Rebeka Dan

SADA ILI NIKADA

Prevela Radojka Jevtid

Naziv originala
Rebecca Done
THIS SECRET WE’RE KEEPING

Beograd, 2016.
Za Marka
 1

Drugi put kada je Metju Lengli ušao u Džesikin život, skoro ju je ubio.
Samo nekoliko minuta ranije podigla je pogled iz gužve u kojoj je bila i videla
da on stoji tek na nekoliko metara od nje, okrenut leđima. Neverovatno, posle
više od sedamnaest godina koliko su rastavljeni, sada je bio toliko blizu da bi se i
okrenuo da je ona otvorila usta i izgovorila mu ime.
Prosto se zaledila. Možda je čekala da se njegova prilika rasprši dok je
pokušavala da shvati zašto je njen um odlučio da je obmanjuje. Ved nedeljama
viđala je njegov duh, utvaru svog perifernog vida koja je stalno nestajala pre nego
što je uspevala da je propisno sagleda, kao senka koju jure mačke.
Ali onda se nasmešio zbog nečega – i, odmah, znala je da je stvaran.
Neopažena, Džes je gledala kako on počinje da se krede kroz masu. Bio je viši
od vedine ljudi, tako da je bilo lako spaziti ga, a i krasila ga je karakteristična brada
od tri dana i snažna vilica koju imaju ljudi koji uvek izgledaju lepo na slikama. Na
vrhu njegove obrijane glave stajale su naočari za sunce – ali u nekom drugom
životu, Džes je znala da bi mu kosa bila divlja i tamna.
Posle sveg ovog vremena bio joj je poznat kao omiljena fotografija.

Džes se bavila keteringom i pre nekoliko meseci pristala je da kuva za publiku na

sajmu hrane koji se održavao na imanju obližnje vile u severnom Norfoku. Bio je
to prvi zaista topao dan u godini, i nedostatak vetra, trava koja se nežno rosila i
miris fermentisanog piva u glavnom šatoru začuđujude su podsedali na buđenje u
poluugušenom, mamurnom stanju ispod nekog platna na muzičkom festivalu.
Dok je pokušavala da pronađe kuhinju za demonstraciju, okružila ju je gusta
masa ljudi koji su se sporo kretali, neprobojna gomila vlažnih majica i izvijenih
vratova. Koliko je Džes mogla da razazna, priključila se kraju gomile koja je pratila
nepotkrepljene tvrdnje da je negde blizu štanda s predjelima primeden poznati
kuvar – iako se na kraju ispostavilo da je to samo neko s neverovatno sličnim
ukusom za okvire naočara. Kolektivno nezadovoljna, masa je sada pokušavala da
se raziđe, ali svi koji su držali tezge ugrabili su priliku da tom dodatnom broju ljudi
ponude besplatne uzorke, tako da je brzo kretanje postalo mogude otprilike kao i
guranje u prvi red na koncertu Džastina Bibera.
Zbog isprekidanih zvukova koji su izlazili iz mikrofona u kvaru, bar je bilo lako
nadi kuhinju za demonstracije, mada je više zvučalo kao proba zvuka koju neko

4
otaljava, nego nešto zbog čega bi ljudi zastali i to posmatrali. Džes je bila slededa
na redu, sa azijskom fuzijom hrane, ali ved je počela da se pita da li je prekasno da
otperja kudi i u poslednjem trenutku izvuče se na napad žučnog kamena ili takvo
nešto.
I tada, dok je nehajno razmišljala o begu – tada ga je videla.
Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je počeo da se krede. Osedajudi kako
joj se otkucaji srca pomalo ubrzavaju, Džes ga je pratila pogledom dok je skretao
ulevo, iako nije mogla baš odmah da reaguje zbog naslaganih kutija sa sastojcima
koje je nosila i torbe koja joj je bila prebačena preko ramena. Kada je izronio iza
porodice koja je kupovala gomilu domadeg hleba, videla je da razgovara s vitkom
brinetom – verovatno svojom suprugom – s vrtoglavo visokim potpeticama i u
svetlocrvenoj haljini koja je isticala njen besprekorni ten. Mala devojčica tamne
kose, u šortsu i žutoj bluzi, držala se sredno za njegovu levu ruku.
Zastali su za trenutak da pogledaju neku tezgu i Džes je videla kako on poseže
i uzima nešto, istovremeno okrenuvši glavu da čuje šta mu kderka priča. Svaki
njegov pokret bio je, kao i uvek, izveden s određenom namerom – pažljiv,
odmeren. Nekoliko užasnih sekundi Džes je mislila da bi možda mogla da ga
dozove. Ali kada ih je skoro sustigla, ved su ponovo krenuli, a njegova žena i
kderka trudile su se da prate njegov dugi, odlučni korak koji je Džes dobro
poznavala.
Počevši da oseda nekakav klip kako joj se luđački pomera napred-nazad u
grudima, naprezala se da ga vidi dok se kretao ka izlazu iz šatora. Ispred nje se
neočekivano otvorio put kroz masu i došla je do daha, a zatim ubrzala korak. Ali
onda, niotkuda, put su joj preprečila trojica negovatelja koji su strpljivo
usmeravali ljude u invalidskim kolicima ka redu za specijalno sirce.
Džes je glasno uzdahnula, uspaničena što mora da čeka. Masa se zgusnula i
ona ga više nije videla. Osetivši njenu nestrpljivost, negovatelji su pokušali da
izmanevrišu i propuste je, ali gužva oko njih sada je bila pregusta i niko nije mogao
da se pomeri. Sa suzama u očima slušala je njihovo bespomodno izvinjenje. „U
redu je, ne brinite, nema veze“, uspela je da kaže, stidedi se svoje nepristojnosti,
poražena i preplavljena sramom. Vlažnost u šatoru postala je skoro nepodnošljiva.
Kada je uspela da se pomeri, on je nestao. Džesine ruke bile su toliko vlažne
da su joj kutije stalno klizile iz njih. Bila je previše nervozna da bi ih bacila – nekako
je ubedila sebe da de je neko veoma strog, s jakom vilicom i rasporedom u
rukama, za manje od petnaest minuta nadi i naterati da izađe na binu – i počela je
da gura ramena i laktove u stranu kao pokretna vrata dok se kretala ka izlazu iz
šatora. Bila je čudnovato svesna da publika kasnije ovo nede ceniti: sredovečna

5
žena psovala je dok je prolazila, a mladi otac uzviknuo je kada je kolenom zakačila
ruku njegovog deteta. Izvinite, pokušala je da kaže dok je nastavljala dalje. Izvinite.
Odmah je spazila njih troje, na pola puta niz travnjak koji vodi ka parkingu.
Kada je stala na travu i kada su joj pluda konačno udahnula svež vazduh, poželela
je da ga dozove, ali unutrašnja histerija lišila ju je sposobnosti govora. Sada je
trapavo trčala za njim, kao dete koje pokušava da sustigne ljutog roditelja, a
klompe su joj neugodno šljapkale dok se kretala i tako je usporavale.
Na kraju je morala da stane i da se savije. Tako bespomodna, teško dišudi,
gledala ga je kako ulazi u crni audi. Njegova žena prvo je vezala dete na zadnjem
sedištu, a onda mu se pridružila na suvozačkom mestu, glasno se smejudi dok je
zatvarala vrata. Kao da je, spazivši da se Džes preznojava i muči da dođe do daha
na brdu iznad njih, odlučila da joj se naruga, trijumfalno pokazujudi porodično
jedinstvo.
Na samo nekoliko dragocenih minuta Džes ga je ponovo pronašla – i opet joj
je prerano iskliznuo iz prstiju. Sada je morala da se pokrene.
Audi je pošao unazad. Džes je osetila da joj panika ključa u grudima dok je
gledala kako polako vozi ka izlazu. Izlaz ka glavnom putu imao je jednu dugu traku
i nije se moglo preticati: jedan automobil je ulazio, jedan izlazio. Kočiona svetla
audija su sjajila, a motor brujao dok su čekali.
Tada je videla da ima šansu, možda tridesetak sekundi ili manje. Tako je
konačno bacila kutije i torbu i potrčala preko travnjaka da bi došla do puta> na
mestu gde staza oštro skrede. Možda je samo nameravala da zapamti njegove
tablice ili da im se pogledi susretnu – ali dok je prilazila ivici šljunka, on je došao
na kraj reda i otvorilo se mesto na traci puta. Ubrzao je, verovatno nestrpljiv.
Uskoro de nestati zauvek. Impuls da zakorači i da ga zaustavi bio je tako
instinktivan da je to jedva i bila njena svesna odluka.
Mora da ju je spazio baš u poslednjem trenutku – jer je auto uz škripu guma
zastao istovremeno kada je nju oborio s nogu. Sam udarac bio je više kao oštro
guranje, zbog kojeg je sela posred šljunka, kao daje, prosto, odlučila da se odmori
od prelaska puta.
Njen polutrans prekinuo je čudni orkestar vrata automobila koja su se
zalupila, deteta koje je plakalo i žene koja je psovala, a pratio ga je prvi nalet bola
negde u njenoj desnoj butini. A onda je on čučnuo pored nje i stavio joj ruku na
leđa, pa je upitao da li je dobro.
Još joj nije video lice.
„O, bože“, vikala je njegova žena; svaka reč bila je ispunjena šokom, kao da je
nju upravo udarila tona i po nemačkog inženjeringa. „O, bože, o, bože, o, bože.“

6
 „Ne pomeraj se. jesi li dobro?“ ponovo je upitao Džes. „Ne pomeraj se.“
Nekome drugom zvučao bi mirno, ali Džes je uočila paniku u njegovom glasu.
A zatim se okrenula da ga pogleda, istovremeno kada je on podigao naočari
za sunce navrh glave, i suze su joj odmah potekle.
Izustio je eho reči svoje žene, upola sporije, upola tiše: „O, bože.“
Oči su mu bile potpuno iste. Zelene. Prodorne. Izgledao je starije, tamnije,
sigurnije, kao da je njegova prethodna verzija bila samo nacrt.
Gledali su se oko pet sekundi, tokom kojih su njene noge počele da
raščlanjuju udar koji se desio – ili su možda obrađivale užas prave drame koja se
sada odvijala – i počele su da se pomalo trzaju. U drvedu višanja koje je okruživalo
put, jato zeba veselo je čavrljalo među pupoljcima kao da se ništa nije dogodilo.
„Jesi li dobro, jesi li dobro, jesi li dobro?“, brbljala je sada njegova žena, ali to
je više zvučalo kao neko piskavo naređenje nego kao pitanje.
Spustio je glavu, a Džes je pomerila drhtavu ruku sa usta i prekrila oči, i tako
su sedeli nekoliko trenutaka na šljunku, kao da je to bio zaključak svega što se
ranije desilo, kao da su oboje samo ispustili dah koji su dugo zadržavali.
I dok je izgledalo da sav zvuk oko njih nestaje, postali su ostrvo u sredini
puta, skupljeni i nepomični, jedno pored drugog. Džes nije bila svesna ničega osim
umirujude topline njegovog daha i utešnog dodira njegove ruke na leđima, delida
uvrnute radosti koju je osedala zbog toga što su – na neki maleni način – ponovo
zajedno. Izgledalo je kao da je sva gungula stala negde daleko. Sekunde su se
rastegle. Osedala se začuđujude mirno.
Ali onda ih je prekinuo brutalni nalet sirene, koji je primorao Džes da
konačno podigne glavu. Videla je kako njegova žena pokušava da kuca uprkos
manikiranim noktima – devet, devet, devet1 – dok se red formirao u oba pravca, a
automobili smenjivali da obiđu nezgodno postavljen audi. Neki vozači mislili su da
je važno da turiraju veoma glasno dok prolaze, verovatno da bi ukazali na to
koliko je neugodno biti zaglavljen i čekati u redu tokom produženog vikenda.
Drugi su, prosto, buljili kroz prozore u Džes, sa istom praznom
nezainteresovanošdu koju čuvaju za mentalno obolele ili mrtve pijane.
„Isuse Hriste, Vile!“, prolajala je tada njegova žena, a zatim je detetovo
plakanje naglo postalo glasno.
Džes mu je uhvatila pogled. „Vile?“, prošaputala je, da proveri da li je dobro
čula.
„Molim te.“ Samo to je rekao. Strah mu je bio ispisan na licu. Nije morao
ništa više da kaže.

1
999 je broj Hitne službe u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)

7
 Džes je spustila pogled. Njene farmerke bile su netaknute i nije bilo vidljive
štete, recimo, fibule koja izbija napolje ili čašice kolena koja ide u pogrešnom
pravcu. Mogla je da se pretvara, zasad. Pokušavajudi da ignoriše bol, rekla je što je
glasnije mogla: „Dobro sam.“
Ponovo je spustio glavu, što je istovremeno mogao biti znak olakšanja ili
sumornog očaja, dok je njegova žena počela da upravlja mestom nesrede,
uzvikujudi naredbe da Džes ostane tu gde je, da joj Vil da svoju jaknu, da se
njihova kderka (koja se ukočila od straha) ne pomera: „Ne mrdaj, Šarlot!“ Onda je
pažnju usmerila na svoj telefon. „Pregazio je nekoga, Seri, prokletstvo, Šeri,
pregazio je nekoga.“ Nije bilo jasno da li je ved bila na ti s dispečerkom hitne
službe ili je pozvala prijateljicu kada se Džes pridržala za branik audija i pridigla se.
U svakom slučaju, osetila je neočekivani nalet sažaljenja prema osobi s druge
strane veze.
„Jesi li dobro? Možeš li da pomeriš nogu?“ I dalje mu je jedna ruka bila na
njenim leđima, a drugu je koristio da je uhvati za lakat i da je smiri.
Džes je pružila stopalo i lagano pomerila nogu. Bolelo ju je do srži. Osetila je
kako mu se prsti napinju kada se trgla.
„O, bože, Isuse Hriste, Vile“, ponavljala je njegova žena, iako je i dalje držala
distancu, štitedi se vratima automobila kao da se boji da ne zamrlja cipele krvlju.
„Prokletstvo. Ima li štete?“
Džes je shvatila da ona možda priča o automobilu.
Okrenuo se i pogledao ju je kao da nema pojma ko je ona, ova radoznala
neznanka s lepim autom i nedodirljivim cipelama. „Ne“, rekao je drhtavim glasom,
„dobro je.“ Nežno je pokazao na Džes otvorenim dlanom, kao da je ona životinjica
na farmi koju bi njegova kderka možda htela da pomazi.
Negde s leve strane audija, Džes je primetila kako žena u jarkom kaputu i s
odlučnim izrazom lica hoda ka njima, spremna da preskoči tojotu jaris i organizuje
taj haos. Ipak, nenamerno je samo doprinela haosu, tako što je počela da viče i
traži svedoke, od kojih je vedina gurala ka devedesetoj i imala loš vid.
Ponovo ju je pogledao, ali baš kada je hteo nešto da prozbori, neko iz hitne
pomodi, ko je, očigledno, očajnički želeo da razbije monotoniju tog dana, ugurao
je Džes u kolica. I dok su je žurno odvozili s mesta nesrede s listom aluminijumske
folije preko kolena, čula je njegovu ženu kako i dalje uzvikuje bez daha: „O, bože,
Isuse Hriste, Vile, jebote“, kao da joj ovaj pruža najbolji orgazam u životu.

8
 2

Džes je provela podne i rano veče zatočena u ogromnom kompleksu, digitalnom

sistemu karata u hitnoj pomodi, gde joj se konačna, brzopleta dijagnoza doktora o
nagnječenju činila začuđujude razočaravajudom posle prvobitnog obedanja o svem
tom visokotehnološkom pregledu. Od sveg tog iskustva poželela je alkohol, iako je
znala da on nikada ne sme da se kombinuje s lekovima protiv bolova. Ipak,
pozvala je svoju najstariju drugaricu, Anu, saopštila joj taman toliko informacija da
joj uzrokuje bolove u grudima, i predložila da se nađu i popiju flašu merloa i mirno
i objektivno analiziraju događaje od tog dana. Ta ideja zazvučala je obedavajude
pošto je Ana glasno psovala u slušalicu nekoliko sekundi, a zatim se rasplakala u
Džesino ime.
Seoski bar s vinom i delikatesima, Karafa, bio je njihovo omiljeno mesto.
Vodio ga je Filip, iseljenik iz Bordoa, s genetski besprekornim nepcem i nosom za
zanimljiv sir. Taj preuređeni ambar bio je predivna mešavina prevrnute buradi od
hrastovine, čavrljanja, zveketa i žalosne melodije pesama Leo Maržan2 koje su se
čule u pozadini.
Kada je otvoren, bar je postao neočekivano uspešan u stvaranju ambijenta
ruralne Francuske u engleskom polupredgrađu, ali to je bilo pre nego što je
Gardijan napisao veliki ekspoze o tom mestu, u dodatku ironično nazvanom
Skriveni Norfok. Zatim su ga preplavili prošiveni prsluci i galama drugih vlasnika o
vinima novog sveta, bolje osvetljenje i vedi izbor hrane sa aditivima na meniju.
Samo prošle nedelje Džes je slušala, grizudi se za jezik, kako histerična majka traži
sok od pomorandže, riblje štapide i kolutide od špageta za svoje troje (jednako
histerične) dece mlađe od pet godina.
Te večeri, mesto je bilo puno. Bilo je toplo i sparno i unutra i napolju, kao da
se nešto krčka. Filip je otvorio sve prozore i pustio unutra blisku vrelinu večeri i
udaljeni zvuk muzike. Takođe je vrlo uviđajno rezervisao sto do prozora za Džes i
Anu, i stavio na njega bordo Sent-Emilion i tanjir Karafinog najboljeg kamambera.
Džes se polako kretala kroz bar i uljudno daskala sa susedima i poznanicima,
kao da upravo nije doživela najčudniji dan u životu. Kada je stigla do svog stola,
sela je i sipala sebi vino, pa dopustila očima da odlutaju ka dvorištu, a umu da
otputuje do vozača automobila koji je čučao pored nje na šljunku pre samo
nekoliko sati. Na licu mu se očitavao zapanjeni poraz, kao da ga je neko za glavu
2
Francuska pevačica. (Prim. prev.)

9
viši od njega neočekivano udario u prepone. Njegov neizrečeni očaj bio je bolni
podsetnik na njihov poslednji susret. Od same pomisli na to žacnulo ju je srce.
Uz pomod vina progutala je i tu misao, pa se poslužila kamamberom. Dok joj
se lepio za prste, pomislila je da bi zaista mogla da jede više mekog sira. Negde je
pročitala da je pun pogodak kada se upari s malinama i crnim biberom.
A zatim, kao i uvek, tu je bila Ana, koja je podigla ruku ka Filipu dok se gurala
kroz masu što se prelivala iz bara. Kada se pridružila Džes za stolom, bez reči je
uzela svoju čašu za vino, kao da joj je ta težina na dlanu nudila određenu utehu
koju mod govora, u tom trenutku, nije mogla.
Izgleda predivno večeras, pomislila je Džes, sa crnom kovrdžavom kosom
koja joj nežno pada u kovitlacima, licem pomalo rumenim od brzog hoda i,
verovatno, alkohola. Ana je od prethodne godine pokušavala da zatrudni, tako da
nije trebalo da pije, ali uglavnom je pravila izuzetke za bitne događaje, kao što su
venčanja, rođendani i nepredviđene nesrede na drumu.
„Pa, tvoja saobradajna nesreda…“, počela je Ana, a onda sačekala, verovatno
da Džes objasni kako to da nije u gipsu i ne dobija kiseonik iz boce.
Ana je zasad znala samo ono što joj je Džes rekla telefonom: da ju je nudi
udario u nogu, ali da nije bilo vede štete. Zaustavila se pre nego što je otkrila
identitet vozača. Takva vest mogla se izredi samo licem u lice.
„Nije to bila prava nesreda“, rekla je Džes pažljivo. „U stvari, jeste, ali vozač
nije pobegao.“
„Verovatno zato što si mu bila zaglavljena ispod prednjeg branika“, rekla je
Ana pre nego što je malo omekšala i uzela Džes za ruku. „Isuse, Džes. Jesi li
sigurna da si dobro?“
U satima koji su prošli između nesrede i dolaska u Karaju, Džesina noga
dobila je iznenađujude nasilnu nijansu ljubičaste i počela nežno da pulsira kao
nešto što polako odumire – ali nju su delimično umirili jasni rezultati rendgena i
zapanjujuda nezainteresovanost lekara, koji je samo provukao glavu kroz zavesu
da postavi dijagnozu nagnječenja mekog tkiva prc nego što je ubrzo ponovo
nestao. Njegov savet sastojao se u tome da ode kudi i pije lekove – a time je
očigledno rekao da to nije ništa što šaka lekova protiv bolova i čaša ili dve vina ne
mogu da reše.
„Mislim da jesam“, rekla je i polako klimnula glavom. „Mislim, boli me, ali
moglo je da bude mnogo gore.“
„Pa, mora da je prekoračio brzinu“, zaključila je Ana, čela toliko nabranog od
brige da je Džes poželela da posegne rukom i da ga izgladi.

10
 Džes je odmahnula glavom, pomislivši kako bi bilo mudro da počne lime što
de naglasiti olakšavajude okolnosti za vozača. „Ne, potpuno je bila moja krivica.
Istrčala sam pred automobil.“
„Zaista? Zašto?“ Ana je izgledala skeptično – što je i razumljivo, pošlo je Džes,
kao i vedina ljudi, bila obično dovoljno prisebna da ne skače svojevoljno ispred
automobila.
Kada se Džes spetljala tražedi prave redi da joj kaže novost, Anina sklonost da
sve logički analizira počela je da se pokazuje kroz nalet dijagnostičkih pitanja.
„Kakav je auto vozio?“
„Audi.“
„Da li je bio star? Onako, prestar da bi vozio?“
„Ne.“
„Premlad?“
„Ne, ne.“ Razmislila je o tome. „U sredini.“
„Da li je bilo nekoga s njim?“ Džes je klimnula glavom. „Dvoje.“
„A šta je s brojem tablica?“
„Obezbedenje ga je uzelo.“
„Hodeš li ga tužiti?“
„Ne“, rekla je Džes brzo, namrgođena. „To je samo nagnječenje.“
Ali njih dve bile su prijateljice toliko dugo da su obe znale da je ovo
uznemireno ispitivanje gotovo nepotrebno. Ana je samo trebalo da se zavali na
stolici i pogleda Džes u oči – pa je to i uradila. „U redu. Zašto imam osedaj da mi
nešto ne govoriš, Džes?“
Džes je nežno ljuškala merlo na dnu čaše, divedi se njegovoj gustini, gledajudi
kako se pojavljuju vinske suze. Toliko godina mislila je da vinske suze samo
označavaju određeni stepen pijanstva (Filip ju je na kraju diskretno ispravio –
verovatno da bi sprečio Džes da se dalje sramoti na njegovim večerima probanja
vina koje poseduju izrazito dobrostojedi).
Džes je naglo uzdahnula i pogledala Anu u oči. „Ovo mora da ostane među
nama.“
Sredom, Karafa nije bila mesto gde ljudi previše obradaju pažnju na susedne
stolove – ali Džes se ipak nagla i plava kosa stvorila joj je mali zastor preko jedne
strane lica, kao da de joj to nekako pomodi da izgovori te reči.
„Bio je to Metju. Metju Lengli vozio je kola.“
„O, bože.“ Ana je stavila ruku preko usta, i sedele su u tišini za trenutak, dok
su ih zvuči bara zapljuskivali kao voda davljenika.

11
 Posle nekoliko sekundi izgledalo je da se Ana setila kako da diše, iako se i
dalje jednom rukom držala za ivicu stola, kao da je bila uplašena da de poleteti.
„Ali bila je… to je bila nesreda?“
„Da… na neki način. Mislim, moja je krivica. Istrčala sam… Pokušavala sam da
ga zaustavim.“
Ana je zurila u nju. „Šta?“
„Uspaničila sam se.“
Ana nije trepnula. „Zašto?“
Pošto nije bila ni policajac, ni član obezbeđenja, ni kaskader, Džes je uviđala
kako de biti teško objasniti zašto je zaustavljala saobradaj tako što se bacila ispred
automobila. „Odlazio je“, rekla je tromo. „Želela sam da ga zaustavim.“
„Dovoljno da se ubiješ?“
Džes je dodatnim gutljajima vina odbacivala realnost rizika koji je postojao.
„Nije bilo tako. Nisam čak ni promislila. Nije bilo vremena – prosto sam…
zakoračila.“
„Koliko te je ljudi videlo?“
„Previše“, rekla je Džes i osetila mali čvor straha u stomaku. „I bio je sa
ženom i nekom devojčicom. Mislim, sa suprugom. Bio je sa svojom suprugom i
kderkom.“
„Isuse Hriste.“
Pod uobičajenim okolnostima, čovek u četrdesetim koji je oženjen i ima
kderku teško da bi bio glavna vest. Večeras jeste, pomislila je Džes tmurno,
otpijajudi još jedan veliki gutljaj iz čaše.
„I sigurno te je prepoznao?“
Džes je nagla glavu ka Ani, kao da želi da kaže: Ma hajde.
„Izvini“, rekla je Ana brzo i zastala da otkloni iskušenje tako što je preostalo
vino iz flaše sipala u Džesinu čašu, sa žarom koji je implicirao da bi ona sama htela
da ga iskapi.
„Pa, šta je rekao, Džes? Mislim, kada je video da si to ti.“
„Ništa posebno. Skoro ništa nije rekao. Bilo je ljudi oko nas… oboje smo bili u
šoku.“ Oklevala je. „Ali – njegova žena stalno ga je zvala Vil.“
Izraz zbunjenosti preleteo je preko Aninog lica pre nego što je shvatila.
„Promenio je ime“, disala je. „Tako je uspeo da nestane s lica zemlje.“
„Ima smisla“, promrmljala je Džes, usta punih zrelog sira, odlučujudi u tom
trenutku da zadrži za sebe svoje neizmerno olakšanje što je iz prve ruke videla da
Metju Lengli nije mrtav.

12
 Ana je zastala. Izgledalo je da joj misli lete tako brzo da Džes ne bi iznenadilo
da glava počne da joj vibrira. „Možda to nije ni bila slučajnost.“
„Ne, svakako jeste. Videla sam auto i prosto sam…“
Ana je odmahnula glavom i nagla se napred. „Ne, mislim, što je uopšte bio
tamo. Sama si rekla da ga svuda viđaš. Možda si u pravu. Možda te prati.“
Odabravši da ne preispituje Anino veoma zanimljivo odstupanje od svojih
pređašnjih nagoveštaja da bi prosto trebalo da zameni alkohol česmovačom i
nesanicu dobrim snom, Džes je prosto slegla ramenima, potpuno ostavši bez
ideja. „Možda. Ne znam, ne znam.“
Ana se namrštila. „U redu, u redu.“ Za razliku od Džes, Ana je kao đak bila
odlična u matematici i uglavnom se nosila s problemima tako što je pokušavala da
ih sagleda s logičke strane. „Hajde da pogledamo činjenice. Čak i da te prati,
sumnjam da de posle ovoga nastaviti. Ne ako je policija uključena u sve.“
Džes je progutala knedlu. „Ali moram da pričam s njim, Ana.“
Ana se nagla napred da spreči Džes da ignoriše ono što de redi, i zvučala je
nežno, ali odlučno. „Nema ničega o čemu vas dvoje treba da pričate. Ozbiljno –
nema reči za ono što se dogodilo. Bolje je za oboje da nikada više ne stupite u
kontakt.“
Džes se nije slagala, ali nije ni negodovala.
„Znaš da sam u pravu, Džes“, nastavila je Ana nežno.
Čak i kada su im se pogledi sreli, Džes nije mogla da odgovori. „Pa, kakva mu
je žena?“ pitala je Ana posle kratke tišine.
Džes je iznenadila samu sebe što se setila detalja za koje nije znala da ih je
uopšte primetila u to vreme, i za trenutak se pomučila da artikuliše šta svi oni
znače u njenoj glavi. Srebrni nakit. Sjajna kestenjasta kosa, ravna, s predivnim
šiškama. Videlo se da trenira, imala je zavidne mišide. Ona vrsta podrazumevanog
autoriteta koja zahteva brižljivo rukovanje.
„Nije njegov tip“, na kraju je otkrila Ani.
„Ti ne znaš koji je njegov tip.“
„Znam da ona nije“, odgovorila je Džes, pomalo preoštro. „Da li misliš da je
shvatila ko si ti?“
Džes je odmahnula glavom. „Ne vidim kako je mogla. Samo je stajala pored
automobila i vrištala na njega. Mislim da je bila pomalo zabrinuta za farbu.“
„To je sjebano“, objavila je Ana, kao da je to uopšte trebalo da se kaže.
Kada je Ana ispila čašu, a Džes ostatak flaše, njihov razgovor kraju se na
premestio na distancu pri kočenju, zamršenost Aninog internet kalendara
ovulacije i prednosti – ili mane – veganske ishrane (pošto je smazala kamamber,

13
Džes nije bila preterano iznenađena što je stala na stranu onih koji preferiraju
hranu koja verovatnije izaziva infarkt).
Dok je Filip stigao do njih posle nekog vremena sa dve čaše za šampanjac i
flašom Loran-Perijea u kofi s ledom, ved su popile sav merlo. „Od džentlmena kod
bara“, objasnio je uz nežni osmeh i podigao obrvu tako da je ponosno stajala
iznad čaša. Otvorio je stalak ispod ruke i stavio kofu na njega.
Džes se okrenula i odmah kroz masu pogledala u oči doktora Zaka Fostera.
Nije imala pojma da je on uopšte u Norfoku.
On je prosto gledao u nju i čekao, nepomičan.
Te večeri prošlo je tačno godinu dana od njihovog prvog susreta kod
stepenica hrama u šumi u Holkam Parku, gde su bili na venčanju zajedničkog
prijatelja. Kada ga je prvi put ugledala, očaravao je malu publiku nekom
medicinskom pričom, ali, naravno, to je bila takva priča da ona nije mogla da se
nada da de je makar dopola ispratiti posle dve čaše vina. Tako je, umesto da se
smeje sa ostalima, Džes otišla i motala se oko stuba kao u nekoj tragičnoj ulozi
statiste u produkciji Otela na otvorenom, slušala ga kako priča i pitala se da li je on
možda poznata ličnost, ili bar u srodstvu s nekim ko jeste. Imao je nekakvu auru –
ili je to možda bilo zato što je bio neverovatno zgodan i nadaleko najharizmatičniji
gost na venčanju. Inače nije reagovala na muškarce koji privlače pažnju na takav
način, i samo zbog toga znala je da on ima potencijal da definitivno bude
Nepodesan. Ali do tada je, naravno, on spazio nju kako ga pijano gleda i – možda i
razumljivo – protumačio to kao otvoreno nabacivanje.
Na kraju su se ljubili na stepeništu hrama u ponod dok je vatromet
eksplodirao u pozadini, a Džes se setila da se tada u sebi nasmešila i pomislila: Ovo
je prilično savršeno. I dalje je imala ožiljak od ogrebotine na leđima koju je
zadobila samo nekoliko sati kasnije od jednog posebno kvrgavog dela hrastove
kore.
Posle toga proveli su uzbudljivih i opčinjavajudih četrdeset osam sati zajedno,
iako se Džes razočarala kada je saznala da je Zak, zapravo, povremeni posetilac
Norfoka. Njegovi roditelji nedavno su se preselili u Dersingam, ali on je živeo u
Belsajz Parku u Londonu i radio kao doktor u Urgentnom centru u Univerzitetskoj
bolnici. Njegove nesređene smene i česta dežurstva, u kombinaciji sa Džesinim
poslovnim obavezama, trebalo je da ukazuju na to da je ta veza bila gotova i pre
nego što je počela – pritom ne uzimajudi u obzir Zakov poprilično jedak razvod koji
tek što je došao do gorkog kraja posle nekoliko meseci produžene rasprave o
raznoj finansijskoj imovini.

14
 Međutim, kako se ispostavilo, oboje su bili posvedeni tome da veza uspe.
Džes bi posedivala Zaka u Londonu tokom svojih slobodnih dana, a Zakbi putovao
do Norfoka tokom svojih. Upoznala je njegove roditelje. On se rukovao s njenom
sestrom najednom krštenju. Stvari su napredovale zdravije nego što je očekivala
na početku.
Do ovog dana, Džes je jedino videla slike njegove bivše žene sakrivene u
raznim albumima na njegovoj stranici na Fejsbuku – bila je visoka i plava, s
aristokratskom vilicom i napudenim usnama koje su mogle biti samo proizvod
dermalnih filera. Koliko je Džes shvatila, Oktavija se napola bavila svime – bila je
dizajner nakita, kolumnista u magazinu Tatler, potpuno luda. Jedna od onih žena
koje nose šorts s velingtonkama i vole da pucaju u patke vikendom.
Džes je po svim važnijim merilima bila Oktavijina potpuna suprotnost, i znala
je da je to delimično razlog zašto se uopšte i svidela Zaku. To joj je i priznao – da
ga je opčinilo što je drugačija – ali kako je vreme prolazilo, to ju je sve više brinulo,
jer vrednost novine ume da izbledi s vremenom.
Naravno, imao je i on svoje mane – bio je impulsivan i imao užasnu narav;
umeo je da je kontroliše i gleda s visine. Džes se uvek u sebi pitala kakvu su ulogu
na kraju igrale ove osobine u njegovom razvodu, najviše zato što je Zak voleo da
zaobiđe temu razloga njihovog rastanka i, ako bi ga primorala, samo bi ponavljao
frazu nepremostive razlike, a nikada ne bi ostao dovoljno miran da joj, zapravo,
pruži objašnjenje.
Međutim, Džes je u poslednje vreme otkrila da se Zakova definicija
nepremostivih razlika pomalo razlikuje od njene, pošto se činilo da obuhvata
često neverstvo – što je ona smatrala zasebnom kategorijom među razlozima
bračnog sloma, jer teško da je to bilo isto kao prepucavanje o kudnim poslovima ili
neslaganje s tazbinom.
Ana je ved počela da sipa loran-perije u čaše za šampanjac. „Nede škoditi
samo da probamo“, promrmljala je, skoro u bradu, pa se Džes osetila pomalo
krivom, pošto je Ana obično bivala pravi primer samokontrole.
Sklonivši privremeno pogled sa Zaka, Džes je odugovlačila dok je tražila
potporu, pa se nagla ka Ani. „Saznala sam pravi razlog zašto su se Oktavija i Zak
razveli, i razlikuje se od sažetih crtica Zaka Fostera.“
„Oh“, rekla je Ana, kao da su pričale o lokalnoj zvezdi, a ne Džesinom
momku. „Hajde – iznenadi me. Tajni fetišista? Kockar? Fanatik za reptile?“
Džes nije bila sigurna da li Ana misli na Oktaviju ili Zaka, iako nije mogla da
odoli da se ne nasmeši sklonosti svoje drugarice da sve pretvori u trač-partiju.

15
Odmahnula je glavom. „Ništa od toga. Zak je uhvatio Oktaviju u toaletu u
Barbikanu. Jebala se s njegovim bratom.“
„Isuse“, naglasila je Ana dok je pokušavala da svari tu vest pomodu povedeg
gutljaja loran-perijea.
„Da“, rekla je Džes i klimnula glavom. Nije još imala priliku da razgovara s
dotičnim o ovom specifičnom razvoju u sudskoj sagi razvoda Zaka Fostera, pošto
je za to saznala tek prethodne nodi. Čula je nemarni komentar u grupnom
razgovoru, pa je kasnije bila primorana da bukvalno ispituje svog nesvesnog
doušnika da bi stekla potpuniju sliku.
„Njegovog brata? U Barbikanu3?“, rekla je Ana kao da je pokušavala da
odluči šta je gore – to što je ostala u porodici, ili što je počinila zločin protiv
scenske umetnosti.
Džes je odmahnula glavom. „Znam.“
Izgleda da je Zak zakasnio na večernje izvođenje Boema, a Oktavija i njegov
brat ušuškali su se za barom i pretpostavili da on uopšte ne dolazi. Kasniji okršaj u
toaletu bio je, prema izveštajima, takođe pravi operski spektakl. Šest nedelja
kasnije, Zak je podneo zahtev za razvod braka, a brat mu je u to vreme ved
pobegao u San Francisko da se probije u svetu onlajn-igara.
„Prokletstvo“, rekla je Ana i uzdahnula. „Jadan Zak.“
Ana je bila Zakova velika obožavateljka, što je poticalo od činjenice da je on
bio drugačiji od Džesinih prethodnih momaka, koji su, iako poprilično slatki, imali
kreativnu interpretaciju stalnog zaposlenja u koje su uključivali stalno igranje na
konzolama, picu i Džesinu kreditnu karticu. U Aninim očima, ne samo to što je Zak
imao pravi, pladeni posao ved i što je bio dovoljno istrajan da završi medicinski
fakultet pre nego što je napredovao i postao specijalista, bilo je dovoljno da se
prenebregnu njegove razne mane (iako ju je sigurno zaneo i njegov opojni šarm,
svetlucavi beli zubi i to što je s majčine strane vukao korene iz Andaluzije, pa je
genetski bio predodređen da nasledi špansku lepotu koja više pristaje filmskoj
zvezdi nego doktoru).
„Zašto bi sakrio takvo nešto od mene?“ rekla je sada Džes. „Prevarila ga je, a
on mi nikada nije rekao.“
Ana je izgledala nesigurno. „Muški ponos?“ Namrštila se. „Koliko je pouzdan
tvoj izvor?“
„Poprilično. Najbolji prijatelj njegovog brata.“
„Jebote.“

3
Barbikan je kulturni centar u Londonu u kom se održavaju koncerti, predstave, projekcije filmova i
izložbe. (Prim. prev.)

16
 „Ne znam – možda nije bitno“, mrmljala je Džes, pomalo za sebe, i ponavljala
ono što joj se motalo po glavi otkako je prošle nodi saznala za Zakovu tajnu.
„Mislim, to se desilo pre nego što smo se uopšte upoznali. Sigurno de redi da je
potpuno nebitno.“
„Da“, Ana se ubacila i mahnula kažiprstom u maniru nekog doktora za
spinovanje iz Vestminstera koji je do laktova u saniranju štete. „Upravo to.
Nebitno.“
Džes je zamišljeno otpila gutljaj iz čaše koju joj je Ana dodala, ali nije mogla
da se otrese pomisli na Zakovo izostavljanje tako velikog detalja iz priče o svom
braku. „Samo… samo zaista mislim da je trebalo da mi kaže.“
Ana je otvorila usta da odgovori, ali onda kao da se predomislila; samo je
pročistila grlo i suptilno klimnula glavom u Zakovom pravcu. „Samo da razjasnimo,
ti ne želiš da raspravljaš o gospodinu Lengliju i njegovoj lošoj vožnji u Zakovoj
blizini?“
„Zapravo“, promrmljala je Džes, „gospodin Lengli ima zaista dobre reflekse.“
„Zak nam prilazi“, rekla je Ana, pripremila svetlucavi osmeh i procedila kroz
zube: „Tako da mi je brzo potreban odgovor.“
„Ne ovde“, rekla je brzo Džes, dok joj se povređena noga refleksno trgla na
pomisao kako Zak saznaje i besni zbog toga usred punog bara.
Nekoliko trenutaka kasnije osetila je dlan na leđima.
„Hteo sam da pošaljem vino, ali šampanjac vam više pristaje.“ Zak se najavio
nežnim glasom, kao da su cele večeri čekale da im priđe. Pomalo je mirisao na
nešto ljupko mošusasto, neki parfem Kalvina Klajna, a oči su mu mračno
svetlucale, kao u iščekivanju uzbuđenog dočeka – iako Džes nije želela da mu
udovolji dok joj ne objasni to sa Oktavijom. Uputila je Ani pogled koji je trebalo da
pozove na solidarnost, a koji je Ana ignorisala dok je s njim daskala o putu od
Londona i zahvaljivala mu za loran-perije.
„Nema na čemu“, rekao joj je Zak. „Moram da priznam, sviđa mi se ta boja
kose, Ana. Pristaje ti.“
Očigledno ne pomislivši da je ovo čudno, pošto nikada nije promenila boju
kose, Ana se osmehnula. „Oh, hvala.“
Zak se okrenuo ka Džes; ruka mu je i dalje stajala na njenim leđima kada se
sagnuo i poljubio je u glavu. „Uspeo sam da zamenim smenu. Sredna godišnjica,
dušo.“
„Koliko deš ostati u Norfoku, Zak?“, pitala ga je Ana veselo, sprečivši Džes da
mu naglas pokaže koliko je nezainteresovana.

17
 Držedi u ruci čašu crvenog vina, Zak je seo pored Džes, opustio vilicu i rukom
prešao preko svoje brade od tri dana pošto je osetio da je hladna prema njemu.
„Neradni dani. Bidu ovde celog vikenda.“ Ugrabio je priliku i stavio ruku na
Džesino levo koleno. „Pa, recite mi. O čemu ste vas dve pričale sve ovo vreme?“
Nateravši se da izbaci Metjua Lenglija iz misli, Džes je pogledala u Anu, a Ana
je počela da čavrlja o raznim temama o plodnosti, od dobrih strana akupunkture
do broja spermatozoida svog muža. Džes je dutala sve vreme, drage volje
puštajudi Anu da priča, dok je ona pokušavala da ignoriše povremeni stisak Zakove
ruke na butini, iako je zaista bila zahvalna što je odabrao nogu koja nije pretrpela
povredu.
Posle nekoliko minuta, kada je Anin solilokvij dostigao prirodnu pauzu,
Džesina čaša bila je prazna. „Dobra devojka“, promrmljao je Zak u znak odobrenja,
zgrabio šampanjac i dopunio Džes čašu pre nego što je krenuo da dospe i Ani, koja
je odmahnula glavom.
„Hvala, Zak, ali moram da idem“, rekla je, iskapivši ostatak pida. „Rekla sam
Sajmonu da du se vratiti do deset. Bukvalno ovuliram dok pričamo.“
„Drago mi je“, rekao je Zak ohrabrujude, kao da je upravo objavila da ide da
osvoji Everest, ali Džes ga je uhvatila kako s malim prekorom gleda u asortiman
praznih čaša na stolu.
„Drago mi je što sam te videla, Zak“, rekla je Ana. „Pobrini se da Džes
bezbedno stigne kudi.“
Zak je ponovo stegao Džesinu nogu. „Oh, hodu.“
Džes se jedva zaustavila da ga ne udari po ruci kao sekretarica iz šezdesetih
koju opipava šef.
„Pozovi me sutra“, rekla je Ana Džes, a onda ustala i prošla pored njih, pa
poslala Filipu poljubac pri izlasku.
Zak se odmah okrenuo ka Džes, pa se nagnuo i poljubio je. Bio je to pomalo
navalentan poljubac, onaj koji nagoveštava da bi zaista trebalo da krenu i nađu
najbliži dušek. „Pa, je li ovo prijatno iznenađenje?“
Džes je nehotice skrenula pogled ka redu trešanja s druge strane prozora, čiji
su cvetovi postali tamnoružičasti u tmini koja se spuštala. Zbog nekog razloga,
Metjuovo lice nežno joj je uplovilo u um. Uz malo truda, oterala je tu sliku.
„Dušo, staje?“ Zak je šaputao, ruka mu je bila na njenom vratu, a usta blizu
njenog uha. „Bukvalno nisi rekla ni reč otkad sam seo.“
Džes je progutala knedlu i pokušala da se usredsredi, jer nije želela da
pokvari njihovu godišnjicu svađom, ali bila je previše uznemirena da bi prosto

18
zanemarila ono što je čula. Pogledala ga je propisno, prvi put te večeri. „Saznala
sam šta se zaista desilo s Oktavijom“, rekla je bez okolišanja.
Zak se namrštio i naglo izašao iz njenog ličnog prostora tako što se zavalio u
svoju stolicu i prekrstio ruke. „Šta?“, frknuo je da bi sebi kupio malo vremena.
„To nisu bile nepremostive razlike. Prevarila te je s tvojim bratom. Zato si se
razveo od nje.“
Nastala je kratka pauza, tokom koje se činilo kao da se Zak koleba između
toga da i dalje održava varku ili da se ne muči i prestane s tim. Pošto inače nije
voleo da se muči, odabrao je ovo drugo i pokušao da potpuno izbegne problem.
„Zaista? Ovo demo raditi za godišnjicu?“ Značajno je gledao u bocu šampanjca,
kao da želi da kaže da Džes ne pridaje dovoljno pažnje pomenutom slavlju. Zak je
slavlja shvatao ozbiljno i imao je običaj da postane ogorčen kada bi mu ljudi
upropastili planove.
„Zak, kako je mogude da mi to nisi rekao?“
Zak je oklevao, izrazom lica ne pokazujudi ništa, pre nego što je u odbrani
slegnuo ramenima. „Nisam hteo da me sažaljevaš. Oh, Jadničak – žena mu se
jebala s bratom. Možda du mu pridi da ga razveselim.“ Napravio je „izraz lica kao
ren“, kako je Džes to zvala, izraz koji je koristio za govedinu velington u
gastropabovima. „Ne, hvala.“
„Ali mi smo zajedno godinu dana“, podsetila ga je Džes tiho. „Mogao si mi
redi bilo kada.“
Zak je ponovo slegnuo ramenima; ruke su mu i dalje bile prekrštene da bi se
odbranio od niskoletedih projektila sažaljenja. „Pa, dostigli smo taj momenat,
Džes… kada je postalo prokleto prekasno da kažem bilo šta.“
„Dakle, zato ne pričaš s bratom?“ zaključila je Džes. Zak ga je retko i
spominjao, ali ona je to pogrešno pripisivala rivalstvu među bradom. „Mislila sam
da se samo ne slažete.“
Zak se malo namrgodio. „Da, ne slažemo se.“
Sada je medu njima zavladala napetost, kao neki opipljivi oblak hladnog
vazduha u uglu prepunog bara. „Znači, Oktavija ti je, u stvari, slomila srce“, rekla
je Džes tiho.
Zak se neudobno izvio i odvratio pogled od nje. „Da, Džesika, slomila mi je
srce. Možemo li sada da pričamo o nečemu drugom? Nije bitno kako se završilo,
ako je ishod potpuno isti.“
„Ali jeste bitno“, usprotivila se.
„Zašto? Rekao sam ti istinu“, presekao ju je Zak i otpio još jedan gutljaj vina.
„Postojale su nepremostive razlike.“

19
 „Misliš na prevaru“, ispravila ga je.
Spustio je čašu. „Zar to nije isto?“
Džes je progutala knedlu. „Pa… da li je i dalje voliš?“
Zakov izraz lica, koji je ranije odavao averziju, sada je pokazivao čistu uvredu.
„Da li me ozbiljno pitaš?“
„Da“, rekla je oklevajudi, pošto je pod njegovim hladnim pogledom počela da
sumnja u sebe.
„U redu“, rekao je onda, naslonio se na stolicu i prošao prstima kroz kosu kao
broker s Vol strita uhvaden u malverzaciji. „Nisam ovo očekivao. Toliko o
šampanjcu.“
Zakove tanke zalihe strpljenja retko su ga zadržavale kad je pod pritiskom,
tako da je Džes odlučila da ga ne gura dalje. „Prosto ne mogu da verujem da bi
sakrio nešto takvo od mene“, rekla je u konačnom pokušaju da razori njegovu
tvrdoglavost.
„U redu, Džes“, rekao je Zak razdraženijim tonom, što je značilo da postoji
nešto osnovno što ona ne uspeva da shvati, „ako zaista želiš da znaš, nikada nisam
mislio da je to značajno, u redu? I dalje ne mislim. To je gotovo.“
Naglasivši reči tako što je ispio vino i spustio čašu s tek nešto manje sile nego
što je bilo potrebno da je razbije, Zak je odlučio da završi raspravu nekom vrstom
ultimatuma.
„Vidi, hodemo li sada da zaboravimo ovo i proslavimo godišnjicu? Ako
nedemo, otidi du do kude na plaži. Bila je ovo duga nedelja, Džes, i bilo mi je
dovoljno što sam pričao o Oktaviji kada smo se razvodili, a kamoli dvanaest
prokletih meseci kasnije.“
Iako je i dalje bila uznemirena zbog njegove tajnovitosti, mali deo Džes počeo
je da se pita da nije možda on u pravu. Možda nije važno.
Zar nije svima slomljeno srce, na ovaj ili onaj način? Da li to znači da nju voli
išta manje?
Ali dok se setila da Zak ima specifičan talenat da je natera da posumnja u
sebe, on je ved bio na nogama i čekao je da izabere: tradicionalna godišnjica
funkcionalnih parova ili sumorni slavljenički okršaj.
Uz malo truda – pošto ju je noga bolela kao da je prošla kroz mašinu za
mlevenje mesa – Džes je ustala i krenula kroz bar ka izlazu, sa Zakom pored sebe.
Ali tek što je napravila dva koraka na šljunku ispred bara, on ju je uhvatio za ruku i
zaustavio je.
„Džes, šta dođavola nije u redu s tvojom nogom? Koliko si pijana?“

20
 Nakratko je osetila olakšanje. Očito nije čuo lokalni trač o nesredi i, uz malo
srede, nede prodi mnogo pre nego što njena kolekcija postarijih svedoka počne to
da meša s nečim što su videli u seriji Ubistva u Midsomeru.
„U redu je“, rekla je i trgla se kada je premestila težinu na nepovređenu
nogu, iako je bol, zapravo, postajao jači.
Zak se namrštio i zagledao u njenu butinu kao da ima rendgenski vid.
„Sačekaj, nije u redu. Šta si uradila?“
Oklevala je, ali zaustavila ju je pomisao na njegovu reakciju ako bi mu rekla
šta se tačno desilo. „To je samo modrica“, promrmljala je na kraju. „Ništa
ozbiljno.“
„Dušo“, rekao je tada nežnije, „ja sam doktor, znaš? Mogu da vidim kad
nešto nije u redu.“
To je bila istina, i jedna od mana veze s doktorom. (Druga mana bila je to što
su prijatelji njegovih prijatelja često spontano tražili medicinske savete od Zaka
kada ga sretnu u gradu. Dve nedelje ranije, dok su bili na ručku, sredovečna
poznanica njegovog kuma prišla je njihovom stolu i bezmalo mu pokazala tur da bi
dobila drugo mišljenje za čir na zadnjici koji se inficirao.)
„Bidu dobro“, insistirala je i molila se da nije vičan postavljanju dijagnoze bez
detaljnog pregleda.
Stavio joj je ruku oko struka da je pridrži, i sklonio joj kosu s lica s nežnošdu
od koje je zadrhtala. Očito pomislivši da su dostigli trenutak večeri kada de modi
da pokuša da zamaskira svađu kao zavođenje, približio je usta njenom uhu. „Da li
si još razmišljala“, šaputao je pustivši da mu glas postane grub, „o preseljenju u
London kod mene?“
Za trenutak nije pokušala da priča – samo je dozvolila sebi da oseti vrelinu
njegovog daha na koži kada joj je usnama nežno okrznuo vrat.
„Žao mi je zbog svega onoga s Oktavijom. Razmišljao sam o tebi cele
nedelje“, šaputao je. „Zbog tebe nastavljam kada sve postane sranje. Tu me
alegras el dia.4“
To je povremeno radio – prelazio bi na španski kada je mislio da mu je
potrebna pomod da je obrlati. Dotadašnja stopa uspešnosti bila mu je prilično
niska, pošto bi zauzvrat dobio ili osmeh ili sleganje ramenima; ali večeras je Džes
bila naročito umorna, a i cenila je to što ju je pridržavao i sklanjao joj težinu s
povređene noge.

4
Špan. Ti mi razvedriš dan. (Prim.prev.)

21
 „Žao mi je što ti nisam rekao za Oktaviju“, insistirao je i spustio glavu da je
poljubi. „Želim da budem sa tobom, carino5. Želim da se preseliš u London sa
mnom. Sredna godišnjica, srce.“
Zatim su mu usne bile na njenim i, kao i uvek, njihov ukus otišao joj je pravo
u prepone, kao neki erogeni ekvivalent zloupotrebe droga iz klase A6. I našla se
pritisnuta uza zid od opeke dok je Zak rukama prelazio preko njenog tela. Njihovi
poljupci postajali su sve strastveniji, pa je Džes odlučila – kao i uvek – da de
sutradan odlučiti jednom zasvagda da li se seli u London.

5
Špan. Dušo. (Prim. prev.)
6
Klasa A je kategorija kontrolisanih droga u Velikoj Britaniji, u koju spadaju krek, kokain, heroin itd.
(Prim. prev.)

22
 3

Metju
Sreda, 22. septembar 1993.

Bio je početak nove školske godine i, da bi se obeležila ta prilika, povereno mi je

predavanje matematike učenicima koji su bili na prvoj godini priprema za GCSE7.
Priznajem, bilo je izuzetno zahtevno, ali to me nije omelo – voleo sam izazove i
uopšte se nisam osedao zastrašeno. Zapravo, ako ostavite po strani činjenicu da je
sadista u kombinezonu koga su ljudi zvali školskim domarom pojačao centralno
grejanje do temperature inače karakteristične za ekvatorijalni pojas, bio sam
hladan i pribran koliko je bilo mogude kada je stigla jesen.
Na kraju poslednjeg polugodišta, mog ostarelog prethodnika otpustili su zato
što je imao kreativni pristup refundiranju troškova, tako da je sada bilo na meni
da usmerim ovaj jadni brod ka boljem kursu. Bio sam odlučan da uspem, obedao
sam sebi da de moj razred za dve godine briljirati na ispitima i dokazati
profesorima Hedli hola da biti dobar profesor ne zahteva kiselu narav, sredovečno
doba i ljubav prema vunenoj odedi boje dijareje.
Oh, bio sam potpuno svestan toga da moja navika da se oblačim za posao
kao da idem na rok koncert nije bila baš popularna među mojim kolegama. Imao
sam dugu tamnu kosu, puštao bradu i nikada nisam uvlačio košulju u pantalone;
ponekad bih upario somotske pantalone (farmerke nisu bile dozvoljene) s
kaubojskim čizmama da bih razmrdao stvari i dao im nešto o čemu mogu da
pričaju. Na to sam gledao kao na uslugu koju im činim, na neki način, jer bilo im je
potrebno materijala za ogovaranje pored rastudeg broja izostanaka s proba hora
ili onog nemačkog učenika s razmene koga su uhvatili kako diluje travu kada je
trebalo da igra raunders8.
Međutim, dok sam se trudio da vredno radim, nekako sam, paradoksalno,
postao lenj. Previše jednostran. Bio sam opsednut ocenama i zaboravljao sam da
pazim na ponašanje učenika.
Bile su prošle tek dve nedelje od početka i, na pola puta kroz paralelne
jednačine, shvatio sam da neko plače. Prvo je zvuk dopro do mene kao
7
General Certificate of Secondary Education – niz ispita iz nekoliko predmeta u Velikoj Britaniji. Priprema
za njih počinje oko četrnaeste godine i traje dve godine, posle čega sledi polaganje ispita. (Prim. prev.)
8
Igra popularna u Velikoj Britaniji i Irskoj, slična bejzbolu. (Prim. prev.)

23
naizmenično zujanje insekta, kao nešto što blago iritira. To je bio početak
programa za ispite – značajna stvar. Zašto ne mogu samo da prestanu?
Na kraju sam ispratio pogledom buku koja je dopirala iz zadnjeg dela
učionice, gde su sedele Veštice. (To je bio moj lični naziv za njih, ne nešto što bih
delio u zbornici za kafom i kolačima u skorije vreme. Za godinu dana koliko radim
u Hedli holu, shvatio sam da smete da kukate na loše ponašanje, probušene uši ili
neispunjeni akademski potencijal, ali ne smete da ih ismevate. To je, očigledno,
bio tabu sličan pominjanju menstruacija ili hormona, ili komentarisanju njihovih
nogu.)
Uplakana devojka nije pripadala Vešticama, toliko sam znao. Bila je nova, tek
je došla u školu u ovom polugodištu, i iznervirao sam se što nisam mogao odmah
da se setim njenog imena. (Nisam predavao ovoj grupi ranije, ali to nije značilo da
planiram da šetkam unaokolo s dnevnikom trajno zalepljenim za jednu ruku kao
vedina mojih kolega. Bio sam zadovoljan sopstvenim sistemom – imao sam
mentalnu mapu sa individualnim sposobnostima učenika – ali, priznajem,
verovatno sam morao da ubrzam proces dodavanjem ostalih ključnih osobina, kao
što je ime.)
„Nastavite da radite“, zalajao sam na ostatak izbuljenog razreda. Veštice su
poslušno i predvidivo takođe spustile glave, što je bio jeftini trik da pokažu svoju
nevinost: očito, uplakana devojka nije imala ništa s njima. Bila je to najstarija,
najprovidnija varka koja se odigravala pred mojim očima, zbog čega je bilo
relativno lako prozreti je.
„Šta se dešava?“ Namerno sam krenuo napred krupnim koracima, najviše
zato što je malo dobro odmerenih, krupnih koraka ponekad bilo dovoljno da svi
umuknu.
Veštice su zacvrkutale. Devojka je odmahnula glavom.
Tada sam primetio pramen kestenjaste kose kako leži na stolu iza nje. Jedna
od Veštica prekasno je pokušala da ga skloni, a pogled mi se spustio na izglačani
parket, gde je ceo konjski rep – dobrih dvadeset centimetara kose – makazama
odsečen s devojčine glave.
Zapravo, prva reakcija bila mi je povređen ponos: nisam mogao da verujem
da su toliko neustrašive da to urade na mom času. Mogao sam da razumem da se
to desilo pod nadzorom gospodina Vitsa (predavao je englesku književnost, imao
štap, bio praktično gluv – što je bila super kombinacija: devojke su mogle da se
izvuku sa ubistvom), ili gospođice Guč (latinski jezik, nervozna, prelako je crvenela
i previše se znojila). Međutim, nisam očekivao da se tako drsko ponašaju na ovom

24
času, mom času – i osetio sam se poniženo i šokirano kada sam shvatio da su je
kinjile pred mojim nosom.
Bilo je ukupno pet Veštica, a njih četiri zdušno su se smejale. Peta je izgledala
pomalo bledo i kao da joj je muka: možda nije išlo u prilog pravednosti mog
pristupa to što sam odlučio da počnem od nje. Bio sam besan, moja sposobnost
kao pedagoga visila je o koncu i želeo sam da dođem do istine što je brže mogude.
Izgledalo je kao da de se ona najlakše slomiti.
„Napolje“, rekao sam im svima. Projurile su pored mene kao bubašvabe; sve
su i dalje cvrkutale osim pete, koja je zastala kada je došla do odbačenog konjskog
repa, ali činilo se da je odlučila da ne kaže ništa kada sam je besno pogledao.
„Ejmi“, rekao sam, okrenuvši se ka drugarici iz klupe uplakane devojke, koja
je izgledala zapanjeno kao da ju je neko pogodio ciglom u glavu, „da li biste obe,
molim vas, otišle zajedno do kancelarije gospodina Makenzija i sačekale me
tamo?“ A zatim sam izašao iz učionice.
Dok su Ejmi i njena ostrižena drugarica prolazile pored nas i spuštale se niz
stepenište, okrenuo sam se ka okrivljenoj rulji, koja se poredala uz debeli zid od
cigle u hodniku, sve u kratkim suknjama i sa zlobnim izrazima lica. Plavuša, ona
tiha, i dalje mi se činila kao najlakša meta, tako da sam je odvukao u stranu u
praznu učionicu i zalajao na ostale da se ne pomeraju.
Samo je treptala dok sam zatvarao vrata za nama. „Nisam ja“, bilo je prvo što
je rekla.
„Ma hajde“, frknuo sam. „Moradeš više da se potrudiš. Dovoljno dugo sam
profesor da znam kada neko laže.“
(To nije bilo sasvim tačno. Počeo sam da predajem tek tri godine pre toga, ali
bio sam svestan da se u očima petnaestogodišnjaka tri godine verovatno računaju
kao večnost.)
„Nisam htela da to uradi. Rekla sam joj da to ne radi. Pokušala sam da
uzmem makaze.“ Otvorila je tada desnu šaku i razjapio sam vilicu u neverici. To je
doslovce bio krvavi haos: duboka crvena posekotina preko bledog mesa dlana.
Držala je baricu krvi u pesnici i, dok je otvarala ruku, ona je počela da joj
užasavajude curi kroz prste, obojivši tepih pod našim nogama u grimiznu boju.
Ni u najboljim vremenima nisam dobro podnosio krv. „Isuse.“
„Nemojte ništa da kažete!“ rekla je, očiju razrogačenih od straha. Tek tada
shvatio sam koliko je prebledela. „Nemojte ništa da kažete, gospodine Lengli,
molim vas.“
„Idi do sestre“, rekao sam joj. „Ja du se pozabaviti ostalima.“

25
 Tada je počela da plače. „Molim vas, nemojte ništa da kažete.“ Stavila je ruku
preko usta, što je verovatno bila neka instinktivna reakcija da pokuša da sakrije
činjenicu da plače, ali tako je razmazala krv po celoj donjoj polovini lica.
Osedaj koji sam tada iskusio, da mi sve prebrzo izmiče kontroli, smestio se
negde između testa koji sam morao da položim i zajebavanja. „Isuse… samo ostani
ovde, u redu? Nemoj da se pomeraš.“ Izašao sam iz sobe i odmah se vratio u
hodnik.
„Hajde. Ko je to uradio? Nemam vremena za ovo, i niko od vas ga nema.
Zapravo, mogu da kažem, prilično sam jebeno popizdeo. Treba da polažete ispite.
Da li želite da padnete na njima?“
Niko od drugih profesora nikada nije koristio reč na j. Ovo nije bila škola gde
je reč na; prihvatiljiva. Roditelji nisu pladali četiri hiljade po polugodištu da bi
slušali kako profesor matematike njihovih kderi baca psovke u vazduh čim se
stvari malo uzburkaju.
Kada sam se prijavio za posao u Hedli holu, napisao sam u prijavnom
formularu da se „sjajno snalazim u stresnim situacijama“. Pretpostavljao sam da
se to svidelo direktoru, gospodinu Makenziju (uz činjenicu da sam sa svojim
konjskim repom, bradom, relativnom mladošdu i odbijanjem da nosim kardigan i
vozim volvo, predstavljao ono što je on nazvao „preko potreban dašak svežeg
vazduha“ za Hedli. Makenzi je oduvek rado preuzimao takav rizik, zalagao se za
određene ljude, za šta sam mu bio neizmerno zahvalan).
Ali problem s tvrdnjom da se sjajno snalazim pod pritiskom bio je u tome što
se nikada nisam našao pod njim. Zapravo, moglo bi se redi da mi je život bio
relativno bez pritiska: nisam imao prave odgovornosti, nije bilo stresa, imao sam
odabranu grupicu prijatelja i nije bilo ni traga od neke devojke. I osim što sam
ponekad imao osedaj da sam zaglavljen u kolotečini, sve je bilo u redu – samo što
sada nije bilo, jer motka je usrana i breme odluke palo je čvrsto na mene.
Napravio sam brzi mentalni račun. Do sada, imao sam devojku s
neplaniranom frizurom u prizemlju, jednu sa ubodnom ranom u sobi iza i prkosnu
grupu delinkventkinja koje se natmureno naslanjaju na zid u nameri da me
zavaraju. Dupla matematika, moglo se redi, nede izadi na dobro.
U tom trenutku nisam imao drugu mogudnost nego da tvrdoglavo verujem
da sve mogu da poništim, da ih sve navedem da rešavaju formule zatvorenih očiju
do ručka – a moj prvi potez bio je da nastupim strogo. „Kaznena nastava, svake
večeri sledede nedelje. I pozvadu vaše roditelje, budite uverene u to“, objavio sam
i spustio na sto karte koje sam čuvao za hitne slučajeve. „Sada se vratite unutra, i
ne želim da čujem nijednu reč od vas. Do kraja godine.“

26
 Dok su prolazile pored mene i ulazile u učionicu, pognutih glava i natmurenih
izraza lica kao da stoje u redu za hleb u marksističkoj Rusiji, pogledao sam kroz
staklo na vratima sa svoje leve strane. Povređena devojka je sedela – nije se još
onesvestila, to je dobro – držala ruku i grizla se za usnu. Činilo se da je u redu; ali
opet, možda tako učenice uvek izgledaju kada krvare nasmrt. To me je podstaklo
da požurim – potrčao sam niz stepenice preskačudi svaku drugu da bih na kraju
isporučio Makenziju uplakanu devojku i njenu drugaricu uz kratki prikaz događaja
– sve je on to ved video ranije i bez sumnje de imati nešto korisno da kaže. Bide
produktivnije ako on nešto kaže, a ne ja, svi smo to znali: ja nisam imao mudre
redi koje bih im uputio, a da se nisu na neki način ticale aritmetičke sredine,
modusa ili medijane.
Zatim sam ponovo požurio gore i otvorio vrata sobe gde sam ostavio
petnaestogodišnjakinju s krvavim licem i posečenom rukom. Počeo sam da se
pitam kako du objasniti ovo na slededem roditeljskom sastanku.
„Hajde da te odvedemo do sestre“, rekao sam. „Možda deš morati da ideš u
bolnicu. Izgleda da je duboko.“
Delovalo je kao da je to prihvatila i klimnula je glavom. Ispružio sam ruku i
pomogao joj da ustane. Krv s njenog dlana razmazala se po mom, mokra i svetla
kao vodena boja s nekog časa likovnog u osnovnoj školi. Mogao sam da je
iskoristim da uradim nešto kreativno s otiscima ruku na A3 papiru, da ga potom
odnesem kudi i zalepim na frižider.
„Znam zašto to rade“, rekla mi je dok smo bili okrenuti jedno ka drugom.
„Hm?“ Nisam mogao da sklonim pogled sa sve te krvi oko njenih usta. Deo joj
je pao na košulju. Izgledala je kao statista iz horor filma. A sada, pošto sam je
dodirnuo, i ja sam.
„Znam zašto to rade“, ponovila je mirno.
Namrgodio sam se. „Znaš zašto rade – šta?“
„Takve stvari.“ Napravila je pokret rukom kao da seče makazama.
„Oh“, rekao sam, pitajudi se kakvo uopšte objašnjenje ona može da mi pruži
da bi opovrgla moju ne toliko komplikovanu teoriju da to rade jer su nepristojna
mala goveda.
„Dosadno im je.“ Nije htela da me pogleda dok je to govorila.
„Dosadno?“ ponovio sam, kao da je izmislila novu reč.
Taman kad sam bio na ivici da joj kažem da je samo dosadnim ljudima
dosadno (i, kad sam ved kod toga, da ubacim kako ne postoji ne mogu), ona je
objasnila: „To je zato što ne razumeju. Niko od nas ne razume. Idete prebrzo,
samo se zanimate za Loru, a zaboravljate na nas ostale.“

27
 Lora Marks bila je zvezda mog razreda, devojka koja je ved pokazala da je
potpuno sposoban matematičar – toliko je bila ispred drugih po sposobnosti da
sam u poslednje vreme počeo da se pitam da li je, u stvari, neka vrsta špijuna
kojeg su poslali ostali profesori da bi špijunirali novajliju.
„Prebrzo?“ To i dalje nije imalo smisla. Hvalili su me zbog mog umerenog
tempa još od prvog dana obuke za nastavnika. Za trenutak sam poželeo da joj to
kažem, ali sam odlučio da ipak nedu. Ispao bih sitničav. Mogao sam da se
uzdignem iznad ovih neosnovanih optužbi, zaboga.
„Da, kao… prešli ste na kvadratne jednačine, a mi i dalje ne shvatamo…“
„Jednačine?“, ponovio sam. Osetio sam kako me obuzima malodušnost.
Slegla je ramenima. „Da.“
Iako sam osetio priliku da se podrobnije pozabavim ovim pitanjem, odlučio
sam da bi možda bilo razborito da se vratim na ovu netraženu kritiku nekog
drugog dana, kada sve bude malo manje stresno. „I dalje ne mislim da je to
izgovor za loše ponašanje, a ti?“ rekao sam, što je bio moj način da je podsetim da
je dole devojka koja je do podneva uspela da zadrži samo pola kose s kojom se
probudila.
Još jednom je slegla ramenima. Ove devojke mogle bi danima da sležu
ramenima umesto da pričaju. „Možda ne. Samo vam govorim šta mislim.“
Kako je to rekla, primetio sam da je krv ponovo počela da joj curi kroz prste.
„Nemoj da stiskaš pesnicu“, rekao sam joj. „Hajde, bolje da te odvedem do
sestre.“
Molim te, nemoj da se onesvestiš. Molim te.
„Znaš“, rekao sam joj dok smo hodali, privlačedi nekoliko čudnih pogleda i
poneko pitanje od učenika i profesora pored kojih smo prolazili (s njenom vilicom
umazanom krvlju i mojom svetlocrvenom rukom, nekom posmatraču, shvatio sam
to kasnije, moglo je lako izgledati da sam je udario u usta), „ja vodim matematički
klub. Utorkom posle škole.“
Nabrala je nos. „Matematički klub? To nije kul, gospodine Lengli.“
Pa, morate se diviti njenoj iskrenosti. Nasmešio sam se. „Znam da možda ne
izgleda kul sada, ali zar ne misliš da deš se osedati kul kada rasturiš ispit i dobiješ
zaista super posao posle fakulteta?“
„Da“, rekla je bezizražajno, „ali čula sam da je matematički klub zaista dno.“
Zbog nekog razloga, nasmejao sam se. To, očito, nije bio kompliment.
„Utorak“, rekao sam kad smo stigli do sestrinske sobe. „Prvo proveri sa svojom
mamom.“
„Možda i hodu“, rekla je. „Utorak“, ponovio sam.

28
 * * *

Nekoliko dana kasnije sustigla me je na parkingu posle škole. Dok sam otključavao
golf, osetio sam kako neko stoji iza mene i, kada sam se okrenuo, tu je bila ona – s
mnogo više boje u licu nego poslednji put kada sam je video. „Kupila sam vam
poklon, gospodine L.“
„Poklon?“, ponovio sam, pomalo zbunjen. Po mom iskustvu, pokloni
profesorima prihvatljivi su jedino za Božid, Uskrs i (kada se roditelji osedaju
darežljivo, što je u Hedliju uvek) za kraj polugodišta. Posmatrao sam je začuđeno
dok je rovarila po torbi, istina, malo zaintrigiran da vidim šta de izvudi odatle.
„Izvolite.“ Držala ju je daleko od sebe, trijumfalno.
Bila je to… konzerva dijetalne koka-kole.
Izgledala je tako uzbuđeno što mi je to dala, da sam joj uputio iskren osmeh.
Zapravo, verovatno sam izgledao mnogo srednije što to dobijam, nego što je
trebalo da budem. „Opa, hvala ti. Šta sam uradio da ovo zaslužim?“
Gurnula ju je ka meni i uzeo sam je. Na ruci su joj i dalje stajali šavovi na
ožiljku od makaza.
„Da vam zahvalim što ste brinuli o meni onog dana. I toliko vredno radite“,
dodala je, mirnog izraza lica, dok sam nesvesno bacio konzervu malo u vazduh.
„Mislila sam da de vam koristiti pauza uz dijetalnu kolu.“
Naravno, potpuno sam propustio šta je rekla – uglavnom zato što sam se
pitao da li bi ovo bila dobra prilika da obnovim njeno zanimanje za rešavanje
osnovnih formula.
„Pa, to je veoma pažljivo od tebe, ali zaista ne treba da trošiš svoj novac na
mene“, rekao sam joj. „I, da znaš, ovo je vrlo loše za zube.“ Pretresao sam
konzervu ispred njenog lica kao budala i počela je da se smeje.
„Oh, uzgred, gospodine L“, rekla je tada i sklonila kosu s lica, „moja mama
kaže da je u redu.“
Nasmešio sam joj se. „Tvoja mama rekla je da je šta u redu?“
„Matematički klub“, rekla je, kao da postoji samo jedna stvar na svetu za koju
bi petnaestogodišnjaci preklinjali majke za dozvolu da rade posle škole (ironično je
što je takav scenario zaista bio deo mojih profesorskih fantazija). „Priključidu se
klubu.“
Nisam to tada znao, ali tim prostim činom njenog upisivanja tog podneva,
plima je počela da se diže.

29
 4

„Jebiga“, režao je Zak. „Kasnim.“

Zak je imao naviku da sažme rečenice na dva-tri sloga kada je umoran ili pod
stresom – što je, pretpostavljala je Džes, došlo pravo iz Urgentnog centra
Univerzitetske bolnice, gde je takva efikasnost verovatno značila razliku između
života i smrti. Mamuran i natmuren, trebalo je da ode da se nađe sa svojim ocem,
arhitektom u penziji koji je prepravljao krov Zakovog novog vikend-utočišta da bi
bilo osvetljenije. Zak je to uvek nazivao kudom na plaži, ali je, zapravo, izgledalo
kao zatureno skladište zbog industrijskog stila. Bilo je mnogo čelika, priče o
zateznoj sili i, s obzirom na to da su Zakove komšije ved mislile da je on sirovi
stanovnik grada koji ne poštuje okolne pescane dine, Džes je mogla da zamisli
podignute tonove i nije smatrala da de joj to pomodi da se reši glavobolje. Tako je
odlučila da tiho neguje svoj mamurluk u osami pomodu sveže napravljene kafe –
besplatno iz Kolumbije preko Filipa, što je bilo veoma velikodušno od njega,
bududi da ju je prodavao za pet funti po šolji.
Pošto nije mogla da spava, ustala je rano tog jutra i milela niz stepenice, pa
se spustila na staru stolicu svoje majke pored šporeta u kuhinji. Smadž, njen pas,
lojalno se preselio iz svoje korpe na njena stopala, zatvorio oči i grejao joj noge
dok su zajedno čekali da izađe sunce.
Jedna cela godina sa Zakom, a opet, kada bi zatvorila oči, mislila je samo na
Metjua.
„Gde su mi prokleti ključevi?“ Zak je sada bio besan, vrat mu je postao
ružičast dok je preturao po Džesinoj dnevnoj sobi sve više frustriran, kao
narkoman kome je hitno potrebno nešto da proda za gotovinu. „Isuse, Džesika.
Kad bi nekada bacila nešto od ovog smeda, možda ne bi tako često gubila stvari.“
Smede na koje je mislio – njene sitnice napravljene od drveta koje je nalazila,
kolekcija starinskih razglednica, poluizgorele svede, stare fotografije i minijaturne
staklene flaše za mleko – s ljubavlju je bilo prostrto preko njenih pretrpanih,
rasklimanih polica za knjige, kamina, rasparenog nameštaja i klavira na kome je i
dalje stajala knjiga božičnih pesama otvorena na pesmi Joy to the World. Znala je
da je sve klimavo i trošno i da je nameštaju potrebno glancanje, ali bilo je njeno.
„Ja volim svoje smede“, odgovorila je Džes. Bila je pomalo ljuta što Zak
kritikuje nju što gubi stvari, dok sam traži nešto što je izgubio.

30
 Na kraju je pronašao ključeve u naborima njene marame, koju je užurbano
odmotao umesto nje prethodne večeri, pre nego što ju je bacio na nodni stočid.
„Dobro“, rekao je i klimnuo glavom, a zatim se sagnuo da je poljubi dok je ležala
sklupčana na sofi. „Videdemo se večeras. Dodi du po tebe oko sedam, važi? Budi
spremna.“
Klimnula je glavom, držedi u rukama šolju kafe. Iznenadio ju je rezervacijom
za večeru u vili Bernam, gde nije bilo prostora za kašnjenje, pošto su hranu
servirali odjednom, uzvikujudi meni s Mišlenovim zvezdicama sobi punoj gurmana
kojima ide voda na usta.
„Sredi se“, dobacio joj je preko ramena dok je izlazio iz kude. „Obuj nove
cipele.“
Pogledala je u pravcu svog poklona za godišnjicu – svetlosmedoj papirnoj kesi
na kojoj se nalazio čuveni naškrabani logo Kristijana Lubutena, koja je stajala
pored kamina. Unutra se nalazila istovetna kartonska kutija sa slojevima mekog
papira, a ušuškan u svemu tome, par cipela – besprekornih crnih lakovanih cipela
s karakterističnim grimiznim potpeticama koje nisu bile nimalo deblje od štapida
za jelo.
Stomak joj se prevrnuo kada je otvorila kutiju, delom zato što je predosedala
da Zak i dalje zasniva svoj izbor za poklone na onome što bi usredilo Oktaviju, ali
delom i zato što su bile za dva broja manje, ali nije imala srca da mu to kaže.
Kako se približavalo vreme za ručak, Džes se istuširala, nasapunala telo nečim
što je mirisalo na vanilu i završila udarom hladne vode za svoju povređenu nogu –
istina, nije to bio led, kako su joj savetovali, ali jedino što se sada nalazilo u
njenom frižideru bila je prevelika porcija domade lazanje s govedinom. Pomislila je
na to kako bi se, da je pritisne na svoju podignutu nogu, govedina napola otopila,
a marinara sos razlio bi joj se po sofi i butinama.
Konačno je oterala tvrdoglave ostatke mamurluka kasnim ručkom, za koji je
karamelizovala karfiol s maslinovim uljem i morskom šolju u šporetu, pre nego što
ga je proždrla iz činije za supu s prženim jajima, dok su joj misli stalno jurile
između Zaka, Oktavije i Metjua. Ručak je završila vlažnim komadom banana-hleba
i, dok je jela, razmenila je nekoliko poruka sa Anom, iako trenutno nije mogla
mnogo da kaže, iz straha da ne karamelizuje sopstvenu glavu.
Dok je vazduh i dalje bio topao, popila je nekoliko ibuprofena, obula
velingtonke i krenula ka plaži sa Smadžom pored sebe.
Išli su veoma sporo i krenuli ka savršenom delu prazne močvare, koju su na
horizontu presecali gusti oblaci. Džes je zastala da uživa u slanom povetarcu i
pustila da joj plava kosa ide u lice.

31
 Deca su vrelim letnjim jutrima na raspustu dolazila da se igraju na južnom
obodu močvare, koji je bio najbliži selu, pa bi gazila po blatu boje i teksture
melase i u potocima i barama tražila mršavu, srebrnu ribu sjajnim, jeftinim
ribarskim mrežama koje su kupovala u Velsu na Moru. Tu su psi mogli da jurcaju
slobodno, a roditelji da stoje i dokono daskaju, pa da skupljaju debele niti zelene
motrike s vlažnog tla, dok im glina ostaje među prstima na nogama, a so u kosi.
More se povlačilo, pa je mulj bio i dalje mokar, a rukavci polupuni. Džes i
Smadž zajedno su prolazili preko debelog sloja mrežavice i guste morske trave.
Smadž je išao svojom omiljenom utabanom stazom preko vijugavih kanala, dok su
delovi njegovog belog krzna brzo postajali sivi. Džes je imala sopstveni omiljeni
put preko neravnog tla i skretala je pogled, kao što je uvek radila, od malog
drvenog krsta postavljenog blizu mosta.
Zarastao u sopstveno malo parče žilave mrežavice, niko drugi ne bi ni znao da
je tu, ali Džes je znala. Posmatrao ju je svaki put kada bi prošla, ali nikada nije
zastajala i nikada nije gledala. Samo nastavi da hodaš.
Buka plime koja se povlačila pojačala se i povetarac se pretvarao u oštar
vetar kako su se približavali plaži. Smadž je ubrzao, skačudi i uživajudi u
prostranstvu napuštenog peska pred njima. Zajedno su ga prešli i stigli do mora,
gde je Džes gledala u horizont i mislila – kao i svakog dana koliko može da se seti –
o Metjuu. Bacala je Smadžu tenisku lopticu sve do vode iznova i iznova, dok je on
skakutao unaokolo kao ushiden poni. Zatim je sunce zašlo za ogromni oblak, pa su
se okrenuli i pošli kudi.

Dok je Džes mešala Smadžov čaj, čulo se kucanje na vratima. Kada je spustila
njegovu činiju na pod, oprala je ruke i othramala kroz dnevnu sobu sa Smadžom,
koji ju je pratio u stopu, jer je bio previše radoznao da bi ignorisao posetioca zarad
jela.
I tek tako, Metju Lengli stajao joj je na pragu i gledao je pravo u oči, prvi put
za sedamnaest godina.
Nekoliko trenutaka nije govorio; činilo se kao da mu je potrebno da upije
njenu priliku. Zatim se konačno oglasio. Zdravo je bilo sve što je rekao.
Dok se pomerala u stranu da ga pusti da prođe, osetila je njegov miris, i dalje
izvrsno poznat. On je bio ona privlačna kombinacija mišidavog i tamnoputog koja
je ukazivala na to da zarađuje za život nekim fizičkim poslom, pošto su mu leđa i
ramena bili daleko širi nego što ih se sedala. Iznenada je postao jedini čovek kog je
mogla da se seti, a da uspeva da nosi sivu majicu i farmerke na tako privlačan
način. Tetovaže, kojih ranije nije bilo, pokrivale su mu gornji deo ruku, i nije mogla

32
a da ne primeti da su mu se i bicepsi povedali. Ali najznačajnija razlika, ipak, bile su
njegova obrijana glava i vilica.
Toliko je dobro ostario da jedva da je i ostario.
Zatvorila je vrata za sobom, a zatim su se okrenuli jedno ka drugom. Dok je
pokušavala da priča, shvatila je da ima knedlu u grlu preko koje prvo mora da
pređe, što se pokazalo problematičnim.
Naposletku je uspela. „Ne mogu da verujem. Kako si?“ Znala je da je to toliko
široko pitanje da nema šanse da on na njega i odgovori, ali mislila je da de joj bar
kupiti dovoljno vremena da pokuša da se priseti kako da se normalno ponaša.
Nežno se nasmejao i počešao po vratu. „Hm, pomalo sjebano.“ Njegov glas
je, neverovatno, zvučao isto. „Ali i osedam olakšanje što si i dalje u jednom
komadu.“
Mogli su da budu tinejdžeri na prvom sastanku, toliko su se nervozno smešili
jedno drugom. Smadž, koji se namestio između njih, stalno je gledao od Džes ka
Metjuu i obrnuto, kao da kaže: Hej? Šta se, dođavola, ovde dešava? Može li neko
da me uputi? Ljudi? Ljudi?
„Ovo je super“, rekao je tada Metju dok je pogledom prelazio preko njene
dnevne sobe, preko svih stvari koje je Zak premeštao i psovao pre samo nekoliko
sati. „Zaista ti pristaje.“
„Skupljam tričarije“, rekla je kao da se izvinjava. „Ne živim baš u trenutku.“
Odmahnuo je glavom u znak neslaganja. „U mojoj kudi, tamo gde bi trebalo
da bude ukrasa, samo je sredstvo za dezinfekciju ruku. Veruj mi, ovo je mnogo
bolje.“
Nasmešila se. A onda, pošto nije mogla baš da poveruje da on stoji ispred
nje, i pošto je čekala sedamnaest godina da to kaže, brzo je rekla: „Žao mi je,
Metju.“
To kao da ga je uhvatilo nespremnog, i nekoliko trenutaka nije se pomerao,
samo ju je gledao. Konačno je prozborio, a reči su mu izlazile u jednom napetom
dahu: „Džes… ne budi luda. Ne treba ti da se izvinjavaš.“
Apsurdno, nije se složila, snažno odmahujudi glavom. „Treba. Treba. Tako mi
je žao zbog ortoga što ti se desilo.“
On je onda zakoračio napred i uhvatio je za ruku, vrhovima prstiju lagano
prešavši preko ožiljka na njenom dlanu. Njegova ruka potpuno je obuhvatila
njenu, kao i uvek, a taj topli stisak bio je dovoljan da joj srce brže zakuca.
„Ja bi trebalo da se izvinim. Pokušavao sam da te nađem da ti to kažem. Tako
mi je žao – zbog svega. Znam da sam ja pogrešio. Znam to, Džes.“ Stiskao joj je
ruku pri svakoj drugoj reči.

33
 „Ne“, uspela je da prozbori, igrajudi se njegovim prstima, nekako svesna da je
to možda jedina šansa da ga ponovo otkrije. „Nisi.“
„Ne moraš to da kažeš.“
„Znam da ne moram. Ali nikada te nisam krivila. Nikada.“
Metju je izgledao toliko iznenađen ovim da je nežno pustio njenu ruku.
„Jebote“, rekao je i protrljao lice rukom, očigledno zbunjen. „Ništa od ovoga nema
smisla.“
„Da li si došao ovamo očekujudi da te mrzim?“
„Da“, rekao je prosto, a onda potpuno zadutao. Oboje su sada beznadežno
zurili u oči svoje prošlosti, a nisu mogli ništa da promene.
„Ne mrzim te“, rekla je. To je bila samo polurečenica, i htela je da je dovrši,
ali je progutala reči na vreme.
Metju je koraknuo napred i neočekivano je zagrlio. Zauzvrat, ona ga je
obgrlila oko struka i naslonila glavu na njegovo rame, sa istim tihim spokojem kao
i ranije. Njegovo telo bilo je skoro potpuno isto kao i pre toliko godina – možda
mišidavije, ali inače isto.
„Izvini“, promrmljao joj je u kosu. „Samo mi reci da se sklonim.“
Ona je odmahnula glavom, i tako su ostali tridesetak sekundi i istovetno
disali, pre nego što se on odvojio.
Uzeo ju je za ruku i seli su jedno pored drugog na sofu, dok su im se kolena
skoro dodirivala, ali ne baš. Smadž se oteturao od svog uobičajenog mesta pored
ognjišta i sa zadovoljstvom se smestio na Metjuova stopala, položivši tako pravo
na njega tokom te posete, koliko god duga ona bila.
„Juče, Džes“, rekao je Metju, „kada sam video da si to ti…“ Rukom je prešao
preko svoje glave, čime je iskazivao nevericu. „Tako mi je žao što sam ih pustio da
te tako odvezu. Nikada nisam manje hteo da nekoga zbrine hitna pomod.“
Ona je čekala, osetivši da ima još.
„Ali Natali… moja devojka… ona ne zna. Ona ne zna za moju prošlost. A,
naravno, ni moja kderka.“ Trgnuo se, kao da ga boli što to priznaje. „Planirao sam
juče da dođem sam na sajam hrane, jer sam hteo da te vidim. Ali onda je Natali u
poslednjem trenutku rekla da de mi se pridružiti.“ Uputio joj je rezignirani
poluosmeh. „Inače mrzi takve stvari.“
„Kako je mogude da ne zna za nas?“, prošaputala je Džes, kao da se plaši da
de Natali nekako modi da ih čuje.
„Kada se sve desilo, nije bila u zemlji, radila je u Njujorku. Sve je sasvim
propustila. A ja, prosto… nikada nisam smogao snage da joj kažem. Tako sada
živim u ovom čudnom malom svetu gde sam pola normalna osoba, a pola

34
paranoični haos. Naravno, žalim što joj nisam rekao, ali sada je prekasno. Kada bi
saznala… pa, prvo, nikada više ne bih video svoju kderku.“
„Zaista ne možeš…“
„Ne“, rekao je brzo. „Nekoliko puta bio sam na ivici da joj kažem. Ali takvo
nešto… nije to Natalin problem, ako znaš na šta mislim.“
Nije Natalin problem. Kao da su pričali o gangsta repu ili mitinzima protiv
vlade.
„Ne moraš ništa da mi objašnjavaš“, rekla je.
„Pa, mislim da zaslužuješ bar objašnjenje, Džes. Mada, nije kao da posebno
dobro to radim.“
Poželela je da ga ponovo uzme za ruku, da ga razuveri, ako je to uopšte
mogude, ali kako je pogledala dole, primetila je da nosi narukvicu ispletenu od
crne kože, koja mu tesno prianja oko pocrnelog zgloba.
Taj prizor prošao joj je kroz grudi kao elektricitet.
Pošto je pokušala da proguta knedlu i nije uspela, počela je da proizvodi reči
neuobičajeno visokim tonom. „Da li je stalno nosiš“, pitala ga je i klimnula glavom
ka njegovom zglobu, „ili je danas posebna prilika?“
Isprativši njen pogled, zastao je na nekoliko sekundi, kao da je pokušavao da
smisli šta da kaže. „I jedno i drugo“, odgovorio je na kraju. „Nosio sam je svakog
dana poslednjih sedamnaest godina. Ali da – imam osedaj da je danas…“ Zastao je.
„Pomalo izvanredna prilika.“
„Ne mogu da verujem da je potrajala sve ovo vreme.“
Pročistio je grlo pre nego što je utišao glas, kao da priznaje. „Između nas…
umem ponekad da je izglancam.“
Nasmešila se. „To je veoma savesno od tebe.“
„Pa, znaš… Samo nju imam.“
Pogledi su im se sreli dok su se prisedali zajedničke uspomene. Poželela je da
se nagne ka njemu i ponovo ga zagrli, ali se oduprla kad joj je kroz savest prošla
Natalina slika.
„Pa… da li Natali zna da si ovde?“
Klimnuo je glavom. „Zapravo, ona mi je rekla da dođem.“ Džes je osetila
nalet razočaranja.
„Mislila je da bi verovatno trebalo da se uverim da se ne konsultuješ sa
svojim pravnim timom ili nešto takvo. I“, dodao je kada se malo pomerio i stavio
ruku u džep farmerki, „htela je da ti dam ovo.“ Izvadio je novčanik i iz njega
gomilu novčanica koje je dao Džes. Ona je progutala knedlu na dodir njegovih

35
prstiju. „Samo… misli o tome kao o nadoknadi“, rekao je, iako je znala da on može
da oseti da se koleba. „Zato što si juče propustila svoj termin i tako to.“
„Kako si znao da sam imala termin?“
„U petak sam uzeo neki letak u prodavnici. I prosto sam pomislio… možda de
to biti dobra šansa da pričam s tobom. U gužvi na javnom mestu, naravno, u
slučaju da pođe po zlu.“
Gledala ga je za trenutak dok joj se sve slegalo. „Zaista ne moraš to da radiš“,
rekla je na kraju i pružila mu novac.
„Molim te, zadrži ga“, rekao je i odmahnuo glavom. „Ako nedeš, moradu da
ga prosto operem.“
Popustila je uz osmeh; ali dok je spuštala novac, pala joj je na pamet jedna
misao. „Ne optužuju te za nešto, zar ne?“ pitala ga je, iznenada osetivši strah.
„Rekla sam im da je moja krivica.“
„Znam. Juče sam pozvao policiju. I ne – ne optužuju me. Prvenstveno
zahvaljujudi tebi, očigledno, pošto je tako očito da nikada nisi pročitala
saobradajne propise.“ Uzdahnuo je. „Ah. Bila su ovo interesantna dvadeset četiri
sata.“
Pored njega, Džes je iskusila sopstveni jaz tihog olakšanja.
„Ali, vidi, ne obaziri se na mene.“ Okrenuo se ka njoj. „Šta je s tobom – jesi li
dobro? Šta se desilo u bolnici?“
Nehotice se pomerila, jer ju je mišid u nozi zaboleo. „Dobro sam“, ubeđivala
ga je. „Nagnječenje mekog tkiva i otok. Nema trajne štete.“
Vidljivo se opustivši, polako je klimnuo glavom. „Prokleto hvala nebesima za
to.“
„Nisi ti bio kriv.“
Zamislio se. „Ne, mislim, slušaj – na kraju krajeva, mislim da bi svi trebalo da
budemo prosto zahvalni što nikada nisi odlučila da postaneš lilihip dama9.“
Nasmešio joj se i rukom prešao preko svoje vilice. „Zamisli pokolja.“
Džes je pokrila usta uz ponovni osedaj stida. „Tako mi je žao. Mora da misliš
da sam luda.“
Lagano je slegnuo ramenima, ali oči su mu svetlucale. „Samo sam
pretpostavio da ti je dosadno, ili takvo nešto.“
Pokušala je da objasni. „Viđala sam te svuda. Ili sam mislila da te viđam. Na
kraju sam uspela da se ubedim da sam te zamišljala. Do juče, očigledno, a onda…“

9
Volonterke koje drže znak STOP i pomažu deci da pređu preko pešačkog prelaza u blizini škole. Ime su
dobile po znaku koji oblikom podseda na lilihip. (Prim. prev.)

36
 Nasmejao se. „Oh, definitivno dobijaš poene za najkreativniji način da
identifikuješ nekoga.“
I ona se nasmejala. „Hvala. Mislim.“ Pauza. „Znači, bila sam u pravu? To si bio
ti ovih poslednjih nekoliko nedelja? Nisam uobrazila?“
Oklevao je, gledajudi je u oči i smešedi se. „Nadam se da deš imati razume
vanj a za moje ponašanje. Ovo uključuje određenu količinu proganjanja na koju
nisam baš preterano ponosan.“
Nasmešila se i pretvarala da razmišlja o tome. „Pokušadu.“
„Dobro, pa…“ Trljao je bradu. „Stigli smo pre nekoliko nedelja i skupljao sam
hrabrost da ti se javim. Hteo sam da se izvinim zbog svega što se desilo između
nas, ali nikada nije izgledalo kao da je pravi trenutak. Ili sam ja bio s Natali, ili si ti
bila… s nekim drugim, ili nisi bila tu kada bih pokucao. Razmišljao sam da ti
ostavim poruku na vratima, ali nisam znao u kakvoj si situaciji. I zaista sam želeo
da te vidim licem u lice, u svakom slučaju.“
Mozak joj je munjevito radio u naporu da obradi sve činjenice. „Znači, sada,
zapravo, živiš ovde – u Norfoku?“
„Ne baš“, rekao je. „Mislim, privremeno. Natali je uvek… maštala da ima
drugi dom pored mora. Prošlog leta došli smo ovde na produženi vikend i ona se
nekako neočekivano zaljubila u ovo mesto. U svakom slučaju, kada smo se vratili,
počela je da traži kude, našla jednu koja joj se sviđa i dala ponudu, a da mi ništa
nije rekla.“ Odmahnuo je glavom. „I provela je proteklu godinu pokušavajudi da
me ubedi da bi bila fantastična ideja da se preselimo ovde na nekoliko meseci dok
je sređujemo, tako da… evo nas. Ona je uzela slobodno s posla da bi mogla da
nadgleda radove.“
Džes se pomučila da zamisli poziciju koja bi bila toliko visoka da pladeni
odmor za sređivanje kude ulazi u beneficije. „Čime se ona bavi?“
„Ona je poslovni konsultant“, rekao je na takav način da je Džes palo na
pamet da je možda bio primoran da sluša previše anegdota o nedovoljnoj
efikasnosti i marginama profita. „Pa… kako bilo. Zato sam ovde. Mislio sam da je
prošlo dovoljno vremena i da mogu da rizikujem da se vratim u Norfok na
nekoliko meseci, posebno pošto imam lažno ime i sve to.“ Pogledao ju je prvo u
oči, a zatim spustio pogled.
Progutala je knedlu. „Dakle… Natali ne zna tvoje pravo ime?“
„Ne“, rekao je pažljivo, kao da je shvatao da de možda zvučati čudno. „Zna
me kao Vila. Vila Grina.“
Džes je klimnula glavom. „Zvanično si ga promenio?“

37
 I on je klimnuo glavom. „Pre nego što sam je sreo. Morao sam da krenem iz
početka.“
„Znam taj osedaj.“ I jeste znala – bolje nego iko. Toliko je puta tokom
proteklih sedamnaest godina bila u iskušenju da obriše sopstveni identitet i počne
iznova. „Da li bi radije hteo da te zovem Vil?“ Nije to htela, naravno: čovek koji je
sedeo pored nje bio je Metju Lengli, i zaista nije mogla da ga zamisli kao nekog
drugog.
„Pa, zašto ne probaš?“ Fiksirao ju je pogledom.
Džes je oklevala za trenutak. „Zdravo, Vile. Drago mi je.“
„Eto vidiš“, rekao je nežno. „Kakav je osedaj?“
„Pomalo čudan. Sviđalo mi se Metju.“
„Da, i meni“, rekao je. Oči su mu se nabrale u uglovima, ali osmeh mu je bio
pun tuge.
„Pokušadu da se naviknem“, rekla je. „Cenim to.“
„I obrijao si glavu“, rekla je i pokazala rukom tamo gde mu je nekada bila
kosa.
Pipnuo je, kao da je zaboravio. „Oh, da. Šta misliš?“
„Izgledaš drugačije. Ali zaista ti pristaje.“ Nasmešila se. „Mada, zar ne ide
obično u suprotnom smeru? Pustiš bradu…“
„Da, ali to je tako očito, zar ne? Kao da nosiš lažni nos.“
„Ili naočari za sunce“, rekla je i klimnula glavom ka naočarima koje je spustio
na njen stočid.
Nasmejao se. „Nikuda bez njih.“
„Lepe su. Očigledno ih nisi našao u prodavnici lažnih noseva.“
„Ne, iako provodim zaista mnogo vremena u prodavnicama lažnih noseva.
Shvatio sam da nude iskustvo razgledanja bez premca.“
Kolena su im se dodirivala, ali nijedno od njih nije se odmaklo.
„Pa, inače – kako si ti?“ pitao ju je. „Ako ne računamo ono juče, mislim.“
Uzdahnula je. Gde da počne? „Imam svoju firmu za ketering.“ Uhvatila mu je
pogled. „Nemam još restoran, ali…“
Oči su mu zadivljeno sijale. „Opa. Tako mi je drago zbog tebe, Džes.“
Bilo kome drugom njen izbor zanimanja zvučao bi obično, ali ona je znala da
za Metjua – Vila – to znači sve.
„Da li ti dobro ide?“
Džes je klimnula glavom, pokušavajudi da ne razmišlja o gomili računa koji su
joj sleteli na prag tog jutra. Pitala se sve češde u poslednje vreme da li je
samozaposlenje siguran put ka finansijskoj propasti – ali do sada, njena ljubav

38
prema poslu nadoknađivala j e svaku brigu. „Mislim, ima dosta konkurencije, i
imam prilične troškove, ali… da. Zaista uživam u tome.“
„I…“ Pročistio je grlo. „Da li se viđaš s nekim?“
Nastala je kratka pauza i shvatila je da ju je verovatno u nekom trenutku
video sa Zakom. „Da“, rekla je, a onda zastala.
Pokušala je da mu pročita izraz lica, dok je on strpljivo čekao da mu pruži
neke detalje. Da li ona to primeduje mrvicu razočaranja na njegovom licu?
Zašto ne može da se seti ničega što bi rekla? „Čime se on bavi?“ podstakao ju
je Vil.
„Oh, on je malo drugačiji od mene. Zapravo, on je veoma drugačiji od mene.
On je doktor u jednom urgentnom centru. U Univerzitetskoj bolnici u Londonu.“
„Dug put do posla.“
„Oh, mi ne živimo zajedno. Mislim…“ Zastala je. „Znaš. On ima stan u
Londonu. Ja sam ovde.“
„Nemate dece?“
Izdahnula je kroz nos, ali prekasno je shvatila da je možda zvučala
podrugljivo. „Ne.“
Ponovo je čekao, možda očekujudi još detalja, ali pošto ona nije mogla da ih
ponudi, samo je rekla: „Pa, šta ti sada radiš?“ Zastala je oprezno. „Mislim, čime se
baviš?“
Pitanje je samo nelagodno visilo u vazduhu kada je izašlo iz njenih usta.
„Učim Šarlot kod kude“, rekao je, uzvrativši joj pogled. „Nisam neki
obožavalac britanskog sistema obrazovanja.“
Džes je i očekivala, naravno, da on više nede biti nastavnik, ali nekako je i
dalje bilo nepravedno to čuti – šokantno, čak. „Bio si… tako dobar nastavnik.“
„Pa, išao mi je bar matematički deo.“
Odmahnula je glavom. „Zaista mi je žao.“
„Hvala ti.“ Posle jednog trenutka činilo se kao da je progutao svoju misao.
„Dobro – mogu li da kažem nešto potpuno glupavo?“ Gurnula ga je kolenom.
„Uvek.“ Nasmejao se. „Šta?“
„Ne! Ne mislim… da si ti uvek glupav.“ Nasmešila se. „Samo sam mislila –
možeš da kažeš sve što hodeš. Naravno.“
Pogledao je u svoje ruke. „Tačno si onakva kakvom sam te zamišljao posle
svih ovih godina.“ Trgnuo se. „Eto.“
„To nije glupavo“, ubeđivala ga je.
Napravio je grimasu. „Otrcano?“
Nasmešila se. „To zavisi. Kako si me zamišljao?“

39
 „Oh, postaje otrcanije. Trebalo bi da stanemo ovde.“ Odmahnuo je glavom i
pogledao ka njoj kao da ga fascinira, isto kao i pre toliko godina. „Ovo je ludost.
Mislio sam da du dodi ovde i možda sve pogoršati jedno deset puta, a onda te
vidim i…“ Zastao je. „Isto je kao što je uvek bilo.“
Nasmešila se. „Pa, to je dobro.“
„Ne znam baš“, promrmljao je.
Nastala je kratka tišina, kao kada se nešto izduvava.
„Džes“, rekao je zatim tihim glasom. „Hteo sam da kažem još… čuo sam za
tvoju mamu. Zaista mi je žao.“
Odmahnula je glavom. „Nemoj da ti bude. Mislim, sada imam osedaj kao da
je prošlo mnogo vremena.“
Prošlo je nekoliko trenutaka. „Zaista? Kladim se da nemaš.“
Pogledala je u svoje krilo i nije ništa rekla. Naravno da je bio u pravu. To je,
jednostavno, bila fraza koju je izbacivala, nešto rezervisano za prosto daskanje,
kao kada se priča o važnom rođendanu ili sve goroj demenciji daljeg rođaka.
Metju je odmahnuo glavom, kao da pokušava da odglavi neke prastare
uspomene koje možda vrebaju tu. „Izvini, da promenimo temu?“
Džes je brzo klimnula glavom i, uz određeni napor, ustala. „Pošto si ovde…“
„Kao da si me očekivala.“
Prešla je na drugi kraj sobe. „Pa, znaš ved.“ Nagla se i pomerila točkid na
ajpodu koji je stajao na postolju iznad kamina. „Nikada nedeš pogoditi šta mi je na
plej-listi.“
„Oh, bože. Bojim se i da pomislim. Enja? Keni Rodžers? Ričard Marks?“
Pogledala ga je u oči i nasmešila se. „Da, svi oni – ali i ovo. Veruj mi, svidede ti
se.“ Pustila je muziku. Zvuk Morisijeve pesme ispunio je sobu.
Vil je frknuo. „Pobogu, Džes. Ne mogu da verujem da je zaista upalilo to što
sam te terao da slušaš Smitse. Ipak, svesna si da je ljubav prema Morisiju znak
starosti?“
„I dalje si deset godina stariji od mene.“
Pogledao ju je za trenutak, kao da nije baš siguran kako da odgovori. „Da“,
rekao je na kraju, pomalo otežanim tonom. „Čudno je to, zar ne, kako sada niko
ne bi ni trepnuo na to.“
Nastupila je spora tišina, ispunjena žalošdu.
„Da li bi hteo nešto da popiješ?“ pitala ga je nežno. „Izvini. Obično sam
mnogo sposobnija domadica, ali… trenutno sam malo pometena.“
Oklevao je. „Voleo bih, Džes, ali…“ Pogledao je na sat oklevajudi. „Verovatno
bi trebalo da krenem.“

40
 Džes je pokušala da namesti izraz lica kojim bi sakrila težak udarac
razočaranja koji je osetila. Kada se probudila ovog jutra, nije mogla ni da zamisli
ovakav scenario: da bude licem u lice s Metjuom Lenglijem u svojoj dnevnoj sobi,
da ga ponovo upoznaje. Nije htela da se to završi.
„Konačno si se tetovirao“, rekla je dok je on ustajao.
Pogledao je u svoje ruke. „Ah, da.“
„Da vidimo.“ Zakoračivši napred, Džes je morala da napravi svestan napor da
se koncentriše na same tetovaže, pošto su Vilov tamni ten i mišidi opasno
podsetili na nešto s naslovne strane časopisa Mens helt. Na levoj ruci nalazila mu
se slika nekog detaljno iscrtanog prastarog drveta s natpisom preko grana; oko
druge je bio obmotan složeni astečki lavirint.
„Šta tu piše?“, pitala je, pokazavši na slova oko drveta na njegovoj levoj ruci.
Pogledao je dole. „Ha dapassd a nuttata“, rekao je savršenim i autentičnim
akcentom. „Italijanski dijalekat.“
„A šta to znači?“
Kratka pauza.
„Ne može nod trajati doveka.“
Progutala je knedlu, iznenadivši se koliko su joj se naprasno suze skupile u
očima. Trepnula je. „To je divno“, uspela je da kaže, ali onda, bez upozorenja,
izdala ju je povređena noga i naglo se spustila na sofu.
Vil je čučnuo ispred nje i zgrabio joj obe ruke. „Džes…“ Nekoliko trenutaka
skoro je izgledalo kao da de i on možda zaplakati.
Smadž je izabrao ovaj trenutak da gurne glavu između njihovih ruku tako da
mu se videlo samo lice i drhtava mokra njuškica, dok je repom optimistično
mahao. Vil je počeo da se smeje i pustio je Džesinu levu ruku da bi pomazio
Smadža po glavi. Drugom rukom i dalje ju je držao. „Divan je.“
„Iz azila je. Mislim da je imao loš početak. Ali pazi, smatram da sam
poprilično sredna. Vedini pasa ove rase nešto fali, ali Smadž je skoro savršen.“
Nasmešila se. „Iako…“ Počela je da se smeje.
Ponovo su mu se oči naborale u uglovima, a lice je upravio ka njoj. „Šta?“
Nasmešio se.
Udahnula je. „Kada sam ga uzela, mislila sam da je gluv.“
Vil se nasmejao. „Šta? Zašto?“
„Zato što nije hteo da sedne, niti da uradi bilo šta od onoga što sam mu
tražila! Zapravo, odvela sam ga do veterinara i tražila da mu urade test za sluh.“
Nasmešila se i pokrila lice slobodnom rukom, postiđena tom uspomenom. „Mislili
su da je presmešno.“

41
 On ju je gledao nekoliko trenutaka pre nego što je posegnuo i sklonio joj
prste s lica. „I jeste. Ali to te čini tako divnom.“ Progutala je knedlu; za trenutak ju
je gledao u oči, a onda kao da se trgnuo. „Izvini. Trebalo bi da krenem.“ Nežno joj
je pustio ruku i ustao. Smadž je pogledao Vila i mahnuo repom, očito ubeđen u to
da de započeti neka vrsta aktivnosti napolju.
„Mogu li da kažem nešto čudno i iritantno?“, rekao je Vil, zastavši kod ulaznih
vrata.
„Da li ima veze s tim da ne govorim nikome?“
Sumorno se nasmešio. „Oh, bože. Da li sam oduvek bio ovako predvidiv?“
„Pa, u ona stara vremena…“
Podigao je ruku. „Nemoj da odgovaraš na to. Ne treba mi podsetnik na to
koliko sam ostario.“
„Ne brini“, rekla je i pokazala na ajpod, „vidiš da sam i ja sad tu.“
Zatim je počeo da se smeje. „Sedaš li se kada si mislila da je Morisi, u stvari,
Nil Morisi iz serije Nepristojni ljudi?“ Nasmešila se. „Ne.“
„Ma hajde. Nemoj da se stidiš.“ I, dok je pričao, ponovo ju je zagrlio, sada
čvršde i tužnije nego prošli put, jer su oboje znali da je to oproštajni zagrljaj.
„Izvini“, promrmljao je na kraju i nevoljno se odvojio. „Veoma neprikladno. Vidiš,
ništa se nije promenilo.“
„Mislim da smo, posle svega što se dogodilo, verovano zaslužili da se bar
zagrlimo. Nemoj da se osedaš preterano krivim zbog toga.“
„Da, u pravu si.“
Pogledala ga je. „Pa, možda bismo mogli da odemo na pide ili…“ Dopustio je
sebi da je gleda u oči nekoliko sekundi. „Znaš da sam ranije rekao da se osedam
malo sjebano?“ Klimnula je glavom. „To nije ni izbliza ono što sada osedam.“
„Ako ti to pomaže – i ja isto.“
Pokušao je da se sabere za trenutak. „U redu. Moram da idem kudi i pokušam
da se setim kako da napravim riblje štapide, pomfrit i pasulj za svoje
sedmogodišnje dete.“
I tako, bez upozorenja, opet se pojavio: taj poznati mali sjaj žalosti i stida.
Brzo ga je progutala, pre nego što je uspeo da joj se učauri u grlu. „Naravno“,
uspela je da izusti uz slab osmeh.
„Pa“, rekao je i pogledao je ponovo, a sada je zaista izgledao kao da se bori
sa suzama, „super je što sam te ponovo video, Džes.“
Zatim je prošao kroz vrata i prešao preko prilaza. Sve se više udaljavao od
kudice i tako još jednom izlazio iz njenog života.

