Naslov originala

Vi Keeland & Penelope Ward

STUCK-UP SUIT
Copyright ©2016 Vi Keeland & Penelope Ward
Ova knjiga posvećena je onim devojčicama koje žele
da nose neonzeleno na časovima plesa kad sve druge
nose pastelnoružičasto.
 Poglavlje 1

Soraja
Desnom nogom zakoračila sam u voz i stala u pola koraka kad
sam videla da je već u vagonu. Sranje! Smestio se preko puta
mog omiljenog sedišta. Povukla sam se.
„Hej, gledaj kud ideš!“ Gospodinu Nadmenom se uzbućkala
kafa. Jedva je uspeo da je ne prospe kad sam, ne gledajući, u
rikverc izašla iz trećeg vagona i naletela na njega. „Šta radiš?“
„Izvinite!“ Izvinila sam mu se u prolazu i sagnuvši se ispod
nivoa prozora protrčala peronom pored nekoliko vagona. Mala
svetla na vratima počela su crveno da trepere, i jak zvučni signal
označio je da će voz krenuti. Uskočila sam u sedmi vagon tren
pre no što će se vrata zatvoriti.
Trebao mi je ceo minut da dođem do daha pošto sam
pretrčala dužinu četiri vagona. Moram definitivno da se vratim
vežbanju. Našla sam slobodno mesto okrenuto u pravcu kretanja
voza i sela pored nekoga radije nego da zauzmem jedno od
tuceta praznih sedišta okrenutih u suprotnom smeru, ka ulazu u
vagon. Muškarac je spustio novine kad sam se smestila pored
njega. „Izvinite“, rekla sam, „ne mogu da se vozim okrenuta
leđima.“ Dva sedišta ispred njega bila su prazna. Pravila
ponašanja nalagala su da zauzmem jedno od tih mesta, ali
zaključila sam da će mu svakako biti draže da se odrekne malo
udobnosti nego da me gleda kako povraćam.
Nasmešio se. „Ne mogu ni ja.“
 Nabivši slušalice u uši, uzdahnula sam s olakšanjem i
sklopila oči kad je voz krenuo. Minut kasnije osetila sam lagano
tapkanje po ramenu. Moj saputnik je pokazivao na muškarca
koji je stajao u prolazu između sedišta.
Nevoljno sam izvadila jednu slušalicu.
„Soraja, i pomislio sam da si to ti.“
Taj glas.
„Hm... zdravo.“ Kako se beše ono zove? Oh, čekaj... kako
samo to mogla da zaboravim? Mič. Piskutavi Mič. I dalje nisam
sa sestrom razgovarala zbog te katastrofe. Najgori. Sastanak.
Naslepo. Svih vremena. „Kako si, Miče?“
„Dobro, i još bolje sad jer sam naleteo na tebe. Pokušao sam
da stupim u kontakt s tobom nekoliko puta. Mora da sam
zapisao pogrešan broj, pošto nisi odgovarala na moje poruke.“
Da, da. Tako je.
Počešao se po preponama preko pantalona. Skoro da sam
zaboravila taj njegov tik. Verovatno je to bila navika iz nervoze,
ali svaki put kad bi to uradio, pratila bih pogledom njegovu ruku
i jedva bih se suzdržala da ne prasnem. Piskutavi Mič i njegov
svrab. Hvala, sestro.
Nakašljao se. „Možda bismo mogli da popijemo kafu?“
Gospodin Nadmeni pored mene ponovo je spustio novine i
pogledao Miča i onda mene. Nisam mogla da se nateram da
budem zla prema sirotom mladiću; trudio se da bude fin.
„Hm.“ Stavila sam ruku na rame odela pored mene. „Ne
mogu. Ovo je moj momak, Deni. Pomirili smo se pre nedelju
dana. Je l’ tako, dušo?“
Miču je nestao osmeh s lica. „Oh, shvatam.“
Lažni Deni se uključio. Stavio je ruku na moje koleno.
„Sebičan sam, druškane. Nisam raspoložen da je delim. Zato,
briši. Put pod noge.“
 „Ne moraš da budeš tako nepristojan, Deni.“ Prešla sam
pogledom po odelu.
„Nije to bilo nepristojno, dušo. Ovo je.“ Pre no što sam stigla
da ga zaustavim, njegove usne bile su na mojim. I nije to bio
kratak, brz poljubac. Jezik mu nije gubio vreme. Probio se u
moja usta. Zabila sam ruke u njegove grudi odgurujući ga od
sebe.
Obrisala sam usne nadlanicom. „Izvini, Miče.“
„U redu je. Hm... izvinjavam se što sam vas prekinuo. Čuvaj
se, Soraja.“
„Ti takođe, Miče.“
Onog sekunda kad je dovoljno odmakao da ne može da nas
čuje, namrštila sam se na Lažnog Denija. „Zašto si to uradio,
guzice jedna?“
„Guzice? Pre dva minuta bio sam duša. Odluči se već
jednom, šećeru?“
„Stvarno imaš petlje.“
Ignorisao me je, posegavši u unutrašnji džep sakoa da uzme
telefon koji je zvonio. „Moja žena zove. Možeš li da se smiriš na
minut?“
„Tvoja žena? Oženjen si?“ Ustala sam. „Stvarno si težak
seronja.“
Noge su mu bile raširene i ispružene i nije ih pomerio da me
pusti da prođem, pa sam ga preskočila. Dok je podizao telefon
ka uvetu, otela sam mu ga iz ruku i viknula u mikrofon. „Vaš
muž je težak seronja.“
Bacila sam mu telefon u krilo i otišla u suprotnom smeru od
onog u kojem je Mič nestao.
A tek je ponedeljak.
Ovakva sranja prate me ceo život. Uvek naletim na momke s
kojima sam se grozno provela. Na muškarce za koje se ispostavi
da su oženjeni.
Prešla sam u drugi vagon da ne gledam više ni „Denija“ ni
Miča.
Na moje veliko zadovoljstvo, u ovom vagonu bilo je manje
putnika i našla sam prazno mesto okrenuto u pravcu kretanja
voza. Pritisak mi se odmah snizio kad sam utonula u sedište.
Zažmurila sam na trenutak i pustila da me ljuljuškanje voza
umiri.
Grubi muški glas narušio mi je mir. „Jebiga, Alane, samo
uradi ono što ti je u opisu radnog mesta. Prosto radi svoj posao.
Da li je previše što to tražim? Zašto te plaćam ako ja treba sve
do poslednje stvari sam da obavim? Pitanja su ti besmislena!
Razreši to i onda mi se javi. Ovako samo gubimo vreme. Ne
mogu da se bakćem s glupostima. I moj šnaucer bi smislio nešto
inteligentnije od ovoga što si ti ponudio.“
Kakav kreten.
Digla sam pogled da vidim od koga dolazi taj glas i nisam
mogla da se ne nasmejem sebi. Naravno. Naravno! Nije ni čudo
što misli da može da sere po svima kad tako izgleda. Ljudi
verovatno padaju na kolena pred njim i doslovno i figurativno
rečeno. Bio je veličanstveno zgodan. I više od toga. A uz to je
mirisao na moć i novac. Zakolutala sam očima... ali nisam
mogla da odvratim pogled od njega.
Momak je nosio usku košulju s tankim prugama ispod koje se
jasno ocrtavala izvajana silueta. Skupi mornarskomodri sako
prebacio je preko krila. Crne špicaste elegantne cipele na
njegovim velikim nogama izgledale su kao da su maločas
izglancane. Totalno je bio jedan od onih ljudi što ni ne pogledaju
u oči sirotana koji im na aerodromu čisti cipele. Međutim, ono
što je dominiralo njegovim izgledom, ono što je prvo padalo u
oči, bio je njegov ljutit izraz lica. Završio je telefonski razgovor
a izgledao je kao da mu se neko ispišao u zobene pahuljice.
Vena mu je iskočila na vratu. Prošao je rukom ozlojeđeno kroz
crnu kosu. Da, nego šta. Dobro je što sam prešla u ovaj vagon
makar i samo zbog ove poslastice za oči. Činjenica da je toliko
nesvestan svega oko sebe olakšavala je uživanje u prizoru. Bio
je žestoko uzbudljiv kad je bio ljut. A nešto mi je govorilo da je
uvek ljut. Bio je poput lava – od one vrste kojoj se treba diviti
izdaleka jer svaki bliži kontakt može uzrokovati nepopravljivu
štetu.
Podvio je rukave otkrivajući veliki i skup sat na desnom
zglobu. S tim ljutitim izrazom lica zurio je kroz prozor i igrao se
satom okrećući ga levo-desno. Očigledno se radilo o nervoznoj
navici, a u tome je bilo ironije jer nimalo nisam sumnjala da su u
njegovom prisustvu mnogi ljudi nervozni.
Telefon mu je ponovo zazvonio.
Javio se. „Reci!“
Glas mu je bio od one vrste promuklih baritona koji bi me
pogodili pravo među noge. Bila sam luda za dubokim, seksi
glasovima. Ali retko se dešavalo da takav glas prati i
odgovarajući izgled muškarca.
Držeći telefon u desnoj ruci, drugom rukom nastavio je da se
igra metalnom narukvicom sata.
Kliketi klik klik.
„Moraće da čeka“, zarežao je.
„Stići ću kad stignem, to mu reci.“
„Šta ti od ovoga nije jasno, Lora?“
„Nije ti ime Lora? Pa, kako se onda, kog đavola, zoveš?“
„Onda... Linda... reci mu da zakaže sastanak za drugi put ako
ne može da čeka.“
Kad je prekinuo vezu, promrmljao je nešto sebi u bradu.
Fascinirali su me ljudi poput njega. Mislili su da je ceo svet
njihov samo zato što su bili blagosloveni dobrim genima ili zato
što im se pružila prilika da budu svrstani u dobrostojeće, u
finansijski višu kategoriju. Nije imao burmu. Mogla sam da se
opkladim da po ceo dan samo udovoljava sebi. Skupi espreso,
onda malo zapovedanja na poslu, ručak u ekskluzivnom
restoranu, seks oslobođen ljubavi... i sve iz početka. Glancanje
cipela i možda partija tenisa negde između.
Mogla sam da se kladim i da je sebičan u krevetu. Mada, ne
kažem da bih ga iz istog izbacila. Mislim da nikad nisam bila s
muškarcem moćnim poput ovog momka, tako da ne bih mogla
na osnovu iskustva da predvidim kako se to manifestuje u
spavaćoj sobi. Većina momaka s kojima sam izlazila bili su
umetnici što umiru od gladi, hipsteri i zaljubljenici u drveće.
Moj život daleko je bio od Seksa i grada. Više je ličio na Seks i
jad. Ili na Seks i usran grad. Mislim da ne bih imala ništa protiv
da glumim Keri Gospodinu Velikoj Zverci na jedan dan. Ili u
ovom slučaju Gospodinu Velikom Budži. Apsolutno jebitačno.
Moja fantazija imala je samo jedan nedostatak, samo jednu
malu manu: definitivno nisam bila njegov tip. Verovatno ga
privlače mršave plavuše iz visokog društva koje su naučene da
se potčinjavaju, a ne drske Italijanke bogate oblinama iz
Bensonhersta u Bruklinu. Moji dugi crni pramenovi padali su mi
do dupeta. Izgledala sam kao primerak guzate devojke dobijene
ukrštanjem Elvire i Pokahontas. Krajeve kose farbala sam
svakih nekoliko nedelja u drugu boju u zavisnosti od
raspoloženja. Ove nedelje bila je kraljevski plava, što je značilo
da mi u poslednje vreme dobro ide. Crveno je značilo da mi ne
staješ na žulj i da mi se skloniš s puta.
Moj nepovezani tok misli prekinulo je zaustavljanje voza uz
škripu. Iznenada Gospodin Veliki Budža je ustao. Ostavio je
oblak skupe kolonjske vode za sobom. Čak je i njegov miris bio
napadno seksi i ohol. Pojurio je napolje, uspeo da izađe i vrata
su se zatvorila za njim.
Otišao je. To je bilo to. Kraj predstave. Pa, dobro, bilo je
zabavno dok je trajalo.
Sledeća stanica bila je moja, pa sam krenula ka onim istim
vratima na koja je upravo izašao. Šutnula sam nešto usput kao
da je pak za hokej, i to me je nateralo da spustim pogled.
Srce mi je brže zakucalo. Gospodin Veliki ostavio je deo
sebe.
Ispao mu je telefon.
Njegov telefon, jebote!
Izleteo je iz voza silovito, mora da mu je ispao iz ruke.
Verovatno je bio prezauzet samoobožavanjem, pa nije to ni
primetio. Podigla sam ajfon. Bio je još topao. Mirisao je na
njega. Jedva sam se suzdržala. Malo je falilo da ga sasvim
prinesem nosu.
Pokrila sam usta rukom i pogledala oko sebe. Da je moj život
sitkom, upravo sada bi ubacili smeh. Niko me nije gledao.
Izgleda da niko nije mario što je kod mene telefon gospodina
Doteranog.
Šta da radim s njim?
Stavivši ga u tašnu s printom leopardovih šara, osećala sam
se kao da nosim bombu kad sam izašla iz stanice na osunčane
menhetenske trotoare. Osetila sam kako vibrira od prijema
poruka i zazvonio je najmanje jednom. Nisam bila spremna da
ga ponovo dodirnem dok ne popijem kafu.
Nakon što sam svratila kod svog redovnog snabdevača,
pijuckala sam vruću kafu usput na putu do posla dve ulice dalje.
Baš tog dana kasnila sam i zato sam odlučila da se razotkrivanju
Gospodina Velikog posvetim posle ručka.
Kad sam sela za svoj sto, izvadila sam telefon i videla da je
baterija na izdisaju, pa sam ga priključila na svoj punjač. Položaj
asistenta legendarnoj kolumnistici nije bio moj posao iz snova,
ali plaćao je račune. Ajda Goldman bila je vlasnica dnevne
rubrike Pitajte Ajdu, koja je postojala godinama. Ajda je
pokušavala u poslednje vreme da me unapredi tražeći da se
oprobam u pisanju odgovora čitateljkama. Odabrani napisi
prosleđivani su u štampu, dok su odgovori na ostala pisma
čitalaca postavljani na Ajdin veb-sajt. Moj posao, između
ostalog, bio je da od pristiglih poruka odaberem one koje ću
proslediti šefici.
I dok su Ajdini saveti uvek bili pažljivi i diplomatski, ja sam
bila jezgrovita i bez okolišanja sam prelazila na suštinu, na srž
stvari, u osnovi zaobilazeći proseravanja. I kao posledica toga,
moji odgovori nikad nisu objavljivani. Povremeno nisam mogla
da odolim da ne preuzmem na sebe da odgovorim na pisma i
pitanja koja nisu prošla selekciju – na ona koja bi ionako
završila u korpi za đubre. Ponekim od tih žena zaista je bio
potreban savet, i smatrala sam da bi bilo nepravedno ignorisati
njihove molbe za pomoć.

Nedavno sam otkrila da moj muž ima skrivene

pornografske časopise i filmove. Šta da radim? – Triša
iz Kvinsa
Iskoristite to! Uložite novac u dobar vibrator. Postarajte se
da sve vratite u pređašnje stanje nakon što se dobro
provedete dok je on na poslu.

Napila sam se na žurci i poljubila dečka moje najbolje

prijateljice. Sad neprestano mislim na njega. Osećam se
grozno, a uz to mislim da sam se zaljubila. Imate li neku
mudru reč za mene? – Dejna s Long Ajlenda
Da. Ti si kučkica i dupe od žene. Vidimo se sledećeg
 utorka, Dejna.

Momak me je nedavno zaprosio. Rekla sam „da“. On je

najslađi, najbolji čovek na svetu. Problem je u tome što
je dijamant bio manji nego što sam očekivala. Ne želim
da ga povredim. Kako da na pristojan način izrazim
svoje razočaranje? – Lori s Menhetna
Bog je imao istu dilemu kad je reč o tebi, dušo. P. S. Kad
verenik bude rekao zbogom tvojoj sebičnoj guzici, daj mu
moj broj telefona.

Iskreno i neuvijeno odgovaranje na mejlove uvek me napuni

pozitivnom energijom neophodnom za započinjanje radnog
dana. Jutro je brzo prošlo. Do podneva telefon Gospodina
Velikog bio je napunjen, tako da sam ga ponela kad sam pošla
na pauzu. Naručila sam tajlandsku hranu za nas oboje.
Nakon što smo završili ručak, Ajda je izašla iz sobe za pauze
ostavivši mi desetak minuta da pročešljam po telefonu. Srećom
nije bio zaštićen lozinkom. Prvi korak: fotografije. Nije ih bilo
mnogo, i ako sam pomislila da ću na osnovu fotografiju uspeti
da odredim ko je i kakav je taj momak, prevarila sam se. Na
prvoj slici bilo je malo, čupavo, belo kuče. Neka vrsta terijera.
Na sledećoj fotografiji flaša šampanjca našla se među golim
sisama. Bledim, savršeno okruglim i potpuno veštačkim. Bljak.
Onda sam našla još fotografija kučeta i sliku grupe starijih žena
koje su izgledale kao da su na džezersajz-vežbama. Šta je ovo?
Nisam izdržala. Glasno sam se nasmejala. Poslednja fotografija
bila je selfi sa starijom damom. Bio je obučen manje formalno,
kosa mu je bila malo razbarušena i, za divno čudo, smešio se.
Izgledao je neverovatno privlačno na toj fotografiji. Teško je
bilo poverovati da je to isti onaj nadmeni momak iz voza, ali
prelepe crte lica potvrđivale su da je to on.
 Još pet minuta i moraću da se vratim za svoj sto. Nije bilo
adrese elektronske pošte povezane s telefonom, pa sam odlučila
da pozovem prvu osobu iz telefonskog imenika: Ejveri.

***
„Vidi ti to. Grejam Morgan. Dugo se nismo čuli. Šta se desilo?
Već si prošao kroz celu abecedu i sad krećeš opet od početka?
Zar si zaboravio da ja nisam jedna od tvojih igrački?“ Čula sam
trubljenje automobila i šum saobraćaja u pozadini praćen
zatvaranjem vrata, što je prigušilo zvuke grada. „Do zgrade
Lengstona. I zaobiđite park. Trešnje i višnje cvetaju, ne bih da
oteknem od alergije pre sastanka.“ Prestala je da laje na vozača i
setila se telefona. „I, Grejame, šta je u pitanju?“
„Hm, zdravo. Nije Grejam, u stvari. Soraja je ovde.“
„So – šta?“
„So-ra-ja. To na persijskom znači princeza. Mada ja nisam
Persijanka. Moja otac je mislio da će...“
„Slušajte, kako god da se već zovete, recite šta hoćete od
mene i zašto mi oduzimate dragoceno vreme. I zašto me zovete s
telefona Grejama Morgana?“
Grejam Morgan. Čak mu je i ime bilo seksi. Što je bilo za
očekivati.
„Našla sam telefon u vozu. Prilično sam sigurna da pripada
muškarcu kojeg sam jutros videla. Dvadeset sedam-dva-deset
osam godina, otprilike. Začešljana crna kosa, pomalo preduga za
odelo, talasasta na krajevima kod kragne. Nosi veliki sat.“
„Zgodan, arogantan i nadrndan?“
Zakikotala sam se malo. „Da, to je on.“
„Zove se Grejam Morgan i tačno znam gde treba da odnesete
taj telefon.“
Iskopala sam hemijsku olovku iz torbe. „U redu, spremna
sam da zapišem.“
„Da li ste negde blizu linije metroa broj jedan?“
„Nisam daleko.“
„U redu. Uskočite na keca i idite do centra. Prođite Ulicu
Rektor i siđite kod Saut Ferija.“
„Dobro.“
„Kad izađete na ulicu, skrenite desno kod Vajthola i onda
levo kod Saut Strita.“
Znala sam taj deo grada i pokušavala sam da vizualizujem
ulice koje su tu nalaze. Bilo je tu mnogo poslovnih zgrada. „Zar
neću tako stići do 1st Rivera?“
„Hoćete. Bacite u vodu telefon tog seronje i zaboravite da ste
ga ikad videli.“
Veza se prekinula. E, pa, ovo je bilo interesantno.
 Poglavlje 2

Soraja
Planirala sam da vratim telefon tog jutra.
Ne, stvarno. Jesam.
Međutim, planirala sam i da završim fakultet. I da
proputujem svetom. Nažalost, najdalje van grada otišla sam
prošle godine kad je moje neobrazovano dupe zaspalo u vozu i
završilo u Hobokenu.
S telefonom bezbedno skrivenim u torbici sela sam u vagon
broj sedam, jedan red iza i dijagonalno preko puta Gospodina
Velikog i kradomice bacala pogled ka njemu dok je čitao
Volstrit džurnal. Bilo mi je potrebno još vremena da proučim
lava. Ta stvorenja uvek su me fascinirala u zoološkom vrtu, a
posebno mi je zanimljiv bio njihov odnos s ljudima.
Žena je ušla na sledećoj stanici i sela direktno preko puta
Grejama. Bila je mlada, a dužina njene suknje graničila se sa
nepristojnim. Od njenih preplanulih nogu, golih i seksi, čak ni ja
nisam uspela u prvom trenutku da odvojim pogled. A ipak, lav
nije ni trepnuo. Izgledalo je kao da je nije ni primetio. Čitao je i
igrao se satom. Potpuno sam bila uverena da je mnogo veća
muška kurva.
Kad smo stigli do njegove stanice, odlučila sam da mu vratim
telefon. Sutra. Dan više ništa neće promeniti. Ostatak puta,
ponovo sam gledala njegove slike. Samo ovog puta mnogo
pažljivije. Obraćala sam pažnju na detalje pozadine, a ne na ono
što je u prvom planu.
Fotografija sa starom damom snimljena je ispred kamina. To
ranije nisam primetila. Na postolju kamina stajalo je desetak
uramljenih slika. Zumirala sam okvir koji je bio najmanje zrnast
i ispikselisan. Dečak i žena. Dečak je izgledao kao da ima osam
ili devet godina, nosio je nekakvu uniformu. A žena – to jest
barem sam ja pomislila da je reč o ženi – imala je nešto slično
kratkoj muškoj frizuri. Dečak bi mogao da bude Grejam, ali
nisam bila sigurna u to. Toliko sam se zanela zumiranjem onoga
za šta se ispostavilo da je poštar u pozadini druge fotografije da
umalo nisam propustila da siđem na svojoj stanici. Šta to,
pobogu, radim?
Svratila sam do pokretnog štanda s kafom i naručila. „Ja ću
veliki vanila late sa sojinim mlekom, bez šećera, s ledom.“
Anil je odmahnuo glavom i nasmejao se. Tu i tamo, kad bih
naišla na red žena koje su izgledale kao da su se izgubile na putu
do Starbaksa, naručila bih nešto nečuveno i besmisleno. Glasno.
Obično bi najmanje jedna poverovala da Anilov Halal mit služi
pića s kišobrančićima i kriškama ananasa. U stvari, moglo je da
se bira između sledećih opcija: kafa i kafa sa mlekom ili idite
drugde. Spustila sam dolar u ćasu i dobila, kao i uvek, kafu bez
mleka. Nasmešila sam se dok sam odlazila. Jedna ženu je pitala
može li da dobije frapućino.
Ušla sam u naše kancelarije i zatekla Ajdu u posebno kiselom
izdanju. Divno, jebote! Ceo svet mislio je za Ajdu da je to
američka institucija protkana ljubavlju, pažnjom, brigom; samo
nekoliko odabranih znalo je pravu istinu. Žena koja je nesebično
delila slatke savete – do svojih životnih zadovoljstava stizala je
zavrćući ljude i pilićareći.
„Nađi mi broj telefona Selestin hotela“, tim rečima me je
pozdravila.
 Uključila sam stari desktop računar na kojem me je terala da
radim. Internet na mom telefonu bio je mnogo brži, ali nisam
mogla da se služim njime jer je Ajda odbijala da pređe u
dvadeset prvi vek. Pet minuta kasnije donela sam ceduljicu s
brojem u njenu kancelariju.
„Izvoli. Hoćeš li da ti rezervišem smeštaj?“
„Izvadi registrator putovanja iz ormana.“
Dodala sam joj ga i čekala pošto nije odgovorila na moje
pitanje. Ajda je prelistavala debeli sloj strana dok nije pronašla
malu, savijenu karticu – kakvu hoteli ostavljaju s imenom
spremačice. Pročitala je šta piše i onda ispružila karticu ka meni.
„Nazovi hotel. Reci im da Margarita ne ume da počisti sobu
kako treba. Poslednji put kad sam odsela u Selestinu, tepih nije
bio usisan, a bilo je i crnih dlačica na zidu kod tuša.“
„Okej...“
„Pomeni ovu Margaritu i zahtevaj da sobu počisti neko drugi.
Onda zatraži da ti daju popust.“
„Šta da radim ako mi ne budu dali popust?“
„Svejedno rezerviši sobu. Soba je ionako bila savršeno čista
prošli put.“
„Tepih i kupatilo nisu bili prljavi?“
Uzdahnula je kao da iskušavam njeno strpljenje. „Cene
njihovih usluga su bezobrazno visoke. Pljačkaju goste kao da su
drumski razbojnici. Neću da im platim sobu četiristo dolara za
noć.“
„Pa umesto toga želite da nekoga otpuste?“
Podigla je debelu, iscrtanu obrvu. „A više bi volela da taj
neko budeš ti?“
Da, tako je. Ova kučka drugima deli savete o moralu.

***
Srećom po mene, bila je sreda – tog dana, svake nedelje, Ajda se
sastaje sa svojim urednikom. I ako je za neku utehu, imala sam
da je trpim samo pola dana pre no što me je ostavila s listom
zaduženja:
Naruči nove poslovne vizitkarte. (Manje šarene ovoga puta,
ja vodim posao, a ne cirkus.)
Ažuriraj blog. (U žutoj fascikli su pisma i odgovori. Nemoj
da improvizuješ u prepisivanju. Pitajte Ajdu ne predlaže da
momka utešite seksualnom uslugom zato što mu je voljeni džek
rasel terijer preminuo.)
Unesi račune iz plave fascikle u Kvikbuks. (Iskoristi sve
ponuđene popuste, čak i one za koje sam zakasnila.)
Pošalji ugovore Lorensu da ih pogleda. Tu nije bilo dodatnih
instrukcija. Ubrzo sam shvatila i zašto. Napisala je na svakoj
strani dokumenta svetlonarandžastim flomasterom: Smešno i
besmisleno. Neprihvatljivo.
Pokupi stvari s hemijskog čišćenja. (Tiket je na mom stolu.
Nemoj da im platiš ako mrlja na levom rukavu sakoa od mohera
nije skinuta.) Šta je to sad pa moher?
Stići će isporuka od Spidi printinga danas popodne. (Nema
napojnice. Ponovo su deset minuta zakasnili prošle nedelje.)
Spisak se nastavljao u nedogled. Jedva sam se suzdržala da
ga ne skeniram i postavim na blog kao odgovor čitateljki koja je
imala problema sa svojim šefom. Umesto toga, pojačala sam
radio (Ajda ne dozvoljava slušanje muzike na radnom mestu),
častila momka koji je doneo isporuku iz štamparije s dvadeset
dolara iz kase za sitne troškove, i uzela sat vremena pauze da se
s bosim nogama dignutim na sto još malo poigram telefonom
Gospodina Velikog. Pogledavši ka svojim nemirnim prstićima
na nogama, odala sam priznanje poslednjem Tigovom delu –
dva perceta bila su istetovirana na risu mog desnog stopala koje
se klatarilo ispod kožne nanogice. U stilu prave Pokahontas.
Pošto je otok prošao, morala sam da svratim do njegove radnje
da snimi fotografije za svoj reklamni pano.
Skoro da sam potrošila sve megabajte za taj mesec, pa sam
zato upisala Grejam Morgan u polje za pretraživanje Gugla s
njegovog telefona. Iznenadila sam se kad sam dobila više od
hiljadu rezultata pretrage. Prvi je bio veb-sajt njegove kompanije
– Morgan fajnenšel holdings. Pritisla sam na hipervezu. Bio je
to tipičan korporacijski sajt, sterilan i poslovan. Spisak
preduzeća u kojima su imali akcionarski udeo bio je dugačak
čitavu stranicu. Bilo je tu svega od nekretnina do investicionih
kompanija. Sajt je bazdio na pare koje se prenose s kolena na
koleno. Mogla sam da se kladim da tata još uvek ima veliku
kancelariju i da dolazi u posetu svakog petka posle partije golfa.
Opšta tema sajta je takođe na neki način davala sažet prikaz
njihovog poslovanja – upravljanje bogatstvima. Gde bogati
postaju još bogatiji. A koje upravljao mojom imovinom? Oh,
čekaj malo. Da, tako je. Uopšte je nisam imala. Ako u to ne
uračunate moje sjajno poprsje. A trenutno ni time niko nije
upravljao.
Pritisla sam mišem na padajući meni O nama, i zinula sam.
Na prvoj fotografiji bio je Adonis lično, Grejam Džej Morgan.
Dasa je bio ozbiljno neverovatno zgodan. Jaka linija nosa,
izvajana brada, i oči boje rastopljene mlečne čokolade. Nešto mi
je govorilo da mu je neko u porodici grčkog porekla. Oblizala
sam usne i pročitala njegovu biografiju ispod slike. Dvadeset
devet godina, diplomirao sa najvišim ocenama na Vortonu,
neoženjen, bla-bla-bla. Iznenadila me je samo poslednja
rečenica: gospodin Morgan osnovao je Morgan fajnenšel
holdings pre samo osam godina, a ipak u njegove klijente
ubrajaju se najstarije i najprestižnije njujorške investicione
firme. Izgubila bih opkladu. Izgleda da tata ipak ne svraća
petkom posle golfa.
Pošto sam obrisala bale s tastature, prešla sam na padajući
meni Naš tim. Trideset različitih direktora i menadžera je bilo
podvučeno. I svi su imali nešto zajedničko. Bili su izvanredno
obrazovani i namršteni. Izuzev jednog otpadnika koji je pokušao
da se nasmeši. Ben Šiling, koji je izgleda bio direktor
marketinga. Sita korporativnog života, ali još uvek nespremna
da se vratim svom spisku zaduženja, ponovo sam pogledala
Grejamove kontakte u telefonu. Prešla sam preko Ejverinog
imena i zapitala se da li je ona jedina žena koju je Gospodin
Veliki uspeo da iznervira. Nekoliko imena ispod Ejverinog
naišla sam na prvo muško ime: Ben. Hmmm. Bez premišljanja
upisala sam tekst poruke:
Grejam: Šta ima novo?
Uhvatilo me je uzbuđenje kad sam videla kako poskakuju tri
tačkice, znak da piše odgovor.
Ben: Radim na onoj prezentaciji. Biće spremna za sutra kao
što je bilo planirano.
Grejam: Sjajno! Reci Lindi da te ubaci u moj raspored.
Ja sam se barem setila kako se sirota cura zove. Gledala sam
kako tri tačkice poskakuju i onda staju. I onda su ponovo
zaplesale.
Ben: Mislio sam da se Linda neće vratiti nakon onoga što se
desilo na jučerašnjem sastanku.
Napokon nešto konkretno. Sad idemo u dobrom pravcu.
Uspravila sam se u stolici.
Grejam: Mnogo toga se juče desilo. Na šta tačno misliš?
Ben: Mislim na ono kad si povikao: „Otpuštena si, gubi se
iz moje kancelarije.“
Dasa je stvarno bio težak kreten. Ne bi bilo loše da ga neko
dovede u red. Pokrenula sam Safari i otvorila poslednju veb-
stranicu koju sam posetila. Na pola stranice našla sam ono što
sam tražila: Meredit Klajn, zadužena za ljudske resurse.
Grejam: Možda sam malo preterao. Celo popodne biću na
sastancima. Možeš li da svratiš do Meredit i da se postaraš
da Linda dobije mesečnu otpremninu?
Ben: Naravno. To će joj mnogo značiti.
Ako budem previše fina i dobra, probudiće mu se sumnje.
Grejam: Meni će mnogo značiti da izbegnem tužbu. A
uopšte me ne interesuje šta će to za nju značiti.
Zaključila sam da sam dovoljno za danas uradila, i ubacila
sam telefon u tašnu pre no što napravim još štete. Sutra ću mu ga
vratiti. I jedva sam čekala da uživo vidim drkadžiju.
 Poglavlje 3

Soraja
Morgan fajnenšel holdings zauzimao je ceo dvadeseti sprat po
podacima table s obaveštenjima u lobiju. Stomak mi je krčao
dok sam čekala lift. Pošto sam upravo doručkovala, znala sam
da su u pitanju živci i to me je naljutilo.
Zašto li sam nervozna od pomisli da ću se naći oči u oči s tim
kretenom?
Zato što dobro izgleda.
Znala sam negde duboko u sebi da sam nervozna zato što je
tako zgodan, a to je bilo beskrajno tupavo. Nisam površna, ni
lakomislena, ali deo mene nije hteo da se odrekne padanja u
nesvest za tim kretenom. Taj deo mene stvarno je trebalo odmah
ućutkati.
Lift se oglasio zvonkim signalom i otvorio svoja vrata
dopuštajući meni i postarijem poslovnom čoveku da uđemo.
Bilo je samo nas dvoje i vrata su se zatvorila. Kad se muškarac
počešao po preponama, pogledala sam istetovirano pero na nozi
da sebi zaokupim pažnju. Zašto sam bila magnet za muškarce
koje svrbe testisi? Srećom, brzo smo stigli do dvadesetog sprata.
Izašla sam iz lifta omogućivši svom saputniku da se do mile
volje izdrapa i nauživa.
Crna tabla na kojoj je zlatnim slovima pisalo Morgan
fajnenšel holdings stajala je iznad dva para staklenih vrata.
Duboko udahnuvši i poravnavši svoju malu crvenu haljinu, ušla
sam. Da, skockala sam se za taj susret. Nemojte mi prestrogo
suditi.
Mlada, crvenokosa devojka na recepciji nasmešila mi se.
„Mogu li da vam pomognem?“
„Da, došla sam da vidim Grejama Morgana.“
Izgledala je kao da će prasnuti u smeh. „Da li vas očekuje?“
„Ne.“
„Gospodin Morgan ne prima one s kojima nema zakazan
sastanak.“
„Imam nešto njegovo što mu je od velike važnosti, pa je
zaista neophodno da ga vidim.“
„Kako se zovete?“
„Soraja Venedeta.“
„Možete li da mi ponovite prezime? Vendeta? Kao osveta?“
„Ne, Ve-ne-deta. Imamo jedno E u sredini. V-E-N-E-D-E-T-
A.“ Da su mi samo platili po dolar svaki put kad su mi pogrešili
prezime... pa, bila bih bogatija od Grejama Džej Morgana.
„U redu, gospođice Venedeta. Možete, ako želite, da sednete
tamo. Kada gospodin Morgan dođe, pitaću gu da li želi da se
vidi s vama.“
„Hvala vam.“
Zategnuvši haljinu, sela sam na skupoceni kauč od
mikrovlakana dijagonalno preko puta recepcije. Nije trebalo da
me iznenadi što Gospodin Veliki još nije stigao na posao jer ga
jutros nisam videla u vozu. Zapitala sam se koliko ću morati da
čekam; uzela sam samo prepodne slobodno i morala sam da se
vratim kod Ajde posle ručka.
Odsutno sam listala finansijske časopise i umalo da ne
dignem pogled kad su se vrata otvorila. Srce je počelo da mi
lupa kad sam videla Grejama, ljutitog kao i uvek. I doteranog u
crnim pantalonama i besprekornoj beloj košulji kojoj je zavrnuo
rukave. Na ruci mu je bio onaj šljašteći sat. Držao je
tamnosmeđecrvenu kravatu u jednoj ruci i laptop u drugoj. Kad
je prošao pored mene, zapahnuo me je miris njegove opijajuće
kolonjske vode i ošamutio me. Gledao je pravo ispred sebe
potpuno nesvestan mene i svega drugog što ga okružuje.
Recepcionerka je zasijala dok je prolazio pored nje. „Dobro
jutro, gospodine Morgan.“
Grejam joj nije odgovorio. Samo je jedva čujno nešto
promumlao u znak odgovora, prošao dalje i nestao u hodniku.
Stvarno.
Pogledala sam je. „Zašto mu niste rekli da sam došla da se
vidim s njim?“
Nasmejala se. „Gospodinu Morganu potrebno je neko vreme
da se pripremi za radni dan. Nisam mogla da mu serviram
nenajavljenog posetioca istog sekunda kad je ušao na vrata.“
„Pa, koliko ću još morati da čekam?“
„Javiću se njegovoj sekretarici za jedno pola sata.“
„Šalite se?“
„Apsolutno ne.“
„To je stvarno besmisleno. Za ovo što treba da obavim
trebaće mi najviše dva minuta. Ne mogu da čekam celo jutro.
Zakasniću na posao.“
„Gospođice Vendeta.“
„Ve-ne-deta...“
„Venedeta. Izvinite. Ovde poštujemo određena pravila. A
prvo pravilo je da gospodina Morgana ne smemo uznemiravati
čim stigne na posao ukoliko nema zakazan sastanak.“
„I šta će da uradi ako to pravilo prekršite?“
„To ne bih želela da saznam.“
„E, pa, ja želim.“ Ustavši sa svog mesta, odmarširala sam
hodnikom dok je crvenokosa dovikivala za mnom.
 „Gospođice Venedeta, šta to radite!? Odmah se vratite
ovamo! Ozbiljno vam kažem.“
Stala sam kod tamnih vrata od trešnjevog drveta s imenom
Grejama Džej Morgana ugraviranim na pločici. Zastori na
prozorima oko vrata bili su skroz spušteni.
„Gde mu je sekretarica?“
Pokazala je na prazan sto preko puta njegove kancelarije.
„Obično tamo sedi, ali još se nije pojavila. To je razlog više da
ga ne uznemiravam jer je verovatno zbog toga dodatno ljut.“
Pogledala je koleginicu koja je radila za obližnjim stolom.
„Da li znaš zašto Rebeke još nema?“
„Rebeka je dala otkaz. Agencija joj traži zamenu.“
„Sjajno“, recepcionerka je otpuhnula ogorčeno. „I koliko je
bila kod nas, koliko je izdržala... dva dana?“
Žena se nasmejala. „Nije loše kad se uzme u obzir...“
Kakav je to čovek taj Grejam Morgan?
Šta on umišlja?
Adrenalin me je iznenada preplavio. Otišla samo do praznog
sekretaricinog stola i pritisla dugme interkoma označeno sa GM.
„Šta ti, jebote, umišljaš... Da si Čarobnjak iz Oza? Sigurna
sam da bih lakše stigla do kraljice Elizabete.“
Strah u očima recepcionerke bio je opipljiv, ali znala je da je
zakasnila, pa je zato odlučila da se drži po strani i da gleda.
Nije bilo odgovora ceo minut. Onda se javio dubok prodoran
glas. „Ko je to?“
„Soraja Venedeta, tako se zovem.“
„Venedeta.“ Ponovio je moje ime. Nije mi promaklo da ga je
za razliku od svih drugih izgovorio kako treba.
Kad ništa više nije rekao, ponovo sam pritisnula dugme.
„Strpljivo sam vas čekala. Ali izgleda da unutra šetate mačora ili
nešto tome slično. Ovde vas se svi plaše do izbezumljenosti i
niko ne sme da vam kaže da čekam da me primite. Imam nešto
što pretpostavljam da tražite.“
Opet se javio njegov glas. „O, stvarno?“
„Da, i neću vam to dati ukoliko ne otvorite ta vrata.“
„Da vas pitam nešto, gospođice Venedeta.“
„Izvolite...“
„Ta stvar za koju tvrdite da je tražim, da li je to lek za rak?“
„Ne, nije.“
„Da li je Šelbi Kobra?“
Šta?
„Hm... nije.“
„Onda grešite. Nema nikakve šanse da imate ono što ja
tražim i zbog čega bi vredelo otvoriti ova vrata i imati posla s
vama. Molim vas, sada se udaljite ili ću pozvati obezbeđenje.“
Jebeš ovo. Nisam više htela da se bakćem s tim seronjom.
Nisam ništa više htela da imam s njim ubuduće, i zato sam
odlučila da mu ostavim glupi telefon. A onda mi je sinula ideja.
Oproštajni poklon. Dohvatila sam svoj telefon i snimila tri
fotografije: svoj dekolte i ispružen srednji prst u sredini, svoje
noge i zadnjicu. Onda sam unela svoj broj u njegov telefon,
nazvavši se Nema na čemu, guzice jedna. I odlučila da mi se na
fotografijama ne vidi lice jer nisam želela da me prepozna u
vozu.
Poslala sam mu sve tri slike s oproštajnim tekstom.
I rođena majka trebalo bi da te se stidi.
Dala sam recepcionerki njegov telefon i rekla joj: „Postarajte
se da mu bude vraćen.“
Izašla sam elegantnim korakom, iako sam se osećala pomalo
poraženo i mnogo iznervirano.
Na putu do posla raspoloženje mi se dodatno pokvarilo.
Dobro je bilo jedino što je Ajda imala neočekivan sastanak u
gradu, pa nisam morala da se nosim s njom. Na kraju sam to
iskoristila i završila radni dan sat vremena ranije.
Nakon posla otišla sam da vidim Tiga i njegovu ženu Diliju
pre povratka u svoj stan. On i ja prijatelji smo od malena.
Odrasli smo vrata do vrata. Tig i Dil bili su ponosni vlasnici
radnjice Tigove tetovaže i pirsinzi na Osmoj aveniji.
Čula sam kako igle zuje. Imao je mušteriju. Tig je rukovao
iglama i mastilom a Dil je bila zadužena za pirsinge. Kad god
bih se našla u ovakvom neuravnoteženom raspoloženju,
postajala bih impulsivna. Već sam odlučila da ću ofarbati
krajeve pramenova u crveno kad se vratim kući. Ali izgleda da
mi to nije bilo dovoljno.
„Dil, hoću da mi izbušiš jezik.“
„Gubi se odavde!“ Odmahnula je rukom. Dobro je znala
moje promene raspoloženja.
„Ozbiljno ti kažem.“
„Rekla si da nikad nećeš imati pirsing. Neću da mi dolaziš
ovamo i da mi kukaš kad ti se raspoloženje popravi.“
„E, pa, predomislila sam se, promenila sam mišljenje. Hoću
pirsing.“
Tig nas je čuo i na sekund skrenuo pažnju s mušterije. „Znam
te dobro. Desilo se neko sranje čim si ti iznenada poželela
pirsing na jeziku.“
Duboko uzdahnuvši, rekla sam: „Da, desilo se baš sranje. Tu
si u pravu.“
Ispričala sam im sve počevši od onoga kako sam pronašla
Grejamov telefon do njegove današnje neljubaznosti.
Tigov glas pratilo je zujanje igle. „Pa, skini to s dnevnog
reda. Ne moraš više da imaš posla s tim drkadžijom. Dopustila si
da te to pogodi. Izbriši ga iz memorije.“
Znala sam da je Tig u pravu. Samo nisam mogla da shvatim
zašto je Grejamovo odbijanje tako delovalo na mene. Nisam
nameravala da to previše analiziram večeras, niti da to
povezujem s emocionalnim povredama do kojih je dovelo
odbojno ponašanje mog oca. Možda sam prosto očekivala da ću,
umesto potpunog razočaranja, danas biti prijatno iznenađena.
Nešto me je sprečavalo da se s njim oprostim. Nadala sam se da
ću otkriti više o Grejamu nego što ću sad morati da zaboravim.
Nije mi bilo jasno zašto mi je toliko stalo do toga, i dok to ne
odgonetnem, iskaljivaću se na sebi.
„I dalje želim pirsing na jeziku.“
Zakolutala je očima. „Soraja...“
„Hajde, Dil. Samo uradi to!“
Jezik me je peckao u vozu na putu kući. Čitajući uputstva za
negu ranice, nisam mogla da se ne nasmejem.
Nemojte se ljubiti, niti upuštati u druge oralne aktivnosti dok
rana u potpunosti ne zaceli.
Da... to neće biti problem, pošto nisam imala nikoga ko bi sa
mnom učestvovao u navedenim aktivnostima. Izgledalo mi je da
ću s lakoćom pratiti instrukcije dok nisam stigla do poslednje.
Nemojte piti alkoholna pića dok ranica u potpunosti ne
zaraste.
E, pa, sranje. Pucala sam sebi u nogu odlučivši se za pirsing
na jeziku ove večeri kad mi je stvarno bilo potrebno da utopim
svoju tugu u piću.
Stigavši u svoj stan, skinula sam se i započela postupak
farbanja krajeva kose u crveno, boju koja je označavala moja
najgora stanja. Baš kad sam pomislila da tačno znam kako će se
ova noć odvijati, desilo se ono što sam najmanje očekivala.
 Poglavlje 4

Grejam
Dan mi je preuzeo i oteo bezimeni par sisa i tetovaža pera.
I što je još gore, umeli su da govore.
I baš je morala da izabere te reči za propratnu poruku. Reči
koje su me porazile i kompletno mi sjebale ostatak dana. Možda
i celu nedelju.
I rođena majka trebalo bi da te se stidi.
Jebi se, Soraja Venedeta. Jebi se, iako si u pravu.
Ta nepoznata žena uvukla mi se pod kožu.
Rekla mi je svoje ime samo jednom, a urezalo mi se u
pamćenje. Obično mi imena uđu na jedno uvo i izađu na drugo.
Soraja Venedeta.
Pa, zvanično njeno puno ime bilo je Soraja Nema Na Čemu
Guzice Jedna Venedeta.
Odakle joj moj telefon?
Poruka je nastavila da me proganja. Čitao sam je i čitao.
I rođena majka trebalo bi da te se stidi.
I svaki sledeći put kad bih je pročitao, postajao bih sve
gnevniji jer sam duboko u sebi znao da nema istinitijih reči.
Majka bi me se stidela. Pre svega zbog toga kako sam se
svakodnevno ponašao prema ljudima. Svako se na svoj način
nosi s tragičnim događajima. Nakon smrti majke odlučio sam da
isključim ljude iz svog života, da svu svoju energiju usmerim na
školovanje i karijeru. Nisam hteo ništa više da osećam, nisam
hteo ni sa kim da se povezujem i zbližavam. Zastrašivanje je bio
najlakši metod, najlakši način da se to postigne. Ako bi se mogla
zamisliti umetnost u groznom, seratorskom ponašanju prema
ljudima, mene bi proglasili velikim majstorom. I što sam bio
uspešniji, lakše mi je to polazilo za rukom.
Bilo je zadivljujuće šta sve čovek na mom položaju može
sebi da dozvoli i šta sve može da mu prođe. Maltene niko nije
imao hrabrosti i volje da mi se suprotstavi, da mi skrene pažnju
na ponašanje, da dovede u pitanje moja načela i metode. Prosto
su ih prihvatali. Za sve te godine niko se nije usudio da mi se na
poslu obrati onako kako je Soraja Venedeta to danas uradila.
Niko.
Iako me je njeno smelo držanje impresioniralo, skoro da sam
zaboravio na nju dok mi Ava, recepcionerka, nije pokucala na
vrata i predala mi moj telefon.
A sad, nekoliko sati kasnije, i dalje sedim potpuno opsednut
dubokom spoznajom koja je došla sa Sorajinim rečima. I
potpuno opsednut parom sisa koje su se prelivale iz đavolski
crvene haljine.
I to joj je pristajalo.
Soraja Venedeta bila je mali vrag.
Ostavila me je nesposobnog da se usredsredim na posao.
Otkazao sam sve poslepodnevne sastanke i otišao sam iz
kancelarije.
Vrativši se kući, seo sam na kauč i pijuckao konjak duboko
zamišljen. Osetivši da nešto nije u redu sa mnom, moj terijer
Bleki samo je seo pored mojih nogu. Nije čak ni pokušao da
zatraži da se poigram s njim.
Moj stan na Aper Vest Sajdu gledao je na vrhove zgrada
Menhetna. Bilo je tamno napolju, i svetla grada osvetljavala su
večernje nebo. Što više sam pijuckao, to su mi svetla izgledala
sjajnije, i moje inhibicije su polako nestajale. Negde u tom
ogromnom gradu Soraja je bila zadovoljna svojim malim delom
nesvesna da me je njime porazila.
Zureći u sliku tetovaže pera na njenoj nozi, palo mi je na
pamet da nije pokazala lice jer je verovatno ružna ko đavo. Na
tu pomisao moj usamljeni smeh odjeknuo je kao kamen hladnim
i praznim životnim prostorom. Voleo bih da znam kako ona
izgleda. Voleo bih da sam otvorio vrata kancelarije tako da
mogu da joj ih zalupim pred nosom.
Prst mi je lebdeo iznad njenog imena, Nema Na Čemu Guzice
Jedna. Poželeo sam da je navedem da se oseća ovako usrano. I
nisam se uzdigao iznad tog niskog poriva. Odgovorio sam na
njenu poruku.
Moja majka je, u stvari, pokojna. Ali, da, u pravi su, stidela
bi me se.
Prošlo je možda pet minuta pre no što mi je telefon zazujao i
oglasio da je stigla poruka.
Soraja: Žao mi je.
Grejam: I treba da ti bude.
Trebalo je tu da stanem. Osećala bi se kao govno, i time bi se
na sve to stavila tačka. Ali bio sam naelektrisan. Da i ne
pominjem koliko sam bio napaljen. Gledao sam njene sise, noge
i dupe. Ceo dan mi to nije dalo mira.
Grejam: Šta imaš na sebi, Soraja?
Soraja: Je l’ se ti to šališ?
Grejam: Upropastila si mi dan. Duguješ mi barem toliko.
Soraja: Ne dugujem ti ja ništa, perverznjaku jedan.
Grejam: I to kaže žena koja mi šalje slike svog dekoltea.
Lepe sise, usput da pomenem. Tako su velike da sam u prvi
mah pomislio da su dupe.
Soraja: Ti si dupe.
 Grejam: Daj da ti vidim lice.
Soraja: Zašto?
Grejam: Interesuje me da li je u skladu s tvojom ličnošću.
Soraja: I šta bi to onda značilo?
Grejam: E, pa, to ne bi bilo baš pohvalno za tebe.
Soraja: Nikad mi nećeš videti lice.
Grejam: Verovatno je tako i bolje. Daj neki nagoveštaj, šta
imaš na sebi?
Soraja: Crveno je.
Grejam: Znači još uvek si u onoj haljini od jutros?
Soraja: Ne, ne gola sam. Boja za kosu kaplje po meni i jezik
mi bolno pulsira zahvaljujući tebi.
To je baš bilo čudno. Šta li je time htela da kaže?
Grejam: To je sigurno zanimljiv prizor.
Soraja: Ti si ozbiljno lud, druškane.
Grejam: Ja jesam lud, u stvari. Verovatno bi trebalo da me
neko pregleda jer fantaziram o bezglavoj osobi ceo dan.
Soraja: E, pa, gole slike nećeš dobiti.
Grejam: A da ja tebi pošaljem nekoliko komada?
Mora da sam je šokirao jer posle toga nije odgovorila.
Odlučivši da prestanem da se bakćem s njom, bacio sam telefon
na drugi kraj kauča i podigao Blekija na svoje gole grudi, gde je
ostao dok nisam zaspao.

***
Uspeo sam donekle da izbacim Soraju iz glave sutradan, ali dva
jutra kasnije opsesija se vratila punom snagom.
Bila je posebno velika gužva u jutarnjem vozu, i nisam našao
slobodno mesto za sedenje. Držeći se za metalnu šipku da ne
izgubim ravnotežu, pogledao sam oko sebe. Gotovo nikad ne
obraćam pažnju na ljude u vozu, a sad sam se podsetio i zašto.
 Sve sami ludaci.
U jednom trenutku pogled mi je lutao po podu i stigao do
ženske noge dijagonalno preko puta prolaza između sedišta.
Srce je počelo besno da mi bije kad sam video tetovažu pera istu
kao Sorajinu. Nokti na nogama bili su ofarbani u istoj nijansi
crvene.
Svega mi!
Bila je to ona.
Istim vozom idemo na posao! Tako je našla moj telefon.
Nisam mogao da dignem pogled. Nisam hteo da se
razočaram. Mnogo je bolje da pustim da fantazija traje i da se ne
suočavam sa stvarnošću.
Ali, bože, morao sam da vidim kako zaista izgleda.
Brojeći sporo do deset, pustio sam da mi pogled lagano
putuje celom dužinom njenih prekrštenih nogu. Crna, kožna
suknja, tašna s printom leopardovih šara, svetlopurpurna košulja
koja je otkrivala dekolte o kojem sam sanjario. A onda mi je
pogled pošao iznad njenih ramena.
Jebate.
Jebote.
Jebote.
Gledala je pravo ispred sebe. Svilenkasta, ravna crna kosa,
ofarbana krvavocrveno na krajevima, vezana u rep otkrivala je
delikatan vrat. Svetlocrvene usne u savršenom luku. Prćast nos.
Smeđe oči velike kao tacne. Ko bi rekao, đavolica ima lice
anđela. U stvari, Soraja Venedeta je bila senzacionalno lepa,
prava bomba. Kurac mi se trznuo od uzbuđenja.
Ako sam ranije i pokušavao da je zaboravim, sad je to bilo
nemoguće.
Kad se okrenula i primetila da je gledam, pogledi su nam se
sreli. Nisam bio siguran da zna ko sam, i otkucaji srca su mi se
ubrzali. Onda je jednostavno nepromenjenog izraza lica skrenula
pogled u stranu ka prozoru vagona.
Zar nije znala kako izgledam?
Uvrtao sam mozak cedeći podatke i zaključke. Bilo je samo
nekoliko mojih fotografija u telefonu, one u kojima sam
neformalno obučen u poseti baki. Možda nije pogledala slike.
Ne, Soraja Venedeta bi sigurno imala šta da mi kaže da me je
prepoznala.
Ne zna kako izgledam.
Uzdahnuvši s olakšanjem, nastavio sam da zurim u njene lepe
crte lica u čudu što je to ista ona osoba koja mi je život okrenula
naopačke pre neki dan. Ugledao sam prazno mesto. Seo sam,
izvadio telefon i našao njeno ime u imeniku.
Ovo će biti zabavno.
Grejam: Da li ti je kosa duga ili kratka?
Bilo je to nešto najbezazlenije što sam uspeo da smislim.
Zaključio sam da, ako počnem od onoga o čemu sam fantazirao
jutros dok sam se tuširao – da masiram uljem te velike
neverovatne sise i guram kurac između njih – možda mi opet
uskrati odgovor.
Soraja: Šta ti više voliš?
Grejam: Dugu. Volim žene s dugom kosom.
Nisam mogao da gledam u njenom pravcu, ali primetio sam
da mogu da joj vidim odraz u prozoru. Digla je glavu, i bacila je
pogled ka meni pre no što je ponovo spustila pogled na svoj
telefon.
Soraja: Ja imam skroz kratku kosu.
Lažljivica.
Nakon što je poslala poruku, lukavi osmejak zatitrao joj je na
usnama. Srediću je ja.
Grejam: Šteta. Juče sam ceo dan maštao da imaš kosu
 dovoljnu dugu da se obmota oko mog struka.
Uživao sam gledajući kako lukavi osmejak nestaje. Usne su
joj se razdvojile, i bio sam siguran da bih čuo kako je uzdahnula
da sam bio bliže. Promeškoljila se u sedištu pre no što mi je
odgovorila.
Soraja: Žao mi je. Ništa od toga. Striktno mi je zabranjeno
da se upuštam u oralne aktivnosti neko vreme.
Grejam: Od koga?
Soraja: Pravilno bi glasilo pitanje „ko ti je zabranio“.
Grejam: Oh, pravopisni maniri žene koja šalje
pornografske sadržaje nepoznatim muškarcima.
Soraja: Ja ne šaljem pornografske sadržaje nepoznatim
muškarcima. Ti si me iznervirao. Htela sam da ti pokažem
šta si propustio kad si odbio da siđeš sa svog trona da me
vidiš.
Grejam: Ako je to posledica, planiram da te što pre opet
iznerviram.
Gledala je kroz prozor neko vreme. Bližila se moja stanica.
Ova žena je umela da mi se uvuče pod kožu. Neću biti u stanju
da se usredsredim na sastanku zakazanom za osam sati. Znao
sam de će mi se njena zabrana oralnih aktivnosti motati po glavi.
Zato sam popustio.
Grejam: Ko ti je zabranio?
Soraja: Dilija.
Jebote. Da nije lezbejka? To mi dosad nije palo na pamet.
Koja to lezbejka šalje provokativne slike muškarcima.
Grejam: Voliš devojke?
Voz je usporio ulazeći u moju stanicu. Da nisam imao važan
sastanak, ostao bih samo da vidim gde će sići. I protivno onome
što bi bilo preporučljivo, dopustio sam da mi pogled odluta ka
njoj pre no što sam ustao i spremio se da izađem. Glava joj je
bila spuštena dok je pisala poruku, ali video se osmeh na njenom
licu. Divan, pravi, iskren osmeh. Ne jedan od onih plastičnih,
gipsanih, zalepljenih u ogledalu uvežbanih osmeha koju je
većina žena s kojima sam izlazio dovela do savršenstva. Ne,
Soraja Venedeta se zaista iskreno osmehivala. Bio je to malo
postavljen postrance i, jebote, mnogo lep osmeh.
Telefon mi se osvetlio javljajući da je stigla nova poruka.
Srećom, jer sam tako skrenuo pogled pre no što me je uhvatila
kako buljim u nju.
Soraja: LOL. Ne, nisam gej. Dilija mi je izbušila jezik za
pirsing pre dva dana. I zato su mi striktno zabranjene
oralne aktivnosti dok ranica ne zaraste.
Jebote.
Zažmurio sam u pokušaju da se smirim, ali to je samo
pogoršalo stvari. Zamislio sam to njeno slatko lice s nevaljalim
pirsingom na jeziku kako se spušta na moj kurac i oči su mi se
širom otvorile.
Potpuno smeten, jedva sam uspeo da izađem iz voza pre no
što su se vrata zatvorila. Kako bilo šta danas da uradim s tom
novom informacijom?
 Poglavlje 5

Soraja
Bio je divan dan, bez ijednog oblačka na nebu. Gledala sam kroz
prozor kancelarije pokušavajući da odredim šta mi se to dešava.
I ranije sam bila u društvu zgodnih muškaraca, s nekima sam
čak i izlazila. Zašto me onda blizina Grejama Džej Morgana
vraća u vreme kad sam imala trinaest godina i bila nervozna kad
bi sladak dečko seo preko puta mene u školskoj menzi?
Nerviralo me je kako moje telo reaguje na njega. Bilo je tu
spontane privlačnosti i bilo ju je gotovo nemoguće potisnuti.
Nisam mogla da se odupirem onome što me je snašlo isto kao
što se nisam mogla naterati da mi se svidi Džejson – poslednji
fini momak s kojim sam izlazila.
Pošto sam krenula na posao ranijim jutarnjim vozom,
potpuno sam bila nespremna za to da ću se naći oči u oči s
Grejamom. Kad su nam se pogledi sreli, ženice su mu se raširile
i u tom deliću sekunde pomislila sam da on fizički reaguje na
mene isto kao ja na njega. Ali onda je skrenuo pogled potpuno
ravnodušno. Njegovo preko volje registrovanje mog postojanja
bilo je virtualno odbijanje, a ipak ruke su mi zadrhtale kad je
stigla prva poruka od njega. Sva sreća, zapanjenost što ga vidim
nije mi promenila izraz lica. Nije imao pojma ko sam i planirala
sam da tako i ostane.
Ajda je prekinula moj tok misli. Bacila je debelu gomilicu
neotvorenih pisama na moj sto. Ko to još u današnje vreme piše
pisma i šalje ih poštom rubrici za savete u novinama. Alo! Imejl?
Jeste li tu? To sam ja, dvadeset prvi vek.
„Možeš li da odgovoriš na nekoliko pisama za internet
rubriku?“
„Naravno.“
„Možda bi ovoga puta mogla da se postaraš da saveti budu
pristojniji, odgovorniji, i adekvatniji.“
Osećala sam se prilično nepristojno i neadekvatno ovog jutra.
„Pokušaću.“
„Nemoj da pokušaš. Uradi to kako treba ovoga puta.“
Zalupila je vratima svoje kancelarije. Ispruženim srednjim
prstom iskazala sam joj svoj stav.
Otprilike sat vremena prebirala sam po gomili dok nisam
našla nekoliko pisama na koja se moglo odgovoriti u Ajdinom
stilu. Moji prvi pokušaji završili su smotani u loptice od papira
koje su promašile kantu za otpatke. Onda sam shvatila da se
mogu poslužiti trikom u iskopavanju seratorskih saveta. Prvo ću
napisati iskrenu verziju odgovora u mom stilu. A onda ću svaku
rečenicu promeniti tako da bude potpuno suprotna od izvorne. I
za divno čudo, taj dvostepeni proces, taj postupak koji se
sastojao iz dva koraka, stvarno je generisao atmosferu Ajdinih
saveta.

Draga Ajda,
Prošle godine uhvatila sam momka u prevari. Rekao
je da je to bila užasna greška koja se samo jednom
desila i zakleo se da se to neće ponoviti. Nakon mnogo
bolnog premišljanja odlučila sam da ostanem odana i
posvećena našoj vezi. Ali nikako mi ne uspeva da
pređem preko njegovog neverstva. Na poslu postoji
muškarac kojem se veoma sviđam. Mislim da bi mi
 možda moglo pomoći ako spavam s njim. Da li greška
grešku potire? Mogu li tako da spasem vezu?
Pola, Morningsajd Hajts

Korak 1.
Draga Pola,
Da! Greška grešku ne potire, ali je vraški dobar
izgovor! Samo napred! Naravno, veza zahteva
posvećenost, ali isto važi i za ludilo. Neverstvo nije
greška; to je izbor. Ne zavaravaj se. Jednom preljubnik,
uvek preljubnik. Vrati mu istom merom, zajaši tog
macana na poslu, a onda momku reci zbogom pre no što
te ponovo prevari.

Korak 2.
Draga Pola,
Ne! Greška grešku ne potire. Ako si istinski
posvećena očuvanju svoje veze, trebalo bi da po svaku
cenu izbegavaš takva iskušenja. Ljudi greše, ali isto
tako uče iz svojih grešaka i mogu da se promene.
Ljudski je grešiti, a božanski opraštati. Budi
božanstvena. Imaj poverenja u njega. Izbaci gorčinu iz
sebe ukoliko ga iskreno voliš.

