica ne bira poseban tip žrtava. Sa
svakom novom žrtvom provodili smo dane, nedelje i mesece
pokušavajući da otkrijemo neku vezu između njih. Radno mesto,
društvene klubove, noćne klubove, barove, univerzitete, osnovne i
srednje škole, mesta rođenja, poznanike, hobije, porodično stablo.
Proverili smo sve što ti može pasti na pamet i dobili smo jedno veliko
ništa. Nalazili smo ponešto što bi povezalo dve žrtve, ali ništa što bi
ih povezalo s ostalima, ništa nije pilo vodu. Ako bismo povezali dve
žrtve, niz bi se prekidao kod treće i četvrte i ponovo bismo se našli
na početku. Na osnovu onoga što znamo, ovi ljudi su mogli biti
odabrani potpuno nasumično. Ubica je mogao da ih nalazi listajući
telefonski imenik. U stvari, da im nije urezao svoj žig na vratu, mogle
su proći kao sedam različitih žrtava sedmorice različitih ubica. Osam,
računajući ovu novu. Ništa nije isto, osim nivoa bola i mučenja kojem
ih podvrgava. Ovaj ubica je novi soj serijskog ubice. Jedinstven je.”
„Šta imaš na umu kad kažeš da ste uspeli da uspostavite vezu
između dve žrtve, ali ne i između ostalih?”
„Dve žrtve su živele u Južnom centralnom Los Anđelesu, samo
nekoliko blokova jedna od druge, ali ostalih šest bile su raštrkane po
celom gradu. Druge dve žrtve, četvrta i šesta”, Hanter je pokazao
fotografije na tabli, „išle su u istu srednju školu, ali u različitom
periodu. Te veze su više delovale nasumično, a manje kao napredak
u istrazi. Ništa konkretno.”
„Je li se držao određenog intervala između ubistava?”
„I to je bilo nasumično”, rekao je Hanter. „Razmak se kreće od
nekoliko dana između treće i četvrte žrtve, do više meseci, a u
poslednjem slučaju, duže od godinu dana.”
„Šta je s lokacijama?”, zanimalo je Garsiju.
„Tamo je mapa, pokazaću ti.” Hanter je razmetao veliku mapu
Los Anđelesa sa sedam crvenih tačaka veličine novčića raštrkanih
po celoj mapi, s brojem pored svake.”
„Ovo su lokacije i redosled kojim su nađena tela žrtava.”
Garsija je pomno pogledao obeležene tačke. Prvo telo nađeno je
u Santa Klariti, drugo u centru Los Anđelesa, a ostalih pet bilo je
razbacano po celoj mapi. Garsija je priznao da na prvi pogled
lokacije deluju prilično nasumično.
„I s tim smo pokušali sve, razmotrili smo različite obrasce i šeme.
Čak smo uključili matematičara i kartografa. Problem je u tome što
kad dovoljno dugo gledaš tačke nasumično razbacane po komadu
papira, počinješ da se osećaš isto kao kad posmatraš oblake. Pre ili
kasnije, učini ti se da vidiš oblike i slike, ali ništa stvarno, ništa što bi
nas nekud odvelo, to se samo tvoj um poigrava s tobom. Jedini
siguran zaključak je da su tela nađena u Los Anđelesu i okolini. To je
njegovo groblje.” Hanter je seo za svoj sto, a Garsija je nastavio da
proučava mapu.
„Mora da ima neki obrazac, svi ga imaju.”
Hanter se zavalio u naslon stolice. „U pravu si, obično je tako,
mada, kao što sam rekao, ovaj tip je drugačiji. Nikad nije ubio dve
žrtve na isti način, isprobava nove, različite stvari, kao da
eksperimentiše.” Hanter je zastao na nekoliko sekundi da protrlja oči.
„Ubijanje drugog ljudsko bića nije jednostavan zadatak, bez obzira
na to koliko je neko iskusan. U devedeset pet odsto slučajeva, ubica
je nervozniji od žrtve. Neke ubice vole da se drže istog načina
ponašanja jednostavno zato što je ranije bio uspešan i osećaju se
lagodno kad ga koriste. Neke ubice se razvijaju i njihov način
delovanja može da varira od zločina do zločina. Počinilac ponekad
može zaključiti da određeni način njegovog postupanja nije bio
naročito delotvoran, nije bio ono što je želeo. Možda je bio previše
bučan, previše aljkav, možda ga je bilo previše teško kontrolisati,
svejedno. Ubica onda uči da se prilagođava i isprobava novi metod
da vidi hoće li mu odgovarati. Na kraju nalazi način ponašanja koji
mu pogoduje.”
„I drži ga se?”, interesovalo je Garsiju.
„Uglavnom, ali ne nužno”, rekao je Hanter odmahujući glavom.
Garsija je izgledao zbunjeno.
„Serijske ubice obično traže zadovoljstvo... Bolesnu vrstu
zadovoljstva, ali ipak zadovoljstvo. To može biti seksualno
ispunjenje, osećaj moći, osećanje boga, ali u tome je samo pola
uživanja.”
„Samo ubijanje?” Garsijin glas je zazvučao sumorno.
„Tačno. To je kao drogiranje. Kad počneš, dovoljna ti je mala
doza da te uradi, ali uskoro, ako nastaviš, ta mala doza neće biti
dovoljna i tražićeš još, počećeš da juriš osećaj kad si urađen. U
slučaju ubice, ubistva obično postaju nasilnija, žrtve moraju da pate
više kako bi ubica postigao željeno zadovoljstvo, ali opet, kao s
drogom, zavisnost se obično razvija i raste.”
Garsija je ponovo pogledao fotografije. „Gde je ovde razvoj? Sva
ubistva izgledaju jednako nasilno, jednako čudovišno.”
Hanter je potvrdno klimnuo glavom.
 „Kao da je odmah počeo žestoko. A to nas navodi na misao da
se kod njega to nasilje razvilo u ranijem periodu života”, zaključio je
Garsija.
„I to je tačno. Brzo kapiraš, ali sve to možeš da pročitaš u dosijeu
ovog slučaja.” Hanter je pokazao glavom prema dve velike gomile
papira na njegovom stolu.
„Nijedno od tih ubistava nije bilo brzo.” Garsija je ponovo usmerio
pažnju na tablu od plute.
„Tako je. Ovaj tip voli da obrađuje žrtve natenane. Voli da ih gleda
kako pate, hoće da se naslađuje njihovim bolom. Tako se
zadovoljava. Ovaj ubica ne brza, ne paniči i to mu je najveća
prednost u odnosu na nas.”
„Uspaničeni ljudi greše, ostavljaju stvari za sobom”,
prokomentarisao je Garsija.
„Baš tako.”
„Ali ne naš tip?”
„Zasad ne.”
„Šta je s ovim simbolom? Šta znamo o njemu?”, upitao je Garsija
pokazujući žig urezan na vrat jedne žrtve.
„Tu nastaje zbrka.” Hanter je stisnuo usne. „Pozvali smo
stručnjaka za simbole kad je nađena prva žrtva.”
„I šta je on imao da kaže?”
„Simbol je izgledao kao povratak prvobitnom nacrtu dvostrukog
raspeća, poznatom i kao dvostruki ili lorenski krst.”
„Originalnom?” Garsija je odmahnuo glavom.
„Dvostruki krst u svojoj prvobitnoj verziji sastojao se od vertikalne
linije koju seku dve jednako raspoređene manje horizontalne linije
iste dužine. Niža poprečna linija bila je na istom rastojanju od dna
vertikalne linije, kao gornja od njenog vrha.
„Zašto kažeš da je bila?”
„Tokom godina njen izgled se menjao. Donja vodoravna linija se
produžila u odnosu na gornju i obe vodoravne linije su sad bliže vrhu
uspravne linije.”
Garsija se okrenuo i nekoliko sekundi posmatrao fotografije.
„Znači ovo je stara verzija?”
Hanter je klimnuo glavom. „Njeno poreklo seže u paganska
vremena. Bar istoričari veruju da je tad prvi put korišćena. U to doba
ovaj simbol bio je poznat i kao dvosekli mač.”
„Ako ostavimo istoriju po strani, šta to znači?” Garsija je mahnuo
rukom podstičući Hantera da nastavi.
„Psihološki gledano, veruje se da predstavlja nekog ko vodi
dvostruki život. Dvosekli mač seče obema ivicama, je li tako? Ovaj
simbol označava upravo dualnost, dobro i zlo, crno i belo, sve u
jednom. Nekoga ko ima dve potpuno suprotne strane.”
„Misliš, nekog ko tokom dana može da bude normalan građanin
koji poštuje zakon, a noću se pretvara u psihotičnog ubicu?”
„Upravo tako. Ta osoba može da bude vođa svoje zajednice,
političar, pa čak i sveštenik koji danas čini dobra dela, a sutra bi
mogao nekom da preseče grkljan.”
„Ali to je školski primer šizofrenije.”
„Ne, nije.” Hanter je ispravio Garsiju. „To je greška koju pravi
većina ljudi. Nasuprot opštem mišljenju, oboleli od šizofrenije nemaju
podeljenu ličnost. Šizofreničari imaju problem s misaonim procesom.
To dovodi do halucinacija, pogrešnih ubeđenja, nesređenog
razmišljanja i neobičnog govora ili ponašanja. I ti ljudi obično nisu
opasni. Ono na šta ti misliš zove se disocijativni poremećaj ličnosti,
poznat i kao DPL. Ljudi s tim poremećajem ispoljavaju nekoliko
različitih identiteta ili ličnosti.”
„Hvala vam, profesore Hantere”, rekao je Garsija komičnim
dečjim glasom.
„Ali ja ne verujem da naš ubica pati od tog poremećaja.”
„Zašto?”, zainteresovao se Garsija.
„Ljudi koji pate od tog poremećaja ne kontrolišu kad će koja
ličnost preuzeti dominaciju. Naš ubica je potpuno svestan šta radi.
To mu prija. U njemu nema unutrašnjeg konflikta.”
Ta pomisao ućutkala je Garsiju na nekoliko sekundi. „Šta je s
religijskim značenjem? Meni to izgleda kao religijski simbol.”
„E, tu stvar postaje još komplikovanija”, odgovorio je Hanter
kratko izmasiravši sklopljene oči. „Postoje dve glavne naučne teorije.
Jedna je da dvostruko raspeće predstavlja prvi simbol Antikrista u
istoriji.”
„Šta? Mislio sam da bi to trebalo da bude obrnuti krst.”
„To je simbol kakav nam je danas poznat. Veruje se da su
dvostruki krst prvo koristili neki od ranih proroka kad su proricali o
kraju sveta, o vremenu kad će neko zlo biće doći da uništi svet.”
Garsija je s nevericom pogledao Hantera. „Stani malo, nećeš
valjda sad početi da mi pričaš o nekom s tri šestice na čelu i
rožićima?”
„Ni to me ne bi iznenadilo”, rekao je Hanter ponovo pogledavši
fotografije. „Uglavnom”, nastavio je, „kad su prorokovali o tom zlom
stvorenju, govorili su da će sa sobom doneti simbol čistog zla.
Simbol koji će značiti suprotnost boga.”
Garsija je ponovo pogledao fotografije, a onda je iznenađeno
razrogačio oči. „Đavo da me nosi. Dva preklopljena krsta”, rekao je
konačno, shvativši. „Jedan uspravan, a drugi okrenut naopako?”
„Bingo. Simbol Isusa nasuprot istog tog simbola. Antihrist.”
„Znači da bismo stvarno mogli imati posla s verskim fanatikom?”
„Antiverskim fanatikom”, ispravio ga je Hanter.
Usledilo je nekoliko sekundi tišine. „A koja je druga?”, upitao je
Garsija.
„Molim?”
„Rekao si da postoje dve teorije o religijskom značenju. Koja je
druga?”
„Sad se dobro drži. Ubica bi mogao verovati da je on Hristos koji
je ponovo došao.”
„Šta? Šališ se?”
„Kamo sreće. Neki naučnici veruju da rani dvostruki krst nije krst
s jednom stranom okrenutom kako treba, a drugom naopako, već
jedan krst preko drugog, što znači drugi božji sin. Drugi Isusov
dolazak.”
„Ali te dve teorije su potpuno protivrečne. On je po jednoj
Antihrist, a po drugoj drugi Hristos.”
„To je tačno, ali ne zaboravi da su te teorije zasnovane samo na
onome što o simbolu dvostrukog krsta misle istoričari i drugi
naučnici. To uopšte ne znači da to važi za našeg tipa. Koliko mi
znamo, on je taj simbol mogao odabrati naprosto jer mu se dopada
kako izgleda.”
„Jesu li dvostruki krst koristile neke verske grupe ili sekte?”
„Novu verziju dvostrukog krsta s obe vodoravne linije bliže vrhu
uspravne linije koristilo je nekoliko grupa kroz istoriju, verskih i
drugih. Čak je deo logotipa Američkog udruženja za borbu protiv
plućnih bolesti.”
„A stara verzija? Ona koju koristi naš ubica?”
„Morao bi da se vratiš sto godina u prošlost da bi našao bilo šta.
A ništa od toga nije relevantno za naš slučaj.”
„Kakav je tvoj osećaj u vezi s tim?”
„Ustanovio sam da u ovom slučaju osećaj ne igra nikakvu ulogu.”
„Hajde, učini mi. Koliko sam čuo, imaš strašnu intuiciju”, rekao je
Garsija.
„Iskreno, nisam siguran. Ovaj ubica delimično ispoljava klasično
poremećeno ponašanje kao većina serijskih ubica. Neke stvari koje
radi su savršeni školski primeri, ali previše savršeni, kao da želi da
poverujemo kako je tipičan serijski ubica.” Hanter je stisnuo nosnu
kost i nakratko zažmurio. „Ponekad mislim da imamo posla s
verskim fanatikom, a ponekad da je on neka vrsta kriminalnog genija
koji nas zajebava povlačeći odgovarajuće poteze kojima nas šalje u
pogrešnom smeru. Igra igru čija pravila samo on zna i može da ih
promeni kad god mu padne na pamet.” Hanter je duboko udahnuo i
zadržao dah nekoliko sekundi. „Ko god bio, veoma je inteligentan,
veoma lukav, veoma metodičan i hladan kao led. Nikad ne paniči. Ali
sad moramo da se koncentrišemo na novu žrtvu. Možda će nas ona
odvesti do njega.”
Garsija je klimnuo glavom. „Prvo moramo poslati njenu fotografiju
što većem broju modnih i glumačkih agencija. Otkrivanje identiteta
žrtve bilo bi odličan početak.”
„Da, uradićemo to, ali voleo bih da prvo proverimo nešto.”
„Šta to?”
„Sećaš se staje doktor Vinston rekao o žrtvi?”
„Šta tačno?”
„To da je visila u teretani.”
Garsija je izvio obrve. „Dobro razmišljaš.”
„Problem je što u ovom gradu ima više od hiljadu teretana.”
„Stvarno?”, iznenađeno je upitao Garsija.
„Da, ovo je Los Anđeles, grad u kome moraš da izgledaš
savršeno i da bi dobio posao konobara. Fitnes je ovde velika
industrija.”
„U zemlji u kojoj je gojaznost izmakla svakoj kontroli?”
 „Rekoh ti, ovo je Los Anđeles, grad lepih i fizički spremnih.”
Hanter se nasmešio šaljivo napevši biceps.
„Da, samo ti sanjaj.”
„Trebalo bi da proverimo najveće i najpoznatije teretane.” Hanter
je zastao na trenutak. „Doktor je rekao da je volela da koristi skupe
stvari, je li tako? To znači da je očigledno trošila novac na sebe.”
„A kladim se da je s takvim telom želela da bude zapažena”,
dodao je Garsija.
„Slažem se.”
„Ako bi želeo da se pohvališ svojim telom, u koju teretanu bi
otišao? Pošto si ti stručnjak.”
„Pa, Golds džim je najverovatnija opcija. U Holivudu postoje dva
ogranka u kojima ćemo naći mnogo poznatih i ljudi u trendu, a tu je i
čuvena teretana Arnolda Švarcenegera, Golds džim u Venis Biču.”
„Mislim da ih treba proveriti.”
„Uzmi tu kompjutersku sliku, idemo da posetimo rmpalije.”
Kad je Hanter stigao do vrata kancelarije, zazvonio mu je mobilni.
„Inspektor Hanter ovde.”
„Zdravo, Roberte, jesam li ti nedostajao?”, upitao je robotski glas.
 Petnaest

Garsija je i dalje koračao ka stepenicama kad je shvatio da Hanter

nije s njim. Zastao je i osvrnuo se. Hanter je stajao ispred njihove
nove kancelarije držeći telefon na desnom uvetu. Po izrazu njegovog
lica Garsija je shvatio da nešto nije u redu.
„Roberte, šta se desilo?”
Hanter nije odgovorio. Nagonski je odmahnuo glavom. Bio je to
jedva primetan pokret, ali dovoljan da Garsija shvati šta se zbiva.
„Dođavola!”, tiho je rekao Garsija i brzo prišao Hanteru nagnuvši
glavu ka telefonu ne bi li uspeo nešto da čuje.
„Verujem da si video moje poslednje delo?”
Hanterov mozak se ukočio, a srce mu je luđački ubrzalo.
„Zar mi nećeš odgovoriti, Roberte?”
Prošle su skoro dve godine otkako je Hanter poslednji put čuo
ovaj robotski glas. „Šta je to trebalo da mi nedostaje?”, odgovorio je
mirnim glasom.
Smeh. „Pa, možda uzbuđenje, avantura. Ja dajem smisao tvom
poslu.” „Pravo da ti kažem, nadao sam se da te više nema.”
Ponovo smeh. „Ma, daj, Roberte! Znam da nisi stvarno
poverovao da ste uhvatili pravog tipa.”
Hanter se vratio u kancelariju, a Garsija ga je i dalje pratio. „Je li
on onda bio samo jedna od tvojih žrtava?”
„Ja ga nisam ubio.”
„Smestio si mu, što je u suštini isto.”
„Ako ćemo pravo, učinio sam vam uslugu. Bio je samo još jedna
vreća govana... pedofil.”
Uprkos svojoj mržnji, Hanter je znao da što duže zadrži ubicu u
razgovoru, to su veće šanse da će ovaj pogrešiti, da će mu se nešto
omaći.
„Znači, odlučio si da prekineš penziju?”
Smeh je ovog puta bio oduševljeniji. „Mislim da bi se moglo tako
reći.”
„Zašto sad?”
„Strpljenja. Sve ćeš saznati u svoje vreme, Roberte. Nego, voleo
bih da još ćaskamo, ali znaš da ne mogu. Samo sam hteo da znaš
da su igre ponovo počele, ali ne brini, uskoro ću ti se ponovo javiti.”
Pre nego što je Hanter stigao da kaže još nešto, veza se
prekinula. „Sranje!”
„Šta je rekao?”, upitao je Garsija pre nego što je Hanter uspeo da
vrati telefon u džep.
„Ne mnogo.”
„Znači više nema sumnje da je to on, to je Krstaš.”
Frustrirano ga pogledavši, Hanter je mogao samo da slabašno
klimne glavom.
„Bolje da javimo kapetanu.”
Hanter je osetio određeno uzbuđenje u Garsijinom glasu.
„Pozvaću ga iz auta. Treba da proverimo one teretane. Ti voziš.”
Hanterov razgovor s kapetanom Bolterom bio je brz. Rekao mu je
da će proveriti nekoliko teretana i da ga je ubica zvao. Kapetan je
razmišljao o postavljanju prislušnog uređaja u Hanterov telefon, ali to
su već pokušali ranije i nisu imali mnogo sreće. Ubica je koristio
uređaj koji je šetao poziv kroz dvadeset različitih lokacija širom
sveta. Zasad niko ništa nije mogao da učini tim povodom.
Posete teretanama u Holivudu nisu donele rezultate. Ni
recepcioneri, ni treneri nisu videli ženu koja podseća na kompjuterski
portret. Trebao bi im nalog i mnogo radnih sati da pregledaju dosijee
svih članova u bazi podataka teretana, a nije sigurno da bi od toga
bilo neke koristi.
Ispostava Golds džima u Venis Biču bila je verovatno
najpoznatija teretana na svetu. Slavu je stekla 1977. objavljivanjem
filma „Pumpanje gvožđa” s Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj
ulozi. Teretana Golds džim u Venis Biču bila je pravo mesto za one
koji su hteli da se pohvale svojim telom i njenu klijentelu činili su
profesionalni bodibilderi, filmske zvezde i druge slavne ličnosti.
Međutim, ni tu nisu bili bolje sreće. Niko nije prepoznao ženu s
njihove slike.
„Nema šanse da obiđemo ceo Los Anđeles proveravajući sve
teretane”, rekao je Garsija kad su se vratili u njegov auto.
„Znam, od ovoga ionako nisam očekivao previše, ali morali smo
da pokušamo”, odvratio je Hanter trljajući umorne oči. Prethodna
neprospavana noć počela je da uzima danak.
„Šta ćemo sad, manekenske ili glumačke agencije?”
„Ne još.” Hanter se načas duboko zamislio. „Doktor Vinston je
rekao da je siguran kako je naša žrtva imala novca i mnogo je trošila
na svoju negu, sećaš se?”
„Da, pa?”
„Ako je bila glumica, ili manekenka koja tek pokušava da izgradi
karijeru...”
„Sigurno ne bi imala mnogo novca.” Garsija je dovršio Hanterovu
rečenicu.
. „Ovo ti ide sve bolje, jesi nekad razmišljao o tome da postaneš
inspektor?” podrugljivo je rekao Hanter.
Garsija je podigao desnu ruku i pokazao Hanteru srednji prst.
„Postoji još jedno mesto koje bih da posetim.”
„Koje?”, zainteresovano je upitao Garsija.
„Ako je bila glumica ili manekenka na početku karijere, ipak bi
mogla dosta da zaradi baveći se nečim drugim. Već si to pomenuo.”
Garsija se namrštio. Posle nekoliko sekundi pucnuo je prstima i
uperio prst u Hantera. „Kurva”, trijumfalno je rekao.
Hanter mu se nasmešio s odobravanjem. „A znam pravog tipa
kom se treba obratiti.”
„Hajdemo onda”, rekao je Garsija s poletom u glasu.
„Ne sad, on će se pojaviti tek oko osam. Jesi li zauzet večeras?”,
pitao je Hanter namignuvši mu.
„Pozivaš me na sastanak?”
Ovog puta je Hanter pokazao srednji prst Garsiji.
 Šesnaest

Džordž Slejter je izašao iz svoje kancelarije u čuvenoj advokatskoj

firmi Tejl i Džoš u pola sedam uveče kao i obično. Njegova žena
Ketrin znala je da neće večerati s njim jer je utorkom uveče igrao
poker.
Džordž je bio čovek prosečnog izgleda. Tip kakav nikad ne bi
privukao previše pažnje samo svojim izgledom, ali niko mu nije
mogao osporiti da je šarmantan. Visok metar sedamdeset pet,
smeđe kose i očiju, imao je savršen osećaj za odevanje zahvaljujući
čemu je prikrivao svoju krhku građu.
Pošto je izašao iz kancelarije, Džordž se svojim luksuznim
mercedesovim terencem S klase uputio ka iznajmljenom stančiću u
Bel Gardensu slušajući vesti na radiju. Stan je našao preko interneta
i pogodio se neposredno s vlasnikom zaobilazeći posrednike iz
agencija za nekretnine. U zamenu za diskreciju, Džordž je ponudio
da stanodavcu plati godinu dana unapred i to u gotovini.
Dva primerka ručno sastavljenog ugovora i priznanica za plaćeni
iznos bili su jedini dokumenti koji svedoče o toj transakciji. Nije bilo
opširnih ugovora, niti papira kojima bi se moglo ući u trag. Čak je i
ime na ugovoru bilo lažno: Vejn Rodžers. Džordž nije rizikovao. Ova
nekretnina ne bi mogla da se poveže s njim.
Stan se nalazio u veoma tihoj ulici na samom obodu Bel
Gardensa, što je Džordžu savršeno odgovaralo. Tako je bilo manje
svedoka njegovih dolazaka i odlazaka, a podzemna garaža njegove
zgrade pružala mu je dodatnu zaštitu od radoznalih očiju.
Jednosobni stan nije bio naročito prostran, ali služio je svrsi.
Svakako nije bio luksuzno ukrašen. Ulazna vrata otvarala su se
pravo u malu dnevnu sobu belih zidova. Crni kožni trosed bio je
skoro na sredini prostorije, okrenut prema praznom zidu. Nije bilo
televizora, slika, ni tepiha. U stvari, jedini komad nameštaja u
prostoriji osim troseda bio je stalak za novine. Kuhinja je bila mala i
veoma čista. Šporet nikad nije korišćen. Sadržaj frižidera bio je
ograničen na dvanaest flaša piva, nekoliko čokolada i pakovanje
soka od pomorandže. To nije bio stan u kom se živelo.
Na kraju malog hodnika bila je soba s bračnim krevetom i
kupatilom. U njoj se, naspram samih vrata, uza zid nalazio
ekstravagantni krevet s pompeznim gvozdenim okvirom. Levo od
kreveta bio je garderober s vratima prekrivenim ogledalima. Soba je
bila opremljena prekidačem za kontrolu jačine svetlosti, ili, kako je
Džordž voleo da kaže, prekidačem za raspoloženje. To je bila
najvažnija prostorija u stanu.
Džordž je zatvorio vrata za sobom, spustio akten-tašnu na pod
pored troseda i otišao u kuhinju. Pošto je uzeo pivo iz frižidera i
otvorio ga, vratio se u dnevnu sobu. Pivo je bilo ledeno hladno i
opustilo ga je posle očajnički vrelog dana. Džordž je iskapio pola
flaše pre nego što se spustio na trosed i izvadio drugi mobilni iz
tašne. Vrlo malo ljudi je znalo za taj drugi telefon. Njegova žena nije
bila među njima. Džordž je otpio još gutljaj hladnog piva pre nego što
je ponovo pročitao poslednju SMS poruku.
Stižem oko 9.15. Jedva čekam da te vidim.
Poruka nije bila potpisana, ali nije ni bilo potrebe za tim. Džordž,
ili Vejn, kako je bio poznat, odlično je znao od koga je: od Rafaela.
Džordž je muškarca portorikanskog porekla visokog metar
osamdeset tri upoznao pre godinu dana preko agencije za mušku
poslovnu pratnju. Njihov odnos isprva je bio profesionalan, ali to se
uskoro razvilo u zabranjenu vezu. Džordž je znao da se Rafael
zaljubio u njega i mada je gajio snažna osećanja prema Rafaelu, nije
ih mogao nazvati ljubavlju, bar ne još.
Džordž je pogledao na sat: osam i deset. Još sat vremena do
dolaska njegovog ljubavnika. Dovršio je pivo i odlučio da se istušira.
Dok mu je voda masirala umorno telo, pokušavao je da odagna
osećaj krivice. Voleo je Ketrin i voleo je da vodi ljubav s njom u
retkim prilikama kad mu je to bilo dozvoljeno. Da su ostali u Alabami,
stvari bi možda bile drugačije, ali Los Anđeles mu je ponudio nešto
novo. U današnjem društvu seksualnost je smatrana sasvim
normalnom, ali za Ketrin to nije važilo.

Ketrin Slejter je rođena kao Ketrin Haris u Teodoru u Alabami. Njena

preterano religiozna porodica odgajala ju je veoma strogo. Bila je
posvećeni vernik i u crkvu je išla i po pet-šest puta nedeljno.
Nadmena i tvrdoglava, odlučno se protivila seksu pre braka, a čak i
kad se udala, verovala je da seks ne sme biti korišćen za telesno
uživanje.
Ketrin i Džordž su se upoznali kao brucoši na Pravnom fakultetu
državnog Univerziteta Alabame. Oboje su bili odlični studenti i
njihovo prijateljstvo s predavanja ubrzo je preraslo u nemoguću vezu
bez seksa. Zaslepljen ljubavlju i željom da bude s njom, Džordž je
zaprosio Ketrin mesec dana nakon što su diplomirali.
Ubrzo posle venčanja Džordžu je ponuđen posao u veoma
poznatoj advokatskoj firmi „Tejl i Džoš” u Los Anđelesu. Ketrin je Los
Anđeles zamišljala kao propao i nasilan grad koji pokreću seks,
droga i pohlepa, ali posle dva meseca rasprava i obećanja, saglasila
se da je ta poslovna ponuda previše dobra da bi je Džordž propustio.
Ketrin nije marila za činjenicu da preseljenje u Los Anđeles ne
rešava pitanje njene profesionalne budućnosti. Nikad nije očekivala
da će graditi karijeru. Roditelji su je vaspitali da bude dobra supruga,
da se stara o kući, svojoj deci i suprugu, a ona je upravo to i želela
da radi. Verovala je i da se Los Anđeles neće dopasti Džordžu i da
će mu posle godinu-dve dosaditi život u blistavom velegradu.
Pogrešila je.
Pošto je Džordž dobio drugi slučaj za svoju novu firmu, klijent ga
je pozvao na privatnu zabavu kako bi proslavili pobedu. „Nemoj
voditi ženu sa sobom. Sam ćeš se bolje provesti, ako me razumeš.”
Džordža je zainteresovao zagonetni poziv. Ketrin je ponudio
uobičajeni izgovor kako mora da radi dokasno i pojavio su u
luksuznoj vili na Beverli Hilsu. Ono što je video zauvek mu je
promenilo život.
Džordž je jedino iskustvo s pornićima doživeo u srednjoj školi.
Jedan njegov drug uspeo je da se domogne nekog starog filma na
video-kaseti i časopisa za odrasle dok su mu roditelji bili odsutni za
vikend. Džordž to nikad nije zaboravio, ali ovo nije bio film, ovo nije
bila gluma. Džordž je bez ikakve pripreme uveden u svet
sadomazohizma, razmene partnera, rupa za pušenje, lupanja po
guzi, seksualnog ropstva, „zlatnih tuševa”, stvari o kojima nije ni
sanjao. Otkrio je svet za koji nije verovao da postoji van knjiga za
odrasle i prljavih filmova. Uz besplatan seks i besplatnu drogu, bilo je
to mesto na kom su se ostvarivale sve njegove fantazije, gde je bez
griže savesti mogao da iskaže svoje najskrivenije seksualne želje. I
tu, u tamnici za seksualne igre u podrumu jedne luksuzne vile,
Džordž je doživeo prvo seksualno iskustvo s drugim muškarcem i
oduševio se. Posle toga nije mogao da se zasiti ovog
novootkrivenog života. Obožavao je te zabave, ljude na njima i
tajnovitost svega toga.

Džordž se polako obrisao, pa je obmotao peškir oko pojasa. Napalio

se iščekujući da ponovo vidi Rafaela. U kuhinji je uzeo još jedno pivo
i pogledao na zidni sat. Petnaest do devet, još samo malo.
Razmišljao je da li da se ponovo obuče, ali uživao je pri pomisli na
uzbuđenje koje će osetiti dočekavši svog ljubavnika samo u peškiru.
Obojica su uživali u igranju različitih scena, a Džordž je imao
spremnu priču za večeras. U spavaćoj sobi je otvorio jedna vrata
ormara i otkrio zapanjujuće raznoliku ponudu sado-mazo opreme:
bičeva, konopaca, sprava za zapušavanje usta, kožnih traka, lisica,
svega što bi njegova mašta mogla da poželi.
Pažljivo je odabrao igračke koje su mu trebale za ovaj scenario i
spustio ih na krevet dok je uzbuđenje počinjalo da mu napinje peškir.
Prekinulo ga je kucanje na vratima. Pogledao je na sat - 8.53.
„Poranio je”, pomislio je Džordž. „Možda je nestrpljiv koliko i ja.”
Džordž nije mogao da sakrije zadovoljni osmeh dok je otvarao
vrata.
„Ko si ti?” Osmeh mu je nestao i on se zabrinuto namrštio.
Umesto odgovora, dobio je snažan i precizan udarac u stomak.
Džordž se zgrčio od bola i dok je gubio vazduh preplašeno je
razrogačio oči. Boreći se za dah, odmakao se korak unazad, ali to
nije bilo dovoljno da bi izbegao drugi udarac. Ovog puta to je bio šut
među noge. Kad ga je uljezovo stopalo pogodilo u genitalije, Džordž
se preturio na leđa, a peškir mu je spao na pod. Hteo je da
progovori, da se brani, ali nije imao snage.
Uljez je mirno zatvorio vrata stana za sobom i prišao
Džordžovom zgrčenom telu na podu. Džordž nije shvatao šta se
zbiva. Krkljao je nesposoban da diše, a srce mu je preskočilo kad je
ugledao špric. Brzim pokretom uljez je zario iglu u Džordžov vrat i
bol i patnja odjednom su nestali. Ostala je samo tama.
 Sedamnaest

Kris Melrouz radio je u Okružnoj patološkoj službi poslednje tri

godine. Od malih nogu Kris je bio opčinjen smrću i svim morbidnim
stvarima. Početni plan mu je bio da postane forenzičar, ali loše
ocene iz srednje škole onemogućile su mu upis na fakultet.
Kris je počeo kao momak za sve u jednom pogrebnom
preduzeću. Njegove obaveze kretale su se od organizovanja
sahrana do postavljanja unutrašnjosti kovčega i pripreme tela, ali to
mu jednostavno nije bilo dovoljno. Kris je želeo život o kakvom je
oduvek sanjao. Želeo je krpe umrljane krvlju, stolove od nerđajućeg
čelika, peckav i opojni miris smrti. Želeo je da radi s leševima u
sirovom stanju, pre nego što ih očiste i pripreme za sahranu. Pošto
je konkurisao za skoro sve niže pozicije u Okružnoj patološkoj službi,
konačno mu je ponuđen posao pomoćnog radnika u laboratoriji. U
njegove nove dužnosti spadalo je čišćenje sala za obdukciju,
premeštanje tela u rashladne komore i iz njih i staranje da sva
oprema bude čista i spremna za korišćenje. Medicinski veštaci iz
Okružne patološke službe nikad nisu videli nekog ko se više ponosi
svojim poslom. Kris je uživao opštu naklonost. Najviše od svega je
voleo da prisustvuje obdukcijama. Nijednom od veštaka to nije
smetalo.
Krisova noćna smena trajala je od pola osam uveče do pola
osam ujutru. Voleo je da prvu pauzu napravi malo pre ponoći. Tada
bi pripalio cigaretu, a onda na brzinu pojeo sendvič s bananom,
puterom od kikirikija i medom.
Kris je povukao poslednji dim iz cigarete, pa zavitlao opušak u
vazduh posmatrajući ga kako pravi mutan, žuti luk. Ustao je s klupice
na kojoj je sedeo, smotao plastičnu kesu od sendviča i krenuo nazad
ka zgradi Okružne patološke kancelarije. Hladna šaka ščepala ga je
za levo rame.
„Pa, zdravo, Krise!”
„Gospode bože!” Kris se trgnuo i okrenuo se da pogleda čoveka
iza svojih leđa osećajući se kao da će mu srce iskočiti. „Jesi li ti lud?
Usrao sam se od straha.”
Mark Kulejn je iskezio požutele zube u uvežbanom osmehu.
„Da sam bio naoružan, ti bi sad možda bio mrtav. Zašto se tako
prikradaš ljudima?”, upitao je Kris stavljajući šaku na grudi dok mu je
srce divlje tuklo.
„Ja sam inspektor, volim da se prikradam ljudima”, rekao je
Kulejn ponovo se nasmešivši. „Osim toga, šta će tebi oružje, koji
kurac? Svi s kojima imaš posla već su mrtvi.”
„Danas svi nose utoku, ovo je Los Anđeles, sećaš se? Nego,
nisam te video neko vreme, šta hoćeš kog đavola?”
Kris je bio u ranim tridesetim, s kojim kilogramom viška i pravom,
prilično kratko podšišanom tamnosmeđom kosom. Imao je čudne,
mačje smeđe oči, riđkast ten i istaknut nos.
„O Krise, tako se ne pozdravlja stari prijatelj!”
Kris nije odgovorio. Samo je izvio obrve čekajući da Kulejn kaže
šta hoće od njega.
„Treba mi da proveriš nove slučajeve koje ste imali u poslednjih
nekoliko dana”, konačno je rekao Kulejn.
„Pod slučajevima misliš na tela?”
„Na šta bih drugo mislio, pametnjakoviću?”
„Zašto ne podneseš zahtev? Pandur si, zar ne?”
„Ovo je za prijatelja, nije baš zvanična stvar.”
„Prijatelja?”, sumnjičavo je upitao Kris.
„Da li to vežbaš za pandura? Čemu sva ta prokleta pitanja?
Samo mi pokaži tela, u redu?”
„A šta ako ti kažem da ne mogu jer je to protiv propisa?”
Kulejn je desnom rukom obavio Krisov vrat i privukao ga bliže.
„Pa, to bi me sigurno ispizdelo, a mislim da ti to ne želiš, je li tako?”
Tišina.
Kulejn je pojačao stisak.
„Dobro... Dobro, ionako sam krenuo nazad”, rekao je Kris
podižući obe ruke.
 „Tako te volim”, kazao je Kulejn puštajući ga iz stiska.
Obojica su u tišini otišli do zgrade Okružne patološke službe.
Jedna od prednosti ovih kasnih poseta Krisu bila je u tome što Kulejn
nije morao da koristi službeni ulaz, zgrada je bila mnogo tiša, nije
morao nikom da pokazuje značku, niti da potpisuje papire. Sve je
bilo mnogo manje sumnjivo.
Stigli su do ulaza za osoblje na južnoj strani zgrade i Kris je u
elektronsku tastaturu ukucao šestocifrenu šifru. Debela metalna
vrata otvorila su se uz zujanje.
„Čekaj ovde, odmah se vraćam”, rekao je i brzo nestao u zgradi
ostavljajući Kulejna da ga čeka s radoznalim izrazom lica. Manje od
minut kasnije Kris se ponovo pojavio sa standardnim belim
patološkim kombinezonom. „Obuci ovo, trebalo bi da ti je taman.
Veći nisam našao.”
„Da li ti to pokušavaš da budeš zabavan?”
Poslednje što je Kris želeo bilo je da neko sazna da je u zgradu
pustio posetioca koji se nije prijavio na recepciji, čak i ako je taj
posetilac pandur. Proveo je Kulejna kroz pusti hodnik u prizemlju, pa
kroz par teških leptir-vrata, a onda stepenicama na prvi sprat. Kulejn
nije želeo ni da razmišlja o tome koliko je puta prošao ovim
hodnicima. Stomak mu se i dalje prevrtao od toga. Kulejn to nikad ne
bi priznao, ali bilo mu je drago što nije sam. Stigli su do poslednje
prostorije na kraju hodnika.
Posle svake obdukcije, tela su donošena u prostoriju sa
zamrzivačima, ili, kako su je svi u Službi zvali, u veliku ledaru. Uz
zapadni zid prostorije bilo je dovoljno zamrzivača za više od pedeset
leševa. Kulejn i njegove kolege s Narkotika imale su svoj naziv za tu
prostoriju: saće smrti.
Kris je zaključao vrata za sobom, da ih niko ne bi ometao, i prišao
kompjuterskom stolu na suprotnom kraju prostorije.
„Dobro, pokušajmo s početnom pretragom... Muško ili žensko?”,
upitao je ne gubeći vreme. Što se brže otarasi Kulejna, to bolje.
„Žensko.”
„Je li bela, crna...?”
„Belkinja, plavokosa, plavooka, vitka i veoma privlačna.”
Kris se usiljeno nasmešio Kulejnu. „Dobro, od kog datuma hoćeš
da počnem pretragu?”
 „Pokušajmo od prošlog petka.”
Kris je instinktivno bacio pogled na sat. „To je... prvi jun, je li
tako?”
„Da, tako je.”
„Dobro.” Kris je ukucao informacije i pritisnuo „enter”. Kompjuteru
je trebalo manje od pet sekundi da ponudi odgovor.
„Jašta, imamo šesnaest poklapanja. Imaš li ime?”
„Da, Dženi Farnboro, ali siguran sam da ti se ona neće pojaviti na
ekranu.”
Kris je pogledom preleteo spisak. „Jok, u pravu si, nema je na
spisku.”
„Imate li neidentifikovanih ženskih leševa?”
Kris je ponovo proverio spisak. „Jašta, imamo četiri.”
„Proverimo njih.”
Posle nekoliko klikova mišem, dobili su odštampan spisak.
„Dobro, da pogledamo”, rekao je Kris koračajući prema komorama.
Zaustavili su se ispred vrata označenih sa C11, prvih na njegovom
spisku. Trebalo im je malo više od pet minuta da pregledaju četiri
neidentifikovana leša. Dženi Farnboro nije bila među njima.
„Jesu li ovo svi leševi? Mislim, postoji li još neka prostorija s
rashladnim komorama u zgradi?”, upitao je Kulejn.
„Da, postoji još jedna u podrumu, ali njoj nemam pristup”,
odgovorio je Kris.
„Kako to misliš? Zašto nemaš?”
„To je zatvorena zona.”
„Zašto ovde postoji zatvorena zona?”
Krisu je bilo drago što može da objasni nešto što losanđeleski
inspektor ne može. „Neki slučajevi mogu i dalje da budu previše
opasni zbog radijacije, trovanja, visokog rizika od kontaminacije i
slično. U takvim okolnostima, obdukciju u zatvorenoj zoni izvodi
glavni medicinski veštak.”
„Znaš li da li se tamo u ovom trenutku nalazi telo?”
„Doktor Vinston je tamo radio obdukciju sinoć i zadržao se baš
dokasno. To telo nije prebačeno u ovu prostoriju, tako da sam
prilično siguran da je i dalje tamo.”
„Ali to telo mora doći u saće, je li tako?”
„U saće?” Kris se namrštio.
 „U ovu prostoriju... u komore.” U Kulejnovom glasu se osećao
nagoveštaj ozlojeđenosti.
„Ne, ta prostorija ima sopstvene rashladne komore. Telo može
ostati dole neograničeno dugo.” Krisov odgovor samo je još više
iznervirao inspektora.
„Siguran si da ne možeš da me uvedeš tamo?”
„Nema šanse, samo doktor Vinston ima ključ i stalno ga nosi sa
sobom.”
„Zar to ne može nekako da se reši?”
„Ne baš. Vrata su zaštićena alarmom, a na zidu je kamera. Ako
nisi pozvan, nećeš ući unutra.”
„Koliko tela je dole?”
„Samo to jedno, koliko znam.”
„Imaš li sliku tog tela, ili bilo kakve beleške o njemu u svom
kompjuteru?”
„Ne, doktor Vinston sve što je povezano sa slučajevima koji
završe u zatvorenoj zoni tamo i čuva. To se ne unosi čak ni u glavnu
bazu podataka dok to sam doktor ne odobri. Uglavnom, čak i da
imam sliku tela, sumnjam da bi ti to pomoglo.”
„A zbog čega?”
„Pa, šuška se da je telo neprepoznatljivo, verovatno zbog toga
što nema lice.”
„Šta? Stvarno?”
„Tako sam čuo.”
„Obezglavljeno je?”
„Nisam siguran, samo sam čuo da leš nema lice. Možda je
razneto sačmaricom. Takve stvari su se dešavale”, rekao je Kris
odmahujući glavom.
Mark Kulejn je nakratko razmislio o situaciji koja mu je opisana.
Verovatnoću da jedino telo u zatvorenoj zoni pripada Dženi Farnboro
smatrao je veoma malom. Nije video razloga da se dalje bavi time.
„Hvala, Krise. Bi li mi učinio uslugu? Motri na tela koja odgovaraju
opisu koji sam ti dao. Ako se nešto pojavi, javi mi, važno je.” Kulejn
je dao Krisu svoju posetnicu.
Kris ju je na trenutak osmotrio. „Važi, sve za Policiju Los
Anđelesa.”
 „Bolje da krenem. Imaš li nešto protiv da izađem na vrata na koja
smo ušli?”
„Što se mene tiče, može. Moraću da te ispratim, vrata se otvaraju
šifrom.”
Izašli su iz prostorije s rashladnim komorama i u tišini se vratili
nazad. Kad su stigli do vrata, Kulejn je vratio kombinezon Krisu koji
je ukucao šifru u metalnu tastaturu. Kulejnu je bilo drago što ponovo
vidi spoljni svet.
Sedeći u svom autu, Kulejn je pripalio cigaretu. U Los Anđelesu
su postojale još dve mrtvozorničke kancelarije, jedna u Santa Klariti,
a druga u Zapadnom Lankasteru, ali nije bio siguran vredi li ići čak
tamo. Dovršio je cigaretu i zaključio da je učinio sve što je mogao da
nađe tu Dženi Farnboro. Ona je ionako samo još jedna kurva. Ujutru
će pozvati Džeroma i javiti mu. Sad ima neka preča posla.
 Osamnaest

Zapadni Sanset bulevar jedna je od najpoznatijih ulica u Los

Anđelesu, ali njegov najčuveniji deo je potez od oko dva kilometra
između Holivuda i Beverli Hilsa koji je prozvan Sanset strip. Strip se
diči vrhunskim izborom rok klubova, restorana, butika i noćnih
klubova koje posećuju holivudske zvezde. Od ranih sedamdesetih
poznat je kao mesto koje treba posetiti ako želiš da budeš viđen u
Los Anđelesu. Svake večeri Strip postaje živahna zbrka vrtoglavih
neonskih svetala, a saobraćaj se skoro zaustavlja dok ogroman broj
automobila krstari bulevarom krcatim ljudima. Bilo da ste zvezda, ili
to želite da postanete, ako ste turista, ili volite da posmatrate ljude,
ili, ako ste ljigavi trgovac seksom, Sanset strip je svakako pravo
mesto ako tražite akciju u ’Gradu anđela’.
„Podseti me, koga sad tražimo ovde?”, upitao je Garsija dok je
Hanter parkirao auto u Aveniji Hildejl, odmah iza ugla u odnosu na
Strip.
„Gnjidu zvanu Džejdžej”, odvratio je Hanter izlazeći iz kola i
uzimajući svoju jaknu sa zadnjeg sedišta.
Huan Himenez, poznatiji kao Džejdžej, bio je sitni kriminalac i
makro koji je voleo da posluje oko Sanset bulevara. Izrabljivao je
svih pet svojih devojaka. Njegov trik je bio da ih drži navučene na
neku od vrhunskih droga. Džejdžej je bio nasilan i povremeno bi
neka od njegovih devojaka završila u bolnici s posekotinama i
modricama, a ponekad čak i sa slomljenim kostima. „Saplela sam se
i pala” bilo je večito jadno objašnjenje.
Džejdžej je nekoliko puta hapšen, ali nijedna od njegovih
devojaka nikad nije skupila hrabrost da podnese tužbu protiv njega.
Njegovo najmoćnije oružje bio je strah: „Zajebi me i rasporiću te”.
 „A on može da nam pomogne?”, upitao je Garsija.
„On najbolje poznaje ove ulice i devojke koje rade na njima. Ako
je naša žrtva bila profesionalka, on bi trebalo da je poznaje. Ali
možda ćemo morati da ga malo „ubeđujemo”.
Išli su uz Sanset strip kroz beskrajnu gužvu ljudi koji su
pokušavali da uđu u već krcate barove i klubove.
„Pa, kuda ćemo?”, upitao je Garsija osvrćući se oko sebe kao
dete na igralištu.
„Evo nas.” Hanter je pokazao živopisni znak iznad broja 9015 u
zapadnom delu Sanset bulevara.
„Rejnbou bar i roštilj” bio je okupljalište rok muzičara od
sedamdesetih i otad se nije promenilo mnogo toga. Zlatne ploče,
gitare, fotografije i autogrami raznih bendova i solista krasili su
zidove. Rok muzika je grmela sa zvučnika, mešavina dugokosih
tipova i peroksidnih, krajnje oskudno odevenih plavuša, okruživala je
šank i sedela za stolovima u baru i ispred njega.
„Da li taj Džejdžej voli rok?”, zanimalo je Garsiju.
„Još kako.”
„Mislio sam da je s Kube ili tako nešto.”
„Portorikanac.”
„Zar svi oni nisu u fazonu salse, merengea, ili tako nečeg?”
„Džejdžej nije.”
Garsija je razgledao mesto i mada su se njih dvojica izdvajali iz
mase, niko nije obratio pažnju na njih. „Vidiš li ga?”
Hanter je brzo osmotrio šank i stolove. „Ne još, ali ovo mu je
omiljeno svratiste, doći će. Naručimo piće i sačekajmo.” Hanter je
naručio sok od pomorandže, a Garsija dijetalnu koka-kolu.
„Inače, ovde imaju odličan odrezak, ako nekad ogladniš”, kazao
je Hanter dižući čašu kao da nazdravlja.
„Često si dolazio ovamo?”, upitao je Garsija s prezrivim izrazom
lica.
„Nekoliko puta.”
„Opa, Hajdaut bar u Santa Moniki, Rejnbou na Sanset stripu. Pa
ti baš voliš lud provod, a?”
Hanter nije odgovorio i fokusirao se na ulaz u bar. Nije video
Džejdžeja skoro pet godina, ali visoki, veoma vitki, tamnoputi
Portorikanac bio je prepoznatljiva pojava s crnim očima blistavim
poput bisera, zapanjujuće velikim ušima i krivim zubima.
Visoka plavuša u preterano uskim kožnim pantalonama i kratkoj
majici s natpisom „Rok kučka” ušla je u bar i smestila se desno od
Hantera. Naručila je koktel, ’spori opušteni kres uza zid’2, i pogledala
Hantera senzualno se nasmešivši. Hanter je uzvratio osmehom i
pogled mu je na delić sekunde pao na njen dekolte.
„Dopadaju li ti se?”, upitala je slatkim glasom.
„Ovaj... šta?” Hanter je pokušao da se napravi naivan.
Pogledala je u svoje grudi koje su izgledale kao da će joj iskočiti
iz majice. „Moje sise, blesane... Videla sam te kako ih gledaš.”
„Provaljen si”, kazao je Garsija razdragano se osmehnuvši.
Više nema svrhe da se stidim, pomislio je Hanter. „Izgledaju...
veoma lepo.”
„Potpuno su nove”, ponosno je rekla.
Barmen je došao s njenim koktelom, a ona je i dalje gledajući
Hantera pravo u oči, obavila crvene usne oko dvostruke slamke i
polako povukla svoje piće.
„Je li lepo?” upitao je Hanter.
„’Spori kres je uvek lep’”, rekla je otpivši još jedan gutljaj pre nego
što je prišla bliže. „Možda bih to mogla da ti pokažem jednom
prilikom”, prošaptala mu je na uvo prelazeći šakom preko njegovog
desnog bicepsa.
Sve se desilo prebrzo. Džejdžej samo što je kročio u „Rejnbou”
kad je uhvatio Hanterov pogled i odjednom se ponovo našao
napolju. Pumpao je nogama kao kvoterbek koji juri da postigne
tačdaun kojim će svom timu doneti titulu. Hanter je munjevito
reagovao. Nije imao vremena da upozori partnera koji je svu pažnju
usmerio na novi par sisa visoke plavuše. Hanter je u deliću sekunde
bio napolju i jurio je Džejdžeja niz Sanset strip. Hanter je bio brz
uprkos težoj, mišićavijoj građi, ali Džejdžej je bio mršaviji, lakši i
okretan kao pacov. Hanter je odlučio da prvo pokuša s prijateljskim
pristupom.
„Džejdžeje, samo hoću da razgovaram s tobom, uspori
dođavola.” Džejdžej nije obraćao pažnju na Hanterovo dozivanje i u
skoro samoubilačkom potezu prešao je Bulevar ne mareći za
saobraćaj, pa pojurio prema „Frenkijevoj i Džonijevoj njujorškoj
piceriji”.
Hanter ga je sledio, ali usporavala ga je gužva na ulici i stalno
zaobilaženje ljudi. Dvaput je morao da izvede brzi, nespretni cikcak
pokret da ne bi naleteo na prolaznike.
Dva bloka od Rejnboua, trčeći još brže, Džejdžej je skrenuo levo
ispred jarkocrvene zgrade čuvenog noćnog kluba Viski A Go Go.
Hanter mu je disao za vratom, ali ponovo je morao da obilazi
posetioce kluba, a onda je loše nagazio zbog jedne neravnine na
trotoaru. Osetio je kako mu se članak na levoj nozi izvio. Oštar bol
brzo mu je prožeo celu nogu. Njegov trk pretvorio se u trapavo
skakutanje.
„Sranje!”, dreknuo je gledajući kako Džejdžej nestaje u daljini.
Odjednom, Hanter je krajičkom oka video jednu siluetu kako
neverovatnom brzinom promiče pored njega. Garsija se kretao kao
olimpijski šampion. U samo nekoliko koraka ostavio je Hantera za
sobom i brzo se primicao Džejdžeju koji je skrenuo desno u uličicu
pored velikog skladišta. Hanter je odšepao za njima.
Garsiji nije trebalo mnogo vremena da mu se Portorikanac nađe
nadohvat ruke. Posegao je i zgrabio ga za okovratnik jakne.
„Dobro, dobro, odustajem”, rekao je Džejdžej usporavajući i
podižući obe ruke, ali bilo je prekasno. Garsija ga je okrenuo i pribio
ga uza zid zavrnuvši mu ruku iza leđa. Džejdžej je vrisnuo od bola.
„Jesi li uvek bio toliko glup da bežiš od naoružanih policajaca, ili
si tu sklonost stekao skoro?”, upitao je Garsija dolazeći do daha.
„Pusti me, ništa nisam uradio.”
Hanteru je trebalo tridesetak sekundi da stigne do njih.
„Jesi dobro?”, upitao je Garsija i dalje držeći Džejdžejevu ruku.
„Jesam. Izvrnuo sam članak.”
„Pusti mi ruku.”
„Zaveži, dođavola.” Garsija je ponovo tresnuo Džejdžeja uza zid.
Hanter se okrenuo prema Džejdžeju. „Šta to radiš, kog đavola?
Zašto bežiš, jebote?”
„Moć navike, ortak. Šta hoćete od mene? Pusti me, čoveče!”
Migoljio se pokušavajući da se izvuče iz Garsijinog čvrstog stiska.
Hanter je Garsiji klimnuo glavom i ovaj je pustio Džejdžejevu
ruku.
 „Ne možeš to da mi radiš, sad sam legalni državljanin”, rekao je
Džejdžej masirajući desni zglob levom rukom i odmičući se od zida.
„Ličimo li ti mi na Imigraciono? Dođavola, stvarno si glup kao što
izgledaš”, odbrusio je Garsija.
„Legalni državljanin? Ti si makro, Džejdžeje, a kad sam poslednji
put proveravao, prostitucija je u Kaliforniji i dalje bila protivzakonita,
tako da možemo odmah da te strpamo u zatvor”, rekao je Hanter
ponovo pribivši Džejdžeja uza zid.
„Dosta više tog treskanja o zid, ortak”, pobunio se.
„Ako meni otekne članak, tebi će oteći lice”, zapretio je Hanter.
„Nisam ja kriv, ortak.”
„Naravno da si kriv, ORTAK. Da nisam morao da te jurim ko
jebenog zeca, ne bih izvrnuo nogu.”
„Što me juriš, čoveče? Ništa nisam uradio.”
„Baš tako. Samo hoćemo da ti postavimo nekoliko pitanja.”
„Što mi to odmah nisi rekao?”
Hanter ga je mrko pogledao, a onda je izvadio kompjuterski
portret iz džepa. „Zanima nas ko je ova žena, je li profesionalka, ili
ne.”
Džejdžej je nekoliko sekundi posmatrao sliku.
„Da, imam je kod kuće u video-igri”, rekao je prezrivo se kezeći.
Garsija ga je zveknuo po potiljku i Džejdžejeva glava je poletela
napred i tupo tresnula u zid. „Hoćeš da se praviš pametan? Stvarno
počinješ da mi ideš na živce.”
„Hej, čoveče, ovo je policijska brutalnost. Mogu da vas tužim,
znaš?”
Ovog puta dobio je po potiljku od Hantera. „Misliš li da je sad
vreme za igru? Pogledaj sliku. Znaš li ko je ona?” Hanter je sad
zvučao preteče.
Džejdžej je ponovo pogledao sliku ovog puta se bolje
koncentrišući. „Možda... Nisam siguran”, rekao je posle nekoliko
sekundi.
„Pokušaj.”
„Ona bi trebalo da je kurva?”
„To je moguće, Džejdžeje. Ne bismo pitali tebe da je advokatica,
zar ne?”
 „O, duhovit si.” Džejdžej je uzeo sliku od Hantera. „Izgleda
previše lepo da bi radila na ulici, mada su i moje devojke lepe.”
„Aha.” Hanter je triput kucnuo kažiprstom po slici ponovo
usmeravajući Džejdžejevu pažnju na nju.
„Ako je profesionalka, ona je u igri s velikim momcima, prva
klasa.”
„A kako to da saznamo?”, upitao je Garsija.
„Tako lepa devojka ovde može da radi samo za jednog tipa: D-
Kinga.”
„Elvis se vratio iz mrtvih da bi postao makro?”, upitao je Garsija
začkiljivši.
„Ne za tog kralja, za D-Kinga, ortak.”
„D-King? Kakvo je to ime?” Namrštio se Garsija.
„Ime s kojim ne želiš da se zajebavaš.”
„Krupan narko-diler i makro”, ubacio se Hanter. „Šuška se da
valja i oružje, ali radi veoma oprezno. Sve je u strogoj tajnosti. Zato
nisi čuo za njega. On sve kontroliše izdaleka, osim svojih devojaka,
tu više voli direktan kontakt.”
„A gde možemo da ga nađemo?”, zanimalo je Garsiju.
„Njega nećete naći na ulici, on vodi biznis visoke klase.” Džejdžej
je počešao mali ožiljak iznad levog oka. „Šta ja imam od toga?”
„Moći ćeš da zadržiš sve svoje ružne zube i da ne iskrvariš po
tom jeftinom odelu. Meni to zvuči kao dobra ponuda”, kazao je
Garsija ponovo pribivši Džejdžeja uza zid.
„Ko je, bre, ovaj tip?”, upitao je Džejdžej Hantera odmičući se od
Garsije.
„Ja sam tip s kojim ti ne želiš da se zajebavaš”, odgovorio je
Garsija ponovo mu se primičući.
„To je moj novi partner, Džejdžeje, i mislim da mu se ne dopadaš
naročito. Poslednji tip koji mu se nije dopao i dalje ne može da jede
ništa čvršće od jogurta.”
„Možeš li da ga držiš na uzici?”
„Naravno da mogu. Uzica je u kolima. Idem po nju. Vas dvojica
budite dobri jedno deset minuta, važi?”
„Stani, stani. U redu, čoveče. Nema potrebe da me ostavljaš s
ovim pandurskim čudovištem. Petkom i subotom uveče D-King voli
da ide u „Vangard klub” u Holivudu. Naći ćete ga u VIP zoni.”
 „A večeras? Gde sad možemo da ga nađemo?”
„Otkud ja to znam, dođavola, ortak? Činim vam uslugu, čoveče.
„Vangard” petkom i subotom uveče, to je sve što znam.”
„Bolje bi ti bilo da se ne zajebavaš s nama, Džejdžeje.” Garsija je
zvučao preteče.
„Zašto bih to radio, jebote? Voleo bih da vas dvojicu više nikad ne
vidim.”
Hanter je spustio šaku na Džejdžejovo levo rame i stisnuo ga.
Džejdžej se od pritiska bolno zgrčio. „Stvarno se nadam da nas nisi
zajebao, ORTAK.”
Džejdžej je uzaludno pokušavao da se otrgne iz Hanterovog
stiska. „Govorim vam istinu, čoveče. Stvarno.”
Hanter je pustio Džejdžeja, a ovaj je počeo da čisti sako obema
rukama. „Pogledaj šta ste mi uradili s odelom, čoveče, ove stvari
nisu jeftine, znaš.”
Garsija je pokupio sitniš iz džepa. „Evo.” Pružio je ruku prema
Džejdžeju. „Dolar devedeset pet centi. Idi kupi drugo.”
„Ovaj mora da poseti nekog lika koji se bavi kontrolom besa ili
tako nešto. Zar nemate psihijatre u policiji?”
„Nijedan nije dovoljno dobar da njega izleći”, nasmejao se
Hanter.
Džejdžej je promrmljao nešto na španskom udaljavajući se od
inspektora. Garsija je vratio sitniš u džep i sačekao da se Džejdžej
dovoljno odmakne. „Šta misliš?”
„Mislim da si prilično dobar u ulozi opakog, besnog pandura.
Kakav preobražaj! Čak sam i ja poverovao.”
„Poslednji tip koji mi se nije dopao i dalje ne može da jede ništa
čvršće od jogurta?”, upitao je Garsija izvijajući obrve.
„Pa, hteo sam da zvučim ubedljivo”, nasmešio se Hanter.
„Pa, šta sad?”
„Mislim da u petak izlazimo u klub”, odgovorio je Hanter vadeći
ključeve svojih kola.
 Devetnaest

Hanter je četiri puta pritisnuo papučicu gasa, ubacio ključ u bravu i

okrenuo ga. Motor se zakašljao, pa zakrčao, svetla na komandnoj
tabli su zatreptala, ali kola se nisu upalila. Hanter je vratio ključ u
prvobitni položaj, još nekoliko puta pritisnuo gas i ponovo pokušao.
Ovog puta držao je ključ okrenut dvanaestak sekundi nežno
pritiskajući papučicu gasa. Motor se ponovo zakašljao i ispustio
užasavajući zvuk nalik pisku lokomotive.
„Mora da se šališ”, rekao je Garsija zureći u slabašno svetlucanje
instrument-table.
„Opusti se, sve je u redu. Ovaj motor je samo malo ćudljiv”,
odvratio je Hanter izbegavajući Garsijin pogled.
„Kad kažeš „ćudljiv”, misliš star, je li tako? Uostalom tvoj problem
nije u motoru. Ja bih rekao da ti je akumulator crkao.”
„Veruj mi, poznajem ovaj auto, sve će biti u redu.” Hanter je
pokušao još jednom i ovog puta motor se uopšte nije oglasio.
Instrument-tabla je zasvetlela samo jednom i onda...
„Hmm! Mislim da bi bilo bolje da pozoveš šlep-službu svog
osiguranja.”
„Nisam osiguran.”
„Šta? Molim te, reci mi da se šališ”, kazao je. Garsija naslanjajući
se na suvozačeva vrata.
„Ne šalim se.”
„Jesi li ti lud? Imaš ovaj auto od... Koliko je star ovaj auto?”
Hanter se namrštio pokušavajući da se seti tačne godine
proizvodnje. „Oko četrnaest godina.”
„Voziš auto star četrnaest godina i nemaš nikakvo osiguranje? Ti
ili si veliki optimista, ili auto-mehaničar, a ne vidim tragove
mašinskog ulja na tvojim šakama.”
„Kažem ti, poznajem ovaj auto. Samo ćemo mu dati malo
vremena i upaliće se, uvek je tako. Jesi za kafu, ili pivo?”
„Molim?”
„Pa, treba da ubijemo vreme... Dvadesetak minuta. Mogli bismo
da sedimo ovde i dangubimo, ali pošto smo na Sanset stripu, mogli
bismo i nešto da popijemo dok čekamo, pa te pitam jesi li za kafu ili
za pivo.”
Garsija je s nevericom gledao Hantera. „Ne vidim kako čekanje,
koliko god dugo bilo, može da ti napuni akumulator, ali kafa bi mi
odgovarala.”
„Onda može pivo”, rekao je Hanter otvarajući svoja vrata i
izvlačeći se iz auta.
„Da se vratimo u Rejnbou? Možda bi mogao da nastaviš
zanimljivi razgovor s onom plavom ’Rok kučkom’”, provocirao je
Garsija.
„U redu je, imam njen telefon.” Hanter je uzvratio provokacijom.
Našli su tihi mali bar u Ulici Hamond. Tek je bilo prošlo jedan
nakon ponoći i većina gostiju se spremala da krene kući. Hanter je
naručio dva piva i kesu leda za svoj članak, pa su seli za sto u
zadnjem delu bara.
„Kako stopalo?”, upitao je Garsija dok su sedali.
„Dobro. Samo sam ga izvrnuo”, rekao je na brzinu ga pogledavši.
„Led će sprečiti oticanje.” Stavio je kesu leda na stopalo i podigao ga
na praznu stolicu sa svoje leve strane. „Dva-tri dana neću moći da
trčim, ali to je sve.”
Garsija je klimnuo glavom.
„Nikad nisam video da neko trči brzo kao ti. Da nisi bio na
Olimpijskim igrama ili tako nešto?”
Garsija se nasmešio otkrivši blistavobele, savršeno pravilne
zube.
„Bio sam u trkačkom timu mog univerziteta.”
„I rekao bih da ti je to odlično išlo.”
„Osvojio sam nekoliko medalja.” Garsija je više zvučao
postiđeno, nego ponosno. „A ti? Da nisi izvrnuo članak, lako bi ga
stigao. A dvaput si teži od njega.”
 „Nisam brz kao ti, to je sigurno”, odgovorio je Hanter odmaknuvši
glavom.
„Možda ćemo jednog dana to proveriti”, rekao je Garsija s
izazivačkim osmehom.
Pažnju im je privukla glasna lomljava iz pravca šanka. Neko se
okliznuo s barske stolice razbivši svoju flašu s pivom i sručivši se na
pod.
„Vreme je da kreneš kući, Džo”, rekla je niska smeđokosa
kelnerica pomažući muškarcu da ustane.
„Nešto mi u ovom slučaju ne da mira”, rekao je Garsija pogledom
prateći Džoov izlazak iz bara.
„Meni ništa u ovom slučaju ne da mira, ali da te čujem”,
odgovorio je Hanter otpivši gutljaj piva.
„Kako je u današnje vreme moguće da ubica ne ostavi nikakav
trag? Jasno mi je da ima dovoljno vremena da počisti mesto pre
nego što ga napusti, ali imamo svetla i hemikalije i svakojake
spravice koje mogu da otkriju svaku trunčicu prašine na podu.
Imamo testove DNK, možemo da osudimo čoveka na osnovu
njegove pljuvačke. Dođavola, da je ubica prdnuo u onoj kući,
forenzičari bi verovatno imali neku napravu koja bi to registrovala.
Kako je moguće da su mesta zločina tako čista?”
„Jednostavno, ubica nikad ne obrađuje žrtvu na lokaciji na kojoj
je njeno telo nađeno.”
Garsija je napola klimnuo glavom prihvatajući Hanterovu teoriju.
„Na primer, naša žrtva. Ona nije odrana u onoj staroj drvenoj
kući. Ubica sigurno ima neko veoma sigurno mesto, mesto za
ubijanje, mesto na kom se oseća bezbedno, na kom ne mora da
brza sa žrtvama, mesto na kom je siguran da ga niko nikad neće
prekinuti. Tako da svi tragovi, krv, buka, vlakna, sve ostaje na nekom
drugom mestu. Ubica onda transportuje žrtvu tamo gde želi da je
nađemo, obično na neko zabačeno mesto gde je veoma mali rizik da
će ga neko videti. Ubici je dovoljno da nosi neku vrstu kombinezona
koji ne ostavlja vlakna za sobom.”
„Odelo od neke plastike?”
„Ili od gume, ronilačko odelo, tako nešto. Nešto što ubica može
sam da napravi kod kuće i čemu ne može da se uđe u trag.”
„A kako transportuje žrtvu?”
 „Verovatno kombijem, nečim običnim, nečim što ne bi izazvalo
nikakvu sumnju, ali dovoljno velikim da pozadi može da se smesti
leš, ili dva.”
„I kladim se da je unutrašnjost kombija potpuno zastrta plastičnim
prekrivačima ili nečim sličnim što ubica lako može da ukloni i spali
uklanjajući sve tragove u slučaju da kombi bude pronađen.”
Hanter je klimnuo glavom i otpio još gutljaj pića. Obojica su
zaćutali i Hanter je počeo da se igra ključevima svog auta.
„Je li ti nekad palo na pamet da nabaviš noviji auto?” oprezno je
upitao Garsija.
„Znaš, zvučiš baš kao Skot. Ovaj auto mi se sviđa, prava je
klasika.”
„Klasično smeće možda.”
„To je pravi starinski, američki auto. Ne kao one japanske ili
evropske klimave krntije.”
„Japanski automobili se nikad ne kvare, imaju sjajne motore.”
„Da, sad stvarno zvučiš kao Skot, on je vozio tojotu.”
„Inteligentan čovek.”
Garsija je pritisnuo donju usnu gornjim zubima. Nije bio siguran
kako će Hanter reagovati na njegovo sledeće pitanje, ali je odlučio
da ga ipak postavi. „Šta se desilo sa Skotom? Niko mi to nije rekao”,
trudio se da zvuči ležerno.
Hanter je spustio pivo na sto i pogledao svog partnera. Znao je
da bi to pitanje iskrslo pre ili kasnije. „Hoćeš li još jedno pivo?”,
upitao je.
Garsija je pogledao u svoju polupunu flašu. Bilo je jasno da
Hanter pokušava da izbegne pitanje. Odlučio je da ne navaljuje. „Ne,
nisam neki ljubitelj piva, više volim viski.”
Hanter je iznenađeno izvio obrve. „Stvarno?”
„Da, singl malt je moja slabost.”
„Dobro, tako je već bolje.” Hanter je kratko klimnuo glavom
Garsiji. „Misliš li da u ovoj birtiji imaju neki dobar singl malt?”
Garsija je shvatio da Hanter namerava da se vrati u bar.
„Verovatno ne, ali hej, ne želim da počinjem s viskijem, ne u ovo
doba”, brzo je rekao pogledavši na svoj sat. „Ovo pivo će biti
dovoljno. Hteo sam kafu, sećaš se?”
 Hanter se kratko nasmešio Garsiji i iskapio ostatak svog piva.
„Nesreća na brodu.”
„Šta?”
„Skot i njegova žena poginuli su u nesreći na brodu odmah nakon
što je Majk Farlou osuđen.” Hanterova izjava iznenadila je Garsiju.
Nije bio siguran treba li da kaže nešto ili ne, pa je samo otpio još
gutljaj piva.
„Obojica smo bili zaslužili odmor”, nastavio je Hanter. „Predugo
smo radili na tom slučaju. Zagospodario je našim životima i doslovno
smo bili počeli da ludimo. Svi smo bili pod pritiskom. To je počelo da
nam remeti logičko razmišljanje. Sumnjali smo u svoje sposobnosti i
brzo smo potonuli u depresiju. Kad je Majk priznao Krstaševa
ubistva, naređeno nam je da odemo na odmor. Radi našeg psihičkog
zdravlja.” Hanter se igrao praznom pivskom flašom grebuckajući
etiketu.
„Mislim da ću sad popiti onaj singl malt, hoćeš i ti?”, rekao je
Garsija pokazujući glavom prema baru.
„Može ako ga imaju, što da ne.”
Koji minut kasnije Garsija se vratio s dve čaše viskija. „Najbolje
što imaju je osam godina star aran, a cene su im smešne.” Spustio
je čašu pred Hantera i seo.
„Hvala... Uzdravlje”, rekao je Hanter podižući svoju čašu. Otpio je
gutljaj smeđkaste tečnosti i pustio da mu njen snažni ukus preplavi
usta. „Rekao bih da je ovo mnogo bolje od piva.”
Garsija se s osmehom složio.
„Živim sam, uvek sam živeo sam, ali Skot je imao ženu...
Amandu. Bili su u braku samo tri i po godine.” Hanterov pogled bio je
prikovan za čašu.
Garsija je video da Hanteru ovo ne pada lako.
„Slučaj je snažno uzdrmao njihov brak. Dešavalo se da Skot
danima ne ode kući. Amandi je bilo teško. Počeli su mnogo da se
svađaju. Skot je postao opsednut slučajem, baš kao i ja”, rekao je
Hanter otpivši još gutljaj viskija. „Bili smo sigurni da mora postojati
neka vrsta veze, nešto što bi spojilo sve žrtve. Čekali smo da ubica
pogreši. Pre ili kasnije svi oni pogreše, niko ne može biti tako
temeljan.”
„Jeste li se obraćali FBI-u?”
 „Da, dat nam je pristup njihovoj bazi podataka i biblioteci. Danima
smo... tražili nešto što bi nam moglo pomoći.” Hanter je zastao na
nekoliko sekundi. „Uvek postoji nešto. Koliko god neko bio zao, ili
lud, uvek postoji razlog za ubistvo. U većini slučajeva u tome nema
logike, ali razlog ipak postoji. Ludeli smo. Proveravali smo
najapsurdnije mogućnosti.”
„Na primer?”, radoznalo je upitao Garsija.
„Oh, proveravali smo čak i da li su bolovali od istih dečjih bolesti,
gde su provodili odmore, na šta su alergični, sve i svašta, a onda...”
„A onda je došlo do proboja.”
„A onda je došlo do proboja. Uhapsili smo Majka Farloua. Za
Skota je to bio blagoslov.”
„Jasno mi je zašto.”
„Siguran sam da bi ga Amanda ostavila da je slučaj potrajao još
koji mesec, a Skot bi završio u ludari.”
„I šta se desilo posle hapšenja?”
„Naređeno nam je da odemo na odmor, mada nas nije trebalo
ubeđivati”, rekao je Hanter stidljivo se smešeći.
„Kladim se da nije.”
„Skot je obožavao svoj brod. Godinama je štedeo da bi mogao da
ga kupi.” Još jedan gutljaj. „Trebalo mu je da malo bude s Amandom,
razumeš, da budu sami i pokušaju da izglade stvari. Jedrenje je
delovalo kao sjajan način da se provede odmor.”
„Imao je jedrilicu?” Garsijino interesovanje se pojačalo.
„Da, nešto kao... Katarina 30.”
Garsija se nasmejao. „Misliš, Katalina 30.”
Hanter je pogledao Garsiju. „Da, tako je, otkud znaš?”
„Odrastao sam okružen jedrilicama. Moj otac je bio opsednut
njima.”
„Ha, vidi ti to? Uglavnom, na brodu je došlo do nekakvog curenja
goriva. Nešto se zapalilo i brod je eksplodirao. Umrli su u snu.”
„Curenje goriva?” Garsija je zvučao iznenađeno.
„Tako je”, odgovorio je Hanter primetivši Garsijin sumnjičav
pogled. „Znam šta misliš.”
Garsija je izvio obrve.
„Jedrilice ne nose mnogo goriva. Zašto bi, je li tako? To su
jedrilice. A curenje bi moralo da bude baš ozbiljno da bi brod
eksplodirao.”
Garsija je klimnuo glavom.
„Da, to je i meni delovalo čudno, pa sam pokušao da sprovedem
sopstvenu istragu. Nisam verovao da bi neko temeljan kao Skot
prevideo bilo kakav problem sa svojom najdragocenijom imovinom,
koliko god taj problem bio sitan. Skot je bio veoma ponosan čovek.”
Hanter je otpio još gutljaj viskija. „Gorivo nije iscurilo iz motora.
Iscurilo je iz buradi s gorivom.”
„Iz buradi s gorivom?”
„Iz nekog razloga koji nikad neću saznati, Skot je poneo više
goriva nego inače. Dva-tri burenceta.”
„Je li planirao duže putovanje?”
„Ne znam i, kao što sam rekao, nikad neću saznati.”
Garsija je dugo zamišljeno ćutao i gledao Hantera kako ispija
ostatak svog viskija u tišini. „Je li Skot pušio?”
„Oboje su pušili, ali meni to ne pije vodu. U zvaničnom izveštaju
su time pokušali da objasne eksploziju.” Hanter je odmahnuo
glavom. „Nema šanse da poverujem kako je neka nesreća s
cigaretom izazvala eksploziju broda. Ne ako je Skot na brodu. On ne
bi napravio takvu grešku.”
Gledali su se bez reči.
„Za to mi je rečeno tek dve nedelje pošto se dogodilo, kad sam
se vratio na posao.”
Garsija je osećao koliko to boli njegovog partnera.
„Pretpostavljam da je slučaj bio zatvoren.”
Hanter je klimnuo glavom. „Nisu videli razlog da se dalje bave
time.”
„Žao mi je.”
„Da sam izgubio partnera na poslu, onda možda...” Hanter je
zastao kružeći kažiprstom po obodu prazne čaše. „Ali to je
jednostavno delovalo pogrešno, glupavi incident i odjednom sam
ostao bez dvoje jako važnih ljudi u životu.”
„Dvoje?”
Hanter je protrljao oči ne žureći s odgovorom. „Amanda mi je bila
jedina rođaka. Ja sam ih upoznao jedno s drugim.” Glas mu je bio
tužan. Bilo je očigledno da se Hanter bori da obuzda emocije. Ovo je
bio prvi put da s nekim razgovara o tome što se desilo i na neki
način zbog toga se osetio bolje. Primetio je da Garsija izgleda kao
da bi nešto rekao. Možda nešto čime bi pokušao da ga uteši, ali
znao je da u ovakvim situacijama reči ništa ne znače.
Garsija se ugrizao za usnu i ništa nije rekao.
Hanteru je trebalo još nekoliko sekundi da se pribere. „Bolje da
krenemo”, konačno je rekao ustajući.
„Da, važi.” Garsija je dovršio svoj viski u jednom velikom gutljaju.
Kad su izašli iz bara, vreli vazduh je bio pomalo neprijatan.
„Možda bi trebalo da pozovemo policiju u pomoć”, rekao je
Garsija kad su ponovo prišli Hanterovom autu.
„Nema potrebe.” Hanter je okrenuo ključ i motor se pokrenuo iz
prve.
„Đavo da me nosi!”
„Rekao sam ti, sjajan auto, samo malo ćudljiv.” Hanter se
ponosno smešio dok se odvozio.
 Dvadeset

Hanterova košulja bila je natopljena znojem kad se u pet ujutru

probudio iz još jednog živog i uznemirujućeg sna.
Sedeo je u krevetu teško dišući, čela mokrog od znoja, dok mu je
celo telo drhtalo. Kad će ga ovi snovi ostaviti na miru? Od Skotove
pogibije postali su neizostavni deo njegovih noći. Znao je da sad
neće moći ponovo da zaspi. Ušao je u kupatilo i umio se ledenom
vodom. Disanje mu se usporilo, ali šake su mu i dalje drhtale. Odraz
u ogledalu ga je uznemirio. Kese ispod njegovih očiju izgledale su
teže, a lice previše bledo.
Otišao je u kuhinju i nekoliko minuta sedeo u mraku predavši se
zebnji. Pogled mu je pao na kuhinjsku tablu s ceduljama i video je
poruku koju je prikačio pre nekoliko dana: Izabela.
Hanter je zaboravio na nju. Skinuo je poruku s table i pročitao je.
Nije ni primetio kad su mu se usne razvukle u zadovoljan osmeh. Na
nekoliko sekundi je zaboravio na Krstašev slučaj i setio se kako ga je
ona nasmejala. Setio se kako je morao da odoli porivu da ponovo
skoči u njen krevet nakon što ga je pozvala da to učini.
Hanter je našao mobilni u džepu sakoa, ukucao njen broj i
podesio podsetnik za 12.30.

