1

Sveci i
grešnici

B i b l i o t e k a „ A g o r a ”

k n j i g a 6 7

2
 Naslov originala:
Edna O'Brien
SAINTS AND SINNERS Sveci i
Copyright © 2011 by Edna O'Brien
grešnici
Copyright © 2012, za srpski jezik, AGORA

3
 Sveci i
EDNA O’BRAJAN
grešnici

SVECI I
GREŠNICI

Prevela sa engleskog
Viktorija Krombholc

4
 Sveci i
grešnici

Za mog prijatelja Luka Doda

5
 Sveci i
grešnici
KRALJEVI ROVOVA

Na jednom reveru imao je malu zeleno-zlatnu harfu, a na

drugom anđela raširenih krila. Plava jakna na njemu videla je i
bolje dane. Na glavi je nosio filcani plavi hornburg šešir, a sede
lokne su mu sezale skoro do ramena. Koža mu je bila bolesno
žuta, ali su mu šake bile tamne poput lešnika, a jedan od
zglobova na prstima desne šake bio je kvrgav i otečen, očito
posledica neke povrede. Niže, oko ručnog zgloba, nosio je
široki crni povez. Teško je bilo odrediti koliko mu je godina, a
izgledao je kao čovek na kome se nakupio sloj večitog inja.
Polako je ispijao svoj ginis, podižući čašu s odmerenom
ozbiljnošću. Nalazili smo se u ogromnom pabu u severnom
Londonu po imenu „Bidi Maligans”, na Dan Svetog Patrika, a
praznično uzbuđenje bilo je skoro opipljivo. Veliki natpisi
SREĆAN DAN SV. PATRIKA krasili su zidove, a brojni televizori s
ravnim ekranom prikazivali su prizore iz domovine, brda,
doline, jezera, uredne gradove i najuzbudljivije sportske
trenutke proteklih godina. Mali lampioni, pomalo nalik
kandilima što gore ispod slike Svetog srca Isusova, svetleli su
po ćoškovima prikucani za drvene grede, a tog su slavljeničkog
dana delovali kao talismani. Unutra je bilo samo troje ljudi,
onaj ćutljivi muškarac, žena umršene kose koja je promuklim
glasom trabunjala neke bedastoće, i ja.
Adrijan, mladi šanker, kredom je ispisivao ponudu
poslastica, dupli džejmson više nego upola snižen, majušne
porcije irskog paprikaša i kolač od jabuka gratis. Uz sve to,
gazda je prethodno ostavio kutiju punu zelenih vunenih kapa i
zelenih šalova, poklona namenjenih redovnim mušterijama.
Adrijan je bio mlad i prijazan i ponudio mi još kafe, a ćutljivom
muškarcu, kojeg je oslovio sa Raferti, ponudio je još jedno

6
 piće, u čast praznika. Na muku i bes živahne mlade pomoćnice
Klode, Adrijan se prepuštao nostalgiji iznova puštajući
„Golvejski šal”1 na džuboksu.
Sveci i
Poslužena kafa bila je bljutava, ali pošto sam stigla pre
ugovorenog termina, ispijala sam je natenane i dohvatila
grešnici
novine sa slobodnog stola do mene. Najbrojniji su bili naslovi o
nesrećama i skandalima. Neredi se nastavljaju u provinciji na
severu Kine, glumica uslikana dok je u pijanom stanju iznose iz
noćnog kluba, a na drugoj fotografiji prikazana je kako pristiže
nekoliko sati ranije, u pripijenoj beloj haljini i na strmoglavim
potpeticama. Talac oslobođen nakon šezdeset sedam dana u
zarobljeništvu negde u afričkoj divljini deluje ošamućeno pošto
ga je opkolila horda novinara. Potražila sam vremensku
prognozu za Njujork, gde sam nekada često slavila Dan Svetog
Patrika, stojeći u gomili što se gura i kliče paradi i orkestrima i
osećajući neobičnu usamljenost usred svega tog slavlja.
Trebalo je da se nađem sa doktorom kod kojeg sam
odlazila skoro godinu dana i koji se upravo doselio u ovaj
manje pristojan kraj Londona napustivši prostorije u Primrouz
Hilu, verovatno zbog astronomske kirije. Prvi put sam dolazila
u novu ordinaciju, pa sam bila ispunjena zebnjom, delimično
zbog toga što sam, činilo mi se, ostavila jedan mali deo sebe u
onoj staroj prostoriji s naslaganim knjigama, vatrom u kaminu i
neformalnošću koja nije uobičajena za odnos između pacijenta
i terapeuta. Sedeći za stolom i sve vreme pogledajući na zidni
sat, stalno sam proveravala da li sam na dobroj adresi,
zapitkujući Adrijana za ovu ili onu obližnju ulicu, da se uverim
da nisam slučajno zalutala. Da, poznavao je doktora, reče da
ga je video u pabu nekoliko puta, a ja sam iz toga zaključila da
moj doktor voli čašicu.
Za to vreme, Kloda se muvala okolo u
smaragdnozelenom radničkom odelu, recitujući naglas tako da
je svi čuju:

Boksti2 peci na tiganju

na plotnicu ti ga metni
pazi da ti ne zagori
da te dragan tvoj ne kori.

1 Irska narodna ljubavna pesma. (Prim. prerc.)

l 7
 Svetlost koja se probijala kroz panele od vitražnog stakla
poigravala je po njenoj senci dok je skakutala od stola do stola,
nabrajajući divljenja vredne vrline bokstija i prelazeći
pajalicom preko okruglih smeđih stolova istačkanih kružnim
Sveci i
tragovima od portera. grešnici
Kad je to završila, stala je da nanosi zelenu boju na
naslikane krigle ginisa crtajući male listove deteline, što je
Raferti posmatrao s tihim negodovanjem. Potom je unutra
nahrupila grupa galamdžija okićenih vilenjacima i svakojakim
zelenim drangulijama, predvođena visokom ženom koja je
nosila vezu sveže deteline s grumenom plodne zemlje. Blago
afektiranim glasom, ispričala je kako je od Božića nekoliko
puta pisala svom starom ujaku da ga podseti da se biljka ne
sme izvaditi iz zemlje i još da ga podseti da treba da je prska
vodom i da je pošalje u izbušenoj kutiji, napunjenoj humusom.
,,Da nije možda svetom vodicom?”, uzviknula je promukla
žena.
„Začepi gubicu”, dobila je odgovor, na šta je preteći
podigla prst i objavila: ,,Ja sam, bre, bila dok se vi jošte ni rodili
niste.”
Delovali su nekako kiselo dok su među sobom delili po
struk deteline svakom.
Odmah za prvom grupom usledila je druga, pozdravljajući
se srdačno, prebacujući kapute i tašne preko stolova,
zauzimajući tihe separee u zabačenim nišama za prijatelje koji
navodno tek treba da pristignu. Drčan mladić sa zaliscima, u
crnoj kožnoj jakni, bez oklevanja je prišao slot mašini na kojoj
su treptala svetla boje limete i trešnje, dok su se osvetljene
sličice okretale zamamnom brzinom. Dva klinca, možda
njegova braća, stajala su sa strane i gledala u čudu kako ovaj
ubacuje novčić za novčićem, a dok su uzalud iščekivali
zveckanje osvojenog novca mlađi je pridržavao raširenu
maramicu da prikupi dobitak. Stariji, bucmasti, trpao je
kockice čokolade u usta i s uživanjem puštao da se otope, što
je njegov brat posmatrao s ucveljenim izrazom siročeta s ulice.
Odložila sam novine i u sveščicu krenula da beležim par
stvari o kojima bih mogla da porazgovaram s doktorom, kada

2 Vrsta tradicionalnog irskog hleba od krompira. (Prim. prev.)

8
najednom shvatih da Raferti stoji nada mnom i pita gotovo
bojažljivo: ,,Da li bih mogao da uzmem svoje novine?” Izvinila
sam se i ponudila ga pićem, ali on je već odmicao ka izlazu
Sveci i
izdvojivši se iz bučne gomile, držeći se neobično
dostojanstveno, kao da nije s ovog sveta, i podigao desnu ruku
u znak pozdrava Adrijanu. grešnici
Tek posle tri-četiri nedelje razmenili smo koju reč.
„Šta predstavlja ta harfa?”, upitala sam jedno jutro, kada
mi je već po običaju u šali ponudio svoje novine.
,,To je dokaz da sam Irac”, odgovorio je.
,,A anđeo?”
,,E, to je anđeo čuvar... Svi ga imamo”, reče, smešeći se
uljudno.
Nekih šest meseci pošto smo se upoznali, naletela sam
na Rafertija i pozdravili smo se kao stari znanci. Bila sam na
Kilbern roudu, ispred prodavnice polovnog nameštaja, a on je
sedeo u kožnoj fotelji smeškajući se prolaznicima, kao vladar
koji gleda svoje podanike. Bio je na svome tu na otvorenom,
dok su veliki beli oblaci lenjo jedrili nebom iznad nas, okružen
stolicama, stolovima, komodama, žaračima, ogradicama
kamina, posuđem i raznoraznim tričarijama.
Ponudivši mi da sednem, rekao je kako vlasnik radnje
smatra da njegovo prisustvo privlači mušterije, jer je jednom
prilikom pevao „Još jednom ću te domu dovesti, Ketlin”, a
prolaznici su zastali da slušaju i, kako reče, šmeknu robu.
Nedaleko od nas, neka se žena cenjkala oko ulubljene četke, a
mlada majka je uzalud pokušavala da odvrati sinčića od konja
za ljuljanje koji mu je zapeo za oko. Bela farba je bila oguljena
na nekoliko mesta, a zlatna griva smeđa i umrljana, ali za
dečaka to beše plemeniti at.
Zavio je cigaretu, zamotao vrećicu s duvanom i,
prisećajući se nečega onako za sebe, krenuo da mi priča kako
je došao u London četrdeset godina ranije, kao mlad momak
od petnaest, da je stigao u Kamden Taun s ocem uveren da je
to najčudnije, najčađavije mesto koje je ikad video, da su čak i
ptice, gojazni golubovi koji su se gegali naokolo, u stvari,
ljudskih ruku delo. Živeli su u sobičku koji je njegov otac
iznajmio prethodne godine. U njemu se nalazio krevet za jednu
osobu s metalnim ramom, tanak dušek, umivaonik i mala
plinska boca za kuvanje čaja.

9
 Sledećeg jutra, kod stanice podzemne železnice Kamden,
gde su uvek stajali parkirani kamioni i kombiji, a mladići tražili
angažman, doslovno stotine njih, stotine Iraca nadalo se poslu.
Sveci i
Predradnik je odmerio Rafertija i rekao njegovom ocu da taj
momčić ne može imati sedamnaest, ali je otac slagao i tvrdio
grešnici
da ima. Palo je još nekoliko teških reči, o prokletim rođačkim
vezama i tome slično, ali mu je na kraju rečeno da se popne u
kamion, što je i učinio. Verovao sam (kazao je Raferti) da me
čeka svetla budućnost, ali je očaj na licima mladića koji su
ostali da stoje na ulici bio strahovit i pamtiću ga dok sam živ.
Odvezli su ih nekoliko kilometara na sever, do mesta gde
je grupa mladića kopala dugačak rov za polaganje strujnih
kablova. Kamenje s pločnika već je bilo poskidano i poslagano
u gomile. Iako su bili vrlo mladi, reče, nametala mu se slika te
momčadi čitavu večnost osuđene da kopa grob kojem se ne
vidi dno. Dali su mu lopatu i rekli da prione. Drška lopate je
bila kratka, kraća od lopata kojima je kod kuće navikao da
okopava krompir ili repu, a sečivo je bilo uglasto i zatupasto. I
tako sam se (reče) bacio na iskopavanje plavičaste londonske
gline, kako su je onomad zvali, plavičaste od gasa koji iscuri i
lepljive, toliko lepljive da si lopatu svaki čas morao da uranjaš
u kofu s vodom, a onda da je zavučeš u pukotinu u zemljištu i
pokušaš da odvojiš grumen. Mladići su bili postrojeni u vrstu,
goli do pasa jer je bilo užasno vruće, svaki s određenom
dužinom koju treba da iskopa, metar i po širine i dubine.
Predradnik se šetkao gore-dole u zelenim gumenim čizmama i
ulivao strah kao da je sam Svevišnji. Nasilnik, i to irski. Posle
sat vremena kopanja, napola sam spavao nad lopatom, a da
nije bilo Holija, sigurno bi me otpustili. On mi je pričuvao leđa,
pridržao me da ne padnem. Bio je iz Donegola i tvrdio da je
onako vižljast zbog tamošnjih planina i brdskih staza, te da ću
se na sve to navići. Nedaleko od nas bila su dvojica iz
Konamare koji su govorili isključivo na irskom, a mada ostale
nisu razumeli ni reči, predradnika i njegovu nemilosrdnu
prirodu vrlo su dobro shvatali. Nisam osećao glad, samo žeđ,
pa je šolja mleka u pola deset bila kao bogom dana. Čaj u
velikoj kanti odstojao je ceo dan, a Holi je rekao da ima ukus
sene. Cajdžija Tedi je bio zadužen za klopu, pa su radnici dobili
krompir i kupus za ručak, ali ja nisam mogao da jedem. Kad se
uveče pištaljka konačno oglasila, ruke su mi bile krvave, a leđa
1
0
pred pucanjem. Kada sam se vratio u sobu, čvrsto sam zaspao
za našim malim stolom, pa me je otac strovalio u krevet,
onako odevenog i u čizmama, a potom izašao napolje.
Sveci i
Svaki dan isto dirinčenje (nastavio je), a radnici su
razgovarali i raspredali, trudeći se da ne klonu duhom. Pričali
grešnici
bi o svemu što ima veze s domovinom. Jedan je momak
izazvao salve smeha kada je iz čista mira izjavio da repa mora
da promrzne da bi bila slatka. Odmah su ga prozvali Repan
O’Mara. Dole u rovovima, nadimci su jačali drugarstvo,
učvršćivali bratsku povezanost, podelu na nas i njih, one
džukele predradnika, izvođača i podizvođača koji su nas
tretirali kao stoku, najobičniju stoku. Šta ako naletimo na
zakopano blago. Kružila je priča da je neko pronašao tanjir iz
rimskog doba vredan stotine funti, a da je neko drugi iskopao
drvenu kutiju s tri zlatna krsta i potom je založio. Mi smo
nalazili samo korenje drveća, isprepletano i žilavo, poneki
kramp za ugalj i natrule cevi gasovoda koje su nemački ratni
zarobljenici postavili četrdesetih. Četvrtkom je jedan muškarac
iz Korka dolazio u zelenom kamionetu i delio nam zarade, dok
je njegov telohranitelj, takođe iz Korka, vitlao palicom za
bejzbol da spreči otimačinu. Tada bi se radnici nakratko osetili
kao kraljevi. Ja sam dobio četiri funte koje sam morao da
predam ocu, a on me je još naterao da napišem pismo majci i
kažem joj kako sam srećan i kako sam se lako prilagodio životu
u Londonu. Bio sam tako uverljiv da mi je odgovorila kako se
nada da neću poprimiti engleski naglasak, jer bi to bilo
bezbožnički.
Istini za volju, London uopšte nisam poznavao (reče
Raferti, kao da se izvinjava), izuzev četiri zida naše sobe,
slomljenih opruga u dušeku, ulice kojom sam prolazio do
mesta gde su kombiji i kamioni kupili radnike i velike, široke
bele kapele s tri oltara, gde je irski sveštenik nedeljom držao
gromoglasne propovedi. Tada sam se plašio svega i svačega,
mislio sam da je sve živo greh. Mislio sam da je smrtni greh
ako mi hostija dotakne zube. Posle mise pili smo čaj u sakristiji
i jeli kekse posute šećerom u prahu. Nedelja je uvek bila
užasna, jer bismo se šetali ulicama, razgledali šugave izloge
prodavnica, prljave zavese na spratovima i oronule
zagaravljene fasade. Svake nedelje moj otac je izlazio vrlo
rano, ali mi nikada nije govorio kuda ide.
1
1
 Na poličici u sobi imali smo jednu knjigu. Autor je bio Zejn
Grej. Pročitao sam je bar dvadesetak puta. Tako sam je dobro
3

poznavao da sam mogao da zamislim predele pod rumenom

kaduljom i topolama u Juti, dok odmetnici, maskirani jahači i
odbegli prestupnici slede tragove i jure se po otvorenim
Sveci i
prostranstvima, a jedan je predeo nosio neobično ime Klanac grešnici
prevare. Mislim da sam se tada zakleo da ću otići tamo, pošto
mi je nedostajala priroda, tumaranje poljima oko kuće, nedeljni
lov s belim pitomim tvorom. Majka je sirota pisala bar dva puta
nedeljno, preklinjući oca da se vrati, pišući da ne može da se
stara o deci, radi na imanju i unosi veš i da je, uz sve to, sve
češće hvata vrtoglavica. Na kraju je otac objavio da se vraća
kući, a onda se nešto desilo baš pred njegov polazak. Bili smo
u sobi i gazdarica ga je pozvala u kuhinju, jer je imao
telefonski poziv. Pomislio sam da je majka možda umrla, ali ne,
vratio se nasmejan, zviždućući, dao mi pola krune i rekao da
odem do italijanskog restorana na glavnoj ulici i da ga tamo
sačekam. Čekao sam ga tri sata, ali od njega nije bilo ni traga.
Restoran je već bio pred zatvaranjem. Podizali su stolice na
stolove, a spremačica je sa brisačem poda umočenim u kofu
vode čekala da prebriše pod. Kada sam se vratio kući, vrata
spavaće sobe bila su zaključana. Pokucao sam, sačekao,
ponovo pokucao, a otac je viknuo da odem niz hodnik u
dvorište iza kuće. Umesto toga, otišao sam do vrata na kraju
hodnika. Ubrzo potom, visoka plavuša u ogrtaču izašla je iz
naše sobe. Majci nije bila ni prineti. Po njenom hodu,
umišljenom i uštogljenom, videlo se da misli da smo daleko
ispod njenog nivoa. Nasmešila mi se čudno, snishodljivo. Otac
je pobesneo kada je video gde stojim. Nije ništa rekao, samo
me je uvukao u sobu čupajući me za kosu, svukao mi
pantalone i ubio me od batina. Bez prestanka je ponavljao
jednu istu stvar dok se kaiš spuštao - „Naučiću te ja... Naučiću
te ja poštovanju... Naučiću te poslušnosti... Naučiću te da
uvažavaš starije. Naučiću te naučiću te naučiću te”, razjaren
što je uhvaćen na delu.
Dosta je prošlo od očevog odlaska (nastavio je Raferti) i ja
sam počeo da odlazim u pab. Tada sam se već osećao

3 Zejn Grej (1872-1939), američki pisac avanturističkih vestern ro- mana, a jedno od najpoznatijih
đela nosi naslov Jahači rumene kadulje ( 1 9 1 2 ) . ( Prim. prev.) 1
3 2
samostalnijim. Odlazio bih u grčki kafić kog su prekrstili u
„Zorba” i naručivao slaninu i jaja i moče. Kuhinja se nalazila
iza šanka, a Irci su ubedili Zorbu da zaboravi girose i sarmice
Sveci i
od vinovog lišća i da usavrši prženje u tiganju. Zatim bih
odlazio pravo u pab „Aran”, tamo je bila milina, puno topline,
grešnici
svuda crvene stone lampe, svi okolo razgovaraju i palamude
nešto bez veze, naručiš kriglu, sedneš na stolicu, bez ijedne
izgovorene reči. Večeri su preko nedelje bile mirne, ali je
vikendom uvek bila gužva, uvek neka tuča, pošto bi se svi
ponapijali. Makljali su se zbog svega i svačega, zbog devojke,
zbog hrta, zbog neke uvrede iz prošlosti koja nije zaboravljena,
zbog toga što je predradnik otpustio šestoricu da bi zaposlio
radnike iz svoje parohije, znaš, jedna pogrešna reč i udarci bi
krenuli da pljušte. Prvo u pabu, onda u hodniku na ulazu i
konačno na ulici, dva teškaša hi se zaklinjala da će se
poubijati, a mi bismo se sjatili oko njih na pločniku i huškali ih
kao gladijatore u rimskoj areni. Kada bi se tuča zahuktala i
kada bi se već propisno umlatili, neko, obično gazda, pozvao bi
policiju. Ako bi došla dvojica u patroli, ne bi radili ništa. Stajali
bi po strani, jer su hteli da vide kako se Irci međusobno kolju.
Mrzeli su riđane. Kada bi marica pristigla, dvojicu kavgadžija iz
kojih šiklja krv ubacili bi pozadi, da se rasprave do kraja pre no
što stignu u stanicu. Tako smo dospeli na loš glas i postali
poznati kao huligani.
Razumeš (reče kao da se pravda), morao si da budeš
opasan, i na poslu i van njega, čak i ako si u sebi mislio da ćeš
umreti. I najmanji znak osećajnosti bio bi ugušen pesnicama.
Ali ipak je u nama ostala neka pritajena klica. Jedno veče u
baru (tu mu se glas nasmrt uozbiljio) video sam odraslog
muškarca kako plače. Bilo je kao na bdenju. Jedna banda iz
Haunsloua ušla je potresena i posedala u tišini, bledi kao aveti.
Mladić po imenu Oranmor Džo bio je za kopačem kada je
hidraulika otkazala i ručica iskliznula. Nije odmah ni primetio,
sve dok nije video veliku čeličnu kašiku punu zemlje kako
zamahuje kroz vazduh i pada pravo na momka koji je stajao
ispod. Oborila ga je na zemlju i odsekla mu glavu. Ludnica.
Predradnici, građevinski inspektori, policija, mesto udesa
oivičeno plavim plastičnim paravanom, radnici poslati kući s
uputstvom da dođu na posao sledeće jutro. Ja lično nisam
video nesreću (reče Raferti), već sam slušao njih kako je
1
3
 opisuju, najpre uzdržano, a onda neobuzdanom bujicom reči,
pa sam imao utisak kao da se sve odigrava ponovo pred našim
očima, taj užasni prizor odrubljene glave i širom otvorenih
mladićevih očiju, kao na ovčijoj glavuši iz lonca, što reče neko.
Da sve bude još gore, Oranmor Džo i Džej Džej, tako se zvaše
Sveci i
nastradali momak, bili su iz istog grada, a upravo ga je Džo i grešnici
zaposlio. Bili su kao braća. Od prisutnih je sakupljen prilog da
se posmrtni ostaci pošalju kući. Momci su dali koliko su imali.
Tada je funta bila mnogo novca, ali se nekoliko novčanica od
jedne funte našlo u kačketu od tvida ostavljenom na šanku. Od
te noći (zatulio je Raferti), Oranmor Džo više nije bio onaj stari.
Nije hteo da se popne na kopač. Firma je kupila nov, ali on nije
hteo ni da mu priđe. Ostali su pokušavali da ga oraspolože,
rekli bi: „Mani se, Džo, nema veze, nisi ti kriv.”
Samo, on je bio ubeđen da jeste. Videli bismo ga
obuzetog mislima, a onda je jedno veče ušao u teget odelu i sa
koferom, zviždukao i šetao po pabu kao da doziva psa, a onda
smo čuli šta govori. Rekao je: „Idemo, Džej Džej, hajdemo
kući”, i tada smo shvatili, shvatili smo da je šenuo i da ga više
nećemo viđati. Beznadežan slučaj. ,,U toj nesreći nije izgubljen
jedan život, već dva”, reče Raferti ozbiljno.
Bila je zima 1962, dve godine nakon što mu je otac
otišao, kada je zamalo i on morao da krene za njim. Sneg je
počeo da pada na Dan Svetog Stefana Prvomučenika 4 i nije
prestajao nedeljama. Sav rad na terenu je stao. Putevi i
trotoari bili su okovani tako debelim slojem leda da nije bilo
malja koji se na njemu nije lomio, a rovovi behu zameteni
snegom. Radnici su poslati kući bez nadnica, pa su se mnogi
ukrcali na brod i uputili u domovinu. Njegova gazdarica,
poreklom iz Trinidada, otkazala mu je i dala mu nedelju dana
da se snađe pre nego što se iseli, a na svu sreću baš je tada
naleteo na Krticu Magavina u zalagaonici, gde je otišao da
založi par posrebrenih dugmadi za manžetne ukrašenih
ljubičastim kamenom. Krtici su bili potrebni radnici za
renoviranje hotela dole u Kensingtonu. Taj je posao bio
potpuno drugačiji. Trebalo je sipati pesak, šljunak, cement i
zemlju u levak mešalice, a caka je bila u tome da se umešani
beton izlije pre nego što se stvrdne, dok je još tečan. Radili su

4 Verski praznik koji se na Zapadu, pa i u Irskoj, slavi 26. decembra. im. prev.)
1
4
 on i Marf u dvojcu, a to je, tvrdio je Raferti, bilo lakše od
kopanja po plavičastoj londonskoj glini, i još nije bilo ni
predradnika. Krtica je bio šef, šepurio se okolo s olovkom
zadenutom za uvo, povremeno bi trknuo do paba ili do
kladioničara, pošto je verovao da ima oko za trkačke konje.
Sveci i
Nakon posla, Raferti bi mu se pridružio u koktel baru odmah grešnici
pored kazina. Upravo je tamo, kaže on, otkrio svoju ljubav
prema konjima. Krtica je bio na ti s raznim mutljagama, a pride
je bio dobar i s raspuštenicom koja je živela u beloj kući sa
štukaturom do koje su vodile stepenice. Svako veče, oko devet
ili deset, našli bi se tamo, noseći flaše portera, a raspuštenica
bi dočekivala Krticu uparađena u šarene haljine, s niskom
bisera, gizdava kao paun. Unutra su ih čekale smeđe filcane
papuče, pošto bi na čizmama uneli sloj snega i bljuzgavice.
Smeđi filc (reče) podsećao ga je na krpu za čajnik kakvu su
imali kod kuće, napravljenu od istog materijala, s izvezenom
belom kolibicom slamnatog krova. Prostrane prolazne sobe, raj
sa podnim oblogama. Zabava je uvek bila u jeku, svi su plesali,
sedeli jedni drugima u krilu, bar sa pićima bio je širom otvoren,
a vrhunac večeri bio je trenutak kada bi Krtica stao kraj klavira
da otpeva ,,Ja sam Barlington Džef, ustajem kad mi je ćef” 5 U
ponoć, ušla bi devojka odevena kao pastirica, mašući
staklenim zvonom i najavljujući večeru. Služili su sve vrste
austrijskih specijaliteta, bečku šniclu, gulaš, štrudlu s
jabukama s raznim slatkim začinima, a u čast Irskoj, kuvane
papke i kupus.
Posao oko hotela trebalo je da potraje bar devet meseci,
ali je nažalost naglo prekinut onoga dana kada je Krtica
odalamio Dadlija, gazdinog sina, i oborio ga na gomilu podnih
greda. Dadli bi dolazio nenajavljen, u svome krombi kaputu i
kariranom šalu, da se uveri da ne zabušavamo. Bio je prava
seka-persa, stalno je nešto drobio o svome tatici, tatica ovo
tatica ono. Tatica je ljudina i duša od čoveka. Tatica toliko voli
Irsku da svakog četvrtka odlazi tamo večernjim letom, samo
da bi stupio na irsko tle i bio sa ženom i porodicom. Toga
kobnog dana, kada je izjavio da tatica zaslužuje da mu
podignu spomenik, rame uz rame s velikanima kakvi su

5 Populariia britanska vodviljska pesma s početka XX veka. (Prim. prev.)

1
5
 oslobodilac Danijel O’Konel6 i slavni pesnici iz davnina, Krtici je
pao mrak na oči, pa mu je rekao da prestane da kenja.
Nakon meteža koji je usledio, on i Krtica su se nekoliko
nedelja držali podalje od centralnog Londona. Krtica je imao
poznanika s prikolicom kod plaže u Houvu, pa su se tamo
Sveci i
pritajili i živeli na hlebu i sardinama. Predstavljajući se kao grešnici
pejzažni arhitekta, Krtica je uspeo da im nađe neki posao što
se plaćao po učinku, pa je (reče Raferti) još jednom bio
prepušten lopati na milost i nemilost.
Krticu je poslednji put video jedne večeri u „Aranu”, pošto
se mraz sa zemlje otopio, pa je radio kod novih preduzimača,
prešao iz smeđe u plavu prikolicu (tako je rekao). Krtica se
pojavio u zelenom kišnom mantilu i objavio da ide iz Londona
da dvori neku damu iz Linkolnšira, zatim se od svakog ogrebao
za nešto para i obećao da će ih jednom pozvati na vikend u
lov.
Kako su godine odmicale, Rafertija su povremeno slali na
teren izvan Londona. Jednom blizu Bermingama, gde se gradio
autoput, onda drugi put negde kod Šefilda gde su podizali
novu elektranu. Radnici su živeli u naselju s barakama, spavali
na slamnatim dušecima i kuvali za sebe u zajedničkoj kuhinji.
Međutim, uvek mi je (reče, znatno se snebivajući) nedostajao
Kamden. Tamo je sve počelo i mada sam isprva plakao kao
kiša i tumarao beznadnim, mrzovoljnim ulicama, tamo sam
pustio korene. Čudo jedno kako je čovek u stanju da se veže
za neko mesto ili osobu, a da mu se i ne dopadaju, i to je
pripisao ljudskoj zavisnosti od rutine.
Tek kada se pozdravio, primetila sam da je pao mrak. Beli
oblaci od ranije nekud su zbrisali, a na nebu je umorno sijala
jedna zvezda. Ljudi su žurili, peške, u automobilima, na
biciklima, u raspomamljenoj žurbi što ih spopadne nakon
posla, a Raferti je ispričao svoje. Ponudila sam se da ga častim
pićem, ali ni tada, ni kasnije, one godine kada sam ga bolje
upoznala, nije hteo da prihvati tu ljubaznost. Poslednja mrvica
ponosa.

6 Danijel O'Konel (1778 - 1847) ili Oslobodilac, irski političar koji se borio za irsko predstavništvo u
britanskom parlamentu. (Prirn. prev.) 1
6
 Nakon Božića, u pabu, Raferti je bio dobro raspoložen. Bio
je sveže podšišan, a u gornji džep jakne zadenuo je
kestenjastosmeđu svilenu maramicu. Vratio se ,,s puta”, kako
reče. „Put” ga beše odveo tek nekoliko kilometara na sever, ali
pošto se on kretao u svom ograničenom radijusu, svaki je put
Sveci i
bio avantura. Do tada sam već znala ponešto o njegovim grešnici
navikama. Svako jutro bi popio po kriglu u „Bidi Maligansu”, a
uveče se vraćao da popije još jednu i ispuni dnevnu kvotu.
Preko dana se šetao, mogao je, kako reče, da radi kao
popisivač, samo da je neko hteo da ga zaposli. U podne bi
otišao do Centra gde bi, uz još par njih, dobio kuvani obrok i
kafu. Rošin, službenica na dužnosti, beše mu privržena, pa bi
mu tu i tamo dala neku jaknu ili džemper kada bi pristigli
paketi pomoći u odeći što ih je slao neki dobri samarićanin iz
Dablina u želji da pomogne ugnjetenim Ircima u Londonu.
Povremeno je pomagao u bašti, a Rošin ga je čak uposlila kao
savetnika za mlade koji bi mogli da skrenu s puta.
Božić je proveo kod Donala i Ejling u njihovom pabu u
Bernt Ouku. Oni su, reče, bili njegovi otmeni prijatelji. Na
Badnje veče pab je zatvoren ranije da primi goste, uključujući i
njega, Kler Mik iz Fulama i Viskija Tipa, koji je imao šlog, ali mu
je, sva sreća, mozak ostao očuvan. Tu su bili i podstanari,
trojica Iraca, jedan iz Mongolije i jedan crnac. Divota jedna, to
je bio njegov opis. Zađeš za šank i dopuniš kriglu kad ti je
volja. Svetla prigušena, čelični roloi spušteni, božićne pesme
na radiju - „Jarebica na kruškinoj grani” 7 - slanina i kupus za
Badnje veče, a onda, na Božić, prava gozba, kako reče. Na
početku večere, Donal je pred svakog gosta tresnuo flašu
šampanjca, mada ga on i Ejling nikad nisu pili. Guščije
pečenje, punjenje od krompira, punjenje s lukom i žalfijom,
prženi krompirići, deca izvode kerefeke, božićni ukrasi kriju
sitne poklončiće, papirni šeširići, pošalice, zagonetke,
neobavezno naklapanje, zbog svega toga ove su večere bile
oličenje nepomućene sreće. Tako zamišljaš dom, reče Raferti,
a glas mu se obojio prigodnom melanholijom.

7 Iz pesme „Dvanaest dana Božića”. Jarebica na kruškinoj grani posla- ta na dar prvog dana
Božića prcdstavlja Ilrista. (Prim. prev.)

1
7
 U martu se desilo da je termin kod doktora pomeren za
uveče. Kada sam izašla, napolju je bilo mračno i maglovito, pa
su topla svetla paba delovala vrlo primamljivo. Uveče je
Sveci i
atmosfera bila potpuno drugačija nego po danu. Uz toliku
vrevu i veselje, odmah sam se sa vrata osetila pomalo
grešnici
opijenom. Još je bilo i krcato. Za velikim okruglim stolom
rođendanska žurka bila je u punom jeku, a mlada, punačka
žena bila je bukvalno zavaljena buketima cveća i uživala u
ulozi počasne gošće. Probila sam se do šanka do mesta gde je
Raferti stajao i naručila čašu belog vina. Kada sam dobila piće,
odveo me je do drugog šanka, za kojim niko nije pio, da se ne
bismo tiskali u gužvi. Neko vreme niko nije progovorio. Umesto
toga, proučavali smo red boca naslaganih na najvišoj polici i
njihove natpise s ponositim crnim, zlatnim ili riđim ispisom,
ukrašene kitnjastim slovima i grbovima, što je trebalo da
posvedoči o njihovoj dugoj tradiciji. Na donjoj polici boce su
stajale naglavačke, s grlićima zabodenim u providne plastične
dozere. Svaki pab, reče Raferti, koristi drugačiju meru, a „Bidi”
je popularan jer su njihov viski i votka za pet milimetara duži
nego drugde. Razmislivši o tome na trenutak, reče da piće
pruža nebrojene mogućnosti, s njim sve možeš, ili ti bar tako
izgleda. Osim toga, vreme se nekako skraćuje, ili preciznije,
kako reče, negde se izgubi.
Nekoliko godina nakon što mu se otac vratio kući, umrla
mu je majka. Verovao je da joj je otac došao glave, da ju je
iscrpeo. Stigao je telegram s tužnim vestima, pa se uputio,
kako reče, put stanice Viktorija, na Slaterijev autobus do
trajekta u Holihedu. Nije ni stigao na odredište. Usput se
ošljemao svrativši u ovaj ili onaj pab, prisutni su ga tešili
sentimentalnim tlapnjama, dan je prešao u noć, pa je
propustio autobus. Uvek ću se kajati što nisam otišao, reče.
Proći će dosta vremena pre no što će ga piće uzeti pod
svoje, ali je znao da je sve to povezano, sve ti je to iz istog
lonca. Radio bi šest nedelja zaredom, a onda bi se opijao.
Onda bi radio tu i tamo koji dan, zaradio koji šiling za sajder i
dok se okrenuo, postao je zgubidan. Upoznao je dušeke pod
mostovima, probisvete iz svih krajeva Irske što tupe po celu
noć, hvališu se dok srču piće iz šolja, da bi se do jutra
posvađali i povraćali, delirijum tremens, beli miševi pred
očima, cuclanje grlića praznih flaša.
1
8
 Jednoga jutra (nastavio je Raferti), ispuzao sam ispod
jorgana da odem po svoju dnevnu dozu. Na ulici je obično bilo
par ljudi koji idu na posao ili se vraćaju iz noćne smene, pa bi
Sveci i
ti oni nešto udelili, žene naročito, žene su mekšeg srca. S
druge strane ulice ugledao sam ženu u strukiranom belom
grešnici
kišnom mantilu kako gleda u mene. Prepoznao sam Medž,
Bilijevu ženu.
Prišla mi je, dan danas kao da je vidim, pomislila je, ali
nije rekla naglas: „Pogledaj, Raferti, kako si se srozao, pola
zuba nemaš, tvoja prelepa crna kosa sad je seda, a pogled ti je
staklast.”
Pitao sam: „Kako je Bili?”, a ona je rekla: „Bili više nije
među nama”, i oči joj se napuniše suzama. Nisam mogao da
poverujem, Harmonika Bil, taj je bio pravi kicoš, njih dvoje su
nekad prašili po podijumu, osvajali medalje i ispijali roze. Bili
se okanuo građevine nakon što su dobili licencu za otvaranje
paba tamo u Sent Martins lejnu, što mu je, reče ona, došlo
glave, i njemu i njoj. Onda je odjednom izvukla neku sveščicu
iz džepa i tutnula mi je u ruku. Čekala je na ovakav slučajni
susret s nekim iz stare ekipe da bi mogla nekome da je
pokaže, u to je bio siguran. Njena prošlost, nažvrljana u
nekoliko navrata, mastilom različitih boja, mestimično gotovo
nečitka.

Ponovo me je krvnički prebio. Unutrašnje krvarenje, hitno

odvezena u bolnicu, zamalo izgubila bebu.
Bila nema već tri dana i tri noći, tražila ga svud po
centru, našla ga na iznajmljenom placu kako s pajtašima loče
jeftin sajder, nije mc ni prepoznao, dovela ga kući, dovela ga u
red, okupala ga, obrijala, obećala da ću mu kupiti novu odeću
kada dobijem platu.
Bili m i j e pola noći proplakao u naručju, pa sam se
odvažila i pitala ga zašto toliko pije, a on m i j e odgovorio, da
bi zaboravio na sve. Pitala sam na šta. Rekao je da se nešto
desilo, više od toga nije hteo da kaže. Nešto se desilo. Tajnu je
bogme odneo sa sobom u grob.
Jednom sam se probudila, a on mi je, polusvestan, sipao
pilule i viski niz grlo. Želeo je da umre i želeo je da odemo
1
9
zajedno jer smo se voleli. ,,Da odemo zajedno”, viknula
sam, ,,a eno ti dvoje male dece u susednoj sobi. ”
Majka mu je bila bik u horoskopu. Za njen sedamdeseti
Sveci i
rođendan kupila sam mu kartu do rodnog grada. Rekla sam
popij nešto, popij i malo više, ali mi obećaj da se nećeš baš
grešnici
naljoskati, ako me voliš, obećaj mi, i on je obećao, pa smo se
zagrlili. Stigao je u sestrinu kuću rano ujutru, mala sestričina
ga je moljakala da pusti muziku sa diska, sestra je otišla u
k u h i n j u da pristavi čaj, a 0n se sručio na pod u dovratku.
Nikad se više nije probudio.

Vratio sam joj sveščicu, a ona je rekla: ,,I dalje ga volim...

Reci mi, Raferti, molim te, zašto ga i dalje volim?” Nisam znao
da joj odgovorim. Trčeći na bus, okrenula se i doviknula mi:
„Nikome život nije dat da bi ga protraćio.” To me je potreslo.
Vratio sam se u sobičak iza Holoveja koji mi je pronašao neki
sveštenik. Retko sam u njega zalazio, jer sam više voleo da
spavam s propalicama ispod mosta, ali tog sam se jutra
zaputio onamo. Unutra je bilo ogledalo koje sam drpio s broda
i videvši kako sam nisko pao, okrenuo sam ga licem ka zidu.
Krenuo sam da pospremam, da sklanjam prazne kutije,
potrošene paste za zube, kapi za oči, stare čarape i džempere,
sve sam to strpao u kesu za đubre. Onda sam izvukao usisivač
iz budžaka pod stepeništem i usisao, a zatim sam sipao
varikinu u konzervu s vodom i izribao prozorske daske i ostalu
drvenariju. Stojeći pod tušem, gledajući u crne kišobrančiće na
plastičnoj zavesi za tuširanje, sklopio sam dogovor sa samim
sobom. Piće da ostavim nisam mogao. Moglo bi se reći da sam
napravio kompromis. Zacrtao sam, jedna krigla izjutra i dve
uveče, i ni kap više, nikad više, jedino možda uz zdravicu na
svadbi.
„Žena”, reče, gledajući me kao da mu je neprijatno,
,,žena može na muškarcu da ostavi dubok trag. Medž je
uspela, moja majka takođe.”
Veče pre no što ću zauvek napustiti dom (nastavio je),
majka je odlučila da idemo da beremo frohane za pitu. To su ti
bobice nalik običnim borovnicama, samo kiselije, a rastu po
skrovitim mestima duboko u šumi. Veče je bilo jedno od onih
veličanstvenih letnjih, u šumi obasjanoj svetlošću bujao je
život, svuda okolo ptice, pčele, skakavci, imaš osećaj da je
2
0
zauvek došao kraj tmurnim i kišnim danima. Sreća nas je
poslužila. Napunili smo dva bokala do vrha, a šake su nam bile
jarkoljubičaste. Iz nekog razloga, majka je šakama istapkala
Sveci i
lice, pa sam i ja učinio isto, na šta smo se, kao dve ljubičaste
nakaze, kao dva klovna, smejali dok se nismo zacenili. Da li ju
grešnici
je smeli ili nesmotrenost ohrabrila, ne znam, tek majka mi je
stegla ruke i rekla da ima nešto da mi kaže, da me voli više od
svega na svetu, više od svoga naprasitog muža i svoje dve
mile kćerkice. Bio sam preplavljen osećanjima. Previše je bilo
čuti tako nešto tako mlad, pogotovo pre nego što ćeš zauvek
otići.
Ponekad se, reče nakon poduže pauze, poigravao mišlju
da ode kući i obiđe grob, recimo kada bi spazio božićne ukrase
po izlozima i tombolu čija je glavna nagrada božićna torta, ili
kada bi dobio razglednicu ili čestitku od sestara, koje su sad
već odrasle, koje su se poudale mlade i odselile se. Ali na tome
bi se uvek završilo. ,,Da sam otišao kući, sigurno bih ga ubio!”,
reče, gledajući me netremice svojim tužnim sivim očima.

Jedne nedelje, letos, bila sam angažovana da pomognem

oko rasprodaje polovnih stvari u nekom magacinu izvan
Londona. Adrijan je organizovao rasprodaju kako bi prikupio
novac da pošalje siromašnu decu na more na nedelju dana. Ja
sam bila zadužena za štand s knjigama - većinom to behu
pohabane knjige s mekim povezom bez korica, nekoliko
ozbiljnih romana, jedna knjiga o drveću i bilju što rastu u
Svetoj zemlji, pejzaži propraćeni prelepim citatima iz Biblije.
Raferti je bio u ulozi impresarija, usmeravajući mušterije ka
ovom ili onom stolu na rasklapanje da vide šta sve ima za
sitne pare. Ponuđena roba bila je šarolika - zimske i letnje
haljine, istanjena ćebad, jorgani, muške košulje, posuđe,
automobilske gume i zbirke starih ploča.