Nakon što sam ušla u štos, odgovorila sam na tuce pisama pre
no što sam ih dala Ajdi na proveru. Kad mi je telefon zazujao
usred dana, bila sam uzbuđena, očekivala sam Grejamovu
poruku. I ma koliko to bilo blesavo, stvarno sam se radovala
njegovim besnim, pohotnim porukama. Razočaranje je usledilo
kad sam otkrila da je to SMS od Aspena. Zaboravila sam na
ranije dogovoreni sastanak s njim. U prvi mah sam htela da
otkažem viđanje. Ali umesto toga, slagala sam i napisala da se
radujem večerašnjem susretu. Bio je prijatelj prijatelja.
Upoznala sam ga na zabavi i izgledalo je da je zaista fin momak.
Osim toga, da sedim kod kuće i čekam poruku od muškarca koji
se nikad neće zainteresovati za devojku poput mene, bilo je
prosto tužno.
Nakon posla posebno sam se potrudila da se doteram u nadi
da će mi to popraviti raspoloženje. Navukla sam tesne farmerke
i obukla svetloljubičastu košulju koja je otkrivala obilje mog
dekoltea. Dodala sam uz to par seksi sandala s provokativnim
kaišićima i crnim nitnama i pogledala sam se u ogledalo.
Izgledala sam đavolski dobro. Jebi se, Grejame Morgane, kad se
nisi udostojio da me još jednom pogledaš.
Pošto stanujem u Bruklinu, obično bih se s onima s kojima
sam se dogovorila za izlazak sastajala tamo gde smo planirali da
idemo. Javni gradski prevoz nije baš bio pogodan za početak
druženja, što je meni savršeno odgovaralo jer nisam baš volela
da praktično neznancima dajem svoju adresu. Ali Aspen je
planirao da me odvede negde na Long Ajlend, tako da je morao
da dođe po mene.
„Moram usput nakratko da svratim na jedno mesto. Nadam se
da ti to neće smetati.“
„Neće, naravno. Nema problema.“
Za razliku od upoznavanja na zabavi, vožnju kolima pratila je
čudna konverzacija. Morala sam da ga zapitkujem da razgovor
ne bi zamro.
„I gde idemo? Spomenuo si neki klub.“
„To je klub u kojem nastupaju komičari. Ja izlazim na binu
tek posle devet?
„Imaš svoju tačku? Nastupaš?“
„Da.“ Slegnuo je ramenima. „Rekoh da ubijem dve muve
jednim udarcem.“
Nešto mi je u njegovom odgovoru zasmetalo. Sugerisalo je
da naš izlazak shvata kao zadatak. Ali trudila sam se da na to
gledam s vedrije strane, da vidim samo ono što je u svemu tome
bilo dobro. Odavno nisam bila u komičarskom klubu, a i moj
pratilac možda želi da me impresionira. Kad mi je telefon
zazujao u tašnici, krišom sam pogledala da vidim od koga je
stigla poruka. Nerado to priznajem, ali jedan deo mene želeo je
da to bude Grejamova poruka.
Aspen je skrenuo na parking i zaustavio auto. „Vraćam se za
minut.“
Ostavke me u kolima? „Gde smo to?“ Pogledala sam oko
sebe po mraku. Levo je bila mala prodavnica a desno Vajtov
pogrebni zavod.
„Moram da svratim do Vajta. Ujna mi je umrla.“
„Umrla ti je ujna?“
„Da. Trajaće to samo deset minuta.“ Krenuo je da izlazi.
„Možda bi da pođeš sa mnom?“
„Hmm... čekaću te ovde.“
Sedela sam kao budala u kolima na parkingu. Praktično vodio
me je prvo na ujninu sahranu, a posle na posao. Kad mi je
telefon ponovo zazujao, zaključila sam da imam prava na malo
razonode.
Grejam: Kako ti je jezik?
Soraja: Bolje. Otok je spao.
Grejam: Ceo dan sam brinuo.
Soraja: Nije valjda?
Nasmešila sam se. Konverzacija sa zgodnim perverznjakom
možda će biti najbolji deo mog izlaska s Aspenom.
Grejam: Šta sad radiš, Soraja?
Mogla sam da čujem kako mi seksi promuklim glasom
šapuće u uvo dok sam čitala poruku. Dlačice na rukama su mi se
uspravile. Moje telo žudelo je za tim muškarcem ne obazirući se
na ono što je moj um govorio.
Soraja: U stvari, izašla sam na romantični sastanak.
Telefon mi je dugo ćutao. Već sam pomislila da je to sve za
večeras. A onda je ponovo zavibrirao.
Grejam: Mogu li da zaključim da vam ne ide najbolje pošto
se dopisuješ sa mnom?
Soraja: Moglo bi se tako reći.
Grejam: Kako se zove?
Soraja: Zašto te to zanima?
Grejam: Da bih mogao momku kojeg sam iznenada
zamrzeo da dam ime.
Opet sam se smešila prokletom telefonu.
Soraja: Aspen.
Grejam. Sigurno je neki idiot.
Soraja: A to znaš na osnovu njegovog imena?
Grejam: Ne, nego zato što šalješ poruke drugom muškarcu
dok si s njim.
Soraja: Misliš da ne bih slala poruke da sam s tobom?
Grejam: Da si sa mnom, bilo bi te baš briga gde ti je telefon.
Soraja: Jel’ tako?
Grejam: Jeste, i te kako.
Začudo, bila sam spremna da se složim s tom ocenom.
Uzdahnula sam i odlučila da podelim s njim muke mog jadnog
izlaska u provod.
Soraja: Poveo me je na sahranu.
Grejam: Na romantični sastanak?
Soraja: Aha.
Grejam: Nadam se da ovo pišeš na putu do najbliže stanice
metroa.
 Soraja: Sahrana je na Long Ajlendu. Na neki način
osuđena sam da ostanem s tim momkom do kraja izlaska.
Grejama: Ima i nastavka posle sahrane?
Soraja: Da, posle me vodi na posao.
Grejam: Molim?
Soraja: LOL.
Grejam: Gde si? Doći ću po tebe.
Da li je to bio... fin, galantan gest Gospodina Velikog.
Soraja: Hvala, ali nije potrebno. Snaći ću se i sama.
Posle toga nije više bilo poruka od njega. I što je još gore,
Aspen se vratio. I stvari su potom krenule progresivno nizbrdo.
Nakon što smo stigli do kluba, moj pratilac iskapio je dva votka-
tonika. Kad sam mu pomenula da treba da nas vozi kući, rekao
mi je da zna svoju meru. Ali očigledno nije znao mene. Tri
minuta pošto je izašao na binu i ispričao prvi loš vic, otišla sam
do toaleta, i potom se iskrala na zadnja vrata. Jedanaest dolara
za vožnju taksijem kasnije čekala sam prvi od tri voza koji će
me vratiti kući. Možda bi trebalo da prestanem s romantičnim
sastancima na neko vreme.
 Poglavlje 6

Grejam
Bio sam u jadnom raspoloženju celo jutro. Kad bolje razmislim,
ljutnja je počela da me hvata još sinoć. Baš kad mi je vraški
zgodna i anđeoski lepa žena rekla da bi radije ostala na sastanku
sa seronjom koji ju je odveo na sahranu nego da dopusti da ja
dođem po nju.
Da nisam ponovo rano jutros imao sastanak, ušao bih u onaj
voz i rekao joj tačno ko sam ja. A buljeći u sliku njenih bujnih
sisa na svom telefonu, shvatio sam šta sam ja... manje-više
nastrani momak koji proganja zgodnu devojku. I to me je još
više razljutilo. Ma, nek se jebu i ona i onaj idiot s kojim je sinoć
izašla u provod.
„Rebeka!“ Pritisnuo sam dugme interkoma i čekao da se
moja sekretarica javi.
Ništa.
„Rebeka!“ Drugi put sam tako urliknuo da mi interkom nije
bio potreban. Čuli su me svi na poslu.
I dalje ništa.
Bacivši izveštaj na sto, izmarširao sam iz svoje kancelarije.
Crvenokosa devojka sedela je za stolom moje sekretarice.
„Ko si sad, pa, ti?“
„Ja sam Lin, vaša sekretarica poslednja dva dana.“ Nabrala je
obrve kao da bi trebalo da znam šta priča.
„Šta se desilo s Rebekom?“
 „Ne znam, gospodine Morgane. Želite li da to saznam?“
„Ne, voleo bih da mi doneseš nešto za jelo. Ćuretinu na tostu
s jednom kriškom Alpajn lejs švajcarskog sira. Ne sa dve.
Jednom. Kafu. Bez šećera, bez mleka.“
„U redu.“
„Recepcionerka je zadužena da vodi kasu za sitne troškove.
Obrati se njoj.“
Nasmešila se, ali nije se ni mrdnula.
„Pa, šta čekaš? Kreni.“
„Oh, hoćete da vam to odmah donesem.“
Progunđao sam i vratio se u svoju kancelariju.
Bilo je rano pre podne kad mi je telefon zavibrirao i osvetlio
novu fotografiju Sorajinih nogu. Dosad nije prva započinjala
dopisivanje.
Jebote.
Ova žena me ubija. Moram da je nateram da se vidimo.
Grejam: Pokaži mi još.
Soraja: To je sve što ćeš dobiti. Nema više.
Grejam: Samo me provociraš. Raširi ih za mene.
Soraja: Nema šanse.
Grejam: Iznenada si postala čedna?
Soraja: Imam granice, a kad bih ti pokazala to što tražiš,
dobrano bih ih prekoračila.
Grejam: A mene bi neograničeno uzbudila. U stvari, od
same pomisli na to već mi se dobrano diže.
Soraja: Perverznjaku. Zar nisi na poslu?
Grejam: Dobro znaš da jesam. I što mi onda šalješ takve
slike. Hoćeš da me razgoropadiš?
Soraja: To nije tako teško.
Grejam: Nećeš da mi pokažeš picu. Daj onda barem da ti
čujem glas.
 Soraja: Čuo si ti već moj glas.
Grejam: Jesam, ali tad si bila ratoborna. Hteo bih da te
čujem sad kad si vlažna i uzbuđena.
Soraja: A otkud ti znaš da sam vlažna i uzbuđena?
Grejam: Osećam to.
Soraja: Stvarno...
Grejam: Da.
Telefon je počeo da mi vibrira. Soraja.
Glas mi je dubok i zavodljiv. „Zdravo, dušo.“
„Nemoj da me tako zoveš.“
Samo od zvuka njenog glasa telo je počelo da mi bruji od
uzbuđenja.
Glas mi je bio napet. „Želim da te vidim. Moram da vidim
kako izgledaš.“
„Mislim da to nije dobra ideja.“
„Zašto?“
„Mislim da nismo jedno za drugo. Nisam tvoj tip žene.“
Podigavši obrvu, upitao sam: „A kakav je to moj tip žene?“
„Na znam... bogata, snobovska kučka? Neka koja dopunjava
gospodina nadmenog kakav si ti.“
Dubok smeh zakotrljao mi se grlom. „Gospodin Nadmeni,
ha?“
„Da, ti si arogantan, umišljena veličina, i misliš da možeš da
gaziš po ljudima.“
„Pa, sada bih voleo da moja veličina bude samo s tobom.“
„Kako si postao takav drkadžija?“
„Naučio sam to s godinama.“
„Postao si pravi majstor, to je jasno. Ali nije jasno zašto.“
„Zato...“ Oklevao sam. „Zato što ne želim da me snađu sranja
koja se neizbežno dese kad spustim gard.“
„A šta te je to navelo da spustiš gard?“
 „Otkud ta teška pitanja, Soraja? Ne otvaram se ženi koju
nisam ni pojebao.“
„Ako ti dopustim da me kresneš, otkrićeš mi sve svoje tajne?
Kurac mi se ukrutio samo od pomisli da budem s njom.
„Reći ću ti šta god želiš da čuješ ako pregovaramo o seksu.“
„Tačno tako, to sam i htela da shvatiš. U tome je poenta.“
Iako smo se raspravljali, osetio sam humor u njenom glasu.
Nekako sam znao da se smeši zajedno sa mnom i da uživa u
našem malom nadmudrivanju.
Nakašljavši se, rekao sam: „U redu... da pričamo malo o tebi.
Kako si postala tako oštra na jeziku?“
„Uvek sam bila ovakva.“
Nasmejao sam se. Poverovao sam joj. Bili su joj urođeni
vatrenost i žustrina, nije to bila gluma. Takva je zaista bila.
„A čime se baviš? Kako zarađuješ za život, Soraja?“
„A šta ti misliš?“
„To je teško pitanje.“ Počešao sam se po bradi i digao noge
na sto. „Na osnovu ono malo podataka o tebi... zadivljujućih
nogu i sisa... rekao bih da si možda egzotična erotska plesačica u
nekom mračnom, zadimljenom klubu.“
„Pa, da mi je radno mesto mračno i zadimljeno, to si pogodio.
Kancelarija mi je turobna, i u njoj se dere guzica.“
„Nadam se da šef ne dere i tvoje dupe.“
Hriste bože! Prestani pre no što pomisli da si manijak.
„Šef je šefica... i ona se dere. Radim za rubriku saveta.
Bezvezan posao, ali plaća račune.“
„To meni zvuči zanimljivo. O kojoj rubrici je reč?“
„Ne znam da li ti da ti kažem. Mogao bi da me proganjaš na
poslu.“
„Zar to ne bi bilo pomalo ironično? Zar se ne sećaš kako mi
je dato do znanja da postojiš?“
 „Pitajte Ajdu, tako se zove rubrika.“
„Kao da mi je poznato to ime.“
„Godinama već izlazi u raznim novinama.“
Tako je. Moja mama je to čitala.
„Moja majka je čitala njene savete. Šta radiš tamo?“
„Odgovaram na pojedina pisma čitalaca koja stižu preko veb-
sajta i obavljam razne druge sitne poslove. Jednom rečju,
pomažem Ajdi, ja sam joj asistentkinja.“
Nasmejao sam se. „Dakle, ti deliš savete ljudima?“
„Zar je tako teško u to poverovati?“
„Treba mi savet.“
„U redu, slobodno kaži šta te muči...“
„Kako da te nagovorim da se vidiš sa mnom?“
„Veruj mi, ponekad je bolje da ponešto ostane skriveno.
Mislim da ništa dobro ne bi proizašlo iz naše veze.“
„Zašto?“
„Ti bi me koristio samo za seks.“
Morao sam da se iskreno zapitam da li je u pravu. Seksualna
privlačnost je bila nesumnjiva. Ali osećao sam da je povezanost
s njom mnogo dublja. Samo nisam mogao da odredim odakle ta
bliskost dolazi i šta zapravo znači. Soraja je razbuktala žar koji
nisam mogao da ugasim. Da je smestim golu ispod sebe, to je
definitivno bio moj cilj, ali to nije bilo sve. Moraću dobro da
razmislim o tome.
„Ne bih da zvučim prepotentno, ali picu mogu da dobijem
kad god hoću gotovo od svake žene. Nije ovde stvar u tome.“
„Pa, o čemu se onda radi?“
„Ne znam tačno“, rekao sam iskreno. „Ali želim to da
otkrijem.“
Ćutala je nekoliko sekundi, a onda se povukla. „Mislim da
treba da idem.“
 „Zbog nečega što sam rekao?“
„Ne, prosto moram da idem.“
„U redu, onda, kad ćemo se ponovo čuti?“
„Ne znam.“
Potom je samo prekinula vezu.
Soraja Venedeta me je, jebote, ostavila da visim. Preplavila
me je nezaustavljiva potreba da je nađem.
Smiri se, Grejame.
Stomak mi je krčao. Nesposobna Lin nije mi donela sendvič i
kafu.
Otišao sam do recepcije i pitao: „Gde mi je sekretarica?
Odavno je trebalo da se vrati s mojim ručkom.“
„Mislim da je obavestila agenciju da se ne vraća. Dala je
otkaz.“
Sjajno! Jebote!
Glava me je bolela od nedostatka kofeina. Vratio sam se u
svoju kancelariju, zgrabio jaknu i uputio se u ekspres-restoran u
našoj ulici.
Kada sam otvorio laptop na stolu, javila mi se briljantna
ideja. Našao sam veb-sajt Pitajte Ajdu i odlučio da napišem
pismo nadajući se da će stići do Soraje. Počeo sam da kuckam
po tastaturi.

Draga Ajda,
Neprestano mislim na jednu devojku. Nikako ne
mogu da je izbacim iz glave. Šalje mi slike svojih sisa,
nogu, dupeta, a odbija da se vidimo. Verujem da je
jedini razlog odbijanja da se uživo sretnemo taj što za
sebe misli da je ružna i plaši se da mi otkrije svoj lik.
Kako da je navedem da pristane da se vidimo i da je
ubedim da nisu svi muškarci plitki i površni kao što
 ona, po svemu sudeći, misli?
– Gospodin Nadmeni, Menhetn

Smešeći se, zatvorio sam laptop i dovršio svoj pastrami

sendvič s raženim hlebom. Zbog te žene počeo sam i loše da se
hranim. Obavio sam nekoliko poslovnih telefonskih razgovora, i
pozvao dom za negu starih lica da vidim kako je Mimi pre no
što sam opet otvorio laptop. Odgovor od Ajde nalazio se među
pristiglim porukama.

Dragi Gospodine Nadmeni,

Sasvim je moguće da si došao do pogrešnog
zaključka. Nema dokaza da je ta žena ružna. Možda
jednostavno nije zainteresovana za tebe. Možda bi
trebalo da se pogledaš u ogledalo i da se zamisliš nad
činjenicom da su ružne osobine ličnosti daleko
odbojnije od ružnih crta lica.

Zabacivši glavu od smeha, odao sam priznanje dovitljivosti te

žene. Taj njen jezik... Jedva sam čekao da ga osetim na kurcu.
Pored toga što je bila duhovita, iskrena, lepa i seksi, za razliku
od svih drugih s kojima sam dosad bio, kod nje se naslućivala
ranjivost i opreznost. Želeo sam da saznam zašto me se plaši.
Nisam inače sklon takvoj radoznalosti. I mada bi se moglo reći
da je to bilo pomalo uznemirujuće, moja potreba da upoznam
Soraju nadjačavala je sve ostalo.

***
Bila je prava umetnost sedeti preko puta nje u vozu i ne gutati je
pogledom. Kao trbuhozborac koji glas daje lutki ne pomerajući
usne, morao sam da je gledam tako da ona toga ne bude svesna.
 Posebno je veliki izazov ovog jutra predstavljala potreba da
to bude suptilno, i to ne samo zato što je izgledala đavolski
zavodljivo već i zato što nije bila sama. Pored nje je sedeo
istetovirani muškarac koji je izgledao kao da je mnogo više njen
tip od mene. Razgovarali su i smejali su se, i došlo mi je manje-
više da slomim taj njegov tanki vrat.
Krv mi je stvarno proključala kad se nagnuo ka njoj i
poljubio je. Nisam video da li ju je poljubio u obraz ili u usne jer
sam tek tu i tamo mogao da bacim pogled ka njima. On je potom
ustao i izašao ostavljajući je samu u vozu.
Ljubomora, koja je dotad tinjala pod površinom, sad je
buknula i zaslepila me. Toliko da nisam razmišljao kad sam
naglo napisao tekst poruke.
Jebote, ko ti je taj?
Učinilo mi se kao da se ukočila pre no što je polako
pogledala ka meni. I inače bledog tena, sad je bila bela ko kreč.
Digla je glavu i odmah su nam se sreli pogledi. Znala je da sam
to ja.
Da li je sve vreme znala da istim vozom idemo na posao?
Još malo sam razmišljao o tome. Bez oklevanja oči su joj
potražile moje kao da tačno zna gde se nalazi onaj koji joj je
poslao poruku.
Pretvarala se dosad da ne zna ko sam.
Verovatno je potražila moje fotografije na internetu. Nisam
imao drugo objašnjenje za to što je znala ko sam, ali to i nije
više bilo važno. Sad je jedino bilo važno to da sam se našao oči
u oči sa ženom koja mi je zaokupljala misli, telo i dušu od
trenutka kad je otvorila svoja lajava usta kod mene na poslu.
Moja stanica je bila sledeća, ali nisam nameravao da izađem
iz voza. Nisam mogao da prekinem to napeto nadmetanje u
zurenju. Sinulo mi je da je postala svesna činjenice da ja znam
kako ona izgleda.
Iznenada je ustala. Verovatno je sledeća stanica bila njena.
Pošao sam do vrata i stao tačno iza nje. Zurila je u moj odraz u
staklu. Usne su mi se izvile u lukav osmejak mačke koja je
napokon uhvatila miša. Na tren mi se učinilo da sam video po
njenom izrazu lica da je sve to zabavlja.
Kad su se vrata otvorila, pratio sam je ćutke hodajući pored
nje. Oboje smo išli veoma sporo, nesigurni u to kuda da idemo i
šta da radimo. Kad se gužva raščistila, kad su se ljudi raspršili ka
pokretnim stepenicama koje su vodile ka drugim nivoima, ostali
smo maltene sami na peronu metroa. Iznenada sam je uhvatio
oko struka nateravši je da se okrene i pogleda me.
Sorajine grudi su se zadihano dizale, i osetio sam kako joj
telo drhti. Srce mi je ludo tuklo. Saznanje da tako delujem na nju
bilo je iznenađujuće – i uzbudljivo. I te kako uzbudljivo.
Miris njenog pudera praktično me je opio. To, u kombinaciji
s toplinom njenog tela tako blizu mog proizvelo je podivljalu,
razgoropađenu erekciju. Bio sam poput pubertetlije koji će
svršiti u pantalone odela od tri hiljade dolara.
Lagano sam joj se bliže primakao. Počela je da uzmiče ka
velikom betonskom stubu. Naslonio sam je na njega i omotao
ruke oko njenih obraza, posadivši usne preko njenih usta.
Otvorila ih je za mene kad se moj nestrpljivi jezik uputio u
potragu za njenim. Sav život oko mene nestao je. Zvuk predaje
koji je ispustila u moja usta naterao me je da produbim poljubac.
Od dodira njenih toplih, bujnih sisa osećao sam se kao da mi je
neko stavio električno ćebe na grudi. Hladni metal prstenčića
njenog pirsinga na vrelini mog jezika izazivao je nešto nalik
talasima malih grčeva koji su putovali telom. Da nismo bili na
javnom mestu, mislim da ne bih bio u stanju da se zaustavim
samo na poljupcima. Ništa drugo nisam želeo do da je uzmem tu
na tom peronu.
Odgurnula me je od sebe i nakašljala se. „Kako si znao da
sam to ja?“
Milovao sam joj donju usnu palcem. „Neću da ti odgovorim
na to pitanje dok mi ne kažeš ko je momak koji te je poljubio.“
„To nije bio poljubac. Samo me je cmoknuo u obraz Tig, moj
dobar prijatelj. Našli smo se na doručku rano jutros.“
„Prijatelj, ha?“
„Oženjen je. A njegova žena mi je dobra prijateljica.“
„Znači, ništa se tu nije dešavalo.“
„Pa i da jeste, ne bih morala tebi da se pravdam.“ Obrisala je
usne, koje su verovatno još uvek bile malo osetljive od mog
napada. „Kako si znao da sam to ja.“
„Pero na nozi, pametnice. Ris stopala video se na slici tvojih
nogu. Prepoznao sam te po tetovaži. Danima te gledam. A
izgleda da si i ti gledala mene.“
Nije porekla da je sve vreme znala ko sam.
Primakao sam usne njenim. „Da li ti se dopada ono što si
gledala? Da li si mi zato slala poruke? Kad sam shvatio da si to
ti, nisam mogao da verujem koliko si lepa.“
„Znači, sva ta priča o tome kako misliš da sam ružna bila
je...“
„Proseravanje. Tako me neverovatno privlačiš, Soraja. A
tvoje telo mi upravo sad govori da je privlačnost uzajamna.“
„To uopšte nije važno. Ti si opasan čovek.“
„Nemaš pojma koliko sam opasan kad poželim nešto da
imam. Ništa me ne može sprečiti da to i dobijem. A ne postoji
ništa što više želim od toga da imam tebe. Ali ako mi kažeš
iskreno da te ne interesujem, da nisi zainteresovana za mene,
otići ću i nikad me ponovo nećeš videti. Ako je to što sad drhtiš
neki pokazatelj, onda ti osećaš isto ono što i ja.“
 „Ne želim da osećam ovo za momka kakav si ti.“
Te njene reći su mi zaista ubile zanos. Kakvo to mišljenje ona
ima o meni. Možda sam se povremeno ponašao prema ljudima
kao da su niža bića, ali nisam kriminalac, zaboga.
„Da ti kažem nešto, Soraja. Možda nisam najbolji momak na
svetu, možda čak nisam ni onaj koji bi tebi najviše odgovarao. U
stvari, znam da je to tačno. Ali ne možeš da porekneš ono što
nam se dešava. A za to postoji samo jedno rešenje.“
„A to je?“
„Da se duboko zabijem u tebe.“
„To se neće desiti.“
„Svake noći sanjam kako se taj prsten na tvom jeziku vrti oko
mog kurca. Ni na šta drugo, osim na tebe, ne mogu da mislim. U
stvari, samo na tebe sam mogao da mislim i pre no što sam
video koliko si lepa. A nakon toga uzalud bi bilo da se opirem.“
Pomilovao sam je po obrazu. „Hajde, posveti mi malo
vremena.“
„Ako bih ti rekla da neću da spavam s tobom, da li bi i dalje
želeo da se viđaš sa mnom?“
Zažmurio sam na tren, otvorio oči i rekao: „Poštovao bih tvoj
stav.“
„Previše puta sam bila povređena. Zaklela sam se da se više
nikom neću tako dati dok ne budem potpuno sigurna u to kakve
su mu namere. Dakle, ako želiš da budeš sa mnom, nema seksa.
Želiš da pričaš sa mnom? Nema problema. Želiš da me upoznaš?
Što da ne. Ali tu stajemo. Da li to zaista želiš?“
„Od tebe želim sve, ali uzeću ono što nudiš... zasad.“
„I kad ćemo s tim početi?“
„Večeras. Doći ću po tebe i izaći ćemo u provod u koji nije
uključena sahrana.“
„Tako si romantičan.“
 „Prihvatiću taj ’nema seksa’ dogovor, ali pazi šta ti kažem,
upamti moje reči, kad dođe pravi čas, neću ja biti taj koji će
moliti da ga prekršimo.“

***
Ostatak dana nestrpljivo sam čekao susret s njom. Da vreme
brže prođe, odlučio sam da ponovo pišem Ajdi.

Draga Ajda,
Viđam se s devojkom koja mi je jasno stavila do
znanja da ne želi seks sa mnom. Stvar je u tome što ne
zna čega se odriče. Sigurno postoji neki način da je
navedem da se predomisli.
– Gospodin Nadmeni, Menhetn

Otprilike sat vremena kasnije stigao je odgovor.

Dragi Gospodine Nadmeni,

Imam osećaj da ti možda misliš da svaka žena jedva
čeka da raširi noge za tebe. Pretpostavljam da ta
devojka s razlogom misli da bi seks s tobom bio štetan
po nju. Možda bi bilo dobro da je bolje upoznaš, da joj
pružiš priliku da stekne poverenje u tebe. Da dokažeš
da investiraš u vaš odnos. U međuvremenu, mogao bi da
investiraš i nešto sredstava u dobar tuš s hladnom
vodom. Izgleda da će ti trebati.
 Poglavlje 7

Soraja
Soraja: Gde ćemo da idemo?
Otišla sam s posla sat vremena ranije da se spremim. Više od
polovine moje odeće bilo je na rastućoj gomili na krevetu.
Obično, bez obzira na to kakvu bi odevnu kombinaciju
zahtevalo ili diktiralo moje raspoloženje, nisam bila izbirljiva.
Za mene je stil izraz moje ličnosti, a ne poštovanje trendova
modnih pista ili Kardašijanovih. Zato me je izluđivalo što sam
se po deseti put presvukla.
Grejam: U restoran, nažalost, ukoliko se nisi predomislila.
Više sam nego voljan da ti izađem u susret ako bi radije da
se pogostim tobom kod mene.
Da je u pitanju bio neko drugi, iznervirali bi me svi ti mali
lascivni komentari. Ali iz neznanog razloga Grejamovi su mi
izmamili smešak. Njegov poziv da se kresnemo uvek mi je
pružao dobru priliku da se malo poigram s njim.
Soraja: U stvari, možda sam se već i predomislila.
Grejam: Napiši mi svoju adresu. Još uvek sam na poslu, ali
mogu da stignem do tebe za deset minuta gde god da si.
Nasmejala sam se njegovoj očajničkoj želji. I ma koliko da
sam mislila da je pun sebe, bilo je nečeg veoma dirljivog u
njegovom iskrenom izražavanju žudnje za mnom. Obično bi za
momka poput njega neskriveno pokazivanje očajničke želje bilo
znak slabosti. Maltene mi je bilo žao što se igram s njim.
Maltene.
Soraja: Kad sam rekla da se predomišljam to se odnosilo na
naš odlazak na večeru. Nisam sigurna da je to dobra ideja.
Grejam: Ako se ne pojaviš, slobodno možeš da očekuješ da
ću ti pokucati na vrata.
Soraja: Ne znaš gde stanujem.
Grejam: Imam razgranatu mrežu suradnika i pristup
mnogim informacijama. Naći ću te, veruj mi.
Soraja: Dobro, doći ću. Ali poslao si mi samo adresu. Reci
mi gde idemo da znam šta da obučem.
Grejam: Dođi onako kako si sad obučena, u onome što sad
imaš na sebi.
Pogledala sam se.
Soraja: Ružičasti čipkasti brushalter i tange? Gde me vodiš,
u striptiz klub?
Prošlo je dobrih pet minuta pre no što mi je odgovorio.
Grejam: Poštedi me ubuduće takvih informacija.
Soraja: Ne voliš ružičasto?
Grejam: Oh, volim, nego šta. Roze senka otiska moje ruke
na tvom dupetu biće baš ljupka ako ne prestaneš da me
provociraš.
Nikad nisam bila posebno zagrejanja za devetanje. U toj vrsti
aktivnosti neću je bila ključna reč za mene. A ipak, na pomisao
da će me ispljeskati po dupetu, telo je počelo da mi bruji.
Uzbudila sam se od SMS poruke. Hriste bože! Ovaj muškarac je
opasan. Morala sam da se malo ohladim. Bacila sam telefon na
krevet, i ponovo zaronila u orman.
Krajičkom oka ugledala sam malu crnu haljinu. Kupila sam
je za sahranu. Nasmejala sam se pomislivši da je trebalo da je
obučem pre neki dan za izlazak s Aspenom. Kad sam je skinula
s vešalice, telefon mi se osvetlio pristiglom porukom.
 Grejam: Nisi mi odgovorila. Prestala si sa dopisivanjem.
Pretpostaviću da to znači da si zauzeta maštanjem o tome
kako šamaram i pljeskam to tvoje lepo dupe.
Imao je neobičnu sposobnost da jednostavno pitanje pretvori
u nešto nevaljalo.
Soraja: Zauzeta sam pokušajima da smislim šta da obučem.
Što me vraća na pitanje gde idemo.
Grejam: Rezervisao sam sto u „Zenkičiju“.
Soraja: U Bruklinu?
Grejam: Da, u Bruklinu. Drugog „Zenkičija“ nema. Rekla
si da stanuješ tamo, a pošto mi ne dozvoljavaš da dođem po
tebe, izabrao sam mesto koje ti je blizu.
Soraja: Sjajno. Baš sam htela da vidim kako je tamo.
Uzgred, verovatno je prava muka da s posla dođeš čak do
Bruklina.
Grejam: Ti si moja veća muka. Vidimo se u sedam.
Stanica metroa bila je ulicu dalje od restorana. Skrenula sam
na uglu i videla parkiranu crnu limuzinu. Nemam pojma zašto,
ali sakrila sam se u senku ulaza da gledam kako osoba izlazi iz
kola. Instinkti su mi govorili da će to biti Grejam.
I nisam pogrešila. Uniformisani vozač izašao je i otvorio mu
vrata, i Grejam je zakoračio na trotoar. Bože, taj muškarac
zračio je moć. Imao je na sebi drugačije skupo odelo od onog
koje je nosio jutros. Po načinu na koji mu je odelo stajalo, nije
bilo nikakve sumnje da je skrojeno po meri. Mada, nije mu
skupo odelo davalo auru dominantnosti i nadmoći; već način na
koji ga je nosio. Visok, zgodan, stajao je samouvereno ispred
restorana. Grudi su mu bile isturene, ramena podignuta, noge
razmaknute i čvrsto postavljene. Gledao je pravo ispred sebe,
nije se igrao telefonom, niti je zurio u svoje cipele da izbegne
poglede ljudi koji su prolazili pored njega. Jedna ruka mu je bila
u džepu pantalona s palcem napolju. Volela sam to da vidim.
Sačekala sam nekoliko minuta, i pošto je pogledao u drugom
pravcu, izašla sam iz senke ulaza. Kad se okrenuo i video me,
postala sam svesna svog hoda. Zbog načina na koji je pogledom
pratio svaki moj korak, jednim delom svog bića poželela sam da
pobegnem, ali drugom delu se sviđao intenzitet njegovog
pogleda. I to mnogo. Umirila sam nerve, zanjihala kukovima, i
odlučila da neću biti mački miš. Biću pitbul.
„Grejame“, klimnula sam glavom, zaustavivši se ispred
njega.
„Soraja.“ Oponašao je moj poslovni ton i klimanje glavom.
Gledali smo se na trotoaru na bezbednoj udaljenosti jedan
dug minut, najduži u istoriji minuta. Onda je zarežao: „Zajebi
ovo.“ Zakoračivši ka meni, uhvatio je punu šaku moje kose,
povukao mi glavu, a onda su mu usta proždrala moja.
Na delić sekunde pokušala sam da se oduprem. Ali bila sam
kockica leda koja se opirala vrelini sunca. Bilo je nemoguće
odupreti se. Umesto toga, istopila sam se u zaslepljujućoj
svetlosti. Da me drugom rukom nije čvrsto obgrlio oko struka,
vrlo verovatno bih završila na betonu. Moj um želeo je da se
suprotstavi, ali moje telo nije moglo da odoli predavanju.
Izdajničko telo.
Progovorio je preko mojih usana, kad mi je konačno
oslobodio usta. „Protivi se do mile volje, molićeš jednog dana.
Upamti moje reči.“
Njegova arogancija pomogla mi je da se povratim. „Tako si
pun sebe.“
„Radije bih bio pun u tebi.“
„Svinjo.“
„A šta to tek govori o tebi? Dozvolila si da te svinja uzbudi.“
Pokušala sam da se otrgnem iz njegovog stiska. Ali samo me je
čvršće stegao. „Nisam se uzbudila.“
Podigao je obrvu. „Postoji samo jedan način da to
proverimo.“
„Odbij, Morgane.“
Grejam je zakoračio unazad i podigao obe ruke u, tobože,
predaji. U očima mu je zasjao osmeh.
Ušli smo. Zenkiči je bio u polutami. Japanka obučena u
tradicionalnu nošnju povela nas je dugim hodnikom uređenim
tako da posetiocu stvori utisak da se nalazi napolju. Bio je
oivičen kamenčićima i kamenjem kao da je staza u azijskoj
bašti. S obe strane postavljeni su bambusi i svetiljke. Prošli smo
kroz jedan širi deo koji je vodio u veliku salu za sedenje, ali
hostesa je nastavila da nas vodi dalje. Na kraju hodnika smestila
nas je u izdvojeni separe zaklonjen luksuznim, teškim zavesama.
Nakon što smo poručili pića, pokazala nam je dugme ugrađeno u
sto kojim ćemo dozvati poslugu i rekla nam da nas niko neće
ometati ukoliko to ne želimo. Onda je nestala spustivši zavese
iza sebe. Osećala sam se kao da smo sami na svetu, a ne u
punom, otmenom restoranu.
„Ovo je predivno. Ali i čudno“, rekla sam.
Grejam je skinuo sako i smestio se na svoju stranu stola
nemarno prebacivši ruku preko naslona separea. „Pristaje ti.“
„Hoćeš da kažeš da sam čudna?“
„Svađaćeš se ako kažem da jesi?“
„Verovatno.“
„Onda je odgovor: da, čudna si.“
Nabrala sam obrve. „Hoćeš da se svađaš sa mnom?“
Grejam je povukao kravatu i razlabavio je. „Otkrio sam da
me to uzbuđuje.“
Nasmejala sam se. „Mislim da ti treba psihijatrijsko
savetovanje.“
 „Poslednja dva dana i ja to mislim.“
Kelnerica se vratila sa našim pićima. Spustila je veliku čašu
ispred njega i čašu za vino ispred mene.
Grejam je naručio džin i tonik. „To piju matorci“, rekla sam
gucnuvši vino.
Zavrteo je led u čaši, onda je prineo usnama i pogledao me
pre no što je otpio. „Seti se kako na mene svađa deluje. Možda
bi trebalo da pogledaš šta se dešava ispod stola.“
Oči su mi se raširile. „Nije ti se, valjda, digao?“
Nacerio se i izvio obrvu. „Hajde, stavi glavu ispod. Znam da
umireš od želje da to vidiš.“
Nakon što smo oboje dovršili pića, a neki od mojih nerava
počeli da se smiruju, započeli smo prvi pravi razgovor.
Razgovor koji nije bio o seksu, ni o prstenčićima na jeziku.
„I koliko sati dnevno radiš u onoj tvojoj luksuznoj
kancelariji?“
„Obično dolazim u osam i trudim se da odem pre osam.“
„Dvanaest sati dnevno? To je šezdesetočasovna radna
nedelja.“
„Ne računajući vikende.“
„Radiš i vikendom?“
„Samo subotom.“
„Znači nedelja ti je jedini slobodan dan.“
„Ponekad radim i nedeljom uveče.“
„To je ludo. Kad stižeš da malo uživaš?“
„Uživam u onome što radim, u svom poslu.“
Podsmehnula sam mu se. „Nisi tako zvučao kad sam svratila
pre neki dan. Svi te se plaše, i nisi hteo da otvoriš vrata.“
„Bio sam zauzet.“ Prekrstio je ruke na grudima.
I ja sam uradila isto. „Ja takođe. Znaš, išla sam dve stanice
podzemnom železnicom da ti lično isporučim taj telefon. A ti
nisi imao dovoljno pristojnosti da izađeš i da mi kažeš hvala.“
„Nisam znao šta me čeka iza vrata, inače bih izašao.“
„Druga osoba, ljudsko biće je bilo iza tih vrata, koje se
potrudilo da učini nešto za tebe. I da sam sedokosa bakica
trebalo je da izađeš da mi zahvališ.“
Uzdahnuo je. „Ja sam prezauzet. Imam posla preko glave,
Soraja.“
„A ipak sediš sa mnom? Radni je dan, a tek je sedam sati
uveče. Zar ne bi trebalo da radiš do osam ako imaš toliko
posla?“
„Povremeno sam spreman da načinim ustupak.“
„Veliki gest.“
Podigao je obrvu. „Tek kad bi pogledala ispod stola, videla bi
koliko je velik.“
Nisam mogla da se ne nasmejem. „Reci mi još nešto o sebi.
Da si radoholičar s kompleksom više vrednosti koji voli skupe
koktele, mogla sam da pretpostavim i posmatrajući te u vozu.“
„Šta bi želela da znaš?“
„Imaš li braće i sestara?“
„Ne, jedinac sam.“
Promumlala sam sebi u bradu. Ma nije valjda? Ko bi rekao?
„Šta si rekla?“
„Ništa.“
„A ti?“
„Imam sestru. Ali u poslednje vreme ne razgovaram s njom.“
„A zašto?“
„Zbog tipa kojeg mi je preporučila. Loš sastanak naslepo.“
„Našla ti je udvarača?“
„Aha.“
„Onog momka koji te je poveo na sahranu? Kako se zvaše?
Dalas?“
 „Aspen. Ne, nije me spojila s Aspenom. Tu katastrofu sama
sam izabrala. Dogovorila mi je sastanak s njenim bivšim
kolegom Mičom.“
„A to nije prošlo najbolje, pretpostavljam?“
Fiksirala sam ga pogledom. „Dala sam mu nadimak Piskutavi
Mič Češomud.“
Nasmejao se. „Ne zvuči baš pohvalno.“
„I nije.“
Začkiljio je ka meni. „A hoću li i ja sutra imati nadimak?“
„Da li bi to voleo?“
„Ne ako je sličan Mičovom.“
„Pa, imaš li neki predlog?“
Razmišljao je tridesetak sekundi.
„Morgan kojem je veliki organ.“
Zakolutala sam očima.
„Možeš da utvrdiš činjenično stanje ispod stola.“ Namignuo
mi je.
Nastavila sam da se trudim da ga upoznam, iako su svi putevi
razgovora vodili ka onome što mu je između nogu. „Imaš li
kućnih ljubimaca?“
„Imam psa.“
Setivši se kučenceta s fotografija iz Grejamovog telefona,
upitala sam: „Koje rase? Verovatno si tip koji voli velike opasne
pse, doge ili mastife. Nešto dostojno onoga što me teraš da
pogledam ispod stola. Znaš veliko kuće, veliki ku...“
„Pas nije falusni simbol“, prekinuo me je.
Dakle, ono slatko kučence sa slike jeste njegovo.
„Zaista? Mislim da sam negde pročitala da muškarci
nesvesno biraju pse koji predstavljaju u odgovarajućoj meri
veličinu njihovog penisa.“
„Psa sam nasledio od majke. Preminula je pre dvanaest
godina dok je bio štene.“
„Iskreno mi je žao.“
Klimnuo je glavom. „Hvala ti. Bleki je hajlendski terijer.“
„Bleki? Da li je crn?“ Kuče na fotografijama bilo je belo. „U
stvari, beo je.“
„Zašto ste mu onda dali ime Bleki? Da pokažete smisao za
humor? Ili je postojao drugi razlog?“
Kratko je odgovorio: „Nije bilo drugog razloga.“
Upravo tada kelnerica nam je poslužila večeru. Ja sam
naručila palamidu uglavnom zato što je na meniju pisalo da je
samo za odvažne. A Grejam je naručio sašimi. Oba jela
izgledala su kao umetnička dela.
„Žao mi je da ovo pojedem. Tako je lepo.“
„Ja imam potpuno drugačiji problem. Tako je lepa ova riba,
jedva čekam da je pojedem.“ Njegov osmejak rekao mi je da
njegov komentar nema nikakve veze s luksuznom večerom.
Pomerila sam se i promeškoljila.
Oboje smo navalili na klopu. Moje jelo je bilo izvanredno.
Riba mi se prosto topila u ustima. „Mhm... ovo je tako dobro.“
Grejam me je iznenadio kad se nagnuo i nabo viljuškom
parče ribe s mog tanjira. Nije izgledao kao tip muškarca koji voli
da deli ono što mu je na tanjiru. Gledala sam ga kako guta.
Kratko je klimnuo glavom u znak odobravanja. Onda sam se ja
nagnula i uzela zalogaj iz njegovog tanjira. Nasmešio se.
„Rekla si mi za Miča i momka koji te je poveo na sahranu.
Da li često izlaziš s momcima?“
„Ne bih baš rekla da često izlazim. Ali upoznala sam više
nego dovoljno kretena.“
„Svi su bili kreteni?“
„Ne, neki su bili fini momci, ali prosto nisu bili za mene.“
„Nisu bili za tebe? Objasni mi to?“
 Slegnula sam ramenima. „Pa, prosto nisam osećala da tu
može da bude nečeg više od prijateljstva.“
„A imaš li još kandidata rezervisanih u svom kalendaru, u
svom rasporedu društvenih aktivnosti?“
„U rasporedu društvenih aktivnosti?“ Šmrknula sam
podsmešljivo. „Lako si prešao s lascivnog rečnika na ton
snobovskog profesora s koledža.“
„Da li ti smeta?“
Razmislila sam nakratko šta ću odgovoriti. „Više me
zabavlja.“
„Zabavan sam ti?“
„Da, jesi.“
„Prilično sam siguran da niko pre nije za mene rekao da sam
zabavan.“
„Kladim se da je to zato što većina vidi samo tvoju odbojnu
spoljašnjost.“
„To indirektno govori da možda nisam toliko odbojan kad me
čovek bolje upozna.“
Pogledi su nam se sreli kad sam mu odgovorila. „Iz nekog
razloga ja u to verujem. Mislim da nisi samo odbojni kreten koji
seksi izgleda.“
„Misliš da sam seksi?“ Nacerio se pun sebe.
„Pa, naravno. Ko to ne bi pomislio. Vidi kako izgledaš. Imaš
ogledalo. Mislim da i ti to vrlo dobro znaš. Verovatno ti nije bilo
teško da ispuniš večeri u svom kalendaru i rasporedu društvenih
aktivnosti.“
„Da li si uvek takva pametnica?“
„Uglavnom jesam.“
Odmahnuo je glavom i progunđao nešto. „Kad već
pomenusmo raspored. Voleo bih da svoj oslobodiš od
eventualnih sastanaka s drugim momcima.“
 „Tek smo na pola prvog izlaska, a ti mi naređuješ da se ne
viđam s drugim ljudima?“
Uspravio se na svom mestu. „Rekla si mi da nećeš spavati sa
mnom. Da ćemo izlaziti da bismo imali priliku da se upoznamo.
Da li to još uvek važi?“
„Da.“
„E, pa, ako ja ne mogu da spavam s tobom, ne bi trebalo ni
drugima to dozvoliti.“
„Veoma romantično.“
„Preko toga neću preći. Za mene će to značiti da dogovor
više ne važi.“
„I to isto odnosiće se i na tebe? Ni ti se nećeš viđati s drugim
devojkama?“
„Naravno.“
„Moraću da malo razmislim o tome.“
Obrve su mu poskočile iznenađeno. „Moraš da razmisliš o
tome?“
„Da, javiću ti šta sam odlučila.“ Bez ikakve sumnje, prvi put
nije bilo po njegovom u pregovorima s nekom ženom.
Nekoliko sati kasnije telefon mi je zazujao u torbi. Dilija je
htela da se uveri da je sve u redu pošto je znala da sam izašla s
nekim momkom na prvi sastanak. Kratkom porukom obavestila
sam je da sam bezbedna i bacila sam pogled na sat. Sedeli smo u
restoranu više od tri sata. I nije mi promaklo da sam tek po
prijemu Dilijine poruke pomislila na telefon.
„E, pa, u jednoj stvari si u pravu.“
„Budi konkretnija. Ja sam u pravu u većini stvari.“
Odmahnula sam glavom. „Htela sam da ti dam kompliment, a
ti si to upropastio svojom arogancijom.“
„Mislim da je arogancija preuveličano mišljenje o sopstvenim
sposobnostima. Ja ne preterujem. Samo sam objektivan.“
 „Gospodin Nadmeni, taj nadimak ti zaista pristaje, zar ne?“
Ignorišući ono što sam rekla, upitao je: „Na šta se odnosio
kompliment?“
„Kad smo se pre neki dan dopisivali dok sam bila na sastanku
s momkom koji me je poveo na sahranu, rekao si da bi me baš
bilo briga gde mi je telefon da sam s tobom. Dok mi nije stigla
poruka, nisam ni primetila da ga nisam ni izvadila iz tašne.“
To mu je prijalo. Nešto kasnije Grejam je platio račun, a ja
sam otišla nakratko do toaleta. Shvatila sam da uopšte ne želim
da se naš sastanak završi. Pomisao da se bliži kraj večeri
probudila mi je maltene melanholična osećanja, koja su me
iznenadila.
Izašli smo iz restorana. Grejamova crna limuzina već je
čekala parkirana uz ivičnjak. Mora da je javio vozaču da nas
čeka kad sam otišla do toaleta.
„Ako već nećeš da odemo do mene, insistiram da te barem
odvezemo kući.“
„Nema potrebe. Stanica podzemne železnice je odmah iza
ćoška.“
Dobacio mi je iznerviran pogled. „Popusti malo, Soraja. To je
vožnja kući, a ne vožnja na mom kurcu. A mislim da si dosad
mogla da se uveriš da nisam serijski ubica.“
„Tako si suptilan i prefinjen.“
Spustio je ruku nisko na moja leđa i poveo me ka otvorenim
vratima kola. Nisam se opirala. Grejam je bio u pravu, ja sam
bila tvrdoglava, a on je pristajao manje-više na sve što sam
tražila. Nešto mi je govorilo da se retko dešava da on bude tako
popustljiv.
Kad smo stigli do moje zgrade, Grejam me je otpratio do
vrata mog stana.
„Kada ćemo se ponovo videti?“
 „Pa, sutra je subota, pretpostavljam da ćemo se videti u
ponedeljak u vozu.“
„Hajde da sutra opet odemo na večeru.“
„Već sam nešto isplanirala.“
Stisnuo je vilicu. „S kim?“
Upleli smo se u dugo nadmetanje u zurenju. Pogled mu je bio
čvrst. Kad se ni on, ni ja nismo predali posle nekoliko minuta,
progunđao je sebi u bradu: „Bože“, i pre no što sam postala
svesna šta se dešava, leđa su mi se našla prislonjena uz vrata, a
njegove usta bila su na mojima.
Ljubio me je kao da hoće živu da me pojede. Pre no što mi je
oslobodio usta, uhvatio mi je donju usnu zubima i povukao.
Jako. Usne su mu zavibrirale na mojima kad je progovorio. „Ne
provociraj me, Soraja.“
„Zašto? Šta će se dogoditi?“
„Uzvratiću. A trudim se da se od toga uzdržim kad si ti u
pitanju.“
Bio je iskren, i shvatila sam da bi to trebalo da se poštuje.
„Idem kod sestre. Na rođendansku proslavu sestričine. Tamo
idem sutra uveče.“
Klimnuo je glavom. „Hvala ti.“
Bila mi je potrebna sva snaga volje da uđem u svoj stan i da
zatvorim vrata za sobom. Naslonila sam se na njih. Nisam mogla
da se setim kad sam poslednji put bila tako uzbuđena i
uznemirena. Možda nikad. Usta su mu bila grešna: pomisao na
to šta bi mogao da uradi svojim nevaljalim jezikom na drugim
delovima mog tela držala me je u stanju nadraženosti koja se
graničila s mahnitošću. Ali bilo je tu i nečeg više. Način na koji
je dominirao i upravljao svetom oko sebe, a istovremeno bio
spreman da se uzdrži iz poštovanja prema mojim željama, bila je
najuzbudljivija stvar koju sam dotad doživela. Taj muškarac je
stimulisao nešto što je spavalo u meni. Bila mi je potrebna čaša
vina i orgazam. I možda ne baš tim redom. Ako nameravam da
ostanem čvrsto pri svom stavu da moramo da se upoznamo i
uzdržimo od seksa, biće neophodno da preuzmem stvar u svoje
ruke.
Skinula sam svu odeću u spavaćoj sobi. Nisam svake noći
spavala gola, ali večeras je definitvno bila noć za golotinju. Dok
sam se uvlačila pod posteljinu, zazvonio mi je telefon.
„Da li je telefonski seks jedna od opcija?“ Grejamov glas je
bio promukao od želje. Kakvo god da je hlađenje moje telo
preduzelo nakon što sam ostavila Grejama s druge strane vrata,
sad je bilo uzaludno. Momentalno sam bila ponovo zagrejana.
Njegov glas definitivno je mogao da ubrza stvari za mene. Ali...
„Seks ne dolazi u obzir. To bi trebalo da se odnosi na sve
tipove seksa. Oralni, telefonski...“
Prostenjao je. „Oralni. Tako bih voleo da te okusim. I da
osetim tvoj jezik s onim metalnim prstenom na svom kurcu.
Nemaš pojma koliko mi je teško bilo da se kontrolišem. Svaki
put kad bih ugledao odsjaj tog metala u tvojim ustima dok si
govorila, pomislio bih da ću poludeti. Kao da si me svakom
rečju iskušavala. Šta imaš na sebi, Soraja?“
Taj glas. Moram da ga snimim kako govori: Šta imaš na sebi,
Soraja? Da bih mogla to da slušam kad poželim da se
zadovoljim. „U stvari, nemam ništa na sebi. Upravo sam se
skinula i uvukla u krevet.“
„Spavaš gola?“
„Ponekad.“
Stvarno je zarežao. „Dodirni se.“
„To i planiram. Ali mislim da će mi večeras trebati obe ruke.
Tako da ću ja prva da prekinem vezu.“
„Koliko još planiraš da me izluđuješ, Soraja?“
 „Laku noć, Grejame.“ Prekinula sam vezu ne čekajući da mi
odgovori. Iako me je telo fizički bolelo od želje za tim
muškarcem, nisam bila spremna da mu već sad otvorim vrata,
iako je jedino na šta sam mislila dok sam klizila rukom niz telo
bilo: Bože, kako bih volela da je ovo njegova ruka.
 Poglavlje 8

Grejam
Nije mi se javljala ceo dan u subotu. Nisam ni očekivao da će se
javiti. Soraja Venedeta je imala nameru da me izludi. Nikad pre
nisam bio u ovakvoj situaciji. Nemilosrdno sam pregovarao u
poslovnim poduhvatima i neizostavno dobij ao ono što sam
želeo izlazeći s ponudama koje se nisu mogle odbiti. Ali
pregovori sa ženom bili su nešto novo za mene. Naravno, bilo je
onih koje sam morao da nagovaram na prvi sastanak. Ali do
kraja večeri tačno bih znao šta vole, znao bih koji je ključ za
njihovu bravu. Htele su da ih pojim i gostim, da im laskam, htele
su pristup poslovima i poslovnim vezama, određeni stil života.
Nikad mi nije bilo teško da procenim kakve su i šta žele. Sve do
sada.
Šta ti želiš, Soraja Venedeta? Koji je ključ za tvoju bravu?
Što više me je ta žena nervirala i ljutila, to sam je više želeo.
Do deset uveče nisam više mogao da izdržim. Pretvorio sam se u
uvređenu pičkicu.
Grejam: Kako je bilo na rođendanu?
Odgovorila je nekoliko minuta kasnije. Malo me je
uspokojilo što nije zauzeta dobrim provodom s nekim i što nije
prestala da obraća pažnju na telefon.
Soraja: U vozu sam na putu kući. Da li sam ti spomenula
da ne volim klovnove?
Grejam: Nisi. Ali mislim da je to prilično česta fobija.
 Soraja: Moje malo čudovište od sestričine nimalo nije bila
uplašeno. Nije ni čudo. Šta si ti radio večeras?
Sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi sam s gomilom dokumenata
rasutih po stočiću i s konjakom u ruci. Radio sam četrnaest sati.
Svaki put kad bih pomislio da je pozovem, naterao bih se da
ponovo zabijem nos u papire. Oči su mi se predale pre želje za
njom.
Grejam: Radio sam dokasno.
Soraja: Znaš kako se kaže... ko mnogo radi, a nimalo se ne
zabavlja, postaje dosadan.
Grejam: A Grejam postaje bogat.
Soraja: Šta će ti bogatstvo ako nemaš vremena da uživaš u
njemu?
Iskapio sam ono što je ostalo u čaši. Čuo sam te reći bezbroj
puta. Od svoje bake.
Grejam: Jesi li razmislila o onome što sam predložio?
Soraja: O tvojim zahtevima koji se odnose na moj raspored
društvenih aktivnosti?
Pametnica. Izluđivalo me je što je večeras izašla pre no što se
obavezala da se neće viđati s drugim momcima. Juče sam joj
rekao da će za mene to značiti prekid dogovora. Pokušao sam da
je navedem na sve ili ništa odluku koja će ići meni u korist.
Nakon poslednjih dvadeset četiri sata bio sam siguran da nema
šanse da ostanem u otvorenoj, slobodnoj vezi s tom ženom.
Obično sam ja izbegavao obavezivanje. Izgleda da ću okusiti
svoju medicinu. Recept koji sam prepisivao drugima, sad je
prepisan meni.
Grejam: Da.
Soraja: Šta kažeš na sledeće: ti ćeš poći sa mnom na
društveni događaj po mom izboru, a ja ću ti praviti društvo
na događaju koji ti izabereš. Ako i posle toga budeš želeo da
 se ekskluzivno viđaš sa mnom, prihvatiću tvoj predlog.
Šta je pomislila? Da ću nakon druženja s njom i njenim
prijateljima shvatiti da smo toliko različiti i da bi naša veza bila
osuđena na propast? Ili da se ona ne bi uklopila u moj stil života.
Očigledno, potcenila je u kojoj meri me zabole šta ljudi iz oba
tabora misle.
Grejam: To je potpuno nepotrebno, ali ako će te to usrećiti,
uradiću to. Kad mogu da prisustvujem društvenom
događaju po tvom ukusu?
Soraja: U četvrtak uveče. Tig i Dilija prave zabavu u svom
salonu za tetovaže. Prva godišnjica otvaranja.
Grejam: Petak uveče. Pink ribon gala veče u Metropolitenu.
Prikupljanje priloga za dobrotvorni fond koji ja podržavam.
Soraja: Gala večera? Moraću da ofarbam krajeve
pramenova da se slažu s mojom luksuznom toaletom.
Grejam: Dogovoreno?
Soraja: Dva izlaska, da.
Te noći spavao sam bolje nego prethodnih nekoliko dana.
Kao i uvek, u nedelju popodne otišao sam u posetu baki. Poslala
me je u kupovinu i onda mi napravila jedno od mojih omiljenih
jela. To je uglavnom za mene bio i jedini domaći obrok u
nedelji.
U ponedeljak ujutru rano sam ustao i istrčao deset kilometara
umesto uobičajenih pet. Na putu do stanice voza shvatio sam
koliko se radujem što ću videti Soraju. Kad je došla njena
stanica i kad se nije pojavila, od dobrog raspoloženja ništa nije
ostalo. Pozvao sam telefonom sekretaricu da joj kažem šta sve
treba da uradi dok ne stignem u kancelariju. Znao sam da ne
može da obavi sve što sam tražio, ali barem sam dobio izgovor
da iskalim nezadovoljstvo na nekome.
Čitavog dana sam bio posebno mrzovoljan. U pet po podne
opet sam se zatekao kako pišem Ajdi.

Draga Ajda,
Svakog dana jedva čekam da vidim određenu žensku
osobu u vozu. Ovog jutra nje nije bilo. Pomišljam da me
svesno izbegava jer ne može da se odupire mojoj
seksualnoj privlačnosti i boji se da će se predati i
dopustiti mi da uradim s njom ono što želim. Kako da
nađem potvrdu svojim pretpostavkama?
– Celibata s Menhetna

Dvadeset minuta kasnije, stigao je odgovor.

Dragi Celibato,
Saberi se. Suprotno onome u šta izgleda veruješ, svet
se ne vrti oko tebe. Možda je ta žena imala zakazanu
posetu lekaru da bi dopunila zalihe pilula za
kontracepciju. Za to bi muškarac u celibatu svakako
trebalo da ima razumevanja – to jest ako si dosad bio u
prilici da prekršiš svoj zavet. Možda bi trebalo neko
vreme da se voziš drugim vozom. Ili, što bi bilo još
bolje, otiđi do svog doktora da se obave odgovarajući
pregledi da bi bio spreman za slučaj da ti se ukaže
prilika da budeš s tom tajanstvenom ženom, za šta su
male šanse.

Monopol na moj dan već su imala razmišljanja o tome zašto

je jutros nije bilo u vozu. Jebiga! Baš sjajno! Sad, nakon
pominjanja pilula za kontracepciju, biće mi nemoguće da mislim
na bilo šta drugo, osim na to kako svršavam u nju celu noć.

***
Soraja se nije pojavila u vozu ni naredna dva dana. Počeo sam
da verujem da joj je plan bio da me izbegava sve do našeg
sastanka. Hvala bogu, za večeras je zakazana žurka u tatu-
salonu. Inače bih poludeo.
Bio sam na korak od toga da eksplodiram, i to ne samo na
jedan način. Emocije su se otrgle kontroli. Postalo je nezdravo
da ih zadržavam u sebi. Postojala je samo jedna osoba kojoj sam
se mogao poveriti. Baku nikad ne zovem tokom radne nedelje,
ali iz nekog razloga, bilo mi je potrebno da me dovede u red pre
no što večeras napravim potpunu budalu od sebe. Odgurnuvši u
stranu gomilu izveštaja na svom stolu, dohvatio sam telefon.
Zvonilo je tri puta pre no što se javila.
„Grejame, jesi li dobro?“
„Dobro sam, sve je u redu, Mimi.“
„Obično me ne zoveš četvrtkom.“
„Znam.“
„Šta se dešava? Izgledao si umorno i zabrinuto prošle
nedelje, kao da si preopterećen poslom. Je li sve u redu?“
„Sve je u redu.“
„Pa, o čemu se onda radi?“
Duboko uzdahnuvši, prešao sam na stvar. „Da li sam ja loš
čovek?“
„Kakvo je to pitanje?“
„Viđam se s jednom devojkom. Izgleda mi da nema
poverenja u mene. I pitam se da li postoji valjan razlog za to.
Možda nisam dobar za nju. Možda nisam dobar ni za koga.“
Mimi je bila od onih koji nemaju dlake na jeziku. Nasmejala
se i rekla: „Ti umeš da budeš težak s ljudima, dušo. Ali, koliko
znam, to je uobičajeno za poslovne krugove. Međutim, kad je
reč o odnosu prema ženama, to je potpuno druga priča. A ti si
sigurno ispitao teren...“
 „U tome je stvar. Jesam... ali ova je drugačija. Osećam je
drugačije. Ne znam ni kako to da objasnim. Nemamo ništa
zajedničko. Ona je iz Bruklina... Italijanka, temperamentna,
opičena s raznobojnim krajevima pramenova kose. Otvoreno mi
koješta spočitava. Ume da bude i baš zla. A ipak... želim da
stalno budem s njom. Ali vidim da mi ne veruje. Ne znam kako
da doprem do nje.“
Mimi je prezrivo šmrknula. „Pretpostavljam da, kad kažeš da
ne možeš da dopreš do nje, podrazumevaš da ti ne dozvoljava da
bude po tvome. Ne da ti da je odvučeš u krevet.“
„Da, nije dozvolila ništa da se desi po tom pitanju.“
„Nisi navikao na društvo žena koje noge drže skupljene.
Postoje i dame koje imaju samopoštovanja. Mislim da mi se
sviđa ta devojka.“
Uzdahnuo sam u telefon kad je nastavila.
„Treba vremena da vidiš kakav je ko čovek. Budi svoj i budi
strpljiv, i na kraju će videti kakav si zaista.“
„A šta ako to kakav sam za nju nije dobro? Šta ako sam
naopak, štetan, otrovan?“
„Ko to kaže?“
„Ne znam da li sam i dalje sposoban da volim...“
„I već to što si zabrinut zbog toga, dobar je znak. Svi smo
sposobni da volimo kad sretnemo pravu osobu. Zaljubio si se u
Dženeviv, zar nije tako bilo?“
Samo od pomena njenog imena, stomak mi se zgrčio.
„I vidi gde me je to dovelo.“
„Znaš šta ja mislim?“
„Šta?“
„Mislim da se toliko trudiš da sve držiš pod kontrolom da
namerno biraš pogrešne ljude da bi se zaštitio da ne budeš
povređen. A sad počinješ da veruješ da nisi sposoban za nešto
više. Počinješ da veruješ u sopstvene laži.“
„Možda.“
„Mislim da ta devojka... kako se zove?“
„Soraja...“
„Soraja... uh... je li lepa?“
Zažmurio sam i vrteo narukvicu sata oko zgloba. „Jeste.“
„U svakom slučaju, mislim da ta devojka predstavlja poziv da
se preneš, da se probudiš, da shvatiš da nemamo uvek kontrolu
nad stvarima. Prihvati situaciju. Pusti da stvari idu svojim
tokom. Odustani od upravljanja. I što je najvažnije, za boga
miloga, nemoj da budeš kreten i guzica.“
Nisam mogao da se ne nasmejem glasno. „Imaću to na umu,
Mimi.“
Soraja definitivno nije bila prva žena koja mi je neuvijeno
govorila kako stoje stvari.
 Poglavlje 9