Hanter je stigao u zgradu Odeljenja za ubistva u osam sati i zatekao

Garsiju kako već sedi za svojim stolom. Proveli su jutro šaljući
faksom slike glumačkim i manekenskim agencijama i pokušavali da
prikupe što više informacija o D-Kingu. Hantera je iskustvo naučilo
da nikad nikog ne ispituje nepripremljen, posebno ako je taj neko
samoproglašeni kralj kriminala.
 „Da, izgleda da ćemo imati posla s gadnim kučkinim sinom”,
rekao je Garsija podižući faks koji mu je upravo stigao.
„To znam, ali šta ti imaš?”
„Kao što si već rekao, izgleda da naš tip valja sve što ti padne na
pamet: drogu, oružje, ukradenu robu, organizuje prostituciju...”
Garsija je mahnuo rukom pokazujući da se spisak proteže
unedogled. „I bio si u pravu kad si rekao da je veoma namazan.
Nekoliko puta je završio pred sudom...”
„Da pogodim, svaki put se izvukao.”
„Slobodan kao ptica.”
„To je logično. Odakle si dobio te informacije?”
„Iz Kancelarije okružnog tužioca.”
„I to je sve što su nam poslali?” Hanter je izvio obrve.
„Aha.”
„Ponovo kontaktiraj s njima i vidi mogu li da nam pošalju ceo
dosije. Obično su veoma dobri u prikupljanju informacija o ljudima
koji ih zanimaju.”
„Odmah ću.” Garsija je počeo da traži broj okružnog tužioca na
svom stolu. Znao je da ga je imao pre samo minut.
Hanter je osetio vibriranje mobilnog u džepu pre nego što je
začuo alarm: 12.30, treba pozvati Izabelu.
„Odmah se vraćam, moram da obavim kratak lični razgovor.”
Izašao je u prazan hodnik i zatvorio vrata za sobom ostavljajući
Garsiju da traži broj okružnog tužioca.
Našao je Izabelin broj u adresaru na svom telefonu, pritisnuo
dugme za pozivanje i slušao kako triput zvoni.
„Halo!”
„Ćao... Izabela?”
„Da, ovde Izabela.”
„Ćao, ovde Robert Hanter.” Nije mogao da se seti da li joj je
rekao kako se zove. „Upoznali smo se za vikend u Hajdaut baru?
„Prošlog vikenda?” Zvučala je nesigurno.
„Da, završio sam u tvom stanu. Morao sam odjurim u tri ujutru,
sećaš se?”
Nasmejala se. „Da, sedam te se, muškarac u gaćama s medama
koji je mislio da sam prostitutka, je li tako?”
 Hanterovo lice se zgrčilo kao da je udaren pesnicom u stomak.
„Da, taj sam.”
„Zoveš da se ponovo izviniš?”, upitala je napola se smejući.
„U stvari, zovem da te pitam da li bi volela da se ponovo vidimo,
možda na ručku... ili na večeri?” Hanteru je bilo lakše da odmah
pređe na stvar.
„Pa, to je prilično krupan korak. Od pretpostavke da sam kurva i
bežanja usred noći do poziva na sastanak. Iznenađujuće.”
„Valjda sam pun iznenađenja”, našalio se Hanter.
„Ma šta kažeš?”
„Slušaj, ponašao sam se kao kreten i žao mi je. Bio sam
polupijan, pospan, a ti si izgledala neverovatno dobro.” Hanter se
ugrizao za donju usnu nadajući se da će laskanje upaliti.
„Je li to bio kompliment ili mi govoriš kako su kurve jedine zgodne
žene s kojima ideš u krevet?”
„Neeee. Uh, ovaj razgovor nikako ne ide kako treba.” Hanter ju je
čuo kako se smeje. „Šta kažeš na to da potpuno zaboravimo tu prvu
noć?”
Prošlo je nekoliko sekundi tišine. „U redu”, konačno je odgovorila.
„Daj mi samo trenutak.” Hanter je čuo kako se u pozadini tiho okreću
stranice. „Imam nekih obaveza, ali sutra bih mogla da izađem na
jedan brz ručak ako ti to odgovara.”
„Ručak sutra zvuči dobro”, ležerno je odgovorio Hanter.
„Odgovara ti u jedan?”
„Da, to je savršeno.”
„Pošto bih rekao da imaš dosta obaveza, možda bismo mogli da
se nađemo bliže tvom poslu.”
„Važi. Radim na fakultetu. Voliš li italijansku hranu?”
„Da, italijanska je slasna.”
„Mislim da se može reći i tako.” Zakikotala se. „U Aveniji Vejbern
nalazi se sjajan italijanski restoran „Pančeta”, samo blok od
fakulteta. Šta kažeš na to da se nađemo tamo u jedan?”
„Unapred se radujem.” Hanter je vratio mobilni u džep.
„Italijanska je slasna?” Naglas je rekao odmahujući glavom. „O čemu
sam, dođavola, razmišljao?”
 Dvadeset jedan

„Imaju dosije o D-Kingu i rekli su da će ga rado podeliti s nama pod

jednim uslovom”, rekao je Garsija kad se Hanter vratio u kancelariju.
„A koji je to uslov?”
„Da mi uradimo isto. Da im kažemo sve što otkrijemo o njemu.”
„Pa, to zvuči prilično lako.”
„Tako sam i ja pomislio, pa sam im rekao da smo se dogovorili i
da ćemo po podne svratiti po dosije.”
„To je u redu.”
Hanter je ponovo osetio kako mu mobilni vibrira pre nego što je i
zazvonio.
„Zdravo, ovde inspektor Hanter.”
„Zdravo, Roberts.” Hanteru se steglo grlo i odmah je dvaput
pucnuo prstima da bi privukao pažnju svog partnera. Garsija je
odlično znao ko je na vezi.
„Daću ti priliku da danas nešto učiniš.”
„Slušam.”
„Siguran sam u to. Voliš da se kockaš, Roberte?”
„Ne, ako to mogu da izbegnem.” Hanter je zvučao smireno.
„Pa, siguran sam da ćeš naći nekog da ti pomogne. Možda svog
novog partnera.”
Hanter se namrštio. „Otkud znaš da imam...”
Metalni glas je prekinuo Hantera. „Za oko četiri minuta u
Kinološkom klubu okruga Džeferson počinju trke hrtova. Hoću da mi
odabereš pobednika.”
„Trke hrtova?”
„Tako je, Roberte. Stavljam nečiji život u tvoje šake. Ako
odabereš pogrešnog psa, on će umreti.”
 Hanter se zbunjeno i napeto zgledao s Garsijom. „Pozvaću te
ponovo dvadeset sekundi pre trke da mi kažeš koga si odabrao...
Budi spreman”
„Stani!” Ali veza se već prekinula.
„Šta je rekao?” upitao je Garsija sa zebnjom pre nego što je
Hanter stigao da sklopi svoj telefon.
„Razumeš li se u trke hrtova?” U Hanterovom glasu osećao se
očaj.
„Šta?”
„Trke pasa. Znaš li nešto o tome, kladiš li se?”, nervozno je
povikao.
„Ne, nikad se nisam kladio.”
„Sranje!” Hanter se počešao po čelu kratko razmislivši. „Moramo
dole.” Hanter je pojurio prema vratima ne časeći časa. Garsija ga je
pratio. Spustili su se šest spratova i u rekordnom vremenu stigli do
kancelarije inspektora. Tamo nije bilo skoro nikog. Za svojim
stolovima sedeli su samo inspektori Lukas i Moris.
„Razumete li se vas dvojica u trke hrtova?”, povikao je Hanter
čim je ušao na vrata. Oba inspektora pogledala su ga s jednakom
zbunjenošću.
Nije bilo odgovora.
„Trke pasa, kladi li se neko od vas na to?” Očaj u Hanterovom
glasu bio je uznemirujuć.
„Trke pasa su zabranjene u Kaliforniji”, mirno je rekao inspektor
Lukas.
„Zabole me za to, samo me zanima da li neko od vas dvojice zna
išta o tome. Kladi li se neki od vas dvojice?”
„Šta se, dođavola, dešava, Hanteru?” Kapetan Bolter je izašao iz
svoje kancelarije da vidi čemu tolika vika.
„Nemam vremena sad da objašnjavam, kapetane. Moram da
znam da li se neko ovde kladi na pse.” Hanter je primetio blagu
nelagodnost kod inspektora Lukasa. „Lukase, daj, reci mi”, pritisnuo
ga je Hanter.
„Povremeno se kladim”, stidljivo je rekao Lukas.
Sad su svi pogledi bili uprti u njega. Hanter je pogledao na sat.
„Za dva i po minuta u Kinološkom klubu okruga Džeferson počinju
trke hrtova. Moraš da mi odabereš pobednika.”
 Zbunjeni pogledi na licima inspektora ustupili su mesto smehu.
„Pa, da je to tako lako, ne bih radio ovde, zar ne?”, odvratio je Lukas.
„Bolje ti je da daš sve od sebe ili će neko biti ubijen.” Hanterov
uspaničeni glas sve ih je naterao da se naježe.
Kapetan Bolter je odmah shvatio zašto je Hanter toliko nestrpljiv.
„Kako dobijaš podatke o trci?”, oštro je upitao Lukasa.
„Preko interneta.”
„Uradi to”, naredio je kapetan prilazeći njegovom stolu.
Lukas je uključio svoj računar i pokrenuo pretraživač. Uživao je u
klađenju, uglavnom na pse i konje i imao je nekoliko linkova za
klađenje sačuvanih u omiljenim stavkama na pretraživaču. Hanter,
Garsija i kapetan Bolter već su bili pored Lukasa. Inspektor Moris im
se poslednji pridružio.
„Da vidimo, rekao si Kinološki klub okruga Džeferson, je li tako?”
„Da.”
„To je u Floridi.”
„Izgledam li ti kao da me boli dupe gde je to, kog đavola? Samo
se prijavi za praćenje trke!” Kapetan Bolter je eksplodirao od
nervoze.
„Dobro, idemo.” Kliknuo je mišem još nekoliko puta i pred njima
se ukazao raspored trke.
„Šta sve to znači?” Garsija nikad pre nije video raspored za trke
pasa.
„Pa, tu su brojevi staza, ovde su imena pasa, a ovo su kvote za
klađenje”, odgovorio je Lukas pokazujući različite delove rasporeda
na svom ekranu.
„Šta su ovi drugi brojevi?” Sad se oglasio Hanter.
„Sekcije i broj pobeda, ali to je previše komplikovano da se sad
objašnjava.”
„Dobro, kako obično praviš izbor?”
„Analiziram tiket, ali u ovom slučaju naprosto nemam vremena.”
„Koja je onda druga opcija?”
„Ne znam, možda da pratim tržište.”
„A to znači?”, iznervirano je upitao kapetan Bolter.
„Ukratko, sačekaš da se pojave kvote za pse i kladiš se na
favorita. Tržište je obično veoma dobar pokazatelj verovatnog ishoda
trke.”
 „To neće biti tako lako”, kazao je Hanter, svestan da mu ubica
nikad ne bi dao lak zadatak.
„U tome je stvar, uopšte nije lako, pogledaj kvote.” Lukas je
pokazao na ekran svog računara. „Imamo četiri favorita u stazama 1,
2,4 i 5. Svi imaju potpuno istu kvotu, a ni drugi psi ne zaostaju
previše. Ovo je veoma teška trka za predviđanje. Ako bih mogao da
biram, nikad se ne bih kladio na ovakvu trku.”
„Nemaš izbor”, rekao je Garsija.
„Onda mogu da predvidim koliko i ti.”
„Ti si ovde navodni kockar.” Razgovor je počeo da se pretvara u
viku. Sad je svima bilo jasno koliko je situacija ozbiljna i živci su sve
počeli da ih izdaju.
„Dobro, majku mu, svi se smirite”, naredio je Hanter. „Lukase,
samo daj sve od sebe.”
On je ponovo usmerio pažnju na ekran. „Na prvi pogled, šanse
psa u stazi pet izgledaju bolje, ali to uopšte nije sigurno predviđanje.”
„Dopada mi se ime psa u sedmoj stazi”, rekao je inspektor Moris.
Kapetan Bolter ga je oštro pogledao, što je bilo dovoljno da ga
ućutka.
„Šta da radimo?”, upitao je Garsija nervozno.
„Onda bi možda trebalo da se kladimo na psa u stazi pet”, rekao
je Hanter brzo analizirajući brojeve na tiketu.
„I šanse psa u stazi dva deluju prilično dobro.”
„Ne razumem o čemu govoriš. Kakve šanse? Samo odaberi
prokletog psa”, zahtevao je kapetan Bolter.
„Kapetane, ovo je kocka, da je tako lako, svi bismo živeli od
toga.”
„Ističe nam vreme”, planuo je Hanter.
„Samo odaberi psa za kog misliš da ima najbolje izglede za
pobedu.” Ovog puta je to bio Garsija.
Hanterov mobilni je zazvonio i svi u prostoriji su se trgli. Pogledao
je na ekran telefona: skriveni broj. „To je on.”
„Ko je on?” upitao je Lukas radoznalo.
Garsija je stavio kažiprst na usne dajući svima znak da ćute.
„Inspektor Hanter ovde.”
„Šta si odabrao?”
 Hanter je uhvatio Lukasov pogled izvijajući obrve kao da pita:
„Koji?”
Lukas je kratko razmislio, a onda je podigao desnu šaku raširivši
svih pet prstiju. Hanter nije video ubeđenost u njegovim očima.
„Tri sekunde, Roberte”
„Pet, pas u stazi pet.” Veza se prekinula.
U prostoriji je zavladala tišina. Hanter nije znao ništa o trkama
hrtova i bio je siguran da je ubica svestan toga.
„Kako ćemo znati koji je pas pobedio? Možemo li da gledamo
trku?” Garsijin glas je prekinuo tišinu.
„Zavisi od toga ima li trkalište svoj veb-sajt i emituju li trke uživo.”
„Možemo li to da saznamo?”
Lukas se okrenuo svom kompjuteru u potrazi za veb-sajtom
Kinološkog kluba okruga Džeferson. Našao ga je posle nekoliko
sekundi i samo trenutak kasnije imao ga je na svom ekranu. Proverio
je linkove na početnoj strani i kliknuo na „Program i rezultati jedan”.
„Sranje.”
„Šta je?”, upitao je kapetan Bolter.
„Ne možemo da gledamo. Nema prenosa. Ali objaviće rezultat
minut posle trke.”
„Koliko traje trka?”
„Samo trideset ili četrdeset sekundi.”
„Znači to je to? Samo ćemo čekati ovde kao idioti?”
„Ne možemo da uradimo ništa drugo”, rekao je Hanter duboko
udahnuvši.
 Dvadeset dva

Lukas je osvežio veb-stranicu na svom ekranu. „To je to, trkaju se.”

„Otkud znaš?” Zanimalo je Garsiju.
Lukas je pokazao vrh strane. „Status trke: u toku”.
Svi su nepomično stajali. Sve oči bile su prikovane za ekran
Lukasovog računara kao da mogu da vide trku. Na trenutak se činilo
da niko ne diše. Garsija je prebacio težinu na levu nogu, ali ni tako
se nije osetio prijatnije. Napetost u kancelariji bila je opipljiva.
Hanter se unervozio. Ovo mu se nije dopadalo. Zašto ubica sad
igra igre? Zna li da je jedan od inspektora kockar?
Tišinu u prostoriji prekinuo je glas inspektora Morisa. „Osveži
stranicu”, uzbuđeno je rekao.
„Prošlo je tek desetak sekundi otkako je počela trka.”
„Ipak je osveži.”
„Dobro, dobro” Lukas je kliknuo na dugme svog pretraživača.
Veb-stranica se osvežila za manje od sekunde. „Status trke: u toku”.
„Vidiš? Još nema rezultata.”
Napetost je svima bila nepodnošljiva. Počeli su da se vrpolje, ali
sve oči i dalje su bile uprte u ekran Lukasovog računara. Sekunde su
se vukle kao sati. Garsija je počeo da masira čelo i slepoočnice.
Moris je završio s grickanjem nokta na jednom palcu i prešao je na
drugi. Hanter nije rekao ni reči otkako je trka počela.
„Zar ne možemo da pozovemo trkalište i objasnimo im da će
neko umreti ako pas u stazi pet ne pobedi?”, upitao je inspektor
Moris.
Garsija se nasmejao. „Da, naravno da možemo, a oni neće misliti
da si samo neki ludi kockar koji je svu životnu ušteđevinu stavio na
tu trku. Razmisli malo.”
 Moris je shvatio koliko je glupo zvučao njegov predlog.
Lukas je ponovo osvežio veb-stranicu. Još nije bilo rezultata.
„Ovo traje prilično dugo, zar ne? Prošla su dva minuta otkako je
trka počela”, zabrinuto je rekao Garsija.
„Znam i to mi se ne dopada”, odgovorio je Lukas.
„Zašto, zašto?”, upitao je Moris ne uspevajući da sakrije svoju
zabrinutost.
„Kad traje ovako dugo, to obično znači da sudije većaju o
rezultatu jer su dva ili više pasa zajedno prošli kroz cilj, pa moraju da
pogledaju fotografiju i procene ko je pobednik. Ako ne mogu da
razlikuju pse, mogu proglasiti mrtvu trku.”
„Šta je, dođavola, mrtva trka?”
„Ti ne znaš baš ništa o trkama, zar ne, Garsija? To je kao
nerešeno, dva ili više pasa se proglašavaju pobednicima.”
„Šta se onda dešava?” Garsijino pitanje bilo je upućeno Hanteru
koji nije imao odgovor.
U prostoriji je ponovo zavladala tišina i svi su se ponovo okrenuli
ka ekranu kompjutera. Moris je prestao da gricka nokte i zavukao je
obe šake u džepove pokušavajući da zaustavi njihovo drhtanje.
„Pokušaću još jednom.” Lukas je kliknuo mišem i sačekao.
Stranica se ponovo pojavila na ekranu i ovog puta napokon su imali
rezultat.
 Dvadeset tri

Tama je bila sve što je okruživalo Džordža Slejtera kad je povratio

svest. Nepodnošljiv bol iz prepona munjevito mu se proširio telom.
Pulsiranje u glavi izazivalo je vrtoglavicu. Sve mu je bilo
nepouzdano. Noge. Telo. Pamćenje. Pokušao je da se seti šta mu se
desilo, ali njegov mozak je odbijao saradnju.
Gde sam, dođavola?
Koliko sam dugo bez svesti?
Kako sam dospeo ovde?
Veoma sporo, sećanja su počela da se uobličavaju. Kucanje na
vrata. Uzbuđenje što će ponovo videti Rafaela. Čudni uljez koji se
pojavio u njegovom iznajmljenom stanu. Neravnopravna borba,
zbunjenost, bol, a onda špric.
Osećao je vrtoglavicu, slabost, glad, žeđ i strah. Šake su mu bile
na grudima, ali nisu bile vezane. Pokušao je da ih pomeri, ali
naprosto nije bilo dovoljno prostora za to. Dodirivale su nešto nalik
neobrađenim drvenim letvama. Pod prstima je osećao hrapavu
teksturu. Pokušao je da vrisne, ali usta su mu bila zapušena tako da
nije mogao da ispusti ni glasa.
Džordž je pokušao da pomeri noge, ali posle samo dva-tri
centimetra udario je u još jedan zid ispred sebe.
Ovo je kutija, nalazim se u drvenoj kutiji, pomislio je i obuzela ga
je panika.
Moram da izađem odavde.
Silovito se trgnuo s jedne na drugu stranu pokušavajući da se
ritne nogama, a šakama je grebao drvo dok nije polomio nokte. Ali
svi njegovi napori bili su uzaludni. Počeo je da oseća klaustrofobiju i
još veće očajanje.
 Znao je da mu panika neće pomoći. Morao je da se snađe s ono
malo znanja koje je imao o takvim situacijama. Zastao je na trenutak
da bi se smirio. Fokusirajući se na otkucaje svog srca, duboko je
udisao. Posle jednog minuta to je delovalo. Džordž je podsticao svoj
mozak da razmišlja. Pokušao je da prikupi sve informacije koje je
zasad imao. Napadnut je, omamljen, otet i smešten u neku vrstu
drvene kutije. Osećao je da mu krv normalno teče, a to mu je reklo
da je kutija uspravna, to jest da nije položena. To mu je pružilo
izvesno olakšanje. Da je kutija bila u vodoravnom položaju, to je
moglo značiti da je pod zemljom, živ zakopan u nekakvom kovčegu,
a toga se užasavao. Od malih nogu Džordž se jezivo plašio
zatvorenog prostora. Imao je samo deset godina kad ga je majka
pretukla na mrtvo ime i zaključala ga u ormar na dvanaest sati bez
hrane i vode. Njegov zločin bio je pad s bicikla pri kom je pocepao
nove farmerke na kolenu.
Ponovo je ritnuo nogama u drvene zidove. Delovali su čvrsto, kao
da je poklopac kutije prikovan.
„Hoćeš li prestati s tom bukom?”
Taj glas je iznenadio Džordža. Još neko je tu. Džordžovo srce
počelo je da udara brže. Ponovo je pokušao da vrisne, ali usta su
mu bila previše dobro zapušena i uspeo je samo da prigušeno
prostenje.
„Neće još dugo trajati.”
Džordž je osetio kako ga ponovo hvata panika. Šta neće dugo
trajati? Njegovo zatočeništvo ili život? Mora nekako da oslobodi usta.
Znao je da kad bi mogao da govori, mogao bi pokušati da urazumi tu
osobu, ko god to bio. To je ono što je umeo: da razgovara s ljudima.
Kao advokat uspevao je da posreduje u milionskim poslovima.
Ubeđivao je sudije i porote da su njegovi argumenti ispravni. Bio je
siguran da bi uspeo da urazumi svog otmičara ako bi mu se ukazala
prilika. Samo kad bi mogao da govori.
Ponovo se trgnuo napravivši još veću buku dok je padao u
histeriju.
„To ti neće pomoći.”
Džordž se odjednom ukočio. Taj glas mu je poznat, siguran je da
ga je negde već čuo, ali gde? Ponovo je napravio buku.
 „Kako hoćeš, ako želiš da praviš buku, samo napred.” Džordž
više nije sumnjao. Poznavao je tu osobu. Zažmurio je pokušavajući
da pretraži svoje sećanje. Gde ju je sreo? U svojoj kancelariji? U
sudnici? Gde? Džordž je preklinjao svoje sećanje da mu pomogne.
„Bože!”, rekao je drhteći i ponovo otvorivši oči. To je bilo na žurci,
na BDSM žurci. Sve mu se vratilo u sećanje. U mislima je jasno
video lice te osobe.
„Poznajem te... Znam ko si...”
 Dvadeset četiri

Lukas je zurio u rezultate trka na ekranu svog kompjutera. Garsija se

iz sve snage trudio da preko ramena ostalih kolega baci pogled na
rezultat. Hanter je žmurio, previše nervozan da pogleda.
„Izgubili smo”, promuklo je progovorio Lukas. „Pobedio je pas iz
staze tri. Broj pet je stigao drugi.” Morao je da se natera da pogleda
Hantera.
„Ne”, jedva čujno se oglasio Garsija. Trudio se da potisne
mučninu, ali osetio je ukus svog doručka u grlu.
Kapetan Bolter je odgurnuo Lukasa u stranu kako bi bolje
pogledao ekran.
„Sranje! Trebalo je da odaberem dvojku, dvoumio sam se između
dvojke i petice, trebalo je da odaberem dvojku”, rekao je Lukas
sručivši se u svoju stolicu.
Kapetan Bolter je i dalje zurio u ekran. Rezultat je glasio: „1.
mesto staza dva; 2. mesto staza pet; 3. mesto staza osam”. „Nisi ti
kriv”, napokon je rekao prijateljski spustivši šaku na Lukasovo rame.
Hanter je i dalje bio nem. Oči su mu bile sklopljene, ruke u
džepovima. Nakon nekoliko sekundi, pogledao je Garsiju i usnama
oblikovao reči: „Ne mogu da verujem.”
Svi su nepomično stajali. Niko nije znao šta bi rekao. Hanter je
želeo da vrisne i udari pesnicom ekran Lukasovog kompjutera, ali
obuzdao je bes.
Hanterov mobilni je ponovo zazvonio prepavši ih sve. Dograbio
ga je iz džepa i pogledao na ekran. Laki klimoglav upućen kapetanu
Bolteru značio je da ih zove onaj koga su očekivali.
„Da”, rekao je Hanter poraženim glasom.
„Nisi imao sreće”
 „Stani...”, zamolio je Hanter, ali bilo je prekasno, veza se
prekinula.
„Isključi to.” Kapetan Bolter je pokazao na ekran Lukasovog
kompjutera. „Za danas je bilo dosta trka pasa.”
Lukas je isključio pretraživač i pogledao Hantera. „Žao mi je,
čoveče, da sam imao još malo vremena...”
Hanter je znao da je Lukas dao sve od sebe. Kao što je rekao, da
je to tako lako, svi bi zarađivali kockajući se.
„Hantere, Garsija, moramo da razgovaramo”, glas kapetana
Boltera bio je odlučan. Ovo nije išlo po planu, bar ne po njegovom
planu. Vratio se u svoju kancelariju, a njegovi teški koraci odzvanjali
su tihom prostorijom. Hanter i Garsija su nemo otišli za njim.
„Šta se, dođavola, dešava?”, upitao je kapetan Bolter još pre
nego što je Garsija zatvorio vrata za sobom.
„Šta mislite, kapetane? Ubica je ponovo napao, samo što me je
ovog puta naterao da biram. Da sam odabrao pravog psa, žrtva bi
preživela.”
„Je li ti rekao gde je nova žrtva kad te je poslednji put pozvao?”
„Ne, nije još.”
„Sad igra igre?”
„Prokleto sam siguran da tako izgleda.”
Kapetan Bolter se okrenuo prema prozoru. Usledilo je petnaest
dugih sekundi tišine pre nego što je ponovo progovorio. „Zašto?
Nikad pre to nije radio. Nikad ti nije davao priliku da spaseš žrtvu.
Zašto sad? Zašto trke pasa?”
„Ne mogu da vam kažem zašto baš sad, niti zašto je odabrao
trke pasa, ali logičan zaključak je da igra igre jer želi da podeli krivicu
s nekim.”
„Šta? Šališ se?” upitao je kapetan s nevericom.
„To je psihološka igra, kapetane. Hoće da podeli krivicu s nekim,
u ovom slučaju sa mnom. Hoće da se oseća kao da sam ja imao
udela u smrti žrtve time što nisam pogodio pobednika, to jest kriv
sam koliko i on.”
Kapetan Bolter se okrenuo prema inspektorima. „Hoćeš da mi
kažeš kako taj tip odjednom oseća preveliku krivicu? Oseća
kajanje?” U glasu mu se jasno čula ozlojeđenost.
„Nisam siguran.”
 „Pa, ovde si ti zadužen za mozganje.”
„To je mogućnost, ko zna?”, rekao je Hanter posle kratke pauze.
„U svim prethodnim ubistvima postojalo je samo njih dvoje, ubica
protiv žrtve. Niko ništa nije mogao da učini. Ubica je donosio odluku
da ubije. Nateravši me da odaberem psa, ubica me je uključio u tu
jednačinu. U mozgu ubice odluka o ubijanju više nije na njemu. Na
meni je.”
„Kao da si mu ti rekao da to uradi?” upitao je Garsija.
„Da”, rekao je Hanter klimnuvši glavom. „A pošto oseća da
odluka da ubije žrtvu više nije njegova...”
„Više ne oseća jednaku krivicu”, zaključio je kapetan Bolter.
„Možda se nada da će time pojačati našu frustraciju i tako usporiti
istragu”, potvrdio je Hanter.
„Pa, to svakako pojačava moju frustraciju”, odbrusio je kapetan
Bolter.
„Ili igra igre iz puke zabave.”
Kapetan Bolter je odmahnuo glavom. „Zajebava nas, eto šta
radi.”
„Izgleda da to radi već neko vreme, kapetane”, kazao je Garsija
odmah zažalivši zbog svojih reči.
Kapetan ga je pogledao besno kao rotvajler koji se sprema za
napad. „Jeste li identifikovali prvu žrtvu?”
„Još nismo, kapetane, ali u petak se sastajemo s nekim ko bi
nam mogao pomoći u tome.”
„Ovo nam ne ide naročito brzo, zar ne?”
„Ide najbrže što možemo”, sad je na Hantera bio red da se
iznervira.
„Nadajmo se da će od tog vašeg traga biti nešto konkretno. Ovo
počinje da se pretvara u prokleti cirkus, a ja mrzim cirkuse.”
Hanter je razumeo bes u kapetanovom glasu, to je bio isti onaj
bes koji je on potiskivao u sebi. Znali su da će ubica odneti novu
žrtvu, ali nisu znali kad, nisu znali gde i nisu znali ko će to biti. Gubili
su u ovoj igri. Ništa nisu mogli da urade osim da čekaju sledeći
telefonski poziv.
 Dvadeset pet

Hanter je stigao u Aveniju Vejbern tačno u jedan. Ulica je vrvela od

studenata na pauzi za ručak koji su tražili najjeftiniji mogući obrok.
Hamburgernice i picerije bile su im, činilo se, omiljeni izbor. Nije mu
trebalo mnogo vremena da nađe restoran „Pančeta” ušuškan između
„Pica kat ekspresa” i prodavnice kancelarijskog materijala.
Ulaz u restoran bio je prijatno ukrašen raznobojnim cvećem i
biljkama, sve u crvenim, zelenim i belim tonovima. Mesto je bilo malo
i podsećalo je na tipičan italijanski restorančić. Drvene stolove
pokrivali su crveno-beli karirani stolnjaci. Goste je dočekivao snažan,
ali prijatan miris provolonea pomešan s mirisom bresaole i salame.
Hanter je kratko sačekao ispred ulaza u restoran posmatrajući
konobare kako se kreću između stolova. Pogledom je pretražio celu
prostoriju. Izabela još nije stigla. Šef sale pokazao mu je sto u uglu
pored otvorenog prozora. Dok je prolazio kroz restoran, dve žene, ne
starije od dvadeset pet, ispratile su ga pogledima. Hanter nije mogao
da to ne primeti i uzvratio im je kompliment samouverenim osmehom
koji je dočekan stidljivim kikotom i seksi namigivanjem tamnokose
devojke.
Prebacio je sako preko naslona svoje stolice i seo okrenut prema
ulazu. Iz navike je proverio ima li propuštenih poziva, ili poruka na
mobilnom. Nije ih bilo. Naručio je dijetalnu koka-kolu i na brzinu
bacio pogled na jelovnik. Pitao se hoće li prepoznati Izabelu.
Sećanje na taj vikend bilo mu je prilično maglovito.
Jučerašnji događaji i dalje su mu se vrteli kroz glavu. Zašto trka
hrtova? Ako je ubica hteo da se kocka, zašto nije odabrao konjske
trke, ili rulet, ili nešto drugo, nešto uobičajenije? Postoji li neko
skriveno značenje iza svega toga? I, kao što je kapetan rekao, zašto
je ubica sad počeo da igra igre? Zbog krivice? Kajanja? Hanter nije
verovao u to. Razmišljanje mu je prekinuo konobar koji je upravo
dovršio točenje njegovog pića u ledeno hladnu čašu. Dok je otpijao
prvi gutljaj, pažnju mu je privukao ulaz u restoran.
Ležerno odevena u tanku belu bluzu od pamuka upasanu u uske,
izbledele farmerke s crnim kaubojskim čizmama i odgovarajućim
kaišem, Izabela je izgledala lepše nego što se sećao. Duga tamna
kosa padala joj je niz ramena, a u njenim maslinastozelenim očima
blistala je intrigantna iskra.
Hanter je podigao ruku da bi privukao njenu pažnju, ali Izabela ga
je već bila primetila kako sedi pored prozora. S prijatnim osmehom
krenula je prema njegovom stolu. Hanter je ustao i taman je hteo da
pruži ruku kako bi se uobičajeno pozdravio kad se ona nagnula
prema njemu i poljubila ga po jednom u oba obraza. Nosila je
suptilan parfem citrusne note. Izvukao je stolicu naspram svoje
nudeći joj da sedne u džentlmenskom gestu koji uopšte nije ličio na
njega. Sačekao je da ona sedne pre nego što se vratio na svoju
stolicu.
„Nisi imao problem da nađeš restoran?”, upitala je veselo.
„Nimalo. Izgleda kao veoma lepo mesto”, rekao je gledajući oko
sebe.
„I jeste, veruj mi.” Ponovo se nasmešila. „Hrana je ovde veoma
slasna.”
Tuše, pomislio je. „Izvinjavam se zbog toga. Ta rečenica juče je
zvučala potpuno pogrešno. Jezik mi je ponekad brži od pameti i reči
ne zvuče uvek onako kako bih želeo.”
„U redu je. Nasmejao si me.”
„Znači, radiš na fakultetu?” Hanter je promenio temu.
„Da.”
„Medicinski ili biološki odsek?”
Izabela je na trenutak delovala zbunjeno. „U stvari, na
biomedicinskim istraživanjima. Stani, kako si to znao? O, bože!
Molim te nemoj mi reći da se osećam na formaldehid.” Suptilno je
onjušila zglob desne ruke.
Hanter se nasmejao. „Ne osećaš se. Iskreno, mirišeš
fantastično.”
„Hvala ti, to je baš slatko. Ali reci mi, kako si znao?”
 „Prostim posmatranjem”, skromno je odgovorio Hanter.
„Posmatranjem? Molim te, reci mi još.”
„Samo primećujem nebitne stvari koje većini ljudi promiču.”
„Šta na primer?”
„Malo iznad ručnog zgloba koža ti je blago ulegla”, rekao je
pokazujući glavom prema njenim šakama. „Kao da si na obe ruke
imala tesne gumene rukavice. Ostaci belog praha oko tvojih
zanoktica verovatno potiču od kukuruznog štirka koji se koristi u
hirurškim rukavicama. Pretpostavio sam da si celo jutro nosila
rukavice.”
„Opa. To je stvarno zadivljujuće.” Nekoliko sekundi je posmatrala
svoje šake. „Ali prah na mojim prstima mogao bi biti od krede. To
znači da bih mogla biti i predavač na fakultetu. I mogla bih da
predajem bilo koji predmet, a ne samo biomedicinu”, provocirala ga
je.
„Taj prah je drugačiji”, ubedljivo je odgovorio. „Kukuruzni škrob je
mnogo sitniji i mnogo se teže spira. Zato ga imaš oko zanoktica, ali
ne i po prstima. Osim toga, imaš ga na obe šake. Tako da, ako nisi
ambidekstrozni predavač, ostajem pri svojoj teoriji o hirurškim
rukavicama.”
Nemo ga je posmatrala. Na usnama joj se pojavio nervozan
osmeh.
„Drugi trag je činjenica da je Medicinski fakultet Kalifornijskog
univerziteta odmah iza ugla”, rekao je ponovo pokazavši glavom.
Izabela je kratko oklevala. „Uh, stvarno si dobar. Celo jutro sam
nosila rukavice.”
„Rekoh ti, to je samo plod posmatranja.” Hanter se nasmešio
radujući se u sebi što ju je zadivio.
„Rekla si da predaješ? Ne izgledaš mi kao profesorski tip.”
„Rekla sam da bih mogla da predajem, ali sad sam ja radoznala.
Kako izgleda profesorski tip?”, upitala je zakikotavši se.
„Pa, znaš...” pažljivo je birao reči. „Starije, ćelavije, s debelim
naočarima...”
Izabela se nasmejala i provukla prste kroz kosu prebacujući je na
jednu stranu tako da su joj šiške delimično zaklonile levo oko. „Na
Kalifornijskom univerzitetu među profesorima ćeš naći i surfere.
Dugokose, tetovirane, s pirsinzima. Neki čak dolaze na predavanja u
japankama i šortsevima.”
Hanter se nasmejao.
Konobar se vratio da primi njihove porudžbine.
„Sig.na Isabella, come sta?”3
„Va bene, grazie, Luigi.”4
„Čime danas mogu da vas poslužim?”, upitao je s veoma jakim
italijanskim naglaskom.
Izabela nije morala da gleda u jelovnik da bi odabrala, znala je
tačno šta želi.
„Šta preporučuješ?”, upitao je Hanter mučeći se oko izbora.
„Voliš li masline, feferone i pinjole?”
„Da, veoma.”
„Dobro, onda testeninu pace, božanstvena je”, rekla je pokazujući
u svoj jelovnik.
Hanter je prihvatio njenu sugestiju i dopunio je salatom od rukole
s parmezanom. Nosio se mišlju da naruči malo hleba s belim lukom,
ali je odustao. To nije baš najbolji izbor jela kad si na sastanku.
Oboje su odlučili da preskoče vino jer ih je posle ručka čekao
povratak na posao.
„A kod tebe? Kako je na poslu?”, upitala je.
„Sve po starom, samo se dani menjaju”, rekao je igrajući se
nožem za hleb.
„Kladim se da nije lako biti inspektor u gradu kao što je Los
Anđeles.”
Hanter je podigao glavu i zainteresovano pogledao Izabelu.
„Otkud znaš da sam inspektor?”
Sad je Izabela njega netremice pogledala. „A?” Zastala je i prošla
prstima kroz šiške. „Da li se šališ?”
Izraz njegovog lica otkrio joj je da je ozbiljan.
„Sećaš se prošlog vikenda? U mom stanu?”
On i dalje nije reagovao.
„Sećaš li se uopšte te noći?” Iz bara smo otišli u moj stan, svukao
si sako i prvo što sam ugledala bio je pištolj. Izbezumila sam se, a ti
si mi pokazao svoju značku govoreći kako je sve u redu jer si
inspektor Policije Los Anđelesa.”
 Hanter je postiđeno oborio pogled. „Izvini... stvarno se slabo
sećam te noći. Povremeno mi nešto blesne u sećanju, ali to je sve.
Koliko sam bio popio?”
„Poprilično”, odgovorila je kikoćući se za sebe.
„Jesam li bio na viskiju?”
„Nego šta”, klimnula je glavom. „Znači, skoro uopšte se ne sećaš
te noći?”
„Veoma slabo.”
„Sećaš li se da si spavao sa mnom?”
Sad je bio postiđen do kraja. Jedva je uspeo da odmahne
glavom.
„O, bože! Znači, nisam bila vredna pamćenja?”
„O, ne, nije to. Siguran sam da si neverovatna u krevetu...”
Hanter je shvatio da je te reči izgovorio glasnije nego što je
nameravao. Njihov razgovor odjednom je privukao pažnju ljudi za
nekim od susednih stolova. „Uh, ova rečenica je zvučala potpuno
pogrešno”, rekao je mnogo tišim glasom.
Izabela se nasmešila. „Je li ti jezik opet bio brži od pameti?”,
zadirkivala ga je.
Luiđi se vratio s flašom negazirane mineralne vode i natočio je u
vinsku čašu pred njom. Hanter je odbio pokazujući da mu je njegova
dijetalna koka-kola dovoljna.
„Grazie, Luigi”5, blago je rekla.
„Si figuri, sig.na”6, odgovorio je konobar s veselim osmehom.
Izabela je sačekala da Luiđi ode. „Moram priznati da me je tvoj
jučerašnji poziv iznenadio.”
„Priređivanje iznenađenja mi je jedna od jačih strana”, odgovorio
je Hanter zavalivši se na naslon svoje stolice.
„Nisam bila sigurna šta da mislim. Nisam znala da li stvarno želiš
da me vidiš ili bi samo ponovo da mi se zavučeš u gaćice.”
Hanter se nasmešio. Dopadala mu se njena otvorenost. „I zato si
se odlučila za ručak na brzinu. Sastanci uz večeru lako se pretvore u
nešto drugo.”
„Sastanak na ručku je bezbedniji”, potvrdila je Izabela.
„Osim toga, hteo si da me overiš.”
„Kako to misliš?”, pravio se nevešt.
 „Oboje smo popili malo više nego što smo nameravali te večeri
kad smo se upoznali. I percepcija nam je verovatno bila pomalo...
iskrivljena. Verovatno nisi bio siguran kako izgledam i vredi li ponovo
izaći sa mnom. Kratak sastanak uz ručak bi rešio tu nedoumicu.”
Izabela je zadržala dah.
Hanter je znao da ona ima pravo.
„Sigurna sam da ja pamtim mnogo više nego ti”, rekla je ponovo
se igrajući kosom.
„Tačno”, priznao je Hanter, „ali ta noć je bila atipična. Obično ne
pijem do obeznanjivanja tako da se posle ne sećam šta se desilo.”
Otpio je gutljaj dijetalne koka-kole. „Pa, jesam li položio ispit na
kratkom sastanku uz ručak?”
Izabela je klimnula glavom. „S najboljim ocenama. A ja?”
Hanter se namrštio.
„Ma daj. Proveravao si me isto koliko sam ja proveravala tebe.
Sam si to rekao. Ne sećaš se mnogih stvari.”
Hanter je uživao u njenom društvu. Svakako je bila drugačija od
većine žena s kojima se sretao. Dopadao mu se njen smisao za
humor, njeni oštri odgovori i drski stav. Neko vreme su se gledali.
Dok je ćutao s njom, Hanter se osećao jednako prijatno kao dok su
razgovarali.
Luiđi je stigao s njihovom testeninom i Hanter je gledao kako
Izabela namešta salvetu oko kragne bluze kao prava Italijanka.
Uradio je isto.
„Uh, ovo je stvarno sjajno”, rekao je posle prvog zalogaja.
„Rekla sam ti, ovo je autentična italijanska hrana, zato su uvek
puni.”
„Kladim se da stalno jedeš ovde. Ja bih.”
„Ne onoliko često koliko bih volela. Moram da pazim na liniju,
znaš.” Pogledala je u svoj struk.
„Pa, šta god da radiš, to odlično deluje”, rekao je s osmehom.
Pre nego što je stigla da mu zahvali na komplimentu, Hanteru je
zazvonio telefon. Znao je da nije pristojno ostaviti telefon uključen u
restoranu, ali nije imao izbora.
„Izvini zbog ovoga”, rekao je pomalo postiđeno prinoseći telefon
uvetu. Činilo se da Izabeli to ne smeta.
„Inspektor Hanter ovde.” Čuo je tih škljocaj.
 „Spusti se Kamp roudom do Grifit parka. Pre nego što stigneš do
kraja, naići ćeš na oštru krivinu udesno. Ne idi desno, kreni
zemljanim putićem na njegovom južnom kraju i prati ga sve dok ne
stigneš do visokog drveća. Tamo ćeš naći mercedes M klase. Unutra
sam ostavio rezultat jučerašnjeg kockanja.” Pre nego što je Hanter
stigao da nešto kaže, robotski glas je prekinuo vezu.
Hanter je pogledao Izabelu koja ga je netremice posmatrala. Nije
morala biti vidovita da bi znala da nešto nije u redu. „Šta se desilo?”,
upitala je zabrinuto.
Hanter je duboko udahnuo pre nego što je odgovorio. „Moram da
idem... Strašno mi je žao.”
Izabela je gledala Hantera kako ustaje i uzima sako s naslona
stolice.
„Stvarno mi je žao što ponovo moram da ti pobegnem.”
„U redu je. Razumem, veruj mi.” Ustala je, zakoračila napred i
poljubila ga u oba obraza.
Hanter je iz novčanika izvadio dve novčanice od dvadeset dolara
i spustio ih na sto. „Mogu li ponovo da te pozovem?”
„Naravno.” Izabela ga je s nesigurnim smeškom gledala kako
žurno napušta restoran.
 Dvadeset šest

Hanter je pozvao Garsiju na putu do Grifit parka zamolivši ga da

obavesti forenzičare i Specijalnu jedinicu Policije Los Anđelesa. Bio
je siguran da ubica neće biti na licu mesta, ali morao je da sledi
protokol, a Specijalna jedinica mu je bila potrebna da prethodno
raščisti područje.
S više od hiljadu sedamsto četrdeset hektara, Grifit je najveći
gradski park na prirodnom terenu pokriven kalifornijskim hrastom,
divljom žalfijom i manzanitom. U njemu se nalazi i čuveni znak
Holivud, smešten na planini Li.
Specijalna jedinica je brzo našla napušteni mercedes. Područje
je bilo zaklonjeno od pogleda šetača u parku. Visoka i lisnata bela
stabla hrastova okruživala su kola uglavnom ih zaklanjajući od
sunca, iako je bilo dva po podne. Vazduh je bio neprijatno vlažan i
vreo, pa su košulje svima bile natopljene znojem. Moglo je biti i gore,
mogla je padati kiša, pomislio je Hanter. Garsija je već faksom slao
podatke o vozilu.
Auto je delovao neoštećeno. Krov mu se na vrelini presijavao kao
površina vode, ali tamnozeleni zatamnjeni prozori onemogućavali su
da se dobro vidi šta je unutra. Auto je brzo okružen sa svih strana.
Pošto su razmotrili plan akcije, pripadnici Specijalne jedinice prišli su
kolima u dvočlanim grupama s heklerima u visini očiju. Moćne
svetiljke prikačene za donji deo cevi bacale su krugove svetlosti na
napušten auto. Sa svakim opreznim korakom, suvo lišće i grančice
krčkali su im pod nogama.
Pažljivo su osmotrili neposrednu okolinu. Postepeno su prilazili
vozilu. Oprezno su posmatrali teren pokušavajući da uoče ima li
zamki.
 „Imamo nekog na vozačevom sedištu”, odlučnim glasom je
objavio policajac na čelu grupe.
Odjednom su svi svetlosni krugovi obasjali mlitavu figuru čoveka
na prednjem sedištu. Glava mu je bila zabačena uz naslon za glavu,
a oči zatvorene. Usta su mu bila poluotvorena, usne tamnoljubičaste.
Kapljice krvi curile su mu iz očiju niz obraze kao krvave suze.
Košulja mu je bila svučena, a telo prekriveno podlivima.
„Šta imamo na zadnjem sedištu?”, upitao je Tim Tornton, vođa
Specijalne jedinice. Glas mu je bio zapovednički.
Jedan specijalac se odvojio od četvoročlane grupe i prišao
desnom zadnjem prozoru, a njegova jaka svetiljka obasjala je
unutrašnjost auta. Na zadnjem sedištu, ni na podu nije bilo ničeg.
„Zadnje sedište je prazno.”
„Ruke gore!”, povikao je Tim uperivši automat pravo u vozačevu
glavu.
Nije bilo pokreta.
Tim je ponovo pokušao, ovog puta sporije izgovarajući reči. „Da li
me čuješ? Pokaži mi ruke.”
Nije bilo pokreta.
„Rekao bih da je mrtav, Time”, oglasio se jedan specijalac.
Tim je prišao vozačevim vratima dok su drugi specijalci nišanili u
čoveka za volanom. Tim se oprezno spustio na kolena i zavirio ispod
kola. Nije bilo ni eksploziva, ni žica. Ustao je i polako uhvatio kvaku.
Vozač i dalje nije mrdao.
Tim je osećao kako mu znoj curi niz čelo. Duboko je udahnuo da
bi smirio šake. Znao je da nema potrebe za tim. Jednim glatkim
pokretom je otvorio vrata. Delić sekunde kasnije njegov hekler
ponovo je bio uperen u vozačevu glavu.
„Gospode bože!”, prostenjao je okrećući se od auta pre nego što
je uzmakao jedan korak i brzo podigao levu ruku da zaštiti nos.
„Javi se, Time, šta nije u redu?”, povikao je Troj, njegov zamenik,
prilazeći suvozačevim vratima.
„Smrad, dođavola, bazdi kao trulo meso.” Tim je zastao na
trenutak potiskujući mučninu i silovito kašljući. Topao, smrdljiv zapah
koji se širio iz kola brzo je zagadio vazduh. Timu je trebalo nekoliko
sekundi da se sabere. Mora da proveri daje li žrtva znake života.
 Hanter, Garsija, kapetan Bolter i doktor Vinston pomno su motrili
akciju iza linije razgraničenja. Imali su slušalice preko kojih su pratili
međusobnu komunikaciju specijalaca. Neposredno iza njih bio je
parkiran sanitet i ekipa hitne pomoći.
Tim je još jednom pogledao žrtvu. Šake su joj bile vezane za
volan, a jedini komad odeće na njoj bile su prugaste bokserice
natopljene krvlju. Celo telo muškarca bilo je prekriveno velikim
tamnim plikovima nalik na čireve i osipom kao od sunca. Neki plikovi
su bili popucali i iz njih se cedila gusta žuta sluz.
„Je li to gnoj?”, upitao je Troj stojeći kraj suvozačevih vrata. Taj
komentar je zabrinuo doktora Vinstona.
„Otkud ja znam, dođavola? Nisam doktor”, odbrusio je Tim i
drhtavim rukama opipao žrtvin vrat tražeći karotidnu arteriju.
„Nema pulsa”, povikao je posle nekoliko sekundi.
„Kah...” Bez upozorenja glava žrtve se trgnula napred pljujući krv
po volanu, instrument-tabli i vetrobranu. Tim se užurbano oteturao
unazad i pao izgubiši ravnotežu.
„Jebem ti sunce! Živ je.” Glas mu je bio ispunjen užasom.
Troj, koji umalo nije upucao vozača posle naglog oživljavanja,
pojurio je oko kola ka vozačevom sedištu. „Lekar!”
Svi su bili u šoku. Hanter i Garsija su potrčali ka autu, u stopu
praćeni kapetanom Bolterom i doktorom Vinstonom.
„Dajte taj sanitet ovamo.” Tim je ponovo bio na nogama i
pridružio se Troju pored vozačevih vrata i dalje teško dišući.
„Moramo da ga oslobodimo”, rekao je Tim vadeći vojnički nož iza
pojasa.
„Gospodine, čujete li me?”, obratio se žrtvi koja se već ponovo
onesvestila.
„Ne mrdaj, odvezaću ti šake od volana i odvešćemo te u bolnicu.
Bićeš dobro, ortak, samo se drži.”
Tim je pažljivo presekao krvavi konopac kojim je leva ruka žrtve
bila vezana za volan i ona mu je beživotno klonula u krilo. Tim je
prešao na drugu ruku i ponovio postupak. Nekoliko sekundi kasnije,
vozač je bio slobodan.
Troj je potražio ekipu hitne pomoći koja još nije bila stigla do auta.
Iznenada, žrtva se ponovo zakašljala ispljunuvši još krvi, ovog puta
po Timovoj uniformi.
 „Gđe je taj sanitet, dođavola?”, besno je povikao Tim.
„Ovde smo”, rekao je jedan od bolničara probijajući se ka
vozačevim vratima. U roku od nekoliko sekundi i ostatak ekipe hitne
pomoći stigao je do auta.
Hanter, Garsija, kapetan Bolter i doktor Vinston nemo su gledali
kako bolničari pažljivo iznose žrtvu iz auta, pa je na nosilima
prebacuju u sanitetske vozilo. Kad su se približili autu, svi su osetili
nagli nagon za povraćanjem.
„Kuda ga vodite?”, upitao je Hanter najbližeg bolničara.
„U bolnicu ’Dobri Samarićanin’. Tamo je najbliže urgentno
odeljenje.”
„Žrtva je živa?”, skeptično je upitao kapetan Bolter. „Prvo se igra
s nama, a onda nam daje živu žrtvu? Šta to radi, dođavola? Postaje
li nemaran?”
Hanter je odmahnuo glavom. „Ne znam, ali siguran sam da ne
postaje nemaran. Ovo bi moglo biti deo njegove igre.”
„Misliš da je ubicu nešto omelo? Možda ga je neko iznenadio ili
tako nešto?”, upitao je kapetan osvrćući se kao da traži nešto, ili
nekog.
„Ne”, odlučno je odgovorio Hanter. „Ubica ne bi telefonirao da
ovo nije baš ono što je želeo da nađemo. Ovde nije bilo greške.”
„Nemoj mi reći kako misliš da ga muči krivica, pa je odlučio da
ovog ostavi u životu posle one drame od juče.”
„Ne znam, kapetane”, nervozno je odbrusio Hanter. „Ali to ćemo
uskoro otkriti.” Okrenuo se prema Garsiji. „Šta imamo o autu?”
„Pripadaju... Džordžu Slejteru, tridesettrogodišnjem advokatu
firme Tejl i Džoš iz centralnog Los Anđeles”, pročitao je Garsija
primljeni faks. „Njegova žena, Ketrin Slejter, prijavila je da je nestao.
Nije se vratio kući s partije pokera koju igra svakog utorka.”
„Imamo li sliku?”
„Da, onu koju je njegova žena dala kad je prijavila nestanak”,
Garsija je izvadio odštampanu crno-belu kopiju.
„Daj mi da vidim.”
Muškarac na fotografiji bio je u skupom odelu, kose zaglađene
unazad. Nije bilo teško videti sličnost između čoveka na
odštampanoj slici i polumrtvog tela koje su pre koji minut pred
njihovim očima izvukli iz auta. „To je on”, rekao je Hanter pošto je
nekoliko sekundi analizirao sliku. „Sve crte lica su tu.”
„I ja tako mislim”, saglasio se Garsija.
„Poći ću za sanitetom do bolnice. Ako ima ikakve šanse da ovaj
tip preživi, hoću da budem tamo.”
„Idem s tobom”, kazao je Garsija.
„Ja ću reći forenzičarima da obrade ovo mesto, ali posle onoga
što se desilo u prethodnih pet minuta, sve naokolo je potpuno
kontaminirano”, rekao je doktor Vinston zabrinuto. „A sudeći po
rastinju oko auta, to bi moglo da potraje đavolski dugo”, rekao je i
pokazao gusto žbunje i visoku travu.
„Samo im kaži da daju sve od sebe”, rekao je Hanter
posmatrajući okolinu.
„Zar to ne čine uvek?”
Svi su se udaljili kad su forenzičari počeli da rade.
 Dvadeset sedam

Impozantna zgrada bolnice „Dobri Samarićanin” nalazila se u

Bulevaru Vilšir u centru Los Anđelesa. Njenom glavnom ulazu
prilazilo se s kružnog pristupnog puta na istočnoj strani Ulice Vitmer.
U normalnim okolnostima, Hanteru bi od Grifit parka do bolnice
trebalo tridesetak minuta. Ovog puta je stigao za manje od dvadeset,
pritom umalo ne izazvavši srčani udar kod Garsije.
Uleteli su kroz savršeno čista staklena vrata predvorja i krenuli ka
pultu za prijavljivanje. Dve sredovečne sestre prelistavale su gomile
papira, javljale se na telefone i nosile se s gomilom zahtevnih
pacijenata koji su okruživali njihov pult. Hanter je zaobišao red i
progurao se napred.
„Gde vam je urgentno odeljenje?” upitao je sa značkom u ruci.
Jedna od sestara odvojila je pogled od ekrana svog računara i
pogledala preko debelog okvira naočara nataknutih navrh nosa ovlaš
osmotrivši dvojicu muškarca pred sobom. „Jeste li vas dvojica slepi?
Ispred vas ljudi stoje u redu.” Glas joj je bio miran kao da ima
vremena napretek.
„Da, tako je, svi čekamo ovde, stanite u red”, pobunio se jedan
stariji muškarac s rukom u gipsu, podstakavši i druge pacijente da se
oglase.
„Ovo je službena stvar, gospodine!”, rekao je Hanter. „Gde je
urgentno odeljenje?” Uzbuđenje u njegovom glasu nateralo je sestru
da ponovo podigne pogled. Ovog puta je pogledala obe njihove
značke.
„Onuda, pa skrenite levo na kraju”, rekla je preko volje pokazujući
hodnik sa svoje desne strane.
 „Prokleti panduri, ne umeju ni hvala da kažu”, promrmljala je kad
su Hanter i Garsija nestali niz hodnik.
Na urgentnom odeljenju vladala je opšta pometnja: doktori,
sestre, bolničari i pacijenti jurcali su naokolo kao da nastupa smak
sveta. Prostor je bio veliki, ali je zbog haotičnog kretanja ljudi i nosila
na točkovima delovao zakrčeno.
„Kako iko može da radi na ovakvom mestu? Ovo je kao karneval
u Brazilu”, rekao je Garsija zabrinuto gledajući oko sebe.
Hanter je osmotrio haotični prizor tražeći nekog ko bi mogao da
im pruži informaciju. Spazio je mali polukružni pult uz severni zid.
Tamo je sedela samo jedna sestra zajapurenog lica. Odmah su joj
prišli.
„Jedan hitan slučaj stigao je ovamo pre pet ili deset minuta.
Moramo da znamo kuda je odveden”, rekao je Hanter frustriranim
tonom prilazeći krupnoj ženi.
„Ovo je urgentno odeljenje, dušo, svi slučajevi koji dođu ovamo
su hitni”, rekla je blagim glasom s jakim južnjačkim naglaskom.
„Žrtva zločina u Grifit parku, trideset i nešto godina, sav u
plikovima”, nestrpljivo je ispalio Hanter.
Izvukla je novu papirnatu maramicu iz ogromne kutije na pultu i
obrisala znoj sa čela napokon pogledavši inspektore očima poput
crnih bisera. Shvativši po Hanterovom glasu koliko je stvar hitna,
brzo je proverila nekoliko dokumenata iza pulta.
„Da, sećam se da je dovezen nedavno”, zastala je da duboko
udahne, „i ako se dobro sećam... nije davao znake života kad je
stigao.”
„Šta?”
„Bio je mrtav”, objasnila je.
„Znamo šta to znači. Jeste li sigurni?”, upitao je Garsija.
„Ne baš sto posto, ali doktor Filips je primio pacijenta. On će moći
da vam to potvrdi.”
„A gde možemo da ga nađemo?”
Ustala je i pogledala po prostoriji. „Tamo je... doktore Filipse”,
pozvala je mašući rukom.
Nizak, ćelav muškarac se okrenuo, a stetoskop mu se zanjihao
oko vrata. Njegov beli mantil izgledao je staro i izgužvano, a sudeći
po tamnim krugovima ispod njegovih očiju, uopšte nije spavao u
poslednjih trideset šest sati. Razgovarao je sa muškarcem kog je
Hanter odmah prepoznao kao jednog od bolničara koji su se probili
do žrtvinih kola u Grifit parku.
Inspektori su im prišli pre nego što su ovi stigli da priđu malom
pultu. Brzo su završili s predstavljanjem.
„Gde je žrtva s parkinga? Šta se desilo?”, upitao je Hanter.
Bolničar je izbegao Hanterov pogled zagledavši se u pod. Niski
doktor je nekoliko puta naizmenično pogledao Hantera pa Garsiju.
„Nije preživeo. Morali su da isključe sirene pet minuta pre dolaska u
bolnicu. Nije davao znake života. Bio je mrtav kad je stigao.”
„Znamo šta to znači”, ozlojeđeno je rekao Hanter.
Nakratko je zavladala tišina koju je prekinuo Garsija. „Sranje!
Znao sam da je ovo previše dobro da bi bilo istinito.”
„Žao mi je”, uznemireno je rekao bolničar hitne pomoći. „Učinili
smo sve što smo mogli. Nije mogao da diše. Gušio se sopstvenom
krvlju. Spremali smo se da izvedemo hitnu traheotomiju, ali pre nego
što smo uspeli...”, glas ga je izdao i doktor Filips je nastavio umesto
njega.
„Kad je sanitet stigao do bolnice, više niko ništa nije mogao da
uradi. Proglašen je mrtvim u tri sata i osamnaest minuta ovog
popodneva.”
„Šta je uzrok smrti?”
Doktor Filips se kratko, nervozno nasmejao na Hanterovo pitanje.
„Telo je tek stiglo, ali može biti bilo šta: gušenje, srčani zastoj, opšti
kolaps organa, unutrašnje krvarenje, znam koliko i vi. Moraćete da
sačekate zvanični izveštaj s obdukcije da biste to saznali.”
Preko zvučnika se začula objava i doktor Filips je zastao čekajući
da se završi. „Telo je trenutno izolovano.”
„Izolovano? Zašto?” Garsija je zvučao zabrinuto.
„Jeste li videli to telo? Načisto je prekriveno čirevima i plikovima.”
„Da, videli smo ga. Mislili smo da su to opekotine ili tako nešto.”
Doktor Filips je odmahnuo glavom. „Bez obdukcije vam ne mogu reći
šta je to, ali sigurno nisu opekotine.”
„Ni u kom slučaju”, potvrdio je lekar hitne pomoći.
„Virus?”, upitao je Hanter.
Doktor Filips ga je zainteresovano pogledao. „Na prvi pogled, da.
Liči na neku bolest.”
 „Bolest?”, zapanjeno je upitao Garsija. „To mora da je neka
greška, doktore, on je žrtva ubistva.”
„Ubistva?” Doktor Filips je delovao zbunjeno. „Te plikove mu niko
nije prouzrokovao. Njegovo sopstveno telo ih je proizvelo kao
reakciju na nešto, to je neka bolest ili alergija. Verujte mi, znam da je
tog čoveka ubila neka užasna bolest.”
Hanter je već shvatio šta je ubica uradio. Zarazio je žrtvu nekim
smrtonosnim virusom. Ali prošao je samo dan od trka pasa. Kako je
moguće da je reakcija nastupila tako brzo? Koja bolest može da
ubije čoveka za jedan dan? Ponovo će morati da se oslone na
obdukciju doktora Vinstona da bi došli do bilo kakvog traga šta se
desilo.
„Moramo da utvrdimo koja je to bolest, ako je stvarno bolest, i da
li je zarazna.” Doktorov pogled je prešao na lekara hitne pomoći. „O
tome smo razgovarali, o neposrednom kontaktu s pacijentom. Je li
neki od vas dvojice...”
„Ne”, uglas su odgovorili.
„Znate li nekog ko je bio u kontaktu s njim?”
„Dvojica agenata Specijalne jedinice”, brzo je odgovorio Hanter.
„Verovatno će morati da dođu na neke testove u zavisnosti od
rezultata biopsije.”
„A kad očekujete te rezultate?”
„Kao što sam rekao, telo je tek stiglo. Poslaću uzorak tkiva u
laboratoriju najbrže što mogu uz zahtev da ga obrade po hitnom
postupku. Ako budemo imali sreće, rezultat ćemo možda dobiti već
danas.”
„Šta će biti s obdukcijom tela?”
„Telo će danas biti poslato Okružnoj patološkoj službi, ali stanje u
kom je i činjenica da mora da bude u izolaciji otežavaju stvari, tako
da ne mogu tačno da vam kažem kad. Slušajte, inspektore, neću vas
lagati, veoma sam zabrinut zbog ovoga. Šta god da je ubilo ovog
čoveka, učinilo je to brzo i na veoma bolan način. Ako je to neka
zarazna bolest, sudeći samo po stanju u kom je stigao, moguće je
da se suočavamo s užasnom epidemijom. Ceo grad može biti u
opasnosti.”
 Dvadeset osam

Ostatak dana protekao je u dokonom iščekivanju. Ni Hanter ni

Garsija nisu mogli ništa osim da čekaju. Da čekaju da forenzička
ekipa završi obradu mesta zločina, da stigne rezultat biopsije, da telo
bude poslato doktoru Vinstonu i da stigne izveštaj s obdukcije.
Oba inspektora vratila su se u Grifit park malo pre mraka. Ako je
forenzička ekipa išta našla, koliko god to bilo nebitno, želeli su to da
znaju, ali pretraga je bila naporna i spora. Visoka trava, vrelina i
vlažnost još više su otežavali stvari i do jedan nakon ponoći tim nije
našao ništa.

