Preveo

Nikola Pajvančić

By

2
 Naslov originala
Victoria Walters
The Second Love of My Life

3
Mojoj mami, Kristini. Zbog svega.

4
 Prolog

Pre četiri godine

„Laku noć, buduća gospođo Vud.“

Mašem budućoj svekrvi i svekru, Gloriji i Grejemu, koji prate
poslednje goste dok pripito stazom odlaze u noć. Zatvaram vrata i
gledam blistavi dijamantski prsten koji mi sada krasi levu šaku. Nikada
nisam nosila mnogo nakita, i trebaće mi vremena da se na njega
naviknem.
„Nisam baš siguran da mi se sviđa kako to zvuči“, kaže mi Lukas na
uho i grli me oko struka.
Dižem obrvu. „Već si se predomislio?“
„Nema šanse.“ Moj novopečeni verenik me okreće da ga pogledam.
Vidim njegovu poznatu razbarušenu
svetlu kosu, preplanuo ten i krupne blistave plave oči. Pokazuje
sliku u hodniku na kojoj je naslikan deo plaže u blizini naše kuće.
Zadržava se na potpisu u uglu. Na mom potpisu. „Jednog dana možda
ćeš postati slavna umetnica; ne možeš da menjaš imena svojih dela.“
Smejem se i naslanjam na njegove grudi. „Ne bih rekla da o tome
moramo da brinemo.“
„Nikad se ne zna.“
„Ozbiljno misliš? Želiš da zadržim svoje prezime kada se
venčamo?“
„Ma to i nije bitno, samo da se jednom venčamo, zar ne?“
Lukas je oduvek bio najveći obožavalac mojih slika. Verovatno zato
što smo se upoznali na času likovnog u školi, pre tako mnogo godina.
Moja majka je govorila da je Lukas sjajna prilika još dok smo bili
tinejdžeri; a ona je uvek bila u pravu. Dodirujem mu usne pošto ne

5
mogu da se oduprem želji da ga ponovo poljubim. Kada nam se usne
dodirnu, osećam se kao kod kuće. S njim sam se uvek osećala kao kod
kuće.
Ne mogu da se pretvaram da me je potpuno iznenadilo što me je
noćas zaprosio. Odavno sam već bila sigurna da ćemo ostati zajedno, ali
smo još mladi, i nisam bila sigurna da će se to desiti tako brzo. On mi
žustro uzvraća poljubac i vodi me za ruku u našu malu dnevnu sobu, u
kojoj su do malopre bili svi naši najdraži ljudi. Lukas je želeo da
prisustvuju našem velikom trenutku. Njemu je veoma drago što su naši
najbliži i dragi prijatelji uvek bili kraj nas; živimo u gradiću u kome smo
odrasli i svi su veoma srećni što ćemo se venčati. Ipak, bez obzira što
volim Talting koliko i on, sada mi je drago što ostatak noći imamo samo
za sebe. Moj omiljeni deo dana je uvek kada nas dvoje ostanemo sami
kod kuće.
Smestili smo se na kožnu sofu u našem uobičajenom položaju –
Lukas sedi, a ja sam se sklupčala i naslonila glavu na njegove grudi.
Lukas mi sklanja pramen kose sa obraza i gleda fotografije iz našeg
zajedničkog života poređane iznad kamina. „Krivo mi je što nisam nju
pitao.“
„Koga to?“
„Tvoju mamu. Uvek sam mislio da treba da je pitam za dozvolu –
dobro, za blagoslov, zato što ne bih prihvatio da me odbije. Mnogo mi je
žao što više nije s nama“, kaže tiho u moju kosu. Gledam fotografije,
prelazim preko one na kojoj smo nas dvoje na plaži na Karibima, do one
s njegovim roditeljima kada smo bili mlađi, pa na onu sa Emom i
Džonom, našim najboljim prijateljima, i na kraju na sliku na kojoj smo
mama i ja u kući u kojoj sam odrasla. „I meni je žao. Ali ti znaš da bi njoj
bilo drago zbog nas, mislim da te je ona volela čak i više nego što te ja
volim.“
„Jednostavno je znala da ću se uvek brinuti o tebi.“
Osećam da preti opasnost da ću zaplakati, pa skrećem pogled sa
slike i gledam Lukasa u oči. On me uvek smiruje. „Jesi li sam izabrao
prsten?“ pitam.
On se tiho smeje, a njegove grudi poigravaju ispod mene. „Ponekad
me nervira koliko me dobro poznaješ. Ema je zahtevala da pođe sa
mnom, pa je onda povela i Džona. Išli smo u Plimut pre nekoliko
nedelja. Sate smo proveli u kupovini; naterala me je da uđem u baš
svaku zlataru. Rekla mi je da ćeš ti taj prsten nositi zauvek, i da zato
mora biti savršen. Ja sam kao mislio da su svi dijamantski prstenovi
manje-više isti… To više nikad neću reći“, kaže i vrti glavom dok se

6
priseća. Mogu da zamislim Emu kako vatreno objašnjava da to nipošto
nije tako. Ja se inače slažem s Lukasom, ali nikada neću smoći hrabrosti
da joj to i kažem.
„Pa, meni se mnogo sviđa, što znači da ste dobro odabrali“, kažem
mu.
Lukas se okreće ka meni, a pogled mu je ozbiljan. „Ti želiš ovo, je li
tako?“
„Pa, i dalje čekam Breda Pita, ali pošto su slabe šanse da će svratiti u
Talting…“, zadirkujem ga i naginjem se da ga poljubim u nos.
„Baš smešno“, kaže. „Samo želim da verujem da se nikad nećeš
pokajati što ćeš zauvek živeti sa mnom.“ Tek što smo se vratili s
putovanja. Umesto da idemo na univerzitet, iskoristili smo to što smo
mladi i slobodni, pa smo putovali da vidimo svet. Ema je mislila da će
me Lukas zaprositi na putovanju. „Zamisli samo na kakvom je
romantičnom mestu rešio da to uradi“, rekla je dok smo išle u kupovinu
odeće za put. Nisam se, međutim, slagala s njom. Naš rodni grad je uvek
bio pozornica naše veze – tu smo rođeni, tu smo odrasli i tu smo želeli
da ostarimo. Znala sam da će taj posebni trenutak želeti da nekako
obeleži baš ovde.
Razmišljam o onome što je malopre rekao. Kako je kleknuo i pružio
mi plavu somotsku kutijicu. Nisam čula uzdahe oko sebe i nisam videla
osmehe; videla sam i čula samo njega – mog Lukasa. Mog najboljeg
druga, mog partnera, moju srodnu dušu.
Moje sve.
„Ne mogu da dočekam da kažem da u crkvi“, govorim mu. „Znaš li
ti koliko mi imamo sreće? Jer ponekad gledam druge ljude i čudim se
koliko imamo sreće što smo našli jedno drugo. Prosto smo stvoreni
jedno za drugo.“
„Kao Ros i Rejčel?“
Osmehujem se i odmahujem glavom. On je oduvek bio zaluđen
Prijateljima. „Mada, svestan si da će planiranje svadbe biti noćna mora, je
li?“ To će u gradu biti vest godine i znam da će svi želeti da učestvuju.
„Biće zabavno“, ne slaže se on. „Venčaćemo se u crkvi, pa ćemo
napraviti veliku svadbu. Znaš da ti nećeš morati ništa da radiš – mama,
Ema, Džo, oni će sve organizovati. Samo treba da obučeš belu haljinu i
da se pojaviš.“
Ječim. „O gospode, bela haljina.“
„Možeš ti to, verujem u tebe.“
Gurkam ga u rebra. „He, sam si izabrao netipičnu žensku, ko ti je
kriv.“

7
 Ponovo se uozbiljio. „Izabrao sam savršeno“, kaže.
Prevrćem očima pošto nisam navikla na sve to. Lukas i ja smo
obično par u fazonu „mi znamo da se volimo i zato ne moramo stalno to
jedno drugom da ponavljamo“. „Noćas si nemoguće romantičan.“
„Ništa ne brini, od sutra ću opet biti samo nemoguć.“
„Dobro je.“ Naginjem se za duži poljubac i onda se opet opuštam u
njegovom naručju. Nikada mi neće dosaditi njegov zagrljaj.
„Bićemo zajedno zauvek“, obećava on onda kao da mi čita misli.
Ponekad mi se čini da stvarno to ume. U mom srcu nema nikakve
sumnje da je u pravu.
U tom trenutku sam bila blaženo nesvesna koliko će to naše zauvek
na kraju biti kratko.

8
 Prvo poglavlje

Sada

Ljudi kažu da je u malom gradu svako zbog nečega poznat. U mom

rodnom gradu Taltingu mene su uvek znali po tome što slikam.
Poslednja slika?
Ponovo zurim u veliki naslov na prvoj strani Kornvolskih vesti. „Ovo
vam je možda poslednja prilika da postanete vlasnik slike poznate
lokalne umetnice Rouz Voker“, glasi prva rečenica članka.
„Zašto ponovo to čitaš?“, pita moja najbolja drugarica Ema dok seda
u separe preko puta mene. „Ko je to ostavio ovde?“ Gleda okolo kao da
optužuje. Članak je objavljen još pre dve nedelje, a mene te reči i dalje
proganjaju.
Prilazi Džo, naš šef, a u očima mu se na tren vidi krivica pošto je
video novine. „Mislio sam da smo se dogovorili da ih sve pobacamo“,
kaže.
„Prosto ne mogu to da zaboravim“, kažem, i prisećam se mladog
novinara koji nas je pre nekoliko nedelja sve intervjuisao u istom ovom
baru, povodom uskršnjeg vašara koji se svake godine održava u našem
gradu.
Ema mi otima novine iz ruku. „I dalje ne mogu da verujem koliko je
bezobrazan“, kaže.
Nisu mi potrebne novine da se prisetim reči: „Gospođica Voker već
dve godine nije ništa naslikala i verovatno ni u budućnosti nećemo
videti nova dela ove talentovane umetnice, pa zato požurite i posetite
njen izlagački prostor na vašaru i ugrabite neko njeno originalno delo
pre nego što bude prekasno.“
„Izvini, Rouz“, kaže Džo stoti put i plašljivo gleda novine. „Samo

9
sam želeo da on zna koliko sam ponosan što učestvuješ na
ovogodišnjem vašaru, s obzirom na to kroz šta si sve prošla. Koliko smo
svi na to ponosni.“
„On je iskrivio sve što si ti rekao“, kaže Ema ljutito, pokušavajući da
ga uteši. Znam koliko je njemu krivo zbog tog članka. Ona gužva
novine. „Svi se mnogo ponosimo tobom. Ovaj članak tu ništa ne menja.“
Pre dve godine moj život se zauvek promenio.
U Taltingu me više nisu znali zato što se bavim slikarstvom. Umesto
toga sam postala nešto što nikada nisam slutila da ću postati: udovica u
dvadeset četvrtoj.
April je i vreme je postajalo toplije, što znači da Talting počinje da se
iz jednog običnog primorskog grada u Kornvolu pretvara u bučno
turističko odredište zahvaljujući našem parčetu zlatnog peska i, još i
važnije, zahvaljujući savršenim talasima za surfovanje. Nekada mi je
uskršnji vašar bio jedno od omiljenih događanja, ali sam ga prošle
godine propustila pošto nisam mogla da podnesem pomisao da dođem
bez Lukasa. Bila bih tu bez njega prvi put posle deset godina, i još nisam
bila spremna da to prihvatim. I dalje nisam sigurna da li ću moći da se
sama suočim s vašarom, ali moram da prodam nekoliko poslednjih slika.
Preostale deliće svog nekadašnjeg života.
To je jedini način na koji ću povratiti bar neki deo sebe. Nekada sam
mnogo volela ta okupljanja i sada sam rešena da ponovo učestvujem.
Ona su nešto najlepše što čini život u Taltingu, a ja nikada nisam želela
da živim nigde drugde.
Mada je protekle dve godine ta rešenost bila na velikim iskušenjima.
Vrata bara se naglo otvaraju i ulazi grupa turista. Glasno pričaju i
privlače svu pažnju na sebe. Prognoza kaže da će za vikend biti toplo i
vašar će biti izuzetno posećen, i u Taltinškoj gostionici i drugim
pansionima više nema slobodnih mesta.
Ovo društvo je sasvim sigurno došlo zbog talasa. Čini mi se da su
gradski tipovi, da rade po bankama i sličnim mestima, i da su došli ovde
na kratak predah, da se izduvaju. Njihova odeća bi trebalo da izgleda
surferski kul, ali samo izgleda skupo. Možda čak i neće izaći na more,
samo će se slikati da se hvališu na Fejsbuku.
„Eto ti sad“, mrmlja gospođa Moris dok prilazi da uzme torbicu i
kaput i sumnjičavo odmerava pridošlice za šankom. Ona izlaže moje
slike u svom kafeu još otkako sam bila srednjoškolka, ali ga sada
renovira pošto je u sezoni tolika gužva, pa za njih neće biti mesta. Tako
mi se pružila savršena prilika da ih se otarasim. „Uvek mi lakne kada se
čitava ta gužva jednom završi“, dodaje ona. Svi u Taltingu je zovu samo

10
gospođa Moris. Ima oko sedamdeset godina, ali ne znamo tačno koliko,
a kao da nikada ne slavi rođendan. Ima jednu kćerku, koja se odselila na
sever pošto se udala, ali njena unuka Amanda živi ovde s njom.
„Pa sledećih nekoliko meseci mora biti gužva“, odgovaram
neodređeno. Gospođa Moris je slika i prilika taltinškog pogleda na svet.
Volimo jedni drugima da kukamo kako svakog leta moramo da trpimo
invaziju na naš grad, bez obzira što bismo u suprotnom svi bankrotirali.
To je još jedna osobenjačka crta koju volim kod ovog mesta. Meni
zapravo ne smeta što ćemo od sada čitavog leta, sve do septembra,
gledati turiste. Prija mi sve što će mi zaokupiti misli.
„Nećeš ni trepnuti i to će da prođe“, teši je Džo, a meni krišom
namiguje. Dobro znam koliko njemu zarada raste u letnjim mesecima.
Džo je Emin stric, tako da ga poznajem čitavog života. Sada je prevalio
šezdesetu, ima čupavu kosu i okrugao trbuh, zbog čega ga Ema stalno
zavitlava. Za njega radim već osam godina i on voli da misli kako mi je
zamena za oca. Počeo je da svraća kod mene kući da „popravi šta treba“
– i da vidi kako sam. Meni je gotovo nemoguće da se i dalje na njega
ljutim zbog članka; moram prosto to da ostavim iza sebe i da se nadam
da su on i Ema u pravu kada tvrde da ću zbog njega prodati sve slike. A
prećutkujem glavni razlog zašto ne mogu da se ljutim na njega: brinem
se da će ispasti kako je novinar bio u pravu – da će to biti poslednje slike
koje ću u životu naslikati.
„Dobro, hajde onda da se bacimo na posao“, kaže Ema i uzima me
podruku, pa idemo da vežemo kecelje s natpisom Džoov bar. Njene
potpetice kuckaju po parketu, a njeni kestenjasti uvojci, dugački do
ramena, poskakuju u hodu.
Bar je prilično mali, ali imamo nekoliko separea pozadi, a napolju
baštu sa stolovima, mada je noćas suviše hladno da tamo bude
nepušača. Zidove prekriva lepo tamno drvo s bež detaljima, iz doba
kada smo ga Ema i ja uredile, kada smo tu počele da radimo kao
osamnaestogodišnjakinje. Jedini način na koji Džo priznaje da s letom
dolaze i turisti, i to uglavnom mladi, jeste što u baru pušta muziku. A
obično pušta Bitlse, veoma tiho, ali svejedno misli da je zbog toga lokal
nekako više kul. Ipak, ne mora ništa da brine, jer sem Gostionice, koja je
skuplja, i ribljeg restorana na plaži, to je jedino mesto u gradu gde se
služi alkohol, tako da su nam gosti manje-više garantovani.
Lokal se brzo puni i Ema i ja kružimo po sali i primamo narudžbine
za piće i hranu dok Džo drži šank. Ne znam kako Ema čitave noći
uspeva da ide na štiklama, mene stopala već bole iako sam u
baletankama. U vezi s ovim lokalom najviše volim što zauzima središnje

11
mesto u životu grada. Uvek znam sve šta se dešava. Naravno, to može
biti negativno kada se vesti bave vama, ali sem ponekog posebno toplog
osmeha i sažaljivog pogleda, koje često srećem dok poslužujem goste,
razgovori su opušteni i vedri.
Međutim, ona grupa turista brzo počinje da pravi probleme. Piju
brzo i mnogo i posle svake ture sve su glasniji i nepodnošljiviji.
Nevoljno odlazim da raščistim njihov sto pošto su završili s jelom.
„Ti živiš ovde, mala?“, pita jedan. Otprilike je mojih godina, ima
kratku kosu i belu košulju, raskopčanu da pokaže maljave grudi. Izgleda
kao da će nasrnuti na mene dok to govori, ali je zbog pića postao suviše
nekoordinisan da bi me dohvatio.
Onda ga drug gurka. „Mani se ćoravog posla, vidi joj prstenje“, kaže
zaplićući jezikom. Svi blenu u moju levu šaku. Pratim njihov pogled;
prsti mi se stežu oko čaše u ruci i zglobovi su mi pobeleli.
Onda odmahujem glavom. „Jeste, inače bi me oborio s nogu.“
„Ha-ha, druže, lepo te je otkačila“, glasno se smeje jedan od njih.
Nastavljaju sa svojim glupim dosetkama dok ja čistim sto i brzo odlazim.
Ema se očas posla stvorila pored mene, uzima mi jednu čašu iako ja
mogu lako da nosim svih šest.
„Malopre su se i meni nabacivali“, kaže dok me gura u kuhinju i
preuzima čaše, pa čuči dok ih stavlja u mašinu za sudove, a ja se
naslanjam na pult i duboko udišem. „Možeš li da zamisliš šta bi Džon
rekao da je ovde?“
Emin muž Džon je najdobroćudniji čovek koga poznajem. Načas
žmurim pa opet otvaram oči. „Samo je vodite, spasite me bede?“
Ema ustaje i osmehuje mi se. „Tačno tako. Ali jesi li ti dobro?“
Ispitivački me gleda, kao da traži znake povreda. Oduvek to radi.
Upoznale smo se u osnovnoj školi kada je prvog dana sela pored mene i
gledala me čitav minut pre nego što mi je rekla da imam čudnu kosu.
Čupnula je jednu moju kikicu, pa se nasmejala. „Sviđa mi se što nisi
kul“, rekla je jednostavno, pa je i sama napravila takve kikice. Od tada
smo najbolje drugarice. Gledam je kako posmatra moju dugačku plavu
kosu, koju sam, kao i uvek kada radim, vezala u punđu, moje plave oči i
podočnjake nastale zbog nemirnih noći i moju visoku i suvu figuru koja
je za ove poslednje dve godine postala još suvlja. Blago se mršti, a ja se
pitam koliko je ostalo od one devojke koju je nekada poznavala.
„Biću dobro“, obećavam, skrećem pogled i prebacujem težinu s
noge na nogu, pošto mi ne prija njeno procenjivanje. Nekada sam imala
običaj da samo uzvratim pogled kada ona to radi, ubeđena da mi neće
naći nikakvu manu, ali se sada tog proučavanja pribojavam zato što

12
znam koliko sam se promenila.
Promenila sam se zbog svega što se desilo otkako je Lukas poginuo.
„Preuzeću ih ja“, kaže i odmahuje rukom, što je uvek značilo da tu
nema rasprave. „Ti se malo odmori.“ Živahno izlazi na dvostruka vrata.
Ona je istinska sila prirode. Logično razmišlja i neposredna je dok sam ja
kreativna sanjalica. Savršen par, uvek je govorila ona, ali se u poslednje
vreme dinamika našeg odnosa menja, pošto je moja kreativnost zgasla.
Pet minuta kasnije izlazim za njom, besna što sam dozvolila onim
budalama da me uznemire. Skupljam još praznih čaša po baru i pošto
sam pogledala njihov sto, vidim da ustaju i da se spremaju da krenu.
Laknulo mi je. Ponosna sam kako sam ih otkačila, ali se i dalje užasavam
pitanja nepoznatih. Bar ljudima koji ovde žive ništa ne moram da
objašnjavam, što je jedna od prednosti života u malom mestu. Najgore je
kada nekome morate da pričate šta se desilo. Gledate ih u oči i vidite
kako ih obuzima samo jedno.
Sažaljenje.
I dalje mi nije lako da se izborim s tim.
Tipovi odlaze bez žurbe. Mrtvi su pijani i čak i oblačenje jakni za
njih predstavlja veliki izazov, ali na kraju stižu do vrata, dovikuju hvala
i zbogom čitavom baru, što drugi gosti dočekuju prevrtanjem očima i
odmahivanjem glavom. Proveravam njihov sto kao što obično radim
kada neko društvo ustane, da slučajno nešto ne zaborave, i dižem
pogled baš kada se vrata zatvaraju. U tom trenutku primećujem nešto u
ruci jednog od njih. Prosev srebrnog i crnog. Odblesak svetla.
To osećanje sam iskusila samo dvaput u životu. Kao da me je
obuzela mešavina iznenadne vrućine i studeni. Kao da je srce prestalo
da mi kuca. Vreme je stalo. Užasnuto shvatanje šta se dešava.
Ključevi automobila. Pošto sam ih videla u njegovoj ruci, smesta
sam se vratila u onu noć.
Začulo se kucanje na vratima, otvorila sam ih i videla pozornika
Vokera. I njega sam čitav život poznavala. Sećala sam se kako je u našoj
školi držao predavanja o opasnostima narkomanije. Nikada nisam
uradila ništa čime bih privukla njegovu pažnju, sem što sam mu služila
piće u baru kada je imao slobodno veče, tako da sam se zbunila kada se
pojavio na mojim vratima, ali se nisam posebno zabrinula. Sve dok
nisam videla izraz njegovog lica. A onda sam shvatila da se desilo nešto
užasno.
Ovog puta ću možda zapravo moći nešto da uradim. Odbacujem
uspomenu na najgoru noć svog života i polazim trkom. Noge mi se
kreću mehanički dok izlazim na vrata i grozničavo pokušavam da

13
otkrijem gde su. Čujem nekoga kako izgovara moje ime, ali jedino što
mogu da mislim je kako da ih zaustavim. Grlo mi se steglo, primećujem
ih preko puta kako otvaraju vrata automobila dok se smeju i glasno
pričaju, potpuno nesvesni opasnosti kojoj će izložiti i sebe i druge.
Kao da se moji strahovi ostvaruju. Još od one noći kada mi je
pozornik Voker rekao šta se desilo, užasavala sam se da se suočim sa
ovim. Pomislila sam da dam otkaz u baru. Ema i Džon su mislili da treba
tako da postupim. Ali trebao mi je novac, pošto slikanje nije bilo
dovoljno, a u Taltingu nema mnogo radnih mesta, plus ne bih mogla da
podnesem još jednu promenu. Kada vam se svet sruši, držite se onoga
što vam je poznato. Sada mi se, međutim, čini da sam silno pogrešila.
„Stoj“, vičem, a u meni navire bes zbog njihove gluposti. Sa svojim
sugrađanima sam se osećala bezbedno; posle onoga što se desilo, njima
ovo ne bi palo na pamet. Ali ova gomila idiota nema pojma kakvo zlo
može da napravi. Gledaju ka meni, ali se samo smeju. Približavam im se
i čujem korake iza sebe. Ema me doziva, ali ja nastavljam da izlazim na
put.
„Da nismo nešto zaboravili?“, pita onaj što mi se nabacivao
zbunjeno.
Hvatam vrata automobila tako da ne može da ih zatvori. „Da,
zaboravili ste koliko ste popili.“
On se smeje. „O, ma to je u redu, navikao sam.“
„Ðubre sebično. Možda ubiješ sebe i svoje ortake, a možda ubiješ i
neku nedužnu osobu“, vičem na njega. U glavi urlam na nekog drugog,
to mi je jasno, ali njega nisam mogla da zaustavim, a ove mogu.
„Hajde, idemo “, kaže jedan od njih.
„Pijan si, ne možeš da voziš“, kažem mu i stajem bliže auta.
Slobodno mogu i da me pregaze, baš me briga. „E, smaraš nas, gubi se“,
kaže vozač glasnije.
Onda više nismo sami. Stižu Ema i Džo sa još nekim ljudima.
Jedan od njih iskoračuje. „Ona je u pravu“, kaže mirnim dubokim
glasom. Skrećem pogled ka njemu i prepoznajem ga, do malopre je
sedeo na kraju šanka. Čitavo veče je razvlačio jedno pivo. Ranije ga
nisam ovde viđala.
„Ova je luda“, kaže mu jedan tip iz društva.
„Daj mi ključeve.“
„Nema šanse.“
Tip mu otima ključeve iz ruke. Ovaj počinje da se buni, ali Džo staje
između njih. „Dosta. Nipošto vam neću dozvoliti da vozite pošto sam
video koliko ste popili. Odavde do gostionice možete peške.“

14
 „Peške?“
„Imate dve noge, upotrebite ih“, kaže Ema i uzima me podruku.
„I ja sam tamo odseo, idemo. Po auto možete doći ujutro“, kaže tip
iz bara i vuče jednog za rukav kaputa. Razmenjuju poglede, pa se onda
njihovo pijano dobro raspoloženje vraća, sležu ramenima, smeju se i
kreću s njim. On stavlja ključeve u džep i osvrće se preko ramena, diže
ruku da nam kratko mahne, pa onda skreće iza ugla i nestaje s vidika.
Naslanjam se na Emu. „Gospode.“
Džo uzdiše. „Znao sam da će ovi da prave probleme, prokleti
bankari. Da mogu, nikad ih ne bih puštao u bar.“
„Da li ste dobro, devojke?“, pita drugi čovek – sada vidim da je to
poštar Stiv.
„Dobro smo“, kaže Ema i privlači me ka sebi. „Mada, mislim da bi
trebalo da završavamo za večeras.“ Vidim kako razmenjuje poglede sa
stricem.
„Naravno. Hajde vas dve, pravac kući. I svaka čast za ovo.“
Nakratko mi dodiruje ruku, pa klima glavom Stivu. Obojica se vraćaju u
bar. Ja drhtavo uzdišem.
„Dobro si postupila“, kaže Ema. „Nisam čak ni pomislila… Drago
mi je što si bila tu.“
Dodirujem mokre obraze. Nisam čak ni znala da plačem. „Prosto ne
mogu da verujem da su mislili kako je to u redu.“ Baš kao što nisam
mogla da poverujem kada mi je pozornik Voker ispričao o čoveku po
imenu Džeremi Grin. O pijanom vozaču koji je uništio moj svet.
Potrebna je samo sekunda da se donese pogrešna odluka, ali posledice
njegove odluke te noći mene će pratiti zauvek. „Drago mi je što sam bila
tu“, kažem i mislim na ono što je ona upravo rekla. To je bilo teško, ali
ako sam spasla nekog drugog…
„Hoćeš da prenoćiš ovde?“
„Samo hoću da spavam.“ Puštam je da me otprati kući, pošto
osećam da nema svrhe da se oko toga prepirem. Pošto se ono desilo,
živela sam sa Emom i Džonom jer nisam mogla da podnesem da bez
Lukasa boravim u našoj kući. Iskreno, predugo sam živela kod njih.
Nikada neću moći da im uzvratim svu dobrotu koju su mi pružili.
Nijednom nisu nagovestili da bi trebalo da potražim neko drugo mesto
za život i oboje su bili preneraženi kada sam pre nekoliko meseci rekla
da se selim i da ću živeti sama. Ipak, bilo je krajnje vreme. Morala sam
da počnem da gradim sebi nekakav novi život. Bio mi je potreban novi
početak. Mesto gde ću moći ponovo da nađem sebe.
Takođe sam se nadala da će to biti mesto gde ću ponovo početi da

15
slikam. To se, međutim, još nije desilo.
„Zvrcni me ako ti zatrebam“, kaže Ema, grli me pred mojim
vratima, i taj zagrljaj traje nekoliko trenutaka, kao da želi nešto da kaže,
ali da nije sigurna šta ili kako.
„Hoću“, obećavam samo da bi ona otišla, pa je gledam kako se
udaljava. Ulazim u kućicu, a umor me obuzima od glave do pete. Kao da
sam doživela nalet adrenalina, koji se sada sasvim povukao, tako da sam
ostala isceđena.
U mraku idem na sprat i pravim se da ne primećujem zatvorena
vrata druge spavaće sobe. To je soba koju sam opremila za slikanje.
Mislila sam da ću ponovo probuditi svoju slikarsku muzu ako imam
sobu samo za slikanje, ali se ta vrata nikako ne otvaraju.
U spavaćoj sobi obučena ležem u krevet, previše sam umorna čak i
da se skinem. Sklupčala sam se i pritisla lice na svež jastuk. Sada ima
trenutaka kada ne mislim samo o tome, trenutaka kada mogu da se
osmehnem i živim u sadašnjosti, kada sreća izgleda nadohvat ruke, a
onda se nešto desi i sve se vrati, toliko živo, toliko bolno, kao da se juče
desilo.
Ova noć je to izazvala. Opet sam se vratila.
Kada se začulo kucanje na vratima. Kada sam čula da je moj muž
Lukas doživeo saobraćajnu nesreću. Da je pijani vozač naleteo pravo na
njegov auto. Kada sam saznala da je čovek sa kojim sam mislila da ću
provesti čitav život poginuo. Da je poginuo na licu mesta.
Pre dve godine, kada sam izgubila čoveka koga volim, moju ljubav
iz detinjstva, moje sve.
Izgubila sam sebe i bez njega nisam imala pojma kako da se ponovo
pronađem.

16
 Drugo poglavlje

Budim se u tri ujutro i osluškujem zvuk sopstvenog srca koje

glasno tuče u mračnoj, tihoj kućici. Shvatam da je prošlo nekoliko
nedelja otkako sam se poslednji put tako probudila. Posle udesa jedva
da sam mogla da spavam. Krevet je bio tako pust. Kada sam se preselila
kod Eme i Džona, nadala sam se da će mi pomoći to što sam negde
drugde, ali bih se i dalje okretala, pružala ruku da dodirnem Lukasa, a
hvatala samo čaršav. Bol samoće bio je toliko snažan i toliko je probadao
da sam jedva disala, a kamoli spavala.
Pridižem se u sedeći položaj i pokušavam da ne mislim o tome šta
sam sanjala. Lukas je bio tu, hodao je po pesku i krenuo ka moru, a ja
sam bila iza njega, trčala sam, pokušavala da ga sustignem, ali nisam
mogla. Viknula sam njegovo ime, ali me nije čuo i približavao se vodi
pre nego što sam se probudila. Mislim da nikada nisam sanjala snove
koji nešto znače, svi su bili ili luckasti ili obični, lako ih je bilo zaboraviti,
ali snovi o Lukasu me sada prate danima. Gledam na sat i pitam se hoće
li doći vreme kada se neću tako često buditi u tri ujutro. Volela bih da
dođe. Ležem nazad na jastuk i gledam u tavanicu.
Skupljam prste oko vereničkog prstena i burme, držim ih i držim
Lukasa iz sve snage, pitam se hoću li jednog dana moći da krenem dalje
i ostavim iza sebe tu našu ljubav.

Jutro je odmaklo kada napokon izlazim na svež vazduh i osećam

miris mora iz daljine. Osvrćem se i gledam belu kućicu koju sam kupila

17
pošto sam rešila da se odselim od Eme i Džona. S Lukasom sam živela
blizu mora, u gradskoj kući, pošto se njemu veoma sviđao pogled na
more, ali sam morala da je prodam. Jedini način na koji sam mogla da
zamislim život bez njega bio je da nađem neko mesto sasvim drugačije
od našeg zajedničkog doma. Neko mesto samo za mene.
Malo je udaljena od mirnog puta i samo se nazire između hrastova
koji je okružuju. Sviđa mi se privatnost koju mi pruža. Vrt mi je pun
ruža, a kućica ima lažni krov od slame, tako da mi se čini kao da živim u
neko drugo doba.
To je mesto kakvo sam nekada volela da slikam. Mislim da bi Lukas
rekao kako odgovara jednoj umetnici. Bio bi, međutim, zaprepašćen
koliko je uredno. Stalno smo se šalili na tu temu, kako sam ja aljkava, a
kako je on manijakalno uredan. Mislim da je to bilo zato što sam se,
suočena sa izborom da li da slikam ili da sređujem kuću, uvek
odlučivala za slikanje. Sada imam mnogo vremena za sređivanje.
Lukasa sam praktično poznavala oduvek. Godinama je bio samo još
jedan dečak iz škole koji me je živcirao, ali kada nam je bilo četrnaest,
sedeli smo jedno pored drugog na likovnom. Lukas nije umeo da crta.
Nije umeo da nacrta čak ni čiča-glišu. Jednog dana sam pogledala kako
je pokušao da nacrta drvo i prasnula sam u smeh. On se nagnuo da vidi
moj crtež, spreman da mi uzvrati ruganjem, ali me je umesto toga samo
pogledao onim krupnim plavim očima pa se nacerio. „Jednog dana ćeš ti
da nacrtaš neku zgradu, a ja ću da je sazidam, pa ćemo tu da ostarimo
zajedno.“
Kako četrnaestogodišnja devojčica da odgovori na tako uzvišene
tvrdnje? „Hoćeš da sazidaš starački dom?“
Onda je na njega bio red da se nasmeje. „Nisam baš na to mislio.“
Sećam se kako sam pocrvenela što ga nisam dobro shvatila, pa smo
posramljeno ućutali, ali smo onda počeli i za vreme pauze za ručak da
sedimo za istim stolom, i Ema je postala i njegova drugarica, a Lukasovi
drugovi su postali moji drugovi.
Prvi put smo se poljubili jedne noći u parku. Volela bih da kažem da
je to bilo nešto posebno, ali bili smo pripiti od jeftinog piva od jabuka
koje nam je kupio jedan stariji dečak, okružilo nas je pola škole, bili smo
prilično trapavi, ali me je on pitao hoću li da mu budem devojka i ja sam
odgovorila da hoću iako nisam baš tačno znala šta znači biti nečija
devojka. I to nikada nisam ni saznala, zato što sam uvek bila samo
njegova devojka. To je ono najgore. Znam samo kako je biti s Lukasom.
Toliko smo dugo bili par da nikada nisam naučila da budem sama.
Jato galebova leti u nebo i vraća me u sadašnjost. Hodam ka

18
Taltinškoj gostionici, gde treba da se nađem sa Emom na kasnom doručku
pre nego što odemo da završimo pripreme za vašar. Prolazim pored
dugog niza raznobojnih kućica na plaži, koje su sada otvorene i gde se
gostima prodaju hrana, piće i svakakve druge stvari. Usporavam da
virnem u kafe gospođe Moris, da vidim kako molerima napreduje
posao. Boje zidove u beličasto i oni izgledaju golo bez mojih slika. Čini
se kao kraj jedne epohe.
Gospođa Moris me primećuje i prilazi vratima. Ona uvek nosi
dugačku suknju i bluzu. Uredna seda kosa joj je skupljena pozadi, a
dugačka ogrlica od perli visi joj oko vrata. „Rouz dušo, ideš do
Gostionice? Čula sam da je tamo odseo neki kolekcionar umetničkih dela;
došao je u grad samo zato što ćeš ti izneti slike na prodaju.“
„Stvarno?“ Malo sam ošamućena – moja dela su bila zanimljiva
turistima željnim da ponesu kući neku uspomenu na Kornvol, ali niko
nikada nije dolazio zbog mene. „Sigurni ste?“
„Rekao je Miku da je ovde samo zbog tvojih slika; izgleda da je
pročitao onaj užasni članak u novinama.“ Nema svrhe da pitam kako
ona to zna; ništa u gradu ne može da promakne njenoj pažnji. Naginje se
bliže i zaverenički šapuće. „Navodno se veoma lepo izražava i veoma
učtivo ponaša, a i vrlo je zgodan…“ Trči nazad u lokal i čujem je kako
viče na molere.
Odmahujem glavom i nastavljam da idem pored mora. Stvarno mi
nije jasno zašto bi neki kolekcionar došao zbog mojih slika: verovatno ga
slikarstvo uzgred zanima, a ovde je došao nekim drugim poslom.
Svejedno, bar je onaj novinski članak izazvao nekakav publicitet.
Oduvek sam volela da crtam i slikam. Moja mama je bila
talentovana i ohrabrivala me je, govorila je da ću biti mnogo bolja od nje.
Ona je bila učiteljica i učila me je kada god je mogla. Sedele smo za
kuhinjskim stolom i slikale uz muziku. Lukas bi ponekad došao da nas
gleda. Uvek se oduševljavao mojom sposobnošću da stvaram.
Mama mi je rekla da treba da upišem umetničku školu u Londonu,
ali nisam želela da ostavim ni naš dom ni Lukasa, a onda se ona
razbolela od raka. Bilo mi je samo šesnaest kada mi je mama umrla. Oca
nisam upoznala. On je samo jednog leta bio u prolazu kroz grad.
Mama nikada nije prestala da mi nedostaje, ali mi se čini da je uvek
sa mnom. Nas dve smo delile mnogo toga i bile smo toliko bliske, samo
nas dve zajedno.
Od novca koji sam dobila prodajom kuće u kojoj sam se rodila i
odrasla mogla sam da kupim kuću s Lukasom, a onda i ovu svoju
kućicu. Ponekad sedim za kuhinjskim stolom i pitam se, da mi je majka

19
još živa, da li bi sedela i slikala pored mene, dok nam se Lukas osmehuje
pošto smo tako izgubljene u našem svetu umetnosti. Ova nova kućica,
međutim, nikada neće upoznati ni jedno ni drugo.
Osećam kako dolazi novi napad melanholije i gledam ka moru.
Taltinška plaža je od zlatnog peska koji se blago spušta u duboku plavu
vodu; u daljini se vidi kriva kamenita obala, litica s čijeg vrha možete da
vidite kilometrima daleko. Danas talasi snažno zapljuskuju obalu, more
iskri zbog visokog sunca, a na plaži se vidi poneki šetač. Mada, uskoro
će biti prepuna i svi meštani će se truditi da je izbegavaju. Tu scenu sam
naslikala stotinu puta; sedela sam na plaži s blokom za crtanje, Lukas je
s daskom za surfovanje bio u moru, surfersko odelo mu je naglašavalo
mišiće i preplanuli ten koji je stekao radeći na građevini, pa bi posle
došao kod mene da idemo na pivo kada bi sunce počelo da nestaje iza
horizonta. Kada odrastete na moru, ono vam je i igralište i utočište.
Lukas i ja smo putovali na neke od najčuvenijih plaža na svetu, ali
će moje srce uvek biti na ovoj plaži.
Kratko zastajem da osmotrim pejzaž i onda idem uz plažu do
Taltinške gostionice. Mnogo više šetam nego pre. Nikada nisam naučila da
vozim. Lukas je vozio ako je trebalo negde putovati, a u Taltingu je sve
veoma blizu. Ironija je u tome da bi meni sada pošto njega nema auto
dobro došao, ali njega je automobil i ubio i ja ne želim da naučim da
upravljam napravom koja mi ga je otela. Prošle godine sam se vozila i u
automobilu i u autobusu, ali me je od toga hvatao nemir. To se pre
nikada nije dešavalo.
Ema čeka ispred gostionice u crnoj dugačkoj haljini s velikim
crvenim cvetovima, a kosa joj vijori na morskom povetarcu. Krivo mi je
što nemam naočare za sunce kada njenim licem prelazi pometen izraz
pošto me je ugledala, mada se onda brzo osmehuje i grli me. Sigurno
izgledam jezivo. Međutim, nema vremena da me nešto o tome pita pošto
se neko iza mene nakašljao. Okrećem se i u stomaku mi se steže pošto mi
prilaze dva tipa koja su bila sinoć u baru. Obojica imaju naočare za sunce
i izgledaju gore od mene. Nadam se da ih muči pakleni mamurluk. Ema
se pored mene podbočila.
Onaj koji je sinoć hteo da vozi se ponovo nakašljava. „Samo hoću
da, hm, da se izvinim zbog onog sinoć. Stvarno sam previše popio i…
hm… hvala ti što si me zaustavila.“ Kratko gleda svog drugara, koji mu
klima glavom da ga ohrabri. „Kasnije odlazimo, ali nisam mogao da
krenem a da se ne izvinim.“ Skida naočare za sunce i gleda me u oči.
„Stvarno mi je žao.“
„Nije ona htela da spase tvoj život, već je brinula da neko drugi

20
zbog vas ne nastrada“, kaže mu Ema oštro.
Malo sam se lecnula od tih njenih reči, ali ona jeste u pravu. „Samo
se nadam da ćete ubuduće razmišljati. Ja sam nekoga izgubila zato što
niko nije sprečio jednog pijanog kretena da sedne za volan“, kažem, i
glas me na kraju izdaje. Skrećem pogled.
„Stvarno nam je žao“, kaže drugi tip.
Čujem ih kako odlaze i uzdišem. Ema mi dodiruje ruku i ja joj
klimam glavom da pokažem kako sam dobro. Nadam se da više nikada
neće uraditi nešto slično. Gledam preko ramena kako se vraćaju u
gostionicu.
„Pa, meni je drago što odlaze“, kaže Ema. „Hajde, nisu oni vredni
da još o njima razmišljaš.“ Hvata me za ruku pa me vodi. Odlazimo u
baštu i sedamo za sto koji je Ema već odvojila za nas. Ema voli da zavodi
red, oduvek je takva bila, ali ne znam šta bih radila da nemam nju. Pošto
mi je mama umrla, prihvatili su me njeni roditelji. Dve godine smo delile
njenu sobu, postala sam joj druga sestra i deo njene porodice. Kada sam
napunila osamnaest, od novca koji mi je majka ostavila uplatila sam
učešće za kuću u gradu, gde ćemo živeti Lukas i ja. Počela sam da radim
kod Džoa da bih platila časove slikanja na koledžu, i Ema mi se
pridružila. Nije bila bogzna kako uspešna u školi, ali je mogla negde da
ode. Nekoliko godina kasnije je na odmoru u Devonu upoznala Džona, i
on je došao ovamo s njom, tako da ni ona, kao ni ja, nikada nije živela
van našeg grada.
Uprkos tome što sam čitav život proživela na jednom mestu,
promenila sam nekoliko kuća i iskreno se nadam da se neće desiti ništa
zbog čega ću morati da odem iz ove.
Mik, vlasnik gostionice, užurbano izlazi i donosi nam čajnik i dve
čaše soka od pomorandže na srebrnom poslužavniku. Mik je Džoov
vršnjak, ima gustu sedu kosu, a kao i obično nosi elegantno sivo odelo.
Otkako znam za sebe, vodi Gostionicu zajedno sa svojom ženom Džoan.
Obema nam se široko osmehuje. „Vidi, vidi, napokon ste mi vas dve
došle na doručak“, kaže i tek se delimično šali. Zna da ćemo uvek ići u
kafe gospođe Moris ako želimo da doručkujemo van kuće, a između njih
dvoje vlada poprilično rivalstvo oko toga ko pravi bolji engleski
doručak. Većina nas meštana mudro ćuti kada nas pitaju za sud. „Zbog
tog njenog renoviranja mi imamo baš mnogo posla. Nego, Rouz, stvarno
mi je drago što si došla, jesi li čula za mog novog gosta?“, pita Mik i brzo
gleda preko ramena da bi bio siguran kako nikoga nema.
Vidim da Ema diže obrve ka meni. „Gospođa Moris je baš nešto
pomenula…“

21
 Mik prevrće očima. „Nimalo me ne čudi. Pa, stigao je juče i navodno
je došao u Talting samo da bi kupovao slike koje će biti izložene na
vašaru. Rekao sam: ’Mislite na rad naše Rouz Voker?’, a on je odgovorio
da je tako. Šta kažeš, a?“
Ema pljeska dlanovima. „Mislim da je to fenomenalno. Došao je
ovamo samo zbog tvojih slika.“
„Mada, sigurno nije mogao ranije da ih vidi.“
Ema uzdiše. „Pobogu, kada ćeš ti steći malo samopouzdanja?
Sigurno je pročitao onaj članak – u njemu su bile čak i dve slike – plus,
ako je kolekcionar, sigurno je već čuo za tebe. Mislim da bi trebalo da
digneš cene.“
Mik klima glavom. „Poslušaj Emu. Dobro, sad ću da donesem
hranu“, kaže ne pitajući nas šta želimo, pa nestaje unutra.
Razmišljam o njenim rečima, pitam se da li bih mogla da zaradim
više nego što sam očekivala. „Pa novac bi mi dobro došao; mislim da
moram da menjam kotao za grejanje.“
„Ili bi mogla da uradiš nešto zabavno. Da recimo odeš na odmor?“
Ema odavno pokušava da me ubedi da negde otputujem. Misli da
mi je potrebna promena okoline, ali ja samo želim da ostanem tu gde ću
biti blizu Lukasa.
„Ne želim da idem odavde.“ Nisam čitav život proživela u Taltingu.
Lukas i ja smo šest meseci pre veridbe proveli putujući po svetu, bilo je
veoma zabavno i otkrili smo mnoga mesta, ali smo oboje osećali da nam
dom ne može biti nigde drugde. Ovde smo bili zadovoljni. Ne, bili smo
srećni. Tu smo bili srećni. Moram verovati da ponovo ovde mogu biti
srećna. Samo želim da me pomisao na sreću bez njega ne ispunjava
strahom i grižom savesti.
„Možemo li sada da razgovaramo o nečem drugom?“, pitam puna
nade, uzimam sok od pomorandže i otpijam dugačak gutljaj.
„Dobro. Zapravo imam neke vesti – Džon će možda dobiti
unapređenje na poslu“, odgovara ona.
„O pa to je sjajno.“ Džon je računovođa u Truru. Sa Emom je već
šest godina mada mu je i dalje smešno što ga u gradu doživljavaju kao
došljaka. Trebalo je da prođe neko vreme da ga grad prihvati pošto se
doselio ovamo sa Emom posle njihove letnje romanse. Postao je Lukasov
najbolji drug i nas četvoro smo večito bili zajedno.
Lukasova smrt je delovala na sve nas. Ema i Džon su otišli na
vikend tri meseca posle sahrane, pa su se vratili venčani. Izbliza su
videli koliko krhak život može biti i više nisu hteli da čekaju. Ponekad
mi je teško da gledam njihov srećni život, svesna da sam svoj izgubila,

22
ali me posle uvek grize savest kad tako nešto pomislim. Jer oni zaista
zaslužuju tu sreću. A znam i koliko bi Lukas bio srećan zbog njih dvoje.
„Da, razmišljali smo, ako ga stvarno unaprede, onda, pa, možda bi
bilo vreme da…“ Staje u pola rečenice pošto je Mik izašao iz gostionice i
donosi nam dva tanjira. Jasno mi je zašto je Ema ućutala – u Taltingu
morate paziti da u javnosti ne kažete ništa privatno. Mada, ja Emu toliko
dobro poznajem da mi je jasno šta je htela da kaže. Već dugo planiraju
da dobiju bebu, a unapređenje znači novac za zasnivanje porodice. Ema
je to oduvek želela.
U stvari mi je laknulo što je Mik stigao. Tako nalazim vremena da
razmislim šta da kažem. Moram da joj pružim podršku. Samo što sam
uvek mislila kako ćemo Lukas i ja prvi zasnovati porodicu. Mrzim što je
ta pomisao tako sebična.
„Izvol’te“, kaže Mik i širokim pokretom spušta tanjire na sto.
Gledam ogromnu gomilu prženih jaja i slanine pred sobom. Moja porcija
je gotovo dvostruko veća od Emine. Zašto svi u ovom gradu brinu da li
dovoljno jedem?
Mik se iznenada naginje, i pretvara se da nešto posluje oko mog
čajnika. „Eno ga“, šapuće dramatično. Okreće se da se osmehne čoveku
koji je upravo iz gostionice izašao u baštu.
Ema me nogom gurka ispod stola. Očigledno je šta misli. On je
visok, dosta viši od metar osamdeset, nosi letnje pantalone i crnu polo
majicu. Prolazi šakom kroz tamnu kosu i ja prosto moram da na tren
pratim taj pokret pre nego što ću skrenuti pogled, i smesta me grize
savest što se slažem sa Emom da on dobro izgleda. Osećam se kao da
nisam verna Lukasu.
„Rouz, da te upoznam s gostom o kome sam ti pričao. Ovo je
Robert“, kaže Mik i maše Robertu da priđe za naš sto. „Roberte, ovo je
naša poznata lokalna umetnica – Rouz Voker.“
Gledam stranca u oči i iznenada shvatam da sam ga već videla.
Čovek koji mi je sinoć pomogao da sprečim one pijance da voze jeste
čovek koji je navodno došao ovamo da kupi moje slike.

23
 Treće poglavlje

„Veoma mi je drago što se sad i zvanično upoznajemo, Rouz. Sinoć

nisam imao prilike da se predstavim; sve se desilo prilično brzo“, kaže
dubokim, uglađenim glasom, a usne mu se krive u blag osmeh. Ja se
mrštim i pitam se kako je on sinoć znao ko sam ja, pa se onda prisećam
svoje fotografije u lokalnim novinama. Mislim da nikada neću moći da
pređem preko tog članka. Robert pruža ruku pa se rukujemo, i ja je brzo
puštam, ali ipak prvo nešto toplote njegove kože prelazi na moju kožu.
Predstavljam ga Emi. „Hvala što si nam sinoć pomogao“, kažem.
„Dvojica su malopre došla da se izvine“, kaže Ema s prezrivim
izrazom lica.
„Dobro je, vi ste i zaslužile izvinjenje.“ Nešto seva u njegovim očima
i ja naslućujem da im je on predložio da se izvine. „Pa, drago mi je što mi
se pružila prilika da te upoznam pre vašara. Tamo ćeš sigurno imati
mnogo posla“, kaže kako bi vešto promenio temu.
„Rekla sam ti da će članak biti dobra reklama“, kaže mi Ema.
„Dakle, ti si kolekcionar umetničkih dela?“, pita ona Roberta i prilično
ga otvoreno odmerava.
„Ne, zvanično nisam. Upravo sam kupio stan, pa tražim neke slike
da ga ulepšam. Video sam one u novinama i pomislio sam kako si zaista
ovekovečila ovo mesto; veoma mi se sviđa kako radiš. Znao sam da je to
ono što tražim. Smatram da si veoma talentovana.“
„Hvala“, uspevam nekako da procedim, posramljena njegovim
pohvalama. Uvek sam smatrala da moje slike kupuju ljudi koji prosto
misle da su lepe i žele da ponesu kući nekakav suvenir iz Kornvola, a ne
zato što se razumeju u umetnost.
„Koliko ćeš biti u našem gradu?“, pita Ema i uzima nož i viljušku.
„Još nisam siguran, mislim bar nekoliko nedelja“, odgovara on ne

24
odvajajući pogled od mene. „Zavisi koliko će mi otac dati slobodnih
dana.“
„Čime se baviš?“, pitam ga.
„Ja sam advokat, gore u Plimutu.“
„Kako si video članak o vašaru ako živiš u Devonu?“, pita ga Ema.
„Pratim lokalne vesti zbog svojih klijenata. Korisno je znati šta se
dešava“, odgovara on.
„Ko bi rekao da jednog advokata zanima umetnost“, kažem pre
nego što sam stigla da se zaustavim.
On se osmehuje i ne deluje kao da se zbog tih reči uvredio. „Pa,
valjda je tako. Majka me je tome naučila. Ona je na fakultetu išla na
predavanja iz istorije umetnosti i često me je u detinjstvu vodila u
galerije. Verovatno sam od nje nasledio sklonost ka umetnosti.“ Gleda
naše tanjire. „Ali, dosta o meni. Moram da vas pustim da dovršite
doručak. Veoma mi je drago što smo se upoznali.“
„I meni“, odgovaram i uzvraćam mu osmehom. Mik se vraća unutra
s njim i Ema se široko osmehuje.
„Izvini, ali ovo je najzgodniji ljubitelj umetnosti koga sam u životu
srela.“
„A ti si naravno upoznala gomilu kolekcionara umetničkih dela“,
kažem i prevrćem očima.
„Dobro de, ali ovog leta ima da namlatiš pare od ovog tipa. Dići ćeš
cene, je li? Deluje mi kao bogatun“, kaže sa ustima punim slanine.
„Deluje ti kao bogatun?“
Ona klima glavom. „Naravno, čula si šta radi, videla si kako je
obučen, kako priča… veruj mi, znaš ti dobro da ja umem da ih
nanjušim.“
Smejem se. „To bi trebala da dodaš u svoj CV.“
„Da znaš da hoću.“
Odmahujem glavom, prelazim na jaja, pa onda pitam Emu hoće li
Džon noćas biti u baru. „Čini mi se da ga u poslednje vreme jedva
viđam.“
„Da, nagovorio je neke kolege da dođu. U poslednje vreme hoće da
rešavaju neke stvari s posla uz piće, i to je uvek bilo u Truru, ali ako mu
dignu platu, na kraju će se sve to isplatiti.“
„Kako je čudno da si ti s takvim čovekom od karijere“, kažem joj.
„Hej, on je sa mnom zbog moje pameti“, buni se ona, na šta obe
prezrivo frkćemo. Ni ona ni ja nikada nismo imale neke velike snove o
karijeri. Ja sam bila srećna što slikam, a Ema je želela da zasnuje
porodicu. Lukasa su više zanimali praktičniji poslovi. A ipak se Džon

25
uklopio u našu grupu čim ga je Ema dovela ovamo.
„Sećaš se kada smo prvi put išli na doručak kod gospođe Moris,
kada ste vas dvoje upoznali Džona“, kaže, „a on je ispustio tanjir i hrana
se razletela po podu zato što je bio onoliko nervozan?“
Osmehujem se zbog te uspomene. „Pa, ti si mu rekla da nećete biti
zajedno ako se mi s tim ne složimo; bio je sav premro od straha.“
„Rekla sam mu da Lukas zna karate. Mada, brzo je provalio kakva
je Lukas bio dušica.“
Klimam glavom i mislim kako sam ja morala da iznosim paukove iz
kuće pošto ih se Lukas previše bojao. Jednom sam ga jurila po sobi s
paukom u ruci. Posle se uvek pretvarao da se to nikada nije desilo.
„Rekla sam mu da treba da kupimo psa čuvara pošto bi on
provalnicima verovatno samo poželeo dobrodošlicu.“
Ema odmahuje glavom. „Verovatno bi stvarno to uradio. Mislim da
mu se ne bi dopala ova tvoja kućica; sto posto bi rekao da je sablasna.“
„Mirna je, a ne sablasna. A ti se samo pretvaraš da ti se ne sviđa zato
što sam se odselila od tebe.“
„Ponekad baš želim da si još kod nas. Mrzim što nisi u gradu.“
„Jesam u gradu.“
„Jedva.“
„Nisam mogla zauvek da živim s vama“, kažem joj tiho.
Ona me na tren žalosno gleda, a onda se osmehuje. „Znam, siromah
Džon je počeo da shvata kako tebe volim više od njega.“
Uzvraćam joj osmehom, pa ubacujem u usta novi zalogaj prženih
jaja. Mislim da ona nikada neće shvatiti koliko mi ponekad popravlja
raspoloženje. Gledam kako talasi zapljuskuju plažu i pitam se kako bi
Lukas, da sada doručkuje s nama, doživeo otmenog pridošlicu koji želi
da troši novac na moje slike. Čujem njegov glas kako mi u mislima
šapuće: „Iscedi ga do poslednje pare, mala, mislim da bi mi odgovaralo
da malo živim kao izdržavano lice.“

Pošto smo završile s jelom, Ema me vozi kući da uzmem neke stvari
za vašar. Sve sem slika, koje ću preneti na sam dan vašara, i koje
naslagane u mojoj navodnoj sobi za slikanje čekaju da ih iznesem. Taj
zadatak odlažem već danima. Znam da će me boleti da ih ponovo vidim

26
i da se prisetim gde sam ih naslikala, pošto je Lukas tako često bio pored
mene.
Dok se vozimo ka parku u centru grada, gde se svake godine
organizuje vašar, Lukasovo lice mi ponovo izranja pred očima. Čudno je
kako nekih dana tražim uspomene – aktivno mislim na njega i
pokušavam da se prisetim šta je govorio ili kako me je grlio – dok drugih
dana očajnički pokušavam da sve to potisnem, sigurna da ću se
rasplakati ako mislim na njega.
Pošto se široko zeleno prostranstvo parka pojavilo pred nama,
pomišljam kako je vašar uvek igrao veoma veliku ulogu u našim
životima. Prosto moram da se osmehnem kada sam se prisetila kako
smo se, kada nam je bilo petnaest, odšunjali s vašara da zajedno
izgubimo nevinost.
Naravno da je bilo trapavo, ali nisam bila nervozna zato što sam bila
s Lukasom. On je na mene delovao tako da sam se istovremeno osećala i
bezbedno i neustrašivo.
U parku je već živo i Ema vozi preko neravne, blatnjave trave do
centra. Duboko udišem da bih se ponovo osetila tako – bezbedno ali
neustrašivo. Zamišljam Lukasa kako me umiruje stiskom ruke. Uradiću
ovo zbog njega. On je voleo vašar i dugujem mu da nastavim s
tradicijom prodaje slika na njemu.
Ema se zaustavlja kod šatora sa mojim imenom i počinjemo da
vadimo stvari iz prtljažnika.
„Treba pomoć?“ Džo prilazi s nekim momcima iz grada i pomažu
nam da izvadimo štafelaje i veliku ploču od plute na kojoj će biti
izložene moje slike, kao i tri stolice za Emu, Džona i mene, ako nam
zatrebaju. Ema je napravila i veliki znak sa mojim imenom, da ga okači
ispred šatora, a ja moram da ispišem cene, kad smislim kolike će biti.
Možda bi trebalo da poslušam Emu i da ih malo dignem. Ako su to
poslednje slike koje ću u životu prodati, treba da zaradim što više mogu.
Mada, želim da verujem da ću ponovo biti u stanju da slikam.
Moram u to da verujem. Osećam da sam izgubila ogroman deo svog
identiteta kada sam ostala bez Lukasa, ne mogu sad da izgubim i to.
Prosto moram da nađem načina da se izborim s blokadom.
„Kako se, dođavola, ovo sklapa?“, pita Ema i ja se vraćam u
sadašnjost, pa se smejem kako ona šeprtlja oko štafelaja.
„Taj je uvek zeznut“, kažem, prisećajući se kako sam ga i sama
proklinjala kada sam ga nabavila i kako je Lukas ušao u sobu, pa me
zatekao na podu pošto je štafelaj pao na mene. Mesecima se tome
smejao. Prokletstvo osobe koja nije praktična, a u braku je s nekim ko je

27
izuzetno praktičan. „Znam štos“, kažem joj, pa ga uzimam i uspevam da
ga postavim. Morala sam da naučim da sama radim mnogo toga – kad
sam prvi put sama menjala sijalicu, na primer, poiskakali su osigurači u
čitavoj kućici.
„Gde hoćeš da ovo stavimo?“
Osvrćem se i vidim kako Robert prati Mika i donosi veliki znak.
Pitam se šta li će misliti o mojim slikama na vašaru; nadam se da će mu
se dopasti. Prisećam se profesorke sa koledža koja je rekla da su moje
slike „tehnički dobre“, ali da je uvek bila razočarana jer im „nešto
nedostaje“.
„Vidim da je Mik ponovo upregao goste da mu pomažu“, kaže Džo
prateći moj pogled.
I Ema dolazi da merka Roberta. „Mogla bih čitavog dana da ga
gledam kako radi.“
Odmahujem glavom. „Potpuno si luda.“
„Ludi su i ti mišići“, kaže i gurka me u leđa. Ne mogu a da ne
pogledam njegove ruke ispod košulje i da se u sebi složim s njom.
„Mislim da smo sve obavili“, kaže Džo i skreće nam pažnju s
Roberta. Gledam nameštene štafelaje i tablu, spremne za slike, i osećam
kako se u meni budi uzbuđenje. Nikada nisam videla svoje slike ovako,
nikada ih nisam sama ovako prodavala i počinje da me obuzima trema.
Ovom prodajom se opraštam od prošlosti, govorim zbogom svojim
starim radovima i nadam se da spremam prazno platno za nešto novo u
budućnosti. Sunce proviruje iza oblaka, obasjava park svojim svetlom i
obećava lepši dan za vašar.
To doživljavam kao znak da će mi se pružiti nove mogućnosti i
rešena sam da ih prigrabim.
„Biće sjajno“, govori mi Ema.
Nadam se da je u pravu. Vraćamo se ka njenim kolima i ja skupljam
snagu za poslednji zadatak – prenošenje slika. To znači da ću ući u sobu
koju sam izbegavala otkako sam se preselila u kućicu.

28
 Četvrto poglavlje

Kada sam živela s Lukasom u našoj gradskoj kući, za slikanje sam

koristila gornji sprat. Tamo smo imali tri velika krovna prozora koje sam
širom otvarala čak i zimi da pustim unutra morski vazduh i svetlo, i
ponekad bih tu provodila sate, nesvesna kako vreme prolazi. Kada nije
padala kiša, slikala sam napolju, ispred predela koje sam želela da
ovekovečim na platnu, ili u našem malom vrtu, vikendom s Lukasom,
dok smo pijuckali pivo i roštiljali uz zalazak sunca, ali je inače ta soba
bila moje utočište i volela sam da budem u njoj.
Kada sam prvi put razgledala ovu novu kućicu, odmah mi se
dopala manja spavaća soba, koja je gledala na sever i lepu baštu, i
zamislila sam divno svetlo koje će je obasjati u letnjim jutrima. To me je
podsetilo na drugi sprat stare kuće i načas me je obuzela nada da ću
ponovo osetiti onaj svoj stari žar. Ispunila sam sobu svojim slikama,
štafelajima, bojama i četkicama, željna da ponovo osetim inspiraciju.
I dalje je čekam.
Gledam stepenice i duboko udišem da smirim živce. Sporo se
penjem, stežem drvenu ogradu sve dok se nisam popela, pa stojim
ispred zatvorenih vrata. Tu kao da nešto čekam grickajući nokat.
Mnogo je glupo plašiti se te sobe. Ipak, u njoj je toliki deo mene.
Žena koja je sanjala, upoznala strast i ljubav, koja se nije bojala
budućnosti i koja nije bila sama.
Čvrsto držim tu osobu dok otvaram vrata i gledam slike naslagane
svuda oko sebe. Smesta me privlače dve slike taltinške crkve. Ona se
nalazi na brdašcetu iznad grada – malo sivo kameno zdanje okruženo
bujnom travom. Na proleće se duž staze do njenih vrata od hrastovine
pružaju zumbuli, i tada sam ih i naslikala. Klečim na podu ispred njih.
Crkvu izbegavam otkako je Lukas poginuo. Tu smo se venčali. I tu je

29
bila i njegova sahrana.
Nema druge zgrade koja čuva najsrećnije i najtužnije dane mog
života.
Osećam kako mi suze naviru na oči dok se prisećam našeg venčanja.
Bilo je to venčanje kakvo sam oduvek znala da ćemo imati – čitav grad
se okupio da vidi kako se zavetujemo. Bela čipkasta haljina nije bila
onoliko neudobna kao što sam se bojala, a kada su Lukasu oči zasjale,
znala sam da je bila savršen izbor. Do oltara me je dopratio Lukasov otac
Grejem. Uvek sam ga doživljavala više kao oca nego kao svekra. On i
Lukasova majka Glorija bili su toliko ponosni što im se sin ženi. Pošto
sama nisam imala roditelje, oni su me prihvatili kao svoju i bili su
mnogo srećni zbog nas.
Oboje smo se složili da je to bio savršen dan.
Međutim, njegova sahrana je događaj o kome nikada ne želim da
mislim. Pred njim je bio čitav život. Planirali smo da taj život provedemo
zajedno. Onda nam je to oteto. Trebalo je da imamo večnost, ali smo bili
u braku tek dve godine kada je on poginuo.
Jecam iz dubine duše i suze obilno teku dok privlačim kolena uz
grudi da se na njih oslonim i oslobodim sav svoj bol. Kada sam videla
sliku crkve, rana se ponovo otvorila. Mnogo sam se trudila da o njemu
ne mislim tako – da leži u kovčegu pored oltara ispred koga smo se
venčali. Ipak će mi njegova sahrana zauvek biti urezana u dušu. Mislila
sam da ne mogu da prisustvujem, ali su me njegovi roditelji preklinjali, i
na kraju nisam mogla da ih izneverim. Mnogo sam im dugovala.
Izgubili su sina jedinca. Želeli su i da održim govor, ali to prosto nisam
mogla. Osećala sam da sam ih razočarala, mada su bili veoma dobri i
rekli su da razumeju. Nisam mogla da o Lukasu govorim u prošlom
vremenu. Nisam mogla da kažem zbogom.
Glorija me je zamolila da im dam jednu svoju sliku na kojoj je on.
Stavila ju je ispred oltara. Ta slika je i dalje kod njih kući, ali druge na
kojima sam ga naslikala nisam mogla da zadržim. Bilo je prosto preteško
da ih imam u svojoj blizini. Prodala sam ih tek nekoliko nedelja kasnije.
Nije ih bilo mnogo, s obzirom koliko sam godina imala da ih naslikam.
Lukas nikad nije dovoljno dugo mirovao da ga naslikam; večito je nešto
radio, stalno je pričao. Mogla sam da ga slikam samo kada sam ga
gledala krišom, kada se nečim bavio i nije znao da ga gledam. Uvek bi
delovao veoma iznenađeno kada bih mu pokazala neki njegov portret
kao da ne može da veruje da mi je dovoljno zanimljiva tema za slikanje.
A sada će da ode i sve ostalo. Sve ću očistiti. Okružuje me život u
slikama i čudim se snazi koju imaju prizori. Kakvu moć imaju da u

30
nama probude osećanja. Zato sam odrasla voleći umetnost, zato sam
sama želela da se bavim umetnošću, i zato je se sada užasno plašim.
Od onda se nisam vraćala u crkvu. Na prvu godišnjicu njegove
smrti, Glorija i Grejem su me pozvali da idem s njima na grob, ali nisam
mogla da izađem iz auta. Mrzela sam što tog dana nisam mogla da
budem hrabra kao oni – zapalili su sveće i izgovorili molitvu za sina,
dok sam se ja raspadala. Nikada neću zaboraviti koliko su bili hrabri.
Brišem oči i ustajem, otresam prašinu s poda koji sam zaboravila da
čistim. Ema će me pokupiti odmah pošto završimo smenu kod Džoa, pa
se zato na silu odvajam od slika i uspomena koje bude, gledam koliko je
sati i pitam se šta da radim sa sobom. To je jedna od stvari koje sam
otkrila kada sam izgubila Lukasa. Od tuge postajete i nemirni i
beživotni. Kao da sam zaboravila čime sam nekada ispunjavala vreme.
Ono se ponekad pruža beskrajno, sati liče na dane, dok se ranije moj
život uvek odvijao brzo.
Silazim u prizemlje, sklupčavam se na sofi i gledam ploču iznad
kamina. Sve fotografije iz kuće u kojoj sam živela s Lukasom i dalje su
spakovane u kutije i skrivene u ormaru ispod stepenica. Nisam bila u
stanju da ih ovde poređam.
Razmišljam o danima neposredno pošto sam ostala bez Lukasa.
Ema je predložila da idem kod psihologa pošto se činilo da sam provela
mesece u pižami na njenoj sofi. Prasnula sam na nju pošto nisam
shvatala koliko sam bila izgubljena. Otišla sam u kupatilo, pogledala u
ogledalo i nisam samu sebe prepoznala. Pomislila sam kako Lukas može
sve da nas od gore vidi i znala sam koliko bi mu teško palo da me vidi
takvu. Smesta sam napunila kadu. To je bila sitnica, ali čim sam se
okupala i nešto obukla, osetila sam se bolje. I to je u suštini bilo to –
polako sam ponovo počinjala da se osećam kao živo biće, pošto sam
zamalo samu sebe uništila.
Mislila sam da ću drugi put možda moći da se lakše izborim sa
svojom tugom, pošto sam izgubila majku posle njene dugačke borbe da
ostane sa mnom. Tada sam čak počela da idem kod psihologa, pošto su
u školi to zahtevali, ali sam otišla samo nekoliko puta. Oni nisu znali
moju mamu. Bolje sam se osećala u blizini ljudi koji su je poznavali,
kojima je nedostajala kao meni. Takođe, tada sam znala šta sledi.
Pripremila sam se što sam bolje mogla. Sve je bilo unapred sređeno.
Međutim, Lukasova smrt je u poređenju sa maminom bila tako
iznenadna. Na nju me ništa nije pripremilo.
Sa mamom je nekako sve bilo u prošlosti. Tugovala sam za našim
zajedničkim trenucima, za svime čemu me je naučila, kako me je tešila

31
kada sam bila tužna ili bolesna, zbog saveta koje mi je davala o Lukasu.
Zbog Lukasa sam tugovala zbog budućnosti. Te naizgled prazne crne
rupe koja se pruža preda mnom, pošto su svi naši planovi u trenu
nestali.
Druga godišnjica je bila pre samo nekoliko meseci. I dalje ne želim
da idem na njegov grob, pa smo umesto toga Ema, Džon i ja otišli na
njegovo omiljeno mesto za surfovanje. Poneli smo ćebad i sve za piknik i
pili smo njegovo omiljeno pivo, tog hladnog ali sunčanog februarskog
popodneva. Bilo je mnogo tužno što on nije s nama, ali smo uspeli da se
osmehujemo i da pričamo o zajedničkim uspomenama i svim luckastim
doživljajima. Bilo je lepo prisetiti se srećnih vremena i razgovarati o
Lukasu. Shvatila sam da je, bez obzira koliko je teško razmišljati o
njemu, to bolje nego ne razmišljati o njemu. To je bio korak u dobrom
pravcu. Ponovo sam počela da radim u baru, preselila sam se u kućicu i
spremala sam se za uskršnji vašar i prvi put posle dugo vremena nisam
bila ispunjena samo osećanjem praznine i gubitka, mada mi je srce i dalje
bilo puno tuge.
I dalje je puno tuge.
Veliki časovnik u uglu otkucava novi sat. Dobila sam ga na poklon
od Glorije i Grejema, za useljenje, mada još nisu došli da vide kućicu.
Mislim da im je još preteško da me vide kako živim negde bez Lukasa.
Sat je bio generacijama u Glorijinoj porodici i kada glasnim zvonom
preseče tišinu, čini mi se kao da se vraćam unazad kroz vreme. Čudna je
stvar vreme.
Nedugo posle sata oglašava se i zvono na vratima. Pošto sam joj
otvorila, Ema se podbočila. „I dalje mi je čudno što ti otvaraš vrata“,
kaže dok ulazi u hodnik. „Ovu sam oduvek obožavala“, kaže i pokazuje
jednu sliku plaže.
„Kako to misliš, čudno?“, pitam dok oblačim jaknu i uzimam torbu.
Mnogo me nervira kada kaže tako nešto, a onda nastavi kao da uopšte
nije trebalo da je čujem.
„Nikada mi ti nisi otvarala. Obično bi slikala uz onu groznu kantri
muziku koju toliko voliš, odvrnutu do daske. Jednom sam napolju
čekala pola sata. Na kraju sam morala da pozovem Lukasa“, kaže i
izgleda kao da joj je krivo što je to morala da pomene.
„Šta fali kantri muzici“, kažem, otvaram vrata i vodim nas napolje.
Nekada sam volela da se izgubim u muzici dok slikam. Shvatam da mi
to sada nedostaje. Čudno je da mi nedostaje još nešto sem Lukasa. To je,
međutim, još jedan primer drugih stvari koje sam izgubila zajedno s
njim.