Soraja
Bilo mi je veoma teško da izbegavam Grejama proteklih
nekoliko dana, ali osećala sam da je potrebno da se malo
odmaknem za svoje dobro. Nisam mogla da verujem sebi, to je
istina. Svaki, i najmanji kontakt s njim mogao bi me naterati da
mu se bacim u naručje. Bilo je već dovoljno loše što sam mislila
na njega po ceo dan i što se zadovoljavam zamišljajući ga u
noćnim susretima. A on bi verovatno nestao istog sekunda kad
bih mu se predala. Nisam želela da se ovo završi. Sviđalo mi se
uzbuđenje. Pitala sam se šta će sledeće reći ili uraditi, pitala sam
se šta će se sledeće desiti. Nisam smela da rizikujem da prerano
popustim i da izgubim ovo osećanje... da izgubim njega.
Nerviralo me je što deo mene i dalje misli da bi mogao nestati
nakon što budemo spavali.
Ipak, bila sam spremna i za slučaj da se to desi jer nisam
imala poverenje u sebe kad sam bila u njegovoj blizini. Iako sam
se zaklela da neću imati seks s njim za sada, trudila sam se da mi
noge budu obrijane i nosila sam najčipkastiji donji veš koji sam
imala. I takođe sam se postarala da mi kontracepciji nije istekao
rok trajanja.
Sipala sam sok od pomorandže i rum u činiju za punč na
stolu za posluženje koji smo postavili u salonu za tetovaže.
Dilija je okačila praznične crvene božićne lampice, iako su
praznici bili daleko. Sa zvučnika je dopirala muzika Boba
Marlija dok smo postavljali tanjire sa zakuskom. Tig je još radio
na poslednjoj mušteriji. Improvizovani šank postavili smo u
ćošak s našim prijateljem Lirojem koji je će biti i barmen i di-
džej.
Leptirići su mi uzletali po stomaku na pomisao da će Grejam
upoznati moje prijatelje. Mada, nisam mogla da zamislim kako
ulazi ovamo u svom odelu od milion dolara. To će biti smešan
prizor. Nadam se da Tig i Dil neće pomisliti da je ludo što sam
ga pozvala. Već su znali za Grejama na osnovu prvih opisa
njegove sjajne ličnosti. Bilo bi mi teško da im objasnim zašto
sam odjednom zainteresovana za Gospodina Velikog Budžu.
Oni su ga i dalje tako zvali.
Neprestano proveravajući ima li poruka na telefonu, primetila
sam da Grejam kasni pet minuta. Ljudi su počeli da dolaze, ali ja
sam mislila samo na njega. Odlučila sam da iznesem slatkiše i
da time sebi zaokupim pažnju. Tad sam čula Dilijin glas. „Reci
mi da Klark Kent, ovaj macan koji je upravo ušao, nije
Gospodin Veliki Budža, jer bi se moglo desiti da se pobijemo
oko njega.“
Srce je počelo nekontrolisano da mi bije kad sam videla
Grejama na vratima.
Oh. Moj. Bože.
Dosad ga nisam videla tako obučenog. Nije bilo odela.
Umesto toga, nosio je crne farmerke i crnu polo majicu koja mu
je stajala kao salivena i otkrivala mišiće na grudima. Kosu je
začešljao unazad tako da je izgledao mlađe. I nosio je naočare.
Bože, taj njegov izgled s naočarima stvarno je bio delotvoran za
mene. Malo previše.
Telo mi je reagovalo sve više sa svakim njegovim korakom
ka meni, njegov prepoznatljivi miris maltene me je ostavio bez
daha. Dok sam se trudila da ostanem suzdržana, Grejam me je
privukao u lak zagrljaj i zabio usta u moj vrat.
„Toliko si mi nedostajala, Soraja.“
Napeti ton njegovih reči izgovorenih u moju kožu bio je
dovoljan da me uradi. Veče nije ni počelo, a gaćice su mi već
bile mokre. Bila sam spremna da ga odvučem u ostavu.
Hriste bože! Saberi se, ženo.
Grejamove smeđe oči uronile su u moje iza stakala naočara.
Spustile su se niz moj dekolte i vratile se. Ofarbala sam
ljubičasto krajeve pramenova u tonu haljine koju sam nosila.
Uzeo je punu šaku moje kose i nežno je povukao šapnuvši
zavodljivo u moje uvo: „Ljubičasta?“
Nakašljala sam se. „Da.“
„Rekla si mi da crveno znači da si ljuta na nekog. Šta
ljubičasta predstavlja?“
„Otkud ti sad te naočare?“
„Odgovori prvo ti meni.“
„Ljubičasto označava zbunjenost, nedoumicu, dilemu.“
Šmrknuo je. „Tako znači.“
„I otkud te naočare?“
„Da budem iskren, nisam najbolje spavao. Bio sam zabrinut
za tebe, a nisam hteo da te gnjavim porukama i telefonskim
pozivima. Kad se ne naspavam, oči mi budu suve. Naočare su
mi udobnije od sočiva.“
Stajali smo i zurili jedno drugom u oči skoro ceo minut pre
no što nas je Dil prekinula.
„Pa, nije li to Gospodin Veliki Budža...“
Sranje.
Grejamu su se oči raširile dok je pružao ruku. Pogledao me je
radoznalo kao da mu je to zabavno. „Izgleda da me je dobar glas
prestigao. Nadam se da je Soraja izabrala taj nadimak za mene
na osnovu doslovnog, a ne figurativnog značenja.“
 „Tako sam te zvala pre no što smo se upoznali... kad je tvoj
telefon bio kod mene.“
„A šta te je navelo da mi daš baš to ime?“
„Ličio si mi na arogantniju verzije Velike Zverke iz TV-serije
Seks i grad. I otud tvoj nadimak.“
Grejam je kliznuo rukom niz moj struk. „A ko si onda ti...
droljasta Samanta?“
Začkiljila sam iznenađeno. „Gledao si Seks i grad?“
„Moja majka je to gledala.“
„To je zanimljivo.“ Nasmešila sam se.
„Pošto me sad malo bolje poznaješ, da li ti i dalje ličim na tog
momka?“
„Pa, ti imaš vozača. Dakle, postoje neke sličnosti.“
Čelo mu se naboralo. „Mada u našem gradu nema seksa.“
Kad sam ga pogledala, veselo je spustio poljubac na moj
obraz i onda mi prešao rukom niz leđa. Od toga mi je drhtaj
proleteo telom. Ovo će biti duga noć.
Nakon što sam upoznala Grejama s Lirojem i s nekoliko
drugih gostiju, povela sam ga da upozna Tiga. Mom prijatelju je
visila cigareta iz usta kad je pružio ruku Grejamu. „Gospodine
Veliki... kako si, jebote?“
Grejam je zakolutao očima. „Dobro sam. Ti si verovatno
Tig.“
„Ne znam da li ti je Soraja to već rekla, ona mi je kao sestra.
A pošto nema brata, a ni oca koji nešto vredi, znači da ću ti ja,
ako je povrediš, isprašiti dupe. Eto, samo sam hteo to da
skinemo s dnevnog reda.“
Grejam je klimnuo sporo glavom s razumevanjem. „Cenim
što brineš o njoj.“
„Drago mi je da smo to raščistili.“ Tag se nacerio. „Pitao bih
te da li si za tetovažu na račun kuće... ali nešto mi govori da nisi
zainteresovan za mastilo.“
„Zainteresovan sam za njenu tetovažu.“ Grejam mi je
namignuo i onda se počešao po bradi kao da o nečemu razmišlja.
„U stvari, ima nešto što me zanima. Da li popravljaš tetovaže?“
„Da. Šta bi konkretno hteo da se uradi?“
„Imam jednu koju više ne želim. Bila je to greška, i voleo bih
da se nešto uradi preko nje, da se promeni, da se napravi nešto
drugo.“
Ima tetovažu. Nema šanse, jebote.
„Daj da to pogledamo.“ Tig je mahnuo rukom, dajući nam
znak da ga pratimo.
Pogled mi se zalepio za Grejamovu zadnjicu. Izgledala je
fenomenalno u farmerkama. Ruke su mi čeznule da je stisnem.
Pitala sam se kako bi reagovao kad bih to uradila.
Prigušeni žamor gostiju izgubio se kad smo ušli u tišinu
izdvojene prostorije pozadi. Grejam je polako podigao majicu
preko glave, razbarušivši kosu. Disanje mi se ubrzalo. Prvi put
sam videla njegove ustalasane mišiće grudi. Fizički je bio
nezamislivo lep. Bilo je jasno da redovno vežba. Nisam mogla
da odvojim pogled od njegovog čvrstog stomaka. Koža mu je
bila tako glatka i preplanula. Bio je sve o čemu sam maštala i
više od toga. Ruke su me zagolicale. Želela sam da dodirnem tu
kožu. Putovala sam niz usku, srećnu stazicu dlačica koje su
vodile u njegove farmerke pre no što sam digla pogled i
zaustavila ga na tetovaži na levoj strani torzoa. Začkiljila sam.
Bilo je to neko ime. Dženeviv. Srce mi je klonulo. Progutavši
ljubomoru, čvrsto sam odlučila da ne postavim pitanje na koje
sam silno želela da čujem odgovor.
Ko je Dženeviv?
Osećala sam se kao da mi uši bukte. Gora od pomisli da je
Grejam muška kurva bila je mogućnost da postoji neka žena do
koje mu je zaista stalo – toliko da trajno obeleži svoje telo
njenim imenom.
Tig me je pogledao osetivši da mi je neprijatno. Onda se
okrenuo ka Grejamu. „Ko je Dženeviv?”
Grejam je odgovorio, gledajući mene. „Bivša devojka. Kao
što sam rekao, tetovaža s njenim imenom bila je greška.”
Njegovom izrazu lica nedostajao je humor, i još više je počelo
da me zanima šta se desilo između njega i te žene.
Tig je izvadio knjižicu s različitim primerima dizajna i detalja
koji su mogli da zamaskiraju slova njenog imena. Grejam je
izabrao složen plemenski ukras.
Stajala sam tamo kao opčinjena i slušala zujanje igle. Osetila
bi se opipljiva tenzija kad bi Grejam s vremena na vreme bacio
pogled ka meni. Tig je uspeo da oboji i osenči istetovirano ime.
Kad je završio izgledalo je kao da ga nikad nije bilo. Novi tatu
izgledao je superseksi na Grejamovoj maslinastoj koži. Da
budem iskrena, došlo mi je da pređem jezikom preko nje.
Tig je stavio čist zavoj preko nove tetovaže i objasnio
Grejamu kako da vodi računa o njoj pre no što je ovaj ponovo
obukao majicu.
„Hvala, druže. Koliko ti dugujem?”
Tig je digao ruke braneći se. „Molim te, kuća časti.”
„Insistiram.”
„Samo budi dobar prema mojoj drugarici. To će biti
dovoljno.”
Grejam me je pogledao. „Mogu ja to.“
Stavivši ruku na moja leđa, Grejam me je poveo ka vratima i
sobi s gostima.
„Da ti donesem piće?“, upitao je.
„Da, htela bih da probam punč.“
Vratio se sa dve čaše dopingovanog soka, i oboje smo ih
iskapili. Nešto crvene tečnosti kanulo mi je u dekolte. Pre no što
sam stigla da je obrišem, osetila sam kako Grejamov dugački
prst iscrtava liniju po sredini mojih grudi.
„Aljkava devojčica“, rekao je polizavši punč sa svog
kažiprsta.
Tim jednim potezom praktično me je dotukao. Neverovatno
me je privlačio, ali nikad ga nisam želela toliko kao ove večeri.
Obična majica i pantalone, naočare, način na koji me je gledao,
to što sam ga videla polunagog... sve to bilo je previše za mene.
Ali više od svega, izluđivala me je tinjajuća ljubomora zbog
„Dženeviv“. Preplavila me je nekontrolisana i meni strana
posesivnost. Moja reakcija bila je poziv na buđenje. Već sam
bila preduboko u ovome, predodređena da budem povređena.
Uzmite to saznanje, dodajte malo ruma i dobićete haos.
„Večeras si baš zamišljena, Soraja. Reci mi o čemu
razmišljaš.“
Ono što sam osetila kao vreli sjaj, počelo je da prožima moje
telo. Nikad u životu nisam tako reagovala na muškarca. Nikad
nisam istovremeno osećala toliko strepnje i žudnje. I nikad
dosad čudovište ljubomore nije pokazalo svoju ružnu glavu.
Nisam htela da to primeti. Morala sam da se smirim.
„Odmah se vraćam“, rekla sam krenuvši ka zadnjem delu
salona. Pre no što sam odmakla, osetila sam čvrstu ruku na svom
struku. Onda me je povukao u Tigovu kancelariju, zatvorio
vrata, i naslonio me na njih zagradivši me rukama s obe strane.
„Misliš da si jedina koja je sjebana onim što se s nama
dešava?“, prostenjao je.
Ćutala sam pokušavajući da dođem do daha.
Nije bilo svetla, a nije ni pokušavao da ga nađe. U tami
kancelarije jedva da sam išta mogla da vidim. Jedino sam
osećala njegove grudi na svojim grudima i njegov dah na svojim
usnama kad je rekao: „Dovodiš me do ludila. Moram da te
dodirnem. Molim te dozvoli mi da te okusim... samo jednom.“
Pritisla sam mu glavu na svoje grudi dok je lagano klizio
jezikom niz moj dekolte, stenjući u moju kožu. Spustio je gornji
deo moje haljine, otkrivajući mi dojke, i uzeo bradavicu u usta.
Sisao je tako jako da sam zacvilela. Mišići između nogu pulsirali
su mi od želje. Iako sam ga želela u sebi, bila sam uplašena.
Iznenada odmakla sam obraz od njega i počela da se pokrivam.
Zadihan, zabio je nos u moj vrat i stavio ruku na moje srce.
Privukao me je bliže k sebi. „Bože! Slušaj kako ti udara srce.
Želiš me. Osećam to. Ali plašiš se. Zašto?“
„Ne znam“, prošaputala sam.
Odmakao se i obujmio mi dlanovima obraze.
„Razgovaraj sa mnom. Molim te. Reci mi zbog čega si tako
nepoverljiva?“
„Samo se plašim da ću biti povređena.“
„Ko te je povredio?“
Bilo mi je teško da čak i samoj sebi objasnim odakle dolazi to
nepoverenje. Nije bilo bivšeg momka koji me je izneverio, niko
mi nije slomio srce. Moje nepoverenje nije imalo smisla. Nikad
pre nisam zaista bila zaljubljena. Osećanja koja su se javila
prema Grejamu bila su nova za mene, ali nisam htela da mu to
priznam. Zasigurno sam znala samo to da je moj otac nekako u
osnovi mojih paranoja. Zato sam odlučila da Grejamu ispričam
priču koja bi mogla objasniti moj strah od toga da ću biti
odbačena, iako nisam mogla reći da je taj strah meni samoj
jasan. Sve je bilo bolje od priznanja da nikad ni prema kome
nisam gajila ovakva osećanja.
„Roditelji su mi se razveli kad sam imala deset godina. Moj
otac se potom oženio ženom iz susedstva. Tereza je bila
udovica. Imala je tri ćerke. Jedna od njih, Brajana, bila je moje
godište, išle smo u istu školu. Bilo kako bilo, moj otac postao je
njihov otac i sve manje je imao vremena za mene i moju rođenu
sestru. U školi se održavala priredba i igranka na koju je trebalo
da očevi dovedu ćerke mog uzrasta. Bilo je predviđeno da svaki
otac kupi buket ruža svojoj ćerki i potom da se slikaju zajedno
na igranci. Moja majka pitala je mog oca može li da me povede
na tu igranku. Nije joj čak ni odgovorio. Ja sam se ipak pojavila
u školi sva doterana u nadi da će doći. I došao je... s Brajanom.
Držala je buket crvenih ruža u jednoj ruci i ruku mog oca u
drugoj. Pobegla sam kući plačući. A kad mu je moja majka rekla
šta se desilo, kazao je da nije znao da sam zainteresovana da
idem na tu igranku. Pošto je Brajanin otac umro, kazao je, bilo
je važno da bude tom prilikom uz nju. Mislio je da ću imati
razumevanja. U svakom slučaju, ovo nema veze s tobom,
Grejame. Pitao si me zašto nemam poverenja i ponašanje mog
oca je jedino valjano objašnjenje za to.“
Ponovo mi je uzeo obraze u ruke i posadio je čvrst i strastven
poljubac na moje usne. Telo mi se opustilo, i kad se odmakao,
čeznula sam da nastavi da me ljubi.
„Žao mi je što ti se to desilo. To je tako neverovatno
seratorski potez. I mnogo toga objašnjava.“
„Da... hvala ti.“
„Ja sam jedinac“, rekao je. „Oca nisam ni upoznao. Možda je
to bolje nego da kasnije budem odbačen. Ne znam.“
„Znači, ti i majka ste bili sami?
„Da.“
„Kako je umrla?“
„Rak pluća kad sam bio tinejdžer.“
„Iskreno mi je žao.“
„Hvala.“ Nakon nekoliko trenutaka rekao je: „Bilo mi je
teško. Posle toga zakleo sam se da neću dozvoliti da se za
nekoga tako vežem. Nisam želeo da ponovo prolazim kroz muke
te vrste gubitka. Majčina smrt je u velikoj meri uticala na to da
budem ovakav kakav sam... zatvoren i odbojan. Istovremeno
motivisala me je da budem najbolji u drugim stvarima, da može
biti ponosna na mene. I tako, iz toga je došlo i ponešto dobro i
ponešto loše.“
Stomak mi je drhtao dok sam se pripremala da mu postavim
pitanje na koje mi je bio potreban odgovor. „Da li si se vezao za
Dženeviv?“
„Da“, odgovorio je jednostavno.
Srce mi je udaralo kao ludo. „Koliko dugo ste bili zajedno?“
„Dve i po godine.“
Kad sam oborila pogled, stavio mi je ruku pod bradu i
podigao mi glavu da nam se pogledi sretnu u mraku. „Šta želiš
da znaš, Sorajo? Slobodno pitaj.“
„Šta se desilo s vama dvoma?“
„Dženeviv je radila sa mnom kao berzanski broker odmah po
završetku fakulteta. Bila je to ozbiljna veza... barem sam ja tako
mislio. Da skratim priču, osnovao sam kompaniju s prijateljem
Lijamom Gejnsvortom. Lijam, Dženeviv i ja radili smo zajedno.
Posle nekog vremena otkrio sam da se viđaju meni iza leđa.
Lijam je osnovao potom svoju kompaniju, koja mi je sada
konkurencija i poveo je Dženeviv.“
„To je strašno. Ne znam čak ni šta da kažem. Žao mi je što ti
se to desilo.“
„Ne treba da ti bude žao. Nije nam bilo suđeno.“
„Znam, međutim vidim da te je to povredilo.“
„Ali ovde sam s tobom, zar ne?“
„Kakve to veze ima s tim?“
„To pokazuje da ne želim da budem nigde drugde. A da su se
stvari drugačije odvijale u mom životu, možda ne bih bio ovde.
Ni ja ne razumem, Soraja. Ovo. Što se dešava između nas. Nište
ne obećavam. Samo znam da ne želim da se ovo prekine.“
Ni ja.
„Bolje da se vratimo pre no što pomisle...“
„Da se krešemo?“
„Da.“
Zaronio je lice u moj vrat, i nasmejao se. „Sakloni me bože.“
„Hvala ti što si bio strpljiv sa mnom.“
„Strpljenje nije prava reč...“
„Možda nije.“
Uzela sam ga za ruku da ga povedem iz sobe, povukao me je
nazad na tren. „Hej...“ Kad sam se okrenula ka njemu, naslonio
je svoje čelo na moje. „Čekaću koliko god želiš. Nigde ne
idem.“
„Hvala ti.“
Oboje smo bili mnogo opušteniji posle toga. Ostatak večeri
proveli smo strpljivo slušajući razgovore oko nas na zabavi.
Naslonila sam se leđima na Grejama, koji je omotao ruke oko
mog struka. Toplina njegovog tela potirala je žmarce od
njegovog dodira. Nisam znala kuda ovo ide, i prvi put odlučila
sam da to ne preispitujem.
 Poglavlje 10

Soraja
Sutradan na poslu neprestano su pristizali. Buketi ruža. Crvenih,
žutih, ružičastih. Na svakih sat vremena stiglo bi tuce novih.
Trebalo mi je neko vreme da shvatim zašto to radi. Zbog priče o
mom ocu. Kasnije sam pronašla karticu koja je ispala iz prvog
buketa, na kojoj je pisalo: Ove su malo zakasnile. Srce mi je bilo
i teško i istovremeno puno nečega nedefinisanog.
Večeras je trebalo da odem s njim na gala-veče. Moraću da
izađem iz svoje bezbedne zone, i trema me je pratila celog dana.
Izabrala sam tokom pauze za ručak kod Bergdorfa dve različite
haljine za svečane događaje.
Kad sam se vratila u kancelariju, čekao me je tanjir indijske
hrane na stolu. Pripala mi je muka od mirisa karija.
„Ajda? Kako se ova indijska hrana stvorila ovde?“
„Dostavljač ju je ostavio. Rekao je da je za tebe. Mislila sam
da si je ti naručila.“
„Naručujem je samo za tebe. Znaš da je ne podnosim.“
Onda sam se setila. Izvukla sam telefon.
Soraja: Da nisi ti naručio indijsku hranu za mene?
Grejam: Jesam.
Soraja: Zašto?
Grejam: Mislio sam da voliš indijsku hranu. Video sam
jednom kako ulaziš da preuzmeš porudžbinu.
Soraja: Kad si me video? Da li si me pratio?
Grejam: Samo jedno popodne. Nedostajala si mi. Hteo sam
da se zaustavim kolima pored tebe kao Velika Zverka, da te
iznenadim i povedem na ručak. Onda sam video kako
izlećeš iz „Masala Mednesa“ i zaključio sam da si već nešto
isplanirala za ručak.
Soraja: LOL. To je bio ručak za Ajdu. Od indijske hrane
dobijem gorušicu.
Grejam: Moraću da poradim na svojim špijunskim
veštinama.
Soraja: Ovo je bilo baš slatko od tebe.
Kasnije tog popodneva Grejam mi je poslao novu poruku.
Grejam: Hej, čuo sam da su promenili naziv gala-večere
meni u čast.
Soraja: Stvarno?
Grejam: Sad se zove „Veliko mudno plavetnilo“.
Soraja: LOL.
Grejam: Deliće kesice s ledom i brufene.
Soraja: Ti si lud.
Grejam: Za tobom.
Soraja: Kad ćeš doći po mene?
Grejam: Dozvolićeš mi da dođem do tvojih vrata?
Soraja: Da.
Grejam: U pola osam, onda.
Soraja: Moraću da se konsultujem s tobom u vezi s mojom
toaletom, da zatražim odobrenje od tebe za haljinu koju
budem odabrala. Rezervisala sam haljine u „Bergdorfu“ i
još ne mogu da se odlučim koju da obučem večeras.
Grejam: Znaš da ću staviti veto na koju god da izabereš
samo da bih mogao da gledam kako se presvlačiš.
Soraja: Kako ti je tetovaža?
Grejam: Dobro. Možemo kasnije da se igramo: pokazaću ti
 moju ako mi ti pokažeš svoju.
Soraja: Imam nekoliko koje još nisi video.
Grejam: Bolno sam svestan toga.
Soraja: Ako budeš dobar večeras, možda ću te pustiti da
vidiš jednu.
Grejam: Ako ti budeš dobra, pustiću te da pogledaš ispod
stola.
Soraja: LOL.
Grejam: Zla si, Sorajo Venedeta. Iskušavaš me svojim
tetovažama. Kako, jebote, sad da radim?
Soraja:;-)
Nakon posla otišla sam do Bergdorfa da preuzmem haljinu.
Još na pauzi za ručak odvojila sam dve i zamolila ih da ih
sačuvaju za mene, i nisam odlučila koja mi se više sviđa. U
kabini za presvlačenje dala sam karticu sa svojim imenom i
čekala prodavačicu da mi donese haljine.
„Izvoli, dušo.“
„Hvala, ali to nije jedna od mojih haljina.“ Pokazala sam na
predivnu zelenu haljinu. Ta haljina mi je prva privukla pažnju
ranije tog dana, ali bila je delo modnog kreatora čije haljine
nikad ne bih mogla sebi da priuštim.
„Ovu je vaš muž odabrao danas popodne.“
„Moj muž?“
„Pa, pretpostavila sam da vam je muž. Izvinite, nisam pitala
za ime. Možda je to bio vaš momak? Nema mnogo muškaraca
koji tako izgledaju i ulaze u ženske odevne salone. I plaćaju
račune.“
„Platio je račun?“
„Gospodin, koji je dodao ovu haljinu onima koje ste već
odabrali, platio je račun za ovu zelenu. I zatražio je i da haljine
za koje se dodatno odlučite stavimo takođe na njegov račun. I
još je tražio da izaberemo cipele koje će ići uz ovu zelenu
haljinu i njih je platio.“ Okačila je haljinu u kabini za
presvlačenje i nestala na tren. Kad se vratila, otvorila je kutiju i
pokazala mi zadivljujući par Lubuten cipela koje nikad ne bih
mogla da kupim.
Poslala sam Grejamu poruku pre no što sam se svukla.
Soraja: Da li često ideš u šoping na žensko odeljenje?
Grejam: To mi je bilo prvi put. Da vidiš samo ono što sam
poneo kući.
Soraja: Kupio si još nešto?
Grejam: Da, žena na odeljenju s donjim vešom gledala me
je kao da sam Kejtlin Džener.
Soraja: LOL. Išao si i na odeljenje s donjim vešom? Šta si
kupio?
Grejam: Nećeš to tako brzo videti. U teškim sam
pregovorima s onom koja će to nositi.
Pomisao na Grejama u šopingu na odeljenju za donji veš
podjednako me je zabavila i uzbudila. Zamislila sam ga kako
prolazi prstima kroz kosu u frustraciji ljut na sebe što kupuje
čipkasto, izazovno donje rublje, ali nesposoban da tome odoli.
Soraja: Zelena haljina je predivna, ali ne mogu da
prihvatim tako skup poklon.
Grejam: Gotovo je. Kupljena je. Daj je nekome ako ti se ne
sviđa.
Ozbiljno? Ta haljina koštala je blizu tri hiljade dolara.
Soraja: Ti si lud, jel’ znaš to?
Grejam: Kako ti stoji?
Soraja: Nisam je još probala.
Rapidna razmena poruka prestala je na nekoliko minuta.
Soraja: Jesi li još tu?
Grejam: Da li si u kabini za presvlačenje?
 Soraja: Da.
Grejam: Upravo sam zamislio kako stojiš u kabini i gledaš
svoje divno golo telo u ogledalu.
Soraja: I...
Grejam: Hoćeš da ti ispričam šta još zamišljam?
Soraja: Da.
Grejam: Voleo bih da ti se pridružim u kabini. Da te
nateram da se rukama nasloniš na ogledalo raširenih
prstiju i da te uzimam otpozadi dok nas gledaš. Nosila bi te
cipele koje sam odabrao.
Ovoga puta ja sam se ućutala. Pogledala sam u ogledalo i
videla Grejama kako stoji iza mene. Ako je iluzija bila tako
uzbudljiva, sve su šanse da ću se istopiti kad se prava stvar bude
desila. Kad. Nisam više ni pokušavala da se zavaravam govoreći
ako. Telefon mi je zazujao.
Grejam: Znam šta radiš.
Soraja: Vidimo se večeras, Gospodine Veliki.
Kad sam ušla u svoju ulicu s kesama iz šopinga, primetila
sam crnu limuzinu parkiranu ispred svoje zgrade. Dok sam se
približavala, uniformisani vozač je izašao iz kola. Grejamov
vozač.
„Gospođice Venedeta, gospodin Morgan tražio je da vam ovo
isporučim.“ Dao mi je dve zapečaćene smeđe koverte.
„Šta je to?“
„Ne znam, gospođo. Samo mi je rečeno da vam ih isporučim,
i to je sve.“ Učtivo mi je klimnuo glavom i otvorio vrata kola.
„Želim vam prijatno popodne.“
Ruke su mi bile pune, pa sam sačekala da se popnem
stepenicama da bih otvorila koverte. Okačila sam haljine, sela na
krevet i otvorila prvi paketić. Unutra je bila kutija La Riš alpski
zelene boje za kosu. Boja je savršeno odgovarala haljini.
 Grejam Džej Morgan ozbiljno ume da bude dobar i sladak.
Radoznalo sam otvorila i drugu kovertu. U njoj je bilo
pakovanje Beti za tamo dole zelene boje za stidne dlačice s
prilepljenom porukom na kojoj je pisalo: Ne znam da li se tepih
slaže sa zavesama.
Smešeći se od uveta do uveta, pomislila sam: Otkrićeš to vrlo
brzo ako nastaviš s ovim galantnim ponašanjem.

***
Zujanje interfona oglasilo se tačno u pola osam. Pritisnula sam
dugme za otvaranje glavnih vrata i rekla: „Da li je to Celibata s
Menhetna?“
„Nažalost, jeste.“
Pustila sam ga da uđe u zgradu i otključala vrata da ga
sačekam.
Išao je dugim sigurnim korakom hodnikom od lifta do mog
stana. Sa svakim korakom srce mi je kucalo sve brže. Nosio je
crni smoking i bio je vrlo verovatno najzgodniji muškarac kojeg
su moje oči videle. Nije bilo nimalo sumnje da bi mogao dovesti
do zastoja u saobraćaju kad bi se prošetao Menhetnom ovako
obučen. Bukvalno sam oblizala usne.
Dok mi je išla voda na usta, Grejam mi je uhvatio obraze
jednom rukom i stisnuo ih. „Ubijaš me kad me tako gledaš.“
Onda me je poljubio tako da nije bilo sumnje da su nam
osećanja obostrana.
Trepnula sam vrativši se u stvarnost kad me je pustio.
„Moram da se obučem. Uđi.“
„Ni o čemu drugom do o tome kako ulazim nisam mogao da
razmišljam otkako si mi rekla da si bila kod lekara da obnoviš
zalihe kontracepcije.“
Zakolutala sam očima na njegov perverzni komentar, iako mi
se potajno sviđala svaka ta nevaljala reč. „Sačekaj me samo
minut da se presvučem.“
„Hoćeš da ti pomognem?“
Pokazala sam na stolicu u kuhinji. „Sedi. Ne mrdaj.“
„Biću dobar.“
Otišla sam u spavaću sobu i obukla zelenu haljinu. To je bila
najskuplja stvar u mom posedu. Grejam nije lagao kad je rekao
da je već kupljena i da se ne može vratiti, inače je ne bih obukla.
Ali morala sam da priznam, druge haljine, koje sam ja odabrala,
nisu mogle da se uporede s ovom koju je on kupio.
Za razliku od Grejama, koji je išao ka meni sa
samopouzdanjem čoveka koji zna da je na vrhu lanca ishrane, ja
sam imala tremu kad je trebalo da izađem iz svoje spavaće sobe.
Haljina je bila predivna; grlila mi je svaku oblinu, otkrivala kožu
u savršenoj meri, tako da bude seksi, a da ne pređe u droljasto, a
ipak bila sam van svoje bezbedne zone. Pogledala sam se u
ogledalo. Moj odraz bio je lep, ali ono što ogledalo nije
odražavalo... bila sam ja.
Maltene sve nedoumice su mi se odmah izbrisale kad sam
videla Grejamov izraz lica. Sedeo je za mojim kuhinjskim
stolom, igrao se telefonom i ustao kad me je video.
„Izgledaš neverovatno.“
„Haljina je neverovatna. I dalje ne mogu da poverujem koliko
si platio za nju.“
„Nije stvar u haljini, Soraja, već u ženi koja je nosi.“
„To je baš slatko od tebe. Hvala ti.“
„Zeleno je definitivno tvoja boja.“ Pružio je ruku i prstom mi
podigao kosu. „Ne vidim da li ti se krajevi kose slažu.“ Smotala
sam kosu u francusku punđu i ušuškala ofarbane krajeve ispod
nje.
Nasmešila sam se. „Slažu se. Ali nisam htela da štrče kao
otekli palac. Nikad pre nisam bila na gala-večeri, ali nešto mi
govori da ću biti jedina sa zelenom kosom.“
„Ne sviđa ti se kad ti je kosa podignuta?“
„Više volim kad je puštena.“
„Okreni se. Daj da vidim.“ Kad sam mu udovoljila, Grejam je
izvukao šnale i oslobodio guste pramenove. Moja duga kosa
padala je u talasima. Ponovo mi je dao znak da se okrenem.
„Izdvajaćeš se bez obzira na to da li ti je kosa dignuta ili
puštena, i to nema nikakve veze s tvojom boje kose.“
„I to ti neće smetati?“
„Ja sam arogantni seronja. Sviđa mi se kad mi drugi zavide
na onom što imam.“
„Daj mi samo sekund da ovo sredim.“ Otišla sam u kupatilo i
poravnala kosu. Stvarno mi se više sviđalo kad je puštena.
Vratila sam se. Grejam me je uzeo za ruku.
„I da li se slažu?“
„Da, boje su sasvim slične, zar ne?“ Podigla sam krajeve
kose ka gornjem delu haljine. Zelene su bile maltene u istoj
nijansi.
„Nisam mislio na haljinu.“
„Oh. Ne. Hvala ti, ali Beti za tamo dole boja ne slaže se sa
zavesama.“
„Šteta.
„Stvarno? Mislila sam da bi ti se moglo svideti kako
izgledam tamo dole.“
Nežno sam mu spustila poljubac na usne, i onda rekla preko
njih. „Nema ničeg za farbanje. Kompletno sam gola.“

***
Grejam je u jednom bio u pravu; svakako smo privlačili pažnju.
Mada sumnjam da je bilo koja od žena koje su pogledom skidale
muškarca pored mene uopšte primetila moju boju kose. Grejam
je izgledao kao da toga nije svestan dok me je vodio ka baru.
„Izgleda da imaš klub obožavalaca.“
„To je pre klub onih koji me mrze. Moji poslovi bude
takmičarski duh.“
Pogledala sam ženu koja je otvoreno buljila u nas dok smo
prolazili. Nosila je crvenu haljinu i pratila svaki naš korak. „Pre
bih rekla da je reč o požudi, a ne o mržnji.“
Grejam je ispratio moj pogled. Privukao me je bliže k sebi.
„Drži se podalje od nje.“
Taj njegov komentar naveo me je da je još bolje pogledam.
„Zašto?“
„Ne želim da negativno utiče na tvoje mišljenje o meni više
nego što sam to sam u stanju da postignem.“
Za barom je Grejam naručio svoj luksuzni koktel i vino koje
sam pila za večerom s njim prošle nedelje. Pamtio je šta mi se
sviđa. Dok smo čekali, prešla sam pogledom po prostoriji.
Metropoliten je bio neverovatno mesto. Bila sam ranije tu na
izložbama, ali nikad u ovoj sali. Visoke tavanice bile su same po
sebi umetničko delo. Bilo je očaravajuće sve to videti. Ljude.
Mesto. I najviše od svega, muškarca koji je stajao pored mene.
Grejam mi je dodao piće. „Koliko novca se može prikupiti na
ovakvim događajima?“
„Čini mi se da je prošle godine prikupljeno oko pet miliona
dolara.“
Zagrcnula sam se otpivši vino. Žena u crvenom, koja je piljila
u nas, prišla je šanku.
„Zdravo, Grejame.“
Klimnuo je glavom. Odgovorio je osorno, i osetila sam kako
mu se telo ukrutilo. „Ejveri.“
Oh, jebate. Žena koju sam nazvala s njegovog telefona.
 „Zar me nećeš upoznati sa svojom prijateljicom?“
Privukao me je još bliže k sebi. „U stvari, neću. Baš smo hteli
da zaplešemo. Izvini nas.“
Grejam me je naglo poveo dalje od šanka i te žene. Laknulo
mi je što smo se odmakli od nje, ali bila sam radoznala po
pitanju njihovog odnosa. Veliki, manje-više prazan plesni
podijum bio je smešten s jedne strane sale. Na putu tamo zastali
smo kod stola broj četiri, na koji je Grejam ostavio naša pića.
Na plesnom podijumu Grejam me je privukao k sebi. Nisam
se iznenadila što ume da pleše. Način na koji me je vodio
čvrstom rukom definitivno je odgovarao njegovoj dominantnoj
ličnosti.
„Dakle... crvena haljina. Rekla bih da vas dvoje delite
zajedničku prošlost.“
„Tako je. Ali nije ono što ti misliš.“
„Šta to znači? Da je nisi odveo u krevet?“
Odmakao je glavu i izvio obrve. „Da li si ljubomorna?“
Skrenula sam pogled u stranu. Pomisao na to da bi mogao biti
s nekom drugom ženom pokrenula je nešto iracionalno u meni.
Grejam se nagnuo, prešao nosom duž mog vrata.
„Sviđa mi se što si ljubomorna. To znači da si posesivna kad
sam ja u pitanju. I ja osećam isto kad se radi o tebi.“
Pogledi su nam se sreli. I dugo se nisu razdvajali. Ponovo je
progovorio: „Ne, nisam spavao s Ejveri. Nikad je nisam ni
pipnuo. Nije zadovoljna načinom na koji vodim jedan poslovni
poduhvat.“
„Oh.“
Nagnuo se bliže ka meni i šapnuo mi na uvo. „Ali kad već
pomenusmo seks. Imam erekciju još otkako si mi rekla da si
gola dole.“ S rukom nisko na mojim leđima, pritisnuo me je
čvrsto uz sebe. Mogla sam da osetim kako me njegova erekcija
bode u kuk. Taj muškarac je napadao sva moja čula istovremeno
– tonom žudnog glasa, mirisom koji je bio tako muževan i
isključivo njegov, dodirom ruku na mojoj goloj koži. Bože! Tako
sam želela da ga probam. I nije mi pomagalo što me je njegovo
telo, elegantno me vodeći plesnim podijumom, podsetilo na to
da je verovatno dominantan u krevetu. Bila sam sigurana da u
blizini neka ostava mora biti otključana. Bilo bi tako lako odmah
mu se predati. Ali, umesto toga, naterala sam se da prođem kroz
oblak požude koji je pretio da će me progutati.
„Možda bi trebalo da odeš kod lekara da to vidi. Izgleda da
stalno imaš erekciju. Možda si uzeo previše vijagre?“
„Uveravam te da dodatna sredstva nisu potreba da bi mi
kurac otekao kad si ti u blizini, Soraja. A i bio sam nedavno kod
svog doktora. U stvari, pre nekoliko dana. Poslušao sam savet
kolumnistkinje koju redovno čitam i pripremio sam se za slučaj
da iskrsne prilika da prekršim zavet celibata. Zdrav sam i imam
dokaz napismeno da je to tačno.“
„Zvučiš nestrpljivo. Da li si ga poneo sa sobom?“ Šalila sam
se. Ali, Grejam se odmakao i potapšao po džepu smokingu.
Zakikotala sam se. „Ozbiljno? Nisi ga valjda stvarno poneo?“
„Naravno da jesam. Nema onoga što više želim da uradim od
toga da svršim u tebe. I nije bilo šanse da nespreman dočekam tu
priliku ako mi se ukaže. Nosim lekarske nalaze sa sobom već tri
dana.“
Njegovo priznanje bilo je bizarno dirljivo. Počela je nova
pesma. Plesali smo ne progovarajući. Tela su nam se skladno
njihala.
Naslonila sam glavu na njegove grudi i uzdahnula. „Sve ovo
mi se sviđa. Da budem iskrena, nisam to očekivala.“
Priljubio se uz mene. „Ni ja. Obično mrzim ovakve
događaje.“
 Počeo je da mi pada gard pred ovim muškarcem. Nije mi
trebalo mnogo vremena da se podsetim da ga ponovo dignem i
da se zaštitim.
Bili smo smešteni za veliki okrugli sto postavljen da ugosti
najmanje još desetak gostiju. Grejam me je upoznao sa parovima
koji su sedeli s nama, a nekoliko stolica i dalje je bilo prazno.
„Pa, čime se vi bavite? Soraja, jel’ tako?“ Brekston Harlou
sedeo je s moje leve strane. Bio je to postariji, ali još uvek
zgodan gospodin sa srebrnom kosom koja je bila u oštrom
kontrastu s njegovim preplanulim tenom. Grejam je razgovarao
o poslu s muškarcem s druge strane.
„Ja radim za kolumnistikinju koja ima svoju savetodavnu
rubriku, Pitajte Ajdu.“
„Vi ste pisac. To je sjajno.“
„Ne baš. Više je to obavljanje glupavih poslova za Ajdu koja
mi ponekad dozvoli da odgovorim na poneko od pisama koje
dobijamo.“
„Shvatam.“
„A čime se vi bavite?“
„Ja sam vlasnik farmaceutske kompanije.“
„Znači vi legalno prodajete drogu?“
Nasmejao se. „Da, izgleda da je tako.“
„Da li to znači da ste lekar?“
„Da.“
„Možda biste mogli da porazgovarate s Grejamom, izgleda da
ima zdravstvenih problema. Mislim da mu je potrebna pomoć.“
U tom trenutku Grejam se uključio u naš razgovor. „Čuo sam
da me pominjete. Da li to vas dvoje pričate o meni?“
Brekston je odgovorio: „Soraja mi je upravo rekla da imaš
zdravstvenih problema. Mogu li ja nekako da ti pomognem,
Grejame?“
 Grejam je začkiljio ka meni, i onda iskapio svoje piće. „Ne
znam da li lečite otečena muda?“
U prvi tren čovek je izgledao zbunjeno, ali to se brzo
promenilo i nasmejao se od srca. Nakon toga nas troje smo ušli
u opušten razgovor. Grejamova ruka stalno je počivala na
naslonu moje stolice. Prstima je polako pravio osmice na mom
ramenu. To me je opuštalo i uživala sam sve dok nisam
krajičkom oka ugledala crvenu haljinu s druge strane stola.
Ejveri je sela tačno preko puta nas. Grejam i muškarac s kojim
je došla nemo su jedan drugom klimnuli glavom.
„Izgleda da ćemo večerati s tvojom prijateljicom.“ Nagnula
sam se ka Grejamu.
„Ignoriši je.“
To je bilo lakše reći nego uraditi. Osećala sam njen pogled
čak i kad nisam krišom bacala pogled ka njoj. Iz nekog razloga
toj ženi je uživanje bilo da se osećam neprijatno. Nije ni
pokušala da razgovara s drugima za stolom.
Nakon večere otišla sam do toaleta. Zatvorila sam se u kabinu
i pokušavala da smislim kako da se poslužim toaletom a da ne
pokvasim skupu haljinu, da ne dodirnem dasku, da ne ispustim
tašnicu, i da ne padnem dok balansiram na tankim štiklama od
dvanaest santimetara. Mislila sam da je to mnogo lakši zadatak.
Ženski toalet je bio prazan kad sam ušla. Sad sam čula kako
se vrata otvaraju i potom zatvaraju. Onda se kuckanje štiklama
zaustavilo negde u blizini moje kabine. Intuicija mi je rekla ko je
s druge strane. Duboko uzdahnuvši, izašla sam i odsjaj crvene
odmah me je napao. Ejveri je iscrtavala usne u ogledalu, ali
pogled joj je bio upravljen ka meni.
„Nije li to poslednja igračkica Grejama Morgana?“
„To vas uzbuđuje? Da pratite žene do toaleta i ogovarate
muškarce.“
 Protrljala je usne jednu o drugu da izjednači zastrašujuće
crvenu boju, pritisla ih je maramicom, i onda vratila poklopac na
ruž. „Ja služim na dobro svim ženama upozoravajući ih kakav je
upravo taj muškarac s kojim ste u društvu.“
„U čemu je stvar? Ne sviđa vam se kako vodi svoje poslove,
pa imate potrebu da me na to upozorite?“
Usne su joj se razvukle u pakostan osmeh. „To vam je rekao?
Da mi se ne sviđa kako vodi svoje poslove?“
Nerviralo me je što zna nešto što ja ne znam i zato sam
ćutala. Oprala sam ruke i izvadila ruž za usne. Kad sam završila
i dalje je bila tu. Prekrstila sam ruke na grudima. „Pa, hajde,
nastavite. Recite to čime ste hteli da me prosvetlite.“
Načinila je nekoliko koraka, stala iza mene da prouči moj
odraz u ogledalu. Onda je rekla gledajući me pravo u oči: „Kad
bolje razmislim, niste vredni da na vas trošim vreme. Na kraju
ćete i sami sve shvatiti. A mogli biste i pitati Grejama zašto se
namerio da uništi kompaniju muža moje najbolje prijateljice.“
Trebao mi je pun minut da se saberem nakon što je Ejveri
izašla iz toaleta. Bila je podjednako zla kao i onog dana kad sam
je pozvala nakon što sam našla Grejamov telefon u vozu. Htela
sam da pripišem njeno upozorenje nemilosrdnoj borbi
konkurentskih kompanija, ali nešto tu nije bilo kako treba. Na
neki način ta žena je to shvatala kao nešto lično.
Grejam me je čekao ispred toaleta. „Je li sve u redu? Video
sam kako je Ejveri pošla za tobom.“
„Da, sve je u redu.“ Naterala sam se da se nasmešim. Nakon
nekoliko koraka, zaključila sam da moram da saznam nešto više.
„Mogu li nešto da te pitam?“
„Naravno.“
„Ko je Ejverina najbolja prijateljica?“
Grejam je prošao rukom kroz začešljanu crnu kosu. „Njena
najbolja prijateljica je moja bivša devojka Dženeviv.“
 Poglavlje 11

Grejam
Nešto se promenilo nakon što se Soraja vratila iz toaleta sinoć.
Pre toga bila je uobičajeno sarkastično šarmantna. Oborila je s
nogu Brekstona svojom prirodnošću, svojom jedinstvenom,
neizveštačenom ličnošću. Posle je bila tiha i povučena. Kad sam
je otpratio do njenog stana, nije me pozvala da uđem, a u
njenom poljupcu nije bilo strasti. Nisam hteo da navaljujem,
čekao sam da vidim šta će se desiti narednog dana. I ništa se nije
desilo. Evo, subota je, sedim u kancelariji i buljim u gomilu
prospekata na svom stolu. Koncentracija mi je otišla dođavola
otkako je ta žena ušla u moj život.
Uzeo sam telefon, i onda ga vratio na sto. Do tri po podne
ponovio sam taj pokret dvadeset puta. Na kraju sam progunđao:
„Ne budi pičkica“, i napisao kratku poruku.
Grejam: Preživeli smo dva izlaska. Da li dogovor i dalje
važi?
Buljio sam u prokleti uređaj sve dok tačkice nisu počele da
skaču ukrug. Nivo napetosti porastao mi je kad su stale.
Onda su se ponovo pokrenule. Nije bilo ni potrebe da mi
porukom potvrdi da je naš dogovor o ekskluzivnosti zapečaćen.
O čemu razmišljaš, Soraja Venedeta?
Soraja: Da li si siguran da to želiš?
Bez oklevanja poslao sam joj odgovor.
Grejam: To je ono što želim od prvog dana. Ova mala
 testiranja bili su tvoja ideja.
Soraja: Hvata me nervoza.
Pritisnuo sam taster za pozivanje umesto da nastavim s
pogodi šta stvarno mislim dopisivanjem. Javila se odmah, nakon
prvog zvona.
„Šta ti je rekla?“
„Ejveri?“
„A ko drugi?“
„Već sam ti to ispričala.“
„Reci mi ponovo. Nešto sam propustio.“
„Ne sećam se tačno njenih reči.“
„Reci mi ono čega se sećaš.“
„Pa, praktično je pošla za mnom u toalet, sačekala da piškim i
onda mi je kazala kako joj je dužnost da me za dobrobit ženskog
dela čovečanstva upozori na tebe.“
„Nastavi.“
„Nema tu još mnogo toga. Rekla mi je da nisam vredna
njenog vremena i da ću na kraju sve i sama shvatiti. Potom me je
posavetovala da te pitam zašto uništavaš kompaniju muža njene
najbolje prijateljice.“
„Već sam ti ispričao za Lijama i Dženeviv. On mi je takmac,
konkurencija.“
Ćutala je pun minut. „Potražila sam na Guglu tebe i Lijama
jutros.“
Duboko uzdahnuvši, zavalio sam se u naslon stolice.
„Pronašla sam gomilu članaka o tome kako pokušavaš
agresivno da preuzmeš njegovu kompaniju.“
„Tako je. To je tačno.“
„Kažu da plaćaš maltene duplo više od tržišne vrednosti
njegove firme. Ne razumem se mnogo u vođenje poslova, u
biznis, ali zašto bi radio tako nešto? Očigledno želiš da ga
uništiš jer još voliš ženu koji ti je preoteo? Ženu čije ime si
istetovirao na svom telu.“
„Znači u tome je stvar.“
„Strepim, Grejame. Osećam se kao da bi mogao da me
pojedeš za doručak.“
„To sam i pokušavao.“
„Da, to takođe. Ali znaš šta sam htela da kažem.“
„Plašiš se da ću te povredi ti?“
Uzdahnula je. „Da.“
„Lijamova kompanija poseduje dvadeset tri odsto akcija
Pembruka. Prošle godine došao sam do dvadeset osam posto
udela u Pembruku preko korporacije u kojoj sam ja jedini
akcionar. Ako kupim Lijamovu kompanije, dobiću i akcije
Pembruka. Tako ću imati pedeset jedan posto udela i kontrolni
paket deonica. To vredi više nego duplo od Lijamove
kompanije. Cilj mi je Pembruk, a ne Lijam. Finansijski
analitičari misle da se vodim emocijama pošto je on moj bivši
zaposleni.“
„Znači nisi i dalje zainteresovan za Dženeviv?“
„Nisam. I ako si zbog toga bila zabrinuta, trebalo je to da mi
kažeš.“
„Izvini. Mislim da me je potpuno prestravilo ovo što se
dešava između nas.“
„I mene isto. Ali znaš šta sam shvatio?“
„Šta?“
„Bio ja prestravljen ili ne, šta god da je ovo što se dešava,
desiće se u svakom slučaju. Ni ti, ni ja ne možemo to zaustaviti.
Zato dovući dupe do moje kancelarije i reci mi uživo da ti je žao
što si požurila sa zaključcima i nepravedno me optužila za nešto
za šta nisam kriv.“
„Da li to prevedeno sa šifrovanog koda znači: skoči na moj
sto da se igramo šefa i sekretarice?“
Zarežao sam. „Dovlači dupe ovamo.“
Nasmejala se. Bilo mi je drago što je moje muke zabavljaju.
„Ne mogu, Morgane.“
„Prestani da me jebeš u zdrav mozak, Soraja!“
„Stvarno ne mogu da dođem. Nisam kod kuće.“
„Gde si?“
„Pomažem Diliji na sajmu. Na nekoliko sati vožnje od
Njujorka.“
Promumlao sam nešto neartikulisano sebi u bradu. „Kad se
vraćaš?“
„Sutra ujutru. Sajam se završava tek kasno večeras a Dil
opasno vozi i po danu. Plus, obaviće stotinak pirsinga danas na
sajmu, i ozrikaviće do uveče. Prenočićemo u hotelu preko puta
sajamske hale.“
„Šta ćeš raditi ceo dan?“
„Pomagaču, biću joj asistent. Ja dezinfikujem pre no što ona
buši, i držim za ruku kukavice.“
Nisam bio siguran da želim da čujem odgovor, ali ipak sam
upitao: „Šta ćeš dezinfikovati?“
„Uobičajene delove tela. Uši, noseve, pupkove, jezike,
bradavice i poneki penis.“
„Šta si to poslednje rekla?“
„Biće to striktno profesionalan pristup.“
„Da, sad mi je lakše što ćeš nekim muškarcima trljati kurac.
Dilija je sigurno prava doktorka.“
„Smiri se. Nije to ništa strašno.“
„Da, u pravu si.“
„Stvarno?“
„Naravno.“ Delimično sam pokrio dlanom telefon i prodrao
se tobože dozivajući sekretaricu koja danas nije radila.
„Elizabet? Možete li doći kod mene na čas?“
„Elizabet? Jel’ to tvoja nova sekretarica?“
„Da, opraću joj sise.“
Soraja se zakikotala. Ta žena mi se smejala. Ponovo.
„Šta je tako smešno?“
„Sad mi je jasno zašto te sirote devojke ne ostaju kod tebe
duže od dva dana. Prilično sam sigurna da ti ne bi dala ni noge
da joj opereš, a kamoli sise.“
Nažalost, verovatno je bila upravu.
„Kad ćemo se videti?“
„Sutra uveče.“
„U redu.“
„Doći ću po tebe u šest.“
„Odgovara mi. Moram da idem sad. Veliki istetovirani
momak došao je na Dilijin štand. A takvima obično najviše treba
neko da ih drži za ruku.“
„Divno. Sad ću zamišljati kako nekom mišićavom kretenu
masiraš kurac dok mu se diže jer gleda u tvoj dekolte.“
„Imaš bujnu maštu.“
„Vidimo se sutra, Soraja.“
„Ćao, Nadmeni.“
Nekoliko minuta nakon što smo završili razgovor telefon mi
je zazujao s pristiglom porukom od nje.
Soraja: Da, dogovor važi.

***
Morao sam da joj izbacim iz glave ta Ejverina sranja i da joj
pokažem da neme razloga da se plaši kad sam ja u pitanju.
Nesposoban da se usredsredim na bilo šta, osim na večerašnji
sastanak sa Sorajom, otišao sam rano s posla, što je u poslednje
vreme postalo uobičajeno. Da nisam bio vlasnik kompanije,
otpustio bih samog sebe.
Pošto sam se vratio u stan, bacio sam se na seckanje povrća
za pastu primaveru koju sam planirao da spremim. Nisam bio
bog zna kakav kuvar, ali pravio sam đavolski dobre al dente
paste. Ranije sam poslao Soraji poruku da je plan promenjen:
spremiću večeru za nas dvoje kod mene. Smatrao sam da je to
dobra promena ritma nakon fijaska na gala-večeri. Bilo mi je
potrebno da je pustim u svoj prostor i da joj pokažem opuštenu
stranu svog života.
Uključio sam televizor ugrađen u zid kuhinje i birao serije s
DVR liste kad je zazvonio telefon. Soraja. Zgrabio sam krpu da
obrišem ruke pre no što sam se javio.
„Hej, lepotice.“
„Ćao...“ Zastala je. „Kakva je to muzika u pozadini?“
„Televizor.“
Sranje.
Mahnito pokušavajući da utišam TV, shvatio sam da mi
daljinski upravljač ne radi. Moja opuštenost spremala se da
eksplodira.
„Da li je to uvodna špica Glavne bolnice?“
„Nije“, slagao sam.
„Jeste, jeste.“
Jebiga. Uhvaćen na delu.
Nasmejao sam se kao da sam kriv. „U redu, jeste. Uhvatila si
me.“
„Gledaš sapunice?“
„Samo ovu.“
„A ja sam mislila da nemamo ništa zajedničko.“
Nakašljao sam se i predao sramu. „I ti je gledaš?“
„U stvari, ranije sam je redovno pratila... sad ne baš toliko.“
„Ja sam počeo da je gledam kad mi se majka razbolela. Tada
sam još bio u srednjoj školi. Bila je opsednuta Glavnom
bolnicom. Kad je pala u postelju, sklupčao bih se pored nje u tri
po podne i pravio joj društvo dok epizoda traje. Na kraju sam
pohvatao šta se dešava s različitim likovima i nastavio da
gledam seriju i nakon što mi je majka umrla. Podseća me na
nju.“
Ućutala se. Onda je rekla: „Grejame... to je stvarno... nemam
reči... to je stvarno nešto dragoceno i lepo.“
Osetivši iznenada nalet emocija, brzo sam prešao na drugu
temu. „Čemu dugujem ovaj telefonski poziv?“
„Htela sam da te pitam treba li nešto da donesem?“
„Ne, ne treba, samo ti dođi.“
„Ozbiljno, ne želim da dolazim praznih ruku.“
„Sve već imamo.“
„U redu, onda vino.“
Tvrdoglava cura.
„Moj vozač doći će po tebe za sat vremena.“
„Važi.“
Zastao sam, a onda sam prošaputao njeno ime: „Soraja...“
„Da.“
„Jedva čekam da te vidim.“

***
Zaneo sam se postavljanjem stola toliko da sam zaboravio da
javim vrataru da samo pošalje Soraju pravo gore. Kad je
pozvonio da me obavesti da imam posetioca, odlučio sam da se
malo našalim s njom.
„Molim te, daj mi gospođicu Venedetu na telefon“, rekao
sam mu.
Javila se. „Da?“ Kurac mi je poskočio na zvuk njenog glasa.
Soraja čak nije bila ni ispred mene, a od saznanja da je tu, imao
sam erekciju.
„Izvolite, šta mogu da uradim za vas, gospođice?“
Nasmejala se. „Da li je to Glavna bolnica?“
Pametnica.
„Ako ste droljasta medicinska sestra, mogla bi da bude. Vrati
mu telefon i dođi gore.“
Kad je vratar uzeo telefon, rekao sam mu da otprati Soraju do
liftova. Nedugo potom pokucala je na vrata ritmično i glasno, i
Bleki je odmah počeo da laje.
Obraćao sam se kučetu dok sam išao ka vratima. „Da, da,
čekaj tek da vidiš kako izgleda.“
Srce je počelo brže da mi bije onog trena kad sam otvorio
vrata. Bila je toliko lepa da mi je ponestalo daha. Kosa joj je
slobodno padala, ali bila je talasasta i kao vetrom zavijorena,
živa. Krajevi su i dalje bili zeleni, i nosila je bluzu boje
smaragda bez rukava, koja ju je spreda pokrivala sve do vrata.
Na vrhu je bila vezana u mašnu. Tesne crne pantalone izgledale
su kao da su joj naslikane na nogama. Sve u svemu, bila je to
provokativno konzervativna odevna kombinacija u poređenju s
njenim uobičajenim stilom. Usne, obično crvene, sad su bile bez
ruža kao da je znala da ću ih kasnije pojesti.
S mukom se opirući porivu da skočim na nju, smerno sam
spustio ruke. Zarekao sam se da je neću odmah poljubiti, ni
dodirnuti u strahu da neću biti u stanju da se zaustavim. Tako da
ću se uzdržavati koliko god budem mogao. Ovo veče trebalo je
da joj pokaže da može da mi veruje. Ako bih odmah s vrata
skočio na nju, od poverenja ništa ne bi ostalo.
„Uđi.“ Duboko sam udahnuo njen cvetni miris dok je ulazila.
Kuče je odmah počelo da skače po njoj.
„Silazi s nje, Bleki.“
Izgledala je kao da je sve to zabavlja. Dala mi je flašu vina
koju je nosila, sagla se i podigla ga. Bleki ju je lizao po celom
licu.
Prokletstvo, hoću i ja malo.
Uzevši joj kuče iz ruku, rekao sam: „A ti si mislila da ćeš od
mene morati da se braniš.“
„Da, iznenađena sam koliko ste dobri i pristojni, gospodine
Morgane.“
„Dajem sve od sebe“, rekao sam iskreno.
Pokrila je usta rukom. „Oh, moj bože! Bleki! Sad mi je
sinulo. Iz Glavne bolnice! Dali ste mu ime po onom Blekiju.“
„Tako je.“
Uprla je prstom u mene. „Nisi se valjda postideo?“
„Nisam.“
„Uši su ti pocrvenele.“
Jebiga.
„Mislim da je to baš slatko, Grejame, posebno što te ta serija
podseća na majku. Hvala ti što si to podelio sa mnom.“
„Mislim da niko živi to ne zna. Umeš da me razmekšaš,
Venedeta.“
„Baš dobro.“ Nacerila se.
Polako trljajući dlanom o dlan, rekao sam: „Kad smo već kod
toga, da vidimo koliko znaš o Glavnoj bolnici.“
Sevnula je najslađim osmehom na svetu kad je prihvatila moj
izazov. „Da čujem pitanje.“
„Postoji još jedna stvar u vezi sa mnom – veoma važna
odrednica – koja me povezuje sa Glavnom bolnicom.“
„Šta dobijam za tačan odgovor?“
„Specijalan poljubac od mene kasnije.“
„Oh, da? Specijalan, ha?“
„Pomoći ću ti, daću ti nagoveštaj.“
„U redu.“
 „Rimuje se s organ.“
„Oh, opet ta rima. Okej... Morgan... tvoje prezime.“ Spoznaja
ju je iznenada pogodila. „Tako je! Oh, moj bože! I to ime je iz
Glavne bolnice.“
„To s prezimenom je čista slučajnost, naravno, ali Džej iz
mog srednjeg imena je skraćeno od Džejson.“
Klimnula je glavom s razumevanjem. „Džejson Morgan...
kao lik iz serije.“
„Moja majka je mislila da je to sjajno.“
„Izgleda da je tvoja majka bila pametna i vickasta žena.“
„Bila je... pametna, duhovita, vedra, puna života... u mnogo
čemu ste slične, u stvari.“ Otišao sam do kuhinjske radne
površine od granita i otvorio belo vino koje je donela. Dodajući
joj čašu od kristala, rekao sam: „Mogu li da ti pokažem stan?“
Pijuckajući vino, obišli smo stan. Soraji se posebno dopao
električni kamin u mojoj spavaćoj sobi. Jedva sam čekao da se
jednog dana kresnemo ispred njega.
Vratili smo se u dnevnu sobu i stali ispred prozora od poda
do plafona koji su gledali na Menhetn.
Zurila je u sjajna svetla grada. „Uvek sam maštala da ću imati
stan iz kojeg se pruža ovakav pogled.“
A ja sam, međutim, zurio samo u nju. „Ovaj vidikovac je
tvoj. Možeš da dođeš kad god ti se prohte.“
„Mogu?“
„Ništa nevaljalo nisam imao na umu.“
„Oh, znam. Nekarakteristično si ljubazan i pristojan večeras.
Šta te je spopalo, Grejame Džejsone Morgane?“
„Ne voliš pristojne ljude? Trudim se da večeras ništa ne
zajebem. Nakon onoga što se desilo na gala-večeri...“
„Sve je u redu. Dobar si takav kakav si. Sviđa mi se što si
iskren prema meni u vezi s onim što misliš i osećaš.“ Nagnula se
i povukla moj vuneni džemper. Od toga mi se kurac uspravio.
„U stvari, iskrenost volim više od svega. Volela bih da mi uvek
govoriš istinu, čak i kad misliš da bih se mogla uvrediti. Čini mi
se da ti nije sasvim jasno koliko mi je potrebna istina.“
„Ja bih rekao da ne shvataš koliko si mi potrebna.“ Pošto su
sad njene ruke bile na meni, bio sam izgubljen. „I uradiću za
tebe sve što poželiš. Hoćeš da budem apsolutno iskren?“
„Da, reci mi šta je ono što ti želiš?“
„U kom smislu? Od života? Ovog trena? Budi konkretnija.“
„Šta zaista želiš upravo sada, u ovom trenu?“
„Nećeš me ukoriti zbog odgovora?“
„Ako je iskren, neću.“
Glas mi je odebljao. „Želim tvoj jezik na svom kurcu.“
Da, izgubio sam se.
Zalepršala je zavodljivo trepavicama. „I šta još?“
„Nakon što me uzmeš u usta, želeo bih da te skinem i da ti
ližem pičkicu pre no što te pojebem otpozadi nagnutu ispred
ovog prozora.“
„I šta još?“
„Želim da svršim u tebe.“
„A posle.“
„A posle... ćemo jesti pastu goli u krevetu.“
Oboje smo se blago nasmejali pre no što smo se opet
uozbiljili.
Pogledala je po dnevnoj sobi. „Kad pre se ovako smračilo?“
„Ne znam. Otkad si ušla, ništa ne primećujem, osim tebe. I to
je istina.“
„Hvala ti što si iskren prema meni, Grejame.“
Rekla je to i prsti su joj se našli na mašni na vratu. Polako ju
je razvezala. E pa, jebote. Ovo je očigledno bila nagrada za moju
iskrenost. Otkopčala je dugmad, i satenska bluza je pala na pod.
Kad je otkopčala i crni čipkasti brushalter spreda, sise su joj
iskočile. Iako je napolju bio mrak, svetla grada dovoljno su
osvetljavala prostoriju da vidim kako su joj se bradavice
ukrutile.
Uzdahnuvši, rekao sam: „Daj da te malo ugrejem.“ Nagnuo
sam se i nemilosrdno usisao dojku u svoja usta. Prostenjala je
onog sekunda kad su moje usne dotakle njenu kožu.
Soraja je zabola prste u moj džemper, povukla ga i skinula mi
ga preko glave. Pritisnuvši se golim prsima o njene grudi, uzeo
sam njen jezik ustima i lagano ga sisao. Moj kurac, sad u punoj
erekciji, pribijao se ispod farmerki uz njen stomak. Onda sam
osetio njenu malu ruku na preponama i poslednje zrnce kontrole
u meni nestalo je.
Iznenada se spustila na kolena.
Bio sam gotov.
Srce mi je udaralo brže nego što se moglo izdržati. Spustila je
rajsferšlus i izvadila mi kurac iz pantalona. Kao da je vreme
stalo kad me je pogledala i kliznula prstenom na jeziku u
laganom krugu po mom glaviću koji je već bio vlažan i spreman
za njena usta. Zabacio sam glavu od tog osećaja, koji se može
opisati samo kao apsolutno blaženstvo.
Ovo.
Ovo je raj.
Kad je iznenada spustila vilicu i uzela ga celog, muda su mi
se stegla u očajničkom pokušaju da ne svršim odmah u njeno
divno grlo. Shvatio sam da sam u većoj nevolji nego što sam
mislio, jer nije bilo šanse da me posle ovoga išta odvoji od nje.
Mislio sam samo na to kako ne mogu da dočekam da budem
u njoj, kako želim da bude moja ćela i svaki njen deo. Hteo sam
da je imam, a istina je bila... da je ona već imala mene. Najebao
sam.
 „Uspori dušo.“
Mobilni telefon mi je zazvonio. Sranje. Nije bilo šanse da se
javim. Kad je i fiksni telefon zazvonio odmah nakon toga,
stomak mi se zgrčio jer sam znao da me zove baka. Mimi je
jedina imala moj kućni broj telefona. Uključila se automatska
telefonska sekretarica.
„Gospodine Morgane? Ovde je Kambrija Linč, socijalna
radnica koja je zadužena za vašu baku. Pala je danas i povredila
se, smestili smo je u bolnicu Vestčester. Zovem da vas o tome
obavestim.“ Ostatak poruke bio je prigušen.
Soraja mi je pustila kurac i odskočila unazad kad su joj reči
poruke sa sekretarice došle do svesti. Otrčao sam do telefona i
podigao slušalicu, ali Kambrija je već prekinula vezu.
Upasavši pantalone i zakopčavši šlic, pogledao sam Soraju
kao kroz maglu. „Moram da odem do bolnice.“
Soraja je mahnito počela da se oblači. „Idem s tobom.“
Praktično sam se sapleo o Blekija, koji je očigledno bio
uzbuđen jer je zaskakao svoju igračkicu na podu. Molio sam se
da jedna od najboljih noći u mom životu ne preraste u najgoru.
 Poglavlje 12

Soraja
Stomak mi se prevrtao od mučnine celim putem do bolnice.
Siroti Grejam.
Jasno mu se videla zabrinutost u očima dok je za volanom
slepo zurio ispred sebe. Njegov vozač bio je slobodan ostatak
večeri, pa smo krenuli Grejamovim be-em-veom do Vestčestera.
Spustila sam ruku na njegovu butinu. „Biće ona dobro.“
„Da“, rekao je ne skrećući pogled s druma.
Sat vremena kasnije zaustavili smo se ispred bolnice. Grejam
me je uzeo za ruku kad smo požurili ka ulazu.
„Moja baka je ovde. Lil Morgan. Kako da je nađem?“,
Grejam je upitao ženu na prijemnom šalteru.
„Soba 257“, rekla je.
Vožnja liftom kidala je živce. Od bolničkog mirisa
antiseptika pripala mi je muka. Kad smo stigli do sobe, doktor i
medicinska sestra stajali su pored Lilinog kreveta.
Odmah sam je prepoznala. Bila je to ona stara žena s plavom
kosom sa slika iz Grejamovog telefona. Osetila sam toplinu oko
srca jer su joj oči zasijale kad ga je videla.
„Grejame, ko ti je rekao da sam ovde?“
„Kambrija. Da li si dobro?“
„Nisam htela da ti se javi da ne bi brinuo.“
„Dobro je postupila. Šta se desilo?“
„Ne sećam se. Okliznula sam se i pala. Ne znam šta se desilo.
Kažu da sam slomila kuk.“
Doktor je ispružio ruku. „Gospodine Morgane, ja sam doktor
Spork.“
„Doktore, možemo li na tren izaći da popričamo?“
„Svakako.“
Gr ej am je izašao iz sobe s doktorom, a sestra je pošla za
njima. Ostavili su me samu s Lil.
I dalje sam gledala ka vratima kad me je prenuo njen glas.
„Ti mora da si Soraja.“
Iznenadilo me je što zna kako se zovem, što me je pominjao.
„Tako je. Drago mi je da imam priliku da vas upoznam, Lil.“
Nasmešila sam se i sela na stolicu blizu njenog kreveta.
„Sad vidim zašto je tako obuzet tobom. Imaš prirodnu lepotu
crnke koja se retko sreće.“
„Hvala vam, mnogo.“
Glas joj je zvučao umorno i slabo. „Grejam veoma čuva
svoju privatnost. Možda mi se nikad više ne ukaže prilika da
budemo nasamo, zato mi oprosti što mnogo toga odjednom
želim da saznam.“
Progutala sam knedlu. Nisam očekivala ispitivanje. „U redu.“
„Znam da povremeno moj unuk ume da bude pravi seronja.“
Dah koji sam do tog trenutka zadržavala, izleteo je sa
smehom. „Da, to sam otkrila na prvom susretu s njim.“
„A čula sam da nemaš dlake na jeziku i da ne prezaš da mu
spočitaš ono što u njegovom ponašanju smatraš neprikladnim.“
„Tako je.“
„Dobro, ali da znaš da nije on istinski takav.“
„Počinjem to da uviđam.“
„Kad mu je majka umrla, tim ponašanjem se zaštitio. Dugo
mu je trebalo da spusti gard. I kad je to jednom uradio, opekao
se.“
 „Dženeviv?“
Lil se iznenadila. „Znači, ispričao ti je šta se desilo...“
„U kratkim crtama. Znam da je ona sada s njegovim
nekadašnjim prijateljem Lijamom.“
„Da, situacija je veoma loša. Na neki način vratila ga je na
početak, potrla je sav napredak koji je ostvario nakon smrti moje
ćerke Silije. Iskreno govoreći, nisam verovala da će Grejam
ikome ponovo otvoriti srce. Ali čini mi se da bi se to moglo
desiti s tobom.“
Dirnule su me te reči. Osećala sam se kao da će mi srce
eksplodirati. „Ne znam šta da kažem.“
„Ne moraš ništa da kažeš. Samo sam htela da budem sigurna
da znaš da on mnogo toga što nosi u sebi ne pokazuje. Izgleda
da znaš više nego što sam mislila, a to je dobro. Samo ne daj da
te ubedi da je nesalomiv.“
„Plašim se da će pre on mene slomiti nego ja njega.“
„Nemoj se plašiti da budeš povređena. To je mnogo bolje
nego da ne doživiš ono što svakome od nas uzdrma svet. Čak je i
privremeno zadovoljstvo bolje nego da ga uopšte nema. Ti se
plašiš da ćeš biti povređena a ja se plašim smrti. Ali to ne znači
da neću svaki dan živeti u punoj meri.“
Stavila sam ruke preko njenih ruku. „Hvala vam na tom
savetu.“
Grejam je ušao upravo u tom trenutku. „Oh-oh, slutim
nevolje.“
Lilino lice je opet zasjalo kad je on ušao u sobu. „Iako mi je
žao što si potegao čitav put dovde, stvarno mi je drago što sam
upoznala Soraju. Nadam se da vam ovo nije upropastilo veče.“
„Ma, kakvi. Samo smo večerali... pastu.“ Okrenuo se
nakratko ka meni, i razmenili smo poglede.
„Šta ti je rekao doktor?“, upitala je Lil.
 „Kaže da treba operisati kuk. Zadržaće te ovde nekoliko
dana, a onda će te prebaciti u rehabilitacioni centar.
Porazgovaraću s Kambrijom i postaraću se da dobiješ najbolji
smeštaj.“
„Neću da se sekiraš zbog mene.“
„Mogla si i glavu da razbiješ. Ne sećaš se kako je do nezgode
došlo. Naravno da ću se brinuti, ali drago mi je da situacija nije
gora, Mimi.“
„Meni takođe“, rekla sam.
Sedeli smo s Lil još sat vremena pre no što smo se uputili
nazad u grad. Grejam je pustio klasičnu muziku i ćutke je vozio.
Kad smo stigli do Menhetna, prva sam progovorila.
„Jesi li dobro?“
„Da... dobro sam. Samo...“
„Šta?“
„Samo sam postao svestan da mi je ona jedini rod, sve što mi
je ostalo od porodice. Moja majka bila je jedinica. Baka mi je
bukvalno sve. Kad ona ode, nikog više neću imati. To je nekako
otrežnjujuća pomisao.“
„Imaćeš svoju porodicu jednog dana.“
Uhvatio me je spuštenog garda s pitanjem koje nisam
očekivala. „Da li bi volela da imaš decu, Soraja?“
Nije bilo druge, morala sam iskreno da odgovorim. „Ne
znam, nisam sigurna da bih to želela.“
„Nisi sigurna?“
„Ne mogu da kažem sa stopostotnom sigurnošću da želim
decu. Nadala sam se da ću to zasigurno znati do trenutka kada
budem morala da donesem tu odluku.“
„Da li su tvoje sumnje i dvoumljenja posledica tvog odnosa s
ocem?“
„Delimično. Nisam previše o tome razmišljala. Prosto nisam
apsolutna sigurna da mi je majčinstvo zapisano u kartama.“
Zamislio se kad je čuo moj odgovor. Možda to nije bilo ono
što je želeo da čuje, ali nisam htela da ga lažem.
Pogledavši ga, upitala sam: „Da li me voziš kući?“
„Nisam to planirao.“ Senka razočaranja preletela mu je licem.
„Zašto... hoćeš da ideš kući?“
„Samo sam pomislila da nakon svega ovoga što se dogodilo s
Lil...“
„Pomislila si da ću poželeti da budem sam? Ne, ne želim da
budem sam. Umoran sam od samoće. Hteo bih da večeras budeš
u mom krevetu. Ne moramo ništa da radimo. Samo... voleo bih
da te držim u zagrljaju dok tonem u san. To je ono što želim.
Nadam se da nemaš ništa protiv toga.“
Iako sam pomalo strepela, ništa drugo nisam želela.
„U redu, da.“
Grejamu se nije pružila prilika da spremi svoju pastu. Pošto
je bilo kasno, svratili smo do kineskog restorana, uzeli nekoliko
sečuanskih jela za poneti i vratili se u njegov stan. Razmenjivali
smo kartonska kutije s jelima između sebe, sedeli na podu u
dnevnoj sobi prekrštenih nogu i gledali Glavnu bolnicu.
„Mogao bih da se naviknem na ovo“, rekao je srčući rezance.
Neočekivan dečački šarm zasijao je u tom trenutku na njegovom
licu.
Srce mi se steglo. Prvi put sam večeras shvatila da stvari
postaju ozbiljne, da naš odnos postaje ozbiljan. Ma koliko da me
je njegovo pitanje želim li da imam decu uzdrmalo, shvatila sam
da sad nema povlačenja. Kao što je Lil rekla, bolje je da budem i
povređena nego da ta osećanja nikad ne upoznam.
Nakon što smo počistili ostatke od večere, Grejam me je
ćutke poveo u svoju spavaču sobu. Gledala sam kako skida
džemper preko glave. Diveći se tetovaži koju mu je Tig
napravio, oblizala sam usne. Očajnički sam želela da vidim
kakvog mu je ukusa koža.
Otišao je u kupatilo, vratio se u donjem delu crne pižame i
dobacio mi plavu majicu s kratkim rukavima.
„Voleo bih da spavaš u mojoj majici.“
Gledao je napeto kako otkopčavam bluzu. Izgledao je kao da
mu voda ide na usta, a pogled mu se zalepio za moje grudi kad
sam navukla majicu preko glave.
Uvukla sam se u njegov ogromni krevet, telo mi je odmah
utonulo u meki dušek od memorijske pene. Krevet je bio
dostojan kralja – ili Morgana.
Smestio se iza mene i omotao moje telo rukama. Disanje mu
se usporilo. Shvatila sam da je zaspao mirno kao beba. Nedugo
potom sledila sam njegov primer, pošla sam u san za
Gospodinom Nadmenim.