Samotnost Hanterovog stana bila je nepodnošljiva. Kad je otvorio

vrata i uključio svetlo, zapitao se kako bi bilo vratiti se kući nekom
kome je stalo do tebe, nekom ko bi mogao da ti da malo nade da
ceo svet nije krenuo pravo u pakao.
Pokušao je da potisne destruktivni osećaj krivice koji ga je polako
obuzimao od trke pasa, ali čak ni njegovo iskustvo i znanje nisu
mogli da ga spreče da razmišlja o tome. „Da sam samo odabrao psa
broj dva.” U ovom trenutku ubica je dobijao i psihološku bitku.
Nasuo je sebi dvostruku dozu dvanaest godina starog lafroiga, po
običaju ubacio jednu kocku leda, prigušio svetla i sručio se na svoj
stari, kruti kauč. Bio je fizički i psihički iscrpljen, ali znao je da neće
moći da zaspi. U glavi mu se stalno iznova vrtelo sve ono što se
desilo u poslednjih nekoliko sati i pojačavalo njegovu pulsirajuću
glavobolju.
„Zašto nisam mogao da odaberem jednostavniji posao, zašto
nisam postao kuvar, ili stolar?”, naglas se zapitao. Razlog je bio
jednostavan. To može zvučati kao kliše, ali želeo je da nešto
promeni i svaki put kad bi njegova istraga posle vrednog rada dovela
do hvatanja ubice, znao je da je uspeo. To uživanje nije se moglo
porediti ni sa čim. Ništa nije moglo da nadmaši taj osećaj
samozadovoljstva, to ushićenje, svest o tome koliko je života spasao
prateći dokaze, ostajući pribran i sklapajući sliku koja je delovala
izgubljeno posle toliko vremena. Hanter je bio dobar u svom poslu i
znao je to.
Otpio je još gutljaj singl malta i promućkao ga u čaši pre nego što
ga je iskapio uz prijatno pečenje u grlu. Zažmurio je i zabacio glavu
dajući sve od sebe da potisne iz svesti ono što se desilo toga dana,
ali to mu je razornom snagom tutnjalo sećanjem.
Poskočio je kad mu se telefon oglasio obaveštavajući ga da je
primio poruku. Opipao je džepove, ali bili su prazni.
„Sranje!”
Telefon je bio na malom staklenom šanku. Ostavio ga je tamo s
novčanikom i ključevima.
Spustivši čašu na pod, Hanter je polako ustao i bacio pogled na
sat.
„Ko mi, dođavola, uopšte šalje poruku u ovo gluvo doba?”
Pogledao je telefon.
Nadam se da si dobro. Bilo je baš lepo što smo se videli danas,
iako je trajalo samo nekoliko minuta. Izabela.
Hanter je bio potpuno zaboravio na njihov brzi ručak tog
popodneva. Nasmešio se i u isto vreme osetio krivicu što je po drugi
put morao da odjuri i ostavi je. Brzo je otkucao odgovor.
Mogu li da te pozovem? Poslao je poruku i vratio se na kauč.
Minut kasnije telefon mu je zavibrirao i zapištao na poruku,
prekinuvši tišinu u sobi.
Da.
Hanter je otpio još gutljaj singl malta i pritisnuo dirku za
pozivanje.
„Zdravo... Mislila sam da već spavaš”, nežno je rekla.
„I ja sam mislio da ti spavaš. Da nije malo kasno za
univerzitetskog istraživača? Zar ne moraš da budeš u laboratoriji
rano ujutru?”, upitao je Hanter s osmehom.
 „Nikad ne spavam mnogo. Obično najviše pet do šest sati tokom
noći. Mozak mi nikad ne staje. Tako je to u mom poslu.”
„Samo pet do šest sati. To stvarno nije mnogo.”
„Čuj ko mi kaže. Zašto ti ne spavaš?”
„Nesanica je deo mog paketa. Dolazi s poslom.”
„Moraš da naučiš kako da se opustiš.”
„Znam. Radim na tome”, slagao je.
„Kad smo kod posla, je li sve u redu? Izgledao si pomalo
zabrinuto posle današnjeg poziva.”
Hanter je načas zastao i protrljao umorne oči. Pomislio je koliko
je većina ljudi nevina, nesvesna zla koje vreba u neposrednoj blizini.
Deo njegovog posla bio je da se poštara da ti ljudi ostanu jednako
naivni.
„Sve je u redu. Takav mi je posao. Uvek nosi tu vrstu pritiska.”
„Sigurna sam... da ne mogu ni da zamislim taj pritisak. Ali stvarno
mi je drago što si pozvao.”
„Žao mi je što sam opet morao onako da odjurim. Možda bih
mogao da ti se odužim.” Mogao se zakleti da ju je čuo kako se
smeši.
„Volela bih to... I baš sam to imala na umu. Da li bi voleo da
večeraš kod mene u subotu uveče?”
„Sastanak uz večeru?”, zadirkivao ju je Hanter.
„Pa, pošto smo obavili test uz ručak, mislila sam da bi bilo lepo
da večeramo. Jesi li zauzet ove subote?”
„Ne, ne, slobodan sam. Subota mi odgovara. U koliko da
dođem?”
„Može li oko šest?”
„To zvuči odlično. Poneću neko piće.”
„Fantastično. Sećaš li se adrese?”
„Bolje da mi je ponovo daš, za svaki slučaj. Bio sam prilično pijan
te noći.”
„Kome kažeš?”
Oboje su se nasmejali.
 Dvadeset devet

Sledećeg jutra Hanter i Garsija su se vratili u Okružnu patološku

službu. Doktor Vinston ih je pozvao oko deset, pošto je dovršio
obdukciju nove žrtve. Želeo je da dvojica inspektora prvi čuju
rezultate.
Telo Džordža Slejtera ležalo je na metalnom stolu za obdukciju
kod zida na kraju prostorije. Beli čaršav pokrivao ga je od struka
naniže. Veći deo njegovih unutrašnjih organa bio je izvađen, izmeren
i spušten na tacnu za organe. Doktor Vinston je pritisnuo dugme
pustivši dvojicu inspektora u podrumsku salu za obdukciju, a onda ih
je ostavio da čekaju kod vrata dok je analizirao komadić ljudskog
tkiva.
„Pa, jedno je sigurno, naš ubica je veoma inventivan”, rekao je
doktor podižući pogled s mikroskopa za seciranje. Hanter je tek tad
shvatio koliko umorno izgleda doktor Vinston. Tanka kosa bila mu je
zamršena, koža potamnela, a pogled iznuren.
„Znači ubijen je?”, upitao je Hanter pokazujući avetinjski bledo
telo na stolu.
„U to nema sumnje.”
„Počinilac je naš ubica?”
„O da, osim ako neko drugi ne zna za ovo”, rekao je doktor
prilazeći telu. Obojica inspektora su ga pratila. Podigao je glavu žrtve
desetak centimetara od površine stola za obdukciju. Hanter i Garsija
su se istovremeno sagnuli skoro se sudarivši glavama. Pred njihovim
očima se ukazao prepoznatljivi žig.
„To je isti ubica, nema sumnje”, rekao je Garsija uspravljajući se.
„Otkud onda to sranje da je umro od neke zarazne bolesti?”
 „To nije sranje. Upravo bolest ga je ubila.” Izraz zbunjenosti i
nervoze na Garsijinom licu se pojačao. „Jeste li ikad čuli za
streptokokus piogenes?”
„Šta?”
„Verovatno niste. A za stafilokokus aureus?”
„Da, doktore, latinski je stalni deo mog svakodnevnog rečnika.”
Garsijin sarkastični ton izmamio je kratak osmeh na Hanterovim
usnama. „Šta je to, dođavola?”
„Rekao bih da je neka bakterija”, rekao je Hanter.
„I bio bi potpuno u pravu, Roberte. Dođite, pokazaću vam.”
Doktor Vinston je potražio uzorak u maloj prenosnoj arhivi i onda se
vratio do stola s mikroskopom. „Pogledajte”, rekao je postavivši
uzorak pod mikroskop.
Hanter je prišao, sagnuo se i pogledao kroz mikroskop. Okrenuo
je dugme za podešavanje fokusa i kratko proanalizirao uzorak.
„Dođavola, doktore, šta je ovo u šta gledam? Vidim samo
gomilu... nekakvih crvolikih stvari kako jurcaju naokolo kao muve bez
glave.”
„Daj da pogledam”, rekao je Garsija poput uzbuđenog
srednjoškolca i mahnuo Hanteru da se pomeri. „Jašta, vidim isto”,
prokomentarisao je pogledavši kroz mikroskop.
„Te crvolike stvarčice su streptokokus piogenes, dragi moji
studenti”, rekao je doktor Vinston profesorskim tonom. „Sad
pogledajte ovo.” Uzeo je još jedan uzorak iz prenosne arhive i
postavio ga pod mikroskop umesto onog.
Ovog puta Hanter je ugledao zelene kružne oblike koji su se
kretali mnogo sporije od prethodnih crvolikih. Garsija je na brzinu
bacio pogled odmah posle Hantera.
„Da, pa? Sad vidim zelene okrugle stvari.”
„Dobro, to je stafilokokus aureus.”
„Ličimo li vam mi na studente biologije, doco? Objasnite nam to
na engleskom.” Garsija nije bio raspoložen za igre. Doktor Vinston je
protrljao oči desnom nadlanicom. Izvukao je stolicu i seo nalaktivši
se desnom rukom na sto s mikroskopom.
„U prvom uzorku koji ste videli je streptokokus piogenes, crvolika
bakterija koja ispušta nekoliko razornih toksina kad se nađe u
ljudskom telu. Jedan od tih toksina izaziva šarlah.”
 „On nije umro od šarlaha, doco. Simptomi uopšte ne odgovaraju”,
odvratio je Hanter.
„Strpljenja, Roberte.”
Hanter je podigao obe ruke predajući se.
„Drugi toksin koji ova bakterija može da izluči izaziva
nekrotizirajući fascitis.”
„A to je?”, oglasio se Garsija.
„To je bolest iz pakla”, rekao je Hanter zabrinuto nabravši čelo.
„To je akutna gangrena.”
„Tako je uglavnom poznata”, potvrdio je doktor Vinston.
„Stani, stani”, rekao je Garsija dajući znak za tajm-aut. „Jesam li
vas dobro čuo? Jeste li upravo rekli akutna gangrena?”
Doktor je klimnuo glavom, ali pre nego što je stigao da doda još
nešto, Hanter je počeo da objašnjava.
„Taj izraz je u širokoj upotrebi, ali nije sasvim tačan jer bakterija
koja ga izaziva ne dovodi do gangrene. To je retka infekcija dubljih
slojeva kože i potkožnih tkiva. Izaziva razaranje kože i mišića
ispuštanjem toksina, ali zbog posledica koje ostavlja izgleda kao da
žrtvu iznutra izjeda gangrena.”
Garsija je zadrhtao i odmakao se od mikroskopa. „Otkud ti to
znaš?” upitao je Hantera.
„Mnogo čitam”, odgovorio je slegnuvši ramenima.
„Bravo, Roberte”, rekao je doktor Vinston s osmehom, a onda je
nastavio tamo gde je Hanter stao. „Žrtva počinje da ispoljava
simptome slične gripu koji brzo prelaze u veoma jake glavobolje, pad
krvnog pritiska i tahikardiju. Na koži se onda razvijaju izuzetno bolni,
veliki plikovi puni gnoja i osip kao od jakog sunca. Žrtva onda
doživljava toksični šok i naizmenično se onesvešćuje i dolazi svesti.
Zdravstveno stanje se munjevito pogoršava i onda nastupa... smrt.”
Garsija i Hanter su pogledali leš. Svi plikovi su popucali
otkrivajući sasušene, krastave čirove.
„Godine 2004, redak, ali još ozbiljniji oblik bolesti počeo je da se
pojavljuje sve učestalije, a većina slučajeva zabeležena je ovde, u
Kaliforniji”, nastavio je doktor. „U tim slučajevima otkriveno je da je
bakterija koja izaziva bolest soj stafilokokusa aureusa, ali mnogo jači
soj.”
 „To je onaj drugi uzorak koji smo videli, zelene okrugle
stvarčice?”
Doktor Vinston je klimnuo glavom.
„Sećam se te priče”, rekao je Hanter. „Nije privukla preveliku
pažnju medija. Samo je uzgred pomenuta u novinama.”
Doktor Vinston je ustao i prišao stolu za obdukciju. Garsija i
Hanter su ga ispratili pogledom.
„Evo kako ta bolest deluje: bakterija ulazi u telo i razmnožava se.
Što je više bakterija u telu, to se više toksina luči. Što se više toksina
luči, to je smrt brža i bolnija. Na nesreću po našu žrtvu, ovi mali
gadovi se množe kao pomahnitali zečevi. Mogu da udvostruče svoj
broj u roku od dva-tri sata.”
„Ima li leka?”, upitao je Garsija.
„Da, ako se otkrije na vreme, ali to se retko dešava zbog brzine
kojom se bakterija širi.”
„A kako se dobija ta bolest? Kako bakterija prodire u telo?”
„Zanimljivo je da se ta bakterija često može naći na koži ili unutar
nosa zdravih osoba.
Garsija je stavio obe šake na nos kao da se sprema da ga
izduva. Hanter nije mogao da suzdrži smeh.
„U neaktivnom je stanju”, rekao je doktor Vinston s osmehom. „Ali
bakterija lako može da inficira otvorenu površinsku ranu. Ponekad se
dobija u bolnicama preko inficiranih hirurških rezova.”
„Uh, to je baš umirujuće”, našalio se Garsija.
„Nekrotizirajući fascitis jedna je od infekcija koje se najbrže šire.
U uobičajenim slučajevima, od početnih simptoma do smrti pacijenta
prolazi samo tri do pet dana. U slučaju naše žrtve, a siguran sam da
ste obojica to već pretpostavili, ubica je ubrizgao bakteriju
stafilokokus aureus.”
Zavladala je morbidna tišina. Šta bi još ubica mogao da smisli?
„Ali trka pasa je bila pre samo dva dana. Kako je bolest mogla da
se razvije tako brzo?”, upitao je Garsija odmahujući glavom.
„Trka pasa?” Namrštio se doktor Vinston.
Garsija je samo odmahnuo rukom. „Previše je komplikovano da
vam to sad objašnjavamo, doco.”
„Uglavnom, kao što sam rekao, bakterija se brzo razmnožava i
što je više ima, to veću štetu izaziva. Našoj žrtvi je ubrizgana
ogromna količina i to pravo u krvotok. Bilo je dovoljno deset do
dvanaest sati da se zdrav čovek nađe na pragu smrti.”
Doktor Vinston je prišao tacni s organima. „Jetra i bubrezi su mu
bili uništeni trideset pet odsto. Postojala su i velika oštećenja srca,
creva i jednjaka, što objašnjava iskašljavanje krvi. Kad smo ga našli
u parku, imao je jako unutrašnje krvarenje. Njegovo telo je tad
verovatno pružalo poslednji otpor pred smrt.”
Garsija se namrštio setivši se prizora iz parka.
„A ima još nešto”, nastavio je doktor.
„Šta je to?”
„Nokti žrtve na obe šake su potpuno polomljeni. Kao da je
pokušavao da se probije odnekud. Verovatno iz drvene kutije.”
„Ima iverje pod noktima?” Zaključio je Hanter.
„Da. Pod onim što mu je ostalo od noktiju.”
„Analiza drveta?”, uzbuđeno je upitao Garsija.
„Obična borovina. Veoma lako se nalazi. Ubica je mogao da ga
zatvori zakucavši vrata običnog ormara.”
„Zašto bi ubica to uradio, ako je žrtvi već ubrizgao bakteriju i smrt
je bila neizbežna?”, zanimalo je Garsiju.
„Da bi što više ubrzao proces,” Hanter je odgovorio prvi.
Garsija se namrštio.
„Srce brže kuca kad se neko uspaniči. Krv kola brže, pa se i
bakterija brže širi.”
„Tačno”, rekao je doktor Vinston klimnuvši glavom.
„A nema lakšeg načina naterati nekog da se uspaniči nego
zatvoriti ga u drveni sanduk.”
„Ovaj ubica se razume u svoj posao bolje od bilo koga s kim sam
se sreo”, rekao je doktor ponovo pogledavši leš.
„Šta bi bilo da smo ranije stigli u park?” upitao je Garsija.
„Ne bi vredelo. Sudbina naše žrtve bila je zapečaćena u trenutku
kad mu je ubica ubrizgao bakteriju”, rekao je Hanter. „Sve je to bilo
deo njegovog plana. Ništa nije bilo prepušteno slučaju.”
„Kako neko može da dođe do te bakterije? Gde je ubica mogao
da je nabavi?”
Doktor Vinston i Hanter su razumeli na šta Garsija misli. Ubica je
morao imati pristup bakteriji preko neke bolnice ili možda
laboratorije. Mogli bi da provere posetioce i zaposlene i možda tako
dođu do traga.
„Naš problem je što svaka bolnica i laboratorija u Kaliforniji
verovatno ima uzorak bakterije”, objasnio je doktor. „A, kao što sam
rekao, razmnožava se ekstremno brzo i ubici je bilo dovoljno samo
nekoliko kapi zaražene krvi. Niko ne bi primetio da to nedostaje. Niko
to ne bi prijavio. Kultivisanje bakterije i pretvaranje dve kapi
zaražene krvi u smrtonosnu količinu koja je ubrizgana našoj žrtvi
takođe je veoma jednostavno. Ovo je bilo veoma lukavo ubistvo. Nije
ga naročito teško izvršiti ako znate šta radite, ali veoma je teško ući
u trag izvoru bakterije.”
„To bi bilo kao traženje igle u plastu sena?”
Doktor Vinston je klimnuo glavom.
„Ipak ćemo to proveriti”, rekao je Hanter. „U ovom trenutku ništa
ne odbacujem.”
„Zašto ubica nije sačekao da žrtva umre pre nego što je pozvao,
kao u svim prethodnim slučajevima?” upitao je Garsija.
„Da bi nas šokirao”, mirno je odvratio Hanter. „Prizor čoveka koji
umire od akutne gangrene veoma je uznemirujuć i upečatljiv. Plikovi
pucaju izbacujući gnoj i sluz, žrtva krvari iz očiju, usta, ušiju, desni...
Tu je i jeziv smrad i svest o neminovnosti smrti. To je bila njegova
predstava. Šepuri se. A sve to pojačava moj osećaj krivice. Hteo je
da vidi šta sam uradio odabravši pogrešnog psa.”
„Kakav je to pas o kom stalno pričate?” zbunjeno je upitao doktor.
Hanter mu je na brzinu objasnio šta se desilo i kako im je malo
nedostajalo da spasu žrtvu.
„Mislite li da bi ga ubica stvarno pustio da ste pogodili
pobednika?”
„Nisam siguran”, rekao je Hanter odmahujući glavom. Usledila je
nelagodna tišina.
„§ta je uzeo?” upitao je Garsija trljajući bradu.
„Kako to misliš?”, doktor Vinston kao da je oklevao.
„Rekli ste da ubica uvek uzima deo tela žrtve kao nekakav trofej.”
„A, da.” Podigao je mali beli prekrivač otkrivajući žrtvine prepone.
„O bože!” Garsija je pokrio usta šakama. Znao je da je to urađeno
dok je žrtva još bila živa.
 Prošlo je pola minuta pre nego što je Hanter progovorio. „Da
pogodim, forenzičari ništa nisu našli u kolima, je li tako?”
„A ne!”, odgovorio je doktor podižući desni kažiprst s
oduševljenim osmehom. „Našli su dlaku. I nije žrtvina.”
 Trideset

Dok su prilazili ulazu u klub „Vangard” u petak uveče, Garsija se

iznenadio ugledavši koliko ljudi stoji u redu čekajući da uđe.
„Ne mogu da verujem da je ovaj klub pun, trebalo bi da je
ogroman.”
„Klub nije pun”, samouvereno je odgovorio Hanter.
„Otkud znaš?”
„To je psihološki trik”, nastavio je Hanter. „Ako te nateraju da
čekaš u redu, to povećava tvoja očekivanja od kluba. Više ćeš želeti
da uđeš. Klub u kom je gužva, obično je dobar klub.”
„To je tačno.”
„Ali štos je u tome da ne moraš da čekaš predugo. Ako preteraš s
tim, mušterije se mogu unervoziti. Niko ne voli da predugo čeka.”
„I to je tačno.”
Zaobišli su red i odmah prišli dvojici mišićavih izbacivača na
ulazu u klub.
„Izvinite, gospodo, moraćete da stanete u red kao svi ostali”,
rekao je jedan od izbacivača spuštajući šaku na Garsijino rame.
„A, ne, vidite, mi imamo posebne VIP propusnice”, rekao je
Hanter veselo i pokazao im svoju inspektorsku značku.
Izbacivač je proverio Hanterove policijske isprave i sklonio šaku s
Garsije. „Postoji li neki problem, inspektore Hantere?”
„Ne, samo tražimo nekog.”
Dvojica izbacivača su se zabrinuto zgledali. „Ne želimo nikakve
nevolje ovde.”
„Ni mi, tako da bi bilo dobro da nam se sklonite s puta”, rekao je
Hanter prostrelivši izbacivača odlučnim pogledom. Ne prestajući da
gleda Hantera u oči, izbacivač se pomerio korak udesno i otvorio
vrata.
„Prijatno veče, gospodo.”
Dvojica inspektora ušla su u luksuzno predvorje. Na njih se
sručio talas bubnjajuće muzike. Bila je glasna, veoma glasna. U
prvoj prostoriji bila je šačica ljudi, neki su plesali, a neki samo
ćaskali. Hanter i Garsija su prošli pored nekolicine ljudi i našli se u
prostoru s glavnim plesnim podijumom.
Tu je muzika bila dvaput glasnija nego u predvorju i Hanter je
instinktivno zapušio uši rukama.
„U čemu je problem, matori, ne možeš da podneseš muziku
mladih naraštaja?”, upitao je Garsija s ciničnim kezom.
„Muziku? Ovo je samo... glasno monotono bubnjanje. Više bi mi
prijao hevi metal.”
„Ovo mesto je džinovsko!”, rekao je Garsija ugledavši ogromni
plesni podijum od skoro dve hiljade kvadratnih metara kako se
veličanstveno pruža pred njima. Hanter je razrogačio oči
pokušavajući da pojmi neverovatne dimenzije tog mesta. Plesni
podijum bio je ispunjen šarolikom, živom masom koja se kretala
prateći ritam poslednjih dramenbejs i fanki hitova. Klupska rasveta i
laseri bacali su različite odsjaje na razigranu masu. Atmosfera u
„Vangardu” bila je zarazna. Ljudi su tu dolazili da se zabave i to se
videlo. Hanter i Garsija nisu došli u „Vangard” da mu se dive, niti da
se zabave, morali su da nađu D-Kinga.
Levo od plesnog podijuma ugledali su malo ograđeno stepenište
koje je vodilo na zaseban gornji nivo.
„Tamo”, rekao je Hanter pokazujući stepenište. „Ono mora biti
VIP zona.”
Garsija je klimnuo glavom i namrštio se primetivši dvojicu
izbacivača rvačke građe kako čuvaju dno stepeništa. Hanter je
pogledom potražio D-Kinga na izdignutom nivou. U dosijeu
dobijenom od Okružnog tužilaštva stajalo je sve što je trebalo da
znaju o tom zloglasnom dileru, uključujući nekoliko fotografija.
Hanteru nije trebalo dugo da ga spazi kako udobno sedi u društvu
četiri žene.
„Imam ga, poslednji sto zdesna”, rekao je Hanter pokazujući VIP
zonu.
 Probili su se kroz razigranu masu sudarajući se i gurajući preko
zakrčenog podijuma. Jedna privlačna brineta obavila je ruke oko
Hanterovog vrata dok je prolazio pored nje.
„Mmm, obožavam mišićave muškarce”, rekla je privlačeći ga uza
se. „A ti imaš divne plave oči. Pleši sa mnom, božanstveni.” Njene
usne su se spustile na njegove i strasno ga je poljubila zavrtevši ga
u polukrug.
Hanteru je trebalo nekoliko sekundi da odvoji usne od njenih. Čak
i na treperavoj svetlosti Hanter je primetio da su joj ženice proširene.
„Za sekund se vraćam da plešem s tobom, srce. Moram da
nađem toalet”, ponudio je prvi izgovor koji mu je pao na pamet.
„Toalet? Hoćeš da ti pravim društvo?” Pogled joj se spustio na
njegove prepone.
Hanter se samouvereno nasmešio brineti. „Ne ovog puta, srce.”
„Pederu”, prosiktala je za njim dok je odlazio ostavljajući je da
potraži novi plen.
„Izgleda fino... otmeno”, prokomentarisao je Garsija. „Možda bi
kasnije mogao da se vratiš i da s njom popiješ jedan spori ležerni
kres uza zid?
Hanter je ignorisao partnerov sarkazam dok su prilazili stepeništu
koje vodi na ekskluzivni gornji nivo i dvojici izbacivača koji ih čuvaju.
„Žao nam je, gospodo, ovo je samo za VIP goste. Nije vam
dozvoljen pristup”, rekao je jedan od njih gledajući inspektore s
visine.
„U redu je, mi smo VIP gosti”, rekao je Garsija vadeći svoju
značku i čekajući da i Hanter učini isto.
„Gospodo, ne možete tek tako da koristite svoje značke kako
biste ulazili gde god hoćete”, rekao je viši od dvojice gorila fiksirajući
pogledom Garsiju.
„Izgledamo li ti kao da smo došli zbog zabave?”, umešao se
Hanter. Oba izbacivača usmerila su poglede u njega. „Došli smo da
se vidimo s nekim”, nastavio je.
„A ko bi to bio?”
„Ovde smo da vidimo gospodina. Gledaj svoja posla. Sad se
sklonite ili ću vas uhapsiti zbog ometanja policije u vršenju dužnosti.”
Hanterov glas bio je preteći i čvrst. Ne čekajući da se izbacivači
sklone, Hanter je zakoračio između njih i progurao se napred, a
Garsija ga je sledio. Džerom je pratio celu scenu sedeći za stolom
pored vrha stepeništa. Kad su dvojica inspektora zakoračili u
izdignutu VIP zonu, Džerom je ustao da im prepreči put.
„Mogu li da vam pomognem?”
„Šta je bre ovo? Ovaj tip ima više obezbeđenja nego predsednik
Sjedinjenih Država”, rekao je Hanter okrećući se prema Garsiji pre
nego što je pogledao Džeroma u oči. „Ne, ne možeš da mi
pomogneš, rmpalijo, hoću da razgovaram s tvojim gazdom”, rekao je
Hanter pokazujući prema D-Kingovom stolu.
Ne pomerajući se, Džerom je proučavao dvojicu muškaraca pred
sobom.
„Dobro, možemo to da obavimo ovde, u udobnoj VIP zoni, a
možemo ceo ovaj prokleti cirkus da premestimo u stanicu, pa da se
stvarno zabavimo. Biraj, momčino.”
Džerom je još nekoliko sekundi posmatrao dvojicu muškaraca, a
onda se okrenuo prema D-Kingu koji je počeo da pokazuje
zainteresovanost. Kratko je klimnuo Džeromu.
„Izvinite me, devojke, izgleda da moram da obavim neki posao.
Zašto ne biste otišle da malo igrate?”, rekao je D-King četirima
zanosnim devojkama za svojim stolom. One su ustale, a onda prošle
pored Hantera i Garsije, pri čemu im je svaka od njih namignula i
izazovno se nasmešila. Garsijino lice se ozarilo na svaki osmeh
devojaka, pa ih je ispratio pogledom.
„Ako ti se neka od njih dopada, možda bih mogao da kažem neku
lepu reč za tebe”, rekao je D-King sa širokim osmehom, otkrivajući
blistavobele zube. Hanter je primetio da mu je u gornji levi sekutić
ugrađen mali dijamant.
„Šta? O, ne, ne. Nije kao što izgleda”, kazao je Garsija
nelagodno.
„Naravno da nije. Izvolite, sedite. Šampanjac?”, ponudio je D-
King pokazujući na flašu u koti s ledom.
„Ne treba, hvala.”
„Dobro, kako onda mogu da vam pomognem?”
D-King je bio veoma zgodan Afroamerikanac. Imao je samo
trideset jednu godinu, metar sedamdeset i pet i pažljivo obrijanu
glavu. Upečatljive oči boje lešnika krasile su njegovo lice snažnih,
jasno definisanih crta. Nosio je tamno odelo od viskozne tkanine i
belu svilenu košulju s otkopčana dva gornja dugmeta koja su
otkrivala nekoliko debelih zlatnih lančića.
„Ja sam inspektor Hanter, a ovo je inspektor Garsija”, rekao je
Hanter pokazujući značku.
D-King nije ustao i nije pokazivao nameru da se rukuje s njima.
Džerom je stao pored šefa.
Hanter i Garsija su seli naspram D-Kinga, leđima okrenuti
plesnom podijumu. Nije bilo razloga za ćaskanje. Hanter je izvadio
kompjuterski portret iz džepa i spustio ga na sto pred njih.
„Znate li ko je ova žena?”
D-King je spustio pogled na sliku i osmotrio je nekoliko sekundi
ne uzimajući je. „Niste skloni okolišanju, inspektore Hantere? To mi
se dopada.”
Hanterov izraz lica ostao je nepromenjen.
„To je kompjuterska slika”, rekao je D-King pomalo iznenađeno.
„Da!”
„A zbog čega je tako?”
„Bojim se da ne mogu da otkrijem tu informaciju.”
„Bojim se da ne mogu da vam pomognem” odgovor je usledio
skoro odmah.
Inspektori su se kratko pogledali. „Slušajte, gospodine Prestone,
ovo je izuzetno važno...”
„Sestra Džoan me je zvala gospodin Preston u osnovnoj školi.”
D-King je podigao desnu ruku prekidajući Hantera pre nego što je
ovaj stigao da dovrši rečenicu. „Možete me zvati D-King.”
Hanter nije voleo da ga prekidaju. „Kao što sam rekao, ovo je
veoma važna stvar.”
„Siguran sam da jeste, ali da vam objasnim kako to ide. Ako
hoćeš da ti pomognem, moraš mi dati nešto, srce. Ja sam poslovan
čovek, nemam vremena za sranja, a ovde ništa nećete dobiti džabe.”
Hanter nije voleo da se pogađa, posebno s ljudima kao što je D-
King, ali znao je da nema mnogo izbora. Posmatrao je reakciju D-
Kinga i Džeroma dok su analizirali sliku na stolu. Znao je da su je
prepoznali. Ako hoće da mu pomognu, moraće da prihvati njihovu
igru.
„Mrtva je. Ubijena je na krajnje užasan način, a njeno lice...”
Hanter je tražio odgovarajuću reč. „Lice joj je neprepoznatljivo.
Morali smo da upotrebimo poseban program da bismo rekonstruisali
njen mogući izgled.”
D-King je još neko vreme posmatrao Hantera pre nego što je
uzeo sliku. Gledao ju je još nekoliko sekundi. Hanter je bio siguran
da je D-King prepoznao ženu sa slike, ali postojalo je još nešto.
Neka skrivena emocija.
„Zašto misliš da poznajem ovu ženu?”
Hanter je znao šta ovaj pokušava da uradi. „Slušaj, Pi Didi...”
„D-King...”
„Svejedno. Ne zanimaš me ni ti, ni ono čime se baviš. Kakav god
nezakoniti posao da obavljaš, siguran sam da će te uskoro stići ruka
pravde, ali danas nije taj dan. Možda mi ne veruješ, ali ti nisi
osumnjičeni u ovoj istrazi. Čovek koji je ubio nju, ponovo je ubio juče
i nastaviće da ubija dok ga ne zaustavimo. Njen identitet bi nam
mogao pomoći da uđemo u trag tom čudovištu. Ako je ona jedna od
tvojih devojaka...”
„Jedna od mojih devojaka?” D-King je ponovo prekinuo Hantera.
Nije nameravao da prizna da je trgovac seksom.
„Ako hoćeš da se praviš blesav, samo napred, ali u ovom
trenutku me savršeno zabole i da si najveći makro na svetu, ne jurim
tebe. Mi smo iz Ubistava, ne iz Narkotika.”
D-King je vratio sliku na sto. „Lep govor, inspektore.”
Hanter je duboko udahnuo. Pogled mu je i dalje bio prikovan za
čoveka pred njim.
D-King je brzo video da mu se ukazala prilika. „Ako vam treba
moja pomoć, možda možemo da postignemo nekakav dogovor.”
„Dogovor?” Hanter je znao šta sledi.
„S vremena na vreme zatreba mi mala pomoć od momaka u
crnom i belom. Ja pomažem vama, vi pomažete meni i svi su
zadovoljni. To bi moglo da bude veoma unosno partnerstvo za obe
strane.”
Garsija je tek tad shvatio na šta D-King misli. Za razliku od
Hantera, on nije mogao da se obuzda.
„Nosi se! Neko je mučio i ubio jednu od tvojih devojaka, a tebe
zabole dupe? Mislio sam da bi trebalo da ih štitiš, da budeš njihov
čuvar. Zar to nije posao makroa?” Garsijino lice je buknulo. Njegova
ljutita vika privukla je pažnju većine gostiju za susednim stolovima.
„Sad koristiš njenu smrt kako bi nas stavio na svoj spisak prljavih
pandura? Jak si mi ti kralj. Možda bi mogao da promeniš ime u
Jadnik.” Garsija je ustao očekujući da Hanter uradi isto. On je i dalje
sedeo.
Garsijin ispad je nasmejao D-Kinga. „Ma daj, molim te, nećete
valjda meni da prodajete to staro sranje s dobrim i lošim pandurom?
Mislite da sam budala? To sranje prolazi samo u filmovima, a ovo
nije jebeni film.”
„Mi ovde ne igramo igre”, mirno je rekao Hanter, „ali ubica ih igra.
Inspektor Garsija je u pravu. Taj ubica je uzeo jednu od tvojih
devojaka i jasno ti poručio da se nosiš.” Hanter se nagnuo napred
naslonivši oba lakta na sto. „Mi ne mislimo da si budala, ali ubica to
sigurno misli. Smeje ti se i to me ne čudi. Ušetao je na tvoj teren,
oteo jednu od tvojih devojaka, a ti nisi ni znao za to. Mislio si da je
otišla na odmor? Šta će biti ako reši da uzme još neku od tvojih
devojaka? Možda jednu od onih koje su pre nekoliko minuta sedele
ovde s tobom.”
D-King je i dalje mirno gledao Hantera.
„Pa”, nastavio je Hanter, „samo ćeš sedeti tu i praviti se kako si i
dalje kul, kako i dalje kontrolišeš stvari, i dalje si kralj? Tražili smo ti
samo njeno ime, makar da obavestimo njenu porodicu šta joj se
desilo.”
Hanter je čekao reakciju, ali nje nije bilo. Znao je da je D-King
prepoznao devojku na kompjuterskom portretu, a to je bio ogroman
korak u pravom smeru. Sad kad zna gde da traži, lako će saznati ko
je ta devojka. D-Kingova saradnja više mu ništa nije značila. Hanter
je ustao sledeći Garsijin primer.
„Inspektore”, pozvao je D-King kad su inspektori stigli do
stepenica. Hanter se okrenuo i ponovo ga pogledao. D-King je
pokazao prema Džeromu koji je brzo izvadio sliku iz džepa svog
sakoa i spustio je na sto pored kompjuterske rekonstrukcije. Oba
inspektora su ponovo sela i uporedila slike. Sličnost je bila
zapanjujuća.
„Zove se Dženi Farnboro. Tražim je od prošlog petka.”
Hanter je osetio kako mu je krv jače zastrujala. „Tad si je
poslednji put video?”
„Tako je. Prošlog petka, ovde.”
 „Ovde?”, upitao je Garsija uzbuđeno.
„Da, sedeli smo za istim ovim stolom. Izvinila se i rekla da mora u
toalet da popravi šminku, ili tako nešto. Više se nije vratila.”
„U koje vreme je to bilo?”
D-King je izvio obrve prema Džeromu.
„Kasno, oko dva, ili dva i petnaest posle ponoći”, rekao je
Džerom.
„Znači, misliš da je oteta iz ovog kluba?” mirno je upitao Hanter.
„Tako izgleda.”
„Možda je poznavala otmičara, možda je to bio neko s kim je već
bila.”
D-King je odmahnuo glavom. „Čak i da je naletela na nekog koga
poznaje, ne bi tek tako otišla iz kluba, vratila bi se ovamo da prvo
razgovara sa mnom. Dženi je bila dobra devojka.”
Hanter je zastao na trenutak odmeravajući koliko želi da otkrije o
žrtvi. „Bila je drogirana. GHB, jesi li nekad čuo za to?”
D-King se široko nasmešio Hanteru. Znao je da Hanter ne može
biti tako naivan. „Da, čuo sam za to. Je li to upotrebljeno?”
„Da.”
„Rekao si da je mučena?” upitao je Džerom.
„Da.”
„Šta to tačno znači?”
Hanterov pogled se spustio na slike na stolu. Kroz glavu mu je
proleteo prizor njenog nagog, osakaćenog tela vezanog za drvene
stubove.
„Onaj ko ju je ubio želeo je da joj nanese što veću patnju. Nije
bilo prekraćivanja muka, nije bilo metka u glavu, ni noža u srce.
Ubica je želeo da ona umre polako.” Hanter nije video zašto bi
skrivao istinu. „Bila je živa odrana i ostavljena da umre.”
„Šta?” Džeromov glas se povisio za pola oktave.
Nijedan inspektor nije odgovorio.
D-King je pokušao da sakrije bes, ali oči su mu plamtele. U
njegovoj glavi odmah se stvorila groteskna slika Dženi, same, na
mukama, kako preklinje za milosti i doziva pomoć. Uzalud je
pokušavao da otera tu sliku iz misli. Kad je progovorio, u njegovom
glasu jasno se osećao gnev. „Jesi li religiozan čovek, inspektore?”
To pitanje je zateklo i Hantera i Garsiju. „Zašto?”
 „Jer ako jesi, bolje se moli bogu da onoga ko je ubio Dženi
nađete pre mene.”
Hanter je razumeo D-Kingov bes. Dok je Hanter sve morao da
radi po propisu i da poštuje protokol, D-Kinga ništa nije sputavalo.
Pomisao da bi D-King mogao da se dokopa ubice pre njega bila je
nekako privlačna.
„Trebaće nam da vidimo spisak svih njenih... klijenata, svih ljudi s
kojima je bila u poslednjih šest meseci. Ubica bi mogao biti neko
koga je poznavala.”
D-King se ponovo izveštačeno nasmešio Hanteru. „Dopadaš mi
se, inspektore Hantere, zabavljaš me.” Zastao je. „Nemam pojma o
čemu govoriš. Kakvi klijenti?”
Nije bilo šanse da Hanter natera D-Kinga da mu da spisak
Dženinih klijenata i Hanter je to znao.
„Rekli ste da vam treba njeno ime, sad ga imate. Plašim se da
više ništa ne mogu da učinim za vas”, kazao je D-King pokazujući
prema stepenicama.
Oba inspektora su ustala bez reči. Hanter je pokupio obe slike sa
stola. „Još nešto”, rekao je Hanter vadeći list papira iz džepa.
D-King mu je uputio pogled koji je govorio da su mu već dosadili.
„Jesi li nekad video ovaj simbol?”
D-King i Džerom su pogledali čudni crtež. Džerom je odmahnuo
glavom.
„Ne, nikad”, potvrdio je D-King. „Kakve to veze ima sa Dženinom
smrću?”
„Nađeno je blizu njenog tela”, slagao je Hanter.
„Samo još nešto”, ovog puta je progovorio Garsija. „Znate li
odakle je Dženi? Moraćemo da obavestimo njene roditelje.”
D-King je pogledao Džeroma koji je slegnuo ramenima. „Ne
bavim se previše takvim proverama, ali mislim da je rekla da je iz
Ajdaha, ili Jute, tako nešto.”
Garsija je klimnuo glavom i pošao za Hanterom. Kad su stigli do
stepenica, Hanter se ponovo okrenuo i pogledao D-Kinga. „Ako ga
nađete pre nas...”
D-King je pogledao Hantera u oči.
„Naterajte ga da pati.”
 D-King nije progovorio ni reči, samo je pogledom ispratio
inspektore iz VIP zone i gledao kako nestaju u masi plesača.
 Trideset jedan

„Šta ti je onaj idiot Kulejn rekao preko telefona o Dženi?”, upitao je

D-King usmerivši pažnju na Džeroma čim su inspektori nestali iz
vidokruga.
„Rekao je da je proverio mrtvačnicu, bolnice i dosijee o nestalim
osobama i da ništa nije našao.”
„Kakvo je on beskorisno govno. I za to ga plaćamo?”
Džerom je potvrdno klimnuo glavom.
„Kaži devojkama da uskoro krećemo, ali pre toga mi dovedi onog
barmena s kojim Dženi povremeno razgovara, onog dugokosog.”
„Važi.” Džerom je gledao kako D-King ispija pola flaše šampanjca
odjednom. „Jesi li dobro, šefe?”
D-King je bacio praznu flašu šampanjca na sto prevrnuvši
nekoliko čaša i privukavši neželjenu pažnju. „Šta gledate, koji
kurac?”, dreknuo je na ljude za najbližim stolom. Oni su se brzo
okrenuli i nastavili da gledaju svoja posla.
„Ne, nisam dobro”, odgovorio je D-King okrenuvši se prema
Džeromu. „U stvari, prokleto sam daleko od dobrog, Džerome. Neko
mi je ispred nosa oteo jednu od devojaka. Ako je istina ono što su
inspektori rekli, mučena je i ubijena.” Izgledao je zgađeno. „Živa
odrana, Džerome. Sad mi reci, kakav glupi kurvin sin bi bio toliko lud
da to uradi jednoj od mojih devojaka?”
Džerom nije mogao da ponudi drugi odgovor osim sleganja
ramenima.
„Ja ću ti reći kakav... jebeno mrtav. Hoću tog tipa, razumeš li me?
Hoću ga živog da bih mogao da mu pokažem šta je pravo mučenje.”
Desnom rukom je obrglio Džeromov vrat i privukao mu lice na
nekoliko centimetara od svog. „Šta god je potrebno, crnjo, razumeš li
me? Šta god da je potrebno, dođavola.”
 Trideset dva

Od saznanja da je ubica bio u klubu „Vangard” pre samo nekoliko

dana Hanteru je proključala krv. Odlučio je da se još neko vreme
zadrže u klubu. Ubica je bio ovde, dodirivao je stvari, dozvoljavao
ljudima da ga gledaju, možda čak i da razgovaraju s njim. Nekako je
uspeo da drogira Dženi negde između VIP zone i ženskog toaleta, a
onda da je odvuče iz kluba ne privlačeći pažnju. A možda i nije?
Hanter je dodirnuo Garsijinu ruku da bi mu privukao pažnju, a
onda je pokazao nisku tavanicu. „Vidiš li ono što ja vidim?”
Garsija je podigao pogled prateći Hanterov ispruženi kažiprst.
„Nadzorne kamere!”
„Bingo.”
„Izvinite me!”, rekao je Hanter prilazeći izbacivaču kod požarnog
izlaza. „Gde vam je soba za kontrolu nadzornih kamera?”, upitao je
pokazujući gorili svoju značku.
„Na spratu, pored upravnikove kancelarije.”
„Možeš li da mi pokažeš gde je to? Moram da pogledam neke
vaše snimke.”
Dvojica inspektora prošla su za izbacivačem kroz masu plesača,
sve do Zapadne strane kluba. Usko stepenište odvelo ih je na
sledeći sprat i u mali hodnik. Prišli su drugim vratima s desne strane
na kojima je stajao natpis „KONTROLNA SOBA”. Unutra je jedan
čuvar sedeo okružen malim TV ekranima. Držao je novine uredno
presavijene načetvoro na delu s ukrštenim rečima. Hanter je primetio
da mu je ostala još samo jedna reč.
„Zdravo, Stju”, rekao je izbacivač.
Čuvar nije podigao pogled. „Emotivni šok, šest reči, prvo slovo
„t”. Imaš li neku ideju šta bi to moglo biti?” Vrh hemijske koju je držao
u desnoj ruci bio je potpuno izgrizen.
„Trauma”, odgovor je stigao od Hantera.
Čuvar je najzad odvojio pogled od novina iznenađeno ih
pogledavši pošto je tek tad shvatio da Tarik nije sam. Spustio je
novine i seo uspravno. Hanter je obavio ritualno predstavljanje i
pokazivanje značke.
„Prvo moram da dobijem odobrenje upravnika”, rekao je Stju
uzimajući telefon pošto je Hanter objasnio razlog njihove
nenajavljene posete. Hanter nije imao primedbi i slušao je kako
čuvar preko telefona brzo objašnjava situaciju jednom od svojih
nadređenih.
„Dobro, gospodine. Sačekaćemo”, rekao je spuštajući telefon.
„Pa?” upitao je Hanter.
„Dolazi ovamo.”
Hanter je osmotrio male monitore ispred Stjuovog stola. „Koliko
ukupno kamera imate?”
„Po jednu iznad svakog šanka, jednu iznad ulaza na plesni
podijum, jednu iznad požarnog izlaza, dve u dvorištu, jednu iznad
ulaza u klub, po jednu u oba hodnika ka toaletima, tri iznad plesnog
podijuma i dve iznad VIP zone”, rekao je Stju pokazujući različite
monitore dok je nabrajao kamere.
Vrata su se otvorila i ušao je nizak muškarac u besprekorno
ispeglanom odelu na uske pruge. Bio je visok oko metar šezdeset
pet, bledog lica rošavog poput sunđera od posledica gadnih akni iz
mladosti. Zbog gustih, čupavih obrva izgledao je kao lik iz crtanog
filma. Predstavio se kao Tevez Lopez, šef obezbeđenja.
„Moramo da vidimo sve snimke s vaših nadzornih kamera od
prošlog petka”, rekao je Hanter ne gubeći vreme na nebitna
objašnjenja.
„Šta tačno tražite?”
„Mladu ženu koja je oteta prošlog petka. Imamo razlog da
verujemo da je možda oteta u ovom klubu. Moramo da vidimo te
snimke.”
Tevez i Stju su se zabrinuto pogledali. „To može biti problem,
inspektore”, rekao je Tevez.
„Zašto?”
 „Snimke čuvamo samo dva, najviše tri dana. Prošli petak je
izbrisan.
„Šta? Zašto?”, upitao je Garsija besno.
„Nemamo potrebe da ih čuvamo”, ležerno je odvratio Tevez. „Ako
tokom večeri nije bilo problema, tuča, nestanka novca iz kasa, niti
incidenata povezanih s drogom, ne vidimo smisao u čuvanju tih
snimaka. Vidite, inspektore, danas je sve digitalno. Imamo trinaest
kamera koje snimaju dvanaest do petnaest sati svake noći, a to
zauzima prokleto mnogo prostora na hard-disku. Pošto utvrdimo da
je noć prošla bez problema, brišemo stare snimke da bismo napravili
mesta za nove.”
Inspektore je zapanjila Tevezova izjava. Verovatno jedini snimak
ubice bio je izbrisan radi uštede prostora na hard-disku. Hanter je
znao da im se ovakva prilika više neće ukazati. Okrenuo se prema
monitorima.
„Nemate snimak na nekom nosaču?”, zanimalo je Garsiju.
„Ne, kao što sam rekao, nema potrebe za tim.”
„Stani, može li ova kamera da zumira?” Hanter je pokazao na
gornji levi monitor.
„Naravno.” Stju je okrenuo dugme na svom stolu i slika na
monitoru se trostruko uvećala.
„Ko je ovo?” Hanter je pokazao dugokosog muškarca u VIP zoni.
D-King i Džerom su sedeli ispred njega.
„To je Pjetro, jedan od naših barmena, ali on ne bi trebalo da je u
VIP zoni”, odgovorio je Tevez.
„Trebalo bi da razgovaramo s njim.”
„Naravno, hoćete li da ga odmah pozovem ovamo?”
Hanter je pogledao po kontrolnoj sobi. To teško da je bilo
prikladno mesto za razgovor. „Imate li neku drugu prostoriju koju
bismo mogli da upotrebimo?”
„Možete moju kancelariju, ona je odmah pored.”
„Sačekajte da završi razgovor s onim s kim sad razgovara, pa ga
onda pozovite kod sebe. Sačekaćemo u vašoj kancelariji.” Hanter
nije želeo da Tevez zna da su se već upoznali s D-Kingom.
Tevezova kancelarija bila je mala, ali lepo uređena. Četvrtasti sto
od mahagonija nalazio se u dnu prostorije. Akvarijum osvetljen
neonskim svetlima desno od stola davao je kancelariji lep lični pečat.
Ceo istočni zid zauzimale su police pune fotografija i knjiga. Glasna
muzika s plesnog podijuma bila je prigušena, ali ipak se čula, pa je
pod ispod njihovih nogu konstantno blago podrhtavao. Čekali su oko
pet minuta pre nego što je stigao Pjetro i pozdravio ih.
„Gospodin Lopez je rekao da biste da razgovarate sa mnom”,
rekao je Pjetro posle uobičajenog predstavljanja.
„Tako je. O čemu si razgovarao s Bobijem Prestonom?” Hanter
nije video razlog za okolišanje.
Pogled na Pjetrovom licu rekao im je da mu to ime nije poznato.
„D-King, zanima nas tvoj razgovor s njim”, objasnio je Garsija.
„Je li te zvao zbog ove devojke?” Hanter mu je pokazao Dženinu
sliku.
Pjetro je bio upadljivo nervozan. Odjednom su i D-King i panduri
počeli da ga ispituju o Dženi. „Da, zanimalo ga je da li sam
razgovarao s njom prošlog petka.”
„I jesi li?”
„Da, kratko.”
„Sećaš li se u koliko sati?”
„Bilo je oko dva posle ponoći.”
„O čemu ste razgovarali?”
Pjetro se osećao kao da je u nekoj epizodi „Zone sumraka”. D-
King mu je upravo postavio potpuno ista pitanja.
„Ni o čemu bitnom. Delovala je umorno, pa sam je pitao je li za
piće. Razgovarali smo samo minut. Morao sam da se vratim
posluživanju mušterija.”
„Je li uzela piće?”
„Ne od mene, već je imala čašu šampanjca.”
„Je li otišla posle vašeg razgovora?”
„Ne odmah, malo se zadržala za šankom. Rekla je da joj treba
pauza od zabave. Kao što sam rekao, izgledala je umorno.”
„Jesi li primetio da je razgovarala s još nekim?”
Opet pitanja koja mu je postavio i D-King. „Dženi je veoma
privlačna devojka. Kad takva žena sama stane za šank petkom
uveče, deluje kao magnet na muškarce, tako da joj tipovi stalno
prilaze, ali jedan tip mi je zapao za oko.”
„Zbog čega?”
 „Izgledao je malo drugačije. Za početak, nosio je prilično skupo
odelo. Ovde niko ne nosi odela, osim šefova i nekih VIP gostiju,
posebno petkom i subotom uveče. Izgledalo je kao da pokušava da
je smuva, ali nije uspeo.”
„Otkud znaš?”
„To nije u Dženinom stilu. Ćaskaće i flertovati sa svakim, s
tipovima i ribama, ali ona nije devojka koju jednostavno možete da
pokupite u noćnom klubu. Ćaskao je s njom nekoliko minuta, a onda
otišao.”
„Kako je izgledao taj tip?”
„Ne mogu tačno da vam kažem. Sećam se samo da je bio visok i
odlično odeven, ali osim toga...” Pjetro je odmahnuo glavom. „Slabo
pamtim lica.”
„Jesi li video da je razgovarala s još nekim?”
„Ne koliko se sećam, ali opet, bio je petak uveče, bio sam
prezauzet da bih to primetio.”
„Možeš li da se setiš da li si tog visokog, dobro odevenog čoveka
još nekad video ovde? Pre ili posle tog petka?”
„Žao mi je.” Ponovo je odmahnuo glavom. „Ako i jesam, ne
sećam se. Pamtim da sam ga video u petak samo zato što je
razgovarao s Dženi.”
„Znaš li jesu li otišli zajedno?”
„Nisam video. Ali kao što sam već rekao, to nije u Dženinom
stilu.”
„Je li delovala urađeno ili pijano?”
„Nimalo, samo veoma umorno.”
Hanter je izvadio posetnicu iz svog pohabanog kožnog
novčanika. „Ako ponovo vidiš tog visokog tipa ovde, prekini šta god
da radiš i pozovi me. Jesi li razumeo?”
„Da, naravno.” D-King je tražio potpuno istu stvar.
„Broj mog mobilnog je na poleđini.”
Pjetro je pogledao obe strane Hanterove posetnice i stavio je u
zadnji džep. „Nešto joj se desilo, zar ne?”, upitao je s nežnošću u
glasu.
Hanter je kratko oklevao, ali otkrivanje istine će verovatno
pojačati Pjetrovu spremnost da pomogne. „Mrtva je.”
 Pjetro je na trenutak zažmurio. Bilo mu je teško da poveruje da
više nikad neće videti Dženin osmeh, ni njen topli pogled. Nikad više
neće čuti taj blagi glas. „I mislite da je to uradio taj visoki tip?”
„Ne znamo, ali izgleda da je on poslednji koji je razgovarao s _
njom.”
Pjetro je klimnuo glavom kao da shvata šta treba da uradi.
 Trideset tri

Sledeći dan Hanter i Garsija su započeli vožnjom do Brentvuda i

kuće Džordža Slejtera.
„Opa, ovo izgleda fino”, rekao je Garsija diveći se upadljivoj
zgradi. Čak i po visokim holivudskim standardima, ova kuća bila je
impresivna. Nalazila se na kraju uske ulice u senci hrastova. Svojom
belom fasadom i izrezbarenim ragastovima izdvajala se u ulici punoj
izuzetnih kuća. Na istočnoj strani kuće s pogledom na božanstvenu
baštu nalazila se odvojena garaža za dvoja kola.
„Izgleda da bavljenje advokaturom ima svojih prednosti”, odvratio
je Hanter parkirajući se na kolskom prilazu. Prošli su kaldrmisanom
stazom, popeli se malim stepeništem do ulaznih vrata i pritisnuli
dugme za pozivanje na video-sistemu za otvaranje vrata.
„Da”, stigao je odgovor nekoliko sekundi kasnije.
Inspektori su prineli svoje značke maloj kameri na zidu i
predstavili se.
„Možete li mi dati samo minut?” glas je bio nežan i ženstven, ali
Hanter je registrovao blago podrhtavanje posle višesatnog plača.
„Naravno, gospođo.”
Strpljivo su čekali skoro pun minut pre nego što su čuli korake
kako prilaze vratima. Kad su se vrata otvorila, ugledali su veoma
privlačnu ženu zlatne kose začešljane i podignute u punđu. Nosila je
svetlocrven ruž i neupadljivu šminku, tek koliko da prikrije tamne
krugove ispod tužnih očiju boje lešnika. Hanter je procenio da ima
oko trideset dve godine. Nosila je tanku haljinu od crnog sifona koja
joj je stajala kao salivena. Delovala je umorno i izbezumljeno od
žalosti.
 „Zdravo!” Izgledala je zanosno i zračila prefinjenim osećajem
nadmoći. Imala je savršeno držanje.
„Hvala što ste nas primili, gospođo Slejter. Nadam se da nismo
došli u previše nezgodnom trenutku.”
Ketrin je uspela da se stidljivo nasmeši i pomerila se u stranu.
„Uđite, molim vas.”
U kući se osećala blaga aroma mirišljavih sveća, možda s
mirisom jasmina, ali atmosfera je bila hladna i bezlična. Zidovi su bili
beli i Hanter je primetio još belje kvadrate tamo gde su nekad bile
okačene slike.
Uvela ih je u prostoriju koja je izgledala kao bivša kancelarija.
Police za knjige sad su bile prazne, a divan i fotelja pod velikim belim
prekrivačima za zaštitu od prašine. Soba je bila blistavo osvetljena
pošto su zavese koje su nekad zaklanjale sunce sad bile skinute.
Kartonske kutije raštrkane po prostoriji upotpunjavale su sliku
selidbe.
„Izvinjavam se zbog nereda”, rekla je svlačeći prekrivače s
divana i spuštajući ih iza velikog radnog stola od tvrdog drveta na
samo pola metra od prozora. „Sedite, molim vas.”
Hanter i Garsija seli su na divan, a Ketrin u fotelju naspram njih.
Primetila je Hanterov upitni pogled i odgovorila ne čekajući da joj
postave pitanje.
„Vraćam se u Alabamu. Neko vreme ću živeti kod roditelja dok ne
odlučim šta dalje. Ovde više nemam šta da tražim. U Los Anđeles
sam se preselila samo da bi Džordž mogao da prihvati posao u Tejlu
i Džošu”, rekla je tužnim i krhkim glasom. „Želite li nešto da popijete?
Kafu, čaj?”
„Ne, hvala. Ne treba ništa.”
Ketrin je pokušala ponovo da se nasmeši, ali njene usne su se
samo razvukle u tanku bledu crtu. „Džordž je popodne voleo da
popije šolju čaja”, prošaptala je.
„Koliko dugo ste živeli u Los Anđelesu, gospođo Slejter?”
„Preselili smo se pre dve i po godine i, molim vas, zovite me
Ketrin.”
„I vaš muž je od početka radio za Tejl i Džoš?”
„Da”, odgovorila je kratko klimnuvši glavom.
 „Je li imao neku svoju rutinu? Mislim, da li je osim na posao,
redovno išao i na neka druga mesta, kao što su sportski klubovi,
barovi, noćni klubovi?”
„Džordž nikad nije imao vremena ni za šta, uvek je radio. Ostajao
je dokasno na poslu najmanje triput nedeljno. Nije išao ni u kakve
sportske klubove, niti u teretanu. Nikad nije bio naročito fizički
aktivan.” Pogled joj je odlutao prema prozoru i kao da je neko vreme
gledala u prazno. „Jedini društveni kontakt koji je voleo da održava
bile su partije pokera utorkom uveče.” Oči su joj zasuzile i posegnula
je za kutijom maramica na stolu.
Hanter i Garsija su se brzo i napeto pogledali. „Znate li s kim je
igrao poker? S prijateljima s posla, ili...?”
„Da, s drugim advokatima iz njegove firme. Možda s još nekim
ljudima, ali nisam sigurna.”
„Jeste li upoznali neke od njih?”
„Upoznala sam druge advokate iz Tejla i Džoša, da.”
„Mislim, jeste li upoznali neke od muževljevih ortaka s pokera?”
„Nikad nisam bila ni na jednoj njihovoj partiji pokera ako me to
pitate.”
Hanter je primetio dozu nadmenosti u njenom glasu. „Znate li gde
su igrali? U nekom klubu ili u nečijoj kući?”
„Džordž mi je rekao da svake nedelje igraju u različitoj kući.
Smenjivali su se kao domaćini.”
„Stvarno? A ovde? Jeste li vi nekad bili domaćin partije pokera?”
„Ne. Nisam to dozvoljavala.”
„A zbog čega?”, upitao je Garsija iznenađeno.
Ketrinine oči i dalje su bile vodnjikave od potisnutih suza.
Izgledala je ošamućeno, kao da je i dalje u šoku. „Ja sam hrišćanka,
inspektore Garsija, i ne odobravam kockanje. Iako mi se Džordž kleo
da ne igraju u novac, nisam dozvoljavala da se to igra u mojoj kući.”
„Nisu igrali za novac?”
„Ne. Rekao je da su to radili samo zbog druženja.” Izvukla je
novu maramicu iz kutije i blago obrisala uglove očiju. „Godinama se
nije kockao.”
Garsija je iznenađeno izvio obrve. „Je li se nekad kockao?”,
upitao je.
 „Pre mnogo godina. Ali prestao je kad smo se upoznali. Ja sam
to tražila od njega.”
„U kazinu?”
Na trenutak je oklevala kao da je ono što će reći sramotno za nju.
„Ne, kladio se na trke pasa... hrtova.”
Hanter je progutao knedlu. „Hrtova? Sigurni ste?” Začuđenost u
njegovom glasu bila je više nego očigledna.
„Da, sigurna sam.”
Garsija je uzdrhtao.
„I sigurni ste da je prestao? Mislim, jeste li sigurni da u skorije
vreme nije bio na nekoj trci hrtova?”
Ketrin je delovala zaprepašćeno tim pitanjem. „Da, sigurna sam.
Obećao mi je. Zašto bi prekršio obećanje?” Zvučala je potpuno
ubeđeno.
„Možda se kladio preko interneta u vreme kad je tvrdio da je na
pokeru”, nagovestio je Garsija i odmah se ugrizao za donju usnu
shvativši kakvu optužbu je upravo izneo.
„Šta? Zašto bi to radio?” Ketrin je zvučala krajnje uvređeno
Garsijinom insinuacijom.
„Ketrin...” Ovog puta u Hanterovom glasu osećala se istinska
zabrinutost. „Veći deo jučerašnjeg dana proveli smo u Džordžovoj
firmi razgovarajući sa svima koji su ga ikad sreli. Od vlasnika firme
do raznosača pošte. Niko ne zna ništa o pokeru utorkom.”
„Šta? Naravno da znaju, oni sigurno...” Drhtanje njenog glasa
odavalo je koliko je šokirana Hanterovom izjavom.
„Možete li da se setite nekog imena? Ko bi mogao biti deo te
grupe prijatelja s kojima je igrao poker?”
„Ne znam”, rekla je vidno uznemirena.
„Niko od ljudi s kojima smo razgovarali nikad nije igrao poker s
vašim suprugom, niti su uopšte znali da on igra poker utorkom
uveče.”
„Lažu, sigurno.” Zagnjurila je lice u šake nesposobna da zaustavi
suze. Kad je Ketrin ponovo podigla pogled, maskara joj je bila
razmazana dajući joj gotički izgled. „Zašto bi lagao?”
„Kao što je Garsija rekao, možda je ponovo počeo da se kocka i
bilo ga je sramota da to prizna.”
 „Ne, znam da to ne bi uradio. Nije se kockao. To je prošlost.”
Ketrin je bila nepokolebljiva.
Hanter se počešao po glavi spremajući se da postavi neprijatno
pitanje. „Kakav je bio vaš odnos sa Džordžom? Da se možda nije
viđao s nekim?”
Ketrin se zagrcnula šokirana Hanterovom aluzijom. „Šta to
govorite? Da je Džordž imao ljubavnicu? Da me je lagao kako bi
utorak veče provodio s drugom ženom?”
„Žao mi je, ali moramo da razmotrimo svaku mogućnost, Ketrin, a
vanbračne veze su veoma uobičajene u Los Anđelesu.”
„Ali Džordž nije bio iz Los Anđelesa. Bio je dobar čovek, dobar
suprug. Poštovao me je. Imali smo dobar brak.” Zastala je da bi
uzela još jednu maramicu pošto su joj suze potekle niz lice. „Zašto
mi to radite? Trebalo bi da tražite čudovište koje je to uradilo mom
mužu, a ne da ga optužujete da je bio neveran.”
„Stvarno... stvarno mi je žao”, rekao je Hanter osećajući se
užasno zbog onoga što je upravo rekao. „Uveravam vas da činimo
sve što možemo.”
„I više od toga.” Garsija je dopunio Hanterovu tvrdnju. Obojica su
sedeli i bez reči gledali Ketrin. Njena bol bila je tako zarazna da im
se soba odjednom učinila malom i mračnom.
„Rekli su mi da je ubijen, da mu je neko to uradio, ali kako je to
moguće?”, pitala je s nagoveštajem histerije u glasu. „Džordž nije
upucan, nije izboden, zaražen je smrtonosnim virusom. Ko ubija na
takav način? I zašto?” Ketrin se slomila. Glava joj je ponovo bila
zagnjurena u šake, a telo joj se treslo.
Hanter je poželeo da može da kaže nešto što bi je utešilo. Kako
da joj kaže da već dve godine goni tog ubicu i da se nije ni primakao
njegovom hvatanju?”
„Zaista mi je žao.” Hanter nije mogao da smisli šta bi drugo
rekao.
„Ketrin”, preuzeo je Garsija. „Nećemo se praviti da znamo sve
odgovore, ali dajem vam reč da se nećemo smiriti dok ne uhvatimo
tog tipa.”
„Žao mi je, ovo je bilo previše za mene, mnogo sam ga volela”,
rekla je Ketrin između jecaja.
 „Razumemo i nećemo vam više oduzimati vreme. Samo još
jedno pitanje”, rekao je Hanter prilazeći joj. „Jeste li nekad videli ovaj
simbol?” Pokazao joj je crtež dvostrukog krsta.
Gledala ga je dve-tri sekunde.
„Ne... nikad... Šta je to?”
„Ništa bitno, našli smo to u parku, pa sam se pitao znači li nešto
vama... ili Džordžu. Slušajte, ako vam išta zatreba, ili biste samo da
porazgovarate, molim vas, ne oklevajte da me pozovete.” Dao joj je
svoju posetnicu.
„Hvala vam”, prošaptala je.
„Sami ćemo izaći.”
 Trideset četiri

Hanter je sipao još jednu šolju kafe iz aparata u svojoj kancelariji.

