Džejmi Makgvajer Prava Propast

Džejmi
Makgvajer
Prava PROPAST
Džefu, mojoj ličnoj DIVNOJ propasti
PROLOG
Cak ni sa oznojenim č elom i isprekidanim disanjem nije delovala
bolesno. Kož a joj nije imala boju breskve kako sam navikao i oč i joj nisu
onako sjajile, ali i dalje je bila lepa. Najlepša žena koju sam ikada video.
Ruka joj je skliznula s kreveta i savila je prst. Pogled mi je preleteo od
njenih lomljivih, pož utelih noktiju, preko mrš ave ruke, do koš čatog
ramena, da bih ga konač no zaustavio na njenim oč ima. Gledala me je,
kapaka skupljenih u dva proreza, tek toliko da mi stavi do znanja kako zna
da sam tu. To sam i voleo kod nje. Kad me je gledala, zaista me je videla.
Nije gledala pored mene u desetine drugih stvari koje je trebalo da obavi u
toku dana, niti bi joj misli odlutale kad bih prič ao gluposti. Sluš ala je i to ju
je č inilo veoma sreć nom. Svi ostali su samo klimali glavama, iako nisu
slušali, ali ne i ona. Ona nikada.
„Trevise”, prozborila je promuklim glasom. Proč istila je grlo i izvila
uglove usana. „Dođi ovamo, dušo. U redu je. Dođi.”
Tata mi je spustio prste na vrat i pogurao me napred, sluš ajuć i
medicinsku sestru. Zvao ju je Beki. Prvi put je doš la u kuć u nekoliko
godina ranije. Govorila je tiho i oč i su joj bile nekako mile, ali nije mi se
sviđala. Nisam umeo da objasnim zaš to, ali samo njeno prisustvo bilo mi
je straš no. Znao sam da je doš la da pomogne, ali neš to mi se tu nije
sviđalo, uprkos tome što tati nije smetala.
Tata me je pogurao nekoliko koraka napred, dovoljno blizu da me
mama dodirne. Ispruž ila je duge elegantne prste i oč eš ala mi ruku. „U redu
je, Trevise”, prošaputala je. „Mama hoće nešto da ti kaže.”
Stavio sam prst u usta i poč eo da ga sisam, vrpoljeć i se. Kad bih
klimnuo glavom, osmeh joj se š irio, pa sam se postarao da š to upadljivije
klimam dok sam se primicao njenom licu.
Poslednjim delić ima snage, nagnula se k meni i udahnula. „Ovo š to ć u
te pitati bić e veoma teš ko, sine. Znam da ti to mož eš , jer sad si već veliki
dečko.”'
Ponovo sam klimnuo glavom, oponaš ajuć i njen osmeh, iako mi nije
bilo do toga. Smeš kanje mi nekako nije bilo prikladno kad je izgledala tako
umorno i uznemireno, ali, kad sam bio hrabar, ona je bila sreć na. I zato
sam bio hrabar.
„Trevise, ž elim da č uješ ovo š to imam da ti kaž em i, š to je još važ nije,
ž elim da to zapamtiš . Ovo ć e biti veoma teš ko. Pokuš avam da se setim
stvari od svoje treć e godine i ja...” Utihnula je, jer je bol na tren postao
previše jak.
„Bol postaje nesnosan, Dajana?”, upita Beki i gurnu iglu u maminu
infuziju.
Koji trenutak kasnije, i mama se opustila. Iznova je udahnula i
pokušala ponovo.
„Mož eš li to da uč iniš za mamu? Mož eš li da zapamtiš ovo š to ć u ti
reć i?” Opet klimnuh glavom, a ona mi podiž e ruku do obraza. Kož a joj nije
bila naroč ito topla, a ruku je uspela da zadrž i u mestu samo nač as pre
nego š to joj je zadrhtala i pala na krevet. „Prvo, u redu je biti tuž an. U redu
je oseć ati. Zapamti to. Drugo, budi dete dokle god mož eš . Igraj se, Trevise.
Budi š aš av” — oč i su joj se zamaglile — „a ti i tvoja brać a vodite rač una
jedan o drugom i o ocu. Čak i kad odrastete i odselite se, važno je doći kući.
Važi?”
Klimao sam glavom, u očajničkoj želji da joj ugodim.
„Ubrzo ć eš se i zaljubiti, sine. Nemoj se zadovoljiti bilo kime. Odaberi
devojku koju neć eš osvojiti lako; onu za koju ć eš morati da se boriš , i
nikad nemoj prestati da se boriš . Nikad” - duboko je udahnula — „nemoj
prestati da se boriš za ono š to ž eliš . I nikad” — skupila je obrve — „nemoj
zaboraviti da te mama voli. Cak i ako ne mož eš da me vidiš .” Suza joj se
skotrljala niz obraz. „Uvek, uvek ću te voleti.”
Isprekidano je uzdahnula, a onda se zakašljala.
„Dobro”, umeš ala se Beki i ubacila neku smeš nu spravu u uš i. Drugi
kraj je spustila na mamine grudi. „Vreme je za predah.”
„Nema vremena”, šapnula je mama.
Beki je pogledala u tatu. „Približ avamo se, gospodine Medokse.
Verovatno bi trebalo da uvedete i ostale dečake da se pozdrave.”
Tatine usne su se skupile u č vrstu liniju i odmahnuo je glavom. „Nisam
spreman”, procedio je.
„Nikad neć ete biti spremni na to da izgubite ž enu, Dž ime. Ali neć ete je
valjda pustiti a da se dečaci ne pozdrave.”
Tata je nakratko razmislio, obrisao nos rukavom, a zatim klimnuo
glavom. Izjurio je iz sobe kao pomahnitao.
Posmatrao sam mamu; posmatrao sam kako se bori za dah i
posmatrao Beki kako proverava brojeve na obliž njoj kutiji. Dodirnuo sam
mamin zglavak. Bekine oč i su odavale da znaju neš to š to ja ne znam i od
toga mi se stomak okretao.
„Znaš , Trevise”, obratila mi se Beki, naginjuć i se tako da mi se zagleda
u oč i, „od leka koji joj dajem, mami ć e se prispavati, ali, č ak i ako bude
spavala, č uć e te. Mož eš reć i mami da je voliš i da ć e ti nedostajati, a ona ć e
čuti sve što budeš rekao.”
Pogledao sam u mamu, ali sam ž ustro odmahnuo glavom. „Ne ž elim da
mi nedostaje.”
Beki mi je spustila toplu, meku ruku na rame, baš kao š to je mama
č inila kad sam bio uznemiren. „Mama ž eli da bude ovde s tobom. Veoma
to želi. Ali Bog je sad želi kraj sebe.”
Namrš tio sam se. „Meni je potrebnija nego Bogu.” Belu se nasmeš ila i
poljubila me u teme.
Tata je pokucao i vrata su se otvorila. Brać a su se okupila oko njega u
hodniku, a Beki me je uhvatila za ruku i povela me da im se pridružim.
Trenton nije odvajao pogled od maminog kreveta, a Tejlor i Tajler su
gledali u sve osim u krevet. Nekako mi je bilo lakš e zbog toga š to svi
izgledaju uplašeno koliko i ja.
Tomas je stao pored mene, malo napred, kao kad me je š titio dok smo
se igrali u prednjem dvoriš tu, a deč aci iz komš iluka pokuš avali da
zapodenu tuču s Tajlerom. „Ne izgleda dobro”, izjavio je Tomas.
Tata je proč istio grlo. „Mama je već dugo ozbiljno bolesna, momci, i
vreme je da... vreme je da ona...” Zaćutao je.
Beki se bledo, saoseć ajno osmehnula. „Vaš a mama ne jede i ne pije.
Telo joj otkazuje. Ovo ć e biti veoma teš ko, ali doš ao je trenutak da mami
kaž ete da je volite i da ć e vam nedostajati, ali da mož e da ode. Mora da zna
da se s tim slažete.”
Brać a su istovremeno klimnula glavama. Svi osim mene. Nisam se
slagao. Nisam ž eleo da ode. Baš me briga š to je Bog traž i. Ona je moja
mama. Neka uzme neku staru mamu. Neku koja nema male deč ake da o
njima brine. Trudio sam se da zapamtim sve š to mi je rekla. Pokuš avao
sam da sve to zalepim negde u glavi: igram se. Poseć ujem tatu. Borim se
za ono š to volim. To poslednje me je muč ilo. Voleo sam mamu, ali nisam
znao kako da se izborim za nju.
Beki se nagnula ka tatinom uhu. Odmahnuo je glavom, a zatim je dao
znak brać i. „U redu, momci. Pozdravite se, a onda moraš odvesti brać u na
spavanje, Tomase. Ne moraju ostati ovde do kraja.”
„Da, gospodine”, prihvatio je Tomas. Znao sam da glumi hrabrost. Oč i
su mu bile tužne kao moje.
Tomas joj je neš to rekao, a zatim su joj i Tejlor i Tajler neš to
proš aputali u uš i. Trenton je plakao i dugo ju je grlio. Svi su joj rekli kako je
u redu to š to nas napuš ta. Svi osim mene. Ovog puta, mama nam nije
odgovorila.
Tomas me je povukao za ruku i izveo me iz sobe. Hodao sam unazad
dok nismo izaš li u hodnik. Pokuš ao sam da zamislim da ć e samo spavati,
ali u glavi mi se zavrtelo. Tomas me je podigao i poneo me uza stepenice.
Ubrzao je korak kad su se tatini jecaji začuli kroz zidove.
„Šta ti je rekla?”, upitao je Tomas dok je okretao slavinu nad kadom.
Nisam mu odgovorio. Čuo sam ga da pita i zapamtio sve baš kao što mi
je rekla, ali nisam imao ni suza, ni glasa.
Tomas mi je skinuo zaprljanu majicu preko glave, a š orts i gać ice s
Vozić em Tomasom svukao na pod. „Vreme je za kupanje, bebane.”
Podigao me je s poda i spustio me u toplu vodu, a zatim je natopio sunđer
i iscedio mi ga iznad glave. Nisam ni trepnuo. Nisam č ak ni pokuš ao da
obrišem vodu s lica, iako sam je mrzeo.
„Mama mi je juč e rekla da povedem rač una o tebi i blizancima, i o tati.”
Prekrstio je ruke na ivici kade i spustio bradu na njih, gledajuć i me. „Zato
ć u tako i da uradim, Treve, važ i? Pazić u te. Zato ne brini. Mama ć e nam
obojici nedostajati, ali nemoj da se plaš iš . Pobrinuć u se da sve bude u
redu. Obećavam.”
Pož eleo sam da klimnem glavom, ili da ga zagrlim, ali nisam niš ta
mogao. Iako je trebalo da se borim za nju, bio sam na spratu, u kadi punoj
vode, nepomič an kao kip. Već sam je izneverio. U sebi sam joj obeć ao da
ć u uraditi sve š to mi je rekla č im mi telo ponovo proradi. Kad se tuga
povuče, uvek ću se igrati, i uvek ću se boriti. Iz sve snage.
PRVO POGLAVLJE
Golubica
Jebeni leš inari. mogu da č ekaju satima. Danima. i noć ima. Zure pravo
kroz tebe, biraju koji ć e deo prvo da otkinu, koji komadi ć e biti najukusniji,
najmekši, ili jednostavno najprikladniji.
Ali ne znaju, i ne slute, da se plen samo pretvara. s leš inarima je lako.
Baš kad pomisle kako samo treba da budu strpljivi, da se zavale i sač ekaju
da se ugasiš , udariš ih. Tada iznosiš tajno oruž je: krajnje nepoš tovanje
postojećeg stanja; odbijanje da popustiš pred zadatim poretkom.
Tada ih zapanjiš time koliko ti se jebe za sve.
Protivnik u Krugu, neka sluč ajna budala koja uvredama pokuš ava da
otkrije tvoje slabosti, žena koja pokušava da te veže; središ ih svaki put.
Od ranog detinjstva sam se veoma trudio da tako ž ivim. Ti kreteni
ranjenih srca koji su poklanjali duš u svakoj pohlepnoj veš tici š to bi im se
osmehnula nisu imali pojma. Ali nekako sam ja bio taj koji je plivao
uzvodno. Ja sam se izdvajao. Ako mene pitate, oni su odabrali tež i put.
Lakš e je ostaviti oseć anja pred vratima, zameniti ih otupeloš ću, ili
gnevom, koji je mnogo lakš e kontrolisati. Prepuš tanje oseć anjima č ini te
ranjivim. Kad god sam pokuš ao da tu greš ku objasnim brać i, rođacima ili
prijateljima, sumnjič avo su me gledali. Kad god bih ih video kako plač u ili
ne spavaju zbog neke glupač e u jebozovnim š tiklama koju je ionako bolelo
dupe za njih, nisam mogao da ih razumem. Zene vredne takve patnje ne bi
se tako lako predale. Ne bi vam se naginjale iznad kreveta, niti vam
dozvolile da ih odvučete u spavaću sobu već prve večeri — pa ni desete.
Nisu se obazirali na moje teorije, jer se stvari nisu tako odvijale.
Privlač nost, seks, zaljubljenost, ljubav, a onda slomljeno srce. To je bio
logičan redosled. I uvek tim redom.
Ali ne kod mene. Jebeno. Ni. Slučajno.
Odavno sam reš io da ć u se hraniti leš inarima dok ne naiđe golubica.
Golubica. Duš a koja nikoga ni u č emu ne spreč ava; samo gleda svoja posla
i ž ivi tako da nikoga ne sputava sopstvenim potrebama i sebič nim
navikama. Hrabra. Komunikativna. Inteligentna. Prelepa. Leporeč iva.
Stvorenje koje se sparuje za č itav ž ivot. Nedostiž na dok se ne uveri da
može da ti veruje.
Dok sam stajao na vratima svog stana i otresao poslednje trunč ice
pepela sa cigarete, kroz glavu mi je proletela devojka u prokletom
ruž ič astom dž emperu iz Kruga. Bez razmiš ljanja, nazvao sam je
Golubicom. Tog trenutka je to bio obič an glupav nadimak od koga joj je
bilo još neprijatnije. Rumenilom obliveno lice, š irom otvorene oč i, nevina
spoljaš njost, ali znao sam da je to samo odeć a. Odagnao sam seć anje dok
sam uprazno zurio u dnevnu sobu.
Megan je lež ala lenjo ispruž ena na kauč u i gledala televiziju. Izgledala
je kao da se dosađuje i pitao sam se zaš to je još tu, u mom stanu. Obič no bi
pokupila svoje krpe i otišla odmah pošto je kresnem.
Vrata su zaš kripala kad sam ih jač e otvorio. Proč istio sam grlo i
podigao ranac. „Megan. Odlazim.”
Sela je, protegla se i dohvatila lanac svoje prevelike torbe. Bio sam
ubeđen da nema č ime da je popuni. Prebacila je srebrne karike preko
ramena, a onda obula visoke potpetice i zateturala kroz vrata.
„Poš alji mi poruku ako ti bude dosadno”, dobacila mi je i ne pogledavš i
u mene. Natakla je prevelike naoč are za sunce i siš la stepenicama, krajnje
ravnoduš na pred tim š to sam je izbacio. Upravo zbog te neosetljivosti,
Megan je bila jedna od malobrojnih koje sam č esto tucao. Nije
kukumavč ila o vezivanju, niti je dobijala napade besa. Prihvatila je naš
odnos onakvim kakav je bio i živela je svoj život.
M o j harli je blistao na jutarnjem jesenjem suncu. Sač ekao sam da
Megan krene automobilom s parkinga ispred mog stana, a onda sam
strč ao niza stepenice, zakopč avajuć i jaknu. Predavanje doktora Ruzera iz
humanistič kih nauka poč injalo je za pola sata, ali njemu nije smetalo kad
zakasnim. Ako ga time već nisam izluđivao, stvarno mi nije padalo na
pamet da se ubijam da stignem na vreme.
„Čekaj!”, viknuo je glas iza mene.
Na ulaznim vratima naš eg stana stajao je Sepli, bez koš ulje, i ljuljao se
na jednoj nozi dok je na drugu pokuš avao da navuč e č arapu. „Još sinoć
sam hteo da te pitam. Sta si rekao Mareku? Nagnuo si mu se ka uhu i neš to
mu rekao. Izgledao je kao da je progutao jezik.”
„Zahvalio sam mu š to je zapalio iz grada pre neki vikend, jer majka mu
je bila prava divlja mačka.”
Pogledao me je u neverici. „Nisi valjda.”
„Ne. Cuo sam od Kemi da je kao maloletnik kaž njen zbog pijanstva u
Okrugu Džouns.”
Odmahnuo je glavom i pokazao na kauč . „Jesi li ovog puta dozvolio
Megan da prespava?”
„Ne, Šepe. Valjda me znaš.”
„Znač i, samo je svratila na jutarnju š evu pre predavanja? Zanimljiv
način da te rezerviše za danas.”
„Misliš da je to u pitanju?”
„Svi ostali dobijaju samo njene ostatke.” Slegao je ramenima. „To je
Megan. Ko zna. Sluš aj, moram da vratim Ameriku u dom. “Hoć eš li da te
povezem?”
„Vidimo se kasnije”, rekao sam i nabacio naoč are za sunce. „Mogu ja da
je odbacim ako želiš.” Lice mu se zgrčilo. „Uf... ne.”
Oraspolož en njegovom reakcijom, zajahao sam harli i upalio ga. Iako
sam imao loš u naviku da zavodim drugarice njegovih devojaka, jednu crtu
ne bih nikad preš ao. Amerika je bila njegova, a kad on pokaž e zanimanje
za devojku, ja je ne primeć ujem, i ne pomiš ljam viš e na nju. On je to znao.
Samo je voleo da me zajebava.
Sreo sam se sa Adamom iza zgrade bratstva Sigma tau. On je vodio
Krug. Nakon poč etne isplate prve več eri, puš tao sam ga da pokupi lovu od
opklada narednog dana, a zatim mu davao deo za trud. Njegovo je bilo
pokrić e, a moji dobici. Odnos nam je bio strogo poslovan i obojici je tako
bilo jednostavnije. Dok god me je plać ao, nisam ga gnjavio, a dok god nije
tražio batine, nije ni on gnjavio mene.
Proš avš i kroz studentski grad, stigao sam do kantine. Tek š to sam
stigao do dvostrukih metalnih vrata, Leksi i Ešli se stvoriše ispred mene.
„Hej Treve”, obratila mi se Leksi, izazovno se nameš tajuć i. Bila je
savrš eno preplanula, a bujne silikonske grudi virile su joj iz ruž ič aste
majice. Ti neodoljivi skakutavi brež uljci su me i namamili da je kresnem,
ali jednom je bilo dovoljno. Njen glas me je podsetio na lagano ispuš tanje
vazduha iz balona, a Nejtan Skvolor ju je opalio veče posle mene.
„Ćao, Leks.”
Ugasio sam cigaretu i bacio je u kantu pre nego š to sam ž urno proš ao
pored nje. Ne zato š to sam bio naroč ito ž eljan da navalim na prekuvano
povrć e, suvo meso i prezrelo voć e. Bož e. Od njenog glasa psi zavijaju, a
deca se guraju da vide koji je to crtani lik oživeo.
Uprkos mojoj ravnodušnosti, obe devojke su pošle za mnom.
„Sepe.” Klimnuo sam mu glavom. Sedeo je sa Amerikom i smejao se s
druš tvom oko njih. Golubica s meč a je sedela prekoputa njega i gurkala
hranu plastič nom viljuš kom. Moj glas kao da je probudio njenu
radoznalost. Oseć ao sam kako me njene krupne oč i prate do kraja stola,
gde sam spustio poslužavnik.
Cuo sam kako se Leksi kikoć e i morao sam da obuzdam razdraž ljivost
koja je kuvala u meni. Čim sam seo, spustila mi se na koleno.
Neki momci iz fudbalskog tima koji su sedeli za naš im stolom
zadivljeno su posmatrali, kao da su im te dve priglupe drolje nedostiž an
san.
Leksi je zavukla ruku pod sto i uhvatila me prstima za butinu, a zatim
je počela da ih pomera naviše po šavu mojih farmerka. Malčice sam raširio
noge, čekajući da stigne do cilja.
Trenutak pre nego š to sam osetio njenu ruku na sebi, do nas je doprlo
Amerikino glasno mrmljanje.
„Čini mi se da sam upravo malo povratila u usta.”
Leksi se okrenula, a čitavo telo joj se ukočilo. „Čula sam te, kučko.”
Ki la je proletela pored Leksinog lica i odskoč ila od poda. Sepli i ja smo
razmenili poglede, a ja sam izmakao koleno.
Leksino dupe je tresnulo na poploč ani pod. Priznajem, malo sam se
napalio kad sam čuo kako joj je guza pljesnula o keramiku.
Nije mnogo kukala pre nego š to se udaljila. Cinilo mi se da je Sepli
zadovoljan mojim postupkom i to mi je bilo dovoljno. Nisam imao mnogo
strpljenja za devojke kao š to je Leksi. Imao sam jedno pravilo: poš tovanje.
Mene, moje porodice i mojih prijatelja. Dođavola, č ak i moji prijatelji
zasluž uju poš tovanje. Nisam video zaš to bih se duž e nego š to je
neophodno druž io s ljudima koji ne razumeju tu ž ivotnu lekciju. Mož da to
zvuč i licemerno ž enama koje mi dolaze u stan, ali, da su one drž ale do
poštovanja, ja bih im ga pružio.
Namignuo sam Ameriki, koja je delovala zadovoljno, klimnuo sam
glavom Šepliju, a zatim uzeo još jedan zalogaj nečega iz tanjira.
„Sinoć si odlič no obavio posao, Besni Psu”, dobacio je Dž enks,
zavitlavši parče hleba preko stola.
„Zavež i, glupane”, upozorio ga je Brazil, priguš eno kao i uvek. „Adam te
nikad više neće pustiti da uđeš ako čuje da pričaš.”
„O. Dobro”, slegao je ramenima.
Odneo sam posluž avnik do kante i, mrš teć i se, vratio se do svog mesta.
„I ne zovi me tako.”
„Kako? Besni Pas?”
„Da.”
„Zaš to? Mislio sam da ti je to ime za Krug. Neš to kao striperski
nadimak.”
Prostrelio sam ga pogledom. „Sto ne zavež eš i ne pruž iš toj rupi na licu
priliku da zaraste?”
Nikad mi se nije dopadao taj crv.
„Naravno, Trevise. Samo je trebalo da mi kaž eš .” Razdraž ljivo se
zakikotao pre nego što je pokupio svoje otpatke i krenuo napolje.
Kamina se ubrzo gotovo ispraznila. Primetio sam da su se Sepli i
Amerika zadrž ali u razgovoru s njenom drugaricom. Imala je dugu
talasastu kosu, a kož a joj je još bila preplanula od letnjeg raspusta. Nije
imala najveć e sise koje sam video, ali oč i... imale su neku č udnu sivu boju.
Nekako poznatu.
Sigurno se nismo ranije sreli, ali njeno lice me je podsetilo na neš to š to
nisam mogao tačno da odredim.
Ustao sam i krenuo ka njoj. Imala je kosu porno-glumice i lice anđela.
Oč i su joj bile bademaste i neobič no lepe. Ali tada sam primetio: iza lepote
i prividne nevinosti krilo se neš to drugo, neš to hladno i prorač unato. Cak i
kad se nasmeš ila, video sam greh usađen u nju tako duboko da ga nijedan
dž emper nije mogao sakriti. Te oč i su lebdele iznad njenog sić uš nog nosa i
glatkih crta. Svima ostalima izgledala je č isto i naivno, ali ta devojka je
neš to krila. Znao sam samo zato š to je isti takav greh č uč ao i u meni
č itavog ž ivota. Samo š to je ona svoj č uvala duboko u sebi, a ja sam svoj
redovno puštao iz kaveza.
Gledao sam u Seplija dok nije osetio da zurim. Kad je pogledao u mom
pravcu, glavom sam mu pokazao na Golubicu.
Ko je to?, izgovorio sam neč ujno. Odgovorio mi je zbunjenim
mrštenjem.
Ona, nečujno sam ponovio.
Iskrivio je usta u priglup osmeh koji je uvek nameš tao kad se spremao
da me nadrka.
„Šta?”, upitao je glasnije nego što je bilo neophodno.
Primetio sam da devojka zna da govorimo o njoj, jer nije dizala glavu i
pretvarala se da ne čuje.
Sezdeset sekundi u Golubič inom prisustvu i ukapirao sam dve stvari:
nije mnogo govorila, a kad jeste, bila je pomalo kuč ka. Ali ne znam...
upravo mi se to i dopalo kod nje. Namestila je fasadu da bi odbijala od
sebe kretene kao što sam ja, ali to je samo učvrstilo moju odluku.
Zakolutala je oč ima na mene treć i ili č etvrti put. Iš ao sam joj na ž ivce i
to me je prilič no zabavljalo. Devojke se obič no nisu ophodile prema meni
sa čistim prezirom, čak ni kad sam ih izbacivao iz stana.
Kad mi nije upalio čak ni najbolji osmeh, krenuo sam u napad.
„Je l’ ti to imaš tik?”
„Šta?”, upitala je.
„Tik. Oč i ti neprestano kolutaju.” Da je pogled mogao da ubije,
iskrvario bih na podu. Morao sam da se nasmejem. Bila je nadobudna i
đavolski nepristojna. Svakim trenutkom mi se sve više dopadala.
Uneo sam joj se u lice. „Doduš e, imaš neverovatne oč i. Koja je to boja?
Siva?”
Smesta je pognula glavu i kosom sakrila lice. Pun pogodak. Bilo joj je
neprijatno, što je značilo da napredujem.
Amerika je odmah uskoč ila i upozorila me pogledom. Nisam mogao da
je krivim. Videla je beskrajan niz devojaka kako dolaze u moj stan i odlaze
iz njega. Nisam ž eleo da naljutim Ameriku, ali nije mi delovala ljutito. Pre
bih rekao da joj je bilo zabavno.
„Nisi njen tip”, dobacila mi je.
Zinuo sam, prihvativši igru. „Ja sam svačiji tip!”
Golubica je virnula u mene i osmehnula se. Preplavilo me je neko toplo
oseć anje, verovatno samo luđač ki nagon da devojku bacim na kauč . Bila je
drugačija, pravo osveženje.
„A! Osmeh!”, uzviknuo sam. Kakav osmeh, bilo je to neš to najlepš e š to
sam ikada video, ali nije mi padalo na pamet da sjebem igru baš kad mi je
krenulo. „Ipak nisam samo pokvareno đubre. Drago mi je š to smo se
upoznali, Golubice.”
Ustao sam, zaobiš ao sto i sagnuo se do Amerikinog uha. „Pomozi mi
ovde, hoćeš li? Biću dobar, kunem se.”
Pomfrit mi je poleteo u lice.
„Sklanjaj usta od uha moje devojke, Treve!”, viknuo je Šepli.
Odmakao sam se i podigao ruke s najneduž nijim izrazom koji sam
uspeo da namestim. „Samo se druž im! Upoznajem se!” Hodao sam unazad
prema vratima, primetivš i grupicu devojaka. Otvorio sam vrata, a one su
me okružile kao krdo vodenih bivola pre nego što sam uspeo da izađem.
Odavno već nisam imao nikakav izazov. Da sve bude još č udnije, nisam
ni nameravao da spavam s njom. Smetalo mi je to š to me mož da smatra
smeć em, ali još viš e me je muč ilo to š to mi je stalo. Kako god, prvi put
posle duž eg vremena, neko mi je bio nepredvidiv. Golubica je bila suš ta
suprotnost devojkama koje sam upoznavao u Isternu i morao sam da
znam zašto.
Cejnijeva uč ionica je bila krcata.. Stigao sam do svog mesta preskač uć i
po dva stepenika, a zatim sam zaobiš ao gomilu golih nogu skupljenih oko
mog stola.
Klimnuo sam glavom. „Dame.”
Skladno su mrmljale i uzdisale.
Leš inari. Polovinu sam kresnuo još na prvoj godini, a druga polovina
mi je bila na kauč u već do jesenjeg raspusta. Osim devojke na kraju. So ija
mi se izoblič eno osmehnula. Lice joj je izgledalo kao da je gorelo u pož aru
a neko pokuš ao da ga ugasi viljuš kom. Bila je s nekolicinom brać e iz
bratstva. S obzirom na to da sam poznavao njihovu proš lost i njen nemar
prema zaš titi, smatrao sam je nepotrebnim rizikom, iako sam se ja obič no
pazio.
Naslonila se na laktove da bi mi se bolje zagledala u oč i. Osetio sam
potrebu da se stresem od gađenja, ali suzdrž ao sam se. Ne. Nisi vredna
toga, ni blizu.
Smeđokosa ispred mene okrenula se i zatreptala. „Cao, Trevise. Cujem
da se sprema zabava za parove u bratstvu.”
„Ne”, smesta sam odbrusio.
Napuć ila je donju usnu. „Ali... kad si mi rekao za to, mislila sam da ć eš
možda želeti da ideš.”
Kratko sam se nasmejao. „Gunđao sam zbog toga. To nije isto.”
Plavuša pored mene nagnula se napred. „Svi znaju da Trevis Medoks ne
ide na žurke za parove. Moliš se pred pogrešnom crkvom, Krisi.”
„Ma nemoj. Tebe niko ništa nije pitao”, mrštila se Krisi.
Dok su se ž ene svađale, primetio sam da je ž urno uš la Ebi. Maltene se
bacila za sto u prvom redu tik pre zvona.
Pre nego š to sam se uopš te zapitao zaš to, zgrabio sam papir, zaglavio
hemijsku u usta, odskakutao stepenicama i zavukao se u sto pored nje.
Malo je reć i da me je izraz na njenom licu zabavio i, iz meni nepoznatih
razloga, telo mi je preplavio adrenalin — baš kao uoči borbe.
„Dobro. Možeš hvatati beleške umesto mene.”
Gadio sam joj se, a to mi je samo prič inilo još viš e zadovoljstva.
Devojke su mi uglavnom bile neopisivo dosadne, ali ta me je zanimala. Bila
mi je č ak zabavna. Nisam je zbunjivao, bar ne na pozitivan nač in.
Povraćalo joj se od samog mog prisustva, a meni je to bilo neobično milo.
Osetio sam neodoljivu potrebu da otkrijem da li me zaista mrzi ili je
samo nepopustljiva. Primakao sam se. „Izvini... jesam li te nečim uvredio?”
Oč i su joj smekš ale pre nego š to je odmahnula glavom. Nije me mrzela.
Samo je želela da me mrzi. Bio sam daleko ispred nje. Ako ž eli da se igra,
igraćemo se.
„Pa u čemu je onda problem?”
Izgledala je kao da joj je neprijatno pred onim š to ć e reć i. „Neć u spavati
s tobom. Treba da odustaneš.”
O, da. Ovo ć e biti zabavno. „Nisam ni traž io da spavaš sa mnom... jesam
li?” Podigao sam pogled ka tavanici kao da moram da razmislim o tome.
„Što ne svratiš do nas večeras sa Amerikom?”
Iskrivila je usne kao da je namirisala nešto trulo.
„Neću ti se nabacivati, kunem se.”
„Razmisliću.”
Trudio sam se da se ne smeš kam previš e i da se ne odam. Ona se neć e
izvrnuti kao one leš inarke gore. Bacio sam pogled iza sebe i video da joj
sve ljutito bulje u potiljak. Znale su baš kao i ja. Ebi je bila drugač ija i za nju
ću morati da se potrudim. Konačno.
Nakon tri naž vrljane moguć e tetovaž e i dvadesetak puta slož ene
Rubikove kocke, predavanje se završ ilo. Projurio sam kroz hodnike pre
nego š to bi iko uspeo da me zaustavi. Bio sam brz, ali Ebi je već bila
napolju, dvadesetak metara ispred mene.
Proklet da sam. Pokuš avala je da me izbegne. Ubrzao sam korak da bih
je sustigao. „Jesi li razmislila?”
„Trevise!”, pozvala me je jedna devojka, poigravajuć i se kosom. Ebi je
produžila, a mene je devojka zadržala blebetanjem.
„Izvini, uf...”
„Heder.”
„Izvini, Heder... ja... moram da idem.”
Obgrlila me je. Potapš ao sam je po leđima, izmigoljio se iz njenog
stiska i udaljio se, pitajući se ko je.
Pre nego š to sam se setio ko je Heder, ugledao sam Ebine duge,
preplanule noge. Ubacio sam marlboro u usta i pritrč ao joj. „Gde sam ono
stao? O, da... razmišljala si.”
„O čemu pričaš?”
„Jesi li razmislila o tome da svratiš?”
„Ako kaž em da, hoć eš li prestati da me pratiš ?” Pretvarao sam se da
razmišljam, a zatim sam klimnuo glavom. „Da.”
„Onda ću doći.”
Sranje. Ne može biti tako lako. „Kada?”
„Večeras. Doći ću večeras.”
Zastao sam usred koraka. Nešto je smislila. Nisam očekivao da će preći
u napad. „Lepo”, rekao sam, glumeć i iznenađenost. „Vidimo se onda,
Golubice.”
Udaljila se i ne okrenuvš i se, kao da naš razgovor nije ostavio nikakav
utisak na nju. Nestala je iza drugih studenata koji su odlazili na svoja
predavanja.
Ugledao sam Seplijevu bejzbol kapu Univerziteta Istern. Nije nimalo
ž urio na informatiku. Namrš tio sam se. Mrzeo sam to predavanje. Ko
danas ne zna da radi na prokletom računaru?
Pridruž io sam se Sepliju i Ameriki dok su se stapali s rekom studenata
na glavnoj stazi. Ona se kikotala i gledala ga kako č avrlja sa mnom sa
sjajem u oč ima. Amerika nije bila leš inar. Bila je zgodna, da, ali umela je da
razgovara a da ne izgovori kao posle svake reč i i povremeno je bila veoma
zabavna. A najviš e mi se sviđalo to š to je doš la u naš stan tek nekoliko
nedelja posle njihovog prvog sastanka i š to se, i nakon š to su odgledali
film, sklupčani na kauču, vratila u dom.
Ali imao sam oseć aj da je probni period pre nego š to Sepli bude mogao
da je kresne pri kraju.
„Ćao, Mer”, klimnuo sam joj.
„Kako ide, Treve?”, upitala je. Uputila mi je ljubazan osmeh i odmah se
ponovo zagledala u Šeplija.
Bio je pravi srećnik. Takve devojke se ne nalaze često.
„Stigli smo”, objavila je Amerika i pokazala na svoj dom iza ugla.
Obavila je ruke oko Seplijevog vrata i poljubila ga. Uhvatio ju je za majicu s
obe strane i privukao je sebi pre nego što ju je pustio.
Mahnula nam je još jednom, poslednji put, a zatim se pridruž ila svom
prijatelju Finču na ulazu.
„Zaljubljuješ se u nju, jelda?”, upitao sam i udario Šeplija u ruku.
Gurnuo me je. „Ne tiče te se, majmune.”
„Ima li sestru?”
„Jedinica je. Ostavi i njene drugarice na miru, Treve. Ozbiljan sam.”
Nisu mu bile potrebne poslednje reč i. U oč ima mu se uvek jasno videlo
š ta oseć a i misli i oč igledno je bio ozbiljan — mož da č ak i pomalo oč ajan.
Nije se samo zaljubljivao. Već se zaljubio.
„Misliš na Ebi.”
Namrgodio se. „Mislim na sve njene drugarice. Cak i na Finč a. Ne
prilazi im.”
„Rođač e!”, uzviknuo sam i obgrlio ga oko vrata. „Jesi li zaljubljen?
Nateraćeš mi suze na oči!”
„Zavež i”, progunđao je. „Samo mi obeć aj da neć eš dirati njene
drugarice.”
Osmehnuo sam se. „Ništa ne obećavam.”
DRUGO POGLAVLJE
Povratna paljba
„Sta radiš ?”, upitao je Sepli. Stajao je nasred sobe, s patikama u jednoj
ruci i prljavim gaćama u drugoj.
„Uf, č istim?”, odvratio sam dok sam ubacivao rakijske č aš ice u maš inu
za pranje sudova.
„Vidim. Ali... zašto?”
Nasmeš io sam se, leđima okrenut Sepliju. Ispraš ić e mi dupe.
„Očekujem društvo.”
„Pa?”
„Dolazi Golubica.”
„Ha?”
„Ebi, Šepe. Pozvao sam Ebi.”
„Druže, ne. Ne! Nemoj ovo da mi sjebeš, čoveče. Molim te, nemoj.”
Okrenuo sam se i skrstio ruke na grudima. „Pokuš ao sam, Sepe. Jesam.
Ali ne znam.” Slegao sam ramenima. „Ima neš to u vezi s njom. Nisam
mogao da se suzdržim.”
Vilica mu je zaigrala, a onda je uleteo u sobu i zalupio vratima.
Napunio sam maš inu, a onda sam obiš ao kauč da proverim da li mi je
promakao neki odbač eni prazni omot kondoma. Ne bih voleo da to
objašnjavam.
Nije bila tajna da sam kresnuo polovinu lepih koleginica na Isternu, ali
nisam video razlog da ih na to podseć am kad mi dođu u stan. Sve zavisi od
toga kako se predstaviš.
Ali Golubica. Trebać e mi mnogo viš e od laž nog reklamiranja da je
povalim na kauč u. Za poč etak sam reš io da idem korak po korak. Ako se
usmerim na krajnji ishod, lako bih mogao da sjebem č itav proces. Ona je
sve primeć ivala. Bila je daleko manje naivna od mene; nekoliko svetlosnih
godina. Čitav poduhvat je bio vrlo neizvestan.
Bio sam u spavać oj sobi i razvrstavao prljav veš kad sam zač uo da se
ulazna vrata otvaraju. Sepli je obič no osluš kivao zvuk zaustavljanja
Amerikinog automobila i žurio da je dočeka na vratima.
Pičkica.
Mrmljanje, a zatim zatvaranje Seplijevih vrata, bilo mi je znak. Uš ao
sam u dnevnu sobu, a tamo je sedela ona: naoč are, kosa pokupljena na
temenu i neš to nalik na pidž amu. Neš to š to kao da je trunulo na dnu korpe
za veš.
Jedva sam odoleo porivu da prasnem u smeh. Nikad ranije nijedna riba
nije doš la u moj stan u takvom izdanju. Moja ulazna vrata su videla teksas
suknje, haljine, č ak i providne uzane haljinice preko majuš nog bikinija.
Nekoliko puta — razmazanu š minku i svetlucav losion za telo. Pidž amu —
nikad.
Odmah mi je bilo jasno zaš to je tako lako pristala da dođe. Htela je da
mi se smuč i, pa da je ostavim na miru. Da tako nije izgledala apsolutno
seksi, mož da bi i uspela, ali kož a joj je bila besprekorna, a nenaš minkano
lice i okvir naočara još više su joj istakli oči.
„I bilo je vreme da dođeš ”, rekao sam i seo na kauč . Isprva je, izgleda,
bila ponosna na svoju zamisao, ali, kako smo nastavili da prič amo a ja
ostao nedokuč iv, postalo je jasno da joj je plan propao. Sto se manje
smeš kala, ja sam se sve tež e suzdrž avao da ne razvuč em osmeh od uva do
uva. Bila je tako zabavna. Jednostavno nisam mogao da to ne primetim.
Sepli i Amerika su nam se pridruž ili desetak minuta kasnije. Ebi je bila
smuš ena, a ja sam bio prokleto opijen. Razgovarali smo o svemu i
svač emu. Sumnjala je da umem da napiš em i najjednostavniji rad i
ispitivala me je odakle mi sklonost ka tuč i. Nekako mi se sviđalo da
razgovaram s njom o obič nim stvarima. To mi je bilo draž e od neprijatnog
zadatka da je š aljem kuć i odmah poš to je kresnem. Nije me razumela, a
želeo sam da me razume, iako sam joj izgleda išao na živce.
„Šta si ti, Karate Kid? Gde si naučio da se boriš?”
Sepliju i Ameriki je izgleda bilo neprijatno zbog Ebi. Ne znam zaš to;
meni njena pitanja nisu smetala. To š to nisam mnogo prič ao o svom
detinjstvu nije značilo da ga se stidim.
„Tata mi je pio i imao preku narav, a č etvorica starije brać e su nasledili
taj kretenski gen.”
„O”, jednostavno je izustila. Obrazi su joj pocrveneli i tog trenutka sam
osetio bol u grudima. Nisam bio siguran zaš to, ali pogodilo me je. „Nemoj
da se stidiš, Golubice. Tata je prestao da pije. Braća su odrasla.”
„Ne stidim se.” Govor tela ju je odavao. Muč io sam se da smislim kako
da promenim temu, a onda mi je pao na pamet njen seksi, odrpani izgled.
Umesto postiđenosti, ponovo je postala razdraž ljiva, š to mi je daleko viš e
odgovaralo.
Amerika je predlož ila da gledamo televiziju. Poslednje š to sam ž eleo
bilo je da budem u sobi sa Ebi a da ne mož emo da razgovaramo. Ustao
sam. „Jesi li gladna, Golubice?”
„Već sam jela.”
Amerika se namrš tila. „Ne, nisi. O... hm... tako je. Zaboravila sam.
Pokupila si... picu? Pre nego što smo pošle.”
Ebi se ponovo postidela, ali brzo je to prikrila ljutnjom. Nije mi trebalo
mnogo da otkrijem njen emocionalni obrazac.
Otvorio sam vrata, trudeć i se da zvuč im opuš teno. Nikad mi nije bilo
toliko stalo da budem nasamo s devojkom — naroč ito da ne bih imao seks
s njom. „Hajde. Sigurno si gladna.”
Ramena su joj se blago opustila. „Kuda ideš?”
„Kud god ž eliš . Mož emo i do picerije.” Utroba mi se zgrč ila. Mož da sam
se time malo razotkrio.
Osmotrila je svoju trenerku. „Nisam baš obučena.”
Nije imala pojma koliko je lepa. Zbog toga mi je bila još privlač nija.
„Lepo izgledaš. Hajdemo, umirem od gladi.”
Cim se popela iza mene na harli, konač no sam mogao pravilno da
razmiš ljam. Misli su mi inač e bile mnogo opuš tenije na motoru. Nogama
mi je č vrsto obuhvatila kukove, ali i to mi je neobič no prijalo. Gotovo sam
osetio olakšanje.
Kraj nje sam se oseć ao č udno izgubljenim. To mi se nije sviđalo, ali
podseć alo me je da je ona tu, pa mi je prijalo koliko me je i uznemiravalo.
Odluč io sam da se saberem. Ebi je mož da golubica, ali bila je samo
prokleta devojka. Nije bilo potrebe da se uzbuđujem.
Osim toga, nešto je krila iza te fasade dobre devojke. Zamrzela me je na
prvi pogled jer ju je ranije povredio neko kao ja. Doduš e, ni sluč ajno nije
bila kurva. Cak ni preobrać ena kurva. Mogao sam da ih prepoznam na
kilometar. Maska mi se lagano topila. Konač no sam pronaš ao devojku koja
je bila dovoljno zanimljiva da je upoznam, a neka verzija mene već ju je
povredila.
Iako smo se tek upoznali, izluđivala me je pomisao na nekog drkadž iju
koji je povredio Golubicu. Pomisao da me Ebi povezuje s nekim ko bi je
povredio bila je još gora. Usporio sam kad sam skrenuo ka piceriji. Vož nja
nije bila dovoljno duga da dovedem u red zbrku u glavi.
Nisam ni razmiš ljao o brzini, pa sam, kad je Ebi skoč ila s motora i
povikala na mene, morao da se nasmejem. „Pridrž avao sam se
ograničenja.”
„Da, da smo bili na auto-putu!” Razvezala je raš čupanu punđu s glave i
prstima prošla kroz dugu kosu.
Zurio sam u nju dok ju je ponovo umotavala i vezivala. Pretpostavio
sam da tako izgleda ujutro, a onda sam morao da se prisetim prvih deset
minuta Spasavanja redova Rajana da mi se ne digne. Krv. Vrisci. Rasuta
utroba. Granate. Puščana paljba. Još krvi.
Pridržao sam joj vrata. „Ne bih dozvolio da ti se bilo šta desi, Golubice.”
Ljutito je proš la pored mene i uš la u restoran, ne obaziruć i se na moj
gest. Kakva prokleta š teta; bila je prva devojka kojoj sam pož eleo da
otvorim vrata. Jedva sam čekao taj trenutak, a ona ga nije ni primetila.
Pošto sam ušao za njom, uputio sam se u separe u uglu gde sam obično
sedeo. Clanovi fudbalskog tima su sedeli za nekoliko stolova skupljenih na
sredini prostorije. Već su poč eli da se podsmevaju tome š to sam uš ao s
devojkom, pa sam zaškrgutao zubima. Nisam želeo da Ebi to čuje.
Prvi put u ž ivotu sam se stideo svog ponaš anja. Ali to nije trajalo dugo.
Kad sam pogledao u Ebi, mrzovoljnu i nezadovoljnu s druge strane stola,
odmah sam se oraspoložio.
Poruč io sam dva piva. Izraz gađenja na njenom licu me je zatekao.
Konobarica mi se napadno nabacivala, a Ebi je bila nezadovoljna. Oč ito
sam joj išao na živce bez imalo truda.
„Često dolaziš ovamo?”, upitala je i bacila pogled na konobaricu.
Dođavola, da. Bila je ljubomorna. Cekaj. Mož da me je odbijao nač in na
koji su se žene ponašale prema meni. Ne bi me ni to iznenadilo. Ta devojka
mi je mutila pamet.
Naslonio sam se laktovima na sto, reš en da joj ne dopustim da primeti
kako deluje na mene. „Dakle, kakva je tvoja prič a, Golubice? Mrziš li sve
muškarce, ili samo mene?”
„Rekla bih — samo tebe.”
Morao sam da se nasmejem. „Ne mogu da te provalim. Ti si prva kojoj
sam se zgadio i pre seksa. Nisi sva smuš ena kad razgovaraš sa mnom i ne
pokušavaš da mi privučeš pažnju.”
„Nema tu nikakve tajne. Jednostavno mi se ne sviđaš.”
Jao. „Ne bi bila ovde da ti se ne sviđam.”
Upornost mi se isplatila. Celo joj se razvedrilo, a kož a oko oč iju
opustila.
„Nisam rekla da si loš . Samo ne volim da se o meni unapred zaključ uje
samo zato što imam vaginu.”
Sta god da me je obuzelo, nisam mogao viš e da se suzdrž avam. Uzalud
sam guš io smeh, a onda sam prasnuo. Ipak me nije smatrala kretenom;
samo joj se nije dopao moj pristup. To se mož e lako popraviti. Preplavio
me je talas olakš anja i godinama se nisam tako neobuzdano smejao.
Možda i nikad.
„0 bože! Ubijaš me! To je to. Moramo biti prijatelji. Ne prihvatam 'ne'
kao odgovor.”
„Nemam niš ta protiv da budemo prijatelji, ako neć eš na svakih pet
sekundi pokušavati da mi se uvučeš u gaćice.”
„Nećeš spavati sa mnom. Kapiram.”
I to je bilo to. Nasmeš ila se i tog trenutka se otvorio č itav svet novih
moguć nosti. Kroz mozak su mi proletele slike pornić a s Golubicom, a onda
se ceo sistem sruš io i zavrteo se dokumentarac o plemenitosti i ž elji da ne
sjebem to čudno prijateljstvo koje smo upravo otpočeli.
Osmehnuo sam se i ja njoj. „Imaš moju reč . Neć u ni pomisliti na tvoje
gaćice... osim ako ti to ne budeš želela.”
Spustila je male laktove na sto i naslonila se na njih. Oč i su mi se,
naravno, odmah spustile na njene sise, pritisnute o ivicu stola. „A to se
neće dogoditi, tako da možemo biti prijatelji.” Izazov prihvaćen.
„A kakva je tvoja prič a?”, upitala me je. „Jesi li uvek bio Trevis „Besan
Pas” Medoks, ili tek otkako si doš ao ovamo?” Prstima obe ruke je
napravila navodnike u vazduhu kad je izgovorila taj grozni prokleti
nadimak.
Ukoč io sam se. „Ne. To je pokrenuo Adam posle moje prve borbe.”
Mrzeo sam to ime, ali ostalo mi je. Svima ostalima se izgleda dopadalo, pa
je Adam nastavio da ga koristi.
Posle nelagodne tiš ine, konač no je progovorila. „I to je sve? Neć eš mi
reći ništa o sebi?”
Izgleda da joj nadimak nije smetao, ili je jednostavno prihvatila
objaš njenje. Nikad nisam bio siguran kad ć e se uvrediti ili poludeti, a kad
će biti razumna i smirena. Dođavola, nisam mogao da je se zasitim.
„Šta želiš da znaš?”
Slegla je ramenima. „Uobič ajene stvari. Odakle si, š ta ž eliš da budeš
kad odrasteš... takvo nešto.”
Morao sam da se pomuč im da odagnam napetost iz ramena. Razgovor
o meni — naroč ito o mojoj proš losti — nije mi bio prijatan. Neodređeno
sam odgovarao, ali onda sam č uo jednog fudbalera kako se podsmeva. Ne
bi mi to toliko zasmetalo da se nisam plaš io trenutka kad ć e Ebi shvatiti
čemu se smeju. U redu, lažem. To bi me izludilo bila ona prisutna ili ne.
Nastavila je da se raspituje za moju porodicu i studije, a ja sam se
trudio da ne skoč im sa stolice i sve ih odjednom pregazim. Sto mi je bes
jače ključao, bivalo mi je sve teže da se usredsredim na razgovor.
„Čemu se smeju?”, konačno je upitala, pokazujući na bučan sto.
Odmahnuo sam glavom. „Reci mi”, bila je uporna.
Stisnuo sam usne u tanku liniju. Ako ode, verovatno neć u dobiti drugu
priliku, a oni gadovi ć e imati još viš e razloga za smeh. Upitno me je
posmatrala.
Jebiga. „Smeju se meni š to sam morao prvo da te izvedem na več eru.
Obično ne radim... tako.”
„Prvo?“
Kad je shvatila, lice joj se ukočilo. Smučilo joj se što je tu sa mnom.
Ustuknuo sam, čekajući da ljutito izjuri.
Povila je ramena. „Uplaš ila sam se da ti se smeju š to te vide sa mnom
ovako obučenom, a misle da ću da spavam s tobom”, progunđala je.
Čekaj. Šta? „A što da me ne vide s tobom?”
Obrazi su joj se zarumeneli i spustila je pogled na sto. „O č emu smo
razgovarali?”
Uzdahnuo sam. Brinula je za mene. Mislila je da joj se smeju zbog
izgleda. Golubica ipak nije tako tvrdokorna. Odluč io sam da nastavim s
pitanjima pre nego što se predomisli.
„O tebi. Šta ti je glavni predmet?”
„O, uf, opš teobrazovni predmeti, zasad. Još sam neodluč na, ali
naginjem ka računovodstvu.”
„Ali nisi odavde. Mora da si pridošlica.”
„Vičita. Kao i Amerika.”
„Kako si završila ovde iz Kanzasa?”
„Jednostavno smo morale da pobegnemo.”
„Od čega?”
„Od mojih roditelja.”
Bež ala je. Imao sam oseć aj da su dž emper i biseri koje je nosila one
noć i kad smo se sreli samo fasada. Ali š ta skriva? Lič na pitanja su je brzo
uzrujala, ali, pre nego š to sam stigao da promenim temu, Kajl iz
fudbalskog tima je nešto dobacio.
Klimnuo sam glavom. „Dakle, zašto Istern?”
Neš to je odgovorila. Nisam č uo odgovor, kakav god bio. Kikotanje i
glupo dobacivanje fudbalskog tima prigušilo je njene reči.
„Druže, psa treba da šetaš, a ne da ga krešeš.”
Viš e nisam mogao da se suzdrž im. Ne samo š to nisu poš tovali mene
nego nisu poš tovali ni Ebi. Ustao sam i nač inio korak-dva, a oni su poleteli
ka vratima, gurajuć i jedan drugog, saplić uć i se i teturajuć i preko desetak
pari stopala.
Ebi mi je prodorno zurila u potiljak i to me je dozvalo pameti, pa sam
se vratio u separe. Podigla je obrvu, a razdraž ljivost i ljutnja smesta su mi
se istopile.
„Htela si da kaž eš zaš to si odabrala Istern , podsetio sam je.
Pretvaranje da se taj mali ispad nije dogodio verovatno je bilo i najbolji
način da nastavimo.
„Teš ko mi je da objasnim”, slegla je ramenima. „Valjda mi se to č inilo
ispravnim.”
Ako je postojao izraz kojim bi se moglo objasniti kako sam se oseć ao
tog trenutka, onda je to bilo to. Nisam imao pojma š ta radim ni zaš to, ali
to š to sam sedeo s njom u tom separeu donelo ini je neobič an oseć aj
smirenosti. Čak i usred besa.
Nasmešio sam se i otvorio jelovnik. „Znam na šta misliš.”
TREĆE POGLAVLJE
Beli vitez
Sepli je stajao na vratima kao zaljubljeni idiot i mahao Ameriki dok je

kretala automobilom s parkirališ ta. Zatvorio je vrata, a zatim se sruš io na
fotelju s najglupljim mogućim osmehom na licu.
„Ti si odlepio”, rekao sam mu.
„Ja? Trebalo je da vidiš sebe. Ebi je jedva čekala da zbriše odavde.”
Namrš tio sam se. Ja nisam primetio da je ž urila, ali sad kad je Sepli to
spomenuo, setio sam se da je zaista bila prilič no ć utljiva kad smo se
vratili. „Misliš?”
Nasmejao se, protegao leđa na fotelji i podigao naslon za noge. „Mrzi
te. Odustani.”
„Ne mrzi me. Dogovorio sam izlazak — večera.”
Podigao je obrve. „Izlazak? Treve! Sta to radiš ? Ako je ovo za tebe samo
igra i ako zajebeš i mene, ubiću te na spavanju.”
Seo sam na kauč i dohvatio daljinski. „Ne znam š ta radim, ali ne igram
se.”
Šepli je delovao zbunjeno. Nisam hteo da vidi kako sam zbunjen i sam.
„Nisam se š alio”, dodao je, ne odvajajuć i pogled od televizije. „Udavić u
te.”
„Cuo sam te”, prasnuo sam. Izluđivalo me je to š to nisam sav svoj, a
onda mi još i ova veverica preti smrć u. Zagrejani Sepli mi je iš ao na ž ivce.
A zaljubljeni Šepli je bio gotovo nepodnošljiv.
„Sećaš li se Anje?”
„Ovo nije isto”, pobunio se, ozlojeđen. „S Mer je drugač ije. Mer je ona
prava.”
„I to znaš nakon nekoliko meseci?”, upitao sam sumnjič avo. „Znao sam
čim sam je ugledao.”
Odmahnuo sam glavom. Mrzeo sam kad je takav. Kad mu iz dupeta
izleć u jednorozi i leptiri, a srca lebde u vazduhu. Na kraju mu uvek slome
srce, a onda ja moram bar š est meseci da vodim rač una da se ne ubije od
pića. Ali Ameriki se to izgleda dopadalo.
Kako god. Nema te devojke zbog koje bih ja cmizdrio ili se napijao kad
bih je izgubio. Ako ne ostanu, nisu ni bile vredne. Sepli je ustao i protegao
se, pa krenuo prema svojoj sobi. „Sereš, Šepe.”
„Otkud ti znaš?”, uzvratio je.
Bio je u pravu. Nisam nikad bio zaljubljen, ali nisam mogao ni da
zamislim da bih se tako promenio.
Odluč io sam da i ja odem na spavanje. Svukao sam se i mrzovoljno
legao. Cim mi je glava dodirnula jastuk, poč eo sam da razmiš ljam o Ebi.
Vrteo sam u glavi doslovno č itav naš razgovor. Nekoliko puta je pokazala
trač ak zanimanja. Nije me potpuno mrzela i to mi je pomoglo da se
opustim. Nisam se baš izvinjavao zbog glasa koji me je pratio, ali ona nije
ni oč ekivala da se pretvaram. Zene me nisu č inile nervoznim. U Ebinom
druš tvu sam istovremeno bio rasejan i koncentrisan. Uznemiren i
opuš ten. Ljut i prokleto oš amuć en. Nikad nisam bio u takvom raskoraku
sa samim sobom. Zbog takvog oseć aja, ž eleo sam samo da budem još viš e
s njom.
Posle dvoč asovnog buljenja u tavanicu i razmiš ljanja hoć u li je sutra
ponovo videti, odlučio sam da ustanem i pronađem bocu viskija u kuhinji.
Ciste č aš ice su bile u maš ini, pa sam izvukao jednu i napunio je do
vrha. Iskapio sam je i nasuo još jednu. Popio sam, spustio č aš u u sudoperu
i okrenuo se. Šepli je stajao na vratima s podsmešljivim izrazom.
„Znači, počelo je.”
„Onog dana kad si se ti pojavio na porodič nom stablu, doš lo mi je da ga
posečem.”
Kratko se nasmejao i zatvorio vrata svoje sobe.
Vratio sam se u spavaću sobu, ljut što nisam mogao da se svađam.
Jutarnja predavanja su se otegla i nedogled i malo sam se gadio

samom sebi zbog toga š to sam samo č ekao da otrč im u kantinu. Nisam ni
znao hoće li Ebi biti tamo. Ali bila je.
Brazil je sedeo prekoputa nje i ć askao je sa Seplijem. Blago sam se
namrgodio, a zatim sam uzdahnuo - malo od olakš anja, a pomalo i
pomiren sa činjenicom da sam slab.
Servirka mi je napunila posluž avnik ko zna č ime, a onda sam priš ao
stolu i stao tačno prekoputa Ebi.
„Sediš na mom mestu, Brazile.”
„O, je li ona jedna od tvojih devojaka, Treve?”
Ebi je odmahnula glavom. „Ni slučajno.”
Prič ekao sam, a onda me je Brazil posluš ao i preneo posluž avnik ilo
praznog mesta na kraju dugačkog stola.
„Sta ima, Golubice?”, obratio sam joj se, č ekajuć i da prospe otrov u
mom pravcu. Na moje veliko iznenađenje, nije pokazala znake ljutnje.
„Šta je to?” Zurila je u moj poslužavnik.
Pogledao sam u vruć u meš avinu. Započ ela je neobavezan razgovor. Još
jedan dobar znak. „Te kuvarice me plaš e. Ne smem da prigovaram
njihovim kulinarskim veštinama.”
Posmatrala me je dok sam viljuš kom gurkao hranu po tanjiru i traž io
neš to jestivo, a onda kao da joj je paž nju odvuklo mrmljanje okoline. Za
ostale studente Isterna bila je novost to š to sam pravio frku oko sedenja
prekoputa nekog. Ni sam nisam bio siguran zašto sam to uradio.
„Grrr... onaj test iz biologije je posle ruč ka”, zaječ ala je Amerika. „Jesi li
učila?”, upita Ebi.
Amerika je nabrala nos. „Bož e, ne. Citavu noć sam ubeđivala svog
dečka kako nećeš spavati s Trevisom.”
Šepli se snuždio na pomen sinoćnog razgovora.
Fudbaleri s kraja stola su se utiš ali da č uju naš razgovor, a Ebi se
spustila na stolici, sevajući pogledom na Ameriku.
Bilo joj je neprijatno. Ko zna zašto, mrzela je da bude u centru pažnje.
Amerika se nije obazirala i gurnula je Seplija ramenom, ali on se nije
razvedrio.
„Bož e, Sepe. Toliko te to muč i, ha?” Bacio sam kesicu keč apa na njega,
pokuš avajuć i da ga oraspolož im. Ostali studenti su tada usmerili paž nju
na Šeplija i Ameriku, u nadi da će imati o čemu da pričaju.
Sepli nije odgovorio, ali Ebi me je kriš om gledala svojim sivim oč ima
iznad blagog osmeha. Tog dana me je pratila sreć a. Ne bi mogla da me
mrzi ni da hoć e. Ne znam zaš to sam toliko brinuo. Nisam nameravao da
budemo u vezi ili takvo neš to. Delovala mi je kao savrš en platonski ogled.
U osnovi je bila dobra devojka - iako pomalo ljuta - i nisam joj trebao ja da
joj sjebem njen petogodišnji plan. Ako ga je imala.
Amerika je protrljala Seplijeva leđa. „Bić e on dobro. Samo ć e mu
trebati malo vremena da poveruje u to kako je Ebi otporna na tvoje
zavodničke sposobnosti.”
„Nisam ni pokušao da je zavedem”, rekao sam. Baš sam lepo
napredovao, a onda je Amerika poč ela da mi potapa bojni brod. „Samo
smo prijatelji.”
Ebi je pogledala u Šeplija. „Rekla sam ti. Nemaš razloga za brigu.”
Pogledao ju je u oč i, a onda mu je izraz smekš ao. Kriza je spreč ena. Ebi
je spasla stvar.
Malo sam sač ekao, smiš ljajuć i š ta da kaž em. Zeleo sam da je pozovem
da svrati kasnije, ali to bi posle Amerikine izjave bilo baš jadno. Pala mi je
na pamet sjajna zamisao, pa nisam oklevao. „Jesi li ti učila?”
Namrš tila se. „Nikakvo uč enje mi neć e pomoć i s biologijom. To mi
jednostavno ne ulazi u glavu.”
Ustao sam i pokazao glavom na vrata. „Hajdemo.”
„Šta?”
„Idemo po tvoje beleške. Pomoći ću ti oko učenja.”
„Trevise...
„Diži dupe, Golubice. Rasturićeš taj test.”
Naredne tri sekunde su mi bile mož da i najduž e u ž ivotu. Konač no je
ustala. Proš la je pored Amerike i povukla je za kosu. „Vidimo se na č asu,
Mer.”
Nasmešila se. „Zauzeću ti mesto. Trebaće mi sva moguća pomoć.”
Pridrž ao sam joj vrata dok smo izlazili iz kantine, ali ona kao da to nije
ni primetila. Ponovo sam se strašno razočarao.
Ruku zavuč enih u dž epove, održ avao sam korak s njom na kratkom
putu do Morgan hola, a zatim sam je posmatrao dok je petljala oko ključa.
Konač no je otvorila vrata i bacila knjigu iz biologije na krevet. Sela je i
prekrstila noge, a ja sam se sruč io na tvrd i neudoban duš ek. Nije ni č udo
š to su sve devojke sa Isterna bile mrzovoljne. Nikako nisu mogle da se
dobro naspavaju noću na tim prokletim dušecima. Gospode bože.
Otvorila je udž benik i bacio sam se na posao. Preš li smo ključ ne tač ke
poglavlja. Sviđalo mi se kako me je posmatrala dok sam govorio. Gotovo
kao da se hvata za svaku reč , a istovremeno se č udi tome š to uopš te znam
da č itam. Nekoliko puta sam joj po izrazu otkrio da ne razume, pa sam se
na to vrać ao, i tada bi joj se oč i razvedrile. Posle toga sam se još viš e
trudio zbog tog sjaja na njenom licu.
I pre nego š to sam postao svestan toga, doš lo je vreme da krene na č as.
Uzdahnuo sam, a onda sam je šaljivo udario udžbenikom po glavi.
„Shvatila si. Prešla si ovaj udžbenik uzduž i popreko.”
„Pa... videćemo.”
„Otpratić u te do uč ionice. Ispitivač u te usput.” Cekao sam da me
ljubazno odbije, ali ona mi se blago osmehnula i klimnula glavom.
Izaš li smo u hodnik, a ona je uzdahnula. „Neć eš se ljutiti ako zabrljam
na ovom testu, zar ne?”
Brinula je da ć u se naljutiti na nju? Nisam bio siguran š ta da mislim o
tome, ali osećao sam se jebeno neverovatno.
„Neć eš zabrljati, Golubice. Doduš e, za sledeć i test moramo poč eti da
uč imo ranije”, izjavio sam, prateć i je do fakultetske zgrade. Postavljao sam
joj pitanje za pitanjem. Na već inu je odmah odgovorila, s nekima je
oklevala, ali na sva je odgovorila tačno.
Stigli smo do vrata uč ionice i na licu sam joj proč itao zahvalnost. Ipak,
bila je previše ponosna da bi priznala.
„Rasturi ga”, pož eleo sam joj, jer nisam bio sasvim siguran š ta da
kažem.
Pored nas je prolazio Parker Hejs i klimnuo mi je glavom. „Ćao, Treve.”
Mrzeo sam tog kretena. „Parkeru”, uzvratio sam i takođe klimnuo.
Parker je bio jedan od onih frajera koji su voleli da me prate unaokolo i
koriste svoj status belog viteza da neš to povale. Voleo je za mene da kaž e
da sam ž enskaroš , ali Parker je, u stvari, samo igrao prefriganije. Nije bio
iskren u vezi sa svojim osvajanjima. Pretvarao se da mu je stalo, a onda bi
ih lako izneverio.
Jedne noć i na prvoj godini, doveo sam Dž enet Litlton iz Crvenih vrata u
stan. Parker se nabacivao njenoj drugarici. Obojica smo otiš li svojim
putem iz kluba i, nakon š to sam je kresnuo ne pretvarajuć i se da ž elim
vezu, pozvala je drugaricu, sva ljuta, da dođe po nju. Drugarica je još bila s
Parkerom, pa je na kraju on odvezao i Dženet kući.
Posle toga, imao je novu prič u o svojim osvajanjima. Koju god devojku
da kresnem, on je obič no skupljao moje ostatke pomoć u prič e kako je
spasao Dženet.
Trpeo sam ga, ali jedva.
Zagledao se u Golubicu i oči su mu smesta zasjale. „Ćao, Ebi.”
Nisam razumevao zaš to toliko uporno juri iste devojke kao ja, ali iš ao
je s njom na predavanja nekoliko nedelja, a tek je sad pokazao zanimanje.
Pomisao na to da se tako ponaš a zato š to je prič ala sa mnom gotovo me je
razbesnela.
„Cao”, odgovorila je, zateč ena. Oč ito joj nije bilo jasno zaš to joj se
odjednom obraća. Pisalo joj je na licu. „Ko je to?”, upitala je.
Nezainteresovano sam slegao ramenima, ali doš lo mi je da pretrč im
preko uč ionice i razbijem mu tu uš togljenu guzicu. „Parker Hejs”,
odgovorio sam. Od njegovog imena mi je ostao loš ukus u ustima. „Jedan
od brać e iz Sigme tau.” Ni te reč i mi nisu prijale. Imao sam brać u i iz
bratstva i po krvi. Parker mi nije bio ni jedno ni drugo. Pre zakleti
neprijatelj koga držiš blizu da bi ga motrio.
„Ti si u bratstvu?.”, upitala je i nabrala nosić . „Sigma tau, kao i Sep.
Mislio sam da znaš.”
„Pa... ne deluješ mi kao... taj tip”, izjavila je, odmeravajuć i mi tetovaž e
na podlakticama.
Cinjenica da Ebi ponovo gleda u mene smesta me je oraspolož ila. „Tata
mi je ovde diplomirao, a brać a su mi sva u Sigma tau. To nam je
porodično.”
„I očekivali su od tebe da se zavetuješ?”, upitala je sumnjičavo.
„Ne baš . Oni su svi dobri momci”, rekao sam, prelistavajuć i njene
papire. Pružio sam joj ih. „Bolje kreni na čas.”
Uputila mi je onaj svoj besprekorni osmeh. „Hvala na pomoć i.” Gurnula
me je laktom, a ja sam joj se nasmešio.
Uš la je u uč ionicu i sela pored Amerike. Parker je piljio u nju dok su
razgovarale. Zamiš ljao sam kako diž em sto i udaram ga njime u glavu dok
sam iš ao hodnikom. Poš to tog dana viš e nisam imao č asova, nije bilo
razloga da se zadrž avam. Duga vož nja harlijem pomogla bi mi da skrenem
misli s Parkerovog udvaranja Ebi i ne poludim, pa sam krenuo duž im
putem kuć i da bih imao viš e vremena za razmiš ljanje. Sreo sam nekoliko
studentkinja koje bi vredelo povaliti, ali stalno mi se priviđalo Ebino lice
— toliko često da sam samom sebi išao na živce.
Bio sam ozloglaš eno govno prema svakoj devojci starijoj od š esnaest s
kojom sam nasamo razgovarao — još od svoje petnaeste. Naš a prič a je
mogla da bude tipič na: bitanga se zaljubljuje u princezu, ali Ebi to nije bila.
Nešto je krila. Možda nas je to i povezalo: šta god da je ostavila iza sebe.
Zaustavio sam se na parkirališ tu ispred zgrade i siš ao s motora. Toliko
o bistrijem razmiš ljanju na harliju. Niš ta od onoga š to mi se upravo
motalo po glavi nije imalo nikakvog jebenog smisla. Samo sam pokuš avao
da opravdam svoju uvrnutu opsednutost njom.
Raspolož enje mi se odjednom pokvarilo, zalupio sam vratima za
sobom, seo na kauč i poludeo još viš e kad nisam odmah pronaš ao
daljinski.
Crna plastika se stvorila pored mene kad je Sepli proš ao da sedne u
fotelju. Podigao sam ga, uperio ga u televizor i uključio ga.
„Zaš to odnosiš daljinski u svoju sobu? Moraš da ga vratiš ”, prasnuo
sam.
„Ne znam, čoveče, čista navika. Šta te muči?”
„Ne znam”, progunđao sam, menjajuć i kanale. Isključ io sam ton. „Ebi
Abernati.”
Podigao je obrve. „Šta s njom?”
„Uvlač i mi se pod kož u. Mislim da prosto treba da je kresnem i proć i ć e
me.”
Nesigurno me je odmeravao. „Nije da ne cenim to š to se trudiš da mi
ne sjebeš ž ivot novootkrivenim suzdrž avanjem, ali ranije ti nije trebala
moja dozvola... osim ako... nemoj mi reći da ti je konačno stalo do nekoga.”
„Ne budi kreten.”
Nije mogao da sakrije osmeh. „Stalo ti je do nje. Izgleda da je bilo
dovoljno samo to da devojka odbija da spava s tobom duž e od dvadeset
četiri sata.”
„Loru sam čekao nedelju dana.”
„Ali Ebi će da te otkači.”
„Samo ž eli da budemo prijatelji. Izgleda da imam sreć e š to se ne
ponaša prema meni kao prema gubavcu.”
Posle nelagodne tišine, Šepli je klimnuo glavom. „Uplašio si se.
„Cega?”, upitao sam podsmeš ljivo. „Odbijanja. Besni Pas je ipak samo
jedan od nas.” Oko mi je zaigralo. „Znaš da to jebeno mrzim, Sepe.”
Osmehnuo se. „Znam. Gotovo isto koliko mrziš i to kako se sad osećaš.
„Nimalo me ne tešiš.”
„Dakle, sviđa ti se i uplašio si se. Šta sad?”
„Niš ta. Samo je sranje š to sam konač no upoznao devojku koju je
vredno osvojiti, a ona je jednostavno previše dobra za mene.”
Pokuš ao je da priguš i smeh. Ljutilo me je to š to ga moja neprilika
toliko zabavlja. Prestao je da se smeš ka i rekao: „Sto ne dozvoliš njoj da
donese tu odluku?”
„Zato što mi je dovoljno stalo da je ja donesem umesto nje.”
Protegao se i ustao, vukući bose noge po tepihu. „Hoćeš pivo?”
„Da. Hajde da popijemo za prijateljstvo.”
„Znač i, nastavić eš da se druž iš s njom? Zaš to? Meni to zvuč i kao
mučenje.”
Nakratko sam razmislio. Zaista je zvuč alo kao muč enje, ali ne toliko
kao kad bih je gledao izdaleka. „Ne ž elim da završ i sa mnom... niti bilo
kojim drugim kretenom.”
„Misliš — s bilo kim drugim. Druže, to je ludo.”
„Donesi mi to jebeno pivo i zaveži.”
Slegao je ramenima. Za razliku od Krisa Dž enksa, znao je kad treba da
začepi.
ČETVRTO POGLAVLJE
Rasejan
Odluka je bila luda ali oslobađajuć a. sledeć eg dana sam uš etao u
kaminu i, bez razmiš ljanja, seo na upraž njeno mesto prekoputa Ebi. Bilo
mi je lako i prirodno da sedim pored nje i, osim š to je morala da trpi
prodorne poglede svih ostalih studenata, pa č ak i nekih profesora, izgleda
da joj je bilo drago što sam tu.
„Učimo li danas ili ne?”
„Učimo”, spremno je odvratila.
Jedina loš a strana druž enja s njom bilo je to š to mi se sve viš e sviđala
š to sam viš e vremena provodio s njom. Bivalo mi je sve tež e da zaboravim
boju i oblik njenih oč iju i miris mleka za telo na njenoj kož i. Zapazio sam i
druge stvari o njoj, na primer koliko su joj dugač ke noge i koje boje
najč eš će nosi. Prilič no sam dobro ukapirao koje nedelje ne treba da je
gnjavim, š to je, na Seplijevu sreć u, bila ista nedelja kad on nije smeo da se
zajebava sa Amerikom. Tako smo imali tri opuš tene nedelje umesto dve i
mogli smo jedan drugog na vreme da upozorimo.
Cak ni u najgorem izdanju, Ebi nije bila dž angrizava kao već ina
devojaka. Jedino š to ju je izgleda pogađalo bila su povremena pitanja o
našem odnosu, ali, čim sam se za to pobrinuo, brzo je prebolela.
Sto je viš e vremena prolazilo, ljudi su manje nagađali. Mahom smo
zajedno ruč ali, a kad bismo uveč e uč ili, izvodio sam je na več eru. Sepli i
Amerika su nas jednom pozvali u bioskop. Nikad nije bilo neprijatno,
nikad se nije postavljalo pitanje jesmo li viš e od prijatelja. Nisam bio
siguran š ta oseć am zbog toga, naroč ito poš to me moja odluka da je ne
spopadam na taj nač in nije spreč ila da maš tam o tome kako mi stenje na
kauč u — sve dok je jedne noć i nisam posmatrao kako se sa Amerikom
gurka i golica u stanu, kad sam je zamislio u svom krevetu.
Morao sam da je izbacim iz glave.
Jedini lek je bio da prestanem da mislim na nju dovoljno dugo da
smuvam neku drugu.
Nekoliko dana kasnije, spazio sam poznato lice. Video sam je i ranije sa
Dženet Litlton. Lusi je bila prilično zgodna, nikad nije propuštala priliku da
pokaž e svoj dekolte i veoma je glasno izjavljivala kako me mrzi iz dna
duš e. Sreć om, trebalo mi je trideset minuta i probni poziv da izađemo u
Crvena vrata da je odvedem kuć i. Nisam dobro ni zatvorio ulazna vrata
kad je poč ela da mi skida odeć u. Toliko o tom dubokom bezdanu mrž nje
koju je gajila prema meni od proš le godine. Otiš la je sa osmehom na licu i
razočaranjem u očima.
I dalje sam mislio na Ebi.
To nije mogao da izleć i ni postorgazmič ki umor, a osetio sam i neš to
novo: krivicu.
Narednog dana sam pož urio na predavanje iz istorije i seo sam pored
Ebi. Već beše izvadila laptop i knjigu, jedva se osvrnuvši kad sam seo.
Uč ionica je bila mrač nija nego inač e; oblaci su je liš ili prirodne
svetlosti koja je obič no dopirala kroz prozore. Bocnuo sam je u lakat, ali
nije bila pristupač na kao inač e, pa sam joj oteo olovku iz ruke i poč eo da
š krabam po marginama. Uglavnom tetovaž e, ali naž vrljao sam i njeno ime
zanimljivim slovima. Pogledala me je sa osmehom.
Nagnuo sam se i š apnuo joj u uho: „Hoć eš li da skoknemo danas na
ruč ak van studentskog grada?” Ne mogu, neč ujno je izgovorila. Naž vrljao
sam joj u svesku. Zašto?
Zato što moram da iskoristim bonove.
Glupost.
Ozbiljno.
Zeleo sam da to raspravim, ali ponestajalo mi je prostora na stranici.
Dobro. Još jedan zagonetni obrok. Jedva čekam.
Zakikotala se, a meni se č inilo da sam na vrhu sveta, kao i uvek kad bih
je nasmejao. Još nekoliko š krabotina i pravi crtež zmaja neš to kasnije — i
Čejni je završio predavanje.
Ubacio sam joj olovku u ranac dok je ona pakovala ostale stvari, a onda
smo odšetali do kantine.
Ostali studenti nisu viš e onoliko piljili u nas. Navikli su da nas redovno
viđaju zajedno. Dok smo stajali u redu, ć askali smo o novom seminarskom
iz istorije koji nam je Cejni zadao. Ebi je provukla karticu za obrok i otiš la
do stola. Smesta sam primetio da joj neš to nedostaje na posluž avniku:
limenka soka od pomorandže.
Osmotrio sam red robusnih, oš trih servirki koje su stajale iza stola s
hranom. Cim sam ugledao ozbiljnu kasirku, znao sam da sam pronaš ao
svoju metu.
„Hej gospođice... uf... gospođice...”
Radnica me je odmerila samo jednom pre nego š to je shvatila da ć u joj
zadati nevolje, kao š to je to znala i već ina ž ena i pre nego š to im zagolicam
butine.
„Armstrong”, rekla je grubim glasom.
Pokuš ao sam da suzbijem gađenje kad mi se pomisao na njene butine
pojavila u mračnim uglovima uma.
Uputio sam joj najslađi osmeh. „Lepo. Pitao sam se, poš to mi se č ini da
ste ovde šef... Danas nemate sok od pomorandže?”
„Ima nekoliko pozadi. Bila sam prezauzeta da ih donesem.”
Klimnuh glavom. „Uvek se ubijate od posla. Trebalo bi da vam daju
povišicu. Niko ne radi kao vi. Svi smo primetili.”
Podigla je bradu, peglajuć i nabore na vratu. „Hvala. Bilo je i vreme da
neko primeti. Trebao ti je sok od pomorandže?”
„Samo jedna limenka... ako nije problem, naravno.”
Namignula je. „Ni najmanje. Odmah se vraćam.”
Odneo sam limenku do stola i stavio je na Ebin poslužavnik.
„Nisi morao. Uzela bih ga ja.” Skinula je jaknu i prebacila ju je preko
krila, otkrivajuć i ramena. Još su bila preplanula od leta i pomalo sjajna i
kao da su me preklinjala da ih dodirnem.
Pregršt prljavih misli pala mi je na pamet.
„Pa, sad ne moraš ”, rekao sam. Nasmeš io sam joj se najbolje š to sam
umeo, ali ovog puta iskreno. Bio je to još jedan trenutak sreć e koji mi je
donela, a koji sam priželjkivao tih dana.
Brazil se podsmehnuo. „Je l’ te to ona pretvorila u potrč ka, Trevise? Sta
je sledeće — hladićeš je palminim listom, obući spido?”
Izvio sam vrat da pogledam u Brazila, koji je sedeo na kraju stola s
podrugljivim osmehom. Nije mislio niš ta loš e, ali upropastio mi je
trenutak i to me je naljutilo. Verovatno i jesam pomalo izgledao kao
papučić dok sam joj donosio piće.
Ebi se nagnula. „Ti ne bi ni popunio spido, Brazile. Zaveži, dođavola.”
„Polako, Ebi! Šalio sam se!”, branio se Brazil, podigavši ruke.
„Samo... nemoj tako da govoriš o njemu”, mrštila se.
Gledao sam je dok joj je ljutnja polako jenjavala, a onda je paž nju
ponovo usmerila na mene. To je svakako bio prvi put. „E sad sam sve
video. Upravo me je odbranila devojka.” Kratko sam joj se nasmeš io, a
zatim sam ustao i još jednom prostrelio pogledom Brazila pre nego š to
sam otišao da ispraznim poslužavnik. Ionako nisam bio naročito gladan.
Teš ka metalna vrata su se lako otvorila kad sam ih gurnuo. Izvadio
sam cigarete iz dž epa i zapalio jednu, pokuš avajuć i da zaboravim to š to se
upravo desilo.
Upravo sam od sebe napravio budalu zbog devojke, a zbog toga su
naroč ito bila zadovoljna brać a iz bratstva, jer sam ih upravo ja gnjavio dve
godine kad bi samo spomenuli da mož da ž ele i neš to viš e, a ne samo seks
s devojkom. Sad je na mene doš ao red, a ja tu prokleto niš ta nisam mogao
- jednostavno nisam. Još gore? Nisam želeo.
Kad su se ostali puš ač i oko mene nasmejali, i ja sam to uč inio, iako
nisam imao pojma o č emu su prič ali. U sebi sam bio ljut i poniž en, ili ljut
zato š to sam bio poniž en. Kako god. Devojke su se otimale za mene i na
smenu pokuš avale da zapodenu razgovor. Klimao sam glavom i smeš kao
se da bih bio ljubazan, ali samo sam ž eleo da se izvuč em odatle i udarim
nešto. Javni izlivi besa bi pokazali slabost, a takvo sranje mi nije trebalo.
Proš la je Ebi, a ja sam presekao jednu devojku usred reč enice da bih je
sustigao. „Čekaj, Golubice. Idem s tobom.”
„Ne moraš da me pratiš na svako predavanje, Trevise. Znam i sama
kako tamo da stignem.”
Priznajem: to me je malo zabolelo. Nije me č ak ni pogledala kad je to
rekla, potpuno me je isključila.
Upravo tada je proš la devojka u kratkoj suknji i s kilometarskim
nogama. Sjajna crna kosa joj je lelujala na leđima dok je hodala.
Tada mi je sinulo: moram da odustanem. Povremeni seks sa zgodnim
ribama polazio mi je za rukom najbolje od svega, a Ebi je samo ž elela da
budemo prijatelji. Nameravao sam da uradim pravu stvar i održ im naš
odnos platonskim, ali, ako ne preduzmem neš to drastič no, taj plan ć e mi
se izgubiti u kovitlacu zbunjujućih misli i osećanja.
Bilo je vreme da konač no povuč em crtu. Ionako je nisam zasluž ivao.
Čemu onda sve to?
Bacio sam cigaretu na zemlju. „Naći ću te kasnije, Golubice.”
Namestio sam svoj samouvereni izraz, ali nisam ni morao. Proš la je
pored mene namerno, u nadi da ć e mi njena kratka suknja i kurvinske
potpetice privuć i paž nju. Prestigao sam je i okrenuo se, ruku zavuč enih u
džepove.
„Zuriš?”
Nasmešila se. Već sam je pridobio. „Idem na predavanje.”
„Je li? Koje predavanje?”
Zastala je i izvila ugao usana. „Trevis Medoks, je li tako?”
„Tako je. Već si čula za mene?”
„Jesam.”
„Kriv sam.”
Odmahnula je glavom. „Moram na predavanje.”
Uzdahnuo sam, glumeć i razoč aranje. „Steta. Baš sam nameravao da te
zamolim za pomoć.”
„U vezi sa č im?” Glas joj je bio sumnjič av, ali i dalje se smeš kala. Mogao
sam jednostavno da je zamolim da pode sa mnom do stana na brzu š evu i
verovatno bi pristala, ali malo šarma bi mi mnogo vredelo za kasnije.
„Da stignem do stana. Osećaj za orijentaciju mi je užasan.”
„Ma nemoj?”, zač udila se, klimnula glavom, namrš tila se, a onda se
ponovo osmehnula. Mnogo se trudila da se ne oseti polaskanom.
Gornja dva dugmeta su joj bila otkopč ana i videla joj se linija grudi i
nekoliko centimetara grudnjaka. Osetio sam poznato nadimanje u
farmericama i prebacio sam težinu na drugo stopalo.
„Už asan.” Nasmeš io sam se, posmatrajuć i kako joj pogled pada na
moju rupicu na obrazu. Ne znam zaš to, ali ta rupica bi izgleda uvek
zapečatila dogovor.
Slegla je ramenima, trudeć i se da ostane hladna. „Povedi me. Ako
primetim da skrećeš s puta, trubiću ti.”
„Ovuda”, pokazao sam glavom u pravcu parkirališta.
Lizala mi je vrat i pre nego š to smo se popeli stepenicama do slana, a
skidala mi je jaknu i pre nego š to sam pronaš ao pravi ključ . Bili smo
nespretni, ali bilo je zabavno. Dobro sam uvež bao otključ avanje vrata dok
istovremeno ljubim nekoga. Ugurala me je u dnevnu sobu č im je brava
š kljocnula, a ja sam je zgrabio za kukove i gurnuo je na vrata da ih
zatvorim. Obuhvatila me je nogama oko struka i podigao sam je,
pritiskajuć i svojom karlicom njenu. Ljubila me je kao da umire od gladi a
zna da u mojim ustima ima hrane. Ne znam, to mi se nekako sviđalo.
Grickala mi je donju usnu, a ja sam zakorač io unazad, izgubio ravnotež u i
pao na stočić pored fotelje. Razni predmeti su popadali na pod.
„Opa”, uzviknula je, kikoćući se.
Smeš kao sam se i posmatrao je kako prilazi kauč u i naginje se preko
naslona tako da joj se vidi linija straž njice, oko tanuš ne trake od bele
čipke.
Otkopč ao sam kaiš i koraknuo. Nameravala je da mi olakš a. Izvila je
vrat i zabacila dugu crnu kosu na leda. Bila je đavolski zgodna, priznajem.
Rajsferšlus mi je jedva zadržavao ono unutra.
Okrenula se da me pogleda, a ja sam se nagnuo i spustio usne na njene.
„Možda bi trebalo da ti kažem svoje ime?”, izustila je.
„Zašto?”, dahtao sam. „Više mi se sviđa ovako.”
Nasmeš ila se, zakač ila palč eve za gać ice, a onda ih svlač ila dok joj nisu
spale do članaka. Pogledala me je pravo u oči, osvežavajuće nevaljale
Prisetio sam se Ebinog pogleda neodobravanja.
„Šta čekaš?”, upitala je, uzbuđena i nestrpljiva.
„Apsolutno niš ta”, odgovorio sam i odmahnuo glavom. Pokuš ao sam
da se usredsredim na njenu golu pozadinu uz moje butine. Nikad pre
nisam morao da se koncentriš em da mi ostane tvrd, a za to je bila kriva
Ebi.
Okrenula se i povukla mi majicu preko glave, a zatim mi otkopč ala
farmerice. Prokletstvo. Ili sam ja bio spor kao kornjač a ili je ta riba bila
ž enska verzija mene. Zbacio sam č izme i iskorač io iz farmerica,
razbacavši sve unaokolo.
Podigla je nogu i zakač ila mi koleno za bok. „Dugo sam ovo ž elela”,
proš aputala mi je u uho. „Još otkad sam te videla na prijemu brucoš a
prošle godine.”
Preš ao sam joj rukom preko butine, pokuš avajuć i da se setim da li sam
nekad razgovarao s njom. Kad su stigli do kraja, prsti su mi već bili mokri.
Nije se šalila. Godinu dana mentalne predigre znatno mi je olakšalo posao.
Zaječ ala je č im sam joj vrhovima prstiju dodirnuo než nu kož u. Bila je
tako vlaž na da mi prsti nisu naiš li ni na kakav otpor, i jaja su me zabolela.
Toliko je nedelja proš lo, a ja sam kresnuo samo dve ž ene. Ovu ribu i
Dž enetinu drugaricu Lusi. O, č ekaj. I Megan je treć a. Jutro poš to sam
upoznao Ebi. Ebi. Preplavio me je oseć aj krivice i loš e je uticao na moju
muškost.
„Ne mrdaj”, rekao sam i, samo u boksericama, otrč ao do spavać e sobe.
Iskopao sam č etvrtasti zamotuljak iz noć nog stoč ić a, a zatim otrč ao do
mesta gde je stajala prelepa brineta, baš onako kako sam je ostavio. Istrgla
mi je paketić iz ruke i spustila se na kolena. Posle malo kreativnosti i
iznenađujuć ih poteza jezikom, dobio sam zeleno svetio da je bacim na
kauč.
I jesam. Licem nadole, zadovoljio sam je i uživala je u svakom trenutku.
PETO POGLAVLJE
Cimeri
Seksoholič arka je bila u kupatilu, oblač ila se i lickala. Nije mnogo