42
 5

Bio je utorak ujutro kada se Džes vradala s prijateljicom s plaže Holkam, gde su
šetale pse, a Prilaz ledi En ponovo je počinjao da liči na prepuni parking za vreme
trka konja u Badmintonu. Parada sportskih automobila velike vrednosti,
automobila s pogonom na četiri točka i kamp prikolica bila je zbijena pod čudnim
uglovima, dok su svi pokušavali da se parkiraju jedni na drugima, pa je to postao
čudni uglasti vrtlog zadnjih svetala, prednjih rešetaka napravljenih po narudžbini i
podignutih pesnica. Džes nije bila baš sigurna gde su nestali svi omaleni karavani i
vozila sa standardnim tablicama – uhvadeni i odneseni, možda, da bi bili smrskani
ili nešto slično. U međuvremenu, crni labradori i deca jurili su oko drveda koje je
oivičavalo trotoar, a njihovi roditelji i dadilje, opteredeni korpama za piknik,
zmajevima i rashladnim torbama, išli su da uživaju u suncu (što se pokazalo kao
šifra za predoziranje faktorom 50, neuspešno suđenje nekontrolisanim igrama
frizbijem i provođenje celog dana u stanju uzbune zbog osa u taramo salati).
Na kapiji ka parkingu su se razdvojile, pa je Džes za trenutak zastala pre nego
što je pošla niz drvored četinara koji su nežno šaputali na suptilnom jutarnjem
povetarcu. Dok je udisala postojani i poznati miris borovine, vratila se sedamnaest
i po godina u prošlost: zastali dah, cvokotanje zuba, na oprezu zbog farova,
stomak koji se iznova prevrde od uzbuđenja.
Bilo joj je potrebno dvadesetak minuta da stigne do osmatračnice. Zaboravila
je koliko je daleko i usporavala ju je povređena noga, tako da, dok je tamo stigla,
ved je na koži imala tanak sloj znoja. Pošto je stavila Smadžov povodac oko šipke
na ogradi, zastala je da se sabere, udahnula i posegnula za vratima. Toliko je bila
napeta od iščekivanja da se zamalo sudarila s nekim ko je izlazio, sa čovekom sede
kose u zelenom prsluku kakve nose posmatrači ptica. Pogledao ju je uzduž i
popreko. „Malo crvenonogih sprudnika. Nekoliko vivaka“, rekao je dubokim
glasom.
„Hvala“, promrmljala je.
Kada je ušla, unutra nije bilo nikoga i ona se udobno smestila u tmini. Taj
miris baštenske šupe bio joj je toliko poznat i tako ju je žustro vratio u prošlost da
je osetila kako joj se oči pune suzama.
Ispružila je ruku i podigla roletnu, pa ju je privezala za vrh, a onda udahnula
kada je pogledom prešla preko prostrane močvare. Rukom je prelazila preko
klupe na kojoj je sedela i opipavala drvo. Sa oštrom linijom dnevnog svetla u tamu

43
je stigao i slabi poj ptica iz močvare dok su skakutale preko sasušene zemlje.
Vazduh je bio topao.
Iznenada, setila se nečega od čega joj je srce jače zakucalo. Ustala je i stala
na vrhove prstiju, a zatim ispružila ruku i opipala gornji deo krovne grede iznad
glave. Na njeno oduševljenje, prsti su joj uskoro pronašli nešto čvrsto, zaglavljeno
u prostoru pri dnu grede gde se sastaju krov i zid. Uz malo truda, podigla se na
klupu da bi bolje uhvatila predmet i povukla je da bi ga olabavila.
Konačno se oslobodio, iako je zbog siline povlačenja zamalo pala unazad.
Noga ju je bolela, pa se uhvatila za gredu da bi povratila ravnotežu, pre nego što
je spustila pogled da pregleda svoju nagradu, koja je udobno ležala preko debelog
belog ožiljka na njenom dlanu.
To je bila obična baterijska lampa od crne plastike koja je ostala sakrivena
tamo, među gredama, skoro osamnaest godina.
Osmehnula se malo i pritisnula prekidač, ali baterija se odavno istrošila.

Kako se približavala automobilu, zazvonio joj je telefon. „Džesika? Natali ovde –

Natali Vajt.“
Nastupila je kratka pauza i Džes je za trenutak pomislila da bi Natali mogla da
doda nešto svom uvodu, u stilu: Znaš – Natali iz saobradajne nesrede? Njena
intonacija bila je glatka kao puter, govorila je tonom koji je verovatno koristila da
se predstavi pre nego što bi se ustremila na nekoga zbog nepladenih faktura. Džes
je osetila kako joj se stomak grči, zaglavljen između nagona da se bori i beži dok se
pripremala da bude snažno upozorena da ne unajmljuje pravnu pomod, a
posebno ne onu vrstu koja se bavila lažnim tužbama za povrede vrata.
Razmenile su telefonske brojeve posle nesrede, iako ne licem u lice.
Upravnici sajma hrane, pošto su im date pozamašne količine domadeg piva
umesto sterlinga za njihovo utrošeno vreme, složili su se munjevitom brzinom da
je Džes nedvosmisleno kriva i da ženu kao Natali ne treba ljutiti. Zbog knjige
nesreda, obigravali su neko vreme oko njih na kraju svoje smene, da bi se
pobrinuli za razmenu podataka između uključenih lica. Posle toga svi su izašli iz
šatora ambulante i vratili se preko trave ka automobilima, pa u konvoju odlazili niz
put, a da nisu ni vratili službene jakne niti skretali da izbegnu kupe na putu.
Tako je Džes primila savijeno parče papira na kojem je pisalo Vil Grin, koje je
zatim stavila pored svoje lampe na nodnom stočidu. Međutim, prošle nodi, pošto
nije mogla da spava, nežnom linijom precrtala je njegovo ime i umesto toga
napisala Metju Lengli.
Konačno, škiljedi od sunca, progovorila je: „Natali, zdravo. Kako si?“

44
 Natali je zvučala kao da se usiljeno smeje u telefon. „Želim da vidim kako si ti,
naravno.“
Džes je odmah pocrvenela od grize savesti dok je razmišljala da odgovori
istinom: Stalno razmišljam o tvom dečku. Međutim, odlučila se za nešto bolji
odgovor i umesto toga ponudila Natali najnovije informacije o nagnječenom tkivu
svoje noge.
Natali je pak – očito je bilo reči o ženi za koju su retorička pitanja znak
društvene sposobnosti – prosto nastavila da priča prekinuvši je. „Pravimo malecku
zabavu u subotu. Nije ništa otmeno, prosto sedeljka da bismo upoznali još neke
ljude u selu. Da ih ubedimo da nismo samo grozni vlasnici druge kude.“ Govorila je
lako, bez traga ironije. „U svakom slučaju, potreban nam je neko za ketering.“
Džes se zapitala da li je Natali možda ipak zaboravila na nesredu. Nastupila je
pauza iščekivanja, tokom koje je Džes bila sigurna da može da razazna nestrpljivo
kuckanje noktima na drugom kraju veze.
Natali je konačno udahnula na način koji se graničio s grubim, kao da se od
nje retko očekivalo da detaljnije objasni svoje zahteve. „Raspitivala sam se, i ljudi
te veoma rado preporučuju. Tvoj prijatelj Filip uverava me da nema nikoga boljeg.
Znam da je kratak rok, ali misliš li da bi mogla?“
Džes je oklevala. Ved je imala krštenje planirano za nedelju, i odvojila je
subotu za pripreme. Međutim, činilo joj se nepristojnim da odbije posle lepih
preporuka – a i sada joj je bio potreban svaki posao koji je mogla da dobije. „U
koje vreme?“, pitala je nesigurno.
„Sedam? Učinila bi nam veliku uslugu. Sa svim ovim rastudim poslom koji
pokušavam da uskladim, prosto nemam vremena da se zavitlavam s kanapeima.“
Pretpostavila je da je Vilovo mišljenje u ovoj odluci ili odbijeno ili nadglasano.
Ipak, Džes je znala da u svakom slučaju nije mudro da prihvati. Ipak, njena želja da
ga ponovo vidi bila je prejaka da bi logika prevagnula. „Da, u redu“, rekla je naglo i
u mislima brzo napravila raspored kako de sve uklopiti.
Shvatila je da je ponuda verovatno užurbani dodatak novcu za koji je Natali
ved ubedila Vila da joj ga da – što je bio još jedan način da pokuša da ublaži udarac
branika u nogu. Džes je nasludivala da u komplikovanim pregovorima Natali uvek
čvrsto vodi glavnu reč.
„Divno. Posladu ti porukom neke ideje. Dobro, moram da žurim – Šarlot kasni
na čas jahanja. A gde je njen otac proveo proteklih pola sata? Pod tušem, pevajudi
na sav glas kao da je prokleti Pavaroti!“

45
 Džes nije mogla a da ne pomisli sretnice – iako se ne može redi da je bila
naročito slaba na operske tenore. Ali žaoku zavisti koji je osetila brzo je zamenila
utešna pomisao da de bar ponovo videti Vila.

46
 6

„Nemoj, Džes.“
Džes i Ana bile su u Aninom stanu iznad Bilingsa, hotela sa četiri zvezdice čiji
su vlasnici bili ona i njen muž, Sajmon. Džes se pomalo iznenadila kada je došla i
videla da dnevnu sobu osvetljavaju svede i prostorijom odjekuje pesma kitova, da
se u Aninom prastarom akvarijumu nalaze nove ribe i da je smešten ispred
uspavanog kamina. Osedao se tamjan i neko je čak skoknuo do devedesetih da
skine prašinu s lava lampe. Soba je sada ličila na one radnje koje prodaju kristale,
karte za tarot i pamučne suknje protkane ogledalima – Ana je samo trebalo da
zameni svoju pidžamu od kašmira za kaftan i verovatno bi mogla početi da poziva
goste da svrate na neplanirano čitanje dlana pre jela.
Ali Ana, koja je pak izgledala vrlo učeno i odlučno sa svojim naočarima zbog
kojih je podsedala na Badija Holija i kosom skupljenom u praktičnu punđu,
opravdala je ovaj bizarni enterijer tvrdnjom da je to sve zarad njenih jajovoda.
Džes je pretpostavljala da ovo znači da proživljava blagu unutrašnju histeriju zbog
činjenice da, dok one pričaju, oplođena jajna delija polazi na spor i opasan put ka
njenoj materici, gde de zatim morati da nađe odgovarajude uporište pre nego što
se odlučno zakači za njen zid, gde de provesti slededih devet meseci.
Ana je svoju sofu prepustila Džes zbog povređene noge, koja je sada bila
uzdignuta pod uglom od četrdeset pet stepeni pomodu nekoliko jastučida. Zbog
takvog položaja haljina joj je stalno klizila niz butinu, što je uzrokovalo Anine
empatične trzaje svaki put kada bi se otkrila povreda. Sada je bila tako otekla i
crna da je mogla da prođe kao gangrena.
Ana je sedela prekrštenih nogu ispred akvarijuma i od srebrnog svetla dobila
neku vrstu vodenog oreola. Otvorila je bocu penušavog soka od grožđa, koju su
sada delile uz neke kisele mandarine i razlike u mišljenju.
„To je posao“, insistirala je Džes, i trgla se od zalogaja preoštrog mesa
citrusnog voda. „Teško da sam sada u poziciji da ga odbijem. I to je prilika da
ostvarim kontakte.“ Od malih poslova kao što su privatne žurke i povremena
useljenja živela je tokom kasne jeseni i prvih nekoliko meseci svake godine, kada
bi posao za vede događaje presušio.
„Hm, odbila si ketering za onu ludaču sa sedam pasa“, istakla je Ana.
„I eto ti ga tu i razlog zašto.“
„Mislila sam da imaš krštenje u nedelju.“

47
 „Ovo je u subotu. Mogu da završim oba.“
„Ved se rastežeš zbog gospodina Lenglija, vidim“, zapazila je Ana sa
osmehom na licu, iako ton njenog prekora nije bio baš veseo.
„To je, prosto, dobra prilika“, odgovorila je Džes.
„Zar ne misliš da de biti malo čudno? Znaš – to što ste u njegovoj kudi, s
njegovom ženom i kderkom, okruženi ljudima.“ Ana se počešala po nosu i naivno
ubacila krišku mandarine u usta, pretvarajudi se da ne postavlja ključna pitanja.
„Zapravo, nisu venčani.“
Izgledalo je da Ana ovo razmatra trenutak-dva. „Pa“, rekla je na kraju, „imaju
kderku. Tako da, kao da jesu. A šta je sa Zakom – jesi li mu rekla?“
„Ne. Što se njega tiče, ovo je samo još jedan posao za ketering.“ Džes je
uputila Ani značajan pogled. „A što se tebe tiče, ovo je isto samo još jedan posao
za ketering.“
„A za tebe? Da pretpostavim – samo još jedan posao za ketering?“
„Da“, rekla je Džes brzo, ignorišudi poriv da okleva.
Anin izraz lica odavao je neslaganje, ali nije negodovala naglas. „Znači, Metju
se onda zaista vratio? Zauvek?“
Džes je odmahnula glavom. „Samo na nekoliko meseci. Kupili su vikendicu
tamo niz put. Sređuju je.“
Ana se zatim nasmešila kao da ima pozitivan pogled na sve, i rešeno počela
da pokušava da skrene Džesine misli dalje od Vila tako što de se oduševljavati
Zakom. „Ako ti nešto znači, ja mislim da je Zak savršen za tebe, Džes. Znam da ima
svoje mane, ali ko ih nema? Odan ti je i voli isto što i ti. Posveden je. Šta bi više
htela?“
Doduše, Ani je Zak uvek bio drag – ali Džes nije mogla a da se ne zapita da li
bi ovakvu vatrenu podršku iskazala toliko žustro da se Metju nije pojavio. „Zašto
mi to sada govoriš?“ pitala ju je, iako je pretpostavljala šta bi mogao biti odgovor.
„Mislila sam da ti je možda potreban podsetnik. Pre – oh, ne znam – subote
uveče.“
Džes je pogledala u svoje ruke. „Ozbiljna sam. To nije sastanak, Ana, samo
posao.“
Ana je zaškiljila kao da se stvarno trudi da uoči put kroz Džesino neprobojno
trabunjanje, a onda se iznenada ozarila. „Oh, kad smo ved kod sastanaka! Reci mi
sve o vili Bernam“, rekla je uzbuđeno, verovatno da podrži to što Zak zna da ceni
dobru hranu kao jednu od njegovih mnogih dobrih osobina. „Ljubomorna sam.“
„Bilo je… lepo“, priznala je Džes. „Lepo smo se proveli. Bilo je veoma otmeno,
ali… dalo mi je mnogo ideja.“

48
 „Imaš li neke romantične slike za mene?“
„Na takvim mestima ne vole kada se igraš telefonima. Misle da snimaš pornid
s hranom.“
„To je tako savršeno za godišnjicu“ mrmljala je Ana sanjivo.
Džes je klimnula glavom. „Napisali su Sredna godišnjica vodnim sosom na
našim tanjirima za desert.“
Ana je imala izraz lica kao da se topi. „Romantično. Pa, kada de dodi slededi
put?“
„U nedelju“, odgovorila je Džes ustima punim mandarine. „Idemo na večeru s
njegovim roditeljima u restoran Beli konj.“
„Koji?“
„U Brankasteru.“
„A kada te pita šta si radila prethodne nodi, redi deš…“
„Ketering“, insistirala je Džes. Metju Lengli bio je jedina tema zbog koje se
Ana i ona nikada nede složiti, ali to nije bila novina: svađale su se zbog njega skoro
osamnaest godina. „Hajde da pričamo o tebi“, predložila je umesto toga i otpila
gutljaj soka od grožđa zamišljajudi da je prošek, što joj je pomalo olakšala
činjenica da ga je Ana sipala u čaše za šampanjac.
Ana je kratko uzdahnula. „Ovako: ako me još jedna osoba posavetuje da
'pustim stvari da idu svojim tokom', udaridu je snažno po glavi lava lampom.“
Džes se nasmešila. „Ti, da pustiš stvari da idu svojim tokom? Kome bi palo na
pamet da tebi kaže takvo nešto?“ Govoriti Ani da prestane da brine bilo je kao
govoriti kamili da prestane da gomila tečnost. Neke stvari bile su ucrtane u
genima.
„Da li se sedaš Kler Bartlet iz škole?“, pitala je Ana Džes dok je odsutno
pravila malu dženga kulu na svom kolenu od kore mandarine. „Srela sam je na
bazenu juče.“
Džes je pokušala da se seti. „Mislim da se sedam. Zar nijebila gotičarka?“
„Ha! Ne više. Radi zumbu u vodi potpuno našminkana, sređena i u tankiniju.
U svakom slučaju, nije mogla da dočeka da mi kaže da je rodila trojke.“
„Šta je tankini?“, pitala se Džes zamišljeno.
„Nema veze. Suština je u tome da je Kler rekla da je dobila trojke zahvaljujudi
jogi. Pokušavala je da zatrudni dve godine, a onda je krenula na jogu i…“
„Troje po ceni jednog?“
„Da! Izgleda da se radi o otvaranju i uobličavanju karlice, smanjenju stresa i
stvaranju unutrašnje ravnoteže za miran i odvojen um. I pročišdenju sistema,
očigledno. Stoga vode i…“ Bacila je pomalo ozlojeđen pogled u pravcu flaše sa

49
sokom od grožđa. „U svakom slučaju, Kler nas je upoznala sa svojom
instruktorkom joge. Ona je guru za plodnost i nalazi se u Tornamu, tako da smo
sinod svratili na razgovor.“
„Kakva je?“, pitala je Džes, pokušavajudi da se pretvara da nije pomalo
sumnjičava prema bilo kome ko se bez medicinskih kvalifikacija proglašava
svetskim autoritetom za unutrašnju mehaniku reproduktivnog sistema drugih
ljudi.
Ana je napravila malu grimasu koja je bila negde između uzbuđenosti i
straha. „Poprilično stroga, zapravo. Dala nam je spisak pravila.“
„Pravila?“
Ana je klimnula glavom. „Da. Na primer, ne smemo uopšte da pijemo alkohol
i moramo pravilno da jedemo i ozbiljno shvatimo jogu. I Sajmon mora sve to da
radi sa mnom. Čak smo morali da potpišemo ugovor o oslobađanju od
odgovornosti.“
„Kakve odgovornosti?“, pitala je Džes, iznenada zamišljajudi zlovoljnog
ženskog Budu kog sluge hlade palminim lišdem dok zove očajne parove da uđu
jedan po jedan da ih oceni, a zatim ih šamara pravilnikom za jogu.
„Odgovornosti ako ne uspem da zatrudnim, jer nismo pratili režim“, rekla je
Ana i slegla ramenima, kao da je takvo nešto savršeno razumno. „Neverovatna je,
Džes. Osim što je boginja plodnosti, ima ubistveno telo.“
„Imaš i ti“, naglasila je Džes. Ana je imala duge noge i bila je elegantna, kao
balerina.
„Treba da vidiš Raslin“, rekla je značajno Ana.
Džes je skinula nekoliko kilograma sa svog zamišljenog Bude. „Da li je
Indijka?“
Ana je odmahnula glavom i namrštila se. „Ne, iz Klaktona je. Pravo ime joj je
Linda.“
Džes je suzbila osmeh. „Oh.“
„Ne znam, Džes. Moram nešto da uradim“, rekla je Ana glasom koji je sada
zvučao toliko očajno da je bio praktično karakterističan za korisnike usluga
Nacionalne zdravstvene službe. „Ne mogu da čekam još osam meseci pre nego što
nas dodaju na listu za vantelesnu oplodnju. A Sajmon je povukao crtu kod odlaska
u privatnu praksu.“
Lično, Džes je smatrala da Ana ved radi sve što može. Po njenom mišljenju,
stres svakog meseca i iščekivanje povezano s pokušavanjem da se zatrudni bili su
dovoljni da svako poželi da zagnjuri glavu u bačvu merloa na popustu i tamo i
ostane – ali Ana nije dozvoljavala sebi da popusti ni za tren, kažnjavajudi se

50
razmišljanjem da li je sve upropastila onom brzom hranom prošlog utorka ili
pivom koje je popila pre dve subote.
„Ceo život provedeš u pretpostavci da je trudnoda prosta posledica seksa“,
rekla je setno Ana, konačno uništivši palcem svoje malo brdo od kore. „Bože –
zamisli samo da sam zatrudnela kada smo prvo počeli da pokušavamo, kao i
vedina ljudi. Do sada bismo, zapravo, imali bebu. Sina ili kderku. Ili blizance.“
Džes joj je uhvatila pogled i gledale su se nekoliko sekundi. „Da“, rekla je
Džes. „Zamisli to.“
Ana je skrenula pogled i zadutale su, tonudi u uzvike i klikove pesme kitova iz
severnog Pacifika.
„Sajmon misli da je Raslin preskupa“, na kraju je rekla Ana. „On mi stalno
govori da du sigurno ostati trudna samo zato što su moje glupe sestre
superplodne. Kaže da sam previše opsednuta kontrolom.“
Iako Anine dve najmlađe sestre (a imala ih je tri) sigurno nisu bile glupe, niko
nije mogao da porekne da su bile superplodne – i, što je još gore, obe su na kraju
dobile blizance. Ana je volela svoje sestride i sestričine, ali ovo iznenadno
povedanje broja beba u porodici Bakster značilo je da su okupljanja i slavlja polako
postajala plodno tlo za neizgovorene prekore i frustracije.
„Da li ti misliš da sam previše opsednuta kontrolom?“, pitala je Ana Džes.
Okružena praznim čašama za šampanjac, gomilom kora od mandarine i sjajem od
akvarijuma koji bi lako mogao da prođe kao praznični, Ana je iznenada izgledala
kao da ju je zahvatila depresija tipična za božične praznike.
„Da“, rekla je čvrsto Džes, „ali to je zato što si žena iz porodice Bakster.
Opsednutost kontrolom kola vam u krvi.“ To je bilo tačno i (kako je nedavno
otkrila) jedini razlog za novu šupu Aninog oca, koju je zagonetno nazivao
„baštenskom sobom“ i koja je redovno bivala na usluzi svakom muškarcu kao
sklonište u hitnim slučajevima tokom okupljanja porodice Bakster.
„Izvini što sam te naterala da piješ sok od grožđa“, rekla je na kraju Ana sa
žalosnim osmehom.
„Nema veze. Izvini što sam te naterala da popiješ sve ono vino i šampanjac u
subotu. Nemoj da kažeš Lindi.“
Ana je podigla obrvu. „Oh, mislim da krivicu za to možemo opušteno da
svalimo na Metjua Lenglija.“
Nastupila je pauza koja se činila začuđujude teškom.
„Džes?“
„Mmm?“

51
 „Kad je reč o Metjuu. Znam da deš na kraju otidi na njegovu glupu zabavu.
Budi pažljiva, hodeš li?“
„Kako to misliš?“
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Ana tiho rekla: „Znaš kako to
mislim.“

52
 7

Metju
Subota, 27. novembar 1993. godine

Bila je plima.
U to vreme iznajmljivao sam kudu tik izvan Holta, s potpuno opremljenom
terasom od cigle i s mestom za automobil. Nije bila preterano kul – osim ako niste
naročiti obožavalac osuđenih gasnih požara iz sedamdesetih i plafona s teksturom
– ali stanodavac još nije shvatao princip ekonomske inflacije i izgledalo je kao da
ga nije ni briga ako njegovi stanari isprljaju tepih, što su sve bile pozitivne strane.
Ponekad sam se vikendom družio s drugim profesorima. Nisu bili loše
društvo. Sate slobode delili smo relativno jednako između Džošovog super
nintenda, pida u Solthausu i malog fudbala u Fejkenamu. U to vreme svirao sam
gitaru i nekoliko nas osnovalo je truli mali bend i imali smo pokoju svirku. Zanimao
nas je klasični rokenrol, što je odgovaralo postarijoj populaciji severnog Norfoka, i
počeli smo da okupljamo popriličan broj obožavalaca.
Nastavnica domadinstva u Hedli holu, Sonja Lerd, često je dolazila da gleda
naše svirke i fudbalske mečeve, ili da popije pide u pabu. Nisam imao devojku u to
vreme, ali Sonja je imala dečka s kojim je bila periodično pet godina.
Za nekoga ko ima dečka, Sonja je neverovatno volela da flertuje kada bi se
napila. Prebacila bi jednu nogu preko moje butine i, sa onim svojim trepavicama i
karminom, pitala: „Hajde. Kako prelep tip kao ti nema devojku?“
Nikada nisam mogao da smislim zaista dobar odgovor na to.
Sonja je volela stil iz pedesetih – haljine sa zatvorenim dekolteom koje su
dosezale do kolena, kosa joj je bila ukovrdžana ogromnim viklerima i lakom
zamrznuta u mestu, karmin joj je bio toliko crven da su joj zubi izgledali žuto – a
kada bi se zaista napila, rekla bi mi da je zovem Prisila. „Znaš šta si ti onda, zar
ne?“, rekla bi nerazgovetno. „Ti si onda Kralj.“
Nije mi preterano smetalo: kada bi Sonja dospela u ovakvo stanje, retko sam
morao da radim išta osim da je slušam, klimam glavom i povremeno se pomerim
od njene ruke koja je pokušavala da me pipa, ali bilo mi je pomalo žao njenog
dečka.

53
 Kada se osvrnem, izgleda mi da je bila toliko rešena da mi se svidi da je bilo
skoro neizbežno da se uskoro nađemo sami zajedno. Ako je nešto htela, Sonja je
bila tvrdoglava kao mazga.
Počelo je nevino, u subotu uveče u Solthausu, gde sam se dogovorio sa
Džošom i Štivom za pide. Međutim, kada sam stigao, iznenadio sam se što vidim
da je jedina osoba za našim uobičajenim stolom Sonja, u majici s dubokim
dekolteom. Odmah je počela da obigrava oko mene i da se pretvara kao da je
neverovatna slučajnost to što me je srela.
Ubrzo je postalo očigledno da se ostali nede pojaviti, ali se Sonja – verovatno
osetivši moju jaku želju da pobegnem – silno trudila da me ubedi da samo kasne.
(Nisu kasnili: Stivova odbrana slededeg jutra bila je da je imao hronično trovanje
hranom, a Džoš je tvrdio da ga je sprečio kamion koji prevozi šedernu repu koji je
sleteo s puta, pa nije nigde mogao da mrdne. Isprva sam pomislio da je sve bila
nameštaljka, ali Stiv je bio izgubio skoro šest kilograma kada sam ga slededi put
video, i u istom tom periodu Džoš se zaokupio nekakvim gorkim ratom s
farmerom koji je proizvodio šedernu repu. Osim toga, nikad nisam pokazao ni
najmanje interesovanje za Sonju Lerd, čak ni kada se bacakala nogama, tako da
nisam mogao da zamislim zašto bi se Stiv i Džoš nadali da bi mi time mogli
prirediti nekakvo zadovoljstvo, s obzirom na to da i dalje nisam pokazivao nikakvo
interesovanje za dotičnu.)
Čim je prošlo dovoljno vremena da priča o kašnjenju više ne bude verovatna,
Sonja je promenila taktiku i insistirala da de nam se ubrzo pridružiti njen dečko, i
pitala da li mi smeta da sačekam s njom dok ne stigne. Želeo sam samo da
ustanem i izađem, da je ostavim samu, ali kad god bih je pitao kada de otprilike
stidi, ona bi umesto odgovora stavila prst na usta i namignula. Kada je to uradila
tri puta, izgubio sam živce dovoljno da prestanem da pitam, tako da sam joj još
oko sat vremena poklonio svoje društvo i usiljen razgovor, koji se mahom sastojao
od toga da se Sonja grohotom smeje na sve što ja kažem.
U devet sati odlučio sam da završim naš privatni razgovor. To je delom bilo
zato što je Sonja počela baš nerazgovetno da priča zbog pida i nisam mogao više ni
da se trudim da dešifrujem šta govori, a delom zato što sam procenio da i dalje
postoji mala šansa da de se njen dečko pojaviti, a nije mi se zaista sviđala ideja da
mu zasmetaju sve prazne čaše za vino njegove devojke koje može da iskoristi kao
oružje.
Sonja je živela u selu na pola puta između Holda i Šeringama, tako da je imalo
smisla da podelimo taksi. Do tada nisam nešto posebno obradao pažnju na njene
konstantne žalbe da je gladna, ali sam obratio pažnju kada je taksista zastao

54
ispred adrese koju mi je dala – za šta se pokazalo da je kuda pretvorena u grčku
tavernu – i pokušao da mi naplati deset funti za to zadovoljstvo.
Isprva sam pokušao da se oduprem, ali taksisti u ruralnim okruzima nisu
poznati po staloženosti, što je bila reputacija koju je on rado hteo da poštuje tako
što je odmah ponovo uključio taksimetar. Pošto je Sonja i dalje koketno odbijala
da mi kaže svoju pravu adresu, a vožnja je postajala sve skuplja, nisam imao izbora
osim da je uvedem da na brzinu pojede salatu, za koju sam se ponadao da de je
otrezniti i da du modi da pitam vlasnike da pozajmim njihov telefonski imenik u
nadi da du pronadi tog njenog dečka nomada i podmititi ga da je preuzme.
Taverna je, u suštini, bila preuređena dnevna soba, a mi smo bili jedine
mušterije. Postarija žena dala nam je da podelimo činiju uvelih maslina, za koje
sam se nadao da su besplatne, i tanjirid da ispljunemo koštice. Na kraju sam
naručio kleftiko od jagnjetine za Sonju i ništa za sebe, nadajudi se da de to ubrzati
stvari, ali je, zapravo, sve bilo ironično, jer smo hranu toliko dugo čekali da sam ih
umalo ljubazno pitao da li je šalju brodom s Jadrana. To čekanje pružilo je Sonji
više vremena da zaroni u uzo i čvrsto se ukoreni u mom ličnom prostoru – ali,
sredom, takođe joj je izletelo da živi preko puta crkve, tako da sam zatražio račun i
pre nego što je počela da jede, i nisam se bunio kada je predložila da odemo
odande posle deset minuta.
Celo to užasno veče kulminiralo.je tako što je Sonja bila na rubu da povrati
tokom šetnje kudi, pre nego što se zamalo onesvestila u sopstvenom dvorištu.
Koliko god da je bilo primamljivo da je samo tako ostavim, uspeo sam da je
podignem i umesto nje stavim ključ u vrata, dok je ona iskoristila onu jednu i po
sekundu dok sam stajao mirno i pokušala da mi gurne jezik u grlo.
Kada sam se konačno vratio u sigurnost svoje kude, pozdravio me je niz od
šest poprilično uvredljivih poruka na telefonskoj sekretarici, a u svakoj se od mene
tražilo sa sve vedom zapanjenošdu da odgovorim zašto sam odoleo njenim
nabacivanjima.
Posle toga, izgledalo je da je Sonja odlučila da me natera da se osedam kao
da sam uradio nešto gnusno zato što sam odbio da je ispipavam na njen zahtev,
tako da sam odlučio da je izbegavam koliko god je mogude. Bio sam oprezan da joj
nenamerno ne dam pogrešan signal – iako me je putem telefonske sekretarice
obavestila da sam to ved uradio – i da se nekako ne nađem ponovo kao talac u
grčkoj taverni dok ona žvade koštice maslina. Zato, kad bi me upozorili da ona
dolazi u pab ili da gleda fudbal, ja bih otkazao u poslednjem trenutku.
Jednostavno, bilo je manje komplikovano da provedem veče kod kude sam sa

55
sobom i supom iz kesice, nego da me ona tera da se osedam kao da je to što je
nisam poljubio isto kao da sam je udario u lice.
Ta subota uveče u novembru bila je jedna takva prilika. Nas petoro dogovorili
smo se da gledamo film u Noriču – naučnofantastični film u kome glumi Slaj
Stalone – ali onda me je Krejg obavestio da i Sonja dolazi, pa sam otkazao. Prilično
sam poludeo zbog toga. Nije kao da sam bio zagriženi obožavalac Stalonea ili
takvo nešto – za razliku od mog pomalo čudnog brata, Ričarda, koji je u tajnosti
verovao da je on maskirani Roki i proveo je vedi deo našeg detinjstva zlovoljno
preklinjudi našeg tatu za časove boksa – ali opet, hteo sam da pogledam taj film.
Što me je još više iritiralo, ranije tog dana načuo sam Sonju kako kaže da misli da
su Staloneovi filmovi budalasti i seksistički i da se sviđaju samo štreberima koji u
stvarnom životu nikada ne bi imali petlju da udare nekoga. Sada sam zažalio što
sam propustio priliku da joj kažem da je došlo do promene plana i da se nalazimo
ispred bioskopa u Loustoftu – ili, još bolje, Halu.
Krajnji ishod toga bio je da, ako sam želeo da gledam film, morao sam da
idem sam (gubitnik) ili da povedem Ričarda (isto). Bio sam poprilično siguran da bi
gledanje filma s Ričardom išlo podruku s nekim komentarima na račun Slajeve
veštine, što nije bilo filmsko iskustvo kom sam se nadao. Ma, ko ih šiša: moradu
prosto da otpišem bioskop i pozajmim video od Ričarda za nekoliko meseci.
Legao sam na sofu (bila je od crne kože i mogla se lako čistiti, lepo je
ispunjavala kriterijume mog stanodavca da nameštaj mora biti i ružan i praktičan),
popio pivo i zamislio kratku ali zadovoljavajudu fantaziju o osveti, u kojoj Sonju
uhvate kako sedi u poslednjem redu bioskopa i puši nekom ko nije njen dečko.
Zvono se oglasilo oko osam. Tokom protekla dva sata nisam se baš pomerio
iz svog položaja na sofi, osim da pustim kasetu sa Smitsima i otvorim još poneko
pivo – što je bila opasna ali nepobediva kombinacija.
Pomislio sam da je na drugoj strani vrata možda moja postarija komšinica,
gospođa Parker, sa žalbom na Morisija i naređenjem da više izlazim (oba
razgovora ved smo bili vodili), ali kada sam ih otvorio, iznenadilo me je što vidim
Džesiku Hart, devojku iz mog matematičkog kluba, kako stoji ispred.
„Mogu li da ti pomognem?“, rekao sam učtivo, što je bilo poprilično glupo.
Znao sam ko je ona. Očigledno ovome nije trebalo da pristupim tako što du se
pretvarati da je ona izviđačica koja pokušava da reciklira foliju ili da mi proda
domadi džem čudnog ukusa, ili šta god da izviđači rade.
„Gospodine Lengli, to sam ja – Džes.“ Nasmejala se pomalo nervozno i
prebacila preko ramena sjajni pramen ravne plave kose. „Zar me ne prepoznajete
bez školske uniforme?“

56
 Udario sam se rukom po čelu. „Oh, Džes. Izvini.“ Tada sam shvatio da imam
pivo u drugoj ruci. Neprikladno. „Uhvatila si me usred…“ Pokušavao sam da
pronađem nešto kul što sam mogao da radim. Nijedan profesor ne želi da ga
razotkriju kao usamljenika ili štrebera, koliko god to bilo blizu istine. Poželeo sam
tada da sam se setio da pokupim svoju gitaru na putu do vrata, ali jedini rekvizit
bila je konzerva piva, pa sam je neuverljivo podigao. „Malo sam zauzet.“
Pogledala je pored mene, verovatno u pokušaju da vidi sve kul ljude s kojima
sam pio. Pomerio sam se u stranu u pokušaju da joj blokiram vidik, a onda sam
pročistio grlo. „Pa, Džes – šta mogu da uradim za tebe?“ Da nisam popio jedno i
po pivo, možda bih joj odmah rekao da može da me nađe u ponedeljak ako treba
nešto da me pita, i čvrsto joj zatvorio vrata ispred nosa. Umesto toga, samo sam
stajao tamo, a konzerva piva visila je pored mene, i čekao sam odgovor.
Na moje iznenađenje, stavila je ruku u torbu i izvadila stari, izanđali udžbenik
iz matematike, okrenula stranu obeleženu parčetom savijenog papira i pokazala
na nju. „Znam da sam verovatno samo glupa, ali prosto ne shvatam zašto je x
jednako…“
U tom trenutku omeo me je automobil koji je prolazio i mlado žensko lice
koje je zurilo sa suvozačkog prozora. Pomalo je ličila na moju najbolju učenicu,
Loru Marks, koja me gleda s pivom i devojkom sa časova matematike.
Pogledao sam niz ulicu. Verovatno su ovog istog trenutka ljudi virili kroz
zavese u svojim dnevnim sobama. Morao sam da je uvedem, da ne pričamo na
pragu tako da svi mogu da pilje u nas.
„Uđi“, rekao sam osorno i obedao sebi da du joj brzo redi čemu je x jednako i
onda je izvesti napolje – možda kroz zadnja vrata, da budemo sigurni.
Pratila me je u dnevnu sobu, gde sam joj pokazao da sedne na sofu. Pomislio
sam kako zbog svoje odede za vikend – farmerki i majice sa slikom grupe Nirvana –
izgleda starije nego u školi.
Pogledi su nam se onda susreli, što je označavalo trenutak kada neko od nas
dvoje treba da utvrdi šta tačno ona radi u mojoj dnevnoj sobi u subotu veče.
Očekivao sam da bude potpuno sigurna u sebe, potpuno nepometena činjenicom
da je ovde – ali pošto smo se gledali, izgledalo je kao da pomalo okleva, kao da ju
je neko samo ostavio ovde i da me nikada ranije nije srela.
Morao sam da pitam. „Džes, kako si znala gde živim?“
Namrštila se. „Kola su vam parkirana napolju.“
„Da, ali, mislim – kako si znala da živim ovde? U ovom selu?“
Njeno oklevanje pomalo se otopilo. „Vaša kuda je na trasi autobusa za Norič,
gospodine Lengli“, rekla je nežno, kao da je mislila da možda saopštava loše vesti.

57
 Odmahnuo sam glavom i otpio gutljaj piva. „Izvini. Malo sam…“
„Pijan?“, dodala je, dok joj se na licu pojavio osmeh kao da me zadirkuje.
„Ne“, rekao sam čvrsto, pretvarajudi se da je u mojoj konzervi limunada i da
pijem samo na venčanjima. A onda sam samo nekako stajao tamo, što je
verovatno bila tek navika, pošto sam vedinu svog radnog dana provodio stojedi,
dok moji učenici sede. Da bih upotpunio sliku, samo su mi nedostajali sunđer i
bolni izraz lica.
„Sviđa mi se vaša kuda“, rekla je tada Džes, naizgled čudno očarana njenim
karakterističnim nedostatkom šarma, i isprva sam se zapitao da li se zeza, pre
nego što sam se setio da vedina tinejdžera misli da je svaka kuda koja ne pripada
njihovim roditeljima ili prijateljima njihovih roditelja otelovljenje reči kul. Pre
ovoga nisam bio siguran gde se nastavnici matematike nalaze na tom određenom
spektru, ali sam pretpostavljao – negde nisko. Očigledno su se stvari poboljšavale.
Sa svog mesta na sofi klimnula je glavom u pravcu muzike. „Šta je ovo?“
Pročistio sam grlo. „Smitsi.“
Lice joj je ostalo bezizražajno.
„The Queen is Dead? Glavni pevač Morisi?“ pomogao sam joj. Namrštila se.
„Onaj lik iz Nepristojnih Ijudi?“
To iskreno malo poređenje Morisija i Nila Morisija bilo je toliko predivno i
naivno da je skoro bilo nešto najsmešnije što sam čuo te godine. (Skoro.
Najsmešnije što sam čuo te godine jeste prava priča o Džošovoj slomljenoj ruci
prošlog leta, koja nije sadržala ljubavni trougao, kako je Džoš tvrdio, ved loš skor
na igrici, previše piva i ideju da de se ekran možda izviniti ako ga dovoljno jako
udari.)
Nasmešio sam joj se. „Ne. Blizu – ali nije isti čovek.“
I ona se nasmešila. „Pa, sviđa mi se. Zvuči kao dobra muzika za bleju.“ Nisam
mogao da razberem da li je to rekla kao zapažanje ili predlog, ali u svakom slučaju
zapitao sam se da li je ovde došla zbog matematike.
„Vidi, Džes. Znaš da ne bi trebalo da budeš ovde, zar ne?“
Namrštila se. „Zašto ne?“
„Hajde, Džes.“ Devojka nije bila glupa (iako je, istini za volju, trebalo da radi
na svojoj sposobnosti da shvati Pitagorinu teoremu), tako da sam samo sačekao
da prestane da se pretvara.
I jeste, brže nego što sam očekivao. „Dobro, znam. Ali niste došli na sastanak
kluba u utorak, a onda je gospođica Veks preuzela naš čas u sredu i pomislila sam
da ste možda… pa, mislila sam da ste možda otišli ili nešto slično. A onda sam
počela da paničim, jer ste vi jedini koji zna kako da mi objasni nešto.“

58
 Gledao sam je nekoliko sekundi. Bila je na neki način upravu: znao sam kako
da joj objašnjavam stvari. Ne bih išao toliko daleko da to nazovem nekom vezom,
ali razvili smo sigurno neku vrstu razumevanja. I dalje je bila beskorisna u
aritmetici – potpuno užasna – ali u matematičkom klubu, bez Veštica da je
ometaju, prokleto se mnogo trudila i zapisivala sve što joj kažem, od reči do reči. A
onda, ako bih uspeo da pogodim pravi način da formulišem nešto, desio bi se mali
trenutak shvatanja, kao da joj se sijalica pali nad glavom, i prosto bi zasijala. To su
bili trenuci za koje sam živeo kao nastavnik.
Možda je trebalo da imam vede snove od vođenja polupristojnog kluba posle
časova za učenike koji imaju dvojku iz matematike. Međutim, sviđala mi se ideja
da de neko od njih, posle mnogo godina, kada se budu uspinjali na korporativnoj
lestvici u KPMG-u ili ostavljali dobar utisak u kompaniji Kredit svis10, možda redi:
Sve je počelo s gospodinom Lenglijem. On je bio najbolji nastavnik kog sam ikad
imao.
„Nisam otišao, Džes“, rekao sam joj. „Samo sam imao neku sahranu u
Sautendu na koju sam morao da odem ove nedelje.“ (Prastari deda-ujak s majčine
strane. Kada sam se sastao sa ostalima ispred crkve, otkrio sam, na svoj užas, da
sam u trenutku zaboravio jadničkovo ime.)
Izgledalo je kao da je Džes laknulo. „Odlično.“ A onda kao da je užasnuta.
„Sranje. Izvinite.“ Prekrila je usta rukom. „Izvinite.“
Smešedi se, odmahnuo sam glavom. „Nemoj da se izvinjavaš. U redu je. Znam
na šta si mislila.“ Do tada sam aktivno suzbijao želju da uzmem još jedan gutljaj
piva, jer je iznenada izgledalo pogrešno da nastavim da pijem pred njom. „Da li bi
htela nešto da popiješ?“ pitao sam je, uglavnom da bih sebi odvukao pažnju.
Kunem se, mislio sam na čaj, kafu, kolu, sok od jabuke. Deo mene mislio je da
nede imati petlju da od svog nastavnika matematike zatraži konzervu piva.
„Uzedu to što vi pijete.“
Zurio sam u nju. „Oh, mislio sam… mislio sam nešto bezalkoholno.“
Uputila mi je osmeh koji je probušio dve savršene jamice na njenim
obrazima, pre nego što je oklevala – pretpostavljao sam, da bi razmislila o svom
izboru pida, sve dok nije rekla: „Nedu redi nikome.“
„Ne mogu da ti ponudim alkohol, Džes“, rekao sam. Znao sam da sam do
sada ved prešao poprilično debelu granicu – verovatno onu koja najviše znači –
time što sam je pustio u svoju kudu u subotu veče, ali sve dok se alkohol izuzme iz
jednačine (ha-ha), bio sam uveren da du modi da je ubedim da uskoro ode i da
nede biti štete. „U redu“, popustila je sa osmehom.

10
KPMG i Credit Suisse su poznate multinacionalne kompanije. (Prim. prev.)

59
 „Šta bi htela?“, pitao sam je i pokušao da se setim šta imam u frižideru. „Ima
fante, mislim. Ili mleka.“
Mleko?
„Iznenadite me“, rekla je, što je, njoj na čast, zvučalo mnogo uzbudljivije
nego što je bilo.
Zaputio sam se u kuhinju i nabio glavu u frižider, na kraju pronašavši fantu iza
prastare tegle senfa. Kada sam izvadio glavu, shvatio sam da je Džes iza mene,
naslonjena na radnu površinu u kuhinji i da me gleda.
Zakoračio sam u prostor između nas i dao joj konzervu. „Hvala“, promrmljala
je i saučesnički me pogledala u oči, kao da stojimo ispred toaleta u klubu i da sam
joj dao popust za šaku eksera.
Otvorila je konzervu i stavila usta na ivicu da uhvati mehuride, sve vreme
gledajudi me mirnim sivim očima, dok joj je kosa kao neki vodopad uobličavala lice
i odskakala od jagodica. Progutao sam knedlu, nisam bio siguran šta da radim sa
sobom, i napola sam se okrenuo. Ali onda – na samo nekoliko sekundi – zatvorila
je oči, nagnula konzervu i pila. Od tog pokreta izdužio joj se vrat i kosa joj je pala
između lopatica, a leđa su joj se blago izvila. I, bez upozorenja, to me je iznenada
podsetilo na… o, bože.
Znao sam i ranije da je lepa, na neki objektivan način – svako ko tvrdi da mu
je profesura podarila misterioznu sposobnost da više ne primeduje ovakve stvari,
laže. Ali sada, s mojom kuhinjom u pozadini, imao sam osedaj da je Džesina lepota
više kao neki napad nego realizacija: prišunjala mi se bez upozorenja i brzo me
oborila, ostavivši me zapanjenog i nervoznog, dok mi vrela krv juri do stomaka.
Tada je spustila konzervu i pomalo trapavo prešla nadlanicom preko usta.
„Gospodine L“, rekla je, kao da želi nešto da mi kaže. U glasu joj se osetilo malo
kolebanje, zbog čega sam se uplašio onoga što sledi, ali više me je uplašilo
uznemirujude napredovanje misli u mojoj glavi. Tako sam izabrao jedinu
mogudnost koja mi je bila dostupna, to jest, brzo sam izašao kroz vrata s moje leve
strane i ušao u dnevnu sobu.
Kada sam seo na sofu, zapitao sam se da li sam možda pijan. Ali popio sam
samo konzervu i po piva i, osim ako pivara nije znatno podigla procenat alkohola
od prošlog utorka, znao sam da količina koju sam popio verovatno nije izobličila
moj um do momenta kada bih mogao da pomislim da je neka od mojih učenica
privlačna.
Ipak sam brzo ispitao konzervu, pre nego što sam je spustio, i odlučio da je
ne diram dok Džes sigurno ne bude na putu kudi. Ved je ostala duže nego što je
trebalo, što znači (ako vas je zanimalo da ispitujete javno mnjenje, što mene,

60
naravno, nije) duže od deset sekundi – to jest, vremena koje bi mi otprilike bilo
potrebno da utvrdim da se izgubila i da joj pozajmim svoj telefonski imenik.
Moraš da joj kažeš da ide. Reci joj sada.
Nije prošlo mnogo, a ona je izašla iz kuhinje i smestila se pored mene na sofi.
Njen miris bio je sintetički, cvetni, devojački – jedan od onih parfema koji su se
uvek dodavali iz ruke u ruku kada je trebalo da razmišljaju o razlomcima. Veoma
sam se trudio da izdišem, a ne da udišem.
„Želite da odem, zar ne?“, rekla je nervozno.
Tada sam se nelagodno promeškoljio – bio je to možda podsvesni odraz mog
oklevanja da je bezdušno izbacim iz svoje kude na ulicu – i, dok sam se pomerao,
naše noge su se sudarile, gola koža mog desnog stopala dodirnula je pamučnu
čarapu na tufne njenog levog.
Trebalo je da bude lako nositi se s tim, posebno zato što su se slučajni sudari
delovima tela u Hedli holu dešavali češde nego što biste pomislili – uglavnom
između profesora tokom sastanaka u Makenzijevoj kancelariji, gde nije bilo
dovoljno mesta za svačiji lični prostor oko stola. Ali duboko u sebi, pretpostavljam
da sam osetio tiho olakšanje što se Džes nije odmah pomakla, užasnuta, ili
coknula, ili mi ponudila obavezno promrmljano izvinjenje – što nije iskoristila bilo
koji od onih malih društvenih signala koji se univerzalno shvataju kao znak da je
dodir određene osobe u najboljem slučaju neprimeren, a u najgorem – odbojan.
Nisam znao nikoga ko bi više voleo da ga smatraju odbojnim. Ali znao sam da
je sad na meni da odlučno uzmaknem.
To je samo stopalo.
Eksperimentisao sam kratko s tom mišlju. Samo stopalo. Velika stvar. Da je
Džes Sonja, do sada bih bez sumnje došao u kontakt s mnogo više njene
anatomije od toga. Ali Džes nije bila Sonja, to nije bilo samo stopalo i jeste bila
velika stvar. Zato sam se sklonio od nje što sam pristojnije mogao.
Nije zaista reagovala, iako sam pomislio da sam uočio vrlo slabo crvenilo
kako joj se penje do jagodica. Glava joj je ležala na naslonu sofe, a plava kosa bila
joj je raštrkana preko kože sofe, pa joj se gužvala na ramenima. Gledala me je s
intenzitetom koji sam prepoznao iz matematičkog kluba, a koji sam hronično
pogrešno tumačio kao iskrenu koncentraciju. Polako je počinjalo da mi dolazi u
glavu da se ona verovatno ne brine toliko zbog x i čemu je ono jednako.
Sada mi je srce brže kucalo. Bio sam svestan da sve postepeno počinje da se
sudara pred mojim očima, kao neka prirodna katastrofa koja iznenada postaje
prelepa kada je gledate na usporenom snimku: miris njenog parfema, trzaj njenog
stopala, efekat koji je njen pogled imao na mene.

61
 Prestani.
„Džes“, rekao sam tada u pokušaju da zaustavim kaskadu svojih misli. „Zaista
ne bi trebalo da budeš ovde. Ovo…“, izdahnuo sam u samoprekoru, „nije u redu.“
Klimnula je glavom, jer smo to ved bili utvrdili, ali i dalje sam imao osedaj da
moram ponovo da joj objasnim. „Šta bi ti rekle drugarice da znaju da si ovde?“
Ponudila mi je poluosmeh. „Mislite, koliko ljudi zna da sam ovde?“
Nisam, zapravo, to mislio, ali ako se nudila da mi kaže, nisam nameravao da
je odbijem. Ostatak Džesikinih školskih drugarica stalno je žudeo za ovakvim
tračevima. Uvek su bile toliko očajne za širenjem sočnih glasina da, ako ne bi bilo
dovoljno takvih, prosto bi ih izmišljale. S obzirom na ovaj sveprisutni apetit za
skandalom (bilo stvarnim, bilo izmišljenim), bilo bi od pomodi da znam sa čime se
tačno nosim.
„Niko ne zna da sam ovde, gospodine L“, uveravala me je Džes. Pogledi su
nam se ponovo sreli i shvatio sam da mi traži da joj verujem.
Ali nisam na umu imao samo Džesine prijatelje. „Šta je s tvojom mamom?
Tvojom sestrom?“ zapitkivao sam, iako sam pravio svestan napor da ne zvučim
previše uspaničeno. Niko ne voli otelovljeni panični napad.
Znao sam da Džesin tata nije tu – ili, tačnije, da je mrtav. Bio je advokat dok
se nije, prema glasinama, presamitio preko stola i umro od infarkta. Previše rada:
sigurno najgori način da se ode. Nakratko sam se zamislio kako ležim na leđima u
zbornici u Hedli holu – smrt od predoziranja jednačinama – dok Sonja koristi svoju
najbolju priliku da me ispipa i neometano prelazi grimiznim noktima preko mog
tela. Stresao sam se, a onda shvatio da mi se Džes poverava.
„Mama mi je odvaljena od dijazepama, a sestra samo gleda televiziju“,
govorila je, gledala dole i petljala konzervom fante. „Ni jedna ni druga nemaju
pojma staja radim subotom uveče.“ Razmislila je o tome. „Ili bilo koje večeri,
zapravo.“
Bio sam savršeno svestan da idilični dušebrižnik u meni ima obavezu da se
zabrine zbog ovog otkrida. Znao sam da moram to da zapamtim, da je pitam za
objašnjenje u ponedeljak – i hodu. Ali za sada sam morao da to zanemarim kako
bih izneo poentu.
„Džes, slušaj. Ne smeš nikome da kažeš da si došla ovde večeras, da si bila u
mojoj kudi. Razumeš to, zar ne?“
Na moje olakšanje, klimnula je glavom. „Naravno. Nisam glupa.“
„Verovatno bi trebalo da ti pozovem taksi.“
„Dobro. A ima i autobus za petnaest minuta“, rekla je i okrenula ruku da
pogleda na sat. Spazio sam opet ožiljak na njenoj ruci, i dalje svetloružičast, iako

62
su konci bili izvađeni. Zbog nekog razloga – krivice, verovatno, jer sam ja bio taj
koji nije to uspeo da spreči – nisam mogao da sklonim pogled s nazubljenih
tragova konca koji su zatvorili dve polovine njenog dlana s takvom
nepokolebljivom, optužujudom sirovošdu.
Na kraju sam uspeo da klimnem glavom. Petnaest minuta: to je dobro.
Petnaest minuta da budem siguran da de bezbedno stidi kudi. Petnaest minuta da
se saberem, što bi trebalo da je mogude, bududi da je to mnogo duže nego vreme
koje ja inače nudim učenicima da počnu da se ponašaju odgovorno.
„Hej, gospodine L“, rekla je dok joj se na licu pojavljivao nežni osmeh. „Pre
nego što odem, hodete li da mi rešite opkladu?“
Počeo sam da se osedam opuštenije. Nastavnički. Možda de njeno pitanje
imati veze sa školom. Konačno – nazad na pravi put. Nema ništa da se vidi ovde.
„Pa, mogu da pokušam.“
„Dobro.“ Ugrizla se za donju usnu. „Da li imate tetovaže?“
Nisam mogao a da se ne nasmejem na svoj pogrešno usmereni optimizam.
„Dobro, Džes. Zaista ne bi trebalo da me pitaš takve stvari.“
Onda se nasmejala, pravedi se da je iznenađena, kao da sam je zadirkivao.
„Gospodine L! Zašto ne? Svi mislimo da ih imate.“
Pa, odgovor na njeno pitanje bio je ne – ali, zapravo, razmišljao sam o tome
da uradim jednu. Video sam u magazinu sliku nekog tipa s tetovažom vrane na
leđima, ali nije bila popunjena – više je to bio nacrt, napravljen od stotine malih
navoja. Celokupna slika bila je ogromna, modna. Izgledala je prilično kul.
Prepoznavši da ovaj detalj nije sasvim ključan za razgovor, protrljao sam
bradu. „Zašto, hm… zašto si pomislila da imam tetovaže, Džes?“
Uputila mi je još jedan osmeh, malo stidljiviji. „Vi ste najviše kul od svih
profesora u Hedliju. Mislim, imate dugu kosu i nosite kaubojske čizme.“ Oklevala
je. „Izgledate kao Džoni Dep.“
Pretpostavio sam da je to kompliment i dozvolio sam da natopi vazduh
između nas nekoliko sekundi. Nisam bio siguran šta tačno želi da učinim s tom
informacijom. Možda je trebalo da iskoristim priliku i naglasim da nije toliki izazov
biti kul profesor u Hedli holu. Da izaberem nasumični primer, Derek Sejers imao je
dugu sedu bradu, rotirao je izbor mašni koje su samo izgledale prljavo i
začešljavao je kosu preko dele sa onim pogrešno usmerenim ponosom nekoga
kome je nekada davno rečeno da mu to skida deset godina. U međuvremenu su
naočari Bilija Tejlora, koje je uzeo preko socijalnog, dobile čak i uzicu, i nosio je i
džepni sat, koji bi emfatično stavio na sto na početku sednice nastavničkog veda,
kao da je ta stvar prokleti peščanik. (Jednom sam razmišljao da ispružim ruku i

63
okrenem ga naopačke u šali, ali sam znao da i Bil pije sam u barovima u slobodno
vreme i da povremeno voli da udara ljude svojim volvom na parkingu
supermarketa, tako da sam u poslednjem trenutku ipak izabrao da mi cevanice
ostanu čitave.)
Ali umesto da kažem to, rekao sam jedino što mi je palo na pamet – što je,
izgleda, bila ne samo loša navika koju sam razvijao ved je postajala sve gora kad
god sam bio sa Džesikom Hart. „Da, ja sam nastavnik matematike. Mnogo kul
poena za to.“ Podigao sam palčeve, pomalo glupavo, ali sam odmah (s punim
pravom) i zažalio.
Ali Džes, izgleda, nije mislila da sam glupav. „Ja mislim da ste kul“,
promrmljala je. Izletelo joj je iz usta kao priznanje. „Svi to mislimo. Zar niste
primetili kako uvek pokušavamo da vam privučemo pažnju?“
Tiflertuješ sa mnom, Džes. Skoro sam to naglas rekao, u slučaju da nije znala,
jer iz nje jeste isijavao onaj tip prirodnog šarma, što je značilo da to nije sasvim
van svake pameti. Pomislio sam možda da treba da joj skrenem pažnju na to, da
joj kažem da stane – ali, što je bilo ludo s moje strane, zamislio sam se kako
pružam ruku i hvatam njenu dok to govorim, da se ne bi osedala postiđeno. S
obzirom na kontekst, to je imalo konačni potencijal da me načini ili očitim
licemerom ili oportunistom bez kontrole, tako da nisam izabrao nijednu varijantu i
prosto sam odmahnuo glavom – u pokušaju da ispalim zrak plazme ili nešto slično
ne bih li razbio sve gore misli u mojoj glavi.
Pogrešno shvativši moje odmahivanje kao tihi odgovor na njeno pitanje, Džes
je malo pognula glavu tako da me je gledala kroz poluspuštene kapke i rekla: „Pa,
to radimo. Svi mi. Sve vreme.“
Tada me je pogodio plamičak sumnje. Pre samo nekoliko meseci rekla mi je
da se svi zezaju, jer ne mogu da razumeju ni reč od onoga što govorim. Od tada
sam zaista pokušavao da usporim svoje časove, s primetnim poboljšanjem ocena,
mislio sam. Sada mi govori kako se zafrkavaju jer misle da sam zgodan. Šta je od
toga tačno?
Da li me zeza?
„Pa, ako nemate tetovaže“, govorila je Džes sada, „da li imate trbušnjake?“
(Jesam ih imao, zapravo, i biceps koji je lepo iskakao kada bih stegao ruku.
Bio sam ponosan na svoje telo i zahvalan svom ocu na genetici, jer, zapravo,
nisam skoro ništa radio da to zaslužim, osim što sam s vremena na vreme dizao
neke tegove i držao se dalje od čipsa. Ali ništa od toga sada nije bilo važno, jer
sam počinjao da mislim da de se moja gostoprimljivost i – da se ne lažemo, moja
naivnost – okrenuti i ujesti me za guzicu.)

64
 „Je li i to opklada?“
Dutala je i treptala.
„Jesi li zato došla ovamo, Džes? Ovo je sve opklada, šala?“
Bilo je potrebno samo nekoliko sekundi tišine da se moje ubeđenje
dramatično sroza. Džesino lice – savršeno, kompaktno srce koje se nežno sužavalo
pri dnu – počelo je da crveni, i odmah sam poželeo da mogu da skupim svoje reči i
nabijem ih sebi nazad u usta, gde su i pripadale.
„Ne“, naposletku je rekla. Ton joj se spustio na nivo malene živuljke koja
pokušava da izbegne predatore. „Rekla sam vam, niko ne zna da sam ovde.“
Pogrešio sam. Pokušavala je da flertuje sa mnom i da mi laska, a ne da mi
preti – iako je postajalo sve teže da odlučim šta je gore. „Izvini“, rekao sam i
odmahnuo glavom. „Samo, ponekad, te tvoje drugarice…“
„Veštice?“
Buljio sam u nju. „Šta?“
Na moje olakšanje, jamice na obrazima lagano su joj se vradale. „Znam da
nas tako zovete.“
„Njih“, promucao sam, „ne tebe. Njih. Šta? Kako to znaš?“
„Videla sam u vašoj svesci prošle nedelje. Napisali ste: 'Sreda. Veštice se
gađaju gumicama. Opet.'“
Duboko sam udahnuo. Bilo je nečega u ovoj devojci. Kao da je sve vreme bila
jedan korak ispred mene.
„Njih“, ponovio sam. „Ne tebe. Ti mi se dopadaš.“
„I vi se meni dopadate.“
Progutao sam knedlu, pitajudi se za trenutak kako najbolje da je ispravim, pre
nego što sam shvatio da je greška moja, a ne njena. Morao sam da pazim na reči.
„Prosto sam mislio“, rekao sam, da razjasnim, „da si bolja od tih devojaka. Ne
bi trebalo da se spuštaš na njihov nivo.“
„Ne spuštam se“, rekla je jednostavno. „Samo sedim s njima.“
I bila je u pravu. Voleo sam devojke s logičnim pogledom na svet, a Džes ga je
svakako imala. Bilo je samo šteta što izgleda da taj dar zdravog razuma nekako
misteriozno iščezne kada je na redu osnovna aritmetika, ali radio sam na tome.
U kratkoj pauzi koja je nastupila, Džes je nekoliko puta povukla prsten na
svojoj konzervi; čuo se nežni, ritmični zvuk. Nokti su joj bili neke nijanse ružičaste,
kakvi nisu bili na jučerašnjem času matematike (Primetio bih – koristili smo
uglomere za ono što je brzo postajao jedan od mojih omiljenih časova svih
vremena. Devojke su imale malo drugačiji pogled na to. U suštini, mrzele su
geometriju.)

65
 „Skinudu ga pre ponedeljka“, rekla mi je.
„Šta deš skinuti?“
„Lak za nokte“, rekla je i podigla nadlanicu, pa mrdnula prstima.
Nisu smele da nose lak za nokte u školi, ali nije mi baš smetalo. Gledao sam
na to kroz prste, bududi da sam ponekad nosio kožnjake na posao.
Odmahnuo sam glavom kao da joj kažem ne brini zbog toga. „Nisam te ni
video, sedaš se? Nisi ni bila ovde.“
Sredno se nasmešila, kao da sam joj se poverio. „Naravno. Ja umem da
čuvam tajnu, gospodine L.“
„Ne bi trebalo da čuvaš tajne u svojim godinama“, insistirao sam, „i svakako
ne bi trebalo da budeš ovde subotom uveče. Treba da se zabavljaš.“ Razmislio
sam o tome. „Ili, znaš – da učiš.“
„Isto mogu da kažem ja za vas. Zašto ste sami u subotu uveče?“ Popila je još
jedan gudjaj. „Zapravo, nisam mislila da dete biti tu kada sam pokucala.“
Po pravilu, mrzeo sam da razočaram ljude – i malo me je nervirala činjenica
da nisam uspeo da ispunim Džesino osnovno očekivanje da du biti normalno
ljudsko bide s planovima za subotu uveče. S druge strane, nekako sam voleo ideju
o sebi kao zamišljenom profesoru matematike koji ostaje do kasno uveče da pije
pivo, bude sam sa svojim mislima i radi velike stvari s računom. Mislio sam da bi ta
persona sigurno imala enigmatični potencijal.
„Pa, imao sam planove za večeras“, obavestio sam je. „Ali su propali.“
Nasmešila se. „S gospođicom Lerd?“
„Džes…“, rekao sam, a onda odmahnuo glavom i počeo da se smejem.
„Bože.“
„Šta je?“ Počela je i ona da se smeje. „Vi se užasno sviđate gospođici Lerd,
tako je očigledno. Uvek bulji u vas na skupovima.“ I, dok je pričala, laganim
razigranim gurkanjima u grudi nežno me je korila što sam objekat Sonjinih
osedanja.
Čak sam i sebe iznenadio koliko mi je bilo teško da se oduprem da i ja nju ne
gurkam.
Na sredu, Džes je nastavila da priča, te sam imao nekoliko sekundi da se
saberem. „Stalno gledam gospođicu Lerd“, rekla je. „Uvek vas gleda i pokušava da
sedne pored vas i prati vas do zbornice. Pre neki dan spotakla se kad vas je jurila u
štiklama.“
Uprkos sebi, ponovo sam se nasmejao. „Reci mi da to nije tačno.“

66
 Džes se iscerila, kao da obožava da me zasmejava. „Sto odsto je tačno! Ispale
su joj sve knjige. Dok je trčala za vama“, dodala je, u slučaju da taj deo nisam
shvatio prvi put.
„Pa“, rekao sam, „nije uzvradeno.“
„Zašto?“
Pošto sam se zabavljao i pretpostavljao da bi je to nasmejalo, bio sam u
iskušenju da kažem Džes sve o svojoj nodi sa Sonjom u taverni. Ali shvatio sam
kako bi to možda izgledalo: čak i Sonja, koja je prisustvovala jednom od
najneželjenijih sastanaka u istoriji, bila je potpuno ubeđena da je moje
učestvovanje na silu ipak neoboriv dokaz mojih požudnih namera – uprkos
činjenici da je maltene morala da me otme da bi ga obezbedila.
Osim toga, Sonja je bila moja koleginica, i koliko god bih voleo da kažem Džes
da je povradala u leje sa cvedem, znao sam da to ne bi bilo fer. Makenzi je čvrsto
verovao u držanje zajedno i čak bi povremeno otišao tako daleko da nas opiše kao
jednu veliku porodicu – obično petkom ujutro tokom motivacionog govora koji je
držao posle svoje jedne jedine kafe cele nedelje. Ne bih išao baš toliko daleko, ali
bilo je teško setiti se smislenog argumenta protiv opšteg mišljenja.
Zato sam samo rekao: „Nije moj tip“, što sam neutralnije mogao. „Oh, a koji
je vaš tip?“
„Komplikovan“, rekao sam.
Znao sam, čim sam to rekao, da sam loše odabrao reč. Mora da sam
pokušavao da iskažem ono što sam oduvek nazirao, a to je da je Sonja poprilično
isprazna i da se ništa ne dešava ispod tog rumenila, maškare i jarkocrvenog
karmina. Da, bila je više nego sposobna da vas natera da osetite njeno prisustvo –
ali bio sam prilično siguran da se, osim manijakalnih tendencija, u njenoj glavi
ništa ne nalazi. I malo onih trenutaka tokom kojih sam pokušavao da je uvučem u
neki pravi razgovor u pabu, pre nego što je sve među nama i počelo, njen
ograničeni doprinos sastojao se u tome da uzima ogromne gutljaje toplog belog
vina i slaže se sa svakom mojoj rečju. Želeo sam nešto dublje. Nije morao da bude
okean, ali moralo je da bude nešto više od nečega tako plitkog da se jedva
računalo kao barica.
A i zašto, zaboga, ne bih želeo komplikovano? Živeo sam sam u severnom
Norfoku, predavao sam u privatnoj školi za devojke i družio se s ostalim
nastavnicima. Nikada nisam naročito putovao, niti vozio motor, niti skakao iz
aviona, niti uradio išta što bi se iole moglo shvatiti kao izvanredno. Moji roditelji,
koji nisu voleli rizik – koliko god da su im namere bile dobre – uvek su me
ubeđivali da hodam na sigurnijoj strani života. Ako bih bio iskren, zaista sam ved

67
neko vreme osedao da mi je život pomalo u kolotečini – tako da mi je, sada,
komplikovano odgovaralo.
Nisam mislio na nju.
Kunem se. Nisam mislio na Džes.
„Koliko komplikovan?“, pitala me je. I tada se sve okrenulo za 180 stepeni, jer
joj je ruka iznenada bila na mojoj butini. Osedaj dodira njene ruke pogodio me je
pravo u stomak, kao munja, ali ovog puta nisam se sklonio.
Začudo, izraz njenog lica bio je skoro nevin. Sa usnama boje bobica, tek malo
razdvojenim, prosto je strpljivo čekala moj odgovor na poprilično jednostavno
pitanje koje postavljaju njeni prsti na mojoj nozi. Da ili ne?
Srce je počelo tako užurbano da mi kuca da je moglo da prođe kao bubanj u
pozadini neke esid haus himne. Do tada sam ved shvatio da želim da je poljubim,
ali sam, takođe, znao da ne želim da odem u zatvor. U pokušaju da mobilišem
svoje poslednje uporište samokontrole, pomerio sam nogu ispod njene ruke i
nagnuo se napred, a glava mi je visila kao da brzo čitam molitvu pre nego što sve
ode dovraga. Kosa mi je pala preko lica i teško sam disao nekoliko trenutaka, dok
mi je i dalje bubnjalo u grudima.
Nastavnik plus učenica jednako je perverznjak – motalo mi se po glavi.
Uopšte nije bilo ničega komplikovanog u toj maloj jednačini. „Džes“, rekao sam na
kraju. Nije odgovorila.
Okrenuo sam se da je pogledam. Sedela je veoma mirno, širom otvorenih
sivih očiju, i čekala. „Žao mi je. Mislim da moraš da ideš. Ovo je pogrešno. Ti znaš
koliko je ovo pogrešno, zar ne?“
Oči su joj se ispunile suzama.
Molim te, nemoj da plačeš. O, bože, molim te, nemoj da plačeš. „Zar vam se
ne sviđam?“, jedva je izustila.
Pomislio sam kako bih hteo da odgovorim na to pitanje tako što du je zgrabiti
i poljubiti, samo da joj pokažem koliko mi se sviđa, što me je udarilo u stomak kao
pesnica boksera teškaša koji ima problem s kontrolisanjem besa.
Zaboravi, rekao sam sebi strogo. Teoretski, sve ovo i dalje je pod tvojom
kontrolom. Kao (navodno) jedina odgovorna odrasla osoba ovde, morao sam bar
da pokušam da se vratim pod svetlost dana. Stvorio sam ovaj problem kada sam
je pozvao da uđe i pustio je da flertuje sa mnom pre nego što sam počeo da
pričam o „komplikovanom“ – tako da je sada bilo na meni da to prekinem, i to
brzo. „Sviđaš mi se, Džes“, rekao sam nežno, „ali ja sam ti nastavnik, i sada zaista
moraš da ideš.“

68
 „Zapravo i idem“, rekla je brzo. „Posle Božida selimo se u London da živimo s
mojom tetkom.“ Tek kada je brzo prešla drhtavim prstom ispod očiju, tik
otvorenih usta, shvatio sam da polako lije suze.
„Oh“, rekao sam. „Žao mi je što to čujem.“ I bilo mi je žao. „Zašto?“
Zabacila je glavu, zurila u plafon nekoliko trenutaka i disala duboko u
pokušaju da se smiri. Nežno sam uzeo konzervu fante od nje i spustio je pored
svog polupopijenog piva, jer je izgledalo kao da ne zna šta da radi s rukama.
„Moja mama praktično je alkoholičar, i ne može da se snađe“, rekla je na
kraju. „Misli da mora da ode u krevet i ostane tamo oko šest meseci.“
„Isuse“, promrmljao sam.
„Ostalo je samo tri nedelje do kraja polugodišta“, rekla je i ponovo me
pogledala. „A onda idem zauvek.“
Tada sam shvatio da de mi nedostajati. Shvatio sam da sam se radovao što je
ona na mojim časovima. Shvatio sam da sam bio ushiden što se pridružila klubu. I
otprilike u isto vreme kada sam shvatio sve to, shvatio sam da, takođe, mora da
sam ološ prve klase, jer je počela veoma polako da prelazi prstima preko moje
butine, a ja nisam uradio baš ništa da je sprečim.
Morisi je mučno ječao sa zvučnika, kao da ga boli dok gleda šta se dešava
među nama, tačno ispred njega.
Džesina ruka počela je da se pomera ka mojim preponama. „Moraš da ideš,
Džes“, prošaputao sam, iznenađen što su mi oči pune suza. Molim te, stani. Nemoj
da staješ. Molim te, stani. Nastavi.
Brzo me je ignorisala tako što se nagla ka meni i snažno me poljubila.
Istog trenutka sam podlegao, uhvatio je za potiljak i privukao sebi. Njena
svilenkasta kosa tekla mi je kroz prste kao voda, a penis mi je ved bio sramno
čvrst. Zaječao sam kada joj je jezik ušao u moja usta – sladak i citrusan, lepljiv od
fante – i spojio se s mojim.
Snažno se ljubila. Činila se iskusnom. Osedao sam da tačno zna šta radi.
Nebitno, nebitno, podsetio sam se, čak i kada su nam se noge ispreplele, a
poljupci postajali sve žustriji.
„Isuse“, zaječao sam joj u usta.
Nisam mogao da sprečim svoje ruke da ne istražuju celo njeno telo, prelazedi
preko njega kao da sam je mazao uljem. Jedna ruka prolazila joj je kroz moju kosu,
a drugom me je čvrsto držala za vrat, zbog čega bih zadrhtao s vremena na vreme,
što je dodavalo velike nalete elektriciteta ovom neverovatnom poljupcu.
Zatim je iznenada pomerila ruku nadole i osetio sam kako mi prstima dira
šlic. I to je bilo to – taj mali, izdvojeni pokret koji je bio otprilike ekvivalent karate

69
udarcu moje majke koji slama moja ulazna vrata, pali sva svetla i viče na nas oboje
da idemo kudi. Otišao sam predaleko – sranje, baš predaleko – i brzo sam se
povukao, a zatim treptao i dahtao kao da sam se probudio iz nekog veoma
živahnog sna. Ili košmara, zavisi od toga kako na to gledate.
„Tako mi je žao“, izbrbljao sam, pa se pomerio unazad na sofi, otpetljao noge
od njenih i pokušao da se namestim tako da mi penis ne bude uperen u nebo.
„Tako mi je žao, žao mi je.“
Zvuči Morisija s muzičke linije postajali su sve prekorniji.
O, samo se nosi, Stivene, gorko sam pomislio.
Tada je zaista počela da plače. Kosa joj je potpuno prekrivala lice. „Nemojte
da govorite da vam je žao. Molim vas. Želite to isto koliko i ja.“
„Da, ali nije u tome suština, Džes, zar ne? Ne bi trebalo da želim. Ja sam ti
nastavnik.“ Činio mi se kao dobar trenutak da ustanem i počnem namerno da
šetam po sobi, ali nisam želeo da vidi koliko sam je očajnički želeo. „Ovo je
pogrešno. Ovo je veoma, veoma pogrešno.“
Zaboga. Zvučao sam kao prokleti Makenzi koji priča o vandalizmu
počinjenom nad školskim narcisima.
Pomerila je kosu s lica. Centimetar kože oko njenih usta postao je ružičast od
našeg poljupca. „Meni se ne čini pogrešno.“
„Zaista treba da ideš, Džes.“ Jedino sam u to bio siguran u ovom trenutku.
Sve ostalo pomeralo se kao živi pesak.
„Propustila sam autobus.“
„Onda du te odvesti“, rekao sam. „Ostavidu te na uglu tvoje ulice.“
„Ne možete, gospodine L, pili ste.“
Iz usta male dece11
„Veruj mi, Džes, vožnja u alkoholisanom stanju nije ništa u poređenju sa
onim što se upravo desilo.“ Verovatno sam bio na ivici, ali čak ni to nije bilo bitno
– znao sam da demo brzo stidi do tačke bez povratka, osim ako odmah ne uđemo
u auto. I radije bih izgubio vozačku dozvolu zbog vožnje u pijanom stanju nego da
me uhapse zbog seksa sa učenicom.
Ispružio sam ruku i po stočidu potražio ključeve golfa, pa sam ustao i ponudio
joj ruku. Dok ju je uzimala, još jednom sam je povukao ka sebi, a onda – ni zbog
kog drugog razloga osim što nisam mogao da se uzdržim – počeo sam ponovo da
je ljubim. Ruke su mi bile zalepljene za obe strane njene glave i očajnički sam
jezikom ulazio u njena usta i izlazio iz njih kao da sam jebeni tinejdžer. Jednom

11
Idiom koji se koristi kada deca kažu nešto veoma mudro ili pronicljivo. Iz Jevanđelja po Mateju, 21.16.
(Prim. prev.)

70
rukom držala me je za kosu, a drugu je polako pomerala ispod mog pojasa i stavila
je na moju zadnjicu.
Uzdahnuo sam, zadrhtavši, i odvojio se od nje. „Hajde. Sada moramo da
idemo, pre nego što bude prekasno.“
Šta pričaš ti? Ved je prekasno.
Dok smo se u tišini vozili ka Džesinoj kudi, Sonja Lerd mi je zbog nekog
razloga prekorno lebdela u glavi. Tiho sam je informisao da je sve ovo greška,
incident – da du, nekako, sve popraviti. Nisam imao ideju kako, ali znao sam da
moram da popravim sve.
Iz svoje neodobrene male osmatračnice u mojoj savesti, Sonja nije bila
impresionirana.

71
 8

Nova gradnja na ivici sela, Karnejšn klouz, graničila se sa idiličnim prostranstvom

svetlucave, zeleno-zlatne livade. Na obodu, gde su se konture pejzaža oštro
pretakale iza granice od gloga, Džes je tek uspevala da razazna mali plavi trougao
mora ušuškan među drvedem javora. Ptičice su zaranjale nisko do trave kada je
ona zastala da upije vidik, jarke ukrase maka koji su ličili na malene raštrkane
svetionike u moru stabljika, osenčeni večernjim suncem.
S druge strane, kude su bile privlačne otprilike kao i hoteli na aerodromima.
Od šest identičnih vila u džordžijanskom stilu, i to svaka sa ulaznim vratima u
primarnoj boji i debelim tepihom šljunka na prilazu, Džes je pretpostavila da je
četvrta Vilova i Natalina, pošto se odatle čula muzika. „Simpli red“, primetila je.
Interesantno.
Džes je osetila blagi nalet razočaranja kada je Natali otvorila vrata. Bila je
prosto opčinjavajuda, klasično savršenstvo u crnoj čipkanoj koktel-haljini; na
ustima je imala grimizni karmin, a kosa joj je oštro padala pored lica, kao sjajna
zavesa. Osmehnula se stegnuto i ukrudeno, izgleda, više da joj se ne bi pokvario
karmin nego što je zaista imala predispoziciju da bude neprijateljski nastrojena,
iako se dovoljno oslobodila da uzvikne Vilovo ime dok su prolazili pored stepenica
na putu do kuhinje.
Džes je odgovorno počela da raspakuje hranu kada je Natali nestala uz
stepenice da završi šminkanje. Tokom poslednjih nekoliko dana primala je od
domadice nalete jedva razumljivih poruka, koje su sadržale nepoželjne ispade
besmislenih ideja za večerašnji meni, mahom bizarne predloge za teme i
neizvodljive sastojke. Ipak, pošto je imala životno iskustvo sa svojom sestrom,
Debi, koja voli da naređuje, Džes nije omeo autoritativni stav, ved se oslonila na
sopstvenu stručnost isto kao što bi doktor možda više težio medicini nego
poluludim teorijama hipohondričnih pacijenata pri razmatranju dijagnoze.
Takođe, spomenuto je da Šarlot ima ozbiljnu alergiju na kikiriki, iako je Natali
bila odlučna da je uveri da, pošto ona nede ni jesti hranu sa zabave, Džes nema
razloga da brine. Ali posle nekoliko nodi koje je provela budedi se u dva ujutro,
zamišljajudi katastrofalne posledice ukradenog kanapea, Džes je odlučila da
sačuva zdrav razum i napravi meni u kom nema nikakvih orašastih plodova.
Provela je duplo više vremena proveravajudi sve sastojke, a onda ih je još jednom
proverila – ali morala je da bude sigurna.

72
 Kuhinja je bila besprekorna kombinacija sjajnobele boje i lažnog granita – u
poređenju s njom, Džesina je izgledala kao šupa. Pošto nije uočila nijednu mrvicu,
masnu flašu maslinovog ulja, prljavu knjigu recepata ili probušenu kutiju muslija,
razumela je na šta je Vil mislio kada je rekao da živi u dezinfikovanoj kudi.
Natali se na kraju vratila u kuhinju iz dnevne sobe, držedi dva džin-tonika, i
jedan je pružila Džes.
„Oh, ne, hvala“, rekla je Džes. „Ne dok radim.“
Natali je nagla glavu i uputila Džes osmeh od kog su joj se suzile oči. Dodala je
još ajlajnera i senke svom ved besprekornom izgledu, primetila je Džes.
„Pa, kako je ta tvoja noga?“ Natali je pijuckala pide i pričala kao da je Džesina
desna butina neko nemirno dete s problemima u ponašanju.
„Oh. Nije toliko loše. Dosta leda i pilula protiv bolova.“ Džes je pokušavala da
imitira površan ton svoje domadice, ali onda je shvatila da verovatno deluje
pomalo sarkastično.
„Kakav košmar.“ Džes je osetila da je Natali gleda. „Vil je bio uznemiren.“
„Ne bi trebalo da se oseda loše“, promrmljala je Džes, iznenada se mučedi da
pogleda Natali u oči. „Nije bila njegova krivica.“
Natali je glasno zagrizla kocku leda. „Ne, hvala bogu.“
Džes je čekala, nesigurna da li bi možda trebalo da pomene novac koji joj je
Vil ponudio u Natalino ime. Ali onda se Natali prebacila na osmeh i spasla Džes te
konkretne nelagode, a onda ju je poslala pravo u onu koja je bila, zaista, daleko
gora. „On je odmah tu. Uđi i pozdravi se.“ Nežno je zanjihala svoju svilenkastu
grivu u pravcu dnevne sobe.
Džes je udahnula, jer nije imala drugog izbora osim da je prati. Kada su stigli
do dvokrilnih vrata, Natali je zastala, okrenula se i zaustavila pogled na Džesinim
stopalima. „Izvini, bez cipela“, rekla je. „Ne smeta ti?“
„Naravno da ne.“ Džes je skinula cipele i samosvesno hodala iza Natali u
čarapama, osedajudi se aljkavo i smešno u poređenju s elegantnom domadicom.
Za iznajmljenu kudu, ova je bila zastrašujude lepo nameštena i toliko
besprekorna da je Džes počela da panici da joj čarape možda nisu baš tako čiste.
Tepih, zidovi i neophodan nameštaj bili su dovoljno neutralni (Džes je
pretpostavila da je kuda ved bila opremljena) ali svuda je i dalje bio očit upliv
Natalinog stila, kao da je prošla kroz sve sobe svojim magičnim štapidem za
poboljšanje doma i udarala njime po raznim svetiljkama i nameštaju tako da ljudi
ne pomisle da svoju inspiraciju izvlači iz onlajn-listinga za iznajmljivanje. Na
stočidu u sredini sobe nalazio se ogroman aranžman kala, svede u vazama
ukrašavale su svaku površinu, a raspršivač mirisa iz kamina snažno je

73
nagoveštavao prisustvo obližnje plantaže nara. Džes je, takođe, primetila dve flaše
sredstva za dezinfekciju ruku na donjem delu polupune police za knjige –
verovatno sklonjene u stranu pre zabave da bi se sutra iz njih slobodno prskalo
svuda. Pretpostavljala je da su knjige Vilove – iako ranije nije mnogo čitao. Nekako
se mučila da zamisli kako se Natali gubi u postmodernim buncanjima Džejmsa
Džojsa, Filipa Rota ili Džozefa Helera, ili britkoj satiri između strana svih magazina
Prajvat aj.
Međutim, u sobi je najviše opčinjavala ogromna slika na platnu koja je visila
iznad kamina. Na njoj su se nalazili Natali, Vil i Šarlot – jedini dokaz koji je Džes do
sada uočila u celoj kudi koji ukazuje na to da tu živi i malo dete.
Klasično su pozirali za tu fotografiju – njih troje leže napred u redu, Šarlot se
nalazi između Natali i Vila, dok su im bose noge razigrano prekrštene u članku.
Šarlot su stilizovali tako da izgleda kao model iz kataloga: njen osmeh i kosa zračili
su svetlucavim savršenstvom spremnim za foto-aparat. Natali je bila san svakog
fotografa, pogleda punog vrelog nagoveštaja, iako je sadržao pravu količinu vrline
za porodičnu sliku. I Vil je očigledno bio sređen (koliko je osoba sa obrijanom
glavom mogla da se sredi – Džes je pretpostavljala da je lažan ten bio u igri) i
pripremljen na osmeh kao da je upravo imao najbolji seks u životu. Kontrast
između te fotografije i njegovog izgleda nekada davno – njegovog izgleda Džonija
Depa, kako je u šali voleo da ga zove – bio je zaista zapanjujudi.
Kada ga je videla tako izloženog, kao jednu tredinu srednog trija, u stomaku je
osetila iznenadnu ukrudenost, tako da je skrenula pogled – samo da bi on pao na
stvarnog Vila. Stajao je pored sofe, u farmerkama i majici nijanse plave boje od
koje je nekako izgledao još tamniji, čak i još zgodniji, nego onog dana. Međutim,
imao je izraz lica nekoga ko bi rado pojeo sopstvenu pesnicu.
„Vile, sedaš se…“ Natali je oklevala za trenutak.
„Džesika“, dodala je Džes brzo.
Vil je pružio ruku Džes, koja je svoju obrisala o kecelju pre nego što je
uzvratila. Imao je čvrst stisak i gledao ju je pravo u oči. Čak je i od samog dodira
nežno zadrhtala.
„Zdravo ponovo“, rekao je. „Kako ti je noga?“ Džes je progutala knedlu i
uputila mu osmeh pun nade. „I dalje u šoku, mislim.“
Na njeno ogromno olakšanje, i on se njoj nasmešio. Zatim, nagnuvši glavu u
pravcu muzike rekao je: „Simpli red. Voliš ih?“
„Simpli red.“ Pretvarala se da razmišlja o tome. „Da li je glavni pevač onaj lik
iz Nepristojnih Ijud?“
Nasmejao se. „Hm, ne! Dobar pokušaj.“

74
 „Oh, tako si mlada“, oštro je uzviknula Natali i zazvučala tako uznemireno
time da se Džes odmah osetila krivom.
Vil je skrenuo pogled i uzeo daljinski upravljač pa utišao muziku. „Nadam se
da si nam napravila gozbu, gospođice Hart.“
Klimnula je glavom. Usta su joj bila suva. „Pokušala sam.“
„Da li je Šarlot spremna, dušo?“, pitala je Natali, nežno se njišudi uz pesmu
Fairground.
Vil je odmahnuo glavom, izbegavajudi Džesin pogled. „Ne još. Helen joj i dalje
sređuje kosu.“
„Pa šta joj, zaboga, više radi?“ rekla je Natali nestrpljivo, izvadila cevčicu iz
čaše i liznula je.
Vil je slegnuo ramenima. „Ne znam. Kikice?“
„Mislideš da smo užasno lenji“, rekla je Natali okrenuvši se ka Džes, „ali
imamo dadilju s pola radnog vremena, iako Vil, zapravo, i ne radi. Svakome treba
prostora, zar ne, dušo?“ Pogledala ga je, ali nije mu dala vremena da odgovori. „A
možemo da je priuštimo, tako da…“ Slegla je malo ramenima.
„Mislim da Džesika zaista ne mora da sluša fine detalje naše brige o detetu“,
primetio je Vil.
„Ne treba da se stidimo što smo unajmili pomod, dušo“, rekla je Natali, kao
da su na savetovalištu za parove, a Vil se opire.
Džes je pomislila da je videla kako Vil za trenutak koluta očima. Osetivši
oštrinu njegove postiđenosti, koncentrisala se previše na prazan ekran televizora
iza njega.
Tada ju je spazila.
Malu bakarnu statuu, od petnaestak centimetara, dugokosog gitariste sa
zabačenom glavom, kako svira. Bila je postavljena upadljivo, sama na polici iznad
televizora.
Nezauzdano, njeno srce počelo je snažno da kuca. S njene leve strane, Natali
se opuštala, izgubljena u malom plesnom omažu Miku.
Džes prosto nije mogla da skloni pogled sa statue; zurila je toliko dugo da je
na kraju osetila kako joj Vil prati pogled. Soba se ispunila značajnom tišinom, koje,
izgleda, samo Natali nije bila svesna.
„Da li imaš sve što ti ti je potrebno?“, pitao ju je tada kratko Vil. Očima ju je
molio da klimne glavom i povuče se.
Progutala je knedlu i ponudila mu majušni osmeh. „Da, imam.“ Oklevala je.
„Hvala.“ A zatim se okrenula i nestala kroz kuhinjska vrata, dok joj je srce i dalje
lupalo.

75
 Natali je ušla samo nekoliko sekundi posle nje i povukla za sobom vrata od
dnevne sobe.
„Moradeš da mu oprostiš“, rekla je oštro, kao neko podstaknut alkoholom,
„ponekad je takav.“
„Kakav?“
„Razdražljiv.“
„Pa, verovatno sam ja poslednja osoba koju želi da vidi. Mislim, posle
nesrede“, mrmljala je Džes, samo da bi nešto rekla.
„Medu nama“, rekla je Natali i nagla se malo bliže, „to je, zapravo, deo
razloga zašto sam tebe i pitala.“
Džes je zurila u nju. „Kako… kako to misliš?“
„Prosto ga je potpuno zbunilo sve to. Što je, naravno, razumljivo“, dodala je
brzo Natali. „U svakom slučaju, mislila sam da bi pomoglo kad bi sam video da se
lepo oporavljaš.“ Neprimereno je namignula i Džes je posumnjala da bi tako
namignula trezna, pre nego je iskapila pide i otišla nazad u dnevnu sobu.

Posle dva sata, Natali je postepeno postajala sve pijanija. Džes je videla i čula kroz
dvokrilna vrata dnevne sobe kako drži govor na sofi s gomilom žena iz sela. Glasno
je pričala o preuređenju kude dok je publika horski gugutala na slike izolacije koju
rade, kao da im je pokazivala slike novorođenčeta.
Dobro uvežbano skeniranje gostiju reklo je Džes sve što je morala da zna.
Prvo, izgledalo je da su se svi nameračili da se oleše, verovatno do momenta kada
de povratiti u Natalinu kantu za đubre, ali, takođe, reklo joj je da niko, izgleda, ne
prosleđuje dosije Džesine prošlosti po sobi kao bezbednosnu informaciju na
sastanku kabineta. Tokom godina postala je stručnjak da u jednom pogledu
razdvoji one koji znaju od onih koji ne znaju, a procenti su ionako sve više išli njoj
u korist, pošto su se stara lica iseljavala, a nova useljavala. Ipak, uvek se psihički
pripremala da de neko na ovakvim događajima sve povezati, jer je procenjivala da
uvek postoji šansa da se varnica ugasi pre nego što postane plamen.
Večeras, hvala bogu, niko je nije dvaput ni pošteno pogledao, osim kada je
išla po sobi da podeli svoje vizitkarte ili dopuni tanjire kanapeima. Osetila se
slobodno da to uradi, jer je Natalin novi krug, kako je trenutno izgledalo, bio
dovoljno bezbedan.

76
 „Počinju da ruše unutrašnje zidove“, čula je Natali kako ih obaveštava, „tako
da demo za nekoliko dana gledati ili nešto iz Arkitektural dajdžesta12 ili ogromnu
gomilu cigala.“
Jedna od žena rekla je nešto što Džes nije uspela da čuje.
„Oh, ne, sve potpuno preuređujemo“, otvoreno je odgovorila Natali.
„Dodademo dva sprata pozadi kad smo ved tu. Bašta je duplo veda nego što nam
je potrebno, tako da ima smisla da proširimo kudu i ka jugu i ka severu. Komšije
nas ved preziru.“ Grleno se nasmejala. „Pre neki dan posvađali su se s
nadzornikom radova, ali ja sam mu samo rekla: 'Kevine, znaš šta da radiš.'“
Neka druga žena nagla se napred, verovatno da pita šta to Kevin navodno
zna šta da radi.
„Da radi pneumatikom kod granice, naravno“, objasnila je Natali, lica crvenog
od samozadovoljstva. „Slomio je malo betona koji je ostao, samo iz zabave. Do
kraja dana bili su spremni da stave sopstvene kude na tržište.“
Iz njene publike čuo se razuzdani smeh. Džes se trgla i okrenula, jer nije
mogla da se ne zapita kako tačno Vil koga je ona znala može da se nosi sa
svakodnevnom koegzistencijom sa ženom kao što je Natali.
Ipak, veče je lepo prolazilo. Bila je u pravu što je slušala svoj instinkt za meni:
slatke dufte od svinjetine nestale su u roku od nekoliko minuta, a čašice votke i
gaspača odmah za njima. Za samo nekoliko minuta počela je da sklanja sudove od
kanapea i iznosi pitice od limuna i profiterole s kremom.
A onda su joj misli ponovo neočekivano odlutale ka malenoj bakarnoj statui u
Vilovoj dnevnoj sobi.
Mora da je gleda svakog dana. Da li to znači da i dalje misli na nas?
Sredom, Natalina zabava nije bila onakav događaj gde ljudi uledu u kuhinju
poluzatvorenih očiju i pokušavaju da uriniraju u sudoperi (radila je na dosta
zabava takve vrste). Do sada je imala samo nekoliko upada – neko je provirivao i
tražio sok od pomorandže, a drugi gost pohvalio ju je za odlične kanapee – i nije
videla Vila cele večeri. Dvaput je osetila kako je možda gleda, ali kada bi se
okrenula, nije bilo nikoga.
Ipak, sada je imala posetioca: tamnokosu devojčicu u jarkoružičastoj haljini
koja je izgledala kao da je izašla iz nekog Diznijevog filma. Ona je bila savršena
mala princeza s dubokim zelenim očima i posmatrala je Džes s nevinom
radoznalošdu.
„Zdravo. Ti mora da si Šarlot.“

12
Architectural Digest, američki časopis koji izlazi jednom mesečno i čija je glavna tema dizajn enterijera.
(Prim. prev.)

77
 Devojčica je stidljivo klimnula glavom.
Džes se nasmešila. „Drago mi je.“
Kako je čučnula da bi bila Šarlotine visine, Džes je osetila bol u povređenoj
nozi i ponadala se da je dete ne prepoznaje iz nesrede. Bila je poprilično sigurna
da je bilo traumatično za sedmogodišnjakinju što je prisustvovala tome, posebno
zato što je sve vreme bila nasukana na zadnjem sedištu automobila, bez ikakvog
smislenog objašnjenja nekog od odraslih.
Na Šarlotinom licu potražila je tragove njenog oca, i odmah ih je spazila u
očima i malenoj bradi. Srce joj je u tom trenutku bilo opasno blizu slamanja na dva
dela.
Devojčica se namrštila. „Imam sedam godina“, obavestila je Džes. „A mama
hode još dufti.“
Džes se nasmejala. „Pa, imaš srede, mislim da imam još malo ovde negde. Da
li bi htela da mi pomogneš da ih odnesem?“
Devojčica se namrštila, stavila palac u usta i odmahnula glavom, od čega su
joj kovrdže nežno poskočile.
„Dobro“, rekla je Džes. „Da li znaš šta još imam ovde?“ Pokazala je iznad njih
na radnu površinu i Šarlotin pogled odleteo je ka desertima koji su bili spremni.
Džes je ustala. Profiterole, prelivene topljenom čokoladom, bile su naslagane
i spremne za veliki ulazak. Pažljivo je podigla tanjir s radne površine i čučnula do
Šarlot. „Da li misliš da možeš da uzmeš ovu s vrha?“
Šarlot je širom otvorila oči i željno klimnula glavom kad joj je Džes pružila
tanjir. Malena devojčica posegla je debeljuškastim prstima i pažljivo uzela
profiterolu s vrha gomile. Nije čak ni zastala, kako ponekad deca rade da provere
da li im je dozvoljeno da jedu, ved ju je brzo celu stavila u usta u jednom pokretu.
Čitavo lice zatim joj se izobličilo na nekoliko trenutaka dok se svojom malenom
vilicom borila s testom i kremom, a čokoladni preliv napravio joj je debelu, tamnu
mrlju oko usta.
„Oh, to je napravilo nered“, rekla je Džes uz smešak i uzela salvetu. Ponovo je
čučnula i sačekala da Šarlot sažvade zalogaj, pre nego što joj je nežno prešla preko
lica. Dok je devojčica čekala, pogled joj se spustio i na kraju zastao na tamnom
glatkom čokoladnom prelivu koji je sleteo pravo na njenu haljinu. Odmah je
počela da plače, da dugo, visoko zavija, kao mačka u ponod.
„O, Isuse“, promrmljala je Džes.
„Moja haljina“, počela je histerično da se dere, „moja haljina!“ Vrata iza njih
su se otvorila. „Šta se dešava?“

78
 Bio je to Vd. Odmah je požurio do Šarlot i čučnuo ispred nje, kao zgodni vitez
na belom konju koji stiže da spase svoju princezu. U tom trenutku, kako su
formirali mali krug na kuhinjskom podu, njih troje podsetili su na porodicu.
„Žao mi je“, uzdahnula je Džes, „dala sam joj profiterolu.“
Vil se oštro okrenuo ka njoj. „Zar ti Natali nije rekla za njenu alergiju? Ona
treba da jede samo svoju hranu“, grmeo je, natmurenog lica.
„U redu je“, brbljala je. „Proverila sam sve pre…“
„Da li tu ima kikirikija? IMALO KIKIRIKIJA?“
„Ne“, promucala je. „Ne, ne. Nimalo. Tako mi je žao, nisam mislila…“
Posle toga nije je pogledao. Zagrlio je kderku, koja je sada ječala jednim
stalnim, veoma visokim tonom. „Hej, dušo, dobro je. Dobro je. Popravidemo ti
haljinu.“
Njegova uteha delovala je kao prekor. „Tako mi je žao“, rekla je Džes ponovo.
I dalje je nije gledao. „Dobro je, dušo, dobro je.“
Pošto se osedala kao da je upala u privatan trenutak, Džes je ustala. „Mislim
da je Natali htela još dufti, tako da…“
„Šarlot treba da se presvuče“, rekao je Vil oštro, i na kratki, užasavajudi
trenutak Džes je pomislila da od nje traži da to uradi. „A onda nam treba još leda.“
I dalje je nije gledao. Šarlotin jauk sada se pretvorio u dramatične, drhtave jecaje.
„U garaži je“, dodao je, i konačno podigao glavu i pogledao je u oči. „Odnesi
Natali te dufte, a ja du srediti Šarlot. A onda du dodi i pomodi cu ti.

79
 9

Dnevnog svetla više nije bilo, a vazduh je bio vlažan i hladnjikav. Ono malo gostiju
što je čavrljalo i pilo napolju u dvorištu povuklo se unutra i ostavilo tragove u rosi
koja se skupljala, i gomilu čaša raštrkanih iza kude.
Džes je čekala dok je Vil petljao s ključem u bravi. „Prokleta stvar.“
Dupla garaža bila je hladna i tamna – ličila je na mesto koje bi nekome,
realno, možda bilo potrebnokao utočište ako živi sa ženom kao što je Natali.
Podsedala je na pedinu i u njoj su se nalazili samo klupa za dizanje tegova, audi,
zamrzivač i mala gomila namirnica na jednom zidu. Ipak, Džes je bila zadovoljna
što i dalje u vazduhu lebdi jaki, utešni miris vlažnog betona i motornog ulja.
Podsetilo ju je na to kako je kao dete sedela na klupi pored oca i gledala ga kako
pažljivo restaurira svoj auto, trijumf spitfajer, dok su na njegovom vernom malom
radiju marke Roberts slušali programe s Radija 4 koje nije razumela.
Džes je nakratko spustila pogled na namirnice: kari u konzervi, pasulj, ananas,
voda. Pretpostavila je da je to Natalino delo; čemu su služile – nije mogla ni da
zamisli.
Kako se Vil okrenuo ka njoj ispred audija, Džes je pomislila da pohvali veličinu
garaže ne bi li probila led. Razmišljala je da se ponovo izvini za Šarlotinu haljinu.
Razmišljala je da se izvini za sve ostalo.
„Bolje da ostavimo ugašena svetla“, rekao je. „Ne želim da nas neko vidi.“
Klimnula je glavom. „Dobro.“ Nastupila je kratka pauza.
„Zdravo ponovo“, rekao je. „Izvini za ono sa Šarlot. Uspaničio sam se.“
„Ne, ti izvini. Nisam razmišljala. Je li ona dobro?“
„Naravno, prosto je… kupili smo joj tu haljinu posebno za zabavu. Ona voli da
se sredi, kao njena majka.“
„Prelepa je“, rekla je nežno Džes.
„Hvala“, rekao je toplo, kao neko ko zna koliko joj je truda trebalo da to kaže.
„Ima dosta ljudi tamo.“ Imala je utisak da mu je laknulo što se udaljio od
gomde.
„Da, Natali se brzo krede – kroz društvene krugove, mislim. Ne znam kako to
radi. Kudne zabave s keteringom nisu moja stvar. Bez uvrede“, dodao je brzo.
„Tvoja hrana bila je najbolji deo. Ništa ne vrišti dobra zabava kao cigara od
špargle.“

80
 „Mislim da si možda jedini i dalje dovoljno trezan da bi to cenio“, rekla je,
zadirkujudi ga uz osmeh.
„Ah, to je zato što su se svi napili od tvoje votke s paradajzom. Posebna je to
gomila.“
„Od votke i gaspača“, ispravila ga je, pokušavajudi i ne uspevajudi da se ne
nasmeši.
„Pa, brzo su otišli, Džes. Moradeš ponovo da dođeš.“ Nastala je pauza.
„Pa“, rekla je Džes utišavši glas, „šta radimo u tvojoj garaži?“
„Led?“
„Led.“
Nijedno od njih dvoje nije se pomerilo za trenutak-dva, tokom kojih je Džes
spustila pogled na Vilovu klupu za dizanje tegova. Nasmešila se. „Šta je smešno?“
Gledao ju je zabavljeno. „Ne, nije ništa, samo…“ Malo se nasmejala.
I Vil se nasmejao, kao da je to bilo zarazno, a oči su mu zasijale. „Sta?“
Stavila je pramen kose iza uha. „Primetila sam ranije da si…“, naduvala je
malo obraze i slegla ramenima tako da ukaže na nabijanje mišidne mase, „pa sam
htela da te pitam da li vežbaš.“
Ponovo se nasmejao, glasno. „Lepo. Uvodna fraza nad uvodnim frazama.“
„Oduprla sam se. Imam previše stila za to.“
„Toliko znam“, rekao je osedajno. Naslonio se na zamrzivač i nežno ju je
gledao. „Zapravo, sinod sam te sanjao.“
Nije ništa rekla, pročitavši na njegovom izrazu lica da to nede biti smešna
priča.
„Sedela si u mojoj dnevnoj sobi s Natali i sve si joj rekla.“
„To zaista misliš? Da du sve redi Natali?“
„To misli moja podsvest“, ispravio ju je. „Pazi, razumeo bih, na neki način.
Imaš toliko razloga da me mrziš.“
„Da li izgleda kao da te mrzim?“
Kruto je slegnuo ramenima. „Perspektiva se dosta menja za sedamnaest
godina. Tada si imala petnaest. Sada imaš preko trideset.“
„To ne menja ono što se desilo među nama.“
Nastupila je kratka tišina. Džes je premestila težinu s desne noge, osetivši
kako joj je krv jurnula, a zatim se umirila u nežni puls.
„A kako ti to vidiš? Šta se desilo medu nama? Budi iskrena.“
Videla je da on donekle očekuje od nje da priča o užasnoj zloupotrebi
poverenja, odvratnoj igri moči. „Zaljubili smo se“, prošaputala je, gledajudi pravo
u njega.