Garsija je doneo posebnu mešavinu brazilske kafe uvezene direktno
iz Minas Žeraisa. Bila je samlevena sitnije od većine poznatih
brendova i pržena na nižoj početnoj temperaturi, pa nije bila
prepržena i imala je jači, uglađeniji ukus. Hanter se odmah navukao.
Otpio je gutljaj tamne tečnosti i pridružio se Garsiji koji je
posmatrao fotografije na tabli od plute. Slika Džordža Slejtera bila je
poslednja u nizu.
„Šta je krio?”, upitao je Garsija stiskajući donju usnu palcem i
kažiprstom.
„Jedno je sigurno, nije bilo pokera utorkom uveče”,
prokomentarisao je Hanter.
„Aha, ali šta je radio? Instinkt mi je prvo govorio da je varao ženu,
ali...”
„Ali pošto je ona pomenula trke hrtova...”
„Baš tako, a to nije slučajnost. Ubica je znao za to.”
„Znam. Pa, da li je opet bio počeo da se kocka ili je ubica znao za
njegovu prošlost?”
„Ne znam, ali to stvarno moramo da otkrijemo.”
„Kao što je Lukas rekao, trke pasa su zabranjene u Kaliforniji, je li
tako?”, upitao je Hanter.
„Da, zašto?”
„Možemo li da saznamo koja je najbliža država u kojoj su
legalne?”
„Da, lako, daj mi minut.” Garsija se vratio za svoj sto i seo za
računar. Posle nekoliko klikova i malo kucanja uzviknuo je rezultat
pretrage. „Arizona!”
 Hanter je zamišljeno grickao donju usnu. „To je predaleko. Ako je
Džordž išao na trke, to je moralo biti neko mesto do kog je mogao da
stigne kolima i vrati se iste večeri. Arizona ne dolazi u obzir.”
„Znači, ako je počeo ponovo da se kocka, radio je to preko
Interneta ili preko telefona.”
„Što znači da ga ubica nije odabrao za žrtvu na trkalištu pasa.”
„Moramo saznati gde je bio te noći kad je otet. Znamo da je
Dženi bila u noćnom klubu”, rekao je Garsija ponovo ustajući.
„Treba ponovo da razgovaramo s visokim proćelavim mršavkom
s kojim smo razgovarali u Tejlu i Džošu. Kako se ono zove?”
„Piterson, preziva se Piterson”, prisetio se Garsija. „Zašto s
njim?”
„Jer zna više nego što nam je rekao.”
„Otkud znaš?”
Hanter se samouvereno nasmešio Garsiji. „Pokazao je sve znake
preterane nervoze. Izbegavao je da nas pogleda u oči, dlanovi su
mu se znojili, osećao se nelagodno pri svakom odgovoru i stalno je
grickao donju usnu kad bismo ga pritisli tražeći konkretan odgovor.
Veruj mi, on zna više nego što nam je rekao.”
„Da mu banemo u iznenadnu kućnu posetu?”
Hanter je klimnuo glavom pokvareno se smešeći. „Uradimo to
sutra, u nedelju. Ljudi nedeljom nikad nisu spremni za iznenađenja.”
Garsija je ponovo gledao fotografije. Nešto drugo mu nije dalo
mira. „Misliš li da su se poznavali?”
Pitanje je bilo neočekivano i Hanteru je trebalo malo vremena da
razmisli o tome. „Možda. Ona je bila vrhunska kurva. Ako je varao
ženu, a i dalje postoji velika mogućnost da jeste, svakako je imao
dovoljno novca da je priušti.”
„Upravo sam na to mislio.”
„Onda bi bilo dobro da i to proverimo, a tačno znam koga da
pitamo.”
„Koga? D-King nam neće dati spisak Dženinih klijenata, a siguran
sam da ne misliš na ono brdo mišića od njegovog telohranitelja.”
„Ne, pitaćemo jednu od D-Kingovih devojaka.”
Garsiji to nije palo na pamet.
„Nego, šta zasad znamo o našoj prvoj žrtvi? Jesmo li uspeli da
dobijemo njen dosije?”, upitao je Hanter.
 „Ne baš.” Garsija se vratio do svog stola. Hanter nikad nije video
pedantniji sto. Levo od ekrana Garsijinog računara stajale su tri
uredno složene gomile papira, sve grafitne i hemijske olovke bile su
smeštene u držače nalik konzervama, označene različitim bojama.
Telefon je bio tačno u ravni s faksom i nigde nije bilo ni trunke
prašine. Sve je bilo na svom mestu. Sve u vezi s Hanterovim
partnerom ukazivalo je na organizovanost i efikasnost.
„Farnboro nije tako često prezime, ali je dovoljno uobičajeno da
nam oteža stvari”, nastavio je Garsija. „D-King nije bio siguran
odakle je. Pomenuo je Ajdaho i Jutu, pa sam to uzeo kao polazište.
U prvoj proveri došao sam do trideset šest osoba s tim prezimenom
u obe države. Stupam u kontakt sa šerifima u svim mestima u kojima
sam našao nekog Farnboroa, ali zasad nisam imao sreće.”
„Šta ako je D-King pogrešio za Ajdaho ili Jutu?”, upitao je Hanter.
„Pa, onda nas čeka veoma duga potraga. Verovatno je pobegla iz
rodnog kraja kako bi postala najnovija holivudska zvezda.”
„Redovna priča”, hladno je konstatovao Hanter.
„To nije uspelo, pa je završila kao profesionalka radeći za našeg
poganog prijatelja D-Kinga.”
„Dobro došli u holivudski san.”
Garsija je klimnuo glavom.
„Znači nećemo moći lako da potvrdimo njen identitet preko
DNK?”
„Ne dok ne nađemo njenu porodicu.”
„A očigledno nećemo imati sreće ni sa zubarskim kartonom.”
„Ne posle onoga što joj je ubica uradio.”
Na trenutak su zaćutali. Ponovo su pogledali fotografije. Hanter je
dovršio kafu, a onda bacio pogled na sat: 5.15 po podne. Uzeo je
sako s naslona svoje stolice i po običaju proverio džepove.
„Odlaziš?”, upitao je Garsija donekle iznenađeno.
„Već kasnim na večeru, a ionako mislim da treba da pokušamo i
malo se isključimo iz ove priče, makar samo na koji sat. Ti bi trebalo
da odeš kući, svojoj ženi, da večerate, da je izvedeš, da se
kresnete... jadna žena.”
Garsija se nasmejao. „Hoću, samo da pogledam još nekoliko
stvari pre polaska. Znači ideš na večeru, a? Je li fina?”
 „Lepa je. Veoma seksi”, rekao je Hanter nonšalantno slegnuvši
ramenima.
„Pa, lepo se provedi. Vidimo se sutra.” Garsija je počeo da lista
neke dosijee. Hanter je zastao na vratima, okrenuo se i pogledao
Garsiju. Hanter je ranije već video taj prizor. Imao je osećaj da gleda
u prošlost, jedina razlika bila je u tome što je nekad on bio na
Garsijinom mestu, a Skot na vratima. Osetio je u Garsiji istu strasnu
želju za uspehom, istu glad za istinom koja je i dalje buktala u njemu,
istu žudnju koja ga je umalo dovela do ivice ludila, ali za razliku od
Garsije, on je naučio da to kontroliše.
„Idi kući, novajlijo, ne vredi da se toliko trudiš, nastavićemo
sutra.”
„Samo još deset minuta.” Garsija je prijateljski namignuo
Hanteru, a onda se ponovo fokusirao na svoj računar.
 Trideset pet

Hanter je mrzeo da kasni, ali znao je da neće stići na vreme od

trenutka kad je izašao iz svoje kancelarije. Nikad nije obraćao
mnogo pažnje na svoju odeću, ali danas je bar dvaput isprobao svih
sedam košulja za izlaske i ta neodlučnost ga je koštala skoro sat
vremena. Na kraju je odabrao tamnoplavu pamučnu košulju, crne
levis farmerke i novu kožnu jaknu. Glavni problem predstavljao mu je
izbor cipela. Imao je tri para i sva tri su bila stara bar po deset
godina. Nije mogao da veruje koliko je vremena proveo birajući šta
da obuče. Pošto je naneo kolonjsku vodu na lice i vrat, bio je
spreman da krene.
Na putu do Izabelinog stana svratio je u prodavnicu pića po flašu
vina. Hanterovo poznavanje alkohola bilo je ograničeno na singl malt
viski, pa je prihvatio savet prodavca i kupio flašu mas de dam
gasaka iz 1992, nadajući se da će ići s onim što ona sprema. Imajući
u vidu koliko ga je platio, bolje bi bilo da tako i bude.
Ulaz u njenu zgradu u Glendejlu bio je prijatno dekorisan. Zidove
su krasila originalna ulja na platnu. Na četvrtastom staklenom
stočiću u sredini prostorije stajao je predivan buket raznobojnog
cveća. Hanter je krajičkom oka spazio svoj odraz u visokom ogledalu
desno od vrata i proverio je li mu frizura u redu. Popravio je
okovratnik jakne pre nego što se stepenicama popeo na drugi sprat.
Zastao je pred vratima broj 214 i nepomično stajao jedan trenutak.
Iznutra je dopirala muzika. Umilan ritam sa snažnim bas linijama i
nežnim tenor saksofonom - savremeni džez. Ima dobar muzički
ukus. Hanteru se to dopalo. Pozvonio je.
Izabelina kosa bila je labavo vezana pozadi tako da joj je
nekoliko pramenova padalo niz ramena, a lice joj je bilo potpuno
otkriveno. Njen svetlocrveni ruž i neupadljivo našminkane oči bili su
u kontrastu s preplanulom maslinastom kožom i naglašavali su njene
evropske crte. Bila je bosa, u crnim farmerkama i uskoj satenskoj
bluzi glatkog tkanja. Hanter je i bez rendgenskog vida primetio da ne
nosi grudnjak.
„Ćao, kasniš baš koliko treba”, rekla je naginjući se ka Hanteru
da ga cmokne u usne.
„Izvinjavam se zbog toga, imao sam problema s kosom.”
„I ti?” Nasmejala se pokazujući na svoju kosu. „Uđi.” Povukla ga
je za ruku i uvela ga u dnevnu sobu. U stanu se osećao prijatan,
egzotičan miris. Dnevnu sobu je obasjavala nežna svetlost stone
lampe u uglu prostorije, pored udobne kožne fotelje.
„Nadam se da ovo ide uz večeru. Nisam stručnjak za vino, pa
sam poslušao preporuku”, rekao je pružajući joj flašu vina.
Izabela ju je podigla obema rukama i nagnula prema slaboj
svetlosti da bi pročitala etiketu. „Ooh! Mas de dam gasak... I to iz
1992. Zadivljena sam. Sigurna sam da ovo ide uz sve. Jesi li odmah
za jednu malu čašu?”
„To mi zvuči dobro.”
„Sjajno, čaše su na stolu, a vadičep je tamo”, pokazala je ka
ormariću za piće pored prozora. „Večera će uskoro biti gotova.
Raskomoti se.” Okrenula se i vratila u kuhinju ostavivši Hantera da
otvori vino.
On je svukao jaknu setivši se da skine i futrolu s pištoljem. Uzeo
je vadičep iz ormarića s pićem i otvorio flašu vina, te nasuo gustu
crvenu tečnost u dve čaše na stolu. U elegantnom staklenom stalku
pored ormarića za piće nalazio se znatan broj kompakt-diskova.
Hanter nije mogao da odoli i pregledao ih je. Njena džez kolekcija
bila je impresivna, uglavnom sačinjena od savremenih dela s
ponekim klasikom stare škole. Sve je bilo savršeno poredano
abecednim redom. Nekolicina potpisanih rok albuma predstavljala je
izuzetak u ovoj izuzetnoj zbirci džeza. Hanter ih je na brzinu
pogledao. Znači, krišom sluša rok, pomislio je s osmehom. Takve
žene volim.
„Šta god da kuvaš, odlično miriše”, rekao je ulazeći u kuhinju s
obe čaše u ruci. Pružio je jednu Izabeli, a ona ju je polako
promućkala i prinela je nosu pre nego što je otpila mali gutljaj.
 „Uh, baš kao što sam očekivala... predivno.”
Hanter nije imao pojma da li to nešto znači, ali ponovio je
Izabeline radnje i promućkao, omirisao i otpio vino.
„Da, nije loše.” Oboje su se nasmejali.
Podigla je čašu ka Hanteru. „Za... lepo zajedničko veče. Nadam
se bez telefonskih prekidanja.”
Hanter je klimnuo glavom i blago kucnuo njenu čašu.
Veče je proticalo bolje nego što se Hanter nadao. Izabela je
spremila teletinu s parmezanom i pršutom i s grilovanim
mediteranskim povrćem, što ga je iznenadilo. Očekivao je neku
tradicionalnu italijansku testeninu. Za večerom su uglavnom
razgovarali o njenom životu, dok je Hanter o svom otkrio veoma
malo.
Odrasla je u Njujorku. Roditelji su joj bili prva generacija
italijanskih imigranata koji su stigli u Ameriku početkom
sedamdesetih. Imali su restoran u Maloj Italiji gde je ona provela veći
deo detinjstva i rane mladosti zajedno s bratom. Preselila se u Los
Anđeles pre samo pet godina kad je prihvatila istraživački posao na
Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu. I dalje je bar triput
godišnje odlazila u Njujork da poseti roditelje.
„Jesi li u kontaktu s bratom?” upitao je Hanter.
Izabeli je trebalo malo vremena pre nego što je podigla pogled sa
svoje čaše s vinom. „Brat mi je preminuo”, rekla je s tugom u očima.
„Oh! Tako mi je žao.”
„U redu je”, odgovorila je kratko odmaknuvši glavom. „To je bilo
davno.”
„Jeste li još bili deca?”
Pogled joj se vratio na čašu s vinom. Hanter je shvatio da traži
prave reči. „Bio je marinac. Poslali su ga u rat u kom nismo imali šta
da tražimo. U zemlju čije ime većina Amerikanaca ne ume ni da
izgovori.”
Hanter se zapitao da li da je pita još nešto o tome, ali Izabela je
tu odluku donela umesto njega. „Znaš, ovo nije pošteno”, rekla je
raščistivši sto i odnevši sudove u kuhinju.
„Šta nije pošteno?” Hanter je krenuo za njom noseći obe čaše i
ono vina što je ostalo.
 „Ti nisi pošten. Ja sam ti ispričala praktično sve o svom životu, a
kad god te pitam nešto o tvom životu, ti uvek odgovaraš
neodređeno. Je li to uobičajeno među inspektorima?” Odvrnula je
slavinu i spustila tanjire pod tekuću vodu.
„Veoma smo dobri u postavljanju pitanja, ali ne i u odgovaranju
na njih.” Hanter je otpio još gutljaj vina i gledao Izabelu kako pere
prvi tanjir i spušta ga u sušač sudova. „Stani. Pusti mene da to
uradim.” Spustio je šaku na njeno rame i nežno je udaljio od
sudopere. Nasmešila se i uzela svoju čašu vina.
„Znači, nećeš mi reći ništa o svom životu”, ponovo je pokušala.
Hanter je oprao ostale sudove i okrenuo se prema njoj. „Ja sam
inspektor Odeljenja za oružane pljačke i ubistva Policije Los
Anđelesa, konkretno, Prve specijalne uprave za ubistva. Radimo
samo sa serijskim ubicama, ubistvima važnih ličnosti i drugim
ubistvima koja iziskuju dugotrajnu istragu. Drugim rečima, dobijam
uglavnom bolesne, luđački brutalne slučajeve. Ljudi s kojima
svakodnevno imam posla su ili veoma zli, ili veoma mrtvi. Od stvari
koje viđam svakog dana većini ljudi bi pripala muka. Razgovor o
mom životu je bez sumnje najgora tema koju bi neko mogao da
odabere.” Zastao je i otpio još gutljaj vina. „Veruj mi, ne želiš stvarno
da znaš kako izgleda moj posao.”
„Dobro onda. Nemoj mi pričati o svom poslu. Pričaj mi o svom
detinjstvu, o svojoj porodici.”
„Nema mnogo toga da se kaže”, kratko je rekao.
Shvatila je i odlučila da ne navaljuje. „Dobro. Volim misterije.”
Njegov dečački šarm ju je uzbuđivao. Prišla je bliže, uzela mu čašu
iz ruke i spustila je na kuhinjski pult. Polako je primakla lice bliže,
dok joj se usta nisu našla na nekoliko centimetara od Hanterovog
levog uveta.
„Pa, šta radiš da bi se opustio?” Njen seksi glas sad je bio samo
nežni šapat. Ukrutio se od njenog toplog daha na svom vratu. Hanter
je pomerio glavu unazad, samo toliko da je pogleda u oči.
„Smem li nešto da predložim?” U tom trenutku usne su im se
dodirnule. Hanter je odmah osetio njen meki jezik na svom i usledio
je poljubac pun eksplozivne strasti. Privukao ju je bliže i osetio njene
ukrućene bradavice na svojim grudima. Pomerio ju je do kuhinjskog
pulta i podigao ju je na njega. Za tren oka je ostala bez bluze, a
Hanterova usta počela su da istražuju svaki milimetar njenih dojki.
Izabela je zabacila glavu i zadovoljno zastenjala. Pre nego što je
Hanter stigao da raskopča košulju, ona ju je dograbila obema
rukama i strgla je s njegovog tela, a dugmad su se poskakujući
skotrljala s pulta na pod. Ponovo su se zagrlili, da bi usledio još
jedan pohotni poljubac. Izabela je ovog puta zarila duge nokte u
Hanterova leđa, stiskajući ga čvrsto i nežno u isto vreme.
Vodili su ljubav na kuhinjskom pultu, na podu kuhinje, a onda su
prešli u spavaću sobu. Kad su napokon zadovoljili svoju pohotu,
nebo su obasjavali prvi zraci jutarnjeg sunca.
„Iscrpljena sam”, rekla je prevrnuvši se ka Hanteru i spustivši
šaku na njegove grudi. „Bio si dobar kad smo se prvi put sreli, ali
čoveče, ovo je bilo mnogo bolje.” U uglu usana titrao joj je smešak.
„Stvarno se nadam da je tako.” Hanter se okrenuo prema njoj i
nežno joj sklonio pramen kose s očiju.
Ponovo ga je poljubila. „Umirem od gladi. Da li bi nešto pojeo?
Ionako je skoro vreme za doručak.”
„Odlična ideja.” Oboje su ustali iz kreveta. Izabela je u jednoj fioci
potražila čistu odeću, a Hanter se vratio u kuhinju gde je njegova
odeća ležala razbacana po podu.
„Šta je s onim gaćama s medama?” Izabela je upravo ušla u
kuhinju samo u belim čipkanim gaćicama.
„Bolje obuci još nešto ili ćemo ponoviti sve ono što smo radili
noćas.” Nije skidao pogled s njenog tela.
„Je li to obećanje?”, upitala je podižući Hanterovu košulju s poda i
navlačeći je. Na košulji više nije bilo dugmadi, pa je naprosto vezala
čvor oko struka. „Je li ovako bolje?”, kratko je namignula.
Hanter je progutao knedlu. „U stvari, to me još više pali.”
„Odlično, ali hajde prvo da doručkujemo.” Otvorila je frižider i
uzela nekoliko jaja, pakovanje mleka, flašicu soka od pomorandže i
nekoliko pljeskavica od rendanog krompira iz zamrzivača.
„Treba li ti pomoć?”, upitao je Hanter.
„Ne, snaći ću se. Osim toga, znaš šta se desilo prošli put kad si
mi ponudio pomoć u kuhinji.” Nasula je dve čaše soka od
pomorandže i pružila mu jednu.
„Da, u pravu si. Onda ću sačekati u dnevnoj sobi”, rekao je na
brzinu je poljubivši.
 „Kako da ti spremim jaja?”
„Ovaj... mogla bi kajgana.”
„Onda stiže kajgana.”
Hanter je otišao u dnevnu sobu i seo za sto. Prvi put otkako je
počeo novi niz ubistava, uspeo je da zaboravi na posao.
„Ovo ti je ostalo u kuhinji”, rekla je Izabela ulazeći u dnevnu sobu
i dajući mu par veoma starih cipela. „Koliko ima otkako si ih kupio?
„Predugo.”
„Da, vidi se.”
„Nameravao sam da kupim nove”, slagao je.
„Trebalo bi. U Italiji svi znaju da se muškarac može proceniti na
osnovu njegovih cipela.”
„Dođavola. Znači da sam mator i... prljav?”
Zarazno se nasmejala. „Doručak stiže za koji minut.”
Hanter je upravo dovršio svoj sok od pomorandže kad se Izabela
vratila u dnevnu sobu noseći poslužavnik s doručkom. Kajgana,
pljeskavice od rendanog krompira, tost od crnog hleba i sveža kafa.
„Kafa? Zar nisi rekla da piješ samo čaj?”
„Jesam, prošle nedelje. Ali nekako sam imala osećaj da ćeš
prenoćiti, pa sam juče kupila kafu. Nadam se da je dobra, stvarno
nisam ljubitelj kafe. Nisam sigurna je li kvalitetna.”
„Siguran sam da će biti sasvim u redu. Odlično miriše”, umirio ju
je.
„Šta je to?”, upitala je pokazujući komad papira ispred njega.
Hanter je nesvesno bio počeo da žvrlja olovkom po papiru dok je
čekao doručak. Među nekoliko besmislenih škrabotina koje je
nacrtao, bez razmišljanja je nacrtao simbol dvostrukog krsta.
„Ma ništa bitno.”
„To je čudno.”
„Šta je čudno?”
„To što si nacrtao. Već sam to videla, mislila sam da nešto znači.”
 Trideset šest

Los Anđeles je sjajan grad za zabave. Rok zvezde, filmske zvezde,

slavne ličnosti, političari, superbogati, svi oni imaju nešto zajedničko:
obožavaju zabave i uživaju da budu viđeni.
Martin Jang je bio tridesetšestogodišnji preduzimač koji je sve
svoje milione zaradio trgujući nekretninama. Njegova firma „Jang
nekretnine”, bila je specijalizovana za najbogatije i radio je uglavnom
na Beverli Hilsu, u Bel Eru, Malibuu i Venis Biču. Sretao se s
poznatim ljudima iz svih delatnosti. Madona je prodala jednu od
svojih losanđeleskih nekretnina preko Martinove firme pre
preseljenja u London. „Jang nekretnine” su svom vlasniku donele
prvi milion zarade za samo šest meseci. Dve godine od osnivanja
firme, Martin je mogao da se penzioniše kad bi hteo, ali novac ga je
uzeo pod svoje i što je više imao, to je više želeo. Postao je
nemilosrdni biznismen kome se život vrteo uglavnom oko njegove
firme, osim vikendima. Martinovi vikendi bili su namenjeni provodu, a
on je voleo žestok provod. Jednom mesečno bi iznajmio neku
ekstravagantnu kuću na periferiji, pozvao nekolicinu najbližih
prijatelja, platio nekoliko prostitutki i napunio kuću svim mogućim
vrstama droge, baš kao prethodne noći.
Kad je otvorio oči, Martinu je trebalo vremena da shvati gde je.
Dejstvo onoga što je uzeo prethodne noći, šta god to bilo, još nije
bilo sasvim prestalo, pa se i dalje osećao ošamućeno. Pogledao je
po prostoriji polako postajući svestan da se nalazi u nekom čudnom
srednjovekovnom okruženju. Trepnuo je nekoliko puta pokušavajući
da razbistri vid i postepeno je počeo da se usredsređuje. Na
suprotnom zidu, iznad veličanstvenog mermernog kamina, bio je
viteški štit iznad dva ukrštena mača. Desno od kamina bio je
kompletan oklop. Pod je bio ukrašen persijskim tepisima, a zidovi
prekriveni tapiserijama i slikama engleskih vojvoda, lordova, kraljeva
i kraljica.
Seo je uz veliki napor. Glava mu je bila teška, a u ustima je
osećao gorčinu. Tek tad je shvatio da je spavao u krevetu s četiri
stuba okružen svilenim čaršavima i jastucima. Dođavola, zaspao
sam na setu za snimanje kralja Artura, pomislio je kratko se
nasmešivši za sebe. Na stočiću pored kreveta bilo je razbacano
nekoliko tableta i celofanska kesica u kojoj je bio neki beo prah.
To mi treba pre nego što me stigne mamurluk, pomislio je. Ne
znajući i ne mareći šta su, Martin je pokupio dve-tri tablete sa stola i
ubacio ih u usta. Pogledao je oko sebe tražeći nešto čime bi ih zalio.
Na podu pored kreveta bila je poluprazna flaša šampanjca. Otpio je
veliki gutljaj i zavrteo glavom dok mu se ustajala tečnost slivala niz
grlo. Sačekao je nekoliko minuta da tablete počnu da deluju, a onda
je ustao i polako izašao iz sobe.
Martin je s odmorišta imao jasan pregled dnevne sobe u
prizemlju. Video je još desetak ljudi raštrkanih po nameštaju i tepihu
drevnog izgleda. Jedno usamljeno telo ležalo je usnulo na
koncertnom klaviru. Na podu pored klavira bile su dve gole kurve.
Činilo se da su svi ošamućeni. Martin se oteturao do stepeništa
prošavši pored prazne sobe s desne strane. Ovo je sigurno soba za
zabavu, pomislio je zavirivši unutra. Držeći se za balustradu, polako
se spustio u prizemlje, korak po korak. Kad je stigao do dna
stepeništa, shvatio je koliko je gladan.
„Gde je, dođavola, kuhinja na ovom groznom mestu?”, naglas je
izgovorio razgledajući egzotično ukrašeni foaje. Čuo je nekakve
zvuke iz sobe na kraju malog hodnika levo od stepeništa. „Neko je
budan.”
Teturajući se kao pijanac, Martin je stigao do vrata. Pokušao je
da ih otvori, ali ona su se jedva mrdnula. Nije bio siguran da li su
zaglavljena, ili on samo nije dovoljno jako gurnuo. Odmakao se
korak unazad i ponovo pokušao, ovog puta gurnuvši vrata desnim
ramenom i to iz sve snage. Vrata su se naglo otvorila i Martin je
odleteo na pod.
„Hej, čoveče, jesi dobro?” Dvejn, Martinov najbolji prijatelj, sedeo
je za kuhinjskim stolom s dvolitarskom flašom vode pred sobom.
 Martin se polako podigao s poda. Kuhinja je bila veoma prostrana
i za razliku od ostatka kuće, uređena u prijatnom savremenom stilu.
Radna površina od crnog italijanskog mermera bila je u predivnom
kontrastu s blistavim, ispoliranim dvokrilnim frižiderom od nerđajućeg
čelika na severnom kraju sobe. Zadivljujuća kolekcija šerpi i tiganja
veličanstveno je visila iznad stola za kojim je sedeo Dvejn.
„Jesi li jedino ti budan?”, upitao je Dvejn zvučeći za nijansu
previše živahno.
„Osim tebe, nisam video nikog budnog. Ali ja sam ustao tek pre
desetak minuta.”
„Jesi li razgledao ovo mesto? Sjajno je. Više liči na muzej, nego
na kuću, osim ove kuhinje. Ko god je vlasnik, potpuno je opsednut
srednjovekovnom Engleskom, ta tema je sveprisutna u kući.” Dvejn
je to izgovorio brzim, postojanim ritmom nalik rafalu iz automata.
„I ti misliš da je to sjajno?” Martinov izraz lica jasno je govorio da
on ne deli Dvejnovo mišljenje.
„Pa, veoma je posebna.”
Martina nije zanimalo šta Dvejn ima da kaže o kući. Pogled mu je
lutao po kuhinji tražeći nešto. „Ima li ovde neke hrane?”, upitao je.
„Da, čoveče, čitava gomila, samo otvori frižider.”
Kad je otvorio frižider, Martin je ugledao neverovatnu količinu
raznovrsne nezdrave hrane. Od krofni i slezovih kolačića, preko
hotdogova do pečenog pileta. Bio je to raj za gladne. Brzo je
dograbio teglu putera od kikirikija i teglu džema, dve limenke nekog
gaziranog pića i kesu slezovih kolačića. „Šta je s hlebom?”, upitao je
ponovo se okrenuvši prema svom prijatelju.
„Tamo je.” Dvejn je pokazao prema kutiji za hleb na kuhinjskom
pultu.
Martin je odmah uzeo dve kriške hleba. Nožem koji je pronašao u
sudoperi namazao je gomilu putera od kikirikija i džema na hleb.
„Dođavola, čoveče, lakše sa džemom”, zakikotao se Dvejn. „Jesi
na hašišu?”
„Nemam pojma. Uzeo sam nekoliko tableta sa stočića na spratu”,
rekao je Martin između velikih zalogaja. Niz levu stranu usta iscurio
mu je džem.
„Tripuješ?”
„Da, jebote. A ti?”
 „Ne, čoveče, ja sam na prahu. Nisam spavao otkako smo došli
ovamo. I dalje sav trnem.”
„Kad smo stigli ovamo?”, zbunjeno je upitao Martin.
„Sranje, čoveče, baš si odvaljen. U petak uveče”, odgovorio je
Dvejn smejući se.
„A koji je danas dan?”
Dvejnov smeh postao je glasniji. „Nedelja, rano jutro.”
„Jebote, budan si dve noći i jedan dan.”
„Da, dođavola.” Dvejn je izgledao ponosno.
Martin je s neodobravanjem odmahnuo glavom, zgrabio šaku
slezovih kolačića i otišao do kutije s hlebom. „Hoćeš li sendvič s
puterom od kikirikija i džemom?” ponudio je.
„Ne, čoveče, nemam apetit, ali ti samo navali.”
Martin je sebi napravio još jedan sendvič, ovog puta s više
džema.
„Hej, Martine, sećaš se da sam ti rekao da imam iznenađenje za
tebe?”
Martin je radoznalo pogledao prijatelja. „Ne, toga se uopšte ne
sećam.”
„Pa, rekao sam ti. Hoćeš li sad da ga vidiš?” Dvejn je zvučao
uzbuđeno i Martin nije mogao da odredi da li to iz njegovog prijatelja
govori droga, ili mu je stvarno drago što ima iznenađenje za njega.
„Može, staje to?” nehajno je rekao.
„To je DVD. Idem po njega dok ti isprazniš tu teglu džema”, rekao
je Dvejn pokazujući skoro praznu teglu na kuhinjskom pultu.
„DVD?”, upitao je Martin bez imalo oduševljenja.
„Veruj mi, ovaj će ti se dopasti.” Odjurio je iz kuhinje ostavivši
Martina da dovrši sendvič. Koji trenutak kasnije Dvejn je uleteo
noseći DVD u tankoj kutiji. „Evo ga.”
Martin je pogledao kutiju. Nije bilo nikakvog omota ni spreda ni
pozadi. Ni na samom disku ništa nije bilo odštampano.
„Gde možemo da ga pogledamo?”, upitao je Dvejn zvučeći još
poletnije.
„Mislim da sam video sobu s velikim televizorom ravnog ekrana i
saraund ozvučenjem.” Ispio je ostatak gaziranog soka u velikim
gutljajima. „Ali šta je, kog đavola na tom DVD-ju, Dvejne?”
 „Ovo će biti kul, čoveče. Znam da voliš vezivanje, je li tako?”
Zvučao je kao lik iz „Vejnovog sveta”.
Za njegove najbliže prijatelje nije bilo tajna da Martin voli
vezivanje i grub seks.
„To je DVD s vezivanjem?” U glasu mu se osetio nagoveštaj
zainteresovanosti.
„Ovo će te, prijatelju moj, verovatno izbezumiti. Ovo bi trebalo da
bude neko ekstremno sranje.”
Martin je gledao hiperaktivnog Dvejna. „Znaš me, što žešće, to
bolje.” Nagurao je poslednje slezove kolačiće u usta.
„Pa, gde je ta soba s velikim televizorom?”
„Negde na spratu. Naći ćemo je, ne brini. Sačekaj samo da
uzmem krofnu.”
Martin se vratio do frižidera i pokupio kutiju s tri čokoladne krofne
i još jednu limenku gaziranog soka. Obojica su izašli iz kuhinje.
Brzo su našli sobu za zabavu s nekoliko prostranih i veoma
udobnih kožnih fotelja okrenutih prema najvećem televizoru s ravnim
ekranom koji su ikad videli. Ozvučenje i DVD oprema bili su
vrhunskog kvaliteta.
„E ovo je kul”, rekao je Dvejn skočivši u jednu od kožnih fotelja
kao klinac u zamak na naduvavanje. „A ovo je strava.” Pogled mu je
počivao na impresivnom televizoru.
„Daj mi taj DVD i prestani da se ponašaš kao glupi klinac”,
naredio je Martin. Dvejn mu je dao disk i udobno se smestio.
Prvo što je Martin primetio bio je amaterski kvalitet snimka. Ovaj
film svakako nije delo profesionalaca. Uvodna scena prikazivala je
mladu ženu od najviše dvadeset pet godina, već vezanu za metalnu
stolicu. Duga plava kosa bila joj je zamršena kao da se upravo
probudila. Njena bela bluza bila je prljava i natopljena znojem.
Teksas suknja joj je bila iscepana otkrivajući lepo oblikovane,
preplanule noge. Oči su joj bile vezane, a usta zapušena. Tragovi
maskare na njenom licu jasno su ukazivali da je plakala. Ruž joj je
bio obrisan s usana i delovala je uplašeno i iscrpljeno. Nalazila se u
prostoriji od oko devet puta sedam metara s rupama na zidovima,
kao da ih je neko izlupao macolom. Pored stolice za koju je bila
vezana nalazio se metalni stočić, jedini drugi komad nameštaja.
 U sobi su bile još dve osobe, obe muškarci, ali kamera se
nijednog trenutka nije fokusirala na njih. U stvari, oni su se videli
samo od grudi naniže. Martin se odmah zainteresovao i njegov
mamurluk je počeo da popušta.
„Ovo je drugačije”, primetio je. „Nema uvodne priče, odmah
prelaze u akciju, zar ne?”
„Čoveče, znao sam da će ti se dopasti.”
Jedan od dvojice muškaraca prišao je uplašenoj ženi pantalona
upadljivo napetih od moćne erekcije. Pokušao je da joj provuče prste
kroz kosu, ali kad je osetila njegov dodir, silovito je trgnula glavu
unazad, a njen uplašeni vrisak prigušila je krpa koja joj je bila
nagurana u usta. Njena reakcija je razbesnela muškarca. Udario ju
je u levi obraz, tako snažno da ju je odigao sa stolice.
„Ne opiri se, kučko”, rekao je pretećim glasom.
Muškarac se okrenuo i pogledao drugu osobu u sobi koja mu je
dala skakavac. On je polako prešao sečivom preko devojčinog
obraza. Osetivši hladni metal na koži, prestravljeno je kriknula, a
suze su joj kroz povez potekle niz lice. Muškarac je usmerio sečivo
prema njenoj bluzi. Brzim pokretom strgnuo ju je s nje. Kapljica krvi
pojavila se između njenih grudi, na mestu gde joj je vrh sečiva
ogrebao kožu. Uplašeno je prostenjala i odmah dobila novi šamar.
„Umukni, kurvo!”, zapovedio je muškarac.
Drugi muškarac je prišao prestravljenoj ženi i naterao je da
razmakne noge, a onda joj je rasekao mini suknju otkrivši providne
crvene gaćice. Delovale su vlažno i to je uzbudilo Martina koji je
promenio položaj u fotelji kako bi se udobnije namestio.
U nastavku filma obojica muškaraca su je dodirivala trljajući svoje
vidljive erekcije o njeno telo i sve više se iživljavajući. Nasilje na
trenutke kao da je izmicalo kontroli. Martin je uprkos tome uživao u
svakoj sekundi, sve do poslednje scene.
Jedan od muškaraca stao je iza mlade žene koja je u
međuvremenu bila odvezana od stolice, potpuno gola i nekoliko puta
silovana od obojice muškaraca. Povez joj je naglo strgnut s očiju i
ona je grozničavo zatreptala dok su joj se oči mučile da se priviknu
na svetlost. Pošto je uspela u tome, fokusirala se na drugog
muškarca koji je stajao neposredno ispred nje. Izraz prepoznavanja
na njenom licu zamenio je užas. Jednako prestravljen izraz pojavio
se na Martinovom licu.
„Gospode bože!, zaječao je skočivši na noge. Sav se tresao od
straha.
Bez ikakvog upozorenja, glava joj je zabačena otkrivši vrat.
Blistavi nož pojavio se niotkuda. Po njenom rastuženom pogledu,
videlo se da shvata šta sledi i da više nema svrhe opirati se.
„Mora da me zajebavaš!” Martinove oči užasnuto su se
razrogačile. Uzbuđenje je isparilo ustupivši mesto gađenju.
Nož je napravio brz i precizan rez, presekavši joj grlo sleva
nadesno. Pokuljala je tamna, vrela krv i potekla niz njeno telo. Martin
i Dvejn nikad nisu videli toliko krvi. Muškarac iza nje držao joj je
glavu dok je kamera zumirala njene umiruće oči. Jedini zvuk na
snimku bio je smeh.
„Jebem ti sunce... Koji je ovo đavo?”, histerično je povikao
Martin.
I Dvejn je skočio na noge. Njegov užasnuti pogled bio je prikovan
za ekran.
„Je li ovo snaf film? Doneo si mi jebeni snaf film?” Martin se
okrenuo prema Dvejnu.
„Nisam znao”, odgovorio je ovaj uzmičući korak. „Rekli su mi da
je ekstremni BDSM, čoveče”, rekao je drhtavim glasom osećajući
vrtoglavicu.
„Ekstreman?”, dreknuo je Martin. „Ona je mrtva, Dvejne. Ubijena
je pred našim očima. Da, rekao bih da se ovo može smatrati jebeno
ekstremnim.” Martin je protrljao lice drhtavim rukama kao da
pokušava da izbriše ono što je upravo video. „Ko ti je ovo dao?”
„Šta?” Dvejn je delovao zbunjeno.
„Upravo si kazao da ti je neko rekao kako je ovo esktremni
BDSM. Ko ti je to rekao, dođavola? Od koga si ovo dobio?”
„Od nekih mojih kontakata. Znaš, od ljudi koji mogu da ti završe
drogu, ili ženske.”
„Ne volim takve ljude!”, nervozno je viknuo Martin. Prišao je DVD-
plejeru i izvadio disk. Šake su mu i dalje drhtale.
„Zašto si, uopšte, toliko pošizeo zbog ovoga, čoveče? To nema
nikakve veze s nama. Hajde samo da se otarasimo diska i
zaboravimo na ovo.”
„Ne mogu, Dvejne.”
„Zašto?”
„Jer znam ko je ona.”
 Trideset sedam

„Šta? Kako to misliš, već si ga videla? Gde? Kad?” Hanterov glas se

digao nekoliko decibela iznad normale.
„Nisam sigurna, možda pre tri-četiri meseca”, ležerno je rekla
Izabela. „Zar nećeš da doručkuješ?”
Hanter više nije imao apetit. „Zaboravi doručak. Moram da znam
gde si videla ovaj simbol. Moram da znam kad i to moram da znam
odmah.” Uhvatio ju je za ruke.
Izabela ga je uplašeno pogledala. „Roberte, plašiš me. Šta se
dešava, đođavola?” Promeškoljila se pokušavajući da se oslobodi
njegovog stiska.
Hanter ju je pustio shvativši koliko je sumanuto izgledao njegov
postupak. „Izvini”, rekao je podižući ruke.
Odmakla se od njega kao da uzmiče od neznanca. „O čemu se
ovde radi? Koji ti je đavo?”, upitala je uplašeno.
Hanter je zastao i provukao prste kroz kosu dajući sebi vremena
da se smiri. Izabela je stajala čekajući razumno objašnjenje.
„Sedi, molim te, i objasniću ti.”
„Hvala, lakše mi je da stojim.”
Hanter je duboko udahnuo. „Slagao sam da taj simbol ne znači
ništa.”
„Da, to sam pretpostavila.”
Hanter je onda objasnio Izabeli značenje dvostrukog raspeća
dobro pazeći da otkrije samo onoliko koliko je smatrao neophodnim.
Rekao joj je za dve poslednje žrtve, ali nije pomenuo nijedno od
prethodnih ubistava. Po Hanterovim rečima, simbol je bio nacrtan na
parčetu papira nađenom na oba mesta zločina. Nije rekao da je bio
urezan u telo žrtava.
 Izabela je na trenutak nemo i nepomično stajala pogleda
prikovanog za Hantera. Kad je progovorila, glas joj je drhtao.
„Znači, radi se o serijskom ubici? Možda sam bila licem u lice sa
serijskim ubicom?”
„Ne mora da znači”, pokušao je da je smiri. „Serijski ubica je po
zvaničnoj definiciji ’osoba koja ubije troje ili više ljudi u tri, ili više
različitih slučajeva’. Zasad smo imali samo dva ubistva”, ponovo je
slagao.
„To ne znači da je manji psihopata.”
Hanter se slagao, ali ništa nije rekao. „Izabela, hoću da mi
ispričaš o tom simbolu. Gde si ga videla?” Nežno je uhvatio njene
drhtave šake.
„Nisam sigurna. Previše sam nervozna da bih se sad setila.”
„Pokušaj, molim te.”
Pustila je njegove šake i kratko izmasirala sklopljene oči. „Pre
dva ili tri meseca”, napokon je progovorila, „bila sam na piću s
prijateljicom u jednom baru.” Ponovo je otvorila oči.
„Možeš li da se setiš u kom?”, upitao je Hanter.
Odmahnula je glavom.
„U redu je. Kasnije se možemo vratiti na to. Šta se onda desilo?”
„Sedele smo za šankom i moja prijateljica je morala u toalet.”
„Znači, ostala si sama?”
„Na nekoliko minuta, da.”
„Nastavi.”
„Taj tip mi je prišao i pitao može li da me časti pićem.”
„Kako je izgledao, možeš li da se setiš?”
Pogledala je u pod na nekoliko sekundi. „Bio je veoma visok,
možda oko metar devedeset. Obrijane glave, izgledao je prilično
snažno i spremno, a njegove oči...”, zastala je na trenutak.
„Šta je s njegovim očima?”
„Izgledale su neobično.”
„Na koji način?”
„Hladno... bezosećajno... čak zastrašujuće, kao da me je omrzao
čim me je video.”
„Koje boje su bile?”
„Zelene. Toga se dobro sećam.”
„Možda kontaktna sočiva?”
 „Ne, ne verujem. Delovale su prirodno.”
„Dobro, šta si rekla pošto ti je ponudio piće?”
„Zahvalila sam i odbila jer sam već imala piće.”
„A šta je sa simbolom?”
„Nagnuo se, spustio obe ruke na šank i pitao me jesam li sigurna.
Rekao je kako je to samo prijateljsko piće. Uglavnom, oba rukava su
mu se povukla i otkrila zglobove. Tad sam ih videla, bili su mu
tetovirani na oba zgloba.”
„Na oba zgloba?”
„Da.”
„Sigurna si da je to isti simbol?” Hanter joj je ponovo pokazao
svoju grubu skicu.
„Da, izgledao je upravo tako. Čak sam ga i pitala za to.”
„Šta si ga pitala?”
„Pitala sam ga imaju li te tetovaže neke veze s vojskom. Znaš,
marinci i drugi vojnici ponekad vole da se obeleže posebnim
amblemima, kao nekom potvrdom odanosti.”
„Staje rekao?”
„Bio je veoma neodređen. Brzo je povukao rukave naniže i rekao
da to nije ništa bitno, da je samo nešto lično.”
„Možeš li da se setiš još nečeg?”
„Tetovaže nisu izgledale kao delo profesionalca. Izgledale su
grubo, kao one koji bi sam uradio pomoću igle i malo mastila.”
„Sigurna si?”
„Meni je tako izgledalo.”
„Je li rekao još nešto? Je li ti rekao ime, ili nešto drugo?” Hanter
je znao da ovaj sigurno nije dao svoje pravo ime, ali i to bi mogao biti
početak.
„Ne. Pošto sam ga pitala za tetovaže, delovao je pomalo
ozlojeđeno. Rekao je ’Izvini što sam te gnjavio’, ili tako nešto, i otišao
je.”
„Kad kažeš da je otišao, misliš da je napustio bar, ili te je samo
ostavio na miru?”
„Nisam sigurna. Mislim da je napustio bar, ali ne sećam se.”
„U redu je, dobro ti ide. Gde su tačno bile tetovaže?”
Izabela je pokazala unutrašnju stranu svog ručnog zgloba, tačno
iznad dlana. „Otprilike ovde negde.”
 „A kolike su bile?”
„Nisu bile naročito velike, možda dva-tri centimetra, urađene
tamnim mastilom.”
„Jesi li ga ikad videla posle toga?”
„Ne.”
„Kakav mu je bio glas, je li bilo nečeg upadljivog?”
„Ne koliko se sećam.”
„Vratimo se na bar, Izabela. Možeš li da se setiš kako se zvao?”
Zažmurila je i duboko udahnula.
„Je li bar bio poseban po nečemu? Po neonskoj reklami, nekom
ukrasu na zidu, ili možda po lokaciji?”
„To je bilo davno. Daj mi malo vremena i setiću se.”
Hanter je nekoliko sekundi sedeo bez reči.
„Prilično sam sigurna da je bio negde blizu plaže”, rekla je
čkiljeći.
„Dobro, pokušajmo ovako. Umesto što pokušavaš da se setiš
bara, seti se s kojom prijateljicom si izašla te večeri. Tvoj mozak
sigurno bolje pamti izlazak s prijateljicom, nego sam bar. A jedna
stvar će dovesti do druge”, objasnio je Hanter.
„Te večeri sam izašla s Pet. Odavno nismo izašle zajedno”, rekla
je zureći u pod. Posle nekoliko sekundi toplo se nasmešila Hanteru.
„U pravu si. Razmišljanje o Pet mi je pomoglo da se setim. Bile smo
u Venis vejler baru i grilu u Venis Biču.”
„Znam taj bar. Bio sam tamo nekoliko puta”, uzbuđeno je rekao
Hanter. „Mogu li da te pitam još jednu stvar?”
„Naravno”, rekla je živo klimnuvši glavom.
„Misliš li da bi našem crtaču mogla da opišeš kako je taj tip
izgledao? To bi nam mnogo pomoglo.”
„Da, daću sve od sebe”, rekla je stidljivo slegnuvši ramenima.
Hanter joj je prišao i poljubio je u usne. „Izvini što sam malopre
onako planuo. Zatekla si me kad si rekla da si već videla taj simbol,
a ovo je stvarno prvi korak napred koji smo napravili u ovom
slučaju.”
„U redu je”, rekla je uzvrativši mu poljubac. Hanter je uhvatio
labavi čvor koji je vezala oko struka i košulja bez dugmadi pala je na
pod. Još nisu bili ništa pojeli.
 Trideset osam

Bio je još jedan vreo dan u Los Anđelesu s temperaturom koja je

dostizala i trideset dva stepena. Ulice su vrile od života: ljudi su šetali
sami, ili sa psima, trčali ili se naprosto muvali naokolo.
Hanter je otišao od Izabele negde oko podne, pošto su najzad
nešto doručkovali. Ona je i dalje bila pomalo uznemirena, ali uverila
ga je da će biti dobro.
„Bože, ako je to naš tip, mogla je postati žrtva”, prokomentarisao
je Garsija kad mu je Hanter saopštio vesti.
„Znam i poslaću policijskog crtača u njen stan po podne, čim
obavimo razgovor s onim Pitersonom iz Tejla i Džoša. Nego, jesi li
nabavio njegovu adresu?”, upitao je Hanter.
„Da, Ulica Via Linda u Malibuu”, odgovorio je Garsija
proveravajući papirić zalepljen za monitor njegovog računara.
„Malibu, a?” Hanter je izvio obrve.
Garsija je klimnuo glavom. „Izgleda da neki advokati stvarno žive
na visokoj nozi.”
„Izgleda da je tako. Staje s nekom od D-Kingovih devojaka? Ima
li kakvih vesti o tome?”
Otkako su u petak razgovarali s D-Kingom, Hanter se svojski
trudio da ubedi kapetana Boltera da ga stavi pod stalnu prismotru.
„Da, naš čovek je juče posle kluba pratio jednu od njih do kuće”,
rekao je Garsija vadeći papirić iz džepa.
„Sjajno, možemo da je posetimo odmah posle Pitersona.
Hajdemo, ti voziš.”
Malibu je spektakularan deo obale u dužini od četrdesetak
kilometara severoistočno od Los Anđelesa. To je mesto na kom žive
ljudi poput Barbare Strajsend, Toma Henksa, Dastina Hofmana,
Pirsa Brosnana i gomile drugih bogatih i slavnih holivudskih zvezda.
Veći deo duge vožnje do Pitersonove kuće protekao je u tišini.
Hanterove misli kretale su se između fantastične noći provedene s
Izabelom i neverovatnog proboja koji je ona možda omogućila
njihovoj istrazi. Da li je zaista stajala licem u lice s ubicom? Ako je
tako, da li je on bio maskiran? Je li ga uplašila time što je primetila
tetovaže na njegovim zglobovima? Hanter je znao da ovaj ubica
nikad ništa ne prepušta slučaju, ali postojala je mala mogućnost da
je susret s Izabelom bio neplaniran. Hanter je osećao da mu se
sreća osmehnula.
„Ovo je njegova ulica”, rekao je Garsija kad su skrenuli u Ulicu
Via Linda.
„Broj četiri, ono tamo je njegova kuća”, kazao je Hanter
pokazujući zgradu bledoplave fasade na čijem su kolskom prilazu
bila parkirana tri nova automobila, među njima potpuno nov kombi
ševrolet eksplorer.
Po standardima Malibua, Pitersonova kuća nije bila posebno
spektakularna, ali po Hanterovim i Garsijinim standardima, bila je
naprosto ogromna. Sama kuća bila je moderna trospratna građevina,
a veliki travnjak pred njom bio je savršeno pokošen. Krivudava
kaldrmisana staza vodila je od ulice do ogromnih ulaznih vrata oko
kojih je bilo predivno aranžirano cveće u vatrometu boja. Ko god da
se starao o ovoj kući, bio je perfekcionista.
Hanter je obožavao element iznenađenja. Najava je ljudima
davala mogućnost da spreme svoje laži, davala im je priliku da srede
misli. Ako je mogao da prođe bez toga, više je voleo da ne zakazuje
razgovore, već da se samo pojavi. Inspektor za ubistva s gomilom
pitanja obično je stvarao nervozu kod običnih građana.
Na ulaznim vratima ugledali su mesinganu lavlju glavu s alkom u
ustima.
„Ekscentrično”, primetio je Garsija i triput pokucao. „Kladim se da
iza kuće imaju bazen.”
„Ovo je Malibu, novajlijo, ovde bazen ide uz sve kuće, želeo ga ti
ili ne.”
Posle nekoliko sekundi vrata im je otvorila svetlokosa devojčica
smeđih očiju od najviše deset godina. To nisu očekivali.
 „Ćao, je li ti tata kod kuće?”, upitao je Garsija široko se
osmehnuvši i sagnuvši se da bi bio u visini devojčice.
Ona se odmakla korak unazad i kratko odmerila dvojicu
muškaraca pred sobom. „Smem li da pitam koga da najavim?”
Garsija je bio zatečen rečitošću devojčice. „Naravno da smeš”,
odgovorio je trudeći se da bude jednako pompezan. „Ja sam
inspektor Garsija, a ovo je inspektor Hanter”, rekao je pokazujući
Hantera.
„Da li bih, molim vas, mogla da vidim vaše isprave?”, upitala je
sumnjičavo.
Garsija nije mogao da suzdrži smeh. „Naravno.” Obojica
inspektora su izvadili svoje značke i veselo gledali kako ih devojčica
proverava.
„Postoji li neki problem, inspektore?”
„Ne. Ali stvarno bi trebalo da razgovaramo s tvojim tatom ako
nemaš ništa protiv.”
„Neću svog oca da zovem tatom. Tako govore mala deca.
Sačekajte ovde, molim vas”, suvo je rekla i zatvorila vrata pred
njima.
„Šta ovo bi?”, upitao je Garsija okrenuvši se ka Hanteru koji je
slegnuo ramenima. „Koliko joj je godina? Možda deset? Možeš li da
zamisliš kakva će biti u pedesetoj?”
„Nije ona kriva”, odvratio je Hanter odmahnuvši glavom. „Roditelji
je verovatno teraju da se ponaša kao starije dete, ne daju joj da se
igra napolju, ne dozvoljavaju joj da ima mnogo drugova i podstiču je
da bude učenik za primer. Nesvesno joj čine više štete nego dobra.”
Začuli su približavanje teških koraka. Najzad odrasla osoba.
Vrata su se otvorila i ovog puta pred njima se našao isti onaj visoki,
mršavi muškarac s kojim su razgovarali u Tejlu i Džošu.
„Gospodine Pitersone, razgovarali smo u petak. Inspektori
Garsija i Hanter”, počeo je Garsija.
„Da, naravno, sećam se. Otkud vi, gospodo? Rekao sam vam
sve što znam.”
„Ovo je samo naknadna poseta”, ovog puta se oglasio Hanter.
„Samo bismo da povežemo neke stvari.”
„A to biste da uradite u mojoj kući?”, upitao je Piterson
nezadovoljno.
 „Ako biste mogli da odvojite samo deset minuta...”
„Nedelja je, gospodo”, prekinuo ga je. „Nedelje volim da provodim
sa svojom porodicom... bez ometanja. Ako biste nešto da
povezujete, moja sekretarica će vam rado zakazati sastanak. A sad
me izvinite.” Krenuo je da zatvori vrata, ali Hanter je gurnuo nogu
napred i sprečio ga.
„Gospodine Pitersone”, rekao je Hanter pre nego što je Piterson
stigao da se pobuni, „vašeg kolegu, vašeg prijatelja, ubio je potpuni
manijak kom ništa nije sveto. To nije bilo ubistvo iz osvete, a prokleto
sam siguran da nije bilo ni slučajno. Nismo sigurni ko će biti sledeći,
ali znamo da će biti još žrtava ako ga ne zaustavimo.” Hanter je
zastao gledajući Pitersona pravo u oči. „Ja bih baš voleo da imam
slobodnu nedelju i da je provedem sa svojom porodicom, a siguran
sam da bi to voleo i inspektor Garsija.”
Garsija je izvio obrvu pogledavši Hantera.
„Ali mi pokušavamo da spasemo živote. Tražimo samo deset
minuta.”
Piterson je stisnuo usne, i dalje ozlojeđen. „Dobro, razgovarajmo
tamo, a ne ovde.” Glavom je pokazao prema putu gde su bila
parkirana Garsijina kola. „Dušo, vraćam se za deset minuta”,
doviknuo je pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
Kad su stigli do Garsijinih kola, Hanter se krišom osvrnuo ka kući.
Devojčica ih je tužno gledala s prozora na spratu.
„Sjajno vam je dete”, prokomentarisao je Hanter.
„Da, divna je”, nezainteresovano je odvratio Piterson.
„Dan je prelep. Zar ne voli da se igra kraj bazena?”
„Mora da uradi domaći”, stigao je odlučan odgovor.
Hanter je nastavio. „Je li ono novi Ševroletov kombi?” Pokazao je
prema vozilu.
„Kupio sam ga pre dva-tri meseca.”
„Koliko troši?”
„Inspektore, niste došli da razgovaramo o mojoj ćerki, niti o mom
novom kombiju i zato pređite na stvar.”
Hanter je klimnuo glavom. „Želimo da saznamo više o tome šta je
Džordž radio utorkom uveče. Znamo da nije igrao poker. Ako imate
bilo kakvu informaciju, moramo to da znamo.”
 Piterson je izvadio cigaretu iz kutije u svom džepu i ubacio je
između usana pustivši je da labavo visi. „Nemate ništa protiv?”
upitao je pripaljujući.
Hanter i Garsija su istovremeno slegnuli ramenima.
„Džordž je bio povučena osoba, držao se po strani”, rekao je
povlačeći dug dim.
„Je li bilo nečeg neobičnog?”
„Pa...” Piterson je zastao.
„Da?”, podstakao ga je Hanter.
„Možda je varao ženu.”
Hanter je nekoliko sekundi bez reči gledao Pitersona. „S nekim iz
firme?”
„Ne, ne. Nikako.”
„Kako možete biti tako sigurni?”
„U našoj firmi nema advokatica. Sve sekretarice i pomoćnice su
starije žene.”
„Pa? Mnogi muškarci vole starije žene”, primetio je Garsija.
„Ipak je previše rizično, to ga je moglo koštati posla. Džordž nije
bio glup”, odgovorio je Piterson odmahujući glavom.
„Zašto onda mislite da je varao ženu?”, zanimalo je Hantera.
„Nekoliko puta sam slučajno načuo njegove telefonske
razgovore.” Piterson se postarao da naglasi reč ’slučajno’.
„I šta ste čuli?”
„Razgovor zaljubljenih: „nedostaješ mi” i „vidimo se večeras”.
Takve stvari.”
„Možda je razgovarao sa svojom ženom”, ukazao je Garsija.
„Sumnjam”, odvratio je Piterson iskrivivši usta ulevo i izduvavši
tanak mlaz dima.
„Zašto sumnjate?”, upitao je Hanter.
„Pre toga sam već bio čuo kako razgovara sa ženom. S njom nije
razgovarao tako, znate, nije cvrkutao kao što cvrkuću mladenci. To je
bio neko drugi, siguran sam.” Zastao je povukavši još jedan dim.
„Većina tajnih poziva bila je utorkom.”
„Sigurni ste?”
„Jesam. Kad ste došli u firmu i počeli da se raspitujete o
Džordžovom pokeru utorkom uveče, zaključio sam da je to sigurno
bila laž koju je govorio svojoj ženi. Nisam hteo da ga cinkarim, pa
sam to prećutao. Njegova žena i bez toga ima dovoljno muka...
Sirotica.”
„Jeste li je nekad sreli?”
„Da, jednom. Veoma fina žena... prijatna. Ja sam porodičan
čovek, inspektore. Verujem u boga i ne odobravam varanje, ali
Džordž nije zaslužio ono što ga je snašlo. Čak i ako je varao svoju
suprugu.”
„A kocka? Jeste li znali da se kockao?”
„Ne!”, iznenađeno je odgovorio Piterson.
„Jeste li ga ikad čuli da pominje odlazak na trke hrtova?”
Novo odmahivanje glavom.
„Kockanje preko interneta?”
„Ako se kockao, to je sigurno strogo krio od svih kolega. Stariji
partneri to ne bi odobrili.”
„Šta je s prijateljima van firme? Sigurno je poznavao i druge
ljude. Jeste li nekad sreli neke od njih, na nekoj zabavi na primer?”
„Ne, ne bih rekao. Njegova žena je bila jedina osoba koju je vodio
na okupljanja u organizaciji firme.”
„Šta je s njegovim klijentima?”
„Koliko znam, s njima je imao strogo profesionalan odnos. Nije se
družio.”
Hanter je počeo da se oseća kao da cedi suvu drenovinu.
„Postoji li još nešto što možete da nam kažete o njemu? Jeste li
primetili nešto neobično?”
„Osim gugutanja preko telefona... ne. Kao što sam vam rekao,
bio je povučen čovek, držao se rezervisano.”
„Je li u firmi postojao neko s kim je bio blizak, neki ortak?”
„Ne, koliko ja znam. Džordž se nije družio s kolegama. Nikad nije
izašao na piće ni sa kim od nas. Obavljao je ono što je imao na
poslu i to je bilo to.”
„Je li ostajao i posle radnog vremena?”
„Svi to radimo kad slučaj to zahteva, ali ne radi zabave.”
„Znači, jedini razlog što verujete da je varao ženu je to što ste ga
’slučajno’ čuli kako s nekim cvrkuće preko telefona?”
Piterson je klimnuo glavom i izbacio još jedan tanak mlaz dima
udesno.
 Hanter se počešao po bradi pitajući se ima li ikakve svrhe
nastavljati ovaj razgovor. „Hvala vam na pomoći. Ako se setite još
nečeg, molim vas, obavestite nas.” Dao mu je posetnicu.
Piterson je povukao poslednji dim iz cigarete i bacio je na zemlju.
Klimnuo je inspektorima i krenuo nazad prema svojoj kući.
„Gospodine Pitersone”, pozvao ga je Hanter.
„Da”, odvratio je ovaj iznervirano.
„Dan je stvarno lep. Zašto ne biste proveli koji sat napolju s
ćerkom? Mogli biste nešto da odigrate s njom. Odvedite je na
sladoled ili na krofne. Naprosto, uživajte zajedno u ovom danu.”
Devojčica je i dalje zurila u njih s prozora sobe na spratu.
„Rekao sam vam, mora da radi domaći.”
„Nedelja je. Zar ne mislite da zaslužuje pauzu?”
„Da li me vi to učite kako da vaspitavam svoju ćerku, inspektore?”
„Nikako. To je samo sugestija kako da je ne izgubite. Da kad
odraste ne bi mrzela svoje roditelje kao mnoga današnja deca.”
Hanter je mahnuo devojčici koja je odgovorila stidljivim osmehom.
„Kao što ste rekli, divna je.” Ponovo je usmerio pažnju na Pitersona.
„Ne uzimajte to zdravo za gotovo.”
 Trideset devet

Adresa koju su tražili bila je Oušan bulevar 535 u Santa Moniki.