2
1
 Mlada časna sestra, kojoj se plava odora od sintetike
vijorila niz leđa, umešno je prodavala kolače, pite, vekne hleba
i domaći pekmez, napravljene, kako je ponosito naglašavala, u
Sveci i
matičnom samostanu njenoga ređa. Još jedan štand koji je
privukao pažnju bilo je leglo štenaca u dubokoj kartonskoj
grešnici
kutiji, koji su cvileli i pokušavali da se uzveru van. Bilo je tu
španijela i raznih drugih pasmina. Jedno dete, kome je bio
rođendan, izabralo je štene i podiglo ga k sebi, crno-belo
kučence s jednom riđom prugom posred glave, a dok je
detetov otac dodavao dva novčića prodavcu, ostala deca
zagrajaše da i ona dobiju ljubimca.
Iako zarada nije bila sjajna, Adrijan je događaj proglasio
posve uspelim. Popakovali smo preostale stvari i pomeli da
prostoriji damo privid čistoće. Dok su nas kombijem vraćali u
London, Raferti me je ljubazno pozvao na piće pre nego što
krenem kući. Izašli smo u kraju Londona koji nismo poznavali i
koji se nije doimao nimalo primamljivim. Visoke prljavosmeđe
spratnice uzdizale su se ka nebu. Njihova ružnoća delovala je
krajnje isplanirano, kao da su projektanti rešili da budući
stanari moraju živeti okruženi čemerom koji ništa neće moći
da ublaži. Iznad njih proleteo je crveni zmaj, lebdeći bez
određenog cilja, povremeno bi zatrepereo, kao da ga je poneo
iznenadni nalet vetra, i mogli smo samo da se nadamo da se
nikada neće vratiti u taj odvratni klanac odakle ga je neko,
možda kakvo dete, pustio. U blizini je bilo dečje igralište, pre
nalik na obično dvorište, okruženo drvoredom mladih topola,
iza kojih je mladež galamila i dovikivala se igrajući neku igru
loptom, dok su se viši među njima okupili pod tablom za
košarku. Psi su trčkarali okolo, lajući bez prestanka.
Videli smo znak koji je govorio da se tu nalazi pab, ali ulaz
nismo mogli naći. Bio je smešten između katoličke crkve, koju
smo prepoznali po krstu povrh plavosivog tornja, i
omladinskog centra, ali popevši se betonskim stepeništem i
prošavši kroz mračne, smrdljive betonske prolaze, uporno smo
se vraćali na mesto odakle smo krenuli. Neki mladi Irac u
kratkim pantalonama ponudio se da nam pomogne, a onda
nam preporučio da prvo provirimo kroz crkveni prozor da
vidimo velelepni oltar, donet iz Evrope pre više vekova. Crkva
je bila zaključana, pošto se večernja misa već završila. Provirili
smo kroz široki vitraž i ugledali praznu prostoriju s tek nekoliko
2
2
 klupa. Oltar, smešten u niši u zidu, bio je ukrašen tananim
grančicama zlatnog lišća, dok su s obe strane stajala dva
stamena zlatna stuba. Momak beše vrlo pričljiv, pa nam je,
pokazujući na stanove koji se odatle vide, nabrajao svakojake
vrste kriminala koje haraju krajem. On je bio radnik u Centru i
Sveci i
pomoćnik lokalnog sveštenika, kojeg je nazvao svojim idolom. grešnici
Ushićeno je izvukao mapu obližnjih ulica, na kojoj je s tri
zelene špenadle obeležio mesta tri ubistva, sva tri povezana s
drogom. Zatim je, poput strastvenog poznavaoca,
izdeklamovao vrste droga koje se tu prodaju, njihov kvalitet i
astronomske cifre koje se tako zgrću. Tražio je da pogodimo
koliko se jezika trenutno tu govori, te sam ponudio odgovor,
preko dvadeset jezika, a Irci više nisu najbrojniji, jer su se
mnogi vratili kući, a mnogi drugi su postali milioneri.
Zahvalili smo mu se što nas je sproveo okolo, ali je on već
započeo novu priču, o nekom delinkventu koji se pretvara da
je slep, a zapravo je prefrigani džeparoš. Ušao je za nama u
pab i jedva smo ga se otresli, a ostavio nas je tek kada mu je
Raferti došapnuo da treba da obavimo jedan važan razgovor,
prethodno nam ostavivši posetnicu na kojoj je bilo ispisano
njegovo ime, zvanje ekologa i ponuda za obilazak u koji je on
kao vodič mogao da povede.
Pab je bio potpuno prazan. Slabi i retki tračci zalazećeg
sunca probijali su se kroz široki, oniski prozor, a iz kuhinje je
dopirao zvuk violine. Lupkajući nogom, Raferti je osluškivao s
velikom pažnjom, pa se činilo da baš u tom trenutku, ali iz
velike daljine, može da čuje poletnu melodiju koja ga je
vraćala neonskim svetlima Galtimorske plesne dvorane u
Kriklvudu, gde su puštali i modernu i tradicionalnu muziku.
Subota veče. Ulaz dva šilinga i šest penija. Grupice mladića,
uključujući i njega, picnutog u teget odelo, belu košulju i neku
fazon kravatu, stoje uz podijum i merkaju obline. Jednu od
devojaka prozvali su Granija, po gusarskoj kraljici. 8 Druge su
devojke na sebi imale drečave haljine ili suknje s uštirkanim
žiponima, a Granija je nosila crnu haljinu s belom kragnom i
našivenom belom keceljom, zbog čega je ličila na medicinsku
sestru. Kasnije je saznao da je krojačica u nekoj krojačkoj

8 Granija O’Mali bila je poglavarka jcđnog irskog klana u XVI veku, poznata po napadima na
engleske brodove. (Prim. Prev.) 2
3
radnji u Ulici Oksford, te da šije zavese i radi prepravke. Pored
njene mlečnobele kože i guste smeđe kose s crvenim i zlatnim
prelivima, nalik močvarnom predelu u jesen, prvo što je kod
Sveci i
nje primetio jeste da čvrsto stoji na zemlji. Između pesama bi
sela, zbacila cipele s nogu i masirala stopala da se pripremi za
grešnici
sledeću turu na podijumu. Ako bi stajala za šankom, drugi
muškarci bi je častili limunadom u pokušaju da iznude sledeći
ples, i takve je volela da provocira. On sam nikad nije stupao
na podijum, usled stidljivosti koju nije mogao da savlada.
Prošlo je šest i više meseci pre nego što mu je dobacila neku
reč, a onda isto toliko pre nego što će mu dozvoliti da je
otprati kući. Stanovala je pet kilometara dalje od Kriklvuda,
blizu Holovej Fildsa. Prisećao se kako je stajao pred njenim
ulazom do jedan-dva izjutra i slušao njen meki glas, a ona bi
ga omađijala svojim pričama. Zapadao je u zanos slušajući je.
Otac joj beše krojač i vlasnik paba i piljare, gde su se ljudi
okupljali da piju i pretresu najnovije tračeve. Ona je najviše
volela kada bi neko od starijih, iz unutrašnjosti, navratio i
pričao priče iz davnina, o narodnim lekovima i vradžbinama, o
bradavicama koje se uklanjaju tako što se trljaju crnim
kamenjem izvađenim iz korita reke, o čudima što ih izvodi Bili
Erli, veštica kojoj su se, dok je bila zagledana u svoju plavu
bocu, ukazale vizije budućnosti.
Radnim danima je pio, ali je subotom ostajao koliko-toliko
trezan, da bi mogao da gleda u Graniju, plaća joj piće i prati je
kući. Jedno veče dok su se pozdravljali, predala mu je poklon
umotan u papir i prošaputala par reči na irskom. Tako je htela
da mu stavi do znanja da će biti njegova.
Sledećeg jutra, pomno je proučavao dar koji je dobio.
Poklonila mu je glatku pljosnatu školjku, čija su se rebra s
unutrašnje strane, bela poput kosti, lepezasto širila, a između
njih su bili sitni potezi svetlocrvene, kao da ih je neko naneo
kičicom.
Našli su stančić iznad gvožđarske radnje kilometrima
daleko od Kamdena. Prijatelji su im poklonili sve i svašta,
čaršave, valjkaste jastuke, posudu za pekmez s visećom
kašikom na kojoj je u boji naslikan Sveti otac, papa. Uskoro je
otkrio da Granija sjajno kuva, ali i da sve drži u strogom redu.
Nije ga puštala u njihovu nedeljnu šetnju ako mu košulja nije
besprekorno ispeglana, a prljavština ispod noktiju brižljivo
2
8 4
uklonjena iglom za kukičanje. Vidiš (pokajnički reče), Granija je
mogla da popije više od bilo kog muškarca, ali je zato znala
kad je dosta. Kada bi uveče stigao kući, na stolu su čekale dve
Sveci i
čaše mleka da ih popiju uz večeru. Ali njemu je nedostajao
pab, galama, neobavezni razgovori, i dok je trepnuo, počeo je
grešnici
da navraća do „Arana” na po koje piće i da se vraća kući
kasno. Zatim još kasnije. Uskoro je počeo da se pretvara da
radi prekovremeno i nije dolazio sve do ponoći. Cesto bi
usledila svađa, ili bi Granija otišla na spavanje, a njega bi na
butanskoj rešetki dočekala večera pokrivena tanjirom. Jedne
noći se vratio i zatekao poruku na kuhinjskom stolu - ,,Od sad
pa nadalje radi prekovremeno do mile volje”, to je sve što je
pisalo. Mislio je da će se vratiti sledeće veče, ili ono posle, ali
nije.
„Nije ništa odnela, čak ni posudu za pekmez sa visećom
kašikom i slikom pape”, reče, a onda naglo zaćuta. Jedan od
pasa s igrališta ušetao je u pab i gledao nas, dahćući silovito.
Spustio je ruku na njegovu njušku i ostavio je tamo dok se psu
nije smirilo disanje, i u toj tišini, postala sam po prvi put
svesna otkucavanja zidnog sata.
Uzimajući u obzir paletu zločina na koje smo bili
upozoreni, predložila sam da pozovemo taksi i ponudila
Rafertiju da ga odbacim kući.
„Vrlo si ljubazna”, reče, što je bio njegov način da uljudno
odbije ponudu, a zatim je podigao svoju ogromnu šaku, sa
širokom crnom trakom oko zgloba.

Sedeli smo napolju i to, igrom slučaja, na klupi na groblju

koje je bilo sve samo ne turobno. Široka oivičena staza
protezala se između dve naspramne ulazne kapije, što ju je
činilo zgodnom prečicom za bicikliste i pešake, pa su tu
podjednako obitavali i živi i mrtvi. Grobovi su bili uredno
održavani, travnjak u dnu beše sveže pokošen, a proleće u
Londonu sve je činilo još razdraganijim. Leje bleštavih žutih
lala, uređene bašte oko prilaza i iza kuća sa svojim bujnim
aranžmanima bile su sve jedna lepša od druge, glicinija je
plenila svojom pojavom, njene su se bujne cvasti bogato
savijale, tako intenzivne plave nijanse da su oči bojile
2
5
plavetnilom. Adrijan mi je rekao da bi Raferti voleo da me vidi
nakratko, ako može, i nagovestio mi da ima sjajne vesti.
Nije mogao da obuzda radost. Ide kući. Zauvek. Nema
Sveci i
više krampova. Nema više rmbanja. Zatim je izvukao pismo iz
svog pohabanog, zbrčkanog kožnog novčanika, ali zastade pre
grešnici
nego što će mi ga dodati, pošto je prvo morao da me uputi u
okolnosti. Dobročinitelj, koji je započeo kao kopač, ali se
usavršio i nagomilao silno bogatstvo, stupio je u kontakt sa
Centrom i tražio da mu preporuče nekog pristojnog koga bi
mogao da povede u Irsku da se brine o njegovom starijem
rođaku. Rošin, odana kakva je bila, predložila je Rafertija, i
nakon što je razmenjena sva sila pisama, preporuka i sličnog,
doneta je pozitivna odluka. Staviše, dala mu je i novo odelo od
tvida i džemper, pošto je pristigla sveža pošiljka od
samarićanina.
To zdanje iz snova, prizemnu kućicu u koju odlazi, moraće
da deli s tim starijim čovekom, ali zato svaki dan dolazi žena
da se pobrine za večeru i obiđe starca, pošto ovaj pati od
dijabetesa koji je zaradio u poznim godinama. Raferti je pismo
od dobročinitelja sigurno iščitao na desetine puta, pošto je bilo
sve ispresavijano. Četrdeset godina ranije, kada je odlazio iz
Irske, njegova majka, njegova divna majka, spakovala mu je
stvari u smeđi kofer. Povadio je iz njega sve osim tri sveta
predmeta: molitvenika, raspeća i prugaste pidžame koju
nikada nije nosio, ali je zadržao za slučaj da mora da ide u
bolnicu. Imao je sreće, pa je izbegao bolest, pošto su mnogi
njegovi pajtosi bili pokošeni hroničnim bolestima, astmom,
plućnim oboljenjima, kožnim bolestima, povredama svih vrsta.
Reče kako će ugađati matorom rođaku i kako pretpostavlja da
će taj pola dana spavati, ili bar dremuckati. Kartaće se s njim,
možda rešavati ukrštenice. Pun energije, razmatrao je da se
ponovo lati lopate i zasadi ponešto u bašti - kupus, prokelj,
zelenu salatu - i da otkrije koja sorta krompira najbolje raste
na tom konkretnom zemljištu. „Odlaziću u pab”, reče, „razume
se, ali ću biti umeren, Raferti je, bome, završio s klošarenjem.”
Kućica u koju je trebalo da ode nije bila u njegovom zavičaju,
ali to je ipak bio dom, pa se naglas zapitao ima li šanse da
ponovo začuje dozivanje prdavca, taj karakterističan zov koji
mu nikad nije izbledeo iz sećanja.
2
6
 Ptice su se, u nastupu razuzdanog uzbuđenja, obrušavale
i obletale oko nadgrobnih spomenika, a par najdrčnijih okomilo
se na plastičnu kutiju za ručak u kojoj su bili ostaci obroka i
vojevalo ljutu bitku vitlajući iskidanim komadima svele zelene
salate. Kljunovi su im bili jarke, prljavonarandžaste boje.
Sveci i
Kada budem sedeo tamo u stolici za ljuljanje, na granici grešnici
između Litrima i Roskomona (nastavio je) i kada me budu pitali
kako je biti građevinac, reći ću im da je odlično, sve u svemu
odlično, i ispričaću im o Padiju Palačinki. Za Pokladni utorak 9
svi smo bili na gradilištu, jedva smo čekali da ranije završimo,
jer smo se zakleli da ćemo se odreći pića za uskršnji post. Padi
Palačinka nas je sve zaprepastio. Taj nikada nije pio i svojim se
uzdržavanjem hvalisao na sav glas. Radio je kao kuvar u
noćnoj smeni, negde u Ilingu. Iz crne nepromočive torbe
izvadio je brašno, jaja, mleko, šećer u prahu, so i bočicu
plavog likera opasnog izgleda. Cak je poneo i vanglu za testo.
Zatim je, osvrćući se oko sebe, dohvatio veliku lopatu, nekoliko
puta sprao s nje prljavštinu vodom iz creva i, dok si rekao
keks, imao je tiganj za palačinke. Dva su momka dobila
zaduženje da založe vatru, pošto je na obližnjem gradilištu bilo
razbacano puno drveta od građe i starih vrata. Padi je lopatom
prevrtao palačinke kao pravi majstor. Pomoćnika je zadužio da
gotove palačinke pospe šećerom u prahu i ovlaš poprska
likerom, dok su se ostali grabili i proždirali ih kao kurjaci. Povrh
svega, neki stidljivko iz Golveja ispentrao se na kontejner za
šut i iz sveg glasa zapevao „Rodi Makorli danas odlazi u smrt
na mostu preko reke Tum”10. Reči pesme i njegov glas behu
prelepi, vrlo ganutljivi.
Suze mu navreše na oči dok se prisećao tog čuda, zimske
večeri, odbleska vatre, crvenih i plavih plamenova kako
palacaju, plesanja usred tog londonskog bespuća, kao da su u
nekom drevnom rimskom amfiteatru.
Dok je zatutkavao pisma nazad u novčanik, ispala je
njegova fotografija. Bila je uslikana amaterskim aparatom, na
9 Poslednji dan pred uskršnji post. U anglofonim zemljama občaj je da se toga dana jedu
palačinke. (Prim. prev.)

10 Rodi Makorli bio je učesnik prve organizovane pobune protiv britan- ske vlasti 1 7 9 8 .
godinc. Pogubljcn je na mostu na reci Tum dve godi- ne kasnije. (Prim. prev.)

2
7
obali neke reke gde je očigledno došao s prijateljima na
plivanje. Životnost u njegovom izrazu lica oduzimala je dah.
Kosa mu je bila razbarušena. Oči mladolike i vlažne, kao što i
Sveci i
treba u tako mladog čoveka. Nijedna crta na licu s fotografije
nije nalikovala čoveku koji je sedeo do mene.
grešnici
„Eto šta ti je mladost”, reče, namah se postidevši, pošto
je naš susret, kako sam i pretpostavila, bio oproštaj u prolazu.

Nije prošlo ni dve nedelje, svratila sam do paba i na

trenutak bila ubeđena da mi se priviđa. Na svom uobičajenom
mestu, s kriglom ispred sebe, sedela je Rafertijeva slika i
prilika. Isti crni šešir širokog oboda, pogužvana jakna, krigla.
Skrenula sam pogled, ali je onda Adrijan klimnuo glavom u
tom pravcu, pa sam ponovo pogledala. Jeste bio Raferti. Jeste
bio on. Sedeo je u tišini i neko vreme nije obraćao pažnju na
mene, a onda mi se obratio bez imalo one topline koju je
pokazao onoga dana na groblju. „Dešava se”, rekao je, a onda
se pozdravio, ostavivši neispijenu kriglu na stolu i dobacio, koji
se kamen često premeće, neće mahovinom obrasti.
Adrijan mi je ispričao šta se desilo. Kućica je bila nova i
čista, previše nova i previše čista. Starac, Deni, sedeo je u
svojoj stolici po ceo dan zagledan u niska polja obavijena
večitom izmaglicom, proveravao šećer svakih nekoliko sati,
primao insulin i uzimao četiri različite kombinacije pilula.
Izvesna gospođica Moroni dolazila je da spremi večeru i
izluđivala ih. Odmorište načičkano statuama ličilo je na
svetilište, a gospođica Moroni ih je zasipala propovedima o
tome kako je alkohol jedno zlo i žicala dobrovoljne priloge za
unesrećenu decu u zemljama trećeg sveta. Cak i kada bi
otišao do paba, Raferti se nije osećao prijatno. Tamo je bilo
bučno i svi su se nešto pravili važni, mladi su stalno dolazili i
odlazili, nisi mogao da se zavučeš u neki tih ćošak i zadubiš u
misli, a povrh svega niko nije mario za njegove priče. Sto se
tiče baštice koju je nameravao da zasadi, zemljište oko kuće
već je bilo uređeno žbunjem i šipražjem sa sitnim žutim
cvećem. Sve je bilo u redu, tako je rekao Adrijanu, i ništa nije
bilo u redu. Dobročinitelj je dobro podneo vest o njegovom
naglom odlasku, pozvao ga da dođe na nedelju dana preko
leta, ako želi, rekao da se ne ljuti. Isti vozač taksija koji ga je
2
8
pokupio sa aerodroma odvezao ga je nazad, vozeći kao
pomahnitao i istovremeno ugovarajući neki posao preko
mobilnog, rekavši zainteresovanom kupcu da se nosi i da
Sveci i
nema šanse da će ga dati za dvesta. Nekoliko sekundi kasnije
nazvao je nekog da podnese izveštaj o transakciji i rekao da
grešnici
nisu ludi da ga daju za manje i da treba da budu strpljivi i
sačekaju pravu cenu. Po Adrijanovim rečima, Raferti je
zaključio da se radi ili o motociklu ili o nekoj staroj krntiji od
automobila. Kada su stigli na aerodrom, vozač mu je zdrobio
šaku razdragano se pozdravljajući i rekao, baš šteta što je
odmor tako kratko trajao.
Rošin je ubedila Savet da mu ponovo dodeli njegovu staru
sobicu, pa je, kako Adrijan reče, smeđi kofer s molitvenikom,
raspećem i prugastom pidžamom vraćen nazad pod uzani
krevet.
„Njemu nije mesto u Engleskoj, a ni u Irskoj”, reče
Adrijan, a zatim lupnu slepoočnicu da pojasni šta hoće da kaže
i dodade da je izgnanstvo u glavi i da za to nema leka.

Bila sam zapanjena kada mi je terapeut saopštio da se

seli iz Londona i ide da radi u bolnici u Bristolu. Vrlo je brižljivo
sastavio vozni red i pokazao mi koliko često imam polaske,
predlažući da dolazim dva puta mesečno, na dvostruku
seansu.
Vratila sam se do paba, valjda da se pozdravim. Adrijan
me je počastio irskom kafom, Raferti je naišao i stao kraj nas
dok je Adrijan prepričavao uspešno veče na trkama pasa u
Vimbldonu, sa četiri pogotka osvojena zahvaljujući dojavama
što ih je dobio od šankerke, neke devojke iz Konamare, koju bi
još kako voleo ponovo da vidi.
„Čuvaj se.” To su poslednje reči koje mi je Raferti uputio.
Nismo se rukovali, a on je, kao onog prvog jutra, podigao svoju
ogrubelu desnu šaku u znak ljubaznog, ali konačnog pozdrava.
Odgurnuo me je od sebe, kao što je odgurnuo svoju majku i još
nekoliko bliskih ljudi, ne zato što nema srca, već zato što mu je
srce nepovratno slomljeno.
Ispod pločnika pružali su se kablovi koji su povezivali
široke bulevare i uske uličice Londona, nastavljajući se sve do
Kenta. Pomislila sam na Kraljeve rovova i njihova su mi se 2
9
imena prikazala pred očima, kao u litaniji - Holi, Marf, Krtica
Magavin, Repan O’Mara, Viski Tip, Oranmor Džo, a Tedi, Padi
Palačinka, Harmonika Bil, Raferti i nebrojeni drugi što su se u
prah pretvorili. Sveci i
grešnici

3
0
 Sveci i
grešnici
GREŠNICI

Ušli su. Majka, otac i kći. Delija je ostala budna da bi ih

čula kada uđu, mada ionako ne bi ni spavala, pošto joj je s
godinama sve teže polazilo za rukom da prizove san. Katkad bi
zaspala i ne znajući, i budila se u onaj turobni čas pred samu
zoru, te bi došetavši do prozora spazila svog psa kako izviruje
iz živice podignutih ušiju što reaguju na prvi, jedva čujan zvuk
iz kuće, i gleda je značajno, moleći je da siđe, otvori ulaz u
dvorište i posluži uobičajeno sledovanje čaja s mlekom.
Ponekad bi popila tabletu za spavanje, mada je zazirala
od prepuštanja na milost i nemilost bilo kom leku, da bi potom
dodatno zastrepela od pomisli da jednoga dana možda neće
moći ni da ga priušti. U svojim besanim bdenjima, molila se ili
bar pokušavala, ali je molitva, kao i san, čilela baš u trenu
kada je trebalo da se približi svome Tvorcu. Molitve su silazile
s usana, ali više nisu izvirale iz najdubljeg kutka duše. Onaj
duboki sklad koji je nekad postojao između nje i Boga nestao
je.
Zato je noću, budna, u mislima koračala kućom i
razmišljala o radovima koje će vremenom preduzeti - staviće
nove tapete u gostinskoj sobi, gde su postojeće ružičaste bile
zamuzgane oko prozorskog okna, te je ono bilo uokvireno
smeđim mrljama od stalne vlage. Zatim, u praznoj sobi gde je
držala jabuke tapete su nalepljene naopako i sve ove godine
nijedan posetilac nije primetio da žirovi i kolibriji stoje
naglavačke. Možda će i njih zameniti, tek toliko da doskoči
onim fušerima što su ih rđavo nalepili. Delija beše žena koja je
volela da uvek bude u pravu. Nije li to čudno, toga dana kada
su tapete postavljane bila je otišla u grad do vidovnjaka da se
posavetuje oko izvesnog problema i tada joj je rečeno da će se 3
1
vratiti kući i zateći te ptice i žirove naopako i, na njezin užas,
tako je i bilo. U drugim delovima kuće zamišljeni radovi bili su
manjeg obima - možda će staviti nov komad linoleuma pred
Sveci i
ulazna vrata, ne bi li poštedela pločice teških cokula i gumenih
čizama. Ribanje joj je u ovim godinama teško padalo, pre
grešnici
svega zbog krsta. Bilo je tu i sitnijih novina, poput novih
peškira, grubljih i finijih kuhinjskih krpa. Krpe su se osećale na
mleko, ma koliko ih potapala ili iskuvavala. Osećao se taj
nakiseli, ustajali miris.
Miris je bio Delijino najistančanije čulo, pa je po dolasku
novih gostiju toga jutra na ženi nanjušila parfem, na kćerki isti
takav, mada naizgled nisu imale ništa više zajedničko. Kćerka,
Samanta, bila je kočoperna, kose boje karamele, očiju suženih
kao da razmišlja o nekom matematičkom problemu, a zapravo
je jedino mislila: „Vidi me, razmazi me.” Njena duga kosa beše
njeno glavno oružje, te ju je prevlačila preko stola dok je
proučavala tapete i sliku iznad niske otvorene police za
drangulije, na kojoj grupa maca pokušava da pomeri kazaljke
sata bliže vremenu hranjenja. Stalno je nutkala roditelje
kolačem s glazurom, jer je njam njam. Iako je u cenu sobe bilo
uključeno samo noćenje s doručkom, Delija je imala običaj da
svoje goste po dolasku posluži šoljom čaja i s ono malo kolača
što bi se zateklo u kutiji. Samantina kratka suknja skretala je
pažnju na njene butine, koje su u čarapama od čipke boje bele
kafe bile nalik stubovima od čvrste nugat smese. Na stopalima
je imala cipele u dve boje, s kopčom preko risa. Majka je bila
crmpurasta i punačka i imala je običaj da dodiruje kćer kad
god bi ova poskočila u iznenadnom nastupu ushićenja. Otac je
pušio lulu. Beše to naočit čovek, visok i povučen, i sličio je
nekakvom profesoru.
Nakon što su se okrepili čajem i kolačem, zamolili su za
korpu za piknik s nešto sendviča i tvrdo kuvanih jaja, pošto su
planirali izlet brodom. Tada im je objasnila da se za večeru
moraju sami snaći, jer ona zapravo nudi samo noćenje s
doručkom.
Pošto su se vratili, iza ponoći, čula ih je kako ponavljaju:
„Psss psss psss”, dok su se penjali uz stepenice. Na smenu su
išli u kupatilo. Morala je priznati da se, sudeći po koracima,
svojski trude da budu tihi, sve dok se nije začulo cangr, cangr.
Pretpostavila je da je stradala njena porcelanska šolja za
3
2
zubne četkice. Ta šolja, krem boje ukrašena zelenim
kanelirama i malenim venčićima deteline, bila joj je draga, pa
htede da ustane i suoči se s njima, ali nešto ju je zaustavilo.
Sveci i
Uostalom, nije imala kućnu haljinu. Hoće li oni biti u kućnim
haljinama? Zena možda, on će biti samo u košulji. Nedostajaće
grešnici
joj ta šolja, ožaliće je. Njene su stvari postale njeni verni
sledbenici, sada kada je sve ostalo nestalo ili se razvejalo.
Znala je, o da, znala je da detinja ljubav vremenom bledi i gubi
postojanost, pomalo nalik odevnom predmetu koji se pere i
pere, sve dok ne ostane tek nagoveštaj njegove prvobitne
boje. Njihova kći, njihova Samanta, uskoro će postati takva,
otperjaće čim otkrije nova interesovanja, momke i ostalo.
Roditelje je smestila u plavu sobu, bračnu sobu koju je
nekoć delila s mužem, gde su rođena njena deca i gde je, kako
su godine odmicale, noći provodila tek koliko je neizbežno,
obilazeći muža samo kada je bila primorana, i potom se
temeljno perući i zapirajući. Petoro dece je dovoljno za bilo
koju ženu. Četvoro se razbežalo, jedno je mrtvo, a tu je i snaja
koja je njenog sina, njenog jedinog sina pretvorila u oličenje
nezajažljivosti. Ipak, ne sme biti prestroga prema njima, niti
previše kritična. Devojke bi se setile tu i tamo, šaljući poklone,
naročito najmlađa, i sledeći put kada je pitaju šta želi za
rođendan tražiće kućnu haljinu da može da izađe pred svoje
stanare u odsudnom trenutku.
Sobe je izdavala jedino leti, delimično zato što su u tom
periodu dolazili turisti, ali i zbog toga što bi zimi zagrevanje
čitave kuće bilo pravo rasipništvo, pošto je nafta tako skupa.
Staviše, goste nikad nije primala na boravak duži od dve ili tri
noći, bojeći se da bi se mogli osiliti i previše odomaćiti, te da bi
krenuli da otvaraju ormane s odećom, zaviruju u fioke i
razgledaju njene uspomene: maramice s izvezenim izrekama,
haljinu za igranku i kratki kaputić boje lavande, crnu čipkanu
lepezu s drškom od ebanovine. Drugi razlog bio je prikriveniji.
Pribojavala se da će joj prirasti srcu i da će ih pozvati da
ostanu, samo da joj prave društvo. Prihodima od letnjih gostiju
renovirala je kuću i čitav posed, a jedini luksuz koji bi sebi
priuštila bila je velika limena kutija keksa s džemom od malina
i kremom od jaja, za kojima je osećala neobuzdanu potrebu.
Da, par je bio u njenom bračnom krevetu, širokom
krevetu s rasklimatanim uzglavljem od hrastovine i
3
3
proštepanim pačvork prekrivačem roza boje koji je prošila
tokom perioda zaruka, svakim bodom ušivajući u njega svoje
snove. Zamišljala ih je, muža nalik profesoru i punačku ženu,
Sveci i
kako leže jedno uz drugo, dok se četvrtasti jastučići na
prekrivaču dižu i spuštaju u ritmu njihovog disanja, i setila se
grešnici
kako je taj prekrivač grčevito stiskala dok je njen muž gnevno i
bez imalo ljubavi s njom vodio ljubav. Kako su godine prolazile
unekoliko je smekšao, a nakon svoje pedeset pete nije okusio
ni kap alkohola, pa mu je zauzvrat ugađala kuvajući mu čaj u
svako doba dana i noći.
Samanta verovatno nije spavala, već oblikovala obrve ili
četkala dugi slap kose, četkala ga polako, i možda se gledala u
ogledalu na ormanu, diveći se svojoj obloj, čvrstoj figuri pod
kratkom spavaćicom. Nakon što su otišli na večeru, zavirila im
je u sobe. Nije im zagledala u kofere, to joj je bilo ispod časti,
ali je pregledala ponešto od njihovih stvari - ženinu nisku
bisera, njene pomade i tamnosmeđu mrežu za kosu koja je
pritajeno ležala uz muževljeve lule od raznobojnog drveta, i
kraj njih zamotuljak duvana zemljanog mirisa. Njihov novac,
njihov engleski novac, bio je poslagan u dve uredne gomile,
njegov novac i njen novac, tako se Deliji činilo. Na devojčinom
stolu za šminkanje zatekla je jedino četku za kosu, štapiće sa
uši i flašicu bebi-ulja. Vazdušasta roza spavaćica bila je
rasprostrta na jastuku i delovala je kao da je živa, ili navučena
na lutku.
San joj nije dolazio na oči.
Ustala je, u nameri da ode i pogleda razbijenu šolju za
četkice, ali čim je došla do vrata nešto ju je zaustavilo. Sramila
se nad pomišlja da će je čuti i najednom kuća kao da je
postala njihova. Ovi joj se gosti iz nekog razloga nisu posve
dopadali, bili su isuviše ljubazni u međusobnom ophođenju i
trubili su o tome kako se sjajno provode na odmoru; da, zbog
nečeg su je ispunjavali nelagodom. Hodala je nervozno gore-
dole po sobi. Nije mogla da izađe u hodnik i prošeta, po navici,
i spusti ruku na hladnu gipsanu statuu Device Marije, moleći je
za zaštitu.
Tačno pola sata nakon što su pošli na počinak, desilo se.
Začula je škripu, a potom i devojčina vrata kako se lagano
otvaraju, pa je pomislila da joj treba kupatilo, ali ju je umesto
toga čula kako na prstima odlazi do roditeljske sobe, zatim se
3
4
začulo lupkanje, čitava serija lakih, začikavajućih udaraca, ne
lupanje bolesnog ili uznemirenog deteta, ne lupanje deteta
koje se uplašilo mraka ili prepalo kreštanja vrane u dimnjaku,
Sveci i
ni nalik tome, i za nekoliko trenutaka, Deliji je puklo pred
očima. Celo telo joj se ukočilo u gađenju. Čula je devojku kako
grešnici
ulazi u njihovu sobu, a onda je ustala iz kreveta, uhvatila se za
kvaku navratima, otvarajući ih vrlo polako, prelazeći bosonoga
preko odmorišta, ka njima, bez ikakve predstave šta će tačno
učiniti. Cela je kuća osluškivala. Nije se čuo razgovor, a ipak
neka se grozota unutra zbivala, čuli su se šapati i kikotanje i
potčikivanje. Ništa nije mogla da vidi, ali njene oči skoro da su
uspevale da proniknu kroz panelna vrata kao da su prozirna, te
ih je zamišljala, njihove ruke, njihova usta, njihove udove kako
posežu jedni za drugima. Nisu se usudili da upale svetlo.
Devojka je verovatno bila naga i podatna, prepuštajući se
njihovim dodirima, dok je muškarac miluje na jedan način,
žena na drugi, i znala je da će nedugo potom prizor dostići
vrhunac razvrata. Biće prinuđena da uđe i zatekne ih usred tih
orgija - muškarca, gospodara u svome haremu, kako je
opkoračio devojku koja nipošto nije njegova kći, ženu kako ih
ispomaže, jer je to najsigurniji način da zadrži muža. Ta im nije
nikakva kćerka. Možda je neka stoperka koju su povezli, ili su
pak dali oglas, lukavo sročen, u lokalnim novinama u
Midlandsu u Engleskoj, odakle su došli, ako im je uopšte
verovati. U toj sohi postoji žarač, položen u kantu s ugljem,
ostao tu od pre trideset godina kada se oporavljala od
poslednjeg porođaja, i već je zamišljala kako zamahuje i
prelama ga preko njihovih golih, uskomešanih tela. Šta ju je
zadržalo nije ni sama znala. Baš ništa je nije sprečavalo da
uđe, a ipak je oklevala. Zatim su usledili usklici, tri zvuka
različite visine - ženin glasan i slavodobitan, devojčin
bespomoćan, skoro kao da plače, i muškarčev nalik glasanju
magarca u divljini okruženog ženkama. Pohitala je nazad u
svoju sohu i sela na ivicu kreveta, drhtureći. U malenoj
okrugloj kutijici u fioci pokraj kreveta napipala je tabletu za
spavanje tirkizne boje, iste kao more na razglednici koju joj je
najmlađa kćerka jednom poslala s letovanja na obali.
Prepolovila ju je štednje radi, kao što je uvek činila. Prašak je
na njenom jeziku ostavio gorak, otrovan ukus, a nije imala
čašu vode da ga spere.
3
5
 Uspela je da zaspi, a snova je potom bilo i previše. Bila je
sa grupicom žena koje su se upravo nameštale za
fotografisanje pred dva muškarca, očigledno u rivalstvu sudeći
Sveci i
po međusobnom prepiranju i laktanju. Kada je trebalo načiniti
fotografiju, ženama je naređeno da se razodenu, ali ona nije
grešnici
mogla, niti je htela. Odlučno je odbila da skine potkošulju od
grubog, neizbeljenog platna. Zena kraj nje, u kojoj je
prepoznala Eli, lokalnu krojačicu, skinula se i šepurila okolo kao
kakva raspusnica. Zatim se san najednom promenio. Bila je
sama u ogromnom crkvenom zdanju, velelepnom, ali ogrezlom
u greh. Svecima, Josipu, Judi Tadeju, Antunu i Tereziji od Deteta
Isusa, nedostajale su odore, a kao da se time ne bogohuli
dovoljno, sveštenik je pevao pohotnim glasom, kao da su u
bašti neke pivnice. Potom je ministrant u crvenom ogrtaču
krenuo da poskakuje unaokolo i pije vino iz pehara. Bila je
ubeđena da nije u pitanju san, a ipak je bio. Odjednom se
probudila i odmah se setila svojih gostiju, njihovog dahtanja,
noćašnjih poganih zbivanja i kako će morati da prži režnjeve
slanine i jaja i kobasice za njihov gnusni doručak.
Na brzinu se obukla, petljala s čarapama koje su odbijale
da budu navučene uobičajenom brzinom, a kosu je s obe
strane nemilosrdno podigla češljićima.
Doručak je bio postavljen čekajući ih da siđu - pržene
mesne prerađevine i jaja, pun čajnik, bokal vrele vode, bokal
instant kafe. Ostavila im je i posudicu s mandarinama. Trebalo
je da se posluže sami. S gostima je imala običaj da se zadrži u
prostoriji za doručak i čuje ponešto o udaljenim krajevima -
koralnim grebenima, ili drastično različitim klimatskim
uslovima u raznim delovima Australije, ili planini Tejbl 11 kod
Kejptauna, gde kondenzovana vlaga stvara oblačiće koji
prekrivaju visoravan na vrhu poput stolnjaka. Ali s ovom ovde
družinom nije razgovarala, nije čak ni promolila glavu kroz
vrata da pita da li žele još tosta ili kafe.
A kada su krenuli da odlaze, konačno im se osvetila.
Sedeli su tako, porodična scenska slika bezazlenosti, sa svojim
prtljagom, žena s koferom od grubog crnog tekstila, devojka sa
svojim plavim ruksakom, i muž sa smeđom akten-tašnom.
Naplatiće im, reče, samo jednu sobu, jer, ako se ne vara, samo

11 ,,Table“ (engl.) znači ,,sto”. (Prim. prev.)

3
6
su jednu sobu u potpunosti koristili. Bilo je očigledno da su je
razumeli, ali su ipak odlučili da ne odreaguju, i to ju je rasrdilo.
Muž joj je pružio novčanicu od pet funti, dve od jedne i nešto
Sveci i
sitnine, što je bilo dovoljno za troškove obe sobe. Insistirala je
da im vrati višak, ali je on odbio, a žena ga je podržala. Tada
grešnici
su svi postali poprilično zajedljivi. Muž se iskezio u
negodovanju, dok je žena primetila da u kupatilu nije bilo
dovoljno peškira, a što se tiče staromodnog, razdrndanog
lanca od vodokotlića, to je valjda još iz vremena Potopa.
Kćerka se podrugljivo smeškala dok je sisala sok iz malenih
kriški mandarine. Na kraju, muž joj je tutnuo tri novčanice i
novčiće u duboki džep ogrtača, a ona ih je, ne želeći da
njihova bude poslednja, zafrljačila duž pošljunčane staze, iz
zgloba, kao da baca laso. Novčići su se presijavali na jarkom
jutarnjem suncu.
Prošavši već kroz kapiju, roditelji su trpali kofere u
prtljažnik, dok je kći dotrčala nazad i pokupila novac, a zatim
se isplazila u bezobzirnom prkosu.
Gledala je za njima sve dok se automobil nije izgubio iz
vida. Zatim se srušila na travu i zaplakala. Plakala je iz dubine
svoga bića. Zašto je plakala? Zašto plačem, zapitala se naglas.
Nije zbog njih, niti zbog toga što je protekla noć bila tako
odurna. Plakala je zbog sebe same. Srce beše zazidala davnih
dana, zaboravivši sitnice, sitna zadovoljstva, kompromise koji
čine život. Zaboravila je čak i na sopstvene grehe.
Trava beše meka i svilenkasta, ne suviše suva,
nahranjena kišom i povremenim sunčanim periodima.

3
7
 Sveci i
grešnici
MADAM KASANDRA

Najzad, najzad. Šećem se skoro celih sat vremena... sreća

pa imam svoj kišobrančić da me odbrani od sunčeve jare.
Mislim da ima barem dvadeset tri stepena... siroto tle je
sprženo... čak je i stari dobri korov klonuo, a naprstak vene.
Uvek mi se dopada kad vidim kako se pčele zavlače i gnezde u
cvetovima naprstka... u potrazi za svežinom i nektarom...
odomaće se - ,,Tu gde zvončić buja, i naprstak grimizan il’
beo”...12 “ ta mi je omiljena... iz antologija.
O, bogo moj... kakva prelepa prikolica... boje tako vesele,
i cveće, cveće na sve strane. Stepenice u tri različite nijanse.
„Madam Kasandra” - kako je to krasno, onako po starinski.
Vidim da ste na svom što se mitologije tiče, to mi je drago.
Piše: „Bez zakazivanja”, ali, Madam, vaša vrata stoje
zatvorena... vaša su holandska vrata zatvorena, a teški crveni
zastori navučeni preko čitavog oslikanog prozora. Hvata me
umor... dobrano sam se našetala... a da ne pominjem to što
sam morala da se raspitujem kuda treba da idem kada sam
sišla sa autobusa, to je zbilja bilo neugodno. Malo ću da
predahnem na vašem stepeništu, na vašem oslikanom
stepeništu.
Eureka. Znam šta se dešava... izbacujete, ako se tako
kaže, karmu svoga prethodnika, tako valja... Moram da
priznam da bi mi godila čaša vode ili pak čašica angosture...
kako me samo mori žeđ - grlo mi se posve osušilo. Vidim da
sakupljate kamenje, veliko kamenje, malo kamenje, komade
stena i taj strašni oblutak... Pretpostavljam da svaki ima

12 Stih iz pesme „Tjuksberi roud” engleskog pcsnika Džona Mejsfilda (1878 - 1967) ( Prim. prev. )
3
8
 posebno značenje, skrivenu moć. Oni konjići su lepi, pirgavi, ali
su divlji... divlji i posve neprevidljivi. Biće da nam je to
zajedničko... Primetila sam razne tipove - skitnice, mladež,
Sveci i
razne vucibatine - i prikolicu ili dve, daleko neuglednije od ove.
Pravo da vam kažem, ostala sam bez daha... Stojim tamo
grešnici
podalje već sat vremena... Videla sam da ste u poslu... Videla
sam znak ,,Ne uznemiravaj”. Pa sam se držala na distanci.
Prethodna mušterija... Poznajem je. Nas dve smo susetke.
Imanje njenih se nastavlja na naš prilaz, naša je okućnica,
razume se, raskošnija, jer imamo drvored, tise i čemprese koji
su iždžikljali tokom godina. Gospo draga, pretpostavljam da se
odmarate... razumljivo... iscrpljenost. Kada jedna mlada
devojka, jedra mlada devojka iz samostanske škole kakva je
vaša poslednja mušterija, dođe po savet, obično se radi o
ljubavnim jadima... Comprendé13. Nadam se da vam ne smeta
što sedim ovde i blebećem preko svake mere... To ublažava
jed. Evo, pokušaću da se divim prirodi... mada, da budem
iskrena, radije bih da ostanem neprimećena. Ljubavne jade
valja čuvati u najstrožoj tajnosti. Comprendé. Ja sam Mildred...
gospođa izvesnog Gerharta, gospodina Džentlmena...
devojačko prezime mi je Batler... mi smo potomci loze
Ormondovih... naše cvetne bašte i voćnjaci behu nadaleko
poznati - odabranim letnjim danima, i to isključivo nedeljom,
otvorili bismo ih za javnost i tada se u maloj senici služio čaj.
Kad malo bolje razmislim, gospodin Džentlmen mi se baš u
kuhinjskoj bašti udvarao, malo hopa-cupa među grančicama
maline, žbunjem Loganovih bobica14 i visokim žavornjacima.
Mnoge devojke su, činilo se, bacile oko na njega, pošto je bio
mlad i poželjan advokat, bacile, al' šta im je vredelo. Ja sam
sanjala o svetlima pozornice... kako sam samo volela čaroliju,
pretvaranje. Još kada sam imala šest ili sedam godina, majka
me je povela u pozorište Gajeti u Dablinu da gledamo
pantomimu i dok smo sedele u loži, željno sam upijala sve oko
sebe - orkestar, gegove glumaca, intrige, dame, zlikovce,
skečeve i neizostavan srećan kraj. Otac bi nas sačekao u

13 „Razumem” (špan.). (Prim. prev.)

14 Jedna vrsta borovnice. (Prim. prev.)

3
9
 svome klubu u Stivens Grinu15, a onda bismo večerali u
tamošnjoj krajnje prijatnoj sali za ručavanje. U internatu sam
igrala Dezdemonu... Otelo, e, to vam je čeljade pomalo
neotesano... ah da, onaj što nije voleo mudro, ali je voleo
prejako. Zbog toga sam bila opsednuta Dezdemonom kada
Sveci i
sam upoznala Gerharta, ali ne zadugo. Vidite, moje srce se grešnici
okrenulo... kako se ono kaže... za sto osamdeset stepeni.
Izgubila sam glavu. Nestrpljivo bih iščekivala zvonjavu našeg
baštenskog zvona. Ah, kako je zvonak zvuk imalo to veliko
bronzano zvono... Gospodin Dži se služio i najmanjim
izgovorom da dođe, dolazio je ovim ili onim povodom, u odelu
ili starim radničkim pantalonama i uvek kada ga najmanje
očekujem... kako samo srce oseti te potrese. Bila sam mnogo
mlađa od njega, nezrela za svoje godine... da, bilo je malo
hopa-cupa među grančicama maline i Loganovih bobica, i
zamislite, molim vas, naš pas Hektor je postao tako
ljubomoran da je lajao i kidisao na gospodina Džentlmena pun
zlobe, a jednoga dana mu je zario zube u šaku i nije hteo da ga
pusti, a šta je Gerhart uradio... uradio je nešto čudno, nešto
vrlo surovo - šutnuo je Hektora, batinama ga privoleo na
poslušnost, na šta se Hektor s njim sprijateljio... Gospodin
Džentlmen je znao sa svima, kako sa životinjama, tako i s
muškarcima, ženama, devojkama... Vremenom je primljen u
kuću... na jedan šeri i kako to već ide... udvarao mi se odlučno
i suptilno, i zbog toga su ga smatrali idealnom prilikom. Uvek
je donosio poklone - čokolade ili bombonjere s likerom od
višnje - prababa ili pradeda bili su mu stranog porekla, iz
Normandije, i zbog toga je delovao još tajanstvenije. Zaprosio
me je u dvorištu seoske crkve, u suton, nije bilo žive duše
okolo... baš kao u čuvenoj elegiji - „Mučući krivuda poljem
čopor leni”16 - a prsten je ispleo od trave... čaroban prsten, za
veridbu i večnost, da tako kažem. Nekoliko večeri pred naše
venčanje, sedeo je u biblioteci s mojim ocem... postali su bliski
prijatelji, ili dobri pajtaši bolje rečeno - igrali su tavlu 17 i
prisećali se minulih dana, ispijali porto ili armanjak - u ono
vreme ja nisam pila alkohol... tada sam spavala kao mala

15 Čuveni park u Dablinu. (Prim. prev.)