32
 Zaključavam vrata kućice i idem sa Emom do njenih kola. Napolju
je još svetlo, dani su sve duži dok se približavamo letu i nagoveštaji
novog godišnjeg doba nas okružuju dok se vozimo na posao, pa se
osmehujem zato što sam oduvek obožavala leto u Taltingu.
Bar se to nije promenilo.
I nekako odavno nisam osećala toliko nade.

33
 Peto poglavlje

„Vidi ko nam se to vratio“, kaže Ema u pola glasa dok ulazimo kod
Džoa. Gledam iza šanka gde Adam sipa piće. Adam studira u Londonu,
ali ovde provodi veći deo leta i radi kod Džoa.
Adam diže pogled dok prilazimo i licem mu se širi osmeh zbog
koga, kao i zbog čupavih svetlosmeđih kovrdža, izgleda kao neodoljivo
štene. „Kako si, Rouz?“ Pažljivo me odmerava i ja se nelagodno
meškoljim.
Ema prevrće očima. „Zdravo, Ema. Zdravo, Adame“, govori ona u
bradu dok odlazi u kuhinju. Ona misli da mu se sviđam. Ja u to ne mogu
da poverujem; ipak sam pet godina starija od njega, ali on stvarno ima
prilično dosadnu naviku da se večito mota u mojoj blizini.
„Dobro sam. Kako je na faksu?“
Osmehuje se. „Super.“
Učtivo se smeškam i okrećem pošto je Džo provirio iz svoje male
kancelarije i kaže da mora nešto sa mnom da porazgovara. Odlazim
tamo i on zatvara vrata za nama. Tu ima mesta samo za sto i stolicu,
tako da ja stojim pored vrata i čekam da Džo progovori.
„Sigurna si da večeras možeš da radiš? Nema problema ako hoćeš
da uzmeš slobodno veče.“
Odmahujem glavom. Posle Lukasove smrti nisam radila gotovo šest
meseci. Ne mogu da načinim korak unazad tako što ću se večeras
povući. „Na neki način mi je drago što sam bila tu da ih… zaustavim.
Nisam bila sigurna da li želim da opet radim u baru, ti to dobro znaš, ali
pomogla sam da se spreči nešto što je moglo biti… pa, znamo šta je
moglo da se desi, i taj osećaj nije baš prijao, više je bio kao mali deo
pravde za Lukasa. Ima li neke logike u tome što pričam?“
„Ima. A ja sam u baru zalepio plakat o opasnosti vožnje pod

34
dejstvom alkohola, da podsetim ljude kako ima i drugih načina da se
vrate kući. Ne želim da se ponovo upuštaš u nešto slično. I stvarno si
sigurna? Jer kad si se vratila, obećala si mi da ćeš mi reći ako ti bude
preteško da radiš, sećaš se?“
Uzdišem, pomalo ljuta što on nema poverenja u mene. „Hajde pusti
me da sama odlučim. Nije mi jasno zašto ljudi misle da više ne mogu
sama da odlučujem.“ Čim sam videla kako se snuždio, smesta mi je
krivo što sam tako prasnula. Duboko udišem i smirujem se. „Ne želim
da sama sedim kod kuće, želim da budem ovde.“
„Ja samo pokušavam da brinem o tebi. Svi to pokušavamo. Lukas bi
to od nas očekivao, zar ne? Ubio bi me da stojim po strani i ništa ne
činim“, kaže, i dalje pokušavajući da razvedri atmosferu.
„Ne bi on ni mrava zgazio“, kažem.
„Ne znam, umeo je da se prilično razgoropadi kada je reč o tebi.
Sećaš se kako su ti se oni pijanci jednog leta nabacivali i kako ih je Lukas
izbacio?“
„To sam potpuno zaboravila“, kažem i prisećam se kako je reagovao
kada se jedan od njih popeo preko šanka i pokušao da me uhvati.
Džo ustaje i prebacuje mi ruku preko ramena. „Idemo onda. Ema
neće biti srećna ako je ostavimo samu sada kada je najveća gužva.“
Vodim Džoa u bar, a tamo Ema stoji pored CD plejera, osmehuje mi
se i maše. Iskoristila je Džoovo odsustvo da umesto Bitlsa pusti Tejlor
Svift, jedinu pevačicu u mojoj kolekciji koju je trpela da sluša sa mnom.
Taj album nisam slušala već dve godine. Bio mi je omiljeni i stalno
sam ga puštala, naterala sam i Lukasa da ga sluša, spuštala sam prozore
automobila i glasno sam uz njega pevala, što je njemu bilo smešno, pošto
uopšte nemam sluha. Verovatno sam jedna od retkih ljudi koja više voli
kantri prizvuk njenih novijih pesama.
„Rouz“, viče ona, hvata me za ruku i privlači me ka sebi. Moram da
se nasmejem dok maše našim rukama u ritmu muzike. Uz tu pesmu
čovek prosto mora da zaigra i osećam kako mi kukovi rade sami od
sebe. Bože, koliko mi je ovo nedostajalo.
„Šta je to?“, pita Džo iza nas.
„To je prava muzika“, kažem mu i smejem se dok nas Ema vrti
ukrug. Srećem Robertov pogled na drugoj strani bara. Upravo je ušao i
osmehuje nam se.
Ema mi na kraju pušta ruku. „Kada čujem ovu pesmu, uvek
pomislim na tebe“, kaže mi ona, zadihana od tog našeg pokušaja plesa.
Džo malo utišava muziku i ona mu se plazi.
„Drago mi je što sam poznata kao ljubitelj kantrija u ovom gradu“,

35
kažem joj.
„Šta te je privuklo toj muzici?“, pita Robert i osmehnuto nas gleda, a
ja se naslanjam na šank da dođem do daha. Džo mu dodaje pivo preko
šanka.
„Pa, moja mama je volela stare stvari, na primer Patsi Klajn. Nju je
stalno puštala. A onda sam ja počela da kući donosim novije pevače, pa
smo se obe navukle. Sviđaju mi se priče u toj muzici. Fantastično je kako
za tri minuta umeju da ispričaju priču. To je oduvek bila moja muzika za
slikanje. Volela bih da ljudi pogledaju moje slike i u njima vide priču.“
Napinjem prste. Toliko dugo nisu držali četkicu.
„Muzika može imati čudesnu moć“, odgovara Robert. Gleda me kao
da je u tom trenutku potpuno usredsređen na mene i osećam kao da mu
uzvraćam pogled. Bar oko nas bledi u pozadini.
„Pa, kakvu ti muziku slušaš?“
„Omiljeni bend mi je Koldplej, ali zapravo volim sve. Sem džeza.“
„Šta fali džezu?“
On mućka pivo po čaši, pa diže ruku i prolazi prstima kroz kosu.
„To je omiljena muzika mog oca. Često ideš na koncerte?“
Primećujem tu naglu promenu teme. Pitam se kakav to problem ima
s ocem.
„Ne baš. Pre nekoliko godina Lukas me je za rođendan vodio da
gledam Tejlor Svift. Mislim da je on vrištao glasnije od mene.“
Ta noć je bila tako vesela. Slušam pesmu koja svira u pozadini i
prisećam se koliko sam bila oduševljena što je ona svira, samo u pratnji
gitare tek neki metar ispred nas, kako me Lukas grli oko struka, kako mi
dubokim glasom pevuši na uho. Bio je to mali koncert na početku njene
karijere i činilo mi se kao da je poseban trenutak za sve nas.
Ostavljam Roberta da sipa piće i puštam da mi muzika leči deo duše
za koji nisam ni znala da je nestao. Osećam poriv da idem kući i slušam
još omiljenih pesama, što davno nisam radila. Zahvalna sam Emi što je
danas to pustila.
Ne želim da izgubim ništa što volim zato što sam izgubila njega.

U baru narasta gužva i sati brzo prolaze. Robert sedi na barskoj

stolici i ćaska s nekim redovnim gostima, a nešto kasnije Džon ulazi s

36
trojicom kolega i seda u separe koji mu je Ema čuvala. Nikada nisam
zamišljala da će Ema završiti s čovekom kao što je Džon, i baš zato i
mislim da funkcionišu. On i Lukas su gotovo od samog početka bili
odlični drugovi, obojica opušteni i vedri. Pričali su kako su obojica
izabrali alfa žene. Džon prilazi šanku da uzme piće i ljubi me u obraz.
„Četiri piva, Rouz.“
„Naravno. Ovo je Robert“, kažem mu dok on prolazi pored
Robertove stolice. „U gradu je zbog vašara.“
„Zbog Rouzinih slika“, ispravlja me Robert uz osmeh. On i Džon se
rukuju.
„Znači, imaš dobar ukus“, kaže Džon i osmehuje mi se. „Odseo si u
Gostionici?“
„Tako je. Možda ću ovde provesti i čitavo leto.“
„Eh kad bih ja mogao da čitavo leto ne radim“, kaže Džon čežnjivo i
daje mi novac za piće.
„Pa, radim za svog oca i on mi nikada nije davao slobodne dane,
tako da sada ne može da me odbije“, kaže Robert. Njegov pogled prelazi
na pivo i primećujem kako je stegao pesnicu.
„Čime se baviš?“
„Ja sam advokat“, kaže i brzo otpija gutljaj. Gleda ka meni i kao da
oseća da ga ja gledam i kratko mi se osmehuje, ali se taj osmeh ne vidi u
njegovim očima. U njima vidim senku tuge. Možda sam u poslednje
vreme osetljivija na nju.
„Mislim da sam za to stvoren; nemam u sebi ni trunku
kreativnosti“, dodaje žalostivo.
„Kladim se da si akten-tašnu nosio i u školu, je li?“, kažem
pokušavajući da ga razvedrim.
„Da znaš da jesam“, kaže i kratko se smeje. „To je u našoj školi bilo
obavezno.“
„Nije valjda Sveti Luka?“, pita Ema i prilazi.
„Da, znaš za nju?“
Ema odmahuje glavom. „U našoj školi smo vas mrzeli. Jednom ste
nas pobedili na okružnom fudbalskom kupu i to vam nikada nismo
zaboravili. Kako smo ih ono beše zvali?“
„Ne sećam se“, lažem i želim da ona umukne, ali onda dižem
pogled i vidim da joj se Robert osmehuje.
„O da, Sveti Luka, od vas nam je muka“, kaže i smeje se. Ne mogu
da odolim pa joj se pridružujem, pošto se sećam kako smo im to nekada
skandirali.
Robert diže obrve. „Nisam verovao da će mi se neko tako rugati u

37
ovim godinama. Mislio sam da smo školu davno završili?“
„U malom gradu škola nikada nije završena“, odgovara Ema. „O
bože, pa ti si bio predsednik odeljenja, je l’ tako?“
Vidim da mu je vrat malo pocrveneo. „Hm, ne sećam se više.“
Mada, namiguje mi, tako da znam da je ona u pravu.
„U svakom slučaju, sećam se kako si ti plakala što kod nas nisu tebe
izabrali“, kažem Emi i gurkam je kukom.
„Ne, toga se ne sećam“, odgovara ona vedro i odlazi zabacivši kosu.
„Mene muštra kao da je i danas dežurna“, kaže Džon i uzima svoja
pića.
„Šta mi daš da joj ne kažem šta si sad rekao?“
On mi se plazi, ali brzo nestaje, za slučaj da joj ipak kažem. Robert
odmahuje glavom. „Prilično mi je drago što se više ne družim sa
društvom iz škole; najradije bih da zaboravim kakav sam tada bio.“
„Ja zapravo volim da imam prijatelje koje poznajem oduvek. Oni me
znaju i ja znam njih – zato uvek možemo biti ono što jesmo“, kažem mu i
mrzim što mi se u grudima steže pošto sam to rekla. Malo se okrećem i
želim da se naše staro društvo nikada nije smanjilo.
„To zvuči baš lepo“, odgovara Robert tiho.
Onda nam prilazi Adam. „Kada ću moći da vidim tvoje nove slike?
Baš bih voleo da svratim i da ih pogledam“, kaže kao da je često svraćao
da vidi moje slike. A nije nikada. Da li mi se to pričinjava ili se on
stvarno isprsio kao da želi da izgleda viši? Vidim da pogledava Roberta,
da bude siguran da ga je ovaj čuo.
„Nema šta da se vidi“, kažem šturo i odlazim da vidim treba li još
nekome piće.
„A što?“, pita Adam, pošto nije shvatio da je to bio odgovor koji
zapravo znači „ne želim o tome da pričam.“ Osećam na sebi poglede
obojice. Počinjem da crvenim. „Nemam ništa spremno da pokažem
ljudima.“ Osvrćem se oko sebe u nadi da će mi Ema priteći u pomoć, ali
ona je na drugoj strani sale sa Džonom.
„To ti nikada ranije nije smetalo, pokazivala si mi i nedovršene
radove“, kaže Adam, mada se ja ne sećam da sam nekada to uradila.
Možda zato što sam pokušala da zaboravim sve u vezi sa slikanjem.
Stežem šank pošto se osećam pomalo nesigurno. „Ne bi trebalo da je
tako tajanstvena, je li?“, kaže da uključi Roberta u razgovor.
Robert me načas gleda. „Mislim da osoba talentovana kao Rouz
treba da deli svoja dela sa što više ljudi.“
„Pa, možda mi je talenat presušio“, uzvraćam ja besno. „Ti ne znaš
ništa o mom slikarstvu.“

38
 „Znam da je divno“, odgovara on izluđujuće smireno.
„Ne znaš ništa“, kažem mu. U prostoriji kao da je prevruće. „Treba
mi svež vazduh“, kažem im, probijam se pored Adama i žurno izlazim,
pa udišem sveži povetarac sa mora.
Sada je mračno i nebo je puno zvezda. Obgrlila sam se dok ih
gledam i pokušavam da smirim otkucaje srca. Znam da nisu oni krivi.
Čujem nekoga iza sebe i uzdišem, svesna da sam se neprijatno ponela,
ali ne znam kako da se oslobodim besa koji osećam. Besa na njih. Besa na
sebe. Besa na te sile koje su mi otele Lukasa i sve promenile. Besa na
njega što me je ostavio. Nikada ranije nisam imala prgavu narav, ali sada
mi se čini kao da bes neprekidno ključa u meni i da je dovoljan najmanji
izazov da dođe do erupcije.
„Dakle, ono što je pisalo u novinama je tačno, da ti imaš problema
da ponovo počneš da slikaš?“, pita Robert tiho iza mene. „To mi deluje
kao prava šteta.“
„A šta ti znaš o tome? Ti si ovde tek stigao, ne znaš ništa o meni i
nemaš u sebi ni trunke kreativnosti, kao što si sam kazao“, kažem i ne
okrećem se, zato što mi se čini da ću briznuti u plač.
„Ja ti zavidim na talentu. Mislim da bi s takvim talentom mogla
mnogo toga da postigneš. Nikako ne bih voleo da propadne. Jeste, tek
sam stigao ovde, ali to ne znači da nisam u pravu.“
Čvršće se obgrlim. „Nije to tako jednostavno. Prosto ne mogu da
slikam“, kažem stegnutim glasom, koji se meša s vetrom.
Osećam da mi se približio. „Zašto ne možeš?“
„Prosto ne mogu.“
„Jesi li probala?“
„Jesam.“ Razmišljam o tome. „Nisam.“
„Što nisi?“
Brišem suzu sa obraza. Što nisam? Srce mi žestoko tuče u grudima.
„Bojim se“, šapućem. Pomisao da ću na papir staviti ono što osećam u
srcu previše je strašna da o njoj uopšte razmišljam. Bojim se šta će izaći.
Bojim se da kada jednom počnem neću moći da stanem. Bojim se šta ću
naslikati bez njega. Ne želim da slikam bez njega.
Bojim se da bez njega ne mogu da uradim ništa od ovoga.
„Ja sam postao advokat zato što mi je otac bio advokat“, kaže
Robert. „Oduvek je očekivao da radim za porodičnu advokatsku firmu.
Čak je i otvorio lokalnu kancelariju da je vodim u njegovo ime. Bojao
sam se čak i da pomislim na nešto drugo. Jednog ponedeljka ujutro sam
samo sedeo u kancelariji i upitao sam se otkud ja tu. Zato sam došao
ovamo. Da to otkrijem.“

39
 Tada se okrećem. „Nisi me pitao čega se ja bojim.“
„Svako se nečega boji“, kaže. „Moraš samo da otkriješ koji strah
možeš da savladaš. Ako želiš ponovo da slikaš, to ćeš i moći.“
„To po tebi zvuči tako jednostavno.“
„Ne, nije jednostavno. Ništa nije jednostavno. O, kako ja to dobro
znam. Samo…“ Zastaje i odmahuje glavom. „Samo vidim da ti imaš
dara i ne želim da taj dar propadne. Vidim da ni ti to ne želiš. Da želiš,
ne bi se tako ljutila, tako uznemiravala.“ Vraća se u bar i nalet buke i
smeha iz unutrašnjosti izbija kada je otvorio vrata, pa onda nestaje kada
se ona naglo zatvore za njim. Ostajem napolju još deset minuta,
razmišljam o onome što je rekao sve dok ne pomislim da će mi glava
pući.
Pošto sam se kasnije vratila kući, zastajem ispred sobe za slikanje.
Pre nego što sam uspela da se ubedim u suprotno, otvaram vrata i
ostavljam ih tako otvorena, pa tek onda brzo odlazim u spavaću sobu.
Osećam se bolje pošto sam legla u krevet. Razmišljam o Robertovim
rečima. Šta me više plaši? Da slikam ili da ne slikam? I dalje ne znam
odgovor, ali će me ona otvorena vrata podsetiti da ga uskoro moram
naći.

40
 Šesto poglavlje

Subota, dan vašara, sviće svetla i vedra. Rano se budim, sunce je

tek počelo da se rađa dok pijuckam crnu kafu za kuhinjskim stolom i
pokušavam da smirim živce. Zaključujem da moram da odem u šetnju
pre nego što stignu Ema i Džon da mi pomognu da odnesem slike na
vašar. Oblačim farmerke i duks sa kapuljačom i idem na plažu.
Usput vidim niz gradskih kuća, gde žive Ema i Džon, a iza njih se,
dok izlazim na plažu, jedva nazire kuća koju sam delila s Lukasom. Sada
u našoj kući živi jedna mlada porodica. Kada su jutra ovakva, nedostaje
mi što ne živim blizu plaže, pošto retko ima bilo koga sem džogera i
ljudi koji šetaju pse i možete biti sami sa svojim mislima. Međutim,
morala sam da nađem dom bez njega. A i dalje mi je sve ovo na pragu.
Mislim da život pored mora nikada ne može da dosadi zato što se
ono večito menja i uvek vas podseća da ste tek sićušni šraf u mehanizmu
sveta.
Priroda je oduvek bila nadahnuće za moju umetnost. Pokušavala
sam da je reprodukujem na platnu, da ovekovečim osećaj sunca na licu
dok hodate peskom i gledate kako se more spaja s nebom. Idem putem
kojim sam već toliko puta išla u životu.
Sećam se dana koje sam tu provela kao dete, kako sam trčala u
more, a mama me jurila i smejala se, a onda kako me je kao devojku
Lukas uzimao i pretio da će me baciti u vodu, i kako bi gubio
koncentraciju kada bih ga poljubila. Tu ima toliko tragova ljudi koje
volim da je pravo čudo kako se njihovi duhovi ne pojave odmah ispred
mene. A zapravo ne moraju – oni su zauvek u mom srcu.
Danas će biti veoma teško bez njih. Kada sam ostala bez majke, bilo
mi je mnogo teško, ali mi se činilo da i dalje imam porodicu zato što sam
imala Lukasa, a sada budućnost čekam sama. Ovo će izgleda biti prvi
korak u prihvatanju te stvarnosti. Prvi put ću ići na vašar bez nekoga od
njih i nadam se da ću imati snage da izdržim čitav dan.

41
 Nekoliko minuta sedim na pesku prekrštenih nogu i gledam sunce
kako se diže u vedro plavo nebo, pa izvijam glavu ka njemu. Mislim
kako sada ovamo dolazim mnogo češće nego pre. Nekada sam prolazila
pored plaže dok sam išla kući, ali sada živim dalje pa ne žurim, i sve
cenim više. To je naličje tugovanja, to što se čvrsto hvatate za sve ono
dobro u životu, za slučaj da i to izgubite. Zarivam šaku u svež pesak,
puštam ga da mi protiče kroz prste, podseća me da je još tu.
I ja sam još tu.
„Divno jutro“, prekida moja razmišljanja nečiji glas. Dižem pogled i
vidim Roberta kako mi prilazi preko peska.
Pošto sam ga ugledala, prisećam se prošle noći ispred bara – i
stomak mi se zgrčio zato što sam se onako ponela. „Poranio si.“
„Rešio sam da malo prošetam pre doručka. Mik pokušava da me
natera da jedem pet puta dnevno.“
„Ovaj grad voli da hrani ljude“, kažem želeći da danas budem
smirena kao što on deluje. Primećujem da je jutros opuštenije obučen – u
polo majicu i farmerke – a čini se da u kosi ima manje gela. Cipele drži u
ruci, bosonog je na pesku, i taj opušteni izgled mu nekako bolje stoji.
„Posebno, pretpostavljam, ako smatraju da se ne hraniš kako treba“,
kaže i hitro me gleda, zbog čega me obuzima neprijatno osećanje da on
vidi mnogo više nego što želim da vidi. „Nema veze, navikao sam da
spremam sebi pasulj i tost. Ja sam stvarno karikatura neženje.“
Osmehuje se, ali se čini da mu je i neprijatno zbog onoga što je upravo
rekao. „A zašto si ti ovde tako rano?“
„Pa, želela sam nekoliko mirnih trenutaka pre današnje ludnice.“
Shvatam da vrtim prstenje, što je navika koja mi pomaže da malo smirim
živce. Vidim ga kako pogledava moju šaku na pesku, moj dijamantski
prsten i burmu koji sijaju na jutarnjem suncu i stidim se što ih
dodirujem. „Nisam želela da se onako naljutim na tebe kod Džoa,
samo…“
„Ne možeš da slikaš bez njega?“
Iznenađeno zurim u njega, a onda odmahujem glavom. „Onaj
novinski članak, to su bile gluposti, u redu? Novinar je iskrivio sve što
mu je Džo rekao“, kažem grubo, pa uzdišem. „Hoću da kažem, imam
problema, ali nije stvar u bolu, osećam se kao da bi sada trebalo da
radim nešto drugo, nešto više. Ovo što pričam nema smisla. Trenutno mi
sve deluje kao da nema smisla. Kao da postoji nekakva ogromna…
blokada.“
„Znaš, to je potpuno razumljivo. Doživela si… veliku tragediju.
Samo nalaziš način, ne da se s tim izboriš, već možda da preživiš. Ako

42
uspeš da prebrodiš tu blokadu, onda ćeš, mislim, ponovo naći
inspiraciju“, kaže Robert tiho.
Kada bi to samo bilo toliko jednostavno.
„Znaš, dobro je što sam naleteo na tebe. U koliko sati treba da
budem na vašaru da bih bio siguran da ću kupiti sve tvoje slike?“ Čini
mi se kao da pokušava da razvedri naš iznenada mračni razgovor i zbog
toga mi je laknulo. Dovoljno je teško o tome razgovarati s ljudima koje
poznajem, a kamoli s nekim ko nikada neće upoznati Lukasa.
„Vašar se otvara u jedanaest, ali sumnjam da će biti gužve pred
mojom tezgom, tako da ne moraš da brineš.“
„Ne bih se kladio.“
Gledam ga škiljeći, pošto se sunce diže iznad njega i bije mi u oči.
„Ti si znači baš ljubitelj mojih slika?“
On se tiho smeje. „To ću danas da ti dokažem.“ Okreće se i vraća ka
Gostionici. „Vidimo se kasnije, Rouz.“ Kao da je nekako naglasio moje
ime pre nego što je otišao preko peska s cipelama u rukama. Još malo ga
gledam i pitam se zašto bi neko želeo da u našem gradiću provede
čitavo leto. Deluje mi kao čudno odredište za čoveka koji je samac. Čula
sam kad je rekao da je neženja. Očigledno ima i para – zar ne bi radije
bio na nekom egzotičnom mestu?
Uzimam slušalice iz torbe i uključujem ih u ajfon. Moram da
potisnem svet na još nekoliko sati, a u tome mi ništa ne pomaže kao
muzika. Puštam svoju omiljenu plejlistu i naslanjam se na laktove i
zurim u more. Uši mi ispunjava Keri Andervud.
Svet oko mene bledi i nestaje i kada napokon shvatim da mi sunce
snažno obasjava lice, gledam koliko je sati i vidim da je uveliko jutro, pa
zato krećem nazad ka gradu.
„Rouz!“, čuje se nečiji glas i prekida muziku. Okrećem se i malo se
mrštim pošto vidim Adama kako trči ka meni. Još otkako je počeo da
preko leta radi u baru, Ema mi uporno tvrdi da mu se sviđam. Onda se
tom zadirkivanju pridružio Lukas, stalno me je pitao hoću li da ga
ostavim zbog piletine. Nikada ih nisam ozbiljno shvatala, ali u poslednje
vreme sam čak i ja primetila da mu se sviđam, i stvarno ne znam kako
da se postavim prema njemu. On je u šorcu iako je jutro sveže – jasan
znak da je rođen i odrastao u Taltingu – mi smo svi prilično otporni na
vetar i hladnoću. Pošto me je ugledao, široko se osmehnuo i dižem ruku
da ga pozdravim. Nastavljam da hodam u nadi da će on proći dalje, ali,
naravno, on usporava pored mene. Razdražljivo vadim slušalice –
smatrala sam da su one prilično jasan znak da ne želim ni sa kim da
razgovaram – ali on to očigledno ne shvata.

43
 „Dakle, danas je vašar…“ Steže pesnice i igra se ivicom bele majice.
Čekam da nastavi. „Pa, pitao sam se hoćeš li možda da, hm, uveče
izađeš sa mnom?“ Udara nogom po pesku i izbegava moj pogled dok to
pitanje lebdi u vazduhu između nas.
Gospode. Na tren me obuzima panika. Ne znam kako da se
postavim. To što sam bila sa istim čovekom od svoje četrnaeste znači da
nikada nisam morala da idem na prvi sudar i da nikoga nisam morala
da odbijem. Osećam kako mi se dlanovi znoje. „Adame, ja ću tamo biti
da bih prodavala slike, možda čak i neću gledati bend, ne znam…“
„Ali ako budeš išla, hoćeš li sa mnom?“, žustro pita.
Zaustavljam se. „Ne mogu“, nekako uspevam da kažem.
„Oh. Izvini. Je li ti… je li ti još prerano?“ tiho pita i okreće se ka
meni.
Je li prerano? Kako znati da nije? Jedino što znam jeste da mi ovo ne
deluje ispravno. Ne sada i ne s njim. Kao i ja, i on izgleda zbunjeno i
izgubljeno. „Misliš da sam premlad za tebe?“
„Ne… da.“ Stežem pesnice i želim da me zemlja proguta. „Izvini.“
„Samo sam mislio…“
„Molim te, prosto nisam spremna za to“, presecam ga pošto više
nemam strpljenja za njega. Nije mi jasno zašto bih morala nešto da
objašnjavam. Prosto ne želim to. „Moram da idem. Izvini.“ Odvajam se
od njega i vraćam se plažom ka gradu. Listovi počinju da me bole dok
pokušavam da se udaljim što brže.
Žustrim hodom se vraćam u kućicu, a obrazi mi bride. Ničim nisam
pokazala da me on zanima – zašto onda misli da hoću da izađem s njim?
Dok ulazim, pitam se kako bi to Lukas doživeo. „Mislim da mi laska
što drugi tipovi shvataju koliko je divna moja devojka“, zamišljam kako
mi govori. Ja se ne osećam polaskano, samo sam ljuta i posramljena, ali
pokušavam da o tome ne mislim dok žurim na sprat da se istuširam i
spremim.
Pošto su se sat kasnije Džo i Džon pojavili u pozajmljenom kombiju,
moja nervoza zbog vašara istisnula je sve misli o Adamu. Nosim
farmerke, majicu i baletanke, sa sivom maramom s leptirima koju mi je
Lukas kupio pre nekoliko godina. I dalje mi je jedna od omiljenih i
pomislila sam da će mi danas možda doneti sreću.
„Nema razloga za nervozu“, kaže Džo dok uzima sliku da je smesti
u kombi. „Ne zaboravi da već imaš jednog kupca.“
„Super izgledaju“, umiruje me Džon dok gleda jednu sliku
naslonjenu na vrata. Duboko udišem i izlazim za njima, a kućica sada
izgleda pusto pošto su izneli sve slike.

44
 Čini se kao da će sunčano i vedro nebo potrajati i livada je već
prepuna ljudi dok se vozimo ka mom šatoru. Ema nas već čeka s kafom
u plastičnim čašama dok mi iznosimo slike iz kombija do tezge.
„Kako uspevaš da u njima ideš po travi?“, pitam je i pokazujem
njene štikle desetke.
„Ne mogu baš da ti odam sve svoje tajne“, odgovara ona.
„Ja sam je dovde dovezao“, kaže Džon i ona ga saseca pogledom. Ja
se smejem i drago mi je što su oni tu, da me umire.
Ređam slike po vremenu nastanka. Na svakoj se u uglu nalazi moj
mali potpis i stavljam na ramove nalepnice s cenom. Nisam uspela da se
nateram da stavim veće cene nego obično, uprkos Eminim savetima.
Meni novac nikada nije bio najvažniji i ne želim da to postane sada.
„Dobro, recite mi šta mislite“, pitam njih troje pošto sam im prišla
da zajedno otvorimo šator.
„Izgledaju sjajno“, kaže Džo i grli me. „Ima da planu, pazi šta ti
kažem.“
„Savršeno je“, slaže se Ema. „Mada si, kao i obično, stavila preniske
cene.“ Uzima Džona podruku.
„Ispravno si postupila što si ih iznela na prodaju.“
Džon se okreće ka meni. „Lukas bi bio mnogo ponosan na tebe.“
Gutam krupnu knedlu. Osećam da mi sunce zagreva vrat, a
marama mi šuška na povetarcu, i na tren sklapam oči i zamišljam da je
on s nama, kao što bi i trebalo da bude. Bio bi ponosan; znam da je Džon
u pravu. Sviđa mi se pomisao da nas on sada gleda odozgo. „Super si to
uradila, mala“, čujem ga kako mi šapuće na uho, uveren u moj talenat.
A ja sam rešena da dokažem da je u pravu.

45
 Sedmo poglavlje

Vašar uskoro počinje. Travnjak sada prekrivaju šatre i tezge, na

nekima se prodaju lokalni zanatski proizvodi i nakit, a na drugima su
vašarske igre. Bend se sprema za nastup na pozornici pozadi. Oko nas se
širi miris hrane – luk se prži, a kokice kokaju. Vrvi kao u košnici, i vreva
nasrće na sva čula, daleko je od običnog praznog ogromnog zelenog
prostora kao što je svakog drugog dana u godini.
Na sve strane ima ljudi. Svi okolni gradići dolaze na vašar.
Primećujem Mika i Džoan kako vode grupu preko trave, bez sumnje sve
goste koji su odseli u Gostionici. Svi oni osećaju obavezu da danas dođu.
Roberta lako uočavam u sredini, u svetlim pantalonama i polo majici,
rej-banke mu skrivaju oči i ruke su mu već preplanule od sunca. Nešto
kaže Miku, odvaja se od grupe i kreće ka mom šatoru. Ema prilazi da
stane pored mene i tiho zviždi dok gleda kako nam on prilazi.
Odmahujem glavom i preko ramena Džonu kažem da sada ima
konkurenciju.
„Potrudio sam se da dođem što sam ranije mogao“, kaže Robert
pošto je stigao. „Čoveče, već je prepuno.“
„Ovde je to glavni događaj godine“, kaže Ema, tek delom u šali.
„Mislim da sam jednom već dolazio. Roditelji su me vodili kada
sam bio mali.“ Gleda me i osmehuje se.
„Meni ti deluješ više tip za Karibe“, kaže Ema.
„Pa, nekad sam bio… ali znaš šta, lepše mi je ovde.“
„Stvarno?“, pitam ja. Znam da je Talting nama dom, ali je teško
poverovati da ga zavoli Robert, čovek koji dolazi iz potpuno drugog
sveta. A opet, kad ga vidim kako mu ten sija od sunca i kako se
opušteno osmehuje, mislim da će mu ovo mesto prijati. Talting je spor, a
ponekad vam je u životu potrebna sporost. Zamišljam da je potpuno

46
drugačiji svet od onog u advokatskoj kancelariji. A možda on baš to želi
ovog leta.
„To je bilo jedno od mojih omiljenih letovanja zato što otac nije
radio, majka je bila smirena, što je bila retkost, i zaista su provodili
vreme s nama. Značilo mi je više od svih drugih skupih letovanja na koje
su nas vodili.“
„Vas?“
Gleda me. Ne vidim mu oči kroz crne naočare. „Mene i mog brata.“
Ponovo skreće pogled, što mi govori da trenutno ne želi o tome da priča.
„Moja sestra je pobegla s cirkuskom trupom“, izjavljuje Ema pomalo
dramatično.
Robert se okreće ka njoj dignutih obrva. „Ozbiljno?“
„Nije bila cirkuska nego plesna trupa“, kažem mu ja.
„I dalje ne verujem da plesna trupa mora da putuje kao cirkuska.
Bilo kako bilo, ona mi je više kao sestra“, kaže i pokazuje na mene. Ipak
znam da je boli što rođenu sestru tako retko viđa. Ona je želela da putuje
i luta, što Ema nikada nije.
„Prijatelji su porodica koju sami izaberete“, ubacuje Džon uz mudro
klimanje glavom. Ema i ja prevrćemo očima.
Robert se tiho smeje. „To je velika istina. Ja moram da priznam da
mi je drago što sam se ovog leta malo sklonio od svoje porodice.“
Osećam da taj vedri ton prikriva tužnu istinu. Pitam se šta li je to s
njegovom porodicom – i hoću li to ikada saznati.
„Dakle, šta misliš?“, pita Džon pokazujući na moje slike i tako mi
prekida misli.
Robert uredno prilazi da pogleda slike. Ema i Džon mi ponovo
prilaze, pa onda gledamo kako on redom posmatra sve slike, polako ih
upija, kao da se nalazi u nekakvoj galeriji. Shvatam da grizem usnu dok
se tišina rasteže. Odavno nisam bila toliko nervozna dok iščekujem
nečije mišljenje o svojim slikama. Shvatam da želim njegovu pohvalu, a
nisam sasvim sigurna zašto.
Na kraju se Robert okreće ka nama. „Sviđaju mi se, baš kao što sam
pretpostavio. Sve ih kupujem.“
Zurim u njega, a onda gledam u Emu i Džona, koji deluju jednako
ošamućeno. „Sve?“, ponavljam da proverim jesam li ga dobro čula.
„Da, sve, a i ti si stavila mnogo niske cene. Plaćam dvostruko“, kaže
i vadi novčanik. „Pretpostavljam da radije želiš gotovinu?“
„Hm…“ Čini me se kao da mogu samo da gledam dok on odbrojava
novčanice, pa onda pruža čitav svežanj. Tu sigurno ima bar dve hiljade
funti. Džon zviždi, a Ema me ubada prstima u leđa. Teturam se napred.

47
„To je previše“, kažem mu, ali on odmahuje glavom, uzima moju šaku i
stavlja mi novac na dlan, pa mi onda sklapa prste oko nje. „Stvarno si
siguran?“, pitam i dižem pogled.
On me na tren gleda pravo u oči, a onda se osmehuje. „Potpuno.“
Pušta mi ruku. „Pitam se hoće li mi Mik dozvoliti da ih zadržim u
Gostionici dok ne sredim prevoz do stana.“
„Što ne bi, a ja imam kombi, tako da možemo sada odmah da ih
odvezemo “, kaže Džon i vodi ga da nađu Mika i Džoa.
„Gospode bože“, sporo kaže Ema pošto su otišli. „Da li se ovo
stvarno desilo?“
Zurim u novac u ruci. „On ovo ozbiljno misli, je li?“
„Naravno da ozbiljno misli. Hm, što ne skloniš te pare? Verujem
većini ljudi ovde, ali…“
Klimam glavom i stavljam novac u novčanik, a njega u torbicu. „Pa,
izgleda da je moja tezga već završila s radom.“ Srećem Emin pogled pa
počinjemo da se pomalo histerično smejemo zbog onoga što se upravo
desilo. Pošto su se Džon, Džo i Robert vratili, utovarujemo slike nazad u
kombi i začuđeno ih gledam kako ulaze i voze preko trave ka Gostionici.
Ko je pobogu taj tip koji je tek tako banuo u naš grad i kupio sve
moje slike?
Ema odlazi da svima javi vesti. Gledam je kako nalazi gospođu
Moris i priča joj šta se upravo desilo. Priča će se očas posla raščuti po
čitavom vašaru.
Vraćam se u svoj – sada ispražnjen – šator i sedam na travu da
gledam prazan prostor. Uspela sam. Više nemam slika. Osećam se kao
da mi veliko breme više ne pritiska ramena, ali istovremeno osećam i
strah da se taj prazan prostor više nikada neće ispuniti.
Pošto se Ema vratila, diže me pa idemo da se prošetamo po vašaru.
Sada je gužva i teško je provući se kroz gomilu, posebno kada mi ljudi
neprekidno čestitaju. „Jesi li im možda javila preko razglasa?“, sikćem
na nju.
Ona se osmehuje. „Dobre vesti se brzo šire.“
„Misliš, loše vesti.“
„Pa, u Taltingu – sve vesti.“
„To je nažalost istina.“ Vidim Džona i Roberta kako hodaju ka
nama, pa čekamo da nas sustignu. „Baš ste brzi.“
„Mik je rekao da ih ostavimo u kombiju, pa će ih on sutra odvesti u
Plimut u Robertov stan. Nije hteo ni da čuje za neko drugo rešenje.“
„To baš liči na Mika“, odgovara Ema. „Dakle, pošto više ne moramo
da provedemo čitav dan kod tvog šatora, hajde da se svi malo

48
prošetamo.“ Uzima Džona podruku i ponovo polazi, tako da ja i Robert
moramo da krenemo za njima.
Ne znam šta tačno da kažem Robertu pošto sam i dalje iznenađena i
pomalo posramljena što je tek tako kupio sve moje slike. Srećom, ne
moramo da hodamo naročito daleko pre nego što će nam neko skrenuti
pažnju.
„Društvo, jeste li za igru?“, viče Den sa svoje tezge, gde se gađaju
konzerve na polici. Svake godine na vašaru drži tu tezgu, ali inače je
mesar. Te dve stvari su možda u vezi, ko zna.
„Ja hoću ako ćeš i ti?“, kaže mi Robert.
„Važi.“
„Srećno“, kaže Den i osmehuje mi se.
To igram već godinama. Lukas me je naučio kako se igra kada smo
bili tinejdžeri, bio je kao i uvek strpljiv sa mnom dok sam prvih nekoliko
puta promašivala konzerve. Takođe me je naučio da igram bilijar kada
smo napunili dovoljno godina da idemo u pab i, najvažnije za njega,
naučio me je da surfujem. Gađam i rušim sve konzerve. Robert
začuđeno gleda, a onda i on proba, skida naočare za sunce i toliko se
koncentriše da mi je smešno. Uspeva da sruši samo jednu.
„Maler“, kaže Den i pruža mi ogromnog plišanog pandu. „Bravo,
Rouz.“
„Čini mi se kao da sam naseo na neku prevaru“, žali se Robert dok
ja uzimam pandu od Dena i pitam se kako ću je nositi sa sobom čitavog
dana.
„Trebalo je da se kladimo“, kažem, okrećem se i shvatam da su Ema
i Džon nestali u gomili. Ha. Nekoliko trenutaka zbunjeno stojim, ne
znam da li sad Robert i ja treba da ostanemo zajedno ili ne. Vidim jednu
devojčicu iz grada i dajem joj pandu, a ona oduševljeno ciči. Robert je
posmatra kako odlazi s pandom i čudno me gleda. „Šta je Farma?“, pita
on i pokazuje na znak ispred nas.
„Ah, to je baš slatko“, kažem i vodim ga tamo. To je ograđen prostor
prekriven slamom, u kome stoje razne male životinje – jarići, prasad,
nekoliko pilića i jagnjadi. Deca ulaze da ih maze i hrane. „Imaš li ti
nekog ljubimca?“, pitam dok se naslanjamo na ogradu da gledamo.
„Imamo labradora, zove se Berti.“
„Ja sam u detinjstvu uvek želela mačku, ali je moja mama bila
alergična, a Lukas i ja smo toliko vremena proveli sređujući kuću da to
nikada nije došlo na red.“
„Šta ti se to sviđa kod mačaka?“
„Pa valjda to što me smiruju, a i lakše ih je držati nego pse. Sviđala

49
mi se pomisao da se mačka sklupča pored mene dok slikam.“
Pokušavam da se osmehnem. „Ema stalno govori kako je kod mene
previše pusto, zato možda jednog dana i nađem mačku.“
„Je li pusto?“ On me gleda onim svojim prodornim pogledom i
čujem prećutno pitanje – jesi li i ti usamljena? „Mirno je, tiho – to mi se
viđa. Ali valjda bi bilo lepo da me neko čeka kada se vratim kući.“
Robert pruža ruku i tapše kozu po glavi. Čini mi se kao da okleva, a
onda me gleda. „Je li ti teško da živiš ovde, sa svim uspomenama na
njega? Na Lukasa?“
Prestajem da diram prasence koje mi njuška oko nogu. „Ponekad.
Svake godine smo zajedno dolazili na ovaj vašar. Ali ponekad je i lepo.
Ovde sam i dalje blizu njega. Uglavnom, ne mogu da zamislim da živim
negde drugde.“ Odvajam se od ograde pošto osećam da je ovaj razgovor
postao previše tužan i previše dubok i više nisam u stanju da ga vodim.
Robert me prati. „Ti misliš da ćeš zauvek živeti u Plimutu?“
„Ne znam. Otac mi je dao da vodim našu kancelariju za jugozapad
dok se on bavi svime ostalim u Londonu. Ako ćemo iskreno, mislim da
je kancelariju otvorio samo da bih ja imao šta da radim. Zna da mrzim
grad. Mada, i dalje radim za njega.“
„To ti se ne sviđa?“
„Tek sam počeo da razmišljam o odgovoru na to pitanje. Nego, jesi
li za vožnju na panorami?“
„Naravno.“ Čudi me zašto ne želi da razgovara o porodici, ali se
onda prisećam koliko je meni ponekad teško da razgovaram o Lukasu.
Posebno koliko je to bilo teško na početku. Mi ćemo, ako možemo, uvek
izbegavati bol. Takođe, ne smem zaboraviti da smo se tek upoznali.
Navikla sam na društvo ljudi koje dobro poznajem. Želela sam da
uživam u ovom danu, a ne da otvaram stare rane, i trebalo bi da
poštujem to što on verovatno oseća isto. I zato, mada gorim od
znatiželje, čekam s njim u redu za panoramu i sedam u kabinu pošto se
zaustavila pred nama.
Točak se sporo kreće i pošto smo se popeli u nebo, pred nama se
pruža čudesan pogled. Točak nekoliko minuta staje na samom vrhu. Svi
dole na travi izgledaju sićušno i kao da letimo iznad njih u svom ličnom
mehuru.
Gledam Talting ispod nas i čudim se koliko odavde sve izgleda
drugačije. Načas želim da ostanem ovde zauvek, daleko od bola, sa
suncem na licu, jer će tako sve ponovo biti dobro. Onda Robertova noga
na tren dodirne moju nogu i vraćam se u stvarnost. „Kako bih volela da
mogu da naslikam ono što sada osećam.“

50
 „Šta osećaš?“, pita me on tihim glasom. Osećam njegov pogled na
sebi, ali nastavljam da gledam retke, paperjaste oblake kako lebde iznad
nas na plavom nebu.
„Prvi put posle dugo vremena, počinjem da osećam kako je svet
pun mogućnosti. Da li to ima smisla?“
„Da“, šapuće. „I ja osećam isto. Drago mi je što sam došao ovamo.“
Iznenada shvatam da je i meni drago što je došao. Gledam ga i on
mi mirno uzvraća pogled. Sve oko nas na tren nestaje, kao da je čitav
svet isključen sem nas dvoje. Srce mi ubrzava u grudima. Pitam se je li
on jedna od tih mogućnosti.
Onda se uz trzaj točak ponovo pokreće i magija, ako je to uopšte
bila, nestaje.
Ne znam da li da osećam razočaranje ili olakšanje.
Tek pošto smo se spustili i pošto me je Robert uzeo za ruku da mi
pomogne da izađem, puls mi se vraća u normalu.

51
 Osmo poglavlje

„Jesi li gladna?“
Divan miris burgera i prženog luka dopire mi do nozdrva, i moj
stomak se smesta javlja. Shvatam da mi je šorc sada zategnut na struku,
dok je prošlog leta visio. „Odlična ideja“, odgovaram Robertu.
Uzimamo burgere i kolu s tezge i onda nalazimo mesto na travi gde
ćemo se smestiti i jesti. Na obližnjoj pozornici sviraju folk muzičari i
njihova muzika lepo ide uz sunce. Čini mi se kao da smo na nekom
kalifornijskom muzičkom festivalu, a ne na engleskom provincijskom
vašaru.
Probam hamburger; mastan je i sočan, pa zadovoljno mumlam, na
šta me Robert gleda s dignutom obrvom. Posramljeno se smejem, a
kečap mi curi niz bradu. On se naginje i briše ga maramicom. Ukočila
sam se i on se brzo povlači kao da je tek shvatio šta je uradio. Stidljivo se
osmehujemo jedno drugom i ja dovršavam burger u rekordnom roku.
To je još nešto što sam izgubila s Lukasom – sposobnost da uživam u
hrani. Drago mi je što se ponovo vraća.
„Tu ste znači“, čuje se nečiji glas. Škiljim u sunce i vidim Emu i
Džona kako prolaze između ljudi koji sede na travi da nam se pridruže.
Pokušavam da joj pogledom kažem kako mi se nimalo nije dopalo što su
nas onako otkačili, ali me ona veselo ignoriše i pita Roberta kako se
provodi.
„Rouz je odličan vodič.“
„Mogu da se kladim.“ Ema mi namiguje i ja bih da je zadavim.
Džon me spasava tako što priča o bendu i tako opušteno stiže i popodne.
Travnjak je pun ljudi koji su došli da slušaju muziku pošto su previše
para potrošili na igre i hranu. Naslanjam se na laktove, pružam noge i
gledam oko nas. Osećam se kao što sam se ovde uvek osećala – kao da

52
sam deo nečeg posebnog. U današnje doba je retkost živeti u tako čvrsto
povezanoj zajednici.
Pribojavala sam se ovog dana i Lukas mi je često bio u mislima, ali
verujem da bi bio ponosan na mene zato što sam došla, zato što ponovo
radim nešto što sam oduvek volela, i zato što sam imala toliko uspeha u
prodaji slika.
Drago mi je što sam došla. Osećam kao da sam načinila krupan
korak napred. Baš kao što sam rekla Robertu na panorami – opet osećam
nove mogućnosti. Kao da je vetar malčice promenio pravac.
Mada, budućnost bez Lukasa i dalje me strašno plaši.
Ema i Džon sedaju bliže i on je grli. Gledam ih i prosto moram da
pomislim kako bismo Lukas i ja tu sada sedeli. Grudi mi probada oštar
bol. Shvatam da čeznem da me neko ponovo tako grli. Pitam se kako bi
bilo držati Robertovu ruku. Osećam grižu savesti i privlačim noge ka
grudima i grlim ih da ne bih slučajno pružila ruku ka njemu. Mada
uopšte nisam sigurna da bi on to želeo. Onaj naš zajednički trenutak na
panorami sigurno sam sanjala. Plus, on je ovde samo preko leta. Sviđaju
mu se moje slike i to je sve.
I to je sve što želim.
Bar mi se tako čini.
Bend počinje da svira neku ljubavnu pesmu i ja sklapam oči dok je
slušam. Nikada nisam mislila da ću biti s nekim drugim sem s Lukasom.
Ali Robert me privlači. To je bar jasno. Kako i ne bi. Mislim da privlači
čak i Emu. Danas mi je bilo veoma zabavno s njim i osećala sam se
opuštenije nego što sam mogla da zamislim. Poludela sam kada me je
Adam pozvao da s njim dođem ovamo, ali sada nisam, pošto sam s
Robertom. I ne znam kako da se nosim s time.
„Dobro si?“, čujem Robertov glas.
Dodirujem obraz, začuđena što na njemu osećam suzu. Robert mi
daje maramicu. „Ma, to je samo zbog muzike“, kažem i brišem obraz, a
želela bih da nisam rob tih ludih emocija. Iscrpljuje me što sam u toku
samo jednog dana doživela toliko uzleta i padova.
„Da li želiš da… da li želiš da ideš kući? Mogu da te otpratim.“
Zahvalno klimam glavom i kuckam Emu po ramenu. „Umorna sam,
Robert će me otpratiti kući.“
„Sigurna si?“ Na njenom licu se odmah vidi zabrinutost.
„Dobro je.“ Grlim je i ona mi kaže da joj pošaljem poruku kada
stignem. Džon me ljubi u obraz, rukuje se s Robertom i onda odlazimo,
obilazimo ljude koji sede na travi, a zvuk benda se utišava kako
odmičemo.

53
 Sada je već suton i pomalo drhtim, kajem se što nisam ponela
džemper. Nebo nad nama je potamnelo i pojavili su se oblaci. Pitam se
hoće li svi stići kući pre nego što padne kiša.
„Danas sam se divno proveo; vi ovde baš umete da uživate“, kaže
Robert pošto smo stigli na glavni put.
„Drago mi je što ti se dopalo.“
„Ovo je stvarno sjajno mesto za život. Jasno mi je zašto si ovde
ostala.“
„Imamo nekoliko sličnih događanja tokom čitave godine. Tada sve
oživi, posebno kada turisti odu.“
„Je li vam čudno što toliki ljudi žive u gradu samo nekoliko
meseci?“
„Pa, valjda sam navikla. To je deo života ovde. Gosti su nam
potrebni da bismo opstali.“
„Nikad nisi pomišljala da odeš negde drugde da prodaješ svoje
slike?“
„Dobro zarađujem od turista“, kažem mu i gurkam ga u rame.
„To je istina. Ja zapravo svakog dana u Plimutu dok idem na posao
prolazim pored jedne galerije; tamo uvek traže nove slikare.“
„Mislim da nisam dovoljno dobra za neku galeriju. Sem toga“,
kažem i gledam u zemlju, „ne zaboravi da već neko vreme ne mogu da
slikam.“
„Mislim da čovek ne može tek tako da odustane od stvaranja; treba
samo ponovo da osetiš inspiraciju.“
„Možda. Videćemo. Ti kao da znaš mnogo o tome.“
„Kada čovek sam nije talentovan, lakše primećuje talenat kod
drugih, to je sve.“
„Za advokaturu nisu potrebni nikakvi talenti?“
„Možda za rasprave“, odgovara on uz osmeh. Izlazimo na moju
ulicu i ja mu pokazujem svoju kućicu. On zastaje da je osmotri. „Tačno
sam takvo mesto zamišljao. Znaš, kada si rekla da živiš u kućici. Pravi
umetnički dom“, kaže pomalo zamuckujući kao da je nervozan.
„A gde ti živiš?“
„U jednom modernom stanu. Sve prostorije su spojene u jednu i ima
mnogo belih zidova i zbog toga sam i želeo tvoje slike.“
„Nadam se da će ga ulepšati.“
On se okreće ka meni. „Hoće.“
„Hvala ti za sve danas. Zato što si kupio moje slike, naravno, ali i
zato što si bio sa mnom na vašaru. Bio je to prvi vašar na kome sam
bila… s nekim drugim“, kažem mu tiho u nadi da će shvatiti koliko

54
cenim dan koji smo proveli.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, kaže i osmehuje se. Onda mi još prilazi.
Meni mozak preskače zbog njegove blizine i ozbiljnosti njegovog lica.
Jasno mi je koliko smo blizu i koliko smo danas vremena proveli
zajedno.
„Zapravo, Rouz, nešto želim da ti kažem“, izgovara i prolazi rukom
kroz kosu.
U daljini se čuje grmljavina. Malo sam se trznula od tog zvuka.
„Šta to?“, pitam, a glas mi je jedva jači od šapata. Gledam nazad ka
kućici i pitam se mogu li pobeći u nju.
Šta ako mi kaže da mu se sviđam? Šta ako to ne kaže? Ne znam šta
želim da čujem.
„To nije lako… ali, Rouz, ja…“, zamuckuje on dok me gleda kako
grizem usnu. Zaćutao je. Ja zadržavam dah čekajući da izgovori to što
želi. Onda seva munja, pa se čuje glasniji grom. Sada smo se oboje
trznuli.
On se udaljava od mene i ja nastavljam da dišem. „Ipak bolje da
krenem“, kaže i skreće pogled s bolnim izrazom lica.
Izgleda da se predomislio zbog mog oklevanja. „Roberte…“, kažem
i želim da sve među nama bude dobro, ali nisam sigurna kako bi moglo
biti kad nisam sigurna da li uopšte želim da čujem ono što će mi reći.
Tada počinje da pljušti.
„Idi unutra, Rouz“, kaže glasno da nadjača novu grmljavinu.
Okreće mi leđa.
„Čekaj…“
On odmahuje glavom i završava razgovor. „Trebalo bi da uđeš.
Vidimo se uskoro. Laku noć, Rouz.“ Tako odlazi od mene.
Zbunjena, još malo čekam, sve dok kiša ne počne da lije kao iz
kabla, pa ga više ne vidim. Shvatam da kisnem do gole kože i zato brzo
ulazim. Kiša bije po krovu kućice. Zatvaram vrata i idem na sprat da se
presvučem. Kosa mi se slepila uz lice.
Gledam kroz prozor i mislim da vidim nečiju priliku na kraju ulice.
Napinjem se da je vidim kroz kišu, ali onda nestaje u tami. Naslanjam se
na zid.
Šta li je to hteo da mi kaže?
Pitam se da li je trebalo da ga pozovem unutra da mi to kaže.
Pomišljam na onaj trenutak pre nego što je počela grmljavina i prisećam
se koliko smo blizu stajali, prisećam se njegovog pogleda dok mi je
govorio. Trenutak je bio pun naboja i ne mogu da verujem da se desio.
Preseca me zvono telefona. „Ema?“

55
 „Pokisli smo do gole kože. Morali smo da pobegnemo u crkvu. Jesi
li ti stigla kući na vreme?“
„Taman. Stvarno je bilo malo čudno, Robert na kraju kao da je
pobegao.“
„Kako to?“
„Rekao je da mora nešto da mi kaže, ali je onda počela oluja, pa se
predomislio… i onda je samo otišao.“
„Sviđaš mu se“, kaže ona smesta, i tačno pogađa ono zbog čega sam
se brinula.
„I ja sam to pomislila, možda, ali… zašto je onda otišao?“
„Bio je nervozan. Nije znao šta ćeš ti reći.“
Klimam glavom bez obzira što me ona ne vidi, svesna da je on video
koliko sam napeta. „Ne znam šta bih mu odgovorila.“
Sledi nekoliko trenutaka tišine. „Znaš, sve je u redu. On izgleda baš
fino, a i prilično je zgodan. Izvini, Džone. O, Džon kaže da ti kažem da
se i njemu dopao, a znaš koliko je on izbirljiv. Hoćemo da kažemo,
nemoj sad da nam se preplašiš, važi? Bio je ovo divan dan, i jedino je to
bitno.“
„Znači, da se ne bavim velikim analizama?“
„Tačno tako. Znam da je to lakše reći nego uraditi, ali sada je kasno.
Lezi u krevet i sanjaj nešto lepo.“
Osmehujem se u telefon. „Probaću. A ti budi pažljiva dok se vraćaš
kući, važi?“
„Prokleto englesko vreme. Laku noć.“
„Laku noć.“ Prekidam vezu i oblačim pižamu i kućni mantil. I dalje
drhtim zbog pljuska. Kiša i dalje dobuje po prozorima i pitam se da li je
Robert stigao u gostionicu. Biće potpuno mokar dok stigne tamo.
Ležem u krevet i telo mi se smesta zagreva pod pokrivačima. Pitam
se da li je hteo da mi kaže da mu se sviđam. Možda je bolje što ništa nije
rekao. Jedva da se poznajemo. Čini mi se da je ovo bio veoma dugačak
dan i iscrpljena sam. Trenutno ne mogu ništa da rastumačim, a posebno
ne svoja osećanja.
Prolazim prstima kroz mokru kosu i ušuškavam se. Kapci mi
padaju i zevam dok zarivam glavu u jastuk. Ne stižem da brinem da
možda noćas neću spavati zato što smesta tonem u san.
I spavam bez prekida sve do jutra.

56
 Deveto poglavlje

Sviće nedeljno jutro i pošto sam se probudila, shvatam da se

odavno nisam osećala ovako dobro. Dugo se opuštam u kadi punoj pene
i onda odlazim u kuhinju u helankama i dugačkoj majici, sa kosom
pokupljenom u punđu. Danas treba da idem na ručak kod Glorije i
Grejema.
Lukas i ja smo svake nedelje išli na ručak kod njegovih roditelja, a
oni su nastavili da me pozivaju i posle njegove smrti. Ponekad prija
raditi ono što smo uvek radili; na kraju krajeva, oni su praktično i moji
roditelji. Ponekad sve troje snažno osetimo to što njega nema za stolom i
potonemo u tišinu, obuzeti uspomenama na njega. Ponekad sa mnom
dođu i Ema i Džon, pa razgovor bude živahan, ili svrate Emini roditelji
na putu za pab i donesu flašu vina. Kada nemate porodicu, nedelja je
najgori dan. Ovde je sve zatvoreno i sedite kod kuće i razmišljate kako
su svi na nedeljnom ručku i usamljenost postaje neizdrživa. Pokušala
sam to nekoliko puta, mislila sam da će biti bolje da sedim sama nego da
idem kod njih bez Lukasa, ali nije tako bilo.
Takođe, mislim da bi se njemu dopadalo što nas troje nastavljamo s
tom tradicijom. To možda neće – a možda i ne može – da traje večno, ali
zasada želim to da radim.
Rešavam da napravim neki desert i da ga ponesem. Odavno nisam
mesila kolače. To me je oduvek opuštalo. Ne moram da mislim ni na šta
sem na recept. Za slikanje mi je potrebna koncentracija, da se čitavo moje
biće uživi u stvaranje, dok je priprema kolača čista zabava.
Puštam muziku, zavrćem rukave i počinjem da pravim pitu s
jabukama. Lupkam nogom uz ritam The Band Perry, potpuno sam se
unela u pravljenje pite i pitam se zašto sam toliko dugo čekala da to
uradim. Mama me je naučila da mesim kolače kada sam bila mala, i

57
kada bi subotom padala kiša, često smo pravile ukrašene kapkejkove,
jele smo smesu za kolače iz posude i pravile haos po kuhinji.
Dok se pita peče, obuvam baletanke i pijem kafu u bašti. Vreme
polako postaje toplije i moj mali travnjak je pun sunca. Lukas bi sada
sigurno već surfovao, ali more je i dalje za većinu bilo suviše hladno.
Prisećam se prvog našeg časa surfovanja, još dok smo bili tinejdžeri.
Kolena su mi zaklecala kada sam ga videla u odelu za surf i nisam
uspevala da stojim na dasci, ali sam se izveštila uz njegovu pomoć, pa
smo leti ujutro odlazili da zajedno surfujemo, iako je on bio deset puta
bolji od mene. Kao da je s daskom bio jedno. Ponekad mislim da mi to
najviše nedostaje – da odem na plažu i gledam ga kako jaše na talasima i
uživa.
Od njegove smrti nisam kročila u more.
Brišem usamljenu suzu. Kad idem kod njegovih roditelja, uvek
mislim na njega. Kako bi trebalo da tamo idemo zajedno, da ga zagrlim
oko struka i da mi on stavi ruku preko ramena. Ne mogu da zamislim
koliko je njima tek teško da otvore vrata kada im dolazim samo ja.
Vadim pitu iz pećnice i stavljam je pod zvono za tortu. Uzimam torbicu i
ključeve i krećem ka njihovoj kući.
Glorija i Grejem žive u lepoj ulici s drvoredom, u samom centru
grada, u kući koju su kupili pošto su se venčali pre gotovo trideset
godina. Kucam i otvaram vrata. Odmah osećam miris pečenja tako da mi
voda polazi na usta. Glorija čudesno kuva.
„Rouz, divno izgledaš“, kaže Glorija pošto je provirila iz kuhinje.
Mislim da malo preteruje, posebno pošto sam tu majicu verovatno u
nekom trenutku ukrala Lukasu, ali joj svejedno zahvaljujem. Glorija je
uvek besprekorno doterana, s plavom paž frizurom, a danas je u lepoj
zelenoj haljini. Naginjem se i ljubim je u obraz, a kada je pogledam u
plave oči, nešto me probode, kao i uvek. Lukas ima njene oči.
Imao je njene oči.
„Donela sam vam ovo“, kažem i brzo prolazim pored tih očiju da
spustim posudu na pult.
„Ugojićemo se zbog tebe, Rouz“, kaže Grejem, diže poklopac i sa
uživanjem miriše pitu. „Ali baš me briga.“ Grli me jednom rukom. „A
sada, priča se da ima razloga za slavlje, pa ćemo morati da otvorimo tu
flašu vina.“
„Čuli smo da si prodala sve slike na vašaru“, kaže Glorija dok se
saginje da zaviri u pećnicu.
Grejem klima glavom. „Stvarno smo ponosni“, kaže. „Ko je taj
čovek koji ih je kupio?“

58
 „On je advokat iz Plimuta, ostaće ovde preko čitavog leta. Kupio je
slike za svoj stan i platio ih je mnogo više nego što vrede.“
„Ma kakvi. Samo ima dobar ukus.“
Gledam Glorijina leđa i pitam se zašto je toliko tiha. „Stvarno je bilo
iznenađenje. Mogu li ja, Glorija, nekako da ti pomognem?“, pitam je.
„Ne, dobro sam, samo vas dvoje sedite.“
Grejem uzima flašu vina i vodi me u njihovu malu trpezariju.
Pogled mi sam skreće na dve slike na kredencu. Na jednoj smo Lukas i ja
na maturskoj večeri. Njegova svetlosmeđa kosa je predugačka i pada mu
preko očiju. Zagrlio me je, a njegov smoking se lepo slaže sa mojom
dugačkom crnom svilenom haljinom. Oboje se osmehujemo u objektiv,
ali izgledamo pomalo smešno kao što to samo tinejdžeri mogu. Sledeća
je s proslave naše godišnjice braka kod Džoa. Lukas je u farmerkama i
crnoj majici, a ja u dugačkoj suknji, kosa mi je kraća i gledamo jedno
drugo i zbog nečega se smejemo. Vidim kako su mi oči bile ozarene i
srećne. Pitam se hoću li se ikada više osećati toliko srećno. I je li u redu
što želim da se ponovo tako osećam jednog dana.
„Jutros smo išli u crkvu“, kaže Grejem i skreće mi pažnju sa
fotografija. Oboma nam sipa po čašu i ja sedam pored njega za sto od
mahagonija. Glorija i Grejem su oduvek redovno išli u crkvu i ja se
divim njihovoj veri, mada ju je ponekad teško shvatiti s obzirom na to
šta se desilo Lukasu. „Stavili smo narcise na grob.“ Glas ga malo izdaje
kod reči „grob“.
„Ako bih birala neki cvet koji opisuje Lukasa, izabrala bih baš
narcise – sunčani su, srećni i nasmejani.“ Osećam da i mene glas izdaje,
samo kod njegovog imena. Kada sam kod njih, uvek veoma snažno
osećam njegovo prisustvo.
Grejem mi nakratko steže ruku. „Potpuno se slažem.“
Onda ulazi Glorija. Pitam se je li nas čula. „Evo izvolite“, kaže i
stavlja pečenje na sto. Razmenjuje pogled sa mužem dok on počinje da
ga seče i on je umiruje osmehom. Boli me što nikada neću znati kako je
biti sa jednom osobom toliko koliko su oni zajedno. Ona opet odlazi i
vraća se sa još posuda. „Ne sećam se da li voliš šargarepu“, kaže, a glas
joj zvuči neobično vedro.
„Volim“, odgovaram iako znam da ona to odlično zna. Čini mi se da
se ona ponaša nekako čudno, a nije mi jasno zašto. Znam da bi oni voleli
da idem na groblje s njima, ali su rekli da shvataju zašto to ne želim.
Nikada ne znam da li se prema nekim pitanjima postavljam pogrešno ili
ispravno. Možda je to zato što ne postoji ispravan ili pogrešan način da
se prema njima postavi. Ne postoji priručnik za tugovanje. Ponekad mi

59
je zbog toga krivo.
Ona seda, pije gutljaj vina i onda duboko uzdiše. „To za tvoje slike,
to su stvarno odlične vesti. Lukas bi bio baš ponosan.“
Osmehujem joj se i drago mi je što tako misli. Uvek me nekako teši
kada sam u društvu ljudi koji znaju šta bi Lukas mislio, rekao ili učinio,
kakav je bio, ko je bio. To znači da ću i sama uvek to znati.
„Dakle, kakav je taj čovek koji je kupio sve tvoje slike?“, pita Grejem
dok seče meso.
„Gospođa Moris nam je već dala detaljan opis“, ubacuje se Glorija.
Gledam je i vidim da se mršti na njega. Zbunjena sam. „Sigurna sam
da ćete ga oboje uskoro upoznati. Možda na otvaranju kafea?“, kažem.
Sledi kratka tišina i onda Grejem počinje da priča o svom golf klubu, a
Glorija i ja smo ućutale. Nije mi baš jasno zašto vlada takva atmosfera.
Ručak protiče tiho i sve troje se često gubimo u sopstvenim mislima.
Uvek sam ih doživljavala kao svoju porodicu, ali kao da i dalje
pokušavamo da nađemo zajednički ritam bez Lukasa. Dok je on bio s
nama, nikada nismo imali problema da smislimo šta ćemo reći, i ja sam
se osećala kao da bi s njima mogla da pričam o bilo čemu. Danas,
međutim, kao da sve troje pazimo da nešto ne polomimo.
Laknulo mi je kada smo završili desert i kada sam krenula. Odbijam
kafu koju mi Glorija nudi bez nekog žara i Grejem me prati do ulaznih
vrata.
On se naginje ka meni i tiho mi šapuće da njegova žena ne čuje.
„Čuli smo za one momke u baru. Gospođa Moris nam je ispričala da ti je
Robert pomogao da ih zaustaviš. Mislim da je to sve nekako vratilo…
kako niko nije zaustavio… pa znaš već koga. A gospođa Moris se silno
oduševljavala njime, tako da Glorija… pa, pomalo joj je teško palo što je
čula da je on kupio i sve tvoje slike, eto to je to.“
On se nelagodno meškolji i sada mi je sve jasno. Glorija se brine
zbog tog zgodnog, bogatog pridošlice kome se sviđaju moje slike. A
kada se prisetim kako je sinoć stajao preda mnom, obrazi mi porumene
zato što ne znam je li ona u pravu što brine ili nije. Brzo se pozdravljam s
Grejemom i odlazim, udišem rani večernji vazduh i nadam se da će
ohladiti moje zažarene obraze.
Dok se vraćam kući, osećam se kao da sam uradila nešto loše.
Lukas i ja nikada nismo razgovarali o tome šta ćemo raditi ako
jedno od nas prerano umre. Pretpostavljam da smo bili premladi za to.
Da jesmo, možda bih imala neku predstavu kako bi on želeo da se
snađem u svemu ovome. Mada pretpostavljam da bi mi on samo rekao:
„Želim da budeš srećna, želim da budeš voljena“, što bih i ja njemu

60
rekla, i to mi sada ne bi bilo ni od kakve pomoći.
Ne možete naterati nekoga da tuguje na način na koji biste želeli.
Nemate izbora kako da se s time nosite. Samo se osećate kako se osećate.