Garsija je odlučio da pođu živopisnim Pacifičkim obalskim auto-
putem.
Na Pacifičkom obalskom auto-putu snimljena je većina američkih
reklama za automobile. Auto-put ide duž Pacifika, od peščanih plaža
Južne Kalifornije do stenovite obale pacifičkog severozapada. Usput
prolazi kroz ljupke priobalne gradiće, brojne nacionalne parkove i
rezervate prirode.
Sunce je bilo visoko na nebu, a temperatura je dosezala vrelih
trideset pet stepeni, te je plaža u Santa Moniki bila krcata. Da se oni
pitaju, oba inspektora bi naprosto uzela po hladno pivo u jednom od
brojnih barova na obali i lenjo gledali kako dan promiče, ali oni se
nikad nisu pitali.
Zvala se Rejčel Blejt, ali klijentima je bila poznata kao Kristal.
Hanter je znao da će čuveni narko-diler krenuti na Dženinog ubicu
svim raspoloživim sredstvima. On poznaje ulice bolje nego Hanter.
Ima kontakte u svakom mračnom uglu i svakoj prljavoj rupi. Ako je
D-King išta otkrio, Hanter je želeo to da zna.
Dok je Garsija parkirao auto, Hanter je brzo proverio sve
informacije koje su imali o Rejčel Blejt.
„Je li to to? Ovo je sve što imamo o njoj?”, upitao je proučavajući
dokument na jednoj strani koji mu je Garsija dao.
„Da, čista je, nije osuđivana, ni hapšena. Nemamo čak ni njene
otiske u bazi podataka. Uzorna građanka.”
Hanter se razočarano namrštio. To znači da neće moći da koristi
malo policijskog ucenjivanja kako bi je ubedio da sarađuje.
 Oba inspektora bila su zadivljena građevinom na broju 535.
Staklena stambena zgrada od dvanaest spratova upečatljivo se
uzdizala na Oušan bulevaru. Svaki stan raspolagao je balkonom od
po najmanje dvadeset pet kvadratnih metara. U foajeu zgrade
dočekali su ih mermerni podovi, kožne fotelje i luster koji bi više
pristajao Bakingemskoj palati nego Santa Moniki.
Rejčel je živela u stanu 44C, ali dok su prilazili vrataru zgrade,
Garsija je lako dodirnuo Hanterovu ruku kratko mahnuvši glavom
prema liftu. Upadljivo zgodna Afroamerikanka upravo je izašla
odatle. Ravna crna kosa spuštala joj se niz ramena. Nosila je pripijen
šorts napravljen skraćivanjem svetloplavih farmerki i svetložutu
majicu upasanu oko uskog struka. Imala je stas dostojan duplerice u
„Plejboju”. Oči joj je od blistave svetlosti skrivao par Gučijevih
naočara. Hanter ju je odmah prepoznao kao jednu od devojaka koje
su sedele za D-Kingovim stolom u petak uveče.
Sačekali su da nehajno prođe pored njih i izađe na ulicu. Stigli su
je u svega nekoliko dugih koraka.
„Gospođice Blejt”, pozvao je Hanter prilazeći joj.
Zaustavila se i okrenula se prema inspektorima. „Zdravo,
poznajem li vas?”, pitala je vedro.
Hanter je brzo pokazao svoju značku. Garsija je uradio isto.
„Možete li da nam posvetite nekoliko minuta?”
„Jesam li u nekakvoj nevolji?”, upitala je bezbrižno.
„Nikako. Zapravo želimo da razgovaramo o jednoj od vaših
prijateljica.”
„A koja bi to bila?”
„Dženi Farnboro.”
Obojicu ih je na brzinu odmerila. Pogled joj se na svakom od
inspektora zadržao svega po nekoliko sekundi. „Ne znam o kome
govorite, žao mi je”, rekla je veselo.
„Da, znaš.” Hanter nije bio raspoložen za igre. „Radila je za D-
Kinga, baš kao i ti.” Pogled mu je bio hladan i čvrst.
„D-Kinga?” Namrštila se i neznatno odmahnula glavom kao da
nema pojma o kome pričaju.
„Slušaj, svi smo imali napornu nedelju i baš kao i ti radije bismo
uživali na suncu, nego radili ovo. Zato, što pre završimo s ovim
sranjem, pre ćemo moći da se vratimo svako svom poslu. Bili smo u
’Vangardu’ u petak uveče, sedela si s njim, zato nemoj da se praviš
blesava, ne pristaje ti. I, kao što sam rekao, nisi u nevolji, samo nam
treba tvoja pomoć.”
Sad se setila gde ih je već videla. Setila se i da joj je plavooki
mišićavi inspektor bio veoma privlačan. Sklonila je naočare za sunce
s očiju i podigla ih da joj pridrže šiške. Shvatila je da nema svrhe
poricati da poznaje D-Kinga i Dženi. Da su hteli da je uhapse, dosad
bi to već uradili.
„Dobro, ali nisam videla Dženi otkako je odlučila da da otkaz.
Nisam sigurna koliko mogu da vam pomognem.”
„Otkaz?” Garsijin zbunjeni pogled otkrivao je njegovo
iznenađenje.
„Da, mislim da je odlučila da se vrati kući.”
„Otkud znaš?”
„Tako nam je rečeno.”
„D-King vam je to rekao?”
Rejčel je duboko udahnula i zadržala dah sekundu-dve. „Da.”
Hanter je znao zašto je D-King slagao Rejčel i druge devojke.
Uspaničile bi se kad bi saznale da je Dženi oteta, mučena i ubijena.
Trebalo je da on bude njihov zaštitnik, čuvar, a ne samo šef. Hanter
je razmišljao koliko da joj otkrije. Ako joj kaže šta se stvarno desilo,
ona će izazvati paniku među D-Kingovim ljudima. Odlučio je da ne
zakuvava stvar, zasad.
„Jesi li videla ovog čoveka?” Hanter joj je pokazao sliku Džordža
Slejtera.
Rejčel ju je proučavala nekoliko sekundi. „Ovaj... nisam sigurna.”
„Pogledaj ponovo.” Hanter je bio siguran da ga je prepoznala, ali
je instinktivno slagala.
„Možda... u klubu, ili na nekoj zabavi.”
„Privatnoj zabavi?”
„Da, možda na nekoj od ekstremnih zabava, ako se ne varam.”
Ugrizla se za donju usnu kao da pokušava nečeg da se seti. „Da,
prilično sam sigurna u to, voleo je ekstremne zabave. Ne znam kako
se zove ako je to vaše sledeće pitanje.”
„To nije moje sledeće pitanje”, rekao je Hanter brzo odmahnuvši
glavom. „Ekstremne zabave? Šta je to?”
 „Tako ih mi zovemo. Neki ljudi vole zabave, neki vole žestoke
zabave, a svako ima neku fantaziju, nešto što ga loži. Ekstremne
zabave su u suštini fetiš zabave zasnovane na fantazijama.”
„Kao na primer?” Garsija je sad delovao zainteresovanije.
Rejčel ga je pogledala i prišla korak bliže. „Bilo šta što te pali,
srce.” Nežno je prešla prstom preko njegovog levog obraza.
„Lateks, PVC, vezivanje, bol... ili možda samo voliš kad je grubo.”
Izazovno mu je namignula. Garsija se izmakao od njenog dodira
blago se zarumenevši od stida.
„Izvinjavam se što kvarim ovaj divni trenutak, ali šta se tačno
dešava na tim zabavama?”
Rejčel se naslonila na parkiran auto. „Sve i svašta. Zašto?
Zanima vas?”
Hanter je zanemario njeno pitanje. „Jesi li bila ne nekoj od tih
zabava?”
„Na nekoliko”, nonšalantno je odvratila.
„A Dženi?”
„Da, bila je na nekim.”
„Koliko devojaka bude na zabavi?”, upitao je Garsija.
„Zavisi od broja gostiju, ali obično nas bude između deset i
petnaest, plus još neke.”
„Još neke?”
„Ako je zabava velika, za dvadeset ili trideset gostiju, treba im bar
petnaest do dvadeset devojaka, plus momci.”
„Momci?”
Garsijina naivnost nasmejala je Rejčel. „Da, srce, manekeni. Kao
što sam rekla, ljudi imaju svakojake fantazije, uključujući
biseksualnost i homoseksualnost. Ako je to ono što voliš, to ćeš i
dobiti. Da li te to pali, srce?”
Garsijin šokirani pogled zabavljao je Hantera. „Ne, naravno da
ne”, odgovorio je čvrstim glasom.
„Drago mi je.” Ponovo je izazovno namignula.
„Sećaš li se da si nekad videla Dženi i ovog čoveka zajedno na
nekoj od tih zabava?” ubacio se Hanter.
„Verovatno, to je veoma teško reći. Na tim zabavama svako se
igra sa svakim, ako me razumete, ali sećam se da sam ga videla
kako se igra s jednim od tipova.”
 I Hanter i Garsija iznenađeno su razrogačili oči.
„Izgleda da niste očekivali da ga zanimaju muškarci, a?”
Garsija je odmahnuo glavom.
„Jesi li sigurna?”, upitao je Hanter.
„O, da. Taj tip ume da napravi sjajnu predstavu.”
„Kako možemo da uđemo na neku od tih zabava?”
„Ne možete. Osim ako ste pozvani. To nisu plaćene zabave.
Domaćin, obično neki bogati kreten, angažuje manekenke i pozove
koga on hoće. Ako niste njegovi ortaci, nećete biti pozvani”, objasnila
je.
Hanter se toga i plašio. „Da li se te zabave organizuju utorkom
uveče?”
„Nema određenog dana za njih. Rekla bih da se organizuju onda
kad to odgovara nekom bogatom kretenu.”
„Je li neka organizovana prošlog utorka?”
Rejčel je kratko razmislila o tome. „Ako jeste, ja nisam bila na
njoj.”
„Jesi li nekad primetila nešto čudno na tim zabavama?”, zanimalo
je Hantera.
Rejčel se nasmejala. „Osim što ljudi vole da piške na njih, da ih
gaze, vezuju, lupaju po dupetu, posipaju vrelim voskom, ili da im
nabijaju koješta u dupe?”
„Da, osim toga”, odgovorio je Hanter.
„Ne, ništa čudnije od toga.”
„Učestvuju li na tim zabavama i druge žene osim manekenki?”
„Ponekad. Videla sam da gosti dovode svoje žene ili devojke.
Izgleda da su neki parovi veoma slobodoumni”, odgovorila je s
kikotom.
„Znači, niko ti posebno nije privukao pažnju?”
„Ne obraćam previše pažnju na ljude na tim zabavama. Tu sam
da odradim posao. Izgled ljudi ne igra nikakvu ulogu u mom poslu.
Da je tako, ne bih se time bavila.”
Hanter ju je odlično razumeo.
„Je li Dženi živela u tvojoj zgradi?”, upitao je Garsija.
„Ne. Ne znam gde je živela. Nemam pojma gde žive druge
devojke. D-King više voli tako. U svakom slučaju, njen stari stan je
dosad raščišćen.”
 „Kako to misliš?”
„Svi stanovi pripadaju njemu. Kad jedna devojka ode, druga
dolazi. On se dobro stara o nama.”
„To vidim”, rekao je Garsija pokazujući glavom prema zgradi u
staklu. „Šta se dešava s njenim stvarima? Mislim, ako nešto ostavi.”
„Većina stvari takođe pripada D-Kingu. On uređuje stan, daje
nam odeću, parfeme, šminku, sve što nam treba. Zna kako da ugodi
devojkama.”
Sve troje su nakratko zaćutali.
„Mogu li sad da idem?”, nestrpljivo je upitala Rejčel.
„Da, hvala ti na pomoći. O, samo još nešto”, pozvao je Hanter
kad je počela da se udaljava od njih. Zaustavila se i okrenula se
prema njima s glasnim uzdahom. Naočare su joj ponovo bile na
očima.
„Sećaš li se da si videla nekog s tetovažom koja izgleda otprilike
ovako?” Pokazao joj je mali crtež dvostrukog raspeća.
Pogledala ga je, namrštila se i odmahnula glavom. „Ne, to nikad
nisam videla.”
„Sigurna si?”
„Sasvim.”
„Dobro, hvala još jednom.” Hanter je presavio papir i vratio ga u
džep, a onda je izvadio jednu svoju posetnicu. „Ako vidiš nekog s
tetovažom nalik ovoj, ili ako bilo gde vidiš ovaj simbol, molim te, javi
se.”
Uzela je Hanterovu posetnicu i pogledala je s osmehom. „Mogla
bih da te pozovem i čisto onako.”
„Mislim da joj se dopadaš”, rekao je Hanter potapšavši Garsiju po
leđima čim je Rejčel odmakla dovoljno da ih ne čuje.
„Ja? Tebe želi da pozove. Možda biste mogli da se nađete i, ko
zna, možda te čak povede na neku od tih ekstremnih zabava”,
pecnuo ga je Garsija.
 Četrdeset

Hanter je ležao budan u mraku zureći u tavanicu, dok su mu se po

glavi rojile misle ne dozvoljavajući mu da zaspi.
Da li ubica tako bira svoje žrtve? U barovima, klubovima i na
zabavama?
Ovaj ubica se nije držao nikakve rutine i Hanter je imao osećaj da
mu nešto izmiče, ali nije mogao da odredi šta je to. Osećao se
iscrpljeno i bez imalo energije. Koliko god se trudio, nije uspevao da
skrene misli sa slučaja na više od nekoliko sekundi. Znao je da
počinje da pada u isti bezdan kao ranije, a njegov partner je išao
istim putem. Ne sme dozvoliti da se to desi.
U sobi se nije čulo ništa osim tihog disanja brinete koja je spavala
pored njega. Kosa joj je bila meka i blistava, a koža predivno glatka.
Njeno prisustvo ga je smirivalo.
Posle kratkog razgovora s Rejčel Blejt, Hanter i Garsija vratili su
se u kancelariju. Hanter se tamo sastao s Patrišom Felps koja je bila
zadužena za izradu foto-robota na njihovom odeljenju, pa su zajedno
otišli kod Izabele. Garsija je odlučio da ostane rekavši da želi da
proveri nekoliko stvari. Izabela je dala sve od sebe da se priseti
svega što je mogla o tetoviranom muškarcu kog je srela pre nekoliko
meseci. Trebalo joj je četrdeset pet minuta i tri šolje čaja, ali Patriša
je na kraju napravila crtež za koji je Izabela rekla da prilično podseća
na čoveka kog je videla.
Nakon što je Patriša otišla, Izabela je zamolila Hantera da
prenoći kod nje. Hanterovo otkriće da je možda srela ubicu previše
ju je uplašilo. Osećala se usamljeno i ranjivo, a Hanter je bio jedina
osoba koja joj je padala na pamet, jedina osoba koju je želela pored
sebe. Hanter je žudeo da nastavi rad na slučaju. Da počne da
obrađuje nove informacije do kojih je danas došao, ali nije mogao da
ostavi Izabelu samu. Ne noćas.
„Ne možeš da spavaš?” Hanter nije primetio da je i Izabela
budna. Okrenuo se prema njoj.
„Ne mogu, ali ionako nikad ne spavam previše, to sam ti već
rekao.”
„Zar nisi umoran?”
„Telo mi je umorno. Ali mozak mi je potpuno budan. A moj mozak
uvek pobeđuje.”
Primakla mu se i nežno ga poljubila u usne. „Drago mi je što si
odlučio da ostaneš.”
Hanter se nasmešio i gledao je kako se muči da drži oči
otvorene, glave oslonjene na njegove gole grudi. Hanter već odavno
nije proveo dve noći zaredom s istom ženom. Nije imao vremena za
ljubav, niti je u ovom trenutku želeo da vodi zajednički život s nekim.
Tako mu je više odgovaralo.
Pažljivo joj je spustio glavu na njen jastuk i vešto se izvukao iz
kreveta ne probudivši je. U kuhinji je našao instant-kafu koju je kupila
posebno za njega i na usnama mu je zaigrao smešak. Hanter je sebi
skuvao šolju jake kafe, a onda otišao u dnevnu sobu i zavalio se u
udobnu fotelju pretresajući u mislima oba razgovara od prethodnog
dana. Ponovo mu se učinilo da su našli nekakvu vezu između dveju
žrtava. Dženi i Džordž su se poznavali, bio je siguran u to. Pomislio
je na seksi zabave. Da li iza ovih ubistava stoji neko seksualno
značenje? Progoni li ubica promiskuitetne ljude? I dalje je bilo više
pitanja nego odgovora, ali Hanter je mogao da oseti da su se malo
pomerili napred. Prvi put je osetio uzbuđenje zbog ovog slučaja. Prvi
put su imali nešto s čim su mogli da rade dalje - lice. Možda.
Otpio je još jedan gutljaj jake kafe i zapitao se koliko će mu šolja
trebati da pregura dan. Pogledao je na sat. Šest ujutru, vreme je da
se spremi.
Polako je otvorio vrata Izabeline sobe da vidi kako je ona.
Delovala je spokojno. I dalje je spavala kad je izašao.
 Četrdeset jedan

Hanter je retko dolazio na posao pre osam ujutru, ali razvoj događaja
u prethodna dva dana dao je novi podsticaj i njemu i istrazi. Danas je
goreo od želje za radom kao prvog dana kad je postao inspektor.
„Ideš li ti uopšte kući, ili si se preselio u kancelariju?”, upitao je
iznenađen što je Garsija već za svojim stolom.
„Kapetan hoće odmah da te vidi”, odgovorio je Garsija ne
obraćajući pažnju na partnerov komentar.
Hanter je bacio pogled na sat. „Sad je pola osam, da li se šališ?”
„Znam. Pojavio se ovde oko sedam. Ja sam tek bio stigao.”
„Došli ste ovamo u sedam? Spavate li vas dvojica uopšte?”
upitao je Hanter skidajući sako. „Je li rekao zašto me traži?”
„Meni nije.”
„Zar juče nismo predali izveštaj?”
„Predao sam ga. Nije bilo tačno u deset ujutru kao što je tražio,
ali dobio ga je.”
Hanter je osetio miris tek skuvane brazilske kafe, a to je bilo
upravo ono što mu je trebalo pre nego što se suoči s kapetanom.
Inspektorski sprat bio je skoro potpuno prazan. Samo je inspektor
Moris stajao kraj prozora. Papiri su bili razbacani svuda po njegovom
stolu i po podu. Izgledao je kao da danima nije išao kući. Hanter ga
je pozdravio klimnuvši glavom, ali Moris kao da ga nije ni primetio.
Hanter je stigao do kapetanove kancelarije i dvaput pokucao.
„Napred!”, povikao je kapetan iznutra. Iako je još bilo rano, u
prostoriji je bilo vruće. Nije bilo klima-uređaja, nijedan od prozora nije
radio, a dva ventilatora su bila isključena. Kapetan je sedeo za
svojim stolom čitajući jutarnje novine.
„Poranili ste”, prokomentarisao je Hanter.
 „Uvek dolazim rano”, kazao je kapetan podižući pogled da
pozdravi Hantera.
„Čujem, tražili ste me?”
„Da.” Kapetan Bolter je otvorio prvu fioku svog stola i izvadio
primerak Patrišine skice lica. „Dođi da pogledaš ovo.” Pokazao je
kompjuterski ekran. Hanter je obišao dve velike fotelje i smestio se s
kapetanove desne strane. Na ekranu je ugledao nekoliko verzija
skice: s dugom kosom, kratko podšišanom kosom, s bradom,
brkovima, naočarima, ukupno dvadeset različitih crteža.
„Isprobali smo sve kombinacije kojih smo mogli da se setimo i
ovo je poslato svim stanicama u gradu. Ako je ovaj tip i dalje ovde
negde, uhvatićemo ga pre ili kasnije.”
„O, i dalje je ovde, siguran sam u to”, rekao je Hanter s potpunom
ubeđenošću. „Proverićemo i barove i klubove, a noćas ćemo početi
od onih u Santa Moniki. Ako imamo sreće, neko ga je možda
nedavno video.”
„To je dobro...”
Hanter je primetio kapetanovu nelagodnost. „To je dobro, ali
nešto vas muči.”
Kapetan Bolter je prišao svom aparatu za kafu. „Kafa?”
Hanter je odmahnuo glavom. Samo jednom je bio toliko naivan
da proba kapetanovu kafu i zakleo se da to više nikad neće ponoviti.
Gledao je kako kapetan sebi sipa šolju kafe i unutra ubacuje četiri
kocke šećera.
„Žena koja ti je ovo dala... jesi li u vezi s njom? Jesi li u vezi s
potencijalnim svedokom?”
„Stanite malo, kapetane. Uopšte nije tako”, odgovorio je Hanter
smesta zauzimajući odbrambeni stav. „Sreli smo se dva-tri puta, ali
upoznao sam je pre nego što sam znao da se srela s mogućim
osumnjičenim. Ona je samo neko koga sam upoznao u baru i... nije
potencijalni svedok. Nije bila svedok ničega.”
„Znaš šta mislim. Ulaženje u vezu s nekim ko je na bilo koji način
deo tekuće istrage je u najboljem slučaju rizično, da ne pominjem da
je protiv protokola i da je glupo.”
„Spavao sam s njom, kapetane. To se baš i ne može smatrati
vezom. Posebno u Los Anđelesu. A ona nije deo ove istrage. Nije
svedok, niti osumnjičeni, ona je srećna slučajnost, a pravo da vam
kažem, bilo je jebeno vreme da i mi imamo malo sreće.”
„Jesi li odjednom postao glup?” Kapetanov glas bio je čvrst i
odlučan. „Znaš kako deluju serijske ubice. A posebno dobro znaš
kako deluje ovaj serijski ubica. Profiliše ljude jednako kao što mi
pokušavamo da profilišemo njega. Proučava žrtve koje je odabrao,
ponekad mesecima, jer zna da je igra gotova ako odabere pogrešnu
osobu. Ako je to naš tip, ne misliš valjda da je samo slučajno naleteo
na tvoju prijateljicu u baru?”
Ista misao vrtela se u Hanterovoj podsvesti još otkako mu je
Izabela rekla za muškarca kog je srela u „Venis Vejleru”. Hanter je
znao da je ovaj ubica metodičan, da ne pravi greške, kod njega
nema omašaka. Prati svoje žrtve, proučava njihove navike, njihov
dnevni raspored i čeka najbolji trenutak za akciju.
„Da, kapetane. Znam da postoji mogućnost da ubica na taj način
bira svoje žrtve. Prvo im priđe u nekom baru ili noćnom klubu i
započne neobavezan razgovor samo da bi ih procenio.”
„I tebi to ne smeta?”
„Smeta mi sve u vezi s ovim slučajem, kapetane, ali ovaj
konkretni incident mi daje neku nadu.”
„Nadu? Jesi li poludeo?”, upitao je kapetan razrogačenih očiju.
„Sreli su se pre više od dva meseca, kapetane, pre nego što je
počeo ponovo da ubija. Kao što se sećate, prvo ubistvo se desilo pre
malo više od nedelju dana. Možda je procenio Izabelu i nije mu se
dopala, nije se uklopila u profil njegovih žrtava, pa ju je preskočio i
potražio nekog drugog.”
„Ženu bez lica?”
Hanter je klimnuo glavom.
Kapetan Bolter je srknuo kafu i odmah se smrknuo. „Ali šta je
razlog tome? Zbog čega mu se nije dopala? Živi sama, zar ne?”
„Tako je.”
„Zbog toga je laka meta. Zašto ju je odbacio?” Vratio se do
aparata za kafu i dodao još dve doze šećera u svoju šolju.
„Još nisam siguran, ali to je jedan od razloga što moram biti uz
nju. Moram otkriti zašto se nije uklopila. Možda naprosto ima previše
snažnu volju. Izabela nije žena koja bi trpela bilo čije proseravanje.
Možda ga je uplašilo to što je odmah zapazila njegove tetovaže.
Možda je shvatio da ipak nije tako laka meta.” Hanter je zastao i na
licu mu se nakratko pojavio nelagodan izraz. „Ili je možda i dalje
potencijalna meta i ubica ju je samo pomerio niže na svom spisku.”
Kapetan Bolter nije pomislio na tu mogućnost. „Misliš da je to
moguće?”
„S ovim ubicom sve je moguće, kapetane. Obojica to znamo. Bilo
ko bi mogao biti njegova sledeća žrtva”, skeptično je odgovorio
Hanter. Vrelina u kancelariji postala mu je neprijatna. „Mogu li da
otvorim neki prozor?”
„I da pustiš gradski smog u moju kancelariju? Nema šanse.”
„Zar vam nije vrućina?”
„Ne, dobro mi je.”
„Mogu li onda da uključim neki od ovih ventilatora?”
Kapetan se zavalio u svoju fotelju i stavio šake iza glave
preplevši prste. „Ako baš moraš.”
„Hvala.” Hanter je uključio jedan ventilator na punu snagu.
„Šta misliš? Da li bi to mogao biti naš tip?”, upitao je kapetan.
„Teško je reći, ali svakako je osoba od interesa.”
„Znači, ako je to naš tip, hoćeš da kažeš da je načinio prvu
grešku u tri godine?”
„Što se njega tiče, nije pogrešio.”
Kapetan Bolter je zbunjeno pogledao Hantera.
„Vidite, kapetane, jednostavno je prišao nekom u baru, a kao što
smo rekli, to bi mogao biti način na koji ostvaruje prvi kontakt sa
žrtvama.”
„Ali nije računao na to da će žena kojoj je prišao postati tvoja
devojka.” Zlobni poluosmeh pojavio se na kapetanovim usnama.
„Ona mi nije devojka”, čvrsto je odvratio Hanter. „Ali da, nije
računao da ćemo se nas dvoje upoznati. A nikad ne bismo saznali
za njihov susret da nisam nesvesno nacrtao dvostruko raspeće na
papiru dok sam je čekao u dnevnoj sobi. Zato sam rekao da nam se
osmehnula sreća.”
„Znaš, nećemo još dugo moći da ovo skrivamo od novinara. Ako
ponovo ubije, novinari će to brzo saznati, a onda će biti samo pitanje
vremena pre nego što neki novinarski pametnjaković poveže ova
ubistva sa starim Krstaševim ubistvima. Kad se to desi, gotovi smo.”
 „Osećam da se bližimo rešenju, kapetane. Ovog puta mi morate
verovati.”
Kapetan Bolter je prešao šakom preko brkova i pogledao Hantera
laserski oštrim pogledom. „Jednom sam zanemario tvoje mišljenje o
slučaju i to me je skupo koštalo. Koštalo je celo odeljenje i znam da
to nikad sebi nisi oprostio. Slučaj onog velikog muzičkog producenta.
Zvao se Džon Spenser, je li tako?”
Hanter je ćutke klimnuo glavom.
„Rekao si meni i Vilsonu da on nije kriv. Da nije mogao da ubije
svoju ženu. Nije imao ono što je potrebno da bi bio ubica. Nismo te
slušali. Hteo si da nastaviš istragu čak i pošto je slučaj zvanično
zatvoren, a ja sam ti rekao da to ne radiš, sećam se toga. Dođavola,
umalo te nisam suspendovao.” Kapetan Bolter se nagnuo napred
spustivši oba lakta na sto i naslonivši bradu na stisnute pesnice.
„Neću ponoviti tu grešku. Uradi ono što moraš, Roberte. Samo
uhvati tog prokletog Krstaša.”
 Četrdeset dva

„Imamo vesti od doktora Vinstona”, rekao je Garsija kad se Hanter

vratio u kancelariju.
„Reci”, kazao je Hanter napunivši svoju šolju kafom.
„Kao što smo očekivali, Ketrin je identifikovala telo naše druge
žrtve kao svog muža, Džordža Slejtera.” Hanter nije reagovao.
Garsija je nastavio. „Za pet dana ćemo dobiti rezultat DNK testa
dlake nađene u Džordžovom autu, ali potvrđeno je da nije njegova.”
„Nije bitno”, rekao je Hanter. „Još nemamo osumnjičenog za
poređenje DNK.”
„To je tačno.”
Hanter je primetio da Garsija deluje premoreno. Čak je i njegov
sto delovao malo neurednije. „Jesi li dobro, novajlijo? Deluješ
smlavljeno.”
Garsiji je trebalo nekoliko sekundi da registruje Hanterovo
pitanje.
„Da, dobro sam. Proteklih dana nisam dovoljno spavao, to je
sve.” Zastao je da protrlja oči. „Proučavao sam izveštaje o svim
prethodnim žrtvama pokušavajući da nađem nekakvu vezu između
njih, ili s jednom od dve nove žrtve.”
„I jesi li nešto našao?”
„Ne još”, odgovorio je Garsija poluporaženim tonom. „Toga
možda nema u dosijeima. Možda je to nešto što je propušteno tokom
prvobitne istrage.”
„Propušteno? Šta je propušteno?”
„Neka veza... nešto što bi povezalo sve žrtve. Mora postojati
nešto, uvek postoji. Nemoguće je da ih ubica bira sasvim
nasumično.” Garsija je zvučao ozlojeđeno.
 „Zašto, jer tako piše u knjigama?” Hanter je pokazao knjige iz
forenzičke psihologije na njegovom stolu. „Objasniću ti nešto o toj
vezi, toj karici što spaja žrtve, koju ti tako zaslepljeno i dalje tražiš.
Tražio sam je isto tako kao što je ti sad tražiš, kao što orao vreba
plen, i to me je izjedalo baš kao što sad izjeda tebe. Moraš shvatiti
da ta veza možda postoji samo u glavi ubice. Ne mora imati nikakve
logike za nas, niti za bilo koga drugog. Nama bi to moglo delovati
kao potpuno sporedna stvar, kao na primer... da prezimena svih
žrtava sadrže tri od pet samoglasnika, ili da su sve sedele na istoj
klupi u parku određenog dana u nedelji. Uopšte nije važno šta je
veza. Za ubicu je to nešto što u njemu budi bes. Nešto što pokreće
njegovu želju da ubije. Nalaženje te veze je samo mali deo onoga
što moramo da uradimo. U redu, priznajem, to nam može pomoći, ali
ne želim da sagoriš baveći se time... kao što sam ja sagoreo.”
Garsija je primetio Hanterov pokroviteljski ton.
„Ne možemo da uradimo mnogo toga, novajlijo, a dobro znaš da
činimo sve što možemo. Ne zaboravi da imamo posla sa sociopatom
koji nalazi ogromno zadovoljstvo u otimanju, mučenju i ubijanju ljudi.
Ljudske vrednosti koje su u našoj prirodi, u glavi tog ubice potpuno
su iskrivljene.”
Garsija je stisnuo nosnu kost kao da pokušava da odagna
nadolazeću glavobolju. „Svake večeri kad legnem u krevet,
zažmurim i vidim ga. Vidim Dženi Farnboro kako me gleda onim
neljudskim očima. Pokušava da kaže nešto, ali nema glasa. Vidim
Džordža Slejtera vezanog za volan, kože prekrivene otvorenim
čirevima kako iskašljava krv na mene. Vidim njegov poslednji dah,
njegov poslednji poziv u pomoć, a ne mogu ništa da uradim”, rekao
je Garsija na trenutak skrenuvši pogled s Hantera. „Mogu da osetim
zadah smrti iz one drvene kuće, truli smrad iz Džordžovog auta.”
Hanter je znao kroz šta Garsija prolazi.
„Počinjem da plašim Anu. Ne može da spava od mog prevrtanja i
bacakanja. Izgleda da sam počeo da pričam u snu... To jest, u retkim
prilikama kad uspem da zaspim.”
„Jesi li joj rekao za slučaj?”
„Ne, znam da bi to bilo pogrešno, ali uplašena je. Veoma je
inteligentna i predobro me poznaje. Ništa ne mogu da sakrijem od
nje.” Slabašno se nasmešio Hanteru. „Moraš jednom da je upoznaš,
dopala bi ti se.”
„Siguran sam da bi.”
„Upoznali smo se u srednjoj školi. Slomila mi je nos.”
„Šta? Šališ se?”
Garsija se iskreno nasmešio Hanteru odmahujući glavom. „Moja
ekipa u školi i ja... bili smo pravi kreteni, u to nema sumnje. Uvek
smo se grubo sprdali sa svim finim devojkama. Jednom sam čak
rasplakao njenu najbolju drugaricu. Jednog dana sam u biblioteci
učio za završni ispit. Ana je bila za stolom ispred mog. Sve vreme
smo se gledali i smeškali dok ona nije ustala i prišla mom stolu. Bez
ijedne reči zamahnula je tvrdoukoričenom knjižurinom od petsto
strana koju je držala u rukama. Pogodila me je pravo u lice. Bilo je
krvi na sve strane. Posle toga sam se primio. Nisam je ostavljao na
miru dok nije pristala da izađe sa mnom.”
„Već mi se dopada”, nasmejao se Hanter.
„Pozvaću te jednom kod nas na večeru.”
Hanter je osećao partnerovu teskobu. „Kad sam otišao na mesto
zločina posle Krstaševog prvog ubistva, pozlilo mi je nakon samo
trideset sekundi”, rekao je Hanter tiho. „Posle toliko godina
inspektorskog iskustva mislio sam da ovaj grad više ničim ne može
da me šokira... Pogrešio sam. Noćne more su počele skoro odmah i
nikad nisu prestale.”
„Čak ni kad ste mislili da ste uhvatili ubicu?”
Hanter je odmahnuo glavom. „Hvatanje ubice će ublažiti bol, ali
neće izbrisati ono što si video.”
Među njima je zavladala neprijatna tišina.
„Prilikom prvog Krstaševog ubistva, među prvim policajcima koji
su stigli na mesto zločina bio je jedan novajlija, imao je jedva dva
meseca staža u policiji”, prisećao se Hanter. „Nije to podneo. Posle
nekoliko meseci rada s policijskim psihologom, napustio je posao.”
„Kako si se ti izborio s tim?”, upitao je Garsija.
„Dan po dan, košmar po košmar. Borim se s tim dan po dan”,
odgovorio je s tužnim pogledom.
 Četrdeset tri

Morala je priznati da je nervozna. Možda nervoznija nego što je

mislila da će biti. Beki je veći deo dana provela s jednim okom na
ekranu računara, a drugim na satu. Nije bila sigurna da li je to
zebnja, ili uzbuđenje, ali leptirići u njenom stomaku lepršali su
naokolo otkako je tog jutra ustala iz kreveta. Jedva je uspevala da se
koncentriše na posao i pravila je više pauza nego bilo kog drugog
dana, ali današnji dan nije bio kao i svi drugi, bar ne za Beki.
Izašla je iz svoje kancelarije u sedištu „Junion banke Kalifornije” u
Južnoj ulici Figeroa oko 17.30, iako inače nije izlazila u to vreme.
Pošto je bila finansijska savetnica, posao joj je uvek bio veoma
zahtevan. Za Beki nije bilo neobično da ostane na poslu do sedam ili
osam uveče. Danas joj je čak i šef dao nekoliko saveta šta bi trebalo,
a šta ne bi trebalo da radi i bilo mu je drago kad je otišla malo ranije
nego inače.
Iako je saobraćaj bio užasan kao i obično, Beki je ipak imala
dovoljno vremena da svrati u svoj stan i na brzinu se istušira. Želela
je da proba i ružičasti veš kupljen tog popodneva tokom pauze za
ručak, specijalno za večerašnju priliku. Dok je razmišljala o svojoj
novoj haljini i o tome kako da sredi kosu, osetila je da je ponovo
hvata zebnja. Uključila je radio nadajući se da će je muzika smiriti.
Koliko teško to može biti? Bila je sigurna da se stvari nisu toliko
promenile od njenog poslednjeg sastanka, ali to je bilo pre skoro pet
godina. Živo se sećala toga. Kako bi mogla da zaboravi? Muškarac s
kojim je izašla te večeri postao je njen muž.
Beki je upoznala Ijana Taskera preko banke. Šarmantni plejboj
kovrdžave plave kose visok metar osamdeset pet, upravo je bio
nasledio značajan novčani iznos posle smrti svog prebogatog oca,
trgovca nekretninama. Kao jedinac kom je majka umrla kad je imao
samo pet godina, bio je jedini naslednik očevog bogatstva.
Ijan nikad nije bio naročito dobar s novcem i da se on pitao,
verovatno bi sve prokockao u Las Vegasu ili Atlantik Sitiju, ali iz
nekog razloga, poslušao je savet svog najboljeg prijatelja i uložio
deo novca.
Ijan nije imao pojma o finansijama. Nikad nije uštedeo ni penija,
niti je ikad išta uložio, ali najbolji prijatelj mu je ponovo pritekao u
pomoć predloživši mu da razmotri plan raspolaganja sredstvima
„Junion banke Kalifornije”.
Imajući u vidu iznos koji je nameravao da investira, banka je s
najvećim zadovoljstvom odredila Rebeku Moris za Ijanovog ličnog
finansijskog savetnika.
Njihov odnos je započeo kao strogo profesionalan, ali Ijanova
finansijska naivnost i ljupke svetloplave oči pogodili su Beki u slabu
tačku. Početna, donekle potisnuta privlačnost, bila je obostrana.
Ijanu je slatka brineta od metar i sedamdeset bila fascinantna. Bila je
zabavna, privlačna, živahna, veoma inteligentna, a njen smisao za
humor bio je laserski oštar. Posle samo nedelju dana, Ijanovo
interesovanje je s Bekine finansijske stručnosti prešlo na samu Beki.
Svakodnevno joj je telefonirao tražeći tržišne savete, finansijske
predloge, bilo šta, samo da bi imao to zadovoljstvo da joj čuje glas.
Iako je Ijan Tasker neosporno bio plejboj i neskriveni ženskaroš,
njegova nadmenost i samouverenost iščezavali su u Bekinom
prisustvu. Ona je bila drugačija od svih drugih ženskih krvopija koje
je upoznao. Njeno zanimanje za njegov novac delovalo je čisto
profesionalno. Trebale su mu skoro dve nedelje da skupi dovoljno
hrabrosti i pozove je na prvi sastanak.
Beki su klijenti banke mnogo puta pre toga pozivali da izađe s
njima. Većinom su to bili oženjeni ljudi i ona ih je sve učtivo odbijala.
Iako su Ijanove plejbojske navike bile daleko od osobina koje je
želela od svog dečka, odlučila je da prekrši sopstveno pravilo: ’nikad
ne izlazi s klijentom’.
 Ta noć je bila praktično savršena, skoro kao iz snova. Ijan je
odabrao restorančić kraj mora u Venis Biču i Beki isprva nije znala
šta da misli o tome što je iznajmio ceo lokal za to veče. Je li to bio
samo trik da bi je impresionirao ili iskren pokušaj da bude
romantičan? Kako je veče odmicalo, ustanovila je da se upecala,
prvo na njegovu dečački živahnu ličnost, a onda na to što joj je s
njim bilo iznenađujuće prijatno. Nije bilo sumnje da Ijan obožava
sebe, ali bio je i veoma duhovit, dobar i zabavan.
Posle njihove prve romantične večeri usledio je niz novih, i
njihova veza je cvetala sa svakim novim sastankom. Ijanovo
samouvereno ponašanje oborilo ju je s nogu i kad ju je zaprosio
uživo na državnoj televiziji tokom pauze na utakmici „Lejkersa”, Beki
je postala najsrećnija žena u Los Anđelesu.
Protiv njegove volje, insistirala je na predbračnom ugovoru
rekavši da voli njega, a ne njegov novac.
Njihov brak se nastavio tamo gde su stali dok su se zabavljali.
Sve je delovalo savršeno. Ijan je bio veoma pažljiv i brižan suprug i
Beki je sve izgledalo kao bajka. Dve godine je zaista živela san. San
o sreći, san o vezi s čovekom kom je stalo do nje, san o njegovoj
ljubavi. Ali stvari su se uskoro drastično promenile.
Posle malo više od dve i po godine, Ijan se pukim nesrećnim
slučajem našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dok se
vraćao kući sa svoje uobičajene partije golfa petkom popodne, Beki
ga je pozvala i zamolila ga da svrati po flašu crvenog vina.
Dok je pregledao ne baš upečatljivu ponudu, nije primetio dve
nove mušterije koje su upravo ušle s hokejaškim maskama na licu.
Radnja u kojoj se nalazio bila je opljačkana nekoliko puta, dvaput
samo u poslednjih mesec dana. Njen vlasnik je bio sit onoga što je
nazvao policijskom nesposobnošću i odlučio je da sam zaštiti svoju
radnju ako to policija ne može.
Ijan je najzad odabrao flašu australijskog širaza kad je čuo
glasne povike iz prednjeg dela radnje. Isprva nije obratio pažnju,
verujući da se neka nezadovoljna mušterija svađa s vlasnikom
radnje, ali svađa je postala žučna brže nego obično. Polako je
provirio iza rafa. Ugledao je tragikomičan prizor. Oba maskirana
muškarca stajala su ispred pulta s kasom uperivši pištolje u vlasnika
radnje koji je držao dvocevku nišaneći čas u jednog, čas u drugog
napadača.
Ijan se instinktivno izmakao unazad pokušavajući da se sakrije
iza rafa s brendijem i viskijem. Ne mogavši da obuzda nervozu,
prebrzo je zakoračio unazad, sapleo se, udario u raf i oborio na pod
dve flaše koje su se s treskom razbile. Neočekivana buka sve je
iznenadila uplašivši dvojicu maskiranih muškaraca koji su otvorili
vatru prema Ijanu.
Pošto je obojici pljačkaša na delić sekunde popustila pažnja,
vlasnik radnje je iskoristio priliku i brzo sručio prvi metak u muškarca
bližeg vratima. Moćni hitac iz sačmarice odbacio je žrtvu u vazduh
raznevši joj glavu. Komadići stakla od uništenih ulaznih vrata poleteli
su kao grad. Drugog maskiranog muškarca obuzela je panika kad je
video obezglavljeno telo svog partnera na podu. Pre nego što je
vlasnik radnje stigao da okrene oružje ka drugom pljačkašu, ovaj je
ispalio dva brza hica zaredom i oba su pogodila metu u stomak.
Vlasnik radnje se zateturao unazad, ali je ipak imao dovoljno
snage da povuče obarač.
Meci koji su prethodno ispaljeni nekako su potpuno promašili
Ijana razbivši flaše s viskijem i brendijem iza njega. On se u panici
sapleo, izgubio ravnotežu i instinktivno pokušao da se uhvati za
nešto pre nego što padne na pod. Jedino što je uspeo da uhvati bio
je sam raf s pićem. Sručio se kao pokošen, raf mu je pao na noge, a
flaše su se s praskom razbile o pod. Moglo bi se reći da je Ijan imao
mnogo sreće, da raf s pićem u padu nije udario u svetiljku za
odbijanje insekata na zidu i razneo je u komadiće, izazivajući kišu
varnica. Alkoholni koktel u kom je Ijan ležao planuo je kao benzin.

Na semaforu se upalilo zeleno i Beki je nastavila da vozi očajnički se

boreći da ne zaplače.
Skoro dve i po godine Beki je izbegavala sastanke i još nije bila
sigurna može li da nastavi s tim. Bol zbog gubitka Ijana i dalje je bila
prisutna.
Beki je upoznala Džefa u lokalnom supermarketu. U istom onom
supermarketu u koji je svraćala dvaput nedeljno posle posla po
namirnice i vino. Bio je to slučajni susret. Beki se mučila da odabere
zrelu dinju da bi isprobala novi recept za salatu. Uzimala je dinju po
dinju držeći ih obema rukama, čvrsto ih stiskala, a onda ih tresla
pored uveta.
„Tražiš li onu u kojoj se krije poklon iznenađenja?” To su bile prve
reči koje joj je Džef uputio.
Nasmešila se. „Ja sam perkusionista. Od dinja se prave sjajni
marakasi.”
Džef se namrštio. „Stvarno?”
Nasmejala se. „Izvini. Takav je moj smisao za humor. Suv kao
pustinja. Samo pokušavam da nađem dobru dinju... zrelu.”
„Pa, tresenje ti neće pomoći.” Njegov glas nekako nije zvučao
snishodljivo. „Tajna je u mirisu. Primetićeš da neke imaju slađi, zreliji
miris”, rekao je prinoseći jednu dinju nosu i pažljivo je mirišući. „Ali
ne želiš da budu preslatke, takve su već prezrele.” Pružio je ruku
nudeći joj dinju koju je držao. Isprobala je njegovu tehniku.
Zapahnuo ju je topao, sladak miris kad je prinela dinju nosu. Džef joj
je namignuo, a onda nastavio kupovinu.
Sledećih nedelja nekoliko puta su naleteli jedno na drugo. Beki je
uvek bila veoma pričljiva i duhovita, a Džef se zadovoljavao time da
je sluša i smeje se. Njen osećaj za humor izbijao je na površinu u
svakom razgovoru.
Džef je najzad skupio dovoljno hrabrosti da pozove Beki na
večeru posle dva-tri meseca susreta u supermarketu. Isprva je
oklevala, ali odlučila je da prihvati.
Dogovorili su se da se nađu sledećeg ponedeljka u pola devet u
restoranu „Belveder” u Santa Moniki.
 Četrdeset četiri

Vašington skver se nalazi u blizini plaže na kraju Bulevara Vašington,

prekoputa Venis Biča. Tu je nekoliko poznatih barova i restorana,
uključujući „Venis vejler”. Ponedeljkom uveče bar nije najposećeniji,
ali delovao je veoma živahno sa šarolikom mladom ekipom u
šortsevima i majicama za plažu oko velikog šanka. Atmosfera je bila
opuštena i prijatna. Bilo je lako shvatiti zašto bi Izabeli prijalo piće-
dva u ovom baru.
Hanter i Garsija su stigli u „Venis vejler” u pola šest, a do pola
sedam su razgovarali sa svakim zaposlenim, uključujući dvojicu
kuvara i perača sudova, ali njihovo nezadovoljstvo je samo raslo
posle svakog novog razgovora. Pokazivali su slike s dugom i
kratkom kosom, s bradom i bez brade, ali uzalud. Niko nikad nije
video nikog ko podseća na bilo koju od kompjuterskih skica.
Pošto su obavili razgovor s kompletnim osobljem, Hanter i
Garsija su odlučili da pitaju nekolicinu mušterija, ali nisu imali više
sreće i Hanter nije bio iznenađen. Ovaj ubica je previše oprezan,
predobro pripremljen da bi rizikovao. Hanter je osećao da kupljenje
potencijalnih žrtava u prometnim i popularnim barovima nije baš u
njegovom stilu. To je previše opasno i previše je izložen. Previše je
faktora koje ne može da kontroliše.
Pošto je ostavio primerak skica menadžeru lokala, prešli su u
sledeći bar na njihovom spisku: „Big Denov kafe”. Ishod je bio u
dlaku isti kao u „Venis vejleru”. Niko se nije sećao da je video nekog
ko liči na nekog sa njihovih slika.
„Ovo se pretvara u novo gubljenje vremena”, primetio je Garsija
upadljivo obeshrabren.
 „Dobro došao u svet lova na psihopate”, rekao je Hanter s lažnim
kezom. „To ti izgleda ovako. Frustracija je veliki deo ove igre.
Moraćeš naučiti da se nosiš s tim.”
Upravo je bilo prošlo osam sati kad su stigli do trećeg i
poslednjeg bara na njihovom spisku za tu noć. Bio je to „Rastijev
surferski ranč” gde je drvo u boji plaže bilo glavna tema. Za malim
šankom stajao je jedan barmen i zadovoljno služio bučnu gomilu
mušterija.
Hanter i Garsija su prišli šanku privukavši barmenovu pažnju.
Pola sata kasnije, čitavom osoblju bila su postavljena ista pitanja i
pokazane iste slike. Ništa. Garsija nije mogao da sakrije razočaranje.
„Stvarno sam se nadao da ćemo noćas napraviti nekakav
proboj...” Onda je bolje razmislio o onome što je rekao. „Dobro,
možda ne baš proboj, ali nekakav napredak”, rekao je trljajući
umorne oči. Hanter je osmotrio restoran tražeći slobodno mesto.
Srećom, četvoro gostiju je upravo odlazilo oslobađajući sto.
„Jesi li gladan? Ja bih mogao nešto da pojedem. Hajde da
sednemo.” Pokazao je prazan sto i obojica su krenuli prema njemu.
U tišini su pogledali jelovnik. Hanter nije mogao da se odluči.
„Umirem od gladi. Mogao bih da pojedem pola stvari s ovog
jelovnika.”
„Kladim se da bi mogao. Ja nisam gladan, uzeću samo cezar
salatu”, ravnodušno je rekao Garsija.
„Salatu!”, začudio se Hanter. „Stvarno si kao ženica. Naruči neku
pravu hranu, molim te”, suvo je zahtevao.
Garsija je preko volje ponovo otvorio jelovnik. „Dobro, uzeću
cezar salatu s piletinom. Je li tako bolje, mama?”
„I rebarca s roštilja uz salatu.”
„Pokušavaš da me ugojiš? To je stvarno previše hrane.”
„Pokušavam da te ugojim? Pa ti si stvarno devojčica”, nasmejao
se Hanter.
Kelnerica je došla da primi njihovu porudžbinu. Osim cezar salate
i rebara, Hanter je naručio i kalifornijsku pljeskavicu i pržene lignje,
kao i dve flaše piva. Sedeli su ne progovarajući ni reči. Hanterov
budni pogled prelazio je od stola do stola proučavajući svakog gosta
samo po dve-tri sekunde. Garsija je kratko posmatrao svog partnera,
a onda je spustio laktove na sto, nagnuo se napred i prošaptao tiho
kao da odaje tajnu.
„Nešto nije u redu?”
Hanter je ponovo pogledao Garsiju. „Ne, sve je u redu”, mirno je
rekao.
„Gledaš naokolo kao da si video nešto, ili nekog.”
„A, to. Često to radim kad sam na javnim mestima. To je neka
vrsta vežbe koja mi je ostala navika iz vremena dok sam studirao
kriminalnu psihologiju.”
„Stvarno? Kakva vežba?”
„Igrali smo jednu igru. Otišli bismo u restorane, barove, klubove i
slična mesta, a onda bismo naizmenično birali nekog od gostiju,
posmatrali ga minut-dva i zatim pokušavali da ga profilišemo najbolje
što možemo.”
„Šta, samo na osnovu posmatranja od minut-dva?”
„Da, tako je.”
„Pokaži mi.”
„Šta? Zašto?”
„Samo hoću da vidim kako to ide.”
Hanter je na trenutak oklevao. „Dobro, odaberi nekog.”
Garsija je pogledao po punom restoranu, ali pogled mu je
privukao šank. Dve atraktivne žene, plavuša i brineta, zajedno su
pile piće. Plavuša je bila upadljivo pričljivija. Garsija je odabrao.
„Pogledaj tamo kod šanka. Vidiš one dve devojke što sede same?
Plavuša.”
Hanterov pogled pao je na njegovu novu metu. Osmotrio ju je,
pokrete njenih očiju i tela, način na koji razgovara s prijateljicom,
kako se smeje. Trebalo mu je oko minut da počne svoju procenu.
„Dobro, zna da je privlačna. Veoma je samouverena i uživa u
pažnji koja joj se ukazuje, svojski se trudi da je zasluži.”
Garsija je podigao desnu ruku. „Stani, odakle to znaš?”
„Nosi mnogo oskudniju odeću nego njena prijateljica. Zasad je
četiri puta provukla ruku kroz kosu, što je najuobičajeniji gest za
privlačenje pažnje, a svaki čas se krišom ogleda u ogledalo iza
police s flašama u baru.”
Garsija je neko vreme posmatrao plavušu. „U pravu si. Upravo se
ponovo ogledala.”
 Hanter se nasmešio pre nego što je nastavio. „Roditelji su joj
bogati i ponosna je na to. Ne trudi se da to sakrije od bilo koga i ume
da troši njihov novac.”
„Zašto to kažeš?”
„Pije šampanjac u baru u kom je devedeset pet odsto gostiju
naručilo pivo.”
„Možda nešto slavi.”
„Ne slavi” samouvereno je rekao Hanter.
„Otkud znaš?”
„Jer ona pije šampanjac, a njena prijateljica pivo. Da nešto slave,
i prijateljica bi pila šampanjac s njom. A nije bilo ni nazdravljanja.
Uvek nazdravljaš kad nešto slaviš.”
Garsija se nasmešio. Hanter je nastavio. „Odeća i torbica su joj
markirani. Nije vratila ključeve kola u torbicu, već ih je ostavila na
šanku da ih svi vide. Razlog je verovatno to što na je na privesku
njenog ključa amblem nekih prestižnih kola kao što je BMW ili tako
nešto. Ne nosi burmu, a i premlada je da bi bila udata, ili da bi imala
dobro plaćen posao, tako da novac dolazi iz nekog drugog izvora.”
„Nastavi molim te.” Garsija je počinjao da uživa u ovoj vežbi.
„Na ogrlici nosi „V” ukrašeno dijamantima. Rekao bih da se zove
Vendi ili Vitni, pošto su to dva najomiljenija imena na „v” među
bogatim roditeljima u Los Anđelesu. Voli flert, to joj dodatno jača
ego, ali više joj se dopadaju zreliji muškarci.”
„Dobro, sad malo preteruješ?”
„Ne preterujem. Upravo je uzvratila pogled zrelijem muškarcu
ignorišući mlađe tipove.”
„To nije tačno. Sve vreme odmerava tipa koji stoji pored nje, a on
mi izgleda prilično mlado.”
„Ne gleda u njega, gleda u pakovanje cigareta u džepu njegove
košulje. Verovatno je nedavno ostavila pušenje.”
Garsija je imao čudan osmeh na licu kad je ustao.
„Kuda ćeš?”
„Da proverim koliko si zaista dobar.” Hanter je gledao kako
Garsija odlazi prema šanku.
„Izvinite, da slučajno nemate cigaretu?” upitao je prilazeći dvema
ženama, ali uputivši pitanje plavuši.
 Uputila mu je ljupki, prijatni osmeh. „Žao mi je, ali ostavila sam
pušenje pre dva meseca.”
„Stvarno? I ja pokušavam. Nije lako”, rekao je Garsija uzvrativši
joj osmehom. Pogled mu je prešao na šank i njen privezak s
ključevima. „Voziš mercedes?”
„Da, dobila sam ga pre dve nedelje.” Njeno uzbuđenje bilo je
skoro zarazno.
„Baš lepo, je li C klasa?”
„SLK kabriolet”, ponosno je odgovorila.
„Odličan izbor.”
„Znam. Obožavam svoj auto.”
„Inače, ja sam Karlos”, rekao je pružajući ruku.
„Ja sam Vendi, a ovo je Barbara.” Pokazala je svoju smeđokosu
prijateljicu.
„Drago mi je što sam vas upoznao. Želim vam prijatan ostatak
večeri”, rekao je s osmehom, a onda se vratio za Hanterov sto.
„Dobro, sad sam još zadivljeniji nego malopre”, prokomentarisao
je kad je seo. „Jedno je sigurno. Nikad neću igrati poker s tobom”,
rekao je smejući se.
Dok je Garsija testirao Hanterovu veštinu profilisanja, konobarica
se vratila s njihovom večerom. „Uh, bio sam gladniji nego što sam
mislio”, rekao je Garsija pošto je dovršio rebarca s roštilja i cezar
salatu. Hanter je i dalje žvakao svoju pljeskavicu. Garsija je sačekao
da završi. „Kako si odlučio da postaneš pandur? Mislim, mogao si da
budeš profilista, znaš... da radiš za FBI, ili tako nešto.”
Hanter je otpio još gutljaj piva i obrisao usta salvetom. „Misliš da
je rad za FBI bolji nego posao inspektora za ubistva?”
„Nisam to rekao”, pobunio se Garsija. „Hoću da kažem da si
mogao da biraš i odabrao si da budeš inspektor za ubistva. Znam da
bi mnogi panduri ubili za priliku da rade za federalce.”
„Da li bi i ti?”
Garsija je gledao Hantera pravo u oči. „Ja ne bih, nisam baš neki
ljubitelj federalaca.”
„A zbog čega?”
„Oni su za mene samo gomila glorifikovanih pandura koji misle
da su bolji od svih drugih samo zato što nose jeftina crna odela,
naočare za sunce i slušalice.”
 „Kad sam te prvi put sreo, hteo si da budeš agent FBI-a. Nosio si
jeftino odelo.” Hanter se podrugljivo iscerio.
„Hej, to odelo nije bilo nimalo jeftino. Volim to odelo, to mi je
jedino odelo.”
„Da, to sam mogao da pretpostavim.” Njegov osmeh sad je bio
sarkastičan. „Prvo sam mislio da ću postati kriminalni profilista. To bi
bio logičan potez posle mog doktorata.”
„Da. Čuo sam da si bio nekakvo čudo od deteta, genije u svojoj
struci.”
„Završio sam školu brže nego obično”, skromno je rekao Hanter.
„A je li istina da si čak napisao knjigu koju FBI koristi kao vodič za
studente?”
„To nije bila knjiga. To je moja doktorska teza. Ali da, izdata je
kao knjiga i koliko znam, FBI je i dalje koristi.”
„E to je stvarno impresivno”, rekao je Garsija odgurnuvši svoj
tanjir. „Pa, zašto si odlučio da ne postaneš profilista FBI-a?”
„Celo detinjstvo sam proveo gutajući knjige. Kad sam bio mlad,
samo sam to radio. Čitao sam. Valjda mi je akademski život dosadio.
Trebalo mi je nešto malo uzbudljivije”, rekao je Hanter otkrivajući
samo pola istine.
„A FBI ti ne bi bio dovoljno uzbudljiv?”, upitao je Garsija s
podrugljivim osmehom.
„Profilisti FBI-a ne rade na terenu. Sede u kancelarijama. To baš
nije vrsta uzbuđenja koju sam tražio. Osim toga, nisam bio spreman
da izgubim ono malo razuma što sam imao.”
„Kako to misliš?”
„Mislim da većina ljudskih mozgova nije dovoljno jaka da prevali
put do kriminalnog profiliste u današnjem društvu, a da iz svega toga
izađe bez ogrebotine. Svako ko odluči da se izloži takvom pritisku,
neizbežno će platiti cenu, a ta cena je previsoka.”
Garsija je izgledao pomalo zbunjeno.
„Slušaj, u suštini postoje dve škole, dve glavne teorije kad se radi
o kriminalnom profilisanju. Neki psiholozi veruju da je zlo nešto
urođeno određenim pojedincima. Oni smatraju da je to nešto s čim
se ljudi rađaju, neka vrsta moždanog poremećaja koji ih navodi na
neviđena zlodela.”
„To znači da neki veruju kako je to bolest?”, upitao je Garsija.
 „Tako je”, nastavio je Hanter. „Drugi veruju da je ono što osobu
navodi da od civilizovanog pojedinca postane sociopata niz
događaja i okolnosti koji su uticali na život te osobe do datog
trenutka. Drugim rečima, ako je neko u mladosti bio okružen
nasiljem, ako je zlostavljan kao dete, ili je prema njemu loše
postupano, velike su šanse da će se to odraziti tako što će ta osoba
kad odraste biti nasilna. Pratiš li me zasad?”
Garsija je klimnuo glavom zavalivši se u svoju stolicu.
„Dobro, da skratim priču, posao profiliste je da pokuša da shvati
zašto se neki kriminalac ponaša onako kako se ponaša, šta je ono
što ga pokreće. Profilisti pokušavaju da razmišljaju i ponašaju se na
isti način kao kriminalci.”
„Pa, toliko mi je jasno.”
„Dobro. Ako profilista uspe da razmišlja kao kriminalac, onda će
možda imati šansu da predvidi njegov sledeći potez. Međutim, jedini
način da to učini jeste da se potpuno udubi u život kriminalca kako
ga on zamišlja.” Zastao je da otpije gutljaj piva. „Zanemarićemo prvu
teoriju, jer ako je zlo neka vrsta bolesti, onda tim povodom ništa ne
možemo da učinimo. Ne možemo ni da se vratimo u prošlost i
rekonstruišemo detinjstvo zločinca tokom kog su ga zlostavljali. Zato
je jedino što nam preostaje sadašnji život kriminalca, a tu počinje
prvi korak u profilisanju. Nagađamo kako bi njegov život mogao da
izgleda. Gde živi, na koja mesta ide, šta radi.”
„Nagađate?” Garsija nije mogao da veruje.
„Na to se svodi profilisanje. To su samo naše pretpostavke
zasnovane na činjenicama i dokazima nađenim na mestu zločina.
Problem je što praćenje ponašanja tako poremećenih kriminalaca
tokom dužeg perioda, ponašanje na način na koji bi se oni ponašali,
razmišljanje na njihov način, uranjanje duboko u tako mračne
umove, neizbežno ostavlja ožiljke... mentalne ožiljke, a dešava se i
da profilista pređe granicu.”
„Kakvu granicu?”
„Granicu koja nas sprečava da postanemo kao oni.” Hanter je na
trenutak skrenuo pogled. Kad je ponovo progovorio, zvučao je tužno.
„Bilo je slučajeva... Neki profilisti koji su istraživali sadističke
seksualne prestupnike i sami su postajali opsednuti sadističkim
seksom, ili su otišli u suprotnom smeru i postajali nesposobni za
seks. Sama pomisao na seks bila je dovoljna da im se smuči. Neki
drugi koji su radili na slučajevima brutalnih ubistava postajali su
nasilni i skloni zlostavljanju. Neki su otišli tako daleko da su i sami
počinili brutalna ubistva. Ljudski mozak je i dalje prilična zagonetka i
ako ga dovoljno dugo zlostavljamo...” Hanter nije morao da dovrši
rečenicu. „Zato sam odabrao da svoj mozak zlostavljam na drugačiji
način, postavši inspektor za ubistva.” Nasmešio se i dovršio svoje
pivo.
„Da, a to je stvarno zlostavljanje.” Obojica su se nasmejali.

Kilometar i po od „Rastijevog surferskog ranča” jedan dobro odeven

muškarac osmotrio je svoj odraz u velikom ogledalu u lobiju
restorana „Belveder”. Nosio je italijansko odelo skrojeno po meri,
lakirane cipele i plavu periku koja mu je savršeno stajala. Kontaktna
sočiva su njegovim očima davala neobičnu nijansu zelene.
S mesta na kom je stajao mogao je da je vidi kako sedi za
šankom s čašom crvenog vina u ruci. Izgledala je prelepo u kratkoj
crnoj haljini.
Je li nervozna ili uzbuđena? Nije mogao da odredi.
Koliko je samo vremena proveo u onom supermarketu, koliko
meseci ju je obrađivao, prodavao joj laži, pridobijao njeno poverenje.
Noćas će se njegove laži isplatiti. Uvek su se isplatile.
„Dobro veče, gospodine, došli ste da se nađete s nekim, ili ćete
večerati sami?”
Nekoliko sekundi je bez reči posmatrao šefa sale.
„Gospodine?”
Još jednom je bacio pogled na nju. Znao je da će biti savršena.
„Gospodine?”
„Da, nalazim se s prijateljicom. To je ona dama za šankom”,
najzad je odgovorio s prijatnim osmehom.
„Odlično, gospodine, pođite za mnom, molim vas.”
 Četrdeset pet

Petkom uveče u klubu „Vangard” uvek je bila živahna mešavina

sveta, ali te večeri je vladala veća gužva nego inače. Te večeri klub
je bio domaćin jedinog losanđeleskog nastupa čuvenog holandskog
didžeja Tijesta.
Klub je bio pun do poslednjeg mesta, a glavna predstava trebalo
je da počne u ponoć, ali već su se svi odlično zabavljali. Bilo je to
savršeno mesto za ono što je imao u planu. Što je više ljudi prisutno,
on će biti neupadljiviji.
Šest dana je puštao bradu, taman toliko da izgleda drugačije.
Svoje prerušavanje je upotpunio pomodnim bejzbolskim kačketom
od pamuka, vrhunskom perikom od zift crne kose i veoma šarenom
Armiranom košuljom. Ta mladalačka odeća bila je sušta suprotnost
njegovom uobičajenom poslovnom stilu s italijanskim Armiranim
košuljama i kožnom aktovkom. Ali večeras nije bio biznismen.
Večeras je na umu imao samo jednu stvar, morao je nešto da
isporuči. Imao je za to šest dana i šest dana je razmišljao šta da radi
s tim. Biznismeni nisu poznati po poštenju, a sam bog zna da on ne
spada u naročito poštene biznismene, ali neke stvari su jednostavno
pogrešne, čak i po njegovim merilima. Morao je nešto da učini
povodom toga.
Stajao je u uglu na suprotnom kraju od VIP zone posmatrajući
živahnu masu. Pogled mu je šarao plesnim podijumom tražeći bilo
koga ko bi ga mogao prepoznati i nije video nikog. Zavukao je šaku
u džep pantalona i prešao prstima preko predmeta unutra. Odmah je
u dnu leđa osetio hladno peckanje koje mu se proširilo uz kičmu sve
do vrata. Brzo je sklonio ruku.
„Hej, čoveče, treba li ti nešto?”
 Pred njim je stajao tamnokosi klinac od najviše dvadeset tri
godine. Začkiljio je kao da pokušava da vidi bolje. „Šta?”
„Znaš, ono, na rejvu smo... tražiš li trip?”
„O, ne, ne treba”, odvratio je, najzad shvativši na šta je klinac
mislio.
„Bolje da ga uzmeš sad, čoveče, pre nego što počne nastup”,
rekao je klinac pokazavši glavom prema bini, a tamna kosa mu se
zanjihala kao u reklami za šampon.
„Ne... stvarno ne treba.”
„Ako se predomisliš, biću u blizini.” Klinac je prstom kratko
mahnuo ukrug pre nego što je produžio dalje.
Otpio je još gutljaj džek denijelsa s koka-kolom i počešao se po
bradi.
Muzika je stala i svetla i laseri su pomahnitali na plesnom
podijumu. Dim je pokuljao iz visoke tavanice ispunivši mesto
raznobojnom izmaglicom. Masa je skakala, vrištala i aplaudirala. Bili
su spremni da pozdrave večerašnjeg specijalnog gosta.
Ovo mu je prilika. Svi će gledati ka bini, niko neće primetiti
čoveka koji ostavlja paketić kod šanka. Spustio je svoje piće i brzo
se progurao između žednih mušterija da bi se smestio uza zid na
desnom kraju najbližeg šanka. Čak je i barmen na nekoliko sekundi
prestao da poslužuje goste.
„Dame i gospodo, ovo je ono što ste čekali. Obujte svoje cipele
za ples i spremite se za provod. Klub „Vangard” ponosno predstavlja
jedini losanđeleski nastup jednog od najvećih imena svetske haus
muzike... Tijesto!”
Masa je podivljala. Raznobojni laseri usmerili su se prema bini.
Brzo je izvukao četvrtasti paketić iz džepa, nagnuo se napred i
ispustio ga. Kad je paketić pao na pod, brzo se pomerio, zadovoljan
što ga se napokon otarasio. Bio je siguran da ga niko nije primetio
dok je to radio.
Petnaest minuta kasnije drugi barmen je napokon našao paket.
Dok je hitao ka jednom kraju šanka da posluži veoma glasnu
mušteriju, osetio je nešto neravno pod stopalima. Spustivši pogled,
primetio je četvrtasti smotuljak. Sagnuo se i podigao ga.
„Hej, Pjetro!”, pozvao je barmen.
 Pjetro je poslužio dve privlačne devojke i otišao do drugog kraja
šanka.
„Je li ovo tvoje?”
Pjetro je uzeo paketić iz Todovih ruku i zainteresovano ga
pogledao. „Otkud ti ovo?”
„Našao sam ga na podu, eno tamo.” Pokazao je mesto na
drugom kraju šanka.
„Jesi li video ko ga je ispustio?”
„Ne, čoveče. Ko zna otkad je to tamo. Video sam ga samo jer
sam ga nagazio.”
Pjetro je analizirao umotani paketić u ruci. Nije mogao da odredi
šta je to, ali natpis nije ostavljao sumnju ko bi trebalo da bude
vlasnik: „ZA D-KINGA”.
 Četrdeset šest

Popeo se stepenicama u VIP zonu pitajući se zašto je njemu zapalo

da glumi poštara. VIP zona je bila puna drugorazrednih zvezda.
Pjetro se provukao kroz bučnu gomilu prema poslednjem stolu s
desne strane, D-Kingovom stolu. Džerom koji je stajao na samo pola
metra ispred svog šefa već je spazio dugokosog barmena.
„Ima li problema?”
„Neko je ovo ostavio kod šanka”, rekao je Pjetro predajući
četvrtasti paket bivšem bokseru koji ga je upitno pogledao.
„Sačekaj ovde.”
Pjetro je gledao kako mišićavi muškarac odlazi do stola iza njega,
saginje se i šapuće nešto svom šefu pružajući mu paketić. Nekoliko
sekundi kasnije, dat mu je signal da priđe. Znao je da nema razloga
za nervozu, ali osećao je kako mu se srce steže u grudima.
„Gde si ovo našao?”, upitao je D-King ne ustajući.
„Kod šanka. Neko ga je ostavio tamo.”
„Znači neko je ovo samo ostavio za šankom i otišao, ili ti je ovo
predao?”
„Ništa od toga, neko je to bacio na pod iza šanka. Našao ga je
Tod, drugi šanker.”
„I nije video ko je ovo ispustio?”
„Kaže da nije.”
„Kad je to bilo? Kad je ovo našao?”
„Pre nekih pet minuta. Dao ga je meni, a ja sam ga odmah doneo
ovamo, ali moglo je ležati tamo duže vreme. Imamo mnogo posla za
šankom i Tod kaže da ga je primetio samo zato što ga je nagazio.”
D-King je nekoliko sekundi proučavao muškarca pred sobom.
„Dobro”, rekao je i mahnuo rukom dajući barmenu znak da je
slobodan.
„Mogu li da ga otvorim, srce? Volim da otvaram poklone?” upitala
je jedna od tri devojke za stolom.
„Naravno, izvoli.”
Brzo je pocepala omot, a njen uzbuđeni osmeh brzo je izbledeo
kad je otkrila sadržaj. „To je disk”, razočarano je rekla.
„Šta je ovo, kog đavola?” D-King je uzeo kutiju od nje, okrenuo je
i zagledao je još nekoliko sekundi. „Ovo je DVD”, nezainteresovano
je rekao.
„Šteta, nadala sam se dijamantima”, prokomentarisala je druga
devojka.
„Nešto je u omotu”, rekao je Džerom primetivši beli papirić
zalepljen za odbačeni omot. D-King ga je uzeo i u tišini pročitao
poruku.
Žao mi je.
„Šta piše, srce?”
„Vas tri biste mogle malo da zaigrate”, naredio je D-King. „Vratite
se za dvadesetak minuta.”
Znale su da to nije molba. Sve tri zanosne devojke bez reči su
napustile VIP zonu i brzo nestale u masi plesača.
„Imamo DVD-plejer u limuzini, je li tako?”, upitao je D-King, sad
već malo zainteresovanije.
„Aha”, Džerom je potvrdno klimnuo.
„Hajdemo odmah da ovo pogledamo.”
„Važi, šefe.” Džerom je smesta izvadio mobilni iz svog tamnog
talija odela. „Vorene, parkiraj kola pozadi... Ne, ne idemo još, samo
hoćemo nešto da pogledamo.”
D-King je uživao u automobilima i to nije krio. Njegova bogata
zbirka obuhvatala je modele kao što su ford GT, ferari 430 spajder,
aston martin venkviš S i najnoviji dodatak: hamer limuzinu za
dvanaest osoba.
U roku od pet minuta sastali su se s Vorenom kod zadnjeg izlaza
iz kluba.
„Ima li nekih problema, šefe?”, upitao je Voren stojeći pored
otvorenih zadnjih vrata trinaest metara dugačkog vozila.
„Ne, sve je kul. Samo hoćemo nešto da pogledamo.” D-King i
Džerom su uskočili u zadnji deo limuzine i sačekali da Voren zatvori
vrata za njima.
Mali panel pored glavnog sedišta sadržao je niz dugmadi i
prekidača dajući onome ko sedi na njemu punu kontrolu nad
podešavanjem jačine i boje svetala, konfiguracije zvuka i zvučnika,
kao i pristup vrhunskom HD-DVD sistemu i skrivenom odeljku s
malim arsenalom naoružanja.
D-King se udobno smestio na glavno sedište i brzo pritisnuo
dugme. S njegove desne strane spustio se prednji deo drvenog
ormarića otkrivajući tanki DVD-plejer. Bez oklevanja je ubacio disk
unutra. Prednji panel koji je odvajao vozačevu kabinu od ostatka
vozila se zatvorio i iz krova se spustio ogroman ekran koji se
protezao celom širinom vozila. Sve to trajalo je manje od deset
sekundi.
Slike lošeg kvaliteta ispunile su ekran i Džeromu je trebao minut
da shvati šta se dešava.
U prljavoj i zapuštenoj četvrtastoj sobi mlada žena vezanih očiju i
zapušenih usta bila je vezana za metalnu stolicu. Zbog iscepane
odeće telo joj je bilo napola obnaženo.
„Šta je ovo, jebote?”, upitao je Džerom i dalje delujući zbunjeno.
„Stani malo, crnjo”, odvratio je D-King pritiskajući dugme za
premotavanje unapred. Slike su grozničavo zaplesale ekranom na
nekoliko sekundi pre nego što je pustio dugme i film se nastavio
normalnom brzinom. Obojica su još neko vreme bez reči gledali kako
uplašenu devojku zlostavljaju fizički, verbalno i seksualno.
„Ovo je bolesno, šefe. Neko zbija neslanu šalu s tobom”, rekao je
Džerom okrećući lice od ekrana i spremajući se da izađe iz
luksuznog auta.
„Stani malo.” D-King je zaustavio svog telohranitelja pre nego što
je ovaj stigao da otvori vrata. D-King je osećao da ovde nešto nije u
redu. Ponovo je pritisnuo dugme za premotavanje i poterao snimak
nekoliko minuta unapred. Kad ga je ponovo pustio, na ekranu se i
dalje videlo nasilje i zlostavljanje.
„Dođavola. Isključi to, šefe, muka mi je od toga”, molio je
Džerom.
D-King je podigao ruku dajući Džeromu znak da malo ćuti.
Premotao je još malo unapred i pustio snimak neposredno pre
poslednje scene.
 Dok su druga dva tajanstvena aktera snimka zauzimala položaje
za vrhunac filma, D-King je shvatio šta će se desiti. Džerom je i dalje
izgledao kao da nema pojma šta se zapravo zbiva, ali pažnja mu je i
dalje bila usmerena na ekran. Obojica su gledali kako joj skidaju
povez s lica.
„Jebem ti sunce!”, viknuo je Džerom trgnuvši se unazad. Kamera
se fokusirala na devojčino lice. „To je Dženi.” Napola je iznosio
očigledno, napola postavljao pitanje.
D-King je ceo minut pre Džeroma shvatio ko je devojka. Bes je
kuljao iz svake pore njegovog tela. U morbidnoj tišini su gledali kako
joj nož preseca vrat kao bušido mač list pirinčanog papira. Kamera je
zumirala njene bespomoćne, umiruće oči, a onda krv koja lije iz
smrtonosne rane na njenom vratu.
„Šta se, dođavola, dešava, šefe?”, uzbuđeno je ciknuo Džerom.
D-King je ostao nem dok DVD nije stigao do kraja. Kad je
progovorio, glas mu je bio ledeno hladan. „Šta misliš, da se dešava,
Džerome? Upravo smo videli kako su mučili i ubili Dženi.”
„Ali to je nemoguće. Inspektori su rekli da nije imala rane od
metka, ni od noža, da je bila živa odrana. A mi smo upravo videli
kako su je preklali.”
„Inspektori su rekli da je devojka na slici koju su nam pokazali
živa odrana. Mi smo pomislili da je ta devojka Dženi. Pogrešili smo.”
Džerom je pokrio lice šakama. „Ovo je sjebano, šefe.”
„Slušaj me.” D-King je dvaput pucnuo prstima da bi ponovo
privukao Džeromovu pažnju. „Skidamo jebene rukavice. Hoću ovu
dvojicu sa snimka”, rekao je s toliko besa da je Džerom zadrhtao.
„Hoću kučkinog sina iza kamere, hoću vlasnika tog usranog mesta i
hoću onoga ko je odgovoran za celu ovu prokletu operaciju, jesi li
me razumeo?”
„Razumem, šefe”, kazao je Džerom povrativši pribranost.
„Nemoj da širiš priču o ovome na ulici. Neću da uplašim te
govnare. Koristi samo pouzdane ljude. Hoću ih brzo i hoću ih žive
ako je moguće. Nije važno kome ćeš platiti. Nije važno koliko ćeš
platiti. Uradi sve što je potrebno.”
„Šta ćemo s pandurima?”, upitao je Džerom. „Mislim da bi trebalo
da im kažemo da devojka na fotografiji nije Dženi.”
 D-King je kratko razmislio o tome. „U pravu si, ali prvo hoću da
uhvatim ove tipove. Posle toga ću se javiti pandurima.”
 Četrdeset sedam

Prošlo je nekoliko dana i njihova potraga po barovima i klubovima

još nije dala nikakve rezultate. Pokrili su celu Santa Moniku i prešli
na barove i klubove u Long Biču, ali rezultat je svuda bio isti. Ostatak
istrage takođe je stajao u mestu. Baš kao kod prvobitnih Krstaševih
ubistava, tek je trebalo da uspostave konkretnu vezu između žrtava.
Postojala je mogućnost da su se Dženi i Džordž poznavali s jedne
od seksi zabava na kojima su bili, ali i dalje nisu uspeli sa sigurnošću
da identifikuju prvu žrtvu. Niko nije mogao da potvrdi da je žena bez
lica zaista Dženi Farnboro. Karlos je tek trebalo da nađe njenu
porodicu u Ajdahu ili Juti. Mogli su da nastave samo na osnovu
pretpostavki, a kapetan Bolter je mrzeo pretpostavke. Hteo je
činjenice.
Sa svakim danom koji je prolazio bez rezultata znali su da su dan
bliže novom telefonskom pozivu i novoj žrtvi. Svi su bili na ivici
živaca, uključujući i šefa policije. On je zahtevao rezultate od
kapetana Boltera koji je sa svoje strane zahtevao rezultate od
dvojice svojih inspektora.
Istraga ih je sve polako lomila. Garsija jedva da je video Anu
poslednjih nekoliko dana. Hanter se dva-tri puta čuo s Izabelom, ali
nije imao vremena za romantične sastanke. Vreme im je izmicalo i
bili su svesni toga.
Hanter je rano stigao na posao da bi ponovo zatekao Garsiju
kako već sedi za svojim stolom.
„Imamo vesti”, rekao je Garsija čim je Hanter prešao preko praga.
„Obraduj me, reci da je neko prepoznao našeg skiciranog
osumnjičenog.”
 „Pa, vest je dobra, ali ne toliko dobra”, rekao je Garsija s malo
manje oduševljenja.
„Dobro, onda, šta je?”
„Doktor Vinston mi je upravo poslao rezultat DNK testa dlake iz
auta Džordža Slejtera.”
„Napokon, i?”
„Nije bilo moguće izvući DNK iz dlake jer nije bilo ćelija kože.”
„Znači da dlaka nije otpala prirodno. Odsečena je, a ne
iščupana.”
„Tako je.”
„Znači, nemamo ništa?”, razočarano je upitao Hanter.
„Ne, ne, na dlaci je bilo hemikalija, a to je omogućilo laboratoriji
da ustanovi odakle potiče.”
I?”
„Vlas je evropska.”
„Iz perike?” Hanterov oči su se iznenađeno raširile.
„Otkud znaš da evropska vlas mora biti iz perike?”
„Mnogo čitam.”
„A, da, tako je. Zaboravljam to”, rekao je Garsija cinično klimnuvši
glavom. „Ako se izuzmu sintetičke perike, tri najbolja tipa perika koji
mogu da se kupe su: od prave kose, od ljudske kose i od evropske
kose. U industriji perika pod pravom kosom i ljudskom kosom
podrazumeva se azijska kosa koja je obrađena, izbeljena da bi se
odstranila prvobitna boja, a onda ofarbana u neku od evropskih boja
kose. Taj postupak oštećuje kosu, ali tako napravljene perike su lako
dostupne i jeftine. Ali evropska kosa...”, Garsija je odmahnuo
glavom, „je skoro neobrađena. Potiče uglavnom iz Istočne Evrope.
Nije farbana, ali je premazana vrhunskim sredstvom za zaštitu da bi
duže trajala. To je nešto najbliže prirodnoj kosi na tržištu.”
„Ali zato i košta”, zaključio je Hanter.
„Slušaj sad ovo: najniža cena je skromnih četiri hiljade dolara.”
„Opa.” Hanter je zazviždao sedajući.
„Baš tako. Te perike se prave po narudžbini. Njihova proizvodnja
može trajati od jednog do dva meseca, a to znači da onaj ko ih je
naručio mora da ostavi adresu ili broj telefona.” Garsija se poletno
nasmešio. „U Los Anđelesu ne može biti previše mesta koja prodaju
perike od evropske kose.”
 „Ketrin?”
„Šta?”
„Jesi li proverio Ketrin Slejter? Možda ona nosi perike. Mnoge
žene ih danas nose. Ona svakako može sebi da ih priušti.”
„Ne, još nisam.” Garsijin polet je splasnuo. „Odmah ću to obaviti,
ali ako ona ne nosi perike, zar ne misliš da bi vredelo stupiti u
kontakt sa svim proizvođačima perika u Los Anđelesu koji prodaju
perike od evropske kose?”
Hanter je počešao bradu. „Da, možemo pokušati. Samo mislim
da je naš ubica previše pametan za to.”
„Za šta je previše pametan?”
„Rekao si da se te perike prave po porudžbini?”
„Tačno.”
„Ali ako uđeš u neku radnju koja pravi perike, sigurno ćeš videti
da imaju jednu ili dve izložene, čisto za primer. Naš ubica ne bi bio
toliko glup da naruči periku i ostavi trag za sobom. Jednostavno bi
uzeo ono što je izloženo u radnji, platio gotovinom i to bi bilo to. Ne
zaboravi, ubica ne kupuje periku da bi lepo izgledao, tako da bi mu
bilo koja odgovarala.” Hanter je ustao i otišao do aparata za kafu.
„Postoji još nešto.”
„Šta to?”
„Internet”, odgovorio je Hanter.
Garsija se namrštio.
„Internet nam može pomoći i odmoći u isto vreme”, objasnio je
Hanter. „Pre koju godinu možda bismo mogli da obiđemo
proizvođače perika i da uz samo malo sreće nađemo nešto što bi
nas odvelo do ubice, ali danas...” Nasuo je sebi šolju kafe. „Danas bi
ubica periku mogao da naruči preko interneta iz bilo koje zemlje na
svetu i stigla bi mu za manje od nedelju dana. Mogao ju je naručiti iz
Japana, Australije ili direktno iz Istočne Evrope.” Zastao je pošto mu
je još nešto palo na pamet. „A imamo i Ibej, na kom je ubica mogao
da je kupi od privatnog vlasnika i to niko nikad ne bi saznao. Ovaj tip
je previše pametan da bi za sobom ostavio papirni trag.”
Garsija je morao priznati da je Hanter u pravu. Svako s imalo
mozga danas preko interneta može da kupi praktično bilo šta
ostavljajući trag toliko neprimetan da bi bilo skoro nemoguće naći ga.
Samo treba znati gde kupiti ono što ti treba.
 „Možda nam se posreći, možda nas je potcenio i naručio periku iz
radnje”, rekao je Garsija trudeći se da bude pozitivan.
„Možda. Ne odbacujem nijednu mogućnost. Proverićemo sve
proizvođače perika za svaki slučaj.”
„Samo sam hteo da mu priđemo korak bliže pre nego što nam
doda još jednu fotografiju na onu prokletu tablu”, rekao je Garsija
pokazujući tablu od plute i skrećući Hanterovu pažnju na nju. Hanter
je nekoliko trenutaka nepomično stajao pogleda prikovanog za
fotografije.
„Jesi li dobro?”, upitao je Garsija posle jednog minuta ćutanja.
„Ne trepćeš.”
Hanter je podigao ruku dajući Garsiji znak da malo sačeka.
„Ovde nam nešto nedostaje”, najzad je rekao.
Garsija se okrenuo i pogledao tablu. Sve slike su bile na mestu.
Ništa nije bilo pomereno, bio je siguran u to.
„Šta nam nedostaje?”
„Još jedna žrtva.”
 Četrdeset osam

„O čemu, dođavola, govoriš? Kako to misliš, nedostaje nam žrtva?