16 Stih iz „Elegije napisane na seoskom groblju” Tomasa Greja (1716 -1771). Korišćen prepev
Svetislava Predića, Letopis Matice srpske, 1954: 4. april, Novi Sad. (Prim. prev.) 4
0
 beba... a sada se bez čašice pred spavanje ne može. Čula sam
ih kako pričaju o ženama - o tome koliko ih vole, koliko ih
idealizuju - čula sam kako raspredaju o njihovim vratovima, o
nagibu njihovih ramena, o njihovim stražnjicama, člancima...
sve je zvučalo vrlo distancirano... gotovo klinički... otac nije ni
Sveci i
spomenuo moju majku, Alanu, ni jedan jedini put. Isticali su grešnici
kako ih određena dela podsećaju na tajne susrete s određenim
ženama, zato što je sa gramofona išla baš ta muzika u salonu
neke dame, ili iz nekog... banalnijeg razloga, draga moja
majko... kako si mu samo bila odana. Uvek bih primetila da su
bili intimni, jer bi sledećeg jutra otac bio sav kočoperan i
razdražljiv dok mljacka svoj komad tosta... gužvao bi novine,
dok bi majka delovala pomalo luckasto i samo mu
udovoljavala. Da, stajala sam u dovratku napola iščekujući da
će moj budući muž ili moj otac reći: „0, Mili, izvoli uđi”, ali to
se nije desilo, možda su bili suviše zaneseni razgovorom, pa
me nisu primetili, ili su smatrali da je moje prisustvo
neprimereno. Madam, znam da se odmarate... sigurna sam da
je svaki tretman, svaka seansa, zovite to kako hoćete, vrlo
zahtevna, jer se morate otisnuti duboko u dušu svoga
posetioca i pronaći duboko čuvanu tajnu, bit.
Možda se molite - ,,i smrti neće biti više...” 18 E, baš imam
sreće što sam vas našla, što sam otkrila gde ste... gde sam
ono beše stala... da, da, da, naše venčanje... bilo je predivno...
izveštaj se pojavio u više dnevnih novina... miris đurđevka
ispunio je malenu seosku crkvicu u okrugu Voterford - i to naš
domaći đurđevak, iz bašte - deveruše su imale venčiće od
đurđevka u kosi, a male pratilje nosile su buketiće - miris je bio
opojan... hor... crkvene pesme... ja, odevena u fini saten boje
slonovače. Moj muž nije mogao da skine pogled s mene toga
junskog jutra... sada bih želela da vam kažem nešto o očima
svoga muža... u svakodnevnim situacijama, dok sedi zamišljen
nad svojim papirima i izveštajima, one podsećaju na ostrige,
sive su, s mlečnom patinom... ali, u trenucima kada je
pogođen Amorovom strelom, kao recimo na jutro našeg
venčanja, njegove oči poprime boju opala, odnosno najnežniju

17 Tavla ili triktrak je vrsta društvene igre s kockicama, igra se na dasci s obeleženim poljima.
(Prim. prev.)

18 Otkrovenje 21: 4 (Prim. prev.)

4
1
nijansu srebra s primesama plave... videla sam ih takvim tada,
i još mnogo puta posle i... i vidim ih i sada, ali ne gledaju
mene, niti zaiskre zbog mene, i to je užasno... to je užasno.
Sveci i
Naš medeni mesec je bio... pa, kao odlazak u suton... pravo
blaženstvo... neiskvareno blaženstvo... nema reči koja bi to
grešnici
bolje opisala... osećanje tako istančano, bez naklonosti i
uljudnog ćaskanja. Ali, šta je vrednije, blaženstvo ili naklonost,
a s tog sam putovanja, uostalom, donela gomilu knjiga...
Egejsko more je paleta plavih nijansi... ti silni turistički vodiči
sadrže razne priče iz davnina, o bogovima i boginjama... kako
su oni samo vatreni bili... i te njihove intrige... neprestano su
kovali zavere i međusobno se nadmudrivali... ako se slažeš sa
Herom, zamerićeš se Atini, a tek Junona, ta ti se udala za
sopstvenog brata Jupitera, koji joj se udvarao prerušen u pticu
kukavicu... a Posejdona da i ne pominjem... on bi očas posla
podigao oluju... jeste... ključno je bilo biti dobar sa Zevsom, a
što se tiče sirote Didone, ona nije dozvala svoga dragana da se
vrati u Kartaginu tako što je mahala grančicom vrbe, već tako
što se nabola na mač... sirota, sirota Didona. Upravo sam tamo
pročitala da su Egipćani prvi koji su savladali umeće proricanja
budućnosti... umeli su na osnovu datuma nečijeg rođenja da
proreknu njegovu narav, nedaće koje će ga u životu snaći i
dan smrti - ali tada se to nije zvalo astrologijom, sve do
Rimljana nije ni povezivano sa zvezdama... ali, gospo draga, vi
znate sve o tome - ti bogovi i boginje imali su svoje
vidovnjake... ljude baš poput vas... oni su sedeli u svojim
svetilištima, a vi ste ovde u svojoj oslikanoj prikolici, ne mogu
vam objasniti koliko mi je laknulo sada kada sam tu... kada
imam priliku da skinem teret sa srca. Da, beše to blaženstvo...
večito varljiva svetlost mora, nepostojeći suton... samo
svetlost dana i iznenadna noćna tama... ljubavnička tama, a
kada smo se vratili kući, blaženstvo se nastavilo, ali život se
oteže, nije li tako, oteže se kao kakvo dugačko uže... a ljudi u
braku moraju se navići na specifičnosti druge osobe... njene
navike... raspoloženja. Gerhart bi celu nedelju provodio u
gradu u svojim odajama, a onda bi se petkom dovezao kući i
dočekala bi ga dva psa, moj vučji hrt i njegov crveni seter,
naša priglupa pomoćnica Ifi, i ja, svi bismo pohrlili na prilaz,
mašući, želeći mu dobrodošlicu, ili tačnije, čitavo obilje
dobrodošlicom, samog Odiseja nisu tako dočekali na Itaki, ni
4
2
 izbliza. Ukusna trpeza, pečenje s gratiniranim krompirom i za
desert pohovane jabuke ili ruska šarlota. Kasnije, u
predvečerje, sedeli bismo u staklenoj bašti i prepričavali
događaje iz minule nedelje... sitne zgode i nezgode, on bi
pušio cigaru, ja bih uzela dim, da, baš bih udahnula, nisam
Sveci i
samo pućkala, a g. Džentlmen... e, šta je on sve znao... mnogo grešnici
više nego ja, a čudo jedno kako čak i cigara može biti
raznovrsna. Nedeljom bismo služili sufle s gran marnijeom, pre
nego što bi krenuo nazad za grad... nisam bila napuštena
ljubavnica, već napuštena advokatska gospođa. Za praznike
nikad nismo putovali van zemlje... uvek smo išli na jedrenje...
obožavali smo jedrenje, a od neočekivanog nasledstva koje
smo dobili od baba-tetke kupili smo brod s kabinom i nazvali
ga „Vajolet Rouz”, po njoj. Otisnuli bismo se iz Atlona i spustili
celim tokom Šenona, prelepo, povetarac, trska, spokoj...
beskrajne prethodne pripreme... gumeni jastuci, ponjave...
primus... metil-alkohol... pribor za prvu pomoć... slamnati
šeširi i kape za kišu... krema za slučaj da nas izgrize kakav
gamižući stvor... jedva koja reč... samo besciljno tumaranje, i
osmeh, osmesi... kako je osmeh predivna stvar... kako puno
toga može da poruči. Izgubila sam dvoje dece dok su bila vrlo
mala... i on je bio potresen - ,,Tamo ponad malog groba
poljubismo se opet u suzama”19. Gospo draga, priznajem,
izuzetno se plašim. Pronašla sam je sasvim slučajno, onu belu
kutiju za cipele, bila je skrivena u krošnji širokog kedra koji
razdvaja našu ogradu od njihove... papuče... Pepeljugine
papuče s ružinim pupoljcima, umotane u maramice... nisu bile
moje veličine... moja su stopala prilično velika... sledećeg jutra
nije ih bilo... neko ih je sklonio. Tada sam se odvažila da ga
pitam o čemu je reč, što inače ne radim, ali on nije hteo da se
upušta u rasprave sa mnom... rekao je da ne želi više da sluša
te fantazije i izmišljotine. Bili smo u spavaćoj sobi, vrlo rano
izjutra... plašila sam se za sopstveni život. Postoje trenuci,
možda su to tek sekunde, koji zauvek ostanu urezani duboko u
sećanju. Možda je sve bio samo san... Nakratko sam uspela da
ubedim sebe da je tako... rekla sam sebi, Mili, zaboravi na to...
mesečarila si... u snu si išetala niz prilaz. Na našim
krstarenjima niz Šenon postala sam vrsna pecačica... Dži nije

19 Stih iz poeme „Princeza” Alfreda Lorda Tenisona (1809-1892). im. prev.)

4
3
 mogao da poveruje... rekao je da to ima veze s lakoćom
pokreta, ali pre svega s okretom mog zgloba. Ostali pecaroši
nisu me baš voleli... zvali su me vešticom. Naravno, isprva
nisam znala kako da se poigravam s ribom, srljala sam i
izgubila ih nekoliko... ali onda me je Gerhart poučio, i ubrzo
Sveci i
sam usavršila tehniku i nadmašila i njega. U maju, u sezoni grešnici
pecanja na plovak ostajali smo na reci po čitav dan... milioni
vodenih cvetova... vazduh ispunjen njihovim rojevima...
Gerhart je rekao da oni dožive ljubavni zanos i samrtni let u
istom danu... siroti cvetovi... surova igra prirode... siroti
cvetovi... sirota Didona. „Nikad ne predaj srce do kraja” - ko je
to ono beše rekao?20 Pročitala sam negde da i muškarci imaju
cikluse, kao i mi žene... mi imamo cikluse jer imamo matericu -
zbog toga smo povremeno sklone histeriji - dok muški ciklusi
nisu pod uticajem materice ili meseca, već njihovih sopstvenih
zločestih ćefova... oni se naprosto svako malo zakače za bića
koja nazivaju ženama. Naravno, kutiju s cipelama mogao je
tamo ostaviti bilo ko... svaka šuša u prolazu. Odnedavno je
počeo da se zadržava u stakleniku do sitnih sati... baš kao moj
otac, sa svojim psom - mojim psom, hoću reći, Hektorom
Četvrtim - da, Gerhart ostaje tamo i tetoši svoje lozice,
krastavce i tikvice, a oni se međusobno ukrštaju... ne pitajte
me kako... on ih jednostavno postavi jedne do drugih i nekako
opstaju zajedno... razmnožavaju se... tamnožuti polen nađe
put do suprotnog pola i... oplode se...
On se retko zaljubljuje... tri puta, naspram mojih jedan i
po. Izbio je skandal u njegovim odajama u zgradi Četiri
suda...21 jednoga jutra mlađi pripravnik slučajno je naišao s
gomilom dokumenata, pa je sekretarica, izvesna gospođica
O’Hanlon, zatečena u nepriličnoj pozi, kako se prepušta
nepriličnim radnjama... na svu sreću sve je zataškano... nije
osvanuo u nekom tabloidu, polugo, spuštenih tregera; štaviše,
pripravnik se pokazao vrlo diskretnim, izvrsnog karaktera.
Drska sekretarica baš i ne. Našla sam njene porukice kod
njega, po džepovima - u njima zahteva od njega da se konačno
obračuna sa mnom. Opa-la, došla maca na vratanca. To ga je

20 Stili iz pesme ,,Ne predaj nikad srce celo” V. B. Jejtsa (1865-1939). (Prim. prev.)

21 Zgrada suda u Dablinu (Prim. prev.)

4
19 4
 naučilo pameti. „Nikada te neću ostaviti, Mili... Nikada te neću
ostaviti”, to mi je rekao. U znak pomirenja, otišli smo na
krstarenje... neke od supruga promenile su garderobu barem
dvanaest puta... a tek nakit, tako razmetljiv, tako suvišan...
sedeli smo za kapetanovim stolom. Moram da priznam da me
Sveci i
je piće jednom ili dvaput malko uhvatilo... a visoke potpetice i grešnici
ljuljanje broda nisu uopšte pomogli. Kada smo pristali na dva
dana u nekoj nepoznatoj luci, moj muž se igrao s decom na
plaži... neke igre loptom - on i deca su se dobacivali
narandžastom loptom... tuđa deca... puti boje sumraka... bela
nisu bila, to je sigurno, i obožavala su ga. Vidite, on ima auru -
ona prosto zrači iz njega - i zbog nje ga ljudi zavole. Spaženi su
jedno veče - jedra devojka, razbludnica, ta što je upravo
napustila vašu prikolicu - viđeni su u kasne sate, isplovili su na
jezero i zatekla ih je oluja... morali su da potraže sklonište...
saznala sam da se nešto kuva, kako to obično biva, uz pomoć
bliske prijateljice. I Didonu i Eneju sudbinska je strela ljubavi
pogodila baš kada su se sklonili od oluje.“ 22 Ja, doduše, imam
keca u rukavu, a on je ipak najjači u celom špilu. Jedan od
naših nacionalnih pesnika, jedan od trojice velikana, rekao je
da je glavni adut mlade supruge, ili mlade devojke iz
samostanske škole, kad smo već kod toga, mlada pizda 23... ali
starija supruga ima daleko jaču kartu... mračniju kartu... onu o
kojoj se ne sme govoriti. Pratiš li me, dobra gospo...
comprendé? Vidim da proričeš i iz tarota i iz kristalne kugle...
neke su mi karte poznate... Obešenik... Kula... Umerenost...
Pravda. Ta kurvica nema prava na naše ogrozđe... ama
nimalo... naše jabuke... naše divlje jabuke... naše pipine 24...
naše kruške... naše tikvice... naše crvene ribizle... naše crne
ribizle... naše Loganove bobice... naše dunje... naše ringlove...
naše šljive šećeruše... naše mušmule... naše jagode... naš
hmelj... našu lozu... naše korenasto povrće... naše berbe.
Molim te, molim te. Otvori mi svoja vrata. Ne tražim puno.
Jasno mi je da je stvar delikatna i zahteva izvesnu dozu

22 U IV pevanju Vergilijeve Eneide, Diđonina sestrajunona šalje oluju nc bi li sc Didona i Eneja našli
sami u pećini i zaljubili. (Prim. prev.)

23 Iz romana Semjuela Beketa Meloun umire (Prim. prev.)

24 Vrsta jabuke (Prim. prev.)

4
5
diskrecije... kao Hipokratova zakletva ili sveštenik u
ispovedaonici... postoji obaveza ćutanja... sve što tražim je
sledeće. Budući da si vidovita, da imaš dar, reci mi šta si
Sveci i
videla? Da li su duboko zabrazdili? Pod tim mislim... znaš na
šta mislim. Ne da joj može biti otac... može joj biti deda... to je
grešnici
nečuveno... to je apsurdno... prosto, nezamislivo... setim se
Didone... setim se patke u aspiku što stoji u frižideru od
nedelje... setim se muževljevih očiju boje opala i čestitke koju
mi je napisao za prošli Božić... „posle dvadeset dve godine, ti
si i dalje moja kraljica”... setim se setim se setim se. Gospo
draga, otvori... otvori vrata... razgrni zastore... razgrni ih
odmah... ne mogu da čekam ni sekund duže... razumeš li me...
ove me protuve gledaju... podsmevaju mi se... divlji poniji su u
trku... podižu oblake suve prašine. Unutra si. Znam. Znam.
Osećam tvoje prisustvo iza nepomičnosti teškog
zagasitocrvenog zastora.
Put dovde traje tri sata i trideset pet minuta, i to bez
nepredviđenog zaustavljanja. Dešava se, u ovom našem delu
sveta koji je i bog zaboravio, da se neki siromah ili životinja
preda kobnom zagrljaju železničke pruge. Da, večernji voz
vijuga i hrli napred, a okolo su legendarni predeo i nebo i
horizont i naleti kiše.
Zbogom, draga bezdušna gospo.

Madam! Desilo se nešto neočekivano, čemu ste vi

indirektno doprineli. Da ste me primili, do toga ne bi došlo, jer
bih morala da uhvatim kasniji voz, a ne brzi u šest.
Našla sam prazan vagon i, u trenutku kada je voz
napustio stanicu brekćući i trzajući se, otključala su se vrata
iza mene za koja sam mislila da vode do mašinovođine kabine,
pa je ušao još jedan putnik. I pre no što sam se okrenula da
pogledam, znala sam ko je, po iznenadnom ubrzanju pulsa.
Nije ga odao bat koraka, niti glas, jer nijedno od nas nije
progovorilo; može se čak reći da je moj predosećaj bio
4
6
nadnaravan, jeste, da je došao pravo iz etra. U vagonu je
stajao moj muž, sa svojom spljoštenom aktovkom pod miškom
i svežnjem papira koje je nespretno držao u rukama. Bio je
Sveci i
zajapuren, pošto je morao da trči da stigne na voz.
„Mili”, reče u neverici. Kako je voz krenuo, papiri su se
grešnici
razleteli posvuda, a on se sručio na sedište preko puta,
gledajući me skoro u čudu, kao da više nisam posve ista, žena
kojom je oženjen dvadeset dve godine vodi tajni život, odlazi
na izlet u Dablin, možda na ljubavni sastanak, i nosi crni kloš
šešir sa mekim paperjastim perom koje prati liniju obraza.
„Gde smo ono kupili taj šešir?”, upita.
,,Mi”, odgovorih, zastavši malo, ,,mi smo ga kupili u
Parizu na Ru di Dragon jedne Badnje večeri, dok je počinjao da
veje sneg.”
„Tako je”, reče i zagleda se nekud, kao da bi dao sve na
svetu da u tom trenutku vidi sneg kako pada.
Seoski pejzaž, kao život, promiče pored, redovi dimnjaka
se nižu bez ikakvog reda, gačci i čavke se vrte u sutonu i
osvajaju za sebe ogromno nebesko prostranstvo.
Posle nekog vremena, odvešće me do vagon restorana,
dok oboje duboko u srcu osećamo laku zebnju, i sedećemo
ćutke, ne znajući šta nam budućnost sprema.

4
7
 Sveci i
grešnici
CRNI CVET

„Kakva rupa”, reče Mona.

„Velelepno je”, reče Šejn, osvrćući se oko sebe.
Vozili su se sat ili više pod liticom planinskog lanca, u
potrazi za nekim veselim, a ne mnogo bučnim restoranom, i
sad su se obreli u ovoj ogromnoj, oskudno nameštenoj
prostoriji, koja je, izgleda, služila i kao sala sa ručavanje i kao
plesna dvorana. Mikrofon se šepurio na metalnom stalku, a
komadić narandžaste zastave ležao zgužvan na bini, kao da ga
je neko zafrljačio tamo u jogunastom besu. Jedan kraj
dugačkog trpezarijskog stola bio je prekriven belim čipkanim
stolnjakom pod koji je bila podmetnuta traka crvenog krep-
papira, i po svoj prilici upravo će ih za taj kraj stola i posesti.
Bilo je pozno proleće i kada su s puta spazili zarđalu
gvozdenu kapiju i dug vijugavi prilaz, pomislili su: o, baš
prikladno, kako samo zanosno deluje. Hotel je pri tom nosio
predivno ime: „Glašin”25 Dovezli su se dugačkim prilazom, s
drvoredom s obe strane, hrastovima, platanima, jasenjem, sva
su stabla bila izmešana i koškala se prijateljski, kao da se bore
za nadmoć, dok su ptice bile obuzete svojim ritualnim
večernjim obrušavanjem, a golubovi tiho gugutali u prostranim
golubarnicima.
Neka izlupana krntija sa znakom ,,Na prodaju” bila je
parkirana na parkingu odvojenom od obližnje livade
razvučenom zelenom sajlom. Pored sajle je stajao znak
„Opasnost - visok napon”, a iz metalne kutije čulo se tiho
riganje, koje se svakih nekoliko sekundi pojačavalo do režanja.

25 „Potočić”(ir.) (Prim. prev.)

4
8
 Nedaleko od ulaza bio je mesarski kombi s gazdinim
imenom ukusno ispisanim smeđim slovima, a na stepenicama
traktor igračka, pun vojničića i drvenih kocki. U hodniku je
Sveci i
komplet sveća treperio na visokoj stalaži, a raskošna cvetnica
se razbaškarila i raspuzala po podu, kao ameba. Latice su bile
grešnici
meke, baršunastocrne, sa sićušnim zelenim izdancima,
tačkicama, a cvet je istovremeno oduzimao dah i ispunjavao
nekakvom jezom. Nikada ranije nije videla crn cvet. Pošto se
niko nije oglasio, ušla je u susednu sobu, a tamo je čovek
sedeo toliko blizu televizijskom ekranu da je izgledalo kao da
razgovaraju, i uopšte nije primetio njen ulazak. Dva su psa
dremala na pocepanoj kožnoj fotelji. U tom je ušla devojka,
jedra mlada devojka koja nije sa sigurnošću znala da im kaže
da li poslužuju večeru ili ne, pošto sezona još nije u punom
jeku. Uprkos tome, povela ih je do zapuštene, nevesele
obedovaonice.
Prevalili su silne kilometre, najpre se odvezavši do grada
na jezeru sa okruglim tornjem, gde su se prošetali, a potom
posedeli na poškropljenim izletničkim stolicama grube obrade i
oboje primetili kako je neobično što ostali koji su se dovezli do
jezera samo sede u kolima i bulje u vodu. Uživao je u njenom
društvu, osećala je. Nije ga baš dobro poznavala. Dobrovoljno
se javila da mu daje časove slikanja u zatvoru u Midlandsu,
gde je služio višegodišnju kaznu. Iako se na prvih nekoliko
časova pojavila nekolicina njih, jedan po jedan su odustajali,
da bi na kraju ostao jedino Šejn. Sedeo je leđima okrenut njoj,
dovršavajući autoportret u zagasitim nijansama zlatne i boji
senfa, a ona ga je upitala da li je ikada video Van Gogove slike,
na šta je odgovorio da nije. Podsetio ju je na Van Goga zbog
naopako okrenute krhotine neke činijice, prekrivene ljuspicama
sasušene boje.
Dok su koračali grobljem kraj okruglog tornja, ispotiha ga
je upitala: „Kako ti se čini svet, Šejne?”, budući da je izašao iz
zatvora tek nekoliko nedelja ranije.
„Prenaseljeno”, odgovorio je i slabašno se nasmešio.
Dok je bio u zatvoru, žena mu je ubijena kupajući njihovo
dete, ubijena namesto njega, a ubrzo potom je i dete, koje su
odgajali rođaci, umrlo od meningitisa. Te večeri kada mu je
žena ubijena zaspao je još za dana, a onda su stražari kucali i
lupali na vrata njegove ćelije, ali on ih nije čuo. Njegova je
4
9
pretpostavka da je u snu odlagao saznanje s kojim nije hteo da
se suoči, ali koje će morati da prihvati. Kako je uspeo da
izbegne slom, Mona nikako nije mogla da shvati.
Sveci i
Nekoliko dana pred Božić nazvao ju je upravnik zatvora
da joj kaže da je neko ostavio paket za nju u njegovoj
grešnici
kancelariji. Unutra je bio portret uvijen u razne kese za
bakaluk, a na propratnoj čestitki napisao je: ,,Za Monu...
Oprosti što nije dovršen.” Poruka joj je zbog nečega delovala
nedorečeno, i upravo je zbog tog oklevanja uspela da skupi
hrabrosti te da ga pozove da se nađu u Dablinu kada ga puste.
Trebalo je da izađe tog proleća, ali je taj podatak čuvan u
tajnosti da se izbegne medijska halabuka. Znala je koliko je
povučen, pošto je spomenuo kako se drži po strani, uprkos
tome što jede s ostalima u zatvorskoj menzi i igra tenis tri puta
nedeljno, te da najprijatnije trenutke provodi noću u svojoj
ćeliji, slušajući irsku muziku i pesme sa kasete. Pretpostavljala
je da se u tim trenucima prisećao prošlih događaja i razmišljao
o budućnosti, možda zamišljajući šta se sve moglo izmeniti u
svetu tokom njegovog petnaestogodišnjeg zatočeništva.
Njegovo hapšenje bilo je prizor od kojeg se kosa diže na glavi i
privuklo je pažnju čitave zemlje, a u javnosti učvrstilo
ubeđenje da je on opasan razbojnik.
Igrom slučaja, pušten je tri dana pre utvrđenog datuma,
pa je s nevericom primila njegov poziv u svom studiju u
Dablinu, kada joj je pomalo sramežljivo rekao: ,,Ja sam...
slobodan sam.”
Dogovorili su se da se nađu u nekom hotelu, a dok ga je
čekala na stepeništu tog oštrog mraznog jutra, gledajući
ogoljene grane i grančice u parku na suprotnoj strani ulice,
opervažene injem, imala je osećaj da neće doći, da je sprečen.
Skoro čitav sat kasnije, pojavio se dečko u odelu ukrašenom
pletenicama i saopštio joj da ima telefonski poziv i ne
trepnuvši izgovorio Šejnovo ime i prezime. Čekao ju je u
drugom hotelu, oko kilometar i po odatle, i ona mu reče,
pomalo strogo, da je sačeka i da ne mrda nikud.
Dok su sedeli u separeu u drugom hotelu i pijuckali čaj,
osetila je da se usteže. Bilo je neobično videti ga u drečavoj
košulji i farmerkama, pošto je u montažnom zatvoru, gde ga je
posećivala, sve bilo nekako prigušeno. Osim toga, policajac je
uvek stajao negde iza njih i prisluškivao, osim u retkim
5
0
slučajevima kada bi odlazio da prošeta, valjda da zapali. Nisu
se rukovali u znak pozdrava kada su se našli na stepenicama
hotela, ali je znala po njegovom pogledu da joj je drago što je
Sveci i
vidi, a on je dodao da joj je kosa mnogo lepša tako puštena. Za
čas slikanja uvek ju je vezivala pozadi, zbog čega je delovala
mnogo strože. grešnici
„Znači, slobodan si”, reče ona.
„Javili su mi samo deset minuta pre izlaska”, reče on.
„Otkud to?”
„Upravnik je sišao u radionicu za šivenje i rekao: ’Imaš
auto i vozača na raspolaganju sledeća dvadeset četiri sata,
odvešću te kuda god budeš hteo.’” Kada je to izgovorio, tačno
se setila da je pitala upravnika kako će se Šejn snaći kada
izađe.
Dok je govorio, setila se i drhtaja koji joj je prošao telom
kada joj je upravnik rekao da postoje mnogi koji žele da ga
vide mrtvog.
„Mislite na Britance?”
„Oni, a i njegovi... ima tu još sporova... raznih sporova...
Recimo da će uvek biti tražen”, a zatim je podigao ruke, kao
da hoće da se odbrani od daljeg ispitivanja.
„Šta si to šio?”, upita, iznenađena.
,,Ma, sitnice za ostale momke... rajsferšluse, zakrpe i
našivke... mnogi su čekali na popravke.”
,,Ko te je naučio da šiješ?”
„Bilo nas je desetoro dece... majka je uvek imala mnogo
drugog posla”, reče sramežljivo.
„Znači, nedostajaćeš ostalim momcima?”
„Možda”, reče, bez i najmanje trunke emocija, a zatim
gledajući pravo preda se poče da mota cigaretu, utonuvši u
misli. U tom je trenutku izgledao kao oličenje usamljenosti i
otuđenja.
Nekolicina prijatelja se udružila da mu nabavi polovan
auto, pa je kroz par nedelja predložio da se odvezu u prirodu u
predvečerje. Dogovorili su se da ona doputuje vozom i sačeka
ga u gradiću na trinaestak kilometara od Dablina, gde je našao
sebi smeštaj kod neke crnkinje koja po ceo dan čavrlja sa
svojim kolibrijima i, kako reče, ne zapitkuje mnogo.
Sada su sedeli u velikoj obedovaonici, pregladneli,
čekajući da gazdarica dođe i kaže im kakvo posluženje uopšte
5
1
može da im ponudi. Kada se po dogovoru našla sa Šejnom na
železničkoj stanici, on je sedeo napolju, naslonjen na zid i jeo
sladoled, a ona se zapitala zašto bi neko ko je toliko tražen i ko
Sveci i
ima silne neprijatelje sedeo tu, naočigled svima, u svojim
novim farmerkama i toj upadljivoj košulji.
grešnici
Automobil koji je dobio bio je mali dvosed sa kupe krovom
drap boje. Zaustavili su se usput pred brojnim restoranima, ali
bez uspeha. U jednom je mrzovoljni vlasnik odškrinuo vrata za
milimetar i rekao da nema šanse da dobiju čaj, pošto je pao u
krevet. Na nekoliko mesta je izašla iz auta i ušetala unutra, da
bi otkrila da je restoran suviše oronuo ili suviše tmuran. Zbijala
je šale o njima kada bi se vratila do kola, opisujući stolove,
rasvetu, suvo cveće i ostalo, i ocenjujući svako mesto ocenom
na skali od jedan do deset. Šejn nije mnogo govorio, ali je
uživao puštajući nju da se raspriča. Posle godina provedenih u
zatvoru postao je ćutljiv. Sudeći po fotografijama iz novina
načinjenim na dan hapšenja, izmenio se do
neprepoznatljivosti. Otišao je u zatvor mlad i neotesan, a
izašao gotovo ćelav, s tankim riđim brkovima koji su izgledali
kao da ih je prilepio na gornju usnu. Jednom prilikom, i nikada
više, rekao joj je da i ona sama može da sudi o njegovim
postupcima. Borio se za svoja ubeđenja, za ujedinjenu državu i
ujedinjenu zemlju, za narod koji će biti ujedinjen, a ne ovako
sakat.
Kada su stigli do kapije na ulazu u Glašin, imanje joj je
delovalo savršeno, tako zaklonjeno, sa građevinom dole u dnu
ušuškanom u zelenom gaju. Pridržavajući jedno krilo gvozdene
kapije - pod drugo je podmetnula kamen - videla je s jedne
strane vidno zapuštenu javnu govornicu, sa slojem razbacanog
smeća na podu. Stabla divljeg kestena bila su u punom cvatu,
s prelepim kaskadama ružičastih i belih cvasti, a na livadi su
jaganjci blejali bez prestanka. Tu je bila prava pometnja, jer su
kmečali i jurcali okolo u strahu da se ne odvoje od majke.
„Kao u porodilištu”, reče Šejn, a ona se zapitala da li je
ikada bio tamo, pošto je već bio u zatvoru kada mu se žena
porađala. Jedino ga je njegova žena zaista poznavala, a ona je
mrtva.
Gledajući u zaboravljeni mikrofon, rekla je, sva sreća što
nisu došli onda kada prave igranke, pošto ne zna da pleše.
,,Ni ja”, reče Šejn.
5
2
 ,,Još kako biste igrali da vas neko tera”, rekla je gazdarica
brzajući unutra i brišući ruke o krpu, a potom im ispričala o
prelepom lovačkom balu koji se održavao zimi, kada bi se
Sveci i
okupili ljudi sa svili strana, gospoda i farmeri i prodavci stoke i
drumski razbojnici i bog te pita ko sve još.
„Da li smo vam na smetnji?”, upita Šejn. grešnici
,,Ma, ko da vas je samo nebo poslalo”, odgovori ona i
povede ih do dugačkog stola koji se protezao skoro do prozora.
Spustio se na stolicu i nasmešio se. Upravo je taj osmeh
privlačio ljude, a gazdarica se, odmah se raspilavivši,
predstavila kao Vini i ponosno objavila da imaju sreće, jer je
ona njena ništarija od muža baš upecala lososa, te će im ga
ispoširati s nešto krompira i kupusa. U međuvremenu, reče,
mogu popiti pićence, a doneće im i hleba da ne piju na prazno.
Potom je došlo do kraćeg zastoja, pošto se spetljala oko
otvaranja flaše vina koju je Mona već poručila. Vadičep se
iskrivio, pa su mrvice izdrobljene plute plivale po zlaćanoj
tečnosti.
„Uživajte u pogledu i niskim brđašcima”, rekla je Vini i
odmarširala, mrmljajući kako je Šejn baš fin i kako je uglađen i
kako maniri čine čoveka.
„Ovde je baš prijatno”, reče on. Dopalo mu se vino, mada
ga nije inače pio. Videla je da nije naviknut na njega, pošto su
mu se oči zamaglile, kao para koja se nahvata na kuhinjskom
prozoru kada jelo u šerpi pokipi. Čuli su Vini kako priča sa
pospanom devojkom u kuhinji, a njihov je dolazak, po svoj
prilici, izazvao malu pometnju.
,,0či su ti boje duvana”, reče Mona.
,,Je li to dobro ili loše?”, upita on.
„Dobro”, reče ona.
Obraćajući se Vini koja je upravo ušla s veknom hleba, on
upita koliko košta prenoćište.
„Možemo se dogovoriti”, reče Vini i namignu gegajući se
nazad.
,,Ne misliš valjda da odsedneš u ovoj tamnici”, reče
Mona.
„Ovde me niko ne može pronaći”, reče on, ozbiljan.
„Gde ćeš živeti, Šejne?”

5
3
 „Možda negde na zapadu”, reče on neodređeno. Zamislila
ga je u nekoj hladnoj kolibi, izdvojenoj od sveta, samog,
umotanog u kaput, punog strepnje, na danonoćnoj straži.
„Da li te brinu... odmazde?”, upita ona. Sveci i
„Brinuo bili se zbog drugih”, reče on i pogleda je s
grešnici
neizmernom brigom, neizmernom nežnošću, preko ivice
širokog stola, dok je plamen debele sveće treperio na
povetarcu koji je dopirao kroz otvoreni prozor, a njegovo lice
dopola utonulo u senku.
„Misliš li da ćeš se vratiti u...”
„Borba nije završena... nije još gotovo”, reče on sumorno.
Nije ga dalje ispitivala. Uvek bi se nešto isprečilo između
njih, izvesna uzdržanost, deo njega je ostajao nedostupan i
njoj i svima ostalima. Kako su se samo razlikovale njegove dve
ličnosti, jedna mladi nepobedivi gusar, a druga čovek koji sedi
naspram nje, ostareo i nalik na davljenika, i negde duboko u
sebi krije dela koja je počinio.
„Nema veze”, reče ona, ne znajući tačno na šta misli.
„Nema”, odgovori on, isto ne znajući.
Poširani losos je bio pozamašna komadeška s koje su od
prije odvaljeni glava i rep. Duga traka kožice koja je visila s
ribe ličila je na lepljivu muholovku. Iako je spoljašnji sloj bio
dobro skuvan, sredina je bila pomalo sirova, a oko kostiju su
sokovi koje je riba pustila bili bledokrvave boje. Vini je
razdragano komadala ribu starim nožem za tranžiranje i sva
važna stavljala odsečene komade Šejnu u tanjir. Zatim je golim
rukama ulivatila vrele kuvane krompire i napunila mu tanjir,
upinjući se da mu ugodi. Mona je zamolila za manju porciju, a
Šejn se izvinjavao zbog brda hrane kojim je poslužen.
„Kasnije će biti i želea i krema od jaja, ostavite mesta”,
reče Vini i ode ponosito, pevušeći u sebi.
Ubrzo potom, učinilo mu se da čuje nešto što ne zvuči
kao blejanje jaganjaca, koji su se stišali sa slabljenjem
dnevnog svetla.
„Šta je?”, upita Mona.
„Auto.”
Auto je uleteo u dvorište ludačkom brzinom, podignutih
farova, a zatim se ponovo odvezao, još silovitije.
,,Ma, mlađarija, ponadali se da je ovde neki disko”, reče
Vini, pošto se vratila s belim sosom za lososa. Ali on je nije
5
4
slušao, već je osluškivao samo sopstvene misli, i više nije bio
gladan. Otpio je još nekoliko gutljaja vina, a onda naglo ustao.
„Odoh u klonju”, reče, a zatim ispruži ruku i dodirnu joj
Sveci i
rukav. Gledala ga je kako odlazi i učinio joj se izuzetno ranjivim
dok mu se odeća pripija uz mršavo telo i dok zasukanih rukava
grešnici
cima razglavljenu okruglu kvaku. Zatim se desilo nešto čudno,
dotrčao je nazad i zgrabio svoju jaknu s naslona stolice.
Pošto se zadržao poduže, Vini, koja je dolazila i odlazila,
donela je stari ulubljeni poklopac za hranu da mu pokrije
večeru, a zatim su se obe zagledale kroz otvorena vrata niz
mračni hodnik. Dva psa, koja su donedavno nepomično ležala,
nadala su se u strahovito zavijanje bez prekida, kao da će kuću
uskoro snaći neka užasna nesreća. Vini je rekla da je to
predznak grmljavine, pošto nikada nisu lajali na posetioce, čak
ni na trgovce, ali bi na nagoveštaj grmljavine uvek
pomahnitali. Predskazala je da će uskoro nebo zaparati munje,
a imanje i livadu obasjati iznenadna svetlost. Čekale su, ali
letnjeg sevanja nije bilo.
„Pitam se zašto se zadržao”, reče Vini.
„Nije navikao da pije”, reče Mona tiho.
„Divan čovek... predivan osmeh”, reče Vini i ponovo
pogleda ka vratima, u iščekivanju da se pojavi, onako
iznenada i potajno, kako već on ume.
Na kraju, Vini reče: ,,Da l’ da pošaljem Džeka da izvidne
šta se zbiva?”
Izašle su iz obedovaonice i stajale u hodniku naspram
vrata na kojima je pisalo „Gospoda”, a metalno ,,G” je visilo
nakrivo, okačeno o labav zarđao ekser. Mona se zgrozila na
pomisao da se možda onesvestio i zamislila koliko bi mu bilo
neprijatno. Džek je dozvan sa svoje uobičajene pozicije tik
pred TV ekranom, te je promrmljao nešto dižući se, a zatim
ušao u toalet za gospodu i zatvorio vrata za sobom. Uskoro ih
je Vini otvorila i ušla, kako bi bile od pomoći ako zatreba.
„Ovde ga nema”, doviknu Džek.
,,Pa, gde je onda”, uzvrati Vini.
„Izašao je... uzeo je sitniš za govornicu”, reče Džek, a
Mona je u trenutku pomislila da je otišao da pozove nekog od
svojih pajtosa da dođe po nju, pošto on mora da uhvati maglu.
Psi su već bili na prilazu, trčeći tamo-amo zapenjeni,
spremni da skoče i rastrgnu svakog ko priđe.
5
5
 Obe žene istrčaše, a Džek ih je sledio, vičući za njima.
Ljudi su stajali okupljeni u dnu kapije, šokirani i bez
teksta. Šejn je ležao dopola u govornici, a oči, te oči boje
Sveci i
duvana, i dalje behu otvorene, zureći u nebo i nekoliko
usamljenih zvezda na njemu. Pokušavao je da dođe do
grešnici
vazduha i nešto izusti, ali ga je snaga skoro napustila. Nije
mogao da izgovori ono što je najviše priželjkivao. Posmatrači
su stajali zbijeni, zapanjeni, ne znajući u koga gledaju, niti
zašto je stradao tokom običnog telefonskog razgovora. Neko je
već pozvao Gardu,26 a neka žena, ona koja ga je prva
primetila, rekla je da ga je čula kako bez prestanka ponavlja:
„O, Isuse, o, Marijo”, mada je njena prijateljica to odlučno
pobijala. Mona požele da klekne kraj njega i sklopi mu oči, ali
je bila previše uplašena da se pomeri. Samo neka mu neko
zatvori oči, jer ona nije mogla da se odvaži, strepeći od
okupljene gomile. Izgledao je tako neutešno, tako napušteno
od svih, dok mu je dah sve više slabio, a u trenutku kada je
utihnuo, Mona ispusti užasan krik. Bio je mrtav. Mrtav boreći
se za ubeđenja u koja je jedino on verovao, a kao po komandi,
mladić koji je bio u prolazu zaustavio se, sišao sa svog
svirepog crnog motora, zbacio kacigu i prišao zvanično, kao
kakav nosač kovčega. Gledajući u leš pred sobom, prepoznao
je Šejna i izgovorio njegovo ime, vidno rasrđen i zgađen.
Okupljeni su ustuknuli, zaprepašćeni, ne samo u strahu već i u
gnušanju. Kratki talas samilosti namah je prerastao u poziv na
linč. Vini je zavrištala na Monu - „Ubica... dovela si mi ubicu
pod krov, tu gde mi spavaju unuci”, i zatim se okomila na nju,
a Džek ju je zaustavio, iznova ponavljajući iste reči: „Sve je u
redu... sve je u redu... s njim je gotovo... ne može nam više
nauditi.”
Policijska kola su pristigla, a krupni, snažni muškarci,
gonjeni znatiželjom i pravdoljubivošću, pohrlili su da vide
ubicu čijem su se krvavom kraju radovali.
„Sve dođe na svoje”, reče jedan od njih samozadovoljno.
Prvi očevici su zamoljeni da se odvezu do policijske
stanice u gradu, a Džeku, Vini i Moni naređeno je da se vrate u
hotel na ispitivanje.

26 Irska policija. (Prim. prev.)

5
6
 Džek i Vini požuriše nazad, a tupava devojka iz kuhinje i
neki dečko izašli su pred njih, tražeći sigurnost u međusobnom
zagrljaju. Mona se vukla za njima, strahujući od njihovih
Sveci i
pitanja i njihovog prezira. Počela je sitna kiša. Zloslutna tišina
se nadvila nad čitavim predelom, a drveće je upijalo vlagu.
grešnici
Uslediće još jedna smrt, kao odgovor na njegovu, potom još
jedna, pa još jedna, u dugačkom sumornom lancu odmazdi.
Teško je zamisliti da u dolinama vreba ubistvo, budući da je
livadom vladao muk, jer su jaganjci spavali sklupčani kao
novorođenčad, nesvesni pokolja koji se zbio.

5
7
 Sveci i
grešnici
PLJAČKA

Jednog smo se jutra probudili i otkrili da granice više

nema - bili smo pripojeni otadžbini. Naravno, nismo odmah za
to saznali, pošto živimo van naselja, ali nam je radnik koji
dolazi da prikuplja drva i otpalo granje rekao da je vojska
preplavila grad i okupirala jedini hotel koji postoji. Rekao je
kako tamo vojnici piju dok se ne obeznane, traže da im se
priređuju čitave gozbe i maltretiraju sobarice. Stanovnici grada
su se posakrivali, ne znajući čega više da se plaše, razularenih
vojnika ili njihovih ogromnih psina puštenih okolo bez brnjica.
Rekao je da poseduju spravu kojom mogu da pregledaju donju
stranu vozila - ogledalo na točkovima, da ne moraju da se
saginju. Bili su prave lenčuge, nitkovi prokleti.
Onog jutra kada smo spazili jednog od njih kraj
porušenog zida na stražnjem prilazu imali smo razloga za
strah. Bio je savršeno kamufliran, u zeleno i maslinasto i
smeđe, boje koje dominiraju ovim musavim pejzažem. Zašto
su uopšte došli ovamo nikako nam nije bilo jasno i bili smo
uvereni da će se uskoro razići. Majka nas je okupila u jednu
spavaću sobu, verujući da ćemo tako biti bezbedniji - nije bilo
bojazni da će neko da zaluta, a mogli smo i da stražarimo na
smenu. Igrom slučaja, samo nedelju dana ranije skupljali smo
lešnike i jabuke i u drvenim tacnama ih ostavili za zimu. Majka
se brinula za našu kravu i rekla da će je vime užasno boleti
pošto nije pomuzena, a da će mleko pokapati svud po travi. To
nam je kravlje mleko moglo dobro doći. Otac nije bio s nama,
on je odavno nekud nestao.
Trećeg jutra došli su i zazvali majčino ime - Rozana.
Zvučalo je drugačije izgovoreno na njihovom jeziku, i zapitali
smo se otkud ga znaju. Ponašali su se kao najgori divljaci. 5
8
Dvojica su je na silu izvukla napolje, a stariji ju je čupao za
dugu pletenicu.
Majka je zagrlila svakog od nas i rekla da će se ubrzo
Sveci i
vratiti. Nije je bilo. Čekali smo, a onda smo posle zastrašujućeg
čekanja na prstima sišli niz stepenice, ali u kuhinju nismo
grešnici
uspeli ući jer su vrata koja tamo vode iz hodnika bila poduprta
naslaganim stolicama. Na kraju smo se probili unutra, a prizor
je bio stravičan. Njena kecelja, odeća i donji veš bili su
razbacani svuda po podu, kao i šnale i njena dva češljića za
kosu. Staro automobilsko sedište bilo je podignuto na drveni
valov u koji je nekad davno sipala hranu za kokoši i piliće.
Uzalud smo gledali kroz prozor, misleći da ćemo je spaziti na
stražnjem prilazu ili, još bolje, kako se primiče stazom,
iznurena, ali ipak ponovo naša. Dole je stajao jedan vojnik,
zakočene puške. Gde je ona? Šta su joj učinili? Kada će se
vratiti? Začudo, nijedno od nas se nije rasplakalo i svi smo
ostali pribrani. Uz malo napora izneli smo smrdljivo sedište i
bacili ga niz tri stepenika koja su vodila do stražnjih vrata. To je
bilo sve što smo mogli da učinimo da se suprotstavimo
neprijatelju. Zatim smo se popeli nazad u sobu i čekali.
Tugaljivo mukanje krave je prestalo, pa smo zaključili da su i
nju odveli i najverovatnije zaklali. Prazna poljana je bila
sablasna, iako su vrane i čavke pravile uobičajenu večernju
pometnju. Mogli smo približno da odredimo koliko je sati po
promeni svetla i izmenjenom nebu. Kasnije je blagi mesec
provirivao u sobu da proveri kako smo. Mislili smo, kada bi se
samo radnik vratio i rekao nam šta se dešava. Zveket njegove
testere ranije nas je iritirao, ali bismo sada sve dali da ga
ponovo čujemo jer bi označio povratak na staro, u bezbedna
vremena, pre no što su nam majka i krava odvedene. Bratova
drvena frula ležala je u dnu kamina, pošto nije mogao da se
natera da nešto odsvira, ma koliko ga preklinjali.
Petog jutra našli smo razlog za slavlje. Stražar je napustio
svoj položaj, a niko nije došao da ga smeni na straži iza tog
komada porušenog zida. To smo protumačili kao znak
spasenja. Majka će nam se vratiti. Dogovarali smo se kako
ćemo je dočekati. Izvadili smo joj čistu odeću iz ormana i
uredno je raširili na krevet. Njene čarape od tankog čvrstog
prediva visile su preko ivice, ružičasto se presijavajući pod
snopom sunčevog svetla, a mi smo mogli da zamislimo njene
5
9
 noge u njima. Govorili smo jedni drugima da je najgore prošlo.
Grizli smo jabuke i gađali se ogriscima iz obesti. Prionuli smo
na lešnike i orahe, krckajući ih zubima i vadeći ukusne,
mesnate komadiće, a zatim ih deleći kao pravi prijatelji, kao
najrođeniji. Brat je zasvirao na fruli. Svirao je neku o tome
Sveci i
kako sunce zalazi nad nekim mestom koje se zove Bulevog 27. grešnici
Naša je razdraganost bila kratkog veka. Do kraja dana
ponovo smo čuli pucanj, a onda se jedan vojnik vratio na
položaj kod razrušenog zida, prikaza što vreba iz senke. Bilo je
nemoguće spavati, pa smo posmatrali i molili se. Tako smo
proveli dva cela dana i noći, a pošto nismo jeli ni spavali, živci
su počeli da nam popuštaju i postali smo histerični, pa smo
morali da se šamaramo međusobno, revnosno, da bismo uneli
malo zdravog razuma u tu sobu.
Kamuflirani vandali su se vratili. Vratili su se stražnjim
prilazom, kroz šumski gustiš, a ne na glavnu kapiju kao što
smo očekivali.
Eto ih u kuhinji, smeju se i dovikuju na svom varvarskom
jeziku. Iz nas počinje da izbija strah, kao krv kad izbija. Ako nas
odvedu sve zajedno, možda i skupimo nešto hrabrosti, ali
sudeći po onome što se do sada dešavalo najverovatnije će
nas odvesti zasebno. Stojimo svako u svom ćošku, nemi,
ukočeni od straha, kao malene statue, očiju prikucanih za
kvaku na vratima, dok se uši napinju da odgonetnu šta se
dešava iza, da odmere po kojem stepeniku sada već gaze tako
strašno.