61
 Deseto poglavlje

Adam me u utorak zatiče samu u kuhinji, dok se spremam za

sledeću smenu u baru. „Dakle, čuo sam da ti je bilo super na vašaru?“,
kaže jetkim glasom i prolazi pored mene da okači kaput.
„Ne mogu da verujem da je Robert kupio sve moje slike“,
odgovaram pošto mislim da o tome govori.
On se okreće u mestu i strelja me pogledom. „Ali nije samo to
uradio, zar ne? Čitav grad priča kako si sve vreme na vašaru provela s
njim. Kao, nisi još spremna da izlaziš, ali s njim si mogla?“
Oslanjam se na pult. „Nisam izašla s njim, to nije bio sudar; pošto je
kupio moje slike, samo smo se malo prošetali. Zajedno sa Emom i
Džonom. Ali to se tebe ne tiče, Adame.“ Iako je ono što sam mu rekla
istina, znam da mi je šetnja s Robertom delovala u redu, dok bi isto to s
Adamom delovalo veoma pogrešno. Mislila sam da brinem zato što je
prerano da budem s nekim drugim čovekom, ali me je možda zapravo
uznemirila samo misao da budem s Adamom. Jer kada sam bila s
Robertom, nisam se uopšte tako osećala. Ipak, ne želim da dodatno
pogoršavam stvari tako što ću to reći Adamu. I stvarno mi je krivo što je
on toliko ljut. Nisam nameravala da ga naljutim.
„Nema veze, Rouz. Mogla si samo da budeš iskrena prema meni“,
odgovara on i ponovo prolazi kraj mene i izlazi u bar. Uzdišem. Mrzim
što je besan na mene, ali ne mogu tu ništa da popravim zato što između
nas nikada neće biti ničega. I on to mora da prihvati.
Onda uleće Ema. „Šta je to s Adamom?“
„Besan je što misli da sam išla na vašar s Robertom, a rekla sam da
neću da idem s njim.“
Ona prevrće očima. „Pa šta i da jesi? Ne moraš da izađeš s njim ako
to ne želiš. Pobogu, zar ga niko ranije nije otkačio?“

62
 „Otkačio? O gospode, pa zar sam se ponela kao kučka prema
njemu?“
Onda mi dodiruje rame. „Ne, naravno da nisi. Ti tačno znaš šta se
desilo. Sem toga, to se njega uopšte ne tiče. To što se ti njemu sviđaš ne
znači da mu bilo šta duguješ. Znam da sam te zadirkivala zbog njega, ali
stvarno, on mora malo da se sabere. Objasniću mu ja to.“
„Takođe, rekao je da čitav grad priča kako sam bila s Robertom. Je li
to istina?“
„Naravno da nije. Svi su bili veoma srećni što te vide na vašaru i to
je sve.“
Sumnjičavo je gledam; znam kakvi su ljudi ovde. Ali možda stvarno
nije trebalo da idem s Robertom. „Prerano je posle…“, prekidam u pola
rečenice i grizem usnu. „Šta li sad svi misle o meni?“
„Prestani da se mučiš. Časna reč, meni to niko čak nije ni pomenuo.
Na kraju krajeva, šta se njih tiče sa kim ti provodiš vreme. Čovek je
platio čitavo bogatstvo za tvoje slike, najmanje što si mogla je da pojedeš
hamburger s njim, je l’ tako?“ Na te reči moram da se osmehnem. Ona
me tapše po ruci. „Rouzi, nisi uradila ništa pogrešno, veruj mi. Ali znaš
šta, čak i da si stvarno izašla s Robertom, i to bi bilo u redu.“
Uzdišem i volela bih da ta uporna griža savesti prestane. „Nisam
baš sigurna. Trenutno se osećam kao da ništa ne znam.“
„Ne smeš više da budeš toliko stroga prema sebi.“
Kad bi to samo bilo tako lako.
Onda završavamo razgovor pošto ulazi Džo s pozivnicama za
veliko novo otvaranje kafea gospođe Moris, pošto je renoviranje
napokon završeno. Ipak, čitava smena prolazi tako što me Adam besno
gleda, a ja se brinem kao da sam uradila nešto pogrešno. Da me je
Robert pozvao na vašar kao što je to učinio Adam, nisam sigurna kako
bih postupila. Sada me grize savest ne samo zbog Adama već i zbog
Lukasa, i još me više zbunjuje što sam se tako lepo provela s Robertom.
Prisećam se kako je Robert nešto želeo da mi kaže i Ema misli da je
hteo da mi kaže da mu se sviđam. Iznenada osećam zahvalnost što je
otišao, a ništa nije rekao. Trenutno ne bih znala kako da na to reagujem.
Duboko udišem i usredsređujem se na sipanje piva u kriglu, jer ako
piljaru Gregu sipam previše pene, ima da mi zvoca čitavu noć.

63
 Nekoliko dana ne viđam Roberta. Mik kaže da ga je ostavio u
Plimutu da sredi moje slike i okači ih u stanu, kao i da dovrši još neke
poslove. Navodno, živi u penthausu u otmenoj višespratnici na periferiji
grada. Ne mogu baš da ga zamislim tamo. Mada stalno moram sebe da
podsećam da ga uopšte ne poznajem. A on je ipak korporativni advokat.
U petak po podne je toplo dok idem sa Emom i Džonom na
otvaranje kafea gospođe Moris. Usput čestitam Džonu što mu je
unapređenje potvrđeno, a to znam zato što mi je Ema juče poslala
poruku. Oni se drže za ruke, ozareni su i razmišljam kako će sada
verovatno hteti da dobiju bebu, pošto će on mnogo više zarađivati. Ne
znam kada će se to desiti, ali ne želim da je otvoreno pitam, zato što se
bojim kako ću reagovati na njen odgovor.
Kao što sam i očekivala, okupio se čitav grad, i većina stolova i
napolju i unutra već je zauzeta. Odlazimo do vrata da provirimo unutra
i lokal deluje vedrije s novim stolovima i separeima, a na zidovima nema
slika već samo crna tabla sa specijalnim ponudama na meniju. Sve je u
nijansama bele i svetloplave, što ima smisla za kafe pored mora. Moje
slike bi na zidovima bile višak, mada je tužno što ih više nema. Bilo mi je
tek sedamnaest kada je Lukas sredio da gospođa Moris okači jednu moju
sliku, kao iznenađenje za moj rođendan. Posle toga sam redovno
prodavala slike, ali ona nikada nije htela da uzme neki procenat zato što
ih izlaže.
Amanda, petnaestogodišnja unuka gospođe Moris, pojavljuje se s
poslužavnikom kafe i svi uzimamo po jednu.
Pridružuje nam se i sama gospođa Moris. „Pa, kako vam se sviđa?“
„Izgleda fantastično, gospođo Moris“, kaže Ema. „Sjajno su ovo
uradili.“
„Mada, morala sam da majstore sve vreme držim na oku. Drago mi
je što vam se sviđa, jedva čekam da mi se vrate redovni gosti. Dakle,
dušo, jesi li je već pitala?“ Gleda Amandu, koja odmahuje glavom,
rumeni i nervozno me pogledava. Gospođa Moris se okreće ka meni.
„Mora za školu da uradi neki projekat iz likovnog, pa hoće tebe da pita
za savet. Šta kažeš?“
Oklevam pošto ne znam mogu li da pomognem kada sam sama
toliko blokirana, ali je gospođa Moris uvek bila dobra prema meni, tako
da shvatam da klimam glavom. „Naravno. Hoćeš sada odmah da o tome
popričamo?“
„Idite pozadi, mi ćemo se ovde snaći“, kaže gospođa Moris, uzima
poslužavnik od Amande i daje ga Emi, a ona me gleda kao da joj je

64
zabavno. Pratim Amandu kroz kafe u kuhinju, pa sedamo na stolice kraj
pulta. Pitam je šta treba da uradi za projekat. Objašnjava mi da je dobila
zadatak da ovekoveči nešto što voli. „Imaš li neku ideju?“
Objašnjava da je nameravala da prikaže plažu, ali joj je nastavnica
rekla da i ona mora da bude na slici. „Nisam sigurna kako to da
izvedem.“
„Pa, kako se osećaš kad vidiš plažu? Da li te ona podseća na nešto?
To mora biti nešto tebi blisko, ne samo slika neke, bilo koje plaže,
razumeš?“ Sećam se kako je meni profesorka likovnog govorila da ona
ne oseća ništa zbog plaže koju sam nacrtala. Mislim o majci i kćerki koje
sam pre neki dan videla kako prave kulu od peska, i kako sam se zbog
toga prisetila kako sam to radila sa svojom majkom, i sada mi je jasno šta
je time htela da kaže.
Pitam se hoću li uspeti da poslušam sopstveni savet, da naslikam
nešto zaista lično.
Ostavljam Amandu da razmišlja o nekim idejama i izlazim da
nađem Emu i Džona, kada osetim nečiju ruku na leđima, pa se okrećem i
vidim Roberta. „Vratio si se“, kažem glupo.
On se osmehuje. „Jesam. Tvoje slike izgledaju savršeno na zidovima
mog stana“, kaže. „Veoma sam srećan što imam neke originale Rouz
Voker.“
„Drago mi je što ti se sviđaju. Povratio si mi nešto vere u sopstveno
slikarsko umeće.“
„I treba da imaš vere. Znam da ćeš ponovo slikati, Rouz Voker; svet
ne može da izgubi takav talenat.“
„Čudno je to, ja sebe nikada nisam doživljavala kao talentovanu.
Samo sam volela da slikam, i zato sam to i radila. Na koledžu je bilo
mnogo darovitijih kolega, sa kojima nikako nisam mogla da se
takmičim.“
„Nema svrhe takmičiti se s drugima, treba samo da budeš ono što
jesi.“
Dopada mi se kako me Robert vidi. Zbog njega osećam
samopouzdanje, zbog njega me ispunjava nada da će mi se jednog dana
vratiti iskra koja me tera na slikanje.
Ali hoću li jednog dana uspeti da uradim ono s čim sam se uvek
mučila: da unesem emocije u umetnost? Kako da to uopšte počnem?
Prsti me malo svrbe od potrebe da slikam. Davno se nisam osećala
pozitivnije. Ako budem ponovo slikala, to mora biti nešto iz srca. Sada
to znam. Jedini način na koji ću ponovo postati slikarka jeste da
postanem potpuno nova slikarka. Za mene se sve promenilo, i moje

65
slikarstvo mora da se promeni sa mnom.
„Hej, vidi, stigli su Glorija i Grejem“, kaže Ema, prekida tok mojih
misli i pokazuje ka njima.
Gledam ih kako se pozdravljaju s gospođom Moris. Osećam da
Robert prati moj pogled. Čini se da je nekako postao napet tu iza mene.
„To su Lukasovi roditelji“, kažem mu tiho. „Volela bih da ih upoznaš“,
kažem ne razmišljajući, ali to je stvarno istina. Želim da ga upoznaju
iako još nisam sigurna šta postoji između nas. Ali ako nešto postoji, ne
želim to više da krijem od njih.
„Ne mogu“, kaže hitro i okreće se tako da su mu leđa okrenuta ka
njima. „Hm, ne, žao mi je, ali… upravo sam se setio da moram da
razgovaram… da razgovaram sa jednim klijentom.“
„Sada?“, pitam iznenađena. „Pa tek si stigao?“
„Izvini, potpuno sam na to zaboravio. Baš sam se radovao da se
vidimo i ispričamo. Da li večeras radiš?“, pita on. Uspevam nekako da
klimnem glavom. „Super, onda ću kasnije doći u bar“, kaže preko
ramena i žurno odlazi.
„Šta mu bi?“, pita Ema dok ga gleda kako odlazi.
„To je bilo baš uvrnuto, je li?“ Zbunjena odmahujem glavom.
Očigledno nije želeo da upozna Gloriju i Grejema. Ipak, shvatam zašto bi
mu to bilo neprijatno. Mislim da će biti i meni kada se jednom desi. Ema
me vuče za ruku i podseća me da će gospođa Moris sada održati govor.
Pratim je, ne znajući da li mi je više laknulo ili sam se više razočarala što
je Robert otišao, a nije mi dozvolio da ga upoznam s Lukasovim
roditeljima.
Počinjem da shvatam zašto se toliki umetnici celim bićem predaju
radu. Trenutno su mi emocije toliko nesređene, trebalo bi mi nekoliko
slikarskih platna da pokušam da ih prikažem.
To je užasna ideja, izraziti svoja osećanja na platnu, tako da ih svi
vide, a mislim da bih želela da probam. U meni se nagomilalo mnogo
toga što želi da izbije na površinu.
Trenutno mi, međutim, to deluje potpuno nemoguće.

66
 Jedanaesto poglavlje

Sledećeg slobodnog dana odlučujem da odem peške u Hempton,

susedni grad, da malo razgledam. Ema je otišla na ručak kod svoje
mame i jutros me je zvala da im se pridružim, ali sam odbila pošto sam
sigurna da će želeti da priča o tome šta je sve isplanirala za sebe i Džona,
a ne želim da joj kvarim raspoloženje. Hodam pored plaže i prolazim
pored terase Gostionice, koja gleda na plažu. Vidim Roberta kako sedi za
jednim belim gvozdenim stolom, sa šoljom kafe i novinama. Jutro je
sveže, pa pretpostavljam da je zbog toga on jedini gost na terasi.
Maše mi da mu priđem, tako da idem po pesku ka njemu. „Zar
uvek ovako rano ustaješ?“, pita dok prilazim.
„Nikada nisam bila neka spavalica, čak ni kao tinejdžerka. Volim da
nešto radim. A ti? Ti bi trebalo da si na odmoru?“
„Pa, izgleda da sam zbog posla navikao da rano ustajem. Kakvi su ti
planovi za danas?“
„Idem do Hemptona“, odgovaram.
„Šta to ima u Hemptonu?“
„Malo je veći grad od Taltinga i imaju neke dobre prodavnice, ali
najviše volim da idem tamo zato što je usput divna priroda. A izgleda da
danas neće biti kiše.“
„Moj otac je malopre zvao“, kaže mi on. „Moram da se vidim s njim
zbog jednog klijenta kada se vratim u Plimut, a on smatra da se ne
trudim dovoljno oko tog slučaja. Nije mu baš najjasniji pojam odmora.
Prijala bi mi šetnja pre nego što se bacim na posao, ako ti ne smeta
društvo?“
Oklevam, Adamove reči mi odzvanjaju u mislima, ali ni ovo se ne
može računati kao sudar, je li tako? On mi se samo pridružio, ja sam već
krenula u šetnju, a on nikad nije bio u Hemptonu, pa bi bilo lepo da mu

67
pokažem.
Lepo je kad nisi sam.
„Vrlo rado.“
Odlazimo s terase i krećemo ka Hemptonu. To je šetnja od nekih
pola sata, pored polja i šuma, i obožavam mir koji tu vlada. Robert
korača pored mene, izgleda da mu je prijatno isto koliko i meni. Vidi da
ga gledam pa mi se osmehuje. „U pravu si, ovo je divna šetnja. Predugo
radim po dvanaest sati dnevno u kancelariji, zaboravio sam kako izgleda
nebo, kako izgleda trava, kako miriše priroda.“
Nabrala sam nos. „Trenutno, miriše na đubrivo.“
On me gurka. „Znaš šta hoću da kažem.“
„Drago mi je što ti se sviđa. Ne mogu da zamislim kakav je život
kada si sve vreme u četiri zida.“
„To je zato što sve ovo imaš na svom pragu. Plus, ti si umetnica, ti
uvek tražiš inspiraciju.“
Tada se pred nama ukazuje Hempton. Ispred svake prodavnice na
Glavnoj ulici vise korpe pune živih boja. Ima nekoliko prodavnica
suvenira za turiste koji dolaze da obiđu dostojanstvenu vlastelinsku
kuću na kraju ulice, kao i antikvarnica u kojoj volim da razgledam
knjige.
„Ja baš volim knjižare, toliko ih je malo ostalo“, kaže Robert pošto ju
je primetio.
„Meni se dopada miris“, slažem se dok idemo tamo. „Volim da
njušim knjige, zar to nije uvrnuto?“
Robert se osmehuje. „Ništa nisam rekao.“ Otvara vrat i čuje se
veselo zvonce, pa ulazimo i okružuje nas onaj divni miris starih knjiga.
Ja u knjižari umem da se potpuno izgubim; na stranicama knjiga
moguće je otkriti toliko svetova, toliko priča u kojima čovek može da
nestane. Zapravo, Lukas se uvek dosađivao kada smo tu dolazili i radije
me je čekao u obližnjem kafiću. On nikada nije bio ljubitelj čitanja, knjige
mu nikada nisu dugo držale pažnju.
„Zdravo, Meri“, kažem ženi koja je brzo izašla iz prostorije pozadi
kada je čula zvonce. Antikvarnica je u vlasništvu njene porodice već
osamdeset godina.
„Rouz, baš mi je drago što te vidim. A ko je ovo?“ Viri preko rama
naočara, a gusta riđa kosa joj pada preko lica.
„Ovo je Robert, provodi leto u Taltingu“, odgovaram i odlazim do
dela sa klasicima. „Je li ti stiglo nešto novo?“
Meri odmerava Roberta od glave do pete, pa dolazi za mnom.
„Neko mi je doneo divnog tvrdo koričenog Dikensa“, kaže i pokazuje

68
mi. Vidim nekoliko naslova koje nemam i izgleda da su u odličnom
stanju. „Znam da ti se dopadaju. A šta bih mogla tebi da ponudim?“
Prilazi Robertu, koji gleda deo sa krimićima. „Ovo je novo“, kaže,
pokazuje mu jednu knjigu i naginje se blizu.
Robert zakoračuje unazad, deluje uznemireno zbog njene blizine, pa
leđima udara u gomilu knjiga na stočiću. Kao na usporenom snimku,
gomila se ljulja, a onda uz glasan tresak pada unazad i pedesetak knjiga
leti na sve strane. Robert izgleda užasnuto, silno je pocrveneo, a Meri
hukće i pokriva usta rukama. Znam da nije lepo, ali pošto sam videla
nered i pošto sam videla Roberta tako pometenog, glasno se smejem.
Moj smeh prekida neprijatnu tišinu i Meri mi se pridružuje, te se i
Robert na kraju osmehuje.
Lep je osećaj iskreno se smejati i pošto sam jednom počela, teško mi
je da se zaustavim. Moram da se naslonim na policu za knjige pošto
jedva dišem.
„Oduvek sam bio trapav“, priznaje Robert posramljeno. „Molim
vas, izvinite“, kaže Meri i počinje da sakuplja knjige. Nekako mi prija što
on deluje toliko posramljeno, što je njegova uglađena spoljašnjost
razbijena u paramparčad. Meri se sabrala, pa mu pomaže da podigne
knjige i ja duboko udišem i uzimam i sama nekoliko knjiga. Glasno
štucam i Robert me hvata za ramena, na šta poskočim. „Obično prestane
ako te neko uplaši“, pravda se pošto sam ga ljutito pogledala.
„Ne, treba da piješ vodu“, kaže Meri.
„Mislim da samo treba da prestanem da se smejem.“
Pošto smo napokon sredili razbacane knjige, i Robert i ja kupujemo
po brdo knjiga da bismo se iskupili. Meri nas na rastanku oboje grli,
Robertu obrazi opet rumene, izlazimo iz antikvarnice i obećavamo da
ćemo se uskoro ponovo vratiti. Napolju je nebo postalo sivo i povetarac
mi mrsi kosu.
„Posle ovoga će mi trebati kafa“, kažem i trljam gole ruke, koje su se
naježile.
„Dobra ideja. Stvarno je bio blam.“
„Žao mi je što sam se onoliko smejala.“
On me gleda iskosa. „Ne, nije ti žao, ali ću ti progledati kroz prste;
meni se ljudi često smeju.“
„To se znači često dešava?“, pitam i borim se da opet ne prasnem u
smeh. Vodim nas ka vlastelinskoj kući, koja u vrtu ima divan kafić.
„Jednom sam preturio skulpturu u nekom stvarno fensi hotelu kada
smo bili na odmoru, i moj tata nije razgovarao sa mnom do kraja
letovanja. Mislio je da sam to namerno uradio. Ponekad ne vidim

69
stvari.“
„Gori si od Bele Svon.“
„Od koga?“
Odmahujem glavom. „Zašto li me ne čudi što ne znaš ko je to?“
„Da je nisam upoznao?“
„Sumnjam.“ Ulazimo u vrt Hemptonske kuće, visokog, upečatljivog
kamenog zdanja, okruženog negovanim travnjacima i ružinim grmljem.
„Ovde sam stalno dolazila kao dete; priređivali su lov na uskršnja jaja, a
ljudi su se oblačili u kostime iz doba kada je zgrada sagrađena.“
„Oduvek sam voleo da zamišljam kako su ljudi nekada živeli“, kaže
i posmatra kuću dok prolazimo pored nje.
„I ja. Kao, je li to bila srećna ili tužna kuća, razumeš? Šta se tačno tu
događalo? Mnogo je zanimljivo.“
„Je li ovo pravi trenutak da ti kažem da sam član Nacionalnog
veća1?“
„Oni primaju u članstvo i osobe mlađe od pedeset godina?“
„Hej, istorija je zanimljiva“, buni se on.
Spuštam mu šaku na ruku. „Ma šalim se. Ja volim da razgledam
ovakve kuće. Moja mama i ja smo nekada svakog leta išle u neku
ovakvu kuću ili zamak. Omiljena mi je bila Četstvortska kuća.“
„Fantastična je“, slaže se Robert i otvara mi vrata kafea. Iz njega se
pruža pogled na vrt i nalazimo sto pored prozora, da uživamo u tom
pogledu. Robert nam naručuje kafu i kolač. „Ne mogu da verujem da
voliš kolač od šargarepe.“
„Torta od piškota je mnogo dosadna“, kažem i pokazujem na njegov
tanjir. „Moj omiljeni je kolač od limuna, ja pravim verovatno najbolji u
Taltingu. Znaš, po mom skromnom mišljenju.“
„Moraću da ga probam dok sam ovde.“
„Možeš da mi pomogneš da ga napravim.“
„Pustićeš me u svoju kuhinju posle ovoga što si danas videla?“
„Hm, sad kad si to pomenuo… Prilično mi je stalo do moje kuhinje.“
Robert uzdiše. „To je diskriminacija protiv trapavih, mogao bih da
osnujem pokret.“
„Ako ćemo da pravimo majice, ja sam za.“

1 National Trust, formalno – Nacionalno veće za mesta od istorijskog

interesa ili prirodne lepote, je dobrotvorna organizacija i organizacija sa
članstvom za očuvanje konzervativnog nasleđa u Engleskoj, Velsu i
Severnoj Irskoj.

70
 „Kakav bi to pokret bio bez majica?“ On mi se osmehuje i pruža mi
svoju viljušku. Kucamo se viljuškama i ja prevrćem očima. Tek smo
navalili na kolače kada mi zvoni telefon.
„Halo?“, odgovaram punih ustiju.
„Ema preti da će napraviti večeru, molim te dođi.“
Smejem se pošto sam čula Džonov glas. Recimo samo da Ema nije
najtalentovanija kuvarica. Jednog Božića je pokušala da posluži još
zaleđenu ćurku i na kraju smo jeli tople sendviče, tako da smo se svi
složili da ću od tada ja biti zadužena za božićne večere. Ona i Džon ili
jedu negde napolju ili naruče hranu ili jedu testo i sos iz tegle, pošto je
time uspela da ovlada. „Šta to pokušava da napravi?“
„Jagnjeći paprikaš. Bojim se, Rouz“, tiho kaže kao da razgovara
krišom od nje, što je verovatno istina.
„Izvadila je i kuvar.“
„Dobro, dolazim da je sprečim da sipa šećer u jelo ili tako nešto.“
Pogledavam Roberta, koji rukama pokazuje kako nikada nije uradio
ništa slično. Odmahujem glavom da pokažem kako nisam sigurna da
mu verujem.
„Imaš neko društvo?“
„Pijem kafu s Robertom.“
Sledi kratka tišina. „Slušaj, pozovi i njega. Tako neće biti očigledno
da sam te pozvao da spaseš večeru.“
„Ne znam.“ Gledam Roberta, koji pijucka kafu. Da li bi to bilo
previše posle današnjeg dana? „Mogu da ga pitam.“ On upitno diže
obrvu.
„Pošalji mi poruku, pa navrati oko šest, tada neće biti prekasno da
se izbegne katastrofa.“ Brzo prekida vezu.
„To je bio Džon. Hoće da dođem na večeru da pokušam da ga
spasem od neke Emine kreacije – da se blago izrazim, njena prethodna
dostignuća ne ulivaju poverenje. Pitao je hoćeš li i ti da dođeš.“ Kažem
to opušteno, zato što se pribojavam da ne zvuči kao poziv na izlazak
učetvoro.
On kratko razmišlja. „Pa, to će me spasti od još jednog hamburgera
kod Džoa“, odgovara on, ali me ne gleda u oči. „Je li to tebi okej?“
„Ema će se potpuno zaokupiti pokušajima da sazna sve o tebi, a ja
ću moći da pazim na večeru“, odgovaram s prividnom lakoćom, ali
osećam treperenje u stomaku i nisam sasvim sigurna je li to dobro ili
loše.
„Ja ću se svojski potruditi da joj skrenem pažnju“, kaže i upućuje mi
osmeh koji mu ozari čitavo lice i na koji jednostavno moram da

71
uzvratim.

72
 Dvanaesto poglavlje

Kako se približava šest sati, tako postajem nervoznija. Sedim za

kuhinjskim stolom i pregledam fotografije na telefonu, razmišljam
koliko će čudno biti da večeram sa Emom i Džonom i nekim ko nije
Lukas. Zastajem kod fotografije nas četvoro u našoj staroj kući, kako se
tiskamo pred objektivom i zagrljeni pravimo smešne grimase. To je
samo kratak trenutak u vremenu koje smo proveli zajedno, trenutak koji
je prošao toliko brzo da o njemu nismo čak ni razmišljali. Ali problem s
trenucima je kada znate da ih više nećete imati, jer onda postaju
neprocenjivi. Zapravo, sve što smo Lukas i ja radili ili govorili sada
postaje značajno. Krivo mi je što mi tada ti trenuci nisu bili dragoceniji,
ali to je uvek tako, nikada ne znate koliko vam je vremena još ostalo.
Naš poslednji zajednički trenutak bio je ujutru onog dana. Lukas se
spremao da ode da radi na građevini, a ja sam kasnije počinjala da radim
u baru. Zajedno smo doručkovali, što nije bilo retko, ali nije bilo ni
svakodnevno. Pili smo čaj i jeli tost. Nije bilo slanine, prženih jaja,
palačinki niti bilo čega posebnog, već samo obični stari dobri čaj i tost u
našoj malenoj kuhinji, dok prvi program radija svira u pozadini. Bio je to
sasvim običan dan, zaista, ni suviše hladan ni suviše vruć, s tek ponekim
zrakom sunca koji se probijao kroz sive oblake. Lukas je bio u radnoj
odeći – iscepanim farmerkama i majici, kosa mu je još bila raščupana od
spavanja, a ja sam još bila u pižami i kosa mi je bila pokupljena navrh
glave.
„Kada ćeš se vratiti kući?“ Nisam ga molila da ne ode na posao; to
mi uopšte nije palo na pamet. Nisam mogla da znam da tada poslednji
put odlazi. Kada bih samo mogla da se vratim kroz vreme i nateram ga
da ostane kod kuće, ali ne znam da li bi ga to zadržalo sa mnom ili bi mi
ga sudbina otela na neki drugi način. Kada dođe sudnji čas, on će doći

73
bez obzira na sve?
„Verovatno oko sedam. Samo da se presvučem pa idemo u bar“,
rekao je Lukas. Često je dolazio da se vidi sa svima i onda da me otprati
kući kada mi se smena završi; verovatno bi tamo i jeo. Klimnula sam
glavom i on je ustao, stavio tanjir i pribor u sudoperu i nagnuo se da me
poljubi u obraz. Mirisao je na naš gel za tuširanje sa mirisom magnolije i
namignuo je pošto je uzeo ključeve od kola s pulta. „Vidimo se kasnije,
mala.“
Nismo jednom drugom rekli „volim te“. Neki ljudi valjda to govore
svaki put kada nekuda odu ili završe telefonski razgovor, ali mi to
nismo radili. To smo savršeno dobro znali; naša ljubav je bila svuda oko
nas, ali nismo stalno o njoj govorili. Noćima me je proganjala činjenica
da mu nisam rekla da ga volim tog poslednjeg jutra, ali ipak u srcu znam
da je znao i da je i on voleo mene. Ni on ni ja nismo mogli znati da nam
je to poslednja prilika da to kažemo.
Nikada ne znate kada vam je poslednja prilika da nekom kažete
„volim te“.
I dalje žalim što mu to nisam češće govorila. Imala sam nekoga koga
sam volela i ko je mene voleo. Nije trebalo da to uzimam zdravo za
gotovo. Budem li ponovo imala sreće da zavolim, tu ću priliku čvrsto
prigrliti zato što znam kakav je osećaj kada se ljubav izgubi. Kod
izgubljene ljubavi nije najvažnije mirenje s njenim gubitkom, već
shvatanje koliko je dragocena dok je još imate u životu.
Izlazim iz galerije telefona i zaključavam ga. Uskoro moram da
krenem.
Preseca me kucanje na vratima i pošto sam ih otvorila, vidim
Roberta u crnoj košulji i pantalonama. Dok me pozdravlja, prolazi
rukom kroz kosu. „Mislio sam da idemo zajedno?“
Oblačim teksas jaknu i uzimam torbu, zaključavam vrata i krećemo
kod Eme i Džona. Pokušavam da ne mislim kako ovo sada još više
izgleda kao sudar, pošto idemo zajedno. Znam da nije sudar, a to zna i
on. Bar mislim da zna. Krišom ga gledam, čini mi se da je i on neobično
tih. Možda smo oboje nervozni.
Predveče je sveže, sunce je nisko na nebu i grad je još pun ljudi koji
su iskoristili što nije bilo kiše da izađu na plažu. Ema i Džon žive u
samom centru Taltinga, blizu Glavne ulice, i s prozora njihove spavaće
sobe vidi se plaža. To je dvospratna gradska kuća u kakvoj smo nekada
živeli Lukas i ja. Džon nam otvara vrata i široko se osmehuje.
„Hvala bogu“, kaže i pokazuje iza leđa. „Već je u kuhinji.“ Ljubi me
u obraz i rukuje se s Robertom, zahvaljuje mu na crnom vinu koje je

74
doneo. Džon me gura ka kuhinji i vodi Roberta u dnevnu sobu.
Njihova kuća je prepuna stvari. Večito sakupljaju nove sitnice i na
sve strane imaju fotografije, gomile jastuka i čudno mnoštvo satova.
Zidovi su beli, a podovi od uglačanog drveta, ali sve ostalo je pretrpano.
Kuća večito miriše na Emine parfeme i noćas se s njima meša miris
jagnjetine. Otvaram kuhinjska vrata. „Hej, hej.“
Ema se okreće. „On te je pozvao samo da bi mi pomogla oko
kuvanja, je li?“ Praskam u smeh. „Opet prisluškuješ njegove telefonske
razgovore, a?“
Ona sleže ramenima. „Moram da ga držim na oku. Vino je na stolu.
Dakle, mislim da će biti u redu, ali recept nema veze sa životom. Zato
nisam kriva ako nešto pođe naopako; kako pišu te recepte, normalan
čovek ne može da ih prati. U stvari, je li ovo ovde na francuskom?“
Obema nam sipam po čašu i prilazim pećnici. Smesta smanjujem
vatru, jer ju je ona toliko odvrnula da bi jagnjetina sigurno izgorela.
Vadim posudu i virim unutra. Sve izgleda u redu, mada pomalo
vodnjikavo. Mešam i zgušnjavam jelo, dodajem još malo vina i začina,
pa ga vraćam u rernu. Kažem joj da je sve dobro i pristajem da ne
pričam Džonu da bi bez mene zagorelo, pa onda idemo u dnevnu sobu
da se pridružimo Džonu i Robertu.
„Je l’ sve u redu?“, pita Džon i gleda me pun nade.
„Gospode“, kaže Ema i gura ga laktom u rebra. „Nisam valjda
toliko loša kuvarica. Je li tako, Rouz?“
„Biće sve super“, kažem diplomatski i sedam pored Roberta na sofu,
preko puta njih. Otpijam gutljaj vina i shvatam da Ema nije donela svoju
čašu. Ona pita Roberta o njegovom poslu, ali ih ja iznenada ne čujem.
Prisećam se one fotografije nas četvoro koju sam pogledala kod kuće, i
prisećam se nekih detalja te noći. Razgovor o jednoj školskoj drugarici za
koju smo upravo čule da čeka bebu. „Trebalo bi da zatrudnimo
istovremeno “, bila je rekla Ema. „Vas dve ne možete ništa same da
radite“, rekao je Džon. „Mislim da će naša beba biti lepša od vaše“,
dodao je Lukas uz osmeh.
Naglo ustajem i izvinjavam se, jurim u kupatilo. Moram to nekako
da prebrodim. Moram da budem podrška Emi, ali ako će ona sada
pokušati da zatrudni, to znači da nećemo biti trudne zajedno.
Potiskujem jecaj i umivam se iznad lavaboa. Ne mogu sad da
puknem kada su svi tamo. Čini mi se da sam veoma jadna prijateljica.
Trzam se zbog tihog kucanja. Ema otvara vrata i ja proklinjem sebe što
ih nisam zaključala. „Rouz?“
„Dobro sam, samo mi je bilo malo vruće, to je sve.“

75
 „Ja uvek znam kada lažeš, ne zaboravi.“
Gledam u ogledalo i vidim njen odraz iza sebe. Izgleda veoma
zabrinuto; griža savesti me razdire. Ne želim da se ovo ispreči između
nas. „Ne piješ, je li?“
„Čula sam da to može da pomogne.“
„Nisi o tome čak ni razgovarala sa mnom.“
„Nisam.“ Seda na ivicu kade. „Vidim kako reaguješ kada pomenem
nešto na tu temu; samo sam mislila da ne želiš da o tome razgovaraš, da
te ne zanima. I shvatam, znaš. Stvarno shvatam.“
„Nas dve uvek o svemu razgovaramo“, kažem tiho. Mrzim što će se
to možda isprečiti između nas, ali ne znam šta da radim. Ne želim da
budem ljubomorna. Ne želim da joj zavidim. Ništa od svega ovoga nije
njena krivica. I ja to znam, ali mi je veoma teško da se pričom izvučem iz
ovoga kako se sada osećam.
Polako se okrećem. „Pa, mislim da bi trebalo da se vratimo unutra.“
Ema grize usnu i ustaje. „Hoćeš li mi reći ako kasnije budemo mogle
da o ovome razgovaramo?“
„Kada, ne ako“, obećavam u nadi da ću uskoro smoći snage, zbog
nje.
Ema mi dodiruje rame, a onda izlazi. Brišem lice, duboko udišem,
pa se vraćam u sobu. Osećam da me Robert gleda i pitam se šta vidi.
Ispijam ostatak vina i pokušavam da se fokusiram na ovde i sada.
„Mom ocu nije čak ni palo na pamet da ja možda ne bih želeo da
radim s njim“, kaže Robert Džonu. „On je čovek koga je teško odbiti.
Ipak, pošto sam diplomirao, bilo je logično da se zaposlim u njegovoj
firmi; dobro plaća, ali mnogo očekuje. I to ne samo u poslu.“ U
Robertovom glasu čuje se gorčina. Osećam istinski bol u njegovim
rečima, a ipak mi je ono što govori potpuno strano, pošto je mene mama
uvek podržavala i hrabrila i nikada me nije pritiskala.
„Zar on ne želi da budeš srećan?“
Robert se okreće ka meni. „Ne bih rekao da on razmišlja o sreći…
čini mi se da i za mene isto važi. Ali ovog leta sam počeo da se pitam
koliko sam srećan i šta bi mi donelo sreću u životu.“ Pogled mu se
ukršta sa mojim pogledom i iznenada vidim koliko je on zapravo
nesiguran. Mislila sam da je uglađen i samopouzdan, čak i pomalo
zastrašujući, ali sada, ovog trenutka, izgleda samo kao mali dečak.
„Otkrićeš ti to.“
„Nadam se.“
Čuje se zvonce s pećnice, pa smo se oboje trgnuli. Gledam Emu, koja
razmenjuje pogled i osmeh sa mužem i odlazi u kuhinju. Na tren sam

76
zbunjena i onda naglo ustajem i polazim za njom, a obrazi mi se i dalje
žare od Robertovog prodornog pogleda.
Nas četvoro jedemo u maloj trpezariji, laktovi nam se praktično
dodiruju za okruglim stolom. Muškarci i ja pijemo mnogo vina i sve
četvoro ponovo sipamo paprikaš i pire. Ema shvata da je zaboravila na
desert i grdi me što nisam donela nešto slatko pošto sam priznala da
sam kod Glorije i Grejema odnela pitu. Ipak jasno vidim koliko je
zadovoljna što sam ponovo počela da mesim kolače. Onda Džon u
dubinama ormara nalazi bombonjeru i poslužuje je uz brendi i kafu.
Robert i ja odlazimo posle ponoći, pomalo pripiti, i on se nudi da me
otprati kući. Ema i Džon dovikuju pozdrave i mašu sve dok nismo na
kraju njihove ulice, a onda vođeni mesečinom skrećemo ka mojoj kućici.
„Noćas je bilo baš zabavno“, kaže Robert i prekida prijatnu tišinu.
„Drago mi je.“ Malo se zanosim dok se penjem na ivičnjak. Previše
sam popila. „Mogu li nešto da te pitam?“ On klima glavom, ali izgleda
malo zabrinuto. „Kako to da si ovde došao potpuno sam? Hoću da
kažem, ovo nije tipičan letnji plan za čoveka kao što si ti.“
„Za čoveka kao što sam ja?“ Dodiruje mi ruku da me umiri i ja ga
hvatam ispod ruke, pa se zahvalno oslanjam na njega.
„Hmmmm… sam, zgodan, bogat?“
„O, sad sam i zgodan, je li?“ Osmehuje mi se.
Široko odmahujem rukom. „Hajde, hajde, znaš šta hoću da kažem.“
„Ako me pitaš zašto nisam s nekim, onda ne znam šta da ti kažem.
Imao sam devojku dok sam studirao, to je bilo pre više od tri godine i
verovatno sam u nekom trenutku mislio da ćemo ostati zajedno i da
ćemo se venčati. Onda sam se vratio kući, a ona je živela u Londonu i
udaljili smo se. Sad kada se prisetim, to nije bila ljubav. Da jeste, nekako
bi nam uspelo.“
„Ali zašto si ovde?“, ne odustajem, pošto mi i dalje nije jasno zašto
ovde želi da provede leto.
„Kako si ti znala da je Lukas onaj pravi?“, pita on tiho, prelazeći
preko mog pitanja.
„Ne znam da li postoji onaj pravi, da li postoji istinska srodna duša;
to nekako zvuči previše konačno. Znam samo da mi je Lukas bio najbolji
drug i da sam ga volela. Dugo smo bili zajedno i nikada nisam ni
pomišljala da nećemo biti zajedno.“
„Stvarno mi je žao, Rouz.“
Hodamo ulicom ka mojoj kućici, koja čeka da mi pruži
dobrodošlicu. Ponovo se saplićem. „Treba mi svetlo“, mrmljam pošto
smo stigli do kapije. Otvaram je. „Večeras mi je bilo baš zabavno.“

77
 „Drago mi je“, kaže. „Dalje ćeš moći sama?“
„Mislim da hoću. Robe, da li misliš da svako ima samo jednu priliku
za ljubav?“
Robert kratko razmišlja o tome. „Ne, mislim da nije tako. Mislim da
ako si sposobna da voliš, uvek možeš zauzvrat biti voljena.“ Naginje se
napred i meni staje dah u grlu. Ukipila sam se, ne mogu da mrdnem,
bojim se onoga što bi mogao da uradi, ali mi onda on ovlaš dodiruje
obraz usnama. „Vidimo se uskoro?“
„Da, vidimo se“, nekako uspevam da procedim, a u glavi mi se vrti
od zbunjujućih misli, a srce mi lupa od zbunjujućih emocija.
„Lepo spavaj, Rouz. To si zaslužila.“

78
 Trinaesto poglavlje

Nekoliko dana kasnije ulazim u kuću Eminih roditelja. Nikada nisu

tražili da im vratim ključ pošto sam se preselila da živim s Lukasom i
rekli su da će njihova kuća uvek biti i moja kuća. Pošto sam ušla u
predsoblje, skidam kapuljaču i otresam kišu. Skidam kaput i kačim ga na
kuku pored vrata. I dalje koristim istu kuku kao i tokom dve godine dok
sam tu živela.
Kuća je tada bila toliko puna života – Ema i ja smo puštale glasnu
muziku, a Emina sestra bi igrala u svojoj sobi. Njeni roditelji bi morali da
viču iz prizemlja da nas pozovu na večeru i onda bismo se svi stisnuli
oko kuhinjskog stola i pričali kako smo proveli dan uz zvuk televizora u
pozadini, iako ga gotovo nikada nismo gledali.
Ta kuća mi je pomogla da se oporavim pošto mi je mama umrla.
Brinuli su se o meni kada mi je to bilo najpotrebnije.
Danas je kuća mnogo tiša, ali i dalje osećam istu bezbednost kako
me okružuje kao i kada sam prvi put u nju stigla smoždena od tuge, sa
željom da nađem dom i porodicu, što su mi nesebično pružili.
„Rouz, dušo“, kaže Emina mama Su, pa žurno ulazi u hodnik i
čvrsto me grli. Ema je pljunuta majka, iako nijedna ni druga neće to da
priznaju: mogle bi da budu sestre. Su je rodila Emu još kao tinejdžerka
tako da su bliske i po godinama, a ne samo po izgledu. „Kako si mi ti?
Mnogo ti hvala što si došla da pomogneš. Rekla sam Emi da te ne gnjavi,
ali je ona mislila da će tamo gore biti i nekih tvojih stvari. Neverovatno je
koliko smo krša nakupili. Pazi, prošlo je više od dvadeset godina“, kaže
na svoj uobičajeni energični način. Vuče me uz stepenice na tavan, koji
su odavno preuredili, pa onda ostavili kao stovarište. Napokon su rešili
da iskoriste taj prostor, i zato sad moraju da ga oslobode. Mada, i dalje
se raspravljaju za šta će tačno da ga iskoriste. Ema sedi na podu

79
okružena kutijama.
„Gde je Gari?“, pitam, pošto me čudi da i njen otac nije tu.
Ema diže pogled pa mi se osmehuje. „Otišao je da skuva čaj.“
„Upravo sam prošla kroz kuhinju i nije tamo“, kaže Su ljutito.
„Ubiću ga; zbrisao je u pab, je li? Sve je ostavio nama, kao i obično. E pa
dobro, neće to tako moći. Odmah se vraćam. Još jednom hvala, Rouz,
dušo, izgledaš sjajno.“ Nestala je pre nego što sam stigla da prozborim i
reč.
„Stvarno je otišao kod Džoa?“
„Sto posto – oboje ćemo od nje da poludimo. Dođi ovamo, vidi
ovo.“ Prekrštam noge na podu i uzimam od nje malu kutiju za cipele
punu fotografija. „Sećaš se kako smo nekada nosile film u foto-radnju da
nam razviju prave fotografije?“
Pregledam ih i smejem se pošto vidim Emu i sebe kako skačemo po
sobi i glumimo da smo Spajs gerls. „Jezive su to bile frizure“, kažem,
pokazujući joj jednu na kojoj obe imamo lude sitne kovrdže.
„I dalje tvrdim da su pegle za kosu najbolji izum na svetu.“
„Je li to moje?“ Privlačim jednu kutiju pošto na njoj vidim svoje ime.
Otvaram je i vadim poster na kome je mladić, zvezda iz boj benda, go do
pojasa. „Gospode, nekada sam ovo držala na zidu.“
„Nemoj da me podsećaš, zbog toga sam imala košmare.“ I Ema se
naginje iznad kutije. „Vidi, naše narukvice prijateljstva.“ Uzima gomilu
narukvica koje smo kupile na nekom davnom taltinškom vašaru i uzima
polovinu, pa ih stavlja na ruku. „Sećaš se svih onih kasnih noćnih
razgovora u našoj sobi, o tome hoćemo li ostati drugarice ili nećemo?“
Uzimam drugu polovinu narukvica, a grlo mi se steže. Neprestano
smo se brinule da ćemo se s vremenom udaljiti.
„Dvadeset godina prijateljstva“, kažem i dižem ruke pored njenih.
Čini se kao da je ovo pravi trenutak.
Gutam knedlu i gledam svoju najbolju drugaricu. „Reci mi, Emi,
moram da znam.“
Ema uzima moju ruku i drži je. „Prestala sam s pilulom. Čini mi se
da nam je sada pravo vreme. Mada se i plašim. Ne znam koliko će
potrajati, ali znaš koliko sam oduvek želela porodicu.“
Kada smo bile tinejdžerke, stalno smo se bojale da ćemo zatrudneti.
Su nam je utuvila u glavu koliko je želela da još malo sačeka, iako voli
Emu svim svojim bićem; smatrala je da je bila premlada kada se to
desilo. Uvek je govorila da prvo treba da znamo ko smo, pre nego što se
odlučimo na taj korak. Ema je u pubertetu počela da mi govori kako mi
zavidi što imam Lukasa. Teško je kada su vam prijatelji u drugoj

80
životnoj fazi od vas. Sada mi je jasno zašto se tako osećala. Kada je
upoznala Džona, počela je više da priča o tome kako želi porodicu.
Pretpostavljam da se prvo rodila želja da ima bebu, a onda je to preraslo
u želju da ima njegovu bebu. A znam koliko će Ema biti sjajna majka.
Klimam joj glavom da nastavi. Gledam naše ruke i stežem joj šaku, pošto
trenutno još ne mogu da dođem do reči.
„Ipak, nije lako. Uzbuđena sam, a istovremeno i preplašena i mrzim
što vidim da si ti uznemirena. Volela bih nekako da ublažim tvoj bol.
Volela bih da kroz ovo prolazimo zajedno. Uvek sam mislila… Uvek
sam mislila da će tako biti.“ Glas joj utihne, dižem pogled i vidim da
briše suzu.
„U redu je“, kažem brzo, ponovo joj stežem ruku i osećam kako i
meni iz oka curi suza. „I ja sam mislila da će biti tako, ali znaš…“
Moram da stanem i ponovo dođem do glasa. „Oduvek sam zamišljala da
ćemo Lukas i ja zasnovati porodicu; on je voleo decu i to smo, znaš,
prosto nekako uzimali zdravo za gotovo? A kada si ti o tome pričala, sve
sam videla, videla sam nas četvoro s decom kako idemo na plažu i
vašar, kako nam se deca druže i igraju zajedno i…“ Brišem još jednu
suzu, a ona šmrče. „Ali sada Lukasa više nema pa je i to nestalo.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem da to više ne vidim. Ne osećam više tu potrebu kao
ti. Bar zasada. Pretpostavljala sam da ćemo imati bebu, ali još ne bih na
to bila spremna, ne kao što si ti sada. Prosto ne znam je li to nešto što ću
želeti ili ne. A kada sam shvatila da ćete vi probati, bila sam ljubomorna
zato što to nikada neću imati s Lukasom. Nikada neću imati deo njega sa
sobom, ali, ne znam, možda je to i dobro, jer kako bih podizala njegovo
dete bez njega?“ Onda glasno jecam i ona me grli.
„Mnogo mi je žao“, kaže mi ona.
Malo se odvajam od nje da bih je pogledala.
„Nikada neću imati porodicu s Lukasom i to će uvek boleti, ali
nipošto ne želim da se ti osećaš loše zato što ćeš je imati sa Džonom.
Lukas bi bio mnogo srećan zbog vas dvoje. I ja sam srećna. Veruj mi da
jesam.“
„Rouz, ti si mi najbolja prijateljica“, kaže dok mi sklanja pramen
kose s lica i osmehuje mi se uprkos suzama. „Znaš, ti si izuzetno jaka i
hrabra. Zaslužuješ mnogo, mnogo sreće.“
„Gospode, opet ćeš me rasplakati.“
Ema mi briše suzu sa obraza. „Ponekad se osećam toliko
bespomoćno, ne znam šta da radim da bih ti pomogla.“
„Dovoljno je što si uz mene.“ Duboko udišem. „Boli me… Ne znam

81
je li ’manje’ najbolja reč, ali recimo da bol postaje podnošljiviji. Počinjem
da mislim o tome da ću živeti i bez Lukasa. Ti dobro znaš da nikada
nikoga neću voleti kao što sam volela njega, ali sada mi se čini da sam
više u stanju da se suočim s budućnošću bez njega. Da li to što govorim
ima smisla?“
Ema klima glavom. „Lukas bi želeo da stvoriš sebi nov život i
budućnost i bez njega. Oduvek je želeo da budeš srećna i sada je tamo
negde gore i navija za tebe. To prosto znam.“
„Stvarno misliš da je tako?“
„Naravno da mislim. On nikada ne bi želeo da se ti na bilo koji
način mučiš. Vas dvoje ste imali nešto zaista posebno i to nikada ništa
neće promeniti, razumeš? A Džon i ja ćemo uvek biti uz tebe. Obećavam
ti.“
Osmehujem se svojoj najboljoj drugarici. „Zauvek ćemo biti
drugarice?“, kažem i prisećam se kako smo to jedna drugoj obećale u
istoj ovoj kući kada nam je bilo dvanaest.
Ona uzvraća osmehom. „Zauvek ćemo biti drugarice.“
Tonemo u zamišljenu tišinu i čini se da sedimo tu čitavu večnost,
zagrljene, sve dok njeni iznenada ne uđu, pa se razdvajamo.
„Je li sve u redu?“, pita Gari. On je nedavno otišao u penziju i teško
mu pada što sada nema čime da se bavi. Ne zanimaju ga ni golf ni
pecanje, tako da sledeće nedelje on i Su počinju da idu na časove salse.
„Dobro smo“, kažem.
„Samo ništa nismo uradile“, priznaje Ema.
Su diže ruku. „Hajde sada da napravimo pauzu, ionako ne možemo
ni da se dogovorimo šta da radimo sa ovim prostorom. Spremiću nam
nešto za ručak. Idemo, Gari.“
Gari nam namiguje i izlazi za svojom ženom. Ema me gleda, tiho se
smeje i ja joj uzvraćam osmehom. Su je dobro poznata po tome što naglo
menja mišljenje i mnogo mi se sviđa kako smo svi navikli da živimo s
njom.
„Sigurno jezivo izgledamo“, kažem, vadim gumicu iz džepa i
vezujem kosu u rep.
„Umirem od gladi. Od plakanja se baš ogladni, časna reč.“ Tapše me
po ruci. „Hvala što si me saslušala. I znaš, sve moraš da radiš korak po
korak. Sve će s vremenom biti lakše.“ Povlači me da ustanem s njom. „A
možda se jednog dana ponovo zaljubiš…“
Odmahujem glavom. „Samo nikada nemoj da mi provodadžišeš.
Nikada. Dogovoreno?“
Ona diže ruke. „Dobro, dobro. Jedino nemoj unapred ništa da

82
odbijaš, zato što se nikad ne zna.“ Upućuje mi značajan pogled, pa onda
izlazimo zajedno s njenim roditeljima i ja prosto znam da misli na
Roberta. Na licu joj jasno piše da se pita može li tu biti nečega. Nemam
pojma je li u pravu što o tome razmišlja. Ili je li okej što sama o tome
razmišljam.
Kako li ću znati da li je i kada je pravo vreme?
Pratim Emu u prizemlje, gde jedemo sendviče sa sirom i pijemo čaj
sa Su i Garijem. Veselo se prepucavaju kao pravi stari bračni par i
mnogo zavitlavaju Emu, podsećajući je na sve gluposti koje je pravila u
detinjstvu. Ja slušam osmehujući se, to poznato društvo mi pomaže da
zaboravim na melanholiju. Bilo mi je teško da se pomirim s činjenicom
da nikada neću zasnovati porodicu s Lukasom, ali neću dozvoliti da me
to spreči da podržavam Emu i Džona. Zapravo se osećam bolje što sam
joj rekla da nisam sigurna da u svojoj budućnosti vidim porodicu, kao
da je to bila neka tajna koju sam morala da otkrijem. Ne znam je li to
nekako izraz nepoštovanja prema Lukasu, što neke stvari doživljavam
drugačije sada pošto njega više nema, ali mislim da moram da prihvatim
kako se sve promenilo kada sam njega izgubila, a da sam se najviše
promenila ja sama. I u redu je razmišljati šta sada želim, pošto moram da
živim bez njega.

Pošto smo otišli iz kuće njenih roditelja, sunce zalazi i gledamo

pruge narandžastog i crvenog kako se ukrštaju preko neba. Mirno stojim
i pomišljam kako bih volela da na platnu ovekovečim te boje koje je
stvorila priroda. „Ponekad se osećam toliko izgubljeno što ne slikam“,
kažem Emi.
„Slikaćeš ti ponovo, sigurna sam.“
„Mislim da je stvar u tome što više ne znam šta da slikam. Kao da
želim da slikam nešto različito od onoga što sam slikala pre, ali ne znam
tačno šta.“
Ema naginje glavu u stranu. „To zapravo zvuči uzbudljivo. Nisi se ti
zaglavila, već samo čekaš da shvatiš šta tačno želiš da radiš.“
Sviđa mi se način na koji ona to vidi.
Prolazimo pored Taltinške gostionice i vidimo kako se svetla u njoj
pale. Pitam se šta li Robert sada radi. „Moram nešto da ti kažem“,

83
iznenada reče Ema, pošto je videla gde gledam.
„Šta?“
„Robert je nameravao da ostane samo nekoliko dana, planirao je da
ode posle vašara, ali pošto te je upoznao, kada smo doručkovali u
gostionici, rešio je da provede ovde čitavo leto.“
Mrštim se i pokušavam da se prisetim. „Ali kada smo ga upoznali,
pitali smo ga i rekao je da će ovde provesti bar nekoliko nedelja, zar ne?“
Ona klima glavom. „Tačno tako, slagao nas je. Predomislio se tek
pošto je upoznao tebe i porazgovarao s Mikom pošto smo otišle.“
„Pa to je sumanuto.“
„Stvarno? Ja sam čim sam upoznala Džona osetila da između nas
ima nečega. Robert se već zaljubio u tvoje slike i onda je upoznao
slikarku i rešio je da ostane i da je upozna još bolje.“ Približavamo se
Eminoj kući tako da malo usporavamo. „Možda je one noći baš to hteo
da ti kaže.“
„Ne donose se takve odluke u životu čim nekog upoznaš, ima tu još
nečega. Čini mi se da ima nezgodan odnos sa ocem; mislim da je želeo
da se udalji od njega.“
Ema sleže ramenima. „Možda, ali i dalje je očigledno da mu se
sviđaš. Svi to jasno vidimo. Pitanje glasi – da li se i on tebi sviđa?“
„Naravno da mi se sviđa.“
„Znaš šta te pitam.“
Zaustavljam se kod njene kapije. „Nisam sigurna da li želim da mi se
sviđa, razumeš?“
Ona klima glavom. „To mogu da razumem. On će, međutim, ovde
biti samo preko leta. A šta ima loše u letnjoj šemi?“ Kezi mi se dok
otvara kapiju.
„Kao da nas dve znamo kako se to radi.“ Ema je pre Džona imala
dva momka, i sa svakim je bila godinu dana u vezi. Mi smo devojke za
dugačke veze i ona to zna.
Osmeh joj gasne i onda me ozbiljnije gleda. „Primećujem kako se
zbog njega osmehuješ. To je divno videti.“
Pružam ruke preko kapije da je zagrlim. „Lepo je ponovo se
osmehivati“, priznajem. „Mislila sam da nikada neću ni pogledati nekog
drugog“, kažem joj na uho pre nego što je puštam.
„Stvar je u tome da će ti možda trebati vremena da to shvatiš, ali ti
život ponekad ne pruža mnogo vremena. Ne znam da li sam se dobro
izrazila.“
Gledam je kako ulazi u kuću, a njene reči mi odzvanjaju u ušima.
Polako odlazim do svoje kućice, a mrak se spušta na grad.

84
 Razmišljam o Robertu. Ne verujem da je tu samo zbog mene, ali
moram da priznam da mi je drago što ostaje. Želim da provodim više
vremena s njim i da ga bolje upoznam. Onaj trenutak kada smo se
oprostili posle večere kod Eme bio je pun nekakve napetosti. Prosto ne
znam jesam li već spremna za to.
Ponovo počinjem da razmišljam o trenucima. Nisam znala koliko ću
trenutaka imati s Lukasom. Mi to nikada ne znamo. Zbog čekanja ću
možda izgubiti neke trenutke, zbog čega ću jednog dana možda zažaliti.
Možda moramo da ugrabimo trenutak dok to još možemo, kada je pred
nama, čak i ako ga se bojimo. Znam bolje od drugih koliko lako vreme
može da istekne. Kako možete misliti da imate večnost, a onda je
izgubite. Možda ne bi trebalo da se krijem od toga što se razvija između
Roberta i mene, zato što ko zna da li ću još neki put u životu osetiti
takvu iskru? Hoće li mi se ponovo ukazati takva prilika? Takav trenutak.
Možda je naš trenutak baš sada.
Zaustavljam se pred vratima. Dižem pogled ka nebu i želim da mi
kosmos pošalje znak, da mi kaže šta da radim. Želim da mi Lukas
pošalje znak. Volela bih da s njim razgovaram o svemu ovome. Volela
bih da imamo samo još jedan zajednički trenutak.
I na kraju, želim da ne moram sve to da želim.

85
 Četrnaesto poglavlje

Robert me zove na piknik na plaži. Dan je predivan, netipičan za

Englesku i jedva čekam da izađem iz kuće. U podne odlazim na plažu i
vidim ga kako sedi na ćebetu, a pored njega je korpa primamljivog
izgleda. Ustaje i maše mi, pa počinjem da se smejem. „Šta je?“
„Vidi kako smo se obukli“, dovikujem dok mu prilazim. Oboje smo
u svetloplavim farmerkama i belim košuljama. „Otišao si u pogrešnu
prodavnicu, je li?“
On se osmehuje. „Šta da kažem, volim žensku odeću.“ Hitro me
ljubi u obraz. „Moram priznati da tebi mnogo bolje stoji.“
„Pa baš bih se zabrinula da ženska odeća meni ne stoji bolje.“
„Vidi, ovo je muška košulja“, buni se i pokušava da mi pokaže
etiketu.
„Neću ja da ti sudim. Šta si doneo?“ Zavirujem u otvorenu korpu.
„Mik mi je ovo spremio, baš se potrudio. Spakovao je hranu za
petoro.“
Sedamo na ćebe i vadimo hranu. Mik je spremio sendviče s
piletinom, salatu od testenine, rol-viršle i jagode sa šlagom, kao i bokal
Pimovog likera i limunade.
„Svaka mu čast, ovo je stvarno sjajno“, kažem i vadim svoj tanjir.
Naslanjam se na ćebe. Na nebu nema ni oblačka, a more mirno
zapljuskuje pesak. Okrećem lice ka suncu da uživam u toploti.
Robertu zvoni telefon, ali kada je video ko je, odbija poziv. Sigurno
vidi moje znatiželjno lice, pošto uzdiše. „Moj otac. Ponovo. Mnogo je
besan što sam ovde. Stalno me gnjavi da se vratim kući; misli da
ugrožavam svoju budućnost time što sam rešio da odem na odmor. Želi
da jednog dana preuzmem čitavu firmu i misli da ovo deluje loše pred
ostalim partnerima.“

86
 „Da li ti to želiš, da je preuzmeš?“
„Ne želim da o tome razmišljam ovoga leta“, odgovara i zagriza
sendvič. To mi deluje pomalo nezrelo, to odlaganje odluka, ali onda
pomišljam kako ja odlažem pokušaje da ponovo slikam, pa zato
odlučujem da oćutim. Onda mu se lice ozarilo. „Ali imam i neke lepe
vesti. Kada sam otišao kući da sredim tvoje slike, morao sam u
kancelariju na jedan sastanak, pa sam prošao pored galerije o kojoj sam
ti pričao. Posle sam otišao da porazgovaram s vlasnicom, Heder.“
Spuštam viljušku i osećam kako mi se vrat i obrazi rumene.
„Zašto?“
„Želeo sam da je pitam kako nalazi slikare i da joj kažem kako sam
joj našao jednu slikarku. Bila je zauzeta, ali sam joj ostavio nekoliko
fotografija tvojih slika i juče me je zvala da mi kaže kako joj se mnogo
dopadaju.“
Zurim u njega s nevericom. „Pokazao si joj moje slike bez moje
dozvole?“
Izgleda iznenađeno zbog mog tona. „Mislio sam da će ti biti drago.
Mnogo joj se sviđaju. Rekao sam joj da trenutno ne slikaš, i ona je…“
U meni navire bes. „Zašto ti to radiš? Zašto me toliko pritiskaš?“
„Zato što bi trebalo da slikaš“, kaže, povisivši glas kao i ja. „Rekla si
da moraš da prikažeš svoja osećanja i da…“
„Ti ne znaš ništa o mojim osećanjima“, brecam se ozlojeđeno.
„Gospode, pa tek smo se upoznali.“ Naglo ustajem pošto više ne mogu
da sedim mirno.
Robert takođe ustaje i okreće se ka meni. „Samo sam želeo da ti
pomognem.“
„Ne treba meni tvoja pomoć.“
Hvata me za ruku i ja se okrećem da pođem. „Heder je rekla da želi
da vidi još tvojih slika, ovo bi mogla biti istinska prilika. Šta je s tvojom
budućnošću? Trebalo bi da o njoj razmišljaš.“
Oslobađam ruku iz njegovog stiska. „Kao što ti misliš na svoju
budućnost, je li?“, dobacujem mu pre nego što odem. Na pesku je
prilično teško besno odjuriti; stopala mi propadaju i osećam kako mi
listovi gore od napora da se što brže udaljim.
Stižem do kraja plaže i gledam iza sebe. Nazirem Roberta u daljini,
kako stoji na mestu na kome sam ga ostavila. Ne razumem zašto tako
očajnički želi da ja ponovo slikam. Nisam mu ja neki eksperiment. Neka
se bavi sopstvenim životom. Očigledno je da ne želi da radi za svog oca,
da ne želi da preuzme firmu, ali neće s tim da se suoči, pa zašto onda da
ja slušam njegove savete?“

87
 „Rouz, tu si znači.“ Ječim u sebi pošto je gospođa Moris istrčala iz
svog kafea, a za njom i Amanda. „Imaš li nekoliko trenutaka da ovo
pogledaš?“
Amanda drži blok i stidljivo mi se osmehuje. Grize usnu i ja
prepoznajem taj nervozni pogled. Kada se nadate da će se nekom
dopasti ono što ste stvorili, ali istovremeno i sumnjate u svoje
sposobnosti. Kreativni ljudi uvek imaju problema sa samopouzdanjem. I
ja sam se nekada osećala potpuno isto kao ona sada. Smirujem se i ne
želim da na njih istresem svoj bes zbog Roberta.
Duboko udišem pa gledam crtež. Drago mi je što je to tačno ono što
je profesorka od nje tražila. „Amanda, pa ovo je stvarno super. Ako za
ovo ne dobiješ peticu, oni u školi ne znaju ništa o umetnosti.“
„O hvala. I hvala na pomoći.“ Iznenada me grli.
„Ma nema na čemu“, kažem i grlim i ja nju.
Ponovo gledam sliku i obuzima me poznat osećaj. Volim to osećanje
kada nešto stvorite, osećanje ponosa i ispunjenosti; smireni ste i
zadovoljni, nekako potpuni. Nedostaje mi taj osećaj. Više nego što sam
slutila. Ostavljam ih da radosno gledaju njen crtež i drago mi je što sam
mogla da im pomognem.
Zašto je uvek lakše pomoći drugima nego sebi?
Dok hodam kući, sada sporije, pitam se da li je zato Robert ono
uradio. Je li pokušao da mi pomogne zato što ne može da pomogne sebi?
Možda tako što mi pomaže odlaže suočavanje sa sopstvenim
problemima.
Zaustavljam se na početku svoje ulice pošto vidim Roberta kako ide
ka mojoj kućici. Osetio je da sam tu, pa se okreće i ja mu prilazim i
zaustavljam se nekoliko koraka ispred njega.
„Nisam želeo da te uznemirim“, kaže tiho. „Najiskrenije sam samo
pokušavao da pomognem. Mislim da si ti zaista talentovana i želim da i
drugi saznaju za tvoje slike. Ali trebalo je prvo da te pitam, to mi je sad
jasno. Ponekad se toliko uzbudim zbog nečega da zaboravim da prvo
dobro razmislim. Kao kada sam porušio sve u onoj knjižari zato što
nisam gledao kuda idem.“ Oprezno se osmehuje.
Veoma je teško ljutiti se na taj osmeh. „Slušaj, shvatam da želiš da
pomogneš, i ne sumnjam u tvoje motive, ali meni je trenutno baš teško,
stvarno imam problema.“
„To mi je jasno. I stvarno mi je žao. Mislio sam da će te možda, ne
znam, nadahnuti ako znaš da su se njoj tvoje slike baš dopale. Misli da
imaš istinskog potencijala.“
Moram da priznam da to zvuči veoma laskavo. Otkako sam završila

88
koledž, nisam imala nikakvog kontakta s ljudima iz sveta umetnosti.
Nisam ga ni tražila, pošto sam mislila da nisam dovoljno dobra. „Nikada
ranije nisam bila u toj galeriji.“
„Prostor je sjajan, stvarno mislim da ona ima odličan ukus. Dao sam
joj…“, ponovo izgleda nervozno. „Dao sam joj tvoj broj…“
„E, Robe, stvarno si opasan igrač“, kažem i prolazim pored njega.
„Moram nešto da popijem.“
On ulazi za mnom u kuću i stoji na vratima, gleda oko sebe dok ja
vadim sve što je potrebno za čaj, ali onda ipak odlazim do frižidera i
sipam čašu vina. Gleda me kako otpijam gutljaj, pa ulazi još korak.
„Zamišljao sam kako ovo mesto izgleda unutra… stvarno liči na tebe.“
Naslanjam se na radnu površinu i sklapam oči. „Šta ako ne budem
mogla više da slikam?“, šapućem.
„Možeš ti sve što poželiš“, uzvraća Robert šapatom, bliže nego što
sam mislila da jeste.
Naglo otvaram oči i vidim ga, tek koji centimetar od mene. Pogledi
nam se sreću i on se blago osmehuje. Gutam krupnu knedlu i on prilazi
još bliže.
„Ja…“ Zaustila sam nešto da kažem, ali nemam pojma šta pošto u
glavi kao da mi se spustila gusta magla. Pokušavam da se pomerim, ali
me pult snažno pritiska s leđa, a onda sam se ukipila pošto ne znam da
li želim da se pomerim. On diže ruku i dira mi obraz, koji gori pod
njegovim prstima. Ne mogu da odvojim pogled od njega. Srce počinje da
mi ubrzava. Obuzela me je neodlučnost. Da li želim da ovo zaustavim?
Nemam vremena da smislim odgovor pošto se on približava i, sve
vreme me gledajući u oči, dodiruje usnama moje. Zbunjeno dahće,
stavlja mi ruku na kosu i približava me, ljubeći me duže i sporije. Mojim
usnama nedostaje ljubljenje. Spremno uzvraćaju njegov dodir, ne
puštaju njegove usne, ali osećaj je toliko različit od onoga na šta sam
navikla. Poljubac mu je nežan ali i strastven i osećam kako mi njegova
neobrijana brada grebucka kožu. Lukas je uvek bio glatko izbrijan.
Robert se odvaja od mene pre nego što mogu da donesem odluku i
pogledom traži moje oči. Ne znam šta vidi u njima. Ne znam šta osećam.
Prstima dodirujem usne koje mi još bride. Stežem pult i odjednom se
osećam slabašno. Upravo sam se poljubila s nekim drugim. U životu
sam se do sada ljubila samo s Lukasom.
„Izvini, Rouz, nije trebalo…“, kaže Robert i udaljava se kao da sam
ga opekla.
Da li mu je žao što me je poljubio? Da li želim da mu bude žao? Iz
grla mi se otima jecaj. „Idi sada“, kažem i pokušavam da ga prikrijem.