***
Bilo je četiri ujutro kad me je nešto probudilo. Grejam je bio
okrenut ka meni otvorenih očiju.
„Sviđa mi se da te gledam dok spavaš.“
Glas mi je bio snen. „Da znam da me gledaš, ne bih mogla da
zaspim.“
Nasmejao se. „Šta te je probudilo?“
„Ne znam. Možda intuicija.“
„Znaš šta ja mislim?“
„Šta?“
„Mislim da si želela da zaviriš pod čaršav.“
„A ja sam već pomislila da je nevaljalko uzeo slobodno
veče.“
„Nikad. Uvek je tu, čak i kad ćuti.“ Nasmejao se, a od
njegovog osmeha sam se rastopila. Isprepletao je prste s mojima.
„Ozbiljno, mislim da te nešto muči, nešto te pritiska.“
„Kako znaš?“
„Vidim ti u očima.“
„Tvoja baka mi je rekla da se ne plašim da budem
povređena.“
„Mudra žena. Trebalo bi da je poslušaš. Mogu li da ti odam
jednu tajnu?“
„Da.“
„Strah me je od tebe, Soraja.“
„To i ja mogu da kažem kad si ti u pitanju.“
„Ali istovremeno upravo je to razlog što znam.“
„Šta znaš?“
„Da bi ovo moglo da bude prava stvar.“
Prava stvar.
„Moram da naučim da prestanem da se pitam šta će se sutra
desiti, moram da naučim da uživam u sadašnjosti“, prošaputala
sam.
Grejam je podigao moju ruku ka svojim usnama i poljubio je.
„Niko ne zna šta nosi novi dan, ali ako bi sutra bio smak sveta,
ja bih najviše voleo da budem ovde s tobom. To mi govori sve
što mi je potrebno da znam.“
Kad je pritisnuo usne na moje, poljubac je bio drugačiji od
svih poljubaca do tada. Bio je strastveniji, gotovo očajnički, kao
da se oslobađa nakupljene napetosti. Ono što je počelo sporo i
senzualno, pretvorilo se u divlje i mahnito. Nisam više bila u
stanju da držim pod kontrolom žudnju za njim, svesno sam
odlučila da zaboravim na sve svoje nesigurnosti, makar i samo
na trenutak. Ovde, u ovom krevetu osećala sam se bezbedno. To
je jedino bilo važno.
Kao da može da mi čita misli, Grejam se popeo na mene
zagradivši me rukama s obe strane. Dugo me je gledao u oči.
Izgledalo je kao da se uzdržava, kao da traži odobrenje. Zato
sam ćutke klimnula glavom dajući mu do znanja da sam
spremna da primim sve što ima da ponudi. Zažmurio je na tren,
a onda je opet otvorio oči.
Nije skidao pogled s mene dok je njegova velika ruka lagano
svlačila moj donji veš. Uhvatio me je pravo između nogu.
Pulsirala sam vlažna i spremna za njega.
Stegao je vilicu. „Jebote, Soraja. Moram da uđem u tebe.
Odmah.“ Još uvek u kratkim boksericama, pritisnuo je kurac o
mene. Stisnula sam mu dupe trljajući ga o svoj klitoris tako
neverovatno nadražen.
Skinuo se i sad sam osetila toplinu njegovog kurca na
stomaku. Raširila sam noge koliko god sam mogla. Nisam bila u
stanju više ni sekund da čekam. Dohvatila sam ga i povela ka
svom otvoru. Nespremna za njegov obim, prostenjala sam
lagano ga puštajući unutra.
„Oh... jebote... tako si... jebote...“, mucao je o moja usta dok
se polako kretao ulazeći i izlazeći iz mene. Zenice su mu se
raširile. Nastavio je da zuri u moje oči maltene hipnotisano sa
svakim zabodom. Nijedan muškarac me nije tako gledao tokom
seksa. Jebao me je, osvajao i moje telo i dušu, i prosto sam znala
da će me ovo zauvek upropastiti.
Soba je bila potpuno mirna. Mogla sam da čujem samo zvuk
vlažnog pljeskanja dok me je jebao, ulazio u mene koliko god je
duboko mogao. Vukao me ja za kosu sve jače, i kad mu je
disanja postalo neujednačeno, znala sam da gubi kontrolu.
„Svršiću tako jako, Soraja.“ Zaškrgutao je zubima. „Tako...
jebote... jako.“
Bilo je dovoljno da to kaže da bih osetila kako pulsiram oko
njegovog kurca. Mogao je da oseti moj orgazam i da se konačno
sasvim oslobodi. Kukovi su mu se propinjali dok me je jebao
sve jače. Glasno je prostenjao pre no što je svršio u mene.
Nežno mi je ljubio vrat ostavši dugo u meni. Kad ga je na
kraju izvukao, osetila sam kako topla sperma curi sporo niz
unutrašnju stranu mojih butina. Nikad pre nisam to osetila jer
nikad nisam pustila nekog muškarca da svrši u mene. Nisam bila
devica, ali osećala sam se kao da mi je ovo na neki način zaista
prvi put. Ovo je bilo daleko intimnije i intenzivnije od svega što
sam radila s drugima. Pomislila sam da ću poželeti da odem da
se istuširam, ali bilo je upravo suprotno. Želela sam da ono što je
njegovo ostane u meni.
Ljubio me je nežno dok nisam polako ponovo zaspala pitajući
se može li išta sastavljeno od snova nadmašiti stvarnost onoga
što sam upravo doživela.

***
Sutradan na poslu pratila me je potpuna i sveprožimajuća
opijenost i izmaglica zadovoljstva. Ništa od onoga što je Ajda
govorila nisam registrovala. Moj um je reprizirao sinoćne
događaje. Sati koji su me delili od toga da ga ponovo vidim, bili
su dugi kao večnost. Zaboga, osećala sam se kao zavisnik.
Pretpostavljala sam da mi se neće javljati tokom dana. A
onda sam pogledala imejl poruke pristigle za Pitajte Ajdu.

Draga Ajda,
Javlja ti se bivši Celibata s Menhetna. Možda me se
sećaš i pod nadimkom Gospodin Nadmeni. Pomislio
sam da bi trebalo da te obavestim o najnovijem razvoju
situacije pošto si dosad bila tako spremna da pomogneš.
Dobra vest je: s radošću te obaveštavam da nisam više u
celibatu. A loša vest je: otkako sam tu ženu imao, želim
da neprestano budem u njoj svakog sekunda, svakog
 dana. Ne mogu da prestanem da mislim na to kako je
jebem u svim mogućim pozama. Zabrinut sam da bi se
mogla umoriti od mog nezasitog apetita. Moje pitanje
je: postoji li ono što bi se moglo okarakterisati kao
previše seksa?
– Jeban s Menhetna

Dragi Jebane s Menhetna,

Čestitam ti na okončanju celibata. Rekla bih da će
odgovor na tvoje pitanje zavisiti od toga koliko si dobar
u krevetu. Uz pretpostavku da si se dobro pokazao (u
šta čisto sumnjam), mislim da nećeš imati problema.
Možda bi takođe trebalo pripisati tvojoj prepotentnosti
pomisao da bi tvojoj prijateljici obilje seksa moglo
smetati. Ne potcenjuj ženski libido.

Te večeri Grejam je trebalo da mi javi kad će njegov vozač

doći po mene. Nije ličilo na njega da kasni. Paranoična strana
moje ličnosti prevladala je kad sam uzela telefon i pozvala ga.
Javio se. „Soraja...“ Zvučao je potišteno, glas mu je bio
sumoran.
Šta je sad?
„Čekala sam da se javiš. Je li sve u redu?“
Duboko je uzdahnuo u telefon. „Ne, plašim se da nije.“ Srce
je počelo da mi treperi. „Šta se dešava?“
„Malopre su mi javili loše vesti.“
„Loše vesti?“
„Lijam je u pitanju.“
„Tvoj nekadašnji prijatelj? Dženevivin muž? Šta se desilo?“
Usledio je dug trenutak tišine. „Mrtav je.“
 Poglavlje 13

Soraja
Nemir nakon sinoćnjeg razgovora s Grejamom preneo mi se u
san. Prevrtala sam se cele noći. Nisam mogla da se smirim. Do
jutra sam bila na ivici nerava. Grejam je sinoć rekao da će danas
raditi na zaključenju nekih poslova – planirao je da preuzme
Lijamovu kompaniju mudrim poslovnim potezima, ali nije imao
nameru da iskoristi njegovu smrt da bi došao do onoga što želi.
Mada to drugima neće predstavljati prepreku. Lešinari će se,
rekao je, okupiti na vest o Lijamovoj smrti. Grejam će nekako
sprečiti ostale da se okoriste novonastalom situacijom i odložiti
planove za preuzimanje kompanije svog nekadašnjeg prijatelja.
Razočarala sam se što ga nije bilo u vozu, iako nisam ni
očekivala da ću ga videti.
Soraja: Kako si od jutros?
Grejam: Umorno. I dalje sam na poslu.
Soraja: Proveo si tu celu noć?
Grejam: Da.
Soraja: Saosećam s tobom. Sigurno ti nije lako. Mogu li
nekako da pomognem?
Grejam: Samo budi strpljiva, molim te. Biću do guše u
poslovima nekoliko dana.
Nije mi bilo najjasnije kako je cela ta situacija uticala na
Grejama. Njegovi odgovori potvrdili su da nije sasvim svoj. Nije
predložio da se podvučem pod sto, niti da raširim noge kad sam
ga upitala mogu li nekako da pomognem.
Soraja: Kako god ti kažeš. Uz tebe sam.
Kada sam stigla do svoje stanice, izašla sam iz voza i
započela uobičajene jutarnje aktivnosti svrativši do Halal mita,
Anilovog pokretnog štanda s kafom. Nakon što sam naručila
kafu, nešto mi je palo na pamet.
„Neka budu to dve kafe i dve kifle s puterom i dva soka od
pomorandže.“ Nije to bilo bogzna šta, ali barem ću se osećati
bolje što sam učinila nešto za njega. Onomad mi je poslao
indijsku hranu jer je mislio da je volim; da ga obrađujem kiflom
i kafom, pa to je najmanje što mogu da uradim za Grejama.
Uputivši se nazad do stanice, pozvala sam Ajdu, ostavila
poruku da ću malo zakasniti i onda uskočila u voz A. Dvadeset
minuta kasnije stigla sam do Morgan fajnenšel holdingsa. Po
izlasku iz lifta na dvadesetom spratu zlatna slova iznad staklenih
vrata iznenada su me unervozila. Počela sam da se navikavam
na leptiriće u stomaku koji mi se javljaju u Grejamovoj blizini,
ali kad sam stupila na njegovu teritoriju – u arenu u kojoj vlada
gvozdenom rukom – osećala sam se uplašeno. A to me je
nerviralo.
Ispravila sam ramena i otišla do recepcionerke, iste one
crvenokose devojke koju sam upoznala kad sam došla da vratim
Grejamu telefon.
„Mogu li da vam pomognem?“
„Da, volela bih da vidim Grejama.“
Odmerila me je od glave do pete. „Grejama? Mislite
gospodina Morgana?“
„Da, Grejama Džej Morgana.“
„Imate li zakazano?“
Opet ta sranja.
„Ne, želeće da me vidi. Možete li samo da mu javite da je
Soraja došla.“
„Gospodin Morgan ne želi da ga prekidamo.“
„Slušajte, znam da samo radite svoj posao. I sudeći prema
našem razgovoru, dobro ga obavljate. Izgleda da sjajno umete da
otkačite ljude. Ali, verujte mi, ovog puta ništa loše po vas neće
se desiti ako mu kažete da sam došla.“
„Žao mi je... bio je veoma izričit...“
Oh, za ime boga! „Ja se jebem s njim, u redu? Recite
Grejamu da sam ovde, ili ću sama da odem do njega.“
Žena je dvaput trepnula. „Izvinite, šta ste rekli?“
Nagnula sam se ka njoj. „Jebem se s njim. Znate već, on stavi
svoj...“
„Soraja?“ Grejamov glas sprečio me je da završim lekciju iz
seksualnog vaspitanja i anatomije. Išao je hodnikom ka meni
dugim korakom. Okrenula sam se i čekala sam ga. Nisam mu
krenula u susret. Mili bože! Opet je nosio one naočare.
„Kakvo prijatno iznenađenje!“
„Recepcionerka ne deli tvoje mišljenje.“
Grejam je podigao obrvu. Usne su mu se malo izvile kao da
ga sve ovo zabavlja, onda se okrenuo ka svojoj zaposlenoj sa
strogim i poslovnim izrazom lica. „Gospođica Venedeta je
izuzetak. Ona ne mora da ima zakazan sastanak.“ Pogledao je
mene i onda ponovo pogledao recepcionerku. „Ona je uvek
dobrodošla.“
Uhvatio me je za lakat i poveo hodnikom kojim je upravo
došao. Žena, koja je sedela za stolom ispred njegove kancelarije,
ustala je kad smo prišli. „Otkažite telefonski razgovor zakazan
za devet, Rebeka.“
„Elajza.“
„Kako god.“
Čak i pre no što je zatvorio vrata, našla sam se naslonjena na
njih i Grejam je pritisnuo svoja usta na moja. Smeđa kesica s
kiflama pala je na pod. Mojim prstima je bilo potrebno da se
umrse u njegovu kosu. Ljubio me je dugo i jako. Njegov jezik
agresivno je plesao s mojim dok me je njegovo čvrsto telo
pritislo na vrata. Očaj njegove žudnje odmah me je uzbudio.
Posegnuvši nadole, podigao mi je nogu da bi mogao da se
pritisne dublje uz mene tačno na pravom mestu. Oh, bože!
„Grejame.“
Prostenjao je.
„Grejame.“
Ruka kojom sam držala kafu počela je da drhti.
„Ispustiću kafu.“
„Ispusti je slobodno.“ Mumlao je o moje usne, a onda se
njegov jezik vratio istraživanju.
„Grejame“, zakikotala sam se u naša spojena usta.
Uzdahnuo je frustrirano. „Potrebna si mi. Želim te.“
„Možeš li da me pustiš da spustim kafu i da vidim kako ti
izgleda kancelarija pre no što me zaskočiš?“
Naslonio je čelo na moje. „Da li si me zamolila da to uradim,
ili si mi naredila?“
„Uzevši u obzir da to zvuči kao da će odgovor biti negativan
ukoliko kažem da je reč o pitanju, reći ću da ti naređujem.“
Prostenjao je, ali se odmakao.
„Sviđa mi se kako ti stoje naočare, usput da pomenem. Ne
sećam se da li sam ti to već rekla kad si ih nosio one večeri na
zabavi kod Tiga.“
„Baciću sočiva.“
Otišla sam do njegovog stola i prvi put pogledala po
kancelariji kad sam spustila kafu. Prozori od poda do plafona
gledali su na Menhetn s dve strane njegove kancelarije smeštene
u uglu zgrade. Veliki sto od mahagonija postavljen je tako da
bude okrenut ka staklenom zidu. Ne jedan, nego dva elegantna
računara stajali su jedan uz drugi na stolu pored gomile
dokumenata i delova izveštaja.
„Kancelarija ti je predivna. Ali izgleda da si usred posla.
Neću da ti smetam. Došla sam samo da ti donesem kafu i kifle.“
„Hvala ti. Nije trebalo da se deranžiraš.“
„Htela sam da te obrađujem malim lepim gestom.“ Prvi put
sam ga pošteno pogledala. Bio je predivan, ali izgledao je
umorno i napeto. „Izgledaš iscrpljeno.“
„Preživeću.“ Pokazao je rukom ka garnituri za sedenje.
„Hajde, sedi. Možemo da doručkujemo zajedno. Ništa nisam jeo
od sinoć.“ Na drugoj strani kancelarije nalazili su se kožni kauč,
dve fotelje i stakleni stočić između njih. Grejam je seo. Izvadila
sam kifle i odmotala ih.
„Donela sam ti ono što ja volim pošto nisam tačno znala šta
bi ti izabrao.“
„Poješću šta god mi daš.“
„U tom slučaju...“
Nevaljali osmejak javio mu se na licu. „Nemoj da misliš da te
neću oboriti na ovaj kauč i gostiti se tobom dok se svi moji
zaposleni ne uvere da si vrlo religiozna.“
Zabila sam kiflu u usta da ga ne bih dalje provocirala. I kad
sam sažvakala i progutala zalogaj, delimično sam libido stavila
pod kontrolu. „Jesi li uspeo da rasteraš loše momke?“
„I ja sam jedan od njih, Soraja.“
„Znaš šta sam htela da kažem. Jesi li uspeo da sprečiš
lešinare da iskoriste situaciju?“
„Da i ne. Situacija je složena. U našem poslu ima mnogo
slojeva vlasništva. Sad radim na tim slojevima. Ali izgleda da je
Lijam ugradio odbrambeni mehanizam koji bi trebalo da spreči
neželjeno preuzimanje njegove kompanije. Taj mehanizam
omogućava vlasnicima akcija nabavku dodatnih deonica po
povlašćenoj ceni, što će umanjiti vrednost akcija i učiniti
akviziciju manje privlačnom za one koji bi eventualno hteli da
preuzmi kontrolu nad kompanijom.“
„Znači imao je izlaznu strategiju, plan za slučaj opasnosti.“
„Upravo tako. I to bi bilo delotvorno da je poverio ta prava
korporaciji dostojnoj poverenja.“
„Pretpostavljam da nije to uradio.“
Grejam je odmahnuo glavom. „Nije.“
„Zvuči komplikovano i zbrkano.“
„I jeste.“
„A kako izlaziš na kraj s aspektom situacije koji nije povezan
s poslom?“
„Na šta misliš?“
„Izgubio si prijatelja.“
„Bivšeg prijatelja.“
Klimnula sam glavom. „Bivšeg prijatelja. Ali sigurno ti je
mnogo značio pošto je obeležio jedan period tvog života. I
kompaniju ste zajedno osnovali.“
„Da, tako je bilo. Ali kao što znaš, stvari su se promenile.“
„Videla sam jutros u novinama da je umro od srčanog udara.“
„Da, u kolima. Sleteo je s puta i udario u drvo. Preminuo je
pre no što je policija stigla. Srećom, nikog drugog nije bilo s
njim u automobilu. Dženeviv kaže da je njihovu ćerku trebalo da
odveze negde, ali nije joj bilo dobro i ostala je kod kuće. Inače
bi...“
Video je izraz na mom licu.
„Jutros sam se čuo s njom. Nazvala je i zamolila me da joj
pomognem nešto u vezi s poslom, ali ja sam ionako već na tome
radio.“
„Mislila sam da niste ostali u prijateljskim odnosima.“
 „I nismo. To je bio poslovni razgovor. Znala je da sam
spreman da pomognem i da je korisno za nas oboje da sprečimo
devalviranje vrednosti kompanije.“
Klimnula sam glavom. To je imalo smisla. I bilo je
besmisleno što sam ljubomorna na ženu koja je juče izgubila
muža. „Kako ti je baka?“
„Rekla je Kambriji da mi poruči da će me izbaciti iz
testamenta ako je ne izvučem iz bolnice.“
„Oh, ne.“
„U stvari, to je dobro. To znači da se oseća bolje. Kad se
slaže, pristaje i udovoljava, tad se brinem.“
Njegov odnos s bakom brzo je postajao ono što mi se najviše
sviđalo kod njega. Mnogo se može reći o muškarcu na osnovu
toga kako se ponaša prema ženskom delu porodice. „Da li je još
uvek u Vestčester bolnici?“
„Dao sam da se prebaci na hirurgiju Spešel surdžeri bolnice.“
„One u Sedamdesetoj ulici?“
„Da.“
„Pa to je svega nekoliko ulica od moje kancelarije. Mogu da
je posetim kad krenem na ručak. Ti si ionako ovde zatrpan
poslom.“
Grejam me je pažljivo posmatrao. „To bi bilo sjajno. Hvala
ti.“
„Nema na čemu.“
„Hoćeš li da ostaneš noćas sa mnom?“
„Kod tebe?“
„Da, moj vozač može da te pokupi posle posla i da te odveze
do Bruklina da uzmeš ono što ti treba i onda da te doveze do
mene. Naći ćemo se tamo kad završim s poslom. Vratar će te
pustiti da uđeš ako stigneš pre mene.“
„U redu.“
 Još malo smo ćaskali dok smo doručkovali. Kad smo pojeli
kifle, skupila sam papire i papirne čaše. „Moram da krenem.
Ako se uskoro ne pojavim na poslu, Ajda će mi natovariti
gomilu obaveza da bih ostala u kancelariji do devet uveče.“
Grejam me je poljubio na rastanku i ovoga puta zaustavio se
pre ne što su se strasti otrgle kontroli. „Da li to znači da ćeš se s
posla vratiti vozom, pošto će tvoj vozač biti sa mnom?“
„Da.“
„E, sad si jedan od onih jadnika koji se voze vozom.“
„Nemojmo da zaboravimo kako smo se upoznali. Odsad ću
svako jutro ići vozom na posao.“
„Odsad? Hoćeš da kažeš da to ranije nije bio slučaj?“
Raširio mu se osmeh. „Prvi put posle ko zna koliko godina
išao sam vozom onog dana kad sam izgubio telefon. Moj vozač
bio je na odmoru te nedelje.“
„Ali od tada si redovno išao vozom.“
„Imao sam dobar razlog.“
Nemir koji sam osećala od našeg sinoćnjeg telefonskog
razgovora konačno je malo popustio kad sam izašla iz
Grejamove kancelarije. Želela sam samo da imam poverenja u
ono što se razvija između nas, a ipak deo mene i dalje je strepeo.
Grejam je bio tako samopouzdan i smeo, i trudila sam se da deo
toga iskoristim da ulijem sebi sigurnost. Mrzela sam taj slabi i
uplašeni deo svog bića. Bilo je vreme da smislim kako da ga se
otarasim.

***
„Gospođo Morgan?“ Otvorila sam vrata i provirila u sobu.
Sedela je na krevetu i gledala televiziju.
„Uđi, uđi, dušo. Slobodno me zovi Lil. Nemoj da mi
persiraš.“
 Ranije sam poslala poruku Grejamu da saznam šta Lil voli, i
sad sam joj donela riblje filete iz Mekdonaldsa, za koje mi je
Grejam rekao da su sranje, ali i da su njena omiljena brza hrana.
„Pomislila sam da bi vam danas društvo dobro došlo. Grejam
od juče ne izlazi iz kancelarije. Ja radim tu u blizini.“
„Da li je to sendvič s ribom?“
Nasmešila sam se. „Jeste.“
„Grejam misli da to nije dobar zalogaj jer nije iz nekog
izvikanog restorana koji bi ga naplaćivao šezdeset dolara. Volim
svog unuka, ali ponekad ume da bude pravi snob s glavom
nadmeno zabijenom u guzicu.“
Nasmejala sam se. „Da, ponekad ume da bude arogantan.“
U ćošku su bila kolica s poslužavnikom. Privukla sam ih i
servirala joj ručak, a onda uzela i sama da jedem.
„Da li to gledate neku sapunicu?“
„Dane našeg života. Ćerka me je navikla da ih gledam.“
„I svog sina je naučila da gleda te vrste TV-serija.“
„Znaš za to?“
„Znam. To nekako ne liči na njega. Nije u skladu s njegovom
ličnošću.“
„Nekad je bilo. Verovala ili ne, taj muškarac bio je mek kao
pamuk. Barem dok je Silija bila živa. Obožavao je svoju majku.
Teško ga je pogodila njena smrt. Verovatno je zato ovakav
kakav je. Ne vezuje se za žene, ako me razumeš. A one za koje
se veže, ostave ga. Naravno, za to nije Silija kriva.“
Znala sam da govori o Dženeviv. Prva žena kojoj se otvorio
nakon majčine smrti, izneverila ga je. Nisam upoznala tu ženu, a
ipak sam je prezirala. „Kako ste vi? Grejam kaže da vam je
operacija zakazana za petak.“
„Dobro sam. Uporno me teraju da uzimam lekove za
umirenje bolova, ali ne trebaju mi, i pospana sam od njih.
Mislim da bi oni najviše voleli da stari ljudi sve vreme spavaju i
da ništa ne traže.“
Pogledala sam po sobi. Bila je to najlepša bolnička soba koju
sam u životu videla. Bilo je mesta za još pola tuceta pacijenata, a
ovde je bio samo jedan krevet. U ćošku je stajao divan buket
cveća. Lil je videla gde gledam.
„Od Grejama. Šalje mi buket svežeg cveća svakog utorka.
Nekad sam imala veliku baštu, ali s vremenom nisam više mogla
da se staram o njoj.“
„Kad hoće, ume da bude baš pažljiv.“
„Taj muškarac ima dve strane. Samoživu, sebičnu i
velikodušnu, nesebičnu, brižnu. Nisam sigurna da ima gena koji
su između te dve suprotnosti.“
„Apsolutno tačno.“
„Neko mora da vidi kakav je on stvarno, i neko mora da mu
ukaže na njegova razna foliranja i proseravanja.“
Zakikotala sam se. „Da, tako je.“
„Nešto mi govori da i ti to radiš. Tačno znam... dobra si za
njega.“
„Mislite? Suprotnosti smo u mnogo čemu.“
„To nema veze. Ono što je u vama dvoma, to se računa.“
„Hvala, gospođo M... hvala, Lil.“
Ostala sam duže nego što mi je trajala pauza za ručak.
Uživala sam u Lilinim opisima likova iz njene omiljene TV-
serije. Zapleti su bili tako neverovatni, nerealni. I dalje mi nije
ulazilo u glavu da Grejam to gleda – on je bio tako strog i
pragmatičan. Kad sam se spremala da krenem, Lil me je uhvatila
za ruku.
„On je dobar čovek. Beskrajno odan. Voli porodicu. Ne
otvara se svakom. I ne da je lako svoje srce. Ali kad ga da,
ostaje veran.“
 „Hvala vam.“
„Ostalo ti možeš da dovedeš u red. Izvuci mu tu pritku iz
guzice i odalami ga po glavi. Pametan je. Brzo će shvatiti gde
greši.“
„E, sada, to bih bez problema mogla da uradim.“

***
Grejam se još nije vratio s posla kad sam stigla do njegovog
stana. Bleki me je dočekao kod vrata. Skakao je po meni kao
lud.
„Hej, druškane.“ Podigla sam ga. Nastavio je da me liže. I
dalje nisam mogla da prihvatim činjenicu da Gospodin Veliki
Budža ima malo čupavo belo kuče. „Izgleda da ćemo ti i ja biti
sami neko vreme.“
Pogledala sam po velikoj, prostranoj sobi. Tišinu je remetilo
samo Blekijevo dahtanje. Poslednja dva puta kad sam bila ovde,
obilazak je manje-više bio ograničen na unutrašnjost
Grejamovih pantalona, pa sam iskoristila priliku da malo
pronjuškam.
Stan je bio zapanjujuće lep. Nije bilo sumnje u to da ga je
uredio profesionalac – prijatni sivi i srebrni tonovi bojili su
ambijent atmosferom neženje. Mogao je da se nađe i na
stranicama prestižnih časopisa za dizajn enterijera sve s
vlasnikom koji stoji prekrštenih ruku ispred visokih prozora. Ali
ma koliko da je stan bio lep, nešto mu je nedostajalo. Ličnost.
Nije bilo nikakvog nagoveštaja o tome ko tu živi.
Vođena radoznalošću, odlutala sam do dnevne sobe.
Ogromna garnitura za sedenje bila je okrenuta ka velikom
televizoru ravnog ekrana koji je visio na zidu. Ispod je bio
elegantni ormarić. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim
kako se otvara jer nije bilo ručki. Unutra sam našla kolekciju
DVD-ija. Kedišek, Srećni Gilmor, Legenda o Džonu Burgundiju.
Huh.
Gledala sam dalje prešavši na sledeću policu. Slava,
Getisburg, Bande Njujorka.
Hmmm. Komedije, drame, istorijski, ratni spektakli.
Odluči se, Morgane.
Otišla sam u kuhinju. Frižider je bio skladište hrane za
poneti. I uz to je bilo i tri pakovanja Neskvik mleka s jagodama.
Huh.
U spavaćoj sobi privukao mi je pažnju noćni ormarić.
Zavirivanje u DVD kolekciju i frižider bilo je donekle
prihvatljivo, ali pretraživanje noćnog ormarića bilo bi
prekoračivanje granica pristojnosti. Pogledala sam naokolo
tražeći ono što bi mi nešto više reklo o Grejamu. Ali soba je bila
ogoljena – nije bilo slika, papirića na komodi na koju obično
prazni džepove. Ponovo sam se zagledala u noćni ormarić.
„Ne“, rekla sam glasno sebi.
Podigla sam Blekija iznad glave i popričala s njim. „Ne bi
bilo lepo da preturam po Grejamovim fiokama, zar ne,
druškane?“
Isplazio je jezik i liznuo me po nosu.
„Shvatiću to kao znak da se slažeš sa mnom.“
Unutrašnjost velikog ormana više je ličila na Grejama Džej
Morgana. Odela okačena s jedne strane, uglavnom tamna.
Opscena količina košulja zauzimala je drugu stranu ormana. Sve
je bilo uredno složeno.
Dosadno.
Okrenula sam se; pogled mi se odmah vratio na noćni
ormarić. Prokletinja me je proganjala. „Možda samo da
gvirnem.“ Pomazila sam Blekija, kojeg sam i dalje držala u
rukama. Zadovoljno je zamrmorio. Shvatila sam to kao
ekvivalent odobravanju.
Samo ću da bacim pogled... ništa neću ni da pomerim.
Prišavši ormariću, povukla sam fioku kažiprstom. Unutra su
bili crna satenska tašnica, providna bočica neke tečnosti, etiketa
je bila okrenuta nadole, i neotvoreno pakovanje kondoma.
Dobro... možda ću morati da pomerim jednu ili dve stvari.
„Misliš li da ima nečeg zanimljivog u torbici, druškane?“
Opet sam se obratila Blekiju.
Ali nije Bleki bio taj koji mi je odgovorio.
„Da, ima nečeg zanimljivog u torbici.“ Grejamov duboki glas
me je prepao. Skočila sam, ruke su mi se cimnule uvis, i Bleki je
zaplovio vazduhom. Srećom, sleteo je postrance na krevet.
„Nasmrt si me preplašio.“ Ruke sam stisnula na grudi.
Grejam je stajao nonšalantno naslonjen na dovratak. „Toliko
si se zanela njuškanjem da nisi čula kad sam ušao.“
„Nisam njuškala.“
Grejam je izvio obrvu.
„Nisam.“
„Mora biti da sam ostavio otvorenu fioku jutros?“
Prekrstila sam ruke na grudima. „Da, izgleda da je tako bilo.“
Nasmejao se, prišao noćnom ormariću i zatvorio fioku. „E pa,
ako sam jutros ostavio otvorenu fioku i ti nisi njuškala,
verovatno te ne zanima šta je u torbici.“
„Ni najmanje.“
„Šteta.“
„Zašto? Šta je u torbici?“
„Poljubi me.“
„Hoćeš li mi reći šta je u torbici?“
Omotao je ruke oko mog struka. „Pokazaću ti šta je unutra.
Sad me pozdravi kako treba.“
Zakolutala sam očima kao da to nije nešto što želim da
uradim svaki put kad ga ugledam. Onda sam posadila čedan
poljubac na njegove usne. Ali pre no što sam stigla da se
odmaknem, dohvatio je punu šaku moje kose i nije me pustio
dok me nije propisno poljubio.
„Nikad ne bih pomislio da si od onih koje vole da njuškaju“,
promrmljao je na moje usne.
Zabacila sam glavu i pogledala ga. „Obično nisam takva. Ali
htela sam više da saznam o tebi. Ne mogu sasvim jasno da
odredim kakav si.“
„Šta tu ima da se određuje?“
„Slepstik komedije i filmovi o Građanskom ratu u Americi?
Retko se dešava da čovek voli i jedno i drugo.“
Grejam je izgledao kao da ga to zabavlja. „E pa, ja volim i
komedije i ratne filmove.“
„I šta će ti tri pakovanja Neskvik mleka s jagodama?“
„Volim mleko s jagodama.“
„Očigledno.“
„I Bleki ga obožava.“
„Hraniš kuče Neskvikom?“
„Da.“
„Eto vidiš... u tome i jeste stvar. Gospodin Veliki Budža
nema slatko kučence i definitivno ne deli s njim mleko s
jagodama.“
„Možda nisam tako arogantan i ohol kao što ti misliš.“
Spustio mi je ruku na svoje prepone. „Možda sam samo čovek s
velikom budžom.“
„Kako ti se zove sekretarica?“
„Elejn.“
„Elajza. Jutros ti je to rekla, dok sam bila kod tebe na poslu.“
„Imam posla preko glave. Teško je naći dobru sekretaricu na
duži period.“
 „Samo kad si težak čovek.“
„Možda i jesam takav, ali ne s tobom.“
Uzdahnula sam. „I hoćeš li mi već jednom reći šta je u
torbici?“
„A šta ako ti kažem da je unutra konopac jer sam hteo da te
vežem?“
Razmislila sam o tome na sekund, a onda sam slegla
ramenima. „Mislim da bi to moglo da me zainteresuje.“
Frustrirano je otpuhnuo. „Eh, trebalo je da kupim konopac.“
„To bi zahtevalo da odeš do prodavnice s alatima i
materijalima za uređenje doma. Pretpostavljam da nisi vičan
popravkama po kući i da ni ne znaš gde bi mogao naći takvu
prodavnicu.“
„A kako bi bilo da ti zapušim usta nekom od onih seksi
igračaka da ne bi više pričala. I šta ako je tako nešto u torbici.“
„Imaš bol-geg?“
„Odmah si shvatila o čemu pričam?“
Nagnula sam se i prošaputala: „I ja imam Kedišek, Srećnog
Gilmora i Legendu o Džonu Burgundiju. Ali umesto dosadnih
filmova o Građanskom ratu možda imam i nekoliko filmova
drugog žanra.“
Prostenjao je. „Hoćeš da kažeš da imaš porniće?“
„Možda.“
„Ne bi mogla da budeš savršenija ni da sam lično birao kakva
ćeš biti.“
„Mislila sam da ti se ne sviđa moj dug jezik.“
„Od tvog dugog jezika mi se diže, a kasnije ću se i
konkretnije poslužiti njime. I u pravu si, ne znam gde je
prodavnica s alatima i materijalama za uređenje doma, ali umem
da se snađem i siguran sam da ću naći nešto da ti vežem ruke i
noge, kad smo već kod toga.“
 Samo se šalio, ali slušajući ga kako govori o vezivanju,
uzbudila sam se i Grejam je to video u izrazu mog lica. „Jebote,
Soraja. Skoćiću na tebe.“
„Da, molim.“
I to mu je bio dovoljan podsticaj. Tek nekoliko sati kasnije
saznala sam šta je u torbici – donji veš kojem nije mogao da
odoli u Bergdorfu onog popodneva kad mi je kupio haljinu za
gala-večeru. Obećao mi je da će fioka biti puna još
interesantnijih stvari kad narednog puta budem krenula u
njuškanje.
Sledećeg jutra probudio me je Grejam. Kompletno obučen
milovao me je po obrazu. Širom sam otvorila oči. „Hej, da li
sam se uspavala?“
„Ne, ja sam poranio. Imam puno posla danas.“
Ispružila sam ruke iznad glave i protegla se. Čaršav je pao i
otkrio mi gole grudi. Od jutarnje hladnoće bradavice su mi se
odmah ukrutile.
„Nemoj to da radiš. Nikad neću otići na posao.“ Grejam je s
dva prsta protrljao ukrućeni vršak.
„Mmm...“
„Soraja... “, upozorio me je.
„Šta je sad? To mi prija. Ne diraj ih ako nećeš da čuješ i vidiš
moju reakciju.“
Odmahnuo je glavom. „Hoćeš li ostati ovde i večeras?
Zadržaću se do kasno na poslu, ali voleo bih da zateknem ovaj
divni prizor u svom krevetu kad se vratim kući.“
„Radićeš do kasno?“ Pogledala sam kroz prozor spavaće
sobe. „Još se nije ni razdanilo, a ti već planiraš da radiš i posle
smrkavanja.“
„Ne, večeras je bdenje za Lijama. Od sedam do devet. Tako
da ću do tada biti u kancelariji.“
 „Oh.“
„Hoćeš li biti ovde kad se vratim kući.“
„Mogla bih da pođem s tobom na bdenje. Ne treba da ideš
sam. Reč je o tvom bivšem prijatelju čiju kompaniju si hteo da
kupiš, a još će tamo biti i njegova ucveljena udovica koja je
igrom slučaja tvoja bivša devojka. Dobro će ti doći podrška i
društvo.“
„Učinila bi to za mene?“
„Naravno. Izgleda da mi postaje običaj da spajam romantične
izlaske i sahrane.“
Grejam se nasmejao i nežno me poljubio. „Doći ću po tebe u
pola sedam. I hvala ti.“
Nakon što je otišao, još neko vreme ležala sam u krevetu.
Neprestano mi se po glavi vrtela pomisao... večeras će biti
interesantno.
 Poglavlje 14

Grejam
Trebalo je da radim umesto da jebem naokolo. Sto mi je bio
zatrpan gomilama izveštaja i dokumenata. Bilo je najmanje sto
imejlova na koje je trebalo odgovoriti, a ja sam pisao
šezdesetogodišnjoj dragoj saveti.

Draga Ajda,
Žena s kojom se odskora viđam pokazala je
zainteresovanost za to da bude vezana. Pitao sam se
imate li možda neki savet za novajliju u toj aktivnosti.
Da li bi se kupovina kanapa mogla smatrati dobrom
investicijom? Možda biste mi preporučili nešto u stilu
krznenih lisica? Ili možda svilene trake koje neće
ostaviti tragove na njenim lepim rukama. Trebalo bi da
napomenem da planiram da zaronim licem u njenu
malu tesnu picu, tako da će biti u dobroj meri otimanja
i povlačenja dok bude doživljavala višestruke orgazme.
– Pedeset nijansi Morgana, Menhetn

Prošlo je samo dvadeset minuta, a poruka se pojavila u mom

inboksu. Očekivao sam dug odgovor začinjen njenim
uobičajenim sarkazmom. Ali trebalo je da znam da se postupci
Soraje Venedete ne mogu predvideti.
 Dragi Pedeseti, odnosno Iznijansirani
Predlažem ti da pregledaš fioke noćnog ormarića
tvoje partnerke. Pošto je ta žena pokazala interesovanje
za određene aktivnosti, možda je otišla u šoping posle
ručka.

Ta žena će me sahraniti; prosto sam to znao.

Sat vremena kasnije sekretarica mi se javila preko interkoma.
„Gospodine Morgane? Imate telefonski poziv na liniji tri.“
„Zar vam nisam rekao da me ne prekidate u poslu?“
„Da, jeste, ali kažu da je hitno.“
„Ko je i šta želi.“
„Umm, nisam pitala.“
„Slušajte…“, Kako se zove? Elen? Prokletstvo! „Vaš posao
je da odgovarate na telefonske pozive i da mi poneke od njih
prosleđujete, da li sam u pravu?“
„Da.“
„I smatrate li da time što me prekidate u poslu, a da ne znate
čak ni ko zove, dobro obavljate svoj posao?“
„Ja...“
Ponestajalo mi je strpljenja. „Saznajte ko zove i kojim
povodom.“
Minut kasnije interkom je ponovo zazujao. „Šta je sad?“
„Gospođa Moro. Kaže da vas zove povodom toga što joj je
muž umro.“
Podigao sam slušalicu. „Dženeviv.“
„Grejame, treba mi tvoja pomoć.“
„Radim na tome. Rekao sam ti to juče.“
„Treba mi više od toga.“
Skinuo sam naočare i bacio ih na sto. Trljajući rukama lice,
duboko sam uzdahnuo. Prošlo je godinu dana otkako smo
civilizovano razgovarali, ali suprotno uvreženom mišljenju,
nisam totalni seronja. Upravo je izgubila muža, ostala udovica u
trideset prvoj godini.
Zavalivši se u naslon stolice, izbacio sam otrov i udahnuo
sveže saosećanje. „Šta mogu da uradim za tebe, Dženeviv?“
„Ne želim sama da vodim kompaniju. Nisam sposobna za
to.“
„Naravno da jesi. Angažovaćeš nekog čoveka od poverenja
ako ne budeš mogla da izađeš na kraj s tim.“
„Imam poverenja u tebe, Grejame.“
Jebote, i ja sam nekad verovao tebi. Bilo mi je teško da se
ugrizem za jezik. „Nisi trenutno u stanju da razgovaraš o
poslovima.“
„Uvek sam u stanju da razgovaram o poslovima. Ti, takođe.
To je ono što nam je zajedničko. Emocije ustupaju mesto
dogovoru.“
„Mislim da grešiš, i nisi sposobna da to jasno sagledaš. Ali,
šta želiš da uradim, kako mogu da ti pomognem?“
„Želim da se spojim s Morgan fajnenšel holdingsom.“
„Hoćeš da kupim Gejnsvort investments? Da kompletno
preuzmem kompaniju?“
„Ne. Gejnsvort investments i Morgan fajnenšel holdings
udruženi bili bi moćni. Želim da vodim kompanije s tobom.“
„Molim?“
„Dobro si me čuo. Hoću da se spojimo. Da opet budemo
tim.“
„Dženeviv, ne želim da budem netaktičan, ali... tek što si
izgubila muža. Zar ne misliš da bi trebalo da pustiš da prođe
neko vreme pre no što kreneš u potragu za novim saigračem? Da
možda ožališ Lijama?“
Uzdahnula je. „Lijam i ja smo već neko vreme živeli
razdvojeno.“
„Nisam to znao.“
„Uhvatila sam ga kako jebe moju asistentkinju koja tek što je
napunila dvadeset tri godine.“
„Žao mi je što to čujem.“
„Ne, nije. Drago ti je jer misliš da mi tako i treba, da sam
dobila što zaslužujem. I ja bih da sam na tvom mestu isto
pomislila.“
Za divno čudo, nisam to mislio. „Još uvek si ophrvana tugom.
Potrebna si ćerki. Pusti da prvo onemogućim akcionare da dođu
do prevelikog udela u kompaniji, i da obezbedim tvoj položaj i
upravljačka prava. O poslu možemo razgovarati kad budeš imala
vremena da o svemu razmisliš.“
„Nema potrebe. Odluku sam već donela.“
„Dženeviv, budi sa svojom porodicom. Posao može da čeka.“
„Dobro. Ali proveri raspored svojih sastanaka. U petak imaš
sastanak s gospođom Mur u deset – naznačeno je da dolazi po
preporuci Boba Bakstera. E pa, ta gospođa Mur, to sam ja. Mur
– Moro. Zakazala sam sastanak pre dve nedelje. Ionako sam već
planirala da s tobom pričam o ovome.“
„Vidimo se večeras na službi, Dženeviv.“
Nakon što sam prekinuo vezu, pogledao sam svoj kalendar. I
naravno imao sam zakazan sastanak s novim klijentom
gospođom Mur u petak. Bilo je zabeleženo da dolazi po
preporuci Boba Bakstera. Morao sam da joj odam priznanje.
Obično bih pozvao onog po čijoj preporuci dolazi novi klijent i
prikupio dodatne informacije. Ali Dženeviv je bila pametna.
Znala je da nema šanse da pozovem Boba Bakstera.
S tim čovekom se nije moglo porazgovarati nakratko, na pet
minuta. Držao bi me na telefonu tri sata i naterao me da mu
obećam da ćemo večerati zajedno.
 Nisam više bio u stanju da se usredsredim na posao. Odlučio
sam da odem u teretanu. Trčanje i dizanje tegova uvek su mi
pomagali da razbistrim glavu. Na trećem kilometru na trenažeru
u glavi mi se i dalje vrtelo. Sećanja i scene iz mog života
nasumično su izranjali.
Sorajine oči širom otvorene jutros dok sam je mazio u
krevetu. Osmeh kojim me je dočekala.
Dženeviv i ja otvaramo flašu šampanjca u kancelariji one
večeri kad je ukupan iznos sredstava koji nam je poveren na
upravljanje dostigao milijardu dolara.
Soraja, kleči, gleda me dok srebrnom kuglicom na jeziku
klizi po mom kurcu.
Ulazim u kancelariju nakon što sam se ranije vratio s
poslovnog puta spreman da s Dženeviv proslavim još jedan
uspešno sklopljen posao. I zatičem je na kolenima kako guta
Lijamov kurac.
Trčim sve brže i brže. Ali što sam brže trčao, brže su mi se
smenjivale scene u glavi.
Gledam kako mi Tigova igla buši kožu i kako mastilo prelazi
preko Dženevivinog imena.
Lijam i ja, ruku podruku, gledamo kako ispisuju ime naše
firme iznad kancelarije tri nedelje nakon što smo diplomirali.
Moja majka. Moja majka. Krhka, leži u bolničkom krevetu
trudi se da me uveri da je sve u redu.
Trčao sam brže.
Sorajina istetovirana pera.
Dženeviv sedi na ćošku mog stola.
Lijam trči pored mene.
Pogledao sam nalevo. Jebote, Lijam trči pored mene. Vizija
je bila tako jasna da sam na jedan otkucaj srca pomislio da je to
zaista on.
 Pre no što sam konačno stao, trčao sam tako brzo da mi je
trebalo pet minuta da dođem do daha. Nagnuvši se s rukama na
kolenima dahtao sam, znoj mi se odasvud slivao, čvrsto sam
zažmurio. Jebote. Jebote. Jebote. I baš kad je sve počinjalo da
bude jasno i jednostavno, zašto je iznenada postalo
komplikovano?
U tom trenutku nisam imao odgovor na to pitanje, ali
osećanje koje ga je pratilo bilo je slutnja, predznak onoga što će
se desiti.

***
Nikad nisam mnogo pio, nikad nisam posezao za drogom. Seks
je bio moj jedini porok. A kad sam bio pod stresom, bio mi je
još potrebniji.
Znam da nije trebalo da razmišljam o tome kako ču pojebati
Soraju dok smo se vozili do mesta na kojem će se održati
bdenje, ali nisam mogao tome da se oduprem. Izgledala je
apsolutno zapanjujuće u toj maloj crnoj haljini. Podigla je kosu,
iako je više volela da joj bude puštena. Verovatno je pomislila
da mora da sakrije obojene krajeve pramenova. I bila je
nervozna. Ta vrsta ranjivosti, koja se kod nje retko viđala, još
više mi je rasplamsala želju. Pregrada koja nas je delila od
vozača bila je sasvim zatvorena, i to nije nimalo pomagalo.
Iskušenje da je stavim u krilo svakog minuta bilo je sve jače.
Mora da mi je pročitala misli kad je rekla: „Izgledaš kao da
ćeš me napasti, Morgane.“
„Da li ćeš me prezirati ako ti kažem da, uprkos tome što
idemo na bdenje, sve vreme mislim samo o tome kako ti skidam
gaćice i puštam te da svršiš na mojim ustima?“
„Već znam da nema granica tvojoj lascivnosti, tako da me to
ne iznenađuje. Ali time bi možda dotakao dno“, našalila se.
 „Kad sam pod stresom, probudi mi se požuda. Seks mi
odvraća misli od onoga što me muči. Jedino to može da mi
pomogne.“
„Da li vi to tražite moju pomoć, gospodine Morgane?“
„Možeš da mi persiraš samo ako si spremna da se potčiniš. U
tom slučaju biću više nego srećan da te prebacim preko kolena.
Možemo i tu igru da probamo ako želiš.“ Misli su mi odlutale,
jer su me opčinile njene blago razdvojene usne. „Hteo bih da
jebem ta tvoja predivna usta ovog trena.“
Promeškoljila se u sedištu. „Stvarno?“
„I da spustim glavu među tvoje noge. Umesto da utehu zbog
stresa nalazimo u jelu, mogli bismo je potražiti u lizanju.“
Prsnula je u smeh.
„Drago mi je što ti je to smešno, jer sam na korak od toga da
zavučem glavu pod tu haljinu.“
„Nemamo vremena za to.“
Glas mi je bio odebljao i pun žudnje kad sam kliznuo rukom
ispod njene haljine milujući joj butinu. „Imaćemo ukoliko se
složimo da nije strašno ako malo zakasnimo.“
„Ozbiljno to kažeš? Ne šališ se?“
Umesto da joj odgovorim, podigao sam slušalicu telefona
limuzine da pozovem vozača. „Luise, nismo još spremni za
bdenje. Voleli bismo da se još malo provozamo. Napravi krug
tako da ponovo budemo ovde za trideset minuta.“
„Nema problema, gospodine Morgane.“
Ugrizla se za usnu i u neverici odmahnula glavom. Od toga
mi se kurac još više ukrutio. Nisam mogao da idem na odavanje
pošte dignutog kurca. Tako da je ovo svakako bio hitan slučaj.
Soraja je leđima bila naslonjena na kožno sedište. Podigavši
joj haljinu uz butine, klekao sam ispod nje i raširio joj kolena.
Lagano skidajući čipkane tange zubima, mogao sam da osetim
na jeziku da je tkanina vlažna.
Jebote. Bila je mokra.
Dupe joj se promeškoljilo ispod mene jer nisam gubio vreme.
Prelazio sam jezikom sporo gore-dole preko njene pice. Nisam
se služio samo vrhom, već sam je lizao celim jezikom
zaustavljajući se samo da bih joj sisao klitoris. Nije dosad bila
ovako vlažna za mene. Nikad.
Soraja je umrsila prste s dugim noktima u moju kosu i
povukla je. Usta su mi bila pokrivena njenim uzbuđenjem.
Nisam više mogao da izdržim. Zabio sam prste u nju, stavljao ih
i vadio iz nje i gledao je u zacakljene oči. „Moram da te jebem.“
„Da, molim te...“, promrmljala je.
Oh, definitivno bih se mogao navići na Sorajino preklinjanje.
Otkopčavši pantalone, pustio sam da mi padnu niz noge pre
no što sam je podigao tako da bude na meni. Koža sedišta bila je
hladna. U sekundi se nabila na moj kurac, zakolutao sam očima.
Haljina joj se digla do struka, golo dupe se otkrilo. Jahala me
je dok sam je gledao u oči. Osećaj zaranjanja u nju bio je
neverovatan. Nisam mogao da odolim. Izvukao sam joj šnale iz
kose, rastresao frizuru i gledao kako joj kosa u talasima pada
dok me je jebala. Kao one noći na gala-večeri, nije se pobunila;
znao sam da ne voli da joj kosa bude stegnuta u punđu.
Pređašnji naši seksualni doživljaji bili su nežni u poređenju s
ovim iskustvom u kolima. Ovo je bilo grublje, telesnije... Sirova,
nerazblažena jebačina u najboljem izdanju.
Kad je prigušeno prostenjala, svršio sam jako kao nikada.
Izbacio sam svu napetost koja mi se celog dana nakupljala. Ništa
– čak ni nemilosrdno vežbanje – nije bilo u stanju da me umiri i
zadovolji kao kad sam u njoj. I ne samo to. Lijamov odlazak
surovo i bolno me je opomenuo da sam smrtan, istakao je ono
što je zaista važno. Život je previše kratak da se ne bismo ovako
jebali sve vreme.
„Sad smo oboje izgužvani“, rekla je sišavši s mene.
„Kunem ti se bogom, nikad mi nisi bila lepša, Sorajo.“ I to je
bila istina. Obrazi su joj bili rumeni, kosa umršena. Čisto
zadovoljstvo gledalo je u lice smrti. Bio sam tako zahvalan što
ne moram sam da se suočim s ovom noći. Zahvalan što sam živ.
Izvadila je ogledalce i pogledala se. „Od princeze Grejs
pretvorila sam se u Rozanu Rozandanu.“
Nasmejalo me je to. „I jebote, to mi se baš sviđa.“
Rekao sam Luisu da stane kod Mejsija da Soraja ode do
toaleta da namesti frizuru i kupi nove gaćice. Zvanično smo
kasnili na bdenje.
Kad smo se zaustavili ispred pogrebnog preduzeća, nivo
uznemirenosti ponovo je bio visok do neba. Soraja je sad vezala
kosu u nizak konjski rep. Protrljala me je rukom po leđima i
rekla: „Biće sve u redu.“
Hvala milom bogu što je bila sa mnom.
Ne samo da će mi biti teško da vidim Lijama mrtvog već ću
se prvi put posle dugo, dugo vremena naći oči u oči s Dženeviv.
Ali možda je najbolnije bilo to što me je sve ovo podsećalo na
moj poslednji odlazak na bdenje: kad mi je majka umrla.
Red je bio ispred vrata, more crnih, krutih odela. Stari, bogati
pripadnici viših slojeva Menhetna razgovarali su o svojim
paketima akcija, a trebalo je da imaju barem toliko pristojnosti
da sad ućute. Nisam video kraj ljudima ispred sebe. Mada nisam
ni želeo da vidim šta je ispred njih. Hteo sam da odem kući na
moje bezbedno mesto, u moje utočište u Soraji.
Osetio sam kako me pritiska bešika toliko da nisam mogao da
izdržim. Prošaputao sam Soraji na uvo: „Čuvaj nam mesto u
redu. Idem da pronađem toalet.“
„U redu“, rekla je. Izgledala je pomalo zabrinuto što je
ostavljam samu.
Otišao sam iz reda i pratio persijski tepih do toaleta. Nakon
što sam se išorao kao trkački konj, krenuo sam da se vratim do
Soraje i ugledao Lijamovu majku Filis kako teši devojčicu u
hodniku. Dete je plakalo, srce mi se cepalo.
Dok mi je devojčica bila okrenuta leđima, izgledalo mi je kao
da je dete uzrasta tri-četiri godine. Mora da je to Lijamova i
Dženevivina ćerka. Nisam je nikad ranije video. Samo sam znao
da je Dženeviv ostala u drugom stanju nedugo nakon što sam
otkrio za njihovu vezu. Tada je ta vest samo pogoršala situaciju.
Ali sada mi se javilo samo saosećanje za dete koje je izgubilo
roditelja. Dobro sam poznavao taj bol.
Filis je izgledala iznenađeno što me vidi, ali nisam mogao da
prođem pored nje, a da joj ne izjavim saučešće.
Osećao sam mučninu kad sam rekao: „Zdravo, Filis. Primi
moje saučešće.“
Izgledala je uzrujano. Samo je klimnula glavom i bliže k sebi
je privukla devojčicu pre no što se okrenula da ode. Išao sam za
njima i video kad je crni dečiji ukras za kosu pao na tepih.
Nakašljavši se, pružio sam korak da ih stignem. „Izvinite,
nešto joj je ispalo.“
Kad se devojčica okrenula, prvi put sam imao priliku da je
dobro pogledam. Kleknuvši i pruživši joj ukras, zaboravio sam
šta bi trebalo da kažem. Ostao sam bez daha. Nije bilo reči...
samo potpuna neverica i zbunjenost. Jer da nisam klečao pred
detetom, pomislio bih da mi se privida lik moje majke.
 Poglavlje 15

Soraja
Zašto se toliko zadržao?
Red se sad smanjivao brže, a Grejam se još nije vratio iz
toaleta.
Već se mogao videti otvoreni kovčeg. Bilo je uznemirujuće
posvedočiti da mlad, zgodan muškarac leži u njemu mrtav.
Znam da se ogrešio o Grejama, ali Lijam nije ovo zaslužio.
Mogla sam da vidim s mesta na kojem sam stajala da je imao
plavu kosu i prijatne crte lica. Izgledao je tako spokojno. Iskreno
sam se nadala da je u boljem svetu, na boljem mestu.
Mnoštvo belih venaca okruživalo je kovčeg s natpisima: Sinu,
Prijatelju, Mužu. Velika, smeđa sveća bila je upaljena. Sve je
bilo lepo pripremljeno. Najbolja usluga koja se za novac može
dobiti.
Pogledala sam iza sebe. I dalje ni traga od Grejama.
Onda mi se pogled zaustavio na njoj.
Stoičkog držanja, sedela je na stolici najbližoj kovčegu.
Dženeviv.
Telo mi se ukrutilo; zapljusnuo me je neočekivani nalet
posesivnosti. Kao i Lijam, i Dženeviv je imala plavu kosu. Mog
momka prejebali su Barbi i Ken. A ja sam više bila kao Brecova
sisata lutka.
Mog momka. Pa, pretpostavljam da je to bio, zar ne?
Bilo kako bilo, Dženeviv je bila fizička suprotnost meni;
mala s maltene telom balerine. Bila je lepa. Iako nisam
očekivala ništa manje, nadala sam se da će možda, igrom
slučaja, izgledati prosečno. Nije bilo tako.
Ali nije mi se javio nemir u stomaku samo zbog njenog
izgleda već i zbog toga što ću se naći oči u oči sa ženom kojoj je
Grejam dao svoje srce. Voleo ju je. Nisam bila sigurna da će
ikad tako nešto osećati prema meni. Možda nisam ni shvatala
koliko to želim do ovog momenta.
Dok se obraćala ljudima koji su joj izjavljivali saučešće,
gledala sam je u oči. To su bile oči koje su zaranjale u
Grejamove. Pogledala sam njena usta. To su bila usta koja su
mu ljubila usne, sisala kurac. Pogledala sam potom njene
skromne grudi skrivene ispod crne uske haljine. Moje sise bile
su daleko veće. Osećala sam se zbog toga dobro manje od
milisekunde jer mi se pogled spustio na njene noge. One su mu
bile omotane oko leđa.
Zaboga, Soraja. Prestani da se mučiš. Znači ovako izgleda
ljubomora u punoj snazi i punom zamahu.
Kada sam ponovo pogledala iza sebe, žena u crnom mi se
nasmešila. „Odakle znate Lijama?“
„Um... nisam ga poznavala. Došla sam sa Grejamom
Morganom.“
„S Dženevivinim bivšim verenikom?“
Progutala sam knedlu. „Verenikom?“
„Da, ako je reč o Grejamu Morganu iz Morgan fajnenšel
holdingsa. Bili su vereni, i trebalo je da se venčaju pre no što su
Dženeviv i Lijam ušli u vezu.“
Stomak mi je potonuo. Zaprosio ju je?
„Da, tako je, naravno. Da, došla sam s tim Grejamom
Morganom. A vi ste?“
„Helen Frost. Ja sam Dženevivina i Lijamova komšinica.
Ponekad pričuvam Kloi.“
„Njihovu ćerku?“
„Da, ima četiri godine. Prava lepotica. Ima crnu kosu, za
razliku od njenih roditelja.“
„Da, to se ponekad dešava.“ Slegla sam ramenima.
Pre no što smo stigle da nastavimo razgovor, pažnju mi je
privukao Grejam koji se kroz gužvu probijao ka meni. Zurio je
slepo ispred sebe. Izgledao je potpuno izgubljeno. Očigledno ga
je sve ovo potreslo više nego što sam mislila.
„Da li si dobro?“
Nemo je klimnuo glavom, ali osećaj u stomaku rekao mi je
da nešto nije u redu.
Konačno je na nas došao red da kleknemo pred Lijamov
kovčega i da se pomolimo. Sklopivši ruke, zažmurila sam i
izmolila jedan Očenaš i Zdravo Marijo. Srce mi je preskočilo
otkucaj kad sam čula reči koje su izašle iz Grejamovih usta.
„Kopile jedno“, prošaputao je sebi u bradu. Oči su mu bile
vlažne, ali nije plakao. Donja usna mu je drhtala. I dalje sam ga
gledala iznenađena njegovim gnevom. Ustali smo zajedno i
sporo se uputili ka ne tako ožalošćenoj udovici. Dženeviv je
izgledala začuđujuće dobro i pribrano s obzirom na to da je
upravo izgubila muža.
Oči su joj, učinilo se, zasjale kad je ugledala Grejama. Telo
mu je bilo kruto kad ga je zagrlila oko vrata i privukla sebi.
Kučko jedna.
„Hvala ti što si došao, Grejame.“
Grejam je samo stajao i zurio u nju.
Da li je ostao nem od šoka?
Nastavila je: „Zahvalna sam ti više nego što misliš.
Videćemo se u petak na sastanku.“
Na sastanku?
 Videće se s njim?
Zadržavali smo red, a nije me čak ni upoznao s njom. Na
kraju je odlepila pogled od njega dovoljno da primeti kako
stojim s njegove desne strane.
Sevnula je lažnim osmehom. „A ko ste vi?“
„Ja sam Soraja... Grejamova...“, oklevala sam.
On je napokon progovorio. „Devojka“, rekao je čvrstim
glasom i stavio ruku oko mog struka.
„Devojka...“, ponovila je.
Grejam me je čvršće stegao. „Da.“
„Ejveri mi je rekla da se viđaš s nekim, ali nisam znala da je
reč o ozbiljnoj vezi.“
„Da, jeste. Reč je o veoma ozbiljnoj vezi.“
E pa, dobro. Nije loše da se to zna.
„Drago mi je što smo se upoznale, Soraja.“
„Takođe. Primite moje saučešće. Žao mi je zbog vašeg
gubitka.“
I pri tome mislim na Grejama.
Grejam ju je gledao kao da bi je pogledom ubio.
Šta se dešava? Zašto je odjednom tako ljut?
Naglo se pomerio ka sledećem članu porodice u nizu.
Mehanički smo se rukovali sa svima i stigli do kraja reda.
Uzdahnuvši s olakšanjem, rekla sam: „Ovo je bilo bolno. Šta
ćemo sad da radimo?“
Pogledao me je kao da želi nešto da mi kaže, a ne može da
nađe reći. „Soraja...“
„Grejame, šta se dešava? Pričaj sa mnom.“
„Ne mogu sada. Istrešću se na nekome. A nije za to ni vreme,
ni mesto.“
Nije prošlo mnogo a dobila sam odgovor na svoje pitanje kad
su se sve glave u prostoriji okrenule ka lepoj, crnokosoj
devojčici koja se pojavila kod Lijamovog kovčega. Kloi. Niko je
nije video cele večeri. Pretpostavljala sam da je namerno drže
podalje. Mislila sam da je nisu ni doveli ovamo.
Činilo se kao da su svi ostali nepomični na srcolomni prizor
devojčice koja plače kod očevog odra. Osećala sam krivicu jer je
moj otac i dalje bio živ, a ja sam odlučila da ništa nemam s njim.
Njen je bio mrtav, i ona nikad neće imati mogućnost da ga
ponovo vidi.
„Ovo je tako tužno“, prošaputala sam Grejamu.
Duboko je uzdahnuo.
Maltene u istom trenutku Kloi se okrenula i prvi put sam je
lepo videla. Doslovno sam prostenjala. I to glasno. Točkići u
glavi počeli su da se okreću. Pogledala sam Grejama. Zurio je u
nju s nevericom.
„Zar je nikad ranije nisi video, Grejame?“
Pogleda i dalje prikovanog za dete, odmahnuo je glavom i
prosto rekao: „Ne, nisam.“
Odjednom Grejamovo čudno ponašanje imalo je smisla. Zato
što je ta mala devojčica neverovatno ličila na svog oca.
Na Grejama.
Nije bilo ni trunke sumnje. Grejam je bio Kloin otac. Misli su
mi vrtoglavo letele po glavi. Kako je to moglo da se desi? Kako
su mogli da mu ne kažu? Postoji li i najmanja verovatnoća da je
ovo slučajnost? Da liči na Grejama, iako je Lijamova? Srce mi
je došapnulo odgovor. Više nisam znala želim li da zaplačem ili
da nekoga udarim.
Povukao me je za ruku. „Moramo da odemo pre no što
uradim nešto zbog čega ću kasnije zažaliti.“
Pogledala sam Dženeviv, koja očito nije bila svesna
Grejamovog nadirućeg nervnog sloma dok je pričala i savršeno
belim zubima sevala ljudima u redu.
 „U redu, u redu, idemo“, rekla sam.
Vratili smo se u limuzinu. Grejam je praznog pogleda zurio
kroz prozor prvih deset minuta vožnje. Verovatno i dalje u šoku,
nije bio spreman da priča o onome čemu smo upravo
prisustvovali, a ja nisam htela da navaljujem.
Na kraju se okrenuo ka meni. „Reci mi da sam sve to umislio,
da imam bujnu maštu.“
„Ne, nisi. Devojčica liči na tebe.“
Treptao je pokušavajući da procesuira ono što je doživeo.
„Ako je ona moja ćerka, kako je Dženeviv mogla sve ovo vreme
to da krije od mene?“
„Volela bih da imam odgovor, ali nemam ga. Moraćeš to da
je pitaš.“
Trljajući slepoočnice, rekao je: „Moram da razmislim o
ovome.“
„Ako želiš da večeras budeš sam...“
„Ne!“, rekao je silovito. „Potrebno mi je da budeš sa mnom.“
„U redu.“
Te večeri nije bilo seksa. Umesto toga, Grejam me je samo
držao u zagrljaju. Ogroman teret brige bio je očigledan jer je
probdeo veći deo noći.
Izgledalo je kao da su vedri, bezbrižni dani naše veze naglo
prekinuti noćas. Stvari će se drastično promeniti. I ma koliko da
sam želela da budem uz njega, nisam mogla da ignorišem
činjenicu da je deo mene počeo krišom da navlači oklop kojim
ću se zaštititi.
Bio je u pravu. Mnogo slojeva je imao ovaj problem.
„Soraja bi bila dobra maćeha. Mogli bismo devojčici da
farbamo pramenove i da joj izbušimo uši“, Dil se nasmešila.
Tig je otpuhnuo veli oblak dima. „Znaš šta ja mislim? Mislim
da bi trebalo da se kladiš na oproštaj tate i siročeta. To je moje
mišljenje.“
Te noći konačno sam ponovo promenila boju pramenova. Bili
su zeleni još od gala-večere. Samo jedna boja odgovarala je
aktuelnoj situaciji.
Crvena.
 Poglavlje 16