Kako bi predivno bilo kada bi jedno od nas istupilo i

dobrovoljno se javilo da se upusti u borbu za nas ostale. Tada
bi se naša ljubav uznela do nebeskog svoda.
Čitav svet, polja, opljačkani posedi i razrušene straćare
ispunili su se mrtvačkom prazninom. Žive duše na vidiku. Ni
životinje. Ni ptice. Tu i tamo raskomadane strvine i komadi
otrgnute kože, tamo gde su se životinje očigledno međusobno
borile u poslednjim pomahnitalim naletima gladi. Ja sam
zamalo umakla. Hodala sam u nepoznatom pravcu, nekud na
sigurno. Nedeljama nije bilo vojnika. Međusobno su se

27 Iskvaren naziv mesta Bulavog i istoimene balade, gde se odigrala pobuna iz 1798. (Prim. prev.)
6
0
poubijali. Bilo je teško pratiti ko je na čijoj strani, budući da su
menjali strane svaki put kada promene uniformu. Majka je
odvedena, a kasnije i brat i obe sestre. Bila sam napolju u
Sveci i
potrazi za hranom, a kada sam se vratila, od kuće je ostao
samo džinovski oblak dima. Odvratnog crnog dima. Ostala mi
grešnici
je jedino odeća koju sam imala na sebi, odrpana zelena haljina
i bunda koju je majka jednom prilikom dobila. Njome smo se
pokrivali da nam bude toplije, a ponekad bi skliznula na pod,
pa bih ustala da je podignem. Kako je raskošno delovala, krzno
je bilo meko i golicalo je bose tabane. To je bio stari svet, onaj
drugi svet, pre dolaska varvara. Zašto su uopšte dolazili
ovamo, prava je misterija, pošto ovde nema šta da se pljačka,
nema rudnika zlata, nema srebra - samo šuma u kojoj se lako
možeš zagubiti, tu i tamo oranice, male njivice zasađene
ovasom i ječmom. I sama pomisao na kukuruz, purenjak, a
onda sve žući kako zri, na gredice kupusa, na bilo šta što
raste, slamala je srce. Možda su brat i sestre prešli granicu, a
možda su mrtvi. Kretala sam se u suton i kad se tek spusti
mrak, zamotana u bundu. Htela sam da izgledam staro, kao
babuskera. Nisu im se sviđale starije žene, hteli su mlađe, što
mlađe to bolje, kao divlje jagode. Zvuk motora sam začula dok
sam prelazila preko polja, pa sam potrčala i ne znajući da sam
u stanju da razvijem takvu brzinu. Primicali su se, sve bliže i
bliže, dok su točkovi kolali gnjecavom neravnom zemljom uz
obod šume u koju sam se zaputila. Onaj što je iskočio zgrabio
me je i gurnuo prema Glavnom. Zavikali su, pakosno se
smejući. On me je poseo u krilo, na silu mi otvorio usta i terao
me da ponavljam za njim psovke. Pogled mu je bio okrutan, a
beonjače kao žućkasta hrskavica. Lica su im bila namazana
ratničkim bojama i svi su po sebi imali grimizne tetovaže.
Onog što ih je vodio zvali su Ciganinom. To je bila stravična
vožnja. Ja sam vrištala i vrištala, a Glavni me je šamarao kao
pomahnitao i navalio na mene kao da sam tanjir čorbe. Stali
su kod napuštene krečane. On je bio prvi. Kada me je rasporio,
pomislila sam da sam umrla, ali nisam. Smrt ne stiže onda
kada misliš. Posilni su koristili svoje šake kao stremenje. Kada
su me prevrnuli, zagrizla sam hladan krečni pod da se
oslobodim njihovog ukusa. Njihovih povika, njihove težine,
njihovih jezika, njihovih bala, tog svrdlanja, kao da hoće da
prodru sve do glave, do Božje čestice. Tako je neka starica iz
6
1
sela zvala ono mesto, onaj najskriveniji kutak duše gde se
moliš i sebi poveravaš istinska osećanja o svemu i svakome.
Do nje nisu uspeli da se probiju. Prestala sam da vrištim. Krici
Sveci i
su ugušeni. Kroz rupu u krovu videla sam lešinara kako jezdi
po plavim nebesima. Čekao je još jednog da mu se pridruži i
grešnici
posle nekog vremena taj se i pojavio, njegov drugar, pa su
otplovili dalje ka kristalnoj nedođiji. Navlačeći pantalone,
dovikivali su jedan drugom da požure, jebote. Glavni je stajao
nada mnom, opkoračivši me, s bundom prebačenom preko
ramena i pakosnog pogleda, srdit. Iz mene je lila krv i zemlja
poda mnom bila je topla. Oči su mi bile gotovo zatvorene pa
sam ga videla kroz uzani prorez između kapaka. Na trenutak
sam pomislila da će me možda ubiti, a onda se okrenuo od
mene, kao da neće da se bakće i prlja ruke. Već su upalili kola
kad je Ciganin dotrčao nazad i stavio mi cigaretu preko gornje
usne. Valjda je hteo nešto da mi poruči. Kada smo bili deca
govorili su nam da udubljenje u gornjoj usni postoji zato što
kad se rodimo dođe anđeo i tu stavi kažiprst u znak ćutanja, u
znak tajne koju treba čuvati. Postepeno sam došla sebi.
Sitnice, vazduh koji struji kroz malu zagušljivu prostoriju, krv
koja se suši na meni, kao smola. Nekada davno imali smo sat
od aluminijuma čiji je zadnji deo otpao i koji je išao na jednu
bateriju, ali do baterija je bilo teško doći. Majkabi izvadila
bateriju, pa bismo pogađali koliko je sati po tome koliko ima
svetla, koliko se smrklo, po glasanju petla i naše krave, naše
verne krave koja je stajala uz ogradu mučući i čekala da je
pomuzemo. Neko od nas bi izašao s kantom i hoklicom za
mužu. Kada bi majka vratila bateriju u sat srebrna igla bi
poskočila, a onda bi dve kazaljke, kao dva meka crna insekta,
krenule da gmižu jedna preko druge u svom predanom
utrkivanju. Haljina boje limete koju sam grčevito stezala i
nisam htela da pustim, u koju sam zarivala nokte, prošarana je
cvetovima, krvavim i razmetljivim, kao bulke. Čim budem
mogla da hodam krenuću dalje. Da pronađem još neku poput
mene. Prepoznaćemo se po brojanici od bulki i očima koje
govore. Oskrnavljene, na hiljade nas rasutih hodi ovom
zemljom, ovom skamenjenom zemljom, u potrazi za
utočištem, ako takvo šta postoji.

6
2
Brojni su i zastrašujući putevi do kuće.

Sveci i
grešnici

6
3
 Sveci i
grešnici
KAUBOJ U DUŠI

Ravničarski predeo, plavljeno tle. Veća jezera, manja

jezera, kraški izdani koji se napune vodom kad padne kiša i
rečice riđe od gvožđa iz zemlje. Trša se nije mnogo obazirao na
pejzaž, pošto se već navikao na njega. Ali zato jeste
primećivao izmaglicu s prozora kad porani, ona sve obavije i
zamuti, saksije i kolica u dvorištu, svrake načičkane po
odžacima, mačku zadovoljnu nakon što se najela miševa i
šišmiša koje je nahvatala pod okriljem noći - pod crnilom noći,
kako su ljudi imali običaj da kažu. Mačku je jednom pregazio
auto, pa su joj nadenuli novo ime, „Srećna što je živa ostala”, i
ostao joj je grbav rep, nalik na konjski rep kakav nose
devojčice. Fejlim, kod kojeg je Trša radio, svakog jutra bi ga
pokupio i odvezao do gvožđarske radnje u susednom gradu
dvanaest kilometara dalje. Tokom vožnje Trša bi primetio kako
se izmaglica diže i to bi ga podsetilo na neku dostojanstvenu
damu koja podiže veo sa šešira, polagano, polagano, ali to ne
bi rekao svom šefu, jer bi mu se ovaj smejao.
Šef mu se nije dopadao. Ovaj čovek mi se ne dopada,
rekao bi i seo što je moguće dalje od njega. Trša je često
ćaskao sam sa sobom kad ne bi bilo nikog okolo.
Nosio je smeđi mantil, uniformu prodavnice, iako mu nije
bilo dozvoljeno da poslužuje mušterije. Po ceo dan bi teglio
stvari iz skladišta u radnju ili ih vraćao u skladište, na drugi
kraj dvorišta, preko barica s vodom, sanduka s farbom i
džakova gita i tapeta i linoleuma i prostirki i rolni itisona i hrpe
potpale. Imali su ogroman visoki pult od trešnjevog drveta i iza
njega gomilu fioka za matice i zavrtnje i eksere, a Kuštravi je
imao zadatak da ili drži urednim, jer se dešavalo da se
pomešaju. Fejlim nije znao ništa o njegovom stanju i čak ga je 6
4
jednom prilikom nazvao „maloumnim” pred mušterijama. To
ga je nasekiralo, ali je progutao ponos, pošto mu je bio
potreban novac da bi mogao da plati kiriju za sobu. Veće je
Sveci i
snosilo deo troškova, a on je morao da plati ostatak. Kad bi
Fejlimu dozlogrdilo ili kada je bio mamuran, on je šutirao sve
grešnici
pred sobom, pa je jednog jutra tako šutnuo Kuštravog u
cevanicu. Mogao je da ga tuži zbog toga, ali se suviše plašio
Garde.
Pevanje u horu davalo mu je snage da gura napred. Reči
pesama su učili iz velike pesmarice koju su morala da
pridržavaju tri para ruku. Gospođica Bojs je svirala klavir i
vodila hor. Ona je bila prava dama. Umesila bi kolač s
jabukama, donela ga i razdelila svakom po parče. Onda je
zapatila neku infekciju, nije je bilo mesec dana, a kada se
vratila skliznula je s klavirske stolice i sručila se na pod. Umrla
je za nedelju dana. Pevali su joj pesmu u crkvi, pevali iz petnih
žila - „Pogledaj me, Gospode, Gospodaru sveg mora i neba”.
Poljubio ju je u kovčegu pre nego što su je pokrili. Druga
osoba koju je poljubio bila je opatica kod krajputaškog
svetilišta, jer je delovala tužno. Njih dve su jedine osobe koje
je ikada poljubio, osim svoje bake. Majke se nije sećao, jer je
umrla dok je bio mali, a otac mu je zdimio. Ne, u mom životu
nema ljubavi ni uzbuđenja, i to mi nedostaje, govorio bi sebi,
ubeđen da će to nešto naići, da je nalik malenoj semenki
slačice i da će izrasti. Baka mu je govorila da je on najbolja
osoba na svetu, a zbog toga bi se osećao moćnim, a ne
maloumnim.
Baka je obožavala nekdašnja vremena, kada si u jednoj
prodavnici mogao naći i tkanine i namirnice i gvožđariju.
Svakog Božića je vedrim danima na gradskom trgu prodavala
ćurke, a i dan danas ih je dozivala da se vrate. Nakon što joj je
muž umro, pa je ostala sama, nabavila je knjigu uzoraka i
isheklala prelep beli prekrivač za krevet. To ju je održavalo u
životu. Ipak, nije bila svesna dešavanja oko sebe kao nekad i
stalno je dremala u svojoj stolici, a kad bi se probudila uvek bi
rekla: „Vid’ mene, Tršo, ti tražio keks i čašu koka-kole, a ja
otišla i donela ti keks i šolju mleka.”
Trša je više voleo močvaru nego kamenolome.
Kamenolomi su bili ogromna odvratna mesta, puna strke i
buke, posvuda su leteli oblaci crne zrnaste prašine od sveg tog
6
5
 drobljenja i dizanja u vazduh. Močvare su bile mirnije,
protezale su se sve do horizonta, pejzaž mišjesmeđe boje,
jastučići mahovine i tresetara i poslagani briketi izvađenog
treseta, nalik kakvim šatorčićima, kroz koje zviždi vetar i suši
ih. Ptice su letele visoko i spuštale se jedino noću, da odu u lov
Sveci i
i nahrane ptiće. U školi, učitelj im je iz enciklopedije čitao kako grešnici
u močvari možeš da zakopaš puter,28 presečeš put ili se
otarasiš tela nakon ubistva. Trša je leti pomagao u močvari, jer
su, uprkos tome što se treset vadio mašinski, i dalje bili
potrebni ljudi da ga slože, izgaze, spakuju i dopreme kući.
Jednoga dana, njegov drugar Rodi je želeo da bude
nasamo s devojkom, pa je popeo Tršu u traktor, ubacio u prvu i
rekao mu: „Podigni nogu s kočnice i teraće.” To je i uradio.
Vozio je tamo-amo, brektao i poskakivao, točkovi su upali u
blato, a on se veselio kao u autićima na sudaranje na vašaru.
Od tada pa nadalje, sanjao je kako sedi za volanom, silan.
Kada se popeo na Rodijevu crvenu hondu, e to je bilo nešto
drugo, to se zvalo nevolja. I to kakva. Tek što je prešao
nekoliko stotina metara niz seoski put, kad eto ti patrole,
zaustavili su ga i ispitivali, tražili da im pokaže dozvolu i
osiguranje. Nije imao ni jedno ni drugo. Deset dana kasnije
stigli su mu sudski pozivi, jedan za to što nema navedene
dokumente, a drugi za to što je vozio bez njih. Toga dana, u
lokalnom okružnom sudu, nosio je beli kačket i postarao se da
se sudiji obraća sa Sudijo. Rekao je da je prekoračio brzinu
zbog karburatora - jer bi mu ovaj eksplodirao da se kretao
sporije, pa je morao da ga malo potera kilometar-dva. Sudija
se razbesneo, razvikao se kako neće trpeti to trućanje, a Tršu
nazvao bestidnim nezahvalnikom. Na papiru mu je pisalo da
ima „punomoćnika”, što mora da je značilo da ima nekog
mnogo opasnog branioca.
Neki drugari su otišli na trke u Englesku, u Celtenam, i
pošto se osećao izostavljenim, reče sebi: Tršo, što ti ne bi
uradio nešto potpuno neočekivano. Imao je novčanicu od
dvadeset funti, pa je tokom pauze za ručak otišao u kladionicu,
pogledao brojeve grla i bez mnogo premišljanja odlučio se za
broj trideset sedam. Tek tako. Trku je pratio iz radnje, u
pauzama između poslova, i video da njegov konj nije pao, ali

28 Nekada se puter zakopavao u tresetu radi konzerviranja. (Prim. prev.)

6
6
nije uspeo da isprati kraj. Kada se vratio u kladionicu, Tilda ga
je pitala da li planira to veče da izađe u grad, a on joj je
odgovorio da nema ni cvonjka, a onda mu je ona rekla da siđe
Sveci i
u malu čekaonicu i posluži se toplom čokoladom iz aparata.
Kada je nešto kasnije sišla za njim, dole su bili neki momak i
grešnici
devojka, a ona je rekla: „Pogodite koliko je ovaj mladić dobio
na trkama”, a oni su rekli da ne mogu da pogode, a ni on nije
mogao da pogodi. Joj kako ga je držala u neizvesnosti još neko
vreme, govorila mu da baš ima sreće i da će sad moći da vidi
sveta. Onda mu je šapnula na uvo da je njegov konj pobedio
pri kvoti od pedeset prema jedan. Ostao je bez teksta. Novac
mu je dala u prostoriji za osoblje. Hiljadu funti u različitim
apoenima. Te večeri je bio pozvan na proslavu nečijeg
dvadeset prvog rođendana, pa se počastio novim odelom, i to
na pruge, baki je kupio nov radijator, model sa visoko
postavljenim podešavačem, da ne mora da se saginje, a Tari,
slavljenici, ružičasto perje. Otišao je na šišanje i nakostrešio
kosu gelom. Bio je glavna zvezda žurke, svi su mu čestitali i
govorili kako će svi zajedno otići na utakmicu u Dablin, na
pravi vikend-izlet. Pevao je pesmu koju je uvek pevao,
„Lutalačkog ja sam soja”. Od ostatka novca kupio je crnu
kobilu koja se ubrzo pokazala neukrotivom, ali će mu zato dati
ždrebe koje će moći da proda. Kobila se napasala na jednom
od Donijevih pašnjaka. Doni je živeo u susednom okrugu i bio
mu je rod, četvrto koleno.

\/
*

Svake treće subote Trša je radio kod gospođe Malkerns,

koja je vodila pansion. Posipao je stajsko đubrivo po perivoju s
mladicama raznog drveća, javora, bora i breze, posađenog
blizu izlaza na glavnu ulicu da priguši buku od automobila i
kamiona. Imala je i baštovana, Konora, koji je uvek nešto
mrmljao sebi u bradu. Govorio je kako prokleti budžovani
upropaštavaju Irsku, truju je, braća Maksorli i njihovi ljudi koji
samo grabe za sebe, otkupljuju svaki metar obradive zemlje,
6
7
močvare i kamena kojeg se dočepaju. Nisu li uništili svetu
šumu tise, raskrčili je da bi dobili livadu za ispašu i podgojili
svoju stoku. Dok bi se izmaglica razvejavala, Konor bi mu
Sveci i
pokazivao poslednje tragove rose na ogradama i banderama,
nalik dijamantima, milionima i milionima dijamanata. Kad bi
grešnici
samo mogli da ih sakupe, bili bi bogati kao Maksorlijevi.
Gospođa Malkerns je učinila nešto predivno. Pozvala je
njega i njegovu baku u goste da prenoće. Osećao se kao da
putuju u inostranstvo. Pristigli su u sumrak. Bila je jesen, pa je
drveće duž prilaza kući bilo okićeno raznim nijansama
ljubičaste, u lejama je još bilo cveća, u hodniku je stajao visoki
sat s staklenim vratima i uglačanim klatnima, čvrstim kao
pendreci. U sobi se razbuktala vatra u kaminu, svaki
centimetar zida bio je pokriven slikama, zatim silne knjige i
sitni ukrasi i još jedan sat koji otkucava na polici iznad kamina.
Gospođa Malkerns je unela poslužavnik sa sendvičima,
pogačicama, džemovima različitih ukusa i velikim kolačem, a
zatim je sela s njima i objasnila im koji je džem od čega i kako
je pronašla austrijski recept za kolač u obliku cepanice s
mekom belom glazurom od putera. Kolač se zvao „štolen”, a
njegov negdašnji naziv na pruskom značio je „probuditi se”.
Odjednom je počela da im priča o svojoj mladosti, svojoj
pustolovnoj mladosti. Bila je redovnica u samostanu i sa još
dve devojke se spremala da preskoči zid od kamena jer je
trebalo da se nađu s dva momka da odšetaju pet kilometara
izvan grada i vide neku ukletu kuću. Bilo je jezivo, samo su
gurnuli vrata i ušli, a unutra je i dalje sav nameštaj bio na
svom mestu. U sobi za muziciranje bio je klavir, note
razbacane svud po podu i sveća od pčelinjeg voska u
mesinganom svećnjaku, baš kao da će mrtvi vlasnik svakog
trena stupiti u prostoriju. Kada su čuli bat koraka otrčali su ne
osvrćući se, a ona i njene dve drugarice izbačene su iz
samostana. Njegova baka je započela neku svoju priču, ali je
izgubila nit, a onda je bio red na njega, pa je ispričao kako je
otišao u kladionicu i izabrao broj trideset sedam, ali nije
ispričao šta se zbilo s njim i Donijem.
Ležeći u nepoznatom krevetu s baldahinom, razmislio je
malo o svemu i rekao: Probudi se, Tršo, probudi se. Svaki božji
dan si u medijima mogao čuti o plenu iz zloglasne pljačke
banke gore na severu - kako su neke obeležene novčanice
6
8
 pronađene i vraćene, kako je još deo novca nađen posakrivan
po odžacima i ostavama za metle, te kako su izdati nalozi za
hapšenje onih koji su interesantni policiji. On bi mogao biti
među njima. Jedno veče, pred zatvaranje, Doni je svratio do
prodavnice i odveo ga do drobilišta, gde mu je ponudio
Sveci i
njegove omiljene poslastice - čips sa umakom od škampa, grešnici
rendani sir i mešano kandirano voće. Doniju je trebala usluga,
hteo je nešto da sakrije. Torbu. Rekao je Trši da ne treba da
brine, da nikada ne bi naudio njemu ni njegovoj baki, i da je to
samo privremeno. Mogla bi da ide u bakinu šupu. Od te šupe
natrpanijeg mesta nema. Tu stoji starudija od pre sto godina,
neki stari motor s prikolicom, zamka zaglavljena preko njega,
kante i krčazi za mleko, ašovi sa kukom koje guraš nogom ili
grudima, za vađenje treseta, iz davnih dana kada se treset
vadio ručno, ogradice za kamin, ramovi za slike, stare stolice i
kauč punjen konjskom dlakom, razrezane kožne presvlake kroz
koju ispadaju oštre čekinje. Pored motora ima rupa u podu gde
je njegov pradeda krio svoje koplje u doba fenijanaca 29 a deda
flaše pojtina30, i gde će on sada sakriti ovu torbu. Doni mu je
obećao nagradu, a onda je on pitao kakvu, a onda je Doni
rekao: „Reci šta te loži”, a onda mu je on odgovorio. Hteo je
mobilni telefon, pa su odmah, čim su ispili čaj, otišli u
prodavnicu, gde je na stotine telefona bilo postrojeno, poput
malenih vojnika, čekajući da ih neko uzme. Izabrao je ružičasti,
svetloružičasti, boje glazure na torti, a sledećeg dana je ekipa
s posla gledala i pipkala telefon u neverici, pucajući od zavisti.
Ubacio je tri broja u memoriju telefona, bakin, Donijev i šefov.
Sefa je ubacio samo zato što je žudeo za jutrom kada će moći
da ga nazove i kaže: Danas ne dolazim, džukelo jedna šugava,
ni danas niti ikad više. Žudeo je za tim danom.
Novac je bio u crnoj plastičnoj kesi stavljenoj u ceger, a
dok ga je prepipavao u svojoj spavaćoj sobi te prve noći,
zapitao se koliko hiljada tu ima, jer znao je da su unutra pare,
ništa drugo do para. Stavio je torbu u dno ormana, umotao je
u svoju jaknu i zakopčao dugmad tako da je ličila na mrtvaca,
mrtvaca s odsečenim nogama. Zatim je odgore natakao

29 Revolucionarno irsko udruženje osnovano 1861 godine u Americi, koje se zalagalo za osvajanje
nezavisnosti nasilnim sredstvima. (Prim. prev.)

30 Viski koji se spravlja ilegalno, a navodno inože da ima i do 90% alkohola. (Prini. prev.)
6
9
 kačket. Kad bi ko ušao u sobu i otvorio orman, pošteno bi se
isprepadao, ali tu niko neće zaći.

Sveci i
grešnici
Zimsko je veče i radnici u kamenolomu već privode posao
kraju. Ali je zato u kancelariji gospodina Maksorlija prava
pometnja, pošto Dara Maksorli glavom i bradom vošti
Šejmusa, predradnika, koji stoji pred njim nem i usukan i ne
može da obuzda drhtavicu.
,,Da čujem dalje, Šejmuse... pričaj mi jošjošjoš... pa ovo je
kao da mi šapućeš nežnosti, kao da si mi pustio Betovena i
Bojzoun31 i dečački hor Glenstala istovremeno”, a pre nego što
Šejmus i stigne nešto da zausti, Maksorli urla i deklamuje ono
što mu je već rečeno, ono što je već shvatio - Hanrahan, idiot
prokleti, morončina glupa, razgovarao mobilnim, ne
razmišljajući, i zabio svoj kopač pravo u cisternu sa dizelom i,
eto ti ga na, hiljade litara se prolilo po dvorištu mokrom od
kiše, praveći po lokvicama onaj sloj duginih boja koji klinci
toliko vole - dakle, dizel već teče kroz porozni vapnenac dole
do reke i dalje, prema naselju u dolini. Svih četrdeset prokletih
porodica koje ga i inače ne podnose sada primećuju neobičan
miris u svojim kuhinjama i čudne mrlje od vlage koja se probija
odole kroz temelje. Četrdeset porodica koje mu kevću pred
vratima, Garda, veće, udruženje ribolovaca, svi su mu za
vratom, kamenolom zatvoren do daljnjeg, utovarivači i
drobilice stoje dokoni, ljudi ostaju bez posla, mesečna
zaduženja od basnoslovnih pedes’ hiljada. Pa nije li to prosto
fenomenalno, inspirativno, kakav baksuz, kakav katastrofalni
ekološki i ljudski zajeb. U tom trenutku, grabi digitron i s
momentalnom lucidnošću kreće da zbraja enormne sume koje
će biti izgubljene.
Šejmus posmatra divljački iskežen izraz na njegovom licu,
ne znajući još uvek za koliko će se ovaj nalet besa stišati, ali
zamišljajući njegov vrhunac - Maksorli kida komade novina i
žvaće ih, a zatim pljuje, pošto bujica grubih reči više nije
dovoljna da izrazi njegov gnev.

31 Boyzone (engl.), irski boj bend osnovan 1993. (Prim. prev.)

7
0
 „Hanrahanu je izuzetno žao... zvao je bolnicu da se
raspita o majci i niko mu se nije javljao”, reče Šejmus i odmah
bi ućutkan, pošto Maksorlija boli ćošak sve i da su i sam Volter
Miti32 i njegova bolesna majka krepali negde u nekom jarku.
Moraju skloniti cisternu i istog momenta započeti s operacijom
Sveci i
čišćenja. grešnici
,,To se ne može završiti večeras”, kaže Šejmus.
,,Ne može! Ne može!”, grmi Maksorli. Ne može je glagol
koji on ne podnosi. Ne može ti neće sklopiti posao. Ne može ne
dobija nikakve nagrade. Ne može je sisa iz koje sisaju
gubitnici. Tu cisternu moraju skloniti i zameniti novom,
identičnom, sve površinske dokaze ukloniti, kamenje podići,
usitniti, zakopati, a umesto njega staviti novo kamenje koje ne
smrdi na gorivo.
Kada ostane sam, tone u stolicu, okupan znojem, i pljuje
poslednju gromuljicu vlažnih novina iz usta, a zatim poseže za
donjom fiokom i vadi brendi i plehanu šolju. Prvi gutljaj poteže
direktno iz boce i posmatra svoj odraz u šolji, penu oko usta,
iskrivljene i razvučene crte lica. Ne dopada mu se prizor koji
vidi, zato što je tašt, ponosit na svoju isturenu bradu,
iskričavoplave oči, vojnički uspravno držanje i potkresane
žućkaste brkove po kojima se izdvaja iz gomile smotanaca i
preprodavaca oko njega. Pita se: ,,Ko sam ja, šta sam ja?”, i
odgovara: ,,Ja sam Dara Maksorli, iz one velike kuće na brdu” -
s travnjacima, oblikovanim žbunjem, skulpturama velikim kao
top, namirisanom ženom Kiti, zidovima s lamperijom, slikama
neprocenjive vrednosti, bibliotekom punom prvih izdanja,
jahtom nazvanom po njegovoj kćeri koja se ljuljuška u zimskim
vodama uz špansku obalu i porodicom koja je u stanju da
ublaži svako njegovo raspoloženje, njegove nastupe gneva,
odanom porodicom koja je njegov ponos i dika.
Ali njega niko ne poznaje zaista dobro, niko ne zna
razmere njegovih stremljenja, strast i neumoljiv nemir koje
oseća. Jedino je doktor Tabridi jednom prilikom uspeo da ih
nazre - doktor Tabridi, koji kao blesav imitira engleske običaje,
nosi tvid i trilbi šešir, predočio mu je to u ordinaciji posle
ugradnje drugog bajpasa, upitavši ga šta ga pokreće.
„Požuda”, odgovorio je.

32 Sanjar iz priče Džejmsa Terbera „Tajni život Voltera Mitija”. (Prim. prev.)
7
1
 ,,Za lepšim polom”, rekao je Tabridi.
,,Za svim... Mev, kraljica Konota,33 i njena pohlepa za
podanicima, grlima, draguljima i plenom nisu mi ni prineti.”
,,A tvoji bližnji?”, beše uporan Tabridi.
„Čekovna knjižica je glasnija od čina savršenog
Sveci i
pokajanja”, odgovorio je i nasmejao se, a Tabridi se nasmejao grešnici
s njim, doduše nervozno.
Bio je poznat po svome glasnom smehu u kome je bilo
malo radosti. Taj smeh je zbunjivao ljude, nisu znali šta da
misle o njemu. A što se tiče negativnih emocija, toliko ih je
osetio na svojoj koži da je mogao da ih pakuje u bočice i
prodaje kao svetu vodicu. Njegova žena Kiti bila je užasnuta
one nedelje nakon mise, kada je neka luda koja je radila
tapaciranje nameštaja za jedan blok kuća prišla, psovala i
vikala: „Upropastili ste me, upropastili ste me, gospodine
Maksorli”, a on je sve vreme ostao sabran, široko joj se
nasmešio u svom stilu i uverio je da će ispitati šta se desilo.
Uskoro je bila manja od makovog zrna, gotovo da je ona njemu
krenula da se izvinjava, a on je uzdignute glave došetao do
kola, gde ga je Kiti uštinula i pitala: ,,Za ime boga, Dara, za
ime boga, šta si to učinio?” Ubrzo nakon toga neko je odvalio
kamene orlove s bočnih stubova njihove kapije, a na Kiti je
neko nahuškao pse dok je bila u šetnji.
Uz sve to, šta god da ga je snašlo, nikada se nije
prepuštao kukumavčenju o gladi i nemaštini. Njih je poznavao
isuviše dobro. Sitnije duše od njega naširoko bi raspredale o
božićnim večerama koje su se sastojale od papaka i pečene
rotkve, ili o babi koju su oborili s bicikla dok lokalnoj ribarnici
nosi lososa što ga je deda ilegalno upecao u reci, u nameri da
ga proda, oborili je i odvukli u okružni zatvor.
„Bespogovorno sledi svoje ciljeve”, to je sebi govorio još
pre nego će početi da se brije. To je bilo onog dana kada je
prvi put unajmio kamion i sledio zvezdu koja ga je kroz
planinske klance odvela do njegovog Eldorada, do napuštenog
kamenoloma. Izašao je iz kamiona, zagledao se u ogromnu

33 Predanje kaže da je Mev zavidela mužu na velikom belom biku, pa je ukrala bika iz susedne
pokrajine ne bi li ga dostigla po bogatstvu. Bi- kovi su se, međutim, poboli, pa se Mev na taj način
izjednačila s mužem. (Prim. prev.)

7
2
kamenu liticu visoku preko sedamdeset metara i zamislio
blago skriveno u njenoj utrobi.

Sveci i
Petak je veče, veče kada će on i Kiti, zajedno sa
Ambrouzom, njegovim bratom i ortakom, grešnici
i Ambrouzovom
ženom Izoldom, bivšom misicom, otići gore na selo, na večeru
u priprosti starinski pab. On tako svima daje do znanja da nije
izgubio vezu s korenima, a osim toga, upravo su zaposlili
mladog šefa kuhinje koji tek što je diplomirao u Švajcarskoj.
Prilazeći autu posle posla, s jaknom prebačenom preko
ramena, vidi svoje radnike, onih nekoliko pouzdanih, kako
drobe kamen bušilicama za beton. Iz doline ispod njih blešte
svetla, a sa imanja na obronku dopire mukanje krave koja se
teli. Taj mu je zvuk bio poznat. Nekada bi ga sećanje na taj
zvuk zateklo nespremnog, to tiho, tugaljivo mukanje krave
koja se teli, ali bi ga odmah izbacio iz glave. Takve su stvari
išle uz njegovu prethodnu, neočvrslu ličnost. Više nije taj
čovek. Sada je čovek koga često opisuju po novinama kao
nemilosrdnog i zločinački hladnokrvnog.
Tako je, večeras provode veče na selu, a Izolda, sa svojim
silnim asesoarima - jer ona je luda za asesoarima, a trenutno
nosi crne rukavice sa šljokicama - davi kako njena ishrana
sadrži previše mlečnih proizvoda, pre će biti da sadrži previše
Krugovog šampanjca, za razliku od njegove Kiti, koja natenane
pijucka svoj džin-tonik, jer je negde pročitala da je Vinston
Čerčil uvek polako ispijao svoje piće. Izolda je uspela da padne
ne jednom, ne dvaput, već tri puta na roštilju koji su pravili
krajem leta, a njegova draga Kiti ustaje s petlovima, ide na
jutarnju misu, onda nešto malo umesi, prtlja po svojoj čuvenoj
baštici sa začinskim biljem, a posle podne odlazi u žustru
šetnju da očuva liniju. Kao nebo i zemlja, takve su Kiti i Izolda,
kao uostalom i Dara i Ambrouz, koji je povučen i
dostojanstven, braća povezana svojim pokvarenim delima i
pokvarenim šemama. Kiti je znala kako da sačuva muža, a
kada mu je ona vrciguza novinarka prišla na skupu u Dablinu i
pitala kako bi mogla da stupi u kontakt s njim, pošto želi da ga
promoviše, ističući njegov dobrotvorni rad i porodični život, Kiti
je doviknula s drugog kraja svečanog stola: „Preko mene,
preko mene.” 7
3
 Sledećeg dana Tršu su svi veličali. Nije mogao da drži
jezik za zubima, morao je svima da ispriča kako je izvukao tele
iz majke, tamo gore na komadu zemlje Prasca Peta, pošto je
Pet otišao u Lurd34 kao dobrovoljac, kad gle čuda, odjednom se
Sveci i
u tišini i pomrčini začula silna pometnja dole iz kamenoloma, grešnici
sigurnosni reflektori su se pogasili, a on je pomislio da neka
banda krade gorivo ili kamenje. Zatim se, kako je rekao, krava
vrlo uznemirila, počela da trči u krug, a odole je dopirala
stravična buka, zvuk neke bušilice, nekakvo bzzzzzzzzzzz, kao
mašina sa sečenje u ključarnici, samo glasnije, a zatim se čulo
kloparanje metala o metal i prateći odjeci, od čega je krava
skočila kao oparena i pojurila glavom bez obzira. On je pojurio
za njom, ali stalno mu je bežala preko pašnjaka ili u gustiš, pa
se uspaničio da će upasti u neku pukotinu u guduri, ili da će
tele iskliznuti i razbiti glavu o stenu ili o krhotine odvodnih cevi
koje strše iz zemlje. Kada je došao do trenutka u priči u kom je
shvatio da će morati da pripomogne pri teljenju, obratio se
svojim slušaocima i zamolio ih da zamisle tu scenu - njega,
opremljenog jedino malom baterijskom lampom, bez ikakvog
parčeta konopca ili kanapa, kako gleda u prednje noge koje
vire napolje, ali ne uspeva da ih uhvati kako treba pošto su
užasno sluzave, a onda čini jedino što mu je u tom trenutku
palo na pamet - skida džemper, pomoću njega čvrsto hvata
tele za noge, a zatim vuče i vuče, sve dok tele nije iskliznulo i
strovalilo se na vlažnu zemlju, a on, kako je rekao, uskliknuo
od radosti i olakšanja. Zatim je priroda uzela stvari pod svoje,
majka je počela da liže opnu s teleta, polako i temeljno, olizala
je skorele kapke, pregrizla pupčanu vrpcu, a tele je počelo da
se batrga u kukavnim pokušajima da stane na noge, jer majka
tu ne može da mu pomogne, to mora da učini samo, te se na
kraju s mukom osovilo na slabašne nožice i krenulo pravo ka
vimenu.
„Euforija”, jedino tako je Trša mogao da opiše svoja
tadašnja osećanja.

34 Grad u jugozapadnoj Francuskoj, mesto koje pohode katolički ho- dočasnici otkako se lokalnoj
seljančici navodno nekoliko puta prika- zala Devica Marija. (Prim. prev.)

7
4
 Kada je pala noć, rekao je u drobilištu, mrkli mrak je
postao još mrkliji, zvuci što dopiru iz kamenoloma sve
sumnjiviji, a najgore od svega, porođaj je bio komplikovan,
Sveci i
pošto je jedna nožica teleta bila savijena unutar krave, pa je
on, koji baš ništa ne zna o veterinarskoj praksi, morao da
grešnici
gurne ruku unutra, prodrma nožicu da je ispravi i pomogne
teletu da isklizne van, što se i desilo.
Euforija nije potrajala.
Sledećih dana, društvo za zaštitu sredine bilo je zavaljeno
pritužbama, podnetim što lično što preko telefona, porodice su
se okupile, podivljale zbog toga što je njihova voda zagađena,
što se mrlje masnog filma pojavljuju u njihovim sudoperama i
kadama i što se po površini izvora iz kojih se napaja rezervoar
s vodom nakupljaju krugovi nafte. Pozvani su radnici da
procene nastalu štetu, a kada je u reci došlo do pomora ribe,
pokrenuta je istraga da se utvrdi šta je moglo da izazove takvo
izlivanje, mada su gore svi znali da je nafta mogla doći samo s
jednog mesta, iz onog užasnog kamenoloma.

Trša je počeo da se pribojava kad noću čuje lupkanje u

prozor i nekoga kako ga poziva da izađe. Prvo je došao
Šejmus, predradnik, i rekao mu da će morati da radi šta mu se
kaže, jer će ga inače Maksorlijevi srediti. Onda je došao
Ambrouz i rekao da im je poznato da je dao izjavu Gardi i da će
morati da je povuče. Mogao je da kaže da ništa nije video i
ništa nije čuo i da ionako ima loš vid. To da ima loš vid već je
utvrđeno, jer mu je tokom protekli godina prepisana gomila
naočara. Na kraju je došao Dara Maksorli lično, svratio da malo
prijateljski popričaju, pitao ga je koja mu je omiljena grupa,
kada je poslednji put bio u Golveju i kako mu se baka snalazi
sama tamo u divljini. Onda je rekao Trši da nema potrebe da
se brine, sve što treba je da stane pred sudiju i kaže kako je to
sve izmišljotina kojom je hteo da se razonodi tamo na
usamljenoj planinskoj pustopoljini. Maldun, jedan fini advokat,
može mu pomoći, može ga podučiti šta da kaže, pomoći mu
da se prikaže u najboljem svetlu. Ako bude radio šta se od
njega traži i ako slučaj bude odbačen, doći će mu Deda Mraz, a
doći će i njegovoj baki, slobodno joj tako reci. Trša je
posmatrao krupnu stamenu siluetu gospodina Maksorlija koja 7
5
se ocrtala na metalik farbi njegovih kola, a zatim se zagledao u
daljinu, u visoki crkveni toranj koji stremi ka nebu, sve dok mu
nije zaličio na dugačku iglu. Kolena su mu se istopila u pihtije.
Sveci i
grešnici
Plašim se tog čoveka, tog gospodina Maksorlija, govorio
je Trša sebi, stojeći na merdevinama, sležući podne pločice na
policu, kad eto ti Malduna, pokvarenog advokata, koji mu
saopštava da će saslušanje biti prvog četvrtka tokom jesenjeg
zasedanja i da treba sutradan da ga poseti za vreme pauze za
ručak da uvežbaju nastup. Zamislio je kako sedi na klupi za
svedoke, kako ga sudija bombarduje pitanjima u želji da ga
zbuni, a tužilac ga upozorava da se tužba i ceo slučaj zasnivaju
na dokazima koje je on izneo. Zamislio je kako mu govore da
se isplazi da bi mu potražili tragove laži na jeziku, pa je počeo
nekontrolisano da se trese, a merdevine su se zatresle s njim.
Mogao je da zbriše nekud, da se jednostavno ispari put neke
nedođije, ali kuda, kako? Znao je da je pod prismotrom.
Posle posla je otišao pravo do „Udovice Nel”, ne u sam
bar, već u stražnje prostorije, tamo je seo za prazan sto,
momci su ga pozdravljali i blebetali o svemu i svačemu, a on
im je odgovarao, nesvestan ijedne izgovorene reči. Na stolu su
ležale otvorene novine i u njima je bio poduži članak o tome
kako je cena stočne hrane skočila nebu pod oblake i kako se
strahuje da će doći do krize u poljoprivredi. Pare u bakinoj šupi
i na njima njegovi otisci. Trebalo je da stavi gumene rukavice,
a nije. Trebalo je da odbije da pomogne Doniju, a nije. Toliko
sam se duboko zaglibio da mi nema pomoći, stalno je
ponavljao, povezivao različite detalje - ako porekne ono što je
video, to će biti lažno svedočenje i ići će u zatvor, a ako ne
porekne ono što je video, Maksorlijevi će mu doći glave. U
svakom slučaju je nagrabusio. Kada je Trša bio mladić, dve
kuće niže živela je devojčica koja je za Božić dobila igračku
koja govori. Igračka je bila obučena u crveno krzno, usta su joj
bila razjapljena i jezik je visio napolje. Umesto očiju je imala
dve plastične kuglice, a nos je bio od narandžastog krzna, i
svako malo bi rekla: „Elmo želi da ti kaže da te Elmo voli.” I on
je bio kao Elmo, jedino što se on obraćao sebi - Toliko sam
duboko zaglibio dci mi nema pomoći. Nije mogao da se
zaustavi. Sila, konobarica u godinama, videla je da je
7
6
uznemiren, pa mu je stalno donosila besplatne činijice čipsa i
pitala ga da li sigurno hoće još jedno piće i zar ne bi trebalo da
ode kući na spavanje.
Sveci i
Nakon što je stukao tri krigle od pola litre, dva dupla
viskija i jedan bejlis, osećao se bolje. Odjednom se zapitao:
grešnici
„Zašto bih ostao ovde, zašto bih se ovde zadržavao?” i onda je
ustao i izašao, navukavši kapuljaču na glavu.
Nije bio pijan, ali nije bio ni sasvim trezan dok se penjao
na bicikl i okretao i okretao pedale vozeći se kroz noć
ispunjenu sitnom kišom. Odvezao se uz glavnu ulicu, pored
crkve, pored spomenika, i onda niz stražnji put, tamo gde u
svako doba dana neko ide na trčanje i smeta. Onda do
ukrštanja s glavnim putem gde je stajao putokaz za Dablin koji
se uopšte nije video, pošto su automobili tuda jurcali preko sto
šezdeset. Zatim je vozio vrtoglavom brzinom sve do kraja
naselja, a onda još pet i po kilometara uz šumu sve do kapije
na ulazu u šumsko gazdinstvo. Po ulasku u šumu osetio se
bezbednije, zahvaljujući asfaltiranom putu oivičenom drvećem
i velikom jezeru mirne, crne, staklaste površine. Sve je bilo
crno, osim tračka svetlosti koji je dopirao kroz prozor kule na
ruševinama Zamka. Nikad pre nije primetio to svetlo, pošto
nikad pre nije tu zabasao noću. To slabašno svetlo je pripadalo
njegovom starom životu, onom koji je vodio pre nego što je
dopao u kandže Maksorlijevih i pre nego što je zakopao onu
prokletu torbu u bakinoj šupi.