89
 On brzo izlazi, zatvara vrata za sobom i ostavlja me samu u tihoj
kući.
Nesigurno odlazim do stola i sedam na stolicu. Potpuno sam
zbunjena. Ne razumem privlačnost koju osećam prema Robertu. Kao ni
to da i on oseća istu privlačnost prema meni, ali je onda izgledao kao da
ga muči snažna griža savesti kada me je poljubio. Je li to zbog Lukasa?
Da li misli da je prerano za ovo? A najgore od svega jeste što mi se osećaj
dopao. Nedostajalo mi je ljubljenje. I dopao mi se poljubac s Robertom.
Moram nekako da izbacim iz sebe sva ta sukobljena osećanja. Kao
da su se zaglavila u meni i da mi njihova težina pritiska srce, pa teško
dišem.
Penjem se na sprat i uzimam blok iz sobe za slikanje. Odlazim u
spavaću sobu i prekrštenih nogu sedam na krevet. Uzimam olovku.
Ruka mi blago podrhtava dok sklapam prste oko olovke. U grudima
zaista osećam bol. Spuštam olovku na papir i počinjem da senčim.
Moram snažno da se usredsredim pošto mi na oči naviru suze. Žustro
pritiskam po papiru, stvaram tamne linije i trljam ih. Brzo nastaju oči.
Izbacujem svu svoju zbunjenost na hartiju, zamalo da je poderem. Onda
uzdišem i iscrpljena ispuštam olovku. Pogled mi uzvraćaju dva gotovo
završena oka.
To su Robertove oči.
Šta mi to on radi?
Ipak, ne mogu poreći, prija mi što sam nešto nacrtala. Mislim o
onim Robertovim rečima, kako je žena iz galerije rekla da moram da
iznesem svoja osećanja. On joj je očigledno ispričao kako sam ostala bez
Lukasa. Kako da sve što sam iskusila stavim na papir? Deluje mi
nemoguće, ali sam se malo umirila samim tim što sam nacrtala
Robertove oči. On me je umirio. Kaže da moram da savladam svoj strah
od slikanja i da ponovo stvaram, i znam da je u pravu. To i želim. To
zaista želim.
Ali kako to da postignem?

Sutradan ujutro pomišljam da ignorišem telefon koji zuji pored

mene, ali ne prepoznajem broj i srce smesta počinje da mi lupa. I dalje
me užasava mogućnost da će mi javiti nekakve strašne vesti. Ali pošto

90
sam se javila, ženski glas se odmah predstavlja kao Heder iz galerije u
Plimutu i srce nastavlja da mi ludo tuče u grudima iz sasvim drugog
razloga.
„Zovem vas, Rouz, zato što jedan moj prijatelj u prvoj nedelji juna
vodi umetničku koloniju u Škotskoj. On je izuzetno talentovan i okupio
je sjajnu grupu umetnika. Mislim da bi vam veoma koristilo da idete
tamo s njim. Vaš… prijatelj… Robert, je li tako? Došao je u galeriju i
pokazao mi vaše radove i mislim da vi imate izuzetan potencijal da u toj
koloniji napravite nešto vredno. Den je veoma vešt u pomaganju
umetnicima da pretoče svoja osećanja u dela. Mislim da ćete u tom
okruženju i među tim ljudima sigurno naći inspiraciju.“ Kaže mi da
koloniju vodi Danijel Smit, britanski slikar kome se odavno divim. U
mojoj dnevnoj sobi visi reprodukcija jedne njegove slike – žene koja leži
na sofi. Čini mi se kao da njegova ljubav prema modelu isijava iz slike.
Ne mogu da verujem da mi se pruža prilika ne samo da ga
upoznam već i da me on podučava. „On je, naravno, veoma izbirljiv i
pazi koga će voditi, ali veruje u moj sud i sigurna sam da će vas primiti.
Šta mislite?“ Heder govori odsečno i zbog toga mi se čini da je navikla
da u životu dobija sve što želi. Osećam se malčice zastrašeno.
„Mogu li da… mogu li malo da razmislim?“
„Den je već primio uobičajeni broj polaznika, tako da će mi trebati
vremena da ga ubedim da primi i vas, zato vas molim, nemojte predugo
da razmišljate. Ovo vam je izuzetna prilika.“
U njenim rečima čujem ono što mi je Robert već govorio. Ali pošto
smo završile razgovor, ostajem da ležim u krevetu i pitam se jesam li
spremna za tu priliku.
Ostatak dana ne mogu da mislim ni o čemu sem o Robertu i
slikanju. Laknulo mi je kada je došlo vreme da krenem na posao, pošto
ću tamo verovatno misliti o nečemu drugom.
Međutim, čim sam ugledala Emu, popuštam i vodim je napolje da
joj ispričam šta se sve desilo.
„Pevaj“, kaže i preti mi flašom kečapa.
Osvrćem se oko sebe da budem sigurna da smo same.
„Pa… hm, Robert, on… mi…“
„Spavali ste?“, krešti toliko jako da bi i psi poludeli.
„Ne, naravno da nismo, ali… poljubio me je.“ Grizem usnu i nekako
izgovaram te reči. Naslanjam se na sto. „Rekao je da mu je žao… ja sam
mu rekla da ide. I sada ne znam šta da mislim i šta da osećam zbog
svega toga“, pričam joj na brzinu.
Ona me kratko posmatra. „Dobro, ovo moram da te pitam, da li ti je

91
prijalo kada te je poljubio?“
Sklapam oči i ponovo osećam Robertove usne na svojim usnama.
Kunem se da mi još bride od njegovog poljupca. „Da, ali…“
„Nema šta ali. Poljubili ste se, pa šta?“
„Ali od tada ga nisam ni videla ni čula.“
„Videćeš ga uskoro“, kaže Ema odlučno. „On je dobar momak,
verovatno je brinuo kako ćeš ti to da doživiš. Vratiće se pošto mu se
stvarno sviđaš.“
„Da li ja treba da osećam krivicu?“, pitam je.
Ema žustro odmahuje glavom. „Nikako. Ti, više od svih drugih,
zaslužuješ da budeš srećna i treba da radiš sve što te čini srećnom.
Robert je sjajan, da se ne lažemo, i ovde provodi čitavo leto, i on ne mora
biti tvoja sledeća velika ljubav. Samo pusti da vidiš šta će se desiti. Ako
ti se dopalo kako ste se ljubili i ako želiš to da ponoviš, onda samo
napred, ali ako ne želiš, i to je okej. Meni zvuči kao da je njemu zaista
stalo do tvojih osećanja i da neće uraditi ništa što tebi ne bi prijalo.“
Tapše me po ruci. „Nikada ti se neće činiti da je trenutak savršen. Uvek
ćeš brinuti da je prerano i uvek ćeš misliti na Lukasa, to je potpuno
prirodno. Ali nijedna nova ljubav u tvom životu neće ti oduzeti ono što
si imala s Lukasom, to dobro znaš.“
Klimam glavom. Zaista to znam. „Kad se poljubiš s nekim ko ti se
sviđa, trebalo bi da se osećaš srećno, je li?“
Ona se osmehuje. „Bićeš ti srećna. Samo dozvoli sebi da budeš
srećna.“ Džo izlazi da vidi šta radimo pošto je vreme za otvaranje, tako
da nemam vremena da joj ispričam za Hederinu ponudu.
Prvi gost u baru je Robert. Gleda me s vrata kao da nije siguran da li
želim da uđe ili ne. Osmehujem mu se gotovo protiv svoje volje i on mi
uzvraća osmehom, a na licu mu se jasno vidi olakšanje. Ulazi i ja ga
dočekujem na pola puta. „Izvini“, kažemo jedno drugom istovremeno.
Robert sklanja kosu s čela. „Nemaš ti ni za šta da se izvinjavaš, ja
sam kriv.“ Osećam ubod razočaranja zato što on misli da je naš poljubac
bio greška, ali se onda on osmehuje i dodaje: „Nije trebalo tako da te
ostavim.“
„Nije trebalo da te pustim da odeš“, kažem tiho i pomalo stidljivo.
Osećam da treba da promenim temu, pa mu pričam da me je Heder
zvala i pozvala u slikarsku koloniju. „Nisam sigurna šta da radim.“
„Ne može tebi niko da kaže šta da radiš. To zvuči kao otrcana fraza,
ali stvarno mislim da treba da slediš svoje srce.“
Ema donosi Robertu piće, a mene zovu za jedan sto, tako da se
privremeno rastajemo, ali osećam na sebi njegov pogled i krišom mu

92
često uzvraćam pogledima. Veći deo večeri mislim o njegovim rečima.
Sledi svoje srce.
Znam šta moje srce želi, ali me plaši ideja da to i ostvarim.

93
 Petnaesto poglavlje

Robert i ja smo tokom sledećih nekoliko nedelja proveli mnogo

vremena zajedno, ali me nije ponovo poljubio. Pomalo sam zbog toga
razočarana, ali uživam u njegovom društvu i ne želim ništa da
požurujem. Samo se nadam da on ne misli da je to bila greška. Zove da
kaže kako ima za mene jedno iznenađenje, pa se dogovaramo da kasnije
svrati po mene.
Pre toga idem kod Glorije i Grejema na redovni nedeljni ručak.
Čudno mi je što imam takav odnos s Robertom, a ne znam da li njih
dvoje žele da znaju za njega.
„Baš lepo izgledaš“, kaže mi Glorija dok joj ja pomažem oko sosa.
„Stvarno mi je drago što to vidim.“ Smesta mi je krivo što sam
komunikaciju s njima u ovih poslednjih nekoliko nedelja svela samo na
nedeljne ručkove, dok sam ih pre često zvala telefonom. Teško mi je da
smislim temu za razgovor a da ne pomenem Roberta. Nije mi delovalo
ispravno da im nešto kažem. Bar zasada. Zato što su oni Lukasovi
roditelji. Ali nikako mi se ne sviđa to osećanje da od njih nešto skrivam,
ili još gore, da ih lažem. „Kako ste vas dvoje?“
„Pa, vidiš na Lukasovom Fejsbuku nam je stigla poruka od jednog
vašeg starog prijatelja. Sećaš se Sema?“ Zamišljam Sema, kratke
pramenove njegove kose koji štrče na sve strane i odmahujem glavom.
„Gospode, Sem je smatrao da je najveći donžuan na svetu. Živeo je u
popriličnoj zabludi.“ Okrećem se da je pogledam. „Znači i dalje
posećujete njegovu stranicu?“ Posle Lukasove smrti, nisam mogla da
podnesem da se logujem na Fejsbuk. Ema je rekla da na obe naše strane
ima bezbroj izjava saučešća, ali nisam htela da ih vidim i da se suočim s
činjenicom da njega zaista više nema. Ponekad pogledam njegove stare
statuse, osmehnem se kada se ludirao ili gledam naše zajedničke

94
fotografije i prisećam se gde smo ih i kada snimili, ali na svojoj stranici
već dugo nisam ništa objavila. Pretpostavljam da nisam znala šta da
kažem.
„Javio nam je da se ženi i da bi veoma voleo da dođemo. Rekao je da
bi Lukasa zvao za kuma. Baš lepo od njega što nas se setio.“
„Ja ne mogu da zamislim da se on ženi.“ Njih dvojica su se malo
udaljili kada je Sem otišao na studije i više se nije vratio, ali su u školi bili
bliski i mislim da bi Lukas rado išao na njegovu svadbu. Ponekad
zaboravite kako se svet kreće oko vas dok vi samo mislite na osobu koja
vam nedostaje. „Ali drago mi je što ljudi nisu zaboravili Lukasa. To
znači da je na neki način ostavio traga za sobom.“
Ona uzima moju šaku. „Ostavio je veoma poseban trag u našem
svetu, i to je jedino bitno.“
Grlo mi se steže dok je gledam u oči i bojim se da ću zaplakati.
Mnogo mi je drago što sam poznavala Lukasa i ona je u pravu – jedino je
bitno da smo ga znali i da smo ga voleli. Onda ulazi Grejem da nam
kaže da će posle na te-veu ići jedan stari film koji oni vole i Glorija se
okreće da vidi kakvi su krompiri. Ja se vraćam sosu, i drago mi je što
imam na nešto da se usredsredim.
Smazali smo pečenje i posle za desert imamo moj kolač od limuna.
Polovinu sam sačuvala, pošto želim da ga i Robert proba. Grejem jedva
čeka da gleda film i nakon što smo sve raspremili i pošto sam pogledala
na sat, shvatam da je vreme da krenem.
Glorija me prati do ulaznih vrata, pa ih otvara i gleda me kako
izlazim. „Kakvi su ti planovi za ostatak dana?“
„Dolazi Robert po mene, hoće nešto da mi pokaže. Nekakvo
iznenađenje.“
„Mogao je ovde da dođe po tebe.“ Klimam glavom, ali mislim da
bismo se u tom slučaju svi osećali pomalo neprijatno. „Čitavo mesto ga
je prilično zavolelo“, kaže, ali me ne gleda u oči.
„Postao mi je dobar prijatelj“, kažem brzo.
Glorija me kratko gleda, a onda me hitro grli. „Hvala što si svratila,
to nam stvarno mnogo znači.“
„Ma kakvi, znate koliko volim da dolazim“, kažem joj i čvrsto je
grlim. „Mi smo porodica“, kažem, a glas me malčice izdaje. Toliko dugo
sam ih doživljavala kao sopstvene roditelje da mi se srce slama od
pomisli da oni brinu kako će se među nama sada sve promeniti.
Glorija se osmehuje. „Mi mnogo volimo kada dolaziš. A sada idi i
lepo se provedi.“ Tapše me po ruci i pogled joj se zaustavlja na prstenu i
burmi. „Čuvaj se.“

95
 „I vi isto.“
Pošto sam stigla pred kuću, vidim da me Robert već čeka u kolima,
pa im smesta prilazim – vozi crni BMW.
„Dakle, kuda to idemo?“, pitam ga.
„Rekao sam ti – iznenađenje“ Namiguje mi i polazi. Vazduh iz
klima-uređaja hladi mi noge, a radio tiho svira.
Uranjam u sedište, spremna da uživam u vožnji. Ja zapravo volim
iznenađenja. Čak i kada sam bila mala, nikada nisam ništa tražila da mi
se kupi, nisam naručivala poklone, nego sam volela da vidim šta će mi
ljudi doneti. Lukas je međutim bio drugačiji; kupovanje poklona mu
stvarno nije bila jača strana. Sećam se kako mi je jedne godine kupio
komplet alata. Posle toga je Ema počela da mu pomaže. Bio je bolji s
čestitkama, birao je one koje će me rasplakati i uvek je smišljao neku
lepu poruku uz one sentimentalne stihove na čestitkama. Bio je čvrsto
rešen da me njima rasplače, i uvek je u tome uspevao.
Pošto je Robert skrenuo s glavnog puta i prešao na šljunčanu stazu,
izvijam vrat da pogledam napred. On se samo osmehuje. Na kraju staze
skrećemo do malog prihvatilišta za životinje. Okrećem se da ga
pogledam i dižem obrvu.
„Sećaš se šta si mi bila rekla na vašaru?“, pita dok parkira. „Da
jednog dana želiš da imaš mačku. Pre nekoliko dana prolazio sam pored
ovog mesta i pomislio sam da možda želiš da vidiš koga tu ima – šta
kažeš?“
„Zapamtio si?“, pitam, čudeći se što on pamti svaki naš razgovor.
„Baš bih volela da razgledam“, kažem i već me obuzima uzbuđenje.
Izlazimo iz automobila i ulazimo u centar, plaćamo donaciju na recepciji
i ulazimo u zgradu za mačke.
Tu su nizovi staklenih pregrada sa mačkama, koji vode do malih
spoljnih delova, i mi sporo hodamo i čitamo podatke o svakoj mački i
vidimo neke koje spavaju, sede na suncu ili zure u nas, dok neke mjauču
da nas pozdrave kroz staklo.
„Prosto poželiš da ih sve poneseš kući, je li?“, kaže Robert i
osmehuje se jednoj mački koja se digla na zadnje noge da bi mu se
približila. „U mom stanu nažalost nisu dozvoljeni kućni ljubimci.“
Zastajem ispred jednog mačora koji sedi na sredini svog kaveza i
gleda me. Ima crno-belo krzno i krupne oči, stavlja prednje šape na
staklo i tiho mjauče. Stojim ispred njega i dodirujem staklo prstima i on
pokušava da ih obori, pa se ljuti što ne može da ih dodirne. Ja se smejem.
„Je l’ to pokušavaš da me napadneš?“
Robert prilazi da vidi. „Stvarno je sladak.“ Čita šta piše na karti sa

96
informacijama. „Zove se Tejlor.“
„Stvarno?“ I sama čitam šta piše. Ponovo gledam mačora koji sada
trlja glavu o staklo i toliko glasno prede da ga čujemo čak na drugoj
strani. Mačor je mnogo sladak, i bez obzira što je muško, zove se kao
moja omiljena pevačica, koja i sama voli mačke. „Ovo mi deluje kao prst
sudbine.“
„Mislim da je on izabrao tebe, Rouz“, kaže Robert, pa i on pruža
ruku da dodirne staklo.
„Hajde da nađemo nekoga da porazgovaramo“, kažem uzbuđeno.
Odlazimo do recepcije gde nas uvode u malu kancelariju i tu mi jedna
žena iz centra daje da popunim formular i pita me gde živim, pa mi
priča o Tejlorovom poreklu i naravi. Izuzetno mi je laknulo kada mi kaže
da odgovaram Tejloru i onda me vodi da ga upoznam u maloj sobi
opremljenoj za mačke, sa sofama, stubovima za grebanje i brojnim
igračkama.
Dovodi Tejlora u sobu i on nam prilazi, pa nas ljubopitljivo njuška.
„On vam je opasan lik“, kaže osmehnuto. Tejlor se pridiže i spušta mi
šape na koleno. Mazim ga po glavi i on počinje veoma glasno da prede.
„Zvuči kao voz, je li? Dakle, šta mislite?“
„Mislim da je stvar rešena“, kaže Robert i pruža ruku da pomiluje
Tejlora po leđima. Tejlor se trlja o njega. Nadam se da Tejlor ume dobro
da proceni ljude.
„Stvarno bih volela da ga povedem kući“, kažem dok Tejlor
pokušava da napadne neku igračku na podu.
Pošto smo sredili papire i pošto sam platila nadoknadu za usvajanje,
idemo u prodavnicu i ja kupujem Tejloru kavez za nošenje, posudu s
peskom, stubić za češanje i verovatno previše igračaka. Žena iz centra
donosi Tejlora u novom kavezu sa ćebetom na kome je tu spavao, a on
nezadovoljno mjauče zato što su ga strpali u kutiju. Virim unutra i
pokušavam da ga smirim, pa mu dajem komad mačje hrane, što ga malo
uteši. Osoblje nam želi sreću i maše nam u znak pozdrava, a Robert nosi
Tejlora napolje.
Bez razmišljanja se naginjem i ljubim ga u obraz. „Hvala ti.“
On izgleda zatečeno, ali i zadovoljno. „Nema na čemu.“
Sedam na zadnje sedište auta da bih pazila na Tejlora dok odlazimo
iz prihvatilišta brojniji nego kada smo u njega ušli.
Robert staje kod prodavnice za kućne ljubimce da bih utrčala i
kupila mačju hranu, ali ja ne mogu da odolim već mu kupujem i kućicu,
kad sam već tu. Pošto smo napunili prtljažnik stvarima za mačke,
vozimo se nazad i ja vodim Tejlora u njegov novi dom. Robert unosi sve

97
što smo kupili i ja nosim Tejlora u dnevnu sobu i spuštam kavez, pa ga
otvaram. Žena iz centra nas je upozorila da će on možda biti nervozan i
da je za danas najbolje da mu kretanje ograničimo na jednu sobu. Rekla
je da možda neće hteti ni da jede.
Tejlor iskače iz kaveza, pa obilazi sobu i znatiželjno njuška svoje
novo okruženje. Stavljamo u ugao njegovu posudu s peskom, malo
hrane i vode, a Robert namešta stub za češanje i ležaj blizu sofe dok ja
kuvam čaj. Donosim dve šolje s dva parčeta mog kolača od limuna.
Pošto sam sela, Tejlor smesta prilazi i skače mi u krilo, pa se pridiže
i prede i zuri u moj komad kolača. „Hm, šta to hoćeš?“, pitam i
osmehujem se zbog njegove taktike da podelimo kolač.
„Nije mu dugo trebalo da se uvali“, primećuje Robert i prilazi da
sedne pored mene. Proba kolač. „Hej, pa nisi lagala kada si rekla da
umeš da mesiš kolače, ovo je izvrsno.“
„Hvala“, kažem i drago mi je što mu se dopao. Gledam Tejlora i
odmahujem glavom. „Dobro, evo i tebi“, kažem i dajem mu parčence
koje on oduševljeno guta.
„Zna šta valja“, kaže Robert dok pijucka čaj.
Tejlor se brzo čisti pa se sklupča u mom krilu, zeva i spušta glavu.
„Ovo ti je bio veoma naporan dan, je li?“, kaže Robert. Češka Tejlora
iza uha i mi ga gledamo kako tone u san, sklupčan na mom krilu.
Shvatam da je ovo prvi trenutak posle duge pauze koji želim da
podelim. Pažljivo uzimam telefon i slikam Tejlora kako spava na meni.
Stavljam sliku na Fejsbuk s potpisom „Pozdravite Tejlora“. Gledam kako
se pojavljuje na mojoj stranici i smesta se osećam kao da sam
napredovala, samo zato što sam načinila taj korak napred.
Ne shvatam da plačem sve dok ne vidim suzu kako kaplje na
Tejlorovu glavu.
„Rouz?“, kaže Robert blago pošto ju je primetio.
„Izvini, samo sam mislila koliko sam sada srećna. Odavno nisam
bila istinski srećna.“ Okrećem glavu da ga pogledam. „U jednom
trenutku sam mislila da se nikada neću izvući iz onih mračnih dana.
Hvala ti što si mi pružio dan pun svetla.“
On skreće pogled i ne vidim izraz na njegovom licu. „Ti zaslužuješ
da ti svaki dan bude pun svetla“, kaže i čujem da ga malo izdaje glas.
Napolju sunce zalazi, a mi tiho razgovaramo pošto Tejlor spava, sve
dok ne čujem da mi krče creva. „Hoćeš li da ostaneš na večeri?“
„Vrlo rado.“
Prebacujem Tejlora na sofu, na šta me on ljutito gleda, ali onda
skače, spreman za akciju. Ostavljam Roberta da se igra s njim dok ja

98
odlazim u kuhinju da nam spremim kinesko jelo za večeru. Donosim
dva tanjira i kesicu hrane za mačke za Tejlora. Gledamo kako se
ustremljuje na posudu i sve proždire. Toliko o tome da neće hteti da
jede. Drago mi je što izgleda da se brzo navikava na novu sredinu.
Podvila sam noge dok jedemo. Robert nam sipa vino i u sobi vlada
opuštena i prisna atmosfera.
Robert takođe uzima komad, pa užasnuto gleda kako tikvica leti na
drugi kraj sobe. Tejlor se okreće, prati je pogledom pa juriša, ali je onda
njuši i zaključuje da nije ukusna kao kolač, pa se vraća sopstvenoj hrani.
„Izvini, molim te“, kaže Robert i žuri da podigne komadić.
Pocrveneo je kao bulka dok se ja smejem.
„Sad mi je veoma drago što nisam tražila da mi pomogneš u
kuhinji“, kažem mu.
„Stvarno sam mnogo nespretan.“
A na te reči ponovo počinjem da se smejem.
Pošto sam završila s jelom, puštam nekakvu tihu muziku u
pozadini. Čini mi se da je hladnjikavo, pa palim vatru u kaminu, što
smesta privlači Tejlora, koji se pruža ispred nje.
„Domaćice, svaka čast“, kaže Robert i spušta tanjir. „Jesi li nekada
pomišljala da se profesionalno baviš kuvanjem?“
Vraćam se i sedam pored njega, naslanjam se na sofu i podvijam
noge u stranu. „Ne, da budem iskrena, razmišljala sam samo o slikanju.
Volim da kuvam, ali me kuvanje ne inspiriše isto kao slikanje“, kažem i
dodirujem srce. „A šta je s tobom? Šta si ti želeo da budeš u detinjstvu?“
„U detinjstvu sam bio opsednut svemirom. Silno sam želeo da
budem astronaut. Brat mi je rekao da moram da visim naopačke sat
vremena da bih postao astronaut. Pa sam to i probao. Uspeli smo da me
okačimo naopačke za pertle preko ograde stepenica. Međutim, ušla je
moja mama i pomislila je da sam se obesio. Počela je da histeriše i nije
mogla da razveže pertle. Naš baštovan je morao da ih preseče
makazama. Šta da kažem, posle mi svemir više nije bio toliko zanimljiv.“
„Sigurno se mnogo prepala.“
„Jeste, to nikada nisam zaboravio. Moj brat je mlađi, ali je nekako
uvek on zavitlavao mene. Posle, dok smo rasli, ja sam valjda više
preuzimao ulogu zaštitnika. Uvek je bio razumniji od mene.“
„Znači, zarad prava si se odrekao snova o letu u svemir.“
„Mislim da sam se prosto odrekao svih snova.“
Ta rečenica me probada kroz srce. Gledam tog predivnog, naizgled
samopouzdanog čoveka i samo vidim nekoga ko je u dubini svog bića
istinski izgubljen. I ne znam kako da mu pomognem zato što se i sama

99
osećam jednako izgubljeno. Dodirujem mu ruku i on se oprezno okreće
ka meni.
„Zar ti ne zaslužuješ da ostvariš svoje snove?“, pitam ga jedva
čujnim glasom.
On okleva pre nego što će se nagnuti i dodirnuti svojim usnama
moje. Naš drugi poljubac traje tek jedan kratak tren, ali ponovo osećam
kako se od njegovog dodira kroz mene širi toplota. Naslanjam glavu na
njegovo rame i on me obgrli i privlači me ka sebi tako da ležim na
njegovim grudima. Čujem brze otkucaje njegovog srca. Gladi mi kosu i
ja sklapam oči.
Nakratko otvaram oči da pogledam Tejlora kako čvrsto spava na
podu ispred vatre i preplavljuje me osećaj zadovoljstva. Dopuštam sebi
da ga osetim. Ponovo sklapam oči i mislim kako moja kućica napokon
deluje kao dom.

100
 Šesnaesto poglavlje

Kada sam otvorila oči, zraci izlazećeg sunca dopirali su kroz

baštenska vrata. Bol mi smesta seva kroz vrat. Pridižem se i trljam ga, a
Robert pomera ruku i ječi od ukočenosti pošto je spavao na njoj čitavu
noć. Gledamo jedno drugo, zapanjeni. Tejlor skače sa mesta na kome je
zaspao i prilazi nam, zastaje da se protegli i usput isproba svoj stub za
češanje.
Robert brzo ustaje sa sofe. „Molim te izvini. Nisam nameravao da
zaspim.“ Prolazi rukom kroz kosu i želim da mu uhvatim šaku i da ga
zaustavim. Sada već znam da taj pokret govori o njegovoj napetosti.
„U redu je, ništa ne brini“, kažem, zbunjena zbog njegove iznenadne
panike. Pružam ruku da pomilujem Tejlora, koji smesta počinje da
prede.
„Ne, nije trebalo…“ Gleda svoj automobil napolju. „Svi će znati da
sam ovde prenoćio.“
Pratim njegov pogled i znam da je u pravu – ovo će biti vest u
gradu, ali ne želim da osećam grižu savesti zato što je neki muškarac
prenoćio kod mene. „Sve je u redu, mi znamo šta se desilo. Hoću da
kažem, nije da smo… nije se ništa desilo.“
„Nije trebalo da te stavim u ovu situaciju. Idem.“ Sprema se da me
ostavi, ali ga ja hvatam za ruku. Ne volim što čujem bol u njegovom
glasu. Ne želim da sve ono divno od juče ovako propadne.
„Meni ne smeta što si ostao. Oboje smo zaspali, ništa loše nismo
uradili.“
„Da li ti to pokušavaš da ubediš sebe ili mene?“
Tejlor mjauče tako da se saginjem i uzimam ga u naručje i njegova
toplota ublažava moju napetost. Krivo mi je što Robert izgleda kao da
mu je veoma neprijatno. Mislila sam da je ovo želeo. Zakoračujem
napred i ukrštamo poglede. Mislim da mi nikada ne bi dosadilo da
gledam u njegove oči. Između nas varniči. Ne želim da ode. Naginjem se

101
preko Tejlora i tražim Robertove usne. On se, međutim, povlači i meni se
srce ledi. „Šta je sada?“
„Ovo je bila greška. Ja nisam dovoljno dobar za tebe“, kaže, a glas
mu je grub i nesiguran.
„Molim te, Robe, nemoj to da govoriš. Teško mi je, sada sam prvi
put s nekim provela noć još od…“ Prestajem da govorim i nadam se da
neću zaplakati. Tejlor mi se otima u rukama, tako da ga spuštam. „Ti si
prva osoba koju sam u životu poljubila…“ Sada me glas izdaje i Robert
zakoračuje ka meni, s bolnim izrazom na licu.
„Ne želim da te povredim“, šapuće i grli me. Naslanjam se na njega,
i on me grli i ja se prisećam koliko je to lep osećaj.
„Onda nemoj da govoriš da je to greška“, uzvraćam šapatom.
On prolazi rukom kroz moju kosu pa mi stavlja prste pod bradu i
diže je. Saginje glavu i ljubi me. Stavljam mu ruke oko vrata, a on me
privlači oko struka. Poljubac je dublji i duži; drma me od usana pa sve
do nožnih prstiju i ne želim da se okonča.
On prebrzo odvaja usne. Nesigurno mi se osmehuje.
„Ti si tako lepa žena.“
Meni srce preskače. To je možda prvi trenutak u kome se osećam
kao žena, a ne kao devojka koja želi da odraste. Tejlor mjauče, pa idem u
kuhinju i donosim mu doručak. On skakuće za mnom, zanima ga da
istraži kuhinju, pa mu zato hranu dajem tamo i pristavljam čajnik. „Jesi
li za kafu?“
„Trebalo bi da se vratim u gostionicu. Moram da obavim neke
telefonske razgovore, a Mik se sigurno pita gde sam, zašto nisam došao
na terasu da doručkujem“, kaže Robert, a reči izgovara brzo kao da je
zbog nečeg nervozan.
„Slobodno mu reci da si bio ovde“, kažem, pošto ne želim da misli
kako brinem o tome šta će u gradu pričati. Nismo uradili ništa pogrešno.
Robert se osmehuje i ljubi me u obraz, pa onda izlazi na zadnja vrata.
Sedam za sto i pijem kafu dok gledam Tejlora kako dole tamani
doručak. Ne razumem zašto me je Robert onako otkačio. To je pre
trebalo da uradim ja.
Prisećam se kako je rekao da nije dovoljno dobar za mene, pa se
mrštim, pokušavam da shvatim šta je time hteo da kaže. Možda je
nervozan zato što je prvi čovek sa kojim sam bila posle Lukasa.
Dodirujem prsten i burmu i pitam se šta li nas čeka. Kada sam se juče
vratila kući s Tejlorom, bila me je obuzela silna nada. Nekako se činilo
da se uklapamo. Ali danas sve ponovo deluje nesigurno.
Sve što znam jeste da me on privlači i da sam srećna kada sam s

102
njim. Zbog njega se u meni bude osećanja kojih odavno nije bilo. Zbog
njega se ponovo osećam živo.
Sklapam šake oko šolje i pokušavam da ponovo osetim toplinu kao
kada me je Robert grlio. Treba li da osećam grižu savesti zato što se
osećam tako s drugim muškarcem? Bez Lukasa sam ostala pre samo dve
godine; je li prerano želeti nekog drugog? Hoću li uopšte nekada osetiti
da je kucnuo pravi čas?
Tejlor protrčava pored mene i ulazi u dnevnu sobu, pa skače na
igračku. Ja ga pratim i otvaram jednu igračku koju sam juče kupila, miša
vezanog za štap. Vučem ga po podu i on ga napada kada mi zvoni
telefon. Stavljam ga ispod brade da se javim Emi.
„Dakle, srela sam u pošti gospođu Filips od preko puta i rekla mi je
da je Robert prespavao kod tebe“, kaže i pre pozdrava.
Uzdišem. „Samo smo zaspali. To je sve.“
„Ništa ne moraš da objašnjavaš. Rekla sam joj da gleda svoja posla.
Mislim, znam da mi u ovom gradu volimo da ogovaramo, ali ovo je
stvarno previše.“
Tiho se slažem, ali se onda smrzavam. „Ne mogu da verujem da se
nisam setila… Šta je s Glorijom i Grejemom?“, pitam je.
„O ovome im niko ništa neće reći. Hoću da kažem, neće valjda, je
li?“ To izgovara kao pitanje. Čuje se nekoliko prošaputanih reči, a onda
se Džon javlja na telefon.
„Noćas svi idemo u bar na piće, Robert takođe, važi? Nema razloga
da brineš.“
Pre nisam brinula, ali sada osećam trun griže savesti. Trebalo je da
budem iskrena s Glorijom i Grejemom – rekla sam im da je Robert samo
prijatelj, a sada od nekog drugog mogu čuti da je prespavao kod mene.
Misliće da je to mnogo ozbiljnije nego što jeste. „Ali…“
„Znači, vidimo se večeras“, kaže on vedro pa, ne obazirući se na
moju zabrinutost, vraća telefon Emi.
„Mrzim kada je Džon u pravu, ali sada stvarno jeste u pravu. Ti
znaš šta se desilo – i to je jedino bitno – a svi ovde smatraju da zaslužuješ
da ti se desi nešto lepo. Veruj mi, gospođa Filips to nije rekla nimalo
zlobno. Ljudi samo vole da brinu za tebe.“
„Stvar je u tome što ja čak i ne znam šta je to, toliko je… novo.“
„Naravno da je novo. Sve će biti dobro, veruj mi. Vidimo se
večeras.“ Prekida vezu pre nego što sam stigla da kažem ne.
Mada, možda su njih dvoje u pravu. Ne mogu da se krijem zato što
sad svi znaju da je Robert prenoćio kod mene; tako bih samo pokazala
da se osećam krivom, a ne osećam se nimalo krivom. Mada sam

103
nervozna zbog onoga što će misliti Glorija i Grejem. Ne želim da se ovo
ispreči između nas. Trebalo bi da s njima razgovaram, mada ne znam šta
da im kažem.

Ema i Džon dolaze da me voze u Džoov bar, ali prvo ulaze da

upoznaju Tejlora. Dobio je mnogo lajkova na Fejsbuku. On uživa u
pažnji, valja se na leđima da pokaže stomačić i ko bajagi se bori sa
Džonom kada ga ovaj golica. Noćas je hladno i oblačno, savršena noć za
druženje u pabu kraj vatre, ali sam ja nervozna zbog tog zajedničkog
izlaska pošto mi se čini da će svi pogledi biti uprti u nas. Ostavljamo
Tejlora da večera pa idemo u bar, u kome su uglavnom redovni gosti
koji dolaze uprkos groznom vremenu.
Dočekuje me Adamova neprijateljska ćutnja – pogled koji upućuje
Robertu jasno govori da mi još nije oprostio što sam ga odbila i da za to
krivi Roberta. Čuje se poneki šapat dok nas četvoro sedamo u separe s
pivom i vinom, ali vidim i puno dobroćudnih klimanja glavom i
osmeha, što znači da su Ema i Džon možda u pravu i da je svima ovde
stalo do mene. Adamu međutim nije; svaki put kad ga pogledam, vidim
da strelja pogledom ili Roberta ili mene i po tome znam da je čuo za nas
dvoje. Nikako mi se ne sviđa što sam nekoga povredila, čak i
nenamerno. Pomisao da izađem s njim ispunila me je stravom, ali je s
Robertom bila prosto prirodna.
Nisam ja za to kriva, zar ne?
Robert je ćutljiv i razgovor vode uglavnom Ema i Džon. Džo nam
donosi hranu i nakratko nam se pridružuje. Vidim da se trudi da i
Roberta ponešto pita, a znam da je u gradu veoma cenjen Džonov sud,
pa sam zato zahvalna što se prijateljski postavio prema njemu.
Adam prilazi stolu, grubo uzima dva tanjira i meni je sada dosta.
Idem za njim iza šanka i pitam ga u čemu je problem.
„Nema problema.“ Počinje da puni mašinu za sudove udarajući
čašama.
„Ponašaš se kao da sam uradila nešto loše. To nije fer.“ Okrećem se
da odem, pošto sada žalim što me je uopšte zanimalo šta nije u redu, ali
me on zaustavlja.
„Izvini, ali prosto… prosto mu ne verujem.“ Pokazuje glavom ka

104
ostatku mog društva. „I znam da ćeš misliti da sam samo ljubomoran, ali
nije stvar u tome, mislim da si ti ranjiva i…“
Dižem ruku da ga ućutkam. „Nisi mislio da sam toliko ranjiva kada
si me ti pozvao da izađemo.“
„Ja te znam oduvek“, buni se on. „Ovog tipa jedva da poznaješ.“
„Da ti je zaista stalo do mene, želeo bi da budem srećna.“
Adam se naginje bliže i progovara tiše, pošto smo privukli pažnju
nekih gostiju. „To i želim, ali mislim da s njim nećeš naći sreću. Ko je on?
Zašto je ovde? Prosto mi nije jasno.“
Ostavljam ga i vraćam se u naš separe. Volela bih da Adamove reči
nisu ostavile nikakav utisak na mene. Pokušavam da ignorišem ono što
je rekao – ipak je on samo ljubomoran – i verujem da je uzrok Adamovih
sumnji to što brine za mene.
Skrećem sebi misli tako što pričam Emi i Džonu o Heder i njenoj
ponudi da idem u slikarsku koloniju. Osećam da me Robert nervozno
gleda, ali nisam više onoliko besna zato što je razgovarao s Heder. Sada
ga možda bolje razumem. Mislim da je iskreno pokušao da mi pomogne.
Sviđaju mu se moje slike i želi da budem uspešna u onome što u meni
budi strast, a mislim da njemu baš nedostaje. Ali objašnjavam da strepim
od odlaska, pošto bi to značilo da četiri nedelje odsustvujem od kuće,
plus činjenicu da je moguće da tamo odem, a da i dalje ništa ne uspem
da naslikam.
„Meni se čini da je to jedna od onih stvari koje možeš da ostvariš
samo ako zaista želiš“, kaže Džon. „Mi ti možemo reći da je to sjajna
prilika i da zvuči fantastično, ali ako ti to ne osećaš, onda nije bitno.“
Robert mi steže šaku i ja se malo trzam od njegovog dodira. „Moraš
da pratiš svoj ritam. Možda je prerano, a možda je baš pravi trenutak. To
samo ti znaš. Neću te ponovo pritiskati.“
Mada, nisam sigurna da li govori o slikanju ili o nama. Gledam
Emu, koja je obično za mene glas razuma. „Sve od tebe zavisi, dušo.“
Klimam glavom i puštam da promene temu zato što ne znam šta još
o tome da kažem. U pravu su, naravno. Ovo će biti samo moja odluka.
Shvatam da se pitam šta bi Lukas rekao da je ovde. Mislim da ne bih
mogla da toliko dugo budem bez njega. Previše bih se plašila. On bi me,
međutim, ohrabrivao, uvek je to radio. Dok sam bila s njim, nikada
nisam osećala neku preveliku ambiciju u vezi sa svojim slikarstvom,
pošto mi se činilo da imam sve što želim i što mi treba. Ali sada se pitam
da nisam možda sebe nepotrebno ograničavala.
Na kraju večeri Robert me prati do kućice. Obukla sam jaknu, a
zbog vetra sam čvrsto vezala maramu oko vrata. Kosa mi vijori pozadi.

105
Robert me uzima za ruku dok hodamo i njegova šaka me greje.
„Nešto si se ućutao“, primećujem pošto smo u gotovo potpunoj
tišini stigli u moju ulicu.
Robert se okreće i osmehuje mi se. „Samo uživam u večeri. Ovde je
baš mirno, jasno mi je zašto ti se toliko sviđa.“
„Kakav je život u Plimutu?“
„Mnogo bučniji. Naravno, nije to ništa u poređenju s Londonom
recimo, ali nikada se ne vraćam peške kući gledajući zvezde. Ovde
stvarno možeš da se prepustiš mislima.“
„Kakvim mislima?“ Shvatam koliko želim da ga bolje upoznam.
Navikla sam na ljude koje dobro poznajem; prija mi promena što o
njemu zasada toliko malo znam – ali me malo i frustrira. Pre nego što
sam upoznala Roberta, nikada mi nije bilo jasno zašto za nekoga kažu da
je tajanstven. Robert jeste tajanstven. To me istovremeno i kopka i plaši.
On sleže ramenima, ali po ozbiljnom izrazu njegovog lica osećam da
misli o nečem sličnom.
„Pa valjda o tome šta želim. Neverovatno je kako možeš da se
snalaziš u svakodnevici, da radiš po ceo dan i obavljaš sve neophodne
poslove, a da ni trenutak ne staneš da razmisliš da li je to što radiš ono
što zapravo želiš da radiš.“
Tada stižemo do moje kapije i gledamo se. Pošto su nam se pogledi
ukrstili, u stomaku mi treperi. Gutam knedlu i pokušavam da se smirim.
„Hoćeš… hoćeš li da uđeš?“, nekako izgovaram, ne znam šta bih
želela da odgovori, ali mi se sviđa što tu odluku mora da donese on, a ne
ja. Ovog puta to neće biti slučajno.
„Mislim da bi trebalo da te pustim da spavaš.“ Naginje se i blago mi
usnama dodiruje obraz. „Mnogo mi je drago što ovo leto provodim s
tobom“, šapuće mi na uho. Povlači se i na tren njegove oči traže moje, a
onda se naginje i dodiruje svojim usnama moje usne. To prekratko traje i
on brzo zakoračuje unazad, kao da bi još jedan poljubac poljuljao
njegovu rešenost da ode kući. Moju rešenost bi poljuljao sasvim sigurno.
Čak i kratki, nežni poljubac kao ovaj probudio je vrele talase koji se šire
čitavim mojim telom. Nisam sigurna da li bismo nastavili da se
obuzdavamo ako bismo se sada predali strastvenijem poljupcu.
Gledam ga kako se udaljava, pa se okrećem i ulazim i grozan mi je
osećaj praznine koji je izazvao njegov odlazak. Zato što sam svesna da će
se on, čak i ako ne odem u slikarsku koloniju, na kraju leta vratiti kući.
Naš rastanak se ne može sprečiti. Ovo između nas, šta god da je, od
samog početka je osuđeno na propast.
Tejlor juri da me pozdravi i rasteruje moje tužne misli. Prati me do

106
stepenica, prede i zovem ga da dođe gore sa mnom. Pošto sam legla u
krevet, i on skače na njega i naslanja se na moje noge na pokrivaču.
Njegovo prisustvo mi prija i greje me i mnogo mi je drago što mi je
Robert pomogao da ga nađem.
Ovo mi deluje kao početak novog poglavlja i znam da ako želim da i
dalje okrećem strane i idem napred moram odlučiti hoću li ići u tu
slikarsku koloniju. Moram znati da li još uvek želim da slikam. Mogu li
još uvek da slikam. Vreme je. Ne mogu više od te odluke da bežim i
skrivam se.

107
 Sedamnaesto poglavlje

Plaža je bila pusta kada sam na nju stigla zato što je nebo već sivo i
oblačno. Stežem blok, a srce hoće da mi iskoči iz grudi. Prostirem ćebe
na pesak sasvim blizu moru, tik van domašaja talasa, i sedam s blokom
na kolenima. Uzimam olovku i gledam naizgled beskrajnu tamnoplavu
vodu. Počinjem da senčim more na stranici kao što sam radila mnogo
puta ranije, ali ponovo osećam blokadu. Uzdišem i kuckam olovkom po
bloku dok nebo počinje da se kreće, a u sivilu se pojavljuju plavi otvori.
„Znali smo da si ti.“ Moju ozlojeđenost proseca nečiji glas i
osmehujem se Emi i Džonu, koji stoje pored mene i drže se za ruke.
„Upravo smo doručkovali kod gospođe Moris. Da li ti to… da li crtaš?“
„Pokušavam. Hoćete da sednete malo sa mnom?“
Pridružuju mi se na ćebetu. Ema danas prosto sija u dugačkoj
haljini, a Džon je u raskopčanoj košulji i tankim pantalonama. Izgledaju
kao savršen par, ali umesto da se zbog toga osećam usamljeno, u meni se
budi nadahnuće. Ponekad sam crtala ljude koje znam, ali sam se
uglavnom bavila pejzažima i sve moje slike bile su nekako… bukvalne.
Slikala sam tačno ono što vidim. Ne kako se osećam zbog onoga što
vidim.
Džon priča Emi o nekom klijentu s posla koji mu ide na živce i ona
ga gleda dok govori. Vidim ljubav u njenim očima i iznenada ponovo
osećam onu iskru. Više ne želim da slikam samo stvari. Moram svojim
delima nešto i da kažem. Olovka ponovo dodiruje papir i skiciram ih
kako sede jedno naspram drugoga na ćebetu, isprepletenih ruku, i onda
crtam Emine oči i iskru koju vidim u njima. Počinjem da senčim vezu
između njihovih očiju dok se gledaju. Crtež počinje da poprima gotovo
apstraktnu prirodu dok crtam tu njihovu povezanost, kako je ja vidim.
Ne gledam ih više samo kao oblike, već kao ljude koje poznajem.

108
Počinjem da crtam Emino srce iza njene haljine, iako ga ne vidim;
zamišljam kako izgleda dok ona razgovara sa mužem.
Osećam uzbuđenje koje toliko dugo nisam osećala i sem crteža sve
prestaje da postoji. Gospode, to je čudesan osećaj. Puls mi ubrzava,
osećam kako mi adrenalin struji kroz telo i znam da se osmehujem iako
sam usitnila očima od usredsređenosti.
„Rouz“, Emin bučni glas mi razbija koncentraciju.
Dižem pogled. „A?“
„Moramo da idemo. Nismo želeli da te uznemiravamo, ali smo
ovde već dva sata“, kaže s veselim osmehom. Vidim da joj je drago što
ponovo crtam. „Možemo da vidimo?“
„Još ne“, kažem joj. „Dobro sam, svega se sećam.“ Već ponovo
gledam crtež. „Čujemo se kasnije.“
Osećam nešto na ramenima: Džon mi je ostavio svoju jaknu. Dižem
pogled da mu zahvalim, ali oni su već otišli. Gledam nedovršeni crtež i
znam da je bolji od svega što sam dosad u životu uradila. Stvarno bi na
kraju mogao da ispadne nešto posebno. Drugačiji je. Možda sam
napokon pretočila svoja osećanja u umetnost. Grizem usnu. Nije bilo
tako strašno kao što sam mislila. Zapravo, čini mi se da je težina u mojim
grudima malo oslabila.
Na papir pada kap vode. Nestrpljivo je brišem i počinjem da
senčim. Onda druga kap mrlja ugao crteža i moram da dignem pogled.
Kap mi pada u oko i shvatam da pada kiša. Nebo je iznad mene
pocrnelo i na plaži sem mene nema žive duše. Bez veze. Brže-bolje
zatvaram blok, uzimam torbu i ćebe s peska pošto baš ozbiljno počinje
da pada. Okrećem se, pomišljam da bi trebalo da potrčim, gledam terasu
Gostionice i vidim Roberta kako stoji i gleda me.
Čekam jedan čas, gledam ga kako mi maše, i onda idem u njegovom
pravcu, pa prelazim u trk kad počinje da pljušti, zbog čega jedva vidim,
pošto mi se kosa lepi za lice. Pošto sam stigla do njega, on mi pruža ruku
i oboje utrčavamo u trpezariju Gostionice. Unutra je prazno i mi se
smejemo, otresamo vodu sa sebe i dolazimo do daha.
„Baš sam se pitao koliko će ti trebati da primetiš kišu“, kaže Robert.
„Koliko si već stajao tamo?“
„Neko vreme.“ Osmehuje se i sklanja mi mokar pramen kose s lica.
„U životu nisam video nikoga tako usredsređenog.“ Gleda blok u mojoj
ruci. „Bio je to čudesan prizor.“
„Sada se osećam nekako živom“, priznajem, a uzbuđenje crtanja još
me nije napustilo. Osećam njegov pogled na sebi i on kao da mi
progoreva ispod mokre odeće i kože. Stvarno nisam znala da postoje

109
vatreni pogledi, ali Robertov pogled je baš takav.
„Izgledaš nekako živo“, kaže tiho. Privlači me bliže i nežno me ljubi.
Ja sam napeta i prosto moram malo da produžim poljubac. Prelazim mu
rukom preko grudi, njegova mokra košulja se zalepila za kožu tako da
vidim njegove definisane trbušne mišiće. Pitam se koliko je moja košulja
postala providna.
Robert se malo udaljava. „Rouz, ima nekih stvari koje o meni ne
znaš“, kaže ozbiljno i pogledom traži odgovor na mom licu.
Odmahujem glavom. „Ima i stvari koje ti ne znaš o meni, ali zajedno
možemo da ih otkrijemo.“
On okleva. „Ali…“ Drhtim i on spušta šake na moja ramena.
„Smrzla si se. Trebalo bi da se presvučeš, sve ti je mokro. Možda… hoću
da kažem, da li želiš da odeš gore u moju sobu da se presvučeš? Mogu
nešto da ti pozajmim?“
„Pa, mi se ionako isto oblačimo“, kažem i osmehujem se, zadovoljna
što se on opet opušta. Delovao je gotovo nervoznije od mene.
Robert uzima moje stvari i vodi me iz sobe. Puls mi ubrzava dok
prolazimo kroz hotel. Robert žustro korača i slutim kako se nada da nas
niko neće videti. To je ušuškano mesto, ukrašeno drvenim gredama i
kaminima s cepanicama, a na sve strane ima slika i antikviteta.
Srećom, prolazimo neprimećeni uz spiralne stepenice na sprat, pa
do jedinog apartmana. Ne bi trebalo da me čudi što je on u njemu odseo,
mada ga obično koriste samo mladenci. To me podseća da on dolazi iz
sveta veoma različitog od mog mada, kada me ovako drži za ruku, čini
mi se da nas ništa ne deli i da ništa ne može da nas deli. Robert otvara
vrata i pušta me da prva uđem. Uzdišem od iznenađenja, pošto nikada
pre nisam tu bila. Stvarno je predivno. Veliki krevet s baldahinom u
sredini ogromne sobe, a na svakoj strani ima prozora sa kojih se pruža
čudesan pogled na Talting. Soba je ukrašena u raskošnim nijansama
crvene i zlatne, s teškim zavesama koje uokviravaju prozore, uglačanim
parketom i ogledalom u kićenom ramu u kome vidimo svoj odraz.
Robert me posmatra dok hodam po sobi. Osećam da me proučava
dok gledam sliku koja visi iznad kamina, a pogled mi privlači njegova
uredno složena odeća. Zapravo, soba je neverovatno uredna, mada me
ni to ne čudi. Soba govori o onom Robertu koga sam upoznala –
uglađenom i sabranom čoveku. Na tren sam bila videla kako ispod
površine nije ni izbliza ukočen kao što bih mogla pomisliti zbog ove
sobe i drago mi je što to znam, inače bih se smesta okrenula i pobegla.
„Divna soba, je li?“, kaže tiho.
„Stvarno jeste“, kažem i okrećem se da ga pogledam. Vidim ga kako

110
na tren gleda moju mokru majicu, kroz koju se sigurno providi moj
čipkasti brus, ali me onda ponovo brzo gleda u oči kao da ne želi da
gleda.
Prolazi rukom kroz kosu i ja prilazim i uzimam ga za ruku. Vidim
da guta knedlu. Sigurna sam da i on oseća tu vrelinu između nas. Ne
želim da taj dobar osećaj prestane. Želim da me grli. Želim da me
dodiruje. Želim da se izgubim u njemu i da ne moram da mislim ni da
brinem ni o čemu drugom. Odluka me hrabri uprkos živcima i prilazim
mu bliže.
„Želiš da se presvučeš?“, pita.
Dižem ruke iznad glave.
„Rouz?“
Upućujem mu ohrabrujući osmeh i on mi polako skida majicu.
Blago je spušta na pod. Počinjem da mu otkopčavam košulju. On mi
dodiruje prste i zaustavlja ih. „Ne moramo da… možemo da usporimo.
Možda bi trebalo…“
„Da li ti to zaista želiš?“, pitam. On izgleda kao da se lomi, pa se
izmičem iz njegovih ruku i nastavljam da mu otkopčavam košulju. On
na tren sklapa oči, pa ih onda otvara i vrti glavom kao da je odustao od
opiranja. Osmehujem se. Svlačim mu košulju s ramena i ona pada na
pod pored moje majice. Vidim kako mu se grudi dižu i spuštaju od
ubrzanog disanja, kao da mu srce kuca jednako brzo kao meni. Gledam
kako njegove oči prelaze na moja usta i potreba da me poljubi postaje
nepodnošljivo snažna. Ne želim da ovo stane. Prilazim mu i on me
napokon grli. Gospode, kako je to dobar osećaj. Lako je navići se da vas
neko grli, ali kada izgubite taj osećaj, lako ćete ga zaboraviti. Robertove
ruke su snažne ali i nežne i ja se osećam sigurno kada nam se usne
spajaju. On ih dodiruje tek kratko, a onda mi obasipa poljupcima vrat
sve do ramena. Drhtim dok mi dodiruje ključnu kost i dok mi sklanja
bretelu brusa i ljubi to mesto.
Još jednom zastaje. „Zaista si sigurna?“
Grlim ga oko vrata i ljubim ga da mu pokažem koliko sam sigurna.
Znam da je njegovo oklevanje zauvek nestalo. Naš poljubac je postao
požudan i uzbuđenje koje sam ranije osetila ponovo se budi kada nam se
dodiruju jezici. On me hvata oko struka, diže me i nosi na krevet, pa leže
na njega zajedno sa mnom. Ja klečim i prolazim mu prstima kroz kosu, a
njegove ruke klize po mojim leđima. Moje telo brzo reaguje, instinktivno
odgovara. Priseća se kakav je to osećaj.
Privijam Roberta uza sebe kao da je lek, želim da osetim svaki
njegov deo, želim da poljupcima ukloni svaki trag mog bola i da me

111
odvede nekuda daleko odavde. On me ponovo diže i ljubi me niz vrat
tako da mi staje dah. Mislila sam da nikada više neću nekoga želeti
ovako, ali nešto me je obuzelo i stežem ga kao da je vazduh koji moram
da dišem.
„Prelepa si“, kaže Robert i stavlja mi ruku iza leđa da mi otkopča
grudnjak. „Tako neverovatno lepa“, kaže i spušta usne tamo gde je
gledao.
Ja sam u tom trenutku samo ponovo žena; nema boljeg opisa, dok
sam razodenuta u njegovom naručju, u njegovom krevetu. To je ono što
sam želela. To je ono što mi je bilo potrebno.
On se naginje nada mnom, moje telo se spušta na mekani prekrivač,
a svet oko nas nestaje tako da ostajemo samo ja i on.