prič ala poš to smo završ ili i pomiš ljao sam da joj zatraž im broj telefona i
stavim je na veoma kratak spisak devojaka — kao š to je Megan — koje
nisu tražile vezu da bi imale seks, a vredelo ga je s njima ponoviti.
Sepu je zazvonio telefon. Cuo sam zvuk poljubaca, š to znač i da je to
morala biti Amerika. Promenila je ton svojih poruka na Seplijevom
telefonu, a on je oduš evljeno prihvatio. Bili su dobar par, ali ponekad mi se
od njih povraćalo.
Sedeo sam na kauč u i menjao kanale, č ekajuć i da devojka izađe pa da je
pošaljem kući, kad sam primetio Šeplija kako se vrzma po stanu.
Skupio sam obrve. „Šta radiš?”
„Bolje raščisti svoje sranje. Mer dolazi sa Ebi.”
To me je prenulo. „Ebi?”
„Da. U Morganu je opet crkao kotao.”
„Pa?”
„Pa, ostaće ovde nekoliko dana.”
Seo sam. „One? Kao, Ebi će ostati ovde? U našem stanu?”
„Da, debilu. Odvrati paž nju od guzice Dž ene Dž ejmson i sluš aj š ta ti
govorim. Stići će za deset minuta. S prtljagom.”
„Zajebavaš me.”
Ukopao se u mestu i pogledao me ispod obrva. „Diž i dupe i pomozi mi,
i izbaci svoje smeće”, upozorio me je, pokazujući na kupatilo.
„O jebote”, procedio sam i skočio na noge.
Klimnuo je glavom, široko otvorenih očiju. „Daaa.”
Konač no mi je sinulo. Ako se Amerika naljuti zbog toga š to mi je ova
kurvica još tu kad ona stigne sa Ebi, doveš ću Seplija u nepriliku. Ako Ebi
zbog toga ne bude želela da ostane, to će postati njegov problem — i moj.
Usmerio sam paž nju na vrata kupatila. Slavina je radila otkako je uš la.
Nisam znao kenja li ili se tuš ira. Nema š anse da je izvuč em iz stana pre
nego š to devojke stignu. Izgledalo bi još gore kad bi me uhvatile kako
pokuš avam da je izbacim, pa sam odluč io da umesto toga promenim
posteljinu na krevetu i malo pospremim.
„Gde ć e Ebi da spava?”, upitao sam, gledajuć i kauč . Nisam joj mogao
dozvoliti da legne na mesto gde su se č etrnaest meseci razmenjivale
tečnosti.
„Ne znam. Na fotelji?”
„Neć e spavati na jebenoj fotelji, majmune.” Poč eš ao sam se po glavi.
„Spavaće, onda, u mom krevetu.”
Sepli je zaurlao, a smeh mu se č uo najmanje dve ulice dalje. Sagnuo se i
uhvatio se za kolena, a lice mu je pocrvenelo.
„Šta?”
Ustao je i uperio drhtavi prst u mene, odmahujuć i glavom. To mu je
bilo previš e smeš no da bi govorio, pa se samo udaljio i nastavio da
posprema dok mu je telo podrhtavalo.
Jedanaest minuta kasnije, Sepli je trč ao kroz dnevnu sobu do ulaznih
vrata. Siš ao je niza stepenice, a zatim niš ta. Slavina u kupatilu se konač no
isključila i zavladala je potpuna tišina.
Još nekoliko minuta kasnije, č uo sam buč no otvaranje vrata i Seplijevo
gunđanje.
„Bože, dušo! Kofer ti je deset kila teži od Ebinog!”
Uš ao sam u hodnik i ugledao svoj poslednji zgoditak kako izlazi iz
kupatila. Ukopala se u hodniku, pogledala u Ebi i Ameriku i zakopč ala
bluzu do kraja. De initivno se nije osvež ila unutra. Sminka joj je i dalje bila
razmazana po celom licu.
Usred te nelagodnosti, zapitao sam se koji joj je kurac. Izgleda da ipak
nije bila jednostavna kako sam prvobitno mislio, zbog č ega mi je bilo još
draž e š to su Ebi i Amerika svratile bez najave. Iako sam još bio u
boksericama.
„Cao”, pozdravila je devojke. Pogledala je u njihov prtljag, a njena
začuđenost se pretvorila u krajnju zbunjenost.
Amerika ljutico pogleda Šeplija.
On podiže ruke. „Ona je s Trevisom!”
Doš ao je red na mene. Pojavio sam se iza ugla i zevnuo, a zatim
potapšao svoju gošću po guzi. „Došlo mi je društvo. Biće bolje da pođeš.”
Malo se opustila i nasmeš ila. Zagrlila me je i poljubila me u vrat. Samo
sat ranije, usne su joj bile meke i tople. Pored Ebi, bile su kao dve lepljive
zemičke oivičene bodljikavom žicom.
„Ostaviću broj na šanku.”
„Uf... ne brini za to”, rekao sam, naglašeno nemarno.
„Sta?”, upitala je i izvila se. Oč i su joj zasjale zbog odbijanja i U mom
pogledu je traž ila potvrdu da nisam tako mislio. Bilo mi je drago š to ć e se
sve razreš iti. Mož da bih je pozvao ponovo i sve upropastio. Nije mi bilo
jasno kako sam mogao da pomislim da bih mogao s njom biti ponovo.
Obično sam umeo bolje da procenim.
„Svaki put!”, rekla je Amerika. Pogledala je u devojku. „Kako je moguć e
da si iznenađena? On je prokleti Trevis Medoks! Upravo je po ovome
čuven, a one se svaki put iznenade!”, rekla je i okrenula se Sepliju. On ju je
zagrlio i pokušao da je umiri.
Zena je skupila oč i, koje su plamtele od besa i stida, a onda je izjurila,
usput zgrabivši torbicu.
Vrata su se zalupila, a Seplijeva ramena su se ukoč ila. Nije voleo takve
trenutke. Ja sam, s druge strane, morao da ukrotim goropad, pa sam
uš etao u kuhinju i otvorio friž ider, kao da se niš ta nije dogodilo. Pakao u
njenim oč ima je predskazivao bes kakav nikad nisam dož iveo (ne zato š to
nikad nisam sreo ž enu koja je ž elela da mi otkine guzicu i posluž i mi je na
srebrnom posluž avniku, već zato š to se nikad nisam trudio da ostanem i
to čujem).
Amerika je zavrtela glavom i otiš la hodnikom. Sepli je krenuo za njom,
iskrivivši se pod težinom njenog kofera.
Baš kad sam pomislio da ć e me napasti, Ebi se sruč ila na fotelju. Uf.
Dobro... ljuta je. Proći će je.
Skrstio sam ruke, na najmanjoj moguć oj sigurnoj udaljenosti od nje,
pošto sam ostao u kuhinji. „Šta nije u redu, Golubice? Naporan dan?”
„Ne, zgađena sam.”
Počelo je.
„Mnome?”, upitao sam sa osmehom.
„Da, tobom. Kako mož eš nekoga samo tako da iskoristiš i da se tako
ophodiš?”
I tako je poč elo. „Kako sam se ophodio prema njoj? Ponudila mi je svoj
broj, ja sam odbio.”
Zinula je. Pokuš ao sam da se ne nasmejem. Ne znam zaš to me je toliko
zabavljalo to š to je vidim zbunjenu i zaprepaš ćenu mojim ponaš anjem, ali
eto. „Želiš seks s njom, ali ne treba ti njen broj?”
„Šta će mi broj kad je neću pozvati?”
„Zašto bi spavao s njom ako ne nameravaš da je zoveš?”
„Nikome ništa ne obećavam, Golubice. Nije mi kao uslov postavila vezu
pre nego što mi se raskrečila na kauču.”
Zagledala se u kauč s gađenjem. „Ona je neč ija ć erka, Trevise. Sta ako
se jednom neko bude tako ponašao prema tvojoj ćerki?”
To mi već beš e palo na pamet, pa sam bio spreman. „Mojoj ć erki bi bilo
bolje da ne skida gać e zbog nekog kretena koga je tek upoznala, da se tako
izrazim.”
To je bila istina. Zasluž uju li ž ene da se prema njima ophodiš kao
prema kurvama? Ne. Zasluž uju li kurve da se prema njima ophodiš kao
prema kurvama? Da. I ja sam kurva. Kad sam prvi put kresnuo Megan a
ona otiš la samo uz zagrljaj, nisam plakao zbog toga niti pojeo tonu
sladoleda. Nisam se ž alio brać i iz bratstva da sam iskoriš ćen na prvom
sastanku, a Megan se ponela prema meni onako kako sam se i ja ponaš ao.
Tako je kako je, nema smisla pretvarati se kako č uvaš dostojanstvo ako si
namerio da ga uniš tavaš . Devojke su poznate po tome š to osuđuju jedna
drugu, a tek bi tu i tamo osudile nekog frajera zbog iste stvari. Cuo sam ih
kako ocrnjuju koleginicu pre nego š to je meni neš to takvo i palo na pamet.
Međutim, ako bih poveo tu kurvu kuć i, kresnuo je i izbacio, odjednom bih
postao loš momak. Glupost.
Ebi je skrstila ruke, vidno nesposobna da se raspravlja, i zbog toga je
bila još ljuć a. „Dakle, pored toga š to priznaješ da si kreten, kaž eš da, zato
što je spavala s tobom, zaslužuje da je izbaciš kao ofucanu mačku?”
„Kaž em da sam bio iskren prema njoj. Ona je odrasla osoba, bilo je
sporazumno... č ak je bila i previš e napaljena, ako ž eliš da znaš istinu.
Ponašaš se kao da sam počinio zločin.”
„Ne bih rekla da su joj tvoje namere bile sasvim jasne, Trevise.”
„Zene obič no pravdaju svoje postupke nekim izmiš ljotinama. Nije mi
otvoreno rekla da ž eli vezu, kao š to ni ja njoj nisam rekao da ž elim seks
bez obaveza. U čemu je razlika?”
„Ti si svinja.”
Slegao sam ramenima. „Zvali su me i gorim imenima.” I pored prividne
ravnoduš nosti, kad mi je to rekla, osetio sam se kao da mi je zabila klin
pod nokat. Sve i ako je to bila istina.
Zurila je u kauč, a onda se stresla. „Izgleda da ću spavati na kauču.”
„Zašto?”
„Neć u da spavam tamo! Bog zna na č emu bih lež ala!” Podigao sam
njenu platnenu torbu s poda. „Neć eš spavati ni na kauč u, ni na fotelji.
Spavaćeš u mom krevetu.”
„Koji je, sigurna sam, još prljaviji od kauča.”
„U tom krevetu nije lež ao niko osim mene.” Zakolutala je oč ima. „Ma
daj!”
„Apsolutno sam ozbiljan. Tucam ih na kauču. Ne puštam ih u sobu.”
„Pa zašto mene onda puštaš u krevet?”
Zeleo sam da joj kaž em. Gospode, kako sam samo ž eleo da izgovorim
te reč i, ali jedva da sam mogao da ih priznam sebi, a kamoli njoj. Duboko u
sebi sam znao da sam obič no govno i da ona zasluž uje bolje. Deo mene je
ž eleo da je odnese u spavać u sobu i da joj pokaže zaš to je drugač ija, ali
upravo to me je i zaustavilo. Bila je moja suprotnost: nevina na površ ini, a
oš teć ena duboko u sebi. Neš to u vezi s njom trebalo mi je u ž ivotu i, iako
nisam bio siguran š ta je to, nisam mogao da popustim svojim loš im
navikama i to sjebem. Umela je da opraš ta, video sam, ali postavila je
granice koje sam pazio da ne predem.
Neš to mi je bolje palo na pamet, pa sam se podsmehnuo: „Nameravaš
li da imaš seks sa mnom večeras?”
„Ne!”
„Eto, zato. Diž i sad to mrzovoljno dupe, istuš iraj se, a onda mož emo
učiti biologiju.”
Odmerila me je, ali je posluš ala. Gotovo me je udarila ramenom dok je
prolazila, a zatim je zalupila vratima kupatila. Cevi ispod stana su zacvilele
čim je pustila vodu.
Donela je malo stvari: samo osnovno. Pronaš ao sam š orts i majicu i
bele pamuč ne gać ice s ljubič astim prugama. Podigao sam ih ispred sebe, a
onda nastavio da kopam malo dublje. Sve su bile pamuč ne. Zaista nije
nameravala da se skida preda mnom, pa č ak ni da me izaziva. To me je
malo razoč aralo, ali istovremeno mi se zbog toga još viš e sviđala. Pitao
sam se ima li uopšte tange. Je li devica?
Nasmejao sam se. Device na fakultetu ne postoje u današnje vreme.
Spakovala je pastu i č etkicu za zube i tubicu neke kreme za lice, pa sam
sve to poneo kroz hodnik, a usput sam zgrabio i č ist peš kir iz ormara u
hodniku.
Pokucao sam jednom, ali nije odgovorila, pa sam jednostavno uš ao.
Ionako je bila iza zavese, a i nije imala ništa što nisam već video.
„Mer?”
„Ne, ja sam”, javio sam se i ostavio stvari na umivaoniku. „Sta radiš
unutra? Izlazi!”, vrisnula je.
Nasmejao sam se. Kakva beba. „Zaboravila si peš kir, a doneo sam ti i
odeć u, č etkicu za zube i neku č udnu kremu koju sam pronaš ao u tvojoj
torbi.”
„Preturao si mi po stvarima?” Glas joj se povisio za oktavu.
Iznenadan smeh mi je zapeo u grlu i priguš io sam ga. Uneo sam
nevinaš cem stvari da bih ispao dobar, a ona š izi. Kao da sam mogao da
nađem nešto zanimljivo u toj torbi. Bila je vragolasta otprilike kao opatica.
Istisnuo sam neš to njene paste na svoju č etkicu za zube i odvrnuo
slavinu.
Bila je neobič no tiha dok joj oč i i č elo nisu izvirili kroz zavesu. Trudio
sam se da ne obrać am paž nju, a č inilo mi se da ć e mi pogledom progoreti
rupu na potiljku.
Nije mi bila jasna njena razdraž ljivost. Mene je sve to opuš talo, Ta
misao me je navela da zastanem; nisam mislio da ć u už ivati u takvoj
odomaćenosti.
„Izlazi, Trevise!”, zarež ala je. „Ne mogu na spavanje a da ne operem
zube.”
„Ako priđeš na pola metra od ove zavese, iskopaću ti oči na spavanju.”
„Neć u viriti, Golubice.” U stvari, pomisao na nju kako se naginje nada
mnom, makar s nož em u ruci, bila mi je seksi. Viš e deo s naginjanjem nego
nož.
Oprao sam zube, a zatim sam otiš ao do spavać e sobe, sve vreme se
smeš kajuć i. U roku od nekoliko minuta, cevi su utihnule, ali trebala joj je
čitava večnost da izađe.
Nestrpljiv, proturio sam glavu kroz vrata kupatila. „Hajde, Golubice!
Osedeć u ovde!” Njen izgled me je iznenadio. I ranije sam je video bez
š minke, ali kož a joj je bila ruž ič asta i sjajna, a duga mokra kosa beš e joj
zalizana. Zurio sam u nju.
Ebi je zabacila ruku i bacila č eš alj na mene. Sagnuo sam se i zatvorio
vrata, kikoćući se celim putem.
Cuo sam njena mala stopala kako trč karaju hodnikom do moje sobe i
srce mi je zalupalo u grudima.
„Laku noć, Ebi”, doviknula je Amerika iz Šeplijeve sobe.
„Laku noć, Mer.”
Morao sam da se nasmejem. To je bio pravi koš mar. Seplijeva devojka
me je upoznala s mojom vrstom kreka. Nisam mogao da se zasitim, a
nisam ž eleo ni da prestanem. Iako je zavisnost bila prava reč za to, nisam
se usudio da probam č ak ni mrvicu. Drž ao sam je uza se i bilo mi je bolje
već od saznanja da je tu. Nije bilo nade za mene.
Tiho „kuc-kuc” me je vratilo u stvarnost.
„Uđi, Golubice. Ne moraš da kucaš.”
Ebi se uvukla, sa crnom, mokrom kosom, u sivoj majici i kariranim
boksericama. Preletala je po sobi razrogač enim oč ima i zaključ ila š toš ta o
meni na osnovu praznih zidova. Prvi put je neka ž ena bila unutra. Nisam
razmiš ljao o tom trenutku, ali nisam ni oč ekivao da ć e mi ona promeniti
doživljaj te sobe.
Ranije je to bilo samo mesto gde sam spavao. Mesto gde nikad nisam
provodio mnogo vremena. U njenom prisustvu, ti goli beli zidovi su
postali oč igledniji, do te mere da sam se ponovo blago postideo. S njom,
soba mi je postala dom i ta praznina više nije bila primerena.
„Lepa pidž ama”, konač no sam rekao, sedeć i na krevetu. „Hajde, dođi.
Neću te ugristi.”
Brada joj se opustila i podigla je obrve. „Ne bojim te se.” Njen udž benik
iz biologije je pao pored mene uz tresak, a onda se zaustavila. „Imaš li
olovku?”
Glavom sam pokazao na noć ni stoč ić . „Gornja ioka.” Cim sam to
izgovorio, krv mi se sledila. Pronać i ć e moje zalihe. Spremio sam se za
neizbežnu borbu na život i smrt koja će uskoro uslediti.
Spustila je koleno na krevet i ispruž ila ruku, povukla ioku, prekopala
po njoj, a onda naglo povukla ruku. Narednog trenutka je zgrabila olovku i
zatvorila fioku uz tresak.
„Sta je bilo?”, upitao sam, pretvarajuć i se da prelistavam knjigu iz
biologije.
„Jesi li opljačkao dispanzer?”
Kako Golubica zna gde da nabavi kondome? „Ne. Zaš to?” Lice joj se
zgrč ilo. „Imaš dož ivotnu zalihu kondoma.” Evo ga. „Bolje spreč iti nego
lečiti, zar ne?” To nikako nije mogla da ospori.
Umesto vike i vredanja, kako sam oč ekivao, prevrnula je oč ima.
Okretao sam stranice udž benika iz biologije i trudio se da ne otkrijem
koliko mi je laknulo.
„U redu, mož emo poč eti ovde. Gospode... fotosinteza? Zar ovo nisi
učila u srednjoj školi?”
„Jesam, valjda”, branila se. „To je biologija, Treve. Nisam ja birala
program.”
„Kako si na tako naprednom kursu iz matematike, a toliko zaostaješ u
prirodnim naukama?”
„Ne zaostajem. Prva polovina je uvek ponavljanje.”
Podigao sam obrvu. „Nije baš tako.”
Sluš ala je dok sam prelazio preko osnova fotosinteze, a zatim i
anatomije biljnih ć elija. Nije bilo važ no koliko sam dugo prič ao, niti š ta
sam rekao — paž ljivo je sluš ala svaku reč . Bilo joj je lako da se pretvara
kako nije zainteresovana za mene, već za prolaznu ocenu.
„Lipidi'. Ne 'lepidi'. Ponovi mi šta su oni.”
Skinula je naoč are. „Gotova sam. Ne mogu da zapamtim viš e nijedan
makromolekul.”
Slažem se. Vreme za spavanje. „U redu.”
Odjednom se uznemirila, što je mene neobično umirivalo.
Ostavio sam je tako i otiš ao da se istuš iram. Saznanje da je malopre
stajala na istom mestu naga probudilo mi je neke misli, pa sam pet minuta
pre izlaska morao da se tuš iram ledenom vodom. Bilo je neugodno, ali bar
sam se oslobodio erekcije.
Kad sam se vratio u spavać u sobu, lež ala je na boku zatvorenih oč iju,
ukoč ena kao daska. Spustio sam peš kir, presvukao se u bokserice, a zatim
se uvukao u krevet, isključ ivš i svetio. Nije se ni pomerila, ali nije ni
spavala.
Svi miš ić i u telu bili su joj napeti, ali zategli su se još viš e pre nego š to
se okrenula ka meni.
„I ti ovde spavaš?”
„Pa da. Ovo je moj krevet.”
„Znam, ali ja...” Utihnula je, smiš ljajuć i š ta da radi. „Zar nisam dosad
stekao tvoje poverenje? Ponaš ać u se najbolje š to mogu, kunem se.”
Podigao sam kaž iprst, srednji i mali prst, š to je među mojom brać om bilo
poznato kao „šoker“. Nije shvatila.
Koliko god mi pristojnost bila odbojna, nisam hteo da je nekom
glupošću oteram već prve noći.
Ebi je predstavljala inu ravnotež u između grubosti i než nosti. Kad bih
je previš e pritisnuo, izazvao bih istu reakciju kao kod ž ivotinje saterane u
ć oš ak. Bilo je zabavno hodati po zategnutom konopcu kako je ona
zahtevala, na zastraš ujuć i nač in, kao da vozim hiljadu i po kilometara na
sat unazad na motociklu.
Okrenula mi je leda i karate udarcima zavukla ć ebe svuda oko sebe.
Lice mi se ponovo razvuklo u osmeh i nagnuo sam se do njenog uha.
„Laku noć, Golubice.”
ŠESTO POGLAVLJE
Piće
Sunce upravo beš e poč elo da baca senke po zidovima moje sobe kad
sam otvorio oč i. Ebina kosa je bila zamrš ena i raš čupana i padala mi je
preko lica. Duboko sam udahnuo kroz nos.
Čoveče. Šta to radiš... osim što si prolupao?, pomislio sam. Okrenuo sam
se na leđa, ali udahnuo sam ponovo pre nego š to sam uspeo da se
zaustavim. Još je mirisala na šampon i mleko za telo.
Nekoliko trenutaka kasnije, oglasio se alarm i poč ela je da se budi.
Rukom mi je prešla preko grudi, a onda je ustuknula.
„Trevise?”, izgovorila je ošamućeno. „Tvoj budilnik.” Malo je sačekala, a
onda je uzdahnula, ispruž ila se preko mene, protež uć i se sve dok konač no
nije dohvatila sat, pa je udarala po plastici dok buka nije utihnula.
Sruš ila se na jastuk i dunula. Morao sam da se zakikoć em, a ona se
iznenadila.
„Bio si budan?”
„Obeć ao sam da ć u se lepo ponaš ati. Nisam spominjao da ć u ti
dopustiti da legneš preko mene.”
„Nisam legla na tebe. Nisam mogla da dohvatim sat. Ovo je sigurno
najneprijatniji budilnik koji sam čula. Zvuči kao životinja na izdisaju.”
„Hoćeš doručak?” Zabacio sam ruke iza glave. „Nisam gladna.”
Cinilo mi se da je ljuta zbog neč ega, ali nisam se obazirao. Verovatno
nije volela jutro. Doduše, po toj logici, nije volela ni popodne, a ni veče. Kad
malo bolje razmislim, bila je pomalo mrzovoljna kuč ka... a meni se to
sviđalo.
„Pa, ja jesam. Što se ne bi odvezla sa mnom do kafea u ulici?”
„Mislim da ne bih podnela tvoju už asnu vož nju ovako rano.” Uvukla je
mala koščata stopala u papuče i krenula ka vratima.
„Kuda ideš?”
Odmah se iznervirala. „Da se obuč em i idem na predavanje. Treba li da
ti dam maršrutu dok sam ovde?”
Ona to ž eli oš tru igru? Dobro. Igrać u oš tro. Priš ao sam joj i uhvatio je
za ramena. Prokletstvo, kož a joj je bila tako meka. „Jesi li uvek tako
nadrndana ili ć e se to ublaž iti kad jednom budeš shvatila da ne kujem
neku komplikovanu zaveru da ti se zavučem u gaćice?”
„Nisam nadrndana.”
Nagnuo sam se i š apnuo joj u uho: „Ne ž elim da spavam s tobom,
Golubice. Previše mi se sviđaš.”
Telo joj se ukoč ilo, a ja sam se udaljio ne izgovorivš i viš e ni reč . Bilo bi
previš e oč igledno da sam poč eo da skač em gore-dole slaveć i pobedu, pa
sam se suzdrž ao dok se nisam dovoljno sakrio iza vrata i tek tada sam
nekoliko puta pobednič ki zamahnuo rukama kroz vazduh. Nije bilo lako
nadmudrivati se s njom, ali, kad bi mi to poš lo za rukom, č inilo mi se da
sam korak bliže...
Čemu? Nisam bio sasvim siguran. Samo mi se činilo ispravnim.
Već dugo nisam iš ao u kupovinu namirnica, pa nismo imali baš
gurmanski doruč ak, ali bio je dovoljno dobar. Umutio sam jaja u č iniji,
ubacio meš avinu crnog luka, zelene i crvene paprike i sve to presuo u
tiganj.
Ušla je i sela.
„Sigurna si da ne želiš malo?”
„Sigurna sam. Ali hvala.”
Tek š to se izvukla iz kreveta, a ipak je bila prelepa. Neverovatno. Bio
sam siguran da to nije uobič ajeno, ali kako bih ja to mogao da znam?
Jedino sam Seplijeve devojke viđao ujutro, a nijednu nisam dovoljno
dobro zagledao da bih stekao mišljenje.
Sepli je dohvatio tanjire i stavio ih pred mene. Zagrabio sam kajganu
lopaticom i prebacio pomalo na svaki tanjir. Ebi je zainteresovano
posmatrala.
Amerika je frknula kad je Sepli spustio tanjir pred nju. „Ne gledaj me
tako, Šepe. Izvini, jednostavno ne želim da idem.”
Sepli je danima bio utuč en zbog toga š to je Amerika odbila njegov
poziv na ž urku parova. Nisam je krivio. Te ž urke su bile muč enje. Bio sam
zadivljen time š to ne ž eli da ide. Već ina devojaka se otimala da ide na
takve događaje.
„Duš o”, zavijao je Sepli, „Kuća pravi ž urke za parove dvaput godiš nje.
Do tada ima još mesec dana. Imać eš dosta vremena da pronađeš haljinu i
obaviš sve te ženske pripreme.”
Amerika nije padala na te fore. Isključ io sam se, a onda sam shvatio da
je pristala da ide samo ako bude iš la i Ebi. Kad bi Ebi iš la, to bi znač ilo da
mora da pronađe pratioca. Amerika me je pogledala, a ja sam podigao
obrvu.
Sepli nije oklevao. „Trev ne ide na ž urke parova. Tamo vodiš đevojku...
a Trev ne... znaš.”
Amerika je slegla ramenima. „Mogli bismo da joj pronađemo pratioca.”
Zaustio sam da progovorim, ali Ebi oč ito nije bila sreć na. „Cujem vas,
znate”, progunđala je.
Amerika se nadurila. Taj izraz je uvek delovao na Šeplija.
„Molim te, Ebi? Nać i ć emo ti dobrog momka koji je zabavan i duhovit, a
znaš da ć u se pobrinuti da bude zgodan. Obeć avam ti da ć eš se dobro
provesti! I ko zna? Možda ćete se svideti jedno drugom.”
Namrš tio sam se. Amerika ć e joj nać i frajera? Za ž urku parova. Jednog
od brać e. Dođavola, ne. Od pomisli da se ona mož e smuvati s nekim jež ile
su mi se dlake na vratu.
Tiganj je zazveč ao kad sam ga ubacio u sudoperu. „Nisam rekao da
neću da je vodim.”
Ebi je prevrnula očima. „Ne moraš da mi činiš usluge, Trevise.”
Nač inio sam korak. „Nisam tako mislio, Golubice. Zurke parova su za
tipove koji imaju devojke, a svi znaju da se ja ne upuš tam u veze. Ali, š to se
tebe tič e, ne moram da brinem da ć eš posle toga oč ekivati verenič ki
prsten.”
Amerika se ponovo napućila. „Molim te, molim te, Ebi?”
Ebi je izgledala kao da je neš to boli. „Nemoj tako da me gledaš ! Trevisu
se ne ide. Meni se ne ide... Nećemo biti naročito zabavni.”
Sto sam viš e razmiš ljao o tome, sve sam se viš e zagrevao. Skrstio sam
ruke i naslonio se na sudoperu. „Nisam rekao da ne ž elim da idem. Mislim
da bi bilo zabavno kad bismo otišli sve četvoro.”
Ebi se skupila kad su se sve oč i okrenule prema njoj. „Sto se ne bismo
družili ovde?”
Ja nisam imao ništa protiv.
Amerika je povila ramena, a Šepli se nagnuo.
„Zato š to moram da idem, Ebi”, odgovorio je. „Prva sam godina.
Moram da brinem da sve protekne kako treba, da svi imaju pivo u rukama
i tako to.”
Ebi se muč ila. Oč ito nije ž elela da ide, ali plaš ilo me je to š to nije mogla
da odbije Ameriku, a Sepli je bio spreman da kaž e bilo š ta da bi njegova
devojka otiš la. Ako Ebi ne bude iš la sa mnom, mogla bi na kraju da
provede to več e — ili noć — s nekim od moje brać e iz bratstva. Nisu to bili
loš i momci, ali, poš to sam se nasluš ao njihovih prič a, nisam mogao
podneti da tako govore i o njoj.
Preš ao sam preko kuhinje i obgrlio je oko ramena. „Hajde, Golubice.
Hoćeš li ići sa mnom?”
Pogledala je u Ameriku, a zatim u Seplija. Samo na nekoliko trenutaka,
pre nego što mi se zagledala u oči, ali meni se to činilo kao večnost.
Kad su nam se pogledi konačno sreli, zidovi oko nje su najzad pali.
„Da.” Uzdahnula je. U glasu joj nije bilo oduš evljenja, ali to nije ni bilo
važno. Ići će sa mnom i od tog saznanja sam ponovo prodisao.
Amerika je vrisnula kako to samo devojke znaju, zapljeskala je rukama,
a onda je zgrabila Ebi da je zagrli.
Sepli mi se zahvalno nasmeš io, a zatim i Golubici. „Hvala, Ebi”, rekao je
i spustio joj ruku na leđa.
Nikad nisam video nikog nesreć nijeg š to izlazi sa mnom, ali bar nije
bila nesrećna zbog mene.
Devojke su završ ile sa spremanjem i krenule rano na predavanje u
osam sati. Sepli se zadrž ao da opere sudove, sreć an š to je konač no bilo po
njegovom.
„Hvala ti, druže. Nisam mislio da će Amerika ići.”
„Šta je vama, jebote? Pokušavate nekoga da nabacite Ebi?”
„Ne. Mislim, možda Amerika. Ne znam. Kakve veze ima?”
„Ima veze.”
„Ima?”
„Nemoj... nemoj, molim te, u redu? Neć u da je vidim kako se u nekom
mračnom uglu 'vata s Parkerom Hejsom.”
Sepli je klimnuo glavom, struž uć i jaje s tiganja. „Niti s bilo kim
drugim.”
„Pa?”
„Šta misliš, koliko dugo će to trajati?”
Namrš tio sam se. „Ne znam. Koliko god bude moglo. Samo nemoj da
me čepaš.”
„Trevise, ž eliš li je ili ne? Trudiš se na sve moguć e nač ine da je spreč iš
da izlazi s nekim drugim, a niste čak ni zajedno. To je glupo.”
„Samo smo prijatelji.”
Podrugljivo mi se osmehnuo. „Prijatelji razgovaraju o jebač ini preko
vikenda. Nekako ne vidim da vas dvoje to radite.”
„Ne, ali to ne znači da ne možemo biti prijatelji.”
Podigao je obrve u neverici. „Pa, pomalo i znači, brate.”
Nije pogreš io. Samo nisam ž eleo to da priznam. „Samo...” Zastao sam i
bacio pogled da vidim Seplijevu reakciju. Od svih ljudi, on bi me najmanje
osuđivao, ali bio bih slabić kad bih priznao o č emu sam razmiš ljao i koliko
mi je č esto Ebi padala na pamet. Razumeo bi me, ali ne bih se oseć ao
nimalo bolje kad bih sve to izgovorio naglas. „Potrebno mi je neš to u vezi s
njom. To je sve. Je li bolesno to š to mislim da je đavolski kul i š to ne ž elim
da je delim?”
„Ne možeš da je deliš ako nije tvoja.”
„Sta ja znam o vezama, Sepe? Ti. Ti i tvoje uvrnute, opsesivno -
posesivne veze. Ako upozna nekog drugog i poč ne da izlazi s njim,
izgubiću je.”
„Pa izađi ti s njom.” Odmahnuo sam glavom. „Nisam još spreman.”
„Zašto? Bojiš se?”, upitao je i bacio mi kuhinjsku krpu u lice.
Pala je na pod i sagnuo sam se da je pokupim. Tkanina se uvijala i
zatezala dok sam je vrteo napred-nazad.
„Ona je drugačija, Šepli. Dobra je.”
„Šta čekaš?”
Slegao sam ramenima. „Samo još jedan razlog, pretpostavljam.”
Iskrivio je lice u znak neodobravanja, a onda se sagnuo da uključ i
maš inu za pranje sudova. Meš avina mehanič kih zvukova i zvukova
buć kanja vode ispunila je prostoriju, a Sepli se uputio u svoju sobu.
„Približava joj se rođendan, znaš. Mer hoće da joj priredi nešto.”
„Ebin rođendan?”
„Da. Za manje od nedelju dana.”
„Pa, moramo neš to da preduzmemo. Znaš li š ta voli? Ima li Amerika
neš to na umu? Mislim da bi trebalo neš to da joj kupim. Sta da joj uzmem,
dođavola?”
Nasmeš io se dok je zatvarao vrata sobe. „Smislić eš već . Predavanje
počinje za pet minuta. Vozićeš se čardžerom?”
„Ne. Videć u mogu li da nagovorim Ebi da ponovo sedne na motor.
Toliko joj se najviše mogu zavući među butine.”
Nasmejao se i zatvorio vrata za sobom.
Otiš ao sam do svoje sobe i navukao farmerice i majicu. Novč anik,
telefon, ključ evi. Nisam mogao da zamislim sebe kao devojku. Sve sranje
kroz koje moraju da prođu samo da bi izaš le kroz vrata odnosi im pola
života.
Jebeno predavanje se oteglo unedogled, a potom sam pož urio kroz
studentski grad do Morgan hola. Ebi je stajala ispred ulaza s nekim
frajerom i krv mi je odmah proključ ala. Posle nekoliko trenutaka,
prepoznao sam Finč a i uzdahnuo od olakš anja. Cekala je da on popuš i
cigaretu i smejala se neč emu š to je prič ao. Finč je mahao rukama, oč ito
usred neke sjajne priče, i zastajao je samo da povuče dim cigarete.
Kad sam im priš ao, namignuo je Ebi. To sam shvatio kao dobar znak.
„Ćao, Trevise”, zapevušio je.
„Finč u.” Klimnuo sam glavom i brzo se okrenuo ka Ebi. „Idem kuć i,
Golubice. Da te povezem?”
„Upravo sam ulazila”, odgovorila je uz osmeh.
Stomak mi se zgrč io i progovorio sam bez razmiš ljanja. „Neć eš spavati
kod mene večeras?”
„Ne, hoću. Samo moram da pokupim neke stvari koje sam zaboravila.”
„Šta, na primer?”
„Pa — kao prvo - brijač. Šta te briga?”
Prokletstvo, stvarno mi se sviđa. „I vreme je da obriješ noge. Zivog si
me izgrebala.”
Finču su oči gotovo iskočile iz očnih duplji.
Namrš tila se. „Tako kreć u glasine!” Pogledala je u Finč a. „Spavam u
njegovom krevetu... samo spavam.”
„Dobro”, prihvatio je Finč uz prepredeni osmeh.
Pre nego š to sam shvatio š ta se desilo, uš la je i pojurila stepenicama
do svoje sobe. Preskakao sam po dva stepenika da bih je stigao.
„O, ne ljuti se. Samo sam se šalio.”
„Svi pretpostavljaju da imamo seks. Samo pogoršavaš.”
Oč ito je seks sa mnom bio neš to loš e. Ako sam se pitao da li je uopš te
privlač im na taj nač in, upravo mi je odgovorila: ne samo „ne” već
„dođavola, ne”. „Koga je briga šta ostali misle?”
„Mene, Trevise! Mene!” Otvorila je vrata svoje domske sobe, a onda se
razletela s jednog kraja na drugi, otvarajuć i i zatvarajuć i ioke i trpajuć i
stvari u torbu. Odjednom sam poč eo da se guš im u snaž nom oseć aju
gubitka i nisam znao da li da se smejem ili da plač em. Neoč ekivano sam se
zasmejao.
Sive oč i su joj potamnele i prostrelila me je pogledom. „Nije smeš no.
Želiš li da cela škola misli kako sam jedna od tvojih kurvi?”
Mojih kurvi? Nisu one bile moje. Baš zato što su bile kurve.
Uzeo sam joj torbu iz ruku. To se nije odvijalo kako treba. Za nju je
sama povezanost sa mnom, a vezu sa mnom da ne pominjem, znač ila
gubitak ugleda. Zašto se druži sa mnom ako tako misli?
„Niko ne misli tako. A ako misle, bolje im je da ja za to ne čujem.
Otvorio sam vrata i pridrž ao joj ih, a ona je protutnjala napolje. Baš kad
sam krenuo za njom, zaustavila se, a ja sam se zateturao na vrhovima
prstiju da ne bih naleteo na nju. Vrata su se zatvorila iza mene i gurnula
me je napred. „Jao!”, viknuo sam i naleteo.
Okrenula se. „O moj bož e!” Prvo sam pomislio da se povredila pri
sudaru. Njen zaprepaš ćeni izraz me je na trenutak zabrinuo, ali onda je
nastavila: „Svi verovatno misle da smo zajedno, a ti besramno nastavljaš
sa svojim... životnim stilom. Sigurno misle da sam jadna!” Zać utala je,
izgubljena u tom straš nom otkrić u, a onda je odmahnula glavom. „Mislim
da viš e ne bi trebalo da spavam kod tebe. Uopš te, treba da se drž imo
podalje jedno od drugog neko vreme.”
Uzela mi je torbu iz ruke, a ja sam joj je oteo. „Niko ne misli da smo
zajedno, Golubice. Ne moraš prestati da razgovaraš sa mnom da bi
nekome neš to stavila do znanja.” Oseć ao sam se pomalo oč ajno, š to me je
vrlo uznemiravalo.
Vukla je torbu. Odluč no sam je istrgao. Nakon krać eg natezanja,
nemoćno je zagunđala.
„Da li je ikada neka devojka - koja ti je drugarica — spavala kod tebe?
Jesi li ikada vozio neku devojku do fakulteta i nazad? Jesi li ruč ao s njima
svakog dana? Niko ne zna šta da misli o nama, čak ni kad kažemo!”
Iš ao sam prema parkirališ tu s njenom torbom u ruci, dok su mi misli
letele. „Rešiću to, u redu? Ne želim da iko loše misli o tebi zbog mene.”
Uvek mi je bila zagonetna, ali tuž an izraz u njenim oč ima me je
iznenadio. Potresao me je do te mere da sam pož eleo da uč inim sve da bih
joj vratio osmeh na lice. Vrpoljila se i oč ito je bila uzrujana. Toliko to
nisam mogao da podnesem da sam ž alio zbog svega spornog š to sam ikad
uradio, jer mi je to samo bila još jedna prepreka na putu.
Tada mi je sinulo: neć emo uspeti kao par. Sta god uradio, koliko god se
trudio da joj ugodim, nikad joj neću biti dovoljno dobar.
Nisam ž eleo da završ i s nekim kao š to sam ja. Morać u da se zadovoljim
ostacima vremena koje bude želela da mi posveti.
To priznanje mi je leglo kao gorka pilula, ali u isto vreme mi je poznati
glas š aputao iz mrač nih uglova uma da treba da se borim za ono š to ž elim.
Borba mi se činila mnogo lakšom nego druga mogućnost.
„Dozvoli da ti ovo nadoknadim”, rekao sam. „Zaš to ne bismo otiš li do
Holanđanina več eras?” Holanđanin je bio rupa, ali tamo je bila mnogo
manja gužva nego u Crvenim vratima. Nije bilo toliko lešinara.
„To je bar za motocikliste.” Namrštila se.
„Dobro, idemo onda u klub. Izveš ću te na več eru, a posle mož emo do
Crvenih vrata. Ja častim.”
„Kako ć e izlazak na več eru i kasnije u klub reš iti problem? Kad nas vide
zajedno, biće još gore.”
Privezao sam njenu torbu na zadnji deo motora i seo. Ovog puta se
nismo raspravljali oko torbe. To je uvek obećavalo.
„Razmisli o tome. Ja, pijan, u prostoriji punoj oskudno odevenih ž ena?
Neće im trebati mnogo vremena da shvate da nismo par.”
„A š ta ja treba da radim? Da povedem nekog tipa iz bara kuć i da bih
bila ubedljiva?”
Namrš tio sam se. Od pomisli na to kako odlazi s nekim muš karcem,
vilica mi se stegla kao da sam progutao sok od limuna. „Nisam to rekao.
Ne treba preterivati.”
Zakolutala je oč ima, a zatim se popela na sediš te i obavila mi ruke oko
struka. „Znač i, neka nepoznata devojka ć e poć i s nama kuć i iz bara? Tako
ćeš mi nadoknaditi?”
„Nisi ljubomorna, zar ne, Golubice?”
„Ljubomorna na šta! Na neku glupač u sa seksualno prenosivom
bolešću koju ćeš odjebati ujutro?”
Zakikotao sam se i pokrenuo motor. Kad bi samo znala koliko je to bilo
nemoguć e. Kad je ona bila pored mene, svi ostali kao da su nestajali.
Trebala mi je sva pažnja i usredsređenost da ostanem korak ispred nje.
Obavestili smo Šeplija i Ameriku o našim planovima, a onda su devojke
započ ele uobič ajene poslove. Prvi sam skoknuo pod tuš , poš to sam
prekasno shvatio da je trebalo da budem poslednji, jer je devojkama
trebalo mnogo više vremena da se spreme nego Šepliju i meni.
Sepli, Amerika i ja smo č ekali č itavu več nost da Ebi izađe iz kupatila,
ali, kad se konač no pojavila, umalo sam izgubio ravnotež u. Noge su joj
delovale beskrajno u kratkoj crnoj haljini. Grudi su joj se igrale ž murke i
blago su se isticale kad bi se okrenula na određeni nač in, a dugi uvojci su
joj bili očešljani u stranu, umesto da joj padaju preko grudi.
Nije mi se č inilo da je tako preplanula, ali kož a joj se zdravo presijavala
spram crne tkanine haljine.
„Lepe noge”, izjavio sam.
Osmehnula se. „Jesam li spomenula da imam č aroban brijač ?” Caroban
moje dupe. Bila je jebeno prelepa. „Ne bih rekao da je do brijača.”
Uhvatio sam je za ruku i povukao je kroz vrata, vodeć i je prema
Šeplijevom čardžeru. Nije je izvukla i drž ao sam je sve dok nismo stigli do
kola. Cinilo mi se pogreš nim da je ispustim. Kad smo stigli i do suš i
restorana, prepleo sam prste s njenima dok smo ulazili.
Poruč io sam jednu turu sakea, a zatim i drugu. Konobarica nam nije
traž ila lič ne karte sve dok nisam poruč io pivo. Znao sam da Amerika ima
laž nu lič nu kartu i oduš evio sam se kad je i Ebi pobednič ki izvadila svoju.
Cim ju je konobarica pregledala i otiš la, uzeo sam je. Slika je bila u uglu i,
koliko sam ja mogao da primetim, sve je delovalo kako treba. Dotad nisam
video kanzasku lič nu kartu, ali ta je bila besprekorna. Na mestu imena
stajalo je Džesika Džejms i, ko zna zašto, to me je napalilo. Opako.
Ebi mi je izbila lič nu kartu iz ruke, uhvatila je na pola puta do poda i
već trenutak kasnije je sakrila u novčanik.
Nasmeš ila se, a ja sam uzvratio i naslonio se na laktove. „Dž esika
Džejms?”
Zauzela je isti polož aj kao ja, naslonila se na laktove i zagledala mi se u
oči. Bila je vrlo samouverena. Neverovatno seksi. „Da. Pa?”
„Zanimljiv izbor.”
„Baš kao i kalifornijske rolnice. Peško.”
Sepli je prasnuo u smeh, ali naglo se zaustavio kad je video kako
Amerika ispija pivo. „Lakše malo, dušo. Sake hvata kasnije.”
Amerika je obrisala usta i nasmeš ila se. „Pila sam sake i ranije, Sepe.
Ne brini.”
Sto smo viš e pili, bivali smo sve glasniji. Konobarima to, izgleda, nije
smetalo, verovatno zato š to je bilo kasno i š to beš e ostalo još samo
nekoliko gostiju na sasvim drugom kraju restorana, pijanih gotovo koliko
mi. Osim Seplija. Previš e je voleo svoj automobil da bi mnogo pio dok vozi,
a Ameriku je voleo i viš e od automobila. Kad bi ona bila u blizini, ne samo
š to je pazio koliko pije već je poš tovao i sve saobrać ajne propise i koristio
migavce.
Sa šlagom.
Konobarica je donela rač un i bacio sam neš to keš a na sto, gurkajuć i
Ebi dok se nije izvukla iz separea. Razigrano mi je uzvratila i opuš teno
sam je zagrlio dok smo hodali ka parkiralištu.
Amerika se spustila na suvozač ko mesto, pored svog deč ka, i poč ela da
mu liž e uvo. Ebi me je pogledala i zakolutala oč ima, ali, ako se izuzme to
što je bila primorana da gleda seksi predstavu, dobro se zabavljala.
Nakon š to je skrenuo ka Crvenim vratima, Sepli se dva-tri puta
provezao kroz redove automobila.
„Valjda ćeš uspeti večeras, Šepe”, promrmljala je Amerika.
„Hej. Moram da pronađem š iroko mesto. Ne ž elim da mi neka pijana
budala oguli boju.”
Mož da. Ili je samo ž eleo da mu Amerika š to duž e jezikom pere
unutrašnje uvo. Bolesno.
Parkirao je na kraju parkirališ ta, a ja sam pomogao Ebi da izađe.
Povukla je haljinu i namestila je, a zatim je malo protresla kukovima pre
nego što me je uhvatila za ruku.
„Hteo sam da vas pitam za lič ne karte”, rekao sam. „Besprekorne su.
Niste ih ovde nabavile.” Znao bih. Mnoge sam kupio.
„Da, imamo ih već neko vreme. Bile su nam neophodne...”
Zašto joj je, dođavola, potrebna lažna lična karta?
„... u Vičiti.”
Sljunak nam je krč kao pod nogama dok smo hodali i Ebi mi je stezala
ruku dok je pažljivo gazila po kamenju pod potpeticama.
Amerika se saplela. Nagonski sam pustio Ebinu ruku, ali Sepli je
uhvatio svoju devojku pre nego što je pala na zemlju.
„Dobro je kad imaš veze”, kikotala se Amerika.
„Blagi bož e, ž eno”, zavapio je Sepli i uhvatio je za ruku da ne bi pala.
„Mislim da si gotova za večeras.”
Namrš tio sam se i zapitao se š ta je sve to znač ilo. „O č emu prič aš , Mer?
Kakve veze?”
„Ebi ima neke stare prijatelje koji...”
„To su laž ne lič ne karte, Treve”, presekla ju je Ebi pre nego š to je
uspela da završ i. „Moraš da znaš prave ljude da bi ispale kako treba, je l’
tako?”
Pogledao sam u Ameriku jer sam znao da neš to nije u redu, ali ona je
gledala u sve osim u mene. Nije bilo pametno da dalje navaljujem, naroč ito
pošto me je Ebi upravo nazvala Trevom. Mogao bih na to da se naviknem.
Ispružio sam ruku. „Tako je.”
Prihvatila ju je, uz prefrigani osmeh. Mislila je da me je zavarala.
Svakako ću kasnije morati da se pozabavim time.
„Treba mi još jedno pić e!”, rekla je i povukla me prema velikim
crvenim vratima kluba.
„Alkohol!”, viknula je Amerika.
Šepli je uzdahnuo. „O, da. Baš ti je to potrebno. Još jedno piće.”
Sve glave u prostoriji su se okrenule kad je Ebi uš la, a i neki frajeri s
devojkama bestidno su izvijali vratove ili se naslanjali leđima na stolice da
bi je bolje osmotrili.
E jebiga. Ovo će biti loša noć, pomislio sam i čvršće joj stegao ruku.
Otiš li smo do š anka koji je bio najbliž i plesnom podijumu. Megan je
stajala u senci dima blizu bilijarskih stolova. Njeno uobič ajeno loviš te.
Uperila je krupne plave oč i u mene i pre nego š to sam shvatio da to ona
stoji tamo. Nije me dugo posmatrala. Još sam drž ao Ebi za ruku, a Meganin
izraz se promenio č im je to primetila. Klimnuo sam joj glavom, a ona se
podrugljivo osmehnula.
Moje uobič ajeno mesto za š ankom bilo je prazno, ali i jedino slobodno.
Kemi me je primetila kako prilazim sa Ebi za petama, pa se kratko
nasmejala, a onda je skrenula paž nju na moj dolazak onima koji su sedeli
na susednim stolicama i upozorila ih da ć e neko neizbež no biti oteran.
Udaljili su se bez reči.
Recite šta god želite. Kad si psihotični kreten, to ima svojih prednosti.
SEDMO POGLAVLJE
Crvena marama
Pre nego š to smo stigli do š anka, Amerika je povukla svoju najbolju

drugaricu do plesnog podijuma. Ebine seksi visoke potpetice presijavale
su se pod crnini svetlom i nasmeš io sam se kad se nasmejala Amerikinim
neobuzdanim plesnim pokretima. Pogled mi je putovao po njenoj crnoj
haljini i zaustavio joj se na kukovima. Dobro pleš e, priznajem. Palo mi je
na pamet nešto bezobrazno, pa sam morao da skrenem pogled.
Crvena vrata su bila prilič no krcata. Nekoliko novih faca, ostali
uglavnom redovni posetioci. Nove devojke uvek su bile svež e meso za nas
koji nismo imali maš te ni za š ta drugo osim da izlazimo po barovima
svakog vikenda. Naročito devojke koje su izgledale kao Ebi i Amerika.
Poruč io sam pivo, ispio polovinu, a onda ponovo usmerio paž nju na
plesni podijum. Nisam zurio svojevoljno, naroč ito zato š to sam znao da
verovatno imam isti izraz kao i svi ostali kreteni koji ih gledaju.
Pesma se završ ila i Ebi je povukla Ameriku prema š anku. Teš ko su
disale, smeš kale su se i bile su dovoljno oznojene da budu seksi. „Ovako ć e
biti cele noći, Mer. Ne obraćaj pažnju”, rekao je Šepli.
Amerikino lice je bilo iskrivljeno od gađenja dok je gledala iza mene.
Mogao sam samo da zamislim ko je tamo. Nije to mogla biti Megan. Nije
ona bila spremna da čeka u rezervi.
„Kao da je Vegas povratio na jato lešinara”, rugala se Amerika.
Bacio sam pogled preko ramena, a tri Leksine drugarice iz sestrinstva
stajale su rame uz rame. Još jedna je stajala pored mene s blistavim
osmehom. Sve su se iskezile kad sam ih pogledao, ali brzo sam se okrenuo
i ispio pivo dokraja. Ko zna zaš to, Ameriki su straš no iš le na ž ivce devojke
koje su se tako ponaš ale u mojoj blizini. Ipak, morao sam da se slož im sa
onim spominjanjem lešinara.
Zapalio sam cigaretu, a onda poruč io još dva piva. Plavuš a kraj mene,
Bruk, nasmeš ila se i ugrizla se za usnu. Zastao sam i zapitao se hoć e li
zaplakati ili me zagrliti. Tek kad je Kemi otvorila boce i gurnula mi pivo,
shvatio sam zaš to je Bruk imala taj glupavi izraz na licu. Uzela je pivo i
podigla ga da pije, ali oteo sam joj ga pre nego što je stigla i predao ga Ebi.
„To... nije tvoje.”
Bruk je odjurila do drugarica. Ebi je, međutim, delovala savrš eno
zadovoljno dok je otpijala muške gutljaje.
„Kao da bih kupio pivo nekoj ribi za š ankom”, izjavio sam. Mislio sam
da će Ebi biti još draže, ali umesto toga je podigla pivo s kiselim izrazom.
„Ti si drugo”, rekao sam s poluosmehom.
Kucnula je svojom bocom o moju, oč ito razdraž ena. „Zato š to sam
jedina devojka s kojom frajer bez ikakvih kriterijuma ne ž eli da spava.”
Otpila je gutljaj, ali sklonio sam joj bocu s usta.
„Ti to ozbiljno?” Kad nije odgovorila, nagnuo sam se radi boljeg utiska.
„Pre svega... imam kriterijume. Nikad nisam bio s ruž nom ž enom. Nikad.
Drugo, ž eleo sam da spavam s tobom. Pomiš ljao sam da te prebacim
preko kauč a na pedeset različ itih nač ina, ali nisam jer te viš e tako ne
gledam. Nije da me ne privlačiš, samo mislim da si bolja od toga.”
Nadmeni osmeh joj je preš ao preko lica. „Misliš da sam predobra za
tebe.”
Neverovatno. Zaista nije kapirala. „Ne mogu da se setim nijednog
frajera koji bi bio dovoljno dobar za tebe.”
Nadmenost se istopila, a zamenio ju je dirljiv, zahvalan osmeh. „Hvala,
Treve”, rekla je i spustila praznu bocu na š ank. Zaista je mogla da popije
kad je htela. Obič no bi mi to bilo neprilič no, ali ona se drž ala tako
samouvereno... ne znam... sve što je radila bilo mi je seksi.
Ustao sam i uhvatio je za ruku. „Hajde.” Povukao sam je prema
plesnom podijumu, a ona je pošla za mnom. „Mnogo sam popila! Pašću!”
Cim smo se popeli na podijum, uhvatio sam je za kukove i č vrsto je
privukao sebi, ne ostavljajući nimalo prostora između nas. „Zaveži i igraj.”
Osmesi su joj nestali s lica, a telo je poč elo da joj se pomera uz moje u
ritmu muzike. Nisam mogao da skinem ruke s nje. Sto smo se viš e
približ avali, to sam je bliž e sebi ž eleo. Kosa joj je bila na mom licu i, iako
sam dovoljno popio za to več e, sva č ula su mi bila budna. Oseć aj njene
guze uz mene, razni pokreti njenih kukova uz muziku, nač in na koji mi se
naslanjala na grudi i spuš tala mi potiljak na rame. Zeleo sam tla je
odvučem u mračni ugao i okusim joj unutrašnjost usta.
Okrenula se prema meni s nestaš nim osmehom. Ruke su joj krenule od
mojih ramena, a onda mi je preš la prstima preko grudi i stomaka. Umalo
sam poludeo od ž elje za njom tu i tada. Okrenula mi je leda i srce mi je još
brž e zakucalo u grudima. Tako mi je bila još bliž a. Zgrabio sam je za
kukove i privukao je sebi.
Obgrlio sam je oko struka i zagnjurio joj lice u kosu. Bila je natopljena
znojem, pomeš anim s parfemom. Svaka razumna misao mi je iš čezla.
Pesma se završavala, ali ona nije pokazivala znake zaustavljanja.
Izvila se i naslonila mi glavu na rame. Deo kose joj je skliznuo u stranu i
ukazala se blistava koža njenog vrata. Izgubio sam svu snagu volje. Spustio
sam usne na než nu tač ku iza njenog uva. Nisam mogao da se zaustavim i
otvorio sam usta da bih joj prešao jezikom preko slane, vlažne kože.
Telo joj se ukočilo i odmakla se.
„Sta je bilo, Golubice?”, upitao sam. Morao sam da se nasmejem.
Izgledala je kao da ž eli da me udari. Mislio sam da se zabavljamo, a bila je
gnevnija nego što sam je ikad video.
Umesto da istrese bes iz sebe, poč ela je da se probija kroz gomilu
prema š anku. Poš ao sam za njom, jer sam znao da ć u vrlo brzo saznati gde
sam pogrešio.
Seo sam na praznu stolicu pored nje i posmatrao kako daje znak Kemi
da ž eli još jedno pivo. I sam sam naruč io jedno, a onda gledao kako ona
ispija pola svog. Boca je zazvečala o pult kad ju je spustila.
„Misliš li da će to da promeni mišljenje drugih o nama?”
Nasmejao sam se. Nakon sveg tog udaranja i trljanja o moj penis,
odjednom se zabrinula kako ć e sve to izgledati? „Zabole me š ta misle o
nama.”
Ljutito me je pogledala, a zatim okrenula glavu.
„Golubice”, rekao sam i dodirnuo joj ruku.
Otrgla se. „Nemoj. Nikad ne bih mogla da se napijem dovoljno da
legnem s tobom na onaj kauč.”
Obuzeo me je trenutan bes. Nikad se prema njoj nisam tako poneo.
Nikad. Dala mi je povoda, ja sam je jednom ili dvaput poljubio u vrat, a sad
šizi?
Zaustio sam da nešto kažem, ali pored mene se pojavila Megan.
„Dakle. Je li to Trevis Medoks?”
„Ćao, Megan.”
Ebi ju je odmerila, oč ito uhvać ena nespremna. Megan je bila iskusna u
okretanju situacije u svoju korist.
„Upoznaj me sa svojom devojkom”, rekla je uz osmeh.
Prokleto je dobro znala da mi Ebi nije devojka. Kurvinsko pravilo: ako
je muš karac koga ste zapazili izaš ao s drugaricom, naterajte ga da prizna
kako nisu u vezi. Stvorite nesigurnost i nestabilnost.
Znao sam kuda to vodi. Dođavola, ako me Ebi zaista smatra
pokvarenim đubretom, mož da bih mogao tako i da se ponaš am. Gurnuo
sam pivo niz š ank, palo je s ruba i upalo u punu kantu za smeć e na kraju.
„Nije mi devojka.”
Namerno se nisam osvrtao na Ebinu reakciju, već sam zgrabio Megan
za ruku i poveo je ka podijumu. Poš la je za mnom, veselo maš uć i rukama
dok se nismo popeli. S Megan je uvek bilo zabavno plesati. Nije imala stida
i dopuš tala mi je da joj radim š ta god pož elim, i na plesnom podijumu i
van njega. Kao i obično, ostali su uglavnom zastajali da gledaju.
Obič no smo pravili pravu predstavu, ali sad sam bio naroč ito pohotan.
Viš e puta me je udarila crnom kosom po licu, ali bio sam otupeo. Podigao
sam je, a ona mi je obavila noge oko struka, pa se izvila i raš irila ruke iza
glave. Smeš kala se dok sam je pumpao pred č itavim barom, a kad sam je
spustio na noge, okrenula se i sagnula, hvatajući se za članke.
Znoj mi se slivao niz lice. Meganina kož a je bila tako vlaž na da su mi
ruke klizile kad god bih pokuš ao da je dodirnem. Koš ulja joj je bila
natopljena, kao i moja. Nagnula se da je poljubim, blago otvorenih usta, ali
odmakao sam se i pogledao prema šanku.
Tada sam ga ugledao. Itan Kouts. Ebi se naginjala ka njemu i meš kala
mu se onim pripitim, koketnim, „vodi me kuć i” osmehom koji sam mogao
da primetim među hiljadu žena.
Ostavio sam Megan na podijumu i probio se kroz gomilu okupljenu
oko nas. Neposredno pre nego š to sam stigao do Ebi, Itan se nagnuo da joj
dodirne koleno. Setio sam se sa č im se izvukao godinu dana ranije, pa sam
stegao š aku u pesnicu i stao između njih, leđima okrenut Itanu. „Jesi li
spremna, Golubice?”
Stavila mi je ruku na stomak i gurnula me u stranu, i nasmeš ila se č im
joj se Itan ponovo naš ao u vidnom polju. „Razgovaram, Trevise.” Ispruž ila
je ruku kad je osetila koliko je mokra i dramatično je obrisala o suknju.
„Znaš li uopšte ovog tipa?”
Osmehnula se još šire. „Ovo je Itan.”
Pružio mi je ruku. „Drago mi je što smo se upoznali.”
Nisam odvajao pogled od Ebi dok je zurila u tog bolesnog uvrnutog
gada naspram sebe. Nisam prihvatio njegovu ruku i č ekao sam da se Ebi
seti da sam tu.
Prezrivo je odmahnula rukom u mom pravcu. „Itane, ovo je Trevis.”
Predstavila me je namerno bezvoljno, što me je samo još više razljutilo.
Pogledom sam oš inuo Itana, a zatim i njegovu ruku. „Trevis Medoks.”
Glas mi je bio prigušen i preteći koliko je to bilo moguće.
Razrogač io je oč i i nelagodno povukao ruku. „Trevis Medoks? Trevis
Medoks sa Isterna?”
Pružio sam ruku iza Ebi da bih se naslonio na šank. „Da, šta s tim?”
„Gledao sam tvoju borbu sa Sonom Smitom proš le godine, č oveč e.
Mislio sam da ću prisustvovati nečijoj smrti!”
Skupio sam oči i stegao vilicu. „Hoćeš li ponovo to da vidiš?”
Nasmejao se, a oč i su mu letele od mene do Ebi. Kad je shvatio da se ne
šalim, nelagodno se nasmešio Ebi, a zatim se udaljio.
„Jesi li sad spremna?”, prasnuo sam.
„Koji si ti kreten, znaš?”
„Nazivali su me i gorim imenima.” Pruž io sam joj ruku i ona ju je
prihvatila, pa me je pustila da joj pomognem da side sa stolice. Nije mogla
biti toliko ljuta.
Glasnim zviž dukom sam dao znak Sepliju, koji je primetio moj izraz i
smesta shvatio da je vreme da pođemo. Ramenom sam se probijao kroz
gomilu, bestidno gurajući neke nedužne posmatrače da bih se izduvao dok
Šepli nije preuzeo vodstvo.
Čim smo izašli, uhvatio sam Ebi za ruku, ali ona se otrgla.
Okrenuo sam se i viknuo joj u lice. „Trebalo bi da te poljubim i da
završimo s tim! Glupo se ponašaš! Poljubio sam te u vrat, pa šta?”
Izvila se, a kad se tako nije dovoljno odmakla, odgurnula me je. Koliko
god da sam bio ljut, nije znala za strah. To me je palilo.
„Nisam ti ja jebačka šema, Trevise.”
Zavrteo sam glavom, zapanjen. Ako je postojalo još neš to š to sam
mogao da uradim da je u to uverim, nisam znao š ta bi to bilo. Mila mi je
posebna od trenutka kad sam je ugledao i stavljao sam joj to do znanja u
svakoj prilici. Kako da joj dokaž em? Koliko drugač ije sam morao da se
ponaš am prema njoj u odnosu na druge? „Nikad nisam ni rekao da jesi!
Stalno si pored mene, spavaš u mom krevetu, ali uglavnom se ponaš aš kao
da ne želiš da te vide sa mnom!”
„Došla sam ovamo s tobom!”
„Uvek sam se ponašao prema tebi s poštovanjem, Golubice.”
„Ne, ponaš aš se prema meni kao prema svom vlasniš tvu. Nisi imao
pravo da onako oteraš Itana!”
„Znaš li ko je Itan?” Kad je odmahnula glavom, nagnuo sam se prema
njoj. „Ja znam. Proš le godine su ga uhapsili zbog seksualnog napada, ali
odustalo se od optužnice.”
Skrstila je ruke. „O, dakle, imate nešto zajedničko?”
Crvena marama kao da mi je zaigrala pred oč ima i, za manje od
sekunda, bes iz mene je proključ ao. Duboko sam udahnuo i pokuš ao da ga
savladam. „Nazivaš li ti mene silovateljem?”
Zastala je zamiš ljeno, a njeno oklevanje je rastopilo moj gnev. Jedino je
ona tako uticala na mene. U svim drugim prilikama bih, kad bih bio tako
ljut, udario neš to ili nekog. Nikad nisam udario ž enu, ali svakako bih
zamahnuo na kamion parkiran pored nas.
„Ne, samo sam ljuta na tebe!”, odgovorila je i stisnula usne.
„Popio sam, u redu? Kož a ti je bila pet centimetara od mog lica, i
prelepa si, i predivno miriš eš kad si oznojena. Poljubio sam te! Izvini!
Saberi se!”
Moj odgovor ju je zbunio i uglovi usana su joj se izvili. „Misliš da sam
prelepa?”
Namrš tio sam se. Kakvo glupo pitanje. „Predivna si, i znaš to. Sto se
smeškaš?”
Sto se viš e trudila da se ne smeš i, usne su joj se sve viš e izvijale. „Niš ta.
Hajdemo.”
Kratko sam se nasmejao i odmahnuo glavom. „Sta...? Ti...? Koji si ti
davež!”
Kezila se od uva do uva zbog mog komplimenta i č injenice da sam se iz
manijaka preobrazio u budalu za manje od pet minuta. Trudila se da
potisne smeh, čime je, zauzvrat, zasmejala i mene.
Obavio sam joj ruku oko vrata i pož alio š to je jednostavno nisam
poljubio. „Izluđuješ me. Znaš to, zar ne?”
Vož nja do kuć e je bila tiha i, kad smo konač no stigli u stan, otiš la je
pravo u kupatilo i uključ ila tuš . Misli su mi bile previš e zbrkane da bih
pretresao njene stvari, pa sam zgrabio svoje bokserice i majicu. Pokucao
sam na vrata, ali nije odgovorila, pa sam uš ao, spustio ih na umivaonik i
izašao. Ionako nisam znao šta bih joj rekao.
Ušetala je, progutana mojom odećom, i legla je u krevet, i dalje s blagim
osmehom na licu.
Neko vreme smo se gledali i sigurno se pitala o č emu razmiš ljam.
Naž alost, ni sam nisam znao. Oč i su joj lagano putovale niz moje lice do
usana, a onda sam shvatio.
„Laku noć , Golubice”, proš aputao sam i okrenuo se, proklinjuć i sebe
kao nikad pre. Bila je neverovatno pijana i nisam želeo to da zloupotrebim.
Naročito nakon što mi je oprostila predstavu koju sam izveo s Megan.
Nekoliko minuta se meš koljila pre nego š to je konač no uzdahnula.
„Treve?” Nalaktila se.
„Da?”, oglasio sam se, ne pomerajuć i se. Plaš io sam se da ć e me, ako joj
pogledam u oči, svaka razumna misao napustiti.
„Znam da sam pijana i da smo se upravo straš no posvađali zbog ovoga,
ali...”
„Neću seks s tobom, pa nemoj ni da pitaš.”
„Šta? Ne!”
Nasmejao sam se, okrenuo se i zagledao se u njen ljupki, už asnuti
izraz. „Šta je bilo, Golubice?”
„Ovo”, rekla je i spustila mi glavu na grudi, prebacila svoju ruku preko
mog stomaka i čvrsto me zagrlila.
Nisam to oč ekivao. Uopš te. Podigao sam ruku i ukoč io se u mestu, ne
znajući šta da uradim, dođavola. „Stvarno si pijana.”
„Znam”, priznala je bestidno.
Koliko god da bude ljuta ujutro, nisam mogao da je odbijem. Spustio
sam joj jednu ruku na leda, a drugu na mokru kosu, pa sam je poljubio u
čelo. „Ti si najčudnija žena koju sam upoznao.”
„To je najmanje š to mož eš da uč iniš poš to si oterao jedinog tipa koji
mi je večeras prišao.”
„Misliš na silovatelja Itana? Da, za to ti zaista dugujem.”
„Nema veze”, počela je da se povlači.
Smesta sam reagovao. Zadrž ao sam joj ruku na stomaku. „Ne, ozbiljan
sam. Treba da budeš opreznija. Da nisam bio tamo... ne ž elim ni da mislim
o tome. I sad još hoćeš da ti se izvinim što sam ga oterao?”
„Ne želim da se izvinjavaš. Ne radi se o tome.”
„O č emu se onda radi?”, upitao sam. Nikad ni za š ta nisam molio u
ž ivotu, ali u sebi sam se molio da mi kaž e kako me ž eli. Da joj je stalo do
mene. Neš to. Bili smo tako blizu. Još jedan centimetar i usne bi nam se
spojile, i junački sam se borio da ne popustim.
Namrštila se. „Pijana sam, Trevise. To mi je jedini izgovor.”
„Samo želiš da te grlim dok ne zaspiš?”
Nije odgovorila.
Okrenuo sam se i pogledao je pravo u oč i. „Trebalo bi da te odbijem
samo da bih ti dokazao”, rekao sam, skupivš i obrve. „Ali kasnije bih mrzeo
sebe ako bih ti sad rekao 'ne', a ti me više nikad ne bi pitala.”
Sreć no je priljubila obraz uz moje grudi. Dok sam je tako č vrsto grlio,
bilo mi je teš ko da ostanem pribran. „Ne treba ti izgovor, Golubice. Samo
treba da me pitaš.”
OSMO POGLAVLJE
Oz
Ebi se ukomirala pre mene. disanje joj se ujednač ilo, a telo joj se
opustilo uz moje. Bila je topla, a nos joj je stvarao najblaž i, najslađi zvuk
dok je spavala. Prijalo mi je njeno telo u naručju. Mogao bih previše lako da
se naviknem. Koliko god da me je to plašilo, nisam mogao da se pomerim.
Poznajem Ebi: probudić e se, setić e se da je bila luda i vikać e na mene
što sam to dozvolio ili, još gore, odlučiće da se to više nikad ne dogodi.
Nisam bio dovoljno glup da se nadam, niti dovoljno jak da spreč im
oseć anja u sebi. To mi je potpuno otvorilo oč i. Ipak nisam bio toliko č vrst.
Ne kad se radilo o njoj.
Disanje mi se usporilo i telo mi je utonulo u duš ek, ali borio sam se
protiv umora koji me je polako ali sigurno obuzimao. Nisam ž eleo da
zažmurim i propustim trenutak Ebine blizine.
Pomerila se, a ja sam se sledio. Prstima mi je pritisla kož u, a onda se
ponovo obavila oko mene pre nego š to se opustila. Poljubio sam je u kosu
i naslonio joj obraz na čelo.
Sklopio sam oči samo na tren i udahnuo.
Ponovo sam otvorio oči i bilo je jutro. Jebiga. Znao sam da nije trebalo.
Ebi se uvijala i pokuš avala da se izvuč e ispod mene. Noge su mi bile
prebačene preko njenih i još sam je držao za ruku.
„Prestani, Golubice. Spavam”, rekao sam i privukao je bliže.
Izvukla je noge ispod mene, jednu po jednu, a zatim je sela na krevet i
uzdahnula.
Prevukao sam rukom preko kreveta i dotakao vrhove njenih malih,
nežnih prstiju. Ostala mi je okrenuta leđima.
„Šta te muči, Golubice?”
„Idem da uzmem čašu vode. Hoćeš li ti nešto?”
Odmahnuo sam glavom i zaž murio. Ili ć e se pretvarati da se niš ta nije
dogodilo, ili je ljuta. Ni jedno ni drugo nije valjalo.
Izaš la je, a ja sam neko vreme lež ao, skupljajuć i volju da ustanem.
Mamurluci su grozni i u glavi mi je tutnjalo. Cuo sam Seplijev priguš en,
duboki glas, pa sam rešio da izvučem dupe iz kreveta.
Bosim stopalima sam š ljapkao po drvenom podu dok sam iš ao ka
kuhinji. Ebi je stajala u mojoj majici i boksericama i sipala č okoladni sirup
u činiju vruće ovsene kaše.
„Fuj, odvratno, Golubice”, progunđao sam dok sam pokuš avao da
odagnam zamagljenost iz očiju.
„Dobro jutro i tebi.”
„Čujem da ti je uskoro rođendan. Poslednji dani tinejdžerskog doba.”
Napravila je grimasu, iznenađena. „Da... Ne volim baš da slavim
rođendan. Mislim da ć e me Mer izvesti na več eru ili takvo neš to.”
Nasmešila se. „Možeš i ti s nama, ako želiš.”
Slegao sam ramenima, pretvarajuć i se kako me njen osmeh nije oborio
s nogu. Zelela je da i ja budem tamo. „Dobro. To je sedam dana od
nedelje?”
„Da. Kad je tvoj rođendan?”
„Tek u aprilu. Prvog aprila”, odgovorio sam i sipao mleko preko
pahuljica.
„Ma daj.”
Uzeo sam zalogaj, zabavljen njenim čuđenjem. „Ne, ozbiljan sam.”
„Rođendan ti je prvog aprila?”
Nasmejao sam se. Izraz lica joj je bio neprocenjiv. „Da! zakasnić eš . Bić e
bolje da se obučem.”
„Odvešću se s Mer.”
Bilo mi je mnogo tež e da prihvatim to malo odbijanje nego š to je
trebalo. Vozila se do studentskog grada sa mnom, a sad odjednom ide sa
Amerikom? Zapitao sam se da li je to zbog onoga š to se desilo prethodne
noć i. Verovatno je ponovo pokuš avala da se udalji od mene i to me je
razoč aralo. „Kako god”, rekao sam i okrenuo se da ne bi primetila
razočaranje u mojim očima.
Devojke su u ž urbi zgrabile ranč eve. Amerika se izvukla s parkirališ ta
kao da su upravo opljačkale banku.
Sepli je izaš ao iz svoje sobe, navlač eć i majicu preko glave. Skupio je
obrve. „Jesu li otišle?”
„Da”, odgovorio sam odsutno dok sam ispirao svoju č iniju i istresao
ostatke Ebine ovsene kaše u sudoperu. Gotovo ništa nije pojela.
„Dođavola. Mer se nije ni pozdravila.”
„Znao si da ide na predavanje. Ne budi plač ipič ka.” Uperio je prst u
grudi. „Ja sam plačipička? Sećaš li se prošle noći?”
„Umukni.”
„Tako sam i mislio.” Seo je na kauč i navukao patike. „Jesi li pitao Ebi za
njen rođendan?”
„Nije mnogo rekla, osim da ne voli naročito da ga slavi.”
„Pa šta ćemo da radimo?”
„Priređić emo joj zabavu.” Klimnuo je glavom, č ekajuć i da objasnim.
„Mislio sam da je iznenadimo. Da pozovemo neke prijatelje i zamolimo
Ameriku da je malo izvede.”
Stavio je na glavu bejzbol kapu i povukao je tako nisko da mu nisam
video oči. „Umeće ona to. Još nešto?”
„Šta misliš o psu?”
Nasmejao se. „Nije moj rođendan, brate.”
Obiš ao sam kuhinjski pult i naslonio se bokom na stolicu. „Znam, ali
ona živi u domu. Ne može da drži psa.”
„Da ga držimo ovde? Ozbiljno? Šta ćemo da radimo s psom?”
„Na internetu sam našao škotskog terijera. Savršen je.”
„Šta?”
„Golubica je iz Kanzasa. Takvog psa je imala i Doroti iz Čarobnjaka iz
Oza.”
Lice mu je ostalo bezizražajno. „Čarobnjak iz Oza.”
„Šta? Voleo sam strašilo kad sam bio mali, zaveži, jebote.”
„Kenjaće svuda, Trevise. Lajaće i zavijaće i... ne znam.”
„Isto radi i Amerika... osim kenjanja.” Nije mu bilo smešno.
„Izvodić u ga i č istić u za njim. Drž ać u ga u svojoj sobi. Neć eš ni znati da
je ovde.”
„Nećeš ga moći sprečiti da laje.”
„Razmisli. Moraš priznati da ć e je osvojiti.” Nasmeš io se. „Znač i, o
tome se radi? Pokušavaš da je osvojiš? Nabrao sam obrve. „Prestani.”
Osmehnuo se još šire. „Možeš uzeti prokletog psa...”
Iskezio sam se. Da! Pobeda!
„... ako priznaš šta osećaš prema Ebi.”
Namrštio sam se. Jebiga! Poraz! „Daj, čoveče!”
„Priznaj”, navaljivao je i skrstio ruke. Kakva budala. Stvarno ć e me
naterati da priznam.
Gledao sam u pod i svuda unaokolo osim u Seplijev nadmeni osmeh.
Borio sam se neko vreme, ali š tene je bilo prokleto sjajno. Ebi ć e odlepiti
(u pozitivnom smislu, konač no), a ja ć u ga moć i drž ati u stanu. Zeleć e da
bude tu svakog dana.
„Sviđa mi se”, izgovorio sam kroz stisnute zube. Prineo je ruku uhu.
„Šta? Nisam te dobro čuo.”
„Ti si kreten! Jesi li to čuo?” Skrstio je ruke. „Reci.”
„Sviđa mi se, u redu?”
„Nije dovoljno dobro.”
„Oseć am neš to prema njoj. Stalo mi je do nje. Mnogo. Ne mogu da
podnesem kad nije tu. Zadovoljan?”
„Zasad”, rekao je i dohvatio svoj ranac s poda. Prebacio je kaiš preko
ramena, a zatim pokupio mobilni i ključeve. „Vidimo se na ručku, pičkice.”
„Jedi govna”, progunđao sam.
Oduvek je bio zaljubljeni idiot koji se ponaš a kao budala. Neć e me
pustiti da ovo prebolim.
Trebalo mi je samo nekoliko minuta da se obuč em, ali od sve te prič e
sam kasnio. Nabacio sam kož nu jaknu i okrenuo bejzbol kapu naopako.
Jedino predavanje tog dana imao sam iz Hemije II, pa nisam morao da
nosim torbu. Neko iz grupe će mi pozajmiti olovku ako budemo radili test.
Naoč are za sunce. Ključ evi. Telefon. Novč anik. Obuo sam č izme i
zalupio vratima za sobom, a zatim strč ao niza stepenice. Vož nja harlijem
mi nije prijala kao kad je iza mene sedela Ebi. Prokletstvo, sve uništava.
Kroz studentski grad sam hodao malo brž e nego inač e da bih stigao na
predavanje na vreme. Samo tren pre poč etka, zavukao sam se u klupu.
Doktorka Veber je zakolutala oč ima, nimalo oduš evljena mojim kasnim
dolaskom i verovatno pomalo nezadovoljna š to nemam potreban pribor.
Namignuo sam i jedva primetan osmejak joj je dotakao usne. Zavrtela je
glavom, a onda je ponovo usmerila pažnju na papire na stolu.
Olovka mi nije ni bila potrebna i, č im smo završ ili, krenuo sam ka
kantini.
Sepli je č ekao devojke nasred travnjaka. Dohvatio sam njegovu bejzbol
kapu i, pre nego š to je uspeo da je vrati, bacio sam je preko trave poput
frizbija.
„Baš lepo, kretenu”, rekao je i prešao nekoliko metara da je podigne.
„Besni Psu”, pozvao me je neko iza leda. Prepoznao sam ko je to po
hrapavom, dubokom glasu.
Priš ao nam je Adam, s poslovnim izrazom. „Pokuš avam da ugovorim
borbu. Budi spreman na telefonski poziv.”
„Uvek smo spremni”, odvratio je Sepli. Bio mi je neš to poput
menadž era. Brinuo je o oglaš avanju i vodio rač una da budem na pravom
mestu u pravo vreme.
Adam je hitro klimnuo glavom, a zatim se uputio ka sledeć em
odrediš tu, š ta god ono bilo. Nikad s njim nisam bio ni na jednom
predavanju. Nisam ni bio siguran da studira na Isternu. Mislim da me, dok
god me je plaćao, nije ni bilo briga.
Sepli je posmatrao Adama kako se udaljava, a zatim je proč istio grlo.
„Dakle, jesi li čuo?”
„Šta?”
„Popravili su kotlove u Morganu.”
„Pa?”
.Amerika i Ebi ć e se verovatno več eras spakovati. Imać emo posla,
treba da im pomognemo da prenesu svoje stvari u dom.”
Snuž dio sam se. Pomisao da ć u pakovati Ebi i voziti je nazad u Morgan
zapekla me je kao š amar. Naroč ito posle onoga sinoć , verovatno ć e biti
sreć na da ode. Mož da č ak neć e ni razgovarati sa mnom. Kroz glavu mi je
proletalo milion scenarija, ali nisam se mogao setiti nič ega č ime bih je
nagovorio da ostane.
„Jesi li dobro, čoveče?”, upitao me je Šepli.
Devojke su se pojavile, razdragane i nasmejane. Pokuš ao sam da se
nasmeš im, ali Ebi je bila zaokupljena stidom zbog neč ega č emu se
Amerika smejala.
„Cao, duš o”, pozdravila se Amerika i poljubila Seplija u usta. „Sta je
tako smešno?”, pitao ju je.
„O, neki frajer je zurio u Ebi sat vremena. Bilo je preslatko.”
„Dok god je zurio u Ebi.” Namignuo je.
„Ko je to bio?”, upitao sam bez razmišljanja.
Ebi je prebacila tež inu s noge na nogu i namestila ranac. Bio je
pretrpan knjigama i rajsferš lus je jedva zadrž avao sadrž aj. Sigurno je bio
težak. Svukao sam joj ga s ramena.
„Mer umišlja”, odgovorila je, kolutajući očima.
„Ebi! Laž ljivice jedna! Parker Hejs, i bio je rako oč igledan. Maltene je
balavio.”
Lice mi se iskrivilo. „Parker Hejs?”
Sepli je povukao Ameriku za ruku. „Krenuli smo na ruč ak. Hoć ete li i vi
uživati u divnoj studentskoj kuhinji ovog popodneva?”
Amerika ga je ponovo poljubila u znak odgovora, a Ebi je krenula za
njima, š to je navelo i mene da to uč inim, ć utke smo hodali udno pored
drugog. Saznać e za kotlove, vratić e se u Morgan i Parker ć e je pozvati da
izađu.
Parker Hejs je bio mlakonja, ali primetio sam da je Ebi zainteresovana.
Roditelji su mu bili besmisleno bogati, studirać e medicinu, i na površ ini je
bio in momak. Na kraju ć e završ iti s njim. U glavi mi se vrteo ilm o tome
kako s njim provodi ostatak ž ivota i to je sve š io sam mogao da uč inim da
se smirim. Pomagalo mi je da zamiš ljam kako obuzdavam svoju narav i
zatvaram je u kutiju.
Ebi je spustila posluž avnik između Amerike i Finč a. Prazno mesto
neš to dalje bilo mi je mnogo bolji izbor nego da pokuš avam da nastavim
razgovor kao da je nisam upravo izgubio. To ć e biti sranje, a ja nisam znao
š ta da radim. Toliko sam vremena potroš io na igranje igrica. Nisam joj
pruž io priliku ni da me upozna. Dođavola, č ak i da me je upoznala,
verovatno bi joj svejedno bilo bolje s nekim kao što je Parker.
„Jesi li dobro, Treve?”, upitala me je.
„Ja? Odlič no, zaš to?”, upitao sam i pokuš ao da se otresem teš kog
osećaja koji mi se zavukao u svaki mišić na licu. „Ćutljiv si.”
Nekoliko fudbalera je priš lo stolu i selo, glasno se smejuć i. Od samog
zvuka njihovih glasova, došlo mi je da udarim pesnicom u zid.
Kris Dž enks mi je bacio pomfrit na tanjir. „Sta ima, Treve? Cuo sam da
si kresnuo Tinu Martin. Blatila te je danas.”
„Zavež i, Dž enkse”, odbrusio sam, ne diž uć i pogled s hrane. Da sam
podigao pogled na njegovu glupu prokletu facu, možda bih ga i nokautirao.
Ebi se nagnula. „Sjaši, Krise.”
Pogledao sam je i, ne znam zaš to, odjednom sam se naljutio. Zaš to me
brani, jebote? Cim sazna za novost u Morganu, ostavić e me. Viš e nikad
neć e progovoriti sa mnom. Iako je to bilo ludo, oseć ao sam se izdanim.
„Umem i sam da se branim, Ebi.”
„Izvini, ja...”
„Ne ž elim da se izvinjavaš . Ne ž elim niš ta”, prasnuo sam. Njen izraz je
bio kap koja je prelila č aš u. Naravno da nije ž elela da bude sa mnom. Bio
sam nezreli kreten sa samokontrolom trogodiš njaka. Ustao sam od stola i
krenuo ka vratima i nisam se zaustavio sve dok nisam seo na motor.
Gumene ruč ke su mi zacvilele pod dlanovima dok sam okretao š ake
napred-nazad. Motor je zarež ao, a ja sam podigao papuč icu pre nego š to
sam poleteo na ulicu kao vražji slepi miš.
Vozio sam se č itav sat, ali nije mi bilo nimalo bolje. Ulice su vodile na
jedno mesto i, iako mi je trebalo toliko mnogo da popustim i krenem,
konačno sam se zaustavio ispred očeve kuće.
Tata se pojavio na ulaznim vratima i izašao na verandu, pa mi je kratko
mahnuo.
Preskoč io sam oba stepenika i priš ao mu. Nije oklevao da me privuč e
na svoj meki zaobljeni stomak pre nego što me je uveo.
„Baš sam mislio da je vreme za posetu”, izjavio je, uz umoran osmeh.
Kapci su mu se malo spustili preko trepavica, a kož a ispod oč iju bila mu je
naduvena, kao i celo okruglo lice.
Tata je bio izgubljen nekoliko godina nakon mamine smrti, Tomas je
preuzeo mnogo viš e odgovornosti nego š to je bilo prirodno za deč aka
njegovih godina, ali uspeli smo i tata se konač no ugao. Nikad nije prič ao o
tome, ali nikad nije propuštao priliku da nam nadoknadi.
Iako je tokom mog odrastanja mahom bio tuž an i ljut, nisam ga
smatrao loš im ocem; samo je bio izgubljen bez svoje ž ene. Sad znam kako
se oseć ao. Oseć ao sam mož da samo delić onoga š to je tata oseć ao prema
mami, a nije mi bilo dobro od pomisli da ću ostati bez nje.
Seo je na kauč i pokazao na otrcanu fotelju. „Pa? Sedi, hoć eš li?” Seo
sam, vrpoljeć i se dok sam smiš ljao š ta da kaž em. Malo me je posmatrao
pre nego što je uzdahnuo. „Nešto nije u redu, sine?”
„Ima jedna devojka, tata.”
Blago se nasmešio. „Devojka.”
„Čini mi se da me mrzi i izgleda da ja...”
„Voliš je?”
„Ne znam. Mislim da ne. Mislim... kako znaš?”
Još š ire se osmehnuo. „Kad razgovaraš o njoj sa svojim starim ocem
zato što ne znaš šta drugo da radiš.”
Uzdahnuo sam. „Nedavno sam je upoznao. Pa, pre mesec dana. Mislim
da to nije ljubav.”
„U redu.”
„U redu?”
„Verujem ti na reč”, rekao je bez osude.
„Samo... mislim da nisam dobar za nju.” Tata se nagnuo i prstima
dodirnuo usne.
Nastavio sam. „Mislim da ju je neko ranije povredio. Neko kao ja.”
„Kao ti.”
„Da.” Klimnuo sam glavom i uzdahnuo. Poslednje š to sam ž eleo bilo je
da priznam tati svoje namere.
Ulazna vrata tresnuš e o zid. „Vidi ko je reš io da dođe kuć i”, javio se
Trenton uz širok osmeh. Na grudima je nosio dve smeđe papirne vreće.
„Zdravo, Trente”, pozdravio sam ga i ustao. Poš ao sam za njim u
kuhinju i pomogao mu da odloži tatine namirnice.
Gurkali smo se i udarali. Trenton je uvek bio najgrublji prema meni kad
bismo se posvađali i potukli, ali takode sam s njim bio bliž i nego s ostalom
braćom.
„Nedostajao si mi u Crvenim vratima pre neko več e. Pozdravlja te
Kemi.”
„Bio sam zauzet.”
„Sa onom devojkom s kojom te je Kemi videla pre neko veće?”
„Da”, odgovorio sam. Izvadio sam praznu bocu keč apa i neko plesnjivo
voć e iz friž idera i bacio ih u smeć e pre nego š to smo se vratili u dnevnu
sobu.
Trenton je odskoč io nekoliko puta kad se sruč io na kauč i pljesnuo se
po kolenima. „Šta si smislio, gubitniče?”
„Ništa”, odgovorio sam i krišom pogledao tatu.
Trenton je pogledao u oca, a zatim u mene. „Jesam li vas prekinuo?
„Ne”, odmahnuo sam glavom.
Tata je mahnuo rukom. „Ne, sine. Kako je bilo na poslu?”
„Nikako. Jutros sam ti na komodi ostavio rač un za kiriju. Jesi li ga
video?”
Klimnuo je glavom uz blag osmeh.
Trenton me upita: „Ostaješ li na večeri, Treve?”
„Ne”, odgovorio sam i ustao. „Mislim da ću da krenem.”
„Voleo bih da ostaneš, sine.”
Iskrivio sam usta. „Ne mogu. Ali hvala, tata. Zahvaljujem ti.”
„Ne č emu?”, upita Trenton. Okretao je glavu s jedne strane na drugu
kao da posmarra teniski meč . „Sta sam propustio?” Pogledao sam u oca.
„Golubica je. Definitivno golubica.”
„O?” Tatine oči su blago zasjale. „Ista ona devojka?”
„Da, ali isprva sam bio kreten prema njoj. Zbog nje sam nekako još
luđi.”
Trentonov osmeh se lagano širio. „Braco!”
„Prestani.” Namrš tio sam se. Tata je pljesnuo Tren ta po potiljku. „Sta
je?”, uzviknuo je. „Šta sam rekao?”
Tata me je ispratio do ulaza i potapš ao me po ramenu. „Reš ić eš ti to.
Ne sumnjam. Ali sigurno je neš to posebno. Mislim da te nikad nisam video
ovakvog.”
„Hvala, tata.” Sagnuo sam se i zagrlio ga onako krupnog najbolje š to
sam mogao, a onda sam se uputio prema harliju.
Vož nja do stana kao da je trajala č itavu več nost. U vazduhu su se
oseć ali samo tragovi toplog leta — neuobič ajeno za to doba godine, ili
prijatno. Noć no nebo me je obavilo tamom, š to mi je samo poveć avalo
strah. Ugledao sam Amerikin automobil patkiran na uobič ajenom mestu i
odmah sam se uznemirio. Svakim korakom kao da sam se približ avao
pogubljenju.
Pre nego š to sam stigao do njih, vrata su se naglo otvorila i pojavila se
Amerika, bezizražajnog lica.
„Da li je ona tu?”
Klimnula je glavom. „Spava u tvojoj sobi”, tiho je odgovorila.
Proš ao sam pored nje i seo na kauč . Sepli je sedeo na so i, a Amerika se
sručila pored mene.
„Dobro je”, rekla je. Glas joj je bio ljubazan i smiren.
„Nije trebalo onako da razgovaram s njom”, izjavio sam. „Gas odem u
krajnost s namerom da je naljutim, č as se plaš im da ć e se opametiti i
izbaciti me iz svog života.”
„Ne potcenjuj je. Zna ona tač no š ta ti radiš . Nisi joj ti prvi problem u
životu.”
„Upravo tako. Ona zasluž uje bolje. Znam to, a ipak ne mogu da odem.
Ne znam zaš to”, uzdahnuo sam i protrljao slepooč nice. „Nema smisla.
Ništa od ovoga nema smisla.”
„Ebi shvata, Treve. Nemoj da se grizeš”, umirivao me je Šepli.
Amerika mi je laktom gurnula ruku. „Već idete na ž urku parova. Zaš to
je ne bi pozvao da izađete?”
„Ne ž elim s njom da se zabavljam; samo ž elim da budem pored nje.
Ona je... drugač ija.” Bila je to laž . Amerika je to znala, a znao sam i ja. U
stvari, da mi je zaista stalo do nje, ostavio bih je na miru.
„Kako drugačija?”, upita Amerika, pomalo razdraženo.
„Ne trpi moja sranja, za promenu, i to mi se sviđa. Sama si rekla, Mer.
Nisam njen tip. S nama jednostavno... nije tako.” Cak i da jeste, ne bi
trebalo da bude.
„Bliži si njenom tipu nego što misliš”, izjavila je.
Pogledao sam je u oč i. Bila je krajnje ozbiljna. Amerika joj je bila kao
sestra i š titila ju je kao mama medvedica. Ne bi podsticale niš ta š to bi onu
drugu povredilo. Prvi put sam osetio tračak nade.
Drvene daske su zapucketale u hodniku i svi smo se ukoč ili. Vrata moje
sobe su se zatvorila i začuli su se Ebini koraci u hodniku.
„Ćao, Ebi”, osmehnula se Amerika. „Jesi li lepo odremala?”
„Otkinula sam pet sati. To je više ličilo na komu nego na dremanje.”
Maskara joj je bila razmazana ispod oč iju, kosa joj je bila uć ebana na
glavi. Izgledala je prelepo. Nasmeš ila mi se, a ja sam ustao, uhvatio je za
ruku i odveo je u sobu. Delovala je zbunjeno i uplaš eno, pa sam zbog toga
još više želeo da se iskupim.
„Stvarno mi je žao, Golubice. Ispao sam kreten prema tebi.”
Ramena su joj se opustila. „Nisam znala da si ljut na mene.”
„Nisam bio ljut na tebe. Samo imam loš u naviku da se istresam na one
koje volim. Slab mi je izgovor, znam, ali zaista mi je ž ao”, rekao sam i
obavio je rukama.
„Zaš to si bio ljut?”, upitala je, naslanjajuć i mi obraz na grudi.
Prokletstvo, kako mi je to prijalo. Da nisam bio kreten, objasnio bih joj da
sam saznao kako su popravili kotlove i da me je pomisao na to da ć e otić i i
provoditi viš e vremena s Parkerom nasmrt preplaš ila, ali nisam mogao.
Nisam želeo da kvarim trenutak.
„Nije važno. Jedino brinem za tebe.”
Pogledala me je i nasmeš ila se. „Mogu ja da podnesem tvoje ispade
besa.”
Prouč avao sam joj lice nekoliko trenutaka pre nego š to su mi se usne
izvile u osmeh. „Ne znam zašto me trpiš i ne znam šta bih radio kad ne bi.”
Pogled joj se lagano spustio od mojih oč iju do usana i zastao joj je dah.
Nakostreš ila mi se svaka dlaka na telu i nisam bio siguran dliš em li ili ne.
Nagnuo sam se toliko da nas je delilo manje od cenlimetra, da vidim hoć e
li se pobuniti, a onda mi je zazvonio jebeni telefon. Oboje smo poskočili.
„Da”, javio sam se nestrpljivo.
„Besni Psu. Brejdi će biti u Džefersonu za sat i po.”
„Hofman? Gospode... dobro. To će biti laka hiljadarka. Džeferson?”
„Džeferson”, potvrdio je Adam. „Prihvataš?”
Pogledao sam Ebi i namignuo. „Dolazimo.” Prekinuo sam, zavukao
telefon u džep i uhvatio je za ruku. „Pođi sa mnom.”
Poveo sam je u dnevnu sobu. „To je bio Adam”, rekao sam Sepliju.
„Brejdi Hofman će biti u Džefersonu za sat i po.”
DEVETO POGLAVLJE
Zgnječen
SEPLIJEV IZRAZ SE PROMENlO. POSTAO JE SAV poslovan kad je Adam