81
 Oštro je izdahnuo, kao da mu je gurnula pesnicu u stomak. „U redu“, rekao
je. „I dalje stvarno to misliš?“
„Ti ne?“ Udahnula je, dok joj se telom širio talas tuge.
Gledao je u betonski pod. „Jesam nekada. Nisam više tako siguran.“
„Zašto ne?“ Glas joj je bio tih, jedva se čuo, čak i u toj tišini.
„Nažalost, to ti urade zatvorska kazna i prinudna psihološka procena. Oh, i da
ne zaboravimo sav izliv mržnje od ljudi koje nikada nisam čak ni upoznao.“
„Žao mi je. Mislila sam da če naš plan uspeti, zaista jesam.“
„Naravno da jesi“, rekao je, pomalo zapanjen, „imala si petnaest godina.“
„Nemoj stalno to da govoriš“, rekla je, „kao da su ti to usadili. To je sranje.“
On se nasmejao, pravim smehom. „To je sranje? Da li bi htela neke odabrane
delide ubijanja moje ličnosti do ovog dana?“
„Ne“, prošaputala je.
„Ja sam čudovište“, rekao je. „Ja sam zao. Zaslužujem da umrem, da me
hemijski kastriraju. Nikada ne treba da mi se dozvoli da budem blizu dece, da
radim, da budem sredan. Ja sam životinja, klinički lud, opasan po društvo. Treba
da me zatvore do kraja života. Ne treba nikada da prestanem da se okredem oko
sebe. Treba da me izbodu nasmrt, da mi preseku vrat, da mi unakaze genitalije.“
Pogledao ju je. „Šta misliš o tome?“
Odmahnula je glavom i obrisala jednu tihu suzu koja joj se spuštala niz obraz.
„Ili bih mogao da ti pričam o onome što mi se desilo u zatvoru, ako želiš?
Čekali su me, Džes. Da li želiš da znaš?“
Ponovo je odmahnula glavom, i izgledalo je kao da se sabrao. Dok se spuštala
tišina među njima, kao da se sumornost pojačala. Odnekud daleko jedva je čula
muziku – This Love grupe Marun fajv – kako lebdi ka njima.
„Izvini“, rekao je, odmahujudi glavom. „Izvini, Džes, nisi ti kriva. Samo večeras
prvi put moram da se rukujem i da daskam sa strancima, i preplašen sam.
Doslovce sam proveo celo veče krijudi se u sobi za igru sa Šarlot i govorio svima da
ona ne želi da izađe, da je stidljiva. Nije ni čudo što moja devojka misli da imam
psihičkih problema. Morao sam da popijem sedativ samo da bih se večeras
spustio do njih.“
Nije ništa rekla, samo je čekala.
„Mislio sam da sam spreman da se vratim u Norfok, Džes, i da počnem
ponovo da upoznajem ljude… ali nisam. Užasava me pomisao da du možda sresti
nekoga koga znam. Ili da de neko videti tebe i mene u istoj prostoriji – da de to
možda podstadi neko sedanje i da de me prepoznati, pa otidi u novine. A onda je
to – to, moj život je gotov. Natali bi otišla, izgubio bih Šarlot. Ili bi možda… znaš.

82
Nešto bi se možda desilo. Nije me briga ako mene povrede, ali volim svoju kderku,
Džes.“
Mene je briga ako te povrede.
„I ja to radim sve vreme“, rekla mu je. „Mislim na to ko je tu. Ali ovde niko ne
zna. Sigurna sam.“
Progutao je knedlu i klimnuo glavom. „Čudno. To je isto moj sedativ rekao.“
Dozvolila je sebi da se pažljivo osmehne na njegovu šalu. „Da li bi ti
pomoglo… mislim, nemoj ovo pogrešno da shvatiš, ali možda ti je bolje da se
vratiš u London.“
„Ved smo razgovarali o tome“, rekao je. „A pod razgovorom mislim na svađu i
vrištanje. Dolazak u Norfok, sređivanje kude… to je bio Natalin plan da provedemo
kvalitetno porodično vreme zajedno. Ako se vratim, ona i Šarlot ostaju, a ja mogu
da nađem da živim negde drugde.“ Oklevao je. „Ona trpi dosta toga, znaš.“
„Zaista ne možeš da joj kažeš? Možda de te iznenaditi, Vile, možda de
razumeti.“ Džes je progutala knedlu. „Očigledno je da te voli.“
Jedva se nasmešio. „Ona voli ono što misli da sam, a to nije njena krivica, jer
ona ne zna da Vil Grin nije stvaran. Zaboga, izabrao sam je, jer je bila u Americi
kada se sve to dešavalo. Upoznali smo se na internetu, Džes: odabrao sam je, jer
sam znao da nede ništa znati. Hteo sam da se zabavljam s njom samo da bih
mogao lakše da je lažem.“ Odmahnuo je glavom, kao da ni sam ne može da
veruje. „A pored svega, ona se bori za prava žena, znaš? Dalja je rođaka Emelin
Pankherst13. Skuplja priloge za organizaciju koja se bori protiv nasilja u porodici.
Svakog drugog vikenda pomaže u upravljanju telefonskom linijom za pomod
žrtvama silovanja.“ Pogledao je u Džes. „Veruj mi, ne bi ovo razumela.“ Prošao je
trenutak.
Vil se mrštio i pomerao vilicu, izgubljen u mislima. „Spasla mi je život,
zapravo.“
„Kako… kako to misliš?“, pitala ga je Džes tihim glasom.
„Osetio sam pored nje kao da ponovo imam bududnost“, rekao je bez
oklevanja, kao da je o tome dosta razmišljao. „Znaš, kao da mogu da gledam
negde drugde osim u svoja stopala. Zapravo, mislim… da sam postao bolja osoba
otkad sam je sreo.“

13
Aktivistkinja za prava žena u Velikoj Britaniji s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka.
Organizovala je demonstracije i mitinge za prava žena i zbog toga bila nekoliko puta u zatvoru. Osnovala
je Socijalno-političku uniju žena. (Prim. prev.)

83
 Čuli su kako Marun fajv postaje glasniji, a onda su čuli glas – ne Natalin –
kako ga zove. Vrata su se zalupila. Oboje su stali i čekali zvuk koraka na šljunku. Ali
nije ih bilo.
„Džes“, rekao je tada Vil u sve vedoj tami. „Znam da kasnim sa ovim jedno
sedamnaest godina, ali… hvala ti na tvojoj izjavi. Samo sam to hteo da kažem.“
Odmahnula je glavom kao da odbija njegovu zahvalnost. „Ne budi blesav.
Samo sam im rekla istinu.“
„Pa, pomoglo mi je. Zato, hvala ti.“
„Tako mi je žao što nisam mogla da budem tamo“, rekla je, a u glasu joj se
osetila navala kajanja. „Na sudu. Ja i Debi bile smo s mamom kod tetke u
Londonu. Nije htela da me pusti da se vratim, čak ni na presudu. A kada si otišao u
zatvor… socijalna služba zabranila mi je da te vidim.“
„Ne izvinjavaj se, Džes. Zaista, sve je to bilo jedno prokleto sranje. Mora da je
bio pakao i za tebe.“
Mogla je samo da klimne glavom, razoružana za trenutak kada joj je u misli
brzo došla tajna koju tek treba da mu prizna, tiha ali zloslutna kao jezičak
plamena.
„Džes.“ Kratko se spustila nervozna tišina. „Šta ti se desilo s mamom? Mislim,
čitao sam o tome šta se desilo, ali ne… šta se desilo. Ako to ima smisla.“
„Nema mnogo šta da se kaže, zaista“, odgovorila je, misledi na to da priča
zaista nije toliko komplikovana. „Molim te, reci mi. Moram da znam.“
Džes je samo gledala u pod. „U redu. Bilo je to… jednog utorka uveče. Meni i
Debi napravila je pastirsku pitu. Sedele smo oko kuhinjskog stola, slušale Džefa
Baklija.“ Izdahnula je polako i mirno. „A onda je prosto… ustala i izašla kroz
prednja vrata.“ Progutala je knedlu i pogledala ga. „Ja i Debi i dalje smo jele.“
Samo ju je gledao i nije ništa govorio.
„Imala sam neki čudan osedaj. Bilo je kasno, mračno. Nije uzela auto, niti
novčanik, niti kaput.“
Tiho je ispružio ruku i uzeo njenu, pa je malo stegao, a njoj su se oči ispunile
suzama.
„Isplanirala je sve. Bila je ogromna plima. Pozajmila je sačmaru od svog druga
Reja i prosto ju je… gurnula u usta i povukla obarač. Čuli smo iz kude, tako da sam
otišla do močvare i našla je kako leži na leđima, pluta u nekom rukavcu.“
Odmahnula je glavom, setivši se svega, mirisa, mrtvog zvuka gorke tišine. „Mislim,
zaista nije ličila na sebe. Glava joj je bila… pa, bila je razmrskana, očigledno. Od
siline pucnja. Nisam prosto mogla da shvatim činjenicu da sam je videla kako šeta
po kuhinji samo deset minuta ranije. I dalje ne mogu, zapravo.“

84
 „Šta si uradila?“
„Samo sam stajala tu. A onda sam povratila po svojim cipelama. A onda sam
ugazila u vodu i izvukla je.“
„Prokletstvo“, promrmljao je.
Dugo je dutala pre nego što je ponovo progovorila. „Mislim da je to bio
početak kraja, za mene i Debi. Život je samo bio gori posle toga i ona se nikada
nije potpuno oporavila. Mene krivi. Iako…“ Džes je napravila pauzu i pogledala u
njihove spojene ruke, „zapravo, drago mi je što sam ja našla mamu, a ne Debi.
Mislim da ne bi mogla da se nosi s tim.“
„Pa, iskreno“, rekao je Vil, „niko ne bi trebalo da se nosi s tim.“
Krenula je da klimne glavom, ah nije bila sigurna da se sasvim slaže. Uvek je
delimično osedala da je to što je baš ona našla mamu neka vrsta kazne za ono što
je uradila.
„Da li je ostavila poruku?“
Džes je odmahnula glavom. „Ne. Ništa.“
„Ne znaš zašto…“
„Posvađale smo se veče pre toga. Zbog…“ Stala je. „Nije bitno.“
„Bože, Džes, ja sam kriv. Sve što se desilo među nama – to mora da je
uništavalo tvoju mamu.“ Glas mu je pomalo drhtao, kao da se bori s nekim
dubokim unutrašnjim bolom. „Nisam shvatio šta sam ti uradio dok nisam dobio
kderku. Bilo mi je teško da se pomirim s time kada se Šarlot rodila.“
„Nikad nemoj da osedaš krivicu zbog moje mame, Vile.“ Glas joj je bio sve tiši.
„Znaš kakva je bila.“
„Džes“, rekao je oštro odjednom, kao da postoji nešto što pokušava da joj
kaže. „Želim da znaš. Vratio sam se da te nađem, pre…“
Ali onda je do njih iznenada doleteo Natalin glas, pijani lavež preko travnjaka.
„Trebalo bi da idem“, rekao je Vil u mrak, iako ju je i dalje čvrsto držao za
ruku.
„U redu“, rekla je. „Uzgred, sviđa mi se tvoja garaža.“
„Oh, hvala. Proveo bih te, ali bilo bi truckavo.“
„Pa ko sakuplja svu ovu nekvarljivu robu?“ pitala je i klimnula glavom u
pravcu namirnica. „Da li nam predstoji neka katastrofa zbog koje bi trebalo da
brinem?“
„Hm, ponekad imam neku glupu fobiju da de nam nestati hrane. Otkad sam…
pa. Bio u zatvoru.“ Zvučao je kao da ga je pomalo sramota. „Imao sam i previše
vremena da smislim razne teorije zavere dok sam bio unutra. Znaš – apokalipsa,
solarni talasi, sudnji dan… takve stvari.“

85
 „Oh.“
„Da, ja sam taj lik“, rekao je i trgao se. „Tanka linija deli me od skladištenja i
gas-maski u garaži.“
Tužno se nasmešila. „Ali ovde ste samo na nekoliko meseci.“
„Pa, znaš, globalna kataklizma primenljiva je na sve okruge. Zapravo, ne bira.
Gde god da si, Džes, potrebna ti je hrana u konzervi.“
„Hvala na savetu“, rekla je.
I dok je govorila, ponovo joj je stegao ruku. Njihovi spojeni prsti bili su mala
kvrgava kugla koja visi u mraku između njih. „Izvini još jednom. Osedam se kao da
du ti se izvinjavati do kraja života.“
„Zaista ne moraš.“
„Nemoj da si previše dobra prema meni, Džes. Nisam siguran da sam
dovoljno zreo da se nosim s time.“
A onda, a da nije to ni planirala, zakoračila je napred i stavila mu ruku na
grudi, pa pronašla svojim usnama njegove i poljubila ga onoliko jako koliko se
usudila, a drugu ruku stavila je na njegovo lice da se primiri. Čekala je za trenutak
da on odgovori, i jeste na sekund, pre nego što se odvojio od nje, dišudi teško od
šoka ili nečega drugog.
„Ako si hteo da znaš kako se zaista osedam u vezi sa svime što se dogodilo“,
rekla je dok joj je glas drhtao od osedanja, „tako se osedam.“
A onda je izašla iz garaže i zaputila se ka kudi, hramljudi žustro kao pokvarena
igračka na navijanje. Poslužide desert, rekla je sebi čvrsto, a onda de tiho otidi bez
traga.

86
 10

Metju
Ponedeljak, 29. novembar 1993.

Dok sam hodao preko školskog parkinga, srce mi je lupalo kao nekom panduru
koji vrši raciju u potrazi za drogom. Cela nedelja prošla je bez prekora – nije bilo
telefonskih poziva, nije bilo osvetnika koji mi bacaju cigle kroz prozor dnevne
sobe, nije bilo Džesinih drugova koji preteče šetaju pored kude. To sam znao, jer
sam vedi deo dana proveo gledajudi na put ispred kude kao da sam deo komšijske
straže, i stalno se vradajudi na to što se desilo prethodne večeri. Očajnički sam
pokušavao da se ubedim da se glupi pijani poljubac možda može zaboraviti – da
se tome može i smejati, u nekom trenutku. (Nisam baš bio siguran ko bi tome
mogao da se smeje: gospodina Makenzija, Sonju Lerd, Džesinu majku i školski
savet nikako ne bi zabavilo kad bi saznali istinu. I imao sam nelagodnu sumnju da
bi se, posle njih, moja slededa publika očekivano mogla nadi u voksol astri s plavim
i crvenim rotirajudim svetlom na krovu.)
Hodajudi ka školi što sam odlučnije mogao, pomalo sam se pripremao za
kakofoniju verbalnog zlostavljanja. Ved sam pripremio odbranu: ako me budu
prozvali, samo du redi da sam joj simpatija, da je sve to u njenoj mašti.
Znao sam da je ova strategija ekstremno kukavička – ali smatrao sam da uvek
mogu da se izvinim i da joj se iskupim posle. Kao, mnogo posle. Tokom fakulteta,
na primer. Sada sam morao da se usredsredim i suzbijem štetu.
Ali moj mali plan – isti onaj koji je izgledao tako čvrsto kod kude u nedelju
posle podne dok sam jeo kikiriki i pio flašu toplog piva – sada mi se činio
besmislen, skoro smešan. Šta ako može da opiše moju dnevnu sobu? Šta ako ju je
neko video da ulazi? Šta ako je uzela nešto iz moje kuhinje – neku uspomenu koja
bi kasnije poslužila kao nepobitan dokaz i bez svake sumnje stavila me na mesto
zločina?
Doneo sam, kako bi to moja majka rekla, neke veoma nepromišljene odluke
u subotu uveče. Ved je ionako bilo dovoljno dokaza za to.
„Dobro jutro, gospodine Leng-lej!“ Stiv Robins jako me je udario po leđima
kada sam ušao u zbornicu, što je bila iritantna navika na koju mu još nisam
skrenuo pažnju. Kao školskom tehničaru, Štivu je zbog nekog razloga bilo
dozvoljeno da se svakodnevno pojavljuje na poslu u majici na kojoj je bio Crveni

87
patuljak14, farmerkama i paru veoma belih čizama. Postavio se ispred mene,
blokirao mi put i pomalo savio kolena, kao da se spremamo da se rvemo, što
svakako nismo nameravali.
„Imam dve reči za tebe“, rekao je ispruženih ruku, dlanova okrenutih unutra,
kao da se sprema da karate udarcem slomi blok drveta golim rukama. „Stalone.
Sjajan.“
Pogledom sam prešao preko sobe i udahnuo gorki miris kafe lošeg kvaliteta.
Izgledalo je kao da niko ne obrada ni najmanje pažnje na mene. Čak je i Sonja Lerd
bila zadubljena u priču s Lorejn Veks, što mi je reklo sve što treba da znam. Bio
sam siguran da bi Sonja čučala iza vrata sa satarom kad bi me videla da ljubim
petnaestogodišnjakinju.
U tom trenutku ne bih osetio vede olakšanje ni da sam bio pacijent kome
doktor govori da su zeznuli stvar i da mi ipak ne treba operacija na srcu.
„Stvarno?“ radosno sam rekao Štivu i potapšao ga po ramenu nekoliko puta dok
sam prolazio pored njega, uputivši se u pravcu kafe. Nekoliko jakih kafa – iako
posle njih ostaje hemijski podukus u ustima – i mogao bih, zapravo, da preživim
ovo jutro.
„Da.“ Stiv je od kažiprsta napravio mitraljez i ispucao nekoliko šaržera u
oglasnu tablu u zbornici. „Zašto nisi došao, čoveče? Svidelo bi ti se.“
Namrštio sam se. Stiv nije baš bio potpuno svestan drame sa Sonjom Lerd, a
nije bio ni poznat po suptilnosti. Odlučio sam da pređem preko toga. „Glavobolja.“
„Isuse, zvučiš kao moja devojka.“
Obojica smo znali da Stiv nema devojku, ali takvi detalji nisu bili bitni u
ponedeljak ujutro. Napravio sam nam obojici kafu (ogavno, prosto ogavno),
zauzeo svoju uobičajenu stolicu pored prozora i, još nosedi svoju omiljenu teksas
jaknu s okovratnikom od ovčje kože, protegao noge preko itisona i sačekao
sastanak osoblja ponedeljkom ujutro. Obuo sam kaubojke – za sredu. Negde sa
svoje leve strane uspeo sam da vidim kako Bil Tejlor klati džepni sat napred-nazad
kao neko preteče malo klatno.
Kako se nastavio žamor oko mene, konačno sam osetio da se podiže moja
mala magla straha. Svi znaci do sada bili su pozitivni – ako bih uspeo da preguram
bez incidenta do kraja dana, mogao bih da se vratim kudi, zaključam sva vrata i
provedem još nekoliko sati usavršavajudi svoju odbranu (kao da situacija nije bila
nimalo gora nego da me je čuvar parohijskog saveta uhvatio kako kradem saksije
sa cvedem iz bašta blago uznemirenih penzionera).

14
Britanska televizijska serija. (Prim. prev.)

88
 Kada je konačno počeo sastanak osoblja, postalo je jasno, van svake sumnje,
da niko nema pojma o Džesiki i meni. Znao sam to, jer je na vrhu današnjeg plana
bilo ključno glasanje o tome da li ženski toaleti treba privremeno da postanu
uniseks do kraja polugodišta (dame, razumljivo, nisu bile tome naklonjene), dok se
muški toaleti sređuju (svi muškarci znali su da je to šifra za čišdenje na
industrijskom nivou) – a ne činjenica da je kod mene u subotu uveče bila učenica.
Bio sam poprilično siguran da bi, kad bi bilo poznato javnosti, to sigurno bilo na
višem nivou u današnjem rasporedu. Ali opet, gospođica Guč bila je zadužena za
postavljanje dnevnog reda, a svi su znali da ona ima skoro patološki problem s
pranjem ruku.
Prokletstvo, bilo je neverovatno.
Prestani da razmišljaš o tome.
Prestani da razmišljaš o tome.
Sada je samo trebalo da otkrijem da li zna neko od dece, ali to bi zahtevalo
samo vrlo malo detektivskog posla, ako bi ga uopšte i zahtevalo. Cerekanja, lukavi
pogledi i projektili napravljeni od interesantne raznovrsnosti papirida bili bi više
nego dovoljni da odaju igru.

Uspeo sam da bez incidenata preživim dvočas sa četvrtim razredom i jutarnje

dežurstvo na igralištu. Uspeo sam da bez incidenata preživim probu predstave
šestog razreda, Kavkaski krug kredom, na pauzi za ručak (osim ako ne računate
rekvizite koji su stalno nestajali – do sada smo izgubili dva kozačka šešira, lažnu
bebu i celo limeno korito). Uspeo sam da bez incidenata preživim sesiju
ocenjivanja testova (o, bože, beznadežno) tokom ranog podneva.
Ipak, nisam uspeo da postignem da prođe ceo dan bez neprikladnih misli o
Džesiki Hart.
Izgledalo je da, što sam bio sigurniji da du izbedi smrt linčovanjem zbog
onoga što se desilo, to sam spremnije puštao misli da odlutaju nazad u moju
dnevnu sobu i na trenutak kada joj uzimam u ruke lice i kosu i ljubim je.
Poljubio sam je.
Bio je dobar osedaj. O, sranje. Zašto je bio tako dobar osedaj?
Šta sada?
„Metju?“
Tako sam iznenadno poskočio da sam prosuo skoro celu šolju čaja sebi u
krilo. Natopio mi je pantalone i užasno me je peklo. Skočio sam maltene pravo u
ruke Sonji Lerd, koja je, kako sam sada shvatio, ved tridesetak sekundi stajala

89
ispred mene u zbornici i pokušavala da mi privuče pažnju tako što je me je iznova
dozivala cviledi.
„Jebote“, zarežao sam, na veliko neodobravanje sedokosog para – da, zaista
su bili par – koji je vodio biblioteku. Ako ste tražili poslednju reč u klasifikaciji, tu
su bili Patersonovi. Bukvalno su mogli da vas ošamute svojom stručnošdu za
kataloge i indeksne kartice. Doslovce ošamute, kao tizerom.
Sonja se napudila i lepršala unaokolo sa groznom krpom. „Izvini, Metju.
Nisam htela da te uplašim.“
Nevoljno sam uzeo krpu punu mikroba od nje i promrmljao nešto jedva
razumljivo o tome kako somot nije toliko otporan koliko se može pomisliti.
„Izvini“, rekla je ponovo i zapitao sam se zbog čega se zaista izvinjava. „Samo
sam prišla da ti kažem…“ Utišala je glas. „Ne želim da stvari budu neugodne
između nas.“ Govorila je delikatno, kao da pričamo o genitalnim bradavicama
(njenim, ne mojim). „Znam da si planirao da dođeš u bioskop u subotu i nadam se
da nisi odustao zbog mene?“
Progutao sam knedlu. Sebe sam do tog trenutka ubedio da me zaista nije bilo
briga ako Sonja shvati da je izbegavam, ali sada, pošto me je otvoreno pitala,
činilo mi se grubo da joj potvrdim da mislim da je pomalo poremedena.
„Glavobolja“, promrmljao sam, reciklirajudi izgovor koji sam dao Štivu da bih
obezbedio kontinuitet.
Pokušavao sam da tapkam prepone krpom tako da ne bude previše
očigledno, ali sada sam stao. Bilo je čudno da mi ruka bude bilo gde blizu tog dela
tela dok sam toliko blizu Sonje. Nažalost, Sonja je ovo, izgleda, protumačila kao
otvoren poziv da uzme krpu iz moje ruke i da se ponudi da preuzme, tako da sam
brzo seo i nisam više ništa rekao, u nadi da mi se nede pridružiti.
Nada mi je bila kratkog veka. „Mogli bismo da idemo zajedno, ako hodeš?“,
predložila je glasom koji je postajao zabrinjavajude grlen dok se smeštala na
stolicu pored mene. „Ne bi mi smetalo da ga ponovo gledam.“
Pročistio sam grlo, što je verovatno bio nesvesni pokušaj dapodstaknem
Sonju da pročisti svoje. Očigledno je došla do zaključka da je prvi put kada sam
odbio da je poljubim prosto bila posledica mog lošeg rasuđivanja. Morao sam da
joj pomognem da dođe do drugačijeg zaključka; naime, da to nije tačno.
„Zar ne misliš da bi tvoj dečko imao nešto da kaže o tome, Sonja?“ pitao sam
je sa što sam više takta mogao.
Koketno se nasmejala i malo slegla ramenima, pa stavila ruku na moje
koleno. „Ne ako mu ne kažem.“

90
 Sada mi je srce jače zakucalo, i to ne zbog razloga na bilo koji način
pohvalnog za Sonju. Nije pomoglo ni to što sam pokušao da oderem kožu sa
sopstvenih nogu ključalom vodom, a da stvar bude još gora, Lorejn Veks ušla je u
zbornicu i kao da je smatrala da to što Sonja i ja sedimo zajedno zaslužuje niz
nesuptilnih namigivanja. Neki ljudi umeju da namiguju, ali Lorejn nije jedna od
njih. Toliko je to nezgrapno izvela da nisam uspeo da shvatim da li su upudeni
meni ili Sonji.
Sve se otrglo kontroli. „Treba da idem“, promrmljao sam.
„Ali imaš pauzu“, protestovala je Sonja.
Pokupio sam torbu s knjigama i ustao. „Zaista moram da ih prosušim“, rekao
sam misledi na pantalone, što je, nažalost, njoj samo dalo zeleno svetlo da ponovo
počne da mi gleda u prepone.
Podigao sam kragnu na jakni, pazedi da izbegnem Lorejnino škiljavo oko, a
zatim brzo otišao iz zbornice.

Žurio sam preko igrališta kao naftni tajkun koji beži od kvara na površini bušotine,
ali me je zaustavio glas koji me j e dozivao. Ovog puta, za promenu, to nije bilo
prazno cviljenje Sonje Lerd. Ovog puta glas je zvučao radosno i uzbuđeno.
„Gospodine L!“
Srce mi je zalupalo. Bila je to Džes. Hodala je brzo ka meni, umotana u vuneni
kaput i sivi ispleteni šal. Torba joj je visila preko jednog ramena kao da se sprema
da ide kudi.
Odmah sam primetio da ne izgleda kao da de me ošamariti ili upozoriti da
postoji nalog za moje hapšenje. Zapravo, izgledalo je kao da joj je neverovatno
drago što me vidi. Osetio sam kako me preplavljuje olakšanje.
„Trebalo bi da si na fizičkom, Džes“, rekao sam joj, iznenadivši sebe znanjem
rasporeda njenog razreda, za koje nisam znao da ga posedujem.
„Znam, ali…“ podigla je svetloplavu tubu s nekom mašdu, „imam problema sa
sinusima.“
Oči su joj sjajile, a njena svetlucava zavesa plave kose padala je u talasima.
Smešila mi se kao da sam neko ko je bitan. Bio sam poprilično siguran da bih, da
sam zurio nekoliko godina u bududnost, gledao u devojku svojih snova.
Ozbiljno. Saberi se.
Progutao sam knedlu. „Nisi imala probleme sa sinusima poslednji put kada
sam proverio.“
Nisam hteo da ispadne toliko prljavo kao što je zvučalo. Zaista.

91
 Prosto je slegla ramenima i još prostije se nasmešila. „Pa, vi ste mi
nastavnik… tako da ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem.“
Nasmešio sam joj se. Postajalo je jasno da naposletku nisam ni morao da se
užasavam ovog trenutka. Ona mi je sve neverovatno olakšavala. „Onda te nisam
video.“
„Hvala, gospodine L“, rekla je, i to je bio znak da ide, ali ona nije. Ostala je,
premestila torbu na drugo rame i nežno bacala tubu iz leve ruke u desnu i
obratno.
Bio je red na mene.
„Džes, možemo li da popričamo?“ rekao sam formalno i protrljao ruke da ih
zagrejem. Klimnula je glavom.
„Najbolje bi bilo nasamo“, rekao sam i počeo da hodam u pravcu studija za
dramsku sekciju, dalje od igrališta koje je, koliko god okruženo zgradama, moglo
da bude i savršeno mesto za pradenje svih koji se usude da ga pređu. Nastavio
sam da hodam dok nismo stigli do strane studija, gde sam znao da postoji dobro
skriveni putid koji vodi u parče oštrog žbunja. Uprkos zdravom razumu, pošao sam
njime.
Posle nekoliko skretanja, putid se završavao kod drvene klupe posvedene
nekoj staroj nastavnici plesa. Za Pegi, nastavnicu stepa i modernog plesa 1977-
1989, od njenih prijatelja. Obožavala je ovo mesto.
Pogledao sam po žbunju lovora. Ovo mesto?
Naše skrovište bilo je zaklonjeno od pogleda i izgledalo je suvo. Odlično
mesto da se sedne i sredi sve ovo.
„Sedi“, rekao sam joj, u glavi se ved branedi od osobe koja bi možda naletela
na nas: Samo rešavamo njene probleme sa sinusima.
Oboje smo seli i Džes je strpljivo prekrstila ruke u krilu, velikodušno
odabravši da ne preispituje zašto sam smatrao da je sve ovo lišde neophodno.
Petljao sam se s rečima u svojoj glavi nekoliko trenutaka pre nego što sam
rekao – dubokim glasom koji je trebalo da prenese povratak mog osedaja
odgovornosti, ali je na kraju zvučao više kao da sam Leonard Koen sa laringitisom:
„Ono što se desilo u subotu uveče bila je greška, Džes.“
O, fantastično. Veoma originalno, Lengli. Bambi za trud.
Njoj na čast, Džes se nasmešila. „Jeste li ovo uvežbavali?“ Dah joj se
smrzavao u malenim oblacima između nas.
„Ne“, rekao sam brzo i namrštio se, „zašto?“
Ona kao da je osetila olakšanje. „Hvala bogu. Sranje je.“
Hteo sam da izgledam dostojanstveno, ali sam se na kraju nasmejao. „Izvini.“

92
 Ponovo se naslonila na klupu i prekrstila noge, verovatno da se zagreje. „Ne,
ne treba da vam bude“, rekla je i zagrizla usnu kao da zaista pokušava da me
shvati ozbiljno. „Izvinite vi, nije trebalo da se nasmejem.“
Kako može da bude tako opuštena u vezi sa ovim? Kada su postojale ovako
kul devojke?
„Pa“, rekao sam i pročistio grlo, kad mi je ved ponudila drugu priliku da
kažem nešto značajno, „nije trebalo da te poljubim.“ A onda sam stavio ruke u
džepove, jer je zaista počinjalo da mi bude hladno.
Nasmešila se u nabore svog šala. „Zar nisam ja vas poljubila?“
Istina.
Ne – nebitno. Saberi se.
Odmahnuo sam glavom. „Džes, ja sam ti uzvratio poljubac, a nije trebalo to
da uradim. Ne znam na šta sam mislio. Ja sam ti nastavnik. Nije trebalo da budeš u
mojoj kudi.“
Sada je izgledala ozbiljnije. Osmeh joj se otopio s lica. Želeo sam brzo da ga
rekonstruišem, da ga vratim gde pripada.
„Ja sam zakucala na vaša vrata, gospodine L. Nije kao da ste vi mene
potražili.“
Još jedan plus koji je potvrđuje moj dobar karakter. Ako Džes nije mislila da
sam perverznjak, onda možda – možda – i nisam. „Suština je“, rekao sam nežno,
„pogrešili smo i moramo da se pretvaramo da se nikada nije ni desilo, u redu? Ima
mnogo ljudi koji bi bili veoma ljuti kad bi saznali za ovo.“
Iako je ona bila osoba čije mišljenje mi je bilo najmanje bitno, Sonja Lerd mi
je zbog nekog razloga bila na pameti dok sam ovo govorio. Prokleta Sonja Lerd.
Džes se namrštila, pogledala dole i cupkala majušnu rupu na svojim crnim
helankama. Počela je da drhti od hladnode. Želeo sam da joj zgrabim ruke i
utoplim ih. „Pa,;'a nedu nikome redi“, rekla je. „Ali hodu da znate da je subota
veče najbolje što mi se desilo cele godine.“
Oboje smo zastali kada smo čuli korake s druge strane žbunja. Neke devojke
smejale su se i tračarile o dečacima.
„Džes“, rekao sam kada su im glasovi utihnuli, „ne bi trebalo to da govoriš.
Mlada si; imaš pred sobom mnogo sjajnih iskustava.“
„Rekla sam vam da se selimo u London posle Božida“, rekla je uz blago
odmahivanje glavom. „Zaista dete mi nedostajati.“ Tada me je pogledala malenim
i tužnim sivim očima.
Setio sam se šta mi je rekla za svoju majku, da mora da legne u krevet na
narednih šest meseci. „Hode li tvoja mama biti dobro?“

93
 „Definišite dobro“, rekla j e nežno, a na licu j oj se poj avila senka osmeha.
Nisam morao ni da pokušavam da se bavim amaterskom analizom mentalnog
zdravlja da znam da mi to najverovatnije ne leži – ali takođe nisam hteo da Džes
misli da je pitam samo iz pristojnosti. To je dobijala sve vreme: nastavnici koji je
proveravaju s jednim okom na satu pre nego što odjure da nadgledaju trening
hokeja ili čestitaju jedni drugima zato što su najvedi intelektualci na svetu.
„Da li je to…“, oklevao sam, „zbog tvog tate?“ Čak i dok sam to govorio, znao
sam da treba bar da se pretvaram da ne mislim zaista da je sve tako jednostavno.
„Ne“, rekla je i odmahnula glavom. „Zapravo, mami je nekako laknulo kada je
tata umro. Uvek je htela da proputuje svetom, ali on je hteo da ona rodi, tako
da…“ Malo je slegla ramenima, kao da kaže takav je život. „Konačno je bila
slobodna.“
Gospode bože.
„Ko ti je to rekao?“
Treptala je ka meni i sada malo intenzivnije drhtala. „Ona.“
„Džes…“ Mučio sam se da pronađem reči, verovatno jer se nikada nisam
našao pred takvim izazovom – da pronađem dobru stranu toga što neko govori
svojoj deci da mu je drago što im je tata umro. Zato sam odlučio da to postavim
kao neki dobrodušni nesporazum. „Nije to mislila. Znaš to, zar ne?“
„Mislila je“, prosto je odgovorila Džes, zanemarivši moje neznanje. „To nam
stalno govori.“
„To je verovatno zbog alkohola.“
Nasmešila se. „Ono što zaista mislite izlazi kada ste pijani, gospodine L.“
Pa, ako je to tačno, onda sam ja definitivno neka vrsta zlostavljača dece.
„Koliko dugo je u takvom stanju?“ pitao sam je i stavio ruke ispod butina, pa
pomalo drmusao noge u pokušaju da stvorim nešto toplote.
„Oduvek“, rekla je. „Pala je s konja kada sam imala pet godina i navukla se na
lekove protiv bolova. Onda je upala u depresiju i počela da pije. Moj tata je to
mrzeo. Jedva da su pričali – znate – pre nego što je umro. Plakala je na sahrani
samo zato što je bila mamurna.“
U mojoj knjizi nije postojalo opravdanje za majku koja iskazuje više sažaljenja
prema sopstvenom mamurluku nego mrtvom mužu ili deci u žalosti, tako da se
nisam ni trudio da ga smislim.
Sredom, izgledalo je da Džes nije ni čekala da ja ponudim pozitivno viđenje
ponašanja egoističnih luđaka tokom velikih životnih događaja. „Nedostaje mi
tata“, rekla je, „ali zbog toga sam odlučnija da pratim svoje snove. Bidu kuvarica
kada završim školu.“

94
 Priznajem, osetio sam malo olakšanje što se njeni snovi nikako ne oslanjaju
na njeno znanje matematike. „To je sjajno“, rekao sam osedajno. „I treba to da
uradiš.“
Nasmešila se, a zatim zastala. „Koji je vaš san, gospodine L?“
Pošto me je uhvatila nespremnog, oklevao sam, razmatrajudi da li njeno
pitanje znači da ponekad svojim učenicama izgledam iznervirano ili otupelo.
Nadao sam se da ne, jer bi me to stavilo u istu kategoriju ličnosti s Derekom
Sejersom, koji se nikada ne smeje, i njegovom neopranom začešljanom delom.
„Hm…“ Počešao sam se po bradi. „Volim da predajem.“
„Ne!“ Vrhom prsta okrznula mi je butinu, verovatno refleksno. „Mislim… koji
je vaš san?“
Nasmešio sam se. Bilo je nekako lepo za trenutak se prepustiti pomisli da
želja mog života možda nije da blejim sa Sonjom Lerd i igram se kao bajagi karatea
sa Štivom Robinsom po ceo dan.
„Pa… Da putujem, pretpostavljam. Oduvek sam to hteo, ali…“ Nisam završio
tu rečenicu i pogledao sam je, svestan činjenice da joj sada ponajmanje treba još
jedan odrasli čovek koji kuka o neispunjenim ambicijama.
Međutim, gledala me je širom otvorenih očiju. Izgledalo je kao da sluša moje
polurečenice kao da su nešto najfascinantnije što je ikada čula.
Zaista nisam mogao da smislim značajan zaključak koji nije nešto predvidivo,
na primer, kako je posao u Hedliju zaista prava prilika i kako ne želim da izneverim
Makenzija. „Život te ponekad preuzme u svoje ruke, Džes. Zato treba to da uradiš
dok si još mlada. Što jesi“, dodao sam radosno, jer sam bio svestan da sam počeo
malo da zvučim kao moj otac, koji je vedinu vremena provodio žaledi se na kolena
i pisao časopisu Perspektive.
„Pa, idite negde slededeg leta“, rekla je. Sada su joj zubi cvokotali, iako se
činilo da ona to ne primeduje. „Imate duge odmore. Ništa vas ne sprečava.“
Pogledao sam je i pokušavao da se prisetim u kom trenutku je tema našeg
razgovora prešla s njene majke alkoholičarke na moj nedostatak motivacije.
„Gde biste išli?“ pritisnula me je.
„U Italiju“, rekao sam bez oklevanja. „Nije baš egzotično, ali… moja baka je
Italijanka. Imamo rodbinu tamo.“
„Nikada niste bili?“
„Ponekad za raspuste, kad smo bili deca. Ali nekako sam uvek sebi obedavao
da du otidi tamo jednog dana, možda da predajem. Da naučim jezik. Mislim, znam
nekoliko reči i fraza, ali bilo bi lepo da ga propisno naučim.“ Protrljao sam ruke i
dunuo u njih, nakratko zamislivši italijansko sunce.

95
 Sklonila je kosu s lica i tada me pogledala u oči, kao da de mi priznati nešto.
„Uvek sam sanjala o tome da otvorim svoj italijanski restoran. Znate – malu
tratoriju.“
To je bio dobar san. „JeF?“, rekao sam i nagnuo se napred.
„Da. Gospodin Majkls pričao nam je o jednom neverovatnom mestu u Pulji.“
Živnula je, a oči su joj postajale sve otvorenije. „Napravili su ga u pedini, ali nema
znakova, i nemaju meni, i sve iznutra osvetljeno je svedama. I služe vam vino
pravo iz bačve. Mislim, zaista unutra imaju bačve.“
(Morao sam da se nasmešim. S jedne strane, bilo je ohrabrujude čuti da je
Bret Majkls, zadužen za jezičko odeljenje u Hedliju i dugogodišnji poštovalac lanca
Kentakifrajd čiken, ažurirao svoju definiciju dobrog mesta za jelo da bi obuhvatio i
to da li ono prodaje vino u bačvama. S druge strane, to me je blago brinulo. Dosta
mi se sviđao, ali bio je slika i prilika funkcionalnog alkoholičara.)
„Da li si ti ikada bila?“ pitao sam je. „U Italiji?“
Odmahnula je glavom. Zubi su joj sada oštrije cvokotali.
„A šta je s putovanjem u Veneciju u februaru? Gospodin Majkls vodi. I dalje
ima mesta.“ (Učenice Hedli hola nisu išle do Stounhendža ili Hadrijanovog zida na
izlete. O, ne – išle su do Dolomita, Barselone, Stokholma, Njujorka. I sada, kako se
činilo, Venecije.)
„Do tada du živeti u Londonu, gospodine L“, podsetila me je s tužnim
osmehom.
Mora da sam tada uzdahnuo, jer mi je dah postao prolazni oblak magle
ispred lica. „O, da…“ Namrštio sam se. „Izvini.“
„U redu j e“, rekla j e blago. „Mama mi ionako nikada ne bi platila takvo
nešto.“
Ranije u zbornici načuo sam razgovor o pozamašnom nasledstvu gospođe
Hart, od čega je deo bio zaveštan za školarinu njene dece. Vedi deo razgovora (koji
je, doduše, bio poprilično neprikladan) tada je usredsređen na to zašto je ta žena i
dalje tako škrta s novcem. Jedino sam mogao da pretpostavim da je celodnevni
alkoholizam značio da joj ostaje veoma malo slobodnih sati da proizvede stabilni
prihod – i da joj se akumuliralo toliko puklih kapilara na licu da nikakva količina
šarma ili pudera ne bi mogla da ih nadoknadi na razgovoru za posao.
„Da li vi idete?“, pitala me je sada Džes.
Odmahnuo sam glavom. „Ved se prijavilo dovoljno nastavnika.“
„Trebalo bi da odete sami u Italiju. Slededeg leta. Pronađite rodbinu.“
Pogledao sam je i osetio se začuđujude zahvalno što je toliko spremna da sa
mnom podeli svoj optimistični pogled na život. Istini za volju, začudilo me je gde

96
nalazi snagu za takvo nešto. Vedina devojaka u njenoj situaciji do sada bi bila
uhapšena za krađu po prodavnicama ili za korišdenje rekreativnih droga. „Da“,
rekao sam joj, iznenada se osetivši inspirisano. „Možda i hodu.“
Nasmešila se. Usne su počinjale da joj poprimaju plavu boju od hladnode.
„Ne zaboravite da mi pošaljete razglednicu.“
Skoro sam to rekao. Besmisleno, u tom trenutku, zamalo sam rekao: Treba
da pođeš sa mnom.
Sredom, mali ali ključni skup mojih neurona probudio se baš kada su te reči
htele da mi izađu iz usta. „Trebalo bi da ideš kudi, Džes“, promrmljao sam
neubedljivo. „Ovde je ledeno.“
Ali umesto da klimne glavom i ode, pružila je ruku i stavila je na moju nogu.
Bio je to lagan i nežan dodir, ali – opal – osetio sam se isto kao i u subotu veče.
Nisi pio, Lengli. Ni tada nije bilo izgovora, a sada ga ima još manje.
Šokiralo me je kada sam shvatio da ovo mogu da radim trezan.
„Džes“, rekao sam, ali mi se glas nezgrapno zaglavio u grlu. Pomerio sam
ruku da nežno otresem njene prste sa svoje noge, ali sam joj samo uzeo ruku i
držao je. Čvrsto smo se držali za ruke: njene su bile neznatno toplije od mojih,
koje su bile ledene. Zatvorio sam oči.
„Ovo prestaje sada“, prošaputao sam.
„Toliko mi se sviđate“, uzdahnula je, ispružila drugu ruku i stavila mi je na
zadnji deo vrata. Prstima mi je prolazila kroz kosu i slala neverovatne male talase
nečeg električnog niz kičmu. Razmišljao sam o tome da izbrbljam još neke reči u
protestu, ali znao sam da je besmisleno. Zatvorio sam oči.
Ako me poljubi, ja du joj uzvratiti, samo da joj pokažem da se i ona meni
sviđa, ali posle toga, ovo prestaje. Ne znam kako, alipobrinudu se da prestane.
Baš kada sam smišljao ovaj neverovatno loš plan, osetio sam njena usta na
svojim. Tresla su se od hladnode. Odmah sam joj pustio ruku i stavio joj ruke na
lice, kao što sam uradio i u subotu, pa je čvrsto poljubio. Naši jezici počeli su da se
bore, stvarajudi žustro trenje koje je postajalo sve jače kako su sekunde prolazile.
Ruke su joj pronašle put ispod moje jakne i prelazile preko mojih rebara, a zatim
se spustile do donjeg dela leđa. Privukao sam je snažno, i dalje je ljubedi, a zatim
još snažnije, dok na kraju nije prebacila nogu preko moje butine i brzo mi prešla u
krilo. Toliko je bila lagana da sam jedva shvatio šta je uradila, dok nisam osetio
pritisak njenih prepona uz moje.
Taj osedaj bio je neverovatan i uznemirujudi u isto vreme.
Odmah sam se odvojio od nje, postiđen kada sam shvatio da sam na ivici
suza. „Ne! Ovo je pogrešno – ovo ne sme da se desi.“

97
 Oštro sam se pomerio ispod nje i ona se sklonila s mene. Uz malo truda i
nešto neelegantnog premeštanja, uspeo sam da ustanem.
„Dobro.“ Klimnula je glavom. „Dobro.“ Ona je zaista plakala, doksam ja samo
igrao na ivici suza, skoro otupeo od šoka što sam upravo poljubio svoju učenicu iza
studija za dramsku sekciju, dok su njene školske drugarice trčale oko plastičnih
kupa. Kako sam dopustio da se ovo desi? Kakav sam to čovek postao?
Prošao sam prstima kroz kosu. „Džes, mnogo mi se sviđaš, ali ovo je ved
otišlo predaleko.“
Klimnula je glavom i potrudila se da vrhovima prstiju zaustavi suze. „U redu.
Izvinite.“
Zatvorio sam oči nakratko i pokušao da se saberem. „Molim te, nemoj to da
govoriš“, rekao sam joj. „Ovo nikako nije tvoja krivica.“
Džes je pokupila jedan kraj svog šala i brzo obrisala usta. Taj mali, samosvesni
pokret konačno me je prebacio preko ivice na kojoj sam bio. Počeo sam da
plačem. „Tako mi je žao, Džes“, rekao sam, čučnuo i klečao u blatu, pa joj uzeo
obe ruke. Tresla se i pokušavala da stane; jecala je, ali se trudila da stane. Čak i
sada bila je hrabrija od mene.
„Zaboravi na mene, da li razumeš?“ rekao sam joj. „Ja sam najgora vrsta
budale.“
Odmahnula je glavom. Tragovi njenih suza vijugali su preko glatke, pune kože
njenih obraza. „Ja to ne mislim.“
„Jednog dana hodeš. Veruj mi. Jednog dana shvatideš o čemu pričam.“
Nastala je duga pauza tokom koje je zurila u svoje krilo. „To je zaista
ponižavajude, gospodine L“, rekla je konačno i šmrknula, a zatim malo podigla
glavu da bi me ponovo pogledala. „Znam kako se osedam.“
Izraz joj je bio toliko iskren da je srce moglo da mi se pocepa na dva dela. „Ti
misliš da znaš“, rekao sam joj skoro odlučno, „ali, veruj mi, zapravo, ne znaš.“
Posle toga nismo više pričali. Samo sam je gledao kako ustaje, namešta šal i
torbu, a zatim mi je uputila konačni pogled pun suza pre nego što je prošla kroz
žbunje i otišla putem ka školskoj kapiji.
Ostao sam tu gde sam bio, u blatu, i doslovce nisam mogao da se pomerim.
Ostao sam tu dok nije pao mrak, prljavih kolena, i smrzavao se.

98
 11

Bio je ponedeljak ujutro i Džes se probudila uz interesantne zvuke energičnog

mešanja i Stereofoniksa. Kada je detaljnije ispitala, ispostavilo se da to Zak, u
trenerci i njenoj prastaroj majici sa slikom grupe Blur, za šporetom pravi omlet i
pevuši uz muzuku.
Prethodne večeri gorko su se posvađali. Krštenje za koje je spremala ketering
kasnilo je zahvaljujudi domino-efektu katastrofa koje su započele prvo tako što
nisu uspeli da na vreme okupe sve za večeru, a zatim su neki gosti zaboravljali da
to nije venčanje i stalno su ustajali da drže govore tokom glavnog jela. Na sredu,
konačni (beskrajni) govor naglo je prekinula poduža svađa između dveju suprotnih
grana očeve porodice, od kojih vedina, izgleda, nije ni trebalo da bude tu. Dok su
svi uspeli da se smire i sednu za desert, prošlo je sedam sati, a do tada je ved
propustila četiri poziva od Zaka, koji je sedeo sa svojim roditeljima u Belom konju
u Brankasteru i čekao da naruči.
Kada je konačno stigla kudi, bilo je kasno, i Džes je bila pospana od
premorenosti. Ipak, Zak je bio potpuno budan, pošto je proveo nekoliko sati
polako ali sigurno krčkajudi od besa. Njegovi roditelji, navodno, nisu bili ljudi koji
razumeju slabe izgovore kao što je ostajanje do kasno na poslu, što je očigledno
bila genetska karakteristika, jer ih ni Zak nije razumeo. Njegov glavni argument,
izgleda, bio je da je Džes urođeno neorganizovana. Njen je bio da nije, i da je on
nerazumni kreten. Zak je na to odgovorio tako što je prešao rukom preko kamina,
za šta se ispostavilo da je efikasan način da se reši dela tog nereda koji je toliko
prezirao.
Na kraju su se pomirili u ranim jutarnjim satima onako kako uvek rade, a sada
se Džes borila s talasima dubokog nemira zbog poljupca s Vilom u subotu uveče.
Iako je bio veoma kratak, zbog njega je osedala nešto potpuno nespojivo sa Zakom
koji joj prži slaninu u susednoj prostoriji.
Kucanje na vratima jedva je primetila zbog muzike i tiganja koji je cvrčao.
Smadž je potrčao iz kuhinje da laje na uljeza i ubaci njušku ispod vrata, njušedi
tragove. Džes je spustila kafu i pomerila rezu pre nego što je širom otvorila vrata i
ugledala Vila.
U svojim tamnim farmerkama i majici koja mu je tesno prianjala uz telo, s
naočarima za sunce na vrhu glave, izgledao je kao da je izašao iz časopisa Eskvajer
ili neke reklame za urbanu marku džinsa. U ruci je držao ključeve od kola i, glupo,

99
Džes je pogledala iza njega da vidi da li je tu golf, pre nego što se iznenada setila
da je on smrvljen pre mnogo godina.
„Dobro jutro“, rekao je uz osmeh, a onda zastao. Kuhinja se mogla videti sa
ulaznih vrata i odmah je spazio Zaka kod šporeta. „Izvini“, rekao je, „mislio sam da
deš biti…“
U tom trenutku, Zak je osetio promenu atmosfere i pogledao preko ramena.
Molim te, ostani gde si, molila ga je Džes u sebi. Samo ostani u kuhinji.
Ali Zak je cenio svaku priliku u kojoj je mogao da se istakne, posebno kada se
radilo o čudnim muškarcima koji se pojavljuju na ulaznim vratima njegove
devojke. Spustio je varjaču i prišao vratima, pa zauzeo poziciju tačno iza Džes.
Jednu ruku stavio je na dovratak, a drugu pružio Vilu. „Zak Foster.“
Rukovali su se. „Vil Grin.“
Džes je osetila nalet ljutnje prema Zaku zato što se ponaša kao da mu i ona i
kuda pripadaju. „Vil je klijent.“
„Izvinite“, rekao je Vil. „Došao sam u lošem trenutku.“
„Ne, ne“, rekao je Zak čvrsto. „U redu je, druže, sasvim u redu.“ Način na koji
je rekao druže bio je isto toliko pasivno-agresivan kao i kada su zaradene žene
zvale jedna drugu srce u Vederspunu15. „Uđi, uđi.“ Zak je stavio ruku oko Džesinog
struka i privukao je, dajudi Vilu prostora da prođe.
Džes je pogledala Vila u oči dok je oklevao. „Zapravo“, rekao je, „nije bitno.
Dodi du neki drugi put.“ A onda se okrenuo da pođe.
Nije mogla da ga pusti da ode tek tako. „Nedu dugo“, rekla je brzo Zaku i
oslobodila se njegovog zagrljaja. Čvrsto je zatvorila vrata za sobom i pošla preko
travnjaka za Vilom, sa Smadžom za petama, iako ga je brzo omeo miris koštanog
brašna u podnožju njenih hibridnih ruža.
Nije prošlo mnogo posle deset, a sunce je ved bilo toplo i visoko na nebu, pa
je morala da zaškilji. Vil je stavio naočari za sunce na oči. Kroz otvoren prozor
dnevne sobe do njih je dolazila muzika, romantična i melodična.
„Zdravo. To je bilo neugodno“, rekao je Vil kada su bili okrenuti jedno ka
drugom na kraju dvorišta.
Džes se prisetila njihovog kratkog poljupca u garaži u subotu i koliko je osedaj
bio dobar. Dok se borila da otera tu misao, osetila je talas krivice zbog Natali i
Šarlot. Jer on više nije njen da ga ljubi.
Pogledala je preko ramena da vidi da li ih Zak gleda. I jeste ih gledao, mirno,
kroz prozor u dnevnoj sobi.
„Izvini“, rekla je. „Sada verovatno nije najbolji trenutak.“

15
Poznati lanac pabova u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)

100
 „Ne, u pravu si.“ Oklevao je. „Jesi li ti dobro?“ Izgledalo je za trenutak da
možda želi da je uzme za ruku, pre nego što se odlučio za sigurniju (mudriju)
opciju da zadrži razdaljinu između njih.
Klimnula je glavom. „Ja sam dobro. Ti?“
Prvo je udahnuo, a onda izdahnuo. „Bože, ovo je…“ Jedva primetno klimnuo
je glavom ka kudi. „Imam osedaj da sam na nekoj sceni.“
„Izvini“, rekla je odmahujudi glavom, blago frustrirana. Toliko toga je htela da
kaže, toliko toga je htela da čuje.
Uputio joj je slabašan osmeh. „Nekako sam se nadao da možemo da
pričamo, ali nisam siguran da je to idealan razgovor utroje.“
„Kasnije?“
„Natali nije tu sutra. Mogao bih da te pozovem.“
„Mogao bi i da svratiš ako hodeš.“
„Ah.“ Protrljao je bradu. „Nisam siguran ni da je to primeren razgovor za
sedmogodišnjakinju, zapravo.“
„Stalno zaboravljam“, rekla je postiđeno. „Izvini.“
Odmahnuo je glavom s nejasnim, opraštajudim osmehom koji je govorio:
Nemoj. „Koji ti je broj?“ pitao ju je. „Natali se bavi svom administracijom u vezi sa
saobradajnim nesredama u našem domadinstvu.“
Dala mu je i on ga je upisao u telefon.
„Samo me zanima“, rekao je Vil, a lice mu se pomalo steglo dok je stavljao
telefon ponovo u džep, „da li te stalno ovako pomno posmatra?“
„Zak je prosto takav“, rekla je neuverljivo, opirudi se porivu da pogleda. „Ne
misli time ništa naročito.“
„Izvini. Ne želim da ti izazovem probleme.“
„I nisi“, rekla je brzo. „Umem da se nosim sa Zakom.“
Vil je onda odsečno pročistio grlo i klimnuo glavom ka kudi. Džes se okrenula i
videla Zaka kako hoda preko travnjaka ka njima. Očito mu je dosadilo da čeka.
Prebacivši posesivno ruku preko Džesinih ramena i poljubivši je u vrh glave,
Zak je počeo glasno da priča Vilu: „Znaš, ne mogu da te smestim u kontekst, ali
izgledaš mi baš poznato.“
Džes je bila zapanjena. Samo forenzički um mogao bi da poveže sadašnjeg
Vila Grina s Metjuom Lenglijem samo iz viđenja. Bila je sigurna – skoro van svake
sumnje – da ne postoji šansa da on zna.
Osim ako mu je neko rekao.

101
 Iznad njihovih glava trio golubova gugutao je nežno sa svog mesta na krovu,
kao da izražava svoju fascinaciju opasnom malom dramom koja se odigrava ispod
njih na Džesinom travnjaku.
„Mislim da ne“, rekao je oštro, imitirajudi Zakov ton.
„Ne, zaista“, podbadao je Zak. „Zaista mi izgledaš poznato.“
„Zak, Vil mora da ide“, rekla je brzo Džes. „Sigurna sam da deš se setiti.“
„Dobro, dušo“, rekao je Zak i slegnuo ramenima, a Džes je gotovo mogla da
vidi Vila kako joj nečujno govori: Dušo? u neverici. „Siguran sam da demo Vil i ja
uskoro imati zadovoljstvo da se ponovo sretnemo. Znaš – pošto je ovo selo toliko
koliko je.“
Džes je zakolutala očima. Vil se usiljeno nasmešio i dostojanstveno rekao:
„Radujem se tome“, pre nego što im je okrenuo leđa i uputio se ka automobilu.
Zakova ruka ostala je čvrsto prebačena preko Džesinih ramena dok je audi odlazio.
„Jebote, Zak“, Džes nije mogla a da mu ne promrmlja, terajudi rukom jednu
muvu kamikazu.
„Nemoj mi redi da si ti iznervirana. Ko je, dođavola, on, kad stoji ovde kao da
je njegovo?“
„Mogu isto to da kažem za tebe.“
„Ma hajde, Džes, ozbiljan sam!“ Pogledao ju je. „Ko je taj jebeni lik?“ Oči su
mu zasvetlele nečim što sigurno nije bila ljubav.
„A zašto ti meni to ne kažeš?“, rekla je, a glas joj je drhtao od besa kada je
sklonila njegovu ruku s ramena. „Ti si stalno govorio kako ti je poznat.“
Zak se isfrustrirano nasmejao. „Ma hajde, Džes. Video sam kako vadi telefon.
Šta je on, tvoj tajni jebač?“
Sunce je pržilo i počinjala je da se topi na njemu. „Mislim da bi trebalo da
odeš kudi, Zak.“ A onda je projurila pored njega u hladnu sumornost kude, gde je,
pošto nije imala ništa očigledno na čemu bi iskalila svoju frustraciju, zgrabila
ostavljeni tiganj sa šporeta i bacila sadržaj kao povradku u kantu pre nego što je
tiganj stavila u sudoperu. Htela je da insistira na tome da on ode, ali sada nije
mogla da se nosi s vrištanjem. Obe ruke stavila je na radnu površinu i pokušala da
smiri misli.
„Inače, nema na čemu za doručak“, rekao je Zak iza nje s dovratka. „Oh, i kad
smo kod skrivanja istine, mislim da bi trebalo da mi kažeš šta ti se jebeno desilo s
nogom.“
Džes je ostala na svom mestu. „Prošli smo ovo. Nije ništa.“ Prvo je
nameravala da mu kaže, ali posle mnogo razmišljanja nije mogla da pronađe način
da to objasni a da krajnji ishod ne bude da Zak odjuri do najbliže policijske stanice

102
– ili, još gore, do Vilovih ulaznih vrata. Tako je odabrala da pažljivo prekriva
modricu, čak je i insistirala na tome da, na Zakovo veliko nezadovoljstvo, imaju
seks sa isključenim svetlom.
„Oh, zaista? Zašto me onda tvoja butina podseda na mrtve životinje na
putu?“
„Izgleda gore nego što jeste.“
„To nije bilo pitanje.“
„Udarila sam se.“
„Na šta, saobradaj na auto-putu?“
„Pala sam u rukavac, tamo u močvari.“
Prezrivo se nasmejao. „Izvini – koje od ta dva? Da li si se udarila ili si pala u
rukavac?“
Okrenula se ka njemu. „Oba, u redu, Zak? Udarila sam se kada sam pala u
jebeni rukavac!“
Pustio je da njena odbrana nekoliko trenutaka visi slabašno u vazduhu pre
nego što je nastavio. „Oh, to je čudno“, rekao je, sav sarkastičan i nadobudan, „jer
su takva nagnječenja pre tipična za saobradajne nesrede nego za padove.“
Progutala je knedlu, jer joj je ponestalo ideja.
„Ako nešto mrzim“, rekao je tada Zak, „to je laganje.“
Nastala je pauza koja je trajala dovoljno da se Džes oseti veoma nelagodno.
„Samo idi kudi, Zak“, rekla je meko na kraju. „Oh, zaista? Samo da idem
kudi?“
„Da, idi kudi! Ne mogu da razgovaram s tobom kad si ovakav.“
„Mislim da kao tvoj momak imam pravo da te pitam zašto izgledaš kao da te
je udario voz!“
Nalik na vatromet, i Zakova narav imala je konačnu putanju: posle prve
eksplozije, uopšteno je bilo bolje gledati ga sa sigurne razdaljine dok ne izgori.
Tražiti mu da se smiri bilo je efikasno kao tražiti od rakete da uspori.
„AKO NEDEŠ DA PRIČAŠ SA MNOM, DŽESIKA“, vikao je, „ŠTA ONDA,
DOĐAVOLA, RADIM OVDE? ¡Joder!16
Smadž je nečujno prišao Džes i postavio se kod njenih nogu u tihom
pokazivanju solidarnosti.
„Molim te, samo idi“, ponovo je rekla, „plašiš psa.“
Očigledno je sada bio dovoljno ljut da više ne mari za njenu nogu. „Isuse.
Jebao te jebeni pas.“ Napustio je kuhinju i odjurio u dnevnu sobu, a zatim uz
stepenice, sve vreme psujudi sočno na španskom.

16
Špan. sranje. (Prim. prev.)

103
 Džes je utonula u sofu i stavila glavu u ruke, pa ga sačekala da se spusti i
uputi konačni udarac.
Pojavio se brže nego što je očekivala. „Inače, ako saznam da je onaj seronja
na tvom pragu imao išta s tvojom nogom, ubidu ga.“

Sledede večeri, kako je dnevna svetlost bledela, Džes je koristila jednu ruku da
puna entuzijazma umače u činiju sa čokoladnim musom koji joj je ostao od
krštenja, a drugu da privija smrznutu kesu graška na podignutu nogu. Sedela je sa
Smadžom i gledala grupu manijaka u odelima kako trče gore-dole ulicama u
centru Londona, nosedi namirnice u prvoj epizodi Šegrta. Oni, naizgled, nisu radili
ništa, osim što su napadali nevine radnike gradskih javnih preduzeda nejestivim
improvizovanim ručkom koji nisu želeli. Zavibrirao joj je telefon.
„Da li gledaš ovo? Ovo je kao najčudnija pauza za ručak na svetu.“ Nasmejala
se. „Znam! Ipak, to je kompulzivno. Šta tačno treba da rade?“
„Nemam pojma. Mislim da to i ne rade.“ Nastala je pauza.
„Da li si razmišljala o onoj večeri?“, rekao je Vil pažljivo, kao da je mislio da je
to tema kojoj je potreban uvod.
„Pa, treba da se izvinim. Zato što sam te poljubila. Inače nisam takva. Imaš
devojku i…“
„Hajde, Džes“, rekao je nežno. „Hej? To sam ja.“
Osetivši olakšanje, Džes je pokušala da tiho oliže kašiku.
„Šta se desilo s tvojim dečkom juče?“, pitao je. „Osetio sam neminovnu
pretnju po moja kolena.“
Namrštila se. „Izvini zbog toga. Zak je… znaš ved. Veoma strastven. Kaže šta
misli. On je polu-Španac.
Nastala je kratka pauza. „Nije kao da mi je Španija omiljena zemlja na svetu,
Džes“, rekao je Vil na kraju, „ali mislim da je to pomalo čudno rezonovanje.“
Džes se, zapravo, slagala. Nikada nije bila sasvim sigurna zašto koristi Zakove
španske korene kao izgovor za njihove najgore svađe.
„Ubeđen je da me zna“, rekao je Vil.
„Prilično sam sigurna da te ne zna. Da zna, nešto bi rekao do.sada.“ Za to je
znala da je istina. „Zak zaista ne ume da odlaže zadovoljstvo.“
„Dobro.“ Pauza. „Zvuči kao divan lik, inače.“
„Ima svoje trenutke“, rekla je i osetila iznenadnu navalu krivice zbog Zaka, jer
nije baš bila njegova krivica što je Vil svojim audijem ponovo ušao u njen život.
Ako je juče ujutro i bilo očigledno šta ona oseda prema Vilu po tome kako su joj
usta bila razjapljena i kako je zastajkivala u govoru – definitivno je postojala

104
opasnost od toga, posle svih godina koje je provela obuzeta snažnim žaljenjem –
onda, ko bi zaista mogao da krivi Zaka što se brani? Prisetila se Oktavije i Zakovog
brata i smesta ju je preplavio sram.
„Da li je Natali rekla nešto kada sam otišla?“ pitala je Vila. „Da li se zapitala
šta si radio u garaži?“
„Zapravo, bila je toliko pijana da se samo onesvestila. Vedi deo nedelje
provela je u krevetu“, rekao je i Džes je osetila da se on trudi da o njoj govori
neutralno. „Zaista ne bi znala ni da sam počastio njene goste s petnaest rundi
golih pantomima.“
„Sigurno ne zna da se mi znamo?“ pitala je Džes nežno i progutala još jednu
kašiku musa.
„Veruj mi, Natalin prioritet u subotu bio je da ostavi dobar utisak na naše
nove susede“, rekao je Vil. „Što je ironično. Morali smo da joj otmemo mikrofon
za karaoke iz ruku oko tri ujutro.“
Nastala je duga pauza.
„Izvini što sam te poljubila“, rekla je Džes ponovo. „To je bilo… zaista
nepravedno.“
„Oh, ovih dana nešto ne verujem u pravdu i nepravdu, Džes.“
„Pa…“ Pomalo je oklevala. „Šta sada?“
„Mislim da je ovo deo gde kažemo da je najbolje da se više ne viđamo, zar
ne?“
Klimnula je glavom u telefon i pripremila se da čuje te reči.
Ali na njeno olakšanje, oklevao je. „Da li ti misliš da je tako najbolje?“
Zatvorila je oči. „Oh, bože, nemoj mene da pitaš. Očigledno sam potpuno
pogrešna osoba za to.“
„Pa“, rekao je na kraju, „onda nas je dvoje, Džes.“
U tišini koja je nastala, osetila je kako joj kesa graška koji se polako topi šalje
potočide vode niz desnu butinu. „Šta misliš da bi trebalo da uradimo?“ pitala ga je
tihim i uzdržanim glasom.
Vil je uzdahnuo tako da je zvučalo gotovo bolno. „Da postavimo ovako stvari,
Džes – Natali treba da se vrati svakog minuta i ja ne mogu da odgovorim na to u
ovako kratkom roku.“

105
 12

„Dobila sam menstruaciju“, bilo je prvo što je Ana rekla kada su Džes i Smadž došli
na večeru.
Bez sumnje tek što je izašla sa časa joge, Ana je bila obučena u vredaste
pantalone i majicu na kojoj je pisalo Prepusti se. Vedi deo kose bio joj je prekriven
velikom ispletenom trakom i izgledala je neverovatno u formi, kao da je neko iz
svakog od njenih udova pumpom isisao salo.
„Oh, sranje.“ Džes je zagrlila Anu i držala je čvrsto kad je ona počela da drhti.
Izgledala je slabašno i krhko u Džesinim rukama dok je jecala, iscrpljena kao neko
koga su sklonili s litice ili spasli kao taoca od otmičara.
„Nisam sigurna koliko još mogu ovo da radim, Džes“, izdahnula je Ana kroz
haos slinavljenja i slomljenog srca.
Ni Džes nije bila sigurna, ali znala je da sada mora da bude hrabra i pokaže
potpunu i nepokolebljivu veru. Čvršde ju je stegla. „Ana, ti si najjača osoba koju
znam.“ To je sigurno bilo tačno.
„A opet potpuno nesposobna za najjednostavniju stvar na svetu?“
„Nije to najjednostavnije niti je tvoja krivica“, šaputala je Džes u Aninu kosu,
za slučaj da ona sumnja u to.
Ana je odmahnula glavom i mrmljala nešto nepovezano o Raslin.
„Šta?“ Džes se povukla da bi mogla da vidi Anino lice, koje je do sada dostiglo
onaj stepen naduvenosti za koji bi inače morala da popije antihistaminike.
Ana je oklevala, a zatim obrisala oči rubom majice. „Raslin kaže da sam pod
stresom. Ona misli da moram da ispeglam nabore u svom životu i da se strože
pridržavam pravila.“ Uz drhtavi uzdah pokušala je da se nasmeši. „Što znači da
nema više naručivanja hrane, tako da… ja sam kuvala. Sada je tvoja poslednja
šansa da se izvučeš, Džes.“
Uzvratila joj je osmeh, alije u sebi bila frustrirana zbog Ane. Ipak, Džes je
odmahnula glavom i pratila je unutra, a Smadž je trčkarao ispred njih da nađe
neke mrvice u kuhinji – iako je Džes znala da ih nema. S tugom je spazila da su
lava lampa i pesma podvodnih sisara isključeni i da je čak i nežni miris štapida od
pačulija sada zamenjen neobičnom aromom veganske lazanje s boranijom koja se
polako peče u rerni.
„Raslin lupeta, Ana“, rekla je Džes kada su zajedno sele na sofu. „Tvoj život
nije… naboran. Osim ako ne računaš to što nebitni ljudi pokušavaju da izazovu u

106
tebi osedaj krivice.“ Potražila je u svojoj torbi Anin omiljeni slatkiš i stavila joj ga u
dlan. „A sada uzmi čokoladicu.“
Pošto se malčice nasmešila, Ana je odmahnula glavom i vratila joj čokoladicu,
a onda umesto toga uzela kivi iz činije za vode. „Bolje ne. Hvala u svakom slučaju,
Džes. Ti je uzmi.“
„Oh, bože, ipak“, uzdisala je dok je skidala nalepnicu s kivija i odsutno je
stavljala na stočid da Sajmon vidi i kasnije opsuje. „Mislila sam da te trudnoda
pretvori u emocionalnu olupinu, a ne onaj deo pre. Sada sam toliko patetična.“
Oštro je zagrizla kivi, s dlakavom korom, pa je Džes na to malo pobledela. „Mislim,
pogledaj me. Samo pričam o trudnodi, a čak i čitam jebenog Rasela Branda.“
„Šta čitaš?“ rekla je Džes, pitajudi se kako je uspela da propusti trenutak u
kome je jebeni Rasel Brand postao autoritet i za trudnodu, kao i za sve ostalo.
Ana je uzela Raselovu prvu autobiografiju u tvrdom povezu i bacila je na
Džesino koleno. „Znaš li zašto ovo čitam? Da se podsetim kako je to imati seks iz
zabave. Ja sam sada jedna od onih žena, Džes. Čitam o pravom seksu, jer ga,
zapravo, više nemam.“
Džes se nasmešila, zahvalna što je Sajmon negde dole u crevima hotela i ne
može da ih čuje. „Nisam sigurna da Rasel Brand istinski otelovljuje pravi seks.“
„Nema veze“, rekla je Ana kroz još jedan dlakavi zalogaj kivija. Klimnula je
glavom na bež i zlatnu karticu s reljefom koja joj je služila kao obeleživač stranica
za knjigu. „Da li dolaziš na Džordžovu proslavu rođenja?“
Kartica je, Džes se sada setila, bila pozivnica koju su poslali Anina mlađa
sestra, Kara, i njen muž, Dejvid, povodom rođenja svog tredeg deteta. Imala je istu
takvu postavljenu na kaminu u svojoj kudi.
„Izvini, potpuno sam zaboravila. Kada je to?“
„U petak, ali demo mi verovatno krenuti tamo u četvrtak uveče. Mama
očajnički želi da ti budeš tamo. Mislim da padne u krizu kada te ne vidi nekoliko
meseci.“
Džes je oklevala. Prošle srede dobila je poruku od Vila u kojoj predlaže da se
nađu u petak. Nije spomenuo ni Natali, ni Šarlot, tako da je mogla samo da
pretpostavi da je toga dana slobodan. I, iako ju je ideja o provođenju vremena s
njim ispunila krivicom koja je povremeno više ličila na užas, nezadrživo uzbuđenje
ipak je nadjačalo sva druga osedanja.
„Molim te“, molila ju je Ana, nesvesna zašto Džes okleva. „Bidu okružena
ljudima s bebama koji pričaju o bebama i pitaju me kada du ja imati bebe.“
Odmahnula je glavom. „Uh. Molim te, dođi, Džes.“
Džes je nastavila da okleva.

107
 Ana je počela da nabraja imena zajedničkih prijatelja u pokušaju da je ubedi.
„Sara i Luiz bide tamo. I Di, i Džo.“ Osmehnula joj se. „Hajde, Džes. Možemo da
prozivamo Karine rajfove.“
Ne gledajudi Anu u oči, Džes je mrmljala nešto o tome kako njena noga nije
spremna za javnost, dok je skidala nalepnicu sa stočida i savijala je u veoma,
veoma kompaktni polumesec.
Nastala je tek kratka tišina pre nego što je Ana ispustila zvuk kao da umire od
nečeg užasnog. „Oh, bože. Imaš planove s Metjuom, zar ne?“
Džes se pripremila. „Viđamo se u petak.“
„Viđate kao – viđate?“
„Ne“, rekla je brzo Džes. „Viđamo kao… provodimo određenu količinu
vremena zajedno.“
„To je opasno.“
„Nije tako. Prosto nadoknađujemo vreme“, insistirala je Džes, iako se pitala
da li pokušava da ubedi sebe više nego Anu.
Ana je svoj skepticizam iskazala izdišudi kroz nos, pa je ustala da napravi čaj
od lista maline, mrmljajudi nešto o tome kako je to Raslinin recept za hidrataciju
koja je dobra za plodnost i navodno je zamena za alkohol (Džes je smatrala da je
ovo uvreda za alkohol). I dok se ona time bavila, ubacujudi kesice čaja u čajnik i
skoro lomedi šolje, Džes ju je oprezno uputila u sve sa Zakom i Vilom i Vilovom
neobaveštenom devojkom. Rekla joj je za zabavu, za poljubac i ružnu svađu pre
nedelju dana, koja je započela na njenom travnjaku, a završila se Zakovim
odlaskom i lupanjem ulaznih vrata takvom silinom da je oborio dve slike sa zida.
Džes je cupkala končid na haljini. „Nervozna sam zato što je Zak možda čuo
glasine. O tome da se Metju – Vil – vratio. Nisi mu ništa rekla, zar ne?“
„Zaku?“ rekla je Ana, što nije baš bila potvrda kojoj se Džes nadala.
„Bilo kome. Sajmonu?“
Vrativši se na sofu s poslužavnikom, Ana je napravila izraz lica koji je mogao
da iskazuje i antipatiju i uvredu. „Nemoj ovo pogrešno da shvatiš“, rekla je, „ali ne
smatram da je Metju Lengli vredan toga da ja širim priče o njemu.“
„Ali ako Zak zna, neko mora da mu je rekao“, insistirala je Džes. „Šta ako su
novine saznale?“
Ana se namrštila i dodala šolju Džes. „Ako je Metju zaista toliko zabrinut,
trebalo bi, prosto, da se vrati u London“, rekla je, i Džes je osetila da se ona zaista
trudi da ne napravi nikakvu referencu na crkavanje ispod stene. „Podseti me,
zašto je uopšte ovde?“

108
 Džes je otpila odmereni gutljaj čaja. Imao je ukus veoma slabog, vrudeg
sokida, bez zadovoljavajude infuzije šedera. „Ne može još da se vrati“, rekla je.
„Sređuju kudu. Nije tako jednostavno.“
„Izgleda da ništa nije jednostavno s gospodinom Lenglijem.“ Ana je
odmahnula glavom, naizgled zbunjena. „Ne mogu da verujem da ponovo imaš
aferu s njim.“
„Nemam. On voli Natali. On voli svoju kderku.“ Čak i na sam pomen drugih
žena u Vilovom životu Džes je osetila udar krivice u grudima.
„Mislim da ih ne voli, čim ljubi tebe, Džes“, naznačila je Ana nežno, ali ipak s
notom iznenađenja što to uopšte treba da se govori.
„Ja sam poljubila njega“, Džes je brzo objasnila, „i bio je to prosto glup
poljubac, na sekundu. Nije ništa značio.“
Bio je to slab izgovor koji je Ana odlučila da naglasi tako što de odlučno zuriti
u svoj vodni čaj upravo kada je Džes tiho poželela da drži čašu vina u ruci.
„Da li to znači da ne dolaziš na proslavu?“ pitala ju je Ana na kraju. Džes je
udahnula. „Prosto…“
„Nema veze“, rekla je Ana, iako joj je lice odavalo razočaranje. „Bože, ovo
izgleda pomalo kao deža vi, Džes.“
„Samo, molim te, nemoj nikome ništa da kažeš“, rekla je Džes istim tonom
koji je verovatno koristila poslednji put kada je od Ane zatražila da sačuva tajnu.
„Da li želiš moj savet?“
„Da“, dodala je Džes oklevajudi, jer je Ana imala običaj da izrazi svoje
mišljenje o Metjuu otprilike sa istim taktom kao i neki aktivista Grinpisa s
megafonom.
„Kloni ga se. Sad ima devojku i kderku. Čak i da nemate svu tu zajedničku
prošlost, bilo bi potpuno neprimereno da nastaviš da se viđaš s njim. To nikako ne
može da izađe na dobro.“
„Prošlost je lep način da se to opiše“, promrmljala je Džes dok joj je lice
postajalo vrelo od stida.
Ali Ana joj nije uzvratila osmeh. „Dobro – kriva sam, prerano sam se
izbrbljala. Sve se svodi na jedno: Metju Lengli je loša vest.“
„Sad je Vil“, rekla je Džes, više da podseti samu sebe. „Sada se zove Vil.“
Anin izraz lica govorio je: Oh, on de za mene uvek biti Metju Lengli. „Da li
tvoja sestra zna da se vratio?“
Džes je odmahnula glavom. „Nedu da dajem Debi još dasaka da me udara
njima. I dalje se svađamo zbog kude.“

109
 Džesina kuda zapravo je pripadala njenoj starijoj sestri, koja je, pošto ju je
nasledila od majke i pošto se udala, dozvolila Džes da tu živi po sniženoj ceni
(matematika joj nikada nije bila jača strana, što je očigledno bila porodična
osobina). Ali sada se Ijan, njen muž, izgleda, našao u nekoj vrsti finansijske crne
rupe i Debi je postajala sve odlučnija u zamisli da joj je jedina realna mogudnost
da proda kudu da bi ga izvukla iz toga.
„Zaista de je prodati?“
Džes je klimnula glavom. „Ona i Ijan su u finansijskim problemima. Trošio je
previše novca na devojku koju je viđao. Kupio joj je kabriolet.“
Ana je razrogačila oči. „Gospode, ima jošjednu aferu? Koliko je to sada?“
„Tri“, rekla je Džes u pokušaju da ignoriše glas u glavi koji ju je oštro
podsedao da se nije toliko razlikovala od Ijana u subotu uveče. „U svakom slučaju,
potreban im je novac. Nemaju novca ni za šta.“
Zapravo, Džes je verovala da je, u suštini, pravi razlog što njena sestra želi da
proda kudu to što ona živi u Vonstedu sa Ijanom i dvema devojčicama, dok svi
njeni prijatelji postižu razne ciljeve (vrhunac Debine profesionalne karijere do
sada bio je kratak period organizovanja dnevnika svog sadašnjeg muža u
kompaniji za nabavku kancelarijskog materijala). Verovatno je jedini način na koji
je Debi privremeno mogla da se oseda bolje u vezi sa sopstvenim životom bio da
izbaci Džes i Smadža iz njihovog slatkog malog doma na obali u jednosobni stan u
Kings Linu.
Ana je odmahnula glavom. „Zašto bi, zaboga, prodavala sopstvenu kudu da
otplati dugove afere svog muža? Ta žena je takav otirač.“
Džes je pomislila da je više reč o tome kako Debi zaista loše cilja kada treba
da usmeri bes na prave ljude. Bila je ljuta na Ijana, tako da je vikala na decu i
krivila Džes; bila je ljuta na njihovu majku, tako da je vikala na Ijana i krivila Džes.
Na kraju, sve se svodilo na Džes, što nije bila novina. Živela je s tim proteklih
sedamnaest godina.
„Uvek možeš da se useliš kod Zaka“, predložila je oprezno Ana. „Znaš da on
to želi.“
Kad je reč o Džes, nije bilo neke velike šanse da se useli kod Zaka – ali oni su
se mesecima prepirali zbog toga. Pošto nije mogao da razume zašto ona odbija da
se loži na moderne londonske poštanske brojeve, Zak je bio odlučno uporan u
prodavanju te ideje Džes, sa svim onim kreativnim žarom agenta za nekretnine
koji garsonjeru prodaje kao penthaus. Posebno je voleo da joj govori da se
Oktavija uselila kod njega posle samo šest nedelja veze, što je za Džes bio pomalo
čudan odabir taktike, s obzirom na sve nepremostive razlike koje su usledile.

110
 Džes se namrštila i odmahnula glavom. „I dalje pokušavam da razvijeni
posao. Ne želim da ponovo počinjem u Londonu.“
„A što ne otkupiš kudu od Debi?“
Smadž se na tepihu postavio tako da mu je stomak bio okrenut nagore, a
noge su mu bile raširene. Udovoljavajudi mu, Džes ga je mazila nogom. „Ne,
nikada ne bih mogla da podignem hipoteku. Ne mogu čak ni da uđem u minus, a
da mi banka ne uperi svetlo u oči. Bože, možda du morati da se uselim kod tebe.“
Činilo se da je Ani neprijatno i pročistila je grlo. „Zapravo, mislim da ne bi
mogla, Džes. Ne sa Smadžom.“
Smadž je lenjo podigao jedno uho na pominjanje svog imena i pomerio je
šape, ali oči su mu ostale čvrsto zatvorene.
„Ana, šalila sam se.“
„Pa, ne. Reč je o tome…“ Ana je kratko i napeto uzdahnula. „Raslin me je
sinod pitala da li provodim mnogo vremena u blizini domadih životinja.“
Džes je osetila kako joj se formira mali kamen u stomaku.
„Mislim, savetovala me je da ih potpuno izbegavam.“ Ana je usmerila svoje
širom otvorene oči ka Džes, moledi je da se ne ljuti.
„Da ih izbegavaš… kao cigarete?“, rekla je Džes, osedajudi se pogođeno dok
se pitala kako je tačno Raslin uspela da pretvori jogu u sinonim za proseravanje.
„Izvini“, rekla je Ana i Džes je shvatila da joj Ana, zapravo, traži da više ne
dovodi Smadža.
Sa svog mesta na podu, Smadž je osetio Džesin neodobreni prekid u maženju
stomaka i otvorio je jedno bademasto oko, kao da pokušava da utvrdi šta je to
sprečava.
„Ana“, pobunila se, „osedam kao da Raslin pokušava da svali svu krivicu na
tebe. Ili na mene. Ili na Smadža. Na sve osim na sebe.“
„Nije to. Više je reč o… procesu eliminacije.“
Misledi kako je pomalo čudno što se Raslin odnosi prema raznim
komponentama Aninog života kao da su toksični nusprodukti, Džes je uzdahnula.
„Bože, zaista mi je potrebno pide.“ Ali čim je to rekla, osetila je nalet
samoprekora, setivši se vina i šampanjca koje je slučajno naterala Anu da popije u
Karafi pre dve nedelje.
„Raslin nije ništa popila devet godina“, zapazila je Ana svečano, kao da se
tome treba diviti.
„Ali ona je ona“, naznačila je nežno Džes. „A ti si ti.“
„Ali Raslin ima šestoro dece“, prošaputala je Ana.

111
 Džes je izdao glas kada je pokušala da se pobuni, a oči su joj se brzo ispunile
suzama. Progutala je knedlu i zgrabila Anu za ruku u želji da je ohrabri stiskom.
„To nema veze s tim“, uspela je da kaže na kraju. „Mislim da treba da prestaneš
da ideš kod te žene. Kakve užasne stvari ti govori.“
„Džes, ja bih uradila sve da ostanem trudna“, rekla je Ana i počela da plače.
„Doslovce bih uradila sve. Šta je jebena čaša vina kada nemaš svoju porodicu?
Kada si okružen decom, a nijedno nije tvoje? Da li znaš koliko mi je muka od toga
što mi ljudi pričaju kako sam super s decom? Kažu mi da bih bila fantastična
mama, Džes. A ja moram da se nasmešim i zahvalim kao da sam jebeno
polaskana.“ Ispljunula je reči kao da su otrovne.
Zurile su jedna u drugu nekoliko trenutaka, bespomodne i slomljene, pre
nego što je Ana počela da brblja. „Žao mi je, Džes, tako mi je žao.“ Džes je tačno
znala zbog čega se izvinjava, i dve devojke zagrlile su se dok su jecale nad
užasnom prošlošdu i nesigurnom bududnošdu.
Smadž, koji je uvek bio osetljiv na tugu, tada je seo i stavio bradu na Anino
koleno, zbog čega se Ana potpuno raspala. Sedeo je tako veoma strpljivo dok se
ona nije sagla i stavila mu lice na vrat, pustivši da joj njegovo krzno upije suze.
Povremeno bi podigao oči ka Džes, kao da traži potvrdu da de sve biti u redu, ali,
zaista, ona nije bila tako sigurna.

„Ispratidu te“, rekla je Ana dok se Džes pripremala da ode kasnije te večeri.
„Sajmon i dalje radi. Možda du modi da ga nagovorim da se brčnemo.“ Obmotavši
svoju vitku figuru u krem džemper od kašmira, zgrabila je ključeve i telefon, pa
pošla za Džes i Smadžom iz stana i niz stepenice koje vode do parkinga. Vazduh je
bio topao i miran, i nosio je miris božura od savršeno uređenih cvetnih leja.
Džes je prekasno spazila audi parkiran pored svog automobila. Ved su
prelazile šljunak i Ana ga je odmah videla kako sedi na niskom zidu ispred
Džesinog branika, okrenut leđima ka njima.
„Oh, vidi ti to“, rekla je Ana glasno. „Pojavio se četiri dana ranije.“
Smadž je počeo da skakude i da živahno mlati repom s jedne na drugu stranu.
Očito, i on je, kao i Džes, bio veliki obožavalac Vila Grina.
„Pa, hvala što si nas ugostila“, promrmljala je Džes u pokušaju da se
poprilično nelagodno pozdravi dok su bili još na pola puta preko šljunka. „Hvala na
večeri.“
Ana joj je uputila pogled i nastavila da hoda, a japanke su joj oštro odskakale
od tabana. „Dobar pokušaj.“

112
 Okrenuvši se ka njima dok su prilazile, Vil je ustao da ih pozdravi, obučen u
skladu s vrudinom u izbeljene farmerke i majicu s rukavima koji su mu prianjali uz
bicepse. Džes je videla da on okleva, pokušavajudi da pročita Anin govor tela, pre
nego što se na kraju odlučio da obe ruke stavi u zadnje džepove farmerki i
pripremi se za napad koji nesumnjivo ide u njegovom pravcu.
„Video sam tvoj auto“, objasnio je brzo Džes kada su obe devojke stale ispred
njega. Pogledao je u Anu. „Zdravo, Ana.“
„Gospodine Lengli“, oštro je rekla Ana hladnim, negostoljubivim tonom.
„Čudo što vas ovde vidim.“
Džes je videla kako Vil guta pljuvačku, iako ništa nije odavao izrazom lica.
Savila se i skinula Smadža s povoca, pa je on odmah otrčao do Vila i počeo
mahnito da se vrti oko njegovih nogu.
Vil je pogledao u Smadža, ali je odlučio da ostane da stoji. „Kako si?“, pitao je
Anu uljudnim ali toplim tonom.
Ana je prosto klimnula glavom, posle čega je nastala duga, bolna pauza. „Vas
dvoje očigledno imate planove. Da vas ne zadržavam.“
„Samo sam prolazio“, rekao je Vil brzo, pogledavši Džes u oči. „Poslao sam ti
poruku.“
Telefon joj je bio zakopan duboko u torbi. „Izvini, ja…“
„Čuvajte se, gospodine Lengli, hodete li?“, presekla ju je Ana oštro, okrenuvši
mu leđa da zagrli Džes. „Pozovi me“, prošaputala je pre nego što je otišla u pravcu
hotela i ne osvrdudi se.
„Izvini“, rekao je Vil uz grimasu čim je Ana otišla. „Hteo sam da čekam samo
desetak minuta. Trebalo je da ostanem u kolima.“
„U redu je. Prosto je iznenađena što te vidi, mislim“, improvizovala je Džes.
„Pretpostavio sam da deš biti sama. Mislio sam da si možda u teretani ili
takvo nešto. Izvini.“ Čučnuo je onda da pomazi Smadža, koji se prevrnuo na leđa i
ispružio šape u vazduh, čvrsto zatvorenih očiju.
„Drago mi je što si svratio“, rekla je Džes i gledala ga s osmehom, pomalo
oklevajudi.
Pogledao ju je u oči. „Nisam bio tu celo popodne. Šarlot je kod kude s
dadiljom.“ Pauza. „Natali trenutno nije tu.“ Džes je progutala knedlu. „Oh.“
Protrljao je Smadžov stomak nekoliko trenutaka pre nego što je ustao. „Samo
sam hteo da kažem… da li želiš da svratiš na pide? Šarlot bi trebalo da spava do
sada. Samo treba da pošaljem dadilju kudi, a onda…“
„Jesi li siguran da je to u redu?“
„Da, u redu je.“ Zastao je, a onda dodao: „Samo da se ispričamo.“

113
 Klimnula je glavom. „Onda du otidi i prvo ostaviti Smadža.“
„Posladu ti poruku.“ Pogledi su im se susreli za trenutak, a zatim se Vil
okrenuo i ušao u kola, na Smadžovo nezadovoljstvo.
Dok se audi izvlačio s parkinga i prelazio na glavni put, Džes je stajala u
mestu, još jednom uhvadena u gorki i neodlučni rvački meč sa svojom savešdu.
Anin glas naročito je vikao na nju u njenoj glavi, glasnije i istrajnije nego ostali.
Kloni ga se.
Kloni ga se.

114
 13

Kuda je bila u mraku, osim jedne lampe u uglu dnevne sobe i mekog sjaja Vilove
muzičke linije s koje se tiho čuo bluz Badija Gaja17. Dnevna soba mirisala je na
nešto što je trebalo da imitira sveže opranu posteljinu.
Vil je otvorio sve prozore, ali večernja vrelina i dalje se osedala, i Džes je bilo
drago što je iskoristila priliku da ode kudi da se presvuče, zamenivši pritom košulju
tunikom bez rukava. Dok je sedala na kraj Nataline besprekorne sofe, potrudila se
da zapamti da ne prosipa ništa niti da ostavi ikakav trag da je bila tu. Još jednom
ju je zapanjio potpuni nedostatak dokaza da Šarlot živi u ovoj kudi – nije bilo
nikakvih Diznijevih crtanih filmova sa strane, štitnika na stolu ili otisaka prstiju na
ekranu ajpeda. Ničega. Bila je sigurna da je neurotična želja za redom bila
Natalina, i počela je da se pita kako se ona snalazi sa stvarnošdu odgajanja deteta,
sa svim rođendanskim kečapom, farbom i čokoladnim kolačima koje je to obično
podrazumevalo.
Džes je dopustila da joj pogled padne na malu bakarnu statuu iznad
televizora. Pomislila je na nod kad mu ju je dala i osmehnula se na tu uspomenu.
„I tako, Ana Bakster. To je posebno neugodan blesak iz prošlosti.“ Vil je bio
okrenut od nje i podešavao jačinu zvuka na muzičkoj liniji. Džes nije mogla a da ne
primeti da je svaki ogoljeni deo njegovog tela pocrneo, sve od vrata pa do stopala.
„Znam, izvini“, rekla je. „Ana, jednostavno… pokušava da pazi na mene.“
„Ne, nemoj da se izvinjavaš. Bilo je glupo od mene što sam se tako pojavio.
Video sam tvoj auto s puta i pomislio…“ Odmahnuo je glavom i ispravio se, pa se
ponovo okrenuo ka njoj. „Nema veze. Vi ste i dalje drugarice?“
Klimnula je glavom. „Još od škole. Ana i njen muž zapravo su vlasnici tog
hotela.“
Nasmejao se jednom i prešao rukom preko glave. „O, sranje. Još gluplje.“
„Nisi mogao da znaš.“
„Treba li da brinem?“ pitao ju je, iako joj je malena bora između njegovih
obrva rekla da on ved brine. „Ana me je i ranije činila nervoznim, pomalo. Uvek
sam osedao kao da… ne znam. Kao da me gleda. Ne mogu to baš da objasnim.“
„Zna da smo se videli“, rekla je Džes brzo, „ali verujem joj. Nede nikome
redi.“

17
Američki bluz gitarista i pevač. (Prim. prev.)

115
 „U redu.“ Klimnuo je glavom, naizgled prihvativši ovo. „Dobro. Pide. Šta bi
htela? Imam sve i svašta.“ Džes se nasmešila. „Iznenadi me.“
„Dobro.“ Uzvratio joj je osmeh, a zatim spustio bradu da je pogleda u oči.
„Jesi li sigurna? Posebno sam slab na zapaljene sambuke.“
„Sigurna.“
Kada je otišao, Džes je pogledala po sobi i primetila ogroman buket belih i
narandžastih cvetova koji se raspršuju kao vatromet iz vaze na ivici kamina. Uz
varnicu zavisti zapitala se da li kupuje cvede za Natali svake nedelje, a zatim je
brzo sklonila pogled, da bi on samo pao na porodični portret iznad kamina.
Nešto čudno dešavalo joj se u stomaku kada bi videla tu sliku male devojčice
i na njenom licu uočila Vila, u njenom držanju, očima. Čudno ju je opčinjavalo što
vidi njegovo postojanje iscrtano na njenom i, u isto vreme, potpuno joj je slamalo
srce.
Uspela je da se sabere dok se Vil vratio nekoliko trenutaka kasnije sa dve
čaše belog vina. „Mislio sam da odigram na sigurno“, rekao je i pružio joj jednu.
„Možemo predi na pirotehniku kasnije.“
„Hvala“, rekla je.
Kratko su se posmatrali.
„U redu je“, rekao je posle nekoliko trenutaka. I dalje je bio stručnjak u
čitanju njenih misli. „Ja sam te pozvao. Ovo je sve… na otvorenom. Samo dva
prijatelja koji pričaju.“
Progutala je knedlu. „Znam.“
Pogledao ju je kao da je hteo da kaže još nešto pre nego što se predomislio.
„Redi du ti šta je čudno – to što mogu da ti sipam pide, a da se ne osedam kao da
te pripremam za kasnije.“ Podigao je čašu i seo na fotelju blizu sofe. „Treba da
nazdravimo tome.“
Džes se nasmešila i podigla čašu. „Iako se ja sedam da sam se sama poslužila
više nego jedanput. Da budem iskrena, mislim da ti jesi pokušavao da poštuješ
zakon.“ Otpila je gutljaj vina. Bilo je sveže, suvo i predivno hladno, kao u
zamrzivaču.
„Da, i nisam uspeo u tome. Dokaz za to je moja zatvorska kazna.“ Otpio je
pozamašan gutljaj iz svoje čaše i ona se pitala da li je baš spreman da se o tome
šali posle svega.
„Poneo si je sa sobom“, rekla je posle kratke pauze i klimnula glavom u
pravcu bakarne statue iznad televizora. Zapitala se kakvu priču je izmislio za
statuu zbog Natali.

116
 Pročistio je grlo. „Nisam hteo da je ostavim da skuplja prašinu slededih šest
meseci.“
„Drago mi je što si je zadržao.“
„Šta je trebalo da uradim – da je bacim?“
„Ponekad se stvari zagube.“
„Ne takve stvari.“ Gledao ju je nekoliko trenutaka dok je odmarao glavu na
naslonu fotelje. „Lepo je što te ponovo vidim, Džes. Ne u mojoj garaži.“
„I meni što vidim tebe. Iako nije bilo loše, znaš. Što se garaža tiče.“
Suvo i zahvalno se osmehnuo. „Zapravo, ne mogu da verujem da si ovde.“
Nagnuo je zatim glavu, kao da je morao da je pogleda iz novog ugla da bi video da
je stvarna. „I, što je najbizarnije, ne moram s tobom da sakrivam svoju prošlost.
Jer – pogodi šta? Ti jesi moja prošlost. Da li imaš ideju kako je ovo jebeno
neverovatno? Hej, nema veze ako sazna da si bio u zatvoru, jer ONA VED ZNA. Ti si
jedina osoba u mom životu potpuno upoznata sa činjenicama moje mutne
prošlosti.“ Nazdravio je cinično i podigao čašu ka njoj. „Trebalo bi da se osedate
ekstremno privilegovano, gospođice Hart.“
Tužno se nasmešila. „Zapravo, uvek sam se osečala privilegovano što te
znam.“ Otpila je još jedan gutljaj vina i utonula dublje u sofu, pa sela na svoje
noge tako da je na kraju bila urolana kao lopta. „Eto – neverovatno kitnjasta, ali
istinita fraza, samo za tebe.“
„Hvala“, rekao je kao da to i misli. „Da li bi ti smetalo da to stalno puštam u
svojoj glavi tokom nodi kada se osedam kao potpuni ološ?“
Klimnula je glavom. „Slobodno. Iako, po mom mišljenju, nisi. Ološ.“
„Ah, poslednje što uradim pre nego što odem u krevet, jeste da poljubim
kderku za laku nod dok spava. To me svaki put natera da se osedam kao najvedi
ološ na svetu.“
Ona nije ništa rekla, samo je čekala, dok se on mrštio u svoju čašu, kao da je
spazio strani objekat kako tu pluta i pokušavao da razluči šta je to. „Imam naviku
da je gledam kako spava, a lice joj sjaji od lampe, i stalno počnem da zamišljam
dan kad de saznati da je njen otac lažov i osuđeni seksualni prestupnik.“
„To nije baš dobra navika“, rekla je nežno i pokušala da ignoriše žaljenje za
koje je osedala da joj se skuplja u grudima.
„Znam. Ovih dana baš me pogađa nesanica, tako da to radim svake nodi i ne
mogu da stanem. Priručnici za roditeljstvo ne govore o tome. Voliš ih
kompulzivno, i to nije uvek zdravo.“
„Da li se to dešava od zatvora?“ pitala ga je tiho. „To što ne spavaš?“

117
 Lagano je slegnuo ramenima, kao da je želeo da je umiri. „Da. Navikao sam
na to do sada.“
Džes je skrenula pogled i usmerila ga na Natalin tepih, koji je bio iritantno
besprekoran, kao u nekoj kudi koja je na prodaju. Voleti kompulzivno, pomislila je.
Mogu to da razumem.
„To je jedna od onih prokletih situacija gde se nalaziš između Scile i Haribde“,
nastavio je Vil. „Znaš – Natali i Šarlot ne znaju, a ja ih lažem svakog dana svog
života; ili, ako budem iskren, nikada ih više nedu videti.“ Izduvao je obraze i
napeto izdahnuo. „Ali tako mora biti. To sam davno prihvatio.“
Oboje su zamišljeno otpili gutljaj vina. Džes je položila glavu na sofu dok su
joj se uspomene gomilale u glavi. „Da li se sedaš one prve večeri, u tvojoj kudi,
kada si insistirao da me odvezeš kudi, iako si pio?“ Nasmešila mu se slabašno.
Pogledao ju je. „Ah, da. Moj vrhunac u životu – prvo poljubim učenicu, pa je
pijan odvezem kudi. Kakav džentlmen.“ Odmahnuo je glavom. „I dalje nisam
siguran šta si videla u meni.“
„Ali jesi bio džentlmen!“ Nasmejala se. „Zaista si se trudio da prestaneš da
me ljubiš. Ja sam zavodila tebe.“
„To i dalje ne shvatam u vezi s tobom“, rekao je i gledao je kao da je ona neki
zahtevan problem u vezi s Pitagorinom teoremom.
„Šta?“
„To što ti, izgleda, misliš da sam ja dobar tip, a ne čudovišni predator.“
Počešao se po bradi. „Čudno.“
„Možda je to zato što ja znam pravog tebe.“
Badi Gaj prešao je na novu pesmu, Slippin In, i Džes je nakratko zatvorila oči.
To je bila jedna od omiljenih pesama njene majke, uz koju se opijala u svojim
poslednjim godinama. „Moja mama volela je ovo“, promrmljala je. Nije to bila baš
draga uspomena, pošto su sesije pijanstva njene majke obično obuhvatale nju
koja bespomodno leži negde dok bali, mrmlja i povremeno se upiški.
Džes je otpila još jedan dug, hladan gutljaj vina. Sada joj je preplavilo krvotok,
uljuljkalo je u opušteno stanje i dozvolila je sebi da ponovo istražuje sobu
pogledom. Još jednom joj je pogled privukla Vilova polica za knjige i kolekcija
naslova u neurednim gomilama na donjim policama.
„Nikad ne bih pomislila da si knjiški moljac.“
Vil je pogledao u policu. „Nisam ni bio pre nego što sam otišao u zatvor. Ali
sam u biblioteci nekako sačuvao zdrav razum.“ Nežno je napravio grimasu.
„Mislim da su to možda pogrešne knjige. Verovatno mi je više potreban priručnik
za samopomod nego Američki psiho ili Deset najvedih teorija zavere.“

118
 Džes je odmahnula glavom. „Meni izgledaš dobro.“
Pogledao ju je u oči i nasmešio se. „Uvek si bila previše darežljiva, Džes.“
Zadutali su za trenutak.
„Pa, kako stoje stvari sa Zakom?“, pitao je. Pitanje je izgledalo brižno i
pažljivo sročeno, kao kada pitate nekoga s artritisom kakva mu je pokretljivost
ruku.
„Nisam sigurna.“
Klimnuo je glavom i samo čekao.
„Posvađali smo se kada si otišao prošle nedelje.“ Pogledala je dole. „On je
pomalo… zaštitnički nastrojen.“
„Primetio sam.“
„Nije njegova krivica“, rekla j e brzo dok su joj se obrve nabirale. „Imao je
loše iskustvo sa svojom bivšom ženom.“
„Izvini“, rekao je tada Vil. „Sve ti upropastim.“
„Ne, nije tačno – potpuno je suprotno. Tako sam sredna što si se vratio.“
Mala pauza. „Samo…“
„Nemoj“ rekao je brzo i nasmešio joj se očima. „Nemoj ništa da dodaješ.
Svideo mi se prvi deo. Nemoj da kažeš ništa više.“
„Zabrinuta sam“, priznala je, pomislivši na Zaka, Natali, Šarlot.
„Znam“, rekao je nežno. „Ispisano ti je na licu.“
Sve više se mrštila. „Zak… želi da se preselim kod njega u London.“
Posle trenutka oklevanja, klimnuo je glavom. „A da li ti to želiš?“
Odmahnula je glavom. „Ne baš. Sviđa mi se ovde. Mislim, nemoj pogrešno da
me shvatiš, bilo je trenutaka tokom godina kada sam mislila da bi bilo lakše da se
odselim i počnem ponovo. Ali Norfok je moj dom. I, u svakom slučaju, moj posao
je ovde, svi moji klijenti…“ Uzdahnula je. „Ipak, Zak ne želi da napusti London.“
„Zašto?“, pitao je, ali pomalo ozlojeđeno, kao da je potpuno očekivao od
Zaka da bude tako tvrdoglav.
„Zbog svog posla. Ne misli da bi urgentna služba u Norfoku bila ista kao u
Londonu. Tamo ima više uboda i rana od metaka.“
„Oh, ne znam“, rekao je Vil. „Siguran sam da ovde postoji neiskorišdena
zaliha perverznog uzbuđenja koje se može dobiti od sakadenja uzrokovanih
farmerskim mašinama.“
Dopustila je sebi da se osmehne. „Pretpostavljam da smo u nekoj vrsti pat-
pozicije.“
Pogledao ju je saosedajno, ali nije ništa rekao.
„Gde je Natali ove nedelje?“ upitala ga je oprezno.

119
 „Oh, ona je u Bermingamu. Nešto u vezi s nekim finansijskim uslugama. Nije
trebalo da radi sada, ali ponudili su joj blesavu količinu novca da to uradi, tako
da…“ Pogledao ju je. „U svakom slučaju. Tamo je.“
Kada je zastao, Džes se osetila isto kao da opet sede jedno naspram drugog u
njegovoj maloj kudi u Holtu i čekaju da vide koliko mogu da se uzdrže pre prvog
poljupca koji de se završiti seksom i ojedima od tepiha na podu u dnevnoj sobi,
deljenjem cigara i flaša džina, smejanjem gospođici Lerd ili Lori Marks, naivnim
pravljenjem malih romantičnih planova za bududnost.
Pogledala je u svoju čašu i progovorila skoro bez razmišljanja: „Pitam se šta
sada radi gospođica Lerd.“
Zastao je veoma kratko pre nego što je rekao: „Ništa posebno, kako izgleda.“
Sačekala je da objasni.
„Mrtva je.“
Džes je trepnula. „Šta?“
„Pre četiri godine u Londonu. Auto se popeo na trotoar na Eseks roudu.“
Pošto je podelio tu činjenicu s njom, prineo je čašu ustima, bezizražajnog lica, i
otpio još jedan ogromni gutljaj vina, kao da tiho nazdravlja propasti gospođice
Lerd.
„O, bože. Ko ti je rekao?“
„Gugl“, rekao je. „Postavio sam obaveštenja na telefonu. Celodnevna
ažuriranja svih vesti u vezi sa Sonjom.“ Odmahnuo je glavom, kao da mu je
neprijatno i od samog tog sedanja. „Saznao sam da se preselila u London, pa
pretpostavljam da sam hteo da budem prvi koji de znati ako ona počne da predaje
u nekoj školi u blizini ili ako uradi išta bitno u radijusu od dvadeset kilometara od
Čizika. Uvek sam osedao kao da ona i ja imamo nedovršenog posla. Zato sam
delom i promenio ime.“
Džes je pokušala da se seti nečeg pozitivnog što bi rekla. „Bar…“ počela je, ali
je zatim utihnula.
„Bar – šta?“
Oklevala je. „Ne, htela sam da kažem nešto užasno.“
„Džes, žena je bila potpuna krava dok je bila živa.“ Vil je otpio još jedan
gutljaj vina. „Potpuno nas je uništila. Ne vidim kako bije smrt mogla obdariti
nekim posebnim kvalitetima ili šarmom. Hajde, nije me briga, šta god da kažeš o
njoj.“
Ponovo je oklevala, ali samo za trenutak. „Samo sam htela da kažem – sada
bar ne moraš da brineš da de se pojaviti. Znaš – nenajavljena.“ Nastupila je duga
tišina.