112
 Osamnaesto poglavlje

Sklupčana sam na krevetu s rukama na Robertovim golim

grudima. Prija mi njihovo dizanje i spuštanje, dok se njegovo disanje
usporava. Oboje ćutimo, izgubljeni u mislima. Osećam suzu kako mi
klizi niz obraz i pažljivo je brišem pre nego što će pasti na njega. Nisam
sigurna zašto su mi oči pune suza. Možda zato što sam sada prvi put s
nekim ko nije Lukas i u srcu mi je teško. Bilo je divno dok je trajalo, ali
sada ne znam šta tačno da osećam.
Da li da osećam krivicu zato što sam s nekim drugim? Robert
počinje da mi miluje kosu. I Lukas je to nekada radio. Sklapam oči i
korim samu sebe što mislim na njega dok sam u Robertovom naručju.
Ali kako da to ne radim? Svi ti prisni trenuci provedeni s jednim
čovekom i sada ne znam kako tačno da doživim ove prisne trenutke s
drugim.
„Kako si, Rouz?“, šapuće mi Robert na uho i nežno me hvata za
ruku. Diže mi lice tako da ga gledam. „Plačeš?“ Izgleda potreseno i
mrzim što vidim bol u njegovim očima. Palcem briše jednu moju suzu i
ja malčice drhtim od njegovog dodira. „Rouz?“
„Izvini“, kažem i skrećem pogled. „Samo… nekako sam
izgubljena.“
On kratko ćuti, a onda me privija uza sebe. „To što si zbunjena je
sasvim normalno. Ovo je nešto novo za oboje. Nikada se ranije nisam
ovako osećao. I to me pomalo plaši. Ne mogu da zamislim šta trenutno
osećaš, ali molim te, nemoj da me iz toga isključiš. Ovde sam. Uvek ću
biti ovde. Šta god da se desi, čuješ? Obećavam ti.“
Pridižem se da bih oslonila lakat na jastuk i pogledala ga. Sva moja
sukobljena osećanja blede dok gledam u njegove oči i sve opet nekako
ima smisla. „Mislila sam da se nikada ponovo neću osećati ovako.“

113
 On pruža ruku i dodiruje mi obraz, pa se onda naginje i blago me
ljubi u usta. „To je bilo čudesno. Ti si čudesna. Zaslužuješ da budeš
srećna. Dozvoli mi da ti pružim sreću.“ Njegove oči traže moje i kada me
to pita, znam da misli ozbiljno.
Osmehujem se i osećam da suze nestaju. Ne mogu da verujem
koliko se dobro uklapamo. Nisam mogla ni da zamislim da ću se
razumeti ma s kim osim s Lukasom. „Ti si stvarno poseban“, kažem i
pomalo se stidim, što je dosta blesavo s obzirom na to šta smo malopre
delili. Ali on jeste poseban. Ovo jeste posebno osećanje. Osećam kako u
meni navire sreća. Brinula sam se hoću li je prepoznati ako je jednog
dana ponovo osetim, ali sada je prepoznajem. Od nje ponovo buktim.
Kao da sam dogoreli plamen koji je ponovo oživeo.
Robert me gleda, i na njegovom licu se jasno vide iznenađenje i
radost kao da mu niko ranije nije rekao ništa slično. Možda je ovo i
njemu prvi put. Možda nikada ranije u životu nije doživeo ljubav. Licem
mu se širi osmeh koji me ispunjava radošću i onda me toliko strastveno
ljubi da padam nazad na jastuk. I u tom trenutku znam da bih mogla da
se zaljubim u njega. Želim da otvorim svoje slomljeno srce za njega.
Želim da ga on zaceli.
Da zaceli mene.
Usred poljupca mi krči stomak i Robert se diže i osmehuje dok ja
pokušavam da sakrijem lice. „Kakav blam“, kukam dok se on smeje.
On mi sklanja ruke s lica. „To što ti se probudio apetit shvatiću kao
kompliment.“ Naginje se preko mene da pogleda telefon na stočiću
pored kreveta. „Vreme ručka je odavno prošlo, pa ti zato opraštam.“
Osmehujem se i odmahujem glavom. „Kakav način da se upropasti
romantični trenutak.“
„Ništa ti nisi upropastila. Samo da se istuširam, pa idemo napolje da
nađemo nešto za jelo. Ovde nažalost nema sobne usluge.“ Hitro me ljubi
i ustaje iz kreveta. Nag ide u kupatilo i ja ga posmatram, a obrazi mi se
rumene dok se prisećam kako me je dodirivao i kako su mi ti dodiri
prijali.
Ustajem iz kreveta i počinjem da sakupljam stvari. Nisu se osušile
pošto sam ih samo bacila na gomilu, pa zato tražim neku Robertovu
košulju da je pozajmim. Otvaram ormar i vadim čistu i presavijenu belu
košulju, sličnu onima kakve smo oboje nosili na pikniku na plaži. Miris
njegovog afteršejva širi se iz odeće i ja ga upijam dok slušam tuš iz
kupatila. Oblačim košulju i okrećem se da pogledam svoj odraz u
velikom ogledalu. Vezujem raščupanu kosu u rep i osmehujem se svojim
rumenim obrazima. Izgledam drugačije. Moje telo je opet poprimilo

114
blage obline kao pre, a podočnjaci su nestali, pošto sam nekoliko noći
uzastopce lepo spavala. Usne su mi pune i crvene od Robertovih
poljubaca.
Onda se mrštim. Je li u redu što se ovo desilo? Mislim da ću uvek
žaliti što mi Lukas nije bio prvi i jedini. Međutim, Robert se brinuo o
meni i to mi je danas bilo potrebno. S Lukasom nisam dobila večnost, ali
sam doživela prvi put i to će zauvek biti nešto posebno. Ne mogu da
sprečim ubod griže savesti što me je drugi muškarac grlio, ali takođe ne
mogu da sprečim ni ono što osećam prema Robertu.
Zauvek sam se promenila kad sam izgubila Lukasa. Sada je sve
drugačije, a drugačija sam i ja. To ne mogu da promenim. Mislim da će
mi sada biti mnogo teže da znam šta je ispravno. Nikako ne mogu znati
je li ovo bilo ispravno ili nije. U tom trenutku je delovalo ispravno.
Prisećam se kako mi je Robert rekao da je u redu što sam zbunjena.
Mnogo mi je laknulo što shvata koliko su složena moja osećanja o nama.
Odvajam se od ogledala da bih potražila svoj telefon. Moram da
pošaljem Emi poruku; ona će mi pomoći da se snađem u svemu ovome.
Saginjem se da tražim po podu, ali ne mogu da nađem torbicu. Ustajem,
osvrćem se i nalazim je na stolu. Na stolici pored je gomila papira, a na
njima Robertova torba. Pružam ruku da uzmem torbicu, ali rušim sve na
pod. Torba je bila otvorena, pa sve iz nje ispada.
„E dođavola“, kažem i počinjem da sve skupljam u nadi da mu
nisam upropastila nešto za posao. Sakupljam papire i uzimam jednu
fasciklu. Otvorena je i vidim kako iz nje viri novinski članak. Gledam
vrata kupatila, koja su i dalje zatvorena. Vadim novinski isečak i vidim
da je to članak o mojim slikama. Osmehujem se. Baš slatko što ga je
sačuvao. To je razlog zbog koga je došao u Talting. I što je došao kod
mene. Pokušavam da vratim papir u fasciklu, ali onda stajem i shvatam
da je fascikla puna novinskih isečaka. Zanima me šta još tu čuva, pa
počinjem da ih pregledam i onda shvatam šta to gledam.
S prvog mi pogled uzvraća Lukasova slika. Ono lepo lice koje sam
volela deset godina. Članak je o saobraćajnoj nesreći. Fascikla je puna
članaka o udesu i suđenju. Svi su o Lukasu. Zurim u jedan naslov:
„Oslobađajuća presuda – slučaj zatvoren zbog propusta u istrazi.“
Uzdišem i puštam papir da padne na pod.
Osećam mučninu. Šta to znači?
Vrata kupatila se otvaraju i Robert izlazi. „Šta to radiš?“, pita i
izgleda iznenađeno što me vidi kako klečim na podu okružena
papirima. Onda mu se lice smračilo. „Je li to…“ Brzo prilazi, ali pružam
ruku da ga zaustavim. „Rouz, mogu sve da objasnim…“

115
 Zbunjeno ga gledam, pa ga onda prekidam i govorim: „Ne
razumem – šta će ti svi ovi isečci?“
Robert izgleda užasnuto. Polako se spušta na kolena, pored mene.
„Rouz…“
„Čuvaš sve što je napisano o Lukasu. Zašto?“ Uzimam olovku s
poda pošto moram nešto da držim u rukama. Onda gledam natpis na
njoj: „Advokatska kancelarija Grin.“
„Grin?“, kažem, a srce počinje strašno da mi lupa u grudima. Polako
dižem pogled ka njemu. Oči su mu pune bola. „To je tvoja firma?
Roberte?“ On kratko klima glavom. „Prezivaš se Grin? Robert Grin. Ali
ne valjda onaj Grin koji…“ Ućutala sam pošto ne mogu da završim
rečenicu. Čini mi se kao da sam zakoračila u košmar.
On ponovo klima glavom. „Džeremi Grin je moj brat“, kaže polako.
Ispuštam olovku na pod. Džeremi Grin. Pijani vozač koji je one noći
naleteo na Lukasa. Koji je ubio mog muža. Onaj Džeremi Grin koji je na
suđenju oslobođen i koji je izašao iz suda kao slobodan čovek – bez
kazne i bez pravde zato što je oduzeo život čoveku koga sam volela.
Odmahujem glavom pošto ne mogu to da pojmim. U glavi mi se vrti. „Ti
si njegov brat?“, ponavljam, a očajnički se nadam da će mi reći da sam
ga pogrešno čula. Pokušavam snagom volje da ga nateram da mi kaže
da to nije istina, ali nekako znam da se uzaludno nadam. To mu se jasno
vidi na licu. Tišina se rasteže i ja čujem samo glasne otkucaje svog srca.
Onda, napokon, Robert obara glavu. „Da, jesam. Mnogo mi je žao,
Rouz.“

116
 Devetnaesto poglavlje

„Hoćeš li mi dozvoliti da objasnim?“, pita Robert i diže glavu tako

da nam se pogledi sreću.
Mene bole kolena. Menjam položaj, privijam ih uz grudi i čvrsto ih
stežem tako da mi zglobovi pobele. Gledam olovku koju sam ispustila,
pošto ne mogu da izdržim Robertov pogled sada kada znam da su mu
oči pune laži. Ne razumem. A moram sve da znam, zato što ovo nema
nikakvog smisla. Kratko klimam glavom da mu pokažem kako treba da
govori. Ja trenutno ne mogu.
„Mislim da ti je već jasno da sa svojima nisam baš u najboljim
odnosima. Znam da nisam mnogo o tome pričao, ali ti je sigurno bilo
jasno da sam ovog leta želeo da budem podalje od njih. Dobro, najpre
podalje od oca.“ Zastaje, pa duboko udiše. Osećam kako me gleda, ali
ponovo brzo skrećem pogled. On je i dalje na kolenima ispred mene.
„Moj otac je čovek kome je veoma teško udovoljiti. Čitavog života je
gvozdenom rukom vladao našom porodicom, i za svakog od nas je imao
očekivanja koja je bilo praktično nemoguće ispuniti. Ja sam se s tim
nosio tako što sam radio sve što je od mene tražio. Postao sam advokat i
zaposlio sam se u njegovoj firmi i u suštini sam se trudio da budem
savršen sin. Moj brat je, međutim, reagovao potpuno suprotno. Mrzeo je
kontrolu koju je moj otac uspostavio nad nama. Izbacili su ga iz niza
privatnih škola i doživeo je neuspeh u svemu u šta ga je otac gurao. Na
kraju je moj otac shvatio da Džeremi nikada neće ući u porodični posao
kao ja, pa je onda rešio da problem rešava parama; poslao ga je u
inostranstvo, u Njujork. Platio je da ga prime na jedan tamošnji
univerzitet, i majka i ja godinama jedva da smo ga viđali.
Pošto je diplomirao, moj otac ga je vratio ovamo, u nadi da će se
smiriti i započeti kakvu-takvu karijeru. Ispostavilo se da je Džeremi u

117
međuvremenu postao strastven kockar i da je iskorištavao doslovno
svaku priliku da odjuri u London da se kocka i pije. Jedne noći su se
strašno posvađali kada je moj otac otkrio koliko Džeremi duguje u
nekom kazinu. Rekao je da za njega više para nema, da više neće da ga
vadi i da se od sada sam snalazi. Mislio je da je to jedini način da ga
natera da se promeni. Moj brat je, međutim, besno izleteo i odvezao se
do obližnjeg bara. Za njihovu svađu sam čuo tek kada sam se kasnije te
večeri vratio s posla, pošto mi Džeremi nije odgovarao na pozive. Nisam
imao pojma gde je, inače bih otišao po njega.
Ruke mi same padaju. Odmahujem glavom. „Stani. Molim te,
stani“, šapućem očajnički. Ne želim da bilo šta od toga bude istina.
Potrebno mi je da ništa od toga ne bude istina. Dižem pogled ka Robertu
i vidim kako mu suza klizi niz obraz.
„Moram da ti ispričam“, uzvraća šapatom, a njegove oči me
preklinju da ga slušam.
Zagnjurila sam glavu između kolena.
„Uskoro su nas pozvali telefonom, negde oko osam. Sećam se da
sam bio nervozan dok sam se javljao. Moj otac je bio užasno besan i znao
sam da je Džeremi izjurio slično raspoložen, i da je mogao da uradi nešto
nesmotreno. Nisam, međutim, bio spreman za ono što su nam javili.
Zvala je policija. Mislio sam da je to – to, da je Džeremi poginuo, ali ne,
on je bio živ, ali je izazvao saobraćajku. To je tada bilo sve što smo znali.
Otišli smo pravo u policijsku stanicu. On je bio dobro, imao je tek
poneku posekotinu i modricu. Sećam se olakšanja kada sam ga video i
kada sam shvatio da je dobro. On mi je brat i voleo sam ga uprkos
svemu. Znao sam kako nam je detinjstvo bilo teško, iako nisam
opravdavao način na koji se on protiv toga borio. I osećao sam krivicu
zato što nisam dovoljno uporno pokušavao da budem s njim. Toliko sam
se trudio da udovoljim našem ocu da sam izgubio iz vida rođenog brata.
Zagrlio sam ga. Zagrlio sam ga.“ Ponavlja reči kao da još ne može da
poveruje da je to uradio.
Čini mi se da ne mogu da dišem. Borim se za vazduh. Suze mi brzo
kaplju na kolena i ne mogu da ih zaustavim. Kao i Robertove reči, i one
samo naviru i ne mogu da ih kontrolišem. Želim da ovaj košmar
prestane.
„Onda, kada sam ga pustio, osetio sam alkohol u njegovom dahu.
Nije mogao da mi kaže šta se desilo, izbegavao je moj pogled i okrenuo
se, ali su nam policajci sve ispričali. Njemu nije bilo ništa, ali je ubio
nekoga tako što je prešao u suprotnu traku kada je izgubio kontrolu nad
vozilom. Pošao je iz bara na nekakvu zabavu i ubio je nekoga. Ubio je

118
Lukasa.“
Ječim i više to ne mogu da podnesem. Naglo ustajem i počinjem da
šetkam po sobi. Pred očima mi je sve mutno od suza, ramena mi se tresu
od svakog grčevitog daha. „Tvoj brat“, vičem i vrtim glavom.
Ošamućena sam. Uništena sam. Besna sam. Zaustavljam se i naglo se
okrećem ka njemu. „Kako si mogao da to kriješ od mene?“, pitam.
„Ustaj“, praskam, ispunjena ogorčenjem i besom što on i dalje kleči kao
da moli za oprost. Kao da je to uopšte moguće.
Robert polako ustaje. Izgleda nekako manji na drugoj strani sobe i
nemo, posramljeno plače dok mi uzvraća pogled. „To nije sve. Moj otac
se odmah prebacio u ulogu advokata i kao i obično je preuzeo punu
kontrolu nad situacijom. Ja sam samo otišao. Nisam mogao da
podnesem da ih gledam. Kada bih samo mogao da vratim vreme unazad
– trebalo je da ostanem tamo s njima, onda bih možda sprečio ono što je
usledilo. Možda bih uspeo da ih ubedim da postupe ispravno.“
„Ali tebe niko nije prepoznao“, kažem pošto mi nije jasno kako je
mogao da ovde provede toliko vreme, a da ga niko ne poveže sa
Džeremijem.
„Odbio sam da idem na sud.“
Sve mi se vraća kao lavina. Ni ja nisam želela da idem na sud.
Nisam mogla. Bila sam potpuno uništena. Nisam ni spavala ni jela; jedva
da sam uspevala da ustanem iz kreveta. Na kraju je Džon išao s
Grejemom. Ni Glorija nije želela da bude tamo. Kada je došao dan za
izricanje presude, ona je otišla kod Eme i nas tri smo samo sedele u
tišini, gledajući u šolje čaja koji se hladio. Čekale smo da nam se Džon
javi. I onda taj telefonski poziv. Ema se javila i lice joj se iskrivilo od
neverice kada je čula da je optužnica odbijena. „Izjavio je da se ne oseća
krivim“, nekako uspevam da procedim, pošto i dalje ne mogu da
verujem šta se to desilo tog dana.
Robert klima glavom. „Da, izjasnio se da se ne oseća krivim.
Dežurni policajac nije pravilno rukovao alkometrom tako da je sudija
odlučio da se to ne može uvrstiti u dokazni materijal. Nije bilo dokaza
da je pijan. Nije bilo svedoka. Moj otac je našao veštaka koji je potvrdio
da je to oštra krivina, da je Džeremi mogao izgubiti kontrolu nad
vozilom i u treznom stanju, da je bilo mračno i da je to njemu bio
nepoznat put i da je na tom mestu i ranije bilo udesa. Sudija je odbacio
optužnicu, pošto je rekao da nema dokaza o pijanoj ili opasnoj vožnji, da
je sve samo užasan nesrećni slučaj.“
„Mi nismo mogli da verujemo. Policija je bila toliko sigurna da je
posredi vožnja pod dejstvom alkohola da nisu bili spremni za to da za

119
Lukasa neće biti nikakve pravde“, kažem mu. „Njegovi roditelji su
izgubili sina jedinca, a čovek koji je to izazvao je ostao na slobodi. A ti si
znao da je on kriv. I ništa nisi preduzeo.“
„Otac mi je rekao da će Džeremi izjaviti da se ne oseća krivim.
Razgovarao sam sa Džeremijem i pokušao da ga ubedim da postupi
časno. Da prizna da je popio i da prihvati posledice. Rekao sam mu da će
se u suprotnom kajati, da će ga to čitavog života mučiti, ali ga je moj otac
previše naplašio. Bio je izuzetno ubedljiv. Rekao je da mu on pruža
drugu priliku, da će mu obezbediti pomoć u borbi protiv bolesti
zavisnosti, da će ponovo biti primljen u okrilje porodice, samo ako sve
radi kao što mu on kaže. Rekao je da mu je život gotov ako prizna
krivicu. Imao je dvadeset jednu godinu i užasno se bojao. Ja ne
opravdavam ni Džeremija ni sebe, ali moj otac je čovek kome je gotovo
nemoguće suprotstaviti se, koga je nemoguće savladati.“ Robert briše
suzu sa obraza. „Trebalo je da uradim više. Toliko sam puta o tome
razmišljao, ali nisam uradio više. Digao sam ruke od obojice. Rekao sam
im da moje ime ne mešaju u to ni na koji način. Nisam išao na suđenje.
Potpuno sam se posvetio poslu i pretvarao sam se da to nema nikakve
veze sa mnom. Zbog toga mrzim sebe. Trebalo je da nateram Džeremija
da postupi časno.“
Osećam da se pomalo kolebam. Za volanom je bio Džeremi, a ne
Robert, a ipak vidim da on oseća jednako breme krivice. Onda
odbacujem te empatične misli. Ovaj čovek me je slagao ko je. Skrivao je
sve ovo od mene. Moram da postavim pitanje koje mi se vrtelo po glavi
još otkako mi je rekao ko mu je brat. „Zašto si došao ovamo?“
„Podesio sam Gugl alarme za sve vesti u vezi s tom saobraćajkom i
kada se na netu pojavio novinski članak o tebi, stigla mi je poruka.
Pročitao sam tvoju priču i znao sam da moram da dođem ovamo. Osetio
sam veliku sramotu što nisam dovoljno mislio na Lukasovu porodicu i
prijatelje i kroz šta ste sve prošli, posebno pošto na kraju nije bilo
pravde. Osećao sam se odvratno što sam mirno nastavio sa svojim
životom, a nisam znao kako ste vi sve to podneli. Džeremi je otišao na
kliniku za lečenje od zavisnosti i krenulo mu je dobro, ali onda je
prekinuo sve kontakte s nama i stizale su nam samo vesti od njegovog
terapeuta. Kada je poslednji put izašao, nestao je. Osećao sam se kao da
sam potpuno izneverio svog brata i video sam priliku da pokušam ovde
tebi da pomognem, ako već nisam mogao da pomognem njemu.“
Polako sedam na ivicu kreveta, iscrpljena od svih tih otkrića.
„Mislio si da ćeš se iskupiti za postupak svog brata tako što ćeš kupiti
moje slike?“

120
 „Ne da ću se iskupiti, naravno da ne, ali sam mislio da ako dođem
ovamo i pomognem ti, onda možda… možda ti malo olakšam, ne znam.
Nisam baš dobro promislio. Samo sam pročitao da ćeš izneti slike na
prodaju i znao sam da moram doći na vašar. Želeo sam da učinim nešto,
bilo šta, i to mi je izgledalo kao jedina mogućnost.“
„Ali ti nisi samo kupio moje slike, je li?“ Gledam krevet sa
zgužvanim čaršavima i obuzima me vrtoglavica koja me ponovo tera da
ustanem, tako da se soba vrti oko mene. Teturam se napred i oslanjam
na stolicu da ne bih pala. Robert zakoračuje ka meni, ali ga moj pogled
tera da ustukne. „Zašto si ostao?“
„Isprva sam rekao sebi da je to zato što vidim koliko si nesrećna i
koliko želiš da slikaš, ali ne možeš, pa sam rešio da ti pomognem. I
dopalo mi se ovde. Moji su delovali tako daleko i ovde sam mogao da
budem ja. I da budem s tobom. Gospode, nisam čak ni shvatio šta se
dešava. Izgubio sam se u osećanjima pre nego što sam čak uspeo i da ih
prepoznam. Znao sam da treba da odem, da ovo zaustavim, ali nisam.
Rouz, ti si me promenila. Želeo sam da ti kažem istinu, pokušao sam da
ti je kažem posle vašara, ali prosto nisam mogao. Došla je ona oluja i
upitao sam se je li ona znak… Kada sam otišao kući s tvojim slikama,
nisam nameravao da se vraćam ovamo. Želeo sam da ignorišem tvoju
lepotu i dobrotu, i privlačnost koju osećam prema tebi i prema ovom
mestu. Znao sam da nije trebalo da se vraćam. Bio sam previše uplašen
da ti kažem ko sam i da sam se vratio, da sam ostao, pretvarao bih se da
sam neko drugi.“ Duboko uzdiše. „Ali želeo sam da te ponovo vidim.
Želeo sam da budem s tobom. Pomislio sam da ćeš možda, ako me
upoznaš, shvatiti kada ti ispričam, i zato sam se vratio…“ Ućutao je.
„Sve što smo imali zasnovano je na laži. Ne znam ko si zaista ti.
Toliko si me nedelja lagao. Video si koliko sam uništena bila posle
Lukasove smrti, a ipak si jurio za mnom. Ljubio si me. Rekao si mi da ti
se sviđam. Zbog tebe sam osetila stvari koje nisam… Gospode, spavali
smo, a ti si me sve vreme lagao ko si zaista. Jer šta, mislio si da će mi to
pomoći? Da ćeš tako ublažiti svoju grižu savesti?“
Odmahuje glavom. „Ne, tako je počelo, ali kada sam počeo da se
zaljubljujem u tebe, sve se promenilo. Želeo sam da budem s tobom.
Mislio sam da ti mogu pružiti sreću. Ne znam – više nisam hteo da ti
kažem zato što sam znao da će tada biti gotovo. Nisam to planirao,
kunem se.“
„Prosto ne mogu da verujem. Osetila sam trunku nade da ću moći
dalje, da ću možda ponovo biti srećna i sada… ovo.“ Počinjem da
sakupljam stvari s poda. „Moram da odem odavde.“ Oblačim farmerke,

121
obuvam cipele i uzimam torbu. Više ne želim da budem u istoj sobi s
njim.
„Ne idi, Rouz. Molim te. Znam da je trebalo ranije da ti kažem.
Užasno mi je što vidim da si toliko povređena, reci mi šta da radim.“ On
mi prilazi i hoće da me uhvati za ruku.
Ja je povlačim pre nego što je stigao da je dodirne. Sada ne želim da
osetim njegov dodir.
„Ono što osećam prema tebi je stvarno“, kaže molećivo.
Uzmičem od njega ka vratima. „Da je ono što si osećao bilo stvarno,
ranije bi mi rekao. Bio si prvi čovek s kojim sam u životu spavala sem
Lukasa, i to si znao. Znao si koliko je to za mene velika stvar, ali te nije
bilo briga. Ti nisi onaj koji sam mislila da jesi.“
On se trza kao da sam ga udarila. „Mnogo mi je žao. Molim te…“
Mašem rukom da ga prekinem. Ne želim da slušam još njegovih
izgovora i laži. „Najbolje bi bilo da odeš iz Taltinga. Ne želim da te
viđam ovde, a neće to želeti ni ostali, kada im kažem ko si zaista. Za sve
je najbolje da prosto odeš.“
„Ali…“
Otvaram vrata i kratko ga gledam. „Zbogom, Roberte“, kažem,
izlazim i zatvaram vrata istovremeno i za njega i za nas, kajući se što
sam ih uopšte ikada otvarala.

122
 Dvadeseto poglavlje

Hodam kroz Gostionicu što brže mogu a da ne potrčim. Oborila sam

glavu da sakrijem uplakano lice i prolazim kroz lobi, pravo ka vratima,
kada čujem da me neko zove po imenu. Znam da je to Mik, ali ne bih
podnela da me on pita šta se desilo. Jurim ka vratima i izlećem napolje
pre nego što uspe da me stigne. Jednom sam za promenu zahvalna što i
dalje pada kiša, jer će ga to sprečiti da me prati. Kiša smesta natapa
Robertovu belu košulju. Želim da je strgnem sa sebe pošto mi peče kožu,
ali ne mogu. Njegove reči mi odjekuju u mislima dok nekoliko minuta
besciljno lutam i saplićem se. Borim se da obuzdam suze. A onda se
ponovo saplićem, krivim članak i silazim sa ivičnjaka.
Stojim nasred ulice i sada više ne mogu da obuzdam suze. Ne mogu
da verujem kako sam iz trenutaka sreće tako brzo prešla u bol. Osećam
se tako prevareno, tako iznevereno. Verovala sam mu. Osećala sam da se
zaljubljujem u njega. Činilo se da mi je nešto posebno nadomak ruke, a
onda mi je ponovo oteto. Zašto mi svet to ponovo radi? Osećaj ogromne
nepravde probada me kroz srce kao nož. Prosto ne razumem.
Sve mi je teže da vidim kroz suze i kišu koja šiba po meni. Moram
negde da uđem, ali ne znam gde. Moram nekome da ispričam. Moram
da shvatim šta se to desilo. Iako će mi zauvek biti neshvatljivo.
Okrećem se i polazim ka Eminoj i Džonovoj kući. Izgleda da je to
mesto gde se uvek sakrijem. Pošto mi je otvorila vrata, na Eminom licu
se vidi užas. „Rouz, pa mokra si do gole kože“, viče ona. „Plačeš? Ulazi,
ulazi, gospode, ala pljušti.“ Hvata me za ruku i uvlači me u kuću. Vidim
svoj odraz u velikom ogledalu – izgledam kao utopljeni pacov. U svakoj
drugoj situaciji bilo bi komično. „Šta se desilo, pobogu?“, pita me ona
blaže.
Drhtim. „Moram da skinem ovu košulju – njegova je. Njegova

123
košulja“, kažem joj žustro.
„Dobro, dobro. Idemo na sprat.“ Vodi me uza stepenice. „Čija je
košulja? Robertova?“
Klimam glavom i ulazim u njenu spavaću sobu. „Ne želim da je
imam na sebi.“
„Sedi.“ Pokazuje mi da sednem na njihov krevet i ja se rušim na
njega, a noge mi se tresu. Odlazi do plakara i vadi veliki mekani
džemper. „Evo, vidim da si se smrzla, bolje skini i te farmerke.“ Dok se
presvlačim, ona viče dole Džonu da pristavi čaj. Uzima mokru odeću
dok ja oblačim ono što mi je našla. „Zašto si bila napolju na kiši?“
„Morala sam da odem odande. On nije onaj za koga se predstavljao.
Nećeš verovati.“ Navlačim džemper preko glave i gledam svoju najbolju
drugaricu, koja me pažljivo posmatra. „Spavala sam s njim.“
Vidim kako pokušava da obuzda izraz lica. „Zato si uzrujana?“, pita
me blago, ali se osmehuje kao da su to lepe vesti.
Ponovo padam na njen krevet. Ponovo se tresem. Kao da je
hladnoća deo mene, duboko u kostima. „Ne, bila sam srećna, Emi. Bila
sam srećna s njim.“
Ona prilazi i seda pored mene. „To je lepo, Rouz. Što ne bi bila
srećna?“
Odmahujem glavom. „Ne, ne razumeš. Lagao me je. Ne mogu biti
srećna. Ne s njim.“
„Što ne?“
Obaram glavu. Ne mogu da je gledam dok ovo govorim. Ne bih
podnela da vidim šok na njenom licu, isti kao što je bio šok na mom licu
kada mi je on sve ispričao. Ne želim da vidim njen bes kada u mojim
venama kola toliki bes. Ne želim ponovo da plačem. „Sve nas je lagao.
Nije došao ovamo zato što mu se sviđaju moje slike, došao je zato što ga
je grizla savest i zato što je mislio da će moći to da ublaži kupovinom
mojih slika. Ništa od onoga što je rekao nije bila istina. Znao je sve o
meni i pre nego što je ovamo došao.“
„Kako to misliš, znao je sve o tebi?“
Trljam palcem po ruci da umrtvim bar malo bola. „Njegov brat,
Emi. On je ono uradio. On je bio vozač one noći.“
„Njegov brat?“
Dižem pogled ka njoj. „Robert se preziva Grin. Njegov brat je
Džeremi Grin. Čovek koji je ubio Lukasa.“ Glas mi podrhtava, a onda
me izdaje kada izgovorim Lukasovo ime. Nadam se da me sada ne gleda
odozgo.
Njoj je stao dah. „Ne“, uspeva da izusti.

124
 „Pustila sam ga da me dodiruje. Poljubio me je. Mi smo… Gospode,
Ema, on mi se sviđao, a sve vreme je krio ko je zapravo.“
„Ali zašto? Zašto je došao ovamo? Zašto nam nije rekao ko je?“
„Nama?“, praskam. „Mene je lagao. Nije samo kupio moje slike,
spavao je sa mnom! A sve zato što ga je mučila savest zbog onoga što je
uradio njegov brat. Znaš, priznao je da je Džeremi one noći bio pijan, a
da je njihov otac sredio da sud odbaci optužnicu zbog tehničkih grešaka.
Džeremi je mogao da prizna krivicu, znao je da je popio više nego što je
dozvoljeno, ali ne, bio je kukavica. Za ubicu mog supruga nema kazne.“
Zagrcnula sam se zadnjim rečima, zajecala i zagnjurila ruke u šake.
Ona me grli i privija uza sebe. „Ali zašto mi nismo znali za Roberta?
Nisam čak ni znala da Džeremi ima brata.“
„Rekao je da mu se gadilo to što su uradili i da nije hteo da u tome
učestvuje, i da im ne dozvoljava da upliću njegovo ime u celu priču. Na
suđenje nije dolazio. Njegov otac je toliko uticajan da je verovatno sredio
i šta će novinari pisati. Roberta niko nije pomenuo. A na brata uopšte ne
liči.“ Sećam se kako sam zurila u Džeremijevu fotografiju u novinama.
Nije bilo nikakve šanse da neko od nas poveže njih dvojicu. Pitam se da
li se možda u Gostionici prijavio pod lažnim imenom, za svaki slučaj. Ne
bi me začudilo. Trenutno me ništa ne bi začudilo. Doživela sam dovoljno
šokova za čitav život. Više ne mogu da ih podnesem.
„Dakle, mislio je da će se nekako iskupiti ako kupi tvoje slike, tako
nešto?“
„Izgleda. Želeo je da mi pomogne, rekao je, ali se onda zaljubio u
mene i rešio da ostane i da me i dalje laže.“
„Ne mogu da verujem. Mislila sam da je tako iskren. Mislila sam da
između vas dvoje ima nečega, znaš?“ Šmrčem i brišem suze. „Možda
sam ja kriva. Možda sam pustila da se sve prebrzo desi. Možda je bilo
prebrzo nakon…“ Gledam svoju najbolju prijateljicu. „Da li mi je ovo
kazna?“
„Ne“, kaže odlučno i uzima me za ruku. „O tome nemoj čak ni da
razmišljaš. Nisi ništa loše uradila. Trebalo je da bude iskren prema tebi.“
„Ne bih ga ni pogledala da sam znala“, kažem tiho.
Jedan tren ćutimo, a onda Ema uzdiše. „Mnogo mi je žao, Rouz.
Mislila sam da je on… mislila sam da ćeš s njim biti srećna. Mislila sam
da je to između vas stvarno.“
„Ništa od toga nije bilo stvarno.“
„Ne znam. Mislim da je ono što oseća prema tebi stvarno“, kaže
oprezno. „Ne mogu da verujem da bi i za to lagao.“
„Lagao je za sve ostalo.“

125
 Džon tiho kuca na vrata. „Jeste li vas dve za čaj?“, pita i pruža dve
šolje. Gleda me. Očigledno je da sam plakala. „Rekla si joj?“, pita Emu.
„Šta to?“, pitam dok Ema žustro odmahuje glavom. „Šta to?“,
ponavljam i okrećem se ka njoj.
„Pusti, sada nije bitno.“
Džon se povlači, izgleda da shvata da ne razgovaramo o onome na
šta je on mislio. „Pustiću vas…“
„Ne“, kažem. „Recite mi šta se dešava.“
Ema me gleda, a lice joj je puno razumevanja. „Upravo sam uradila
test, pre nego što si došla. Trudna sam.“ Sve se umiruje. Vidim kako me
Ema gleda, kao da se mogu razbiti u paramparčad. A najgore od svega je
što se brinem da je u pravu. Nije želela da mi kaže kada sam ponovo
uletela u njenu kuću da joj plačem na ramenu. Ovo bi trebalo da bude
srećan trenutak za nju i Džona, za njih oboje. Prisećam se slike njih dvoje
koju sam počela na plaži i kako je iz nje isijavalo svetlo. Sada znam šta je
bio izvor tog sjaja. To prosto izbija iz nje. To je oduvek želela. A ja ne
mogu da budem srećna zajedno s njom. Osećam se užasno što tako
mislim, ali ne mogu. Ustajem. „Moram da idem, oprostite. Vas dvoje
treba da slavite i ja želim da slavim s vama, ali ne mogu. Prosto ne
mogu.“ Probijam se kraj Džona, koji pokušava da me uhvati za ruku, ali
ga ja otresam. Čujem Emu kako me zove i moli da se vratim, ali ja bih im
samo pokvarila raspoloženje. Ovo je njihov trenutak, ali ja mogu da
mislim samo o onome šta se meni desilo.
Istrčavam iz njihove kuće. Napolju više ne pljušti i samo kasni
popodnevni povetarac nosi kišicu i ja udišem čist vazduh i osećam se
izgubljeno i usamljeno. Nebo je sivo kao moje srce. Izneverila sam
najbolju prijateljicu. Izdao me je čovek u koga sam se zaljubljivala.
Nedostaje mi moj muž toliko da me to boli. Ne znam šta da radim.
Osvrćem se oko sebe, gledam mesto u kome sam provela čitav život, i
osećam kao da se utapam u uspomenama i bolu. Moram da odem
odavde. Moram da budem negde daleko. Moram ponovo da dišem. A to
ne mogu ovde i sada.
Dok hodam ka svojoj kućici, nazirem nekakva svetla u daljini.
Mrštim se i naginjem napred da bolje vidim šta je to, ali tek pošto
sam se sasvim približila i stala, shvatam o čemu je reč. Na drvetu ispred
moje kuće svetle uključeni lampioni. Zurim u njih pošto mi nije jasno
otkud oni tu.
Onda se sećam kako je Robert govorio da je moja ulica noću mnogo
mračna i pitam se da li ih je on stavio. Mogao je to da obavi dok sam
jutros bila na plaži. Vidim koliko će noću sjajno sijati i zbunjena sam

126
postupcima tog čoveka. Zašto je to uradio? Kao da mu je stalo do mene.
Kao da želi da budem srećna.
Pa zašto me je onda lagao?
Kada bi mi samo ta svetla koja mi je ostavio pokazala još nešto, a ne
samo put kući.
Onda skrećem pogled. Ne mogu više da podnesem da ih gledam.
Trenutno ne želim da se sećam njega. Želim da ga zaboravim i da
zaboravim kako sam se zbog njega osećala. Međutim, čini mi se da je to
nemoguć zadatak.
Stiže mi poruka na telefon. Nervozno ga vadim iz torbe. Je li od
Eme ili od Džona? Ili možda od Roberta? Duboko udišem, gledam i
vidim da je od Amande. Srce mi se steže. Nisam sigurna je li to od
olakšanja ili od razočaranja.
Dobila sam peticu iz likovnog! Hvala ti na savetima! Pozz
Ponosna sam i na nju i na sebe.
Prilazim svojim vratima i vidim umetnički pribor s plaže naslagan
na tremu. Početak moje slike Eme i Džona. To je sve sigurno Robert tu
ostavio. Toliko sam brzo istrčala iz Gostionice da sam sve zaboravila.
Pitam se je li postupio kao što sam mu rekla i posle otišao iz Taltinga.
Međutim, ne želim da budem ovde da to saznam.
Onda mi sine i shvatam kako mogu da pobegnem od bola koji me
ovde okružuje. Tačno znam gde sada želim da budem.
Otvaram vrata i zovem Tejlora, a on diže glavu, sklupčan na sofi.
Prilazim i sedam pored njega, uzimam telefon i skupljam hrabrost da
pozovem broj. Nalazim Hederino ime i nadam se da nije prekasno.

127
 Dvadeset prvo poglavlje

Dva dana kasnije sedim u vozu i putujem u umetničku koloniju u

Škotskoj. Kornvolski predeli brzo prolaze pored prozora i ja sam se
zavalila u sedištu pošto mi je laknulo što sam krenula.
Heder se začudila kada sam je pozvala, pošto je mislila da sam
zaključila kako to nije za mene, ali je pristala da razgovara s Danijelom
Smitom, i uspela je da ga ubedi da me primi. Otišla sam kod Amande i
gospođe Moris i zamolila ih da pričuvaju Tejlora te četiri nedelje koliko
ću biti odsutna. Stvarno mi je bilo teško da se oprostim s njim, ali znam
da će ga one veoma razmaziti.
Svratila sam do paba da porazgovaram s Džoom, i on mi je rekao da
ne brinem za posao i da će on pripaziti i na moju kućicu. Pitao je da li
nameravam da se oprostim sa Emom – ona je bila prilično uzrujana kad
ju je poslednji put video i rekla mu je da mi je slala poruke na koje nisam
odgovarala. Osećam priličnu krivicu zbog toga što trenutno nisam u
stanju da se radujem zbog nje i Džona. To bi trenutno bilo previše. Na
kraju sam Emi samo poslala poruku da idem u slikarsku koloniju. Još mi
nije odgovorila i ne mogu da je krivim zbog toga. Želela je samo da
najboljoj drugarici saopšti srećne vesti, a ja sam je izneverila.
Morala sam da uradim još nešto pre nego što sam pobegla iz
Taltinga. Pre nego što je otišao iz Gostionice, Robert je rekao Miku ko je
zaista – a znala sam da će se to očas posla raščuti u čitavom gradu i da
Glorija i Grejem to treba da čuju od mene. Bar toliko su zaslužili.
Bilo je mnogo lakše dok je pijani vozač koji je naleteo na Lukasa bio
neka apstraktna zla figura ka kojoj sam mogla da usmerim svu svoju
mržnju. O njemu nisam znala ništa, a sada znam sve. I mrzim to. Sada
tačno znam ko je i odakle dolazi. Sada znam njegovog brata. Znam zašto
nije osuđen. Znam zašto je slobodan i živ, a Lukas nije.

128
 Grejem mi je otvorio vrata i gledao me je dok me je uvodio u
dnevnu sobu gde je sedela Glorija. Pitala sam se kako njima izgleda moje
lice. Nisam mogla da sednem s njima, bila sam previše nemirna, previše
je u meni bilo emocija s kojima još nisam uspela da se izborim. Šetkala
sam ispred njih dok sam im prepričavala šta sam čula od Roberta. Jedva
sam uspevala da obuzdam suze dok sam ih gledala kako doživljavaju to
što im pričam. U jednom trenutku su se uhvatili za ruke i to me je
gotovo slomilo.
„Znala sam da tu ima nešto više od onoga što si želela da nam
kažeš“, rekla je Glorija kroz tihe suze.
„Žao mi je, trebalo je da vam na vreme kažem. Ali nisam želela da
pokvarim naš odnos. Oboje mi toliko mnogo značite.“
„Ne mogu da zamislim kakav je bio osećaj kada ti je rekao ko je
zapravo“, rekao je Grejem.
„Kakav je bio osećaj?“ Glorija se okrenula ka mužu. „On uopšte ne
bi bio ovde da nije bilo…“ Pogledala me je i ja sam osetila užasan stid.
Krivila je mene što je on došao u Talting. I bila je u pravu.
„Glorija, Rouz nije za ovo kriva. Ona je samo pokušala da nastavi sa
svojim životom. Ti znaš koliko je i njoj to teško palo.“
Glorija je zajecala. „Oprosti, ne mogu…“ Naglo je ustala sa sofe i
brzo izašla. Čula sam je kako se penje na sprat i zatvara vrata za sobom.
Suznih očiju sam pogledala Grejema. „Šta sad da radim?“
„Ništa. Ići ćeš u svoju slikarsku koloniju i sve će biti dobro. Ne
možeš ti ovde ništa da popraviš. Nisi znala ko je on, isto kao što ni mi
nismo znali. Nama je dugo trebalo da pređemo preko onoga što se
desilo, čak i uz pomoć vere. Nikada ne očekuješ da ćeš morati da
oprostiš nekome ko ti je oteo nešto toliko dragoceno, kada si čitavog
života verovao u praštanje. I to je nešto na čemu ćemo morati da radimo,
što ćemo morati da pokušavamo. Do toga se ne dolazi lako.“ Ustao je i
prišao da me dodirne po ramenu. „Bićemo mi dobro. Glorija će biti
dobro, veruj mi. Ona zna, isto koliko i ja, da bi Lukas želeo da ponovo
budeš srećna. Svi to znamo. Mi smo ga poznavali. To nikada nemoj da
zaboraviš.“
„Ali on ne bi želeo da budem srećna s Robertom.“
„On bi verovao tvom sudu, takav je uvek bio. A verujemo i mi.“
Izlazim iz njihove kuće, a u srcu mi je teško. I dalje ne znam hoće li
Glorija moći da pređe preko ovoga. Ne želim da u mom životu više ne
bude nje i Grejema. Oni su moja porodica. I znam da bi Lukas bio veoma
tužan da vidi kako se udaljavamo sada pošto njega nema. Nadam se da
će nam moj odlazak svima dati malo neophodnog prostora da se

129
saberemo i sredimo pre nego što se vratim u Talting.
Telefon mi vibrira, što znači da je stigla nova poruka. Otvaram ga i
srce mi se ledi pošto vidim Robertovo ime. Poslao mi je mejl s poslovne
adrese. Drhtavo uzdišem. Zurim u telefon i razmišljam šta da radim. Da
ga pročitam? Ili samo da ga obrišem?
Potreba da saznam šta želi da kaže je neodoljiva.

Draga Rouz,
Vratio sam se u svoj stan u Plimutu, i sada mi još manje deluje
kao dom nego pre. U Taltingu nisam proveo ni dva meseca, ali mi je
to mesto ušlo u krv. I u srce. Najviše zbog tebe.
Znam da će ti biti teško da poveruješ koliko mi je stalo do tebe.
Ali kunem se da nikada nisam želeo da te povredim. Došao sam u
Talting samo s dobrim namerama i uopšte nisam očekivao da ću
osećati ovo što osećam prema tebi. Znam da to nije opravdanje za to
što ti nisam rekao ko sam. Ali možda ćeš jednog dana shvatiti zašto mi
je bilo tako teško da ti to kažem, kada sam znao da će to biti kraj
svemu između nas. Više od svega želim da smo se upoznali kao
neznanci. Toliko toga želim.
Najviše valjda želim da ovo ne bude naš kraj. Da jednog dana
ponovo budem u tvom životu. Znam da smo imali nešto posebno. I
možda nemam prava da ti šaljem mejlove i da se nadam da u
budućnosti postoji neko mesto za mene i tebe, ali uvek ću se kajati ako
ovo ne probam.
Volim te, Rouz. Nisam to planirao i znam da to trenutno ne želiš
da čuješ. Ali moraš znati koliko mi mnogo značiš.
Ne želim da ti kažem zbogom, ali ću poštovati tvoje želje ako to
od mene zatražiš. Želim ti život kakav sama sebi želiš. Želim ti svu
ljubav ovog sveta. I želim da te jednog dana ponovo zagrlim.

Zauvek tvoj,
Rob

Spuštam telefon i brišem suzu koja mi je kliznula niz obraz.

Naslanjam glavu na prozor i okrećem se tako da niko ne vidi da plačem.
On me voli. Nekada, ne tako davno, mislila sam da nikada više u životu
neću osetiti ljubav. A evo, sada mi se ona nudi, nudi mi je čovek koji će
zauvek biti vezan sa osobom zbog koje sam izgubila ljubav svog života.
Zašto je to morao biti on? Zašto je morao da dođe u moj život i izazove
toliki haos?

130
 Nedostaje mi jedina osoba koja ne bi smela da mi nedostaje. Srce mi
je puno od one dve reči „Volim te“ i mrzim sebe zbog toga. Sve je
komplikovano i teško. Pošto sam pročitala njegov mejl, znam samo da
ne mogu da mu odgovorim i da mu kažem kako ovo nije zbogom
zauvek. To bi bila laž.
Ali ne shvatam zašto ne mogu da mu kažem zbogom sada kada
znam ko je on, i kada znam da me je lagao sve ovo vreme.

131
 Dvadeset drugo poglavlje

Sunčevi zraci prodiru kroz prozor i bude me. Otvaram oči, pomalo
izgubljena, i treba mi nekoliko trenutaka da shvatim da sam stigla u
slikarsku koloniju i da ću u ovom krevetu spavati sledećih nekoliko
nedelja.
Pošto sam vozom stigla u London, avionom sam otputovala za
Edinburg, a onda drugim vozom van grada, u nacionalni park. Na
lokalnoj stanici dočekao me je neki momčić u džipu, da me preveze na
farmu ovaca gde se nalazi kolonija.
Truckali smo se po krivudavim puteljcima u polutami, pa onda
preko polja do niza kućica na obodu farme, gde ćemo biti smešteni.
Druge kućice izgledale su prazno i posle dugačkog putovanja bila sam
previše umorna za dalje istraživanje, te sam se samo srušila u krevet.
Zevam i gledam koliko je sati i shvatam da je kasnije nego što sam
mislila i da je upoznavanje za doručkom sigurno odavno prošlo. Skačem
iz kreveta i žurim u kupatilo, da se istuširam i obučem. Kućice su
nekada verovatno bile pomoćne zgrade na imanju i sada su preuređene
u mala i udobna mesta za život. Moja kućica je na sprat i ima dve
spavaće sobe – mada koliko vidim, neću je deliti ni sa kim – i ukrašena je
kičastim cvetićima. Miris sveže lavande širi se sa stola pored vrata.
Oblačim se toplo bez obzira što je već jun, pošto je vazduh ovde svež.
Onda izlazim da nađem ostale.
Iako sam još umorna, osećam spokoj tog mesta i dok hodam,
obuzima me ono retko osećanje da sam tačno tamo gde bi trebalo da
budem.
Dok prilazim šumarku blizu kućice, vidim petoro ljudi koji su na
travi posedali ukrug i svi se okreću da me osmotre. Jedan čovek ustaje i
pruža mi ruku. „Ti si sigurno Rouz. Ja sam Den“, kaže i zabacuje glavu

132
tako da mu naočari za sunce kliznu niz nos. Danijel Smit je bio slavno
ime sedamdesetih i još se smatra jednim od velikana naše savremene
umetnosti. Rukujem se s njim i kažem kako sam zahvalna što me je ipak
primio. „Zahvalićeš mi svojim delima.“ Govori sa snažnim jorkširskim
naglaskom, a nosi uzane farmerke iako je očigledno prevalio šezdesetu.
Ima i majicu s kratkim rukavima, tako da se vide tetovaže koje mu
prekrivaju čitave ruke. Pomalo podseća na ostarelu rok zvezdu i izgleda
baš kao što sam ga zamišljala.
Upoznajem se sa ostalih četvoro slikara i shvatam da sam najmlađa
u društvu, za bar jedno deset godina. Sedam na travu s njima i
prekrštam noge isto kao oni. Malo se brinem kako će Vilijem, desno od
mene, ponovo ustati, pošto izgleda kao da mu je makar sedamdeset.
Den se nakašljava. „Sada, pošto smo se svi okupili, hoću da vam
poželim dobrodošlicu. Hvala što ste došli. Glavni razlog zašto svake
godine vodim ovu koloniju jeste moja želja da pomognem umetnicima
da ponovo osete nadahnuće. Nekada sam bio mlad umetnik, početnik, i
zaljubio sam se u devojku koja mi je slomila srce. Kako sam onda mogao
da slikam? Kako sam mogao da ponovo uspostavim vezu sa svojim
talentom kada me ništa nije inspirisalo?“ Čini mi se kao da gleda pravo
u mene i nelagodno se meškoljim. „Rešenje je bilo da se zagledam u to
svoje slomljeno srce i da slikam ono što osećam prema njoj.“ Uzima blok
i otvara ga na stranici s nekoliko crteža jedne žene. Naginjem se i
prepoznajem ženu s reprodukcije koja visi na zidu moje dnevne sobe.
„Bol me je inspirisao. Bilo mi je teško da je slikam pošto mi je slomila
srce, ali je to bio najbolji način da se nosim s tim bolom, i na kraju mi je
pomoglo da nastavim sa životom. Slike na kojima je ona postale su moje
najtraženije slike zato što su ljudi nešto osećali kada su ih gledali.
Shvatali su šta sam ja osećao. I oni su se tako osećali. Delili smo taj
trenutak.“ Čežnjivo uzdiše kao da se priseća tog doba. Naginjem se
napred, fascinirana. Znala sam da mogu da učim od tog čoveka, ali to o
čemu govori je toliko blisko onome kroz šta ja sada prolazim. „Svi ste
ovde zato što se zbog nečega bojite da slikate. Ne osećate inspiraciju zato
što je ne tražite na pravom mestu. Vidim strah na vašim licima, ali ćete
biti slobodni tek kada se suočite s tim strahom. Umetnost je strah.
Umetnost je bol i umetnost je zbog toga prelepa.“
Nisam ranije o tome mislila na taj način. Uvek sam u umetnosti bila
obazriva. Moje slike su uvek bile dobre, ali ne i sjajne. Želim da probam
to o čemu on govori. Želim da se suočim sa svojim slikama. Samo se
nadam da ću biti u stanju za taj iskorak.
Žena levo od mene, koja se predstavila kao Pam, klima glavom da

133
se slaže. Ima teget pramen u sedoj kosi. „Nikada se nisam osećala
samopouzdanje u vezi sa svojim slikama. Moji najbliži su uvek govorili
da nisam talentovana, pa sam okrenula leđa svemu tome, ali sada sam u
penziji i, eto… Želim da se oslobodim tog straha da nisam dovoljno
dobra.“
„Treba samo da slušaš sebe. Niko nikuda neće stići ako radi samo
ono što mu drugi govore“, kaže joj Den.
Pamino priznanje kao da inspiriše Vilijema, pošto se nakašljao i mi
se svi okrećemo ka njemu. „Ja sam alkoholičar. Nekada sam mislio da
bolje slikam kada pijem, ali sam zbog toga prestao da osećam sve one
teške stvari koje su mogle da me inspirišu. Shvatio sam da je to bila
glupost. Želeo sam da ponovo nešto kažem. Već dve godine sam
trezan.“ Izgleda malčice posramljeno i Den počinje da tapše i svi mu se
pridružujemo.
Onda progovara Džulija. Ona mi je po godinama najbliža, ima
divnu kestenjastu kosu i osmeh koji bi obasjao čitavu sobu – da smo
unutra, naravno. „Ja sam postala majka kao tinejdžerka. Dete sam dala
na usvajanje. Moji su me toliko pritiskali, a otac je nestao. Oduvek sam
slikala, ali nikada nisam slikala ono što zaista želim; zato sam htela da
dođem ovde i otvorim taj deo svog srca koji sam tolike godine držala
pod ključem. Sada sam udata, imam porodicu, ali mislim da me to i dalje
progoni. Nikada nisam uspela da je nađem.“ Dodiruje srce. „Ona je,
međutim, ovde.“ Briše oči i ja radim isto.
Piter joj steže ruku. On je u bermudama iako je napolju ledeno i ja
htela – ne htela moram da se divim takvom duhu. „Mene je žena
ostavila prošle godine, a ja sam mislio da je ona moja muza. Oduvek je
bila inspiracija za moju umetnost i osećao sam se tako… prazno kada je
otišla. Osećao sam se kao da više nikada neću moći da slikam, ali onda
sam se razbesneo i osetio veću inspiraciju nego godinama unazad. Želim
da osetim taj bol, želim da ga prikupim i da ga mudro upotrebim.
Moram da od sveg tog bola stvorim nešto dobro.“ Izgleda pomalo
posramljeno zato što mu je glas toliko pun otrova. „Želim da nam
oboma oprostim.“
Zatečena sam njihovom hrabrošću i iskrenošću. Ako ništa drugo,
probudili su u meni želju da i sama budem hrabrija i iskrenija. Zato ja,
koja sam nekada u školi toliko mrzela da čitam naglas da sam lagala
majku da sam bolesna samo da ne rizikujem da me prozovu, govorim
tim ljudima koje sam tek upoznala zašto sam ovde. „Neko kome sam
verovala povredio me je i osećam se… iznevereno. Ne znam kako da
pređem preko njegovih laži, ali to želim. Osećam kao da u meni ima

134
toliko toga što želi da izbije na površinu. Ali nikada ranije nisam slikala
šta zaista osećam. Bojim se da ću otkriti šta osećam i da mi se to neće
dopasti.“ Shvatam koliko je sirov moj bol zbog onoga što se desilo s
Robertom, ali takođe želim da nađem način da ga prevaziđem.
„Ovo je bilo sjajno“, kaže Den i svima nam se osmehuje. „Svi znate
šta želite da uradite, i za ove četiri nedelje ćemo to i ostvariti.“
Krećemo nazad ka farmi i ja se malo udaljavam od ostalih i pitam se
da li sam zaista u stanju da ovo uradim.
Den mi dodiruje ruku. „Samo treba da to staviš na papir, dušo.“
„Dušo?“
On se kezi. „Vidim ja da ćeš mi ti praviti probleme, to mi je odmah
jasno. Hajde, idemo, mislim da će nam svima prijati ručak u pabu, šta
kažeš?“
Ručak u pabu se pretvara u sedeljku koja traje do duboko u noć.
Den me ubeđuje da drmnem dve tekile i iznenada se osećam sjajno.
Ipak, dobro znam da ne želim da u piću tražim rešenje za sve što se
desilo; želim da uradim ono zbog čega nas je Den ovde okupio – da
slikanjem izbacim to iz sebe. I ne želim da čekam. Dok se vraćamo u
kućice, a ponoć se bliži, glasno kažem i verovatno malo zaplićem
jezikom, da ću odmah početi. Spavanje je za slabiće. Teturam se u svoju
kućicu, nalazim šta mi je potrebno i kikoćem se pošto sam udarila
kolenom o sto.
Pošto sam se vratila napolje, shvatam da je verovatno trebalo da
ponesem kaput, ali onda se prisećam da su i kaputi za slabiće. Nalazim
zgodno mesto na vrhu brda i gledam farmu i park iza nje, osvetljene
samo zvezdama i mesecom. Tako je čudno – gotovo sablasno – ne videti
nijedno veštačko svetlo. Trava i talasasti bregovi pružaju se u daljini, sve
do šuma s visokim stablima koja tu rastu možda već stotinama godina.
Čitav predeo je divalj i netaknut. Toliko različit od Taltinga, ali i lep na
svoj način.
Deset minuta pošto sam sela na mokru travu, sa otvorenim blokom i
olovkom u ruci, mada je previše tamno da nešto vidim, dolazi Den i
seda pored mene. I jedno po jedno, prilaze nam i ostali, pošto se izgleda
nikome ne spava.
„Obično samo slikam pejzaže“, kažem šapatom pošto je tu toliko
tiho. Sigurna sam da sam čula huk sove u daljini.
Den se naslanja na ruke. „Umesto slikanja onoga što vidiš, pomisli
čega se zbog toga prisećaš, šta to govori o tvom srcu“, kaže toliko tiho da
mislim da ga jedina ja čujem. „Ako bi htela da nekome kažeš kakva
osećanja u tebi budi ovo mesto, šta bi rekla? Samo nemoj to da kažeš, već

135
naslikaj. Slika je vizuelna priča. Moraš da u posmatraču izazoveš isto što
si ti osećala dok si slikala.“
„Ali šta ako ne znaš šta osećaš?“
„To je i dalje osećanje, lutko. Zbunjenost. Neodlučnost. Podeljenost.
Sve to može da se prikaže na tom belom listu pred tobom. Reci mu šta ti
je u srcu.“
Klimam glavom. Znam da je u pravu. To sam se plašila da uradim
još otkako sam prvi put uhvatila olovku u ruke. Da ogolim dušu na
papiru. „Ali šta ako mi se ne dopadne ono što mi je u srcu? Šta ako mi se
ne dopadne kako se osećam?“
Den kratko razmišlja, pa se zagleda u treperave zvezde iznad nas.
Srce mi bolno tuče u grudima dok mislim o tome kako ću slikati ono šta
osećam. Bilo bi tako lako vratiti se slikanju pejzaža i skrivanju od
emocija koje kruže poput ptica u najdubljem kutku moga srca. Ali da li
zaista želim večito da idem linijom manjeg otpora? Pošto sam izgubila
Lukasa, nisam mogla da slikam zato što mi je to tada delovalo toliko
besmisleno. I mislim da sada ne mogu da se vratim tome. A i ne želim
da se vratim. Želim da idem napred. A deluje mi da ću to jedino moći
ako se suočim sa svojim osećanjima.
Den napokon odgovara na moje pitanje. „Tako znaš da osećaš nešto
vredno.“

136
 Dvadeset treće poglavlje

Sutradan ujutro me muči najgori mamurluk u životu. Čak više i od

onog jutra posle dvadeset prvog rođendana kada smo Lukas i ja pili
žestinu na plaži, pa nas je probudilo zapljuskivanje talasa pošto smo se
obeznanili na pesku. Ječim dok teturavo izlazim iz kućice.
Prokleta tekila.
Odlazim u glavnu kuću na farmi gde ostali sede i doručkuju za
dugačkim drvenim stolom. Den stiže odmah posle mene pa sedamo.
Sipam sebi crnu kafu i stavljam na tanjir slaninu, jaja i tost, pošto mi
treba nešto jako da me vrati u zemlju živih.
„Pogledao sam kakvo će biti vreme, mada nikada nisam mislio da
ću se time baviti, i izgleda da će biće suvo, tako da mislim da prvi pravi
radni dan počnemo napolju“, kaže Den, pa sipa sebi kafu, ali hranu ne
dira. „Ja se ne bavim nikakvim glupim vežbicama kao u umetničkoj
školi, da naslikate sebe kao drvo i slično.“
„Zato su te znači izbacili iz umetničke škole?“, Pam s plavim
pramenom pita uz osmeh pre nego što shvata šta je rekla, pa užasnuta
zatvara usta. Uprkos tome što je rekla da je nesigurna u svoje slikarstvo,
ne deluje mi da je nesigurna u izražavanju svojih stavova, i moram
priznati da se tome divim. Za stolom je zavladala neprijatna tišina, svi
gledamo Dena da vidimo kako će reagovati. Svi smo čuli priče o
čuvenim slikarima koji se ponašaju kao primadone.
Den se gromoglasno smeje, pa se svi smesta opuštamo i
osmehujemo. „Da znaš da jesu. U umetničkoj školi vas mogu naučiti
tehnikama, ali ne i kako da postanete slikar. Zato ste ili rođeni ili niste.
Sve je u strasti koju osećate prema subjektu.“
Pijem kafu i razmišljam o njegovim rečima. Prisećam se svog
profesora koji mi je govorio da ne unosim dovoljno sebe u svoja dela.

137
Jesam li rođena da budem umetnica? Mogu li zaista biti velika kao što je
Den? Nalazim se na najboljem mestu da to otkrijem. Ali to ne sprečava
silnu tremu koju osećam kada pomislim da slikam ono što osećam. Jer
da bih to slikala, moram to da istražim. Moram to ponovo da proživim.
Moram da se u to upustim. A još od one užasne noći svaki bogovetni
dan sam provodila trudeći se baš to da izbegnem.
Posle doručka svi krećemo za Denom preko polja, do jednog
šumarka. Sa sobom imamo samo sveske i olovke. Rekao je da pre
početka moramo prvo malo da planiramo. Bio je u pravu za vreme –
vedro je, suvo i sunčano, ali i dalje duva hladan vetar, tako da smo svi u
jaknama.
„Nikada nisam bila neki ljubitelj prirode“, poverava mi se Džulija
dok zalazimo među drveće. Kestenjasta kosa joj igra oko ramena. „Moj
muž večito želi da vodimo decu na kampovanje, ali ja ne znam kako bih
preživela“, kaže pa nervozno gleda tamne krošnje iznad nas.
„Ja sam odrasla u primorskom mestu tako da sam provodila mnogo
vremena u prirodi. Znači retko slikaš napolju?“
Ona se stresa i odmahuje glavom. „Kako pored tolikih buba?“, pita,
na šta se ja smejem.
„Mene boravak u prirodi uvek ispunjava nadom“, kaže Piter i
okreće se. Danas na sebi ipak nema bermude već dugačke letnje
pantalone. „Šta god da mi se desi u životu, priroda je uvek tu. Godišnja
doba se uvek smenjuju, uvek ima sunca i kiše i život se iznova gasi i
ponovo rađa. Da ne zvučim malo otrcano?“
„Sviđa mi se ta ideja“, kažem mu. „Mene je priroda ranije često
inspirisala. Mada ne i u poslednje vreme.“
„Možda nisi tražila na pravom mestu“, kaže.
Pitam se hoću li ovde naći pravo mesto.
Den nalazi proplanak na kome ćemo se zaustaviti. Grančice i lišće
nam krckaju pod nogama dok ga sledimo. Prostire ćebe na kome ćemo
sesti ukrug. „Dakle, ja uvek želim da na slikarskim kolonijama imamo
neki cilj. Mislim da bi vam se ovo moglo isplatiti ako, dok ste ovde,
naslikate jednu odličnu – šta kažete?“ Svi klimamo glavom i slažemo se.
„Dakle, šta mislite? Želim da se bavite temom koja vas najviše plaši. To
je svrha ove kolonije, na kraju krajeva – da otkrijemo čega se najviše
bojimo. Ispričali ste nam zašto ste ovde, ali želim da napišete zašto ste
izbegavali slikanje i kako se osećate zbog toga što vas sprečava. Reči kao
„bes“, „srdžba“, „sirovo“, „bol“, to su sve odlične reči koje opisuju
raspoloženje i mogu izroditi ideje za sliku.“ Namiguje nam. „Meni su
mnogo puta pomogle u prošlosti.“

138
 Tonemo u tišinu pošto je on završio s pričom, i svi pokušavamo da
smislimo šta da napišemo. Ja zurim u prazan papir. Gledanje praznog
papira uvek pomalo plaši, ali je istovremeno i uzbudljivo. Postoje mnoge
mogućnosti, ali istovremeno i zabrinjavajući izgledi da neću napraviti
baš ništa.
Bojim se mnogo toga. Istraživanja onog crnog prostora u kome sam
živela pošto je Lukas poginuo. Tada je bilo toliko tuge, a i toliko besa što
mi je tek tako otet. Kada sam izgubila njega, izgubila sam i sebe.
Bojim se povlačenja u tu tamu.
Kada sam otkrila ko je Robert, ponovo me je ispunio bes. Osećala
sam se iznevereno. Obuzima me gorčina što moram ponovo da se borim
s još bola, pošto sam se već s toliko bola izborila. Otvorila sam mu svoje
slomljeno srce. Pustila sam ga da zaleči malo mog bola. Osetila sam
iskru nade da ću se možda ponovo zaljubiti.
Ta nada trenutno izgleda veoma daleko.
Ali je ipak postojala.
Udaljila sam se od onog mračnog doba i ne želim nikada više da mu
se vratim. Zapisujem reči raspoloženja kao što je Den predložio. On
obilazi grupu i gleda nas dok pišemo, ali se ja trudim da ga ne
primećujem. Ne primećujem svet i ispitujem ono što mi je u srcu.
Strah, bes, usamljenost, izdajstvo, nesigurnost, tuga, bol.
Ipak, prisiljavam se da, takođe, zapišem kako sam se osećala pre
nego što je Robert priznao sve i pre nego što smo oboje otišli iz Taltinga.
Strast. Iskra. Toplota. Nada. Sreća. Svetlost.
Dva ekstrema. Robert i Lukas. Dve strane mog srca.
U mislima mi narasta ideja kako bi mogla da izgleda slika mog srca.
Više ne mogu da slikam samo pejzaže. Moram da slikam nešto što ima
značenje, nešto stvarno.
Posmatram svetlo kako se šunja između stabala i šalje poruku nade,
i uveravam sebe da će sve biti dobro.

139
 Dvadeset četvrto poglavlje

Glasno sam pustila Lien Rajms u svojoj kućici i gledam kišu kako
pleše na prozoru iza mene. Sklupčana na sofi i umotana u ćebe, u
rukama imam blok i olovku. Pomoglo mi je što me je Den naterao da
mislim o onome što u meni budi strah od crtanja. Ispisivanje osećanja na
papiru, crno na belo, bilo je emotivno samo po sebi. Zbog toga sam
shvatila da sam prošla kroz bol koji menja život, i da više od toga ne
mogu da se krijem.
Što zvuči potpuno strašno.
Kao i umetnost.
Ali želim da nadahnjujem ljude. Osećam kao da sam rođena da
budem umetnica, i sada moram to i da postanem.
Moram da rešim kako to da izrazim na platnu. Dopao mi se
apstraktni crtež koji je nastao kada sam gledala Emu i Džona zajedno na
plaži. Grizem usnu; ne sviđa mi se kako sam se s njima rastala. Čudno
mi je što nisam u stalnom kontaktu sa Emom. Želim da joj ispričam kako
se stvari ovde odvijaju, ali se bojim da ona neće želeti da razgovara sa
mnom pošto sam onda onako otišla. Sve dok ne budem sigurna da
mogu biti prijateljica koja joj je potrebna, najbolje je da ćutim. Možda će
nam ova pauza koristiti. Ponekad se pitam jesam li im oboma bila
breme.
Odsutno skiciram obrise velikog srca. Gledam ga i kuckam olovkom
po kolenu u ritmu muzike.
Posmatram obris srca i mislim kako bih mogla da prenesem tamu
koju sam osećala u svom srcu. S Lukasom kao da sam živela u večitom
letu i onda mi je on oduzet, kao što drveću iznenadni vetar ponekad
otrgne lišće. Kao da je leto u trenu prešlo u zimu.
Onda sunce počinje da tera zimu. Tama je počinjala da prelazi u

140
svetlo. Robert je ušao u moj život kada je stizalo proleće i nastavio je da
osvetljava stazu kojom sam hodala, i učinilo mi se da će možda opet stići
leto da mi ispuni srce.
Počinjem da skiciram dok mi misli iz glave prelaze u ruku. Na
jednoj strani srca crtam golo drvo okruženo zimom. Neke grane su
Lukas, neke su Robert, a neke su ljubav koju tek treba da nađem ili
izgubim. Snežne pahulje i ledenice dodiruju grane i svaka predstavlja
nešto bola, nešto usamljenosti, nešto praznine koju sam osećala u srcu.
Počinjem da primećujem kako mi suze kaplju na papir. Iako je ovaj deo
gotovo nepodnošljivo tužan, osećam kako mi se vraća malo snage dok
sve izlivam na papir. Svakim potezom olovke nekako lečim svoju dušu.
I znam da to želim da naslikam. Da to želim da kažem. Seva munja i
dižem pogled s papira. Nailazi oluja i obuhvata kućicu tamom.
Kiša ne prestaje tri dana – leto izbegava ovaj deo Škotske. Povlačimo
se u trpezariju glavne kuće, sedimo za velikim drvenim stolom, a
cepanice pucketaju u kaminu.
Dovršavam skiciranje leve strane srca. Den dolazi da ga pogleda i ja
čekam da iznese svoj sud. „Sviđa mi se. Mada, sve si zadržala unutar
srca – šta ako neke grane izbiju iz njega? Ovako.“ Uzima olovku i skicira
svoj predlog. „Inače će sve biti zarobljeno unutar tvog srca, ali ti želiš da
to zapravo pustiš napolje, zar ne?“
Gledam hartiju i klimam glavom, a ne mogu ga odgovorim zato što
mi se grlo steglo. Želim da sve pustim iz sebe. Ako probijem granice
srca, sve će se isticati i izgledaće kao da su osećanja tako snažna da srce
ne može da ih zadrži u sebi. A tačno se to desilo. Den me tapše po
ramenu pa odlazi da pomogne Vilijemu s njegovim crtežom. Zbog ovog
dela osećam veće uzbuđenje nego zbog svega ostalog što sam u životu
uradila. Moram da pređem na platno dok još osećam ovoliko
nadahnuće.

Sutradan se sunce napokon probilo kroz oblake i svi se okupljamo

na vrhu brda koje gleda na prostrane hektare koji se pružaju oko farme,
pa stavljamo platna na štafelaje i počinjemo da slikamo. Gledam zgrade
na farmi, gde vrvi od aktivnosti, daleko od mira i tišine ovde gore.
Sedimo u nizu, svako na malom tronošcu, a sunce nas obasjava dok

141
pokušavamo da oslobodimo svoje strahove.
Slikam svoje platno u nijansama sive. Zimska strana srca biće
tamnije siva, a drugu stranu slikam bledoplavo. Još moram da skiciram
šta želim na suprotnoj strani, ali ta boja dobro deluje naspram sive.
Srce izgleda izuzetno emotivno kada sam ga ugljem skicirala na
platnu i počinjem da crtam grane i mekom olovkom dodajem pahulje i
ledenice oko grana.
Tog čarobnog junskog dana na brdu počinjem da slikam gole grane.
Svi smo tu proveli čitav dan, izgubljeni u radu, jedva primećujući Dena,
koji dolazi da pogleda kako napredujemo. Sunce počinje da zalazi iza
nas i Den nam kaže da počnemo s pakovanjem zato što treba da idemo
na večeru. Hoda ispred nas i gleda pozadi sunce na zalasku. Čujem ga
kako kaže da ga pogledamo i onda nas fotografiše.
Pošto mi je Den poslao sliku kao poruku na telefon, oduševljena
sam njegovim osećajem za kompoziciju. Svi stojimo u redu, s
narandžastim i rumenim zracima pozadi, a sunce se jedva vidi pre nego
što će nestati iza brda. Više od toga su naša lica – svi smo izgubljeni u
tom trenutku, gledamo ga s jasnom radošću i strašću na licu. Ja izgledam
nekako divlje, s raščupanom kosom, s četkicom u ruci, u staroj majici
koja mi malo visi s ramena, ali izgledam srećno.
„Drago ti je što si došla?“, pita Džulija, pošto mi je te večeri u pabu
donela čašu vina.
„Jeste. A tebi?“
„Osećam se kao da ću napokon umiriti neke svoje duhove,
razumeš?“
Klimam glavom pošto je potpuno razumem. Pomišljam na Roberta
dok ponovo gledam našu sliku na brdu. Uprkos tome što je moje
poverenje u njega toliko uništeno, ne mogu poreći činjenicu da je on
najzaslužniji što sam sada ovde. Verovao je u mene i pre nego što smo se
sreli. Verovao je u moju umetnost i pre mene same. Znao je da mogu ovo
i kada ja nisam bila sigurna. Iako je glavni razlog što sam zakoračila u
nepoznato i prihvatila mesto ovde bio želja da se udaljim od svega
onoga kod kuće, razlog je delimično i to što sam znala da moram
ponovo da slikam, i on me je naterao da to uvidim. Sada se ovde osećam
živom zahvaljujući njemu.
A to me plaši i užasno zbunjuje posle svega što se desilo između
nas. Pomišljam na mejl koji mi je poslao, na koji i dalje ne znam kako da
odgovorim. Razmišljam o njemu i pitam se želim li da mu zauvek kažem
zbogom i još ne znam odgovor. Moja glava kaže da. Moje srce kaže ne.
Impulsivno prosleđujem našu sliku na njegovu adresu sa samo

142
jednom rečenicom:
Treba mi vremena.