Grejam
Osećao sam kako se Soraja udaljava od mene. Izgovor da želi da
se druži s prijateljima bio je čisto foliranje. A što je najgore,
nisam mogao da joj zamerim. Šta bi bilo da je situacija obrnuta.
Kako bih se ja ponašao kad bih saznao da je rodila dete drugom
muškarcu? Od te pomisli pripalo mi je muka. Bio sam tako
posesivan kad je ona u pitanju; prosto nisam mogao to da
zamislim.
Ova nedelja ličila je na noćnu moru iz koje nisam mogao da
se probudim. Samo sam želeo da sve bude onako kako je bilo
pre no što sam otišao na Lijamovo bdenje. Tada je sve bilo
jednostavno.
Preda mnom je bilo toliko posla, ali nisam mogao da
prestanem da mislim na dva ženska bića koja su mi zaposedala
um, na Soraju i Kloi.
Ako je ona zaista moja ćerka, mnogo joj dugujem. A dete nije
bilo krivo; ništa od ovoga nije njena greška.
Nemoj da žuriš sa zaključcima.
Treba mi taj test očinstva. Nisam mogao sebi da dozvolim da
se emocionalno investiram dok ne otklonim sve sumnje da je
ona moja.
Glas moje sekretarice prekinuo mi je tok misli. „Došla je
gospođa Moro.“
Pritisnuo sam narukvicu sata, duboko uzdahnuo i rekao:
„Recite joj da uđe.“
Vrata su se otvorila i Dženeviv je arogantno ušla u moju
kancelariju kao da je njena. A nekad je praktično tako i bilo.
Ona, Lijam i ja satima smo, do duboko u noć, razgovarali o
poslovnim strategijama upravo u ovoj kancelariji. Bezbroj puta
me je zadovoljavala oralnim seksom ispod stola ispred kojeg je
sada sela i prekrstila noge. Kao da je se sve to juče bilo, izuzev
činjenice da se moja ljubav prema njoj pretvorila u mržnju.
Stavila je belu kartonsku kutiju na moj sto. „Donela sam ti
omiljeni kolač iz Magnolije. Kikiriki puter. Sećam se koliko si
ga...“
„Jebote! Zaveži već jednom. Baš me briga za kolače“, ispalio
sam u jednom dahu. „Da li je ona moja?“
Toliko o postepenom pristupu temi i ulasku u raspravu.
Oči su joj se raširile. „Molim?“
„Čula si me. Da li je Kloi moja ćerka?“
Izgledala je apsolutno zapanjeno. Obrazi su joj pocrveneli.
Kako nije predvidela da će doći do ovoga.
Kad nije odgovorila, nastavio sam: „Zašto si tako iznenađena,
Dženeviv? Da li si stvarno mislila da ti neću postaviti to pitanje
nakon što sam je video na Lijamovom bdenju?“
„Ne znam, Grejame.“
„Kako to misliš?“
„Strepela sam, užasavala sam se ovog trenutka pet godina. Ne
znam kako da ti objasnim o čemu sam sve razmišljala, a da ti
možeš da me razumeš.“
„Pa... imamo vremena koliko god hoćeš. Smisli nešto.“ Pošto
je i dalje ćutala, rekao sam: „U redu. Ja ću prvi uzeti reč. Jebala
si se s Lijamom i sa mnom u isto vreme, jel’ tako?“
„Jeste.“
„Koliko vremena je prošlo od našeg poslednjeg odnosa kad si
otkrila da si trudna?“
„Mesec dana.“
„A koliko ste vas dvoje bili zajedno?“
„Dva meseca.“
Bacio sam olovku u besu preko sobe. „Kako si mogla to da
uradiš?“ Pljuvačka mi je izletela iz usta kad sam to rekao.
Suze su počele da joj se skupljaju u očima. „Možeš li da mi
dopustiš da objasnim?“
„U stvari, jedva čekam da vidim kako ćeš pokušati da se iz
ovoga izvučeš.“
Zažmurila je na trenutak, i onda je rekla: „Volela sam vas
obojicu, Grejame. Zaista jesam. Bilo je sebično da mislim da na
to imam pravo. Htela sam da to zauvek traje. Dok sam bila s
vama dvojicom imala sam najbolje od oba sveta. Znala sam da
će tome doći kraj jednom kad za to saznaš. Rekla sam Lijanu da
ti i ja više ne spavamo zajedno. On nije znao da sam bila s
obojicom istovremeno. Očigledno, ti mu nikad nisi rekao da
stvari stoje drugačije.“
„Jedva da sam po koju reč s vama prozborio otkako sam vas
uhvatio na delu, u preljubi.“
„Znam. Svesna sam toga. I dalje mi se zbog toga srce cepa.“
Zagledala se kroz prozor da pribere misli. Onda je ponovo
progovorila. „Kad se Kloi rodila, ten joj je bio svetliji nego što
je sada. Nije imala mnogo kose. Nije odmah bilo jasno da ne liči
ni na Lijama, ni na mene. Vremenom je Lijam počeo da
primećuje da dete sve više liči na tebe. Odlučio je da to ignoriše.
Oboje smo to odlučili. Stvari su se tako tužno odvijale u to
vreme. A Lijam je voleo Kloi više od života. Nije mogao da se
suoči s mogućnošću da nije njegova ćerka.“
„A ja? Zar si mislila da ja to nikad neću otkriti?“
„Negde duboko u sebi uvek sam osećala da je tvoja. I da
budem iskrena, bila sam srećna zbog toga. Moj i Lijamov odnos
se brzo pogoršao nakon što smo se venčali. Shvatila sam da sam
napravila veliku grešku. I dalje te mnogo volim i uvek ću se
kajati što sam te povredila.“
„I dalje ne shvatam kako si mogla to da kriješ od mene.“
„Nemam izgovor, nemam opravdanje. Samo nisam želela da
Kloi komplikujem život. A deo mene je osećao da ne mogu tako
nešto da uradim Lijamu. Ostala sam s njim, i to je bilo manje od
dva zla jer sam znala da nikad ne bi pristao da ponovo budeš sa
mnom. Zato sam pustila da stvari ostanu takve kakve su bile.
Samo sam se trudila da sačuvam mir.“ Još suza je kanulo iz
njenih očiju.
Nisam dozvolio da me to smekša. „Hoću da odmah uradimo
test očinstva.“
„Neću se tome opirati, Grejame. Pristaću na sve što tražiš. Da
provodiš vreme s njom. Da se obavi test. Ukoliko se ispostavi da
si ti otac, tražim jedino da sačekaš da malo odraste i da joj onda
to saopštiš. Upravo je izgubila jedinog oca za kojeg je znala. I
potpuno je slomljena.“
„Nikad ne bih učinio nešto što bi je povredilo. Slažem se s
tim da joj se to ne kaže još neko vreme ako je to za njeno
dobro.“
„Stvarno mi je stalo do tebe. Nikad nisam želela da te
povredim. Molim te da mi veruješ.“
„Hoću da u roku od nedelju dana uradimo test, Dženeviv. Ja
ću sve da organizujem da bih bio siguran da će rezultati biti
tačni.“
Panika joj se iznenada pojavila u očima. „Nećeš valjda
pokušati da mi je uzmeš?“
„Nikad ne bih dete odvojio od majke.“
Dženeviv se nasmešila. „Hvala ti.“
 „Ako se ispostavi da je moja, hoću da sakupiš sve njene
fotografije koje si snimila otkad se rodila. Da li si me
razumela?“
Odgovorila je bez oklevanja. „Naravno.“

***
Te večeri želeo sam jedino da vidim Soraju. Da osetim njen
miris. Da spavam s njom. Moje telo se ponašalo kao da mu je
uskraćena najjača droga. Tek nekoliko dana sam bio bez nje, a
činilo se kao da je prošao čitav životni vek. I nije to bila samo
fizička potreba. Nedostajali su mi njen humor, njen sarkazam,
njen smeh.
Bilo je već kasno. Upravo sam izašao iz bolnice nakon posete
Mimi, i nisam bio siguran da je Soraja još uvek budna. Moj
vozač Luis imao je slobodno ostatak večeri. Bez mnogo
razmišljanja dohvatio sam sako i sišao u garažu.
Nisam joj poslao poruku, niti sam joj se prethodno javio.
Krenuo sam do nje rizikujući da možda i nije kod kuće. Ali
nisam mogao da dozvolim da mi kaže da ne dođem.
Nije bilo parkinga u blizini njene zgrade, pa sam morao da
idem dve ulice peške po kiši koja je lila. Kad sam konačno
stigao do vrata njene zgrade, pritisnuo sam dugme interfona s
brojem njenog stana.
Pospano se javila. „Da?“
Zažmurio sam. Nedostajao mi je njen glas. „Dušo, ja sam.“
„Grejame... kasno je.“
Naslonio sam se čelom na zid. „Znam.“
Ne rekavši ništa više, pritisla je dugme za otvaranje vrata.
Olakšanje me je preplavilo dok sam glatko preskakao po dva
stepenika odjednom.
Kosa i sako su mu bili mokri. Verovatno sam izgledao kao
pokisli pacov. Kad je otvorila vrata stana, nije me odmah
pozvala da uđem. Nisam znao da li će me izbaciti ili pustiti
unutra. Odluka je bila na njoj. Nisam imao prava da navaljujem
nakon haosa u koji sam je ubacio. Upio sam je pogledom. Bila je
u tankoj beloj spavaćici. Bradavice su mi salutirale. Barem je
njima bilo drago što me vide. Izgledala je predivno, čak i s
umršenom kosom.
Krajevi su bili crveni.
Izgubiću je.
„Oh, bože! Uđi. Skroz si mokar.“
Hvala bogu na kiši. U tom trenutku nisam bio previše
ponosan da odbijem sažaljenje.
Zatvorila je vrata i nestala na tren, a onda se vratila s
peškirom. „Evo. Daj mi taj sako.“
Skinuo sam ga. Košulja ispod i dalje je bila suva. Trebalo je
još malo da ostanem napolju.
„Šta se dešava? Je li sve u redu?“
„Sve je u redu.“
„Rekla bih da tvoj sastanak s Dženeviv nije najbolje
protekao?“
„Priznala mi je da nije sigurna da je Lijam Kloin otac. Jebala
se s nama obojicom istovremeno, i kad smo raskinuti, otkrila je
da je trudna. Pristala je da Kloi uradi DNK test sledeće nedelje.“
„Ne znam šta da kažem.“
Pogledao sam je u oči. „Reci da me nećeš ostaviti.“
Skrenula je pogled u stranu. „Grejame... sve je tako
neizvesno. Zbunjena sam.“
„I ja se osećam isto. Misli mi se nekontrolisano vrte po glavi,
a samo sam u jedno siguran. A znaš li šta je to?“
Zurila je u pod, ali digla je glavu i pogledala me kroz crne
trepavice. „Šta?“
 „Želim tebe. Želim da budem s tobom. Preko glave sam,
jebote, zaljubljen u tebe, i moram da znam da me nećeš
ostaviti.“
Javio joj se mali osmeh. „Mislim da se kaže do ušiju sam
zaljubljen.“
„Kako god.“ Omotao sam ruke oko njenog struka i spojio ih
iza njenih leđa. „Reci mi da me nećeš ostaviti zbog ovoga.“
„Ne znamo šta će se desiti, ne znamo kako će se ovo
završiti.“
„Ja znam šta želim.“
„Grejame... stvari se mogu promeniti.“
„Potrebna si mi, Soraja. Nikad u životu to nisam rekao nekoj
ženi.“ Naslonio sam čelo na njeno i prošaputao: „Potrebna si
mi.“
Klimnula je glavom. „Dobro.“
Uzevši joj obraze u ruke, podigao sam joj glavu da nam se
pogledi sretnu. „I nema više potrebe da me izbegavaš.“
„Imala sam planove s Tigom i Dilijom.“
Sevnuo sam pogledom koji je govorio da sam prozreo
proseravanje.
„U redu.“ Zakolutala je očima. „Izbegavala sam te.“
Nagnuo sam se i spustio poljubac na njene usne. Prvi put od
sahrane svet je na trenutak prestao da se bezglavo vrti.
„Hoćeš li da ostaneš kod mene noćas?“
„Samo probaj da me nateraš da odem.“
Te noći, u zagrljaju sa Sorajom, konačno mi je došao toliko
potreban san. Čak sam i ujutru spavao sve dok me zvonjenje
telefona nije probudilo.
 Poglavlje 17

Soraja
Znala sam po tonu njegovog glasa ko ga je pozvao. Srećom, bila
sam okrenuta na drugu stranu, tako da sam mogla da slušam ceo
razgovor, a da se ne pretvaram da me ne pogađa duboko. Već je
bilo dovoljno loše što ga druga žena zove na mobilni telefon u
sedam ujutru, dok je još uvek u mom krevetu, a kad se tome
doda da je ta žena majka njegovog deteta, goru situaciju nisam
mogla da zamislim.
Znači tako će to biti? Grejam nije bio od one vrste muškaraca
sposobnih da ignorišu telefonski poziv žene koja ima
starateljstvo nad njihovim detetom. Ta kučka, koja mu je sjebala
nekoliko godina života ne dajući mu da vidi kako mu ćerka
odrasta, imala je sada pravo da mu upadne u život kad god
poželi. Nimalo nisam sumnjala da će to koristiti u punoj meri.
„Srediću da iz privatne laboratorije dođu kod tebe kući u
ponedeljak u deset.“
Ćutke je slušao. Čula sam njen glas, ali nisam mogla da
razaznam reći. Još nekoliko učtivih fraza, a onda neposredno pre
no što će završiti razgovor, glas mu se umekšao. „Kako je ona?“
Srce me je zabolelo od saosećanja.
Nakon toga ostala sam tiha nekoliko minuta dajući mu
vremena. Kad sam konačno progovorila, i dalje sam bila leđima
okrenuta njemu. „Da li si dobro?“
Grejam me je zagrlio otpozadi i poljubio u rame. „Dobro
sam. Izvini zbog ovoga. Nazvala je da se dogovorimo za DNK
test.“
Okrenula sam se i pogledala ga. „I dalje te voli.“
Oborio je pogled. „Nisam siguran da je Dženeviv sposobna
bilo koga da voli.“
„Tako je lepa.“
„Nije ti ni do kolena.“
„Tako je pametna.“
„Ja više volim one koje su drske i duhovite.“
Nasmešila sam se. Osmeh je nestao kad sam se setila drugih
stvari u kojima me je Dženeviv pretekla. „Bila ti je verenica.“
„Kad nema vernosti, kad se ne završi brakom, ostane samo
komad nakita.“
Ne znam odakle je sledeće pitanje došlo, verovatno iz
mračne, mazohističke strane moje ličnosti. „Da li si klekao i
zaprosio je?“
„Soraja...“
„Moram to da znam.“
„Zašto?“
„Prosto moram.“
„U stvari, nisam. Bio je to više poslovni dogovor nego
romantičan gest. Odveo sam je do Tifanija, i izabrala je prsten.“
„Oh.“
„Mimi se nije preterano iznenadila našim raskidom. Jednom,
na ručku, pitala me je zašto njen verenički prsten nisam ponudio
Dženeviv. Da budem iskren, to mi nije ni palo na pamet. Mimi
mi je dala svoj prsten kada sam napunio dvadeset jednu godinu i
rekla mi je da pripada onoj kojoj budem dao svoje srce. Prsten
moje bake bio je mali i jednostavan. Tek kad smo raskinuli
veridbu i kada mi je Mimi skrenula pažnju na to, shvatio sam
značenje njenih reći. Nije bilo nimalo dileme, nimalo nisam
sumnjao da bi Dženeviv uvek pre izabrala blistavi, veliki dragi
kamen, a ne mali prsten koji je za mene imao veliku vrednost.
Toga sam bio svestan i nisam joj dao bakin prsten. Ali nisam bio
svestan šta to govori o Dženeviv.“
„Čini se da je prava kučka.“
Grejam se nasmejao. Bilo je lepo čuti njegov smeh. „To
volim kod tebe, Soraja. Nemaš dlake na jeziku. Stvari nazivaš
pravim imenom. Kad si prvi put meni to uradila, iznervirao sam
se, ali mi se i digao.“
Omotala sam ruke oko njegovog vrata i provokativno mu se
nacerila. „Ti si Gospodin Nadmeni koji ne može da se seti ni
kako mu se zove sekretarica.“
Grejam je začkiljio, i onda brzo prihvatio igru. Usne su mu se
spustile na moj vrat. „Nastavi.“
„Uglavnom i ne primećuješ ljude oko sebe.“
„Ma, nemoj.“ Glas mu je bio promukao, a usta su našla svoj
put do mog uveta.
„Misliš da žene samo treba da rašire noge zato što si tako
zgodan.“
Ruka mu je skliznula niz moje telo i zaustavila se na mojoj
butini. Govorio mi je direktno u uvo dok mi je širio kolena.
„Raširi noge za mene, Soraja.“
Trudila sam se da to ne uradim. Stvarno jesam. Ali taj glas...
„Raširi ih za mene, Soraja. Moram da čujem kako stenješ
moje ime.“
„Tako si pun sebe...“ Spustio se na krevet namestivši se
ramenima između mojih nogu. Već sam bila vlažna i njegov
topli dah tačno tamo dole poslao je plamen kroz moje telo. Brzo
sam raširila noge.

***
Do popodneva pouzdanje u našu vezu, koje je ulilo jutro, počelo
je lagano da se rasipa. Ajda me je od ručka terala da obavljam
jedan za drugim sitne poslove za nju. U redu u banci ispred
mene je bio čovek sa ćerkom. Bila je otprilike Kloinog uzrasta.
U vozu, sedmom koji sam promenila na putu do štamparije,
preko puta mene sedeo je bračni par. Njihova ćerka držala se za
šipku i okretala. Za njih to verovatno nije bilo ništa važno, ali za
mene je to bio prosvetljujući momenat. Videla sam srećnu
porodicu. Stvari i detalji koji su ukazivali na moju situaciju bili
su svuda oko mene gde god bih pogledala.
Nakon što sam obavila i poslednje zaduženje za taj dan,
čekala sam voz na peronu. Voz broj sedam je ulazio u stanicu.
Reč pored zaokruženog broja sedam privukla mi je pažnju.
Kvins. Bez mnogo razmišljanja uskočila sam u vagon tren pre no
što će se vrata zatvoriti.
Šta ja to radim? Nisam ga videla osam godina. Možda više i
ne stanuje u Kvinsu. Kad sam izašla na stanici u Šezdeset
četvrtoj ulici, voz za Bruklin je upravo polazio. Pomislila sam da
se odmah vratim tamo odakle sam došla. U stvari, toliko sam
razmišljala o tome da su ljudi počeli da me zaobilaze dok sam
kao ukočena stajala u mestu i gledala kako voz kreće.
Njegova kuća bila je otprilike osam ulica od stanice. Negde
kod treće ulice telefon mi je zazujao i Grejamovo ime zasvetlelo
je na ekranu. Prst mi je lebdeo iznad tastera za odbijanje poziva,
a onda sam se setila šta sam mu sinoć rekla. Biću uz tebe. Neću
ga više izbegavati.
„Hej.“
„Hej, lepotice. Kako ti je prošao dan?“
Stajala sam na pešačkom prelazu i čekala da se upali zeleno
svetlo. „Bilo je puno posla. Obišla sam pola grada obavljajući
kojekakve gluposti za Ajdu.“ Upravo u tom trenutku svetlo na
semaforu se promenilo i zakoračila sam s ivičnjaka. Niotkuda se
pojavio taksi i zakočio ispred mene, na santimetar od mojih
nogu. Udarila sam po haubi žutih kola. „Hej, kretenu! Gledaj
kud voziš!“
„Soraja?“
„Da, izvini. Umalo da me zgazi taksi.“
„Još uvek si na Menhetnu?“
„Nisam, u stvari.“
„Oh, dobro. Upravo sam završio sastanak u Bruklinu. Gde si?
Doći ću po tebe, možemo da odemo na večeru?“
Ćutala sam minut. „Nisam u Bruklinu.“
„A gde si?“
„U Kvinsu.“
„Oh, nisam znao da još nisi obavila sve poslove za Ajdu.“
„Nije to u pitanju.“ Progutala sam knedlu. „Krenula sam da
vidim oca.“
Grejam me nije pitao zašto sam krenula u posetu; razlog je
bio očigledan. Razgovarali smo ostatak puta. Rekla sam da ću
mu poslati poruku kad završim razgovor s ocem, tako da
možemo da odemo na večeru. Kad sam prekinula vezu, stala
sam u pola koraka. Shvatila sam da je tatina kuća samo dva
broja dalje. Šta ću mu reći?
Izgubila sam pojam o vremenu dok sam stajala tamo. Sigurno
sam najmanje pola sata buljila u njegovu kuću.
Potpuno sam izgubila kontrolu nad emocijama i zaista nisam
imala pojma šta ću mu reći, ali bila sam sigurna da mi je
potrebno da ga vidim. Jebote. Došla sam do njegovog praga,
duboko udahnula i pokucala. Srce mi je tuklo kao ludo dok sam
čekala. Niko nije došao do vrata. U prvom trenu preplavilo me
je olakšanje. I baš sam se spremala da se okrenem i odem kad su
se vrata otvorila.
 „Izvolite, kako mogu da vam pomognem?“ Tereza je
začkiljila, a onda su joj se oči raširile. „Oh, moj bože! Soraja.
Izvini, nisam te odmah prepoznala.“
Na silu sam se nasmešila. „Da li je moj otac tu?“ Iznenada
me je uhvatila panika, i smo sam htela da odem. Molim te, reci
da nije tu. Molim te, reci da nije tu.
„Da, gore je. Rve se s vratima ormana koja su spala sa šarke.
Mislim da vrata zasad pobeđuju.“ Toplo mi se nasmešila i
pomerila se u stranu. „Uđi, idem po njega. Biće mu drago što si
došla.“
Stajala sam u predsoblju kao da sam prvi put ušla u kuću
nekog čoveka kojeg ne poznajem, stranca. I u suštini, to je i bio
za mene. Stranac. Zidovi su bili ukrašeni porodičnim
fotografijama. Fotografijama očeve nove porodice. Smešili su se
i smejali na svakoj uramljenoj slici. Nije bilo nijedne moje slike,
ni slike moje sestre. Nije trebalo da dođem. Glas, koji godinama
nisam čula, prekinuo mi je misli o bekstvu.
„Soraja.“ Moj otac je bio na pola stepeništa kad je
progovorio. „Da li je sve u redu?“
Klimnula sam glavom.
„Da li ti je majka dobro?“
To me je razljutilo. „Dobro je.“
Frenk Venedeta išao je ka meni rušeći moje već uzdrmano
samopouzdanje. Na sekund sam pomislila da će me zagrliti. Ali
kad sam prekrstila ruke na grudima, razumeo je moj govor tela.
„Ovo je prijatno iznenađenje. Tako dugo se nismo videli. Vidi
samo tebe, skroz si porasla. Ličiš na ujnu Anet. Lepa si.“
„Ličim na mamu.“ Geni s njegove strane nisu dobijali
zasluge ni za šta dobro.
Klimnuo je glavom. „Da, u pravu si. Ličiš na nju.“
Tih osam godina, koliko je prošlo otkako se nismo videli,
bilo je dobro prema mom ocu. Prevalio je pedesetu. Nekoliko
sivih mrljica istačkalo je njegovu gustu crnu kosu; maslinasta
koža nije mnogo ostarila. Bio je u dobroj formi; dok smo bile
male, redovno je išao na trčanje da se oslobodi briga; izgledalo
je da se i dalje toga držao.
„Uđi. Sedi.“ Oklevajući, pošla sam za njim u kuhinju. „Jesi li
za kafu?“
„Naravno.“ Napunio nam je oboma šolje i dao mi biskvite s
bademom. Mama nam nikad nije davala da pijemo kafu dok smo
bile male. Ali Venedeta strana moje porodice sišla je s broda sa
Sicilije; smatrali su da, ukoliko si porastao toliko da možeš da
držiš šolju, treba je napuniti kafom. Isto je važilo za vino. Moje
najdraže uspomene s ocem su jutra u kuhinji nakon što bi mama
otišla na posao. Tata i ja seli bismo za sto, pili kafu, pričali i jeli
biskvite pre no što bih krenula u školu. Čak sam i leti rano
ustajala da bih sedela s njim. Kad nas je ostavio, izbegavala sam
sto u kuhinji ujutru jer bih se pitala da li pije kafu s Brajanom –
svojom novom ćerkom.
„Pa, kako si?“
„Dobro.“
Klimnuo je glavom. Pojavila sam se na njegovom pragu, a
prekidala sam svaki pokušaj konverzacije.
Nekoliko minuta kasnije još jednom je pokušao. „Da li si i
dalje u Bruklinu?“
„Da.“
Još malo klimanja glavom. Onda nekoliko minuta kasnije.
„Od čega živiš? Čime se baviš?“
„Radim za kolumnistkinju koja daje savete u novinama.“
„To zvuči interesantno.“
„Pa i nije baš.“
Prošlo je još nekoliko minuta. „Viđaš li se s nekim?“
 Grejam je pre neko veče rekao da sam njegova devojka. Ja
još naglas nisam izgovorila da imam momka. „Imam momka.“
„Nešto ozbiljno?“
Razmislila sam malo o tome. Da, bilo je ozbiljno. Iako smo
se poznavali jedva mesec dana, bila je to moja najozbiljnija
ljubavna veza. „Da, jeste.“
Moja otac se nasmešio.
„Upravo je saznao da s bivšom verenicom ima ćerku.“
Mom ocu se osmeh zaledio na usnama. Zažmurio je na tren,
onda otvorio oči i klimnuo glavom kao da je konačno sve došlo
na svoje mesto i dobilo smisao.
Duboko je uzdahnuo i glasno otpuhnuo. „Napravio sam
mnogo grešaka u životu, Soraja. Radio sam ono čime se ne
ponosim.“
„Recimo, varao si moju majku.“
Klimnuo je glavom. „Da, tako je.“
„Ostavi si nas. Kako čovek može da ostavi rođeno dete?“
„Rekao sam ti. Radio sam stvari kojima se ne ponosim.“
„Da li se kaješ?“
„Kajem se što sam vas povredio.“
„Nisam to pitala. Da li se kaješ zbog svojih odluka? Da li se
kaješ što si odlučio da budeš s nekom ženom a ne sa svojim
ćerkama? Što si prihvatio tuđu familiju kao svoju i zaboravio
nas?“
„Nije tako bilo, Soraja.“
Digla sam glas. „Odgovori mi na pitanje. Da li bi voleo da si
doneo drugačiju odluku?“
Oborio je pogled posramljeno i iskreno odgovorio. „Ne.“
Osećala sam se kao da me je neko udario u stomak. „Da li si
ikad voleo moju majku?“
„Jesam, mnogo sam je voleo.“
 „A šta bi bilo da ti Tereza nije uzvratila ljubav?“
„Šta me, u stvari, pitaš?“
„Da li bi ostao s mojom majkom da ti Tereza nije uzvratila
ljubav?“
„Ne mogu da ti na to dam odgovor, Soraja. Nije tako bilo.“
„Da li ste ti i moja majka bili srećni?“
„Da, jedno vreme jesmo.“
„Dok se nije pojavila Tereza?“
„To nije pošteno. Mnogo je složenije od toga.“
Ustala sam. „Nije trebalo da dođem. Ovo je bila greška.“ Moj
otac je ustao. „Za greške sam ja kriv, Soraja.“ Pogledao me je
pravo u oči i izgovorio sledeće reči. „Volim te.“
Sve što se desilo prethodnih dana počelo je da vri i da juri ka
površini. Osećala sam se kao da cunami dolazi i da će me
progutati ako ne pobegnem. I pobegla sam. Poletela sam napolje
iz te kuće kao slepi miš iz pakla. Nije to bio najzreliji trenutak
mog života, ali nije bilo šanse da pustim da vidi kako plačem.
Proletela sam pored uramljenih porodičnih portreta, otvorila
ulazna vrata i sjurila se niz šest stepenika preskačući dva
istovremeno. Oči su me pekle, grlo me je stezalo, a pluća su
htela da mi prsnu. Toliko sam želela da pobegnem što brže da
nisam obraća pažnju na to kuda idem. Zato nisam videla
muškarca koji je stajao na ulici dok nisam uletela u njegovo
naručje.
 Poglavlje 18

Grejam
Zalajao sam na Luisa da vozi u Kvins i pre no što sam saznao
adresu njenog oca. Srećom, bio je samo jedan Venedeta u tom
kraju, inače bih morao da idem od vrata do vrata. Imao sam
predosećaj da se njena poseta neće dobro završiti. Kad smo stigli
do Katalupa avenije, nisam imao pojma da li je uopšte ušla u
očevu kući ili nije, zato sam se smestio na zadnje sedište
limuzine i čekao. Nije mnogo vremena prošlo, ulazna vrata su se
otvorila i Soraja je grabila popločanom stazom ka ulici. Jedva
sam stigao da izađem na vreme iz kola da je zgrabim; očigledno
me nije videla. Bila je tako izbezumljena da nisam bio siguran
da je u stanju išta oko sebe da vidi.
Otimala se u mom naručju. „To sam ja, Soraja.“
Izgledalo je kao da joj se pogled razbistrava. Gledao sam
kako joj se oči pune suzama, a onda se prepustila mojim
rukama. Punom težinom naslonila se na mene. Jače sam je
stegao u zagrljaj. „Držim te, dušo. Sve je u redu.“ Ispustila je
neki zvuk od kojeg mi se stomak vezao u čvor, i onda je telo
počelo da joj drhti. Suze su lile niz njeno lepo lice. Fizički me je
zabolelo srce. Kad sam je video u suzama, čuo kako dubok bol
izlazi iz nje, osećao sam se kao da mi je neko razvalio rebra i
zgrabio srce koje kuca da bi iscedio život iz njega.
Držao sam je nekoliko minuta u zagrljaju što sam čvršće
mogao dok smo stajali ispred kuće njenog oca. Kad sam digao
pogled i video čoveka koji je stajao na vratima i gledao nas,
čoveka koji je sudeći po njegovom izgledu bio Frenk Venedeta,
zaključio sam da je vreme da idemo. „Hajde da uđemo u kola.“
Soraja se nije ni osvrnula dok sam joj pomagao da se smesti na
zadnje sedište. Ali ja jesam. Njen otac je samo klimnuo glavom i
gledao nas kako odlazimo.
Ćutke smo se vozili iz Kvinsa ka gradu. Kad je njeno
plakanje utihnulo, i dalje je držala glavu zatvorenih očiju na
mom ramenu. Ljutilo me je što sam za sve ovo ja bio kriv.
Svetski sam sjebao naš odnos. Ne samo da je situacija s
Dženeviv bacila klipove pod točkove naše veze već je i Sorajine
stare demone povukla na površinu. Sada me je povezivala sa
čovekom koji ju je najviše razočarao u životu.
Milujući je po kosi, konačno sam prekinuo naše ćutanje. „Žao
mi je. Za sve ovo sam ja kriv.“
„Ne znam zašto sam otišla da ga vidim. Šta sam očekivala da
će reći?“
„To je sasvim prirodan poriv. Pokušavaš da daš smisao
njegovim odlukama, da nađeš logiku u njegovim nekadašnjim
postupcima zbog svega ovoga što se nama dešava.“
„Da, možda je tako...“
„Znam da si izjurila iz njegove kuće uznemirena, no da li ti je
pomoglo nešto od onoga što je rekao?“
„Ne. Rekao mi je da ne zna da li bi ostao s mojom majkom da
nije upoznao Terezu.“
Jebiga. Pomerio sam se u sedištu tako da možemo da se
gledamo u oči. „Bez obzira na to što imam ćerku, čak i da nisam
tebe sreo, nikad ne bih ponovo bio sa Dženeviv.“
„Ali voleo si je.“
Zurila je u pod. „Soraja, pogledaj me.“ Podigla je glavu, i
pogled joj se sreo s mojim. „Ta žena me je prevarila s najboljim
prijateljem, a onda je krila od mene da postoji mogućnost da
sam otac njenog deteta. Četiri godine. Poverenje i odanost su mi
veoma važni. Ne bih ni u posao ulazio s nekim u koga nemam
poverenja, a kamoli da gradim život s njim. Nećemo se pomiriti,
nećemo ponovo biti zajedno ma šta se desilo.“ Sledeće reći
izgovorio sam sporo. O svakoj sam pažljivo razmislio, a ipak,
izgovorio sam ih oprezno. „Tvoj otac mogao je da vodi računa o
tebi i da bude uključen u tvoj život, iako nije više bio u braku s
tvojom majkom. Ima mnogo takvih slučajeva. Ali nije se
odlučio na to, nije vam ostao posvećen. I ako mene pitaš,
pogrešio je. A ja sam drugačiji. Ja nisam tvoj otac.“
Upravo u tom trenutku, prekinuo nas je Luis. „Gospodine
Morgane, da li idemo na Menhetn ili na Bruklin? Bliži nam se
skretanje za Belt Parkvej.“
„Hoćemo li kod mene ili kod tebe?“, pogledao sam Soraju.
Laknulo mi je kad se javila stara Soraja odgovorivši mi u
svom prepoznatljivom tonu. „Mnogo toga uzimaš zdravo za
gotovo tim pitanjem.“
„Samo se džentlmenski trudim da pomognem. Imala si teško
popodne. Znam savršen lek, od kojeg će ti sigurno biti bolje.“
„Naravno da znaš.“
„Dužnost mi je da vodim računa o tebi i shvatam je vrlo
ozbiljno.“
„Znaš šta bi mi stvarno pomoglo?“
„Samo reci.“
„Da ne budeš džentlmen.“
Uglovi usana su mi se izvili, a kurac mi se ukrutio na tu
pomisao. Nisam skidao oči s nje kad sam rekao: „Odvezi nas do
moje zgrade, Luise.“ Onda sam joj prošaputao na uvo. „I što li
sam pomislio da ću te jebati uljudno. Ne prestaješ da me
zapanjuješ, Soraja. Biće mi zadovoljstvo da džentlmena
ostavimo ispred vrata i da te pojebem žestoko nepristojno.“

***
Tokom sledećih nekoliko dana stvari su se vratile u normalu.
Sorajina uznemirenost zbog mogućnosti da ću imati dete kao da
se umanjila. Preko dana sam se bacao na posao, a uveče bih s
isto toliko žara radio na tome da Soraja uživa. Ako uskoro bude
morala da vaga, da odlučuje šta će izabrati, hteo sam da što više
stvari ide meni u prilog. Moj omiljeni deo tog plana bio je da je
obasipam seksualnim zadovoljstvima.
U ponedeljak u sedam ujutro došli su iz laboratorije da uzmu
moj DNK. Kod Dženiviv će otići da uzmu uzorak nekoliko sati
kasnije. Dao sam malo bogatstvo za to da rezultati stignu do
srede, kada ću sa sigurnošću znati da li sam otac.
Otac.
Pošto pravog oca nikad nisam imao, pomisao na to bila je
novina za mene. Ako bude potvrđeno da je Kloi moja ćerka,
nesumnjivo ću želeti da se uključim u njen život. Iako nisam
imao pojma kako bi to trebalo da izgleda. Šta odrastao čovek
treba da radi s devojčicom koja je preko noći postala njegovo
dete?
U ponedeljak uveče morao sam da odem u Boston na kratak
poslovni sastanak zakazan za utorak ujutru. Let mi je kasnio;
sedeo sam na aerodromu i čitao novine. Pre no što sam upoznao
Soraju, uvek bih počinjao čitanje od strana posvećenih
poslovanju, finansijama i ekonomiji. Ovih dana prvo bih
pogledao šta je novo u rubrici Pitajte Ajdu pre no što bih se
posvetio novostima s tržišta kapitala. Gledao sam sapunice,
počeo sam da čitam svakodnevno kolumnu sa savetima.
Velikom brzinom postajao sam pičkica.
 Draga Ajda,
Moja majka nedavno se preudala. Bil, moj novi očuh,
ima sina od devetnaest godina, kojeg sam upoznala tek
pre tri nedelje. Alek je na koledžu i došao je da leto
provede s nama. Problem je što mi se Alek mnogo sviđa.
I prilično sam sigurna da se i ja njemu sviđam.
Seksualna privlačnost tako je jaka da ponekad ostajem
bez daha. Da li je pogrešno da budem sa njim?
– Grečen, Menhetn

Draga Grečen,
Iako tehnički gledano niste u srodstvu, ipak postoji
porodična povezanost i mnogi će s neodobravanjem
gledati na vašu vezu. Sudeći po tonu tvog pisma, rekla
bih da misliš da nije ispravno da budeš s Alekom, i
tražiš da ti neko da dozvolu da postupiš suprotno
svojim uverenjima. Moj savet ti je da budeš iskrena
prema sebi i sve ostalo doći će na svoje mesto.

Poslao sam poruku Soraji.

Grejam: Jebao bih te čak i da si ćerka mog očuha.
Soraja: LOL. Čitaš kolumnu?
Grejam: Da. Volim da pogađam na koja pisma si ti
odgovorila.
Soraja: Na osnovu čega bi to mogao da pogodiš?
Grejam: Prosto mogu.
Soraja: Da li sam ja napisala odgovor danas?
Grejam: Dobijam li neku nagradu za tačan odgovor?
Soraja: Mislim da si još sinoć bio nagrađen.
Tako je. Dok me je oralno vodila do blaženstva, pomislio
sam da bih i ja trebalo da stavim pirsing na jezik tako da može
da oseti hladnu metalnu kuglicu na klitorisu. Moji zaposleni bi
sigurno pomislili da sam potpuno skrenuo s uma ako bih u
ponedeljak ujutru na sastanak kolegijuma došao mumlajući
otečenog jezika sa svetlucavom kuglicom. Već je bilo dovoljno
loše što sam se usred sastanka smešio kad bi mi misli odlutale.
Pošto joj nisam odmah odgovorio, Soraja je znala šta radim.
Soraja: Misliš na ono što smo sinoć radili, zar ne?
Grejam: Da, i dođe mi da pobegnem s aerodroma i otkažem
sutrašnji sastanak. Da ga otkažem zbog oralnog seksa?
Soraja: Perverznjaku. Dakle... jesam li napisala danas neki
deo odgovora sirotoj Grečen?
Grejam: Nijedna jedina reč nije tvoja.
Soraja: Vrlo dobro. A juče? U odgovoru ženi koja krade
sitan novac iz tegle svog ujaka?
Grejam: Zatvori su puni ljudi koju su započeli karijeru
sitnim krađama.
Soraja: OMB! Kako si znao? To je doslovno jedina rečenica
koju je Ajda zadržala iz mog odgovora.
Grejam: Poznajem te.
Soraja: To me pomalo plaši.
Pričaj mi o tome. Ja se useravam od straha ovih dana.
Upravo je počelo ukrcavanje putnika na mom letu kad mi je
telefon zazujao u ruci. U prvom trenu pomislio sam da je nova
Sorajina poruka. Osmeh mi se izgubio kad sam video ime koje
je zasvetlelo na ekranu: Dženeviv. Pomislio sam da joj ne
odgovorim, a onda sam pomislio da me možda zove u vezi s
Kloi.
„Dženeviv.“
„Grejame. Kako si?“
„U gužvi sam. Je li sve u redu sa Kloi?“
„Jeste, dobro je.“
„Šta si onda htela?“
 Glasno je uzdahnula u telefon. „Moraćeš da naučiš da
pristojno razgovaraš sa mnom. Neću da naša ćerka sluša kako
laješ na mene.“
„Naša ćerka? Malo si požurila. Rezultati testa biće gotovi tek
u sredu.“
„Za mene je to puka formalnost. U srcu znam da je Kloi tvoje
dete.“
„Jebote, baš lepo od tebe. Možda si mogla da podeliš tu
informaciju sa mnom malo ranije. Ne znam... recimo... pre četiri
go dine.“
„Prestani da se dereš na mene!“
„Prestani da me zoveš!“
Još jedan ojađen uzdah. Da je nisam intimno poznavao,
mogao bih da se zakunem da ta žena ima muda. I to velika, veća
od glave.
„Slušaj, ukrcavam se u avion. Moram da prekinem vezu.“
„Gde ideš?“
„To te se ne tiče. Prekidam vezu, Dženeviv.“
„Čekaj. Ne zovem te bez razloga. Mogli bismo zajedno u
sredu da sačekamo rezultate?
„Ne.“
„Kako to misliš, ’ne’?“
„To je suprotno od ’da’. Možda je to trebalo da kažeš pre
četiri godine kad ti je moj prijatelj rekao da raširiš noge.“
„Grejame...“
„Ne, mi nismo srećni par koji čeka da se na plastičnom
marker-štapiću pojavi znak plus. Ja čekam da saznam da li si mi
ukrala četiri godine ćerkinog života. U svakom slučaju, to neće
biti romantičan trenutak i nećeš ga podeliti sa mnom.“
„Dolazim u tvoju kancelariju u sredu.“
„Upozoravam te da to ne radiš.“
 Čuli su se prigušeni zvuci saobraćaja u pozadini koje je
odjednom smenila tišina. „Dženeviv?“
Kučka je prekinula vezu.
 Poglavlje 19

Soraja
Grejam je danas trebalo da dobije rezultate DNK testa. Iako nije
tražio da tada budem s njim, želela sam da ga iznenadim. Rekao
je da će rezultati stići do dvanaest sati, tako da sam uzela celo
prepodne slobodno.
I kao dodatni znak solidarnosti odlučila sam da se otarasim
crvene boje. Ofarbala sam krajeve kose u plavo. Grejam je već
znao da to znači da se stvari dobro odvijaju u mom životu. Bez
obzira na to da li sam se zaista trenutno tako osećala, verovala
sam da će s olakšanjem dočekati taj gest.
Svrativši do Anila, uzela sam dve kifle s puterom i dva soka
na putu do Morgan fajnenšel holdingsa.
Ušla sam na vrata od stakla, i nisam se čak ni javila
recepcionerki. Umesto toga, samo sam prošla pored nje i uputila
se razmetljivo njišući kukovima ka kancelariji svog momka kao
da sam tu ja vlasnik.
Čula sam kako juri za mnom. „Gospođice Venedeta?“
Okrenula sam se. „Sve je u redu. Mislim da vam je
objašnjeno da smo Grejam i ja u bliskim odnosima. Ne morate
da me najavljujete.“
„Nisam vas zato zaustavila“, rekla je recepcionerka.
„U redu, u čemu je stvar?“
„Pa... mi... neki od nas zaposlenih ovde hteli smo da vam
zahvalimo.“
 „Da mi zahvalite?“ Nabrala sam čelo. „Zašto?“
„Promenio se otkako je počeo da se viđa s vama. Bolji je.
Ljubazniji. Lakše se s njim razgovara. Ne znam da li imate
čarobnu vaginu... ali šta god da je u pitanju, nastavite s tim.
Svima ste nam mnogo olakšali život.“
Neki od ljudi koji su sedeli za stolovima u odeljcima, čuli su
je. Jedan je počeo da aplaudira, i nekoliko njih pridružilo mu se.
I tako, dok sam stajala tamo s masnom, papirnom kesicom, ti
ljudi su mi tapšali.
Da li je trebalo da se poklonim?
Grejam je verovatno čuo da se nešto dešava. Otvorila su se
vrata njegove kancelarije.
„Šta se...?“ Mrštenja je nestalo kad me je ugledao. „Soraja.“
Nasmešio se. „Da li sam nešto propustio? Zašto su aplaudirali?“
Pogledala sam zaposlene i namignula im. „Upravo sam im
ispričala dobar vic.“
„Aha, shvatam. E pa, zašto ne bismo nakon te male predstave
prešli u moju kancelariju?“
Vrata su se zatvorila iza nas, i Grejam me je naslonio na njih.
Posadio mi je čvrst poljubac na usne i potom rekao: „Svi su ludi
za tobom... baš kao i ja. Ovo je baš lepo iznenađenje.“
„Nisam htela da kroz sve ovo oko deteta prolaziš sam.“
Naslonio se čelom na moje čelo. „Znaš... stvarno sam želeo
da budeš ovde. Ali, istovremeno nisam bio siguran da li će ti
prijati. Nisam hteo da navaljujem, ali drago mi je što si došla.“
„E pa, imam osećaj da ću morati da se navikavam na
nelagodne situacije.“
Uhvatio me je za obraze. „Hajde da idemo korak po korak.
Dan za danom. Možeš li to da učiniš za mene?“
Klimajući glavom u njegovim rukama, rekla sam:
„Pokušaću.“
 Narednih pola sata doručkovali smo, udobno se smestivši.
Grejam je digao noge na sto. Bio je opušteniji nego što sam
očekivala. Kroz prozore njegove kancelarije sijalo je sunce i
odbijalo se od njegovih očiju dok me je gledao kako jedem.
Činilo se da mu je više nego dobro, kada se sve uzme u obzir.
„Izgledaš sasvim okej. Ne strepiš od poziva iz laboratorije?“
„Znaš šta? Istinski mi je bilo muka dok se ti nisi pojavila. I
pošto si mi svojim dolaskom pokazala da si uz mene bez obzira
na to šta će se dogoditi, zaista se suštinski osećam drugačije.“
„Drago mi je da sam pomogla da ti bude bolje.“
„Ti si, dušo, sve u mom životu učinila boljim. Sve.“
Posegao je preko stola, uhvatio me za ruku i nežno spustio
poljubac na moje prste. Prekinuo nas je zvuk interkoma.
„Gospodine Morgane? Došla je gospođa Moro. Nema
zakazan sastanak, ali svejedno insistira da vam javim da je
došla. Kaže da ćete znati zašto želi da vas vidi.“
Osetila sam nemir u stomaku i izvukla sam ruku. „Dženeviv
je došla ovamo?“
Zažmurio je i ozlojeđeno protrljao slepoočnice. „Jebote.
Navaljivala je da zajedno saznamo rezultate. Lepo sam joj rekao
da ne želim da dođe ovamo. Trebalo je da znam da neće hteti da
sluša.“
„Pa, ne možeš da je izbaciš napolje.“
„Naravno da mogu.“
„Veruj mi, volela bih da je odmah izbaciš na ulicu, ali šta ćeš
postići? Time nećeš sebi olakšati život ako se ispostavi da je
Kloi tvoja ćerka. Moraćeš da se nosiš s Dženeviv svidelo se to
tebi ili ne. Što pre naučiš kako da izađeš na kraj s njom, to
bolje.“
Duboko zamišljen, klimao je glavom. „U pravu si.“
Pritisnuvši dugme, rekao je: „Pošaljite je ovamo.“
 Naš opušten doručak zvanično je bio završen.
Pokupila sam i bacila papire da odagnam nervozu koja je
rasla.
Vrata su se otvorila i Dženeviv je ušla u kancelariju tiho
zatvorivši vrata za sobom. Izabrala je konzervativnu odevnu
kombinaciju, sivu suknju i bluzu bez rukava krem boje koja joj
je isticala preplanule ruke. Njen parfem bio mi je dobro poznat –
Šanel 5. Sinulo mi je da je građena kao TV-voditeljka Keli Ripa,
koja je bila mala i elegantna. I, u stvari, podsećala je pomalo na
nju.
Grejam je nije ni pogledao. Ćutao je, igrao se narukvicom
sata. Već sam pomislila da se potpuno oslobodio te nervozne
navike.
Dženeviv je prvo mene pogledala. „Sorina, nisam znala da
ćeš i ti biti ovde.“
„Soraja. I da, došla sam da budem uz Grejama kad stignu
rezultati.“
Sela je. „Znači... sve znaš.“
„Da, on i ja ništa ne skrivamo jedno od drugog.“
„E pa, lepo je od tebe što si došla da budeš uz njega.“
Grejam joj se konačno obratio. „Mislio sam da sam ti rekao
da ne želim da danas dođeš ovamo.“
„Ovo je bilo neophodno. Sigurna sam da si Sireti napunio uši
time kako sam loša osoba, ali i ja sam došla da ti budem
podrška.“
Grejamov ton bio je strog. „Zove se Soraja. Ne Sorina. Ne
Sireta. So-ra-ja. Šta ti je tu teško da upamtiš?“
„Soraja... Soraja... izvini... malo sam nervozna danas. Nisam
došla da pravim probleme. Prosto se trudim da budem podrška.
Shvatam da sam za celu ovu situaciju ja kriva. Ne poričem to, ali
ne mogu da promenim ono što se desilo u prošlosti. Prosto
pokušavam da ispravim greške trudeći se da ubuduće sve bude
kako treba. I neću odustati ni ako je potrebno da se do kraja
života iskupljujem za te greške.“ Izgledala je kao da će
zaplakati. Ili je bila istinski pogođena i potresena, ili je zaslužila
Oskara za sporednu ili možda glavnu žensku ulogu. Na Grejama
njen mali nervni slom nimalo nije ostavio utisak.
Usledilo je nekoliko minuta neprijatne tišine. Grejam se
ostavio okretanja narukvice sata i sad je vrteo krajeve olovke
između kažiprsta leve i desne ruke.
Bacio je olovku i progunđao: „Zašto toliko odugovlače?“
Dženeviv se svojski trudila da podstakne vedru atmosferu.
Pogledala je moje noge. „Sviđaju mi se tvoje cipele. Koja je to
marka?“
„Majki Kros. Nisu Lubuten, niti išta slično, ali sviđaju mi se.
Udobne su.“
Nasmešila se. „I meni se sviđaju.“
Grejam je odgurnuo stolicu unazad i ustao. Ushodao se.
Izgledalo je kao da postaje napet, pa sam pokušala da ga
umirim. „Rekli su da će se javiti do dvanaest sati, zar ne? Imamo
još vremena.“
Uzeo je telefon. „Pozvaću laboratoriju.“ Uključio je
spikerfon.
Odgovorio je ženski glas: „Kalver laboratorije.“
„Da, ovde je Grejam Morgan. Trebalo je danas do dvanaest
sati da me obavestite o rezultatima testa za očinstvo koje je vaša
laboratorija sprovela ove nedelje. Ostalo je tri minuta do podne.
Voleo bih, molim vas, da mi sada kažete rezultate. Arnold Švarc
je rekao da će sve lično nadgledati i da će se postarati da
rezultati budu gotovi danas pre podne. Imam broj telefona koji
mi je dao za slučaj potrebe, pa mogu da vam ga prosledim.“
„Da, to bi bilo od pomoći.“
 Dok joj je Grejam diktirao broj telefona, tiho sam se pomolila
da se nekim čudom ispostavi da on nije otac. Nisam bila sigurna
da li sam zbog toga loš čovek. Dok ne stignu rezultati, i dalje je
bilo nade što se mene tiče. A šta ako je postojao treći muškarac,
za kojeg nismo znali... neki crnomanjast, poput Grejama. Koji
liči na Grejama. Sve je moguće, zar ne?
Moglo se čuti kuckanje po tastaturi u pozadini, dok je žena
tražila informacije. „Moram da vas zamolim da ostanete na vezi,
gospodine Morgane. Izgleda da su rezultati stigli, ali kad su vam
rekli da će vam se neko javiti da vam ih saopšti, očigledno su se
rukovodili pacifičkom vremenskom zonom. Ovde u sistemu
vidim da su ispitivanja obavljena. Moram samo da pronađem
nekog ko ima odobrenje da vam saopšti rezultate.“
Prošaputao je sebi u bradu: „Hriste bože!“
Ti ljudi sa Zapadne obale nisu imali pojma koliko toga je
zavisilo od tih rezultata. Da jesu, sigurno bi požurili.
Dženeviv je uzdahnula i pogledala me. „Ovo kida živce.“
Nisam znala zašto pokušava da zapodene razgovor sa mnom.
U svakom slučaju, bila sam previše uzbuđena da bih joj
odgovorila. Usmerila sam pažnju na Grejama. Činilo se da je
opuštenost od malopre davna uspomena. Izgledao je zabrinuto.
Mislim da je jednim delom svog bića želeo da Kloi bude
njegova, dok se drugim delom užasavao suprotnog scenarija,
onog u kojem devojčica, za koju je verovao da je njegova ćerka,
ostaje bez oca.
Osećala sam da mi se utroba uvrće, i pitala sam se da li se
ovo dešava kad istinski voliš nekoga toliko, fizički možeš da
osetiš njegove strepnje i strahove. Njegovi strahovi bili su moji.
Njegov bol bio je moj. Njegov život sada se spojio s mojim.
Nisam mu rekla da ga volim, ali dok sam sedela tamo i osećala
da mi cela budućnost zavisi od narednih nekoliko minuta, došla
sam do zaključka da mora biti da je ovo prava stvar.
Volim Grejama Džej Morgana. Gospodina Nadmenog.
Celibatu s Menhetna. Pedeset nijansi Morgana. Sve sam ih
volela. Volela sam što su mu draga sva moja izdanja. Volela
sam što me štiti. Volela sam što sam prvi put u životu osećala da
sam najvažnija osoba nekome – i to njemu. I stvar je bila u tome
što se moglo desiti da mu ne budem više najvažnija nakon što
mu saopšte rezultate koje smo čekali. Njegova ćerka će mu uvek
biti na prvom mestu. A tako i treba da bude. To je ono što Frenk
Venedeta nikad nije razumeo.
Muški glas javio se preko spikerfona. „Gospodine Morgane?
Hvala vam što ste ostali na vezi. Ja sam Bred, jedan od
upravnika laboratorije. Izvinite što je došlo do kašnjenja. Imamo
vaše rezultate.“
Grejam je progutao knedlu. „U redu...“
„Sa najmanje 99,9 posto sigurnosti možemo reći da se vaše
DNK poklapaju. Na osnovu ovih rezultata može se dokazati
vaše očinstvo.“
Prineo je dlan ustima i duboko i sporo uzdahnuo.
Muškarac je nastavio: „Poslaćemo vam danas Fedeksom sve
rezultate. Trebalo bi da ih sutra dobijete. Još jednom se
izvinjavam zbog kašnjenja.“
Dženeviv je pokrila rukama lice i počela da plače.
„Hvala vam“, jednostavno je rekao Grejam. Spustio je
slušalicu telefona i pogledao me pravo u oči.
Trudeći se da ostanem pribrana, samo sam klimala glavom u
pokušaju da ubedim i njega i sebe da će sve biti u redu.
„U redu je“, tiho sam izustila.
Duboko u sebi bila sam daleko od toga da budem sigurna u
to. Znala sam da sam ga volela. To je bilo jedino što sam znala.
Nadala sam se da će to biti dovoljno.
 Poglavlje 20

Grejam
Trospratna zgrada od crvene cigle u kojoj je stanovala Dženeviv
bila je na samo desetak minuta hoda od mog stana na Aper Vest
Sajdu.
Stao sam ispred zgrade i oklevao pre no što ću ući. Jednom
kad zvanično upoznam Kloi, neće više biti odstupanja.
Sada sam otac. I dalje sam to doživljavao kao nešto potpuno
strano.
Dženeviv i ja smo se dogovorili da moj prvi susret s ćerkom
bude za opuštenom večerom. Predstaviće me kao porodičnog
prijatelja. Ponašaćemo se u skladu sa situacijom,
improvizovaćemo, prilagođavaćemo se, a kad dođe odgovarajući
trenutak, objasnićemo Kloi da, u stvari, ima dva oca, jednog na
nebu i jednog na zemlji. Vremenom, kad se Kloi malo navikne
na mene, napravićemo pošten dogovor o starateljstvu. Dženeviv,
srećom po nju, odlučila je da mi sve ovo olakša, inače bi je
čekala ogorčena borba sa mnom.
Silno sam želeo da ovamo dođem sa Sorajom večeras, ali bilo
je logično da ja sam upoznam svoju ćerku pre no što u njen život
uvedem druge ljude. Kloi je upravo izgubila oca. I bila je veoma
osetljiva.
Venčić od grančica i bobica bio je okačen na crvena vrata.
Pošto sam pozvonio, duboko sam udahnuo pre no što su se vrata
otvorila.
 Dženeviv se nasmešila i rekla: „Uđi, Grejame.“
Sve unutra bilo je ili bleštavobelo ili srebrno i sivo. Elegantno
i moderno, umnogome je ličilo po dekoru na moj stan. Podsetilo
me ja na to koliko se moj ukus promenio. U poslednje vreme bio
sam skloniji živopisnijim varijantama. Svetlim, hrabrim bojama.
Miris začina ispunio je vazduh nateravši me da upitam: „Šta
to miriše?“
„Sećaš li se onog tajvanskog jela koje sam ti nekad pravila?
Mnogo si ga voleo. E pa, to sam spremila za večeru.“
Morao sam da se ugrizem za jezik da je ne bih podsetio kako
sam zaboravio mnogo od onoga što se dešavalo pre no što sam
je zatekao kako puši Lijamu. Ovo nije bilo veče za moje
uobičajene napade.
„Hvala ti. To je tako pažljivo s tvoje strane.“
„Samo sam želela da ti bude prijatno ovde.“
Neprijatno mi je bilo samo to što se Dženeviv trudila da
izigrava srećnu domaćicu.
„Gde je ona?“
„Kloi se igra u svojoj sobi. Mislim da je bolje da prosto
sačekamo da sama izađe i da te vidi nego da te zvanično
predstavljamo. Ne želim da u nešto posumnja.“
Da posumnja da joj je majka lažljivica koja ju je od rođenja
skrivala od oca?
„Kako god ti kažeš. Ti je bolje poznaješ od mene. A za to,
naravno, nisam ja kriv.“
„Znam.“ Dženeviv se nakašljala i pošla ka kuhinji.
„Raskomoti se. Hoćeš nešto da popiješ?“
„Ne hvala, za večerom ću piti vodu.“ Seo sam u dnevnu sobu,
koja je bila pored kuhinje.
„Jesi li siguran? Imam konjak... merlo...“
Podigavši dlan, rekao sam: „Večeras neću piti.“
 „U redu... slobodno mi reci ako se predomisliš.“
„Ja tebe poznajem“, rekao je sladak mali glas.
Okrenuo sam se i video Kloi. Duga, gusta crna kosa
pokrivala joj je pola lica. Bila je u ljupkoj ružičastoj pižami i
držala je medu.
Usta su mi se izvila u osmeh kad sam ustao. „Poznaješ me?“
„Ti si mi pronašao ukras za kosu...“
Tako je, podigao sam ukras za kosu koji joj je ispao na
Lijamovom bdenju.
Kleknuo sam ispred nje. „Ti si baš pametna pčelica.“
„Kako se zoveš?“
„Grejam.“
„Kao Grejam krekeri?“
„Da, tako nekako.“
„Ti si onda pametan kreker.“
Nasmejao sam se. „Duhovita si, Kloi.“
Dženeviv se umešala: „Kloi... Grejam je tatin i mamin
prijatelj. Pridružiće nam se na večeri.“
„Da li znaš da mi je tata umro?“
„Da, znam. Veoma mi je žao zbog toga. Znam da te je mnogo
voleo.“
Otišla je do kraja stola, uzela uramljenu sliku i donela mi je.
Na toj fotografiji Lijam je gleda s ljubavlju dok jesenje lišće
pada oko njih. Nije bilo sumnje da ju je obožavao. Hteo sam da
budem ogorčen, ali kada sam video njen osmeh, to je bilo
nemoguće.
„Ovo je zaista sjajna fotografija.“
„Hvala.“
Mučeći se da smislim šta sledeće da kažem, rekao sam: „Da
li uvek ovako rano obučeš pižamu?“
„Ponekad.“
 „Izgleda da je baš udobna. Voleo bih da prave takve u mojoj
veličini.“
Nabrala je nosić. „To bi bilo budalasto.“
„Da, tako je.“
Dala mi je svog medu i rekla: „Vidiš! Meda Grejam... voli
med i pametne pčelice.“ A onda je počela da se smeje.
Smejao sam se zato što se ona smejala.
„Hajde da večeramo!“ Dženeviv je doviknula iz kuhinje.
Postavila je sto u trpezariji. Velika, bela, pravougaona činija bila
je napunjena pirinčanim rezancima i povrćem koje je spremila.
Tanjir s pohovanim komadima piletine i mešanim povrćem
postavljenje za Kloi na Dora istraživač podmetaču.
„Grejame, rekao si da ćeš piti samo vodu?“, Dženeviv je
upitala.
„Tako je.“
„Kloi, ti ćeš, pretpostavljam, kao i uvek, mleko s jagodama?“
Mleko s jagodama?
Nemoguće.
Okrenuo sam se ka Kloi. „Ja obožavam mleko s jagodama.“
„Ja najviše volim da pijem Kvik mleko s jagodama.“
Dženeviv nije znala da volim Neskvik mleko s jagodama.
Tako da nije imala pojma koliko je ovo luda koincidencija.
„Baš neverovatno. To je i moje najomiljenije piće na celom
svetu.“ Okrenuo sam se ka Dženeviv. „Mogu li i ja da dobijem
mleko s jagodama?“
„Naravno.“ Dženeviv je izgledala kao da je sve to zabavlja.
U ćerkinom društvu prvi put ću otkako sam odrastao
otvoreno i bez stida piti Neskvik mleko. I svima ću pokazati
koliko ga volim.
Kloi se okrenula ka majci. „Moraš da mu daš i ludu slamku.“
„Oh, ne verujem da bi on voleo da pije mleko na slamčicu.“
Zbog Kloi sam pogledao Dženeviv kao da nije normalna što je
pomislila da neću slamčicu. „Naravno da i meni treba slamka.“
Dženeviv je odmahnula glavom i onda ispred mene stavila
dugačku, ružičastu, izuvijanu slamčicu. Kloi je stvarno uživala
gledajući me kako pijem mleko na slamčicu.
„Znaš šta, Kloi, nisam imao pojma koliko je ovo mleko
ukusnije kad se pije na ludu slamku.“
„Da, znam!“, ciknula je.
Radost u njenim očima bila je opipljiva. Mogao bih da se
naviknem na ovo. Usrećilo me je što prizor odraslog balvana
koji radi detinjaste stvari može da joj vrati toliko potrebni osmeh
na lice. Ta devojčica upravo je pretrpela traumatičan gubitak, ali
uz majčinu ljubav dobro se prilagođavala. Morao sam da odam
priznanje Dženeviv. Bila je dobra majka.
Tokom večere Kloi je uživala gledajući me kako srčem
rezance. Radio sam to ukrstivši očima samo da bih je
zasmejavao. Dženeviv je ćutala, ali sve je pažljivo pratila često
spuštajući bradu na ruke dok nas je gledala. Povukla se malo
dopuštajući Kloi i meni da se povežemo.
Posle večere Dženeviv je otišla s Kloi da dete opere ruke i
zube. Nisam bio siguran u kom pravcu će ostatak večeri ići dok
mi Kloi nije prišla iza leđa i upitala me: „Hoćeš li ostati da
spavaš kod nas?“
„Ne, neću. Ali ostaću još malo ovde. Šta je sledeće na
agendi?“
„Na čemu?“
Moraću da naučim da svoj rečnik prilagodim detetu.
„Šta voliš da radiš posle večere?“
„Da se doterujem.“
„Da se doteruješ?“
„Da.“
 „A šta u to spada?“
„Ništa ne spada. Samo oblačim haljine.“
Nasmejao sam se. „Haljine?“
„Da.“ Otrčala je verovatno da donese nešto.
Pogledao sam Dženeviv kao da treba da mi prevede sve to?
„Haljine?“
„Kloi ima pun sanduk haljina za princeze i drugih kostima u
svojoj sobi. Voli da ih obuče preko pižame, i onda se vrti u
njima dok se ne umori. To joj je neka vrsta rituala pred
spavanje.“
Kloi se trčeći vratila do mene. Imala je sad na sebi ružičastu
pufnastu haljinu, a na glavi plastičnu krunu. Pre no što sam
trepnuo, bela, paperjasta boa stavljena mi je oko vrata.
„Kloi, Grejam možda ne želi da se oblači kao dama.“
„U redu je. Ionako sam nameravao da posvetim više pažnje
nežnijoj strani svoje ličnosti. To mi je bilo pri vrhu prioriteta.“
Kloi je uzela sa stola moj telefon i dala mi ga. „Slikaj nas!“
Snimio sam selfi s Kloi i automatski ga poslao Soraji. Pošto
nisam znao u kakvom je raspoloženju večeras, još jednom sam
razmislio o odluci da joj pošaljem tu fotografiju, ali bilo je
prekasno.
„Vratiću se“, rekla je Kloi i skinula mi bou s vrata. Odletela
je u svoju sobu i ostavila mene i Dženeviv same u dnevnoj sobi.
Paperje s boe lagano je sletelo na tepih.
„Stvarno si sjajan s njom, Grejame.“
„Ovo doživljavam... mnogo prirodnije... nego što sam
očekivao.“
„Naravno. Zato što je tvoja.“
Pre no što smo stigli da nastavimo razgovor, Kloi je ponovo
dojurila do mene. Ovoga puta obukla je crvenu božićnu haljinu s
kratkim belim krznom. Držala je crni cilindar.
 „Da li si ti snežna princeza?“
„Ja sam božićna princeza.“ Stavila mi je cilindar na glavu. „A
ti si škrtica Skrudž.“
„Mislim da ima mnogo ljudi koji bi verovatno rekli da mi ta
uloga savršeno odgovara.“
„Molim?“
„Ništa, ništa.“ Nasmešio sam se. Moraću neprestano da
vodim računa o tome da razgovaram s detetom od četiri i po
godine.
Igra presvlačenja trajala je otprilike sat vremena pre no što je
Dženeviv rekla Kloi da je vreme za krevet.
„Već si ostala posla sata duže budna. Reci laku noć
Grejamu.“
Ćerka mi je prišla. Moja ćerka. Moraću i dalje da se
navikavam na to. Stala je ispred mene. Bože, tako je ličila na
moju majku. Mama bi je tako mnogo volela. To me je podsetilo
da ću morati da odvojim vreme da Mimi saopštim novosti.
Nisam mogao da se uzdržim. Obgrlio sam dlanovima Kloine
obraze. Hteo sam to celo veče da uradim, a da je ne uplašim, i
ovo mi je bila poslednja prilika.
„Laku noć, dušo.“
„Hoćeš li doći ponovo?“
„Svakako. Na to možeš da računaš.“ Istinitije reči nikad mi
nisu sišle s usana. Moraće dobro da se pomuči ako bude poželela
da me se otarasi.