Kada se Trša nije odazvao na zvuk šefove sirene i kada se

otkrilo da mu je krevet nerazmešten, svi su očekivali da će se
kad-tad dovući na posao s nekom suludom pričom.
Međutim, pošto nije viđen dvadeset četiri časa niti se
pojavio na ugovorenom sastanku s Maldunom, morali su da
obaveste Gardu. Policajac se odvezao do kuće gde Trša živi s
bakom, a pošto je ona žena u godinama i pošto nije hteo
previše da je uznemiri, nije odmah izvadio notes i olovku da
zabeleži bitne činjenice. Zapanjila ga je količina đubreta koje je
dovukla u kuću, pošto je na svakoj bogovetnoj stolici i fotelji
stajala po jedna kula od starih novina, kesa i spljoštenih
kartonskih kutija. Svuda je bilo isheklanih tračica, lutaka i
kolica za lutke, a iznad ugašenog kamina, na polici, bila je
7
7
poređana čitava bulumenta sitnih porcelanskih životinjica.
Predosećajući da je Trša zapao u nevolje, baka se veoma
uzrujala, pa je poskočila, dočepala šešir i kaput s čiviluka u
Sveci i
hodniku i rekla: „Šta treba da učinim, gospodine?”, pa je jedva
uspeo da je smiri. Rekao joj je da sve prepusti njima, da se
grešnici
Trša nije ukrcao na bus ili na voz, te da policija istražuje svaki
trag i da su otvorili četvore oči.
Našla ga je neka Nemica, pošto je sledila zvonjavu
telefona. Bogami beše jezivo, tamo u pustim vrletima, dok su
se njena dva psa jurila i njuškala teren kojim ranije nisu
prolazili. Ona se nedavno doselila tu, a došla je da potraži
komad močvare koji bi mogla da iznajmi, da bi sledeće zime
mogli da se greju na treset. Razni su placevi već bili obeleženi
imenima i brojevima, ali je još bilo delova koji se mogu
iznajmiti.
Telefon je bio duboko u šipražju zlaćanog vresa, „jesenjih
aurora”, kako su ih nazvali u vodiču. Zvonjava je prestala baš
u trenutku kada se približila, a kada se u sutonu nagnula da
dohvati telefon, prepala se spazivši patiku, prljavu belu mušku
patiku, na ivici dubokog crnog jarka. Ustuknula je pred
prizorom, ne znajući koja bi je prikaza u tom trenutku više
prestravila, živa osoba ili mrtvac. Telefon u njenoj ruci odisao
je životom, kao da u ruci drži guju, ružičastu guju, a žena je
zakoračila, tačnije potrčala držeći ga i žustro zviždeći i
dozivajući svoje pse.
Policajac koji se javio na interfon nije najbolje razumeo
šta je rekla, ali kada je ušetala u stanicu, po njenom izrazu lica
znao je da ima štošta da mu ispriča.

Po celom gradu se pročulo da je Trša nestao i svi su

govorili kako je to tužno, vrlo tužno. Ronioce nisu očekivali još
neko vreme, pošto su se rastrčali po celoj zemlji, ali je načelnik
dobio obećanje da će doći, makar i po mraku. Glasina je bilo
mnogo i nisu slutile na dobro. Oni koji su s Tršom jedva
progovorili i reč sada su ga zamišljali, tako bezopasnog, kako
se šećka ulicom u svojoj staroj vindjakni, sa ćubom vlažne
smeđe kose koja pada preko mokrih zarumenjenih obraza, i
prisećali se njegovih sitnih ispada, recimo kada bi prišao
ljudima u pabu i rekao im: A što ti ne mo’š da pričaš sa
7
8
mnom?, ili kada bi dolazio nepozvan na venčanja, jer je voleo,
prosto obožavao, ukus šampanjca. Neki su pričali da je sigurno
propao kroz nekakav natruli mostić, a da je jarak u močvari u
Sveci i
koji je upao sigurno vrlo dubok, jer bi ga inače žena opazila.
Jedan stručnjak je izjavio da postoji mogućnost da neće biti
grešnici
pronađen stotinama godina, kao što je bio slučaj s izumrlim
džinovskim jelenom. Prema jednoj daleko mračnijoj teoriji,
neko ga je odveo tamo po crnilu noći, neko ko je hteo da ga se
otarasi, a u drugoj verziji, neko ga se jeste otarasio, ali negde
drugde, telefon i patika su podmetnuti tu da zametnu trag, a
Trša je negde duboko na dnu Atlantskog okeana.
Jedino je Doni znao, više nagađao zapravo, da se Trša
prepao kad je čuo da treba da se pojavi u sudu, da je pomislio
da će sudija moći da mu pročita misli i da će ga saterati u
ćošak, te da će morati da prizna da nešto krije u bakinoj šupi.
Zato je pod okriljem noći otišao i izvukao torbu iz skrovišta da
bi je zakopao negde - zbog nje. Iz ljubavi prema njoj. Čim su se
vesti proširile, Doni se odvezao do bakine kuće da joj pruži
kakvu-takvu utehu i osetio se kao nitkov, pravi pravcati nitkov.
Video je prevrnuta kolica u šupi i rupu što zjapi punu iskidane
crne paučine. Sad je u močvari, van ljudskog domašaja. ,,Ne
bih nikada naudio tebi ni tvojoj baki”, rekao je onomad Trši, i to
je i mislio, a ipak im je naudio, jeste, i osećao se kao pravo
đubre. Kada ga je Fonzi, prodavac automobila, zamolio da
negde sakrije plen, obećao mu je povišicu i skuterčić za Ketlin,
da može da skokne do radnje ili do frizera kad god joj se
prohte. Eto čime ga je potkupio.
Mrtvačka kola nikada ranije nisu bila parkirana na tom
zabačenom putu za močvaru. Kako je samo čamotno i
negostoljubivo to mesto bilo, ni jedna jedina ptica se nije čula,
univerzum crnih i smeđih nijansi, pokriven ledom i zloslutno
obasjan vrludavim snopovima baterijskih lampi. Ronioci su
polako izvukli telo i položili ga na obalu kako bi narednik
mogao da identifikuje Tršu. Zatim je telo stavljeno u crnu vreću
s rajsferšlusom i odneseno na nosilima od impregniranog
platna, kao da se radi o nekom obredu. Prvo će ga odneti u
mrtvačnicu na forenzička ispitivanja, a onda u kapelu, gde će
se okupiti ožalošćeni.

7
9
 U nadograđenoj, slabo osvetljenoj prostoriji između bara i
kuhinje, Sila je zamolila narednika da porazgovaraju. Svratio je
na kriglu pred spavanje, da pokuša da se malo opusti. Osećao
Sveci i
je kako emocije u njoj naviru, ali nije mogao jasno da joj
razabere lice. Zanimalo ju je samo jedno. Kako je Trša izgledao
grešnici
kada su ga izneli. Stao je da razmisli pre nego što će
odgovoriti. Znao je da joj treba nekakva uteha, pa je čuo sebe
kako govori: „Bio je skoro savršeno očuvan.” Poštedeo ju je
drugih detalja, na primer kako mu je odeća bila sva
natopljena, lice i ruke pepeljastobeli od boravka u ledenoj vodi,
ili kako mu je ronilac kada su ga izvukli obrisao penušavu
tečnost nakupljenu oko usta, nešto nalik belancetu, pre nego
što će ga staviti u vreću. To joj nije rekao.
,,A uzrok smrti?”, pitala je.
„Verovatno nesrećan slučaj”, odgovorio je. Podigla je
kuhinjski nož koji je ležao na pultu, prevukla ga preko vrata
imitirajući pogubljenje i rekla turobno: „Siroti Trša, jagnje za
klanje.”

I dalje su poštovali običaj da se za sahranu zakopaju

ratne sekire. Svi su došli. Hodnik pri ulazu bio je ispunjen
buketima cveća, a Izoldin je bio najraskošniji od svih, plavo-
ljubičast, ni nalik cveću koje raste u jarku, pre kao cveće iz
nečijeg sna. Baku su morali da pridržavaju, da je spreče u
nameri da otvori vrata sakristije, pošto je bila sigurna da je
Trša tamo iza, iako ga je već videla u kovčegu i spustila jednog
od svojih porcelanskih mišića pored njega. Doni je stajao
pozadi. Bio je iscrpljen, nije se naspavao. Na trenutke hi
pomislio da će se preturiti, pa je morao da se pridržava za
krstionicu da ne izgubi ravnotežu. Video je braću Maksorli u
svojim dugim crnim kaputima od najfinijeg štofa, dva stožera
komšijskog duha i odanosti, i njihove žene kako plaču ispod
svojih velova.
Otac Makdermot je govorio o Trši s toplinom u glasu, o
njegovoj nevinosti, spremnosti da pomogne, ljubavi prema
zvezdama padalicama i ljubavi prema sitnicama koje čine
život, kao što je poziv u nečiji dom i ukazano gostoprimstvo.
Rekao je da je vrlo ganutljivo to što je Trša izgubio svoj mladi
život baš u močvari gde je koliko prošlog juna, pomažući
8
0
 komšiji da izvadi i složi treset, izjavio, pomalo melodramatično:
,,Oni koje Bog voli umiru mladi.” Zagledavši se u svoju pastvu,
pozvao ih je da žale za tim mladićem od nežnih dvadeset leta,
ali i da zavire u svoja srca i preispitaju svoju savest, a zatim se
zacrveneo i glas mu se gromko zaorio. Pohlepa, rekao je, vodi
Sveci i
zemlju u propast, ljudi više nemaju saosećanja kao nekad, i grešnici
mada ne želi ni u koga da upire prstom, reče da je neko
sigurno znao da se Trša upetljao u nešto, čim se odvezao u
močvaru u gluvo doba noći.
Zatim se glas, blag i pun dečačke nežnosti, proneo
kapelom, pošto su pustili traku s njegovom paradnom
pesmom, a ožalošćeni su plakali bez zadrške:

Lutalačkog ja sam soja 35

Pod zemljom sam
većma bio Bogu sad
se zaklinjem
Ako sunce ugledam
Kunem se da
doveka
Biće mi u mislima
I nikada se pod zemlju ja vratiti noću

Izlazili su iz kapele i Doni je bio među njima. Odvešće se

pravo do Fonzija. Fonzi je bio srdačan čovek, ali i nemilosrdan,
a s brljotinom ovih razmera bog te pita šta se može desiti.
Možda je on bio sledeći na redu za odstrel, pa će ga poslati
nekud u plave dubine. Pošto je bio rod, četvrto koleno, ljudi su
mu prilazili, rukovali se i izjavljivali mu saučešće, ali on je u
mislima bio negde daleko.
Stisak njihovih ruku bio je silno jak.

35 Pesma kanadske kantautorke Rite Maknil posvećene rudarima. Pc- sma jc nastala osamdesetih i

8
doživela brojne obrade, a njen prvi stih zapravo glasi „Radničkoga ja sam soja ” (,’Tis a Working
Man I Aim”). (Prim. prev.)

1
 Sveci i
grešnici
ZELENI ŽORŽET

Četvrtak

Mama i ja smo dobile poziv da posetimo Koglanove. U

nedelju u sedam uveče. Zamišljam nas kako krećemo dosta
ranije, iako do njihovog seoceta nema puno da se šeta, i kako
me mama opominje da gazim visoko da mi visoka vlažna trava
ne uprlja belu lakovanu kožu. Pretpostavljam da će nas primiti
služavka Rita i da će nas uvesti u veliki salon s klavirom. Klavir
je crn. Videla sam ga onoga dana kada su se Koglanovi doselili,
videla sam četvoricu radnika kako ga tegle u kuću, znoje se i
bogaraju, a kada su ga spustili, ispustio je tihi cijuk onako za
sebe, nekakvu sablasnu isprekidanu melodiju.
Ovde su već skoro četiri meseca. Gospodin Koglan radi u
banci i, mada imaju auto, svakog jutra ide peške na posao,
krene tačno u minut, u dvadeset do devet, noseći svoju
aktovku od gušterove kože. Verovatno ide peške rekreacije
radi, pošto je malo dežmekast, a po čelu mu se uvek
nakupljaju graške znoja. Proćelav je. Tik uz banku teče reka
Grani, a on se predano naginje preko ograde mosta i gleda u
muljavu vodu boje portera, ili možda u ribice u njoj, grgeče i
belice, što ih nosi brza rečna struja. Na većinu prolaznika ne
obraća pažnju, a nekolicinu odabranih počasti tek klimanjem
glave. Ljudi ga baš i ne vole. Za njegovom ženom se, naprotiv,
sve glave okreću. Ona je kao neka kraljica. Nema žene koja
nije opčinjena njenom skupocenom toaletom, njenim
ponositim držanjem i njenim ledenim osmehom. Svake nedelje
dolazi na misu, ljudi zijaju i podgurkuju se, a ona korača 8
2
prolazom i seda što bliže oltaru. Ima čitav niz elegantno
skrojenih kostima i buljuk asesoara i broševa. Doselili su se u
februaru, a ona je na sebi imala kaputić od veštačkog krzna s
Sveci i
redom smeđe dugmadi presvučene kožom i s urezom po
sredini. Dugmad je ličila na divlje kestenje popadalo po zemlji.
grešnici
Ubrzo nakon toga, viđena je u smeđem kaputu od buklea koji
joj je dosezao gotovo do članaka, a ona ga je nosila
raskopčanog da pokaže haljinu kontrastne
zagasitonarandžaste boje. Ima broš u obliku leptira, broš od
ćilibara koji liči na bubu, broš od markazita u obliku dugačkog
lista i jedan tirkizni, ovenčan sitnim biserima. Zove se Dru.
Njena sestra Efi živi s njima i mnogo je neuglednija, ima samo
dve preobuke, obe od tvida. Ona ponekad nedeljom nosi lisicu
oko vrata, a lisičine staklene oči zure napred i deluju vrlo
zloslutno. Bila je u samostanu, ali ga je napustila pre nego što
se zaredila, ne zna se tačno zašto. Ona se moli vrlo predano,
čvrsto zatvorenih očiju, i neprestano ljubi svoje metalno
raspeće. Dru, međutim, gleda pravo preda se u oltar, kao da
tamo naslućuje nekakvu tajnu. Trudim se da zauzmem mesto u
redu ispred nje, da bih mogla da se okrenem i buljim u nju i
proučim njene sitne navike i koliko često guta. Kako samo
sneno i nehajno trepće.
Mama kaže da ćemo pojesti po pogačicu pre nego što
krenemo, pošto ne znamo da li će biti nešto za posluženje.
Možda ćemo ući na bočni ulaz, do kojeg vodi vlažna staza
nadsvođena tendom od nepromočivog platna, a pored stoji
valjak za travu koji se nikad ne pomera. Sve zavisi od toga da
li neko već viri s prozora. Moj otac nije pozvan, pa se čini da je
ovo okupljanje samo za dame. Verovatno ćemo biti Dru, Efi,
mama i ja. Njene kćerkice su van grada, u internatu. One su
bliznakinje, Kolet i Sisi, i baš volim što ih nema, jer bi me inače
posadili s njima u posebnu prostoriju i prognali iz društva
odraslih. Neću ni pisnuti. Neću morati.
Poziv kod Koglanovili pravo je čudo i do njega je došlo
slučajno. Koglanovi su pravili večeru za prijatelje. Cela parohija
je znala za to. Spremali su koktel od račića za predjelo, zatim
mlado prase sa sosom od jabuka, a za desert eklere i šlag. Rita
je o toj večeri rastrubila kod mesara, u gvožđari i u tri različite
piljarnice. Među pozvanima su bili ljudi izdaleka, takođe iz
bankarskih krugova, i jedna gospođa što se rastala od muža,
8
3
za koju se znalo da voli da ide u lov i da je malo ćaknuta.
Međutim, baš na dan večere snašla ih je nevolja. Prokisao je
kajmak od kojeg je trebalo ulupati šlag. Izgleda da kace nisu
Sveci i
bile prokuvane kako valja, pa je sav sadržaj bio za baciti. Rita
se rastrčala po prodavnicama i uspela da nabavi tek jednu
grešnici
konzervu slatke pavlake sa slikom crvenog karanfila na etiketi.
Gospođa Koglan se užasno razbesnela. Rekla je kako se
viđenima ne služi šlag iz konzerve, da to prosto ne ide i da
moraju naći svež kajmak. Rita se dosetila nas. Dobro nas je
poznavala i nekad je nedeljom navraćala da pomogne majci,
ali nakon što je počela da radi za ove strašno je digla nos i
uvek bi gledala u drugom pravcu kada bismo se sreli. Ipak,
došla je s vrčem i pola krune u ruci, a mama joj je rekla jetko:
„Zdravo, neznanko.” Rita je rekla da su se našli u gadnom
sosu, pošto ne mogu da pribave svež kajmak, pa da li bi
mama, pošto je takva dušica, ikako mogla da im pomogne.
Mama nije odmah pristala. Navoštila je Ritu zbog toga što je
takva prevrtljivica i što nam nije ni rekla da više neće dolaziti
nedeljom da nam pomogne oko ribanja. Rita se sva smela,
priznala da je pogrešila, da noću ne može da spava zbog toga i
da je sve nokte izgrizla. Cak ih je i pokazala i stvarno su bili
izgrizeni do mesa. Mama je zatim dohvatila beli vrč, prelep,
dubok i vižljast, sa slikom u sepiji na kojoj dvoje zaljubljenih
stidljivo stoje jedno uz drugo. U ostavi za mleko bila su tri
velika lonca ostavljena da se izdvoji kajmak, a mama je
vrhovima prstiju pokupila skorup i spustila ga u vrč. Učinila je
to tako vešto da ni kap mleka nije dospela unutra. Mleko koje
se izdvojilo bilo je plavkastobelo, dok je skorup bio žućkast
poput putera. Nije htela da primi novac. Pošto je prethodno
izgrdila Ritu, sad je smekšala i dala joj džak jabuka kolačara,
za slučaj da im zafali.
Čuli smo da je večera prošla bajno. Na ulici pred kućom
bila su parkirana četiri automobila različitih registracija, a
posle večere je bogami bilo i pesme. Jednu gospođu su čuli u
gostionici preko puta kako peva ,,Po zidu je uzda mi polegla, u
samotnoj štali eno sedla”, tačnije skiči i zapeva kreštavim
glasom, kako posvedočiše okupljeni gosti.
Mama kaže da ću obući svoju zelenu pletenu haljinu sa
obrubom na caknice od angore i da ću poneti džemper ako
zahladi u povratku. Do tamo ima nekih osamsto metara. Ona
8
4
će obući svoj kostim ištrikan tako da liči na tvid, svetlosmeđe
boje s roze tačkicama, da ga nosi cele zime. Znam da se
potajno nada da će u razgovor uspeti da ubaci kako je kostim
Sveci i
sama isplela. Zapravo, ako dobije dovoljno pohvala za svoj
rad, verovatno će se ponuditi da i gospođi Koglan ištrika jedan
grešnici
takav. Takva je ona. Ako ništa drugo, napraviće nešto drugo da
dariva Dru, možda novčanik ili prostirku, pošto uveče ide na
časove u novootvorenoj tehničkoj školi i uči te stvari. Najviše bi
na svetu volela da postanu prijateljice, pa da Koglanovi dolaze
kod nas na gozbe sa kolačima i zemičkama i kiflicama s
viršlama i kremom od jaja prelivenim karamelom i serviranim
u zasebnim posudicama. Kaže da ne treba da pominjemo ništa
iz privatnog života, kao na primer guske ukradene gore uz
reku za vreme Božića, očeve izlive besa, a ponajmanje njegova
opijanja koja su se, bogu hvala, proredila. Otac će zahtevati da
mu se pripremi večera pre no što odemo i da mu se ostavi
čajnik s vodom da tiho vri na šporetu, da može sebi da spremi
šolju čaja. Moraćemo da pozatvaramo kokoške i piliće u kaveze
pre nego što odemo, a pošto će još biti dan, sigurno ćemo se
namučiti da ih na prevaru uteramo unutra. Čim stignemo,
znaćemo da li će hiti kakvog posluženja. Iz kuhinje će dopirati
miris, ili će se čuti Rita kako ronda, ili će Efi stalno ulaziti i
izlaziti da proveri da li se sve odvija kako treba.

Ponedeljak

Bile smo. Efi nas je dočekala i uvela u salon, gde je

gospođa Koglan sedela uspravnih leđa na dvosedu sa
pozlaćenim naslonima za ruke. Na sebi je imala haljinu od
zelenog žoržeta i dugu ešarpu od istog materijala koju je
obmotala oko vrata tako da joj pokrije i deo brade. Istog
trenutka setila sam se slike koju sam videla u školi u nekoj
knjizi, engleska dama umotana u belu odoru kako prelazi
pustinju. Nasmejala se kratko i odsečno, a kada smo se
rukovale imala sam utisak da joj je ruka laka poput pera. ,,Ah,
prelepih li uvojaka”, rekla je i ponovo se nasmejala. Tada sam
joj prvi put čula glas, zvučao je kao muzička kutija, ljubak i
8
5
zvonak. Okrenuvši se mami, rekla je koliko se raduje našoj
poseti i kako smo ljubazne što smo im dale onaj izvrsni šlag.
Razgovor se odmah poveo oko toga. Stale su da raspredaju o
Sveci i
tome da li šlag treba lupati viljuškom ili mućkalicom i složile se
da kada mućkalica dopadne šaka izvesnoj devojci što voli da
grešnici
se sažaljeva, nećemo sad pominjati imena, možeš dobiti
činijicu masla koje pomalo liči na puding.
U sobi je pucketala vatra, a pred kamin je stavljena
ogradica s radom. Bile su popaljene lampe s abažurima boje
burgunca i resicama u tamnijoj nijansi. Soba je bila kao u priči,
zbog vatre, urešene ogradice za kamin, rešetke na ogradi i
žarača koji se cakle, a iznad police nad kaminom od crnog
mermera visila je slika viteza koji se na konju probija kroz
oluju. Ja sam sedela na niskom kožnom tabureu, pogledujući
čas u Dru, čak kroz prozor u zalazeće sunce, koje je isijavalo
tanke žbice zlatnog svetla prema zemlji, onda opet u nju, dok
je miris njenog parfema ispunjavao sobu, a uprkos smušenom
osmehu i neobičnom, afektiranom držanju ruke i pokretu šake,
oči su joj delovale prilično žalosno. Nije mi bilo jasno zbog
čega je umotana u tu ešarpu, osim ako je htela da ostavi
utisak, pošto je u sobi bilo prilično toplo. Efi je bila kao na
iglama - započela bi rečenicu, pa bi zastala, a povremeno bi se
žustro pljesnula i nešto promrsila i time užasno išla na živce
svojoj sestri. Tada mi je sinulo da je sigurno morala da napusti
samostan zbog rastrojstva. Osim toga, činilo se da je na rubu
suza, iako nam je govorila kako su se lepo smestili, kako im se
strašno dopadaju kanal i jedrenje, kako obožavaju da se šetaju
kroz šumu i kako su stekli nekoliko prijatelja.
„Hju nije oduševljen”, rekla je gospođa Koglan, dodavši da
je on pravi samotnjak. To je mami dalo povoda da pokrene
sledeću temu, pa je priznala da se nakon povratka iz Amerike,
koji je inače pominjala kad god joj se ukaže prilika, i ona
osećala izopštenom. Gospođa Koglan je uskliknula i rekla: „Ali
zašto ste se uopšte vraćali ovamo?” Mama je objasnila da je
došla ovamo samo na odmor i da se verila, a ubrzo potom i
udala. Lagani uzdah im se obema oteo s usana. Gospođa
Koglan je rekla da nam se Hju neće pridružiti, pošto je strašno
stidljiv i nije mu prijatno s nepoznatima. Pretpostavljam da se
zatvorio u svoju jazbinu i radio neki proračun, ili možda čitao.
Zatim je spustila nogu koja je do tada bila prekrštena i za
8
6
milimetar podigla nabore zelenog žoržeta, pa sam mogla da
gledam u njene predivne cipele koliko mi duša ište. Bile su od
tekstila sa srebrnim filigranskim radom, ljubičastim nitima
Sveci i
prošivenim kroz srebro i svetlucavom kopčom na risu. Pred tim
cipelama se padalo na kolena. Efi se zatim izvinila i izašla,
grešnici
skoro briznuvši u plač. Mami je bilo drago, pošto sam naslutila
da želi da se upusti u poverljive priče s gospođom Koglan, u
razmenu iskustava o braku, rađanju dece i klimaksu.
„Muka je to, još kakva”, ozbiljno je izjavila, a gospođa
Koglan se složila. Cak je dozvolila sebi da se izlane i rekla kako
su se na dan njenog venčanja desile tri nezgode - dok su se
fotografisali, porub vela se zakačio za crkvenu ogradu, drška
noža se slomila dok je sekla svadbenu tortu, pa je oštrica
ostala u njoj, a neka stara tetka se klela da je videla jednog
podgojenog miša kako pretrčava preko poda hotelske
trpezarije, pa je dobila napad histerije. Zatim je, kao usput,
pomenula da su je udali kad je imala dvadeset i nešto. Meni se
činilo da ima negde oko trideset pet ili šest. Rekla je kako mali
gradovi umeju da guše, a da bankari znaju da razgovaraju
jedino o poslu. Osim toga, svakih nekoliko godina Hju dobije
premeštaj u neki drugi grad, pa nikad ne mogu da se skrase
na jednom mestu, a to je sve grozno. Mama je bila puna
razumevanja, rekla je da je nekad davno godinama živela na
jednom drugom mestu, ali da sada obožava svoju farmu,
kuhinjsku baštu i svoju kuću, te da se ne bi nikad rastala od
njih. Zatim je, onako usput, natuknula da se nada da će
gospođa Koglan biti slobodna da nas poseti kad god poželi, na
šta je ova uzvratila mlakom, odsutnom zahvalnošću. Nije tu
bilo nimalo ushita ni uzbuđenja. Na trenutke je izgledalo kao
da je gospođa Koglan doslovce odlebdela negde u daljinu i niti
sluša niti vidi išta oko sebe, utonula duboko u vlastite misli,
umorna od života.
Zatim su uneta kolica s posluženjem. Porcelanski servis
za čaj bio je prefinjen, s odgovarajućim posudicama za
odlivanje čaja koji se ohladio, i za šećer i mleko. Ibrik u kojem
je poslužen čaj bio je u obliku šporetskog čajnika i imao je
dršku od trske. Hrana, međutim, nije bila nešto. Videlo se da
su sendviči zdundani na brzinu i bilo je jasno da ih je Rita
pravila, a mogla sam se zakleti da je kolač bio kupovni. Imao je
ružičastu glazuru s kandiranom višnjom odgore, ni nalik
8
7
maminim kolačima posutim šećerom u prahu ili prelivenim
ukuvanim vazdušastim filom koji se doslovno topi u ustima.
Bilo je i kupovnog keksa. Dru nas je nutkala da se poslužimo,
Sveci i
ali sama nije ništa jela i stalno je opipavala grlo kroz slojeve
namreškanog zelenog žoržeta. Efi je spopala strahovita
grešnici
drhtavica dok nam je dodavala šoljice s čajem, a Dru joj je
rekla za ime boga neka razdvoji onaj set stolića da makar
imamo negde to da odložimo.
Goreći od želje da izrazi zahvalnost, mama je rekla ako im
ikada zatreba šlaga, svežih jaja, kupusa ili jabuka za pitu, neka
samo zatraže. Inače je bila uzdržanija, ali se zbog prevelike
želje da se sprijatelji ponašala predusretljivije nego obično.
Zatim je Dru najednom ustala i poletela da se pogleda u
ovalnom ogledalu sa dva bočna svećnjaka i neupaljenim belim
svećama, a onda, odmotavajući ešarpu od žoržeta, uzdahnula
i pozvala Efi da dođe i pogleda, pošto se osip pogoršao. Efi je
pohrlila k njoj, opipala joj žlezde i složila se, dodajući da joj je i
usna natečena. Mi nismo videle nikakav otok, tek blago
ispucale usne i jednu groznicu. Efi reče kako će istog trena
pozvati lekara, na šta je gospođa Koglan zacoktala i rekla kako
je to isuviše nametljivo i kako će umesto toga otići do njega.
Razočarala sam se. I mama se sigurno razočarala. Složila se s
Efi da treba da ga pozovu da dođe, pošto će on doneti svoju
lekarsku torbu punu raznih lekova. Dru nije htela ni da čuje i
reče Efi da otrči po njenu kratku bundicu. Stalno je kažiprstom
dodirivala usnu i žlezde na vratu, a mama se naglas zapitala
nije li možda u pitanju nekakva alergija, možda je radila po
bašti i dotakla koprivu ili nešto slično, na šta je dobila jasan i
odsečan odgovor: ,,Neee.” Mama nije znala šta na to da kaže.
Efi se vratila, sva brižna, ogrćući sestru u bundu dok su
izlazile. Stale smo na vrata hodnika da ih ispratimo, dok je Efi,
koja je tek nedavno naučila da vozi, odjurila ludačkom
brzinom. Mogla je nekoga ubiti. Razmatrale smo šta nam je
činiti, jer istini za volju, nije nam se išlo kući tako rano. Mama
se zagledala u gumeni otirač s rupicama kroz koje prljavština i
vlaga mogu da oteku i zaklela se da će od sledećih para kupiti
jedan takav, da ne mora tri puta nedeljno da riba pod u kuhinji
i predsoblju. Još se nije smrklo. Na klupama preko puta sedela
je grupica muškaraca, pili su i međusobno tiho razgovarali.
Prepoznali su nas, ali nam se nisu javili, pošto smo se
8
8
boravkom u kući Koglanovih nekako izdigle iznad njih. Mama je
rekla što jeste jeste, salon za goste je zaista divan, ali pogled i
nije neki. Noć je bila mirna i mirisalo je cveće, naročito noćna
Sveci i
frajla iz bašte njihove prve susetke gospođe Makbrajd.
Gospođa Makbrajd je bila opsednuta baštovanstvom i stalno je
grešnici
teglila i iznosila na trem saksije sa svakojakim cvetnicama.
Čuli smo ranije priču da između njih i Koglanovih postoji neki
sukob, pošto i jedni i drugi imaju dvorište iza kuće, a ne mogu
da se slože oko ograde na međi - i doteralo je do toga da je
jednom prilikom policajac pozvan da održi red.
Vratile smo se u salon i zatekle gospodina Koglana kako
halapljivo proždire sendviče. Istog trenutka kada nas je video
zamumlao je nekakvo izvinjenje i zbrisao. Mama mi je
došapnula da strašno bazdi na alkohol i eto nikad ne možeš
znati kakve tajne drugi skrivaju. Sklonila je ogradicu s kamina,
po navici prodžarala vatru i dodala komad treseta, a zatim
pažljivije snimila sadržaj prostorije, procenila vrednost sveg
pokućstva i rekla kada bi mogla za sebe da odabere jedan
predmet odatle sigurno bi uzela kolica za posluživanje i možda
ogledalo s malenim kandelabrima sa strane, ali za klavir ne bi
dala ni penija. Onda je, kao da ja nisam tu, naglas rekla sebi
da nikakvog otoka ni osipa tu nema i da je sumnjivo, vrlo
sumnjivo da žena tako insistira da ode doktoru u to doba.
„Mnogo su mi se dopale njene srebrne cipele”, rekla sam,
pokušavajući da zvučim kao velika.
„Jesu li, srećo”, rekla je odsutno, pitajući se koliko on pije,
da li se supružnici slažu, zašto su tako sitna dečica poslata u
internat i zašto njena sestra, bivša redovnica, živi s njima.
Doktor je bio sklon da juri za suknjom, a mada mama to
nije pomenula, znalo se da se ljubaka s mladim sestricama po
bolničkom dvorištu i da je jednom vodio jednu sestru na obuci
u Limerik u bioskop, da su ostali da se vaćare i na sledećoj
projekciji i time izuzetno iznervirali razvodnicu. Priznala je da
su haljina od zelenog žoržeta i cipele po poslednjoj modi, ali
onda dodala da se tako nešto ne nosi kad se ide kod lekara. U
tom trenutku, kao u bunilu, zamislila sam Dru kako leži kod
doktora u ordinaciji, njega kako se naginje nad njom, tapka joj
usnu, možda je maže jodom, onda se ona trza, ten joj je tako
čist, blago zarumenjen, a potom oboje, kao na filmu, osećaju
8
9
neobuzdanu potrebu da se poljube, ali se ne usuđuju. Malo
smo još posedele i poslužile se s nešto keksa.
Kada su se vratile iskreno su se iznenadile što smo i dalje
tu. Cak mislim da se Dru malo i iznervirala. Sveci i
„Nadam se da nije ništa ozbiljno”, rekla je mama, a Efi se
grešnici
trgla i rekla da je Dru dobila mast da se namaže, i tonik pride,
pošto je vrlo malaksala. Izgleda da joj je pregledao kapke da
vidi da li je malokrvna. Na Dru se videla promena, izgledala je
kao da joj se desilo nešto vrlo uzbudljivo i bila je sva bitna
zbog toga što doktora i njegovu ženu zove po imenu, kao da
se znaju sto godina. Izgleda da su morale da čekaju u hodniku
dok se doktor bavio detetom s epileptičnim napadom, a za to
vreme izašla je njegova žena i proćaskala s njima, ponudila ih
šerijem i insistirala na tome da je zovu Medlin. Na to su se
raspršile sve mamine nade. Doktorova žena beše naša
poznanica, ranije je navraćala do nas i to je bila velika čast, to
je značilo da smo neko i nešto. Mama je radila sitne poslove za
nju, šila, štrikala, pekla pecivo, a uvek je imala i nešto džin-
tonika sa sokom od jabuke spremnog u tajnoj fioci da ova
može malo da cugne kad dođe, ali krišom, da otac ne sazna.
Onda je prestala da navraća, a mama je bila izbezumljena -
nije nam rečeno zašto, nije bilo svađe ni prethodnog
zahlađenja odnosa. Mesecima kasnije, čule smo da je rekla
ženi prodavca metraže da naše mleko užasno smrdi i da neće
više dolaziti kod nas. Istina je da je jednom kada je svratila
ispaša bila naročito bogata, pa se mleko stvarno jače osetilo,
ali pošto je ona žena iz grada nije mogla da zna da je to
razlog.
Efi tada reče da bi Dru trebalo odmah da legne, a mama
se složila i pozdravila se. Ponašala se isuviše pomirljivo, iako je
u sebi bila uzdrmana.
„Baš mi je drago što ste došle, i jedna i druga”, rekla je
gospođa Koglan, ali bez topline u glasu - tačno nam je mogla
reći i da smo dosadne i neugledne i niko i ništa.
„Eto, sad mogu da kažem kako sam upoznala famoznu
gospođu Koglan”, rekla je mama zajedljivo dok smo se vraćale
kući i ponavljala staru izreku o starim i novim prijateljima -
kada stekneš nove prijatelje, ne zaboravi stare, pošto su novi
od srebra, a stari od zlata.
9
0
 Hodale smo kroz sumrak. Trava je bila orošena, stoka je
polegala, preživala i hripala. Ovaj put me nije upozorila da
koračam visoko da sačuvam svoje bele cipele, pošto je bila
Sveci i
zaokupljena drugim stvarima. U kuhinji nije gorelo svetlo, što
je značilo da je otac otišao na počinak i da ćemo morati da mu
grešnici
odnesemo šolju čaja da ga odobrovoljimo, pošto će u
suprotnom sutradan biti razdražljiv.
Osetila sam nezasitu glad za breskvama iz konzerve, ali
je mama rekla da bi bilo rasipnički otvoriti konzervu tako kasno
i obećala da ćemo ih jedne nedelje jesti uz sufle od narandži,
pošto je upravo naučila kako se pravi. Uz žudnju za breskvama
spopao me je sve veći gnev. Naši su životi delovali tako
nezanimljivo, nikada se ništa nije dešavalo. Molila sam se za
neki potres - da se volovi podignu i pobune, a zatim
međusobno izbodu, da otac umre u snu, da se škola zapali i da
gospodin Koglan uzme pištolj i upuca prvo svoju ženu, a zatim
i sebe.

9
1
 ZBRKA NA MENHETNU

Noć, sredina leta ili tu negde. Vrelina kulja iz rešetaka na

pločniku, čuje se zvuk trube, ili to beše trombon, ruke
beskućnika i njihovi tanki prsti nalik granju pružaju se i
preklinju da im se šta udeli. U neku ruku bili smo jedno drugom
stranci, stranci u tom užurbanom gradu što odiše životom.
Znali smo da ako zbrišemo sa zabave priređene u tvoju
čast rizikujemo da navučemo na sebe gnev večito natuštene
Penelope, no ipak smo otišli. Dao si mi znak, značajno me
pogledao i klimnuo mi glavom, iako se oko tebe već sjatio
čitav odred žena koje su te obasipale obožavanjem. Svi su se
divili tvome skerletnom pojasu.
Silazeći niz stepenice, slučajno smo zapeli za par
ukrasnih mermernih kugli za boćanje koje su zakloparale za
nama. A to nam nije bila jedina jeres. U džepu smokinga imao
si šoljicu za kafu odlomljenu od svoje krhke drške u kojoj se
moj mali prst nekako zaglavio. Da bi izbegao scenu, naprosto
si i jedno i drugo tutnuo u džep i psst, ne reci nikom. Šoljica je
bila tirkizne boje, drška bela s zlatnom ivicom, a obe si s
preciznošću uljudno spustio kraj otirača na vrhu strmog
stepeništa.
Iz mnogo razloga je u velikom gradu najlakše sačuvati
tragove tajne romanse. U šumi ili polju kukuruza, dok šetaš
morskom obalom i ostavljaš otisak za otiskom u utabanom
pesku, poljupci ili izrečeni zavet nekako se izgube u pukom
prostranstvu i ravnodušnosti prirode. U gradu određena mesta
služe da nas podsete na ono što se zbilo. Postoji, na primer,
kamena klupa gde smo one noći sedeli u pokušaju da ugasimo
žeđ, zapravo da prizovemo zid s dve mlaznice za vodu
zacementirane jedna do druge, dve metalne cevi s ispisanim
imenom proizvođača, Sijamiz. Deo betonskog zida uz koji si
me prikovao i razapeo u svom zanesenom udvaranju.
„Imaš li mesta za mene u nekom kutku svoga života?”, to
si me pitao. Da. Da, imam, odgovorila sam. Šetali smo se po
centru i predgrađu, ne znajući šta bismo od sebe, ne znajući
da li da se rastajemo ili da produžimo vrtoglavicu i slasno
uzbuđenje koje nosi neizvesnost. Pitala sam te kako ti se čini
visoka smeđa zgrada koja se gibala nad nama poput jezera,
smeđeg jezera kancelarijskog prostora koje u te sate beše
napušteno i koje je delovalo kao da će se svakog trena stuštiti
na ulicu. Izrekao si reči hvale, dodavši da bi ti odabrao
raznovrsniju fasadnu oplatu. Ta mi je reč zazvučala izuzetno
neobično, pa sam te peckala zbog toga što si je upotrebio.
Zatraživši za sebe mesto na marginama moga života, uvijeno
si mi stavio do znanja da ni ti nisi slobodan, da si oženjen, što
bih i sama inače pretpostavila.
Samo blese misle da muškarci i žene vole na različite
načine. Blese i pametnjakovići. Kad vam kažem, ljubav
muškarca prema ženi podjednako može da zapara srce, da
pomuti pamet i izbezumi, da ostane jednako nedovršena.
Slušala sam o muškim neverstvima od samih muškaraca, u
poverenju. Jedan muškarac koga sam upoznala na nekoj
konferenciji ispričao mi je kako je varao ženu preko dvadeset
godina i kako je onda, saznavši za njeno prvo neverstvo,
potpuno pomahnitao, seo u auto, odvezao se do svoga rivala i
ubio ga od batina, potom se vratio kući, potpuno se slomio i
presedeo s njom celu noć pretresajući milione trenutaka i ne-
trenutaka iz njihovog braka, sva očekivanja, sitne i krupne
izdaje, poklone koje su razmenili ili nisu razmenili, a trebalo je.
Zatim su, iznureni i pomalo pročišćeni, vodili ljubav u osvit
dana, a ona mu je rekla - ta nenaspavana, više ne tako mlada,
ali veličanstvena supruga - Ako moraš da me varaš, varaj me,
ali trudi se da to ne radiš, a on se zarekao da neće, pun
strepnje da će u jednom trenutku ipak pokleknuti i podleći
zamamnom zovu sirena.
O ljubavi se može mnogo toga reći, a najčudniji je onaj
trenutak kada te strefi. Recimo, videla sam te jednom prilikom
u predvorju nekog londonskog pozorišta i delovao si mi kao
prilično konvencionalan muškarac. Pomislila sam, eto čoveka
koji ima ženu i, bez sumnje, dva motorna vozila, kućicu van
grada u koju se povuče vikendom, auto natrpan raznim
potrepštinama, voli vino, sireve, devičansko maslinovo ulje,
takve stvari, eto nekoga ko nije sklon švrljanju. Možda si i ti,
kao moj pomenuti prijatelj, presedeo sa ženom celu jednu noć
iskupljujući se i možda se činilo da je sve oprošteno, ali neki
trun uvek ostane i krene da se gnoji.
Naravno, znala sam te po čuvenju i čitala pohvalne
tekstove o tvojim zgradama, o krilima, hramovima i
rotondama što su te proslavile i što nose pečat svečanog
granitnog dostojanstva kojim se odlikuje tvoj rad. Između te
strogosti i tvog obraza rumenog od vina, u koji se krv tokom
svečane večere slila u baršunastom uzbuđenju, nazrela sam
dve suprotstavljene prirode koje kriješ u sebi, tvoju obazrivost i
tvoju pohlepu.
Šetali smo se i šetali. Pas tartufar i njegova ženska za
provod idu pa se ljubavišu. Zatim smo zastali pred hotelom u
kojem sam odsela i razgledali staklenu vitrinu sa izloženim
maketama većih soba, dekorisanih u nijansama zlata i kajsije,
s cicanim presvlakama jarkih boja. Nisi se popeo sa mnom
gore. Doduše, zamalo da jesi, stajali smo zagrljeni i nismo
mogli da se razdvojimo, topeći se.
Tvoj je poklon stigao sledećeg popodneva, pošto si se
vratio kući u Englesku. Poslao si mi orhideju upakovanu u
kutiju za tortu, saksija je bila napunjena kamenčićima, sitnim
sivobelim oblucima koji su podsećali na morsku obalu u zimsko
doba. Bele latice visoko uzdignute na tankoj, vitkoj stabljici kao
leptiri spremni da prhnu. Da prhnu. Da li si ti prhnuo i utekao
od mene? Mislim da nisi. Kada noću ne mogu da spavam,
zagledam se u tu orhideju, a ona, okupana tračkom svetla koji
se probija u sobu tamo gde se zavese razdvajaju, izgleda
pomalo nadnaravno.
Zbog tebe sam sva uzburkana i nabujala, duhom i telom,
pa sam odlučila da se sprijateljim sa svima koje upoznam.
Crna muška spodoba, visoka i bez jednog oka, preklinjući je
pružila ruku, a ja sam mu udelila, neštedimice. Započeo je
nesuvislu govoranciju o tome kako se borio u Građanskom ratu
da odbrani prava Boga i čoveka, rame uz rame s Julisizom S.
Grantom. Preko oka je imao bedan prljavosmeđi povez.
Koračao je naporedo sa mnom, odbijajući da prekine svoju
jadikovku.
 Čudo jedno koliko smo pristajali jedno drugom.
Odgovarajuća visina, odgovarajuća ozbiljnost, odgovarajući
jezik i ah, ima li veće budalaštine, odgovarajući zid. Da li smo
na njemu ostavili neki delić sebe, neki trag, jedva vidljiv, kao
crteži po pećinama? Predložio si da vodimo ljubav u glavnim
gradovima diljem sveta, da otputujemo u tajnosti i vratimo se
u tajnosti, gomilajući sladostrasna sećanja na ta putovanja.
Nećemo stupati u brak jer se on po prirodi stvari neminovno
pomalo ubajati i zapadne u kolotečinu. Može, može, tako sam
odgovorila. Ipak, Pol, onaj isti prijatelj koji nas je video kako
odlazimo s Penelopine žurke, rekao mi je da sam se obazrela i
pogledala ga smeteno, kao Lotova žena pre nego što će se
pretvoriti u stub soli.
Avantura. Reč ispunjena značenjem. Stalni tok i stalne
promene. Toliko toga može da pođe po zlu i toliko toga može
da te izbaci iz koloseka. Pismo otvori pogrešna osoba, poklon,
neka drangulija, dospe na pogrešnu adresu zahvaljujući
novajliji kod juvelira. Jedna moja poznanica krišom je pročitala
spisak želja koji je sastavila njegova najnovija ljubavnica,
poklončiće koje bi volela da zatekne pod božićnom jelkom -
Krugov šampanjac, izazovan donji veš, narukvicu, a na kraju
spiska, koji nije sastavljan po redu važnosti, bebu. Da,
napisano velikim slovima - BEBA. Supruga se bacila na posao.
Odvela ga je na Daleki Istok na krstarenje po raznim ostrvima,
sva su bila vrlo rustična i zabačena, sa drvenim čamcima i
drvenim stolicama, spavali su u kolibicama, a plesačice su
nizale vence gardenija oko vrata ovog nepoverljivog para. Pre
nego što će krenuti kući, žena je povukla jedan nesumnjivo
pametan i posve svirep potez. Poslala je mladoj grabljivici
kopije pisama koje su napisale ostale ljubavnice, tek da joj
pokaže grabežljivost tih pisanija i sličnosti kojima se diče i da
je podseti da je, nažalost, samo jedna u moru njih. Detalj kao
iz Strindberga. Druga poznanica mi je rekla kako nije nanjušila
da muž ima nešto sa strane tako što mu je preturala po
džepovima, već tako što je ljubavnica jedno veče svratila na
piće i donela svojoj suparnici uvelo cveće. Karanfile. Docnije u
toku večeri, kada su otišli u restoran i kada je videla muža i
švalerku kako se domunđavaju, setila se uvelog cveća i po prvi
put u životu napravila scenu, pomalo patetičnu - ,,Ja sada idem
do toaleta, a onda odlazim kući”, to je rekla. Nije odmah
krenuo za njom, ali se ubrzo pojavio i zatekao je na kauču kako
žvaće karanfile kao da su komadići kokosa i zatim ih pljuje na
pod, a na to je rekao kako ne podnosi kada neko pravi scene,
pogotovo žene, i potom izašao na balkon i šetkao se gore-dole,
ali je ostao, tako je rekla, ostao.
Klarisa mi se često javlja sa zapadne obale. Upoznala
sam je kada sam tamo jednom prilikom držala predavanje, a
ona je odmah naslutila da imamo nešto zajedničko. Jedna
sitnica nas je spojila. Stvari iz torbice na učkur poispadale su
joj na pod, a ja sam rekla: „Šta se desilo, Klarisa, šta se
desilo?”, na šta se okrenula i pitala me da li mi se čini da
doživljava nervni slom. Posećuje savetnika za traume. Majka
koju je jedva poznavala nedavno je umrla, a nakon njene smrti
stale su da se nižu sve same nedaće. Majčina smrt otvorila je
tajna vrata u nepoznato. Njena majka, lepotica i bogatašica,
nikada nije razgovarala o problemima, pa Klarisa sada zbog
toga ispušta torbice, previše soli hranu i počinje dan čašicom
šerija, ona koja čak i ne voli alkohol. Hoće majci da postavi
pitanje od suštinske važnosti, a tiče se nagog muškarca u
njenoj spavaćoj sobi. Imala je dve-tri godine i dotrupkala preko
odmorišta, na šta je majka povikala da izađe napolje. Sigurno
je bio neka njena stara ljubav. U kampu, kuda su je poslali
kada je imala dvanaest, videla je fotografiju neke žene koja joj
je ličila majku, pa ju je ljubila kada nikog nije bilo na vidiku.
Fotografiju je ljubila, a kod kuće je njušila spavaćicu koja je
napušteno visila u ormanu. Mirisala je na majku. Ima nešto
važno da mi saopšti, ali ne zna kako. Meni veruje, zahvaljujući
onom rasulu s torhicom.
Grafiti, grafiti, grafiti. Kao da ih crta ista nevidljiva ruka
vođena mržnjom. To su prave parabole o gnevu. Po zidovima,
kamionetima, čak i na pokidanom skaju na zadnjem sedištu
taksija. Taksista je pobesneo. Sa fotografije na identifikacionoj
kartici zuri razočaran čovek koji više nema šesnaest.
Odjednom je počeo da viče na drugog taksistu koji nam je
uleteo u makaze. Zatim je krenuo da besni na fijakere i konje
koji prljaju ulicu svojim izmetom i zapišavaju veštačko cveće
što krasi bok njihovih kočija.
Kada su ti održali zdravicu na zabavi kod Penelope, videla
sam da si na iglama, a lice ti se zarumenelo u odsjaju plamena
sveće. Nismo sedeli za istim stolom, ali smo bili u istom
arhipelagu, kako si se izrazio. Razgovarao si s nekom ženom, a
po tvojoj rezervisanosti zaključila sam da te želi, ali da ti ne
uzvraćaš na njenu žudnju. Prosula je crno vino po butini, pa je
od svih prisutnih tražila savet kako da odstrani fleku. Neko je
predložio da belim vinom neutrališe crno, neko je opet
pomenuo so kao moguće rešenje i dodao ti kitnjasti srebrni
karafindl da joj pritekneš u pomoć. U tom trenutku si me
pogledao; tada si mi uhvatio pogled kroz rešetke koje su tvorili
razgranati svećnjaci. Zagledao si se, ne obraćajući pažnju na
crno i belo vino što se ulivaju u široki potok na ženinim
butinama. Okruženi visokim društvom, plamenom koji žeže i
krhkošću, zgrešili smo. Kasnije, kada smo se svi pridigli da se
povučemo u salon na kafu, video si me kako sam poduhvatila
ruku nekog muškarca, delimično da bih bila ljubazna,
delimično da bih te žacnula. Podgurnuo si me prilično
razdraženo i zagunđao: ,,Je l’ ti ideš sa mnom kući ili imaš
bolju lovinu na vidiku?”
Volela bih da si samo torzo, samo kita. Da nemaš te
zamišljene oči koje mi žele dobrodošlicu ili me pak ispraćaju u
vrli svet. Da nemaš um što izaziva sve te nemire kojima su
skloni ljubavnici kada se skrivaju od drugih. Da ne postoji čitav
buljuk raznih aktuelnih - majka, otac, žena, dete, deca, svi, svi
koji te dozivaju da se vratiš, da dođeš kući. Volela bih da sam i
ja samo torzo pa da te prigrlim bez ikakvih briga. Sećam se
razglednice na kojoj je slika iz sedmog veka, figura žene bez
glave, neke kraljice blago nagnute u stranu, poderane odore,
grudi nalik japanskim jabukama, bez jedne ruke, koja ipak
opojno miriše na sopstveni mošus.
Prišla sam tvome zidu i odala počast. Pomislio bi neko da
se radi o Zidu plača u Jerusalimu, njega sam takođe posetila
jednom prilikom i u pukotinu zadenula molbu ispisanu na
parčetu papira. Ljudi me spaze kako stojim pred našim
svetilištem, ali ništa ne shvataju, budući da su samo u prolazu.
Ovo je grad nomada. Vidiš muškarca ili ženu s kesama iz
kupovine ili bez ikakvih kesa, došetaju do ćoška, porazmisle, a
onda se vrate odakle su došli. Svi jedu na ulici, posvuda su
korice hleba, ogrisci kiselih krastavaca, rezanci koji se
fosforescentno presijavaju na suncu, pomije za gladne. Ljudi
sede po stepenicama ili za praznim piknik stolovima i bulje.
Sve vrvi od usamljenih i istovremeno beskućnih. Jedna takva
 žena, što svakog dana satima sedi kod fontane, nekada je bila
deveruša na venčanju Grejs Keli, tako barem tvrdi neka druga
žena, a onda je izgubila svoj položaj u društvu i načisto
pošandrcala, kukavica sinja. Taj izraz često čujem. Sto li se
ptica ne zove kukavac? Možda zbog svoje podmuklosti. Ženska
je podmuklost drugačija od muškarčeve. Naša zajednička
prijateljica izgovorila je tvoje ime, nekoliko puta, svaki put se
pobrinuvši da ga čujem, samo da bi me lecnula. Oči su joj se
caklile kao bižuterija, onim nepromenljivim sjajem što lako
dodija. Ljubomora, razne ljubomore što kljuju i nagrizaju. ,,Ne
želim da ti se desi nešto što će te povrediti”, rekao je tvoj
najbolji drugar Pol, pošto nas je spazio kako se iskradamo sa
zabave. Onda je kao zoljica prokomentarisao kako je tvoja
žena vrlo vitka.