120
 „Da“, konačno je promrmljao, gledajudi je pomno zelenim očima.
„Nezakazana okupljanja umeju da budu grozna.“ Ustao je i pokazao na njenu čašu,
iako nije bila prazna. „Da dopunim?“
„Da, molim.“ Popila je poslednji centimetar vina i dala mu čašu. Nestao je u
kuhinji.
Naslonila je glavu na sofu i pokušala da umiri disanje. Možda bi sada trebalo
da ode. Polako joj je postajalo nemogude da sedi u istoj sobi s Vilom, a da ne oseti
kako naviru stara osedanja, da se ne seti zajedničkih trenutaka koje su delili pre
toliko godina. A opet, on je sada otac i Natalin partner, podsetila se. Sredio je svoj
život – no tu je ponovo ona, i preti da ga skrene s koloseka.
Baš kada se pitala da li ima mentalne snage da mu kaže da odlazi, da ustane i
izađe, vratio se s njenom dopunjenom čašom i odmah je znala da nema.
„Ti nedeš više?“ pitala ga je dok joj je dodavao čašu.
„Bolje ne“, rekao je, nežno klimnuvši glavom ka plafonu. „Zbog Šarlot.“
Pridružio joj se na sofi umesto da se vrati na fotelju. Džes je progutala
knedlu, ali nije ništa rekla.
„Sonja mi je pisala pisma kad sam bio u zatvoru. To su više bila pisma mržnje,
zapravo. Govorila bi kako me neki ljudi čekaju da izađem da bi me dokrajčili.“
Blesak gorčine zasvetleo mu je u očima dok je govorio. „Nije bilo dovoljno što je
uradila ono što je uradila – ne bi bila sredna dok me neko ne bi linčovao.“
Razmišljao je o tome. „Ili – znaš – dok se ne bi vratila smrtna kazna.“
Sada je bio toliko blizu da je mogla da oseti njegov miris. Mirisao je na nešto
predivno, poznato (da li je to neki Hugo Bos'?), ali udahnula je brzo nekoliko puta i
pokušala da se usredsredi. „Pa, da li ih je bilo? Ljudi koji su te čekali?“, pitala je,
skoro uplašena onim što de redi.
„Zapravo, ne znam. Moje kude više nije bilo, tako da sam otišao pravo na
porodičnu farmu moje snahe kada sam izašao. Tamo sam ostao godinu dana.
Svako ko je hteo da dođe do mene morao je prvo da gaca kroz gomile i gomile
kravlje balege, tako da mislim da se niko na kraju nije ni potrudio.“
Nasmejala se, a onda zastala. „Izvini. Nije smešno.“
Nasmešio se. „Ne, molim te – molim te, smej se. Nikada nisam ni pomislio da
du imati priliku da se smejem svemu ovome.“
Uzvratila mu je osmeh. „Da li ih i dalje viđaš?“
„Kejti i Ričarda?“ Odmahnuo je glavom. „Ne. I imam dva bratanca koje
nikada nisam ni upoznao.“ Slegnuo je ramenima, skoro kao da se to očekuje.
„Mislim da su Kejti i njena porodica počeli da me gledaju malo drugačije kad su se
momci rodili, jer bilo je očigledno da sam ja opasni seksualni predator koji de,

121
naravno, gledati da zlostavlja njihove sinove u nekom trenutku. Zato su izabrali da
me zauvek odstrane iz svog života. Tako je prikladnije.“ Progutao je knedlu. „I ne
mislim samo za njih. Ne mogu da rizikujem da Natali sazna, tako da… bolje je da ih
ne viđam. Ni moje roditelje. Nije bolje za Šarlot, naravno, ali…“ Glas mu je malo
pukao.
Džes je osetila nalet tuge u srcu. „Ne razgovaraš s roditeljima?“
Odmahnuo je glavom. „Prestali smo da pričamo pre nego što sam uopšte i
otišao u zatvor. S mamom naročito. Prošla je kroz sve faze – krivila je sebe,
svađala se s tatom, postala izopštenica. Zapravo, izbacili su je iz njenog kluba
pletenja. Isključili sva svetla i navukli zavese dok nije otišla.“
„To je užasno“, rekla je Džes. „Žao mi je.“
Odmahnuo je glavom, ali nije ništa više rekao.
„A zašto Natali misli da vi ne pričate?“
„Oh, znaš – prastari jaz u porodici. Rekao sam joj da sam ja uzrok, u šta može
potpuno da veruje. Nikada ih nije upoznala.“ Izdahnuo je zamišljeno. „Tako da,
Natali i Šarlot – one su sada sve što imam. Ako ne računaš Nataline prijatelje, koje
držim na odstojanju. Prilično sam siguran da svi oni misle da sam čudan za jednog
dečka.“
Džes je pogledala u svoje krilo. „To je tako užasno. Kakvo sranje.“
Ispružio je ruku i uhvatio njenu. „Nemoj, u redu? Nije tvoja krivica.“
Zurila je u njega i osetila kako joj hvata ruku i prstima dodiruje ivicu ožiljka
preko njenog dlana, na šta joj se sve u stomaku uskomešalo.
Nežno joj je okrenuo šaku i otvorio je da bi otkrio ožiljak. Podigla je glavu i
pogledala ga u oči, a on je odmahnuo glavom. „Tako se jasno sedam tog dana. Tek
što si otvorila pesnicu, a sva ta krv krenula je da šiklja i ja sam pokušavao da
budem smiren, ali užasno mrzim krv, Džes…“ Nasmešio se. „Bože, toliko sam se
trudio da me ne vidiš kako paničim.“
Nasmejala se kratko. „Pa, dobro si to obavio. Nikad ne bih pogodila.“
„To je bilo uglavnom zbog tebe, zapravo. Bila si baš mirna.“
Progutala je knedlu. „Imam nešto da priznam.“
I dalje joj je držao ruku. „Hajde.“
„Sama sam to uradila.“
Osmeh mu je zamro, a prsti su mu se pomalo opustili. Pogled joj je pao na
njegovu tetovažu, onu na levoj ruci. Ha dapassd 'a nuttata. Nije mogla da ga
pogleda u oči.
„Sama sam se posekla, sopstvenim makazama. Nisam pokušavala da uzmem
makaze od Bet. Uradila sam to da ti privučem pažnju.“

122
 „Jebote“, izdahnuo je. „Zašto?“
„Nemam pojma.“ Odmahnula je glavom, ne verujudi ni do dana današnjeg da
je to uopšte uradila. „Bilo je glupo. Pretpostavljam da si mi se sviđao i da sam
htela da me primetiš. Sedam se da nešto nisam volela Loru Marks, misledi da deš
se zaljubiti u nju.“ Ponovo je odmahnula glavom. „Glupost, očito.“
„Ali sada imaš ovo“, rekao je tužno. Prešao je prstom preko nazubljene ivice
smežuranog tkiva.
Klimnula je glavom. „To bi trebalo da bude podsetnik da više ne pravim
gluposti.“
Sada su ved prošli trenutak kada je trebalo da joj pusti ruku, ali su sedeli tako
još nekoliko minuta i osedali puls onog drugog dok je on nastavio da joj istražuje
dlan.
„Džes“, rekao je i nežno prešao kažiprstom celom dužinom njenog ožiljka,
„kad smo ved kod priznanja, imam i ja jedno.“
Osetila je kako joj se puls pomalo ubrzava. Da li to sada radimo? Onda ima
još nešto što treba da znaš, Vile. Nešto što ti nikada nisam rekla.
„Vradao sam se da te nađem kada sam izašao“, rekao je. „Više puta.“
„Kada?“ pitala ga je, osetivši čudan nalet panike zato što su se mimoišli, što
je bilo pomalo iracionalno, bududi da je on sedeo pored nje i držao je za ruku.
„Nedugo pošto sam pušten. Na tvoj devetnaesti rođendan, zapravo. Čitao
sam o onome što se desilo tvojoj mami, pa… znao sam gde da te nađem.“
Nastavio je da joj prelazi prstom preko ožiljka. „U svakom slučaju, raspitivao sam
se, ali neko je rekao da si otišla u Francusku.“
Zurila je u njega. „Samo na pet nedelja. Bila sam na kursu. Poslastičarskom“,
izbrbljala je, pošto nije mogla da podnese pomisao na to daje, dok je ona vežbala
ukrašavanje kolača, Vil bio u Norfoku i tražio je.
„Bilo mi je drago zbog tebe, Džes. To sam shvatio kao znak da radiš nešto
bitno sa svojim životom, pa sam se samo vratio u London. I zatim sam ubrzo
upoznao Natali. Hteo sam ponovo da probam – samo da kažem da mi je žao, da se
izvinim za sve – ali ovog puta prošlo je neko vreme i stalno sam gubio hrabrost. U
svakom slučaju, konačno sam skupio hrabrost da se vratim na tvoj rođendan posle
nekoliko godina, ali sam je izgubio na tvom pragu. Isto se desilo kada sam te video
u pabu za Novu godinu pre tri godine.“ Izdahnuo je polako, a čelo mu se blago
nabralo. „A onda, na Badnje vede pre dve godine, konačno sam to uradio – kucao
sam. Pokušao sam i slededeg jutra. Ali ti nisi bila tu.“
„Taj Božid provela sam kod Debi“, rekla je razmišljajudi naglas i osedajudi
nalet ozlojeđenosti prema svojoj sestri koji je bio jači nego inače. Dok je Vil stajao

123
na njenom pragu, Džes je bila sklupčana na Debinoj sofi s Tebi i Sesilijom, odlučno
pokušavajudi da gleda Kako je Grinč ukrao Božid, dok je Debi vrištala na Ijana u
kuhinji zato što je zaboravio da ode po durku ili što je počinio neki drugi sličan
sezonski zločin.
„A onda je Natali predložila da se preselimo ovde dok sređujemo kudu“,
nastavio je Vil. „Ali biti u Norfoku sve vreme s njom i Šarlot – to je bilo drugačije
od povremenog puta na koji sam išao sam. Bio sam preplašen. Samo sam
razmišljao o tome da li bi ti pozvala policiju kad bi me makar samo i spazila, i da li
bi me uhapsili ispred Natali i Šarlot zato što te uznemiravam ili bogzna šta.“
Odmahnula je glavom. „I ja sam tebe htela da pronađem, ali nisam imala
pojma gde si. Zapravo, nekoliko puta pisala sam tvojim roditeljima, da vidim da li
de mi redi.“
Stegao joj je ruku. „Stvarno?“
„Mislila sam da si možda kod njih. Nikada mi nisu odgovorili.“
„Preselili su se u Hempšir posle mog hapšenja. Nisu mogli da se nose s
ispitivanjima. Mislim da je kap koja je prelila čašu bila kada su našli čopor
fotografa kako se krije u tatinim hortenzijama. Sestra moje mame živi u
Vinčesteru, tako da su tamo otišli. I dalje su tamo.“ Kruto je uzdahnuo i uputio joj
natmureni osmeh. „Znači, dospela si u dorsokak?“, pretpostavio je.
„Prvo za šta sam koristila internet bilo je da tražim tvoje ime. Ali nisam znala
da si ga promenio. Samo sam pretpostavila da ne želiš da te bilo ko nađe.“
Stegao joj je ruku tako jako da ju je preplavio poriv da ga poljubi iz čistog
olakšanja što je konačno pored nje.
Međutim, uz veliki trud izborila se protiv toga, nežno povukla ruku iz njegove
i pročistila grlo. „Mogu li da odem do toaleta?“
Klimnuo je glavom. „Naravno. U podnožju stepenica je.“ Izašla je iz sobe i
ušla u hodnik. Oklevajudi u podnožju stepeništa, pogledala je gore.

Htela je samo na sekund. Htela je samo da pogleda. Ali, naravno, čim je otvorila
vrata Vilove i Nataline sobe, iskušenje da pređe granicu bilo je neodoljivo. Toliko
detalja iz njegovog života bilo joj je uskradeno toliko dugo da je bila prosto
radoznala da vidi kako on provodi prve i poslednje minute svakog dana (iako je,
istini za volju, zbog prejakog mirisa iz činije svetloljubičastog potpurija na simsu
pomislila da je veoma velika mogudnost da se tetura do i od kupatila s vlažnim
peškirom preko lica).
Obložena ormarima, fiokama i toaletnim stočidem od hrastovine s velikim
ogledalom, soba je bila jednostavna i funkcionalna: skoro potpuno joj je

124
nedostajao lični pečat koji je postojao dole. Zapravo, taj prostor bio je tako klinički
nepopunjen da je lako mogao da prođe kao soba u nekom pansionu gde se služi
samo prašnjavi musli za doručak i gde i dalje postoje zavese na tušu. Tu je bio
plastični budilnik i primerak Generacije X na nodnom stočidu; na drugom – čaša s
karminom i boca dezinfekcionog sredstva. Jedini drugi dokaz života, osim
potpurija, Nataline pegle za kosu i nesesera, nalazio se na stolici ispod prozora –
jedan jastučid sa slikom Šarlotinog lica koje zrači od srede (dobija se besplatno,
pretpostavljala je Džes, kad uzmete dovoljno veliko platno).
Pomislila je s tugom na Metjuovu staru sobu u njegovoj kudi – na meku
tamnu posteljinu koja je uvek izgledala tako zavodljivo, na prigušeno svetlo, na
muzičku liniju na kojoj se vrte Morisi, Stoun rouzis, Nirvana. Na njihovu odbačenu
odedu, na ogromnu plastičnu repliku flaše viskija u kojoj je sakupljao kovanice,
klimavu gomilu turističkih vodiča za sva mesta koja je sanjao da poseti jednog
dana – Italiju, Španiju, Panamu, Amsterdam.
Ali osim jedne knjige sa ušima, u ovoj sobi uopšte nije bilo naznaka ko je Vil
kada nije s Natali. Džes je počela da oseda čudan poriv da otvara fioke i pretura im
po stvarima u potrazi za tragovima, kao takmičar koji traži poene u
niskobudžetnom kvizu, tako daje, u pokušaju da se odupre, sela na ivicu kreveta.
Soba je sada bila previše vruda, vlažna. Za trenutak je pomislila da otvori
prozor, ali se plašila da de napraviti buku – a da ne pominje činjenicu da se mučila
da se seti šta ju je spopalo pa se uopšte ovde i popela.
Odmahujudi glavom, ustala je da pođe baš kada se Vil pojavio u dovratku.
„Jebiga“, uzdahnula je. „Izvini.“
Naslonio se na dovratak i tiho je gledao neko vreme.
„Izvini“, ponovila je, crvena i postiđena.
Na njeno olakšanje, on se nasmešio i malo slegnuo ramenima. „U redu je.
Nije baš svetilište.“ Pogledao je po sobi. „Ova kuda ima otprilike jednako ličnog
dodira kao i neka montažna.“
Stajali su tako u tišini nekoliko sekundi. Džes je bila neugodno svesna crvenila
na svom vratu.
Na kraju je pročistila grlo. „Zapravo“, rekla je, „bila sam u nekim lepim
montažnim kudicama.“
Još šire se nasmešio. „A jesi li? Neobično. Zaintrigiran sam.“
Tek što je htela da mu kaže za venčanje Anine sestre sa šumskom temom,
shvatila je da je pogrešno razumela. Osmeh joj je ozario lice. „Izvini! Mislila sam
na montažni toalet.“

125
 Kratko se nasmejao. „Džes, to je još gore! Koliko lep može da bude montažni
toalet?“
„Bilo je na venčanju!“ bunila se, iako se i ona sada smejala. „Iznajmili su neke
luksuzne. Bili su veoma elegantni.“
Vil je zakoračio ka njoj instinktivno, kako se činilo, a oči su mu svetlele od
razdraganosti, i samo za trenutak stajali su i gledali jedno u drugo, na ivici da se
dodirnu – znala je to.
Izgledalo je da de jedno od njih morati da otpusti naboj u sobi, tako da je
Džes polako i kontrolisano izdahnula i u trenutku skrenula pogled da bi prekinula
čaroliju. „Kakva vam je kuda u Čiziku?“
Njegov osmeh malo je posustao. „Veoma je… veoma je lepo sređena.“
Baš kao i Natali.
„To je dobro“, rekla je, iako je osetila da su Vilova osedanja prema Čiziku ipak
možda prilično mlaka. „Zaista sam se uvek nadala da de sve biti kako treba za
tebe.“
„Da“, rekao je i stavio ruku na zadnji deo svog vrata, što je Džes ličilo na mali
gest frustracije. „Mislim, lepa je to kuda.“
„Čizik je divan“, rekla je, ipak ne uspevajudi da se oslobodi svoje ideje o
njemu i govoredi s nepokolebljivom pozitivnošdu, kao majka koja ubeđuje dete da
de prelazak u srednju školu biti zabavan.
„Divan, da“, rekao je prosto, jer se to podrazumevalo. „Ali nije Norfok.“
Džes je znala da bi neko kao Zak samo sarkastično frknuo na takvu opasku.
Ali ona je tačno razumela šta Vil misli i odjednom je osetila neobjašnjivu tugu.
On je zatim naglo progovorio, a reči su mu se izlivale u prostor između njih.
„Da li ikada pomisliš na nas, Džes? Mislim, da nas nisu otkrili i da smo mogli samo
da nastavimo?“
Dok je zurila u njega, videla je da mu oči odišu žaljenjem. I ona je to osedala,
u samoj svojoj srži.
„Da“, priznala je i zaustavila se na vreme da ne doda: Da, mislim o tome sve
vreme.
Klimnuo je glavom, naizgled osetivši olakšanje što nije sam. „Samo, to je
malo prokleto ironično, zar ne? Kada stojimo ovako kao danas… razlika od deset
godina ne znači ništa.“
A tada je značila sve.
„Ali sada imaš Natali i Šarlot“, osedala je obavezu da kaže, iako su joj se reči
fizički zaglavile u grlu i izlazile tek poluoformljene.

126
 Gledao ju je u oči još samo sekund pre nego što je pogledao u tepih. „Da“,
rekao je usiljeno veselim tonom dok je, izgleda, pokušavao da se sabere. „U pravu
si. Kada se sve uzme u obzir… zapravo, imam poprilično srede.“
„Nisam na to mislila“, rekla je brzo, jer je njen glas, uzbunjen, žurio da
susretne njegov. „Samo sam htela da kažem – imaš porodicu, što…“ Ali zatim je
oklevala, nije mogla da završi.
„… je neverovatno“, dodao je čvrsto, iako mu je glas bio tih.
Onda je osetila snažan poriv da pojuri do njega, obmota mu ruke oko struka i
zarije lice u njegove grudi. Ali primorala se da odoli, da ostane nasukana tu gde
jeste.
„Dugujem joj sve što imam“, mrmljao je Vil, kao maglovito sedanje mantre
koju odgovorno ponavlja ispred ogledala u kupatilu svakog jutra.
„Nisam mislila da joj išta duguješ“, rekla je Džes nežno.
„Ne“, rekao je i ponovo je pogledao. „Ali činjenica je da joj dugujem.“ Prošlo
je nekoliko trenutaka, a zatim je odmahnuo glavom. „Hej, hajde da pričamo o
nečemu drugom. O – možda de ti se ovo svideti.“ Pomerio se ulevo i otvorio vrata
ormara. Pošto je kratko preturao po njemu, okrenuo se ka njoj. „Spremna?“
Nasmešila se, zahvalna zbog ovog odvradanja pažnje. „Oh, bože. Jesam li? Ne
znam.“
Iscerio se i polako izvukao par braon kaubojskih čizama iz zadnjeg dela
ormara.
Džes je stavila ruku preko usta. „Opa.“
„Znam. Čudno.“
„Da li ih ikada nosiš?“
Odmahnuo je glavom. „Nekako sam prerastao kaubojsku fazu. Ali… uvek sam
znao da du ih zadržati. One su moja uspomena na bezbrižnost.“
Nasmešila se, setivši se koliko ga je puta videla kako ih nosi u Hedli holu i
pomislila kako je kul. Da bude iskrena, i dalje je mislila da je on poprilično kul.
„Nedu ih obuti za tebe. Ne idu baš lepo uz srednje doba.“
„Mogu da se setim kako si izgledao u njima kao da je juče bilo.“
Primetila je kako guta knedlu. „U svakom slučaju“, rekao je i pogledao u
čizme, „sakrio sam ih u kolima kada smo se selili. Volim da mi budu blizu. Natali
pokušava da ih prokrijumčari u Crveni krst od dana kada sam je upoznao.“
„Hvala što si mi ih pokazao.“
„Naravno“, rekao je i spustio ih nežno na tepih.
Nastala je pauza, tako lagana kao da je jedva tu. Vil je uzdahnuo. „Trebalo bi
da pođemo dole.“

127
 Klimnula je glavom. „Dobro.“
Ali nijedno se nije pomerilo.
„Samo zato što“, dodao je, „ako Šarlot sada doluta ovde, nisam siguran kako
du njenoj majci objasniti zašto si mi bila u spavadoj sobi.“
Klimnula je glavom i krenula da prođe pored njega, ali kako je to uradila, on
je ispružio ruku i uhvatio njenu. Grudi su joj se odmah zgrčile od žudnje i
obmotala je prste oko njegovih. Ruka mu je bila topla i čvrsta. Srce je počelo da joj
lupa.
Vil je odmahivao glavom dok ju je gledao, kao da je mislio da je ona možda, u
stvari, duh, kao da sama ideja nje nije imala smisla. „Izvini. Samo mi je… čudno što
se navikavam da budem pored tebe, Džes. Sva pravila su ovog puta drugačija.“ Ali
nije joj pustio ruku.
Zurili su jedno u drugo nekoliko sekundi i bez reči postavljali nemoguda
pitanja.
„Mislim o tebi mnogo više nego što bi trebalo“, priznao je Vil tada, a njegove
reči zakačile su se za tišinu sobe. Ali pre nego što je mogla da mu kaže: I ja mislim
na tebe, on je zakoračio, stavio joj ruke na lice i snažno je poljubio.
Osetila je kao da de joj srce eksplodirati od poznate, trenutne strasti koju je
nekada tako dobro znala. Sada nije bilo ispipavanja, nije bilo čekanja na dozvolu,
nikakvog nežnog istraživanja. U trenutku joj je njegov jezik bio u ustima, a telo uz
njeno. Ukus njegovog poljupca bio je vreo, opijajudi.
Zateturali su se zajedno dok Džesina leđa nisu dodirnula ormar. Sada ju je
držao, obema rukama za ramena, ljubio je jače, pritiskao se uz nju. „To si ti, Džes“,
mrmljao je; reči su padale iz njegovih usta u njena. „Uvek si bila ti.“
A onda, iz tišine izvan sobe, čuo se zvuk teškog, užurbanog drhtanja. Odmah,
instinktivno, Vil se povukao da bi oslušnuo. Bio je to nepogrešivi zvuk dečjeg
jecanja.
„Ta-ta!“ dopro je do njih tanki, zbunjeni uzvik. „Taaa-taaaa!“
„Jebote“, zaječao je.
Stajali su tako, i dalje se držedi. Teško su disali, ali nisu se pomerali, u nadi da
de se Šarlot možda sama uljuljkati u san. Ali jecanje je postepeno postajalo sve
glasnije.
Vil je žustro protrljao lice pre nego što je nekoliko puta prošao kroz sobu, a
zatim uzviknuo: „Dolazim, dušo!“ A onda, što je pre mogao, izašao je. Koraci su
mu teško odzvanjali dok je trčao do susednih vrata.
Džes je naslonila glavu na ormar i zatvorila oči. Krv joj je jurila, donji veš bio
joj je vlažan, a koža crvena. Pokušala je da se umiri. O, bože. Nemogude je da ovo

128
radim. Ovo se ne dešava. Bili su u Natalinoj sobi, Natalinoj kudi, a Natalina kderka
očito je imala neku vrstu traumatičnog sna u sobi pored. Cela situacija bila je za
osudu, ali ona ga je toliko želela da je mislila da de možda nestati ako se on ne
vrati u sobu i poljubi je ponovo tokom slededih nekoliko sekundi. Čekala je i
čekala, a otkucaji srca polako su joj se vradali u normalu. Na kraju se pomerila do
kreveta i sela na ivicu dušeka, znajudi da treba da oseda olakšanje što se sve
zaustavilo pre nego što je otišlo van kontrole.
Tako je najbolje.
Tako je najbolje.
Posle nekoliko minuta, on se ponovo pojavio na vratima, s napregnutim
izrazom lica. Stavio je prst na usta i prišao joj kada je ustala. Osedala je da je noge
mogu izdati svakog trenutka.
„Šarlot se upiškila u krevet“, prošaputao je, tako tiho da je jedva uspela da ga
čuje. „Izvini.“
Znala je šta joj govori. Naravno, mora da ide.
Gledali su se još nekoliko trenutaka. „Stvarno izvini, Džes“, rekao je, a ona se
nije usudila da ga pita zbog čega se izvinjava, jer nije bila sasvim sigurna da je
spremna da čuje odgovor.
Na delid sekunde pomislila je ponovo da mu prizna, da plamenu krivice koji
stalno tinja u njoj da kiseonik. Ali nije imala ideju kako da počne; a onda je shvatila
da on čeka, veoma pristojno, da ona ode. Prisilila se da se osmehne i krenula da
prođe pored njega.
„Čekaj“, prošaputao je i srce joj je poskočilo za trenutak. Onda je klimnuo
glavom ka Šarlotinoj sobi. „Pustidu vodu u kupatilu… Bojim se da de te čuti.“
Izašao je iz sobe i, nekoliko sekundi kasnije, čula se voda.
Pročistila je grlo, sklonila kosu s lica i izravnala majicu. Njen brusthal-ter bez
bretela skliznuo je malo na jednu stranu. Povukla ga je nagore, i u tom trenutku
osetila se najjeftinije na svetu.
Sve vreme koliko ga je znala, nikada se zbog njega nije tako osetila.

129
 14
Metju
Subota, 4. decembar 1993.

Manje od nedelju dana pošto sam se ljubio sa Džesikom Hart usred žbunja lovora,
počeo je da pada sneg.
Smrzavao sam se sam kod kude dok je napolju medava gusto vejala. Moje
prastaro centralno grejanje prosto nije imalo efekta, tako da sam završio u nekoj
vrsti takmičenja u buljenju s kaminom na gas dok sam pokušavao da izračunam
koliko bi mi trebalo da se otrujem ugljen-monoksidom ako ga upalim. Tu stvar
proglasio je za neispravnu majstor mog gazde. Mislio sam da je on potpuno
nekvalifikovan i da mu je naređeno da genijalno spusti račun za gas tako što de
zalepiti žutu nalepnicu preko prekidača.
Ispostavilo je da je to pobednička taktika, jer kada se sve uzme u obzir, niko
se ne smeje žutoj nalepnici. Zato sam odlučio da umesto toga popijem malo
brendija, bududi da ume da zagreje kao i otvoreni plamen, a (kada je reč o mojim
grejnim telima) pritom nije opasan po život.
Nekoliko nedelja ranije našao sam prastaru flašu brendija sakrivenu ispod
stepenica, s nekim tupim šrafcigerima i parčetom najlonskog kanapa – sve to
mora da je pripadalo mom stanodavcu. Moja prva misao bila je da ne želim da se
moji otisci prstiju mešaju sa svim tim; ali na to me je konačno primorao
kombinovani efekat snežne oluje i mojih očajnih radijatora. Tako sam se umotao u
staro karirano debe moje bake, okrenuo leđa varljivo suvišnom kaminu i otvorio
brendi.
Pre nego što sam ga popio, zamislio sam ukus slatke osvete stanara. Pošto
sam ga popio, ukus koji sam osetio bio je nešto najbliže acetonu što sam ikada
osetio. Ipak, imao je željeni efekat.
Bio sam na pola puta da otklonim sopstveni jednjak – i zbog toga sam se
osedao odlučno toplije – kada sam registrovao zvuk tapkanja po drvetu. Prvi
osumnjičeni, kao i uvek, bila je gospođa Parker. U poslednje vreme imali smo
jednu od onih suptilno neprijateljskih komšijskih debata o korenju drveda koje
prelazi u tuđe dvorište (moje je išlo ispod njenog travnjaka), koje je volela da
započne nekoliko puta nedeljno tako što bi namenski ušla u moju baštu i kucala
na zadnja vrata.

130
 Odlučio sam da je ovog puta pozovem unutra i da joj pokažem kamin. Mislio
sam da bi to bio lak način da joj pokažem da, ako očekuje da moj stanodavac daje
pare za bilo kakav oblik hortikulture tokom ovog milenijuma, ona postaje sve
senilnija, kao onaj starac niz ulicu koji redovno ide lokalnim drumovima go-golcat.
Čvrsto sam obmotao debe oko ramena i prošao kroz kuhinju, misledi da du
možda, ako me vidi umotanog i rasklimanog od flaše brendija, uspeti da je ubedim
da nisam dobro i odgoditi naš mali rat zbog korenja dok se ne oporavim.
Ali nije gospođa Parker stajala na mojim zadnjim vratima.
Moj jedini kontakt sa Džesikom Hart od našeg plačnog poljupca u ponedeljak
bio je juče, tokom bloka časova matematike. Pokušao sam i nisam uspeo da joj
izbegnem pogled, gurajudi od sebe svaku misao koja ima veze s Venecijom ili
Puljom, i prelazedi preko teme domadeg zadatka, kada je iz njenog nervoznog
vrpoljenja postalo poprilično očigledno da ga nije ni uradila.
„Džes“, rekao sam, i tada – pošto je ved izgledala kao da se svojski trudi da mi
se ne smeje – nasmešio sam se zabavljeno. „Šta je?“
„Izgledate kao beskudnik!“
Pogledao sam dole, kako stojim umotan u debe moje bake, s flašom brendija
koja mi se ljulja u ruci. „Ne radim samo ovo, znaš“, osedao sam obavezu da
objasnim dok sam pokušavao da se ne smejem.
„Dobro“, rekla je dok su joj oči svetlucale, a osmeh bio i dalje širok. „Verujem
vam, gospodine L.“
„Pada sneg“, rekao sam u nastojanju da razjasnim. Normalnost je morala da
sačeka kada pada sneg, zar nije tako? Svakodnevno postaje izvanredno.
Stajali smo okrenuti jedno ka drugom. Njena kosa bila je posuta debelim
belim pahuljama i ona je drhtala na hladnodi. Nije čak nosila ni kaput, samo neki
džemper i neke uske braon somotske farmerke koje su joj potamnele do pola
listova od mokrog snega. Na nogama je imala par sivih cipela, a i one su izgledale
natopljene. Imao sam snažan poriv da skinem debe i da je umotam u njega, ali,
negalantno, oklevao sam.
Nisam mogao da je pustim unutra.
„Znam“, rekla je i gledala me u oči dok sam ja oklevao.
„Šta znaš?“
„Da ne smem da budem ovde. Znam da ne bi trebalo stalno da se
pojavljujem, ali ja samo…“ Zastala je, zvučedi ogorčeno. Zbog čega, nisam baš bio
siguran.
„U redu je“, rekao sam, iako smo oboje znali da nije. Želeo sam da joj
pomognem – kao njen nastavnik, na stranu sve ostalo – ali ovo je bio jedan od

131
onih scenarija koji potpadaju u iznenađujude pozamašnu sivu zonu koja okružuje
moju vaspitnu odgovornost kao sumorna praznina nekog jarka.
Osetio sam kako moja odlučnost postepeno posustaje dok sam stajao tu i
zurio u nju, pokušavajudi da se prisetim zašto je razumnije da Džesika bude na
snegu u mojoj bašti nego dva koraka dalje u (relativnoj) toploti moje kuhinje.
Počela je da cvokode zubima. „Moja mama i sestra se svađaju. Samo sam
morala da…“
A onda – jer je izgledala tužno i pahuljasto, a ja sam bio pun brendija –
pomislio sam: Ma koga jebe. Pa sam zakoračio napred i skinuo debe sa svojih
ramena, a onda sam se nagnuo da ga prebacim preko njenih. Kako sam povukao
ivice jednu ka drugoj ispred nje, ona je ispružila ruku da ih uzme od mene i pogledi
su nam se susreli. Progutao sam knedlu, a onda stavio ruku na njena leđa i uveo je
unutra.
Sagla se na otiraču da skine cipele i čarape, sa debetom koje joj je prekrivalo
leđa kao plašt, i nisam mogao a da ne primetim da je nalakirala nokte na nogama.
Ponodnoplava, istačkana sjajem. Ponovo sam progutao knedlu, možda glasno
ovog puta, jer je od pomisli na njene bose noge u mojoj kudi sve postalo šokantno
i intimno.
„Zbog čega se svađaju?“, pitao sam je kad sam zatvorio vrata. Promaja je sa
sobom donela poslednji mali vihor pahulja koje su delikatno lebdele, tek da bi
sletele na moje čarape kao malene balerine koje izvode piruete.
Kada se ponovo ispravila, slegla je ramenima negde ispod debeta kao da
pokušava da se pravi da je nije briga. „Mami je ponestalo votke. A naš televizor
nikada ne radi kada pada kiša.“ Uzdahnula je. „Ili sneg.“
Shvativši da bi bilo neprikladno da nastavim da opušteno gutam biološke
otrove dok mi se Džes poverava, tiho sam spustio flašu brendija na sto.
„U redu je, gospodine L“, rekla je Džes brzo, videvši me. „Ja sam…
neočekivani gost.“
„Da. Jesi“, rekao sam mrštedi se. „Potpuno si prokleto neočekivana.“
Nije govorila ništa nekoliko trenutaka, samo je nastavila da me gleda dok je
drhtala ispod debeta. Tišina je zahtevala da jedno od nas da neki konstruktivni
predlog, a ja sam osetio da bi to trebalo da budem ja.
„Pusti me da uradim nešto“, rekao sam. „U vezi s tvojom mamom.“
„Nije na vama“, odgovorila je, ali više nekim činjeničnim tonom nego
nezahvalnim.
„Jeste“, bunio sam se nežno. „Ja sam ti nastavnik. Trebalo bi da pomognem.“
Osedao sam da je ovo istina, iako to nisam zaista znao. „Ved to radite.“

132
 „Kako?“ Nisam mogao da se setim ničega posebnog što sam radio, osim što
sam je pustio u svoju kudu po mraku u subotu uveče i stvarno pokušavao da o njoj
mislim samo kao o učenici.
„Uvek ste tako mirni“, rekla je prosto, kao da je to jedini kvalitet koji bi ikada
tražila od nekog. Dok je pričala, i dalje se klatila ispod debeta kao povređena
životinja.
„Sedi ovde sa mnom“, rekao sam joj tada, setivši se saveta od prethodnog
stanara. „Ima cev sa toplom vodom koja ide ispod ovog dela poda. Ugreje te.“
Tako smo se zajedno spustili na linoleum, leđima okrenuti kredencima u
kuhinji. Tada mi je izgledalo potpuno prirodno da stavim ruku oko nje i, kada se
udobno ušuškala na mom ramenu, zapitao sam se kako nešto toliko pogrešno
može da bude tako jebeno ispravno. To me je skoro naljutilo. Kao da neko drugi
izmišlja sva pravila, a ne pitaju se ljudi kojih se ona tiču.
„Razmišljala sam o Italiji sinod“, promrmljala je tada. „Pričajte mi o njoj.“
Dok je pričala, čežnjivo je uzdahnula blizu mog vrata i osetio sam kako mi se
koža naježila, ali ne od hladnode. Shvatio sam tada da je Džes postala kao neka
mala zvezda padalica u mojoj crnoj mašti, osuđena da posle Božida nestane u tami
i za sobom ostavi samo svetlucavi niz da obeleži njen put.
Pogledao sam joj u teme. Sve pahulje otopile su joj se u kosi, koja je sada bila
mokra na nekim delovima. Razmišljao sam o tome da joj kažem šta znam o Italiji,
to jest, da porodica moje bake živi u Toskani. Bavili su se trgovinom alabasterom i
imali imanje na selu, prepuno maslinovog drveda i sunca. Ako dobro odigrate
karte, očigledno vam alabaster može priuštiti dobar život, a na osnovu onoga što
sam ja čuo, ujaci i rođaci mog tate uradili su upravo to, a sada su provodili vedinu
vremena večerajudi u prirodi, jedudi sladoled i pijudi kjanti. (Niko nije mogao baš
da razume zašto je moj otac odabrao da ostane u Engleskoj posle fakulteta,
umesto da ode u Italiju. Što se mene tiče, bio sam ubeđen da bih bio mnogo
uglađeniji i mnogo manji idiot da živim u Toskani i da sam se obogatio od
alabastera.)
Ali imao sam previše jak osedaj da du joj opisivanjem svega toga nekako
pričati priču za laku nod. Tako sam, umesto toga, samo na kraju promrmljao:
„Tamo je… tamo je veoma vrude. Tako si bleda, izgorela bi. Bilo bi ti potrebno
mleko za sunčanje.“
Izgledalo je da Džes misli da je to presmešno. „Mislila sam da dete mi pričati
sve o vinu, i arhitekturi, i jeziku, i istoriji! Vidim zašto ste postali nastavnik
matematike!“

133
 Nasmešio sam se. Bila je u pravu. A onda sam osetio olakšanje, jer je sada
bilo očigledno da ona definitivno ne misli da ja pokušavam da budem uglađen ili
da je šarmiram. Negde na putu kroz krvnu liniju mojih predaka, moji italijanski
geni očito su nestali.
Gurnula me je onda nečim što je mogao da bude lakat – iako, bududi da su
razni delovi njenog tela sada postali jedno ispod debeta, bilo je teško znati. „Zašto
ste postali nastavnik matematike?“, pitala me je.
„Umesto da postanem nastavnik engleskog?“
„Umesto bilo čega drugog.“
Hteo sam da kažem da je to zato što sam se nadao da du uraditi nešto
značajno u životu, ali opet, pitanje mi je uputila petnaestogodišnjakinja koja je bila
negde u oblasti mog levog grudnog mišida, i s kojom sam ved podelio dva
protivzakonita poljupca. „Pa“, krenuo sam, odlučivši se za odgovor koji je bio malo
niže na skali licemerja, „pretpostavljam da sam mislio da du biti dobar u tome.“
„I jeste.“
Pogledao sam je i nasmešio se. „Ha. Bez uvrede, Džes, ali tvoje ocene
dosledno ukazuju na drugačiju sliku stvari.“
Nasmešila mi se očima. „Ako du biti kuvarica, nede biti ni bitno, zar ne? Samo
du morati da znam da kuvam.“
„Bide ti potrebna matematika ako otvoriš sopstveni restoran. Ko de ti voditi
knjige?“
„Možda du samo pozvati vas“, rekla je, zadirkujudi me uz osmeh.
Nekoliko trenutaka smo dutali; pokušao sam da se koncentrišem na prizor
oluje iza prozora umesto na osedaj Džes ispod moje ruke, blizine njenog tela mom.
Negde ispod linoleuma, vodena cev počinjala je polako da mi zagreva farmerke, i
baš sam hteo da pitam Džes da li joj je toplije, kada je okrenula lice ka mom i
promrmljala: „Kakvi su vaši roditelji, gospodine L?“
„Moji roditelji?“ ponovio sam.
Klimnula je glavom na mojim grudima.
„Da li se slažete?“
Oklevao sam, ali nisam mogao da se pretvaram. „Prilično dobro“, rekao sam
joj i skoro osetio krivicu zbog toga. „Mislim, kakvi su – takvi su, ali veoma smo
bliski.“
„Vblela bih da ih upoznam“, rekla je Džes, ali to je zvučalo manje kao zahtev,
a više kao skromna ambicija da jednog dana sretne stvarnu porodicu koja nije
dokazano luda. „Imate li bradu ili sestre?“
„Jednog brata, Ričarda.“

134
 „Kakav je on?“
Ah, Ričard. Gde ambicija ide da se odmori nakratko. Po sopstvenom
priznanju, sve što je Ričardu trebalo da bude sredan u životu jesu sofa, televizor,
potpuna videoteka filmova o Džejmsu Bondu i mali krug štrebera istomišljenika da
s njima to podeli. I od toga je ved imao sve – tako da, bar u teoriji, bio je savršeno
zadovoljan.
Verovatno sam ranije mnogo više gledao s visine način na koji Ričard bira da
živi svoj život, dok mi nije ukazao na to da ni ja ne radim ništa posebno
inspirativno. Na neki način, shvatio sam, ja sam bio gubitnik, jer sam želeo da
budem toliko više nego što sam bio, dok je Ričard bio savršeno u miru sa svojom
osrednjošdu (njegove redi, ne moje).
„Zapravo“, rekao sam sa osmehom, „Ričard je super. Zaista bi ti se svideo.“
„Da li je mlađi ili stariji?“, pitala me je Džes.
„Dve godine mlađi.“
„Imate srede. I Ana ima mlađe sestre. Ja mrzim to što sam najmlađa. Debi
stalno naređuje. A i nikada se nije slagala s tatom. Uvek je govorila kako sam mu
ja mezimica.“
Zbog nečega u tome, pomislio sam da je Džesino određenje karaktera neke
osobe zavisilo od mišljenja njenog oca dok nije umro. Do sada smo imali njenu
majku alkoholičarku i pomalo čudnu sestru s kojom se otac nije slagao. Uviđao
sam šablon.
„Kakav je on bio?“, pitao sam je pažljivo.
„O, bio je najbolji“, rekla je jednostavno. „Bio je smešan. Stalno smo se
smejali zbog gluposti. Bio je toliko zabavan. Stalno je zezao moju mamu.“
Pričala je u porub debeta, a donji deo lica bio joj je prekriven. Samo joj je nos
štrcao, a sive oči treptale, kao da se krije od nečega ili nekoga. Ali taj neko nisam
mogao biti ja, jer je onda izmigoljila ruku i zgrabila moju, pa je povukla sa svojom
ispod ovog šatora od vune.
Okrenuo sam glavu i pogledao je. Prsti su joj bili ledeni u mom dlanu. Počela
je ponovo da drhti od hladnode, treperedi nežno naspram mene.
„I dalje se smrzavaš, Džes“, rekao sam namršteno.
„Utoplite me?“
Njene reči udarile su me negde između stomaka i prepona i nekoliko
trenutaka nijedno od nas nije govorilo niti se pomeralo. Ali oboje smo teško disali.
Onda je Džes podigla glavu i stavila usne na moje. Bile su vlažne i pune, tople
u poređenju s ostatkom njenog tela. Nekoliko opasnih sekundi oklevao sam i
balansirao na ivici ideje da se oduprem onome što sam osedao prema njoj. Ali

135
nedugo zatim predao sam se i obgrlio je obema rukama, pa privukao sebi potpuno
zatvorenih očiju, kao da vrtoglavo padam na rolerkosteru. Osetio sam kako se
oslobađa debeta, prelazi mi rukama preko leđa i stiže do lopatica, dok je gurala
svoj jezik između mojih usana. Pustio sam je unutra i disao žustro kroz nos kao
životinja. Posle toga, bilo mi je potrebno približno dvadesetak sekundi da sakupim
dovoljno petlje da se odvojim.
Petlja je relativan pojam.
Toliko sam očajnički želeo da kažem šta je moralo da se kaže da sam počeo
da pričam čak i pre nego što mi je njen jezik potpuno izašao iz usta. „Džes… ako
mi… ako se ovo nastavi, nedemo modi da ga poništimo. Znaš to, zar ne?“
„Ja nedu ni hteti da ga poništim“, promrmljala je i pomerila usne ka mom
vratu. „Nikada. Ti?“
Progutao sam knedlu i pokušao da se usredsredim. Penis mi je bio toliko
čvrst da sam skoro došao u iskušenje da posegnem i sam ga dodirnem. „Zaista
sam se trudio, Džes… da ne mislim o tebi tako.“
„Ali ipak to misliš?“ pitala me je, daha vrelog na mojoj koži. „Misliš tako o
meni?“
Priznanje je bilo teže nego što sam mislio.
„Ponekad“, priznao sam na kraju, iako sam duboko u sebi tačno znao šta de
se desiti. Ako je i mogude da zaista iskreno lažete sebe, to sam upravo radio – jer
kasnije, pokušao sam da se ubedim da sam samo nameravao da je poljubim, da
nikada nisam nameravao da ode toliko daleko.
Ali da je to bilo tačno, odgurnuo bih joj ruku kada je počela da mi otvara šlic.
Ne bih joj otkopčao pantalone i stavio prste u njen donji veš. Odlučio bih da se ne
popnem na nju s farmerkama oko kolena. I svakako bih bio više šokiran kada je
izvadila kondom iz svog zadnjeg džepa.
Mislim da sam duboko u sebi znao da sam joj prvi. I da, pošto sam joj bio
nastavnik matematike i deceniju stariji od nje, bio sam svestan da je zbog toga sve
bilo daleko, daleko gore.

I tako je to počelo. Bio sam očaran, hipnotisan, nesposoban (ali i nevoljan) da

zaustavim ono što smo započeli – a zbog toga što su Džes prisilno selili u London
posle Božida, sve je izgledalo nekako hitnije. Bilo je neznatno lakše opravdati moj
nemar njenim neizbežnim odlaskom – ali nisam mogao da spavam od pomisli na
to da du je izgubiti, pošto sam je našao. Ležao bih otvorenih očiju u tri ujutro,
treptao u tmini dok sam pokušavao da smislim načine da se naša veza nastavi
kada se ona preseli (moj genijalni plan na kraju je bio prilično neinventivna

136
kombinacija planiranja unapred, kasnih vozova i motelskih soba na popustu). Nije
mi se činila ispravnom ideja da de je odvesti od mene, kao da je to otmica usred
bela dana koju nisam mogao da sprečim.

Naše poslednje zajedničko veče u Norfoku trebalo je da bude 22. decembar.

Nedelju dana ranije škola se raspustila, i nisam video Džes nekoliko dana, a sada
smo imali samo nekoliko sati sami pre nego što ona ode u istočni London sledede
večeri. Pokušavao sam da ne mislim previše o tome, jer kad god bih to uradio,
stomak mi se skupljao od užasa.
Smrzavao sam se (ponovo) i drhtao ispred kude Džesine majke kao manijak
alkoholičar dok sam čekao da Džes izađe. Rekli smo sedam. Gdeje? Iznenadilo me
je što niko nije postao sumnjičav i prijavio me, koliko sam sumnjivo obigravao oko
njene kude. U tom slučaju morao bih da izvadim svoju akreditaciju iz Hedli hola i
tvrdim da sam čuo da je ovo baš dobra ulica za istraživanje pravih uglova ili takvo
nešto.
Onda sam začuo zvuk vrata kako se zatvaraju i lagane korake po šljunku.
Skoro mi je sasvim prišla pre nego što sam uspeo da je vidim u tami.
„Zdravo“, prošaputala je i podigla se na prste da bi me poljubila u utrnula
usta. „Izvini. Mojoj mami nije dobro.“
Bio sam do tada dovoljno upoznat sa situacijom u Džesinoj kudi da razumem
da nije mislila na običnu prehladu. „Da li de biti dobro?“ Uzeo sam njenu ruku u
svoju i ohrabrujude je stegao (pa, tako je verovatno izgledalo Džes. U stvarnosti,
to je više bio uzbuđeni grč nabijen adrenalinom koji je izazvalo to što je ponovo
vidim van škole. Da, ja sam bio tinejdžer, a ne Džes, čemu su svedočile moje
nevoljne telesne funkcije i sklonost da tumaram ulicama po mraku kao da
pokušavam da zaradim nešto dodatnog džeparca dilovanjem droge B-klase. Bio
sam svestan da ovo nije baš idealno, s obzirom na to da sam ja nastavnik
matematike u privatnoj školi, a ne delinkvent iz lokalne državne škole, ali činjenica
je bila da nisam imao pojma kako da promenim ono što osedam prema njoj.
Doslovce nisam imao pojma.)
Udahnula je oštro. „Ti se smrzavaš!“
„Ne, dobro sam.“ Ruku podruku, počeli smo brzo da hodamo ka golfu i ja
sam ponovo zahvaljivao lokalnom vedu stanara što su tako strastveno glasali
protiv predloga da se uvedu ulična svetla, kako je predložio odbor prošlog proleda.
Tama je značila da imamo šansu da pobegnemo, a da nas niko ne vidi, kao lopovi.
„Trebalo mi je sto godina da je uspavam“, rekla je Džes. „I poprilično
dijazepama.“

137
 Pokušao sam da ignorišem oštar blesak besa u stomaku na pomisao da Džes
mora da smiruje svoju majku i da je uspavljuje svake večeri. „Džes“, rekao sam
tada, iako sam se ved molio bogu da de njen odgovor biti ne, „da li želiš da ostaneš
s njom?“
Džes je zastala i šokirano se zagledala u mene, kao da sam predložio da iz
zabave stavljamo psedi izmet u lokalne poštanske sandučide. „Ne“, rekla je
nedvosmisleno. „Moja sestra je s njom. Bide ona dobro.“
Jače sam stegao Džesinu ruku; ovog puta pokret mi je bio uglađen i vrlo
nameran. Pogledala me je i iskezila se, što je često radila kad smo bili zajedno.
Uzgred, to je ved bio veliki faktor u mojoj moralnoj dilemi. Nije čak ni izgledala
zabrinuto, nesredno ili zlostavljano kada je bila sa mnom – samo glupavo sredno.
Nikada mi nije palo na pamet da se koleba ili plaši. I zbog toga mi je bilo teško da
osetim da je pogrešno ono što radimo: jer nisam imao takav osedaj. Kad bih
logično razmislio o tome, naravno, znao sam koliko je pogrešno – s razlogom su
postojali zakoni protiv ljudi poput mene – ali nikada nisam imao osedaj da je ovo
išta osim potpuno i sasvim ispravno.
Stigli smo do golfa i ušli, zastavši da se poljubimo iznad menjača u ledenom
autu. Džes je stavila ruku na moju nogu. „Ne ovde“, udahnuo sam i odvojio se od
nje. „Ne ovde.“
Nasmešila se i okrenula da stavi pojas. Zaista sam bio nepopustljiv u
poštovanju zakona kad god smo bili zajedno u automobilu, a bio sam ved užasno
nervozan zbog božičnih praznika, kada policija voli da muči ljude tako što ih
zaustavlja iz zabave. Religiozno sam se držao dozvoljene brzine i postajao sve
opsesivniji u proveravanju farova i guma pre nego što bih došao po nju. Ponekad
bih čak šetao oko automobila dva ili tri puta pre nego što bih seo da ga vozim, da
bih bio siguran da je sve u redu. Nosio sam naočari za Vožnju, održavao pravilnu
razdaljinu pri kočenju i usporavao mnogo pre crvenog svetla. Mogao sam samo da
se nadam da Džes ceni moje razloge za tako neurotično ponašanje i ne misli samo
da me pale saobradajna pravila ili takvo nešto.
Ispružio sam ruku i sa zadnjeg sedišta uzeo buket karanfila koje sam kupio za
nju. Bele i ružičaste – istu kombinaciju izabrao sam joj ved dva puta, zbog čega je
zasijala od zadovoljstva. Rado bih platio i dvostruku cenu, samo da vidim osmeh
koji joj se pojavi na licu.
Odvezao sam se do ivice grada, pored dugog prilaza koji vodi ka Hedli holu i
plaži. Do tada smo ved znali vreme plime i oseke. To je bilo više iz nužde nego
nekog sporednog interesovanja za okeanografiju: morali smo da zaboravimo na
kudu kao mesto za sastajanje, pošto je gospođa Parker pitala za Džes jedne večeri

138
kada sam se vradao s posla. Promrmljao sam nešto o privatnim časovima pre nego
što sam utrčao u kudu kao bubašvaba i proveo ostatak nodi u panici i znoju, iznova
i iznova vežbajudi svoj mali govor za policiju. Na moju sramotu, čak sam stalno
imao deset funti i gomilu udžbenika iz matematike na stočidu, tako da, ako bi
zakucali na moja vrata, bio bih spreman.
Što je još gore, vežbao sam svoju odbranu ispred ogledala u sobi, stalno
nabirajudi čelo dok ne osetim da sam pogodio prikladnu kombinaciju šoka i
nevinosti. Na moju večnu sramotu, i Džes sam podučio tome.
Da, privatni časovi, ponovila bi i zatreptala. Izvinjavam se – da li je trebalo da
kažem mojoj mami?
Ali do sada, ni moji najgori strahovi nisu bili dovoljno užasni da me nateraju
da prekinem. Povremeno bih, preplavljen krivicom, obedao sebi da du sve
prekinuti slededi put kada budemo sami: bez pogovora. Ali onda bih je video uživo
i uzela bi me za ruku i počela lako da čavrlja o svom danu i da pravi glupe šale koje
sam voleo, i sve moje najbolje namere bi se istopile. Bio sam, kako se ispostavilo,
pravi primer slabosti. Novorođenčad su imala više odlučnosti od mene.
Dok sam skretao na put koji vodi na parking, na radiju je bila pesma
Nightswimming grupe REM. I baš kada sam se okrenuo ka Džes da joj kažem
koliko volim tu pesmu, ona me je pogledala i nasmešila se. „Volim ovu pesmu“,
promrmljala je sanjivo.
Zajebi šta svi drugi misle, rekao sam tada sebi. Ovo je stvarno.
Nasmešio sam joj se. „I ja je volim.“

Stigli smo do parkinga na plaži i parkirao sam automobil pri kraju, blizu šetališta,
pa ugasio farove. „Zaista je hladno“, rekao sam, što je, u stvari, bilo dobro, jer je
to značilo da demo najverovatnije biti sami. Šetači pasa verovatno de uzeti
slobodno veče. „Jesi li sigurna da želiš da šetaš?“
Džes je uvek želela da šeta. Cenila je svaku mogudnost da izađe i vidi svet –
čak i ako je to bio isti mali ugao severnog Norfoka, iznova i iznova. Smešila se i
mrdala prstima u rukavicama ispred mog lica. „Ušuškala sam se. Hajdemo.“
Tako smo krenuli ka ivici šetališta, a onda skrenuli oštro ulevo kod reda
četinara. Bila je plima i odnekud iza drveda čuo sam more kako se nežno pomiče
po pesku. Sve je bilo hladno i mirno.
Naše omiljeno mesto bila je osmatračnica za ptice šdudurena u senci gustih
borova, s pogledom na močvarna polja i put iza njih. Bilo je to poznato mesto gde
su se posmatrači ptica okupljali tokom dana da gledaju guske – ali po nodi, imali
smo je za sebe. Istini za volju, odlazak do osmatračnice nije bio baš toliko

139
uzbudljiv kao nestajanje u dinama da se zezamo u pesku, ali tu je verovatno bilo
nekoliko stepeni toplije i imalo je dodatnu pogodnost što sam mogao da vidim ako
prođu neka kola.
Iako smo dosta razmatrali ovaj izbor, znao sam da je, u stvari, to što se
šunjamo do osmatračnice i dalje isto kao da se prijavljujemo u motel koji
iznajmljuje sobe na sat ili da sedimo u ford fijesti na odmaralištu na nekom
sporednom putu. Ipak, Džes se nije slagala. Uvek je govorila kako misli da je to
romantično.
Mrzeo sam što to govori, jer me je samo podsedalo na to da je ona premlada
da zna šta je prava romansa ako je mislila da pokušavam da je razmazim tako što
je dovodim u ledenu drvenu kolibu usred nedođije. Zamislio sam ponovo šta de
misliti o meni za deset godina, siguran da de se do tada probuditi i shvatiti kakav
sam perverznjak, i s punim pravom početi da me mrzi – ali zbog toga sam samo
bio još odlučniji da uživam U kratkom vremenu koje nam je sada preostajalo.
Kada smo stigli do osmatračnice, otvorio sam vrata. Unutra je bio mrkli mrak
i bilo je potpuno tiho, baš kako smo voleli. Otvorio sam jedan od drvenih prozora i
zakačio ga na vrhu; ušao je ledeni vazduh, ali sada sam bar mogao da čujem buku
s puta i spazim ako se neka svetla pomeraju. Seli smo na našu uobičajenu klupu,
okrenuti jedno ka drugom. Ispružio sam ruke, stavio ih na njeno lice kao uvek i
počeo da je ljubim. Jako je zadrhtala, od hladnode ili uzbuđenja, nisam mogao da
procenim.
„Čekaj, čekaj“, promrmljala mi je u usta i odvojila se od mene. „Uzmi lampu.“
Oklevao sam za trenutak, a onda sam je poslušao, ustao i po gredama
potražio lampu koju smo tamo sakrili nekoliko nedelja ranije. Petljao sam oko
prekidača dok sam ponovo sedao na klupu, jer su mi prsti bili polusmrznuti, ali
sam je na kraju upalio. Anemični zrak osvetlio nam je kolena i bacio jadni sjaj
preko naših lica.
„Imam nešto da ti kažem“, rekla je tada.
Liznuo sam usne. Njen ukus bio je svuda po meni. „Dobro. Šta se dešava?“
Udahnula je, a oči su joj zasvetlucale. „Ne idem u London.“ Zurio sam u nju. „Šta?“
izustio sam, a srce je počelo da mi igra mali ples nade.
„Sredila sam to.“
Zabrinjavajude je što je moja prirodna reakcija na to bila ista vrsta niskog i
zapanjenog piska koji pravi moj tata svaki put kada mu neko kaže da je ponovo
oboren rekord u lovu na soma. „Kako?“
Džesin osmeh bio je kao tiha molba za moju pohvalu, ali znao sam da moram
da se uzdržim dok bar ne potvrdi da joj majka nije sasvim drogirana i privezana za

140
radijator na neodređeno vreme. (Pa, možda ne mora da potvrdi deo s drogama –
sigurno smo znali da se to dešava dok pričamo – ali morao sam da saznam kako je
tačno Džes planirala da ovo izvede.)
„Debi uvek čita moj dnevnik“, počela je nežno, onim glasom koji bih možda ja
koristio da počnem priču za decu. „A onda ode do mame i priča joj šta sam
napisala.“ Zakolutala je očima. „Misli da ne znam.“
Klimnuo sam glavom, nadajudi se da de smrznut osmeh na mom licu nekako
poništiti mali nalet straha koji sam osetio u stomaku. Sigurno mi nede redi da je
napisala nešto o nama? Dnevnici tinejdžera – naivno, nikada nisam ni pomislio na
to.
„Hm, kao šta, Džes?“ pitao sam je, i nehajno počešao zadnji deo vrata kao da
srce ne pokušava baš u tom trenutku da mi pobegne iz grudnog koša.
Slegla je ramenima. „Stvari o školi. Stvari o društvu.“ Nisam mogao više da
izdržim. „Stvari o meni?“ Lice joj je pomalo ubledelo. „Ne, naravno da ne.“ O,
hvala kurcu.
„Znala sam da mora da postoji način da moja mama promeni mišljenje o
Londonu.“
„Dobro“, rekao sam, ispružio ruku i uzeo njenu, osetivši odmah krivicu što joj
nisam više verovao.
Sredom, izgleda da Džes nije preterano razmišljala o mom očitom nedostatku
poverenja u nju. „Zato sam napisala u dnevniku da je Anina mama zabrinuta zbog
mene i Debi. Napisala sam da planira da pozove socijalnu službu i prijavi moju
mamu ako se odselimo – da de im redi sve o njenom opijanju i tabletama.“
Nisam preterano dobro poznavao Anu Bakster. Čudni mali sistem hijerarhije
osoblja u Hedliju značio je da se učenici s vrha veoma retko mešaju s nastavnicima
na dnu, kao da de se možda tako zaraziti glupošdu. Ali znao sam da je Ana Džesina
najbolja drugarica i da joj je njena majka neka vrsta zamene roditelja. To je bio
jedan od razloga što sam bio neverovatno nervozan i zbog same ideje klana
Bakster (postojale su i sestre, kako sam čuo). Pretpostavio sam da bi gospoda
Bakster, kao surogat majka, branila Džes kao jednu od svojih ako treba.
Džes se nagla napred, a obrve su joj se podigle u nadi. „Uspelo je, gospodine
L. Moja mama se uspaničila i sve otkazala.“
Izdahnuo sam ravnomerno, jer nisam bio siguran kako da zaključim da li je
Džesin mali plan bio nemaran ili genijalan. „Zaista ne ideš?“
„Pa, idemo – ali samo za Božid. Mama je imala mali nervni slom tokom
telefonskog razgovora pre neko veče, tako da je moja tetka rekla da de pričati s
tim nekim likom kog zna, koji ide na sastanke Anonimnih alkoholičara, i da de

141
videti da li on može da svrati dok smo mi tamo.“ Uputila mi je oprezan osmeh.
„Što znači da deš mi i dalje biti nastavnik. Ostajem ovde, s tobom.“
„Opa“, rekao sam. „Mislim, drago mi je zbog tebe, Džes, ali…“ Oklevao sam.
Bio sam presredan zbog sebe, naravno – ali čak i tako, uviđao sam da postoji i šira
slika. Morao sam da se igram đavoljeg advokata – to mi je bila dužnost, kao
poluodgovornoj odrasloj osobi, a kamoli nastavniku. „Samo se nadam da je to
prava stvar, to ostajanje ovde. Za tvoju mamu, mislim. Ako tvoja tetka može da joj
pomogne…“
Džes je odmahnula glavom. „Moja tetka zapravo nas ne želi. Mama samo
nema nigde drugde da ode, to je sve.“
„Jesi li sigurna?“
Slegla je nežno ramenima, kao da nema više načina da me ubedi. „Da. To je
moja tetka rekla Debi.“
Iznenada mi je pala na pamet čudna ideja da možda mogu ja da se brinem o
Džes, ako niko drugi nede time da se bavi. Osedao sam se dovoljno sigurno da bih
mogao da uradim to bolje od raznih sumnjivih uzora koji su do sada samo pravili
haos od svega.
„Znači, vesti su dobre“, potvrdila je i nagla se kao da misli da bi to trebalo
proslaviti poljupcem.
„Konačno je?“ pitao sam je, zadržavajudi je još sekundu da bih sve razjasnio.
„Kako znaš da tvoja mama nede to spomenuti gospođi Bakster?“
Džes je odmahnula glavom i za trenutak sam pomislio da de to biti sav njen
odgovor. Onda, verovatno osetivši moju potrebu za detaljima, rekla je: „One ne
pričaju. Osim toga, moja mama rekla je tetki da de pokušati da se primiri na neko
vreme.“
Ako narkomani pričaju o primirivanju kao o pauziranju od zloupotrebe
lekova, onda bih se možda osedao optimističnije u Džesino ime – ali umesto toga,
pretpostavio sam da to nosi daleko manje skriveno značenje i da znači da de ležati
kada bude istripovana od lekova protiv bolova. Ni pokušaj izbegavanja pažnje
socijalnih službi nije mi zvučao kao sjajno rešenje na duge staze, ali ako je Džes
bila sredna, onda – za sada – i ja sam odlučio da budem. Možda možemo da se
posvetimo tome posle Božida, rekao sam sebi. Ko zna – možda de se ispostaviti da
njena majka ima neotkriveni talenat da se tvrdoglavo drži novogodišnjih odluka, i
na taj način mogli bismo da je odguramo ka trezvenosti.
„Sve dok si sigurna da je to ispravno“, rekao sam čvrsto Džes, „onda je to
zaista sjajno.“

142
 Poljubila me je ponovo, a usne su joj bile hladnije nego ranije. Ali kako sam
pokušavao da ih malo utoplim, ona se odmakla i posegla u svoju torbu, onu koju
je nosila svuda sa sobom. Ako sam nešto naučio o ovoj devojci tokom proteklih
nekoliko nedelja, bilo je to da je superorganizovana. Imala je uvek sa sobom
uličnu mapu i pakovanje kondoma, upaljač i maramice. Ne bi me iznenadilo ni da
izvadi čajnik i nekoliko kesica čaja i napravi nam lep, topao napitak.
Imala je neku umirujudu vrstu praktičnosti, što je kvalitet za koji sam znao da
de biti od koristi kada konačno postane kuvar. Mogao sam lako da je zamislim
kako radi u Bretovoj maloj tratoriji u Pulji, kako poslužuje pastu jednom rukom,
baca testo za picu drugom i posipa parmezan preko svega dok šef izlučuje psovke
na italijanskom – i to sve radi s gracioznim osmehom na licu.
Moja mama obožavala bi ovu devojku, pomislio sam u sebi. I, ne prvi put,
zaista sam se rastužio od te pomisli. Retko se uhvatite kako radite nešto toliko
ilegalno da znate da vaša sopstvena majka ne bi oklevala da vas prijavi ako bi
saznala.
„Kupila sam ti božični poklon“, rekla je Džes i pružila mi umotan paket koji je
bio istih dimenzija kao cigla, ali je težio deset puta manje.
Osetio sam nalet kajanja. Prethodne subote kupio sam joj srebrnu ogrlicu od
prvog juvelira na kog sam naišao (smatrao sam da du se u maloprodaji najmanje
oznojiti od neugodnih pitanja o srednoj dami koje postavljaju da bi mogli da me
ubede da su im cene bar delom zasnovane na ličnoj usluzi). Međutim, posle toga
ubrzo sam izgubio hrabrost, sklonio kutiju u buđavu plastičnu kesu i stavio je u
fioku u kuhinji, ispod menija za dostavu hrane iz Čajna gardena i podsetnika
saveta stanara o skupljanju đubreta tokom Božida i Nove godine. Šta de njoj nakit?
Štade redi kada je mama ili radoznala sestra pitaju odakle joj? Šta ako joj se ne
svidi? Previše je fina da bi rekla 'ne', itd. itd.
Uzeo sam poklon od nje i poželeo da sam imao dovoljno hrabrosti da
ponesem ogrlicu. „Hvala ti“, rekao sam joj. „Nije ništa trebalo da mi kupuješ.“
„Htela sam“, rekla je i ja sam joj poverovao. Onda se nežno nasmejala.
„Nemoj se preterano uzbuđivati, gospodine L“, rekla je. „Možda ti se nede
svideti.“
Znao sam odmah da nikada ne bih mogao da mrzim nešto što mi Džes da.
Skinuo sam papir za uvijanje – dva Deda Mrazova mala pomagača koja se ljube
ispod imele – i otvorio kartonsku kutiju unutra, a zatim skinuo pucketavi najlon s
predmeta.

143
 Bila je to mala bakarna skulptura dugokosog čoveka, s glavom zabačenom
unazad, koji svira električnu gitaru. Otprilike je bila veličine ispruženog dlana; bila
je hladna, teška i prelepa.
Kada je tek počela da dolazi do moje kude, imao sam tu otrcanu naviku da joj
sviram ljubavne pesme na svojoj akustičnoj gitari (dok nas nije razotkrila gospođa
Parker, pa smo morali da počnemo da dolazimo do osmatračnice ne bismo li bili
sami. A izgledalo mi je pomalo besmisleno da vucaram gitaru ovamo.)
„Džes…“, rekao sam, okredudi figuricu u ruci, kao da mi je upravo uručena
neka nagrada (možda za najvedeg perverznjaka na svetu) i da razmišljam kako da
najbolje zahvalim najbližima.
„Da li ti se sviđa?“ prošaputala je i stegla mi nogu u iščekivanju. „Podseda me
na tebe.“
„Zapravo, veoma mi se sviđa“, rekao sam iskreno. „Nikada mi se ništa nije
toliko sviđalo.“
„Ana mi je pomogla da je izaberem“, prošaputala je.
Srce mi je sišlo u pete, leglo i odbilo da se vrati na svoje mesto.
„Šta?“ izustio sam. Džes mi se zaklela da nikome nije rekla za nas. Možda sam
bio naivan, ali poverovao sam joj. „Kako to misliš, Džes? Kada si rekla Ani?“
Džes je zurila u mene i treptala. „Nisam rekla Ani. Nisam rekla nikome. Rekla
sam da je to za mog ujaka.“
Nisam znao da li Džes ima ujaka ili nema, ali brzo sam shvatio da me nije ni
briga. Olakšanje me je udarilo po licu istom snagom kao što bi možda i gospođa
Bakster, da je slučajno provirila u osmatračnicu.
„Sranje, izvini“, rekao sam joj i zagrlio je. „Uspaničio sam se. Izvini.“
Znao sam da je ovo verovatno prvi put da je kupila dečku poklon (ili čoveku,
ako baš cepidlačimo), i zbog toga sam se pomalo rastužio. Nisam joj kupio ništa –
ili, bar, ona za to nije znala – a opet se i dalje uzbuđeno smešila, toliko zadovoljna
što mi se poklon svideo. Nije bila kao druge devojke, koje uvek očekuju nešto.
Imao sam utisak da sam joj zauzvrat verovatno mogao pokloniti pomalo sumnjiv
primerak Predavanja danas koji je, zbog nekog razloga, obitavao u muškim
toaletima od početka polugodišta, i da bi ona bila oduševljena.
„Ja sam, hm… zaboravio tvoj“, rekao sam joj – neentuzijastični izgovor svakog
kretena. Bio je Božid, zaboga. „Ostao mi je kod kude. Izvini.“
Namrštila se na moje izvinjenje. „Nemoj. Nije me briga. Ne želim ništa. Samo
želim tebe. Nedu te videti skoro dve nedelje.“ Nagla se napred i počela da me
ljubi.

144
 Tu i tada obedao sam sebi da de, pošto ved ostaje u Norfoku, moj pravi
poklon Džes biti da je pošaljem na to putovanje u Veneciju u februaru. To joj
mnogo više znači od buđave stare ogrlice. Ako moram da platim krišom, i to du
uraditi. Zeleo sam da vidi stvarni svet o kome sanja pre nego što ode na spavanje
svake nodi.
Kad god bi me poljubila, bilo je kao da baca benzin preko otvorenog
plamena: iznenada su nam ruke letele svuda, odeda se vukla i šlicevi otvarali, kao
vandali koji provaljuju jedan u drugog. Odmah sam se izgubio u njoj i statua mi je
pala na pod.
Toliko smo grubo krenuli i toliko je dugo trajalo te večeri u osmatračnici da
je, kada smo konačno izašli, dovoljno topli da zaista odišemo parom u večernjem
vazduhu, baterija u lampi bila potpuno crkla. Ostavili smo je tu, u gredama – ipak
de biti i slededeg puta – i pošli putem pored plaže u mraku, smejudi se, osedajudi
olakšanje, oboje naivni.
Čak i tada, njena selidba u London bila je ved daleko sedanje. Mislim da smo
oboje mislili da de to biti zauvek.

145
 15

Džes se ispružila u zadnjoj bašti sa Smadžom, a stopala joj je delom sakrio bogati
tepih od trave. Zajedno su upijali bujnu, delikatnu vrelinu Norfoka u rano leto. Bilo
je blizu devet sati ujutro, Radio 4 svirao je na starom, izubijanom očevom radiju
marke Roberts i u jednoj ruci držala je šolju jake crne kafe, s tanjirom domadih
čurosa sa strane. Smadž je, kako se ispostavilo, bio njihov veliki obožavalac – iako
su uspevali da mu nakratko okrznu jednjak kada ih je cele proždirao u skladu s
ličnom definicijom pokazivanja koliko ih ceni.
Uvek je bila zadovoljna, posebno u ovo doba godine, što je dozvoljavala
svojoj bašti da divlja. Pčele su zauzeto zujale kroz detelinu, koja je bila raštrkana
preko nepokošene trave. Ivice travnjaka sijale su od zubaca, muškatli i macine
trave, veličanstvenih delida ružičaste i ljubičaste naspram bogate džungle zelene.
Ruže puzavice s bujnim kremastim cvetovima uspinjale su se nemarno preko
baštenskog zida od cigala. Golubovi su slatko gugutali u drvedu kisele jabuke, a
političari dobij ali svoju dnevnu dozu provokacije na Radiju 4 i, na nekoliko kratkih
trenutaka, Džes se osetila savršeno zadovoljno. Onda se setila Vila i njena sreda
malo je splasnula.
U utorak je primila poruku od njega u kojoj je pisalo samo: Stvarno izvini,
zovem čim budem mogao; i još jednu juče – Luda nedelja, izvini, Džes – ali osim
toga nisu komunicirali. Sada je opet bila u limbu, nije znala da li je zaboravio
njihove planove za danas, pitala se da li da svrati do njega ili da ga pozove, pošto
nije bila baš sigurna kada Natali treba da se vrati iz Bermingama.
Natali. Šarlot. Pod okom jarkog sunca u petak ujutro bilo je znatno teže
odmrsiti taj mali čvor krivice u njenom umu, posebno zato što nije bilo Vila da je
omete.
Da ne pominje Zaka. U utorak posle podne dovezao se iz Londona da je
iznenadi, ali ona je bila do kasno u Noriču, gde je radila ketering za agenciju za
digitalni dizajn. Tema večeri bila je Meksiko – to je imalo veze s proširivanjem na
tržišta u razvoju – tako da je Džes donela male buritose i dvaput ispečene
kesadilje, dok su domadini obezbedili marijače i koktele od tekile.
Kada se vratila kudi, videla je Zaka na sofi, sa Smadžom kod njegovih nogu.
Na stolu su je čekali složeni buket cveda i luksuzna bombonjera, ali vedi gest –
svetledi simbol njegovog pokajanja – došao je u obliku male tirkizne kutije na
dlanu njegove ruke.

146
 Pokajao se, bilo mu je žao što joj je polomio stvari, ponovo ju je molio da se
useli kod njega u kudu u Belsajz Parku, koliko god da je ona bila ubedena da
rešenje njihovih problema ne leži u deljenju kvadratnih metara. A onda ju je
podstakao da otvori malu kutiju iz Tifanija, u kojoj je našla klasični privezak srca
od legure srebra, onaj koji je komentarisala pre nekoliko meseci kada je zastao
ispred izloga u Ulici Sloun i naterao je da mu kaže kakav nakit voli.
Na kraju mu je dozvolila da ostane dve nodi, a druge nodi imali su vreli, pijani
seks pošto su veče proveli u Karafi, jer je konačno potpuno podbacila u pokušaju
da se odupre njegovom šarmu.
Čim je slededeg jutra otišao u London, Džes je izvela Smadža i zaputila se
preko močvare. Pošto je tempirala njihov prolazak po plimi, zajedno su preši dva
duboka kanala koja su označavala pristup borovoj šumi koja gleda na Vels. To je
bilo izolovano mesto i bilo je rizično dodi do njega, pa je, kao takvo, praktično
potpuno garantovalo osamu. Jedino društvo bio im je možda poneki neustrašivi
posmatrač ptica u potrazi za retkim vrstama koje vetar tera da promené kurs.
Pošto se popela na najvišu tačku u šumi, Džes je pronašla hlad i Smadž je
počeo da skakude unaokolo i juri insekte. S mesta gde je sedela, videla je obojene
kolibe na plaži Velsa, jarke mrlje boje na platnu borovog drveda, ljude koji dolaze
na dan, posute po pojasu vrelog žutog peska koji ponire u more. Nadala se da de
je pogled umiriti, da de joj, na neki način, pročistiti glavu – ali na kraju nije mogla
da pređe preko jedne istrajne misli koja joj se stalno vrtela po glavi: Ne znam šta
da radim. Ne znam šta da radim.
Ispružila je ruku i odsutno mazila Smadžove uši, okrenuvši lice ka nebu.
Pokušala je da ravnodušno isprati segment na radiju o fiskalnoj stabilnosti u
evrozoni, što je, s obzirom na to koliko je voditelj prekidao sva tri gosta u studiju,
bilo svojevrsni intelektualni izazov. Toliko da nije čak ni registrovala zvuk vrata
automobila kako se zatvaraju negde blizu prednjeg delà kude.
Tek kada je Smadž skočio na noge i odbacio njenu šolju kafe, Džes je ustala i
okrenula se, škiljedi na suncu. Vil je stajao pored njenih zadnjih vrata, s naočarima
za sunce na očima.
„Hej“, rekao je i onda čučnuo da pozdravi Smadža, koji je cvileo od
uzbuđenja. „Zdravo i tebi.“
Okrenula se da ga propisno pogleda, srce joj je lupalo, preplavljeno
olakšanjem što je nije zaboravio. Odjednom je postala veoma svesna činjenice da
je i dalje u odedi za spavanje koja se sastojala od tanke majice i majušnog šortsa i
da je vedi deo njene desne butine pokriven ogromnom modricom neke nijanse
žute boje koja je izgledala skoro radioaktivno. „Zdravo“, rekla je.

147
 Gledala je kako mu se Adamova jabučica nežno podiže i spušta dok je gutao i
upijao njenu pojavu.
To nije bilo dobro. Bradavice su joj se učvrstile.
„Čekaj ovde“, rekla je. „Potrebna su mi samo dva minuta.“
Kada je bila u kudi, obukla je kudnu haljinu, stavila dezodorans i prešla
češljem preko kose, a zatim je uzela još jednu šolju kafe i ponovo izašla napolje.
Vil je sedeo na ivici stepeništa i mazio prevrnutog Smadža po stomaku, dok je
on uživao u suncu. „Kako ti je noga?“, pitao je kada mu je prišla, a obrve su mu se
nabrale od brige.
Nasmešila se. „U redu je. Modrica, zapravo, nestaje, ako možeš da veruješ.“
Njen bokal za kafu i dalje je bio polupun na popločanom delu dvorišta.
Napunila je obe šolje i jednu pružila njemu. „Da li je ovo…“ rekao je i pogledao je.
Iako je šara izbledela usled sedamnaestogodišnjeg pranja i postala samo
neprivlačni obris senki pastelnih boja, reč Venecija i dalje je bila jasno ocrtana oko
šolje. Klimnula je glavom. „Zapravo, to mi je omiljena. Ima veoma udobnu dršku.“
Nasmejao se. „Pa, to je dobro znati, Džes. Drago mi je što je korisna.“
Oboje su se nasmešili i ona je sela pored njega. Dva vilina konjica jar1 koplave
boje proletela su im ispred noseva u potrazi za vodom i mestom da uživaju na
suncu.
„Bože, ovo je divno“, rekao je i udahnuo izgled i miris njene zapuštene
baštice. „Ti, zapravo, gajiš stvari. Odupireš se rasprostranjenom nacionalnom
trendu suzbijanja.“
Nasmešila se. „Previše volim pčele.“ Posegla je za tanjirom čurosa i htela da
mu ponudi jedan, kada je prvo shvatila da je tanjir prazan, a onda da Smadž liže
kristal-šeder s njuške. Počela je da se smeje. „Ponudila bih ti doručak, ali mislim da
ga je Smadž upravo pojeo.“
„U redu je“, rekao je uz osmeh. „Imam planove za doručak.“
Osetila je nalet razočaranja.
„Inače, izvini što sam takav kliše“, rekao je tada, otpio gutljaj kafe i gurnuo joj
rame nežno svojim. „Kako to misliš?“
„Što te nisam zvao. Ova nedelja bila je malo luda.“
„Oh.“ Uzvratila mu je gurkanje. „Nije problem, zaista. Da li je Šarlot dobro?“
„Dobro je, ali u poslednje vreme problem je što piški u krevet. Mislim da to
ima veze s tim što je u novoj kudi.“ Pogledao ju je. „Izvini zbog one večeri.“
„Bože, nemoj da ti bude žao“, rekla je i odmahnula glavom, iako nije bila baš
sigurna za koji deo večeri se izvinjava. Kosilica za travu zabrujala je negde niz ulicu.
„Pa… da li imaš planove za doručak?“, pitao ju je. Nasmešila se i otpila gutljaj kafe.

148
 „Ako i dalje želiš da nešto radimo, Šarlot ide kod Helen svakog petka“, rekao
je. „Njene dadilje. Taj dan mi je slobodan.“
Žučna rasprava s radija brzo je postajala kavga i radijski dragulj. Gosti u
studiju bili su van kontrole, vrištali svi jedni drugima u mikrofone. I golubovi s
jabuke počeli su da gugudu uzbuđenije, kao da i oni imaju duboke brige zbog
makroekonomije u srcu ove debate.
Vil ju je gledao, zabavljen. „Zašto imam osedaj da ti se ideja ne sviđa?“
„Ne! Apsolutno mi se sviđa. Izvini – sačekaj.“ Nagla se, ugasila radio i zasijala.
„Tvoja sam.“
Susreo j oj j e pogled uz sarkastični osmeh u isto vreme kad j e ona skoro
pocrvenela. „Da li da preskočim očigledni vic?“
Nasmejala se i ubrala cvetid bele rade blizu sebe. „Da, molim te.“
Preko zida je dopirao zvuk laveža pasa iz pravca močvare. Smadž je nadmeno
podigao uho, ali to nije bilo dovoljno da ga natera da se pomeri sa svog malog
vrelog dela trave.
„Pa, Džesika… Imam jedinstvenu ponudu za tebe.“
Nasmešila se. „Opa.“
„Sačekaj. Još ne znaš o čemu je reč.“
„Prekasno. Pripremio si teren. Kreni.“
Pravedi se da je uplašen, izduvao je obraze. „Dobro. Hodeš li na dnevni izlet
do Noriča?“
Mrdao je obrvama. „Imam klima-uređaj u autu.“
„Prestani, Vile. Mislim da ne mogu da izdržim.“

Sedeli su jedno naspram drugog na branču u kafidu u podnožju brda Elm, odakle
se protezao lep pogled na vijugave kaldrme i toranj katedrale. Sunce je prolazilo
kroz staklo i nežno im peklo gole ruke. S radija iza šanka dopirali su melodični
tonovi akustične gitare. Miris italijanske kafe talasao se u vazduhu.
„Kada si obrijao glavu?“, pitala ga je i uzela viljuškom zalogaj meke pržene
mešavine povrda.
Kafid je bio prepun – majke s decom, parovi koji su uzeli slobodan dan na
poslu, pisci za laptopom koji uživaju u ranom ručku. Džes je bila zahvalna što je
nežni žamor čavrljanja bio dovoljan da nadjača njihov privatni razgovor.
Kada je pojeo omlet, Vil je obrisao usta salvetom pre nego što je uzeo kafu.
„Onog dana kada sam otišao s farme. Bila mi je potrebna maska. Rekao sam ti,
lažni nosevi su tako zastareli.“
Nasmešila se. „Kakav je bio osedaj?“

149
 „U to vreme ne tako sjajan, zapravo. Kejti mi je to uradila.“ Trgao se na tu
uspomenu. „Ponovo sam se osetio kao robijaš.“ Klimnuo je glavom ka njoj. „I tebi
je kosa kratka. Ne baš tako kao moja, hvala bogu.“
„Da li ti se sviđa?“ pitala je i samosvesno podigla ruku da je dodirne.
„Da, sviđa mi se“, rekao je, kao da je to nešto što treba da bude očigledno, a
onda je spustio šolju. „Čudno je, provodio sam mnogo vremena gledajudi se u
ogledalu pošto sam se preselio u London, i pokušavao da zaključim da li de me iko
prepoznati ako izađem napolje.“
„I, jesu li?“
„Ne. Ili, ako jesu, nije ih bilo briga. London je prilično dobro mesto da se bude
anoniman.“ Nasmejao se malčice. „Zapravo, kada sam izašao, razmišljao sam o
tome da odem u Italiju. Ali i dalje sam bio na uslovnoj kazni, a farma je bila
najbolje mesto da se sakrijem. Onda sam se preselio u London i bio sam švorc,
tako da odlazak u inostranstvo zaista nije bio mogud. A posle toga… upoznao sam
Natali, koja nije imala pojma ko sam, i prvi put u pet godina mogao sam da se
pretvaram da sam jebeno normalna osoba. Voleo sam to. Osedao sam se kao dete
za Božid.“
Džes je nabola kocku krompira viljuškom dok se pripremala da se dotakne
najdelikatnije teme od svih. „Nemoj ovo pogrešno da shvatiš“, dodala je pažljivo,
„ali pomalo sam iznenađena što imaš dete.“
Podigao je jednu obrvu, ali nije ništa rekao, ved je samo čekao.
„Samo mislim da su deca… komplikovana.“ Progutala je knedlu i mučila se za
trenutak da izbaci reči. „Ne bih očekivala da odabereš dodatnu komplikaciju u tom
trenutku u svom životu. Znaš – posle svega što se desilo.“
„Pa“, rekao je jednako pažljivo, „nisam baš to birao.“ A onda je odgurnuo nož
i viljušku na tanjiru, zavalio se na stolici i sačekao da njegove reči ostave utisak.
I ostavile su.
„Oh“, bilo je sve što je isprva uspela da izusti. Spustila je viljušku i otpila dug
gutljaj kafe dok je pokušavala da obradi to što je upravo čula. „Znači, nije bilo
planirano?“
„Pa, Natali je uzimala pilulu kada smo se upoznali. Tako mi je bar rekla. U
svakom slučaju, bio sam potpuno blesav u vezi s tim – znao sam da se sva rastopi
u blizini dece, ali nikada nisam naročito obradao pažnju na to šta to znači u
kontekstu toga da ih ja ne želim – i sledede čega se sedam…“
„Jao.“

150
 „Da, bilo je pomalo…“ Namrštio se na tu uspomenu. „Tako da sam tada
morao da odlučim da li du biti potpuni drkadžija i ostaviti je samu, ili du biti dobar
lik i ostati.“
„Pa si izabrao da budeš dobar lik.“
„Tako nekako. Natali mi je zaista olakšala. Živeo sam u njenom stanu, ona se
uspinjala na poslovnoj lestvici, odlučna da zarađuje za porodicu…“ Otpio je gutljaj
kafe. „Ali da. Ako možeš to tako da nazoveš, pretpostavljam da sam izabrao da
budem dobar lik. Ili donekle dobar. Dosta smo se svađah.“
„Zbog čega?“ pitala je tiho.
„Ah, zbog mnogo stvari. Pod jedan, nije mogla da razume zašto mi je toliko
čudno što demo imati decu.“
Džes je čekala, osetivši da on želi da objasni.
„Ne znam, Džes“, rekao je na kraju. „Pretpostavljam da sam uvek zamišljao…
da du imati decu s tobom. To mi je izgledalo kao prirodan poredak stvari.“
Pogledao ju je. „Natali je bila trudna tri meseca kad sam se vratio da te nađem
drugi put. Zato sam izgubio petlju na tvom pragu. Prosto – nisam mogao da se
nateram da ti kažem da je neka devojka trudna s mojim detetom. Glupo je,
znam.“
Njegove reči pogodile su Džes pravo u stomak nizom malih udaraca i bilo joj
je potrebno nekoliko trenutaka da se sabere. „Uradio si pravu stvar“, uspela je da
kaže na kraju, osetivši kako je on gleda. „S Natali.“
Nastala je kratka pauza. „Pa, uradio sam ispravnu stvar. Sabrao sam se.
Naučio sam da kuvam. Smanjio pide. Ukrasio sobu za Šarlot. Nastavio da radim
poneki poslid za stare ljude.“ Kratka pauza. „Pokušao da postanem odgovoran,
pretpostavljam.“
„Poslid?“
„Tako sam pladao stanarinu pre nego što sam upoznao Natali. Znaš –
moleraj, postavljanje polica, okušao sam se u malterisanju. Što je teže nego što
izgleda, inače.“ Nasmešio se. „Neki ljudi su definitivno rođeni za nastavnike, Džes.
Izgleda da sam ja jedan od njih.“
Džes je pogledala u svoju kafu, jer su je odjednom preplavile uspomene na
Metjua kako mahnito žvrlja formule na tabli u Hedli holu, uzvikuje ih dok piše i
udara kredom da naglasi svaki deo, toliko strastven u nastojanju da njegov razred
shvati šta im priča. Htela je da plače od kajanja.
„Gde si živeo?“ pitala ga je. „Kada si je upoznao?“

151
 „U preuređenom kredencu u Betnal Grinu. Morao sam da izaberem prvog
stanodavca koji nije želeo da proveri da li imam kriminalni dosije. Tako da, kada
me je Natali pitala da se uselim kod nje, osetio sam…“
Olakšanje, pomislila je Džes.
„… da de sve biti u redu.“
Nastala je pauza.
„Pa je ona ostala trudna…“, podstakla ga je Džes.
„Oh, da. Tada smo živeli u Kamdenu i… znaš, otkako sam izašao iz zatvora,
žudeo sam za otvorenim prostorom. To je postalo pomalo kompulzivno. Sve
vreme sam to radio kada sam bio sam – samo bih otišao do obližnjeg parka da
gledam u nebo i osetim vazduh na licu. Zato, kad god bismo se Natali i ja
posvađali, otišao bih do Primrouz Hila i sedeo tamo na travi, razmišljajudi o…
svemu.“
„O čemu?“
Otpio je kafu. „Tebi. Nama. Zatvoru. Da li treba da ostanem s Natali.“
„Zaista misliš da je to namerno uradila? Prestala da uzima pilule?“
Klimnuo je glavom. „To je jedan od razloga zašto smo se svađali. Znaš,
optužio bih je, ona bi to porekla i počela da plače – a onda bih je gledao kako stoji
tu ispred mene sva histerična, s malim stomakom koji štrči pri vrhu njenih
pantalona, i osetio bih se kao najvedi ološ na svetu. A onda bih se setio kako me je
spasla iz onog dumeza u Ist Endu i… znaš. Sa obe strane postojali su kompromisi,
Džes.“
Džes je progutala navalu nekih veoma oštrih misli o Natali.
„U svakom slučaju, pre nekoliko godina, baš se napila za svoj rođendan i
priznala je. Rekla je da je to uradila da bi me zadržala, jer je mislila da izgledam
pomalo nervozno.“
„Sranje.“ Džes je odmahnula glavom. Pogledala je u sadržaj svoje činije, male
jesenje duge na čijem vrhu su stajali žuti ostaci žumanceta savršeno isprženih
pačjih jaja. Iznenada je prestala da oseda glad. Skoro joj je bilo muka.
„Pokušala je da me natera da se osetim kako je sve moja krivica zato što
uopšte nisam hteo porodicu s njom“, nastavio je Vil. „U svakom slučaju, ustao sam
slededeg jutra i pogledao Šarlot preko stola za doručkom i… pa… Hajde samo da
kažemo da je nemogude imati ikakav validan razlog za kajanje kada te tvoja
trogodišnjakinja uzme za ruku, stegne je čvrsto i kaže ti da ne budeš tužan.“
Negde iz ugla beba je počela da plače. Džes je osetila saosedanje.
„Jebote“, promrmljala je. „Zaista te je uhvatila u klopku.“

152
 „Da, ali da je znala istinu o meni…“ Utihnuo je i namrštio se. „Rekla bi da je
moje nepoštenje gore nego što je njeno ikada bilo.“
Džes je odmahnula glavom. „Ti se samo previše plašiš da joj kažeš. To je
drugačije od…“ oklevala je, „namerne obmane.“ Naslonila se na stolici dok je
majka s uplakanom bebom prolazila pored njihovog stola, zaputivši se ka vratima
u pokušaju da je umiri na svežem vazduhu.
„U svakom slučaju, sada imam Šarlot“, rekao je na kraju Vil. „Ona
nadoknađuje vedinu stvari. Da budem iskren, Džes, sada živim za nju. Nemam
posao, nemam baš sredstva da se izdržavam… Svih ovih godina, bez Natali i Šarlot,
ne bih imao ništa. I ne mislim to samo u finansijskom smislu. One su mi vratile
svrhu u život kada je i poslednji delid nestao.“
Džes je ispila kafu i pokušala da se pretvara da ne oseda kako joj se u telu
komeša ogorčenje prema Natali.
Posmatrao ju je nekoliko trenutaka. „Znaš, mislim da te nikada nisam video
ljutu.“
„Umelo je da se desi.“ Ali onda je shvatila da ne može da ga pogleda u oči, pa
je pogledala ka šanku. „Hajde da platimo.“
Išli su vijugavim putem uz brdo Eld i krajem Ulice Princes ka gradskom
centru, polako, ne želedi da žure. Iako je Vil nosio naočari za sunce, osetila je
nekako da očima skenira ulicu dok hodaju, kao da napola očekuje da neki
paparaco iskoči iz bezopasnog ulaza i stavi ih na naslovnu stranu časopisa San do
sutra ujutro.
„Ali uspeo si da izbegavaš brak do sada“, rekla je kada su prelazili ulicu na
semaforu naspram crkve. Negde iza njih čula su se zvona katedrale koja su počela
da zvone teškim, utešnim zvukom bezvremene pesme.
„To nije bilo teško. Natali je ranije bila udata – bila je mlada, imala je samo
osamnaest godina – a ja sam od početka rekao da nisam za to. Mislim, može da
isplanira trudnodu, ali ne može baš da me natera da odšetam do oltara.“
Džes je u trenutku omela užasavajuda vizija Natali kako mrvi narkotike u
Vilove pahuljice da bi mogla nesmetano da ga odvuče do matičara i izvuče njegov
izmrmljani pristanak na ceo život u lažnom braku. Kada su stigli do vrha Ulice
Brajdvel, Vil je u njenoj glavi ved nesredno izmrmljao zavete za venčanje, a Džes je
shvatila da nije više pored nje. Kada se okrenula da ga potraži, videla je da daska s
prodavcem časopisa Bigišu i sada je džogirao da je sustigne sa časopisom u ruci.
„Osedam se bez veze“, rekla je. „Ja nikad ne stajem.“
„Navika. Mi pomažemo u narodnoj kuhinji svakog Božida.“
Pogledala ga je. „Stvarno?“

153
 Nasmejao se kada su ponovo počeli da hodaju, duboko u kanalu vijugavih
srednjovekovnih ulica gde se prastare zgrade naginju jedne ka drugima iznad
njihovih glava. „Pa, to je neka vrsta tradicije u porodici Vajt. Natali je to radila
svake godine sa svojom mamom. I ja stalno dobijam koze za svoj rođendan – znaš,
kao za selo negde u dubinama Burkine Faso.“
Džes je nabrala nos i nije ništa rekla. Sada je htela da prezire Natali, a ne da
sluša Vila kako je hvali zbog njenih filantropskih poduhvata. Kada su stigli na vrh
brda, krenuli su pravo pored prodavnica odede koje su se sada cinično pretvarale
u lajfstajl brendove, pre nego što su skrenuli i krenuli kroz Kraljevsku arkadu.
„Ovo de zvučati stvarno glupo“, rekao je Vil, „ali kada provedeš neko vreme u
zatvoru, zaista počneš da ceniš male stvari. To te malo više približi ljudima koji
nemaju ništa.“
Pogledala ga je. „Ali Natali to ne zna.“
„Bože, ne. Ona samo misli da ja zaista volim da delim koze za rođendane.“
Nasmejala se. „A šta Šarlot dobija?“
„Oh, sve one plastične tričarije kao i druga deca. Posebno za Božid, da je
podmitimo da ide u narodnu kuhinju s nama. Sedam godina poprilično je malo da
bismo joj na silu naturali nesebičnost.“
Zajedno su izašli u gužvu Ulice Džentlmens vok. Ona je bila bučna i vrela,
prepuna turista, radnika osiguranja na pauzi za ručak i ljudi koji kupuju, koji
znojavi idu od jedne radnje do sledede. Psi su bili na uzicama, devojke u kratkim
šortsevima delile su vaučere za popuste, momci su vozili BMX bicikle i vijugali kroz
masu. Bio je to dobar dan za uživanje na suncu za stolom ispred kafida, za sedenje
na trgu pod senkom drveda, za odlazak u zamak i potapanje bosih nogu u hladnu
vodu fontane.
„Pa, šta ti se sada radi?“, pitao je Vil okrenuvši se ka njoj.
„Hajdemo nazad do auta“ rekla je.
Oklevao je i trgao se. „Mogu li da budem tvrdoglav i kažem da zaista ne želim
još da idem kudi?“
„Ni ja. Imam jednu ludu ideju.“
Nasmešio se. „Odlično. Odavno nisam imao nikakvu ludu ideju.“

Odvezli su se audijem do jeftinog hotela na putu južno od grada.

Vil ih je prijavio, platio kesom i promrmljao nešto nepotrebno recepcioneru
kako de se vratiti dole po torbe. Onda je zgrabio Džes za ruku i čvrsto je stegnuo
dok su se bez reči kretali kroz hodnike ispunjene mirisom osveživača. Pogledi su
im skakali s vrata na vrata u pokušaju da identifikuju pravi broj.

154
 Na kraju, kada su stigli do svoje sobe na drugom spratu, okrenuli su se jedno
ka drugom. „Jesi li dobro?“ pitao ju je, jer je bilo jasno da, kada budu na drugoj
strani tih vrata, nede biti povratka.
Klimnula je glavom i on je okrenuo ključ u bravi da bi ušli. Prostor je bio
sumoran i ustajao, a razblaženu sunčevu svetlost filtrirale su mrežaste zavese i
čestice prašine koje je razbacalo loše izvedeno usisavanje.
Seli su zajedno na ivicu kreveta. Posteljina na tankom dušeku bila je kruta i
ne baš bela. Red rasparenih, polomljenih vešalica visio je u otvorenom ormaru, a
požutelo obaveštenje nakrivo zalepljeno na ogledalo iznad televizora podsetilo ih
je grubo da ne puše niti da očekuju doručak. Imali su osedaj da celom tom mestu
nedostaje duša; stoga je bilo savršeno za čin lošeg prosuđivanja.
Džes mu je uputila nervozni osmeh. „Da li smo to upravo uradili ono što
mislim da jesmo?“
„Prijavili se u sumnjivi hotel usred podneva?“
Trgla se i klimnula glavom.
Vil je pogledao u ruke koje su mu nevino ležale u krilu. „Radili smo i gore
stvari.“
Razmislila je o tome. „Ne, to je bilo dobro“, rekla je. „Ovo… ovo je loše.“
Nasmejao se nežno i pogledao je. „Volim što misliš da je bilo dobro. Znaš da
smo mi jedini na svetu koji misle da je to bilo nešto drugo, a ne nešto potpuno
dostojno prezira?“
„Takođe smo jedini na svetu koji znaju pravo stanje stvari.“
„Istina“, rekao je zamišljeno.
Džes je oklevala. „Vidi, samo da znaš, ja se inače ne ponašam ovako“, rekla je
istovremeno kada je Vil rekao: „Pa, na skali od jedan do deset, koliko misliš da
smo bili očigledni dole?“
„Deset je očigledno?“
„U pravu si. Verovatno oko jedanaest. Oh, i uzgred, teško da te osuđujem za
to kako se ponašaš. Hej? To sam ja.“
„Da se zna“, rekla je, „ovo je verovatno najgore što sam ikada uradila.“
Protrljao je vilicu. „Jeftini hotel s prozirnim zavesama? U pravu si, ovo je
pomalo zločin protiv kulture.“
Gurnula ga je laktom. „Ne, nisam na to mislila.“
„Na šta si onda mislila?“ pitao ju je i ispružio ruku da joj skloni kosu s lica.
Kratko je pustila da joj pogled luta po sobi. Plafon je krasila smeđa mrlja od
vode, a paučina se prostirala od lampe na nodnom stočidu do uzglavlja. To mesto
bilo je štrokavo i sugestivno u isto vreme, i palo joj je na pamet da možda imaju

155
sobe rezervisane posebno za određenu kategoriju gostiju. „Mislim na“, rekla je,
„prijavljivanje u hotel s tuđim momkom.“ Nije spomenula Zaka, iako joj je on bio u
mislima isto kao i Natali.
Do tada je Vilova ruka ved nežno stajala na zadnjem delu njenog vrata.
„Zaista, Džes – ne moramo ovo da radimo.“ Dok je oklevao, njegovi prsti su kao
elektrode slali impulse kroz njenu kožu. „Zaista – možemo odmah da odemo ako
ne želiš ovo.“
Čak i dok je govorio, Džesino srce je lupalo, i ved je znala da ne poseduje
dovoljno snage volje da kaže da. „Zar se to onda ne bi računalo kao najkrada tajna
veza ikada?“
Vil se namrštio. „Oh, da. U tom slučaju, bolje da ostanemo još malo. U pravu
si, mislim da moj ego ne bi baš mogao da podnese vradanje do recepcije posle
samo…“ Pogledao je na svoj sat. „Četiri i po minuta.“ Izdahnuo je mirno. „Možda
bi trebalo da radimo nešto. Znaš, da popunimo vreme.“
„Hm, kao šta?“
„Hm, kao ovo.“ Naslonio se, rukama joj obuhvatio lice i, u slededem trenutku,
ljubili su se željno, usta su im bila svuda dok su nastavljali tamo gde su stali
nekoliko dana ranije – ili nekoliko decenija ranije?
Vil je smatrao da mogu da preskoče uvodna poglavlja koja ved toliko dobro
znaju, a Džes se nije bunila. Otkopčao joj je haljinu jednom rukom, a ona mu je
podigla majicu preko glave. Iznenadilo ju je što mu je torzo prekriven tetovažama,
ali uopšte nije želela da zastane i komentariše. Bio je pocrneo i mišidav, ali ne
preterano – prosto savršen.
Grubo joj je sklonio bretele haljine niz ramena, pa joj otkopčao brusthalter,
dok je ona otkopčavala njegove pantalone. Uzela mu je kitu u ruku i on je
zastenjao, a zatim odgovorio tako što je ispružio ruku i stavio joj prste između
nogu. Ispustila je vrisak zadovoljstva, obojen svim godinama koje su prošle. Ljubili
su se i dodirivali, satima, kako se činilo. Ruke i noge i usta bili su im svuda, a tela
su počela da im se sijaju od znoja pre nego što ju je Vil konačno gurnuo na leđa i
postavio se između njenih nogu, s farmerkama oko kolena. Posle nekoliko
trenutaka, ponovo je bio u njoj, pomerao se brzo i snažno, a mišidi na njegovim
rukama i torzu su nabrekli. Zatvorila je oči i potpuno se prepustila, osedajudi samo
zanos. „Pogledaj me“, zastenjao je i spustio lice tako da joj je dahom očešao vrat.
„Ne zatvaraj oči. Pogledaj me.“ I pogledala ga je. I čak kada su oboje počeli da
gube kontrolu, gledali su se pomno dok na kraju nije došlo najslađe oslobođenje
od svih.

156
Ostatak dana proveli su u ovoj čudnoj maloj sobi, dok su poluplastične zavese
zaustavljale sunce, a oni naizmenično pričali, smejali se i jebali.
Bilo je drugačije nego ranije. Uvek je bilo strastveno – njihovo privatno
uzbuđenje – ali ovog puta bilo je još nečega, nečega sirovog i grubog i naizgled
neobuzdanog. Uvek je mislila da je Vil seksualno samouveren, ali ovog puta skoro
ju je nadvladao. To ju je uzbuđivalo: osetila je žudnju od koje se seks sa Zakom
činio kao popodnevni čaj u Bilingsu.
Ponovo su razgrnuli zavese pa otvorili prozor, a onda uživali kao mačke na
suncu dok je povetarac ulazio u sobu i golicao im bose noge. Bio je špic i stvarala
se gužva u saobradaju – petkom je uvek bio zastoj u Noriču – i osluškivali su zvuk
svakodnevice, menjanja brzina i motora koji prede dok kancelarijski radnici mile
ka domovima. Iz automobila se ponekad čula muzika.
„Mrzim što ovo spominjem“, mrmljao joj je Vil dok je ležala s glavom na
njegovim grudima i lenjo prstom prelazila preko njegove tople kože, „ali šta bi Zak
uradio da zna da si bila ovde?“
Džes je progutala knedlu. Nije morala preterano da razmišlja o tome šta bi
Zak, zapravo, uradio. „Bio bi skrhan.“ To nije pokrivalo ni delid onoga što bi osetio,
zaista, s obzirom na ono što se desilo sa Oktavijom.
Vil je klimnuo glavom. Taj njegov pokret izgledao je grubo među krutim,
previše uštirkanim jastucima.
„Njegova bivša žena, Oktavija…“ Džes je mirno izdahnula, previše svesna svog
licemerja. „Varala ga je s njegovim bratom.“
Nastala je pauza. Džes je osetila kako je krivica pritiska kao palac koji joj mrvi
grudni koš.
„Misliš da zna da se nešto dešava između nas?“ Vil je pogledao dole i sklonio
kosu sa Džesinog lica da bi mogao lepo da je vidi.
Podigla je bradu da ga pogleda i odmahnula glavom. „Da zna“, rekla je, „i mi
bismo sigurno znali za to.“
Činilo se da je prihvatio to objašnjenje. „Da li je sada u Londonu?“
Klimnula je glavom, izvlačedi utehu iz snažnog, ravnog bata Vilovog srca na
svojoj jagodici. „Trebalo je da idem da ga vidim sutra.“ Zatvorila je oči. „Otkazadu.
Ne mogu da radim ovo, a onda… radim to.“ Lice joj se zgrčilo od samoprekora.
„On ne zaslužuje ovo.“
„Ne“, složio se. „Niko ne zaslužuje.“
„Šta… šta je s Natali?“
„Šta je s njom?“ odgovorio je, ali samo zato što je Džesino pitanje moglo da
ima milion značenja. „Da li misliš da ona sumnja?“

157
 Odmahnuo je glavom. „Iskreno? Mislim da je previše zauzeta da bi
razmišljala o tome. Razmišlja o renoviranju i ni o čemu drugom. Da nema toga da
je odvrati…“ Napravio je pauzu. „Da, postoji rizik da bi nas otkrila. Bistra je, Džes.
Ne promakne joj mnogo toga.“
Džes je osetila kako joj se stomak nespretno prevrde na tu pomisao. „Bože,
Vile – znam kako je odrastati bez oca. Šta ako ona…“
„Ona ne zna ništa, Džes“, rekao je i ona je shvatila da je, zasad, to jedina
uteha koju on može da joj pruži. Pretpostavljala je da ni on ne može da se natera
da razmišlja o životu posle ovog podneva nimalo više od nje. Bilo je previše
razmatrati pustoš koju mogu da uzrokuju.
Kako se sunčeva svetlost pretvarala u sumrak, okrenula se na stomak da bi
mu ispitala tetovaže. Ona na čvrstom nagibu njegovog levog grudnog mišida ličila
je na vranu, ali napravljenu od stotina malih spirala, kao ižvrljanih nalivperom da
bi formirale celokupnu sliku. Bila je prelepa.
Veliki tribal protezao mu se s desne strane tela, od prednje strane ramena do
dna grudnog koša.
„Neverovatne su. Sviđaju mi se.“ Nasmešila se. „I, zadovoljna sam, očigledno,
što i dalje imaš trbušnjake.“
Vil je stavio jednu ruku iza glave i pogledao svoje grudi pre nego što joj je
uputio nekarakteristično stidljiv osmeh. „Hvala. Natali mrzi moje tetovaže. Ne želi
da dozvoli da ih Šarlot vidi.“
„Šarlot ih nikada nije videla?“ Džes nije mogla da veruje.
„Pa, ponekad bi ih spazila. Ali Natali mi uvek zvoca da obučem majicu.“
„Zašto? Predivne su.“ I zašto bi iko želeo da ovaj čovek obuče majicu?
„Oh, ona misli da su tetovaže psihološki štetne za mlade ženske umove.“
Iako je Džes pokušala da je se otrese, nije mogla da spreči tu misao da joj
padne na pamet: Ona te ne voli kako bih te ja volela.
Kroz otvoren prozor čuli su se nestrpljivi zvuči sirena i psovke.
„Dobro“, rekla je Džes i podigla se na jedan lakat. „Imam veliko filozofsko
pitanje za tebe.“
Pomerio se malo. „Uzdržan.“
„Uzdržavanje odbijeno. I ne znaš šta sam htela da te pitam.“
„Da, znam“, rekao je. „Htela si da me pitaš šta bih uradio da moja
petnaestogodišnja kderka počne da spava sa svojim nastavnikom matematike.“
Nasmešila se. „Kako si znao?“
„Nazovimo to predosedajem.“
Zagrizla je donju usnu. „Dobro. Pa?“

158
 „Pa, pre svega, moja kderka ima samo sedam godina, tako da smo malo
poranili s tom temom.“
„Dobro. Idi osam godina u bududnost.“
Proučavao joj je lice, skoro kao da je vidi prvi put. „Zašto želiš to da znas?
„Zanima me“, promrmljala je. Usta su joj bila suva i slana od dehidracije.
Izgledao je zamišljeno. „Po kom osnovu? Sociološkom?“
„Besposlena radoznalost. Udovolji mi.“
„Dobro. Da li zaista želiš da znaš?“
Klimnula je glavom i prešla mu prstom preko grudi.
Nastala je kratka pauza. „Pa“, rekao je pažljivo, „prvo bih mu onesposobio
noge zauvek.“ Primetio je njen izraz lica sa osmehom, a onda je nežno slegnuo
ramenima. „Šta? Pitala si.“
„Ti znaš da je to potpuno nelogično, zar ne? Ako je ono što se desilo između
nas bilo ispravno, nema smisla to što si sad rekao.“
„Nikada nisam ni rekao da je bilo ispravno. I nikada nisam rekao da ne
zaslužujem batine zbog onoga što sam uradio.“
Namrštila se i nastavila da odsutno prelazi prstom preko njegove kože. „Pa,
moj tata možda bi rekao nešto o tome, pretpostavljam. Ali i dalje ne mislim da si
zaslužio da odeš u zatvor.“
Pročistio je grlo i zurio u plafon. „Da“, rekao je na kraju pomalo promuklim
glasom.
„Vile. Kako je bilo tamo?“ prošaputala je kroz tminu sobe. S trotoara napolju
čula je kuckanje potpetica, kikotanje, utrkivanje muških glasova. Vrata kako se
zatvaraju negde niz hodnik. Muziku grada koji se sprema da se opusti.
„Očajno. Dosadno.Bučno“,rekaojetihim glasom. Pauza. „Nebezbedno.“
„Rekao si ranije da su te čekali. Reci mi šta se desilo.“
Nastala je duga tišina. „Ne želiš da znaš, Džes“, rekao je. „Veruj mi.“
Pustivši tu temu, legla je ponovo na njegove grudi. Ležali su tako u sumraku
nekoliko minuta i nisu pričali, ved samo osedali jedno drugo kako dišu.
„Mnogo sam razmišljao o tebi kada sam bio tamo“, rekao je posle nekog
vremena. „Imao sam prilično jaku nesanicu, tako da sam svako veče provodio u
jednoj glupoj maloj fantaziji gde me čekaš kada me puste. Prosto sam nas
zamišljao kako se vradamo u moju kudu i sve počinjemo iznova, tačno gde smo
stali.“ Kratko se nasmejao. „Razmišljao sam o tome svake nodi. Zaista sam bio
patetičan.“
„A šta se onda desilo?“, pitala ga je nežnog glasa.