***
Veče je proteklo bolje nego što sam očekivao.
Vrativši se u limuzinu, topla osećanja brzo je smenila
zabrinutost kad sam pogledao telefon i shvatio da Soraja nije
prokomentarisala sliku koju sam joj poslao. Osećao sam se kao
da tonem. Nije ličilo na nju da ne odgovori na moju poruku.
Pravi sam idiot.
Totalna budalčina.
Nije trebalo da joj pošaljem sliku.
Srce je počelo da mi bije. Da li večeras da je ostavim na miru,
ili da odem do nje u Bruklin?
„Samo se parkiraj ispred moje zgrade, Luise. Ne znam na
koju stranu da krenem.“
Baš kad se limuzina zaustavila ispred moje zgrade, telefon mi
je zazujao.

Izvini. Tek sad sam videla poruku. Telefon mi se punio u

drugoj sobi. Divno izgledaš s boom. Drago mi je da se
stvari dobro odvijaju. Mislim da ću večeras ranije na
spavanje. Malo me umara ovo vreme. Čujemo se sutra. xo

S velikim uzdahom olakšanja što mi je odgovorila naslonio

sam glavu na sedište pre no što sam još jednom pročitao poruku.
Nisam znao da li da se uputim u Bruklin. Rekla je da joj nije
dobro. Uzeo sam telefon i pozvao sam je, ali javila se govorna
pošta. Da li je odlučila da ignoriše moj poziv ili je već otišla na
spavanje? Možda je utišala ton zvona. Kad se telefon oglasio
kratkim zvukom da ostavim poruku, počeo sam da trtljam.
„Hej, lepotice. Žao mi je što ti nije dobro. Hteo sam samo da
ti čujem glas pre no što odem na spavanje. Verovatno si već u
krevetu. Večerašnji susret je dobro prošao. Voleo bih da je
upoznaš kad ti to bude odgovaralo. Ali, Soraja, nešto moraš da
znaš. Mislim da ne bih bio spreman za ovo da nije bilo tebe.
Nisam onakav kakav sam bio pre nekoliko godina. Bio sam
grozan. Lijam je tada bio bolji kandidat za oca. Uveren sam u to.
Ali zahvaljujući tebi biću otac kakvog zaslužuje jer sam od tebe
tako mnogo naučio o onome što je važno u životu.“
Stao sam.
Jebote.
Reci joj da je voliš. Samo joj to reci.
„Soraja, ja...“
Biip.
Veza se prekinula pre no što sam stigao da završim rečenicu.
 Poglavlje 21

Soraja
Nisam primetila limuzinu parkiranu ispred svoje zgrade dok se
prozor nije spustio i dok mi njegov seksi glas nije privukao
pažnju. „Treba li ti prevoz, lepotice?“
Njišući kukovima prišla sam tamnoj limuzini. „To zavisi od
toga šta nudite uz taj prevoz!“
Iznenadivši me, Grejam je otvorio vrata, povukao me za
ruku, uvukao u kola i prebacio preko kolena jednim glatkim
potezom. Javio mi se osmeh, iako je bilo jutro i još nisam popila
drugu kafu. A to se retko dešavalo.
Kikotala sam se kao srednjoškolka, ali nisam mogla da se
suzdržim. „Šta radiš ovde?“
„Došao sam da povezem svoju ženu na posao.“
„Svoju ženu? Zvučiš kao pećinski čovek.“ Što mi se, u stvari,
potajno dopadalo.
Zaronio je lice u moj vrat i duboko udahnuo. Osetila sam
kako ga napetost napušta. „Nedostajala si mi. Nije ti bilo dobro
sinoć. Da li ti je bolje danas?“
„Jeste. Pomislila sam da me hvata grip. Ali pošto sam se
dobro naspavala, osećam se mnogo bolje.“
„Znaš šta još tu može da pomogne?“ Desnom rukom, koja je
bila preko mojih kolena, čvrsto me je držao, dok je drugom
rukom počeo da se prikrada uz moju butinu. Nosila sam suknju,
što mu je omogućavalo nesmetan pristup.
 „Daj da pogađam. Tvoj penis bi mogao da mi pomogne?“
„Siguran sam da je to tačno. Ali nisam to imao na umu, u
stvari.“
„Nisi to imao na umu?“
Odmahnuo je glavom sporo. „U stvari, setio sam se koliko si
seksi kad svršavaš i hteo sam da budem u prilici da to pažljivo
pratim. Voleo bih da te prstom jebem na putu do posla. Kad sam
u tebi, ne mogu da te na miru gledam. Previše sam ometen.“
„Hoćeš da me gledaš...“, pokazala sam prstom ka svom krilu,
„dok me...“
„Dok te jebem prstom. Da.“
Pogledala sam Grejama u oči. Bio je sasvim ozbiljan. Ne
skrećući pogled, rekla sam njegovom vozaču: „Ugao
Sedamdeset prve i Jorka, molim te, Luise.“
Grejamu su se ženice raširile kad je pritisnuo dugme za
spuštanje pregrade iza leđa vozača s osmehom koji je bio divna
mešavina oduševljenja i nestašluka. Bio je u odelu skrojenom po
meri, što mu je davalo izgled moćnog poslovnog čoveka kakav
je i bio. A ipak u tom trenutku jedino je bio fokusiran na posao
koji je želeo da obavi sa mnom. I samo to bilo je dovoljno da se
uzbudim. Kad mi je raširio noge, i dalje me držeći u krilu, već
sam bila vlažna za njega. Nije morao da uloži mnogo truda da
dobije ono što je želeo. I za divno čudo, iako nije skidao pogleda
s mene, to mi nije smetalo. U stvari je pojačalo ono što sam
osećala.
Nismo stigli ni do Bruklinskog mosta, a već sam svršila.
Zadovoljena, uzdahnula sam naslonivši glavu na njegove grudi.
„Ovo je mnogo bolje od klackanja vozom na posao.“
Nasmejao se. „Nadam se da se to odnosi na moju uslugu, a ne
na prevozno sredstvo.“
„Pa, naravno.“
 Ruke su mu bile omotane oko mene; stegao me je pre no što
me je poljubio u teme. „Ova usluga ti je na raspolaganju
dvadeset četiri sata sedam dana u nedelji, Soraja. Samo reci, i ja
sam tu.“
Uživajući u spokoju koji me je preplavio u Grejamovom
naručju, ćutala sam neko vreme. Oboje smo bili tihi. Kad smo
prešli u Menhetn, znala sam da nam ne ostaje mnogo vremena i
osećala sam krivicu što ga još nisam pitala kako mu je bilo
sinoć.
„Svidela mi se slika s Kloi koju si mi sinoć poslao. Izgleda da
je sve dobro prošlo.“
„Čudesna je.“
Pridigla sam glavu s njegovih grudi da mogu da ga gledam.
Oči su mu sijale dok je govorio o njoj. „Pametna je i duhovita. I
ume da bude sarkastična. I lepa je.“ Pomilovao me je po obrazu.
„U stvari, mnogo liči na tebe.“
„Njena majka je lepa i pametna.“
„Koliko bi bilo sjebano kad bih ti rekao da sam se sinoć
vraćao kući razmišljajući o tome koliko želim da je naše dete?“
„Da, to bi bilo prilično sjebano.“ Zastala sam. „A
istovremeno bilo bi slatko i iskreno.“
„Jedva čekam da je upoznaš.“
Strepela sam od toga. „Nisam sigurna da sam spremna za to.
Grejam je klimnuo glavom s razumevanjem, iako sam mu
videla u očima da ga je moj odgovor malo povredio.
„Ali želim sve do detalja da čujem o njoj. Samo mislim da
nema potrebe da žurimo. Ne znam ništa o deci, a još uvek nismo
načisto u kom pravcu naša veza ide.“
Osetila sam kako mu se telo ukrutilo. „Ja tačno znam u kom
pravcu naša veza ide.“
„Nisam mislila...“
 „U redu je. Razumeo sam te, Soraja.“

***

Draga Ajda,
Moj momak i ja zajedno smo nešto malo više od
četiri meseca. Volim ga, a i on voli mene, to mi je rekao.
Zabrinuta sam jer ništa ne radi da bih se osećala kao da
sam posebna, da bih osećala da me želi, da sam mu
potrebna. Nikad mi ne daje do znanja da jedva čeka da
me vidi, i obično ja iniciram seksualne aktivnosti.
Pokušala sam da pričam s njim o tome, ali ništa se nije
promenilo. Da li je budalasto što imam potrebu da me
želi?
– Krista, Džersi Siti

Sortirala sam pristiglu poštu, odvajala sam pisma za koja sam

mislila da su interesantna, da će moći da se iskoriste.

Draga Ajda,
Moj momak Bred i ja počeli smo da živimo zajedno
pre šest meseci. I nedelju dana nakon što smo iznajmili
stan, ostao je bez posla...

Draga Ajda,
Čini mi se da je moj muž izgubio želju za seksom...

Draga Ajda,
Viđam se s muškarcem koji je dobar i pažljiv.
Problem je u tome što je aljkav i...

Draga Ajda,
 Plašim se da sam pre nekoliko godina dopustila da
mi izmakne ljubav života. Sve koje srećem blede su...

Kad sam završila čitanje, došlo mi je da udaram glavom o

sto. Već sam se osećala loše zbog načina na koji smo se Grejam
i ja jutros rastali. Dok sam čitala o tuđim problemima, shvatila
sam koliko sam nezahvalna. Grejam je došao čak do Bruklina po
mene, otvorio mi se, rekao je koliko sam mu nedostajala (da ne
pominjem spektakularni nesebični jutarnji orgazam) i šta sam ja
uradila? Učinila sam da se oseća kao govno. Svaka čast, baš si
lepo to uradila, Soraja.
Stvar je bila u tome što sam ga želela više nego što sam
verovala da je moguće. I to me je plašilo. A sad, otkako je i dete
tu, još i više. Zavalila sam se u stolicu i pokušala da zamislim
svoj život bez Grejama. Nije mi trebalo mnogo da shvatim da
sam nadrljala i nagrabusila, da ne kažem najebala. Jer nisam
mogla više da zamislim život bez njega. Osim toga, shvatila sam
da sam se grozno ponašala prema Grejamu, da sam bila živo
sranje od devojke.
Duboko uzdahnuvši, posegla sam za telefonom.
Soraja: Žao mi je zbog načina na koji smo se jutros rastali.
Volela bih da upoznam Kloi.
Male tačkice na ekranu odmah su počele da skakuću. Pitala
sam se ima li problema da se usredsredi na posao zbog
jutrošnjeg neslaganja.
Grejam: Jesi li sigurna?
Soraja: Ona je produžetak tebe, a ja želim celog da te
upoznam.
Telefon mi je ćutao nekoliko minuta. Čekala sam odgovor
nestrpljivo.
Grejam. Hvala ti, Soraja.
 Soraja: Ne. Hvala tebi.
Grejam: Za jutrošnju uslugu?
Soraja: Zato što si to što jesi.
Nakon toga relativno sam se smirila. Barem je to važilo za
naredna dva dana. U subotu smo krenuli da se nađemo na ručku
s Dženeviv i Kloi.

***
„Rekao si Dženeviv da i ja dolazim?“
„Jesam.“
„I nije se usprotivila.“
Grejamu je stisnuo vilice i ništa nije rekao. A nije ni morao.
„Ne želi da i ja dođem“, uzdahnula sam.
„Nije važno šta ona želi.“
„Naravno da je važno. Ona je Kloina majka.“
Vozili smo se u Grejamovoj limuzini, nije bilo gužve u
saobraćaju i pola sata smo poranili na ručak. Živci su mi već bili
nategnuti, pred pucanjem, a od te nove informacije – da je
Dženeviv jasno rekla da ne bi volela da i ja dođem – počelo je
da mi bubnji u glavi.
„Da je u pitanju opravdana zabrinutost za dobrobit Kloi,
složio bih se da odložimo upoznavanje s tobom. Ali to nije
slučaj. A meni je ovo veoma važno.“ Posegao je za mojom
rukom i stegao ju je.
„A šta joj je zasmetalo?“
Opet su mu se stisli mišići vilice. „Nije važno.“
Iako sam želela to da saznam, nisam navaljivala, i to
uglavnom zato što smo se zaustavili na Trećoj aveniji i Luis nas
je prekinuo. „Šezdeseta je zatvorena. Neka dizalica se zaglavila.
Blokirali su celu ulicu.“
„U redu. Izaći ćemo ovde“, odgovorio je Grejam.
 Kad je izašao iz kola, pogledao je na sat pre no što je pružio
ruku da mi pomogne da se iskobeljam sa zadnjeg sedišta i nije
me pustio nakon što je zatvorio vrata iza mene. „Hoćeš da
odmah odemo do restorana i da ih tamo sačekamo?“
„Lepo je napolju. Hajde da se malo prošetamo.“ Zaključila
sam da je šetnja po lepom danu mnogo bolja od čekanja u
restoranu.
Nekoliko minuta kasnije, dok smo prolazili pored plesnog
studija Vest Sajd steps, upitala sam Grejama: „Da li je Kloi tu?“
Dženeviv mu je rekla da je Kloi ponovo krenula na časove plesa
nedaleko od Serendipitija 3.
„Ne znam.“ Usporili smo, ali je veliki prozor bio jednostrano
ogledalo, tako da se nije moglo videti šta je unutra. Kad smo
prošli, javio se ženski glas.
„Grejame.“ Okrenuli smo se i videli Dženeviv kako drži
otvorena vrata plesnog studija.
„Dženeviv.“ Grejam je klimnuo glavom. „Sećaš se Soraje?
Upoznale ste se.“
Sevnula je uvežbanim megavatnim osmehom. „Da, drago mi
je da te vidim.“
Da, naravno.
„Čas se završava tek za dvadeset minuta. Ali možete da
gledate Kloi iz susedne sobe. Tamo je takođe jednostrano
ogledalo, tako da neće videti da je gledate dok vežba.“ Grejam
me je pogledao. Klimnula sam glavom.
Soba u koju nas je Dženeviv odvela bila je puna roditelja.
Uglavnom su sedeli, ćaskali i nisu gledali šta se dešava u sali za
vežbe. Grejam je nestrpljivo prišao staklu. U sali je bilo puno
devojčica uzrasta od četiri do pet godina u baletskim
haljinicama. Tražila sam Kloi u ružičastom moru. Izdvajala bi se
i da nije bila najslađa devojčica u sali. Kostim joj je bio
neonzelene boje. Sve ostale devojčice bile su u pastelnim
tonovima.
„Odbija da obuče ono što druge devojčice nose. Nadam se da
će prerasti tu fazu.“
Grejam je nastavio da fascinirano gleda ćerku. „A ja se
nadam da neće.“
Dženeviv je začkiljila ka meni. Nosila je pantalone krem boje
s mornarskoplavom svilenom potkošuljom na bretele koja je bila
ženstvena, skupa i elegantna, i koja se mogla videti na najmanje
desetak žena u svako doba dana na Aper Vest Sajdu.
„Za nju je ovo novo odeljenje. Navikla je da dolazi utorkom
uveče dok joj je otac...“ Shvatila je šta je rekla i ispravila se.
„Dok je Lijam odlazio u teretanu preko puta. Poslednji čas imala
je pre nekoliko nedelja. Pomislila sam da je najbolje da je
prebacim na časove vikendom da joj se ne bude sećanja.“
Grejam je klimnuo glavom.
Prišla nam je trudnica, jedna od majki koje su čekale da se
završi čas plesa. „Vi ste Kloina mama?“
„Da.“
Žena je digla ruku s ogromnog stomaka i pružila je Dženeviv.
„Ja sam Anina mama, Ketrin. Ana nije prestajala da priča o Kloi
prošle nedelje nakon časa. Možda bi mogle povremeno da se
druže.“
„Svakako, sigurna sam da bi i Kloi to volela.“
Grejam se zalepio za staklo. Pogledom je pratio svaki Kloin
pokret, ali okrenuo se ka Ketrin.
Žena se nasmešila. „Vi mora da ste Kloin otac. Mnogo liči na
vas.“
Grejam se ukočio i zabuljio u Dženeviv.
Ne promenivši izraz lica, predstavila ga je. „Ketrin, ovo je
Grejam Morgan.“
 Žena je ispružila ruku i pogledala me pošto sam sad i ja bila
pred njom. „Da li ste vi dadilja?“
Na to je Grejam odreagovao. Omotao je ruku oko mog struka
posesivno. „Ovo je Soraja. Moja devojka.“
Grejam nije to primetio, ali Dženeviv mi je privukla pogled, i
videla sam kako su joj oči zasijale kao da je sve to zabavlja.
Kučka.
Izašli smo pre no što se čas završio. Nismo hteli da nas Kloi
tu zatekne. Rekli smo Dženeviv da ćemo se naći s njima u
restoranu.
Napolju, na ulici, prijao mi je svež vazduh. Napokon sam
mogla bolje da dišem. „Ta žena me ne voli.“
„Ljubomorna je na tebe. Uvek je bila nesigurna po pitanju
svog izgleda.“
„Pa, ona izgleda fenomenalno.“
Grejam je stao nasred ulice. „Privlačna je, naravno. Ali
obična je. Za razliku od tebe.“ Posegao je i uhvatio mi obraze s
obe ruke. „Ti si izuzetna.“
Bio je potpuno ozbiljan. A način na koji me je pogledao
otklonio je sumnje koje su opet počele da mi se javljaju.
Kloi je bukvalno uskakutala u Serendipiti 3 petnaest minuta
kasnije. Nije se presvukla; ostala je u baletskom kostimu, i
čoveku je bilo nemoguće da se ne nasmeši kad je vidi. Nakon
što joj je Dženeviv pokazala naš sto, doskakutala je do nas.
Grejam je ustao.
„Kloi“, klimnuo je glavom i nasmešio se.
„Krekeru.“ Zamahnula je rukom da pljesne Grejamov dlan.
Nije to očekivao, i umalo da se desi da promaši. Gest je bio
komičan. Ta vrsta pozdravljanja nimalo nije pristajala Grejamu.
Kad je seo, nagnula sam se ka njemu. „Kreker?“
Šapnuo je. „Kao Grejamovi krekeri. Izgleda da sam dobio
nadimak.“
„Kako se ti zoveš?“ Kloi se popela i kleknula na svoju
stolicu. Smestila se direktno preku puta mene.
„Ja sam Soraja. Drago mi je što ćemo se upoznati, Kloi.“
„Soraja?“
„Tako je.“ Iz prvog pokušaja.
„Sviđa mi se tvoja kosa. Mama, hoću i ja isto da uradim sa
svojom kosom.“
Dženeviv je podigla jelovnik. „Što se mene tiče, nećeš.“
„Da li si ti Grejamova žena?“
„Nisam.“
„Da li si ti njegova...“
Dženeviv je opet prekinula svoju radoznalu ćerku. „Soraja je
Grejamova prijateljica, dušo. Sad sedi lepo.“
Slegla je ramenima. „Ali volim ovako da sedim na petama.
Mogu lakše da dohvatim šta mi treba.“
„Sedi. Ako ne budeš mogla da dohvatiš nešto što ti treba,
pomoći ću ti.“
Kloi je napućila usta, ali je lepo sela.
„Sećaš li se kako smo došli ovamo nakon što smo dobili
Donovanova sredstva na upravljanje?“, Dženeviv je upitala
Grejama.
„Ne.“ Odgovorio je brzo. Bilo je očigledno da se seća toga,
ali hteo je da promeni temu.
Spustivši pogled na jelovnik, Dženeviv se široko nasmešila.
„Šteta. Ali sigurna sam da se ostatka te večeri sećaš.“
„Krekeru, šta ćeš ti da naručiš?“
„Još ne znam, Kloi. Šta ćeš ti da naručiš?“
Celo lice joj se naboralo i stavila je kažiprst na vrh nosa
duboko se zamislivši. „Ledenu čokoladu.“
„Izgleda da si bila ovde ranije?“
 „Dolazila sam jednom nedeljno s mojim tatom posle časova
plesa.“ Kloi se javio ozbiljan izraz lica. Sledeće pitanje uputila
je meni. „Da li si i ti poznavala mog tatu, Soraja?“
„Umrnm...“
Grejam je spustio ruku na moje koleno pod stolom i
odgovorio umesto mene. „Nije imala priliku da upozna tvog
tatu, Kloi.“
„Znaš šta bi moj tata uvek naručio?“
„Šta?“
Nabrala je nosić kao da želi nešto da omiriše. „Kafu.“
Grejam je spustio jelovnik. Nije ga ni pogledao. „Ja ću da
naručim isto što i ti, Kloi.“
Te reči dočekala je tako velikim osmehom da sam mogla
maltene da joj izbrojim sve male, bele zube. Kad je kelner
došao, i ja sam naručila ledenu čokoladu. Dženeviv je naručila
samo kafu. Dala je Kloi limenku s krejonima i papirni meni za
decu da ga oboji. Kloi se odmah bacila na posao.
„Koja je tvoja omiljena boja, Krekeru?“
„Plava.“ Grejam je usmerio pogled ka krajevima moje kose.
„A tvoja?“
„Zelena. Htela sam da obojim sobu u zeleno, ali mama je
rekla da to nije odgovorna boja za sobu devojčice.“
Dženeviv se ubacila. „Odgovarajuća. Rekla sam da nije
odgovarajuća boja za sobu devojčice.“
Kloi je slegnula ramenima i vratila se bojenju.
„Pa, Soraja, čime se ti baviš?“, upitala je Dženeviv.
„Radim za rubriku Pitajte Ajdu.“
„Radiš za Ajdu koja ima kolumnu o ljubavnim odnosima i
vezama?“
„Da.“
Podarila mi je lažni osmeh. „Moraću to da zapamtim za
sledeći put kad mi bude potreban savet.“
Klimnula sam glavom.
„Kako ste se vas dvoje upoznali?“
„Grejam je pisao našoj rubrici u potrazi za savetom pre
nekoliko godina.“
„Stvarno?“, Dženeviv su se oči raširile.
Iako sam uživala u njenoj reakciji, zaključila sam da je bolje
da se ne zezam s njom previše. „Šalim se. Upoznali smo se u
vozu. Pa, tako nekako... Grejam je izgubio telefon, ja sam ga
našla.“
„Grejam je išao vozom na posao?“
„Tog dana jeste.“
„Mama nikad ne ide vozom. Ja i tata smo se često vozili
zajedno!“, objavila je Kloi. Izgleda da je nije uznemirilo što se
setila Lijama. Nastavila je da boji, a onda joj se kažiprst vratio
do nosa. Bilo je očigledno da joj je to poza za razmišljanje, i bilo
je to neverovatno slatko. „Hoćete li doći na moj rođendan?“
Videla sam kako se Grejam trznuo. Nije znao kad je njegovoj
ćerki rođendan. Mnogo toga imao je da nadoknadi.
Ja sam odgovorila. „Kad ti je rođendan?“
„Dvadeset devetog maja.“
„I kakvu ćeš zabavu da napraviš?“
„Zabavu za princeze. Hoćete li doći?“
Dobacila sam pogled Dženeviv. „Proslavićemo njen
rođendan u našem letnjikovcu u Hemptonu.“
Kloi je dodala: „To je velika kuća. Možete da ostanete kod
nas.“
„Baš sam htela da pitam Grejama da li će nam se pridružiti.“
Jasno je pokazala da poziv važi samo za Grejama.
Grejam je to ignorisao. „Soraja i ja veoma bismo voleli da
dođemo na proslavu tvog rođendana, Kloi. Hvala ti što si nas
pozvala.“
Kad je došlo vreme da odemo, videla sam u Grejamovim
očima da se nerado rastaje s ćerkom. Njegovom ćerkom. To mi
je i dalje bilo nestvarno. Ispred restorana Kloi me je kratko
zagrlila u znak pozdrava i okrenula se ka Grejamu. Kleknuo je
na ulici da mu oči budu u istom nivou s njenim.
„Da li imaš neku posebnu rođendansku želju, dušo?“
Prst joj je otišao do vrha nosa. Zagledala se u nebo. Kad je
pogledala Grejama pravo u oči i dala mu odgovor, nije mogla da
bude svesna ironije sudbine. „Hoću da mi se tata vrati.“
 Poglavlje 22

Grejam
Za samo nekoliko nedelja Dženeviv je od daleke uspomene
postala moja svakodnevica. Redovno smo razgovarali
telefonom, pojavljivala se kod mene na poslu nenajavljeno.
Skinuo sam naočare i dlanovima protrljao obraze i oči pre no
što sam pritisnuo dugme interkoma. „Pošaljite je ovamo.“
Dženeviv je arogantno ušetala u moju kancelariju i posadila
se u stolicu za goste ispred mog stola.
„Moramo da porazgovaramo.“
„Da li je Kloi dobro?“
„Jeste.“
„Zašto si onda došla?“
„Rekla sam ti da moramo da porazgovaramo.“
Stavio sam naočare i ponovo zaronio u gomilu papira na
svom stolu ne gledajući je kad sam odgovorio. „Zauzet sam.
Zakaži sastanak kad budeš izlazila.“
Glasno je uzdahnula, ali nije se ni pomerila. „Kloin rođendan
je događaj rezervisan za porodicu.“
„Treba da dođeš.“
„Rekao sam ti pre neko veče da ćemo doći.“
„Ona nije deo porodice.“
„Još uvek nije.“
Dženeviv je izgledala zatečeno. „Mora da se šališ. Kako
možeš tako nešto da kažeš? Koliko dugo se poznajete? Sad imaš
ćerku o kojoj treba da vodiš računa. Kao otac ne bi trebalo da je
upoznaješ s nekim koga jedva poznaješ. Kloi bi mogla da se
veže za nju.“
„Savršeno sam svestan toga.“
„Jedva se poznajete. Koliko ste zajedno? Mesec dana? Dva
meseca?“
„Upoznao sam je bolje nego tebe.“
„Mi smo proveli skoro tri godine zajedno.“
„A ipak te nikad nisam istinski upoznao. Nisam znao za šta si
sve sposobna.“
„To nije fer.“
„Naprotiv. Mislim da sam bio izuzetno fer s tobom. Više
nego što zaslužuješ. Spavala si s mojim najboljim prijateljem,
uskratila si mi ćerku na više od četiri godine, i sad se
nenajavljeno pojavljuješ u mojoj kancelariji i vređaš nekoga do
koga mi je izuzetno stalo.“
„Nije dobra za tebe.“
„A ti jesi?“
„Pa... da. Mi smo isti, Grejame.“
„Nismo. Ja nikad ne bih jebao Ejveri.“
Žacnula se, ali se brzo pribrala i ispravila leđa kad je rekla:
„Ima prsten na jeziku. Videla sam to pre neki dan.“
„Da, i to mom kurcu silno prija.“
Začkiljila je ka meni. „Neće to potrajati.“
„Izlazi, Dženeviv! Imam posla.“
„Samo se trudim da zaštitim svoju ćerku.“
„Našu ćerku.“
„To sam i rekla.“
„Napolje.“ Pokazao sam joj vrata.
„Dobro.“ Ustala je. „Ali nemoj posle da kažeš da te nisam
upozorila.“ Otpuhnula je ljutito.
 Te noći sam izveo Soraju na večeru. Pošto sam se izborio s
Dženeviv da Soraja dođe sa mnom na Kloin rođendan
predstojećeg vikenda, ostalo je još samo da ubedim Soraju da
pođe sa mnom. Već se otvoreno nećkala. Nisam pokrenuo tu
temu dok smo jeli misleći da je bolje da je prvo odobrovoljim
dobrom hranom i vinom i da kasnije tokom noći to pomenem.
Poslednjih sat vremena proveo sam dovodeći je do orgazma
prvo jezikom i ustima, a onda i karajući je otpozadi. Kad je
uzdahnula sita i zadovoljena, zaključio sam da je pravi čas za
osetljivu temu. I dalje ležeći iza nje, poljubio sam joj golo rame i
priljubio se telom uz nju. „Mnogo bi mi značilo kad bi pošla sa
mnom ovog vikenda.“
„Ne znam, Grejame.“
Privio sam se još više uz nju. „Potrebna si mi. Potrebno mi je
da budeš tamo sa mnom.“
„Treba da provodiš vreme sa svojom ćerkom. A oboje znamo
da me Dženeviv ne voli.“
„Važno mi je to. I znam da se dvoumiš. Želim da vidiš da
naša veza i dalje ima smisla, da možemo i dalje da budemo
zajedno, iako su se stvari promenile.“
„Grejame...“
„Molim te?“, rekao sam blago.
„U redu.“ Zvučala je poraženo, ah nisam mario. Sebično sam
bio spreman da do njenog pristanka dođem na bilo koji način.
„Hvala ti. Odužiću ti se narednog vikenda. Obećavam.“

***
Ionako sam već neko vreme planirao da to uradim. Sa svim
promenama koje su me snašle u poslednje vreme, nije bilo
boljeg trenutka da stisnem zube i zagrizem metak.
Kad me je Luis ostavio ispred Tigovog salona za tetovažu na
Osmoj aveniji, bio sam uzbuđen i pun entuzijazma.
Oglasilo se zvonce iznad vrata kad sam ušao. Kao i uvek,
mirisalo je na insense, na mirišljave štapiće sa cimetom i na
duvan. Čula se neka pesma Boba Marlija. Na čudan način sve
ovo me je podsećalo na moje studentske dane.
Tig je ugasio cigaretu i pozdravio me. „Gospodine Veliki!
Kad sam video tvoje ime na listi mušterija, nisam mogao da
verujem. Šta se, kog kurca, dešava? Da li te je konačno sasvim
izludela?“
„Nisi rekao Soraji da ću doći?“
„Ne, nije“, rekla je Dilija. „Kad si zvao da zakažeš, jasno je
bilo da želiš da to bude iznenađenje. Nećemo da ga pokvarimo.
Je l’ tako Tig?“
Tig me je poveo do stolice u ćošku. „Imaš li ideju šta bi želeo
da uradimo?“
„Da, tačno znam šta želim. Pokušao sam da napravim skicu.“
Pošto sam izvadio parče papira iz džepa, rekao sam: „Ne umem
da crtam kao ti, ali biće ti jasno šta sam imao na umu.“
Tig je zapalio cigaretu i začkiljio proučavajući moj pokušaj
dizajniranja tetovaže. „Poznato mi je ovo.“ Nasmejao se. „U
redu. Mislim da možemo to da napravimo i bolje. Lezi.“
Gledao sam ga dok je pripremao iglu. „Da li ti je nešto
govorila o onome što nam se dešava u poslednje vreme?“
Otpuhnuo je dim. „Misliš o bebi-mami drami?“
„U redu, očigledno znaš da sam nedavno otkrio da imam
ćerku.“
„Čak i da je razgovarala sa mnom o tome, tebi to, druškane,
ne bih preneo.“
„Pošteno.“
Prokletstvo! Ništa neću uspeti da doznam od njega.
Osetio sam kako me peče ubod igle na grudima kad je počeo
da crta. Pre nekoliko godina ne bih mogao ni da zamislim da ću
se odlučiti za novu tetovažu. Ali sad je nekako bilo prirodno da
to uradim. Činilo mi se da je to više od obeležavanja tela. Bila je
to umetnost i izraz ljubavi. Soraja me je naučila da drugačije
gledam na mnoge stvari.
Nakon što sam ćutke nekoliko minuta gledao kako radi,
istrtljao sam: „Volim je, Tig.“
Zaustavio je iglu i podigao ruke. „Polako, polako... Što meni
to govoriš?“
„Ti si joj prijatelj. Ona nema mnogo bliskih ljudi.“
„Da li si, pre svega, to njoj rekao?“
„Ne, nisam. Nije mi se ukazala prilika. Ali, reći ću joj. Imam
utisak da iz nekog razloga imaš loše mišljenje o meni, a mislim
da je važno da shvatiš da sam, uprkos onome što mi se u
poslednje vreme desilo, spreman da s njom idem na duge staze.“
„Slušaj, neću da te lažem. Ja ti lično ne verujem. Ali izgleda
da je Soraja preduboko ušla u vezu s tobom, tako da, u najmanju
ruku, moram ozbiljno da te shvatim. Ako joj je stalo do tebe, ja
to moram da prihvatim i da verujem njenom sudu.“
„U redu... dobro, hvala ti na iskrenosti.“
„Samo vodi računa o onome što sam ti već rekao. Nemoj da
joj slomiš srce da ne bih morao da ti slomim glavu.“
Progutao sam bes zbog Soraje. „Čuo sam te dobro i kad si mi
prvi put pripretio, Tig.“ Da ovaj momak nije bio Sorajin najbolji
prijatelj, ne bih trpeo njegova sranja, ali ovako nije mi trebalo da
me uzme na zao glas.
Kad je Tig završio tetovažu, pokrio ju je providnom trakom.
Jedva sam čekao da je pokažem Soraji.
Dilija nam je prišla. „Pošto si avanturističkog duha, biče mi
zadovoljstvo da ti uradim pirsing kad si već tu, GV.“
„GV?“
 „Gospodin Veliki.“
„Oh, pa naravno.“ Zakolutao sam očima i bacio na tezgu
triput više novca nego što sam dugovao za tetovažu.
Uzela je pare i stavila ih u kasu. „Pa, šta kažeš... pirsing na
kiti?“
Uplašeni drhtaj prošao mi je celom dužinom kurca od korena
do vrha. Jao! „Korak po korak, Dilija.“
„U redu.“ Slegla je ramenima. „Ne možeš reći da ti nisam
ponudila.“

***
Sledeće večeri jedva sam uspevao da držim pod kontrolom
uzbuđenje dok sam išao do Soraje da je iznenadim nakon posla.
Skinuće se zavoji i moći ću da joj napokon pokažem svoj tatu.
Čekao nas je odlazak na Kloin rođendan sledećeg vikenda,
tako da je ovo bio pravi trenutak da joj pokažem tetovažu.
Videće koliko mi je stalo do nje.
Radio sam do kasno i odlučio da odem do nje nenajavljeno i
da usput uzmem njeno omiljeno meksičko jelo.
Soraja me je pustila da uđem u zgradu bez problema, ali kad
je otvorila vrata svog stana, izgledalo je kao da je neraspoložena.
„Grejame... nisam te očekivala. Uđi.“
Privukavši je k sebi, skliznuo sam rukom niz njena leđa i
uhvatio je za dupe. „Nije ti drago što me vidiš?“
„Ne, nije stvar u tome.“
Stavio sam papirnu kesu s hranom na sto u kuhinji. „Imam
iznenađenje za tebe. Jedva sam čekao da dođem da ti ga
pokažem.“
„Šta je u pitanju?“
Skinuvši sako, rekao sam: „Hajde prvo da jedemo. Doneo
sam ti enčiladu iz No vej Hosea.“
 Soraja je ćutala sve vreme dok smo večerali. Nešto
definitivno nije bilo kako treba. Pitao sam se da li je samo
nervozna zbog predstojećeg odlaska u Hempton.
Uzeo sam njen tanjir. „Hoćeš da popričamo o tome što te
muči?“
Izbegavajući da mi odgovori, rekla je: „Ne, baš. Daj prvo da
vidimo to iznenađenje.“
Bilo mi je nekako neprirodno da joj pokažem tetovažu kad je
u tako lošem raspoloženju. Nisam baš tako zamišljao ovaj
trenutak, ali neću ni moći mnogo duže to da krijem jer sam
čvrsto odlučio da je kasnije jebanjem izvučem iz tog lošeg
stanja. Videće mi grudi i ovako i onako.
„U redu... ovo sam već neko vreme želeo da uradim.
Konačno sam skupio petlju i to uradio. Nadam se da će ti se
dopasti.“
Soraja se ugrizla za usnu u iščekivanju dok sam sporo
otkopčavao košulju. Srce mi je tuklo. Šta ako pomisli da je to
pomalo glupavo? Sranje! Već je bilo kasno. Gledala je kako
cepam traku.
„Još uvek ima crvenila“, rekao sam čudno nervozan.
Pokrila je rukom usta. „Oh, bože! Grejame... to je...“
„Da li ti se sviđa?“
Oči su joj zasijale. „Predivno je.“ Spustila je pogled na svoj
ris stopala. „Ista je kao moja.“
„Naravno. Tig je to uradio tako da se slažu.“
Pratila je prstom obode moje tetovaže koja je strateški bila
smeštena iznad mog srca. Ispod ispisanog Sorajinog imena
nalazila se umanjena verzija pera koja su bila istetovirana na
njenoj nozi.
„Pomislio sam da će pera savršeno istaći tvoje ime. Naša
priča sasvim bi bila drugačija da nije bilo tih pera po kojima sam
te prepoznao. Veoma sam zahvalan Tigu.“ I dalje je nemo u
čudu gledala tetovažu kad sam rekao: „Znaš, nije slučajnost što
druga tetovaža koju sam imao nije bila ni blizu mom srcu. Ti si
jedina žena kojoj je zaista u potpunosti pripadalo.“
Reci joj da je voliš.
Zašto ti je tako teško da to prevališ preko usana?
Zato što se plašiš da ti neće uzvratiti na isti način.
Ruka joj je i dalje pratila tatu. Pokrio sam njene prste svojima
da je zaustavim i da privučem njenu pažnju. „Soraja... vo...“
„Grejame, kasni mi.“
Kasni?
„Šta?“
„Kasni mi.“
„Ko kasni? Kako to misliš? Kasni za šta?“
„Menstruacija mi kasni. Brinem se. Strepim.“
Trepnuo sam nekoliko puta. „Hoćeš da kažeš da si možda
trudna?“
„Uzimam pilule. Mala je verovatnoća. Ali nikad mi ne kasni.
Zabrinula sam se. Shvatila sam to danas kad sam pogledala
kalendar.“
Pa, sad je njeno čudno ponašanje imalo smisla.
„Može li biti nekog drugog uzroka ili objašnjenja?“
„Pročitala sam da stres ponekad može izazvati poremećaje
ciklusa. Nadam se da je to u pitanju. To je poslednja stvar koja ti
u ovoj situaciji treba.“
„Zabrinuta si zbog mene?“
„Da, naravno! Tek se navikavaš na to da imaš jedno dete.
Ovo bi bilo previše.“ Zaronila je glavu u dlanove. „Previše,
jebote.“
Sklonio sam joj ruke i privukao je k sebi. „Soraja, slažem se
da trenutak nije idealan, ali nemoj da stekneš pogrešan utisak.
Pomisao da nosiš moje dete budi mi samo čistu radost. Mislim
da ti nisi spremna... ali ako se desi, gledaću na to kao na
blagoslov.“
Digla je pogled ka meni. „Stvarno?“
„Da... stvarno.“ Obujmio sam joj obraze i ponovio.
„Stvarno.“
„Hvala što si mi to rekao jer me je bilo strah čak to i da
pomenem.“
„Nema razloga za strah. Nikad više nećeš morati da prolaziš
kroz teške situacije sama.“
Morao sam da znam.
„Možemo li da uradimo test?“
„Ne znam da li sam spremna na to. U svakom slučaju, ne bih
htela da tako rano uradim test. Ako se prerano to uradi, veće su
šanse da se dobije netačan rezultat. Sačekaću da prođe vikend...
Uradiću test kad se budemo vratili s rođendana.“
„Kako god ti želiš.“
Video sam joj u očima, u izrazu lica da se moli da ne nosi
moje dete.
Da li sam bio lud što sam želeo da bude upravo suprotno.
 Poglavlje 23

Soraja
Dva sata vožnje do 1st Hemptona u subotu proteklo je
iznenađujuće glatko. Nisu nas dočekale gužve u saobraćaju. S
obzirom na to da je bio vikend u kojem se obeležavao Dan
sećanja, očekivali smo da će biti mnogo gore. I dalje su vladale
prolećne, a ne letnje temperature i bilo je relativno sveže, tako
da većina Njujorčana još nije počela da vikendima odlazi iz
grada.
Grejam je dao Luisu slobodnu subotu i nedelju. Odlučio je da
idemo be-em-veom u Hempton. Spustio je prozore; kosa mi je
ludo vijorila na vetru. Oboje smo stavili naočare za sunce. Život
je bio dobar. Zaklela sam se da neću dozvoliti da mi kašnjenje
ciklusa i susret s Dženeviv upropaste ovaj vikend.
Grejam nam je rezervisao za večeras sobu s doručkom u
pansionu blizu Dženevivinog imanja. Išli smo pravo na zabavu
jer nije hteo da zakasni na detetov rođendan. Na zadnjem sedištu
bila je gomila poklona zapakovanih u ukrasne papire pastelnih
boja. Očigledno je Grejam želeo da nadoknadi Kloi sve njene
rođendane koje je propustio. Naredio je sekretarici da praktično
isprazni police na odeljenju za devojčice u prodavnici s
igračkama.
Tokom vožnje Grejam je bio posebno pažljiv prema meni.
Zapitkivao me je da li mi je dobro, da li sam žedna, da li mi je
hladno. Znala sam da, kao i ja, stalno ima na umu malo
verovatnu mogućnost da sam trudna.
Nije me iznenadilo što je tako dobro prihvatio vest da mi
kasni menstruacija. Grejam bi bio divan otac; već je to
dokazivao. Bio je u odgovarajućem životnom dobu, u etapi
života u kojoj je bio spreman za to. Ja, međutim, još uvek nisam
bila sigurna želim li decu, tako da me je užasavala mogućnost da
sam trudna, posebno uzevši u obzir aktuelnu situaciju s Kloi.
Definitivno smo bili na različitim stranama, barem što se toga
tiče.
U jednom trenutku tokom vožnje Grejam se okrenuo ka
meni. „Da li si ikad bila u Hemptonu?“
„Ne, nikad. Odlazila sam u Rokavej i na Koni Ajland. Uvek
sam htela da vidim i Hempton, ali nikad mi se nije ukazala
prilika, niti sam imala para da iznajmim kuću.“
„Mislim da će ti se dopasti. Ima mnogo malih galerija i
prodavnica. Sutra ćemo malo da istražujemo.“
„Radosna sam već što smo otišli iz grada. Nije mi važno šta
ćemo drugo raditi.“
„Pa, voleo bih da te povedem uskoro na pravi odmor. Trebalo
bi da bude manje posla narednih nekoliko meseci. Razmisli o
tome gde bi volela da ideš... Sent Bart, Havaji, Evropa. Ima tako
mnogo mogućnosti. Iznajmiću avion.“
„U redu, Gospodine Luksuzni. Ali ti ćeš morati da izabereš
jer ja dosad nigde nisam bila. A uostalom, to i nije važno; ja
samo želim da budem s tobom.“
Stegao mi je ruku. „Ti si prva koja je izgovorila te reći tako
da u njih poverujem.“
Bilo je ponekad lako zaboraviti koliko je Grejam bogat jer je
bio opušten u odnosu sa mnom. Insistirao je na jednostavnim
stvarima, voleo je da jede na podu iz kartonskog pakovanja,
umesto da se šepuri po ekskluzivnim restoranima. Često sam se
pitala da li to stvarno voli ili to radi da bi meni udovoljio i da bi
ostavio utisak da je običniji nego što je, u stvari, bio. Meni
stvarno nisu bili potrebni privatan avion i skupa letovanja. Više
sam volela jednostavne stvari.
Kad smo skrenuli s auto-puta, osetila sam nemir u stomaku.
Kola su bila lepa mala oaza koju ću uskoro morati da napustim.
Nakon dvadeset minuta vožnje sporednim putevima
zaustavili smo se ispred Dženivivinog imanja na obali u
Hemptonu. Kuća s drvenim krovom bila je delimično skrivena
raskošnom živom ogradom.
Tek kad smo prošli crnu kapiju od kovanog gvožđa, videla
sam koliko je velika ta kuća s belim gipsanim ukrasima, visokim
lučnim prozorima i širokim tremom kojim je bila u potpunosti
opasana. Da je mogla da govori, rekla bi: „Ovo i zvanično
nadmašuje tvoj nivo. Sad si daleko van svog ranga, kučko iz
Bruklina.“
Grejam je ostavio poklone u kolima, jer je odlučio da će
kasnije doći po njih. Žena u sivoj haljini dočekala nas je s
mimoza koktelima. Uzela sam čašu i odmah je vratila setivši se
da sam možda trudna. Prokletstvo. Stvarno mi je danas bio
potreban alkohol.
„Prođite pravo kroz kuću do francuskih vrata koja vode u
dvorište“, rekla je.
Osetivši moju nervozu, Grejam mi je zaštitnički stavio ruku
na leđa kad smo zajedno krenuli unutra.
Foaje je praktično bio zatrpan hortenzijama. Dženeviv je u
velikoj, beloj kuhinji aranžirala još cveća kad smo došli do nje.
„Grejame, stigao si!“, nasmešila se.
Obrisavši ruke, prošla je oko granitne radne površine i prišla
da nas pozdravi. Izgledalo je kao da će ga zagrliti, ali zaustavila
se verovatno osetivši njegovu odbojnost. Da ne pominjem što
nije skidao ruku s mog struka.
Pogled joj je ostao fiksiran na Grejamu. „Kloi je napolju. Igra
se s drugaricama. I odrasli su raštrkani po dvorištu. Sećaš se
Breta Alendejla. Tu je sa svojom ženom Lorom. A tu su i Džim i
Lesli Stajnhaus.“
Pošto je odlučila da me ignoriše, nakašljala sam se i rekla:
„Divno vam je ovde.“
„Hvala ti. Grejam je, u stvari, pronašao ovo imanje.“
Bila sam zbunjena i pogledala sam ga tražeći pojašnjenje, ali
nije ga dao. Umesto toga, samo me je čvršće stegao.
Nastavila je: „Ovo je bio naš letnjikovac... pre no što su se
stvari promenile.“
Grejam je na kraju progovorio. „Kuća je bila i na njeno i na
moje ime... dok nisam svoj deo sa zadovoljstvom prodao
Lijamu.“ Pogledao je ka vratima koja su vodila u dvorište.
„Idemo da nađemo Kloi.“ Grejam me je poveo napolje ne
rekavši više ni reč Dženeviv.
Pokriveni bazen nalazio se u sredini velikog dvorišta. Levo
od njega bio je svetlozeleni teniski teren, a desno travnjak po
kojem je trčkaralo najmanje desetak malih devojčica u lepršavim
haljinicama. Kuća na naduvavanje u obliku zamka bila je
postavljena pored ružičastog štanda sa šećernom vunom. Bio je
tu još i improvizovani, priručni salon lepote na otvorenom u
kojem su devojčicama pravili frizure kakve imaju princeze.
Dženeviv je definitivno na sve mislila.
Grejam je pogledom tražio Kloi.
„Dakle... ovo je bila tvoja kuća, Grejame?“
„Da... ali nakratko. Zaveo sam je i pod njeno ime kad smo se
verili. A onda, nakon što sam saznao šta se dešavalo, nisam hteo
ništa da imam s njom. Dženevivin pečat je na svemu. Bilo mi je
lakše da je prosto prodam Lijamu i da završim s tim.“
 „Ali ti si izabrao kuću. Mora da ti je bilo teško da je se
odrekneš.“
„Da, sviđalo mi se što je blizu mora. A i arhitektonski ima
mnogo šarma.“
„Da, imaš dobar ukus.“
Nagnuo se i pomazio se nosem o moje uvo. „I ja bih to
rekao.“
Morala sam priznati da mi je od saznanja da je ovo nekad
bilo njegovo i Dženevivino ljubavno gnezdo bilo još neprijatnije
što sam došla ovamo.
Pogledala sam naokolo i videla da su svi gosti odabrali
konzervativne odevne kombinacije. U svojoj beloj polo majici
Grejam se savršeno uklapao. Kao i uvek ja sam odskakala u
kraljevskiplavoj haljini bez bretela s odgovarajućim, u plavo
ofarbanim krajevima kose. Svrbelo me ja da promenim boju, ali
odlučila sam da ostavim plave krajeve da Grejam ne bi pomislio
da se sprema nešto loše.
Kloi je ugledala Grejama i potrčala je ka njemu. „Grejam
krekeru!“
Klekao je raširenih ruku i onda se pravio da će pasti kad mu
se bacila u naručje. „Srećan rođendan, dušo.“
Pogledala me je kad se izvukla iz njegovog zagrljaja.
„Zdravo, Soraja.“
„Zdravo, Kloi.“ Nagnula sam se ka njoj. „Hoćeš li i mene da
zagrliš?“ Zagrlile smo se, i poljubila me je u obraz. Usne su joj
bile lepljive od šećerne vune.
Ponovo je omotala ruke oko Grejamovog vrata. „Hoćeš da
dođeš da nas juriš?“
„Naravno. Ti si slavljenica. Uradiću šta god poželiš. Vrati se
drugaricama, a ja ću odmah doći, je l’ važi?“
Kloi je razdragano klimnula glavom i otrčala da se pridruži
ostalim devojčicama.
Ustao je. „Da li će ti biti okej ako te ostavim nakratko među
vukovima?“
„Naravno. Došli smo zbog Kloi. Snaći ću se ja s ostalima.“
Koža na vratu mi se naježila kad mi je šapnuo na uvo:
„Nadoknadiću ti to kasnije trostruko. Obećavam.“
Grejam je otrčao do Kloi. Gledala sam kako prima uputstva
od nje. Potpuno na njenom raspolaganju, trčao je ukrug za
devojčicama jureći ih naokolo. Nadvisivao ih je, glumio je neku
vrstu čudovišta. Pao je na zemlju i dozvolio da skoče na njega.
Nasmejala sam se. Izgledalo je kao da gaje zasula eksplozija
ružičastih šifona.
Nisam mogla da ne pomislim da to što sam možda trudna s
detetom ovog muškarca nije najgora stvar na svetu. Što sam ga
više gledala kako se igra s decom, to više sam shvatala da želim
da delim život s njim. Ali to će uvek pratiti komplikacije;
Dženeviv će uvek biti deo toga.
Razgovor koji se vodio iza mene privukao mi je pažnju.
„To je Grejam Morgan.“
„Da, ti znaš celu priču, zar ne? Grejam je, u stvari, Kloin
biološki otac.“
„To je najgore čuvana tajna na svetu, ako mene pitaš.“
„Izgleda da su to svi znali, osim njega.“
„Ludo.“
„Zamisli samo, ta žena imala je dvojicu tako zgodnih
muškaraca.“
„Da, kao zaplet jedne od tvojih knjiga, Eliz.“
„Da, znam.“
„Mislim da je Morgan prošao kroz težak period nakon što ga
je Dženeviv ostavila zbog Lijama. Presekao je veze, prekinuo
prijateljstva s mnogim ljudima. Zaista ju je voleo. Nakon što je
otkrio da ga je prevarila, došao je ovamo i razbio pola prozora
po kući.“
„Šališ se?“
„Ne.“
„Naći ću ljubavnika samo da Stenliju probudim barem malo
takve strasti.“
„Džen je skupo platila svoje grehe, sirotica. Ostala je udovica
tako mlada. Svi pravimo gluposti u mladosti. Nije zaslužila
ovakvu presudu.“
„Pa, lepo ga je videti ovde s curicom.“
„Pitam se da li će se ponovo zbližiti ćerke radi. Prave divnu
decu.“
„To bi bio srećan kraj tragične priče, zar ne?“
Jedini srećan kraj imaće sa mnom, ti kučko.
Nekoliko minuta kasnije toliko sam bila zaokupljena
razmišljanjem o onome što su te žene govorile da nisam
primetila Grejama kako se prikrada da mi posadi poljubac na
vrat. Ali ogovarače su to primetile. Iskolačile su oči. Njihova
mala, pomirili-su-se-i-živeli-srećno-u-kući-kraj-mora fantazija
brzo je dovedena u pitanje Grejamovim javnim ispoljavanjem
naklonosti prema onoj za koju su verovatno mislile da je deo
posluge.
Nisam mogla da odolim. Okrenula sam se ka njima i
nasmešila se. „A onda je došlo do preokreta.“
Grejama su moje reći zbunile, ali ništa nije pitao.
Pažljivo me je gledao. „Kako se držiš?“
Razvukla sam svoj najbolji radosni osmeh. „Dobro.“
„Kloi hoće da otvori poklone. Idem do kola da ih donesem.“
„Idem i ja s tobom da ti pomognem.“
Grejam i ja smo u tri ture odlazili do kola da donesemo
poklone. Kad smo uneli i poslednji, i vratili se među goste,
Dženeviv je upravo spuštala veliku tortu na sto. Sve devojčice
okupile su se oko nje kao muvice.
Dženeviv je unajmila profesionalnog fotografa. Kad je došao
čas da Kloi pogasi svećice, mahnula je Grejamu da priđe da se
zajedno slikaju.
Fotograf je nameštao Dženeviv i Grejama u razne poze za
slikanje s Kloi. Od tog prizora osećala sam kako mi se želudac
prevrće jer sam u glavi ponavljala ono što su one, meni
nepoznate žene, malopre rekle. Nije da nisam želela da se
Grejam slika sa svojom ćerkom, ali nerviralo me je što ga vidim
blizu Dženeviv. Fotograf je verovatno mislio da su bračni par.
Kad sam videla njih troje zajedno, zapitala sam se šta bi se
desilo da mene nema. Ta scena izgledala je kao prizor iz čarobne
kugle, kao zaustavljeni trenutak onoga što je moglo da bude. Da
li bi Grejam razmišljao o tome da ponovo bude s njom da nije
bilo mene? Rekao mi je da ne bi, ali možda bi bilo drugačije da
nema mene u njegovom životu. Možda sam upravo ja ono što
sprečava roditelje te devojčice da budu zajedno. Setila sam se
svog detinjstva.
Da li sam ja Kloina Tereza?
Misli su mi se okrenule Grejamu koji je išao ka meni s
porcelanskim tanjirima s tortom. Očigledno je ovaj dečiji
rođendan bio previše fin za plastične ili papirne tanjiriće.
„S čokoladom.“ Namignuo je. „Tvoja omiljena torta.“
Nisam imala srca da mu kažem zašto sam izgubila apetit; čak
ni čokolada ne bi uspela da ublaži nemir od saznanja da razaram
detetu porodicu. Naterala sam se da pojedem parče torte dok
smo stajali jedno pored drugog i gledali kako Kloi počinje da
otvara poklone.
Sat i gomilu papira kasnije morala sam da odem do toaleta.
Pila sam samo vodu i kafu bez kofeina pošto alkohol nije
dolazio u obzir. Grejam je sklapao Kloine igračke i nije primetio
kad sam se iskrala.
S prozora iz toaleta na prvom spratu imala sam savršen
pogled na Grejama koji je dole pokazivao Kloi kako da skače na
pogo-štapu. Bila sam rastrzana. Srce mi se steglo dok sam
gledala slatku Kloi. Njene crte lica bile su u suštini odraz
Grejamovog lika. Da li sam ja bila prepreka toj devojčici da živi
kao u bajci pod istim krovom s oba roditelja?
Onda sam pogledala njega. Želela sam ga za sebe. I zbog toga
sam osećala krivicu. Znala sam da bih volela da bude otac moje
dece ako bih htela da imam decu.
Skrenula sam pogled i sela na dasku WC-šolje. Pogledavši
nadole na svoje gaćice, odmah sam je ugledala. Svetlocrvena
tačkica. Dobila sam menstruaciju. Stomak mi je potonuo.
Očekivala sam da ću osetiti olakšanje, ali bilo je upravo
suprotno: potpuno razočaranje. Otkrilo je istinu koje nisam ni
bila u potpunosti svesna do tog trenutka: deo mene želeo je dete
s njim, iako nisam sasvim bila spremna da imamo decu. Zato što
sam ga volela. Umesto olakšanja, krv je simbolizovala gubitak
nečega što dotad nisam ni znala da želim.
Srećom, haljina mi je bila tamne boje, i spakovala sam par
rezervnih gaćica i tampon u torbicu za slučaj da se upravo ovo
desi. Kad sam izašla iz toaleta, imala sam manje nade nego kad
sam ušla. Znala sam da ću morati večeras te novosti da saopštim
Grejamu.
Dok sam išla hodnikom, stala sam kod Lijamove i
Dženevivine slike s venčanja. Pogledala sam Lijama u oči na
fotografiji i prošaputala sebi u bradu. Stvarno si ostavio haos za
sobom. Nadam se da si na boljem mestu.
Iako sam mislila da dan ne može biti gori, postalo mi je više
nego jasno da me najgore tek čeka kad sam videla ko stoji na
dnu stepeništa.
„Dženeviv.“
„Samo par reči, molim te, Soraja.“ Ne pruživši mi šansu da
odgovorim, dala mi je znak da pođem za njom i krenula je ka
vratima jedne od soba.
Bila sam osetljiva nakon onoga što sam otkrila u kupatilu i
nimalo nisam bila raspoložena za razgovor s njom. A ipak
pratila sam je kao kučence. Zatvorila je vrata za nama.
„Sedi.“ Pokazala je na kožni kauč. Za razliku od ostalih
prostorija u kući, koje su bile svetle i prostrane, ova soba je bila
mračna i muška. Ugrađene police s knjigama pokrivale su
zidove, a masivan sto od trešnjevog drveta bio je smešten s
jedne strane sobe. Dženeviv je otišla iza stola i otvorila kabinet.
Izvadila je ornamentiranu kristalnu bocu i dve čaše, u koje je
sipala tečnost boje ćilibara pre no što mi je ponudila jednu.
„Ne, hvala.“
„Uzmi, trebaće ti.“ Njen uski osmeh bio je začinjen otrovom.
Zajebi. Nema više potrebe da se uzdržavam i apstiniram.
Uzela sam čašu i popila pola onoga što je u njoj bilo u jednom
gutljaju. Peklo me je putem od grla do stomaka.
„Mislim da je vreme da nas dve porazgovaramo kao dve
žene.“
„A pošto si me sabila u ćošak, pretpostavljam da to o čemu
želiš da razgovaraš ne bi volela da Grejam čuje.“
„Tako je. Bolje je da neke stvari ostanu među nama ženama.“
„E pa, izvoli, Dženeviv. Slušam te.“ Zavalila sam se u naslon
kauča. „Skini s grbače to što te muči da bismo svi mogli u miru
da krenemo dalje.“
„U redu, onda neću da okolišam.“ Otpila je piće. „Hoću da
prestaneš da se jebeš s ocem moje ćerke.“
„Molim?“
 „Šta od toga nisi razumela? Koji deo da ti ponovim?“
„Nemaš prava da mi govoriš ni šta da radim, ni šta da ne
radim.“
„E, tu grešiš. Tvoji postupci i ponašanje direktno utiču na
život moje ćerke. Ona zaslužuje da ima porodicu.“
„To što je Grejam sa mnom, nema nikakve veze s Kloi.“
„Naravno da ima. Sebična si.“
„Ja sam sebična? Ti si spavala s Grejamovim najboljim
prijateljem, a onda si četiri godine krila od Grejama da mu je
Kloi ćerka da te muž ne bi ostavio. I ja sam sebična?“
„Ne govorimo sad o meni.“
„Oh, i te kako govorimo o tebi. Želiš da me skloniš samo da
bi pokušala ponovo da zabodeš kandže u njega. Ovo nema
nikakve veze s onim što je dobro za tvoju ćerku.“
Afektirano je uzdahnula. „Ti ne možeš to da razumeš. Nisi
majka.“
Osetila sam u tom trenutku kako uzburkane emocije kreću ka
površini. Prvo ono što sam videla u toaletu, a sad i njeno ne baš
suptilno podsećanje na to. „Ne, nisam majka.“
„Ovo je šansa da Kloi ima porodicu. Grejam i ja mnogo toga
imamo zajedničko. Bavimo se istim poslom, krećemo se u istim
društvenim krugovima i imamo dete.“
„On te ne voli.“
Dženeviv se nasmejala. „Nemoguće je da si toliko naivna.
Nije valjda da veruješ da ljubav sve pobeđuje.“
„Ne, ali...“
„Mi smo kompatibilni, a ja sam majka njegovog deteta. Kada
bi ti nestala, nakon nekoliko nedelja ponovo bih ga
zadovoljavala ispod stola, i zaboravio bi da si ikad postojala.“
Žacnula sam se. Bila sam u izuzetno osetljivom stanju i kad
sam je zamislila pod Grejamovim stolom, imala sam osećaj kao
da me je neko udario u stomak. Nasmešila se kao kurjak koji je
upravo našao ćopavu ovcu. I onda je krenula da ubije. „Jebali
smo se baš na tom kauču na kojem sediš. Ovo je, na kraju
krajeva, bila njegova radna soba. To je jedina soba koju nisam
preuredila kad se sve završilo. Podseća me na njega.“ Slegla je
ramenima i iskapila ono što je bilo u čaši.
„Ako misliš da će ti se Grejam vratiti nakon onoga što si mu
uradila, onda ga nikad nisi zaista poznavala.“
„Reci mi, Soraja, koju ženu u svom životu Grejam najviše
poštuje?“
„Svoju baku.“
„A i dalje i posle deset godina oplakuje gubitak majke.
Možeš li zaista iskreno da mi kažeš da tom čoveku porodica nije
na prvom mestu?“ Ustala je. „Preboleće te. A nikad neće uspeti
da preboli što se ne budi svakog dana pod istim krovom sa
svojom ćerkom.“
 Poglavlje 24