pozvao da javi vreme borbe. Prstima je tipkao po telefonu, kuckao, slao
poruke ljudima sa spiska. Kad je nestao iza vrata svoje sobe, Amerika je
razrogačila oči iznad osmeha.
„Idemo! Bolje da se osvežimo!”
Pre nego š to sam stigao da neš to kaž em, povukla je Ebi niz hodnik.
Nije bilo potrebe za frkom. Ispraš ić u tom tipu dupe, zaradić u za nekoliko
meseci stanarine i troš kova i ž ivot ć e se vratiti u normalu. Pa, donekle. Ebi
će se vratiti u Morgan hol, a ja ću se zatvoriti u stan da ne bih ubio Parkera.
Amerika je dovikivala Ebi da se presvuč e, a Sepli je prestao da
telefonira i uzeo ključ eve čardžera. Izvio se da proviri u hodnik, a onda je
zakolutao očima.
„Polazimo!”, viknuo je.
Amerika je dotrč ala hodnikom, ali, umesto da nam se pridruž i, uletela
je u Šeplijevu sobu. Ponovo je prevrnuo očima, ali se i nasmešio.
Nekoliko trenutaka kasnije, izletela je iz Seplijeve sobe u kratkoj
zelenoj haljini, a Ebi se pojavila iza ugla u tesnim farmericama i ž utoj
majičici. Sise su joj poskakivale dok se kretala.
„Ne, dođavola. Hoćeš da poginem? Moraš da se presvučeš, Golubice.”
„Sta?”, pogledala je u farmerice. Nije u njima bio problem. „Lepo
izgleda, Treve, ostavi je na miru!”, brecnula se Amerika. Poveo sam Ebi
kroz hodnik. „Obuci majicu i patike. Nešto udobno.”
„Šta?”, upitala je zbunjeno. „Zašto?”
Zaustavio sam se ispred svojih vrata. „Zato š to ć u viš e brinuti o tome
ko ti gleda sise u toj majič ici nego o Hofmanu”, odvratio sam. Mož da sam
se ponaš ao seksistič ki, ali to je bila istina. Ne bih mogao da se
usredsredim, a neću da izgubim borbu zbog njenih sisa.
„Zar nisi rekao da te boli uvo za to šta drugi misle?”, upitala je ljutito.
Zaista nije shvatala. „To je drugi scenario, Golubice.” Spustio sam joj
pogled na grudi, ponosno podignute u belom č ipkanom grudnjaku.
Odjednom mi je doš lo da otkaž em borbu i da te noć i pokuš am da smislim
kako da ih ogolim i naslonim na sebe.
Prenuo sam se i ponovo je pogledao u oč i. „Ne mož eš to nositi na
borbi, zato te molim... samo... samo se presvuć i”, zatraž io sam, ugurao je u
sobu i zatvorio vrata pred sobom pre nego š to sve poš aljem dođavola i
poljubim je.
„Trevise!”, viknula je s druge strane vrata. Odjednom se iz sobe zač ulo
bacanje. Verovatno je zavitlala cipele. Vrata su se konač no otvorila. Bila je
u majici i starkama. I dalje je izgledala seksi, ali bar neć u previš e brinuti o
tome ko joj se nabacuje i pobediću u prokletom meču.
„Bolje?”, durila se.
„Jeste! Idemo!”
Sepli i Amerika su već kretali s parkirališ ta u čardžeru. Namestio sam
naoč are za sunce i sač ekao da Ebi bezbedno sedne pre nego š to se
harlijem otisnemo u mračnu ulicu.
Cim smo stigli u studentski grad, skrenuo sam na stazu isključ ivš i
svetla i zaustavio se iza Džefersona.
Dok sam vodio Ebi ka zadnjem ulazu, oč i su joj se raš irile i nasmejala
se.
„Šališ se.”
„Ovo je VIP ulaz. Treba da vidiš kako ulaze svi ostali.” Skoč io sam u
podrum i počeknuo u mraku. „Trevise!”, povikala je šapatom.
„Ovde sam, dole, Golubice. Uđi nogama napred, uhvatiću te.”
„Lud si ako misliš da ću skočiti u mrak!”
„Uhvatiću te! Obećavam! Dovlači dupe ovamo!”
„Ovo je ludost!”, prosiktala je.
Na priguš enoj svetlosti, video sam kako provlač i noge kroz mali,
č etvrtast otvor. Cak je i posle tog paž ljivog manevra uspela da padne
umesto da skoč i. Tihi jauk je odjeknuo niz betonske zidove, a zatim mi je
sletela u naručje. Najlakše hvatanje u životu.
„Padaš kao devojka”, rekao sam joj i spustio je na noge.
Hodali smo kroz mrač ni lavirint podruma sve dok nismo stigli do sobe
pored glavne prostorije, u kojoj ć e se održ ati borba. Adam je vikao u
megafon da bi nadjač ao gomilu, a ruke su se podizale iznad mora glava i
mahale gotovinom.
„Sta radimo?”, upitala je dok me je sitnim š akama č vrsto stezala za
mišicu.
„Čekamo. Adam mora da obavi svoju najavu pre nego što mlem.”
„Da sač ekam ovde ili da uđem? Kuda da idem kad borba poč ne? Gde su
Šep i Mer?”
Izgledala je vrlo uznemireno. Oseć ao sam se pomalo loš e zbog toga š to
je tu ostavljam samu. „Uš li su na drugi ulaz. Samo me prati, neć u te poslati
u tu jazbinu punu ajkula samu. Ostani pored Adama; pazić e da te ne
zgnječe. Ne mogu da te čuvam i da istovremeno zadajem udarce.”
„Zgnječe?”
„Več eras ć e biti viš e ljudi. Brejdi Hofman je iz Stejta. Oni tamo imaju
svoj krug. Biće tu i njihova i naša gomila, tako da će prostorija proključati.”
„Jesi li nervozan?”
Nasmeš io sam joj se. Bila je naroč ito lepa kad je brinula za mene. „Ne.
Doduše, ti mi deluješ nervozno.”
„Možda”, odgovorila je.
Pož eleo sam da se sagnem i da je poljubim. Da uč inim neš to š to bi
umirilo taj izraz preplaš enog jagnjeta na njenom licu. Pitao sam se da li je
brinula za mene i one prve noć i kad smo se sreli ili brine tek sad zato š to
me poznaje — zato što joj je stalo do mene.
„Ako ć eš se oseć ati bolje, neć u mu dozvoliti ni da me dodirne. Neć u mu
dopustiti da me udari nijednom, čak ni za ljubav njegovih obožavatelja.”
„Kako ćeš to postići?”
Slegao sam ramenima. „Obič no ih pustim jednom — da bi izgledalo
pošteno.”
„Ti...? Ti dopuštaš ljudima da te udare?”
„Ne bi bilo zabavno kad bih samo masakrirao č oveka a da on ne dobije
priliku ni da me udari? To nije dobro za posao - niko se ne bi kladio protiv
mene.”
„Kakva gomila sranja”, rekla je i skrstila ruke.
Podigao sam obrvu. „Misliš da te zezam?”
„Teško mi je da poverujem da te udare samo kad im to ti dopustiš.”
„Hoć eš li da se kladiš u to, Ebi Abernati?” Nasmeš io sam se. Kad sam
izgovorio te reć i, nisam nameravao da ih upotrebim u svoju korist, ali, kad
mi je uzvratila jednako lukavim osmehom, na pamet mi je pala najsjajnija
ideja svih vremena.
Osmehnula se. „Prihvatam opkladu. Mislim da će te dokačiti jednom.”
„A ako ne bude tako? Sta dobijam?”, upitah. Slegla je ramenima baš kad
su me okruž ili urlici gomile. Adam je ponovio pravila na svoj uobič ajeni
kretenski način.
Spreč io sam glupav osmeh koji je pretio da mi se raš iri licem. „Ako ti
pobediš , suzdrž ać u se od seksa mesec dana.” Podigla je obrvu. „Ali, ako ja
pobedim, moraš da ostaneš sa mnom mesec dana.”
„Šta? Ionako sam kod tebe! Kakva je to opklada?”, nadglasala je buku.
Nije znala. Niko joj nije rekao.
„Danas su popravili kotlove u Morganu”, odgovorio sam uz osmeh i
namignuo.
lzvila je ugao usana. Nisam je zbunio. „Vredi samo da te vidim kako
apstiniraš za promenu.”
Takav odgovor mi je u venama pokrenuo adrenalin kakav sam osetio
samo tokom borbe. Poljubio sam je u obraz, zadrž avajuć i joj usne na kož i
samo trenutak duž e pre nego š to sam izaš ao u prostoriju. Oseć ao sam se
kao kralj. Nema šanse da će me ta budala pipnuti.
Baš kao š to sam predvideo, bilo je prostora samo za stajanje, a guranje
i povici su se pojač ali kad smo uš li. Adamu sam glavom pokazao ka Ebi, da
bih mu dao znak da je pripazi. Smesta je razumeo. Bio je pohlepan gad, ali
nekad je bio nepobedivo č udoviš te Kruga. Nisam morao da brinem dok je
on č uva. Uradić e to samo da mi niš ta ne bi odvlač ilo paž nju. Uč inio bi sve
dok zarađuje gomilu love.
Staza se raš čistila dok sam ulazio u krug, a onda se iza mene zatvorila
ograda od ljudi. Brejdi je stajao tik naspram mene, teš ko diš uć i i tresuć i se
kao da je upravo drmnuo redbul i gazirani sok.
Obič no ta sranja nisam shvatao ozbiljno i nisam pokuš avao da
zastraš im protivnike, ali ta borba je bila važ na, pa sam namestio
odgovarajući izraz.
Adam je dunuo u rog. Zauzeo sam polož aj, napravio nekoliko koraka
unazad i stao da č ekam da Brejdi napravi prvu greš ku. Izbegao sam prvi
zamah, a zatim i drugi. Adam je neš to dobacio otpozadi. Bio je
nezadovoljan, ali to sam predvideo. Voleo je da borbe budu zabavne. To je
najbolji način da privuče što više ljudi u podrum. Više ljudi, više para.
Savio sam lakat i usmerio pesnicu ka Brejdijevom nosu, snaž no i brzo.
Pri uobič ajenoj borbi bih se suzdrž ao, ali ž eleo sam da završ im s tim i
ostatak noći provedem slaveći sa Ebi.
Udario sam Hofmana viš e puta, a zatim izbegao nekoliko njegovih
udaraca, pazeć i da se ne zanesem tako da me on pogodi i ne sjebem sve.
Brejdi je krenuo u nov napad i ponovo je nasrnuo na mene, ali vrlo brzo se
iscrpao od uzaludnih zamaha. Izbegavao sam Trentonove udarce daleko
brže nego što je taj jadnik uspevao da ih zada.
Izdalo me je strpljenje, pa sam namamio Hofmana do betonskog stuba
na sredini prostorije. Stao sam ispred njega, oklevajuć i dovoljno dugo da
moj protivnik pomisli kako ima prostora da mi zada razoran udarac u lice.
Izmakao sam se u stranu, a on je ulož io sve u poslednji udarac i zakucao
pesnicu pravo u stub. U Hofmanovim oč ima je sevnulo iznenađenje pre
nego što se presavio.
To mi je bio znak. Odmah sam napao. Glasan udarac je bio znak da je
Hofman konač no pao na pod i, nakon krać e tiš ine, prostorija je
eksplodirala. Adam je bacio crvenu zastavicu preko Hofmanovog lica, a
mene je gomila okružila.
Uglavnom sam uživao u pažnji i u zadovoljnim povicima onih koji su se
kladili na mene, ali ovog puta su mi samo smetali. Pokuš ao sam da
pronađem Ebi u moru ljudi, ali, kad sam konač no ugledao mesto gde je
trebalo da bude, stomak mi se zgrčio. Nije je bilo.
Osmesi su se pretvorili u zaprepaš ćenost kad sam poč eo grubo da
guram ljude s puta. „Bež ite! Dođavola! Dalje!”, vikao sam, probijajuć i se
sve jače dok me je hvatala panika.
Konač no sam stigao do sobe s fenjerima, oč ajnič ki je traž eć i u mraku.
„Golubice!”
„Ovde sam!” Zaletela se na mene i obgrlio sam je rukama. U trenutku
mi je laknulo, a već u sledećem sam se ljutio.
„Nasmrt si me preplaš ila! Skoro da sam započ eo novu borbu da bili te
pronašao! I kad sam konačno stigao ovamo, tebe nema.”
„Drago mi je š to si se vratio. Nisam baš bila oduš evljena time š to ć u
sama tražiti izlaz po mraku.”
Njen ljupki osmeh me je naveo da zaboravim sve ostalo i setio sam se
da je moja. Bar još mesec dana. „Rekao bih da si izgubila opkladu.”
Adam je dojurio i pogledao u Ebi, a onda je mene prostrelio pogledom.
„Treba da razgovaramo.”
Namignuo sam joj. „Ostani tu. Odmah se vrać am.” Poš ao sam za
Adamom u susednu prostoriju. „Znam šta ćeš reći...”
„Ne, ne znaš ”, zarež ao je. „Ne znam š ta radiš s njom, ali ne zajebavaj se
s mojim novcem.”
Nasmejao sam se. „Večeras si zaradio lovu. Nadoknadiću ti.”
„Budi prokleto siguran da hoć eš ! Nemoj da ti se ovo ponovi!” kresnuo
mi je lovu u ruku, a zatim se provukao pored mene.
Gurnuo sam svež anj novč anica u dž ep i nasmeš io se Ebi. „Trebać e ti
još odeće.”
„Stvarno ćeš me naterati da ostanem kod tebe mesec dana?”
„Da li bi ti mene naterala da izbegavam seks mesec dana?”
Nasmejala se. „Biće bolje da svratimo do Morgana.”
Svaki pokuš aj da prikrijem neopisivo zadovoljstvo neslavno je propao.
„Ovo bi trebalo da bude zanimljivo.”
Dok je prolazio, Adam je predao Ebi neš to love pre nego š to je nestao u
proredenoj gomili.
„Uložila si?”, upitao sam iznenađeno.
„Pomislih da priuštim sebi pun doživljaj”, slegla je ramenima.
Uzeo sam je za ruku i poveo je ka prozoru, gde sam poskoč io i podigao
se. Ispuzao sam na travu, a onda sam se okrenuo i nagnuo da povuč em
Ebi.
Šetnja do Morgana č inila mi se savrš enom. Noć je bila neobič no topla i
oseć ao se elektricitet kao leti. Sve vreme sam se trudio da se ne smeš kam
kao budala, ali to mi je jedva polazilo za rukom.
„Zašto, za ime sveta, želiš da spavam kod tebe?”, upitala je.
Slegao sam ramenima. „Ne znam. Sve je bolje kad si pored mene.”
Sepli i Amerika su č ekali u čardžeru da se pojavimo s njenim stvarima.
Cim su krenuli, odš etali smo do parkirališ ta i zajahali motor. Obavila mi je
ruke oko grudi, a ja sam spustio ruku na njene.
Udahnuo sam. „Drago mi je š to si več eras bila tu, Golubice. Nijedna
borba mi nije bila ovako zabavna.” Cinilo mi se da joj je trebala več nost da
mi odgovori.
Spustila mi je bradu na rame. „Zato š to si pokuš avao da dobiješ
opkladu.”
Okrenuo sam se da bih je pogledao pravo u oči. „I te kako jesam.”
Podigla je obrve. „Jesi li zato danas bio onako loš e raspolož en? Zato š to
si znao da su popravili kotlove i da ću večeras otići?”
Na trenutak sam joj se izgubio u oč ima, a onda sam rekao sebi da je
doš ao trenutak da zač epim. Pokrenuo sam motor i odvezao se kuć i,
sporije nego... ikad. Kad smo stali na semaforu, bio sam neobič no sreć an
š to drž im ruku na njenoj ruci ili kolenu. Izgleda da joj to nije smetalo i
priznajem da sam, jebote, maltene bio na sedmom nebu.
Zaustavili smo se ispred stana i ona je siš la s motora kao stari
profesionalac, a zatim krenula ka stepenicama.
„Mrzim kad stignu kući pre nas. Imam utisak da ćemo ih prekinuti.”
„Navikni se. Ovo ć e ti biti dom naredne č etiri nedelje”, rekao sam i
okrenuo se. „Penji se.”
„Šta?”
„Hajde, odneću te.”
Zakikotala se i skoč ila mi na leda. Uhvatio sam je za butine dok sam
trč ao uza stepenice. Amerika je otvorila vrata pre nego š to smo stigli do
vrha i nasmešila se.
„Vidi vas dvoje. Da vas ne znam...”
„Prekini, Mer”, dobacio je Šepli s kauča.
Sjajno. Bio je nadrndan.
Amerika se nasmeš ila kao da je već previš e rekla, a zatim je š irom
otvorila vrata da bismo mogli da prodemo. Cvrsto drž eć i Golubicu, sruč io
sam se u fotelju. Zacvilela je kad sam se izvio i razigrano je pritisnuo
svojom težinom.
„Vrlo si veseo večeras, Treve. Otkud to?”, navaljivala je Amerika.
„Upravo sam zaradio tonu love, Mer. Dvaput viš e nego š to sam mislio.
Što se ne bih radovao?”
Nasmeš ila se. „Ne, neš to je drugo u pitanju”, rekla je, zagledana u ruku
kojom sam milovao Ebinu butinu.
„Mer”, upozorio ju je Šepli.
„Dobro. Prič ać u o neč em drugom. Zar te Parker nije pozvao na ž urku
bratstva Sigma tau ovog vikenda, Ebi?”
Sreć a koju sam dotad oseć ao smesta je nestala i okrenuo sam se ka
Ebi.
„Hm... da? Zar ne idemo svi?”
„Ja ću biti tamo”, odgovorio je Šepli, prateći televiziju.
„A to znač i da idem i ja”, rekla je Amerika, gledajuć i me sa oč ekivanjem.
Bacala mi je mamac, u nadi da ć u se dobrovoljno prijaviti da pođem s
njima, ali više me je brinuo Parkrrov poziv na jebeni izlazak.
„Dolazi po tebe ili takvo neš to?”, pitao sam. „Ne, samo mi je rekao za
žurku.”
Amerikina usta su se izvila u nestaš an osmeh, koji je gotovo
poskakivao od iš čekivanja. „Ali rekao je da ć ete se tamo videti. Baš je
sladak.”
Razdražljivo sam pogledao Ameriku, a zatim Ebi. „Ideš li?”
„Rekla sam mu da hoću.” Slegla je ramenima. „Ideš li ti?”
„Da”, odgovorio sam ne oklevajuć i. To svejedno nije bila ž urka parova,
već samo vikend-zabava. To mi nije smetalo. I jebeno neć u dozvoliti
Parkeru da provede celo već e s njom. Vratila bi se... uf, nisam ž eleo ni da
razmiš ljam o tome. Zaslepio bi je svojim raskoš nim osmehom, ili bi je
odveo u roditeljski restoran da se razmeć e novcem, ili bi pronaš ao neki
treći način da joj se zavuče u gaćice.
Šepli me je pogledao. „Prošle nedelje si rekao da nećeš.”
„Predomislio sam se, Šepe. U čemu je problem?”
„Ni u čemu”, progundao je i povukao se u sobu.
Amerika se namrš tila. „Znaš ti u č emu je problem”, dobacila je. „Zaš to
ne prestaneš da ga izluđuješ i ne završ iš već jednom s tim?” Pridruž ila se
Šepliju u sobi i iza zatvorenih vrata se začulo mrmljanje.
„Pa, drago mi je što svi ostali znaju”, rekla je Ebi.
Nije samo ona bila zbunjena Seplijevim ponaš anjem. Pre me je
zadirkivao zbog nje, a sad se ponaš ao kao pizda. Sta ga je to moglo tako
izluditi? Mož da bi se oseć ao bolje kad bi shvatio da sam konač no odluč io
da prekinem sa ostalim devojkama i da ž elim samo Ebi. Mož da je Seplija
zabrinulo upravo to š to sam priznao da mi je stalo do nje. I nisam baš bio
dečko iz snova. Da. To mi je imalo više smisla.
Ustao sam. „Istuširaću se na brzinu.”
„Šta se to s njima događa?”, upitala je Ebi.
„Ništa, samo je paranoičan.”
„To je zbog nas”, nagađala je.
Preplavio me je neobičan osečaj, kao da lebdim. Rekla je nas.
„Šta?”, upitala je i sumnjičavo me odmerila.
„U pravu si. Zbog nas je. Nemoj da zaspiš , važ i? Hoć u da razgovaramo o
nečemu.”
Trebalo mi je manje od pet minuta da se operem, ali stajao sam pod
mlazom bar još pet, smiš ljajuć i š ta da joj kaž em. Gubljenje vremena viš e
nije dolazilo u obzir. Ostać e tu narednih mesec dana i bilo je savrš eno
vreme da joj dokaž em kako nisam onakav kakvim me smatra. Prema njoj
sam bar bio drugač iji i mogli bismo, tokom narednih nedelja, da
razvejemo sve sumnje koje možda gaji.
Izaš ao sam iz tuš -kabine i obrisao se, uzbuđen i nervozan zbog
moguć nosti koje bi mogle da se izrode iz razgovora koji ć emo obaviti. Pre
nego što sam otvorio vrata, čuo sam je kako šuška u hodniku.
Amerika joj je neš to govorila, oč ajnim glasom. Odš krinuo sam vrata i
oslušnuo.
„Obeć ala si, Ebi. Kad sam ti rekla da ga ne osuđuješ , nisam mislila da
ćete se spetljati! Mislila sam da ste samo prijatelji!”
„I jesmo”, odgovorila je.
„Ne, niste!”, pušio se Šepli.
Amerika je progovorila: „Dušo, rekla sam ti da je sve u redu.”
„Zašto podržavaš ovo, Mer? Rekao sam ti šta će se dogoditi!”
„A ja sam ti rekla da neć e! Zar mi ne veruješ ?” Sepli je uleteo u svoju
sobu.
Posle nekoliko trenutaka tiš ine, Amerika je opet progovorila:
„Jednostavno ne mogu da mu utuvim u glavu da na nas neć e uticati niš ta,
bili ti i Trevis zajedno ili ne. Ali previše puta se opekao. Ne veruje mi.”
Prokletstvo, Sepli. Nisi mi baš napravio savrš en uvod. Otvorio sam
vrata malo jače, dovoljno tek da vidim Ebino lice.
„O č emu prič aš , Mer? Trevis i ja nismo zajedno. Zaista smo samo
prijatelji. Čula si ga... ne zanimam ga na taj način.”
Jebiga. Ovo postaje sve gore.
„Čula si to?”, upitala je Amerika, a u glasu joj se čula iznenađenost.
„Pa da.”
„I poverovala si u to?”
Slegla je ramenima. „Nema veze. To se nikad neć e dogoditi. Ionako mi
je rekao da me ne gleda tako. Osim toga, ima fobiju od vezivanja, teš ko bih,
osim tebe, pronaš la devojku s kojom nije spavao i ne mogu da pratim
njegove promene raspolož enja. Ne mogu da verujem da Sep misli
drugačije.”
Ugasio se i poslednji trač ak nade. Razoč aranje me je slomilo. Bol je bio
nepodnoš ljiv nekoliko trenutaka, dok nisam dopustio da bes prevlada. Bes
je uvek bilo lakše kontrolisati.
„Zato što ne samo što poznaje Trevisa... već je i razgovarao s njim, Ebi.”
„Kako to misliš?”
„Mer?”, pozvao ju je Šepli iz spavaće sobe.
Amerika uzdahnu. „Ti si mi najbolja drugarica. Cini mi se da te nekad
poznajem bolje nego ti sebe samu. Kad vas posmatram zajedno, jedina
razlika između Seplija i mene i tebe i Trevisa u tome je š to mi
upražnjavamo seks. Osim toga? Nema razlike.”
„Postoji ogromna, ogromna razlika. Dovodi li Sep svake noć i drugu
devojku? Ideš li ti sutra na ž urku s frajerom č iji je potencijal za
ostvarivanje veze ogranič en? Znaš da ne mogu da se spetljam s Trevisom,
Mer. Ne znam ni zašto raspravljamo o tome.”
„Ja niš ta ne umiš ljam, Ebi. Provela si s njim gotovo svaki trenutak
prošlog meseca. Priznaj da osećaš nešto prema njemu.”
Nisam to više mogao da slušam. „Pusti je, Mer”, oglasio sam se.
Obe su poskoč ile od mog glasa. Ebine oč i su srele moje. U njima nisam
video ni stid ni kajanje, š to me je samo još viš e razljutilo. Isturio sam vrat,
a ona mi je prerezala grlo.
Povukao sam se u sobu kako ne bih rekao neš to grozno. Sedenje mi
nije pomoglo. Nije mi pomoglo ni stajanje, ni š etkanje, pa ni sklekovi.
Zidovi su se svakim trenom sve č vrš če zbijali oko mene. U meni je bes
ključao kao nestabilna hemikalija, spremna da eksplodira.
Mogao sam jedino da izađem iz stana, da razbistrim glavu i pokuš am
da se opustim uz nekoliko pić a. Crvena vrata. Mogao bih da odem do
Crvenih vrata. Kemi je radila za š ankom. Ona ć e mi reć i š ta da radim. Uvek
je znala kako da me umiri. I Trentonu se sviđala zbog toga. Imala je tri
mlada brata i ne bi ni trepnula pred našim gnevnim ispadima.
Obukao sam majicu i farmerice, zgrabio naoč are za sunce, ključ eve
motora i motociklistič ku jaknu i navukao č izme pre nego š to sam izaš ao u
hodnik.
Ebi je razrogač ila oč i kad sam zamakao za ugao. Hvala bogu, nosio sam
naočare. Nisam želeo da mi u očima vidi koliko sam povređen.
„Izlaziš?”, upitala je i sela. „Kuda ideš?”
Pretvarao sam se da ne primeć ujem moleć ivost u njenom glasu.
„Napolje.”
DESETO POGLAVLJE
Polomljeno
Kemi nije trebalo mnogo da shvati kako nisam dobro druš tvo.
Donosila mi je boce piva dok sam sedeo na uobič ajenoj stolici za š ankom
u Crvenim vratima. Boje od svetala s tavanice jurile su jedna drugu po
prostoriji, a muzika je bila skoro dovoljno glasna da mi uguši misli.
Gotovo sam ispraznio paklu crvenog marlbora, ali nije mi od loga bilo
teš ko u grudima. Nekoliko devojaka je doš lo i otiš lo. Pokuš avale su da
započ nu razgovor, ali nisam mogao da podignem pogled s dopola
popuš ene cigarete smeš tene između dva prsta. Pepeo je bio toliko
dugač ak da je bilo pitanje trenutka kad ć e pasti, pa sam samo posmatrao
preostalu ž eravicu kako treperi i pokuš avao da odvratim misli od
sumornog raspoloženja koje muzika nije uspela da priguši.
Kad se gomila za š ankom proredila a ona viš e nije morala da se kreć e
brzinom od hiljadu kilometara na sat, Kemi je pred mene spustila č aš icu i
do vrha je napunila viskijem. Pruž io sam ruku da je dohvatim, ali ona je
prekrila moj zglavak u crnoj kož noj jakni svojim tetoviranim prstima, koji
su ispisivali LUTKICA kad bi ih spojila u pesnice.
„Dobro, Treve. Da čujem.”
„Sta da č uješ ?”, upitao sam, uz slabaš an pokuš aj da se povuč em.
Zavrtela je glavom. „Devojka?”
Caš om sam dodirnuo usne, pa sam zabacio glavu i pustio da mi
tečnost opcče grlo. „Koja devojka?”
Zakolutala je oč ima. „Koja devojka. Ti to ozbiljno? S kim misliš da
razgovaraš?”
„Dobro, dobro. Golubica.”
„Golubica? Šališ se.”
Kratko sam se nasmejao. „Ebi. Ona je golubica. Đavolska golubica koja
me jebe u zdrav mozak tako da viš e ne mogu ispravno da razmiš ljam.
Niš ta viš e nema smisla, Kem. Sva pravila koje sam smislio krš im jedno po
jedno. Pička sam. Ne... još gore. Ja sam Šep.”
Nasmejala se. „Budi dobar.”
„U pravu si. Šepli je dobar momak.”
„Budi dobar i prema sebi”, dodala je, pa je bacila krpu na š ank i poč ela
da briše kružnim pokretima. „Nije greh zaljubiti se, Treve. Gospode bože.”
Osvrnuo sam se. „Zbunjen sam. Obraćaš li se meni ili Gospodu?”
„Ozbiljno. Osećaš nešto prema njoj. Pa šta?”
„Mrzi me.”
„Ma.”
„Ne, čuo sam je večeras. Slučajno. Misli da sam đubre.”
„To je rekla?”
„Manje-više.”
„Pa, pomalo i jesi.”
Namrštio sam se. „Mnogo ti hvala.”
Pruž ila je ruke i spustila laktove na š ank. „S obzirom na svoje
nekadaš nje ponaš anje, zar se ne slaž eš ? Hoć u da kaž em... mož da prema
njoj ne bi bio. Mož da bi za nju mogao da budeš bolji.” Nasuia je još jednu
čašu, a ja joj nisam pružio priliku da me spreči da je istresem.
„U pravu si. Bio sam đubre. Da li bih mogao da se promenim? Ne znam,
jebote. Verovatno ne dovoljno da je zaslužim.”
Kemi je slegla ramenima i vratila bocu na mesto. „Mislim da odluku
treba da prepustiš njoj.”
Zapalio sam cigaretu, duboko udahnuo i dodao dim iz svojih pluć a već
zagušljivoj prostoriji. „Dobaci mi još jedno pivo.”
„Treve, mislim da si već dovoljno popio.”
„Kemi, jebote, samo mi daj.”
Probudili su me zraci ranog popodnevnog sunca koji su se probijali

kroz roletne, ali jednako je moglo biti i podne usred pustinje od belog
peska. Kapci su mi se smesta zatvorili, odbijajući svetlost.
U suvim ustima mi se oseć ala meš avina jutarnjeg zadaha, hemikalija i
mačje mokraće. Mrzeo sam neizbežna suva usta posle teškog pijanstva.
Po mozgu sam smesta potraž io seć anja na prethodnu noć , ali nisam
uspeo da ih nađem. Sigurno sam se zabavljao, ali gde i s kim nisam imao
pojma.
Pogledao sam ulevo, ali prekrivač i su bili odignuti. Ebi već beš e ustala.
Imao sam č udan oseć aj u bosim nogama dok sam prolazio kroz hodnik.
Naš ao sam je usnulu na fotelji. Zbunjeno sam zastao, a onda me je uhvatila
panika. Mozak mi se batrgao u alkoholu koji mi je još pritiskao misli. Zaš to
nije spavala u krevetu? Sta sam uč inio da je oteram na fotelju? Srce je
počelo da mi lupa, a onda sam ih ugledao: dva prazna omota kondoma.
Jebiga. Jebiga! Prethodna noć je poč ela da mi se vrać a u talasima:
opijanje, one devojke koje nisu htele da odu kad sam im rekao i, konač no,
moja ponuda da ih obe zabavim — istovremeno — i njihov oduš evljeni
pristanak.
Sake mi poleteš e ka licu. Doveo sam ih ovamo. Kresnuo sam ih ovde.
Ebi je verovatno sve č ula. O bož e. Nisam mogao gore da zabrljam. To je
bilo gore od najgoreg. Čim se probudi, pokupiće stvari i otići će.
Sevš i na kauč , s rukama preko usta i nosa, posmatrao sam je kako
spava. Morao sam to da popravim. Šta da uradim da to popravim?
Kroz glavu su mi proletale svakakve gluposti. Vreme mi je isticalo. Sto
sam tiš e mogao, pož utio sam do spavać e sobe i presvukao se, a zatim se
uvukao u Šeplijevu sobu.
Amerika se promeš koljila, a Sepli je pridigao glavu. „Sta radiš , Treve?”,
šapnuo je.
„Moram da pozajmim tvoj auto. Samo na tren. Moram da odem po
nešto.”
„Dobro...”, zbunjeno je pristao.
Ključ evi su zazveckali kad sam ih izvadio iz komode, a onda sam
zastao. „Uč ini mi uslugu. Ako se probudi pre nego š to se vratim, zadrž i je,
važi?”
Duboko je udahnuo. „Probaću, Trevise, ali, čoveče... sinoć je bilo...”
„Loše, zar ne?”
Iskrivio je usta. „Ne bih rekao da ć e ostati, rođač e, ž ao mi je.” Klimnuo
sam glavom. „Ipak, pokušaj.”
Poslednji pogled na Ebino usnulo lice podstakao me je da pož urim.
Čardžer je jedva postigao ž eljenu brzinu. Crveno svetio me je uhvatilo
neposredno pre prodavnice i zaurlao sam, udarajući o volan.
„Prokletstvo! Promeni se!”
Nekoliko trenutaka kasnije, svetio se promenilo iz crvenog u zeleno, a
točkovi su se nekoliko puta okrenuli pre nego što su postigli trenje.
Utrč ao sam u prodavnicu s parkirališ ta, potpuno svestan da izgledam
kao luđak dok sam trzajima izvlač io kolica iz nanizanog reda. Prolaz za
prolazom, grabio sam stvari za koje sam mislio da ć e joj se dopasti ili za
koje sam se seć ao da ih je jela ili bar spominjala. S jedne police je visila
neka ružičasta sunđerasta stvar, koja mi je takođe završila u korpi.
Izvinjenje je neć e navesti da ostane, ali mož da ovakav postupak hoć e.
Mož da ć e videti koliko mi je ž ao. Bespomoć no sam se zaustavio nekoliko
metara od kase. Nikako neću uspeti.
„Gospodine? Jeste li spremni?”
Uručeno sam odmahnuo glavom. „Ne... ne znam.”
Zena me je osmotrila, s rukama u dž epovima prugaste belo-ž ute
kecelje. „Mogu li da vam pomognem da nešto pronađete?”
Dogurao sam kolica do njene kase, ć utke, i posmatrao je kako oč ima
preleć e Ebinu omiljenu hranu. To je bila najgluplja zamisao u istoriji, a
jedina ž ena na svetu do koje mi je stalo samo ć e mi se nasmejati dok se
bude pakovala.
„To će biti osamdeset četiri dolara i sedamdeset sedam cenata.”
Zustar potez platnom karticom — i ruke su mi bile pune kesa. Pojurio
sam ka parkiralištu i ubrzo je čardžer leteo sve do stana.
Preskakao sam po dva stepenika i proleteo kroz vrata. Preko naslona
kauč a videle su se Amerikina i Seplijeva glava. Televizor je bio uključ en, ali
utiš an. Hvala bogu. Još je spavala. Kese su zaš uš tale kad sam ih spustio na
š ank i trudio sam se da ne lupam vratima ormarić a dok sam odlagao
stvari.
„Javite mi kad se Golubica probudi, važ i?”, tiho sam ih zamolio. „Kupio
sam š pagete, i palač inke, i jagode, i ono ovseno sranje sa č okoladnim
kuglicama, a ona voli pahuljice fruti pebls, zar ne, Mer?”, upitao sam i
okrenuo se.
Bila je budna i posmatrala me je sa stolice. Maš kara joj je bila
razmazana ispod očiju. Izgledala je loše baš kao što sam se ja osećao.
„Hej Golubice.”
Nekoliko trenutaka me je bledo posmatrala. Zakorač io sam u dnevnu
sobu, uznemireniji nego što sam bio uoči svoje prve borbe.
„Jesi li gladna, Golubice? Napravić u ti palač inke. Ili imamo... uf... ovsenu
kaš u. A uzeo sam i ono ruž ič asto penasto sranje kojim se devojke briju, i
fen za kosu, i... samo trenutak, ovde je.” Dohvatio sam jednu kesu i odneo
je u spavaću sobu, gde sam je spustio na krevet.
Dok sam traž io taj ruž ič asti sunderasti predmet za koji sam verovao
da ć e joj se dopasti, privukao mi je paž nju Ebin prtljag, spakovan,
zatvoren, spreman kraj vrata. Stomak mi se zgrč io, a usta su mi se ponovo
osušila. Prošao sam kroz hodnik, pokušavajući da se priberem.
„Stvari su ti spakovane.”
„Znam”, rekla je.
Fizički bol mi je opržio grudi. „Odlaziš.”
Pogledala je u Ameriku, koja je zurila u mene ubilač kim pogledom. „Zar
si zaista očekivao da će ostati?
„Dušo”, prošaputao je Šepli.
„Ne počinji, Šepe. Ni slučajno ga nemoj braniti”, ljutila se Amerika.
S mukom sam progutao pljuvač ku. „Mnogo mi je ž ao, Golubice. Ne
znam ni šta bih rekao.”
„Hajde, Ebi”, rekla je Amerika. Ustala je i povukla je za ruku, ali Ebi je
ostala da sedi.
Zakorač io sam, ali Amerika je uperila prst u mene. „Neka mi je bog u
pomoć i, Trevise! Ako pokuš aš da je zaustaviš , polić u te benzinom i
zapaliću te na spavanju!”
„Amerika”, preklinjao je Sepli. To je pretilo da postane vrlo gadno u
svakom pogledu.
„Dobro sam”, rekla je Ebi uzbuđeno.
„Kako to misliš — dobro si?”, upita Šepli.
Ebi je zakolutala oč ima i pokazala na mene. „Trevis je sinoć iz bara
doveo žene, pa šta?”
Sklopio sam oč i, pokuš avajuć i da odagnam bol. Koliko god da nisam
ž eleo da ode, ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da je nimalo nije
briga za to.
Amerika se namrš tila. „Ha, Ebi. Hoć eš da kaž eš da ti ne smeta to š to se
dogodilo?”
Ebi je pogledala po sobi. „Trevis mož e da dovodi koga hoć e. Ovo je
njegov stan.”
Progutao sam knedlu koja mi se skupila u grlu. „Nisi ti spakovala
stvari?”
Odmahnula je glavom i pogledala na sat. „Ne, i sad ć u morati sve da
otpakujem. Moram još da jedem, da se is tuš iram i obuč em”, izjavila je i
otišla u kupatilo.
Amerika me je pogledala preteć i, ali nisam se obazirao, već sam priš ao
vratima kupatila i lagano pokucao. „Golubice?”
„Da?”, rekla je slabim glasom.
„Ostaješ?” Zažmurio sam čekajući kaznu.
„Mogu da odem ako želiš, ali opklada je opklada.”
Glava mi je klonula na vrata. „Ne ž elim da odeš , ali ne bih te krivio da to
uradiš.”
„Kažeš li da me oslobađaš opklade?”
Odgovor je bio lak, ali nisam ž eleo da je prisiljavam da ostane ako to ne
ž eli. U isto vreme, silno sam se plaš io njenog odlaska. „Ako potvrdim,
hoćeš li otići?”
„Pa, da. Ne ž ivim ovde, ludice”, rekla je. Kroz drvena vrata je doplovio
slabašan smeh.
Nisam mogao da odredim da li je uznemirena ili samo umorna od noć i
provedene na fotelji, ali, ako je u pitanju bilo ono prvo, nikako nisam smeo
da je pustim da ode. Više je nikad ne bih video.
„Onda ne, opklada i dalje važi.”
„Mogu li sad da se istuširam?”, upitala je tiho.
„Da...”
Amerika je uš la u hodnik i unela mi se u lice. „Ti si sebič ni gad”,
zarežala je i zalupila Šeplijevim vratima za sobom.
Uš ao sam u spavać u sobu, dohvatio njen ogrtač i papuč e i vratio se do
vrata kupatila. Očito ostaje, ali ulizivanje ne može da škodi.
„Golubice? Doneo sam ti stvari.”
„Samo ih stavi na umivaonik. Uzeću ih.”
Otvorio sam vrata i spustio njene stvari na ivicu umivaonika, gledajuć i
u pod. „Bio sam ljut. Cuo sam te kad si Ameriki istresla sve š to nije u redu
sa mnom i to me je razjarilo. Nameravao sam samo da izađem, popijem
nekoliko pić a i malo razmislim, ali, pre nego š to sam se osvestio, oleš io
sam se, a one devojke...” Zastao sam, pazeć i da mi se glas ne prekine.
„Jutros sam se probudio, a ti nisi bila u krevetu i, kad sam te zatekao na
fotelji i video omote na podu, smučilo mi se.”
„Zar nisi prosto mogao da me pitaš umesto š to si potroš io sav taj
novac u prodavnici da bi me podmitio da ne odem?”
„Baš me briga za novac, Golubice. Plaš io sam se da ć eš otić i i da viš e
nikad nećeš progovoriti sa mnom.”
„Nisam htela da ti povredim osećanja”, iskreno je izjavila.
„Znam da nisi. I znam da nije važ no š ta kaž em sada, jer sam sve
sjebao... baš kao i uvek.”
„Treve?”
„Da?”
„Nemoj više pijan da voziš motor, važi?”
Pož eleo sam da još neš to kaž em, da se opet izvinim, i da joj kaž em da
sam lud za njom — š to me je doslovno dovodilo do ludila jer nisam znao
kako da savladam oseć anja — ali reč i mi nisu nailazile. Misli su mi se
vrtele samo oko č injenice da je, nakon svega š to se dogodilo, i svega š to
sam upravo rekao, ona jedino umela da me izgrdi zbog toga š to sam se
kući dovezao pijan. „Dobro”, odgovorio sam i zatvorio vrata.
Satima sam se pretvarao da zurim u televiziju dok se Ebi u kupatilu i
spavać oj sobi spremala za ž urku bratstva, a onda sam odluč io da se
obučem pre nego što joj zatreba spavaća soba.
Lepo opeglana bela koš ulja visila je u ormaru, pa sam je zgrabio, kao i
farmerice. Oseć ao sam se glupavo dok sam stajao pred ogledalom i borio
se s dugmetom na manž etni koš ulje. Naposletku sam odustao i zavrnuo
rukav do lakta. To je ionako više ličilo na mene.
Proš ao sam kroz hodnik i ponovo se sruš io na kauč , a zatim sam č uo
zatvaranje vrata kupatila i Ebina bosa stopala kako šljapkaju po podu.
Cinilo mi se da se sat jedva kreć e, a na televiziji, naravno, nije bilo
nič eg osim hrabrih spasavanja od prirodnih nepogoda i reklame za
supersecko. Bio sam nervozan i dosađivao sam se. Loša kombinacija.
Kad me je strpljenje izdalo, pokucao sam na vrata sobe.
„Uđi”, pozvala me je s druge strane vrata.
Stajala je nasred sobe, a na podu pred njom bile su cipele s visokim
potpeticama. Uvek je bila lepa, ali te več eri joj je svaka dlaka bila na svom
mestu; izgledala je kao na naslovnoj strani modnog č asopisa koji mož eš
da vidiš dok č ekaš na kasi. Svaki delić tela bio joj je namazan losionom do
glatkog, sjajnog savrš enstva. Od samog pogleda na nju, gotovo sam pao na
dupe. Mogao sam samo da stojim tu, zapanjen, dok ne smognem snage da
izustim jednu reć.
„Opa.”
Nasmešila se i pogledala u haljinu.
Njen ljupki osmeh me je vratio u stvarnost. „Izgledaš neverovatno”,
rekao sam, nesposoban da odvojim pogled.
Sagnula se da obuje jednu cipelu, a zatim i drugu. Tanka crna tkanina
blago se pomerila nagore i izložila još koji centimetar njenih butina.
Ustala je i brzo me odmerila. „I ti izgledaš lepo.”
Gurnuo sam ruke u dž epove, odbijajuć i da kaž em: Mogao bih da se
zaljubim u tebe ovog trenutka, kao i ostale gluposti koje su mi padale na
pamet.
Pruž io sam joj lakat, a ona ga je prihvatila i pustila me da je kroz
hodnik otpratim do dnevne sobe.
„Parker ć e se upiš ati u gać e kad te bude video”, primetila je Amerika.
Amerika je, sve u svemu, bila dobra devojka, ali polako sam otkrivao
koliko mož e da bude neprijatna ako nisi na njenoj strani. Odoleo sam
iskuš enju da je sapletem dok smo hodali ka Seplijevom čardžeru i ć utao
sam celim putem do kuće bratstva Sigma tau.
Cim je Sepli otvorio vrata automobila, zač uli smo glasnu i groznu
muziku iz kuć e. Parovi su se ljubili i meš ali; brucoš i su nazdravljali i
pokuš avali da š tetu u dvoriš tu svedu na najmanju meru, a devojke iz
sestrinstva su paž ljivo š etale s rukom u ruci, sitno poskakujuć i i trudeć i se
da hodaju po mekoj travi a da im se potpetice ne zaglave.
Sepli i ja smo poš li napred, a Amerika i Ebi su bile tik iza nas. Sutnuo
sam crvenu plastič nu č aš u s puta, a zatim otvorio vrata i pridrž ao ih. Ebi
se ni ovog puta nije osvrnula na moj gest.
Nanizana kupa crvenih plastič nih č aš a stajala je na kuhinjskom pultu
pored burenceta. Nasuo sam dve i jednu pruž io Ebi. Nagnuo sam se do
njenog uha. „Ne uzimaj pić e ni od koga osim od mene i Sepa. Neć u da ti
neko sipa nešto.”
Zakolutala je očima. „Niko mi neće ništa staviti u piće, Trevise.”
Oč ito nije poznavala neke č lanove bratstva. Nisam ni ja č uo prič e ni za
koga određenog. To je bilo dobro jer, kad bih uhvatio nekoga da to radi, ne
bih oklevao da ga premlatim.
„Samo nemoj da piješ niš ta š to ne dolazi od mene, važ i? Viš e nisi u
Kanzasu, Golubice.”
„E ovo još nisam č ula”, prasnula je i istresla pola č aš e piva pre nego š to
je odmakla plastiku od lica. Mogla je dosta da popije, priznajem.
Stajali smo u hodniku, pored stepeniš ta, i pretvarali se kako je sve u
redu. Nekoliko brać e je zastalo da proć aska siš avš i stepenicama, kao i
nekoliko devojaka iz sestrinstva, ali brzo sam ih se reš io, nadajuć i se da
Ebi to neće primetiti. I nije.
„Jesi li za ples?”, upitao sam i povukao je za ruku.
„Ne, hvala”, odgovorila je.
Nisam mogao da je krivim, nakon prethodne noć i. Imao sam sreć e š to
uopšte priča sa mnom.
Dotakla mi je rame tankim, elegantnim prstima. „Samo sam umorna,
Treve.”
Stavio sam ruku na njenu, spreman da se ponovo izvinim, da joj kaž em
kako mrzim sebe zbog onoga š to sam uradio, ali pogled joj je odlutao do
nekoga iza mene.
„Hej Ebi! Uspela si!”
Dlake na vratu su mi se najež ile. Parker Hejs. Oč i su joj zasjale i brzim
pokretom je izvukla ruku ispod moje. „Da, tu smo već oko sat vremena.”
„Izgledaš neverovatno!”, uzviknuo je.
Napravio sam grimasu, ali on je bio toliko zaokupljen Ebi da nije ni
primetio.
„Hvala!”, osmehnula se.
Palo mi je na pamet da nisam jedini koji ume da joj izmami takav
osmeh i odjednom sam se našao na muci da obuzdam svoju narav.
Parker je klimnuo glavom prema dnevnoj sobi i nasmeš io se. „Hoć eš
da plešemo?”
„Ne, malo sam umorna.”
Slabaš an oseć aj olakš anja malo mi je ublaž io bes. Nisam ja bio u
pitanju; zaista je bila previš e umorna za ples, ali nije mi trebalo mnogo da
se ponovo razljutim. Bila je umorna zato š to je polovinu noć i probdela
zbog zvukova onih ž ena koje sam doveo kuć i, a drugu polovinu je
prespavala na fotelji. I sad je tu Parker, doletevš i kao vitez na belom konju,
kao i uvek. Prokleti gad.
Parker me je pogledao, nimalo zbunjen mojih izrazom. „Mislio sam da
nećeš doći.”
„Predomislio sam se”, odgovorio sam, odolevajući porivu da ga udarim
i uništim četiri godine ortodontskog rada.
„Vidim”, rekao je, gledajuć i u Ebi. „Hoć eš li da izađemo malo na
vazduh?”
Klimnula je glavom, a meni kao da je neko izbio vazduh iz pluć a. Poš la
je za Parkerom na sprat. Posmatrao sam kako zastaje da je uhvati za ruku
dok su se peli na drugi sprat. Kad su stigli do vrha stepeniš ta, otvorio je
vrata balkona.
Ebi je nestala, a ja sam č vrsto sklopio oč i i pokuš ao da zaustavim
vrisak u glavi. Sve u meni mi je govorilo da se popnem i da je vratim.
Uhvatio sam se za ogradu stepeništa da se zaustavim.
„Izgledaš mi ljutito”, primetila je Amerika i kucnula svojom crvenom
čašom o moju.
Naglo sam otvorio oči. „Nisam ljut. Zašto?”
Napravila je grimasu. „Ne laži. Gde je Ebi?”
„Gore. S Parkerom.”
„O “
„Šta bi to trebalo da znači?”
Slegla je ramenima. Bila je tu tek neš to viš e od sata, a preko oč iju joj se
već navukla ona poznata izmaglica. „Ljubomoran si.”
Prebacio sam tež inu od nelagode š to je neko, osim Seplija, tako
otvoren prema meni. „Gde je Šep?
Prevrnula je očima. „Ispunjava brucoške obaveze.”
„Bar ne mora da ostaje posle žurke i čisti.”
Prinela je č aš u ustima i otpila gutljaj. Nije mi bilo jasno kako je uspela
da se napije kad tako pije. „Dakle, jesi li?”
„Šta?”
„Jesi li ljubomoran?”
Namrštio sam se. Obično nije bila tako neprijatna. „Nisam.”
„Broj dva.”
„A?”
„Laž broj dva.”
Pogledao sam oko sebe. Sepli ć e me sigurno uskoro izbaviti. „Sinoć si
stvarno sve sjebao”, izjavila je, a oči su joj se odjednom razbistrile, „Znam.
Zaš kiljila je i pogledala me tako prodorno da sam pož eleo da se
skupim. Amerika Mejson je bila sić uš na plavuš a, ali bila je vraš ki
zastraš ujuć a kad bi to ž elela. „Treba da se povuč eš , Treve.” Pogledala je ka
vrhu stepenica. „On je ono za šta ona misli da joj je potrebno.”
Stegao sam zube. To sam već znao, ali bilo mi je gore kad sam to č uo
od Amerike. Dotad sam mislio da nema niš ta protiv mene i Ebi, a to je
nekako značilo da nisam potpuni kreten što je želim.
„Znam.”
Podigla je obrvu. „Mislim da ne znaš.”
Nisam odgovorio i trudio sam se da je ne gledam u oč i. Uhvatila me je
za bradu i stisnula mi obraze. „Znaš li?”
Pokuš ao sam da progovorim, ali prstima mi je stiskala usne. Otrgao
sam se i odgurnuo njenu ruku. „Verovatno ne. Nisam baš poznat po tome
što postupam ispravno.”
Nekoliko trenutaka me je posmatrala, a onda se nasmeš ila. „Dobro,
onda.”
Udarila me je po obrazu, a zatim je uperila prst u mene. „Ti si, Besni
Psu, upravo ono od č ega sam doš la da je š titim. Ali znaš š ta? Svi smo mi na
neki nač in oš teć eni. Iako si neviđeno sjeban, mož da si upravo ono š to joj
treba. Dobić eš još jednu priliku”, rekla je i uperila mi kaž iprst na
centimetar od nosa. „Samo jednu. Nemoj da zabrljaš ... znaš ... viš e nego
inače.”
Udaljila se i nestala niz hodnik.
Bila je baš čudna.
Zurka se odvijala kao i obič no: drama, jedna ili dve tuč e, ž enske svađe,
par koji se svađa, pri č emu devojka odlazi u suzama, i na kraju pojedinci
koji se onesvešćuju ili povraćaju na nepredviđenim mestima.
Pogled mi je lutao ka vrhu stepeniš ta č eš će nego š to je trebalo. Iako su
me pojedine devojke gotovo preklinjale da ih vodim kuć i, odbio sam ih,
trudeć i se da ne zamiš ljam Ebi i Parkera kako se maze ili, još gore, kako je
on zasmejava.
„Hej Trevise”, pozvao me je visok, raspevan glas iza leda. Nisam se
okrenuo, ali devojci nije trebalo mnogo da mi se stvori pred oč ima.
Naslonila se na drvene stubove stepeniš ta. „Izgleda da se dosađuješ .
Mislim da bi trebalo da ti pravim društvo.”
„Nije mi dosadno. Mož eš da ideš ”, odbrusio sam i opet proverio vrh
stepeništa. Ebi je stajala na odmorištu, leđima okrenuta stepenicama.
Zakikotala se. „Kako si smešan.”
Ebi je prozujala pored mene i otiš la kroz hodnik do Amerike. Poš ao
sam za njom, ostavivši pijanu devojku da priča sama sa sobom.
„Samo vi idite”, govorila je Ebi s priguš enim uzbuđenjem. „Parker mi je
ponudio da me odveze.”
„Sta?”, upitala je Amerika, a umorne oč i su joj planule. „Sta?”, upitao
sam i ja, ne uspevš i da sakrijem gnev. Amerika se okrenula. „Ima li
problema?”
Prostrelio sam je pogledom. Znala je tač no u č emu je problem. Uhvatio
sam Ebi za lakat i povukao je za ugao. „I ne poznaješ ga.”
Istrgla je ruku. „To se tebe ne tiče, Trevise.”
„Đavola me se ne tič e. Neć u te pustiti da se voziš s potpunim strancem.
Šta ako nešto pokuša?”
„Odlično! Sladak je!”
Nisam mogao da verujem. Zaista je padala na njegovu igru. „Parker
Hejs, Golubice? Stvarno? Parker Hejs? Kakvo je to ime, uostalom?”
Skrstila je ruke i podigla bradu. „Prestani, Treve. Ponaš aš se kao
kreten.”
Nagnuo sam se, pomodreo. „Ubiću ga ako te pipne.”
„Sviđa mi se.”
Pretpostavka da je zaluđena bila je jedno, a njeno priznanje - sasvim
drugo. Bila je predobra za mene - i sasvim sigurno predobra za prokletog
Parkera Hejsa. Kako bi takva budala mogla da joj zavrti mozak? Lice mi se
ukoč ilo od besa koji mi je potekao kroz vene. „Dobro. Ako te na kraju obori
na zadnje sedište svoga auta, nemoj meni da plačeš.”
Otvorila je usta, uvređena i ljuta. „Ne brini, neću rekla je i proš la pored
mene.
Shvatio sam š ta sam rekao, a zatim sam je zgrabio za ruku i uzdahnuo,
ne okreć uć i se sasvim. „Nisam tako mislio, Golubice. Ako te povredi - ma
ako se zbog njega osetiš neprijatno - javi mi.”
Ramena su joj se opustila. „Znam da nisi. Ali moraš da obuzdaš taj
preterano zaštitnički stav starijeg brata prema meni.”
Nasmejao sam se. Zaista me nije razumela. „Ne glumim ti starijeg
brata, Golubice. Ni blizu.”
Parker je zašao za ugao i gurnuo ruke u džepove. „Sve dogovoreno?”
„Da, hajdemo”, odgovorila je i uhvatila ga za ruku.
Zamislio sam kako trč im za njim i udaram ga laktom u potiljak, ali tada
se Ebi okrenula i videla kako zurim u njega.
Prestani, neč ujno je izgovorila. Produž ila je s Parkerom, a on joj je
pridržao vrata. Zahvalno mu se nasmešila.
Naravno. Kad on to učini, onda primeti.
JEDANAESTO POGLAVLJE
Vož nja na zadnjem sediš tu Seplijevog čardžera nije bila ni najmanje
uzbudljiva. Amerika je zbacila cipele i kikotala se dok je nož nim palcem
gurkala Seplija u obraz. Sigurno je ludo zaljubljen u nju jer se samo
smeška, oduševljen njenim zaraznim smehom.
Zazvonio mi je telefon. Bio je to Adam. „Zakazao sam jednog novajliju
za sat vremena. Helertonov podrum.”
„Da, uf... ne mogu.”
„Šta?”
„Čuo si me. Rekao sam da ne mogu.”
„Jesi li bolestan?”, upitao me je, sa srdž bom u glasu. „Ne. Moram da
proverim da li je Golubica bezbedno stigla kući.”
„Mnogo sam se pomučio da ovo dogovorim, Medokse.”
„Znam. Izvini. Moram da idem.”
Kad se Sepli zaustavio na parkirališ tu ispred stana a Parkerovog
poršea nije bilo nigde, uzdahnuo sam.
„Ideš, rođače?”, upita Šepli i okrenu se na sedištu.
„Da”, odgovorio sam, gledajući u ruke. „Da, valjda.”
Povukao je sediš te napred da bi me pustio da izađem i naš ao sam se
tik pred Amerikinim sitnim stasom.
„Nemaš razloga za brigu, Treve. Veruj mi.”
Kratko sam klimnuo glavom i poš ao za njima uza stepenice. Otiš li su
pravo u Seplijevu sobu i zatvorili vrata. Sruč io sam se u fotelju, sluš ajuć i
Amerikino neprekidno kikotanje, i trudio se da ne zamiš ljam kako Parker
spušta ruku na Ebino koleno — ili butinu.
Manje od deset minuta kasnije, napolju je zabrujao motor automobila,
pa sam otiš ao do vrata i uhvatio se za kvaku. Cuo sam dva para stopala
kako se penju. Jedna su bila na potpeticama. Preplavio me je talas
olakšanja. Ebi je došla kući.
Kroz vrata je dopiralo samo njihovo mrmljanje. Kad je utihlo a kvaka
se okrenula, brzo sam otvorio vrata.
Ebi je poletela preko praga, pa sam je zgrabio za ruku. „Polako, Grejs.”
Smesta se okrenula da vidi izraz na Parkerovom licu. Bio je napet, kao
da ne zna š ta da misli, ali brzo se oporavio i stao da se pretvara da gleda
mimo mene, u stan.
„Ima li unutra nekih poniž enih, zalutalih devojaka koje treba da
odvezem kući?”
Prostrelio sam ga pogledom. Imao je petlju. „Ne počinji.”
Nasmeš io se i namignuo Ebi. „Uvek ga zavitlavam. Nemam viš e priliku
da to č inim č esto otkako je shvatio da je lakš e ako ih nagovori da se
dovezu svojim kolima.”
„Pretpostavljam da to zaista sve pojednostavljuje”, slož ila se Ebi i
okrenula se ka meni s nestašnim osmehom.
„Nije smešno, Golubice.”
„Golubice?”, ponovio je Parker.
Nervozno se promeš koljila. „Uf, tako me on zove. To je samo nadimak,
ne znam ni odakle mu.”
„Morać eš me obavestiti kad saznaš . Zvuč i kao dobra prič a.” Nasmeš io
se. „Laku noć, Ebi.”
„Zar nije 'dobro jutro'?”, upitala je.
„I to”, doviknuo joj je uz osmeh od koga mi se bljuvalo. Ebi je utonula u
misli, pa sam zalupio vratima bez upozorenja da bih je vratio u stvarnost.
Odskočila je. „Šta je bilo?”, prasnula je.
Pož urio sam kroz hodnik do svoje sobe, a ona me je pratila u stopu.
Zaustavila se na vratima, skakuć uć i na jednoj nozi i pokuš avajuć i da skine
cipelu. „Dobar je, Treve.”
Posmatrao sam je kako se muč i da održ i ravnotež u, a onda sam
konač no odluč io da joj pomognem pre nego š to padne. „Povredić eš se”,
rekao sam i obavio joj ruku oko struka, dok sam joj drugom skidao cipele.
Skinuo sam majicu i bacio je u ugao.
Na moje iznenađenje, Ebi je posegla na leđa da otkopč a haljinu, svukla
ju je, a zatim je preko glave skinula i majicu. Izvela je neki č udesan trik s
otkopč avanjem grudnjaka i izvukla ga ispod potkoš ulje. Izgleda da je taj
pokret poznat svim ženama.
„Sigurna sam da nemam niš ta š to već nisi video”, rekla je i zakolutala
oč ima. Sela je na duš ek, pa je zavukla noge pod pokrivač . Gledao sam je
dok se borila s jastukom, a zatim sam skinuo farmerice i odbacio i njih u
ugao.
Sklupč ana u loptu, č ekala je da i ja legnem. Ljutilo me je to š to se
upravo dovezla kuć i s Parkerom, a onda se skinula preda mnom kao da to
nije niš ta, ali takav nam je, u isti mah, bio jebeni platonski odnos u kome
smo se nalazili, i to sve zahvaljujući meni.
Svaš ta se kuvalo u meni. Nisam znao š ta s tim da radim. Kad smo se
opkladili, nije mi palo na pamet da ć e izlaziti s Parkerom. Kad bih
pobesneo, to bi je odvelo pravo u njegovo naruč je. Duboko u sebi sam
znao da ć u uč initi sve da je zadrž im. Ako ć e mi suzbijanje ljubomore
doneti više vremena s njom, onda ću tako morati da učinim.
Skupio sam se u krevetu pored nje i podigao ruku da joj je spustim na
bok.
„Večeras sam propustio borbu. Adam je zvao. Nisam otišao.”
„Zašto?” upitala je i okrenula se. „Zeleo sam da se uverim da ć eš stić i
kuć i.” Nabrala je nos. „Nisi morao da brineš za mene.” Prstom sam joj
preš ao preko ruke. Bila je sva topla. „Znam. Pretpostavljam da se i dalje
osećam loše zbog one noći.”
„Rekla sam ti da me nije briga.”
„Jesi li zato spavala na fotelji? Zato što te nije bilo briga?”
„Nisam mogla da zaspim nakon što su tvoje... prijateljice otišle.”
„Na fotelji si sasvim lepo spavala. Zaš to nisi mogla da spavaš sa
mnom?”
„Misliš , pored frajera koji je još smrdeo na barske muš ice koje je
upravo poslao kući? Ne znam! Baš sebično od mene!”
Ustuknuo sam, pokuš avajuć i da odagnam tu sliku iz glave. „Rekao sam
da mi je žao.”
„A ja sam rekla da me nije briga. Laku noć”, rekla je i okrenula se.
Pruž io sam ruku preko jastuka da je spustim na njenu i pomilovao sam
je između prstiju. Nagnuo sam se i poljubio je u kosu. „Koliko god da sam
brinuo da viš e neć eš razgovarati sa mnom... mislim da mi je još gore ako ti
je svejedno.”
„Sta hoć eš od mene, Trevise? Ne ž eliš da se uzbuđujem zbog onoga š to
si uradio, ali ž eliš da mi je stalo. Kaž eš Ameriki da ne ž eliš vezu sa mnom,
ali toliko se naljutiš kad ja kaž em to isto da izjuriš iz stana i oleš iš se od
pića. To nema nikakvog smisla.”
Njene reč i su me iznenadile. „Jesi li zato rekla sve ono Ameriki? Zato
što sam rekao da neću vezu s tobom?”
Na licu joj se č itala meš avina zaprepaš ćenosti i besa. „Ne, mislila sam
šta sam rekla. Samo nisam nameravala da te uvredim.”
„To sam rekao samo zato š to nisam hteo niš ta da upropastim. Ne
znam ni kako bih mogao da se ponaš am kao neko koga zasluž uješ . Samo
sam pokušavao da to razrešim u glavi.”
Nije mi bilo dobro od sopstvenih reći, ali morao sam da ih izgovorim.
„Šta god to značilo. Moram da se naspavam. Večeras izlazim.”
„S Parkerom?”
„Da. Mogu li, molim te, da spavam?”
„Naravno”, rekao sam i ustao iz kreveta. Nije rekla ni reč . Seo sam na
fotelju i uključ io televizor. Toliko o obuzdavanju moje naravi, ali,
prokletstvo, ta ž ena mi se uvukla pod kož u. Razgovor s njom bio je kao
razgovor sa crnom rupom. Nije bilo važ no š ta kaž em, č ak ni onih nekoliko
puta kad sam jasno izneo š ta oseć am. Njen selektivan sluh me je izluđivao.
Nisam mogao da doprem do nje, a č inilo mi se da je moja iskrenost samo
ljuti.
Sunce je izaš lo pola sata kasnije. Uprkos srdž bi koja me nije puš tala,
uspeo sam da zadremam.
Nekoliko trenutaka kasnije, zazvonio mi je telefon. Potraž io sam ga,
bunovan, a onda sam ga prineo uvu. „Da?”
„Dupeglavče!”, Trenton mi je dreknuo u uvo.
„Koliko je sati?”, upitao sam i bacio pogled na televizor. Na programu
su bili subotnji crtaći.
„Deset i nešto. Treba mi tvoja pomoć oko tatinog kamioneta. Mislim da
je nešto oko paljenja. Neće ni da se okrene.”
„Trente”, rekao sam zevajuć i. „Ne znam niš ta o kolima, jebote. Zato i
imam motor.”
„Onda pitaj Seplija. Moram na posao za sat vremena, a ne ž elim da
ostavim tatu na cedilu.”
Ponovo sam zevnuo. „Jebiga, Trente, nisam spavao celu noć . Sta Tajler
radi?”
„Dovlači dupe ovamo!”, viknuo je pre nego što je prekinuo.
Bacio sam mobilni na kauč , a zatim sam ustao, gledajuć i sat na
televiziji. Trent nije mnogo pogreš io kad je pogađao vreme. Bilo je deset i
dvadeset.
Seplijeva vrata su bila zatvorena, pa sam osluš nuo pre nego š to sam
dvaput pokucao i promolio glavu unutra. „Hej. Šepe. Šepli!”
„Sta je?”, oglasio se. Glas mu je zvuč ao kao da je progutao š ljunak i
poterao ga kiselinom.
„Treba mi tvoja pomoć.”
Amerika je zastenjala, ali nije se pomerila.
„Oko č ega?”, upitao je. Seo je, dohvatio majicu s poda i navukao je
preko glave.
„Tatin kamionet neće da upali. Trent misli da je do paljenja.”
Obukao se i nagnuo se nad Amerikom. „Idemo do Dž ima na sat-dva,
dušo.”
„Hmmm?”
Poljubio ju je u č elo. „Pomoć i ć u Trevisu oko Dž imovog kamioneta.
Vratiću se.”
„Dobro”, odgovorila je i ponovo zaspala i pre nego š to je Sepli izaš ao iz
sobe. Obuo je patike koje su bile u dnevnoj sobi i dohvatio ključeve.
„Ideš li ili ne?”, upitao je.
Odvukao sam se kroz hodnik do spavać e sobe, kao š to bi uč inio svako
nakon samo č etiri sata sna — i to ne baš dobrog. Obukao sam potkoš ulju,
duks s kapuljačom i farmerice. Trudio sam se da hodam tiho i pažljivo sam
okrenuo kvaku na vratima, ali zastao sam pre nego š to sam izaš ao. Ebi je
lež ala okrenuta leđima, ujednač eno diš uć i, golih nogu opruž enih u
suprotnim pravcima. Osetio sam gotovo neodoljivu potrebu da se
zavučem u krevet pored nje.
„Idemo!”, pozvao me je Šepli.
Zatvorio sam vrata i poš ao za njim do čardžera. Na smenu smo zevali
celim putem do tate, previše umorni za razgovor.
Poš ljunč ani prilaz je zaš kripao pod toč kovima čardžera, a ja sam
mahnuo Trentonu i tati pre nego što sam zakoračio u dvorište.
Tatin kamionet je bio parkiran ispred kuć e. Zavukao sam ruke u
dž epove duksa č im sam osetio hladan vazduh. Opalo liš će mi je krč kalo
pod čizmama dok sam gazio preko travnjaka.
„Hej, zdravo, Šepli”, pozdravio ga je tata uz osmeh.
„Hej ujka Džime. Čujem da imate problem s paljenjem.”
Tata je spustio ruku na zaobljen stomak. „Cini nam se... č ini nam se.”
Klimnuo je glavom, zagledan u motor.
„Zašto to mislite?”, upita Šepli i zasuka rukave.
Trenton je pokazao na zaš titni zid. „Uf... istopio se. To mi je prvo palo
na pamet.”
„Dobro si mislio”, primetio je Sepli. „Trev i ja ć emo se odvesti do
prodavnice delova da uzmemo nov. Zameniću ga i biće kao nov.”
„Teoretski”, rekao sam i pružio mu šrafciger.
Odš ra io je zavrtnje na modulu za paljenje i podigao ga. Svi smo se
zagledali u istopljeno kućište.
Sepli je pokazao na ogoljeno mesto gde se nalazio modul. „Morać cmo
da zamenimo ove ž ice. Vidite li nagorele tragove?”, upitao je, dodirujuć i
metal. „Istopila se i izolacija na žicama.”
„Hvala, Sepe. Idem da se istuš iram. Moram da se spremim za posao”,
rekao je Trenton.
Sepli je podigao š rafciger i nespretno pozdravio Trentona, a zatim je
ubacio šrafciger u kutiju s alatom.
„Vi ste, momci, izgleda imali burnu noć”, primetio je tata.
Izvio sam ugao usana. „Jesmo.”
„Kako je tvoja mlada dama? Amerika?”
Sepli je klimnuo glavom, a lice mu se razvuklo u š irok osmeh. „Dobro
je, Džime. Još spava.”
Tata se nasmejao i klimnuo glavom. „A tvoja mlada dama?” Slegao sam
ramenima. „Nije zapravo moja, tata.” Namignuo mi je. „Još .” Sepli se
snuždio. Trudio se da se ne namršti.
„Šta je bilo, Šepe? Ne sviđa ti se Trevisova golubica?”
Seplija je iznenadila tatina neozbiljna upotreba Ebinog nadimka i usta
su mu se iskrivila u preteć i osmeh. „Ne, Ebi mi se sviđa. Ali ona je Ameriki
kao sestra. Zato sam uznemiren.”
Tata je naglaš eno klimnuo glavom. „Shvatam. Ipak, mislim da je ovo
drugačije, a ti?”
Slegao je ramenima. „U tome i jeste stvar. Ne ž elim da prvo srce koje ć e
Trevis slomiti bude srce Amerikine najbolje drugarice. Bez uvrede,
Trevise.”
Namrštio sam se. „Uopšte mi ne veruješ, zar ne?”
„Nije to. Pa dobro, pomalo i jeste.”
Tata mu dodirnu rame. „Bojiš se zato š to je ovo Trevisov prvi pokuš aj
stvaranja veze jer, ako zabrlja, zeznuće i tebe.”
Sepli je dohvatio prljavu krpu i obrisao ruke. „Nije mi drago š to to
moram da priznam, ali da. Iako navijam za tebe, brate, zaista.”
Trenton je pustio mrež asta vrata da se zalupe kad je istrč ao iz kuć e.
Udario me je u ruku pre nego što sam i primetio da je podigao pesnicu.
„Vidimo se kasnije, gubitnici!” Zastao je i okrenuo se na peti. „Nisam
mislio na tebe, tata.”
Tata mu se nasmeš io i odmahnuo glavom. „Nisam ni mislio da jesi,
sine.”
Trent se osmehnuo i uskoč io u svoj automobil — tamnocrveni,
dotrajali dodž intrepid. Taj auto nije bio kul ni kad smo bili u srednjoj š koli,
ali on ga je voleo. Uglavnom zato što se isplatio.
Crni psić je zalajao i privukao mi pažnju na kuću.
Tata se nasmešio i potapšao se po butini. „Hajde, dođi, plašljivko.”
Psić je nekoliko puta koraknuo napred, a onda je pobegao nazad u
kuću, lajući.
„Kako je?”, upitao sam.
„Dvaput se popiškio u kupatilu.” Iskrivio sam lice. „Izvini.”
Šepli se nasmejao. „Bar ima nekakvu predstavu o tome gde se to radi.”
Tata je klimnuo glavom i pomirljivo odmahnuo rukom.
„Samo do sutra”, rekao sam.
„U redu je, sine. Zabavan je. Trent uživa.”
„Dobro”, osmehnuo sam se.
„Gde smo stali?”, upita tata.
Protrljao sam mesto na ruci koje je pulsiralo od Trentovog udarca.
„Sepli me je upravo podseć ao na to kakav sam gubitnik kad se radi o
devojkama.”
Sepli se nasmejao. „Ti si mnogo toga, Treve. Ali gubitnik nisi. Samo
mislim da te još č eka dug put, a izgledi nisu na tvojoj strani u borbi tvoje i
Ebine naravi.”
Telo mi se ukočilo i ispravio sam se. „Ebi nema preku narav.”
Tata me je umirio rukom. „Smiri se, dripac. Nije niš ta loš e rekao o
njoj.”
„Ona nije loša.”
„U redu”, odgovorio je tata, uz bled osmeh. Uvek je znao kako da nas
obuzda kad bi postalo napeto i obič no se trudio da nas stiš a pre nego š to
preteramo.
Šepli je bacio prljavu krpu na kutiju sa alatom. „Hajdemo po onaj deo.”
„Javite mi koliko sam vam dužan.”
Odmahnuo sam glavom. „Ja ću, tata. To ti je za psa.”
Tata se nasmeš io i poč eo da sređuje kutiju sa alatom koju je Trenton
ispreturao. „U redu, onda. Vidimo se ubrzo.”
Sepli i ja smo se čardžerom odvezli do prodavnice delova. Hladnoć a je
probijala. Stegao sam krajeve rukava u pesnice da bih ugrejao ruke.
„Što je danas hladno”, primetio je Šepli. „Stižemo.”
„Mislim da će joj se pas dopasti.”
„Nadam se.”
Posle još nekoliko ulica ć utanja, Sepli je klimnuo glavom. „Nisam hteo
da uvredim Ebi. Znaš to, jelda?”
„Znam.”
„Znam š ta oseć aš prema njoj i stvarno se nadam da ć ete uspeti. Samo
brinem.”
„Dobro.”
Skrenuo je na parkirališ te ispred O'Rajlija i parkirao, ali nije isključ io
motor. „Več eras izlazi s Parkerom Hejsom, Trevise. Kako ć e biti kad dođe
po nju? Jesi li razmišljao o tome?”
„Trudim se da ne mislim.”
„Pa, mož da bi trebalo. Ako zaista ž eliš da uspeš , moraš prestati da
reaguješ onako kako želiš i početi da radiš u svoju korist.”
„Na primer?”
„Misliš li da ć eš osvojiti bodove ako se budeš durio dok se ona sprema,
a zatim se postaviš kao kreten prema Parkeru? Misliš li da ć e joj se dopasti
da joj kaž eš da lepo izgleda i pož eliš joj lep provod, kao š to bi uč inio
prijatelj?”
„Ne želim da joj budem samo prijatelj.”
„Znam, znaš to i ti, verovatno i Ebi... a budi siguran da to zna i Parker.”
„Moraš li da ponavljaš ime tog gada?”
Isključ io je motor. „Hajde, Treve. I ti i ja znamo da ć e Parker igrati igru
sve dok mu budeš pokazivao da te izluđuje. Nemoj mu pruž iti to
zadovoljstvo i nadigraj ga. Pokazaće da je kreten i Ebi će ga sama šutnuti.”
Razmislio sam o tome š to je govorio, a zatim sam pogledao u njega.
„Stvarno... misliš?”
„Da, odnesimo sad taj deo Dž imu i vratimo se pre nego š to se Amerika
probudi i navali da me zove zato š to se neć e seć ati š ta sam joj rekao dok
sam odlazio.”
Nasmejao sam se i poš ao za Seplijem u prodavnicu. „Svejedno, on jeste
jebeni gad.”
Nije mu trebalo mnogo da pronađe deo koji je traž io i vrlo brzo ga je
zamenio. Samo sat kasnije, postavio je modul za paljenje, upalio kamionet
i dovoljno dugo smo boravili kod tate. Kad smo mu mahnuli u znak
pozdrava, dok je Sepli izvozio čardžer s prilaza, bilo je nekoliko minuta
posle podneva.
Kao š to je Sepli predvideo, Amerika se probudila pre naš eg dolaska.
Pokuš avala je da deluje uzrujano pre nego š to joj je Sepli objasnio razloge
našeg odsustva, ali bilo je očigledno da joj je samo drago što je došao.
„Bilo mi je strašno dosadno. Ebi još spava.”
„Još?”, upitao sam dok sam skidao čizme.
Klimnula je glavom i napravila grimasu. „Devojka voli da spava.
Ukoliko se prethodne noć i nije oleš ila, mož e več no da spava. Odustala sam
od pokušaja da je navedem da zavoli jutro.”
Vrata su zaš kripala kad sam ih polako otvorio. Ebi je lež ala na
stomaku, u gotovo istom polož aju u kojem sam je ostavio, ali na drugoj
strani kreveta. Deo kose joj se zamrsio na licu, a ostatak se u mekim
talasima boje karamela pružao preko jastuka.
Majica joj je bila zguž vana oko struka i videle su joj se svetlo-plave
gaćice. Bile su obične, pamučne, ne naročito seksi, i delovala je ukomirano,
ali č ak mi je i tako, kad sam je video ispruž enu na mojoj posteljini i
obasjanu suncem koje je dopiralo kroz prozore, njena lepota bila
neopisiva.
„Golubice? Hoćeš li ti ustati danas?”
Promumlala je i okrenula glavu. Načinio sam još nekoliko koraka i ušao
u sobu.
„Golubice.”
„Hep... mer... fuf... šo.”
Amerika je bila u pravu. Neć e se uskoro probuditi. Tiho sam zatvorio
vrata za sobom i pridruž io se Ameriki i Sepliju u dnevnoj sobi. Jeli su
naćose koje je Amerika pripremila i gledali nešto za žene na televiziji.
„Je li ustala?”, upita Amerika.
Odmahnuo sam glavom i seo na fotelju. „Ne. Doduše, nešto je pričala.”
Amerika se nasmeš ila zatvorenih usta da joj hrana ne bi ispala. „Da,
ona to radi”, izgovorila je punih usta. „Cula sam da si sinoć izaš ao iz sobe.
Šta se dogodilo?”
„Bio sam kreten.”
Podigla je obrve. „Kako to?”
„Bio sam oč ajan. Uglavnom sam joj rekao kako se oseć am, a njoj to kao
da je ušlo na jedno uvo, a izašlo na drugo.”
„A kako se osećaš?”, upitala me je. „Trenutno — umorno.”
Cips mi je poleteo ka licu, ali pao je na moju majicu. Podigao sam ga i
ubacio u usta, už ivajuć i u ukusu pasulja, sira i pavlake. Nije bilo nimalo
loše.
„Ozbiljna sam. Šta si rekao?”
Slegao sam ramenima. „Ne seć am se. Neš to o tome kakvog frajera
zaslužuje.”
„Jao”, uzdahnula je. Nagnula se ka Sepliju uz iskrivljen osmeh. „To je
bilo prilično dobro. Čak i ti moraš to da priznaš.”
Šepli je iskrivio usta; to mu je bila jedina reakcija na njenu primedbu.
„Koji si ti mrgud”, rekla je smrknuto.
Sepli je ustao. „Ne, duš o. Samo se ne oseć am baš dobro.” Dohvatio je
primerak časopisa o automobilima sa stočića i uputio se u toalet.
Saž aljivo ga je ispratila pogledom, a onda se okrenula ka meni, lica
izoblič enog gađenjem. „Pretpostavljam da ć u narednih nekoliko sati
koristiti tvoje kupatilo.”
„Ako ne želiš da zauvek izgubiš čulo mirisa.”
„Možda ću upravo to i poželeti posle ovoga”, izjavila je i stresla se.
Ponovo je pustila ilm i odgledali smo ga do kraja. Nisam znao o č emu
se radi. Zena je neš to govorila o starim kravama i kako je njen cimer
muš ka kurva. Pretkraj ilma, Sepli nam se ponovo pridruž io, a glavna
glumica je shvatila da gaji oseć anja prema cimeru, ona ipak nije bila stara
krava, a muš ka kurva, sad preobrać en, naljutio se zbog nekog glupavog
nesporazuma. Morala je da potrč i za njim ulicom i da ga poljubi, i sve se
reš ilo. Nije to bio najgori ilm koji sam odgledao, ali ipak je bio ž enska
limunada... i nekako jadan.
Usred dana, stan je bio dobro osvetljen, a televizor je bio uključ en,
mada sasvim utiš an. Sve je delovalo uobič ajeno, ali i prazno. Ukradeni
saobrać ajni znaci i dalje su bili na zidovima, visili su pored naš ih
omiljenih postera za pivo s polugolim seksi ribama ispruž enim u raznim
pozama. Amerika je pospremila stan, a Sepli je lež ao na kauč u i menjao
kanale. Obična subota. Ali nešto nije bilo tu. Nešto je nedostajalo.
Ebi.
Cak i ovako, kad je bila u drugoj sobi, obeznanjena, stan je bio drugač iji
bez njenog glasa, š aljivog bockanja, č ak bez zvuka njenog č upkanja noktiju.
Navikao sam na sve to, za to kratko zajedničko vreme.
Baš kad je poč ela uvodna š pica drugog ilma, č uo sam kako se otvaraju
vrata spavać e sobe i Ebina stopala kako se vuku po podu. Vrata kupatila
su se otvorila i zatvorila. Počela je da se sprema za izlazak s Parkerom.
U meni je smesta počelo da ključa.
„Treve”, upozorio me je Šepli.
U glavi mi je odzvanjalo ono što mi je ranije rekao. Parker je igrao igru i
morao sam da ga nadigram. Adrenalin mi se stiš ao i opustio sam se na
jastuku kauča. Došlo je vreme za glumu.
Zavijanje cevi u kupatilu najavilo je Ebinu nameru da se istuš ira.
Amerika je ustala, a zatim je gotovo otplesala u moje kupatilo. Cuo sam
njihove glasove, ali nisam razabrao šta govore.
Tiho sam ušao u hodnik i prislonio uho na vrata.
„Nisam oduš evljen time š to prisluš kuješ moju devojku dok piš ki”,
glasno prošapta Šep.
Prineo sam srednji prst usnama, a zatim sam ponovo obratio paž nju
na glasove.
„Objasnila sam mu”, rekla je Ebi.
Culo se puš tanje vode u toaletu i uključ ila se slavina, a onda je Ebi
vrisnula. Ne razmiš ljajuć i, zgrabio sam kvaku i naglo otvorio vrata.
„Golubice?”
Amerika se nasmejala. „Samo sam pustila vodu u toaletu, Treve, smiri
se.”
„O. Jesi li dobro, Golubice?”
„Odlič no sam. Izlazi.” Opet sam zatvorio vrata i uzdahnuo. To je bilo
glupavo. Nakon nekoliko napetih trenutaka, shvatio sam da nijedna nije
shvatila da sam bio tik s druge strane vrata, pa sam ponovo naslonio uho
na drvo.
„Da li je preterano tražiti brave na vratima?”, upitala je Ebi. „Mer?”
„Stvarno je šteta što vas dvoje niste mogli da nađete zajednički jezik. Ti
si jedina koja je mogla...” Uzdahnula je. „Nema veze. Sad više nije važno.”
Voda je prestala da teč e. „Ti si kao on”, rekla je Ebi, a u glasu joj se č ulo
nezadovoljstvo. „To je bolest... ovde su svi poludeli. Ti si ljuta na njega,
sećaš se?”
„Znam”, odgovorila je Amerika.
Na to sam se vratio u dnevnu sobu, ali srce mi je tuklo brzinom od
milion kilometara na sat. Ko zna zaš to, poš to je Amerika smatrala da je u
redu, uč inilo mi se da imam zeleno svetio, da nisam potpuni kreten š to
pokušavam da se ubacim u Ebin život.
Čim sam seo na kauč, Amerika je izašla iz kupatila.
„Šta je bilo?”, upitala je, pošto je osetila da nešto nije u redu.
„Niš ta, duš o. Dođi i sedi”, pozvao ju je Sep i potapš ao prazno mesto
pored sebe.
Zadovoljno je posluš ala, ispruž ila se pored njega i naslonila mu se na
grudi.
U kupatilu se uključ io fen za kosu. Pogledao sam na sat. Jedino gore od
toga š to sam morao da prihvatim Ebin izlazak s Parkerom bilo je to da je
Parker č eka u mom stanu. Da ostanem smiren nekoliko minuta dok ona
uzima torbicu i izlazi bilo je jedno. Ali da gledam njegovu ruž nu njuš ku dok
sedi na mom kauč u, a znam da smiš lja kako da joj se uvuč e u gać ice pri
kraju noći, bilo je nešto sasvim drugo.
Napetost mi je malč ice popustila kad je izaš la iz kupatila. Nosila je
crvenu haljinu, s kojom se savrš eno slagala boja njenih usana. Kosu su joj
krasili uvojci i podsetila me je na pinap-devojku iz pedesetih. Ali bila je još
bolja. Mnogo... mnogo bolja.
Nasmešio sam se, sasvim iskreno. „Prelepa... prelepa si.”
„Hvala”, izustila je, očito iznenađena.
Zač ulo se zvono i kroz vene mi je smesta navalio adrenalin. Duboko
sam udahnuo, rešen da ostanem pribran.
Ebi je otvorila vrata, a Parkeru je trebalo nekoliko trenutaka da
progovori.
„Ti si najlepš e stvorenje koje sam ikada video”, raznež io se. Da,
svakako ć u se ispovrać ati pre nego š to poč nem da udaram. Kakav
gubitnik.
Amerika se nasmeš ila od uva do uva. I Sepli je delovao prilič no sreć no.
Odbio sam da se okrenem i nisam odvajao pogled od televizora. Kad bih
ugledao nadmen osmeh na Parkerovom licu, preskoč io bih kauč i
nokautirao ga na prvi sprat a da ne dodirne ni stepenik.
Kad su se vrata zatvorila, sagnuo sam se i spustio laktove na kolena, a
glavu na ruke.
„Dobro si se držao, Treve”, pohvalio me je Šepli. „Treba mi piće.”
DVANAESTO POGLAVLJE
Manje od nedelju dana kasnije, ispraznio sam drugu bocu viskija.
Između pokuš aja da izdrž im to š to je Ebi sve viš e vremena provodila s
Parkerom i njenih molbi da je oslobodim opklade da bi mogla da ode, usne
su mi češće dodirivale grlić boce nego cigarete.
Parker je upropastio iznenađenje povodom Ebine rođendanske ž urke
u č etvrtak za ruč kom, pa sam morao da se pomuč im i da je prebacim na
petak uveč e umesto u nedelju. Bilo mi je drago zbog toga š to sam imao
čime da zaokupim misli, ali to nije bilo dovoljno.
u č etvrtak uveč e, Ebi i Amerika su č avrljale u kupatilu. Ebino
ponaš anje prema Ameriki bilo je sasvim suprotno njenom ponaš anju
prema meni: jedva je progovarala sa mnom poš to sam neš to ranije odbio
da je oslobodim opklade.
u nadi da ć u izgladiti odnos, uleteo sam u kupatilo. „Hoć eš li da
skoknemo na večeru?”
„Sep hoć e da odemo do onog novog meksič kog restorana u centru ako
želite da idete”, dobacila je Amerika, dok se odsutno češljala.
„Mislio sam da Golubica i ja idemo sami več eras.” Ebi je popravila ruž
na usnama. „Izlazim s Parkerom.”
„Opet?”, upitao sam i osetio kako se mrštim.
„Opet”, zapevušila je.
Oglasilo se zvono na vratima i ona je izletela iz kupatila i pož urila kroz
dnevnu sobu da ih otvori.
Ustao sam i poš ao za njom, s namerom da Parkeru uputim
najubitačniji pogled.
„Desi li ti se nekad da ne izgledaš prelepo?”, upitao ju je.
„Sudeć i po onome kad je prvi put doš la ovamo, odgovor je potvrdan”,
odgovorio sam bezizražajno.
Ebi je podigla prst ka Parkeru i okrenula se. Oč ekivao sam da ć e mi
dobaciti neš to otrovno, ali smeš kala se. Zagrlila me je oko vrata i stegla
me.
Već sam se bio pripremio, očekujući udarac, ali, čim sam shvatio da me
grli, opustio sam se i privukao je sebi.
Odmakla se i nasmeš ila se. „Hvala ti š to si mi organizovao
rođendansku žurku”, rekla je, sa iskrenom zahvalnošću u glasu. „Mogu li da
računam da ćeš poći sa mnom na večeru neki drugi put?”
Oč i su joj bile ispunjene toplinom koja mi je nedostajala, ali mahom
sam bio iznenađen time š to mi je bila u naruč ju nakon š to gotovo nije
razgovarala sa mnom čitavog popodneva i večeri.
„Sutra?”
Ponovo me je zagrlila. „Apsolutno.” Mahnula mi je, uhvatila Parkera za
ruku i zatvorila vrata za sobom.
Okrenuo sam se i protrljao vrat. „Ja... treba mi...”
„Pić e?”, zabrinuto me je upitao Sepli. Pogledao je po kuhinji. „Ostalo
nam je samo pivo.”
„Onda idem do dragstora.”
„Idem s tobom”, javila se Amerika i skoč ila da dograbi kaput. „Sto ga ne
odvezeš čardžerom?” upita Sepli i dobaci joj ključ eve. Pogledala je u
svež anj metala u ruci. „Jesi li siguran?” Uzdahnuo je. „Mislim da Trevis ne
bi trebalo da vozi. Bilo kuda... ako me razumeš.”
Razdragano je klimnula glavom. „Kapiram.” Uhvatila me je za ruku.
„Hajdemo, Treve. Idemo da te napijemo.” Krenuo sam za njom napolje, ali
ona je naglo stala i okrenula se na petama. ..Ali! Moraš neš to da mi obeć aš .
Več eras nema svađe. Utapanje tuge - da”, nastavila je, uhvatila me za
bradu i zaklimala mi glavom. „Pijana zloba — ne.” Podizala mi je bradu i
spuštala je.
Odmakao sam se i sklonio njenu ruku.
„Obećavaš?” Podigla je obrvu.
„Da.”
Nasmešila se. „Onda krećemo.”
S prstima na usnama i laktom naslonjenim na vrata, posmatrao sam
kako mi svet prolazi pored prozora. Zima je sa sobom donela jak vetar,
koji je š ibao kroz drveć e i ž bunje i ljuljao viseć e ulič ne svetiljke. Ebina
haljina je bila prilič no kratka. Parkeru bi bilo bolje da mu oč i ostanu u glavi
ako joj se sluč ajno podigne. Setio sam se kako su izgledala Ebina gola
kolena dok je sedela pored mene na zadnjem sediš tu čardžera i zamiš ljao
sam kako Parker primeć uje njenu než nu, sjajnu kož u baš kao i ja, ali uz
manje poštovanja i više pohotljivosti.
Baš kad je bes poč eo da ključ a u meni, Amerika je povukla ruč nik.
„Stigli smo.”
Reklamni znak je blago osvetljavao ulaz u prodavnicu. Amerika me je
pomno pratila kroz prolaz. Vrlo brzo sam pronaš ao ono š to sam traž io.
Jedina boca koja bi mi prijala te večeri: džim bim.
„Jesi li siguran da ti to treba?”, upitala je Amerika, a glas joj je bio
obojen upozorenjem. „Znaš da sutra treba da pripremiš rođendansku
žurku iznenađenja.”
„Siguran sam”, potvrdio sam i poneo bocu do pulta.
Cim sam spustio dupe na suvozač ko sediš te čardžera, odvrnuo sam
poklopac i otpio, naslonivši glavu na naslon.
Amerika me je osmotrila, a onda je ubacila u rikverc. „Ovo ć e biti
zabavno, već vidim.”
Pre nego š to smo stigli do stana, popio sam viski iz grlić a boce i
nastavio.
„Nisi valjda”, izustio je Šepli kad je osmotrio bocu.
„Jesam”, odgovorio sam i otpio još jedan gutljaj. „Hoć eš malo?”, upitao
sam i okrenuo grlić u njegovom pravcu.
Napravio je grimasu. „Bož e, ne. Moram da ostanem trezan da bih
mogao brzo da reagujem kad, tako pun džima bima, nasrneš na Parkera.”
„Neće”, ubacila se Amerika. „Obećao je.”
„Jesam”, priznao sam uz osmeh, već se osećajući bolje. „Obećao sam.”
Narednih sat vremena, Sepli i Amerika su davali sve od sebe da me
zabave. Gospodin Bim se potrudio da me umrtvi. Nakon sat i po, Seplijeve
reći kao da su se usporile. Amerika se kikotala zbog mog priglupog izraza.
„Vidiš? Veselo je pijan.”
Dunuo sam i napravio huktav zvuk. „Nisam pijan. Još ne.”
Sepli je pokazao na ć ilibarsku teč nost koje je bivalo sve manje. „Ako
popiješ ostatak, bićeš.”
Podigao sam bocu, a zatim i sat. „Tri sata. Sigurno se dobro provode.”
Podigao sam bocu ka Sepliju, a zatim je prineo usnama i nagnuo je
dokraja. Ostatak sadrž aja mi je preš ao preko usana i zuba, prž eć i sve do
stomaka.
„Gospode, Trevise”, mrš tio se Sepli. „Treba da odeš i da se obeznaniš .
Bilo bi bolje da ne budeš budan kad dođe.”
Zvuk motora je bivao sve glasniji dok se automobil približ avao stanu.
Potom se zaustavio napolju. Dobro sam poznavao zvuk — bio je to
Parkerov porše.
Mlak osmeh mi se raširio licem. „Zašto? Sad će početi čarolija.”
Amerika me je oprezno posmatrala. „Treve... obećao si.”
Klimnuo sam glavom. „Jesam. Obeć ao sam. Samo ć u joj pomoć i da
izađe iz automobila.” Noge su mi bile na mestu, ali nisam ih oseć ao.
Naslon kauča mi je bio odličan oslonac pri pijanom pokušaju hodanja.
Uhvatio sam se za kvaku, ali Amerika me je než no uhvatila za ruku.
„Idem s tobom. Da budem sigurna da nećeš prekršiti obećanje.”
„Dobra zamisao”, slož io sam se. Otvorio sam vrata i adrenalin mi je
smesta spalio popijeni viski. Porše se kratko zaljuljao, a prozori su mu bili
zamagljeni.
Nemam pojma kako su mi se noge toliko brzo kretale u tom stanju, ali
odjednom sam se naš ao u dnu stepeniš ta. Amerika me je zgrabila za
košulju. Koliko god sitna bila, bila je neobično snažna.
„Trevise”, glasno je proš aputala. „Ebi mu neć e dozvoliti da ode
predaleko. Probaj prvo da se smiriš.”
„Samo ć u da proverim da li je sve u redu”, rekao sam i napravio
nekoliko koraka ka Parkerovom automobilu. Rukom sam udario prozor sa
suvozač ke strane toliko snaž no da sam se iznenadio kad se nije razbio.
Pošto nisu otvorili vrata, otvorio sam ih ja.
Ebi je petljala oko haljine. Kosa joj je bila raš čupana, a usne bez ruž a —
izdajnički znak onoga što su radili.
Parkerovo lice se ukočilo. „Šta hoćeš, Trevise, dođavola?”
Stegao sam šake u pesnice, ali osetio sam Amerikinu ruku na ramenu.
„Hajde, Ebi. Moram da razgovaram s tobom”, pozvala ju je Amerika.
Ebi je nekoliko puta zatreptala. „O čemu?”
„Hajde, kad kaž em!”, prasnula je Amerika. Ebi je pogledala u Parkera.
„Izvini, moram da idem.” Parker je ljutito odmahnuo glavom. „Ne, u redu
}e. Samo napred.”
Uhvatio sam Ebi za ruku dok je izlazila iz poršea, pa sam nogom
zalupio vratima. Ebi se okrenula i stala između mene i automobila,
gurajući me u rame. „Šta je tebi? Sjaši!”
Porše je zaš kripao na parkirališ tu. Izvukao sam cigarete iz dž epa
košulje i zapalio jednu. „Možeš sad da uđeš, Mer.”
„Hajde, Ebi.”
„Zašto ne ostaneš, Ebs?” rekao sam. Bilo mi je smešno da to kažem. Bilo
je pravo č udo kako je Parker mogao to da izgovori sa ozbiljnim izrazom
lica.
Ebi je glavom pokazala Ameriki da ode, a ona je nevoljno pristala.
Osmotrio sam je i povukao dim-dva cigarete.
Skrstila je ruke. „Zašto si to uradio?”
„Zašto? Zato što te je mrcvario ispred mog stana!”
„Mož da boravim kod tebe, ali š ta radim, i s kim to radim, to je moja
stvar.”
Bacio sam cigaretu na zemlju. „Ti si daleko iznad toga, Golubice. Ne
dozvoli da te tuca u kolima kao jeftinu maturantkinju.”
„Nisam nameravala da imam seks s njim!”
Mahnuo sam rukom prema praznom mestu gde se malopre nalazio
Parkerov automobil. „Šta ste onda radili?”
„Zar se nikad nisi mazio s nekim, Trevise? Zar se nikad nisi zezao a da
ne odeš predaleko?”
To je bilo neš to najgluplje š to sam ikada č uo. „U č emu je smisao?”
Poplavela jaja i razočaranje. Baš je zvučalo zabavno.
„Mnogi to rade. Naročito oni u vezi.”
„Sva stakla su bila zamagljena, kola su poskakivala... kako sam mogao
da znam?”
„Možda nije trebalo da me špijuniraš!”
Spijuniram? Zna da č ujemo svaki automobil koji se zaustavi pred
stanom, a odluč ila je da je pred mojim vratima odlič no mesto za
usisavanje face frajera koga ne podnosim? Razdraž ljivo sam protrljao lice,
trudeć i se da ostanem smiren. „Ne mogu ovo da podnesem, Golubice. Cini
mi se da ću poludeti.”
„Šta ne možeš da podneseš?”
„Ako spavaš s njim, ne ž elim da znam za to. Otić i ć u u zatvor na duž e
ako saznam da on... samo mi nemoj reći.”
„Trevise.” Puš ila se. „Ne mogu da verujem da si to rekao! Za mene je to
veliki korak!”
„To kažu sve devojke!”
„Ne mislim na drolje s kojima ti imaš posla! Mislim na sebe!” Spustila je
ruku na grudi. „Nisam... uf Nema veze.” Nač inila je nekoliko koraka, ali
zgrabio sam je za ruku i okrenuo je prema sebi.
„Nisi šta?” Čak i u tom stanju, odgovor mi je sinuo. „Ti si devica?”
„Pa šta?”, rekla je, crveneći.
„Zato je Amerika bila onako sigurna da nećeš otići predaleko.”
„Imala sam jednog deč ka tokom sve č etiri godine srednje š kole.
Pripremao se da postane omladinski baptistič ki sveš tenik! Nikad nismo
ni pokušali!”
„Omladinski sveštenik? Šta se desilo nakon takve tvrde apstinencije?”
„Želeo je da se oženi i ostane u... Kanzasu. Ja nisam.”
Nisam mogao da poverujem u to š to mi je govorila. Imala je gotovo
devetnaest, a još je bila devica? To je u današ nje vreme neč uveno. Ne
sećam se da sam ijednu upoznao od početka srednje škole.
Obuhvatio sam joj lice rukama. „Devica. Ne bih nikad pogodio, S
obzirom na to kako si plesala u Crvenim vratima.”
„Baš je smešno”, odbrusila je i požurila uza stepenice.
Poš ao sam za njom, ali tresnuo sam na stepenik. Lakat mi je pukao o
ugao betonskog stepenika, ali nisam osetio bol. Okrenuo sam se na leda,
uz histeričan smeh.
„Šta radiš? Ustani!”, rekla je, vukući me da se uspravim.
Oč i su mi se zamaglile, a zatim smo se naš li na Cejsijevom predavanju.
Ebi je sedela na njegovom stolu u neč emu š to je lič ilo na matursku haljinu,
a ja sam bio u boksericama. Prostorija je bila prazna i bio je ili sumrak ili
zora.
„Ideš nekuda?”, upitao sam, nimalo zabrinut zbog toga š to nisam
obučen.
Nasmeš ila se i nagnula se da mi dotakne lice. „Ne. Ne idem nikuda.
Ostajem ovde.”
„Obeć avaš ?”, upitao sam i dodirnuo joj kolena. Raš irio sam joj noge
toliko da joj se zavučem među butine.
„Na kraju krajeva, tvoja sam.”
Nisam bio sasvim siguran š ta je time mislila, ali bacila se na mene.
Usne su joj putovale niz moj vrat i zaž murio sam, u potpunoj euforiji.
Deš avalo mi se sve ono na č emu sam radio. Prstima mi je prelazila preko
tela i blago sam uzdahnuo kad mi ih je zavukla u bokserice i spustila ih na
moj ud.
I najjač e ushić enje koje sam dož iveo ranije upravo je bilo prevaziđeno.
Zavukao sam joj prste u kosu, spustio usne na njene i, ne gubeć i vreme,
milovao sam joj unutrašnjost usta jezikom.
Jedna cipela joj je pala na pod i spustio sam pogled.
„Moram da pođem”, tužno je rekla.
„Šta? Zar nisi rekla da ne ideš nikuda?”
Nasmešila se. „Potrudi se više.”
„Šta?”
„Potrudi se viš e”, ponovila je i dodirnula mi lice. „Cekaj”, rekao sam, ne
želeći da se to završi. „Volim te, Golubice.”
Lagano sam zatreptao. Kad su mi se oč i usredsredile, prepoznao sam
svoj ventilator na tavanici. Citavo telo me je bolelo, a u glavi mi je tutnjalo
sa svakim otkucajem srca.
Odnekud iz hodnika, do uš iju mi je dopro Amerikin uzbuđen, piskav
glas. U kontrapunktu, Seplijev dubok glas se probijao između Amerikinog i
Ebinog glasa.
Sklopio sam oč i i utonuo u duboku depresiju. To je bio samo san. Niš ta
od te sreć e nije bilo stvarno. Protrljao sam lice i pokuš ao da pronađem
motiv da izvučem dupe iz kreveta.
Kako god da sam se zabavio prethodne noć i, nadao sam se da je ta
zabava bila vredna toga š to sam se oseć ao kao zgnječ eno meso na dnu
kante za smeće.
Stopala su mi bila teš ka dok sam ih vukao po podu da bih podigao
farmerice zguž vane u ć oš ku. Obukao sam ih, pa sam se oteturao do
kuhinje, trzajući se od njihovih glasova.
„Jebeno ste glasni”, izjavio sam dok sam se zakopčavao.
„Izvini”, rekla je Ebi, jedva me gledajuć i. Nema sumnje da sam
prethodne noći uradio nešto glupavo da je osramotim.
„Ko me je, dođavola, pustio da se sinoć ovako napijem?”
Amerikino lice se zgrč ilo od gadosti. „Sam si to uradio. Izaš ao si i kupio
piće kad je Ebi izašla s Parkerom, i sve si iskapio dok se nije vratila.”
Seć anje mi se lagano vrać alo u zbrkanim delić ima. Ebi je otiš la s
Parkerom. Bio sam potišten. Dragstor sa Amerikom.
„Prokletstvo”, rekao sam, vrteć i glavom. „Je l’ ti bilo lepo?”, upitao sam
Ebi.
Obrazi su joj se zarumeneli.
O, sranje. Mora da je bilo gore nego š to sam mislio. „Ti to ozbiljno?”,
upitala je.
„Šta?”, odvratio sam, ali zažalio sam čim sam to izgovorio.
Amerika se zakikotala, oč ito oduš evljena mojim gubitkom pamć enja.
„Izvukao si je iz Parkerovog automobila jer ti je pao mrak na oč i kad si ih
video kako se maze kao srednjoškolci. Čak su i prozore zamaglili!”
Pokuš ao sam da se setim svega najbolje š to sam mogao. Maž enje mi
nije zvučalo poznato, ali ljubomora jeste.
Ebi je izgledala kao da ć e eksplodirati i ustuknuo sam od njenog
pogleda.
„Koliko si ljuta?”, upitao sam je, oč ekujuć i da mi piš tav prasak probije
već bolnu glavu.
Ljutito je odjurila do spavać e sobe, a ja sam poš ao za njom i tiho
zatvorio vrata za nama.
Okrenula se. Izraz joj je bio drugač iji nego ranije. Nisam bio siguran
kako da ga protumač im. „Seć aš li se bilo č ega š to si mi sinoć rekao?”,
upitala me je.
„Ne. Zašto? Jesam li bio zao prema tebi?”
„Ne, nisi bio zao prema meni! Ti... mi...” Prekrila je oči rukama.
Kad je podigla ruku, nov, blistav komad nakita pao joj je sa zglavka na
podlakticu i privukao mi pogled. „Otkud to?”, upitao sam i uhvatio je za
zglavak.
„Moje je”, rekla je i odmakla se.
„Dosad to nisam video. Deluje novo.”
„I jeste.”
„Gde si to nabavila?”
„Parker mi ju je poklonio pre petnaestak minuta”, odgovorila je.
U meni je ključ ao bes. Osetio sam potrebu da neš to udarim da bi mi
bilo bolje. „Šta je, jebote, taj kreten radio ovde? Je li prenoćio?”
Skrstila je ruke, nimalo zbunjena. „Jutros mi je kupio rođendanski
poklon i doneo ga je.”
„Ali još ti nije rođendan.” Gnev mi je kipeo, ali č injenica da je to nimalo
nije uplašilo obuzdala me je.
„Nije mogao da čeka”, rekla je i podigla bradu.
„Nije č udo š to sam morao da ti izvuč em dupe iz njegovih kola, zvuč i
kao da ste...” Zać utao sam i stisnuo usne da ne bih izgovorio ostatak. Nije
bilo vreme da izbljujem reči koje ne bih mogao da povučem.
„Šta? Zvuči kao da sam šta?”
Zaš kripao sam zubima. „Niš ta. Samo sam ljut i hteo sam da izgovorim
neko sranje koje ne mislim.”
„Ranije te ništa nije sprečavalo.”
„Znam. Radim na tome”, rekao sam i krenuo ka vratima. „Pustić u te da
se obučeš.”
Kad sam se uhvatio za kvaku, presekao me je bol od lakta naviš e.
Dotakao sam ga i zabolelo me je. Kad sam podigao rukav, otkrio sam ono
na š ta sam sumnjao: svezu modricu. Misli su mi letele u pokuš aju da se
setim uzroka i setio sam se da mi je Ebi rekla kako je devica, da sam pao,
smejao se, da mi je ona pomogla da se svučem... pa da sam ja... O bože.
„Sinoć sam pao na stepenicama. I pomogla si mi da dođem do kreveta...
Mi”, rekao sam i koraknuo prema njoj. Sevnulo mi je seć anje na to kako
sam se zaleteo na nju dok je, polunaga, stajala ispred ormara.
Umalo da je kresnem, da joj oduzmem nevinost, pijan. Od pomisli na to
š ta se moglo dogoditi, postideo sam se prvi put otkako... ma prvi put u
životu.
„Ne, nismo. Niš ta se nije dogodilo”, rekla je, naglaš eno odmahujuć i
glavom.
Zgrč io sam se. „Zamaglila si Parkerove prozore, izvukao sam te iz
automobila, a onda pokuš ao da...” Pokuš ao sam da izbacim to seć anje iz
glave. Bilo mi je muč no. Sreć om, zaustavio sam se i onako oduzet od
alkohola, ali š ta da nisam? Nije zasluž ila da joj prvi put bude tako ni sa
kim, a kamoli sa mnom. Jao. Neko vreme sam stvarno mislio da sam se
promenio. Trebale su mi samo boca viskija i reč devica da ponovo
postanem kreten.
Okrenuo sam se ka vratima i uhvatio se za kvaku. „Pretvaraš me u
jebenog psihopatu, Golubice”, zarež ao sam preko ramena. „Ne razmiš ljam
kako treba u tvojoj blizini.”
„Znači, ja sam kriva?”
Okrenuo sam se. Pogled mi je pao s njenog lica na kuć ni ogrtač , noge,
pa na stopala, a onda se vratio na njene oč i. „Ne znam. Pamć enje mi je
pomalo maglovito... ali ne sećam se da si rekla ne.”
Koraknula je napred. Isprva je delovala kao da se sprema da nasrne na
mene, ali lice joj je smekš alo i ramena su joj se opustila. „Sta hoć eš da
kažem, Trevise?”
Pogledao sam u narukvicu, pa ponovo u nju. „Nadala si se da se neć u
setiti?”
„Ne! Bila sam ljuta što si zaboravio!”
Uopšte mi nije bila jasna. „Zašto?'
„Zato š to, da sam... da smo... a ti se nisi... ne znam zaš to! Jednostavno
sam bila!”
Samo š to nije priznala. Morala je. Bila je ljuta na mene zato š to je bila
spremna da mi pokloni svoju nevinost, a ja se nisam seć ao š ta se dogodilo.
To je bilo to. To je bio moj trenutak. Konač no ć emo razreš iti naš a sranja,
ali vreme mi je isticalo. Sepli ć e svakog trenutka naić i da pozove Ebi da
ode sa Amerikom u nabavku za našu žurku.
Pož urio sam ka njoj i zaustavio se kad nas je delilo nekoliko
centimetara. Šakama sam joj obuhvatio lice. „Šta mi to radimo, Golubice?”
Pogled joj je krenuo od mog pojasa i lagano mi se podigao do oč iju.
„Reci ti meni.”
Lice joj je postalo bezizrazno, kao da priznaje da bi joj duboka oseć anja
prema meni srušila čitav sistem.
Kucanje na vratima me je razljutilo, ali ostao sam usredsređen.
„Ebi?”, oglasio se Sepli. „Mer ide neš to da obavlja; traž ila je da te
obavestim za slučaj da hoćeš sa njom.”
„Golubice?” Zagledao sam joj se u oči.
„Da”, doviknula je Šepliju. „Moram nešto da obavim.”
„U redu, bić e spremna kad ti kaž eš ”, odgovorio je i njegovi koraci su se
udaljili hodnikom.
„Golubice”, nastavio sam, u očajničkoj želji da ne odustanem.
Uzmakla je nekoliko koraka, izvukla nekoliko stvari iz ormara i
provukla se pored mene. „Mož emo li o ovome da razgovaramo kasnije?
Danas imam mnogo posla.”
„Naravno”, pristao sam, razočarano.
TRINAESTO POGLAVLJE
Porcelan
Ebi se nije dugo zadrž ala u kupatilu, š taviš e, nije mogla brž e izać i iz
stana. Upinjao sam se da me to ne pogodi. Obič no bi izvrdala kad god bi
iskrslo nešto ozbiljno.
Ulazna vrata su se zatvorila i Amerikin automobil je krenuo s
parkirališ ta. Stan je ponovo delovao zaguš ljivo i suviš e prazno u isti mah.
Mrzeo sam da budem tu bez nje i pitao sam se š ta sam radio pre nego š to
sam je upoznao.
Priš ao sam najlon kesici koju sam pre neki dan doneo iz apoteke.
Prebacio sam neke zajedničke fotografije s telefona i dao da mi ih izrade.
Beli zidovi su konač no dobili neš to boje. Baš kad sam namestio i
poslednju fotografiju, Šepli je pokucao na vrata. „Hej čoveče.”
„Da?”
„Imamo gomilu posla.”
„Znam.”
Odvezli smo se do Brazilovog stana, uglavnom ć uteć i. Kad smo stigli,
Brazil je otvorio vrata drž eć i bar dvadeset balona u ruci. Dugač ke srebrne
uzice letele su mu ka licu, a on ih je sklanjao rukom, pijuckajuć i neke sa
usana.
„Već sam se pitao jeste li otkazali. Gruver donosi tortu i pić e.” Proš li
smo pored njega i uš li u dnevnu sobu. Njihovi zidovi se nisu razlikovali od
naš ih, ali stan im je ili izdat kao „potpuno nameš ten” ili su kauč dobili od
Vojske spasa.
Brazil je nastavio: „Poslao sam neke likove da donesu hranu i Mikijeve
razbijač ke zvuč nike. Jedna od devojaka iz sestrinstva ima osvetljenje koje
mož emo da pozajmimo — ne brinite, nisam ih pozvao. Rekao sam da mi
treba za žurku narednog vikenda. Trebalo bi da budemo spremni.”
„Dobro”, reč e Sepli. „Amerika bi odlepila kad bi doš la i zatekla nas ovde
s gomilom devojaka iz sestrinstva.”
Brazil se nasmeš io. „Jedine devojke ovde bić e neke Ebine koleginice i
drugarice iz tima. Mislim da će se Ebi dopasti.”
Nasmeš io sam se, posmatrajuć i Brazila kako raspoređuje po tavanici
balone čije su uzice visile. „I ja mislim. Šepe?
„Da?”
„Nemoj zvati Parkera do poslednjeg trena. Tako ć emo ga pozvati, ali,
ako uopšte stigne, neće biti tu sve vreme.”
„Kapiram.”
Brazil je udahnuo. „Hoć eš li mi pomoć i da pomerimo nameš taj,
Treve?”
„Naravno”, odgovorio sam i poš ao za njim u drugu sobu. Trpezarija i
kuhinja su bile jedna prostorija, a stolice su već bile poređane uza zidove.
Na šanku su se nalazili redovi čistih čašica i neotvorena boca tekile.
Šepli se zaustavio i zagledao se u bocu. „Ovo nije za Ebi, zar ne?”
Brazil se osmehnuo, a beli zubi su mu odudarali od tamne maslinaste
kož e. „Uf... jeste. To je tradicija. Ako joj fudbalski tim priređuje ž urku,
dobiće pravi timski tretman.”
„Ne mož ete je naterati da popije toliko tura”, pobunio se Sepli.
„Trevise. Reci mu.”
Brazil je podigao ruku. „Neć u je ja terati ni na š ta. Za svaku č aš icu koju
ispije, dobić e dvadeseticu. To je naš poklon.” Osmeh mu je izbledeo kad je
primetio Šeplijevo mrštenje.
„Poklon vam je trovanje alkoholom?”
Klimnuo sam glavom. „Videć emo hoć e li ž eleti da popije rođendansku
turu za dvadeset dolara, Šepe. Nema tu ničeg lošeg.”
Sklonili smo trpezarijski sto u stranu, a zatim smo pomogli brucoš ima
da unesu hranu i zvuč nike. Jedna devojka je poč ela da prska osvež ivač
vazduha po stanu.
„Niki! Prekini s tim sranjem!”
Stavila je ruke na kukove. „Da vi tako ne zaudarate, momci, ne bih
morala. Deset znojavih frajera u stanu vrlo brzo poč ne da smrdi! Ne ž elite
valjda da uđe a da se ovde oseća kao u svlačionici, zar ne?”
„U pravu je”, slož io sam se. „Kad smo već kod toga, moram do stana da
se istuširam. Vidimo se za pola sata.”
Sepli je obrisao č elo i klimnuo glavom, pa je iz jednog dž epa farmerka
izvadio mobilni a iz drugog ključeve.
Otkucao je kratku poruku Ameriki. Za nekoliko trenutaka, telefon mu je
zapištao. Nasmešio se. „Nek sam proklet. Sve se odvija po rasporedu.”
„To je dobar znak.”
Pož urili smo do naš eg stana. Petnaest minuta kasnije, bio sam
istuš iran, obrijan i obuč en. Ni Sepliju nije trebalo viš e, ali ja sam stalno
proveravao sat.
„Smiri se”, govorio mi je Sepli dok je zakopč avao zelenu kariranu
košulju. „Još su u kupovini.”
Ispred zgrade se zač ulo glasno brujanje motora, vrata automobila su
se zalupila, a onda su se koraci popeli gvozdenim stepenicama do naš ih
vrata.
Otvorio sam ih i nasmešio se. „U pravi čas.”
Trenton se nasmeš io, drž eć i u rukama kutiju srednje velič ine, s
rupama izbuš enim sa strane i na poklopcu. „Nahranjen je, napojen, obavio
je dnevnu nuždu. Trebalo bi da bude dobro neko vreme.”
„Sjajan si, Trente. Hvala.” Pogledao sam mimo njega i ugledao tatu
kako sedi za volanom pikapa. Mahnuo mi je i ja sam mu otpozdravio.
Trenton je malč ice podigao poklopac i osmehnuo se. „Budi dobar,
maleni. Siguran sam da ćemo se opet videti.”
Psić je repić em udarao o kutiju dok sam sklanjao poklopac, a onda sam
ga uneo.
„Jao, čoveče. Zašto u moju sobu?”, zaječao je Šepli.
„Za sluč aj da Golubica ude u moju pre nego š to budem spreman.”
Izvukao sam mobilni i okrenuo Ebin broj. Telefon je zapiš tao jednom, a
onda još jednom.
„Halo?”
„Vreme je za večeru! Gde ste se vas dve izgubile?”
„Malo smo se prepustile už ivanju. Ti i Sep ste znali da jedete pre nego
što smo se nas dve pojavile. Sigurna sam ćete se snaći.”
„Ma nemoj. Brinemo za vas, znaš.”
„Dobro smo”, odgovorila je raspoloženo.
Amerika je progovorila kraj Ebi. „Reci mu da ć u te brzo dovesti. Moram
da svratim do Brazila da pokupim neke beleš ke za Sepa, a onda ć emo
kući.”
„Jesi li čuo?”, upitala je Ebi.
„Da. Vidimo se onda, Golubice.”
Prekinuo sam vezu i brzo poš ao za Sepom do čardžera. Nisam bio
siguran zašto, ali bio sam nervozan. „Jesi li pozvao budalu?”
Šepli je klimnuo glavom i ubacio u brzinu. „Dok si bio pod tušem.”
„Dolazi li?”
„Kasnije. Nije bio oduš evljen time š to ga tako kasno obaveš tavam, ali,
kad sam ga podsetio da je to bilo neophodno zato š to se jebeno izlanuo,
više nije imao šta da doda.”
Nasmeš io sam se. Parker mi je oduvek iš ao na ž ivce. Da ga nismo
pozvali, Ebi bi bila nezadovoljna, pa sam morao da popustim i pusi im
Šeplija da ga pozove.
„Nemoj da se napiješ i da ga udariš”, upozorio me je Šepli.
„Niš ta ne obeć avam. Parkiraj tamo gde nas neć e videti”, rekao sam i
pokazao na sporedno parkiralište.
Optrčali smo ugao do Brazilovog stana i pokucao sam. Bilo je tiho.
„Mi smo! Otvaraj.”
Vrata su se otvorila, a na vratima je stajao Kris Dž enks s glupim
osmehom na licu. Lelujao se napred-nazad, već pijan. On mi se jedini
dopadao manje od Parkera. Niko to nije mogao da dokaž e, ali za Dž enksa
se prič alo da je jednom nekoj devojci neš to sipao u pić e na ž urki bratstva.
Već ina je verovala u to, jer je to bio jedini nač in da on neš to povali. Niko
nije potvrdio da jeste, pa sam se trudio da ga držim na oku.
Ljutito sam pogledao u Seplija, koji je podigao ruke. Oč ito nije imao
pojma da će Dženks biti tu.
Bacio sam pogled na sat, pa smo poč eknuli u mraku s desetinama
srebrnih uzica na licima. Svi smo bili toliko zbijeni u dnevnoj sobi,
čekajući Ebi, da bismo se svi nagnuli kad bi se samo jedna osoba pomerila.
Kad se zač ulo kucanje na vratima, svi smo se ukoč ili. Oč ekivao sam da
ć e uš eta Amerika, ali niš ta se nije dogodilo. Neki su š aputali, a drugi su ih
ućutkivali.
Novo kucanje je pokrenulo Brazila, koji je brzim koracima krenuo ka
vratima i širom otvorio. Na vratima su stajale Amerika i Ebi.
„SREĆAN ROĐENDAN!”, povikali smo u horu.
Ebi je razrogačila oči, a onda se nasmešila i brzo prekrila usta. Amerika
ju je ugurala u stan i svi su se okupili oko nje.
Dok sam se probijao do nje, svi su se razmakli. Izgledala je sjajno u
sivoj haljini i ž utim cipelama s visokim potpeticama. Dlanovima sam joj
obuhvatio nasmešeno lice i spustio joj usne na čelo.
„Srećan rođendan, Golubice.”
„Tek je sutra”, smeškala se svima oko sebe.
„Pa, poš to su ti otkucali naš e planove, morali smo sve da promenimo u
poslednji čas da bismo te iznenadili. Jesi li iznenađena?”
„Vrlo!”
Finč joj je ž urno priš ao da joj č estita rođendan, a Amerika ju je gurnula
laktom. „Dobro je š to sam te danas povela sa sobom, inač e bi doš la u
očajnom izdanju!”
„Izgledaš sjajno”, rekao sam i znač ajno je odmerio. Sjajno nije bila
najpoetič nija reč koju sam mogao da upotrebim, ali nisam ž eleo da
preterujem.
I Brazil je priš ao da je snaž no zagrli. „I nadam se da znaš da je
Amerikina prič a o tome kako se jež i od mene bila obič na laž da te dovuč e
ovamo.”
Amerika se nasmejala. „Uspelo je, zar ne?”
Ebi je zavrtela glavom, i dalje se smeš kajuć i razrogač enih oč iju,
zbunjena i zaprepaš ćena. Nagnula se ka Amerikinom uhu i neš to joj
proš aputala, a ona joj je uzvratila. Nameravao sam da je pitam o č emu se
radilo.
Brazil je pojač ao muziku i svi su vrisnuh. „Dođi ovamo, Ebi!”, pozvao ju
je i krenuo ka kuhinji. Pokupio je bocu tekile iz bara i stao ispred
poređanih č aš ica na š anku. „Sreć an rođendan od fudbalskog tima,
devojč ice”, nasmeš io se i sve č aš ice nasuo tekilom. „Ovako mi slavimo
rođendane: puniš devetnaest, dobiješ devetnaest č aš ica. Mož eš da ih
popiješ ili ostaviš , ali, š to viš e popiješ , dobiješ viš e ovakvih”, rekao je i
zamahao svežnjem dvadesetica.
„O bož e”, zacvilela je. Oč i su joj blesnule kad je ugledala toliko zelene
tečnosti.
„Popij ih, Golubice!”, nagovarao sam je.
Sumnjič avo je pogledala u Brazila. „Dobijem dvadeseticu za svaku
čašicu koju popijem?”
„Tako je, malena. Sudeć i po tvojoj velič ini, č ini mi se da ć emo izgubiti
šezdesetak dolara do kraja noći.”
„Razmisli još jednom, Brazile”, pobunila se. Prinela je prvu č aš u
usnama i okrenula rub od ugla ka sredini usana. Zabacila je glavu da bi je
ispraznila, a zatim ju je zakotrljala do drugog ugla usana i preuzela
drugom rukom. Nikad nisam video ništa toliko seksi.
„Gospode bože!”, uzviknuo sam, odjednom napaljen.
„Ovo je stvarno š teta, Brazile”, primetila je, briš uć i uglove usana. „Sipaj
kuervo, a ne patron.”
Nadmen osmeh je Brazilu izbledeo sa usana, pa je odmahnuo glavom i
slegao ramenima. „Završ i onda s tim. Imam novč anike dvanaestorice
fudbalera koji tvrde da ne možeš da popiješ deset.”
Skupila je oči. „Duplo ili ništa da ću popiti petnaest.”
Morao sam da se nasmeš im, a u isti mah sam se pitao kako ć u se
suzdrž ati kad se ona ponaš a kao jebena kurva iz Vegasa. Bila je đavolski
seksi.
„Au!”, uzviknuo je Sepli. „Ne smeš da završ iš u bolnici na svoj
rođendan, Ebi!”
„Mož e ona to”, izjavila je Amerika, gledajuć i u Brazila. „Cetrdeset
dolara po č aš ici?”, upitao je Brazil, nesigurno. „Jesi li se uplaš io?”,
odvratila je.
„Dođavola, ne! Dać u ti dvadeset po č aš ici, a kad stigneš do petnaest,
udvostručiću ti sve.”
Istresla je još jednu turu. „Ovako Kanzašani slave rođendane.”
Muzika je bila glasna i pobrinuo sam se da pleš em sa Ebi uz svaku
pesmu uz koju je pristala da pleš e. Ceo stan je bio pun nasmejanih
studenata s pivom u jednoj ruci i č aš icom ž estine u drugoj. Ebi bi
povremeno odlutala da ispije još jednu č aš u, pa se vrać ala sa mnom do
improvizovanog podijuma u dnevnoj sobi.
Mora da su rođendanski bogovi bili zadovoljni mojim trudom jer je,
baš kad je bila u najboljem raspolož enju, naiš la spora pesma. Jedna od
mojih omiljenih. Prineo sam usne njenom uhu i pevao joj, izvivš i se dok
sam izgovarao važ ne delove da bi shvatila da to zaista mislim. To joj
verovatno nije bilo sasvim jasno, ali svejedno sam pokušao.
Presavio sam je i ruke su joj pale iza leđa, te je prstima gotovo dotakla
pod. Naglas se nasmejala, a onda smo se uspravili, ponovo se njiš uć i
napred-nazad. Obavila mi je ruke oko vrata i uzdahnula mi uz kož u.
Mirisala je tako dobro da to nije bilo normalno.
„Nemoj to da mi radiš kad poč injem s dvocifrenim brojem č aš ica.”
Zakikotala se.
„Jesam li ti rekao da večeras izgledaš neverovatno?”
Odmahnula je glavom i zagrlila me, a zatim mi je spustila glavu na
rame. Privukao sam je uza se i zagnjurio joj lice u vrat. Kad smo bili takvi,
tihi, sreć ni, kad se nismo obazirali na č injenicu da ne treba da budemo
ništa više od prijatelja, samo sam tu želeo da budem.
Vrata su se otvorila i Ebi je sklonila ruke. „Parkeru!”, vrisnula je i
pritrčala mu da ga zagrli.
Poljubio joj je usne, a ja sam, iako sam se do malopre oseć ao kao kralj,
poželeo da nekoga ubijem.
Parker joj je podigao ruku, nasmeš io se i neš to joj tiho rekao o toj
glupoj narukvici.
„Hej”, viknula mi je Amerika u uho. Iako je bila glasnija nego inač e, niko
je drugi nije čuo.
„Hej”, uzvratio sam joj, i dalje zureći u Parkera i Ebi.
„Ostani smiren. Sepli kaž e da je Parker samo svratio. Ima neke obaveze
sutra ujutru, pa ne može dugo.”
„Je li?”
„Da, zato se ne uzbuđuj. Duboko udahni. Otići će dok trepneš.”
Ebi je odvukla Parkera do š anka, podigla još jednu č aš icu i istresla je, a
zatim ju je naopako tresnula o pult kao i prethodnih pet puta. Brazil joj je
predao još jednu dvadeseticu i otplesala je u dnevnu sobu.
Zgrabio sam je ne oklevajuć i i plesali smo sa Amerikom i Seplijem.
Šepli ju je pljesnuo po dupetu. „Jedan!”
Amerika je dodala drugi udarac, a onda se pridružio i ostatak društva.
Na broju devetnaest sam protrljao dlanove da bi pomislila kako ć u je
dobro odalamiti. „Na mene je red!”
Protrljala je stražnjicu. „Samo polako! Boli me guzica!”
Razdragano sam podigao ruku visoko iznad ramena. Ebi je zaž murila i,
trenutak-dva kasnije, provirila je unazad. Zaustavio sam se tik pred guzom
i nežno je potapšao.
„Devetnaest!”, viknuo sam.
Gosti su to veselo pozdravili, a Amerika je pripito zapevala „Sreć an ti
rođendan”. Kad se doš lo do imena, svi su otpevali „Golubice”. Osetio sam
se nekako ponosno.
Iz zvuč nika se zač ula nova spora pesma, ali ovog puta ju je Parker
povukao na sredinu sobe da pleš u. Izgledao je kao robot s dve leve noge,
ukočen i nespretan.
Trudio sam se da ne gledam, ali, pre nego š to se pesma završ ila,
zapazio sam da su se iskrali u hodnik. Pogled mi se susreo sa Amerikinim.
Nasmeš ila se, namignula i zavrtela glavom, ć utke me upozoravajuć i da ne
napravim glupost.
Bila je u pravu. Ebi nije bila sama s njim ni pet minuta pre nego š to su
krenuli ka ulaznim vratima.
Neprijatan, postiđen izraz na Ebinom licu rekao mi je da je Parker
pokušao da joj tih pet minuta učini nezaboravnim.
Poljubio ju je u obraz, a onda je ona za njim zatvorila vrata. „Tatica je
otiš ao!”, uzviknuo sam i povukao je na sredinu dnevne sobe. „Vreme je da
zabava počne!”
Prostorijom su se razlegli veseli uzvici.
„Cekaj! Ja sam na rasporedu!”, objavila je Ebi i otiš la u kuhinju. Ispila je
još jedno piće.
Kad sam video koliko joj je ostalo, zgrabio sam jedno s kraja i ispio ga.
Popila je još jedno, kao i ja.
„Još sedam, Ebi”, izjavio je Brazil i predao joj još love.
Narednih sat vremena smo plesali, smejali se i prič ali o nevaž nim
stvarima. Usne su joj bile razvuč ene u osmeh i nisam mogao da odvojim
pogled od nje.
Povremeno bi mi se uč inilo da me kriš om gleda i pitao sam se š ta ć e se
dogoditi kad se vratimo u stan.
Ispila je još nekoliko č aš ica, ali do desete je već bila u loš em stanju.
Igrala je na kauč u sa Amerikom, skač uć i i kikoć uć i se, ali onda je izgubila
ravnotežu.
Uhvatio sam je pre nego što je pala.
„Dokazala si se”, rekao sam joj. „Popila si viš e od bilo koje devojku koju
smo videli. Ne dozvoljavam ti više.”
„Ne dolaziš u obzir”, promrmljala je nerazgovetno. „Ceka me još
š eststo dolara na dnu č aš e i neć eš mi baš ti od svih ljudi reć i koliko daleko
smem da idem da zaradim lovu.”
„Ako ti baš toliko treba lova, Golubice...”
„Neću od tebe pozajmljivati novac”, podsmehnula se.
„Hteo sam da ti predložim da založiš tu narukvicu.” Osmehnuo sam se.
Udarila me je po ruci baš kad je Amerika poč ela da odbrojava do
ponoći. Kad su se kazaljke poklopile, svi smo slavili.
Nikad u životu nisam toliko želeo da poljubim devojku.
Amerika i Sepli su me pretekli i poljubili je u obraze. Podigao sam je s
poda i zavrteo je.
„Sreć an rođendan, Golubice”, č estitao sam joj, susprež uć i ž elju da je
poljubim u usta.
Svi na ž urki su znali zaš to je izlazila u hodnik s Parkerom. Ne bi bilo
lepo od mene da je pred drugima prikažem u lošem svetiti.
Posmatrala me je krupnim sivim očima, a ja sam se topio u njima.
„Piće!”, viknula je i oteturala se u kuhinju.
Njen uzvik me je prenuo i ponovo me vratio u buč nu, uzavrelu
stvarnost oko nas.
„Izgledaš oleš eno, Ebi. Mislim da je vreme da prekineš ”, posavetovao
ju je Brazil kad je stigla do šanka.
„Je ne odustajem”, rekla je. „Hoću da vidim svoju lovu.”
Pridruž io sam joj se kad je Brazil stavio po dvadeset dolara ispod dve
preostale čaše. Doviknuo je saigračima: „Popiće ih! Treba mi petnaest!”
Svi su zaječ ali i zakolutali oč ima i izvadili novč anike da stave svež anj
dvadesetica ispod poslednje čaše.
„Nikad ne bih poverovao da bih mogao da izgubim pedeset dolara na
ovakvu opkladu s devojkom”, požalio se Kris.
„Veruj, Dženkse”, rekla je i podigla čaše.
Istresla ih je jednu za drugom, a zatim je zastala.
„Golubice?”, oslovio sam je i krenuo ka njoj.
Podigla je prst, a Brazil se osmehnuo. „Izbaciće ih”, rekao je.
„Ne, neće.” Amerika je odmahnula glavom. „Diši duboko, Ebi.”
Sklopila je oči i udahnula dok je uzimala i poslednju čašu sa šanka.
„Gospode bože, Ebi! Umrećeš od trovanja alkoholom!”, viknuo je Šepli.
„Može ona to”, umirivala ga je Amerika.
Zabacila je glavu i pustila da joj tekila sklizne niz grlo. Zurka je
eksplodirala od zvižduka i povika iza nas dok joj je Brazil pružao novac.
„Hvala”, rekla je ponosno i ugurala novac u grudnjak. Nikada nisam
video niš ta slič no. „Trenutno si neverovatno seksi”, š apnuo sam joj u uho
dok smo se vrać ali u dnevnu sobu. Obavila je ruke oko mene, verovatno da
bi joj se tekila slegla. „Jesi li sigurna da si dobro?”
Htela je da kaž e „Dobro sam”, ali reč i su joj bile nerazgovetne. „Moraš
je naterati da povrati, Treve. Nek izbaci deo toga iz sebe.”
„Bože, Šepe. Ostavi je na miru. Dobro je”, razdraženo odvrati Amerika.
Sepli se namrš tio. „Samo pokuš avam da spreč im da se dogodi neš to
loše.”
„Ebi? Jesi li dobro?”, upitala ju je Amerika.
Ebi je uspela da se osmehne, izgledajući kao da pada u san.
Amerika je pogledala u Seplija. „Samo neka joj prođe kroz organizam,
otrezniće se. Nije joj ovo prvi put. Smiri se.”
„Neverovatno”, izjavio je Šepli. „Trevise?”
Obrazom sam joj dodirnuo č elo. „Golubice? Hoć eš li da povratiš za
svaki slučaj?”
„Ne”, odgovorila je. „Hoću da plešem.” Zagrlila me je još čvršće.
Pogledao sam u Seplija i slegao ramenima. „Dok je na nogama i kreć e
se...”
Sepli nam se, nezadovoljan, izgubio iz vida probijajuć i se kroz gomilu
na improvizovanom plesnom podijumu. Amerika je zacoktala jezikom i
zakolutala očima, pa je pošla za njim.
Ebi se priljubila uz mene. Iako je pesma bila brza, plesali smo lagano
nasred sobe, okruž eni ljudima koji su skakutali unaokolo i mlatarali
rukama. Plava, ljubič asta i zelena svetla plesala su s nama, po podu i po
zidovima. Plava svetla su joj obasjavala lice i morao sam ozbiljno da se
usredsredim, uprkos alkoholu, da je ne poljubim.
Nekoliko sati kasnije, kad je ž urka poč ela da jenjava, nas dvoje smo još
bili na podijumu. Malo se otreznila nakon š to sam je nahranio krekerima i
sirom i pokuš ala je da pleš e s Amerikom na neku glupu pop pesmu, ali sve
ostalo vreme je provela u mom naručju, čvrsto me grleći oko vrata.
Gosti su mahom ili otiš li kuć i ili lež ali onesveš ćeni po stanu, a
Šeplijevo i Amerikino raspravljanje se pogoršavalo.
„Ako hoć eš sa mnom, ja odlazim”, dobacio joj je Sepli i krenuo ka
vratima.
„Nisam još spremna da pođem”, promumlala je Ebi, oč iju dopola
sklopljenih.
„Mislim da je ovo več e završ eno. Hajdemo kuć i.” Kad sam krenuo ka
vratima, Ebi se nije ni pomerila. Zurila je u pod, blago pozelenela.
„Povraćaćeš, jelda?”
Podigla je pogled, napola zatvorenih očiju. „Mislim da je došlo vreme.”
Nekoliko puta se zaljuljala napred-nazad pre nego š to sam je podigao u
naručje.
„Ti, Trevise Medokse, baš si seksi kad se ne ponaš aš kao kurva”, rekla
je, a glupav, pijan osmeh iskrivio joj je usne na sve strane.
„Uf... hvala”, rekao sam i namestio je tako da je bolje pridržim.
Naslonila mi je dlan na obraz. „Znate šta, gospodine Medokse?”
„Šta, mala?”
Uozbiljila se. „U nekom drugom životu, mogla bih da te volim.”
Posmatrao sam je jedan tren, zagledan u njene zacakljene oč i. Bila je
pijana, ali nakratko sam poželeo da se pretvaram kako je to zaista mislila.
„Ja bih mogao da te volim i u ovom.”
Zabacila je glavu i spustila usne na ugao mojih. Nameravala je da me
poljubi, ali promaš ila je. Odmakla se, a zatim joj je glava pala na moje
rame.
Osvrnuo sam se. Svi iole svesni stajali su ukoč eni, zaprepaš ćeni onim
što su videli.
Cutke sam je izneo iz stana i odneo do čardžera, gde nas je č ekala
Amerika, skrštenih ruku.
Sepli je pokazao na Ebi. „Pogledaj je! Drugarica ti je, a puš taš je da radi
nešto ovako suludo i opasno! Ti si to podstakla!”
Amerika je prstom pokazala na sebe. „Poznajem je, Šepe! Radila je ona i
mnogo više od toga za novac!”
Pogledao sam je.
„Pić e. Umela je da popije i viš e za novac”, objasnila je. „Znaš na š ta
mislim.”
„Sluš aj se samo!”, vikao je Sepli. „Poš la si za njom č ak iz Kanzasa da ne
bi upala u nevolje. Pogledaj je! U organizmu ima opasnu količ inu alkohola i
u nesvesti je! Ne bi trebalo da odobravaš takvo ponašanje!”
Amerika je skupila oč i. „O! Hvala ti za javno obaveš tenje o tome š ta ne
treba da radimo na fakultetu, osamnaestogodiš nji gospodine iz bratstva s
milijardu 'ozbiljnih devojaka' za pojasom!” Prstima je u vazduhu napravila
zamišljene navodnike uz reč ozbiljnih.
Sepli je zinuo i nimalo mu nije bilo zabavno. „Ulazi u jebena kola. I ti si
opako pijana.”
Nasmejala se. „Nisi ti mene video opaku, mamin sine!”
„U redu, blizak sam sa mamom!”
„Da, kao ja i moj šupak! Pa ga ja ipak ne zovem dvaput dnevno!”
„Kučko!”
Amerikino lice je pobelelo. „Vodi. Me. Kući.”
„Voleo bih, kad bi uš la u jebeni automobil!” Na kraju je već vriš tao. Lice
mu je pocrvenelo i vene su mu iskočile na vratu.
Otvorila je vrata i popela se na zadnje sediš te, ostavljajuć i vrata
otvorena. Pomogla mi je da uvuč em Ebi pored nje, a onda sam se i sam
srušio na suvozačko sedište.
Vož nja kuć i je protekla kratko i bez ijedne reč i. Kad je parkirao na
svom mestu i izbacio menjač iz brzine, izvukao sam se iz automobila i
povukao sedište napred.
Ebina glava je bila na Amerikinom ramenu, a kosa joj je prekrivala lice.
Sagnuo sam se i izvukao je, pa sam je prebacio preko ramena. Amerika je
brzo ispuzala za nama i uputila se pravo prema svom automobilu, vadeć i
ključeve iz torbice.
„Mer”, pozvao ju je Šepli, a kajanje mu se već čulo u napuklom glasu.
Sela je na mesto vozač a, zalupila mu vrata ispred nosa i krenula. Ebi je
visila naglavce, a ruke su joj visile iza mene. „Morać e da se vrati po Ebi, zar
ne?”, upitao je, a na licu mu se ogledao očaj.
Ebi je zaječ ala, a onda joj se telo trglo. Jeziv jauk/urlik kakav uvek prati
povrać anje prethodio je zvuku zapljuskivanja. Noge su mi odjednom bile
mokre.
„Reci mi da nije”, izgovorio sam, ukočeno.
Načas se izvio, a zatim se uspravio. „Jeste.”
Potrč ao sam stepenicama, preskač uć i po dve odjednom, i pož urivao
Seplija dok je pokuš avao da nade ključ od stana. Otvorio ga je, a ja sam
utrčao u kupatilo.
Ebi se nagnula nad WC š oljom i ispraznila stomak u litrima. Kosa joj je
već bila mokra od bljuvanja napolju, ali dohvatio sam okruglu, crnu,
rastegljivu stvarč icu s lavaboa i vezao joj je u rep. Vlaž ni pramenovi već su
joj se bili slepili u grumene, ali ipak sam ili povukao rukama i prič vrstio ih
crnom gumicom. Mnogo puta sam video devojke kako ih uvijaju i provlač e
kosu kroz njih na predavanjima, pa mi nije trebalo mnogo da shvatim š ta
treba da radim.
Telo joj se ponovo zgrč ilo. Nakvasio sam krpu iz ormara u hodniku, a
onda sam seo pored nje i spustio joj je na č elo. Naslonila se na kadu i
zaječala.
Než no sam joj obrisao lice mokrom krpom i seo mirno kad mi je
naslonila glavu na rame.
„Hoćeš li uspeti?”, upitao sam je.
Namrš tila se, a zatim je prekrila usta, stiskajuć i ih tek toliko da se
dobro namesti iznad toaleta. Ponovo je povratila i izbacila još tečnosti.
Bila je veoma sitna, a količ ina koju je izbacivala nije mi delovala
normalno. Zabrinuo sam se.
Izaš ao sam iz kupatila i vratio se s dva peš kira, jednim č arš avom, tri
ć ebeta i č etiri jastuka u rukama. Ebi je jaukala iznad wc š olje dok joj je telo
podrhtavalo. Namestio sam posteljinu u kadu i ostao da č ekam, jer mi je
bilo jasno da ćemo najverovatnije provesti noć u tom malom prostoru.
Šepli se pojavio na vratima. „Treba li... da pozovem nekoga?”
„Ne još. Motriću je.”
„Dobro sam”, oglasila se. „Ovo sam ja i nisam se otrovala alkoholom.”
Šepli se namrgodio. „Ne, ovo je glupo. Eto šta je to.”
„Hej, pobrini se... uf... za njen... uf...”
„Poklon?”, upitao je, podigavši obrvu. „Da.”
„Već jesam”, rekao je, očito nesrećan. „Hvala, čoveče.”
Ponovo se naslonila na kadu i odmah sam joj obrisao lice. Sepli je
nakvasio čistu krpu i dobacio mi ju je. „Hvala.”
„Zovi ako ti trebam”, ponudio se. „Lež ać u budan u krevetu i
pokušavaću da smislim način da navedem Mer da mi oprosti.”
Namestio sam se uz kadu najbolje š to sam mogao i privukao je sebi.
Uzdahnula je i pustila da joj se telo stopi s mojim. Iako je bila prekrivena
izbljuvkom, samo sam ž eleo da joj budem blizu. Reč i koje je izgovorila na
zabavi vrtele su mi se po glavi.
Da smo u nekom drugom životu, mogla bih da te volim.
Lež ala je slaba i bolesna u mom naruč ju, prepuš tena mojoj brizi. Tog
trenutka sam shvatio da su moja oseć anja mnogo jač a nego š to sam
mislio. Negde između trenutka kad smo se sreli i trenutka kad je grlim na
podu kupatila, zaljubio sam se u nju.
Uzdahnula je, a zatim mi je polož ila glavu u krilo. Pobrinuo sam se da
bude potpuno pokrivena pre nego što sam dozvolio sebi da zadremam.
„Treve?”, prošaputala je.
„Da?”
Nije odgovorila. Disanje joj se ujednač ilo, a njena glava je otež ala na
mojim nogama. Hladan porcelan iza leđa i nemilosrdne ploč ice pod
dupetom ubijali su me, ali nisam se usudio da se pomerim. Bilo joj je
udobno i tako ć e ostati. Poš to sam je dvadeset minuta posmatrao kako
diše, bolni delovi tela počeli su da mi trnu i oči su mi se sklopile.
ČETRNAESTO POGLAVLJE
Oz
Dan nije ni poč eo kako treba, Ebi je bila negde sa Amerikom i