Visoka prilika s riđom bradom, pravi ulični Fin Makul 36

zelenih očiju, umotan u kariranu prostirku koju nosi obmotanu
oko sebe kao togu. On je prodavac - prodaje jeftine apstraktne
grafike, crno-bele kocke i ranjene orhideje Džordžije O’Kif 37, ,
koje istovremeno deluju sparušeno i jedro. Svako jutro mu
kupujem kafu, nakon što zauzme busiju pred bakalnicom.
Pitala sam ga da li ikada klone duhom. Delovao je iznenađeno.
Nikad, rekao je. On je gorštak, a bio je i u zelenim beretkama.
„Imam i Boga pride.” Da, baš tako mi je rekao - „Imam i Boga
pride.”
Kuvana hrana.
Domaća pica.
Pečenje od telećih grudi posluženo toplo.
Gotovo da uopšte nisam imala apetita. Otišla sam do
centra na pojanje, da pokušam time da izbijem iz glave tvoj
ukus, miris, dodir, kožu koja bridi dugo nakon dodira i tvoju
permeabilnost. Mislila sam da ću umeti da prepoznam zgradu
po sećanju na naš prethodni izlet, ali sam zalutala u pogrešne
hodnike, raspitujući se kod domara koji su bili iznenađujuće
predusretljivi, valjda su se raznežili pri pomisli na domovinu ili

36 Junak iz irskih predanja, otac legendarnog ratnika Osijana. (Prim. prev.)

37 Čuvena američka slikarka, poynata po svojim pejsažima i mrtvoj prirodi (Prim. prev.)
 nešto tome slično. Vratila sam se na ulicu da pozovem
informacije. Izgledalo je kao da u govornici neko živi - unutra je
bio jedan prljavi kačket, zgužvane konzerve soka, kore od
narandže i kaseta s toliko umršenom trakom da se činilo da će
svakog trena da zavrišti. Na zid je neko zalepio oglas u kom je
urednim slovima stajalo: „Savladajte WordPerfect38 za deset
sati: traži Lotosa.” WordPerfect, u čemu se ogleda ta
perfekcija? Dalje niz ulicu stoje dve ratoborne žene i na sav
glas osuđuju pornografiju. Vitlaju fotografijama na kojima su
odsečene ženske grudi, a glasovi im prozuklo bobonjaju iznad
saobraćajne buke i zavijanja sirena.
U kafiću, tek udata žena za stolom do mene svojoj
prijateljici drži slovo o braku: „Jeste... baš je fino biti u braku...
on mi je takav oslonac, taj moj Frenk... da me je neko pitao pre
šest meseci, ne bih nikad to rekla, ali sada kažem... neće to
preko noći, da odmah stekneš poverenje u muža, ali ti
vremenom ipak nadođe... bogami je tako.” Onda je krenula da
drobi o tome kako hoće da uzmu psa. Njen muž želi velikog
psa, labradora ili nešto slično. Ona ne želi nikakvog psa. Na
kraju su se dogovorili da nabave patuljastu pudlu s pedigreom,
što je trebalo da bude kompromis između nikakvog psa i
velikog psa. Nazvali su je Glorija, po Gloriji Svanson. 39
Klarisa me je nazvala u cik zore. Imala je nešto da mi
saopšti. U prošlosti je imala i ljubavnice i ljubavnike. Nije da je
promiskuitetna, već joj naprosto zatreba nešto novo. Pitala
sam je kako je to. Odgovorila je da liči na glad za nečim
neuhvatljivim, glad koju ne može da utoli ni muškarac ni žena,
a ne može da je utoli ni brak. Zatim je rekla nešto vrlo dirljivo.
Rekla je da ljubav toliko boli zbog toga što se uvek ispostavi da
dvoje ljudi želi više nego što dvoje ljudi može da pruži.
Moja soba je okrečena u ružičasto, ima ogledala s
pozlaćenim ramom i čedni beli sekretar koji izgleda kao
pozorišni rekvizit. Središnja fioka ne može da se otvori, bočne
mogu. Na belom papiru kojim su obložene napisala sam:
„Zapamti”. Ispisala sam to skupocenom olovkom koju si mi
poklonio na rastanku, onda kada si me zamolio da ti se javim,

38 Program za kucanje tcksta koji sc đosta koristio osamđesetih godina, pre nego što će se pojaviti
MS Worđ. (Prim. prev. )

39 3
Američka zvezda nemog filma. (Prim. prev.)

8
da ti pišem. Iako se nisi popeo gore te prve noći, znala sam da
to želiš, a ja sam stajala u dovratku hotelske sobe i posmatrala
kako se vrata lifta otvaraju i kako ljudi naviru napolje, nekoliko
drčnih, dvoje iritantnih golupčića, par onih kojima je preko
glave dnevne trke.
Juče je jedno mlado stvorenjce sedelo na svom prestolu
od smeća i plakalo. Bila je pred jednom vrlo uglednom
zlatarom. Pitala sam je zbog čega tako neutešno plače. Neki
muškarac se pogano poigrao s njom. Spustio je hiljadarku u
njenu belu plastičnu čašu, a onda ju je izvadio i uzeo nazad
sebi. Usledila je bučna prepirka. U izlogu iza nje, na kitnjastom
jastučetu od baršuna, bleštala je ogrlica od rubina, a na
ceduljici je pisalo samo „približno 1800. god.”, bez cene. Jeste,
neki muškarac se pogano poigrao s njom. Reč „pogano” me je
navela da se zapitam. Da joj nije možda predložio nešto
neprimereno? Malo niže niz ulicu, jedan je muškarac mlatarao
praznom kapom i uporno ponavljao jedno te isto, bez
prestanka: „Nemam para nemam kuću nemam para nemam
kuću” - češao se po ćeli i rekao da je prevalio hiljade
kilometara od kako se zaputio ovamo iz Džordžije. Sa suprotne
strane ulice dopirao je gromkiji glas, uzvikujući kako je ovo
grad zlostavljača, jedna rupčaga, pravo jedno zmijsko gnezdo
u kome je sve go govnar do govnara. Kolica do njega, koja je
sigurno drpio iz nekog supermarketa, bila su obložena
naslovnim stranama novina odakle su se šepurile aktuelne
filmske zvezde. Na zidu iznad njega neko je napisao: „Gotov
si.”
Nikada se nisam osećala toliko punom života, toliko
punom halapljivog života. Hodam i prevaljujem kilometre i
kilometre. Sinoć se nebo zamračilo, a grom je krenuo da tutnji
kao da maršira pravo u grad kroz okolne šume, pravo iz
Džordžije, maršira pravo u grad i pikira mudonje u limuzinama
dostojanstvenim kao mrtvačka kola, što se ne obaziru na
stradanje i čemer. Videla sam nekog zlobnika kako mokri po
vretenastim mišićima filmskih zvezda i zverski se smeje. U
kolicima je bilo kao u močvari. Pred restoranom se neki čovek
saginjao nad kesom s otpacima. Njegova kosa ini je bola oči.
Kratko podšišana, sva u čvorićima kao bukle vuna, crvena kao
u Ticijanovih lepotica. Pritajio se poput lovca. Iz kese je
iščeprkao kost od krmenadle s napola skuvanim komadićima
 mesa sa kojih kapa mesni sok. Bez zadrške je navalio da
glođe. Oči su mu bile neizrecivo spokojne. Pomislila sam da mu
priđem i udelim koji novčić, ali nisam se usudila. U njegovim
zenicama bilo je previše ponosa, previše distance, one
neshvatljive distance na kojoj se drže siromasi. Osim toga, u
potpunosti se beše predao orgijanju s koskom.
Stela, moja stara prijateljica, pozvala me je na devojačko
veče kod svoje sestre. Sestra joj stanuje izvan grada. Sišavši u
mračno grotlo podzemne nisam uspela da pronađem nijedno
jedino ljudsko biće koje bi me moglo uputiti ka odgovarajućem
koloseku. Masa ljudi u bezumnoj žurbi hrli kroz kapije i nema
vremena da prozbori ni reč. Popela sam se i zaustavila taksi.
Prolazeći redove identičnih stambenih višespratnica i
povremene reklamne panoe s kojih gleda neko glamurozno
lice, što muško što žensko, valja kozmetiku ili patike ili
reklamira televizijsku stanicu, nisam mogla da dočekam da
stignem do Steline kuće, a onda odmah i da odem, pošto sam
bila ubeđena da ćeš se vratiti u ovaj grad da me potražiš. Cak
sam te zamišljala kako sediš u fotelji u neuglednom predvorju i
posmatraš okretna vrata iščekujući moj povratak. Stelina
sestra je živela u beloj kući sa drvenom oplatom, a duž cele
ulice se protezao niz identičnih kuća, potkresani travnjaci i
imaš utisak da je sve uredno i pod konac. Bile su dve vrste
gošći - jedne pomalo stidljive, nose duge suknje i sandale, a
druge grabljivice u izuzetno kratkim suknjama i sa kosom
istanjenih krajeva i sve do jedna plavuša. ,,What hat de
dock?”, reče jedna od žena, komentarišući kako koren
engleskog jezika potiče iz njenog dela Saksonije. 40 Muž ju je
nedavno ostavio zbog mlađe. Stela je izgledala kao gromom
pogođena. Stajala je u trpezariji, dok se njeno detence pribijalo
uz nju, držala u ruci snop raznog escajga i pogledom
pokušavala da mi stavi do znanja da se štošta izdešavalo od
kako smo se poslednji put videle. „Samo trenutak, dušice”,
ponavljala je svojoj mlađoj kćerki, a dete je na glavi imalo
srebrnu krunu od papira koju joj je trebalo prikačiti za kosu.
Stelina sestra Pola bila je daleko sigurnija u sebe, gledala je u
baštu kroz francuska vrata i prigovarala što sto nije postavljen.

40 „Šta kaže sat?”, „Koja ju ura?” na jednom od nizinskih dijalekata nemačkog jezika. Misli se
verovatno na Donju Saksoniju, pokrajinu na severu Nemačke, odakle su saksonska plemena
naselila britansko ostrvo u V veku. (Prim. prev.)
 „Ispeglala sam stolnjak”, rekla je Stela ispod glasa. Bio je
samo dopola ispeglan. Nabori na njemu podsećali su na lako
mreškanje površine vode. Počela je da sipi kiša. U čaše u
kojima će biti posluženo piće bili su utisnuti razni voćni oblici.
Ananas i dinja ocrtani grubim urezima. Svaka je od žena
donela poklon. Slavili su rođendan nekoj vremešnoj tetki koja
je sedela u fotelji sva ošamućena. Kada su joj uručili buket
belih ruža, oči joj se napuniše suzama, a cveće je privila na
grudi kao da je novorođenče. Zena koja je donela ruže htela je
burbon i digla je bunu protiv ledenog čaja koji se upravo služio.
Druga, koja je tog jutra doputovala iz Evrope, rekla je kako je
otkrila savršen lek protiv džet-lega. Gde god da se nalaziš ili
zatekneš, samo treba da promeniš vreme na satu i teraš dalje.
Ona je pripadala odredu mršavih, a rub crvene suknje bio joj je
u ravni s preponama. „Koja je ura.” Izmrvila sam keks od
nervoze. Stela se bacila na kolena da pokupi mrvice i slučajno
oborila čašu. Pitala sam je da li se seća gospođe Dalovej, kako
smo obe obožavale gospođu Dalovej, koja je bacila šiling u
Serpentajn, kupila cveće u Ulici Bond i poželela da proživi život
ispočetka, da ga proživi drugačije, tako smo mi bar
pretpostavljale. Kišica je prešla u pljusak, a usamljenost je
počela polako da me plavi. Bila sam sigurna da ne želim da
mislim ni na šta osim na tebe, a da bih mislila na tebe moram
biti sama. Pola, koja je pripremala preliv od malina za salatu,
stala je da negoduje i rekla da ne mogu da odem tako rano, ali
ja se nisam obazirala. Na izlazu sam dobila poklon, a na ulici
sam razmotala crveni krep-papir. Unutra je bila kutlača po
kojoj su padale krupne kapi kiše, a ja sam, stojeći u tom
olistalom limbu u predgrađu, mislila na tebe svakom česticom
svoga bića, upijala te u sebe kao da si sunce, mesec ili kiša,
molila se da ništa ne osujeti naša putovanja po svetskim
metropolama.
Otišla sam do Penelopine kuće u gradu, kraj reke, tamo
gde smo se upoznali. Toliko uspomena koje ponovo bude želju
za tobom. Kuća je izgledala sablasno, crnožila lozica je puzala
uz zid od cigle, delovala je potpuno napušteno, pored otirača
nije bilo nikakve šoljice. U uzanom prolazu, kraj rešetaka, bila
je grupa invalida sa svojim negovateljicama. Negovateljice u
uštirkanim uniformama ukočeno su stajale ponad invalidskih
kolica. Najviše su me uznemirili invalidi. U njihovim izrazima

40
lica ogledala se šokantna i posve nemilosrdna pakost. Bilo je
kao u bolesničkoj sobi, iako smo bili napolju. Nekako me je taj
prizor podsetio na žalosne, marljive, zaboravljene izrode iz
neke od Rembrantovih ukletih odaja. Najviše su me prepale
njihove oči. Njihovi životi, mladost, čak i njihovo bogatstvo,
sve je bilo mrtvo, a ja sam pomislila, ja sam živa, ti si živ, i
setila se pojedinosti iz one noći, onog našeg leta, kada si me
bacio uza zid jedva se suzdržavajući, kao da hoćeš da mi
zdrobiš kosti.
Mercedes sprema po sobi. Ona je iz Kolumbije. Imamo
običaj da malo proćaskamo. Ona često plače, a suze joj naviru
u potocima. Pre nekoliko meseci, onaj se njen nije vratio kući,
onaj s kojim je delila postelju više od godinu dana. Tek je
sutradan saznala zašto. Doživeo je težak srčani udar dok je
pridržavao šefu vrata od auta i umro je u kolima hitne pomoći
na putu do bolnice. Ni šef niti bilo ko iz zgrade nije znao za
njegovu vezu s njom, pošto nisu bili venčani. Za nju su saznali
tako što su mu u džepu našli ceduljicu s njenim imenom i
adresom. Sahrana, za koju je ona morala da se pobrine, bila je
sumorna rabota - bili su samo advokat, ona i jedan venac.
Hrizanteme valjda, dopunjene listovima eukaliptusa. Njegova
žena, sa Jamajke, svim silama se bori za ono što smatra da joj
pripada. Prvo je tražila njegov satenski prsluk, onda njegov
sat, pa graviranu dugmad za manžetne, a onda i jedini vredan
akvarel koji je imao. Pribojava se da će žena doći i zauzeti
stan. Morala je da dovede svog brata iz Kolumbije da boravi u
njemu preko dana i čuva stražu. On svira gitaru i samo jede.
Svakoga dana ponavlja istu molitvu, moli Boga da joj pomogne
da sve to izdrži, a onda me grli kao da se ja tu nešto pitam.
Kaže da je bio najveća duša od čoveka koja je ikada postojala,
prao joj je noge, strugao kurje oči, udovoljavao joj kako je
stigao. Kaže, ako mogu da nabavim tvoju fotografiju ili nešto
što si svojeručno napisao, zamoliće prijateljicu da baci neke
vudu čini. Za njih je potrebna krv pevca, ali ona tvrdi da nije u
pitanju ništa zlokobno.
Klarisa je pogodila šta me je snašlo. Pozvala me je da
dođem na obalu. Ima za mene prizemnu kućicu u sklopu
imanja. Nas dve ne skrivamo svoje brljotine jedna od druge.
Ona kaže, kada poseduješ ženu, telesno, to je kao da hodaš po
ogromnom minskom polju, isto kao kad se predaš muškarcu.
Misli da će mi poseta prijati. Ne zna šta da misli o tebi. Brine
se da nisi od onih što samo jure za suknjom. Kažem joj da nisi.
Kupila sam engleske novine, da pokušam da doprem do tebe.
Čitam jedan od dodataka i počinjem da zamišljam malena
seoca, strme seoske puteve, izbledele grbove na kapijama
plemićkih poseda, staračke domove i zvončiće belih ladoleža
koji se privijaju uz sve što dohvate. Zatim predeo tone u mrak,
u onaj prigušeni, samoviti noćni sat kada kolibice o kojima
Šekspir nekad pisaše utonu u rosu, topole vrebaju uz obronke
brda kao utvare, lampice još uvek trepere pred pozatvaranim
gostionicama, a ja zamišljam tebe kao neodvojivi deo toga
predela i molim se da mi odškrineš vrata, da me pustiš da se
približim tom hladnom, podsmešljivom senzibilitetu,
muškarcima i ženama poteklim iz prepona admirala. Pitam se
zbog čega si izabrao mene. Možda si nekoga izgubio. Cesto
nas smrt bliske osobe nada u potragu, pa se rastrčimo na sve
strane, kao zečevi, svesni da ne možemo naći zamenu za ono
čega više nema.
Prezirem ove ugodne zataškane avanture, u kojima je
tvoja fela naročito dobra. Zene čekaju po salonima na spratu,
napirlitane da sve pršti, u vreme ručka, stoje kraj nabora
svojih nacigovanih zavesa, smeškaju se ukočeno. Vrebaju šeri i
galeblja jaja. Iz bračnog gnezda uklonjeni svi tragovi
supružnika. Jagnjeći kotleti i smrznuti grašak i svaki čas dušo,
dušo.
Kada neko izgubi glavu, šta želi da pokaže, a šta da
prikrije? Ako mi, na primer, kažeš: ,,Sa mnom je užasno teško
živeti”, to zvuči pomalo teatralno. Da li to naprosto znači da si
kod kuće lenj i mrzovoljan, očekuješ da ti neko drugi, žena ili
služavka, sipa kafu ili doloži vatru, a ovamo se prikazuješ u
najboljem svetlu kada se začuju gosti kako prilaze stazom, a ti
sipaš najkvalitetnije vino? Kako mrzim te igre i nadmudrivanja.
Nedeljni ručkovi, nedeljne večere, nedeljni čaj, naklapanja koja
slušaš po ko zna koji put. Zena saopštava okupljenim gostima
kako je njen Dejv strašno pametan, a u sebi pravi registar
zamerki. Toga ima na sve strane. Jedne nedelje bila sam u
poseti jednom bračnom paru i žena je iznela mišljenje o nekoj
zbirci pesama, na šta će muž: ,,Jesi li je uopšte pročitala”, a
ona ga je pogledala, oh, kako ga je samo ošinula pogledom, i
rekla, a jesi li je ti uopšte pročitao, a kada se oluja stišala,
ostala je ledna, zgrušana mržnja.
Najviše smo se odali onda kada si me spazio u noćnom
klubu, bila je strašna gužva, ja sam izlazila iz toaleta, ne
znajući gde se nalazim. Bila je prava ludnica. Sutradan je
trebalo da putuješ. Morala sam da se proguram do našeg
dugačkog stola, te sam krenula zaobilaznim putem da bih
prošla kraj tebe, ali te, naravno, nisam dodirnula. Iznenada si
ustao i izgovorio moje ime s neizrecivom čežnjom, kao da će
nas svakog trena rastaviti. Zatim si me poljubio. Videli su te
kako me ljubiš i iznenadili se tvojom indiskretnošću. Ne sećam
se kako sam dospela do svog mesta.
Iznova i iznova odajem počast pred našim zidom. Sinoć
sam malo išla u izvidnicu pre mraka. U onaj ljubičasti čas u
suton, divan, prijatan i blag, pun mogućnosti koje veče u ovom
gradu ume da najavi. Muzičari su se okupili i zauzeli položaje
na nekoliko ćoškova. Isprekidana muzika zašećerila je vazduh.
Na jednom ćošku dečko iz Afrike pokazivao je svoju robu, svoje
niske perli i ešarpe koje su se lepršale kao velovi. Delovale su
posve čarobno. Beonjače su mu bile dve nebeske kugle i iskrile
su se čarima te večeri, čarima Afrike, osećajem da se dan
privodi kraju. Nije mu bilo važno što nisam ništa kupila, što se
nisam obazirala na njegove pozive da razgledam. Beskućnici
su se već razbežali u pripremi za noć, po haustorima, nišama i
crkvenim stepeništima i ležali tamo u gomilama, kao vreće s
krompirom. Videla sam jednog usnulog čoveka kao se tapka po
stomaku i dobrodušno se smeška. Možda je sanjao hranu, ne
obične rezance iz đubreta, već pravu gozbu sličnu onoj koju je
krajičkom oka spazio kroz prozor nekog restorana, raskošnu
trpezu, plodove što ih je iznedrila zemlja. Kad pomislim samo
da će se probuditi gladan. Na izložbi su gladi svih
veroispovesti.
Grom je uzdrmao hotel iz temelja, a ja sam se ionako već
sva tresla. Trgla sam se iz sna u kojem sam nazvala tvoj hotel
u Parizu i tako pokazala koliko si mi potreban. Rečeno mi je da
si izašao. Zvala sam ponovo i onda još jednom. U minut do
ponoći pozvala sam opet i tada mi je rečeno da se još nisi
vratio. Zatim, kada sam ponovo nazvala kroz pet minuta, javio
si se hrapavim glasom, pošto si već bio u krevetu.
Pretpostavila sam da si se vratio umoran, možda malo pripit, i
 sručio se pravo u postelju. U snu si mi odmah prepoznao glas i
pitao otkud znam da si odseo u tom i tom hotelu u Parizu.
Spustila sam slušalicu jer sam u tvome glasu naslutila
neskriveni užas čoveka koji veruje da je upravo dolijao. To me
je izbezumilo.
Bez imalo premišljanja, rešila sam šta mi je činiti. Pozvala
sam aviokompaniju i saznala da imaju slobodnih mesta,
verovatno zato što je sredina nedelje. Odlučila sam da
prihvatim Klarisin poziv, odem i iznenadim je. Gostinska kućica
ima sopstvenu kuhinju i mali otvoreni trem koji izlazi na baštu.
Pretpostavljam da u ovo doba godine ima onih oštrili
bodljikavih crvenih cvetova koji liče na kljun kakve tropske
ptice i bledoružičastih krunica procvalih kaktusa u saksijama
od terakote. Zašto sve to zamišljam, ko će ga znati.
Nema sumnje da će za večerom hiti napeto i da će biti
puno vina i lažnog veselja da se ublaži tenzija, jer tenzije mora
biti, s obzirom na sve što se dešava ispod površine. Klarisa ne
zna šta da radi, jer je svesna da je Tod pouzdan suprug, ali se
stalno vraća omiljenoj priči od D. H. Lorensa, u kojoj žena
izjaše u pustinju, a tamo izgubi ne samo odeću i sve što ima,
već i svoj prethodni identitet i sve što je vezuje za njen raniji
život.41

Klarisa navraća svakog jutra, natovarena kutijama

pločica i masom za fugovanje i fluorescentnim zidnim
farbama. Slaže školjke po panelima i krstionicama, praveći
čarobne aranžmane za kuće i svetilišta i nudeći šum okeana i
nagoveštaje odbačenih bića koja su nekada živela i bujala u
tim ljušturama.

Tvoje se ime stalno pominje i, svaki put kada ga neko

izgovori, sva se stresem. Pokazala sam joj nekoliko razglednica
od tebe, one nedorečenije, ali tvoja pisma, naravno, nisam.
Sumnjičava je. Cak joj ni tvoj rukopis ne uliva poverenje.
Navodi mi primere tajnih ljubavi iz života i književnosti

41 Misli se na pripovetku „Žena koja je odjahala od kuće”, u kojoj žcna odluči da napusti svoga
odanog starijeg muža, odjaše u obližnju pus- tinju i pridruži se indijanskom plemenu. (Prim. prev.)

41
praćenih skrivanjem, ljubomorom i izdajom. A ja joj kažem da
je ta veza već započeta. Ako se i zadržim na jednom mestu,
ona će ići svojim tokom, u pismima, žudnjama i narastati zbog
toga što smo razdvojeni.
Držati se podalje od tebe znači ubrzati dolazak tmine,
a ipak oklevam. Ne zbog toga što ne žudim za svetlošću. Pre
zato što će na kraju tmina ipak izvesno nastupiti.
 KIŠU POŠALJI KORENJU MOM

Muškarci i žene bacali su se kroz okretna vrata na ulazu u

hotel s takvom žurbom i tako su se brzo smenjivali da je
gospođica Gilhuli bila uverena da će se opšte gurkanje završiti
stampedom. Nakon što bi ih vrata izbacila u predvorje, širili bi
ruke i bacali šalove sa sebe slavodobitno, radosni što su se
dokopali hotela. Gospođica Gilhuli se povukla, nadajući se
zastoju u tom metežu. U tom trenutku, Portir Pet ju je primetio
kako stoji i pomalo okleva na najnižem stepeniku na ulazu -
video je ženu koja nije mlada, ali je oku ugodna, sa sivom
šubarom na glavi kakvu je pre mnogo godina video na jednoj
glumici u nekom ruskom filmu. Pridržao je vrata i povukao je
unutra, kako reče, ,,u najelitnije prebivalište u celom Dablinu”.
Beše to prijazan čovek, iskričavoplavih očiju, ponosan na svoju
pozamašnu siluetu prikrivenu prefinjenom uniformom i ubeđen
u značaj svog nameštenja. Ubrzo joj je saopštio kako tu radi
već trideset tri godine, malo i više, ako ne računamo dve
godine tokom kojih je lokal bio zatvoren zbog sveobuhvatnog
renoviranja.
Predvorje je izgledalo kao prava Meka. Mermerni podovi u
boji ružičastog sedefa, na kojima je neka neoprezna duša
mogla očas da se oklizne, nebrojeni lusteri s visećim
staklićima bleštali su i svetleli predivnom svetlošću koja je
nadmašivala i samo dnevno svetlo i treperila u silnim
ogledalima. Vatra se razbuktala, a sa obe strane kamina
stajale su ulubljene kožne korpe napunjene drvima i tresetom
za potpalu. Cvetni aranžmani behu posebno ljupki - zlataste
gladiole i ljiljani u visokim vazama i grupice manjih vazica u
koje su ugurane orhideje raskošne tamnoplave boje, odsečenih
 stabljika i lica pribijenih uz staklo, zlovoljne što su bačene u
zatočeništvo.
Portir Pet ju je uveseljavao detaljima iz hotelske istorije
od otvaranja 1824. pa do danas, o onim nesigurnim danima za
vreme Ustanka iz 191642 kada su meci zviždali parkom preko
puta u Stivens Grinu, a naravno, nije li salon poznat kao mesto
gde je sastavljen nacrt irskog Ustava. 43 Između ovili crtica iz
slavne prošlosti, režao je na potrčke, mladiće sa sivim
pljosnatim šeširima šmekerski naherenim u stranu,
podsećajući ih na razna zaduženja koja imaju da obave, i to uz
obavezan osmeh. Par što sedi u Potkovici, reče Portir Pet, još
uvek nije dobio svoju porciju ostriga, a po stepeništu na ulazu
treba dosuti soli; samo još fali da neko slomi gležanj ili kuk ili
neki drugi deo tela. Bio je u stanju da u tren oka promeni način
ophođenja, da bude blag i poverljiv s njom, da se istrese na
podređene i da značajno klimne svakojakom naduvenku i
redovnim gostima koji bi kradomice ušli kroz okretna vrata i
uputili se ka jednom od barova ili u Sedlaonicu. Kasnije će joj
dati promotivnu sveščicu u kojoj može da pročita sve što je
zanima o hotelu, od osnivanja do danas kada ima reputaciju
mesta gde se okupljaju svi koji su neko i nešto, a da ne
pominjem englesku gospodu koja tu dolazi na momačke
večeri.
Gospođica Gilhuli, držao je, sigurno će se prijatnije
osećati u mirnijoj atmosferi Gradonačelnikovog salona, pa ju je
otpratio do jednog stola u niši podalje od ulaza, omalenog i
okruglog, pokrivenog belim lanenim stolnjakom, sa sklopljenim
menijem na njemu. Pijanista, već zašao u godine, naginjao se
nad klavirom pucajući od energije i lupao po dirkama s takvim
žarom da je valcer zvučao kao borbeni poklič. Ćelavo mu se
teme blistalo na zimskom suncu čije se svetlo probijalo kroz
erker i padalo na njegove namrštene prosede obrve i
ljubičastu leptir-mašnicu.
Istini za volju, srce joj jeste zatreperilo. Kada samo
pomisli da će se uskoro naći oči u oči s pesničkim velikanom

42 Cuveni Uskršnji ustanak huknuoje 24. aprila 1 9 1 6 , na Uskršnji po- nedeljak. Ugušen je šest
dana kasnije nakon žustrih borbi. (Prim. prev.)

43 U pitanju je čuveni dablinski hotel „Šelborn”. U njemu je sastavljen nacrt Ustava Slobodne Države
Irske iz 1 9 2 2 . godine. (Prim. prev.)

42
koga ceni više od bilo kog drugog pesnika, naročito ovih drčnih
mladili pametnjakovića i njihovog asortimana mudrijaških
dosetki i plitkih emocija. Njegovim stihovima odjekuje istina o
zemlji, kiseljaku, beloj repi i koprivama, o muškarcima za
plugom kako zavide slavnim podvizima Prijama i Hektora, o
izmučenim muškarcima koji po svojim zbijenim oranicama biju
bitku sa svojim željama. Uporno je preporučivala njegove
pesme korisnicima biblioteke u kojoj je radila, a jednom je
upriličila i malo književno veče, uz čitanje njegovih pesama
praćeno zakuskom. Publika je bila nemirna, pesme su im bile
suviše turobne, pa su se sve vreme vrpoljili i nakašljavali.
Isekla bi svaku novu pesmu koja bi se pojavila u
novinama, sastavljajući pesmaricu njegovih stihova. Jednom je
naišla na pesmu posvećenu nekoj ženi, ime nije bilo navedeno,
pa je pomislila, eto, ni on nije od kamena. Prvi kontakt su
ostvarili pre nekoliko godina, kada mu se obratila s molbom da
potpiše jedan primerak zbirke svojih sabranih pesama koji bi
potom izložili u staklenoj vitrini u predvorju biblioteke. Na to je
poslao beli samolepljivi papir na linije, s ispisanim imenom i
datumom, dvadeset drugi februar. Slova su bila ispisana
zagasitocrnim mastilom, a rukopis je bio tako zbijen i sitan da
je naslućivala koliko je nevoljko papir potpisan i poslat.
Fotografija na poleđini knjige prikazivala je zastrašujućeg
čoveka, visokog zasvođenog čela, a oči su mu ostale
nedokučive, skrivene iza debelih naočara širokog rožnatog
okvira.
Jedne jesenje noći, u naletu srčanosti, sela je i napisala
mu pismo o beloj izmaglici. Pojavljivala se povremeno, kao
kakvo priviđenje, i obavijala tri susedna okruga: istovremeno
nepoderiva i nežna kao čipka, i tumarala, tačnije lebdela nad
poljima, preko brojnih jezera, zatim bi se razdvojila na tanane
niti, a onda se ponovo zgusnula. Odgovorio joj je da ne sme da
dozvoli da je izmaglica zavede, i zaključio: ,,Ne priznajem čudo
u kom god se obliku javilo.”
Eto je sad ovde, zamišlja ga kako pristiže, pomalo se
snebiva, ima na sebi dugačak kaput, osvrće se i posmatra, i
njega posmatraju, jer je poznat, a priča se i da je užasno
netrpeljiv prema svakome ko pokuša da mu priđe. Došla je u
potrazi za poezijom, ne za ljubavlju, stalno se podsećala.
Gospođica Gilhuli je iskusila svoje sledovanje ljubavi, ali nikada
nije uspela da se dokopa te misteriozne sigurnosti koju
podrazumeva brak. U njenom su je mestašcu podsmešljivo
zvali Usedelica.
Krenula je da zamišlja o čemu bi mogli razgovarati da
probiju led, o promenama u zemlji, promenama koje ne
donose boljitak, buldožerima na sve strane i sveopštoj pomami
za parama. Pare, pare, pare. Bogataši idu na ručkove u svojim
helikopterima, seku vazduh i kidaju belu izmaglicu, njihove
žene se nadmeću koja će imati finiji nakit i lepšu toaletu,
mešaju šampanjac zlatnim ukrasnim štapićima, a gospođa
Ambrouz se na sva usta hvališe kako njihove draperije potiču
iz palate nekog gospodina iz Milana i kako je servis za čaj,
dopremljen iz Virdžinije, nekada pripadao predsedniku
Sjedinjenijih Država. Po zidovima vise slike močvare i
močvarnih pejzaža, kuda se više i ne zalazi, basnoslovno
vredne slike tih usamljenih, prelepih predela, slike močvarnih
ljiljana što leže poput palih, nazubljenih zvezda po baricama
ljubičastocrne močvarne vode. Za parama ne jure samo
bogataši, već i oni koji ih bespogovorno imitiraju. Ona
ženturača što je tužila crkvene oce jer joj se rukav kaputa
oprljio dok je palila sveću, ta je, molim te, uposlila porodičnog
advokata da traži nadoknadu, što je on i uradio, sve vreme je
huškajući, ohrabrujući je da istraje u svojoj pokvarenoj zamisli.
Predlog da se upoznaju lično stigao je nekoliko nedelja
posle Božića, ali je na poštanskim markama na koverti bio sve
i jedan snegom zavejan Deda Mraz, pa je delovalo da je
namerno odugovlačio sa slanjem, ili da mu je pismo dugo bilo
pohranjeno u džepu kaputa.
Pristigla je promrzla, a sada joj je obraz goreo pod
vrelinom plamena i usijane crvene gomilice pepela ispod
rešetke kamina. Povukla je stolicu malčice unazad, jer nije
želela da bude zajapurena kada se on pojavi. Zamislila se nad
time što kasni, ali uostalom pesnici uvek kasne. Dolazak
autobusom bio je dug i neveseo, polja pored kojih su prolazili
prošarana snegom, a tu i tamo bile su hrpice snega, kao ježevi
sklupčani u svojim jazbinama. Žustrim je korakom došetala od
autobuske stanice, kroz gužvu na ulicama, taktove muzike,
zvuke harmonike i gitare, mimoilazeći natovarene mlade
majke koje jurišaju kolicima i prosjake pripadnike raznih nacija.
Zastala je kraj jedne starije žene zbog toga što je imala malu
 plavu prosjačku korpicu, kakvu bi dete ponelo sa sobom na
letovanje da njom i ašovčićem pravi zamkove u pesku, i ubrzo
zažalila što je pokušala da razmeni koju, pošto je žena imala
zečju usnu i jedva bila u stanju da izgovori svoje ime, Meri.
Mraz, prozračan i neuprljan, obložio je haube automobila
postrojenih oko veličanstvenog vrtnog trga, a ograda
prekrivena igličastim snegom bila je vlažna na dodir čak i kroz
rukavice. Još jednom je zastala, da se zadivi spomeniku Vulfu
Tonu44, a delovalo je kao da se junačka figura, smeštena
između visokih kamenih stubova, izdiže direktno iz zemlje, dok
se zgrušana zelenkasta bronza s njegovih čizama, jakne i torza
presijava na zimskom suncu.
Iako joj je bilo vrućina, ustezala se da se raskomoti, već je
samo raskopčala dugmad pri vrhu i pustila da joj kaput sklizne
preko ramena kao plašt, lagano izvlačeći ruke iz rukava. Ni u
kom slučaju neće spomenuti kako je i sama napisala nekoliko
kraćih radova o svome kraju, beznačajne pesmice propraćene
kišom odbijenica, uljudnih i beskorisnih. Sprijateljila se s
jednim književnim urednikom koji je smatrao da hi jednoga
dana mogla postati pesnikinja i krenuo da je podučava, pa se
malo zaneo. Svake bi je nedelje vodio u vožnju, da
prodiskutuju o ovom ili onom delu, a na komandnoj tabli bi se
za nju uvek našla kesica karamela ili mentol bombona
„Glasijer”. Posle nekog vremena, počeli su da se odvoze dalje,
sve do mora, izašli bi iz automobila i slušali i gledali kako talasi
Atlantika kale svoj bes, a povremeno bi ih okean iznenadio
ponekim zločestim talasom koji bi se obrušio i poobarao ih na
zemlju. Jedne večeri, u sumrak, kada nije mogla da mu vidi
lice, rekao je kako je sa ženom u srećnom braku već dugi niz
godina, ali da su mu drage njihove vožnje, kada zajedno
posmatraju nezajažljivo more i slušaju krike galebova. Iako je
tada bila mlada, prvi put je uspela da nasluti svu
neobjašnjivost ljubavi.
Bila je zaljubljena više puta, veličanstveno, bez daha, ali
nijednom kao poslednji put, ta je ljubav bila najdublja od svih,
a ona je verovala da je bila predodređena sudbinom. Kakva je
to sreća bila. Duge šetnje vikendom, penjanje na vrhove

44 Vulf Ton (1763-1 798), čuveni irski revolucionar i vodeća fi&ura po- bune iz 1798. Smatra se
ocem irskog republikanizma. (Prim. prev.)
 planina, što sama nikada ne bi radila, dok se kraj njega
osećala bezbedno, samouvereno, a ako bi izgubila ravnotežu,
što se često dešavalo, on je bio tu da je prihvati i udeli joj
poljubac. Jednom su iznajmili ogromnu kuću u okrugu Golvej,
te uveče otišli u hotelski pab i razgovarali s hajkačima i
lugarskim pomoćnicima, i tom je prilikom naučila zov kojim se
isteruju šljuke - „Heejopheejopheejop” 45. To im je postala
omiljena lozinka. Čitala bi mu stihove kraj vatre, iz zbirke
pesama stranih pesnika s prevodom na engleski datim na
desnoj stranici, a oboje su se zakleli da će naučiti strane
jezike, ona francuski, on španski, pa će razgovarati na svom
novousvojenom jeziku. U jednom je pismu bila dovoljno nagla
da mu napiše kako bi za njim pošla i u vatru i u vodu, a on joj
je uzvratio na isti način. Osećanja su bila uzajamna.
Pismo u kojem je raskinuo vezu bilo je tutnuto u
poštansko sanduče, pa je napola virilo napolje. Mislila je da
samo odlaže susret u Dablinu predviđen za kraj meseca, ali se
prevarila. Nabrajao je njene vrline na engleskom i irskom, a
ona ga je proklinjala što nije imao petlje da joj u lice saopšti da
je kraj. Pismo je sakrila da bi mogla da mu ga vrati kada dođe
vreme, ali ga je sklonila na tako skrovito mesto da posle nije
mogla da se seti gde.
„Pronaći će ga kada umrem”, rekla je pakosno.
Posle prvobitnog šoka, osetila je silinu svoga gubitka, pa
je sve napore usmerila ka tome da ga ponovo osvoji. Sebe je u
potpunosti uverila u to da će ga vratiti, pa je kupila drvene
žardinjere za baštenske lukovice i nove peškire za kupatilo,
naslagane jedan na drugi na hoklici da ga spremno dočekaju.
Boja je bila prelepa, nijansa ovsene kaše. Izgubila je prijatelje,
pošto nije imala vremena za njih, a oni su, opet, bili zgranuti
što ne vodi računa o sebi, što joj je kosa raščupana i divlja,
odeća zarozana, njoj koja se nekada toliko dičila svojim
izgledom. Njen pretpostavljeni u biblioteci - tmast jedan čovek
- pitao ju je da li je imala smrtni slučaj, na šta je mogla samo
da odgovori jesam, jesam. Nakon posla uputila bi se pravo
kući, zaključala vrata i, pre nego što usni, iščekivala njegove
korake, pa bi joj se pričinilo prijateljsko lupkanje o prozor.