159
 Pomerio se malo na dušeku. „Kada sam se prvi put vratio da te pronađem
pošto sam izašao, to sam mislio, pretpostavljam. Da demo… znaš. Početi iz
početka. Ali ti si bila u Francuskoj, tako da je bilo očigledno da ponovo gradiš svoj
život i da ti nije potrebno da se ja vradam i sve ti upropastim. A posle toga… ne
znam. Stvari su počele da se menjaju. Izgubio sam svaku šansu za karijeru i živeo
sam u tom prokletom dumezu jedva sastavljajudi kraj s krajem nekim poslidem tu i
tamo za koji nije bila potrebna referenca. Stalno sam paničio kako du da živim na
duge staze. Znao sam da deš ti biti dobro, da deš raditi neverovatne stvari, tako
da… Pretpostavljam da sam morao da pustim fantaziju da umre. Da prihvatim
činjenicu da moj život nikada više nede biti isti. A onda sam upoznao Natali.“
Pogledao ju je. „Ali nikada nisam prestao da mislim na tebe, Džes. Uvek si bila tu,
u mojoj glavi. Zato sam se stalno vradao. Ne… da počnem iz početka“, razjasnio je
– iako ona nikada ne bi ni preispitivala njegove namere. „Samo da se izvinim, zbog
svega što se desilo. Iako sam, kako je vreme prolazilo, počeo da se pitam da li
uopšte želiš da me vidiš ponovo. Uspeo sam da ubedim sebe da su se tvoja
osedanja prema meni promenila, da me verovatno mrziš. Što bi, inače, bilo
potpuno opravdano.“
Odmahnula je glavom, osedajudi olakšanje što je dobila priliku da odagna
njegove strahove. „Pa, koliko si ovde ovog puta?“ pitala ga je, preplašena da de joj
redi da se vradaju u London slededeg utorka.
„Trebalo bi da se vratimo u septembru“, rekao je tiho.
„Potajno držim palčeve za odlaganje“, rekla mu je uz osmeh. „Stalno mislim
da vaš građevinac može nestati. Ili možda da dete otkriti da je kuda smeštena na
nekoj praistorijskoj naseobini i da morate odmah da prekinete radove.“
„Ah, da, otkride arheološke iskopine pod svetlom javnosti“, rekao je i
nasmešio joj se. „Ništa ne volim više od medijske oluje.“
Svidela joj se šala i gurnula ga je u rebra. „Ali vratidete se posle septembra?“
pretpostavila je. „Za praznike?“
„To je bio plan“, rekao je nesigurno. „Mislim, kada je Natali prvo predložila
da je kupimo, mislio sam da de mi možda to omoguditi da se na bezbedan način
vradam s vremena na vreme. Znaš, kao da bih uvek mogao da odem ako zatreba.
Ali biti ovde… nije toliko lako koliko sam mislio, Džes. Stalno se osvrdem. I,
naravno“, dodao je, prolazedi joj prstima kroz kosu uz uzdah, „tu si ti. Ne
očekujem baš da ti stalno ulazim u život i izlazim iz njega. Ne želim to da radim.“
Očajnički je htela da ga pita šta želi da radi umesto toga, ali znala je da je to
skoro nemogude pitanje. Zato je prosto zatvorila oči i dozvolila sebi da se vrati
sedamnaest godina u svoju prošlost – da se pretvara da leži na grudima Metjua

160
Lenglija, da on pripada njoj. Da sutra ujutro ima blok matematike. Da niko ništa ne
zna.
„Voleo bih da kažem da sam sve ovo prokljuvio“, promrmljao je tada Vil
naglo, kao da ga je bio stid da joj kaže nešto suprotno, „ali ni jedan jedini plan koji
sam napravio u celom svom odraslom životu nije uspeo. Čak je i Šarlot bila čista
sreda.“
Tokom duge pauze koja je usledila, Džes je potražila Vilovu ruku i ispreplela
im prste. Osetila je kako se težina njene tajne još jednom zgrušava u njoj, kao rak,
i počela je da se ponovo pita da li možda konačno ima hrabrosti da prizna.
Pokušala je da zamisli kako bi te reči zvučale kada bi ih izdahnula, kako bi
zagadile savršeni vazduh između njih; ali baš kada je srce počelo da joj kuca brže
na tu pomisao, Vil je iznenada poskočio. „O, Jebiga.“ Ispružio je ruku da zgrabi sat
sa uzglavlja. „Jebote! Šarlot… Helen je trebalo da ostane samo do sedam.“
I ona se pridigla. „Koliko je sati?“
„Skoro je devet. Sranje.“ Naslonio se i potražio telefon u džepu farmerki koje
su zgužvane ležale na podu. „Sranje. Nemam baterije. Mogu li da pozajmim tvoj?“
Klimnula je tupo glavom i ostala na svom mestu. „Naravno. U torbi mi je.“
Ustao je i uzeo ga, a zatim naglo seo na ivicu dušeka i ukucao broj na ekranu.
Gledala je kako mu se tetovaže na mišidima pomeraju dok je stavljao telefon na
uho.
„Helen? Ovde Vil. Stvarno izvini. Jesi li bila… Da. Da. Izvini. Da, prazna mi je
baterija na telefonu. Je li ona dobro? Da li je jela? O, dobro. Da, to je dobro.
Vradam se uskoro. Zadržao sam se, stvarno mi je žao.“
Džes je zatvorila oči.
„Da, znam, zaista mi je žao, Helen. Da. Možeš li da sačekaš još jedno pola
sata? Da. Hvala ti mnogo. Hvala. Dobro. Dobro. Zdravo.“
Okrenuo se i pogledao je, i u tom trenutku ponovo se osetila jeftino, dok sedi
gola na vlažnom dušeku u jeftinoj hotelskoj sobi.
Jeftino ide uz ovakve stvari.
„Zaista moram da idem“, rekao je, kao da mu to izaziva fizički bol. „Ne mogu
da verujem da sam je zaboravio. Kakav krelac.“
Džes je obmotala posteljinu oko sebe u samosvesnom pokušaju da sačuva
dostojanstvo dok je on oblačio majicu, farmerke i obuvao japanke, tražio naočari i
ključeve od automobila, a zatim stavio prazan telefon u džep.
„Džes, podstakao ju je nežno.
„Oh! Izvini.“ Ispružila je ruku pored kreveta i potražila donji veš, bolno svesna
toga da mora da se istušira, da opere kosu, da se presvuče.

161
 Ali kako se sagla, nešto na podu privuklo joj je pažnju.
Bila je to Vilova kožna narukvica, koja je pukla na jednom mestu. Tek ju je
sada primetila, pošto je bila tamna naspram sivoljubičastog tepiha – što je bio
čudan izbor boje, koja ju je pomalo podsedala na divlje golubove. Nije mogla da
veruje da do tada nije primetila da mu nije na ruci.
„Vile“, rekla je, podigla je i pružila mu.
Zastao je za trenutak, a onda ju je uzeo od nje. „Sranje.“
„Ana bi rekla da je to loš predznak.“
Blago se nasmešio, uzeo narukvicu, a onda je stavio u džep farmerki. „Samo
je stara, Džes. Popravidu je. Ne brini.“ Uputio joj je ohrabrujudi osmeh. „Lepo si je
primetila. Možda bi mi je poslali u kovertu sa žigom.“
Džes je razrogačila oči. „O, bože.“
Nasmejao se. „Možda neko pazi na nas.“
„Ili nas upozorava.“
Nastala je kratka pauza. „Pa, može i tako da se gleda na stvari.“ Posmatrao ju
je za trenutak. „Izvini, Džes, ali…“
„U pravu si. Bože, izvini.“ Obukla je brzo svoje stvari, zgrabila torbu,
pogledala sobu da proveri da nije ništa ostalo i onda prihvatila njegovu ispruženu
ruku.
„Izvini što te požurujem“, promrmljao je kada su izašli iz sobe i uputili se
nazad kroz hodnik. „Osedam se kao da sam ceo život proveo govoredi ti gde da
budeš i kada.“
„To je nastavnik u tebi“, rekla je sa osmehom i stegla mu ruku da mu stavi do
znanja da je sve u redu.
Tada ju je pogledao i za trenutak je pomislila da mu suze oči, ali se okrenuo
pre nego što je mogla da vidi pouzdano.
Zastali su na recepciji da vrate ključ, a Vil je grubo promrmljao nešto o
promeni planova dok se Džes pravila da je iznenada fascinirao displej sa
informacijama za turiste, što nije bilo naročito verovatno.

162
 16

Džes je shvatala da postoji nešto u vezi s pravljenjem bebe što je slično aferi,
bududi da sadrži određenu količinu ušunjavanja u krevet u čudno doba dana i
grabljenja šansi da se jebete do besvesti. Nažalost, Džes nije toliko brzo izjednačila
ovu čudnu novu fazu braka svoje najbolje drugarice s time da treba da se seti da je
pozove pre nego što svrati – jer, kad bi to radila, to bi bilo čudno formalno i
bizarno, s obzirom na to da ona i Ana ulaze jedna drugoj u kudu i izlaze i nje
poprilično slobodno još od detinjstva.
Tako je, nenajavljena kao i uvek, navratila u nedelju uveče sa ostacima hrane
s probe klijenata. Naravno, donekle je očekivala da de Ana odbiti hranu zbog
nekog soka plodnosti napravljenog od matičnog mleča ili nečega takvog, ali nije
predvidela da de znojava i zadihana Ana otvoriti ulazna vrata, obučena samo u
kariranu kecelju i sa čudnim izrazom na licu, koji je mogao jednako da izražava
duboko nestrpljenje ili rane faze orgazma.
„Sranje! Izvini“, jedva je izgovorila Džes od iznenađenja, a zatim su je obuzele
uznemirujude misli kako se Sajmon šunja kuhinjom nag s kuvarskim šeširom na
glavi i vitla špatulom.
Ana je zurila otvorenih usta u nju nekoliko sekundi pre nego što je prebacila
kosu preko golog ramena i jednim laktom oslonila se na dovratak, što je bila
verovatno najgora imitacija staloženosti koju je Džes ikada videla. „Oh, zdravo,
Džes. Jesi li dobro?“
Džes se nasmešila. „Pravite kolače?“
Ana je odmah prestala da se pretvara i počela da se smeje. „O, prokletstvo.
Samo sam to zgrabila da bih otvorila vrata. Bilo mi je najbliže! Sva sreda pa si to ti,
Džes.“
„Izvini“, rekla je Džes i prekrila usta u pokušaju da priguši kikot dok je Ana
izgledala zabavljeno i usplahireno u isto vreme. „Samo sam donela neke…“ Pružila
joj je torbu u kojoj su bile spakovane Anine omiljene poslastice (minijaturne
rolnice od lososa, mini-pice, krekeri od parmezana). „To su samo grickalice…
Sačuvaj ih za kasnije.“
Ana je izgledala zadovoljno. „Hvala, Džes. Hej, mi demo za minut. Možeš li da
sačekaš?“
Džesina vilica se opustila. „Ne misliš ozbiljno?“

163
 „Čekaj me dole u sportskom baru? Molim te?“, molila je Ana. „Zaista želim
da se ispričamo.“
„Isuse. Samo ako obedaš da nedeš nositi tu kecelju.“
Tako je Džes nevoljno ali poslušno pošla dole do sportskog bara, gde je
naručila čašu preskupog argentinskog malbeka i sela za sto koji gleda na bazen. To
je bio samo plitak bazen – omiljen u spa centrima i hotelima, napravljen za
skakutanje umesto za plivanje – ali večeras je bio opčinjavajudi, predivno osvetljen
i miran, a voda je svetlucala grimizno po zelenom mozaiku od pločica.
Ono što je, takođe, bilo opčinjavajude – iako, istini za volju, na manje
hipnotičan način – jeste grupa žena srednjih godina za susednim stolom, koje su
izgledale kao da su na kraju jedne od najdepresivnijih devojačkih večeri ikada.
Atmosfera je bila tako turobna da bi čovek pomislio da je reč o bdenju, samo da
nije bilo obaveznih nevoljnih gomila ružičastih vrpca i kaubojskih šešira s perima
na obodu, a i predvidive pop muzike koja je donekle mogla da se poveže s dobrom
zabavom, koja se čula sa zvučnika u sportskom baru. U jednom trenutku ova
grupica je neentuzijastično pokušala da igra neku igru koja je maglovito podsedala
na kongu. To je kulminiralo tako što je jedna od žena preturila bocu šampanjca, na
šta joj je bududa mlada s plamenom kosom udarila oštar šamar. Zapretio je haos,
pa je barmen morao da uskoči i umeša se pre nego što grupica počne da liči na
tuču u ranim jutarnjim časovima na trotoaru ispred kluba u provinciji.
Zatim je nekoliko prijatelja koje je Džes znala s koledža prišlo da daska, što je
bila dobra prilika da se ispričaju uz čašu vina, dok se Ana konačno nije pojavila, a
Džesini prijatelji vratili za bar. Ana je povela Sajmona, što je Džes podsetilo na onaj
put kada je stigla u Aninu gajbu na univerzitetu u Londonu, da bi je zatekla kako se
rve gola na sofi s dečkom sa svog kursa. Posle toga Ana je insistirala da svi sednu
za kuhinjski sto i podele konzervu supe od paradajza.
„Izvini, izvini“, lepršala je Ana dok je nesigurno prilazila s poslužavnikom na
kome su bile flaša mineralne vode i dve čaše. Džes se, osedajudi krivicu, pitala da li
bi trebalo brzo da se sagne i prospe vino u obližnju saksiju.
„Sutra mi počinju plodni dani, tako da smo morali… pa, znaš ved.“ Hvala
bogu, Ana je zamenila kecelju i golu kožu farmerkama i bluzom na tufne. Kosa joj
je bila razbarušena na tipičan postkoitalni način, a usta i obrazi odavali su
zadovoljnu toplinu.
I Sajmonovi obrazi izgledali su toplo, ali njegovi su bili nijanse crvene koja se
najčešde uzrokuje gušenjem ili naročito opakim čili masalama. Nabacio je kariranu
košulju i somotske pantalone iz svoje kolekcije „fleka od hrane“, kako ju je Ana
omalovažavajude nazivala (tu se nalazio somot u boji šljive, senfa i maline –

164
večeras se odlučio za malinu). Ipak je zaboravio da sredi kosu, koja je štrcala pod
raznim suprotstavljenim uglovima, kao da je upravo prošao kroz nekoliko pranja u
mašini za veš.
Pozdravivši Džes klimanjem glave, Sajmon je privukao stolicu pored svoje
žene. „Ah, plodni dani. Zabavniji su nego što bi se reklo.“ To je izgovorio kao
slogan, lagano i sarkastično, s lažnim američkim akcentom. Onda je podigao čašu
vode i odmah nabacio depresivni izraz lica.
Džes se nasmešila, misledi za sebe da je zaista sreda što Sajmon ima
sarkastičan smisao za humor, jer je to jedan od razloga zašto se Ana uopšte i
zaljubila u njega.
Dok je Ana besno gledala u Sajmona na način koji je podrazumevao da de se
kasnije vratiti na njegov sarkazam, Džes je primetila da je skoro potpuno izgubila
jagodice na obrazima. Bila je mršavija nego kada ju je Džes poslednji put videla, ali
nekako čudno – izgledala je začuđujude uglasto, kao da je prebrzo izgubila previše
težine. (Mada, pomislila je Džes, možda se radi o prigušenom svetlu u baru. S
mesinganim šankom i izglačanom borovinom, bar je napravljen za – najviše
muškarce – golfere i ljude koje vole da uz pivo dobiju sportske kanale na plazma
ekranu. Nije baš bio mesto za romantičnu večeru, tako da dobro osvetljenje
nikada nije bilo potrebno.)
„Da li je ovo malo neugodno?“, pitala je nehajno Džes i otpila gutljaj druge
čaše vina koju je naručila dok je čekala. Bilo je predivno – puno i pitko, sa ukusima
šljive i začina. „Mogli smo ovo da radimo neki drugi put.“
„Bože, ne“, rekao je Sajmon i nežno gurnuo svoju ženu. „Nema ničeg
neugodnog u vezi sa ovim, nikako.“ Džes je primetila da je, čak i dok je govorio,
pomno buljio u njeno vino kao da ga je izvukla iz šešira, pa on pokušava da shvati
da li je stvarno ili nije.
„Ma hajde, vas dvoje“, ubacila se Ana oštro. „Svi smo odrasli.“
Baš kada je Džes pomislila da bi mogla da ponudi Sajmonu malo vina, pošto
ga je očito gušio jad izazvan apstinencijom, zapazila je da – na stranu osvetljenje –
Ana zaista izgleda alarmantno mršava.
„Jesi li smršala?“ pitala je Džes, zabrinuvši se da li je mogude da to bude
toliko očigledno za nedelju dana koliko se nisu videle.
Ana se pogledala da proveri, shvatajudi u tom trenutku da joj je košulja
pogrešno zakopčana. Coknula je i počela ponovo. „Mislim da se prosto oblikujem
od joge. Zaista je intenzivno.“ Džes je primetila da i Sajmon izgleda kao je izgubio
na težini oko vrata.

165
 „A kakvo je tvoje iskustvo s jogom, Sajmone?“ pitala ga je Džes, delom da bi
videla može li da ga izvuče iz malog takmičenja u buljenju koje je, izgleda, imao s
njenom čašom vina.
„Džes, obradovade te da čuješ da sam sada dva centimetra bliži da pipnem
svoje prste na stopalima.“ Podigao je ruke. „Znam, znam, ja sam majstor agilnosti.
Iako mi je bila potrebna prekomerna količina posvedenog istezanja.“ Namignuo je
zajedljivo ka Džes. „Preumoran sam.“
„Preumoran si zato što previše radiš“, rekla je Ana, ne shvativši suptilni
sarkazam. „Stalno ti govorim da se opustiš.“
„Pa, neko mora da plati Raslinine preskupe sate.“ Sajmonov pogled opet se
odlučno vratio na vino.
Ana je nagla glavu na jednu stranu dok nije dostigla ugao koji je govorio
popizdela. „Definiši preskupo.“
Pošto mu je očigledno nedostajalo energije da smisli odgovor koji bi
zadovoljio nervoznu Anu, Sajmon je odlučio da ne odgovori. Umesto toga, nagnuo
se preko stola i zgrabio Džesinu čašu vina, kao da je pucanj upravo označio
početak neke vrste takmičenja u brzom ispijanju. „Ne smeta ti, zar ne, Džes?“ Ne
pruživši joj šansu da odgovori, počeo je da pije – i uskoro je postalo jasno da nede
stati. Tako je nastavio da pije i pije, dok su Džes i Ana samo gledale u zapanjenoj
tišini. U roku od desetak sekundi, sav sadržaj čaše je nestao, a onda ju je Sajmon
spustio na sto što je nehajnije mogao i bez daha obrisao usta nadlanicom.
„Izvini, Džes“, rekao je prvo kada je otvorio usta da bi udahnuo. „Ali to mi je
zaista bilo jebeno potrebno.“
„Sajmone“, rekla je Ana, glasom prodornim kao kiselina. „Šta to jebeno
radiš?“
„Nisam ništa pio dve nedelje, Ana.“
„To je Džesino vino!“
„Uzedu ti drugo“, rekao je Džes, iako je ona vrlo zabavljeno primetila da
uopšte ne zvuči kao da mu je žao. „Jebote, to je bilo dobro.“
„Bože, šta pričaš“, grdila ga je besno Ana. „Da sam trudna, morala bih da
prestanem da pijem celih devet meseci. Ne bih mogla da idem unaokolo i ispijam
tuđa vina kad god mi se prohte. Da je to uopšte društveno prihvatljivo. Što, ako si
se pitao, nije.“
„Da si trudna, bilo bi svetla na kraju ovog jebenog tunela“, brecnuo se
Sajmon na nju. Njegova sposobnost za samoočuvanje sada je jasno bila smanjena
usled dejstva alkohola.

166
 „Ovog. Jebenog. Tunela“, ponovila je Ana sporo i namerno, da bi svi oni imali
šansu da razmisle o izboru reči njenog muža. „Kakav rečit opis našeg bududeg sina
ili kderke.“ Gledala ga je pomno, što je bio njen način da mu zatraži izvinjenje.
Instinktivno poželevši da se igra sudije, sve u interesu pravde, Džes je
razmišljala o tome da istakne kako je, zapravo, i Ana u nekoliko navrata
izjednačavala proces začeda s tunelima, crnim rupama i, povremeno, jamama
pakla – obično između zalogaja čokoladice pošto dobije menstruaciju.
Ali Sajmon i Ana sada su očigledno imali toliko seksa da postkoitalno
jedinstvo više nije moralo da se pojavljuje. „Zajebi to“, rekao je Sajmon i ustao.
„Idem da uzmem šniclu i krompiride. Izvini, Džes“, rekao je dok je prolazio pored
nje i stegao joj rame. „Redi du im da ti donesu još jednu čašu.“
„Nije trebalo da naručim vino“, rekla je Džes, osedajudi krivicu, čim je Sajmon
odjurio ka baru i prošao kroz dupla vrata u pravcu kuhinje.
„Oh, molim te. Laže da ne pije. Pre dva dana iskapio je celu flašu iz podruma,
a onda ju je napunio izvetrelom kolom. Proveravam“, dodala je Ana tužno, očito
svesna da to nisu baš idealni obrasci ponašanja.
„Trebalo je da ovo radimo nekog drugog dana. Verovatno poslednje što je
hteo jeste da dođe ovde i sedi sa mnom.“
Ana je odmahnula glavom. „Raslin me stalno podseda da je važno da imam
ravnotežu u životu. Da se viđam s prijateljima i tako to.“ Lice joj se ozarilo. „Zaista
sam htela da se ispričamo.“
Džes je bila pomalo zabrinuta što Ana misli da je takvo podsedanje potrebno,
kao da se njihovo prijateljstvo ne razlikuje od auta kojem je potreban servis ili
bikini zone kojoj je potrebna depilacija.
„Raslin zaista želi da te upozna“, predlagala je Ana kad je negde iza njenog
ramena grupica na devojačkoj večeri neentuzijastično uzviknula na početne
taktove pesme Love Shack.
„Mene? Zašto?“ pitala je Džes, koja i dalje nije mogla da se sabere od Aninog
komentara, a sada je ved bila sumnjičava.
Ana je izgledala iznenađeno. „Zato što si mi najbolja drugarica. Kao što sam
rekla, Raslin ima veoma holistički pristup. Ne radi se samo o jogi.“
Džes je nabrala nos. „Nisam sigurna. Šta ako se ne budemo slagale?“
Ana se nasmejala. „Naravno da dete se slagati. Raslin se slaže sa svima.“
Džes je lično mislila da bi ovo moglo biti tačno jedino ako se prihvadena
definicija slaganja sa svima u skorije vreme proširila tako da uključi i neslaganje sa
svima.

167
 „Da li misliš…“ Protrljala je palcem previše izglačani sto, pokušavajudi da
bude taktična i izrazi ono što želi da kaže. Bojala se da je Ana ne shvati kao
negativnu energiju ili kakvu god etiketu da je Raslin, odnosno Linda, nalepila
svakome ko bi se usudio da iskaže slobodu mišljenja. „Da li misliš da Raslin postaje
malo previše dogmatična? Mislim, sav ovaj pritisak koji stavlja na tebe…“
„Ja sama stavljam pritisak na sebe, Džes. Vidi, ima još osam meseci dok ne
budemo ponovo kandidati za vantelesnu oplodnju. I ko zna koliko dugo demo
čekati posle toga? I da li de uopšte upaliti. A do tada du verovatno ionako biti
prestara da uopšte budem mama.“
Konobar se pojavio kod Džesinog ramena i spustio novučašu malbeka da bi
zamenio onu koju je Sajmon slistio. „Uz pozdrave od gospodina Bilinga“, objavio je
lako i mirno, kao da pregovara o međunarodnom mirovnom sporazumu.
Očito neimpresionirana pokušajem svog muža da se iskupi, Ana je stavila na
lice onu vrstu usiljenog osmeha koju bi obično rezervisala za teške goste, kao što
je bila grupica posmatrača ptica od prošle nedelje, koja je usmerila svoje
teleskope ka džakuziju, a onda pokušala da tvrdi da su gledali iza njega u drvede.
„Hvala, Seme.“
„Gospodin Biling naručio je samo jednu čašu.“ Namrštio se, naizgled
iznenađen Sajmonovim nedostatkom obazrivosti. „Mogu li da vam donesem nešto
drugo?“
Ana je odmahnula. „Neka, samo du vodu, hvala, Seme.“
„Pa, kako je bilo na proslavi rođenja tvog sestrida?“ pitala je Džes Anu kada je
Sem požurio nazad u bar. Otpila je gutljaj vina, uživajudi u utešnoj toplini u svom
stomaku.
„Super, kakav je bio Metju Lengli? Cenim da nije dole na parkingu i ne čeka te
večeras?“
Džes je nagla glavu na jednu stranu. „Ozbiljna sam, Ana. Ispričaj mi sve. Žao
mi je što nisam mogla da budem tamo. Kako ti je mama?“
„Nedostaješ joj“, popustila je Ana. „Sve to bilo je malo previše. Bilo je govora.
I ljudi su mi stalno dodavali svoje bebe da ih držim. Mislim da su se nadali da du se
možda zaraziti pravim hormonima ili takvo nešto. O, i moja mama organizuje
porodično okupljanje u Španiji u avgustu. Želi da dođeš, Džes. Rekla mi je da ti
kažem – nemaš izbora.“
Džes se nasmešila. I njoj je Kristin nedostajala. „U vili?“ pitala je,
pokušavajudi da ne dopusti da joj pažnju skrene grupica na devojačkoj večeri koja
odlazi, nalik na veliko jato sačinjeno od ružičastog perja, obrisa gada na helankama

168
i olinjalog sjaja. Nije mogla a da ne pomisli gde idu dalje i da li bi možda trebalo da
pošalje Filipu poruku i da ga upozori.
Ana je klimnula glavom. „Da, bide u vili. Možeš da razmisliš o tome ako
hodeš. Javi mi.“
Džes je gajila lepe uspomene na odmore sa Aninom porodicom kada je bila
dete. Bila su to sredna vremena, kada su čak i Anine iritantne sestre bile
podnošljive. „U redu.“
„Mogla bi da povedeš Zaka.“
„Ha.“
„Zapravo, ozbiljna sam. Povedi ga.“
„Mislim da još nismo baš u fazi za porodične odmore“, rekla je Džes i
namrštila se dok je odsutno prstom pravila krug na mesinganom broju trinaest,
zašrafljenom na njihovom stolu.
Ana se namrštila. „Zašto ne? Da li se nešto desilo?“
Džes se ugrizla za unutrašnjost usne.
Ana je duboko udahnula, kao da se priprema da skoči s veoma visoke
skakaonice. „Da li deš sada redi nešto što de me zaista uznemiriti?“
„Kao šta?“
„Kao, da si spavala s Metjuom.“
Džes je dutala. Ana je dugo i tiho zastenjala, isfrustrirana, i tako privukla
pomalo uznemirene poglede dvojice golfera za susednim stolom.
„Molim te, nemoj da me mučiš, Ana“, promrmljala je Džes, pokušavajudi da
istovremeno popije gutljaj vina da se osnaži i da se ohrabrujude nasmeši
golferima.
„Najbolja sam ti drugarica, Džes. Ako radiš nešto glupo, moj je posao da te
mučim.“
„Samo se jednom desilo. Ne… ne traje.“
Ana je govorila u neverici i držala svoju mineralnu vodu kao da misli da ona
može da joj pruži neku vrstu psihološke podrške (Džes je sumnjala u to). Govorila
je kao da bi jedino mogude objašnjenje moglo biti da de se ispostaviti da je sve to
bila samo greška – da je Džes nekako, pod pogrešnim osvefljenjem, možda, uspela
da zameni Metjua i Zaka. „Ali on ima ženu i dete.“
„Ona mu nije žena“, rekla je Džes pre nego što je uspela da se spreči.
„To ne liči na tebe“, rekla je Ana, spustila čašu i uhvatila Džes za ruku, čela
nabranog od brige. „Ti ne radiš takve stvari. Ti nisi takva osoba.“
Džes je dutala, pitajudi se za trenutak da li bi možda trebalo da objasni Ani da
je Natali prevarila Vila da bi dobila Šarlot, da nije čak ni bio njegov izbor da

169
postane otac. Džes je osedala da je taj detalj njegove biografije važan – pošto
dokazuje, možda, da su on i Natali zajedno zbog nekih drugih razloga, a ne ljubavi.
Ali svaka rečenica koju je pokušala da stvori u svojoj glavi zvučala je kao da je Vil
uhapšen za vožnju u alkoholisanom stanju, a Džes pokušava da ga odbrani
pozivajudi se na pritisak društva.
„Pa, jesi li raskinula sa Zakom?“, pitala je Ana.
Džes se namrštila. „Ne, mislim… ja nisam 5« Vilom, Ana. To je bio jedini put.
Rekla sam ti to.“
Ipak, otkazala je Zaku juče. Trebalo je da otputuje u London posle podne, ali
ga je pozvala ujutro i rekla mu da ima grip.
„Usred leta?“ dodala je Ana uz nevericu koja se graničila sa zabavljenošdu.
Na sredu, nije izgledalo da Zak sumnja, zbog čega je to izgledalo još gore.
„Znam. Nisam ponosna na sebe. Znam da nisam bolja od jebene Oktavije.“
Anino lice se promenilo. „Tačno. Ako sazna da ga lažeš, poludede potpuno.“
Namerno je naglasila poslednje dve reči. „Znaš kakav je s tim stvarima.“
Džes se namrštila. „Znam.“
„Da ti kažem šta sam pomislila one večeri kada sam videla Metjua?“ Džes je
slegla ramenima, jer nije očekivala kompliment. „Pomislila sam… da ne ide uz
tebe.“ Džes je napravila grimasu. „Šta to znači?“
„Ne znam, Džes. Izgleda… staro.“
Meni i dalje izgleda kao da ima dvadeset pet godina.
„Hm, Vil je samo godinu dana stariji od Sajmona“, naglasila je Džes. „Razlika
između vas je devet godina – ili si to zaboravila?“
Ana je zakolutala očima na tu protivrečnost. „Ja i Sajmon sreli smo se kao
odrasli.“
„Razlika u godinama i dalje je ista.“
„Oh, a nema moralne razlike?“
Džes je zastala. „Da – ako si slučajno Služba za zaštitu dece i mladih.“
Ana ju je prekinula. „Vidi, na kraju krajeva, moraš da izabereš između njih,
Džes. Vil ili Zak.“
„Ne radi se o biranju, Ana. Nisam sa Vilom. Kad bi ostavio svoju porodicu
zbog mene… postoji ogroman rizik da nikada ne bi ponovo video svoju kderku. A ja
mu ne želim to.“
„Pa, šta – samo dete se potajno viđati?“ Ana je pustila da pitanje visi u
vazduhu, ali Džes je imala osedaj da bi najradije volela da doda: Lepo – i u koga se
ti pretvaraš onda?

170
 Udahnula je da bi se primirila. „Ne, nedemo. Znam da moram to da
prekinem.“ Nije smatrala da je sposobna da to sebi prizna sve do sada.
„Da, moraš“, složila se Ana. „I ne radi se o tome da li de on ostaviti svoju
porodicu zbog tebe – postoji izvesna šansa da Natali može da vas preduhitri.
Verovatno nije toliko glupa kao što misliš, znaš.“
„Nikada nisam rekla da je glupa.“
„Samo treba da središ stvari sa Zakom i da se nikada više ne vidiš s Vilom“,
nastavila je Ana, da je brzo podseti na društvene moralne zakone. „Uništio ti je
život prvi put, Džes. Molim te, nemoj ga pustiti da ponovo to uradi.“
Nije mi uništio život. Metjuje bio nešto najbolje što mi se ikada desilo.
Ali Ana nije popuštala. „Moraš da razmisliš koliko si toga spremna da odbaciš
zbog Metjua Lenglija. To radiš…“ Zastala je. „Sve vreme.“
„Šta radim?“
„Svakog momka kog si ikada imala – uključujudi i Zaka – porediš s njim.“
„Ne, ne poredim.“
„Da, radiš to. Uvek govoriš: Metju nikada ne bi rekao… Metju nikada ne bi
uradio… Metju je govorio…“ Odmahnula je glavom. „Stvar je u tome što vi nikada
niste zaista bili zajedno.“
„Da, bili smo“, rekla je Džes oštro. „Malo to poričeš, Ana.“
„Džes“, rekla je Ana tada, i kao da joj se iznenada lice pomalo steglo. „Jesi li
mu rekla…“
„Ne“, rekla je Džes brzo, oštrije nego što je nameravala. „Ne, nisam.“
Nastala je duga, užasna pauza.
„Kada bi trebalo da se vrati u London?“ pitala je na kraju Ana. „U septembru.
U svakom slučaju, to je plan.“
Na televizoru iznad stola za bilijar, na sportskom kanalu puštali su trku
Formule 1 u Monaku. Automobil je skliznuo s puta i udario u reklamu za Vodafon
i, dok je gledala usporeni snimak, Džes se prisetila šta joj je Vil rekao u ponedeljak
uveče.
Okrenula se ka Ani. „Vil mi je rekao da je gospođica Lerd umrla u
saobradajnoj nesredi. Mislim, ona je hodala. Auto se popeo na trotoar.“
Ana je progutala knedlu i pogledala u svoju čašu vode. „To je užasno.“
Tada je nastala čudna pauza, kao da je Džes rekla nešto veoma netaktično.
„Nisam zaista sigurna kako se osedam u vezi s tim“, priznala je, misledi kako
je možda izgledalo da je ravnodušna.
„Pretpostavljam da gospodin Lengli oseda veliku radost.“
„Ne, naravno da ne. Zašto bi to pretpostavila?“

171
 Ana joj je uputila pogled koji je govorio: Ma hajde. „Šta je on rekao?“
„Ništa preterano, zaista. Šta je mogao da kaže?“
Slegla je ramenima. „Ne znam. Nešto lepo?“
Džes je otpila još jedan gutljaj vina i oduprla se porivu da uradi isto što i
Sajmon i ispije sve odjednom. „Zato što je umrla?“
Ana ju je fiksirala svojim strpljivim osmehom. „Mislim da je takva tradicija.“
„Da, možda ako si blizu rodbine na sahrani“, rekla je Džes. „U drugim
slučajevima, zašto bi rekao nešto takvo? Potpuno ga je zajebala. Ona je odgovorna
za sve. Sve.“
Ana je zatvorila oči kao da čeka da Džesina zlovolja napusti prostor, a kada ih
je ponovo otvorila, izgledala je ozbiljno. „Molim te, dođi da radimo jogu s Raslin.
Dođi sutra. Mislim da ti je solarni pleksus možda blokiran. Da li osedaš to ovde?“
Stavila joj je ruku na gornji deo stomaka.
„Hm…“ Džes je pogledala svoj stomak. „Ne baš.“
Izgledalo je da Anu to nije omelo. „Dakle, dodi deš? Jedan čas. Upoznadeš
Raslin i, nikad se ne zna, možda deš početi da gledaš Metjua Lenglija u potpuno
drugom svetlu.“
„Razmislidu o tome“, rekla je Džes, ali mislila je kako sve to zvuči više kao
svedeni hipnotizam nego joga, tako da sigurno nede otidi.
„To znači ne“, pretpostavila je Ana.
„Verovatno“, priznala je posle pauze.
Ana je frknula i ispila ostatak vode kao što je nekada pila punu čašu viskija
kasno u nod.
Sat kasnije, dok je išla kudi, pošto je Ani poželela sredu s njenim slededim
plodnim danima i pre nego što je zaista imala vremena da razmisli o tome što radi,
pozvala je Vilov broj. Međutim, poziv je preusmeren na govornu poštu.

Bilo je kasno kad joj je uzvratio poziv.

„Izvini“, rekao je. „Stalno zaboravljam da svi ostali imaju normalno vreme
spavanja.“
Džes se nasmešila. „Gde si?“ Sedela je sklupčana na sofi i mazila Smadžov
stomak nogom, držedi u ruci šolju bovrila, što ju je podsetilo na kišne nodi iz
detinjstva, kada je njena majka i dalje imala sposobnost da bude brižna. Bila je to
jedna od onih udobnih starih navika za koje nikada nije osetila potrebu da ih se
otrese.

172
 „Hm, pada kiša napolju, a ja sedim u svojoj šupi u bašti. Dupe mi je mokro i
nosim premali kišni mantil i crvene velingtonke, u slučaju da ti ved ta slika nije bila
dovoljno privlačna. Izgledam kao jebeni baštenski patuljak.“
Počela je da se smeje. „O, bože.“
„Da, sedim u mrklom mraku s podignutom kapuljačom kao neki čudak, a
povrh svega, kita mi se podigla samo od tvog glasa, što je neprimereno za jednog
patuljka.“ Teško je uzdahnuo. „Pa, šta radiš? Hajde, mora da izgledaš manje
tragično od mene. Ne bi bilo teško.“
„Hm – sada?“
„Odlično.“ Mogla je da čuje njegov osmeh. „Hajde.“ Džes se iscerila i oklevala
za trenutak. „Pidžama i bovril.“ Nastala je pauza u znaku neverice. „Ne piješ valjda
sos?“
„Bovril nije sos! I pada kiša“, podsetila ga je.
„Da, ali nisu sedamdesete. Niti januar. I pretpostavljam da nisi na fudbalskoj
utakmici.“
Nasmešila se malo u telefon. „Hodeš da dođeš i probaš jednu šolju? Nikada
se ne zna, možda de ti se svideti.“
Nastala je duga pauza.
„Izvini, Džes. Koliko god da sam veliki obožavalac goveđeg bujona…“ Zastao
je tu i dutali su za trenutak.
„Da li se Natali vratila iz Bermingama?“
„Jeste.“
„Da li je Šarlot bilo dobro one nodi?“
„O, super. Rekao sam Natali da sam se zaglavio u gužvi. Izgleda da je Helen
podgrejala picu u mikrotalasnoj rerni za Šarlot dok su čekale, i to je bukvalno sve
što sam od tada čuo o tome.“
Džes je progutala knedlu. Zbog nekog razloga, oči su joj zasuzile od toga što
je čula. „Zaista… zaista sam se lepo provela u petak.“
„I ja, Džes.“
Progutala je knedlu i poželela da ga pita šta bi sada trebalo da rade, ali znala
je da on ne bi imao odgovor na to. Kako bi i mogla da očekuje od njega da ima?
„Vidi, Džes… Nisam ljubitelj sakrivanja.“
„Pa, teško možemo da budemo na otvorenom“, rekla je tužno.
Teško je uzdahnuo. Iznenada ju je preplavio osedaj da je sve to nemogude.
„Izvini što sam te zvala“, zaključila je na kraju. „Znam da ne bi trebalo.“
„Nikada ne moraš da se izvinjavaš“, rekao joj je. „Ni zbog čega. Možeš sa
mnom da preskočiš taj deo, Džes.“

173
 Borila se protiv oštrog i iznenadnog poriva da se ne složi. Zapravo, moram da
ti se izvinim za nešto. Nešto što ti nikada nisam rekla. „Dobro. Možda možemo da
se vidimo uskoro.“
„Da, bidemo…“ Opet je zastao.
„Šta?“
„Ne, hteo sam da kažem: Bidemo u kontaktu, a onda sam shvatio da bi to
zvučalo otprilike kao nešto najbezveznije što sam ikada ikome rekao.“
Uspela je da se nasmeši. „Hajde onda da to ne govorimo.“
„Dobro.“ Izdahnuo je, pomalo naglo. „U redu. Sada moram da pokušam da
izađem iz ove proklete šupe.“
Oklevala je. „Jesi li se zaglavio?“
„Hm, malo. Vrata su se zaglavila. Mislim da se drvo nadulo.“ Nije mogla a da
se ne nasmeje. „Hodeš da pozovem vatrogasce?“
„Ne, možeš slobodno da me poštediš sramote, hvala. Radije du podledi
hipotermiji.“
„Znaš, kad bolje razmislim, možda si ti, u stvari, tragičniji od mene večeras.“
„Pa, zapravo, nisi u pravu, jer čim izađem iz ove…“ čuo se zvuk udaranja o
drvo, „jebene šupe…“
„Ostavidu te tome“, rekla je kroz smeh. „Zvuči kao da su ti potrebne obe
ruke.“
„O, ne moraš da budeš tako nadmena“, rekao je i mogla je da oseti da se on
trudi da suzbije osmeh. „Uživaj u svom bovrilu. Nikada nisam znao to o tebi.“
Onda ju je obuzeo smeh i nije mogla ništa više da kaže.

174
 17

Metju
Sreda, 5. januar 1994.

Nisam spavao. Uopšte. Tako da sam u tri ujutro ustao i počeo da pravim litre jake
kafe u šolji koju mi je Stiv kupio za rođendan, s rečima Ja volim matematiku
(pretpostavio je da je to genijalan potez, jer je samo po sebi bilo ironično, koliko
sam, zapravo, voleo matematiku). Šolja je otprilike bila iste veličine kao i prosečna
kanta, a kafa je bila toliko jaka, tako napravljena u čistom premoru, da je podsetila
na sirup.
Dok sam stigao u Hedli hol, doslovce sam se tresao. Previše kofeina spustilo
se u moja creva i čim sam stigao do školske kapije, morao sam brzo da skrenem i
iskoristim toalet u dramskom studiju.
Da, nisam video Džesiku čitavih dvanaest dana i doslovce sam se usrao u
gade.
Da je bilo do mene, rado bih se ulogorio u Džesinoj baštenskoj šupi
prethodne večeri, kada se konačno vratila kudi sa svog prazničnog porodičnog
puta u istočni London. Odupro sam se zbog jedne razglednice sa irvasom koju mi
je poslala nedugo pošto je stigla u stan svoje tetke. Tu me je obavestila, svojim
poznatim stanikreni rukopisom, da de se vratiti zaista kasno u utorak uveče, jer
idu da gledaju Labudovo jezero u… pa, moglo je biti bilo gde. Mogao je biti i MGM
Grand, ali nisam saznao, jer nisam dalje čitao. Prve četiri rečenice bile su dovoljne
da uletim u depresivnu spiralu, koja uvek izgleda gore tokom praznika (i koju de
ove godine pogoršati moje prekomerno unošenje serija i štapida sa sirom i
ushidena masturbacija nekoliko puta na dan, pošto je Džesika više od stotinu
kilometara daleko, a ostavila me je samog u mojoj kudici, odnosno igluu, samo s
početnom fazom promrzlina da mi okupira um). U nastavku, saznao sam kasnije,
objasnila je da nede modi ni da me pozove, pošto je telefon njene tetke u
porodičnoj kuhinji, gde svi moraju da sede po ceo dan, jer je njena tetka prevelika
cicija da zagreje ostatak stana. I definitivno nede modi da izađe iz stana da nađe
govornicu, jer izgleda da je imanje njene tetke u Dalstonu puno muškaraca
predatora koji traže mlade tinejdžerke da ih zaskoče.
Nije mi promakla ova ironija. Ha, jebeno ha.

175
 Tako sam odlučio, u poslednjoj sekundi, da provedem Božid sa svojom
porodicom. Ričard je doveo kudi svoju novu devojku, Kejti (novu je bila šifra za
prvu), tako da mi nije bilo dozvoljeno da se šalim kao i obično na račun njegove
kose ili sve vedeg stomaka, niti smo mogli da sedimo zajedno do kasno u nod – što
je do sada postalo tradicija – i da cugamo iz majčine praznične flaše bejlisa dok
prolazimo kroz čitavu Ričardovu videoteku filmova o Džejmsu Bondu i pričamo,
uglavnom teorijski, o devojkama.
Tokom poslednjih nekoliko meseci razmišljao sam mnogo o tome da pričam s
Ričardom o Džes, ali svaki put kada bih pomislio da bih mogao da započnem tu
temu, zaustavio bih se u poslednjem trenutku. Osetio sam, nekako, da moj brat
možda ne bi to odobravao – a to je bio Ričard, koji nije imao mišljenje ni o čemu,
osim možda o sve slabijem kvalitetu rasporeda božičnog programa ili o tome da li
internet zaista ima ikakvog potencijala za profit (on je mislio da, sve u svemu,
verovatno ima).
Tako bi mi Ričardovo neodobravanje zaista nešto značilo. Zapravo, znao sam
da ono ima potencijal da stvori nepremostivi jaz između nas, pa nisam video
poentu da mu pričam. Odlučio sam da čekam, možda dok Džes ne napuni
dvadeset jednu godinu, pre nego što obavestim sve svoje razne prijatelje i
rodbinu.
Takođe sam imao osedaj da Kejti možda nije tip žene koji bi odobravao
seksualnu aktivnost s maloletnicom, a izgledalo je da čini Ričarda srednim, pa nije
bilo baš idealno vreme da nju razveselim tom pričom.
Pošto je sada bio s Kejti, Ričard je zgodno zaboravio svoju opsesiju Džejmsom
Bondom, a čak je nosio i košulju s rukavima i kragnom, što je toliko oduševilo našu
majku da je bukvalno zanemela. Bududi da su sada svi znaci ukazivali na novo,
neizrečeno pravilo zbog Kejti, i upozoravali me na to da uopšte ne spominjem 007,
pretpostavio sam da bi bilo nepristojno da predložim otvaranje videoteke, tako da
sam prosto sedeo i dutao u došku, bacao kikiriki za vrat i stvarno se trudio da ne
fantaziram o Džesikinim sisama.
Naša majka bila je iritantno nervozna tokom celog prazničnog perioda, jer
Kejtina porodica navodno ima neke veze s plemstvom, i služavke koje čiste
njihove razne kude, što moja majka nema. Zato smo svi morali da stalno skidamo
cipele i bizarno pokušavamo da tiho usisavamo kad god je Kejti bila u kupatilu.
Dan posle Božida, našao sam kopiju žutih strana okrenutu na stranu sa oglasima
firmi za čišdenje.
Kejti je pak provodila vedinu svog vremena smeštena na ivici sofe, sa izrazom
blagog gađenja kao da se moj otac skinuo iza klavira, dok je moja majka mahala

176
činijama sa čipsom od sira i luka ispred njenog nosa i brbljala o tome koliko joj je
lepa kosa.
Stekao sam utisak da se nisam baš svideo Kejti, uglavnom zato što, kad god
bih pokušao da pričam s njom, ona bi me ignorisala, stegla Ričardovu ruku i
gledala u suprotnom pravcu. Tako bih samo utihnuo kao idiot, a Ričard bi
preuzimao palicu i počinjao da priča o tome šta su planirali za praznike sledede
godine ili o tome koliko su dobre ovce Kejtinog tate s njegove farme. To me je
iritiralo, jer sam pouzdano znao da Ričard ne daje, niti de ikada davati, ni pet para
ni za šta što ima veze sa selom, ili, da budemo precizniji, ne daje ni pet para za
značaj stada porodice njegove devojke za industriju vune Velike Britanije.
Možda Kejti nije odobravala moju dugu kosu s obzirom na to da se zabavljala
sa čovekom koji je ošišan do glave, i to ne baš najsjajnije. Shvatio sam da su neke
žene neobjašnjivo nepoverljive prema muškarcima čija je kosa porasla duže od tri
centimetra od skalpa. Ako je to bio problem, lepo bi se uklopila u Hedli hol.
Zanimljivo, mogao sam da je zamislim kako se slaže sa Sonjom Lerd kao prst i
nokat.
Poklon Ričarda i Kejti (Zaista? Ved zajednički pokloni?) za mene te godine bila
je kutija kubanskih cigara koju su kupili na popustu kao deo vede kupovine koju je
Kejti obavila na aerodromu Hose Marti tokom puta u Havanu tog jula, pre nego
što je uopšte počela da se zabavlja s Ričardom. S obzirom na to da Ričard i ja
nikada nismo čak ni podelili cigaru, pomislio sam da je to pomalo čudan, bezvezan
poklon, i nadao sam se da stvari nede uvekbiti takve. Kako sam ja to video, imati
devojku nije bio dovoljno dobar izgovor da se postane nepažljiv, dosadan, ili
oboje.
Nadao sam se da du iskoristiti svoj mali praznični odmor da popričam s tatom
o tome da stupim u kontakt s našim rođacima u Italiji, možda čak i da spomenem
ideju da otputujem u Toskanu na leto. Ali s gostom u kudi, moj tata bio je pod
strogim naređenjima da ne skrede sa svog spiska prethodno odobrenih tema za
razgovor, da ne bi naterao jedinu devojku koju je Ričard ikada imao da odjuri u
pravcu auto-puta, a da se i ne osvrne. Kad god bi se ukazala prilika da popričamo,
moja mama, koja je imala ugrađen radar za takve stvari, udarila bi tatu rukavicom
za rernu i naredila mu da se vrati u dnevnu sobu da dopuni Kejtin biter lemon –
tako da sam morao da napravim kompromis i provodim vreme s glavom u vodiču
kroz Italiju, što mi je izgledalo kao šteta kada imate stvarne Italijane od krvi i mesa
s kojima možete da pričate.
Plan je bio da ostanem za Novu godinu, pošto sam Kejti (pre nego što sam
imao to nezadovoljstvo da je upoznam) zamišljao kao devojku koja bi možda htela

177
da ode u pab na nekoliko pida i na pijani pokušaj pevanja stare škotske pesme
Auld Lang Syne kada otkuca ponod. Međutim, izgleda da je Kejtina porodica imala
tradiciju da donosi zdrave novogodišnje odluke i nijedna od njih nije
podrazumevala da u jedan ujutro na dočeku Nove godine budete budni i pijani,
pošto bi to verovatno uticalo na vaše trčanje od osam kilometara pre doručka ili
na ispijanje nepasterizovanog mleka ili šta god da su radili da bi bili mršaviji.
Zato sam pre glavnog događaja pošao svojoj maloj kudi, zastavši samo kod
benzinske pumpe da kupim osam konzervi piva za sebe i karton likera od jaja za
gospođu Parker. Nikada nisam kupovao liker od jaja, ali pošto sam joj ga uručio,
odmah sam isplanirao i da ga kupim ponovo – primila ga je s takvim divljenjem i
zahvalnošdu kao da sam Isus Hrist koji stoji na njenom pragu. Istini za volju, s
kosom i bradom kakve su bile tada, mogao sam da prođem kao dovoljno dobra
imitacija – a, da budemo fer, jednom je pomislila od mlekara da je Ijan Makšejn.
Zvono mi je zazvonilo nešto pre ponodi. Gledao sam novogodišnju emisiju
Džulsa Holanda, Hutneni, i cugao iz četvrte konzerve piva, bedno razmatrajudi
ideju kako se Džes verovatno zabavlja negde na Vest Endu sa svojim rođakama,
upoznaje bogate mladide iz Čelsija i opija se šampanjcem. Sigurno nije gledala
Hutneni.
Kada sam čuo zvono, osetio sam nalet nade da je to možda ona – da su bili
primorani da pobegnu iz Dalstona, jer je njena majka popila previše koktela i
izazvala požar u zgradi tako što je preturila jelku ili takvo nešto – što bi verovatno
bio razlog zašto sam tako revnosno otvorio vrata.
Buljio sam, zapanjen, u prizor koji me je pozdravio.
To je bila Sonja Lerd u cipelama na štiklu i otvorenom kišnom mantilu koji je
otkrivao glupi mali kostim seksi Deda Mrazice, od nekog jeftinog materijala koji je
ličio na plastiku.
Bio sam dovoljno pijan da širom otvorim usta dok još nisam progutao pivo;
Sonja je iskoristila moju zbunjenost da prođe pored mene u dnevnu sobu, dok
sam ja psovao i besno brisao bradu rukavom svog sveže natopljenog džempera.
Bilo je ledeno, pa sam zatvorio vrata za nama, iako zaista nisam želeo da
delim zatvoren prostor sa Sonjom niti jednog sekunda.
„Sonja… šta to jebeno radiš?“, pitao sam je s vrata. Da do sada nisam ved bio
siguran da joj nešto fali u moždanom odeljenju, možda bi mi njen mali kostim bio
smešan.
Sonjin jedinstveni način odgovaranja na moje pitanje bio je da prede: „Sredan
Božid, gospodine Lengli“, pre nego što je potpuno skinula mantil i pustila ga da
padne na pod. Prizor nje kako stoji tako, sa svojom crvenom, previše stilizovanom

178
kosom, udova tako belih da su bili skoro prozirni i žutim zubima ukrašenim mrljom
od grimiznog karmina, bio mi je otprilike isto toliko privlačan kao da gledam
sopstvenu babu kako pokušava da izvede striptiz.
„Sonja“, rekao sam, ali onda nisam bio siguran kako da nastavim. Zaista sam
želeo da je izbacim iz kude, ali čak sam i ja umeo da cenim petlju koja joj je bila
potrebna da stane tu, tako polugola, ispred nekoga ko se vidljivo zgrozio kada je
mantil spao.
No Sonja očigledno nije planirala da popusti i da joj dostojanstvo ostane
netaknuto. „Hajde, Metju“ pevušila je uporno. (Moralo joj se odati priznanje za
upornost.) „Nemaš devojku, ja nemam momka. Hajde da se malo zabavimo. Ili si
hteo da sediš sam ovde i gledaš…“ pogledala je u televizor, „Hutneni?“ Izgovorila
je to glupim škotskim akcentom, kao kada školski siledžija ismeva štrebera u
razredu. U tom trenutku osetio sam se čudno zaštitnički nastrojen prema Džulsu.
„Sonja, ti imaš dečka“, podsetio sam je. Imao sam osedaj da je na to
podsedam od prvog dana kada smo se upoznali.
„Zapravo“, odgovorila je Sonja živahno, kao da de upravo da mi udeli mrvicu
informacije koja de me naterati da se spontano i strastveno zaljubim u nju, „Daren
i ja smo raskinuli.“
Moja prva misao bila je: Kakav je Daren srednik. A onda sam otpio veliki
gutljaj piva.
„Pa…“, rekla je Sonja, očito ubeđena u to da de moj slededi potez biti da je
bacim na sofu i pokušam da zubima skinem njen kostim seksi Deda Mrazice.
„Ja imam devojku, Sonja“, rekao sam pre nego što sam uopšte uspeo da
promislim o tome.
Frknula je u neverici. „Ne, nemaš.“
To me je iznerviralo. S jedne strane, Sonja je uvek naizgled pokušavala da
spava sa mnom; s druge, izgledalo je kao da je odlučna u tome da se osetim kao
najvedi gubitnik koji je ikada hodao planetom. „A kako bi jebeno ti to znala?“,
rekao sam.
Sonja se nije pomerila. Ostala je tu gde je i njihala se pomalo na tim svojim
glupim potpeticama. Izgledala je toliko nestabilna na njima da sam bio u iskušenju
da pružim ruku i da je gurnem. „Pa, Stiv Robins bi znao, što znači da bi Džoš znao,
što znači da bi cela zbornica znala“, odgovorila je na kraju.
„Pa, zapravo, niko od vas ne zna“, rekao sam, što je bilo pomalo opasno, s
obzirom na konkretne okolnosti moje sadašnje veze.

179
 „Pa, gde je ona onda?“, rekla je Sonja i pogledala po sobi, verovatno da bi
ilustrovala koliko, zapravo, fantaziram. „Nova godina je, a tvoje nove devojke
nigde nema!“
Čak je imala toliko drskosti da rukama pokaže navodnike.
Baš tada, sat je otkucao ponod i vatromet je počeo da eksplodira napolju. Sa
zadnje strane moje kude nalazio se seoski teren, gde se okupila gomila
funkcionalnih, ali pomalo pijanih roditelja iz srednje klase sa svojom dobro
prilagođenom decom da bi se radovali početku naredne, uspešne i napredne
godine. Svi roditelji držali su u rukama polistirenske čaše s podgrejanim kuvanim
vinom. U međuvremenu, ja sam ponovo bio talac – ovog puta u sopstvenom
domu – i to me je držala žena zbog koje sam jednom gurnuo glavu u čiviluk da bih
je izbegao, koja je na sebi imala samo plastični veš i imala drskosti da tvrdi da je
sve to za moje dobro.
Bio sam pijan, i bio sam zbunjen. Sve što sam, zapravo, hteo jeste da držim
Džes u naručju – a sada nisam čak ni znao da li du ikada ponovo imati priliku da to
i uradim.
Želeo sam da vrištim od frustracije, što verovatno objašnjava ono što je
usledilo.
„ŠTA ŽELIŠ OD MENE?“ vikao sam na Sonju. „NEMAM POJMA ŠTA HODEŠ!
JEDNOG TRENUTKA ME MRZIŠ, DRUGOG HODEŠ DA ME JEBEŠ? ŠTA JE OD TOGA?
ŠTA?“
Napolju, vatromet je gruvao i vrištao.
„Volim te“, rekla je tada. „Volim te, Metju.“
Buljio sam u nju. Ni u jednom trenutku nisam očekivao da de izgovoriti nešto
tako glupo.
Stavio sam ruke na glavu, znao sam da to moram odmah da prekinem. „Pa, ja
tebe ne volim“, rekao sam joj. „Nikada i nedu. Volim svoju devojku. Volim je više
nego što deš ti ikada znati.“ I u tom trenutku, znao sam da je to – to: volim je.
Volim Džes Hart. Hteo sam da skočim u slededi voz za London i da joj to kažem,
odmah, koliko je jebeno volim. Zajebi te momke iz Čelsija. Zajebi njenu
ošamudenu majku i čudnu sestru. Verovatno sam voleo Džes više od mnogih njih
zajedno.
Ispred mene, Sonja je i dalje stajala usred sobe i crvenela od poniženja.
Jer to ima smisla, hteo sam da joj kažem. Možeš da stojiš ispred mene u
najlonskim gadama, ali crveniš kada ti kažem da volim drugu devojku.
„Žao mi je, Sonja“, rekao sam, iako je bilo poprilično jasno da mi uopšte nije
žao.

180
 „Uduti!“ zalajala je Sonja. Krenula je ka vratima, klatedi se na potpeticama.
Toliko je bila u žurbi da je ostavila mantil na podu.
„Znači, sada sam ja negativac?“ uzviknuo sam u neverici. „Gospode, Sonja,
nisam ti tražio da dođeš ovde…“
„Samo me se kloni“, odbrusila mi je. „Nemoj više da mi se približavaš.“
„U redu“, rekao sam. Sve ovo me je iscrpio. „To je sasvim u redu.“
A onda se okrenula ka meni i ispljunula: „Znaš šta, Metju? Ti si jedna prava
pička.“
To je bilo poslednje što mi je rekla pre nego što je naglo otvorila vrata,
zaboravljajudi da imam stepenice, pa je polomila članak kada se preturila preko
njih.

Nekoliko dana kasnije počelo je letnje polugodište i priča se, naravno, proširila
celom školom pre odmora za ručak. Grupica učenika iz Hedlija baš se slučajno
vradala s roditeljima s gledanja vatrometa dok se Sonja i dalje grčila na trotoaru
ispred moje kude i vrištala u agoniji – tako da se čitava naša mala drama odigrala
ispred nasmejane publike, koja se još i kikotala, u kojoj se nalazilo mnogo više
ljudi koje poznajem nego što bih idealno želeo (nula takvih ljudi bila je moja
gornja granica).
Kada je stigla hitna pomod, ušao sam da uzmem Sonjin kaput u pokušaju da
sačuvam ono što je ostalo od njenog dostojanstva (što, ako demo iskreno, nije bilo
mnogo), tako da nisam čak ni mogao da tvrdim da se prosto pijana teturala pored
moje kude. Onda sam morao da istrpim podugačak razgovor s policajcima, koji su
pokušavali da me navedu da kažem da sam je gurnuo sa stepenica, samo da bi
imali nešto uzbudljivije da zapisu osim još jedne praznične pijanice s povredom
članka. Do tada sam se napola pitao da li bi trebalo da pozovem Džes da me
podrži u tvrdnji da je gospođica Lerd beskorisna kada treba bilo šta da se radi u
potpeticama.
Proveo sam skoro sat vremena sa Makenzijem čim sam se vratio na posao
prvog dana polugodišta. Pošto sam očekivao da de me grditi zato što sam školu
doveo na zao glas, ispeglao sam košulju, kosu skupio u rep i odbacio kaubojske
čizme. Sredom, ništa od toga nije bilo potrebno. Činilo se da se Makenzi slaže da
se Sonja, izgleda, pomalo raspustila tokom božičnih praznika, tako da sam bio
propisno izuzet od uobičajenih koještarija s početka polugodišta koje bih obično
morao da istrpim – uključujudi i nenormalno dug sastanak veda i začetak neke
čudne obrazovne tombole da bi se sakupila sredstva za školu u Džibutiju. Bio sam
više nego sredan što sam izbegao oba događaja, iako samo zato što bi oni

181
uključivali produženo izlaganje ledenom, isedi du te pogledu koji bi mi upudivala
Lorejn Veks, što je bilo skoro loše kao kada mi namiguje.
Ali prošao je ceo dan pre nego što sam uspeo da pričam sa Džes – čitavih
sedam sati praznog podučavanja i nervoznog vrpoljenja. Na kraju sam je spazio
kako pognute glave prelazi atrijum blizu glavne sale i preprečio sam joj put, ne
maredi što je bilo očigledno: nisam se brinuo da li de nas neko videti. Morao sam
da pričam s njom.
„Zdravo, Džes“, rekao sam u pokušaju da mi glas zvuči kao da govorim
Možemo li da popričamo o tvom domadem? „Možemo li da popričamo o tvom
domadem?“
Nisam imao ideju gde da je odvedem, a da imamo dovoljno privatnosti da joj
kažem sve što sam hteo; ali počeo sam da se kredem i, na moje olakšanje, ona je
krenula za mnom.
Našao sam praznu učionicu – ironije li, to je bila učionica gospođice Lerd – i
zatvorio sam vrata za nama. Zgrabio sam nekoliko udžbenika s police, raširio ih po
klupi ispred da bih imao opravdanje u slučaju da neko prođe, iako nisam baš
potpuno promislio kako sam, kao nastavnik matematike, planirao da objasnim
ovaj neplanirani čas iz domadinstva.
„Znam šta se desilo“, rekla je Džes drhtavim glasom u isto vreme kada sam ja
rekao: „Zaista si mi nedostajala, Džes.“
Ponovo sam progovorio, brzo, pre nego što je ona uspela išta da kaže. „Ne,
ne znaš“, rekao sam. „Misliš da znaš šta se desilo, ali ne znaš.“
„Ved znam da se sviđaš gospođici Lerd.“ Gledala me je sa čudnim izrazom
lica, kao da je zaboravila ko sam. Zbog toga sam počeo pomalo da paničim. „Rekla
sam ti to ranije.“ Njene sive oči bile su pune suza. Želeo sam da je poljubim i da ih
oteram. „Svi se smeju.“
„Da – ja se njoj sviđam“, rekao sam u očajanju. „Pojavila mi se na jebenom
pragu, Džes, u tom glupavom jebenom kostimu, i rekao sam joj da imam devojku
u koju sam zaljubljen.“
Bio je jeftin trik što sam se pozivao na tu činjenicu, znao sam to, ali sam,
takođe, znao da ne lažem. Voleo sam tu devojku – voleo je – i hteo sam da ona to
zna.
„Šta?“ Udahnula je. „Šta si rekao?“
„Rekao sam da te volim“, ponovio sam tihim ali čvrstim glasom. „I to mislim.
Nikada ne bih ni pipnuo Sonju – gospođicu Lerd. Tebe želim. Toliko si mi
nedostajala.“
„O, bože“, rekla je i tada počela da plače. „O, bože. I ti si meni nedostajao.“

182
 „Hej“, prošaputao sam. A onda, pošto sam znao da bi bilo rizično da joj
priđem i zagrlim je, samo sam stajao tu, tromo, s jednom rukom polu-ispruženom
u prostoru između nas dok sam mrmljao: „Nemoj da plačeš. Nemoj da plačeš.“
Uprkos mom beznadežnom pokušaju, Džes mi je uputila blistavi osmeh kroz
suze pre nego što je obrisala oči i obraze rukavom svoje bele bluze. „Plačem jer
sam sredna, gospodine L“, rekla je i zakikotala se s olakšanjem da to i potvrdi.
Verovatno prvi put u dvanaest dana, celo telo mi se opustilo. Naslonio sam
se na Sonjinu klupu, ruke stavio na kukove i iznenada osetio utešnu toplinu. Ipak,
bio sam prinuđen da svaki čas gledam na vrata učionice, koliko da se uverim da
nemamo publiku. Trebalo je da smo bezbedni, pošto se Sonja još nije vratila u
školu s bolovanja; ipak, ne bi me baš šokiralo da podignem glavu i vidim njeno lice
priljubljeno uz staklo na vratima, oči ispunjene mešavinom zgroženosti i trijumfa.
Počinjao sam da shvatam, iz gorkog iskustva, da Sonja ne bi ništa više volela nego
da me uhvati nespremnog. Bila je podjednako lukava kao neko s akreditacijom za
štampu i opasno kratkim rokom.
„Kako si provela Božid?“
„O, znaš – dobro“, odgovorila je Džes delikatno, kao da je njen Božid bio
porodični ekvivalent gastroenteritisa i kao da je tek ušla u period oporavka. Skoro
bih više voleo da je rekla da je stalno išla na žurke sa istim onim bogatim
momcima iz Čelsija koji su mi se grubo i nelogično motali po glavi od dana kada je
otišla.
Uzdahnula je. „Moja mama misli da je Božid samo dobar izgovor da se
napije.“
Pa, svi smo mislili da je Božid samo dobar izgovor da se napijemo – ali osetio
sam da je Džesina majka to odvela na novi nivo. Zamislio sam manje pevanja
božičnih pesama i slatkiša, a više otimanja flaše serija iz nečijih ruku dok se
uzvikuju psovke na kraljičin govor. Nisam je zamišljao sredno pripitu na sofi kako
greši sve odgovore u društvenoj igri (Da li je jebeni Vašington grad ili država? Koje,
zaboga, Imelda Markos?), ved kako ogorčeno viče sama za sebe u svojoj sobi, kako
se napija, obraza boje slične sosu od brusnica, sa sinodnom maškarom svuda po
licu, kao da je Deda Mrazovim patuljcima dala slobodan pristup svom neseseru.
„Žao mi je“, rekao sam. Zaista mi je bilo žao. Voleo bih da sam mogao da
odvedem Džes kudi, da je upoznam sa svojom porodicom i Elvisovim božičnim
albumom, da dozvolim svojoj mami da joj iskrpi čarape i svom tati da je na silu
nahrani pitama s mesom iferero rošeom. Zar nisu takvi svi Božici?
„U redu je“, rekla je Džes, pomirljivo i pragmatično kao i uvek. „Onaj lik iz
Anonimnih alkoholičara svratio je i dao joj knjigu.“

183
 „Oh“, rekao sam i klimao glavom, kao da je to pozitivan korak napred, a ne
samo način da se bivši alkoholičari okupiraju nečim u nadi da de se sprečiti da ne
piju ponovo. Nema veze što je to nešto što niko nikada ne radi na Božič. „Možda
de to pomodi.“
„Zaista se nadam da de je koristiti“, rekla je Džes i namrštila se. Onda joj se
lice razvedrilo. „Ali imam dobre vesti. Pričala sam s tetkom. Ona de mi platiti put u
Veneciju. Pitala sam danas gospodina Majklsa.“
„Opa. To je super, Džes.“ Planirao sam da joj sam ponudim novac, ali nisam
još razradio logistiku toga kako bi objasnila majci da de skoknuti besplatno u Italiju
na nedelju dana. Sada nisam ni morao.
„Ved mi je bila dala poklon, ali rekla je da umesto toga mogu da idem na put
s razredom.“
„Šta ti je kupila?“ pitao sam i razmišljao pomalo nadobudno da mora da je taj
poklon bio poprilično strava da bi nadjačao put u Veneciju.
„Kuvare“, rekla je. „Bili su zaista lepi, zapravo. Ali u redu je. Vratide ih uz
povradaj novca.“
Pomislio sam kako je to poprilično usrano. Čak ni moja porodica – sa svim
svojim navikama – nikada ne bi uradila takvo nešto. Ako je njena tetka mogla da
potroši nekoliko stotina funti na Džesin put sa školom, bio sam siguran da bi
mogla da plati i nekoliko kuvara. U glavi sam zabeležio da saznam koje su to knjige
slededi put kada budem imao olovku i obedao sebi da du odmah da odem i da ih
zamenim.
„A šta je s tvojom sestrom? Da li i ona ide u Veneciju?“
Džes je napravila grimasu. „Ne. Ona mrzi odmore. Počela je da joj nedostaje
kuda posle prva dvadeset četiri sata u Dalstonu.“
Nasmešio sam se i pokušao da smislim pristojan način da napomenem da
nedelju dana u stanu njene tetke u istočnom Londonu nije baš u istoj ravni s
putom u Veneciju. „Imam osedaj da de Venecija biti pomalo drugačija od Dalstona,
Džes.“
Fiksirala me je pogledom. Počinjao sam da shvatam da postajem zavistan od
toga. „Video bi kada bi mogao da pođeš.“
Oklevao sam, ne zato što mi ideja o putovanju u Italiju sa Džes nije zvučala
kao nešto najuzbudljivije što sam čuo ove godine (osim ako se ne računa objava
od četrdeset pet minuta u vezi s opremanjem školske sale, ali nju nisam računao),
ved zato što sam znao da nema mesta za još nekog nastavnika na putu u Veneciju.
Skoro odmah sam počeo da osedam nalet ogorčenja prema srednicima koji su

184
očigledno pazili na sastanku, umesto što su na sebe preuzeli zadatak struganja
džezve kada je prvi put objavljena vest o putu.
„Venecija“, Džes je šaputala, oči su joj bile kao bledi sivi magneti koji me
vuku ka njoj. „Dođi u Veneciju. Bilo bi neverovatno. Bilo bi savršeno.“
A onda se nagla napred, popela se na prste i poljubila me. Ali istog sekunda
kada sam odgovorio, ona se odvojila, pogledala ka vratima učionice i uhvatila me
za ruku.
„Hajde“, udahnula je.
Dok me je vukla da je pratim, hor preneraženih glasova počeo je da viče na
mene u mojoj glavi, hor uzbune koji me je obavestio da je ovo otišlo predaleko –
da, jeste, očigledno sam glup, ali sigurno nisam toliko glup?
Zapravo, jesam bio toliko glup.
Moji protesti sastojali su se u tome da odmah izgovorim njeno ime nekoliko
puta dok me je vodila za ruku u pravcu ostave u učionici – jer sam se čak i od same
ideje onoga što želi da mi uradi dovoljno napalio da se to pretvori više u prepirku
sa samim sobom nego s njom.
„Džes, ozbiljno – ne možemo.“
Ali kako se ispostavilo, mogli smo.
Ostava je bila mala i nije bilo prozora i mirisala je pomalo na hleb i cimet.
Takođe, bilo je jebeno hladno. Nismo upalili svetlo, zatvorili smo vrata i pustio
sam da me Džes gurne uz police na drugom kraju. Potražila je moju ispruženu
ruku, pa podigla svoju drugu ruku i stavila mi je na lice pre nego što me je
poljubila. Sve zbog čega sam brinuo tokom poslednjih nekoliko nedelja nestalo je
kada sam je poljubio. „I ja tebe volim, gospodine L“ zastenjala je Džes dok su joj
reči klizile s jezika na moj. „I ja tebe volim.“
Ne znam koliko smo se dugo ljubili. Moglo je biti nekoliko sekundi ili nekoliko
minuta. Imao sam osedaj da je prošlo nekoliko dana, i nadao sam se da se nikada
nede završiti. Prosto je bilo nečega toliko neverovatnog u tome što sam tu s njom
u mraku, u tome što sam znao da – s obzirom na naše okruženje – ovo ne može da
ide dalje od poljupca. Bilo je neverovatno uzbudljivo; prelepo i bolno. Najslađi
mogudi oblik mučenja.
To jest, dok nije ispružila ruku i nežno mi otkopčala šlic.
Znao sam da bi trebalo da se oduprem i na nekoliko trenutaka sam slabašno i
pokušao tako što sam nesuvislo mumlao: „Džes, ne možemo. Ne možemo. Ne
ovde“, kada mi je ona otkopčala kaiš i pustila da mi pantalone padnu na pod. Ali
tada je spuštala i moje bokserice i spustila se na kolena, pa mi uzela kitu u usta. I
to je bilo to. Prepustio sam se, katapultiran u stanje mahnite euforije.

185
 Na neki način, pomislio sam kasnije, bilo mi je drago što je u ostavi tog dana
bio mrak. Nisam nešto posebno želeo da pogledam dole i vidim sliku sebe s
pantalonama oko članaka i boksericama na kolenima dok mi jedna od mojih
učenica – devojka u školskoj uniformi – pruža najbolji oralni seks u životu. O, bio
sam bolno svestan da je suknja koju ona nosi malo prekratka; da nosi one crne
dokolenice (koje su u to vreme bile moderne među starijim razredima); da joj je
kravata vezana visoko iznad njene tanke, bele bluze (za šta je tehnički trebalo da
je prekorim – sve kravate morale su da dosežu ispod grudnog koša). O, da, svaki
sastojak stereotipa muške fantazije bio je tu ispred mene. Ali nisam se na to
napalio. Napalio sam se na nju – na njen slatki smeh, na njenu šarmantnu,
nekomplikovanu ličnost, na to koliko me je lako volela. Sviđala mi se podjednako
kada je išla nesređena u svojim pocepanim farmerkama i majici sa slikom Nirvane
kao i kada je bila u uniformi – možda čak i više, jer se nisam zbog toga osedao baš
toliko kao perverznjak.
Jer to mi je prolazilo kroz glavu kada je Džesika izašla iz ostave tog podneva.
Ostao sam tamo još neko vreme i pokušao da se vratim na planetu Zemlju da bih
mogao da se ponašam normalno kada se budem vradao kroz školu do parkinga –
ali sve što sam čuo bio je nepoznati glas koji mi je tutnjao u glavi i skandirao:
Perverznjak. Perverznjak. Perverznjak.

186
 18

Džes verovatno nije provela ceo petak uveče spavajudi na nekom uzvišenju, ali to
su njena suva usta i glavobolja govorili kada se probudila u subotu ujutro. Smadž
je bio dole i lajao histerično, na alarmu je videla da je osam sati, a neko je bio pod
pogrešnim utiskom da bi sada bilo dobro vreme da je stalno zove na mobilni
telefon. Bila je iscrpljena prethodne večeri, jer je popodne provela radedi na tri
različita mesta, posle čega je ostala do kasno u Karafi i čavrljala s Filipom o ko zna
čemu. Veče je završila tako što je legla na krevet i dalje u istoj odedi.
Konačno je pronašla telefon na podu i, pošto je govor nije služio, odlučila
samo da sluša.
„Ti si – gde?“, progunđala je na kraju.
„Na tvom pragu“, stigao je odgovor.

Dve sestre gledale su se preko Džesinog kuhinjskog stola. Džes je ponestalo

Filipove kolumbijske kafe, tako da su morale da se snađu s pomalo očvrslim
sadržajem prastare tegle instant kafe koju je našla u dubini ostave. Debi je stajala
prekrštenih ruku (koliko je mogla da ih prekrsti) preko svojih bujnih grudi, s
kiselim izrazom lica. „Znači, zaboravila si.“
„Ne baš“, promrmljala je Džes sa osedanjem krivice, iako, naravno da jeste
zaboravila. Potpuno je smetnula s uma ceo taj dogovor. Čak je sinod u baru pustila
da oba Debina poziva odu na govornu poštu, jer nije želela da makar i jedan deo
svog petka posveti onome za šta je pretpostavljala da je još jedan besmisleni talas
podbadanja s Debi.
„Pa, ja sam bila na stanici onda kada smo se dogovorili, a ti nisi. Pukla guma,
zar ne?“
Džes je podigla šolju do usana i otpila. Kafa je bila onoliko ukusna koliko je i
očekivala, to jest, bila je neukusna. „Čudi me što nisi ponela svoj ključ.“
„Nisam mislila da moram!“ Debin podbradak zadrhtao je od zaprepašdenja.
„Da li treba tebi da pošaljem račun za taksi i hotel?“
„Ako želiš“, odgovorila je Džes, „ali nisam baš u poziciji da ih platim.“ Gurnula
je sve sve svoje opomene za pladanje računa – koje su obično stajale na radnoj
površini u kuhinji – u fioku dok je pravila kafu. Nije joj bilo potrebno još i
poniženje da Debi sazna u koliko teškoj materijalnoj situaciji se zaista nalazi.

187
 „Onda du subvencionisati tvoju neorganizovanost“, odbrusila je Debi. „I,
samo da znaš, zaista sam se lepo provela uz svoj obrok iz Mekdonaldsa dok sam
gledala blok epizoda Kamiondžija na ledu.“
Pomislivši za sebe kako Debi ne bi verovatno bila bliže svojoj večeri iz snova
ni da ju je sama planirala, Džes je stavila tanjir domadih padobranaca od kokosa
na sredinu stola kao ponudu mira. Ali da bi ilustrovala poentu, Debi – žena koja je
ne tako davno priznala da je pojela četrnaest kolača u isto toliko minuta na dečjoj
rođendanskoj zabavi, uz sumnjivo opravdanje kako „ne želi da ispadne
nepristojna“ – odlučno je odbijala da ih i pipne.
„Ne volim kokos, zapravo. Podseda me na baunti čokoladicu“, frknula je i
natmureno slegla ramenima.
„Šta nije u redu s baunti čokoladicama?“ pitala je Džes, ne shvatajudi.
„Uf. Šta jeste u redu s njima?“ promrmljala je Debi.
Džes je pogledala u Smadža, koji je obazrivo njuškao taban Debinog levog
stopala, kao da joj nije baš verovao. Divedi se njegovoj sposobnosti opažanja, ona
se zapitala da li njena sestra možda odiše aromom upozorenja, kao tvor ili nešto
slično.
„Šta si prokleto radila sinod u svakom slučaju? Izgledaš usrano, bez uvrede.“
Debi je, kao i uvek, imala savršeno isfeniranu frizuru i šminku, što se dešava kada
ljudi imaju previše slobodnog vremena.
„To što dodaš bez uvrede na kraj rečenice ne znači da možeš da vređaš
nekoga, Debi“, gunđala je Džes.
„Izašla sa onim tvojim muškarcem u grad?“ nastavila je Debi glasno, kao
kolumnisfkinja za tračeve koja je uhvatila neku propalu slavnu ličnost na prepad.
„Kako se beše zove… Volt? Viktor?“
„Zak“, odgovorila je Džes da ih obe poštedi prelaženja svakog slova na tom
kraju abecede. „I nisam. On je trenutno u Londonu“, dodala je i poželela da se isto
može redi za Debi – ili bar da se vratila u hotel, nasukana tamo na neodređeno
vreme, jer je zastoj u saobradaju na auto-putu.
A onda, u pravi čas, čulo se kucanje na vratima.

Kada je Zak zaokupio Debi dirljivim pričama iz nesreda i hitne pomodi, Džes je
utonula u kroasan preliven puterom i pijuckala kafu, koje joj je Zak doneo. Kafa je
bar ispunjavala svoje osnovne obaveze time što je bila sveza, pečena i jaka – ali
Džes nije mogla a da se besmisleno ne zapita u kom trenutku jutra je možda
prihvatljivo da se pije džin, a da se neko ne smatra alkoholičarem.

188
 „Reci mi, Debi“, govorio je Zak, očigledno se trudedi da šarmira Džesinu
sestru, „čime se baviš?“
Ostavila ih je same dok je otišla da se istušira, u pokušaju da ispere
mamurluk i loše raspoloženje, što joj nije uspelo.
Debi je sastavila svoju uobičajenu mučeničku grimasu. „Brinem se o dvema
devojčicama. Posao s punim radnim vremenom.“
„Opa“, rekao je Zak, kao da je to bilo fascinantno i kao da se niko na svetu
osim Debi nikada nije porodio, „a koliko imaju godina?“
„Osam i šest. Prolaze trenutno kroz malu fazu. Oh, ovi kroasani su
neverovatni, Zak“, dodala je i odlomila još jedno parče svog, dok je zajedljivo
pogledala ka Džesinim uvredljivim padobrancima nasred stola.
„Jesu li dekorativni?“ Zak je pitao Džes ustima punim kroasana kada je
klimnuo glavom ka padobrancima.
Džes je pomislila da Zak izgleda kao jedna osmina polo tima danas u svojim
Ralf Loren bež pantalonama uskog kroja. Odmahnula je glavom i oduprla se porivu
da ga pita zašto misli da bi neko izložio pun tanjir domadih kolača kao ukrase, kao
što se radi sa snežnim kuglama ili figuricama.
„Kroz kakvu to fazu prolaze tvoje devojčice?“, pitao je Zak Debi uz osmeh,
očigledno očekujudi od nje da ispriča neku bezopasnu priču kako čitaju kada se
ugase svetla ili ne žele da jedu šargarepe.
„Ujedaju se“, ozbiljno je rekla Debi. „To stvarno postaje problem.“
Zak je pogledao u Džes u nadi da de mu pomodi. Ona je samo slegla
ramenima.
„Oh“, bilo je sve što je rekao.
Debi je podesila svoje pantalone, koje su, kad se bliže pogleda, izgledale kao
da su elastične. „Pozvali su nas da pričamo s direktorom pre nekoliko nedelja“,
rekla je. „Mene i Ijana. Kao da nisu verovali da du ja to srediti.“
Verovatno i nisu, pomislila je Džes i uzela još jedan zalogaj kroasana.
„U svakom slučaju, pitali su nas da li smo razmišljali o psihološkoj
intervenciji.“
„Dobra je to ideja“, rekao je Zak brzo. „Sasecite to u korenu.“
Debi se usiljeno nasmešila. „Stalno zaboravljam da si doktor.“
Džes je zakolutala očima.
„Jeste li pričali sa svojim doktorom o tome?“
„Bože, ne“, rekla je Debi brzo. „Šta ako pošalje socijalnu službu?“

189
 „Nede to uraditi“, nasmejao se Zak, kao da je dovođenje socijalne službe
ekvivalent sprovođenju neodobrenog rektalnog pregleda. „Možda de vas samo
uputiti na specijalistu. Šta tvoj muž misli o tome?“
„Moj muž?“, ponovila je Debi, kao da je to prvi put da čuje za njega.
„Da, Ijan?“ pomogla joj je Džes.
Nastala je kratka pauza. „Nažalost, ljami odvlači pažnju njegova lična
asistentkinja, Saskija.“ Debi je prezrivo ispljunula to ime dok je zurila u šporet, kao
da se nadala da de se Ijan i Saskija možda nadi u njemu. „Devojka koju sam nekada
zvala milion puta na dan. Devojka koja je toliko glupa da čak ne zna šta znači
pretposlednji.“
Džes je pokušavala da zamisli telefonsku poruku za Ijana u kojoj je Debi
morala da upotrebi reč pretposlednji.
Kada je čula vest da Ijan ima tredu aferu, Džes je osetila iskrenu tugu,
posebno zbog svoje dve predivne sestričine – ali sada je na scenu stupao
obnovljeni osedaj krivice zbog Natali i Šarlot. Po čemu se ona to razlikovala od
Ijanove slaboumne sekretarice?
„Sada ju je otpustio, naravno“, rekla je kratko Debi. „Naterala sam ga.“
„Hm, da li je to legalno?“, rekla je Džes, ne podržavajudi potpuno
napoleonske tendencije svoje sestre.
„Naravno da nije. Preti tužbom, naravno“, rekla je Debi i zakolutala očima
kao da se takvo nešto dešava svakog dana u nedelji. „Ali rekla sam mu. Ili ja ili
ona.“ Završila je svoj kroasan i otresla mrvice s prstiju.
Džes je odbacila grubu pomisao na Debi i Saskiju koje stoje jedna pored
druge; izbor je bio poprilično očigledan. „Pa, šta sada?“
„Ukratko, moram da prodam kudu, Džes. Afere koštaju. Bilo je mnogo večeri i
hotela i skupog nakita. A rekla sam ti za prokleti kabriolet.“ Debi je sela i uputila
Džes bizarno nadobudni pogled, kao da niko ne bi verovao da ju je Ijan varao, da
se nije otkrio svojom kreditnom karticom. „Neko mora to da plati.“
„A što ne može Ijan?“, pitala je Džes, u čudu što to mora biti ona.
„Bože, ne, ne s visinom naše hipoteke.“
„Razmisli o tome koliko si sredna što možeš da je otpladuješ“, promrmljala je
Džes, setivši se svih svojih nepladenih računa.
Debije počinjala da bude drska. „Vidi, ako je ne prodamo, propašdemo. Sve
četvoro. I devojčice: tvoje sestričine. Da li to želiš?“
Džes je gledala u svoju šolju kao vračara u soc i pokušavala da zamisli dan
kada se nede toliko truditi da ne mrzi svoju sestru. Od kroasana joj je na jeziku
ostala uljana skrama, koja ju je podsedala na mast od slanine. Pokušala je da je

190
razbije poslednjim gutljajem hladne kafe, što je pomalo ličilo na pranje tiganja
samo vodom, a ne deterdžentom za sudove.
Nekako, uprkos rečima koje su izlazile iz usta njene sestre, Džes je znala da de
bilo kakva odluka da se kuda proda uvek imati manje veze s Ijanovim dugovima
nego s Debinom dugotrajnom mržnjom prema njoj.
Zak je pročistio grlo. „Možda du odvesti Smadža nakratko u šetnju.“ Ustao je i
zviznuo, što je imalo isti uticaj na Smadža kao da mu maše šniclom pred nosom.
„Povodac?“, pitao je Džes.
Pošla je s njim do ulaznih vrata i dala mu Smadžov povodac. Stavio ga je, a
onda se okrenuo ka njoj.
„Lepo iznenađenje?“ Nagnuo se da je poljubi.
Mlitavo je klimnula glavom.
„Oporavila si se?“
„Da, hvala“, izdahnula je, mrzedi se zbog te laži.
„Znaš“, rekao je, „kada kažeš da imaš grip, verovatno misliš samo na običnu
prehladu.“ Nasmejao se u znak izvinjenja, kao da joj saopštava loše vesti. „To,
zapravo, nije isto.“
Uprkos sebi, slabašno se nasmešila. „Moja greška.“
Zastao je za trenutak s rukom na vratima, i naizgled joj tražio na licu nešto
što mu je promaklo. „Neobično u leto, ipak.“ A onda ju je gledao u oči još sekund
pre nego što se okrenuo i izašao sa Smadžom.
Ostala j e tako za trenutak i zurila u pod dok nij e čula Debin piskav glas iz
kuhinje. „Mogla bih da slistim još jednu kam, Džesika.“
Okrenula se i zaputila u kuhinju, prošavši pored Debi bez reči, pa uključila
šporet.
„Zaista si imala srede“, rekla je Debi svojoj sestri kada je sela. „Mislim da smo
upravo rešili naš stambeni problem.“
Džes je osetila kako joj se prevrde stomak. „O čemu pričaš?“, prošaputala je.
„Ma hajde“, zašištala je Debi preko kese s kroasanima. „Zabavljaš se sa
čovekom s dve kude.“
Džes je buljila u nju. „Jel' ti to ozbiljno?“
„Da! Rekao mi je to dok si se tuširala.“
„Ne mislim na dve jebene kude, Debi! Mislim da li mi zaista govoriš da misliš
da je u redu što me ostavljaš bez kude, jer Zak slučajno ima malo novca sa strane u
banci?“
„O, Džes, zaboga. Prekini dramu. Jednostavno je – ja prodam kudu, a on se
brine o tebi. Ti znaš da nedeš završiti na ulici – ali ja možda hodu, ako ne prodam.“

191
 „Debi, pogledaj me.“ Džes se nagla napred i rukom pokazala na usta. „Gledaj
me u usta, u redu? Nedu se useliti kod Zaka. Nije tako jednostavno.“
„Zašto jebeno nije? Belsajz Park, zar ne?“ Prezrivo je pogledala Džesinu
nesređenu kuhinju. „Znam šta bih ja više volela.“
Primorana da pretpostavi da se zbog ovakvih trenutaka Ana bavila jogom, da
bi naučila da se izdigne iznad situacije, Džes se mučila da zadrži bes. „Suština je,
Deb, u tome da ne želim da me teraju da se uselim kod nekoga samo zato što
nemam nigde drugde da živim! Da li znaš koliko je to besmisleno?“
Debi je odmahnula glavom i slegla ramenima u isto vreme. „Ne, nije. Ljudi to
stalno rade.“
Koji ljudi? – pitala se.
„Žao mi je, Džes“, rekla je Debi tako da je Džes pomislila da joj uopšte nije
žao. „Moram da stavim kudu na prodaju. Zapravo…“ Udahnula je. „O, bože.
Staje?“
„Zato sam i došla ovako rano. Imam zakazano sa agentom za nekretnine u
deset. Da uradimo procenu.“ Džes je spustila glavu u ruke.
„Žao mi je“, ponovila je Debi, ali te reči počinjale su da zvuče sve praznije što
ih je više izgovarala.
Džes ju je pogledala. „Debi, znam da je mama tebi ostavila kudu, ali… molim
te. Samo razmisli o ovome.“
„Nemoj mi redi da te sredne uspomene vežu za ovu kudu“, rekla je Debi, a
njena osobina da se brzo uvredi postala je očita. „Jedino čega se ja prisedam kada
sedim u ovoj kuhinji jeste užas, prosto i jednostavno. Bide mi drago da se otarasim
ove kude, iskreno.“
Sedele su u tišini nekoliko trenutaka, a Džes je palcem gurala mrvice
kroasana u male gomile. „Možeš li mi bar dati malo vremena da nađem nešto
drugo?“ pitala je, osetivši se poniženo što mora da moli Deb da se sažali na nju.
„Možemo da pitamo Zaka kada se vrati, ako hodeš“, predložila je Debi, pošto
nije baš završila s podbadanjem. „To nije smešno“, odbrusila joj je Džes.
Debi je uzdahnula i konačno je istina isplivala na površinu. „Otprilike nas tri
meseca deli od toga da nam konfiskuju sve stvari. Ijan ved mesecima ne plada
hipoteku. Ako ne prodam kudu, banka de je ionako uzeti.“
Džes je buljila u svoju sestru. „Jebote“, rekla je na kraju.
„Kao što vidiš, jednom bar, Džes, ne radi se o tebi“, rekla je Debi i ispalila svoj
poslednji metak.
„Zašto ga ne ostaviš, Debi? Koliko njegovog sranja možeš da podneseš?“

192
 „Da mogu da nađem nekog dovoljno bogatog, otišla bih u sekundi“,
odgovorila je. I ne prvi put, pogledala je u ostatak Džesinog kroasana. „Hodeš li
pojesti to?“

193
 19

Slededeg dana otišli su na ručak u baštu kod Tri mornara, gde je Debi načela flašu
preskupog vina pti šabli uz izgovor da je naučno dokazano da se klin klinom izbija,
dok se Džes (koja je sumnjala u naučnu zasnovanost toga) razborito držala kole.
Smadž je zadovoljno dremao ispod stola, a Zak je otišao unutra da naruči hranu.
Otišli su na rani ručak, jer su preskočili doručak. Džes se ponudila da napravi
tradicionalno nedeljno pečenje, ali je Debi – otprilike na isti način na koji je
iznenada razvila iracionalni strah od baunti čokoladica – sada tvrdila da se gadi
mesa na kostima, tako da su odlučili da odu u restoran.
Ved vlažan vazduh tog jutra zgusnuo se u prostoru u razmaku od nekoliko sati
i Debi je naizmenično koristila meni da se hladi i da tera muve.
„Tihi ste danas“, zapazila je. „Ostali ste budni do kasno sinod, zar ne?“
Zapravo, Džes je ostala budna do kasno – bilo je skoro dva ujutro kada je Zak
konačno zaspao, ošamuden od popijenog vina, na sofi, otvorenih usta i raširenih
nogu, s primesom hrkanja koje mu je vibriralo u obrazima. Džes ga je ostavila
tamo i otišla bosa sa Smadžom do kraja bašte, gde je napravila rupu u živoj ogradi
dva leta ranije da bi imala bolji pogled na močvaru. I, iako ju je sada potpuno
obmotala tama – bilo je previše oblačno da bi se videle zvezde – privukla je
baštensku stolicu i okrenula se ka moru, savila noge, a kolena stavila ispod brade i
gledala u tamu. Jedini zvuk koji se čuo bila je plima u daljini, zajedno sa
Smadžovim disanjem dok je ležao na travi. Povremeno bi spazila obrise sablasne
senke, tamna krila sove kako leti preko nje dok tiho traži plen.
A onda je polako počinjala da čuje eho Aninog glasa u nemilosrdnom odjeku.
Moraš da izabereš između njih, Džes. Vil ili Zak.
Vil ili Zak.
Džes je pogledala u Debi i odmahnula glavom. „Ne zbog tog razloga“, samo je
to rekla.
„Lepo smo proveli dan juče. Šta toliko pa nije u redu s njim?“
Bilo je to tačno – lepo su se proveli juče. Ipak, kada je Debi završila listanje
naređenja svom novom agentu za nekretnine, Zak je predložio da brodidem odu
do ostrva Skolt Hed na neplanirani izlet. Džes im je spakovala gozbu (salatu od
pečenog krompira, piletinu s limetom i krabom koja je ostala od petka kada je
predlagala jela klijentima) i ubacila flašu prošeka u poslednjem minutu kao neku
vrstu osiguranja da nede poželeti da se uguši Debinim peškirom za plažu do ručka.

194
 Ali na kraju, danje bio dobar. Njih troje leškarili su na dinama između
primorske trave i proždirali jelo, dok je Debi naglas čitala delove iz subotnjeg
Gardijana, od kojih je vedina bila iz dodatka za porodice, pa se Debi podsmevala
tuđim tehnikama roditeljstva. Kasnije, kada su se vratili kudi, Džes je napravila
komplikovan čili od delova šnicle i gorke čokolade, a pošto je Debi do tada sama
popila bar celu bocupino noara, čak je zaboravila da se protivi i tvrdi kako je
razvila alergiju na seckani paradajz ili šnicle u komadidima ili takvo nešto.
Džes je pažljivo šetala oko Zaka celog dana, nije mogla da se otrese efekta
njegovog znalačkog pogleda i one opaske o gripu kod vrata tog jutra. Bila je
pažljiva da ga ne uznemiri, svesna da ga je prevarila i napola je očekivala od Debi
da mu svakog trena objavi svoj veliki plan da ona pređe kod njega.
„Nema ničega što nije u redu s njim, zapravo“, rekla je sada Džes. „Samo su
stvari trenutno komplikovane između nas.“ Otpila je gutljaj kole. Očigledno je bila
pomešana s pogrešnom količinom sirupa, pošto je bila toliko slatka da joj se jezik
zgrčio. Trgla se i spustila čašu.
„To nije neka novost“, rekla je Debi i slegla ramenima, ispisujudi palcem
grafite na zamagljenom staklu kofe s ledom. „Nije kao da si uvek padala na
jednostavno. Uvek si birala komplikovane.“
Džes je odbila da zagrize. „Možda je onda vreme za promenu.“
„Ili bi možda trebalo da prestaneš da tražiš savršenog čoveka. Možda on ne
postoji.“
Zapravo, postoji.
„Zak ume da bude… Mislim, ima svoje mane“, mrmljala je Džes. Nije bila
sigurna čak ni dok je to govorila, zašto bi ikada išta otkrivala Debi.
„Imaš i ti“, odvratila je nadobudno Debi sa osmehom dovoljno velikim da
može da se pretvara da se šali.
„Ti samo želiš da budem sa Zakom da bi se osedala manje krivom što si me
ostavila bez kude“, rekla je Džes, zavalila se na stolicu i zaškiljila od sunca,
poželevši da se setila da ponese naočari.
„Ne osedam se krivom zbog toga“, odgovorila je Debi jednostavno, podigla
čašu i arogantno otpila gutljaj.
Džes je pogledala preko nadutog lica svoje sestre na dečje igralište, koje je
bilo zgodno postavljeno ispred prozora glavne trpezarije, tako da svi stalno
zaposleni roditelji mogu da imaju pet minuta za sebe da iskape votku i tonik preko
vikenda, donekle bez osedaja krivice. Deca su vrištala od radosti i povremeno
stajala jedna drugima na glavama dok su se borila za nadmod i rojila se kao mravi
jarkih boja preko penjalica i tobogana. Ali iznenada su pogled na tamnosmeđe

195
kovrdže i visoki pisak pokrenuli nešto u njenom umu. Namrštila se i suzila oči. Da li
je to…
„Jebiga“, izdahnula je glasno.
Debi se okrenula da pogleda. „Šta?“
Džes je progutala knedlu. „Oh, ništa. Mislila sam da de neki dečak da padne,
ali…“ Nasmešila se vedro. „Dobro je.“
Okrenuvši se na svojoj stolici, brzo je pogledala ka stolovima na travnjaku.
Nigde nije bilo ni Vila ni Natali – mora da su unutra, zaključila je sa olakšanjem, u
glavnoj trpezariji. Nije da nije očajnički želela da vidi Vila, ali zaista nije želela da
bude usred obračuna u čijem su centru njena sestra i Zak.
Debi se namrštila. „Koji dečak?“
„Nema veze. Dobro je.“
Debije slegla ramenima i okrenula se. „Nikada ne dajem Tebi ili Sesiliji da se
igraju na penjalicama. Previše je tu potencijala za padanje na pogrešan način i
paralizu. A sad mi je baš samo to potrebno“, dodala je, kao da je paraliza u rangu
toga da joj se oboji beli veš u ružičasto ili da dobije alergiju.
Džes se oduprla porivu da napomene sestri da je taj embargo na zabavu
verovatno pravi razlog zašto njene kderke misle da je ujedanje toliko zabavno.
Pokušala je da ponudi konstruktivni savet: „Malo opasnosti nije nužno loše, Deb.“
Debi se zajedljivo nasmejala. „Znaš, čudno je kako samo žene bez dece smisle
takve gluposti.“
Bez dece. Nije Džes samo zbog tih reči, ved zbog načina na koji ih je
izgovorila, uz potpuni prezir, poželela da neočekivano pljusne sestru svojim pti
šablijem.
Zak se, nesvestan svega, pojavio na vreme da spase Debi, koja je imala
nadobudni izraz lica. „Izvoli.“ Spustio je kutiju s drvenom kašikom s brojem i
gurnuo svoj prepuni novčanik nazad u džep. Izgledao je uglađeno danas: nosio je
teksas košulju uskog kroja i imao je avijatorke.
„Vino, Zak?“ rekla je Debi slatko i uzela flašu iz kofe s ledom.
„Bolje ne, hvala“, rekao je i klimnuo glavom u pravcu svoje čaše kole. „Vozim
posle do Londona.“
„Oh, da li prolaziš negde blizu Vonsteda?“ gugutala je Debi dok je dosipala
sebi, znajudi da prolazi tuda.
„Pa, ja živim u Belsajz Parku, tako du te rado odbaciti“, rekao je Zak
šarmantno, a Džes je pomislila da on pokušava da joj dokaže koliko Užasno Dobar
Dečko on može da bude kada nije raspoložen za svađu. Masirala je slepoočnice
palcem i kažiprstom kad je Debi počela da brblja o tome kako da dođe do

196
Vonsteda, kao da Zak ved ne živi u Londonu i nema navigacioni sistem ugrađen u
svoj novi rendž rover.
Zak je otpio gutljaj. „Mmm“, rekao je, „preukusno.“
Džes je prevrnula očima.
Deset minuta kasnije, stigla im je hrana. „Nastavi“, rekla je Debi Zaku, uzela
nekoliko krompirida s planine na svom tanjiru i ugurala ih u usta. „Reci nešto na
španskom.“ Nasmejala se. „Pretpostavljam da ti ljudi to stalno traže, zar ne?“
Džes se trgla u sebi kada se Zak mirno nasmešio. „Ne, zapravo.“ Jedna od
stvari koja ga je najviše nervirala jeste da govori španski kad mu neko traži. U
tolikoj meri nervirali su ga još samo mormoni koji pokušavaju da regrutuju druge
da im se pridruže i ljudi koji idu sporo u brzoj traci na auto-putu.
Što se tiče Džes, bila je svesna da je njena opšta ravnodušnost prema
Zakovim lingvističkim sposobnostima odvaja od ostatka ženske populacije. To je
bio jedan od (istini za volju, manjih) razloga zašto je i sumnjala da je Zak pravi
čovek za nju. On je trebalo da bude s nekim kome bi zaklecala kolena kad god
kaže Estoy enamorado de ti18, zar ne?
„Hajde onda“, podstakla ga je Debi.
Zak je pročistio grlo. „Hm, dobro.“ Udahnuo je. „Odio tener que decirte usted
es clínicamente obeso.“19
Čak je i Džes mogla da razume šta je značilo poslednjih nekoliko reči. Uprkos
sebi, nasmešila se i pogledala u svoju hranu.
„Oh“, Debi se usplahirila. „Onesvestidu se.“ Pretvarala se da se hladi rukom
kao sredovečne žene kada im neko pokaže sliku Garija Barloua.
Pošto se ved pomirila sa činjenicom da ima potpuno drugačiji pogled na sve
nego njena sestra, Džes je odmahnula glavom i uzela zalogaj svog ručka, mlakog
grilovanog povrda nehajno gurnutog u pomalo zagoreli baget. Bilo je bezukusno, a
zagoreli delidi nisu pomagali. Ustala je. „Hode li još neko so? Kečap?“
Debi je samo podigla ruku i odmahnula glavom pošto je bila zauzeta
čavrljanjem sa Zakom, punim ustima čizburgera. Pričali su o tome da on ide na
golf sa Ijanom u Eseksu (Džes je znala da je to besmisleno pošto Zak igra golf u
Hertfordširu, i to samo na određenoj vrsti trave). Izgledalo je kao da Zak želi da
zatraži nešto od Džes, ali se iznenada dobro pretvarao da je tip osobe koja je
preljubazna da prekida ljude kada pričaju – nema veze što je upravo u lice nazvao
Debi gojaznom, a da nije ni trepnuo. Džes se u trenutku zapitala koliko on tačno

18
Špan. Zaljubljen sam u tebe. (Prira. prev.)
19
Špan. Mrzim što moram da vam kažem da ste klinički gojazni. (Prim. prev.)