pokuš avala da je ubedi da ne š utne Seplija, a Sepli je grickao nokte u
dnevnoj sobi i čekao da Ebi izvede čudo.
Izveo sam psić a u š etnju samo jednom, uplaš en da ć e Amerikin auto
pristić i svakog č asa i uniš titi iznenađenje. Iako sam ga nahranio i dao mu
peškir da se ušuška, cvileo je.
Saoseć anje mi nije bilo jač a strana, ali niko nije mogao da ga krivi.
Nikome ne bi bilo zabavno da sedi u majuš noj kutiji. Sreć om, nekoliko
trenutaka pre nego što su se vratile, mali mešanac se umirio i zaspao.
„Vratile su se!”, rekao je Šepli i skočio s kauča.
„Dobro”, rekao sam i tiho zatvorio Seplijeva vrata za sobom. „Hajde da
to odigramo kul…”
Pre nego š to sam dovrš io reč enicu, Sepli je otvorio vrata i strč ao niza
stepenice. Sa ulaznih vrata sam odlič no video Ebi kako se smeš ka
posmatrajuć i Seplijevo i Amerikino vatreno pomirenje. Zavukla je ruke u
zadnje džepove i krenula ka stanu.
Jesenji oblaci su sve prekrili velikom senkom, ali Ebin osmeh me je
podseć ao na leto. Kako se svakim korakom sve viš e približ avala mestu na
kojem sam stajao, srce mi je sve jače tuklo u grudima.
„I živeli su srećno do kraja života”, rekao sam i zatvorio vrata za njom.
Seli smo zajedno na kauč, pa sam podigao njene noge preko svog krila.
„Šta želiš da radiš danas, Golubice?”
„Da spavam. Ili da se odmaram… ili da spavam.”
„Mogu li prvo da ti dam poklon?”
Gurnula mi je rame. „Zezaš me. Kupio si mi poklon?”
„Nije dijamantska narukvica, ali mislim da će ti se svideti.”
„Sigurno hoće.”
Podigao sam njene noge s krila i otiš ao po poklon. Trudio sam se da ne
tresem kutiju, u nadi da se š tene neć e probuditi i ispustiti zvuke koji bi ga
odali. „Pssst, maleni. Nema plakanja, važi? Budi dobar.”
Spustio sam kutiju kraj njenih nogu i č uč nuo iza nje. „Pož uri, ž elim da
se iznenadiš.”
„Da požurim?”, upitala je i podigla poklopac. Zinula je. „Štene?” ciknula
je i zavukla ruke u kutiju. Podigla je psić a do lica, drž eć i ga dok se on
migoljio i istezao vrat u oč ajnič kim pokuš ajima da joj prekrije usta
poljupcima.
„Sviđa ti se?”
„On? Divan je! Kupio si mi štene!”
„To je š kotski terijer. Vozio sam se tri sata da ga pokupim u č etvrtak
posle nastave.”
„Dakle, onda kad si rekao da ideš sa Seplijem da odvezete auto na
popravku…”
„Išli smo po tvoj poklon.” Klimnuo sam glavom.
„Sav je vrckast!” Nasmejala se.
„Svakoj devojci iz Kanzasa je potreban Toto”, izjavio sam,
pokušavajući da sprečim krznenu lopticu da padne s njenog krila.
„Zaista lič i na Tota! Tako ć u ga i nazvati”, rekla je i nabrala nos na
njega.
Bila je srećna, pa sam srećan bio i ja.
„Mož eš da ga drž iš ovde. Brinuć u o njemu kad se vratiš u Morgan, a to
mi je i jemstvo da ćeš dolaziti u posetu kad ti istekne ovih mesec dana.”
„Ionako ću dolaziti, Treve.”
„Učinio bih sve za taj osmeh koji sad imaš na licu.”
Cuvš i te reč i, zastala je, ali brzo se ponovo usredsredila na psa. „Mislim
da ti je potreban odmor, Toto. Da, tako je.”
Klimnuo sam glavom, povukao je na krilo, a zatim je podigao ustajuć i.
„Hajde, onda.”
Odneo sam je do spavać e sobe, povukao prekrivač e, a zatim je spustio
na duš ek. Sam taj postupak bi me uzbudio, ali bio sam previš e umoran.
Nagnuo sam se preko nje da navuč em zavese, a onda sam se sruš io na
jastuk.
„Hvala ti š to si ostao sa mnom sinoć ”, rekla je pomalo promuklim i
pospanim glasom. „Nisi morao da spavaš na podu kupatila.”
„Prošla noć mi je bila jedna od najboljih u životu.”
Okrenula se da bi me sumnjič avo pogledala. „Spavanje između WC
š olje i kade, na hladnim, tvrdim ploč icama kupatila, sa ubljuvanom
budalom — to ti je bila jedna od najboljih noći? To je tužno, Trevise.”
„Ne, zbog toga š to sam bdeo kraj tebe kad ti je bilo loš e, a ti mi zaspala
u krilu, to mi je bila najbolja noć u ž ivotu. Nije mi bilo udobno, gotovo da
nisam ni spavao, ali doč ekao sam s tobom tvoj devetnaesti rođendan i, u
stvari, prilično si slatka kad si pijana.”
„Sigurna sam da sam naroč ito bila slatka između napinjanja i
bljuvanja.”
Privukao sam je bliže, mazeći Tota, koji joj se sklupčao uz vrat. „Od svih
ž ena koje poznajem, ti si jedina koja izgleda prelepo č ak i s glavom u
toaletu. To nešto znači.”
„Hvala, Treve. Nećeš morati ponovo da me čuvaš.”
Naslonio sam se na jastuk. „Kako god. Niko ne ume da ti pridrž ava
kosu kao ja.”
Zakikotala se i zaž murila. Koliko god da sam bio umoran, bilo mi je
teš ko da prestanem da je gledam. Lice joj je bilo nenaš minkano, osim
tanke linije kož e ispod trepavica koja je još bila zamrljana maskarom.
Malo se promeškoljila pre nego što su joj se ramena opustila.
Trepnuo sam nekoliko puta, a oč i su mi bivale sve tež e kad god bih ih
sklopio. Činilo mi se da sam tek zaspao kad sam začuo zvono na vratima.
Ebi se nije ni pomakla.
Dva muš ka glasa su mumlala u dnevnoj sobi; jedan je bio Seplijev.
Amerikin je zvuč ao piskavo među njima, ali nisu zvuč ali sreć no. Taj neko,
ko god bio, nije došao u običnu poseru.
U hodniku su odjeknuli koraci i vrata su se naglo otvorila. Na njima je
stajao Parker. Pogledao je u mene pa u Ebi, stegnute vilice.
Znao sam š ta je pomislio i palo mi je na pamet da mu objasnim zaš to je
ona u mom krevetu, ali nisam to uč inio. Umesto toga sam se ispruž io i
spustio joj ruku na bok.
„Zatvori vrata kad prestaneš da mi se petljaš u posao”, dobacio sam
mu i spustio glavu pored Ebine.
Izaš ao je ć utke. Nije zalupio vratima sobe, ali je svom snagom tresnuo
ulaznim vratima.
Šepli je provirio u sobu. „Sranje, brate. Ovo nije dobro.”
Bilo je gotovo; nisam viš e mogao niš ta da promenim. Tog trenutka
nisam razmiš ljao o posledicama, ali, dok sam lež ao pored nje i posmatrao
njeno savrš eno zadovoljno, prelepo lice, lagano me je hvatala panika. Kad
otkrije šta sam uradio, mrzeće me.
Narednog jutra, devojke su u ž urbi otiš le na predavanja. Golubica

gotovo da i nije imala vremena da progovori sa mnom pre odlaska, pa su
mi njena osećanja u vezi s prethodnim danom ostala nejasna.
Oprao sam zube i obukao se, a potom sam pronašao Šeplija u kuhinji.
Sedeo je na stolici ispred kuhinjskog pulta i srkao mleko iz kaš ič ice.
Nosio je duks sa kapuljač om i ruž ič aste bokserice koje mu je Amerika
kupila zato što su joj delovale „seksi”.
Izvadio sam č aš u iz maš ine za sudove i napunio je sokom od narandž e.
„Vas dvoje ste se izgleda pomirili.”
Nasmeš io se, gotovo pijan od zadovoljstva. „Jesmo. Jesam li ti prič ao
kakva je Amerika u krevetu odmah posle svađe?”
Napravio sam grimasu. „Nisi i, molim te, nemoj.”
„Svađe s njom su vraš ki straš ne, ali i primamljive ako ć emo se svaki
put tako miriti.” Poš to nisam odgovorio, nastavio je. „Ož enić u se tom
ženom.”
„Da. Dobro, kad prestaneš s tim pederskim ponaš anjem, trebalo bi da
krenemo.”
„Zaveži, Trevise. Misliš li da ne vidim šta se dešava s tobom?”
Skrstio sam ruke. „I šta se dešava sa mnom?”
„Zaljubljen si u Ebi.”
„Daj!' Očito si smišljao sranja u glavi da bi skrenuo misli sa Amerike.”
„Poričeš?” Nije ni trepnuo, a ja sam gledao u sve osim u njegove oči.
Citav minut kasnije, usplahireno sam se promeš koljio, ali sam i dalje
ćutao.
„Ko se sad pederski ponaša?”
„Jebi se.”
„Priznaj.”
„Ne.”
„Ne — ne porič eš da si zaljubljen u Ebi, ili ne — neć eš da priznaš ? Jer
kako god da okreneš, kretenu, zaljubljen si u nju.”
„Pa?”
„ZNAO SAM!”, viknuo je i š utnuo stolicu, koja je otklizala sve do ruba
tepiha u dnevnoj sobi.
„Ja... samo... zavež i, Sepe”, odbrusio sam. Cvrsto sam stisnuo usne u
crtu.
Uperio je prst u mene dok je odlazio u svoju sobu. „Upravo si priznao.
Trevis Medoks je zaljubljen. Sad sam sve čuo.”
„Oblači pantalone i krećemo!”
Kikotao se u sobi, a ja sam zurio u pod. Kad sam to izgovorio glasno —
nekom drugom - postalo je stvarno, i nisam bio siguran šta s tim da radim.
Ni pet minuta kasnije, petljao sam oko radija u čardžeru dok je Sepli
kretao s parkirališta ispred naše zgrade.
Delovao je razdragano dok smo se provlač ili kroz saobrać aj i usporio
je tek toliko da ne odbaci nekog peš aka na haubu. Konač no je pronaš ao
prikladno parking-mesto i krenuli smo na Engleski jezik II — jedino
zajedničko predavanje.
Sepli i ja smo već nekoliko nedelja po dogovoru sedeli u gornjem redu,
pokuš avajuć i da se tako oslobodimo jata ž enskih rugoba koje su mi se
obično okupljale oko stola.
Doktorka Park je uš etala u uč ionicu i spustila torbu, akten - taš nu i
solju kafe na sto. „Gospode! Kako je hladno!”, uzviknula je i č vrš će obavila
kaput oko sitnog tela. „Jesu li svi tu?” Ruke poleteš e uvis, a ona klimnu
glavom, i ne obraćajući pažnju. „Odlično. Dobre vesti. Kratak test!”
Svi su zastenjali, a ona se nasmeš ila. „I dalje ć ete me voleti. Papir i
olovku, ljudi, nemam čitav dan.”
Prostoriju je ispunio isti zvuk kad su svi posegnuli za priborom.
Naž vrljao sam ime pri vrhu stranice i nasmeš io sam se na Seplijev
usplahiren šapat.
„Zašto? Test na Engleskom jeziku II? Jebeno smešno”, siktao je.
Pitanja su bila prilič no bezopasna, a predavanje je završ eno još jednim
zadatim seminarskim radom do kraja nedelje. U poslednjim minutima
predavanja, momak u redu ispred mene izvio je vrat. Prepoznao sam ga s
nekog drugog č asa. Zvao se Levi, ali znao sam to samo zato š to sam č uo
doktorku Park kako ga proziva nekoliko puta. Masna crna kosa mu je uvek
bila zalizana, sklonjena s roš avog lica. Levi nikad nije dolazio u kantinu,
niti u bratstvo. Nije bio ni u fudbalskom timu, niti ma i na jednoj ž urki. Bar
ne na onima na koje sam ja odlazio.
Pogledao sam u njega, a zatim ponovo u doktorku Park, koja je prič ala
o poslednjoj poseti svog najdražeg prijatelja homoseksualca.
Pogled mi je ponovo odlutao dole. I dalje je zurio.
„Treba ti nešto?”, upitao sam ga.
„Upravo sam čuo za Brazilovu žurku ovog vikenda. Dobro odigrano.”
„Ha?”
Devojka s njegove desne strane, Elizabet, takođe se okrenula, a
svetlosmeđa kosa joj se zatalasala. Bila je devojka jednog momka iz
bratstva. Oči su joj zasjale. „Da. Žao mi je što sam propustila tu predstavu.”
Šepli se nagnuo. „Šta? Mislite na moju i Merinu svađu?”
Frajer se nasmejao. „Ne. Na Ebinu žurku.”
„Rođendansku ž urku?”, upitao sam, pitajuć i se na š ta tač no misli.
Dogodilo se nekoliko stvari koje su mogle da pokrenu trač eve, ali niš ta š to
bi čuo neki potpuno nebitan tip.
Elizabet je proverila da li nas doktorka Parker gleda, a zatim se ponovo
okrenula. „Ebi i Parker.”
Okrenula se još jedna devojka. „O, da. Cula sam da vas je Parker zatekao
narednog jutra. Je li to tačno?”
„Gde si to čula?”, upitao sam, a adrenalin mi je pojurio kroz vene.
Elizabet je slegla ramenima. „Svuda. Svi su o tome prič ali jutros na
času.”
„I kod nas”, dodao je Levi.
Druga devojka je samo klimnula glavom.
Elizabet se okrenula malo viš e i nagnula se k meni. „Da li je zaista bila s
Parkerom u Brazilovom hodniku, a onda otiš la s tobom kuć i?” Sepli se
namrštio. „Spava kod nas.”
„Ne”, oglasila se devojka pored Elizabete. „Ona i Parker su se mazili na
Brazilovom kauč u, a onda je ustala, plesala s Trevisom, Parker je otiš ao
ljut, a ona je otišla s Trevisom... i Šeplijem.”
„Ja nisam tako č ula”, ubacila se Elizabet, vidno pokuš avajuć i da prikrije
oduš evljenje. „Cula sam da je bila u pitanju trojka. Dakle... š ta je od toga
tačno, Trevise?”
Levi je izgleda už ivao u razgovoru. „Cuo sam da je ranije uvek bilo
obrnuto.”
„Kako to?”, upitao sam, već uzdrman njegovim tonom.
„Parker je do sada uvek skupljao tvoje odbačene.”
Skupio sam oč i. Ko god bio, taj tip je znao o meni mnogo viš e nego š to
je trebalo. Sagnuo sam se. „To nije tvoj jebeni posao, kretenu.”
„U redu”, ubacio se Šepli i spustio ruku na moj sto.
Levi se smesta okrenuo, a Elizabet je brzo podigla obrve pre nego š to
se povela njegovim primerom.
„Prokleto đubre”, progunđao sam. Pogledao sam u Seplija. „Sad sledi
ruč ak. Neko ć e joj neš to reć i. Prič aju kako smo je obojica kresnuli. Sranje.
Sranje, Šepe, šta sad da radim?”
Smesta je počeo da pakuje stvari u ranac, pa sam i ja to učinio.
„Slobodni ste”, oglasila se doktorka Parker. „Izlazite i budite korisni
građani danas.”
Ranac me je udarao po krstima dok sam trč ao kroz studentski grad,
hvatajuć i preč icu do kantine. Ugledao sam Ameriku i Ebi, svega nekoliko
koraka od ulaza.
Šepli je zgrabio Ameriku za ruku. „Mer”, dahtao je.
Spustio sam ruke na kukove i pokušao da dođem do daha.
„Da li te to juri gomila razjarenih žena?”, zadirkivala me je Ebi.
Odmahnuo sam glavom. Ruke su mi drhtale, pa sam se uhvatio za
ruč ke na rancu. „Hteo sam da te stignem... pre nego š to... uđeš ”, izustio
sam.
„Šta se dešava?”, upitala je Amerika Šeplija.
„Prič a se”, poč eo je. „Svi prič aju kako je Trevis odveo Ebi kuć i i...
pojedinosti se razlikuju, ali prilično je loše.”
„Šta? Ozbiljno?”, uzviknula je Ebi.
Amerika je zakolutala oč ima. „Koga je briga, Ebi? Ljudi nagađaju o tebi
i Trevu nedeljama. Nije prvi put da vas optužuju kako spavate zajedno.”
Pogledao sam u Seplija, u nadi da ć e smisliti nač in da se izvuč em iz
neprilike u koju sam se uvalio.
„Šta?”, upita Ebi. „Ima tu još nešto, zar ne?”
Sepli je ustuknuo. „Prič aju da si spavala s Parkerom kod Brazila, a da si
onda dozvolila Trevisu... da te odvede kući, ako znaš na šta mislim.”
Zinula je od čuđenja. „Sjajno! Znači, sad sam školska kurva?”
Za to sam ja bio kriv i, naravno, uvalio sam je u govna. „Ja sam kriv. Da
je posredi neko drugi, ne bi tako prič ali o tebi.” Uš etao sam u kantinu, š aka
stisnutih u pesnice.
Ebi je sela, a ja sam se pobrinuo da sednem prekoputa nje, nekoliko
mesta dalje. O meni su i ranije prič ali kako kreš em ribe, nekad su
spominjali i Parkera, ali ranije me uopš te nije bilo briga. Ebi nije zasluž ila
da tako misle o njoj, jer mi je bila drugarica.
„Ne moraš da sediš tamo, Treve. Dodi i sedi”, pozvala me je i potapš ala
prazno mesto preko puta.
„Cujem da si imala opasan rođendan, Ebi”, dobacio je Kris Dž enks i
bacio list zelene salate na moj tanjir.
„Ne diraj je, Dženkse”, zarežao sam preteći.
Zatvorio je vrata. Drveć e napolju je potamnelo i gubilo je i poslednje
ostatke boje. Uskoro ć e ostati sasvim golo. Kad opadne i poslednje liš će,
Ebi će otići. Dođavola, kako sam se loše osećao.
Neš to kasnije, ponovo se zač ulo kucanje na vratima. „Trevise? Ja sam.
Otvori.”
Uzdahnuo sam. „Odlazi, Golubice.”
Vrata su zaš kripala kad ih je odš krinula. Nisam se okrenuo. Nisam ni
morao. Iza mene je bio Toto i, č im ju je ugledao, poč eo je da me udara
repićem po leđima.
„Šta se dešava s tobom, Treve?”, upitala je.
Nisam znao kako da joj kaž em istinu, a deo mene je znao da me
svejedno neć e č uti, pa sam samo zurio kroz prozor i prebrojavao opalo
liš će. Sa svakim novim koji bi se odvojio od grane i zalebdeo ka tlu, bivali
smo sve bliž i trenutku kad ć e Ebi nestati iz mog ž ivota. Moj prirodni
peščani sat.
Stala je pored mene, skrš tenih ruku. Oč ekivao sam da ć e vikati ili da ć e
me izgrditi zbog ludila u kantini.
„Nećeš da razgovaraš sa mnom o ovome?”
Okrenula se ka vratima i uzdahnuo sam. „Seć aš li se onog dana kad mi
je Brazil dobacivao, a ti pož urila da me odbraniš ? Dakle... to se dogodilo.
Samo sam se ja malo zaneo.”
„Bio si ljut i pre nego š to je Kris iš ta rekao”, primetila je i sela na krevet
pored mene. Toto joj je smesta dopuzao u krilo, moleć i za paž nju.
Poznavao sam taj oseć aj. Sve budalaš tine, svi moji glupi š tosovi; sve da
bih nekako privukao njenu paž nju, a ona kao da niš ta nije primeć ivala. Cak
ni moje luđačko ponašanje.
„Mislio sam ono š to sam ti rekao. Moraš da odeš , Golubice. Bog zna da
ja ne mogu da odem od tebe.”
Uhvatila me je za ruku. „Ne želiš da odem.”
Nije imala pojma koliko je bila u pravu - i koliko je greš ila. Izluđivala su
me ta moja suprotstavljena oseć anja prema njoj. Bio sam zaljubljen u nju;
nisam mogao da zamislim ž ivot bez nje; ali istovremeno sam ž eleo da
dobije neš to bolje. S tim na umu, pomisao na Ebi s nekim drugim bila mi je
nepodnoš ljiva. Nijedno od nas dvoje nije moglo da pobedi, ali ipak nisam
mogao ni da je izgubim. To neprestano napred-nazad iscrpio me je.
Privukao sam je k sebi i poljubio je u č elo. „Nije važ no koliko se trudim.
Na kraju ćeš me svejedno mrzeti.”
Obavila je ruke oko mene i prstima mi obuhvatila rame. „Moramo da
budemo prijatelji. Ne prihvatam odbijanje.”
Ponovila je moju izjavu s naš eg prvog izlaska u piceriju. To kao da je
bilo pre stotinu života. Nisam bio siguran kad se sve tako zapetljalo.
„Cesto te gledam dok spavaš ”, rekao sam i obgrlio je obema rukama.
„Uvek deluješ smireno. Ja nemam tu vrstu smirenosti. U meni uvek ključ a
neki bes - osim kad te gledam kako spavaš.
„Upravo to sam radio kad je uš ao Parker. Bio sam budan, a on je uš ao i
samo je stao zaprepaš ćen. Znao sam š ta je pomislio, ali nisam mu
objasnio. Nisam, jer sam želeo da pomisli kako se neš to dogodilo. Sad ceo
fakultet misli kako si bila sa obojicom iste noći. Žao mi je.”
Slegla je ramenima. „Ako veruje u tračeve, sam je kriv.”
„Šta je drugo mogao da pomisli kad nas je video zajedno u krevetu?”
„Zna da spavam kod tebe. Bila sam potpuno obučena, zaboga.”
Uzdahnuo sam. „Verovatno je bio previš e ljut da bi primetio. Znam da
ti se sviđa, Golubice. Trebalo je da mu objasnim. Toliko ti dugujem.”
„Nema veze.”
„Nisi ljuta?”, upitao sam iznenađeno.
„Jesi li se zato toliko iznervirao? Mislio si da ć u se ljutiti na tebe kad mi
kažeš istinu?”
„Trebalo bi. Kad bi meni neko tako lako uniš tio ugled, ja bih se
naljutio.”
„Ti ne brineš za ugled. Sta se desilo s Trevisom koga je bolelo uvo za to
šta drugi misle?”, zadirkivala me je, gurkajući me laktom.
„To je bilo pre nego š to sam video tvoj izraz kad si č ula š ta svi prič aju.
Ne želim da budeš povređena zbog mene.”
„Ti nikad ne bi učinio ništa da me povrediš.”
„Radije bih sebi odsekao ruku.” Uzdahnuo sam.
Naslonio sam obraz na njenu kosu. Uvek je tako dobro mirisala. Njena
blizina mi je bila kao sredstvo za smirenje. Citavo telo mi se opustilo i
odjednom sam se osetio toliko umorno da nisam ž eleo da se pomerim.
Sedeli smo zajedno, zagrljeni, a glavu mi je držala naslonjenu na vrat, dugo,
dugo. Niš ta izvan tog trenutka nije bilo sigurno, pa sam ostao tu, u njemu,
s Golubicom.
Kad je sunce poč elo da zalazi, č uo sam slabaš no kucanje na vratima.
„Ebi?” Amerikin glas je zvučao slabašno s druge strane drvenih vrata.
„Uđi, Mer”, pozvao sam je, jer sam znao da se verovatno zabrinula š to
smo tako tihi.
Uš la je sa Seplijem i nasmeš ila se kad nas je ugledala tako zagrljene.
„Nameravali smo da skoknemo da neš to pojedemo. Hoć ete li s nama do
kineskog restorana?”
„Uf... opet azijska hrana, Mer? Stvarno?”, upitao sam.
„Da, stvarno”, odgovorila je, malo opuštenije. „Idete li ili ne?“
„Umirem od gladi”, javila se Ebi.
„Naravno, nisi ruč ala”, rekao sam i namrš tio se. Ustao sam i podigao i
nju sa sobom. „Hajdemo. Idemo da ti uzmemo neku klopu.”
Nisam još bio spreman da je pustim, pa sam je grlio sve do restorana.
Izgleda da joj to nije smetalo — č ak se naslonila na mene u automobilu
kad sam pristao da s njom podelim jelo broj četiri.
Cim smo naš li separe, spustio sam kaput pored nje i otiš ao u kupatilo.
Bilo je č udno kako se svi pretvaraju da nisam nikoga premlatio samo
nekoliko sati ranije, da se niš ta nije dogodilo. Postavio sam ruke ispod
mlaza i ispljuskao lice, gledajuć i u ogledalo. Voda mi se slivala s nosa i
brade. Opet sam morao da progutam nelagodu i da se prilagodim laž nom
raspoloženju drugih. Kao da smo svi morali da se pretvaramo i pomažemo
Ebi da se kreć e kroz stvarnost u svom mehurić u neznanja gde nije bilo
prejakih osećanja i gde je sve bilo jednostavno i razumljivo.
„Dođavola! Hrana još nije stigla?”, upitao sam i zavukao se u separe
pored nje. Telefon joj je bio na stolu, pa sam ga podigao, otvorio kameru,
iskezio se i okinuo.
„Šta radiš, dođavola?”, zakikotala se.
Potraž io sam svoje ime i prikač io sliku. „Ovako ć eš se setiti koliko me
obožavaš kad te budem zvao.”
„Ili kakva si budala”, dobacila je Amerika.
Amerika i Sepli su uglavnom razgovarali o predavanjima i najnovijim
trač evima, ali vodili su rač una da ne spominju niš ta u vezi s nedavnom
tučom.
Ebi ih je gledala i sluš ala brade naslonjene na ruku, nasmeš ena i
jednostavno prelepa. Prsti su joj bili sić uš ni i zapazio sam kako joj je
domali prst go. Pogledala je u mene i nagnula se da me nestaš no gurne
ramenom. Zatim se uspravila i nastavila da sluša Amerikino brbljanje.
Smejali smo se i š alili sve dok se restoran nije zatvorio, a zatim smo se
potrpali u čardžeri krenuli kuć i. Oseć ao sam se iscrpljeno i, iako se vraš ki
otegao, nisam želeo da se dan završi.
Sepli je poneo Ameriku uza stepenice na leđima, ali ja sam se zadrž ao
pozadi i povukao Ebi za ruku. Posmatrao sam naš e prijatelje kako ulaze u
stan, a onda sam stegao Ebine ruke. „Dugujem ti izvinjenje za danas, zato:
izvini.”
„Već si se izvinio. U redu je.”
„Ne, izvinio sam se za Parkera. Ne ž elim da misliš kako sam neki luđak
koji napada ljude zbog sitnica”, objasnio sam, „ali dugujem ti izvinjenje za
to što te nisam branio iz pravih razloga.”
„A to bi bilo...”, počela je.
„Skoč io sam na njega jer je izjavio kako bi ž eleo da bude sledeć i na
redu, a ne zato što ti se rugao.”
„Samim tim š to je nagovestio da postoji neki red, dao ti je dovoljno
dobar razlog da me braniš, Treve.”
„To i kaž em. Poludeo sam zato š to je nagovestio kako bi spavao s
tobom.”
Zamislila se na trenutak, a onda me je uhvatila za majicu s obe strane.
Naslonila mi je č elo na grudi. „Znaš š ta? Baš me briga”, izjavila je i
pogledala me uz osmeh. „Baš me briga š ta ljudi govore, i š to si izgubio
ž ivce, i š to si Krisu razbio facu. Poslednje š to ž elim jeste to da izađem na
loš glas, ali umorila sam se od pokuš aja da drugima objasnim naš e
prijateljstvo. Neka idu dođavola.”
Izvio sam uglove usana. „Naš e prijateljstvo? Ponekad se pitam da li me
uopšte slušaš.”
„Kako to misliš?”
Balon kojim se okruž ila bio je neprobojan i zapitao sam se š ta bi se
dogodilo ako bih probao da ga probušim. „Hajdemo unutra. Umoran sam.”
Klimnula je glavom i poš li smo zajedno uza stepenice i u stan. Amerika
i Sepli su već sreć no mrmljali u njegovoj sobi, a Ebi je nestala u kupatilu.
Cevi su zaškripale i voda iz tuša je poletela ka pločicama.
Toto mi je pravio druš tvo dok sam č ekao. Nije gubila vreme; završ ila je
svoju večernju rutinu za sat.
Legla je u krevet, a njena mokra kosa je pala preko moje ruke. Ispustila
je dug i opuš ten uzdah. „Ostale su još samo dve nedelje. Gde ć eš pronać i
uzbuđenje kad se vratim u Morgan?”
„Ne znam”, odgovorio sam. Nisam ž eleo da mislim o tome. „Hej.”
Dotakla mi je ruku. „Šalila sam se.”
Naterao sam telo da se opusti, podseć ajuć i se da je još pored mene.
Nije pomoglo. Niš ta nije vredelo. Zeleo sam je u naruč ju. izgubili smo već
dovoljno vremena. „Veruješ li mi, Golubice?”, upitao sam je nervozno.
„Da, zašto?”
„Dođi ovamo”, privukao sam je. Cekao sam da se pobuni, ali samo se
nakratko ukoč ila pre nego š to se priljubila uz mene. Spustila mi je obraz
na grudi.
Oč i su mi odmah otež ale. Sutra ć u pokuš ati da smislim nač in da
odlož im njen odlazak, ali tog trenutka sam samo ž eleo da zaspim s ujom u
naručju.
PETNAESTO POGLAVLJE
Sutra
Dve nedelje. samo mi je to ostalo da ili už ivam u preostalom