45 U originalu ,,waayup”, ođnosno „gore visoko”, pošto šljuka obično nisko leli, pa ju je teško uloviti.
(Prim. prev.)
 Koliko je samo puta upalila svetlo, zurila u praznu sobu i klela
svoje budalaste fantazije. Okrenula se pesnicima kao što bi se
okrenula Bogu. Džerard Manli Hopkins bio je njen omiljeni
pesnik u tom periodu, a stih koji je uporno ponavljala i koji je
izazivao silno neodobravanje bio je: „O, ti Gospodaru života,
kišu pošalji korenju mom.”46
Čuvši za gataru u inostranstvu koja živi u kamp-kućici,
odvezla se onamo jedne subote i preklinjala, tako je,
preklinjala da joj gata. Kako je samo živnula kada je žena
nadugačko opisala stvari koje su se zaista zbile, ručno oslikanu
maramu koju joj je ljubavnik poklonio i sramežljivo spustio na
glavu u prodavnici, te onaj nenadani susret u hotelu, kako su
se, zaprepašćeni, povukli u separe bez ijedne reči, kako joj je
spustio ruku na grudi da primiri damare. Gatara je zatim
predvidela da će se skućiti zajedno. Živeće u kolibici kraj mora
koju će urediti i proširiti. Dočarala joj je njihov budući
zajednički život, kako jedno od njih, ko god da se prvi uveče
vrati kući, kleči i pali vatru i moli se da se iz dimnjaka ne
zadimi, mada isprva hoće, ali onda će se vremenom dim razići,
čim se odvod dovoljno podmaže čađu. Slika je postala tako
stvarna da je gospođica Gilhuli krenula da oprema tu
zamišljenu kuću, da bira tapete za ovu ili onu spavaću sobu,
pločice za kupatilo sa zlatnim flekicama, kakve je videla u
jednom katalogu, a glavnoj spavaćoj sobi je dogradila i balkon
na kojem će noću stajati i osluškivati huku talasa, te u sunčana
jutra posmatrati morske ptice kako graciozno gacaju po
mekom obalskom blatu.
Jedina razumna stvar koju je učinila tokom tog turobnog
perioda jeste što nije pila lekove koje joj je lekar rekao da
obavezno uzima. Jedne večeri, u sumrak, odvezla se do jezera,
odvrnula poklopac kutijice i izručila sadržaj u mračne vode
zapenjene od sitnog smeća. Mnoge su se tajne krile u
dubinama tog jezera, kondomi, neželjeni štenci, neželjeni
mačići ušiveni u džakove, optužujuća pisma. Kad dođe vreme,
doneće sopstveni svežanj pisama, ispisanih za basanih noći,
neka su ohola, neka ponizna, sva su bedasta, i pohraniti ili u
taj vodeni pir.

46 Stih iz pesme „Gospode, ti si zaista pravedan, mada se ja sa tobom sporim” ovog viktoriianskog
pesnika. Naslov prema komentarima Vide Marković i Iva Curčina, Antologija engleskog pesništva,
Beograd: Naučna knjiga, 1990. (Prirn. prev.)
 Njena izolacija je rasla, a jedina osoba od koje se nije
otuđila bio je Ronan. To je bio mladić koji je živeo u prikolici
parkiranoj na stražnjem prilazu velelepnoj kući gospodina i
gospođe Džejmison. Oni su mu dozvoljavali da boravi na
njihovom prilazu, a on je zauzvrat obavljao razne posliće za
njih, krčio šumu, sekao drva, šetao hrtove i palio vatru ako bi
porodica bila kod kuće s večeri. Povremeno bi mu gospođa
Džejmison udelila rashodovanu odeću svoga muža, ali bi ga
upozorila da gospodin Džejmison ne sme da sazna, pošto se
izuzetno vezuje za svoje stvari. Ronan i ona su zajedno otišli
na hodočašće, za svoje misne nakane, 47 popevši se na vrh
jedne strme planine u okrugu Mejo jednog vrelog junskog
dana, praćeni grupom ljudi koji su se autobusom dovezli s juga
zemlje. Kako im je samo laknulo što među njima nema nikoga
iz njihovog kraja, nikoga ko bi mogao da ih uhodi. Cesto se
pitala kome je od meštana palo na pamet da je muči
anonimnim pozivima. Pozivi su stizali u svako doba i uvek su
se ticali Emeta, jer se njen ljubavnik zvao Emet, po junaku
Robertu Emetu.48 Saopštili bi joj kako se Emet upravo verio,
kako se Emet zabavlja s nekom zubarkom, Emet je viđen u
Dablinu u društvu jedne poznate glumice, Emet je viđen pod
tušem u novoj banji u Vestportu u društvu izvesne brinete.
Znala je da su sve to bezočne laži, ali kada bi čula njegovo
ime, praćeno takvim gnusnim optužbama, poželela bi da mu
se javi i upozori ga na te užasne klevete.
Zatim je stalo da jenjava. U svojoj baštici je jedne nedelje
primetila da se proleće budi, da je žbun kamelije olistao
sjajnim, zelenim lišćem, te da se beli pupoljci, čvrsto zatvoreni
i sićušni kao ptičja jaja, spremaju da se otvore. Pokupila je
skvašeno lišće iz bureta za kišnicu i, stojeći tu, posmatrala,
videla, osetila svet oko sebe, te shvatila da je to početak
njenog oporavka. Jedan je kos pronašao sočan komadić
ružičastog crva i gutao ga halapljivo, osvrćući se levo-desno
da mu drugi kos ne preotme plen. Zatim je otišla na rasprodaju
polovnih stvari, da prekrati vreme, i tamo su joj se ne jedan,

47 Sveta misa koju sveštenik služi za određenog vernika ili njegove bližnje. (Prim. prev.)

48 Robert Emet (1778-1803), borac za irsku nezavisnost, pogubljen posle neuspele pobune 1803.
(Prim. prev)
ne dva, već tri različita muškarca nasmešila, a ona im je
uzvratila.
One noći kada se podala bogoslovu, verovala je, zapravo
je znala da je okrenula novi list. Dok su još bili mladi, a on još
uvek školarac, upoznali su se na igranci, odmah se sprijateljili i
kasnije sedeli u njegovim kolima, pipkali se i recitovali stihove.
Po božićnoj čestitki koja je godinama redovno stizala znala je
da je se seća i da i dalje pomalo žudi za njom. Kada su se
zatekli u istoj letnjoj školi, oboje su se silno obradovali što su
se ponovo sreli. On je učestvovao u svečanom otvaranju, a
ona je imala izlaganje o elementima okultnog u Jejtsovim
delima. Tokom svečane večere, za koju joj je nabavio
pozivnicu, razmenjivali su poglede, poneku reč preko stola, da
bi se na kraju, ne bez izvesnog obigravanja, našli zajedno u
liftu, a odatle produžili u njegov apartman, koji je bio toliko
prostran da su morali po mraku da napipaju stonu lampu.
Vodili su ljubav sa bar dvadeset godina zakašnjenja, ležeći u
tom ogromnom krevetu s baldahinom, isuviše stidljivi da bi
svom telesnom susretu mogli pristupiti s dozom humora. U
vreme doručka svako je već krenuo svojim putem, on se
zaputio svojoj kući nadomak Dablina, a ona na sever, u
prestonicu bele izmaglice.
Oživela je stara prijateljstva, ponovo počela da igra vist
petkom uveče, umesila pitu sa džemom od rabarbare i
đumbira i razdelila je onima koji su se sprdali s njenom
nesrećom. Jedino je Ronan znao šta se dešava. Ronan i njegovi
zulufi, Ronan koji sanja o Elvisu, sanja kako nastupa po
varošicama, zatim napreduje do većih dvorana i konačno stiže
do Dablina, a onda i dalje. Jedno su veče gledali Elvisovu
kasetu koju je ona iznajmila, sedeli u njenoj dnevnoj sobi uz
toplu vatru i pijuckali crno vino iz finih kristalnih čaša. Gledali
su Elvisa kako se, kao ponoćni bog, u kožnoj jakni boje
ponoćnog neba, sa zulufima, udvara čitavom svetu, Elvisa
kako moli jednu žensku osobu iz publike da mu pozajmi svoju
maramicu da obriše čelo, Elvisa kako drhti dok napola peva,
napola recituje: „Jesi li sama večeras?” Ronan je nakon toga
prebirao po gitari i odsvirao jednu svoju pesmu za koju se
nadao da će postati hit na nekoj od tih zamišljenih svirki -
 O, srce plitko, beše
tako stvarno Ruku
sam položio
Tamo, i osetio
Tvoje plitko srce...

Posmatrao ju je trepćući - Ronan je uvek treptao kada je

nervozan - i čekao. Teška srca je priznala da pesma nije
dovoljno zarazna i da je pomalo sumorna. Mladi odlaze na
svirke da bi se oraspoložili, da bi zaboravili na ljubavne jade i
pobegli od dosade.
,,Ja to ne mogu... Ne mogu da zaboravim”, rekao je
Ronan.
„Onda nemoj”, odgovorila je gospođica Gilhuli. Nisu se
usudili da kažu išta više.
Na nekom dobrotvornom skupu nekoliko godina kasnije
naletela je na svog ljubavnika dok se probijala kroz prepunu
prostoriju ka stolu broj dvadeset četiri. Bio je sa sveštenikom i
nekom mladom devojkom, možda verenicom, mada nije mogla
da proceni. Zastala je da se javi i posle nije mogla da se seti
nijedne izgovorene reči, ali ono čega se sećala i što neće moći
da zaboravi jeste njegova ruka koja krišom klizi oko njenog
struka i zastaje tu na trenutak, poručujući, bez reči, nešto što
nikada neće biti izgovoreno. Posle je za stolom dvadeset četiri
pomalo neumereno pila i neprestano recitovala jedan Jejtsov
stih - „Ovde lebdi dragana iz drugog života” 49 - što je izazvalo
zbunjenost za celim stolom.
Kod kuće je mahom uspevala da priguši svoje žudnje, ali
kada bi otputovala u inostranstvo na letovanje, tamo bi se
raspomamile. U onom mediteranskom gradiću, po zagušljivoj
jari, sve je podrhtavalo, čak i marame od gaze sa čvorićima
što su visile s jednog od štandova. Metalik farba sa automobila
i motora kao da joj je derala po mozgu, a zlatni lančići i zlatne
burme po izlozima juvelirnica bili su pred topljenjem. Pijaca je
bila prepuna ljudi, a robe je bilo u izobilju - razne vrste mesa,
riba, morski plodovi, voće, povrće, odeća, escajg, ručne
torbice, suknje od krepa boje šećerne vune, a meštani su

49 Stih iz pesme „Slika iz pređašnjeg života” (1920). (Prim. prev.)

tačno znali po šta su došli, pomalo ozlojeđeno se gurajući kroz
masu posetilaca što se predala besciljnom tumaranju. Sunce
se probijalo kroz rascepe na tendama i nemilosrdno pržilo.
Muškarac u izbledeloj plavoj košulji stvorio se niotkud i s
čudnim, znalačkim osmehom na usnama kliznuo kroz gomilu
što mili. Bio je tamnoput, a na levoj strani brade imao je ožiljak
u obliku jagode, vrlo uočljiv, kao da je koža tek posečena. Stao
je tačno pred nju, kao da ga je dozvala snagom volje, susret je
bio tako uzbudljiv, tako zastrašujuć, a njegove oči,
svetlosmeđe, vlažne i pune pohote, zvale su je da pristane.
Preko jedne ruke nosio je pletenu korpu punu gardenija, miris
ju je opijao i od njega se još više usplahirila, a na drugoj ruci
ležala je zmija, sklupčana i nepomična, dok joj se koža
svetlucala na jarkom suncu. Ustuknula je u iznenađenju, a on
je izustio neki jedva čujan zvuk u pokušaju da je umiri. I da,
pristala hi, otišla bi u jednu od tih uzanih uličica, pošla bi za
njim do mesta na koje ju je nemo zvao i legla s njim. Sprečilo
ju je jedino to što je njena drugarica Amanda tu negde,
isprobava različite slamnate šešire i doziva je da joj se pridruži.
On je procenio celokupnu situaciju i nonšalantno odšetao,
gazeći meko kao panter.

Pesnik je kasnio. Visoka upravnica je za njegovo kašnjenje

okrivila beznadežno nepouzdanu železnicu. Prethodnog
vikenda i ona je pet sati putovala kući do svojih.
„Odakle ste?”, upita gospođica Gilhuli.
„Severoistočni Golvej”, glasio je odgovor, a ona je
pokušala da zamisli majušne opštine na velikoj mapi u
predvorju biblioteke i njihova imena zgusnuta u grupice. Nakon
što je proćaskala s gospođicom Gilhuli, upravnica je insistirala
na tome da donese jednu porciju poslepodnevnog čaja, rekavši
da će drugi čajnik biti poslužen kada gospodin pristigne.
Nekako je pogodila da je u pitanju muškarac. Ubrzo je pred
gospođicom Gilhuli poslužena čitava gozba - slasni sendviči na
belom i crnom hlebu, tople pogačice s porcijama ukuvanog
šlaga i džemom od malina, parčad raskošnog voćnog kolača sa
suvim grožđem, ušećerenom korom narandže i limuna,
trešnjama i zelenim tračicama anđelike, a na najvišem spratu,
kao završni arpeđo, tortica sa slatkim kremom od limuna koji
 je zadrhtao kada je etažer s posluženjem spušten na sto.
Samo, ona nije bila gladna.
Pogledala je na sat, redovno ga prinoseći uhu da oslušne
jedva čujno kuckanje. Ratoborni čovek za stolom u sredini
oglašavao se svakih nekoliko minuta, negodujući i obraćajući
se svakoj od konobarica u prolazu sa: „Poslugo, poslugo”.
„Ludak... dolazi svaki dan... živi sam negde u Raneli”, 50
rekla je upravnica, a zatim pohitala ka njegovom stolu,
uklonila šolju i tanjirić pun prolivenog čaja, ljubazno mu se
obraćajući.
Ljudi su mljackali i ćaskali, neki od njih se namerno držeći
na distanci, a za jednim stolom čuo se grohotan smeh i glasno
cerekanje na neku vraški dobru šalu. Premišljala se da li da
ode i priviri u Sedlaonicu i u druga dva bara, ali istini za volju,
nije imala dovoljno snage da se probija kroz te silne ljude.
Vrućina u sobi postala je prilično neprijatna, a mobilni telefon
u nečijoj tašni nije prestajao da zvrji. Pijanista, svestan da ga
niko ne primećuje, prešao je po dirkama teatralnim pokretom
ruke, a zatim se pridigao, pružajući te iste ruke preda se, kao
za rekvijem.
Odjednom joj se ukazala slika sopstvenog predsoblja, TA
peć samo što se nije upalila, a u kuhinji trešti radio, sve je deo
smišljene varke pošto je u gradu nedavno prijavljeno nekoliko
provala. Ratoborni čovek je čitao novine, a onda iznenada
probio pesnicom sredinu vičući pri tom, pošto ga je nešto
očigledno razbesnelo. Lice mu se caklilo od srdžbe, uši su mu
gorele i štrčale iz glave dok se osvrtao tražeći pogledom nekog
s kim bi se dokačio. U tom trenutku još nije priznala sebi da
pesnik neće doći. To se desilo petnaest minuta kasnije.
Devojčica sa škotskom kapom na glavi prišla je i pitala je
da li želi da kupi tiket za tombolu, pošto prikupljaju novac za
proširenje školske zgrade. Dok je zapisivala svoju adresu na
drugom primerku priznanice, za slučaj da osvoji prvu, drugu ili
treću nagradu, devojčica je nabrajala nagrade, sve kulinarske
prirode. Dok se udaljavala, roditelji su mahnuli u znak
zahvalnosti, a gospođica Gilhuli je upravo u tom trenutku
gurnula ruke nazad u rukave svog kaputa od tvida, pridižući se
uz sve dostojanstvo koje je uspela da prikupi.

50 Renelagh (eng), južno predgrađe Dablina (Prim. prev.)

 Platila je račun na kasi pored zasvođenog ulaza i zamolila
da ostave napojnicu na stolu, pošto se užasavala poniženja
koje bi doneo susret s upravnicom, jer bi ova posve sigurno
bila puna razumevanja.
Portir Pet ju je dočekao ozaren. Držao je brošuru,
poslednji primerak, pošto ih osoblje uvek mažnjava, nudeći joj
da je ponese kući za uspomenu. Pomenula je pesnika.
„Naš laureat”, reče on, pogrešno recitujući stih o
grumenu zemlje što se izvrće poleđuške pod naletom pluga.
„Imali smo... randevu”, reče ona, mršteći se nad
pretencioznim prizvukom te reči, a on je za trenutak delovao
zbunjeno, zatim je povukao u stranu i zamucao tihim
zavereničkim glasom - „Slušajte... ovako stoje stvari... ja tog
čoveka poznajem... mogu da se zakunem da je častan... stalno
dolazi ovamo s onim ološem... barski pesnici, tako ih ja
zovem... a on samo sedi kao omađijan... Sigurno bi žarko želeo
da vas upozna... hteo bi on to... tačno ga vidim... brije se...
oblači čistu košulju i stavlja kravatu, uzima fini kaput i put pod
noge... stiže sve do ćoška kod spomenika Vulfu Tonu i
najednom - okleva.”
„Ali zašto... zašto bi oklevao?”
„Stidljiv je, stidljivost je to... to vam je najstidljiviji čovek
koga sam ikada upoznao... Mogu da se kladim da trenutno
šeta ulicom, ili sedi na klupi kraj kanala i prekoreva sebe što je
takav neotesani nitkov... takav izdajnik.”
Ostalo je na tome.
Proveo ju je kroz okretna vrata i posmatrao kako odmiče
niz ulicu. Držala se uspravno, ali su joj leđa odavala povređena
osećanja.
Vazduh u autobusu bio je leden, putnici ni blizu onako
razdragani i pričljivi kao kada je jutros dolazila. Bilo joj je drago
što niko nije seo pored nje. Pod, mlađi vozač, vozio je oprezno,
jer ga je narednik već nekoliko puta zaustavio, ali čim su izbili
na seoski put, krenuo je da jurca kao pomahnitao, autobus je
tutnjao i razbacivao bljuzgavicu iz kolotraga, kačio živicu i dva
puta se zaustavio uz škripu, pošto im je u susret naišlo vozilo
iz suprotnog smera. Putnici su poleteli napred, a onda mu
gnevno dobacivali: „Sunce ti jebem, o’ladi, o’ladi!”
Tmina napolju bila je sve dublja i mračnija, a zemlja kao
da je utonula u iskonsku usamljenost.
 Dremala je na prekide, a onda se iznenada trgla iz sna.
Kakav užasan san, odakle li sad to? Ispijala je vrelu krv što je
liptala iz grla neke ranjene životinje, činilo joj se da je u pitanju
vuk. Bili su u nekoj čudnoj šumi, stabla behu ogromna,
prekrivena mesnatim belim otrovnim pečurkama i, mada joj je
šuma već čilila iz sećanja, ukus krvi joj se zadržao u ustima.
Užas. Užas. Da li je to njeno pravo lice, vučica što lapće krv.
Osvrnula se oko sebe, uzalud tražeći izbavljenje, zatim je
obrisala zamagljeni prozor i videla da prolaze pored niske bele
zgrade gde je nekad bila mlekara, na tridesetak kilometara od
kuće.
Ide kući, u palanku koja je toliko vapila za novinama da su
se lampice, zaostale od Božića, još uvek klatile s donjih grana
velikog kestena na tržnici, kući, vapnenoj zemlji i smeđecrnim
jezerima koja se napajaju močvarnom vodom, kući, gačcima
što se skupljaju i čakću u predvečerje nad grobljanskom
zemljom, kući, neopipljivoj beloj izmaglici. Lica priljubljenog uz
prozor, naglas je izgovorila ime čoveka koga je toliko
neizmerno volela, ime koje nije prevalila preko usana skoro
dvadeset godina, najednom shvativši da plače, meke, tople
suze topile su se i klizile niz obraze, te je pomislila na pesnika,
tog usamljenog, smotanog čoveka, kako tumara ulicama
Dablina, ili, kako reče Portir Pet, kako sedi na klupi i zuri u
zelenkastu vodu kanala. Tada je spoznala, i to s hladnokrvnim
ubeđenjem, ljubav, očajanje koje zahteva nastanak pesme.
„Dobrodošli u Malahir... i to u jednom komadu”, reče Pod
kezeći se s natčovečanskom gordošću.
Ljudi nisu žurili da izađu, pošto su stepenice bile klizave,
kao i pločnik, pozdravi su izrečeni užurbano i u prolazu, a svi,
pa i ona, podigli su kragne svojih kaputa, da se zaštite pred
naletima britkog vetra.
 MOJE DVE MAJKE

U snu vidim mlečnobelu emajliranu pljuvaonicu

bubrežastog oblika i blistavu metalnu bricu kakvu koriste
starinski berberi. Majčina ruka počiva na oštrici, a zatim se
pomalja njeno lice, kao da mi se lebdeći približava, bledo,
kruškastog oblika, spremno da sprovede kaznu, da mi odseče
taj moj jezik. Onda se san neopaženo završava, a ja se budim
u drhtavici, pošto sam još jednom uspela da izmaknem smrti.
U snu smo majka i ja neprijatelji, dok smo na javi bile
privržene kao da smo ljubavnice. Jeste, ljubavnice, budući da
sam verovala da je sav univerzum sadržan u njenome biću.
Ona je bila samo srce našeg doma, prostorije bi oživele
kada bi ona boravila u njima, a zamrle kada ih napusti. Bila je
prava majka i arhetipska majka. Nokti i prsti su joj mirisali na
hranu - prekrupa za kokoške i piliće, kaša za telad i hleb za nas
- telo joj je odisalo svakojakim mirisima, u zavisnosti od toga
da li je bila srećna ili nesrećna, a najprijatnija aroma bio je
dugotrajni miris parfema što ga je odavao komadić vate koji bi
katkad tutnula u grudnjak. Za Božić je mirisala na voćni kolač
natopljen grogom i slatkasti šmek bele glazure, krute kao
štirak, koju je nanosila u umetničkom zanosu.
Sve što je imalo obeležje čuda neizbežno se prenosilo na
nju. Kada smo, recimo, u školi učili da duboko ispod dna naših
prostranih uzburkanih jezera leže ostaci gradova, pomislila
sam da se i u njoj kriju neslućeni svetovi. Za vreme mise, kada
je sveštenik okrenuo ključ u vratancima tabernakula
ukrašenim zlatnom intarzijom, kroz glavu mi je prošla
bezbožnička pomisao da se ključ okreće u njenim grudima.
Kao da je pogodila šta sam pomislila, dodala mi je molitvenik
na latinskom, s kojim se nijedna od nas nije naročito dobro
snalazila.
Neko vreme smo živele u takvoj simbiozi da je delovalo
kao da ne postoji ni tamo neki muž ni ostala deca, iako su,
naravno, postojali. Svi smo sedeli pred istom vatrom, jeli istu
hranu, a kada je stigao poklon u vidu bombonjere svi smo
čežnjivo proučavali ilustraciju na pozadini, u mislima odabirući
one koje nam se najviše dopadaju. Bombonjeru nismo smeli da
otvorimo čitavih godinu dana. Život je bio skroman i
nepredvidljiv, a skoro sasušeno seno podložno propasti od
kiše. Nad nama se večito nadvijala avet dužništva. Ipak, bilo je
tu i otmenih detalja - srebrni poklopci poslužavnika poređani
na kolicima za posluživanje od močvarnog hrasta nalikovali su
šlemovima srednjovekovnih vitezova, a po ramovima ogledala
mali su se Kupidoni grlili i celivali. U fiokama na spratu stajala
je posložena svila iz davnog doba kada je još radila, i to na
odeljenju sa svilom jedne robne kuće u Bruklinu koja je po
renomeu zaostajala jedino za samim nebesima. Kada bi se
nedeljom pripremala za misu, užurbano bi oblačila odeću za
svečane prilike koju je kupila još tada, ili pak nešto novije,
rashodovanu odeću koju nam je poslala rodbina, haljine od
voala krojene iskosa, a ne uz tkanje, koje kao da su se njihale
preko tela i oko njenih oblina. Uveče bih je preklinjala da se
ponovo dotera pa da izađemo u šetnju i, ako je leto, uživamo u
opojnom mirisu noćne frajle što se širi iz tuđih bašta.
Imali smo voćnjak, oranice i pašnjake. Ne znam zašto, ali
sam mislila da bi bašta označavala uvod u sreću. Jedino cveće
koje sam imala prilike da proučavam bilo je ono naslikano na
šoljicama i tanjirićima od porcelana, buseni lincure što rastu u
pukotinama mahovine i obojeni pupoljci ruža sa tapeta, tako
majušni, tako realistični da sam mislila da ih mogu stisnuti i
zdrobiti. Te su šetnje bile ispunjene čarolijom, što zbog suseda
koji bi se naprasno ponašali krajnje prijateljski i nadugačko nas
pozdravljali, što zbog uvek prisutne, iracionalne mogućnosti da
naprosto odšetamo i ostavimo za sobom svoj dotadašnji
žalosni život. Bila je prelepa. Imala je predivnu kosu, smeđu s
bronzanim prelivima, i izrazito plave oči koje su u sebi nosile
beskrajnu sposobnost prekorevanja. Nije morala da se koristi
rečima da bi ukorila - njene su oči bile dovoljne i njihov
prodoran pogled. Zato bi, pak, kada je nešto odobravala sve
nekako smekšalo, a njen pogled, prodorno plav, bio je nalik na
vitraž koji se topi.
Na tim je šetnjama neizostavno govorila o gostima koji će
zasigurno doći toga leta i prefinjenim jelima koja će im
spremati. Bilo je toliko recepata koje još nije isprobala.
Ponekad bi je nažuljala cipela, pa bismo morale sesti na zidić
da bi svukla najlonke, a potom gnječila i masirala sirote
pocrvenele prste. Jednom nam je prilikom neki muškarac koga
smo vrlo slabo poznavale prišao i seo pored nas. Na sebi je
imao poderanu flanelsku košulju, govorio je bezumnim glasom
i uporno nas pitao ima li „ikakvih vesti... ikakvih vesti”. Kasnije
se smejala tome i rekla kako je on jedan klipan. Potajno sam
bila uverena da bi joj se sigurno dopao život u gradu, jer bi
tamo mogla da nosi svoju finu odeću i pohabane salonke s
onim stamenim kopčama. Ipak, u duši je bila žena sa sela, a
kako su godine odmicale, njive, močvara, psi i živina dobijali
su na važnosti, to su bili njeni družbenici nakon što sam ja
otišla. Oduvek sam obećavala da neću otići. Obećala sam njoj
naglas i sebi ćutke, posmatrajući srebrne vitezove na stoliću
za posluživanje i pupoljke s tapeta koji samo što se nisu
rascvetali.
U našoj kući beše svađa, oko novca, oko opijanja, oko
nepromišljenosti, ali pošto joj strah od stvarnih stvari nije bio
dovoljan, prizivala je neznano i natprirodno. Jedne je noći žaba
uskočila u kamin, a ona je verovala da je to zloguki predznak
iznenadne nesrećne smrti nekog od suseda. Kada se, opet,
obojeno staklo iz vrata od predvorja razbilo po ko zna koji put,
bila je ubeđena da ga nije razbio vetar ili oluja, već da je to
poruka s onoga sveta. Jedne večeri, dok je sedela u kuhinji i
strepela od neke neobjašnjive aveti, umislila je da se nekakav
nepoznat muškarac primakao našem prozoru i da stoji tu
spremajući se da zapuca na nas. Sklonile smo se s prozora i
sele na kuhinjske stolice, zadržavajući dah i čekajući našega
dželata. Presedele smo tamo do jutra, kada se pojavio njen
muž, nakon što je izbivao iz kuće nekoliko dana, neispavan, još
napola pijan i besan što mora da nam se vrati. Ona i ja smo
bile prosjakinje zajedno - kuvale smo, nameštale krevete,
slagale čaršave, radile sve normalne poslove u takozvana
normalna vremena, a zatim bi nastupila ona druga vremena,
kada bismo se van kuće šunjale pod drvećem, dok bi nam zubi
cvokotali u pomahnitalom muzikalnom transu. Bile smo
nerazdvojne.
Ne sećam se kada je tačno nastupio trenutak razdora.
Džapale smo se oko hrane koju nisam htela da jedem i oko
upadljivih šnala koje sam nosila, što nije odobravala. Počela
sam da pišem - žvrljotine koje su morale da nastanu u tajnosti,
jer je ona naslućivala u njima želju za lutanjem. Tvrdila je da
književnost prethodi grehu i prokletstvu, a ja sam verovala da
je to jedina alhemija koja postoji. Čitala sam i pisala, a ona je,
kao sudija onome što napišem, morala biti proterana, kao u
bajci. Jednoga dana je potpuno izgubila živce kada sam joj
naglas pročitala citat iz Voltera koji sam prepisala u svoju
beležnicu - „Iluzija je kraljica ljudskog srca.” Pogledala me je
kao da sam pobegla iz bolnice za umno obolele tridesetak
kilometara dalje.
„Iluzija, kraljica ljudskog srca”, rekla je i vratila se onome
što je radila. Mutila je izrazito žuto ovseno brašno s vodom, s
takvom žustrinom kao mene da mlati. Strasti i ti. Nikada ih
nisam čitala do kraja, plašeći se da ću naići na neku ozbiljniju
optužbu, a moji odgovori na njih bili su uljudni i kratki,
propraćeni sitnicama i novcem zamišljenim da je podmite i
odlože konfrontaciju. Ipak, nešto sam i dalje htela da je pitam.
Naslućivala sam da skriva nekakvu tajnu. Pre mene, jedna se
beba prevremeno rodila i umrla, a ja sam bila sigurna da je to
izazvalo neki drastičan raskol između njih dvoje. Ako nije tako,
zbog čega se onda detetovo ime nikada ne pominje, niti se
ikada izriču molitve za njega, niti smo ikada posetili grob sa
spomenikom na kojem čak nisu uklesana ni četiri slova
njegovog imena, ispod imena dalekih predaka. Nije želela još
jedno dete, troje dece i materijalna oskudica bili su dovoljna
muka, pa sam se svojim rođenjem, dve godine kasnije,
usprotivila njenoj volji.
Više od dvadeset godina odlagala sam otvaranje svežnja
pisama koja sam čuvala kod kuće u kožnom sanduku, naredbe
koje nisam pročitala, a nisam imala srca da ih uništim.
Ubedivši sebe da je od ključne važnosti za moj posao da se
vratim prostorijama i skrovištima koja su prešla u tuđe ruke,
jednoga sam dana podigla malu mesinganu rezu i izvadila ih.
Kao da sam zaronila u uskomešani kovitlac uspomena. Pisma
su bila dublja, tužnija no što sam pamtila, a najviše su me
potresli glad i žeđ kojima su odisala. Odavala su ženu koja
očajnički pokušava da objasni svoje postupke, da bude
shvaćena. Bilo ih je na stotine, možda i hiljadu. Stizala su po
dva-tri nedeljno, uvek uz izvinjenje što nije pisala u
međuvremenu. Pročitala bih ih, a onda pohranila. Pitala se da
li sam kod kuće ili na putu, pitala se kada ćemo se ponovo
videti, pitala se kakvu sam novu odeću kupila, ili još kakav
suvišan komad nameštaja. Zaklinjala se da će preći more i
doći u Englesku, makar i peške, a ja sam lukavo odlagala njene
posete. Slala bi ponešto iz svog sanduka s posteljinom, a
pismo koje je prethodilo paketu glasilo bi: „Poslala sam ti juče
osamnaest velikih miljea, osamnaest osećanja opisani kod
Voltera, ili Tolstoja, Natašina lakomislenost, spremnost da kroz
prozor pobegne za neku hulju, to su bili dometi kojima sam
sada stremila. Naslutila je u meni taj poriv kao što pas tartufar
nanjuši plen pod zemljom, te se između nas naprasno uzdigao
zid nepoverenja.
Pomno je proučavala moj pogled, moju odeću, pretresla
mi kofer kada sam se kao studentkinja vratila kući iz Dablina -
ono malo knjiga koje sam ponela sa sobom proglasila je
poganim i nakaradnim. Rat je bio objavljen, ali se i dalje nismo
upuštale u borbu prsa u prsa. Ja sam pisala, a ona je tiho
besnela. Prenosila mi je šta drugi - susedi - misle o mojim
tekstovima, a pri pomisli na moje zločinstvo, glas joj se gušio u
suzama. Flertovanja i mladalačke ljubavi nisu dolazile u obzir,
ali sam zato odlučila da sreću i nesreću delim s muškarcem
koga sam poznavala tek šest nedelja. Mada je samo na osnovu
fotografije presudila da joj se on nikako ne dopada, navaljivala
je da se udam za njega i onome što se desilo dam čestit
rasplet, da bi potom usledilo neveselo stupanje u bračnu
zajednicu, čemu nije prisustvovala. S neobjašnjivom
vidovitošću, predvidela je tačnu godinu, dan, čak i sat raspada
te zajednice. Deset godina i dvoje dece kasnije, kada je do
sloma i došlo, poslala mi je svoj ultimatum. Poslala ga je na
post-restant, a pročitala sam ga na ulici u Londonu. Naređivala
mi je da kleknem tu gde sam se zatekla i zakunem se da više
nikad neću imati ništa ni sa jednim muškarcem, ni telesno ni
duhovno, dok god sam živa, dodajući da to dugujem Bogu, njoj
i svojoj deci. Jadikovala je nad mojom mladošću koja me još
uvek vodi u iskušenje. Ponovo me je prisvojila sebi.
 Zatim su usledile godine i godine ispunjene pismima od
nje. I to od nje, iste one koja je prethodno obznanila svoje
gađenje nad pisanom rečju, dobijala sam od nje pisma
svakoga dana, izveštaje u kojima su se smenjivali preklinjanje,
poetska i filozofska zapažanja i svakodnevne banalnosti ali i
četiri za sredinu stola... Nisam stigla da ih operem i uštirkam,
pošto ih treba užasno dugo peglati kada su uštirkani.” Sledeće
pismo, ili ono posle njega, bilo bi o tome kako se pati. Doteglila
je sto kanti s vodom i ceo prilaz zalila pesticidom da istrebi
koprive. Jedne nedelje je otišla u šetnju i odšetala dalje nego
ikada pre. Tog dana je bila paklena vrućina, kako reče, a ona je
bila ispunjena nekom neobičnom energijom, ushitom kao u
mladosti. Gore na obroncima planine bilo je zrelih kupina,
grozd do grozda se nudio iz žbunja, a pošto joj je bilo žao da
istrunu i propadnu, krenula je da ih bere da napravi sulc. Kako
nije imala ni korpu ni kanticu, morala je da skine podsuknju i
stavi kupine u nju, a one su pustile malo svog ljubičastog soka.
U pismu je ponavljala kako bi volela da može da mi doda
teglicu bistrog sulca preko ograde i da me vidi kako ga probam
i gutam.
Nisam imala nameru da se vratim ni da kupim kuću ili
plac, ali je ona ipak pratila da li ima ponuda koje bi me
zanimale. Jedno se imanje zvalo „Gor-haus”, po nekom odavno
preminulom engleskom veleposedniku. Rekla je da je šteta što
ga nisam kupila ja namesto onog nemačkog suknara što ne
samo da nogom nije kročio na njega, već ga je kupio pošto ga
je spazio iz vazduha, vozikajući se svojim privatnim avionom.
Ako se ovim došljacima s kontinenta toliko dopada, zašto ne bi
i meni?
Pisma o psima bila su najpotresnija. Uvek je držala po dva
psa, ovčara, koji su se koškali i režali jedan na drugog po ceo
bogovetni dan, osim kada bi išli u lov na zečeve, a noću su
spavali sklupčani u međusobnom zagrljaju, kao veliki
medvedići medne boje. Zvali su se Ladi i Rover i uvek bi
skončali na isti način. Imali su običaj da slede automobile niz
prilaz i onda bi jedan, svejedno koji, stradao, a drugi bi patio i
tugovao, odbijao da jede, ne bi hteo čak ni meso, kako je rekla
- stalno bi osluškivao lavež pasa u daljini, a onda bi ubrzo
potom uginuo i bio zakopan pored svog drugara.
 Zaklela bi se da nikada neće nabaviti drugi par pasa, a
onda za najviše dva meseca pisala bi uzgajivaču nekoliko
okruga dalje, te bi dva kučenceta u kartonskoj kutiji, ušuškana
u gnezdo od vlažnog sena, stigla autobusom i odmah dobila
ista imena, Ladi i Rover. Uživala je da opisuje njihove
nestašluke, šta su jeli, kakve su sve psine smišljali. Jednog
majskog jutra pogledala je kroz prozor i pomislila da pada
sneg, a onda je izašla u dvorište i shvatila da su izgrizli plahte
sa štrika, iskidali ih na sitne komadiće i rasejali po dvorištu.
Život joj je otežao - poplave su bile sve češće, mazut za
grejanje svake godine sve skuplji, a cena stoke je pala ispod
svake mere. Ljudi su klali sopstvena goveda, ali za to si, kako
reče, morao imati svoj zamrzivač, koji ona nije imala.
Očekivalo se da će kobila koju je moj otac obožavao i
svojevremeno poslao na obuku pobediti u nekoj važnoj trci, da
bi završila tek treća, a razlika u dobiti bila je nekoliko funti
naspram nekoliko stotina, pa su propale sve nade o bogaćenju.
Kobila je mogla pobediti da nije bila tako svojeglava - umela je
da trči poslednja, a onda naprasno pretekne sve pred sobom,
ili pak da namerno zaostaje na začelju. Majka je živela u
oskudici, ali je ipak maštala o danu kada će moći da odvoji da
mi kupi kristalni luster i kada će dati da se umota s najvećom
pažnjom, da se nijedan komadić kristala ne bi razbio. Ja i
nisam baš gorela od želje za kristalnim lusterom.
S godinama je priznala kako se sve više umara, a pisma
su ponekad stizala ispisana različitim mastilom, pošto bi
prekinula pisanje, možda i zaspala. Smrt je bila centralna
tema, pitanje koje nosi maksimum poena i na koje se ne zna
odgovor. Bila je izbezumljena. Počela je da sumnja u snagu
svoje vere. Jednog je jutra izgubila vid na nekoliko trenutaka i
od toga dana je mrzela noć i mrzela mrak i rekla kako leži
budna, u strahu da joj jutro više nikada neće svanuti. Život je,
tvrdila je, jedna velika borba, jer ko god da pobedi, niko nije
pobednik. Počela sam da je vidim u drugačijem svetlu i
odlučila sam da raščistim naše nesuglasice, da ne budem više
kivna zbog uvreda iz prošlosti i da obnovim nežnost koju smo
nekada delile. Uvek sam je zamišljala u poslu, kako izjutra
uklanja ugarke i lopatu za pepeo i razdvaja ih od napola
sagorelih grumena antracita koje bi pomešala s nenačetim
grumenjem zarad štednje. Obožavala je onaj Agin šporet koji
je mogao da gori po celu noć, pošto je pre njega imala ognjište
koje se moralo gasiti i onda ponovo potpaliti gužvicama novina
natopljenim šećerom i parafinom. Shvatila sam da se najviše
divim tome kako radi bez prestanka, ni sata, ni dana ne
zastajući da se odmori. Ona mi je uzor svojom žilavošću i
neobičnom detinjastom zahvalnošću koju oseća.
Kada je tama počela da se spušta, krenula je prećutno da
mi oprašta prestupe, kakvi god oni bili. Spremala sam se da
idem u Ameriku, a ona me je zamolila da pronađem jednog
gospodina koji živi negde u Bruklinu. Sigurno je neki njen
kavaljer. Mislila je da je to već poznato i izrečeno. Osećala sam
se kao da sam u kući koju sam mislila da poznajem dobro,
otkrila tajnu prostoriju. Na to sam se setila nečeg što sam
prečula u mladosti i što me je nateralo da pocrvenim. Bile smo
u iznajmljenom autu - moja majka, neka Lidija što se nedavno
beše udala, i ja - čekale smo pred bolnicom da unesu kovčeg u
pogrebna kola. Otac je ušao u zgradu s vozačem. Lidija je
palila cigaretu za cigaretom, mnogo se smejala i bila lepršavo
srećna. Majci je bilo drago što smo je povezli, pa se raspričala.
Inače je bila uzdržana u ophođenju s komšijama, ali je ovoj
neznanki krenula da priča o svom bajnom životu u Bruklinu,
kako se fino oblačila, na kakve je sve igranke išla i kakve je
sve muškarce poznavala. Kada je ova krenula da se raspituje o
detaljima ovog poslednjeg, priznala je, jeste, postojao je jedan
poseban muškarac, tamnoput, zgodan, uzdržan do divljenja.
Ponašao se kao pravi džentlmen, obasipao ju je sitnim
poklončićima, a nakon njihovih nedeljnih izleta, dopratio bi je
do njenih odaja i rukovao se s njom pred ulaznim vratima. A
onda jedne večeri, dok su prolazili pored kuće na lošem glasu,
gurnuo ju je laktom i rekao da bi možda trebalo da uđu unutra
i vide šta se tu dešava. Nije rekla da li je prijateljstvo bilo naglo
prekinuto, ali iz sitnog drhtaja koji joj je prošao telom i u kom
su bili pomešani požuda i gađenje beše jasno da ga je
verovatno volela i da je žalila što nije prošla s njim kroz ta
zabranjena vrata.
Dok sam ja još uvek većala da li da odem na adresu u
Bruklinu koju mi je dala, ona se kod kuće razbolela, pa su je
odvezli u bolnicu u gradu stotinama kilometara daleko. Kako to
obično biva u odsudnim trenucima, shvatila je da želi da
izmeni testament u pogledu kuće, koja je za nju imala draž
kuće za lutke. Želela je da kuću ostavi meni. Njen sin, čuvši da
će biti razbaštinjen, došao je do neba uvređen, pa su se
posvađali nasred sumornog bolničkog hodnika. Tu je dobila
nekakav napad, pa su je vratili u krevet, gde je stala nešto da
bunca. Kasnije te večeri započela je svoje poslednje pismo -
„Ruka mi se trese i celo telo pri pomisli na ono što moram da ti
saopštim.”
Pismo ostaje nedovršeno, pa zato čekam san koji nas vodi
dalje iza stravične bele pljuvaonice i metalnog sečiva, ka
poljima i proplancima, gore ka planini, u to plavkasto
kraljevstvo koje je napola zemlja, napola nebo, ka njenom
tamnoputom muškarcu, da započnemo naše putovanje iznova,
da proživimo naše živote onako kako je trebalo, u sreći,
poverenju i bez srama.
 STARE RANE

U prednjem vrtu nam je raslo tek nekoliko žbunova

knifofije, njene su kopljaste cvasti bile plamenocrvene u cvatu,
a mlečnožute kada im nije sezona. Zato je majčina sestra koja
je s porodicom živela bliže planinama imala bujnu baštu:
visoke venčiće ružičasto-belih ruža, dugačke niske leje
veličanstvenih zlatnih lala i crvene dalije koje su čak i po
vrelom suncu odisale baršunastom hladnoćom. Kada bi vetar
zaduvao u određenom pravcu, miris ruža prikrio bi smrad
izmeta koji je dopirao iz dvorišta, gde su krmača i njeni prasići
provodili dane u riškanju i veselom groktanju. Moja tetka je
toliko volela te prasiće da bi svakom leglu nadenula imena od
milja i ponekad ih ponavljala i u sledećem leglu, a sva su bila
preuzeta iz ljubavnih romana koje je pozajmljivala iz biblioteke
i čitala do sitnih sati pod svetlošću petrolejke.
Naše su porodice bile u zavadi. Nekoliko godina uopšte
nismo razgovarali, a kada bi se stariji članovi sreli na
sahranama, pravili bi se da onih drugih nema i studiozno se
zagledali na drugu stranu. Ipak, bili smo blisko povezani, a
novosti iz jedne porodice ticale su se i druge, čak i ako su
davale povoda za brigu.
Kada su stariji i verovatno zlopamtljiviji članovi porodica
pomrli, a moj brat od tetke Edvard i ja odavno zašli u godine -
stalno me je podsećao da je stariji od mene dvanaest godina i
da mu je ugrađen pejsmejker - sreli smo se ponovo i ostavili po
strani staro neprijateljstvo. Približno godinu dana kasnije,
posetili smo porodičnu grobnicu na rečnom ostrvu tamo gde je
Šenon naročito širok. Bio je blag jesenji dan, na prostranom
groblju nije bilo gužve, a vremešni spomenici bili su daleko
impozantniji od onih na groblju bliže gradu. Nadgrobne ploče
bile su od krečnjaka, s belim mrljama od lišaja, kao da ga je
neko obilato rasprskao po kamenu, a to je celom prizoru
davalo pečat improvizovane razdraganosti. Lastavice su
lepetale okolo i obletale oko nekoliko svetih crkava, svako
malo ulazeći i izlazeći u negdašnje prebivalište monaha,
odavno napušteno, s porušenim krovom, zidovima i ukrasnim
lukovima koji su opstali, sivi i stameni, prekriveni vlastitim
mozaikom lišaja. Lastavice nisu cvrkutale, već kreštale i
žagorile, opisujući čudesno brze, zamršene petlje.
Tada sam groblje videla po danu i u pratnji brata, ali
nekoliko godina ranije posetila sam ga u potaji. Momčić koji
me je prevezao radio je kod nekog Nemca što uzgaja fazane s
one strane ostrva, pa je uspeo da dođe do čamca. Krenuli smo
u sumrak. Momak nije prestajao da priča i pevuši. I pušio je
kao Turčin.
„Nisu l’ se vaše familije podžapale?”, upitao me je kada
sam baterijskom lampom osvetlila imena svojih predaka
uklesana u visoki spomenik. Moje ga ćutanje nije obeshrabrilo,
te je nastavio da me propituje, a onda mi ležerno saopštio da
je do svađe došlo zato što se Edvard onako poneo prema
svojoj obudoveloj majci, izbacivši je na ulicu istog trenutka
kada je kuću prepisala na njega.
„Šta je bilo, bilo je”, rekla sam otresito i stala da
nabrajam imena rođaka o kojima nisam znala ništa, uključujući
i prababu i pradedu, izvesne Bridžet i Tomasa. Drugib sam se,
pak, sećala tek po nekom nepovezanom detalju. U našoj kući,
pohranjene u vitrini za porcelan, na iskrzanom ljubičastom
gajtanu, behu medalje nekog ujaka koji je služio kao vojnik
Slobodne Države Irske i poginuo u dvadeset osmoj. Sećam se
kako je moj deda znao da padne u kaljugu u dvorištu kada se
nacvrcan vrati s vašara i kako se veseljački smejao. Baba je
bila stroga i terala me je da pijem vrelo mleko s biberom pre
no što bi me poslala na rani počinak. Večito je galamila u
nameri da mi u glavu utuvi priče o našim precima i tome kako
su se patili, kako su naši godinama isterivani sa svojih poseda i
kućnog praga. Rekla je da nam krvlju kolaju sećanja na nasilna
iseljenja i strah od sirotinjskog doma. Tada nisam mogla imati
više od sedam ili osam godina. Za nedeljnu misu stavila bi
šešir od crnog satena s tankim filcanim tračicama koje su se
tresle i poskakivale i lupkale joj o obraz dok je moj deda
navrat-nanos vozio da ne bismo zakasnili. Čeze i motori s
prikolicom stajali su privezani pred kapijama kapele, a činilo se
da se konji već poznaju i da lenjo klimaju glavama u znak
pozdrava. Kada je želela da me počasti, baka bi mi dala da
pomirišem kuglicu muškatnog oraščića iz okrugle metalne
kutijice gde su nekad stajale pastile za kašalj. Perjani krevet
koji sam delila s njom slegao se skoro do poda, a jastučnice su
mirisale na brašno, jer su bile sašivene od vreća za brašno
koje je izbelila i skrojila. Pošto je hrkao, deda je spavao u fotelji
na razvlačenje dole u kuhinji, kraj vatre.