197
potajno zlostavlja ljude na španskom dok pokušava da pokrene srca u Urgentnom
centru.
Uputila se ka pabu i držala se blizu zida koji je oivičavao baštu da bi umanjila
šanse da je neko vidi s prozora. Ovaj idilični seoski pab bio je lep, s fasadom od
cigle i kamena i grimiznim ružama koje su ukrašavale luk dovratka.
Na sredu, sto sa začinima bio je postavljen baš kod ulaznih vrata, pored
pomalo musave gomile menija i brošura sa informacijama o Engleskoj. Džes je
uzela slanik i neke sosove i upravo je krenula natrag kada su se iza nje otvorila
vrata trpezarije.
Nekako je znala da je to on i okrenula se. Iza njih, kao orkestar koji se
priprema, čuo se zvuk escajga i čavrljanja tipičnog za nedeljni ručak kako nežno
žubori.
„Ne pratim te“, rekla je. „Kunem se.“
„U redu je. I ja sam s vremena na vreme umeo pomalo da pratim.“
Izgledao je predivno. Pocrneo, zgodan, divan. Ruke su mu bile pomalo
nabrekle, kao da je proveo jutro u garaži i dizao tegove. Progutala je knedlu kada
su se uspomene na njihov poslednji susret živopisno vratile u njen um, kada je bio
nag i nadnosio se nad nju u jeftinoj hotelskoj sobi.
„Upravo mi se desilo nešto veoma čudno“, rekao je tada.
Lice mu je bilo ozbiljno, možda i napeto, i odmah je znala da ne misli na
dobru vrstu čudnog. „Šta?“, pitala ga je, iako se iznenada uplašila.
„Naleteo sam na Štiva Robinsa.“ Tiho je pričao, kao da de joj ime biti poznato.
Zurila je u njega. „Koga? Kog Štiva?“
„Stiv Robins. Gospodin Robins. On je bio informacioni tehničar u Hedliju.“
Džes je ved prevrtala mentalni indeks lica u glavi, ali nije mogla da se seti na
koga misli. „Stiv Robins… Ne znam…“
„Znaš, znaš – bele patike. Kosa kao da ju je nalepio na glavu. Majica sa
Crvenim patuljkom.“
Ta slika neočekivano je pala na svoje mesto. „O, bože“, izdahnula je. „Sedam
se. Sedam ga se. Gospodin Robins. On je… postavljao projektore i tako to.“
Vil je klimnuo glavom „Sad sam naleteo na njega. Bili smo dobri drugovi.“
„O, jebote.“
„Stvarno dobri drugovi“, rekao je, kao da i dalje pokušava da shvati šta se
desilo.
„Da li si pričao s njim?“

198
 „Hm, jedva. Mimoišli smo se napolju. Mora da se vradao do svojih kola.
Isprva me nije prepoznao, a onda smo obojica pogledali u istom trenutku i samo
je podigao ruke, kao…“ Progutao je knedlu i odmahnuo glavom. „Hm. Izvini.“
„Jesi li dobro?“
„Da, samo… Stiv je prva osoba koju sam ovde video da me je sigurno
prepoznala.“
„Ali ako ti je drug…“
„Pa, bio je. Očigledno, nisam pričao s njim od tada. I on nikada nije bio
preterano suptilan.“
Blesak u njegovim očima otkrivao je njegovu potrebu da panici. „Ne brini“,
rekla je Džes brzo. „Ne zna kako se zoveš. Niko ne može da te nađe. Da li je
otišao?“
Vil je klimnuo glavom. „Video sam ga kako se odvozi. Pomalo sam zabrinut da
de se možda vratiti. Stiv je onaj tip osobe koji bi zaista želeo da zna da li je zatvor
onakav kakvim ga predstavljaju u filmovima. Dobar je lik, ali ima takta kao novinar
tabloida.“ Uhvatio joj je pogled. „Izvini, Džes. Izvini. Hajde… hajde da pričamo o
nečemu drugom. U redu je“, rekao je i izdahnuo. „Ništa se nije desilo.“
Odmahnula je glavom da naznači da nije potrebno da se izvinjava, a onda je
pogledala dole i primetila da na ruci nosi narukvicu. „Popravio sije.“
„Pa, nisam je baš popravio“, rekao je, pratedi joj pogled. „Zakrpio sam je. I
pod krpljenjem mislim na superlepak.“ Nasmešio se sumorno. „Natali misli da bi
trebalo da je bacim. Nije baš tajna da je mrzi.“
„Šta misli, odakle ti?“ Džes nije mogla da odoli da ga ne pita.
„Rekao sam joj da mi je Ričard dao.“ Zastao je. „Emotivna povezanost jedini
je razlog što nije prerano skončala u usisivaču. Dobro je što ne nalede prečesto na
Ričarda.“
Zbog načina na koji je to rekao, Džes je pomislila da to nije bio prvi put da se
otkinula. „Da li se i ranije kidala?“
Nasmejao se nežno i počešao po bradi. „Hm, da. Četrnaest puta.“
Zurila je u njega i nije mogla da veruje. „Popravljao sije četrnaest puta?
„Pa, lepio sam je“, rekao je. „Što praktično znači da sam svaki put stavljao
previše superlepka, sve sjebavao i lepio samog sebe za sto.“ Oklevao je.
„Nenamerno, naravno.“
Četrnaest puta. Toliko ti znači.
„Onda je prosto bila nesreda kada je one nodi pukla“, rekla je Džes. „Ako nije
prvi put, mislim. Znači, ipak nije loš predznak.“

199
 Nasmešio se u znak potvrde i nastala je mala pauza. „Pa… nedeljni ručak“,
rekla je u pokušaju da promeni temu, iako je videla da on i dalje pomalo misli na
gospodina Robinsa.
„Natalina ideja raja, a moja ideja pakla“, rekao je i počešao bradu. „Obično
više volim da se preznojavam u privatnosti svoje bašte. Bez pomodi pečenja i
penjalice prepune dece s poremedajem pažnje.“
Znala je o čemu priča. Činilo se da je dodi ovde na ručak u sunčanu nedelju
tek nešto bolje od provođenja jutra u dečjoj igraonici sa užasnim mamurlukom od
tekile.
Nasmešila mu se. „Potajno te nervira što ne možeš da visiš s penjalice, zar
ne?“
Slegnuo je ramenima i pogledao je postrance. „Pa, uvek mogu da se ušunjam
i kasnije to uradim. Možeš da mi se pridružiš ako hodeš.“
Konobarica je žurno prošla pored njih, zbog čega su oboje poskočili. Klatila se
pod tornjem praznih tanjira toliko visokim da joj je skoro dosezao do brade.
Vil je gledao Džes u oči za trenutak, a onda je klimnuo u pravcu bašte. „Pa,
kako ti je tamo? S tvojim Špancem?“, dodao je uz blagi osmeh da bi objasnio, iako
je ona znala da misli na Zaka.
Za trenutak Džes nije imala pojma kako da odgovori. Bilo je iracionalno što je
počela da oseda kao da izdaje Vila time što provodi vreme sa Zakom.
„Mislim, nije tehnički Španac. Samo na papiru, pedeset odsto. Ne računa se“,
dodala je mrmljajudi neubedljivo.
Zastao je, kao da pokušava da dešifruje čudni jezik kojim ona priča. Napustio
je taj poduhvat i nastavio. „A tvoja sestra – bože, nisam video Debi otkad sam
morao da je kaznim zato što je napadala ljude na terenu za lakros.“
Džes se slabašno nasmešila i nastala je tišina.
„Izvini što insistiram“, rekao je tada Vil, „ali kako ide tebi i Zaku?“ Oči su mu
bile širom otvorene. „Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš. Potpuno sam
svestan da nisam u poziciji da te čak to i pitam. Samo… udovolji mi.“
Zurila je u njega, tražedi da joj objasni.
„Izvini“, rekao je. „Posle Štiva – i pošto se Šarlot igra napolju – bio sam
zalepljen za prozor proteklih dvadeset minuta. Bio sam primoran da te gledam,
nažalost. Nisam hteo da gledam, ali nisam mogao da prestanem.“
„Jezivo“, rekla je i nasmešila se da mu stavi do znanja da se šali.
Nastala je pauza, kao da su zadržali dah.
„Mislim na tebe sve jebeno vreme.“
Za trenutak, Džes je samo zurila u njega i nije mogla da priča.

200
 „Nemam pojma šta hodeš da ja uradim s tim“, rekla je na kraju u pokušaju da
spreči suze.
Progutao je knedlu i klimnuo glavom. „Pa, Džes, ni ja ne znam.“
„Da li mi tražiš da ga ostavim? Da li želiš da ti kažem da ostaviš Natali?“
„Jebote.“ Okrenuo joj je leđa i stavio obe ruke na glavu, pokazujudi time čistu
frustraciju. Tako je ostao nekoliko sekundi i disao teško, dok je Džes pokušavala da
skrene pogled s prevelikog akvarela u pozladenom ramu na kome je bio prikazan
čopor biglova koji čereče preplašenu lisicu.
Na kraju se okrenuo. „Vidi, ne tiče me se. Možeš da izlaziš s kim god hodeš,
naravno da možeš. Samo du se vratiti za svoj sto i završiti ručak, i ti bi trebalo isto
da uradiš. Ignoriši me, izvini, ponašam se kao kreten.“
Nije bio ljut na nju, shvatila je. Bio je ljut na sebe.
„Ne mora tako da bude“, rekla je nežnim glasom. „Zak se večeras vrada u
London. Možda možemo…“
„Nemoj, Džes“, rekao je i oštro je prekinuo. „Vrati se svom ručku. Jedi svoj
baget, pričaj sa svojom sestrom, provodi vreme sa svojim dečkom. Za to služi leto.
Zaslužuješ to.“
Da li zaslužujem? – pitala se. Da li bi to govorio da znaš šta sam uradila?
Ali čim je poznati mali drhtaj tuge i sramote počeo da se ponovo diže u
njenim grudima, Zak je ušetao kroz ulazna vrata i iznenada se zaustavio ispred
njih.
„Zdravo ponovo“, rekao je i nagnuo glavu ka Vilu. Govorio je kao neki
advokat koji se sprema da desetkuje svedoke. „Vil Grin, zar ne?“
„Moram da idem“, promrmljao je Vil u isto vreme kada je Džes zgrabila Zakov
lakat u pokušaju da ga usmeri napolje.
„Nemoj da si glup, druže“, rekao je Zak i otresao Džesinu ruku. „Dođi i
pridruži nam se. Ne treba se sakrivati ovde na ovako lep dan.“
Vil ga je mirno gledao. „Hvala u svakom slučaju, ali upravo sam krenuo.“
„Znaš“, rekao je Zak i približio mu se s rukama u džepovima. Izgledao je
opušteno i imao je samozadovoljni osmeh na licu, kao da zna nešto što oni ne
znaju. „I dalje ne mogu da se setim odakle te znam.“
Vil je progutao knedlu. „Onda me verovatno i ne znaš. Izvinite me.“
Zak je ispružio ruku. „O, sačekaj! Izvini – pošto izgledaš kao da ne možeš da
dočekaš da se skloniš odavde – ali mislio sam da možda možeš da mi pomogneš u
vezi s nečim.“
Džesino srce počelo je da lupa. Nije mogla ni da zamisli šta de Zak sledede
redi.

201
 „Da li ti je Džes ikada pokazala onu svoju užasnu povredu na nozi?“
„Zak“, rekla je Džes glasa krutog od straha, „uduti. Hajde.“
„Mi se zaista ne znamo toliko dobro“, rekao je Vil. „Izvini, ne mogu da ti
pomognem.“
„O, to je čudno“, rekao je Zak. „Pošto vas dvoje izgledate užasno bliski svaki
put kada vas vidim.“
Nastala je opasna pauza.
Vil je koraknuo ka Zaku. „Možda bi, ako imaš nešto da kažeš, samo trebalo to
da kažeš. Ja sam ovde sa svojom porodicom na ručku, tako da nemam vremena da
se zajebavam.“
„Ali imaš vremena da pričaš s mojom devojkom?“
Njegova optužba lebdela je u vazduhu otprilike pet sekundi, a onda,
niotkuda, Zak je udario Vila pesnicom u vilicu. Džes je primetila kolektivno
zaprepašdenje četiri generacije iste porodice koja je baš ispred ulaza stajala u
šoku. Sigurno su došli na lep, civilizovan nedeljni ručak i nisu očekivali da budu
primorani da prisustvuju nasilju pre nego što su i pogledali meni.
Vilov odgovor na Zakovu provokaciju bio je brz. Promrmljao je: „Ovo nede
dugo trajati“, u pravcu svoje zaprepašdene publike, a onda je snažno udario Zaka
posred lica. Od siline udarca Zak se zateturao unazad kroz otvorena vrata i pao na
šljunak. I, dok je pokušavao da povrati ravnotežu, Vil je krenuo na njega. Džes je
pokušala da ga zgrabi za ruku i da ga odvuče, ali on ju je otresao.
Zak je stavio jednu ruku na lice, a drugu brzo podigao u znak nevoljne
predaje. „Jebote“, iskašljao je reči ka Vilu kroz bujicu krvi koja mu je išla iz nosa,
„dobro, dobro.“
„Dobro?“ Vil je stajao još nekoliko trenutaka pre nego što se okrenuo i bez
reči prošao pored Džes i ušao.
Džes je zurila u Zaka. Krv mu je kapala kroz prste i sletala u debelim
grimiznim mrljama na šljunak. „Jebena životinja“, teško je disao.
„Ti si započeo, druže!“ doviknuo je neko. Njihova mala publika sada se
proširila, a s njom je došao i red telefona koji su snimali, podignuti čvrsto u vazduh
kao upaljači na koncertu Koldpleja.
„Da, u redu“, ispljunuo je Zak u pravcu glasa, i dalje se držedi za lice. „Hvala
za to. Jebena budalo. Vrati se svom jebenom ručku.“
Uprkos svom besu, Džes se nagla nad njega. „Jesi li dobro?“
„Pozovi policiju.“
„Ne možemo“, rekla je i počela da panici da Zak možda nije jedini koji je na to
pomislio. „Ti si to započeo. Svi su tebe snimali.“

202
 Uspela je da ubedi Zaka da ostane tu dok je ona otišla po Debi, koja je, hvala
bogu, bila nesvesna čitave drame, jer se umesto toga koncentrisala (sa izrazom
gađenja na licu) na prizor majke u blizini koja je dozvoljavala svojoj deci da trče
samo u gadama oko bašte.
Dok je Džes ubedila sestru da se odvoji od ostataka svog ručka – iako Debi
jeste insistirala na tome da iskapi ostatak vina pre nego što su otišli – nije bilo
traga Šarlot, a Vilov audi nestao je s parkinga. Bar jedanput bila je zahvalna što su
se mimoišli.

* * *

Zak se zaputio u London s Debi nešto posle sedam sati. Džes je provela drugi deo
dana pokušavajudi da natera sestru da umukne i da ne priča o Zakovoj povredi,
dok se Zak zanimao durenjem ispred ogledala, nameštanjem kose tako da skrene
pažnju sa svetloružičaste modrice i pretvaranjem da de pozvati policiju. Kada se od
toga nije osetio bolje, pokušao je da popravi svoj izubijani ego tako što se strasno
nabacivao Džes kad god bi joj sestra izašla iz sobe.
Dok se Debi gegala do i od rendž rovera sa svojim torbama i brbljala o tome
kako de agent za nekretnine dodi u utorak da proceni kudu, Zak – koji, iako za
nijansu šarmantniji od Debi, ipak nije bio ništa manje zamoran – zagrlio je Džes i
prošaputao joj u kosu: „Preseli se u London kod mene, Džesika. Molim te. Bide
savršeno, obedavam.“
„Treba mi vremena da razmislim“, odgovorila je i odmakla se od njega,
pitajudi se da li je normalno smatrati pesničenje preduslovom za novi početak.
Pogledao ju je kao da je upravo odbila kupovinu na veliko u Luju Vitonu.
„Carino“, rekao je, razdražen. „Reci mi da nisi i dalje ljuta zbog onog kretena u
pabu?“
Morala je da se divi njegovim pokušajima da bude drzak, da se pretvara da
Vilova desna pesnica na njegovom licu nije bila ništa drugo do žustra rasprava uz
pivo.
„Ne“, rekla je i odmahnula glavom. „London… to je velika odluka, Zak. Pričali
smo o tome. Bolje da ideš.“ Nelagodno se pomerila izvan njegovog dohvata, jer
nije želela da je uvuče u još neku raspravu.
„U redu“, rekao je i pravio se da je popustio tako što ju je čedno poljubio u
obraz. „Ali nedu odustati, Džes. Znaš to, zar ne?“ I, iako su mu oči svetlucale, a
šaljivi kez počivao na licu, bilo je nečega u vezi s njegovim izrazom lica što ju je
skoro čikalo da ga potceni.

203
 Zbog toga se čudno unervozila.
Tada joj je stegao ruku, pomalo čvršde nego što je morao, i uputio se napolje
da čeka Debi.
Uprkos činjenici da je bio poprilično blizu istine, Džes je i dalje bila ubeđena
da niko, zapravo, nije rekao Zaku o tome kako ju je Vil pokosio kolima prošlog
meseca. Naprosto, nije bio Zakov stil da se uzdržava suočen sa čvrstim dokazima –
da je znao činjenice, pozvao bi policiju u roku od nekoliko minuta. Bio bi gladan
krvi, kao Ijan prošlog leta kada su neki tinejdžeri pokušavali da voze bicikle blizu
njegovog mondea iz specijalne serije.
Debi je na izlasku zagrlila Džes. Džes je primetila da se očešljala, promenila
bluzu i stavila parfem za put kudi.
„Slušaj“, rekla je Džes dok je Debi nevoljno ljubila vazduh negde blizu njenog
lica, „Zak ne zna ništa.“
„Hm?“ Debi se odmakla. „Na šta misliš?“
„O prošlosti. Našoj prošlosti. Mojoj prošlosti. Ne zna ništa i ja bih volela da
tako i ostane.“ Prosto nije mogla da rizikuje da on sastavi dva i dva i otkrije Vila.
Debi je sklonila tvrdoglavu šišku sa očiju. „Pa, ja mu nedu ništa redi. Iskreno,
sve mi je to sramotno.“
Džes je progutala knedlu i pogledala u Smadža, koji je nervozno pravio
krugove oko njihovih nogu.
„Hajde“, rekla je Debi. „Reci mi dok je on napolju, brzo. Ko je jebeno Vil Grin i
zašto su se tukli?“
Očigledno Zak – verovatno zbog razloga koji imaju veze s njegovim ličnim
ponosom – još nije podlegao Debinim stalnim zahtevima za informacijama, a ni
Džes nije nameravala da to uradi. „Niko“, rekla je Džes. „Ne znam. Ko de znati?“
Reči su joj izlazile nepovezane, kao da ih je brala iz svog uma i bacala nasumično u
vazduh.
Debi je izdahnula. „Dobro!“, pevušila je kao da lično misli da je Džes luda, što
je Džes smatrala pomalo ironičnim. „Nemoj da zaboraviš agenta za nekretnine u
utorak. Nemoj da izlaziš ili takvo nešto. Ovo je veoma važno.“
„Hvala što si me podsetila.“
„Nije ništa lično“, dobacila joj je Debi nadobudno, i Džes je zaključila da je to
ista ona plitkoumna opaska koju koriste bankari kada trče unaokolo i otpuštaju
jedni druge zato što su zeznuli LIBOR20.

20
Londonska međubankarska stopa, dnevna referentna kamatna stopa po kojoj londonske banke nude
jedne drugima novac za pozajmljivanje. (Prim.prev.)

204
 „Vidi, Debi“, rekla je Džes tada, misledi kako bi ved i mogla da spusti sve svoje
jadne karte na sto, „ne planiram da se uselim kod Zaka, u redu? Tako da, nemoj
da provedeš ceo put do Londona tako što deš pričati s njim o tome. Mani se toga.
Stvari između nas su… trenutno komplikovane.“
„Pa pojednostavi ih“, dodala je Debi. „Prestani sve da radiš naopačke.“
Kako se njena sestra okrenula da ode, Džes je pokupila gomilu vizit-karata sa
stola i dala joj ih u očajničkom pokušaju da spase bar jednu pozitivnu stvar ovog
vikenda. „Vidi, ako naiđeš na nekog kome je potreban ketering… spremna sam i
da putujem.“
Debi ju je sumnjičavo gledala. „Znaš, bez uvrede, ali obično preporučujem
svoju ženu iz Čigvela. Ona je više onako… klasična kuvarica.“
„O, stvarno?“, promrmljala je Džes, pokušavajudi da se ne oseda poniženo.
„Šta pravi?“
„Pa, znaš. Sve omiljene stvari. Zaista pravi dobro rolnice od kobasice.“

Poziv je stigao u ponod.

Isprva, mogla je da čuje samo zvuk naleta povetarca.
Zatim je došao njegov glas. „Džes. Da li si za plivanje? Voda je jebeno topla.“
Pridigla se brzo, srce joj je lupalo.
„Nodno kupanje“, nastavio je. „Podseda me na… koja ono beše pesma?“
„Nightswimming“, dodala je slabašno.
„Da! To je ta. Nisam mogao da se setim kako se zove.“ Iza njegovog glasa
čula je slabi zvuk talasa. „UB4021.“
„REM“, ispravila ga je nežno. „Da! REM. Svetlucave sredne drkadžije.“
„Vile“, prošaputala je, „gde si?“
„Pa, kako izgleda, započeo sam negde blizu tebe. Ali nisam više tu, ipak.
Jebena struja.“
„Dolazim po tebe“, samo je to rekla i prekinula vezu.

Povela je Smadža sa sobom – nikada nije išla preko močvare nodu bez njega. Bila
je zahvalna što je mesec jako sijao, tako da nije bilo potrebe za baterijskom
lampom. Nije htela da njome maše po močvari, da ne bi privukla neku dobru staru
dušu koja bi spazila zrak iz svoje staklene bašte i pozvala policiju.

21
Poznati britanski bend s kraja dvadesetog veka. (Prim. prev.)

205
 Plima je nadolazila, tako da nisu imali mnogo vremena. Najviše sat vremena,
kako je izračunala. A večeras de bide ogromna – cela močvara de se poplaviti, kao i
rukavci.
Čim je bila dovoljno daleko od male linije kuda iza kojih su se nalazile
mrežavice, počela je da uzvikuje njegovo ime, iznenada se uplašivši da je možda
došao ovamo da uradi nešto glupo. Zvala ga je na mobilni telefon, iznova i iznova,
ali svaki put je samo zvonilo.
Rukavci su se ved punili. Iskoristila je mostid da pređe one najdublje, ali za
ostale je morala da hoda kroz vodu koja joj je dosezala do butina. Držala je telefon
izdignut u vazduhu da bi ostao suv i primorala je um da odbaci uspomene na
poslednji put kada je gacala po rukavcu da izvuče nekog iz njega.
Uprkos toplom nodnom vazduhu i mirnom nebu, morska voda ranog leta i
dalje je bila otprilike iste temperature kao i bazen u Bilingsu. Udahnula je naglo
miris soli i blata dok joj se grudni koš sabijao od hladnode, a srce lupalo od straha i
adrenalina. Smadž ju je pratio u stopu sve vreme, očaran što prelazi poznatu
teritoriju po mesečini uz mogudnost i da se na brzaka okupa.
Da se ne bi zaglavila, Džes je pokušala da se brzo pomera, ali cipele su joj
sada bile mokre i teške i, iako su konačni ostaci bola u njenoj butini od povrede
skoro nestali, počele su da je bole noge od pomeranja napred, čak i kad je išla
veoma sporo.
Dok ga je čula kako joj uzvikuje ime, ved je bila natopljena močvarnom
vodom i pokrivena lepljivom crnom glinom iz rukavca, a mokra odeda nemilosrdno
joj se pripijala uz svaku konturu tela. Ipak, bila je zahvalna što je imala zdravog
razuma da obuče šorts i majicu, a ne da pokušava da gaca ovde u farmerkama i
duksu.
Dok su joj zubi cvokotali, uvežbavala je svoj govor. Ovako ljudi ovde umiru,
Vile. Zaglave se u blatu na dnu rukavca i onda dođe plima i ne mogu dapobegnu. A
onda se udave. Posebno ako se prvo olese.
Poslednjih nekoliko stotina metara dozvolila je Smadžu da je odvede do
njega. Uočila je njegov tamni obris, sablasnu siluetu; prešao je preko dina i gazio
po ivici vode dok se srebrni sjaj mesečine oštro odbijao od vode koja se talasala.
Tu gde su stajali, more je bilo duboko samo do listova, ali plima je nadolazila i
vetar se ubrzavao.
„Vile!“
Okrenuo se ka njoj dok je ona gacala ka njemu, a Smadž trčkarao ispred nje i
za sobom bacao preterane količine vode, kao konj na vetrovitoj irskoj plaži.

206
 Osetila je toliko olakšanje što je konačno došla do njega da je zaboravila svoj
bes i ispružila ruku, spremna da uhvati njegovu i povede ga na kopno. „Vile, plima
nadolazi. Rukavci su ved puni. Hajde, moramo da idemo.“
Nije se pomerio, i nekoliko trenutaka samo su stajali tu u vodi i zurili jedno u
drugo. Smadž je strpljivo stao između njih, kao da je to što je do grudi u moru u
jedan ujutro savršeno normalno. Čak je pokušavao da maše repom, ali voda ga je
sprečavala.
„Nije baš toliko toplo koliko sam mislio da de biti“, rekao je na kraju Vil, a glas
mu je pomalo podrhtavao od hladnode dok je govorio. Džes je primetila da se
tamnoljubičasta modrica, boje i oblika malog patlidžana, proširila levom stranom
njegovog lica tamo gde su se susrele Zakova pesnica i njegova vilica.
„Šta to jebeno radiš?“ prošaputala je.
Izgledalo je da razmišlja o tome za trenutak. „Da li ima smisla što želim da se
osetim živim, a ne mrtvim iznutra?“
Imalo je, ali nije nameravala da mu sada udovolji. „Ako to tražiš, onda bi
trebalo da se posvetiš bandži-džampu, ili da opljačkaš banku, ili pokosiš još ljudi
svojim audijem ili takvo nešto, a ne da dođeš ovde dok je visoka plima.“
Nasmešio se, stavio ruku u zadnji džep farmerki i izvadio pljosku, a zatim joj
je pružio. „Džes. Izgledaš kao da bi ti koristilo malo ruma.“
Vetar je sada duvao u silnim i oštrim naletima, kao da je doleteo pravo iz
Skandinavije i ne namerava da popusti zbog njih dvoje. Drhtedi, ignorisala je
pljosku. „Vile, opasno je ovde. Plima je ogromna večeras. Molim te, vrati se sa
mnom.“ Ponovo je ispružila ruku.
„Mislio sam da bismo ti i ja mogli malo da flertujemo sa opasnošdu“, rekao
je, kao da je nije ni čuo, pa je otvorio pljosku i otpio gutljaj. „Znaš – kao što smo
nekada radili.“
„Ako nas uhvate ovde zajedno“, rekla je, „Natali de saznati, Vile. Da li to
želiš?“ Voda joj je sada bila do kolena. Negde s njihove desne strane, Smadž se
mudro povukao ka peščanim dinama.
Prošlo je nekoliko trenutaka, tokom kojih ju je gledao skeptično, kao da se
olešio na izlasku i ona pokušava da ga odgovori od pevanja na karaokama.
„Nisam siguran da de se ovo između tvog dečka i mene dobro završiti, inače“,
rekao je onda. „U smislu da du ponovo morati da ga udarim u lice, mislim.“
Ako je Džes u nešto bila sigurna, onda je to da nije više imala neki osedaj da
joj je Zak dečko.
„Gde je on sad?“, pitao ju je Vil.
„Otišao je kudi.“

207
 „Gde kudi?“
„U Belsajz Park.“
Vil je malo razmislio o ovome. „Pa, to je dovoljno blizu Čizika da me zaista
iznervira“, zaključio je na kraju.
„Imate nekoliko krajeva Londona između sebe. Sumnjam da dete naleteti
jedan na drugog.“
„Dobro za njega“, promrmljao je tmurno.
„Da li ti je lice dobro?“
„Moje – šta?“
Pokazala je na svoju bradu. „Tvoje lice. Tamo gde te je udario.“
„Oh.“ Pomerio je donju vilicu nekoliko puta. „U tome je čar ruma, Džes –
onesposobi ti vedinu vitalnih receptora za bol. Ako ga dovoljno piješ.“
„Šta je Natali rekla?“
„O, rekao sam joj da sam se sudario s visedom saksijom. Znaš one gvozdene
koje se zaista ne pomeraju kada ušetaš u njih licem.“ Odmahnuo je glavom.
„Da li ti je poverovala?“
„Pa, da, ali mi se obilo o glavu. Morao sam da je sprovedem iza, pored
kontejnera, pre nego što je barmenu pripretila tužbom.“ Napravio je grimasu i
otpio još jedan gutljaj iz pljoske. „Mogu li da ti otkrijem tajnu?“
„Zavisi. Možeš li da mi je otkriješ dok hodaš?“
Zastao je za trenutak. „Da, dobro.“
Počeli su da gacaju nazad ka peščanim dinama. Džesine noge sada su bile
utrnule od hladnode, iako je i dalje mogla da oseti kako je plima povlači, kako joj
gura listove. Jednim okom usredsredila se na treperava svetla kuda načičkanih na
horizontu, a drugim na beli blesak Smadžovog repa dok je išao pored njih i vodio
ih kudi.
„Pa?“, podsticala ga je, osetivši da je Vilov tok misli skrenuo u drugom
pravcu. Hodao je nekoliko koraka iza nje. Okrenula se i sačekala ga da je sustigne.
„Kakva je tvoja tajna?“
„Natali želi da počne da pokušava ponovo.“ Pauza. „Da zatrudni“, objasnio je
kada je došao do nje, u slučaju da Džes nije bila upoznata s univerzalnim kodom za
jebanje po narudžbini.
Zurila je u njega i osetila kako joj se stomak skupio kao puž koga posipa
slobodnom količinom kamene soli. „Oh“, uspela je da prozbori na kraju. „Pa,
čestitam.“
„Ne, Džes – nemoj… nemoj da mi čestitaš. Nisam to tako mislio.“

208
 Okrenula se; nije mogla da podnese sliku Vila i Natali u Čiziku kako drže u
rukama novorođenče ružičastih obraza, okruženi cvedem i balonima i glupim
prevelikim čestitkama. Plima je ponovo opasno nadošla do njenih listova i ona je
počela da hoda.
On je povikao za njom: „Trebalo je da to budemo mi, Džes!“ Glas mu je bio
stegnut, napukao od hladnode. „Trebalo je da to budemo mi, s brakom i bebom i
savršenim jebenim životom!“
Osetila je kako joj se žal nasilno podiže u grlu kao da joj se povrada – toliko
intenzivno da joj se zavrtelo u glavi – i bila joj je potrebna sva snaga da je zadrži,
da je spreči da zbrkano iskoči iz njenih usta.
„Da li to ti i Natali imate?“ Okrenula se ponovo i počela da viče na njega. Glas
joj je zvučao kao oštar nalet koji se pridružio oluji primorskog vetra. „Savršeni
život?“
„Naravno da ne! Zašto jebeno misliš da sam ovde olešen usred nodi? Nisam
se opio od blaženog porodičnog života, Džes!“ Zvučao je skoro ljuto. „Nedostaješ
mi svakog dana zbog onih nekoliko jebenih meseci nekada!“
Osetila je kako joj suze odmah dolaze, ponovo ju je skrhala ideja da je samo
još jedan rođendan mogao značiti toliko. Primorala se da se okrene od njega i
ponovo počne da hoda, ili bar da pokuša. Pukom sredom nijedno od njih nije do
sada slomilo članak na neravnom podvodnom terenu.
„Džes!“ U sekundi je osetila kako je sustiže. Ruka mu je pronašla njen struk
dok ju je nežno okretao ka sebi. Spustio je glavu do njene i izvinjavao se. „Izvini.
Govorim sve što ne treba, znam to. Poslednje što želim jeste da te oteram.“
Pogled mu je pao na pljosku u njegovoj ruci, buljio je u nju razdraženo, kao da je
nekako očekivao da de rum sve popraviti, a ne pogoršati.
„I ja se isto osedam“, priznala je, ved plačnim glasom kako je njen blesak
frustracije počeo da se povlači. „Tako sam se osedala poslednjih sedamnaest
godina.“ Progutala je, mučedi se za trenutak da progovori. „Volela bih da mi nisi
rekao za bebu.“
Usta su mu se malo otvorila, kao da nije znao kako da objasni. „Izvini.
Prosto… Natali nije preterano diskretna, znaš? Ona priča s ljudima, sve vreme – u
prodavnici, pošti… Naš graditelj tek što je dobio trede i ona ispituje jadnička cele
nedelje o razlici u godinama među decom.“ Odmahnuo je glavom. „Prosto sam
bio paranoičan, Džes, da deš možda naleteti na nju ili da deš čuti nešto i stedi
potpuno pogrešan utisak. Ali slušaj – nemoj govoriti beba kao da ved postoji. Nije
tako. Nede se tako desiti.“

209
 Pogledala ga je u oči i pokušala da proguta knedlu u grlu dok je to radila. „Ma
hajde. Pričamo o Natali. Najodlučnijoj ženi od…“
„Da, da, znam“, promrmljao je. „Jovanke Orleanke, Budike.“
Nastala je pauza. „Zapravo“, promrmljala je, „htela sam da kažem Bijonse.“
Lice mu je pomalo omekšalo, kao da bi ga, bilo kog drugog dana, u kontekstu
bilo kog drugog razgovora, ovo nasmejalo. „Takođe tačno.“
Gacali su još malo i, konačno, njihova stopala našla su se na ivici peščanih
dina. Džes je iznenađeno primetila, kada su izašli iz vode, da Vil nosi kaubojke.
„Uništio si ih“, primetila je tužno, pogledavši mu u stopala.
„Ma ne“, rekao je, ali kada joj je ispratio pogled, izgledao je isto toliko tužno.
„Oporavide se.“
„Pa, šta želiš?“ pitala ga je, drhtedi dok su se peli na ivicu močvare. Vlažna
primorska trava okrznula im je listove. „Da li želiš još jednu bebu?“
„Ne otkad sam te pregazio“, rekao je nežno, a onda zastao. „To je verovatno
najčudnija rečenica ikada izgovorena.“
Odmahnula je glavom. „Ne, najčudnija rečenica ikada izgovorena glasi: Ne
sedam se razlike između REM i UB40.“
Nasmejao se. „U pravu si. O, bože. Nema izgovora za to.“
Dutali su nekoliko trenutaka, iako su Džesini zubi sve vreme bili na ivici da
počnu da cvokodu.
Osetila je potrebu da promeni temu. „Da li imaš planove za rođendan?“
Ostalo je nešto više od nedelju dana do njegovog rođendana, devetog juna.
„Ja lično? Nemam planove. Mrzim rođendane. Ali Natali…“ Pogledao ju je i
oklevao.
„U redu je“, rekla je nežno. „Možeš to da kažeš.“
„Izvini“, rekao je pomirljivim tonom. „Samo sam hteo da kažem… rođendani
se sada više tiču Šarlot. Puštam je da bude uzbuđena umesto mene.“
Džes se slabašno nasmejala, setivši se šta joj je rekao o selima u Burkini Faso.
„Pa, možda deš dobiti lepu kozu.“
Ponovo joj je uzeo ruku i zaustavio je nežno, tako da su sada stajali okrenuti
jedno ka drugom. „To me podseti, Džes.“
„Na šta?“
Izgledalo je da okleva. „Rizikujudi da zvučim kao veda budala nego što
jesam… Doneo sam ti nešto.“ Kozu?
„Cenim da je taj rizik mali“, objasnio je. „Ved sam toliko daleko otišao.“
Klimnula je glavom. „Da, večeras si zaista prevazišao sebe.“
Malo se osmehnuo. „Pa… ovo de možda pomodi. Da li si spremna?“

210
 Uprkos sebi, malo se nasmešila i slegla ramenima. Zubi su ponovo počeli da
joj cvokodu. „Spremna.“
Iznenada veseliji, stavio je ruku u zadnji džep farmerki. „Zatvori oči“,
prošaputao je. „Otvori ruku. Sav taj džez.“
„Šta?“ Nasmejala se, ali uradila je to. Osetila je kako joj je stavio nešto lagano
na dlan i, kada je otvorila oči, videla je da je to mala siva kutija za nakit. Izgledala
je malo ulubljena i bila je namočena. „Šta je ovo?“
„Saznadeš ako otvoriš.“
Tako je otvorila. Na nabranoj svili unutra stajala je srebrna ogrlica s jednim
majušnim biserom u centru. Bila je pomalo potamnela i izgledala je staro, kao da
je pripadala nekome drugom.
„Prelepa je“, prošaputala je i onda ga pogledala čekajudi objašnjenje.
„Mislim, da li postoji neka priča, ili…“
Izdahnuo je kruto, kao da se priprema da joj nešto otkrije. Napravio je
nekoliko gnjecavih koraka u suprotnom pravcu pre nego što se okrenuo ka njoj.
„Dobro, redi du to brzo. Kupio sam ti tu ogrlicu za Božid, Džes, 1993. godine. Hteo
sam da ti je dam te nodi u Holkamu u osmatračnici, ali sam uprskao. Mislio sam da
deš pomisliti da sam patetični kreten.“
Buljila je u njega. Zubi su sada prestali da joj cvokodu.
„Pa sam je zadržao. Čuvao sam je sve ovo vreme, jer sam imao tu glupu ideju
da du jednog dana… možda imati šansu da ti je propisno dam.“ Drhtedi malo dok
je govorio, ispružio je ruku i uzeo trapavo ogrlicu iz male kutije, a onda se nagnuo
ka njoj da joj je zakači za vrat. Podigla je prste tamo gde je osetila ogrlicu na
grudnom košu, a on je pomerio ruke na njena ramena.
„Kako izgleda?“ prošaputala je.
Nasmešio se i sredno slegnuo ramenima. „Baš kao što sam i mislio.“ Onda ju
je zagrlio i promrmljao joj u kosu: „Uzgred, žao mi je što nije neki kvalitet. To je
bio moj prvi pokušaj kupovine nakita. Ti zaslužuješ nešto s više stila posle čekanja
od sedamnaest godina, Džes.“
Stegla mu je grudni koš u znak opomene. „Tako je bilo vredno čekanja.
Iskreno. To je nešto najslađe što je iko ikada uradio za mene.“
„Džes, budi ozbiljna“, rekao je i odmakao se od nje, pa spustio malo bradu da
je pogleda u oči. „To je najslađe što je iko ikada uradio za tebe? Dao ti užasnu
staru ogrlicu usred močvare u jedan ujutro?“
Znala je da je zadirkuje. „Da.“
„Onda mislim da je verovatno vreme da nađeš novog dečka“, samo je to
rekao.

211
Nasmešila se sama za sebe pošto je, sve u svemu, morala da se složi s time.

212
 20

Metju
Sreda, 16. februar 1994.

Pa, moja prelepa devojka bide u Veneciji sa svojim razredom na Dan zaljubljenih i
ja sam očajnički želeo da budem tamo s njom. Međutim, izgledalo je kao da de se
to desiti samo ako ja sam kupim svoju avionsku kartu i pratim ih sve taksijem na
vodi.
Kako se ispostavilo, ipak, slomljeni članak seksi Deda Mrazice nije mogao
dodi u boljem trenutku.
Sonja je bila jedan od nastavnika na spisku za put – ali nekoliko nedelja pošto
sam joj nekako polomio fibulu tako što sam je gledao kako pada s mojih
stepenica, Makenzi me je zamolio da idem umesto nje.
Nismo rekli ni reč jedno drugom od Nove godine. Sonja je bila veoma ljuta i
ubeđena da je njena povreda članka direktan rezultat toga što mi se ne sviđa, tako
da je provela poslednjih nekoliko nedelja prevodedi vedinu zbornice na svoju
stranu. Što znači da je velika vedina mojih (uglavnom ženskih) kolega sada
verovala da sam je prevario da se skine u mojoj kudi pre nego što sam je izbacio
napolje iz hira koji je nesumnjivo bio povezan s pivom, fudbalom ili nečim što sam
pročitao u Areni. (Bio sam toliko naivan da sam mislio da bismo možda oboje želeli
da dutimo o svemu tome u pokušaju da sačuvamo njeno dostojanstvo, tako da
sam poprilično popizdeo kada sam shvatio da preventivno širi laži o meni u
zbornici).
Makenzi je imao trostruki razlog što nije dozvoljavao Sonji da ide na put u
Veneciju. Prvo, ponašala se kao da je izgubila sva četiri uda u motociklističkoj
nesredi i postajalo je sve jasnije da je rizičan izbor dati nekome tako slabom
zadatak da nadgleda ekskurziju. Drugo, ja sam znao osnove italijanskog. Trede,
slagao sam se sa Bretom Majklsom, koji je, kao šef jezičkog odeljenja, vodio put.
Povezali smo se ranije zbog našeg zajedničkog nepoverenja prema jeftinoj instant
kafi u zbornici i prema Lorejn Veks (koja je, takođe, išla u Veneciju kao Sonjin
saučesnik), kao i našeg zajedničkog prezira prema najbesmislenijim nepisanim
pravilima ponašanja u Hedliju, na primer, pravilu koje zahteva da se kontroliše
maljavost na licu. (Bret je jednom pomislio da bi bilo smešno da pita Lorejn da li
joj je potrebno podsedanje na to pravilo, na šta je Lorejn odgovorila tako što je

213
pažljivo bacila svoju instant supu na Bretovu sveže obrijanu vilicu. Morao je da
prestane da se brije neko vreme da bi opekotina zacelila, što je samo započelo
manje takmičenje među nama da vidimo ko može da odneguje najdlakavije lice
pre nego što neko izgubi strpljenje i požali se Makenziju. Naš rekord do sada bile
su dve radne nedelje, i ja sam pobedio. Bret mi je kupio paket piva kao nagradu.)
Tako sam bio spreman za polazak, dok se Sonja nije pojavila u školi tri dana
pre puta, sa opravdanjem od doktora u kome tvrdi da je spremna za borbu. Bret
je odlučio da to protumači tako što je doslovce izgubio kontrolu od besa i zamalo
je udario glavom. To je kulminiralo time što smo se nas troje raspravljali u
Makenzijevoj kancelariji dok je Sonja lila krokodilske suze, a Bret se glasno i ljutito
svađao nad njenom glavom.
Ishod je na kraju bio taj da demo i Sonja i ja idi u Veneciju – jer smo svi znali
da je, u stvari, Sonja emocionalna olupina koja jedva da može uopšte i da predaje,
a kamoli da ide za grupom i drži je na okupu tokom sjajnog odmora koji je
maskiran kao ekskurzija.
Bret i ja bacili smo kosku jedan drugom dok smo izlazili iz Makenzijeve
kancelarije. Takođe, nismo ni držali Sonji otvorena vrata, što nije bilo namerno, ali
je Bret kasnije mislio da je to bio dobar dodatak. Povučene su granice. Bila je to
borba Lengli-Majkls protiv Lerd-Veks.
O, definitivno je počelo.

Iluzija besplatnog odmora izbledela je skoro odmah pošto je avion sleteo na

aerodrom u Trevizu, kada je meni i Bretu otprilike u isto vreme sinulo da smo
odgovorni za dvadeset tinejdžerki koje imaju slobodnu nedelju od privatne škole i
dobro konstruisane planove da se zaljube u Italijane. Što se mene tiče, bio sam
toliko nervozan i ometen da sam u prva dvadeset četiri sata jedva uopšte primetio
Džes, a kamoli da sam se setio naše nesigurne strategije kako da budemo malo
nasamo na Dan zaljubljenih. (Ona bi se iskrala iz svoje sobe u jedanaest uveče, kao
da mesečari, a tada bih se ja sasvim slučajno vradao sa svoje dužnosti
proveravanja soba. Onda bismo ušli u neki hodničid da ukrademo poljubac.
Savršeno.)
Tokom našeg drugog dana razgledanja bili smo na Trgu Svetog Marka i popeli
smo se na zvonik bazilike. Džes je objasnila da se boji visine i želela je da ostane na
trgu. Kao idiot, skoro sam nas razotkrio kada sam se okrenuo ka njoj iznenađen i
rekao: „Stvarno? Nikad to nisi spomenula.“

214
 Pokušao sam brzo da sakrijem to tako što sam promrmljao Bretu nešto o
tome kako sam proveravao da li imaju neke fobije zarad osiguranja pre nego što
smo poleteli, i jedva sam se izvukao. Jedva.
Džes je uglavnom blejala sa svojom drugaricom Anom Bakster u Veneciji.
Veštice su, hvala bogu, ostale kod kude, nesumnjivo provodedi raspust raštrkane
po tržnim centrima, kuglanama i raznim ograncima Mekdonaldsa. U poslednje
vreme primetio sam da je Džes počela sama da se odvaja od njih; zapravo, činilo
se da zaista napreduje u školi. Razlika nije bila toliko očigledna na mojim časovima
matematike – nenamerno je počela da napreduje u aritmetici čim mi je postala
devojka – koliko u napretku koji je uopšte ostvarila. U poslednje vreme načuo sam
pohvalne komentare u zbornici i od nekih drugih nastavnika, i zaista je počinjalo
da izgleda da ima potencijala da bude odlična kada bude vreme da polaže ispite
sledede godine. Izgledala je nekako ozbiljnija i tokom puta, više se angažovala –
čak i kada je Lorejn monotono svima predavala o Marku Polu sa otprilike toliko
dinamičnosti kao i cigla na dnu Velikog kanala, i postajalo je vrlo verovatno da de
neko od nas morati da je gurne u njega.
Bio sam presredan zbog toga. Ali zbog nečega u vezi sa Anom Bakster pomalo
sam se unervozio: izgledalo je kao da uvek gleda – Džes, mene, gondolijere… nije
po tome bila drugačija od Sonje. Gde god sam se okrenuo, imao sam utisak da se
ona okrenula tu trideset sekundi ranije i čekala da ja to isto uradim da može da
me uhvati na delu.
Tek pošto sam objavio da nisam upoznat sa tajnom akrofobijom svoje tajne
devojke (ne vrtoglavicom, kako sam objasnio okupljenoj grupici kao tipični jebeni
nastavnik, nije to isto), shvatio sam šta je Džes pokušavala da uradi kada je došlo
vreme da se popnemo na zvonik i ona me pogledala. Ali tada je ved bilo prekasno.
„Ja du ostati s tobom, Džes“, rekla je glasno Sonja. „Ne mogu da se popnem
sa ovim štakama. Ti se popni, Ana. Džes de biti dobro ovde dole sa mnom.“ A onda
se okrenula i nasmešila mi se – samo, to nije bio pravi osmeh, bila je to prazna
imitacija: onaj osmeh koji bi žena možda uputila mužu da je pozvala susede na
večeru, znajudi sve vreme da on jebe komšinicu svaki put kada ona okrene leđa.
Onaj pogled koji govori: Znam. Znam za vas dvoje i prvo du nju da uhvatim.
Počeo sam vidno da paničim. „I ja bih mogao da ostanem“, mrmljao sam
Bretu. „Da izvidim kafide.“
„Ne“, rekao je Bret sa izrazom uvređenosti na licu. „Penješ se na zvonik sa
mnom, Lengli.“
Kako je ispostavilo, postojao je lift, što znači da uopšte nije bilo potrebe da se
Sonja izvuče, a to je samo pojačalo moju sumnjičavost i strah. Tako da, sve dok

215
sam bio na vrhu zvonika koji gleda na Veneciju, kada je trebalo da brojim glave i
pokazujem na ostrvo Đudeka i Crkvu Santa Marija dela Salute, ili kako god da se
zove, samo sam razmišljao o tome šta Džes možda govori Sonji dole na trgu. Gore
je bilo prokleto ledeno, ali ja sam se znojio kao da je bila sredina leta. Stalno sam
opsesivno naginjao vrat da pokušam da ih spazim dole, oko sto metara ispod nas
na zemlji – ali, naravno, nigde ih nisam video.

Bret je imao rezervaciju za ručak u jedan sat kod Mosta Rijalto u nekom usranom
restoranu za turiste koji je izabrao iz turističkog vodiča. Svi smo sedeli napolju na
kaldrmi, na kojoj je, hvala bogu, bilo grejanja. Devojke su sedele za stolovima
najbližim mostu, dok smo Sonja, Lorejn, Bret i ja sedeli bliže samom restoranu.
Svi su nosili kapute i pokušavali da uživaju u lepotama Venecije na jedan od
najgorih dana u godini. Pogrbljen u svojoj omiljenoj teksas jakni s vunenom
kragnom, ja bih lično ubio nekoga samo za malo ruma u svojoj koka-koli. Bilo mi je
teško da budem u istoj prostoriji sa Sonjom, a kamoli da delimo hleb i
bezalkoholna pida preko istog stola, dok se sve vreme pitam da li de me razotkriti
kao prvoklasnog perverznjaka.
Očajnički sam tražio šansu da pričam sa Džes da bih mogao da otkrijem šta
Sonja želi, i nisam morao mnogo da čekam. Tek smo sedeli otprilike pet minuta
kada sam spazio kako Džes gura svoju stolicu preko kaldrme. Tokom proteklih
nekoliko meseci postao sam pomalo stručnjak za gledanje krajičkom oka i uspeo
sam da vidim kako me je pogledala, uputila se u restoran i nestala unutra, a da
nisam nijednom podigao pogled sa svog plastificiranog fotografskog menija.
Znao sam da ne bi trebalo da ustajem i pratim je dok ne prođe bar šezdeset
sekundi, ali moja kontrola impulsa popustila je oko tridesete. Ustao sam, i Bretu,
koji se raspravljao sa Sonjom zbog tačnog izgovaranja reči chiesa22 (sigurno je
Sonja bila ubeđena da treba da se izgovara kii-aj-za, i to s teškim engleskim
akcentom), promrmljao nešto kako treba da idem u toalet. Brzo sam pogledao u
Lorejn, ali ona je gledala most i imala štapid od hleba u ustima. Nisam mogao da
budem siguran da li je iko od njih uopšte primetio da ustajem.
Prešavši preko kaldrme kao pijanica koja je spazila radnju s pidem, zakoračio
sam u ledenu sumornost foajea restorana, gde sam oterao konobara koji je bio
previše rad da me ponovo smesti da sedim. Džes me je čekala u podnožju
spiralnih stepenica zatvorenih uzetom, sa znakom na kome je pisalo Divieto di

22
Crkva na italijanskom, izgovara se kjeza (Prim. prev.)

216
accesso!23 sa žutim nacrtanim Čiča Glišom koji se saplide i pada u plamen. Morali
ste da se zapitate šta se to prokleto gore dešava.
Džes je ispružila ruku da me dotakne, ali sam odmahnuo glavom. Zaista sam
sada izgledao kao pijanica, samo ona koja je našla radnju i videla da je zatvorena;
počeo sam da nervozno skakudem s noge na nogu, delom da bih se utoplio, ali
uglavnom zato što sam bio veoma uznemiren.
„Da li se radi o gospođici Lerd?“, pitao sam je.
I Džes je izgledala nervozno, ali bilo je teško znati da li je to zbog nečega što
je Sonja rekla ili zato što je moja briga bila zarazna. Na kraju je klimnula glavom.
„Da.“
U meni je procvetao pupoljak straha. Znao sam da nemamo mnogo vremena
– čim Sonja primeti da nema ni mene ni Džes, dodi de ovamo kao metak, a
slomljeni članak čudesno de joj se zaceliti kao nekom bogalju na Sabat.
„Da li ona zna?“ pitao sam Džes.
„Mislim da možda zna.“
„Jebote.“ Prošao sam rukom kroz kosu. Bila je vlažna od hladnode. „Šta je
rekla?“
Džes je mirno izdahnula. „Izmislila sam to da se bojim visine.“
Priznajem da sam potajno osetio olakšanje što to čujem, jer mi nije ranije
imalo smisla. „Dobro.“
„Gospođica Lerd pokušavala je da me uhvati samu otkad smo krenuli iz
Norfoka. Pa sam pomislila… bolje da vidim šta hode.“
Imala je dovoljno otvoren um da se upusti u razgovor sa Sonjom – prva
crvena zastavica. Ugrizao sam se za usnu. „Dobro.“
Pre tog trenutka uvek sam mislio da je dobro što je Sonja suptilna kao pevac
u zoru, jer je to uopšteno značilo da nije bilo teško biti jedan korak ispred nje.
Međutim, imao sam užasan osedaj da du upravo prisustvovati rušenju te
konkretne teorije, slično Čiča Gliši koji je imao nesredu da se popne uz stepenice s
moje leve strane.
„Hm, pa, sedela sam s njom na trgu i tek sam počela da joj pričam o svojoj
mami i Debi. Znaš – sve lično čega sam se setila. Htela sam da pomisli da mi je
dobro da pričam… pa, o svemu.“
Ta taktika imala je smisla, jer je Sonja poštovala granice i svi su to znali. Čak
ju je i Lorejn zadirkivala zbog toga s vremena na vreme. Nosila je privezak na
kome je pisalo Nastavnica, ne prijateljica, i upudivala je devojke na školsku sestru
ako bi ih videla da plaču. Sonja nikada ne bi započela priču o Džesinom privatnom

23
Ital. zabranjen pristup. (Prim. prev.)

217
životu, osim ako ne bi mislila da de joj pružiti nešto što zaista želi. Kao, na primer,
neprocenjive informacije o meni.
„A onda… prosto me je pitala.“
U tom trenutku osedao sam se kao da me je neko snažno gurnuo s vrha
zvonika, što verovatno objašnjava zašto sam zatvorio oči.
„Pitala te je… za tebe i mene?“ Bivalo mi je sve teže da formiram reči, pošto
sam, zapravo, hrlio kroz vazduh smrtonosnom brzinom – ali morao sam da znam.
Džes je kratko uzdahnula, zbog čega se samo pogoršao moj osedaj da du
licem udariti u pod pri velikoj brzini. „Ne! Ne to. Samo – da li imam dečka.“
Otvorio sam oči i, na moje olakšanje, sve je bilo mirno i tiho. „To je sve?
Samo… dečka? Ne mene?“
Klimnula je glavom; lice joj je i dalje bilo crveno od hladnode. „Da, to je sve.
Nije te uopšte spomenula.“
Naslonio sam se na zid i pokušavao da razmislim, što nije bilo toliko lako
koliko je trebalo da bude, zahvaljujudi monotonom nizu kamerne muzike koja se
povremeno čula kroz par jeftinih neispravnih zvučnika nad našim glavama.
„I šta si joj ti rekla? Kada te je pitala to?“
„Rekla sam da nisam zainteresovana za momke. Rekla sam joj da želim da se
usredsredim na školu.“ Razumno.
„A onda je ona rekla…“
„Rekla je da je to dobro. Ali onda nismo mogle više da pričamo, jer se
gospodin Majkls sapleo o njene štake kada se spuštao sa zvonika i počeli su da se
svađaju.“
Obično bih se nasmešio na ovu rečenicu, ali danas nisam mogao da se
nateram da osetim išta osim duboke nelagode. Sonjino lice počelo je da proviruje
s jeftinih imitacija fresaka uramljenih zlatnom plastikom na suprotnom zidu i
smešilo se. Ali to je bio mučni osmeh likovanja, osmeh od kog mi je srce brže
zakucalo, i to ne na dobar način.
„Mislim da zna da se nešto dešava, gospodine L“, rekla je tada Džes, u slučaju
da sam pomislio da smo se izvukli, što nisam. (Zapravo, poželeo sam da je Bret
gledao kuda prokleto hoda, jer je zvučalo kao da bi Sonja možda izvukla još pitanja
iz rukava da ih nisu prekinula njegova klovnovska stopala.)
Džes je ispružila ruku da dodirne moju, ali sam odmahnuo glavom. „Bolje
ne“, promrmljao sam i otresao je što sam nežnije mogao. „Neko možda gleda.“
Poslušno je vratila ruku i povukla se korak unazad, gledajudi kroz foaje kao da
je zabrinuta da se možda Sonjini klonovi kriju iza papa od polistirena.

218
 Nekoliko puta sam udahnuo, ali nisam se smirio. „Slušaj, Džes… bolje da nas
ne vide zajedno ostatak puta.“
Video sam kako je progutala razočaranje i to mi je zaista slomilo srce. Bila je
toliko uzbuđena kada sam joj prvi put rekao da idem u Veneciju i, kao idiot,
pogoršao sam sve kada sam joj pričao razne priče inspirisane Danom zaljubljenih,
o tome koliko je Italija romantična.
„Ako te gospođica Lerd pita još nešto, samo treba da joj kažeš da misliš da je
neprimereno. U redu?“ Nisam ni sačekao da odgovori. „Džes – u redu?“
Brzo je klimnula glavom dva puta. „Da je neprimereno.“
„Isto važi za Lorejn. Gospođicu Veks. Neprimereno. To je neprimereno.“
Ponovo je klimnula glavom. „Zašto gospođica Veks?“
„Zato što gospođica Veks nije nimalo bolja od Sonje. Obe su jebeno lukave.“
„Jesi li dobro?“ izdahnula je tada. Time je verovatno mislila da izgledam kao
da mi je potrebna intervencija zbog mog mentalnog zdravlja.
„Samo ne pričaj ni sa jednom od njih. Nemoj da kažeš ništa više.“ Ispalo je
grublje nego što sam nameravao, ali nije bilo vremena da se ispravim, jer se naš
previše entuzijastični konobar vratio, ovog puta da nas podstakne tako što je
mahao menijima po našim nogama kao da smo letargična stoka, dok je besno
brbljao na italijanskom i divlje gestikulirao na znak sa Čiča Glišom. Bilo je vreme da
krenemo.
Izašao sam iz restorana kada je Džes nestala u toaletu. Dok sam se kretao
preko kaldrme, jednom rukom štitedi oči od jarkog zimskog sunca i pretvarajudi se
da se divim predivnom Mostu Rijalto, pomislio sam, sve bešnji, na to u šta me
Sonja pretvara. Postao sam, u toku jednog ručka u februaru, ona vrsta čoveka koja
šapude Nemoj da si rekla ijednu reč, ovo je naša mala tajna u uši mladih učenica.
Sada mi je fizički bilo muka od pomisli na to kakav sam nervozan, trzavi
perverznjak.
Sonjine oči sokolove pratile su me sve do moje stolice. Osetio sam snagu
njenog pogleda kroz tamni oklop njenih naočara za sunce.
„Uputi me ka toaletima, Metju“, rekla je dovoljno glasno da svi čuju čim sam
seo. „Pudi du.“
I ja sam hteo da puknem. Hteo sam da vičem na nju od besa. Kako se usuđuje
da ispituje Džes? Pazio sam na Džes, činio sam je srednom. Ko je Sonja da počne
da koristi taktiku zastrašivanja? Iznenada sam se osetio skoro nemerljivo
zaštitnički nastrojen prema Džes, kao da du možda morati da uzmem usranu malu
bocu maslinovog ulja sa sredine našeg stola od lažnog mermera i razbijem je o
Sonjinu minijaturnu glavu iz čistog besa.

219
 Ali umesto toga, uzdržavajudi se koliko sam mogao, prosto sam slegnuo
ramenima i rekao: „Izvini, nemam pojma. Otišao sam da daskam s konobaricom.“
„Ha!“, uzviknuo je Bret i udario dlanom po stolu, od čega je naš jadni mali
izbor bezalkoholnog pida poskočio. „Jebeno sam znao!“
Jesi li? – pomislio sam. Nisam bio sasvim razočaran što je Bret mislio da sam
sposoban za nešto tako drsko i smelo. Krajičkom oka spazio sam kako se Džes
pridružuje Ani nedaleko od nas.
„Brete“, šištala je Lorejn na njega skoro ledenim glasom, „da li bi ti smetalo
da spustiš psovke na minimum, molim te? Ovo je školski put.“ (Kao da je iko od
nas mogao to da zaboravi. Ni u kakvom drugom scenariju ne bih delio sto u bašti
kafida sa Sonjom Lerd i Lorejn Veks pored jedne od svetskih najromantičnijih
znamenitosti.)
„O, uduti, instant supo“, zarežao je Bret na Lorejn.
„Mislila sam“, rekla je Sonja nadjačavajudi ih, govoredi meni glasom skoro
drhtavim od trijumfa, kao da de da odigra odlučujudu kartu, „da si rekao da imaš
devojku koju voliš.“
Bret je frknuo tako da je mogao da ispali pljusak koka-kole preko Sonjinog
bež kaputa, da je imao zdravog razuma da prvo napuni usta. „Šta? Lengli nema
devojku. On je tragičniji od mene.“
Nagnuo sam upitno glavu ka Sonji. „Ne sedam se da sam to rekao. Kada sam
to rekao, Sonja?“
Sonja je pomalo pocrvenela dok smo se oboje prisetili nodi kada je stajala u
mojoj dnevnoj sobi obučena kao seksi Deda Mrazica s pomalo opuštenim,
mlečnobelim stomakom, u glupim previsokim potpeticama, i govorila mi da me
voli. Podigao sam obrve da joj stavim do znanja da se ne zeza sa mnom.
Bret se okrenuo ka meni. „Pa? Da li si joj uzeo broj?“
Razmišljao sam o tome nekoliko sekundi; razmišljao sam šta bih mogao da
kažem što bi najviše moglo da razljuti Sonju Lerd. Na kraju sam slučajno-namerno
uzeo njen sok i popio ga, polomio štapid od hleba napola i rekao: „Ne. Predomislio
sam se. Sise su joj bile premale.“ Onda sam namerno pogledao u Sonjine grudi
dok se Bret toliko histerično smejao pored mene da je bilo čudno što nije sam sebi
izazvao infarkt.
Čak je i Lorejn Veks dozvolila sebi da se minimalno nasmeši. Sonja je pak
samo sedela, potpuno mirna, lica zamrznutog i mračnog, kao jezero koje se
zaledilo u zimu. Čak i dok sam se smejao, imao sam užasni osedaj u stomaku da
sam ovom prilikom, kako bi moja majka to rekla, prekardašio.

220
Ostatak puta Sonja je odbijala da priča sa mnom, što mi je sasvim odgovaralo.
Stvorio sam sopstvenu pouzdanu rutinu tako što sam tokom dana poslušno
dozvoljavao Lorejn da nam svima naređuje sa svojim planovima i podignutim
kišobranom, pre nego što bih rano uveče žestoko masturbirao u tuševima misledi
na Džes, a zatim bih se jako trudio da ne buljim u nju tokom svake večere (što je
znatno olakšao Bret, čiji je zanimljiv pristup udisanju špageta bio kao da gledate
bebu od šest meseci kako sama jede činiju ispasirane šargarepe).
Konačno, tokom naše pete nodi u Veneciji, možda pogrešno protumačivši da
je Sonjin zid tišine posle Mosta Rijalto, zapravo, krotkost, glupavo sam poželeo da
ponovo rizikujem. Uhvatio sam Džesin pogled dok je izlazila iz restorana hotela i
ona je zastala, pretvarajudi se da gleda u zatamnjene prozore suvenirnice, kada
sam ja uzeo kopiju Lorejninog plana za slededi dan i odšetao do nje. „Jesi li uzela
ovo?“, pitao sam je glasno, mašudi kopijom u vazduhu, zadovoljan što je svoju
stavila negde u zadnji džep farmerki, gde niko ne može da je vidi.
Očigledno je osetila moj očaj. „Izadi du ispred u ponod“, prošaputala je uzevši
plan iz moje ruke i nonšalantno otišla od mene da sustigne Anu Bakster.

Šetali smo brzo u tišini oko pet minuta, ruke su nam bezbedno bile u džepovima
kaputa, gledali smo pravo, kao da smo agenti MI5 i na putu da ubijemo nekoga.
Venecija u ponod u februaru bila je jezivo tiha i mračna. Jedini zvuk bilo je
povremeno kuckanje koraka i nežno udaranje hladne vode o kamen.
„Ovde“, grubo sam prošaputao, očajno, kada smo stigli do napuštenog trga.
Tu se nalazio amfiteatar malih prozora, tako da sam je zgrabio za ruku i povukao iz
vidokruga u luk zgrade, nadajudi se da stanari ne planiraju da odlaze ili dolaze kroz
ulazna vrata tokom slededih desetak minuta.
„Ne možemo dugo“, prošaputao sam. „Ako vide da nas oboje nema,
upašdemo u nevolju.“
Shvativši, izgleda, da je to znak da požuri, Džes je počela željno da me ljubi.
„Ne brini“, izdahnula je. „Izmrvila sam dijazepam u Aninu votku pre nego što sam
izašla.“
Uz nemali trud, odvojio sam se od nje. Iako sam sredno mogao da ignorišem
nastavnika u sebi koji je vikao: Votka? Šta ste prokleto radili s votkom?, mislio sam
da je verovatno mudro da joj otkrijem nešto u vezi s koktelom od alkohola i lekova
na recept.
„O čemu ti jebeno pričaš?“ Uprkos sebi, nisam mogao da sklonim pogled s
njenih usta. Prestani, Lengli. Moramo da se pobrinemo da Ana Bakster nije mrtva
u svojoj hotelskoj sobi.

221
 „Od toga se uspavaš“, trepnula je, kao da je to sve objasnilo, što nije. „Ukrala
sam nekoliko od mame pre nego što smo došli. Mislila sam da de biti korisno.“
Isuse. Znao sam da je Džes organizovana, ali nisam baš očekivao da de
spletkariti do stepena da onesvesti svoju drugaricu tako što de je drogirati
lekovima.
„Ja nisam uzela nijedan“, uverila me je tada razrogačenih očiju. „Ali Ana
jeste? Džes, to je zaista opasno.“
Džes se namrštila. „Ne, nije. Moja mama to radi skoro svake nodi. To radi
otkad znam za sebe.“
O, jebote. Ona misli da je to normalno. „Džes, u tome je nekako i suština“,
rekao sam nežno. „Sistem tvoje mame naviknut je na to. Anin najverovatnije nede
biti.“
Odmahnula je glavom, kao da nešto ne shvatam. „I ja i Debi ved smo to
radile.“ Slegla je ramenima. „Bile smo dobro.“
Zastao sam tada, jer sam iznenada osetio da grebem površinu sveta koji je do
sada zaista postojao samo u pomudenim krajevima moje svesti. I, na moju
sramotu, tačno tu sam i hteo da ostane.
„Kako je Ana izgledala kada si otišla, Džes?“
Iskezila mi se. „Hrkala je. A gospodin Majkls?“
Bret je proveo vedi deo večeri pijudi pivo, iako to nije bilo dozvoljeno, i dok
sam se ja iskrao iz sobe, on je ved ležao na leđima otvorenih usta i hrkao. Moj
jedini rizik bio je kada sam prolazio pored špijunke susedne sobe – s obzirom na to
da je jedno Sonjino oko verovatno stalno bilo priljubljeno uz nju sa unutrašnje
strane – ali vrata se nisu otvorila dok sam prolazio. Zastao sam na kraju hodnika
dobra tri ili četiri minuta, u slučaju da je njen plan bio da me prati, što nije učinila.
Za sada smo se, izgleda, izvukli.
„Prosto kao pasulj“, rekao sam.
Zakikotala se. „Znači, dobro smo.“ A onda me je ponovo poljubila. „Žao mi je
što nismo mogli da budemo sami, Džes, na Dan zaljubljenih.“
„Sada smo sami“, uzdahnula je. „Reci mi koliko ti se sviđa Italija.“
„Jebeno je obožavam“, rekao sam joj.
„Trebalo bi da se preselimo ovde“, prošaputala je uz moj vrat. „Ti i ja,
zajedno. Trebalo bi zajedno da se preselimo ovde.“
Kasnije sam mnogo razmišljao o tome zašto sam uradio to što sam uradio.
Možda je to bilo zato što je nagovestila da nas dvoje imamo zajedničku bududnost
i ja sam se previše uzbudio. Možda je to bilo jer sam bio uzbuđen što sam se
iskrao iz hotela, a da me nisu uhvatili. Možda sam baš zbog tih razloga hteo da

222
podignem ulog. Šta god da je bio razlog, očigledno sam bio odlučan da stvari
gurnem dalje nego što su morale da idu, jer je to, izgleda, predstavljalo uzbuđenje
koje mi je nedostajalo celog života. „Skini se“, rekao sam joj.
Treptala je i nevoljno i razumljivo zadrhtala na ideju da se skine napolju u
februaru. „Šta?“ izdahnula je.
„Niko ne može da te vidi. Uradi to. Skini se.“
Verovala mi je, to je bilo najsjebanije od svega. Bio sam bolno svestan da bi
verovatno uradila sve što joj tražim. I nikada ne bih svesno to iskoristio – ali te reči
izlazile su mi iz usta kao da su potpuno nepovezane s mojim mozgom.
„Hajde“, podstakao sam je skoro nestrpljivo i mora da je na mom licu
pročitala da sam smrtno ozbiljan, jer je zagrizla donju usnu i počela da otkopčava
kaput.
„Jebote“, izdahnuo sam i udario potiljkom o cigle malo prejako.
Spustila je kaput na pod, skinula cipele i čarape, a onda uzdahnula kad su joj
bose noge dodirnule hladan kamen.
„Požuri“, režao sam nestrpljivo; kita mi je bila toliko čvrsta da sam znao da de
se sve završiti pre nego što je i počelo čim me dodirne. Iščekivanje je bilo jebeno
neverovatno.
Nasmešila se voljno i otkopčala šlic na farmerkama, pa se sagla da ih grubo
spusti i iskorači iz njih. Gledao sam njen obris kako se pomera u crnom donjem
vešu kada je skinula svoj bledoplavi džemper preko glave i konačno stala tu, dok
se striptiz bližio klimaksu. Koža joj je bila bela i drhtala je, zlatna kosa padala joj je
preko ramena kao da glumi u nekoj reklami za šampon i moli me očima da je
dodirnem.
Ostao sam tu gde sam, kao da me je neko zakucao za zid, i upijao njenu
priliku.
Moledivo je zakoračila ka meni.
„Skini brus“, naredio sam. Glas mi je sada bio doslovce pesak.
Zato ga je drhtavim rukama otkopčala i pustila da izazovno padne i pridruži
se ostatku njene zimske odede na podu. I stajala je tako ispred mene dobrih
desetak sekundi, oteklih i čvrstih bradavica na otvorenom vazduhu. Ja sam je
samo gledao doknije zadrhtala i pomislio sam da je od hladnode, ali kada sam je
konačno dodirnuo, shvatio sam da je od želje.
Džes je posegla i otkopčala mi šlic u isto vreme kada sam je pritisnuo uza zid.
Oštro je udahnula od šoka kada joj je hladni zid dodirnuo golu kožu, ali to je nije
sprečilo da mi žurno otkopča kaiš i pusti da mi pantalone padnu na pod. Imao sam
kondom u zadnjem džepu; nespretnim pokretom spustio sam bokserice, strgnuo

223
foliju s kondoma i petljao da ga stavim preko kite, sve vreme je mahnito ljubedi.
Na kraju, kada su mi obe ruke bile slobodne, podigao sam je, a ona je obmotala
svoje glatke, duge noge oko mog struka. Onda smo se, konačno, jebali.
Kada se prisetim tog trenutka, mislim da sam tada prvi put imao osedaj da
nas neko gleda – ali sam nekako uspeo da se ubedim da sam paranoičan. Znao
sam da de, ako previše razmišljam o tome umesto o ovome, taj trenutak prodi.
Svršio sam tek posle nekoliko žurnih minuta, tokom kojih smo bili pritisnuti
uz ledeni kamen, i dok sam svršavao, shvatio sam da šapudem: „Izvini, izvini,
izvini“, iznova i iznova u njenu kosu.

Pre nego što smo otišli kudi, pokušao sam da joj se iskupim zakasnelim
romantičnim poklonom za Dan zaljubljenih, tj. šoljom sa slikom Venecije iz
hotelske suvenirnice.
Skoro mi se slomilo srce kada je otvorila poklon i reagovala kao da je to
najbolji poklon koji je ikada dobila.
Kao – baš ikada.

224
 21

Posle nodi provedene tako što se sama opijala džinom i tonikom u svojoj dnevnoj
sobi i naizmenično puštala Najbolje od REM-a i Najbolje od UB40, Džes se
probudila žudedi za kofeinom, kolačima i Anom. Zbog raznih razloga, uglavnom u
vezi s poslom, njihova jedina komunikacija tokom protekle dve nedelje sastojala
se od nekoliko poruka sastavljenih u žurbi i nekoliko užurbanih telefonskih
razgovora. Zato ju je pozvala.
Našle su se u Kleju, kafidu koji je gledao na prirodni rezervat, i sele su jedna
pored druge kod prozora. Sa svog mesta su s visine gledale na močvaru, ogromnu
zelenu površinu koja je ličila na debeli tepih iza puta, oivičen na drugom kraju
visokim smeđim nasipom i izatkan na horizontu delikatnom plavom vrpcom mora.
Ana je nosila tirkiznu tuniku suženu pojasom u struku, što je samo poslužilo
da naglasi činjenicu da više nije ni imala struk. Izgledala je umorno, mislila je Džes,
kao neko ko je proveo poslednjih mesec dana u nodnoj smeni u supermarketu,
nije se tuširao i živeo na čizburgerima koji se podgrevaju u mikrotalasnoj rerni i
energetskim pidima s belom etiketom.
Džes je spustila dva tanjira s tortom s grimiznocrvenim korama i jedan
značajno gurnula ispred Ane. „Da li je sve u redu?“
Stoički ignorišudi tortu zarad biljnog čaja i soka od jabuke, Ana je odmahnula
glavom. „U poslednje vreme sam tužna. Treba da dobijem za pet dana. Prosto
osedam da nisam trudna.“
Poznati stisak tuge smestio se u Džesinom stomaku, ali ona je čvrsto
odmahnula glavom u pokušaju da je razuveri. „Ti to ne znaš.“
„Znam. Mogu da prepoznam znake na kilometar. Toliko o vizualizaciji.“
„Vizualizaciji?“ Džes je ubola viljuškom ivicu torte dok je kapučino koji je
stajao ispred nje na stolu predivno mirisao na jaku kafu.
Ana je tužno klimnula glavom. „Raslin predlaže da vežbamo vizualizaciju
tokom viparita karanija. To je poza u jogi“, objasnila je i pokazala prstima na strani
svoje čaše. „Staviš noge uza zid ovako, onda zamišljaš kako ti se jajna delija kači za
matericu.“
Džes je držala komad torte u ustima i u trenutku nije mogla da ga proguta.
Nije mogla da shvati kako Ana održava veru u tu ženu, za čije sve inventivnije
preporuke za začede tek treba da se potvrdi da li su uspešne ili validne a naučnog
stanovišta.

225
 Pošto je, izgleda, osetila da bi trebalo da objasni taj koncept, Ana je počela
da brblja. „Sajmon i ja sreli smo još jednu klijentkinju posle naše sesije juče, koja
je rekla da je njoj upalila vizualizacija. Ponosna mama dvoje dece. I, da li si znala
da voditeljka lokalnih vesti – o, kako se zove? Stalno izgleda kao da joj se spava?“
Džes je odmahnula glavom i konačno progutala zalogaj, dozvolivši da joj
kombinacija slatkog, slane glazure i kore sa čokoladom skrene pažnju. Nalet
šedera u njenom krvotoku skoro ju je opio.
„U svakom slučaju“, govorila je Ana, oteravši mahanjem ruke malo pitanje
svog privremeno lažnog pristalice, „ona je, zapravo, radila vizualizaciju tokom
vesti u šest sati. Znaš – dok ih je čitala.“
Džes se pitala da li je možda zato izgledala kao da je skoro zaspala. „A šta
onda?“, pitala je.
Ana ju je pogledala belo i slegla glavom. „Vremenska prognoza?“
Džes se nasmejala. „Ne! Mislim, da li je zatrudnela?“
„U roku od šest nedelja“, potvrdila je Ana mudro, uz sveznajudi pogled nekog
predstavnika farmaceutske kude koji prodaje dobre strane amfetamina
maskiranih kao tablete za gubljenje težine. Kao da ju je iznenada oraspoložila
sopstvena propaganda, za trenutak je izgledalo kao da de Ana možda čak i uzeti
zalogaj torte; ali onda, kao da je odlučila da to ne uradi, ved je umesto toga popila
još soka od jabuke.
„Torta je za tebe, inače“, rekla je Džes, u slučaju da je Ani bilo potrebno malo
podstreka. „Izgledaš kao da i dalje gubiš na težini.“
„Treba da smršam još dva kilograma pre nego što budem optimalne težine za
začede.“
„Ti nemaš gde da izgubiš dve kila, Ana!“ uzviknula je Džes šokirano. „Šta sad
– sad si predebela?“ Gurnula je bliže Anin tanjir. „Molim te. Jedi.“
„Čekaj“, rekla je Ana, očigledno ne reagujudi na kalorijsku prinudu, ni
suptilnu ni otvorenu. „Moram nešto da ti kažem. Uplatila sam Abi sesiju joge s
Raslin za njen rođendan…“
Džes je smatrala da je ovo poprilično hrabar potez, pošto je Anina srednja
sestra ekstremno netolerantna u pogledu svega što je smatrala da je nju ejdž,
sranje, ili i jedno i drugo. Njena definicija tih termina bila je poprilično široka,
pošto je frknula na karte za Glastonberi koje joj je Ana dala za rođendan prošle
godine, a onda ih je stavila na Ibej, i bila je po prirodi sumnjičava prema svemu
organskom. Verovatnoda da de ozbiljno shvatiti gurua za jogu, mislila je Džes, bila
je otprilike kao kad bi shvatila starca sa crevom koji nudi jeftino klistiranje
prolaznicima.

226
 „U svakom slučaju, otišle smo juče“, nastavila je Ana. „U suštini, Raslin misli
da Abi voli da kontroliše, i to je i rekla. Tako da je Abi izjurila iz zgrade.“
„Ana“, rekla je Džes, što je bila najblaža opomena koju je mogla da smisli. Bila
je opšteprihvadena činjenica da Abi preterano reaguje na vedinu stvari, ali čak je i
Džes mogla da uvidi zašto ne bi htela da ostane da je nasumično vređa žena koju
je tek srela.
„Šta?“ protestovala je Ana. „Istina je.“
„Da, ali ti si imala ceo život da dođeš do tog zaključka. Raslin ju je srela
jednom.“
„Pa, ja mislim da to samo pokazuje koliko je perceptivna“, rekla je Ana
nabusito.
„Ili voli da osuđuje“, predložila je Džes i uzela još jedan zalogaj kolača. „Šta
može uopšte da dobije time što ti stvara razdor u porodici?“ Pala joj je na pamet
jedna misao. „Osim ako ne vodi kult.“
Ana je uporno odbijala da zagrize mamac. „Inače, i dalje želi da te upozna.“
„Ha.“
„Ozbiljna sam, Džes.“
„Bojim se i da pomislim šta de redi o meni“, promrmljala je Džes ustima
punim glazure od krem sira.
„Svidela bi se Raslin“, insistirala je Ana.
Pošto do sada nije čula ništa što bi ukazalo na to da se Raslin iko ikada
svideo, Džes je sklonila nekoliko mrvica s brade. „Pa, jedem tortu, a to joj se ne bi
svidelo.“
„U redu je s vremena na vreme“, rekla je Ana i pokazala iznenadan i
nekarakterističan dar da potpuno promaši poentu.
„Podseti me ponovo – zašto toliko želi da me upozna?“
„Rekla sam ti, to je deo holističkog pristupa. Veoma je važno da upozna
svakog od svojih klijenata što je intimnije mogude.“
Džes je zurila dole u šetače i posmatrače ptica, koji su bili načičkani na tkanini
močvare ispod njih kao živopisne igle u jastučetu, i pitala se kada je tačno
Raslinina definicija holističkog pristupa evoluirala toliko da uključi verbalno
napadanje prijatelja i porodice njenih klijenata. Ipak, svesna da trenutno ne
poseduje brzinu neurona potrebnu da se nosi s verbalnim napadima koji bi
neizbežno usledili da to i kaže, odabrala je da duti.
„Dobra?“, pitala je Ana i klimnula glavom u pravcu Džesinog tanjira, sada
praznog.

227
 „Mamurna sam“, priznala je i u trenutku pogledala Anino nedirnuto parče
torte pre nego što je odlučila da se odupre iz principa. „Karafa?“
Džes je odmahnula glavom. „Dnevna soba“, rekla je. „Džin i muzika iz
devedesetih.“
Ana ju je čežnjivo gledala. „Ah, džin. Da li je to bila zabava za jednog?“
„Da“, odgovorila je Džes čvrsto. „I kao bonus, nisam čak ni morala da se
izbacim u dva ujutro.“
„Kad smo kod izbacivanja“, rekla je Ana i namrštila se, „šta se dešava s
Debi?“
Džes je obaveštavala Anu o dešavanjima u velikim planovima svoje sestre da
je izbaci na ulicu, ali i dalje im je obema bio šok kada su videle znak Za prodaju koji
je konačno postavljen u dvorištu Džesine kude. U maloj sinodnoj izmaglici od džina
pomislila je da bi mogla da izleti i išutira ga – ali pretpostavljala je da agenti za
nekretnine verovatno napladuju takve stvari, tako da se oduprla porivu i umesto
toga pojačala pesmu Losing my religion.
„Ove nedelje po planu ved ima tri razgledanja kude. Debi i dalje misli, zbog
svoje potpuno neosnovane teorije, da je u redu da proda moj krov nad glavom, jer
je Zak slučajno bogat“, rekla je Džes Ani i srknula kapučino.
Iza prozora, jato galebova letelo je od njih ka horizontu. Tonuli su i igrali na
laganom letnjem povetarcu, kao mali beli baloni naspram neba boje različka.
Ana je spustila šolju. „Pa, koliko si tačno u buli? Finansijski, mislim.“
„Loše je“, priznala je Džes. „A opet… Ja volim da mislim da su računi stvarni
samo ako ih otvoriš.“
Ana je uspela da se nasmeši i namršti u isto vreme. „Zašto mi nisi rekla?
Dademo ti malo novca.“
„Imala sam neke druge stvari na umu“, promrmljala je Džes, i time je mislila
na Vila. „I hvala, ali trenutno mislim da sam pozajmila novac od toliko ljudi da de
mi glava eksplodirati ako i tebe dodam na spisak.“
„Ne kao pozajmicu. Poklon. Ne moraš da nam vradaš, budalice.“ Otpila je
gutljaj soka. „Da li se radi o tome da nemaš dovoljno posla?“
Džes je oklevala. „Imam poslove, ali još ne dovoljno da bih mogla sebi da
obezbedim pristojnu platu. A ne pomaže preterano to što moram da se preselim i
pljunem pare za stanarinu na ovom tržištu.“ Pomislila je tužno na razgovor koji je
jednom vodila s Metjuom kada su sedeli na njegovom kuhinjskom podu usred
snežne oluje, kada se šalila s njim da joj jednom vodi knjige. Možda, kad bolje
razmisli, to i ne bi bila toliko loša ideja.

228
 „Zak očajnički želi da se useliš kod njega. To bi moglo biti rešenje svih tvojih
problema.“
„Molim te, nemoj“, gunđala je Džes. „Zvučiš kao Debi.“
Ana je zastala dovoljno dugo da zanemari tu opasku. „Pa, ti znaš da uvek
možeš da se useliš kod nas ako bude trebalo. Možda demo Smadžu modi da
nađemo privremeni dom na neko vreme. Da li bi to zaista bilo najgore na svetu?“,
pitala je nežno.
„Da, bilo bi“, rekla je Džes i pokušala da se otrese slike Smadža kojeg neko, za
koga bi se sigurno ispostavilo da je Raslinin klijent, vodi na povocu negde da ga
duševno izleče ili da mu oboje krzno u ljubičasto. Pogledala je u svoju kafu.
„Pretpostavljam da vam nije potreban eksterni ketering u Bilingsu?“
Ana je pomirljivo odmahnula glavom. „Izvini. Sajmon i dalje insistira na tome
da sve radimo unutar restorana. Radidu na tome. Ali, vidi – davaču ljudima tvoju
vizitkartu u međuvremenu, tutnudu je gostima kad god mogu.“
„Hvala ti“, rekla je zahvalno Džes.
Ana se pomerila bliže Džes kada su se dvojica postarijih posmatrača ptica
smestili pored njih na klupi. „Šta se dešava s Metjuom? Ili Vilom. Ili kako god da se
sada zove“, pitala je ona Džes, zaista se trudedi da izgovori njegov alijas umesto da
ga ispljune.
Džes je razmenila samo nekoliko poruka s Vilom od incidenta na močvari
prošlog vikenda i nije želela da zabavi Anu detaljima. Rekla joj je ukratko za svađu
u pabu, a Ana je odgovorila tako što je čvrsto stala na Zakovu stranu, iako je on
sve započeo.
„Kada sam videla Vila u pabu prošle nedelje“, rekla je Džes, „rekao mi je da je
naleteo na gospodina Robinsa.“
Ana se odmah setila. „Gospodin Robins“, rekla je. „Crveni patuljak?“
Džes je klimnula glavom.
„Šta se desilo?“
„Mislim da nisu pričali. Samo su se mimoišli. Ipak, to je malo uplašilo Vila.“
Ana je podigla obrvu. „Zaista? Čudi me što se to nije ranije desilo, da budem
iskrena.“
„Vil sada izgleda potpuno drugačije“, rekla je Džes i namrštila se.
„A opet se ponaša potpuno isto.“
Džes je otpila gutljaj kapucina i nije ništa rekla.
„A kako je Zak?“
„Nisam ga videla. Oboje radimo.“

229
 Izgledalo je da Ana to nakratko razmatra pre nego što je odlučila da joj ne
poveruje. „Džes, sve ovo sa Zakom i Metjuom nede izadi na dobro. Ozbiljno – ne
može izadi na dobro. Ti to znaš. Ja znam da ti to znaš.“
Džes je progutala knedlu i pogledala u svoj tanjir.
„Rekla si da deš to prekinuti“, nastavila je Ana.
„Znam. I hodu. Znam.“
„Džes… šta god da se desi, nikada ne bih mogla da oprostim Metjuu za sve
što si prošla zbog njega. Zato, ako ikada zaista završiš s njim, gde bismo tu bile mi?
A šta je s Natali i njegovom kderkom? Da ne pominjem Zaka. Sve je to jedan veliki
haos.“ Odmahnula je glavom i nije ništa više rekla, verovatno da bi Džes mogla
sama da razmisli o neizbežnom pokolju.
Ako to nij e bila emocionalna učena, Džes j e osedala da j e onda bar nj en
najbliži rođak, i nije mogla da se seti kada su rekle da je u redu da počnu da bacaju
pretnje prerušene u solidarnost jedna na drugu.
„Znaš, nije on loš koliko ti misliš.“
„Da vidimo“, odgovorila je Ana, iako je to zvučalo više kao izazov nego kao
podstrek.
Džes je stegnuto uzdahnula. „Pa, ostao je s Natali kada je zatrudnela, pod
jedan. Rekla mu je da uzima pilulu, iako nije – ali on je uradio pravu stvar. Mogao
je da ode, ali nije.“
„To je on rekao?“
„Da, to je on rekao. A sada ona planira da to ponovo uradi.“
„Šta da uradi?“
„Da zatrudni. Da ga natera, hteo on to ili ne hteo.“
„Izvini“, rekla je Ana, „ali to je njegova sperma.“ Nabrala je nos. „Nije da sam
posebno zainteresovana za diskusiju o tome kako Metju Lengli…“
„U redu“, rekla je oštro Džes i Ana je zastala.
„Grešiš u vezi s njim“, insistirala je Džes posle kratke tišine. „On je zaista
dobar čovek.“
„Aha.“ Ana je nastavila sa svojim skepticizmom. „Jer dobri ljudi uopšteno
imaju naviku da spavaju sa učenicama i imaju afere.“
„Možeš li, molim te, da se utišaš?“ šaputala je Džes, osetivši da su posmatrači
ptica pored njih iznenada bili više zainteresovani za ovaj razgovor nego za svoje
godišnje liste. To bi stvarno bio presedan.
„Ako želiš moje iskreno mišljenje“, rekla je Ana, jer su ljudi tako inače govorili
kada su nesumnjivo znali da neko ne želi da ih čuje, „mislim da tražiš figuru oca.“
Džes zaista nije želela da priča o svom ocu. „Zato što je Vil stariji od mene?“

230
 Ana je slegla ramenima u znak potvrde.
„Pa da li si ti to onda tražila kada si upoznala Sajmona?“
Ana je frknula. „Teško da je to isto. Kada si ti upoznala gospodina Lenglija –
kada si imala petnaest godina – mislim da si tačno to tražila. Samo je sve to sada
otišlo predaleko da bi ti mogla da uočiš razliku.“
Džes je počinjala da se oseda emotivno iscrpljeno. „Razliku između čega?“
„Između nekoga ko je stvaran i nekoga ko samo ispunjava rupu u tvom
životu.“ Ana je zastala. „Zar ne misliš“, rekla je, sada nežnije, „da je Zak taj koji je
stvaran?“
Ovo je neodoljivo zvučalo kao deo popularne psihologije koju bi Raslin možda
ubacila u čas stajanja na glavi. Džes je razmislila o Zaku, a onda o Vilu. „Pod
stvaran misliš bolji?“
„Pa, da. Stvarno je uvek bolje. Zak ti nudi bududnost. Šta ti, dođavola, nudi
Metju Lengli?“
Džes je pogledala u horizont i pojas mora koji je primamljivo svetlucao na
sunčevoj svetlosti. A onda je odmahnula glavom, shvatajudi u tom trenutku da
Ana nikada nede razumeti. Za Džes se nije radilo o tome šta neko ima da joj
ponudi. Radilo se o tome ko su.
Kafid je počinjao da se puni kada je došlo vreme za ručak, a grupica
nestrpljivih penzionera obigravala je oko stolova, spremna da uleti na slobodna
sedišta. Podnevno sunce grejalo je Džesinu kožu kroz prozorsko staklo, pa joj je
bilo pretopio i osetila se pomalo klaustrofobično, kao da joj je potreban vazduh.
Kada je završila čaj, Ana je glavom pokazala na Džesine grudi. „Je li to novo?“
Džes se namrštila i pogledala dole, misledi kako de Ana možda ponovo početi
da procenjuje njen solarni pleksus. „Šta?“
„Ogrlica.“
Džes je progutala knedlu. „Oh. Ne, to je…“ Nije još podelila sa Anom priču o
ogrlici i iznenada nije ni želela da to uradi. „Samo nešto staro što se pojavilo.“
Ana je pokrila Džesinu ruku svojom. „Ne ljuti se na mene, Džes. Samo
pokušavam da pazim na tebe, iskreno. Jer zaista ne želim da vidim kako te ponovo
povređuje.“
„Ako bi me neko povredio, Ana, to nikada ne bi bio Vil.“
„Ne?“
Džes je odmahnula glavom kada je završila kafu, jer se jedva na vreme
zaustavila da ne kaže: Ne. Mislim da bi to, zapravo, bio Zak.

231
 22

Metju
Petak, 3. jun 1994.

Bio je to poslednji petak polugodišta i Džes je bila u mojoj dnevnoj sobi. Sama ta
mala činjenica me je uzbudila, bududi da je moja kuda bila zabranjena još otkad se
gospođa Parker raspitivala o mom mladom posetiocu. Privatnost ili romansa na
javnom mestu bila je izvodljiva otprilike koliko bi se i pomislilo, to jest, nije bila
uopšte.
Ali tokom proteklih nekoliko nodi kuda se vratila u igru, pošto je gospođa
Parker bezbedno bila na Ostrvu Men u poseti kderki i zetu. O da. Dobijao sam
potpuni raspored njenog kretanja na rate od marta.
Trenutak je bio idealan, jer sam ved neko vreme imao jezivi osedaj da mene i
Džes posmatraju. Na plaži, u kolima, kod luke… prosto nisam mogao da se
otresem tog osedaja.

Koliko prošle nedelje bili smo parkirani na odmaralištu na izolovanom seoskom

putu koji je vodio ka farmi, kada sam iznenada imao taj čudan osedaj da bih, ako
bih se okrenuo, napolju video lice prislonjeno uz moj prozor. Oklevao sam
nekoliko trenutaka, skoro sam se bojao da pogledam – ali, naravno, kada sam se
okrenuo, nikoga nije bilo.
To me je ipak dovoljno uznemirilo da predložim da odemo u šetnju. Znao
sam da sam verovatno paranoičan, ali i dalje je bilo poprilično glupo da nas dvoje
prosto nastavimo da sedimo tamo kao naivna divljač na početku sezone lova.
Svetlo je do tada počinjalo da slabi i temperatura je pala. Osedaj otvorenog
prostora skoro me je odmah smirio i uverio da uobražavam. Zajedno smo pošli
stazom koja je presecala ogromnu mapu polja oko nas, ali pošto smo šetali
desetak minuta, Džes me je zaustavila.
„Slušaj.“
Zvuk muzike negde blizu lebdeo je do nas, prosipajudi se kao pesma ptica u
mir ranog leta.
Nedugo pošto smo skrenuli sa staze, otkrili smo izvor misterioznog zvuka. Tu
je bio kompleks preuređenih ambara: naleteli smo, kako se ispostavilo, na svadbu.

232
Imanje je oivičavala neravna živica od gloga, tako da smo Džes i ja zajedno čučnuli
iza nje i gledali kroz pukotine u lišdu. Travnjak i popločani deo koji je okruživao
ambare bili su prepuni gostiju, od kojih je vedina bila mlada, a svi su bili pijano
ushideni. Mlada i mladoženja bili su u sredini okupljene gomile, a iznad glava
gostiju visila je ogromna svetlucava mreža sijalica. Među granama, nizovi papirnih
lampiona postajali su meseci u drvenastoj galaksiji kako je svetlo počinjalo da
bledi. Na drugoj strani travnjaka pravio se roštilj i konobari obučeni u crno klizili su
unaokolo s poslužavnicima pida.
Bila je to zadivljujuda scena, tu usred ničega, tako da smo Džes i ja samo
sedeli na ivici našeg polja sena i gledali sve to, opčinjeni. Kako je padao mrak,
svetla su sve više ličila na nebo, minijaturni Mlečni put koji se njihao i svetleo na
povetarcu među granama.
Mora da je postajalo kasno, jer je debe hladnode palo na livadu i Džes je
počinjala da drhti. Skinuo sam jaknu i prebacio joj preko ramena, a ona je stala
između mojih nogu okrenuta leđima, naslonila mi se na grudi, dok joj je glava
ležala na mojoj ključnoj kosti. I dok smo tako sedeli tu zajedno, povremeno bih se
pomerio da joj sklonim kosu s lica, ili da je poljubim u teme dok je ona rukom
pravila sanjive krugove po mojoj nozi. Bila je to najmagičnija, savršena pauza –
samo Džesika i ja, upijamo muziku i svetla i opijajudi žamor ljudi i smeha u blizini.
Tada sam shvatio koliko je zaista volim. Nikada je nisam odveo u restoran, ili
operu, ili hotel, ili na ona druga mesta koja treba da dokažu da nekoga volite – ali,
eto, tu smo bili, na sve hladnijem vazduhu na livadi u subotu uveče, oboje sredni
koliko je to bilo mogude. Samo to što sam je osedao kako diše na mojim grudima
bilo je dovoljno da se mojim telom proširi zadovoljstvo na način koji nisam mogao
da objasnim.
„Pogledaj ih“, promrmljala je Džes i stegla mi ruku dok smo gledali kako se
mlada i mladoženja vrte zajedno uz muziku. „Izgledaju tako sredno.“
Pogledao sam nju, a ne njih. „A ti, Džes?“ pitao sam je tiho. „Da li misliš da
deš se udati jednog dana?“
Nagla je glavu unazad da me pogleda i klimnula glavom – na moje olakšanje,
pripisavši mi potrebnu količinu emocionalne inteligencije da u rukavu imam
pomalo iskreniju prosidbu od toga. „Definitivno.“
„Dobro“, promrmljao sam joj u kosu. „Pa, kakvo bi bilo tvoje venčanje?“
Bila joj je potrebna samo sekunda da razmisli. „Baš ovako. Želela bih sve
moje omiljene pesme, i moje prijatelje i roštilj.“ Onda me je pogledala i nasmešila
se. „I tebe“, dodala je. „Volela bih da i ti budeš tamo.“
Kratko sam se nasmejao. „Ha! Hvala ti. Počasni gost?“

233
 „Tako nekako“, mrmljala je sanjivo.
Nastavili smo da gledamo igru još nekoliko sekundi, pre nego što je ponovo
okrenula glavu ka meni. „Znaš, pre nego što sam te upoznala, nisam bila sigurna
da uopšte želim da se udam.“
„Zašto?“, pitao sam je, iako sam mogao da pretpostavim.
Čelo joj se malo nabralo kada se namrštila. „Moji mama i tata bili su tako
nesredni.“ Zastala je i prestala da se mršti. „Ali sada sam promenila mišljenje.“
Osetio sam tada snažnu potrebu da je pitam da li je ikada razmišljala o tome
da ima porodicu, ali sam odoleo, pošto je i dalje bila tako mlada. Nisam mogao da
poreknem da sam mnogo razmišljao o tome u poslednje vreme – postajao sam
sve nervozniji u želji da joj se propisno obavežem, da konačno postanemo pravi
par. Razmišljao sam o njenom predlogu u Veneciji, da bismo mogli da se
preselimo u Italiju, i ponekad bih se uhvatio kako razmišljam o našoj zajedničkoj
bududnosti na nekom oronulom italijanskom imanju dok plava deca neukrodene
kose trčkaraju unaokolo, a psi skakudu dok mi pijemo bokal crvenog vina na svojoj
terasi koja se raspada i gledamo kako sunce zalazi preko brda. Pomislio sam kako
bih možda dobio posao kao nastavnik engleskog ili bih mogao da se povezem s
porodicom svog oca i konačno uđem u posao s alabasterom.
Ili bismo možda sve radili jednostavno i prosto ostali u Norfoku i bezbedno
prešli na drugu stranu Džesikine završne godine u Hedli holu nepovređeni.
Želeo sam sve to – ili bilo koji deo toga. Želeo sam da planiram i da budem
uzbuđen i da se radujem onome što sledi.
„A u bududnosti?“ pitao sam je. „Šta želiš, Džes?“
„Da budem s tobom“, rekla je. „Želim ono što svi žele. Muža, decu. Želim da
budem poznata kuvarica. Želim da pišem knjige recepata, da imam svoj restoran.
Da dobijem Mišlenovu zvezdicu.“
Ne žele svi to, pomislio sam za sebe. Ti si drugačija, Džes. Ti imaš nešto što
niko drugi nema.
„Sve deš to uraditi“, rekao sam joj, potpuno siguran da je to tačno. „Znam da
hodeš.“
Nedugo potom, postalo je jasno da de se majka svih vatrometa neočekivano
pojaviti negde iza našeg malog dela živice. Primorani da pobegnemo, pretrčali
smo polje podruku, dok nas je jurila gromoglasna eksplozija boje i baruta, i skoro
nas je uhvatila, ali ipak nije.

* * *

234
Posle sve moje paranoje da nas neko glada, osetio sam olakšanje što smo tog
petka uveče bili bezbedni u mojoj kudi, okruženi relativno stabilnim zidovima.
Možda bih bio poprilično opušten da u to vreme nisam bio u toku ocenjivanja
radnih svezaka iz matematike, identičnih papira sa crvenim koricama na kojima je
bio utisnut grb Hedli hola.
Ad astra per aspera.
Kroz teškode do zvezda.
Džes je bila ispružena na mojoj sofi, na stereu su se čuli Smitsi i večeras su
sve zavese bile čvrsto navučene. Naše veče do sada bilo je sasvim obično, ali to je
nekako i bila suština. Znao sam da je za Džes vreme provedeno sa mnom neka
vrsta bekstva (iako sam bio siguran da se ne radi samo o tome). Štitio sam je,
davao joj malo jebenog prostora. Zar nije to suština veze – da štitite drugu osobu
od svih problema koje život baci na nju?
„Hajde onda“, zadirkivala me je, „ako mi sada ne daš A plus24, nikada nedu
dobiti tu ocenu.“
Pogledao sam u njenu radnu svesku. Zapravo, bilo je poprilično impresivno,
verovatno čak i vredno ocene A koju je toliko želela. Poslednjih nekoliko meseci
ocene su joj se pomerale nabolje i znao sam koliko se trudi. Svako bi pomislio da
ta devojka spava sa svojim nastavnikom matematike.
Pretvarao sam se da razmišljam o tome pre nego što sam odmahnuo glavom.
„U pravu si“, rekao sam i povukao debelu liniju olovkom preko strane pre nego što
sam dodao D minus (izbrisadu kasnije). „Nikada nedeš dobiti A.“
Mora da je ved znala da je dobro uradila, jer je zgrabila obližnji jastuk i
ciknula, pretvarajudi se da je zaprepašdena, pa ga uredno bacila na moju glavu.
Promašila je i jastuk je oborio buket karanfila koje je ona aranžirala što je
elegantnije mogla u tegli od džema.
Tegla je ostala netaknuta, ali tepih je brzo upio ogroman bazen cvetne vode.
Nije me bilo briga. Džes nije bila sposobna da uradi bilo šta što bi me razljutilo.
Zaista je bila savršena – strpljiva, slatka, smešna, brižna. Čak nisam bio ni siguran
da ima gram zlobe u sebi. Kad god smo bili zajedno, prosto bismo se sjajno
provodili.
I hteo sam da se to nastavi. Zapravo, hteo sam da budem Džesikin dečko više
nego što sam hteo da budem njen nastavnik, pa sam zato odlučio da napustim
Hedli hol na kraju školske godine. To je bio jedini način da budemo zajedno. Ali

24
U britanskom školskom sistemu ocene se obeležavaju slovima, A, B, C, D. A je najbolja ocena, dok je D
ocena dovoljna za prolaz. (Prim. prev.)

235
ograničavao me je otkazni rok: da bih bio slobodan do leta, morao sam u
ponedeljak da pričam s Makenzijem.
Tako sam napisao svoju ostavku. Ved je bila u mojoj torbi, čvrsto zatvorena u
debelom belom kovertu, spremna.
Džes je paničila zbog vode na tepihu kao da je to neka vrsta lošeg predznaka
da je naša veza osuđena na propast. Saznao sam da dosta veruje u stvari kao što
su predznaci i sudbina – baljezganje za koje sam bio ubeđen da mora da dolaze
direktno od njene majke, ili njene bucmaste sestre, ili možda one čudne zamene
koja predaje veronauku, za koju se religija, izgleda, uglavnom sastojala u tome da
svima govori kako je agnostik i da kači hvatače snova na prozore učionice kada
misli da je niko ne gleda.
Džes je otišla u kuhinju da donese krpu i onda se spustila na sve četiri,
očajnički brišudi mokru mrlju. „Ostade fleka.“
„Džes – ja iznajmljujem ovaj stan“, rekao sam u pokušaju da joj skrenem
pažnju. „Ozbiljno, nema veze. Tepih je ovde od sedamdesetih. I, u svakom slučaju
– moram da pričam s tobom.“
Pridigla se na kolena i pogledala me. „To ne zvuči dobro.“
„Ne, jeste. Zaista jeste dobro. Ali ne znam kako deš ti to primiti.“
Progutala je knedlu. „Dobro.“
„Ja… ja želim da ti budem dečko. Pravi.“
Trepnula je svojim krupnim sivim očima. „Ali ved jesi.“
„Ne, mislim, da to ozvaničimo. Želim da prestanem da se krijem, da gledam
preko ramena, da paničim svaki put kada zazvoni telefon.“
Buljila je u mene, svesna mojih povremenih ispada paranoičnog ponašanja,
koji je (njoj na čast) obično nisu uznemiravali. „Ali ne možemo. Ne dok ne
napunim šesnaest godina, a čak i tada…“
„Odlazim“, rekao sam brzo i prekinuo je. „Odlazim iz Hedlija. Napisao sam
pismo ostavke i odmah u ponedeljak ujutro pričadu s Makenzijem.“
Buljila je u mene. „Šta?“ izdahnula je.
„Razmišljao sam o tome dosta dugo, Džes. Želim da budem s tobom.“
„Ali ti voliš svoj posao!“ Za trenutak se činilo kao da de možda zaplakati – i to
ne od srede, što me je malo uznemirilo. „Ne možeš da ostaviš posao koji voliš zbog
mene. Šta deš raditi?“
„Pa“, rekao sam pažljivo, „razmišljao sam o onome što si rekla u Veneciji.
Možda posle tvog šesnaestog rođendana možemo da odemo u Italiju. Ja mogu
tamo da predajem. Ili da se ubacim u posao s alabasterom.“

236
 Džesina vilica nekako se podizala i spuštala, kao da je potpuno nezavisna od
njenog lica. „Da se ubaciš u šta?“
Možda je selidba u Italiju bila fantazija, možda nije. I Džes je bila u pravu.
Jesam voleo svoj posao – i Hedli, kad bolje razmislim. Ali nema veze, gde god mi
završili, znao sam da mi neke stvari nede nedostajati. Kao, na primer, zbornica, sa
svom tom kurvinskom politikom i užasnom kafom koja ima ukus i izgleda onako
kako sam ja zamišljao da bi katran imao ukus i izgledao da ga sastružete s vrelog
puta i stavite u procesor za hranu. Nede mi nedostajati beskrajne prepirke s Lorejn
Veks o tome gde ko treba da sedi tokom svakog jebenog sastanka. Nede mi
nedostajati osedaj da me Sonja besno gleda, kao da me čika da otvorim usta na
sastanku ponedeljkom ujutro. I sigurno mi nede nedostajati panika koja me hvata
kad god vidim Makenzija koji s namerom ide ka meni u hodniku, pošto napola
očekujem da me uhvati za vrat, pribije uza zid i kaže: Znam tvoju prljavu malu
tajnu, ti prljavi jebeni perverznjaku. Imao sam košmare o tačno tom scenariju
možda dva ili tri puta nedeljno, i uvek sam se budio neatraktivno okupan znojem.
Ponekad bih čak sanjao i Makenzijevo lice priljubljeno uz prozor na mom
automobilu.
Vedi deo Hedlijevog etosa bio je usredsređen na obaveštavanje devojaka da
postoji ceo jedan svet izvan njega – Makenzi je čvrsto verovao je zadatak
obrazovanja isto toliko formiranje pogleda na svet koliko i usađivanje činjenica, i
ja sam potpuno poverovao u to. Otkad sam bio sa Džes, sve više i više vremena
pričao sam o tome na času dok smo pravili pauzu između problema koje sam
napisao na tabli, u nadi da de možda zapamtiti nešto od onoga što govorim. Ali
polako sam shvatao da je možda vreme da i sam počnem da se pridržavam ovoga.
Bio sam spreman da se osedam živim. Bio sam spreman da sledim svoj
instinkt. Bio sam spreman da prestanem da osedam ledeni pogled Sonje Lerd tik
iza mene gde god da odem – jebeš to, možda je njeno lice bilo priljubljeno uz moj
prozor.
Oh, da. Bio sam definitivno spreman da se oprostim od svega toga.
Od Venecije sam se trudio da izbegavam Sonju. U zbornicu sam ulazio jedino
ako sam znao da ona nede biti tamo i zapamtio sam joj raspored da bih mogao da
izbegavam susrete u hodniku. U poslednje vreme pokušala je da satera Džes u
došak nekoliko puta – tražila joj je da ostane posle časa i glazira svoj hleb, ulazila
je u besmislene diskusije o najboljem načinu da se izbegne mlitavi sufle, takvo
nešto – ali je Džes, pošto je bila daleko inteligentnija od Sonje, uvek imala neki
izgovor. Ili je morala da hvata autobus, ili je imala menstruaciju, i, do sada, to je
uspevalo.