zajednič kom vremenu ili nekako pokaž em Ebi da bih ja mogao biti taj koji
joj je potreban.
Upotrebio sam š arm; davao sam sve od sebe; nisam se š tedeo. Odlazili
smo na kuglanje, na več ere, ruč kove i u bioskop. Provodili smo i mnogo
vremena u stanu: iznajmljivali smo ilmove, poruč ivali hranu, sve samo da
budem nasamo s njom. Nijednom se nismo posvađali.
Adam je zvao nekoliko puta. Iako sam pruž io dobre partije, nije bio
zadovoljan duž inom borbi. Novac je novac, ali nisam ž eleo da gubim
vreme daleko od Golubice.
Bila je sreć nija nego ikad ranije i prvi put sam se oseć ao kao normalno,
celovito ljudsko biće, a ne kao rasturen, gnevni muškarac.
Noć u bismo legli i sklupč ali se jedno uz drugo kao stari brač ni par.
Kako nam se njena poslednja noć približ avala, bivalo mi je sve tež e da
ostanem raspolož en i da se pretvaram kako ne ž elim oč ajnič ki da zadrž im
naše živote upravo takvima kakvi su bili.
Pretposlednje noć i, Ebi se opredelila za več eru u piceriji. Mrve na
crvenom podu, miris masti i zač ina u vazduhu, samo bez nepodnoš ljivog
fudbalskog tima, i bilo je savršeno.
Savrš eno ali tuž no. Tu smo prvi put več erali zajedno. Mnogo se
smejala, ali nije se otvarala. Nijednom nije spomenula vreme koje smo
proveli zajedno. I dalje u mehuru. I dalje nesvesna. Povremeno me je
izluđivalo to š to nije primeć ivala koliko se trudim, ali jedino su strpljenje i
pokušaji da je usrećim mogli da mi donesu uspeh.
Te noć i je prilič no brzo zaspala. Dok je spavala nekoliko centimetara
dalje, posmatrao sam je, trudeć i se da njen lik urež em u pamć enje. Nač in
na koji su joj trepavice padale na kož u; oseć aj njene mokre kose na mojoj
ruci; voć ni, č ist miris koji je dopirao od njenog tela namazanog losionom;
jedva č ujan zvuk koji je stvarao njen nos kad je izdisala. Bila je vrlo
smirena i sasvim se privikla na spavanje u mom krevetu.
Zidovi su bili prekriveni slikama iz vremena koje je Ebi provela u
stanu. Bilo je mrač no, ali svaka je bila posveć ena nekoj uspomeni. Sad kad
je to mesto konačno ličilo na dom, ona je odlazila.
Poslednjeg jutra, č inilo mi se da ć e me bol celog progutati pri pomisli
da ć emo je narednog jutra pakovati za Morgan hol. Golubica ć e i dalje biti
blizu, mož da ć e povremeno dolaziti u posetu, verovatno sa Amerikom, ali
biće s Parkerom. Bio sam na ivici da je izgubim.
Fotelja je tiho š kripala dok sam se ljuljao napred-nazad i č ekao da se
probudi. Stan je bio tih. Previše tih. Tišina me je pritiskala.
Seplijeva vrata su zacvilela kad ih je otvorio i zatvorio i bose noge mog
rođaka su zaš ljapkale po podu. Kosa mu je tu i tamo š trcala i š kiljio je.
Oteturao se do dvoseda i neko vreme me posmatrao ispod kapuljač e
duksa.
Možda je bilo hladno. Nisam primetio.
„Treve? Videćeš je ponovo.”
„Znam.”
„Po tvom izrazu, ne bih rekao.”
„Neć e biti isto, Sepe. Ziveć emo različ itim ž ivotima. Udaljić emo se. Bić e
s Parkerom.”
„To ne znaš . Parker ć e već pokazati svoje pravo lice. Opametić e se
ona.”
„Onda s nekim kao što je Parker.”
Uzdahnuo je i podigao nogu na kauč , drž eć i se za č lanak. „Sta mogu da
učinim?”
„Nisam se ovako oseć ao još otkako je mama umrla. Ne znam š ta da
radim”, zagrcnuo sam se. „Izgubiću je.”
Namrštio se. „Znači, odustaješ od borbe, ha?”
„Sve sam probao. Ne mogu da doprem do nje. Mož da ne oseć a prema
meni ono što ja osećam prema njoj.”
„Ili se mož da samo trudi da ne oseć a. Sluš aj. Amerika i ja ć emo se
izgubiti. Ostaje ti još več eras. Uč ini neš to posebno. Kupi bocu vina.
Napravi joj neku testeninu. Praviš prokleto dobru testeninu.”
Izvio sam ugao usana. „Testenina joj neće promeniti mišljenje.”
Nasmeš io se. „Nikad se ne zna. Zbog tvog kuvanja sam odluč io da se ne
obazirem na činjenicu da si jebeno lud, pa sam se uselio kod tebe.”
Klimnuh glavom. „Pokušaću. Pokušaću bilo šta.”
„Neka bude nezaboravno, Treve”, posavetovao me je i slegao
ramenima. „Možda će shvatiti.”
Sepli i Amerika su se dobrovoljno prijavili da odu po namirnice da bih
mogao da joj pripremim več eru. Sepli je č ak pristao da svrati i do robne
kuć e da kupi srebrni pribor za jelo kako ne bismo morali da koristimo
raspareno sranje koje smo imali u fiokama.
Moja poslednja noć sa Ebi je bila pripremljena.
Dok sam te več eri postavljao salvete, Ebi se pojavila u pocepanim
farmericama i širokoj beloj majici.
„Ide mi voda na usta. Šta god bilo, to što si napravio miriše sjajno.”
Sipao sam joj sos i testeninu u dubok tanjir i povrh toga stavio peč enu
piletinu, a onda sam sve ukrasio kockicama paradajza i zelenim
kolutićima luka.
„Ovo sam spremio”, rekao sam i postavio tanjir ispred njene stolice.
Sela je razrogačenih očiju, posmatrajući kako punim svoj tanjir.
Stavio sam joj i kriš ku hleba s belim lukom na tanjir, a ona se
nasmešila. „Na sve si mislio.”
„Jesam”, potvrdio sam i otvorio vino. Malo crvene teč nosti se prelilo
dok sam joj nalivao čašu i ona se zakikotala.
„Nisi morao sve ovo da radiš, znaš.”
Stisnuo sam usne. „Da, jesam.”
Uzela je zalogaj, pa još jedan, gotovo i ne zastavš i da proguta. Blago
mrmljanje joj je siš lo sa usana. „Ovo je stvarno dobro, Treve. Zaš to mi to
nisi ranije otkrio?”
„Da sam ti ranije rekao, oč ekivala bi to svake noć i.” Izveš tač eni osmeh
koji sam nekako uspeo da namestim brzo je izbledeo.
„I ti ćeš meni nedostajati, Treve”, izjavila je, i dalje žvaćući.
„I dalje ćeš dolaziti, zar ne?”
„Znaš da hoć u. A i ti ć eš dolaziti u Morgan da mi pomaž eš pri uč enju,
kao pre.”
„Ali neć e biti isto.” Uzdahnuo sam. „Izlazić eš s Parkerom, bić emo
zauzeti... otići ćemo u različitim pravcima.”
„Neće se toliko promeniti.”
Kratko sam se nasmejao. „Ko bi na osnovu naš eg prvog susreta
pomislio da ć emo sedeti ovde? Pre tri meseca, ne bih poverovao da ć u biti
ovako nesrećan što se rastajem s devojkom.”
Snuždila se. „Ne želim da budeš nesrećan.”
„Onda nemoj da ideš.”
Progutala je knedlu, ali nije odgovorila. Ustala je, obiš la sto i sela mi u
krilo. Sve u meni je ž elelo da je pogledam u oč i, ali plaš io sam se da ć u, ako
to učinim, pokušati da je poljubim, čime bi naše veče bilo upropašćeno.
Zagrlila me je i priljubila svoj meki obraz uz moj. „Shvatić eš kakav sam
davež bila i onda ti više neću nedostajati”, prošaputala mi je u uho.
Kruž nim pokretima sam joj trljao leda između lopatica i pokuš avao da
suzbijem tugu. „Obećavaš?”
Zagledala mi se u oč i, dodirujuć i mi lice obema š akama. Palcem mi je
milovala bradu. Palo mi je na pamet da je preklinjem da ostane, ali ne bi
me čula. Ne s druge strane mehura.
Zaž murila je i sagnula se. Znao sam da je htela da mi poljubi ugao
usana, ali okrenuo sam se i usne su nam se srele. To mi je bila poslednja
prilika. Morao sam da je poljubim na rastanku.
Na tren se ukoč ila, ali onda joj se telo opustilo i zadrž ala je usne na
mojima.
Konač no se odmakla i odglumila osmeh. „Sutra mi je veliki dan.
Pospremiću kuhinju, a zatim idem u krevet.”
„Pomoći ću ti.”
Zajedno smo ć utke oprali sudove dok nam je Toto spavao kraj nogu.
Obrisao sam i poslednju posudu i stavio je na policu, a zatim sam je
uhvatio za ruku i poveo kroz hodnik. Mučio me je svaki korak.
Skinula je farmerice, a zatim je prevukla majicu preko glave. Zgrabila je
moju majicu iz ormara i pustila da joj iznoš eni sivi pamuk klizne preko
glave. Skinuo sam se u bokserice kao š to sam već uradio na desetine puta
dok je bila u sobi, ali ovog puta je u sobi vladala neka svečanost.
Zavukli smo se u krevet i isključ io sam lampu. Smesta sam obavio ruke
oko nje i uzdahnuo, a ona mi je priljubila lice uz vrat.
Stabla ispod prozora su bacala senku preko zidova sobe. Pokuš ao sam
da se usredsredim na njihove oblike i na nač in na koji je lagani povetarac
menjao njihove senke u raznim uglovima zida. Bilo š ta š to bi mi odvratilo
pažnju od sata, ili od činjenice da je jutro blizu.
Jutro. Zivot ć e mi se promeniti nagore za samo nekoliko sati. Gospode
bož e. Nisam to mogao da podnesem. Cvrsto sam zatvorio oč i u pokuš aju
da odagnam te misli.
„Treve? Jesi li dobro?”
Trebalo mi je vremena da oblikujem reč i. „Nikad se nisam gore
osećao.”
Ponovo mi je pritisnula č elo na vrat i stegao sam je još č vrš će. „Ovo je
glupo”, rekla je. „Viđaćemo se svaki dan.”
„Znaš da to nije istina.”
Samo je malo podigla glavu. Nisam bio siguran zuri li u mene ili se
sprema da neš to kaž e. Cekao sam u mraku, ć utke, i oseć ao sam se kao da
će se svet oko mene srušiti svakog trena.
Bez upozorenja, napuć ila je usne i dotakla mi vrat. Otvorila je usta da
mi okusi kožu i na tom mestu mi je ostao topao, vlažan trag.
Pogledao sam je, potpuno iznenađen. Poznata iskra joj je gorela iza
prozora u oč ima. Nisam bio siguran kako se to dogodilo, ali konač no sam
dopro do nje. Konač no je shvatila š ta oseć am prema njoj i lampica se
konačno upalila.
Nagnuo sam se i spustio usne na njene, než no i polako. Sto su nam
usne duž e ostajale spojene, bivao sam sve uzbuđeniji zbog toga š to se
dešavalo.
Privukla me je bliž e. Svaki pokret koji je pravila bio je nova potvrda
njenog odgovora. Osećala je isto. Volela me je. Želela me je. Poželeo sam da
istrč im na ulicu i zavriš tim od sreć e, a istovremeno nisam ž eleo da
odvojim usne od njenih.
Usne su joj se razdvojile i uvukao sam jezik, nežno istražujući.
„Želim te”, rekla je.
Kad su mi te reč i doprle do svesti, shvatio sam na š ta misli. Deo mene
je ž eleo da pokida svako parč e tkanine između nas, a u drugom delu su se
palila svetla i sirene. Konačno smo želeli isto. Nije bilo razloga za žurbu.
Malo sam se odmakao, ali Ebi je postala još odluč nija. Uspravio sam se
na kolena, ali nije se odvajala od mene.
Uhvatio sam je za ramena da je zadrž im. „Cekaj malo”, proš aputao
sam, teš ko diš uć i. „Ne moraš ovo da radiš , Golubice. Več eras se ne radi o
tome.”
Iako sam ž eleo da uč inim pravu stvar, njena neoč ekivana strast samo
je doprinela č injenici da već rekordno dugo nisam spavao ni sa kim i penis
mi se ponosno ocrtavao ispod bokserica.
Ponovo se nagnula i tada sam joj dozvolio da mi se dovoljno približ i i
spusti usne na moje. Pogledala me je, ozbiljno i odluč no. „Ne teraj me da te
molim”, prošaputala mi je na usnama.
Koliko god da sam nameravao da budem plemenit, te reč i su me
uništile. Zgrabio sam je za potiljak i pritisnuo usne na njene.
Prstima mi je preš la preko leda i zaustavila se na pojasu mojih
bokserica, i pre nego š to je razmislila o sledeć em potezu. Sest nede-Ija
potiskivane seksualne napetosti savladalo me je i sruš ili smo se na duš ek.
Prste sam joj zavukao u kosu dok sam joj se nameš tao između
razmaknutih kolena. Baš kad su nam se usne ponovo srele, spustila mi je
ruku na prednji deo bokserica. Kad mi je mekim prstima dotakla golu
kožu, prigušeno sam zastenjao. Nisam mogao da zamislim lepši osećaj.
Prvo sam joj skinuo moju staru sivu majicu. Sreć om, pun mesec je
osvetlio sobu dovoljno da joj na trenutak ugledam gole grudi pre nego š to
sam nestrpljivo nastavio da je skidam. Zgrabio sam joj gać ice i svukao joj
ih niz noge. Ljubio sam joj usne dok sam joj milovao unutraš nju stranu
noge i prelazio preko butine. Zavukao sam joj prste među meku, vlaž nu
kož u i ispustila je dug, isprekidan uzdah. Pre nego š to sam otiš ao dalje,
prisetio sam se razgovora koji smo nedavno vodili. Bila je devica. Ako je to
zaista ž elela, morao sam da budem než an. Poslednje š to sam ž eleo bilo je
da je povredim.
Kolena su joj se podizala i trzala sa svakim pokretom moje ruke. Lizao
sam joj i ljubio razna mesta na vratu dok sam č ekao da donese odluku.
Kukovi su joj se pomerali levo-desno i njihali napred-nazad, š to me je
podsetilo na naš ples u Crvenim vratima. Uvukla je donju usnu i ugrizla je i
u isto vreme mi zarila prste u leđa.
Namestio sam se iznad nje. Još sam bio u boksericama, ali oseć ao sam
njenu golu kož u na svojoj. Bila je tako jebeno topla da mi je to
suzdrž avanje bilo neš to najtež e š to sam do tada uradio. Još samo
centimetar i probio bih bokserice i ušao u nju.
„Golubice”, dahtao sam, „ne mora da bude več eras. Cekać u dok ne
budeš spremna.”
Posegla je za gornjom iokom noć nog stoč ić a i otvorila je. Plastika joj je
zapucketala u ruci, a zatim je zubima pokidala č etvrtasto pakovanje. Ako
to nije bilo zeleno svetio, onda ne znam šta jeste.
Povukao sam joj ruku s leđa i skinuo bokserice, a zatim ih divlje
odbacio nogama. Sasvim sam izgubio strpljenje. Mislio sam samo na to
kako da uđem u nju. Navukao sam kondom, a zatim sam se spustio
kukovima među njene butine, dodirujući je najosetljivijim delovima kože.
„Pogledaj me, Golubice”, izustio sam.
Pogledala me je krupnim, okruglim, sivim oč ima. Bilo je nadrealno. O
tome sam sanjao još od prvog puta kad je zakolutala oč ima na mene i to se
konač no događalo. Zabacio sam glavu, a onda sam se sagnuo da je než no
poljubim. Pomerio sam se napred i ukoč io se, gurajuć i š to sam než nije
mogao. Kad sam se povukao, pogledao sam je u oči. Kolenima mi je stezala
kukove kao mengelama i grizla je donju usnu jač e nego pre, ali stezala mi
je leđa prstima i privlač ila me bliž e. Kad sam se ponovo probio u nju,
čvrsto je zatvorila oči.
Poljubio sam je nežno, strpljivo. „Gledaj me”, šaputao sam.
Mrmljala je, i stenjala, i vikala. Sa svakim zvukom koji bi ispustila,
bivalo mi je sve tež e da kontroliš em svoje pokrete. Telo joj se konač no
opustilo i pokreti su mi postali ritmič niji. Sto sam se brž e kretao, sve sam
više gubio kontrolu. Dodirivao sam joj svaki deo kože, lizao joj i ljubio vrat,
obraz i usne.
Povlačila me je ka sebi i svaki put sam ulazio sve dublje.
„Tako sam te dugo ž eleo, Ebi. Ti si sve š to ž elim”, dahtao sam uz njene
usne.
Jednom rukom sam je uhvatio za butinu i oslonio se laktom. Dodirnuli
smo se stomacima dok su nam kapljice znoja probijale po kož i. Pomiš ljao
sam da je okrenem ili da je postavim na sebe, ali odluč io sam da ž rtvujem
kreativnost da bih mogao da je gledam u oči i ostanem joj što bliže mogu.
Baš kad sam pomislio da bi to moglo da potraje i celu noć , Ebi je
uzdahnula.
„Trevise.”
Saputav izgovor mog imena razoruž ao me je i gurnuo me preko ruba.
Morao sam da se kreć em brž e, da pritiskam dalje, dok mi se svaki miš ić u
telu nije ukoč io. Zaječ ao sam i trgao se nekoliko puta pre nego š to sam se
konačno srušio.
Disao sam joj kroz nos u vrat. Mirisala je na znoj, na mleko za telo... i na
mene. Bilo je jebeno čarobno.
„Kakav prvi poljubac”, rekla je sa umornim, zadovoljnim izrazom.
Osmotrio sam njeno lice i nasmešio se. „Tvoj poslednji prvi poljubac.”
Zatreptala je i tada sam se sruš io na duš ek pored nje i prebacio joj
ruku preko struka. Odjednom sam se radovao jutru. To ć e nam biti prvi
dan otkako smo zajedno i, umesto da se pakujemo, jedva sakrivajuć i tugu,
mogli smo da spavamo, da provedemo č itavo prepodne u krevetu, a onda
da jednostavno už ivamo u danu kao pravi par. Zvuč alo mi je prokleto
slično raju.
Tri meseca ranije, niko nije mogao da me ubedi da ć u se tako oseć ati.
Sad nisam želeo ništa više.
Dok sam opuš teno disao, grudi su mi se micale gore-dole i polako sam
se opuštao sve dok nisam zaspao pored druge žene koju sam ikada voleo.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
Prostor i vreme
Isprva nisam panič io. isprva mi je usnula oš amuć enost pruž ala
dovoljno zbunjenosti da se oseć ani smireno. Isprva, kad sam pruž io ruku
preko kreveta i nisam napipao Ebi, osetio sam tek blago razoč aranje, a
zatim radoznalost.
Verovatno je u kupatilu, ili jede pahuljice na kauč u. Upravo mi je
poklonila nevinost, nekome s kim je provela mnogo vremena, i poš to je
ulož ila mnogo truda pretvarajuć i se kako prema meni gaji samo platonska
osećanja. Trebalo je to sve prihvatiti.
„Golubice?”, pozvao sam je. Podigao sam samo glavu, u nadi da ć e se
dovući u krevet. Nakon nekoliko trenutaka, odustao sam i seo.
Nisam imao pojma š ta se deš ava, navukao sam bokserice koje sam
juče zbacio i obukao majicu.
Odvukao sam se do vrata kupatila i pokucao. Vrata su se malo otvorila.
Nisam čuo nikakvo kretanje, ali svejedno sam je pozvao. „Golubice?”
Kad sam otvorio vrata, ugledao sam ono š to sam i oč ekivao. Praznu
prostoriju i mrak. Zatim sam otiš ao do dnevne sobe, oč ekujuć i da ć u je
pronaći u kuhinji ili na kauču, ali nije je bilo nigde.
„Golubice?”, dozivao sam je, očekujući odgovor.
U meni je poč injala da raste panika, ali nisam ž eleo da podivljam dok
ne saznam š ta se deš ava, dođavola. Uleteo sam u Seplijevu sobu i otvorio
vrata ne pokucavši.
Amerika je lež ala pored Seplija, sklupč ana u njegovom naruč ju, baš
kako sam, u tom trenutku, zamišljao Ebi u svom.
„Jeste li videli Ebi? Ne mogu da je pronađem.”
Šepli se izdigao na lakat i protrljao oko. „A?”
„Ebi”, rekao sam i nestrpljivo pritisnuo prekidač za svetio. Sepli i
Amerika su skočili. „Jeste li je videli?”
Kroz glavu su mi prolazili razni scenariji i svi su različ itom jač inom
zvonili na uzbunu. Mož da je izvela Tota i neko ju je oteo, povredio, ili je
mož da pala niza stepenice. Ali Totova vilica je š kljocala o pod u hodniku,
pa to nije bilo moguć e. Mož da je otiš la da uzme neš to iz Amerikinog
automobila.
Pož urio sam do ulaznih vrata i pogledao unaokolo. Zatim sam strč ao
niza stepenice i pogledom pretraž io svaki centimetar između ulaznih
vrata stana i Amerikinog automobila.
Ništa. Nestala je.
Šepli se pojavio na vratima, škiljeći i grleći se od hladnoće.
„Da. Rano nas je probudila. Želela je da ide kući.”
Popeo sam se preskač uć i po dva stepenika odjednom, zgrabio ga za
gola ramena, odgurao ga na drugi kraj sobe i pritisnuo ga uza zid. Uhvatio
me je za majicu, namršten i zapanjen.
„Šta, dođavola...”, zaustio je.
„Odvezao si je kući? U Morgan? Usred jebene noći? Zašto?“
„Zato što me je zamolila.”
Ponovo sam ga gurnuo na zid i obuzeo me je zaslepljiv bes.
Amerika je izaš la iz spavać e sobe. Kosa joj je bila raš čupana, a maš kara
razmazana ispod oč iju. Obukla je kuć ni ogrtač i upravo je vezivala pojas
oko struka. „Sta se deš ava, dođavola?”, upitala je i zastala usred koraka
kad me je videla.
Šepli je istrgao ruku i mahnuo. „Mer, ne mešaj se.”
„Je l’ bila ljuta? Je l’ bila uzrujana? Zaš to je otiš la?”, procedio sam kroz
zube.
Amerika je koraknula. „Mrzi rastanke, Trevise! Uopš te se nisam
iznenadila time što je htela da ode pre nego što se probudiš!”
Drž eć i Seplija uza zid, pogledao sam Ameriku. „Da li je... da li je
plakala?”
Pomiš ljao sam kako joj se zgadilo š to je nekom kretenu kao š to sam ja,
nekome za koga ju je bolelo dupe, dopustila da joj uzme nevinost, a onda
mi je palo na pamet da sam je možda nekako, slučajno povredio.
Amerikino lice se krivilo od straha, zbunjenosti, a zatim od gneva.
„Zaš to”, rekla je. To je viš e bila optuž ba nego pitanje. „Zaš to bi plakala ili
bila uzrujana, Trevise?”
„Mer”, upozorio ju je Šepli.
Načinila je još jedan korak. „Šta si uradio?”
Pustio sam Seplija, ali on me je uhvatio za majicu kad sam se okrenuo
ka njegovoj devojci.
„Da li je plakala?”, navaljivao sam.
Odmahnula je glavom. „Bila je dobro! Samo je ž elela da ode kuć i! Sta si
uradio?”, vikala je.
„Da li se nešto dogodilo?”, upitao je Šepli.
Ne razmiš ljajuć i, okrenuo sam se i zamahnuo, za dlaku promaš ivš i
njegovo lice.
Amerika je vrisnula i pokrila usta rukama. „Trevise, prestani!”, viknula
je kroz šake.
Sepli mi je obuhvatio ruke oko lakata, a lice mu je bilo samo nekoliko
centimetara od mog. „Pozovi je!”, povikao je. „Smiri se, jebote, i pozovi
Ebi!”
Brzi, laki koraci su protrč ali hodnikom. Amerika se vratila i pruž ila mi
telefon. „Pozovi je.”
Uzeo sam telefon iz njene ruke i okrenuo Ebin broj. Zvonilo je dok se
nije uključ ila govorna poš ta. Prekinuo sam i pozvao ponovo. I ponovo. I
ponovo. Nije se javljala. Mrzela me je.
Ispustio sam telefon na pod, a grudi su mi se nadimale. Kad su mi suze
navrle na oč i, dohvatio sam prvu stvar koju sam napipao i zavitlao je
preko sobe. Šta god to bilo, raspalo se na krupne komade.
Okrenuo sam se, ugledao stolice jednu naspram druge i setio se naš e
več ere. Podigao sam jednu za noge i slomio je o friž ider. Vrata friž idera su
se otvorila i udario sam ih nogom. Od siline su se opet otvorila, pa sam ih
udarao i udarao dok Šepli konačno nije pritrčao i zatvorio ih.
Odjurio sam u sobu. Zguž vani č arš avi s mog kreveta su mi se rugali.
Ruke su mi letele na sve strane dok sam ih cepao, donji č arš av, gornji
č arš av, ć ebe; onda sam pož urio do kuhinje da ih bacim u smeć e, pa sam to
uradio i s jastucima. I dalje lud od besa, stajao sam u sobi, pokuš avajuć i da
se smirim, ali nisam imao razloga za to. Sve sam izgubio.
Dok sam korač ao tamo-amo, zastao sam ispred noć nog stoč ić a. Setio
sam se kako je otvarala tu ioku. Sarke su zaš kripale kad sam je povukao i
ugledao sam č iniju punu kondoma. Jedva i da sam kopao po njoj otkako
sam upoznao Ebi. Sad kad je donela odluku, nisam mogao ni zamisliti da
budem s nekom drugom.
Staklo mi je bilo hladno u ruci kad sam je podigao i bacio preko
prostorije. Udarila je o zid pored vrata i razbila se, a mali najlonski
paketići su se razleteli u svim pravcima.
Odraz u ogledalu iznad stoč ić a uzvratio mi je pogled. Spustio sam
bradu i zagledao se sebi u oč i. Grudi su mi se nadimale, drhtao sam i, po
opš tim merilima, izgledao neurač unljivo, ali tog trenutka nimalo nisam
vladao sobom. Zamahnuo sam i udario pesnicom u ogledalo. Krhotine su
mi se žarile u zglobove, ostavljajući krvav krug za sobom.
„Trevise, prestani!”, doviknuo je Sepli iz hodnika. „Prestani, proklet
bio!”
Krenuo sam ka njemu, odgurnuo ga i zalupio vratima. Naslonio sam
dlanove na drvenu površ inu, a zatim koraknuo unazad i poč eo da ih
š utiram. Cinio sam to dok ih nisam ulubio pri dnu. Cimao sam ih sa strane
dok ih nisam izvalio iz šarki, a onda sam i njih bacio preko sobe.
Sepli me je ponovo zgrabio. „Rekao sam da prestaneš !”, vriš tao je.
„Plaš iš Ameriku!” Na č elu mu je iskoč ila vena, ona koja se javlja samo kad
je razjaren.
Gurnuo sam ga i uzvratio mi je. Zamahnuo sam, ali on se sagnuo.
„Otić i ć u ja da vidim gde je!”, preklinjala je Amerika. „Proverić u da li je
dobro i reći ću joj da te pozove!”
Spustio sam ruke. Uprkos hladnom vazduhu koji je ulazio u stan kroz
otvorena vrata, znoj mi je kapao sa č ela. Grudi su mi se nadimale kao da
sam trčao maraton.
Amerika je otrč ala do Seplijeve sobe. Za pet minuta se obukla i vezala
kosu u punđu. Sepli joj je pomogao da navuč e kaput i poljubio je u znak
pozdrava, a zatim joj je klimnuo glavom da bi je umirio. Zgrabila je
ključeve i pustila vrata da se zalupe za njom.
„Sedi. Jebote. Dole”, naredio je Šepli i pokazao mi na fotelju.
Zaž murio sam i uradio ono š to mi je rekao. Ruke su mi se tresle kad
sam ih podigao do lica.
„Imaš sreć e. Dve sekunde me je delilo od toga da pozovem Dž ima. I svu
tvoju braću.”
Zavrteo sam glavom. „Nemoj da zoveš tatu”, rekao sam. „Nemoj da ga
zoveš.” Slane suze su mi pekle oči.
„Pričaj.”
„Kresnuo sam je. Mislim, nisam je kresnuo, mi...”
Sepli je klimnuo glavom. „Proš la noć vam je oboma bila teš ka. Cija je to
bila zamisao?”
„Njena.” Zatreptao sam. „Pokuš ao sam da se izvuč em. Ponudio sam da
sačekamo, ali samo što me nije molila.”
Delovao je zbunjeno skoro kao ja.
Podigao sam ruke, pa ih pustio da mi padnu u krilo. „Mož da sam je
povredio, ne znam.”
„Kako se ponaš ala posle toga? Da li je rekla neš to?” Nač as sam
razmislio. „Rekla je: 'Kakav prvi poljubac.'“
„Pre nekoliko nedelja je izjavila kako se plaš i prvog poljupca, a ja sam
joj se smejao.”
Namrštio se. „Ne zvuči mi kao da je bila uzrujana.”
„Odgovorio sam kako joj je to poslednji prvi poljubac.” Kratko sam se
nasmejao i donjim delom majice obrisao nos. „Mislio sam da je sve u redu,
Šepe. Da me je konačno prihvatila. Zašto bi tražila da... a onda otišla?”
Lagano je zavrteo glavom, zbunjen baš kao ja. „Ne znam, rođač e.
Amerika će saznati. Uskoro će nam biti jasnije.”
Zurio sam u pod i razmiš ljao o tome š ta bi uopš te moglo da se dogodi.
„Šta da radim?”, upitao sam i pogledao ga.
Uhvatio me je za miš icu. „Poč istić eš nered koji si napravio da se neč im
zaokupiš dok se ne jave.”
Uš ao sam u sobu. Vrata su lež ala na golom duš eku, a komadić i ogledala
i razbijenog stakla bili su rasuti po podu. Kao da je eksplodirala bomba.
Sepli se pojavio na vratima s metlom, lopaticom i š rafcigerom. „Ja ć u
pokupiti staklo. Ti se pobrini za vrata.”
Klimnuo sam glavom i podigao veliku drvenu ploč u s kreveta. Baš kad
sam privodio kraju prič vrš ćivanje vrata, zazvonio mi je mobilni. Ustao
sam s poda da bih ga dohvatio s noćnog stočića.
Zvala me je Amerika. „Mer?”, izustio sam.
„Ja sam.” Ebin glas je bio tih i nesiguran.
Pož eleo sam da je molim da se vrati, da je preklinjem da mi oprosti, ali
nisam znao gde sam pogrešio. Tada sam se naljutio.
„Sta ti se, jebote, dogodilo sinoć ? Probudio sam se jutros, a tebe nije
bilo i... tek tako odeš i ne pozdraviš se sa mnom? Zašto?”
„Žao mi je. Ja...”
„Žao ti je? Poludeo sam! Ne javljaš se na telefon, iskradeš se i... z-zašto?
Mislio sam da smo konačno sve rešili.”
„Samo mi je trebalo vremena da razmislim.”
„O č emu?” Zastao sam, plaš eć i se odgovora na pitanje koje sam
nameravao da joj postavim. „Jesam... jesam li te povredio?”
„Ne! Nije to u pitanju! Stvarno mi je ž ao. Sigurna sam da ti je Amerika
već rekla. Ne volim rastanke.”
„Moram da te vidim”, rekao sam, očajno.
Uzdahnula je. „Danas imam mnogo posla, Treve. Moram da se
raspakujem i imam gomilu veša za pranje.”
„Kaješ se.”
„Nije... nije to u pitanju. Prijatelji smo. To se neće promeniti.”
„Prijatelji? A š ta je onda bilo ono juč e, jebote?” Cuo sam da je zadrž ala
dah. „Znam šta želiš. Samo, ja to sada ne mogu.”
„Dakle, samo ti je potrebno vreme? To si mogla da mi kaž eš . Nisi
morala da bežiš.”
„Tako mi se činilo najlakše.”
„Najlakše za koga?”
„Nisam mogla da spavam. Stalno sam mislila kako ć e to izgledati
ujutru, ubacivanje stvari u Merin auto... i nisam mogla, Treve.”
„Već mi je teš ko š to viš e neć eš biti ovde. Ne mož eš tek tako da
nestaneš iz mog života.”
„Videć emo se sutra”, odgovorila je, trudeć i se da zvuč i opuš teno. „Ne
ž elim da nam bude neprijatno, u redu? Samo ž elim neš to da raš čistim. To
je sve.”
„U redu”, pristao sam. „Mogu ja to.”
Veza se prekinula, a Sepli me je oprezno posmatrao. „Trevise... upravo
si okačio vrata. Nema više razbacivanja, važi?”
Citavo lice mi se zgrč ilo i klimnuo sam glavom. Pokuš ao sam da se
naljutim — srdž bu sam kontrolisao mnogo lakš e nego taj moć ni, izič ki
bol u grudima — ali oseć ao sam samo kako me zapljuskuju talasi tuge. Bio
sam preumoran da bih se opirao.
„Šta je rekla?”
„Potrebno joj je vreme.”
„U redu. Dakle, nije kraj. To mož eš da podneseš , jelda?” Duboko sam
udahnuo. „Da. Mogu.”
Krhotine stakla su zveckale na lopatici dok ju je Sepli odnosio kroz
hodnik. Kad sam ostao sam u sobi, okruž en svojim i Ebinim fotogra ijama,
ponovo sam pož eleo da neš to razbijem, pa sam otiš ao u dnevnu sobu da
sačekam Ameriku.
Srećom, ubrzo se vratila. Pretpostavljam da je verovatno bila zabrinuta
za Šeplija.
Kad su se vrata otvorila, ustao sam. „Da li je s tobom?”
„Ne. Nije.”
„Da li je rekla još nešto?”
Progutala je pljuvač ku, oklevajuć i da odgovori. „Rekla je da ć e održ ati
obećanje i da ti do sutra u ovo vreme neće nedostajati.”
Spustio sam pogled na pod. „Neće se vratiti”, rekao sam i seo na kauč.
Koraknula je napred. „Sta to znač i, Trevise?” Obema rukama sam
obuhvatio glavu. „Ono š to se desilo sinoć nije znač ilo da ž eli da budemo
zajedno. Opraštala se.”
„Ne možeš to da znaš.”
„Poznajem je.”
„Stalo joj je do tebe.”
„Ne voli me.”
Duboko je udahnula i sve sumnje u vezi s mojom naravi nestale su kad
joj je saosećajni izraz smekšao lice. „Ni to ne znaš. Slušaj, daj joj samo malo
prostora. Ebi nije devojka na kakve si navikao, Treve. Lako se uplaš i. Kad
joj je poslednji put neko predlož io ozbiljnu vezu, pobegla je u drugu
državu. Nije ovo loše koliko ti se čini.”
Pogledao sam je, osetivši slabašan tračak nade. „Misliš da nije?”
„Trevise, otiš la je zato š to je plaš i ono š to oseć a prema tebi. Kad bi
znao sve, bilo bi mi lakše da ti objasnim, ali ne mogu da ti kažem.”
„Zašto?”
„Zato što sam joj obećala, a ona mi je najbolja drugarica.”
„Zar mi ne veruje?”
„Ne veruje sebi. Ali ti treba da veruješ meni.” Uhvatila me je za ruke i
povukla me da ustanem. „Idi da se lepo istuš iraš , a onda ć emo izać i na
večeru. Šepli mi je rekao da je kod tvog tate pokeraško veče.”
Odmahnuo sam glavom. „Ne mogu več eras da igram poker. Pitać e me
za Golubicu. Mož da bismo mogli da odemo do nje.” Pobelela je. „Neć e biti
kod kuće.”
„Izlazite?”
„Ona izlazi.”
„S kim?” Trebalo mi je samo nekoliko trenutaka da shvatim. „S
Parkerom?”
Klimnula je glavom.
„Zato misli da mi neć e nedostajati”, izgovorio sam napuklim glasom.
Nisam mogao da poverujem da ć e mi to uraditi. To je naprosto bilo
okrutno.
Amerika nije oklevala da spreč i nov napad besa. „Izać i ć emo u bioskop,
gledać emo komediju, naravno, a onda ć emo videti da li je karting staza još
otvorena, pa možeš ponovo da me izguraš sa staze.”
Amerika je bila pametna. Znala je da tamo još nisam bio s Ebi. „Nisam
te izgurao sa staze. Jednostavno ne znaš da voziš.”
„Videć emo”, odgovorila je i pogurala me prema kupatilu. „Plač i ako
moraš . Vriš ti. Izbaci sve iz sebe, a onda ć emo da se zabavimo. Neć e trajati
večno, a odvratiće ti misli večeras.”
Okrenuo sam se na vratima kupatila. „Hvala, Mer.”
„Dobro, dobro...”, rekla je i vratila se Šepliju.
Pustio sam vodu i pustio da mlaz zagreje prostoriju pre nego š to sam
zakorač io pod tuš . Odraz u ogledalu me je zaprepastio. Tamni kolutovi
ispod umornih oč iju, nekad samouveren stav klonuo; izgledao sam
grozno.
Kad sam stao pod tuš , pustio sam vodu da mi teč e preko lica,
zatvorenih oč iju. Než ne crte Ebinog lica bile su mi urezane ispod kapaka.
Nije to bio prvi put; video sam je kad god bih zatvorio oč i. Sad kad je
otišla, kao da sam bio zarobljen u košmaru.
Progutao sam neš to š to mi je raslo u grudima. Na svakih nekoliko
minuta, bol se vrać ao. Nedostajala mi je. Bož e, nedostajala mi je, i sve kroz
šta smo prošli neprestano mi se vrtelo po glavi.
Naslonio sam dlanove na zid od ploč ica i zatvorio oč i. „Molim te, vrati
se”, tiho sam izgovorio. Nije mogla da me č uje, ali to me nije spreč ilo da
pož elim da dođe i da me spase od tog straš nog bola koji sam oseć ao bez
nje.
Dok sam plivao u svom oč ajanju pod vodom, nekoliko puta sam
duboko uzdahnuo i pribrao se. Cinjenica da je Ebi otiš la nije trebalo da
bude toliko iznenađenje, uprkos onome š to se dogodilo prethodne noć i.
Ono š to je Amerika rekla imalo je smisla. Ebi je sve to bilo novo i
zastraš ujuć e koliko i meni. Oboje smo vrlo loš e izlazili na kraj sa
sopstvenim emocijama i, č im sam shvatio da sam se zaljubio u nju, znao
sam da će me ona rasturiti.
Vrela voda je sprala s mene bes i strah i uhvatio me je neki nov
optimizam. Nisam bio gubitnik koji nema pojma kako da osvoji devojku.
Izgubljen u svojim oseć anjima prema njoj, zaboravio sam na tu č injenicu.
Doš lo je vreme da povratim veru u sebe i da se setim da ona nije samo
devojka koja mi mož e slomiti srce; bila mi je i najbolji prijatelj. Znao sam
kako da je nasmejem i šta voli. Još sam imao keca u rukavu.
Bili smo dobro raspolož eni kad smo se vratili s kartinga. Amerika se
još kikotala što je pobedila Šeplija četiri puta zaredom, a on se lažno durio.
Petljao je oko ključa u mraku.
Drž ao sam mobilni u rukama i borio se protiv ž elje da je pozovem po
trinaesti put.
„Zašto je već jednom ne pozoveš?”, upitala je Amerika.
„Verovatno je još napolju. Bolje da je... ne ometam”, odgovorio sam i
pokušao da potisnem razmišljanje o tome šta bi moglo da se dešava.
„Stvarno?”, iskreno se č udila. „Zar nisi rekao da ć eš je pozvati da sutra
idete na kuglanje? Nepristojno je zvati devojku na sastanak za isto več e,
znaš.”
Sepli je konač no pronaš ao bravu, pa je otvorio vrata i pustio nas
unutra.
Sedeć i na kauč u, zurio sam u Ebino ime na pozivnoj listi telefona.
„Jebiga”, procedio sam i dodirnuo ga.
Telefon je zazvonio jednom, pa još jednom. Srce mi je lupalo u
grudima, jače nego ikad pred borbu. Javila se.
„Kako se zabavljaš, Golubice?”
„Šta ti treba, Trevise?”, prošaputala je. Bar nije teško disala.
„Želim sutra da idem na kuglanje. Treba mi moj partner.”
„Kuglanje? Zar nisi mogao da me pozoveš kasnije?” Zelela je da joj reč i
zvuč e oš tro, ali njen ton je govorio neš to sasvim drugo. Osetio sam da joj
je drago zbog toga što sam pozvao.
Samopouzdanje mi se vinulo na nov nivo. Nije ž elela da bude tamo s
Parkerom.
„Pa kako da znam kad ć eš završ iti? O. To nije baš dobro ispalo...”,
našalio sam se.
„Pozvaću te sutra i onda ćemo porazgovarati o tome, važi?”
„Ne, ne važ i. Rekla si da ž eliš da budemo prijatelji, ali ne mož emo da se
druž imo?” Zastala je i zamislio sam je kako koluta onim prelepim sivim
oč ima. Bio sam ljubomoran zbog toga š to ih Parker gleda. „Ne kolutaj mi
očima. Ideš li ili ne?”
„Kako si znao da sam zakolutala očima? Uhodiš me?”
„Uvek kolutaš očima. Da? Ne? Gubiš dragoceno vreme na sastanku.”
„Da!”, glasno je šapnula, sa osmehom u glasu. „Ići ću.”
„Doći ću po tebe u sedam.”
Telefon je napravio tup zvuk kad sam ga odbacio na drugu stranu
kauča, a onda mi je pogled otplovio ka Ameriki. „Jesi li ugovorio izlazak?”
„Jesam”, odgovorio sam i naslonio se na jastuke.
Skinuvš i noge sa Seplija, zadirkivala ga je zbog poslednje trke dok je on
okretao kanale na televiziji. Nije joj trebalo mnogo da joj postane dosadno.
„Vratiću se u dom.”
Sepli se namrš tio, nezadovoljan š to odlazi kao i uvek. „Poš alji mi
poruku.”
„Hoću”, nasmešeno je odgovorila. „Vidimo se, Treve.”
Zavideo sam joj š to odlazi, š to ima neš to da radi. Ja sam još nekoliko
dana ranije završio jedina dva rada koja sam imao.
Pogled mi se zaustavio na satu iznad televizora. Minuti su se polako
kotrljali i, š to sam viš e sebi govorio da ne obrać am paž nju, to su me viš e
privlač ili digitalni brojevi na kutiji. Posle č itave več nosti, proš lo je samo
pola sata. Ruke su mi bile nemirne. Bivalo mi je sve dosadnije i postajao
sam sve nemirniji, dok mi č ak i sekunde nisu postale muč enje. Muč io sam
se upinjući se da ne mislim na Ebi i Parkera. Konačno sam ustao.
„Izlaziš?”, upitao je Šepli, s nagoveštajem osmeha.
„Ne mogu samo da sedim. Znaš kako Parker balavi za njom. To me
izluđuje.”
„Misliš da oni...? Ne. Ne bi ona. Amerika je rekla da je bila... nema veze.
Moj jezik će me uvaliti u nevolju.”
„Devica?”
„Ti znaš?”
Slegao sam ramenima. „Ebi mi je rekla. Misliš, zato što smo... da bi...?”
„Ne.”
Protrljao sam vrat. „U pravu si. Mislim da si u pravu. Mislim, nadam se.
Sposobna je da uradi nešto ludo da bi me oterala.”
„Da li bi? Oterala te, mislim?”
Zagledao sam mu se u oči. „Volim je, Šepe. Znam šta bih uradio Parkeru
ako bi pokušao da je iskoristi.”
Odmahnuo je glavom. „Izbor je njen, Treve. Ako tako odluč i, morać eš to
da prihvatiš.”
Uzeo sam ključ eve motora i stegao ih prstima, osetivš i oš tre ivice
metala kako mi se zarivaju u dlan.
Pre nego što sam se popeo na harli, pozvao sam je.
„Jesi li već stigla kući?”
„Da, dovezao me je pre pet minuta.”
„I ja stižem za još pet.”
Prekinuo sam vezu pre nego š to je stigla da se pobuni. Ledeni vazduh
koji mi je leteo u lice dok sam se vozio ka Morgan holu pomogao mi je da
umirim bes izazvan mislima o Parkeru, ali muč an oseć aj u stomaku
pojačavao se dok sam se približavao domu.
Zvuk motora mi se č inio glasnim dok se odbijao o kamene zidove
Morgan hola. U poređenju s mrač nim prozorima i pustim parkirališ tem,
m o j harli i ja smo noć č inili neprirodno tihom, a č ekanje izuzetno
dugač kim. Konač no se pojavila na vratima. Svaki miš ić u telu mi se
zategao dok sam čekao da se nasmeši ili pak razljuti.
Nije uč inila ni jedno ni drugo. „Zar ti nije hladno?”, upitala je i č vrš će
obavila jaknu.
„Lepo izgledaš ”, rekao sam, primetivš i da nije u haljini. Oč ito se nije
trudila da mu bude seksi, od č ega sam osetio olakš anje. „Jesi li se lepo
provela?”
„Uf... da, hvala. Šta radiš ovde?”
Pokrenuo sam motor. „Hteo sam da se provozam da razbistrim glavu.
Želim da pođeš sa mnom.”
„Hladno je, Treve.”
„Hoćeš li da odem po Šepov auto?”
„Idemo na kuglanje sutra. Zar ne možeš da sačekaš do sutra?”
„S toga da te viđam svakog trenutka svakog dana spao sam na to da te
vidim na deset minuta ako imam sreće.”
Nasmešila se i odmahnula glavom. „Prošla su samo dva dana, Treve.”
„Nedostaješ mi. Penji dupe na sediš te i kreć emo.” Porazmislila je o
mojoj ponudi, a zatim je zakopčala jaknu i popela se na sedište iza mene.
Obavio sam njene ruke oko sebe bez izvinjenja, toliko č vrsto da mi je
bilo teš ko da udahnem duboko, ali prvi put sam u toku te noć i osetio da
mogu da dišem.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Nizak udarac
Harli nas nije odveo ni na jedno posebno mesto. Saobrać aj i policijsko

vozilo koje nam je povremeno presecalo put isprva su mi odvrać ali misli,
ali ubrzo smo ostali sami na putu. Poš to sam znao da ć e noć jednom proć i,
odluč io sam da ć u je vratiti u Morgan tek kad iscrpem i poslednji atom
snage. Bez obzira na naš e platonske odlaske na kuglanje, ako nastavi da se
viđa s Parkerom, naposletku će i to prestati. Sve će prestati.
Nikad nije valjalo pritiskati je, ali, ako ne polož im sve karte na sto,
najverovatnije ć u izgubiti jedinu golubicu koju sam upoznao. Sta da
kaž em, i kako da to kaž em, vrtelo mi se po glavi. Morao sam da budem
otvoren, kako ne bi mogla to da zanemari niti da se pretvara kako nije č ula
ili razumela.
Kazaljka je već nekoliko kilometara pokazivala da nam je rezervoar
prazan, pa sam se zaustavio na prvoj otvorenoj benzinskoj pumpi na koju
smo naišli.
„Želiš li nešto?”, upitao sam.
Odmahnula je glavom i siš la s motora. Provlač ila je prste kroz
zamrš ene pramenove duge, sjajne kose i sanjivo se smeš kala. „Prestani.
Jebeno si prelepa.”
„Kao iz video-spota iz osamdesetih.”
Nasmejao sam se i zevnuo, stavljajuć i crevo u otvor rezervoara.
Izvadila je mobilni da bi proverila koliko je sati. „O bož e, Treve. Tri je
ujutru.”
„Hoćeš da se vratimo?”, upitao sam, razočarano. „Bilo bi bolje.”
„I dalje idemo na kuglanje večeras?”
„Rekla sam da hoću.”
„I ipak ćeš ići sa mnom u Sigma tau za nekoliko nedelja, zar ne?”
„Nagoveštavaš li da neću ispuniti obećanje? To me pomalo vređa.”
Izvukao sam crevo iz rezervoara i okač io ga na postolje. „Jednostavno
više ne znam šta ćeš da uradiš.”
Seo sam na motor i pomogao joj da se popne iza mene. Obuhvatila me
je rukama, ovog puta sama, i uzdahnuo sam, izgubljen u mislima pre nego
š to sam upalio motor. Uhvatio sam se za ruč ke, duboko udahnuo i, baš kad
sam skupio hrabrost da joj kaž em, odluč io sam da benzinska pumpa nije
mesto na kome treba da ogolim dušu.
„Važan si mi, znaš”, izjavila je i jače me stegla.
„Ne razumem te, Golubice. Mislio sam da poznajem ž ene, ali ti me tako
jebeno zbunjuješ da ne znam gde mi je glava.”
„Ne razumem ni ja tebe. Trebalo bi da si Isternov ž enskaroš . Ne
doživljavam pravo brucoško iskustvo kakvo obećavaju u brošuri.”
To me je uvredilo. Cak i ako je bilo tač no. „Pa, ovo mi je prvi put.
Nijedna devojka dosad nije spavala sa mnom, a onda traž ila da je ostavim
na miru.”
„Nije tako bilo, Trevise.”
Upalio sam motor i izvezao se na put ne izgovorivš i viš e nijednu reč .
Vož nja do Morgana mi je bila muč na. U glavi sam mnogo puta promenio
miš ljenje o tome hoć u li se suoč iti s njom. Iako su mi prsti trnuli od
hladnoć e, vozio sam polako, plaš eć i se trenutka kad ć e saznati sve i
konačno me i zauvek odbiti.
Kad smo se zaustavili ispred ulaza u Morgan hol, ž ivci kao da su mi bili
iskidani, zapaljeni i od njih kao da je ostala samo sirova, uniš tena masa.
Siš la je s motora i, zbog njenog tuž nog izraza, u meni je planuo potiskivani
strah. Mož da ć e mi reć i da se nosim dođavola pre nego š to stignem da
kažem bilo šta.
Otpratio sam je do vrata, a ona je, spuš tene glave, izvadila ključ eve.
Nisam viš e mogao da č ekam ni tren, već sam je než no uhvatio za bradu,
podigao je i strpljivo sačekao da me pogleda u oči.
„Da li te je poljubio?”, upitao sam i palcem joj dodirnuo meke usne.
Odmakla se. „Baš umeš da sjebeš savršeno veče, zar ne?”
„Dakle, bilo je savršeno, ha? Znači, lepo si se provela?”
„Uvek se lepo provedem s tobom.”
Spustio sam pogled i osetio kako mi se č elo nabira. „Da li te je
poljubio?”
„Da.” Razdražljivo je uzdahnula.
Cvrsto sam zatvorio oč i, jer sam znao da bih sledeć im pitanjem mogao
sve da uništim. „Da li je to sve?”
„Ne tiče te se!”, odbrusila je i naglo otvorila vrata.
Zatvorio sam ih i preprečio joj put. „Moram da znam.”
„Ne, ne moraš ! Pomeri se, Trevise!” Gurala me je laktom pokuš avajuć i
da prođe.
„Golubice...”
„Misliš li da ć u se, zato š to viš e nisam devica, jebati sa svima koji me
hoće? Hvala ti!” viknula je i gurnula mi rame.
„Nisam to rekao, jebote! Zar je toliko strašno što tražim malo utehe?”
„Zašto bi te utešilo to što bi znao spavam li s Parkerom ili ne?”
„Kako je moguće da ne znaš? Očigledno je svima osim tebi!”
„Onda sam budala, pretpostavljam. Več eras ti baš ide, Treve”, rekla je i
uhvatila se za kvaku.
Uhvatio sam je za ramena. Ponovo je to radila, pretvarala se da niš ta
ne primeć uje, baš kao š to sam navikao. Kucnuo je č as da pokaž em karte.
„Ovo što osećam prema tebi... to je ludilo.”
„U vezi s ludilom si u pravu”, prasnula je i odmakla se od mene.
„Ovo sam vež bao sve vreme dok smo bili na motoru, pa me sasluš aj,
molim te.”
„Trevise...
„Znam da smo sjebani, u redu? Nagao sam i prek, a ti si mi se uvukla
pod kož u kao niko pre. Jednog trenutka se ponaš aš kao da me mrziš , a
sledeć eg sam ti potreban. Nikad niš ta ne uradim dobro i ne zasluž ujem
te... ali jebeno te volim, Ebi. Volim te viš e nego š to sam voleo ikoga u
ž ivotu. Kad si pored mene, nije mi potrebno ni pić e, ni novac, ni borbe, niti
seks za jednu noć ... potrebna si mi samo ti. Samo na tebe mislim. Samo
tebe sanjam. Samo tebe želim.”
Nije progovarala nekoliko trenutaka. Podigla je obrve, a pogled joj je
delovao zamagljeno dok je obrađivala sve š to sam rekao. Nekoliko puta je
trepnula.
Obuhvatio sam joj lice rukama i zagledao joj se u oč i. „Jesi li spavala s
njim?”
Oč i su joj se zacaklile, a onda je odmahnula glavom. Bez razmiš ljanja
sam spustio usne na njene i zavukao joj jezik u usta. Nije me odgurnula;
naprotiv, uzvratila mi je istom merom i uhvatila ma za majicu, a zatim me
je privukla sebi. Nehotično sam zamumlao i obgrlio je rukama.
Kad sam se uverio da sam dobio odgovor, odmakao sam se, bez daha.
„Pozovi Parkera. Reci mu da viš e ne ž eliš da se viđate. Reci mu da si sa
mnom.”
Zažmurila je. „Ne mogu da budem s tobom, Trevise.”
„Zašto ne, dođavola?”, upitao sam i pustio je.
Zavrtela je glavom. I pre toga se milion puta pokazala nepredvidljivom,
ali nač in na koji me je ljubila znač io je viš e od prijateljstva; i previš e je bilo
iza toga da bi to bila samo simpatija. To me je dovelo do jednog jedinog
zaključka.
„Neverovatno. Jedina devojka koju želim ne želi mene.”
Oklevala je pre nego š to je progovorila. „Kad smo se doselile ovamo,
Amerika i ja smo shvatale da ć e mi ž ivot krenuti određenim putem. Ili da
neće krenuti određenim putem. Tuč e, kocka, pić e... sve sam to ostavila iza
sebe. Kad sam pored tebe, ponovo dobijam sve to u neodoljivom,
tetoviranom pakovanju. Nisam se odselila stotinama kilometara daleko
da sve to ponovo proživljavam.”
„Znam da zasluž uješ bolje od mene. Misliš li da ja to ne znam? Ali ako je
neka ž ena stvorena za mene... onda si to ti. Uč inić u sve š to treba, Golubice.
Čuješ li me? Učiniću sve.”
Okrenula se od mene, ali nisam odustajao. Konačno je progovorila. Kad
bi sad otišla, možda ne bismo dobili novu priliku.
Rukom sam drž ao vrata zatvorena. „Prestać u da se borim č im
diplomiram. Viš e neć u popiti ni kap. Ziveć emo sreć no do kraja ž ivota,
Golubice. Mogu ja to, samo ako veruješ u mene.”
„Ne želim da se menjaš.”
„Reci mi onda šta da radim. Reci i uradiću”, preklinjao sam.
„Mogu li da pozajmim tvoj telefon?”, zamolila je.
Namrš tio sam se jer nisam znao š ta ć e uraditi. „Naravno.” Izvadio sam
telefon iz džepa i predao joj ga.
Prstima je prešla preko tastera i ukucala broj. Zmurila je dok je čekala.
„Izvini š to te zovem ovako rano”, zamucala je, „ali ovo nije moglo da
čeka. Ja... ne mogu s tobom na večeru u sredu.”
Pozvala je Parkera. Ruke su mi drhtale od zebnje, jer sam se pitao hoć e
li ga pozvati da dođe po nju — da je spase — ili nešto drugo.
Nastavila je: „Zapravo, ne mož emo uopš te da se vidimo. Prilič no sam...
sigurna da sam zaljubljena u Trevisa.”
Ceo svet mi je stao. Pokušao sam da u sebi ponovim njene reči. Jesam li
ih ispravno č uo? Da li je zaista upravo rekla ono š to mislim da je rekla, ili
mi se samo pričinilo?
Vratila mi je telefon, a onda mi se nevoljno zagledala u oči.
„Prekinuo je vezu”, objavila je, namrštivši se.
„Voliš me?”
„To je zbog tetovaž a”, rekla je, lakomisleno i slegnuvš i ramenima, kao
da nije upravo izgovorila jedino š to sam hteo da č ujem. Golubica me je
volela.
Lice mi se razvuklo u š irok osmeh. „Pođi kuć i sa mnom”, rekao sam i
privukao je u zagrljaj.
Izvila je obrve. „Sve si ono rekao samo da bi me odvukao u krevet?
Mora da sam ostavila odličan utisak.”
„Trenutno jedino želim da te celu noć grlim.”
„Idemo.”
Nisam oklevao. Cim se udobno smestila na moj motor, pojurio sam
kuć i, koristeć i svaku preč icu, prolazeć i kroz sva ž uta svetla i provlač eć i se
kroz ono malo vozila u te rane jutarnje sate.
Kad smo stigli do stana, isključ io sam motor i podigao je u naruč je
gotovo istovremeno.
Kikotala mi se uz usne dok sam petljao oko brave na ulaznim vratima.
Kad sam je spustio i zatvorio vrata za nama, izdahnuo sam od olakšanja.
„Ovo nije lič ilo na dom otkako si otiš la”, rekao sam i ponovo je
poljubio.
Toto je dotrč ao hodnikom i zamahao č upavim repom, š apicama
dodirujući Ebine noge. Nedostajala mu je gotovo koliko i meni.
Seplijev krevet je zaš kripao, a zatim su se zač uli njegovi koraci po
podu. Vrata su se naglo otvorila i on je zaškiljio pred svetlošću.
„Jebote, ne, Treve, ne izvodiš valjda opet to sranje! Voliš E...” — pogled
mu se razbistrio i shvatio je grešku — „... bi. Ćao, Ebi.”
„Ćao, Šepe”, pozdravila ga je nasmejano i spustila Tota na pod.
Pre nego š to je poč eo da nas ispituje, povukao sam je kroz hodnik.
Zaleteli smo se jedno na drugo. Nisam planirao niš ta drugo osim da bude
pored mene u krevetu, ali ona mi je povukla majicu preko glave s jasnom
namerom. Pomogao sam joj s jaknom, a zatim je skinula dž emper i majicu.
Pogled joj je bio odlučan, a ja nisam nameravao da se raspravljam.
Ubrzo smo oboje bili goli i tihi glas u meni je ž eleo da už iva u trenutku
i uspori, ali nadvladali su Ebini oč ajnič ki poljupci i tiho mrmljanje koje je
ispuštala kad god bih je dotaknuo.
Spustio sam je na duš ek i pruž ila je ruku ka noć nom stoč ić u. Odmah
sam se setio kako sam razbio č iniju s kondomima da bih potvrdio odluku
o celibatu.
„Sranje”, izustio sam. „Bacio sam ih.”
„Šta? Sve?”
„Mislio sam da nećeš... da nisam bio s tobom, ne bi mi ni trebali.”
„Zavitlavaš me!”, rekla je i nezadovoljno naslonila glavu na zaglavlje.
Sagnuo sam se, teš ko diš uć i, i spustio joj glavu na grudi. „Eto vidiš da
te nisam uzeo zdravo za gotovo.”
Trenuci koji su usledili ostali su mi zamagljeni. Uvrnuto je odbrojala,
zaključ ila da ne mož e zatrudneti te nedelje i, pre nego š to sam se osvestio,
bio sam u njoj, oseć ajuć i svaki njen deo uza se. Nikad nisam bio s
devojkom bez tog tankog sloja lateksa, ali oč ito je taj delić milimetra
predstavljao veliku razliku. Svaki pokret je budio snaž na, suprotstavljena
oseć anja: odlaganje neizbež nog, ili predavanje zato š to je oseć aj bio tako
prokleto dobar.
Kad su joj se kukovi podigli uz moje, a njeno neobuzdano stenjanje i
cviljenje preraslo u glasan, zadovoljan krik, viš e nisam mogao da se
suzdržim.
„Ebi”, očajnički sam prošaputao. „Moram da... moram...”
„Nemoj da prestaneš”, molila me je. Zarila mi je nokte u leđa.
Poslednji put sam se zario u nju. Mora da sam bio glasan, jer je njena
ruka poletela ka mojim usnama. Sklopio sam oč i i prepustio se, oseć ajuć i
kako mi se čelo nabira dok mi se telo grčilo i kočilo. Zadihan, zagledao sam
joj se u oč i. Sa umornim, zadovoljnim osmehom, zurila je u mene i neš to
čekala. Ljubio sam je i ljubio, a zatim sam joj obema rukama obuhvatio lice
i poljubio je ponovo, ovog puta nežnije.
Disanje joj se usporilo i uzdahnula je. Legao sam na bok i opustio se
pored nje, a potom sam je privukao sebi. Spustila mi je obraz na grudi, a
njena kosa je pala preko moje ruke. Ponovo sam je poljubio u č elo i spojio
prste iza njenih leđa.
„Nemoj da odeš ovog puta, važ i? Hoć u upravo ovako da se probudim
ujutru.”
Poljubila me je u grudi, ali nije podigla pogled. „Ne idem nikuda.”
Tog jutra, dok sam lež ao sa ž enom koju volim, u glavi sam oblikovao
nemo obeć anje. Bić u za nju bolji č ovek, neko koga zasluž uje. Neć u viš e
gubiti kontrolu. Neću više dobijati napade besa, niti divljačke ispade.
Kad god bih joj spustio poljubac na kož u, dok sam č ekao da se probudi,
ponavljao sam to obećanje u sebi.
Pokazalo se da je ž ivot van stana, dok sam pokuš avao da održ im to
obeć anje, bio teš ka borba. Prvi put ne samo da mi je bilo stalo do neke
devojke već sam oč ajnič ki hteo i da je zadrž im. Potreba da je zaš titim i
ljubomora nagrizli su zakletvu koju sam dao samo nekoliko sati ranije.
Do ruč ka me je već razljutio Kris Dž enks i poklekao sam. Sreć om, Ebi je
bila strpljiva i oprostila mi je, č ak i kad sam zapretio Parkeru ni dvadeset
minuta kasnije.
Dokazala je viš e puta da me prihvata onakvog kakav sam, ali nisam
ž eleo da budem nasilni kreten na kakvog su svi navikli. Meš avinu srdž be i
tih novih oseć anja ljubomore bilo je mnogo tež e obuzdavati nego š to sam
zamišljao.
Pribegavao sam izbegavanju prilika koje bi mogle da me razjare i
nisam se obazirao na č injenicu da je bila ne samo luđač ki zgodna već i da
je svaku budalu na univerzitetu zanimalo kako je uspela da ukroti jedinog
frajera za koga su mislili da se nikad neć e smiriti. Izgleda da su svi samo
č ekali da neš to zajebem pa da se i oni okuš aju, zbog č ega sam bio još
oprezniji i svadljiviji.
Da bih zaokupio misli, jasno sam stavljao koleginicama do znanja da
sam zauzet, što je razljutilo polovinu ženske populacije na Isternu.
Kad sam s Ebi uš etao u Crvena vrata na Noć veš tica, primetio sam da
oš tar vazduh kasne jeseni nije spreč io ž ene da se obuku u droljaste
kostime. Privukao sam svoju devojku u zagrljaj, zahvalan što se nije obukla
kao Barbi Prostitutka, ili fudbalerka — transvestitska kurva, š to je znač ilo
da su pretnje koje bih morao da uputim onima koji bi joj blenuli u sise ili
briga da će se previše sagnuti bili svedeni na minimum.
Sepli i ja smo igrali bilijar dok su nas devojke posmatrale. Opet smo
pobeđivali, nakon š to smo već strpali u dž ep trista š ezdeset dolara
zarađenih u prethodne dve partije.
Krajič kom oka sam primetio kako Finč prilazi Ameriki i Ebi. Neko
vreme su se kikotali, a onda ih je Finč odvukao na plesni podijum. Ebina
lepota je odskakala, č ak i usred gole kož e, sjaja i sevajuć ih izreza nevaljalih
Snežana i njihovih ljigavih pratilaca.
Pre nego š to se pesma završ ila, Amerika i Ebi su ostavile Finč a na
podijumu i krenule prema š anku. Podigao sam se na prste da bih ugledao
njihova temena u moru ljudi.
„Ti si na redu”, dobacio je Šepli.
„Ne vidim devojke.”
„Verovatno su otiš le po pić a. Hajde, igraj, ljubavnič e.” Nerado sam se
nagnuo, usredsređen na kuglu, ali promašio sam.
„Trevise! To je bio lak udarac! Ubijaš me!”, žalio se Šepli.
I dalje nisam video devojke. Poš to sam č uo za dva seksualna napada
prethodne godine, bio sam uznemiren zbog toga š to Ebi i Amerika š etaju
unaokolo same. Sasvim je moguć e drogirati naivne devojke, č ak i u naš em
malom studentskom gradu.
Spustio sam bilijarski š tap na sto i krenuo preko drvenog podijuma za
ples.
Šepli mi je spustio ruku na rame. „Kuda ideš?”
„Da pronađem devojke. Seć aš se š ta se proš le godine desilo onoj
Heder.”
„O. Da.”
Kad sam ih konač no pronaš ao, ugledao sam dvojicu tipova kako im
kupuju pić e. Obojica su bili niski, a jedan je bio deblji u struku, sa
č ekinjama od nedelju dana na oznojenom licu. Poslednje š to je trebalo da
osetim pri pogledu na njega bilo je ljubomora, ali zbog toga š to se oč ito
nabacivao mojoj devojci izgled mi nije bio važ an i osetio sam da mi je
povređen ego — iako nije znao da je ona sa mnom, pri samom pogledu na
nju mogao je da zaključ i da nije sama. Ljubomora mi se meš ala s
nezadovoljstvom. Rekao sam Ebi hiljadu puta da se ne izlaž e opasnostima
kakva je prihvatanje pića od nepoznatih, i brzo me je obuzeo bes.
Tip koji se obrać ao Ebi nadjač avajuć i muziku nagnuo se napred. „Jesi li
za ples?”
Odmahnula je glavom. „Ne, hvala. Ovde sam sa svojim...”
„Deč kom”, ubacio sam se. Pogledom sam prostrelio muš karce. Bilo mi
je gotovo smeš no š to sam pokuš avao da zastraš im dvojicu muš karaca u
togama, ali svejedno sam namestio svoj najgori ubilač ki izraz. Glavom
sam im pokazao na drugu stranu prostorije. „Brišite sad.”
Tipovi su se povukli, pogledavši u Ameriku i Ebi pre nego što su nestali
u gomili.
Sepli je poljubio Ameriku. „Nikud ne mogu da te odvedem!” Zakikotala
se, a Ebi mi se nasmešila.
Bio sam previše ljut da joj uzvratim.
„Šta je bilo?”, upitala je, zatečeno.
„Zašto si mu dozvolila da ti kupi piće?”
Amerika je pustila Šeplija. „Nismo, Trevise. Rekla sam im da nećemo.”
Uzeo sam bocu iz Ebine ruke. „Šta je onda ovo?”
„Ti to ozbiljno?”, upitala je.
„Da, jebeno sam ozbiljan”, odgovorio sam i bacio pivo u kantu pored
š anka. „Rekao sam ti stotinu puta... ne mož eš prihvatati pić e od
nepoznatih muškaraca. Šta ako je stavio nešto unutra?”
Amerika je podigla č aš u. „Nismo ispuš tale pić a iz vida, Treve.
Preteruješ.”
„Ne govorim tebi”, odbrusio sam, zureć i u Ebi. Oč i su joj sevnule, u
skladu s mojim gnevom. „Ne obraćaj joj se tako.”
„Trevise”, upozorio me je Šepli, „smiri se.”
„Ne volim da ti drugi momci kupuju piće”, ponovio sam.
Ebi je podigla obrvu. „Ti to hoćeš da se svađaš?”
„Da li bi tebi smetalo da dođeš do š anka i vidiš mene kako delim pić e s
nekom ribom?”
„U redu. Viš e ne primeć uješ druge ž ene. Kapiram. Trebalo bi i ja da se
potrudim.”
„Bilo bi lepo”, procedio sam kroz zube.
„Moraćeš da smanjiš ljubomoru, Trevise. Nisam učinila ništa
„Priđem, a neki frajer ti kupuje piće!”
„Ne vič i na nju!”, upozorila me je Amerika. Sepli mi je spustio ruku na
rame. „Svi smo mnogo popili. Hajdemo odavde.”
Ebina ljutnja se samo pojač ala. „Moram da kaž em Finč u da odlazimo”,
progunđala je i prošla pored mene ka plesnom podijumu.
Uhvatio sam je za zglavak. „Idem s tobom.”
Izvukla se iz mog stiska. „Sasvim sam sposobna da predem nekoliko
metara i sama, Trevise. Šta je tebi?”
Probila se do Finč a, koji je mlatarao rukama i skakao unaokolo po
drvenom podijumu. Znoj mu se slivao sa č ela i slepooč nica. Prvo se
nasmešio, ali, kad mu je doviknula pozdrav, prevrnuo je očima.
Ebi je usnama oblikovala moje ime. Svalila je krivicu na mene, š to me
je samo još viš e razgnevilo. Naravno da ć u se naljutiti ako uradi neš to š to
mož e da je povredi. Izgleda da joj nije mnogo smetalo kad sam Krisu
Dž enksu razbijao glavu, ali, kad sam pobesneo š to uzima pić e od
nepoznatih, imala je drskosti da se naljuti.
Baš kad mi je ljutnja proključ ala u srdž bu, neki kreten u gusarskom
kostimu ju je zgrabio i privukao je sebi. Prostorija mi se zamutila i, pre
nego š to sam se osvestio, pesnica mi je poletela ka njegovom licu. Gusar
se srušio na pod, ali vratio sam se u stvarnost kad je Ebi pala s njim.
S dlanovima na podu, delovala je zaprepaš ćeno. Ukoč io sam se od š oka
i posmatrao je kao u usporenom ilmu kako okreć e ruku i posmatra je —
bila je prekrivena jarkocrvenom krvlju koja je liptala iz gusarevog nosa.
Požurio sam da je podignem. „O, sranje! Jesi li dobro, Golubice?”
Kad se uspravila na noge, istrgla je ruku iz mog stiska. „Jesi li lud!”
Amerika je zgrabila Ebi za ruku i povukla je kroz gomilu. Pustila ju je
tek kad smo izašli. Morao sam da ubrzani korak da ih stignem.
Šepli je na parkiralištu otključao čardžer i Ebi se uvukla na sedište.
Pokuš ao sam da je odobrovoljim. Bila je viš e nego ljuta. „Oprosti,
Golubice, nisam znao da se uhvatio za tebe.”
„Pesnica ti je proletela pet centimetara od mog lica!”, viknula je i
uhvatila uljem umazan peš kir koji joj je Sepli dobacio. Obrisala je krv s
ruke, brišući svaki prst posebno, očito ogorčena.
Ustuknuo sam. „Ne bih ni zamahnuo da sam pomislio da bih mogao da
te pogodim. Znaš to, zar ne?”
„Zaveži, Trevise. Samo zaveži”, rekla je, zagledana u Šeplijev potiljak.
„Golubice...”
Sepli je rukom udario po volanu. „Zavež i, Trevise! Izvinio si se, e sad
jebeno začepi!”
Nisam mogao da mu odgovorim. Bio je u pravu: neizrecivo sam sjebao
čitavo veče i odjednom sam se uplašio mogućnosti da će me Ebi šutnuti.
Kad smo stigli u stan, Amerika je poljubila deč ka za laku noć . „Vidimo
se sutra, dušo.”
Šepli je pokorno klimnuo glavom i poljubio je. „Volim te.”
Znao sam da odlaze zbog mene. Inač e bi devojke ostale u stanu da
prenoće, kao i svakog vikenda.
Ebi je ćutke prošla pored mene i otišla do Amerikine honde.
Pritrč ao sam joj i pokuš ao da ublaž im situaciju nespretnim osmehom.
„Hajde. Nemoj da odeš ljuta.”
„O, ne odlazim ljuta. Razjarena sam.”
„Treba joj malo vremena da se ohladi, Trevise”, upozorila me je
Amerika dok je otključavala vrata.
Kad je š kljocnula brava na suvozač kim vratima, uhvatila me je panika i
rukom sam se naslonio na vrata. „Nemoj da ideš , Golubice. Preterao sam.
Žao mi je.”
Ebi je podigla ruku i pokazala mi tragove osuš ene krvi na dlanu.
„Pozovi me kad odrasteš.”
Bokom sam se naslonio na vrata. „Ne možeš da odeš.”
Podigla je obrvu, a Sepli je optrč ao oko automobila. „Trevise, pijan si.
Napravić eš ogromnu greš ku. Pusti je da ide kuć i, da se ohladi...
razgovaraćete sutra, kad se otrezniš.”
„Ne može da ode”, bunio sam se, očajnički je gledajući u oči.
„Ovo neće uspeti, Trevise”, rekla je i povukla vrata. „Pomeri se!
„Kako to misliš — neć e uspeti?”, upitao sam i š čepao je za ruku. Strah
od toga da ć e izgovoriti reč i i prekinuti upravo tu i tad naterao me je da
reagujem bez razmišljanja.
„Mislim na tužno lice. Neću pasti na to”, odmakla se.
Savladalo me je kratkotrajno olakš anje. Nije nameravala da raskine.
Bar ne još.
„Ebi”, rekao je Šepli. „O ovom trenutku sam pričao. Možda bi trebalo...”
„Ne mešaj se, Šepe”, prasnula je Amerika i upalila motor.
„Brijaću. Mnogo ću brljati, Golubice, ali moraš da mi oprostiš.
„Ujutru ć u imati ogromnu modricu na dupetu! Udario si onog tipa zato
š to si bio ljut na mene! Šta bi to trebalo da mi kaž e? Zato š to trenutno
svuda vidim kako se vijore crvene zastavice!”
„Nikad u ž ivotu nisam udario neku devojku”, rekao sam, iznenađen
time š to je uopš te pomislila da bih mogao da spustim ruku na nju — ili na
bilo koju drugu ženu, kad smo već kod toga.
„A ja neć u da budem prva!”, rekla je i cimnula vrata. „Pomeri se,
jebote!”
Klimnuo sam glavom i odmakao se. Nikako nisam ž eleo da ode, ili to je
bilo bolje nego da se naljuti toliko da mi na kraju kaže da odjebem.
Amerika je ubacila u rikverc, a ja sam gledao Ebi kroz prozor.
„Pozvaćeš me sutra, jelda?”, upitao sam, dodirujući vetrobran.
„Samo kreni, Mer”, rekla je, gledajući pravo.
Kad su mi se svetla izgubila iz vida, povukao sam se u stan.
„Trevise”, upozorio me je Šepli. „Ne pravi frku, brate. Ozbiljno.”
Klimnuo sam glavom i poraž eno otiš ao u sobu. Cinilo mi se da je, baš
kad sam stvari doveo u red, moja jebena preka priroda ponovo promolila
glavu. Morao sam da je obuzdam, ili ć u izgubiti ono najbolje š to mi se u
životu dogodilo.
Da bi mi proš lo vreme, skuvao sam svinjske kotlete i krompir pire, ali
samo sam gurkao hranu po tanjim, nesposoban da jedem. Pranje veš a mi
je potroš ilo još jedan sat, a onda sam okupao Tota. Neko vreme smo se
igrali, ali onda je i on odustao i sklupč ao se na krevetu. Zurenje u tavanicu
i razmiš ljanje o tome kako sam bio glup nije bilo prijatno, pa sam odluč io
da izvadim sve suđe iz ormarića i operem ga ručno.
Najduža noć u mom životu.
Oblaci su poč eli da dobijaju boje i najavljuju sunce. Zgrabio sam
ključeve motora i krenuo u vožnju, da bih završio pred Morgan holom.
Harmoni Hendler je upravo kretala na trč anje. Nač as me je pogledala, s
rukom na vratima.
„Cao, Trevise”, pozdravila me je uobič ajenim blagim osmehom. Brzo je
izbledeo. „Au. Jesi li bolestan? Hoć eš li da te nekud odvezem?” Grozno sam
izgledao. Harmoni je uvek bila draga. Brat joj je bio u bratstvu Sigma tau,
pa je nisam naročito dobro poznavao. Mlađe sestre su bile zabranjene.
„Cao, Harmoni”, otpozdravio sam i uzvratio poluosmehom. „Hteo sam
da iznenadim Ebi doručkom. Možeš li da me pustiš unutra?”
„Uf, zać utala je i pogledala kroz staklo na vratima. „Nensi bi mogla da
poludi. Jesi li siguran da si dobro?”
Nensi je bila domać ica Morgan hola. Cuo sam za nju, ali je nikad nisam
video i sumnjao sam da ć e ona bilo š ta primetiti. Među studentima se
prič alo kako pije viš e od njih samih i retko su je viđali da izlazi iz svoje
sobe.
„Samo sam loš e spavao. Hajde.” Nasmeš io sam se. „Znaš da je nju baš
briga.”
„Dobro, ali nisam te ja pustila.”
Stavio sam ruku na srce. „Obećavam.”
Popeo sam se na sprat i tiho pokucao na Ebina vrata.
Kvaka se brzo okrenula, ali vrata su se sporo otvarala, postepeno
otkrivajuć i Ameriku i Ebi na drugoj strani prostorije. Kara je povukla ruku
s kvake i ponovo je zavukla pod pokrivač.
„Mogu li da uđem?”
Ebi je brzo sela. „Jesi li dobro?”
Uš ao sam i pao pred njom na kolena. „Mnogo mi je ž ao, Ebi. Izvini”,
rekao sam i obgrlio je oko struka, a zatim sam joj zagnjurio glavu u krilo.
Obuhvatila mi je glavu rukama.
„Ja, uf...”, zamucala je Amerika. „Idem ja.”
Ebina cimerka Kara se uzmuvala po sobi i poč ela da prikuplja stvari za
tuš iranje. „Uvek sam veoma č ista kad si ti tu, Ebi”, izjavila je i zalupila
vratima za sobom.
Pogledao sam u Ebi. „Znam da poludim kad se radi o tebi, ali bog zna
da se trudim, Golubice. Ne želim ovo da sjebem.”
„Onda nemoj”, odgovorila je jednostavno.
„Teš ko mi je, znaš . Cini mi se da ć eš svakog trena shvatiti kakvo sam
govno i ostaviti me. Dok si sinoć plesala, video sam desetak frajera kako te
posmatraju. Odeš do š anka i vidim te kako zahvaljuješ onom tipu na pić u.
A onda te još onaj kreten na podijumu zgrabi.”
„Vidiš da se ja ne razmahujem svaki put kad neka devojka stane da
poprič a s tobom. Ne mogu biti sve vreme zaključ ana u stanu. Morać eš da
obuzdaš tu svoju narav.”
„Hoć u”, prihvatio sam, klimajuć i glavom. „Nikad dosad nisam ž eleo
devojku, Golubice. Nisam navikao da neš to ovakvo oseć am prema
nekome... prema bilo kome. Ako budeš strpljiva sa mnom, kunem se da ć u
se smiriti.”
„Hajde da neš to razjasnimo; nisi govno, predivan si. Nije važ no ko mi
plać a pić e, ni ko me moli za ples, ni ko lertuje sa mnom. S tobom odlazim
kući. Tražio si da ti verujem, a izgleda da ti ne veruješ meni.”
Namrštio sam se. „To nije istina.”
„Ako misliš da ć u te ostaviti zbog prvog tipa koji naiđe, onda nemaš
mnogo vere u mene.”
Pojač ao sam stisak. „Nisam dovoljno dobar za tebe, Golubice. To ne
znači da ti ne verujem. Samo se pripremam za neizbežno.”
„Ne govori to. Kad smo sami, savrš en si. Mi smo savrš eni. Ali onda
dozvoliš da nam sve ostalo to pokvari. Ne oč ekujem da se promeniš za sto
osamdeset stepeni, ali biraj koje bitke ć eš da bijes. Ne mož eš zamahivati
pesnicama kad god me neko pogleda.”
Klimnuo sam glavom, jer sam znao da je u pravu. „Uč inić u sve š to ž eliš .
Samo mi... reci da me voliš .” Bio sam potpuno svestan koliko smeš no
zvučim, ali više mi to nije bilo važno.
„Znaš da te volim.”
„Moram da te čujem kako mi to kažeš.”
„Volim te”, rekla je. Prislonila je usne na moje, a zatim se odmakla
nekoliko centimetara. „Sad prestani da se ponašaš kao beba.”
Kad me je poljubila, srce mi je usporilo i svaki miš ić u telu mi se
opustio. Bio sam prestravljen time koliko mi je trebala. Nisam mogao ni
da zamislim da je ljubav takva kod svih, jer inač e bi muš karci iš li unaokolo
kao luđaci čim dovoljno odrastu da primećuju devojčice.
Mož da sam samo ja bio u pitanju. Mož da smo takvi bili samo ona i ja.
Mož da smo zajedno bili nestabilna celina koja ć e se ili uruš iti iznutra ili se
stopiti. Kako god bilo, č inilo mi se da mi se onog trenutka kad sam je sreo
život okrenuo naglavce. I nisam ni želeo da bude drugačije.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
Srećna Trinaestica
Delom uzbuđen, delom đavolski nervozan, uš etao sam u tatinu kuć u,
drž eć i Ebi za ruku. Dim oč eve cigare i cigareta koje su puš ila brać a
dopirao je iz sobe za razonodu i meš ao se s bledim, moš usnim mirisom
tepiha, starijeg od mene.
Iako je Ebi isprva bila ljuta zbog toga š to je nisam unapred obavestio o
upoznavanju moje porodice, izgledala je opuš tenije nego š to sam se ja
oseć ao. Medoksovi nisu imali obič aj da dovode devojke kuć i i njihova
reakcija je u najboljem slučaju bila nepredvidiva.
Prvo sam ugledao Trentona. „Bože sveti! Evo dupeglavca!”
Uzalud sam se nadao da ć e se moja brać a bar pretvarati da nisu
divljaci. Ali svejedno sam ih voleo, a i Ebi će, znao sam.
„Hej, hej... pazite na izraž avanje pred mladom damom”, upozorio ih je
tata i klimnuo joj glavom.
„Golubice, ovo je moj tata, Džim Medoks. Tata, ovo je Golubica.”
„Golubica?”, ponovio je tata, sa zanimanjem na licu. „Ebi”, odgovorila je
i rukovala se s njim.
Pokazao sam na brać u i svaki je klimnuo glavom kad sam mu izgovorio
ime. „Trenton, Tejlor, Tajler i Tomas.”
Delovala je pomalo zbunjeno. Nisam je krivio; nikad zapravo nisam
prič ao o svojoj porodici, a pet momaka bi zbunilo svakoga. U stvari,
petorica Medoksovih većini su delovali zastrašujuće.
Dok smo odrastali, komš ijska deca su rano nauč ila da se ne petljaju s
nama, a samo je jednom neko napravio greš ku i krenuo na sve nas. Bili
smo kao razbijena vojska, ali pretvarali smo se u neprobojnu tvrđavu ako
je trebalo. To je bilo jasno čak i onima koje nismo hteli da plašimo.
„Ima li Ebi prezime?”, upitao je tata.
„Abernati”, odgovorila je ljubazno.
„Drago mi je š to smo se upoznali, Ebi”, rekao je Tomas uz osmeh. Ona
to nije primetila, ali Tomasov izraz je zapravo bio maska za ono š to je
stvarno radio: prouč avao je svaku njenu reč i pokret. Uvek je brinuo da ć e
naić i neko ko ć e nam zaljuljati već raskliman brod. Talasi nisu bili
dobrodošli, a Tomas je na sebe preuzeo smirivanje moguće oluje.
Tata to ne može da podnese, govorio je. I mi ostali smo morali da se
slož imo s tim. Kad bismo se naš li u nevolji, neko od nas ili svi zajedno,
odlazili smo kod Tomasa i on bi se za to pobrinuo pre nego š to tata sazna.
Godine brige o gomili grubih, divljih deč aka nač inile su od Tomasa č oveka
daleko pre nego š to se to oč ekivalo. Svi smo ga poš tovali zbog toga,
uključ ujuć i i oca, ali zbog te dugogodiš nje uloge naš eg zaš titnika
povremeno je umeo da bude ohol. Ali Ebi je stajala, nasmeš ena i nesvesna
činjenice da je meta, pod ispitivačkim okom porodičnog staratelja.
„Zaista lepo”, rekao je Trenton, dok mu je pogled tumarao po mestima
zbog kojih bih nekog drugog ubio.
Tata ga je pljesnuo po potiljku, a on je jauknuo.
„Šta sam rekao?”, upitao je i protrljao glavu.
„Izvoli, sedi, Ebi. Gledaj kako Trevu uzimamo novac”, rekao je Tajler.
Pridrž ao sam joj stolicu i ona je sela. Prostrelio sam Trentona
pogledom, a on mi je odgovorio samo namigivanjem. Pametnjaković.
„Poznavali ste Stjua Angera?”, upitala je Ebi, pokazujuć i na praš njavu
fotografiju.
Nisam verovao svojim ušima.
Tatine oči su zasjale. „Znaš ko je Stju Anger?”
Klimnula je glavom. „I moj tata je njegov obožavatelj.”
Tata je ustao i pokazao na obliž nju praš njavu sliku. „A ono tamo je Dojl
Branson.”
Osmehnula se. „Tata ga je jednom gledao kako igra. Neverovatan je.”
„Trevov deda je bio profesionalac. Mi ovde poker shvatamo veoma
ozbiljno.” Džim se nasmešio.
Ne samo da nije nikad spomenula da zna neš to o pokeru već sam je i
prvi put čuo da govori o svom ocu.
Dok smo posmatrali Trentona kako meš a i deli, pokuš ao sam da
zaboravim ono š to se upravo dogodilo. Sa dugim nogama, vitkim ali
savrš enim oblinama i krupnim oč ima, Ebi je bila č udesno lepa, ali zbog
toga š to je znala ko je Stju Anger postigla je ogroman uspeh u oč ima moje
porodice. Malo sam se uspravio na stolici. Nijedan od moje brać e neć e
moći da dovede devojku koja će to nadmašiti.
Trenton je podigao obrvu. „Hoćeš li da igraš, Ebi?”
Odmahnula je glavom. „Mislim da ne bi trebalo.”
„Ne znaš?”, upitao je tata.
Nagnuo sam se da je poljubim u čelo. „Igraj... naučiću te.”
„Možeš onda da se pozdraviš s novcem, Ebi.” Nasmejao se Tomas.
Stisnula je usne i zavukla ruku u taš nu, a zatim je izvukla dve
pedesetice. Predala ih je tati, pa je strpljivo sač ekala da joj ih zameni za
žetone. Trenton se nasmešio, željan da iskoristi njeno samopouzdanje.
„Imam poverenja u Trevisove veštine podučavanja”, rekla je.
Tejlor je zapljeskao. „Dođavola, to! Večeras ću se obogatiti!”
„Hajde da ovog puta poč nemo sa sitnim ulozima”, predlož io je otac i
izbacio žeton od pet dolara.
Trenton je podelio, a ja sam raširio Ebine karte. „Jesi li ikad igrala?”
„Proš lo je već mnogo vremena.” Klimnula je glavom. „Tablić se ne
računa, devojčice”, dobacio je Trenton, gledajući u svoje karte.
„Zač epi gubicu, Trente”, zarež ao sam i uputio mu brz, preteć i pogled
pre nego š to sam se vratio Ebinim kartama. „Traž iš već e karte, brojeve u
nizu i, ako imaš mnogo sreće, istu boju.”
Izgubili smo prvih nekoliko partija, ali onda je Ebi odbila da joj
pomažem. Tri ruke kasnije, razbila ih je a da nije ni trepnula.
„Sranje!”, cvileo je Trenton. „Mrzim početničku sreću!”
„Brzo uči, Treve”, rekao je tata preko cigare.
Otpio sam gutljaj piva, oseć ajuć i se kao kralj sveta. „Ponosan sam na
tebe, Golubice!”
„Hvala.”
„Oni koji ne umeju sami poduč avaju”, podsmehnuo se Tomas. „Baš
smešno, kretenu”, promrmljao sam.
„Donesi devojci pivo”, rekao je tata, a osmeh mu je podigao naduvane
obraze.
Rado sam skoč io, izvadio bocu iz friž idera i skinuo č ep pomoć u već
napukle površ ine stola. Nasmeš ila se kad sam stavio pivo pred nju i nije
oklevala da otpije tipičan, pravi muški gutljaj.
Rukom je obrisala usta, a onda je sačekala da tata uloži svoje žetone.
Cetiri ruke kasnije, iskapila je treć e pivo i paž ljivo osmotrila Tejlora.
„Na tebe je red, Tejlore. Bićeš beba ili ćeš uložiti kao muška-
Bivalo mi je sve tež e da suzbijem uzbuđenje i na nekim drugim
mestima. Dok sam je posmatrao kako pobeđuje moju brać u — i
pokeraš kog veterana kakav je bio moj otac — partiju za partijom, uzbudio
sam se. Nikad u ž ivotu nisam video tako seksi ž enu, a ta je sluč ajno bila
moja devojka.
„Jebiga”, rekao je Tejlor i uložio poslednje žetone.
„Sta imaš , Golubice?'“, upitao sam uz osmeh. Oseć ao sam se kao dete
na Božić.
„Tejlore?”, pozvala ga je Ebi, potpuno ravnoduš nog lica. Licem mu se
razlio širok osmeh. „Boja!” Nasmešio se i raširio karte po stolu.
Svi smo pogledali u Ebi. Oč ima je preletala preko muš karaca oko stola,
a onda je spustila karte na sto. „Gledajte i plač ite, momci! Keč evi i
osmice!”
„Ful? Šta je ovo, dođavola?”, zavapio je Trenton.
„Izvini. Oduvek sam ž elela to da kaž em”, zakikotala se i privukla svoje
žetone.
Tomasove oč i su se suzile. „Ovo nije samo poč etnič ka sreć a. Ona ume
da igra.”
Načas sam se zagledao u Tomasa. Nije skidao pogled sa Ebi.
Tada sam pogledao u nju. „Jesi li igrala ranije, Golubice?”
Stegla je usta i slegla ramenima, a ljupki osmeh joj je izvio uglove
usana. Zabacio sam glavu i prasnuo u smeh. Zaustio sam da kaž em kako
sam ponosan na nju, ali reč i su mi zapele zbog neobuzdanog smeha koji
mi je tresao č itavo telo. Nekoliko puta sam udario pesnicom po stolu,
pokušavajući da se priberem.
„Tvoja devojka nas je upravo opljač kala!”, povikao je Tejlor i uperio
prst u mene.
„NEMOGUĆE!”, zaječao je Trenton i ustao.
„Dobar plan, Trevise. Doveo si kartaroš ku ajkulu na pokeraš ko več e”,
rekao je tata i namignuo na Ebi.
„Nisam znao!”, branio sam se, vrteći glavom.
„Sereš”, rekao je Tomas, a očima je i dalje secirao moju devojku.
„Nisam!”, ponovio sam.
„Mrzim š to ovo moram da kaž em, brate. Ali mislim da sam se upravo
zaljubio u tvoju devojku”, izjavio je Tajler.
Odjednom sam prestao da se smejem i namrštio sam se. „Hej ti.”
„To je to. Bio sam blag prema tebi, Ebi, ali sad hoć u da povratim svoj
novac”, upozorio ju je Trenton.
Sedeo sam poslednjih nekoliko krugova i posmatrao kako momci
pokuš avaju da povrate novac. Ruku za rukom, Ebi ih je gazila. Nije se ni
pretvarala da im popušta.
Kad su moja brać a ostala bez prebijene pare, tata je objavio kraj, a Ebi
je vratila po sto dolara svima osim tati, koji nije želeo da ih uzme.
Uhvatio sam je za ruku i poveo je u sobu. Bilo mi je zabavno da je
gledam kako mi pelješ i brać u, ali malo me je razoč aralo to š to im je vratila
novac.
Stegla mi je ruku. „Šta nije u redu?”
„Upravo si poklonila četiristo dolara, Golubice!”
„Da je ovo bilo pokeraš ko več e u bratstvu Sigma tau, zadrž ala bih ih.
Ne mogu da opljačkam tvoju braću tek što sam ih upoznala.”
„Oni bi zadržali tvoj novac!”
„I ne bih ni okom trepnuo zbog toga”, dobacio je Tejlor.
Krajič kom oka sam uhvatio Tomasa kako posmatra Ebi s fotelje iz ugla
sobe. Bio je tiši nego obično.
„Zašto neprestano zuriš u moju devojku, Tomi?”
„Kako si rekla da se prezivaš?”, upitao je.
Nervozno se promeškoljila, ali nije odgovorila.
Obgrlio sam je oko struka i okrenuo se ka bratu, ne znajuć i na š ta tač no
cilja. Mislio je da nešto zna i spremao se da nešto preduzme.
„Abernati. Šta s tim?”
„Shvatam zaš to dosad nisi sklopio kockice, Treve, ali sad nemaš
izgovor”, izjavio je pun sebe.
„O čemu pričaš, jebote?”, upitao sam.
„Jesi li slučajno u srodstvu s Mikom Abernatijem?”, nastavio je Tomas.
Sve glave su se okrenule u iščekivanju Ebinog odgovora.
Usplahireno je provlačila prste kroz kosu. „Kako znate Mika?”
Još viš e sam izvio vrat ka njoj. „On je sluč ajno jedan od najboljih igrač a
pokera svih vremena. Da li ga ti poznaješ?”
„Otac mi je”, odgovorila je. Izgledala je kao da joj je bilo gotovo bolno
da odgovori.
Čitava prostorija je eksplodirala.
„JEBENO NEMOGUĆE!”
„ZNAO SAM!”
„UPRAVO SMO IGRALI S ĆERKOM MIKA ABERNATIJA!”
„MIK ABERNATI? BOŽE SVETI!”
Reči su mi odzvanjale u ušima, ali ipak mi je trebalo nekoliko trenutaka
da to obradim. Trojica moje brać a skakala su gore-dole i vriš tala, ali meni
se čitava soba zaledila a svet utišao.
Moja devojka, koja mi je sluč ajno bila i najbolji prijatelj, bila je ć erka
pokeraške legende — idola moje braće, oca, pa čak i dede.
Ebin glas me je vratio u sadaš njost. „Rekla sam vam, momci, da ne
treba da igram.”
„Da si spomenula da si ć erka Mika Abernatija, mislim da bismo te
shvatili mnogo ozbiljnije”, odvratio je Tomas.
Pogledala me je ispod trepavica, iščekujući reakciju.
„Ti si Srećna Trinaestica?”, upitah zbunjeno.
Trenton je ustao i uperio prst u nju. „Sreć na Trinaestica je u naš oj kuć i!
Da li je moguće? Jebeno ne mogu da poverujem!”
„Taj nadimak su mi dali novinari. A prič a nije baš sasvim tač na”, vrdala
je.
Cak i usred buč ne uskomeš anosti moje brać e, samo sam mislio na to
kako je jebeno seksi to š to mi je devojka maltene slavna lič nost. Još bolje,
bila je čuvena po nečemu neviđeno opakom.
„Moram da odvedem Ebi kući, momci”, izjavio sam.
Džim se zagledao u nju preko naočara. „Zašto nije tačna?”
„Nisam oduzela tati sreć u. Mislim, to je glupost.” Zakikotala se dok je
usplahireno uvijala kosu oko prsta.
Tomas je odmahnuo glavom. „Ne, Mik je dao taj intervju. Rekao je kako
mu je sreća presušila na tvoj trinaesti rođendan, u ponoć.”
„A tvoja počela”, dodao sam.
„Odgajili su te mafijaši!”, dodao je Trent, uzbuđeno se smeškajući.
„Uf... ne.” Nasmejala se. „Nisu me oni odgajili. Samo su č esto... bili u
blizini.”
„To je bila neviđena š teta — to š to je Mik blatio tvoje ime u svim
novinama. Bila si samo dete”, primetio je tata, odmahujuć i glavom. „To je
ipak bila početnička sreća”, rekla je.
Video sam joj po izrazu da je na ivici da umre od sramote usled tolike
pažnje.
„Uč ila si od Mika Abernatija”, izgovorio je tata, odmahujuć i glavom od
strahopoš tovanja. „Igrala si s profesionalcima, i pobeđivala, s trinaest
godina, zaboga.” Pogledao je u mene i nasmeš io se. „Ne kladi se protiv nje,
sine. Ona ne gubi.”
U mislima sam se odmah vratio na onu borbu kad se Ebi kladila protiv
mene, iako je znala da ć e izgubiti i morati da ž ivi sa mnom narednih
mesec dana. Sve vreme sam mislio kako joj nije stalo do mene i tek tada
sam shvatio kako to nije bila istina.
„Uf... moramo da krenemo, tata. Čao, momci.”
Jurio sam kroz ulice, provlač eć i se kroz saobrać aj. Sto se igla na
brzinometru brž e pela, to su me Ebine butine č vrš će stezale, zbog č ega
sam samo još više želeo da stignemo u stan.
Nije rekla ni reč kad sam parkirao harli i poveo je unutra; nije
progovarala ni dok sam joj pomagao da skine jaknu.
Pustila je kosu, a ja sam stajao i zadivljeno je posmatrao. Kao da je bila
druga osoba. Jedva sam čekao da je dohvatim.
„Znam da si ljut”, rekla je, pogleda uprtog u pod. „Izvini š to ti nisam
rekla, ali obično o tome ne pričam.”
Njene reč i su me zapanjile. „Ljut na tebe? Toliko sam napaljen da ne
vidim dobro. Upravo si opelješ ila one kretene od moje brać e a da nisi ni
trepnula, kod mog oca si dostigla status legende, i sad pouzdano znam da
si namerno izgubila onu opkladu koju smo sklopili pre borbe.”
„Ne bih tako rekla...”
„Zar si mislila da ćeš pobediti?”
„Pa... ne, ne baš”, počela je, skidajući cipele.
Jedva sam suzbijao osmeh koji mi se š irio licem. „Znač i, ž elela si da
budeš ovde sa mnom. Mislim da sam se upravo ponovo zaljubio u tebe.”
Ubacila je cipele u ormar. „Kako to da nisi ljut?”
Uzdahnuo sam. Mož da je trebalo da se naljutim. Ali jednostavno...
nisam. „Ovo je prilič no važ no, Golubice. Trebalo je da mi kaž eš . Ali
razumem zaš to nisi. Doš la si ovamo da pobegneš od svega toga. Kao da se
nebo otvorilo. Sad sve ima smisla.”
„Dakle, to je olakšanje.”
„Sreć na Trinaestica”, izgovorio sam, zgrabio je za porub majice i
prevukao joj je preko glave.
„Nemoj tako da me zoveš, Trevise. To nije lepo.”
„Jebeno si slavna, Golubice!” Otkopč ao sam joj farmerice i svukao joj ih
do članaka, a zatim joj pomogao da izađe iz njih.
„Otac me je mrzeo posle toga. I dalje me krivi za sve svoje neprilike.”
Brzo sam skinuo majicu i privukao je sebi, nestrpljiv da osetim njenu
kož u uz svoju. „Još ne mogu da poverujem da ć erka Mika Abernatija stoji
preda mnom. Sve vreme si bila sa mnom, a ja nisam imao pojma.”
Odgurnula me je. „Nisam ćerka Mika Abernatija, Trevise! To sam
ostavila za sobom. Ja sam Ebi! Samo Ebi!”, rekla je i otiš la do ormara.
Skinula je majicu s vešalice i obukla je.
„Oprosti. Malo sam opčinjen.”
„To sam samo ja!” Spustila je dlan na grudi, s prizvukom očaja u glasu.
„Da, ali...”
„Ali ništa. Kako me to gledaš ? Upravo zato ti i nisam rekla.” Zaž murila
je. „Neću više tako da živim, Treve. Čak ni s tobom.”
„Jao! Smiri se, Golubice. Hajde da ne preterujemo.” Privukao sam je u
zagrljaj, odjednom zabrinut za to kuda bi nas taj razgovor odveo. „Nije me
briga šta si bila niti šta više nisi. Samo želim tebe.”
„Onda nam je to zajedničko.”
Než no sam je povukao na krevet, a onda sam se priljubio uz nju,
udiš uć i blag miris cigare pomeš an s njenim š amponom. „Ti i ja protiv
celog sveta, Golubice.”
Sklupč ala se pored mene, oč ito zadovoljna mojim recima. Kad se
opustila na mojim grudima, uzdahnula je.
„Šta nije u redu?”, upitao sam.
„Ne želim da drugi saznaju, Treve. Nisam želela ni da ti saznaš.”
„Volim te, Ebi. Neć u to viš e spominjati, u redu? Tvoja tajna je sigurna
kod mene”, obećao sam i nežno joj poljubio slepoočnicu.
Protrljala mi je obraz o kož u i č vrsto sam je stegao. Događaji od te
več eri lič ili su mi na san. Prvi put odvedem devojku kuć i, a ispostavi se ne
samo da je ona ćerka čuvenog pokeraša već da bi nas sve mogla dovesti do
prosjač kog š tapa levom rukom. Bio sam izrod, a sad sam imao oseć aj da
sam konač no zadobio malo poš tovanja svoje starije brać e. I to sve zbog
Ebi.
Lež ao sam u krevetu budan, nesposoban da zaustavim misli dovoljno
dugo da bih zadremao. Ebino disanje se ujednačilo još pola sata ranije.
Mobilni mi je zasvetleo i zapiš tao jednom, javljajuć i da mi je stigla
poruka. Otvorio sam ga i smesta se namrš tio. Pokazalo se ime poš iljaoca:
Džejson Brazil.
Brate. Parker laje okolo.
Veoma paž ljivo sam izvukao ruku ispod Ebine glave da bih obema
rukama otkucao odgovor. Ko kaže?
Kažem ja, on sedi tu. Ma nemoj? Šta kaže?
Priča o Golubici. Siguran da želiš da znaš? Ne budi kreten. Priča kako ga
još zove. Nikako.
Pre je prič ao kako č eka da zajebeš , a ona samo č eka trenutak da te
šutne. Je li?
Upravo reč e kako mu je pre neki dan rekla da je nesreć na, ali da si ti
poludeo a ona se pitala kad da to uradi.
Da ona ne lež i pored mene, doš ao bih i razbio mu jebeno dupe. Nije
vredno. Svi znamo da sere. Svejedno sam ljut.
Čuo sam. Ne brini zbog budale. Tvoja devojka je pored tebe.
Da Ebi nije spavala pored mene, skoč io bih na motor, otiš ao pravo u
kuć u Sigma tau i razbio mu vilicu od pet hiljada dolara. Mož da bih mu
izlupao i porše.
Tek je pola sata kasnije bes prestao da mi protresa telo. Ebi se nije ni
pomerila. Onaj isti blagi zvuk koji je ispuš tala iz nosa dok je spavala
doprineo je da mi srce uspori i ubrzo sam mogao ponovo da je zagrlim i da
se opustim.
Ebi nije zvala Parkera. Da je nesreć na, rekla bi mi. Duboko sam
udahnuo, posmatrajući senku drveta kako pleše po zidu.
„Nije valjda”, rekao je Šepli usred koraka
Devojke su nas ostavile u stanu i otiš le da kupe haljine za ž urku
parova, pa sam nagovorio Seplija da nas odveze do obliž nje prodavnice
nameštaja.
„I te kako jeste.” Okrenuo sam telefon ka njemu da vidi. „Brazil mi je
sinoć slao poruke i ocinkario ga.”
Uzdahnuo je i zavrteo glavom. „Morao je znati da ć eš saznati. Mislim...
kako ne bi? Oni momci su veće tračare od devojaka.”
Zaustavio sam se kod kauč a koji mi je privukao pogled. „Kladim se da
je zato to i uradio. Nadao se da ću čuti.”
Sepli je klimnuo glavom. „Budimo iskreni. Stari ti bi pobesneo od
ljubomore i oterao je pravo u Parkerove ruke.”
„Đubre”, izgovorio sam kad nam je prišao prodavač.
„Dobro jutro, gospodo. Mogu li da vam pomognem da nađete neš to
određeno?”
Sepli se spustio na kauč , a zatim je nekoliko puta odskoč io pre nego
što je klimnuo glavom. „Odobravam.”
„Dobro. Uzeću ovaj”, rekao sam.
„Uzećete ga?”, upitao je, pomalo iznenađeno.
„Da”, potvrdio sam, i sam iznenađen njegovom reakcijom.
„Isporučujete li?”
„Da, gospodine. Da li biste želeli da saznate cenu?”
„Piše ovde, zar ne?”
„Dakle, uzimam. Gde da platim?”
„Ovamo, gospodine.”
Prodavač je bezuspeš no pokuš avao da me nagovori da kupim još neke
komade uz kauč, ali trebalo je da kupim još neke stvari tog dana.
Sepli im je dao naš u adresu, a prodavač mi je zahvalio na tome š to sam
bio najbrži kupac godine.
„Kuda sad idemo?”, upitao je, pokuš avajuć i da održ i korak sa mnom do
čardžera.
„Kod Kalvina.”
„Uradićeš novu tetovažu?”
„Da.”
Oprezno me je osmotrio. „Šta radiš, Treve?”
„Ono što sam uvek govorio da ću uraditi kad upoznam pravu devojku.”
Sepli je stao ispred suvozač kih vrata. „Nisam siguran da je to dobra
zamisao. Zar ne misliš da bi trebalo prvo da razgovaraš s Ebi o tome...
znaš, da ne pošizi.”
Namrštio sam se. „Možda bi rekla 'ne'.”
„Bolje je da kaž e 'ne' nego da ti to uradiš a ona pobegne iz stana zato
š to si je uplaš io. Sve se dobro odvija između vas. Zaš to ne pustiš da se
stvari neko vreme odvijaju same po sebi?”
Spustio sam mu ruke na ramena: „To uopš te ne lič i na mene.” Zatim
sam ga pomerio u stranu.
Sepli je optrč ao oko čardžera, pa se zavukao na mesto vozač a.
„Zadržavam zvaničan stav da je to loša zamisao.”
„Shvatio sam.”
„Kuda onda?”
„Kod Stajnera.”
„U juvelirnicu?”
„Da.”
„Zašto, Trevise?”, upitao me je, ozbiljnijim glasom. „Videćeš.”
Zavrteo je glavom. „Pokušavaš li da je oteraš?”
„Dogodiće se, Šepe. Samo želim da to uzmem. Kad dođe pravo vreme.”
„Pravo vreme neć e skoro doć i. Ja sam toliko zaljubljen u Ameriku da mi
ponekad dode da poludim, ali još nismo dovoljno zreli za to sranje,
Trevise. I... šta ako kaže 'ne'?”
Zaš krgutao sam zubima. „Neć u je pitati dok ne budem siguran da je
spremna.”
Iskrivio je usta. „Baš kad pomislim da ne mož eš biti ludi, uradiš neš to
novo da me podsetiš kako si ludi od najluđeg.”
„Cekaj da vidiš kamen koji ć u da kupim.” Polako je izvio vrat k meni.
„Već si bio tamo, zar ne?” Nasmešio sam se.
DEVETNAESTO POGLAVLJE
Stigao je tatica
Petak, dan ž urke parova, tri dana poš to se Ebi nasmeš ila zbog novog
kauč a, a zatim, nekoliko minuta kasnije, poč ela da mi prigovara zbog
novih tetovaža.
Devojke su otiš le da obave ono š to devojke inač e rade pre ž urke
parova, a ja sam sedeo na stepenicama ispred stana i č ekao da Toto obavi
nuždu.
Neznano zaš to, ž ivci su mi bili krajnje napeti. Već sam bio popio
nekoliko gutljaja viskija da se smirim, ali nije vredelo.
Zurio sam u svoj zglavak, u nadi da je taj loš predoseć aj samo laž na
uzbuna. Kad sam naredio Totu da pož uri jer je napolju prokleto hladno,
natrćio se i obavio posao.
„Bilo je krajnje vreme, maleni!”, izjavio sam i pokupio ga.
„Upravo sam zvao cvećaru. Dobro, cvećare. Prva nije imala dovoljno.”
Nasmeš io sam se. „Devojke ć e se upiš kiti. Jesi li se pobrinuo za to da
nam isporuka stigne pre nego što se vrate?”
„Jesam.”
„Šta ako se rano vrate?”
„Neće one skoro.”
Klimnuo sam glavom.
„Hej”, rekao je Sepli, s poluosmehom. „Jesi li nervozan zbog ovoga
večeras?”
„Ne”, odgovorio sam, mršteći se.
„Jesi, i ti si, pičko! Nervozan si zbog žurke!”
„Ne budi glup”, rekao sam i povukao se u sobu.
Crna koš ulja mi je već bila ispeglana i č ekala je na veš alici. Nije bila
ništa posebno - obična košulja s kopčanjem spreda.
Ta ž urka parova mi je bila prva, da, i prvi put sam iš ao sa svojom
devojkom, ali stomak mi se vezao u č vor zbog neč eg drugog. Zbog neč eg
š to nisam mogao tač no da odredim. Kao da nas je neš to straš no vrebalo iz
bliske budućnosti.
I dalje napet, vratio sam se u kuhinju i nasuo još jedan viski. Kad se
zač ulo zvono na vratima, podigao sam pogled sa š anka i ugledao Seplija
kako trči iz svoje sobe kroz dnevnu, s peškirom oko struka.
„Mogao sam i ja.”
„Da, ali onda bi morao da prestaneš da cmizdriš u džim bim”,
progunđao je i uhvatio se za vrata. Omanji č ovek je doneo dva ogromna
buketa, veća i od njega samog.
„Uf, da... ovuda, momče”, pozvao ga je Šepli i šire otvorio vrata.
Deset minuta kasnije, stan je poč eo da lič i na ono š to sam zamislio.
Palo mi je na pamet da kupim Ebi cveć e pre ž urke, ali jedan buket nije bio
dovoljan.
Baš kad je jedan momak za isporuku otiš ao, doš ao je drugi. Kad su
svaku površ inu u stanu ponosno prekrivala najmanje dva-tri raskoš na
buketa od crvenih, ruž ič astih, ž utih i belih ruž a, Sepli i ja smo bili
zadovoljni.
Na brzinu sam se istuš irao i obrijao, i baš sam oblač io farmerice kad je
motor honde glasno zabrujao na parkirališ tu. Nekoliko trenutaka poš to se
isključio, Amerika je uletela kroz vrata, a za njom i
Ebi. Odmah su reagovale na cveć e, a Sepli i ja smo se kezili kao dve
budale dok su one cičale od oduševljenja.
Sepli se ponosno osvrnuo po sobi. „Otiš li smo da vam kupimo dva
cveta, ali obojica smo pomislili da po jedan buket neće biti dovoljan.”
Ebi mi je obavila ruke oko vrata. „Vas dvojica ste... predivni. Hvala
vam.”
Pljesnuo sam je po dupetu i zadrž ao dlan na blagoj oblini tik iznad
butine. „Još pola sata do žurke, Golubice.”
Devojke su se oblač ile u Seplijevoj sobi dok smo ih mi č ekali. Meni je
trebalo č itavih pet minuta da zakopč am koš ulju, pronađem kaiš i navuč em
čarape i cipele. Ali devojkama je trebala čitava prokleta večnost.
Sepli je nestrpljivo pokucao na vrata. Zurka je poč ela petnaest minuta
ranije.
„Vreme je za polazak, dame”, pozvao ih je.
Amerika je izaš la u haljini pripijenoj kao da joj je druga kož a, a Sepli je
zviznuo i smesta se ozareno osmehnuo.
„Gde je Ebi?”, upitao sam.
„Ima poteškoća s cipelom. Izaći će za tren”, objasnila je.
„Neizvesnost me ubija, Golubice!”, doviknuo sam.
Vrata su zaš kripala i Ebi je izaš la, meš koljeć i se u kratkoj beloj haljini.
Kosa joj je bila sklonjena u stranu, a grudi su joj, iako paž ljivo sakrivene,
bile naglašene tesno skrojenom tkaninom.
Amerika me je gurnula laktom i zatreptao sam. „Gospode bože.”
„Hoćeš li da odlepiš?”, upitala me je Amerika.
„Nisam odlepio — izgleda neverovatno.”
Ebi se vragolasto smeš kala, a zatim se lagano okrenula da pokaž e
dubok izrez na leđima.
„Dobro, sad ć u da odlepim”, rekao sam, pa sam joj priš ao i okrenuo je
da je sakrijem od Šeplijevog pogleda.
„Ne sviđa ti se?”, pitala je.
„Treba ti jakna.” Otrč ao sam do veš alice i ž urno joj prekrio ramena
kaputom.
„Ne može to da nosi celu noć, Treve”, zakikotala se Amerika.
„Divno izgledaš , Ebi”, ubacio se Sepli, pokuš avajuć i da se izvini za moje
ponašanje.
„Istina je”, rekao sam u oč ajnič kom pokuš aju da me č uje i razume a da
se ne posvađamo. „Izgledaš neverovatno... ali ne mož eš ić i u tome. Suknja
ti je... au, noge su ti... suknja ti je prekratka i to je samo pola haljine! Nema
ni leđa!”
„Tako je napravljena, Trevise.” Ebi se smešila. Bar se nije naljutila.
„Vas dvoje, izgleda, živite za to da mučite jedno drugo”, mrštio se Šepli.
„Imaš li dužu haljinu?”, upitao sam.
Spustila je pogled. „U stvari, vrlo je smerna spreda. Samo na leđima
otkriva dosta kože.”
„Golubice”, rekao sam, ustuknuvš i, „ne ž elim da se ljutiš , ali ne mogu
takvu da te odvedem u bratstvo. Potući ću se u prvih pet minuta.”
Nagnula se i poljubila mi usne. „Verujem u tebe.”
„Ova noć će biti grozna”, zaječao sam.
„Ova noć će biti čarobna”, ispravila me je Amerika, uvređeno.
„Pomisli samo kako ć e je kasnije biti lako skinuti”, rekla je Ebi. Izdigla
se na prste da bi me poljubila u vrat.
Pogledao sam u tavanicu i potrudio se da me njene usne, lepljive od
sjaja, ne uzdrmaju. „U tome i jeste nevolja. I svi ostali frajeri upravo ć e to
pomisliti.”
„Ah ti ć eš jedini imati priliku da to i otkriješ ”, zapevuš ila je. Kad nisam
odgovorio, odmakla se da me pogleda u oč i. „Zaista hoć eš da se
presvučem?
Osmotrio sam joj lice i sve ostale delove tela, a onda sam uzdahnuo.
„Šta god da obučeš, izgledaš prelepo. Samo treba na to da se naviknem, je l’
tako?” Slegla je ramenima, a ja sam odmahnuo glavom. „Dobro, već
kasnimo. Idemo.”
Grlio sam je dok smo prelazili preko travnjaka iduć i ka kuć i bratstva
Sigma tau. Drhtala je, pa sam brzo i nespretno hodao uz nju da bih je
sklonio s hladnoć e š to brž e, koliko su joj visoke potpetice to dozvoljavale.
Cim smo proš li kroz masivna drvena vrata, ubacio sam cigaretu u usta da
bih se š to bolje uklopio u izmaglicu kakva je obič no vladala na ž urkama
bratstva. Bas iz zvuč nika u prizemlju udarao je u ritmu lupanja srca pod
našim nogama.
Poš to smo se Sepli i ja pobrinuli za kapute svojih devojaka, poveo sam
Ebi u kuhinju, a Sepli i Amerika su krenuli za nama. Stajali smo s pivom u
rukama i sluš ali Dž eja Grubera i Breda Pirsa kako raspravljaju o mojoj
poslednjoj borbi. Leksi se uhvatila za Bredovu koš ulju — oč ito su joj
muški razgovori bili dosadni.
„Brate, tetovirao si devojč ino ime na zglavku? Sta te je spopalo da to
uradiš?”, čudio se Bred.
Okrenuo sam ruku da pokaž em Ebino ime. „Lud sam za njom”,
odgovorio sam i pogledao u Ebi.
„Jedva je i poznaješ”, podsmehnula se Leksi.
„Poznajem je.”
Krajič kom oka sam primetio da Sepli vodi Ameriku ka stepenicama, pa
sam uhvatio Ebi za ruku i krenuo za njima. Naž alost, i Bred i Leksi su to
uč inili. Svi smo zajedno siš li stepenicama u podrum, a muzika je svakim
korakom postajala sve glasnija.
Cim sam stao na poslednji stepenik, di-dž ej je pustio sporu pesmu. Bez
oklevanja sam povukao Ebi na betonski plesni podijima, oivič en
nameštajem odguranim u stranu zbog žurke.
Ebina glava se savrš eno namestila na moj vrat. „Drago mi je š to dosad
nisam dolazio na ovakve događaje”, rekao sam joj u uho. „Dobro je š to sam
doveo samo tebe.”
Naslonila mi je obraz na grudi i prstima mi stegnula ramena.
„Svi zure u tebe u toj haljini”, primetio sam. „Mož da i jeste kul... biti s
devojkom koju svi žele.”
Odmakla se da bi naglaš eno zakolutala oč ima. „Ne ž ele me. Radoznali
su da otkriju zaš to me ti ž eliš . Uostalom, ž alim svakoga ko misli da ima
šanse. Beznadežno sam i potpuno zaljubljena u tebe.”
Kako je uopš te mogla da se pita? „Znaš li zaš to te ž elim? Nisam ni znao
da sam izgubljen dok me ti nisi pronaš la. Nisam znao š ta znač i biti sam
sve do prve noć i koju sam proveo bez tebe u krevetu. Ti si jedino š to sam
uradio ispravno. Ti si ono što sam čekao, Golubice.”
Podigla je ruke da bi mi obuhvatila lice, a ja sam obavio ruke oko nje i
odigao je s poda. Usne su nam se než no spojile i, dok me je ljubila, tim
poljupcem sam joj ć utke stavljao do znanja koliko je volim, jer samo
rečima to nikad ne bih umeo da izrazim kako treba.
Nakon nekoliko pesama i jednog neprijateljskog ali zabavnog trenutka
između Leksi i Amerike, odluč io sam da je pravi trenutak da krenemo
gore. „Hajde, Golubice. Moram da zapalim.”
Ebi je poš la za mnom na sprat. Pobrinuo sam se da zgrabimo njen
kaput pre nego š to smo krenuli ka balkonu. Cim smo izaš li, zastao sam,
kao i Ebi, i Parker, i devojka razmazane šminke koju je opipavao.
Prvi korak je nač inio Parker, koji je izvadio ruku ispod devojč ine
suknje.
„Ebi”, rekao je, iznenađen i zadihan. „Zdravo, Parkeru”, pozdravila ga
je, potiskujuć i smeh. „Kako, uf... kako si?” Ljubazno se nasmeš ila. „Odlič no,
ti?”
„Uf — pogledao je u svoju devojku — „Ebi, ovo je Amber. Amber... Ebi.”
„Ebi Ebi?”, upitala je.
Parker je klimnuo glavom kratko i s nelagodom. Amber se rukovala s
njom sa izrazom gađenja, a zatim je odmerila i mene kao da se upravo
susrela s neprijateljem. „Drago mi je što smo se upoznali... valjda.”
„Amber”, upozorio ju je Parker.
Kratko sam se nasmejao, a zatim sam im otvorio vrata da bi mogli da
udu. Parker je zgrabio Amber za ruku i povukao se u kuću.
„Ovo je bilo... neprijatno”, rekla je Ebi, odmahujući glavom i obgrlivši se
rukama. Pogledala je preko ruba terase na nekoliko parova kojima nije
smetao zimski vetar.
„Bar je prestao da se uporno trudi da te vrati”, rekao sam uz osmeh.
„Mislim da nije toliko pokuš avao da me vrati koliko da me odvoji od
tebe.”
„Odvezao je jednom jednu devojku iz mog stana. Sad se ponaš a kao da
mu je običaj da naiđe i spase svaku brucoškinju koju kresnem.”
Ebi me je pogledala krajič kom oka. „Jesam li ti ikad rekla koliko
prezirem tu reč?”
„Izvini”, rekao sam i privukao je. Zapalio sam cigaretu i duboko
udahnuo, okreć uć i ruku. Fine ali guste linije mastila izvijale su se u reč
Golubica. „Zar nije č udno to š to mi ova tetovaž a nije samo nova omiljena,
već što osećam i olakšanje što je tu?”
„Prilič no je uvrnuto”, slož ila se. Oš inuo sam je pogledom, a ona se
nasmejala. „Salim se. Ne mogu reć i da razumem, ali slatko je... na nač in
Trevisa Medoksa.”
„Ako se oseć am tako dobro zbog toga š to imam ovo na ruci, ne mogu
ni da zamislim kakav će biti osećaj kad ti budem stavio prsten.”
„Trevise...
„Za č etiri godine, mož da pet”, nastavio sam, prekorevajuć i se u sebi
što sam otišao tako daleko.
Udahnula je. „Treba da usporimo. Mnogo, mnogo da usporimo.”
„Ne počinji, Golubice.”
„Ako nastavimo ovim tempom, bić u bosa i trudna pre nego š to
diplomiram. Nisam spremna da se uselim kod tebe, nisam spremna za
prsten, i sigurno nisam spremna da se skrasim.”
Než no sam je uhvatio za ramena. „Ovo nije govor 'Zelim da se viđam s
drugima', zar ne? Zato što neću da te delim. Nema jebene šanse.”
„Ne želim nikog drugog”, rekla je ogorčeno.
Opustio sam se i pustio joj ramena, pa sam se okrenuo da se uhvatim
za ogradu. „Šta onda govoriš?”, upitao sam, strepeći od odgovora.
„Kažem da moramo da usporimo. To je sve što imam da kažem.”
Klimnuo sam glavom, ojađen.
Ebi me je uhvatila za ruku. „Ne ljuti se.”
„Cini mi se da pravimo jedan korak napred a dva nazad, Golubice. Kad
god pomislim da smo se slož ili, ti podigneš zid. Ne shvatam... već ina
devojaka proganja svoje momke da imaju ozbiljnu vezu, da razgovaraju o
osećanjima, da načine sledeći korak...”
„Mislila sam da smo već ustanovili da ja nisam većina devojaka!”
Nezadovoljno sam spustio glavu. „Umoran sam od nagađanja. Kuda
ovo vodi, po tvom mišljenju, Ebi?”
Pritisnula mi je usne na majicu. „Kad razmiš ljam o buduć nosti, vidim
tebe.”
Zagrlio sam je, a svaki miš ić u telu smesta mi se opustio od tih reč i.
Oboje smo posmatrali kako se noć ni oblaci pomeraju preko mrač nog neba
bez zvezda. Smeh i ž amor pod nama izmamili su joj osmeh. Gledao sam,
kao i ona, ljude kako pristiž u na ž urku, ž urno ulazeć i š ćuć ureni jedno uz
drugo.
Prvi put tog dana, loš predoseć aj koji me je pratio tog dana poč eo je da
bledi.
„Ebi! Tu si! Svuda te traž im!”, rekla je Amerika kad je nahrupila kroz
vrata. Drž ala je mobilni. „Upravo sam razgovarala s tatom. Sinoć ih je zvao
Mik.”
Ebi je nabrala nos. „Mik? Zašto bi ih zvao?”
Amerika je podigla obrve. „Tvoja majka mu je stalno spuš tala
slušalicu.”
„Šta je hteo?”
Amerika je stegla usne. „Da sazna gde si.”
„Nisu mu rekli, zar ne?”
Amerikino lice se snuž dilo. „Otac ti je, Ebi. Tata je smatrao da ima
pravo da zna.”
„Doć i ć e ovamo”, izgovorila je Ebi, a u glasu joj je rasla panika. „Doć i ć e
ovamo, Mer!”
„Znam! Zao mi je!” Amerika je pokuš avala da uteš i drugaricu. Ebi se
odmakla od nje i prekrila lice rukama.
Nisam bio siguran š ta se deš ava, dođavola, ali dotakao sam joj ramena.
„Neće te povrediti, Golubice”, rekao sam. „Neću mu dozvoliti.”
„Nać i ć e on nač in”, rekla je Amerika, ž alosno gledajuć i u Ebi. „Uvek je
tako.”
„Moram da odem odavde.” Cvrsto je obavila kaput, a zatim je uhvatila
kvake na dvostrukim vratima. Bila je previš e uznemirena da bi usporila
dovoljno da kvake prvo spusti pa da otvori vrata. Dok su joj se suze slivale
niz obraze, spustio sam svoje ruke na njene. Poš to sam joj pomogao da
otvori vrata, pogledala me je. Nisam bio siguran jesu li joj se obrazi
zarumeneli od stida ili od hladnoće, ali samo sam želeo da to odagnam.
Uzeo sam je pod ruku i zajedno smo proš li kroz kuć u i niza stepenice,
probivš i se kroz gomilu do ulaznih vrata. Hodala je brzo, u oč ajnič koj ž elji
da se domogne bezbednog stana. O Miku Abernatiju sam č uo samo
pohvale na rač un njegovog pokeraš kog umeć a, i to od svog oca. Dok sam
posmatrao Ebi kako trč i kao preplaš ena devojč ica, zamrzeo sam svaki
trenutak koji je moja porodica protraćila diveći mu se.
Usred koraka, Amerika je podigla ruku i zgrabila Ebi za kaput. „Ebi!”,
prošaputala je i pokazala na grupicu ljudi.
Okupili su se oko starijeg, neurednog č oveka, neobrijanog i prljavog do
te mere da je izgledao onako kako je mirisao. Pokazivao je na kuć u, sa
sličicom u ruci. Parovi su klimali glavama i raspravljali o fotografiji.
Ebi je pojurila prema č oveku i istrgla mu sliku iz ruke. „Sta, dođavola,
radiš ovde?”
Pogledao sam u sliku u njenoj ruci. Nije mogla imati viš e od petnaest,
koš čata, s tankom kosom i tuž nim oč ima. Mora da je bila nesreć na. Nije ni
čudo što je želela da pobegne.
Tri para oko njega su se povukla. Pogledao sam u njihova zapanjena
lica, a zatim sač ekao da č ovek odgovori. Bio je to prokleti Mik Abernati.
Prepoznao sam ga po nepogreš ivim oš trim oč ima usađenim u to prljavo
lice.
Sepli i Amerika su stali pored Ebi. Ja sam je otpozadi uhvatio za
ramena.
Mik je pogledao u Ebinu haljinu i nezadovoljno coknuo jezikom. „Dakle,
Kolačiću. Možeš odvesti devojku iz Vegasa...”
„Zavež i. Zavež i, Mik. Samo se okreni” — pokazala je iza njega — „i vrati
se odakle si došao, gde god to bilo. Ne želim te ovde.”
„Ne mogu, Kolačiću. Potrebna mi je tvoja pomoć.”
„Šta još ima novo?”, podsmehnula se Amerika.
Mik je skupio oč i na nju, a potom je ponovo preusmerio paž nju na
ćerku. „Baš lepo izgledaš. Odrasla si. Ne bih te prepoznao na ulici.”
Uzdahnula je. „Šta želiš?”
Podigao je ruke i slegao ramenima. „Izgleda da sam se uvalio u nevolje,
mališa. Starom tati je potrebna lova.” Čitavo telo joj se ukočilo. „Koliko?”
„Iš lo mi je dobro, zaista. Samo sam morao da pozajmim malo da bih se
pokrenuo... znaš.”
„Znam”, prasnula je. „Koliko ti treba?”
„Dvadeset pet.”
„Sranje, Mik, dve i po hiljade? Ako ć eš se izgubiti odavde... odmah ć u ti
ih dati”, rekao sam i izvadio novčanik.
„Misli na dvadeset pet hiljada”, objasnila mi je Ebi hladnim glasom.
Mik me je odmerio, od lica do cipela. „Ko je ovaj klovn?”
Obrve su mi se podigle s novč anika i nagonski sam se nagnuo ka svom
plenu. Zaustavljali su me jedino Ebina sitna prilika između nas i saznanje
da je taj odvratni č oveč uljak njen otac. „Sad vidim zaš to se pametan č ovek
kao što ste vi ponižava i traži džeparac od svoje ćerke tinejdžerke.”
Pre nego š to je Mik progovorio, Ebi je izvukla mobilni. „Kome duguješ
ovog puta, Mik?”
Počešao se po masnoj prosedoj kosi. „Pa smešna je priča, Kolačiću...”
„Kome?” viknula je Ebi.
„Beniju.”
Ebi se naslonila na mene. „Beniju? Duguješ Beniju? Sta si, dođavola...”
Zać utala je. „Nemam toliko novca, Mik.” Nasmeš io se. „Neš to mi govori da
imaš.”
„Pa nemam! Ovog puta si stvarno zabrljao, zar ne? Znala sam da neć eš
stati dok ne nastradaš!”
Promeškoljio se; nadmeni osmeh mu je nestao s lica. „Koliko imaš?”
„Jedanaest hiljada. Štedela sam za auto.”
Amerika je pogledala ka meni. „Gde si nabavila jedanaest hiljada
dolara, Ebi?”
„Na Trevisovim borbama.”
Vukao sam je za ramena dok me nije pogledala. „Zaradila si jedanaest
hiljada dolara na mojim borbama? Kad si se kladila?”
„Adam i ja smo imali sporazum”, rekla je neobavezno.
Mikove oč i su odjednom ož ivele. „Mogla bi to da udvostruč iš za vikend,
Kolač ić u. Mogla bi da mi nabaviš dvadeset pet do nedelje, pa Beni neć e
poslati svoje siledžije na mene.”
„Ostać u bez ič ega, Mik. Moram da platim š kolarinu”, rekla je Ebi, s
prizvukom tuge u glasu.
„O, povratićeš ti to očas posla”, rekao je i nehajno odmahnuo rukom.
„Kad ti je krajnji rok?”, upitala ga je.
„Ponedeljak ujutru. Ponoć”, odgovorio je bezobzirno.
„Ne moraš da mu daš ni jebeni cent, Golubice”, dobacio sam.
Mik je dohvatio Ebin drugin zglavak. „To je najmanje š to mož eš da
učiniš! Ne bih ni bio u neprilici da nije bilo tebe!”
Amerika je odgurnula njegovu ruku, a zatim i njega. „Da se nisi usudio
da ponovo poč neš s tim sranjem, Mik! Nije te ona naterala da pozajmljuješ
novac od Benija!”
Mik je prostrelio Ebi pogledom. Blesak mrž nje u oč ima uniš tio je svaku
vezu koju je imao s njom kao sa ć erkom. „Da nije bilo nje, imao bih svoj
novac. Sve si mi uzela, Ebi. Nemam ništa!”
Ebi je prigušila jecaj. „Nabaviću ti novac za Benija do nedelje. Ali, kad to
uč inim, hoć u da me prokleto ostaviš na miru. Neć u ponovo ovo da radim,
Mik. Odsad pa nadalje, čuješ li me? Dalje. Od. Mene.”
Stisnuo je usne i klimnuo glavom. „Neka bude po tvome, Kolačiću.”
Ebi se okrenula i pošla ka kolima.
Amerika je uzdahnula. „Spakujte torbe, momci. Idemo u Vegas.”
Krenula je ka čardžeru, a Šepli i ja smo stajali ukočeni.
„Čekaj. Šta?” Pogledao je u mene. „Las Vegas — Vegas? U Nevadi?”
„Tako izgleda”, rekao sam i zavukao ruke u dž epove. „Upravo ć emo
rezervisati avionske karte za Vegas”, izgovorio je Sepli, i dalje
pokušavajući da shvati šta se dešava. „Da.”
Sepli je priš ao da otvori Ameriki vrata i pusti nju i Ebi u auto, pa ih je
bezizrazno zalupio. „Nikad nisam bio u Vegasu.”
Đavolast osmeh mi je iskrivio ugao usana. „Izgleda da je doš ao
trenutak da i to isprobamo.”
DVADESETO POGLAVLJE
Nekad pobediš, nekad izgubiš
Ebi je vrlo malo govorila dok se pakovala, a još manje na putu do