Sve su tu, sedam iz prvog perioda ubistava i dve otkako je ponovo
počeo da ubija.” Garsijin pogled je s table s fotografijama prešao na
Hantera.
„Imamo žrtvu koju nije obeležio, bez dvostrukog krsta na zadnjem
delu vrata, bez telefonskog poziva meni. Imamo žrtvu koju nije ubio.”
„Žrtvu koju nije ubio? Jesi li drogiran? To uopšte nema smisla.”
„Naravno da ima. Nije je ubio kao što je učinio sa svim drugim
svojim žrtvama... Namestio je da bude ubijena.”
„Čuješ li ti sebe, luđače? Koga nije ubio?”
Hanter je pogledao Garsiju. „Majka Farloua.”
„Majka Farloua?” Garsija je delovao zbunjeno.
„Pravi ubica mu je smestio da izgleda kao da je on Krstaš, sećaš
se? To sam čak i rekao preko telefona kad me je ubica pozvao
odmah pošto smo našli ženu bez lica, ali tad to zbog nečeg nisam
shvatio.”
„Sećam se da si to rekao. Stajao sam pored tebe.”
„Majk Farlou je njegova žrtva jer mu je on smestio.”
„Posredno jeste”, priznao je Garsija.
„To nije bitno, ipak je žrtva.” Hanter se vratio do svog stola i
počeo da prelistava neke papire. „Dobro, šta znamo o našem ubici?”
„Ništa”, odvratio je Garsija gotovo se smejući.
„To nije tačno. Znamo da je veoma metodičan, inteligentan,
pragmatičan i bira svoje žrtve vrlo, vrlo pažljivo.”
„Dobro.” Garsija je i dalje bio nesiguran.
„Ubica nije nasumično odabrao Majka Farloua. Poput svih
njegovih žrtava, i on je morao odgovarati određenom profilu. Ovde je
razlika u tome što je žrtva morala da odgovara profilu ubice. Da
budem precizan, profilu sadističkog, religioznog serijskog ubice.”
Garsija je počeo da shvata Hanterovu teoriju. „Što znači, da si
uhapsio nekog ko se ne uklapa u taj profil, odbacio bi ga kao ubicu?”
„Tačno. Ubica je pametan, ali zna da ni mi nismo glupi. Ne bismo
tek tako naseli na prvu osobu kojoj bi odlučio da smesti. To je morala
biti prava osoba. Neko uverljiv. Neko na koga bismo naseli. Majk
Farlou je bio savršen izbor.”
Garsija je provukao obe ruke kroz kosu vraćajući je nazad i
praveći mali rep. „Je li Majk imao kriminalni dosije?”
„I te kako. Pola mladosti je proveo po popravnim domovima... Tri
presude okružnog suda za javnu golotinju. Obožavao je da se
pokazuje deci školskog uzrasta.”
„Pedofil?”, upitao je Garsija iskrivivši usta.
„S velikim P. Odležao je dve godine i četiri meseca zbog
vaćarenja dvanaestogodišnjaka u javnom toaletu.”
Garsija je odmahnuo glavom.
„A gde naći osobu kao što je Majk Farlou?”, nastavio je Hanter.
„Možda ga je ubica poznavao odranije”, nagađao je Garsija.
„Moguće, ali sumnjam u to. Majk je bio usamljenik, živeo je sam,
nije imao ženu, devojku, ni decu. Radio je kao đubretar i najveći deo
slobodnog vremena provodio je zatvoren u svom prljavom stančiću,
čitajući Bibliju. Taj tip praktično nije ni imao život.”
„Možda preko bolničkog kartona? Naš ubica je možda imao
pristup zdravstvenim kartonima. Znamo da poznaje medicinu. Čak je
i doktor Vinston rekao da ga ne bi čudilo ako bi se ispostavilo da je
naš ubica hirurg.”
Hanter je klimnuo glavom. „Upravo to mi je palo na pamet.”
„Verske sekte, crkve? Ako je Majk išao na neko od takvih mesta,
ubica je tamo mogao da ga zapazi.”
„Proverićemo i to.”
„Šta još znamo o Majku Farlouu?”, upitao je Garsija.
„Ne mnogo. Nije bilo razloga da se dalje bavimo njime. Priznao
je, sećaš se.”
„Da, a to me navodi na moje prvo pitanje. Zašto je, dođavola,
priznao? Zašto bi priznao tako gnusne zločine ako ih nije počinio i
ako je znao da će biti osuđen na smrt?”
 „Da nekako okonča svoj život”, odlučno je rekao Hanter.
„Molim?”
„Čuo si za ljude koji nemaju hrabrosti da se ubiju, tako da umesto
toga kupe pušku i onda šetaju ulicom mašući njome. Onda se pojavi
policija, kaže takvom tipu da spusti pušku, on nastavi još malo da
maše njome i policija ga ubije.”
„Da, čuo sam za samoubistvo uz pomoć policije.”
„Tačno. Ovo spada u istu teoriju. Kao što sam rekao, Majk je bio
usamljenik, nije imao prijatelje, niti neki naročit život. Nije bilo ni
izgleda da će nekad biti bolje. Očigledno je znao za Krstaša.”
„Svi su znali za Krstaša, štampa se postarala za to.”
„Tačno, zato te neće iznenaditi kad ti kažem da je bilo nekih
verskih fanatika koji su stvarno mislili kako Krstaš radi ispravnu stvar.
Ubija grešnike.”
„A Majk je bio jedan od njih.” Garsija je dovršio Hanterovu
rečenicu.
„Verovatno je bio glavni u klubu obožavalaca.”
Garsija se nasmejao.
„Uglavnom, Krstaš je za te ljude bio junak, neko ko sprovodi
božju volju, a Majk je onda odjednom dobio mogućnost da postane
svoj junak.”
„Misliš, da preuzme zasluge svog junaka.”
„Svejedno je. Za ostatak sveta ime Majka Farloua će postati
sinonim za Krstaša. Više neće biti nepoznat i nebitan. Njegovo ime
će se pominjati u knjigama i proučavati na časovima kriminalistike.
Posmrtno će uživati slavu kakvu nije imao za života.”
„Ali rekao si da je Majk znao neke stvari o žrtvama koje je
verovatno znao samo ubica... Na primer, zašto su ubijeni. Pomenuo
je stvari kao što je činjenica da se jedna od žrtava seksom probila do
vrha kompanije. Kako je to mogao znati?”
„Jer mu je ubica to rekao”, zaključio je Hanter.
„Šta?”
„Razmisli o tome. Evo, ti si ubica i hoćeš da smestiš nekom, da
mu se pripišu tvoji zločini. Najzad nalaziš pravog čoveka.
Sprijateljuješ se s njim.”
„Što ne bi bilo naročito teško, pošto Majk nije imao prijatelja.”
 „Tako je. Većina vaših razgovora bi se vrtela oko Krstaševih
ubistava. Koliko je dobro što ubica oslobađa svet od grešnika, ili tako
nešto. Onda počneš da opipavaš Majkov puls pomoću glasina. ’Čuo
sam da je jedna od žrtava bila zaražena prostitutka... druga je
spavala sa svima u firmi kako bi došla do vrha.’” Hanter je to govorio
drugačijim glasom glumeći ubicu.
„Pripremajući ga za trenutak kad će biti uhvaćen”, ubacio se
Garsija.
Hanter je ugrizao donju usnu i klimnuo glavom.
„Ali zašto mu nije rekao za pravi simbol koji je Krstaš urezivao na
vrat svojih žrtava?”
„Jer za to nije znao niko osim pravog ubice i šačice ljudi koji su
radili na slučaju. Da je Majku Farlouu rekao za pravi simbol, ovaj bi
odmah postao sumnjičav. Majk je bio sjeban, ali ne glup.”
„To jest, pomislio bi da je osoba koja mu to govori pravi ubica?”
„Moguće, ali ne i verovatno. Majk bi pomislio da tip laže kao pas.”
„Zašto?”
„Šta misliš, kako je Majk uopšte saznao za Krstaša?”
„Preko novina i drugih medija.”
„Upravo tako. Majk je verovatno pročitao i pogledao sve što su
mediji ponudili o Krstašu. I verovao je u svaku reč. Ljudi su veoma
podložni sugestiji. Da je ubica rekao Majku da je sve što je čuo i
pročitao samo gomila sranja, odbio bi ga od sebe, ne bi pridobio
njegovo poverenje. Šta misliš, kome bi običan čovek pre poverovao,
novinama i televiziji, ili potpunom neznancu?”
Garsija je kratko razmislio o tome. „Imaš pravo.”
Hanter je klimnuo glavom. „Ubica je znao šta treba da radi kako
bi stekao Majkovo poverenje.”
„Misliš li da je ubica računao na Majkovo priznanje?”
„Možda, nisam siguran.”
„On nije imao šta da izgubi”, zaključio je Garsija, ali činilo se da
ga nešto i dalje muči. „Ali zašto?”
Hanter ga je zabrinuto pogledao. „Jesi li slušao šta sam ti upravo
rekao? Sad sam ti objasnio zašto.”
„Ne, zašto je smestio Majku?”
Hanter je zastao i zagledao se u svoju šolju s kafom. „Baš je to
bilo moje sledeće pitanje. Koji su razlozi da nekom smestiš?”
 „Osveta?”
„Ne u stvarnom životu.”
„A?”
„Ljudi smeštaju jedni drugima iz osvete samo u holivudskim
filmovima. U stvarnom životu naprosto preskoče sve to sranje, odu
direktno na izvor problema i prosviraju mu glavu. Zašto se gnjaviti s
planiranjem nameštaljke? Osim toga, Majk je pogubljen
smrtonosnom injekcijom, tu nema mnogo patnje. Ako je naš ubica
želeo da Majk pati, sam bi se postarao za njega.”
Garsija je potvrdno klimnuo glavom. „To je tačno.”
„Koji je onda drugi razlog da nekom smesti?”
„Možda je želeo da se policijska istraga okonča.”
„Moguće.”
„Možda mu je početna namera bila da počini samo sedam
ubistava.” Garsija se okrenuo da natoči čašu vode. „Pošto je ubica
postigao ono što je nameravao da postigne, zašto da dozvoli
nastavak istrage i rizik da neki pandur naleti na dokaz koji bi ga za
koju godinu doveo do njega? Ako nekom smesti, slučaj je zatvoren,
a on se nekažnjeno izvukao.”
„Znači, ubica se sad predomislio i planira da izvede novih sedam
ubistava?”
Garsija je izvio obrvu. „Moguće je.”
„Ne verujem u to. Ovaj ubica od početka ima neki konkretan plan
i siguran sam da ga se drži. Kad završi ono što je naumio da uradi,
šta god to bilo, ako ga dotad ne uhvatimo, nestaće i više nikad ništa
nećemo čuti o njemu.” Hanter je zvučao sumorno.
„Kad je Majk uhapšen, jeste li imali drugog osumnjičenog, jeste li
istraživali nekog?”, upitao je Garsija prekidajući tišinu.
Hanter je odmahnuo glavom.
„Niste bila nadomak nekog, ili nečeg?”
„Već sam ti rekao, nismo imali ništa, ni osumnjičenih, ni tragova,
ali znam na šta ciljaš. Da smo se približili hvatanju nekog
osumnjičenog, posebno ako je to bila prava osoba, nameštaljka s
Majkom bi nas skrenula s pravog puta.”
„Aha! To bi zaustavilo istragu. Zašto nastaviti istragu kad imaš
osumnjičenog s tako jakim inkriminišućim dokazima?”
„Pa, nismo imali nijednog osumnjičenog.”
 „Ali ubica to nije znao. Osim ako je dobijao neke informacije iz
policije.”
„Veoma malo ljudi je imalo te informacije, a svi oni su bili
pouzdani.”
„Dobro, možda ste ipak čačnuli nešto što je bilo prilično blizu
pravog traga ka ubici.”
Mišić u Hanterovoj vilici je zaigrao. „Ništa nismo čačkali. Jedino
što smo imali bilo je sedam žrtava i beskrajna frustracija”, rekao je
Hanter zamišljeno zureći kroz prozor. „Ali ponovo ćemo pregledati
dosijee... dva meseca pre Majkovog hapšenja. Hajde da proverimo
šta smo tad imali.”
„Postoji još jedna mogućnost”, rekao je Garsija prevrćući neke
papire na svom stolu.
„Koja to?”
„Koliko je prošlo od hapšenja Majka Farloua do prve žrtve u
novom talasu?”
„Oko godinu i po?”
„Šta ako je ubica smestio Majku jer je znao da će određeno
vreme biti van igre? Možda je ubica bio u zatvoru zbog nekog
drugog, manjeg prestupa.”
Hanter se zavalio u svojoj stolici i prekrstio ruke na grudima.
„Problem je u tome što je unapred morao znati da će toliko dugo biti
van igre. Treba vremena da bi nekom smestio, a, kao što sam već
rekao, prvo je morao da nađe pravu osobu. Niko ne zna da će biti
uhapšen toliko vremena unapred. Ali...” Hanter je mahnuo desnim
kažiprstom prema Garsiji.
„Šta?”
„Operacija”, rekao je Hanter izvivši obrve. „Ubica je možda imao
zakazanu operaciju. To bi znao dosta vremena unapred.”
„Ali ubica je bio van igre duže od godinu dana. Kakva operacija te
toliko dugo izbacuje iz stroja?”
„To je lako. Operacija leđa, operacija kuka, bilo koja operacija
koja zahteva fizikalnu terapiju da bi pacijent povratio pokretljivost i
snagu. Našem ubici treba sva snaga koju ima da bi počinio ova
ubistva. Ne bi ponovo udario da nije bio u punoj formi. Najbolje bi
bilo da sastavimo spisak bolnica i klinika za fizikalnu terapiju.”
 Garsija je već kucao po tastaturi započinjući prvu internetsku
pretragu.
 Četrdeset devet

Ostatak dana su proveli kopajući po životu Majka Farloua. Njegov

kriminalni dosije bio je dugačak, ali ne šokantan: osuđivan je za
obnaživanje u javnosti, nenasilni seksualni napad i pedofiliju. Bio je
đubre, pomislio je Hanter, ali nije bio nasilno đubre. Tokom
poslednjeg boravka u zatvoru našao je boga i nakon što je
oslobođen počeo je da luta ulicama propovedajući jevanđelje onima
koji su hteli da ga slušaju, a i onima koji nisu.
Majkov zdravstveni karton nije pokazivao ništa neobično.
Nekoliko lečenja od veneričnih bolesti i slomljene kosti posle uličnih
premlaćivanja, ali to je bilo sve. Nije imao zabeleženih psihičkih
problema, niti je išta privlačilo pažnju. Zaključili su da ubica nije
mogao odabrati Majka na osnovu njegovog zdravstvenog kartona,
niti krivičnog dosijea. I dalje su istraživali sve verske sekte s kojima
je Majk mogao biti povezan, ali u pola dvanaest uveče i dalje nisu
imali ništa.

Garsija je brzo bacio pogled na sat kad se parkirao ispred svoje

zgrade. Ponovo je došao posle ponoći. Poslednje dve nedelje
nijednom nije uspeo da stigne kući pre sitnih noćnih sati. Znao je da
se tu ne može ništa. Njegov posao je to zahtevao, a on je svakako
bio spreman da ispuni te zahteve. Ali za Anu nije moglo da se kaže
isto.
Neko vreme je sedeo na mračnom parkingu. Iz kola je posmatrao
prozor svog stana u prizemlju. Svetla u njegovoj dnevnoj sobi i dalje
su bila upaljena. Ana je i dalje bila budna.
 Rekao joj je da ne brine, da je slučaj na kom rade složen i da
mora mnogo da radi prekovremeno, ali znao je da to nju ne zanima.
Znao je da bi više volela da je on lekar ili advokat. Bilo šta, samo ne
inspektor Odeljenja za ubistva u Los Anđelesu.
Polako je prošao pored drugih kola na parkiralištu, ušao u
zgradu, a onda u svoj stan. Iako je bio siguran da Ana ne spava,
otvorio je ulazna vrata najopreznije što je mogao. Ana je ležala na
kauču presvučenom plavom tkaninom okrenuta prema televizoru na
istočnom zidu. Nosila je tanku, belu spavaćicu, a kosa joj je bila
spljoštena s jedne strane. Oči su joj bile sklopljene, ali otvorila ih je
čim je Garsija kročio u stan.
„Ćao, srce”, rekao je umornim glasom.
Sela je i skrstila noge pod sobom. Njen muž je izgledao
drugačije. Svake večeri, kad bi se vratio kući, izgledao joj je malo
starije, umornije. Na Odeljenju za ubistva bio je tek nešto manje od
mesec dana, ali Ani se činilo da su prošle godine.
„Kako si, srce?”, upitala je tiho.
„Dobro... ali umoran sam.”
„Jesi li gladan? Jesi li jeo? U frižideru imaš hrane. Moraš nešto
da pojedeš”, insistirala je.
Garsija nije bio gladan. U stvari, uopšte nije imao apetit otkako je
ušao u onu staru drvenu kuću pre dve-tri nedelje, ali nije hteo da to
kaže Ani. „Da, mogao bih nešto da prezalogajim.”
Oboje su otišli u kuhinju. Garsija je seo za stočić za doručak, a
Ana je uzela tanjir iz frižidera i stavila ga u mikrotalasnu.
„Hoćeš li pivo?” upitala je vraćajući se ka frižideru.
„U stvari, više bi mi prijao jedan viski.”
„Neće ići uz hranu. Popij prvo pivo, pa ako posle i dalje budeš za
viski...”
Dodala mu je otvorenu flašu badvajzera i sela naspram njega.
Tišinu je prekinulo zvono mikrotalasne objavljujući da je njegova
kasna večera gotova.
Ana je spremila jedno od Garsijinih omiljenih jela: pirinač,
brazilski pasulj, piletinu i povrće, ali Garsija je uspeo da pojede samo
tri kašike pre nego što je počeo da pretura hranu po tanjiru više je ne
prinoseći ustima.
„Nešto nije u redu s piletinom?”
 „Ne, dušo. Znaš da obožavam kako kuvaš. Samo nisam gladan
koliko sam mislio.”
Iznenada, Ana je zagnjurila glavu u šake i zaplakala.
Garsija joj je brzo prišao i kleknuo ispred njene stolice. „Ana, šta
nije u redu?”, pokušao je da joj podigne glavu iz šaka.
Trebalo joj je još nekoliko sekundi pre nego što ga je najzad
pogledala očima punim suza i tuge. „Plašim se.”
„Plašiš se? Čega se plašiš?”, zabrinuto je upitao.
„Onoga što ti ovaj novi posao radi... Onoga što radi nama.”
„Kako to misliš?”
„Pogledaj se. Nedeljama nisi spavao kako treba. U retkim
prilikama kad zaspiš, samo je pitanje trenutka kad ćeš se probuditi
obliven hladnim znojem, skoro vrišteći. Ne jedeš. Toliko si smršao da
izgledaš bolesno, a mene... Mene više i ne gledaš, a kamoli da
progovoriš sa mnom.”
„Izvini, dušo. Znaš da ne mogu s tobom da razgovaram o
slučajevima na kojima radim.” Pokušao je da je zagrli, ali ona se
izmakla.
„Ne želim da mi govoriš detalje svojih istraga, ali ovde si postao
kao duh. Više te ne viđam. Više ništa ne radimo zajedno. Čak su i
sitnice kao što je zajednički obrok postale luksuz. Izlaziš pre svitanja,
a vraćaš se tek u ovo gluvo doba. Svaki dan gledam kako ulaziš na
ta vrata izgledajući kao da si tamo ostavio delić svog života.
Otuđujemo se. Šta će biti za pola godine ili godinu?”, upitala je
brišući suze s obraza.
Garsiju je obuzeo neodoljiv zaštitnički osećaj. Hteo je da je zagrli
i uteši, ali iskreno, i on se plašio. Ne za sebe, već za sve druge.
Ulicama grada slobodno šeta ubica koji se naslađuje nanoseći svojoj
žrtvi maksimum bola koji ova može da podnese. Ubica koji ne mari
za rasu, veru, klasu, niti za bilo šta drugo. Bilo ko može biti sledeća
žrtva, bilo ko, uključujući Anu. Osećao se bespomoćno.
„Ne plači, dušo, molim te, sve će biti u redu”, rekao je nežno
dodirnuvši Aninu kosu. „Napredujemo s istragom i uz malo sreće
uskoro ćemo zatvoriti slučaj.” Garsija nije bio siguran ni da li sam
sebi veruje.
„Izvini”, rekla je i dalje plačući. „Ali nijedan drugi slučaj na kom si
radio nije ovako uticao na tebe.”
 Garsija nije znao šta da kaže.
„Plašim se šta bi ovaj posao mogao da ti uradi. Ne želim da te
izgubim.” Suze su joj ponovo ispunile oči.
„Nećeš me izgubiti, dušo. Volim te.” Poljubio ju je u obraz i
obrisao joj suze. „Sve će biti u redu, veruj mi.”
Ana je želela da mu veruje, ali nije videla ubeđenost u njegovim
očima.
„Hajde, idemo u krevet”, rekao je pomažući joj da ustane.
Oboje su polako ustali. Zagrlila ga je i on ju je poljubio. „Idem
samo da ugasim svetlo u dnevnoj sobi”, rekla je.
„Dobro, ja ću ubaciti sudove u mašinu.” Garsija je očistio svoj
tanjir i na brzinu ga isprao.
„Gospode bože!”, začuo se Anin povik iz dnevne sobe.
Garsija je ostavio tanjir na mašini za pranje sudova i izjurio u
kuhinju. „Šta je bilo?”, upitao je prilazeći Ani koja je stajala kraj
prozora.
„Neko je stajao tamo i gledao me.”
„Šta? Gde?”, upitao je Garsija gledajući kroz prozor u pustu ulicu
i parking.
„Tamo, tačno između onih kola.” Pokazala je dva vozila parkirana
na pola puta niz ulicu.
Garsija je ponovo pogledao kroz prozor. „Ne vidim ništa. Osim
toga, tamo je prilično mračno. Sigurna si da si videla nekog?”
„Da. Videla sam nekog kako gleda pravo u mene.”
„Sigurna si?”
„Da. Gledao je u mene.”
„Gledao? To je bio muškarac?”
„Nisam sigurna. Mislim da jeste.”
„Možda je bila mačka, ili tako nešto.”
„To nije bila mačka, Karlose. Neko je gledao u naš stan.” Anin
glas je zadrhtao.
„U naš stan? Možda je ta osoba samo gledala zgradu.”
„Gledao je pravo u mene, znam to, osetila sam, uplašilo me je.”
„Možda je to bio samo neki klinac iz susedstva. Znaš da se stalno
motaju naokolo skoro do jutra.”
„Klinci iz komšiluka me tako ne izbezumljuju.” Oči su joj ponovo
zasuzile.
 „Dobro, hoćeš li da izađem i pogledam okolo?”
„Ne... Ostani sa mnom, molim te.”
Garsija ju je zagrlio i osetio kako drhti. „Ovde sam, dušo. Samo si
umorna i uznemirena, siguran sam da to nije ništa. Hajde, idemo u
krevet.”
Skriven u senkama, neznanac na parkingu je sa zlobnim
osmehom gledao kako se grle i udaljavaju od prozora.
 Pedeset

Podelili su zadatke. Garsija je trebalo da pregleda dosijee iz

Hanterove i Skotove prvobitne istrage vrativši se tri meseca pre
hapšenja Farloua. Bio je zadužen i da proveri proizvođače perika i
klinike za fizikalnu terapiju.
Hanter je preuzeo pretragu bolnica. Nosio se mišlju da ih pozove
i zatraži spisak pacijenata koji su u periodu od dva meseca po
hapšenju Majka Farloua imali operaciju. Operaciju koja zahteva dug
period oporavka, a posebno fizikalnu terapiju. Iz iskustva je znao da
bi odgovor na takav zahtev, koliko god bio hitan, ipak morao da čeka
nedeljama. Da bi ubrzao proces, odlučio je da lično obiđe bolnice u
centru Los Anđelesa, a da ostalima uputi zahtev.
Zadatak je bio naporan i spor. Prvo su morali da suze spisak na
operacije koje bi zahtevale tako dug period oporavka, a onda da se
vrate skoro godinu i po unazad da bi našli kartone.
Hantera nije iznenadilo kad je ustanovio da se arhivska
evidencija u bolnicama graniči s komičnom. Deo arhive se nalazio u
fiokama u nekoj zagušljivoj, pretrpanoj prostoriji. Deo je bio u
nesređenim tabelama, a deo u bazi podataka kojoj je umeo da
pristupi veoma mali broj ljudi. Nema velike razlike u odnosu na to
kako Odeljenje za ubistva arhivira svoje dosijee.
Bavio se time od pola devet ujutru. U podne je temperatura
dosegla trideset sedam stepeni i Hanteru je rad u slabo provetrenoj
sobi počeo da izgleda kao kazna. Do kraja popodneva košulja mu je
bila natopljena znojem, a uspeo je da obiđe samo tri bolnice.
„Jesi li bio na plivanju?”, upitao je Garsija namršteno pogledavši
Hanterovu mokru košulju kad se ovaj vratio u kancelariju.
 „Voleo bih tebe da vidim posle nekoliko sati u zagušljivim, jadnim
sobičcima u bolničkim podrumima”, odbrusio je suvo Hanter.
„Da si skinuo sako verovatno bi ti bilo lakše. Nego, kako si
prošao?”
Hanter je Garsiji pokazao smeđu kovertu. „Spiskovi pacijenata iz
tri bolnice. Nije mnogo, ali je početak.”
„A šta je to?” Garsija je pokazao kutiju koju je Hanter držao pod
levom miškom.
„O, to je samo par cipela”, rekao je ne objašnjavajući dalje.
„Bacili smo se u trošak, a?”
„Tako je. Video sam ih u izlogu radnje kod jedne bolnice.
Zatvaraju za nedelju dana, tako da je sve bilo na totalnoj rasprodaji.
Kupio sam ih budzašto.”
„Stvarno? Mogu li da ih pogledam?” upitao je Garsija radoznalo.
„Naravno.” Hanter mu je dao kutiju.
„Opa, stvarno su lepe”, rekao je Garsija pošto je obe cipele od
crne kože izvadio iz kutije i osmotrio ih iz svakog ugla. „A bog mi je
svedok da je bilo krajnje vreme da ih kupiš”, rekao je pokazujući
Hanterove stare cipele.
„Ali moram da ih razgazim. Koža je prilično kruta.”
„Imajući u vidu koliko hodamo u poslednje vreme, to ti neće biti
problem.” Garsija je vratio cipele u kutiju i dao je Hanteru.
„Nego, kako si ti prošao?” Hanter je vratio razgovor na njihovu
istragu.
„Uspeo sam da se čujem s Ketrin Slejter. Ne nosi perike.”
„Odlično. Jesi li imao sreće s proizvođačima perika?”
Garsija je stisnuo usta i namrštio se odmahujući glavom. „Ako
hoćemo da dobijemo spisak klijenata koji su naručili evropske perike
od bilo kog proizvođača u Los Anđelesu, trebaće nam nalog.”
„Nalog?”
„Neće da otkriju spisak svojih klijenata. Izgovor je isti kod svih:
privatnost klijenata. Njihovi klijenti ne žele da javnost sazna za
činjenicu da nose perike.”
„Neće da javnost sazna? Istražujemo ubistvo, mi nismo novinari.
Nećemo te informacije prodati tabloidima”, prasnuo je Hanter.
„Nije bitno. Ako ne dobijemo nalog, nećemo dobiti ni spiskove
klijenata.”
 Hanter je spustio kovertu na svoj sto, prebacio sako preko
naslona stolice i prišao jednom ventilatoru.
„Ne mogu da verujem kakvi su ti ljudi. Pokušavamo da im
pomognemo, da uhvatimo sadističkog ubicu čija bi sledeća žrtva
mogao biti neki član njihove porodice ili oni sami, ali šta dobijamo
umesto saradnje? Jebeno neprijateljstvo i odbijanje. Kao da smo mi
zlikovci. Čim kažemo da smo panduri, ponašaju se kao da smo ih
tresnuli u stomak. Sva vrata se zalupe pred nama i navlače se
sigurnosne brave”, rekao je Hanter vraćajući se ka svom stolu.
„Razgovaraću s kapetanom Bolterom. Dobićemo taj jebeni nalog i
spisak čim...” Hanter je osetio sumnju kod Garsije. „Nešto te muči.”
„Muči me dlaka nađena u autu Džordža Slejtera.”
„Nastavi”, podstakao ga je Hanter.
„U autu nije nađeno ništa drugo, je li tako? Ni otisci prstiju, ni
vlakna, samo vlas iz perike?”
„I ti misliš da to ne liči na našeg tipa, je li tako?”, zaključio je
Hanter. „Ubica očisti čitav auto, kao što je radio na svakom mestu
zločina, a ostavi vlas?”
„Nikad dosad se nije zajebao, zašto bi se sad zajebao?”
„Možda se nije zajebao.”
Garsija je zbunjeno gledao Hantera. „Šta hoćeš da kažeš? Sad
želi da bude uhvaćen?”
„Nikako. Možda se samo igra s nama kao i obično.”
Garsija je i dalje delovao zbunjeno.
„Zna da nema šanse da ovo previdimo. Dobro zna da ćemo
ispratiti ovaj trag, da ćemo proveriti svakog vlasuljara u Los
Anđelesu, da ćemo potrošiti vreme i resurse.”
„Znači, misliš da je možda namerno ostavio vlas?”
Hanter je klimnuo glavom. „Da bi nas usporio. Da bi sebi dao
vremena da isplanira sledeće ubistvo. Približava se svom završnom
činu”, rekao je tiho.
„Kako to misliš završnom činu?”
„Ova ubistva imaju neko značenje za ubicu”, objasnio je Hanter.
„Kao što sam već rekao, siguran sam da ubica ima plan, a nešto mi
govori da se bliži njegovom konačnom ostvarenju.”
„I veruješ da ga nikad nećemo uhvatiti ako ga ne uhvatimo pre
nego što ispuni svoj bolesni plan? Naprosto će nestati?”
 Hanter je polako klimnuo glavom.
„Hajde onda da ga uhvatimo”, rekao je Garsija pokazujući smeđu
kovertu koju je Hanter doneo iz bolnica.
Hanter se nasmešio. „Prvo moramo sa spiska da eliminišemo sve
mlađe od dvadeset i starije od pedeset godina. Posle toga
pokušaćemo da steknemo neku sliku o svima koji su ostali. Možda i
dođemo do nečega.”
„Važi, daj mi jedan spisak.”
„Jesi li pregledao dosijee iz stare istrage?”
„Još radim na tome.”
Hanter se na trenutak zamislio.
„Šta je?”, upitao je Garsija.
„Nešto mi ne da mira. Možda je Krstaš stvarno smestio Majku
Farlouu da bi nas zavarao. Možda je napravio grešku i morao je da
je prikrije.”
„Grešku?”
„Možda. To može imati neke veze s poslednjom žrtvom. S onom
neposredno pre nego što smo uhvatili Majka Farloua. Sećam se da
je to bila mlada advokatica. Imaš li njen dosije?”
„Trebalo bi da je ovde.” Garsija je počeo da pregleda dosijee na
svom stolu.
Njihov razgovor je prekinuo signal Garsijinog faksa. On se
privukao stolu i sačekao da papir izađe iz mašine.
„Você tá de sacanagem!”7, odjednom je povikao Garsija pošto je
pola minuta zurio u primljeni faks.
Hanter nije razumeo portugalski, ali znao je da šta god to znači,
nije dobro.
 Pedeset jedan

Hanter je gledao svog partnera i čekao, ali Garsija nije skidao pogled
s faksa i dalje mrmljajući nešto na portugalskom. „Šta je, dođavola?”,
nestrpljivo je povikao Hanter.
Garsija je pružio ruku i pokazao crno-belu sliku jedne žene.
Hanteru je trebalo nekoliko sekundi da shvati šta gleda. „Je li to
Dženi Farnboro?”
Garsija je odmahnuo glavom. „Ne, ovo je Viki Bejker.”
„Ko?”
„Viktorija Bejker, dvadeset četiri godine, radi kao menadžerka
teretane Non-stop fitnes u Bulevaru Santa Monika”, pročitao je
Garsija natpis ispod slike.
„Znam tu teretanu”, rekao je Hanter.
„Navodno bi trebalo da je otišla u Kanadu drugog jula.”
„I je li otišla?”
„Ne piše.”
„Ko nam je to poslao?”
„Logan iz Odeljenja za nestale osobe. I dalje tražimo bilo koga ko
liči na kompjutersku sliku koju smo dobili od doktora Vinstona, sećaš
se?”
Hanter je klimnuo glavom.
Pošto prva žrtva još nije bila sa sigurnošću identifikovana, sve
mere protokola i dalje su bile na snazi, a to je podrazumevalo stalne
provere novih podataka u bazi Odeljenja za nestale osobe.
„Kad je prijavljen njen nestanak?”
Garsija je pogledao drugu stranu faksa. „Pre dva dana.”
„Ko je prijavio?”
Nova provera. „Džo Bouman, glavni menadžer teretane.”
 Hanter je istrgnuo faks iz Garsijine ruke i kratko ga osmotrio.
Postojala je sličnost, ali opet, privlačne, visoke plavuše kao da su
rasle na drveću u Los Anđelesu. Hanter je jasno video koliko su lako
Viki Bejker i Dženi Farnboro mogle da se uklope u prvu sliku
dobijenu pomoću kompjutera. U žurbi da identifikuju prvu žrtvu
jednostavno su pretpostavili da je Dženi Farnboro devojka koju
traže.
„Kad je Dženi nestala iz Vangarda?”, upitao je Hanter.
Garsija je prelistao nekoliko papira koje je izvadio iz svoje gornje
fioke. „Prvog jula. Viki je nestala dan kasnije.”
„Ova devojka možda nije nestala šestog. Možda je odletela u
Kanadu i nestala tamo, ili kad se vratila ovamo. To još ne znamo.
Pozovimo teretanu i proverimo radi li taj Bouman danas. Ako je
tamo, krećemo. Šef carine na aerodromu je moj stari prijatelj.
Zamoliću ga da proveri je li se šestog ukrcala u avion.”
Garsija se brzo vratio do svog kompjutera i posle brze pretrage
pred sobom je imao podatke o teretani. Pozvao je nađeni broj i seo u
svoju stolicu nestrpljivo čekajući da se neko javi. Telefon je zazvonio
samo tri puta pre nego što je neko odgovorio. Razgovor se sveo na
pet rečenica.
„Radi do pola dvanaest večeras”, rekao je Garsija spuštajući
slušalicu.
„Hajdemo, ti voziš. Sačekaj samo da pozovem Trevora.”
Trevor Grizbek bio je šef Carinske i imigracione službe na
losanđeleskom međunarodnom aerodromu „LAX”. Hanter je znao da
bez naloga nema šanse da mu avio-prevoznik otkrije informacije o
putnicima, a nije imao vremena da traži nalog. Došao je trenutak da
zatraži uslugu.
Sunce je već bilo zašlo, ali vrelina je bila skoro kao po podne.
Hanter je nemo sedeo uporno iščitavajući faks o Viktoriji Bejker, ali
sve mu je i dalje izgledalo previše nadrealno. Baš kad su stigli do
teretane u Santa Moniki, mobilni telefon ga je trgnuo iz razmišljanja.
„Trevore. Šta imaš za mene?”
„Pa, kao što znaš, nemam pristup podacima avio-prevoznika, ali
imam pristup podacima Imigracione službe. Da bih bio siguran,
proverio sam podatke od prvog do dvanaestog jula. Viktorija Bejker
nije prošla pasošku kontrolu.”
 „Nije se ukrcala u avion?”
„Tako izgleda.”
„Hvala, druže.”
„Nema na čemu. Javi se češće.”
Sa značkom u ruci Hanter se probio između nekoliko posetilaca u
holu teretane i prišao recepciji.
„Je li Džo Bouman, menadžer, ovde?” upitao je pre nego što je
jedna od dve recepcionerke stigla da proveri njegove isprave.
„Da.” Odgovor je zvučao pomalo stidljivo.
„Treba da razgovaramo s njim.” Glas mu je bio zapovednički.
Inspektori su gledali kako plavuša s recepcije brzo uzima telefon i
poziva menadžera. Usledio je brz, nerazgovetan razgovor.
„Triš, možeš li sama da se snađeš pet minuta?”, upitala je
plavuša spuštajući telefon i okrećući se prema koleginici, niskoj,
crvenokosoj devojci s gomilom pegica ispod oba okeanskoplava oka.
„Da, nema problema”, odgovorila je Triš s blagim teksaškim
naglaskom.
Plavokosa recepcionerka je pritisnula dugme iza pulta i svetlo na
jednim pokretnim vratima je pozelenelo. „Izvolite, gospodo, prođite”,
rekla je inspektorima pre nego što im se pridružila s druge strane.
„Pođite za mnom, molim vas.”
Kancelarija menadžera bila je na drugom kraju krcate teretane.
Recepcionerka je triput pokucala i kad su se vrata otvorila, dočekao
ih je Afroamerikanac upadljivog izgleda, pet-šest centimetara viši od
Hantera i najmanje deset kilograma teži, sav u mišićima. Nosio je
crnu, pripijenu majicu koja kao da mu je bila dva broja manja, a zbog
kratko podšišane kose izgledao je kao vojni narednik. Predstavio se
kao Džo Bouman.
„Pretpostavljam da ste ovde zbog Vila”, rekao je dajući
inspektorima znak da uđu.
„Tako je”, rekao je Hanter kad su seli u dve kožne fotelje naspram
atraktivnog crno-belog radnog stola. Džo je seo za sto.
Hanter je kratko osmotrio čoveka za stolom. „Izgledate mi
poznato, jesmo li se već sreli?”, upitao je kao da pokušava da se
priseti.
Bouman je na trenutak pogledao Hantera. „Ne bih rekao, bar ja
ne mogu da se setim.”
 Hanter je posle nekoliko sekundi prestao da razmišlja o tome
kratko slegnuvši ramenima. „Vi ste prijavili nestanak Viktorije Bejker,
je li tako?” upitao je.
„Da.”
„A zbog čega ste to uradili?”
Bouman. je podigao pogled sa svojih šaka sa sumnjivim
osmehom. „Jer je nestala.” Svaku reč je izgovorio sporije nego što bi
trebalo.
Pametnjaković, pomislio je Hanter. „Hteo sam da pitam, zašto vi?
Jeste li joj suprug, dečko, ljubavnik?”
Bouman je pogledao recepcionarku koja je i dalje stajala kod
vrata. „To bi bilo sve, Keri. Dalje ću sam.”
Ona je bez reči izašla iz sobe i zatvorila vrata za sobom.
On je ponovo posvetio pažnju inspektorima. „Nisam joj suprug,
dečko, ni ljubavnik. Oženjen sam.” Glavom je pokazao sliku na svom
stolu na kojoj je bila žena kratke crne kose i zaraznog osmeha.
Hanter je pogledao fotografiju, ali Boumana je odala tuga u
očima.
„Trebalo je da se vrati na posao dvadeset šestog, ali nije se
pojavila. To uopšte ne liči na nju. Ona je veoma odgovorna osoba,
veoma profesionalna, nikad ne uzima bolovanje, niti slobodne dane,
uvek dolazi na vreme.”
„Ali zašto ste nestanak prijavili vi, a ne njena porodica, suprug, ili
dečko?”
„Viki nije udata i trenutno nije u vezi. Njena porodica živi u
Kanadi. Trebalo je da otputuje da ih poseti. Živi sama u iznajmljenom
stančiću nekoliko kilometara odavde.”
„Je li njena porodica kontaktirala s vama?” upitao je Hanter. „Ako
su je očekivali i nije se pojavila, zar se ne bi zabrinuli?”
Bouman je nervozno pogledao Hantera. „Nisu znali da dolazi.
Htela je da ih iznenadi, razumete? I kako to mislite, nije se pojavila?”
„Proverili smo s avio-kompanijom, nije se ukrcala u avion.”
„O bože!”, rekao je Bouman provlačeći prste kroz kosu. „Nestala
je mnogo ranije?”
„Rekli ste da je trebalo da se vrati dvadeset šestog prošlog
meseca, ali prijavili ste njen nestanak pre samo dva dana, trideset
prvog. Zašto ste čekali pet dana?”
 „Trideset prvog sam se vratio iz Evrope. Bio sam na takmičenju u
bodi-bildingu.”
„Kad ste otputovali u Evropu?”, upitao je Garsija.
„Dva dana pošto je Viki otišla.” Zurio je u svoje drhtave šake.
„Trebalo je da pokušam da je pozovem dok sam bio u Evropi.
Razgovarali smo na dan kad je trebalo da otputuje u Kanadu”, tužno
je promrmljao.
„Zašto biste je zvali? Ona je samo zaposlena, zar ne?”,
provocirao ga je Hanter.
Džo Bouman je izgledao kao da mu je neprijatno. Pokušao je da
se bledo nasmeši Hanteru, ali nije uspeo.
Hanter je privukao svoju stolicu bliže stolu i nagnuo se napred
nalaktivši se. „Hajde, Džo, vreme je da priznaš, bila ti je više od
obične radnice, zar ne?”
Tišina.
„Slušajte, gospodine Boumane, mi nismo bračna policija. Nismo
došli da vas ispitujemo o vašem odnosu sa suprugom”, pokazao je
uramljenu sliku na stolu. „Ali Viktorija Bejker je možda u ozbiljnoj
nevolji i samo hoćemo da joj pomognemo, ali za to nam je potrebna
vaša saradnja. Sve što nam kažete ostaće među nama. Ako vam je
išta značila, molim vas, pomozite nam.” Hanter mu se ohrabrujuće
nasmešio.
Bouman je na trenutak oklevao gledajući u sliku svoje supruge.
„Volimo se”, konačno je popustio.
Hanter je gledao Boumana čekajući da nastavi.
„Razmišljali smo da počnemo da živimo zajedno.”
Garsija je iznenađeno raširio oči. „A šta je s vašim brakom?”,
upitao je.
Bouman je masirao oči desnom rukom ne žureći s odgovorom.
„Moj brak je propao pre nekoliko godina.” Ponovo je pogledao sliku
na stolu. „Ljubav je nestala... razgovori su prestali... kao da smo
potpuno tuđi jedno drugom. Pre godinu dana smo pokušali da
popravimo stvari, ali više nema šta da se popravlja.” Glas mu je bio
odlučan, s dozom tuge.
„Kad ste počeli da se viđate s Viki?”
„Pre oko osam meseci. Ima nečeg posebnog u njoj, neke
zarazne radosti... S njom sam ponovo osetio sreću. Zato sam pre
nekoliko meseci odlučio da zatražim razvod od supruge i da uradim
ono što me usrećuje, tačnije, da budem s Viki.”
„Je li Viki znala za to? Jeste li joj rekli za svoje planove?”
„Da, zato je putovala u Kanadu.”
Hanter ga je zbunjeno pogledao.
„Htela je da kaže roditeljima da razmišlja o zajedničkom životu sa
mnom. Htela je njihov blagoslov.”
Hanter je i dalje bio zbunjen.
„Potiče iz veoma tradicionalne porodice”, objasnio je Bouman.
„Htela je da me oni prihvate.”
„Da prihvate činjenicu da će njihova ćerka živeti s oženjenim
čovekom?”, upitao je Garsija zainteresovano.
„Ne.” Hanter je odgovorio prvi. „Da prihvate da će njihova ćerka
živeti s Afroamerikancem”, zaključio je.
„S crncem”, ispravio ga je Bouman. „Volimo da nas zovu crncima.
To smo i to nije uvredljiva reč. Ako mene pitate, sve ovo s političkom
korektnošću je sranje, ali u pravu ste. Može se reći da njena
porodica nije odobravala našu vezu.”
„I niste bili u kontaktu s njom dok ste bili u Evropi?”
„Ne... Trebalo je...”, glas mu se izgubio.
„Zašto niste?”
„Ona je tako htela. Rekla je da joj treba vremena da im to objasni.
Znao sam da treba da se vrati trideset prvog, pa sam tada pokušao
da je pozovem iz Evrope, ali nije mi se javila. Odatle ništa nisam
mogao da uradim. Kad sam se vratio, uspaničio sam se što ne mogu
da je nađem, pa sam pozvao policiju.”
Rekli ste da živi nekoliko kilometara odavde?”, upitao je Hanter.
„Da, u Aveniji Nort kroft.”
„Imate li ključeve njenog stana?”
„Ne, nemam.” Bouman nije mogao da pogleda Hantera u oči. „Ali
već sam sve to objasnio drugim policajcima.
„Iz Odeljenja za nestale osobe?”
„Tako je.”
„Mi nismo iz Odeljenja za nestale osobe. Mi smo iz Ubistava.”
Bouman ih je pogledao iznenađeno i uplašeno. „Iz Ubistava?”
Hanter je izvadio primerak skice napravljene po Izabelinom opisu
zajedno s dvadeset varijacija istog lica i stavio ih na Džoov sto.
 „Jeste li nekad videli ovog čoveka?”
Bouman je uzeo slike drhtavim rukama i pažljivo ih pogledao.
„Ne, ne bih rekao da jesam. Ko bi to trebalo da bude?”
Ništa ne govoreći, Hanter je izvadio kompjuterski portret prve
žrtve i spustio ga na sto. Džo ga je zbunjeno osmotrio. Molećivo ih je
gledao tražeći objašnjenje. „Zašto imate Vikinu digitalnu sliku?”
izustio je nesigurnim glasom, suznih očiju, pre nego što je Hanter
stigao da postavi, pitanje.
„Kakve veze ovo ima s Vikinim nestankom? Zašto su u mojoj
kancelariji inspektori Odeljenja za ubistva? Zašto imate Vikinu
digitalnu sliku?”
„Njen nestanak je možda povezan s drugom istragom koju
vodimo”, objasnio je Garsija.
„S istragom ubistva? Mislite li da bi mogla biti mrtva?” Glas mu je
bio pun užasa.
„To još ne znamo.”
„O bože! Zašto bi iko želeo da naudi Viki? Ona je najdivnija
osoba koju možete da zamislite.”
„Ne brzajmo sa zaključcima, gospodine Boumane.” Hanter je
pokušao da ga umiri. „Vratimo se na ovu osobu”, pokazao je na
skice. „Sigurni ste da ga niste videli u svojoj teretani?”
„Ako je bio u ovoj teretani, treba da pitate recepcionerke.”
„Ne brinite, pitaćemo ih. Trebaće nam i Vikina adresa.”
Džo je u tišini zapisao njenu adresu i dao papir Hanter u.
„Jeste li voleli da izlazite u klubove i na slična mesta?”, nastavio
je Hanter.
Bouman je zbunjeno pogledao Hantera. „Uopšte nismo. Zbog
moje situacije nismo baš mogli da otkrijemo svoju vezu pred
svetom.”
Hanter je klimnuo glavom. „Je li ona volela da izlazi na takva
mesta s prijateljicama?”
„Ne, koliko znam”, odgovorio je Bouman s oklevanjem.
„Znate li da li je učestvovala na nesvakidašnjim zabavama?”,
ubacio se Garsija.
Bouman i Hanter su pogledali Garsiju s istim zbunjenim izrazom
lica. Nijedan od njih nije bio sasvim siguran šta je podrazumevao
pod „nesvakidašnjim zabavama”.
 „Nisam siguran da znam šta me pitate”, odgovorio je Bouman.
Hantera je Garsijino objašnjenje zanimalo koliko i Boumana.
Nema svrhe da okolišam, pomislio je Garsija, „Je li volela seksi
zabave, BDSM, fetišizam... takve stvari?”
„Kakvo je to pitanje?”, zapanjeno je upitao Bouman.
„Pitanje koje je važno za ovu istragu.”
„Pitate me je li Viki bila perverzna?”, uvređeno je planuo Bouman.
„Ne, zanima nas samo znate li da li je volela takve stvari.”
„Ne, nije.”
Hanter je odlučio da se umeša. „Je li imućna? Mislim, je li dobro
plaćena?”
Bouman je pogledao Hantera s izrazom lica koji je govorio da
mu. nije jasno kakve to veze ima s bilo čim.
„Je li mogla sebi da priušti skupe stvari?” Hanter je pokušao da
bude jasniji.
„Kakve stvari? Drogu?” Bouman je sad izgledao još zbunjenije.
„Ne. Stvari za negu lepote: hidratantne kreme, šminku, znate,
ženske stvari.”
„Pa, nije bogata, bar ne po ovdašnjim merilima, ali rekao bih da
zarađuje dovoljno. Što se tiče kozmetike, na nju je trošila pravo
bogatstvo. Video sam je kako plaća više od trista dolara kremu protiv
bora, a bočica je bila veličine pakovanja žvaka.”
Hanter je iznenađeno izvio obrve.
„To nije sve”, nastavio je Bouman. „Četiristo dolara za švajcarsku
antirid kremu, sto pedeset dolara za bočicu laka za nokte, ne
računajući ono što troši na manikir, pedikir, hidratantne kreme,
tretmane za negu lepote i spa centre. Pre bi izdržala bez hrane,
nego bez svojih krema i seruma za lepotu. Viki je veoma tašta.
Možda previše.”
„Ima li Viki ormarić, ili neko drugo mesto na kom drži svoje
stvari?”, upitao je Hanter.
„Da. Svi zaposleni imaju ormariće. Sve ih podstičemo da vežbaju.
Svako od nas ima svoj ormarić.”
„To je odlično. Možemo li da vidimo njen?”
„Ima električnu bravu i treba nam četvorocifrena šifra. Samo ona
je znala šifru svog ormarića.”
 „Da, ali siguran sam da postoji način da se to zaobiđe”, kazao je
Garsija.
Bouman je stisnuo usta pitajući se da li je to ispravno. „Zar vam
ne treba nalog da biste pogledali njene stvari?”
„Pokušavamo da je nađemo, ne da je strpamo u zatvor. Za nalog
bi nam mogao trebati ceo dan, a tako bismo izgubili dragoceno
vreme”, odvratio je Hanter.
„To je u ženskoj svlačionici.”
„Treba nam samo pet minuta. Samo recite ženama u svlačionici
da se pokriju”, rekao je Garsija.
Usledila je kratka ćutnja.
„Gubimo vreme”, pritiskao je Hanter.
„Dobro”, Bouman je konačno popustio. „Dajte mi deset minuta.
Zamoliću jednu recepcionerku da nas najavi.”
Hanter je posmatrao Boumana dok je ovaj obavljao kratak
razgovor s recepcijom. „Sigurni ste da se već nismo sreli? Stvarno
mi delujete poznato”, upitao je Hanter kad je Bouman spustio
slušalicu.
„Pojavio sam se u nekoliko bodibilderskih časopisa.
Profesionalno se takmičim. I vi delujete prilično zategnuto. Kupujete
li fitnes-časopise?” odvratio je Bouman.
Hanter je pucnuo prstima. „Ponekad kupujem. Verovatno sam
vas tu već video.”
Bouman se preko volje nasmešio Hanteru.
Deset minuta kasnije stajali su ispred ormarića broj 365 u ženskoj
svlačionici. Bouman je uneo šestocifrenu šifru kojom je premostio
Vikinu originalnu šifru. Lampica mehanizma za zaključavanje
promenila je boju iz crvene u zelenu i vrata su se otvorila uz škljocaj.
Garsija je u međuvremenu doneo rukavice od lateksa iz svog auta, a
Hanteru je pripao zadatak da pregleda njene stvari.
Unutra nije bilo mnogo toga. Par patika za trčanje, dva para
čarapa, šorts za vežbanje, ženska majica, par rukavica bez prstiju za
dizanje tegova. Na gornjoj polici je našao ono što mu je trebalo.
Dezodorans i četku za kosu. Uzeo je obe stvari i stavio ih u posebne
plastične kese.
Bouman je nemo gledao pitajući se zašto su uzeli samo dve
stvari i ostavili sve ostalo.
 Pedeset dva

U osam sati te večeri doktor Vinston se spremao da završi posao i

krene kući kad ga je pozvao Hanter. Trebalo je uzeti uzorke DNK s
dezodoransa i četke za kosu.
Hanter je znao da će na rezultate DNK testa čekati oko pet dana,
možda tri ako upute superhitan zahtev, ali analiza otisaka prstiju bi
mogla biti obavljena iste večeri. Doktor Vinston je rekao da će ih
sačekati.
Hanteru je bilo drago što nisu u podrumskoj prostoriji u kojoj su
držana tela obeju žrtava. U zgradi Patološke službe bilo mu je
neprijatno, ali od podrumske prostorije ga je podilazila jeza.
Forenzička laboratorija nalazila se na prvom spratu i doktor Vinston
je zamolio Rikarda Pinjeira, jednog od forenzičara, da ostane posle
radnog vremena i pomogne mu s analizom otisaka prstiju. Hanter je
Rikardu dao dezodorans i gledao ga kako nanosi prah od titanijum-
dioksida za skidanje otisaka. Visok refleksivni indeks praha na
glatkoj površini metalne bočice dezodoransa reagovao je gotovo
odmah otkrivajući nekoliko skrivenih otisaka prstiju.
Rikardo je obrisao višak praha s dezodoransa, a onda je preneo
otiske na nekoliko providnih celofanskih folija.
„Na prvi pogled bez mikroskopa, rekao bih da ovde imamo otiske
tri različite osobe. „Rikardo je retko grešio. Odneo je celofanske folije
do najbližeg mikroskopa i nastavio da ih analizira.”
„Da, otisci tri različite osobe, ali jedni dominiraju”, rekao je posle
minut rada s mikroskopom.
„Onda da analiziramo dominantni niz otisaka”, rekao je doktor
Vinston. „Možeš li da ih prebaciš na računar?”
 „Naravno”, rekao je Rikardo premeštajući folije na jedan od
video-mikroskopa koji je već bio povezan s laboratorijskim
računarima. Snimio je svaki otisak i posle svakog snimka softver za
fotografsku analizu prikazivao je uveličanu sliku na ekranu računara.
„Hoćete li da uporedim ove otiske s podacima iz baze otisaka
kriminalaca?” upitao je Rikardo.
„Ne, uporedi ih s ovim.” Doktor Vinston mu je dao mali USB sa
digitalnom slikom žrtvinih otisaka prstiju.
Rikardo je učitao sliku u računar i posle samo nekoliko škljocaja
mišem slike su bile ubačene u softver za analizu, jedna pored druge.
Pritisnuo je komandu „uporedi”.
Nekoliko crvenih tačaka za poređenje pojavilo se na oba snimka
otisaka prstiju. Softveru je trebalo manje od pet sekundi da prikaže
reč „poklapanje” u dnu ekrana.
„Da, to je ista osoba”, potvrdio je Rikardo.
„Zvanično je, imamo identitet prve žrtve”, rekao je doktor Vinston.
„Ko reče da je ona?”
„Zove se Viktorija Bejker. Kanađanka... Četiri godine je živela u
Los Anđelesu”, odgovorio je Garsija.
Hanter je posmatrao slike otisaka prstiju na računaru.
„Otiske druge dve osobe ćemo za svaki slučaj provući kroz našu
bazu podataka”, konačno je rekao. Nešto ga je očigledno mučilo.
Ponovo je progovorio tek kad su se vratili u Garsijin auto.
„Vratili smo se na početak što se tiče povezanosti između žrtava.
Ovo nam kvari teoriju o seksi žurkama. Džordž Slejter verovatno
nikad nije čuo za Viktoriju Bejker.”
Garsija je obema rukama prešao preko lica trljajući oči. „Znam..”
„Moramo otkriti odakle je oteta. U njenom stanu bismo mogli naći
neke tragove, ali nalog ćemo dobiti tek sutra.”
Garsija se složio. „Moramo da obavestimo i njenu porodicu u
Kanadi.”
Hanter je sporo klimnuo glavom. To je zadatak koji bi obojica
najradije izbegli.
„Ja ću to obaviti večeras”, kazao je Hanter.
Dok se Garsija parkirao iza zgrade Odeljenja za ubistva, Hanter
se zapitao da li i on izgleda umorno i poraženo kao njegov partner.
 „Razgovarahu s kapetanom o nalogu i nadajmo se da ćemo ga
imati već sutra ujutru”, rekao je Hanter. „Sastaćemo se ovde oko
pola jedanaest. Ja ću prvo pokušati da dođem, do spiska pacijenata
iz još jedne bolnice.”
Garsija je naslonio glavu na sedište i duboko udahnuo.
„Idi kući, novajlijo”, rekao je Hanter bacivši pogled na svoj sat.
„Još nema ni devet. Provedi veće sa ženom. To ti treba isto koliko i
njoj. Nas dvojica večeras ne možemo da uradimo više ništa.”
U kancelariji uvek ima nekog posla, ali Hanter je bio u pravu.
Večeras više ništa ne mogu postići. Garsija se setio šta se prethodne
večeri desilo s Anom. Bilo bi dobro da se bar jednom ove nedelje
vrati kući pre nego što ona legne. Nedeljama su radili bez odmora,
ne obraćajući pažnju na to koliko je sati. Čak bi i mala pauza bila
dobrodošla.
„Da, Ani će biti drago ako večeras budem kod kuće.”
„Tako je”, saglasio se Hanter. „Kupi joj neko cveće usput. Ne neki
jeftin buket, nego nešto stvarno lepo. Ne zaboravi, kad nekome
kupuješ poklon, pokazuješ da poznaješ ličnost te osobe, tako da se
potrudi da joj uzmeš nešto za šta znaš da će joj se dopasti”, rekao je
s ohrabrujućim osmehom.
 Pedeset tri

Garsija je prihvatio Hanterov savet i svratio u „Markiz”, malu radnju u

Nort rampant bulevaru. U njoj je bilo skoro svega, od cveća do pića,
a njihov sendvič s ćuftama i sveže skuvana kafa takođe nisu bili loši.
Garsija je u tu radnju svraćao mnogo puta dok je bio inspektor
Policije Los Anđelesa. Nije mu bila baš usput, ali bio je siguran da će
Ana ceniti njegov trud.
Visoka, veoma privlačna plavuša za kasom pozdravila je Garsiju
širokim osmehom otkrivajući predivno oblikovane zube. Garsija joj je
uzvratio osmehom i provukao ruku kroz kosu pokušavajući da se
upristoji.
Garsija je odlučio da osim cveća kupi i flašu dobrog crvenog vina.
On i Ana odavno nisu popili flašu vina, a ona je obožavala dobru
riohu. Cveće je bilo izloženo odmah kod ulaza u radnju, ali Garsija je
odlučio da kasnije odabere buket.
„Izvinite, gde držite vino?”
„U zadnjem delu radnje”, odgovorila je plavuša ponovo se
nasmešivši.
Izbor vina nije bio naročito impresivan, ali Garsija ionako nije bio
poznavalac. Odabrao je vino po ceni. Što je skuplje, smatrao je da bi
trebalo da bude ukusnije. Vratio se do cveća i odabrao lepo
aranžiran buket crvenih ruža.
„Mislim da je to sve”, rekao je spustivši sve na pult.
„To je četrdeset dolara i devedeset pet centi.”
Garsija joj je dao tri novčanice od dvadeset dolara.
„Ta dama je veoma srećna”, rekla je plavuša vraćajući mu kusur.
„Molim?”
 „Dama za koju je to cveće... veoma je srećna.” Ponovo se
nasmešila i Garsija je primetio koliko je mlada i lepa.
„Oh! Hvala” pocrveneo je.
„Živiš li u blizini?”
„Ovaj... ne, samo sam svratio po neke sitnice. Ova radnja mi je
usput do kuće.”
„Oh... Baš šteta, ali možda bi mogao opet da svratiš neki put?”
Garsija nije imao odgovor, osim stidljivog smeška.
Dok je napolju prilazio svom autu, Garsija nije mogao da
poveruje da mu se prodavačica nabacivala. To mu se baš dugo nije
desilo.
Osim potpuno novog Ševroletovog kombija, na parkingu nije bilo
drugih automobila. Otvorio je suvozačeva vrata i pažljivo spustio
ruže na sedište. Razmišljao je o onome što se desilo toga dana. I
dalje nije mogao da poveruje koliko Dženi Farnboro i Viktorija Bejker
liče. Garsija nije verovao u slučajnosti, ali nije verovao ni da je
istovremeni nestanak dveju žena bio planiran. Ovaj ubica nije dugo
držao svoj žrtve. Nakon što bi ih oteo, usledilo bi mučenje i smrt, sve
to u roku od nekoliko dana. Viki Bejker je bila žrtva. Dženi Farnboro
je verovatno samo nestala, pomislio je.
Garsija se iznenada setio da njihovi ljudi i dalje motre na D-
Kinga. Pošto su se događaji u prethodnih nekoliko sati odvijali tako
brzo, potpuno je zaboravio na to. Treba ih opozvati, pošto više nema
potrebe za prismotrom. Izvadio je mobilni i u adresaru potražio
potrebni broj. Bio je toliko zadubljen u misli da nije primetio da je
neko iza njega. Prekasno je uočio odraz mračne figure na svojim
blistavim kolima. Pre nego što je stigao da se okrene i suoči s
napadačem, osetio je oštar ubod u desnu stranu vrata.
Droga je delovala skoro istog trena. Garsiji se zamutio vid i osetio
je kako mu kolena klecaju. Ispustio je telefon, i čuo kako udara u
zemlju. Pokušao je da se uhvati za auto ne bi li održao ravnotežu, ali
bilo je prekasno. Neznanac ga je već odvlačio ka kombiju.
 Pedeset četiri