Približno dve godine nakon mog tajnog odlaska na

groblje, Edvard i ja smo se slučajno sreli u prodavnici cveća i
baštenske opreme. Ja sam došla da praznike provedem kod
kuće i svratila da pazarim žbun žutilovke za sestrića. Spazio
me je dok smo prilazili jedno drugom stazom između drvoreda
tise grobnog izgleda, onda se pravio da me ne vidi i pretvarao
da se baš zagledao u neku ogromnu tropsku biljku iza koje se
sakrio. Odlučila sam da ne budem kukavica, pa sam ga
oslovila, a kada se okrenuo, rekao je: ,,Ko li me to zove?”,
zbunjeno me gledajući, iako je vrlo dobro znao ko sam. I tako
je probijen led. Istina je da slabije vidi, kasnije mi je priznao, ali
onaj put me jeste prepoznao i bilo mu je neprijatno. Kada smo
se sprijateljili, saznala sam za odlaske kod očnog lekara u
Dablinu, za terapije neophodne pre operacije, a kada sam
poslala cveće dok je ležao u bolnici, prinoseći buket ležaju
sestra mu je rekla: „Oho, neko vas voli”, na šta joj je on sav
važan rekao da sam to ja.
Dopisivali smo se. Njegova su pisma bila tako
neposredna. Umela su da ožive planinski predeo i dočaraju
nepromenljivu rutinu kojom provodi dane: izlazi na polje
odmah posle doručka, okuplja stoku, popravlja ograde,
namešta kapije, čisti odvode i često, kako je rekao, sedne na
zid da zapali jednu, da upije okolni prizor. Obožavao je to
mesto. Rekao je da ljudi koji ne poznaju život na selu - ne
poznaju prirodu i nisu joj ostali bliski - nikada neće spoznati
svoj gubitak. Slutila sam da aludira na mene. Pisma je pisao
noću, kraj vatre, nakon što bi mu žena otišla na počinak. Bila
je slabog zdravlja i nemirno je spavala, pa je rano odlazila u
krevet da ugrabi što više sna. Nekad bi pijuckao viski dok piše,
ali je rekao da dobro pazi da mu se ne omili previše.
Jezero je poznavao skoro jednako dobro kao planinu, a
kroz dogled bi sa svog trema posmatrao kako u maju pristižu
pecaroši, čitave flote brodića iz raznih krajeva zemlje, pa i iz
inostranstva. Stizali su u čas kada se vodeni cvetovi legu i
izlaze iz okolnih živica, lebdeći nad vodom u bahantskim
rojevima, pa pecaroši lako mogu da ih ulove i nataknu na
udice na svojim dugačkim štapovima. On lično celog je života
tamo išao nedeljom, pecao je na blinker, vlažnim ili suvim
mamcem, i bio je tako spretan da su komšije pakosno pričale
kako on tačno zna gde se riba skriva i da zbog toga ostalima
ne preostaje ni jedna jedina štuka, ni grgeč, ni pastrmka.
Živeo je skromno. Kada dođe u Dablin, razdaljinu od
nekoliko kilometara od železničke stanice do očne klinike
prevaljivao je peške, usput je svako malo morao da zastane i
pita kuda dalje, a zbog lošeg vida često bi skrenuo u pogrešnu
ulicu. Zena i sin bi ga prekorevali što neće da uzme taksi, na
šta bi uvek odgovorio: „Da hoću, mogao bih.” Ipak, sećala sam
se vremena iz mladosti kada je mojoj sestri i meni doneo
poklone, dva ista, crvenu elastičnu narukvicu od staklića.
Izbočene ci-vene perle bile su tako divne da sam ih lizala kao
da su od želea. Sestra je bila starija i njoj je bio naročito
naklonjen. S njom je koketirao, mada u to vreme nisam znala
da se to tako zove. Prvo bi se zadirkivali, a onda stali da se
jure oko zidova naše kuće od peščanika i na kraju pali jedno
drugom u zagrljaj, ostavši bez daha od tog uzbudljivog napora.
Ja sam bila ludo ljubomorna i rastezala sam traku svoje nove
narukvice tako da me je pljeskala po koži. Pretvarali bi se da
plešu u plesnoj dvorani, ona bi klonula kao da je hvata
nesvestica, gornji deo leđa bi joj se oslanjao na njegovu
savijenu podlakticu, on bi pevušio: „Mala moja dragana, bićeš
usamljena s proleća”, a ona bi se zagledala u njega i čikala ga
da je poljubi. Tada još beše naočit i nije se po njemu videlo da
je sa sela, za razliku od većine zemljoposednika i njihovih
stasalih sinova, i imao je običaj da nosi dugačak beli motoraški
mantil. Na glavi je imao ćubu smeđe svilenkaste kose, a koža
mu je bila bolesne žute boje.
Jednog dana sam upoznala Mojru, ženu kojom se verio
dve-tri godine kasnije, dok sam se vraćala iz škole. Zaustavila
me je i pitala da li sam ja njegova sestra od tetke, mada je
dobro znala ko sam, i upadljivo ignorisala dve drugarice koje
su bile sa mnom. Kroz šalu me je pitala da li je dobro izabrala,
pošto ju je neko upozorio da se mog brata „treba kloniti”.
Ponovila je „kloniti” s naročitom nasladom. Na sebi je imala
crvenu haljinu na preklop i crvene zatvorene sandale s
visokom štiklom, koje su potpuno odudarale od okruženja, a
opet su neopisivo lepo izgledale na tom prašnjavom putu bogu
iza leđa. Bila je kao plamen, plamen koji se zaljubio u moga
brata, a oči su joj vragolasto vrludale. Ubrzo nakon venčanja,
pozvao je majku u spremište za seno i saopštio joj da se
njegova žena ne oseća poželjnom u toj kući i da, zarad
njihovog braka, majka mora da se odseli. Otud zahlađenje u
odnosima s naše strane. Čitava se parohija zgražavala kako je
sin jedinac izbacio majku na ulicu, jadna ti je ta majka kad je
dočekala da prođe niz drum noseći ono malo svojih stvari i
jedino što je nasledila od porodice, mesinganu lampu s
porcelanskim abažurom, ucveljena, kao žena iz balade. Neko
je vreme živela kod nas i pomagala mojoj majci, pošto je u
sopstvenim očima bila prosjakinja, a kada je jednom ispustila
tacnu s finim servisom, kleknula je i rekla: „Kupiću vam drugi”,
iako smo znali da za to nema mogućnosti. Uveče bi se obično
sklonila od tople vatre u kuhinji i otišla da sedi sama u hladnoj
gostinskoj sobi, prebacivši pleteni šal preko ramena i
prepuštajući se mislima. Na kraju je iznajmila sobu u gradu, a
majka joj je dala stolice od pruća, jastučiće i svetlozeleni
reljefni prekrivač da makar prividno razvesele prostoriju.
Ali kad su već mnogi bili među mrtvima, više nije bilo
potrebe za otuđenošću.

Edvard mi je poslao fotografiju sa dvostrukom dugom

koja se u luku pruža nad njegovom kućom, preko pačvorka
malih zelenih poljana i dalje preko jezera ka brežuljku gde su
sahranjeni ljudi iz Lenstera. Na poleđini fotografije napisao je u
kom se predvečernjem satu duga pojavila i potom potrajala
desetak minuta, pre nego što su se vodene boje polako
istrošile i nestale s neba. Stavila sam je iznad kamina, za
sreću. Duga, sa svojih sedam traka veličanstvenih boja, uvek
sluti na sreću. U sledećem pismu je, ponukan mojim pitanjem,
napisao da su ljudi iz Lenstera drevni poglavari koji su jednom
pozvani na gozbu u Manster, a zatim izvređani i pobijeni, ali da
se neko ipak dosetio da im ukaže poštovanje i pokopao ih tako
da gledaju ka svojoj pokrajini.
Svakog leta, kada bih se vratila u Irsku, otišli bismo na
izlet, koji smo prethodno planirali cele godine. Jedne godine,
shvatila sam u čudu da se udaljavamo od njegovog imanja
nekim napuštenim putem, nigde ničeg na vidiku osim
zakržljalog žbunja rogoza i napuštene ruševine iz vremena
gladi. Zatim je, skoro na samom vrhu, zaustavio džip i iz
prtljažnika izvadio dve sačmarice. Cele je godine sanjao o
tome kako će me naučiti da pucam, pa je revnosno prionuo na
posao. Obožavao je da puca. Kao klinja, krišom da majka ne
sazna, odlazio je biciklom do Limerika dva puta nedeljno da u
streljani uči da barata oružjem. Sa raznim lovačkim psima
lovio je fazane, tetrebe, patke i šljuke, a naročito je voleo
šumske šljuke, koje dolaze čak iz Sibira i Černobila. Opisivao
mi je kako lete i ocrtavaju se na večernjem nebu - ne vole
svetlo - kljunovi im liče na kukice za heklanje, a zatim u potaji
sleću u močvaru ili na kravlju balegu, da love insekte ili otpiju
vode i okrepe se. Ipak, nije mogao da se odrekne uzbuđenja
koje je osećao dok ih lovi, dok ih podiže i opipava oskudno
meso na kostima, otkida bočno pero da ga pošalje ornitologu
iz Engleske. Prvog septembra, rekao je, počinje sezona lova na
patke na jezeru, tada tamo ima preko stotinu pušaka, pa pras-
praskaju na sve strane. Kasnije, kada se povuku u pab, lovci
razmenjuju priče o avanturama toga dana, upoređuju lovinu i
načine na koje su je ulovili, pričaju šta su promašili - na takvu
druželjubivost nije bio sviknut.
Kao metu je pričvrstio poklopac šerpe na drveni stub.
Zatim je uzeo lakšu sačmaricu, napunio je mesinganim
mecima, pružio mi je i pokazao mi kako da umirim trzaj, da
spustim prst na oroz i gledam kroz nišan dugačke crnoplave
cevi.
„Sad pucaj”, rekao je ratobornim glasom, a ja sam opalila
tako strašljivo i tako brzo da mi se činilo da lebdim u vazduhu.
Sve mi je delovalo nestvarno, meci su praskali i fijukali kroz
vazduh, povremeno se odbijajući od metalnog poklopca uz
zveket, a nišanila sam toliko loše da je i njemu već postalo
smešno. Krenuo je da na kariranom ćebetu postavlja hranu i
piće za piknik - bocu čaja s mlekom, tvrdo kuvana jaja, kriške
crnog hleba već namazane puterom - kada se niotkuda stvorio
ogroman crni pas, kao utvara ili kakav kerber, i stao nekako
čudno, pakosno da reži. Imao je ogromne, blatom isprskane
raširene šape, oči mu behu krvave, kapci u modricama, kao da
je upravo izašao iz borbe.
„Nanjušiće tvoj strah”, reče mi je brat.
„Šta ja tu mogu”, odgovorila sam i spustila pušku, misleći
da će to nekako umiriti životinju. Nije bilo kakvog kamena ili
štapa koje bih mogla baciti na njega. Nije bilo ničega, osim tog
stravičnog psa i nas i poklopca od šerpe koji tandrče kao da je
sudnji dan.
Edvard je znao svakog psa kilometrima unaokolo i svaku
pasminu, i rekao je da je ovo čudo „dođoš”. Na kraju je
žrtvovao svu hranu koju smo imali da bi naveo životinju da
potrči, bacajući svaki sledeći komad sve dalje i dalje, krećući
se za psom kao matador, noseći kolac na kojem je bio prikucan
poklopac i vičući tako divljačkim i neljudskim glasom da nisam
mogla da poverujem da je njegov. Zamorivši se od ovog
uzaludnog rituala, pas je odlučio da odjuri preko oboda planine
i nestao iz vida.
„Isuse”, reče brat.
Seli smo u džip, pošto se, reče, uopšte ne žurimo kući.
Nismo pričali o porodičnim pitanjima, o njegovoj ženi i mom
bivšem mužu, o mojoj i njegovoj majci, strepeći možda da
bismo time otvorili stare rane. Među našim dvema porodicama
postojale su silne nesuglasice - oko hrtova, konja, neke ugnjile
vreće semenskog krompira - i sve se uvek vrtelo oko novca.
Kada bi zapao u jedno od svojih raspoloženja, moj otac bi
tvrdio da mu majčin otac nije isplatio miraz, pa bi odlazio do
njihove kuće u gluvo doba noći, lupao na prozor i tražio da ga
isplate.
Umesto toga, pričali smo o psima.
Pošto je celog života bio lovac, Edvard je imao nekoliko
pasa, dobrih pasa, odanih pasa, retrivera, poentera, setera i
springera. Miljenica mu je bila jedna crvena ženka irskog
setera koju je nazvao Mojra Ruaj, po riđokosoj plemkinji koja je
svoje muževe bacala u Atlantik kada bi joj dosadili. 51 Pročitavši
oglas, odvezao se sve do Kildera da dobro ispregleda svog psa
51 Mojra Ruaj, ili „crvena Meri”, živela je u XVII veku i udavala se tri puta. (Prim. prev.)
sa pedigreom, a žena je odlučila da pođe s njim. Odmah im se
dopala, dobro su proučili rodoslov, isplatili pozamašnu sumu i
na licu mesta joj nadenuli to drčno ime. U povratku su svratili
u Roskrej na popodnevni obrok i čaj, i kad se sve sabere, cena
koju su platili za Mojru, čaj, gorivo, ispada da je to bio prilično
rastrošan dan.
Ispričala sam mu o sceni koja se zbila jednog ranog
jutra u kafeu u Parizu, u njemu sedi raštrkana grupica ljudi -
dvojica muškaraca, svaki sa flašom piva boje bledog ćilibara, i
mlađa žena koja nešto zapisuje u beležnicu na linije, dok joj
pas leži kraj nogu, tih, molećiv. Kada je dovršila svoj esej, ili
šta već da je pisala, krenula je da kopa po tašni, a poslušni se
pas naglo uspravio i stao da se otima. Zategla je povodac u
pokušaju da ga privuče sebi, a pas se nije dao i jogunasto seo
na zadnje noge. Zgrabivši životinju za teme, otvorila mu je
širom usta, a drugom mu rukom na jezik izručila kesicu
nekakvog praškastog leka. Tako sputan, pas je mogao da
pokaže bes jedino ritanjem, ali to mu ništa nije vredelo. Kada
je progutao prašak, potapšala ga je s ljubavlju, a on joj je
uzvratio tihim cviležom.
„Čovekov najbolji prijatelj”, reče brat, pomalo
ražalošćen.
Nismo se vratili istim putem, pošto je hteo da mi
pokaže ostatke kolibe u kojoj je nekada živeo jedan od naših
radnika. Kao devojčica bila sam beznadežno zaljubljena u
njega i nameravala sam da pobegnem s njim kada stasam.
Same kuće više nije bilo, ostali su tek razrušen trem i nabujale
muškatle, a jarkocrveni cvetovi izgledali su kao nepotreban
luksuz na tom mestu koje je i bog zaboravio. Nismo ni izašli iz
kola. Prizor na koji smo naišli nedaleko odatle po veselju nije
zaostajao za kakvim svatovima. Dvadesetak ljudi sedelo je
napolju za stolom zasutim svetiljkama, jelo, pilo i zahtevalo da
čuje zdravice na različitim jezicima. Kroz graju smo čuli
taktove muzike sa harmonike. To su bili hipici koji su se tu
doselili, „dođoši”, kako ih je Edvard nazvao, upotrebivši isti
onaj pogrdni izraz kao za zastrašujućeg psa. Zaputili su se u
Irsku kada im je britanska vlada, da bi izbegla plaćanje
socijalne pomoći, ponudila gomilu novca da se pokupe i odu
kud znaju. Prešli su Irsko more i našli idealna utočišta kraj
potočića i rečica, sagradili kuće, uzgajali svoje povrće i svoju
marihuanu, a iz pouzdanog izvora je čuo da su i žene
razmenjivali. Osećao je nepoverenje koje starosedelac gaji
prema doseljeniku. Morali smo da stanemo zato što su se
njihove patke izgegale na put. Nismo ih videli pošto je već
padao mrak, ali smo čuli njihovo kvakanje, a onda su neka
deca s licima ofarbanim u grimiz prišla spuštenom prozoru
džipa, držeći zapaljene komade treseta, i zapevala nam.
,,’Bar veče, gazda”, povikao je jedan od muškaraca za
stolom, ali mu moj brat nije otpozdravio.
Bili smo u njegovom stražnjem dvorištu, nismo još ni
izašli iz džipa, a on je počeo da plače. Dok smo ulazili u
dvorište, video je upaljeno svetlo u sobi na spratu, po kojem je
znao da mu je žena ranije otišla na spavanje, te sam odbila
poziv da uđem na čaj. Dugo je plakao. Zvezde su sijale istim
sjajem i istim žarom kao zvezde koje sam gledala u detinjstvu,
a premda su bile daleko, izgledalo je da su rasute za nas, kao
da je u velikoj kući zvanoj Nebesa neko išao iz sobe u sobu i
palio ovo sazvežđe svetiljki. Plače, rekao je, zato što među
porodicama tako dugo postoji razdor. Cak je pokušao i da me
pronađe u Engleskoj, pisao je nekom svešteniku koji služi u
parohiji u Kilbernu, pošto se u narodu priča da se subotom
uveče Irci tamo okupljaju i tuku ispred pabova i bilijarnica.
Sveštenik nije uspeo da me pronađe, ali mu je predložio da se
raspita u parohiji u Vimbldonu, gde sam zaista živela neko
vreme pre nego što ću pobeći iz zatočeništva. Najviše ga je
bolelo to što su ženina braća i sestre od tetaka, ujaka, stričeva
ostali u kontaktu, na šta ona nije prestajala da ga podseća,
slali su božićne čestitke, leti dolazili u posetu i svakom od njih
donosili na dar par svežih pastrmki. Njegova žena je smatrala
da mu je rodbina bešćutna, misleći pri tom na moju porodicu.
Trebalo mu je dosta vremena da se smiri. Maramice koje je
povadio iz džepova bile su skvašeni dronjci. Na kraju je,
pomalo sramežljivo, rekao: „Inače nisam emotivac”, a onda,
vozeći u rikverc ka otvorenoj kapiji, izašao na planinski put i
odvezao se do gradića u kojem živi moj sestrić.
Jedne večeri, ubrzo nakon toga, kada sam ga nazvala iz
Londona, rekao je da je znao da sam ja, vratio se s polja deset
minuta pre nego što su zvona stala da zvone za Angelus, pošto
je predosećao da ću se javiti. Razgovarali smo o nedavnim
događajima: o presađivanju rožnjače na kom je bio, provali u
kuću gore uz planinu, pri čemu su starca privezali konopcem, o
vremenu koje je vlažno i sumorno kao i obično. Rekao mi je da
verovatno više neće praviti silažu i da zato namerava da
rasproda stoku koju je tovio celo leto. Možda će, reče, kupiti
jednogodišnju junad sledećeg maja, ako ga posluži zdravlje.
Nije rekao da ga je poziv vrlo obradovao, ali sam mu u glasu
naslutila bujicu uzbuđenja kada mi je ponovio kako se ranije
vratio s polja jer je znao da ću nazvati.
Počeli smo da razgovaramo telefonom približno jednom
mesečno. Kada su mu žena i sin, s kojim nije bio blizak, otišli u
Španiju, pisao je da mi javi da će me nazvati određene večeri
u sedam časova. Tada sam shvatila da mu naši razgovori daju
poleta.

Bilo je treće leto nakon što su odnosi ponovo

uspostavljeni, Edvard je čamac sveže premazao katranom i
ofarbao u prusko plavo. Uputili smo se ka groblju. Dan kakav
se samo poželeti može: sunce je sijalo, pirkao je lagan
povetarac, Edvard je isterao čamac jednim veslom kroz bujnu
trsku i šaš, prosto smo mogli zamisliti da smo negde u
tropima. Prvo je u luku odveslao od ostrva da bi nam
povetarac duvao u leđa, zatim upalio motor i uprkos sve
slabijem vidu upravljao nepogrešivo sledeći instinkt, jer u
glavi, reče, ima mapu celog jezera. Površina vode bila je poput
uglačanog srebra, a talasići su blago ljuljuškali čamac. Nismo
se mogli čuti zbog buke motora, pa smo sedeli u tišini,
zadovoljni, a okolni brežuljci pružali su se ka nama, obujmivši
nas prijateljski. Tek kada smo stigli do pristaništa, shvatila sam
koliko slabo vidi - po tome što je jedva uspeo da priveže
čamac za balast i što je morao da me zamoli da mu pročitam
rukom ispisan znak na komadu kartona, prikucan za stablo
drveta, na kojem je pisalo: „Bik na ostrvu”.
„Teramo dalje, pa šta bude”, rekao je. Napredovali smo uz
oprez, što zbog strmog uspona, što zbog straha od bika, a
ubrzo i zbog krda mladih volova koji su nas netremice
posmatrali svojim tupavim pogledom, gde je njih nekoliko
zatoptalo kao da će pojuriti ka nama, pa odustalo. Kada smo
se našli iza zasvođenih vratnica koje su vodile ka groblju, seli
smo i okrepili se portom koji sam donela u pljoski. Dok smo
sedeli na onižem zidu naspram počivališta naših predaka,
rekao je da je velika šteta što je moja majka odlučila da ne
hude tu sahranjena. Tvrdila je da želi da bude sahranjena kraj
puta, da bi prolaznici mogli da se pomole za pokoj duši, ali
meni se oduvek činilo da to nije jedini razlog i da se zbog
nečega ustezala.
„Došao sam ovamo dva puta od kako sam te poslednji
put video... da razmislim”, reče.
„Da razmisliš?”
„Osećao sam se užasno... Došao sam ovamo i razgovarao
s njima.” Nije dalje objašnjavao, ali sam pretpostavila da se
možda zamislio nad neraščišćenim računima s majkom, ili
možda nad svojim brakom koji je postao još sumorniji usled
pustoši koju nosi starost. O novcu nije brinuo, jer mu je, kako
mi je rekao, ponuđena pristojna svotica za polje koje je imao
uz jezero; građevinski preduzetnici i vereni parovi gnjavili su
ga da im proda neke od parcela, a on je odlučno odbijao.
„Meni ne treba mnogo”, rekao je i zavio cigaretu, iznova
dobro raspoložen, uživajući u tome što smo odabrali tako lep
dan za posetu. Iznenadio me je ispričavši mi kako je, pošto mi
je majka umrla, moj otac otišao do Mojrine starije sestre Une
koja se tek beše vratila iz Australije i zaprosio je. Nije se čak ni
pretvarao da se udvara, naprosto joj je predložio da se uzmu.
Trebala mu je žena. Cak je navalio na nju da ozbiljno razmisli o
njegovoj ponudi, a onda se razgnevio kada ga je odbila i opijao
se sledećih nekoliko nedelja. Nisam mogla da zamislim ikoga
namesto majke u našoj kuhinji, u sobama na spratu i u
prizemlju; njen duh vladao je tim prostorijama.
Zatim je rekao da je i Mojra izrazila želju da hude
sahranjena u grobnici u blizini grada, te da on ne može da
shvati zašto bi neko želeo da bude sahranjen tamo gde će mu
ostaci biti stešnjeni kao sardine.
Ptice su letele oko ruševina u kovitlacu, obrušavajući se
unutra i izlećući napolje, a njihovi su pokreti odisali takvom
slobodom, takvom bezbrižnošću, kao da sve to pripada njima i
da smo mi zapravo ti koji stupamo na tuđ posed. Govorio je o
dušama pokopanim tu još u pagansko doba, zatim u doba
hrišćana, o manastirskim monasima kako poste, mole se i
 najverovatnije moraju da se brane od napadača. To je bilo
mesto hodočašća, gde su se služile celonoćne mise; pokazao
je na okruglo kamenje s malim udubljenjima, u koja su
hodočasnici uranjali ruke i stopala u svetu vodu.
„Osveštana zemlja”, rekao je. Travnata huka koja je
prekrivala našu porodičnu grobnicu bila je raskošna, tople
zelene nijanse, prošarana pirgavim poljskim cvećem.
,,Ti imaš prava da budeš ovde koliko i ja”, rekao je
najednom, a meni je srce poskočilo detinjastom radošću.
„Zaista?”
„Kažem ti... bićeš tik uz mene”, rekao je, a zatim ustao i
uzeo me za ruku, pa smo odšetali do uzvišice, premeravajući
je, da tako kažem, solidarno se držeći za ruke. Srce mi je bilo
puno. Ja ću biti jedina s naše strane familije koja će biti
položena s rođacima kojima sam se oduvek divila, jer su bili
veći stoici od nas i bliži zemlji.

Kada mu se žena sledeće zime razbolela, pisma su se

proredila. Retko je izlazio u polje pošto je morao da je neguje,
a jedina ispomoć koju je imao stizala je u vidu patronažne
sestre iz Jubilarnog udruženja52 koja je dolazila dva puta
nedeljno da joj promeni zavoje. Lekari nisu znali da kažu da li
te rane koje ima duž cele kičme izaziva rak, ili je alergična na
prepisanu terapiju. Ponekad, pisao je, urla od bolova, kaže da
joj bol bije o grudi i moli da umre. Bila sam u inostranstvu kada
je umrla, a on me je nazvao da me obavesti. Poruka mi je
preneta, a cveće sam uspela da pošaljem preko „Interflore”.
Na moje iznenađenje, saznala sam da je ipak sahranjena na
ostrvu, a kada smo se kasnije čuli telefonom, opisao je kako je
pogrebna povorka prešla reku, kako su prvo poslali čamac sa
vencima, kao što običaj nalaže, u sledećem čamcu su bili on i
sin, a ostali ožalošćeni išli su za njima.
„Mnogo sveta... sve fini ljudi”, rekao je, a meni je sinulo
da mi zamera što nisam bila prisutna. Pitala sam da li je naglo
otišla, a on je rekao da radije ne bi razgovarao o tome kako je

52 U časl pedeset godina vladavine kraljice Viktorije (otud naziv „jubi- larno”), 1887. godine u Irskoj
je osnovana dobrotvorna organizacija koja je obučavala medicinske sestre za kućne posete. (Prim.
prev.)
umrla. Nije objasnio ni zbog čega se predomislila i odlučila da
je ipak sahrane u porodičnoj grobnici.
Nisam znala šta je bio razlog, ali među nama se
najednom stvorio jaz. Kada bih ga nazvala, glas mu više nije
zvučao onako srdačno, a pisma su mu postala službena. Pitala
sam se da li možda smatra da je prijateljstvo sa mnom na neki
način ugrozilo ljubav koju je osećao prema ženi, ili ga je snašla
ona ozlojeđenost koja, kako sam strahovala, nastupa s
godinama. Ispomoć u kući, jedna vrlo mlada devojka,
posećivala ga je tri dana u nedelji, punila frižider namirnicama,
kuvala mu večeru i povremeno se penjala na sprat da usisa i
promeni čaršave.
„Možda bi trebalo da joj doplatiš”, rekla sam i nagovestila
da bi tada dolazila svakoga dana.
„Država joj plaća sasvim dovoljno”, odgovorio je,
ozlovoljen mojom primedbom.
Prestala sam da ga zovem redovno, ali sam nazvala
jednog božićnog jutra, u naletu razneženosti, nadajući se da
možemo izgladiti stvari. S prenaglašenom ljubaznošću,
odgovorio je na nekoliko pitanja o vremenu, zdravlju i velikoj
mehaničkoj lupi koju je nabavio za čitanje, a onda nije mogao
dalje da se suzdržava. Raspitivao se o ceni podizanja
spomenika sebi i svojoj ženi i otkrio da će biti veoma visoka.
,,Da li si razmislila o tome šta nameravaš da učiniš?”,
upitao je.
„Nisam”, odgovorila sam odsečno.
„Možda bi želela sada da izmiriš svoj deo”, rekao je.
,,Ne razumem šta hoćeš da kažeš”, rekla sam, mada sam
savršeno dobro razumela i obuzeo me je gnev. Smatrala sam
da je prekršio ne samo rodbinsku čast, već i osnovni red.
Pomisao na to da ležim sahranjena kraj njega najednom mi je
delovala mrsko. Ipak, iz nekog neobjašnjivog razloga, bila sam
rešena da se ne odreknem svog mesta pod travnatom
padinom tako lako.
Nekoliko sekundi je prošlo u nemuštom dvoboju, a zatim
se veza prekinula. Spustio mi je slušalicu. Nazvala sam
ponovo, ali je telefon bio isključen, a kada sam to veče
pokušala još jednom, nije bilo odgovora; verovatno je nagađao
da sam ja.
 Bio je avgust i lila je kiša, a ja sam došla u lokalnu bolnicu
da ga posetim. U hodniku me je dočekala sestra na čijoj je
pločici s imenom pisalo: ,,M. Glison”. Bila je krupna, s kratkom
paž frizurom, izuzetno srdačna. Odmerila me je od glave do
pete, odmah pogodila koga sam došla da posetim i rekla kako
me je njena majka nekad dobro poznavala, ali da se ja,
naravno, toga neću sećati, pošto sam takva gospoja. Da je
brat došao za Uskrs, možda bi sada stvari drugačije stajale, ali
ovako, prognoza nije bila naročito dobra.
„Kakvog je raspoloženja?”, pitala sam oprezno.
„Svadljivog”, rekla je, i dodala da većina pacijenata nije
od juče, znaju kako da joj se dodvore, pošto su svesni da je
ona ta koja će ih kupati, hraniti i donositi im čaj u svako doba,
ali ne i Edvard.
„Trebalo je da donesem neko cveće”, rekla sam.
,,Od vas mu veća cvećka ne treba”, rekla je i pogurala me
ka otvorenim vratima njegove sobice, naglo objavljujući moj
dolazak.
Sedeo je u fotelji u pidžami i kućnoj haljini srneće boje,
kost i koža, sve na njemu je visilo, a onda je podigao pogled i
video me, možda me je jedva nazirao, ali je čuo moje ime, tek
oči mu se suziše od mržnje. Videla sam da nije trebalo da
dolazim.
„Nisam nigde usput uspela da kupim cveće”, rekla sam.
„Cveće?”, rekao je s omalovažavanjem.
„Više ih ne prodaju u baštenskom centru, samo drveće i
saksijsko bilje”, objasnila sam, a reči su ostale da vise u
vazduhu. Kiša se slivala niz uzani prozor kao da ne može da
dočeka da stigne do prozorske daske, a zatim se prelivala na
komad zemlje obrastao koprivama i kiseljakom.
„Kako si?”, pitala sam posle nekog vremena.
Porazmislio je o tom pitanju, a onda odgovorio hladno:
,,To se i ja stalno pitam, kako sam?”
Htela sam da se pomirimo. Htela sam da kažem: „Hajde
da razgovaramo o spomeniku, a onda zauvek zaboravimo na
njega”, ali nisam bila u stanju. Streljao me je pogledom i to je
počinjalo da me ljuti. Došlo mi je da ga prodrmusam. Na
noćnom stočiću bila je oljuštena mandarina, prepolovljena, ali
netaknuta. Biće prilike, ponavljala sam sebi. Samo što sam
znala da umire. Imao je na licu onaj užasnut izraz koji se vidi
mesecima, često i celu godinu pred samu smrt. Ovo nas
nikuda nije vodilo. Tenzija je bila nepodnošljiva, kiša je lila, a
on je sedeo spuštene glave, razgovarajući sa samim sobom.
Podsetila sam sebe na to kako je celog života bio marljiv,
štedljiv, kako nikad nije priznao da je usamljen, a sigurno je
bio, i pomislila, zašto ga ne bih zagrlila i rekla nešto? Samo,
nisam bila u stanju. Naprosto nisam. Ne bi bilo iskreno. Bilo bi
lažno. Znala sam da prezire neiskrenost moje posete i da
podjednako prezire sebe što je načinio nepopravljivu štetu.
„Da li si otišla na grob?”, pitao je oštro.
„Ne, ali ću ići danas posle podne. Zakazala sam
čamdžiju”, rekla sam.
„Videćeš da je na dedinom grobu Mojrino ime i moje
ime... da su uklesana”, rekao je.
„Uklesana.” Reč kao da je rasekla stub zagušujućeg
vazduha između nas.
Znala sam da želi da odem.

Ispostavilo se da je prelazak preko jezera otkazan jer je

vreme bilo suviše ružno. Čamdžija je procenio da je voda
suviše nemirna, te da je prelazak suviše opasan. Toga dana
bila je neka važna konjska trka, pa su on i gospođa sedeli u
salonu, pred razbuktanom vatrom, upaljenim televizorom i s
otvorenom bocom likera „Tija Marija” na malenom
mesinganom stočiću.
Začudo, ni Edvardovo ni Mojrino ime nije bilo na
spomeniku kada sam otišla na njegovu sahranu, dok je kiša
rominjala jednog dana u novembru iste godine. Raka je već
bila iskopana. „Desetorica momčadije”, kako reče čamdžija po
imenu Džeksi, došla su da odrade posao. Izbacili su kante i
kante vode, ali je sama glina i dalje bila vlažna i pravio se
taman blatnjavi odlivak. Njegov će kovčeg počivati povrh
ženinog, a njen je i dalje izgledao novo, lak se još uvek
presijavao, pa žene, razmenjujući patetične izjave saučešća,
rekoše kako je Mojra najverovatnije i dalje unutra, spremna da
ga dočeka. Ispod ostataka njegove žene ležala je njegova
majka, žena s kojom se ova svađala i koju je isterala iz vlastite
kuće, a dalje ispod nje redom su ležali ostali - muževi, žene,
 deca, i sve su razmirice među njima ućutkane. Kada dođe red
na mene, počivaću na Edvardovom kovčegu, a ispod mene će
umetnuti poluge, da smanje pritisak težine. Takve su mi misli
prolazile glavom dok je sveštenik prskao grob svetom
vodicom, a tri mlade devojke bacale crvene ruže u raku. Nisam
ih prepoznala. Pretpostavila sam da su to komšijska deca.
Pobacale su ruže pomalo teatralno, a jedna od njih se grdno
zarumenela. Bile su kao na izboru za kraljicu lepote.
Kada je sveštenik krenuo da recituje Molitvu Gospine
Krunice53 ljudi su stali da se neprikriveno podgurkuju i uzdišu,
jer je postalo očito da će izrecitovati svih pet žalosnih
otajstava,54 a ne samo jedno, kao što neki sveštenici rade. Bio
je u invalidskim kolicima i morao je da bude prevezen u
posebnom čamcu. Morali su da ga pridržavaju dok se penjao
do groblja pošljunčanom stazom. Uprkos njegovom stanju, glas
mu se gromko orio nad jezerom, pa su vodene ptice zadrhtale
po rogozini, i čuo se dalje sve do glavnog puta, gde su vrane
sedele načičkane po telefonskim žicama u urednom
pogrebnom nizu, dok su kovčeg skidali s pogrebnih kola.
Povorka je odgovarala na Očenaše i Zdravomarije uobičajenim
monotonim mrmljanjem, a grobari su stajali kraj svojih lopata,
bezizraznih lica, posmatrajući scenu koju posmatraju i svaki
drugi dan.
Kada su molitve izgovorene, Edvardov kovčeg je
prekriven ljubičastim pokrovom, a pogrebnik ga je zatutkao
kao da je živ čovek kojeg šalje na počinak. Nisam osećala
žalost, ili, da se preciznije izrazim, nisam osećala ništa, samo
otupelost. Posmatrala sam kako jedna usamljena pahulja leluja
kroz hladni vazduh, izbledela i samotnog izgleda.
Većina prisutnih se uputila ka pristaništu, ali je
nekoliko njih ostalo da posmatra kako radnici zatrpavaju grob.
Venci i veštačko cveće u plastičnim kupolama privremeno su
položeni na otvorenu raku, da ublaže sumornost čitavog
prizora. Grobari su užurbano tukli lopatama, šljunak i sitno
kamenje odskakali su o kovčeg i ljubičasti pokrov, da bi
konačno odmotali komad treseta i vratili ga na mesto.

53 Molitva koja se izgovara uz brojanicu. (Prim. prev.)

54 Deo molitve koji opisuje jedan događaj iz Hristovog života. (Prim. prev.)
Tamnoljubičasto divlje cveće cvetalo je po obližnjim
grobovima, ali su cvetovi na komadu zemlje namenjenom
Edvardu bili svenuli. Pogrebnik, sav razdragan, reče kako će
ponovo izrasti, pošto ptice raznose semenke na sve strane, pa
tu niče cveće svih vrsta.
Dok smo se spuštale niz strmu stazu, sestra Glison me
je povukla za ruku kao da smo stare prijateljice. Prvo je na sva
usta nahvalila moj kostim od tvida, ističući naročito lepotu
flekica boje vresa, i rekla kako je baš šteta što ona nosi broj
46, pošto bih u suprotnom mogla da joj ga prosledim kad ga se
zasitim. Zatim se divila marami koju sam imala na glavi, s
jarkim šarama na smaragdnozelenoj osnovi, koja nimalo nije
priličila sahrani, ali je bila jedina koju sam ubacila u kofer.
Setila se moje nenajavljene posete u bolnici, kada je, pravo da
mi kaže, izašla da donese tacnu sa čajem i kolačićima, da bi,
bokca ti tvog, videla da sam isparila kada se vratila u sobu.
,,Je li rekao nešto?”, upitala sam je.
,,Ma, nije ni zucnuo”, rekla je, i pri tom me još jače
stisla oko ruke, dajući mi do znanja da ima nešto važno da mi
prenese.
Nekoliko dana pred smrt, moj brat ju je zamolio za list
papira da mi napiše pismo. U kuhinji je imao jednu činiju boje
brusnice koju je želeo da mi ostavi, tako je rekao. Igrom
slučaja, kada je umro pronašla je taj list papira u gornjem
džepu njegove pidžame, ali na njemu nije pisalo ništa.
„Izdala ga snaga”, rekla je i pitala me da li znam na
koju je činiju mislio. Videla sam je kao da je tu preda mnom,
pošto sam je zapazila jednog dana dok sam u njegovoj kuhinji
čekala da prođe sunčani pljusak, sunce ju je osvetlilo i lišilo je
pokrova smeđe prašine, crvena površina se mreškala obasjana
svetlošću, pa je izgledalo kao da se topi, kao da je tek izašla iz
staklarevog levka. Bila je prepuna koječega - tu su se držali
odvijači, mala baterijska lampa, priznanice i analgetici. Kada
sam rekla da mi se dopada, izručio je sadržaj na sto i držao je
na dlanu, ponosito, kao da je pehar toplog vina.
Nadala sam se da je nenapisano pismo pokušaj
pomirenja.
Sedeći u čamcu okružena grupicom prijateljski
nastrojenih ljudi, i dalje sam videla ostrvo, obavijeno velom
retke sive kiše. Zašto, zapitala sam se, zašto želim da budem
sahranjena tamo? Zašto, s obzirom na sve nesporazume koji
nas izjedaju? Ni ljubav, ni mržnja nisu razlog, već nešto
neimenovano, jer kada bi mu se nadenulo ime, to više ne bi
bilo to.
 BELEŠKA O AUTORKI

Edna O'Brajen (Edna O’Brien, 1930, Tuamgreni, Irska),

jedna je od najznačajnijih savremenih irskih spisateljica,
poznata širom sveta po raskošnoj prozi, često melanholične
atmosfere, u kojoj se lako prepoznaje nasleđe Džojsovih
Dablinaca. Njen bogati literarni opus se bavi unutrašnjim
životom žena i problemima u njihovim odnosima sa
muškarcima, njihovim uzaludnim iščekivanjima i gorčinom koja
sledi.
Iako je rodnu Irsku napustila pre više od pedeset godina i
dalje je prvenstveno preokupirana reminiscencijama iz
detinjstva kao i tematikom specifičnom za irsku književnost:
sukob sa normama uskogrude katoličke sredine, siromaštvo,
alkoholizam i generalno osećanje beznadežnosti. Smatraju je
Solženjicinom irskog života - jedina je od retkih spisateljova
koja je nastavila da piše kada su svi ostali zaćutali o tome šta
znači biti Irkinja.
Prvu knjigu, Provincijalke (The Country Girls), objavila je
1960. godine, kao prvi deo istoimene trilogije, kojoj pripadaju i
romani Usamljena devojka (The Lonely Girl, 1962) i Devojke u
srećnoj bračnoj luci (Girls in Their Married Bliss, 1964). Ubrzo
po objavljivanju, ova trilogija bila je u Irskoj zabranjivana, pa
čak i spaljivana, zbog otvorenog prikazivanja seksualnog
života likova.
Edna O’Brajen objavila je još 25 knjiga pripovedne proze,
drama i eseja, od kojih se izdvajaju Avgust je grešan mesec
(August Is a Wicked Month, 1965), Mesto iskona (A Pagan
Place, 1970), Jedva sam te poznavala Džoni (Johnny I Hardly
Knew You, 1977), Povratak (Returning, 1982), Kraj reke (Down
by the River, 1996), U šumi (In the Forest, 2002).
 Dobila je brojne nagrade za svoj književni rad, a njena
najnovija zbirka pripovedaka Sveci i grešnici (Saints and
Sinners, 2011), ovenčana je Međunarodnom nagradom za
priču Frenk O’Konor.
Edna O Brajen
SVECI I GRESNICI
Prvo izdanje
2012.

Glavni urednik
Nenad Šaponja

Urednik
Alen Bešić

Recenzenti
Nenad Šaponja
Alen Bešić

Lektura
Alen Bešić

Korektura
Marija Mejić

Priprema za štampu
Studio Agora

Plasman
Knjižara AGORA
tel. 023-526-738 i 063-578-822

Izdavač
AGORA
Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A
e-mail: agora@ptt.rs; www.agora-books.co.rs

Za izdavača
Dragoslava Živkov Šaponja
Štampa
Budućnost, Novi Sad, Šumadijska 12