aerodroma. Uglavnom je zurila uprazno, osim kad bismo je neš to pitali.
Nisam bio siguran da li se davi u oč aju ili se samo usredsredila na
predstojeći izazov.
Dok smo se prijavljivali u hotel, Amerika je obavljala sve razgovore,
mašući lažnom ličnom kartom, kao da je to radila već hiljadu puta.
Tada mi je palo na pamet da verovatno i jeste. U Vegasu su i nabavile
te besprekorne lič ne karte, a i Ameriku nikad nije brinulo to š ta Ebi mož e
da podnese a šta ne. Sve su to one već videle, u srcu grada greha.
Sepli je oč igledno bio turista i, zabač ene glave, zevao je u raskoš nu
tavanicu. Ubacili smo prtljag u lift i privukao sam Ebi u naručje.
„Jesi li dobro?”, upitao sam i spustio joj usne na slepooč nicu. „Ne ž elim
da budem ovde”, procedila je.
Vrata su se otvorila i ukazala se slož ena š ara tepiha koji se prostirao
hodnikom. Amerika i Sepli su otiš li u jednom pravcu, a Ebi i ja u drugom.
Naša soba je bila na kraju hodnika.
Ebi je gurnula ključ -karticu u prorez i otvorila vrata. Soba je bila tolika
da je ogroman krevet na sredini delovao malo.
Ostavio sam kofer kraj zida, pa sam pritiskao sve prekidač e dok se
deblja zavesa nije razdvojila i otkrila jarka, treperava svetla i saobrać aj
Las Vegasa. Drugo dugme je pomerilo i obične zavese.
Ebi nije obrać ala paž nju na prozor. Nije ni podigla pogled. Taj sjaj i to
zlato su za nju odavno izgubili privlačnost.
Spustio sam ruč ni prtljag na pod i osvrnuo se po sobi. „Ovo je lepo, zar
ne?” Prostrelila me je pogledom. „Šta?”
Jednim potezom je otvorila kofer i zavrtela glavom. „Nismo na
odmoru, Trevise. Ne bi ni trebalo da budeš ovde.”
U dva koraka sam se naš ao iza nje i obgrlio je oko struka. Tu je bila
drugač ija, ali ja nisam. I dalje je mogla da rač una na mene, mogao sam da
je zaštitim od duhova iz prošlosti.
„Idem tamo kuda ideš i ti”, odgovorio sam.
Naslonila mi je glavu na grudi i uzdahnula. „Moram da siđem u salu. Ti
možeš da ostaneš ovde ili da izađeš na šetalište. Vidimo se kasnije, važi?
„Idem s tobom.”
Okrenula se ka meni. „Ne želim da budeš tamo, Treve.”
Nisam to očekivao od nje, naročito ne toliko hladan ton.
Dodirnula mi je ruku. „Ako treba da osvojim č etrnaest hiljada dolara za
jedan vikend, moram da se koncentriš em. Ne sviđam se sebi onakva kakva
ću biti za tim stolovima i ne želim da ti to vidiš, u redu?”
Sklonio sam joj kosu iz oč iju i poljubio je u obraz. „Dobro, Golubice.”
Nisam mogao da se pretvaram da razumem š ta je mislila, ali poš tovao
sam njenu želju.
Amerika je pokucala na vrata i uš etala u onoj tesnoj haljini koju je
nosila i na ž urki parova. Bila je na vrtoglavim potpeticama, a stavila je i još
dva sloja šminke. Izgledala je deset godina starije.
Mahnuo sam joj i dohvatio dodatnu karticu sa stola. Amerika je već
pripremala Ebi za to več e i podsetila me je na trenera koji priprema svog
borca za važan bokserski meč.
Sepli je stajao u hodniku i zurio u tri posluž avnika napola pojedene
hrane, koja su na podu ostavili gosti iz sobe preko puta.
„Šta želiš da radimo prvo?”, pitao sam.
„Sasvim sigurno se neću udati za tebe.”
„Jebeno si smešan. Idemo dole.”
Vrata lifta su se otvorila i hotel je ož iveo. Hodnici kao da su bili vene, a
ljudi krv. Grupe ž ena odevenih kao porno-zvezde, porodice, stranci,
povremena momač ka zabava i zaposleni u hotelu koji su iš li jedni za
drugima u organizovanom metežu.
Trebalo nam je mnogo vremena da prođemo pored prodavnica koje su
se nalazile na izlazima i stignemo do bulevara, ali konač no smo izbili na
ulicu i hodali dok nismo ugledali gomilu sakupljenu ispred jednog kazina.
Fontane su radile i svirale neku patriotsku pesmu. Sepli je bio opč injen,
gotovo nesposoban da se pomeri dok je posmatrao kako voda pleš e i
prska.
Mora da smo uhvatili poslednja dva minuta, jer su se svetla uskoro
prigušila, voda se zapenušala, a gomila se smesta razišla.
„Šta se tu dešavalo?”, upitao sam.
Šepli je i dalje zurio u sad mirno jezerce. „Ne znam, ali bilo je baš kul.”
Ulice su bile prepune dvojnika Elvisa i Majkla Dž eksona, igrač ica i
likova iz crtanih ilmova, i svi su bili spremni da se slikaju za novac. U
jednom trenutku sam zač uo leprš anje, a onda sam odredio odakle dolazi.
Muš karci su stajali na ploč niku i listali svež njeve kartica u rukama. Jednu
su predali Sepliju. Na slici je bila ž ena smeš no velikih grudi u zavodljivoj
pozi. Prodavali su kurve i reklamirali striptiz klubove. Sepli je bacio kartu
na zemlju. Pločnik je bio prekriven njima.
Pored nas je proš la devojka i odmerila me uz pripit osmeh. Nosila je
cipele u ruci. Dok je prolazila, primetio sam njena pocrnela stopala. Tlo je
bilo prljavo, osnova za sjaj i raskoš.
„Spaš eni smo”, rekao je Sepli i krenuo prema ulič nom prodavcu koji je
prodavao red bul, kao i sav ostali alkohol koji se mogao zamisliti. Naruč io
je dva s votkom i nasmeš io se kad je otpio prvi gutljaj. „Mož da nikad ne
poželim da odem.”
Proverio sam vreme na mobilnom. „Proš lo je sat vremena. Hajdemo
nazad.”
„Sećaš li se gde smo bili? Jer ja se ne sećam.”
„Da. Ovuda.”
Vratili smo se istim putem kojim smo doš li. Bilo mi je drago kad smo
konač no stigli u naš hotel jer, iskreno, ni ja nisam bio sasvim siguran kako
da se vratimo. Na bulevaru se nije bilo teš ko snać i, ali usput je bilo svega i
svačega što je odvlačilo pažnju, a Šepli je bio vrlo raspoložen za provod.
Pretraž io sam stolove za poker u potrazi za Ebi, jer sam znao da ć e biti
tamo. Ugledao sam kosu boje karamela; sedela je uspravno i samouvereno
za stolom punim starijih muš karaca, a s njima je bila i Amerika; devojke su
upadljivo odudarale od ostatka društva okupljenog u odeljku za poker.
Sepli me je rukom pozvao do stola za blekdž ek i malo smo igrali da
nam prođe vreme.
Pola sata kasnije, Sepli me je povukao za ruku. Ebi je stajala i
razgovarala s momkom maslinaste kož e i crnih oč iju, u odelu i s kravatom.
Uhvatio ju je za ruku i smesta sam ustao.
Sepli me je zgrabio za majicu. „Cekaj, Trevise. On radi ovde. Sač ekaj
minut. Možda nas sve izbace ako ne budeš pribran.”
Posmatrao sam ih. Smeš kao se, ali Ebi je bila vrlo poslovna. On je tada
pozdravio i Ameriku.
„Poznaju ga”, primetio sam i pokuš ao da im č itam sa usana da bih
rastumačio o čemu razgovaraju. Jedino što sam razabrao bilo je
Večeraj sa mnom, š to je izgovorio kreten u odelu. Ebi je odgovorila:
Ovde sam s nekim.
Šepli me ovog puta nije mogao zaustaviti, ali stao sam nekoliko metara
dalje kad sam video kako je tip u odelu ljubi u obraz.
„Drago mi je š to sam te video. Vidimo se sutra... pet sati, u redu? Radim
od osam”, rekao je.
Stomak mi se zgrč io, a lice kao da mi se zapalilo. Amerika je povukla
Ebi za ruku čim me je primetila.
„Ko je to bio?”, upitao sam.
Ebi je glavom pokazala u pravcu tipa u odelu. „Dž es Viveros. Dugo ga
poznajem.”
„Koliko dugo?”
Osvrnula se na svoju stolicu za pokeraš kim stolom. „Trevise, nemam
vremena za ovo.”
„Pretpostavljam da je odbacio zamisao da postane omladinski
sveštenik”, izjavila je Amerika i uputila Džesu zavodljivi osmeh.
„To ti je bivši dečko?”, upitao sam, odjednom ljut. „Čini mi se da si rekla
da je iz Kanzasa.”
Ebi je nestrpljivo pogledala Ameriku, a onda me je uhvatila za bradu.
„Zna da nemam dovoljno godina da budem ovde, Treve. Dao mi je rok do
ponoć i. Sve ć u ti objasniti kasnije, ali sad moram da se vratim u igru, u
redu?”
Zaš kripao sam zubima i zaž murio. Devojka mi je upravo pristala da
izađe s bivš im deč kom. Sve u meni je ž elelo da napravim svoj uobič ajeni
gnevni ispad, ali Ebi je tražila da nakratko budem pribran. Protiv volje sam
odluč io da popustim i sagnuo se da je poljubim. „U redu. Vidimo se u
ponoć. Srećno.”
Okrenuo sam se i probio se kroz gomilu, zač uvš i Ebin glas, viš i bar za
dve oktave. „Gospodo?”
Podsetila me je na one devojke koje poč inju da tepaju kao deca u ž elji
da mi privuku pažnju, nadajući se da će tako delovati nevino.
„Ne razumem zaš to mora da sklapa bilo kakve dogovore s tim
Džesom”, zarežao sam.
„Da bi mogla da ostane, pretpostavljam?”, predlož io je Sepli i ponovo
se zagledao u tavanicu.
„Ima i drugih kazina. Mogli bismo samo da odemo u drugi.”
„Ovde poznaje ljude, Trevise. Verovatno je i doš la ovamo zato š to je
znala da je neć e, ako je uhvate, prijaviti policiji. Ima laž nu lič nu kartu, ali
kladim se da radnicima obezbeđenja ne bi trebalo mnogo da to otkriju. U
ovim kazinima se dobro plać a ljudima koji razotkriju prevarante, je li
tako?”
„Valjda”, priznao sam, mršteći se.
Naš li smo se s Ebi i Amerikom za stolom i posmatrali kako Amerika
skuplja Ebin dobitak.
Ebi je gledala na sat. „Treba mi još vremena.”
„Hoćeš li da se oprobaš u blekdžeku?”
„Ne smem da izgubim novac, Treve.”
Nasmešio sam se. „Ne možeš da izgubiš, Golubice.”
Amerika je odmahnula glavom. „Blekdžek nije njena igra.”
„Ja sam dobio nešto malo”, obavestio sam ih. „Šeststo dolara. Uzmi ih.”
Šepli je predao Ebi svoje žetone. „Ja sam skupio samo trista. Uzmi ih.”
Uzdahnula je. „Hvala, momci, ali i dalje mi nedostaje pet hiljada.”
Ponovo je pogledala na sat, a zatim je ugledala Dž esa kako nam se
približava.
„Kako si prošla?”, upitao je uz smešak.
„Nedostaje mi pet hiljada, Džese. Treba mi još vremena.”
„Učinio sam sve što sam mogao, Ebi.”
„Hvala što si mi dozvolio da ostanem.”
Osmehnuo se s nelagodom. Očito se plašio tih ljudi koliko i Ebi. „Možda
bih mogao zamoliti tatu da razgovara s Benijem u tvoje ime?”
„To je Mikova brljotina. Tražiću da mi produži rok.”
Dž es je odmahnuo glavom. „Znaš da se to neć e dogoditi, Kolač ić u, ma
koliko mu odnela. Ako svota bude manja od Mikovog duga, Beni ć e poslati
nekoga. Drži se podalje od njega, najdalje što možeš.”
„Moram da pokušam”, izjavila je slomljenog glasa.
Dž es je koraknuo napred i nagnuo se da bi mogao da spusti glas.
„Ukrcaj se na avion, Ebi. Čuješ me?”
„Čujem te”, brecnula se.
Uzdahnuo je, a oč i su mu se ispunile saž aljenjem. Obgrlio ju je rukama i
poljubio u kosu. „Zao mi je. Da mi nije posao u pitanju, znaš da bih
pokušao da smislim nešto.”
Dlake na vratu su mi se najež ile, a to mi se deš avalo samo onda kad
sam se osećao ugroženo i spremao se da iskalim sav svoj bes na nekome.
Baš kad sam se spremio da ga zaskočim, Ebi se odmakla.
„Znam”, rekla je. „Uradio si šta si mogao.”
Dž es joj je prstom podigao bradu. „Vidimo se sutra u pet.” Sagnuo se
da je poljubi u ugao usana, a zatim se udaljio.
Tek tada sam shvatio da mi se telo naginje napred, a Sepli me je
ponovo uhvatio za majicu tako da su mu zglobovi pobeleli.
Ebine oči su bile uprte u pod.
„Šta ima u pet?”, kipteo sam.
„Pristala je na več eru ako je Dž es pusti da ostane. Nije imala izbora,
Treve”, objasnila je Amerika.
Ebi me je pogledala krupnim oč ima, punim izvinjenja. „Imala si
izbora”, pobunio sam se.
„Jesi li ikad imao posla s ma ijom, Trevise? Zao mi je ako su ti oseć anja
povređena, ali besplatan obrok sa starim prijateljem nije visoka cena da bi
Mik ostao živ.”
Cvrsto sam stegao vilicu da ne bih izlanuo reč i zbog kojih bih se
kasnije kajao.
„Hajdemo, druš tvo, moramo da nađemo Benija”, rekla je Amerika i
povukla Ebi za ruku.
Sepli je hodao pored mene dok smo bulevarom pratili devojke do
Benijeve zgrade. Bila je samo blok dalje od jarkih svetala, ali na mestu koje
zlato nije dodirnulo — niti ć e. Ebi je zastala, a zatim se popela uz nekoliko
stepenika do velikih zelenih vrata. Pokucala je, a ja sam je drž ao za drugu
ruku da bih joj smirio drhtaje.
Na vratima se pojavio vratar. Bio je ogroman — crn, zastraš ujuć i i
š irok koliko visok — s tipič nim vegaskim ljigavcem pored sebe. Zlatni
lanci, sumnjičave oči i trbušina od previše maminih kolača.
„Beni”, izustila je Ebi.
„Vidi, vidi... viš e nisi Sreć na Trinaestica, zar ne? Mik mi nije rekao u
kakvu si lepoticu izrasla. Cekam te, Kolač ić u. Cujem da imaš isplatu za
mene.”
Klimnula je glavom, a Beni je pokazao na nas. „Oni su sa mnom”,
objasnila je, iznenađujuće snažnim glasom.
„Bojim se da ć e tvoji pratioci morati da sač ekaju napolju”, rekao je
vratar nenormalno dubokim glasom.
Uhvatio sam Ebi za ruku i zaš titnič ki je zaklonio ramenom. „Neć e uć i
sama. Ja idem s njom.”
Beni me je odmerio na trenutak, a zatim se nasmeš io vrataru.
„Pošteno. Miku će biti drago što imaš tako dobrog prijatelja uza se.”
Poš li smo za njim unutra. Nisam ispuš tao Ebinu ruku i pobrinuo sam
se da se nađem između nje i najveć e pretnje — vratara. Hodali smo iza
Benija, ušli za njim u lift, pa se popeli na četvrti sprat.
Kad su se vrata otvorila, ugledali smo veliki sto od mahagonija. Beni je
othramao do pliš ane stolice i seo, a nama je pokazao da zauzmemo dve
prazne stolice ispred stola. Seo sam, ali adrenalin mi je strujao kroz vene,
pa sam se nemirno vrpoljio. Mogao sam da č ujem i vidim sve u sobi,
uključujući i dvojicu siledžija koji su stajali u senci iza Benijevog stola.
Ebi se nagnula da me uhvati za ruku, a ja sam je umirujuće stegao.
„Mik mi duguje dvadeset pet hiljada. Verujem da imaš celu svotu”,
izjavio je Beni i nažvrljao nešto u notes.
„Zapravo” — zastala je i proč istila grlo — „kratka sam za pet hiljada,
Beni. Ali imam č itav sutraš nji dan da ih nabavim. A pet hiljada nije
problem, zar ne? Znaš da sam dobra u tome.”
„Ebigejl”, poč eo je Beni, mrš reć i se. „Razoč arala si me. Vrlo dobro znaš
moja pravila.”
„M-molim te, Beni. Molim te da uzmeš devetnaest i devetsto, a sutra ć u
ti doneti ostatak.”
Benijeve sitne oč i su letele od Ebi do mene, a zatim nazad. Siledž ije su
izašle iz mračnih uglova i dlake na vratu su mi se opet nakostrešile.
„Znaš da ne uzimam niš ta osim pune svote. Cinjenica da pokuš avaš da
mi daš manje neš to mi govori. Znaš li š ta mi govori? Da nisi sigurna da
možeš da nabaviš punu svotu.”
Siledž ije su nač inile još jedan korak napred. Odmerio sam im dž epove i
sve oblike ispod odeć e koji bi me upozorili na oruž je. Obojica su imali
nekakve nož eve, ali nisam video piš tolje. To nije znač ilo da ih nisu zavukli
u č izme, ali č inilo mi se da nijedan nije brz kao ja. Kad bi trebalo, oduzeo
bih im ih i izvukao nas odatle.
„Mogu da ti nabavim novac, Beni”, usplahireno se kikotala Ebi. „Dobila
sam osam hiljada devetsto za šest sati.”
„Dakle, govoriš mi da ć eš mi doneti osam hiljada devet stotina za još
šest sati?” Đavolski se cerio.
„Krajnji rok je sutra u ponoć ”, dodao sam i osvrnuo se da osmotrim
ljude iz senke.
„Š-šta to radiš, Beni?”, upitala je Ebi i ukočila se.
„Mik me je pozvao več eras. Rekao je da ć eš se ti pobrinuti za njegov
dug.”
„Činim mu uslugu. Ja ti ništa ne dugujem”, rekla je ozbiljno.
Spustio je oba debela, zdepasta lakta na sto. „Razmiš ljam o tome da
očitam Miku lekciju, ali i zanima me koliko imaš sreće, devojčice.”
Nagonski sam skoč io sa stolice i povukao Ebi sa sobom. Sklonio sam je
iza sebe i počeo da se povlačim ka vratima.
„Džosaja je pred vratima, mladiću. Kuda misliš da ćete pobeći?”
„Trevise”, upozorila me je Ebi.
Viš e nije bilo vremena za prič u. Ako pustim ove dve budale da prođu
pored mene, povrediće je. Sklonio sam je iza sebe.
„Nadam se da znaš , Beni: kad ti sredim ljude, to ne znač i da te ne
poštujem. Ali volim ovu devojku i ne mogu ti dozvoliti da je povrediš.”
Prasnuo je u glasan smeh. „Moram ti priznati, sine: imaš najveć a muda
od svih koji su kroč ili kroz ta vrata. Pripremić u te za ono š to ć eš dobiti.
Ovaj prilič no krupan momak s tvoje desne strane je Dejvid i, ako ne bude
mogao da te sredi pesnicama, upotrebić e nož iz te futrole. Momak na levoj
strani je Dejn, i on je moj najbolji borac. Sutra ima borbu, a inač e nikad nije
izgubio. Pazi da ne povrediš ruke, Dejne. Uložio sam mnogo novca u tebe.”
Dejn mi se osmehnuo divljim, raspolož enim osmehom. „Da,
gospodine.”
„Beni, prestani! Doneću ti novac!”, viknula je Ebi.
„O ne... ovo ć e veoma brzo postati veoma zanimljivo.” Beni se
zakikotao i ponovo se namestio na stolici.
Dejvid je pojurio ka meni. Bio je nespretan i spor i, pre nego š to je
uspeo da posegne za nož em, onesposobio sam ga, navukavš i mu nos
pravo na moje koleno. Zatim sam mu zadao dva udarca u ruž no lice. Poš to
sam znao da to nije podrumska tuč a i da se borim da nas izvuč em ž ive,
uneo sam svu snagu u svaki zamah. Oseć aj je bio dobar, kao da je svaki
delić srdž be koju sam potiskivao u sebi konač no dobio priliku da izbije.
Još dva udarca i lakat i Dejvid je ležao na podu sav krvav.
Beni je zabacio glavu, histerično se zasmejao i počeo da udara po stolu,
oduš evljen kao dete kad gleda crtać e nedeljom ujutro. „Dakle, hajde, Dejne.
Nije te uplašio, zar ne?”
Dejn mi je priš ao paž ljivije, s fokusom i preciznoš ću profesionalnog
borca. Pesnica mu je poletela ka mom licu, ali izmakao sam se i svom
snagom se zaleteo ramenom na njega. Zajedno smo posrnuli i pali na
Benijev sto.
Dejn me je zgrabio obema rukama i bacio me na pod. Bio je brž i nego
š to sam oč ekivao, ali ne dovoljno brz. Neko vreme smo se guš ali na podu
dok sam kupovao vreme da ga dobro uhvatim, ali onda se Dejn uspravio i
namestio da mi zada nekoliko udaraca dok sam bio zarobljen između
njega i poda.
Zgrabio sam ga za jaja i zavrnuo ih. To ga je zaprepastilo i uzviknuo je,
zastavš i dovoljno dugo da ga zaskoč im. Klekao sam preko njega, uhvatio
ga za dugu kosu i poč eo da mu zadajem udarac za udarcem u glavu.
Dejnovo lice je svaki put udarilo u prednji deo Benijevog stola, a onda se
uspravio, dezorijentisan i krvav.
Osmotrio sam ga, a onda sam ponovo napao, oslobađajuć i se besa
svakim udarcem. Dejn se jednom izmakao i spustio mi pesnicu na bradu.
Mož da je bio borac, ali Tomas je udarao mnogo jač e od njega. Ovo ć e
biti prosto ko pasulj.
Nasmešio sam se i podigao kažiprst. „To ti je prvi.”
Benijev neobuzdani smeh je ispunjavao prostoriju dok sam dovrš avao
njegovog siledž iju. Laktom sam pogodio Dejna u lice i onesvestio ga i pre
nego što je dodirnuo pod.
„Predivno, mladić u! Jednostavno predivno!”, povikao je Beni,
oduševljeno plješćući.
Smesta sam zgrabio Ebi i povukao je iza sebe kad je Dž osaja ispunio
dovratak svojom masivnom prilikom.
„Da se pobrinem za ovo, gospodine?”, upitao je Dž osaja. Glas mu je bio
dubok ali nevin, kao da radi jedini posao za koji je dobar i kao da ne ž eli da
nas zaista povredi.
„Ne! Ne, ne...”, rekao je Beni, još oš amuć en od neoč ekivane predstave.
„Kako se zoveš?”
„Trevis Medoks”, izgovorio sam zadihano. Obrisao sam o farmerke
Dejnovu i Dejvidovu krv s ruku.
„Trevise Medokse, verujem da možeš da pomogneš svojoj devojci.”
„Kako to?”, izustio sam.
„Dejn je trebalo sutra da se bori. Uložio sam mnogo love na njega, a čini
mi se da uskoro neć e biti sposoban za borbu. Predlaž em da zauzmeš
njegovo mesto. Donesi mi lovu i zaboravić u na preostalih pet hiljada i sto
Mikovog duga.”
Okrenuo sam se ka Ebi. „Golubice?”
„Jesi li dobro?”, upitala je, briš uć i mi krv s lica. Ugrizla se za usnu, a lice
joj se nabralo oko usana. Oči su joj se ispunile suzama.
„Nije to moja krv, dušo. Nemoj da plačeš.”
Beni je ustao. „Ja sam zaposlen čovek, sine. Uzimaš ili ostavljaš?”
„Uradiću to”, prihvatio sam. „Reci mi kad i gde i biću tamo.”
„Borić eš se s Brokom Makmenom. On nije obič an nikogović . Izbač en je
s prvenstva ultimat fajtinga prošle godine.”
Ime mi je bilo poznato. „Samo mi reci gde treba da budem.”
Dao mi je taj podatak, a onda mu se lice razvuklo u osmeh ajkule.
„Sviđaš mi se, Trevise. Mislim da ćemo biti dobri prijatelji.”
„Sumnjam”, odgovorio sam. Otvorio sam Ebi vrata i zadrž ao
zaštitnički stav dok nismo stigli do ulaznih vrata.
„Gospode bož e!”, vrisnula je Amerika kad je ugledala moju odeć u
isprskanu krvlju. „Jeste li dobro?” Zgrabila je Ebi za ramena i ispitala joj
lice.
„Dobro sam. Samo još jedan radni dan. Za oboje”, odgovorila je Ebi i
obrisala oči.
Drž eć i se za ruke, pož urili smo ka hotelu sa Seplijem i Amerikom za
petama.
Izgleda da je moje okrvavljeno odelo primetilo samo dete u liftu.
Kad smo svi uš li u moju i Ebinu sobu, skinuo sam se i otiš ao u kupatilo
da sperem krv sa sebe.
„Šta se, dođavola, desilo unutra?”, najzad upita Šepli.
Cuo sam ih kako mrmljaju dok sam stajao pod mlazom vode i priseć ao
se proteklog sata. Koliko god za Ebi bilo straš no š to se naš la u stvarnoj
opasnosti, oseć ao sam se jebeno predivno š to sam se iskalio na Benijevim
siledžijama Dejvidu i Dejnu. Bilo je to poput najbolje droge.
Pitao sam se jesu li se već osvestili, ili je Beni samo naredio da ih
odvuku napolje i ostave u uličici.
Obuzela me je neobič na smirenost. Premlać ivanje Benijevih ljudi
oslobodilo me je sveg besa i osujeć enosti koji su mi se nakupljali
godinama, pa sam se skoro osećao normalno.
„Ubiću ga! Ubiću tog bednog kurvinog sina!”, viknula je Amerika.
Isključio sam tuš i obavio peškir oko struka.
„Jedan od tipova koje sam nokautirao trebalo je sutra da se bori”,
preneo sam Sepliju. „Zauzeć u njegovo mesto, a Beni ć e zauzvrat oprostiti
tih pet hiljada što mu Mik duguje.”
Amerika je ustala. „To je glupo! Zaš to pomaž emo Miku, Ebi? Bacio te je
vukovima! Ubiću ga!”
„Nećeš, ako ga je ubijem prvi”, kipteo sam.
„Stani u red”, dodala je Ebi.
Šepli se uznemireno vrpoljio. „Znači, borićeš se sutra?”
Kratko sam klimnuo glavom. „Na mestu zvanom Nula. Sest sati. Protiv
Broka Makmena, Šepe.”
Zavrteo je glavom. „Nemoguće. Nemoguće, Treve. Taj tip je manijak!”
„Da”, potvrdio sam, „ali on se ne bori za svoju devojku, zar ne?”
Privukao sam Ebi u zagrljaj i poljubio je u kosu. Još je drhtala. „Jesi li
dobro, Golubice?”
„Ovo nije u redu. Ovo je pogreš no na mnogo nivoa. Ne znam od č ega
prvo da te odgovaram.”
„Zar me nisi videla več eras? Bić u dobro. Video sam Brokove borbe.
Čvrst je, ali nije nepobediv.”
„Ne želim da to radiš, Treve.”
„E pa ja ne želim da ti sutra odeš na večeru s bivšim dečkom. Izgleda da
oboje moramo da uradimo neš to neprijatno i spasemo onu niš tariju od
tvog oca.”
DVADESET PRVO POGLAVLJE
Sepli je sedeo pored mene na klupi u maloj ali dobro osvetljenoj
prostoriji. Prvi put nisam uš ao u podrum da bih uč estvovao u borbi. U
publici ć e se nać i mrač ni ljudi iz Vegasa: meš tani, ma ijaš i, dileri droge i
njihove ribe. Gomila napolju je bila mrač na vojska, znatno glasnija i daleko
krvožednija. Biću okružen kavezom umesto ljudima.
„i dalje mislim da ne treba to da radiš ”, dobacila je Amerika s druge
strane prostorije.
„Ne sad, duš o”, umirivao ju je Sepli. Pomagao mi je da obmotam š ake
trakom.
„Jesi li nervozan?”, Upitala me je, neobično tiha.
„Ne. Doduše, bilo bi mi bolje da je Golubica ovde. Jesi li se čula s njom?”
„Poslaću joj poruku. Doći će.”
„Je li ga volela?”, upitao sam, razmiš ljajuć i o č emu razgovaraju za
več erom. Oč ito viš e nije bio propovednik i nisam bio siguran š ta oč ekuje
zauzvrat.
„Ne”, odgovorila je Amerika. „Bar to nikad nije rekla. Odrasli su
zajedno, Trevise. Dugo je samo na njega mogla da računa.”
Nisam znao da li se zbog toga oseć am bolje ili gore. „Da li ti je već
odgovorila?”
„Hej”, rekao je Sepli i pljesnuo me po obrazu. „Hej! Ceka te Brok
Makmen. Glava mora da ti bude u ovome sto posto. Prestani da budeš
pičkica i usredsredi se!”
Klimnuo sam glavom i pokuš ao da se setim onih nekoliko Brokovih
borbi koje sam gledao. Izbač en je iz profesionalnog prvenstva zbog
prljavih udaraca i vređanja predsednika. Proš lo je neko vreme, ali bio je
ozloglašeni prljavi borac i izvodio je drska, nezakonita sranja kad sudija ne
gleda. Ključ je bio u tome da ne dovedeš sebe u takav polož aj. Ako uspe da
me obuhvati nogama, vrlo brzo će me srediti.
„Ić i ć eš na sigurno, Treve. Pusti njega da napadne prvi. Otprilike onako
kako si se borio kad si pokuš avao da dobiješ opkladu protiv Ebi. Ne boriš
se protiv nekog neuspeš nog univerzitetskog rvač a. Ovo nije Krug i neć eš
pokušavati da praviš predstavu za publiku.”
„Đavola neću.”
„Moraš da pobediš, Trevise. Boriš se za Ebi, ne zaboravi to.”
Klimnuo sam glavom. Sepli je bio u pravu. Kad bih izgubio, Beni ne bi
dobio svoj novac, a Ebi bi i dalje bila u opasnosti.
Uš ao je visok, krupan muš karac masne kose u odelu. „Na redu si.
Trener mož e da ti se pridruž i izvan kaveza, ali devojke... gde je druga
devojka?”
Između obrva mi se pojavila bora. „Doći će.”
„... imaju rezervisana mesta na kraju drugog reda u tvom uglu.”
Sepli se okrenuo ka Ameriki. „Otpratić u te tamo.” Pogledao je u č oveka
u odelu. „Niko ne sme da je dira. Ubiću prvog koji to pokuša.”
Tip u odelu se bledo osmehnuo. „Beni je već naredio da niš ta ne sme
da vas ometa. Sve vreme ćemo je paziti.”
Sepli je klimnuo glavom, a onda je pruž io ruku Ameriki. Prihvatila ju je
i tiho su pošli za mnom kroz vrata.
Pojač ani glas najavljivač a odjeknuo je iz ogromnih zvuč nika,
smeš tenih u svakom uglu ogromne prostorije. Izgledala je kao mala
koncertna dvorana, koja lako mož e da primi hiljadu ljudi, i svi su bili na
nogama, ili navijajući ili me sumnjičavo odmeravajući dok sam izlazio.
Vrata na kavezu su se otvorila i ušao sam u njega.
Sepli je osmotrio kako tip u odelu odvodi Ameriku do njenog mesta i,
č im se uverio da je sve u redu, okrenuo se ka meni. „Zapamti: odigraj
pametno. Pusti ga da napadne prvi, a cilj je da pobediš za Ebi.”
Klimnuo sam glavom.
Nekoliko trenutaka kasnije, iz zvuč nika je grunula muzika, a kretanje i
zvuk s tribina pomamno su eksplodirali. Brok Makmen se pojavio iz
hodnika i re lektor s krovne grede je osvetlio surov izraz na njegovom licu.
Imao je pratnju koja je drž ala gledaoce na odstojanju dok je skakutao gore-
dole da se pripremi. Shvatio sam da je za tu borbu verovatno trenirao
nedeljama, ako ne i mesecima.
To je bilo u redu. Brać a su me tukla č itavog ž ivota. Imao sam dosta
treninga.
Okrenuo sam se da proverim Ameriku. Slegla je ramenima, a ja sam se
namrš tio. Svega me je nekoliko minuta delilo od najveć e borbe u ž ivotu, a
Ebi nije bila tu. Baš kad sam se okrenuo da vidim kako Brok ulazi u kavez,
čuo sam Šeplijev glas.
„Trevise! Trevise! Došla je!”
Okrenuo sam se, oč ajnič ki traž eć i Ebi, i ugledao je kako punom
brzinom trč i niza stepenice. Zaustavila se nedaleko od kaveza i uhvatila se
rukama za lanac koji je ograđivao kavez.
„Ovde sam! Ovde sam!”, dahtala je.
Poljubili smo se kroz prorez na ogradi i uhvatila me je za lice prstima
koje je uspela da provuč e. „Volim te.” Odmahnula je glavom. „Ne moraš
ovo da radiš, znaš.”
Nasmešio sam se. „Da, moram.”
„Hajde da obavimo ovo, Romeo. Nemam celu noć ”, doviknuo je Brok s
druge strane.
Nisam se okrenuo, ali Ebi je pogledala preko mog ramena. Kad je
ugledala Broka, obrazi su joj buknuli od besa, a izraz joj se zaledio. Ni
sekund kasnije, ponovo je pogledala mene i oč i su joj ponovo postale
tople. Đavolasto se osmehnula.
„Nauči tog kretena lepom ponašanju.”
Namignuo sam joj i nasmešio se. „Sve za tebe, dušo.”
Brok me je sačekao na sredini ringa i našli smo se oči u oči.
„Budi pametan!”, doviknuo je Šepli.
Nagnuo sam se do Brokovog uha. „Samo ž elim da znaš da sam tvoj
veliki obož avalac, iako si pomalo gad i prevarant. Zato nemoj da shvatiš
lično kad te večeras nokautiram.”
Brokova č etvrtasta vilica divlje se pomerala pod kož om, a oč i su mu
zasjale — ne od besa, već od zapanjene zbunjenosti.
„Budi pametan, Trevise!”, ponovo je viknuo Sepli kad mi je ugledao
izraz u očima.
Cim se oglasilo zvono, napao sam. Koristeć i svaki atom snage,
oslobodio sam isti bes kojim sam se bacio na Benijeve siledžije.
Brok se zateturao unazad i pokuš ao da zauzme stav kako bi se
odbranio ili me udario nogom, ali nisam mu dao vremena, koristeć i obe
pesnice da ga oborim na tlo.
Osetio sam neverovatno oslobođenje zbog toga š to nisam morao da se
suzdrž avam. Už ivajuć i u naletu č istog adrenalina, zaboravio sam se, a
Brok je izbegao moj udarac i uzvratio desnicom. Njegovi udarci su bili
mnogo oš triji od amaterskih s kojima sam se suoč avao na Isternu — i bilo
je jebeno neverovatno. Borba s Brokom mi je vratila seć anja na neke
ozbiljnije sukobe koje sam imao s brać om, kad su reč i prerastale u
razbijanje dupeta.
Oseć ao sam se kao kod kuć e dok sam razmenjivao udarce s Brokom;
tog trenutka, moj bes je imao svrhu i mesto.
Svaki udarac Brokove pesnice pumpao mi je adrenalin i oseć ao sam
kako moji već snažni udarci dobijaju na jačini.
Pokušao je da me obori na zemlju, ali postavio sam stopala u položaj za
č uč anj i tako se uč vrstio protiv njegovih oč ajnič kih pokuš aja da me izbaci
iz ravnotež e. Dok se on razmahivao unaokolo, moja stisnuta pesnica ga je
više puta udarila po glavi, ušima i slepoočnici.
Bela traka oko mojih prstiju pocrvenela je, ali nisam oseć ao bol, već
č isto zadovoljstvo zbog izbacivanja svake negativne emocije koja me je
dugo pritiskala. Setio sam se kako sam se opuš teno oseć ao kad sam
prebio Benijeve ljude. Pobedio ili izgubio, radovao sam se osobi kakva ć u
postati po okončanju borbe.
Sudija, Sepli i Brokov trener su me okruž ili da bi me odvukli od
protivnika.
„Zvono, Trevise! Prestani!”, povika Šepli.
Odvukao me je u jedan ugao, a Broka su odvukli u drugi. Okrenuo sam
se da pogledam u Ebi. Krš ila je ruke, ali njen š iroki osmeh mi je rekao da je
sve u redu. Namignuo sam joj, a ona mi je poslala poljubac. Taj potez mi je
ulio novu snagu i vratio sam se na sredinu ringa s novom odlučnošću.
Cim se zvono oglasilo, opet sam napao, ali ovog puta sam vodio rač una
o tome da se izmič em onoliko koliko sam i udarao. Jednom ili dvaput,
Brok me je obuhvatio rukama, teš ko diš uć i, i pokuš ao da me ugrize ili da
me udari kolenom u jaja. Samo bih ga odgurnuo i udario još jače.
U treć oj rundi, Brok je posrnuo, zamahnuo ili š utnuo i promaš io. Brzo
mu je ponestajalo snage. Poš to sam i sam bio iscrpljen, pravio sam već i
razmak između zamaha. Cinilo mi se da je adrenalin koji mi je do malopre
kolao kroz telo presahnuo i u glavi mi je zatutnjalo.
Brok mi je zadao udarac, pa još jedan. Treć i sam blokirao, a onda sam,
spreman za kraj, krenuo u ubistveni napad. Preostalom snagom, izbegao
sam Brokovo koleno, a zatim sam napravio kruž an pokret i spustio mu
lakat pravo na nos. Glava mu je poletela unazad, pogledao je gore, nač inio
nekoliko koraka i srušio se na zemlju.
Buka gomile je bila zagluš na, ali ja sam č uo samo jedan glas. „O bož e!
To! To, dušo!”, vrištala je Ebi.
Sudija je proverio Broka, a onda je priš ao meni i podigao mi ruku.
Seplija, Ameriku i Ebi su pustili u kavez, a oni su me opkolili. Podigao sam
Ebi i spustio usne na njene.
„Uspeo si”, rekla je i obuhvatila mi lice.
Proslava se okonč ala ubrzo, kad je Beni s drugom grupicom
telohranitelja uš ao u kavez. Spustio sam Ebi na noge i zaš titnič ki stao
ispred nje.
Beni se š iroko osmehivao. „Odlič no, Medokse. Ulepš ao si mi dan. Ako
imaš malo vremena, voleo bih da popričamo.”
Pogledao sam u Ebi, koja me je zgrabila za ruku. „U redu je. Nać i ć emo
se kod vrata”, rekao sam, pokazavš i joj glavom na najbliž a vrata, „za deset
minuta.”
„Deset?”, upitala me je s brigom u očima.
„Deset”, potvrdio sam i poljubio je u č elo. Pogledao sam u Seplija. „Pazi
na devojke.”
„Mislim da bi možda trebalo da pođem s tobom.”
Nagnuo sam se ka Seplijevom uhu. „Ako ž ele da nas ubiju, Sepli, niš ta
mi tu mnogo ne mož emo. Mislim da Beni ima neš to drugo na umu.”
Ispravio sam se i pljesnuo ga po ruci. „Vidimo se za deset minuta.”
„Ne jedanaest. Ne petnaest. Deset”, rekao je Sepli i nevoljno odvukao
Ebi.
Poš ao sam za Benijem u onu sobu u kojoj sam č ekao pre borbe.
Iznenadio sam se kad je naredio ljudima da sačekaju napolju.
Podigao je ruke i pokazao mi da uđemo. „Mislio sam da ć e ovako biti
bolje. Da vidiš da nisam uvek... loš čovek kakav sam možda ispao.”
Govor tela i ton bili su mu opuš teni, ali drž ao sam uš i i oč i otvorene za
svako iznenađenje.
Beni se nasmešio. „Imam predlog za tebe, sine.”
„Nisam ti sin.”
„Istina”, priznao je. „Ali nakon š to ti ponudim sto pedeset hiljada po
borbi, možda ćeš poželeti da budeš.”
„Kojih borbi?”, upitao sam. Mislio sam da pokuš ava da mi kaž e kako
mu Ebi i dalje neš to duguje. Nisam imao pojma da ž eli da mi ponudi
posao.
„Oč ito si veoma opak, veoma darovit mladić . Pripadaš tom kavezu.
Mogu to da ti omogućim... i mogu ti pomoći da se obogatiš.”
„Slušam.”
Osmehnuo se još šire. „Zakazivaću ti po jednu borbu mesečno.”
„Još sam na koledžu.”
Slegao je ramenima. „Uklapać emo se. Leteć eš avionom, i Ebi ako ž eliš ,
prvom klasom, vikendima, ako tako ž eliš . Doduš e, uz takvu zaradu, mož da
ćeš želeti da odložiš studije.”
„Sest cifara po borbi?”, izrač unao sam, ne ž eleć i da pokaž em
iznenađenost. „Da se borim i šta još?”
„To je sve, dete. Samo borba. Zaradićeš mi novac.”
„Samo borba... i mogu da odustanem kad hoću.”
Nasmeš io se. „Pa naravno, ali ne mislim da ć e se to uskoro desiti. Ti to
voliš. Video sam. Bio si opijen u onom kavezu.”
Stajao sam tako neko vreme i razmiš ljao o njegovoj ponudi.
„Razmisliću o tome. Moram da razgovaram sa Ebi.”
„Pošteno.”
Spustio sam naš e kofere na krevet i sruš io se pored njih. Spomenuo
sam Benijevu ponudu Ebi, ali nimalo joj se nije dopala. Zatim je let
avionom bio malo napet, pa sam rešio da se strpim dok ne stignemo kući.
Ebi je brisala Tota poš to ga je okupala. Bio je kod Brazila i bila je ljuta
zbog toga kako je mirisao.
„O! Sad miriš eš mnogo bolje!” Kikotala se dok se on stresao i prskao
vodom i nju i pod. Podigavš i se na zadnje noge, prekrivao joj lice sić uš nim
poljupcima. „I ti si meni nedostajao, maleni.”
„Golubice?”, upitao sam, razdraženo kršeći prste.
„Da?”, odazvala se, trljajući Tota žutim peškirićem.
„Želim to da uradim. Želim da se borim u Vegasu.”
„Ne”, izgovorila je, smeškajući se osmehnutom Totu.
„Ne sluš aš me. Uradić u to. Za nekoliko meseci ć eš shvatiti da je to bila
prava odluka.”
Podigla je pogled ka meni. „Radićeš za Benija.”
Klimnuo sam uznemireno i nasmeš io se. „Samo ž elim da brinem o
tebi, Golubice.”
Suze su joj ispunile oč i. „Ne ž elim niš ta od tog novca, Trevise. Ne ž elim
da imam nikakve veze ni s Benijem ni s Vegasom, niti s bilo č im drugim
što ide uz njih.”
„Nije ti smetala pomisao da kupiš automobil za novac koji si ovde
zaradila na mojim borbama.”
„To je drugačije, i ti to znaš.”
Namrštio sam se. „Biće sve u redu, Golubice. Videćeš.”
Pogledala me je, a onda su joj se obrazi zarumeneli. „Zaš to si me
uopšte pitao, Trevise? Radio bi za Benija ma šta ja rekla.”
„Zelim tvoju podrš ku u ovome, ali previš e je to novca da bih odbio. Bio
bih lud da kažem 'ne'.”
Dugo je ć utala spuš tenih ramena, a onda je klimnula glavom. „Dobro,
onda. Odlučio si.”
Usne su mi se razvukle u š irok osmeh. „Videć eš , Golubice. Bić e sjajno.”
Ustao sam s kreveta, priš ao joj i poljubio joj prste. „Umirem od gladi. Jesi li
ti gladna?”
Odmahnula je glavom.
Poljubio sam je u razdeljak pre nego š to sam otiš ao u kuhinju. Pevuš io
sam neku neodređenu melodiju dok sam uzimao dva parč eta hleba,
salamu i sir. Čoveče, ona ne kapira, pomislio sam dok sam istiskivao senf
na kriške hleba.
Bila su mi potrebna samo tri zalogaja da ga dokrajč im, a zatim sam ga
sprao pivom i potraž io još neš to za jelo. Nisam shvatio koliko sam se
iscrpao dok nisam stigao kuć i. Osim borbe, tome su verovatno doprineli i
ž ivci. Sad kad je Ebi znala za moje planove i kad smo se dogovorili,
dovoljno sam se smirio da mi se ponovo probudi apetit.
Ebi se pojavila iz hodnika i zaš la za ugao, s koferom u ruci. Nije me ni
pogledala dok je prolazila kroz dnevnu sobu. „Golubice?”, pozvao sam je.
Otiš ao sam do još otvorenih vrata i video je kako prilazi Amerikinoj
hondi.
Poš to mi nije odgovorila, strč ao sam niza stepenice i preko travnjaka
otrčao do mesta gde su stajali Šepli, Amerika i Ebi. „Šta radiš?”, upitao sam
i pokazao na kofer. Osmehnula se kao krivac. Bilo je oč igledno da neš to
nije u redu. „Golubice?”
„Nosim stvari u Morgan. Tamo imaju maš ine za pranje veš a i suš ilice, a
ja imam gomilu prljavog veša.”
Namrštio sam se. „Htela si da odeš a da mi se ne javiš?”
„Vratila bi se, Treve. Jebeno si paranoičan”, dobacila je Amerika.
„O”, izustio sam, i dalje nesiguran. „Spavaćeš ovde večeras?”
„Ne znam. Pretpostavljam da to zavisi od toga kad ću završiti s vešom.”
Iako sam znao da joj verovatno i dalje smeta moja odluka o Beniju,
popustio sam, nasmeš io se i privukao je sebi. „Za tri nedelje ć u platiti
nekoga da ti pere veš . Ili prosto mož eš baciti prljavu odeć u i kupić emo ti
novu.”
„Ponovo ćeš se boriti za Benija?”, upitala je Amerika, zapanjena.
„Dao mi je ponudu koju nisam mogao da odbijem.”
„Trevise”, počeo je Šepli.
„Nemojte i vas dvoje da me napadate. Ako neć u da se predomislim
zbog Golubice, neću se predomisliti ni zbog vas.”
Amerika i Ebi se pogledaš e. „Pa, bić e bolje da krenemo, Ebi. Ova gomila
odeće oduzeće ti čitavu večnost.”
Sagao sam se da je poljubim. Privukla me je i strasno me poljubila, š to
mi je donekle ublaž ilo napetost izazvanu njenom nelagodom. „Videć emo
se kasnije”, rekao sam joj i pridrž ao joj vrata dok je sedala na suvozač ko
sedište. „Volim te.”
Sepli je ubacio njen kofer u prtljaž nik honde, a Amerika je zauzela svoje
mesto vozača i posegla za pojasom.
Zatvorio sam Ebina vrata i skrstio ruke na grudima.
Šepli je stajao pored mene. „Nećeš se stvarno boriti za Benija, zar ne?
„Mnogo je to novca, Šepli. Šest cifara po borbi.”
„Šest cifara?”
„Da li bi ti odbio?”
„Odbio bih kad bih znao da ć e me Amerika š utnuti zbog toga.”
Nasmejao sam se. „Ebi me neć e šutnuti zbog toga.” Amerika je krenula s
parkirališta i primetio sam Ebino lice obliveno suzama.
Pritrčao sam prozoru i pokucao na staklo. „Šta nije u redu, Golubice?”
„Kreni, Mer”, rekla je, brišući suze.
Trč ao sam pored auta i dlanovima udarao o stakla. Ebi nije ž elela da
me pogleda i u kosti mi se uvukao jeziv strah. „Golubice? Amerika!
Zaustavi jebeni automobil! Ebi, ne radi ovo!”
Amerika je izašla na glavni put i nagazila na gas.
Potrč ao sam za njima, ali, kad mi se honda gotovo izgubila iz vida,
okrenuo sam se i potrč ao ka harliju. Dok sam trč ao, po dž epu sam traž io
ključeve, a onda sam skočio sam na sedište.
„Trevise, nemoj”, upozorio me je Šepli.
„Ona me jebeno ostavlja, Sepe!”, viknuo sam, pokrenuo motor i punom
brzinom krenuo na put.
Amerika upravo beš e zatvorila svoja vrata kad sam stigao na
parkiralište Morgan hola. Gotovo sam pao s motora kad sam se zaustavio;
nisam ni uspeo da ga postavim na nož icu iz prve. Pritrč ao sam hondi i
uhvatio se za suvozač ka vrata. Amerika je stegla zube, spremna da doč eka
napad.
Pogledao sam u zidove Morgan hola, znajuć i sam da je Ebi negde
unutra. „Moraš me pustiti da uđem, Mer”, preklinjao sam je.
„Žao mi je”, rekla je. Ubacila je auto u rikverc i izvezla se s parkirališta.
Dok sam trč ao stepenicama, preskač uć i po dve odjednom, izlazila je
devojka koju nikad ranije nisam video. Zgrabio sam vrata, ali ona mi je
preprečila put.
„Ne možeš ući bez pratnje.”
Izvadio sam ključ eve motora i zazveckao joj pred licem. „Moja devojka
Ebi Abernati je zaboravila ključeve u mom stanu. Samo sam joj ih doneo.”
Devojka je klimnula glavom, nesigurna, a onda mi se sklonila s puta.
Preskač uć i i po nekoliko stepenika istovremeno, konač no sam stigao
na Ebin sprat i pred vrata njene sobe. Nekoliko puta sam duboko udahnuo.
„Golubice?”, pozvao sam je, trudeć i se da budem tih. „Moraš da me pustiš
unutra, dušo. Moramo da razgovaramo o ovome.”
Nije odgovarala.
„Golubice, molim te. U pravu si. Nisam te sluš ao. Mož emo da sednemo
i da ponovo porazgovaramo o tome, u redu? Samo... otvori mi vrata. Plaš iš
me nasmrt.”
„Odlazi, Trevise”, oglasila se Kara s druge strane vrata.
Pesnicom sam zalupao po vratima. „Golubice? Otvori jebena vrata,
dođavola! Neću otići dok ne porazgovaraš sa mnom! Golubice!”
„Sta je?”, zarež ala je Kara kad je otvorila vrata. Podigla je naoč are i
šmrknula. Za tako sitnu devojku, bila je prilično oštra.
Uzdahnuo sam s olakš anjem: bar ć u moć i da vidim Ebi. Kad sam
pogledao preko Karinog ramena, nisam je ugledao.
„Kara”, obratio sam joj se, trudeć i se da ostanem smiren. „Reci Ebi da
moram da je vidim. Molim te.”
„Nije ovde.”
„Tu je”, rekao sam, brzo gubeći strpljenje.
Kara se promeš koljila. „Nisam je videla več eras. U stvari, nisam je
videla već nekoliko dana.”
„Znam da je ovde!”, viknuo sam. „Golubice?”
„Nije... Hej!”, ciknula je Kara kad sam prošao pored nje.
Vrata su udarila u zid. Uhvatio sam kvaku i pogledao iza vrata, a zatim i
u ormare; čak i ispod kreveta. „Golubice! Gde je ona?”
„Nisam je videla!”, viknula je Kara.
Izaš ao sam u hodnik, pogledao levo i desno, a Kara je zalupila vratima
za mnom. Začulo se škljocanje kad ih je zaključala.
Zid je bio hladan iza mojih leđa i odjednom sam shvatio da ne nosim
kaput. Dok sam se lagano pomerao uz betonski zid, prekrio sam lice
rukama. Mož da me je mrzela tog trenutka, ali jednom je morala da dođe
kući.
Dvadeset minuta kasnije, izvadio sam telefon i otkucao joj poruku.
Golubice, molim te. Znam da si ljuta, ali još mož emo da prič amo o
tome.
Zatim još jednu.
Molim te, dođi kući. A onda još jednu.
Molim te? Volim te.
Nije odgovarala. Cekao sam još pola sata, a onda sam joj poslao još
poruka.
U Morganu sam. Da li bi me bar pozvala da mi kaž eš dolaziš li kuć i
večeras?
Golubice, strašno mi je žao. Molim te, dođi kući. Moram da te vidim.
Znaš da ovde nisam ja nerazuman. Mogla bi bar da mi odgovoriš.
Ja ovo jebeno ne zasluž ujem. U redu, kreten sam š to sam mislio da
mogu da reš im sve naš e neprilike novcem, ali bar ne bež im kad god neka
iskrsne.
Žao mi je, nisam to mislio.
Sta ž eliš da uradim? Uč inić u sve š to ž eliš . Samo te molim: razgovaraj
sa mnom.
Ovo je sranje.
Volim te. Ne razumem kako samo možeš da odeš.
Neposredno pre svitanja, kad sam bio siguran da ć u i zvanič no
napraviti budalu od sebe a da je Ebi verovatno već sigurna da sam
poludeo, ustao sam s poda. To š to se obezbedenje nije pojavilo da me
isprati bilo je neverovatno, ali, ako još budem sedeo u hodniku kad
devojke krenu na predavanja, ta sreća će me verovatno napustiti.
Poš to sam, poraž en, siš ao niza stepenice, seo sam na motor, ne
obaziruć i se na to š to me od ledenog zimskog vazduha razdvaja samo
majica. U nadi da ću videti Ebi na času istorije, otišao sam pravo kući da se
otkravim pod toplim tušem.
Šepli je stajao na vratima moje sobe dok sam se oblačio.
„Šta želiš, Šepe?”
„Jesi li razgovarao s njom?”
„Ne.”
„Uopšte? Ni poruka? Ništa?”
„Rekao sam da nisam”, prasnuo sam.
„Treve.” Uzdahnuo je. „Verovatno danas neć e biti na predavanju. Ne
želim da se Amerika i ja nađemo usred ovoga, ali tako mi je rekla.”
„Mož da hoć e”, rekao sam, zakopč avajuć i kaiš . Stavio sam njenu
omiljenu kolonjsku vodu i obukao jaknu pre nego što sam dohvatio ranac.
„Čekaj, odvešću te.”
„Neka, motorom ću.”
„Zašto?”
„Za sluč aj da prihvati da se vrati sa mnom u stan, pa da mož emo da
razgovaramo.”
„Trevise, vreme je da razmisliš o činjenici da možda neće...”
„Zavež i, Sepe, jebote”, prekinuo sam ga i pogledao u njega. „Samo ovog
puta nemoj da budeš razuman. Ne pokuš avaj da me spaseš . Samo mi budi
prijatelj, važi?”
Klimnuo je glavom. „Važi.”
Amerika je izaš la iz Seplijeve sobe, još u pidž ami. „Trevise, vreme je da
je pustiš . Ona je završ ila onog trena kad si joj jasno stavio do znanja da ć eš
raditi za Benija.”
Pošto nisam odgovorio, nastavila je: „Trevise...”
„Nemoj. Bez uvrede, Mer, ali trenutno ne mogu ni da te pogledam.”
Ne sač ekavš i odgovor, zalupio sam vratima za sobom. Teatralnost mi
je vredela bar utoliko š to sam dao oduš ka napetosti izazvanoj time š to ć u
videti Ebi na č asu. Bilo je to bolje nego da sam se bacio na š ake i kolena i u
panici je preklinjao da mi se vrati nasred predavanja. Doduš e, nije da ne
bih otišao tako daleko ako bi je to navelo da se predomisli.
Iako sam polako iš ao na predavanja i č ak se peo stepenicama, stigao
sam pola sata ranije. Nadao sam se da ć e se Ebi pojaviti i da ć emo imati
vremena da razgovaramo, ali, kad se prethodno predavanje završ ilo, ona
još nije bila došla.
Seo sam pored njenog praznog mesta, č upkajuć i kož nu narukvicu, dok
su ostali studenti ulazili i zauzimali svoja mesta. Za njih je to bio samo još
jedan dan. Cinjenica da se njihov ž ivot nastavlja dok se moj završ ava bila
je uznemirujuća.
Izuzev nekoliko studenata koji su zakasnili i uš unjali se iza gospodina
Cejnija, svi su bili prisutni — osim Ebi. Gospodin Cejni je otvorio svoju
knjigu, pozdravio razred i otpoč eo predavanje. Reč i su mu se stapale dok
mi je srce tuklo u grudima i nadimalo se svakim novim udisajem. Stezao
sam zube i oč i su mi zasuzile dok sam razmiš ljao o tome kako je Ebi negde
drugo, kako joj je lakše što nije sa mnom, a gnev mi je samo narastao.
Ustao sam i zagledao se u njen prazan sto.
„Uf... gospodine Medokse? Jeste li dobro?”, upitao me je gospodin Čejni.
Prevrnuo sam njen sto, a zatim i svoj, ne obaziruć i se na č uđenje i
vriske studenata koji su me posmatrali.
„PROKLETSTVO!”, povikao sam i ponovo šutnuo svoj sto.
„Gospodine Medokse”, obratio mi se gospodin Cejni neobič no mirnim
glasom. „Mislim da je najbolje da izađete na svež vazduh.”
Stajao sam iznad prevrnutih stolova, teško dišući.
„Izlazi iz moje uč ionice, Trevise. Odmah”, rekao mi je Cejni, ovog puta
čvršće.
Podigao sam ranac s poda i snaž no povukao vrata, a onda sam ih č uo
kako udaraju o zid.
„Trevise!”
jedino š to sam prepoznao u tom glasu bilo je to da je ž enski. Okrenuo
sam se, jer sam se načas ponadao da je to Ebi.
Megan je ž urila kroz hodnik, a onda se zaustavila pored mene. „Mislila
sam da imaš predavanje?” Smeš ila se. „Radiš li neš to uzbudljivo ovog
vikenda?”
„Šta ti treba?”
Podigla je obrvu, a oč i su joj zasjale. „Poznajem te. Ljut si. Nije ispalo
kako treba s opaticom?” Nisam odgovorio.
„To sam mogla i ja da ti kaž em.” Slegla je ramenima, a potom je
koraknula napred i proš aptala mi u uho oč eš avš i ga usnama. „Mi smo isti,
Trevise: nismo dobri ni za koga.”
Pogledao sam je u oč i, pa sam spustio pogled do njenih usana i
podigao ga. Nagnula se uz svoj tipičan, seksi osmeh. „Odjebi, Megan.”
Osmeh joj je nestao, a ja sam se udaljio.
DVADESET DRUGO POGLAVLJE
Naredna nedelja mi se č inila beskrajno dugom. Amerika i ja smo
odluč ili da bi bilo najbolje da neko vreme boravi u Morganu. Sepli je
nerado pristao. Ebi tri dana nije dolazila na predavanja iz istorije i nije jela
u kantini, već na nekom drugom mestu. Pokuš ao sam da je pronađem
posle nekih drugih njenih predavanja, ali ili nije doš la na njih, ili je otiš la
ranije. Na telefon se nije javljala.
Sepli me je uveravao da je dobro i da joj se niš ta nije dogodilo. Koliko
god da mi je bilo teš ko š to sam na samo dva koraka od Ebi, bilo bi mi
mnogo tež e da smo bili sasvim odvojeni i da nisam imao pojma da li je
ž iva ili mrtva. Iako mi se č inilo da ne ž eli da ima niš ta sa mnom, ipak sam
se nadao da ć e mi u jednom trenutku oprostiti ili da ć u poč eti da joj
nedostajem onoliko koliko je ona nedostajala meni i da ć e se pojaviti u
stanu. Pomisao da je viš e nikad neć u videti bila mi je previš e bolna, pa
sam odlučio da i dalje čekam.
U petak, Šepli je pokucao na moja vrata.
„Uđi”, oglasio sam se s kreveta, zagledan u tavanicu.
„Izlaziš li večeras, druže?”
„Ne.”
„Možda bi trebalo da pozoveš Trenta. Izađi na piće i skreni malo misli.”
„Ne.”
Uzdahnuo je. „Sluš aj, dolazi mi Amerika, ali... i mrzim š to ti ovo radim...
ali ne mož eš da je gnjaviš zbog Ebi. Jedva sam je nagovorio da dođe. Samo
želi da bude u mojoj sobi. U redu?”
„Da.”
„Pozovi Trenta. I treba neš to da pojedeš i da se istuš iraš . Izgledaš
grozno.”
S tim recima je zatvorio vrata. Nisu dobro zatvarala od vremena kad
sam ih izvalio. Kad god bi ih neko zatvorio, setio bih se trenutka kad sam
uniš tio stan zbog Ebinog odlaska i č injenice da mi se nedugo zatim vratila,
pa sve do našeg prvog puta.
Zatvorio sam oč i, ali, kao i svake druge noć i te nedelje, nisam mogao
da spavam. Kako su ljudi kao Sepli prolazili kroz to muč enje svaki put s
drugom devojkom — nije mi bilo jasno. Nisam mogao da zamislim da bih
mogao da upoznam neku drugu i da joj predam svoje srce, makar joj ta
devojka bila i ravna. Nikako ne bih mogao da se ponovo ovako oseć am.
Kao da polako umirem. Ispostavilo se da sam sve vreme bio u pravu.
Dvadeset minuta kasnije, č uo sam Amerikin glas u dnevnoj sobi. Zvuč i
njihovog tihog razgovora, dok su bež ali od mene u Seplijevu sobu,
odzvanjali su kroz stan.
Cak mi je i Amerikin glas bio nepodnoš ljiv. Muč ilo me je to š to sam
znao da je verovatno malo pre toga razgovarala sa Ebi.
Naterao sam se da ustanem i odem do kupatila da se istuš iram i
obavim ostale higijenske rituale koje sam zanemarivao protekle nedelje.
Amerikin glas je priguš ila voda, ali, č im sam isključ io slavinu, č uo sam je
ponovo.
Obukao sam se i zgrabio ključ eve motora, reš en da odem na dugu
vožnju. Verovatno bih završio kod tate da mu saopštim vesti.
Baš kad sam prolazio pored Seplijevih vrata, Ameriki je zazvonio
telefon. Bio je to zvuk koji je dodelila Ebi. Uhvatio me je grč u stomaku.
„Mogu doći po tebe i izvesti te na večeru”, rekla je.
Ebi je bila gladna. Možda će otići u kantinu.
Otrč ao sam do harlija i izjurio s parkirališ ta, jureć i i prolazeć i kroz
crvena svetla i znakove „stop” sve do Isterna.
Kad sam stigao do kantine, Ebi nije bila tamo. Sač ekao sam još
nekoliko minuta, ali nije dolazila. Povio sam ramena i po mraku krenuo ka
parkirališ tu. Noć je bila mirna. Hladna. Sasvim drugač ija od one noć i kad
sam otpratio Ebi do Morgana poš to sam osvojio opkladu. To me je
podsetilo koliko se prazno osećam zbog toga što nije pored mene.
Nekoliko metara dalje pojavila se sitna prilika, koja je sama hodala ka
kantini. Bila je to Ebi.
Kosa joj je bila pokupljena u punđu i, kad se približ ila, primetio sam da
nije naš minkana. Ruke je skrstila na grudima. Nije nosila kaput, već samo
debeo siv džemper da je odbrani od hladnoće.
„Golubice?”, pozvao sam je i izašao iz senke.
Trgla se i stala, a zatim se malo opustila prepoznavši me.
„Gospode, Trevise! Nasmrt si me preplašio!”
„Kad bi mi odgovarala na telefonske pozive, ne bih morao da se
šunjam po mraku.”
„Izgledaš kao da si iz pakla izašao”, primetila je.
„I bio sam tamo jednom ili dvaput ove nedelje.”
Cvrš će se obgrlila i morao sam da suspregnem ž elju da je zagrlim i
zaštitim od hladnoće.
Uzdahnula je. „Krenula sam, u stvari, da neš to pojedem. Pozvać u te
kasnije, važi?”
„Ne. Moramo da razgovaramo.”
„Treve...
„Odbio sam Benija. Pozvao sam ga u sredu i odbio ga.” Nadao sam se
da će se nasmešiti i|i bar pokazati neki znak odobravanja.
Lice joj je ostalo bezizrazno. „Ne znam šta želiš da kažem, Trevise.”
„Kaž i da mi opraš taš . Kaž i da me primaš nazad.” Lice joj je otvrdnulo.
„Ne mogu.” Lice mi se zgrčilo.
Pokuš ala je da me zaobiđe. Nagonski sam stao ispred nje. Ako sad ode,
izgubić u je. „Nisam spavao ni jeo... ne mogu da se koncentriš em. Znam da
me voliš. Sve će biti kao što je bilo, samo ako me primiš nazad.”
Zaž murila je. „Nismo dobar par, Trevise. Mislim da si prosto obuzet
mišlju da me poseduješ više od bilo čega drugog.”
„To nije istina. Volim te više od života, Golubice.”
„Upravo to i mislim. Tako govore luđaci.”
„To nije ludo. To je istina.”
„Dobro... a kako su tebi stvari poređane? Novac, ja, tvoj ž ivot... ili ima i
nešto što dolazi pre novca?”
„Shvatam š ta sam uradio, u redu? Shvatam zaš to tako misliš , ali, da
sam znao da ć eš me napustiti, ne bih nikad... samo sam ž eleo da brinem o
tebi.”
„To si mi rekao.”
„Molim te, nemoj ovo da radiš . Ne mogu podneti da se tako oseć aš ...
to... to me ubija”, nastavio sam na rubu panike. Zid koji je Ebi podigla oko
sebe kad smo bili samo prijatelji ponovo ju je okruž io, č vrš ći nego pre.
Nije me slušala. Nisam mogao dopreti do nje.
„Završila sam, Trevise.” Ustuknuo sam. „Ne govori to.”
„Gotovo je. Idi kući.”
Skupio sam obrve. „Ti si moja kuća.”
Zastala je i na trenutak sam pomislio da sam dopro do nje, ali oč i su joj
izgubile fokus i zid se ponovo podigao. „Odabrao si, Treve. I ja sam.”
„Neć u ni prić i Vegasu, ni Beniju... završ ić u fakultet. Ali potrebna si mi.
Potrebna si mi. Ti si mi najbolji prijatelj.”
Prvi put otkako sam bio dete, vrele suze su me zapekle u oč ima i
skliznule mi niz obraze. Ne moguć i da se suzdrž im, pruž io sam ruke ka
njoj, obgrlio njeno sitno telo i spustio usne na njene. Usne su joj bile
hladne i ukoč ene, pa sam joj rukama obgrlio lice i poljubio je još jač e u
očajničkom iščekivanju odgovora.
„Poljubi me”, preklinjao sam je.
Drž ala je usne č vrsto stisnute, ali telo joj je bilo bež ivotno. Da sam je
pustio, pala bi. „Poljubi me!”, molio sam. „Molim te, Golubice! Odbio sam
ga!”
Odgurnula me je. „Ostavi me na miru, Trevise!”
Proš la je pored mene, ali zgrabio sam je za zglavak. Drž ala je ruku
ispruženu, ali nije se okretala.
„Preklinjem te.” Pao sam na kolena, i dalje je drž eć i za ruku. Bela para
mi je izlazila iz usta dok sam govorio, podseć ajuć i me da je hladno.
„Preklinjem te, Ebi. Nemoj to da radiš.”
Okrenula se, spustila pogled sa svoje ruke na mene i ugledala tetovaž u
na mom zglavku. Tetovažu koja je predstavljala njeno ime.
Skrenula je pogled ka kantini. „Pusti me, Trevise.”
Kao da mi je neko izbio vazduh iz pluć a. Poš to su se sve moje nade
razvejale, oslobodio sam njenu ruku, koja je lagano skliznula iz mojih
prstiju.
Nije me pogledala dok se udaljavala i pao sam dlanovima na ploč nik.
Neć e mi se vratiti. Nije me viš e ž elela i nisam niš ta viš e mogao da uradim
ili kažem da to promenim.
Proš lo je nekoliko minuta pre nego š to sam skupio snagu da ustanem.
Moja stopala nisu htela da se pomeraju, ali nekako sam uspeo da ih
nateram da sarađuju dovoljno dugo da stignem do harlija. Popeo sam se
na motor i pustio suze da poteku. Gubitak sam dož iveo samo jednom u
ž ivotu, ali ovo sam dož iveo mnogo stvarnije. Gubitak Ebi nije bio prič a
koje sam se seć ao iz ranog detinjstva — bio mi je pred nosom, oslabio me
je kao bolest, oduzeo mi čula i neizdrživo me fizički boleo.
Majč ine reč i su mi odzvanjale u uš ima. Ebi je bila devojka za koju je
trebalo da se borim, a ja sam od te borbe odustao. Nikad niš ta ne bi bilo
dovoljno.
Crveni dodž intrepid se zaustavio pored motora. Nisam morao da
podignem pogled da bih video ko je to bio.
Trenton je ugasio motor i izbacio ruku kroz otvoren prozor. „Ćao.”
„Ćao”, odgovorio sam i obrisao oči o rukav jakne.
„Teška noć?”
„Da”, klimnuo sam glavom, zureći u rezervoar harlija.
„Upravo idem s posla. Treba mi prokleto pić e. Hajdemo zajedno do
Holanđanina.”
Duboko sam, drhtavo uzdahnuo. Trenton je, kao i tata i ostala moja
brać a, uvek znao kako da postupa sa mnom. Obojica smo znali da ne bi
trebalo da vozim u takvom stanju.
„Dobro.”
„Dobro?”, upitao je, sa iznenađenim osmehom.
Prebacio sam nogu preko sediš ta i otiš ao do suvozač kog mesta
Trentonovog automobila. Kož a mi se zapalila od vruć ine u automobilu i
prvi put te noć i sam osetio koliko je vazduh hladan i shvatio da nisam
obučen dovoljno za tu temperaturu.
„Šepli te je pozvao?”
„Da.” Izvezao se s parking-mesta i lagano se provezao kroz
parkirališ te, traž eć i ulicu brzinom puž a. Pogledao me je. „Pretpostavljam
da je neki tip po imenu Frenč pozvao njegovu devojku? Rekao je kako se ti
i Ebi svađate ispred kantine.”
„Nismo se svađali. Samo sam… pokušavao da se pomirimo.”
Trenton je hitro klimnuo glavom i izvezao auto na put. „To sam i sam
pomislio.”
Nismo ponovo progovorili dok nismo zauzeli mesta za š ankom u
Holanđaninu. Gužva je bila velika, ali Bil, vlasnik i barmen, poznavao je tatu
još iz vremena kad smo mi bili mali, a redovne muš terije su nas
posmatrale kako odrastamo.
„Drago mi je š to vas vidim, momci. Nije vas dugo bilo”, rekao je Bil i
obrisao šank pre nego što je spustio po pivo i čašicu viskija ispred obojice.
„Hej Bile”, rekao je Trenton i smesta istresao svoje piće.
„Jesi li dobro, Trevise?”, upitao je Bil.
Trenton je odgovorio umesto mene. „Oseć ać e se bolje posle nekoliko
tura.”
Bio sam mu zahvalan. Da sam tog trenutka progovorio, slomio bih se.
Trenton je nastavio da mi kupuje viski dok mi zubi nisu utrnuli. Bio
sam na rubu obeznanjivanja. Mora da mi se to i desilo negde između bara i
stana, zato š to sam se narednog jutra probudio na kauč u obuč en, pitajuć i
se kako sam dospeo tu.
Sepli je zatvorio vrata i zač uo sam poznati zvuk Amerikine honde kako
se gubi.
Seo sam i zatvorio jedno oko. „Jeste li se dobro proveli?”
„Da. A vi?”
„Pretpostavljam. Jesi li me čuo kad sam ušao?”
„Da, Trent te je doneo gore i bacio te na kauč . Smejao si se, pa bih
rekao da je veče bilo uspešno.”
„Trent ume da bude kreten, ali dobar je brat.”
„To jeste. Jesi li gladan?”
„Ne, jebote”, zastenjao sam.
„Dobro, onda. Sebi ću napraviti pahuljice.”
Sedeo sam na kauč u, pokuš avajuć i da se prisetim prethodne noć i.
Poslednji sati su mi bili mutni, ali, kad sam se vratio na trenutak kad sam
sreo Ebi ispred kantine, trgao sam se.
„Rekao sam Mer da imamo planove za danas. Pomislio sam da odemo
do drvare da zamenimo ta tvoja škripava vrata.”
„Ne moraš da brineš za mene, Šepe.”
„I ne brinem. Kreć emo za pola sata. Ali prvo se operi”, rekao je i seo na
fotelju drž eć i č iniju pahuljica. ,A onda ć emo se vratiti kuć i da uč imo. Za
završne ispite.”
„Jebiga”, uzdahnuo sam.
„Naručiću picu za ručak, a ostatke možemo pojesti za večeru.”
„Bliž i se Dan zahvalnosti, znaš ? Ješ ću picu tri puta dnevno č itava dva
dana. Ne, hvala.”
„Dobro, onda kineska hrana.”
„O svemu brineš”, primetio sam. „Znam. Veruj mi, pomaže.”
Lagano sam klimnuo glavom, u nadi da je u pravu.
Dani su sporo prolazili, ali to š to sam dokasno uč io sa Seplijem, i