Džerom je trebalo da svrati na još jedno mesto, da poseti još jednu

osobu pre nego što se vrati kući i suoči sa novom noći punom
košmara. D-King mu je dao samo jedan posao: da nađe ljude koji su
oteli Dženi.
Video je mnogo ljudi kako umiru na različite načine, dobar deo
njih od njegove sopstvene ruke i to ga nikad nije mučilo. Njihova
umiruća lica nikad mu nisu ostajala u sećanju, ali scene s DVD-ja
koji je pogledao u D-Kingovoj limuzini nisu mu izlazile iz glave. Nije
mogao da spava, ni da jede. Nedostajala mu je. Dženi je bila
njegova omiljena devojka. Uvek nasmejana, uvek je na sve gledala
pozitivno. Koliko god neka situacija izgledala loše, ona je uvek
nalazila njenu dobru, smešnu stranu.
Džerom je na tom zadatku bio već skoro dve nedelje. Zatražio je
usluge od svih svojih kontakata na prljavim ulicama gradskog
podzemlja. Svaka informacija vodila je do sledećeg gada, Poslednji
na njegovom spisku bio je bedni narkoman po imenu Daril.
Prljava mreža koja je okruživala posao sa snaf filmovima bila je
čvrsto upletena. Činilo se da niko ništa ne zna, a ako je i znao, nije
to govorio. Džerom je dobio informaciju da Daril nema veze sa snaf
filmovima, ali možda je nabasao na nešto što bi ga moglo navesti na
pravi trag.
Daril je živeo na ulicama, spavajući u svakoj rupi koja je mogla da
mu pruži zaklon tokom noći. Večeras je delio luksuzne ruine
polusrušene zgrade u južnom Los Anđelesu s još nekoliko
narkomana beskućnika. Džerom je samo morao da ga nađe.
Strpljivo je čekao posmatrajući zgradu s bezbedne udaljenosti.
Dat mu je prilično dobar Darilov opis, ali činilo mu se da ovde svi
izgledaju prilično slično. Džeromova prednost bila je u tome što su
mu rekli da je Daril visok preko dva metra i zbog toga će ga biti lako
uočiti.
Džerom je morao da čeka sve do jedan posle ponoći dok nije
spazio visoku, nezgrapnu siluetu kako prelazi ulicu krećući se ka
zgradi u ruševinama. Džerom je odmah ubrzao korak da bi ga
sustigao.
„Darile!”
Muškarac se zaustavio i okrenuo se prema Džeromu. Odeća mu
je bila prljava i odrpana. Obrijana glava bila mu je pokrivena
ožiljcima i krastama. Bilo je jasno da se danima nije obrijao ni
okupao. Delovao je uplašeno.
„Ko pita?”
„Prijatelj.”
Muškarac je odmerio Džeroma od glave do pete. Džerom se
obukao skromno, zamenivši svoje uobičajeno odelo od hiljadu dolara
običnom majicom i farmerkama, ali i dalje je bio predobro odeven za
taj deo grada.
„Kakav prijatelj?”, upitao je visoki muškarac uzmičući jedan
korak.
„Prijatelj koji bi mogao da ti pomogne”, rekao je Džerom vadeći iz
džepa celofansku kesicu s malo smeđeg praha. Primetio je da su
muškarčeve oči zasijale od oduševljenja.
„Šta hoćeš, čoveče?” upitao je i dalje sumnjičav.
„Hoću da znam jesi li ti Daril ili nisi.”
„A ako jesam, dobiću tu kesicu?”
„Zavisi od toga možeš li da mi kažeš ono što me zanima.”
Visoki muškarac je prišao bliže i Džerom je primetio koliko
iznureno izgleda. Bilo je očigledno da bi Džerom kad god poželi
mogao batinama da izvuče traženu informaciju od njega.
„Jesi li pandur, čoveče?”
„Izgledam li ti kao pandur?” Džerom se uvek pitao zašto ljudi
postavljaju to pitanje. Kao da bi pandur na tajnom zadatku
jednostavno priznao i rekao: „Da, provalio si me, ja sam pandur”.
„Panduri danas mogu da izgledaju bilo kako.”
„Pa, ja nisam pandur. Jesi li ti Daril ili nisi?”
 Visoki muškarac je oklevao još nekoliko sekundi pogleda
fiksiranog na kesicu sa smeđim prahom. „Da, to sam ja.”
Oh! To je moć mita, pomislio je Džerom. „Dobro, sad možemo da
razgovaramo”, rekao je vrativši celofansku kesicu u džep.
Darilov pogled se rastužio kao kod dečaka koji je izgubio
bombonu. „O čemu hoćeš da razgovaramo?”
„O nečemu što znaš.”
Daril ga je ponovo sumnjičavo pogledao. „A šta je to što navodno
znam?”
Džerom je osetio tračak neprijateljstva u Darilovom glasu. Biće
potrebno još podmićivanja. „Jesi li gladan?” Meni bi svakako prijalo
malo klope i šolja kafe. U blizini je kafe koji radi non-stop. Šta kažeš
da porazgovaramo tamo? Ja častim.”
Daril je oklevao trenutak, a onda je klimnuo glavom. „Da, kafa i
klopa bi mi prijali.”
Koračali su ćutke. Daril je sve vreme bio dva koraka ispred
Džeroma. Stigli su do praznog kafea i seli za sto u zadnjem delu.
Džerom je naručio kafu i palačinke, a Daril dupli čizburger s
pomfritom. Džerom je jeo bez žurbe, ali Daril je svoju hranu naprosto
proždrao.
„Hoćeš li još jedan?” upitao je Džerom čim je Daril završio. Daril
je popio ostatak svog slatkog piva i glasno podrignuo.
„Ne, hvala. Ovo je bilo taman. Pa, šta te zanima?”
Džerom se zavalio na svom sedištu odajući utisak opuštenosti.
„Trebaju mi informacije o nekim ljudima.”
„Ljudima? Kakvim ljudima?”
„Nisu naročito dobri.”
Daril je počešao čupavu bradu, a onda iskrivljeni nos. „Svi koje
poznajem spadaju u tu kategoriju”, rekao je s poluosmehom.
„Koliko sam ja čuo, ti ove ljude u stvari ne poznaješ, samo znaš
gde bih mogao da ih nađeni.”
Daril je izvio obrve. „Moraš mi reći više od toga, čoveče.”
Džerom se nagnuo napred i spustio obe šake na mali sto.
Sačekao je da Daril uradi isto. „Znaš li šta su snaf filmovi?”,
prošaptao je.
Daril se naglo izmakao skoro oborivši Džeromovu kafu sa stola.
„Zajebi to, čoveče. Znao sam da je ovo sranje. Ne znam ništa o
tome.”
„Ja sam čuo drugačije.”
„E pa, pogrešno si čuo. Ko ti je to rekao, dođavola?”
„To nije važno. Važno je da moram da znam ono što ti znaš.”
„Ne znam ništa, čoveče”, rekao je agresivno gestikulirajući i
izbegavajući Džeromov pogled.
„Slušaj, ovo možemo obaviti na dva načina.” Džerom je zastao
na trenutak i izvadio istu celofansku kesicu koju je ranije pokazao
Darilu. „Možeš mi reći ono što znaš i daću ti deset ovakvih kesica.”
Daril se promeškoljio na sedištu. „Deset?”
„Tako je.”
Nikad nije imao toliko heroina. Deo toga bi čak mogao da proda i
da malo zaradi. Nervozno je oblizao ispucale usne. „Ja nemam ništa
s tim, čoveče.”
„Nisam to ni rekao. Samo hoću da znam ono što ti znaš.”
Daril je počeo da se znoji. Počinjao je da krizira.
„Ljudi koji se bave tim sranjem... To su opaki kurvini sinovi,
čoveče. Ako saznaju da sam nešto rekao, mrtav sam.”
„Ne ako ih ja nađem, pre toga. Više nikad nećeš morati da brineš
o njima.”
Daril je obema rukama napeto prešao preko usta kao da nešto
briše. „Pretpostavljam da je drugi način na koji ovo možemo da
obavimo bolan, je li tako?”
„Za tebe... da.”
Daril je duboko udahnuo i polako izdahnuo. „Dobro, ali ne znam
nikakva imena.”
„Ne trebaju mi imena.”
„Znaš, već neko vreme mi ne ide baš najbolje.” Darilov glas je bio
tih i tužan. „Ne dešava se svakog dana da dobijem obrok koji nije
ostatak tuđeg. Kad bih mogao da se tuširam svakog dana, tuširao
bih se, ali nije tako lako kad si bez prebijene pare. Uglavnom moram
da spavam na ulici, tako da mi odgovara bilo koje mesto, ali mnogo
je bolje ako nađeni neki zaklon.”
Džerom je slušao.
„Pre koji mesec bio sam urađen, pijan i završio sam u nekoj
napuštenoj fabrici, ili nečem sličnom u Gardeni.”
„U Gardeni? To je baš daleko od grada”, prekinuo ga je Džerom.
 „Pa, dosta se krećem, to je jedna od prednosti života beskućnika”
Daril se usiljeno nasmešio. „U dnu glavne zgrade i dalje može da se
nađe deo iznad kog je sačuvan krov, tako da sam se tamo smestio.
Probudio sam se začuvši približavanje auta. Nemam pojma koliko je
sati bilo, mislim da je bilo kasno, i dalje je bio mrak. Uglavnom, iz
radoznalosti sam provirio kroz rupu na zidu da vidim šta se dešava.”
„Šta si video?”
„Četiri tipa kako izvlače vezanu ženu iz kombija.”
„Gde su je odveli?”
„Iza fabrike, niz malu zemljanu stazu. Osetio sam radoznalost, pa
sam ih pratio. Nisam znao da ta zgrada ima podzemni deo, ali ima
ga. Teška gvozdena vrata skrivena su iza visoke trave na kraju te
zemljane staze. Čekao sam oko pet minuta pre nego što sam ušao
za njima.”
„I?”
„Mesto je bilo prljavo, puno pacova i govana, zaudaralo je kao
kanalizacija.”
Kad Daril to kaže, to mnogo znači, pomislio je Džerom.
„Tamo su imali sve pripremljeno, čoveče. Svetla i kamere i takve
stvari. Prostorija je načisto sjebana, puna rupa u zidovima, bilo je
lako da ih gledam, a da me ne primete.”
„Šta su radili?”
„Pa, mislio sam da snimaju pornić, čoveče. Vezali su tu žensku
za stolicu. Ona se otimala i vrištala, baš se svojski opirala, ali oni su
je sve vreme šamarali. Dvojica tipova su radili s kamerom, a druga
dvojica su otišla da obrade devojku. Ali to nije bio pornić, čoveče.”
Darilov glas je oslabio. „Pošto su završili s premlaćivanjem i
jebanjem, zaklali su je, čoveče. Isekli su je kao bundevu za Noć
veštica, a to nisu bili specijalni efekti.” Pogled mu je odlutao u daljinu
kao da i dalje može da vidi prizore iz te noći. „Posle su se svi
smejali, čoveče, kao da su upravo odigrali partiju basketa. Bilo je
bolesno.”
„Šta si ti uradio?”
„Uspaničio sam se, ali znao sam da ću ja biti sledeći ako pisnem.
Zato sam se iskrao dok su oni raščišćavali haos koji su napravili, i
krio sam se u staroj fabrici do zore. Više se nikad nisam vratio tamo,
čoveče.”
 „Ali možeš li da se setiš gde je to?”
„Da, dođavola”, rekao je polako klimnuvši glavom.
„Hajde, idemo.” Džerom je izvadio novčanicu od dvadeset dolara
iz novčanika i ostavio je na stolu.
„Kuda ćemo?”
„U Gardenu. Do te stare fabrike.”
„Opa, čoveče, nisi rekao ništa o odlasku tamo.”
„Sad ti kažem.”
„Ne znam za to, čoveče. Rekao sam ti sve što znam, takav je bio
dogovor. To vredi deset kesica, je li tako?”
„Ako hoćeš te kesice, moraš me odvesti tamo.”
„To nije pošteno, čoveče, nismo se tako dogovorili.”
„Sad menjam dogovor”, čvrsto je rekao Džerom.
Daril je znao da nema izbora. Očajnički mu je trebalo da se uradi.
„Dobro, čoveče, ali ako su ti prokletnici tamo, ja ostajem u jebenom
autu.”
„Samo hoću da vidim gde je to.”
 Pedeset pet

Tama je bila potpuna i probudio se veoma sporo. U bolnom telu i

dalje je osećao slabo delovanje droge. Pulsirajuća glavobolja širila
mu se u vrat, pa u plećke. I najmanji pokret izazivao je agoniju.
Pokušavao je da shvati šta se desilo i gde se nalazi, ali sećanje mu
je i dalje bilo maglovito.
Zbunjenost je potrajala još nekoliko minuta pre nego što su detalji
počeli da isplivavaju.
Setio se radnje, privlačne plavokose prodavačice, kupovine flaše
vina i buketa ruža za Anu. Ana... Nije joj javio da će se ranije vratiti
kući. Ona ga ne očekuje.
Setio se nečijeg mračnog odraza u prozoru svog auta, toga da
nije stigao da se okrene dovoljno brzo, i oštrog bola u vratu posle
kog je usledila tama.
Čkiljeći u mraku, pokušavao je da shvati gde je, ali ništa mu nije
padalo na pamet. Vazduh je bio vlažan i ispunjen ogavnim smradom.
Nije imao pojma koliko je dugo bio bez svesti. Pokušao je da
pogleda na sat, ali nije mogao da razazna svoje ruke.
„Hej!”, pokušao je da dozove nekog. Glas mu je bio previše slab.
„Zdravo!”, pokušao je još jednom i začuo odjek svog glasa o zidove.
Dok se borio da sedne uspravno, osetio je kako mu nešto steže
desni članak. Pokušao je da se oslobodi, ali šta god to bilo, samo se
zateglo. Prešao je prstima preko toga.
Lanac.
Veoma debeo lanac prikačen za gvozdeni prsten u zidu od
cigala. Pokušao je da ga povuče najjače što je mogao, ali uzalud.
„Hej, ima li koga?”
Tišina.
 Duboko je udahnuo pokušavajući da obuzda nervozu. Potrebni
su mu pribranost i bistra glava.
Šta se desilo? Neko me je napao, ali zašto?
Pištolj mu je oduzet, ali novčanik i značka i dalje su bili kod njega.
Zadrhtao je od iznenadne spoznaje ko ga je mogao oteti.
Ubica, Krstaš.
Ako je u pravu, znao je da je praktično mrtav. Niko ga neće naći
dok ubica ne završi s njim.
Zažmurio je i pomislio na Anu.
Nikad neće moći da joj kaže koliko je stvarno voli, koliko će mu
nedostajati. Voleo bi da joj je omogućio bolji život. Život u kom ne bi
morala da bdi i čeka pitajući se hoće li se njen muž vratiti kući. Život
u kom ne bi imala sporednu ulogu u odnosu na njegov posao.
„Saberi se, Karlose, još nisi mrtav”, prošaptao je sebi.
Morao je da identifikuje svoje okruženje, da shvati gde je. Po
novo je opipao lanac oko članka i prešao prstom preko njega da bi
ustanovio koliko mu ograničava pokrete. Ustavši prvi put, shvatio je
koliko su mu noge slabe. Brzo se uhvatio za najbliži zid. Noge su mu
podilazile hiljade bolnih trnaca. Dugo je tako stajao čekajući da mu
se krvotok normalizuje.
Oslonivši šake na zid, počeo je da se pomera ulevo. Zid od cigala
delovao je vlažno, ali čvrsto. Uspeo je da odmakne samo oko metar i
po pre nego što je stigao do suprotnog zida. Nastavio je da se kreće
ulevo, ali pre nego što je stigao do kraja, lanac oko noge ga je
zaustavio. Pružio je ruku i dodirnuo treći zid. Garsija se okrenuo i
pošao u suprotnom smeru.
Stigao je do nečeg što je delovalo poput teških drvenih vrata.
Lupao je po njima stisnutom pesnicom, ali uspeo je da proizvede
samo tupe zvuke. Gde god da je zatvoren, mesto je veoma čvrsto.
Krenuo je nazad ka polaznoj tački kad je stopalom udario u nešto.
Instinktivno se zateturao unazad i sačekao, ali ništa više se nije
desilo. Čučnuo je i oprezno pipajući potražio taj predmet. Dotakao ga
je prstima. Bila je to plastična bočica puna tečnosti.
Otvorio je flašu i prineo je nosu. Nije mirisala ni na šta. Umočio je
desni kažiprst. Tečnost je delovala kao voda i to ga je navelo da
shvati koliko je žedan. Oprezno je prineo prst ustima i dodirnuo vrh
jezika. Tečnost nije imala ukus, baš kao voda.
 Možda ubica ne želi njegovu smrt, bar ne još. Dešavalo se da
ubice neko vreme održavaju svoje žrtve u životu pre nego što ih
ubiju. Ako Garsija želi da ima šanse u bilo kakvom sukobu s ovim
ubicom, trebaće mu sva snaga koju može da smogne. Još jednom je
zamočio prst u vodu i ponovo ga prineo ustima. Bio je siguran, ovo je
voda. Polako je prineo flašu usnama i otpio gutljaj. Promaljao je
tečnost po ustima ne gutajući je, proveravajući neko vreme ima li
neki čudan ukus. Nije ga osetio. Na kraju je pustio da mu tečnost
sklizne niz grlo i osećaj je bio božanstven.
Sačekao je oko dva minuta na bilo kakvu stomačnu reakciju, ali
nije bilo ničeg. Brzo je progutao još tri-četiri gutljaja. Voda nije bila
hladna, ali vratila ga je u život.
Zatvorio je flašu i seo okrenut prema drvenim vratima s vodom
između nogu. Ta vrata bila su jedini način da se u tu sobu uđe i da
se iz nje izađe i nadao se da će se uskoro otvoriti. Trebao mu je
plan, ali nije imao vremena da ga smisli.
Petnaest minuta kasnije počeo je da se oseća sanjivo. Žustro se
išamarao obema rukama pokušavajući da ostane budan, ali nije
vredelo. Osetivši nesvesticu, uzeo je flašu s vodom i tresnuo je o
drvena vrata. Znao je šta je uradio. Drogirao je sam sebe.
 Pedeset šest

Hanter je ustao u pet ujutru posle još jedne teške noći. Uspevao je
da zadrema u nepravilnim razmacima, nikad na više od dvadeset
minuta odjednom. Dupli viski mu je pomogao, ali ne dovoljno. Sedeo
je u kuhinji lečeći ranojutarnju glavobolju čašom soka od
pomorandže i s nekoliko jakih analgetika.
Nadao se da će ustati rano, ali ne baš u pet. Hteo je da dođe do
bar još jednog spiska pacijenata pre nego što se nađe s Garsijom na
poslu. Sinoćnje upoređivanje podataka i pretraga slika nisu dali
rezultate, ali ostalo je još nekoliko bolnica i klinika za fizikalnu
terapiju koje je trebalo obići i Hanter se trudio da ostane pozitivan.
Zaključio je da će se danas prilično nahodati, što je savršena
prilika da razgazi nove cipele. Delovale su mu pomalo tesno dok je
koračao po dnevnoj sobi, ali znao je da će dan-dva hodanja po Los
Anđelesu svakako rešiti taj problem.
Poseta sledećoj bolnici s njegovog spiska protekla je jednako
sporo kao prethodnog dana. Još jedna skučena, pretrpana sobica,
još jedan sistem arhiviranja koji je bilo skoro nemoguće dešifrovati.
„Zašto bolnice imaju računare ako niko ne ume da ih koristi?”, tiho je
opsovao kad je napokon uspeo da dođe do traženog spiska
pacijenata, tačno na vreme da stigne nazad na Odeljenje za ubistva.
Hanter nije obratio previše pažnje na činjenicu da Garsija nije bio
za svojim stolom kad je u deset i petnaest stigao u kancelariju.
Pretpostavio je da je njegov partner verovatno sprat niže i podnosi
dnevni izveštaj kapetanu Bolteru.
Spustio je kovertu s novim spiskom pacijenata na svoj sto i jedan
minut posmatrao tablu od plute prekrivenu slikama. Trebala mu je
šolja brazilske kafe pre nego što siđe kod kapetana. Primetio je da je
Garsija još nije skuvao. Čudno, pomislio je, pošto je to bila prva stvar
koju bi njegov partner uradio čim bi ušao u kancelariju. Hanter je
sam skuvao kafu.
„Jesu to nove cipele?”, upitao je inspektor Lukas kad je Hanter
stigao na inspektorski sprat.
Hanter nije obratio pažnju na Lukasov sarkazam.
Većina ostalih kolega podigla je pogled sa svojih monitora da bi
osmotrila njegove cipele.
„Nove su, zar ne, rasipniče?” Nije odustajao Lukas.
„Kupim par novih cipela jednom u deset godina, a ti me
prozivaš?”, prezrivo je odgovorio Hanter.
Pre nego što je Lukas stigao da uzvrati, zazvonio je Hanterov
mobilni.
„Halo. Ovde inspektor Hanter.”
„Zdravo, Roberte, imam iznenađenje za tebe. Jesi li se skoro čuo
sa svojim partnerom?”
 Pedeset sedam

59, 58, 57... Hanterov pogled bio je prikovan za digitalni displej iznad
Garsijine glave. Srce mu je divlje tuklo u grudima. Iako je u
podrumskoj prostoriji bilo kao u sauni, Hanter je osećao jezu.
Ledenu jezu koja je dolazila odnekud iznutra terajući ga da drhti.
Odaberi boju... bilo koju boju, pomislio je, Crnu, belu, plavu, ili
crvenu. Boje su mu sevale pred očima kao u psihodeličnom filmu.
Pogledao je Garsiju prikovanog za krst. Krv mu je kapala niz lice
ispod krune od bodljikave žice koja mu je bila nabijena na glavni.
Ovo je jednostavna igra, kao što je objasnio metalni glas s
kasetofona. Odaberi pravu boju i vrata kaveza otpornog na metke će
se otvoriti. Hanter će onda moći da dođe do Garsije i da zbriše s
ovog prokletog mesta. Ako odabere pogrešnu boju, neprekidna
struja visokog napona biće puštena direktno u krunu na Garsijinoj
glavi. I kao da to nije dovoljno sadistički, eksploziv postavljen iza
kaveza će se aktivirati i razneti celu sobu u parčiće ako monitor koji
prati rad Garsijinog srca pokaže ravnu liniju.
Garsija kao da se ponovo onesvestio.
„Novajlijo, ostani sa mnom!”, povikao je Hanter tukući pesnicama
o vrata kaveza.
Nije bilo pokreta, ni odgovora.
„Karlose...” Njegov povik je odjeknuo podrumskom prostorijom.
Ovog puta usledio je blagi pokret glavom.
Hanter je ponovo pogledao monitor srca. Mala sijalica i dalje je
svetlela.
43, 42, 41...
„Hajde, novajlijo, drži se”, molio je, a onda je pogledao oko sebe
tražeći bilo kakav trag, bilo šta što bi ga navelo da pritisne određeno
dugme. Nije video ništa.
Manje od dva meseca. Garsija je došao na Odeljenje za ubistva
pre manje od dva meseca. Zašto je morao da bude moj partner?
Hanter je opsovao. Ovo nije trebalo da mu bude prvi slučaj.
Garsijino telo se neznatno zgrčilo vrativši Hanterove misli u
podrumsku prostoriju.
32, 31, 30...
Koliko je krvi izgubio? Čak i ako ga izvučem odavde, možda neće
preživeti. Nadao se da je Garsija jači nego što izgleda.
Samo nekoliko sekundi do smrti. Hanterov mozak je radio
najbrže što je mogao, ali znao je da mu treba čudo kako bi shvatio
koje dugme da pritisne. Ostalo mu je samo da nagađa. Osećao se
mentalno iscrpljeno. Smučilo mu se igranje ovih igara. Igara u
kojima, znao je to, ne može pobediti jer ubica ima preveliku
prednost. Čak mu i sad ništa ne garantuje da Krstaš govori istinu.
Možda nijedno od dugmadi ne otključava vrata kaveza. Možda se
zaputio u sigurnu smrt.
Hanter se okrenuo i pogledao vrata podruma. I dalje bi mogao da
se izvuče živ.
„Ako ostanem ovde, gotov sam”, prošaptao je.
Na delić sekunde zaboravio je sve u šta je verovao i pomislio da
bi trebalo da spasava svoju glavu. Od te pomisli obuzeli su ga
mučnina i stid.
„O čemu razmišljam, jebote? Još nismo mrtvi.”
15, 14, 13...
„Sranje!” Uštinuo se za nosnu kost i stisnuo oči najjače što je
mogao. „To je to, odaberi dugme, Roberte!”, rekao je sebi. „Šifra su
boje, zašto boje? Ubica je mogao da koristi brojeve, zašto nam je
dao boje?”
Znao je da mu vreme ističe.
„Ponovo igra jebenu igru, kao s trkom pasa...” Odjednom se
uplašeno ukočio. „Trka pasa... koja je bila boja pobedničkog psa?”
Pokušao je da razmisli. Znao je da je to bio pas broj dva, ali koje
boje je bio njegov dres?
„Sranje, koje boje je bio pobednik?”, povikao je.
Podigao je pogled s dugmadi i usmerio ga na Garsiju koji je
ponovo povratio svest.
 6, 5, 4...
„Žao mi je”, kazao je Hanter s tugom u očima. Spremao se da
pritisne jedno dugme kad je video da se Garsijine usne pomeraju.
Nisu ispuštale zvuk, ali Hanter je lako mogao da čita s njih.
„Plave...”
Hanter nije imao vremena za oklevanje. Pritisnuo je plavo
dugme.
2...
Digitalni displej se ukočio. Vrata kaveza su zazujala i otvorila se
uz škljocaj. Celo Hanterovo lice preobrazilo se u ogroman osmeh.
„Đavo da me nosi!” Uleteo je unutra i podigao Garsijinu glavu s
krvavih grudi. „Drži se, drugar.” Hanter je brzo osmotrio unutrašnjost
kaveza. Garsijine šake bile su prikovane za drveni krst. Nema šanse
da ga oslobodi. Mora pozvati pomoć.
„Hajde, daj mi jebeni signal”, povikao je pokušavajući da
telefonira s mobilnog. Ne vredi, moraće da izađe iz podruma.
„Ne daj se, novajlijo, pozvaću pomoć. Odmah se vraćam.”
Međutim, Garsija se već ponovo onesvestio. Hanter je izašao iz
kaveza i krenuo prema vratima, ali piskutavi zvuk ga je naterao da
stane i okrene se. Oči su mu se užasnuto razrogačile.
„Da li me zajebavaš?”
 Pedeset osam

Crveni digitalni displej ponovo se aktivirao.

59, 58, 57...
„Pritisnuo sam pravo dugme... Takav je bio jebeni dogovor!”,
zaurlao je Hanter iz sveg glasa. Odjurio je do kaveza i ponovo
razgledao drveni krst. Nikako nije mogao da oslobodi Garsiju. Ekseri
koji su mu probili šake zabili su se veoma duboko u drvo. Hanter je
primetio da je glavni stub krsta ubačen u zasebno drveno postolje.
42, 41, 40...
Jedina nada bila mu je da iščupa krst iz postolja i na vreme ga
iznese iz sobe.
33, 32, 31...
Više nije bilo vremena za razmišljanje. Brzo je podmetnuo desno
rame ispod Garsije i levog kraka krsta. Iz iskustva s dizanjem tegova
znao je da mora da upotrebi noge, a ne leđa i ruke da bi ga digao.
Čvrsto se oslonio na stopala. Povio je kolena i u jednom brzom
trzaju upotrebio svu snagu da upre ramenom o drveni krst. Iznenadio
se koliko se lako sve rastavilo.
Vrata kaveza ostala su otvorena, ali Hanter neće moći da iznese
krst kroz njih ako ga ne zanese. Izvio je telo i zarotirao struk ulevo
najviše što je mogao. Garsija je prostenjao od bola, ali Hanterova
akrobacija je urodila plodom. Izašli su iz kaveza. Sad mora stići do
vrata.
20, 19, 18...
Bio je u agoniji od bola u stopalima i počinjao je da oseća
dvostruku težinu na svojim leđima. „Još nekoliko koraka”, prošapta©
je sebi, ali levo koleno mu je odjednom popustilo pod teretom i sručio
se tresnuvši njime o betonski pod. Probadajući bol mu je prostrujao
uz nogu, tako da mu se zavrtelo u glavi na dragocene dve-tri
sekunde. Nekako je ipak uspeo da zadrži krst na leđima.
Hanter nije bio siguran koliko mu je. još vremena ostalo. Plašio
se da se okrene i pogleda na sat, ali znao je da mora da ustane.
Upro je desnim stopalom o pod i s krikom se ponovo podigao.
9, 8, 7...
Napokon je stigao do vrata. Ponovo je morao da upotrebi trik s
izvijanjem, ali ovog puta nije mogao da računa da će levo koleno
izdržati njegovu težinu. Koristeći desnu nogu kao glavni oslonac,
ponovio je isti pokret od pre nekoliko sekundi. Vrisnuo je od bola
moleći se da izdrži samo još nekoliko koraka. Osećao je mučninu u
ustima, a snaga ga je izdavala dok se borio da podnese neizdrživi
bol.. Hanter je osetio kako mu stisak slabi, krst je pretio da mu
isklizne.
Još jedan korak.
Poslednjim atomom snage progurao se kroz dovratak s krstom
na leđima.
Više nema vremena.
Pustio je da se teška gvozdena vrata zalupe za njim nadajući se
da će biti dovoljno jaka da izdrže eksploziju. Hanter je spustio krst i
legao preko partnera koristeći svoje telo kao živi štit. Zažmurio je i
čekao eksploziju.
 Pedeset devet

Sanitetske vozilo se uz škripu kočnica zaustavilo ispred ulaza na

urgentno odeljenje. Tri sestre su čekale da prime pacijente. S
užasom su gledala dok su prva nosila izguravali iz vozila. Polunag
muškarac s krunom od bodljikave žice bio je prikovan za drveni krst
u punoj veličini. Krv mu je tekla iz otvorenih rana.
„Gospode bože...”, prostenjala je prva sestra koja je stigla do
njega.
Drugi muškarac bio je prekriven sitnim sivim prahom kao da je
izvučen iz ruševina zgrade.
„Dobro sam, pustite me. Pobrinite se za njega”, vikao je drugi
pacijent. Hanter je pokušavao da sedne, ali lekari hitne pomoći su ga
sprečili. „Sklanjajte ruke s mene”, zahtevao je.
„Gospodine, već se brinemo za vašeg prijatelja. Smirite se, molim
vas, i pustite lekare da vas pregledaju. Sve će biti u redu.”
Hanter je nemo posmatrao dok su sestre uvodile Garsiju kroz
dvokrilna vrata na kraju prometnog hodnika.

Kad je otvorio oči, nije shvatao šta se dešava. Nekoliko sekundi sve
mu je bilo zamućeno, a onda je primetio bele zidove. Osećao je
vrtoglavicu i nepodnošljivu žeđ.
„Dobro je, budni ste”, ženski glas je bio nežan i prijatan.
S ogromnim naporom je okrenuo glavu prema njoj. Sitna,
tamnokosa sestra je gledala u njega.
„Kako se osećate?”
„Žedan sam.”
 „Evo” nasula je malo vode iz aluminijumskog bokala kraj
njegovog kreveta u plastičnu čašu. Hanter je žedno pio, ali voda ga
je pekla dok se slivala niz grlo. Na licu mu se pojavila bolna grimasa.
„Jeste li dobro?”, zabrinuto je upitala sestra.
„Boli me grlo”, slabašno je prošaptao.
„To je normalno. Dajte da vam izmerim temperaturu”, rekla je
pokazujući mu tanak stakleni toplomer.
„Nemam groznicu”, pobunio se Hanter odgurnuvši toplomer od
usta. Najzad se setio gde je i šta se desilo. Pokušao je da sedne, ali
soba mu se izvrnula naglavačke.
„Opa!”
„Samo polako, gospodine”, rekla je spuštajući mu šaku na grudi.
„Morate da se odmorite.”
„Moram da izađem odavde, dođavola.”
„Možda kasnije. Prvo me morate pustiti da se pobrinem za vas.”
„Ne, slušajte me. Kako je moj prijatelj?”
„Koji prijatelj?”
„Onaj koji je došao prikucan za jebeni krst. Mislim da vam nije
mogao promaći. Izgledao je kao Isus Hristos. Znate ko je to? Priča
se da je umro zbog naših greha.” Hanter je ponovo pokušao da
sedne. U glavi mu je tutnjalo.
Vrata su se otvorila i kapetan Bolter je provirio u sobu. „Pravi li
vam probleme?”
Sestra je kapetanu uputila blistavobeo osmeh.
„Kapetane, gde je Karlos? Kako je?”
„Možete li nas ostaviti na trenutak?”, upitao je kapetan sestru
ulazeći u sobu.
Hanter je sačekao da sestra izađe. „Je li preživeo? Moram da ga
vidim”, rekao je pokušavajući da ustane, ali se sručio u krevet.
„Ne ideš ti nikud”, odlučno je rekao kapetan.
„Recite mi, kapetane, je li živ?”
„Da.”
„Kako je?” Hanter je želeo da zna.
„Karlos je izgubio dosta krvi, ima ono što lekari zovu krvarenjem
četvrtog stepena. Zbog toga su mu srce, jetra i bubrezi značajno
oslabili. Primio je transfuziju, ali ne može da se uradi mnogo više od
toga. Moramo čekati da se iščupa.”
 „Da se iščupa?” Hanterov glas je blago podrhtavao.
„U stabilnom je stanju, ali i dalje bez svesti. Još nisu proglasili da
je u komi. Vitalni znaci su mu slabi... veoma slabi. Na intenzivnoj je.”
Hanter je zagnjurio glavu u šake.
„Karlos je jak, izvući će se”, umirio ga je kapetan.
„Moram da ga vidim.”
„Ti zasad ne ideš nikud. Šta se, jebote, desilo, Roberte? Umalo
odjednom nisam izgubio dva inspektora, a ne znam ni šta se, kog
đavola, dešava.”
„Šta vi mislite, kapetane, dođavola? Ubica je oteo Karlosa”,
besno je odvratio Hanter.
„Ali zašto? Hoćeš da kažeš da je ubica odjednom odlučio da
podigne ulog i postane ubica policajca? To nije njegov cilj.”
„Je li tako? Onda mi, kapetane, molim vas recite, šta mu je cilj?”
Kapetan Bolter je izbegavao Hanterov pogled.
„Jurim ga duže od tri godine i jedino što znam je da želi da muči i
ubija. Izgleda da ga baš zabole koga će da ubije. Za njega je sve
ovo igra, a Karlos je trebalo da bude samo još jedan pion”, rekao je
Hanter pokušavajući da podigne glas.
„Ispričaj mi šta se desilo”, smireno je naredio kapetan.
Hanter je prešao svaki detalj, od trenutka kad je primio telefonski
poziv, do onog kad je zažmurio iščekujući eksploziju.
„Zašto me nisi pozvao? Zašto nisi zatražio pojačanje?”
„Jer je ubica rekao da ne dovodim pojačanje. Nisam hteo da se
kockam Karlosovim životom.”
„To nema smisla. Ako si ga pobedio u njegovoj sopstvenoj igri,
zašto je ponovo aktivirao detonator?”
Hanter je odmahnuo glavom zureći u pod.
„Hteo je da vas ubije obojicu. Po svaku cenu”, zaključio je
kapetan Bolter.
„Ne mislim tako.”
„Ako nije hteo da vas ubije, zašto je ponovo aktivirao detonator?”
„Dokazi.”
„Šta?”
„Ta soba je bila puna dokaza, kapetane. Kasetofon, kavez,
eksploziv, mehanizam za zaključavanje vrata, invalidska kolica. Da
smo se dokopali svega toga, nešto bi nas sigurno navelo na pravi
trag. Pošto je sve razneo, više nemamo ništa.”
Izraz kapetanovog lica otkrivao je da nije baš ubeđen u to.
„Krst je izašao iz ležišta kao podmazan”, nastavio je Hanter. „Bilo
je previše lako. Količina eksploziva koju je ubica iskoristio bila je
taman dovoljna da uništi samo vešernicu. Mi smo bili na samo pola
metra od vrata. Ubica je mogao da stavi više eksploziva i uništi ceo
podrum ne ostavljajući nam šansu za bekstvo. Glavni cilj te
eksplozije nije bio da nas ubije.”
„Znači, ubica se razume u eksplozive?”
„Bar donekle.” Hanter je potvrdno klimnuo glavom.
„Kako to misliš „bar donekle”?”
„Ne verujem da je bomba bila nešto spektakularno. Svakako nije
bila vrhunske izrade kao one koje prave teroristi. Da, ubici je
potrebno određeno poznavanje eksploziva da bi napravio bombu i
detonirao je, ali ne mora da bude stručnjak.”
„A odakle mu eksploziv, majku mu?”
„Ovo je Amerika, kapetane”, sarkastično se nasmejao Hanter.
„Zemlja u kojoj novac kupuje sve što poželiš. S pravim kontaktima i
dovoljno kesa, možeš da nabaviš avionski mitraljez, a kamoli nešto
malo eksploziva da razneseš jednu podrumsku sobu. Ako se ubica
dovoljno razume u herniju, mogao je sam da napravi bombu koristeći
lako dostupne hemikalije.”
Kapetan je dve-tri sekunde nemo vrteo glavom. „Moraćemo da
obelodanimo ovaj slučaj, znaš to, je li tako? Štampa je sad navalila
sa svih strana. Eksploziv, raspeti inspektor. Ovo je pravi prokleti
cirkus, a mi smo klovnovi.”
Hanter nije imao šta da kaže. Soba je skoro prestala da se vrti i
ponovo je pokušao da ustane. Kad su mu stopala dotakla pod,
Hanter je zastenjao u agoniji. Nove cipele su ga dobro nažuljile.
„Kud si krenuo, kog đavola?” upitao je kapetan.
„Moram da vidim Karlosa. Gde je?”
Kapetan je prešao šakom preko brkova i oštro odmerio Hantera.
„Rekao sam ti, na intenzivnoj. Hajde, pokazaću ti.”
Prolazeći pored malog ogledala levo od vrata, Hanter je zastao i
kritički se pogledao. Izgledao je kao smrt. Stotine sitnih posekotina
pokrivale su njegovo umorno i bledo lice. Oči su mu bile krvave.
Donja usna otečena i izobličena. Grumenčić skorene krvi krasio mu
je desni ugao usana. Ostario je deset godina zajedno popodne.
„Ti mora da si Ana”, rekao je Hanter kad su ušli u ugaonu
prostoriju u kojoj je bila smeštena intenzivna nega.
Niska tamnokosa žena sedela je pored Garsijinog kreveta. Lice
joj je bilo smrknuto, a bademaste oči otekle od plakanja.
„A ti mora da si Robert.” Zvučala je slabo i skrhano.
Hanter je pokušao da joj se nasmeši, ali obrazi su ga izdali. „Žao
mi je što se ovako upoznajemo.” Pružio je drhtavu ruku.
Jedva je osetio njen stisak dok su se rukovali, a oči su joj se
napunile suzama. Sve troje su u tišini gledali nesvesnog Garsiju. On
je nepomično ležao ispod tankog prekrivača. Cevčice su mu izlazile
iz usta, nosa i ruku, pa krivudale preko okvira kreveta i spajale se s
dve odvojene mašine. Šake i glava su mu bili potpuno u zavojima, a
lice u modricama i posekotinama. Srčani monitor je postojano pištao
u uglu sobe i Hanter je zadrhtao kad ga je ugledao.
Garsija je delovao spokojno, ali krhko. Hanter je zakoračio bliže i
pažljivo spustio ruku na njegovo desno rame.
„Hajde, novajlijo, pobedićeš ti ovo, ovo nije ništa”, nežno je
prošaptao. „Najteži deo je gotov. Moramo da izađemo odavde,
novajlijo. Pobedili smo ga. Pobedili smo ga u njegovoj sopstvenoj
igri... Ti i ja.”
Hanter je još neko vreme zadržao šaku na Garsijinoj ruci, a onda
se okrenuo prema Ani. „Veoma je jak, lako će se izvući iz ovoga.
Verovatno samo mora da se odmori da bi se oporavio.”
Ana nije imala odgovor. Suze su joj se kotrljale niz lice. Hanter se
ponovo okrenuo Garsiji i sagnuo se da bi bio u njegovoj visini.
Izgledalo je kao da nešto traži.
„Nešto nije u redu?” upitao je kapetan.
Hanter je odmahnuo glavom i pritisnuo Garsijin jastuk u visini
vrata vodeći računa da mu ne pomeri glavu. Veoma nežno je prešao
prstom preko zadnjeg dela partnerovog vrata.
„Hajde, treba da se odmori, a i ti bi trebalo da se odmoriš”, rekao
je kapetan krećući prema vratima. Hanter je hteo da kaže nešto Ani,
ali reči mu naprosto nisu dolazile. Samo je izašao za kapetanom i
niko nije rekao ni reči dok se nisu vratili u Hanterovu sobu.
„Nije bio obeležen.” Hanter je prvi progovorio.
 „Šta?”
„Na Karlosovom vratu... nije bilo žiga. Ubica ga nije obeležio.”
„I šta to znači?”
„To znači da nije trebalo da umre.”
„Nije trebalo da umre? Ali mogao si pritisnuti pogrešno dugme.”
Hanter nije imao odgovor. Pokušao je da razmišlja, ali nije mogao
od tutnjave u glavi. Seo je na krevet pošto je soba ponovo počela da
se okreće oko njega.
„Moraćeš da uputiš Mata i Dojla u slučaj”, rekao je kapetan
prekidajući tišinu.
„Šta? O čemu govorite?”
„Moram da te povučem iz istrage, Roberte, znaš protokol. Mat i
Doji će preuzeti. Hoću da im kažeš sve što znaš i daš im sve što
imaš.”
„Jebeš protokol, kapetane! To je sranje...”
„Znaš da te ne mogu pustiti da nastaviš s ovim slučajem. Iz nekih
čudnih razloga ovaj ubica se vezao za tebe. Telefonira ti. Oslovljava
te po imenu. Igra smrtonosne igre s tobom. Na kraju ćeš još izaći na
piće s njim. Kao da te predobro poznaje.”
„Upravo tako, a ako me povučete s ovog slučaja, to će ga možda
još više razbesneti. Ko zna šta će onda uraditi.”
„Ko zna šta sad radi, Roberte. Nemamo ništa o njemu i ti to znaš.
Istraga traje tri godine bez ikakvih jebenih rezultata. Možda su dva
sveza mozga ono što treba ovoj istrazi.”
„Ono što treba ovoj istrazi je da nastavim tamo gde sam stao.
Približavamo se, kapetane. Karlos i ja smo na tragu nečeg za šta
smo sigurni da će nas odvesti do njega.”
„Dobro, onda možeš da uputiš Mata i Dojla u taj vaš trag.”
„Ovo je moja istraga, moja i Karlosova.”
„Povredio si glavu? Je li ti eksplozija oštetila mozak? Na brzinu
ću te vratiti u stvarnost”, agresivno je odbrusio kapetan. „Karlos leži
na intenzivnoj nezi na ivici kome. Bio je živ razapet, Roberte. U glavu
mu je zabijena kruna od bodljikave žice i bodlje su mu grebale
lobanju. Dva eksera od petnaest centimetara su mu zakucana kroz
šake. Proći će dosta vremena pre nego što bude mogao da drži
olovku, a kamoli pištolj. Psiholog si, pa verovatno možeš da
pretpostaviš kakve će traume morati da prevaziđe da bi se vratio na
posao, ako se uopšte vrati. Ovo mu je bio prvi slučaj.”
„Mislite da ja to ne znam, kapetane?”
„U ovom trenutku nemaš partnera. Ja nemam koga drugog da ti
dodelim, a i da imam... ne bih to uradio, ne sad.”
Hanter je uperio prst u kapetana Boltera. „Pre neki dan ste rekli
da nećete napraviti istu grešku kao u slučaju Džona Spensera.
Kazali ste da je trebalo da me poslušate kad sam svima rekao da on
nije ubio svoju ženu. Rekli ste da je trebalo da mi dozvolite da
nastavim istragu...”
„Ovo nije slučaj Džona Spensera, Roberte”, prekinuo ga je
kapetan. „Nemamo nevinog čoveka u zatvoru. Nemamo nikog u
zatvoru i u tome je problem. Imamo samo leševe. A oni se i dalje
gomilaju, majku mu.”
„Ponovo grešite, kapetane. Ne skidajte me s ovog slučaja.”
Kapetan Bolter je duboko udahnuo. Oborio je oči i zagledao se u
pod.
„Šta se, dođavola dešava, kapetane?”
„Slušaj, Roberte. Znaš da verujem tvom instinktu. I voleo bih da
sam mu ranije više verovao. Imaš neku vrstu šestog čula kad se radi
o tome, ali ovo više nije pod mojom kontrolom.”
„Kako to mislite?”
„Svi iznad mene mi vise za vratom, počev od gradonačelnika do
šefa policije. Oni traže odgovore, a ja ih nemam. Oni sad kontrolišu
ovu igru, ja se više ne pitam mnogo. Stvar je izmakla kontroli.
Pominju uključivanje FBI-a u slučaj. Biće dobro ako sačuvam
posao.”
Hanter je protrljao lice šakama. „Grešite što me skidate sa
slučaja.”
„Pa, to neće biti prva greška koju smo napravili u ovoj istrazi, zar
ne?”
Vrata su se otvorila i sitna, tamnokosa sestra je ponovo ušla u
sobu. „Gospodo, ovo je bolnica, a ne utakmica „Lejkersa”. Možda bi
ponovo trebalo da vas omamim”, obratila se Hanteru.
„Ne bih rekao”, kazao je Hanter skačući na noge. „Gde mi je
odeća, dođavola?”
 „Trebalo bi da ostanete ovde pod nadzorom najmanje dvadeset
četiri sata”, rekla je sestra prilazeći mu.
„Pa, od toga nema ništa, lutko, zato odbij i pokaži mi gde mi je
odeća.”
Pogledala je kapetana Boltera nadajući se nekoj podršci, ali nje
nije bilo. S oklevanjem je pokazala ka malom ormaru desno od vrata.
„Unutra.”
„Stišaćemo se”, rekao je kapetan pokazujući prema vratima.
Sačekao je da iznervirana sestra izađe.
„Odmori se malo, Roberte.”
„Šta?”
„Treba ti pauza. Hoću da uzmeš odmor nakon što uputiš Mata i
Dojla u slučaj.”
„Da li me suspendujete?”
„Ne, samo kažem da ti treba odmor.”
„Potreban sam vam u ovoj istrazi, kapetane.”
„Hoću da uputiš u slučaj dvojicu novih inspektora, a onda da
uzmeš odmor. Ovo nije molba, Roberte. Idi na odmor, vrati se u
formu i zaboravi na ovaj slučaj. Učinio si sve što si mogao. Kad se
vratiš, možemo razgovarati šta dalje.” Kapetan Bolter je zastao na
vratima. „Da sam na tvom mestu, poslušao bih sestru. Možda bi bilo
pametno da prenoćiš ovde.”
„je li to još jedno naređenje?”, upitao je Hanter sarkastično
salutiravši kapetanu vojnički.
„Ne, samo sugestija, ali zabrinut sam.”
„Šta vas brine?”
„Ti. Ubica je krenuo na Karlosa, ti bi mogao biti sledeći.”
„Da je ubica hteo me ubije, već bih bio mrtav.”
„Možda sad hoće da te ubije, što bi mogao biti razlog za
eksploziv u vešernici. Ubica je možda završio s igrama i sad hoće
tebe.”
„Onda neka dođe”, prkosno je rekao Hanter.
„O, da. Svaka čast, ne plašiš se smrti, prava si faca.”
Hanter je izbegavao kapetanov pogled.
„Nisi superheroj, Roberte. Šta bi uradio ako bi ubica odlučio da te
napadne noćas? Upotrebio bi neku od svojih supermoći?”
„Zašto bi ubica to uradio?”
 „Da bi dovršio započeti posao.”
Hanter nije imao odgovor. Zurio je u svoje bose, nažuljene noge.
„Slušaj, Roberte, znam da si u formi. Bog mi je svedok da bih se
kladio na tebe u borbi jedan na jedan protiv bilo koga, ali u ovom
trenutku nisi potpuno spreman... ni fizički, ni psihički. Ako ubica
krene na tebe u sledećih nekoliko dana, imaće preveliku prednost.”
Hanter je morao priznati da je kapetan u pravu. Obuzela ga je
neprijatna jeza.
„Razmisli, Roberte, ne budi lud, nisi natčovek. Prenoći ovde gde
neko može da pazi na tebe.”
„Ne treba mi dadilja, kapetane”, rekao je prilazeći prozoru.
Kapetan Bolter je znao koliko je uzaludno ubeđivati se s
Robertom Hanterom. Pokušao je to mnogo puta ranije.
Hanter je gledao krcati bolnički parking. „Šta se desilo s mojim
autom?”
„Odšlepana su do Odeljenja za ubistva. Ako hoćeš, mogu sutra
da ti ih dovezem”, pokušao je još jednom.
Hanter se okrenuo i pogledao kapetana. „Ne ostajem ovde
noćas, kapetane. Pokupiću auto na putu do kuće”, rekao je odlučnim
glasom.
„Kako hoćeš, više se neću prepirati s tobom. Uzmi slobodne
dane sutra i prekosutra, a onda hoću da uputiš Mata i Dojla u slučaj.”
Izašao je iz sobe i pustio vrata da se zalupe za njim.
 Šezdeset

Hanter je izašao iz taksija i pogledao u zgradu Odeljenja za ubistva.

Celo telo ga je bolelo. Trebao mu je odmor, ali znao je da nema
šanse da provede noć u onoj bolničkoj sobi.
Počeo je da ga muči osećaj krivice. Trebalo je da ostane s
Garsijom, trebalo je da ostane sa svojim partnerom, ali kakve bi
koristi bilo od toga? Njegova žena je s njim, u dobrim je rukama.
Hanter će se vratiti tamo koliko ujutru.
Vrtoglavica se povukla, ali još ne dovoljno da bi uspeo da se
odveze kući. Možda mu treba šolja jake kafe.
Pustio je vrata da se polako zatvore za njim i osmotrio praznu
kancelariju. Pogled mu je pao na tablu prekrivenu fotografijama.
Devet žrtava je zurilo u njega. Devet žrtava kojima nije mogao da
pomogne, a da je pritisnuo pogrešno dugme, bilo bi ih jedanaest.
Sećanja na staru vešernicu su se vratila i odjednom je osetio
hladnoću. Zadrhtao je shvativši koliko su on i Garsija bili blizu smrti.
U grlu mu je zastala knedla.
Polako je skuvao kafu, baš onako kako ga je Garsija naučio, a to
je pokrenulo novi niz sećanja.
Zašto Karlos? Zašto je ubica krenuo na policajca? Zašto na
njegovog partnera, a ne na njega? Na vratu nije bilo prepoznatljivog
žiga u obliku dvostrukog krsta. Zašto? Možda Garsija nije trebalo da
umre, ili možda nije bilo svrhe obeležavati žrtvu ako bi eksplozija
ionako uništila vešernicu. Hanter je bio siguran da ovaj ubica ima
plan od samog početka i možda je kapetan u pravu, ubica je
postigao ono što je naumio da postigne i Hanter je poslednji delić te
slagalice.
 Nasuo je sebi veliku šolju kafe i seo za svoj sto možda poslednji
put. Novi spisak pacijenata koji je tog jutra uzeo iz bolnice i dalje je
bio na stolu. Bilo kog drugog dana uključio bi kompjuter i počeo da
traži poklapanja spiska s policijskom bazom podataka, ali današnji
dan je bio drugačiji, danas je poražen. Ubica je pobedio. Šta god se
nadalje desi, čak i ako dvojica novih inspektora uspeju da uhvate
ubicu, Robert Hanter je izgubio. Ubica je bio previše dobar za njega.
Dodirnuo je donju usnu vrhovima prstiju i osetio kako pulsira.
Zavalio se i spustio glavu na naslon stolice zažmurivši. Trebao mu je
odmor, ali nije bio siguran da li će moći da zaspi. Možda je ovo noć
za napijanje do besvesti, pomislio je. To bi sigurno umanjilo bol.
Masirao je slepoočnice pitajući se šta sad da radi. Trebao mu je
svež vazduh, morao je da izađe iz kancelarije. Možda povratak u
zgradu Odeljenja za ubistva ipak nije bio tako dobra ideja, ne
večeras.
U razmišljanju ga je prekinulo zvono njegovog mobilnog.
„Inspektor Hanter ovde”, bezvoljno se javio.
„Hantere, ovde Stiven.”
Hanter je bio zaboravio na tim za praćenje D-Kinga. Stiven je bio
jedan od trojice ljudi koji su držali D-Kinga pod stalnim nadzorom.
„O bože, Stivene!”, rekao je Hanter sklapajući oči. „Zaboravio
sam da opozovem tim. Možete da prekinete nadzor. To je bio
pogrešan trag.”
„Hvala što mi to sad kažeš”, odvratio je Stiven pomalo
ozlojeđeno.
„Izvini, čoveče, ali dan je bio prilično dinamičan, nisam imao
vremena za mnogo toga.”
„Znači, ne zanima te šta se dešava večeras?”
„Šta se dešava večeras?”, upitao je Hanter, ponovo
zainteresovan.
„Nisam siguran, ali šta god da je, veliko je.”
 Šezdeset jedan

Hanter je sledio Stivenova uputstva i sreli su se ispred jedne

napuštene fabrike u Gardeni.
„Bože! Šta ti se, dođavola, desilo?” upitao je Stiven ugledavši
Hanterovo izubijano lice.
„Duga priča. Šta imamo ovde?”
Stiven je Hanteru dao dvogled. „Tamo dole, prema zadnjem delu
zgrade.”
Hanter je pogledao u smeru koji mu je Stiven pokazao.
„Previše je mračno. U šta, kog đavola, treba da gledam?”
„Kod severnog zida. Tačno tamo”, kazao je Stiven pokazujući
ponovo prema glavnoj zgradi.
„Stani... Je li ono kombi?” upitao je Hanter s malo više žara.
„To je D-Kingov kombi. On i četvorica njegovih ljudi su se tamo
parkirali pre oko pola sata i ušli u podzemni prolaz kod zadnjeg dela
zgrade. Bili su naoružani do zuba.”
Hanter se još više zainteresovao. „O čemu se radi?”
„Ne znam, ali podelili smo tim za nadzor na dva dela. Jedan tim
je motrio na D-Kinga, a drugi na njegovu desnu ruku, onog
ogromnog mišićavog tipa.”
„Da, i?”
„Pa, poslednjih dana nešto se dešava. Luđački su tražili nekog ili
nešto. Šta god da su tražili, mislim da je to ovde.”
Hanter je još jednom kratko pogledao zadnji deo glavne zgrade.
D-King ne zna da prva žrtva nije Dženi, pomislio je. Tražio je ubicu i
možda je nešto našao, nekakav trag. „Gde je ostatak tima za
nadzor?
 „Povukao sam ih. Rekao si da više ne moramo da motrimo na
našeg prijatelja narko-dilera. Ovo ti pokazujem samo zato što sam
mislio da bi te moglo zanimati. Sad i ja idem odavde.”
„Pre nego što kreneš, kuda su tačno otišli?”
„Vidiš onu stazicu iza glavne zgrade?” Ponovo je pokazao prema
fabrici. „Idi njome. Otišli su tuda, ali lud si ako razmišljaš da tamo
uđeš sam. Gde ti je, dođavola, novi partner?”
Hanter je oklevao sekundu-dve. „Stiže”, rekao je ne naročito
ubedljivim tonom.
„Hoćeš li da pozovem pojačanje?”
„Ne. Snaći ćemo se.” Hanter je znao da bi kapetan Bolter
poludeo ako bi Hanter zatražio pojačanje posle njihovog večerašnjeg
razgovora.
„Kako hoćeš.”
Hanter je gledao kako Stiven uskače u svoja neobeležena kola i
odlazi.
„Šta koji kurac radim?”, rekao je naglas, proveravajući svoje
oružje. „Zar ti nije bilo dosta akcije za danas, Roberte?” Izvadio je
malu svetiljku iz pregrade za rukavice i krenuo niz stazicu koju mu je
Stiven pokazao.
 Šezdeset dva

Hanter je išao zemljanom stazom iza stare fabrike sve dok nije
stigao do gvozdenih vrata skrivenih nabujalim rastinjem. Iza vrata je
otkrio kamene stepenice koje vode u podzemni prostor. Sačekao je
nekoliko sekundi osluškujući čuje li se išta.
Tišina.
Oprezno je krenuo mračnim tunelom.
Od teškog zadaha budi i vlage mu se povraćalo. Nadao se da
niko neće čuti njegov kašalj.
„Koji ti je đavo, Roberte?”, prošaptao je. „Ovo je samo još jedna
stara zgrada, samo još jedan mračni podrum.”
Tunel u dnu stepeništa bio je uzak, oivičen betonom i pun krša.
Dok je napredovao dublje pod zemlju, začuo je glasove. Nekoliko
ljutitih glasova. Ogavni smrad sad se mešao s nečim što je
podsećalo na zadah kanalizacije. Pacovi su trčkarali na sve strane.
„Jebote, kako mrzim pacove”, promrmljao je Hanter kroz stisnute
zube.
Stigao je do velikog kružnog prostora u čijem je središtu bio
poluraspadnuti četvrtasti objekat. Zidovi su mu bili puni rupa. Glasovi
su dopirali iz ruiniranog objekta.
Isključio je svoju svetiljku i prišunjao se bliže, vodeći računa da
ne poremeti nijednu oborenu ciglu koje su bile rasute svuda po podu.
Obišao je četvrtasti objekat s leve strane i smestio se iza nekih starih
džakova cementa, nepun metar od zida. Hanter se sagnuo
pokušavajući da proviri kroz jednu od rupa. Mogao je da vidi neke
pokrete unutra, ali pod tim uglom nije imao jasnu sliku.
Glasovi su postali jači. Jasno je razaznao D-Kingov glas.
 „Nećemo te povrediti. Došli smo da te oslobodimo od tih govnara.
Slobodna si, gotovo je. Odvezaću ti oči i usta, u redu? Ne boj se,
neću te povrediti.”
Šta se tamo dešava, koji kurac, zapitao se Hanter. Mora da priđe
bliže. Polako se primakao zidu i brzo našao bolji položaj s pogledom
kroz jednu od većih rupa. Trojica muškaraca su stajali okrenuti
suprotnom zidu s rukama na glavi. Jedan od njih je bio potpuno nag,
a preko celih leđa je imao tetovažu koja je izgledala kao Isus na
krstu. D-King je klečao u sredini sobe ispred prestravljene brinete od
najviše trideset godina. Imala je povez na očima, zapušena usta i
bila je vezana za metalnu stolicu. Bedni ostaci njene crne haljine bili
su prljavi i iscepani. Grudnjak joj je bio strgnut. Oko obe bradavice
imala je sveže opekotine od cigarete s plikovima koji su već počeli
da se formiraju. Noge su joj bile raširene i vezane za nogare stolice.
Zadignuta haljina otkrivala je njenu vaginu oko koje su takođe bile
opekotine od cigarete. Defovi kose bili su joj slepljeni od, kako se
činilo, sasušene krvi. Donja usna joj je bila rasečena i natekla.
Hanter je posmatrao kako D-King poseže iza ženinih leđa da joj
oslobodi oči i usta. Kad je povez skinut, brzo je zatreptala nekoliko
puta. Snažna svetlost joj je pekla oči. Usta su joj bila tako čvrsto
zapušena da im je tkanina zasekla uglove. Snažno se zakašljala kad
su joj usta oslobođena. D-King je izvadio papirnatu maramicu iz
džepa i obrisao joj maskaru i krvave mrlje s lica. Jedan od D-
Kingovih ljudi već joj je oslobodio ruke i noge, a ona je ponovo
zaplakala. Telo joj je drhtalo sa svakim novim jecajem, ali ovog puta
suze je pratio spoj straha i olakšanja.
„Kako se zoveš?” Hanter je čuo D-Kinga kako je pita.
„Beki”, odgovorila je između jecaja.
„Bićeš u redu, Beki. Izvući ćemo te odavde”, rekao je D-King
pokušavajući da joj pomogne da ustane, ali kolena su joj klecala.
Brzo ju je uhvatio oko struka pre nego što se sručila na stolicu.
„Samo polako... noge su ti i dalje slabe. Ovo moramo polako.”
Obratio se jednom od svojih ljudi. „Nađi nešto da je pokrijemo.”
Muškarac je pogledao oko sebe tražeći neki komad odeće, ili
nešto slično, ali ništa nije našao.
„Evo, uzmi ovo.” Hanter je prepoznao Džeroma iz noćnog kluba.
Skinuo je svoju košulju i dao je D-Kingu. Ogromna košulja na krhkoj
ženi izgledala je skoro kao dugačka haljina.
„Bićeš dobro, Beki. Sad je sve gotovo.”
D-Kingov glas je onda zazvučao potpuno drugačije. „Odvedi je
gore, smesti je u auto i ne mrdaj od nje”, zarežao je na nekog.
Hanter se brzo sagnuo iza vreća s cementom najtiše što je
mogao, ostavši neprimećen zahvaljujući senkama. Kroz otvor
između džakova Hanter je video još jednog krupnog muškarca kako
izlazi iz prostorije. Sa sobom je vodio prestravljenu Beki.
„Sa mnom ćeš biti bezbedna, Beki”, smirivao ju je muškarac
brižnim glasom.
Hanter je sačekao da nestanu niz hodnik, a onda se ponovo
primakao bliže.
„Znači, veruješ u Isusa, je li tako?”, upitao je D-King ljutitim
glasom, prilazeći nagom istetoviranom muškarcu.
Nije bilo odgovora.
Hanter je video kako D-King kundakom svoje sačmarice
dvocevke udara muškarca u krsta i kako ovaj pada na pod. Najniži
od trojice zarobljenika reagovao je instinktivno se okrenuvši, ali pre
nego što je stigao da učini bilo šta, Džerom ga je tresnuo u lice
svojim uzijem. Krv je prsnula po zidu. Dva zuba su poskočila po
podu.
„Ko ti je rekao da se mrdneš, jebote?”, besno je zagrmeo
Džerom.
Prokletstvo, Stiven se nije šalio kad je rekao da su naoružani do
zuba, pomislio je Hanter.
„Koliko ima ta devojka, dvadeset osam-devet godina?” D-King je
ponovo udario muškarca na podu. Ovog puta je to bio snažan šut u
stomak. „Ustaj i okreni se, vrećo govana.” D-King je koračao gore-
dole ispred preplašenih muškaraca.
„Znate li ko sam ja?” Pitanje je ostalo bez odgovora sve dok
najniži od trojice nije klimnuo glavom.
D-King ga je zapanjeno pogledao. Nastavio je mirnim glasom.
„Znači, znate ko sam, a ipak ste oteli jednu od mojih devojaka,
silovali je, mučili i ubili?”
Nije bilo odgovora.
„Čoveče, upravo ste definiciju gluposti podigli na novi nivo. Vas
dvojica... skidajte se”, naredio je pokazujući dvojici muškaraca koji
su i dalje bili odeveni.
Zbunjeno su ga pogledali.
„Jeste li gluvi, mamicu vam? Rekao je da se skinete”, naredio je
Džerom udarivši tipa s naočarima u stomak.
„Opa, momci, trebala bi joj lupa”, rekao je D-King gledajući
njihova naga tela. „Nije ni čudo što imate problema da nađete žene.
Vežite ih za stolice, baš kao što su oni radili svojim žrtvama.”
Klik, Hanter je začuo prepoznatljivi zvuk repetiranja
poluautomatskog pištolja iza svojih leđa. Delić sekunde kasnije
osetio je njegovu hladnu cev na svom potiljku.
„Da ti nije palo na pamet da mrdneš”, zapovedio je nečiji glas.
 Šezdeset tri

Vrata su se otvorila i Hanter je uguran u prostoriju s pištoljem i dalje

prislonjenim uz potiljak.
„Našao sam ovo govno kako se šunja ispred. Nosio je ovo”,
rekao je muškarac bacajući na pod pištolj oduzet od Hantera. D-King
se okrenuo da vidi pridošlicu.
„Inspektore Hantere? Ovo je iznenađenje.”
„Inspektor?”, zapanjeno je rekao Voren koji je otkrio i uhvatio
Hantera.
„Šta ti se, dođavola, desilo?”, upitao je D-King zureći u Hanterovo
izubijano i isečeno lice.
„Ne gledaj mene, šefe”, rekao je Voren dižući ruke. „Već je bio
ovako ružan kad sam ga našao.”
Hanter je brzo skenirao okruženje. Soba je bila osvetljena
profesionalnom filmskom rasvetom napajanom iz akumulatora, a ceo
pod je bio zastrt plastičnim prekrivačima. Metalna stolica za koju je
Beki bila vezana stajala je u sredini sobe. Uza zid iza D-Kinga na
malom stolu nalazio se širok izbor noževa. U jednom uglu nalazio se
stalak s poluprofesionalnom kamerom, a odmah iza njega, još dve
stolice. Hanter je za manje od tri sekunde shvatio gde je.
„Rupa za snimanje snaf filmova. Baš otmeno”, pogledom je
fiksirao D-Kinga.
„O, baš si brz”, kazao je D-King pre nego što je primetio Hanterov
podrugljivi pogled. „Stani malo. Misliš da sam ja iza ovog jebenog
sranja? Ne, dođavola.”
Hanterov pogled je prešao na trojicu golih muškaraca postrojenih
uz južni zid, a onda na Džeroma bez košulje. „Znači, pravili ste malu
zabavu? Malo ste mu ga davali?”, provocirao je podrugljivim
nazalnim glasom.
„O, tebi je do šale?”, upitao je D-King repetiravši sačmaricu. „Koji
ćeš ti kurac ovde, inspektore?”
„Bio sam u kraju. Ovo mi je jedno od omiljenih mesta.”
„U prevelikim si govnima da bi se sprdao”, upozorio ga je
Džerom.
Hanter je pogledao trojicu muškaraca.
„I dalje čekam odgovor, inspektore”, kazao je D-King. „Koji ćeš ti
kurac ovde?”
Hanter je ćutao.
„Stani malo”, rekao je D-King začkiljivši. „Đubre pokvareno. Hteo
si da obavim tvoj posao umesto tebe, je li tako?”
Džerom je delovao zbunjeno. „Šta?”
„Znao je da ću svom snagom krenuti na onog ko je povredio
Dženi, pa je samo sedeo i jednim okom motrio na mene čekajući da
obavim teži deo posla i pretražim ulice umesto njega da bi on mogao
da se pojavi u poslednjem trenutku i prigrabi svu slavu.”
„Nije baš tako”, odvratio je Hanter.
„Pa, imam loše vesti za tebe, inspektore. Devojka u tvom
kompjuteru nije Dženi. Tvoj manijački ubica nije stigao do nje. To su
uradili ovi pušači kurca.” Pokazao je na trojicu nagih muškaraca.
„Silovali su je i mučili pre nego što su je preklali. Sve to imam na
filmu.” U D-Kingovom glasu opet se osećao bes koji je ponovo
eksplodirao kad je sačmarom po drugi put tresnuo tetoviranog tipa u
dno stomaka. Hanter je gledao.
„Veži ih za stolice”, naredio je D-King mahnuvši glavom Vorenu.
„Ti si policajac, učini nešto”, molio je tip s naočarima.
„Zaveži, jebote”, prosiktao je Voren lupivši ga pesnicom u usta.
„U pravu je”, umešao se Hanter. „Ne mogu dozvoliti da se svetiš
kako hoćeš.”
„Gledaj svoja jebena posla, inspektore. Ovo nije tvoja predstava.”
„Sad će biti moja predstava.”
D-King se osvrnuo po sobi sarkastično se smešeći. „Mislim da
ćeš ustanoviti da si brojčano nadjačan, inspektore. Šta misliš da
možeš da uradiš?”
„Šta ako ima pojačanje, šefe?” upitao je Džerom.
 „Nema. Da ga ima, već bi bili ovde”, rekao je D-King prkosno
pogledavši Hantera.
„Veži ih”, ponovo je naredio D-King.
Dva-tri minuta kasnije trojica nagih muškaraca sedeli su vezani
za metalne stolice u sredini sobe.
„Slušaj, još nisi ništa uradio”, rekao je Hanter prilazeći korak bliže
D-Kingu. „Ovo još nije izmaklo kontroli. Pusti me da ih uhapsim.
Pusti da se ja postaram za njih. Istrunuće u zatvoru.”
„Ja bih na tvom mestu bio miran”, rekao je Voren podižući pištolj i
nišaneći u Hanterovu glavu.
„Da si na mom mestu, bio bi lep”, odbrusio je Hanter. „D-King,
znam da si uznemiren zbog onoga što su uradili Dženi, ali možemo
ovo da rešimo na pravi način.”
D-King se naglas nasmejao. „’Uznemiren’ nekako nije prava reč.
A ovo jeste pravi način. Sad ću da ti objasnim šta će stvarno biti,
inspektore Hantere. Zakon će im dozvoliti da izađu na slobodu i ti to
znaš. Izvrnuće stvari pozivajući se na neke posrane tehnikalije kao
što uvek rade. Ako uhapsiš njih, moraćeš da uhapsiš i nas, a od te
pizdarije nema ništa, dušo. Izvini, Hantere, ali obračunaćemo se s
njima na naš način.”
„Ne mogu samo da stojim i gledam kako ih ubijate.”
„Onda zažmuri. Ne bi ni trebalo da budeš ovde. Ovi ljudi su
otimali, silovali i ubijali žene radi zarade.”
Hanter se nervozno nasmejao na te D-Kingove reči. „Kad ti to
kažeš, to stvarno nešto znači.”
„A, ne, dođavola. Nećeš me porediti s ovim govnarima. Ja
nijednu od mojih devojaka ne teram da se bavi poslom kojim se bavi.
Niti bilo koga prisiljavam da ih angažuje. Ono što ovi tipovi rade,
kako god okreneš, jebeno je bolesno. Pogledaj ovo mesto. Kako se
ovo može porediti s onim što ja radim?”
Iznenada, zatekavši ih sve, zid iza D-Kinga se otvorio. Pojavio se
visok muškarac obrijane glave sa po jednim pištoljem dezert igl 50 u
obe ruke, iskolačenih očiju, raširenih ženica, besno hukćući kroz
nos. Na licu je imao sumanut, ubilački izraz.
Niko nije stigao da reaguje. Kad su meci zasuli prostoriju, Hanter
je ugrabio priliku i bacio se na pod tražeći svoj pištolj.
 Kiša metaka nije bila usmerena ni na jedan određen cilj. Jedno
od svetala za snimanje je eksplodiralo uz zaglušujući prasak.
Iznenadna promena osvetljenja sve je zaslepila na delić sekunde i
D-King se instinktivno sagnuo, a meci su pogodili zid iza njega,
promašivši mu glavu za milimetar. Čuo je Vorenov bolni krik kad se
rmpalija srozao na pod pokrivajući lice šakama dok mu je krv tekla
između prstiju.
Džerom nije uzmakao. Kao neustrašivi vojnik spreman da se
suoči sa smrću stisnuo je obarač svog automatskog oružja i talas
metaka je našao metu s neumoljivom preciznošću. Napadačevo telo
se silovito treslo sa svakim pogotkom i on se zateturao unazad.
Džeromova paljba bila je toliko moćna da mu je skoro odvojila noge
od trupa. Napadač je mlitavo pao na pod. Čitav vatreni obračun
trajao je manje od deset sekundi.
Kad je pucnjava zamrla, zvižduk metaka zamenila je
prestravljena vriska trojice bespomoćnih nagih muškaraca. Nekim
čudom, i dalje su bili živi.
„Umuknite, dođavola!”, besno je dreknuo Džerom okrenuvši uzi
prema njima.
„Smiri se, crnjo!” viknuo je D-King uperivši sačmaru u
novootkrivena vrata. „Oni nam nisu pretnja. Proveri ga”, pokazao je
prema poluosakaćenom napadaču.
Voren je i dalje bio na podu, krvavih šaka i košulje.
I Hanter je ustao s pištoljem u rukama. „Dobro, narode, spustite
oružje.”
D-Kingova sačmara se od vrata okrenula prema Hanteru, a i
Džerom je nanišanio u njega. „Nije trenutak za ovo sranje,
inspektore. U onoj prostoriji se možda krije još neko. Nisam u zavadi
s tobom, ne još, ali ako budem morao, roknuću te kao džukelu. Ne
zaboravi, i dalje nas je više i bolje smo naoružani.”
Hanterov pištolj ostao je uperen u D-Kinga. Mehanizam za
okidanje njegovog vildej survajvera bio je podešen na brže
reagovanje. Kad se tome doda činjenica da okidač sačmare pruža
dosta veći otpor nego okidač većine pištolja, Hanter je znao da može
da ispali metak bar sekundu brže nego D-King. S druge strane,
Džerom će sa svojim uzijem biti veći problem. Ali oni mu nisu
neprijatelji. Hanter nije nameravao da se upusti u novi vatreni
obračun. I svakako nije nameravao da se izlaže riziku da ga rane
zbog ona tri gologuza đubreta. Spustio je pištolj.
„Dobro, hajde da proverimo ovo mesto.”
„Vorene, kako si, ortak? Jesi li pogođen?”, upitao je D-King ne
skidajući pogled sa svoje primarne mete.
Voren je zarežao poput ranjene životinje pokazujući da je i dalje
živ.
„Ovaj je mrtav”, objavio je Džerom stojeći iznad beživotnog tela
kod novih vrata.
D-King je ponovo usmerio pažnju na trojicu vezanih muškaraca.
„Ima li još nekog tamo odakle se pojavio ovaj skot?”
Nije bilo odgovora.
„Ima li još nekog u onoj sobi?”, upitao je pritisnuvši cev sačmare
uz glavu tetoviranog tipa.
„Ne.” Na kraju je odgovorio najniži od njih trojice.
D-King je klimnuo glavom Džeromu koji je ubacio novi magacin u
svoj uzi i veoma oprezno zakoračio u novu sobu. „Ovde nema
nikog”, doviknuo je posle nekoliko sekundi.
„Moram da vidim kako je Voren. Džerome, drži Hantera na
nišanu.”
Džerom se okrenuo i nanišanio u Hantera, koji je uzvratio istom
merom.
D-King je spustio sačmaru na pod i pohitao do Vorena.
„Dobro, daj da vidim. Pomeri šake.”
Voren je oprezno sklonio krvave šake s lica. D-King je obrisao
deo krvi svojom košuljom pokušavajući da bolje pogleda. Video je
dve velike posekotine, jednu na Vorenovom čelu, drugu na levom
obrazu.
„Nema metaka”, rekao je D-King posle brzog pregleda. „Nisi
pogođen mecima. Izgleda da su te pogodile krhotine zidova.
Preživećeš.” Svukao je košulju i dao je Vorenu. „Evo, pritisni ovo na
rane.”
„Šefe, moraš doći da vidiš ovo.”
Nešto u Džeromovom glasu zabrinulo je D-Kinga.
„Šta je?”
„Ovo moraš sam da vidiš.”
 Šezdeset četiri

D-King je uzeo sačmaru i prišao Džeromu kod otvorenih vrata.