143
 Dvadeset peto poglavlje

Kako odmiče druga nedelja umetničke kolonije, spremnija sam da

počnem drugu polovinu svoje slike srca. To je moja najapstraktnija slika.
Apstraktna u smislu da znam koja su osećanja uložena u nju, šta
pokušavam da njom kažem, ali da niko drugi to ne mora nužno da zna.
Svako će imati sopstvena tumačenja; svaki posmatrač osećaće se
drugačije, zato što svako kreativno delo tako deluje.
Preko leve strane srca bačene su zimske čini i prikazuju moje
najhladnije i najtamnije trenutke. A bilo je teško suočiti se s tim danima,
mada se u neku ruku još i više bojim razmišljanja o srećnim danima,
zato što me boli spoznaja da se dani s Lukasom ne mogu ponoviti, dok
trenutke s Robertom sada prati osećaj krivice. Nije mi lako da prihvatim
da će posle te dugačke zime sada za mene doći leto zato što to znači da
prihvatam kako u njemu neće biti Lukasa. I da prihvatam kako ponovo
mogu biti srećna.
Uvek ću žaliti što nismo dobili našu večnost. Ali pre dve godine
ideja da ću stvoriti život u kome nema Lukasa bila je nezamisliva, a
sada, polako, osećam da je moguća. To je različita budućnost od one
koju sam planirala s njim. Budućnost koja se tiče samo mene i onoga što
ja želim.
I shvatila sam da je to u redu. Želja da nastavim sa životom nije
ništa loše. Pokušaj da otkrijem šta sada želim od života takođe nije ništa
loše. Uvek ću biti tužna što sam to tako morala. Ali smrt nas je rastavila i
moram da živim bez njega.
Zato mi je toliko pomoglo što sam u ovu sliku uložila svoje srce i
dušu. Ona je deo moje nove budućnosti. Pre nisam znala da mogu
postati ovakva umetnica, ali sam sada silno uzbuđena zbog tog projekta.
Sedim s blokom na travi ispred svog platna i Den prilazi da vidi

144
kako mi ide. „Zašto ti vodiš ove kolonije?“, pitam ga dok gleda moju
sliku. Den je otvoren čovek i osećam da kako dani odmiču i ja zauzvrat
postajem otvorenija s njim.
On kratko razmišlja. „Pa, valjda sam osećao da sam tokom čitave
karijere bio prilično sebičan. Fokusirao sam se na slikanje, nauštrb veza,
prijateljstava i porodice i kada sam osetio da više nisam u stanju da
uzdrmam svet umetnosti, pomislio sam da mogu pomoći drugim
umetnicima da to urade.“
„To je divna ideja.“
„Jednostavniji odgovor na tvoje pitanje bio bi želja da otkrivam
talente. A ti si talenat, Rouz. Zaista bi trebalo da se ponosiš ovom
slikom. Mislim da je ovo već tvoj najbolji rad. Ti imaš najviše potencijala
od svih ovde“, kaže mi Den.
„Zasada jesam ponosna. Čini mi se kao da sam proživela mnogo
bola. Kada ga vidim ispred sebe, dođe mi da se pitam kako sam sve to
preturila preko glave, razumeš?“
„Morala si da istrpiš više bola nego mnogi ljudi tvojih godina. I
zbog toga ćeš biti sjajna umetnica.“
Razmišljam o tim rečima. „Zašto misliš da se toliki umetnici, i to ne
samo slikari, već i pisci i muzičari, toliko muče pre nego što dožive
uspeh?“
„Ništa vredno u životu ne dolazi lako, mala, a razlog za uspeh je baš
to što su se mučili. Pretvorili su svoj bol u nešto što svi mi možemo da
shvatimo. Mi shvatamo bol, to je ljudski. Da bi uspeo, potrebna ti je
motivacija, a ništa te neće bolje motivisati od godina neuspeha. Nikada
nisu odustajali. Oni koji su odustali prosto nisu imali u sebi dovoljno
žara, tako da su uspešni najčešće i oni koji nešto valjaju, razumeš?“
„Mislim da je to jedan divan način da se na to gleda“, kažem mu,
dirnuta njegovim rečima. Počinjem da se nadam da ću iz svoje tuge
stvoriti nešto lepo. Pretpostavljam da je to i svrha ove slike. Srce ne
sadrži samo tugu, ono sadrži i sreću. Zima ne traje doveka. Svake godine
stiže proleće. Drveće ne ostaje golo. Srce vam neće doveka biti prazno,
iako će biti trenutaka kada ćete pomisliti da je tako. Pomišljam kako je
Robert bio u stanju da nađe put do mog srca uprkos oblaku tuge koji me
je pratio. To mi je pokazalo – dobro, on mi je pokazao – da još mogu da
volim, da ću biti u stanju da ponovo volim. A bilo je trenutaka kada sam
bila ubeđena da to nikada neću moći.
Počinjem da skiciram kako će mi ostatak srca izgledati i radim sve
do zalaska sunca. Dok se vraćam u kućicu da se presvučem za večeru,
zastajem da pogledam mastiljavoplavo nebo. Počinju da niču zvezde.

145
Volim što se ovde nebo tako dobro vidi.
Kako glasi onaj citat što ga je moja majka držala na frižideru kad
sam bila mala? Kada je mračno, traži zvezde. Nekada sam mislila da je to
sentimentalni kliše, ali sada mi je jasno da su u dobu tame trenuci
radosti primetniji. Moje nebo je postalo izuzetno tamno, ali su onda
zvezde ponovo počele da ga obasjavaju.
Emocije od kojih će nastati desna strana slike srca jesu te zvezde.
Ljubav, strast, radost, nada.
Sve sam to osećala u trenucima provedenim s Robertom. Mislila
sam da ih više nikada neću osetiti pošto mi je Lukas otet, ali jesam.
Takođe znam da ću ih, pošto sam ih već jednom osetila, osetiti ponovo.
Obodrila sam se i živnula pošto sam ovde i pošto sam ponovo otkrila
ljubav prema slikanju. Valjda to pokušavam da izrazim slikom srca. Srce
nikada nije fiksirana tačka. Ono se razvija zajedno s vama i ljudima u
vašem životu. Mislim da kroz tu sliku učim da se više ne bojim svog
srca.
Bez obzira je li puno ljubavi ili bola, više nikada ne želim da ga
zatvorim. Ljudi kažu da treba da sledite svoje srce, a to nije lako,
posebno ako je ranije bilo slamano, ali mislim da to zapravo znači da
treba da otvorite srce za sve što želite. Nikada se ne bojte da u njega
pustite ono što volite. Bilo da su to ljudi ili vaše strasti.
I rešila sam da se nikada neću bojati da to uradim, bez obzira na sve
što se desilo.

Sledećih nekoliko dana provodim slikajući ostatak svog srca. Na

desnoj strani crtam drugo drvo, ali je ovo puno lišća koje se diže ka
vedrom plavom nebu, obasjano je letnjim suncem, a u daljini kruže
ptice. Jedna grana diže se ka suncu i nacrtala sam vatru koja počinje na
njenim krajevima, plamenovi trepere naspram ivice srca. Grana je došla
niotkuda. Počela sam da slikam vatru, a nisam zaista shvatala zašto.
Nekako se ne uklapa sa ostatkom slike, ali baš zato mora biti tu. Veći
deo ove strane bavi se svim srećnim trenucima koje sam provela s
Lukasom, ali sam shvatila da treba da naslikam i kako se sada osećam.
Da prikažem ovo leto kada moje srce ponovo oživljava.
Kolege hvale moju sliku dok nastaje. Ja sam najneiskusnija u našoj

146
grupi, ali se fokusiram na emocije, a ne na tehniku, te sam mnogo
sigurnija u svoje delo nego pre. Osećam da sam probila neku barijeru i
sada mogu da slikam ono što mi je oduvek bilo suđeno da slikam.
Izgleda da smo svi postali produktivni zato što provodimo svaki
dan na brdu okruženi srodnim i talentovanim dušama. U takvom
okruženju i s takvim ljudima prosto morate doživeti nadahnuće. Osećam
se nervozno zato što je sada već treća nedelja kolonije. Kada sam
odlazila iz Taltinga, četiri nedelje su delovale kao večnost, ali vreme brzo
prolazi. Nisam sigurna da sam spremna da se suočim sa onim što me
tamo čeka.
Jednog jutra posle doručka svi idemo u šetnju, pre početka rada.
Dan je oblačan, a duva blag vetrić. Ovde je sve toliko zeleno. Navikla
sam da budem okružena morem, ali ovde je spokojnije. Gledam seljaka
kako otvara kapiju za stado ovaca koje živi pored farme. Posmatram
brdo na kome smo toliko često slikali. Ovo je veoma zabačeno mesto i tu
čovek prosto mora da nađe nekakav mir. Kao da smo ga svi našli.
„Volela bih da možemo ostati ovde“, kaže Džulija, koja kao da mi
čita misli dok jedna pored druge šetamo šumom.
„Ja se bojim da se vratim u stvarni svet.“
„Jesi li nekada razmišljala da se preseliš na neko novo mesto?“, pita
me Džulija. Ona živi na obodu Londona i kaže da je ovde prvi put
naučila da ceni seoski vazduh.
„Ranije nikada nisam. Ne znam. Verovatno bi mi bilo lakše kada bih
otišla negde drugde. Kod kuće ima mnogo toga s čim ne želim da se
suočim.“
„Mislim da se svi slično osećamo. Ali ti jesi rekla ’kuća’. Ne možeš
da izabereš gde ti je kuća, to možeš samo da osetiš.“
„Ja sam se zbog ovog mesta hrabrio za povratak kući“, kaže Piter. „I
dalje će mi biti teško bez žene, ali imam decu i njima sam potreban.“
Vilijem klima glavom. „Meni je najteži deo oporavka bio kada sam
prolazio pored mesta gde sam nekada pio.“
„Tako je“, ubacuje se Pam. „Hrabrije je vratiti se kući i suočiti se sa
svime; lakše bi bilo samo pobeći. A priznajmo još nešto, mi smo umetnici
– mi nikada ne biramo lakši put, je li tako?“
Smejemo se i slažemo s njom. Mislim da niko ne odlučuje da bude
umetnik zato što mu je tako lakše. Ali ništa što je u životu vredno nije
lako. A ispostavilo se da mi je vreme provedeno ovde bilo dragoceno.
Mada, ne znam da li bih mogla sebe da opišem kao hrabru. Nisam ja
rešila da sve to doživim. To se sve prosto desilo. Ja mogu samo da
izaberem šta ću dalje, a za tu odluku još nisam spremna.

147
 Bojim se da se vratim u Talting i da se suočim sa onim što me tamo
čeka, ali ako se ne vratim, hoće li me sav onaj bol svejedno pratiti?
Mogla bih naći neko novo mesto koje će mi biti dom i pokušati da
pobegnem od prošlosti, ili bih mogla da se vratim ljudima s kojima sam
tu prošlost delila. Stvarno mi nedostaje Talting i tamošnji ljudi, a
posebno Ema. Čini mi se kao da jedan deo mene nedostaje, zato što
nisam s njom. A s Glorijom su stvari baš loše stajale kada sam otišla.
Kajala bih se da to ne popravim. Ne bih mogla da podnesem da Lukas
vidi kako smo se udaljile.
Nije bitno koliko sam daleko od Taltinga, on je i dalje deo mene.
Tada shvatam odgovor. Vratiću se kući pošto se slikarska kolonija
završi.
Moja budućnost je tamo.

148
 Dvadeset šesto poglavlje

Do završetka kolonije ostalo je samo još nekoliko dana. Den je rešio

da moramo nešto da uradimo zajedno, kao grupa, da proslavimo
zajednički provedeno vreme. Sinoć u pabu smo se složili s njegovim
predlogom. Vilijem čak nema ni piće kao izgovor za pristanak na Denov
ludi plan. Možda smo poludeli od toliko čistog vazduha.
Svi sedamo u kombi i farmerov sin koji me je dovezao sada nas vozi
u najbliži grad. Nikada ranije nisam uradila ništa ni izbliza toliko
suludo. Pred očima stvarno vidim gospođu Moris kako odmahuje
glavom s neodobravanjem i tiho se smejem zato što bi ona to verovatno
razglasila po čitavom gradu. Šokirala bi se. I ja sam pomalo šokirana što
uopšte o ovome razmišljam. Ali želim da upamtim ove četiri nedelje.
Želim da prihvatim ovo kao trenutak kada sam postala umetnica kakva
sam oduvek želela da budem, a svu krivicu mogu da prišijem Denu.
Nervozno gledam kroz prozor dok prilazimo salonu za tetovažu.
„Sada nema nazad“, kaže Pam i pljeska rukama. Ako ona može ovo,
ako Vilijem može ovo, e pa moći ću i ja. Otvaram vrata, gledam zglob
šake i pokušavam da zamislim šta bi mi Lukas rekao da je ovde. „Znaš,
moji roditelji bi verovatno skroz poludeli. Hoću i ja da se tetoviram“,
zamišljam kako govori sa onim svojim vragolastim osmehom, pa mi
baca kosku kao da smo još klinci koji rade nešto što roditelji ne
odobravaju. Dovoljna je samo pomisao da me on hrabri da postanem
smelija, pa se ispravljam i ulazim za Denom.
Tetovažu sam uvek doživljavala kao vid umetnosti, ali nikada
nisam zaista pomišljala da se i sama tetoviram. Sinoć sam saznala da
Denu tetovaže ne prekrivaju samo ruke, već i leđa i grudi, a da ima po
jednu i na oba stopala. Piter ima neku karikaturu iz svoje buntovne
mladosti, ali će nama ostalima ovo biti prvi put. Ja se javljam da idem

149
prva pošto mislim da ću odustati ako budem gledala druge. Pribojavam
se igle, ali srećom, moj crtež je veoma mali tako da ne provodim dugo u
stolici. Buka malo smeta, kao da sam kod zubara, a igla je kao vruće
grebanje koje mi šara kožu, ali Den priča viceve da bi mi skrenuo pažnju.
Vicevi su mu užasno seksistički, pa ga sve vreme grdim i uopšte ne
primećujem bol.
Kada je završeno, gledam srce koje krasi unutrašnjost mog desnog
članka – obrisi su kao linije olovkom, kao da sam ga sama tu nacrtala.
Osmehujem se, i odmah mi je drago što sam to uradila. Želela sam nešto
što će predstavljati sliku koju sam ovde naslikala, a takođe i nešto što će
me podsećati na ljubav koju sam imala – i na to da ću uvek imati ljubav.
Ljubav nema kraja, čak i ako voljena osoba ne može više fizički biti
deo vašeg života.
Dok ustajem da prepustim mesto nekom drugom, gledam prsten i
burmu, jedini ukras na šakama. Toliko sam navikla da su tu da nisam
pomišljala na vreme kada ih više neće biti.
„Kada si prestao da nosiš burmu?“, pitam Dena dok gledamo
Vilijema kako se tetovira.
„Prvi ili drugi put? Dvaput sam se ženio.“ Kezi se, a onda vidi
ozbiljan izraz mog lica. „Znaš, ne postoji neko pravilo.“
Jedne noći sam Denu ispričala čitavu priču o Lukasu i Robertu.
Laknulo mi je što sam to ispričala nekome ko ne poznaje ni jednog ni
drugog, već samo mene. Iskreno, nadala sam se da ću čuti neki mudar
savet, ali je on samo slegnuo ramenima i rekao: „Život je surov.“ Možda
je trebalo da istetoviram te reči.
„Postoji samo pravo vreme za tebe“, dodaje Den sada i odlazi da
pomogne Džuliji da odabere šaru. Gledam desni članak, koji je sada
pokriven da zaštiti novu tetovažu i levu ruku, na kojoj imam druge
simbole ljubavi i posvećenosti Lukasu. Shvatam da i jedno i drugo mora
da ostane gde je sve dok ono ispod ne zaceli u potpunosti. Samo se
nadam da ću prepoznati trenutak u kome će se to desiti.
Zvoni mi telefon, moja omiljena pesma Mirande Lambert. Čudi me
što na displeju vidim Džonovo ime. Izlazim, a srce mi ubrzava dok se
pitam šta li to hoće da mi kaže. Peče me što sam onako otišla kada su on
i Ema podelili sa mnom svoje lepe vesti. Bio bi potpuno u pravu da se
izdere na mene preko telefona.
„Zdravo, Džone“, kažem oprezno dok šetkam ispred salona i tako
pokušavam da smirim živce.
„Rouz, hvala ti što si se javila“, kaže, a glas mu je tih i napet. „Ne
bih te zvao da nije stvarno… Znam da si u Škotskoj, ali možeš li nekako

150
da se ranije vratiš? Molim te, ne znam šta drugo da radim.“
Sledila sam se. „Šta se desilo?“
On duboko uzdiše, pa mi šapatom kaže: „Izgubili smo bebu.“
„O ne“, kažem i preneražena stajem u mestu. „Mnogo mi je žao.“
„Znam da je imala tek šest nedelja, ali Ema to nije dobro podnela.
Svestan sam da mnogo tražim, ali ne znam šta drugo da radim. Mislim
da želi da te vidi; prilično sam siguran da joj ja ne pomažem koliko bi ti
mogla“, kaže, a glas ga na kraju izdaje.
Zvuči kao da će zaplakati. Nikada ga nisam ni videla ni čula da
plače. Naslanjam se na zid i osećam se neverovatno otuđeno i
bespomoćno. „Jesi li siguran? Znaš kako sam bila otišla. Od tada se
nismo čule…“
„Vi ste najbolje drugarice“, odgovara Džon jednostavno.
Klimam glavom mada on ne može da me vidi. Naravno da je u
pravu. Odagnavam strah od povratka kući zato što sam potrebna Emi.
Nema tu šta da se razmišlja. Ona je bila uz mene u najtežim trenucima
mog života. Njeni su me prihvatili kada nisam imala kuda drugo da
idem. Nikada me nije izneverila i ja sigurno neću sada izneveriti nju.
„Stižem najbrže što mogu“, obećavam i prekidam vezu, pa duboko
udišem da se pripremim za povratak kući.
Pošto su se svi tetovirali, vozimo se nazad na farmu i Den sa mnom
ulazi u kućicu. Staje ispred moje slike i zviždi. „Fantastično je, dušo.
Znao sam da imaš potencijala, ali… Heder će hteti da ovo vidi.“
Zastajem s pakovanjem da mu se osmehnem. „Stvarno?“
„Apsolutno. O tebi ima da se priča, mala. Obećaj da ćeš svima reći
kako sam ja uticao na tebe, važi?“
Tiho se smejem i odmahujem glavom. „Ti si lud, neće o meni niko
da priča.“ Gledam sliku. „Ali ipak sam ponosna na nju. Ovo mesto me je
stvarno inspirisalo.“ Grizem usnu. „Misliš li da ću moći to da ponovim?
Mislim, kada se vratim kući, sama…“
Sada je red na njega da odmahuje glavom. „Posle ovoga više ne
možeš nimalo da sumnjaš u svoj talenat, Rouz. Ti umeš da slikaš.“
„Rekao si mi Rouz“, kažem s nevericom, posle svih onih „dušo“ i
„lutko“ koje je ranije koristio.
„Loše utičeš na mene“, kaže, ali prilazi i diže dlan. „Za sledeću
senzaciju u svetu umetnosti.“ Bacam mu petaka i smejem se. Mislim da
nikada u životu nisam upoznala nekog nalik na Dena.
Pošto sam završila s pakovanjem, umotavam platno u pak-papir,
vezujem ga užetom i zovem taksi da me vozi na stanicu. Osvrćem se po
kućici dok oblačim jaknu i osećam kako su mi te četiri nedelje pomogle

151
da se izlečim više nego što sam mislila da je moguće. Ponovo se radujem
slikanju i uspela sam da izrazim svoja osećanja na platnu. Znam da sam
sposobna da se vratim kući zato što sam potrebna Emi, a srediću i odnos
s Glorijom i Grejemom. I dalje sam ljuta na Roberta i povređena zato što
me je lagao, ali sam takođe shvatila koliko sam otvorila srce za njega pre
nego što sam saznala istinu. Nikako ne mogu da zaboravim da je on
razlog što sam ovde.
Den napolju puši kada izađem sa stvarima. „Bićeš dobro, Rouzi?“
„Nadam se.“ Osmehujem se. „Mislim da hoću.“
„Samo ne dozvoli da ti bol preplavi sve delove života. Jednom si
izgubila ljubav, ali ne želiš da je ponovo izgubiš ako je nađeš, važi?“
Gledam ga u oči i vidim koliko je ozbiljan. U njima se vidi tuga i
osećam da gledam čoveka koga pritiska staro kajanje uprkos svemu što
je ostvario u životu. U njegovim rečima ima mudrosti. „Neću,
obećavam.“
On mi namiguje i tuga nestaje iza osmeha dok nam se drugi
pridružuju. Redom ih sve grlim, tužna sam što se rastajemo, ali sam
sigurna da ćemo ostati u kontaktu.
Vreme je da se vratim kući.
Mislim da zapravo nikada nisam imala izbora. Neće mi uvek biti
lako da živim u Taltingu, okružena s toliko uspomena i s toliko ljudi koji
moju prošlost poznaju jednako dobro koliko i ja, ali on ima tako
značajno mesto u mom srcu da ne mogu da ga se odreknem. Ne želim
da ga se odreknem. Želim da pokušam da sebi tamo stvorim budućnost.
Mislim da tamo pripadam.
Sedam u taksi i mašem svima dok napuštam farmu, a onda gledam
svoju novu tetovažu i znam da ću sada zauvek imati sa sobom deo njih i
ovog mesta. Okrećem se i počinjem da priželjkujem povratak, sigurna da
sam snažnija zbog vremena provedenog ovde.

152
 Dvadeset sedmo poglavlje

Tama je progutala Talting kad se moj taksi zaustavio ispred Emine i

Džonove kuće, ali mi prija topli morski vazduh. Ulazna vrata se otvaraju
i još pre nego što sam izašla iz automobila, pojavljuje se Džon i brzo
prilazi da mi uzme torbe. Gledam ga u oči i vidim da je iz njih nestao sav
život. Nemo ga grlim i tako stojimo nekoliko trenutaka dok nas taksi
ostavlja same u tihoj noći.
„Ne brini za mene“, kaže naposletku, pa me pušta i uzima torbe.
„Eno je u krevetu, ali mislim da ne spava.“
„Idem gore da je vidim.“ Zastajem. „Ne znam tačno šta da kažem.“
On trlja bradu. „Ne znam ni ja.“
Idem na sprat i Džon nosi moje torbe u predsoblje. Osećam njegov
pogled na sebi dok se penjem. Jasno mi je da se on sada oseća
bespomoćno. Tiho kucam na vrata, ali nema odgovara, pa provirujem
unutra i vidim Emu kako leži na krevetu i zuri u tavanicu. Prvi put
otkako je poznajem, izgleda mi sitno.
„Mogu li?“, pitam. Oprezno prilazim krevetu i sedam na ivicu. Ona
izbegava moj pogled. „Došla sam čim sam čula“, kažem naposletku.
„Mnogo mi je žao, Emi.“
Ona uzdiše. „Nisi morala da se vraćaš.“
„Nemoj to da govoriš.“ Izuvam cipele i ležem na bok pored nje, tako
da smo okrenute jedna ka drugoj. „Želela sam da budem ovde s tobom.
Nedostajala si mi. Ti si mi najbolja drugarica. Mnogo mi je krivo što sam
onako pobegla. Stvarno sam se pokazala kao bedna prijateljica, posle
svega što si ti za mene uradila.“
„Imala si ti mnogo svojih briga.“
„Svejedno je trebalo da budem ovde uz tebe.“
Ona odmahuje glavom. „U redu je.“

153
 Sklanjam joj pramen kose s lica i gledam u njene blistave oči. „Kako
si?“
„Znam da zvuči suludo, ali osećam užasnu krivicu.“
„Zašto bi ti pobogu osećala krivicu?“
„Zato što sam sigurno uradila nešto pogrešno. Doživela sam
neuspeh kao majka pre nego što sam uopšte to postala“, kaže i briše
suzu.
„Šta je doktor rekao?“
„Samo da se to ponekad desi pre trećeg meseca i da to ne znači da
nešto nije u redu. I dalje mogu da rađam, ali kako on to zna? Sigurno
sam ja kriva.“
„Dođi ovamo.“ Privlačim je ka sebi i grlim je. „Sada znam da će ti
ljudi svašta govoriti i da će zvučati razumno i da će imati mnoštvo
pametnih saveta, ali ako im ne veruješ, ako to ne prihvatiš u srcu, onda
nema veze kako se osećaš. Moram ti reći da ovo nije tvoja krivica, da nije
nikakav neuspeh, da se to nažalost često dešava i da ćeš ti jednog dana
biti neverovatna mama, ali potpuno razumem zašto se tako osećaš.“
Ema se naslanja na moje rame i osećam kako mi njene suze kvase
majicu. Volela bih da joj ublažim bol, ali znam da mora da ga oseti. To
jedini način da se probije na drugu stranu. „Biće sve dobro“, kažem tiho
i milujem joj kosu. „Veruj mi“, kažem, a i meni suza pada na rame.
Osećam kao da su mi bile potrebne dve godine da se tako osećam. Ali
znam da, čak i kada ste ispunjeni bolom, ljubav na kraju nalazi način da
vam zaceli srce. Ema mi steže šaku da znam da me je čula. Tonemo u
tišinu, i negde između suza tonemo u san, i dalje naslonjene jedna na
drugu.

„Imaš tetovažu?“
Otvaram oči pošto me je Ema zgrabila za ruku da je vidi. Trepćem
od svetla, a onda joj proučavam lice. Malo više liči na sebe, i nadam se
da to znači da je mirno prespavala noć, isto kao ja.
„Uvalila sam se u loše društvo“, kažem uz osmeh.
Ona odmahuje glavom. „Pustim te iz vida pet minuta i…“, a onda
osmeh naglo nestaje kada pogleda dole u krevet, a rukom se igra
končićem ćebeta. „Zaboravila sam da ne bi trebalo da se osmehujem“,

154
šapuće.
Znam taj osećaj. Sećam se kada sam se pitala hoću li se ikada više
osmehivati – možda stvarno možete da zaboravite da se osmehujete – ali
se to onda prosto samo desilo, kada sam to najmanje očekivala, kada
nisam o tome mislila, i onda me je zbog toga posle grizla savest.
„Reci mi kako da ti pomognem.“
„Ne možeš da mi pomogneš, ali mi je drago što si se vratila. Hvala
ti. Mislila sam da možda… pa, da se možda nećeš vratiti.“
To mi probada srce. „Žao mi je što si se tako osećala. Činilo mi se
kao da me čitav kosmos kažnjava zbog onog kratkog trenutka sreće koji
sam doživela, ali to nije izgovor što nisam mogla da budem srećna zbog
tebe. Želim da delimo sve. Želim da mi pričaš sve.“
„Ja isto. Ti si mi sestra; nije bitno ako se sporečkamo, zato što ćemo
uvek biti sestre.“
Ljubim joj teme. „Sada idem da spremim doručak tebi i Džonu,
važi?“
„Nisam gladna“, buni se ona slabašno.
„Sada je na mene red da se staram o tebi“, kažem joj i ustajem iz
kreveta. Idem u prizemlje i vidim Džona kako ustaje sa sofe na kojoj je
prespavao. „Izvini…“
On diže ruku. „Ona je spavala, to je najvažnije.“
„Spremiću nam doručak. Pokušaj da je nagovoriš da se istušira.
Pozvaću i Džoa i objasniću mu da nekoliko dana neće dolaziti na posao.
Sada sam se vratila, pa mogu da preuzmem njene smene.“
„Hvala ti.“
„Ma nije to ništa. Trebalo je da je pozovem.“
„Tebi je bila potrebna promena. Ema mi je ispričala šta se desilo s
Robertom. Jasno mi je zašto ti je bio potreban prostor; to je bio šok. Ljut
sam na njega. Pazi, trenutno sam ljut na čitav svet. Idi sad, vidimo se
uskoro.“
Vraćam se s kroasanima i kuvam im kafu. Ema neće da siđe u
prizemlje, pa jedem u krevetu s njom. Hranu jedva da je takla, ali pije
kafu. Punim joj kadu bez obzira što se protivi i kaže da samo hoće nazad
u krevet, da spava. Znam da jedino mogu da joj pomognem tako što ću
biti uz nju. Shvatam koliko se bespomoćno osećala dok je posmatrala
moj bol. Sada moram biti snažna zbog nje. Ne želim da propadne u onu
tamu u koju sam ja nekada propala.
Džon je drži na oku dok odlazi u kupatilo, a ja odlazim do kućice da
ostavim torbu i slike, pa onda do kuće gospođe Moris, po Tejlora.
Otvara mi Amanda, pošto joj je baka u kafeu i Tejlor mi pritrčava pošto

155
sam ušla. Uzimam ga i zagnjurim mu glavu u krzno, čujem ga kako
prede i to me umiruje. „Nedostajao si mi“, kažem mu i on me ozbiljno
gleda kao da me razume.
„I ti si njemu nedostajala. Nekoliko puta je odlutao kao da te traži“,
kaže Amanda dok skuplja njegove stvari. „Mnogo je sladak.“
„Mnogo ti hvala što si ga čuvala.“
„Ma nema problema, uživala sam.“ Ona ga mazi i ja ga stavljam u
kavez. „Jesi li oduvek želela da budeš umetnica?“, pita me ona stidljivo.
„Nisam sigurna da možeš želeti da budeš umetnica – to ili jesi ili
nisi. Osećam kao da sam oduvek bila umetnica, ali tek sada otkrivam
kakva tačno umetnica želim da budem.“
Čini mi se i kao da sam otkrila kakva žena želim da budem.

156
 Dvadeset osmo poglavlje

Život kod kuće s Tejlorom bolji je nego što sam mogla i da

zamislim. Napokon osećam da mi to mesto pripada. Zurim u sliku srca
u dnevnoj sobi dok sedim prekrštenih nogu na sofi i pijem jogurt. Tejlor
mi se smestio u krilo, prede i gleda me, i pošto sam popila jogurt, dajem
mu čašu da je oliže i on to oduševljeno radi.
Obećala sam Heder da ću joj pokazati šta sam naslikala u koloniji,
kao znak zahvalnosti što je sredila da me prime u tako kratkom roku, i
ne želim da se izvlačim, ali mi je teško da pritisnem dugme za slanje
pošto sam snimila sliku. Čini mi se kao da na procenu šaljem deo sebe. A
ipak nikada se ranije nisam tako osećala prema nekom svom delu.
Brinula sam se da izvan zaštićenog, izolovanog sveta slikarske
kolonije više neću osećati uzbuđenje zbog slike, ali ako je to uopšte
moguće, ono ovde samo narasta. Predugo sam bila izgubljena; kada je
gledam, osećam da sam pronašla sebe. Ostalo je samo da se vidi šta će
drugi ljudi osećati kada je vide. Duboko udišem i šaljem snimak.
Onda zvoni zvono na vratima i prekida mi misli. Tejlor mi skače iz
krila i trči ka vratima, gleda me kao da pita ko je to došao. Odmahujem
glavom pošto nemam pojma. Spuštam praznu čašu jogurta i idem za
njim do vrata. Nisam spremna za goste – nisam se istuširala, nosim
majicu i šorc u kojima sam sinoć spavala, a kosa mi je skupljena navrh
glave – tako da nerado otvaram vrata. Iznenadila sam se i odmah
uznemirila pošto vidim Gloriju, ali joj svejedno širom otvaram.
„Izvini što sam došla ovako rano, ali sam upravo odnela cveće u
crkvu i bilo mi je usput. Gospođa Moris mi je rekla da si se vratila…“
Onda ćuti, naizgled nervozna koliko i ja. Gleda po sobi i shvatam da je
sada prvi put ovde. Tejlor joj prilazi, njuši joj cipele i ona se smeje kada
ga sklanjam.

157
 „Jeste li za čaj?“, pitam i vodim je u kuhinju. „Izvinite što sam ovako
obučena, sinoć sam spavala četiri sata, sigurno sam još pregažena od
puta“, brbljam dok pristavljam čajnik.
Ona seda za kuhinjski sto. „Ja treba da se izvinim, a ne ti. Trebalo je
prvo da se najavim.“
„Vi nikada ne morate da se najavljujete.“ Naslanjam se na pult dok
čekam da voda provri. „Kako vam se sviđa ovde?“, pitam dok
pokušavam da odredim da li je još ljuta na mene. Očajnički želim da mi
oprosti. Toliko sam dugo bila deo Glorijine i Grejemove porodice – uvek
sam mislila da me doživljavaju kao kćerku, a ne samo kao snahu. A ako
me je Glorija doživljavala kao kćerku, kako li se onda osećala kada je
saznala da sam pustila drugog čoveka u svoje srce?
„Divno je. Vidim zašto ti se toliko sviđa“, kaže i oprezno mi se
osmehuje.
Shvatam zašto nikada nije svratila otkako sam se ovde doselila.
Preteško bi joj palo da me vidi u kući bez Lukasa. Tejlor mi se gura
između nogu, pa ga uzimam da ga mazim. „Glorija, mnogo mi je žao
zbog onoga što se desilo pre nego što sam otišla“, počinjem kada iza
mene zazviždi čajnik.
„Ne“, kaže brzo. „Ja moram da se izvinim. Biću iskrena. Otkako si
otišla, samo sam o tom našem razgovoru i razmišljala. Znala sam da
moram da te što pre vidim kada se vratiš. Moram da objasnim zašto sam
reagovala onako…“
Donosim dve šolje čaja i sedam preko puta nje. „Shvatam, Glorija,
ja…“
Ona diže ruku da me zaustavi. „Molim te, Rouz, pusti me da ovo
kažem.“
Nerado joj dajem znak da nastavi pa otpijam gutljaj čaja.
„Oduvek sam mislila da si ti kćerka koju nikada nisam imala“, kaže
mi, a glas joj malčice podrhtava. „Ti i Lukas ste toliko dugo bili zajedno
da si postala i deo naše porodice. Dan vašeg venčanja bio je jedan od
naših najsrećnijih dana. Toliko smo se radovali što zajedno gradite život,
pa da jednog dana možda dobijete i decu…“ Duboko udiše da bi se
sabrala. Pružam ruku preko stola da joj stisnem šaku. Ona klima
glavom. „Znam koliko smo svi izgubili kada je Lukas poginuo. Izgubili
smo budućnost. Mislila sam da se naš odnos neće promeniti, ali pošto si
otišla, shvatila sam da će morati da se promeni i borila sam se protiv
toga. Želela sam da te zadržim kao Lukasovu suprugu zato što bi mi se
onda činilo da je on i dalje s nama. Užasavala me je pomisao da ćeš ti
nastaviti sa životom, i kada sam po gradu čula priče o tebi i Robertu,

158
želela sam da to zaustavim. Želela sam da ti jasno pokažem da nisam
srećna zbog toga; želela sam da tvoje srce ostane s mojim sinom, da na
tvojoj ruci ostane njegovo prstenje, da nastaviš da dolaziš nedeljom na
ručak… da ostaneš njegova supruga, zato što sam znala da ću, ako se
sve to promeni, zaista morati da priznam da život ide dalje bez mog
sina.“ Briše suzu koja joj je skliznula niz obraz.
Pre nisam znala da je plač jednako zarazan kao zevanje, ali pošto
vidim Gloriju kako plače, počinjem da plačem i ja. Protekle dve godine
kao da sam našla prečicu do suznih kanala. Nikada sebe nisam
doživljavala kao plačljivu osobu, ali ne smem ni da pomislim koliko sam
suza prolila otkako sam izgubila Lukasa. „U redu je. Ali hoću da znaš da
vi niste moji najbliži samo zbog prstenja na mojoj ruci. Volim i vas i
Grejema i uvek ćete biti moja porodica“, grcam. „Ne želim da ikada
odete iz mog života.“
„Ni mi ne želimo da izgubimo tebe. Znam da bi se Lukas mnogo
razočarao da nas vidi da se prepiremo…“ Pokušava da se sabere da bi
nastavila. „Da smo više razgovarali o ovome, ti bi bila opuštenija i
ispričala bi nam za Roberta. Trebalo je da ti budemo snažnija podrška.
Poslednje što želim jeste da te oteram od sebe.“
Odmahujem glavom. „Niste vi krivi. Trebalo je da budem iskrena s
vama, ali sam se brinula šta ćete misliti i bojala sam se da ću naškoditi
našem odnosu. Nisam želela da vas odbijem. A onda sam otkrila ko je
on…“ Ćutim i jecam. „Kako mogu da očekujem da ćete mi oprostiti?“
Onda je red na nju da meni stegne šaku. „Nemam šta da ti
opraštam. Ponovo si otvorila srce i znam da ti je to neophodno. Roberta
nisam upoznala, ali je jasno da je osećao nešto prema tebi i da je rešio da
te laže o svojoj vezi sa… nama. Ti nisi kriva za to.“
„Zbog svega toga se osećam užasno zbunjeno. Mnogo mi je teško
što me je lagao. Ne želim da imam veze sa osobom koja je… s njegovim
bratom, ali me je on nadahnuo da ponovo slikam i ne mogu poreći da
sam s njim bila srećna. Odavno se nisam tako osećala. Rekao je da me
voli i… i… i izgleda da ne mogu da ga zaboravim.“
Glorija kratko ćuti, pa brinem da sam joj previše iskreno govorila o
svojim osećanjima prema Robertu. „Niko ne može da ti kaže šta da
radiš“, kaže naposletku. „On je u mnogo čemu pogrešio i samo ti možeš
odlučiti šta ćeš mu oprostiti. Mislim da svi imamo još pitanja za njega.
Ali ne postoje vremenski rokovi. Ako te zaista voli, onda će te čekati. A
ja ću biti ovde da ti pomognem ako zatreba.“
„Uvek ćete mi trebati.“

159
 Dok po podne idem kod Eme, javljam se na Hederin poziv. Ona mi
vrlo poslovno zakazuje sastanak da bi uživo videla sliku srca. „Smatram
da se na telefonu ništa ne vidi. Kako se zove?“
Još ne mogu da ocenim koliko joj se sviđa. Gledam tetovažu koja je
počela da zaceljuje i kažem joj ime koje sam izabrala sa sliku. „Bez zime
ne bi bilo proleća.“
Ona kratko ćuti. „Savršeno je“, kaže i prekida vezu.
Pošto sam stigla, zatičem Emu kako sedi u bašti. Sunce obasjava
mali vrt i najavljuje vreo jul. Vadim dve čaše ledene kole i sedam za sto s
njom. „Znači prerano je za alkohol?“, pita i uzima čašu koju sam joj dala.
„Noćas radim u baru.“
„Ne želim da uzmem previše slobodnih dana. Kad ne radim, samo o
tome mislim. Želim da mislim o nečemu drugom.“
„Trebaće ti vremena.“
Ona me gleda. „Pričaj mi o nečem drugom. Pričaj mi kako je bilo u
slikarskoj koloniji.“ Pričam joj o četiri nedelje koje sam tamo provela i o
mejlu koji mi je Robert poslao, a na kraju i o razgovoru koji sam nedavno
vodila s Glorijom. Ona uzdiše. „Da je samo Robert bio iskren od početka,
mada ne mogu da ga krivim što se zaljubio u tebe i što je bio previše
uplašen da ti priđe otvoreno.“
„Shvatam zašto je tako postupio, ali treba li to da znači da mu
opraštam?“
„A nije video brata otkako se ono desilo?“
„Rekao je da je ovaj otišao na kliniku i da je tamo i ostao. Znam da
Robert nije vozio te noći, ali on priznaje da nije pomogao bratu i nije
sprečio oca da sve zataška. Sada mi se, znaš, čini kao da ga ne poštujem.
Mislim da se poneo veoma kukavički.“
Ema klima glavom. „Jeste. A zvuči kao da je toga svestan i da
pokušava da se promeni. Ne mogu da verujem koliko smo pre samo
nekoliko nedelja bile srećne, a sada ovo…“
„Bićeš ti ponovo srećna“, kažem odlučno.
Ona gleda u daljinu. „To mi sada deluje izuzetno daleko.“
Pošto je došlo vreme za večeru, ustajem jer moram da jedem pre
smene, i čvrsto je grlim pre polaska. Džon taman ulazi na vrata kad
stignem do njih.
„Kako je ona?“ pita me tiho da Ema ne čuje.

160
 „Uglavnom tužno.“
„Ne želi sa mnom da razgovara o tome. Uopšte ne uspevam da
doprem do nje. Užasno mi je što je vidim toliko žalosnu, a ne mogu da
joj pomognem.“
„Nisam sigurna da iko može da joj pomogne, njoj sad samo treba
vremena. Zna da smo tu uz nju“, kažem i pružam ruku da mu dodirnem
rame. „Kako si ti?“
„Njoj će uvek biti teže, to mi je jasno. Ali svejedno je teško, kad
pomislim koliko smo se radovali, a onda ništa, razumeš? Rekla mi je da
više nikada neće želeti da proba. Ne znam da li ozbiljno misli.“
„Teško je uopšte misliti o budućnosti kada si obuzet takvim bolom“,
kažem mu, prisećajući se koliko mi je bilo teško i da pomislim kako ću
živeti bez Lukasa. „Bićete vas dvoje dobro, veruj mi.“
„Hvala ti, Rouz.“ Uspeva nekako da se osmehne i ljubi me u obraz.
Ja ne poznajem nijedan jači par od njih dvoje. Potpuno sam sigurna
da će pomoći jedno drugom u ovim teškim danima. Prisećam se crteža s
plaže i odmah znam šta će biti tema moje sledeće slike. Posle svega što
su oni uradili za mene, moram i ja da uradim nešto za njih. Nadam se da
će ih to podsetiti koliko su snažni zajedno.
Ne mogu da verujem da moraju kroz ovo da prolaze. Nadam se da
ih uskoro čeka nešto lepše. Svi smo iskusili dovoljno bola za čitav život.

161
 Dvadeset deveto poglavlje

Nalazim se u sobi za slikanje, gde slika srca ponosno stoji na

štafelaju, a pored nje je prazno platno. Napokon, ova soba me više ne
plaši kao nekada. Odvrćem zvučnike tako da Litl big taun trešte i
skupljam kosu u punđu. Tejlor je došao tu za mnom i sada se sklupčao
na podu, na zracima sunca, gleda me i pita se šta li to radim. Namestila
sam crtež Eme i Džona na plaži i počinjem da ga precrtavam na veće
platno.
Opet osećam ono. Ono uzbuđenje od slikanja. Lupkam stopalom u
ritmu muzike i nestajem u slici koju stvaram. Ne moram da brinem da je
uspeh iz kolonije bio puka slučajnost pošto potezi četkice slede jedan
drugi prirodno kao disanje, i sada me moje delo uzbuđuje još i više,
pošto sam u stanju da naslikam tačno ono što želim da izrazim.
Iz izmaglice slikanja izvodi me prodorno zvono na ulaznim vratima,
koje je Džo dole instalirao. Uzdišem dok zakoračujem unazad i gledam
ono što sam zasada uradila. Drago mi je što ispada onako kako želim.
Tejlor me prati u prizemlje i otvaram vrata. Preda mnom je sitna žena od
četrdesetak godina, u tamnoplavom kompletu, s kratkom, modernom
ošišanom svetlosmeđom kosom. Pruža ruku. „Veoma mi je drago što se
napokon upoznajemo.“ Gledam je glupavo, olovka mi je i dalje u ruci, a
onda se ona osmehuje. „Heder Džons.“
Sad shvatam. „O bože, izvinite, molim vas“, kažem, pa se brže-bolje
rukujem s njom i zakoračujem u stranu. „Molim vas, uđite.“ Toliko sam
bila zaokupljena slikanjem da nisam shvatila kako je jutro prešlo u
popodne i da je došlo vreme za sastanak. Osećam se užasno aljkavo u
poređenju s njom, ali računam da ona poznaje mnogo slikara tako da je
valjda na to navikla.
„Razgovarala sam s Denom, i nikada ga nisam čula da se toliko

162
oduševljava nekim slikarom sa svojih kolonija“, kaže mi Heder dok je
vodim na sprat.
„Nadam se nije preterivao“, kažem pokušavajući da budem
duhovita, ali se zapravo osećam veoma nervozno. Znam da je Den bio
veoma uzbuđen zbog ove slike, ali je jedno čuti mišljenje drugog slikara
koji zna koliko su vas mučili sumnja i nesigurnost, a nešto sasvim drugo
čuti to od kritičara koga nije briga hoće li vam povrediti osećanja. A ova
slika je deo mene. Čini mi se kao da će ocenjivati moje srce i dušu.
Stajem i puštam Heder da uđe u sobu. Uzimam Tejlora u naručje i
sedam na stolicu u uglu da sačekam njen sud.
Ona stoji metar-dva ispred slike i posmatra je. Onda počinje da hoda
napred-nazad ispred nje, i gleda je iz drugih uglova. Posmatram je,
hvata me sve veći nemir zbog njene ćutnje, zbog njenog čela nabranog
od usredsređenosti. Tišina mi deluje zaglušujuće. Odsutno mazim
Tejlora dok je gledam kako se ponovo zaustavlja i naginje glavu. Onda
dugo uzdiše i ja više ne mogu da izdržim.
„Hm… stvarno ne mogu da dočekam vaš sud.“
Ona se okreće u mestu i smeje. „Oprosti, zaboravila sam da si tu.“
„Je li to… je li to dobar znak?“
„To je veoma dobar znak. Ova slika me navodi na razmišljanje o
ljudima koje sam volela i izgubila. Znaš, nisam profesionalni likovni
kritičar, ali sam odrasla okružena umetničkim delima, i odavno sam
naučila da je tehnička sposobnost nešto lepo i vredno, ali je istinski
umetnik osoba koja ume da naslika nešto što će ljudi želeti da kupe i
čuvaju zauvek, onaj koji će u vama probuditi osećanja kada gledate
njegova dela. Ti si me, Rouz, ovom slikom naterala da nešto osetim. Ti si
prava umetnica i ovo je sjajna slika.“ Uzima moju ruku. „Uf, kako ne
volim kada je Den u pravu.“
Praskam u smeh i ona mi se pridružuje. Kada se smeje, izgleda
deset godina mlađe. Dođe mi da se zapitam da li se dovoljno smeje.
„Hvala vam, to mi mnogo znači.“
„Nema nikakve potrebe da mi zahvaljuješ. Ja moram da zahvalim
tebi. Šta kažeš da odemo negde na čaj, pa ću ti reći šta mislim da treba
da uradimo?“
Spuštam Tejlora sa sebe i on se sklupčava u stolici, spreman za
dremku, tako da ga ostavljam i vodim Heder u kuhinju. Spremam nam
čaj i donosim šolje za sto, pa sedam nasuprot nje.
„Bili ste u pravu i pre nego što sam vas upoznala, da moram da iz
svojih osećanja crpim motive za svoje slike“, kažem joj. „Iskreno,
godinama sam se bojala da to uradim, ali sada, pošto jesam to uradila,

163
osećam se mnogo bolje.“
„Kao što sam ti već rekla, oduvek si bila tehnički odlična, ali sam
videla da ti nedostaje neka spona sa onim što slikaš. Iskreno, nisam
očekivala takav preobražaj. To je zaista divno videti. I veoma
uzbudljivo. Imaš mnogo potencijala. Mislim da će se kolekcionari i
ljubitelji umetnosti prosto otimati za tvoja dela.“ Heder otpija gutljaj
slatkog čaja. „Imam predlog. Želela bih da izložim ovu sliku u svojoj
galeriji. Ali smatram da je bolje izložiti nekoliko dela, tako da ljudi
steknu potpun utisak o tvom radu. Hoćeš li moći da mi naslikaš još
nešto? Idealan bi zapravo bio niz slika koje su povezane zajedničkim
konceptom.“
„Izložba?“, ponavljam, pošto nisam sigurna da sam je dobro čula.
Ona se osmehuje. „Želim da izložim tvoja dela. Da li bi mogla da
naslikaš još tri slike, pa ću ih zajedno izložiti u svojoj galeriji? Ja uzimam
petnaest procenata od prodajne cene, a sigurna sam da ćeš ih sve
prodati.“ To kaže jednostavno i poslovno. „Nema razloga da izgledaš
toliko zapanjeno – ti ćeš meni učiniti uslugu ako pristaneš. Mogla bi da
odeš u neku londonsku galeriju, ali se ja nadam da će prevagnuti tvoj
lokalpatriotizam; znam da si ovde proživela čitav život. Mislim da bi
bilo divno da prvu izložbu imaš baš u Plimutu.“
Prvu? Kao da će ih kasnije biti još? „Ja samo prodajem slike
turistima.“
„To više neće biti tako, ako ja tu budem mogla nešto da uradim.
Volela bih da tvoje slike izložim pre Božića, recimo u novembru? Ali
samo ako smatraš da ćeš dotle moći da dovršiš slike. Bilo bi sjajno da
nastaviš da koristiš ono uzbuđenje iz kolonije. Sudeći po vremenu koje ti
je bilo potrebno za ovu sliku… a vidim da si već počela sledeću.“
„To su moji prijatelji… nju sam nameravala da im poklonim.“
„Slobodno je posle pokloni ako želiš. Čini mi se da bi dobro išla uz
sliku srca. Možda serija o ljubavi?“ Nikako ne uspevam sve to da
pojmim. „Mogu li malo da razmislim?“
Ona izgleda malčice razočarano, ali prihvata. „Ovo je pravo vreme
za tebe“, kaže dok odlazi.
Gledam je i mislim kako sam pre samo tri meseca brinula da više
nikada neću slikati, a sada imam sliku koju jedna galerija želi da izloži,
što mi se nikada ranije nije desilo. Uvek sam bila zadovoljna time da
slikam tako kako slikam, a sada se nalazim na pragu nečeg potpuno
novog.
Jesam li spremna za to?

164
 Trideseto poglavlje

Jul prosto leti i budim se u zoru na dan četvrte godišnjice braka s

Lukasom. Znam da nema šanse da ponovo zaspim, pa zato ustajem i
gledam kroz prozor. Napolju se sunce rađa i nebo je išarano rumenim i
narandžastim. Jutro je vedro i čini se da će biti topao, sunčan dan. Pitam
se kako bismo proveli ovaj dan da je on još sa mnom. Mislim da bismo
otišli na plažu da surfujemo, možda bismo poneli hranu da tamo posle
doručkujemo. Nisam bila u moru otkako je on poginuo i iznenada me
obuzima potreba da ponovo budem tamo.
Idem do šupe u bašti i vadim surfersko odelo i dasku. Drago mi je
što ih nisam bacila. Idem na plažu u odelu i nosim dasku pod miškom.
Još je rano za turiste i gotovo sam potpuno sama na plaži, sem nekoliko
ljudi koji šetaju pse i jednog vindsurfera u daljini. Nikada nisam
surfovala bez Lukasa. Kratko sedim na plaži, dižem lice ka suncu koje
izlazi i želim da razgovaram s njim o svemu. Znam da bi on bio mnogo
srećan što neka galerija želi da izloži moja dela, a ja ne bih zbog toga bila
nervozna zato što sam se uz njega uvek osećala kao da zajedno možemo
sve da postignemo.
Ali sada sam sama.
Ustajem i nosim dasku sa sobom u vodu. Sveže je i na tren me
temperatura preseca pre nego što se priviknem. Čekam dobar talas,
osećam da mi puls ubrzava. Prisećam se šta me je Lukas učio. Verujem
da je ovo kao vožnja bicikla i osećam kako se talas približava i telo mi
automatski reaguje na njega. Usmeravam dasku ka obali sve dok talas
ne krene ispod mene i počinjem da se krećem na njemu, a onda ustajem,
nalazim pravu tačku i uspevam da jašem na talasu. Adrenalin smesta
navire i smejem se dok me slana voda zapljuskuje, a talas me nosi sa
sobom. Ne moram da zamišljam Lukasa ovde sa sobom: osećam kao da

165
jeste tu. Jašem talas kako me je on naučio i znam da bi bio ponosan na
mene.
Posle se oslanjam na dasku i plutam u moru, gledam kako ljudi
stižu na plažu pošto se sunce izdiglo na nebu i toplota mi prolazi kroz
odelo do kože. Zbog trenutka u kome sam jahala talas postala sam
neustrašiva – a to je tačno ono što je Lukas voleo kod surfovanja. On
neće imati prilike da se ponovo tako oseća, i zato ću se ja tako osećati za
njega. Ne želim da provedem život u strahu od novoga. Pogrešno je što
on više nema tu priliku. Znam da bi on želeo da živim za nas oboje.
I baš to ću i uraditi.

Pošto sam rekla Heder da želim izložbu, bacam se na dovršavanje

slike Eme i Džona. Mislim da će se slagati sa slikom srca i da tema te
serije slika treba da bude ljubav, baš kao što je Heder predložila. Bez zime
ne bi bilo proleća sada stoji pored platna na kome su njih dvoje. Ema i
Džon, spojeni očima i srcima. Spona koju ne može prekinuti ništa što ih
zadesi. Bez tame zvezde ne bi sijale.
Pozvala sam Emu i ona dolazi kod mene. U njenim očima i dalje
nema uobičajene iskre. Grozno mi je što vidim da je toliko boli. „Završila
sam drugu sliku za izložbu“, kažem joj i vodim je na sprat. „I hoću da ti
je pokažem.“ Ona me radoznalo prati u sobu i uzdiše kada na slici
prepozna sebe i Džona. Posmatram je dok je gleda.
„Onog dana videla sam vas dvoje na plaži i spoznala sam koliko
sreće i ljubavi postoji između vas. Međutim, više od svega, videla sam
snažnu, saomopouzdanu i prelepu ženu, i iznutra i spolja. Ti si sijala od
života, uvek si takva bila. Večito sam zavidela kako to prosto isijava iz
tebe. Morala sam da vas oboje ovekovečim tog dana, zato što sam
shvatila da između vas postoji ta snažna veza koju neće prekinuti ništa
što vas u životu zadesi. Bez obzira kroz šta sve budete prolazili, vaša
ljubav će vas spasti. Jedino je ona na kraju bitna. Znam da ćete vi
prebroditi sve nedaće, zato što devojka sa ove slike ima snage za to.
Ema tiho jeca. „Stvarno tako misliš?“
„Naravno. Bez tebe nikada ne bih preživela sve ono. Ti to sigurno
znaš. Bila si mi ogromna podrška. Naterala si me da verujem da ću
preživeti sav onaj bol. Gotovo da sam odustala, ali mi ti to nisi dozvolila.

166
Ne govorim ti to dovoljno često, ali ja te volim i ne znam šta bih bez
tebe. Ti si sestra koju nikada nisam imala i ubija me što ne mogu da ti
ublažim bol, zato što si ti meni toliko puta ublažavala bol.“ Onda i ja
jecam.
„O dušo.“ Ona me grli i ja joj čvrsto uzvraćam. Pušta me da bi
ponovo pogledala sliku. „Stvarno je prelepa. Nikada ranije nisi tako
slikala.“ Onda gleda sliku srca. „Obe su čudesne; nije ni čudo što žele da
ti prirede izložbu. Osećam da je ovo početak nečeg velikog.“
Hvatam je oko struka i privlačim ka sebi. „Želim da posle izložbe ti i
Džon uzmete ovu sliku. Da nikada ne zaboravite koliko ste zajedno
snažni.“
„Ne mogu to da prihvatim. Vredeće mnogo novca; trebalo bi da je
prodaš zajedno sa ostalima.“ Odmahujem glavom. „Ona pripada vama.
Molim te da je uzmeš, kao znak zahvalnosti što si bila uz mene. Molim
te, Ema.“
Ona uzdiše. „Ako si sigurna… ali ne moraš da nam zahvaljuješ. Ti
bi uradila isto da je…“ Zastaje i ponovo jeca, a onda čvrsto grlimo jedna
drugu.
„Je li ti Džon rekao da ne želim ponovo da probam? Čini mi se kao
da se ostvarilo nešto o čemu sam toliko dugo sanjala, a onda mi je
ukradeno. Bojim se da će se to ponoviti. I da možda ne zaslužujem da mi
se snovi ostvare.“
„Ti zaslužuješ da ti se svi snovi ostvare“, kažem joj žustro. „Ovo je
teško vreme, ali smo mi prošle i kroz gore, je l’ jasno? Ti si bila moja
zvezda vodilja i ja ću probati da budem tvoja. Ti i Džon toliko volite
jedno drugo, i znam da ćete biti dobro.“
Ona ponovo gleda sliku. „Tu sam bila trudna. Izgledam tako srećno.
Tako osvetljeno iznutra.
„Naći ćeš ti ponovo tu svetlost, veruj mi.“
Ona mi se osmehuje. „Naći ćeš je i ti.“
Mislim o zvezdi koja je sijala u mojoj tami, ali ne znam da li mi je
suđeno da ponovo nađem to svetlo.

167
 Trideset prvo poglavlje

Kada avgust stigne u Talting, meštane je teško sresti. Tada počinje

udarna turistička sezona i stižu brojne porodice na obavezni letnji
odmor, sada i više nego pre, zato što odmori u inostranstvu više nisu u
modi. Ozbiljni surferi ustupaju mesto novajlijama koji to prvi put
probaju. Ako držite lokal, padate s nogu od posla da zaradite što više
možete; ako ga nemate, izbegavate centar grada što je više moguće, da
biste sačuvali zdrav razum.
I zato se povlačim u baštu svoje kućice da radim na trećoj slici.
Shvatam da sam zasada naslikala značajne ljude iz svog života, ali da
ima još onih koje želim da prikažem. Ova izložba biće izuzetno lična i
osećam da treba da nastavim u tom pravcu.
Slikam sve delove svog srca.
Nisam izgubila samo Lukasa, već i majku. Volela bih da ona u
ovome učestvuje sa mnom. Bila bi savršena osoba s kojom bih mogla da
razgovaram o svojim idejama, pošto je i sama bila toliko kreativna. Ali
znam da srećom i bez nje imam majčinske figure u životu. Glorija i Su su
Lukasova i Emina majka, ali su i one uvek bile uz mene.
Tri snažne žene, svaka na svoj način. Sve tri su uticale na to kakva
sam ja žena postala i kakva žena želim da budem.
Bez borbe nema snage.
Crtam tri linije i počinjem da ih senčim. Shvatam da pomalo liče na
pera, i u naletu uzbuđenja dodajem još linija i zakrivljujem vrhove tako
da obuhvataju jedna drugu. Želim da simbolizujem kako moja majka
više nije s nama. Teško je kada nemate dovoljno vere da znate kuda je
neko otišao pošto je umro kao što je ima Glorija. Da, volela bih da mislim
kako je moja mama s Lukasom na nekom divnom i spokojnom mestu i
da bdi nada mnom i nad drugim ljudima koje je volela u životu, ali

168
prosto ne znam verujem li u to ili ne. Ali moja majka je bila tako
slobodna duša; volela bih da je negde na nebu. Tada me ispunjava
nadahnuće i crtam kako se jedno pero pretvara u pticu. Ipak, jedna mi
nije dovoljna, tako da zamišljam da pero leti na vetru i to se onda
pretvara u let ptice. Stajem i gledam tu skicu nastalu na brzinu. Mogu da
zamislim nalet ptica koje će ispuniti gornji deo slike, kako prolaze ispred
čudesnog zalaska sunca.
Ponovo nisam sigurna kako su se misli o mojoj mami, Gloriji i Su
pretočile u ovu sliku, ali već vidim kako će izgledati, i obuzima me
uzbuđenje jer mi je jasno kako će čudesno delovati na platnu.
Pošto sam završila sliku, želim da je pokažem Gloriji. Sutra je njoj i
Grejemu godišnjica braka i za poklon sam im našla divan starinski ram
za fotografije. Među starim slikama nalazim jednu na kojoj smo Lukas i
ja. Sudeći po pozadini, čini mi se da smo na vašaru, i izgledamo kao
porodica. Gledam naša osmehnuta lica, pa se i sama sada osmehujem. I
dalje me boli što tako vidim Lukasa i sebe, ali želim da sačuvam
uspomene na nas, a znam da isto žele i Glorija i Grejem. Grejem igra
golf, tako da Glorija sama dolazi kod mene na ručak.
„Trideset godina“, čudi se ona zamišljeno, dok dovršavamo lazanje,
salatu i hleb s belim lukom.
„Trebalo bi da ste veoma ponosni; to je danas prava retkost“, kažem
i dižem čašu vina. „Za vas dvoje.“ Obe otpijamo gutljaj. „Vas dvoje me
inspirišete“, kažem joj gotovo stidljivo. „Kako sam želela da ja i Lukas
trajemo jednako dugo.“
„I trajali biste. Bili ste najbolji drugovi, a to je ono što je bitno.“
Klimam glavom i gutam knedlu. Ona je u pravu, i zaista mi
nedostaje moj najbolji drug. „Želela sam ovo da vam poklonim“, kažem i
predajem joj ram i fotografiju, umotane u ukrasni papir.
Otvara poklon i širom se osmehuje pošto je videla sliku. „Svi
izgledamo tako mlado.“ Prelazi prstima preko fotografije. „Vas dvoje ste
zaista bili mladi, to uvek nekako zaboravim.“
„Ja ponekad zaboravljam da sam i dalje mlada“, kažem tiho.
„Osećam se nekako sredovečno.“
„Bila si premlada da…“ Uzima moju ruku. „Svi smo izuzetno
ponosni na to kako si nastavila da živiš. Ova kućica i tvoje slikanje –
čudesno si uspela da sve prebrodiš. Zbog toga zaboravljamo koliko si
zapravo mlada. Znaš, Lukas bi se ponosio tvojom izložbom.“
Vodim Gloriju u dnevnu sobu da joj pokažem najnoviju sliku, koju
sam ranije završila u bašti. „Vi ste deo nadahnuća za ovu sliku. Tri pera
ste vi, mama i Su. Zove se Bez borbe nema snage.

169
 Glorija tone u sofu. „Divna je. Stvarno sam te ja nadahnula?“
Sedam pored nje. „Vi ste mi bili kao majka, to dobro znate. Divim se
snazi koju ste pokazali u ove dve godine. Ne mogu ni da zamislim kako
je to izgubiti dete.“
„Bilo je mnogo teško, ali mi se čini da i dalje imam kćerku.“ Tapše
me po ruci, a na oči joj naviru suze. „Ti si mi podarila nešto predivno.
Htela sam ovo da ti dam pre izložbe, ali je ipak možda bolje da to
uradim sada.“ Uzima torbicu i iz nje vadi somotsku kutijicu pa mi je
stavlja na krilo. „Nisam je kupila; nekada je pripadala mojoj majci i ona
mi ju je dala. Sada želim da je dam tebi.“ Zagrizla je usnu i napeto me
gleda.
Gledam kutijicu i shvatam koliko je taj njen gest velika stvar. Ona
mi daje ono što je nasledila od majke kao da sam joj zaista kćerka.
Duboko udišem, otvaram kutijicu i vidim fini srebrni lančić.
„Stvarno je divan“, kažem i prisećam se da sam je ranije videla da
ga nosi. Naginjem se i ljubim je u obraz. „Mnogo vam hvala.“
„Zapravo, želim da ti ga dam iz jednog konkretnog razloga“, kaže i
vadi lančić iz kutijice. Gledam je i vidim kako joj suze naviru u oči.
„Htela sam da ti poklonim privezak koji ćeš na njega okačiti, a onda sam
pomislila…“ Zastaje da se nakašlje. „Ti već imaš nešto savršeno za
lančić.“ Kucka po mojim prstima.
Iznenađeno spuštam pogled. „Verenički prsten i burmu?“
Ona uzima moju šaku. „Sećam se kada sam prvi put stavila svoju
burmu. Bilo mi je mnogo čudno da stalno tu imam nešto, ali je ona
uskoro postala deo moje šake i nisam mogla da zamislim da živim bez
nje. To je u početku simbol vaše ljubavi, ali brzo postaje navika.“ Briše
suzu koja joj je skliznula niz obraz, a ja se primoravam da dišem; kao da
će mi se grlo sasvim stegnuti. „Zašto i dalje nosiš prsten i burmu?“, pita
me blago.
Znam šta hoće da kaže. Da, to je navika, nositi prstenje koje je toliko
dugo bilo deo mene, ali nije samo to. „Ako ih skinem, to će značiti da
sam ga ostavila“, šapućem, a suza mi klizi iz oka dok gledam naše
isprepletene šake i dijamantski prsten i burmu od belog zlata koje sam
dobila od Lukasa, i koji su obećavali budućnost koju mi on sada ne može
pružiti.
„Dušo, nikada nećeš morati da ga ostaviš. Niko od nas to ne mora.
On će uvek biti s nama, ali ponekad moramo da se odreknemo stvari
koje nas sprečavaju da živimo dalje.“ Pruža ruku i briše mi suzu sa
obraza. „Nikada neće postojati ispravan ili pogrešan trenutak za ovo, ali
ovako nećeš morati da to skrivaš, kao da se nikada nije desilo. Lukas će

170
biti deo tebe, i život koji si proživela s njim uvek će biti deo života koji
ćeš živeti. Svi se bojimo da idemo dalje, i ti znaš koliko sam se ja bojala
dok sam te posmatrala, ali sam shvatila da je sve mnogo manje strašno
kada smo zajedno. Hoćemo da probamo?“
Klimam glavom, žustro brišem suzu i pokušavam da se saberem,
zarad nje. Njene suze su stale i glas joj više ne podrhtava. Ona je tako
snažna, i ja moram biti snažna kao ona. Morala je da se oprosti sa sinom
i znam da ovo radi zbog mene, da nikada ne bi morala da se oprosti sa
kćerkom. Ona je najhrabrija žena koju poznajem.
Skida mi prstenove s prstiju i provlači lančić kroz njih. Okrećem se
da mi ga zakači oko vrata i sklanjam kosu. Pomaže mi da ustanem sa
sofe i vodi me do velikog ogledala koje visi u hodniku. Dodirujem lančić
i dijamant koji sija pored jednostavnog prstena na mom vratu. Izgledaju
divno dok tako vise s lančića. Tu nekako izgledaju još čudesnije nego što
su izgledali na mojim prstima.
„Divno je“, šapućem.
Glorija mi dodiruje rame, i osmehuje mi se u ogledalu. Uzvraćam joj
osmehom, duboko dirnuta njenim postupkom. Znam da nam je ovo
obema pomoglo. Nikada nećemo zaboraviti, ali ćemo valjda nastaviti da
živimo.
„On će uvek biti s nama“, kaže ponovo. Okrećem se i grlim je,
privijam je uz sebe. Ona mi nemo pritiska leđa i mi crpimo snagu jedna
iz druge. I znam da bi Lukas od nas tačno to želeo.
Pošto smo se odvojile, Glorija odlazi u kupatilo, a ja dodirujem svoje
srce pored Lukasovog prstenja i znam da će za njega tu uvek biti mesta.
Mislim da sam se zato toliko brinula – da on nekako više neće biti deo
mog života, da je skidanje njegovog prstenja nešto konačno – ali naša
ljubav nikada neće biti okončana, ona će nastaviti da postoji u meni.
Nosiću i nju i njega, u sebi. Zauvek.