ponekad sa Amerikom, pomoglo mi je da skratim besane noć i. Trenton je
obećao da neće reći ništa o Ebi ni tati ni ostalima iz porodice dok ne prođe
Dan zahvalnosti, ali ipak sam se plaš io, jer sam im već svima rekao da ć e
doći. Raspitivaće se za nju i odmah će me prozreti ako budem lagao.
U petak, posle poslednjeg č asa, pozvao sam Seplija. „Hej, znam da
prelazim granicu, ali moraš saznati gde će Ebi ići za praznike.”
„Pa to je lako. Biće s nama. Provešće praznike kod Amerikinih.”
„Stvarno?”
„Da, zašto?”
„Onako”, rekao sam i naglo spustio slušalicu.
Setao sam po studentskom gradu po blagoj kisici, č ekajuć i da se Ebino
predavanja završ i. Ispred Huverove zgrade, video sam kako se okupljaju
ljudi iz Ebine grupe. Ugledao sam Parkerov potiljak, a zatim i Ebi.
Skupila se u zimskoj jakni kao da joj je neprijatno dok Parker brblja.
Navukao sam crvenu bejzbol kapu i potrč ao k njima. Ebin pogled je
dolutao do mene; kad me je prepoznala, obrve su joj poletele uvis.
U glavi sam ponavljao istu mantru. Koliko god se Parker proseravao,
budi kul. Nemoj ovo da sjebeš. Nemoj. Ovo. Da. Sjebeš.
Iznenadio sam se kad je otišao a da mi nije uputio ni reč.
Zavukao sam ruke u prednje dž epove istern duksa. „Sepli mi je rekao
da ideš s njim i Mer u Vičitu sutra.”
„Da?”
„Provešćeš čitav raspust kod Amerike?”
Slegla je ramenima, trudeć i se da moje prisustvo ne utič e na nju. „Vrlo
sam bliska s njenim roditeljima.”
„Šta je s tvojom mamom?”
„Ona je pijanica, Trevise. Neće ni znati da je Dan zahvalnosti.”
Stomak mi se stegao, jer sam znao da je odgovor na moje sledeć e
pitanje ujedno i moja poslednja prilika. Iznad nas se zač ula grmljavina, pa
sam podigao pogled, i zaškiljio kad su mi krupne kapi pale na lice.
„Moram da te zamolim za uslugu”, rekao sam, povijajuć i glavu pod
pljuskom. „Dođi ovamo.” Povukao sam je pod najbliž u nadstreš nicu da ne
bi pokisla pod iznenadnim pljuskom.
„Kakvu uslugu?”, upitala je, oč ito sumnjič ava. Bilo ju je teš ko č uti od
kiše.
„Moj, uf...” Prebacio sam tež inu, a ž ivci su pokuš avali da me uniš te. U
glavi mi je odzvanjalo: Prekidaj!, ali odluč io sam da bar pokuš am. „Tata i
momci te i dalje očekuju u četvrtak.”
„Trevise!”, zacvilela je.
Pogledao sam u stopala. „Rekla si da ćeš doći.”
„Znam, ali... sad je malo neprikladno, zar ne misliš?”
„Rekla si da ć eš doć i”, ponovio sam, trudeć i se da mi glas ostane
smiren.
„Tad smo još bili zajedno, kad sam prihvatila da dođem. Znao si da
neću doći.”
„Nisam znao, a svejedno je prekasno. Tomas će doleteti, a Tajler je uzeo
slobodne dane. Svi jedva čekaju da te vide.”
Skupila se i poč ela da uvrć e pramen mokre kose oko prsta. „Ionako bi
došli, zar ne?”
„Ne svi. Već godinama se nismo svi okupili za Dan zahvalnosti. Svi su
se potrudili da dođu, poš to sam im obeć ao pravu več eru. Nismo imali
ženu u kuhinji otkako je mama umrla...”
„Zar to nije seksistički?”
„Nisam tako mislio, Golubice, daj. Svi ž elimo da dođeš . Samo to
kažem.”
„Nisi im rekao za nas, jelda?”
„Tata bi pitao zaš to, a nisam spreman da razgovaram s njim o tome.
Neće prestati da mi govori da sam glup. Molim te, dođi, Golubice.”
„Moram da stavim ć urku u rernu u š est ujutru. Trebalo bi da krenemo
odavde do pet...”
„Ili bismo mogli da prespavamo tamo.”
Podigla je obrve. „Ni sluč ajno! Već mi je teš ko š to moram da laž em
tvoju porodicu i da se pretvaram kako smo još zajedno.”
Njena reakcija, iako oč ekivana, ipak mi je malo povredila ego. „Ponaš aš
se kao da tražim od tebe da se zapališ.”
„Trebalo je da im kažeš!”
„Hoću. Posle Dana zahvalnosti... reći ću im.”
Uzdahnula je i odvratila pogled. Dok sam č ekao da mi odgovori, oseć ao
sam se kao da mi čupaju nokte jedan po jedan.
„Ako mi obeć aš da ovo nije smicalica da se pomirimo i ponovo
budemo zajedno, hoću.”
Klimnuo sam glavom, upinjuć i se da ne pokaž em previš e oduš evljenja.
„Obećavam.”
Usne su joj se zategle u č vrstu liniju, ali u oč ima joj se nazirao osmeh.
„Vidimo se u pet.”
Nagnuo sam se da je poljubim u obraz. Nameravao sam samo da je
ovlaš dotaknem, ali usne su mi ž udele za njenom kož om i bilo mi je teš ko
da se odmaknem. „Hvala, Golubice.”
Kad su Sepli i Amerika krenuli hondom u Vič itu, pospremio sam stan,
slož io poslednju turu veš a, popuš io pola pakle cigareta i spakovao malu
putnu torbu, a onda sam proklinjao sat zato š to je tako spor. Konač no, u
pola pet, strč ao sam stepenicama do Seplijevog čardžera, trudeć i se da ne
prekoračim brzinu do Morgana.
Kad sam stigao do Ebinih vrata, njen zbunjen izraz me je iznenadio.
„Trevise”, izustila je.
„Jesi li spremna?”
Podigla je obrvu. „Spremna za šta?”
„Rekla si da te pokupim u pet.”
Skrstila je ruke na grudima. „Mislila sam na pet ujutru!”
„O. Onda ću pozvati tatu i javiti mu da ipak nećemo prespavati.”
„Trevise!”, zavapila je.
„Dovezao sam se Sepovim kolima da ne bismo morali da se muč imo s
torbama na motoru. Imamo rezervnu sobu u kojoj bi mogla da spavaš .
Možemo gledati film ili...”
„Neću prespavati kod tvog tate!”
Lice mi se snuždilo. „U redu. Ja ću... uf... vidimo se ujutru.”
Koraknuo sam unazad i Ebi je zatvorila vrata. Ipak ć e doć i, ali moja
porodica ć e znati da neš to nije u redu ako se ne pojavimo več eras, kao š to
sam najavio. Polako sam korač ao hodnikom dok sam ukucavao tatin broj.
Pitaće me zašto ne dolazimo, a nisam želeo da ga lažem.
„Trevise, sačekaj.”
Okrenuo sam se i ugledao Ebi kako stoji na hodniku.
„Daj mi samo malo vremena da spakujem neke stvari.”
Nasmeš io sam se, obuzet olakš anjem. Zajedno smo se vratili u njenu
sobu, pa sam sač ekao na vratima da potrpa nekoliko stvarč ica u torbu. Taj
prizor me je podsetio na noć kad sam osvojio opkladu i shvatio sam da ne
bih menjao nijedan tren koji smo zajedno proveli.
„Još te volim, Golubice.”
Nije podigla pogled. „Nemoj. Ne radim ovo za tebe.” Zadrž ao sam dah,
a bol mi je ispresecao pluća. „Znam.”
DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Nisu mi iš li laki razgovori kakve smo nekad vodili. Niš ta š to mi je
padalo na pamet nije delovalo prikladno i bojao sam se da ć u je naljutiti
pre nego što stignemo do tate.
Plan je bio da ona igra ulogu, da poč nem da joj nedostajem, pa da mi se
mož da opet pruž i prilika da je zamolim da mi se vrati. Put je bio dug, ali
samo mi to beše preostalo.
Zaustavio sam se na mokrom poš ljunč anom prilazu i odneo naš e torbe
na verandu.
Tata nam je otvorio vrata uz osmeh.
„Drago mi je š to te vidim, sine.” Osmeh mu se proš irio kad je ugledao
mokru ali prelepu devojku pored mene. „Ebi Abernati. Radujemo se
sutraš njoj več eri. Proš lo je mnogo vremena otkako... Pa. Proš lo je mnogo
vremena.”
Tata je u kuć i spustio ruku na zaobljeni stomak i iskezio se. „Smestio
sam vas u gostinsku sobu, Treve. Smatrao sam da ne treba da se gurate u
tvom krevetu.”
Ebi me je pogledala. „Ebi... uf... ona ć e... uf... spavać e u gostinskoj sobi.
Ja ću odsesti u svojoj.”
Priš ao nam je Trenton, lica iskrivljenog od gađenja. „Zašto? Već je
spavala u tvom stanu, zar ne?”
„Nije u poslednje vreme”, rekao sam, susprež uć i poriv da jurnem na
njega. Dobro je znao zašto.
Tata i Trenton se pogledaše.
„Tomasova soba je već godinama skladiš te, pa sam mislio da njemu
prepustim tvoju sobu. Pretpostavljam da mož e da spava i na kauč u”,
izjavio je tata, gledajući u ofucane, izbledele jastučiće.
„Ne brini zbog toga, Džime. Samo smo hteli da budemo pristojni”, rekla
je Ebi, i dodirnula moju ruku.
Tatin smeh se prolomio kroz kuć u. Potapš ao ju je po ruci. „Upoznala si
moje sinove, Ebi. Trebalo bi da znaš da je mene gotovo nemoguć e
uvrediti.”
Pokazao sam glavom ka stepenicama i Ebi je poš la za mnom. Blago
sam gurnuo vrata nogom i spustio torbe na pod, a zatim sam pogledao
krevet i okrenuo se ka njoj. Sive oč i su joj se raš irile dok je osmatrala sobu
i zaustavile se na slici mojih roditelja koja je visila na zidu.
„Izvini, Golubice. Spavaću na podu.”
„Nego š ta nego ć eš spavati na podu”, rekla je i skupila kosu u konjski
rep. „Ne mogu da verujem da si me nagovorio na ovo.”
Seo sam na krevet, shvativš i koliko je nezadovoljna okolnostima.
Pretpostavljam da se deo mene nadao da ć e i njoj laknuti š to smo zajedno.
„Ovo će biti jebena zbrka. Ne znam na šta sam mislio.”
„Znam tačno šta si mislio. Nisam glupa, Trevise.”
Podigao sam pogled i uputio joj umoran osmeh. „Ali ipak si došla.”
„Moram da spremim sve za sutra”, rekla je i otvorila vrata. Ustao sam.
„Pomoći ću ti.”
Dok je Ebi pripremala krompire, pite i ć urku, ja sam joj donosio i
dodavao stvari i obavljao sitne kulinarske zadatke koje mi je dodeljivala.
Tokom prvog sata je bilo neprijatno, ali maltene svi su se okupili u kuhinji
kad su stigli blizanci i pomogli Ebi da se opusti. Tata joj je prič ao prič e o
nama kad smo bili deč aci i smejali smo se prič ama o prethodnim
neuspelim Danima zahvalnosti kad smo pokuš avali da uradimo neš to
drugo, a ne samo da poručimo picu.
„Dajana je bila vraš ki dobra kuvarica”, priseć ao se tata. „Trev se ne
seća, ali nije vredelo ni pokušavati pošto je umrla.”
„Bez pritiska, Ebi”, dodao je Trenton. Zakikotao se, pa je dohvatio pivo
iz friž idera. „Hajde da izvadimo karte. Zelim da povratim neš to novca koji
mi je Ebi oduzela.”
Tata je pripretio prstom. „Nema pokera ovog vikenda, Treme. Izvadio
sam domine; idi i poređaj ih. Nema klađenja, dođavola. Ozbiljan sam.”
Trenton je odmahnuo glavom. „Dobro, matori, dobro.” Moja brać a su
napustila kuhinju. Trenton je poš ao za njima, ali je zastao i osvrnuo se.
„Hajde, Treve.”
„Pomažem Golubici.”
„Nema mnogo posla, dušo”, dobacila je. „Samo idi.”
Znao sam da je to rekla samo radi predstave, ali to nije promenilo moja
osećanja. Uhvatio sam je za bok. „Jesi li sigurna?”
Klimnula je glavom, a ja sam se nagnuo da je poljubim u obraz i stegao
joj kuk prstima pre nego što sam pošao za Trentonom u sobu za zabavu.
Seli smo u sobu za kartanje i otpočeli prijateljsku partiju domina.
Trenton je ispraznio kutiju i opsovao karton koji ga je zasekao ispod
nokta pre nego što je podelio domine.
Tejlor se podsmehnuo. „Prava si beba, Trente, deli samo.”
„Ti ionako ne umeš da brojiš, budalo. Čemu se toliko raduješ?”
Smejao sam se Trentonu i tako privukao njegovu pažnju.
„Ti i Ebi se lepo slažete”, izjavio je. „Kako je to sve ispalo?”
Znao sam na š ta misli i oš inuo sam ga pogledom zbog toga š to je
pokrenuo tu temu pred blizancima. „Uz mnogo ubeđivanja.”
Stigao je tata i seo. „Ona je dobra devojka, Trevise. Sreć an sam zbog
tebe, sine.”
„Jeste”, složio sam se i pokušao da prikrijem tugu na licu.
Ebi je bila zauzeta č iš ćenjem kuhinje, a ja sam jedva odolevao
iskuš enju da joj se pridruž im. To mož da jeste bio porodič ni praznik, ali
hteo sam da provedem svaki slobodan trenutak s njom.
Pola sata kasnije, zvuk č egrtanja me je upozorio da je uključ ila maš inu
za pranje sudova. Ebi je proš la i brzo mahnula, krenuvš i ka stepenicama.
Skočio sam i uhvatio je za ruku.
„Rano je, Golubice. Ne ideš na spavanje, zar ne?”
„Bio je ovo dug dan za mene. Umorna sam.”
„Spremali smo se da gledamo ilm. Zaš to ne siđeš da se malo
družimo?”
Pogledala je u stepenice, pa u mene. „U redu.” Poveo sam je do kauč a i
seli smo jedno pored drugog dok se vrtela uvodna špica.
„Ugasi svetio, Tejlore”, naredio je tata.
Prebacio sam ruku iza Ebi i spustio je na naslon kauč a. Ma koliko to
ž eleo, nisam je obgrlio obema rukama. Plaš io sam se njene reakcije i
nisam želeo da zloupotrebljavam okolnosti kad mi već čini uslugu.
Nasred ilma, otvorila su se ulazna vrata i iza ugla se pojavio Tomas, s
torbama u rukama.
„Srećan Dan zahvalnosti!”, doviknuo je i spustio prtljag na pod.
Tata je ustao i zagrlio ga, a i svi ostali, osim mene, ustali su da ga
pozdrave.
„Nećeš pozdraviti Tomasa?”, šapnula je Ebi.
Gledao sam tatu i momke kako se grle i smeju. „Imam samo jednu noć s
tobom. Neću da protraćim ni tren.”
„Zdravo, Ebi. Drago mi je što te ponovo vidim.” Tomas se osmehnuo.
Dodirnuo sam joj koleno. Pogledala je dole, pa u mene. Cim sam
primetio njen izraz, sklonio sam ruku s njene noge i prepleo prste u krilu.
„Uf-uf. Nevolje u raju?”, upita Tomas. „Zaveži, Tomi”, progunđao sam.
Raspolož enje u sobi se promenilo i svi su uprli pogled u Ebi, č ekajuć i
objaš njenje. Usplahireno se nasmeš ila, a onda je obema rukama uhvatila
moju.
„Samo smo umorni”, rekla je uz osmeh. „Cele več eri smo vredno
pripremali hranu.” Naslonila mi je obraz na rame.
Pogledao sam u naš e ruke i stegao ih, pož elevš i da postoji nač in da joj
kažem koliko sam joj zahvalan na svemu što je uradila.
„Kad smo već kod umora, ja sam iscrpljena”, izjavila je. „Idem u krevet,
dušo.” Pogledala je u sve ostale. „Laku noć, momci.”
„Laku noć, sestro”, pozdravio ju je tata.
Sva moja brać a su joj pož elela laku noć , posmatrajuć i je dok se pela
stepenicama.
„I ja se odjavljujem”, rekao sam.
„Mogu misliti”, zadirkivao me je Trenton.
„Srećni majmun”, progunđao je Tajler.
„Hej. Nećemo tako razgovarati o vašoj sestri”, upozorio ih je tata.
Ne obaziruć i se na brać u, potrč ao sam stepenicama i uhvatio vrata
spavać e sobe pre nego š to ih je zatvorila. Poš to sam shvatio da bi mož da
htela da se presvuč e i da joj mož da nije prijatno da to uradi preda mnom,
ukočio sam se. „Hoćeš li da sačekam u hodniku dok se svlačiš za krevet?”
„Skočiću pod tuš. Obući ću se u kupatilu.”
Protrljao sam vrat. „U redu. Namestiću ležaj na podu.”
Krupne oč i su joj bile kao č elik kad je klimnula glavom, a njen zid je
oč ito bio neprobojan. Pokupila je nekoliko stvari iz torbe pre nego š to je
ušla u kupatilo.
Poš to sam u ormaru naš ao posteljinu i ć ebe, raš irio sam ih na pod
pored kreveta, zahvalan š to bar imamo vremena da nasamo razgovaramo.
Izaš la je iz kupatila, a ja sam spustio jastuk na lež aj na podu i otiš ao pod
tuš.
Nisam gubio vreme, brzo sam nasapunao celo telo i pustio da mi voda
spere sapunicu č im je zapenuš ala. U roku od deset minuta, obrisao sam se
i obukao i vratio se u spavaću sobu.
Ebi je lež ala u krevetu kad sam uš ao, navukavš i prekrivač preko grudi
koliko je mogla. Improvizovani lež aj nije bio ni približ no privlač an kao
krevet u kome se š ćuć urila Ebi. Shvatio sam da ć u poslednju noć s njom
provesti budan, sluš ajuć i njeno disanje svega nekoliko centimetara dalje a
ne mogući da je dodirnem.
Isključ io sam svetio i spustio se na pod. „Ovo nam je poslednja
zajednička noć, zar ne?”
„Ne želim da se svađam, Treve. Spavaj samo.”
Okrenuo sam se ka njoj i podboč io se. I ona se okrenula i pogledi su
nam se sreli.
„Volim te.”
Neko vreme me je posmatrala. „Obećao si.”
„Obeć ao sam ti da ovo nije smicalica da se pomirimo. I nije bila.”
Pruž io sam ruku da je dodirnem. „Ali, ako bi to znač ilo da ć emo biti
ponovo zajedno, ne mogu reći da o tome ne bih razmislio.”
„Stalo mi je do tebe. Ne ž elim da budeš povređen, ali trebalo je pre
svega da sledim svoj osećaj. Ne bi nikad uspelo.”
„Ali ipak si me volela, zar ne?” Stisla je usne. „Još te volim.”
Sva oseć anja su me preplavila u talasima, toliko snaž na da nisam
mogao ni da ih razlikujem. „Mogu li da te zamolim za uslugu?”
„Još smo usred onoga što si me prošli put zamolio”, podsmehnula se.
„Ako je ovo zaista to... ako si zaista završ ila sa mnom... hoć eš li mi
dozvoliti da te zagrlim večeras?”
„Mislim da to nije dobra zamisao, Treve.”
Cvrsto sam je stegao za ruku. „Molim te? Ne mogu da spavam kad si
samo metar od mene, a nikad mi se više neće pružiti prilika.”
Zurila je u mene nekoliko trenutaka, a onda se namrš tila. „Ne ž elim
seks s tobom.”
„To i ne tražim.”
Oč i su joj neko vreme lutale po podu dok je razmiš ljala o odgovoru.
Konač no je č vrsto zaž murila, odmakla se od ruba kreveta i podigla
prekrivače.
Uvukao sam se u krevet pored nje i ž urno je privukao u č vrst zagrljaj.
Oseć aj je bio tako neverovatan da sam se, uz napetost koja se oseć ala u
sobi, borio da se ne slomim.
„Nedostajaće mi ovo”, rekao sam.
Poljubio sam je u kosu i privukao je bliž e, pa sam joj zagnjurio glavu u
vrat. Spustila mi je ruku na leđa i ponovo sam udahnuo, pokuš avajuć i da u
sebe uvučem njen miris, da mi se taj trenutak ureže u sećanje.
„Ja... ne mogu ja ovo, Trevise”, rekla je i pokušala da se izmigolji.
Nisam nameravao da je prisiljavam, ali imalo je smisla da je i dalje
č vrsto drž im ako je to š to je nisam ispuš tao znač ilo da ć u izbeć i onaj
dubok, žestok bol koji sam danima osećao.
„Ne mogu ja ovo”, ponovila je.
Znao sam š ta misli. Bilo je izuzetno teš ko da budemo zajedno na taj
način, ali nisam želeo da to prekinem.
„Nemoj onda”, rekao sam joj uz kožu. „Pruži mi još jednu priliku.”
Nakon još jednog pokuš aja da se oslobodi, prekrila je lice obema
rukama i zaplakala. Pogledao sam je, a suze su mi pekle oči.
Než no sam joj sklonio jednu ruku i poljubio joj dlan. Drhtavo je
uzdahnula dok sam joj gledao u usne, a zatim ponovo u oč i. „Nikad nikoga
neću voleti kao tebe, Golubice.”
Smrknula je i dodirnula mi lice, sa izrazom izvinjenja na licu. „Ne
mogu.”
„Znam”, rekao sam i glas mi je pukao. „Nikad nisam ni poverovao da
sam dovoljno dobar za tebe.”
Lice joj se zgrč ilo i odmahnula je glavom. „Nisi samo ti u pitanju, Treve.
Nismo dobri jedno za drugo.”
Odmahnuo sam glavom u ž elji da se usprotivim, ali bita je delimič no u
pravu. Zasluž ivala je bolje, ono š to je sve vreme ž elela. Ko sam, dođavola,
bio ja da joj to oduzmem?
S tim priznanjem, duboko sam udahnuo i spustio njenu glavu na svoju
grudi.
Probudio sam se kad sam čuo komešanje iz prizemlja.
„Jao!”, viknula je Ebi iz kuhinje.
Strčao sam niza stepenice, usput navlačeći majicu preko glave.
„Jesi li dobro, Golubice?” Hladan pod mi je preko stopala slao talase
š oka kroz telo. „Sranje! Pod je jebeno leden!” Skakutao sam na jednoj nozi,
a zatim na drugoj, što je kod Ebi izazvalo prigušen smeh.
Još je bilo rano, verovatno pet ili š est, i svi ostali su spavali. Sagnuta se
da gurne ć urku u rernu, a moja jutarnja sklonost ispupč enom š ortsu
dobila je novi podsticaj.
„Možeš da se vratiš u krevet. Samo da ubacim ćurku”, objasnila je.
„Dolaziš li i ti?”
„Da.”
„Ti prva”, rekao sam i mahnuo rukom prema stepeništu.
Svukao sam majicu kad smo zavukli noge pod pokrivač e, povlač eć i ih
sve do vrata. Obgrlio sam je č vrsto dok smo drhtali i č ekali da toplota
naših tela zagreje ono malo prostora između naše kože i prekrivača.
Pogledao sam kroz prozore i ugledao krupne pahuljice kako padaju sa
sivog neba. Poljubio sam je u kosu i ona kao da se rastopila uz mene. U
tom zagrljaju mi se činilo da se ništa nije promenilo.
„Vidi, Golubice. Pada sneg.”
Okrenula se ka prozoru. „Imam utisak da je Bož ić ”, rekla je i blago mi
naslonila obraz na kožu. Moj uzdah ju je naveo da me pogleda. „Šta je bilo?”
„Nećeš biti ovde za Božić.”
„Sad sam ovde.”
Razvukao sam usne u poluosmeh, a zatim se sagnuo da poljubim njene.
Odmakla se i odmahnula glavom.
„Treve...
Cvrsto je drž eć i, spustio sam bradu. „Imam manje od dvadeset č etiri
č asa s tobom, Golubice. Poljubić u te. Danas ć u te mnogo ljubiti. Ceo dan. U
svakoj prilici. Ako ž eliš da prestanem, samo reci, ali, dok to ne uč iniš ,
potrudiću se da mi svaki trenutak ovog poslednjeg dana s tobom vredi.”
„Trevise...”, poč ela je, ali je posle nekoliko trenutaka razmiš ljanja
spustila pogled s mojih očiju na usne.
Ne oklevajuć i, sagnuo sam se da je poljubim. Uzvratila mi je poljubac i,
iako sam nameravao da bude samo kratak i sladak, razdvojio sam usne i
njeno telo je reagovalo. Jezik joj je skliznuo u moja usta, a svaki moj
toplokrvni muš ki deo vriš tao je da krenem punom parom napred.
Privukao sam je sebi, a Ebi je povukla nogu u stranu i zadovoljno doč ekala
moje kukove među svoje butine.
Nekoliko trenutaka kasnije, lež ala je naga poda mnom, a i ja sam u dva
brza pokreta skinuo odeć u. Cvrsto sam pritisnuo usne o njene, stegao
gvozdenu š ipku uzglavlja obema rukama i brzim pokretom se uvukao u
nju. Telo mi je smesta oblila vrućina i nisam mogao prestati da se krećem i
ulazim u nju, nesposoban da se obuzdam. Zastenjao sam u Ebina usta kad
je izvila leđa da pribije bokove uz moje. U jednom trenutku je izravnala
tabane na krevetu tako da mož e da se podigne i da me pusti da sasvim
kliznem u nju.
S jednom rukom na gvož đu, a drugom na njenom zatiljku, zabijao sam
se u nju iznova i iznova, a sve š to se desilo između nas, sav bol koji sam
oseć ao, bilo je zaboravljeno. Svetlost se probila kroz prozore kad su nam
kapi znoja izbile na koži i olakšale nam kretanje napred-nazad.
Baš kad sam se spremao da svrš im, noge su joj zadrhtale i njeni nokti
su mi se zarili u leđa. Zadrž ao sam dah i zario se u nju poslednji put,
stenjući dok su mi snažni grčevi pretresli telo.
Ebi se opustila na dušeku, vlažne kose i omlitavelih udova.
Dahtao sam kao da sam upravo istrč ao maraton, a znoj mi se slivao s
kose iznad uha i niz lice.
Oč i su joj zasjale kad je zač ula mrmljanje u prizemlju. Okrenuo sam se
na bok i stao da proučavam njeno lice sa čistim obožavanjem.
„Rekao si da ć eš me samo poljubiti.” Pogledala me je kao nekada i
olakšala mi pretvaranje.
„Što ne bismo ostali u krevetu čitav dan?”
„Došla sam ovamo da kuvam, sećaš se?”
„Ne, doš la si da pomaž eš meni dok kuvam, a ja se neć u javljati na
dužnost narednih osam sati.”
Dodirnula mi je lice, a njen izraz me je pripremio na ono š to ć e mož da
reći. „Trevise, mislim da mi...”
„Ne govori niš ta, važ i? Ne ž elim o tome da razmiš ljam dok ne budem
morao.” Ustao sam i navukao bokserice, a zatim otiš ao do njene torbe.
Izvadio sam njenu odeć u i stavio je na krevet, pa sam prevukao majicu
preko glave. „Želim da pamtim ovaj dan kao dobar.”
Izgleda da je nedugo poš to smo se probudili već bilo vreme za ruč ak.
Dan je proletao jebeno prebrzo. Plaš io sam se svakog minuta i proklinjao
sat dok se veče primicalo.
Priznajem, nisam ispuš tao Ebi. Nije mi bilo važ no ni to š to glumi,
odbijao sam čak i da razmišljam o istini dok je bila pored mene.
Kad smo seli za več eru, tata je zahtevao da ja iseč em ć urku, a ona se
ponosno smeškala kad sam ustao da obavim tu čast.
Klan Medoksovih je uniš tio Ebin trud i zasuo je pohvalama. „Jesam li
napravila dovoljno?”, smejala se.
Tata se smeš kao i preš ao usnama preko viljuš ke da bi je oč istio za
desert. „Napravila si dovoljno, Ebi. Samo smo ž eleli da se prejedemo do
sledeć e godine... ukoliko pak ne ž eliš da ovo ponovimo za Bož ić . Sad si
Medoksova. Očekujem te svakog praznika, i to ne da kuvaš.”
Tatine reč i su me podsetile na istinu i osmeh mi je izbledeo. „Hvala,
Džime.”
„Nemoj to da joj govoriš , tata”, oglasio se Trenton. „Mora da kuva.
Nisam ovako jeo još od pete godine!” Ubacio je pola kriš ke pite od hikorije
u usta i zamumlao od zadovoljstva.
Dok su moja brać a pospremala sto i prala sudove, sedeo sam s Ebi na
kauč u i upinjao se da je ne stež em previš e č vrsto. Tata se već beš e
povukao na spavanje, jer je s punim stomakom bio previš e umoran da bi
se trudio da ostane budan.
Prebacio sam njene noge preko svog krila i skinuo joj cipele,
masirajuć i joj tabane palč evima. Volela je to, znao sam. Mož da sam
pritajeno pokuš avao da je podsetim na to kako nam je dobro bilo zajedno,
iako sam duboko u sebi znao da je došao trenutak da krene dalje.
Volela me je, ali bilo joj je previš e stalo do mene da bi me terala da se
pakujem kad je to trebalo da uč ini ona. Iako sam joj već rekao da ne mogu
da odem od nje, konač no sam shvatio da je previš e volim da bih joj sjebao
ž ivot tako š to bih ostao, ili da bih je nepovratno izgubio tako š to bismo na
silu ostali zajedno dok se ne zamrzimo.
„Ovo je bio najbolji Dan zahvalnosti otkako je mama umrla”, rekao
sam.
„Drago mi je što sam prisustvovala.”
Duboko sam udahnuo, „Drugač iji sam”, nastavio sam, dvoumeć i se
povodom onoga što ću sledeće reći. „Ne znam šta mi se dogodilo u Vegasu.
To nisam bio ja. Razmiš ljao sam š ta bismo sve mogli da kupimo tim
novcem i samo sam na to mislio. Nisam uviđao koliko te boli moja ž elja da
te vratim tamo, ali mislim da sam znao, duboko u duš i. Zasluž io sam da
me ostaviš . Zasluž io sam gubitak sna i sav bol koji sam osetio. Sve mi je to
bilo potrebno da bih shvatio koliko si mi potrebna i na š ta sam sve
spreman da bih te zadržao u svom životu.
„Rekla si da si završ ila sa mnom i ja to prihvatam. Druga sam osoba
otkako sam te upoznao. Promenio sam se... nabolje. Ipak, koliko god se
trudio, izgleda da ne mogu da postupim ispravno prema tebi. Prvo smo
bili prijatelji i ne mogu da te izgubim, Golubice. Uvek ć u te voleti, ali, ako
ne mogu da te usreć im, nema smisla da mi se vrać aš . Ne mogu da
zamislim da budem s nekom drugom, ali bić u sreć an i ako budemo
prijatelji.”
„Želiš da budemo prijatelji?”
„Želim da budeš srećna. Šta god to značilo.”
Nasmeš ila se i uguš ila onaj deo mog srca koji je ž eleo da povuč e sve
š to sam upravo rekao. Deo mene se nadao da ć e mi reć i da zavež em zato
što pripadamo jedno drugom.
„Pedeset dolara da ć eš mi biti zahvalan kad budeš upoznao svoju
buduću ženu.”
„To je laka opklada”, odgovorio sam. Nisam mogao da zamislim ž ivot
bez nje, a ona je već razmiš ljala o odvojenim buduć nostima. „Jedina ž ena
kojom bih ikad poželeo da se oženim upravo mi je slomila srce.”
Obrisala je oči i ustala. „Mislim da je vreme da me odvedeš kući.”
„Hajde, Golubice. Izvini, nije bilo smešno.”
„Nije to u pitanju, Treve. Samo sam umorna i spremna sam da idem
kući.”
Uzdahnuo sam i klimnuo glavom, a zatim sam ustao. Ebi je zagrlila
moju brać u u znak pozdrava i zamolila Trentona da pozdravi tatu. Stajao
sam na vratima s torbama i posmatrao ih kako se dogovaraju da se svi
ponovo okupe za Božić.
Kad sam se zaustavio pred Morgan holom, oseć ao sam da se polako
približavamo kraju, ali to nije sprečilo moje srce da se raspadne.
Nagnuo sam se da je poljubim u obraz, a zatim sam joj pridrž ao vrata
posmatrajuć i je kako ulazi. „Hvala za danas. Ne znaš koliko si usreć ila
moju porodicu.”
Zaustavila se u podnož ju stepeniš ta i okrenula se. „Reć i ć eš im sutra,
zar ne?”
Pogledao sam ka čardžeru u pokuš aju da sakrijem suze. „Prilič no sam
siguran da već znaju. Nisi jedina s pokeraškim licem, Golubice.”
Ostavio sam je na stepenicama samu, odbijajuć i da se osvrnem. Odsad
ć e mi ljubav mog ž ivota biti samo poznanica. Nisam siguran kakav sam
izraz imao na licu, ali nisam želeo da ga vidi.
Čardžer je zavijao dok sam brzinom znatno već om od dozvoljene vozio
do oč eve kuć e. Uteturao sam u dnevnu sobu, a Tomas mi je pruž io bocu
viskija. Oni su već svi držali čaše.
„Rekao si im?”, upitao sam Trentona, napuklog glasa.
Trenton je klimnuo glavom.
Pao sam na kolena, a brać a su me okruž ila i spustila mi ruke na glavu i
ramena u znak podrške.
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
Zaboravi
„Trent ponovo zove! Javi se na prokleti telefon!”, viknuo je Sepli iz

dnevne sobe.
Mobilni sam držao na televizoru. Najdalje od svoje sobe.
Tokom prvih muč nih dana bez Ebi, drž ao sam ga u pregratku za
rukavice u čardžeru. Šepli ga je uneo, uz objaš njenje da mora biti u stanu
ukoliko me pozove tata. Poš to to nisam mogao da pobijem, pristao sam,
ali samo pod uslovom da ostane na televizoru.
Inače bi me izludela potreba da pozovem Ebi.
„Trevise! Telefon!”
Zurio sam u belu tavanicu, zahvalan ostaloj brać i š to me razumeju i
iznerviran š to me Trent ne razume. Zabavljao me je ili napijao noć u, ali
imao je utisak i da treba da me zove kad god ima pauzu na poslu. Imao
sam osećaj da me Medoksovi čuvaju da ne počinim samoubistvo.
Dve i po nedelje od poč etka zimskog raspusta, moj nagon da pozovem
Ebi pretvorio se u potrebu. Svaki pristup mom telefonu delovao je kao
loša zamisao.
Sepli je otvorio vrata i bacio mi mali, crni, pravougaoni predmet. Pao
mi je na grudi.
„Bože, Šepe. Rekao sam ti...”
„Znam šta si mi rekao. Imaš osamnaest propuštenih poziva.”
„Sve od Trenta?”
„Jedan je od anonimnih nosioca gaća.”
Podigao sam telefon i ispruž io ruku, a onda sam otvorio š aku i pustio
tu tvrdu plastiku da padne na pod. „Treba mi piće.”
„Treba ti tuš iranje. Smrdiš kao govno. Treba i da opereš proklete zube,
da se obriješ i staviš dezodorans.”
Seo sam. „Mnogo sereš , Sepe, ali č ini mi se da se seć am kako sam ti
prao veš i kuvao supu čitava tri meseca posle Anje.”
Podsmehnuo se. „Bar sam prao zube.”
„Moraš da mi zakaž eš novu borbu”, izjavio sam i ponovo se sruš io na
dušek.
„Imao si jednu pre dve več eri, i još jednu nedelju dana pre toga. Brojevi
su u padu zbog raspusta. Adam neć e zakazati novu dok ne poč nu
predavanja.”
„Dovedi onda meštane.”
„Previše je opasno.”
„Pozovi Adama, Šepli.”
Priš ao je mom krevetu, uzeo moj mobilni, pritisnuo nekoliko tipki i
ponovo mi bacio telefon na stomak. „Pozovi ga sam.” Prineo sam telefon
uhu.
„Kretenu! Sta radiš ? Zaš to se ne javljaš na telefon? Hoć u da izađem
večeras!”, oglasio se Trenton.
Suzio sam pogled pred potiljkom svog rođaka, ali on je izaš ao iz sobe i
ne osvrnuvši se.
„Ne ide mi se, Trente. Pozovi Kemi.”
„Ona je konobarica. Novogodiš nje je več e. Doduš e, mogli bismo otić i
da je vidimo! Ukoliko nemaš neke druge planove...”
„Ne. Nemam druge planove.”
„Samo želiš da legneš i umreš?”
„Tako nekako.” Uzdahnuo sam.
„Trevise, batice, volim te, ali prava si pič kica. Bila je ljubav tvog ž ivota.
Kapiram. Sranje je. Znam. Ali sviđalo ti se to ili ne, ž ivot mora da krene
dalje.”
„Hvala, gospodine Rodžerse.”
„Nisi dovoljno star da znaš ko je to.”
„Tomas nas je terao da gledamo reprize, sećaš se?”
„Ne. Sluš aj. Završ avam u devet. Pokupić u te u deset. Ako ne budeš
obuč en i spreman, a pritom mislim istuširan i obrijan, pozvać u gomilu
ljudi i reći ću im da praviš žurku u stanu s besplatnim pivom i kurvama.”
„Prokletstvo, Trentone, nemoj.”
„Znaš da hoć u. Poslednje upozorenje. Deset sati, ili ć eš u jedanaest
dobiti goste. I to one gadne.”
Zaječao sam. „Jebeno te mrzim.”
„Ne, ne mrziš me. Vidimo se za devedeset minuta.”
Telefon mi je zaš kripao u uhu pre nego š to se veza prekinula. Znajuć i
Trentona, pretpostavio sam da me je verovatno pozvao iz š efove
kancelarije, s nogama na stolu.
Seo sam i osvrnuo se po sobi. Zidovi su bili goli jer viš e nije bilo Ebinih
fotogra ija koje su ih nekad prekrivale. Ponovo je iznad mog kreveta visio
sombrero, ponosno izlož en nakon š to je bio sramotno zamenjen
uramljenom zajedničkom crno-belom fotografijom.
Trenton ć e me zaista naterati da to uradim. Zamiš ljao sam sebe kako
sedim za š ankom dok svet oko mene slavi, ne osvrć uć i se na č injenicu da
sam ja nesrećan i — prema Šepliju i Trentonu — pička.
Prethodne godine sam plesao s Megan, a na kraju sam odveo kuć i Kesi
Bek, koju bih i zadržao na spisku da nije povraćala u ormaru u hodniku.
Pitao sam se kakve planove Ebi ima za to već e, ali nisam dozvoljavao
mislima da odlutaju predaleko, pa da se zapitam s kim ć e se mož da videti.
Sepli nije spominjao da Amerika ima planove. Nisam znao da li to
namerno skrivaju od mene, ali pokretanje te teme bilo bi previš e
mazohizma čak i za mene.
Fioka noć nog stoč ić a je zaš kripala kad sam je otvorio. Prstima
tapkajuć i po dnu, napipao sam kutijicu. Paž ljivo sam je izvukao i prislonio
je na grudi, koje su mi se podigle i spustile uz uzdah. Onda sam je otvorio i
zadrhtao ugledavš i prizor blistavog dijamantskog prstena. Taj obruč od
belog zlata je pripadao samo jednom prstu i taj mi je san iz dana u dan
delovao sve nestvarnije.
Znao sam, kad sam ga kupio, da ć e proć i godine pre nego š to ga dam
Ebi, ali imalo mi je smisla da ga č uvam za sluč aj da se dogodi savrš en
trenutak. Tako sam imao č emu da se radujem, č ak i sada. U toj kutiji se
nalazio jedini tračak nade koji mi beše ostao.
Kad sam sklonio dijamant i obavio ohrabrujuć i razgovor sa samim
sobom, konačno sam krenuo u kupatilo, namerno ne gledajući u svoj odraz
u ogledalu. Tuš iranje i brijanje nisu mi popravili raspolož enje, kao ni —
kasnije sam to naglasio Sepliju — pranje zuba. Obukao sam crnu koš ulju i
farmerice i obuo crne čizme.
Šepli je pokucao na vrata i ušao, i sam obučen i spreman za polazak.
„Ideš i ti?”, upitao sam zakopč avajuć i kaiš . Ne znam zaš to sam se
iznenadio. Poš to Amerika nije bila tu, ne bi se dogovarao ni sa kim osim s
nama.
„Da li je to u redu?”
„Da. Da, samo... pretpostavljam da ste se ti i Trent ranije dogovorili.”
„Pa, da”, priznao je, sumnjič av i mož da malo iznenađen rime š to sam
tek tad shvatio.
Zač ula se sirena intrepida, a Sepli je palcem pokazao ka hodniku.
„Hajdemo.”
Klimnuo sam glavom i krenuo za njim. Trentonov auto je mirisao na
kolonjsku vodu i cigarete. Ubacio sam marlboro u usta i podigao dupe da
iz džepa izvadim upaljač.
„Dakle, Crvena vrata su krcata, ali Kemi je rekla vrataru da nas pusti.
Imaju ž ivu muziku i pretpostavljam da su tamo otprilike svi. Trebalo bi da
bude dobro.”
„Druž enje s pijanim, propalim drugovima iz srednje š kole u mrtvom
studentskom gradu. Pun pogodak”, progunđao sam.
Trenton se nasmešio. „Dolazi mi prijateljica. Videćeš.”
Nabrao sam obrve. „Molim te, reci mi da nisi.”
Nekoliko ljudi beš e se okupilo ispred vrata: č ekali su da neko izađe da
bi mogli da udu. Proš li smo pored njih, ne obaziruć i se na njihove prituž be
dok smo plaćali i ulazili.
Kraj ulaza je bio postavljen sto, donedavno pun ukrasnih kapa, č aš a,
svetlucavih nalepnica i trubica. Besplatne sitnice su uglavnom bile
razgrabljene, ali Trenton je ipak uspeo da pronađe smeš ne naoč are u
obliku brojeva nove godine. Konfete su bile svuda po podu, a bend je
svirao Hungry Like a Wolf.
Sevao sam pogledom na Trentona, a on se pretvarao da to ne
primeć uje. Sepli i ja smo poš li za mojim starijim bratom do š anka, gđe je
Kemi otvarala boce i hitro muć kala pić a, samo nakratko zastajuć i da
ukuca brojeve u kasu ili zapiš e neš to novo na neč iji rač un. Tegle za
napojnicu su joj se prelivale i morala je da ugura novč anice kad god bi joj
neko platio više.
Kad je ugledala Trentona, oč i su joj se ozarile. „Stigao si!” Dohvatila je
tri boce piva, otvorila ih i stavila ih na šank pred njega.
„Rekao sam da hoć u.” Nasmeš io se i nagnuo se preko š anka da je
poljubi u usne.
To je bio kraj njihovog razgovora, poš to se brzo okrenula da gurne
novu bocu piva preko šanka i naćuli uvo da bi čula novu porudžbinu.
„Dobra je”, primetio je Sepli dok ju je posmatrao. Trenton se nasmeš io.
„Prokleto jeste.”
„Jesi li...?”, počeo sam.
„Ne”, odvratio je, odmahujuć i glavom. „Ne još . Radim na tome. Ima
nekog blentavog studenta u Kaliju. Samo treba još jednom da je naljuti i
shvatiće kakav je krelac.”
„Srećno s tim”, rekao je Šepli i otpio gutljaj piva.
Trenton i ja smo preplaš ili jednu grupicu dovoljno da ustane od stola,
pa smo ga opuš teno zauzeli da bismo započ eli več e opijanja i posmatranja
drugih.
Kemi je izdaleka vodila rač una o Trentonu i redovno je slala
konobaricu s punim č aš ama tekile i bocama piva. Bilo mi je drago š to sam
bio kod četvrte čaše kuerva kad je započela druga balada iz osamdesetih.
„Ovaj bend ništa ne valja, Trente”, viknuo sam da nadglasam buku.
„Baš ne umeš da ceniš zaostavš tinu kosatih bendova!”, odvratio je.
„Hej. Pogledaj tamo”, rekao je i pokazao na plesni podijum.
Jedna crvenokosa se provlač ila kroz gomilu, a blistav osmeh joj je
krasio bledo lice.
Trenton je ustao da je zagrli, a ona se osmehnula još š ire. „Hej Ti! Kako
si?”
„Dobro! Dobro! Radim! A ti?”
„Sjajno! Sad ž ivim u Dalasu. Radim u jednoj zastupnič koj irmi.”
Osmotrila je naš sto — prvo Seplija, a zatim i mene. „O bož e! Je li ovo tvoj
mali brat? Nekad sam te čuvala!”
Namrš tio sam se. Imala je velike grudi i obline kao model iz
č etrdesetih. Bio sam siguran da bih se seć ao da sam s njom nekada
provodio vreme.
Trent se osmehnuo. „Trevise, seć aš se Karise, zar ne? Diplomirala je s
Tajlerom i Tejlorom.”
Pruž ila je ruku i rukovali smo se. Stavio sam ilter cigarete između
prednjih zuba i kresnuo upaljač . „Ne bih rekao”, priznao sam i vratio
gotovo praznu paklu u prednji džep košulje.
„Nisi imao mnogo godina.” Nasmešila se.
Trenton je pokazao na Karisu. „Upravo je prošla kroz neprijatan razvod
sa Setom Džejkobsom. Sećaš se Seta?”
Odmahnuo sam glavom, već umoran od igre koju je Trent igrao.
Karisa je uzela punu č aš u ispred mene i iskapila je, a zatim se pomerila
u stranu i stala pored mene. „Cula sam da je i tebi u poslednje vreme bilo
teško. Možda bismo večeras mogli da pravimo društvo jedno drugom?”
Po pogledu u njenim oč ima, video sam da je pijana... i usamljena. „Ne
tražim bebisiterku”, odbrusio sam i povukao dim.
„Pa, onda mož da samo prijateljicu? Noć je duga. Doš la sam ovamo
sama jer su mi drugarice sad sve udate, znaš?” Razdraženo se zakikotala.
„Ne baš.”
Spustila je pogled i osetio sam blagu griž u savesti. Ponaš ao sam se kao
kreten, a nije učinila ništa da to od mene zasluži.
„Hej, izvini”, rekao sam. „Ne želim da budem ovde.”
Slegla je ramenima. „Ni ja. Ali nisam želela da budem sama.”
Bend je prestao da svira, a pevač je poč eo da odbrojava od deset.
Karisa je pogledala unaokolo, pa u mene, a oč i su joj se zamaglile.
Pogledala mi je u usne, a onda je gomila u horu vrisnula: „SRECNA NOVA
GODINA!”
Bend je svirao grubu verziju Auld Lang Syne, a Karisa me je poljubila u
usta. Malo sam ih pomerio, ali usne su joj bile tako tuđe, tako drugač ije od
onih na koje sam bio navikao, da mi je seć anje na Ebi samo ož ivelo, i još
me je više zabolelo to što je nema.
Odmakao sam se i obrisao usne rukavom.
„Žao mi je”, rekla je Karisa, gledajući za mnom dok sam napuštao sto.
Progurao sam se kroz gomilu do muš kog toaleta i zaključ ao se u jedinu
kabinu. Izvadio sam telefon, pa sam ga drž ao u rukama, mutnog pogleda i
s trulim ukusom tekile na jeziku.
I Ebi je verovatno pijana, pomislio sam. Ne bi joj smetalo što je zovem.
Nova godina je. Možda i čeka na moj poziv.
Pregledao sam imena u imeniku i zaustavio se kod Golubica. Okrenuo
sam zglavak i pogledao isto to ime, tetovirano. Da je ž elela da razgovara sa
mnom, pozvala bi me. Imao sam priliku i izgubio sam je, i rekao sam joj
kod tate da ć u je pustiti da krene dalje. Bio pijan ili ne, bilo bi sebič no da je
pozovem.
Neko mi je pokucao na vrata. „Treve?”, pozvao me je Sepli. „Jesi li
dobro?”
Otključao sam vrata i izašao, držeći telefon u ruci. „Jesi li je zvao?”
Odmahnuo sam glavom, a onda sam se zagledao u ploč ice na
naspramnom zidu. Koraknuo sam unazad, pa sam zavitlao telefon i
posmatrao kako se razbija u paramparč ad i rasipa po podu. Neki jadnik
koji je koristio pisoar odskočio je, a ramena su mu poletela ka ušima.
„Ne”, rekao sam. „I neću.”
Sepli je ć utke poš ao za mnom do stola. Karisa beš e otiš la, a č ekale su
nas tri nove ture.
„Mislio sam da ć e ti mož da skrenuti misli, Treve, ž ao mi je. Uvek mi je
bolje kad kresnem seksi ribu kad mi se desi to š to se desilo tebi”, objasnio
je.
„Onda ti se nije desilo š to i meni”, usprotivio sam se i istresao tekilu
niz grlo. Brzo sam ustao i uhvatio se za ivicu stola radi ravnotež e. „Vreme
je da pođem kući i da se onesvestim, momci.”
„Jesi li siguran?”, upitao je Trenton, malo razočaran.
Cim je Trenton zadrž ao Keminu paž nju dovoljno dugo da se pozdrave,
krenuli smo ka intrepidu. Pre nego što je upalio motor, pogledao je u mene.
„Misliš li da ćete se ikad pomiriti?”
„Ne.”
„Mož da je onda vreme da to prihvatiš . Osim ako je viš e uopš te ne ž eliš
u životu.”
„Trudim se.”
„Mislim, kad počnu predavanja. Pretvaraj se da je sve kao što je bilo pre
nego što si je video golu.”
„Zaveži, Trente.”
Upalio je motor i ubacio u rikverc. „Baš sam razmišljao”, rekao je dok je
okretao volan i ubacivao u brzinu, „da si bio sreć an i kad ste bili samo
prijatelji. Možda biste mogli da se vratite na to. Možda misliš da ne možete
zato što se sad osećaš tako jadno.”
„Možda”, složio sam se, zureći kroz prozor.
Konač no je stigao prvi dan proleć nog semestra. Nisam spavao celu
noć , bacakao sam se i prevrtao, i plaš eć i se i ž eljno iš čekujuć i ponovni
susret s Ebi. Bez obzira na svoje besane noć i, odluč io sam da budem
raspoložen i da ni njoj ni ikom drugom ne pokažem koliko sam patio.
Za ruč kom, srce mi je gotovo eksplodiralo kad sam je ugledao.
Izgledala je drugač ije, ali i isto. Razlika je bila u tome š to mi je delovala kao
strankinja. Nisam mogao tek tako da joj priđem ili da je dodirnem, kao pre.
Zatreptala je krupnim oč ima kad me je ugledala, a ja sam se nasmeš io i
namignuo joj s kraja naš eg uobič ajenog stola. Fudbaleri su jadikovali zbog
poraza od Stejta, pa sam se trudio da ih oraspolož im preprič avajuć i svoje
ž ivopisne dož ivljaje s raspusta — kako je Trenton balavio za Kemi, kako
nam se jednom pokvario intrepid a nas umalo uhapsili zbog opijanja u
javnosti dok smo pešačili kući.
Krajič kom oka, primetio sam kako Finč grli Ebi i na trenutak sam se
zapitao da li možda želi da odem, ili bi je to uzrujalo.
Kako god, mrzeo sam što to ne znam.
Ubacio sam poslednji zalogaj neč eg prž enog i odvratnog u usta,
ostavio sam poslužavnik i prišao joj, a zatim joj spustio ruke na ramena.
„Kako je na č asovima, Sepe?”, upitao sam, trudeć i se da mi glas zvuč i
potpuno opušteno.
Sepli je iskrivio lice. „Prvi dani su oč ajni. Sati i sati nastavnih planova i
pravila. Ne znam ni zašto dolazim ove prve nedelje. Kako je tebi?”
„Ah... sve je to deo igre. A ti, Golubice?” Trudio sam se da mi napetost iz
ramena ne prede u ruke. „Isto.” Glas joj je bio tih, dalek.
„Jesi li lepo provela raspust?”, upitao sam je, razigrano je ljuljajući levo-
desno.
„Prilično lepo.”
Da. To je bilo jebeno nelagodno.
„Lepo. Imam novo predavanje. Vidimo se.” Brzo sam izaš ao iz kantine i
posegao za kutijom marlbora i pre nego š to sam izaš ao kroz metalna
vrata.
Naredna dva č asa su mi bila muč enje. Jedino mesto gde sam se oseć ao
sigurno bila je moja spavać a soba, daleko od studentskog grada, daleko od
svega š to me je podseć alo na to da sam sam, i daleko od ostatka sveta, koji
je iš ao dalje, i ne hajuć i za to š to straš no patim. Sepli mi je neprestano
govorio da mi neć e biti toliko loš e posle nekog vremena, ali mene izgleda
nikako nije puštalo.
Sreo sam rođaka na parkirališ tu ispred Morgan hola; trudio sam se da
ne zurim u ulaz. Sepli je delovao napeto i nije mnogo govorio dok smo se
vozili do stana.
Kad se zaustavio na svom uobič ajenom mestu ispred zgrade,
uzdahnuo je. Razmiš ljao sam da li da ga pitam imaju li on i Amerika nekih
nesuglasica, ali nisam mogao da se bavim i njegovim i svojim sranjem.
Dohvatio sam ranac sa zadnjeg sediš ta i otvorio vrata, zastavš i tek
toliko da ih otključam.
„Hej”, pozvao me je, zatvarajući vrata za sobom. „Jesi li dobro?”
„Da”, dobacio sam iz hodnika, i ne okrećući se.
„Ono u kantini je bilo malo nategnuto.”
„Pretpostavljam”, složio sam se i krenuo dalje.
„Dakle... uf... verovatno bi trebalo da ti kaž em neš to š to sam sluč ajno
č uo. Mislim... dođavola, Treve, ne znam da li da ti kaž em ili ne. Ne znam
hoće li to poboljšati nešto ili pogoršati.”
Okrenuo sam se. „Od koga si to čuo?”
„Mer i Ebi su razgovarale. Spomenule su... da je Ebi bila veoma tuž na
čitavog raspusta.”
Ćutke sam stajao, trudeći se da dišem ravnomerno.
„Jesi li čuo šta sam rekao?”, upitao me je, mršteći se.
„Sta to znač i?”, odvratih i podigoh ruke. „Bila je tuž na bez mene? Zato
što više nismo prijatelji? Šta?”
Klimnuo je glavom. „Sasvim sigurno — loša zamisao.”
„Reci mi”, viknuo sam i osetio kako se tresem. „Ne mogu... ne mogu
viš e ovako da se oseć am.” Bacio sam ključ eve u hodnik i č uo glasan zveket
kad su udarili o zid. „Jedva me je pozdravila danas, a ti mi govoriš kako
hoć e da joj se vratim? Kao prijatelj? Onako kako je bilo pre Vegasa? Ili je
samo načelno tužna?”
„Ne znam.”
Ispustio sam torbu na pod i š utnuo je ka njemu. „Z-zaš to mi to radiš ,
čoveče? Zar ne misliš da već dovoljno patim jer, veruj mi, previše mi je?”
„Oprosti, Treve. Samo sam pomislio da bih ja voleo da znam... da se o
meni radi.”
„Ti nisi ja! Samo me jebeno... ostavi na miru, Sepe. Samo zaboravi,
dođavola, na sve.” Zalupio sam vratima i seo na krevet, pa spustio glavu na
ruke.
Odš krinuo je vrata. „Ne ž elim da ti bude još gore, ako to misliš . Ali znao
sam da bi me razbio š to ti nisam rekao, ako bi kasnije saznao. Samo to
kažem.”
Hitro sam klimnuo glavom. „U redu.”
„Misliš li... misliš li, ako bi se usredsredio na sranje koje si zbog nje
morao da istrpiš, da bi ti bilo lakše?”
Uzdahnuo sam. „Pokušao sam. Ali stalno se vraćam na istu misao.”
„Na koju?”
„Sad kad je gotovo, voleo bih da mi se vrati i sve ono š to je bilo loš e...
samo da bih dobio i ono dobro.”
Pogled mu je leteo po sobi dok je pokuš avao da se seti š ta bi još uteš no
mogao da mi kaž e, ali izgleda da mu je ponestajalo saveta. Zapiš tao mu je
mobilni.
„Trent je”, objavio je poš to je bacio pogled na ekran. Oč i su mu zasjale.
„Hoć eš li da popiješ pić e s njim u Crvenim vratima? Danas završ ava u pet.
Auto mu se pokvario, a hoć e da ga odvezeš da vidi Kemi. Treba da odeš ,
čoveče. Uzmi moj auto.”
„Dobro. Javi mu da dolazim.” Smrknuo sam i obrisao nos pre nego š to
sam ustao.
Negde između izlaska iz stana i zaustavljanja na poš ljunč anom
parkirališ tu ispred salona za tetovaž u u kojem je Trenton radio, Sepli je
upozorio Trentona na moj usrani dan. Trenton se odao jer je insistirao da
odemo pravo u Crvena vrata č im je seo na suvozač ko mesto u čardžeru,
umesto da zatraži da prvo ode kući da se presvuče.
Kad smo stigli, nije bilo nikoga osim Kemi, vlasnice i jednog momka
koji ju je snabdevao pić em, ali bila je sredina nedelje - glavno vreme za
odlazak u barove i več e piva za novč ić . Nije trebalo mnogo da se prostorija
ispuni ljudima.
Već sam bio pijan kad su svratili Leksi i neki njeni prijatelji, ali nisam
se potrudio ni da podignem glavu sve dok nije došla Megan.
„Izgledaš prilično zapušteno, Medokse.”
„Ne”, rekao sam, trudeći se da utrnulim usnama oblikujem reči.
„Hajde da plešemo”, zacvilela je i povukla me za ruku.
„Mislim da ne mogu”, odgovorio sam, njišući se.
„Mislim da ne bi trebalo”, veselo je primetio Trenton.
Megan mi je kupila pivo i sela na stolicu pored mene. U roku od deset
minuta, hvatala me je za koš ulju i dodirivala mi ruke, a zatim i š ake. Baš
uoč i zatvaranja, odustala je od stolice i stala pored mene — tač nije,
opkoračila mi je butinu.
„Nisam videla motor napolju. Da li te je Trenton dovezao?”
„Ne. Došli smo Šeplijevim kolima.”
„Obož avam taj auto”, gugutala je. „Treba da me pustiš da te odvezem
kući.”
„Hoćeš da voziš čardžer?” frfljao sam.
Pogledao sam u Trentona, koji je priguš ivao smeh. „To verovatno nije
loša zamisao, braco. Čuvaj se... u svakom pogledu.”
Megan me je povukla sa stolice, pa iz bara, sve do parkirališ ta. Nosila je
majicu bez bretela sa š ljokicama, teksas suknju i č izme, ali izgleda da joj
hladnoća nije smetala - ako je bilo hladno. Ja nisam ništa osećao.
Zakikotao sam se kad sam prebacio ruku preko njenih ramena da bih
se oslonio dok hodam. Kad smo stigli do suvozač kih vrata Seplijevih kola,
prestala je da se kikoće.
„Neke stvari se nikad ne menjaju, zar ne, Trevise?”
„Pretpostavljam”, rekao sam, zureći u njene usne.
Obavila mi je ruke oko vrata i privukla me sebi, ne oklevajuć i da mi
zavuče jezik u usta. Bio je vlažan i mekan, i ne sasvim nepoznat.
Nakon nekoliko minuta igranja hvatanja za dupe i razmenjivanja
pljuvač ke, podigla je nogu i obavila je oko mene. Zgrabio sam je za butinu i
zaleteo se karlicom u njenu. Dupe joj je lupilo o vrata automobila i
zastenjala mi je u usta.
Uvek je volela grubo.
Jezikom mi je prelazila preko vrata i tek tada sam osetio hladnoć u, jer
se toplota koja je ostajala iza njenih usta brzo hladila na zimskom
vazduhu.
Zavukla je ruku između nas i uhvatila me za penis, smeš kajuć i se kad
sam se naš ao upravo tamo gde je ž elela da budem. „Mmm, Trevise”,
mrmljala je dok mi je grickala usnu.
„Golubice.” Reč se priguš ila kad sam spustio usta na njena. U to doba
noći, bilo je lako pretvarati se.
Zakikotala se. „Sta?” Na svoj uobič ajeni nač in, nije zatraž ila objaš njenje
kad nisam odgovorio. „Hajdemo u tvoj stan”, predlož ila je i zgrabila
ključeve iz moje ruke. „Moja cimerka je bolesna.”
„Je li?”, upitao sam i povukao bravu. „Zaista hoćeš da voziš čardžer?”
„Bolje ja nego ti”, rekla je i poljubila me još jednom pre nego š to je
otišla do mesta vozača.
Dok je vozila, smejala se i prič ala o svom raspustu, sve vreme mi
otkopč avajuć i farmerice i zavlač eć i ruku u njih. Dobro je š to sam bio pijan,
zato š to ni sa kim nisam spavao od Dana zahvalnosti. U suprotnom bi, pre
nego stignemo do stana, Megan morala da zaustavi taksi i završ i za to
veče.
Na pola puta do kuć e, setio sam se prazne č inije za kondome. „Sač ekaj
trenutak. Sač ekaj trenutak”, rekao sam i pokazao na ulicu. „Zaustavi kod
Svift marta. Moramo da kupimo...”
Zavukla je ruku u torbu i izvukla kutijicu kondoma. „Pobrinula sam se.”
Zavalio sam se i nasmešio se. Prava devojka za mene.
Zaustavila se na Seplijevom mestu na parkirališ tu jer je bila kod nas
dovoljno puta da to nauč i. Sić uš nim koracima je obiš la automobil, ž ureć i
na visokim potpeticama.
Naslonio sam se na nju dok smo se peli stepenicama i nasmejala se
kroz poljubac kad sam konač no shvatio da su vrata već otključ ana i upao
unutra.
Usred poljupca sam se ukoč io. Ebi je stajala u dnevnoj sobi i drž ala
Tota.
„Golubice”, izustio sam, zapanjen.
„Naš la sam!”, viknula je Amerika, i istrč ala iz Seplijeve sobe. „Sta radiš
ovde?”, pitao sam.
Iznenađenje na njenom licu preobrazilo se u ljutnju. „Drago mi je š to si
ponovo onaj stari, Treve.”
„Upravo smo odlazile”, zarež ala je Amerika. Zgrabila je Ebi za ruku dok
su se provlačile pored mene i Megan.
Trebao mi je trenutak da reagujem, ali strč ao sam niza stepenice i tek
tad primetio Amerikinu hondu. Čitav niz psovki mi je proleteo kroz glavu.
Bez razmišljanja sam je zgrabio za kaput. „Kuda ideš?”
„Kući”, prasnula je i ljutito otrgla kaput.
„Šta radiš ovde?”
Ugaž eni sneg je krč kao pod Amerikinim nogama dok je prilazila Ebi, a
pored mene se odjednom stvorio i Sepli, oprezno gledajuć i u svoju
devojku.
Ebi je podigla bradu. „Izvini. Da sam znala da ćeš biti tu, ne bih došla.”
Gurnuo sam ruke u dž epove. „Mož eš da dođeš kad god ž eliš , Golubice.
Nikad nisam ni želeo da odeš.”
„Ne ž elim da prekidam.” Pogledala je na vrh stepeniš ta, odakle je
Megan posmatrala predstavu. „Uživaj večeras”, dodala je i okrenula se.
Uhvatio sam je za ruku. „Čekaj. Ti si ljuta?”
Istrgla je kaput iz moje ruke. „Znaš ”, nasmejala se, „ne znam ni zaš to
sam iznenađena.”
Mož da se smejala, ali u oč ima joj se videla mrž nja. Sta god da uradim
— da nastavim ž ivot bez nje ili da lež im u krevetu i patim za njom — ona
ć e me mrzeti. „Nikad ti nisam dobar. Nikad ti nisam dobar! Kaž eš da si
završ ila... Jebeno sam nesreć an! Morao sam da razbijem telefon u
paramparč ad da te ne bih zvao svakog minuta svakog prokletog dana -
moram da glumim kako je sve u redu na fakultetu samo da bi ti bila
srećna... i ti si jebeno ljuta na mene? Slomila si mi jebeno srce!”, urlao sam.
„Trevise, pijan si. Pusti Ebi da ide kući”, umešao se Šepli.
Uhvatio sam je za ramena i privukao je bliž e, da bih je pogledao u oč i.
„Želiš li me ili ne? Ne možeš ovo stalno da mi radiš, Golubice!”
„Nisam došla ovamo da vidim tebe.”
„Ne ž elim je”, rekao sam zagledan u njene usne. „Samo sam jebeno
nesreć an, Golubice.” Nagnuo sam se da je poljubim, ali uhvatila me je za
bradu i odgurnula me.
„Imaš njen ruž na usnama, Trevise”, izjavila je, zgađena.
Koraknuo sam unazad i podigao majicu da bih obrisao usta. Crveni
tragovi mi nisu dozvolili da porič em. „Samo sam ž eleo da zaboravim.
Samo na jednu jebenu noć.”
Jedna suza joj se skotrljala na obraz, ali brzo ju je obrisala. „Onda, da te
ne zadržavam.”
Okrenula se da pođe, ali ponovo sam je uhvatio za ruku.
Plavokosa mrlja mi se odjednom unela u lice, vič uć i i udarajuć i me
sitnim ali opakim pesnicama.
„Ostavi je na miru, đubre jedno!”
Sepli je zgrabio Ameriku, ali ona ga je odgurnula i okrenula se da me
oš amari. Zvuk njenog hitrog dlana na mom obrazu razlegao se i ja sam
ustuknuo. Svi su se nač as ukoč ili, zapanjeni njenim neoč ekivanim
napadom besa.
Sepli ju je ponovo zgrabio, drž eć i je za zglavke, i odvukao je do honde
dok se bacakala.
Divlje se otimala, a plava kosa joj je letela unaokolo dok je pokuš avala
da se otme.
„Kako si mogao? Zaslužila je bolje od tebe, Trevise!”
„Amerika, prestani!”, viknuo je Šepli, glasnije nego ikada.
Ruke su joj pale uz telo dok ga je zgađeno posmatrala. „Ti ga braniš?”
Iako je bio đavolski preplaš en, ostao je pri svome. „Ebi je raskinula s
njim. Samo pokušava da nastavi sa životom.”
Amerika je skupila oč i i istrgla ruku iz njegovog stiska. „Sto onda i ti ne
nađeš neku usputnu KURVU” — pogledala je u Megan - „u Crvenim vratima,
i ne dovedeš je kuć i da je kresneš , pa da mi javiš da li ti je pomogla da
preboliš mene?”
„Mer.” Pruž io je ruke da je uhvati, ali ona se izmakla i zalupila vratima
kad je sela za volan. Ebi je otvorila suvozačka vrata i sela pored nje.
„Dušo, nemoj da ideš”, molio ju je, nagnuvši se ka prozoru.
Amerika je upalila auto. „Ovde postoje ispravna i pogreš na strana,
Šepe. A ti si na pogrešnoj.”
„Ja sam na tvojoj strani”, rekao je, a u pogledu mu se č itao oč aj. „Nisi
više”, odbrusila je i krenula. „Amerika? Amerika!”, vikao je.
Kad se honda izgubila iz vida, okrenuo se, teško dišući. „Šepli, ja...”
Pre nego š to sam izgovorio i reč , izvio se i i udario me pesnicom u
vilicu.
Primio sam udarac, dodirnuo lice i klimnuo glavom. Zaslužio sam.
„Trevise?”, pozvala me je Megan sa stepenica. „Odveš ću je kuć i”,
ponudio se Šepli.
Gledao sam kako zadnja svetla postaju sve manja dok je honda
odnosila Ebi sve dalje i osetio sam knedlu u grlu. „Hvala.”
DVADESET PETO POGLAVLJE
Posedovanje
Ona će biti tamo.

Bilo bi pogrešno da se pojavim.
Bilo bi neprijatno.
Ona će biti tamo.
Šta ako je neko zamoli za ples?
Šta ako upozna svog budućeg muža, a ja budem prisustvovao tome? Ne
želi da me vidi.
Možda ću se napiti i uraditi nešto što će je naljutiti. Možda će se ona
napiti i uraditi nešto što će mene naljutiti. Ne bi trebalo da odem. Moram da
odem. Ona će biti tamo.
U glavi sam navodio razloge za svoj odlazak na ž urku za Valentinovo i
protiv njega, ali neprestano sam se vrać ao na isti zaključ ak: moram da
vidim Ebi, a ona će biti tamo.
Sepli se spremao u svojoj sobi. Jedva je razgovarao sa mnom otkako su
se on i Amerika konač no pomirili. Delom zato š to su ostajali zatvoreni u
njegovoj sobi i nadoknađivali izgubljeno vreme, a delom i zato š to me je
još krivio za to što su pet nedelja proveli razdvojeni.
Amerika nije propuš tala nijedan trenutak da mi stavi do znanja kako
me mrzi, naroč ito otkako sam poslednji put slomio Ebino srce. Nagovorio
sam Ebi da prekine svoj izlazak s Parkerom i pode sam mnom na borbu.
Naravno, ž eleo sam da bude tamo, ali pogreš io sam š to sam priznao da
sam je pre svega pozvao da bih pobedio na jebenom takmič enju. Zeleo
sam da stavim Parkeru do znanja da je ne poseduje. Smatrala je da sam
zloupotrebio njena osećanja prema meni i bila je u pravu.
Zbog svega toga sam se oseć ao krivim, ali zbog toga š to je Ebi
napadnuta na mestu na koje sam je odveo nisam nikoga mogao da
pogledam u oč i. Kad smo povrh svega jedva izbegli bliski susret sa
zakonom, sav sam se sjebao.
Uprkos mojim neprekidnim izvinjenjima, Amerika mi je u stanu
neprekidno upuć ivala zlobne poglede i dobacivala mi neopravdano
pakosne primedbe. Ipak, posle svega, bilo mi je drago š to su se Sepli i
Amerika pomirili. Da nisu, Šepli mi možda nikad ne bi oprostio.
„Idem”, rekao je Sepli. Uš ao je u moju sobu, gde sam sedeo u
boksericama, i dalje se dvoumeći šta da uradim. „Pokupiću Mer u domu.”
Klimnuo sam glavom. „I Ebi ide?”
„Da. S Finčom.”
Uspeo sam da se bledo osmehnem. „Treba li da se oseć am bolje zbog
toga?”
Slegao je ramenima. „Ja bih.” Pogledao je po mojim zidovima i klimnuo
glavom. „Ponovo si stavio slike.”
Osvrnuo sam se i brzo klimnuo. „Ne znam. Nije mi delovalo u redu da
stoje u donjoj fioci.”
„Pretpostavljam da se vidimo kasnije.”
„Hej Šepe?”
„Da”, javio se, ne okrećući se.
„Zaista mi je žao, rođače.” Uzdahnuo je. „Znam.”
Cim je otiš ao, uš ao sam u kuhinju da sipam sebi preostali viski.
Tečnost boje ćilibara čekala je u čaši da mi ponudi utehu.
Iskapio sam ga, zaž murio i porazmislio o odlasku do dragstora. Ali ni u
čitavom svemiru nije bilo dovoljno viskija da mi pomogne da odlučim.
„Jebiga”, opsovao sam i zgrabio ključeve motora.
Poš to sam svratio u dragstor, odvezao sam se do ivič njaka i parkirao
harli u dvoriš tu kuć e bratstva, gde sam otvorio bocu od pola litra koju sam
kupio.
Poš to sam pronaš ao hrabrost na dnu boce, uš etao sam u Sigma tau.
Citava kuć a je bila prekrivena ruž ič astim i crvenim; jeftini ukrasi su visili s
tavanice, a š ljokice su prekrivale pod. Iz zvuč nika u prizemlju, basovi su
brujali kroz čitavu kuću i prigušivali smeh i neprestano zujanje razgovora.
Poš to je bilo mesta samo za stajanje, morao sam da se probijem kroz
gomilu parova, pogledom traž eć i Seplija, Ameriku, Finč a ili Ebi. Uglavnom
Ebi. Nije stajala u kuhinji, niti u bilo kojoj drugoj prostoriji. Nije je bilo ni
na balkonu, pa sam se uputio dole. Ostao sam bez daha kad sam je
ugledao.
Muzika je usporila, a njen anđeoski osmeh je bio uoč ljiv č ak i preko
tamnog podruma. Rukama je obgrlila Finč a oko vrata, a on se nespretno
kretao s njom uz muziku.
Noge su me ponele napred i, pre nego š to sam shvatio š ta radim ili
zastao da razmislim o posledicama, našao sam se na nekoliko centimetara
od njih.
„Mogu li da se ubacim, Finču?”
Ebi se zaledila, a u oč ima joj je blesnulo prepoznavanje. Finč ov pogled
je leteo između mene i Ebi. „Naravno.”
„Finču”, prosiktala je dok je odlazio. Privukao sam je k sebi i koraknuo.
Nastavila je da pleš e, ali drž ala me je na najveć em moguć em
odstojanju. „Mislila sam da nećeš doći.”
„I nisam hteo, ali znao sam da ćeš biti ovde. Morao sam da dođem.”
Oč ekivao sam da ć e otić i svakog trena i svaki trenutak koji je provela u
mom naručju činio mi se kao čudo. „Izgledaš divno, Golubice.”
„Nemoj.”
„Nemoj šta? Da ti ne govorim da si lepa?
„Samo... nemoj.”
„Nisam tako mislio.”
„Hvala”, prasnula je.
„Ne... izgledaš divno. To sam mislio. Govorio sam o onome š to sam
rekao u svojoj sobi. Neć u lagati. Už ivao sam dok sam te izvlač io sa
sastanka s Parkerom...”
„Nije to bio sastanak, Trevise. Samo smo jeli. Viš e neć e da razgovara sa
mnom, zahvaljujući tebi.”
„Čuo sam. Žao mi je.”
„Nije.”
„U-u pravu si”, priznao sam, zamucavš i kad sam primetio da je poč ela
da se ljuti. „Ali ja... nisam te samo zato poveo na borbu. Zeleo sam da
budeš uz mene, Golubice. Ti si moja amajlija.”
„Nisam ja tebi ništa.” Ošinula me je pogledom.
Smrknuo sam se i zastao usred koraka. „Ti si meni sve.”
Usne su joj se stisle u čvrstu liniju, ali oči su joj smekšale.
„Ne mrziš me zapravo... zar ne?”, upitao sam.
Okrenula se i napravila još već i razmak između nas. „Ponekad bih
volela da te mrzim. Dođavola, tako bi sve bilo mnogo lakše.”
Usne su mi se razvukle u oprezan osmejak. „Dakle, š ta te viš e ljuti? Ono
što sam uradio pa si poželela da me mrziš ili to što znaš da ne možeš?”
Gnev joj se vratio brzinom munje. Progurala se pored mene i potrč ala
uza stepenice prema kuhinji. Stajao sam sam nasred podijuma, i zbunjen i
zgađen zbog toga š to sam nekako ponovo uspeo da pokrenem njenu
mrž nju prema meni. Sad mi je svaki pokuš aj da razgovaram s njom
delovao uzaludno. Svaki naš susret samo je doprinosio sve već em sranju u
koje se naša veza pretvorila.
Popeo sam se stepenicama i stao u red za pivo, proklinjuć i svoju
pohlepu i praznu bocu viskija koja je lež ala negde na travnjaku ispred
Sigme tau.
Poš to sam č itav sat ispijao pivo i vodio dosadne, pijane razgovore s
brać om i njihovim devojkama, pogledao sam u Ebi, u nadi da ć u uhvatiti
njen pogled. Već me je gledala, ali se okrenula. Amerika se izgleda trudila
da je oraspolož i, a onda joj je Finč dotakao ruku. Oč ito je bio spreman da
pode.
Brzo je ispila pivo i uhvatila Finč a za ruku. Napravila je dva koraka, a
onda se ukoč ila kad je stepeniš tem zaplovila ona pesma uz koju smo
plesali na njenom rođendanu. Zgrabila je Finč ovu bocu i otpila još jedan
gutljaj.
Nisam bio siguran da li to viski govori iz nje, ali neš to u njenom
pogledu mi je reklo da su joj uspomene koje je pesma pokrenula bile bolne
koliko i meni.
Još me je volela. Morala je.
Jedan brat se naslonio pored nje na š ank i nasmeš io se. „Hoć eš da
plešemo?”
Bio je to Bred i, iako sam znao da je verovatno upravo primetio njen
izgubljeni izraz i pokuš ao da je razveseli, dlake na vratu su mi se najež ile.
Baš kad je odmahnula glavom da kaž e „ne”, naš ao sam se kraj nje, a moja
glupa jebena usta su se pokrenula pre nego š to sam uspeo da se
zaustavim. „Pleši sa mnom.”
Amerika, Sepli i Finč su se zagledali u nju, č ekajuć i njen odgovor
nestrpljivo kao i ja.
„Ostavi me na miru, Trevise”, rekla je i skrstila ruke.
„Ovo je naša pesma, Golubice.”
„Mi nemamo pesmu.”
„Golubice...”
„Ne.”
Pogledala je u Breda i usiljeno se osmehnula. „Volela bih da pleš em,
Brede.”
Pege su mu se razvukle preko obraza kad se nasmeš io i dao joj je znak
rukom da krene stepenicama.
Zateturao sam se kao da me je neko udario u stomak. Meš avina besa,
ljubomore i tuge proključala mi je u krvi.
„Zdravica!”, viknuo sam i popeo se na stolicu. Dok sam se peo, oteo
sam neč ije pivo i podigao ga ispred sebe. „Za kretene!”, viknuo sam i
pokazao na Breda. „I devojke koje slamaju srca.” Naklonio sam se Ebi. Grlo
mi se steglo. „I za jebeni potpuni už as kad izgubiš najbolju drugaricu zato
što si bio dovoljno glup da se zaljubiš u nju.”
Iskapio sam ono piva š to je ostalo i bacio bocu na pod. Nije se č ulo
niš ta osim muzike koja je svirala u podrumu i svi su, zbunjeni, zurili u
mene.
Paž nju mi je privukao Ebin brz potez - zgrabila je Bredovu ruku i
povela ga u podrum, na plesni podijum.
Skoč io sam sa stolice i krenuo za njima, ali Sepli mi je pritisnuo
pesnicu na grudi i naslonio se na mene. „Moraš da staneš ”, rekao je
prigušenim glasom. „Ovo će se samo loše završiti.”
„Ako se završ i, kakve veze ima?” Progurao sam se pored njega i siš ao
do mesta gde je plesala s Bredom. Snež na grudva je bila prevelika da bi se
zaustavila, pa sam odluč io da se zakotrljam s njom. Nije sramota dati sve
od sebe. Nismo viš e mogli da budemo prijatelji, pa sam pož eleo da je bar
nateram da me zamrzi.
Progurao sam se između parova na plesnom podijumu i zaustavio se
kod Ebi i Breda. „Ubacujem se.”
„Ne, nećeš. Gospode!”, pobunila se i sagnula glavu od stida.
Uperio sam pogled u Breda. „Ako se ne odmakneš od moje devojke,
iščupaću ti grkljan. Upravo ovde, na plesnom podijumu.”
Cinilo se da se predomiš lja, a pogled mu je usplahireno leteo od mene
ka njoj. „Izvini, Ebi”, rekao je i lagano povukao ruke. Povukao se ka
stepenicama.
„Ono što osećam sada prema tebi, Trevise... veoma liči na mržnju.”
„Pleši sa mnom”, molio sam je, meškoljeći se da održim ravnotežu.
Pesma se završ ila i Ebi je uzdahnula. „Idi i popij još jednu bocu viskija,
Treve.” Okrenula se da pleše s jedinim usamljenim momkom na podijumu.
Ritam je bio brž i i ona se sa svakim tonom približ avala svom novom
plesnom partneru. Dejvid, moj najmanje voljeni brat iz Sigma tau plesao je
iza nje, uhvativš i je za kukove. Smeš kali su se dok su je hvatali u sendvič i
prelazili joj rukama preko tela. Drž eć i je za kukove, Dejvid joj je naslonio
karlicu na straž njicu. Svi su zurili. Umesto da osetim ljubomoru, preplavila
me je krivica. Do toga sam je ja doveo.
U dva koraka sam se sagnuo i uhvatio je za noge, prebacio je preko
ramena i gurnuo Dejvida na pod zbog toga š to je bio kretenski
oportunista.
„Spusti me!”, zatražila je, udarajući me pesnicama po leđima.
„Neć u dopustiti da se osramotiš zbog mene”, zarež ao sam i pož urio
preskačući po dva stepenika odjednom.
Svaki par oč iju pored kojih smo proš li gledao je Ebi kako me š utira i
vriš ti dok je nosim preko prostorije. „Zar ne misliš ”, upitala je dok se
borila, „da je ovo sramota? Trevise!”
„Sepli! Je li Doni napolju?”, viknuo sam, izmič uć i se od njenih
razmahanih udova.
„Uf... da?”, rekao je.
„Spusti je!”, oglasila se Amerika i krenula ka nama. „Amerika”, uvijala
se Ebi, „nemoj samo da stojiš tamo! Pomozi mi!
Amerikina usta su se izvila i ona se nasmejala. „Izgledate smešno.”
„Hvala mnogo, drugarice!', izjavila je u neverici. Cim smo izaš li napolje,
počela je još više da se otima. „Spusti me, jebote!”
Priš ao sam Donijevom automobilu, otvorio zadnja vrata i ubacio Ebi
unutra. „Doni, jesi li ti dežuran vozač večeras?”
Doni se okrenuo, uznemireno posmatrajuć i metež s vozač kog sediš ta.
„Da.”
„Moraš da nas odvezeš do mog stana”, naredio sam kad sam seo pored
nje.
„Trevise... mislim da ne...”
„Uradi to, Doni, ili ću ti zabiti pesnicu u potiljak, kunem se bogom.”
Smesta je ubacio u brzinu i krenuo sa ivič njaka. Ebi je posegnula za
kvakom. „Ne idem u tvoj stan!”
Zgrabio sam je za zglavak, a zatim i za drugi. Sagnula se i zarila mi zube
u podlakticu. Zabolelo me je kao đavo, ali samo sam zaž murio. Kad sam se
uverio da mi je progrizla kož u i osetio da mi ruka gori, zarež ao sam da
ublažim bol.
„Daj sve od sebe, Golubice. Umoran sam od tvog sranja.”
Pustila me je i ponovo sa razmahala, pokuš avajuć i da me udari, viš e
zato š to je bila uvredena nego š to je htela da se oslobodi. „Mog sranja?
Pusti me iz ovog jebenog automobila!”
Privukao sam njene zglavke svom licu. „Volim te, dođavola! Ne ideš
nikuda dok se ne otrezniš i dok ne shvatimo o čemu se ovde radi!”
„Ti si jedini koji nije shvatio, Trevise!”
Pustio sam joj zglavke, a ona je skrstila ruke i durila se sve do stana.
Kad je auto usporio zaustavljajuć i se, Ebi se nagnula napred. „Mož eš li
da me odvezeš kući, Doni?”
Otvorio sam vrata i povukao je za ruku, a zatim je ponovo prebacio
preko ramena. „Laku noć, Doni”, rekao sam i poneo je uza stepenice.
„Pozvaću tvog tatu!”, povikala je.
Morao sam da se nasmejem. „On bi me verovatno potapš ao po ramenu
i rekao kako je bilo krajnje vreme!”
Telo joj se grč ilo dok sam vadio ključ eve iz dž epa. „Prestani, Golubice,
ili ćemo pasti sa stepenica!”
Vrata su se konačno otvorila i požurio sam pravo u Šeplijevu sobu.
„Spusti me!”, vrištala je.
„Dobro”, rekao sam i bacio je na Seplijev krevet. „Prespavaj.
Razgovaraćemo ujutru.”
Mogao sam da zamislim koliko je ljuta, ali, iako su mi leđa podrhtavala
od dvadesetominutnih udaraca njenih pesnica, osetio sam olakš anje zbog
toga što je ponovo tu, u stanu.
„Ne možeš više da mi govoriš šta da radim, Trevise! Ne pripadam ti!”
Njene reč i su probudile dubok bes u meni. Priš ao sam krevetu,
postavio ruke na dušek sa obe strane njenih butina i uneo joj se u lice.
„E pa, ja pripadam tebi!”, zaurlao sam. Toliko sam ž estine uneo u te
reč i da sam osetio kako mi se sva krv slila u lice. Suoč ila se s mojim
gnevom i odbila da ustukne. Pogledao sam u njene usne, zadihan.
„Pripadam tebi”, proš aputao sam, a ljutnja me je puš tala kako me je ž elja
obuzimala.
Pruž ila je ruku, ali, umesto da me oš amari, uhvatila me je za oba
obraza i poljubila me u usta. Ne oklevajuć i, podigao sam je i odneo je u
svoju sobu, gde smo oboje pali na krevet.
Zgrabila mi je odeć u, u oč ajnič koj ž elji da mi je skine. Otkopč ao sam joj
haljinu glatkim pokretom, a onda sam je posmatrao kako je brzo skida
preko glave i baca na pod. Oč i su nam se srele, a onda sam je poljubio i
zastenjao joj u usta kad mi je uzvratila.
Pre nego š to sam i stigao da razmislim, oboje smo bili goli. Uhvatila
me je za stražnjicu, nestrpljiva da me povuče u sebe, ali odoleo sam dok mi
se adrenalin probijao kroz viski i pivo. Cula su mi se vratila, a misli o
trajnim posledicama poč ele su da mi sevaju kroz glavu. Bio sam kreten,
ljutio sam je, ali nikad nisam ž eleo da se pita jesam li zloupotrebio taj
trenutak.
„Oboje smo pijani”, izustio sam, teško dišući.
„Molim te.”
Butinama mi je stegla bokove i osetio sam kako joj miš ić i ispod než ne
kože podrhtavaju od iščekivanja.
„Ovo nije u redu.” Borio sam se protiv oš amuć enosti od alkohola koja
mi je govorila kako je narednih nekoliko sati s njom vredno svega š to me
čeka s druge strane tog trenutka.
Naslonio sam svoje č elo na njeno. Koliko god da sam je ž eleo, bolna
pomisao na to da bi ujutro mogla da se postidi bila je jač a od onoga na š ta
su me navodili moji hormoni. Ako je zaista ž elela da budemo zajedno, bio
mi je potreban čvrst dokaz.
„Želim te”, šaputala mi je kraj usana.
„Želim da mi to kažeš.”
„Reći ću sve što želiš.”
„Reci onda da mi pripadaš . Reci da me primaš nazad. Neć u ovo da
radim ako nismo zajedno.”
„Nikad zapravo i nismo bili razdvojeni, zar ne?”
Odmahnuo sam glavom i preš ao usnama preko njenih. Nisam bio
sasvim zadovoljan. „Želim da mi kažeš. Želim da znam da si moja.”
„Tvoja sam od trenutka kad smo se upoznali”, izgovorila je, preklinjući.
Zurio sam joj u oč i nekoliko trenutaka, a onda sam osetio kako mi se
usne izvijaju u poluosmeh, u nadi da je iskrena i da to nije izgovorila u
ž aru trenutka. Nagnuo sam se i než no je poljubio, a onda me je polako
uvukla u sebe. Kao da mi se čitavo telo istopilo u njoj.
„Reci mi ponovo.” Deo mene nije verovao da se to zaista događa.
„Tvoja sam”, izustila je. „Ne želim da ikad više budemo razdvojeni.”
„Obećaj mi”, rekao sam i zastenjao pri novom prodiranju.
„Volim te. Voleć u te zauvek.” Gledala me je pravo u oč i dok je govorila i
konačno mi je sinulo da njene reči nisu samo prazno obećanje.
Priljubio sam usne na njene, a ritam naš ih pokreta se ubrzao. Niš ta
viš e nije trebalo da se kaž e i, prvi put za nekoliko meseci, svet mi nije bio
okrenut naopako. Izvila je leđa i obavila noge oko mene. Okusio sam joj
svaki delić kož e koji sam mogao da dohvatim, kao da sam umirao od gladi
za njom. Deo mene i jeste umirao.
Proš ao je sat, pa još jedan. Nastavljao sam, č ak i iscrpljen, jer sam se
plašio da ću se probuditi ako stanem i da će sve biti samo san.
Zaš kiljio sam od svetlosti koja je prodirala u sobu. Nisam spavao