237
 Ali meni je nešto drugo bilo hitnije od davanja otkaza ili nerviranja Sonje, ili
čak nečeg iole uzbudljivog, a to je moja želja da prosto budem sa Džes. Nisam
mogao da prestanem da razmišljam o tome kako nas dvoje provodimo nekoliko
neverovatnih godina u Italiji, venčavamo se, jednog dana zasnivamo porodicu.
Znao sam kakvu bududnost želim da imamo – bila je nadohvat ruke – i to me je
uzbuđivalo. Mogao sam da se istripujem na tu misao kao hipik sa džepom punim
tableta esida.
Džes je i dalje sedela nasred tepiha s krpom u ruci, a karanfili su bili
pokupljeni u praznu teglu od džema. Izgledali su kao neki pomalo jadni rekvizit iz
školske predstave – i izgledalo je kao da je Džes, glavna glumica, zaboravila tekst.
Tako sam se spustio na pod i pridružio joj se, uzeo joj ruku u svoju i nastavio
da pričam oduševljeno. „Mogla bi da se zaposliš u restoranu, a onda, možda posle
nekoliko godina, mogli bismo da se vratimo ovde i otvorimo tu tratoriju“, rekao
sam. „Mogli bismo da uvozimo burad s vinom. Bili bismo slobodni, Džes.“
„Ali… Ne mogu da ostavim mamu.“ Male iskre uzbuđenja koje su se načas
upalile u njenim očima počele su jadno da se gase.
Nikada nisam bio veliki obožavalac Džesine mame, ali bio sam spreman da
napravim mali ustupak zato što je bila Džesina krv. „Mogli bismo da je
posedujemo.“
„A šta je s mojim ispitima?“ rekla je tiho. „Moj tata zaista je želeo da položim
ispite u Hedliju i odem na fakultet. To je bio njegov san.“
Pretpostavio sam da je ovo došlo pravo iz usta njene majke: iste žene koja
nije mogla da ustane ujutro iz kreveta dok ne popije dupli džin. Koja je bila toliko
odvojena od stvarnosti svake nodi da bi se često upiškila u krevet kao beba. Koja
je naučila kderke sopstvenim primerom kako da smrve dijazepam u votku ako žele
brz i jednostavan način da se onesveste.
„Tvoj tata hteo bi da budeš sredna“, rekao sam joj, i to sam i mislio. Bio sam
siguran da sam u pravu. Koji to otac ne bi hteo? To što je mrtav nije pravilo neku
veliku razliku na tom frontu. „A fakultet… pa, to možda u svakom slučaju nije za
tebe. Da li si razmišljala o koledžu za ketering ili školi kuvanja? Postoje mesta u
Italiji gde to možeš da radiš.“ Da, postojala su takva mesta – istraživao sam u
poslednje vreme tokom ručka, presavijen preko raznih knjiga u školskoj biblioteci,
pretvarajudi se da sam zadubljen u matematiku.
„Zaista misliš da bih mogla?“ Oklevala je samo za trenutak. Činilo se kao da je
nešto u vezi sa svakom diskusijom o njenoj mami privremeno gura u nesigurnost.
„Da“, rekao sam čvrsto i znao sam da ne lažem. Ako je ikada postojala
devojka koja ima potencijala da zaista uradi nešto od svog života, to je Džes. „Da li

238
želiš da uradimo ovo, Džes? Jer ako želiš, uradidemo to i bide savršeno.“ A onda
nisam rekao ništa više jer, zapravo, nisam hteo da je ubeđujem. Hteo sam da to
želi kao što sam ja želeo.
Pogledala me je i nije ništa govorila ceo jedan minut, kako mi se činilo. „Da“,
izdahnula je na kraju. „Hajde da to uradimo, gospodine L. Hajdemo u Italiju
zajedno.“
I posle toga, prosto smo zurili jedno u drugo neko vreme, držali se za ruke i
disali zajedno dok smo upijali veličinu onoga što smo se dogovorili da uradimo.
Izgledalo je kao da se spremamo da skočimo sa ivice nečega, kao da odbrojavamo
sekunde do skoka bez ikakvog stvarnog načina da znamo ko ili šta de nam ublažiti
pad.
Konačno, kao da se vratila u stvarnost, Džes je uzdahnula. „Moram da idem.
Rekla sam mami da du se vratiti do deset.“
Ljudi verovatno govore svašta svojim mamama sve vreme, odupro sam se
porivu da naglasim – da se klone mešanja alkohola s lekovima na recept, na
primer. I eto koliko pažnje je posvedivala tome.
Kada je Džes počela da gleda po sobi i traži svoje stvari, iznenada sam se
setio nečega. „Hej, skoro sam zaboravio.“
„Zaboravio – šta?“
„Izvini što mi je bilo potrebno ovoliko, ali…“ Posegnuo sam ispod
trpezarijskog stola i dodao joj zamotuljak. „Zapisao sam koje su bile, ali sam onda
izgubio papirid. Našao sam ga u džepu prošle nedelje.“
Izgledala je zbunjeno. „Šta je ovo?
„Otvori.“
Unutar zamotuljka bile su tri knjige s tvrdim povezom: Božid Delije Smit, Bela
vrelina Marka Pjera Vajta i – možda najvažnija – Strast za pastom Antonija
Karlučija.
„To su one koje je tvoja tetka vratila za Božid.“
Buljila je u knjige duže nego što sam očekivao i za trenutak sam pomislio da
je smišljala kako da mi kaže da ih je neko drugi ved zamenio. Ali kada me je
konačno pogledala, iz njenih sivih očiju lile su suze. „Zašto bi to uradio za mene?“
„Jer te volim“, rekao sam, jer je zaista jesam voleo.
Prišla mi je i podigla glavu, a zatim stavila usne na moje. Osetio sam njen
vlažni obraz na svom. „Hvala ti mnogo. Volim ih. Volim tebe, gospodine L.“
„Zovi me Metju“, mrmljao sam joj u usta dok sam je ljubio strastvenije nego
što sam je verovatno ikada ljubio. „Zovi me Metju.“ I onda sam je podigao na sto i

239
postavio je na vrh svačijih radnih svezaka, gde smo se jebali jače i brže nego što
sam mislio da je mogude.

Nekoliko sati kasnije, usred nodi, probudio sam se: BAM.

Napolju je bilo mračno i nisam bio siguran zašto sam poskočio. Nisam imao
košmar, koliko sam znao: nije bilo prikradajudih vizija Makenzija ili Sonje Lerd ili
učesnika kampanje Nacionalnog društva za prevenciju okrutnosti prema deci koji
mašu vilama. Ali soba, kuda i ulica bile su jezivo mirne; bio sam sam, i to me je
plašilo.
Odlučio sam da odem i uzmem čašu vode, jer sam to radio u školi kada bi
devojke u mom razredu histerisale zbog momaka, menstruacija ili prostih brojeva,
i to mi je obično pomagalo da razbistrim glavu.
Kada sam ušao u dnevnu sobu i kretao se ka kuhinji, opet sam imao bizaran
osedaj da me neko gleda. Okrenuo sam se, skoro automatski, samo da bih sebi
dokazao da sam prvoklasna pička i skoro sam imao infarkt odmah tu na mestu.
Sonja Lerd sedela je uspravno na mojoj sofi. kao prokleta figura od voska na
Nod veštica.
„ISUSE!“
Trenutak ili dva nije ništa govorila. Samo je sedela, potpuno nepokretna
(osim njenih crvenih usta, koje su se blago trzale, kao da ju je zabavljalo da sedi tu
i gleda me trenutno zalepljenog za zid dnevne sobe u gadama. Što verovatno i
jeste.)
„Koji kurac, Sonja!“ Čak i ja bio sam iznenađen koliko brzo se moj strah
pretvorio u čisti bes. „Kako si jebeno ušla?“
„Ovo je Norfok, Metju“, rekla je i zakolutala očima. „Niko ne zaključava vrata
u Norfoku.“
Razmišljao sam da joj kažem da je to verovatno zato što nisu znali da su
crvenokose luđače kao Sonja na slobodi i da traže otključana vrata. Samo je
trebalo da je pogledate pa da znate da vredi staviti još po katanac-dva na vrata.
„Lepe gade“, rekla je tada i podigla obrvu, klimajudi glavom u pravcu mojih
prepona.
Zbog nekog razloga, to me je razljutilo skoro kao i činjenica da mi je uopšte u
dnevnoj sobi. „ŠTA JEBENO HODEŠ, SONJA?“ vikao sam. „Reci mi sada ili du zvati
policiju!“
Sonja se tada nasmejala, kao da je to nešto najsmešnije što je ikada čula – što
me ne bi naročito iznenadilo, bududi da je bila bistra otprilike kao beskičmenjak
na sredstvima za smirenje. Polako je podigla svoj jezivo dug kažiprst i stavila ga na

240
usta. Mogao sam da zamislim kako ti oblikovani grimizni nokti ostavljaju tragove
po koži i kopaju oči. To su bili zli prsti.
„Šššš. Mislim da ne želiš zaista policiju ovde. Zar ne?“
Znao sam tada da zna – i da ovoga puta to nije pretpostavka. Čak ni Sonja ne
bi imala petlju da mi provali u kudu usred nodi, osim ako nema pozamašne dokaze
koje bi mogla da baci na moju glavu kao smrtonosni Molotovljev koktel, što ti
dokazi, oboje smo to znali, i jesu bili.
Tada je dobila moju pažnju. Prekrstila je ruke i fiksirala me trijumfalnim
pogledom, koji je verovatno ličio na onaj koji sam ja njoj uputio kada sam je
zajebavao u Veneciji.
„Pa, gospodine Lengli. Baš smo zavodnik, zar ne? Jebemo učenicu.“
„Sada treba da udutiš, Sonja“, režao sam na nju. Zaista sam se jako
koncentrisao da ne odmarširam do sofe i ne opalim joj šamar posred tog
samozadovoljnog lica.
„Ili šta?“
Nisam želeo da joj odmah pretim smrdu. Želeo sam prvo da čujem šta ima da
kaže. „Samo mi reci šta hodeš“, rekao sam mirno. Morao sam da se pretvaram, da
izgledam mirno, da bih video da li blefira. Gledao sam Kolumba dovoljno puta da
to znam, zaboga.
„Pratila sam te.“ Uzdahnula je, prebacila kosu preko ramena i nadobudno
prekrstila svoje debele članke. „Tebe i Džesiku Hart. Svuda.“
Nastala je zlokobna tišina.
Nisam ni za trenutak sumnjao u to što govori. Nedeljama sam osedao da nas
neko posmatra; sada, sve je imalo smisla.
„Tako je.“ Nasmešila se ponovo, i tada sam shvatio da je ovo trenutak koji je
čekala. „Znala sam šta smeraš, pa sam te pratila, i imam slike da to i dokažem.“
Sagla se i pružila mi neželjeni pogled niz svoju bluzu od kog sam skoro povratio, i
stavila ruku u kičastu crvenu torbu kraj nogu. Izvadila je mali foto-aparat.
Osetio sam kako mi se stomak nelagodno prevrde. Zakoračio sam ka njoj.
„Daj mi to“, zarežao sam.
Nasmejala se ponovo. „Kakva nepristojnost! Zar vas nisu odgajali da lepo
pitate, gospodine Lengli?“
Postajalo je očigledno da Sonja nede popustiti kao što bi mogla, na primer,
mačka koju sam uhvatio kako se olakšava na mom travnjaku, to jest, nede pobedi
ako dovoljno glasno vičem na nju. Opet, morao sam pokušati da zaustavim ovo
što je brže mogude, tako da mogu da je izbacim iz kude i kupim sebi dovoljno
vremena da razmislim.

241
 „Sonja“, rekao sam, a glas mi je drhtao kao da sam pokušavao da joj
oduzmem napunjen pištolj, „daj mi foto-aparat. Sada.“
Ponovo se nasmešila. „Ili šta?“
„Veruj mi kada ti kažem da ne želiš da saznaš.“
Sonja me je mirno posmatrala. „Ako me pipneš“, rekla je, „vrištadu najjače
što mogu.“
Zapravo, nisam sumnjao sam u to. Čuo sam Sonju kako peva na skupovima i,
iako nije imala nikakvog sluha, imala je pluda dostojna operske pevačice.
„Ako ne želiš da policija sazna šta si to tačno radio, Metju“, nastavila je, kao
da sam ja toliko jadan da čak ni moje ime ne treba shvatati ozbiljno, „ostadeš
tačno tu gde si.“
Tada me je pogodilo, kao nasilan udarac u jaja, da de me ucenjivati.
Iskoristide te slike da dobije šta želi. Naravno – zašto bi ih inače slikala?
U tom trenutku, moja taktika sastojala se u tome da zlovoljno igram po
njenim pravilima dok mi se ne ukaže neki izlaz. Istini za volju, ovo nije bio baš
solidan plan da se oslobodim, ali nisam imao ništa drugo. Uhvatila me je
nespremnog, čemu svedoči i činjenica da sam stajao ispred nje samo u gadama.
„U redu, Sonja. Pobedila si. Uhvatila si me.“ Protiv svoje volje, nisam mogao da
odolim da joj ne aplaudiram sarkastično. „Pa, šta prokleto želiš?“
Nasmešila se ponovo. „Ooo“, gugutala je, „sada me pitaš.“
„Ne zajebavaj se, Sonja“, rekao sam dok mi je glas opasno drhtao. Negde u
pozadini svog uma naivno sam mislio da de možda redi novac, i očajnički sam
pokušavao da se prisetim koliko imam na računu u banci. Čuvao sam ga za depozit
za stan (ili – zašto da ne? – možda za ratu za malu tratoriju), ali ako bi to značilo
da de se Sonja izgubiti iz moje kude, slobodno je mogla sve da uzme.
Ali Sonja nije pričala o novcu. Umesto toga uvijala je pramen crvene kose oko
kažiprsta i smešila se najgadnijim mogudim osmejkom koji sam ikada video. „Zar
niste obradali pažnju, gospodine Lengli? Ved sam rekla. Želim da me lepo pitate.“
Progutao sam knedlu. Jasno, odgovor je bio ne – nisam obradao pažnju, što,
bududi da sam bio polugo usred pokušaja učene, nije bio sjajan početak. „Šta?“
„Želim da se izviniš“, rekla je, govoredi veoma mirno, dok su joj zelene oči
svetlucale od novostečene modi. „Izvinideš mi se što si se ponašao usrano prema
meni svih ovih meseci. Izvinideš se što si me odbio i što sam zbog tebe ispala idiot
pred svim tvojim glupim jebenim drugarima. Molideš me za oproštaj zato što si
me svakog dana gledao kao da sam nešto u šta si ugazio.“
Ali ti to jesi, Sonja. Ti si užasna kao i najgora vrsta izmeta.

242
 Progutao sam pljuvačku i nisam ništa rekao. Počeo sam malo da se znojim.
Želeo sam da zaustavim ovo, da ne igram njenu igru – ali počinjao sam da shvatam
da de se sve završiti isto.
Kratko sam se pitao da li se usuđujem da pokušam da joj oduzmem foto-
aparat, ali onda sam zamislio snagu njenog vriska, kao sirena za maglu koja falšira
u tišini ranog jutra u severnom Norfoku – mestu gde niste mogli da kupite mleko a
da ne započnete igru gluvih telefona – i odlučio, uz pomirljivi ubod užasa, da se ne
usudim.
„Tako je.“ Sonja je značajno gledala foto-aparat. „Izvini se i dobideš svoj
prljavi mali film.“
Nakratko sam razmišljao o razgovoru koji zaista želim da vodim s njom.
Počeo bih ljubaznim pitanjem o stanju njenog mentalnog zdravlja, posle čega bi
nastupila serija malih novosti – ona je mislila da je normalno ponašanje da mi se
stalno nabacuje, iako je imala dečka, a onda ima ogorčene nastupe besa kada ne
postigne željeni rezultat. Ona se meni pojavila na pragu kao prostitutka samo u
donjem vešu s temom Božida i zahtevala da je zavedem. Ona je stalno ubeđivala
ostatak zbornice da joj pomogne da odugovlači naše zamarajude natezanje u
kome ja od početka nisam bio voljni učesnik. Pomisao na izvinjavanje ovoj ženi –
koju je, otkad sam kročio u Hedli hol, bilo lako zadovoljiti otprilike kao i vezanog
pitbula – gadila mi se; ali onda sam pogledao u foto-aparat u njenoj ruci i znao
sam da nemam izbora.
Ako želi samo izvinjenje, progutaj svoj ponos i igraj njenu igru. Pomisli na
Džes. Samo uradi to.
Naterao sam usta da formiraju reči. „Žao mi je.“ Osedao sam se kao da mi se
povrada od neke posebno odvratne hrane, kao nedovoljno kuvanog jajeta ili
školjke. Suv i viši nego što je bilo strogo prihvatljivo, to čak nije ni zvučalo kao moj
glas, ali Sonji, izgleda, nije smetalo. Zapravo, izgledala je potpuno radosno.
„Zaista?“, rekla je i prekrstila ruke, uživajudi u svakoj sekundi. „Koliko vam je
žao, gospodine Lengli?“
Trebalo je da znam da nede biti toliko prosto da samo kažem te reči i oteram
je sa svog poseda, ali i dalje sam se držao ideje da, ako samo igram njenu igru,
mogu da uzmem taj foto-aparat i nadmudrim je. Uvek sam mogao da joj sipam so
u čaj ponedeljkom ujutro, ispustim joj gume tokom ručka, slučajno je sapletem
dok se vrada s kaznene nastave. Potencijal za sprovođenje duge, spore kampanje
iritantne osvete bio je beskonačan, govorio sam sebi. Beskonačan.
Tako sam progutao pljuvačku. „Zaista mi je žao.“
„Da?“

243
 Klimnuo sam glavom. Usta su mi bila iritantno suva. Dobro, dobila si šta si
htela. Sada samo predaj jebeni foto-aparat.
Sonja je odmahnula glavom i sarkastično coknula. Želeo sam da je udarim da
zanemi. „Moradeš da mi pokažeš koliko ti je žao, bojim se. Same reči – pa, nisu
dovoljne.“
Srce mi je bespomodno lupalo. „Šta?“
Ponovo se smešila i govorila sporo, uživajudi u svakoj reči kao da je izvrsnog
ukusa. „Da. Spusti se na jebena kolena i moli me za oproštaj.“
„Hajde, Sonja.“ Reči su mi izlazile kao da ih povradam. „Dobila si šta si htela.“
„O, ne, nisam, gospodine Lengli – ne još.“ Nasmejala se malo. „Ne brini, niko
ne gleda! Ili želiš da se tvoja seksualna eksploatacija deteta objavi javnosti do
ponedeljka ujutro?“ Mahala je radosno aparatom levo-desno.
Zaječao sam, što je trebalo da znači ne.
„Onda je bolje da se odmah spustiš na kolena.“ Ustala je ispred mene i
prekrstila ruke, čekajudi.
Stidim se da kažem, ali uradio sam to. Spustio sam se na kolena baš tu na
tepihu u sopstvenoj dnevnoj sobi i pustio sam je da me natera da je molim kao
pas, tri puta, za oproštaj, da joj se izvinjavam što sam je ignorisao, da joj kažem da
je prelepa – i sve vreme nadnosila se nad mene i slikala svojim gadnim malim
aparatom.
Mora da je trajalo samo minut ili dva, ali bio sam toliko ponižen da sam imao
osedaj da je trajalo danima. Kada mi je konačno dozvolila da se podignem s poda,
osetio sam malu vrtoglavicu, znojio sam se i bio mi je potreban vazduh.
Saberi se, ti jebeni patetični gubitnice.
„Daj mi aparat“, rekao sam joj hrapavim glasom i ispružio ruku, ali nisam je
gledao u oči. U pokušaju da sačuvam dostojanstvo bar na unutrašnjem nivou,
pokušao sam da se setim svih stvari koje sam sebi obedao da du da uradim kada se
vratimo u školu u ponedeljak. Gume automobila, 50… šta je bila ona treda stvar?
Sonja se tada piskavo nasmejala i smrvila moju naivnu iluziju završetka kao
sopran koji razbija staklo. „Oh, Metju“, rekla je i podrugljivo ubacila aparat u svoju
torbu. „Nisi zaista mislio da du ti predati ovo, zar ne?“
Saznanje koliko sam, zapravo, glup, udarilo me je u stomak približnom silom
kugle za rušenje. Mučio sam se da se koncentrišem. Za trenutak sam pomislio da
du morati da je uhvatim za kosu i udarim joj lice o zid u mojoj dnevnoj sobi.
„Sonja“, rekao sam, a glas mi je opasno drhtao, „dobila si šta si htela. Sada mi
daj jebeni aparat.“ Nisam mogao da joj dozvolim da odšeta s njim, prosto nisam
mogao. Čak sam i ispružio ruku kao poslednji ostatak nade.

244
 „O, ne, gospodine Lengli.“ Potapšala je torbu i – očigledno osetivši moju
paniku i blagu mogudnost da du možda uraditi nešto nesmotreno – počela je da se
pomera unazad ka ulaznim vratima. „Ovo ostaje sa mnom. U slučaju da ikada
odlučiš da se ponašaš kao pička prema meni.“ Oči su joj zasijale pohlepnim
oduševljenjem na pomisao da de me zauvek držati u šaci. „Ali hvala ti što si me
poslušao.“ Počela je da se smeje. „To je bilo apsolutno neprocenjivo.“ Bezbrižno
mi je mahnula, mrdajudi tim otrovnim crvenim noktima pre nego što je konačno
otišla.
Potonuo sam nazad na kolena, a glava mi je visila napred ka tepihu kao da du
povratiti.
Tada sam znao da je gotovo. Tada sam znao da demo morati da odemo.

245
 23

Bila je subota uveče i fina izmaglica kiše koja je rominjala najavljujudi grmljavinu
pokušavala je, ali nije uspevala da rastera nešto od vlažnosti koja je dopuzala
istočno s Atlantika preko Vulverhemptona prošle nedelje, da bi od tada samo
sebično lebdela kao vrela magla. Džes je bila na poslu u maloj jedinici koju je
iznajmljivala blizu Karafe i pripremala je slane riblje pljeskavice od bakalara za
narudžbinu za ručak slededeg dana. Napravila je pauzu kada je čula automobil,
skinula je rukavice od vinila i brzo isprala ruke, nadajudi se da je to možda Vil.
Kroz stakleni panel na prednjim vratima videla je samo ogroman buket cveda.
Pošto je oklevala, Zakova glava pojavila se sa strane, iza ljubičaste hrizanteme.
Srce joj se malo napreglo. Nije Vil. Zbog ovog ili onog razloga (ovaj je bio
Natali, a onaj Šarlot), nije ga videla od one nodi u močvari i nedostajao joj je.
Otvorila je vrata. „Da li uopšte postoje hrizanteme u toj boji?“, bilo je sve
čega je uspela da se seti dok je sklanjala vlažni pramen kose s lica. Ved ju je čudno
ljutila činjenica što Zak verovatno očekuje od nje da uzdiše i pada u nesvest od
veličine njegovog gesta. Primetila je, pomalo sebično, da u buketu nema karanfila.
Zakoračio je pored nje i prešao cvedem preko njenih grudi, prekrivajudi joj
belu odedu praškastim žutim polenom, verovatno namerno. Čudno, primetila je,
cvetovi jedva da su mirisali.
„Nema na čemu“, rekao je i napravio čitavu predstavu od stavljanja buketa u
sudoperu, kao neki izmučeni direktor koga su naterali da ubaci sahranu daljeg
rođaka između sastanka za ručak u Kanari Vorfu i koktela posle posla na Vest
Endu. Pogledao je u Džesin ajpod. „O, dobro. Sada sve ima smisla.“
Muzika koju je puštala bila je Ani Difranko, Zakova najnevoljenija pevačica
ikada – uglavnom zato što je bila politički aktivna i zagovornik feminizma, a Zak
sigurno nije bio nijedno od toga.
„Šta ima smisla?“
„Nervozni sifražetski fazon. Mogu da ga primetim na kilometar.“ Džes je
uzdahnula. „Nije fazon, Zak, samo sam zauzeta.“ Prošao je rukom kroz kosu, što je
bio mali gest kojim je pokazivao da se ved muči da sačuva strpljenje – iako je
uspeo da ga prikrije osmehom.
„Pa, to je olakšanje. Pošto sam tek sada došao, mislim da bi čak i ti teško
mogla da se ved naljutiš na mene, Džes.“ Pogledao je na sat kako bi dokazao
poentu, a onda se naslonio na radnu površinu da je posmatra.

246
 „Sačekajmo deset minuta“, promrmljala je ne gledajudi ga, osedajudi se
iznenada i glupo svesna sebe u svojoj umrljanoj beloj odedi, klompama i s
mrežicom za kosu. Pokušala je da zaboravi na vreme kada bi se on pojavio tu
nenajavljen i oni bi imali seks na sudoperi, i jednom na radnoj površini gde je
valjala testo za pitu s jabukama. Zak je mislio da je presmešno što je slededeg jutra
ona i dalje emitovala malu maglu od brašna iz gada; Džes je bila više ljuta što je
testo propalo. Jednom su to uradili u hladnjači, bio je to neki fazon sa uzbuđenjem
za koji se potajno zabrinula da leži negde na istom spektru kao i erotsko gušenje –
ali na kraju je bila toliko paranoična da de se vrata zatvoriti i osuditi ih na dugu i
užasnu smrt od hipotermije da prosto nije mogla da se uživi. To veče završilo se
tako što je Zak odjurio u svom rendž roveru ka auto-putu i puštao Eminema što je
glasnije mogao, pa je iznova zvao na mobilni telefon samo da bi se drao na nju što
je pokvarila sjajan vikend.
„Moram da kažem, izgledaš predivno“, rekao je. „Koliko devojaka može tako
da nosi mrežicu za kosu i klompe?“
Pokušala je da se nasmeši, ali nije joj bilo lako kao možda nekada ranije.
„Moram da završim ove riblje pljeskavice.“
„Hm. Pitao sam se šta to smrdi.“ Nabrao je nos, a onda slegnuo ramenima i
prišao frižideru. „Ima li vina?“ Optimistično je ubacio glavu unutra, kao da se
napola nadao da de se ispostaviti da ima lažno dno koje vodi do magičnog sveta
dvojnica Kejti Prajs, karlsberga na točenje, i gde nema siromašnih ljudi.
„Žao mi je“, rekla mu je. „Samo amontilado šeri.“
„Da li ima alkohola u tome?“
Zastala je. „Da, Zak. To je šeri.“
„To de onda poslužiti.“ Pratio joj je pogled do kredenca s desne strane
šporeta, otvorio ga i izvadio flašu serija. Izvadio je čep zubima i ispljunuo ga u
sudoperu pre nego što je zabacio glavu i otpio dug, snažan gutljaj kao da pije sok
od pomorandže pravo iz kartona. „Oh, lutko“, rekao je kada je konačno izronio za
vazduh, a ona nije bila sigurna da li misli na nju ili na šeri.
„Pa, Džes“, rekao je tada i spustio glavu da je pogleda u oči. „Ovo nije dobro.
Kako to da se nismo videli dve nedelje?“
Džes je izvadila nov par rukavica i nastavila da oblikuje. Sama mešavina bila
je jednostavna – samo bakalar, krompir i malo belog hleba – ali magija je bila u
dodatku ljutog sosa. Oblikovanje malih pljeskavica, lepljivih i vlažnih na njenim
prstima kao glina, trebalo je da bude terapeutski i kreativan proces, ali konkretno
ovaj klijent insistirao je da sve bude jednako. Pošto odavno pati od opsesivno-
kompulzivnog poremedaja, nedavno je vratio hranu nazad u restoranu Gordona

247
Remzija, jer nije bilo aranžirano sa baš pravom dozom simetrije na tanjiru. I to je
bilo pošto je pozvao unapred da to zatraži.
„Znaš zašto“, rekla je blago. Bili su sa obe strane preplavljeni obavezama –
Džes je ulazila u svoje najzauzetije doba godine, a Zak je otkazao prošle nedelje
kada ga je kolega zamolio da zamene smene. To ju je razočaralo možda više nego
inače, jer je, u tom trenutku, ved donela odluku.
Morala je – morala je – to da okonča.
Prekasno je shvatila da Zak treba da bude s devojkom koja želi sve što on ima
da ponudi. On je, prosto, bio jedan od onih momaka koji su se vrteli samo oko
spoljašnjosti – za pravu devojku, bio je neverovatna prilika, dovoljno izuzetan na
papiru da bi poništio čak i svoje najgore mane. Drugačijoj devojci, možda, zbog
Zakove lepote i strasti, smešnih anegdota i nesumnjive harizme, verovatno bi
manje smetalo to što je razdražljiv, posesivan i očigledno nesposoban da ima
opuštenu vezu, a opet, imao je svoje viđenje obaveze, koje bi se moglo donekle
opisati kao da se ukopava u mestu i odbija da se pomeri.
Na neki način to je bilo smešno, jer je Džes počinjala da shvata da je Zaku
verovatno potrebna devojka kao Oktavija – žena iz predgrađa, a ne iz močvare,
kojoj je stalo do poštanskog broja, koja žudi za automobilom s dodatnom
konjskom snagom i kreditnim karticama bez limita. Koja bi ubila za par Lubuten
cipela čak i ako su dva broja manje. Džes je znala da je Zak, u stvari, verovatno bio
sredan s Oktavijom sve dok nije otkrio nju i svog brata u Barbikanu kako se klate
na vodokotlidu.
Njegova prirodna reakcija na ovu opersku nepristojnost, naravno, bila je da
potraži Oktavijinu suprotnost, tako da bi možda imao šanse da bar izbegne bis. I
on je bio antiteza Džesinog uobičajenog tipa. Kada su konačno naleteli jedno na
drugo, oboje su verovali da ih je ova strategija navela na retko otkride – dragulj
koji treba nežno podidi iz blatnjavih posledica razvoda ili serije katastrofalnih
sastanaka. Ali, zapravo, sada je shvatila, samo se radilo o novini, koja ih je nosila
sve do prve godišnjice njihovog zabavljanja pre nego što ih je bacila poprilično
grubo pravo u blato iz kog su izašli.
Da se Džes preselila u London kada je on prvo predložio, možda bi ranije
otkrila sve to, ali razdaljina joj je omogudila da zgodno iskoči iz stvarnosti nekoliko
puta mesečno. Nije to imalo čak ni veze s Vilom, na kraju krajeva. Zaista je imalo
veze sa Zakom.
Džes je prevrtala po dlanovima grudvicu mešavine za riblje pljeskavice i
oblikovala je u loptu pre nego što ju je nežno spljoštila dlanom naspram posutog
organskog belog brašna. I, iako se to kosilo sa svim njenim principima, znala je da

248
de morati da izvadi modlu za testo. Trgla se od same te ideje. Duboko je udahnula,
posula malo brašna preko nje i spustila je na svoje ljupke, nepravilne pljeskavice.
Pomislila je kako je sam taj čin sečenja modlom kao da terate dete da boji unutar
linije. Isisa svu lepotu iz toga.
Nekoliko trenutaka nisu govorili ništa više; jedini zvuk bio je Anin glas,
uzvišen naspram tišine sobe. Na kraju je Džes pažljivo premestila pljeskavicu na
jednu stranu i uzela još jednu grudvu mešavine iz činije, na šta je Zak nestrpljivo
skočio s radne površine, i dalje držedi u rukama flašu serija za vrh kao da je pio iz
nje od podneva.
„U redu, hajde. Zar ne možeš to da ostaviš za jutro?“
„Hm, ne?“
„U redu“, rekao je, začuđujude prijatno. „Vratidu se kasnije i pokupidu te.“
Oklevala je. „Gde idemo?“
„U kudu na plaži. Želim da buljim u tebe tokom večere.“
Nije mogao više da se razlikuje od Vila, čoveka koji je čekao sedamnaest
godina da joj da ogrlicu, jer se brinuo da ne bude patetičan. Zak je, s druge strane,
živeo za patetiku. On je verovatno planirao šampanjac i svede. Verovatno je
planirao ostrige. Štaviše – verovatno je planirao jastoga.
Pristala je da se kasnije nađe s njim zbog jednog jedinog razloga: okončade
to. Večeras de završiti vezu sa svojim šarmantnim doktorom sa Urgentnog
odeljenja, jednom zasvagda.

„Nadam se da si gladna. Jeo mi se jastog.“

Skinuvši japanke, Džes je stala na ledeni izglačani kamen Zakovog ogromnog
hodnika. Prostor je mirisao na ulje od vanile i mošus – bio je to utešan,
domadinski miris koji je nekako bio u suprotnosti sa osobom kakva je znala da je
Zak. Bilo je i cveda, i prigušenog osvetljenja, zbog čega se Džes pomalo osedala kao
da je zalutala bosonoga u hotel s pet zvezdica ili ekskluzivnu salu za venčanja. Ne
bi se iznenadila da vidi batlera kako hladno izlazi iza čiviluka da joj ponudi čašu
nečega ohlađenog. Ili možda besplatne papuče.
„Ostrige za početak“, dodao je Zak.
Naravno.
Njegova kuda na plaži bila je naopačke, to jest, spavade sobe bile su dole, a
dnevna soba na vrhu. Bilo je bolje tako, rekao joj je ranije, ako imaš lep pogled.
Pratila ga je uz stepenice, svesna da njene noge, i dalje tople od vreline dana,
možda ostavljaju neelegantan trag vlage iza nje dok hoda.

249
 Spoljašnjost kude, smeštene odmah iza peščanih dina koje gledaju na plažu,
arhitekte bi slavile kao uspeh, a lokalci bi zvali ruglom. Predstavljala je
kombinaciju čelika i stakla, a sam dizajn podsedao je na neko skladište. Jedini
podsetnik na njenu predivnu lokaciju na obali bilo je nekoliko prozora koji su
podsedali na brodske – što teško da je bilo dovoljno da se zadovolje susedi. Ali bilo
je lakše zavoleti unutrašnjost, sa svim tim čistim linijama, prigušenim paletama i
plišanim teksturama. Tavanica je bila niska, pa je bilo poprilično udobno, iako je
isprva očekivala promaju, oštre ivice i hektare hladnog, tvrdog poda.
Na gornjem spratu, dnevna soba bila je dizajnirana da oduševi. Spoljašnji zid,
napravljen potpuno od stakla, otvarao se ka balkonu s podom od hrastovine, s
dramatičnim pogledom na obalu severnog Norfoka. Zak je otvorio vrata i večeras
je pogled bio čak pojačan krvavocrvenim zalaskom sunca, a upotpunio ga je zvuk
mora koje je nežno pulsiralo na obali ispod. Atmosfera nije mogla biti savršenija ni
da je Zak sve to ugovorio.
Bio je elegantno obučen za tu priliku. Nosio je lepu sivu košulju – rukavi su
mu bili pažljivo savijeni do lakta – i ispeglane crne pantalone, iako je bio bosonog.
Sto na balkonu bio je postavljen za večeru, cela jedna komplikovana izložba
kristala i bele tkanine, crvenih ruža, svednjaka i šampanjca na ledu.
Džes je oklevala, pitajudi se da li treba odmah da mu kaže i završi s tim; ali
pre nego što je išta uspela da kaže, on je promrmljao: „Sedi, lepotice“, i izvukao
preveliku stolicu od ratana s jastučidem u krem i čokoladnoj boji, koja bi bolje
pristajala nekom klubu na plažu u Marbelji. Zapravo, bila je dovoljno velika za
dvoje i, dok je sedala, instinktivno je podigla stopala i ušuškala ih ispod sebe.
Pogled je bio neverovatan. Trake oblaka razvukle su se preko zalaska sunca
kao da su bile vesto raštrkane rukama, a more je postalo tamno-ružičaste boje.
Zak je daljinskim upravljačem uključio muziku. Bilo joj je potrebno nekoliko
minuta da je prepozna, neki elegantni džez na trubi, i osetila je kako je on gleda
ne bi li uočio njenu reakciju.
„Kristijan Skot?“, pitala je.
„Sedam se da si rekla da ga voliš“, odgovorio je lagano. Izvadio je bocu
šampanjca iz kofe s ledom, otvorio čep i prosipao debele kapi kondenzacije na
stolnjak dok im je punio čaše.
Klimnula je glavom. Pomenula ga je, sada se setila, prve večeri kada ga je
upoznala na tom venčanju u Holkamu, kada je pijano i negraciozno kritikovala
plej-listu koja se sastojala od previše pesama Bilija Džoela. Kada je počela da lista
spisak svojih omiljenih muzičara, mogla je da se zakune da je prestao da je sluša –
tako da je bila iznenađena što sada saznaje da ju je, zapravo, pomno slušao.

250
 Podigao je tada svoju čašu i sačekao nju da uradi isto. „Za nas“, rekao je.
Ona je oklevala, ali on joj je ipak kucnuo čašu, tako da nije ništa rekla i oboje
su otpili po gutljaj. Šampanjac je bio suv i kremast, bledo svetlucavo zlato koje je
predivno zatreperilo kada joj se nežno spustilo u stomak.
Osedala je Zakov pogled usmeren čvrsto na nju. Blagi povetarac duvao joj je
kosu u lice i ona ju je sklonila.
„Baš si preplanula“, primetio je. „Odgovara ti.“
„Hvala“, rekla je. Htela je da napravi komentar kako mu nos izgleda bolje, ali
učinilo joj se da vidi mali trag pudera, pa je pretpostavila da de možda zauzeti
odbrambeni stav prema tome.
„I sviđa mi se tvoja haljina. Izgledaš predivno.“
Džes je namerno izabrala haljinu za koju je mislila da se možda nede svideti
Zaku – lepršavu iz Top šopa, sa smelim geometrijskim oblicima u jarkim bojama
koje se nisu slagale. Bila je dovoljno duga, hvala bogu, da pokrije veliku smeđu
mrlju koja joj je ostala na butini – obris izbledele modrice za koji je sada mislila da
možda nikada nede nestati; beleg, kao i ožiljak na njenom dlanu, koji de je uvek
podsedati na Vila. Sviđalo joj se kako je haljina naglašavala njen ten, ali od takve
odede Zak bi se običnotrgao, na isti način na koji se vedina ljudi trza kada vidi kako
devojke kojima se vide gade padaju ispred klubova.
Pogledala je u ruke i stegla hladnu dršku čaše za šampanjac, pošto nije bila
sigurna kako da počne ono što je htela da kaže. „Vidi, Zak, sve ovo… muzika i
šampanjac i…“
„Ne sviđa ti se?“ rekao je sa osmehom, kao da je to nezamislivo.
„Pa“, rekla je pažljivo, „samo, u poslednje vreme razmišljam kako…“
„Želim da počnemo iz početka, dušo“, rekao je brzo i prekinuo je. „Želim da
dođeš da živiš sa mnom u Londonu. Te vivir conmigo.25“
„Zak.“ Polako je odmahnula glavom. „Prošli smo kroz ovo.“
Nagnuo se napred i spustio pide na sto. U njegovim očima i na njegovoj čaši
reflektovali su se plamenovi sa svednjaka kao svici. „Onda hajde da to ponovo
prođemo. Ozbiljan sam, Džes. Dosta mi je toga što si ti ovde, a ja tamo, i sveg
ovog vodanja tamo-amo.“
To vodanje tamo-amo nije se odnosilo samo na njihove geografske lokacije,
pomislila je. Da li je on zaboravio na njihove česte prepirke, njihove suštinske
razlike, njihovu uopštenu nemogudnost da prebrode vikend, a da se nekako ne
posvađaju?

25
Špan. Da živiš sa mnom. (Prim. prev.)

251
 Skrenula je pogled s njega i pogledala u more, a onda otpila još jedan gutljaj
šampanjca da kupi sebi vreme, dok su joj mehuridi nežno kolali krvotokom. Snaga
se izlivala iz sunca u vodu i bojila je u ružičasto i narandžasto, kao da je neko
isprao kičice u njoj.
Zak je pogrešno protumačio tišinu, kako je samo on mogao. „Nema smisla da
se ja preselim u Norfok, Džes. Nikada nije ni imalo.“
Džes je u sebi zaključila da je definitivno u pravu u vezi s tim.
„Debi mi je rekla da prodaje kudu, tako da deš u svakom slučaju morati da
nađeš negde da živiš. To je savršena mogudnost da počneš iz početka.“
Prokleta Debi.
Proteklih nekoliko dana Džes je pokušavala da gurne u zapedak svoje brige o
prisilnom preseljenju. Shvatila je da je umiruju džin, Portished i to da pravi male
figure Debi od aluminijumske folije pre nego što ih zgromi palcem.
„Vidi, moj posao je ovde“, insistirala je. „Zaista sam vredno radila da stvorim
spisak klijenata. Ne mogu prosto da se preselim u London, čak ni kada bih htela. I
zaista, Zak, u tome je suština, jer zaista…“
Nasmešio se s visine i podigao ruku. „Džes, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali
ovo je Norfok. Sjajno vikend-utočište, ali teško da je ekonomija koja cveta.“
„Mislim da smo se dotakli te teme i pre, Zak, ali generalno, vikend-utočišta
uništavaju lokalne privrede. To je samo nešto što mi je palo na pamet.“
Mirno se nasmešio, uopšte se ne uzbuđujudi, kao da je u glavi imao neku
komplikovanu fiskalnu teoriju koja potpuno podriva njen argument, a koju ona
nikada nede modi da shvati. „Vidi, stalno pričaš kako te posao ovde zadržava.“
Slegnuo je ramenima, kao da ne može biti jednostavnije. „Dobro, imaš klijente, ali
margina profita ti je sramotna, iskreno. Useli se kod mene, ubacidu te u elitni kraj i
utrostručideš promet za nedelju dana.“
„Nemoj govoriti o krajevima, Zak. Molim te. To ne znači ništa ljudima koji ne
žive u Londonu i zaista je iritantno.“ Brzo je otpila gutljaj iz svoje čaše i pokušala
da se smiri.
Zašto je on toliko dotiče? Zašto se uopšte svađam?
„Dobro“, rekao je i polako se nasmešio, kao da ga njen bes nekako,
neobjašnjivo, očarava. „Ubacidu te u najbolji deo Londona i napravideš jebeno
bogatstvo. Da li ti to nešto znači?“
Možda bi joj i značilo, nekada davno. Nekada je možda mogla da zamisli sebe
kako radi na privatnim zabavama za ljude iz najprestižnijih advokatskih kancelarija
u Velikoj Britaniji, u kudama s lusterima umesto lampama i pet spratova umesto
dva. Možda bije nekada uzbudilo da misli na to kako plada sve svoje račune, odlazi

252
u Starbaks po kafu, a ne mora da plada šakom punom kovanica, kako predivnim
poklonima za rođendan uspeva da razmazi svoje sestričine. Ali toliko se toga
promenilo od tada, i sada je znala da ne mari za Zakovu malu fantaziju zasnovanu
na elitnim krajevima.
„Pa“, rekla je i pogledala u svoj šampanjac dok ju je truba Kristijana Skota
dozivala vrelim vazdušastim naletima iz dnevne sobe, „mislim da me pitaš iz
pogrešnih razloga. Pitaš me zato što du ostati bez kude. I verovatno zato što si
dugo putovao u kolima s mojom sestrom pre dve nedelje i ona ti je ubacila tu
ideju u glavu.“
„Sranje“, rekao je odmah. „Pitam zato što te volim. Estoy enamorado de ti.26“
Džes je gutljajem šampanjca zamenila poriv da nešto kaže. Rekao joj je to i
ranije, ali nikada ovako, gledajudi je skoro trezan preko stola, bez mogudnosti da
zamaskira to što je rekao seksom ili poslednjim pidem u dugom nizu. Buljila je u
njega i osetila se čudno skrhano, razočarano, kao da je uzeo značajne redi i
istisnuo sve značenje iz njih. Jer ona nije verovala da je on voli, ne zaista. Zak je
bio čovek koji se zaljubljuje u koncepte, u ideju sebe kao zvezde sopstvene
komplikovane televizijske drame. Tako je uspevao da se lako odvoji od dnevnih
užasa koje gleda u Urgentnom centru jedne londonske bolnice – jer su drugi ljudi
prosto sporedni glumci, kameo uloge, statisti. On, Zak, bio je zvezda serije, i ako je
scenariju ove konkretne tople večeri u junu odgovaralo da joj kaže da je voli –
zašto da ne?
Sumrak se približavao. More je nastavilo nežno da se pomera, da se širi, a
onda ruši kao da duboko udiše pred san.
„Znaš, tvoja sestra veruje da si ludo zaljubljena u mene“, rekao je tada Zak,
što je bio njegov način da podstakne Džes da to potvrdi. „Rekla mi je to.“
Džes je trepnula. „Zak, ovo de zvučati grubo, ali Debi ima svoj plan u životu.
Uvek je imala. Verovatno misli da de, ako se ja uselim kod tebe, i ona posredno
postati bogatija.“
„Finansijski?“
„Ne, duhovno… da, naravno finansijski. Debi je opsednuta novcem.“
Nežni povetarac onda je počeo jače da duva; u brzim naletima putovao je
preko balkona i koža na rukama pomalo im se zategla.
„Mogli bismo da imamo predivan život zajedno, ti i ja, Džes. Ako želiš, mogu
malo da predahnem od medicine. Razmišljao sam ionako da to uradim. Isuse – ne
bi morala čak ni da radiš ako to ne želiš.“

26
Špan. Zaljubljen sam u tebe. (Prim. prev.)

253
 Skoro ju je naljutilo to što je, posle sveg ovog vremena, on i dalje ne zna.
Potpuno si me pogrešno shvatio. Ne želim to od života.
„I povela bi Smadža, naravno. Svidela bi mu se terasa na krovu, zar ne
misliš?“
„Ne, on nikada ne bi mogao da živi u gradu“, mrmljala je Džes. „On je border
koli, ne šicu.“
Zak se namrštio. „U čemu je razlika?“
Zurila je u njega. „Da li si upravo pitao u čemu je razlika?“
„Hm, da. Hajde da kažemo da mislim o psima isto što i ti o Kristijanu
Lubutenu.“ Popio je još šampanjca i pogledao je u oči. „Mogu i s njima i bez njih.“
Progutala je i pogledala dole. „U redu, Zak.“
„Da li je to: U redu, Zak, uselidu se kod tebe?“
„Ne“, rekla je čvrsto, da bi izbegla dalju zabunu.
Smešio se kao da je upravo rekla da, nagnuo se napred i dopunio joj čašu.
„Oh, možemo da poradimo na tome, dušo.“ Vratio je flašu nazad u led i iskezio se,
bizarno ubeđen da napreduje. „Da li si ved gladna?“
Činilo joj se zlobnim da kaže ne, ali bilo joj je pomalo muka kada je pomislila
na ostrige i jastoga. Možda zato što je pila na prazan stomak; možda zato što je to
bio kulinarski ekvivalent služenja nekog crvenog donjeg rublja i očekivanja da mu
ona za to zahvali.
„Ostrige su spremne i imam kuvara koji čeka da napravi lingvine s jastogom.“
Zurila je u njega. „Nisi ozbiljan. Ovde?“
„Zašto ne bih bio ozbiljan? Mislio sam da bi možda uživala da tebe služe, za
pramenu.“
To je bilo neprijatno. „Oh“, promucala je. „Ko je to?“
„Ko – kuvar?“
„Da. Da li je lokalac? Da li ga znam?“ Molim te reci 'ne'. Molim te reci 'ne.
„Ne, iz Londona je. Prijatelj poznanika. Pladam ga jebeno malo bogatstvo.“
Olakšanje što nije lokalni konkurent brzo je zamenio jezivi osedaj sramote.
„Pa, gde je?“
„Rekao sam ti, čeka. Dole je u sobi za igre i igra GTA27.“
„Opa.“ Tokom njene privatne karijere keteringa tražili su joj da uradi nekoliko
čudnih stvari – da se obuče kao kraljica iz doba Tjudora, da govori samo na
francuskom koristedi predodređene fraze, da napravi filee šnicli samo jednom za
par posvedenih vegetarijanaca koji nisu pipnuli meso dvanaest godina – ali nikada

27
Grand Theft Auto, poznata video-igra. (Prim. prev.)

254
nije bila zaključana u nečijoj tredoj dnevnoj sobi s video-igricom i čekala da je
pozovu.
„Znam.“ Zak je podigao svoj ajfon. „Da ga pozovem, da mu kažem da dođe?“
„Hajde prvo da uzmemo ostrige“, predložila je, u nadi da de odložiti
neizbežno. Počinjala je brzo da shvata da nije trebalo da dođe, da je Zaku, čak i
time što se složila da večera s njim, odala pogrešan utisak.
„Dobro. Sačekaj tu.“ Zak je spustio čašu i nestao.
Džes se uspravila, ponovo spustila stopala na pod i otpila veliki gutljaj
šampanjca dok je pokušavala da dozvoli Kristijanu Skotu da zagluši buku u njenoj
glavi.
„Nameravao sam da ti kažem“, rekao je Zak kada se vratio s belim
porcelanskim tanjirom prekrivenim ledom, limunom i ostrigama u ljušturi.
Pomerio je svednjak u stranu da napravi mesta za njega. Tu je ved bila spremna
činija u kojoj je otvorena crvena ruža lepo plutala na površini vode. Spustio je
tanjir na sto i onda seo. „Konačno sam se setio odakle znam tvog prijatelja Vila
Grina.“
Džesino srce malo je poskočilo kada se Zak nagnuo i uzeo ostrigu s leda.
Nekoliko kocki leda skotrljalo se kada je to uradio, skliznulo sa ivice stola i
raspršilo se neuredno po podu. On je to ignorisao, podigao školjku do usana i
isisao je, pre nego što ju je bacio na svoj tanjir.
„Pa, hajde“, rekao je okrenuvši se ka njoj. „Navali.“
Džes je oklevala. Ime Štiva Robinsa panično joj je trčalo po umu kao uplašena
ptica. Da li je Zak naleteo na njega? Da li je gospodin Robins nekako uspeo da
nađe Metjua?
„Hajde“, podstakao ju je Zak, oštrije ovog puta. Izraz lica malo mu se
pomračio.
Nevoljno je podigla jednu školjku s tanjira i isisala ostrigu iz nje, pustivši je da
joj sklizne niz grlo, a da nije ni osetila ukus, iako jeste osetila ledenu ljigavost.
Zatvorila je čvrsto usta pre nego što ju je proterala šampanjcem.
„Dobra devojka“, promrmljao je Zak i pritisnuo joj nogu stopalom ispod stola.
„Sada, o čemu smo pričali? A, da, gospodin Grin. Naš misteriozni čovek s brzim
pesnicama.“
Džes je sklonila nogu. Zak se zavalio na stolici i nasmešio, kao da ga je
zabavljalo da njoj bude neprijatno. „Bože, dušo, sva si rumena i nervozna. Prestani
da se vrpoljiš.“

255
 Sumrak ih je skoro progutao, voda je sada bila neobično mirna. Skrenula je
pogled s njega i pogledala u more, pokušavajudi da ignoriše vrelinu njegovog
pogleda. „Ne zovi me tako, Zak“, prošaputala je.
Kratko se nasmejao, progutao još jednu ostrigu i bacio školjku na svoj tanjir.
„Pa, taj lik, Vil. Znaš, nerviralo me je, Džes. Znao sam ga, ali nisam mogao da se
setim odakle. Nešto u vezi s njegovim licem izgledalo mi je prosto tako…
poznato.“
Džes se pripremila.
„A onda onog dana, imao sam jednog pacijenta…“ Zak je otpio gutljaj
šampanjca i zatvorio usta. „Pokušao je da se ubije, zapravo. U roku od pet minuta
proterao je nekoliko kutija advila s dovoljnom količinom votke da mu traje pet
godina.“
Džes ga nije prekinula da pita da li se jadničak izvukao. Ionako je
pretpostavljala da de se, u svakom slučaju, ispostaviti da je pričao figurativno.
„Izgleda da ga je žena uhvatila s gomilom sumnjivih slika na njegovom
laptopu.“
Džes je osetila kako joj se celo telo zateglo, kao da ju je uhvatio u stegu i
polako okretao.
„Vedinom su to bile slike dece“, rekao je prosto. „Pozvala je policiju.“
„Šta pokušavaš da kažeš, Zak?“ pitala je Džes tankim glasom. Iznenada joj je
bilo hladno, kao da je njegova priča donela vetar sa istoka sa sobom.
„Pa, to je podstaklo jednu uspomenu.“ Podigao je salvetu i potapkao usta.
„Koja uključuje tog idiota, Vila Grina. Zar to nije fascinantno?“
Dutala je.
„Pre tri godine, kada sam radio u drugoj bolnici, lečio sam nekoga, isto posle
pokušaja samoubistva. Veoma slično. Pilule. Votka. Promena plana u poslednjem
trenutku. Tradenje resursa zdravstvenog osiguranja.“ Pijuckao je šampanjac i
mirno je gledao. „U svakom slučaju, pitao sam kolegu da proveri evidenciju.
Ponedeljak, 9. jun 2008. Pogodi kako se zvao?“
Džes je osetila kako joj boja polako nestaje s lica. To je bilo za Vilov četrdeseti
rođendan.
Zakov pogled postepeno je očvrsnuo. „Zvao se Vil Grin.“
Progutala je i pogledala u svoju čašu. Nakratko joj je palo na pamet da nikada
nije pila šampanjac sa Zakom kada su nešto proslavljali – a ovo večeras počinjalo
je da liči sve više na poslednju večeru. „Ne bi smeo to da radiš, Zak“, rekla je na
kraju, iako, još dok je govorila, nije bila sigurna da li je dovoljno glasna da je čuje.

256
 „Ostao mi je u pamdenju, vidiš, jer su sestre rekle da je stalno ponavljao ime
jedne devojke dok se budio iz sna. Izgleda nije hteo da uduti. U svakom slučaju, na
kraju ga je jedna od njih pitala ko je ta prokleta devojka o kojoj trabunja. Da li želiš
da znaš šta je rekao?“
Džes je odmahnula glavom. Osedala se kao da de eksplodirati u svakom
trenutku.
„Rekao je da je to devojka koju je seksualno iskoristio, dete, i stalno je
govorio da ne može više da živi s tim.“ Zavalio se na stolici. „Bio je u zatvoru, Džes.
Tvoj prijatelj je osuđeni seksualni prestupnik.“
Za trenutak je zaboravila da diše.
„Taj jebeni idiot nije mogao da se seti da je išta rekao kada se probudio
slededeg jutra. Ali svi drugi su se sedali.“ Nagnuo se ka njoj; oči su mu sijale od
zlobe. „I eto ti. Taj lik s kojim te stalno viđam je osuđeni pedofil.“ Prešao je
kažiprstom preko stola da bi naglasio svoju poentu, u slučaju da reči nisu
dovoljne. „Sam je priznao. Šta misliš o tome?“
Konačno je sebi dozvolila da izdahne.
„Pa?“ Čekao je da odgovori.
Promrmljala je nešto nepovezano.
„Bio je jebeno patetičan, Džes, iskreno. Jadna pička – teturao se i plakao i
povradao po sebi. Pokušavao je da to sakrije od svoje devojke, to je najbolji deo.
Mislim – Ah? Ti si PEDOFIL.“
Zak je počeo pomalo da crveni, kao kada priča o religioznim fanaticima ili
ljudima s kojima je išao u školu, a koji sada imaju više novca od njega.
„Da li je ona bila tamo?“ prošaputala je Džes. „Njegova devojka?“
„Ma gde je bila. Posvađali su se i ona je otišla s detetom, tako je on mislio.
Odbio je da nam dozvoli da je pozovemo. Odbio je da pozovemo ikoga.
Patetično.“ Odmahnuo je glavom, očito pokušavajudi da umiri svoju mržnju još
jednim gutljajem šampanjca. A onda je spustio čašu i fiksirao je čeličnim
pogledom. „Znaš, imao sam tu ludu malu teoriju o tebi i njemu.“
Džes se umirila.
„Imao sam teoriju da ste se pojebali. Imali ste seks na jedno veče ili mali
flert.“ Diši. Diši.
Napravio je pauzu. „Mislim, da ste to uradili…/«;. Sada bi se osedala prljavo,
zar ne? To bi prosto bilo… pa, bilo bi poprilično odvratno, zar ne?“
„Dobro, Zak“, rekla je i tako konačno zagrizla mamac. Podigao je ruke,
pravedi se nevešt. „Šta? Samo pazim na tebe, carino.“
„Možemo li sad da prestanemo s tim?“

257
 Oči su mu se suzile. „Znaš koliko mrzim lazove, Džes. Oktavija je bila lažov. Ne
bih voleo da mislim da si me i ti lagala.“ Zadržala se da ne progovori.
„Zahvali mi ako hodeš“, rekao je tada i klimnuo joj sarkastično glavom. „Što
sam te spasao od nekog takvog. To je pristojno od mene, znam.“
„Prestani sada, Zak. Ozbiljna sam.“
Nastala je pauza. Konačno je prestao da se igra s njom. „Dobro, Džes“, rekao
je. „Prestadu ako mi obedaš da ga više nikada nedeš videti.“ Otpio je gutljaj iz čaše.
„I kad smo ved kod toga, i ja du tebi nešto obedati. Ako ti se ikada više približi,
pobrinudu se da završi s polomljenim nogama i da svi saznaju za njegovu prljavu
malu tajnu. Pa, da li smo se dogovorili?“
Zatvorila je nakratko oči i suze su počele da joj liju.
„Oh, i – Džes? Zaista mislim da bi trebalo da razmisliš o selidbi u London.“
Progutala je, jedva sposobna da formira reči; nije mogla ni da ga pogleda dok
je govorila. „Ili šta?“
Nagnuo se napred i uzeo još jednu ostrigu s gomile leda. Sada je led kapao,
topio se sa Džesinom kratkom iluzijom – ako ju je ikada i imala – da je možda
mogla da okonča sve sa Zakom večeras.
Naslonivši se na stolicu i zabacivši ostrigu niz grlo, Zak je progutao, a onda joj
uputio sjajni osmeh. „Moraš me podsetiti da ti kažem šta se desilo mom bratu baš
pre nego što je otišao za San Francisko.“ Namignuo joj je. „Ali bolje ne dok
jedemo. Hajde, dušo. Comerse. Jedi.“

Kako se ponod približavala, pokušao je da je poljubi i dozvolila mu je na nekoliko

trenutaka pre nego što se povukla. Od njegovih usana na njenim stomak joj se
zgrčio, miris progutanih ostriga ispunio joj je nozdrve. Zakov dah smrdeo je
odvratno na peršun i beli luk, na ostatke jastoga.
Čekao je da mu pruži objašnjenje, podignutih obrva, brižljivo negovanih
pretnji na vrhu jezika. Morala je da korača pažljivo, znala je to.
„Samo mi treba vremena da razmislim“, rekla je i progutala. „O Londonu.
Mislim da želim da to uradim… samo… moram da budem sigurna. Možeš li da mi
daš nekoliko dana?“
Iako ju je držao jednom rukom oko struka, čak ni Zak nije bio tolika životinja
da pokuša da je na silu natera da spava s njim. Morala je bar u tom pogledu da mu
veruje.
Razmišljao je o tome. U ovoj fazi nije mogao mnogo šta drugo da uradi.
„Dobro“, rekao je na kraju. „Ionako sutra radim. Ali vratidu se u petak. Možeš tada

258
da mi kažeš šta si odlučila.“ Fiksirao ju je pogledom. „Iako sam prilično siguran da
znam kakav je tvoj odgovor. Spremidu šampanjac.“

* * *

Dvadeset minuta kasnije ušla je u taksi. Zatvorila je oči i trudila se da ne misli na

Zaka koji stoji ispred kude i gleda je kako odlazi dok se auto kotrlja prilazom.
Moram da ga upozorim. Moram da upozorim Vila.

259
 24

Sedeli su u audiju ispred zaključanih kapija Hedli hola. Vil je tiho skrenuo s puta i
išao dugim prilazom okruženim topolama, pa nežno zastao baš ispred školskog
grba.
Ad astra per aspera.
Kroz teškode do zvezda.
„Nisam baš… siguran zašto smo ovde“, rekao je, kao da je audi pronašao
školu i parkirao se uredno tu po sopstvenom nahođenju.
„Mislim da je tvoja podsvest uzela stvari u svoje ruke.“
„Da.“ Protrljao je bradu jednom rukom, pogledao je i nasmešio se. Modrica
na njegovom licu manje-više je nestala, osim nekih tragova žute boje na kraju
vilice. „Iako moram priznati, nadao sam se da mogu da računam na tebe da me
zaustaviš da ne uradim nešto glupo. Kao – oh, ne znam – da se dovezem na mesto
zločina s tobom na mestu suvozača.“
Nasmejala se. „Izvini. Uputstva mi nisu jača strana.“
Niti joj je bila jača strana, kako se ispostavilo, da nađe hrabrosti da nekako
kaže Vilu šta se desilo u kudi na plaži pre nego što se Zak vratio krajem nedelje,
kuckajudi po svom roleksu i zahtevajudi odgovor.
Džes je znala da, za Vila, panika nije toliko sklonost koliko nešto što je
ugrađeno u tkivo njegovih mišida. Da mu sada kaže za Zaka, bila j e sigurna da bi
otperjao u London sa svojom devojkom i kderkom istom brzinom kao i dezerter iz
mafije koji beži od ručno dostavljenih delova tela. I nije mislila da može da se nosi
s ponovnim iznenadnim rastankom od njega.
Zbog toga joj je verovatno bilo teško da izgovori te reči. Osedala se kao da ih
je danima obrađivala na jeziku, kao da su riblje kosti na nekoj večeri i ona čeka
pravi trenutak da izazove fijasko kada ih ispljune.
„Da li ti je bilo teško da izađeš?“ pitala ga je sada, misledi na Natali. Pitanje je
imalo ukus dvoličnosti, prepredenosti. Mrzelaje zvuk tih reči.
„Nije bilo preteško“ rekao je. „Morao sam da se pravim da žudim za
određenim tipom piva.“ Slegnuo je ramenima, ali otežano, na način koji je
ukazivao na to da je počela da ga dotiče sva ta prevara.
Ali onda ju je uzeo za ruku i, posle dve nedelje samo sporadičnog kontakta
porukama i povremenim brzim pozivima, od njegovog dodira osetila se kao da
neki majušni akrobata pravi zvezdu negde duboko u njenom stomaku.

260
 Džes je zurila pravo u vetrobran ka glavnoj sali škole, impozantnom primeru
visoke viktorijanske arhitekture, koja se nalazila na kraju ogromnog zelenog
travnjaka, čiju grandioznost i lepotu nikada nije cenila kao učenica, naravno. Bila
je osvetljena naspram crnila nodnog neba kao veliki brod koji svetluca na moru.
„Jeste očaravajude“, rekla je sada.
„Da. Kafa je bila jebeno užasna, ipak.“
Nasmejala se. „To je tvoja najupečatljivija uspomena na predavanje u
Hedliju?“
„Pa, ne“, rekao je i značajno je pogledao, „ali sumnjam da je predivna
arhitektura tvoja uspomena na školske dane, zar ne?“
„Ne baš.“
Nastupila je kratka tišina. „Hajde da uđemo“, rekla je.
Okrenuo je glavu da je pogleda. „Šta? Zvučalo je kao da si upravo rekla:
Hajde da uđemo.“
Nasmejala se. „I jesam. Hajde, bide zabavno.“
„Zabavno kao sesija opijanja na koju se dugo čekalo ili zabavno kao kada
gledam nokte na nogama da vidim imam li gljivice?“
Razmislila je o tome. „Možemo da se prisedamo.“
„Oh, Džes, sada se prosto igraš sa mnom.“
Otvorila je vrata sa suvozačeve strane i iskoračila u mirnu toplinu nodi. Preko
ogromnog travnjaka, Hedli hol bio je osvetljen s donje strane i veličanstven kao
neka luksuzna sala za venčanja. Zapravo, pre nekoliko godina pričalo se da de je
pretvoriti u takvu salu – to bi značilo malo dodatnog prihoda za školu tokom
vikenda – ali onda se upravni odbor uplašio vođenja dvostrukih knjiga i
zbunjivanja ruskih škola iz kojih dosta učenika nastavlja obrazovanje u Hedliju, i
sve je to propalo. Džes se nagla ka kolima. „Ideš li?“
„Možda du sačekati ovde. Izgleda kao da je to posao za jednog čoveka.“
„Zar ne misliš da te je tvoja podsvest dovela ovde s razlogom?“
„Ako jeste, taj razlog nije bio provala.“
„Nedemo idi unutra. Samo demo šetati po imanju.“
„Imaju dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje. Kamere. Čudno, ne mili mi se
da ponovo odem u zatvor, Džes, nije mi baš prijalo prvi put.“
Razmislila je o tome. „Dobro. Da li ti smeta da ja odem? Nedu dugo. Samo
želim da… pogledam.“
„Nikako. Počastidu se Radiom 4. Ako budem imao srede, možda du uhvatiti
Knjigu pred spavanje.“

261
 Nasmešila se, nežno zatvorila vrata i odšetala do niskog kamenog zida koji je
oivičavao imanje škole. Drveni znaci s pretnjama onima koji nezakonito stupe na
imanje bili su postavljeni kao čuvari duž zida, nesumnjivo da bi oterali bivše
učenike i osramodene nastavnike koji razmišljaju o tome da provale u školu da bi
se malčice prisetili.
Pošto je prešla zid, Džes se držala ivice orošenog travnjaka, koji je bio uredno
pokošen na trake, i pratila je liniju prilaza školi od krupnog šljunka. Bila je pažljiva i
hodala s desne strane sale da je ne bi osvetlilo komplikovano osvetljenje zgrade.
Onda, negde iza sebe, čula je kako se zatvaraju vrata automobila, i nekoliko
trenutaka kasnije on joj je prišao sa strane i uhvatio je za ruku.
„Oh, zdravo“, rekla je i okrenula se ka njemu. „Koja je bila knjiga pred
spavanje?“
„Stakleno zvono“, rekao je. „Kao član patrijarhata, osetio sam se
nepoželjnim.“
„Oh, pa, možda de sutra odraditi Veštice iz Istvika da bi izbalansirali.“
„Apdajk?“
Klimnula je glavom, lično impresionirana. „Pomalo drugačije od Platove.“
„Poslušadu, baš da vidim.“ Išao je ukorak s njom. „Samo da znaš, ovo nije baš
dobro za moj nivo anksioznosti. Trudim se da ostanem na drugom kraju spektra
rizika ovih dana.“
Razmislila je o tome. „Znači, nema pušenja, zdrava ishrana, držanje
kriminalne aktivnosti na minimumu?“
„Tačno tako.“
„Ovo može biti jedina kriminalna aktivnost u koju se upuštaš ove godine, ako
hodeš.“
„Držim te za reč. Iako vidim da se pojavljuje obrazac.“
„Koji?“
„Ti si zajednički činilac kad god kršim zakon.“ Nasmejala se. „Ah, to je slatko.
Malo priče o matematici da se nadoknadi priča o Platovoj. Da li se sada bolje
osedaš?“ Iscerio se. „Da, mnogo. Hvala.“ Išli su još nekoliko koraka. „Hej, Džes – da
te pitam nešto.“
„Izvoli.“
„Da li ljudi ikada pričaju o meni kada si ti tu? Mislim, da li ikada čuješ nešto ili
da li te čudno gledaju?“
Džes je razmislila o tome. „Da, ponekad. Ne često. Sada jedva uopšte,
zapravo. Bilo je gore tada, odmah pošto se desilo.“

262
 Izgledalo je kao da on razmišlja o nečemu. „Prosto, izašao sam sa Šarlot pre
neki dan, išli smo putem do igrališta i… bila je tu jedna žena. Bila je na našoj strani,
ali je prešla put kada nas je videla.“
„Dobro…“
„Čudno je bilo to što je sve vreme buljila u mene. Propisno buljila, kao da je
tačno znala ko sam. I to toliko da sam zamalo nešto rekao, samo da Šarlot nije bila
sa mnom. U svakom slučaju, nastavio sam da hodam, ali onda sam pogledao
preko ramena i kunem se da sam video da me je slikala.“
Džes je osetila kako joj srce tutnji. Da li je Zak počeo da širi glasine?
„Bilo je jezivo. Čak sam podigao Šarlot i poneo je, toliko mi je bilo čudno.
Ostatak večeri proveo sam čekajudi da Natali primi čudan poziv ili da nam neko
pokuca na vrata.“
„Kako je izgledala – ta žena?“
„Teško je redi. Imala je naočari. Prosečne visine, nezanimljiva odeda. Skoro
previše nezanimljiva, ipak – i baš ogromna kosa. Da ne znam da je Sonja mrtva,
mogao bih da se zakunem da je to bila ona, prerušena.“
Džes je osetila kako joj se grudi stežu od straha. Odmahnula je glavom i
pokušala da pređe preko toga. „Možda je mislila da si neko drugi.“
„Da“, rekao je. „Kao, na primer, Metju Lengli negde oko 1994.“
Uzela ga je za ruku, želedi da ga umiri, ali znala je da de morati da mu kaže za
razgovor sa Zakom. Progutala je i obedala sebi da de mu redi čim završe spontani
obilazak škole.
Prilazili su udaljenom delu sale i grupici zgrada s njene desne strane, gde se
prilaz pretvarao u veliki pošljunčani parking. Nekada je gledala taj parking svakog
dana, tražedi Metjuov stari goZ/, osedajudi kako joj srce tutnji od razočaranja kada
ne bi uspela da ga vidi.
Vil ju je uhvatio za ruku i upravio ka popločanoj stazi koja je presecala
šljunak. „Ne želimo da krčkamo“, prošaputao je.
Prošao je još jedan minut i bili su skoro u ravni sa zadnjim delom sale. Teniski
tereni bili su ispred njih, a s leve strane bilo je školsko igralište, okruženo
zgradama u kojima se nalaze radionice za dizajn i tehničko, amfiteatar i muzička
škola. S njihove desne strane bio je dramski studio, okružen istim žbunjem sa
sjajnim listovima kao i pre skoro osamnaest godina.
„Opa“, rekao je Vil. „Koliko je nestvarno. Vratiti se ovde… zaista je, zaista
čudno.“
„Bože, jeste“, izdahnula je. „Mogu da te zamislim kako šetkaš u
kaubojkama…“

263
 „… a Sonja Lerd buši mi mozak…“
„… kako sve devojke padaju u nesvest zbog tebe“, zadirkivala ga je. Nastala je
pauza. Stigli su do dramskog studija i zaustavili se. Oko njih je vazduh bio miran
kao nešto što spava – ni daška vetra da ih uznemiri. Džes je pogledala u žbunje.
„Hajdemo unutra.“
„Gde unutra?“
„Tajna staza“, podsetila ga je i počela da hoda, vodedi ga sa strane studija.
Iako je i dalje postojala, staza više nije bila vidljiva – potpuno je zarasla u smeli
zeleni lovor, i morali su da odvoje kruto zeleno lišde da bi mogli da idu napred. Na
kraju su stigli do svoje male drvene klupe, sada prekrivene zelenom mahovinom i
plavosivim lišajevima, potpuno zarasle u žbunje.
Vil je polomio nekoliko grančica da bi imali mesta da sednu. „Jadna stara
Pegi“, rekao je, čitajudi s male bronzane plakete, pocrnele od godina na
otvorenom i samode. „Volela je ovo mesto i sada ima manji pogled nego ikada. I
malo je zanemarila ličnu higijenu.“
Džes se nasmešila. „Bar smo mi tu da joj pravimo društvo.“
„Mislim da smo mi jedini koji su joj ikada pravili društvo. Hej, trebalo bi da
vidimo ko je ona, pošto imamo Vikipediju. Ko je bila Pegi? Kakav užasan zločin
protiv stepa je doveo do toga da završi ostavljena i nevoljena usred žbunja
lovora?“
„Ljubavni trougao u Hedli holu?“
Pravio se da je preneražen. „Ne u Hedliju. Nikada u Hedliju.“ Naslonili su se
na Pegin natpis. Njihovo malo skrovište nosilo je snažan miris bogate zemlje i
zelenog lišda. Kada je zabacila glavu, Džes je videla malo zvezda koje ukrašavaju
tamno nebo. Izgledale su kao da ih je neko protresao preko platna kao šljokice.
„Prelepo je“, zapazio je tiho Vil. „Znaš, ja sam pravi amaterski posmatrač
neba ovih dana, Džes. Izgleda da su nesanica i nodi bez oblaka savršen spoj.“
Setivši se njegovog komentara u kafidu o tome kako žudi za otvorenim
prostorom, Džes je na pamet pala slika njega kako tokom godina sedi sam u tmini
u londonskim parkovima. A onda se setila koliko je nekada bio bezbrižan, i
besmisao svega toga povukao ju je negde duboko.
„Poslednji put kada smo sedeli ovde, pokušavao sam da okončam sve s
tobom, mislim“, rekao je tada Vil u mir nodnog vazduha. „Pre nego što je čak i
počelo. Imao sam pripremljen govor i sve.“
Zatvorila je oči i pokušavala da se seti šta joj je tada rekao. „Počeo si sa:
Subota veče je bila greška, Džes.“ Utišala je glas i govorila baritonom da bi ga
imitirala.

264
 Nasmešio se. „Mora da sam ipak rekao nešto kreativnije?“
„Ne, definitivno nisi. Sedam se da sam ti se nemilosrdno smejala kada si to
rekao.“
„To zvuči prilično tačno.“ Nasmešio se.
Nastupilo je nekoliko trenutaka tišine.
Moram da mu kažem. Moram da ga upozorim na Zaka.
Namrštila se. „Vidi, Vile, moram nešto da ti kažem.“
Pogledao ju je. „Nešto kao herpes ili nešto kao – misliš da ne treba više ovo
da radimo?“
Nasmešila se. „Koje bi ti više voleo?“
„Herpes“, rekao je odmah. „Definitivno herpes. Hajde. Molim te. Otkrij mi
celu istinu o tvojim raznim skrivenim seksualno prenosivim bolestima.“
„Zak… i dalje želi da se preselim u London kod njega“, rekla je i onda
pokušala da smisli kako da mu zatim kaže ono što je morala.
Klimnuo je glavom. „A šta ti želiš?“
Oklevala je. Negde u daljini čula je zvuk automobila kako prolazi putem. Taj
zvuk bio je čudno utešan, kao mali podsetnik na to da niko ne zna gde su. Osedala
je da je luksuz što ih niko ne posmatra, kao nešto opijajude što bi rado popila.
Onda je skrenuo pogled i pogledao u zvezde na nebu, pa odlučio da ne čeka
na njen odgovor. „Dobro, vidi, svestan sam da uopšte nemam pravo da ovo
kažem, ali zaista se nadam da ne želiš.“
„Da se uselim kod njega?“
„Da razmišljaš o tome, da se useliš kod njega – ništa od toga.“ Čekala ga je da
objasni, pitajudi se u kom trenutku bi trebalo da uskoči. „On mi, prosto, ne izgleda
kao dobar čovek. I znam da to ja pričam, tako da možeš da se smeješ i zanemariš
sve što kažem, ali…“
„Oh, hodu“, rekla je. „Mislim, ti si najgori.“
Lagano ju je gurnuo laktom u rebra. „Slušaj, Džes – siguran sam da je on u
redu, ali ne mislim da bi ti trebalo da budeš s nekim ko je samo u redu, ko de
poslužiti zato što ima kudu, a ti nemaš. Mislim da bi trebalo da budeš s nekim ko
te zaista i istinski voli.“
Nekim ko me zaista i istinski voli – kao ti? – očajnički je htela da ga pita, ali
nije, jer se duboko u sebi plašila koji bi njegov odgovor bio. Umesto toga rekla je:
„Uvek mislim da su principi super ako možeš sebi da ih priuštiš u tom trenutku.“
Ucenjuje me, Vile.
Odmahnuo je glavom. „Dobro, to je sranje. I ni iz kakvog drugog razloga osim
da sačuvaš svoje dostojanstvo, govorim ti da u ovom slučaju možeš sebi da ih

265
priuštiš, u redu? U stvari, ja du lično otidi i kupiti neke divne principe za tebe.
Samo… prepusti to meni. Smislidu nešto, obedavam.“
Progutala je, pomislivši kako bi možda trebalo da proba drugačiji pristup.
„Vile… da li si se ikada osedao… kao da si na ivici? Kao da prosto želiš… da
okončaš sve?“ Namrštio se. „Šta?“
„Ne! Ne mislim o tome. Samo sam se pitala da li si ti ikada…“ Zastala je, u
nadi da de možda on izabrati ovaj trenutak da joj kaže za predoziranje, a onda bi
mogla da mu kaže za Zaka.
„Da li misliš na svoju mamu?“
„Šta? Ne.“ Nije sebi skoro nikada dozvoljavala da misli o svojoj majci. „Da li ti
dolazak ovde vrada uspomene?“
„Ne“, rekla je. „Ne ne takav način.“
Negde u drvedu iza njih, nežan zov sove lebdeo je u vazduhu.
„Krivim sebe“, rekao je tiho. „Za ono što se desilo s tvojom mamom.“
Džes je progutala. „Nemoj“, rekla je. „Znaš kakva je bila.“
„Ali sve to – mora da ju je poguralo preko ivice.“
Pretpostavljala je da je on u pravu, ali teško da je krivica bila njegova. Na
kraju, njena majka bila je toliko opteredena raznim zavisnostima i demonima da je
jedva znala koji je gornji deo flaše votke.
„Mislim da je želela da ode“, rekla je i osetila neočekivani ubod emocije u
grlu. „Tražila je razloge, Vile. Bila je umorna od…“ Sova se ponovo oglasila
pesmom molbe u miru. „Od čega?“
Na kraju, bilo je jednostavno, zaista. „Od života.“
Vil je pogledao u svoje šake i namrštio se. „Zašto uvek želiš da se osedam
bolje u vezi sa svime, Džes?“
„Da li bi ti pomoglo da te teram da se osedaš gore?“
„Pa, ne bi mi pomoglo, ali bi možda tebi pomoglo. Trebalo bi to da probaš
nekada.“
„Bože, zašto?“ rekla je tada u hladnoj sumornosti tame. „Volim te.“
Nastala je duga pauza pre nego što je on ponovo progovorio, a kada je
otvorio usta, pažljivo je birao reči, kao da korača oko slomljenog stakla bez cipela.
„Moramo da razmislimo o svemu ovome, zar ne?“
Moram da ti kažem za Zaka. Samo me pusti da nađem prave reči.
Ali nije mogla da nađe reči da počne. „Imaš neke ideje?“ pitala ga je slabašno
na kraju.
„Nikakve. Ti?“
Odmahnula je glavom. „Ništa.“

266
 „Odlično. To je onda dobar početak.“
Ponudila mu je osmeh i on ga je prihvatio zahvalnim očima. Bila je sredna što
uživa još nekoliko minuta u fantaziji da de nekako nadi način da budu zajedno.
„Možda ako odem i razmislim o tome i ti odeš i razmisliš o tome“, predložio
je. „Nas dvoje možda demo smisliti nešto.“
Nastao je kratak trenutak u kom su bili uronjeni u misli, a onda se setila. „Oh,
kupila sam ti poklon za rođendan“, rekla je, posegla u džep jakne i pružila mu ga.
Nasmešio se. „Hvala, Džes, ali mislim da nedeš modi da nadmašiš poslednji
koji si mi dala“, rekao je nežno. A onda je pogledao u svoj upakovan poklon i
odmahnuo glavom, kao da je ponovo bio njen nastavnik i kao da mu je ona pružila
svoj najskoriji pokušaj da reši zadatak iz trigonometrije. „Sačekaj. CD. Ovo bi
moglo biti dobro – imaš nekoliko dragulja u svojoj kolekciji. Nil Dajmond i Šer su
posebni.“
Nasmešila mu se dok je otpakivao.
Nasmejao se. „Najbolje od UB40. Hvala, Džes.“ Mahao je njime. „To sam
oduvek hteo.“
„Pa, nije izgledalo kao da si preterano upoznat s njihovim radom, tako da…“
„Što je kriminalno. Jer ovo – ovo je klasika.“ Odmahnuo je glavom i pravio se
da se divi. „Zaista je vreme da naučim ceo tekst Red Red Wine.“
„Odavno je trebalo da to uradiš“, složila se uz osmeh.
Podigao je ruku i nežno sklonio pramen kose s njenog lica. „Hvala za tvoju
poruku za rođendan, inače.“
„Oh. Nikakav problem.“
Želela je da on zna da misli na njega, i pošto je kao krivac neko vreme držala
prst nad tasterom za slanje, na kraju se ubedila da je jedna poruka bezopasna, isto
kao što alkoholičari govore sebi da pola piva za ručak nikad nikog nije ubilo, kada,
zapravo, misle da bi najradije uleteli u trodnevno opijanje.
Na kraju je odgovorio samo sa hvala ti i usamljenim ljubim te, koje je
verovatno (i razumljivo) odmah izbrisao iz svog telefona. Shvatala je da bi možda
bilo teško objasniti slanje virtuelnih poljubaca za rođendan devojci koju je
pregazio.
„Izvini ako je moj odgovor bio malo – znaš. Kratak. Sada rođendane
obeležavam tako što se apsolutno olešim.“ Pomalo se nasmešio. „Sredom, Natali
misli da se samo patološki bojim srednjeg doba. Izbegava da mi kupuje čestitke s
bilo kakvom referencom na prelazak u slededu fazu života ili brojanje svedica.
Kada bi znala pravi razlog…“

267
 Pošto je tužno pomislila na Vilov četrdeseti rođendan i na to kako se Zak
smejao tome što su ga uvozili u Urgentni centar s polusvarenim paracetamolom
na licu, Džes je zaključila da je konačno spremna da kaže ono što mora. I kada to
bude uradila, možda de nastaviti da priča i konačno de mu priznati, da završi i s
tim. Da otkrije mali grumen krivice koji se grčio u njoj kao crv sve od onog dana
kada ju je pregazio.
Ali čim je zaustila da nešto kaže, i on je, i izgledalo je da je nije čuo. „Trebalo
bi da krenem. U ovo doba nodi niko ne može preterano dugo da ostane u Tešku.“
Klimnula je glavom, ali iznutra se pomalo skupila. „Posebno s lišajevima na
majici“, istakla je.
Izvinio se i povukao tkaninu da vidi svetlozelenu mrlju na ramenu.
„Nisam siguran kako du to objasniti. Nema baš mnogo nasumičnih lišajeva u
Tešku u mom kraju.“ Okrenuo se ka njoj. „Hej, imam ideju.“
Čekala je.
„Nešto lepo što možemo uraditi za Pegi. Ipak zaslužuje to posle svih ovih
godina.“

Tako su zajedno izneli Pegi i preneli je preko vlažne trave ka redu topola, sa
idejom da de bar modi da uživa u lepom pogledu na ogromni travnjak i salu,
umesto na zadnji deo žbuna lovora.
Ali kako su se približavali sredini, čuli su glasove, a onda korake – koji su
zvučali kao da trče – a pratili su ih zraci baterijske lampe. Spustili su klupu,
okrenuli se i videli dvojicu bucmastih čuvara kako iznenađujude brzo jure ka njima.
„Sranje“, izdahnuo je Vil. „Trči.“
Tako su potrčali i ostavili Pegi tu gde se zadesila. Nije bilo loše mesto – na
sredini travnjaka, pri ivici glavnog prilaza. Bar de imati malo više društvene
interakcije.
Vil je bio brz, a Džes više u formi nego što je mislila. Mora da je to bilo zbog
svih njenih šetnji preko močvare sa Smadžom, koji je bio prilično hitar. Brzo su
ostavili čuvare za sobom.
„Hajde, hajde, hajde!“, vikao je Vil na nju čim je postalo očito da de im
pobedi. Onda je počeo da se smeje, pa se i ona smejala, a zatim je počela da se
spotiče, ali nije bilo bitno, jer su se približavali graničnom zidu.
Vil se prvi prebacio preko njega, a onda se, zadihan, okrenuo i ispružio ruku,
svetlozelenu od držanja klupe. „Hajde, Dejli Tompson.“
Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. Prebacio ju je jednim brzim pokretom i,
pošto se bezbedno spustila, pogledala je preko ramena. Srce joj je tuklo u grudima

268
i teško je disala. „Sranje, i dalje idu ka nama.“ Kratko se savila i stavila ruke na
kolena, dopuštajudi dijafragmi da se oporavi od neplaniranog sprinta na 400
metara.
Vil je brzo skoknuo do audija. „Pa, ovo je verovatno nešto najuzbudljivije što
im se desilo cele godine.“

Kasnije, kada ju je ostavljao ispred njene kude, Džes se okrenula ka njemu i rekla:
„Vile, zaista moram nešto da ti kažem.“
Namrštio se. „Šta je?“
Duga tišina.
Samo mu reci. Reci mu sada.
U glavi je organizovala sve reči koje de joj biti potrebne i pokušavala da ih
složi u neku vrstu reda, ali kada je konačno počela da govori, Vilov ajfon počeo je
da vibrira.
Jebiga.
Pogledao je u ekran. „Pozvadu je kasnije.“ Dobro, dosta sada. Samo ispljuni.
Ponestaje ti vremena. „Vile, zaista moram nešto da ti kažem. Pokušavam da ti
kažem cele večeri i stalno zajebem…“
Izgledao je zabrinuto. „Šta nije u redu?“
Ajfon je prestao da vibrira. Džes je udahnula u nameri da progovori – a onda
je ponovo počeo da vibrira.
„Izvini“, rekao je i namrštio se. „Verovatno bi trebalo da se javim. Natali
inače ne zove ponovo. Ako ne može da me dobije prvi put, obično samo voli da mi
odseče jaja posle toga.“ Pritisnuo je ekran. „Halo?“
S mesta gde je sedela, Džes je uspela da čuje Natalin glas kako eruptira iz
ajfona, mahnit. Brbljala je kao ubrzana kaseta.
„Bio sam u Tešku', rekao je Vil kao odgovor na nešto. Glas mu je zvučao
šuplje, uplašeno. „Telefon mi je bio u kolima.“
Još brbljanja. Još. Još.
Džes je gledala Vila dok je slušao, a lice mu se steglo u neverici. „Dobro, gde
si ti?“ Brbljanje. Brbljanje.
Iznenada: „Dobro, Natali, shvatam! SAMO MI RECI GDE STE!“ Poslednja
erupcija buke, a onda tišina. Vil je prekinuo poziv i odmah se okrenuo ka Džes, ali
gledao je skoro kroz nju.
„Šarlot je pojela kikiriki. Ozbiljno je. Moram da idem.“

269
Džes je sedela u krevetu sa činijom u krilu i Smadžom koji je čvrsto spavao na
njenoj ruci; osedala je prijatnu vlagu na koži od njegove njuške. Pošto ju je Vil
ostavio, osetila je naglu potrebu za utešnom hranom, tako da je u ponod u kuhinji
spremila klafuti od divljih trešanja, odnosno vrstu slatkog vodnog pudinga – to su
bili oblaci mekog žutog pudinga i liberalne doze ogromnih ljubičastih trešanja,
koje je dovršila bogatom dozom krema od vanile. Napolju je počela da pada kiša,
izlivajudi nežne linije na prozorskom staklu, pa ju je, zajedno sa šederom iz
pudinga, konačno uljuljkala u stanje poluopčinjenog mira.
Do jedan ujutro nije čula ništa, ali sve što je mogla da radi jeste da sačeka da
joj se javi. Bilo je previše rizično da ga zove – nije nikako mogla da zna šta se desilo
otkad ju je ostavio. Ophrvala ju je krivica: dok su se oni zezali i vukli Pegi preko
travnjaka u Hedli holu, Vilova sedmogodišnja kderka bila je – verovatno – blizu
smrti.
Zato je pozvala Anu, svesna da nije laka odluka uznemiriti jajnike njene
drugarice usred sna, ali pošto joj je očajnički bila potrebna podrška, nije mogla da
odoli.
Ana je podigla slušalicu pošto je telefon dvaput zvonio i Džes je odmah znala
da nešto nije u redu. „Ana? Jesi li dobro?“
„Ja… dobila sam menstruaciju.“ U drhtanju glasa čulo joj se da je plakala dok
je silom istiskivala reči.
Dok je zurila ispred sebe u mokro prozorsko staklo, Džes se pitala šta bi
uopšte mogla da kaže što bi iole pogodilo kroz šta Ana prolazi.
„Dva dana mi je kasnila i mislila sam… mislila sam…“
„Oh, Ana“, prošaputala je Džes. Suze su joj se skupile u očima kada je
pomislila na uzbuđenje svoje drugarice, na zadržani dah, na pokret koji se ne
usuđuje da napravi iz straha da de smrskati bududnost za kojom žudi – koje je
pratio nagli dolazak užasavajudeg trenutka kog se plašila i potonji skok u gorki,
nekontrolisani očaj.
„Zapravo, počinjem da mislim… da nam se to nikada nede desiti.“
„Ne, Ana“, rekla je odmah Džes, „znaš da imaš još mnogo mogudnosti…“
„Nemoj, Džes“, odbrusila joj je Ana. „Ne pričaj mi o epruvetama ili usvajanju
ili Sajmonu koji jebe neku drugu devojku samo da bi ona mogla da obavi posao
koji je ja trebalo da uradim, u redu?“
„Dobro“, rekla je brzo Džes. „Dobro, nedu, obedavam.“
Nastupila je duga tišina; obe devojke teško su disale dok su pokušavale da
uzdrže osedanja.

270
 „Hajde“, popustila je Ana na kraju. „Obično me ne zoveš ovako kasno osim
ako Filip nije zatvorio bar i sada sedite i pijete.“
Džes nije mogla da joj otkrije Zakov ultimatum niti da se brani od bujice
praktičnih saveta, koji bi svi nesumnjivo uključivali Vilov odlazak u London, a Zak
bi zgodno ispao manji kreten nego što su svi isprva mislili. Tako joj je umesto toga
rekla za Šarlot. Njoj na čast, Ana ju je slušala i nije napadala Vila, pa su zajedno
prošle kroz nekoliko scenarija – u kojima je Šarlot dobro, Šarlot ima oštedenje
mozga, Šarlot je mrtva. A onda su se obe složile da Šarlot mora da je dobro,
uglavnom zato što je Natali nosila injekciju adrenalina svuda sa sobom kao što
problematična omladina nosi skakavac.
„Džes. Mogu li da te pitam nešto?“
„Naravno.“
„Šta de se desiti kada Metju i Natali završe sređivanje kude?“
„Kako to misliš?“
„Mislim, da li zaista veruješ da de je on ostaviti i ostati ovde s tobom? Zaista
veruješ da de da stoji i gleda kako ona prosto… odvodi njegovu kderku u London?“
Umesto da odgovori, Džes je uzela još jedan zalogaj klafutija, postiđena što
joj je i dalje bilo lakše da se usredsredi na svoju sebičnu želju za Vilom – kao što je
mogla i pre toliko godina – nego da razmišlja o činjenici da sada postoje drugi ljudi
koji ga podjednako žele.
Smadž se pospano pomerio na njenoj ruci i dugo i zadovoljno uzdahnuo.
„Hajde, Džes“, podstakla ju je Ana. „Mislim, čak i ti znaš da su šanse za to –
pa, manje-više ravne nuli.“
„Ja, prosto… mislim da on ne voli Natali zaista“, rekla je tada, skoro očajno. „I
mislim da voli mene.“
„Misliš?“, rekla je Ana namerno, otvoreno skeptična, kao Debi kada
prisustvuje crkvenom venčanju.
„Pa“, rekla je Džes i krajem kašike udarila po balonu u pudingu, gledajudi ga
kako se izduvava, „rekao je: Moramo da razmislimo o svemu ovome.“
„Oh, u tom slučaju, to je nepobitna činjenica.“
„Zaista želim da prestaneš da ga mrziš. On je dobar čovek, Ana.“
„Da, pravi gospodin. To dokazuje iznova i iznova.“
„Svi imamo mane“, mrmljala je Džes i buljila u svoju konačnu nepravilnu
gomilu klafutija, polupotpoljenu lavinom krema.
Nastala je pauza i Džes je pomislila da Ana misli kako je Raslin – sa svojim
besprekornim životnim stilom, mogudnošdu da dugo balansira na jednoj ruci i

271
stoičkoj apstinenciji od bilo kakve čvrste hrane osim možda pak čoja na pari –
zapravo, blizu savršenstva.
„Reci mi ovo, Džes. Ako te Vil usreduje, zašto zvučiš kao da želiš da plačeš
svaki put kada pričaš o njemu?“
Džes je pomazila Smadžove uši. Njegova malena glava bila je glatka i topla.
„Ne želim.“ To je, naravno, bila laž – trudila se baš u tom trenutku da ne zaplače –
ali nije bila sigurna da li je to zato što razmišlja o Vilu, Šarlot ili o Zaku. Predugo
razmišljanje o bilo kome od njih donosilo joj je različite stepene neželjenih
melanholičnih posledica.
„Oh, zaista?“ Ana je odbrusila. „Onda mi reci šta sada radiš.“
„Baš sada?“ ponovila je Džes, zastavši da pogleda u brdo pudinga i trešanja
na kašici koja je bila na pola puta do njenih usta.
„Da.“
„Jedem puding“, priznala je.
„Vidiš, o tome ti pričam“, rekla je strogo Ana. „Moraš više da brineš o sebi.
To znači da moraš da prestaneš nezdravo da se hraniš i to definitivno znači da
moraš da prestaneš s Metjuom Lenglijem.“
„Klafuti nije nezdrava hrana“, protestovala je Džes, pomislivši kako Ana
počinje da zvuči pomalo kao Zak, iako uz neku dodatnu dozu zena. „Sama sam ga
napravila.“
„A Metju?“
„Bez komentara“, mrmljala je Džes, samo da bi odgovorila na Anin upitni ton.
Ana je coknula u znak neodobravanja, što nije iznenadilo Džes, s obzirom na
to da je nedavno izrazila podršku ideji da se od čuvanja tajni dobija rak, kao i cela
gomila drugih boljki koje verovatno obuhvataju sve od preterane maljavosti do
atletskog stopala.
„Dobro, Džes. Vidi, sutra du navratiti. Oko osam. Moram da popričam s
tobom o nečemu.“
„O nečemu drugom?“, rekla je Džes, u trenutku iznenađena idejom što de
možda biti sposobne da razgovaraju o temi koja se ne tiče ljudskog
reproduktivnog sistema ili Vila. Kako je došlo do ovoga? „Da li dovodiš Sajmona?“
„Ne“, rekla je Ana, „ali donedu kafu.“
Džes je sastrugala ivicu činije što je tiše mogla. „Bide mi potrebna ako dolaziš
u osam. Smadž de možda morati da te pusti unutra.“
Pas je otvorio jedno bademasto oko kada je čuo svoje ime, a onda ga je ubrzo
i zatvorio.

272
 „Prestani da razmišljaš o njemu, u redu?“ rekla je Ana nežno. „Idi da spavaš,
Džes. Metju Lengli nije vredan toga.“
„Zapravo, grešiš. Jer ja mislim da jeste.“

273
 25

Metju
Nedelja, 5. jun 1994.

Pobegli smo s mesta zločina – naš put za bekstvo: sivi i usrani auto-put A3, naše
odredište Portsmut (jednako siv, još usraniji. Znao sam: išao sam tamo na
ekskurziju pre nego što sam počeo da predajem u privatnoj školi). Brisači na golfu
išli su najbrže što su mogli. Nikada nisam iskusio ovakvu oluju.
Pošto je Sonja odigrala svoje karte, naš jedini pravi izbor bio je da
pobegnemo. Plima je brzo nadošla, bez upozorenja, i sada smo morali da
donesemo iznenadne odluke i da se samo nadamo da se nedemo udaviti u tom
procesu.
„Jebote“, govorila je stalno Džes. Vrpoljila se kao da je slučajno pojela gomilu
kreka i psovala kao da je tek sada to shvatila. Kao da nije mogla da spreči svoja
usta da se pokredu. „Jebote.“
„Da li govoriš jebote zbog kiše ili zato što si se predomislila?“ morao sam da
pitam na kraju, kad smo prolazili pored prvog znaka za terminal za trajekt.
Odlagao sam to pitanje koliko sam mogao. Iskreno, smrtno me je plašila pomisao
na okretanje golfa i vradanje kroz kišu u zmijsko gnezdo severnog Norfoka gde
obitava Sonja, ali ako je Džes to želela, bio sam spreman da to i uradim.
Nisam joj još tačno rekao šta se desilo između mene i Sonje u mojoj dnevnoj
sobi u petak uveče. Obavestio sam je da je gospođica Lerd naoružana i opasna,
preteče staložena i spremna da me otkrije artiljerijom fotografija i učene, ali to je
bio vrhunac informacija koje sam želeo da podelim s njom u tom trenutku.
Dodavanje bitnih detalja koji uključuju mene u poziciji za molitvu samo u gadama
teško da bi je privolelo da ponovo spava sa mnom, toliko sam znao.
Na moje olakšanje, Džes mi je zgrabila ruku. „Psujem kada sam uzbuđena,
gospodine L.“ Okrenula se da me pogleda i na licu joj se pojavilo nešto što sam
mogao da protumačim samo kao ljubav. „Znaš to.“
Zaista to znam. Bila je u pravu, naravno. Džes je uvek bila u pravu.
„I kiša je nekako kul“, dodala je, u slučaju da sam u trenutku smetnuo s uma
da ona ima petnaest godina.

* * *

274
Bila je, zapravo, Džesina ideja da pobegnemo. To ne znači da ja nisam počeo da
fantaziram o pojavljivanju u Toskani na imanju mojih rođaka koji se bave
alabasterom čim je Sonja zatvorila za sobom moja ulazna vrata (i ovog puta nije,
primetio sam s gorčinom, slomila članak pri izlasku). Ali bio sam previše uplašen
da to i predložim – jer je ta ideja iznenada pretila da nas nekako ukalja, da ono što
radimo učini pomalo prljavim. Jedno je bilo seliti se u Italiju da izgradimo
zajednički život pošto bi ona napunila šesnaest godina; bežati ilegalno preko
međunarodnih granica s njom dok je i dalje maloletna, zabrinjavajude je ličilo na
trgovinu ljudima u cilju seksualne eksploatacije.
Međutim, takođe sam dovoljno dobro znao Sonju da shvatim da nemamo
izbora. Nije bilo verovatno da de dutati ili držati svoju užasnu rolnu filma u tajnosti
mnogo duže od četrdeset osam sati. Pretpostavio sam, usled tadašnjeg
nedostatka predstavnika zakona u mojoj dnevnoj sobi, da joj je plan bio da sačeka
dok ne dođem u školu u ponedeljak pre nego što ih pozove. To bi bilo savršeno
tempirano, tako da bi mogli da mi stave lisice i da me uguraju u policijska kola baš
ispred roditelja, kolega i učenika – uključujudi nju i Džes. I tada bi se desilo:
savršena prilika da me pogleda poslednji put u oči i stavi mi do znanja da je
pobedila poslednjim mahanjem u stilu jebi se, pre nego što me odvezu pravo u
policijsku stanicu u Noriču i optuže za bog zna šta po raznim tačkama.
Pokušavao sam da smislim šta da radim, šetkao napred-nazad preko dnevne
sobe kao da mi se televizor pokvario, a ja čekam da čujem ko je pobedio na
Svetskom prvenstvu. Sredom, Džes je otišla do Ane, tako da nije bila tu da
prisustvuje mom izlizavanju tepiha. Ali u tom trenutku nisam znao zašto je tačno
otišla tamo: da uzme ključ od španske vile porodice Bakster, u planinama Pikos de
Europa.
„Šta je jebeno ovo?“, pitao sam je dve sekunde pošto mi je stavila ključ na
dlan i rekla mi šta je to. Odmahnuo sam glavom. „Izvini. Mislim… kako si to
dobila?“
„Uzela sam ga.“ Slegla je ramenima, kao da je to dovoljno objašnjenje, ali nije
bilo.
„Nisi nikome rekla?“
„Naravno da ne. Znam gde drže ključ.“ Uputila mi je ponosan osmeh, zbog
čega sam se pomalo osetio kao Fejgin dok ispituje dete džeparoša koje se vratilo iz
krađe.
Da sam mogao da biram, više bih voleo da Italija bude moje kriminalno
uporište, ali čak sam i ja mogao da razumem da je malo drsko da se sada pojavim
tamo s tinejdžerkom i internacionalnom poternicom za vratom, pošto nisam video

275
porodicu sa očeve strane otkad sam bio dete. Pored toga, očigledno smo imali
spremno skrovište koje nas čeka u planinama. Džes me je uveravala da Baksterovi
nameravaju da se vrate u svoju špansku vilu tek posle Božida – tako da je samo
stajala prazna, praktično nas moledi da je zauzmemo.
Odugovlačio sam ukupno četrnaest minuta pre nego što sam popustio i
priznao da je vila naša najbolja mogudnost – ili verovatno jedina. Džes je prosto
klimnula glavom i nasmešila se, u smislu: Pa, da. Ona je bila otelovljenje mira, dok
sam ja mahao i skakutao unaokolo kao patka koju juri pas.
„Zaista misliš da de biti dobro?“, pitao sam je, misledi na zauzimanje vile
Baksterovih bez dozvole, ali prekasno sam shvatio da je zvučalo kao da mislim na
naš celokupni plan. Trebalo je da ja upravljam logistikom i govorim utešne reči, a
ne Džes.
A opet, nije me iznenadila Džesina sposobnost da se snađe u trenutku. Video
sam kako joj cveta samopouzdanje u mesecima tokom kojih smo bili zajedno. I
nije da sam pokušavao da preuzmem svu zaslugu za to, ali sigurno nisam hteo ni
da je prepustim njenoj majci ili sestri.
Džes je odgovorila tako što se osmehnula na najmirniji mogudi način i
savršeno odbila moju nervozu rečima: „Hajdemo u Španiju, gospodine L.“ Tačno
tu tehniku koristio sam na časovima matematike kad god sam morao da presečem
niz besmislenih pitanja i nateram sve da se usredsrede na trenutni zadatak.
Ipak. Osedao sam se veoma nelagodno što smo ukrali ključ nečije kude da
bismo mogli da kršimo zakon u privatnosti. Ali znao sam da nemam mnogo
vremena da bih ga tradio na razmišljanje.

„Znaš li da Anini roditelji imaju vinski podrum?“ rekla je Džes. Bila je sa celom
porodicom Bakster u planinama prošlog leta, što me je delimično uverilo u to da
ne idemo u izmišljenu kudicu, sakrivenu u dubinama neke šume iz bajke. I to
uprkos činjenici da mi je Džes nacrtala mapu mesta ovog jutra, koja kao da nije
vodila nigde na planeti Zemlji, a kamoli u Evropi.
„Vino je išlo uz vilu“, nastavila je, „ali oni ne piju.“
Po mom mišljenju, gomila trezvenjaka koji sede na neiskorišdenom vinskom
podrumu nije nimalo bolja od penzionera sa ušteđevinom sakrivenom pod
dušekom: zbog određene nadobudnosti njihovog nedirnutog mnoštva, krađa se
skoro mogla opravdati. Štaviše, imao sam osedaj da ulazim u period života gde de
reč trezvenjak postati otprilike bitna kao i redi građanin koji poštuje zakon.
Džes je u kaseti golfa otkrila album Modern Life is Rubbish grupe Blur, i
cupkala je kolenima u potpunom neskladu s muzikom, pokušavajudi da se

276
oslobodi nervozne energije. Neujednačeni ritam kiše na vetrobranu čudno je
dopunjavao ritam muzike i skretao mi pažnju. Previše toga dešavalo se u istom
trenutku.
Koncentracija mi je bila podeljena između puta pred nama (automobili,
gužve, zatvorene trake), sporednih puteva (gde je čekala saobradajna policija ili
policija u civilu) i retrovizora (u kojem sam tražio znake potere). Nivo stalne
pozornosti koji se zahtevao od mene predstavljao je čudno olakšanje od stresa
prethodne nodi, koju sam uglavnom proveo skačudi uspravno u krevetu svaki put
kad bi neki auto prošao pored kude. Bududi da je moja soba gledala na ulicu, to se
dešavalo dovoljno često da odustanem od spavanja posle nekoliko sati i u
boksericama pođem dole da konzumiram što sam više mogao đakonija koje sam
dobio za Božid prošle godine – besmisleno skupi viski od mog tate, još neotvoren,
jer ja zaista nisam nešto voleo viski, i Kejtin nepromišljeni aerodromski gest u vidu
kubanskih cigara smotanih u Kini. Ma zajebi sve, zašto da ne? Ko zna kada du se
vratiti – ako se uopšte i vratim – a sigurno nisam planirao da rizikujem susret sa
carinom u Santanderu tako što du spakovati ogromne zalihe alkohola ili robe na
bazi duvana u donji deo sportske torbe. Tako sam iskopao staru božičnu kasetu
samo da bih kompletirao tu sliku i sedeo u mraku, pio, pušio i slušao Vizard,
zahvalan što Džes nije tu da svedoči tome koliko sam tragičan kada me primoraju.
Mislim da sam se duboko u sebi dutke opraštao od svoje male kude, svog života i
verovatno – kada o tome razmislim – svoje slobode.
Činilo se da naš beg nije otkriven, ali još nisam mogao da se opustim. To sam
čuvao za Španiju. Dok ne budem negde daleko u planinama, izbegavši neplanirana
skretanja do lokalnih policijskih stanica na putu, morao sam da se usredsredim i
tamo nas dovedem u jednom komadu, neprimedene.
Okrenuo sam glavu i gledao Džesin profil nekoliko sekundi. Lice joj je bilo
okrenuto gore, brada pomalo podignuta; slušala je muziku i pevušila, bez sluha
kao i uvek. Takođe, imala je novu frizuru, zahvaljujudi svom perverznom dečku i
tupim makazama. Zamalo sam se zaplakao dok sam joj tog jutra sekao kosu kao
neki iskusni kidnaper dece – i bolelo me je što ju je posle toga brzo pokupila s
poda i metodički gurnula u torbu, a da nije ni prokomentarisala svoje neravne
šiške, kao da je izložena toj vrsti poremedenog ponašanja svakog dana u nedelji.
(A opet, Džesina majka jednom je popila izbeljivač, jer joj je ponestalo votke, tako
da me nije čudilo što je ova neplanirana frizura nije poremetila.)
Razmišljao sam da i ja uradim nešto slično – da obrijem bradu, možda, da
potpuno oslobodim bradu facijalnih dlaka prvi put otkad sam imao šesnaest

277
godina – ali nešto me je zaustavilo. Nije to bio tačno strah, ved osedaj da du možda
morati da sačuvam taj konkretni oblik maske kada mi bude zaista potreban.
Pakovanje za moj novi život sastojalo se bukvalno od ubacivanja nekih
nasumično izabranih komada odede u torbu pre nego što sam prebrisao kudu
vlažnim maramicama kao neki sitni lopov na obuci, u slabom pokušaju da
otklonim sve tragove svoje maloletne devojke. Ponadao sam se, dok sam to radio,
da nikada nedu biti primoran da počinim ikakvu vrstu nasilnog zločina,
prvenstveno zato što bih bio sramno nesposoban da prikrijem dokaze.
Oklevao sam za trenutak da li da prebacim sav sitniš iz svoje ogromne
plastične flaše viskija u torbu i da ga ponesem sa sobom. Kolekcija se povedavala
godinama, i izgledalo mi je nekako razborito da se naoružam sa što je više novca
mogude kad ved bežim. Ali, zapravo, neki španski bankarski službenik ne bi bio
impresioniran brojanjem engleskih penija iz pune torbe, tako da sam, nevoljno,
ostavio flašu nedirnutu u svojoj sobi. Jednog dana, pomislio sam, iskoristidu tu
sitninu da kupim Džesiki nešto lepo.
Ipak, ubacio sam malu bakarnu statuu u torbu, sa ogrlicom koju sam kupio
Džes, ali joj nikada nisam dao. Možda du konačno skupiti hrabrost, uz pomod malo
sunca, opuštene atmosfere i ukradenog vina.
Ili du možda uraditi nešto bolje i kupiti joj prsten.
Od te pomisli stomak mi je poskočio.
Na kraju, ostavio sam svoju gitaru gde je i bila, da visi na zidu u dnevnoj sobi,
jer čak ni ja nisam mogao da podnesem stereotip u kom sedim ogoljenih grudi u
senci drveta limuna i prolazim kroz svoj repertoar grupe Everli braders dok moja
devojka sedi tiho pored mene i predomišlja se.