Grejam
„Da li si dobro?“ Četrdeset pet minuta nisam mogao da se
oslobodim Breta Alendejla i njegovih poslovnih ponuda. Našao
sam Soraju u dvorištu kako gleda zalazak sunca, vatrena kugla
tonula je u more. Omotao sam ruke oko njenog struka i stao iza
nje.
„Dobro sam.“
Ne razmišljajući, prsti su mi pomilovali njen ravan stomak.
Ljudi su se muvali oko nas u dvorištu, pa sam rekao tihim
glasom: „Pomisao da moje dete možda raste u tebi, u tom lepom
telu, apsolutno je neverovatna.“
„Grejame...“
„Znam, misliš da nisi spremna. Ali ja mislim da ćeš biti divna
majka. Da li ćeš se naljutiti ako kažem da se nadam da si trudna?
Tako ne bi imala drugog izbora do da me trpiš.“ Sklonio sam joj
kosu u stranu i poljubio sam je u vrat.
„Mogu li nešto da te pitam?“
„Svakako. Ti sve možeš da me pitaš.“
„Da sam trudna, želeo bi da dete podižemo zajedno?“
„Naravno. Otkud ti uopšte ideja da pitaš tako nešto?“
„Ne znam. Samo sam umorna i osetljiva. Bio je dug dan.“
„E pa, hajde onda da odemo odavde što pre. Verovatno već
padaš s nogu.“
Nakon što je sunce sasvim zašlo, zaključio sam da je vreme
da idemo. Dvaput sam uhvatio Kloi kako zeva, i videlo se da
neće još dugo izdržati. Sedela je za dečijim stolom s drugom
devojčicom i pravile su nešto od ružičastog plastelina. Izvukao
sam malu stolicu za Soraju, namignuvši joj, i oboje smo seli.
„Šta to radite?“
„Pravimo sneška.“
„Ružičastog sneška?“
Prestale su da mese plastelin i pogledale me kao da sam rekao
nešto besmisleno. „To je ženski sneško.“
„Da li si uživala na svojoj proslavi rođendana, Kloi?“, upitala
je Soraja.
„Jesam, ali još nije kraj. Moj rođendan traje ceo vikend.“
Soraja se nasmejala. „Stvarno?“
Kloi je brzo klimnula glavom. „Sutra ujutru, kad ustanemo,
čekaju nas palačinke s čokoladom i mleko s jagodama.“
„Žao mi je što ćemo to propustiti. To mnogo lepo zvuči“,
rekao sam.
„Zašto biste to propustili? Da li spavate do kasno?“
„U stvari, obično se rano budim. Ali nećemo ostati ovde
večeras, dušo.“
„Ne želiš da doručkuješ sa mnom?“
„Naravno da bih to voleo.“
„Ko će da mi sastavi ostale igračke ujutru? Mama je rekla da
ćeš mi sastaviti auto i kućicu za lutke.“
„To je rekla?“
„Mooolim te.“
Pogledao sam Soraju. Nisam znao kako da kažem „ne“ svojoj
ćerki. Vrlo retko sam bio u kontaktu s decom, i na pomisao da
ću je razočarati tako brzo pošto smo se upoznali, nisam bio
spreman. Soraja je pokrila moju ruku svojom i stisnula je.
„A šta kažeš na to da se Grejam i ja vratimo sutra rano ujutru
i da doručkujemo s tobom? Onda može da sastavi tvoje
poklone.“
„Stvarno?“
Soraja mi je odobravajuće klimnula glavom pre no što sam se
okrenuo ka Kloi sa smeškom. „Naravno, dušo.“
Brzo smo se pozdravili sa svima. Dženeviv nas je ispratila do
vrata. „Kloi se mnogo raduje što ćete doći ujutru. Šteta što ne
ostajete ovde da prenoćite. Ima puno slobodnih soba.“ A onda je
izgledalo kao da se obraća Soraji kad mi je rekla: „Znam da bi
volela da se probudi s ocem u kući, iako još uvek ne zna ko si joj
ti.“
„U koliko sati je doručak?“
„Ejveri će doći iz grada ujutru da nam se pridruži. Stići će
ovde do devet. Mogli bismo da se dogovorimo za pola deset?“
„Dobro. Vidimo se ujutru.“
„Radujem se tome, Grejame.“ Dženeviv mi je stavila ruku na
rame i rekla tišim glasom. „Kloi ima sreće što si joj ti otac.
Znam da sam mnogo pogrešila, ali nadam se za njeno dobro da
to možemo da ostavimo iza sebe. Stvarno bih volela da Kloi
upozna svog oca... da ima pravu porodicu.“

***
Soraja je bila neuobičajeno ćutljiva tokom kratke vožnje do
Harbor haus pansiona, pa čak i posle, pošto smo se prijavili na
recepciji, ostala je tiha. Kad smo legli, privukao sam je k sebi i
pokušao da je navedem da mi kaže šta se to mota po njenoj lepoj
glavici. „Šta se dešava? Reci mi, pričaj sa mnom. Ne liči na tebe
da budeš ovoliko ćutljiva.“ Glava joj je počivala na mojim
grudima tačno iznad mog srca. Milovao sam joj svilenkastu kosu
u mraku.
Spisak sranja zbog kojih bi mogla da bude zabrinuta bio je
beskrajan ovih dana. Vikend provodimo u poseti ćerki koju sam
tek upoznao i kući koju sam nekada posedovao... dok je moju
moguće i trudnu devojku moja bivša verenica saplitala na
svakom koraku. Zašto li sam je uopšte pitao šta nije u redu? Bilo
bi mnogo jednostavnije da pitam šta je u redu. I na to pitanje
lako bih dao odgovor. Ona je bila u redu. Uprkos haosu koji nas
je snašao, nisam mogao da se setim kad sam se osećao ovako
dobro, ispravno, kad sam osećao da stvari idu u dobrom pravcu.
Nas dvoje smo bili dobitna kombinacija.
„Samo sam umorna.“
„Znači, to nema nikakve veze s tim što smo bili kod one
kučke od moje bivše verenice i što smo nedavno otkrili da imam
četverogodišnju ćerku, niti ima veze s tim da postoji mogućnost
da si trudna? Da li sam nešto izostavio?“
Nasmejala se tiho i onda uzdahnula. „Zaboravio si sutrašnji
doručak s Ejveri. To će sigurno biti vrhunac provoda, šlag na
torti.“
„Ah, da. Nema ničeg boljeg od dve kučke za doručak.“
Soraja se ponovo ućutala. Bilo mi je mrsko da to ostane
neraščišćeno, ali dan je bio dug, i bio joj je potreban odmor.
Nakon otprilike deset minuta disanje joj je postalo sporo,
ravnomerno i ujednačeno, i znao sam da je zaspala. Zureći u
mrak dok sam je čvrsto držao u svom naručju, shvatio sam da
nismo morali da analiziramo ono što se danas desilo. Ponekad je
ono što je ostalo neizgovoreno najpre trebalo reći.
„Volim te, Soraja“, prošaputao sam svojoj uspavanoj lepotici.
„Volim te.“

***
„Koliko ima sati?“ Protegla je ruke iznad glave, a čaršav je
skliznuo i otkrio bradavice koje su htele da probiju belu majicu s
tankim bretelama. Sedeo sam u tišini za stolom na drugom kraju
sobe, za kojim sam radio još od pet ujutru. Prišunjao sam se
krevetu. Nisam mogao da se oduprem porivu da pripijem usne
na njenu golu kožu.
Povukao sam još malo čaršav i podigao joj majicu spuštajući
niz poljubaca na stomak. „Skoro je pola osam. Stvarno si čvrsto
spavala.“ Krenuvši naviše, lizao sam preko majice obline jedne
od njenih dojki.
„Mmmm...“ Od tog njenog uzdaha kurac mi se odmah
ukrutio. „U koliko sati je doručak?“
„Ja ću sad odmah da navalim nešto da pojedem.“ Podigavši
joj majicu sasvim iznad grudi, sisao sam bradavicu. Jako. Prsti
su joj se upleli u moju kosu.
„Grejame...“
„Mhm...“ Prešao sam na drugu bradavicu i kružio jezikom
gledajući je. „Šta mogu da uradim za tebe, lepotice? Da li bi
volela da te pojedem, ili da se igramo s mojim kurcem?“
Zažmurila je kad sam ugrizao jednu od bradavica. Kad je
prostenjala iz grla, pomislio sam da bih mogao svršiti kao
srednjoškolac. Saberi se, Grejame.
Uspevši se uz njeno telo, rekao sam prislonivši usne na njena
usta: „Šta si odlučila? Neki deo mene mora da uđe u tebe,
Soraja. Odaberi. Kurac ili jezik?“ Poljupcima sam se spustio s
njenih usta do uveta i vratio se. Odlučio sam da ću, ukoliko ne
bude odgovorila, krenuti ispod struka naviše dok ne završim
započeto. Digao sam glavu da joj to kažem i od onoga što sam
video, osećao sam se kao da me je neko udario u stomak. Suze
su joj lile obrazima.
„Soraja? Šta je...“
„Dobila sam.“
„Oh, dušo...“ Zažmurivši, naslonio sam čelo na njeno.
 „U redu je. Ionako... nisam želela trudnoću.“ Obrisala je suze.
„Samo me je sve to pogodilo. Gledala sam te kako se igraš sa
ćerkom. Shvatila sam koliko ćeš biti dobar otac. Htela sam da
budem deo toga.“
„Ostvariće se to, veruj mi. Možda ne danas ili sutra, ali
imaćemo to jednog dana.“
„Kako možeš da budeš siguran u to?“
„Kad je reč o tebi, kod mene nema nedoumica.“
„Pobogu, Grejame! Zašto me to toliko pogađa? Osećam se
kao da sam nešto izgubila, iako to nikad nisam ni imala.“ Dugo
je plakala u mom zagrljaju. Jednom kad se brana otvorila, sve je
pokuljalo iz nje. Bol u grudima što je vidim takvu bio je maltene
neizdrživ. Morao sam da progutam svoje suze. Kad se napokon
umirila, silno sam želeo da joj kažem da je volim, ali plašio sam
se da će pomisliti da to kažem samo zato što je uznemirena.
„Ostani ti ovde. Ja ću nakratko otići da doručkujem s Kloi i
brzo ću se vratiti. Poslednje što ti sad treba je Dženeviv.“
„Ali hoću da se pozdravim s Kloi.“
„A šta kažeš na sledeći plan? Do kuće ima svega nekoliko
kilometara. Otići ću tamo taksijem na doručak. Ti možeš da
provedeš još sat-dva u krevetu. Onda, kad ti bude bolje, možeš
da dođeš po mene i da se pozdraviš s Kloi.“
Klimnula je glavom. „Sviđa mi se taj plan. Ne bih mogla
danas da se nosim s Ejveri i Dženeviv.“
„Onda ćemo tako i uraditi.“ Podigao sam joj bradu da me
pogleda u oči. „Proći ćemo mi kroz sve ovo. Veruj mi kad ti
kažem.“
Tada to nisam znao, ali neka obećanja se jednostavno ne
mogu ispuniti.
 Poglavlje 25

Soraja
Hotelska soba je bila tako tiha nakon što je Grejam otišao. Sama
sa svojim mislima, posezala sam za telefonom najmanje desetak
puta. I koga uopšte da pozovem? Nije bilo nikoga na čije sam
nepristrasno mišljenje mogla da se oslonim. Moja situacija bila
je previše bliska mojoj majci i mojoj sestri. Dilija mi je uvek
bila na raspolaganju. Ali ona je bila s Tigom od svoje četrnaeste
godine i istinski je verovala u srećan kraj iz bajki. U njenoj
stvarnosti nije bilo male dece, prepredenih bivših verenica. Njen
otac nije ostavio i zaboravio svoju porodicu. Njena majka nije
godinama bila toliko tužna da nije ni izlazila iz kuče.
Pošto nisam imala kome da se obratim da me posavetuje u
ovoj situaciji, uradila sam nešto što mi nikad ne bi palo na pamet
– uključila sam laptop.

Draga Ajda,
S tim muškarcem, u kojeg sam se ozbiljno zaljubila,
viđam se skoro puna dva meseca. Pre nekoliko nedelja
otkrio je da ima dete s bivšom verenicom. To je teška i
nemoralna priča. Ukratko, prevarila ga je, lagala i
godinama krila od njega da ima dete.
Naravno, njegova bivša verenica je lepa, pametna i
dele strast prema poslu kojim se oboje bave. U mnogo
čemu njih dvoje su kompatibilniji od mene i njega. I da
 stvar bude još gora, jasno mi je stavila do znanja da želi
da ponovo bude s njim, da želi da joj se vrati. Problem
je u tome što mu je stvarno stalo do mene, a ni ja ne
želim njega da povredim. Zaista mi je potrebno
nepristrasno mišljenje. Treba li da se dostojanstveno
povučem i da mu pružim priliku da obnovi vezu sa
svojom bivšom verenicom da bi mogli da budu prava
porodica? Toliko ga volim da sam spremna na tu žrtvu.
– Tereza, Bruklin

Pisanje je imalo neočekivan katarzičan efekat na mene.

Nisam očekivala od Ajde bisere mudrosti. Njeni saveti su često
bili čisto proseravanje. Ali čin pisanja pomogao mi je da
sagledam svoja osećanja. Pomoglo mi je i da shvatim da, dok ne
donesem odluku da se dostojanstveno povučem, ne treba više da
dozvoljavam Dženeviv da se igra mojim osećanjima.
Tokom vožnje do imanja te kučke odvrnula sam muziku i
pevala iz sveg glasa. U tom trenutku potpuno sam razumela
zašto sportisti pred takmičenje uvek imaju slušalice u ušima.
Treba im nešto što će im podići moral, što će sprečiti da ih
preplave sumnje i strepnje.
Kada sam zaustavila kola na velikom prilazu kući, parkirala
sam se i zagledala u veličanstven dom. Bilo je lepo ovde u
Hemptonu, ali mom dupetu mesto je bilo u Bruklinu. Izašavši iz
Grejamovog be-em-vea videla sam da su vrata kuće otvorena i
da neka žena izlazi. Pogledala me je i pakosni osmeh polako joj
se raširio.
„Samira. Baš lepo od tebe što si došla.“
Navukla sam svoj najbolji lažni osmeh. „Ejnsli, tako mi je
drago što te vidim.“
Ejveri je izgledala kao da je to zabavlja. Zapalila je cigaretu.
To me je iznenadilo preko svake mere. „Koliko ste zajedno –
sedam, osam nedelja? Šokirana sam. Grejam obično đubre baca
svakog utorka.“
„Znaš kako kažu, ono što je za nekog đubre, za drugog je
blago.“
Povukla je dug dim i onda izbacila desetak savršenih
sivobeličastih prstenova koji su se ubrzo raspršili u vazduhu.
Nisam videla da to neko radi otkako je moj ujak Gvido ostavio
pušenje pre dvadeset godina.
„Znaš da pušenje izaziva rak?“ Nagnula sam se i prošaputala:
„I stvara bore.“
Povukla je još dva dima i bacila opušak u ogromnu saksiju.
„Na kraju ćeš mu dosaditi. Doći će pameti. Dobar oralni seks, ili
druge usluge koje mu pružaš na kraju mu neće više biti novi i
zanimljivi.“
„Pitala bih tvog muža da li je to tačno, ali pretpostavljam po
motki koja ti viri iz dupeta da siroti čovek nije godinama imao
dobar oralni seks.“
U kući je vladala tišina. Čulo se samo kuckanje Ejverinih
potpetica. „Gde su ostali?“
Sipala je sebi kafu. Naravno, meni nije ponudila. Gledajući
me preko šolje s lukavim osmejkom, rekla je: „Misliš gde je
srećna porodica?“
„Mislim gde su Grejam i Kloi.“
„Mama i tata i njihov lepi izdanak otišli su na plažu. Poveli
su ćerku na prvo kupanje u sezoni.“
„To je lepo.“
„Kad su Grejam i Dženeviv kupili ovu kući, jebali su se ko
ludi svaki dan u moru i na plaži. Kad bolje razmislim, ćerka im
je verovatno tamo začeta.“
Ova kučka je stvarno bila nešto posebno. Naterala sam se da
joj odgovorim još jednim to je baš lepo komentarom
pretvarajući se koliko god sam mogla da me to ne pogađa. Ali
istina je bila da me je izjedala ljubomora na pomisao na Grejama
i Dženeviv. Očigledno su imali žestoku seksualnu vezu. Nije mi
bilo potrebno da to vizualizujem.
Odšetala sam se do kliznih staklenih vrata koja su vodila u
dvorište i dalje na plažu ispod. Stotinak koraka odatle bili su
Grejam i Dženeviv. Oboje su se svlačili, a Kloi je uzbuđeno
skakala gore-dole između njih. Bilo je bolno i mučno gledati
muškarca kojeg sam volela kako se zabavlja na plaži s drugom
ženom.
Kad su se oboje skinuli, i kad je Grejam ostao samo u
kupaćim gaćama a ona u kupaćem kostimu, gledala sam, kao da
je reč o usporenom snimku, kako Kloi uzima za ruke oba
roditelja, i njih troje zajedno trče ka talasima. Kao da su na
nekoj slici Normana Rokvela mesto našli Barbika i Ken. Od tog
prizora imala sam osećaj kao da mi se nešto lomi u grudima.
Ejveri mi je prišla otpozadi i zagledala se preko mog ramena.
„Oni bi stvarno mogli da budu srećna porodica. Pogledaj samo
taj osmeh na Grejamovom licu.“
Grejam se smešio. Smejao se, pljuskao i praćakao po vodi s
Kloi i Dženeviv. Izgledao je istinski srećno.
Ejveri je otpila kafu. „Rušiteljko, rasturaš im dom.“
Otvorila sam klizna vrata i izašla napolje. Kad sam se
okrenula da zatvorim vrata, Ejveri mi se pobednički nasmešila.
Nije ni trepnula kad sam tresnula vratima ispred njenog nosa.

***
Na putu kući Grejam me je držao za ruku dok je vozio. „Kako se
osećaš?“
„Bolje.“
 „Hvala ti što si pošla sa mnom. Znam da ti nije bilo lako.“
„Drago mi je da si imao priliku da provedeš neko vreme sa
svojom ćerkom. Ona je predivno dete.“
Grejam je zasijao. „Stvarno jeste, zar ne?“
„Kada ćete joj reći da si joj ti otac? Jesi li porazgovarao s
Dženeviv o tome?“
„Dženeviv misli da je još rano da Kloi to sazna. Najbolje je
da se zasad o tome ne govori. Smatra da je bolje da nastavimo
da provodimo vreme zajedno tako da se Kloi navikne na moje
prisustvo. Dženeviv je predložila da dođem na večeru sledeće
nedelje.“
Naravno da je to predložila. „To je verovatno dobra ideja.“
Naš razgovor nikad nije bio tako usiljen. Bila sam sigurna da
smo to oboje osećali, ali ni on, ni ja nismo znali kako to da
popravimo i promenimo. Mada se Grejam trudio. „Pa, kako ti se
čini Hempton?“
„Hoćeš da ti iskreno kažem?“
„Naravno.“
„Mislim da ima lepih pejzaža. More, kuće, brodići u marini.
Ali ne bih mogla da zamislim da tamo provodim leta. Ljudi su
tamo nekako... homogeni, kreću se u svojim uskim društvenim
krugovima, nisu otvoreni za pridošlice.“
„Da, to je prava reč, lepo si to primetila. Ni meni Hempton
nije omiljeno mesto. U stvari, tamo je mnogo drugačije van
sezone. Uvek sam više voleo da tamo odem u oktobru ili
novembru. I dalje ima mnogo farmera i ribara koji žive u
Hemptonu i okolini. Grad je sasvim drugačiji kad ostane samo
lokalno stanovništvo.“
„Ako ti nije bio jedno od omiljenih mesta, zašto si tamo
kupio kuću?“
„Dženeviv je to želela. I da budem sasvim iskren, tada su mi
statusni simboli, kao što je kuća u Hemptonu, bili važni.“
„A više nisu?“
Grejam mi je stegao ruku. „Promenili su mi se prioriteti.“
„A ukoliko bi poželeo sad da kupiš letnjikovac, koje mesto bi
izabrao?“
Odgovorio je bez oklevanja. „Bruklin.“
Nasmejala sam se. „Letovao bi u Bruklinu?“
„Letovao bih u tebi. A za drugo ne marim.“
 Poglavlje 26

Soraja
U sredu uveče Grejam je otišao kod Dženeviv na večeru s Kloi.
Bilo mi je teško da sedim kod kuće i zamišljam kako njih troje
zajedno za stolom večeraju, tako da sam, umesto da odem pravo
kući, svratila do Tigovog i Dilijinog salona za tetovaže i odlučili
smo da se počastimo sušijem i sakeom. Do pola deset, kad je
došlo vreme da se radnja zatvori, bila sam dovoljno sita i pripita
i konačno spremna da se vratim kući.
Nakon što sam skinula odeću koju sam nosila na poslu,
stavila sam telefon da se puni i uvukla se u krevet. Tek što sam
sklopila oči, oglasilo se zvono. Pošto mi večeras nije poslao
nijednu poruku, imala sam osećaj da bi Grejam mogao da svrati.
Otišla sam do vrata i pritisla dugme interfona da ga pustim da
uđe u zgradu, onda sam otključala gornju bravu i čekala da
čujem korake u hodniku.
Otvorila sam vrata s osmehom baš kad je lako pokucao.
Kad sam videla muškarca pred sobom, osmeh mi je istog
trenutka nestao.
„Tata? Šta ti radiš ovde?“
Skinuo je šešir i stavio ga preko grudi. „Mogu li da uđem?“
„Svakako.“
Jutros sam molila boga da mi pošalje neki znak da mi pokaže
kako da se postavim, šta da radim s Grejamom. Zapitala sam se
da li mi je poslao Frenka Venedetu kao neku vrstu uvrnutog
glasnika.
Otišla sam do kuhinjskog ormana. „Hoćeš li nešto da
popiješ?“ Slučajno sam pustila da se drvena vrata zalupe nakon
što sam uzela čašu.
Moj otac seo je za sto. „Vodu. To je sasvim dovoljno.“
Miris Old spajsa, koji mi je ispunio kuhinju, vratio me je
pravo u detinjstvo.
„Mislim da će meni trebati nešto jače“, rekla sam otvarajući
flašu merloa.
„Dobro, u tom slučaju, piću isto što i ti.“
„Onda pijemo vino.“ Napunila sam dve čaše i dala mu jednu.
Nasmešio se. „Ovo je baš lepo. Nisam mislio da ću večeras s
ćerkom piti vino.“
Prešla sam na stvar. „Otkud ti da svratiš, tata?“
Otpio je vino, a onda duboko uzdahnuo. Izraz lica postao mu
je ozbiljan. „Već dugo sam razmišljao o tome da te posetim, ali
odlagao sam to jer nisam želeo da te uznemiravam.“
„Pa, zašto si onda došao večeras?“
„Imao sam osećaj da je pravi trenutak.“
„Dobro, reci onda to što imaš da kažeš.“
„Onog dana kad si došla kod mene, postavila si mi direktno
pitanje na koje nisam imao odgovor. Htela si da znaš da li bih
ostao s tvojom majkom da nisam upoznao Terezu ili da mi nije
uzvratila ljubav. To pitanje zateklo me je nespremnog.“
„Smislio si odgovor?“
„Mnogo sam razmišljao o tome proteklih nekoliko dana. I
ovako stoje stvari: da se Tereza nije pojavila, verujem da su
velike šanse da bih i dan danas bio u braku s tvojom majkom.
Bilo mi je teško to da priznam jer nisam želeo da kriviš Terezu
za moje postupke i odluke.“
„Ali tog dana rekao si mi i da se ne kaješ zbog odluka koje si
doneo, što znači da se na kaješ što si nas povredio. To je teško
prihvatiti.“
„Ne, nisam to hteo da kažem. Volim vas, i žao mi je što sam
vas povredio, ali ne kajem se što sam se zaljubio u Terezu.“
„Kako možeš da kažeš da si nas voleo kad si uradio ono što si
uradio?“
Moj otac je naslonio glavu na ruke pre no što je rekao: „Nije
to tako jednostavno. Postoje razne vrste ljubavi, Soraja.“
„Ljubav prema deci treba da ti je na prvom mestu.“
Zažmurio je kao da su ga moje reči ubole. Napravio je stanku
pre no što je ponovo progovorio. „Ponekad ti život baci felširanu
loptu, ono što ne očekuješ. Moramo da odlučimo da li da
budemo dosledni prema sebi, iskreni, ili popustljivi prema
onima koje volimo. Da nisam upoznao Terezu, verovatno bih
bio savršeno srećan sa tvojom majkom jer ne bih znao za bolje.
Ali pošto sam upoznao Terezu, shvatio sam šta mi je nedostajalo
i čega ču se odreći ako se odlučim da ostanem s tvojom majkom.
Nije bilo moguće vratiti vreme unazad, ni izbrisati ono što se
desilo.“
„A šta je to Tereza imala što mama nije? Da li je stvar u
seksu?“
„Uopšte nije. Teško je to objasniti. To je prosto nivo
prirodne, urođene usklađenosti, bliskosti, Soraja. Neka vrsta
magnetske privlačnosti dvoje ljudi koju nisam osetio ni s tvojom
majkom, niti s bilo kojom drugom ženom ranije.
Mogao sam to da ignorišem. Odabrao sam suprotno. Bilo je
to sebično s moje strane. To ne poričem.“
„Ali se ne kaješ?“
„Nema prostog ’da’ ili ’ne’ odgovora na to pitanje. Žalim što
ste ti i tvoja sestra bile povređene mojim postupcima, ali ne
kajem se što sam sledio svoje srce. Kajanja bi bilo u svakom
slučaju. Izabrao sam sebičan put, onaj koji je vas najviše
povredio, i zbog toga mi je žao.“
„Ne znam da li bih isto uradila kad bih se našla u takvoj
situaciji.“
„Onda si bolji čovek od mene, dušo.“
„Upravo si mi rekao da bi i dalje bio s mojom majkom da nisi
doneo tako sebičnu odluku. Tvoja deca bila bi pošteđena godina
sumnji u sebe. Ja bih, recimo, imala više poverenja u muškarce.
Moja majka ne bi bila depresivna godinama. Možda ne bi bio
najzadovoljniji da si ostao s njom, ali tvojoj porodici bilo bi
bolje.“ Suze su počele da mi se skupljaju u očima. „Tako da smo
praktično mi trpeli posledice tvojih dela.“
„I zbog toga mi je iskreno žao, Soraja. To sam, pre svega, i
hteo da ti kažem.“
Nastavila sam da ćutke klimam glavom pokušavajući da
obradim sve te podatke. „Ne znam da li sam spremna da
prihvatim tvoje izvinjenje, ali zahvalna sam ti i drago mi je što si
došao. Mnogo sam naučila iz ovog razgovora. Bio mi je
potreban savet.“
„Da li to ima veze s onim bogatim momkom s kojim se
viđaš? Opako me je pogledao onog dana kad te je pokupio s
ulice ispred moje kuće. Mora biti da mu je zaista stalo do tebe.
Izgleda da imamo mnogo toga zajedničkog. Verovala ti ili ne, ja
te stvarno mnogo volim.“
„Znaš šta? Ti i Grejam zaista imate mnogo toga zajedničkog,
i to više nego što si toga svestan.“ Šmrcnula sam.
On je ti, ja sam Tereza.
A nekad sam bila Kloi.
Pre no što je krenuo kući, moj otac popio je još jednu čašu
vina koje sam kupila kad smo Grejam i ja bili u šetnji po
italijanskom kvartu.
 Stvari ni u kom slučaju nisu bile sređene u mom odnosu s
ocem, ali složili smo se da se povremeno čujemo i vidimo, da
ostanemo u kontaktu. Barem jedna od veza s pripadnicima
muškog pola išla je u dobrom pravcu. Nažalost, očeva poseta
ostavila me je s još više sumnji i muka u vezi s Grejamom.

***
Znaci su dolazili odasvud te noći.
Grejam se javio da mi kaže da Kloi ima visoku temperaturu i
upalu uva; nije mogla da zaspi i tražila je od njega da ostane i da
joj čita priče. Rekla sam mu da ostane sa ćerkom i da ćemo se
videti sutra.
U međuvremenu uključila sam računar, povezala se na
internet i primetila da mi je Ajda poslala odgovore koji će biti
objavljeni u sutrašnjim novinama. Jedan od njih bio je i odgovor
na moj imejl. Pre no što sam uzela da ga pročitam, izvadila sam
svoju čašu iz sudopere i sipala ono vina što je ostalo u flaši.
Duboko sam uzdahnula da se pripremim.

Draga Tereza,
Mislim da ti već znaš kako se rešava nedoumica koja
te muči. Sve opklade otpadaju kad je dete u pitanju.
Iako si naglasila da je njegova bivša verenica uzrok
neuspeha njihove veze, ona je očigledno svesna greške
koju je napravila i želi da se iskupi zarad dobrobiti svog
deteta. Činjenica da odluka da se njihova veza okonča
nije bila direktno njegova (već samo posledica njenog
neverstva) vodi me do uverenja da on još uvek gaji
izvesna osećanja prema njoj. Istakla si da su veoma
kompatibilni, što je još više zabrinjavajuće. Čini mi se
da bi to vremenom za tebe mogla da postane veoma
 neugodna situacija.
Takođe si pomenula da ne želiš da ga povrediš. Ako
bi kojim slučajem pomislio da si se ogrešila o njega,
možda bi te brže preboleo. Mogla bi, recimo, da ga
navedeš da pomisli ili da stekne utisak da postoji neko
treći u vašoj priči.
Uradi pravu stvar, nađi muškarca bez prtljaga. Pusti
ovoga da se vrati porodici. Kad je reč o vezama s
muškarcima koji imaju decu, moj moto glasi: pamet pre
srca.

Stomak mi se vezao u čvor. Iako mi je Ajda pomogla da se

učvrstim u uverenju do kojeg sam i sama došla, i dalje mi je bilo
teško da prihvatim surovost njenog odgovora. Znala sam da je
ispravno da odstupim, ali kako čovek da se rastane s onim
najboljim što mu se u životu desilo?
Bila je u pravu: nije bilo šanse da me Grejam olako pusti da
odem. Jedino rešenje je da ga navedem da pomisli da sam ga
izneverila. Prevara je jedino što neće tolerisati. Pomisao da ga
tako dovedem u zabludu bila je bolna u toj meri da sam se
naježila. Ali drugo rešenje nisam videla. Nije bilo šanse da ga
pogledam u oči i da mu kažem da ga ne volim. Moram da ga
navedem da raskine sa mnom iz besa, i postojao je samo jedan
način da to uradim.
Možda sam bila luda što sam razmatrala mogućnost da se
pretvaram da sam ga prevarila ne bi li me ostavio? Ili je to bio
častan i nesebičan čin za dobro njegovog deteta? Maltene nisam
mogla da verujem o čemu ja razmišljam.
Nakon što sam se cele noći prevrtala po krevetu, donela sam
odluku i razradila plan. Sutra ću sebi podariti poslednje veče s
njim, uživaću u njemu, dozvoliću sebi da ga volim poslednji put.
Onda ću započeti proces udaljavanja od njega dok ne smislim
kako da izvedem da izgleda kao da imam nekoga, da imam
drugog ljubavnika. Podsetila sam sebe na to da, iako ne mogu da
se vratim u prošlost i izmenim svoje detinjstvo, ipak mogu da
ulepšam život Kloi.
To će vraški boleti. Neću moći to da izvedem sama. Postojala
je samo jedna osoba za koju sam znala da neće pokušati da me
odgovori od moje namere.
Uzela sam telefon i poslala poruku Tigu.
Treba mi tvoja pomoć.
 Poglavlje 27

Grejam
Bavljenje decom nije za slabiće.
Iako Kloi nije znala da sam, u stvari, ja njen otac, ponašao
sam se prema njoj kao da ona to već zna. Starao sam se da me
viđa skoro svakog dana. Postala mi je prioritet.
Sinoć mi je bilo posebno teško jer nikad ranije nisam imao
posla s bolesnim detetom. Dženeviv je pomislila da je dobro da
ja preuzmem brigu o Kloi. Ako će već jednog dana moja ćerka
provoditi vreme sa mnom i kod mene, bilo je potrebno da znam
da vodim računa o njoj i kad je bolesna i kad je zdrava.
Kloi je uglavnom htela da je držim u naručju i da joj čitam.
Sirotom detetu gnoj je curio iz uveta i imala je temperaturu.
Osećao sam se bespomoćno jer ništa nisam mogao da učinim da
joj zaista bude bolje. Mogao sam samo da budem uz nju. Sve
više se vezivala za mene. Uprkos tome što smo propustili
nekoliko godina zajedničkog života, pokazalo se da postoji ono
što bi se moglo nazvati urođenom bliskošću oca i deteta.
Hvala bogu, Soraja je imala razumevanja za sve to. Ludo sam
je se uželeo. Toliko mi je nedostajala da su počeli da mi se
javljaju ozbiljni simptomi. Ma koliko da sam voleo da provodim
vreme sa svojom ćerkom, bilo mi je potrebno da vidim večeras
svoju devojku. Bilo mi je potrebno da osetim njenu picu oko
svog kurca. Bilo mi je potrebno da stegnem u pesnicu punu šaku
njene kao gavran crne seksi kose. Bilo mi je potrebno da čujem
njen glas kad svršava dok sam u njoj. Sranje... i bilo je potrebno
da joj jednom zauvek kažem koliko je volim.
Sreća je bila na mojoj strani, jer se Kloi osećala malo bolje.
Antibiotici su počeli da deluju. Nakon rane večere sa ćerkom
uputio sam se pravo Soraji. Hteo sam da pošaljem kola po nju da
je Luis doveze do mene, ali rekla mi je da bi joj više odgovaralo
da ja dođem kod nje. Našalio sam se rekavši da ću svršiti gde
god ona kaže.
Kad je otvorila vrata, odmah sam zaronio lice u njen vrat,
udahnuo njen parfem s mirisom vanile. Taj miris praktično me
je opio.
„Jebote, nedostajala si mi.“ Rekao sam u njenu kožu. „Kako
uspevaš da svakim danom budeš sve čudesnija?“
Laknulo mi je kad sam video da su joj krajevi pramenova još
uvek plavi. Tesna, kraljevskiplava haljina grlila joj je grudi.
Silno sam želeo da pocepam tu haljinu i da joj jako sisam
bradavice, a podjednako su mi nedostajali njen osmeh i njen
smeh, njeno drsko ponašanje. Iako nismo dugo bili razdvojeni,
pošto sam uronio u očinstvo, imao sam osećaj kao da me čitav
svet deli od drugog važnog dela mog života. Voleo sam svoju
ćerku, ali moj dom bio je tamo gde je Soraja.
Spustivši ruku niz njena leđa, upitao sam: „Jesi li gladna?“
„Nisam. Rekao si da ćeš večerati s Kloi, pa sam s nogu nešto
prezalogajila.“
Činilo se kao da je nešto muči. „Nešto si zabrinuta.“
Oklevala je. „Ne.“
„Šta bi volela da radimo večeras? Možemo da odemo na piče,
ili da odemo u bioskop, šta god želiš.“
„Možemo li da ostanemo ovde kod mene?“
„Znaš da nikad ne prigovaram kad mi se ponudi da te imam
samo za sebe.“
 „Kako je Kloi?“
„Znatno bolje. Doktor joj je prepisao penicilin, i uvo je
mnogo manje boli.“
„Drago mi je da to čujem.“
Pogled mi je odlutao ka sudoperi. Primetio sam da su tamo
dve vinske čaše. Pogodio me je nalet adrenalina.“
Dve čaše? Ko je, jebote, bio ovde?
„Imala si društvo?“
Pocrvenela je. „Hm... moj otac je svratio.“
Iako mi je laknulo kad sam čuo objašnjenje, smetalo mi je što
mi ništa o tome nije rekla. „Stvarno?“
„Da, sinoć se nenajavljeno pojavio.“
Srce mi je potonulo jer sam znao da bi u normalnim
okolnostima odmah sa mnom o tome popričala. Sigurno joj nije
bilo lako suočavanje s ocem. Iako sam znao odgovor, svejedno
sam upitao: „Zašto mi ništa o tome nisi rekla?“
„Bio si s Kloi. Nisam htela da ti smetam. Sve je dobro prošlo.
Samo smo popričali. Nije bilo tako strašno kao što sam mislila
da će biti nakon što sam onomad pobegla iz njegove kuće.“
„Šta ti je rekao?“
„Znaš šta? Neću da mi veče prođe u priči o tome. Pomirili
smo se. Bila je to dobra i korisna poseta.“
„Sigurna si da ne želiš da popričamo o tome?“
„Sasvim.“
„U redu.“ Privukao sam je k sebi i posadio čelo na njeno
čelo. „Znaš li o čemu sam razmišljao? Možda bismo mogli da
odemo u Italiju na odmor. Želim da poljubim grudu zemlje koja
mi te je dala. Nikad nisam bio tamo. Mogli bismo da vidimo
kakvo je more na jugu kod Amalfija. Šta misliš o tome?“
„Sigurna sam da je Italija mnogo lepa.“
„Nisi mi odgovorila na pitanje.“ Odmakao sam se da je
pažljivo pogledam. „Nisi se obradovala onoliko koliko sam
očekivao. Ne moramo da idemo tamo. Možemo da odemo negde
drugde.“
Stavila mi je obe ruke na obraze i rekla: „Divan si. Bila bih
srećna s tobom gde god da odemo“ A ipak nije se smešila kad je
to rekla.
Šta se, kog kurca, dešava?
„Jesi li dobro? Izgledaš neraspoloženo. Da li te je ipak
uznemirio razgovor s ocem?“
„Dobro sam, sve je u redu. Nisam neraspoložena.“
„Ne verujem ti.“
Ćutala je. I to je počelo ozbiljno da mi budi sumnje.
Pomilovao sam je nadlanicom po obrazu. „Znaš da slobodno
sve možeš da mi kažeš? Znam da ti je ovo što se dešava s
Dženeviv i Kloi teško palo. Moraš da mi kažeš kad ti nešto
smeta. Nemoj to da držiš u sebi. Sve možemo da rešimo ako
budemo iskreni jedno prema drugom.“
„Nema tu šta da se priča. Malo sam setno raspoložena
večeras. Možemo li samo da odemo u krevet.“
Pažljivo sam je pogledao pre no što sam odgovorio.
„Naravno.“
Uprkos njenom objašnjenju, činilo mi se kao da nas zloslutni
oblak prati na putu u njenu spavaću sobu. Razvezao sam
kravatu. Dok sam otkopčavao košulju, Soraja je sedela na
krevetu i gledala me. Sviđalo mi se što uživa u mom svlačenju,
ali da budem iskren, bilo je to malo čudno. Uopšte nije ličilo na
nju da tako zuri u mene. Definitivno večeras to nije bila ona
Soraja koju sam poznavao.
Bacivši košulju na stolicu, rekao sam: „Ako već nećeš da
pričaš sa mnom, moraću da nađem drugi način da te
oraspoložim.“
 Ustala je i prišla mi. Onda je sporo kažiprstom pratila liniju
tetovaže svog imena preko mog srca. „Mislim da ti nisam
dovoljno pokazala koliko mi znači što si to uradio.“
„Ti meni mnogo značiš. Vratila si me u život, Soraja. Ovo je
najmanje što sam mogao da uradim da ti pokažem šta osećam.
Ova tetovaža simbolički govori da si uvek sa mnom, čak i kad
fizički ne možemo da budemo zajedno zbog posla ili zbog Kloi.
Saznanje da si uz mene, da mogu da se oslonim na tebe, da mi
čuvaš leđa pomaže mi da prođem kroz teške situacije.“
Nastavila je da zuri u tetovažu kad je upitala: „Hoćeš li da
vodiš ljubav sa mnom?“
„Da li se uopšte dovodilo u pitanje da će se to upravo desiti?“
„Ne, ali želim da večeras to bude nežno, sporo. Da dugo
uživamo.“
„Mogu ja to.“
Seks nije mogao sve da reši, ali sam zaista bio siguran da ću
pokušati jebanjem da je izvučem iz tog čudnog stanja. Pokazaću
joj svojim telom koliko je volim, pokazaću joj da nema ničeg što
ne možemo savladati dokle god smo zajedno i doslovno i
figurativno.
Posegla je za mnom i počela da me ljubi tako strasno,
maltene očajnički. Srušili smo se na krevet. Čvrsto me je
uhvatila oko vrata i privukla k sebi širom raširivši noge.
„Molim te“, preklinjala je.
Videvši je nagu i tako raširenu, morao sam odmah da se
podsetim njenog zahteva da idemo polako, jer u tom trenutku
samo sam želeo da joj razvalim picu.
Kad sam ušao u nju, ispustila je najlepši uzdah na moje uvo.
Ulazeći u nju sporim i snažnim intenzitetom, shvatio sam da
postoji razlika između čiste, neobuzdane jebačine i strasnog,
ludog vođenja ljubavi. Moraš zaista nekoga da voliš da bi
postigao to drugo. A ja sam definitivno voleo Soraju kao nikoga
do tada. Došlo je vreme da joj to kažem.
Kad sam zaronio u nju, trudeći se da je ne pritisnem svom
težinom svog željnog tela, prošaputao sam joj na uvo: „Mnogo
te volim, Soraja.“ Povukavši se i zabovši se do kraja u nju,
ponovio sam: „Volim te.“
Odgovorila je jednostavno se pripivši još više uz mene,
podižući kukove i navodeći moje telo. Jako sam želeo da mi
uzvrati istim rečima. Umesto toga, ostala je nema dok nisam
osetio vlažnost na svojim ramenima.
Plakala je.
„Dušo, šta ti je?“
Srce mi je brže tuklo. Da li sam bio u zabludi što sam mislio
da ona celu ovu situaciju dobro podnosi?
Kad sam usporio sa svojim pokretima, promucala je: „Nemoj
da staješ, Grejame. Molim te, nemoj da staješ.“
Ozlojeđen, ubrzao sam. Jebao sam je s više žestine nego što
sam želeo. Vrisnula je od zadovoljstva dok su joj mišići pulsirali
oko mog kurca. Jako sam svršio ispraznivši se u nju.
Grudi su nam se dizale i spuštale dok smo dahtali jedno na
drugom.
Dugo me je gledala u oči. Izgledalo je kao da se muči da nađe
prave reći. Ono što je na kraju rekla, umalo me nije potpuno
porazilo.
„Tvoje ime možda neće biti istetovirano iznad mog srca, ali
uvek će biti urezano u mojoj duši. Gotovo dvadeset godina
mislila sam da me je nemoguće voleti. Hvala ti što si mi
pokazao da grešim. Promenio si moj život.“
To što mi je rekla značilo je mnogo više od one dve reći koje
sam se nadao da ću čuti.
Vodili smo ljubav još tri puta te noći, svaki sledeći put
intenzivnije od prethodnog. I nakon što je Soraja konačno
zaspala u mom zagrljaju, zloslutno predosećanje držalo me je
budnog.

***
Sledeće nedelje postalo je jasno da sam s razlogom bio zabrinut.
Soraja je svake večeri s različitim izgovorima odbijala da se vidi
sa mnom.
Morala je da pomaže sestri u selidbi.
Njena majka je htela da zajedno idu u šoping.
Dogovorila se nešto s Tigom i Dilijom.
Strepnja se uvećavala svakog dana kad bih se setio našeg
poslednjeg susreta, koji je, uprkos nežnosti i strasti, bio obeležen
i bizarnim Sorajinim ponašanjem.
Ma koliko da me je njena izjava da sam joj promenio život
dirnula, nisam mogao da se oslobodim činjenice da nijednom
nije upotrebila reč ljubav. Sa svakim proteklim satom ta omaška
dobijala je na značaju.
Možda me ne voli.
U svakom slučaju, nešto nije bilo kako treba, i morao sam da
otkrijem o čemu se radi. Jako sam se trudio da joj ostavim
prostora koji joj je očigledno bio potreban i da joj dam slobodu
koju ju evidentno želela. Usredsredio sam se na Kloi da ne bih
mislio na to kako se Soraja udaljava od mene.
I na kraju te nedelje nisam imao drugog izbora do da čekam
ispred njene zgrade da se pojavi. Navodno, te večeri je ponovo
trebalo da se vidi s Tigom i Dilijom. Ali s nekim sasvim drugim
držala se za ruke kad se pojavila u devet uveče u svojoj ulici.
 Poglavlje 28

Soraja
Sve se desilo brzo.
Marko i ja nedugo pre toga otišli smo iz Tigovog salona.
Pošto se nisam videla s Grejamom nekoliko dana, podozrevala
sam da bi se mogao pojaviti nenajavljeno ove nedelje. Samo
nisam imala pojma koje bi veče za to mogao da odabere. Moj i
Markov plan za večeras bio je isti kao sinoć. Sedećemo kod
mene, gledati filmove, i čekati Grejamovu iznenadnu posetu.
Ako se Grejam pojavi, dopustiću mu da vidi Marka u mom
stanu, reći ću da mi je žao, da sam upoznala nekoga, i da nisam
nameravala da ga povredim.
Ne bi trebalo da bude mnogo teško da u to poveruje. Dok sam
sedela s Markom u metrou, morala sam da priznam da
izgledamo kao skladan par više nego Grejam i ja. Marko je s
maslinastom kožom, ziftcrnom kosom, italijanskim roščićem na
lančiću oko vrata, i nabreklim bicepsima ličio na Polija Dija iz
rijalitija Džersi šor. I da budem sasvim iskrena, pre Grejama to
je bio moj tip muškarca. Mada ne konkretno Marko. Poznavali
smo se previše dugo za tako nešto.
Marko je bio Tigov rođak; svi smo bili prijatelji od detinjstva.
Iako ga nisam videla nekoliko godina, znala sam da će mi drage
volje učiniti uslugu i glumiti mog momka. Kad ga je Tig pozvao
da dođe u radnju u ponedeljak, pristao je da pomogne čak i pre
no što sam mu objasnila u kakvoj situaciji se nalazim.
 „Jesi li dobro, lutko?“, Marko mi je stegnuo koleno.
„Malo sam nervozna.“
„Hoćeš da opet provežbamo ono što želiš da kažem ako se
pojavi?“
„Ne“, silom sam se nasmešila. „Nema potrebe, sve smo lepo
isplanirali.“
Odnosno, to sam barem ja mislima.
Ali nisam očekivala da će nas Grejam čekati ispred zgrade.
Naslonjen na kola, spuštene glave, pisao je poruku na telefonu.
Srećom, videla sam ga pre no što je on video mene. Uspaničivši
se, znajući šta će se desiti, brzo sam zgrabila Marka za ruku.
Kad je Grejam digao glavu i kad me je ugledao, tačno sam
mogla da vidim kako mu se lomi srce. Čak i pola ulice dalje
videlo se kako su mu oči zasijale ne tren kad me je ugledao. A
onda se taj sjaj ugasio nakon što je video visokog,
crnomanjastog, istetoviranog hipstera kojeg sam držala za ruku.
Imala sam osećaj kao da mi je neko izvadio srce kad sam
videla bol u njegovim očima. Vežbala sam ono što ću mu reći,
ponovila te reči hiljadu puta, a ipak, kad je pojurio ka nama
ulicom, izgubila sam moć govora.
„Soraja? Šta se, kog kurca, dešava? Šta je ovo, jebote?“
Zurila sam u trotoar. Nisam mogla Grejama da pogledam u
oči. Marko je shvatio da nisam u stanju ni reč da izgovorim i
počeo je da improvizuje.
„Ti mora da si taj neki Grant. Soraja mi je rekla da bi se
moglo desiti da se pojaviš pre no što stigne da porazgovara s
tobom.“
„O čemu da porazgovara sa mnom? Soraja? Jebote, šta se
dešava?“ Grejam je praktično vikao u tom trenutku.
„Druškane. Smiri se. Nameravala je da ti sve lepo kaže. Baš
smo sinoć za večerom pričali o tome.“
 „Za večerom? Sinoć? Soraja! Odgovori mi. Šta se dešava?“
Kad mu nisam odgovorila, i dalje ga ne gledajući, Grejam je
pružio ruku ka meni. Marku je bilo prirodno da glumi zaštitnički
nastrojenog momka. Delimično je zakoračio ispred mene i uneo
se Grejamu u lice.
„Druškane, upozoriću te samo jednom. Ruke k sebi, i ne diraj
mi devojku. Ne bih želeo da ti isprašim dupe ovde na ulici.“
„Tvoju devojku?“
Sve se odigralo munjevito nakon toga. Grejam je zakoračio
unazad, onda ušao u poluokret kao da će otići samo da bi
zamahnuo punom snagom i uneo svu svoju težinu u udarac koji
je pogodio Marka u bradu. Od glasnog zvuka lomljenja kiselina
mi se digla u grlo i na tren sam pomislila da ću se ispovraćati tu
na ulici. Nisam odmah bila sigurna da li je to bio zvuk lomljenja
Markove vilice ili Grejamove šake. Srce mi je bubnjalo u ušima
tako jako; što se mene tiče, to je mogao da bude i zvuk lomljenja
mog srca.
Marko se zateturao unazad nekoliko koraka, rukom se
uhvatio za bradu u pokušaju da umanji bol. Ali odrasla sam
gledajući Tiga i Marka kako se biju, i znala sam da sitnica kao
što je slomljena vilica neće okončati ovu tuču. Pre no što sam
uspela da stanem između njih, Marko se bacio na Grejama.
Dvojica muškaraca su se sudarila, Marko je tresnuo Grejama o
parkirana kola.
„Stani!“, konačno sam uspela da progovorim. „Molim te,
stani! Marko, nemoj!“
Grejam je nekako uspeo da odgurne Marka u stranu, i onda je
stao ispred mene zadihan. Zglavci prstiju bili su mu odrani i
krvavi. Bez razmišljanja posegla sam za njegovom povređenom
rukom. „Grejame.“
Sklonio je ruku od mog dodira kao da se opekao. „Reci mi to,
Soraja.“
Oborila sam pogled.
„Reci mi da si me prevarila i da sam prokleti idiot. Jer, iako
vidim svojim očima, još uvek u to ne želim da poverujem.“
Suze su mi se skotrljale niz obraze. Nisam mogla da ga
pogledam.
Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio tih i bolan. Zvučao
je slomljeno. „Pogledaj me, Soraja. Pogledaj me.“
Konačno sam skupila dovoljno hrabrosti da dignem glavu.
Zureći u njegove oči, dok su mi suze lile, rekla sam mu
apsolutnu istinu. „Žao mi je, Grejame.“
Sklopio je oči na tren pre no što se okrenuo, ušao u auto i
odvezao se ne rekavši više ni reč. Gledala sam za njim jecajući
sve dok se nisu izgubili i poslednji obrisi njegovih kola.
Šta sam to uradila?

***
„Nemoj da si takva pičkica.“ Tig je rukama obujmio rođakove
obraze. Pojavio se s Dilijom petnaest minuta nakon što smo se
Marko i ja popeli u moj stan. Nisam ni bila svesna da ih je
Marko pozvao.
„Stvarno mislim da bi to trebalo da urade u hitnoj pomoći.“
Bilo je to drugi put da iznosim mišljenje da Marku očigledno
dislociranu vilicu treba da nameste u bolnici.
„U redu je. Radio sam to i ranije. Tri puta dok se bavio onim
kik-boks sranjem.“ Dao je Marku flašu Džek Denijelsa koju je
doneo. „Još jednom dobro potegni.“
Siroti Marko otpio je iz boce i onda stao ispred rođaka
zažmurivši. „Spreman sam.“
„Na tri. Jedan...“
„Jebem ti sve!“ Marko je ispustio krik od kojeg se krv ledi u
žilama, i ja sam odjurila u kupatilo. Ovoga puta stvarno sam
povraćala.
Kad sam se vratila, Tig se smejao. „Zaboravio sam kakva si ti
curica.“
„Rekao si na tri, a uradio si to odmah na jedan. Nisi mi dao
vremena da pobegnem iz sobe.“
„Naravno da sam to uradio na jedan. Ko to radi na tri da
čovek strepi i napeto čeka bol?“
„Otkud ti znaš kako je čoveku s dislociranom vilicom?“
„Daj ljubiši kesicu smrznutog graška, dušo.“
Zaronila sam u zamrzivač tražeći bilo šta što je zamrznuto.
Ali nisam imala ništa od povrća. „Ne jedem grašak.“
„Imaš li nešto drugo?“
Izvadila sam kutiju Čoko takosa – sladoleda u obliku takosa.
Tig je izvadio jedan iz kutije i dao ga svom rođaku. „Ovo je
savršeno. Takos za pičkicu kojoj je vilicu razvalio gos’n
nadmeni.“
Marko je napravio grimasu kad je stavio smrznuti sladoled na
obraz. „Dobro udara onaj tvoj lepotanko.“
„Pretpostavljam da nije išlo sve po planu.“ Dilija me je držala
u zagrljaju. Konačno sam prestala da plačem. A Tig se igrao
doktora sa sirotim Markom.
„Nismo ni stigli do mog stana. Video nas je na ulici.
Uspaničila sam se i uhvatila sam Marka za ruku.“
„To mora da je za njega bio poražavajući prizor.“
Duboko sam uzdahnula. „Bilo je užasno. Tako je bio
povređen, Dil.“
„Znala si da će tako biti. Da li je poverovao?“
Klimnula sam glavom, a neme suze ponovo su potekle mojim
obrazima. „Jeste. Stvarno mislim da nije bilo drugog načina.
Čak i kad me je video da držim drugog muškarca za ruku i kad
mu je Marko rekao da mu ne dira devojku, i dalje je tražio da
mu ja to potvrdim. Toliko je verovao u nas da, čak i kad je
svojim očima video šta se dešava, nije hteo to da prihvati. Bio je
takav od prvog dana naše veze. Nisam znala da muškarac može
da bude toliko postojan u svojoj ljubavi i podršci. To je bilo ono
najlepše kod njega.“
Kad su ramena ponovo počela da mi se tresu, Dilija me je
ponovo zagrlila. „Tu ljubav daće svojoj ćerki. Htela si to da
uradiš za nju. Taj deo njega neće se promeniti. Samo neće više
tebi biti posvećen i odan.“
 Poglavlje 29

Grejam
„Rebeka!“
Zar je tako teško naći sposobne ljude u današnje vreme?
Ponovo sam pritisnuo dugme interkoma glasnije uzviknuvši.
„Rebeka!“ Nije bilo šanse da me nije čula. Derem se već deset
minuta. Čuli su me sigurno svi na poslu, iako su vrata moje
kancelarije bila zatvorena. Pošto mi niko nije odgovorio, krenuo
sam da potražim sekretaricu. Za njenim stolom nije bilo nikoga.
Izgledalo je kao da danas nije došla na posao, iako je bila tu kad
sam prošao pre tri sata. Gunđajući sebi u bradu, i noseći gomilu
papira, pošao sam ka recepciji.
„Gde je Rebeka?“
„Ko?“
„Moja sekretarica. Nije za svojim stolom.“
„Oh, mislite Elajza.“
„Kako god. Gde je?“
„Dala je otkaz jutros, gospodine Morgane.“
„Šta je uradila?“
„Dala je otkaz.“
„Hriste bože! Može li se naći osoblje na koje se čovek može
osloniti?“ Bacio sam gomilu papira na sto na recepciji. „Treba
mi ovo u pet primeraka.“
Nešto kasnije začulo se kucanje na mojim vratima. „Šta je?“
Recepcionerka mi je dala fotokopirana dokumenta zajedno s
gomilom dnevnih novina. „Gde želite da vam stavim ovo što
sam fotokopirala?“
Pokazao sam prstom ne dižući pogled s onoga na čemu sam
radio. „Na kredenac.“
„Niste ove nedelje uzimali pristigle novine. Donela sam ih.“
„Ne trebaju mi.“
Nekoliko minuta kasnije, iako i dalje nisam dizao pogled,
shvatio sam da je recepcionerka još uvek tu. Uzdahnuvši,
posvetio sam joj pažnju, iako to nisam želeo. Ali videvši je kako
stoji ispred mog stola i zuri u mene nisam imao drugog izbora.
„Šta je?“
„Ava. Zovem se Ava.“
„Znam to.“
„Mogu li nešto da vam kažem, gospodine Morgane?“
Bacio sam olovku na sto. „Već si me prekinula, pa sad
ispljuni to što si htela da kažeš da s tim završimo.“
Klimnula je glavom. „Radim ovde već dve godine.“
Stvarno? „I šta s tim...“
„Znate li koliko ste sekretarica promenili za to vreme?“
„Nemam pojma. Ali pošto mi oduzimaš vreme,
pretpostavljam da ćeš me prosvetliti.“
„Četrdeset dve.“
„Čudo je da u ovako velikom gradu čovek ne može da nađe
dobrog radnika.“
„Znate li zašto su otišle?“
„Nisam siguran da me to zanima.“
„Otišle su zato što ste tiranin.“
Obrve su mi poskočile. „Je li tako, Ava?“
„Jeste, gospodine Morgane.“
„Pa šta onda još uvek radiš ovde? Malopre si sama rekla da si
već dve godine zaposlena kod mene.“
 Slegla je ramenima. „Moj otac vam je bio sličan. Osim toga,
retko sam u kontaktu s vama pošto sam na recepciji po ceo dan.
Najčešće samo proletite pored mene i ne primetite da postojim.
Što meni savršeno odgovara.“
„I u čemu je poenta? Šta hoćeš da mi saopštiš? Hoćeš da
staviš tačku na ove dve godine koliko me trpiš? Jer, mislim da
ćeš za deset sekundi u tome uspeti.“
„Ne, gospodine. Želim da vam kažem da ste pre nekoliko
meseci počeli da se menjate. Elajza, vaša sekretarica bila je ovde
skoro šest nedelja, i stvarno je izgledalo da joj se sviđa što radi
za vas.“
Zurio sam u nju, ali ništa nisam rekao time je nateravši da
nastavi.
„I tako je bilo sve do pre nekoliko dana. Tada se Besni
Gospodin Morgan vratio na scenu. Ne znam šta se desilo, ali šta
god da je u pitanju, žao mi je. I nadam se da će Fini Gospodin
Morgan uskoro ponovo biti s nama.“
Fini Gospodin Morgan? Tog seronju su zgazili. „Jesi li
završila, Ava? Da li je to sve što si imala da mi kažeš?“
„Da. Žao mi je što sam vas uznemirila. Samo sam htela da
vam kažem da ste izgledali srećno. A sad ne izgledate tako.“
Uzeo sam olovku i ponovo se zadubio u posao. Ava je ovog
puta nemo prihvatila ono što sam joj tim gestom poručio. I baš
kad je krenula da izađe, upitao sam: „Šta se desilo s tvojim
ocem?“
„Molim?“
„Rekla si da mi je bio sličan.“
„Oh, upoznao je moju maćehu. Sad je drugačiji.“
„Ostavi novine na kredencu i pazi da te vrata ne udare po
guzici kad budeš izlazila.“
 ***
Sipao sam sebi piće i zagledao se kroz prozor kancelarije.
Napolju je već bio mrak. Poslednja tri dana izlazio sam iz kuće
pre svitanja i vraćao se kući u pola noći. Bio sam iscrpljen, a to
nikakve veze nije imalo s nedostatkom sna. Gnev me je fizički
cedio. Krv mi je ključala u venama. Bio sam razbijen, odbačen,
izdan, pun besa. Bol je stezao hladni mišić koji je smenio toplo
srce u mojim grudima – srce koje je tek počelo da skida okove
leda nakon što sam upoznao Soraju.
I ranije sam bio prevaren. Jebiga, Dženeviv i Lijam bili su mi
najbolji prijatelji. Kad se desilo to sranje s njima, izgubio sam
dvoje ljudi koji su godinama bili najveći deo mog života. A ipak
taj gubitak nije bio ništa u poređenju s ovim. Ne, nisu se mogli
porediti. Ovo je bilo potpuno pustošenje – ovako se čovek oseća
kad mu neko blizak umre. I dalje nisam mogao da pređem preko
onoga što mi je Soraja uradila... onoga što je uradila nama.
Nikad ne bih pomislio da je sposobna za preljubu, prevaru, da je
u stanju da bude neverna. Žena u koju sam se zaljubio bila je
otvorena i iskrena. Zapitao sam se da li sam je iole poznavao.
Telefon mi je zavibrirao u džepu. I baš kao i u poslednja tri
dana, ponadao sam se da ću videti Sorajino ime na ekranu. Ali,
naravno, nije to bila ona; ona je otišla. Ispio sam piće i
odgovorio na poziv.
„Dženeviv.“
„Grejame, šta se dešava? Gde si nestao?“
„Imao sam posla.“
„Kloi stalno pita za tebe. Dvaput zaredom otkazao si viđanje
s njom. Vrlo je osetljiva nakon što je izgubila Lijama. Potrebna
joj je stabilnost, nešto postojano. Ti si joj potreban, Grejame.
Nekako se već vezala za tebe.“
Zažmurio sam. Nimalo nisam želeo da izneverim Kloi. A
nisam želeo ni da me vidi ovakvog – nesrećnog i besnog. Ali
sada sam roditelj. Moram da izvučem glavu iz dupeta zarad
svoje ćerke. „Žao mi je. Ovo se neće ponoviti.“
„Šta se dešava s tobom?“
„To ne treba da bude tvoja briga.“
„Nešto nije u redu s onom tvojom devojkom?“
Ignorisao sam njeno pitanje. „Kako bi bilo da dođem sutra na
doručak i da posle odvedem Kloi u vrtić?“
„To bi bilo odlično?“ Telefon je bio nem pun minut. „Kloi
nije jedina kojoj nedostaješ, Grejame. I meni prija kad si tu.“
„Vidimo se sutra u sedam, Dženeviv.“
Nakon što sam prekinuo vezu, stavio sam praznu čašu na
kredenac. Gomila primeraka Siti posta, novina u kojima je
svakodnevno objavljivana rubrika Pitajte Ajdu, i dalje je stajala
tu onako kako ih je Ava ostavila. Uzeo sam one s vrha i zurio u
njih. Svesno sam izbegavao novine, plašio sam se da neću uspeti
da se oduprem porivu da potražim Sorajine reći u Ajdinim
odgovorima. Uopšte mi nije trebalo da čitam ljubavne savete
nekom sirotom momku kojeg je devojka prevarila. Nema šanse.
Vratio sam novine na gomilu i odlučio da završim s poslom za
danas.