č itave noć i jer sam znao da ć e, kad sunce izađe, sve biti gotovo.
Promeš koljila se, a ja sam stisnuo zube. Tih nekoliko sati koje smo proveli
zajedno nije mi bilo dovoljno. Nisam bio spreman za kraj.
Protrljala je obraz o moje grudi. Poljubio sam je u kosu, pa u č elo, pa u
obraze, vrat, ramena, a onda sam prineo njenu ruku usnama i než no joj
poljubio zglavak, dlan i prste. Pož eleo sam da je stisnem, ali suzdrž ao sam
se. Oč i su mi ispunile vrele suze treć i put otkako sam je doveo u stan. Kad
se probudi, biće izmučena, ljuta, a onda će me ostaviti zauvek.
Nikad se nisam toliko plašio da pogledam u te oči raznih nijansi sive.
Smeš kala se, oč iju i dalje zatvorenih, i spustio sam usne na njene,
uplašen trenutka kad će joj sve postati jasno.
„Dobro jutro”, izgovorila mi je kraj usana.
Pomerio sam se preko nje i nastavio da joj usnama dodirujem razne
tač ke na telu. Zavukao sam ruke ispod nje, između njenih leđa i duš eka, i
zagnjurio joj lice u vrat, da upijem njen miris pre nego š to pojuri ka
vratima.
„Cutljiv si jutros”, primetila je i preš la rukama preko mojih golih leđa.
Spustila mi je dlanove na zadnjicu i prebacila nogu preko mog boka.
Odmahnuo sam glavom. „Samo želim da bude ovako.”
„Jesam li nešto propustila?”
„Nisam nameravao da te probudim. Zašto ne nastaviš da spavaš?”
Naslonila se na jastuk i uhvatila me za bradu da bih je pogledao.
„Šta je s tobom, dođavola?”, upitala je, a telo joj se odjednom ukočilo.
„Samo nastavi da spavaš, Golubice. Molim te?”
„Da li se nešto dogodilo? Sa Amerikom?” Uz poslednje pitanje je sela.
Seo sam pored nje, brišući oči.
„Ne... Amerika je dobro. Stigli su kuć i jutros oko č etiri. Još su u krevetu.
Rano je, hajde da spavamo.”
Pogled joj je skakao po raznim tač kama moje sobe dok se priseć ala
prethodne noć i. Znajuć i da ć e se svakog č asa setiti da sam je odvukao sa
ž urke i napravio predstavu, obuhvatio sam joj lice obema rukama i
poljubio je poslednji put.
„Jesi li spavao?”, upitala me je i obgrlila me oko struka.
„Ja... nisam mogao. Nisam želeo...”
Poljubila me je u obraz. „Sta god da je posredi, prebrodić emo to, u
redu? Zašto malo ne odspavaš? Smislićemo nešto kad se probudiš.”
Nisam to oč ekivao. Podigao sam glavu i osmotrio njeno lice. „Kako to
misliš? Prebrodićemo?”
Skupila je obrve. „Ne znam šta se dešava, ali ovde sam.”
„Ovde si? Ostaješ? Sa mnom?”
Zbunila se. „Da. Mislila sam da smo to sinoć raspravili?”
„Jesmo.” Verovatno sam izgledao kao potpuna budala, ali naglaš eno
sam klimnuo glavom.
Skupila je oč i. „Mislio si da ć u se probuditi ljuta na tebe, zar ne? Mislio
si da ću otići?”
„Po tome si čuvena.”
„Zato si tako uznemiren? Bio si budan celu noć jer nisi znao š ta ć e se
desiti kad se probudim?”
Pomerio sam se. „Nisam ž eleo da se proš le noć i ono desi. Bio sam
pomalo pijan i pratio sam te na ž urki kao manijak, pa sam te izvukao
odande, protiv tvoje volje... a onda smo mi...” Odmahnuo sam glavom,
gadeći se samog sebe.
„Imali najbolji seks u životu?”, upitala je smešeći se i stegla mi ruku.
Nasmejao sam se, zapanjen time š to se razgovor dobro odvija. „Znač i,
sve je u redu?”
Uhvatila me je za lice i než no me poljubila. „Da, glupane. Obeć ala sam,
zar ne? Rekla sam ti sve š to si ž eleo da č uješ , ponovo smo zajedno, a ti i
dalje nisi zadovoljan?”
Dah mi je zapeo u grlu i priguš io sam suze. Još mi to nije delovalo
stvarno.
„Trevise, prestani. Volim te”, rekla je i tankim prstima mi pogladila
linije oko oč iju. „Mogli smo konč ati to besmisleno natezanje još na Dan
zahvalnosti, ali...”
„Čekaj... šta?”, prekinuo sam je i odmakao se.
„Bila sam potpuno spremna da se pomirimo na Dan zahvalnosti, ali
rekao si mi kako ć eš prestati da pokuš avaš da me usreć iš , a ja sam bila
previše ponosna da ti priznam kako želim da se pomirimo.”
„Ti to mene zajebavaš ? Samo sam hteo da ti olakš am! Znaš li koliko
sam nesrećan bio?”
Namrštila se. „Delovao si sasvim dobro posle raspusta.”
„To je bila predstava za tebe! Plaš io sam se da ć u te izgubiti ako se ne
budem pretvarao da mi odgovara da budemo prijatelji. Mogao sam da
budem s tobom sve to vreme? Kako to, jebote?”
„Ja... žao mi je.”
„Žao ti je? Gotovo sam se ubio od pić a, jedva sam ustajao iz kreveta,
razbio sam telefon u paramparč ad za Novu godinu da te ne bih zvao... a
tebi je žao?”
Ugrizla se za donju usnu i posuđeno klimnula glavom. „Tako mi je...
mnogo mi je žao.”
„Opraš tam ti”, rekao sam ne oklevajuć i. „Nemoj to nikad viš e da
uradiš.”
„Neću. Obećavam.”
Zavrteo sam glavom, smeškajući se kao budala. „Prokleto te volim.”
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
Panika
Zivot se vratio u normalu - mož da viš e za Ebi nego za mene. Na

površ ini smo bili sreć ni, ali oseć ao sam kako se oko mene podiž e zid
opreza. Nijedan tren s njom nisam uzimao zdravo za gotovo. Ako bih
pogledao u nju i pož eleo da je dodirnem, uč inio bih to. Kad nije bila u
stanu, kad mi je nedostajala, odlazio sam u Morgan. Kad je bila u stanu,
držao sam je u zagrljaju.
Kad smo se vratili na fakultet kao par prvi put od jeseni, dejstvo je bilo
oč ekivano. Dok smo š etali zajedno, drž ali se ruke, smejali i povremeno
ljubili — dobro, viš e nego povremeno — trač evi su dostizali vrhunac. Kao
i uvek u Isternu, š aputanja i trač evi su se nastavljali sve dok nov skandal
ne bi protresao studentski grad.
Povrh nemira koji sam oseć ao zbog svoje i Ebine veze, Sepli je
postajao sve razdraž ljiviji zbog poslednje borbe u godini. Ni ja nisam
mnogo zaostajao. Obojica smo zavisili od dobitka iz te borbe jer je trebalo
da pokrijemo troš kove ž ivota tokom leta, a deo jeseni i da ne spominjem.
Poš to sam odluč io da ć e mi poslednja borba te godine ujedno biti i
poslednja borba u životu, taj novac nam je trebao.
Proleć ni raspust se primakao, ali Adam se još nije javljao. Sepli je
naposletku s raznih strana č uo da se pritajio zbog hapš enja posle nedavne
borbe.
U petak uoč i raspusta, raspolož enje među studentima se popravilo,
uprkos snegu koji je pao preko noć i. Na putu do kantine za ruč ak, Ebi i ja
smo jedva izbegli opšte grudvanje, što se ne bi moglo reći za Ameriku.
Svi smo č avrljali i smejali se dok smo č ekali u redu za posluž avnike s
ko zna č ime, a zatim smo seli na uobič ajena mesta. Sepli je teš io Ameriku
dok sam ja zabavljao Brazila prič om o tome kako je Ebi opelješ ila moju
brać u na pokeru. Telefon mi je zazujao, ali nisam to primetio dok me Ebi
nije opomenula.
„Treve?”, prenula me je.
Okrenuo sam se i isključ io sve ostalo č im je izgovorila moje ime.
„Možda ćeš poželeti da se javiš.”
Pogledao sam u telefon i uzdahnuo. „Ili neć u.” Delom mi je trebala ta
poslednja borba, ali delom sam znao da ć e to biti vreme provedeno bez
Ebi. Poš to su je napali na poslednjoj borbi, nikako ne bih mogao da se
usredsredim kad bi doš la bez zaš tite - a ne bih mogao ni da se
usredsredim kad ne bi bila tamo. Poslednja borba u godini bila je i najveć a
i nisam mogao sebi da priuštim luksuz da mi misli budu negde drugo.
„Možda je važno”, rekla je.
Prineo sam telefon uhu. „Šta ima novo, Adame?”
„Besni Psu! Ovo ć e ti se dopasti. Dogovoreno je. Dobio sam jebenog
Dž ona Sevidž a! Namerava da ode u profesionalce sledeć e godine! Prilika
prokletog života, prijatelju! Pet cifara. Bićeš miran neko vreme.”
„To mi je poslednja borba, Adame.”
S druge strane je vladala tiš ina. Mogao sam da zamislim kako stež e
vilicu. Viš e puta je optuž io Ebi da predstavlja pretnju po njegove prihode i
bio sam siguran da će je okriviti za moju odluku.
„Dovodiš li i nju?”
„Nisam još siguran.”
„Verovatno bi trebalo da je ostaviš kod kuć e, Trevise. Ako je ovo zaista
tvoja poslednja borba, moraš biti potpuno prisutan.”
„Neću ići bez nje, a Šep odlazi iz grada.”
„Ovog puta nema zajebavanja. Ozbiljno mislim.”
„Znam. Čuo sam te.”
Uzdahnuo je. „Ako zaista neć eš da razmisliš o tome da je ostaviš kod
kuć e, mož da bi mogao da pozoveš Trenta. Tako bi verovatno bio mirniji i
mogao bi da se koncentrišeš.”
„Hmmm... to u stvari i nije loša zamisao”, rekao sam.
„Razmisli o tome. Javi mi”, dodao je i prekinuo vezu.
Ebi me je gledala sa očekivanjem.
„Dovoljno da platimo stan za narednih osam meseci. Adam je dobio
Džona Sevidža. Pokušava da postane profesionalac.”
„Nisam video nijednu njegovu borbu, a ti?”, upitao je Sepli i nagnuo se
napred.
„Samo jednom u Springfildu. Dobar je.”
„Nije dovoljno dobar”, ubacila se Ebi. Nagnuo sam se i poljubio je u
čelo. „Mogu da ostanem kod kuće, Treve.”
„Ne”, odvratio sam i odmahnuo glavom.
„Ne ž elim da primiš udarac kao poslednji put kad si brinuo zbog
mene.”
„Ne, Golubice.”
„Cekać u te.” Nasmeš ila se, ali oč ito na silu, zbog č ega sam još č vrš će
odlučio.
„Zamolić u Trenta da dođe. On je jedini kome verujem dovoljno da
mogu da se koncentrišem na borbu.”
„Baš ti hvala, kretenu”, uvredio se Šepli.
„Hej, ti si imao svoju priliku”, odgovorio sam, samo napola u šali.
Iskrivio je usta. Mogao je da se duri č itav dan, ali zabrljao je u
Helertonu, kad je dozvolio da mu se Ebi onako izgubi iz vida. Da je pazio,
ništa se ne bi dogodilo, i to smo svi znali.
Amerika i Ebi su se klele da je to bio puki nesreć ni sluč aj, ali ja nisam
oklevao da ga izgrdim. Posmatrao je borbu umesto Ebi i, da je Itan dovrš io
ono š to je poč eo, bio bih u zatvoru zbog ubistva. Sepli se nedeljama
izvinjavao Ebi, ali onda sam ga povukao u stranu i zamolio ga da prestane.
Niko od nas nije voleo da se seć a toga kad god bi njega uhvatila griž a
savesti.
„Sepli, nisi ti bio kriv. Skinuo si ga s mene, seć aš se?”, rekla mu je Ebi i
nagnula se preko Amerike da ga potapš e po ruci. Okrenula se ka meni.
„Kad je borba?”
„Sledeć e nedelje. Zelim da budeš tamo. Potrebna si mi.” Da nisam bio
toliki kreten, zahtevao bih da ostane kod kuć e, ali već smo u brojnim
prilikama bili utvrdili da jesam. Moja potreba da budem pored Ebi
Abernati prevladavala je svaku razumnu misao. Oduvek je bilo tako i č inilo
mi se da će tako uvek i biti.
Nasmešila se i spustila mi bradu na rame. „Onda ću biti tamo.”
Otpratio sam je na poslednje predavanje i poljubio je na rastanku pre
nego š to sam se naš ao sa Seplijem i Amerikom u Morganu. Studentski
grad se brzo praznio i na kraju sam pobegao da puš im iza ugla da ne bih
morao da se sklanjam studentima koji su vukli prtljag ili iznosili veš na
svaka tri minuta.
Izvadio sam mobilni iz dž epa i pozvao Trentona, sluš ajuć i kako mu
telefon zvoni sa sve već im nestrpljenjem. Konač no mu se uključ ila
govorna poš ta. „Trente, ja sam. Treba mi ogromna usluga. Hitno je. Zato
mi se javi što pre. Čujemo se.”
Prekinuo sam kad sam video Seplija i Ameriku kako izlaze kroz
staklena vrata doma, noseći po dve njene torbe u rukama.
„Izgleda da ste sve resili.”
Šepli se nasmešio; Amerika nije.
„Zaista nisu toliko loš i”, rekao sam joj i gurnuo je laktom. Nije se
razvedrila.
„Bić e joj bolje č im stignemo tamo”, rekao je Sepli, viš e da bi ohrabrio
svoju devojku nego da bi ubedio mene.
Pomogao sam im da sve spakuju u prtljaž nik čardžera, a onda smo
sačekali da Ebi završi sa ispitom i da nas pronađe na parkiralištu.
Navukavši kapu preko ušiju i zapalivši cigaretu, čekao sam. Trenton mi
se još nije javio i sve sam se viš e plaš io da neć e moć i da dođe. Blizanci su
bili na pola puta do Kolorada s nekom brać om iz bratstva Sigma tau, a
nikom drugom nisam mogao da poverim Ebinu bezbednost.
Povukao sam nekoliko dimova, razrađujuć i nekoliko različ itih
scenarija za sluč aj me Trenton ne pozove, svestan toga koliko sam sebič an
š to zahtevam njeno prisustvo na mestu za koje znam da mož e biti opasno.
Za tu borbu mi je bila potrebna sva koncentracija, a to je zavisilo od dve
stvari: od Ebinog prisustva i od Ebine bezbednosti. Ako Trenton bude
morao da radi ili me ne bude pozvao, morao bih da otkaž em borbu. To je
bila jedina mogućnost.
Povukao sam poslednji dim poslednje cigarete iz paklice. Bio sam
toliko obuzet brigom da nisam ni shvatio koliko puš im. Pogledao sam na
sat. Dotad je već trebalo da izađe s predavanja.
Baš tad me je pozvala po imenu.
„Hej Golubice.”
„Je l’ sve u redu?”
„Sad jeste”, odgovorio sam i privukao je sebi. „U redu. Šta je bilo?”
„Niš ta, samo moram mnogo stvari da reš im.” Uzdahnuo sam. Kad mi je
stavila do znanja da nije zadovoljna mojim odgovorom, nastavio sam:
„Ova nedelja, borba, ti tamo...”
„Rekla sam ti da ću ostati kod kuće.”
„Potrebna si mi tamo, Golubice”, rekao sam i bacio cigaretu na zemlju.
Gledao sam kako nestaje u dubokom tragu stopala u snegu, a zatim sam je
uhvatio za ruku.
„Jesi li razgovarao s Trentom?”, upitala me je.
„Čekam da mi se javi.”
Amerika je spustila prozor i promolila glavu iz Seplijevog čardžera.
„Požurite! Ledeno je, jebote!”
Nasmešio sam se i otvorio Ebi vrata. Dok sam zurio kroz prozor, Šepli i
Amerika su ponavljali isti razgovor koji su vodili otkako je saznala da ć e
upoznati njegove roditelje. Baš kad smo se zaustavili na parkirališ tu
ispred stana, zazvonio mi je telefon.
„Gde si ti, Trente, jebote?”, upitao sam kad sam ugledao njegovo ime
na ekranu. „Zvao sam te pre nekoliko sati. Samo mi nemoj reć i da se ubijaš
od posla.”
„Nisu prošli sati, i izvini. Bio sam kod Kemi.”
„Kako god. Sluš aj, treba mi usluga. Sledeć e nedelje imam borbu. Treba
da dođeš . Ne znam kad je, ali, kad te pozovem, treba da dođeš u roku od
sat vremena. Možeš li to da mi ućiniš?”
„Ne znam. Šta ja imam od toga?”, zadirkivao me je.
„Mož eš li ili ne, budalo? Zato š to treba da paziš na Golubicu. Proš log
puta ju je ščepao neki kreten i...”
„Šta, koji moj? Ti to ozbiljno?”
„... da.”
„Ko je to uradio?”, upitao je, smesta se uozbiljivš i. „Pobrinuo sam se za
to. Pa, ako pozovem...”
„Da. Mislim, naravno, brate, doći ću.”
„Hvala, Trente.” Sklopio sam telefon i ponovo naslonio glavu na
sedište.
„Je l’ ti lakš e?”, upita Sepli, videvš i u retrovizoru da mi je laknulo. „Da.
Nisam bio siguran kako ću to izvesti bez njega.”
„Rekla sam ti...”, počela je Ebi, ali zaustavio sam je.
„Golubice, koliko puta moram da ti kažem?”
Odmahnula je glavom č uvš i moj nestrpljivi ton. „Svejedno, ne
razumem. Ranije ti nisam trebala tamo.”
Okrenuo sam se ka njoj i prstom joj dotakao obraz. Oč ito nije imala
pojma koliko su moja oseć anja duboka. „Ranije te nisam poznavao. Kad
nisi tu, ne mogu da se koncentriš em. Pitam se gde si, š ta radiš ... kad si
tamo i kad mogu da te vidim, onda mogu i da se usredsredim. Znam da je
ludo, ali tako je kako je.”
„A ja baš volim ludo”, rekla je i nagnula se da mi poljubi usne.
„Očigledno”, promumlala je Amerika.
Pre nego š to je sunce zaš lo daleko na horizontu, Amerika i Sepli su se
čardžerom uputili ka jugu.
Ebi ja zazveckala ključ evima honde i nasmeš ila se. „Bar ne moramo da
se smrzavamo na harliju.”
Osmehnuo sam se.
Ebi je slegla ramenima. „Mož da bi trebalo, ne znam, da razmislimo o
kupovini auta?”
„Kupićemo ga posle borbe. Šta kažeš na to?”
Skoč ila je, obavila i ruke i noge oko mene i prekrila mi obraze, usne i
vrat vlažnim poljupcima.
Pošao sam stepenicama do stana i uputio se pravo u spavaću sobu.
Naredna č etiri dana proveli smo ili uš uš kani u krevetu, ili na kauč u s
Totom, gledajuć i stare ilmove. Tako sam lakš e podnosio č ekanje da se
Adam javi.
Konač no, u utorak uveč e, posle reprize serije Dečak upoznaje svet, na
ekranu mi je zasvetleo Adamov broj. Pogledao sam Ebi u oči.
„Da?”
„Besni Psu. Nastupaš za sat vremena. Kiton hol. Budi spreman, cveć ko,
on je Hulk Hogan na steroidima.”
„Vidimo se onda.” Ustao sam i poveo Ebi sa sobom. „Presvuć i se u
neš to toplo, duš o. Kiton je stara zgrada i verovatno su isključ ili grejanje
pošto je raspust.”
Veselo je zaplesala pre nego š to je otrč ala hodnikom do spavać e sobe.
Izvio sam uglove usana. Koja druga ž ena bi bila toliko uzbuđena š to vidi
svog momka kako razmenjuje udarce? Nije ni č udo š to sam se zaljubio u
nju.
Obukao sam duks s kapuljačom i čizme i sačekao je kraj ulaznih vrata.
„Idem!”, viknula je i pojavila se zaš avš i za ugao. Uhvatila se za kvaku na
vratima i isturila kuk.
„Sta misliš ?”, upitala je i napuć ila usne u pokuš aju da oponaš a
manekenku... ili patku. Nisam bio siguran šta je posredi.
Pogled mi je putovao od dugog sivkastog dž empera i bele majice do
tesnih farmerica uvuč enih u duboke crne č izme. Htela je da se naš ali,
misleći da izgleda neugledno, ali zastao mi je dah kad sam je ugledao.
Telo joj se opustilo i spustila je ruke. „Toliko je loše?”
„Ne”, odgovorio sam, pokušavajući da nađem reči. „Uopšte nije loše.”
Jednom rukom sam otvorio vrata i ispruž io drugu. Ebi je ž ivahno
prešla preko dnevne sobe i prepleta prste s mojima.
Honda se teš ko palila, ali stigli smo u Kiton na vreme. Usput sam
pozvao Trentona i molio se da dođe kao što je obećao.
Ebi je stajala sa mnom i č ekala Trentona pored visokog, starog,
severnog zida Kitona. Istoč ni i zapadni zid bili su zaš tić eni č elič nim
skelama. Univerzitet se pripremao da zategne lice najstarijoj zgradi.
Zapalio sam cigaretu i povukao dim, pa ga ispustio kroz nos. Stegla mi
je ruku. „Doći će.”
Ljudi su uglavnom već pristizali iz svih pravaca, jer su automobile
ostavljali nekoliko blokova dalje, na raznim parkirališ tima. Kako se vreme
borbe približavalo, sve se više ljudi pelo južnim požarnim stepenicama.
Namrš tio sam se. Nije mi se sviđao izbor zgrade. Poslednja borba u
godini uvek je donosila ozbiljnije kladionič are, a oni su uvek dolazili ranije
da polož e opkladu i zauzmu dobra mesta. Visina nagrade je dovodila i
manje iskusne gledaoce, koji su dolazili kasno i na završ avali spljoš teni
uza zidove. Te godine je bila izuzetno visoka. Kiton je bio na periferiji
studentskog grada, što je bilo dobro, ali podrum te zgrade je bio najmanji.
„Ovo je dosad najgora Adamova zamisao”, gunđao sam.
„Sad je kasno da menjamo”, rekla je Ebi i osmotrila betonske blokove.
Otvorio sam mobilni i poslao i š estu poruku Trentonu, a onda sam ga
zatvorio.
„Deluješ mi uznemireno več eras”, proš aputala je. „Oseć ać u se bolje kad
Trent dovuče dupe ovamo.”
„Ovde sam, plač ljivice”, priguš eno se oglasio Trenton. Uzdahnuo sam
od olakšanja.
„Kako si sestro?”, upitao je Ebi i zagrlio je jednom rukom, mene š aljivo
gurnuvši drugom.
„Dobro sam, Trente”, odgovorila je oraspoloženo.
Poveo sam Ebi ka zadnjem delu zgrade, osvrć uć i se ka Trentonu iza
sebe. „Ako dođu policajci pa se razdvojimo, nać i ć emo se u Morgan holu,
važi?”
Klimnuo je glavom baš kad sam se zaustavio pored otvorenog prozora
blizu tla.
„Zajebavaš me”, rekao je Trenton i zagledao se u prozor. „Ebi ć e jedva
proći tuda.”
„Ti ćeš proći”, uveravao sam ga, uvlačeći se u mrak.
Već naviknuta na provale i upade, Ebi nije oklevala da klekne na
smrznutu zemlju i da se uvuč e natraš ke kroz prozor, pa da mi padne na
ruke.
Cekali smo nekoliko trenutaka, a onda je Trenton zagundao kad se
odgurnuo od prozorske daske i doskoč io na pod, gotovo izgubivš i
ravnotežu kad su mu stopala dotakla beton.
„Imaš sreć e š to volim Ebi. Ne bih ovo sranje radio ni za koga drugog”,
gunđao je čisteći majicu.
Skoč io sam i brzim pokretom zatvorio prozor. „Ovuda”, rekao sam i
poveo Ebi i brata kroz mrak.
Prolazili smo kroz zgradu sve dok pred sobom nismo ugledali slab
treptaj svetlosti. Priguš en š um glasova dolazio je sa istog mesta dok smo
vukli stopala po propalom betonu.
Trenton je uzdahnuo posle treć eg skretanja. „Nikad neć emo nać i put
odavde.”
„Samo me pratite. Sve će biti u redu”, rekao sam.
Bilo je lako razabrati koliko smo blizu po sve glasnijoj gomili koja je
č ekala u glavnoj prostoriji. Adamov glas je dopirao kroz megafon,
izvikujući imena i brojeve.
Zaustavio sam se u sledeć oj sobi i osvrnuo se na stolove i stolice
prekrivene belim č arš avima. Obuzelo me je muč no oseć anje. To mesto je
bilo pogreš no. Baš kao š to je bilo pogreš no dovesti Ebi na toliko opasno
mesto. Kad bi izbila tuč a, š titio bi je Trenton, ali sigurno utoč iš te, daleko
od gomile, bilo je puno nameštaja i opreme.
„Dakle, kako ćeš ovo izvesti?”, upita Trenton.
„Razdvoji i osvoji.”
„Razdvoji šta?”
„Njegovu glavu od tela.”
Trenton hitro klimnu. „Dobar plan.”
„Golubice, hoć u da ostaneš kraj ovih vrata, važ i?” Pogledala je u glavnu
prostoriju, razrogač ivš i oč i dok je upijala sav taj metež . „Golubice, jesi li
me čula?”, upitao sam i dodirnuo njenu ruku.
„Šta?”, zatreptala je.
„Hoć u da ostaneš pored ovih vrata, važ i? Drž i Trenta za ruku sve
vreme.”
„Neću se ni pomeriti”, izjavila je. „Obećavam.”
Nasmeš io sam se njenom ljupkom, zbunjenom izrazu. „Sad ti izgledaš
uznemireno.”
Bacila je pogled na vrata, a onda na mene. „Imam neki loš oseć aj u vezi
sa ovim, Treve. Ne š to se tič e borbe, već ... neš to. Hvata me jeza od ovog
mesta.”
Nisam mogao da se ne složim. „Nećemo ostati dugo.”
Kroz megafon se začuo Adamov glas. Bilo je to uvodno obaveštenje.
Obuhvatio sam njeno lice i pogledao je u oč i. „Volim te.” Bled osmeh joj
se pojavio na usnama i privukao sam je sebi, čvrsto je stežući na grudima.
„...zato nemojte da koristite svoje kurve da varate sistem, momci!”,
vikao je Adam, glasa pojačanog megafonom.
Zavukao sam Ebinu ruku pod Trentonovu. „Ne skidaj oka s nje. Ni na
tren. Ovo mesto će se pretvoriti u ludnicu čim borba počne.”
„... dakle, pozdravimo večerašnjeg borca - DŽONA SEVIDŽA!”
„Branič u je ž ivotom, brate”, obeć ao je Trenton i blago cimnuo Ebinu
ruku da bi to naglasio. „Idi sad i razbij tog tipa, pa da idemo odavde.”
„Drhtite u č izmama, momci, i skidajte gać e, dame! Predstavljam vam
TREVISA 'BESNOG PSA' MEDOKSA!”
Kad me je Adam najavio, zakorač io sam u glavnu prostoriju. Ruke su
zamahale, a glasovi zagrmeli u horu. More ljudi se razmaklo preda mnom i
lagano sam izašao u krug.
Prostorija je bila osvetljena samo fenjerima koji su visili s tavanice.
Poš to se još trudio da se sve odvija u tajnosti jer su ga umalo uhapsili,
Adam nije želeo da nas jarka svetla odaju.
Cak sam i pod mutnim svetlom primetio surov izraz Dž ona Sevidž a.
Nadvio se nada mnom, oč iju divljih i nestrpljivih. Poskoč io je s jedne noge
na drugu nekoliko puta, a onda se umirio, streljajuć i me ubistvenim
pogledom.
Sevidž nije bio amater, ali postojala su svega tri nač ina za pobedu:
nokaut, predaja i odluka. Ali prednost je uvek bila na mojoj strani zato š to
sam imao tri brata, koja su se borila na različite načine.
Ako se Dž on Sevidž bori kao Trenton, oslanjać e se na odbranu, brzinu i
iznenadne napade — što sam uvežbavao čitavog života.
Ako se bori kao blizanci — s kombinacijom udaraca rukama i nogama,
ili pak prelazeć i na taktiku zadavanja udaraca — i to sam vež bao č itavog
života.
Tomas je bio najsmrtonosniji. Ako se Sevidž bori pametno, a
verovatno je tako (procenio sam po tome kako me je odmeravao), borić e
se sa savrš enom ravnotež om snage, brzine i strategije. Samo sam
nekoliko puta u ž ivotu razmenio udarce s najstarijim bratom, ali on od
moje šesnaeste nije mogao da me porazi bez pomoći ostale braće.
Koliko god da je Dž on Sevidž trenirao, ili kakvu prednost mislio da
ima, već sam se s njim borio. Borio sam se sa svima koji su umeli da se
bore... i pobeđivao sam.
Adam je dunuo u rog, a Sevidž je koraknuo unazad pre nego š to je
uputio snažan udarac u mom pravcu.
Izbegao sam. Svakako se bori kao Tomas.
Sevidž mi se previš e približ io, pa sam podigao č izmu i odgurnuo ga u
gomilu. Gurnuli su ga u krug i primakao mi se sa obnovljenom odlučnošću.
Zadao je dva udarca zaredom, a onda sam ga zgrabio i nabio mu lice na
koleno. Zateturao se, pribrao se i krenuo u nov napad.
Zamahnuo sam i promaš io, a on je pokuš ao da me obgrli oko struka.
Poš to sam se već oznojio, lako sam se izvukao iz njegovog stiska. Kad sam
se okrenuo, laktom me je pogodio u vilicu i svet je na tren stao pre nego
š to sam se stresao i odgovorio mu levim i desnim kroš eom, zadavš i ih
jedan za drugim.
Sevidž ova donja usna se rascepila i prokrvarila. Ta prva prolivena krv
pojačala je buku u prostoriji do zaglušnih decibela.
Povukao sam lakat i dao zalet pesnici koja se spustila na Sevidž ov nos.
Nisam se povukao, nameravajuć i da ga oš amutim kako bih imao vremena
da se okrenem i proverim Ebi. Stajala je gde sam joj rekao, i dalje drž eć i
Trentona pod ruku.
Zadovoljan š to je ona dobro, ponovo sam se usmerio na borbu. Brzo
sam se izmakao kad je Sevidž nesigurno zamahnuo, a onda me je obavio
rukama i obojicu nas srušio na zemlju.
Pao je poda mnom i, bez imalo truda, zabio sam mu lakat u lice. Cvrsto
mi je stegao telo nogama, koje je spojio člancima.
„Dokrajčiću te, jebena propalice!”, režao je.
Nasmeš io sam se, a potom sam se odgurnuo od zemlje i obojicu nas
podigao. Trudio se da me izbaci iz ravnotež e, ali doš lo je vreme da
odvedeni Ebi kuć i. Trentonov glas je zagrmeo iznad gomile. „Razbij ga,
Trevise!”
Pao sam napred i malo na stranu, a Dž on je leđima i glavom tresnuo o
beton u razornom udarcu. Moj protivnik je sad bio oš amuć en, a ja sam
povukao lakat unazad i udarao ga pesnicom u lice i sa strane u glavu sve
dok se nečije ruke nisu uhvatile za moje i povukle me unazad.
Adam je bacio crvenu maramu na Sevidž ove grudi i prostorija je
eksplodirala kad me je zgrabio za zglavak i podigao mi ruku uvis.
Pogledao sam u Ebi, koja je poskakivala gore-dole, drž eć i glavu iznad
gomile, dok ju je moj brat pridržavao.
Trenton je nešto vikao sa ogromnim osmehom na licu.
Baš kad je gomila poč ela da se razilazi, uhvatio sam už asnut izraz na
Ebinom licu i, nekoliko trenutaka kasnije, masivni povik gomile pokrenuo
je paniku. Pao je fenjer u uglu glavne prostorije i vatra je zahvatila beli
č arš av. Plamen se brzo raš irio na č arš av pored tog i pokrenuo lanč anu
reakciju.
Vriš tava gomila je pož urila ka stepenicama dok je dim ispunjavao
sobu. Preplašena lica, i muška i ženska, bila su osvetljena plamenom.
„Ebi!”, viknuo sam kad sam shvatio koliko je daleko i koliko je ljudi
između nas. Ako ne stignem do nje, ona i Trenton ć e morati da pronađu
put do prozora kroz lavirint mrač nih hodnika. Strah me je sveg obuzeo i
pokrenuo me da pomahnitalo guram sve koji su mi se našli na putu.
Prostorija se smračila, a s drugog kraja se začuo glasan pucanj. Praskali
su i ostali fenjeri, pojač avajuć i plamen malim eksplozijama. Ugledao sam
Trentona, koji je drž ao Ebi za ruku i vukao je za sobom pokuš avajuć i da se
probije kroz svetinu.
Ebi je odmahivala glavom i otimala se.
Trenton je gledao oko sebe i pravio plan bega dok su stajali usred
metež a. Da su pokuš ali da bež e pož arnim stepenicama, izaš li bi poslednji.
Požar se brzo širio. Ne bi uspeli da se probiju kroz gomilu na vreme.
Svaki pokuš aj da stignem do nje bio je osujeć en gomilom koja je
nadirala i gurala me sve dalje. Uzbuđeno navijanje koje je do malopre
ispunjavalo prostoriju zamenili su už asnuti krici straha i oč aja dok su se
svi borili da stignu do izlaza.
Trenton je povukao Ebi ka vratima, ali ona se otimala da bi pogledala
iza sebe. „Trevise!”, viknula je i pružila ruku prema meni.
Udahnuo sam da joj se javim, ali dim mi je ispunio pluć a. Nakaš ljao
sam se, rukom rasterujući dim.
„Ovamo, Treve!”, vikao je Trenton.
„Samo je izvedi odavde, Trente! Izvedi Golubicu!”
Oči su joj se razrogačile i odmahnula je glavom. „Trevise!”
„Samo idi!”, ponovio sam. „Stići ću te napolju!”
Zastala je na trenutak, a onda je stisla usne u č vrstu liniju. Osetio sam
olakš anje. Ebi Abernati je imala snaž an nagon za prež ivljavanjem i on se
upravo probudio. Zgrabila je Trentona za rukav i povukla ga u mrak,
daleko od vatre.
Okrenuo sam se, i sam u potrazi za izlazom. Desetine gledalaca grabile
su ka uzanom prilazu stepenicama, vrišteći i boreći se da stignu do izlaza.
Prostorija je bila gotovo crna od dima i oseć ao sam kako mi se pluć a
bore za vazduh. Klekao sam na pod i pokuš ao da se setim raznih vrata na
glavnoj prostoriji. Okrenuo sam se ka stepenicama. Tim putem sam ž eleo
da idem, daleko od vatre, ali odbio sam da panič im. Bio je tu i drugi izlaz
koji je vodio do pož arnog izlaza, a svega nekoliko ljudi se sedlo da krene
tamo. Sagnuo sam se i potrč ao prema mestu gde se, prema mom seć anju,
ulaz nalazio, ali zaustavio sam se.
Pomisao na to da bi se Ebi i Trenton mogli izgubiti sevnula mi je u
svesti i odvukla me od izlaza.
Čuo sam svoje ime i zaškiljio u tom pravcu.
„Trevise! Trevise! Ovamo!” Na vratima je stajao Adam i dozivao me
rukom.
Odmahnuo sam glavom. „Idem po Golubicu!”
Put ka manjoj prostoriji u koju su pobegli Trenton i Ebi bio je gotovo
č ist, pa sam potrč ao ka njoj i naleteo na nekoga. Bila je to devojka - sudeć i
po izgledu, brucoš kinja — lica umazanog crnim prugama. Bila je
preplašena i podigla se na noge.
„P-pomozi mi! Ne mogu... Ne znam kuda se izlazi!”, rekla je, kašljući.
„Adame!”, viknuo sam. Gurnuo sam je u pravcu izlaza. „Pomozi joj da
izađe!”
Devojka je potrč ala ka Adamu, a on ju je zgrabio za ruku pre nego š to
su nestali u izlazu i pre nego što mi je dim zaklonio pogled na njih.
Ustao sam se s poda i potrč ao za Ebi. I drugi su trč ali po tamnim
lavirintima, vičući i dahćući dok su pokušavali da pronađu izlaz.
„Ebi!”, viknuo sam u mrak. Uplaš io sam se da su skrenuli na
pogrešnom mestu.
Grupica devojaka je stajala na kraju hodnika i plakala. „Jeste li videli
momka i devojku kako prolaze ovuda? Trenton je visok otprilike ovoliko,
liči na mene?”, upitao sam i prineo ruku čelu.
Odmahnule su glavama.
Stomak mi se zgrčio. Ebi i Trenton su otišli pogrešnim putem.
Pokazao sam prstom pored preplašene grupe. „Idite tim hodnikom dok
ne stignete do kraja. Tamo su stepenice s vratima na vrhu. Popnite se i
skrenite levo. Tamo je prozor kroz koji možete da izađete.”
Jedna devojka je klimnula glavom, pa je obrisala oč i i naredila
drugaricama da je slede.
Umesto da se vratim hodnicima kojima smo doš li, skrenuo sam levo i
potrč ao kroz mrak, u nadi da ć e mi se posreć iti i da ć u nekako natrč ati na
njih.
Cuo sam vriš tanje iz glavne prostorije dok sam se probijao napred,
odluč an da se uverim da su Ebi i Trenton pronaš li izlaz. Nisam ž eleo da
odem dok se ne uverim.
Poš to sam protrč ao kroz nekoliko hodnika, osetio sam kako mi panika
pritiska grudi. Sustigao me je miris dima i znao sam da ć e, s takvom
konstrukcijom, starom zgradom, nameš tajem i č arš avima koji su ga
prekrivali i hranili vatru, č itav podrum za nekoliko minuta progutati
plamen.
„Ebi!”, vikao sam. „Trente!”
Ništa.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE
Vatra i led
Od dima se viš e nije moglo pobeć i. u svakoj sobi u kojoj bih se naš ao,
svaki udisaj bio mi je plitak i vreo i pržio mi pluća.
Sagnuo sam se i uhvatio se za kolena, teš ko diš uć i. Oseć aj za
orijentaciju mi je oslabio i zbog mraka i zbog stvarne moguć nosti da neć u
uspeti da pronađem devojku i brata pre nego š to bude prekasno. Nisam
bio siguran ni u to da i sam mogu da pronađem izlaz.
Između napada kašlja, čuo sam kucanje u susednoj prostoriji.
„Pomozite mi! Neka mi neko pomogne!”
Bila je to Ebi. Odluč nost mi se vratila i zateturao sam se prema njenom
glasu, opipavajuć i kroz tamu. Rukama sam opipavao zid, a onda sam
osetio vrata i stao. Bila su zaključ ana. „Golubice?”, viknuo sam i cimnuo
vrata.
Ebin glas je postajao sve piskaviji, pa sam se odmakao i poč eo da
udaram vrata nogom. Najzad su se otvorila.
Stajala je na stolu ispod prozora i tako oč ajnič ki udarala š akama po
staklu da nije ni shvatila da sam provalio u sobu.
„Golubice?”, izustio sam kroz kašalj.
„Trevise!”, viknula je i sa stola mi skočila u naručje.
Uhvatio sam je za obraze. „Gde je Trent?”
„Poš ao je za njima!”, cvilela je, a suze su joj se slivale niz obraze.
„Pokušala sam da ga ubedim da pode sa mnom, ali nije želeo!”
Pogledao sam u hodnik. Vatra je nadirala prema nama, gutajuć i
prekriveni nameštaj naslagan uza zidove.
Od prizora je ostala bez daha, a onda se zakaš ljala. Skupio sam obrve i
zapitao se gde bi, dođavola, mogao biti. Ako je bio na kraju tog hodnika,
nije mogao uspeti. Jecaj mi se skupio u grlu, ali oterao ga je izraz straha u
Ebinim očima.
„Izvuć i ć u nas odavde, Golubice.” Poljubio sam je u usta brzim, č vrstim
pokretom, a zatim sam se popeo na njene improvizovane lestve.
Gurnuo sam prozor, a miš ić i ruku su mi zadrhtali kad sam svu
preostalu snagu upotrebio da probijem staklo. „Povuci se, Ebi! Razbić u
staklo!”
Koraknula je unazad, a celo telo joj je drhtalo. Savio sam lakat i
zamahnuo pesnicom, ispustivš i hroptaj kad sam je zakucao u prozor.
Staklo se raspršio i pružio sam ruku.
„Dođi!”, viknuo sam.
Vrelina vatre je zahvatila prostoriju. Pokrenut č istim strahom, podigao
sam je s poda jednom rukom i gurnuo je napolje.
Cekala je na kolenima dok se nisam izvukao, a zatim mi je pomogla da
se uspravim. Sirene su zavijale na drugoj strani zgrade, a crvena i plava
svetla vatrogasnih vozila i policijskih automobila plesala su preko zidova
susednih zgrada.
Povukao sam Ebi i pojurio ka gomili ljudi koja je stajala ispred zgrade.
Pretraž ivali smo č ađava lica u potrazi za Trentonom, dozivajuć i ga. Kad
god bih viknuo, glas bi mi pukao još viš e. Nije bio tu. Proverio sam telefon
u nadi da je zvao. Kad sam video da nije, besno sam ga sklopio.
Ponestajalo mi je nade i prekrio sam usta, ne znajuć i š ta da radim. Brat
mi se izgubio u zapaljenoj zgradi. Nije bio napolju, š to me je vodilo samo
do jednog zaključka.
„TRENTE!”, urlao sam i istezao vrat pretražujući gomilu.
Oni koji su pobegli grlili su se i jecali iza vozila hitne pomoć i, už asnuto
posmatrajuć i kako vatrogasni kamioni polivaju vodu kroz prozore.
Vatrogasci su utrčali i povukli creva za sobom.
„Nije izaš ao”, š aputao sam. „Nije izaš ao, Golubice.” Suze su mi se
slivale niz obraze i pao sam na kolena.
Pridružila mi se i zagrlila me.
„Trent je pametan, Treve. Izašao je. Mora da je pronašao drugi put.”
Pao sam joj u krilo i stegao njenu majicu obema pesnicama.
Proš lo je sat vremena. Plač i jecaji prež ivelih i posmatrač a ispred
zgrade pretvorili su se u sablasnu tiš inu. Vatrogasci su izneli samo dvoje
prež ivelih, a zatim su nastavili da izlaze praznih ruku. Kad god bi neko
izaš ao iz zgrade, zadrž avao sam dah. Deo mene se nadao da je to Trenton,
a deo se plašio da jeste.
Pola sata kasnije, tela koja su iznosili bila su bež ivotna. Umesto
ož ivljavanja, samo su ih polagali pored ostalih ž rtava i pokrivali ih. Na
zemlji su lež ali povređeni, kojih je bilo znatno viš e nego nas koji smo
pobegli.
„Trevise?”
Pored nas se pojavio Adam. Ustao sam i povukao Ebi za sobom. „Drago
mi je š to vidim da ste se izvukli”, izjavio je, zbunjen i zapanjen. „Gde je
Trent?” Nisam odgovorio.
Pogledali smo u zgariš te Kiton hola, iz č ijih prozora je još izlazio gust
crn dim. Ebi mi je zagnjurila lice u grudi i sitnim pesnicama mi se uhvatila
za majicu.
Prizor je bio košmaran i mogao sam samo da zurim.
„Moram da... uf... moram da pozovem tatu”, izjavio sam, mršteći se.
„Možda bi trebalo da sačekaš, Trevise. Još ništa ne znamo”, rekla je Ebi.
Pluć a su me pekla baš kao i oč i. Brojevi su mi se zamaglili dok su mi
suze navirale i slivale mi se niz obraze. „Ovo jebeno nije u redu. Uopš te
nije trebalo da bude tu.”
„Bio je to nesreć an sluč aj, Trevise. Nisi mogao da znaš da ć e se ovo
dogoditi”, rekla je Ebi i dotakla mi obraz.
Lice mi se zgrč ilo i zaž murio sam. Morać u da pozovem oca i da mu
kaž em da je Trenton ostao u zapaljenoj zgradi, i to mojom krivicom.
Nisam znao mož e li moja porodica da izdrž i još jedan gubitak. Trenton je
ž iveo s tatom dok je pokuš avao da ponovo stane na noge i bili su malo
bliži nego mi ostali.
Dah mi je zapeo u grlu dok sam ukucavao brojeve i zamiš ljao oč evu
reakciju. Telefon mi je bio hladan u ruci i zato sam privukao Ebi u zagrljaj.
Iako to još nije znala, sigurno se smrzavala.
Brojevi su se pretvorili u ime i oč i su mi se raš irile. Stizao mi je drugi
poziv.
„Trente?”
„Jeste li dobro?”, viknuo mi je uvo, a u glasu mu se osećala panika.
Iznenađeni smeh mi je pobegao sa usana kad sam pogledao u Ebi.
„Trent je!”
Uzdahnula je i stegla mi ruku.
„Gde si?”, upitao sam, nestrpljiv da ga nađem.
„ U Morgan holu, glupane! Gde si rekao da se nađemo! Zaš to ti nisi
ovde?”
„Kako to misliš - u Morganu si? Dolazim za tren, ne mrdaj!”
Brzo sam potrč ao, vukuć i Ebi. Kad smo stigli do Morgana, oboje smo
kaš ljali i borili se za dah. Trenton je strč ao niza stepenice i zaleteo se na
nas.
„Gospode bož e, brate! Mislio sam da ste reš peč eni!”, izjavio je, č vrsto
nas stežući.
„Budalo!”, viknuo sam i odgurnuo ga. „Jebote, mislio sam da si mrtav!
Čekao sam da vatrogasci iznesu tvoje ugljenisano telo iz Kitona!”
Na trenutak sam se namrgodio, a onda sam ga ponovo privukao u
zagrljaj. Ispruž io sam ruku i zamahao njome kroz vazduh da bih napipao
Ebin dž emper, pa sam i nju privukao u zagrljaj. Posle nekoliko trenutaka,
pustio sam Trentona.
Trenton je pogledao u Ebi, pokajnič ki se mrš teć i. „Oprosti, Ebi.
Uspaničio sam se.”
Odmahnula je glavom. „Drago mi je što si dobro.”
„Ja? Bolje bi mi bilo da sam umro nego da me je Trevis video kako
izlazim iz zgrade bez tebe. Pokuš ao sam da te nađem poš to si otrč ala, ali
izgubio sam se i morao da potraž im drugi put. Hodao sam uz spoljni zid u
potrazi za onim prozorom, ali naleteo sam na pajkane i naterali su me da
se udaljim. Odlepio sam ovde!”, rekao je i prešao rukom preko glave.
Obrisao sam Ebine obraze palcem, a potom sam podigao majicu i
obrisao garež s lica. „Idemo odavde. Policajci će uskoro preplaviti mesto.”
Poš to sam ponovo zagrlio brata, on se uputio ka kolima, a mi smo
krenuli ka Amerikinoj hondi. Posmatrao sam Ebi kako zakopč ava pojas.
Namrštio sam se kad se zakašljala.
„Možda bi trebalo da te odvedem u bolnicu. Da te pregledaju.”
„Dobro sam”, odgovorila je i preplela prste s mojima. Spustila je pogled
i ugledala duboku posekotinu preko mojih prstiju. „Je li ovo od borbe ili
prozora?”
„Od prozora”, odgovorio sam i namrš tio se ugledavš i njene krvave
nokte.
Oči su joj smekšale. „Spasao si mi život, znaš.”
Smrknuo sam se. „Ne bih otišao bez tebe.”
„Znala sam da ćeš doći.”
Drž ao sam je za ruku dok nismo stigli u stan. Dugo se tuš irala, a ja sam
nam drhtavim rukama nasuo po čašu viskija.
Dovukla se hodnikom, a zatim se ošamućeno srušila na krevet.
„Izvoli”, rekao sam i pruž io joj punu č aš u ć ilibarske teč nosti. „Pomoć i
će ti da se opustiš.”
„Nisam umorna.”
Ponovo sam pruž io č aš u. Mož da je odrasla okruž ena ma ijaš ima iz
Vegasa, ali upravo smo se suoč ili sa smrć u — mnogih — a i sami smo je
jedva izbegli. „Pokušaj da se odmoriš, Golubice.”
„Gotovo se bojim da sklopim oč i”, rekla je, pa je uzela č aš u i progutala
tečnost.
Preuzeo sam praznu č aš u i spustio je na noć ni stoč ić , a zatim sam seo
pored nje na krevet. Sedeli smo ć utke i razmiš ljali o proteklim satima.
Delovali su nestvarno.
„Večeras je poginulo mnogo ljudi”, rekao sam.
„Znam.”
„Do sutra nećemo saznati koliko tačno.”
„Trent i ja smo nabasali na grupu dece dok smo izlazili. Pitam se jesu li
se izvukla. Delovala su tako uplašeno...”
Ruke su joj zadrhtale, pa sam je uteš io onako kako sam najbolje umeo.
Zagrlio sam je.
Opustila se na mojim grudima i uzdahnuo sam. Disanje joj se
ujednač ilo i priljubila je obraz uz moju kož u. Prvi put otkako smo se
pomirili, oseć ao sam se potpuno opuš teno s njom i sve je ponovo bilo kao
pre Vegasa.
„Trevise?”
Spustio sam bradu i proš aputao joj u kosu. „Sta je bilo, duš o?” Telefoni
su nam zazvonili u isti mah, a ona se javila na svoj dok je meni dodavala
moj. „Halo?”
„Trevise? Jeste li dobro, čoveče?”
„Jesmo, druže. Dobro smo.”
„Dobro sam, Mer. Svi smo dobro”, umirivala je Ebi Ameriku.
„Mama i tata lude. Upravo gledamo na televiziji. Nisam im rekao da si i
ti tamo. Sta?” Sepli je odmakao lice od telefona da bi odgovorio
roditeljima. „Ne, mama. Da, razgovaram s njim! Dobro je! U stanu su!
Dakle”, nastavio je, „šta se dogodilo, dođavola?”
„Jebeni fenjeri. Adam nije ž eleo da jaka svetla privuku paž nju i policiju.
Od jednog se zapalilo č itavo mesto... Loš e je, Sepe. Mnogo je ljudi
nastradalo.”
Šepli je duboko disao. „Neko koga poznajemo?”
„Još ne znam.”
„Drago mi je što si dobro, brate. Ja... bože, drago mi je što si dobro.”
Ebi je opisivala už asne trenutke, kako je teturala kroz mrak i
pokušavala da nade izlaz.
Ustuknuo sam kad je objaš njavala kako je zarivala prste oko prozora
pokušavajući da ga otvori.
„Mer, nemoj dolaziti ranije. Dobro smo”, rekla je Ebi. „Dobro smo”,
ponovila je, ovog puta naglaš eno. „Mož eš me zagrliti u petak. Volim i ja
tebe. Lepo se provedite.”
Pritisnuo sam mobilni na uho. „Bolje zagrli devojku, Sepe. Zvuč i
uzrujano.”
Šepli je uzdahnuo. „Samo...” Ponovo je uzdahnuo.
„Znam, čoveče.”
„Volim te. Ti si mi kao pravi brat.”
„Takođe. Vidimo se uskoro.”
Kad smo prekinuli vezu, Ebi i ja smo sedeli ć utke, i dalje razmiš ljajuć i o
onome što se dogodilo. Naslonio sam se na jastuk i povukao je na grudi.
„Da li je Amerika dobro?”
„Uzrujana je. Biće dobro.”
„Drago mi je što nisu bili tamo.”
Oseć ao sam kako joj se vilica pomera i u sebi sam proklinjao sebe zbog
toga što sam joj zadao još crnih misli. „I meni”, rekla je uz drhtaj.
„Žao mi je. Svašta si doživela večeras. Ne moram još i ja da ti dodajem.”
„I ti si bio tamo, Treve.”
Razmiš ljao sam o tome kako je bilo, dok sam traž io Ebi po mraku i
nisam znao hoć u li je nać i, a onda, konač no, provalio kroz ona vrata i
ugledao njeno lice.
„Ne uplaš im se č esto”, rekao sam. „Uplaš io sam se prvog jutra kad sam
se probudio a ti nisi bila tu. Uplaš io sam se kad si me ostavila posle
Vegasa. Uplaš io sam se kad sam pomislio da ć u morati da kaž em tati da je
Trent nastradao u onoj zgradi. Ali kad sam te video kroz plamen u
podrumu... prestravio sam se. Uspeo sam da se probijem do vrata, od
izlaza me je delilo nekoliko metara, i nisam mogao da odem.”
„Kako to misliš ? Jesi li poludeo?, upitala je i trgla glavom da bi me
pogledala u oči.
„Nikad mi niš ta nije bilo jasnije u ž ivotu. Okrenuo sam se, krenuo
prema prostoriji u kojoj si bila i naš ao te. Niš ta drugo nije bilo važ no.
Nisam ni znao hoć emo li uspeti, samo sam ž eleo da budem gde i ti, š ta god
to značilo. Jedino čega se bojim jeste život bez tebe, Golubice.”
Nagnula se i než no mi poljubila usne. Kad su nam se usne razdvojile,
nasmešila se. „Onda nemaš čega da se plašiš. Mi smo zauvek.”
Uzdahnuo sam. „Sve bih ponovio, znaš . Ne bih promenio nijedan tren
ako bi to znač ilo da ć emo biti ovde, ovog trenutka.” Duboko je udahnula i
nežno sam je poljubio u čelo.
„To je to”, prošaputao sam.
„Šta?”
„Trenutak. Kad te gledam kako spavaš ... taj mir na tvom licu? To je to.
Nisam ga dož iveo otkako mi je mama umrla, ali ponovo ga oseć am.” Još
jednom sam duboko udahnuo i privukao je bliž e. „Cim sam te upoznao,
shvatio sam da imaš neš to š to mi je potrebno. Ispostavilo se da to nije
ništa u vezi sa tobom. Već ti sama.”
Umorno se nasmeš ila kad mi je zagnjurila lice u grudi. „To smo mi,
Trevise. Ništa nema smisla ako nismo zajedno. Jesi li primetio?”
„Primetio? Govorim ti to cele godine!”, zadirkivao sam je. „Zvanič no je.
Droce, borbe, odlasci, Parker, Vegas... č ak i pož ari... naš a veza mož e sve da
izdrži.”
Podigla je glavu i pogledala me pravo u oč i. Video sam kako joj se plan
rada iza ž enica. Prvi put nisam brinuo zbog njenog narednog koraka, jer
sam znao da ćemo, koji god put izabrala, tim putem koračati zajedno.
„Vegas?”, upitala je.
Namrštio sam se i između obrva mi se pojavila linija. „Da?”
„Jesi li razmišljao o tome da se vratiš?”
Obrve su mi se podigle u neverici. „Mislim da to nije dobra zamisao za
mene.”
„Šta ako odemo samo na jednu noć?”
Pogledao sam po mračnoj sobi, zbunjen. „Na jednu noć?”
„Ož eni se mnome”, izletelo joj je. Cuo sam reč i, ali trebalo mi je malo
vremena da ih shvatim.
Usne su mi se razvukle u priglup osmeh. Glupirala se, ali, ako ć e joj to
pomoć i da odvrati misli od onoga kroz š ta smo upravo proš li, zadovoljno
ću prihvatiti igru.
„Kada?”
Slegla je ramenima. „Mogli bismo da zakaž emo let za sutra. Proleć ni je
raspust. Sutra nemam nikakvih obaveza, a ti?”
„Pozivam blef”, rekao sam i posegao za telefonom. Podigla je bradu i
pokazala svoju tvrdoglavu stranu. „Amerikan erlajriz”, izgovorio sam,
pažljivo proučavajući njenu reakciju. Nije ni trepnula.
„Amerikan erlajnz, kako mogu da vam pomognem?”
„Trebaju mi dve karte za Vegas, molim vas. Za sutra.”
Žena je potražila vreme leta, a zatim je upitala koliko dugo ćemo ostati.
„Hmmm...” Cekao sam da Ebi odustane, ali to se nije dogodilo. „Dva
dana. Povratne. Šta god da imate.”
Spustila je bradu na moje grudi uz š irok osmeh, č ekajuć i da završ im
razgovor.
Zena je zatraž ila moje podatke za plać anje, pa sam zatraž io od Ebi svoj
novč anik. Pomislio sam da ć e se u tom trenutku nasmejati i reć i mi da
prekinem vezu, ali ona je veselo izvadila karticu iz mog novč anika i pruž ila
mi je.
Izgovorio sam brojeve svoje kreditne kartice služ benici, povremeno
podiž uć i pogled ka Ebi. Ona je samo sluš ala, zadovoljna. Naveo sam rok
trajanja i palo mi je na pamet da ć u platiti dve avionske karte koje
verovatno neć emo iskoristiti. Ipak je imala vraš ki dobro pokeraš ko lice.
„Hm, da, gospodo. Pokupićemo ih na šalteru. Hvala.”
Predao sam Ebi telefon, a ona ga je spustila na noć ni stoč ić . „Upravo si
me zaprosila”, izgovorio sam, i dalje oč ekujuć i da prizna kako nije mislila
ozbiljno. „Znam.”
„Ovo je bilo odistinski, znaš . Upravo sam rezervisao dve karte za Vegas
za sutra u podne. To znači da ćemo se venčati sutra uveče.”
„Hvala ti.”
Skupio sam oč i. „Bić eš gospoda Medoks kad ti u ponedeljak poč nu
predavanja.”
„O”, izustila je i pogledala oko sebe.
Podigao sam obrvu. „Predomišljaš se?”
„Morać u da obavim ozbiljnu papirologiju sledeć e nedelje.” Polako sam
klimnuo glavom, obazrivo se nadajući. „Udaćeš se za mene sutra?”
Nasmešila se. „A-ha.”
„Ozbiljno?”
„Da.”
„Jebeno te volim!” Obuhvatio sam joj lice rukama i strasno je poljubio.
„Toliko te volim, Golubice”, ponovio sam, ljubeć i je. Jedva je stizala da mi
uzvrati.
„Zapamti to kad te i za pedeset godina budem razbijala u pokeru.”
Kikotala se.
„Ako to znač i š ezdeset ili sedamdeset godina s tobom, duš o... imaš
moju dozvolu da me dokrajčiš.”
Podigla je obrvu. „Zažalićeš.”
„Kladim se da neću.”
Ljupki osmeh joj se pretvorio u izraz samouverene Ebi Abernati koju
sam video kako pelješi profesionalce za pokeraškim stolom u Vegasu. „Jesi
li dovoljno siguran da se kladiš u onaj sjajni motor napolju?”
„Ulož ić u sve š to imam. Ne ž alim nijedan tren s tobom, Golubice, i nikad
neću.”
Pruž ila je ruku i ja sam je prihvatio ne oklevajuć i, protresao je, pa je
prineo usnama i nežno joj prislonio usne na prste.
„Ebi Medoks...”, izgovorio sam, ne mogavši da obuzdam osmeh.
Zagrlila me je, zategavš i ramena dok me je stezala. „Trevis i Ebi
Medoks. Lepo zvuči.”
,A prsten?”, upitao sam, mršteći se.
„Kasnije ćemo brinuti o prstenju. Pomalo sam te zaskočila.”
„Uf...”, utihnuo sam, poš to sam se setio kutijice u ioci. Pitao sam se da
li pametno da joj je predam. Nekoliko nedelja ranije, mož da i nekoliko
dana ranije, Ebi bi mož da poludela, ali to smo prevaziš li. Nadao sam se.
„Šta je bilo?”
„Nemoj da poludiš”, počeo sam. „Nekako sam se... već pobrinuo za to.”
„Za šta?”
Zureć i u tavanicu, uzdahnuo sam jer sam prekasno shvatio greš ku.
„Poludećeš.”
„Trevise...
Posegao sam za fiokom noćnog stočića i hitro je pretražio.
Namrš tila se, a onda je dunula da skloni mokru kosu iz oč iju. „Sta?
Kupio si kondome?”
Nasmejao sam se. „Ne, Golubice”, odgovorio sam i zavukao ruku dublje
u ioku. Ruka mi je konač no napipala poznate uglove. Posmatrao sam izraz
njenog lica dok sam izvlačio kutijicu iz skrovitog mesta.
Spustila je pogled dok sam stavljao pliš anu kutijicu na grudi. Zabacio
sam ruku iza glave. „Šta je to?”, upitala je. „Na šta ti liči?”
„U redu. Menjam pitanje: kad si to nabavio?” Udahnuo sam. „Dosta
davno.”
„Treve...
„Sluč ajno sam ga video jednog dana i znao sam da postoji samo jedno
mesto za njega... na tvom savršenom malom prstu.”
„Kad jednog dana?”
„Da li je to važno?”
„Mogu li da ga vidim?”, osmehnula se, a sive oči su joj zablistale.
Od njene neoč ekivane reakcije, ponovo sam se š iroko osmehnuo.
„Otvori.”
Lagano je prstom dodirnula kutiju, a zatim je dohvatila zlatnu kukicu
obema rukama i polako podigla poklopac. Oč i su joj se raš irile, a onda ga je
ponovo spustila.
„Trevise!”, zacvilela je.
„Znao sam da ć eš poludeti!”, rekao sam, pa sam seo i uhvatio je za
ruke.
„Jesi li poludeo?”
„Znam. Znam š ta misliš , ali morao sam. Bio je onaj pravi. I bio sam u
pravu! Otad nisam video nijedan koji bi bio savrš en kao ovaj!” Zgrč io sam
se u sebi, nadajuć i se da neć e shvatiti da sam upravo priznao koliko sam
često razgledao prstenje.
Otvorila je oč i i polako skinula ruke s kutijice. Otvorila je poklopac iz
drugog pokušaja, a zatim je izvadila prsten iz proreza koji ga je pridržavao.
„Bož e... neverovatan je”, proš aputala je kad sam je uhvatio za levu
ruku.
„Mogu li da ti ga stavim na prst?”, upitao sam, gledajuć i u nju. Kad je
klimnula glavom, stisnuo sam usne, pa sam navukao srebrni obruč na njen
prst i pridržao ga pre nego što sam je pustio. „Sad je neverovatan.”
Oboje smo neko vreme gledali u njenu ruku. Konač no je bio tamo gde
pripada.
„Mogao si da daš depozit za kola umesto ovoga”, rekla je tiho, kao da
mora da šapuće u prisustvu prstena.
Prineo sam njen domali prst usnama i poljubio kož u tik ispred zgloba.
„Milion puta sam zamišljao kako će izgledati na tvojoj ruci. Sad kad je tu...”
„Šta?” Nasmešila se, nadajući se da ću završiti rečenicu.
„Mislio sam da ć u morati da se znojim pet godina pre nego š to se
osetim ovako.”
„I ja sam to ž elela koliko i ti. Samo imam vraš ki dobro pokeraš ko lice”,
rekla je i prislonila usne na moje.
Koliko god da sam ž eleo da je svlač im sve dok na njoj ne ostane samo
prsten, ponovo sam legao na jastuk i pustio je da se ispruž i pored mene.
Ako je postojao način da odvratimo misli od užasa te noći, uspeli smo.
DVADESET OSMO POGLAVLJE
Gospodin i gospođa
Ebi je stajala na ivič njaku i drž ala me za jedina dva slobodna prsta.
Ostalima sam držao kese i pokušavao da dozovem Ameriku.
Dva dana pre toga smo se odvezli hondom do aerodroma, pa je Sepli
morao da odbaci devojku do njenih kola. Amerika je zahtevala da lič no
dođe po nas i svi smo znali zaš to. Kad je zaustavila uz ivič njak, gledala je
pravo preda se. Nije nam čak pomogla ni oko torbi.
Ebi je othramala do suvozač kog sediš ta, pazeć i na stranu na koju je
upravo tetovirala moje prezime.
Ubacio sam torbe u prtljaž nik, a zatim sam povukao kvaku na zadnjim
vratima. „Uf...”, izustio sam i povukao ponovo. „Otvori vrata, Mer.”
„Mislim da neću”, odbrusila je i okrenula se da me ošine pogledom.
Malo je pomerila auto, a Ebi se ukočila. „Mer, stani.”
Amerika je nagazila koč nicu i podigla obrvu. „Zbog tebe je moja
najbolja prijateljica stradala u jednoj od tvojih glupih borbi, a povrh toga si
je odveo u Vegas i ož enio se njome dok sam bila van grada, tako da ne
samo što nisam mogla da joj budem kuma već nisam čak ni prisustvovala.”
Ponovo sam se uhvatio za kvaku. „Daj, Mer. Voleo bih da mogu da ti
kažem da mi je žao, ali oženio sam se ljubavlju svog života.”
„Ljubav tvog života je harli!”, kiptela je Amerika. Ponovo je krenula.
„Nemoj više!”, preklinjao sam.
„Amerika Mejson...”, poč ela je Ebi. Pokuš ala je da zvuč i zastraš ujuć e, ali
Amerika joj je uputila tako prek pogled da se Ebi šćućurila uz vrata.
Automobili iza nas su zatrubili, ali Amerika je bila previš e ljuta da bi
obratila pažnju na to.
„Dobro!”, rekao sam i podigao ruku. „Dobro. Sta ako... uf... š ta ako
obavimo još jedno venč anje ovog leta? Haljina, pozivnice, cveć e, sve.
Mož eš joj pomoć i da isplanira. Mož eš stajati pored nje, prirediti joj
devojačko veče, šta god želiš.”
„To nije isto!”, rež ala je Amerika, ali onda joj se lice malo opustilo. „Ali
početak je.” Posegla je rukom iza sebe i otključala bravu.
Povukao sam kvaku i zavukao se na sediš te, pazeć i da ne progovorim
dok ne stignemo do stana.
Sepli je brisao čardžer kad smo se zaustavili na parkirališ tu. „Hej!”
Nasmešio se i zagrlio prvo mene, pa Ebi. „Čestitam vam.”
„Hvala”, odgovorila je Ebi, iako je i dalje oseć ala nelagodu zbog
Amerikinog ljutitog ispada.
„Mislim da je dobro š to smo Amerika i ja već razgovarali o tome da
pronađemo svoj stan.”
„O, jeste?”, upitala je Ebi i nakrivila glavu ka drugarici. „Izgleda da
nismo samo nas dvoje donosili odluke za sebe.”
„Hteli smo da o tome razgovaramo s vama”, branila se Amerika.
„Nema ž urbe”, dodao sam. „Ali trebala bi mi pomoć da danas
prenesem neke Ebine stvari ovamo.”
„Da, naravno. Brazil se upravo vratio. Reć i ć u mu da nam je potreban
njegov kamionet.”
Ebi nas je uznemireno pogledala. „Hoćemo li mu reći?”
Amerika nije mogla da suzbije nadmeni osmeh. „Bilo bi ti teš ko da
poričeš s tom kamenčinom na prstu.”
Namrgodio sam se. „Ne želiš da drugi znaju?”
„Ne, nije to. Ali pobegli smo, dušo. Ljudi će poludeti.”
„Sad si gospoda Trevisa Medoksa. Ko ih jebe”, odbrusio sam ne
oklevajući.
Osmehnula mi se, a potom je pogledala u prsten. „Jesam.
Pretpostavljam da treba pristojno da predstavljam porodicu.”
„O, sranje”, rekao sam. „Moramo da kaž emo tati.” Lice joj je pobelelo.
„Moramo?”
Amerika se nasmejala. „Mnogo oč ekuješ od nje. Korak po korak,
Treve.”
Iskezio sam joj se, još ljut š to nije htela da me pusti u automobil na
aerodromu.
Ebi je čekala odgovor.
Slegao sam ramenima. „Ne moramo to danas, ali uskoro, u redu? Ne
želim da čuje od nekog drugog.”
Klimnula je glavom. „Razumem. Hajde da ovog vikenda samo už ivamo
kao mladenci i da još nikoga ne obaveštavamo o venčanju.
Nasmeš io sam se i izvadio naš prtljag iz prtljaž nika honde.
„Dogovoreno. Osim jedne stvari.”
„Koje?”
„Mož emo li ovih prvih dana da potraž imo auto? Prilič no sam siguran
da sam ti to obećao.”
„Stvarno?” Nasmešila se. „Izaberi boju, dušo.”
Ponovo je skoč ila na mene, obavila me rukama i nogama i prekrila mi
lice poljupcima.
„O, prestanite”, pobunila se Amerika.
Ebi je skoč ila na noge, a Amerika ju je povukla za ruku. „Hajde da
uđemo. Hoću da vidim tvoju tetovažu!”
Požurile su stepenicama, ostavivši prtljag meni i Šepliju. Pomogao sam
mu da ponese Amerikine brojne teš ke torbe, usput pokupivš i i svoju i
Ebinu.
Poneli smo ih uza stepenice, srećni što su vrata ostala otvorena.
Ebi je lež ala na kauč u, farmerica otkopč anih i spuš tenih, i gledala dole
dok je Amerika proučavala zakrivljene crne linije na njenoj koži.
Amerika je pogledala u Seplija, zarumenjenog i oznojenog. „Baš mi je
drago što nas dvoje nismo ludi, dušo.”
„I meni”, slož io se. „Nadam se da si ž elela da ih donesem ovamo, jer ih
neću ponovo nositi u auto.”
„Jesam, hvala ti.” Ljupko se nasmešila i vratila se Ebinoj tetovaži.
Sepli je teš ko disao dok je odlazio u svoju spavać u sobu, iz koje je
doneo po bocu vina u svakoj ruci.
„Šta je to?”, upitala je Ebi.
„Vaš doček”, odgovorio je uz širok osmeh.
Ebi je polako zauzela prazno parking-mesto, paž ljivo osmatrajuć i obe

strane. Odabrala je potpuno novu, srebrnu tojotu kamri dan ranije i, tih
nekoliko puta kada sam uspeo da je uguram za volan, vozila je kao da je
tajno pozajmila nečiji lamborgini.
Posle dva pokuš aja, konač no je izbacila menjač iz brzine i isključ ila
motor.
„Morać emo da nabavimo nalepnicu za parkiranje”, rekla je i ponovo
proverila prostor sa svoje strane.
„Da, Golubice. Pobrinuću se za to”, rekao sam po četvrti put.
Pitao sam se da li je trebalo da sač ekam još nedelju dana pre nego š to
sam joj priredio i taj stres s nabavkom novog automobila. Oboje smo znali
da će se do kraja dana Isternom proširiti vest o našem venčanju, uz poneku
izmiš ljenu prič u. Ebi je namerno obukla tesne farmerice i uzani dž emper
da bi spreč ila prič e o navodnoj trudnoć i. Mož da smo se napreč ac odluč ili
za brak, ali deca su bila sasvim drugi nivo i oboje smo ž eleli da s tim
sačekamo.
Sa sivog proleć nog neba palo je nekoliko kapi kad smo kroz studentski
grad krenuli na predavanja. Natukao sam crvenu bejzbol kapu na č elo, a
Ebi je otvorila kiš obran. Oboje smo u prolazu zurili u Kiton hol i primetili
smo ž utu traku i pocrnele zidove iznad svakog prozora. Uhvatila se za moj
kaput i zagrlio sam je, pokušavajući da ne mislim na ono što se dogodilo.
Sepli je č uo da je Adam uhapš en. Nisam niš ta rekao Ebi, uplaš en da
sam ja sledeći, što bi joj izazvalo nepotrebnu brigu.
Deo mene je mislio da ć e vesti o pož aru odvratiti než eljenu paž nju od
Ebinog prstena, ali znao sam da ć e vest o naš em braku biti dobrodoš la
razonoda koja ć e svima skrenuti misli sa surove stvarnosti — da smo
izgubili kolege na taj užasan način.
Kao š to sam i oč ekivao, kad smo stigli u kantinu, brać a i č lanovi
fudbalskog tima su nam čestitali na venčanju i sinu koga očekujemo.
„Nisam trudna”, odmahivala je Ebi glavom.
„Ali... venčali ste se, jelda?”, sumnjičavo je upitala Leksi.
„Da”, jednostavno je odgovorila Ebi.
Leksi je podigla obrvu. „Pretpostavljam da ć emo uskoro saznati
istinu.”
Cimnuo sam glavom. „Briši, Leks.”
Nije se obazirala. „Pretpostavljam da ste oboje čuli za požar?”
„Neš to malo”, odgovorila je Ebi, kojoj je oč ito bilo nelagodno. „Cula
sam da su studenti dole praviliurku. Da su se č itave godine zavlač ili u taj
podrum.”
„Je li tako?”, upitao sam. Krajič kom oka sam primetio da me Ebi
posmatra, ali trudio sam se da se ne primeti kako mi je laknulo. Ako je to
tačno, možda više nisam u opasnosti.
Do kraja dana, ljudi su ili zurili u nas ili nam č estitali. Prvi put me
između predavanja nisu zaustavljale razne devojke da bi me ispitivale o
planovima za vikend. Samo su gledale dok sam prolazio, jer su oklevale da
priđu tuđem mužu. Zapravo, to mi je baš prijalo.
Dan mi je proticao prilič no dobro i pitao sam se da li je tako i sa Ebi.
Cak mi je i profesorka psihologije uputila osmeh i klimnula glavom kad je
čula moj odgovor na pitanje jesu li glasine tačne.
Nakon poslednjeg predavanja, sreo sam se s Ebi kod automobila i
ubacio naš e torbe na zadnje sediš te. „Je l’ bilo onoliko loš e koliko si
očekivala?”
„Da”, izustila je.
„Pretpostavljam da onda danas nije prigodan dan da obavestimo tatu,
ha?”
„Nije, ali bolje je da to obavimo. U pravu si, ne ž elim da č uje vest od
nekog drugog.”
Odgovor me je iznenadio, ali nisam niš ta pitao. Pokuš ala je da me
ubedi da vozim, ali odbio sam, želeći da se ona navikne na vožnju.
Vož nja do tate od studentskog grada nije trajala dugo - ali jeste trajala
duž e nego da sam ja vozio. Ona je poš tovala sve saobrać ajne propise,
uglavnom zato š to se plaš ila da ć e je zaustaviti i da ć e greš kom
policajcima predati lažnu ličnu kartu.
Naš gradić mi je delovao drugač ije dok smo se vozili, ili sam se mož da
ja promenio. Nisam bio siguran da li sam zato š to sam ož enjen opuš teniji
— č ak nemaran — ili se konač no dobro oseć am u sopstvenoj kož i. Viš e
nisam morao da se dokazujem, jer je osoba koja me je sasvim prihvatila,
moj najbolji prijatelj, sad bila nepromenljiva veličina u mom životu.
Kao da sam dovrš io zadatak, savladao prepreku. Mislio sam na majku i
na reč i koje mi je davno izgovorila. Tad mi je sinulo: traž ila je da se ne
mirim sa okolnostima, da se borim za osobu koju volim, i prvi put sam
uradio ono š to je oč ekivala od mene. Konač no sam postao onakav kakav je
želela da budem.
Duboko sam udahnuo i spustio ruku na Ebino koleno.
„Šta je bilo?”, upitala je.
„Šta je šta?”
„Tvoj izraz.”
Radoznalo je gledala č as u mene, č as u put. Pretpostavljao sam da je u
pitanju nov izraz, ali nisam mogao ni da zamislim kako to izgledam.
„Samo sam srećan, dušo.”
Kroz smeh je promrmljala: „I ja.”
Priznajem da sam bio pomalo uznemiren zbog toga š to je trebalo da
obavestim tatu o naš em bekstvu u Vegas, ali ne zato š to bi se on ljutio.
Nisam mogao tač no da odredim š ta je bilo posredi, ali leptirić i u stomaku
su mi lepršali sve brže i jače dok smo se približavali tatinoj kući.
Skrenula je na poš ljunč ani prilaz, mokar od kiš e, i zaustavila se pored
kuće.
„Šta misliš da će reći?”, upitala je.
„Ne znam. Biće srećan, znam.”
„Misliš?”, upitala je i uhvatila me za ruku.
Stegao sam joj prste. „Znam.”
Pre nego što smo stigli do ulaznih vrata, tata je izašao na trem.
„Pa zdravo, deco”, pozdravio nas je, osmehujuć i se. Oč i su mu se
nabrale kad su mu obrazi podigli naduvene kese ispod oč iju. „Nisam bio
siguran ko je. Jesi li kupila nov auto, Ebi? Lep je.”
„Zdravo, Džime.” Nasmešila mu se. „Trevisov je.”
„Naš je”, ispravio sam je i skinuo bejzbol kapu. „Pomislili smo da
svratimo.”
„Drago mi je... drago mi je što ste svratili. Izgleda da će padati kiša.”
„Izgleda”, slož io sam se, a strepnja mi je guš ila sposobnost za ć askanje.
Mislio sam da su u pitanju ž ivci, ali bilo je to samo uzbuđenje zbog toga
što ću novost podeliti sa ocem.
Tata je primetio da neš to nije u redu. „Jeste li se lepo proveli na
raspustu?”
„Bilo je... zanimljivo”, odgovorila je Ebi i naslonila se na mene. „O?”
„Otputovali smo, tata. Skoknuli smo do Vegasa na nekoliko dana.
Odlučili smo da se... uf... odlučili smo da se venčamo.”
Nekoliko trenutaka je ć utao, a onda je pogledom brzo potraž io Ebinu
levu ruku. Kad je pronaš ao potvrdu za to š to je č uo, pogledao je u nju pa u
mene.
„Tata?”, rekao sam, iznenađen njegovim bezizraznim licem.
Oč i su mu se blago zamutile, a zatim je izvio uglove usana. Ispruž io je
ruke i oboje nas zagrlio.
Ebi je provirila smešeći se. Namignuo sam joj.
„Pitam se šta bi mama rekla da je ovde”, rekao sam.
Tata se odmakao, oč iju punih suza radosnica. „Rekla bi da si dobro
postupio, sine.” Pogledao je Ebi. „Bila bi zahvalna na tome š to je njenom
dečku vraćeno nešto što je izgubio s njom.”
„Ne znam za to”, rekla je i obrisala oči. Očito ju je dirnula tatina seta.
Ponovo nas je zagrlio, smejuć i se i stiskajuć i nas u isto vreme. „Hoć eš
da se kladimo?”
EPILOG
Sa zidova se cedila kiš a sa ulica iznad nas. kapi su pljuskale u sve
dublje barice, kao da su plakale za njim, za gadom koji je lež ao nasred
podruma u lokvi sopstvene krvi.
Teš ko sam disao gledajuć i u njega, ali ne zadugo. Oba gloka su mi bila
uperena u različ itim pravcima i drž ao sam Benijeve ljude na niš anu,
čekajući da stignu ostali članovi mog tima.
Zazujala je sluš alica zavuč ena duboko u moje uho. „Stiž emo za deset
sekundi, Medokse. Dobar posao.” Voda mog tima Henri Givens je govorio
tiho, ali veoma dobro je znao da je s Benijevom smrću sve gotovo.
Desetak muš karaca naoruž anih automatskim puš kama, u crnom od
glave do pete, uletelo je unutra, pa sam spustio oruž je. „To su samo
skupljači novca. Vodite ih odavde, dođavola.”
Poš to sam odlož io piš tolje u futrolu, skinuo sam preostalu traku sa
zglavaka i popeo se podrumskim stepenicama. Tomas me je č ekao na
vrhu, u smeđem kaputu i kose mokre od oluje.
„Uradio si š to si morao”, rekao je i poš ao za mnom do kola. „Jesi li
dobro?”, upitao je i dodirnuo mi posekotinu iznad obrve.
Sedeo sam na toj drvenoj stolici dva sata i tukli su me dok me je Beni
ispitivao. Tog jutra su me provalili - sve je bilo deo plana, naravno — ali
njegovo ispitivanje je trebalo da se završ i njegovim hapš enjem, a ne
smrću.
Vilica mi se mahnito pomerala ispod kož e. Odavno sam prestao da
gubim ž ivce i premlać ujem sve koji bi me naljutili. Ali sav moj trud se
pokazao uzaludnim za samo nekoliko sekundi. Bilo je dovoljno da Beni
izgovori njeno ime da se to dogodi.
„Moram kuć i, Tomi. Nedeljama sam bio odsutan, a godiš njica nam je...
ili već ono što je od nje ostalo.”
Otvorio sam vrata automobila, ali Tomas me je zgrabio za zglavak.
„Prvo moraš da podneseš izveštaj. Proveo si godine na ovom slučaju.”
„Protraćio. Protraćio sam godine.”
Tomas je uzdahnuo. „Ne želiš to da odneseš kući, zar ne?”
Uzdahnuo sam. „Ne, ali moram da pođem. Obećao sam joj.”
„Ja ću je pozvati. Objasniću joj.”
„Lagaćeš.”
„To mi radimo.”
Istina je uvek ruž na. Tomas je bio u pravu. Maltene me je odgajio, ali
nisam ga zaista poznavao dok me nije regrutovao FBI. Kad je Tomas
otiš ao na studije, mislio sam da studira marketing, a kasnije nam je i
isprič ao da radi kao reklamni direktor u Kaliforniji. Ziveo je daleko, pa mu
nije bilo teško da očuva taj paravan.
Kad se sad osvrnem na to, to š to je Tomas jednom doš ao kuć i bez
posebnog povoda — one noć i kad je upoznao Ebi — dobija smisao. U to
vreme, kad je otpoč eo istragu o Beniju i njegovim brojnim nezakonitim
poslovima, bila je č ista sreć a š to je njegov brat upoznao ć erku jednog
Benijevog duž nika i zaljubio se u nju. Ispalo je još bolje š to smo se i mi
upetljali u njegov posao.
Cim sam diplomirao krivič no pravo na Isternu, FBI me je sasvim
oč ekivano potraž io. Nisam ni znao koliko sam poč astvovan. Ni meni ni
Ebi nije palo na pamet da im se godiš nje prijavi na hiljade ljudi, ali da
nemaju obič aj da primaju novajlije. Ali ja sam bio dobar, tajni operativac,
koji je već bio povezan s Benijem.
Viš egodiš nja obuka i odsustvo od kuć e doveli su do toga da Beni lež i
na podu, mrtvih oč iju zagledanih u tavanicu podruma. Citav š arž er mog
gloka bio je ispaljen u njegovo telo.
Zapalio sam cigaretu. „Pozovi Saru u kancelariju. Reci joj da mi
rezerviše naredni let. Želim da budem kod kuće pre ponoći.”
„Pretio je tvojoj porodici, Trevise. Svi znamo za š ta je Beni bio
sposoban. Niko te ne krivi.”
„Znao je da je uhvać en, Tomi. Znao je da nema kud. Izazivao me je.
Izazivao me je, a ja sam naseo.”
„Mož da. Ali nije mu bilo naroč ito pametno da do tanč ina opisuje
muč enje i smrt ž ene svog najsmrtonosnijeg poznanika. Morao je da zna da
te ne može zaplašiti.”
„Da”, procedio sam kroz stisnute zube, setivš i se Benijevog ž ivog opisa
— kako ć e oteti Ebi i skidati joj meso s kostiju komad po komad. „Kladim
se da bi sad zažalio što je bio tako dobar pripovedač.”
„A tu je i Mik. On je sledeći na redu.”
„Rekao sam ti, Tomi. Tu mogu da budem savetnik. Ne bi bilo dobro da
učestvujem.”
Samo mi se nasmešio, voljan da sačeka drugu priliku za taj razgovor.
Zavukao sam se na zadnje sediš te automobila koji je č ekao da me
odveze na aerodrom. Cim su se vrata za mnom zatvorila a vozač krenuo,
ukucao sam Ebin broj.
„Ćao, dušo”, zapevušila je.
Smesta sam duboko udahnuo. Njen glas mi je bio važ niji od bilo
kakvog izveštaja.
„Srećna godišnjica, Golubice. Krenuo sam kući.”
„Jesi?”, upitala je, a glas joj se podigao za oktavu. „Najbolji moguć i
poklon.”
„Kako je sve?”
„Kod tate smo. Dž ejms je upravo pobedio u još jednoj partiji pokera.
Počinjem da brinem.”
„To je tvoj sin, Golubice. Iznenađuje li te to što je dobar u kartama?”
„Pobedio je i mene, Treve. Dobar je.” Zastao sam. „Pobedio te je?”
„Da.”
„Mislio sam da imaš pravilo u vezi s tim.”
„Znam.” Uzdahnula je. „Znam. Ne igram viš e, ali imao je loš dan i ž elela
sam da ga navedem da razgovara o tome.”
„Kako to?”
„Ima neki klinac u školi. Govorio je nešto o meni danas.”
„Nije to prvi put da se neki klinac nabacuje seksi nastavnici
matematike.”
„Ne, ali valjda je bio naroč ito nepristojan. Dž ej mu je rekao da zavež e.
Došlo je do čarke.”
„Je l’ ga Džej premlatio?”
„Trevise!”
Nasmejao sam se. „Samo pitam!”
„Videla sam iz svoje uč ionice. Dž esika je stigla pre mene. Mož da je...
ponizila brata. Malo. Ne namerno.”
Zaž murio sam. Dž esika, s krupnim oč ima smeđim kao med, dugom
crnom kosom i č etrdeset kilograma miš ić a, bila je ja u malom. Imala je
jednako preku narav i nikad nije gubila vreme s rečima. Prvi put se potukla
u zabaviš tu, braneć i svog brata blizanca Dž ejmsa od sirote, naivne
devojč ice koja ga je zadirkivala. Pokuš ali smo da joj objasnimo da se
devojč ica verovatno samo zaljubila, ali Dž esi to nije prihvatala. Ma koliko
je Dž ejms molio da ga pusti da bije sopstvene bitke, ž estoko ga je uzimala
u zaštitu, iako je on bio osam minuta stariji.
Dunuo sam. „Daj da razgovaram s njom.”
„Džes! Tata je na telefonu!”
S druge strane se zač uo ljubak glasić . Bilo mi je neverovatno to š to je u
isti mah bila tako divlja na mene a ipak zvučala — i izgledala — kao anđeo.
„Zdravo, tata.”
„Dušo... da li je bilo nekih neprilika danas?”
„Nisam bila kriva, tatice.”
„Nikad nisi.”
„Džej je krvario. Oborili su ga.”
Krv mi je proključ ala, ali bilo mi je važ nije da decu usmerim na pravi
put. „Šta je deda rekao?”
„Rekao je da je bilo krajnje vreme da neko nauč i pameti Stivena
Matiza.”
Bilo mi je drago š to nije mogla da me vidi kako se smeš kam tom
tačnom opisu Džima Medoksa.
„Ne krivim te š to si ž elela da odbraniš brata, Dž es, ali nekad moraš da
ga pustiš da se sam brani.”
„Hoću. Ali ne kad je na zemlji.”
Priguš io sam nov napad smeha. „Daj mi da razgovaram s mamom.
Stižem kući za nekoliko sati. Mnogo te volim, dušo.”
„I ja tebe volim, tata!”
Veza je malo zaš kripala dok je telefon prelazio iz Dž esine ruke u Ebinu,
a onda se ponovo začuo nežan glas moje žene.
„Nimalo nisi pomogao, zar ne?”, upitala je, iako je već znala odgovor.
„Verovatno nisam. Imala je dobar razlog.”
„Uvek ima.”
„Istina. Slušaj, stižemo na aerodrom. Vidimo se uskoro. Volim te.”
Kad se vozač zaustavio kraj ivič njaka blizu terminala, pož urio sam da
izvadim torbu iz prtljaž nika. Sara, Tomasova pomoć nica, poslala mi je
imejl s mojom marš rutom. Trebalo je da poletim za pola sata. Brzo sam se
prijavio i proš ao kroz bezbednosnu proveru, pa sam stigao do izlaza baš
kad su pozivali prvu grupu.
Let kuć i kao da je trajao č itavu več nost, kao i uvek. Iskoristio sam
priliku da se osvež im i presvuč em u toaletu — š to je uvek bilo prilič no
teško — ali preostalo vreme se razvuklo.
Teš ko mi je padalo saznanje da me porodica č eka, ali bilo mi je još gore
zbog toga š to nam je to bila jedanaesta godiš njica. Samo sam ž eleo da
zagrlim ž enu. Oduvek sam samo to i ž eleo. U jedanaestoj godini sam bio
zaljubljen kao u prvoj.
Svaka godiš njica bila je naš a pobeda, srednji prst svima koji su mislili
da neć emo potrajati. Ebi me je ukrotila, brak me je smirio, a kad sam
postao otac, čitav pogled na svet mi se promenio.
Zagledao sam se u zglavak i povukao manž etnu. Ebin nadimak je još
bio tu, i još sam se osećao dobro zbog saznanja da je tu.
Avion je sleteo i morao sam da se oduprem ž elji da potrč im preko
terminala. Cim sam stigao do automobila, strpljenje me je izdalo. Prvi put
posle mnogo godina, prolazio sam kroz crvena svetla i vijugao kroz
saobrać aj. Zapravo, to me je pomalo zabavljalo, jer sam se prisetio
studentskih dana.
Skrenuo sam na prilaz i isključ io svetla. Svetio na tremu se upalilo kad
sam se približio.
Ebi je otvorila vrata, s kosom boje karamela koja joj je jedva sezala do
ramena i krupnim sivim oč ima i, mada je već bila pomalo umorna,
pokazala je koliko joj je laknulo š to me vidi. Privukao sam je u naruč je,
trudeći se da je ne stegnem previše jako.
„O bož e.” Uzdahnuo sam i zagnjurio joj lice u kosu. „Mnogo si mi
nedostajala.”
Odmakla se i dodirnula mi posekotinu na čelu. „Jesi li pao?”
„Tež ak dan na poslu. Mož da sam naleteo na vrata automobila kad sam
kretao na aerodrom.”
Ponovo me je privukla sebi i zarila mi prste u leđa. „Tako mi je drago
š to si kod kuć e. Deca su u krevetu, ali odbijaju da zaspe dok ih ti ne
ušuškaš.”
Odmakao sam se i klimnuo glavom, a zatim se savio u struku i spustio
ruke na njen zaobljen stomak. „A kako si ti?”, upitao sam svoje treć e dete.
Poljubio sam je u izbočen pupak, a zatim se ponovo uspravio.
Ebi je protrljala stomak kružnim pokretima. „Napreduje.”
„Dobro.” Izvadio sam kutijicu iz torbe i podigao je. „Jedanaest godina
otkako smo bili u Vegasu. To mi je i dalje najbolji dan u životu.”
Uzela je kutiju, a onda me je povukla za ruku i odvela do ulaza. Mirisalo
je na mešavinu sredstva za čišćenje, sveca i dece. Mirisalo je na dom.
„I ja sam tebi nešto kupila.”
„Jesi?”
„Jesam.” Nasmeš ila se. Udaljila se na trenutak, nestala u kancelariji, pa
se vratila noseći kovertu. „Otvori.”
„Kupila si mi poš tu? Ti si najbolja ž ena”, zadirkivao sam je.
Jednostavno se nasmešila.
Otvorio sam kovertu i izvukao svež anj papira. Datumi, satnice,
transakcije, č ak i imejlovi. Za Benija i od njega, dokumenti Ebinog oca
Mika. Godinama je radio za Benija. Pozajmio je još novca od njega, a onda
je morao da vrati dug radeć i za njega da ga ne bi ubili, poš to je Ebi odbila
da plati.
Postojao je samo jedan problem: Ebi je znala da radim za Tomasa... ali,
koliko sam znao, mislila je da radim u marketingu.
„Šta je ovo?”, upitao sam, glumeći zbunjenost.
Još je imala besprekorno pokeraš ko lice. „Ovo je dokaz koji povezuje
Mika i Benija. Upravo ć e mu ovo”, rekla je i izvukla drugi papir iz svež nja,
„zapečatiti sudbinu.”
„Dobro, ali šta ja treba da radim s tim?”
Izraz joj se promenio u sumnjič avi osmeh. „Ono š to već radite sa
ovakvim stvarima, duš o. Pomislila sam da bi, ako malo prekopam, ovog
puta mogao ostati kod kuće malo duže.”
Misli su mi letele dok sam pokuš avao da smislim kako da se izvuč em iz
toga. Nekako sam upropastio svoj paravan. „Koliko dugo znaš?”
„Zar je važno?”
„Jesi li ljuta?”
Slegla je ramenima. „Isprva sam bila malo povređena. Izgovorio si
mnogo bezazlenih laži.”
Zagrlio sam je, i dalje drž eć i papire i kovertu u ruci. „Zao mi je,
Golubice. Mnogo mi je ž ao.” Odmakao sam se. „Nikome nisi isprič ala, zar
ne?”
Odmahnula je glavom.
„Čak ni Ameriki, ni Šepliju? Ni tati, ni deci?”
Opet je odmahnula glavom. „Dovoljno sam pametna da to shvatim,
Trevise. Misliš li da nisam dovoljno pametna da sve zadrž im za sebe? U
pitanju je tvoja bezbednost.”
Uhvatio sam je za obraze. „Šta to znači?”
Nasmeš ila se. „To znač i da mož eš da prestaneš da mi govoriš kako
moraš na novu konvenciju. Neke od tvojih laž nih prič a prosto su
uvredljive.”
Ponovo sam je poljubio, nežno je dotičući usnama. „I šta sad?”
„Poljubi decu, a onda ti i ja mož emo da proslavimo jedanaestu
godišnjicu opstajanja u inat svima. Šta kažeš na to?”
Usne su mi se razvukle u š irok osmeh, a potom sam pogledao u papire.
„Ovo ti ne smeta? Pomoći ćeš nam da uhvatimo tvog oca?
Namrš tila se. „Ponovio je to milion puta. Ja sam ga dokrajč ila. Bar ć e se
ponositi time što je bio u pravu. A deca su ovako bezbednija.”
Spustio sam papire na sto kraj ulaza. „Kasnije ć emo razgovarati o
tome.”
Krenuo sam hodnikom i povukao je za sobom. Dž esikina soba je bila
najbliž a, pa sam se sagnuo i poljubio je u obraz, oprezno da je ne
probudim, a onda sam preš ao u Dž ejmsovu sobu. Još je bio budan i mirno
je ležao.
„Hej druže”, prošaputao sam.
„Zdravo, tata.”
„Cujem da si imao tež ak dan. Jesi li dobro?” Klimnuo je glavom.
„Sigurno?”
„Stiven Matiz je kreten.”
Klimnuo sam glavom. „U pravu si, ali verovatno bi mogao da pronađeš
i prikladniji način da ga opišeš.” Iskrivio je usne.
„Tako. Pobedio si mamu u pokeru danas, ha?” Nasmešio se. „Dvaput.”
„Taj deo mi nije isprič ala”, rekao sam i okrenuo se ka Ebi. Njena tamna,
zaobljena prilika ukrasila je osvetljena vrata. „Sutra ć eš mi sve podrobno
ispričati.”
„Da, gospodine.”
„Volim te.”
„Volim i ja tebe, tata.”
Poljubio sam sina u nos, a zatim sam poš ao za njegovom mamom do
naš e sobe. Zidovi su bili puni porodič nih i š kolskih fotogra ija i uramljenih
slika.
Ebi je stala nasred sobe, s naš im treć im detetom u stomaku, zamamno
lepa i sreć na š to me vidi, č ak i poš to je saznala š ta sam krio od nje tokom
dobrog dela našeg braka.
Nikad pre nje nisam voleo, a otkad sam je upoznao niko nije pobudio
moju paž nju. Moj ž ivot je bila ž ena koja je stajala ispred mene i porodica
koju smo zajedno stvorili.
Otvorila je kutiju i pogledala me suznih oč iju. „Uvek znaš š ta da uzmeš .
Savrš eno je”, rekla je i otmenim prstima dodirnula drago kamenje
povezano s rođenjem naš e dece. Navukla je prsten na domali prst desne
ruke i pružila ruku da bi se divila svojoj novoj đinđuvi.
„Ne mož e da se meri sa unapređenjem koje si ti meni obezbedila.
Saznaće šta si uradila, znaš, i sve će se zakomplikovati.”
„Izgleda da je s nama uvek tako”, rekla je iskreno.
Duboko sam udahnuo i zatvorio vrata spavać e sobe za sobom. Iako
smo jedno drugom priređivali pakao, pronaš li smo raj. Mož da je to bilo
više nego što je dvoje grešnika zaslužilo, ali nisam nameravao da se žalim.
ZAHVALNICE
Najpre moram da zahvalim svom predivnom muž u Dž efu. Nikad ne
propuš ta da mi pruž i podrš ku i ohrabrenje i pazi i zabavlja decu tako da
mama mož e da radi. Ne bih mogla ovo da radim bez njega i to zaista
mislim. Toliko brine o meni da ja doslovno samo treba da sednem u radnu
sobu i radim. Izgleda da poseduje beskrajno strpljenje i razumevanje.
Volela bih da sam bar malo i sama takva. Voli me i u mojim najgorim
izdanjima i ne dozvoljava mi da poverujem kako postoji neš to š to ne
mogu. Dž efe, hvala ti š to me voliš tako savrš eno da ja to prenosim i na
svoje pisanje, pa i drugi mogu da osete bar malo od onoga š to mi pruž aš .
Mnogo sam srećna što te imam.
Zahvalna sam svojim dvema slatkim devojč icama, koje su pustile
mamu da radi do kasno u noć bez prituž bi, tako da sam se drž ala svog
prvog pravog roka, kao i najzgodnijem muš karcu na svetu, mom sinu, zato
što je sačekao da otkucam „Kraj” da dođe na ovaj svet.
Bet Petri, najdragocenijoj prijateljici, koja mi je kao sestra. Pre tri
godine mi je rekla da mogu da završ im roman za vreme š kole radiologije s
dvoje dece i poslom. Rekla mi je da mogu da ostvarim sve š to pož elim i još
mi to ponavlja. Rekla sam ovo milion puta i reć i ć u opet: da nije bilo Bet,
nijedna reč Divne propasti, Proviđenja niti bilo kog drugog mog romana ne
bi bila napisana. Nije mi ni palo na pamet da napiš em roman dok mi ona
nije rekla: „Uč ini to. Smesta sedi za kompjuter i poč ni da kucaš !” Ona je
jedini razlog za to š to sam krenula tim č arobnim putem koji me je
oslobodio na razne nač ine. A na još mnogo drugih nač ina me je spasla.
Hvala ti, Beti. Hvala, hvala, hvala.
Rebeki Votson, mojoj ilmskoj i knjiž evnoj zastupnici, za vredan rad i
posveć enost ove godine, š to me je prihvatila dok sam još bila samo
spisateljica koja obećava, i E. L. Džejms, koja nas je upoznala.
Ebi Glajns, mojoj dragoj prijateljici i koleginici spisateljici, koja je
bacila pogled na Pravu propast još u povoju i uverila me kako sam zaista
pogodila muško viđenje.
Kolin Huver, Tamari Veber i Elizabet Rajnhart, na tome š to su mi
olakš ale urednič ki posao. Gotovo svakog dana me nauč ite neč emu novom,
bilo da je u pitanju pisanje, karijera ili životne lekcije.
Zenama iz FP-a, mojoj spisateljskoj grupi, koja mi je ponekad i oslonac
i spas. Ne mogu da vam opiš em koliko mi znač i vaš e prijateljstvo. Bile ste
uz mene kroz sve uspone i padove, razoč aranja i slavlja protekle godine.
Vaš i saveti su mi neprocenjivi, a vaš podsticaj mi je pomogao da
prebrodim mnoge teške dane.
Nikol Vilijams, prijateljici i koleginici spisateljici. Hvala ti š to si tako
srdačna i ljubazna. Način na koji vodiš moju karijeru veoma je inspirativan
i jedva čekam da vidim šta ti život sprema.
Karli Lejn, koleginici spisateljici, prijateljici i spasiteljki! Hvala ti na
hrabrenju i humoru i na tome š to si uskoč ila da mi pomogneš (sjajno)
onda kad sam zapela.
Tini Bridž is, medicinskoj sestri i nekadaš njem anđelu iz sirotiš ta. Kad
su mi bili potrebni odgovori na neka veoma teš ka pitanja, bez oklevanja
me je puš tala da kopam onoliko duboko i mrač no koliko sam morala da
bih stigla do neprijatne istine o smrti i umiranju. Tina, predivna si š to si
pomogla tolikoj deci da prebrode nezamisliv gubitak. Divim ti se zbog
hrabrosti i saosećajnosti.
Inostranim knjiž evnim zastupnicima i osoblju Interkontinental literari
ejdžensija. Sve što ste postigli ove godine bilo je nezamislivo više od onoga
š to bih mogla sama. Hvala vam š to je moja knjiga objavljena u viš e od
dvadeset zemalja, na isto toliko jezika!
Marisi Blek, knjiž evnoj blogerki, geniju, supermodelu i prijateljici.
Predstavila si Trevisa mnogim predivnim ljudima koji ga vole gotovo
koliko i ja. Nije ni č udo š to te on toliko voli. Posmatrala sam kako tvoj blog
raste od neč eg zabavnog do prave sile prirode i drago mi je š to smo
započ ele naš a putovanja gotovo istovremeno. Neverovatno je videti gde
smo bile, gde smo sada i gde ćemo stići!
Takođe bih ž elela da zahvalim svojoj urednici Ejmi Tanenbaum, ne
samo zato š to joj se ova neobič na ljubavna prič a dopala i š to je verovala u
nju koliko i ja već i zato š to sam už ivala sarađujuć i s njom i š to mi je zbog
nje čitav taj prelaz na tradicionalno izdavaštvo bio tako pozitivan.
Zahvalna sam svojoj publicistkinji Arijel Fredman, koja me je provela
kroz nepoznatu (meni) dž unglu izjava za novine i intervjua, i š to je sjajno
brinula o meni.
Dž udit Kar, mom izdavač u, š to me je neprekidno hrabrila i potvrđivala
mi da pripadam porodici Atrije, ne samo na rečima već i delima.
Dž uliji Skribner i ostalom osoblju Atrije, zato š to su vredno radili na
stvaranju, reklamiranju, prodaji i svemu ostalom š to je bilo potrebno da
ova knjiga iz mog kompjutera stigne u ruke č italaca. Nisam sigurna š ta
sam oč ekivala od tradicionalnog izdavaš tva, ali drago mi je š to me je put
odveo do Atrija buksa!

Džejmi Makgvajer Prava Propast

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Džejmi Makgvajer Prava Propast

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Džejmi

Sepli je stajao na vratima kao zaljubljeni idiot i mahao Ameriki dok je

Jutarnja predavanja su se otegla i nedogled i malo sam se gadio

Seksoholič arka je bila u kupatilu, oblač ila se i lickala. Nije mnogo

Pre nego š to smo stigli do š anka, Amerika je povukla svoju najbolju

SEPLIJEV IZRAZ SE PROMENlO. POSTAO JE SAV poslovan kad je Adam

Probudili su me zraci ranog popodnevnog sunca koji su se probijali

Dan nije ni poč eo kako treba, Ebi je bila negde sa Amerikom i

Narednog jutra, devojke su u ž urbi otiš le na predavanja. Golubica

Dve nedelje. samo mi je to ostalo da ili už ivam u preostalom

Harli nas nije odveo ni na jedno posebno mesto. Saobrać aj i policijsko

Ebi je vrlo malo govorila dok se pakovala, a još manje na putu do

Dani su sporo prolazili, ali to š to sam dokasno uč io sa Seplijem, i

„Trent ponovo zove! Javi se na prokleti telefon!”, viknuo je Sepli iz

Ona će biti tamo.

Zaš kiljio sam od svetlosti koja je prodirala u sobu. Nisam spavao

Zivot se vratio u normalu - mož da viš e za Ebi nego za mene. Na

Ebi je polako zauzela prazno parking-mesto, paž ljivo osmatrajuć i obe

You might also like