171
 Trideset drugo poglavlje

Leto dostiže vrhunac, a onda počinje da jenjava. Ema se vratila u

bar i jedne od poslednjih večeri u sezoni radimo sa Džoom i Adamom.
Izlazim da raščistim neke stolove u bašti i Adam ide za mnom. Gledam
tamnu plažu, čujem talase kako blago zapljuskuju pesak. Čini mi se kao
da je ovo leto prošlo za tren oka, a ipak mi se čini i kako ništa više nije
isto.
„Možemo li da porazgovaramo?“, pita me Adam.
„Dobro“, slažem se umorno. Silazimo s terase na pesak tako da nas
gosti ne čuju.
„Sutra se vraćam na faks, a nisam želeo da odem a da ti se ne
izvinim. Bio sam ljut što ti se nisam sviđao onako kako sam želeo“, kaže
brzo, pa nastavlja pre nego što uspevam da ga prekinem. „Nije mi bilo
jasno zašto si izabrala njega, a ne mene, ali kada sam vas video zajedno,
shvatio sam. On te je nadahnuo. Žao mi je ako si se zbog mojih
postupaka osećala loše, jer nije trebalo, ja sam za sve bio kriv.“
„Ali ti znaš šta je posle bilo s Robertom.“
Klima glavom. Svi ovde to znaju. „I dalje mislim da treba da budeš s
njim, ako si s njim bila srećna. Kada nađeš onu pravu osobu za sebe,
logika više ne važi.“ Značajno mi se osmehuje.
Je li on u pravu? „Ne znam. Čak i da zaboravim ko je on, ne znam
hoću li moći da mu oprostim što me je lagao.“
„Mislim da ćeš znati kada za to dođe čas.“ Osmehuje se. „Ti
zaslužuješ da budeš srećna.“ Naginje se i hitro me ljubi u obraz, pa se
onda žurno vraća u bar. Gledam ga kako odlazi i nadam se da će
eventualni bol koji oseća zbog mene uskoro proći. Znam kako je to kada
vam se sviđa neko ko ne bi trebalo. Gledam mračno more i pitam se
kako ljubav može biti toliko složena. Nisam na to navikla. Imala sam

172
mnogo sreće zato što je s Lukasom bila krajnje jednostavna i sada se
osećam prosto izgubljeno. Pitam se gde je Robert i šta radi, a onda
osećam grižu savesti što uopšte razmišljam o njemu. Njegov brat mi je
oduzeo Lukasa, kako mogu preko toga da pređem? A ipak mi nedostaje.
Želim da znam šta se dešava u njegovom životu. Da li mu nedostajem?
Da li misli na mene? Da li me još voli? Odašiljem ta pitanja u mračnu
daljinu i nadam se da će mi jednog dana nekako doneti odgovore.
Hodam kući posle smene, odbijam ponude da me prevezu zato što
želim da dišem svež morski vazduh. Stavljam slušalice i tiho puštam
Kejs Masgrejvs dok polako idem ka kućici, samo uz ulično svetlo i
zvezde na nebu. Prolazim pored svih poznatih prizora i osećam veliku
zahvalnost što živim na tako spokojnom mestu. Ponekad mi malo smeta
što su svi u gradu toliko međusobno povezani, ali sam ipak i zahvalna
što su se starali o meni ove poslednje dve godine. Tada shvatam da
sledećom slikom želim da odam počast ovom gradu.
Veoma često sam slikala pejzaže iz ovog kraja, ali nikada nisam
naslikala osećanja koje ovo mesto budi u meni. Kako vam uđe pod kožu,
ali vam se takođe i usadi u srce. Bez obzira šta sam sve prošla, i dalje
sam srećna što je ovaj grad moj dom, i što su njegovi ljudi moji ljudi.
Izgubila sam svoju porodicu i svog muža, ali na jedan način Talting je
moja porodica i još se stara o meni, i nadam se da će to tako uvek biti.
Čini mi se da ću sa svime moći da se izborim zato što sam deo ove
zajednice. A nema svako takvo mesto za dom.
Ponovo razmišljam o Robertu kada se kućica pojavljuje u daljini, a
lampioni koje mi je ostavio toplo svetle. On se zaljubio u ovo mesto. To
sam jasno videla. Nikada nije imao mesto koje bi mogao da nazove
domom. Porodični život mu je uvek bio težak i zamišljam kako je u
njihovoj vili prazno i hladno. Možda, da su imali dom kakav sam ja
imala, sve bi ispalo sasvim drugačije. Ne želim da nalazim nikakve
izgovore za njegovog brata, niti za to što me je lagao, ali valjda osećam
mrvicu razumevanja za ta dva dečaka koja su odrastala u takvom svetu.
Toliko daleko od mog sveta.
Ulazim u kućicu i uzimam Tejlora, koji je dotrčao da me pozdravi.
Nosim ga na sofu i uključujem lampu da bih počela da skiciram ideje za
poslednju sliku za izložbu. Tejlor se smesta sklupčao na mom krilu i
zaspao. Tako provodimo dobar deo noći dok radim na crtežu.
Crtam priliku kako stoji na raskrsnici s dva znaka – jedan pokazuje
levo i na njemu piše „izgubljen“, a iza njega su bleštava svetla i
oblakoderi velikog grada, a na znaku koji pokazuje desno piše „nađen“,
a iza njega se vidi Talting sa zlatnom plažom i velikim talasima, šarenim

173
kućicama na plaži a iza njih na brdu crkva, koja odozgo gleda na sve. U
sitne sate napokon tonem u san, iscrpljena ali srećna zbog onoga što sam
stvorila, a naslov mi se javlja dok mi se oči sklapaju.
Ako se ne izgubiš, nećeš naći put kući.

Poslednju sliku držim pokrivenu, ne želim da je iko iz grada vidi

pre izložbe. Želim da bude iznenađenje i zato je krijem u sobi za slikanje
i u nju ne puštam nikoga. Dok je dovršavam, oko mene se pojavljuju
prvi tragovi jeseni. Lišće oko kućice poprima narandžastu i crvenu boju i
moram da obučem džemper kada izlazim. Vidim da se turisti pakuju i
vraćaju odakle su došli. Mrak ranije pada i leto postaje uspomena.
Moram da prvi put odem u Hederinu galeriju u Plimutu da joj
pokažem svoja dela. Džon pozajmljuje kombi i on i Ema me voze tamo
sa slikama. Heder i jedna koleginica izlaze da mi pomognu da unesem
slike. Ema i Džon idu na kafu dok mi naslanjamo slike na zidove i
otkrivamo ih.
Heder šetka gore-dole po dugačkoj, uzanoj prostoriji, a potpetice joj
kuckaju po uglačanom parketu, u ritmu sa mojim brzim otkucajima srca.
Izluđuje me njen smireni izraz lica, zato što ne mogu ni da naslutim šta
misli. Gledam okolo da skrenem sebi pažnju s njenog šetkanja. Iznad nas
su čelične šipke s kojih vise gole sijalice, tako da u prostoru vlada
moderna, gotovo industrijska atmosfera. U prednjem delu se nalazi soba
s recepcijom i slikama izloženim na prodaju. Zamišljam kako će ovaj
prostor izgledati kada budem otvarala svoju izložbu. Tu će biti samo
moja dela, i nervozna sam i uzbuđena od želje da vidim kako će moje
slike izgledati kada se tu izlože.
Heder se nakašljava. Polako se, uplašeno okrećem i srećem njen
netremični pogled. I danas je u poslovnom kompletu, savršeno je
doterana od glave do pete i divim se njenom izgledu, ali da budemo
iskreni, sama pomisao da oblačim helanke dovoljna je da se osetim
srećno ovako u farmerkama i majici, s puštenom kosom, malo
ukovrdžanom od kiše. Ona se široko osmehuje.
„Slike su potpuno savršene. Kada sam prvi put videla tvoj rad,
nisam ni mogla da zamislim koliko ćeš napredovati. Pune su svetla,
života i ljubavi. Teraju na razmišljanje, nadahnjuju i savršeno se

174
uklapaju jedna s drugom. „Delovi mog srca“ biće jedna od izložbi o
kojima će se ove godine najviše pričati, to mi je već jasno.“ Pruža ruku
da se rukujemo, ali meni to nikako ne bi bilo dovoljno, pa je uzimam za
ramena i čvrsto je grlim.
„Mnogo vam hvala“, kažem i nadam se da neću zaplakati. Ona ne
deluje kao osoba koja zna kako treba s ljudima koji plaču.
Smeje se i uzmiče, pomalo posramljena. „Izložba će doživeti
ogroman uspeh, veruj mi.“
„Stvarno?“ Osećam čudnu mešavinu zbunjenosti, sreće, nade i
straha, ali sam iznad svega veoma zadovoljna što sam verovala u svoja
dela, jer nikada ranije nisam bila toliko srećna zbog nečega što sam
stvorila.
„Da, stvarno. Ovaj prostor će biti prepun i svi će se otimati oko
tvojih slika. U to sam potpuno ubeđena.“
„Samo nemojte da prodate sliku na kojoj su Ema i Džon; nju sam im
obećala.“
Ona odmahuje glavom. „To je po mom mišljenju previše
velikodušno, ali svejedno obećavam. Dakle, ako će otvaranje biti u prvoj
nedelji novembra, onda za nekoliko nedelja moramo da pošaljemo
pozivnice. Počeću s kampanjom na internetu, a to uradi i ti na svojim
društvenim mrežama. Trebaće mi spisak svih koje bi želela da pozoveš,
a ja ću napraviti spisak kritičara, ljudi iz sveta umetnosti i kupaca, ljudi
koje želiš da probude zanimanje za tvoja dela. Hajde da sednemo i
popijemo kafu“, kaže, pošto oseća da sam malo zatečena njenim žustrim
rečima.
Pošto sam sela na malu sofu i popila jaku crnu kafu, osećam se bolje
i spremna sam da s njom razgovaram o toj večeri. Heder vadi beležnicu i
počinje da zapisuje sve šta treba pripremiti. Pita me da joj kažem nešto o
sebi, što bi mogla da stavi na veb-stranicu izložbe „Delovi mog srca“.
„Mislim da bi ljude veoma zanimalo kako je zbirka nastala i šta ti je bila
inspiracija za pojedine slike. Trebalo bi da se fokusiramo na to što su ovo
tvoja najintimnija dela – šta kažeš?“
Klimam glavom. „To je dobra ideja. A ovo zaista jesu moja
najintimnija dela. Zahvaljujući vama i Danijelu.“
„I Robertu? Možemo li da razgovaramo o njemu? Kada je došao da
mi priča o tvojim slikama, mislila sam da ste u vezi, ali sam onda
naslutila da su stvari tu komplikovanije, i od tada ga nisam videla. Ali
pomenula si mi da te je on delom inspirisao za jednu sliku.“
„Trenutno zaista ne znam šta mi je on. Ohrabrio me je da ponovo
slikam i on je jedan od razloga što su moje slike sada mnogo ličnije“,

175
odgovaram polako. Ne znam koliko želim da pričam o onome što se
desilo s Robertom.
„Veze umeju da budu složene“, kaže pošto naslućuje moje
oklevanje. „Mislim da zato ljude privlače tvoje slike; uspela si da
prikažeš, posebno sa onom slikom srca, svetlo i senku koje boje naše
živote.“
Klimam glavom. „Mislim da su zato moja dela postala ličnija;
postojalo je toliko mnoštvo osećanja u kojima sam morala da se
snađem.“
Heder nešto zapisuje, pa se naslanja na sofu i uzdiše. „Kada bih
samo ja imala takav način da se izrazim. Odavno ni sa kim nisam bila
toliko bliska. Nisam sigurna jesam li uopšte rođena za veze. Ponekad
mislim o svom poslednjem dečku i pitam se je li sve moglo da se završi
drugačije.“
„Šta se desilo, ako smem da pitam?“ To me zanima zato što Heder
deluje toliko sabrano da me čudi što u privatnom životu nije jednako
uspešna kao u poslovnom.
Ona otpija gutljaj kafe. Nekoliko trenutaka se čuje samo tiha
akustična muzika koja svira u pozadini, a ona onda ponovo progovara.
„Zajedno smo proveli četiri godine, pa smo čak i živeli zajedno. Želela
sam da se venčamo, ali je uvek postojao neki izgovor, zašto sad nije
pravo vreme. Radila sam za jednu galeriju u Londonu, ali sam oduvek
sanjala da otvorim sopstvenu galeriju. Jedan poznanik mi je javio da se
ova galerija prodaje. Delovala je savršeno – napokon bih mogla da imam
sopstveno mesto, a ne bi me koštalo ni izbliza kao lokal u Londonu, a i
bila je na dobrom glasu kod kolekcionara koji su tražili slike lokalnih
umetnika, pa mi se učinilo da ću s obzirom na sve to uspeti da
pokrenem posao.“ Uzdiše. „Gari, međutim, nije hteo da napusti svoj
život u Londonu, čak ni zbog mene. Shvatila sam da me ne voli dovoljno
da makar jednom stavi moje snove na prvo mesto. Zato sam ga ostavila i
krenula da ostvarim svoj san. Nisam se zbog toga pokajala. Prosto nam
nije bilo suđeno.“
„Mislim da je sjajno što ste tako pokušali da ostvarite svoje snove.“
„Nije lako slušati ono što vam srce kaže, zar ne?“
Gledam u šolju kafe. „Ne, zaista nije.“
„Tvoj suprug, ako smem da pitam, bili ste srećni zajedno?“
Osmehujem se. „Bili smo veoma srećni. Počeli smo da se zabavljamo
još u školi i njegova smrt me je raznela. Nisam znala kako da postojim
bez njega. Čekao me je dugačak i naporan put, da sagradim sebi život
bez njega. Bez njega nisam osećala nikakvo nadahnuće. Robert je bio

176
prvi čovek od tada…“ Onda ćutim, pošto je bol i dalje previše svež.
„Žao mi je što to čujem, Rouz. Tako izgubiti ljubav svog života…
Misliš li da je s Robertom gotovo zauvek? Prilično je posebno kada
sretneš nekoga ko te inspiriše posle takvog gubitka koji si ti preživela. Ja
izgleda nisam našla nikoga da me inspiriše.“
Začuđeno je gledam. Nisam o tome mislila na taj način. Mogla sam
da mislim samo o tome koliko me grize savest što sam se onoliko
približila Robertu kada je on toliko povezan s gubitkom ljubavi mog
života. Ali znam da je Heder u pravu kad kaže koliko je u životu teško
naći osobu s kojom ćete se spojiti, koja će vas voleti bez obzira na sve i
koja će biti uz vas kroz sve dobro i loše i koja će vas nadahnuti da budete
najbolji što možete. Dok sedim preko puta Heder, svesna da uskoro
imam izložbu, znam da me je Robert inspirisao da u potpunosti
ostvarim svoj talenat za slikarstvo, a da on to čak i ne zna. Samo želim
da sam i ja njega zauzvrat inspirisala. Od pomisli na njega kako živi
tamo, radi za oca, zarobljen u toj porodici i nesrećan, boli me srce uprkos
svim njegovim lažima.
„Znaš, sve će na kraju ispasti dobro, ubeđena sam u to“, dodaje
Heder i tapše me po ruci.
U meni se budi nada da je u pravu. Stičem utisak da ta žena retko
greši.

177
 Trideset treće poglavlje

Heder mi šalje elektronsku pozivnicu koju je napravila za izložbu,

čisto da vidi da li mi se sviđa, i traži moj spisak gostiju. Spisak je gotov,
samo jedno ime stalno dodajem i brišem.
Robert Grin.
Ne znam šta ću mu reći ako dođe, ali osećam da se bez njega ništa
od ovoga ne bi desilo. Prosto je neshvatljivo koliko sam zbunjena u vezi
sa samo jednom osobom.
Šaljem Heder spisak na kome nema njegovog imena i rešavam da
pitam Emu za savet dok idemo u Hempton, da obiđemo Džulin butik i
nađemo šta da obučem za otvaranje izložbe. Nemam pojma za šta da se
odlučim, a Ema, moj uobičajeni modni savetnik, ne ume da mi pomogne
– ni ona ni ja nikada ranije nismo bile na nekom svečanom otvaranju.
Hladan je i siv dan i čvrsto umotavam crveni šal oko vrata. Ne mogu
više da odlažem oblačenje zimskog kaputa. „Sve zavisi želiš li da ga
vidiš ili ne.“
„Nije stvar samo u tome. Čini mi se kao da je on sve pokrenuo, i da
treba to da priznam. Ne znam, međutim, kako bih se osećala da ga
vidim.“
„Pa, tu će biti još mnogo drugih gostiju, tako da nećeš morati da
razgovaraš o vama dvoma.“
„Možda on neće hteti da dođe“, kažem, i pitam se hoće li me to
rastužiti.
Ona prezrivo frkće. „Znaš koliko voli tvoje slike. Ako tome dodaš
priliku da te ponovo vidi, pa, sigurno neće moći da odoli.“ Vidi izraz
mog lica pa me hvata podruku. „U redu je što želiš da ga vidiš. Samo to
hoću da kažem. Mislim da treba da mu pošalješ pozivnicu. Neka on
odluči.“ Klimam glavom i shvatam da je u pravu. „Jesi li ti uzbuđena?

178
Zbog otvaranja izložbe?“
„Jesam, ali sam i nervozna zato što ću morati da razgovaram sa
svim tim ljudima iz sveta umetnosti za koje je Heder rekla da će doći. Šta
ako se ne uklapam u njihov svet?“
„Ti si umetnica, naravno da ćeš se uklopiti“, kaže Ema. „To je i tvoj
svet. Nemoj da se plašiš; biće super. Svi ćemo biti tamo da ti pružimo
podršku“, kaže mi odlučno. „I sredićemo svakoga ko pokuša da ti se
obraća s visine, mada ne verujem da će biti takvih – biće oduševljeni i
tvojim slikama i tobom. Je l’ jasno?“
„Odavno me nisi ovako bodrila.“
„Brinula sam se da ti više nisam potrebna.“ Osmehuje mi se i vidim
kako se budi ona stara Ema. „Nemaš šta da brineš, dušo, veruj mi.“
Šutiram čizmom gomilu suvog lišća. „Sve to počinje da mi deluje i
previše stvarno.“ Počinjem da mučim samu sebe košmarnim
scenarijima, kako će na primer slike pasti sa zida ili kako ću da se
onesvestim usred galerije, pa će me izneti na nosilima. Uf! Moram da
obuzdam maštu, i to što pre. Telefon mi zvoni i brzo se javljam. „Halo?“
„Rouz, ovde Mik. Zovem zbog otvaranja tvoje izložbe. Reci mi, u
koliko sati treba da krene autobus?“ Razrogačila sam oči. „Autobus?“
„Pa, toliki ljudi iz grada žele da dođu, pomislio sam da je bolje da ih
tamo i nazad prevezem svojim autobusom.“
„Koliko ih je?“, mucam, i stežem telefon svom snagom.
„Zasada jedno dvadeset.“
O gospode. „Hm, budite tamo u osam“, kažem i pitam se hoće li
neko primetiti ako se ja ne pojavim.
„Divno, jedva čekam“, kaže i prekida vezu.
„Ozbiljno, Emi, ja ovo ne mogu. Dolaze autobusom.“
„Pa, znam da to nisu baš seksi vozila, ali…“
Ošinula sam je pogledom. „Mik vodi pun autobus ljudi u galeriju.
Čitav prokleti grad će biti tamo.“
„O, to. Da, nešto mi je pomenuo. Samo žele da ti pruže podršku.“
Tapše me po ruci. „Bar nećeš morati da brineš da se niko neće pojaviti.
To bi bilo mnogo gore.“
„Ne, trenutno ne bi.“ Sinoć mi je stigao mejl od Dena, u kome mi
veselo javlja da će doći i svi iz slikarske kolonije. Možda je Ema u pravu i
bar ću imati veliku podršku, a to je super. Samo želim da bar malo
smirim živce. Ne želim da svi koje poznajem budu svedoci mog kraha.
Pošto smo stigle u Hempton, vidimo ga je grad gotovo pust, ali
takođe i veoma lep, pošto je sve drveće poprimilo pune jesenje boje.
Idemo pravo u Džulinu radnju, a ona čeka pored vrata da se okomi na

179
nas.
„Devojčice, stvarno vas dugo nije bilo“, viče prekorno. Džuli je
samo tri godine starija od nas, ali nas stalno zove devojčice i ponaša se
kao da nam je starija sestra. Ta prodavnica je oduvek bila u vlasništvu
njene porodice, ali otkako ju je ona preuzela, preobrazila ju je u moderan
butik, što je izazvalo nešto gunđanja starijih žitelja Hemptona, ali je
udvostručilo promet.
„Razmišljam još otkako ste me pozvale. Evo šta sam vam našla.“
Vodi nas pozadi gde je okačeno mnogo odeće. „Čak sam tražila na Guglu
i opšti je stav da je za otvaranje izložbe najbolji stil opuštena elegancija.“
„Uf, danas je sve opuštena elegancija“, kuka Ema kao da je odrasla
u doba kada su svi nosili čipkane kapice i dugačke haljine.
„Ništa ti ne brini, moja opuštena elegancija će da zaseni sve druge
opuštene elegancije“, kaže Džuli samopouzdano. Diže jednu crnu
haljinu. „Rouz, probaj ovo.“
„To mi izgleda više svečano nego kao opuštena elegancija“, bunim
se, ali me njih dve nadglasavaju, pa uzimam haljinu i nerado odlazim u
kabinu. Svesna sam da ne mogu baš u farmerkama, ali me to nimalo ne
raduje.
Skidam se, usput sam se sva raščupala i onda oblačim crnu haljinu
do kolena. Rukavi su dugački, ali od čipke, i ima lep dubok dekolte. U
njoj zapravo izgleda kao da imam nekakve obline i pošto sam se videla u
ogledalu, prosto moram da se osmehnem. Šik je, ali je i malo drugačija,
savršena za jednu slikarku koja želi da izgleda opušteno elegantno.
Možda je Džuli stvarno genije za opuštenu eleganciju. Sklanjam zavesu i
zakoračujem u butik.
„Rouz, pa izgledaš čudesno“, viče oduševljeno Ema, i gleda me od
glave do pete kao da me nikada ranije nije videla.
„Čarobno “, slaže se Džuli. Daje mi par kratkih čizama od antilopa s
debelom potpeticama. „One će svemu dati jednu oštricu.“
„Je li stvarno u redu?“, pitam, pošto nisam navikla na tako
glamurozan izgled. Gledam se u toj haljini i čizmama i nervoza nestaje.
Ako sve drugo propadne, bar ću dobro izgledati.
„Savršeno je“, kaže Ema i gleda me. „A kosa i treba da ti bude malo
raščupana. A stavi i crni ajlajner – i nemoj da škrtariš.“
„A ti – probaj ovo“, kaže Džuli i prelazi pogledom sa mene na Emu,
koja mi se ceri, ali poslušno uzima ponuđenu odeću, pa se presvlači. Ja
sam se takođe opet presvukla, pošto ne želim da nekako upropastim
haljinu.
„Šta kažete?“, pita Ema, pošto je izašla u uskoj suknji do kolena i

180
majici s tufnama.
„Previše ličiš na kelnericu“, kaže Džuli i baca joj nešto drugo.
„Probaj ovo.“
Pošto je Ema ponovo izašla iz kabine, sada u crvenoj bluzi i suknji
izgleda sjajno. „Imam jedan karmin koji će se slagati“, kaže uzbuđeno.
„Savršeno je, vas dve ćete biti u centru pažnje“, kaže Džuli odlučno i
daje Emi par crvenih cipela. Ema uzbuđeno skiči, a ja se tiho smejem.
Nikada nisam upoznala osobu koja se toliko oduševljava cipelama.
Sjajno je videti da se toliko raduje. Mnogo mi je drago što smo došle.
„Ja dolazim sa Meri“, kaže Džuli – misli na vlasnicu antikvarnice, pa
nosi moju haljinu i cipele na kasu da ih umota. Grizem nokte.
„Rouz se brine što će svi doći“, kaže Ema glasnim šapatom kao da je
ne čujem.
„Ne budi smešna, biće to sjajno veče. Doći će ti svi prijatelji, tako da
nema nikakvog razloga za brigu, je li?“ Kad ona to kaže, sve zvuči
veoma jednostavno, ali nikako ne mogu da se oslobodim osećanja koje
mi steže želudac. Usiljeno se osmehujem i dajem kreditnu karticu, i
samo se nadam da ću se nekako na kraju snaći. Usredsređujem se na
činjenicu da će u centru pažnje biti moja dela, a ne ja, i to mi malo
pomaže. Mada, ako se slike nikome ne dopadnu, tek sam onda
nagrabusila.
„Izbij to sebi iz glave“, naređuje mi Ema. Ona me odlično poznaje.
„Hajde, moramo nešto da popijemo.“ Hvata me podruku i pošto smo se
pozdravile i izljubile sa Džuli, odlazimo u pab preko puta. To je sićušan
lokal s pravim slamnatim krovom i ovako rano mi smo jedine gošće.
Sedamo pored kamina, s dva piva.
„Možda da dođem pijana?“, predlažem i otpijam dugačak gutljaj
tople jantarne tečnosti.
„To ti baš ne bi bilo najpametnije. Nego, nešto sam razmišljala…“,
kaže gledajući u čašu. „Mislim da ću probati ponovo.“
„O, Emi, pa to je stvarno sjajno.“
„Mnogo se plašim, ali to je nešto što ja… što mi mnogo želimo, i
sada se osećam dovoljno snažno.“ Dodirujem joj šaku. „Ti jesi snažna,
Emi. Mnogo sam ponosna na tebe.“
Ona se osmehuje. „Tvoje slike su mi pomogle – Džon i ja sve
možemo zajedno da prebrodimo, pa čak i da ne uspe, svejedno ćemo biti
dobro.“
„Naravno da hoćete. Ja vam želim svu sreću.“ Dižem čašu pa se
kucamo. Stvarno želim da im to uspe. Vidim strah u njenim očima, ali je
njena odlučnost jača, i zaključujem da će mi njena snaga biti inspiracija

181
za svečano otvaranje izložbe. Nekada sam samo sanjala da će mi se nešto
tako desiti. A sada se bojim, ali želim da mi se san ostvari, baš kao i Ema.
Ako vas snovi ne plaše, nisu dovoljno veliki.

182
 Trideset četvrto poglavlje

Heder me neočekivano zove nekoliko dana pre izložbe. Odmah

prelazi na stvar. „Imam jednu ponudu“, kaže. „Kao što sam očekivala,
neki ljudi se već raspituju za tri slike koje će biti na prodaju. Zbog toga
one osnovne cene o kojima smo razgovarale moraju biti mnogo više.
Znam, međutim, koliko ti znači Bez zime ne bi bilo proleća, i pitala sam se
da li možda želiš da je prodaš meni, za galeriju? Tako bi ostala u ovom
kraju i ljudi bi mogli da je vide.“
„Vi želite da je kupite?“
„Ona je središnja slika u zbirci i osećam da je savršena za galeriju.
Šta kažeš?“
Čini mi se da je ta slika deo mene i osećala sam se pomalo
nelagodno zbog ideje da će završiti kod nekog neznanca, ali ako je
Heder bude čuvala i ako ljudi budu mogli da je vide, moći ću da se od
nje rastanem, a da mi ipak ostane blizu. Znam da ne smem da je zadržim
samo za sebe. Naslikala sam ono što sam osećala da moram i sada je na
drugima da u tome, nadam se, uživaju. „Bila bih veoma srećna da ostane
kod vas“, kažem joj.
Ponuda mi zvuči previsoko, ali me onda Heder savetuje da
prihvatim dve ponude za druge slike koje su jednako visoke, tako da
moram da priznam da moje slike sada otprilike toliko koštaju. Osećam
se kao da me prihvata svet za koji sam mislila da mi nikada neće otvoriti
vrata pošto za njega nisam dovoljno dobra. Nisam sigurna hoću li ikada
smatrati da sam dovoljno dobra, ali osećam kao da radim ono što bi
trebalo da radim.
Pošto je stigao dan svečanog otvaranja, oblačim novu haljinu i
stojim ispred velikog ogledala i pokušavam da prepoznam ženu koja mi
uzvraća pogled. Nije stvar samo u tome što sam se doterala, što je za

183
mene oduvek bilo neuobičajeno, već što više ne izgledam umorno,
iscrpljeno, previše mršavo, tužno – izgledam… pa… Kosa mi je sjajna i
poskakuje mi oko ramena, ten mi sija iako sam se tek malčice
našminkala, tamni kolutovi ispod očiju su nestali, a kilogrami koje sam
izgubila su se vratili. U novoj haljini moja figura nikad nije izgledala
bolje.
Gledam svoje šake na kojima nema prstenja. I dalje mi je čudno što
nisu tu. Ponekad pokušam da ih dodirnem i onda se prisetim da ih više
nema. Osećam kako mi vise oko vrata. Sviđa mi se što nikada neću
morati da ih skinem.
Onda shvatam šta je u ogledalu najveća razlika. Moj osmeh.
Osmehujem se i ne mogu da prestanem. Odraz mi uzvraća širokim
osmehom. Nedostajalo mi je osmehivanje. Dižem prstenje s grudi i
ljubim ga. Nadam se da si večeras sa mnom, Lukase. Potreban si mi.
Uvek ćeš mi biti potreban. „Rasturi ih, mala“, zamišljam kako mi govori,
i nemo obećavam sebi da ću to i uraditi.
Čuje se zvono na ulaznim vratima i ja se okrećem da ih otvorim.
Ema stoji na pragu i izgleda divno. Džon mi maše iz auta. Stvarno je
obukao odelo.
„Rouz, strava izgledaš“, kaže Ema, pa zviždi da pokaže koliko joj se
sviđa moj izgled.
Ja se smejem, kao i uvek ljuta što ne umem da zviždim. „Idemo da
ih oborimo s nogu.“
„Da, šefe.“ Ona me vodi ka kolima i ja se osvrćem da pogledam
kućicu, lampione koji svetle naspram tamnog neba i uzbuđenje me
napokon obuzima. Spremna sam za ovo.
Sedam pozadi i Džon kreće. Smejem se pošto sam shvatila da
slušaju Tejk det – rane radove. Ema i ja smo u školi bile zaluđene njima.
„Ne možeš biti nervozna dok oni sviraju“, objašnjava Ema glasno,
pa onda počinje da peva uz muziku.
Vožnja zaista brzo prolazi uz pesmu i smeh zbog starih ljubavi iz
benda, i iznenada smo stigli u Plimut i Džon parkira blizu galerije.
Nekoliko puta duboko udišem pre nego što ću izaći iz automobila. Srce
mi snažno lupa u grudima, šake mi se znoje i torbica mi klizi iz ruku.
Ipak, odavno se nisam osećala ovoliko samopouzdano. Ovo je moja noć.
To se čak pomalo vidi i u mom odlučnom koraku.
Ili možda samo hodam na štiklama.
Zajedno ulazimo. Mnogo mi je drago što nisam morala da dođem
sama. Osvrćem se oko sebe i zinem od čuda. Galerija je obasjana
prigušenim narandžastim svetlom, a iz zvučnika se širi tiha muzika.

184
Prostorija je gotovo sasvim puna ljudi koji se smeju i razgovaraju.
Na znaku u izlogu galerije piše: „Rouz Voker – Delovi mog srca“
krupnim debelim crvenim slovima na beloj pozadini, uz malo naslikano
srce koje sam nacrtala Heder kada sam jednom svratila, i liči na tetovažu
na mom članku. Nas troje stojimo i zurimo. Nekako mi tek sada sve
deluje stvarno, pošto to vidim crno na belo, ili tačnije crveno na belo. Sva
sam se naježila. Ne mogu da verujem da sam zaista uspela.
„O bože“, kaže glasno Ema, pa vadi foto-aparat i snima. Tera me da
stanem ispred natpisa da bi ponovo slikala i onda ulazimo.
„Rouz“, pozdravlja me Heder, koja se stvorila niotkuda, pa me ljubi
u oba obraza. „Divno izgledaš. Stvarno je rano, ali je već stiglo dosta
ljudi i svima se dopadaju tvoje slike“, šapuće mi ona žustro na uho. Emu
i Džona pozdravlja poslovnim rukovanjem, prepoznaje ih sa slike i vodi
ih do nje da bi posetioci videli kako sam ih prikazala na platnu.
„Slike su ti divne“, kaže Glorija pošto je zauzela Hederino mesto i
zagrlila me. Gledam grupu sa kojom je došla – delegacija iz Taltinga je
poranila kao što sam i očekivala i svi još zajedno stoje pred mojom
slikom koja odaje počast našem rodnom gradu. Okreću se da mi se
osmehnu i mahnu. Na ivici sam suza. Uf, moram da mislim na ajlajner.
„Mislim da te neko traži“, kaže pokazujući glavom Heder, koja me
poziva da priđem. Zahvaljujem Gloriji što je došla i ona mi maše da
odem.
Prolazim kroz galeriju i gledam zidove, na kojima su sada moje
slike. Tako okačene izgledaju drugačije, nekako veće i smelije, ističu se
na belim zidovima. Pored svake je kartica na kojoj piše „prodato“. Sto u
uglu je pun pića i grickalica, a još ljudi pristiže dok ja razmišljam treba li
da se uštinem, pošto i dalje ne mogu da verujem da sve to nije samo san.
Gledam nekoga kako fotografiše Emu i Džona pored njihove slike, kako
se oni ponosno osmehuju i onda moram da krišom obrišem suzu sa
obraza.
„Rouz, dođi da te upoznam s Piterom Velsom“, kaže Heder i
dovodi mi čoveka od pedesetak godina, u tamnom odelu. Deluje mi
nekako poznato.
„Drago mi je što smo se upoznali“, kaže on i odsečno se rukuje sa
mnom. „Ja sam veliki ljubitelj vaših slika.“
„Mnogo vam hvala.“
„Piter drži galeriju u Londonu“, kaže Heder.
„Stvarno?“
Piter se osmehuje. „Tako je, i već sam rekao Heder da bih želeo da
izložim jednu od ovih slika na izložbi britanskih slikara koju

185
organizujem dogodine, ako će neko od vaših kupaca da mi je pozajmi.“
Značajno gleda Heder.
„Razmisliću. Dođi da upoznaš kupce“, kaže mi Heder.
Pozdravljamo se s Piterom i ona me upoznaje s dvoje ljudi koji su kupili
druge slike. Oboje su kolekcionari umetničkih dela i tvrde da sam „nova
nada“, što mi se prilično sviđa. Teško je poverovati da je sve ovo zbog
mene. Neprekidno čujem pohvale i komplimente i shvatam da samo
čekam kada će neko viknuti „Odlazi odavde, ti si prevarantkinja“.
Srećom, niko to ne čini.
„Gde si, zavodnice“, prekida nečiji glas moju ošamućenost od
neverice.
„Dene“, vičem, pa ga srećno grlim. „Stvarno si došao.“
„Naravno da sam došao. Moram da prisvojim deo zasluga, je li?
Ovde je i ostatak društva.“
Odlazim da se zagrlim s kolegama iz slikarske kolonije, potpuno
oduševljena što su stigli iz različitih krajeva zemlje da mi pruže podršku.
Onda dolazi Heder i Den je ljubi u oba obraza, a ona prevrće očima.
Gledam ga kako je posmatra dok pozdravlja ostale iz naše grupe i
pogledi nam se ukrštaju.
„Šta je?“
„Da li moram da upozorim Heder na tebe?“
On uzdiše. „Zna ona već, izbegava me godinama. Izgleda da me
izdaje šarm.“ Vidim trun istinske tuge u njegovim očima, uprkos
šaljivom odgovoru.
„Ona je i ranije doživela razočaranja“, kažem tiho. „Moraš da joj
dokažeš da ti može verovati.“ Namigujem. „A bolje bi ti bilo da me
slušaš, jer sam upravo otvorila izložbu koja se bavi srcem.“
On se osmehuje i ljubi me u obraz. „Ponosan sam na tebe, mala.“
Negde na pola večeri, Heder me vodi u sredinu prostorije i kucka
po čaši da se gosti utišaju. Svi se okreću ka nama. Nikada ranije nisam
bila toliko u centru pažnje i osećaj je potpuno stran, ali zapravo nije
neprijatan. Svi mi se osmehuju i sada sam mnogo opuštenija, pošto su
moje slike naišle na tako lep prijem. Nikada nisam mislila da ću uživati
što sam u centru pažnje, ali se sada osećam odlično.
„Pre svega, želim svima da zahvalim što ste došli. Ovo je verovatno
najposećenije otvaranje izložbe u istoriji ove galerije, a za to je zaslužan
talent ove mlade dame pored mene, ali takođe i njega uloga u mestu u
kome živi.“ Klima glavom društvu iz Taltinga, a oni žagore s
odobravanjem. „Odavno nisam osećala ovakvo uzbuđenje zbog nekog
umetnika. Za kratko vreme od kada je poznajem, ona je toliko

186
napredovala da samo mogu da zamislim kakva će dela stvarati u
godinama koje slede. Sigurna sam da je čeka izuzetno svetla budućnost i
veoma sam zahvalna i ponosna što je svoju prvu izložbu priredila ovde.
Dakle, dame i gospodo, molim vas da nazdravite talentovanoj i ljupkoj
Rouz Voker“, kaže Heder pa diže čašu sa šampanjcem i kuca se sa
mnom.
Iznenada se iza nas čuje lomljava i svi se okreću i vide Roberta kako
se tetura i pokušava da spase dva poslužavnika s kanapeima koje je
upravo izbio konobaru iz ruke. Uspravlja se, crven kao bulka, i pogledi
nam se ukrštaju. Grizem usnu da se ne bih nasmejala. Četiri meseca
razdvojenosti nestaju u tren oka i naši pogledi se stapaju, kao da smo tu
sami. On mi se posramljeno smeši, a onda brzo počinje da pomaže
kelneru, sve vreme se izvinjavajući.
„Rouz“, kaže Heder onda, pošto se nakašljala da ponovo privuče
pažnju prisutnih. „Želiš li ti nešto da kažeš?“, pita tiho.
Klimam glavom, zakoračujem napred i duboko udišem da se
smirim.
„Nikada nisam bila dobar govornik. Valjda mi bolje ide da zapišem
šta osećam nego da to naglas izgovorim, ali svejedno želim da vam iz
sveg srca zahvalim što ste večeras došli. Nekada sam mislila da je
slikarstvo za mene samo hobi i nisam mnogo verovala u svoja dela, ali
pošto sam sada ovde, napokon shvatam da sam to oduvek želela – da
ljudi vide moje slike i da u njima uživaju.“ Gledam po čitavoj prostoriji.
„Tri osobe su pomogle da se ovo ostvari. Robert, koji je naterao Heder
da pogleda moje slike i koji me je ubedio da sam sposobna za ovo; Den,
koji me je nadahnuo da budem slikarka kakva sam uvek želela da
budem; i Heder, koja me je ohrabrila da pristanem na ovu izložbu.“
Kratko gledam Roberta, koji je pognuo glavu tako da mu ne vidim oči.
Nekoliko meštana Taltinga takođe pogledava u njegovom pravcu, pošto
nisu sigurni treba li s njim da razgovaraju ili ne. Ipak, šta god da je
uradio, bez njega nikada ne bih upoznala Heder i bar mu na tome
moram biti zahvalna. Vidim Dena kako diže čašu šampanjca ka meni i
okrećem se ka Heder. „Možda se probudim i otkrijem da je sve ovo
samo san, ali ako nije, hvala vam što ste pomogli da se moji snovi
ostvare.“
Heder me grli i svi počinju da tapšu, a onda Ema pritrčava da me i
ona zagrli. Sledećih nekoliko minuta prolazi u magnovenju grljenja,
ljubljenja, čestitki i dosipanja šampanjca.
Napokon uspevam da se oslobodim i da u prostoriji nađem Roberta,
koga nisam videla još od zdravice. Bez obzira u kakvim smo trenutno

187
odnosima, drago mi je što je prihvatio poziv da dođe. Ako nam je
suđeno da on u mom životu samo pomogne da napredujem kao
slikarka, onda je i to potpun pogodak.
Gledam napolje i vidim ga kako se naslonio na zid ispred galerije.
„Je li to Robert?“, pita Den pošto mi je prišao. Klimam glavom. On
mi uzima čašu. „Idi i porazgovaraj s njim, mala. Nemoj posle da se kaješ,
jasno?“
„Hvala ti, Dene“, kažem i osmehujem mu se. Uzimam kaput i
pokazujem glavom drugu stranu sobe. „Samo nemoj posle da se kaješ,
važi?“ On prati moj pogled, vidi Heder i namiguje mi.
Ne znam da li ispravno postupam, ali ne mogu da pustim da Robert
ode a da prvo ne porazgovaramo.

188
 Trideset peto poglavlje

„Hej“, kažem izlazeći napolje na pločnik. Prilazim i naslanjam se na

zid pored njega i stavljam ruke u džepove zbog hladnog noćnog
vazduha.
„Hej“, odgovara on i gleda me. Nosi tamne pantalone, sivu košulju i
tanku crnu kravatu. Izgleda da se poslednji put obrijao pre dva dana, što
mu mnogo dobro stoji. „Hvala što si me pomenula u govoru“, dodaje
vedro.
„Znaš, bila sam prilično ljuta kada si prvi put otišao kod Heder“,
prisećam se uz osmeh. „Ozbiljno sam mislila kada sam ti malopre
zahvalila; ti si me usmerio iako nisam ni znala da mi je to potrebno.“
„Uspela bi ti na kraju, svejedno. Previše si talentovana da ne uspeš.“
Njegove pohvale mi prijaju i to me zbunjuje.
„Možda. A možda i ne bih.“ Gledam u zemlju; pomalo me boli da
gledam njega. „I, kako si ti?“
Robert se nervozno nakašljava. „Pa, evo, dao sam otkaz.“
Naglo dižem glavu ka njemu. „Stvarno?“
„Da. Rekao sam ocu da moram nešto drugo da uradim u životu. Ne
želim više da budem njegova marioneta.“ Pokušavam da shvatim značaj
tih reči, ali mi je u glavi odjednom sve mutno. „To je bilo hrabro“, kažem
mu. Srce mi je neobjašnjivo poskočilo od pomisli da on napušta taj stari
život. Volela bih da to nije uradilo. Previše me zbunjuje. „Kako je on to
podneo?“
Robert krivi lice. „Ne baš najbolje. Užasno smo se posvađali i rekao
mi je da više ne dolazim kući i da će me izbaciti iz nasledstva, ali se
nisam dao. Zapravo mislim da me on na neki čudan način zbog toga
poštuje, mada to nikada neće priznati – trenutno je previše besan na
mene – ali u suštini to i nije bitno, prosto sam morao to da uradim. Dao

189
sam oglas i da prodajem stan. Nikada ga nisam ni voleo, nikada mi nije
delovao kao dom.“
Razmišljam o tome što sam čula. Zadivljena sam njegovim
postupcima. „Šta ćeš sada da radiš?“
Sleže ramenima. „Stvarno ne znam, ali osećam veliko olakšanje.
Nisam bio srećan.“ Okreće se ka meni. „Ti si to shvatila i pre mene.
Nisam želeo da se s tim suočim, ali sam znao da si u pravu.“
Srce mi ponovo skače pošto sam čula da je moj sud uticao na njega.
On je odigrao toliko veliku ulogu u ostvarivanju mojih snova da ja želim
da za njega učinim isto. Pomišljam kako ima nade za nas pošto sam čula
da je raskrstio sa svojim starim svetom, svetom koji je toliko toga uništio.
„Zbog tebe sam shvatio da je svaka sekunda u ovom životu važna.
Hvala ti.“ Dodiruje mi ruku i ja sam zapanjena zbog vreline koja se od
tog dodira širi mojim telom. „Želim da sada i u mom životu svaka
sekunda bude važna.“
Uzvraćam mu dodir i njegova koža je kao produžetak moje kože.
Pitam se šta je to u dodiru što budi toliko toga. Prisećam se dodira naših
usana, njegovog zagrljaja i njegovog osmeha dok se nadnosio nada
mnom. Gutam krupnu knedlu i skrećem pogled da ne bih potonula u
njegovim očima tako da nikada ne izronim.
„Možda mi se neće pružiti druga prilika da ovo kažem“, govori on
tada tihim i žustrim glasom. Meni staje dah. „Nedostaješ mi, Rouz.
Svakog dana mislim o tebi. Znam da ti je potrebno vreme, ali želeo sam
nešto da te pitam.“ Duboko udiše i pušta moju ruku kao da ga moj dodir
boli. Moja šaka smesta oseća gubitak njegovog dodira. „Želim da odem i
razmišljam šta da radim i, iskreno, Talting je jedino mesto gde sam se u
životu osećao srećno. Da li će ti smetati ako u Gostionici provedem
božićne praznike? Sa svojima ne mogu da budem, prosto ne mogu.“
Nastavlja jedva čujno, gotovo šapatom. „Ali neću doći ako ti zbog toga
budeš nesrećna. To je poslednje što bih želeo.“
Pomišljam kako bi bilo da ga srećem u gradu za Božić. Volela bih da
ga ponovo vidim. Ne znam jesam li spremna da mu oprostim, ali ne
želim da praznike provede sam. „Ako dođeš, hoćeš li o nečemu da
razmisliš?“
„Šta god želiš.“
„Hoćeš li možda da upoznaš Gloriju i Grejema, Lukasove roditelje?
Čini mi se kao da oni zaslužuju da sve čuju od tebe.“
„U pravu si, Rouz, želim da popravim stvari između nas. Mnogo mi
je žao što nisam bio iskren i što ti nisam odmah rekao ko sam. I želim da
probam da to ispravim ako je ikako moguće.“

190
 „Hvala ti.“
„Sa ocem je trebalo odavno da raskrstim. Možda bi sada sve bilo
drugačije… ali sada mogu da menjam samo budućnost.“
„Ponosna sam na tebe.“
„I ja sam ponosan na tebe.“ Pokazuje glavom ka galeriji. „Slike su
prelepe.“
„Naslikala sam sve što mi je bilo u srcu. Mislim da mi je to pomoglo
da shvatim šta osećam i šta želim da osećam. I ko želim da budem. Ne
znam da li to što govorim ima nekog smisla?“
Klima glavom. „Ima. Ja pokušavam da otkrijem kakav čovek želim
da budem, i da onda to i postanem. Voleo bih da mogu da promenim
sve što se desilo, da se vratim i počnem sve iz početka.“ Gleda u tamu, a
u očima mu se vidi tuga.
„Ne možeš se vratiti nazad, niko od nas to ne može, možemo samo
da idemo dalje. Drago mi je što si noćas došao.“
On me gleda. „Drago mi je što si me pozvala.“
„Ona slika srca, sa zimom i letom, ti si je delimično inspirisao“,
kažem mu pošto želim da sada među nama sve bude iskreno.
Robert odmahuje glavom. „Ne zaslužujem ja da budem inspiracija
za tu sliku; od nje mi je stao dah.“ Dodiruje mi ruku. „Ali drago mi je što
sam bio u tvom srcu. Ti iz mog srca nisi izašla još otkako sam te
upoznao.“ Ponovo mi dodiruje ruku i mršti se kada je gleda. Pratim
njegov pogled i shvatam da je primetio kako više nemam prstenje.
Dižem ogrlicu da mu pokažem gde je sada.
„On će uvek biti u tvom srcu“, kaže tiho kao da shvata.
Klimam glavom. „Da“, šapućem, a grlo mi se naglo steže.
„Ti si divna osoba“, kaže. Pušta me i odvaja se od zida. „Treba da te
pustim da se vratiš unutra, ovo je tvoja noć.“
„Zar već ideš?“ Shvatam da ne želim da ode. Prisećam se kako su
nam se pogledi sreli dok sam govorila. U tom trenutku sam shvatila da i
dalje nešto osećam prema njemu.
„Javi mi kad Glorija i Grejem budu hteli da me vide. Hoćeš li i ti biti
tu?“ Klimam glavom. „Hvala ti što mi pružaš tu priliku.“ Naginje se i
ovlaš mi dodiruje obraz usnama. „Uživaj u ovoj večeri, zaista si je
zaslužila.“ Okreće se i odlazi u noć. Ostajem sama napolju još nekoliko
minuta i gledam u vedro tamno nebo prepuno zvezda i pitam se kako je
i zašto kosmos rešio da spoji baš nas dvoje. Ne znam šta će se desiti za
Božić, ali osećam da među nama nije sve gotovo. Toliko toga je i dalje
neizvesno, ali želim da to otkrivam zajedno s njim. To me plaši, ali mi
takođe i deluje ispravno. Ne mogu da se oprostim od njega. Otkako smo

191
se upoznali, nije izašao iz mog srca.
Odvajam se od zida i vraćam u galeriju. Ema me čeka pored vrata i
daje mi čašu šampanjca.
„Je li sve u redu?“ Očigledno nas je videla napolju.
„Da. On želi da za Božić dođe u Talting. Dao je otkaz na poslu,
prodaje stan, posvađao se sa svojima… Želi valjda da sve ispravi. Ne
znam. Rekla sam mu da mora da razgovara s Glorijom i Grejemom. Ne
mogu da ga izgubim, Ema. Ako će da ostane, i grad mora da ga prihvati,
razumeš?“
„Razumem. Ako je vama dvoma suđeno da budete zajedno, sve će
na kraju biti dobro. On je u tvoj život došao s razlogom.“ Ona mi se
osmehuje. „Izgledaš srećno, a dugo sam čekala da to ponovo vidim u
tvojim očima.“
„Ti isto“, kažem joj. Gledam na zidu svoju sliku srca. Robert mi je
pomogao da se vratim u život pošto sam izgubila Lukasa. Da mogu da
biram, odlučila bih se za nekoga ko nije povezan s gubitkom Lukasa, ali
to je suština ljubavi, zar ne? Ne birate vi nju. Ona bira vas.
Glorija i Grejem onda prilaze da se pozdrave i ja zaboravljam na
Roberta dok se opraštam sa svima koji su došli da mi pruže podršku i
posmatram nove vlasnike mojih slika dok organizuju transport s Heder.
Srce mi narasta od ponosa dok hodam kroz praznu galeriju sa Emom i
Džonom, i osećam se čudesno.
Uzbuđenje traje i pošto sam legla u krevet u sitne sate. Tejlor se
sklupčao pored mene i sada se u tišini čuje samo on kako prede. Milujem
ga dok budna ležim i razmišljam o svemu što se desilo. Sada gotovo da
se osećam kao druga osoba. Razmišljam šta želim u budućnosti i znam
da se to sada promenilo. Razlikuje se od budućnosti koju sam ranije
planirala, ali koju sam morala da promenim, i sada ću je prigrliti zato što
ne mogu da uradim ništa drugo. Možda život ne funkcioniše uvek kako
ste planirali, ali svejedno možete da ga pretvorite u nešto divno.
Želim nekoga ko mi otvara srce. Želim nekoga ko će me naterati da
budem najbolja što mogu. Želim nekoga da probudi moju strast. Želim
nekoga da me inspiriše.
Međutim, isti čovek bi takođe mogao da mi slomi srce. Pre sam bila
srećna s bezbednom ljubavi. Znala sam da mi Lukas nikada neće
namerno slomiti srce. Igra na sigurno nije uspela. Život nije siguran.
Ljubav nije sigurna, ali to je u redu.
Sada znam da mogu prebroditi bol da na kraju ponovo osetim
sreću.
Znači, iako se plašim što se Robert vraća i kako ću se zbog toga

192
osećati i brinem da će mi se u budućnosti slomiti srce i da će biti gore
nego prvi put, znam da želim da u životu imam ljubav. Još ne znam
hoće li to biti Robert, ali znam da od sada želim da sledim svoje srce,
kuda god da me povede.

193
 Trideset šesto poglavlje

Kada se Robert vratio u grad, zima je već posrebrila čitav Talting.

Otvaram vrata svoje kućice i vodim ga u dnevnu sobu, gde već sede
Glorija i Grejem, s netaknutim šoljama čaja pred sobom. Znam da nam je
ovo svima potrebno ako će Robert ostati u gradu za Božić, ali zbog toga
nije ništa lakše. Oboje se osećamo neprijatno i napeto dok sedamo
naspram njih. Čak i Tejlor kao da to oseća, pa odlazi na sprat da spava.
„Hvala što ste pristali da se danas sastanete sa mnom“, kaže Robert,
pošto se nakašljao i prošao rukom kroz kosu. Naginje se napred i oslanja
na kolena, a onda se ponovo naslanja unazad, kao da ne zna gde bi se
denuo.
Grejem se meškolji u sedištu. „Spremni smo da čujemo šta imaš da
kažeš.“
Zahvalno mu se osmehujem.
Robert se ponovo nakašljava. „Želim da kažem da mi je žao iako
znam da je taj izraz preslab. Nisam želeo nikome da izazovem bol time
što sam došao ovamo. Sada znam da je trebalo da budem iskren s vama
o tome ko sam, i zašto sam zaista došao ovamo, ali stvarno sam imao
najbolje namere, koliko god se na kraju pokazalo da sam bio u zabludi.“
Naglo udiše. „Voleo bih da se vratim unazad i donesem drugačije
odluke. Trebalo je da se suprotstavim ocu i ubedim brata da kaže istinu.
Ne mogu ni da zamislim kako je vama bilo kada je sudija odbio
optužnicu. Vaš sin je zaslužio pravdu.“
„Rouz nam kaže da nisi u kontaktu s bratom?“, pita Glorija posle
kratke tišine.
„Nisam. Pošto je izašao iz klinike, odvezao ga je neki prijatelj i od
tada ne znamo gde je. U klinici kažu da je dobro. Jasno je zašto nije hteo
da nam se vrati. Moj otac je težak čovek. Mada, ne pokušavam da nađem

194
izgovor, trebalo je da budem jači. Rouz – ona mi je otvorila oči, pomogla
mi je da uvidim kako sam ga puštao da mi upravlja životom. Sada to
pokušavam da promenim. Ali shvatam da je prekasno.“
„Mislim da je trebalo da budeš iskren, posebno prema Rouz, o svojoj
vezi s bratom, ali mislim da previše kriviš sebe“, kaže Grejem. Glorija
mu upućuje upitan pogled. „Ne znam da li znaš da Glorija i ja ovde
idemo u crkvu“, nastavlja Grejem. „Smatramo sebe hrišćanima i
verujemo, ali smo prošle godine pretrpeli iskušenja kao nikada u životu.
Ovdašnji vikar nam je mnogo govorio o praštanju, ali kako da oprostite
nekome ko vam je oduzeo sina?“
Robert ga gleda i klima glavom. „Ne znam da li ja imam toliko vere
kao vi. Meni je, iskreno, teško da verujem i u ljude. Nisam siguran mogu
li da oprostim Džeremiju, a on mi je rođeni brat. I ne znam jesam li
zaslužio oprost za to što sam vas lagao.“
„Svi ga zaslužuju, ako ga traže. Ti pokušavaš da ispraviš svoje
greške, i to je pohvalno“, kaže mu Grejem dobroćudno. „Kao što sam
rekao, ne znam hoću li ikada moći da u potpunosti oprostim tvom bratu
što nam je oduzeo sina. Lukas je bio svetlo naših života.“ Glas ga izdaje i
osećam kako se i meni steže grlo. „Ali drago mi je da i ti i tvoj brat
pokušavate da budete bolji ljudi nego što ste možda vaspitani da budete.
Sećam se vašeg oca u sudnici – on je zaista bio zastrašujući čovek, i ja
mogu da vas… shvatim.“
„Hvala vam“, kaže Robert jednostavno. Pogled mu prelazi na
Gloriju. Moj isto.
„Jednim delom smo želeli pravdu za Lukasa zato da bismo bili
sigurni da tvoj brat neće opet sesti za volan u istom stanju. Ne bismo
mogli da podnesemo da neko drugi doživi to što smo mi doživeli.“
Glorija briše suzu koja joj je skliznula niz obraz. Pridižem se da je
utešim, ali ona odmahuje glavom da je dobro. „Čini mi se kao da
pokušava da sam donese drugačije odluke, i nadam se da mu je ono što
se desilo poslužilo kao nauk. Mogu samo da se nadam da će tako biti.
Ne mogu da tebe krivim za ono što su uradili tvoj brat i tvoj otac. Koliko
god teško bilo imati veze s čovekom koji mi je oduzeo Lukasa, znam da
ti nisi kriv. Ne bi trebalo da sam sebe kriviš.“
„Samo mi je krivo što nisam uradio više.“
Glorija uzdiše. „Mislim da svi to želimo. Da sam samo sprečila
Lukasa da te noći sedne u auto. Da sam mogla da ga upozorim… ali mi
nikada ne možemo znati šta će se desiti. Mislim da nije zdravo preterano
žaliti. Samo budućnost može da se menja.“
Neko vreme svi sedimo u tišini. I meni se otima suza. Čini mi se kao

195
da sam ovih poslednjih meseci najviše naučila da gledam napred, a ne
nazad. Kratko posmatram Roberta, koji je oborio glavu. On klima da se
slaže.
Grejem uzima ženu za ruku. „Šta si to danas želeo od nas, Roberte?“
On kratko razmišlja, pa onda ponovo diže glavu. „Mislim da sam
želeo vaš blagoslov da ostanem ovde. Ne želim da izazivam još bola.“
Glorija me gleda. „Mislim da to Rouz treba da odluči. Shvatam
zašto želiš da ovde provedeš Božić. Nikome ne bih želela da bude sam u
ovo doba godine.“
Robert me gleda. Čini mi se da njegove oči probijaju moju kožu,
svlače je sloj po sloj tako da mi je na kraju duša potpuno ogoljena.
„Ne želim da budeš sam“, kažem, a glas mi je jedva čujniji od
šapata. Ne govorim o svojoj želji da ne budem sama. Znam da u
Taltingu nikada neću biti sama, ali se pitam hoću li se osećati usamljeno
ako Robert nije tu i mislim da verovatno hoću. Ne razumem odakle mi
ideja da posle svega provodim više vremena s njim, ali pored sebe vidim
čoveka koji želi da budem srećna. To ga je navelo da me laže, ali znam
koliko se zbog toga kaje. Vidim čoveka koji želi da živi sopstveni život i
da postane ono što želi, i zbog toga mu se divim.
On je grešio. Ali ko nije? Poenta je u pokušaju da postanete bolji. Ne
mogu da ga krivim za to što to proba. Bilo je potrebno zaista mnogo
hrabrosti da dođe ovamo i suoči se s Glorijom i Grejemom. On jeste
hrabar. A ja ne mogu poreći da volim njegove oči kada me gleda. Toliko
toga se desilo zbog onoga što je osećao prema meni. I pitam se kako bih
ja postupila na njegovom mestu. Između nas ima nečega. To iskri i
varniči svuda oko nas.
I uzbuđuje i plaši.
Ne mogu to ni da opišem ni da objasnim. Ali svejedno osećam. I ne
želim da se posle kajem što sam ga pustila. I više od toga, želim da
ostane. Želim da znam šta od ovog može da nastane.
Pošto je Robert otišao, grlim Gloriju i Grejema. „Kada bih samo ja
bila hrabra kao vas dvoje“, kažem im.
„Ti si hrabrija nego što misliš“, kaže Glorija. „Voleti nekoga, to je
najveća hrabrost. Znam da ćeš voleti ponovo.“ Traži svojim očima moje
oči. Znam da se pita jesam li već zaljubljena.
I ja se isto pitam.

196
 Trideset sedmo poglavlje

Ulica koja vijuga duž obale ukrašena je lampionima, a male božićne

jelke zakačene su za zidove svih dućana. Božić u Taltingu se uvek tako
slavi, ali glavni događaj sezone je kićenje jelke koje se održava u
Taltinškoj gostionici. Uvek se priređuje za vikend dve nedelje pre Božića i
svi se okupljamo zbog svečanih pesama i kuvanog vina. Jelka stoji na
prilazu i ogromna je. Tri čoveka na velikim lestvama moraju da je okite
ukrasima i svetlima, a na vrhu je uvek zvezda. Mislim da je zvezda
starija od mene.
Temperatura je još pala, ali od snega nema ni traga, duva samo
ledeni vetar i ujutro zemlju prekriva mraz. Pečem božićne kolačiće da ih
večeras ponesem, pa ih ukrašavam belom glazurom i srebrnim
kuglicama. To sam nekada radila sa majkom za svaki Božić i tu tradiciju
sam nastavila i posle njene smrti. Izgleda da sam ljubav za mešenje
kolača nasledila od nje. Ona je ponekad pričala kako će otvoriti pekaru u
gradu, ali nikada na kraju nije dala otkaz u školi. Izgleda da snovi
ponekad ostaju snovi. Žao mi je što se njeni snovi nikada nisu ostvarili.
Zbog toga sam odlučnija da sebi zadajem nove izazove u slikarstvu.
Osećam kao da mi je, zato što sam izgubila nju i Lukasa, sada važnije da
pokušam da ostvarim svoje snove. Ne samo radi sebe već i radi njih.
Želim da živim triput smelije.
Heder me je pozvala da vidi da li radim na nečem novom. Rekla je
da moram da iskoristim zanimanje koje je izazvala izložba… da
razmišljam o novim slikama, ali takođe i o reprodukcijama koje bih
mogla da prodajem na sopstvenom sajtu. Rešila sam da se time
pozabavim u novoj godini. Želim da sačekam da ponovo imam nešto da
kažem. Ne želim da samozadovoljstvo naškodi mojoj umetnosti. Ne
želim ni da ja postanem samozadovoljna.

197
 Tejlor dolazi da onjuši kutiju s keksom. Stvarno mnogo voli slatkiše.
„To nije za tebe“, kažem mu, pa se osmehujem zbog svoje navike da s
njim razgovaram. Nadam se da to nije znak gubitka razuma.
Gledam koliko je sati, pa odlazim na sprat da se presvučem.
Napolju će noćas biti ledeno, tako da oblačim farmerke, debeli crveni
džemper, jaknu, crvenu vunenu kapu i isti takav šal i rukavice. Obuvam
duboke čizme i zbog vetra stavljam debeo sloj balzama na usne.
Vetar mi šiba lice čim sam izašla iz kućice i dah mi staje od oštre i
nagle studeni posle toplote kuće. Prošle nedelje sam ukrasila kućicu i
nekako osećam da će se ove godine vratiti onaj stari praznični duh. Uvek
sam volela ovo doba godine. Stavila sam lampione iznad vrata, da se
slažu sa onim lampionima na drvetu, a u dnevnoj sobi se ponosno diže
veštačka jelka koju imam još od detinjstva, ukrašena crvenim i zlatnim
ukrasima. U spavaćoj sobi imam jelkicu na prozorskoj dasci, tako da se
vidi sa ulice. Tejlor se ludo proveo dok me je gledao kako ukrašavam,
krao je ukrase i upetljavao se u kablove i ja sam se čitavog dana smejala s
njim. Mnogo je lepo smejati se. Drago mi je što sam se potrudila. Kućica
je vedra i topla i sada mi je drago kada se vraćam u nju.
Dok hodam u grad, put mi osvetljavaju raznobojna svetla. Praznični
duh vlada gradom i svi su ukrasili kuće. Ulice mi deluju čarobno dok
šetam ka Gostionici. Smejem se zbog ogromnog osvetljenog Deda Mraza
na naduvavanje koji se diže s krova Gilbertovih. Već čujem gospođu
Moris kako zbog njega hukće, jer nam kvari imidž mesta.
Dok prilazim gostionici, vidim da se gomila sveta već okupila oko
jelke ispred nje. Čitavo široko pročelje gostionice ukrašeno je svetlima i
ta toplota kao da zrači ka nama. Pogledom prelazim preko okupljenih i
smesta nalazim Roberta. Počeo je da živi u Gostionici i, kao svi ostali
gosti, večeras je tu sa ostalim stanovnicima grada. Stoji pored stola i
ćaska s nekim parom koji ne prepoznajem, tako da pretpostavljam da su
i oni gosti. Nosi dugački vuneni kaput, a povetarac mu je razbarušio
kosu. Okreće glavu, možda je osetio moj pogled, pa mi kratko maše pre
nego što se vraća sagovornicima. Pitam se zašto se osmehnem čim ga
vidim.
„Rouz“, zove me Ema i ja odlazim kod nje i Džona, koji ćaskaju s
Mikom i njegovom ženom Džoan. Dajem Džoan svoje kolače i ona ih
nosi na sto, pa svima deli šolje vrelog kuvanog vina.
„Vreme je“, kaže Mik i ide ka jelci, spreman za redovnu godišnju
ceremoniju uključivanja lampiona. Ema me hvata podruku, pa idemo za
Džonom. Uzimam šolju kuvanog vina i svi obrazujemo krug oko jelke.
Robert stoji preko puta mene i ja pokušavam da se fokusiram na Mikove

198
reči, a ne na to što me Robert gleda. Drago mi je što vidim da se i on
osmehuje zbog mene.
„Dobro došli. Kao i uvek, želim da vam zahvalim što ste došli da s
nama obeležite početak praznične sezone“, kaže Mik glasno da ga svi
čuju. „Hoću samo da vam kažem da vam želim srećan Božić i srećnu
Novu godinu. Da ne dužim dalje…“ Dramatično diže ruku i počinje da
odbrojava. „Deset… devet… osam… sedam… šest… pet… četiri… tri…
dva… jedan.“ Pritiska dugme i drvo blešti obasjano zlatnim svetlom. Mi
glasno uzdišemo i hukćemo, pa se onda širi aplauz dok gledamo u jarka
svetla.
Din, kuvar u gostionici, počinje da svira gitaru, a papiri s rečima
brzo idu ukrug, tako da svi možemo da se pridružimo u pevanju
pesama grupe Slade. Vidim Roberta kako iznenađeno gleda reči, pa se
osvrće oko sebe, a onda mu se licem širi kez zato što građani Taltinga
pevaju blesavu božićnu pesmu, posebno oni stariji, koji su se baš uneli
kao da pevaju himne u crkvi. Prilično je zabavno i jednom došljaku ovaj
grad sigurno deluje veoma šašavo, ali ga ja obožavam. Ovde nema
dosadnih prazničnih pesama – već samo mnogo zabave. Gledam
Roberta kako se pridružuje i pitam se kakav je Božić u Taltingu u
poređenju sa onima na koje je navikao u krugu porodice. Baš se nadam
da će mu se ovo doba godine ovde dopasti isto koliko i meni.
„Ne može da odvoji oči od tebe“, šapuće mi Ema na uho dok
pogledava Roberta.
„Poludela si“, uzvraćam ja šapatom, ali ga ponovo gledam i pogledi
nam se ukrštaju, i on se osmehuje dok peva. Ne mogu poreći da između
nas ima elektriciteta. Sakrivam osmeh tako što gledam u reči pesme, a
Ema prezrivo frkće pored mene.
Onda prazničnu atmosferu prekida glasno ječanje.
„Mik, šta ti je?“, čuje se glasan uzvik, koji nadjačava pesmu.
Gledam Mika i vidim da je pocrveneo u licu i da se grči od bolova.
Smesta prestajem da pevam kao i svi oko mene, a Džoan mu pritrčava.
Užasnuti gledamo kako ga kolena izdaju i kako pada. Svi mu brzo
prilaze, a on urla od bola.
„Zovite hitnu pomoć“, viče Džoan i pokušava da ga drži.
„Pozvao sam ih“, kaže Robert, pošto se iznenada stvorio pored
mene i stavlja telefon u džep. „Položite ga na leđa. Sklonite se malo u
stranu, dajte mu vazduha.“
„Srčani udar“, govori tiho Džon Robertu, a ovaj klima glavom.
Iznenadna tišina koja je zavladala deluje sablasno posle prazničnog
raspoloženja od pre samo nekoliko trenutaka. Svi čekamo u napetoj

199
tišini, a Džoanini jecaji i Mikovo ječanje su jedini zvuci sve dok napokon
ne čujemo sirenu kola hitne pomoći.
„Gosti“, kaže Džoan iznenada, pa se uspaničeno osvrće.
Robert joj spušta ruku na rame. „Ja ću se postarati za sve, ništa vi ne
brinite.“
„I ja ću pomoći“, dodajem pošto želim da nešto uradim. Ona nam
zahvalno klima glavom, ali ne odvaja oči od muža.
Kola hitne pomoći se zaustavljaju ispred Gostionice i svi se
sklanjamo da prođu. Gledam Džoanino bolno lice i tačno znam kako se
oseća. Mika dižu na nosila i Džoan ulazi za njim u kola, i onda ona
nestaju praćena bleskom plavih svetala.
„Njihova deca“, kaže tada gospođa Moris.
„Imam ja njihove brojeve“, kaže Džon i vadi telefon.
Svi se zapanjeni zgledamo. Vetar počinje jače da duva i odjednom
mi je hladno do kostiju.
„Trebalo bi da uđemo“, kažem, pošto mi u tom trenutku to jedino
pada na pamet.
„Skuvaću nešto toplo za piće“, odgovara Din i klima glavom, pa
uvodi osoblje iz gostionice ispred nas.
„Hajde, idemo, svi unutra“, govori Robert odlučno i glasno. Svi
idemo za njim, i prolazimo pored blistave jelke.