***
„Mama je rekla da voliš palačinke s bananama.“ Kloi i ja sedeli
smo za trpezarijskim stolom i završavali doručak s mlekom s
jagodama. Dženeviv je otišla gore da se obuče za posao.
„Tako je, a volim i čokoladne pahuljice. Baka mi je pravila
palačinke s bananama i čokoladnim pahuljicama kad sam bio
tvojih godina.“ Nagnuo sam se ka svojoj ćerki i prošaputao:
„Hoćeš da ti odam jednu tajnu?“
Brzo je klimnula glavom.
 „Ponekad mi opet napravi te palačinke. I još su bolje od ovih
koje pravi tvoja mama.“
Kloi se nasmejala. Taj zvuk za mene je bio najbolji lek na
svetu: ništa nije moglo da me spreči da se nasmešim kad ga
čujem. Krio sam od ćerke svoja teška osećanja da je zaštitim
strepeći da je moje neraspoloženje zarazno. A u stvarnosti je
bilo sasvim drugačije – Kloina prirodna vedrina prenosila se na
mene. Ta divna devojčica izgubila je čoveka kojeg je volela kao
oca samo pre mesec dana, a ipak, evo, smešila se. Ako ona to
može, mogu i ja. Ćerka me je nadahnjivala.
Pružio sam ruke i obujmio joj obraze. „Nedostajala si mi,
dušo.“
„Nisi dolazio da me vidiš nekoliko dana.“
„Znam. Žao mi je. Bio sam zaokupljen nekim poslom. Ali
tako nešto neće se ponovo desiti.“
„Možemo li jednog od ovih dana da odemo kod tvoje bake na
doručak?“
Na samo da je bila inspiracija, već je imala i mnoštvo dobrih
ideja. „Ona bi to volela. Rekao sam joj za tebe, i jedva čeka da
te upozna.“
„Može li i Soraja da ide s nama?“
Grudi su mi se stegle na samo pominjanje njenog imena. I
dalje sam mogao da vizualizujem nas četvoro zajedno. Sebe i tri
najvažnije žene u mom životu. Ćerku, Mimi i ženu koju sam
voleo. Bilo mi je teško da govorim o tome, ali nisam hteo da
lažem ćerku. „Žao mi je, Kloi. Neće moći da ide s nama. Ali ti i
ja možemo da odemo kod moje bake ovog vikenda.“
Dženeviv je izabrala baš taj trenutak da uđe u trpezariju.
„Da li si ljut na Soraju?“ Nakratko sam pogledao Dženeviv
pre no što sam odgovorio ćerki.
„Ponekad stvari kod odraslih ne idu kako treba, odnosi im se
promene i oni prestanu da se viđaju.“
„Zašto stvari nisu išle kako treba kod tebe i Soraje? Ona mi
se svidela.“
Duboko sam uzdahnuo. „I meni se sviđala.“ Bacivši pogled
na sat, promenio sam temu. „Zakasnićeš u vrtić ako uskoro ne
krenemo. Mislio sam da te ja odvedem tamo ako nemaš ništa
protiv.“
Kloi je otrčala po svoje stvari. Dženeviv i ja smo sklonili
tanjire sa stola. „Hoćeš li doći na večeru? Pravim jedno od tvojih
omiljenih jela, piletinu s parmezanom.“
Pretpostavljao sam da će Dženeviv pokušati da sazna više o
onom što je čula o meni i Soraji. Laknulo mi je kad je prešla
preko toga. Možda ćemo Dženeviv i ja biti bolji u ovoj
roditeljskoj saradnji nego što sam predviđao. „Da, doći ću.
Hvala ti.“

***
Dženeviv me je dočekala sva doterana, u tesnoj plavoj haljini
koja joj je isticala figuru. I ranije je bila lepa, ali majčinstvo joj
je dodalo obline, tako da je sad bila još privlačnija. Predao sam
joj flašu njenog omiljenog merloa koji sam usput uzeo. Hranila
me je probranim jelima poslednje dve nedelje; nisam mogao
ponovo da se pojavim praznih ruku. „Izlaziš večeras?“
„Ne, nisam to planirala. Zašto pitaš?“
„Izgledaš... lepo.“
Nasmešila se. „Hvala ti.“
„Nema na čemu.“
„Moram da vidim da li je pasta gotova. Dođi u kuhinju i
otvori vino.“
Dženeviv je izvadila dve čaše od kristala iz ormana. Ja sam
otvorio vino.
 „Da li je Kloi gore?“
„Još se nije vratila kući. Otišla je kod svoje najbolje
prijateljice Emili da se igraju. Emilina mama se javila pre pet
minuta da pita može li Kloi da ostane kod njih na večeri. Nadam
se da ti to ne smeta. U poslednje vreme teško mi je da je
odbijem kad mi nešto zatraži. Kad se Lijam odselio prošle
godine, vezala se za mene. A onda, nakon njegove smrti, nije
htela da se igra s drugovima i drugaricama. Ohrabrilo me je što
želi da večera kod Emili, zato sam joj dozvolila da ostane.
Sigurna sam da će se vratiti za sat-dva.“
Pogodilo me je što Kloi nije htela da se igra s drugovima i
drugaricama. Kad mi se majka razbolela, prošao sam kroz sličnu
vrstu povlačenja u sebe. Gledajući iz ove perspektive, shvatio
sam da nisam hteo da je ostavljam samu. Ako odem negde,
nešto bi joj se moglo desiti. Dženeviv je donela ispravnu odluku.
„Dobra si majka.“
Iznenadio ju je moj kompliment. „Hvala ti, Grejame. Mnogo
mi znači kad ti to kažeš.“
Za večerom smo uglavnom razgovarali o poslu. Zaboravio
sam koliko je lako razgovarati s njom. Godine su prošle od
našeg poslednjeg pristojnog razgovora. Kad smo završili s
jelom, sipao sam nam još vina.
„Ovo je baš lepo“, rekla je Dženeviv.
Klimnuo sam glavom.
„Mogu li nešto da te pitam? Pitanje je intimne prirode.“
„Hoće li te sprečiti da ga postaviš ako kažem ’ne’?“
Nasmešila se. „Verovatno neće.“
„Šta se desilo s tobom i Sorajom?“
„Radije ne bih pričao o tome.“
„Razumem.“
Bilo je toliko pitanja u mojoj glavi. Možda je konačno došlo
vreme da se dobiju odgovori. „Mogu li ja tebe nešto da pitam?“
Obrve su joj poskočile. „Šta god hoćeš.“
„Jesi li sigurna?“
„Čekaj da nam pre toga sipam nešto jače.“ Ispio sam drugu
čašu vina kad je Dženeviv krenula u kuhinju. Vratila se s dve
čaše konjaka. „Hajde da pređemo u dnevnu sobu.“
Dženeviv je izula cipele s visokom štiklom i sela pored mene
na kauč. Oboje smo ćutke neko vreme pijuckali piće. Zurio sam
u pod kad sam konačno rekao: „Zašto si se odlučila za Lijama?“
Dobar deo godine nakon raskida proveo sam tražeći odgovor na
to pitanje. Skorašnji događaji ponovo su ga aktualizovali.
Glasno je uzdahnula. „I sama sam se to milion puta zapitala.
Odgovor nije tako jednostavan. Bila sam sebična. Prijala mi je
Lijamova pažnja. Ti si stalno bio u poslu, obuzet proširivanjem
biznisa, mislim da sam se osećala zapostavljeno. Ne kažem da je
to tvoja greška. Nije. Prosto sam htela da budem centar tvog
sveta – razlog što ujutru ustaješ iz kreveta. Nemoj pogrešno da
me shvatiš, bili smo tako skladni na mnogim nivoima. Imali smo
zajednički posao, a seks je nije bio ništa manje nego
spektakularan. Ali nikad nisam osećala da sam ljubav tvog
života. Lijam mi je budio to osećanje. Problem je što sam nakon
našeg raskida shvatila da onaj zbog kojeg svakog jutra ustajem
iz kreveta nije Lijam. Već ti.“
Pogledao sam Dženeviv po prvi put. Pre četiri godine ne bih
razumeo o čemu priča. Mislio sam da je ljubav mog života. Dok
nisam sreo Soraju. Morao sam da se nateram da ustanem iz
kreveta proteklih nekoliko dana otkako je nema u mom životu.
Klimnuo sam glavom. „Hvala ti na iskrenosti.“
„To je najmanje što sam mogla da uradim.“
Ispio sam ono što je ostalo u čaši i ustao. „Mislim da mi treba
još jedno piće. Hoćeš da ti dopunim?“
 „Ne, hvala.“
Posle sledeće čaše alkohola osećao sam se još opuštenije.
Razgovor je prešao na vedrije teme. Udobno sam se smestio na
kauč i čekao ćerku.
„Grejame?“ Ton joj se promenio, oklevala je dok je nisam
pogledao u oči. „Izvini, znam da sam to ranije već rekla, ali
želim da znaš da ti to govorim iz srca. Mrsko mi je što sam te
povredila, i volela bih da sve počnem iz početka i da potrem sve
svoje sebične odluke.“
„Hvala ti na tome.“
„Postala sam mnogo zrelija. Mnogo sam naučila o sebi
vaspitavajući dete. Ne moram više da budem centar bilo čijeg
sveta, jer sada se moj život vrti oko naše ćerke.“
„To vidim.“
Tek kad sam ustao da odem u kupatilo sat vremena kasnije,
alkohol me je stvarno udario. Popio sam piće u kancelariji pre
no što sam otišao s posla, dve čaše vina za večerom, i mora biti
četiri konjaka. U pijanstvu nikad nisam uživao. Osećanje da mi
glava nije bistra obično nisam voleo. Ali sada sam se osećao
dobro. Ramena su mi bila opuštena, i gnev koji me je pratio
takođe se ponešto ublažio.
Nakon što sam se olakšao, krenuo sam da napunim svoju
stalno praznu čašu i onda sam se oteturao u dnevnu sobu.
Dženeviv nije bila tamo, i vladala je tišina. Sasuo sam u sebe
pola čaše i zažmurio naslonivši glavu na naslon kauča. Mora da
sam i zadremao pre no što me je Dženevivin glas prenuo.
„Kloi se javila dok sam se presvlačila i pitala je može li da
ostane da spava kod Emili. Bila je tako radosna, nisam mogla da
je odbijem. Izvini. Nadam se da se ne ljutiš što prvo tebe nisam
pitala.“
„Sve dok je ona srećna, i ja sam srećan. Kasno je. Ionako bi
trebalo da krenem.“ Ustao sam s kauča i malo se zaljuljao.
„Bolje da ti prvo skuvam kafu. Onda možeš da pozoveš svog
vozača ili taksi. Bolje to nego da ideš vozom.“
„To je verovatno dobra ideja.“ Kauč je bio tako udoban.
Sručio sam se ponovo na njega i sklopio oči. To je poslednje
čega se sećam pre no što me je Dženevivin glas nekoliko sati
kasnije probudio u pola noći.
„Grejame?“
„Hmm...“
„Zaspao si.“
„Sranje.“ Protrljao sam rukama lice. „Izvini. Idem kući.“
Bio sam pokriven ćebetom, soba je bila u mraku, ali svetlo iz
hodnika dovoljno je osvetljavalo sobu da vidim Dženeviv ispred
sebe. Bila je u dugoj, svilenoj kućnoj haljini, koja je bila vezana
na struku.
„Više bih volela da ostaneš. Ali...“ Odvezala je kućnu haljinu
i pustila je da se otvori. Oklevajući, podigla je ruke i svukla
svilenu tkaninu s ramena. Kućna haljina pala joj je kod nogu.
Stajala je ispred mene potpuno naga. „Probudila sam te nadajući
se da ćeš poći u krevet sa mnom, umesto da spavaš tu na kauču.“
 Poglavlje 30

Soraja
Probudila sam se iz ružnog sna sva u znoju. Iako nisam mogla
jasno da se setim šta sam sanjala, u fragmentima sam videla
Grejama i Dženeviv gole. Toliko sam se uznemirila da nisam
mogla ponovo da zaspim.
Kola koja su povremeno prolazila ulicom bacala su odsjaje
svetla po zidovima sobe u kojoj sam sedela u mraku s istim
onim užasnim osećanjem sumnje što me je držalo budnom svake
noći od onog fijaska s Grejamom i Markom.
Da li sam ispravno postupila?
Šta ako se ne vrati Dženeviv?
Šta ako je sve ovo bilo uzalud?
Takve i slične misli vrtele su mi se po glavi. Stalno sam se
pitala gde je i šta radi, i pre svega da li to radi s njom. Otišao je
od mene tako povređen; ne bi me nimalo iznenadilo da
Dženeviv to u punoj meri iskoristi.
Njegove poslednje reči proganjale su me.
„Pogledaj me.“
Stezalo me je u grudima. Bila sam ili najnesebičnija ili
najgluplja žena na svetu. Bez obzira na to, bol zbog gubitka
Grejama jednostavno nije jenjavao. Čisto sam sumnjala da ću
ikad prestati da čeznem za njim. No, da li će mi vremenom biti
lakše? Zasad to nije bio slučaj.
Bez obzira na to da li utapa tugu u nekoj drugoj, znala sam da
je Grejam tamo negde slomljen i opustošen. Zaista me je voleo.
Nekako sam bila sigurna da me još uvek voli, čak iako sam ga
razočarala. Ljubav, koja je građena da traje, ne ruši se tako brzo.
Istinski sam verovala da bi naša izdržala ispit vremena da nisam
surovo okončala naš odnos.
Kad su se pojavili prvi zraci sunca na mom prozoru, uzela
sam telefon. Dilija je obično ustajala u cik zore. Bila mi je
potrebno da mi neko kaže da sam donela ispravnu odluku, i
odmah sam je pozvala.
Javila se. „Opet nisi spavala?“
„Nisam, u haosu sam. Nisam imala snage ni da obojim u
crveno krajeve pramenova.“
„Sad znam da si u nevolji.“
„Ozbiljno ti kažem, i dalje su plavi kao da mi se ceo svet nije
okrenuo naopačke.“
„Slušaj, Ćerko Duginih Boja, razgovarala sam sa Tigom
sinoć, i složio sa da moramo da se izgubimo.“
„Ti i Tig?“, uspaničila sam se. „Ne možete sad da me ostavite
samu!“
„Ne... da se izgubimo ti i ja! Da odemo na putovanje samo
nas dve. Moraš da se makneš iz grada. Ovde te sve podseća na
Grejama.“
„A gde bismo išle?“
„Pa, pošto više nemaš dečka milionera, budžet će nam biti
ograničen, moraćemo da pazimo koliko trošimo, ali bez obzira
na to, mislim da imam savršeno rešenje.“
„Dobro...“
„Rekla sam ti da moj brat Ejb radi za Džapanimejšen? I sad
je, u stvari, u Japanu.“
Bunovno krenuvši u kuhinju da skuvam kafu, zevnula sam:
„Hoćeš da idemo u Japan?“
 „Ne! Ejb ima gajbu u Kaliforniji, u gradiću koji se zove
Hermoza Bič. Stan je trenutno prazan. Možemo tamo da
ostanemo za džabe. Pogledala sam sinoć cene karata.
Prihvatljive su – oko trista dolara. Šta kažeš?“
Sve je bolje nego da ostanem u ovom haosu. Ne sećam se kad
sam poslednji put išla na odmor.
Bilo je lako doneti odluku. „Znaš šta? Da. Hajde da to
uradimo. Hajde da odemo u Kaliforniju.“

***
Odrastajući u Bruklinu, uvek sam maštala da ću videti
Kaliforniju, veličanu i slavljenu u mnogim televizijskim
serijama koje sam gledala otkad znam za sebe. Iako sam bila
sušta suprotnost stereotipu o devojkama iz Kalifornije, želela
sam da vidim Tihi okean i da osetim bezbrižnost života koji sam
uvek povezivala s Levičarskom obalom. To mi je oduvek
izgledalo kao nešto dijametralno suprotno Bruklinu.
Stan Dilijinog brata Ejba bio je na samoj obali. Dok sam
sedela na pesku i slušala huk talasa, nisu me napuštale misli o
Grejamu. Dilija je još spavala. Ja sam iskoristila priliku da
budem sama i da uživam u miru na plaži pre no što počne gužva.
Pažnja mi je odlutala preko peska. Osim mene, na plaži su
bile samo jedna žena i devojčica. Sedele su jedna pored druge
prekrštenih nogu u dečijoj pozi, koju sam umela da prepoznam s
jedinog časa joge na kojem sam bila.
Žmurile su, pažljivo disale, upijale zvukove mora. U
očajničkoj potrebi da umirim um, uradila sam nešto što inače
nikad ne bih. Prišla sam im i upitala: „Mogu li da vam se
pridružim?“
„Slobodno“, rekla je žena. „Već smo pri kraju pripremne
meditacije. Sedite na pesak i radite isto što i mi.“
 Sklopivši oči, snagom volje sam odbacila uznemirujuće misli
o Grejamu i Dženeviv i trudila se da se usredsredim samo na
disanje i zvukove oko sebe. Sledećih pola sata pratila sam
usklađene pokrete majke i ćerke. Naučila sam od njih nekoliko
joga poza. Pokušala sam da ne mislim na to da me podsećaju na
Dženeviv i Kloi. Ova devojčica je tek malo bila starija od
Grejamove ćerke.
I definitivno sam se osećala mirnije kad smo završile
vežbanje.
Žena mi je dala flašicu vode iz torbe. „Da li ste odavde?“
„Ne, nisam. Došla sam na nedelju dana iz Njujorka.“
„Uvek sam želela da odem u Njujork!“, rekla je devojčica
okrenuvši se k majci.
„Možda tvoj otac i ja uspemo da te odvedemo tamo
dogodine.“
Od uzbuđenja devojčici su zasijale oči. „Stvarno?“
„Da li često odlazite na porodična putovanja?“, upitala sam
ih.
„Uglavnom idemo na izlete, kratka vikend-putovanja. Moj
muž i ja delimo starateljstvo nad Kloi s njenom majkom.“
Zagrcnula sam se. Malo je falilo da se udavim vodom koju
sam pila. „Rekli ste Kloi?“ Okrenula sam se ka devojčici.
„Zoveš se Kloi?“
„Aha.“ Nasmešila se.
„To je baš lepo ime.“
„Hvala.“
Okrenuvši se ka ženi, upitala sam: „Znači... vi ste njena
maćeha?“
„Da.“
„Prosto sam pretpostavljala...“
„Da mi je ćerka? Zato što smo bliske?“
 „Da.“
„E pa, niste mnogo pogrešili. Ona i jeste moja ćerka. Ne
smatram je ništa manje svojim detetom zato što nismo u krvnom
srodstvu.“
„Imam sreće što imam dve mame“, rekla je Kloi.
Klimnula sam glavom ćutke. „Da, tačno tako.“
„E pa, moramo da idemo. Kloi čeka još čas baleta.“ Ispružila
je ruku. „Ja sam Nataša, usput da kažem.“
Prihvatila sam njenu ruku. „Soraja.“
„Drago mi je da smo se upoznale, Soraja. Nadam se da će ti
biti lepo u Hermoza Biču.“
„Možda se vidimo dogodine u Njujorku!“, rekla je Kloi
skačući gore-dole.
Nasmešila sam se. „Možda. Hvala na poduci iz joge.“
Ostavši sama na pesku, razmišljala sam o tome šta taj susret
znači. U danima koji su prethodili raskidu s Grejamom tražila
sam znake koji će potvrditi da je ispravna moja odluka da ga
ostavim. Danas uopšte nisam tražila znake, a jedan se sručio na
mene kao tona cigli.
Kloi.
To nije mogla da bude slučajnost.
Nije mi palo na pamet da bi dete moglo smatrati da time što
će imati maćehu dobija još jednog roditelja, umesto da misli da
time jednog gubi. Donosila sam odluke na osnovu vlastitog
iskustva. Tereza se nikad nije potrudila da me upozna, a kamoli
da mi bude druga majka. Nikad nije uložila ni najmanji napor da
me uključi u ono što su moj otac, ona i njene ćerke radili
zajedno. Tako ne bi bilo sa mnom i Kloi. Zašto nisam na ovaj
način razmišljala? Strah, stres, i osećanje krivice zaslepili su me,
i sad stvari prvi put vidim iz sasvim drugačijeg ugla – sad kad je
prekasno.
 ***
Kasnije tog popodneva Dilija i ja odmarale smo se u
klimatizovanoj dnevnoj sobi nakon popodneva na plaži.
Automatski sam uzela telefon i otvorila niz pređašnjih poruka
koje sam razmenila sa Grejamom. Čitala sam ih redom od onih s
početka naše veze. Poslednju mi je poslao onog jutra pre no što
će me uhvatiti s Markom. Pisalo je samo: Volim te.
Dilija nije znala čime se zanimam poslednjih nekoliko
minuta. Verovatno je mislila da krstarim Internetom. Kad je
primetila da mi teku suze, prišla je i otela mi telefon iz ruke.
„Čitaš stare Grejamove poruke? To je to! Uzimam ti telefon i
isključujem ga. Nisam te odvela čak u Kaliforniju zbog ovog
sranja.“
„Ne možeš tek tako da mi uzmeš telefon!“
„Sad ćeš da vidiš da l’ ne mogu“, rekla je držeći pritisnuto
dugme za isključivanje. „Dobićeš ga kad se vratimo u Njujork.“
 Poglavlje 31

Grejam
Telefon mi je zavibrirao baš kad sam izlazio iz kancelarije.
„Halo! Dženeviv.“
„Zašto ne odgovaraš na moje poruke?”
„Bio sam zauzet.“
„Mislila sam da bi mogao da dođeš kod mene posle posla.
Treba da popričamo o onome što nam se desilo.“
„Već sam krenuo ka vama da vidim Kloi.“
„U redu, vidimo se kad dođeš.“
Ponajmanje sam bio raspoložen da rekapituliram ono što se
pre neko veče desilo kod Dženeviv. Preko glave u poslu kojim
sam bio preokupiran poslednjih nekoliko nedelja, prethodne dve
večeri preskočio sam viđanje s ćerkom zato što je odavno bilo
prošlo njeno vreme za spavanje kad sam izašao iz kancelarije.
Nisam hteo da dozvolim da se to ponovi. Planirao sam da
večeram s Kloi i da se posle opet vratim na posao.
Kišne kapi kvasile su prozore limuzine. Maltene svake noći
na putu kući automatski sam posezao za telefonom da pošaljem
poruku Soraji zaboravljajući da nismo više zajedno. Onda bi mi
ono užasno kiselo osećanje stvarnosti zatitralo u dnu stomaka.
Ljutilo me je što sam joj toliko verovao. Nakon onoga što se
desilo s Dženeviv i Lijamom, verovatno sam bio
najnepoverljiviji čovek na svetu. Ali Soraji bih i svoj život
poverio. Kako nisam video šta se sprema? Sve to što se desilo
jednostavno nije imalo smisla.
„Ne znam koliko ću se zadržati, Luise. Poslaću ti poruku kad
budem spreman da se vratim u kancelariju“, rekao sam kad smo
se zaustavili ispred Dženevivine kuće.
Dženeviv me je dočekala, uzela mi je mokri sako i okačila ga.
Stajala je ispred mene i igrala se bisernom ogrlicom. „U vezi
s onim što se desilo pre neko veče...“
„Možemo li, molim te, da o tome ne razgovaramo dok ne
vidim ćerku?“
„U redu.“ Oborila je pogled. „Kloi je u svojoj sobi.“
Kloi se igrala s kućicom za lutke. „Grejame Krekeru! Uželela
sam te se!“
Nagnuvši se i privukavši je u zagrljaj, rekao sam: „I ja sam se
tebe uželeo, pametnice.“
„Jesi li još uvek tužan?“
„Kako to misliš?“
„Zbog Soraje?“
„Otkud ti to?“
„Osmeh ti nije velik kao obično.“
Sve je zapažala. Očigledno, što se toga tiče, nije bila nalik na
oca, koji ništa nije primećivao. Nimalo nisam želeo da moja
ćerka pomisli da me nešto ozbiljno pogađa ili da bi to nekim
slučajem moglo da bude njena greška. Razbijajući glavu
smišljanjem objašnjenja, zaključio sam da je najbolje da joj
kažem istinu.
„Da, Kloi, malo sam tužan... zbog Soraje. Ali to nije razlog
što nisam svraćao poslednja dva dana. Kasno sam završavao s
poslom. Ali neću dozvoliti da se opet desi da se dva dana ne
vidimo.“
„I moj tata je često radio dokasno.“
Zapitao sam se da li je Lijam zaista toliko radio ili je možda
varao Dženeviv.
„Da.“
„Pa, kad ćeš prestati da budeš tužan?“
„Ne znam tačno. Ali znaš šta, već mi je bolje zato što sam s
tobom.“
„Tako sam se i ja osećala kad smo se upoznali. Kad mi je tata
umro, zbog tebe sam se osećala bolje, iako sam i dalje bila
tužna.“
Ja sam tvoj tata.
I mnogo te volim.
Privukavši je k sebi, poljubio sam je u čelo. „Drago mi je što
sam mogao malo da ti pomognem.“
Kloi i ja igrali smo se kućicom za lutke nekoliko minuta, a
onda je Dženeviv ušla, klekla i pridružila nam se. Osećao sam
kako zuri u mene svestan da s nestrpljenjem čeka da
porazgovaramo. Nakon onoga što se desilo pre neko veče,
pomalo mi je bilo nelagodno da ostanem nasamo s njom. Mada,
dok je Kloi kod kuće, malo toga je moglo da se desi.
„Večeraćemo u pet“, Dženeviv je rekla pre no što je izašla iz
sobe.
Dženeviv je spremila domaću picu s pršutom i smokvama za
nas dvoje i picu samo sa sirom za Kloi. Punila mi je čašu
kaberneom. Puštao sam je znajući da ću opuštenije, s manje
napetosti razgovarati s njom kasnije.
Nakon što sam stavio Kloi u krevet i pročitao joj priču pred
spavanje, vratio sam se u kuhinju, gde je Dženeviv dovršavala
vino dok me je čekala.
Pre no što je stigla da zausti, rekao sam: „Stvarno nema
potrebe da u to ulazimo.“
„Moram još jednom da ti se izvinim. Previše sam dala sebi
slobode. Ne znam šta me je spopalo. Videla sam te kako ležiš
tamo na kauču u mojoj kući, i kao da sam se vratila u ono vreme
kad smo bili zajedno. I uz to smo još i previše popili...“
„Nije za to kriv alkohol, i ti to znaš. Jasno si mi već neko
vreme pokazivala šta ti je cilj.“
„U pravu si. Volela bih da ponovo budemo zajedno, da mi se
vratiš. Učiniću sve što je potrebno da mi se pruži prilika da te
ponovo usrećim.“
„Mislila si da ću, ako se skineš, zaboraviti sve što si uradila?“
Kad se Dženeviv razodenula te noći preda mnom, skočio sam
s kauča i zahtevao da se odmah obuče. Bila je šokirana mojom
reakcijom, zapanjena mojim odbijanjem.
„Da li si mislila da ću se vratiti tebi zato što sam raskinuo sa
Sorajom? Ono što se desilo sa Sorajom neće promeniti činjenicu
da jednostavno nemam poverenja u tebe i da ti nikad više neću
verovati. I mada mislim da si dobar izbor za brzu, osvetničku
jebačinu, vraški sam siguran da neću jebati svom detetu majku
ako nemam nameru da budem s njom.“
„Pogrešno razmišljaš, Grejame. Sada nam se ukazala mala
šansa da izmenimo život našoj ćerki. Neću doveka čekati na
tebe.“
„Daj da ti uštedim vreme.“ Nagnuo sam se ka njoj. „Prestani
da čekaš.“
„Ne znaš šta pričaš. Kako možeš tako lako da odbaciš ovakvu
priliku, da zatvoriš vrata budućnosti?“
„Ti si zatvorila vrata, Dženeviv. Zatvorila ih, zaključala i
bacila ključ.“
„Pogrešila sam, priznajem to!“
„Tiše, probudićeš je“, rekao sam. Zažmurivši da se saberem,
duboko sam uzdahnuo i rekao: „Kloi će uvek imati moju ljubav.
Tebe ću kao njenu majku uvek poštovati. Ali izgubila si šansu
da gradiš budućnost sa mnom onog dana kad si odlučila da me
izneveriš. Želim da moja ćerka stekne zdravo samopoštovanje.
Moram da joj budem dobar primer.“ Bilo mi je dosta tog
razgovora. Uzeo sam sako i obukao ga. „Vozač me čeka
napolju. Moram da se vratim na posao. Hvala ti na večeri.
Videćemo se sutra uveče.“

***
Potpuni mrak u kancelariji razbijalo je ono malo svetlosti što je
dolazilo od zelene lampe na mom stolu. Igrao sam se
narukvicom sata. Mamila me je gomila novina koje su me
gledale s druge strane prostorije.
Protekle nedelje nekoliko puta palo mi je na pamet da
pročitam sve odgovore rubrike Pitajte Ajdu u nadi da će mi
pomoći da shvatim Sorajine postupke. Oslabili su me priznanje
Kloi da sam tužan i večerašnja rasprava s Dženeviv.
Prenevši gomilu novina na svoj sto, prosejavao sam Ajdine
kolumne kao ludak. Nakon što sam detaljno secirao tuce i više
odgovora, ništa se nije izdvojilo kao neuobičajeno. To jest, dok
nisam stigao do odgovora broj dvadeset.
Izvesna žena pita se u svom pismu Ajdi treba li da raskine s
momkom kojeg veoma voli – da bi on mogao da se vrati majci
svog deteta. Za dobro deteta. Pogledao sam datum. Pismo je
poslato nekoliko dana pre našeg raskida. Drugi detalji
naglašavali su upravo ono što se desilo s Dženeviv i sa mnom.
Srce je počelo da mi snažno bije u grudima.
Potpis: Tereza, Bruklin.
Tereza, tako se zvala Sorajina maćeha.
Ako je bilo ikakvih sumnji u to da je Soraja napisala to
pismo, odgovor ih je razvejao. Ajdin savet bio je da raskine s
tim momkom uz predlog da „Tereza“ to izvede tako da izgleda
kao da ga je prevarila da bi je siroti tupan lakše preboleo.
 „Pamet pre srca“, tako je glasio Ajdin savet.
Bacio sam novine preko kancelarije. Sve je dobilo smisao.
Soraja je lagala.
Nije se viđala s onim neotesanim momkom italijanskog
porekla. Glumila je to. Gnev zbog Ajdinog odgovora pretvorio
se u ushićenje. Nikad nisam bio srećniji što me je neko slagao.
Ponovo sam pročitao početak pisma. „S tim muškarcem, u
kojeg sam se ozbiljno zaljubila, viđam se skoro puna dva
meseca.“
Zaljubila se u mene.
Ozbiljno.
Nakon prvog šoka preplavilo me je jako osećanje olakšanja, i
nesavladiva potreba da dođem do nje.
I ja sam se u tebe ozbiljno zaljubio, dušo. Jebeno ozbiljno.
Odmah sam dohvatio telefon i okrenuo njen broj.
Zvonilo je, a onda me je njen telefon prebacio na govornu
poštu.
Ponovo sam pozvao.
Isto se desilo.
Napisao sam joj poruku.
Gde si?
Nije bilo odgovora pet minuta. Poslao sam novu poruku.
Moram da te vidim. Da li si kod kuće?
Nisam više bio u stanju da čekam. Zgrabio sam sako i javio
Luisu da dođe po mene.
Kad smo stigli do Sorajine zgrade u Bruklinu, na interfon
niko nije odgovarao. Kada sa pogledao ka njenim prozorima,
video sam da nema svetla.
Gde je, dođavola?
„Gde ćemo dalje, gospodine?“, Luis je upitao kad sam se
vratio u kola.
 „Osma avenija. Tigov salon za tetovažu.“
Kad smo stigli tamo, rekao sam Luisu da me čeka ispred;
trebaće mi da ta kola budu spremna kad nateram Tiga da mi
kaže gde je Soraja.
Tig je upravo povukao poslednji dim cigarete. „Gospodin
Nadmeni! Šta ti radiš ovde? Kasno je. Zatvaramo.“
„Gde je ona?“
„Ovde nije.“
„Gde je?“, ponovio sam glasnije.
„U Kaliforniji je s Dilijom.“
„U Kaliforniji?“
„Da, otišle su na drugarsko putovanje samo njih dve.“
„Gde su odsele?“
„To neću da ti kažem. Ti si njen ludi bivši momak.“
„Moram da je nazovem na hotel. Ne odgovara na pozive i
poruke. U stvari, nazovi Diliju. Reci joj da moram da
razgovaram sa Sorajom.“
„Neću.“
Prišao sam mu i stao neprijatno blizu njegovog lica. „Učini
mi to, Tig. Nisi svestan šta sam sve spreman da uradim.“
„Oh, znam šta sve možeš da uradiš, lepotanko. Razbio si
vilicu mom rođaku Marku.“
Tig je shvatio da se izlanuo. Njegovom rođaku. I on je bio
deo predstave.
„On joj uopšte nije dečko, zar ne?“
„To nisam rekao.“
„Pročitao sam Ajdinu kolumnu, Tig. Znam da je Soraja sve
inscenirala. Priznao ti to ili ne, znam tačno šta se desilo. Treba
samo da mi kažeš gde je.“
„I šta ćeš da uradiš, da iznajmiš avion i da svoje luksuzno
dupe prebaciš u Kaliforniju? S obzirom na to koliko para imaš,
pustiću te da unajmiš privatnog detektiva. Nećeš od mene
saznati gde je Soraja.“
Prišao sam maloj kutiji skrivenoj u uglu radnje. „Šta li držiš
ovde? Šta ti je tu? Štek trave? Kladim da bi se policajci
obradovali da za to saznaju.“
„Ne bi valjda tako nešto uradio...“
„Uradiću sve da dođem do Soraje. Da li izgledam kao da se
šalim.“
„Hriste bože! Užagrio si očima kao ludak.“
„Reci mi gde je, Tig.“
Ljutito je pogledao u svoj telefon. Onda je napisao adresu na
parčetu papira pre no što mi ga je bacio. „Evo ti. To je adresa
stana Dilijinog brata u Hermoza Biču.“
Potapšao sam se po grudima tim parčetom papira i unatraške
krenuo ka vratima. „Hvala ti. Nema ljutnje. Ne bih te ocinkario.
Soraja posle toga ni reč sa mnom ne bi progovorila. Nikad ne
bih rizikovao da se tako nešto desi jer stvarno volim tu ženu.“
„Kako god ti kažeš, GN.“ Prvi put Tig je izgledao kao da
veruje u ono što sam rekao. Odmahnuo je glavom, usne su mu se
izvile u mali osmeh. „Bolje bi ti bilo da je ne povrediš,
Gospodine Nadmeni.“

***
Uskočio sam na sledeći let redovne avio-linije za Los Anđeles.
Kad sam stigao do stana Dilijinog brata, tamo nikog nije bilo.
Sorajin telefon i dalje me je prebacivao na govornu poštu isto
kao i Dilijin. Barem sam znao da će se vratiti ovamo. Prema
Tigovim rečima, trebalo je da ostanu ovde još nekoliko dana.
Kada sam se prošetao do plaže, zaključio sam da treba da joj
dam do znanja da sam tu. Počeo sam da joj šaljem seriju poruka.
Iako nije odgovarala na njih, otvorio sam srce, izlio sva svoja
osećanja.
Nisam obraćao pažnju i nekako sam naleteo na mišićavog
momka koji je šetao šarenu kozu.
Šta je ovo, dokurca!?
„Pazi kud ideš, druškane“, rekao mi je s australijskim
akcentom.
„Izvini, druže. Danas ne znam gde mi je glava.“
„Jesi li dobro?“
„Tražim nekoga.“
Klimnuo je glavom znalački. „Devojku.“
„Šta me je odalo?“
„Takav sam i ja bio pre nekoliko godina. Lutao sam plažom
lud od ljubav, tražio moju Obri nesvestan sveta oko sebe. Sve će
doći na svoje mesto ako vam je suđeno da budete zajedno.“
„Zašto... šetaš kozu?“
„To je duga priča. Ako hoćeš da se prošetaš sa nama,
ispričaću ti je do detalja. Tako barem neko vreme nećeš misliti
na tu devojku.“
Zvao se Čejs Bejtman. Bio je bivša australijska fudbalska
zvezda. Sad je živeo u Hermoza Biču. Ispričao mi je kako je
upoznao svoju ženu Obri na autobuskoj stanici u Nebraski.
Krenuli su zajedno na avanturističko lutanje drumovima i to se
završilo raskidom na neko vreme. Ali na kraju sve je lepo ispalo
za njih dvoje.
Onda sam podelio svoje muke s njim. Jedina sličnost bila je
što smo obojica svoje ljubavi upoznali na neočekivanom mestu.
„Razmisli, druškane. To nisu slučajnosti. Australijanac i
uštogljena princezica iz Čikaga sreli su se usred nedođije u
Nebraski. A ipak, ispostavilo se da je to druga polovina moje
duše. A ti... rekao si da obično ne ideš na posao vozom. Iz nekog
razloga tog jutra je bilo drugačije. Moraš da veruješ u sudbinu.
Sve je zapisano. Nema veze da li će se to desiti danas ili za dve
godine, ako je suđeno, desiće se i ovako i onako.“
Čens je pogledao svoj telefon. „Moram da begam. Dobar si ti
momak. Ako sve ispadne kako treba s tvojom dragom, dođite
kod nas na doručak pre no što odete iz grada.“
Taj momak je verovatno bio jedan od najharizmatičnijih ljudi
koje sam upoznao.
Nasmešio sam se prvi put posle ko zna koliko vremena.
„Hvala na pozivu. Možda se i vidimo još koji put.“
Potapšao me je po ramenu još jednom. „Srećno, druže.“ Kao
da kaže zbogom, koza je zameketala.
Gledao sam ih kako odlaze i odmahivao glavom u čudu.
Poslao sam još jednu poruku Soraji, iako i dalje nisam znao da li
je primila bilo koju od prethodnih.
Upravo sam naleteo na čoveka koji šeta kozu.
 Poglavlje 32

Soraja
Dilija se tuširala u kupatilu. To mi je bila jedina prilika da
pokušam da pronađem svoj telefon. Složila se da je pošteno da i
ona isključi svoj. Živele smo bez telefona već više od dvadeset
četiri sata i ozbiljno sam počela da se tresem.
Preturajući po njenoj torbi, nisam mogla da verujem da se
nije više potrudila. Prosto ga je stavila na mesto na kojem ću ga
prvo potražiti. Imala je previše poverenja u mene, očigledno bez
osnova, sudeći po mojim postupcima.
Jabuka se pojavila na ekranu dok se telefon uključivao.
Srce mi je potonulo.
Nekoliko propuštenih poruka i poziva.
I sve od Grejama.
Da se nije nešto desilo?
Krenula sam nervozno da čitam od prve poruke.
Gde si?
Moram da te vidim. Da li si kod kuće?
Lagala si me. Sve mi je jasno.
Zaboravila si jednu veoma važnu činjenicu kad si uradila
ono za šta si mislila da je ispravno. Ne možeš me naterati da
prestanem da te volim.
Moja ćerka može da oseti kad nisam srećan. I to se već
desilo. Znam da misliš da bi ti život bio bolji da se tvoji
roditelju nisu rastali, ali zar ti nikad nije palo na pamet da
 je moglo da bude još gore da su ostali zajedno? Tvoj otac,
iako fizički prisutan, bio bi depresivan, povučen u sebe.
Čeznuo bi za drugom ženom.
Moja ćerka će razumeti da moja ljubav prema njoj nema
nikakve veze s mojom ljubavlju prema tebi. Tvoj otac nije
umeo da ti to prenese. Učiću na njegovim greškama. Ti ćeš
mi u tome pomoći. Zajedno ćemo napredovati.
Srce je počelo nekontrolisano da mi bije kad sam pročitala
sledeću poruku.
Upravo sam sleteo u Hermoza Bič. Dolazim kod tebe.
Jebiga. Nisi kod kuće. Reci mi gde da te nađem.
Vratiću se.
Na plaži sam. Mislim samo na to kako ću te ponovo zagrliti,
poljubiti. Isprašiću te po guzi što si pomislila da će mi biti
bolje bez tebe.
Poslednja poruka nije imala nikakvog smisla, ali nasmejala
me je.
Upravo sam naleteo na čoveka koji šeta kozu.

***
Sirota Dilija ništa nije videla od šampona i sapunice kad sam
uletela u kupatilo i krenula da trtljam o Grejamovim porukama.
Očekivala sam da će se naljutiti što sam prekršila naš dogovor
da se odreknemo telefona, ali nekim čudom to se nije desilo.
Kad je oprala kosu, izašla je iz kupatila i zatekla me kako
preturam po koferu i tražim da obučem nešto što nije odrpana
trenerka koju tri dana nisam skidala.
„Jesi li dobro?“
„Pogrešila sam. Nije trebalo da odlučujem umesto njega.
Volim ga, Dil. Grejam je u pravu. Time što će biti sa mnom,
ćerka ga neće izgubiti. Ona će dobiti još jednu osobu koja je voli
– mene. Nisam ja Tereza. Želim da budem uključena u Kloin
život. Sinoć sam shvatila da nisam žalila samo za Grejamom.
Izgubila sam i devojčicu koju sam zavolela.“
„Šta ćeš da uradiš?“
„Da padnem na kolena i molim za oproštaj.“
Dilija je prsla u smeh. „On je muškarac. Ako klekneš, nećeš
stići ni za šta da moliš. Usta će ti biti puna.“
Imala je pravo. Skinuvši se, otrčala sam u kupatilo u
brushalteru i gaćicama. Umila sam se, oprala pazuhe i sve druge
važne delove. Rekla sam Diliji: „Dugujem mu veliko izvinjenje.
Nadam se da nisam upropastila sve šanse da budemo zajedno.
Izgleda da je razumeo zašto sam onako postupila. Nadam se da
ću moći sve to da ispravim.“
Dilija je stajala naslonjena na vrata kupatila dok sam prala
zube. Držala je neke komade odeće i dala mi ih kada sam
završila. „Evo. Obuci ovo. Sise će ti izgledati fenomenalno u
ovoj majici. Time ćeš napraviti krupan korak u ispravljanju
grešaka.“
Nasmešila sam se i navukla pantalone. „Od ovih sisa sve je i
počelo, samo da znaš.“
„A ta pera na tvojoj nozi? I ja imam neke zasluge pošto je
moj muž nacrtao ono što je pomoglo Gospodinu Velikom Budži
da reši zagonetku zvanu Soraja.“
Pominjanje tetovaže nateralo me je da spustim pogled. Bila
sam bosa. Zurila sam u pera. Grejam je ista takva pera
istetovirao preko svog srca. Kako sam uopšte mogla da
pomislim da će raskid biti dobar za nas? Bili smo zajedno tek
nešto više od mesec dana kad je moje ime ovekovečio na svom
telu. Bio je najromantičniji, najarogantniji Gospodin Nadmeni
kojeg sam u životu videla. I bio je savršen za mene.
Umivena i odevena odletela sam u sobu u potrazi za
parfemom. Dilija je nastavila da me prati naokolo. „Hoćeš li mu
poslati poruku, ili ćeš čekati da se pojavi?“
„Ne znam. Šta ti misliš? Šta da radim?“ Srce mi je brzo
kucalo od iščekivanja susreta s Grejamom. Ako budem još
čekala, moglo bi da eksplodira.
Dil je ćutala dok sam se češljala i navlačila japanke. Onda je
uzela telefon i nazvala Tiga. Slušala sam s pola uveta šta mu
govori. Kad je prekinula vezu, nacerila mi se. „Imam plan.
Znam kako bi mogla da se ponovo sretneš s GN-om.“
„Kakav plan?“
„Da li imaš poverenja u mene?“
„Naravno.“
„Onda skidaj tu majicu.“
 Poglavlje 33

Grejam
Nekoliko ulica dalje od zgrade u kojoj je Dilijin brat imao stan
nabasao sam na crveni putnički vagon pretvoren u ekspres-
restoran. Nasmešio sam se i odlučio da uđem i popijem kafu.
Putovao sam celo jutro, i posle pešačio plažom satima čekajući
da se Soraja javi. Nešto kofeina dobro će mi doći, povratiću
energiju koja će mi biti neophodna kad se ta žena konačno bude
našla u mom zagrljaju.
„Veliku kafu, bez mleka“, rekao sam kelnerici kad sam se
smestio. Unutrašnjost vagona preuređena je da ima funkciju
restorana, ali sačuvan je veći deo izvornog dizajna. Sedeo sam
na pravom sedištu iz voza kad mi je telefon zazujao u džepu.
Video sam Sorajino ime na ekranu i celo telo mi se odmah
vratilo u život. Otvorio sam poruku i iznenadio se jer uopšte nije
bilo teksta. Dočekala me je slika. Odnosno, da budem precizniji,
dočekale su me slike. I to veoma neočekivane. Bila je tu slika
predivnih sisa, slika seksi nogu, slika njenog vrlo jebozovnog
dupeta. Te tri fotografije bile su slične porukama na početku
našeg poznanstva, slikama koje je ostavila u telefonu kad je
izjurila iz moje kancelarije. Video sam da su ove fotografije
nedavno snimljene po belim linijama oboda kupaćeg kostima
koje su isticale preplanulost kože. Srednji prst, koji mi je
pokazala uz dekolte na fotografiji od pre dva meseca, sad je
primetno bio odsutan. Sačuvao sam fotografije u svom ajfonu i
odmah joj odgovorio.
Grejam: Gde si? To su moje sise, noge i dupe. Dolazim po
njih.
Dok sam sedeo u restoranu i čekao njen odgovor, imao sam
deža vi. Momak, koji je danas šetao kozu, bio je potpuno u
pravu. Eto, sedeo sam u vagonu, gledao slike sisa, nogu i dupeta
žene koja me je dovela do ludila. Opet. Ne postoje slučajnosti.
Ma koliko neočekivan bio zaokret životnog puta, suđen nam je, i
trebalo je da se desi.
Soraja: Napolju sam s Dilijom. Vratiću se tek za nekoliko
sati.
Provukao sam prste kroz kosu u frustraciji. Morao sam
odmah da je vidim. Ako je to već fizički bilo neizvodljivo,
dobro bi bilo barem da se uverim da smo na istoj strani.
Grejam: Reci mi da li sam u pravu. Ne mogu više da čekam.
Nisi me prevarila, uradila si sve ovo zbog mene i Kloi?
Čekanje na odgovor ličilo je na agoniju.
Soraja: Zamolila sam Marka da glumi mog dečka. On je
Tigov rođak. Nikad te ne bih stvarno prevarila.
Grejam: Trebalo je da porazgovaraš sa mnom.
Soraja: Sada sam svesna toga. Bilo je to glupo od mene.
Grejam: Da, prebaciću te preko kolena i isprašiću ti tur
kasnije.
Soraja: Je l’ to obećanje?
Grejam: Želim da ti obećam mnogo toga, dušo. Ali voleo
bih da to uradim kad te budem video. U koliko sati se
vraćaš?
Soraja: Ne znam tačno. Poslaću ti poruku kad se vratim u
stan. Gde si ti sad?
Grejam: Nekoliko ulica od tebe, sedim u vagonu.
Soraja: U vagonu.
 Grejam: Ne brini. Ovaj vagon nije na šinama. Ne idem
nikud bez tebe.
Soraja: Obećavaš?
Grejam: Ništa me ne može sprečiti da budem s tobom,
Soraja.
Sedeo sam u tom vagonu više od dva sata i čekao. Soraja je
rekla da će mi poslati poruku kad se vrati u stan. Strpljenje je
počelo da me izdaje. Nisam više mogao da sedim. Izašao sam.
Išao sam trotoarom kad mi je telefon konačno zazujao.
Soraja: Vratila sam se.
Grejam: Stižem.
Stan Dilijinog brata s oznakom 6G bio je na šestom spratu.
Pritisnuo sam dugme za pozivanje lifta i nestrpljivo čekao.
Svetlo iznad vrata sporo je osvetljavalo brojke dok se lift penjao.
Prokletinja je puzala, a trebalo je još i da se vrati. Nisam mogao
više da čekam. Našao sam vrata koja vode ka stepeništu i krenuo
peške. Negde kod trećeg sprata pomislio sam da ću početi da
usporavam, a začudo preskakao sam dva stepenika odjednom.
Srce je htelo da mi iskoči iz grudi, a ipak se nisam ni najmanje
zadihao. Moram da dođem do nje. Na petom spratu sam potrčao
uz stepenice. Kad sam stigao do njenog sprata, otvorio sam vrata
i poleteo hodnikom. Telo mi je pumpalo adrenalin u krvotok
pred vratima stana 6G.
Duboko sam udahnuo, ali bilo mi je nemoguće da se smirim.
Moram odmah da je vidim.
Pokucao sam i čekao.
Kad su se vrata konačno otvorila, zinuo sam i ostao ukopan u
mestu.
Soraja.
Bože! Ona je neverovatna.
Stajala je na vratima samo u ružičastim gaćicama i
brushalteru, a krajevi kose bili su joj odgovarajuće ofarbani u
ružičasto. Nikad u životu nisam video takvu lepotu. Stajao sam
tamo pun minut upijajući je. Onda sam napokon prozborio: „Šta
ružičasta boja označava?“
Pogledala me je u oči. „Ljubav. Označava ljubav.“
Zažmurio sam. Na tren sam pomislio da ću se kao pičkica
rasplakati na njenom pragu. Bio sam toliko srećan. Moje
emocije su tražile oduška.
„Plašim se da uđem.“
„Zašto?“ Lice joj se istog trenutaka izdužilo.
„Jer toliko toga želim da uradim, toliko toga osećam, plašim
se da neću biti nežan.“
Obrazi su joj malo pocrveneli. „I ne želim da budeš nežan.
Želim da budeš takav kakav si. Nadmena guzica, neočekivano
dobra i slatka. Tata koji će voleti bezuslovno svoju ćerku i koji
je nikad neće ostaviti. I dominantni ljubavnik koji ponekad voli
grubosti. Želim te celog, Grejame.“
Zakoračio sam unutra i zatvorio vrata za sobom. „Oh, dobićeš
me. Dobićeš moja usta, moje ruke, moje prste, moje telo, moj
kurac.“ Zagrlivši je, ljubio sam je celim svojim bićem.
Izvinjavala mi se između poljubaca. „Žao mi je zbog onoga
što sam uradila. Mislila sam da postupam ispravno.“
„Znam, dušo. Samo mi obećaj da nikad više to nećeš
ponoviti.“
„Obećavam.“
Iznenadila se kad sam je digao u naručje i zaljuljao. „Pošto si
me dočekala tako odevena, pretpostavljam da Dilija nije tu.“
„Ima familiju ovde u Hermoza Biču. Prenoćiće kod rođaka.“
Krenuo sam, s njom u naručju, hodnikom tražeći spavaću
sobu. Kad sam je spustio na ivicu dušeka, primetio sam da joj je
stopalo u zavojima. „Šta ti se to desilo?“
 „Popravila sam svoju tetovažu.“
„Onu s perima?“ Promenila je onu tetovažu koju sam
iskopirao na svojim grudima.
„Da.“ Nagnula se i polako odmotala zavoj. Zadržavao sam
dah, a onda sam shvatio da ništa nije promenila, samo joj je
nešto dodala. Kao što sam i ja uradio, ispisala je ime iznad pera.
Grejam.
Ostavši bez reči, nagnuo sam se i poljubio je. Kad smo se
odvojili da dođemo do daha, usmerila je pogled ka nozi. „Zar ne
želiš da vidiš i ostalo što sam promenila?“
Začkiljio sam. „Ima još tetovaže?“
„Hajde, skini zavoj.“ Ugrizla se za usnu i podigla vitku nogu.
I najmanji tračak sumnje u to da je ona savršena žena za
mene razvejan je onim što je uradila. Zurio sam. Emocije su me
gušile. „Ne znam šta da kažem. Prelepo je.“ Istom vrstom slova
ispod pera bilo je ispisano: Kloi.
„Volim te, Grejame. Volim i tvoju ćerku. Znam da je još
uvek rano za to, i da ne treba da žurimo, ali želim da budem deo
njenog života. Želim da budem uključena u vaš odnos. Bio si u
pravu. Iako sam imala loša iskustva, ne znači da nije moguće
ostvariti bliskost s maćehom. Želim da odlazim po nju posle
časova baleta i da pečem kolače s njom vikendom. Želim da
gledam kako raste i uči od svog divnog oca. Grejame, ne samo
da volim tebe...“ Video sam kako joj se suza skotrljala obrazom.
„Volim i Kloi.“
Kad sam čuo te reči, osetio sam kako mi veliki teret pada s
pleća. Voli me i voli moju ćerku. Prvi put od detinjstva osećao
sam se kao da imam pravu porodicu.
„Došao sam ovamo s toliko uzburkanim emocijama da sam
se plašio da neću biti nežan. Ali nekako si me raznežila.
I ja tebe volim, lepoto... više nego ikoga. Sad sam ovladao
sobom, ali i dalje želim da budem u tebi. Reci mi...“ Počeo sam
da se skidam. „Da li želiš da prvo vodimo ljubav, a da se
žestoko jebemo kasnije? Ili da sad budemo strasni, a da nežnosti
sačuvamo za kasnije?“
Nije mi odmah odgovorila. Na brzinu sam se svukao, i kad
sam zavukao prste u bokserice da ih skinem, zastao sam i
pogledao je čekajući odgovor. „Pa, za šta si se odlučila, Soraja?“
Povukao sam bokserice otkrivši da sam spreman za nju koji god
odgovor dala.
Oblizala je usne. „Jebanje prvo, nežnosti kasnije.“
„Dobar izbor.“ Sedela je na ivici kreveta. Skinuo sam joj
gaćice i osetio da je vlažna između nogu pre no što sam je
podigao. „Obavij mi noge oko struka.“
Preneo sam je do zida, naslonio je na njega, i ne gubeći
vreme smestio je na svoj kurac. „Jebote.“ Prostenjao sam kad
sam je podigao na sebe. Pre manje od dve nedelje poslednji put
smo vodili ljubav. Toliko sam žudeo za njom da mi se činilo da
je čitava večnost prošla. Trudio sam se da u početku idem sporo,
da se postaram da njeno telo bude spremno za mene. Ali kad je
prostenjala i rekla da me voli i da voli kad je moj kurac u njoj,
sve opklade su otpale.
Zabijao sam se u nju snažno i brzo. U jednom trenutku
uplašio sam se da je povređujem jer je leđima udarala o zid. Ali
kad sam pokušao da usporim, preklinjala je da nastavim još
snažnije. Nema ničeg boljeg od toga kad ti žena koju voliš kaže
da voli tvoj kurac i da je jebeš jače. Oboje smo svršavali dugo i
žestoko. I glasno. Siguran sam da su to komšije čule. I hteo sam
da čuju. Hteo sam da ceo svet zna šta mi ova žena radi.
Promrmljao sam u njene usne: „Volim te, Soraja Venedeta.“
„I ja tebe volim, Nadmeni. Mislim da sam se zaljubila u tebe
i pre no što sam te upoznala.“
 „Mora da su uzrok tome bile moje neverovartno šarmantne
poruke.“
„U stvari, ponašao si se kao prava guzica. Shvatila sam da se
divan čovek krije iza tog srca od čelika kad sam videla slike koji
si čuvao u telefonu.“
„One slike koje sam jutros dobio sviđaju mi se mnogo više od
onih koje sam imao pre nego što sam tebe sreo. Možda bi
trebalo da dobijem svakog dana po nekoliko takvih slika kao deo
nadoknade za pretrpljeni duševni bol.“
„Nisi skup. Lako je s tobom izaći na kraj.“
„Rekao sam da je to samo deo nadoknade.“
„Pusti me da pogađam, ostatak isplate očekuješ u formi
oralnog seksa?“
„To zvuči kao dobar početak.“
Obrve su joj poskočile. „Početak? Pa, koliko ću ja otplaćivati
taj dug?“
Obujmio sam joj obraze. „Rekao bih oko šezdeset...“
„Šezdeset dana? Mislim da ću se i toga bez problema
prihvatiti.“
„Godina, Soraja. Očekujem seksi slike i oralni seks narednih
šezdeset godina.“
Uozbiljila se. „U stvari, to bih baš volela.“
„Odlično. Jer, nemaš mnogo izbora. Ovo je prvi i poslednji
put da si me ostavila.“
 Epilog

Soraja
Kloi je srknula ledenu čokoladu. Sedele smo u Serendipitiju 3.
Grejam nije prestajao da mi šalje poruke. Zaglavio se u
saobraćaju nakon što je Mimi odveo na čas džezersajza. Znala
sam da je želeo da večeras sve bude savršeno, ali uverila sam ga
da Kloi uživa i da nema razloga da žuri.
Naravno, razumela sam zašto je nervozan. Za Kloi, međutim,
ovo nije bilo ništa posebno; samo uobičajena večera s nama.
„Mogu li da dobijem gutljaj?“, upitala sam.
Klimnula je glavom, i okrenula slamku ka meni.
„Mmm, ovo je tako dobro. Nije ni čudo što ti se sviđa.“
Kloi je naslonila bradu na dlanove i rekla: „Mama se jutros
naljutila na mene.“
„Zašto?“, upitala sam usta punih čokolade.
„Htela sam da mi kosa bude ružičasta kao tvoja.“
Mora da me Dženeviv sad još više voli.
„Oh-oh, šta si uradila?“
„Farbala sam kosu vodenim bojicama.“
Trudila sam se da suzdržim osmeh. Dirnulo me je što je htela
da liči na mene.
„Kloi, nemoj to ponovo da probaš. Ionako to tako ne može da
se uradi, kao što si verovatno otkrila, zar ne? Jednog dana ja ću
ti to uraditi kako treba ako i dalje budeš želela da imaš ružičastu
kosu.“
 Zasijala je od sreće. „Stvarno?“ Volela sam da prepoznam
Grejamove izraze lica na njenom.
„Da, ali to neće biti uskoro.“
Potrudila sam se da zapamtim da potražim ružičastu
nadogradnju za kosu za sledeći put kad se budemo igrale
doterivanja. Kloi i ja silno smo se zabavljale vikendima kad je
dolazila kod Grejama i mene. Volela je da oblači moje haljine i
pokušavala je da hoda u mojim cipelama s visokom štiklom.
Sigurna sam da bi Dženeviv poludela da zna pola od onoga što
smo radile. Za Kloi ja sam više bila zabavna starija sestra, a ne
neko ko će je disciplinovati.
Nekoliko meseci nakon putovanja u Hermoza Bič preselila
sam se iz Bruklina u Grejamov stan. Iako sam volela da imam
svoj prostor, nije imalo smisla da ostanem u onom stanu kad je
moj nezasiti muškarac insistirao da svake noći budem u
njegovom krevetu. Tako sam mu udovoljila i, da budem iskrena,
to nam je olakšalo stvari jer sad mu se život odvijao na relaciji
Kloina kuća – naš stan.
Grejam je ušao u restoran. Zaobilazio je stolove u žurbi,
usplahireno.
„Uspeo si da stigneš“, nasmešila sam se.
„Prokleti saobraćaj.“
„Nije lepo da govoriš ružne reći, Grejame Krekeru“, Kloi ga
je ukorila.
„Daj mi malo šećera, Slatki Kolačiću“, rekao je Kloi i
podmetnuo joj obraz da ga cmokne.
Grejam je potom spustio čedan poljubac na moje usne i seo
za sto. Oznojio se i salvetom je obrisao lice. Pogledao me je, a ja
sam stavila dlan na njegovo koleno.
„Volim te“, oblikovala sam nemo reći usnama.
Sveže graške znoja izbile su mu na čelu. Nakon što mu je
kelnerica donela vodu i jelovnik, nervozno je dohvatio drugu
salvetu. Kad je počeo da se igra narukvicom sata, znala sam da
je spreman da pređe na stvar. Onda je progovorio.
„Pa, Kloi, večeras moram o nečemu da porazgovaram s
tobom.“
Kloi je nastavila da pijucka čokoladu i gledala ga je nevino
svojim kao u srne velikim očima.
Nastavio je: „Nešto sam krio od tebe.“
„Da li si ti greškom odneo kući jednu od mojih igračaka?“
Nervozno se nasmejao. „Ne, nisam. Ono o čemu želim da
popričam s tobom ima veze s tvojim tatom.“
„S mojim tatom?“
Grejam je duboko uzdahnuo. „Tvoj otac Lijam... on te je
mnogo voleo. Znam da ti je bilo teško kad si ga izgubila. On će
ti uvek biti tata. Ali postoje različite vrste očeva. Ponekad deca
mogu da imaju više od jednog oca. Kao tvoja drugarica Moli, na
primer. Ona nema mamu, ali zato ima dva oca, koji su se
venčali. Ono što želim da kažem je... ja sam, u stvari, takođe
jedan od tvojih očeva.“
Ćutke ga je saslušala, a onda je rekla: „Bio si oženjen mojim
ocem koji je umro? Mama mi je rekla da se takvi očevi zovu
gejevi.“
„Ne, nisam.“ Grejam me je pogledao; nismo mogli da se ne
nasmejemo. Nastavio je: „Bio sam s tvojom majkom pre njega.
Dženeviv i ja smo te napravili. Nisam to znao tada. Onda su se
tvoja mama i tvoj tata Lijam uzeli. Lijam ti je postao tata. On je
tada verovao da ti je tata. Ja sam saznao da postojiš tek kad je
Lijam umro. Kad sam te prvi put video, znao sam da si moje
dete. To je sve veoma zbunjujuće, dušo.“ Podigao joj je bradu
rukom. „Vidiš li koliko ličimo? To je zato što si ti moja ćerka.“
Digla je svoju malu ruku i počela da mu ispituje crte lica.
Bila je preslatka kad je rekla: „Sve vreme sam mislila da te
poznajem odranije.“
„Da, od onog trenutka kad si me prvi put videla. To je zato
što smo povezani.“ Grejam se nasmešio.
„Ti si stvarno moj tata?“
„Da, jesam“, prošaputao je drhtavim glasom.
Kloi je nekoliko trenutaka pokušavala da sve to pojmi. Onda
mu je iznenada, bez upozorenja, skočila u zagrljaj. Grejam je
zažmurio s olakšanjem. Bio je presrećan.
Sedela sam i uživala u tom prizoru. Kloina reakcija potvrdila
je da je bilo ispravno što smo odlučili da joj to saopštimo
večeras. Dženeviv je želela je da i ona bude prisutna, ali Grejam
joj je obećao da će posedeti s njih dve kasnije kad vrati Kloi
kući.
Postojao je dobar razlog da se ovaj trenutak izabere za tu
vrstu razgovora.
Kad mi je Grejam dobacio upitan pogled preko Kloinog
ramena, klimnula sam glavom dajući mu odobrenje da joj kaže
šta još ima novo.
„Pa, Soraja i ja imamo još nešto da ti kažemo.“
Oči su joj se raširile od uzbuđenja. „Vodićete me u
Diznilend?“
„Ne.“ Nasmejao se. „Ali ići ćemo tamo jednog dana, važi?“
Ubacila sam se: „Znaš kako si uvek želela da imaš brata ili
sestru?“
„Da?“
Grejam me je obgrlio rukom. „E pa... to će se uskoro desiti.
Soraja i ja dobićemo bebu. To znači da ćeš ti postati starija
sestra.“
U prvom trenutku Kloi ništa nije rekla, ali kad je počela na
stolici da skače gore-dole od radosti, Grejam i ja istovremeno
smo uzdahnuli s olakšanjem. Ustala je i došla do mene. „A gde
je beba sada?“
„Ovde.“ Pokazala sam na svoj stomak, a Kloi je stavila ruku
preko njega.
„Da li će izaći odatle s ružičastom kosom?“
Nasmejala sam se. „Ne, neće, ali videćemo na koga će da liči
za šest meseci.“
Počela je da govori u moj stomak. „Hej, ti tamo! Ja sam ti
sestra.“ Grejam i ja smo se pogledali i nasmešili jedno drugom.
Kloi je digla pogled ka meni i umalo se nisam rasplakala kad je
rekla: „Hvala ti.“
„Nema na čemu. Hvala tebi što si tako slatka i fina prema
meni.“ Prava istina je da ne bih znala da Grejam i ja možemo
potrajati da mi njegova ćerka nije otvorila srce. Njena urođena
dobrota je to učinila mogućim.
Kelnerica se vratila i upitala: „Da li je sve u redu?“
Kloi je ponosno objavila: „Da, jeste. Postaću starija sestra, i
imam dvojicu tata. Ja sam gej.“
Očigledno je pogrešno razumela ono što joj je Dženeviv
objasnila o roditeljima drugarice iz vrtića. Pomislila je da je
svako ko ima dvojicu očeva automatski gej. Moraćemo da joj to
razjasnimo kasnije.
Kelnerica je pomislila da je to baš slatko.
Grejam je dodao: „Znaš da reč ’gej’, u stvari, znači
’radostan’?“
Kloi se nasmešila i dalje držeći glavu na mom stomaku.
„Onda sam ja veoma, veoma, gej.“

***
Grejam
Sedam meseci kasnije
Draga Ajda,
Dugo ti nisam pisao. Možda me se sećaš pod imenima
Gospodin Nadmeni, Celibata s Menhetna, Pedeset
nijansi Morgana. Sve sam to ja. E pa, večeras s radošću
mogu da kažem da sam zaradio novi nadimak:
Govnoglavi s Menhetna. Tako je. Upravo sam se
pogledao u ogledalu u kupatilu i primetio da doslovno
imam govance na čelu. Ne pitaj me kako je tu dospelo. I
znaš šta je tu najluđe? U životu nisam bio srećniji. Tako
je. Taj momak s govnom na glavi u delirijumu je od
sreće i radosti! I to me je navelo da napišem ovo pismo.
Sećaš li se one drske devojke brze na jeziku koju sam
upoznao u vozu – one o kojoj sam ti ranije pisao? Zove
se Soraja. Ostala je u drugom stanju, a tome sam ja
doprineo. Možeš li da veruješ u to? Postao sam otac
drugi put. Rodila je sina pre mesec dana. Zauvek je
moja, i sad pravi male crnokose, italijanske Morgane.
Imam sina, Ajda. Sina! Odatle mi govno na glavi.
Prilično sam siguran da se tu našlo nakon što sam mu
malopre promenio pelene. Da, govance je još tu. Nisam
ga obrisao zato što sam... da li sam ti to već pomenuo...
lud od sreće. Nisam spavao šest dana. ŠEST DANA,
Ajda! Nisam znao da čovek može toliko da ne spava, ali
očigledno može! Ja sam živ dokaz za to. I znaš li zašto je
sve to moguće? Zato što sam lud od sreće.
Uz to i neispavan. Samo jedna stvar mi sad u životu
nedostaje. Soraja mi ne dozvoljava da od nje odmah
napravim udatu ženu. Misli da treba da smrša nakon
porođaja da može da obuče belu haljinu u kojoj će doći
do oltara. Venčanje je zakazano za šest meseci, ali
prosto ne mogu toliko da čekam. Želim da se oženim
 njome, da mi bude supruga, bračni drug, žena. Znam
da nam ne treba parče papira koje će ozvaničiti ono što
imamo, ali sebičan sam. Želim sve da imam s njom zato
što je toliko volim. I zato, moje pitanje glasi... kako da je
ubedim da se venčamo sutra?
– Govnoglavi s Menhetna

Pritisnuo sam dugme za slanje, i Sorajin telefon je zvrcnuo.

Gledao sam kako čita pismo koje sam upravo poslao – ne na
Ajdin imejl – već direktno Soraji.
Sedela je pored mene na krevetu. Njene velike, lepe sise
virile su iz haljine dok je hranila našeg sina Lorenca.
Srećnog li klinca. Radio je ono što bih i ja voleo da radim.
Nasmejala se i onda je neko vreme kuckala poruku na telefonu
pre nego što ju je poslala.
Telefon mi je zavibrirao.

Dragi Govnoglavi,
Možda bi ti više odgovarao nadimak Besani s
Menhetna, jer sudeći po tonu tvoje poruke... živci su ti
prenadraženi. Iako si „lud od sreće“, mislim da te to što
ti sin ne da da spavaš pretvara u poluzombija
poluludaka. Usput da kažem, niko nije izgledao tako
seksi s govancetom na glavi, ali molim te obriši ga. I
pošto smo to skinuli s dnevnog reda, mogu reći da si
najbolji otac na svetu našoj deci, Kloi i Lorencu. To
govance na tvojoj glavi samo je još jedan dokaz u prilog
toj tvrdnji. Volim te sve više. Počinjem da uviđam da,
ukoliko ti ozvaničenje naše veze toliko znači, najmanje
što mogu da učinim je upravo to da ti ispunim tu želju i
pokažem koliko sam ti zahvalna. I kažem, povedi me
sutra do gradske većnice da postanem gospođu Morgan.
Uvek s ljubavlju, gđa Morgan s Menhetna.
P.S. Ići ćemo vozom.

KRAJ
 Izjave zahvalnosti
Hvala svim divnim blogerima koji su sarađivali s nama. Bez
vašeg angažmana, vaših priloga, recenzija, komentara i ljubavi
prema knjigama, ne bismo bile u stanju da ostvarimo ovakav
uspeh. Zauvek smo vam zahvalne za sve što ste uradili da
steknemo nove čitaoce.
Džuli – trećem musketaru. Hvala ti na podršci i prijateljstvu.
Elejn – hvala ti što si posvećivala pažnju detaljima i što si se
postarala da tekst Gospodina Nadmenog bude fin i čist. Ajdi se
slovne greške ne bi svidele.
Luni – jedva smo čekali da vidimo kako će Grejam i Soraja
oživeti u tvojoj mašti.
Lizi – za organizovanje promocija i podršku, veliko hvala.
Leticiji – za divne korice na kojima je pravi Grejam Džej
Morgan.
Našim agentima, Kimberli Brauer i Marku Gotlibu – hvala
vam što ste se postarali da ljudi čuju i vide našu priču na
mnogim mestima!
Našim čitaocima – hvala vam što ste nas pratili na ovom
ludom putovanju. Nikad se ne zna kada i gde ćete upoznati svoju
istinsku, pravu ljubav – na autobuskoj stanici, u vozu... Jedva
čekamo da vam donesemo još uzbudljivih susreta. Hvala vam na
stalnoj podršci i entuzijazmu za naše knjige! Ništa ne bismo bile
bez vas!

Mnogo ljubavi
od Vaj & Penelopi