Ukopao se u mestu. Pažljivo je skenirao novu sobu. „Koji je ovo
kurac?”, prošaptao je. „Hantere, dođi da vidiš ovo.”
Hanter im se oprezno pridružio.
Nova soba bila je u mnogo boljem stanju od one u kojoj su bili.
Tavanica je bila okrečena u plavo i ukrašena nečim što je izgledalo
kao milion fluorescentnih zvezda. Zidovi su bili još živopisniji, s
neverovatno raznolikim crtežima: zmajevima, čarobnjacima, konjima,
vilenjacima... Na suprotnom zidu bio je niz drvenih polica s
impresivnom zbirkom igračaka: lutki, automobilčića, figurica
superheroja, a još više igračaka bilo je razbacano svuda po podu.
Veliki konjić za ljuljanje stajao je levo od vrata. Pored zapadnog zida
nalazio se stalak s kamerom.
Hanter je osetio kako mu se prsa stežu oko srca. Njegov pogled
je sa sobe prešao na D-Kingovo zbunjeno lice.
„Deca”, prošaptao je Hanter. Ispunjen besom, njegov šapat je
zvučao kao povik.
D-Kingov pogled kao da je bio prikovan za ukrase u sobi. Trebalo
mu je još trideset sekundi da pogleda Hantera. „Deca?” D-Kinga je
izdao glas. „Deca?” Ovog puta to je bio urlik s kojim je uleteo nazad
u prvu sobu. Njegovu tugu zamenio je čist bes.
„Ovo je veliko sranje, čoveče”, rekao je Džerom odmahujući
glavom.
„Radili ste to deci? Koliko ste bolesni govnari?” upitao je D-King
stojeći ispred trojice vezanih muškaraca. Njegovo ogorčenje
dočekano je ćutanjem, niko ga nije pogledao u oči.
 Hanter je gledao trojicu nagih muškaraca. Više ga naprosto nije
bilo briga.
„Da ti kažem nešto, inspektore Hantere.” D-Kingov glas je drhtao
od gneva. „Odrastao sam na ulicama. Celog života sam imao posla
sa šljamom. Ako sam išta naučio, to je da mi na ulici imamo svoj
način rešavanja problema. Većina kurvinih sinova se ne plaši da će
biti uhvaćena. Zatvor im je kao godišnji odmor. Za njih je to druga
kuća. Tamo imaju svoje bande, svoju drogu i svoje kučke. Nije
mnogo drugačije nego napolju. Ali usrali bi se od pomisli da će im na
vrata zakucati ulična pravda. Ovde smo mi porota, sudija i dželat.
Ovo se ne tiče tvog zakona. Platiće za ono što su uradili Dženi, a ti
se nećeš isprečiti između mene i njih.”
U njegovim rečima je bilo još nečeg osim besa. Hanter je znao da
je D-King u pravu. Za njega je Dženi bila mnogo više od drugih
devojaka.
Hanter se okrenuo prema trojici muškarac vezanih za metalne
stolice. Oni su ga gledali drsko se smešeći, kao da znaju da mora da
ih uhapsi, takav je protokol, to je ono što panduri rade.
Hanter je bio umoran. Bilo mu je dosta. Nije ni trebalo da bude
ovde. Ovo nema nikakve veze s Krstašem. Ovo je D-Kingov
problem.
„Jebeš protokol”, prošaptao je Hanter. „Nisam bio ovde.”
D-King mu je kratko klimnuo glavom gledajući ga kako vraća
pištolj u futrolu i bez reči kreće ka vratima.
„Stani!”, povikao je tetovirani tip. „Ne možeš samo da odeš. Ti si
jebeni pandur. Šta je s našim ljudskim pravima?”
Hanter se nije zaustavio. Nije se čak ni osvrnuo kad je zatvorio
vrata za sobom.
„Prava?” upitao je D-King živahno se nasmejavši. „Daćemo vam
mi vaša prava... baš kao što ste zaslužili.”
„Šta da radimo s ovim mestom... i s njima?” Džerom je pokazao
glavom prema muškarcima u prvoj sobi.
„Mesto spali, ali njih vodimo sa sobom. Tek treba da iz njih
iščupamo ime njihovog vođe.”
„Misliš da će govoriti?”
„O, govoriće, veruj mi. Ako uživaju u nanošenju bola, onda ćemo
im ga priuštiti... u trajanju od deset dana.” Zlobni osmeh na D-
Kingovim usnama čak je i Džeroma naterao da zadrhti.

Vrativši se u auto, Hanter je sedeo zureći u svoje drhtave šake,

boreći se s mučnim i neprijatnim osećajem. On je inspektor. Trebalo
je da sprovede zakon, a on je to naprosto zanemario. Srce mu je
govorilo da je postupio ispravno, ali njegova savest se nije slagala.
D-Kingove reči i dalje su mu odzvanjale u ušima. „Ovde smo mi
porota, sudija i dželat”. Hanteru je odjednom zastao dah.
„To je to”, rekao je drhtavim glasom. „Odatle ga poznajem.”
 Šezdeset pet

Dok mu je srce divlje tuklo, Hanter se vratio na Odeljenje za ubistva

najbrže što je mogao. Morao je da proveri neke stare dosijee.
Kad je ušao u svoju kancelariju, bilo mu je drago što nije na istom
spratu s ostalim inspektorima. Trebalo mu je da bude sam, da ga
niko ne ometa. Zaključao je vrata za sobom i uključio računar.
„Budi u pravu... budi u pravu...”, ponavljao je sebi dok je
pristupao banci podataka kalifornijskog Ministarstva pravde. Hanter
je brzo ukucao ime koje ga je zanimalo, odabrao kriterijume i
pokrenuo pretragu. Dok su se serveri Ministarstva pravde aktivirali,
nepomično je sedeo sa zebnjom prateći tačkicu kako se kreće
napred-nazad po ekranu. Sekunde su mu delovale kao minuti.
„Hajde...”, požurivao je računar nervozno se šetkajući ispred svog
stola. Dva minuta kasnije tačkica se zaustavila, a na ekranu je
stajala poruka: „nije pronađen nijedan rezultat”.
„Sranje!”
Pokušao je ponovo. Ovog puta se vratio još nekoliko godina
unazad. Znao je da je u pravu, znao je da to mora biti odgovor.
Poznata tačkica ponovo je počela da se kreće po ekranu, a
Hanter je nastavio da korača po sobi. Bio je napet do ivice pucanja.
Zaustavio se ispred table prekrivene slikama i pogledao sve
fotografije. Znao je da se odgovor krije tu.
Pretraga se završila i ekran je ovog puta bio ispunjen podacima.
„Da!”, trijumfalno je uzviknuo vraćajući se za svoj sto i prelećući
pogledom informacije na ekranu. Kad je našao ono što je tražio,
namrštio se.
„Da li me zajebavaš?”
 Hanter je nemo sedeo razmišljajući šta dalje da radi. „Porodična
stabla”, rekao je. „Porodična stabla žrtava.”
U prvoj istrazi Hanter i Skot su pokušali sve što im je palo na
pamet kako bi uspostavili neku vezu između žrtava. Nekima od njih
su proverili čak i porodična stabla. Hanter je znao da je to negde
sačuvao. Počeo je da pregleda brdo papira na svom stolu sačinjeno
od dosijea starih slučajeva.
„Evo ga”, rekao je kad je napokon našao spiskove. Kratko ih je
analizirao. „To je to.” Hanter se vratio za kompjuter i ukucao novo
ime. Rezultat se pojavio skoro istog trena pošto je suzio kriterijume
za pretragu tačno na ono što mu je trebalo.
Još jedno poklapanje... pa još jedno.
Hanter je masirao umorne oči. Celo telo ga je bolelo, ali ovo novo
otkriće mu je povratilo energiju. Nije mogao da nađe vezu između
svih žrtava, ali već je znao zašto.
„Kako mi je ovo dosad promicalo?”, zapitao se kucajući se u čelo
stisnutom pesnicom. Ali odlično je znao kako. To je bio stari slučaj,
još od pre nekoliko godina. Slučaj u kom je on uhapsio
osumnjičenog. Skrivene porodične veze između žrtava u nekim
slučajevima sezale su čak do trećeg kolena. Neke od njih uopšte
nisu imale porodične veze. Bez aluzije nikad ne bi našao vezu. Da
nije bilo D-Kinga, to mu nikad ne bi palo na pamet.
Robert je ponovo počeo da se šetka po kancelariji i zaustavio se
kod Garsijinog stola. Odjednom ga je preplavila ogromna tuga i
osetio je kako mu se grlo steže. Njegov partner leži u bolnici na ivici
kome, a on ništa ne može da učini. Setio se Aninih tužnih očiju. Kako
je sedela kraj bolničkog kreveta čekajući da njen muž da znak života.
Volela ga je više nego išta. Nema ljubavi jače od porodične, pomislio
je Hanter, a onda se ukopao u mestu. Vrat mu se naježio.
„Sunce ti jebem!”
Odjurio je do svog kompjutera i sledećih sat vremena je žudno i s
ogromnim iznenađenjem čitao sve rezultate do kojih je došao. Sve
kockice su se polako sklopile.
Setio se izveštaja o hapšenju... i tetovaža. Nekoliko minuta
kasnije, pošto je pretražio bazu podataka Odeljenja za ubistva, pred
njim su bili izveštaji o hapšenju u jednom starom slučaju.
 „Ovo nije moguće...”, katatonično je mrmljao. Mešavina
uzbuđenja i straha isisala je svu toplinu iz njegovog tela. Odjednom,
se setio šta je video pre samo nedelju-dve i želudac mu se zgrčio.
„Kako sam mogao biti tako šlep?” promrmljao je pre nego što se
okrenuo prema svom računaru da obavi još jednu pretragu. Da nađe
ime koje će sve povezati. Za to mu je trebalo manje od jednog
minuta.
„Rešenje mi je bilo pred nosom”, prošaptao je zapanjeno zureći u
ekran svog kompjutera. „Odgovor je sve vreme bio preda mnom.”
Trebala mu je još jedna potvrda, a nju je morao da zatraži od
Policije San Franciska. Posle telefonskog razgovora s poručnikom
Morisom iz Policije San Franciska, nestrpljivo je sačekao da mu ovaj
taksom pošalje izveštaj o hapšenju. Kad je izveštaj stigao pola sata
kasnije, Hanter ga je nemo pogledao. Njegov um nije mogao da
prihvati stvarnost. Fotografija je bila stara, ali nije bilo ni trunke
sumnje. Znao je ko je ta osoba.
Dokaz. Na to se svodi svaka istraga, a Hanter nije imao nijedan
dokaz. Nije bilo načina da osobu s te slike poveže s Krstaševim
ubistvima i on je to znao. Koliko god bio siguran, bez dokaza nema
ništa. Još jednom je pogledao na sat pre nego što je uzeo mobilni i
obavio još jedan poziv.
 Šezdeset šest

Hanter je vozio polako ne obraćajući pažnju na druge vozače koji su

jurili pored njega psujući kroz svoje prozore. Parkirao se ispred svoje
zgrade i na trenutak spustio glavu na volan. Glavobolja mu se u
najmanju ruku pogoršala i znao je da mu tablete neće pomoći. Pre
nego što je izašao iz auta, bacio je pogled na svoj mobilni da proveri
ima li propuštenih poruka, ili poziva. Bilo je to gubljenje vremena jer
je bio siguran da ih nema. Svima u bolnici je naložio da ga obaveste
čim Garsija povrati svest, ali nešto mu je govorilo da se to neće
desiti te noći.
Ušao je u svoj prazan stan i zatvorio vrata za sobom oslonivši se
na njih dok mu je celo telo pulsiralo. Poražavajuća pustoš njegove
dnevne sobe još više ga je rastužila.
Poluobamrlog mozga polako je ušao u kuhinju, otvorio frižider i
bledo gledao unutra nekoliko sekundi. Njegov organizam bi trebalo
da vrišti tražeći hranu jer ceo dan ništa nije jeo, ali uopšte nije
osećao glad. U stvari, očajnički je želeo da se istušira. Nadao se da
će mu to opustiti mišiće, ali to će morati da sačeka. Najpreče mu je
bilo da popije dupli viski.
Nije mogao da se odluči i nekoliko sekundi je posmatrao flaše u
svom malom baru. Nasmešio se i rešio da uzme nešto jako:
tridesetogodišnji aberlor. Napunio je čašu dopola i ovog puta odlučio
da popije viski bez leda. „Što jače, to bolje”, rekao je sebi sručivši se
na svoj ofucani kauč. Žestoko piće ga je okrepilo čim mu je dotaklo
usne. Peklo ga je prelazeći preko malih posekotina na usnama, ali
obradovao ga je taj osećaj prijatnog bola.
Oslonio je glavu na naslon kauča, ali se naterao da ne sklapa oči.
Plašio se slika koje su se skrivale iza njegovih očnih kapaka.
Nekoliko minuta je zurio u tavanicu puštajući da mu jezik i usta utrnu
od snažnog ukusa singl malta. Znao je da će mu uskoro utrnuti celo
telo.
Ustao je i prišao prozoru. Ulica je delovala mirno. Ponovo se
okrenuo prema pustoj sobi. Telo mu se polako opuštalo. Otpio je još
gutljaj viskija i ponovo proverio svoj mobilni pritisnuvši nekoliko tipki
da bi se uverio da je ispravan.
U kuhinji je spustio čašu na sto i seo. Zavalivši se na naslon
neudobne drvene stolice žustro je protrljao lice obema rukama. Dok
je to radio, začuo je tihu škripu iz hodnika koji vodi ka njegovoj sobi.
Drhtaj straha mu se munjevito proširio celim telom. Neko je tamo.
Hanter je skočio i odmah osetio kako se kuhinja vrti oko njega.
Noge su ga izdale i uhvatio se za kuhinjski pult da ne bi pao. Obuzet
zbunjenošću, pogledao je praznu čašu viskija na stolu. „Drogiran
sam.”
Pre nego što se srušio na kuhinjski pod zamagljenim pogledom je
registrovao tamnu siluetu kako mu prilazi.
 Šezdeset sedam

Polako je otvorio oči, ali nije bilo promene. Tama je bila potpuna.
Osećao je omamljenost i vrtoglavicu. Koju god drogu da je uneo sa
svojim viskijem, oborila ga je u roku od nekoliko minuta. Prvo što je
shvatio bilo je da sedi, vezan za nekakvu neudobnu stolicu. Šake su
mu bile vezane iza leđa, a nožni zglobovi za nogare stolice. Pokušao
je da se oslobodi, ali uzalud se napinjao. Telo ga je bolelo još više,
ali bio je siguran da mu nijedna kost nije slomljena, bar ne još.
Osećao je žeđ, ogromnu žeđ.
Hanter nije imao pojma koliko dugo je bio bez svesti. Polako i
bolno, počeo je da se priseća šta mu se desilo. Pokušao je da se
smiri i obuzeo ga je poznat osećaj. Pogledao je oko sebe i mada u
tami nije mogao da vidi, znao je gde je. I dalje je bio u svom stanu.
Sedeo je u sopstvenoj dnevnoj sobi.
Ponovo je pokušao da se pomeri, ali ruke i noge su mu bile
čvrsto vezane. Pokušao je da vrisne, ali njegov glas jedva se čuo.
Iznenadilo ga je koliko se slabo osećao. Odjednom se naježio
osetivši da mu je neko iza leđa.
„Čujem da si se probudio.”
Isti onaj robotski glas koji ga je mučio tri godine sad je odjeknuo
sobom zatekavši ga toliko da se ukočio od straha. Dopirao je iza
njega, kroz nekakav zvučnik. Hantera je prožeo čudan osećaj.
Napokon se sreo s ubicom. S Krstašem.
Hanter je pokušao da okrene glavu. Izvio je vrat najviše što je
mogao, ali tama ga je sprečila da vidi napadača.
„Ne brzaj, Roberte. Ovo je poslednje poglavlje. Bar za tebe.
Noćas će se završiti. Baš ovde. Ti si poslednji.”
 Poslednji. Ono što je Hanter otkrio u svojoj kancelariji, sad se
potvrdilo. Ovde se radilo o osveti.
Odjednom je začuo trenje metala o metal. Pretpostavio je da su
to kirurški instrumenti. Telo mu se ukočilo od instinktivnog straha, ali
naterao se da ostane miran. Hanter je razumeo psihologiju ubica,
posebno serijskih ubica. Oni najviše žele da budu shvaćeni. Njihova
ubistva za njih imaju značenje, imaju neki smisao i oni hoće da
njihove žrtve znaju da ne umiru bez razloga. Pre ubistva uvek sledi
objašnjenje.
„Noćas ćeš platiti za ono što si uradio.”
Te poslednje reči donele su Hanteru spoznaju od koje je
zadrhtao. Glas koji je dopro iza njega bio je jasan i glasan, nije bio
robotski, ni metalni, nije korišćena sprava za izobličavanje glasa.
Nije morao da napinje pamćenje, uopšte nije morao da razmišlja.
Poznavao je taj glas i to dobro. Tama je odjednom nestala. Hanter je
stisnuo oči kad su ga zaslepili nejednaki krugovi svetla. Zenice su
mu se zgrčile pokušavajući da se priviknu na jarku svetlost. Dok mu
se vid izoštravao, pred njim se ukazala poznata silueta.
 Šezdeset osam

Činilo mu se da je prošla čitava večnost dok mu se pogled nije

razbistrio, ali kad se to desilo, znao je da je bio u pravu. Začudo, nije
hteo da veruje u to. Upro je pogled u osobu koja je stajala ispred
njega.
„Po izrazu tvog lica vidim da si iznenađen”, rekla je glasom
slatkim kao i uvek.
Hanter se nadao da je pogrešio. Ali sad, dok ju je gledao, sve
kockice su se složile. Uspeo je da prošapće samo jednu reč.
„Izabela.”
Nasmešila mu se. Istim onim osmehom koji je video toliko puta,
ali u njenom osmehu sad je bilo još nečeg, nečeg čega nikad pre nije
bilo. Skrivenog zla.
„Mislila sam da će ti biti drago što me vidiš.” Njen italijanski
naglasak je nestao. Zapravo, bila je potpuno drugačija. Kao da je
Izabela koju je poznavao nestala i zamenila ju je neka potpuno
nepoznata osoba.
Hanterov izraz lica ostao je nepromenjen. Njegov mozak je
napokon uklopio poslednji delić slagalice.
„Zaslužuješ oskara. Tvoj italijanski naglasak bio je savršen.”
Poklonila se zahvaljujući se na komplimentu.
„I onaj trik s pozivom dok smo bili u restoranu bio je veoma lukav.
Savršen alibi”, rekao je Hanter setivši se poziva koji je primio od
ubice kad je prvi put bio na ručku s njom. „Snimljena poruka s
tajmerom. Jednostavno, ali veoma delotvorno.”
Njenim usnama je prešao nagoveštaj osmeha. „Dozvoli mi da se
predstavim...” mirno je rekla.
 „Brenda”, prekinuo ju je Hanter slabim i promuklim glasom.
„Brenda Spenser... Sestra Džona Spensera. Muzičkog producenta.”
Pogledala ga je s iznenađenjem i nelagodnošću. „Doktor Brenda
Spenser ako nemaš ništa protiv”, ispravila ga je.
„Doktor medicine”, dodao je Hanter.
„Ako baš moraš da znaš... hirurg.” Ponovo se zlobno nasmešila.
„Sve ovo si uradila da bi se osvetila zbog bratovljeve smrti?”,
upitao je Hanter, iako je već znao odgovor.
„Bravo, Roberte”, rekla je s preteranim oduševljenjem, pljeskajući
rukama kao dete koje je upravo dobilo još jedan neočekivan poklon.
Jeziva tišina koja je usledila kao da se otegla u večnost.
„Ubio se u svojoj ćeliji”, na kraju je rekao Hanter.
„Ubio se jer vi niste obavili svoj jebeni posao.” U njenom glasu
jasno se osećao gnev. „’Štitimo i služimo’, kakva sprdnja. Bio je
nevin i ti si to znao.” Zastala je, pustivši da njene reči lebde u
vazduhu. „Mnogo puta ti je rekao da nikad ne bi povredio Lindu.
Voleo ju je ljubavlju kakvu ti nikad nećeš shvatiti.” Ponovo je zastala
na trenutak da bi se sabrala. „Razgovarao si s njim. Znao si da je
nevin, a ipak si im dozvolio da ga osude. Mogao si da učiniš nešto,
ali ti si ih pustio da nevinog čoveka osude na smrt.”
Hanter se setio večere kod Izabele. Cela priča o njenom životu
bila je lažna, osim toga da joj je brat mrtav. To je bila greška,
omaška. Požurila je da to prikrije pričom o marincima rekavši da joj
je brat poginuo boreći se za svoju zemlju. Šuplja priča, ali Hanter to
tad nije shvatio. Ono što je te noći video u njenim očima nije bila
tuga. To je bio bes.
„Ništa nisam mogao da učinim.” Razmišljao je da li da joj kaže
kako je pokušao da ubedi ostale da je u pravu u vezi sa slučajem
njenog brata, ali sad nije bilo svrhe. Time ništa ne bi promenio.
„Da ste vodili istragu kako je trebalo, pre ili kasnije biste našli
pravog ubicu, pre nego što je moj brat poludeo, pre nego što se ubio.
Ali prestali ste da tražite.”
„Ne možeš kriviti policiju za samoubistvo tvog brata.”
„Ne krivim policiju. Krivim tebe.”
„Na kraju bismo našli pravog ubicu i tvoj brat bi bio oslobođen.”
„Ne, ne biste ga našli.” Glas joj je ponovo bio ljutit. „Kako biste
našli pravog ubicu ako ga niste tražili? Odustali ste od istrage jer su
prvi, površni dokazi ukazivali na Džona i to je tebi i tvom partneru
bilo dovoljno dobro. Nema potrebe da se otkrije istina. Još jedan
uspešno okončan slučaj za dvojicu čuvenih inspektora. Ponovo ste
dobili pohvale, a samo za to ste marili. Osuđen je za ubistvo,
Roberte. Osuđen je na smrt za nešto što nije uradio. Niko nije
posumnjao u to, niko, uključujući i onu bednu porotu. Moj brat je
označen kao čudovište. Ljubomorno, ubilačke čudovište.” Zastala je i
duboko udahnula. „A ja sam izgubila celu porodicu zbog tebe, tvog
partnera i one jebene, nesposobne, beskorisne porote. Ne bi
prepoznali istinu ni da je gola zaigrala ispred njih.” Oči su joj gorele
od gneva.
Hanter ju je zbunjeno pogledao.
„Dvadeset dana posle Džonovog samoubistva moja majka je
presvisnula od tuge. Znaš li kako je to?”
Hanter nije odgovorio.
„Nije jela, nije govorila, nije se pomerala. Samo je sedela u svojoj
sobi i zurila kroz prozor sa Džonovom slikom u rukama. Suze su joj
se kotrljale niz lice dok nisu sve presušile. Muka i bol u srcu su je
izjedali sve dok nije bila preslaba da bi izdržala.”
Hanter je ćutao prateći je pogledom dok je polako koračala po
sobi.
„To nije bio kraj.” Brendin glas je sad bio mračan i sumoran.
„Trideset pet godina, Roberte. Moji roditelji su bili u braku trideset pet
godina. Pošto je u tako kratkom razmaku izgubio sina i ženu, moj
otac je počeo da tone u beskonačnu tugu.”
Hanter je već nagađao kako se ova priča završava.
„Dvadeset dva dana posle sahrane moje majke, pošto je pravi
ubica najzad uhvaćen, depresija ga je savladala i moj otac je
napustio ovaj svet na isti način kao moj brat. Ostala sam sama...
ponovo.” Bes u njenom glasu bio je skoro opipljiv.
„Pa si odlučila da se osvetiš poroti”, rekao je Hanter i dalje slabim
glasom.
„Najzad si shvatio”, mirno je odgovorila. „Trebalo ti je prilično
dugo. Možda veliki Robert Hanter ipak nije tako veliki.”
„Ali nisi krenula na same porotnike. Ubijala si osobe koje su im
bliske. Osobe koje su voleli”, nastavio je Hanter.
 „Zar osveta nije slatka?” rekla je sa zastrašujuće ležernim
osmehom. „Oko za oko, Roberte. Uradila sam im ono što su oni
uradili meni. Slomila sam im srce, osetili su usamljenost, prazninu,
tugu. Htela sam da dožive gubitak zbog kog će im svaki novi dan biti
ispunjen patnjom.”
Nisu sve žrtve bile u neposrednom srodstvu s nekim od porotnika
iz slučaja Džona Spensera, ali bilo je lako shvatiti zašto. Neke od
njih bile su njihovi ljubavnici. Zabranjeni ljubavnici, tajne veze, čak i
gej ljubavnici. Skrivene ljubavi koje nije bilo moguće povezati ni s
jednim od porotnika. Ali to su ipak bile njihove voljene osobe.
„Posvetila sam život nalaženju prave osobe. One koju su najviše
voleli. Dugo sam ih pratila. Proučavala sam njihove navike. Saznala
sam sve što je moglo da se sazna o njima. Mesta na koja vole da
izlaze. Tajne iz njihove prošlosti. Čak sam otišla na neke prljave
seksi zabave samo da bih se približila jednom od njih. Ali moram
priznati da je bilo okrepljujuće gledati porotnike kako pate posle
svakog novog ubistva.”
Hanter ju je zabrinuto pogledao.
„O da, neko vreme sam ih posmatrala posle svakog ubistva”,
objasnila je. „Htela sam da ih vidim kako pate. Njihova bol mi je
davala snagu.” Zastala je na trenutak. „Troje porotnika se ubilo, jesi li
to znao? Nisu mogli da podnesu gubitak. Nisu mogli da izdrže bol,
baš kao što moji roditelji nisu izdržali.” Nasmejala se zlobnim
smehom koji je sobu ispunio mrakom. „Samo da bih pokazala koliko
je policija nesposobna, ostavljala sam trag kod svake žrtve, a ipak
niste mogli da me uhvatite”, nastavila je.
„Dvostruki krst na vratovima žrtava” potvrdio je Hanter.
Zlobno je klimnula glavom.
„Poput tetovaže koju je tvoj brat imao na zadnjem, delu vrata?”
Brenda ga je ponovo iznenađeno pogledala.
„Proverio sam dosije tvog brata nakon što sam saznao za
porotnike. Setio sam se da je u izveštaju o hapšenju, dežurni
policajac kao prepoznatljiva obeležja naveo nekoliko tetovaža, ali ih
nije detaljno opisao. Morao sam da proverim izveštaj patologa da bih
otkrio gde su se nalazile. Jedna od tetovaža bio je dvostruki krst na
zadnjem delu vrata. Svaku žrtvu si obeležila žigom svog brata.”
 „Ko je to nama tako pametan? Sama sam tetovirala dvostruki krst
na bratovljevom vratu”, ponosno je rekla. „Džon je obožavao bol.”
Hanteru se učinilo da je u sobi zahladnelo. Dok se Brenda
prisećala kako je sopstvenom bratu nanela bol, uživanje u njenom
glasu bilo je jezivo.
„Ali zašto si smestila Majku Farlouu? On nije imao nikakve veze
sa slučajem tvog brata”, upitao je Hanter pokušavajući da popuni
jednu od praznina koju i dalje nije mogao da objasni.
„On je oduvek bio deo plana”, hladno je odvratila. „Da smestim
nekom uverljivom nakon poslednjeg ubistva i niko neće nastaviti da
njuška. Slučaj se zatvara i svi su zadovoljni”, rekla je kezeći se. „Ali
nažalost, naišla sam na jedan problemčić. Smeštanje je moralo da
bude pomereno.”
„Sedma žrtva!”, rekao je Hanter.
„Opa. Stvarno si brz.” Odglumila je zadivljenost.
Majk Farlou je uhapšen neposredno pošto je nađena sedma
žrtva. Bila je to mlada advokatica koja obećava, ćerka jednog od
porotnika. Najbliža rođaka nekog porotnika od svih žrtava. Da su
imalo samo još malo vremena, Hanter i Vilson bi sigurno uvideli
vezu, ali zašto tražiti vezu između žrtava ako već imaju uhapšenog
ubicu koji sam sve priznaje? S Majkovim hapšenjem istraga o
Krstaševim ubistvima potpuno je obustavljena.
„Ona je trebalo da bude moja poslednja žrtva”, šmrknula je
Brenda. „Ali otkud sam znala da ona ima fotografsko pamćenje?
Prepoznala me je iz sudnice kad sam joj prvi put prišla. Setila se čak
i odeće koju sam nosila. Postala je neposredna pretnja, pa sam
morala da je pomerim naviše na mom spisku. Posle toga mi je
trebalo vremena da reorganizujem plan. Oduvek sam nameravala da
na kraju nekom smestim. Našla sam Majka Farloua kako propoveda
na ulicama neposredno pošto sam ubila ono govno od računovođe.”
Peta žrtva, setio se Hanter.
„S Majkom je bilo lako. Bolesni pedofil koji se divio Krstašu.
Mesecima sam ga pripremala, dajući mu sve potrebne podatke.
Taman toliko da zvuči uverljivo kad ga uhvate. Znala sam da je
spreman.” Slegnula je ramenima. „Ali nisam računala da će priznati,
to je samo bio bonus. To je potpuno zaustavilo istragu. Upravo to mi
je trebalo”, rekla je kikoćući se. „Ali njegovo hapšenje mi je pružilo
priliku da dođem do nekog drugog na mom spisku. Jednog od
glavnih krivaca za moju patnju... Tvog glupog jebenog partnera.”
Hanterove oči odjednom su se ispunile užasom.
„O, zaboravila sam”, rekla je s ledenim osmehom. „Nisi znao da
je to moje delo, zar ne?”
„Šta je tvoje delo?”, upitao je Hanter drhtavim glasom.
„Ona mala eksplozija na brodu.”
Hanter je osetio kako mu se stomak grči.
„Kad se Krstašev slučaj završio, nije me iznenadilo što ste ti i tvoj
partner odlučili da se odmorite. I zaslužili ste odmor posle tako
dugotrajne istrage. Samo je trebalo da ga pratim.” Zastala je i
gledala Hantera kako se bori da potisne gađenje. „Znaš, pozvali su
me na svoj brod. Uvek možeš računati da će pandur pomoći osobi u
nevolji, posebno ženi. Pošto sam se našla na brodu, ubistvo je bilo
dečja igra. Vezala sam ga baš kao sad tebe, a onda sam ga naterala
da gleda. Naterala sam ga da gleda kako ona kučkica pati. Koliko je
samo krvi bilo, Roberte.” Nekoliko trenutaka je posmatrala Hantera
naslađujući se njegovim bolom. „I da, znala sam da ti je ona jedina
rođaka. Zato sam još više uživala.”
Hanter je osetio mučninu kako mu se diže do usta.
„Preklinjao je da je poštedim. Ponudio mi je svoj život u zamenu
za njen. Vrhunska ljubavna žrtva, ali meni to ništa nije značilo.
Njegov život je ionako bio u mojim rukama.” Nastavila je posle
kratkog ćutanja. „Umirala je sporo dok je on plakao kao dete. Nisam
ga ubila odmah, znaš. Ostavila sam ga dva-tri sata da dobro oseti
patnju zbog njene smrti. Posle toga samo je trebalo da prebacim
nekoliko buradi s gorivom s mog broda na njegov, da izazovem malo
curenje, postavim tajmere i... bum! Vatra će uništiti sve dokaze koji
su meni promakli.”
Zadovoljstvo u njenom glasu bilo je arktički ledeno.
„Posle toga najbolje je bilo dok sam te gledala kako toneš pravo
na dno, bilo je predivno. Posle njihove smrti mislila sam da ćeš se
ubiti. Mislila sam da ćeš dići ruke i razneti sebi mozak. Bio si blizu da
to uradiš.”
Hanter nije bio u stanju da odgovori.
„Ali onda si dobio novog partnera i činilo se da si počeo da se
oporavljaš. Ja sam imala još dvoje na spisku, ne računajući tebe, pa
sam zaključila da je vreme da nas dvoje ponovo zaigramo našu
igru.” Provukla je ruku kroz kosu s teatralnom ležernošću. „Bilo je
teško doći do tebe. Pravi si usamljenik. Bez žene, bez devojke, bez
dece, bez ljubavnice i bez porodice. Zato sam stvorila Izabelu, drolju.
Onu koja te je pokupila u nekom jadnom baru. Onu koja će te
naterati da se zaljubiš u nju.” Njena nadmenost bila je bezgranična.
„Možeš li da zamisliš kako je spavati s nekim koga prezireš?
Dozvoliti toj osobi da te dodiruje, da te ljubi?” Zgađeno je iskrivila
lice. „Ježila sam se od svake sekunde provedene s tobom. Kad god
bi me dodirnuo, osećala sam se napastvovano. Svaki put kad bi
otišao, satima sam se prala, ribala sam kožu dok ne pocrveni.”
Duboko je udahnula da bi se smirila. „Trebalo je da se zaljubiš u nju.
Zbog nje je trebalo da rizikuješ život. Ona je trebalo da ti slomi srce
pre nego što te ubije. Shvataš li tu ironiju, Roberte?”
Hanter nije izbegao njen pogled.
„Ali ti si pobegao od ljubavi kao đavo od krsta”, nastavila je
mirnim glasom. „Nisi mogao da vidiš koliko je posebna bila, zar ne?
Bio si predobar za nju? Da li to misliš? Veliki Robert Hanter je bio
predobar za malu, krhku Izabelu, je li tako?”, rekla je podrugljivo se
kreveljeći kao tužno dete.
„Tu sam pogrešio. Trebalo je da provedem više vremena s
Izabelom.”
Brenda je pogledala duboko u Hanterove oči ne skrećući pogled
nekoliko trenutaka. „Znam šta misliš. Misliš da bi je provalio da si
proveo više vremena s njom.” Nasmejala se. „Imam novosti za tebe,
Roberte. Mogao si mesecima biti s njom, ali i dalje ne bi imao pojma.
Izabela je bila savršena. Ja sam je učinila savršenom. Stvarala sam
je duže od godinu dana i živela njenim životom pre nego što sam ti
konačno prišla. Razvila sam nove gestove i navike. Počela sam od
nule. Novi život, novi stan, novi posao, sve novo. Psihološko
stapanje. Znaš šta je to, zar ne, Roberte? Stvarno sam postala dve
različite osobe. Izabelu ništa nije povezivalo sa mnom.”
Hanter je video da je u pravu. Način na koji je hodala, njeni
gestovi, držanje, sve je bilo drugačije.
„Bez obzira koliko si dobar, Roberte, nisi vidovit. Ne možeš da
vidiš ono čega nema. To niko ne može. Izabela se ničim nije
odavala. Nije grešila, nije pravila omaške. Kao što sam rekla, učinila
sam je savršenom.” Pustila je Hantera da razmišlja o tome nekoliko
sekundi pre nego što je nastavila. „Uglavnom, vreme mi je isticalo.
Morala sam da promenim plan. Pošto nisi pao na Izabelu, morala
sam naći nekog da zauzme njeno mesto. Nekog za koga bi rizikovao
život. Nekog do koga ti je stalo, ali takve osobe nije bilo, zar ne,
Roberte? Najbliskiji ti je bio tvoj novi partner, pa je on postao logičan
izbor. Morala sam da delujem brzo.”
Hanter je pomislio na Garsiju koji leži u komi. Jedina njegova
krivica bila je što je dodeljen Hanteru za partnera.
„Moram priznati da sam sumnjala. Nisam mislila da ćeš rizikovati
život da bi ga spasao. Nisam mislila da si kadar za takav čin. Mislila
sam da ćeš otići i ostaviti ga da umre sam. Bila sam sigurna da ćeš
zaštiti sopstvenu kožu i to je sve.” Zastala je i prezrivo slegnula
ramenima. „Robert mučenik, a? Kakva jebena šala.”
Brenda je bila toliko drugačija od Izabele da je to bilo
zastrašujuće. Hanter ju je posmatrao nekoliko sekundi analizirajući
njene pokrete. Počela je da se uzbuđuje.
„Ali ti si nekako uspeo da dvaput pobediš sat i spaseš svog
partnera. Dobro si se pokazao, ali zar si mislio da ćeš pobediti
mene?”, upitala je s lakrdijaškim osmehom dok se saginjala da
pogleda Hanterove umorne oči. „Nikad me nećeš pobediti, Roberte.
Bolja sam od tebe. Inteligentnija sam od tebe. Brža sam od tebe i ne
grešim. Nisi mi dorastao. Moj plan je savršen. Ja sam savršena.”
Hanter ju je izgubio iz vida kad je stala iza njegove stolice.
Prepoznatljivi zvuk oštrenja sečiva dopro je iza njega i srce mu je
mahnito ubrzalo. Znao je da mu je vreme isteklo. Spremala se za
poslednje ubistvo.
 Šezdeset devet

„A sad je konačno došlo vreme da platiš za ono što si uradio. Za

svoju nesposobnost, za svu bol koju si mi naneo, Roberte. Računam
da imam dan-dva nasamo s tobom. Posle onoga što se danas
desilo, sigurna sam da ti je kapetan rekao da uzmeš slobodan dan,
ili dva. Niko ne očekuje da mu se uskoro javiš. Tvoj partner je van
igre. Nikom nećeš nedostajati, Roberte. Dok dođu da te potraže...”
Nije morala da dovrši rečenicu.
„Da ti malo objasnim šta će ti se desiti. Prvo ću te uspavati da bih
mogla da ti operišem grlo. Ništa posebno. U stvari, biće prilično
grubo. Tek koliko da ti presečem glasne žice. Ne treba mi da ovde
vrištiš dva dana.”
Bruuuum. Hanter je začuo prodorni zvuk električne bušilice iza
svojih leđa. Duboko je udahnuo, ali osećao je kako ga strah
savladava.
„Onda ću”, nastavila je, „kad se opet probudiš, da ti izbušim rupe
u čašicama kolena, u laktovima i zglobovima ruku i nogu. To će ti
smrskati kosti u stotine oštrih komadića. I najmanji pokret, čak i
disanje, izazivače ti neverovatan bol. Sat-dva ću se naslađivati time
pre nego što nastavim.”
Hanter je zažmurio i pokušao da kontroliše grčevite drhtaje koji
su počeli da mu potresaju telo.
„Posle toga ću početi da eksperimentišem s tvojim očima,
zubima, genitalijama i s tvojim ogoljenim mesom.” Iscerila se. „Ali ne
brini, potrudiću se da ostaneš živ i patiš do poslednje sekunde.”
Hanter je izvio vrat, ali nije mogao da je vidi. Obuzela ga je
sumnja. Strah mu se uselio u dušu i počeo je da se kaje zbog svoje
odluke. Možda njegov plan neće upaliti.
 „Ali prvo moram da uradim jednu stvar”, prošaptala je Brenda.
Iznenada je osetio kako ga neverovatnom snagom otpozadi
hvata za kosu. Silovito mu je cimnula glavu napred. Pokušao je da
se odupre, ali naprosto nije imao dovoljno snage, ni energije. Čelično
sečivo na njegovom vratu prvo je delovalo hladno kao led, a onda je
počelo da peče kao vulkanska vatra. Osetio je da rez nije dubok. Tek
koliko da ostavi ožiljak.
Dvostruki krst, pomislio je Hanter. Obeležava me žigom smrti.
„Stani...” progovorio je. Glas mu je i dalje bio slab, a grlo previše
suvo, sprženo grozničavom vrelinom. Mora nešto da učini. Da kupi
malo vremena. „Zar ne želiš da znaš gde si pogrešila? Zar te ne
zanima zašto ćeš izgubiti?”
Osetio je kako se sečivo odmiče od njegovog vrata. Njen
uznemirujući smeh odjeknuo je Hanterovom dnevnom sobicom. „Ne
umeš čak ni da blefiraš, Roberte. Nikad nisam pogrešila, nikad
nisam ostavila nikakav trag. Moj plan je oduvek bio bez mane”, rekla
je sa snishodljivom nadmenošću. „I mislim da počinješ da buncaš.
Opisaću ti situaciju. Vezan si, slab i sam kao ranjena životinja. Ja
držim sve noževe i misliš da ću izgubiti?”
„Vidiš, skoro da si u pravu”, rekao je ponovo podigavši glavu.
Osećao je pečenje tamo gde mu je zarežala kožu na vratu. „Ali ranije
ove večeri, kad sam shvatio da se ti svetiš, kad sam saznao za
porotnike i ko si ti zapravo, otkrio sam da bi danas tvom bratu bio
rođendan.”
Brenda je izašla iza Hanterove stolice i ponovo je stajala pred
njim s blistavim sečivom u ruci i zainteresovanim pogledom na licu.
„Tako da sam zaključio da želiš da se ovo tako odigra”, nastavio
je Hanter. „Konačna osveta na rođendan tvog brata. Savršeno
finale.”
„Odlično, Roberte”, rekla je aplaudirajući. „Šteta što si odlučio da
počneš da radiš svoj posao na dan svoje smrti.”
„Zato sam”, brzo je nastavio Hanter, „pre nego što sam otišao s
posla, pozvao mog kapetana, objasnio mu šta sam našao i on me je
stavio pod nadzor.”
Brenda se namrštila. U očima joj se pojavio tračak sumnje.
„Kad sam stigao kući, znao sam da nešto nije u redu, znao sam
da je neko bio ovde. Taj neko si morala biti ti. Znala si da uveče
popijem piće-dva, pa si sipala drogu u svaku bocu viskija koju imam
jer nisi bila sigurna koji ću odabrati. Međutim, trebalo je da vratiš
svaku na svoje mesto.”
Brendin pogled prešao je s Hantera na njegov mali bar, pa se
vratio na njega.
„Godinama su poredane na isti način. Nikad ih ne premeštam.”
„Ako si znao da je u flašama droga, zašto si popio viski?”, drsko
je upitala.
„Jer sam znao da me nećeš otrovati. To nije u tvom stilu. Ne bi
bila osveta ako bih umro ne znajući zašto.”
Hanter je osetio da Brenda postaje uznemirena. Srce mu je
luđački tuklo, ali glas mu je ostao miran.
„Znao sam da si u mom stanu, mogao sam da osetim tvoje
prisustvo. Znao sam da me gledaš, pa sam se pretvarao da
proveravam telefon pritisnuvši nekoliko tipki, a u stvari sam pozvao
kapetana. Ako pogledaš u moj džep, ustanovićeš da je moj mobilni i
dalje uključen. Ako pogledaš kroz prozor, videćeš da je zgrada
opkoljena. Ne možeš se izvući odavde. Gotovo je.”
Pogled joj se spustio na prozor iza Hantera. Na licu su joj se
videli nervoza i uznemirenost. Potcenila ga je i znala je to.
„Blefiraš”, rekla je nervozno.
„Pogledaj kroz prozor”, odlučno je odgovorio.
Nije se pomerila. Ruka joj se tresla od adrenalina. „Ništa nije
gotovo”, na kraju je besno viknula obilazeći Hanterovu stolicu.
Neočekivano, vrata Hanterove dnevne sobe širom su se otvorila
sa snažnim treskom. Iverje je poletelo kroz vazduh kad su izvalili
šarke. U deliću sekunde u sobu su uletela trojica specijalaca. Njihovi
laserski nišani stvorili su tri crvene tačkice na Brendinom srcu.
„Baci nož! Odmah!”, naredio je prvi policajac zapovedničkim
tonom, ali Brenda se već bila postavila iza Hantera. Kleknula je
sakrivši veći deo svog tela iza njega. Nož koji joj je bio u desnoj ruci,
sad je držala obema rukama, pritisnuvši čitavo sečivo pljoštimice
preko Hanterovog vrata kao da namerava da ga zadavi njime.
„Baci nož”, ponovo je naredio policajac.
„Stani”, oglasio se Hanter. Znao je šta je uradila. Celom težinom
se naginjala unazad u odnosu na Hanterovu stolicu. Sa sečivom
postavljenim na njegov vrat kao da će ga zadaviti njime, Hanter je
znao da će mu skoro odseći glavu ako padne unazad. Ako ona
umre, umreće i on. „Spustite oružje”, rekao je Hanter.
„Nema šanse, gospodine”, odmah je stigao odgovor.
Hanter je znao da se specijalci neće povući. Oni žive za ovakve
trenutke.
„Izabela, slušaj me...”, prošaptao je. Nije hteo da je oslovljava
njenim pravim imenom. Nadao se da je u njoj ostao makar delić
Izabele. „Ovi tipovi su laki na obaraču. Neće oklevati da te upucaju.
Neće oklevati da upucaju i mene da bi te sredili.” Hanter se trudio da
zvuči što staloženije. Razumeo je stresne situacije. Znao je da ljudi
na napetost svog okruženja reaguju napetošću. „Molim te, ne dozvoli
da se ovako završi. Postoje ljudi koji mogu da ti pomognu, ljudi koji
žele da ti pomognu. Razumem bol koji si pretrpela, ali ta bol ne mora
da traje večno.”
„Ti nikad nećeš razumeti šta je bol”, odvratila je šapatom.
„Ja to razumem. Videla si, sama si to rekla. Nakon što sam
izgubio partnera i jedinu rođaku, bol me je skoro pojela živog. I
stvarno sam dotakao dno, ali nisam ostao na dnu. Daj nam šansu da
ti pomognemo”
„Hoćeš da mi pomogneš?” U njenom glasu sad se osetilo nešto
malo nežnosti.
„Da, dozvoli mi da ti pomognem. Molim te.”
„Kao što si danas pomogao svom partneru, Roberte?” Njen
italijanski naglasak se vratio. Hanter je osetio da žena iza njega više
nije Brenda.
„Da... kao što sam pomogao Karlosu.” U Hanterovom glasu nije
bilo oklevanja.
Osetio je kako mu sečivo malo jače pritiska vrat i kako koža
počinje da puca.
„Da li bi uradio isto za mene, Roberte?”, šapnula mu je na desno
uvo. „Da li bi rizikovao život zbog mene?”-
„Imaš tri sekunde da baciš nož pre nego što te ubijemo na
mestu”, ponovo je upozorio specijalac, ovog puta izrazito
iznervirano.
Hanter je znao da nema još mnogo vremena.
„Nećeš da mi odgovoriš?”, ponovo je upitala.
Na delić sekunde zavladala je tišina.
 „Da...”, odvratio je šapatom. „Rizikovao bih život za tebe.”
Hanter je osetio bojažljiv osmeh na njenim usnama pre nego što
mu je sklonila sečivo s vrata. Munjevito je ustala i pre nego što su
specijalci stigli da opale, zarila je nož duboko u sopstveni stomak.
Laserski oštro sečivo probilo je kožu i mišiće s neverovatnom
lakoćom i hirurškom preciznošću. Hanter je osetio kako mu je topla
tečnost šiknula po vratu.
„Ne!”, zakrkljao je.
„Gospode bože!”, viknuo je vođa specijalaca spuštajući oružje.
„Dovedite hitnu pomoć... Odmah!”, naredio je. Svi su pojurili ka
Hanteru i Brendi koja je sad ležala na podu. Lokva krvi oko njenog
tela povećavala se neverovatnom brzinom.
Najbrže što je mogao vođa specijalaca je svojim nožem
oslobodio Hantera koji je odmah pao na kolena dok mu je celo telo
drhtalo.
„Jeste li dobro, gospodine?”, upitao je specijalac.
Hanter nije odgovorio. Oči su mu bile prikovane za Brendino
nepomično telo. Jedan specijalac joj je sad držao glavu. Hanter je
osećao kako je život napušta. Pogled na licu specijalca rekao mu je
ono što je već znao.
 Sedamdeset

Četiri dana kasnije

Hanter je polako otvorio vrata Garsijine sobe i provirio unutra. Ana je

stajala pored njegovog kreveta nežno mu milujući ruku.
„Je li budan?” prošaptao je.
„Da, budan sam”, odvratio je Garsija slabašnim glasom, okrećući
glavu prema vratima.
Hanter mu se široko nasmešio i ušao u sobu. Pod desnom rukom
je nosio bombonjeru.
„Donosiš mi poklone?” upitao je Garsija sa zabrinutom izrazom.
„Dođavola, ne... ovo je za Anu”, odgovorio je pružajući joj
bombonjeru.
„Oh! Mnogo ti hvala”, rekla je prihvatajući poklon i poljubivši
Hantera u obraz.
„Šta se ovde dešava?”, upitao je Garsija. „Bombonjera...
poljupci... još ćeš mi na kraju doći u kuću na večeru.”
„I hoće”, potvrdila je Ana. „Već sam ga pozvala. Čim se vratiš
kući.” Nasmešila se slatkim osmehom koji kao da je obasjao sobu.
„Kako se osećaš, partneru?”, upitao je Hanter.
Garsija je spustio pogled na svoje uvijene šake. „Pa, osim
neželjenih rupa na dlanovima, dubokih ogrebotina na glavi i osećaja
da sam bačen s vrha Golden gejta, osećam se odlično. Kako si ti?”
„Verovatno dobro koliko i ti”, odvratio je ne naročito ubedljivo.
Garsija je podigao pogled prema Ani koja je shvatila signal.
„Ostaviću vas nasamo na trenutak. Ionako hoću da odem do
kafeterije”, rekla je sagnuvši se i nežno poljubivši Garsiju u usne.
„Treba da se pozabavim nekom bombonjerom”, pecnula ga je.
 „Ostavi mi malo”, kazao je Garsija namignuvši joj.
Pošto je Ana otišla, Garsija je prvi progovorio.
„Čuo sam da si je uhvatio.”
„Čuo sam da se ne sećaš mnogo toga”, odgovorio je Hanter.
Garsija je polako odmahnuo glavom. „Ne sećam se ničeg
konkretnog. Javljaju mi se samo nepovezane slike, ali ne bih mogao
da identifikujem ubicu kad bi to tražili od mene.”
Hanter je klimnuo glavom i Garsija je primetio dozu tuge u
njegovim očima. „Shvatio sam sve, ali nisam je uhvatio”, rekao je
primičući se krevetu jedan korak.
„Kako si uspeo?”
„Džo Bouman...”
Garsija se namrštio pokušavajući da se seti imena. „Menadžer
teretane? Tip na steroidima?”
Hanter je klimnuo glavom. „Znao sam da mi je odnekud poznat,
ali on me je ubedio da sam ga video u nekom časopisu o fitnesu.
Nisam se setio dok D-King nije pomenuo nešto o tome kako je on
porota, sudija i dželat.”
„D-King?”, iznenađeno je upitao Garsija. „Narko-diler?”
„Duga priča, ispričaću ti kasnije, ali to me je podsetilo na slučaj
Džona Spensera. Džo je bio u poroti. Tad je izgledao drugačije. Nije
koristio steroide, bio je mnogo sitniji, ali znao sam da je to on.”
Garsijin izraz lica govorio je da jedva čeka da čuje ostatak
Hanterove priče.
„Posle toga sam otkrio da su sve žrtve povezane s porotnicima,
neke od njih porodično, neke preko ljubavnih veza, javnih ili tajnih,
baš kao Viktorija Bejker. Sećaš se, bila je ljubavnica Džoa Boumana,
a on je oženjen.”
Garsija je nemo potvrdio. „A Džordž Slejter?”
„Imao je gej ljubavnika. Rafaela, jednog od porotnika. Juče smo
razgovarali s njim.”
„Zna li njegova žena?”
„Mislim da ne zna. I mislim da ne mora da zna. To bi je samo još
više povredilo.”
„Slažem se. Bili smo u pravu da ima nekog sa strane.”
Hanter je klimnuo glavom. „Moj problem je bio da provalim ko je
ubica. Bilo je jasno da je sve to povezano sa slučajem Džona
Spensera, da se neko sveti. Ali ko?”
„Porodica”, rekao je Garsija.
„Nema jače ljubavi od porodične”, saglasio se Hanter.
„Ali dalja provera je pokazala da mu je od porodice ostala samo
sestra... usvojena sestra.”
„Usvojena?”
Hanter je ponovo klimnuo glavom. „Brenda je usvojena kad je
imala već devet godina. Ne zato što je bila siroče, već zato što ju je
socijalna služba sklonila iz njene biološke porodice koja ju je previše
zlostavljala. Džonova porodica ju je primila i pružila joj ljubav koju
dotad nikad nije iskusila. S njima se osećala zaštićeno i bezbedno.
Oni su joj postali porodica koju dotad praktično nije imala. Njihove
smrti pokrenule su nešto u njenoj podsvesti. Možda strah što je
ponovo ostala bez porodice. Možda uspomene na zlostavljanje koje
je pretrpela kao dete. Možda strah da će je ponovo vratiti njenoj
pravoj porodici.”
Garsija je izgledao zbunjeno.
„U traumatičnim situacijama kao što je ona koju je Brenda
doživela”, objasnio je Hanter, „kad za tako kratko vreme izgubiš celu
porodicu, nije neobično da mozak nije svestan vremenske razlike.
Jednostavno izvlači sećanja iz podsvesti. Sav strah i bes koje je
osećala kao dete vratili su se istim intenzitetom, ako ne i jačim, zbog
čega se ponovo osetila kao usamljena devojčica. To je moglo
probuditi neku vrstu besa, nekakvo skriveno zlo u njoj. Krivila je sve
umešane u slučaj njenog brata za gubitak porodice. Posebno porotu,
Skota i mene. Nije mogla dozvoliti da to prođe nekažnjeno.”
„Kad si shvatio da je to Izabela?”
„Kad sam saznao za Džona Spensera. Pošto je njegova sestra
bila jedini preživeli srodnik, trebalo je samo da otkrijem ko je ona.
Nova pretraga je pokazala da je bila zatvorena ubrzo posle očeve
smrti.”
„Zatvorena?”
„U San Francisku, tamo je živela. Kad joj je otac umro, obuzeo ju
je bes i naprosto je skrenula s uma.... poludela je, uništila je svoj
stan i umalo ubila svog dečka. Tada su živeli zajedno.”
„Pa je uhapšena”, konstatovao je Garsija više nego što je pitao.
 „Prvo jeste, a onda je poslata u psihijatrijsku bolnicu „Langli
Porter”, gde je zadržana oko dve godine. Pozvao sam Policiju San
Franciska, a oni su mi faksom poslali izveštaj o njenom hapšenju. Na
slici je izgledala dosta drugačije. Kosa joj je bila duža i druge boje, u
stvari, izgledala je starije, kao da ju je ono kroz šta je prošla potpuno
slomilo. Ali nije bilo sumnje. Tad sam saznao da je to ona.”
Hanter je prišao prozoru i pogledao napolje. Dan je izgledao
savršeno, bez ijednog oblačka na nebu. „A onda sam se setio njene
zbirke diskova i tad je nestala i moja poslednja sumnja.”
„Zbirke diskova?”
„Kad sam prvi put večerao kod Izabele, iz nekog razloga sam
pregledao njenu zbirku diskova.”
Garsijin izraz lica kao da je pitao od kakve je koristi to bilo.
„Celu njenu zbirku činili su džez albumi. Jedini izuzetak bilo je
nekoliko rok albuma, svi potpisani. Ali nisu ih potpisali muzičari iz
bendova, već producent, Džon Spenser. Tad nisam znao da se Džon
nikad nije potpisivao kao Džon Spenser. U muzičkoj industriji nije bio
poznat pod tim imenom. Kad je davao autograme potpisivao se kao
Spekter Džej. To mu je bio rokerski pseudonim, ili tako nešto. To sam
kasnije otkrio na internetu. Zbog toga ništa nisam shvatio kad sam te
večeri pročitao potpise na rok albumima. Pisalo je nešto kao: „Od
velikog B s večnom ljubavlju”. Pretpostavio sam da je to jedno od
onih čudnih imena koja danas umetnici daju sebi. Znaš kao Pali, ili
LL Kul Džej. Spekter Džej i Veliki B mi tad nisu izazvali nikakvu
sumnju.”
„Veliki brat?” Garsija je napola upitao, napola zaključio.
Hanter je klimnuo glavom. „Džon Spenser je bio godinu dana
stariji od Brende.”
„Znači, dok je bila na psihijatrijskom lečenju, imala je vremena do
mile volje da skuje plan.”
„Više od dve godine”, potvrdio je Hanter.
„I to objašnjava vremenski razmak između slučaja Džona
Spensera i prvog Krstaševog ubistva.”
Hanter je ponovo klimnuo glavom. „A juče sam saznao i da je
služila u vojsci.”
„U vojsci?”
 „Pa, na neki način. Bila je hirurg, i to veoma darovit koliko sam
saznao. Na početku karijere provela je dve godine u Bosni i
Hercegovini u sklopu lekarskog tima američkih snaga koji je
pomagao žrtvama nagaznih mina.”
„Šališ se?” Garsija je iznenađeno izvio obrve, a onda je shvatio.
„Eksploziv?”
„Tu je stekla znanje o eksplozivima. U sklopu obuke učila je o
minama, eksplozivima, mehanizmima za detoniranje, brzini i snazi
eksplozije i sličnim stvarima. Tad je na raspolaganju imala sve
moguće priručnike.”
„Znači, bilo je dovoljno samo da zna gde da traži, s kim da
razgovara i lako je mogla doći do potrebnih sirovina.”
„Upravo tako.”
Usledila je kratka ćutnja. „A opis koji nam je dala?”, upitao je
Garsija već nagađajući koji je odgovor.
„Htela je da nas navede na pogrešan trag. Te večeri nesvesno
sam nažvrljao dvostruki krst. Uradio sam to refleksno jer mi je mozak
bio potpuno obuzet slučajem. Izabe...” Hanter je zastao i razmislio
kako bolje da se izrazi. „Brenda je”, ispravio se, „bila veoma
pametna žena i brzo je shvatila da joj se ukazala prilika da nas
pošalje u jalovu potragu, pa je izmislila priču o tome kako je srela
tipa u nekom baru. Nekoga ko je na zglobovima imao istetoviran
dvostruki krst. Onda je bilo dovoljno da nam da lažni opis i istraga je
krenula u pogrešnom smeru.”
„Izgubili smo nekoliko nedelja jureći tog izmišljenog tipa.”
„Izgubili bismo i više”, saglasio se Hanter. „Nismo imali razloga
da sumnjamo u nju. Pretpostavljali smo da smo na dobrom tragu.”
„A kako si znao da će te večeri doći po tebe?”
„Zbog tri stvari. Prvo, nije bilo više porotnika kojima bi se svetila.”
„Ali ubila je samo devet žrtava, a porotnika je bilo ukupno
dvanaest.”
„Ostala tri su već umrla prirodnom smrću. Više nije mogla da ih
povredi. Moj partner Skot koji je zajedno sa mnom uhapsio Džona,
bio je mrtav.” Hanter je zastao na trenutak sećajući se šta mu je
Brenda rekla pre četiri dana. Duboko uzdahnuvši, nastavio je. „Ostao
sam samo ja.”
„Nije sjajno naći se u toj situaciji”, našalio se Garsija.
 Hanter se saglasio. „Drugo, bio je Džonov rođendan. Za nju je to
bio dan za konačnu osvetu. To bi bio najbolji poklon njenom bratu i
porodici.”
Usledila je duga pauza.
„Šta je treće? Rekao si da su postojala tri razloga”, podsetio ga je
Garsija.
„To što sam nosio tvoj krst.”
„A? Ne razumem”, rekao je Garsija vrpoljeći se u krevetu kako bi
se udobnije smestio.
„To je najveća analogija nečijeg poslednjeg dana na zemlji.”
Garsija je kratko razmislio o tome. „Nositi krst na leđima. Isusov
poslednji dan na zemlji”, rekao je shvatajući na šta je Hanter mislio.
Hanter je ponovo klimnuo glavom. „Znao sam da imam samo
nekoliko sati da nešto smislim. Znao sam da će doći po mene.”
Hanter se ponovo okrenuo prema prozoru, a njegov pogled je
delovao izgubljeno i otuđeno. Oprezno je dodirnuo zadnji deo svog
vrata i opipao ožiljak koji još nije bio sasvim zarastao.
„Ako si osnovano sumnjao da je to Izabela, zašto si prošao kroz
sve to? Zašto si rizikovao život dozvolivši joj da te uhvati? Zašto je
nisi uhapsio?” upitao je Garsija ponovo se vrpoljeći.
„Nisam imao dokaze, samo sumnje. Samo ludu teoriju o osveti.
Kao što znaš, nismo imali ništa o ubici, ni DNK, ni otiske prstiju, ništa
što bi Brendu povezalo s bilo kojom žrtvom ili mestom zločina. Da
smo je uhapsili, bila bi puštena i siguran sam da bismo je zauvek
izgubili. Jedina nada mi je bila da joj dozvolim da me uhvati.”
„I postavio si zamku. Opasnu zamku.”
Hanter je ponovo klimnuo glavom. „Ništa drugo mi nije palo na
pamet, vreme mi je isticalo.”
„Kako je mogla da počini sva ta ubistva, da nanese toliko zla?”,
upitao je Garsija.
„To nikad nećemo znati zasigurno, ali kad bi ostala sama s bilo
kojom žrtvom, postajala je druga osoba. Plamtela je od besa i zla.
Bila je spremna na sve. Znam to. Video sam to u njenim očima.
Bukvalno sam mogao da osetim bes kako isijava iz nje.”
Garsija je nekoliko sekundi bez reči posmatrao svog partnera.
„Jesi li dobro?”, upitao je.
 „Dobro sam”, samouvereno je odgovorio Hanter. „Drago mi je što
je sve gotovo.”
„Tu se potpuno slažem” kazao je Garsija podigavši obe šake u
zavojima.
Obojica su se nasmejali.
„Samo da me kapetan Bolter ne prebaci na neki mastiljarski
posao.
„Nema šanse”, umirio ga je Hanter. „Ti si moj partner. Ako ja jurim
zlikovce, ti ćeš sa mnom.”
Garsija se nasmešio. „Hvala, Roberte”, rekao je ozbiljnijim tonom.
„Nema na čemu. Svakako ne bih dozvolio kapetanu da te pretvori
u ćatu.”
„Ne na tome... što si rizikovao život... da bi me spasao.”
Hanter je nežno spustio ruku na partnerovo levo rame. Niko ništa
nije rekao. Nije bilo potrebe za tim.

Doktor Vinston je otvorio vrata svoje sale za obdukciju u podrumu

Okružne patološke službe i uveo kapetana Boltera unutra.
„Pa, šta imamo?”, upitao je kapetan ne gubeći vreme. Poput
većine ljudi, i on se ježio od podrumske prostorije za obdukciju i što
pre izađe odatle, to bolje.
„Uzrok smrti je teška posekotina stomaka, creva i aneurizme
aorte, zajedno s masivnim krvarenjem. Kad je zarila nož u sebe,
uspela je da ga prevuče sleva nadesno. Pomalo nalik japanskom
ritualu”, rekao je doktor vodeći kapetana ka telu na čeličnom stolu.
„Sepuku?”
„Ne baš, ali postigla je isti konačni efekat. Znala je da će umreti u
roku od jednog minuta. Nije bilo šanse da preživi.”
Obojica su na trenutak ćuteći gledali u telo.
„Pa”, rekao je kapetan, „moram priznati da mi je drago što se ovo
završilo.”
„I meni”, s osmehom je odvratio doktor Vinston. „Kako je
Karlos?”, upitao je menjajući temu.
„Oporavlja se. Treba mu vremena i biće dobro.”
„Kako je Robert?”
 „I dalje je pomalo uzdrman. Krivi sebe što nije ranije shvatio ko je
ubica.”
„To je razumljivo. Ubica mu se približio, čak previše. Emotivno i
fizički. Ali ne znam nijednog drugog inspektora koji bi se iz toga
izvukao živ.”
„Ni ja.” Kapetan Bolter je ponovo pogledao telo. „Pa, mrtva je.
Robert će to prevazići i već sledeće nedelje će raditi na novom
slučaju.”
„Siguran sam da hoće, ali nisam te zbog toga pozvao ovamo.”
Kapetan Bolter se zainteresovano namrštio čekajući da doktor
Vinston nastavi.
„Robert će tražiti da vidi izveštaj s obdukcije.”
„Pa?”
„Mislim da ga treba izmeniti.”
Kapetan Bolter ga je zabrinuto pogledao. „Zašto bi to uradio?”
Doktor Vinston je uzeo list papira sa svog stola i dao ga kapetanu
Bolteru koji ga je pažljivo pročitao. Na pola stranice oči su mu se
zaustavile i zapanjeno razrogačile.
„Da li si ozbiljan s ovim, doktore?”
„Ne mogu biti ozbiljniji.”
„Koja nedelja?”
„Sudeći po veličini embriona, četvrta ili peta.”
Kapetan Bolter je provukao prste kroz kosu, a onda ponovo
pročitao obdukcijski izveštaj. „Otprilike tad su se upoznali.”
„To sam i ja pomislio”, odgovorio je doktor.
„Jesi li siguran da je njegovo?”
„Ne... Ne bez DNK testa, ali ona je imala samo jedan cilj na umu.
Ne deluje mi kao žena koja bi spavala s kim stigne. Bila je potpuno
fokusirana na osvetu za smrt svoje porodice i kažnjavanje Roberta.”
Kapetan Bolter je vratio izveštaj na doktorov sto. Ceo minut je
prošao u tišini pre nego što je ponovo progovorio.
„Ne bi bilo dobro da Robert sazna za ovo.”
„Slažem se. To je poslednje što mu treba.”
„Ko još zna za ovo?”
„Samo ti i ja.”
„Onda neka tako i ostane. Izmeni izveštaj”, odlučno je rekao
kapetan.
„Čuo sam da si dobio pohvale od šefa policije i samog
gradonačelnika”, rekao je Garsija kad je Hanter sebi nasuo čašu
vode iz staklenog bokala pored Garsijinog kreveta.
„I ti si ih dobio.”
Garsija je izvio obrve.
„Partneri smo, sećaš se? Zajedno smo radili na tom slučaju.”
Garsija se nasmešio.
„Nije loše za tvoj prvi slučaj na Odeljenju za ubistva, inspektore”,
zadirkivao ga je Hanter.
„Da, nije loše za nekog ko sad može da koristi šake kao
pištaljke.” Garsija je podigao desnu šaku i pomerio je napred-nazad
ispred usta praveći se da duva u nju i kratko zviznuvši.
Obojica su prasnuli u smeh.
Pažnju im je privuklo tiho kucanje na vrata. „Vaš smeh se čuje do
pola hodnika”, rekla je Ana ulazeći u sobu. „Sjajno je videti vas
obojicu kako se smejete.”
„Nego šta”, rekao je Hanter spustivši šaku na Garsijinu ruku.
„Nego šta.”
 Zahvalnost

Pisanje je oduvek smatrano usamljeničkim poslom, ali ja dugujem

veliku zahvalnost nekolicini ljudi koji su velikodušno izdvojili vreme
za mene i dali mi značajne podatke iz raznih oblasti.
Izražavam ljubav i zahvalnost Samanti Džonson, najdarežljivijoj i
najuviđavnijoj osobi koju poznajem jer je neumorno iščitavala prvi
rukopis ni sam ne znam koliko puta.
Hvala i Koral Čejmbers što me je ohrabrila i usmerila na pravi
način, kao i Andrei Makfilips na ispravkama i ćaskanju.
Iskreno se zahvaljujem svim neverovatnim ljudima iz izdavačke
kuće „Simon & Schuster UK”, koji su obavili sjajan posao, i mojim
fenomenalnim urednicama, Kejt Lajal Grant u Britaniji i Piji Gec i
Sibili Apleger u Nemačkoj čije su sjajne primedbe i vredne sugestije
pomogle da priča i junaci ovog trilera ožive.
Nema reči kojima bih iskazao koliko sam zahvalan
najstrastvenijim, najposvećenijim, najobzirnijim, najodlučnijim i
najizuzetnijim agentima koje bi pisac mogao poželeti - Darliju
Andersonu i Kamili Bolton. Imao sam sreće.
Moja večna zahvalnost fantastičnom timu izuzetno marljivih ljudi
iz književne agencije „Darli Anderson”.
1 Vrhunski šampanjac prvi put proizveden 1876. za ruskog cara
Aleksandra II. Devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka
postao je popularan među reperima. (Prim. prev.)

2 Vrsta koktela. (Prim. lekt.)

3 „Gospođice Izabela, kako ste?”

4 „Dobro, hvala, Luiđi.”

5 „Hvala, Luiđi.”

6 „Nema na čemu, gospođice.”

7 „Mora da se šališ.”