200
 Trideset osmo poglavlje

Sledeći sati prolaze u magnovenju. Robert preuzima stvari u svoje

ruke i svakome nalazi neki posao; Din i kuhinjsko osoblje dele svima
toplu čokoladu i brendi; a ja pomažem Džonu i Emi da naložimo vatru u
kaminu u salonu gde su se svi okupili. U gostionici je uvek nekako
ušuškano, sa ukrštenim gredama na tavanici, nameštajem od tamnog
drveta i udobnim sofama s brdima jastuka. Ali teško je osećati toplotu
dok stojimo i napeti čekamo vesti.
Niko ne želi da ode kući pre nego što sazna šta se desilo i na kraju
nas zovu iz bolnice i kažu da je Mik sada u stabilnom stanju. Robert se
bio javio i onda svima prenosi vesti. „Džoan će noćas ostati s njim, ali će
biti dobro. Nije bio težak srčani udar tako da očekuju da će se u
potpunosti oporaviti, ali će morati mnogo da se odmara.“
Svi tapšu od olakšanja što će Mik biti dobro. Njemu je sedamdeset
godina, rođen je u Taltingu i delovao je neuništivo, pa nas je zato sve to
šokiralo.
„Ako neko želi još nešto da popije, samo recite“, dodaje Robert.
„Mislim da je bolje da krenemo kući“, kaže mi Ema.
„Ja ću ostati, ako Robertu treba pomoć.“
Ona klima glavom. „Zoveš me ujutru?“
„Važi.“ Grlim nju i Džona. Oni odlaze s gospođom Moris i još
nekoliko drugih i u salonu je sada praznije. Neki gosti idu u krevet.
„Mogu li još nešto da uradim?“, pita Robert.
„Neki zaposleni su krenuli kući. Ja ću u kuhinji da napravim
sendviče za goste, možda hoćeš da mi pomogneš?“
„Naravno“ Idem za njim u kuhinju pa organizujemo lanac – ja
mažem puter na hleb, a on prži slaninu. Čudno je kako posle šoka još
možete biti gladni, ali meni stomak svejedno krči i Robert mi daje

201
sendvič, a ostale iznosi na poslužavniku. Naslanjam se na pult da jedem,
obuzeta olakšanjem što će Mik biti dobro.
„Ostali su samo gosti“, kaže Robert pošto se vratio s praznim
poslužavnikom. „I sada sam ih otpratio u krevet.“ Kaže Dinu i ostalom
osoblju da i oni mogu kući. „Da te odbacim?“, pita dok uzima sendvič za
sebe. „Ili ima neka prazna soba pa možeš da ostaneš ovde?“
„Možda bi trebalo, ako Džoan ujutro zatreba pomoć. Noćas si bio
sjajan, svaka čast. Tačno si znao šta treba raditi.“
„Pa, moj stric je prošle godine doživeo srčani udar na poslu. Ja sam
ostao s njim. Moj otac je nastavio da radi.“ Krivi lice i spušta nedovršeni
sendvič. „Mik je dobar čovek, nadam se da će se oporaviti. Džoan je
izgledala očajno.“
„U braku su skoro pedeset godina.“
„To ne mogu ni da zamislim“, odgovara on. Uzima dve čaše i sipa
brendi. „Hoćeš malo da popričamo?“
„Važi.“ Idem napolje za njim pa sedamo na sofu. Mućkam tamnu
tečnost u čaši, gledam plamen kako igra u kaminu i počinje da gasne.
Osećam Robertov pogled na sebi i on na kraju progovara.
„Da li… da li ti se čini da biste ti i Lukas bili zajedno toliko dugo
kao Mik i Džoan?“
Naslanjam glavu i razmišljam o tome. „Pa, valjda nikada ne znaš da
li ćeš se od nekog udaljiti, ali sam uvek mislila da ćemo ostati zajedno.
Mislim da je to bilo najteže prihvatiti – da više nismo zajedno. Da ću
morati da sebi stvorim budućnost bez njega, razumeš? Da ću naučiti da
živim bez njega pošto smo deset godina odrastali zajedno. Bili smo tako
mladi. Ali znam da bi Lukas želeo da stvorim sebi život bez njega; želeo
bi da živim za nas oboje.“
„Šta si najviše volela kod njega?“
„Njegovu strast prema životu. Njegovu opuštenost, dobroćudnost,
bezbrižnost. Koliko je voleo ljude i ovaj grad. Kako sam s njim mogla da
razgovaram o bilo čemu. Bili smo najbolji drugovi. Tandem. Bio je
zabavan. Ponekad šeprtlja. Svi su voleli Lukasa, bilo je nemoguće ne
voleti ga.“
„Stvarno mi je mnogo žao“, kaže tiho.
Gledam ga. „Znam da jeste. Srećna sam što sam ga poznavala i
volela i što je on voleo mene. Što sam imala tih deset godina. To je bilo
nešto posebno. I imala sam mnogo sreće. Gubitak Lukasa je bilo nešto
najteže što mi se desilo i uvek će mi nedostajati. Ali sada se prvi put
radujem Božiću. Gledam napred umesto nazad.“
„I ja želim isto.“

202
 „Ti to već radiš. Menjaš stvari. Krećeš se napred. Kada si mi rekao
ko ti je brat, osećala sam samo krivicu što je neko zbog koga sam srećna
povezan sa onim zbog koga sam izgubila Lukasa.“
„Trebalo je da ti kažem čim smo se upoznali. Posle je svakog dana
bilo sve teže. Nikada neću sebi oprostiti što nisam bio iskren prema
tebi.“
Odmahujem glavom. „Bilo mi je teško da se s tim izborim, ali mi je
sada jasno zašto mi odmah nisi rekao, a onda, pošto je ovo počelo da se
dešava između nas… prosto si se bojao. Oprostila sam ti, Robe. Život je
prekratak da gajimo negativna osećanja, da puštamo da nas prošlost
sputava. Posebno kada si mi u život uneo toliko sreće.“
Robert briše suzu koja mu je kliznula niz obraz. Uzima moje piće i
stavlja ga na stočić. Uzima me za ruku. „Ti si promenila moj život i
promenila si mene. Čak i ako se među nama ne desi ništa više, to će biti
nešto izuzetno posebno. Znaš da te volim. Želim da probamo ponovo.
Želim da ti pokažem da nisam onakav kakav si mislila, ali ću razumeti i
ako to ne budeš mogla. Nikada se ranije nisam ovako osećao i to me
plaši, ali je osećaj ujedno i prelep. Mnogo sam zahvalan što sam te
upoznao.“ Pruža ruku i sklanja mi pramen kose s lica. „Hvala ti što si mi
pokazala šta je ljubav.“
Osećam kako i meni naviru suze. Ljubav koju vidim u njegovim
očima kao da može da menja život. Još toliko toga želim da mu kažem,
ali i dalje ne znam kako. Noć je bila dugačka i osećam se iscrpljeno.
Želim samo da mu ležim u naručju i da zaspim.
„Možemo li u krevet?“
„Zajedno?“
„Samo… samo da me zagrliš?“
„Naravno da mogu.“ Ljubi me u čelo i pomaže mi da ustanem.
Uzimam ga za ruku i idemo u njegovu sobu.
Spuštamo se odeveni na njegov krevet i on nas pokriva i pruža mi
ruku. Ležim na njegovim grudima i uživam u toploti njegovog zagrljaja.
Sklapam oči. Nekako se osećam kao da sam kod kuće.
„Sve će biti dobro“, šapuće mi Robert.
„Možeš li to da mi obećaš?“
„Obećavam.“
Tada znam da sam prešla preko laži. Nekako se uklapamo. Želim da
budem s njim. Otvaram usta da mu to kažem, ali je on brži.
„Spavaj sada, Rouz“, šapuće i čvrsto me grli. „Biću ovde čitave
noći.“
Kapci mi se spuštaju i mislim kako ću to moći da mu kažem ujutro.

203
Ovaj trenutak je sada i ovako savršen.
Dižem glavu i tražim njegove usne u tami. On shvata šta želim i
uzvraća mi poljupcem. Trnci mi prolaze niz kičmu. Spuštam glavu,
dodirujem mu uhom grudi i čujem kako mu srce ubrzava. On duboko
uzdiše i čvrsto me grli. Slušam zvuk našeg zajedničkog disanja.
Kada je prava, ljubav treba da bude kao disanje – nešto o čemu ne
morate da razmišljate, već nešto što samo radite i nešto što vam je
neophodno da biste živeli.
Mogu li zaista dvaput naći takvu ljubav? I ako jesam, da li ću je
ovog puta zadržati?
Zaspala sam pre nego što sam došla do odgovora.

204
 Trideset deveto poglavlje

Blistavo zimsko sunce probija se između teških zavesa i stvara

svetli krug na tepihu. Neko vreme ga gledam, dok mi mozak hvata
korak s čulima. Mekani jastuci ispod moje glave su jastuci iz Gostionice, a
snažne ruke oko mene su Robertove. Prošla noć mi se polako vraća dok
mi se magla u glavi bistri. Kao da sam mamurna, ali nisam čak ni popila
onu čašu brendija, tako da je to nemoguće. Možda je to samo stres zbog
svega što se desilo. Odloženi šok ili nešto slično.
Moram na nešto da se fokusiram. Usredsredila sam se na zvuk tihog
ravnomernog disanja u uhu, koje mi blago golica vrat. On me smiruje.
Iako je sinoć bio košmar, znam da smo Robert i ja dobar par i, na kraju
krajeva, samo želim da budem s njim. Nisam želela da idem kući sama.
Bio mi je potreban njegov dodir. Njegova uteha. To nije bila samo
privlačnost koju oseća neko usamljen, već nešto mnogo dublje.
Dižem glavu i malo se okrećem da gledam Roberta kako spava.
Deluje spokojno i čak me pomalo ljuti što tako lepo izgleda, s obzirom
na to da smo spavali u odeći. Kosa mu je raščupana i pružam ruku da je
dodirnem. On oseća moj pokret i okreće glavu ka meni. Pošto je otvorio
oči, pogledi nam se sreću i nekoliko trenutaka se gledamo. U meni se širi
toplota.
Bez razmišljanja sledim instinkt i naginjem se ka njemu. Nežno ga
ljubim i osećam onu poznatu iskru između nas. Robert ječi i privlači me
bliže. Usne nam se kreću zajedno i ja ga privlačim još bliže, u sve dublji
poljubac. Robertu dah postaje isprekidan i prebacuje me na sebe, njegov
jezik traži moj jezik, njegova ruka mi se spušta niz leđa. Shvatam da je
mnogo lako izgubiti se u njegovom poljupcu. Uvek je tako bilo. Kao da
su njegove usne stvorene da se savršeno uklapaju sa mojima, kao da su
dva dela slagalice.

205
 „Imam nešto da ti pokažem“, šapuće on, a usnama mi dodiruje
obraz dok govori.
Gledam ga upitno i pokušavam da dođem do daha. Nežno me diže
sa sebe i ja sedim na ivici kreveta dok on odlazi do plakara i vadi nešto
umotano u smeđi papir. Odmotava papir i vidim da je reč o platnu.
Naslanja ga na vrata plakara i meni staje dah pošto sam videla da je to
moja slika.
„Odakle ti?“, pitam ga.
„Ja sam zapravo bio kupac, a ne Heder. Kada si mi poslala
pozivnicu za izložbu, pogledao sam slike na sajtu galerije i, ne stidim se
da priznam, kada sam video ovu sliku, zaplakao sam.“
„Zaplakao si?“
„Meni je ona savršeno pokazivala kakav mi je bio život pre nego što
sam te upoznao.“ Robert prilazi i kleči na podu pa me gleda. „Kao da
sam živeo u zimi – bilo je hladno i samotno, ali sam onda upoznao tebe, i
učinilo mi se da će sve biti dobro. Kao da je ponovo leto. Osećao sam
sreću, prvi put posle mnogo vremena. Kada sam video ovu sliku, znao
sam da želim da te pamtim, bez obzira šta se desi između nas, da
pamtim tebe i sve što si uradila za mene. Da nije bilo tebe, nikada ne bih
dao otkaz i suprotstavio se ocu. Zbog tvoje ljubavi sam postao hrabar.
Osećao sam se snažnije zato što sam te poznavao. A ako je ovo među
nama gotovo, i to je u redu, zato što sam postao bolji čovek jer sam te
upoznao.“
Odmahujem glavom, a grlo mi se steglo. „Ne mogu da verujem da
si ti kupio ovu sliku. Toliko njenog letnjeg dela potiče od tebe. Ona bez
tebe ne bi postojala.“ Gledam u njegove oči i znam da želim da budem s
njim. Želim da se prepustim. Želim rizik koji donosi ljubav. Iako me to
još plaši, moram. Sada je među nama sve baš kako treba.
Onda shvatam – jedini način na koji mogu još da živim i prihvatim
da neću provesti život s Lukasom jeste da ga provedem s nekim
potpuno različitim od njega. S nekim zbog koga se osećam potpuno
različito i čija je ljubav potpuno različita.
Ne mogu da ih poredim pošto su neuporedivi.
Robert nije drugi. On je druga prilika.
Mislim o svemu što je Robert uradio za mene otkako smo se sreli.
Išao je u galeriju i potrudio se da se čuje za moje slike; usmerio me je da
postanem slikarka kakva sam oduvek želela, ali nisam mogla zbog
strahova; našao mi je Tejlora zato što je znao koliko sam oduvek želela
da imam mačku; nije želeo da se osećam usamljeno u kućici i stavio je
lampione na moje drvo da bih noću videla put kući; i došao je da

206
razgovara s Grejemom i Glorijom zato što je znao da nikada neću moći
da mu oprostim ili da pređem preko njegovih laži ako oni ne prihvate
njegovo prisustvo. Znao je da neću prihvatiti njegovu ljubav dok je i
dalje vezan za oca i sve što njegov otac predstavlja. Ali je najviše od
svega znao da nikada neću moći da budem srećna s njim sve dok on ne
bude srećan sa samim sobom.
Još otkako sam ga upoznala, radio je mnogo toga za mene, stvari
koje nisam morala da tražim, zato što je znao da su mi potrebne.
Pokazao je koliko mu je stalo do mene umesto da mi to samo govori. I
čekao me je iako nije znao hoću li moći da pređem preko prošlosti. Voleo
me je iako nije znao hoću li ja moći da volim nekog drugog posle
Lukasa.
Ima moje srce. Ima ga još otkako smo se sreli.
To srce sada ludo tuče. Ustajem s kreveta i klečim ispred njega, tako
da su nam pogledi u istoj visini. „Život je bio nemoguć posle Lukasove
smrti, ali sam zbog tebe ponovo srećna. Nije nam bilo lako, ali ne znam,
moram da mislim da nam je bilo suđeno da se nađemo. I znam da ti nisi
siguran šta ja tačno osećam, ali…“ Zastajem da ponovo udahnem i
pokušavam da obuzdam suze. „Volim te. I to nije manja ljubav od one
koju sam osećala ranije. A da nisam imala tu prvu ljubav, mi se nikada
ne bismo sreli. Ponekad se pitam da li bi nas Lukas nekako spojio. Čini
mi se kao da nam je suđeno. Da imamo njegov blagoslov.“ Suze tada
zaista počinju da teku, a plače i Robert.
„Voliš me?“, pita on toliko tiho da ga jedva čujem.
Osmehujem se kroz suze. „Da, volim te.“
Oči su mu se ozarile i privlači me ka sebi, čvrsto me obuhvata
rukama. Privijam se uz njega i drago mi je što smo proveli neko vreme
razdvojeni zato što mislim da smo oboje morali da odlučimo ko smo, i
da želimo da budemo zajedno. „Ti imaš moje srce, Rouz“, kaže onda.
„I ti moje.“
Kada se naslonio, briše suzu i onda mi se osmehuje. „Plašiš me,
Rouz.“
„Što?“, pitam uznemireno.
„Mnogo toga sam želeo u životu, a mislio sam da to nikada neću
imati. Toliko sam vremena proveo želeći da kažem ocu da me ostavi na
miru, da se bavim onim što želim, ali nikada nisam imao petlju da to
uradim – ali zbog tebe se osećam kao da mogu da uradim sve. To me
plaši, Rouz. Baš me plaši, ali je takođe i nekako divno.“
„Meni je isto“, kažem mu i pružam ruku pa mu prelazim prstom
preko brade, a on hukne. Osmehujem mu se. „Ne znam koliko ćeš dugo

207
biti ovde.“ Sada je na mene red da budem nesigurna.
On se naginje da mi prošapuće na uho. „Imaćeš me koliko god me
želiš.“
„Pa to je dobro, zato što mislim da ću te želeti dugo.“ Očajnički
želim da osetim njegove usne i hvatam mu košulju i privlačim ga ka
sebi. Onda zastajem pre nego što će nam se usne dodirnuti i gledam ga u
oči. „Ali ti ne znaš šta ćeš da radiš, je li?“ Ostavio je posao i kuću i ne
želim da na kraju odluči da mu je sudbina negde daleko od mene.
„Znam“, obećava i približava se i snažno me ljubi. Pitam se hoću li
ikada prestati da osećam vrelinu koja mi pulsira telom dok se ljubimo,
dok se privijamo jedno uz drugo, grozničavo pokušavajući da budemo
što je moguće bliži.
Ostajemo na podu dok se skidamo. Zbog vremena koje smo proveli
odvojeni postali smo mnogo snažniji i svaki put kada me dodirne, telo
mi bukti i on uživa u tome.

208
 Četrdeseto poglavlje

Sutradan ujutro se Robert i ja nalazimo sa Emom i Džonom na

doručku u kafeu gospođe Moris. Sedimo za stolom u uglu uz vrele šolje
čaja da odagnaju ljuti jutarnji mraz, a onda gospođa Moris donosi tanjir
sendviča s prženom slaninom i jajima.
„Dakle, uskoro će veliki rođendan…“, kaže Ema, uzima sendvič i
zagriza, a kečap joj curi iz ugla usana. Džon joj daje salvetu.
Ja ječim. „Ne mogu da verujem da ću napuniti dvadeset sedam.“
„Čekaj dok ti se ne približi trideset prva, pa onda kukaj“, kaže
Robert i gurka me da me podseti kako je stariji od svih nas.
„Već smo sve isplanirali“, nastavlja Ema, a na usnama joj poigrava
vragolast osmeh.
„Šta ste isplanirali?“, pitam, smesta radoznala.
„Moramo da joj kažemo “, kaže Džon Emi. „Sećaš se slučaja
dvadeset dva?“
Robert me upitno gleda, pa mu objašnjavam šta se desilo za moj
dvadeset drugi rođendan. „Pa, Lukas je rešio da mi kod Džoa priredi
žurku iznenađenja. Nije znao da sam odavno već od Džoa uzela
slobodno veče, pa je ranije otišao s posla i našao se sa ostalima na plaži.
Onda su došli u bar, spremni za veliko iznenađenje, ali je tamo bio samo
Džo, koji je izgledao zbunjeno“, pričam mu kroz smeh. „Lukas je morao
da me pozove da dođem u bar.“
Robert se tiho smeje. „Žurke iznenađenja uvek nekako pođu
naopako.“
„Dobro, ovo nisi čula od nas, ali sad se sprema još jedna žurka
iznenađenja“, kaže Ema. „Želim da budem sigurna da ćeš se na ovoj
pojaviti.“
„Kako onda da izgledam iznenađeno?“

209
 „Moraćeš da vežbaš. Biće u Gostionici – Mik i Džoan su želeli svima
da zahvale, tako da mislim da će to biti savršena prilika.“
Robertu zvoni telefon. „Nepoznat broj – verovatno neki marketing“,
kaže pošto je pogledao u ekran. Javlja se. „Halo? Da, ja sam. Ko? Molim?
Oh…“ Užurbano ustaje i upućuje nam pogled kao da se izvinjava, pa
onda izlazi da nastavi razgovor.
„Baš ne volim što mi je rođendan u vreme Božića“, kažem i gledam
kroz prozor Roberta kako šetka ispred kafea dok razgovara.
„Obećavamo da ti nećemo kupiti zajednički poklon“, kaže Džon.
Ema ga udara laktom. „Što sad to?“
„Ja sam joj već kupila poklon.“
Prestajem da slušam njihovo prepucavanje dok gledam Roberta
kako stavlja telefon u džep i prolazi rukom kroz kosu, a onda šutira
ivičnjak.
„Nešto se dešava“, kažem Emi i Džonu i onda ustajem i idem
napolje kod njega osećajući njihove poglede na sebi. „Šta se desilo?“,
pitam, prilazim i stavljam mu ruku na rame.
Okreće se i vidim suze u njegovim očima. „Džeremi.“
Nesvesno uzmičem.
„Šta se desilo?“, pitam i bojim se najgoreg. Puls mi ubrzava i osećam
damaranje u vratu.
„U bolnici je. Misle da se predozirao. Bolnica nije imala sa kim da
kontaktira. U nesvesti je. Na intenzivnoj nezi.“
„O Robe, mnogo mi je žao.“
On me gleda i vidim strah u njegovim očima. „Moram da idem kod
njega. Smesta.“
Jasno mi je da je prećutao reči „pre nego što bude prekasno“.
„Naravno.“ Bespomoćno gledam dok on ide do nedaleko parkiranog
automobila, pa onda zakoračujem napred. „Idem i ja s tobom.“
On diže pogled dok otvara vrata automobila.
„Ne, Rouz.“
„Možda ću ti zatrebati.“
„Ali to je… Džeremi.“
Duboko uzdišem. „Možda ću ti zatrebati“, ponavljam. Čoveku koga
volim je potrebna moja pomoć i neću dozvoliti da me prošlost spreči da
budem uz njega. „Dozvoli da ti pomognem.“
On okleva i ja to shvatam kao pristanak, pa uskačem u auto pre
nego što uspeva da me zaustavi. On seda pored mene.
„Stvarno si sigurna?“
„Samo vozi, ovako gubimo vreme.“ Robert pokreće auto i ja

210
uzimam telefon da pošaljem poruku Emi, da joj objasnim zašto smo tako
na brzinu otišli.
Gledam kako Talting tiho promiče pored nas. Uzimam Robertovu
šaku i on je zahvalno stiska. Da je neko meni blizak u bolnici, znam da
bih želela da Robert bude pored mene. Pokušavam da ne mislim da je to
Džeremi, da ću videti čoveka koji mi je sve uništio; usredsređujem se
samo na to da ću biti uz Roberta. Međutim, iz misli mi nikako ne izlazi
reč „predoziranje“. Je li moguće da je to uradio zbog saobraćajke? Da je
pokušao sebi da oduzme život zbog griže savesti?
Do bolnice ima samo dva sata vožnje. Stižemo i nalazimo odeljenje
za intenzivnu negu. Idemo kroz hodnike držeći se za ruke u napetoj
tišini.
Nalazimo Džeremijevog doktora. „Džeremi je progutao preveliku
dozu tableta za spavanje. Prijatelj kod koga je bio ga je našao, pa je
pozvao hitnu pomoć. Kada je stigao ovde, bio je pri svesti nekoliko
trenutaka, ali od tada nije dolazio k sebi. Pokušavamo da ublažimo
dejstvo tableta, a onda možemo samo da čekamo da vidimo hoće li
biti… trajnih posledica.“
„Popio je tablete za spavanje?“, ponavlja Robert, a deluje
ošamućeno. Lice mu je potpuno bledo.
Doktor ozbiljno klima glavom. „Sada moram u vizitu, ali vi možete
da uđete i da ga vidite. Imate li broj njegovih roditelja?“
„Pozvaću ih ja“, kaže brzo.
Doktor klima glavom. „Ako imate neko pitanje, tu sam“, kaže, pa
žurno odlazi.
Robert prilazi da pogleda kroz staklo. Prilazim mu i vidimo
Džeremija na krevetu. Okružen je cevima, a monitor rada srca
ravnomerno pišti pored njega. „Ne mogu da verujem. Mislio sam da se
nije javljao zato što je dobro, razumeš? Ali…“
Ponovo ga uzimam za ruku i stežem je. To je dovoljno. „Šta je s
tvojim roditeljima?“
On odmahuje glavom. „Mama bi bila histerična, a tata bi odmah
počeo da brine šta će ljudi reći. Neka Džeremi sam odluči kada će da im
javi.“ Gleda me. „Izvući će se, je li tako?“
Privijam ga uza sebe i grlim. Ubija me što vidim da se Robert muči.
Ponovo gledam Džeremija, pokušavam da pomirim tog slabašnog i
bespomoćnog čoveka s čudovištem kakvo sam dugo zamišljala. Robert
ga uprkos svemu voli; on mu je brat i zbog toga želim da bude dobro. A
onda me opet obuzima griža savesti, iako ja nemam uticaja ni na šta od
sveg toga, zato što on ima priliku da bude dobro, a Lukas je nema.

211
Skrećem pogled i odlazim da sednem na plastičnu stolicu u hodniku.
Ako ne bude dobro, onda će dva života biti ugašena zbog jedne noći.
Kako bih to mogla da želim?
Veći deo dana provodimo u bolnici i ja nam uzimam kafu i
sendviče, koje smo jedva i okusili. Doktori i bolničarke dolaze da ga
obiđu i kažu da je u stabilnom stanju, ali da i dalje nije dolazio svesti.
Pošto se noć približava a još nema promene, ubeđujem Roberta da
odemo u obližnji hotel da se malo odmorimo.
Tu Robert šetka po sobi, pošto ne zna da li treba da pozove roditelje.
Šta ako se zaista desi ono najgore?
„Ako propuste priliku da se oproste s njim…“, kažem naposletku,
pošto više ne mogu nemo da trpim njegov nemir. Ležem na krevet dok
on šetka ispred mene. Ne želim da se njegovi roditelji mešaju ništa više
nego što on to želi, ali mislim na Gloriju i Grejema i kako bi oni dali sve
da su mogli da budu uz Lukasa u njegovim poslednjim trenucima.
On zastaje i klima glavom. „Ne mogu da verujem da je to uradio.
Nijednog trena nisam pomišljao… oprosti, ti si u pravu, treba da znaju
šta se desilo“, kaže pa vadi telefon iz džepa i gleda ga kao će mu
eksplodirati u rukama. Onda gleda mene. „Sigurna si da se slažeš s
ovim?“
Kratko razmišljam. Kako ćemo proći kroz ovo i svaku drugu
vanrednu situaciju koja će možda zadesiti njegovu porodicu? „On ti je
brat. Važan ti je, to mi je jasno. Slušaj, ako ćemo da budemo zajedno…“
On seda na krevet pored mene i osmehuje se. „Ako? Mislio sam da
je to rešena stvar. Za mene jeste.“
I ja se osmehujem. „I za mene je. Dobro, znači bićemo zajedno i
zato… Šta ćemo da radimo s tvojom porodicom u našem životu?“
Telefon mu zvoni u ruci, pa se oboje trgnemo. Brzo se javlja pa
uzdiše. Onda mi se osmehuje.
„Budan je“, izgovara tiho. „Hvala vam, hoćemo.“ Prekida vezu.
„Kažu da noćas treba da se odmara, ali da ujutro možemo da ga vidimo.
Sad ću zvati roditelje. Biće dobro.“ Ustaje iz kreveta i gleda me. „Hvala
ti, Rouz. Ja ti se divim.“
Odmahujem glavom. „Samo te volim.“ Shvatam da to meni nije
dovoljno. Sada sve možemo da prebrodimo pošto imamo jedno drugo.
On me gleda kao da oseća potpuno isto. „I ja tebe volim.“
Zove roditelje i ja se naslanjam na jastuk i razmišljam kako se nižu
čudni događaji. Kako sam mogla i da zamislim da ću biti tako blisko
povezana s čovekom koji je one noći naleteo na Lukasa? A ipak, evo me
sada, pružam podršku Robertu i njegovom bratu i osećam olakšanje što

212
mu je dobro, zbog Roberta. I pretpostavljam da sam uvek najviše besnela
što je Džeremi mirno nastavio svoj život iako je prekinuo Lukasov, ali
sada mi je jasno da ga je nešto toliko pritiskalo da je na kraju popio
čitavu bocu tableta za spavanje. Ipak, ne osećam zbog toga nikakvo
zadovoljstvo. Umesto toga osećam samo još bola, zato što je još nekome
život uništen te noći, i što se neko koga Robert voli takođe našao na ivici
smrti.
Zbog Roberta moram da nađem načina da nekako podvučem crtu
ispod svega. Ne mogu provesti čitav život zbunjena – da li želim da
Džeremi bude nesrećan ili srećan, i da se bojim svakog porodičnog
skupa, da strahujem da će doći i on. Želim da Robert i ja izgradimo
zajednički život – znači li to da moram da prihvatim njegovu porodicu
kao što bi on prihvatio moju?
Mislim kako je Robert sjajno prihvatio što sam bliska s Lukasovim
roditeljima. Nikada me nije sprečavao da se prisećam Lukasa niti da o
njemu govorim; svakog dana smo okruženi uspomenama na moj život s
njim; a ipak želi da bude sa mnom, želi da bude u Taltingu i uvek je
imao mnogo poštovanja prema mom braku i životu koji sam delila s
Lukasom.
Mogu li ja biti ista prema njemu? Sklapam oči i priželjkujem znak
koji će mi kazati šta da radim. Volela bih da znam šta bi Lukas želeo da
radim. Osećam poznat bol zbog toga što ga nema i mislim da ću ga uvek
osećati.
Robert prekida vezu i dolazi da legne pored mene.
Grli me i ja se privijam uz njega, kao i uvek nalazim utehu u
njegovoj blizini. Nežno me ljubi u teme i osećam kako tonem u san,
iscrpljena od događaja tog dana i nervozna zbog onoga što nas čeka
sutra.

213
 Četrdeset prvo poglavlje

Pošto smo sutradan ujutro ustali i pojeli doručak koji su nam doneli
u sobu, Robert priznaje da nije mnogo spavao. Očigledno jedva čeka da
vidi brata i nudi da mi pozove taksi koji će me vratiti u Talting, ali mu ja
kažem da ću ići s njim. Znam da će me pritiskati ako sada ne vidim
Džeremija, da će me to možda progoniti i godinama, i ako ćemo Robert i
ja biti par, moram s tim da se suočim što pre.
Bolnica je sablasno tiha kada stignemo, pošto je tek svanulo. Ponovo
idemo na odeljenje za intenzivnu negu i vidim Džeremija kako gleda u
tavanicu. Izgleda tako sitno. Kosa mu je raščupana i svetla. Jasno mi je
zašto ih niko u Taltingu nije povezao. Potpuno su različiti.
Gledam Roberta kako zuri u brata kao da gleda duha. Nije ga video
dve godine, tako da to poređenje i nije sasvim netačno. Onda gleda
mene. „Hoćeš li…“ Uzimam ga za ruku i ulazimo, pa polako prilazimo
krevetu.
„Roberte?“, kaže Džeremi jedva čujnim glasom. Robert mu prilazi i
seda na stolicu pored kreveta, pa uzima bratovljevu šaku. Džeremijev
pogled prelazi na mene. Stojim iza Roberta i gledam u oči čoveka koji mi
je oteo Lukasa i onda zamalo uništio i sebe.
„Ovo je Rouz“, kaže Robert tiho. Džeremi izgleda zbunjeno i Robert
klima glavom. „Rouz Voker.“
„Rouz?“ Džeremi me gleda i mršti se dok pokušava da se priseti ko
sam. Pitam se hoće li me prepoznati iz novinskih članaka od pre dve
godine.
„Ona je bila Lukasova supruga“, potvrđuje Robert tihim glasom.
„Mi smo sada… zajedno.“
„Zajedno?“
Sedam na stolicu na kraju sobe; nemam pojma šta da radim s

214
rukama. Nelagodno se meškoljim pod Džeremijevim prodornim
pogledom.
„Kako si ti?“, pita Robert tada i skreće Džeremiju pažnju.
„Bilo je i bolje“, odgovara Džeremi uz suv osmeh. Onda kašlje i
mršti se od bola. Pomera se u krevetu.
„Zašto si to uradio?“, pita Robert žustro. „Zašto me nisi zvao?
Koliko dugo se već nismo čuli. Nisam znao ni gde si ni šta…“
Džeremi uzdiše. „Morao sam da se sklonim…“ Ponovo gleda u
mom pravcu. „Od njega“, dovršava, a glas ga izdaje.
Ustajem. Osećam da je soba postala pretesna. „Kafa“, uspevam
nekako da kažem. „Idem da donesem…“ Brzo izlazim iz sobe i zamičem
za ugao gde mogu da se naslonim na zid i brzo udišem. Ispunilo me je
sažaljenje prema njemu, a to osećanje je teško podneti. Odlazim u
potragu za kafom i sedim sama napolju da je popijem, pošto želim da im
dam vremena da budu nasamo. Videla sam pitanja u Džeremijevim
očima – kako Robert može da bude sa mnom? Ne znam kako će Robert
na njih odgovoriti. To nema nikakve logike, a ipak smo zajedno.
Pošto sam pola sata presedela s praznom plastičnom čašom u ruci,
znam da treba da se vratim. Moram nešto da mu kažem. Zatičem braću
kako tiho razgovaraju i obojica me gledaju kada sam ušla. Robert se
osmehuje, u očima mu se vidi svetlost, a znam da se u mojim očima vidi
isto. Džeremi izgleda oprezno, nervozno, uplašeno… sitno.
Džeremi prvo gleda mene, pa brata i onda ponovo mene. Onda
nastavlja njihov razgovor. „Samo sam mislio da će svima biti lakše
ako…“ Prestaje da govori i njegovu rečenicu sledi neprijatna tišina.
Robert se napokon nakašljava. „Pogrešio si.“
„Nije bilo samo to“, praska Džeremi.
„Znam“, kažem pre nego što Robert stiže da odgovori. „Zbog tvoje
greške sam ostala bez muža.“
On se trza kao da sam ga ošamarila. „Ne znaš koliko mi je žao,
koliko samo želim da se vratim kroz vreme. Mislio sam da će biti u redu
ako vozim…“ Kašlje i pogled mu se ponovo diže ka tavanici. „Mark je
samo trebalo da me pusti… da me pusti…“ Prestaje da govori i ja
prilazim do samog kreveta, tako da mora da me pogleda.
„Znaš li koliko to sebično zvuči?“, kažem, a bes u meni narasta.
„Lukas te noći nije imao izbora. Misliš li da bi izabrao da pogine? Ti si
dobio drugu priliku i sad ćeš i nju ovako da upropastiš? I ti si mogao da
pogineš te noći.“
„Trebalo je“, kaže tiho.
„Neću da te lažem, da sam mogla da biram, onda da, izabrala bih da

215
Lukas živi umesto tebe. Naravno da bih to izabrala. Ali ja sam se
zaljubila u tvog brata i zarad njega se nadam da ćeš biti dobro. On ne
zaslužuje da zbog tebe trpi još bola. Duguješ njemu, duguješ meni,
duguješ samom sebi, ali najviše od svega duguješ Lukasu da uradiš
nešto sa svojim životom. Da stvoriš nešto u svom životu.“ Na kraju tog
žustrog govora ostala sam bez daha. Ruke mi se posle tresu i Robert
ustaje i grli me oko struka da me umiri.
Džeremijeve oči sijaju od suza. „Kako to da uradim?“, šapuće.
Robert ga gleda odozgo. „Tako što ćeš se promeniti. Naći ćeš nešto
pozitivno čime ćeš se baviti. Ponovo ćeš izgraditi sebe i svoj život. Nećeš
dozvoliti da ti prošlost uništi budućnost.“
Džeremi se nakašljava i briše oči. „Je li to lako? “
„Naravno da nije lako“, kaže Robert. „Misliš da su ove protekle
godine bile lake nekome od nas? Ne. Bile su užasno teške i nastaviće da
budu teške. Ali šta je alternativa? Da svi dignemo ruke? Ne. Ne
možemo. Svi dugujemo Lukasu da u potpunosti ostvarimo svoje
živote.“
Džeremi prigušuje jecaj i ja skrećem pogled pošto su i meni oči pune
suza. Sledi dugačka tišina. Ponovo tonem u stolicu i Robert se vraća
pored brata. Džeremi tiho plače. Na tom krevetu vidim skrhanog
čoveka. Mislim da smo te noći svi stradali. Sada moramo ponovo da
sastavimo delove sebe. Na kraju me Džeremi ponovo gleda.
„Najiskrenije mi je žao zbog toga što se desilo“, šapuće, a glas mu je
toliko slabašan da moram da se nagnem napred da bih ga čula. „Znam
da ti to ne znači mnogo.“
I sama brišem oči. „Nešto mi znači. Vidim da si iskren. I ne želim da
se niko oseća toliko očajno da uradi to što si ti pokušao.“ Naslanjam
glavu na zid pošto se osećam iscrpljeno. „Znam da te noći nisi krenuo s
namerom da izazoveš saobraćajku, ali je činjenica da se ona desila i da
nije trebalo da voziš. A onda si izbegao i sve posledice svojih postupaka.
Za Lukasa nije bilo pravde i s tim se nikada neću pomiriti. Trebalo je da
odeš u zatvor i ako bih to sada nekako od mene zavisilo, verovatno bih i
dalje želela da tamo završiš.“ Zastajem da duboko, drhtavo udahnem.
„Ali prošlost ne mogu da promenim; mogu samo da probam da
nastavim da živim i da mislim o budućnosti. Ne znam kakva je to
uvrnuta sudbina udesila da se zaljubim u tvog brata, ali to se desilo i
morala sam da se izborim s grižom savesti koju sam zbog toga osećala i
da se nadam da bi Lukas razumeo i da bi želeo da budem srećna.
Pošto sam s Robertom, ti ćeš uvek nekako biti u mom životu, a
znam da on želi da te vidi srećnog. Nikada neću moći da ti oprostim

216
zbog onoga što si mi uradio. Izgubila sam muža, a on je bio najbolji
čovek, bolji nego što ćeš ti ikada biti, koliko god se budeš trudio, i ja ga
nikada neću zaboraviti i neću zaboraviti način na koji sam ga izgubila.
Ono što bih, međutim, volela jeste da ti ne prokockaš svoj život. Znam
da ni Lukas ne bi to želeo. On je voleo život i voleo bi da je još s nama,
tako da ti moraš da poštuješ svoj život i da iz sve ove nesreće stvoriš
nešto pozitivno.“ Dižem glavu. „Moraš nam obećati da ćeš to da uradiš“,
dodajem, a mislim na nas u sobi i na Lukasa, gde god da je. Osećam da
mi nekako daje snage koja je neophodna za ovo. Nadam se da će uvek
biti tu da mi daje snage. Verujem da hoće.
Robertu pišti telefon – stigla mu je poruka da su njihovi roditelji
krenuli.
„Mislim da neću moći…“, počinjem da govorim, i pokušavam da
zaustavim suze. Danas ne bih podnela da ih upoznam. Za to će mi
trebati još vremena.
„Vodim te kući“, kaže odlučno pošto je smesta shvatio. „Džeremi?“
Džeremi mi pruža ruku. „Rouz?“
Oklevajući ustajem, pa sporo prilazim krevetu. Dodirujem mu ruku,
dodir mu je hladan i on sklapa prste oko mojih. Džeremijev i moj pogled
se sreću. „Obećavam“, kaže.
Klimam glavom, pošto zasada moram da mu verujem na reč. Vidim
čoveka koji je veoma nisko pao i nadam se da će uspeti da se podigne.
Puštam Džeremijevu ruku i moram da priznam da osećam spokoj što
sam se oslobodila jednog dela besa koji sam osećala prema njemu.
Morala sam ovo da uradim. Nadam se da će on ispuniti obećanje. Onda
me Robert uzima za ruku i vodi me iz sobe. Pošto smo izašli, čvrsto me
grli. Jecam u njegovom naručju i oslobađam iz sebe sve što se
nagomilalo.
Vreme je da sve oslobodim.
Vreme je da budemo slobodni.

217
 Četrdeset drugo poglavlje

Za Božić pada sneg, što se u Taltingu nikada ranije nije desilo. Bele
pahuljice gusto i iskosa padaju, prekrivaju krovove i pločnike kao kada
se kolač pospe šećerom u prahu. Grad izgleda kao s božićne čestitke.
Doterujem se i nadam se da će veče proteći lepo. Za noćas sam
izabrala crvenu somotsku haljinu, a preko nje debeli crni vuneni kaput,
zbog hladnoće, i sada čekam Roberta da dođe po mene i slušam božićnu
muziku.
Prošlo je nekoliko nedelja otkako smo Robert i ja bili u bolnici i u
međuvremenu je Džeremi pušten kući. Rešio je da ode kod njihove
tetke, a tamo će otići i njihova majka. Robert će posle Božića ići da ih
poseti. Mislim da je rešen da pomogne Džeremiju da ne ponovi greške iz
prošlosti. A ja ću mu u tome pružiti svu neophodnu podršku.
Čuje se tiho kucanje na vratima i ja ih otvaram, pa se odmah
osmehujem kada vidim Roberta. Izgleda dobro u beloj košulji s tankom
kravatom i tamnim pantalonama. Preko ima tamni vuneni kaput. Više
mi se sviđa u opuštenoj taltinškoj odeći, ali noćas izgleda seksi. Ljubi me
u obraz i daje mi crvenu ružu.
„Izgledaš fantastično“, kaže pošto me je odmerio od glave do pete.
„Ti isto.“ Spuštam ružu na sto i uzimam torbicu. „Spreman si za
izlazak?“
On namiguje. „Potpuno spreman.“ Uzima me za ruku pa izlazimo i
žurimo do automobila, ali nas sneg smesta prekriva.
„Ema je pod priličnim stresom, brine se hoće li ketering…“
„Ketering? Pa koliki je to skup?“
Robert se osmehuje dok pokreće motor, te osećamo dobrodošli nalet
toplog vazduha.
„Meni se čini da Ema ništa ne radi polovično, je li?“

218
 Naslanjam se u sedištu. „O bože.“
Robert kreće i vozi ka Gostionici.
„Mislila sam da posle izložbe više neću morati da budem u centru
pažnje.“
„Nema šanse. Pre svega, ti ćeš imati još mnogo izložbi“, odgovara
on. „Mislim da je baš lepo od nje što želi da što više ljudi slavi s tobom.“
Steže mi šaku. „Uzgred, nisam zaboravio tvoj poklon, samo treba malo
da se podesi.“
„Da se podesi?“
„Uskoro ćeš sve saznati.“
„Zanimljivo.“
Skreće na parking Gostionice, na kome vrlo sumnjivo nema drugih
automobila. Smejem se. „Gde su ih pobogu sve smestili?“
„Put pozadi je čitav zakrčen“, kaže pokazujući prstom. „Rekao sam
da treba da ostave bar neki, pošto će biti ljudi koji odsedaju u gostionici,
ali su me nadglasali. Ovi iz keteringa su bili prilično besni, možeš da
pretpostaviš.“
„O da. Nošenje stvari u rukama po ovakvom vremenu sigurno nije
zabavno. Dobro, hajde onda da vidimo i to čudo.“
„Jesi li uvežbavala iznenađeno lice?“
Klimam glavom pa prinosim ruke licu, i dramatično otvaram usta.
„Je l’ može ovo da prođe?“, šalim se, pošto znam da izgledam blesavo.
„Možda još malčice da otvoriš oči, ovako“, kaže, pa pravi grimasu
zbog koje izgleda kao riba.
Praskam u smeh.
„Molim?“
„Hajde, idemo.“ Izlazim iz kola i smesta počinjem da drhtim. Brzo
ulazimo u predvorje, pa prolazimo do restorana držeći se za ruke.
Otvorena vatra i božićni ukrasi su dobrodošao prizor posle samo
nekoliko minuta provedenih napolju, i već osećam da sam se ugrejala.
Ulazimo u tamnu trpezariju i svetla se iznenada pale. Pojavljuju se
lica mojih prijatelja, koji svi viču „iznenađenje!“ i dižu čaše. Ja se trudim
da izgledam iznenađeno i hukćem – verovatno malčice preterano
dramatično – i čujem Roberta kako se tiho smeje, ali zapravo nije lako
glumiti iznenađenje ako niste glumica. Mislim da su, međutim, svi
previše zadovoljni da bi to primetili.
Ema skače na mene, i privija me u snažan zagrljaj.
„Srećan rođendan, lepotice“, viče, gura mi čašu šampanjca u ruku i
nekako mi istovremeno skida kaput. Daje ga Robertu i vuče me za
sobom na sredinu prostorije. Uobičajeni stolice i stolovi su negde

219
sklonjeni i tu je samo sto uz jedan zid, na kome je brdo hrane i pića, a
iznad njega veliki transparent sa zlatnim slovima na kome piše: „Srećan
rođendan, Rouz.“ Zlatni baloni dodiruju tavanicu, a raznobojna svetla
su prebačena preko ograde. Svi moji sugrađani su se doterali i prostorija
izgleda i otmeno i praznično. Božićna muzika tiho svira iz zvučnika kraj
vrata, a prostorijom se šire arome mirišljavih sveća u svim uglovima.
„Ovo zaista sjajno izgleda“, kažem Emi.
„Drago mi je što ti se dopada. Vidi“, kaže i pokazuje mi u ugao, gde
me čeka gomila poklona.
„Pa lepo sam rekla bez poklona“, kažem besno, ali ona samo sleže
ramenima i vodi me do svojih roditelja, koji stoje s Glorijom i Grejemom.
Gubim Roberta iz vida dok ih sve pozdravljam i trudim se da me ne
savladaju emocije što sam okružena tolikim dragim ljudima. Šampanjac
mi u tome samo odmaže. Poslednji rođendan sam provela tiho, dok sam
pokušavala da ga prebrodim bez Lukasa – on je uvek za moje rođendane
imao velike planove – ali mi je drago što mi je Ema ovo priredila; zaista
mi se čini kao nov početak. Za sve nas.
Emina mama prilazi da me zagrli. „Ti i Robert morate uskoro da
dođete na večeru sa Emom i Džonom“, kaže i toplo mi se osmehuje.
„Hoćemo, obećavam“, odgovaram. Oduvek sam slutila da ju je
mama zamolila da brine o meni, i mada sam sada odrasla, ona i dalje
ispunjava to obećanje.
„Dobro, neću samo za sebe da te zadržavam“, kaže Su pa preko
ramena gleda ženu koja ide ka nama.
„Srećan rođendan, Rouz.“
„Heder“, vičem ja i ljubim je u obraz. „Hvala što ste došli.“ Onda
primećujem Roberta, kako u uglu razgovara s Mikom. Izašao je iz
bolnice i lepo se oporavlja, ali se Džoan nikada ne odvaja od njega i
napeto ga posmatra. Robert oseća moj pogled i osmehuje mi se. Izgleda
kao da nešto smera.
„Ne bih ovo nipošto propustila. Radiš na nečem novom?“
Osmehujem se pošto ona uvek misli na posao. „Ne, ali imam
nekoliko ideja.“
„Pa, jedva čekam da ih vidim.“
„Vidi, vidi, dve moje najdraže ženske“, kaže Den, prilazi i staje
između nas. U crnoj kožnoj jakni deluje smešno dok stoji pored Heder,
koja je u otmenoj crnoj haljini. Sasvim sigurno bi bili neobičan par, ali mi
nešto govori da bi moglo da im uspe.
„Opet ti?“, šalim se ja, pa se naginjem da ga poljubim u obraz.
„Šta da ti kažem? Ovo mesto me sve više privlači.“

220
 „Možda jednog dana ovde napraviš slikarsku koloniju.“
„Znaš, možda i ja dođem na neku od tih kolonija, kada sam već
toliko čula o njima“, kaže mu Heder.
„To bih baš voleo“, kaže. Ona izgleda pomalo ošamućeno što on
deluje kao da to ozbiljno misli i ja uzmičem, u nadi da će praznična
atmosfera pomoći da nešto tu procveta.
Ema se probija između ljudi da dođe do mene. „Lepo se zabavljaš?“
„Super je, hvala ti.“
„Pa čemu služe najbolji prijatelji? Dobro, imam nešto da ti kažem“,
šišti mi na uho. „Htela sam da sačekam, ali stvarno ne mogu.“
„Šta je?“
„Hajdemo napolje.“
„Pada sneg.“
Maše kutijom umotanom u zlatni papir. „Na kraju ćeš dobiti
poklon.“
„Dobro, onda.“ Uzimam kaputi i izlazim za njom na terasu. Sneg je
stao, ali je i dalje ledeno i od vetra sa mora staje mi dah. Buka i toplota
žurke blede pošto je Ema zatvorila vrata za nama.
„Dakle, izvoli. Srećan rođendan“, kaže dajući mi kutiju. „I da, inače,
trudna sam.“

221
 Četrdeset treće poglavlje

Snažno je grlim. „Mnogo mi je drago što to čujem.“

Ona me vodi do stola, pa sedamo pošto smo podvile kapute zbog
hladnog metala. „Znaš, danas sam se pitala kada sam to prvi put
poželela da imam decu. Ne mogu da se setim zato što sam zapravo to
oduvek želela. Ne mogu čak ni da objasnim zašto. To je bilo samo
neodređeno osećanje, ta potreba da budem mama. Znam da ne zvuči
razumno… Ne mogu prosto da odustanem od nečega što sam oduvek
želela. Mada bojim se posle onoga što se desilo. Samo se nadam da će
ovog puta…“
Blago joj stežem ruku. „Znam.“
„Prosto moram da verujem da će sve na kraju ispasti dobro.“
„Vi ste oboje to zaslužili. Želim vam svu sreću.“
Ona se osmehuje. „Ipak ću još malo da sačekam pre nego što kažem
drugima, prvo da odem na pregled kad budem treći mesec. Ovog puta
hoću da budem sigurna. Ali tebi sam morala da kažem.“
„Drago mi je što jesi.“
„A sada otvori poklon.“
Osmehujem se i pažljivo odmotavam srebrni papir, pa otkrivam
uramljenu fotografiju na kojoj smo Ema, Džon, Robert i ja kod Džoa.
„O Emi, pa to je divno. Hvala ti.“
„Meni se on sviđa, Rouz, i vidim da si s njim srećna. Sećaš se kako si
nekada iznad kamina držala sve one fotografije? Možda sad možeš i ovu
da staviš. Da počneš novu zbirku.“
Razmišljam o svim slikama koje sam zaključala, kao i o slikama
skrivenim u mom telefonu i kompjuteru. Volela bih da ponovo iznesem
neke slike. Ta ideja me više ne plaši. Uspomena se ne treba bojati; u
njima treba uživati. Zbog njih ste ono što jeste i zbog njih je vaš život

222
takav kakav je. I dobar i loš. One su deo vas. „Mislim da hoću.“
„Čini se kao nov početak za sve nas, zar ne?“, kaže Ema kao da mi
čita misli.
Vrata iza nas se otvaraju i terasu ispunjava iznenadno svetlo.
Okrećemo se i vidimo Roberta kako proviruje. „Ne želim da vas
prekidam…“
„Sve je u redu“, kaže Ema. „Moram nešto da spremim“, dodaje i
namiguje.
Pitam se koju li je tortu naručila. Uvek mi je čudno kad jedem tortu
koju nisam sama napravila. Ona ustaje i ljubi me u obraz, a onda i
Roberta.
„Vas dvoje ste mi tako super“, kaže, pa se vraća na žurku i zatvara
vrata.
Robert prilazi i seda pored mene.
„Znači, izgleda da je vreme za poklone?“
„Teško mi je da nosim to breme“, odgovaram.
„Moj poklon je možda malo neobičan“, kaže i iz džepa košulje vadi
mali srebrni ključ. Spušta mi ga na dlan. „Srećan rođendan, Rouz.“
Sumnjičavo ga posmatram. „Ovo nije ključ od lisica, je li? Nemaš
neki fetiš koji ćeš tek sada da mi priznaš?“ Robert se smeje, pa me ljubi.
„Ti nikada nećeš prestati da me iznenađuješ, gospođice Voker. I ne, nije
za lisice, mada ako hoćeš da ih kupimo, neću se žaliti. Ne, slušaj, evo u
čemu je stvar.“ Okreće se ka meni, pa me uzima za ruku. „Još otkako
sam rekao ocu da odlazim iz firme, razmišljao sam šta sledeće
nameravam da radim. Znao sam samo da želim da budem s tobom, ali
sam onda počeo da razmišljam šta još želim i shvatio sam da je to ovo
mesto. Leto je ovde čudesno, i to nije samo zbog tebe – ja volim ovaj
grad. Miran je ali zabavan i svi su nekako luckasti, ali takođe imaju i
pravu zajednicu. Ovo je mesto gde bih mogao da ostarim. A onda sam se
prisetio one noći s paljenjem svetala na jelci. Bilo mi je užasno kada sam
video šta se desilo Miku i kako su svi jednog trenutka bili srećni, a
drugog preplašeni, ali sam shvatio i da sam nešto uradio. Pomogao sam
oko Gostionice i to mi se veoma dopalo. Dopalo mi se da rešavam
probleme, da razgovaram s gostima, da pomažem, da rukovodim
osobljem, da sve organizujem.“
Pitam se kuda ovo vodi, ali klimam glavom da se slažem. „Super si
to obavio.“
„Pošto se Mik vratio, bio je veoma zahvalan na pomoći, ali se i
brinuo. Srčani udar ume da preplaši čoveka, ali srčani udar takođe ne
nastupa tek tako, već se uslovi dugo stiču. Bilo mu je teško da vodi

223
gostionicu samo sa Džoan. Preko leta je imao sve više gostiju i nikada
nisu mogli da se bar malo opuste. Priznao je da je razmišljao o odlasku u
penziju, ali se takođe brinuo ko će kupiti gostionicu. Njihovu decu ona
ne zanima, a on je želeo da to i dalje bude hotel, jer je on potreban gradu,
a ne da je kupi neka velika korporacija, pa da je sruši i izgradi ko zna šta.
Gledam ključ i polako shvatam. „To ne bi bilo dobro za grad.“
„Slažem se, i zato sam ga pitao, ako bi neko ponudio da kupi hotel,
ali da mu ne promeni namenu, ako taj neko želi da on ostane deo grada,
da li bi ga prodao? I on je pristao.“
„Kupio si Taltinšku gostionicu?“, kažem jedva čujnim glasom.
„Mnogo se cenjkao, i skoro da sam morao da prodam dušu da
skupim dovoljno novca, ali da, pristao je da mi je proda. A pošto sam
prodao stan, imao sam dovoljno za učešće, tako da sam mogao da
dignem kredit za ostatak i za renoviranje.“
Nekoliko trenutaka razmišljam o tome šta sam čula. „Dakle, ostaješ
ovde? Zauvek?“
„Da. To je ono što želim.“ Sklapa mi šaku u kojoj je ključ. „Kupio
sam ovo mesto zato što sam se letos zaljubio u njega i tu želim da živim.
Ali Rouz, lagao bih kada ne bih rekao da sam ga kupio i zbog tebe.
Želim da ovde živim s tobom. Pozadi ima kućica koje trenutno niko ne
koristi; mislio sam da bi u nekoj od njih mogla da napraviš odličan
atelje.“
Usne mi se krive u osmeh. „Stvarno? To je tako uzbudljivo. Ali,
hoćeš li ti moći sam da vodiš hotel? Mik i Džon su uvek bili tim.“
Gledam ključ. „Volela bih da ti pomognem, ako i ti to želiš.“
Lice mu se ozarilo. „Naravno da želim. Ni slučajno ne bih želeo da
žrtvuješ svoju umetnost, ali vidim nas kako zajedno vodimo ovo mesto“,
kaže pa onda stavlja ruku preko moje šake i steže ključ između nas.
„Ja isto“, slažem se. Znam da ćemo biti dobar tim. Pružam ruku ka
njemu i grlimo se. Robert me privija uza sebe i dugo ljubi. Više mi nije
hladno kao malopre.
„Znam da nisam najbolje postupio kada smo se sreli, ali ću ti čitavog
života to nadoknađivati. Volim te svim svojim srcem“, kaže tada Robert
tiho, tik uz moje uho. Stavio mi je ruku preko ramena i zajedno gledamo
more, u tamne talase što zapljuskuju pesak. „Ima još nešto…“, šapuće.
Vodi me kroz gužvu u salon, pa do kamina u kome pucketa vatra,
pored koga smo sedeli one noći kada smo kitili jelku. Slika konja je
sklonjena i na njenom mestu sada visi moja slika srca, Bez zime ne bi bilo
proleća.
Robert me uzima za ruku i gledam svoju sliku koja kao da je oduvek

224
trebalo da bude tu.
Pitam se je li Lukas negde blizu, da li nas posmatra, i pitam se šta li
sada misli. On je uvek govorio da je ljubav dar i ako vam se posrećilo da
je imate, treba uvek za nju da se borite. On se uvek borio za nas i ja sada
želim da se borim za ovu novu ljubav s Robertom. Lukasa, međutim,
nikada neću zaboraviti; on će uvek biti u mom srcu.
Iz tragedije se izrodilo nešto prelepo. Nisam znala da mi je Robert
potreban i on nije znao da sam ja potrebna njemu, ali smo oboje otkrili
ono što uopšte nismo znali da tražimo.
„Ovde joj je mesto“, kaže tiho Robert i privlači me bliže.
„Kao i meni. Hajde da nikada ne odemo odavde“, kažem i
pokušavam da mu se osmehnem.
„Dogovoreno“, odgovara on, pa me ponovo ljubi. To je strastven
poljubac od koga mi se toplina širi čitavim telom, i zauvek ostavlja
otisak u mom srcu, pored Lukasa.

225
 Epilog

Osamnaest meseci kasnije

Držimo se za ruke i ulazimo u crkvu jednog toplog junskog dana,

okruženi manje-više svim našim sugrađanima. Sedam u prvi red i
osmehujem se Emi, koja stoji ispred nas sa Džonom i vikarom dok joj se
sinčić vrpolji u rukama.
Danas je krštenje Lukasa Smita i Robert i ja smo kumovi. Silno me je
dirnulo kada su mi Ema i Džon rekli za koje su se ime odlučili. Znam da
bi se i Lukas isto osećao. Nadam se on ovo vidi, gde god da je. Sreća koja
zrači iz njih oseća se u čitavoj crkvi, pa i van nje. A oni je zaista
zaslužuju.
„Je li sve spremno?“, tiho pitam Roberta, pošto brinem oko
priprema za zabavu koja sledi.
„Ne brini, oduševiće se“, odgovara mi i dodiruje mi nogu da me
smiri.
Oboje volimo što zajedno upravljamo Gostionicom. Preuredili smo je,
uneli smo u nju svoj lični pečat i mnogo nam je laknulo što su već u
prvoj letnjoj sezoni sve sobe bile rasprodate. Neke moje slike još vise u
sobama, a i dalje sam zapanjena novcem koji dobijam od njihove
prodaje. Radim u ateljeu koji mi je Robert renovirao, iza hotela, kada
god osetim inspiraciju, i zapravo sam i sama pomalo postala turistička
atrakcija. Den je čak rezervisao sobe da kod nas priredi svoju sledeću
slikarsku koloniju.
Ipak, želeli smo da nam kuća i posao budu razdvojeni, pa smo
proširili moju kućicu da u njoj bude mesta za dvoje, dobro, za troje, ako
računamo i Tejlora.
Gledam Gloriju i Grejema, koji sada redovno dolaze u hotel na

226
nedeljni ručak, i dobijaju najbolji sto s pogledom na more. Prigrlili su
Roberta više nego što sam ja mogla da se nadam i uvek će biti deo mog
života. S Robertovima je išlo teže, ali polako napredujemo. Njegova
mama dolazi u Gostionicu na večeru, kada je njegov otac na nekom
poslovnom putu. Njegov otac je i dalje na distanci, ali znam da Robert
želi da se jednog dana izmire. Džeremi živi u Londonu, sprema se da
bude učitelj, i polako ali sigurno uspeva da preokrene svoj život.
Nekoliko puta je dolazio da nas poseti u Gostionici. Robert je veoma
ponosan zbog toga koliko mu se brat promenio, a meni je drago što i
dalje drži reč koju je dao i nama i sebi.
Pošto se služba završila, izlazim na zadnja vrata crkve. Malo groblje
je skriveno iza drveća i ja sporo hodam ka njegovom grobu da bi me
obuzeo spokoj tog mesta.
Čujem samo ptice koje kruže na svetlom plavom nebu istačkanom
paperjastim belim oblacima. Oduvek mi se činilo da ovde ništa ne može
da vas dotakne – deluje toliko daleko od sveta, kao da zauzima
sopstveno mesto u kosmosu, netaknuto ničim drugim.
Lukas zapravo nije želeo da ga sahrane. Rekao mi je da je želeo da
mu se pepeo razveje u more, ali njegovi roditelji to nisu mogli da
podnesu i ponekad posle smrti treba pre misliti o ljudima koji su ostali
živi, tako da im se nisam oko toga suprotstavila. Mada, uvek ću ga
zamišljati tamo u moru umesto ovde u zemlji.
Zato sam se toliko dugo i opirala da dođem ovamo. Gledam
nadgrobni kamen s njegovim imenom i mrzim što je tako sveden na
nešto hladno i beživotno, ali odbijam da verujem da je on zapravo tu.
Ipak želim da me čuje, i možda ću se ovako nekako spojiti s njim.
Sedam ispred njega prekrštenih nogu, na pomalo vlažnu travu.
Nakašljavam se i glasno mu govorim.
„Jutros sam se prisetila kako smo se jednom posvađali, pa nedelju
dana nismo razgovarali. To je bilo pre nego što smo počeli da živimo
zajedno i bila sam te videla kako pričaš s nekom devojkom u školi. Sad
se čak više i ne sećam kako se zvala; mislim da se odselila u London. Ali
tada sam bila ubeđena da si flertovao s njom, da ti se sviđa. I nisam ti
verovala kada si rekao da nije tako. Te nedelje sam shvatila koliko zbog
ljubavi mogu biti nesigurna. Bojala sam se da ćemo raskinuti, ali sam se
previše plašila da ti to kažem.
Onda si se pojavio u kući Eminih roditelja sa onim albumom.
Mnogo si vremena utrošio da isečeš slike žena iz časopisa – manekenki,
glumica, pevačica. Na stotine slika. Pa si rekao da te baš briga ako se bilo
koja od njih pojavi u Taltingu, ti ćeš se ipak odlučiti za mene, zato što me

227
voliš. Još imam taj album. Bilo je luckasto ali romantično, pomalo kao što
si ti bio.
Nikada nisam upoznala nijednu slavnu ličnost, ali sam upoznala
jednog čoveka, i u početku sam osećala užasnu krivicu. Zato što ti
nikada nisi voleo nikog drugog sem mene. Održao si reč koju si mi dao
kada smo bili mladi i kada nismo znali za drugo. Nikada nisi sreo
nijednu ženu koju si želeo da voliš više od mene. A ja sam mislila da
nikada neću voleti nikoga sem tebe.“ Zastajem da dođem do daha i suza
mi klizi niz lice. „Jedini način na koji je moje srce moglo da nastavi bio je
da zavoli nekoga ko je toga vredan. Želim da volim nekoga ko to
zaslužuje, kao što si ti nekada to zasluživao, i nekoga ko će me voleti kao
što si me ti voleo. Valjda želim da budem srećna sa osobom koju sam
rešila da volim. Jer čak i ako ne mogu da održim isto obećanje koje si ti
održao, ovo mogu. I zato ti obećavam, Lukase, da je Robert čovek koga
bih volela da upoznaš. To zvuči sumanuto, ali mislim da bi ti se on
dopao. Ti bi ga poštovao. I to mi daje snage da živim dalje.“
Dodirujem prstenje oko vrata. „Uvek ću nositi tvoje prstenje,
Lukase, iako mi je na ruci prsten koji mi je on poklonio.“ Gledam safirni
verenički prsten koji mi je Robert dao za Dan zaljubljenih. Prosidba je
bila savršena. Otišli smo da se prošetamo plažom u zoru, pa smo seli na
pesak uz kroasane i kafu koje je Robert poneo i onda me je, dok smo
zajedno gledali rađanje sunca, pitao hoću li da ostatak života provedem
s njim. Instinktivno je znao da ne bih želela da zamenim dijamantski
prsten koji mi je Lukas dao, pa mi je zato poklonio nešto samo naše.
Planiramo malo venčanje na plaži. To mesto će uvek biti posebno za nas.
„Hvala ti na svim onim godinama u kojima si me voleo, Lukase, ja
sam te volela još i više.“ Pridižem se i gledam u nebo kojim proleće jato
ptica, ka moru. „Nadam se da si srećan, gde god da si“, kažem mu.
Poslednji put gledam njegov grob i šaljem mu poljubac pre nego što
idem ka crkvi, gde me čeka Robert. Imala sam ljubav sa kojom sam
odrasla i sada ću imati ljubav sa kojom ću ostariti.
I zauvek ću biti zahvalna i zbog jedne i zbog druge.

Kraj

228
Obrada: Disco Ninja

229
 Izjave zahvalnosti

Hvala mom agentu Hani Ferguson što je verovala u ovu priču i u

mene i što mi je pomogla da ostvarim san, da držim ovu knjigu u
rukama.
Hvala mojoj urednici Emili Grifin što mi je pomogla da ova knjiga
bude što bolja i što me je dovela u izdavačku kuću Hedlajn. Želim mnogo
ljubavi čitavoj ekipi u Hedlajnu. Posebno hvala sjajnom agentu za odnose
s javnošću Frensis Gau, Sari Adams na velikom trudu i Šivon Huper na
čarobnim koricama.
Ovaj roman je, kao i svi drugi, prošao kroz mnogobrojne verzije pre
nego što je postao priča koju sada čitate i zato hvala Džulijet Mašens,
Sari Brajers i Elizabet Arojo što su čitale rane verzije i davale mi korisne
savete.
Hvala Emi Kapron i ekipi iz The Hot Bead što su izabrali moju kratku
priču za pobednika na svom takmičenju i tako mi omogućili da prvi put
iskusim kako je to biti objavljivani pisac.
Tokom pisanja nikada nisam bila usamljena zahvaljujući velikoj
podršci koju sam dobila od drugih blogera i pisaca i zato hvala svima
koje sam upoznala na netu i u stvarnom životu i koji su mi davali savete
o pisanju, kojima su se dopale moje mnoge slike Harija (žao mi je, nije
mi žao), koji su pružali podršku ovoj knjizi i uopšte bili uz mene kada bi
me napalo čudovište nesigurnosti. To znači svima na Vordpresu, Tviteru,
Fejsbuku i Instagramu – volela bih da vas sve nabrojim, ali treba čuvati
drveće!
Posebno hvala Džordžu Lesteru zato što je uvek bio tako fin i imao
toliko obilje saveta i što se odazivao na moje bezbrojne pozive u pomoć.
Najbolji navijač i prijatelj koga pisac može da poželi.
Hvala i Hariju što mi je dozvolio da ga koristim kao osnovu za

230
Rozinog mačora Tejlora – dobićeš još mačjih poslastica, obećavam.
Hvala mojoj porodici i prijateljima na svoj podršci i zato što mi se
niste smejali kada sam rekla da dajem otkaz da bih probala da budem
pisac – ili što mi se bar niste smejali u lice.
Posebno hvala, i mnogo ljubavi, mojoj mami što me je ohrabrivala
da pokušam da ostvarim svoj san i što je sve vreme bila uz mene.
I na kraju, hvala svima koji su pročitali ovu knjigu. Ako nešto
možete da sanjate, možete to i da ostvarite!

231
 O autorki

Viktorija Volters je uvek volela da smišlja priče. Prvu knjigu je

napisala rukom, kada joj je bilo šesnaest, po uzoru na seriju knjiga Sweet
Valley High. Viktorija je studirala sociologiju na Univerzitetu Vorvik i
posle je radila u izdavaštvu i knjižari Voterstons. Živi u Sariju sa
mačorom Harijem (koji je ime dobio po Hariju Poteru, a ne Hariju
Stajlsu). Ovo je njen prvi roman. Više o Viktoriji možete saznati – a
takođe naći i slike mačora Harija – ako je pratite na Tviteru na
@Vicky_Walters ili ako posetite njen blog na adresi: www.victoria-
writes.com

232
 Viktorija Volters
Druga ljubav mog života
Za izdavača
Dejan Papić

Lektura i korektura
Aleksandra Vidojković

Slog i prelom
Igor Škrbić

Dizajn korica
M+D Veselinović, Metropolis

Tiraž
2000

Beograd, 2018.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Telefon: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs

233