278
 26

„Umorna?“ pitala je Ana Džes s druge strane Džesinog kuhinjskog stola. Obučena
u svetloplavi prsluk i bele pantalone za j ogu, Ana je držala šolju čaja od lista
maline – i, pomislila je Džes, izgledala je budno otprilike kao neko ko je upravo
poklonio svoje adrenalinske žlezde za medicinsko istraživanje.
„Ne, dobro sam“, slagala je Džes, misledi kako sve to zvuči kao takmičenje ko
se bolje oseda, a onda je otpila gutljaj kafe koju joj je Ana donela i odmah ispekla
jezik. Ana je, izgleda, bila odlučna da se odupre veštačkim stimulansima i čak je
odbila parče Džesinog domadeg kolača od jogurta, objasnivši kako mlečni
proizvodi olakšavaju zapaljenje creva i naročito je sprečavaju da izvede golubije
poze na jednoj nozi.
Pretpostavivši da je ta golubija stvar nešto što Ana rutinski radi da pročisti
jajnike, Džes je nije dalje ispitivala. Uzela je preveliki zalogaj parčeta kolača i uz
glatki, šederni ukus koji je usledio, osetila kako je iscrpljenost pomalo popušta.
„Kako je Šarlot?“ pitala je Ana.
Pošto se još nije čula s Vilom, Džes nije imala pojma ni da li je Šarlot živa ili
mrtva. „Ne znam“, priznala je. „Nismo se čuli.“
Ana je kružnim pokretima masirala Smadžovu glavu kao da je nervozna zbog
nečega. Izgledalo je kao da je njenoj koži potrebno dosta mleka za telo i da joj
kosa nije videla šampon neko vreme. Takođe, bila je premršava, zbog čega su joj
nos i uši izgledali nekako preveliki za glavu. Iako Džes nije mogla da tvrdi da je
stručnjak, uglovi i kosti prosto joj se nisu činili kompatibilni s trudnodom, što ju je
brinulo.
„Jesi li ti dobro?“, pitala je, na šta je tačan odgovor, da je razmislila o tome
pre nego što je otvorila usta, jasno bio ne. Ništa se nije promenilo od juče: Ana i
dalje nije bila trudna.
Kada je Ana nije ni pogledala, niti ponudila verbalni odgovor, Džes je
pokušala da smanji nelagodnost pauze ispunivši je zvukom srkanja kafe i jedenja
kolača. To je uspelo samo utoliko što je zamaskiralo otkucavanje sata. Ana inače
nije volela duge tišine, zbog čega je bilo malo uznemirujude iskusiti kako ne
prekida tišinu koja je nastala.
„Ana?“ Džes ju je na kraju gurnula stopalom ispod stola, iznenadivši se koliko
se malo mesa zatreslo na Aninom listu kada je to uradila. Njena noga izgledala je
više kao koščata ruka starije žene.

279
 Konačno, Ana je podigla glavu i pogledala je u oči. „Dobro.“ Izdahnula je
kruto. „Tuče, pošto sam… shvatila da nisam trudna, Raslin i ja smo
porazgovarale.“
„O čemu?“ rekla je Džes, i zbog nekog razloga imala je osedaj da de Ana
upravo redi: „Tebi“. „Tebi.“
Džes j e osetila kako j oj se stomak prevrde kao da j e neko posegao unutra i
fizički ga okrenuo. To što je Raslin procenjuje u odsustvu činilo joj se kao da je
neko bode bez dozvole, bespotrebno napada, i osetila je u grlu ogorčeni šok na
pomisao da Ana učestvuje u tome.
„Raslin misli da me nešto sprečava da začnem.“
To nije bilo ništa novo, što je samo značilo da Ana to ubacuje u razgovor kao
deo šireg kružnog uvoda u nešto značajnije.
„Joga za plodnost zasniva se na istini i iskrenosti, Džes.“ Podigla je pogled i
uočila Džesin hladan izraz lica, zbog čega se odmah predomislila u vezi s
gledanjem u oči. „Vidi, nisam ti nešto rekla, krila sam nešto od tebe. U svakom
slučaju, Raslin misli da je to možda u korenu moje nemogudnosti da zatrudnim. Ko
zna da li jeste? Ali ona je zatražila od mene da dođem i danas popričam s tobom.“
Ana je pričala kao medijator koji dolazi na mesto velike rasprave, kao da ima
sve bitne činjenice u svojoj kožnoj tašni i samo joj je ptrebna Džes da se složi sa
onim što ona želi da predloži.
Ali onda joj se lice pomalo napelo, a Džes je iznenada pogodio nelagodni
osedaj da joj se nede svideti ono što de uslediti.
Nastala je duga pauza, koju je samo naglašavalo Smadžovo duboko disanje i
nežno zavijanje vetra zarobljenog u odžaku.
„To sam bila ja“, rekla je tada Ana. „Ja sam pozvala policiju 1994. Ja sam
prijavila tebe i Metjua u ponedeljak ujutro. Nije to bila gospođica Lerd, bila sam to
ja. Ja sam ih pozvala.“
Džes se nasmejala. „Ne blesavi se, Ana.“
Ana ju je gledala, i obe devojke znale su da joj je to poslednja šansa da to
porekne i kaže da se šalila. Odmahnula je glavom. „Ne blesavim se.“
Tišina. Džes je osedala kako se istina sleže kao oštar udarac stopala u dnu
stomaka. „Šta?“
„Znala sam od početka za tebe i gospodina Lenglija. Znala sam za vašu aferu.“
„Čekaj. Ti si pozvala policiju? Ne gospođica Lerd?“
„Da“, prošaputala je. „Anonimno. Nikada nisu znali da sam to bila ja.“ Pauza.
„Znala sam gde ste otišli – videla sam te kada si uzela ključ od vile.“
Džes je zamuckivala. „Ti si rekla policiji gde smo?“

280
 „Nisam rekla tačno gde. Samo sam rekla… Planina Pikos de Europa.“
Izgledalo je kao da su se reči smežurale dok ih je izgovarala. „Nisam htela da
posumnjaš na mene.“
„Oh.“ U Džesinim očima pojavile su se suze od neverice. „Pa, definitivno
nisam.“
Ana je gledala u pod.
„Zašto bi to uradila?“ Džesin glas sada je bio tanak, kao da se skupio od šoka,
kao da je udaren nečim tupim.
„Mrzela sam ga“, rekla je Ana, iako je zvučalo više kao da se brani nego kao
da joj je žao. „Ti i ja, Džes – bile smo kao sestre pre nego što se pojavio Metju
Lengli. A onda si me zaboravila zbog njega i nikada mi nisi čak ni rekla da se
viđate. Primorao te je da dutiš i mrzela sam ga zbog toga.“
„Ali… mislila sam da si mi drugarica.“ Džes je progovorila i zagrcnula se,
zanemarivši za trenutak Aninu lažnu pretpostavku da je Metju bio neka vrsta
zastrašujudeg reketaša, a ne njen dečko. „A sada mi govoriš… da je sve što se
desilo tvoja krivica?“
„Nisam kriva za ono što se desilo“, odgovorila je Ana, iako je način na koji je
to rekla zvučao skoro uvežbano. To je možda bio rezultat njenog ponavljanja
samoj sebi proteklih sedamnaest godina. „Metju Lengli sam je kriv za to. Znaš to,
Džes.“
Džes je zurila u nju u neverici. „Da nisi pozvala policiju, nikada nas ne bi našli i
sve bi bilo dobro. Metju ne bi otišao u zatvor. Možda bismo još bili zajedno.
Možda bi moja majka i dalje bila živa. I moja… naša…“ Ali pošto nije mogla da
završi rečenicu, pustila je da taj iscepkani deo prosto visi, izložen i optužujudi.
„Pronašli bi vas na kraju“, rekla je Ana, ne gledajudi Džes u oči. „Luda si ako
misliš da ne bi.“
Džes nije bila sigurna u to, bududi da je mala vila Baksterovih bila duboko u
planinama i okružena samo njima. Trebalo im je dosta vremena i sa sigurnom
dojavom.
Osetivši nekako promenu u atmosferi, Smadž je ustao sa svog mesta pored
Ane, došetkao do Džes i spustio kod njenih nogu. Osetila je toplotu njegovog
krzna na koži, kao malu utehu, dok je pokušavala da shvati šta joj Ana govori.
„Metju Lengli te je promenio, Džes“, rekla je Ana. „Pretvorio te je u potpuno
drugačiju osobu. Počela si da lažeš sve. Moja mama ophodila se prema tebi kao
prema kderki, a opet si došla u našu kudu i ukrala ključ od naše vile. Posle svega
što je uradila za tebe, rizikovala si da je uvučeš u celu tu jebenu stvar.“

281
 „Prošli smo ovo“, podsetila ju je Džes, jer naravno da jesu. Izvinila se Kristini
bezbroj puta posle Metjuovog hapšenja. „Rekla sam policiji da tvoja mama nije
znala ništa o tome. Odmah sam im to rekla.“
Nastala je oštra pauza.
„Opasan“, rekla je tada Ana. „Metju je bio opasan. Zaslužio je da ode u
zatvor.“
„Nije bio opasan. Ne budi luda.“
Ana joj je tada uputila pogled pun prekora. „Naterao te je da me drogiraš u
Veneciji.“
„Šta?“
„Videla sam kako mi mrviš dijazepam u pide. Da li se sedaš, u hotelskoj sobi?“
„To je bila moja ideja“, rekla je tiho Džes. „Ne Metjuova.“
„Odmah sam ga sipala natrag u flašu kad si bila u toaletu“, nastavila je Ana i
nadjačala je. „A onda sam se pretvarala da sam se onesvestila. Ali pratila sam te
do trga, Džes, i čula sam te kako te pita da li je njegov mali koktel-plan uspeo. Čula
sam ga.“
Nije bilo svrhe da ispravlja ono što je Ana pogrešno protumačila, pošto, Džes
je to sada shvatila, njena najbolja drugarica očigledno nije više želela dvosmerni
razgovor.
„Jadna gospođica Lerd pokušavala je da te zaštiti na tom putu. Znala je kakav
je gospodin Lengli.“
„O, bože“, rekla je Džes i stavila kažiprste na slepoočnice. „Nemoj sada jadna
gospođica Lerd. Ta žena bila je potpuno luda, Ana. Pratila nas je i slikala nas
zajedno. Provalila je u Metjuovu kudu i pretila mu, sedaš li se?“
„Zar ne misliš“, odgovorila je hladno Ana, „da bi slike, da ih je bilo, predala
policiji?“
Džes je preturala po svojoj glavi, tražedi fragmente poluinformacija koji su joj
dati. Metjuov advokat nikada nije video nikakve slike, rekao je da ih je policija
verovatno odbacila zbog kvaliteta ili nečeg takvog. Pomučila se da se seti izraza –
neprihvatljiv dokaz.
„Nikada nije bilo nikakvih slika, Džes – Sonja je pratila njegov blef.“ Anin glas
zvučao je pomalo podrugljivo. „Nije bilo ničega na tom aparatu. Sumnjala je na
vas dvoje, ali nije znala pouzdano.“
Džes je bila veoma mirna. Osedala se kao da joj se srce zateglo u katapultu,
spremno da odskoči u svakom trenutku.
„Ja sam vas pratila“, nastavila je Ana. „Znala sam za sva vaša skrovišta, mesta
na koja ste išli. Videla sam vas na plaži, kod luke. Čak sam sedela u njegovom

282
dvorištu jedne nodi posle mraka. Neko je morao da otkrije šta se dešava. Znala
sam da gospođica Lerd nije mogla to da uradi. Previše se plašila da de je Metju
udariti i da de tako sama sebi otežati situaciju. Mislim, ved ju je stavio u gips,
zaboga – za šta je još bio sposoban?“
Šta?
Džes je trepnula i odmahnula glavom. „Šta?“
„Kada je Sonja slomila članak.“
„Šta s tim?“
„On ju je gurnuo sa stepenika.“
„Ne, nije. Ko ti je to rekao?“
„Ma hajde. Svi znaju šta se desilo.“
„Ne.“ Džesin stomak zgrčio se od ozlojeđenosti. „Svi su mislili da se to
desilo.“
Ali Ana očigledno nije bila raspoložena da se vrada na to. Umesto toga, ostala
je čvrsto usredsređena i pričala tiho kao neko ko za televiziju prepričava izjavu
svedoka. To je bilo toliko iritantno da je Džes pomislila da bi možda bilo veoma
zadovoljavajude da joj je lice u pikselima i glas malo iskrivljen.
„Sonja se vratila u policiju nekoliko nedelja pošto je to uradio da bi podnela
formalnu prijavu za napad. Ali nisu je shvatili ozbiljno. Zato nije bila voljna da vas
prijavi – plašila se posledica kad bi vas optužila za nešto za šta nije imala dokaza.
Užasavala se Metjua. Kako se on ophodio prema njoj… pa, to je bilo na ivici
sociopatskog ponašanja, Džes.“
Džes nije ništa rekla, uglavnom zato što je to postajalo sranje na koje nije
morala da troši dah. „Metju je bio sociopata otprilike kao i voditelj dečjeg
programa koji skače padobranom u dobrotvorne svrhe.“
„Njena jedina mogudnost bila je da se suoči s njim, tako da je to i uradila“,
rekla je Ana. „Naterala ga je da pomisli da de ga prijaviti, i on je poverovao.
Pobegao je u Španiju na prvi znak nevolje i poveo tebe sa sobom. Tako je,
praktično, priznao krivicu. Uvek sam mislila da je beskičmenjak.“
Džes je znala da se Sonja nije plašila Metjua. Bilo je verovatnije da je jedini
razlog što ga nije ona sama prijavila tog ponedeljka ujutro 1994. zato što ju je
neko pretekao.
„Bilo mi je toliko žao nje“, govorila je sada Ana. „Samo se borila za ono što je
mislila da je ispravno. To je bila njena moralna dužnost kao nastavnice.“
Džes je zastala, iznenada nesigurna kako je Ana imala takav uvid u
jedinstvenu psihologiju gospođice Lerd. „Čekaj, Ana… kako ti znaš sve to? O
Sonji?“

283
 Kratka tišina.
„Ostale smo u kontaktu posle svega.“ Ana je sada širom otvorila oči i
govorom tela pokazivala da ne prihvata prekor. „Sretale smo se povremeno.
Ponekad sam odlazila u London, a ona je ponekad dolazila u Bilings. Prosto sam
mislila da je uradila neverovatno hrabru stvar time što se onako uplela. Bila je
dobra nastavnica. Bilo mi je žao nje. Metju nije uništio samo tvoj život, Džes – to
je uticalo i na druge ljude. Sonja je na kraju završila kao nastavnica u nekoj usranoj
gimnaziji u Londonu, jer je bila previše istraumirana da bi ostala u Hedliju. Živela
je u garsonjeri. Bilo je tragično.“
Džes se prisetila Metjuove priče o Sonji s foto-aparatom u njegovoj dnevnoj
sobi i o izjavi koju je dala policiji kada su prikupljali dokaze. Anino priznanje da je
bila u kontaktu sa Sonjom posle svega bilo je isto kao da je rekla da se sprijateljila
s genijem koji je pozajmio sačmaru njenoj majci alkoholičarki.
„Sonja mi je govorila kakav je zaista gospodin Lengli, Džes. Da li si znala da ju
je zezao kada je bila u vezi s Darenom? Zavlačio ju je, a onda odbacio, ignorisao u
školi kad god nije bio raspoložen da flertuje s njom. Mislim, hajde – zašto misliš da
je bila u njegovoj kudi u donjem vešu? Da li si toliko naivna, Džes? Gospodin Lengli
bio je jebena zmija.“
„Metju nije bio zmija“, usprotivila se Džes, što je bila istina njoj otprilike
ključna kao i potreba za vazduhom. „Bio je sve, samo ne to.“
„Užasno je zloupotrebio svoj položaj.“
„Tako kaže zakon.“
„Otkad se zakon ne računa?“
„Računa se – računa se! Zato sedim ovde s tobom, Ana, a Metju je nedaleko
odavde s Natali i Šarlot! Zakon je uspeo – uradio je sve što i treba da uradi.
Trebalo bi da budeš zadovoljna!“
Ana nije odgovorila, a onda nijedna od njih dugo nije ništa rekla.
„Pa, šta sada?“, pitala je na kraju Džes Anu. „Pošto si otkrila svoju tajnu,
otrčadeš u Tornam da dubiš na glavi i oslobodiš se sve odgovornosti? Kako
karmički od tebe.“
Ana je udahnula da bi se pripremila. „Raslin me je upozorila da deš možda
odbaciti moju istinu, Džes, ali ja sam ti je ponudila. To je sve što mogu da uradim.“
„Pa, moram da kažem da cenim što si mi nabila svoju istinu niz grlo, Ana.
Šteta što se sada osedam kao da želim da povratim.“
Ana je skrenula pogled i spustila ga na ohlađenu šolju čaja od lista maline.
„Šta de se sada desiti? Zatrudnedeš?“ Džes je pucketala prstima. „Tek tako?“

284
 „Pa“, rekla je Ana, naizgled iznenađena što je Džes toliko bezdušna da to
spomene, „naravno da se nadam tome.“
Džes je progutala višak oštrih suza. „Zašto nisi uradila ono što vedina radi,
Ana, i samo se opustila? Rezervisala odmor negde gde je toplo. Možda bi na kraju
imalo isti rezultat. Ali opet – šta ja znam?“
Ana je čekala nekoliko sekundi. „Ali naravno da znaš, Džes“, ispljunula je.
„Naravno da jebeno znaš. Za koga se jebeno pretvaramo sada?“ Iznenada
živnuvši, dramatično je pokazala rukom na praznu kuhinju.
Značenje njenih reči bilo je toliko brutalno, toliko neočekivano, da je skoro
fizički udarilo Džes – kao da je Ana bez upozorenja izvadila iz džepa nešto oštro i
zarila ga namerno u Džesin stomak.
Ana je tada počela brzo da ispaljuje optužbe jednu za drugom kao da su
meci. „Nije jebeno fer, Džes. Da li znaš koliko mi je teško da prolazim kroz ovo iz
meseca u mesec – da te gledam u oči i ignorišem jebenog ogromnog slona u uglu
sobe? Ti si izabrala da odbaciš jedinu stvar koju ja želim najviše na svetu. Pa mi
reci, Džes, da li je to pravedno? RECI MI DA LI JE TO PRAVEDNO?“
Udahnula je naglo, lica rumenog i besnog, stegnuta uvređeno zbog nepravde
kao dete koje ima nastup besa.
Džes je toliko bila zapanjena Aninim ispadom da je jedva mogla da formira
reči. „Mislim da sam odavno prestala da verujem u pravdu, Ana.“
Posle Metjuovog hapšenja, Džes su odmah odveli u stan njene tetke u
Dalstonu, gde je vesto uređen minimalni prostor samo pogoršavao ved pipave
odnose između Džes i njene tetke, majke i sestre tokom narednih trinaest meseci.
Totalitarni režim koji su nametnuli Džes posle celog skandala trebalo je da bude
dovoljna kazna – ali onda je njenu tajnu otkrila radoznala Debi kada je bila tek u
petoj nedelji, samo nekoliko minuta pošto je i sama Džes saznala. Sumnjajudi da
se nešto dešava, njena sestra je do tada sprovela grubu i nesuptilnu istragu, koja
se u osnovi sastojala u tome da je provaljivala u kupatilo kad god je Džes bila u
njemu i buljila joj u stomak kad nije. Tako je, na neki način, bilo neizbežno da Debi
spazi test za trudnodu kod lavaboa jedne nodi kada je Džes tupo sedela na šolji.
Debi ga je onda zgrabila i otrčala bez daha u dnevnu sobu s time kao da nosi punu
šaku dinamita. Trijumfalno je zapalila fitilj trudnode svoje sestre, s pakosnim
doušničkim komentarima, pre nego što se ubrzano povukla u kuhinju da posmatra
neizbežnu eksploziju. Svađa je bila zaista toliko snažna da je sused pozvao policiju,
posle čega su Džes poslali napolje da drhti i jeca na balkonu samo u majici, dok su
njena majka i tetka uveravale fine policajce da su obe samo previše popile. Fini

285
policajci ostali su tačno onoliko koliko im je trebalo da to potvrde – što je bilo
dvadeset sekundi – pre nego što su otišli i nisu se ni osvrnuli.
Ta nod označila je početak sedam dugih dana agonije za Džes, tokom kojih su
je odrasli uporno i nemilosrdno mučili dok na kraju u agoniji nije pomislila kako
nema izbora. Bio je to združeni poduhvat – koordinisan, smrtonosan i, na kraju,
efektan.
Metju de godinama biti u zatvoru, rekli su joj. Deceniju, možda i više, kada
sud bude razmotrio sve tačke optužnice za seksualne prestupe, pa još i
kidnapovanje deteta. Bide osuđeni pedofil, ukaljan do kraja života, bez nade da de
se ikada vratiti normalnom životu – i bide mu, naravno, zabranjeno da se ikada
više približi Džes. Ne voli je, to je jasno: kakav to čovek napravi dete
petnaestogodišnjakinji u ovakvim okolnostima? To je potpuno odvratno. I gde bi
Džes otišla, šta bi radila? Jer ako odluči da zadrži dete, može da zaboravi na
Dalston i Norfok. I ne može ni da pomisli na to da bi Anina majka bila voljna da je
primi – gospođa Bakster i dalje je bila besna što je Džes ukrala ključeve vile i
ukaljala to mesto svojom prljavom aferom. Pa gde planira da ode? Da li želi da
završi na ulici kao narkoman? Šta bi njen otac rekao da je sada vidi – bez izgleda
da de položiti ispite, trudna u petnaestoj? A onda su došle emotivne učene,
modne kao otrovne strelice. Kad bi vlasti – slučajno – otkrile da je trudna, to bi
dodalo godine ved teškoj kazni koju de Metju sigurno dobiti. Godine.
Tako je na kraju, poslušno, Džes otišla s tetkom na proveru u privatnu kliniku.
A posle toga imala je samo sedam dana da se privikne na ideju, da se pripremi na
oproštaj sa sve vedom lopticom u stomaku.
Veče pre nego što de se vratiti na kliniku, Džes je dokasno ostala budna i
izašla iz stana. Samo je otišla do praznog igrališta i stajala blizu ograde, pa gledala
kako se ljuljaške pomeraju na povetarcu, a vrteška tužno škripi. Mislila je na
Metjua, jadnog i nesvesnog u zatvorskoj deliji, i pitala se da li i on misli na nju.
Žao mi je, prošaputala je njegovoj viziji u svojim mislima. Molim te, oprosti
mi. Ne znam šta radim. Ali pokušavam da uradim pravu stvar. Molim te, nemoj da
me mrziš.
A onda je stavila ruku na stomak i pustila suze da teku, jer bi, možda u nekom
drugom životu, u nekom dalekom svetu, njih troje mogli biti porodica.
Ali ne u ovom životu. Ne u ovom životu.
Posle toga tiho se vratila u stan i jela pitu s mesom četvrtu nod uzastopce
(pošto je njena tetka bila sklona pravljenju velikih porcija) i gledala kako Debi ludi
zbog nečiste govedine koja je zaražena bolešdu ludih krava.

286
 Džes i njena tetka odšetale su do klinike koja je bila udaljena desetak minuta
i vratile se u stan taksijem posle nekoliko sati. Tetka nikada nije umela da pruža
utehu, ali jeste ponudila Džes savet u smislu da nikada nikome ne priča o
abortusu.
Prošle su dve godine pre nego što je Džes skupila dovoljno vere u sebe da
verbalizuje svoj jad i odupre se tetkinim uputstvima. Poslednjih godinu dana
provele su ponovo u Norfoku; njih tri živele su u novoj kudi dok je Debi učila da
ponovo polaže ispite koje je pala, a Džes je bezvoljno polagala svoje. Njihova
majka prosto je nastavila svoju uobičajenu praksu neodgovarajudeg roditeljstva.
Posvedeno je izučavala ovu određenu disciplinu, kao što su njene kderke izučavale
svoje.
Ali te večeri, pre nego što je smatrala za shodno da otkloni svoje lice
sačmarom, njena majka napravila je grešku i posvađala se sa Džes zbog Metjua,
zbog čega je Džes potegla pitanje bebe. To je započelo svađu kakvu nikada nisu
imale, koja je nekako kulminirala tako što je Džes bila pritisnuta uz šporet, branedi
se nožem za hleb, dok je Debi histerično vikala preko telefona na policiju koja nije
bila rada da prisustvuje svađi u domadinstvu tokom trede smene u isto vreme
kada počinje fudbalski meč na Evropskom prvenstvu 1996.
„Raslin mi je rekla da treba da budem iskrena s tobom i kažem ti kako se
zaista osedam“, govorila je sada Ana. „I ono što sada zaista osedam jeste… da si ti
možda pogrešna osoba da mi pomaže u ovome.“
„Rekla si joj?“ Džes je zurila u Anu. „Rekla si Lindi za Metjua i bebu?“
Ana je zurila u nju, kao da joj nije čak ni palo na pamet da bi to moglo biti
shvadeno kao izdaja. „Morala sam da joj kažem, Džes. Ti i ja nikada ne pričamo o
tome, ali me svakodnevno ubija to što si izabrala da se odrekneš jedine stvari koju
ja najviše želim! To me ubija iznutra!“
„Ubija tebe iznutra“, ponovila je Džes tupo.
„Da“, rekla je Ana, ali zastala je kada je videla izraz Džesinog lica. „Ubija me.“
Utihnula je.
Džes je klimnula glavom. „Da li želiš da znaš šta mene ubija iznutra?“
Ana nije ništa rekla na ovo. Umesto toga, zatvorila je oči i usta, tiho se
pripremajudi za ono što de uslediti.
„Ubija me iznutra“, rekla je Džes, glasom koji je trapavo izranjao napolje u
grumenovima dok je pokušavala da ne poklekne, „što bi 12. marta svake godine
trebalo da slavim jedan rođendan. Što bih sada imala šesnaestogodišnjeg sina ili
kderku.“ Dah joj je postao vreli drhtaj u grudima. „Znaš, razmišljam o tome… kako
bi izgledali. Da li bi imali Metjuovu visinu ili moje oči, ili da li bi im išao sport, ili da

287
li bi nasledili njegov glupi smisao za humor. Razmišljam o tome kako bi bilo da ih
vidim kako se smeju. Razmišljam o tome da ih zagrlim.“ Zurila je u drugaricu,
razrogačenih očiju i bespomodna. „Ali da li želiš da znaš šta me zaista ubija, Ana?
To što imaju živu, zdravu polusestru. To je to, Ana. Šarlot je trebalo da pripada
meni i Metjuu.“
Preko puta stola, Ana je zarila lice u ruke, i zajedno, ali odvojeno, obe
devojke počele su da plaču.
„A što je najgore, to je sve moja krivica. Nije Metju kriv – ja sam. On nije bio
tu da to zaustavi. Trebalo je da budem jača. Na mene je bio red da se borim.“
Negde iza zastora svojih prstiju, Ana je odmahivala glavom, nije mogla da
odgovori.
„Dugovala sam mu to, Ana! Bila je to i njegova beba! Voleo me je, i voleo bi i
bebu, i da je znao šta se dešava vrištao bi na mene da se borim, ali… nisam. Želiš
krivicu, Ana? Odlazak iz te klinike je krivica. Kada te gledam kako ne uspevaš da
zatrudniš iznova i iznova – to je krivica. Kada gledam Vila u oči i znam šta sam
uradila umesto njega – to je JEBENA KRIVICA.“
Nastupila je zapanjujuda tišina, kao da je neko primio udarac. Neko vreme
činilo se da se nikada nede završiti, kao da nijedna od njih nikada nede progovoriti.
Na kraju je progovorila Ana. Ali zvučala je jadno i žalosno, prazno
pokušavajudi da odmah povuče reč. „Znam da su te pritiskale, Džes, posle Španije.
Znam da verovatno nisi imala izbora. Samo sam rekla da mi je teško da budem u
tvojoj blizini…“
„Pa, znaš šta? I menije ponekad teško da budem blizu tebe, Ana. Teško mi je
da te držim za ruku i slušam kako očajnički želiš da zatrudniš, da se molim da ti se
to desi, a da ne poželim sebično da vratim vreme zbog sebe. Teško mi je što znam
da je Vil toliko fantastičan otac da sve što Natali želi da radi jeste da izbacuje još
njegove dece na sve strane. Ali najgore od svega, teško mi je da gledam Vila u oči i
da se ne zapitam kakav bi bio izraz njegovog lica da mu kažem istinu.“
„Pa, možda bi trebalo da mu kažeš“, podstakla ju je Ana. „Jer moraš da
nastaviš dalje, Džes – živiš u prošlosti.“
Džes je odmahnula glavom. „Toliko ga volim, Ana. Kad bih mu rekla sada,
posle sveg ovog vremena, to bi ga ubilo. Ubilo bi i mene.“
„Ako ga zaista voliš, Džes, koliko tvrdiš, rekla bi mu. Jer sada, sve to između
vas zasniva se na lažima. To je samo fantazija bez bududnosti.“
„To bi ga ubilo, Ana“, ponovila je.
Ana ju je gledala skoro prazno, kao da ne razume.

288
 Džes joj je konačno otkrila. „Zar ne razumeš, Ana? Metju i ja – trebalo je da
budemo zajedno! Tako je TREBALO DA BUDE! Ali ti i moja majka i moja tetka – vi
ste nam to oduzeli, iako je trebalo da me vi najviše volite!“
Ana se zagrcnula, kao da je probala Džesino viđenje i kao da mu je ukus bio
gadan. „Ne mogu da verujem da mene kriviš. Da i dalje ne možeš da vidiš šta je
Metju Lengli.“
„Šta je on?“ eksplodirala je Džes. „Šta on to meni radi što je TOLIKO LOŠE,
Ana? Mislim, hajde – zaista, zaista želim da znam!“
Dve devojke gledale su se za trenutak, a onda je Ana pogledala u pravcu
Džesine desne ruke. „Pa, prvo“, rekla je dišudi ujednačeno, „završila si s tim
jebeno ružnim ožiljkom.“
Džes je progutala knedlu. Ne bi bila više šokirana ni da ju je Ana pljunula u
lice. „Jao“, uspela je da izusti na kraju.
Nastala je pauza. „Pa, pitala si“, rekla je Ana nelagodno. Ne govoredi više
ništa, Džes je ustala i uputila se ka vratima, stavila svoj jebeno ružni ožujak na
kvaku i širom ih otvorila. „Izlazi.“
Sve se desilo tako brzo – možda u razmaku od deset sekundi, možda i manje
– i da se desilo nekog dana kada nije imala osedaj da joj je glava mokra vreda
peska, možda bi brže reagovala.
U tom trenutku, mačka je potrčala preko Džesinog dvorišta ka putu, a Smadž
je pojurio za njom kroz otvorena vrata.
Mačka je bezbedno završila na trotoaru na drugoj strani ulice, ali Smadž nije.

289
 27

„Jesi li spremna?“
Džes je tupo klimnula glavom. Stajala je u beloj prostoriji bez prozora koja je
mirisala na antiseptik i psede krekere. Mazila je Smadžove povređene uši, nežno
masirala prstima njegovo svilenkasto krzno iznova i iznova. Ved je bio pod
sedativima i teško je disao, kao da spava pored vatre u zimskoj večeri, sa šapicama
na ivici tepiha, zadovoljno zatvorenih očiju, repa spremnog da maše ako ga ona
dozove ili ustane da napravi neko pide.
„On ne zna šta se dešava“, rekao je veterinar ljubazno. „Kunem se. Samo de
tiho zaspati.“
Džes je pokušavala da se seti poslednjeg puta kada su Smadžove smeđe oči
pune poverenja treptale ka njoj, poslednjeg puta kada ih je pogledala i nasmešila
se. Da li je to bilo u kuhinji, kada se tako lojalno pomerio od Ane ka njoj?
Nasmešila se slabašno kada se setila kako ga je učila da joj pruži šapu, da se
prevrne, da ode po svoju omiljenu igračku – izubijani stari prsten napravljen od
plastike, koji je trebalo da liči na krofnu. Pomislila je na kilometre koje su prešli
jedno pored drugog, nodi koje su proveli ispruženi na sofi gledajudi probe
ovčarskih pasa na televiziji, na to što bi joj lizao ruku i gurao je nežno vlažnim
vrhom njuške, kao da želi da joj stavi do znanja da de uvek biti tu.
Negde je pročitala da je tokom poslednjih trenutaka za psa najbolje da se
ponaša normalno, kao da je to još jedan dan i da de sutra početi kao i uvek,
dugom, lenjom šetnjom posle koje sledi doručak u zadnjem dvorištu dok uživaju u
suncu. Pitala se sada da li je osoba koja je to napisala ikada izgubila psa na ovaj
način – da li je ona pokušala da ne zadrhti dok je poslednji put prelazila rukom
preko toplog krzna svog vernog saputnika.
Klimnula je glavom i, dok je veterinar ubacivao iglu, Džes je zatvorila oči.
Držala je ruke na Smadžovim ušima, mazila ih mirno, nadajudi se da on nekako
može da je oseti.
Kada je ponovo otvorila oči, videla je kako mu se šape pomalo napinju dok je
svojim malim pludima udisao umorni, konačni dah, a onda se umirio.
Džes se nagla napred i zarila lice u njegov topao vrat, udišudi njegov poznati
miris.
„Volim te“, prošaputala mu je u krzno glasom punim žalosti i očajnih suza.
„Budi dobar, važi?“

290
 28

„Vile?“
„Džes? Šta nije u redu?“
Nije mogla da se natera da izgovori te redi. „Kako je Šarlot?“ pitala ga je.
Izdahnuo je. „Dobro. Natali se uspaničila. Igla na injekciji adrenalina se savila.
Ali brzo je razmišljala i gurnula joj je gomilu antihistaminika niz grlo, hvala bogu.
Provela je nod u bolnici, ali dobro je.“
„To je super“, rekla je Džes, ali glas joj je pukao dok je govorila. Vrele suze
spustile su joj se niz obraze, ali večeras tu nije bio mirni vrat da u njega zarije lice,
niti zavežljaj toplog krzna na njenim nožnim prstima. Na podu gde je nekada bio
Smadž sada je bio samo prazan prostor.
„Džes? Šta je?“
„Smadža su udarila kola.“
Vil je čekao, verovatno da ona kaže da je bilo blizu, ali da je dobro. „Jutros
smo ga uspavali.“
„O, bože.“ Zvučao je kao da ne može da diše, glas mu je bio napregnut, kao
da je ostao bez daha od vesti. „Džes, tako mi je žao.“
„On je bio sa mnom svakog dana“, rekla je. Mogla je da oseti skoro fizički bol.
„Ne znam šta da radim sada.“ Htela je da posegne u telefon i uhvati ga za ruku.
„Možeš li da dođeš?“
Nastupila je duga tišina.
„Ne mogu da ostavim Šarlot.“ Govorio je kao da se čepa na dva dela dok to
izgovara. „Tako mi je žao, Džes. Ali ne mogu da je ostavim, ne večeras.“
Osetila je nelagodni talas žalosti i gorčine kako se podiže u njoj i nekoliko
trenutaka nije se usuđivala da progovori.
„U petak?“, pitao je. Zvučao je skoro uznemireno kao i ona. „Pokušadu da te
pozovem…“
U glavi joj je lebdela ogromna i zloslutna vizija kako Zak čekidem udara po
Vilovim čašicama. „Vile, moram nešto da ti kažem…“
„Sranje“, rekao je, skoro sebi u bradu. „Natali me traži. Moram da idem.“
„Volim te“, rekla je, ali bilo je prekasno. Zvuk prekinutog poziva ju je
presekao, oštar i nepodnošljiv kao cviljenje kočnica.

291
 29

Metju
Četvrtak, 9. jun 1994.

Čim smo se iskrcali u Santanderu, doneo sam svesnu odluku da pokušam da

zaboravim svoj pređašnji život. Bukvalno smo bili begunci i nije više bilo Metjua
Lenglija – bar ne u nekoj skorijoj bududnosti. Umesto da razmišljam o ogromnom
značaju ovog čina, pokušao sam da prihvatim ideju da bih mogao da izmislim
potpuno novog sebe. Sada sam bio slobodan da postanem neko nov – ali,
naravno, taj koncept zaista je privlačan u slučaju da od početka ne volite kakva ste
osoba. Razmišljao sam o tome i jedino što sam očajnički želeo da promenim u vezi
sa sobom – osim svojih stopala i sklonosti da trepdem kao štreber kada sam
umoran – jeste činjenica da sam onaj tip koji bi spavao s petnaestogodišnjom
učenicom. Ali nisam planirao da prestanem to u skorije vreme.
Kako se ispostavilo, bilo je lako zaboraviti sve u planinama. Kompaktno i (u
nekom trenutku u praistoriji) sređeno, naše malo skrovište bilo je dovoljno
oronulo da bude romantično i da ne bude zaista važno ako prospemo kafu ili
crveno vino na pod, ali ne toliko trošno da se plašimo da otvorimo kredence i
uznemirimo štetočine ili povučemo vodu u toaletu i da onda eksplodira septička
jama. Vila bez ikakvih suseda bila je smeštena na oštroj, zelenoj kosini u bujnim
Kantabrijskim planinama; tokom vedine dana, jedini zvuk koji se čuo bio je zvuk
krila neke ptice grabljivice na živahnoj plavoj boji španskoj neba.
Svakog jutra sunce bi buknulo i pulsiralo, a miris citrusa podigao bi se u bašti.
Džes bi brala debele žute limunove s drveda i zajedno bismo ih rukom cedili, pa
dodavali komade šedera tvrdog kao kamen iz prastarog paketa koji smo našli u
kuhinji. Konačna mešavina i dalje je bila toliko oštra da bi mi se jezik smežurao pri
kontaktu, ali svakako je bilo bolje od bilo koje kupovne limunade koju sam ikada
pio.
I, naravno, prve nodi orobili smo vinski podrum. Uz pomod baterijskih lampi
izvlačili smo boce s polica prekrivenih prašinom. Obrisali smo slojeve prašine sa
etiketa i pretvarali se da ih ispitujemo i ocenjujemo pre nego što smo konačno
jedno drugom priznali da nas, zapravo, uopšte nije briga koje je vino i, pošto nije
bilo stručnjaka da nas savetuje, vino je nama bilo otprilike samo vino.

292
 „Ionako ga nikada ne bi ni popili. Sumnjam da su čak i znali da je ovde“, rekla
je Džes.
Bio sam poštovalac i ove teorije, ali nastavnik u meni osedao je obavezu da
kaže da je to isto kao da uzimamo sitninu iz dečje kasice-prasice zato što deca ne
broje koliko je ima.

Tokom narednih nekoliko dana, pošto nismo imali ništa da radimo osim da se
izležavamo na suncu u dvorištu, Džesina koža polako je dobila predivnu nijansu
pegave osunčane braon boje, a kosa joj je postala plavlja. Pogledao bih je dok smo
ležali tako, držedi se za ruke, i pili limunadu, i mislio o tome koliko sam sredan što
sam je našao pre toliko meseci, makar i u donjem delu svog razreda, makar i
medu lošijim učenicama kojima ne gine D na ispitima. Otkad smo stigli u Španiju,
počela je da priča više nego što sam je ikada čuo da priča, o našem snu o Italiji, i
kako konačno želi da sredi propisnu pomod za svoju mamu kada se vratimo u
Englesku, i u čemu je ionako suština broja pi, i da li ja mislim da je Morisi sredan. I
ja bih samo zatvorio oči i slušao je i mislio kako bi, da ne moram da se vratim u
Englesku do kraja života, to i dalje bilo jebeno prerano.
Nije bilo telefona u vili i nije bilo načina da dođemo do novina, osim ako
nisam želeo da zaista izađem i kupim ih, što svakako nisam želeo. Džes se
povremeno pitala naglas šta se dešava kod kude, i više nego jednom izrazila je
brigu za svoju mamu. Iskreno, lično sam mislio da je bekstvo njene kderke u drugu
zemlju trebalo da podstakne njenu mamu da prestane da zloupotrebljava lekove i
koristi džin kao zamenu za musli, ali sam je uveravao da samo treba da sačekamo
nedelju ili dve da se primiri neizbežno sranje u Engleskoj. Posle toga, rekao sam,
mogli bismo možda da razmislimo o nekom bezbednom načinu da joj pošaljemo
poruku – iako niko nije mogao biti siguran da li de modi da se odvoji dovoljno dugo
od televizora da bi obratila pažnju na to.
Znao sam – naravno da jesam – da je bilo nerealno i naivno što se osedamo
nepobedivo, i povremeno mi je otac iskakao u podsvesti da me podseti da ponos
dolazi pre pada i bla-bla-bla, ali kako su minuti, sati i dani prolazili i nikakve
španske sirene nisu žurile uz stranu planine, bio sam sve više samouveren da nas
niko nede nadi. Možda smo zaista mogli da se krijemo tu do septembra i Džesinog
šesnaestog rođendana, da živimo na našoj čudnoj maloj dijeti od domade
limunade, obične testenine i tuđe kolekcije vina. Ili smo mogli da se za nekoliko
nedelja preselimo u Italiju. Počinjao sam da zamišljam da je moja fantazija
porodičnog života na suncu sa Džes možda, zaista, neverovatno, udaljena samo
jednu vožnju vozom.

293
 Povremeno bih se upustio u maleno sanjarenje o tome šta se možda dešava
u Hedli holu, sredno zamišljajudi izraz Sonjinog lica kada otkriva da sam se popisao
po njenom gadnom malom planu da me uhapse. Zamislio sam je kako glasno kuka
o nama Lorejn Veks, kako truda o tome Makenziju, kako se žali Nacionalnom
sindikatu profesora – iako niko od njih nije mogao ništa da uradi, uglavnom zato
što smo bili šdudureni usred španskog planinskog venca i niko nije jebeno imao
pojma gde smo.
Niko, to jest, niko ako ne računate policiju, Interpol, Imigracionu službu
Ujedinjenog kraljevstva i Britansku ambasadu u Madridu.

Kasnije tog podneva čuo sam škripu guma na šljunku (policija je očigledno bila
dovoljno mudra da ne koristi sirene u području gde se i lajanje čuje na nekoliko
susednih brda). Što je ironično, bio mi je rođendan i mi smo proslavljali tako što
smo upijali poslednje zrake sunca i pili poslednju turu limunade, trzali se na njen
ukus i mrmljali jedno drugom o tome kako bismo možda mogli da se usudimo i
odemo da jedemo paelju za večeru.
Paelja za večeru – dupe moje.
Godinama kasnije, i dalje mogu jasno da zamislim Džes kakva je bila tog
podneva, kako leži na leđima u ružičastom bikiniju i isečenom šortsu od teksasa, s
plastičnim naočarima za sunce na očima – trapavi pokušaj glamura. Shvatio sam
pomalo tužno da uznemiravajude liči na neko dete koje je na prvom odmoru u
inostranstvu, što verovatno, kada se prisetim, nije pomoglo da me španske vlasti
zavole.
„Džes“, rekao sam nežno i stegao joj ruku.
Kad god sam sebi dozvoljavao da mislim o tome kako bih se možda osedao u
tom trenutku, pretpostavljao sam da bi spontano u mom stomaku eksplodirala
vatrena lopta užasa ili nešto takvo – posle čega sam mogao samo da se nadam da
bih bio dovoljno muško da ne trčim vrištedi i da se ne bacim s najbliže kamene
litice. Tako sam se pomalo prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam se, kada je
vreme konačno došlo, osedao potpuno mirno. Glupo mirno – mirno kao neko ko
je tek pomalo drogiran seksom i suncem. Nisam čak ni bio blizu da dobijem
aneurizmu.
Posegnuo sam i poslednji put stavio joj ruke na lice. „Volim te“, prošaputao
sam dok su joj se oči punile suzama kada je shvatila šta se dešava.
„Ne“, rekla je prosto i počela da jeca. „Ne.“

294
A onda je proteklo otprilike pet sekundi pre nego što je sve prešlo u ludilo. Policija
je iskakala iz automobila da me opkoli kao da sam puma koja je pobegla iz zoo-
vrta, suzavci usmereni ka mom licu a pištolji ka cevanicama. Neki ljudi vrištali su
na španskom, a neki od nas na engleskom, dok su pokušavali da namame Džes od
mene i ka svojim automobilima, kao da sam joj držao ruku oko vrata i pištolj
uperen u glavu. Kao da ih je malo zbunila njena nevoljnost da ih posluša i ode od
mene, i ne bih bio iznenađen da su morali da izvade laso da sve to završe.
Dosledna sebi, Džes je produktivno iskoristila tih konačnih pet sekundi i
poljubila me poslednji put, a onda nešto očajnički gurnula u moju ruku. Bio je to
moj rođendanski poklon, shvatio sam, narukvica ispletena od crne kože. Mora da
ju je kupila na tezgi pored puta nekom ukradenom novčanicom kada smo stali za
benzin na putu ka našem savršenom malom skrovištu.
Imao sam samo vremena da je vežem oko zgloba pre nego što su mi stavili
lisice.

* * *

Okrenuo sam se da je pogledam dok su me grubo gurali na zadnje sedište

policijskih kola, s rukama iza leđa, vezan lisicama koje su bile mnogo jače stegnute
nego što su morale da budu. Jedna policajka stavila je ruku oko Džesinih ramena i
naterali su je da obuče čudnu plavu majicu i sakrije bikini, kao da sam ja neki vođa
bande koji ju je terao da šeta unaokolo polugola kao neka spremačica iz istočne
Evrope.
Toliko je plakala sve vreme da je imala crvene kolutove oko očiju i, kada su se
upalila policijska kola, počela je ponovo histerično da jeca. Treperavo plavo svetlo,
koje je bilo spremno da objavi trijumf mog hvatanja sve do dna planine, ogledalo
se na njenoj predivnoj tamnoj koži.
Uzviknuo sam. Nije me bilo briga. „Volim te, Džes.“ Razmišljao sam da joj
kažem i na španskom, ali nije izgledalo kao da de policija da me čeka strpljivo dok
ja sjebavam sintaksu. Bila je to policija kakva se viđa u nekom filmu naučne
fantastike: svi su bili u čizmama do kolena i pancirima, i slobodno su tumačili
ljudska prava.
Džes je jače jecala, izbezumljena – toliko jako da, na moju žalost, nije mogla
da formira reči.
„Čekaj me, važi?“

295
 Ali pre nego što je mogla i da pokuša da odgovori, zatvorili su vrata
automobila pomalo iznenada na stranu moje glave. Užasno je bolelo i prekinulo
moj naivni mali balon srede kao Meksikanac koji bejzbol palicom udara pinjatu.

U policijskoj stanici u Santanderu užasno su me prebili. Kada je moj beskorisni

advokat smatrao za shodno da treba da se pojavi, pokušao sam da podnesem
neku zvaničnu žalbu; pokazao sam mu svoje povrede. Ali Kasper Bentli Džouns d.
o. o. prosto me je pogledao pravo u oči i rekao: „Šališ se? Zlostavljao si dete. Imaš
srede što ti nisu odsekli kurac.“

296
 30

Zakova poruka sletela je pravo među gomilu drugih od Ane, a sve su bile varijacije
na istu temu – molila ju je da prestane da joj ignoriše pozive, da joj bar pošalje
poruku s vestima o Smadžu, da otvori jebena vrata. Dok je prelistavala te poruke,
pomalo uplašena, otvorila je onu koju joj je poslao Zak.
Prosto je pisalo: Sredan petak, dušo! Da li demo uzeti dve kutije šampanjca za
tvoju žurku useljenja ili tri?
Okrenula se na jastuku i zatvorila oči. Što se mene tiče, možeš da kupiš
pedeset, pomislila je za sebe, i da ih svegurneš sebi u dupe.
Nije imala pojma šta da radi sa Zakom, ali ovo je znala: kategorički se nede
preseliti u previše sređenu kudu u Belsajz Parku s rendž roverom u garaži,
čistačicom koju svi nazivaju poslugom, staklom koje se samo čisti umesto plafona i
manje unutrašnjih zidova od skladišta. Štaviše, radije bi otišla i udavila se u
močvari, nego da je teraju da proslavlja prisilno preseljenje uz preskupi
šampanjac, pretenciozni švedski sto s humusom i gomilu elegantnih pretencioznih
drkadžija po imenu Glen koji uspešno prodaju lekove i i dalje misle da je to što su
blago pijani dovoljno opravdanje za hvatanje dupeta žena koje prolaze.
Konačno joj je isteklo vreme, ali znala je šta de uraditi. Boride se. I boride se
za Vila.

Kada je krenula u Karafu usred jutra da kupi hleb, pošto se izborila sa impulsom
da uzme Smadžov povodac sa čiviluka i da mu zvizne, Džes je iznenađeno zatekla
Vila na svom pragu. Pitala se isprva da li je tu bio cele nodi – toliko se odsutno
ponašao – ali je on tvrdio da ona nije odgovorila na njegovo kucanje, što je bilo
čudno, jer ona nije ništa čula.
Izgledao je gotovo formalno u tamnosmeđim farmerkama i košulji s dugim
rukavima, kao da imaju neki zakazani sastanak, i čudno se ponašao. Kretao se
kruto, nije uopšte bio opušten, i nekoliko trenutaka nije radio ništa osim što je
trljao bradu i izbegavao da je gleda u oči. Izgledao je i ukočeno, kao da je tu došao
pravo s klupe za dizanje tegova u svojoj garaži.
Ali bio je divan kao i uvek: visok, potamneo, fin. Mirisao je pomalo na
Džonsonov šampon za bebe – miris ranog detinjstva i sigurnosti i srede.
Ponestajalo im je vremena, ipak. Zakov gadni mali sat je otkucavao – bila je
previše svesna toga.

297
 Stojedi tu usred sobe, glavom skoro dodirujudi grede, Vil je sebi dopustio da
je pogleda; izraz lica bio mu je toliko tužan da joj se skoro slomilo srce.
„Tako mi je žao zbog Smadža, Džes.“
Samo na pomen njegovog imena oči su počele da joj suze. „Oh, nemoj“,
molila je, u strahu da de, ako počnu da pričaju o njemu, ona možda početi da
plače i nikada nede stati. „Ne mogu da pričam o tome. Zaista ne mogu, izvini…“
„O, hej, nemoj“, rekao je, ali nije joj se približio. „Izvini. Ne moramo da
pričamo o tome.“
Stajali su tu nekoliko trenutaka i samo se gledali. Vil je izgledao kao da ima
nešto da joj kaže, ali nije znao kako.
„Jesi li dobro?“ pitala ga je. „Izgledaš malo…“
Tada mu je osmeh izbledeo, pre nego što je potpuno nestao. „Zapravo,
nisam, Džes. Moram nešto da ti kažem.“
Progutala je knedlu. Dobro je, jer i ja moram nešto tebi da kažem. Nešto što
je trebalo da ti kažem pre sedamnaest godina.
Ali reči prosto nisu htele da se stvore, tako da je samo slabašno zurila u
njega, suvih usta, i klimala glavom. „Nešto kao herpes ili nešto kao – misliš da ne
treba više ovo da radimo?“, uspela je da kaže na kraju.
Nastala je duga tišina pre nego što je rekao: „Nešto kao – mislim da ne treba
više ovo da radimo.“
Zurila je u njega. Zbog nekih glupih razloga, uopšte nije očekivala da de to
redi. Očekivala je da izabere opciju C. Šta god da je bila opcija C.
„Šta?“, rekla je; glas joj je bio slab, ali srce joj je lupalo brzo kao da su je tek
opljačkali.
„Natali je trudna.“
Osedajudi kako joj se grudni koš grči, oštro je zatreptala. Bilo joj je potrebno
nekoliko sekundi da se priseti veštine govora. „Oh“, bilo je sve što je uspela da
kaže. Da je izvadio palicu za kriket i udario je po stomaku, ne bi bila više
iznenađena niti ranjena.
„Tako da se selimo u London sledede nedelje.“
Ona je – šta? Vi se – šta? Kada? Šta?
„A šta… šta je s kudom?“ Šta je bilo sa ostajanjem do septembra? Nastala je
duga pauza. „Pa, Natali mi kaže da de sređivanje biti gotovo pre roka.“
„Oh“, rekla je i zapanjeno klimnula glavom.
Zatvorio je oči za trenutak, kao da ne može da podnese da je gleda dok ga
posmatra. „Ono što se desilo sa Šarlot one nodi nateralo me je da shvatim koliko
je volim, Džes.“

298
 Da li misli na Šarlot ili na Natali? „Da li misliš na Šarlot ili na Natali?“
Nije odmah odgovorio, zbog čega je čekala na jedini odgovor koji je trebalo
da dođe lako. „Obe, naravno“, rekao je na kraju. „Volim ih obe, veoma.“
„Oh, u redu“, rekla je, trudedi se u trenutku da svari ovu konkretnu
informaciju. „Izvini što pitam. Mora da sam ranije pogrešno razumela.“
Tada je spustio glavu, kao da je potpuno iscrpljen. „Ono što se dešavalo
među nama, Džes… to je samo fantazija. Nije stvarno.“
Suze su je pekle. „Šta? Vile! Ne verujem ti…“ Koraknula je ka njemu i zgrabila
ga za ruku. Bila je mlitava i hladna, kao da nije tu. „Vidi – mogla bih da dođem u
London“, rekla je. Mozak i usta pomerali su joj se tako brzo kao da je došla prva
na mesto saobradajne nesrede i očajnički pokušavala da ga zadrži da ne padne u
komu. „Mogla bih da dođem, i da vidimo šta de da se desi. Samo se plašiš, samo
paničiš…“
A onda ga je pogledala u oči i on je polako odmahnuo glavom. Osetila je očaj
kakav nikada nije. Ni u Španiji. Ni sa svojom majkom. Čak ni kada je mazila
Smadžovu glavu i šaputala oproštaj.
Ogorčeno je spustila glavu i, kako je to uradila, primetila je da nešto
nedostaje na njegovom zglobu.
„Ne nosiš narukvicu“, primetila je tužno. A onda, tišim glasom: „Da li je
pukla?“
Progutao je knedlu i nije ništa rekao, što je ona protumačila kao da ju je
sklonio iz poštovanja prema svojoj, sada trudnoj devojci.
Osedala je da se sve okončava. „Možeš da izabereš mene“, rekla je očajnički,
stežudi mu ruku. U glas joj se utkala malena, delikatna nit nade.
Odmahnuo je glavom. „Ne. Ne mogu.“ Zvučalo je kao da ga fizički boli da
govori, kao da mu je neko čvrsto pritisnuo ruku na dušnik.
Džes ga je pogledala u oči, pokušavajudi u očajanju da ga spase od dugog
života tupog sna u koji je bio odlučan da uđe. „Ne mora da bude ovako, Vile.“
„Mislim“, rekao je, skoro je prekinuvši, „da treba da odeš i nađeš dobrog
čoveka.“
Molim te, nemoj.
„Nekoga ko može da ti pruži ono što ti je potrebno. Samo, molim te, obedaj
mi to. Ako nema ništa drugo da se kaže, bar mi reci da deš nadi sebi zaista dobrog
čoveka.“
Nasmešila mu se. „Pa, zapravo“, prošaputala je očiju punih suza, „mislim da
sam ga ved našla.“

299
 Neverovatno, to je potpuno pogrešno protumačio. „Misliš na Zaka?“, rekao
je pomalo drhtavim glasom. „Da – možda bi mogla da imaš dobar život s njim,
Džes. Preseli se u London, pokušaj s njim.“
Nije mogla da veruje šta sluša. „Rekao si mi pre neki dan da bi trebalo da
budem s nekim ko me zaista i istinski voli“, rekla je u neverici.
Progutao je knedlu. „Verovatno sam pogrešio u vezi s njim. Mislim, on je
jebeni doktor, na kraju. Koliko loš može da bude? Trebalo bi bar da razmisliš o
tome.“
Počinjala je da oseda vrtoglavicu, kao da mora da se odmori. „Molim te,
nemoj. Zapravo, pogoršavaš stvari. Sto je neverovatno, pošto je ved sve bilo
užasno.“
Tada ju je pogledao u oči i uprkos njegovim rečima, izgledalo je kao da bi
rado zario njen najoštriji švajcarski nož za file sebi u grudi. „Zar ti niko nije rekao,
Džes? Ja sam apsolvirao drkadžijsko ponašanje. To je jedino u čemu sam zaista
jebeno dobar.“
Nastala je duga tišina tokom koje je Džes pokušavala da zamisli kako bi bilo
da ga nije ponovo srela, pokušavala da shvati da se sve to završava sada, danas.
Mora da je odlučio, kako bi Ana to rekla, da je sve između njih samo fantazija bez
bududnosti.
I znala je da, ako ved odlazi, ako ga ved, zapravo, nede nikada više videti,
mora da mu kaže. Nije mogla više da opravdava sebi što drži to u tajnosti, ako
uopšte postoji opravdanje za nedostatak hrabrosti.
Prisetila se njegovih reči na močvari one večeri. „To je trebalo da budemo mi,
gospodine L.“ U glasu joj se čuo oštar odjek emocije. „To je trebalo da budemo mi,
s brakom i bebom i savršenim jebenim životom.“
Bolno, postepeno, izraz na njegovom licu počeo je da se menja – kao da je
uzela nešto veoma oštro i mirno mu zarivala u stomak. I tada je znala da on zna.
Nekako, da ona nije morala ni da izgovori te reči, znao je.
Skoro odmah počela je da plače, jer je u stvarnosti bilo mnogo teže redi mu,
nego što je ikada zamišljala. Morala je da natera usta da oslobode te reči, da ih
puste da se rašire po sobi kao mali zatvorenici koji beže, odlučni da poseju haos
posle toliko vremena unutra. „Imam nešto što moram da ti kažem. Ako je to tako,
ako zaista odlaziš, moram da ti kažem nešto što je trebalo da ti kažem pre
sedamnaest godina.“
Bio je skoro sasvim nepomičan, kao da se nadao da de ga njene reči zaobidi
ako ostane veoma miran. „Bila sam trudna, Metju.“

300
 Njegove zelene oči nisu se pomakle s njenog lica. A onda je polako
odmahnuo glavom i nemo ustima oblikovao jedno: Nemoj.
Ali nije mogla da popusti, morala je da nastavi. Predugo je to držala u
tajnosti. Zaslužio je da zna istinu o onome što je uradila.
„Tako mi je žao.“ Jedva je mogla da uzdahne dovoljno da to kaže. „Abortirala
sam. Tako mi je žao. Bila je to greška. Nisam znala šta drugo da uradim.“
Prošlo je još nekoliko sekundi pre nego što mu se lice potpuno slomilo. „O,
ne.“ Suze su mu se ubrzano skupljale u očima dok je prekrivao usta rukom.
„Molim te, nemoj, Džes.“
I njene suze sada su počele da liju. „Tako mi je žao. Volela bih da nisam.
Molim te, znaj koliko bih to volela.“
Stavio je ruke na lice da ga sakrije i tiho odmahivao glavom, moledi je celim
svojim telom da stane.
„Mislila sam da de to sve pogoršati“, rekla je Džes, mukotrpno prenosedi
svoju žalost iz srca do usta. „Rekli su mi da deš godinama ostati u zatvoru. Mislila
sam da nikada više nedemo modi da se vidimo.“
Shvatila je odavno da je retrospektiva jetka kao kiselina, da izjeda izgovore
tokom vremena dok ne ostane samo toksični haos na mestu gde su nekada bili
razum i rasuđivanje.
„To je bila najveda greška u mom životu“, nastavila je. Mrzela je zvuk
sopstvenog glasa i bila je sigurna da ga i Vil sada mrzi. „Žalim za time svakog
dana.“
Vil je sklonio šake s lica i zgrčila se iznutra kada je videla da on ne uspeva da
se izbori sa suzama. „Kako si mogla da mi ne kažeš, Džes?“ Glas mu je bio hrapav
od poraženosti i neverice. „Kako si mogla da mi ne kažeš ovo?“
Sedamnaest godina straha prebrzo je postajalo stvarnost. Shvatanje da de se
sve nepovratno promeniti udarila ju je brutalno kao ledena voda koju joj bacaju za
vrat, i za trenutak je morala da dođe do daha. „Nisam mogla“, uspela je da
prozbori. „Socijalni radnici…“
„Ne tada.“ Odmahnuo je glavom, obraza mokrih od svežih suza. „Sada.
Tokom poslednjih nekoliko nedelja? Bio sam toliko sredan što te ponovo
upoznajem, Džes, a sve vreme…“
Njen glas, kada je pošao da se susretne s njegovim, bio je slabašan. „Tek što
sam te pronašla. Nisam želela da ponovo odeš.“
Zašto nije mogla da kaže ništa iole validno u svoju odbranu? Možda, shvatila
je, zato što je ništa ne može odbraniti.

301
 Vil je progutao knedlu i nekoliko puta brzo klimnuo glavom, kao ljudi kada
zaista pokušavaju da ne kažu ono što misle. „Opa. Dobro.“
„Ali ti sada odlaziš“, tiho je završila. „Možda te više nikada nedu videti i nisam
mogla da te pustim a da ti ne kažem.“
Nastupila je tišina toliko mračna da je mogla skoro da je vidi.
„JEBOTE!“ viknuo je tada. Glas mu je bio kao brzi udarac naspram
nepopustljive surovosti njenih iskrenih reči. „KAKO JE JEBENO MOGUDE DA SE
OVO DEŠAVA?“
A onda se okrenuo od nje i naslonio na kamin obema rukama u nenamernom
činu očaja. Džes je stajala veoma mirno i gledala ga, želedi da može da mu ponudi
bar jednu rečenicu koja ne zvuči jadno i patetično čim joj izađe iz usta.
„Pa, reci mi sada“, rekao je na kraju, a da se nije okrenuo.
Naterala se da izgovori reči. „Saznala sam… pet nedelja posle Španije. Debi je
rekla mojoj mami i tetki – bile su besne, nisu htele da rodim dete. Pretile su da de
otidi u policiju… nisam znala šta da radim.“
„Koliko nedelja?“
„Skoro sedam.“
Pauza. „Jul.“
Klimnula je glavom, što je bilo glupo jer joj je još bio okrenut leđima. „Volela
bih… da mogu da vratim vreme, Vile. Samo – moraš to da znaš.“ Nije se pomerio
niti progovorio. „Nema opravdanja“, nastavila je.
„I ne treba ti, Džesika“, rekao je u kamin, prekinuvši je. „Imala si petnaest
godina.“
Niko se nije pomerio još nekoliko sekundi.
„Molim te, nemoj da me mrziš“, izdahnula je. To je bila njena konačna očajna
molba za njega, jer je to bilo jedino što je sada želela na svetu. Mogao je da ode,
da ode i ponovo izgradi svoj život s Natali, da bude otac dva predivna deteta – isti
onaj život koji zakon nikada nije želeo za nju i Metjua. Ali Džes je znala da ne bi
mogla da živi sa saznanjem da je njegovo trajno sedanje na nju obojeno prezirom.
„Ne mrzim te, Džes“, rekao je tada Vil, a glavu je pognuo ka podu. Grleno je
zaječao. „Zar ne shvataš? I dalje te volim.“
I eto njih: reči koje bi trebalo da su sredne, verovatno epohalne. A sve što je
Džes mogla da uradi jeste da ih gleda kako prolaze, kako ih odnosi plima koju su
oboje propustili.
Jer sada je bilo prekasno da se vole. Nakratko su bili zajedno, podruku, na
istom malom delu svoje prošlosti, i sada su ponovo bili razdvojeni.

302
 Na kraju se Vil ispravio i pogledao je. Videla je preko sobe da se bori da ne
iskorači u prostor između njih i da je ne uzme za ruku.
„Vidi…“, rekao je. Njegov bol bio je vidljiv kao otvorena rana. „Mislim da smo
nepobitno ustanovili da sam ti sjebao život na svaki mogudi način.“
Odmahnula je glavom, onemela od žalosti.
„I treba da ti kažem da mi je veoma žao. Toliko mi je žao da ne mogu to da
iskažem, Džes.“
Na kraju je morala da progovori. „Molim te, prestani da govoriš da ti je žao.
Volela bih kada ne bi. Molim te.“
Pogledao ju je u oči i osetila je njegovu zbunjenost i očaj kao da su njeni. „Šta
bi onda trebalo da kažem, Džes? Da bih više od svega voleo da si napravila
drugačiji izbor? Da bismo, da si to uradila, sada možda bili zajedno – u braku, s
decom, živeli negde jebeno predivno? Da bih voleo da si pronašla način da mi
kažeš – da mi nekako staviš do znanja? Da bih te, da si to uradila, molio kao
sebična budala da zadržiš bebu, jer bih te voleo do srži – oboje bih vas voleo – do
kraja svog života?“
Odmahnula je ponovo glavom i otpustila bujicu vrelih suza.
Glas mu je sada bio povišen, napet od bola. „Ali ne mogu da ti kažem ništa od
toga, Džes, jer nije pravedno! Nije pravedno! Imala si petnaest godina!“
Nastala je duga, bolna pauza koju je prekidao samo zvuk Vilovog izmučenog
disanja dok se Džes borila s porivom da se spusti na kolena i jeca.
Na kraju je uspeo da ponovo progovori, čvršdim glasom. „Ja sam bio nitkov
koji ti je napravio dete, a ti si morala da se nosiš s tim. I zato mi je žao.“
Bilo je vremena, nadala se, za još jedan poslednji pokušaj da ga oslobodi
krivice. „Nemoj to da govoriš“, prošaputala je kroz suze, iako je to više zvučalo kao
drhtaj nego kao rečenica. „Molim te. Ti si bio nešto najbolje što mi se ikada
desilo.“
Pomalo se trgao dok je ona to govorila, kao da su njene reči rasekle neki mali
deo duboko u njemu i napravile oštar rez koji je osedao, ali nije mogao da vidi.
Odavalo ga je samo drhtanje vilice – uspevao je da kontroliše ostatak lica, iako je
postojala mogudnost da se raspadne u svakom trenutku.
„Zapravo“, rekao je posle kratke pauze, „mislim da sam, zapravo, bio nešto
najgore. Znaš – kada se sve uzme u obzir.“
Onda je prošao pored nje ka ulaznim vratima i samo zastao da joj rukom
dodirne rame, kao da su daleki disfunkcionalni rođaci, ili kolege koje su prestale
da se svađaju posle rasprave na sastanku.
I tek tako, otišao je.

303
 Nekoliko trenutaka kasnije, čula je zvuk njegovog automobila kako odlazi.
Slušala je tupo sa svog mesta nasred dnevne sobe, kao da je upravo prisustvovala
samoubistvu počinjenom sačmarom.
To je imalo sličan efekat, na kraju, jer je zatim imala preplavljujudi poriv da se
sagne i povrati po svojim cipelama.

304
 31

Vil
Četvrtak, 16. jun 2011.

To su ti doktori sa Urgentnog. Zaista znaju koje delove vrata da ti pritisnu da

pomisliš da deš se ugušiti. Takođe, znaju koji su delovi tela najbolji za šutiranje
tako da niko ne zna da si primalac dobrih batina.
Nikada nisam video njegove prijatelje – pretpostavio sam da su iz Londona.
Bilo je smešno, na neki način: izgledali su kao da bleje u Askotu u slobodno vreme
i pričali su kao da su išli u Iton, ali udarali su kao da su došli iz Voltamstoua.
U svakom slučaju, pošto su me izgazili i isprebijali (i tako sam im konačno
priznao da sam pregazio Džes kolima), Zak me je stavio na sofu u svojoj čudnoj
naopakoj kudi na plaži koja liči na skrovište i naterao me da ponovim mali scenario
koji je pripremio za mene, od reči do reči. Pošto je očigledno bio čovek koji obrada
pažnju na detalje, mislio je na sve, pa i na Natalinu nepostojedu trudnodu.
Uspeo je da me natera da se osetim kao da nemam izbora, tako što mi je
pretio da de mi smestiti još neke seksualne prestupe. Izgleda da je imao prijatelja
u Urgentnom centru bolnice u Kings Linu koji bi bio više nego sredan da tvrdi da je
primetio da se ponašam sumnjivo u blizini svoje kderke posle njenog
anafilaktičkog šoka (sve ovo odmah bi stupilo na snagu ako bi iko od njih primetio
da sam rekao Džes nešto o ovoj posebno gadnoj vrsti sranja).
„Lepo si to smislio“, promrmljao sam kada je to spomenuo.
„Nemoj da si seronja, Vile“, rekao je Zak, kao da se svađamo zbog mesta na
parkingu, a ja se ponašam zaista užasno nerazumno. „Svi imamo mane, zar ne?
Tvoja je što voliš da spavaš sa učenicama. Moja je što se veoma naljutim kada me
ljudi lažu.“
„Da“, uspeo sam da kažem, iako sam, dok sam govorio, počinjao da mislim da
mi rebra nisu više toliko netaknuta, „shvatio sam to.“

Lično, bio sam zadovoljan što me je nazvao Vil. Izgledalo mi je kao mala pobeda.
Mislio je da je jebeni Poaro, ali nije uspeo da iskopa ništa osim najosnovnijih
detalja.

305
 Ispostavilo se da smo se Zak i ja sreli ranije, na njegovom starom radnom
mestu – Urgentnom centru u bolnici u kojoj je radio – gde sam, izgleda, istrudao
sve o svojoj zatvorskoj kazni između napada povradanja. Zak je tvrdio da nikada
ne zaboravlja lica, što je bilo iritantno, jer ih ni ja ne zaboravljam, osim kada sam
popio smirnof votke u sopstvenoj težini i prešišao preporučenu granicu
paracetamola. Sredom, ipak, naš susret u bolnici odigrao se davno pre nego što je
Džes imala tu nesredu da ga sretne kod stepeništa u Holkam Parku – tako da mu je
njeno ime – i, stoga, moje pravo ime – izgleda, promaklo.
To mi je pružalo malu utehu dok su me ostavljali ispred Karnejšn Klouza,
izbacivši me iz rendž rovera kao da su vođe narko-klana iz Južne Amerike. Džes i ja
uvek demo imati ono što je bilo pre i niko – čak ni doktor Zak Foster – ne može to
da nam oduzme.
Samo mi je trebalo vremena da razmislim. Mogao sam da sredim ovaj nered,
bio sam siguran u to. Uvek sam se smatrao pomalo pesimistom, ali kada se radilo
o Džes Hart, mogao sam, zapravo, da pariram najodvratnijim pevačima božičnih
pesama po nivou unutrašnje radosti.
Zasad, ipak, morao sam da kupim vreme, morao sam da se povinujem
Zakovom planu. Bide brutalno, ali uradidu to.
Otidi du i videdu je odmah, baš kao što je rekao.

306
 32

Džesina glava tutnjala je otkad je Vil izašao, tako da je na kraju odlučila da napravi
svoju vrstu analgetika od nekog prastarog dijazepama i sasvim nove flaše džina.
Bila je snalažljiva kao agorafobičar koji pravi večeru od kuskusa i kocke za supu.
Pet propuštenih poziva od Ane i poruka od Debi u kojoj joj govori da je neko
dao ponudu za kudu samo su ubrzali njeno padanje u nesvest izazvano džinom. Ali
nije pošteno ni došla do te faze kada su njenu opijenost uništili talasi užasnog bola
u stomaku. Slutedi da je to negativna posledica mešanja različitih grupa toksina u
velikim količinama, Džes je u trenutku pomislila da pozove Anu – bar da opet
zatraži objašnjenje zašto je uradila ono što je uradila – ali ju je brzo preplavilo
kajanje zbog Smadža i Vila i bebe. Postojali su lakši načini da se oseda gore nego
što se ved osedala.
Na primer, možda de otidi do plaže, baciti svoje stvari i gledati kako ih odnosi
voda. Smadžovu pločicu sa imenom s njegove ogrlice. One glupe dizajnerske
cipele od Zaka koje bi definitivno uzrokovale slomljene kosti ako bi ikada pokušala
da hoda u njima. Vilovu ogrlicu. Mogla bi sve to da uradi sada – plima je.
I kad je ved tu, potrudila bi se da se otarasi zveketa u svojoj glavi, jer je ved
počeo da je iritira. Mehanički je ponavljao samo jednu stvar, iznova i iznova.
Natali je trudna. Natali je trudna.
„Šta?“, rekao je muški glas.
Definitivno je prepoznala podsmeh u kom se krila trunka razonode. Bila je
sigurna da ga je čula negde ranije – možda kada je pokušavala da priča na
španskom i nije mogla da pravilno promeni glagole. A onda je shvatila da je, i ne
primetivši, uspela da se javi na Zakov poziv.
Ruka joj se tresla kao da joj je telefon vibrirao. Nije čak ni čula da je zvonio.
„Da“, rekla je, dok je gutala suze i nemo zurila u stvarčice na kaminu, one kojima
se Vil tako divio prvi put kada je bio ovde. Kada je prvi put bio ovde? Nije mogla
da se seti. „Šta je, Zak?“ Bar je tako zvučalo u njenoj glavi. Zak je imao drugačiju
perspektivu, konkretno, da ona mumla nepovezano kao beskudnik na klupi u
parku.
„Boli me stomak“, rekla mu je tada tužno. U tom trenutku pognula je glavu,
ispustila telefon i bučno se ispovradala po svojim kolenima.
„Ostani tu, dušo. Dolazim po tebe.“

307
 * * *

Zak je trebalo da čeka isporuku gvozdene pedi koja bi navodno doprinela

ambijentu u njegovoj bašti, potpuno beživotnoj, i insistirao je da povede Džes sa
sobom da ne bi propustio isporuku i na kraju morao da plati dvesta funti da je sam
preuzme iz Solihala ili nekog sličnog mesta.
Poneo je sa sobom posebno napravljenu kesu za povradanje, koju je
obmotao oko njenog vrata pre nego što ju je ubacio u rendž rover. Džes je u
trenutku poželela da pobegne preko otvorenog puta, ali pošto je Zak morao da je
ubaci u kola dok su joj oči kolutale, a usta pravila čudne zvuke, pomislila je na
kraju da je neplanirano trčanje pomalo ambiciozno.
Kesa za povradanje je imala uzicu i ojačani umetak, ali to nije sprečavalo Zaka
da koči i da je izbacuje iz kola čim bi počela ponovo da povrada. Očigledno je bio
malo paranoičan zbog isparenja izbljuvka na kožnoj unutrašnjosti svog rendž
rovera, kao što taksista u tredoj smeni previše revnosno izbacuje ljude iz
automobila čim pitaju da li bi mu smetalo da otvori prozor.
Kada je povratila, Džes je slabašno plakala na ivici puta. Obrazac treptanja
Zakovog migavca dodavao je nesredni osedaj disko-kluba njenoj mučnini dok je
bila na sve četiri nasred trotoara. Počela je da priča Zaku o Smadžu, ali je shvatila
da plače glasnije nego što priča, tako da je odustala, i onda nije mogla da prestane
da jeca, a kamoli da ustane.
Dok ju je Zak pokupio, obrisao, vratio u rendž rover i prikačio joj novu kesu
oko vrata, počela je da misli da, s pozitivne strane, taj dan ne može da bude gori.

Dok je ležala sklupčana na sofi s glavom u kofi, Džes je poželela da Zak napravi
pauzu u svom predavanju o omotačima želuca i odloženim otkazivanjem organa i
da joj pridrži kosu. Ustanovili su pre sat vremena da nije uzela ni približnu količinu
mešavine toksina da bi joj to uzrokovalo stvarnu štetu, i ved ga je uverila da nije
pokušavala da se predozira, ved samo da se obeznani.
„Jebote“, ječala je dok se soba pomerala i klizala unaokolo. Zakovo
predavanje nije mnogo pomagalo tom osedaju. „Jebote.“
„I inače, zašto prokleto imaš zalihe dijazepama?“
Majka mi se upucala u lice i ja sam je našla, htela je da mu kaže. Daju ti
zalihe sredstava za smirenje kada se to desi da ti traje do kraja života.
„Samo me ostavi na miru“, jecala je i pognula glavu da povrada još jednom,
poželevši da Zak bar jednom sarađuje s njom i ispadne da je broker ili prodavač
rols-rojsa, a ne prokleti doktor u Urgentnom centru.

308
 On je tada zastao, verovatno pomislivši da se ona kaje. „Vidi, inače ne bih
ovo preporučio, ali mislim da bi ti prijala kafa. Možda da te malo podigne. Izgledaš
iscrpljeno.“
Sam pomen nečega odvratnog kao što je sveza kafa bio je dovoljan da
izazove još jedan gorki mlaz povradanja iz Džesinog jednjaka. Dok je povradala,
nasilna priroda njene fizičke reakcije podsetila ju je bez upozorenja na jutarnju
mučninu i ponovo ju je ophrvao bol.
Zak je napravio zvuk kao da je video egzibicionistu u parku. „Uuu, Džes, to je
užasno.“
„Ne moraš da stojiš tu i gledaš“, rekla je dok joj je stomačna kiselina curila niz
bradu. Rukom je nasumično pipala sa svoje leve strane u potrazi za maramicama.
„Moram da te držim na oku“, prekorio ju je. „Da te ostavim u kupatilu,
verovatno ne bi nikada više izašla.“
Podigla se još jedna kisela reka oštre žuči. Glava joj je tutnjala kao da mozak
pokušava da joj pobegne, kao da joj udara po lobanji i pokušava da joj nešto kaže.
„Upravo zato idemo u London, Džes“, rekao je Zak. „Moraš da se središ.
Mislim, pogledaj u kakvom si stanju. U haosu si.“
Izgledao je zadovoljno što je vidi ovakvu, kao da je sam smešao njen mali
koktel džina i dijazepama.
Pokušavajudi da se ne seti kako ju je provocirao zbog Vila i odupirudi se
porivu da ga pita zašto je kupio drugu kudu ako je mislio da je ovo mesto tako
usrano, Džes se usredsredila na usmeravanje mlaza povradke u pravom smeru.
Konačno se umirila i sela, drhtedi bez daha, s rukama oko kofe isto kao što ih je
nekada obmotavala oko svog psa. Počela je da plače, ali i dalje je bila previše
ošamudena da bi svesno razmišljala o Smadžu – samo je znala da joj nedostaje i da
želi njegov povodac u svom krilu, umesto što gleda u Zakov samozadovoljni izraz
lica.
Osetivši da ona nema volju da se upušta u debatu o svojim raznim
nedostacima, Zak je otišao i nešto radio u kuhinji sa svojom prekomplikovanom
mašinom za kafu. „Znam lika za selidbu“, rekao joj je posle nekoliko trenutaka,
„koji može da premesti sve tvoje stvari. Dobar je. Nede ti slomiti klavir.“
Zak je imao naviku da smatra izvanrednim osobinama nešto što bi vedina
ljudi smatrala standardnom uslugom, i po tome je ličio na nekog biznismena.
Pre nego što je uspela da odgovori, čula se buka iz kuhinje. Zvučalo je kao da
je ispustio punu kesu zrna kafe. „Sranje“, čula ga je kako uzvikuje. A onda glasnije.
„Zajebi ovo.“

309
 Nešto ju je primoralo da ustane i dogega se polako do kuhinje, gde ga je
videla kako podiže stopalo sa oklevanjem i izrazom gađenja na licu kao mačka koja
pokušava da izbegne baru. Nekako je uspeo da prospe ogromnu kesu smrznutog
graška svuda po prostoriji.
Bilo je čudno. Očigledno se otapao neko vreme, jer je vedina zrna ved bila
dovoljno meka da je ved uspeo da zgnječi dobru količinu svojim skupocenim
pamučnim čarapama.
Kada je podigao pogled, primetio je da je ona tu i bio je pomalo iznerviran.
„Idi, Džes“, rekao je oštro. „Ja du počistiti.“
Klimnula je glavom. „Šta si hteo da uradiš s tim?“
Napravio je neobično dugu pauzu. „Hteo sam da napravim supu.“
„Supu?“
„Da, kao… supu od graška.“
Zak nije bio kuvar. Jedva je znao da podgreje supu, a kamoli da je sam
napravi. Takođe, nije bio neko ko čuva u zamrzivaču ogromne količine zamrznutog
povrda, niti to bira kao osnovni sastojak iznenadne domade supe usred leta.
Ništa od ovoga nije joj imalo smisla.
„Supu za šta?“ pitala ga je i namrštila se.
„Da jedem! Idi, Džes.“
Dok je govorio, uzeo je natopljenu krpu s radne površine i brzo je bacio u
sudoperu kao da je pokušavao da sakrije dokaze nečega.
„Džes, molim te, samo idi i sedi dok ja ovo počistim“, rekao je kao da je malo
dete koje su roditelji uhvatili kako baca keks po kudi.
Tako je sela nazad na sofu i slušala ga kako skuplja rasuti grašak i baca stvari
kao da je kriva čistačica što nije njeno radno vreme. I ponovo se zapitala zašto bi
uopšte pravio supu od graška, očajnički želedi da joj se glava raščisti tako da može
da shvati šta se dešava.
Zavalila se na sofu i zatvorila oči. Pet ili deset minuta kasnije, Zak se pojavio s
kafom i bez čarapa. Uzela je šolju od njega, iako ju je sada želela čak manje nego
ranije. Kada joj je dodao kafu, primetila je da su mu zglavci boje izgnječenih
jagoda.
Samo što nije rekla: Bože, Zak, šta si to udarao?, ali nešto ju je zaustavilo.
Mozak je polako počeo da joj radi, uz zastoje i potrese dok je pokušavao da krene
napred, kao kada Debi proba da vozi auto s ručnim menjačem.
Zak je seo na ivicu stočida i čekao da mu Džes zahvali, tako da je otpila gutljaj
kafe. Kao što je predvidela, od toga joj se stomak zgrčio, što je značilo da de
morati da prospe ostatak u njegove biljke kada ne bude gledao.

310
 „Donela si pravu odluku, carino“, rekao joj je tada i pogledao je mirno. Znala
je da ne govori o kafi.
Nije ni pokušala da napomene da joj zaista nije bio ponuđen izbor, jer je Debi
ved prodala kudu, a Zak je pretio da de Vilu polomiti noge. Nije bilo teško
odgonetnuti logičan ishod toga ikome ko ima bar osnovno znanje kako učena
funkcioniše.
Ali znala je da je bilo lakše pustiti Zaka da misli da je pobedio.
Smešak koji joj je uputio bio je protkan trijumfom. „Odspavaj večeras. Otidi
demo u London odmah ujutro. Redi du ovom liku da ti prenese stvari sledede
nedelje.“
Onda joj je stavio ruku na nogu, ali – potpuno instinktivno – ona se odmakla
od njega.
Nastala je napeta pauza.
„Potrebno ti je tuširanje“, rekao je na kraju. „Mirišeš na ispiranje stomaka
uobičajeno za subotu uveče.“ A onda je ustao i izašao iz sobe, verovatno da joj
pronađe peškir (ili, ako je zaista želeo da zada konačni udarac, ogledalo), i tada je
Džes primetila nešto čvrsto na podu, ispod svojih bosih nogu kada ih je pomerila
unazad.
Bilo je tamno, polusakriveno ispod ivice sofe. Savila se drhtedi i podigla ga.
To je bila Vilova narukvica, još jednom prekinuta tamo gde ju je zalepio.
Od osedaja kože na prstima dok je zurila u nju, i pošto se setila boje Zakove
pesnice, iznova joj je pripalo muka. Ovog puta, pažljivo je promašila kofu i u Vilovo
ime ostavila neizbrisiv trag u vidu gomile žuči i žute boje svuda po Zakovom tepihu
napravljenom po meri, koji je nekada bio veoma ranjive nijanse bež boje.

* * *

Džes je dobila manju satisfakciju gledajudi Zaka kako truda i psuje na španskom
dok puzi unaokolo na rukama i kolenima i trlja njenu povradku toalet-papirom, od
čega su mu zglavci prešli iz crvene u narandžastu boju. Pričao je preko zvučnika s
ljudima zaduženim za hitne slučajeve za tepihe, koji su, izgleda, govorili da mogu
da dođu najranije slededeg ponedeljka i da on ni u kom slučaju ne treba da
pokušava da vadi fleku.

Slededeg jutra, Džes je čekala Zaka ispred ulaznih vrata kude pošto se istuširala i
unela ogromne količine kofeina za doručak. Ped je stajala u zadnjem dvorištu i
izgledala bizarno, čistačica je obedala da de pronadi ostatak zrna graška pre nego

311
što istrunu, a sada su zaključavali kudu i pripremali se da krenu za London. Džes je
poslednji put udahnula miris slanog vazduha.
„Ovo je najbolje za nas“, rekao je Zak dok su zajedno išli preko šljunka prema
rendž roveru.
Klimnula je glavom. „Sigurna sam da si u pravu.“
Sagnuo se i poljubio je u obraz. „Dušo, ja sam uvek u pravu.“ A onda, uz
osmeh, otvorio joj je vrata.
Vilova narukvica bar je bila na sigurnom. Kada je Zak pojačao muziku i izašao
s prilaza, Džes je uvukla levu ruku u džep i stavila prste na prekinuto parče kože,
samo da bi mogla da je oseti.

312
 33

Vil
Subota, 3. decembar 2016.

Ovog vikenda bide dvadeset tri godine kako je jedna devojka kucnula na moja
ulazna vrata usred snežne oluje i pitala me da uđe. Sada sam se vratio u severni
Norfok s planom da uradim isto to.
I, kao da želi da obeleži tu priliku, sa mnom se vratio i sneg.
Čuo sam za sjajnu malu italijansku tratoriju koja je otvorena blizu obale.
Imala je sjajne ocene i, po svemu sudedi, kuvarica je imala talenta. Hteo sam da
isprobam i saznam o čemu se radi.
La Piccola Trattoria bila je smeštena blizu Karafe, francuskog vinskog bara.
Zbog nezanemarljive količine vremena koju sam posvetio istraživanju na
internetu, ved sam znao da de restoran biti udoban i prijatan, stolovi postavljeni
blizu, i da de biti osvetljen svedama. Bio ga je glas da je posebno mesto i uglavnom
ste morali da zakazujete unapred. Tokom ovakve nodi, očekivao sam da de biti
puno.
Ali kako sam se približavao ulazu, sa snegom u kosi, dok mi je srce lupalo,
primetio sam da sve izgleda jezivo mirno. Svetla su bila upaljena, ali… u svakom
slučaju, pritisnuo sam čelo uz ulazna vrata i škiljio kroz staklo.
U tom trenutku neko je pomislio da bi bio inteligentan potez da iznenada
povuče vrata unazad. Poleteo sam napred, primoran da se uhvatim za kvaku da ne
bih pao i prosuo se po podu. Vrata su se snažno zaljuljala na šarkama dok sam ja
još bio zakačen za njih, držedi se za kvaku pravih ruku i savijenih nogu, kao da
učim da skijam na vodi.
„O, bože! Tako mi je žao! Jeste li dobro?“
Bio je to neki mladi konobar s mnogo akni na licu i glasom koji je bio na rubu
pucanja.
„Da“, rekao sam, ispravio se i pročistio grlo, kao da i inače ulazim u prostoriju
kao da sam došao na audiciju za akcioni film. „Dobro sam.“
„To bi bila greška“, rekao je dečko i dodao mi kao da me nije zamalo ubio.
„Imali smo samo pet gostiju večeras.“
Otresao sam kragnu na vunenom kaputu i istresao pahulje na pod. „Snežna
oluja“, rekao sam i obrisao noge na otiraču.

313
 „Da“, odgovorio je dečko. „Možete da sednete gde god želite. Zaista je
mirno.“
Nije se šalio, i nije bilo čak ni neke kič lažne italijanske muzike s bara da
popuni prazninu. (Lično, smatrao sam da je to dobra stvar – po mom mišljenju,
autentične tratorije oslanjaju se na klijentelu da ih ispuni zvukom. Večeras je bio
izuzetak, očigledno. Jedini zvuk koji se čuo bilo je kapanje otopljenog snega u
oluku napolju.)
Na stranu uznemiravajuda tišina – sama soba bila je impresivna: preuređeni
jednospratni ambar koji je sačuvao sve nepravilne crte, kao što su kosi zid i krive
grede na plafonu. Na stolovima su bili crveno-beli karirani stolnjaci, čaše koje su
svetlucale pod svetlošdu sveda, i bilo mi je drago što vidim red buradi s vinom na
drugom kraju sobe. Nasmešio sam se i u mislima nazdravio Bretu, pre nego što
sam pokušao da se usredsredim na ono što sam došao da uradim.
„Zapravo“, rekao sam i progutao knedlu, dok mi je srce ubrzavalo, „nadao
sam se da du videti Džes Hart.“
„Oh“, rekao je konobar, izgledajudi pomalo usplahireno. „Bojim se da ona ne
radi večeras.“
Njegove reči pale su kao voda na mali plamen nade koji me je do sada
utopljavao. „Oh. Dobro.“
„Da li vas je očekivala?“
Odmahnuo sam glavom. „Ne. Želeo sam da je iznenadim.“ Dosetio sam se
nečega. „Da li možda znate da li je kod kude?“
„Gospodine, žao mi je, ali ne mogu da vam dam njenu kudnu adresu“, rekao
je dečko ozbiljno, kao da sam obukao tamni mantil i stavio naočari za nodni vid.
„U redu je, ne brini“, rekao sam mu i vratio mu meni dok sam se spremao da
odem. „Ved znam njenu adresu.“
„Da li biste hteli da kupite malo arabijata sosa dok ste ovde?“ pitao me je
dečko, koga je iznenada oraspoložila prilika da proda nešto.
„Hm, ne“, rekao sam mu. „Ali hvala.“
„Aperitiva? Antipasto?“
„No, grazie. Sei stato molto utile28“, promrmljao sam u nadi da de ga to
udutkati. I jeste. Ali onda mi je pala na pamet jedna ideja. „Zapravo“, rekao sam,
„uzedu bocu šampanjca.“
Prodao mi je flašu za četrdeset pet funti, pa sam mu dao pedeset i rekao da
zadrži kusur. Nisam imao pojma da li je dobar ili ne, ali imao je zlatnu foliju oko

28
Ital. Ne, hvala. Bio si veoma od pomodi. (Prim. prev.)

314
grlida i oblik boce koji je govorio ovo penuša, tako da, što se mene tiče, bilo je
savršeno.
Podigao sam kragnu i izašao napolje na hladnodu, držedi bocu na grudima da
se ne bi razbila ako se okliznem na led, dok hodam oko pet minuta, koliko mi je
bilo potrebno da dođem do Džesine kude.
Znao sam neke detalje. Razmenili smo nekoliko poruka nedugo pošto smo
Natali i ja pobegli nazad u London, i malo pre Božida Džes mi je napisala imejl.
Njen plan bio je, objasnila mi je, da sa Zakom sačeka dok se ne desi neizbežno –
što je bilo da je život udvoje u skučenom stanu koji prolazi kao kuda i košta
nekoliko miliona funti konačno poslužio da naglasi njihove suštinske razlike do
trenutka kada ni Zak nije više mogao da se pretvara da ne postoje. Samo malo
posle toga, od njega je slučajno zatraženo da proceni povredu kuka polupoznate
manekenke za muške časopise koja se preturila s lubutenki dok je izlazila iz kluba
u blizini Urgentnog centra. I, kao svaki posvedeni profesionalac, Zak je navratio da
je vidi pri kraju svoje smene, kada mu je ona dala poslednje izdanje Maksima, a on
je odmah zaboravio da nije samac. Samo nekoliko nedelja kasnije, Džes se
spakovala i preselila nazad u Norfok i ponovo iznajmila svoju staru kudu od
investitora koji ju je kupio od njene sestre.
Poslala mi je poštom moju narukvicu, pošto ju je našla ispod Zakove sofe
kada me je prebio. Tako je uspela i da otkrije šta je uradio.
Džes me je, takođe, obavestila da je Ana Bakster konačno priznala da je
krivac naše propasti pre svih onih godina, što me nije potpuno začudilo, s obzirom
na to da sam se u njenom prisustvu uvek osedao kao pacifista na boks-meču. Nije
me ni začudilo što Džes nije dobro primila vesti – ali od tada, njih dve srele su se
nekoliko puta i pažljivo popričale, tako da sam pretpostavljao da de se u jednom
trenutku i pomiriti. (Nekoliko meseci posle Džesinog imejla, Ana je ponovo počela
da me čini nervoznim tako što je iskakala na raznim medijima kao neki guru za
plodnost koji propagira zdrav život i promoviše knjigu, pošto je postala majka
trojki. Video sam je u Gardijanu i Mejlu, i dva puta na jutarnjoj televiziji – ali, hvala
bogu, još nije iskoristila mogudnost da me prokaže kao osuđenog seksualnog
prestupnika na nacionalnoj televiziji. Ipak, nikad ne reci nikad.)
Međutim, najbolji deo Džesinog imejla bio je kada mi je skromno otkrila vesti
o sopstvenom uspehu. Radila je vredno i obezbedila dovoljno sredstava da otvori
sopstveni restoran od nekih investitora koje je srela tokom kratkog vremena koje
je provela radedi ketering u Hempstedu. Rekla je da se nada da du dodi čim se
otvori i redi joj šta mislim o hrani.

315
 A onda mi se ponovo izvinila zbog bebe. Nadam se da deš mi jednog dana
oprostiti, napisala je, ali zaista bih razumela ako osedaš da ne možeš.
Poslala mi je taj imejl oko tri ujutro u subotu. I ja sam bio budan, patio sam
od uobičajene nesanice i buljio u zvezde s prozora svoje sobe na tavanu u Čiziku.
Zato sam joj odgovorio, jer nisam želeo da se bespotrebno oseda krivom ni sekund
duže nego što je potrebno. Rekao sam joj da je volim i da sam je uvek voleo i da je
nikada ne bih krivio za ono što se desilo. Insistirao sam na tome da samo jedna
osoba treba da snosi punu težinu te odgovornosti, a to sam ja.
Takođe, sam odlučio da razjasnim, u slučaju da nije sama shvatila, da Natali
nije bila trudna i da su Zakove pretnje u stilu mafijaša iz serije Sopranovi bile jedini
razlog što sam onog jutra u njenoj kudi morao da se pretvaram da jeste.
Dugo mi je trebalo da odlučim kako da završim imejl. Na kraju sam rešio da
prosto kažem da se nedu vradati neko vreme, pošto smo odlučili da prodamo kudu
na moru (Natali su besramno zavele procene koje je zatražila iz hira pošto smo
završili renoviranje). Rekao sam Džes da se nadam da de nadi sredu – želeo sam da
joj pružim šansu da me zaboravi, da ima mogudnost da sretne nekog posebnog ko
bi joj se posvetio onako kako zaista zaslužuje. Znao sam da moram da se povučem
– kao što sam pokušavao da uradim tokom svih onih godina – i da je pustim da se
oporavi od bola koji sam joj naneo.
Ironično je što je Natalin jasan nedostatak trudnode konačno nju inspirisao
da me ostavi. Ime moje zamene bilo je Henri (a maštoviti nadimak: Heners, što
vam je, u suštini, govorilo sve što je trebalo da znate). Bio je veliko ime u svetu
finansijskih revizija i jedini čovek koga sam znao koji je svoju pravu kosu nosio kao
da je perika. Izgleda da je, kada je sreo Natali, očajnički želeo decu, pošto ih nije
imao sa svojom ženom, koja je bila hronično frigidna. Natali je, prirodno, videla to
kao ogromnu prednost, tako da se Heners uselio u našu kudu u Čiziku, a ja sam se
uselio u sobicu u Vembliju s raznim ljudima koji su dolazili iz različitih delova
Evrope. Ispostavilo se da Heners ne traci vreme, jer je Natali bila u petom mesecu
trudnode manje od godinu dana pošto su se upoznali. Hvala bogu, izgledalo je da
je Šarlot uzbuđenija od svih nas zajedno.
Henri je bio dobro, iako je nosio mokasine vikendom i kupovao košulje od
Čarlsa Tirvita. Uspeo je da me nagovori da ga pustim da plati Šarlot školu Ledi
Elenor Hols u Hemptonu kada se približavala kraju prvog polugodišta. Sviđalo joj
se tamo i napredovala je – video sam to i sam.
Pomalo velikodušno, s obzirom na ucenjivačke cene, Henri me je takođe
pustio da odem na Šarlotin prvi sastanak roditelja u njegovoj kudi, što je bilo
veoma zabavno – uglavnom zato što me je mislima vratilo u Hedli i moj prvi susret

316
s roditeljima kao nastavnika. Baš kada je trebalo da počnemo, sreo sam Džoša i
Štiva u garderobi, koji su bili nedozvoljeno pijani od piva koje su uspeli da
prokrijumčare pored Makenzija. To – u sprezi sa činjenicom da, kao informacioni
tehničar u Hedliju, Stiv nije ni trebalo da bude tu – brzo me je dovelo do zaključka
da je Džošov posao zaista na tankom ledu. Proveo sam vedi deo večeri
pokušavajudi da ih izvedem kroz izlaz za slučaj opasnosti da ih niko ne vidi, između
mojih raznih obaveza, sve vreme ozbiljno tvrdedi Makenziju, kad god bih ga sreo,
da je Džoš izgledao baš iznureno tog dana.
Tada sam razumeo šta školski dani deteta znače roditeljima, i sada čak i bolje
razumem – jer bih osetio nalet ponosa u grudima svaki put kada bih video Šarlot u
uniformi, rumenu od utakmice hokeja, ili kako mi se smeši jer je bila na prvom
času flaute.
Pomoglo je i to što sam mogao da nađem posao kada je Šarlot krenula u
školu, pošto sam morao da pladam stanarinu. Tako sam počeo da se bavim
dostavom cveda, što mi je bilo dobro, jer je izgledalo da su ljudi generalno
poprilično sredni kada im se pruži buket cveda koji nisu očekivali. Nekada bi
otvorili malu kartu pre nego što bi potpisali, a onda bih dobio i kontekst. I voleo
sam da slušam – to je bio najbolji deo mog dana, kada čujem te priče.
Vembli nije bio loš. Bio je na pravoj strani reke da bih mogao da viđam Šarlot
i naučio sam mnogo o Andori od mog novog cimera Vinsenta, koji me je
snabdevao jeftinim pidem i kome, izgleda, nije smetalo kada sam ga, pijan,
nazivao Vinijem.

Džesina kuda bila je okružena tamom, ali sva svetla u prizemlju bila su upaljena, pa
sam mogao da vidim unutar kude. Sve je izgledalo tačno onako kao i poslednji put
kada sam bio tu, čak i svetla oko kamina koja su osvetljavala kudu kao zadovoljni
svici.
Nije bilo nikoga unutra, ali automobil joj je bio parkiran ispred. Bila je kod
kude.
Morao sam da sačekam pet minuta, jer sam drhtao, i to ne od hladnode. Zato
sam otresao malo snega s niskog kamenog zida preko puta Džesine kude i tu seo.
Odmah su mi se natopile i farmerke i bokserice, ali sam shvatio da du, kada
budem u Džesinoj dnevnoj sobi, modi da okrenem zadnjicu ka kaminu dok pričam
s njom i, nadam se, ubrzam proces sušenja.
Mesecima sam se pripremao za ovaj trenutak. Ovo je bio prvi put da sam se
vratio u Norfok otkad smo Natali i ja otišli pre malo više od pet godina. U sebi sam
se obavezao da du ostati s Natali bar dok Šarlot ne napuni šesnaest godina, ali

317
onda se Heners pojavio u svomporše kajenu, što me je malo iznenadilo. Ali četiri
godine pre nego što sam očekivao, konačno sam bio slobodan da pomislim da bi,
možda, sada bilo pravo vreme za mene i Džes.
Sproveo sam neko osnovno istraživanje na Vinijevom laptopu i saznao da joj
je prezime isto; nisam našao nikakva pominjanja dečka pomešana sa svim onim
komentarima na restoran, tako da, kada se sve smirilo s Natali i kada se učinilo da
mi je život uravnotežen, odlučio sam da otputujem tamo.
Nikada nedu nadi nikoga kao Džes, to mi je bilo jasno. Voleo sam je od samog
početka, i to je bilo zaista tako. Znao sam da de do kraja mog života, da li u mojoj
glavi ili pored mene, ona biti tu.
Ono što sam osedao prema njoj uvek mi se činilo – bar u mislima – kao
najprostija stvar na svetu. Svi ostali su – zbog razloga koje sam na kraju naučio da
poštujem – sve učinili toliko komplikovanim.
Nisam uopšte imao plan posle kucanja na njena ulazna vrata. Stajao sam tu
dovoljno puta tokom godina da znam da, ako postoji devojka koja može da me
natera da zaboravim sve u trenutku, to je Džes.
Srce mi je skakalo mahnito po grudnom košu i grlo mi se toliko zatvorilo da
sam predvideo falseto kada otvorim usta. Ali onda sam zamislio njeno lice kada
me ugleda na svom pragu s bocom šampanjca i nasmešio sam se.
To je to.
Prešao sam put i prišao kudi. Vrtelo mi se u glavi, a srce mi je lupalo, ali kada
sam stigao do vrata, slučajno sam pogledao kroz prozor dnevne sobe u
poslednjem trenutku. Naglo sam zakočio od onoga što sam video i jedva sam se
sprečio da ne ispustim bocu šampanjca na led pod nogama.
Neko je bio unutra i to nije bila Džes. Bio je to neki muškarac.
Bio je srednje visine i pomalo debeljuškast, imao je plavu kosu i bilo mu je
potrebno šišanje. Obrazi su mu bili rumeni kao kada se vradate unutra posle
cepanja drva. Čak i u stanju šoka setio sam se da odigram igru gurni ga: šta bi
uradio da ga gurneš? Pretpostavio sam da bi možda izgledao malo uznemireno,
otresao bi se, a onda podigao ruke i izvinio se za nešto što nije započeo.
Izdahnuo sam, verovatno naglas. Našla ga je. Našla je svog dobrog čoveka.
Sneg je padao oko mene u kovitlacima. Vetar se pojačao i ja sam se
smrzavao. Znao sam da moram ili da kucam na vrata ili da odem, ali nisam mogao
da se pomerim. Prosto sam stajao tu u mrklom mraku i gledao.
A onda, kao vizija, i ona je bila tu, prikrala mu se polako iza leđa. Stegao sam
bocu šampanjca, paralisan pogledom na to kako ona stavlja svoje vitke ruke oko
njegovog pomalo debeljuškastog struka i ljubi ga u vrat, na šta se on nežno okrede

318
da je poljubi. Poljubio ju je u kosu i za trenutak je izgledala kao anđeo: kosa joj je
svetlucala plavo na svetlu i padala u prirodnim talasima preko ramena. Bila je
predivna, pomislio sam po milioniti put. Baš kakve sam je se sedao.
Povukao sam se tiho na zid preko puta, pa seo ne otresavši sneg. A onda sam
otvorio šampanjac i podigao bocu u gorko-slatkoj zdravici za Džes. Osetio sam
kako me vuče blizina, kao što sam osedao svoje otkucaje srca, ali znao sam da je i
ovaj tip želi – a on joj je bio u dnevnoj sobi, a ne ja.
Nasmešio sam se sam sebi, setivši se naših najboljih uspomena između
gutljaja dok se snežna oluja pojačavala. Ne znam koliko sam dugo sedeo tu. Mora
da je prošlo neko vreme, jer sam popio pola boce i bio na ivici hipotermije kada
sam video da su se otvorila ulazna vrata.
Tip je izašao sam. Nosio je debeli kaput, rukavice i kapu (neki ljudi su
razumni) i stavio je nešto, za šta sam pretpostavio da je novčanik, u džep. Kada
sam proverio sat, shvatio sam da se uskoro zatvaraju radnje. Verovatno je išao da
uzme još vina pre nego što se sve zatvori.
„Crveno ili belo?“ dozvao ju je nagnuvši se nazad u kudu.
„Iznenadi me“, prošaputao sam sebi u bradu.
„Iznenadi me“, jedva sam je čuo kako odgovara iznutra.
Nasmešio sam se u sebi i popio poslednji gutljaj šampanjca kada je on nestao
niz put u pravcu Karafe.
Za desetak minuta de se vratiti. Znao sam da je sada ili nikada.
Sada.
Ili nikada.
Pogledao sam ponovo u kudu. Džes je stajala leđima okrenuta ka kaminu,
obgrlila se rukama, možda da bi se utoplila. Okrenula se ka prozoru i zurila sanjivo
u tminu s osmehom na predivnom licu. Zamislio sam njenog novog dečka kako
sredno korača niz put da uzme vino i zviždi, nesvestan, sredan.
A onda je podigla glavu, i možda je gledala pravo u mene – senku svoje
prošlosti, koja je gleda tiho tu u mraku.
Otresao sam sneg s ramena i ustao.

319
 O AUTORKI

Rebeka Dan živi u Noriču, u Engleskoj. Nakon završenih studija kreativnog pisanja
u školi za umetnost i dizajn, radila je nekoliko godina kao urednik u jednom
časopisu.
Trenutno radi kao copywriter, a takođe mnogo voli trčanje, surfovanje,
vožnju kanua.

320