Naziv originala: Jasinda Wilder

BETA
 DŽASINDA VAJLDER

PRIPADAŠ MENI
Prevela Nataša Andrić
 1

Buđenje
Buđenje se pretvorilo u jednu od mojih omiljenih igara. Prvo pitanje koje se
uvek psotavlja glasi: ko se prvi probudio. Rot ili ja? Ako sam to ja, moj je
zadatak - a dodelila sam ga sama sebi - da se postaram da se probudi na
najlepši mogući način. Drugim rečima s mojim rukama i ustima oko njegove
jutarnje batine. A ukoliko se Rot prvi rasani, pretvara se da spava kako bi
mogla tako da ga probudim.
Drugo što se svakog jutra pitam jeste to gde se nalazimo na kugli
zemaljskoj. Zato što se to menja na svakih sedam ili četrnaest dana. Pre dve
sedmice osvanula sam u Vankuceru. Još mi je jedna od Rotovih kravata bila
vezana u čvor oko ručnog zgloba, ostatak duge noći ispunjene kricima koje
sam pravila razapeta i vezana za krevet. Rot me nije oslobodio sve dok nisam
svršila... neznam šest puta. Ili sedam_ a kada me napokon odvezao, pa,
recimo samo kako mislim da mu se igra mučimo Kiri višestrukim orgazmima,
a da joj nedamo da uzvrati dodire neće paasti na pamet u skorije vreme.
Doslovno sam ja napala, brazde od noktiju koji mu se spuštaju niz leđa još se
zaceljuju. Tako sam ga žestoko zajahala da mislim da sam mu slomila alatku
. mislimd a je to moguće, gotovo sam sigurna da jeste i prilično sam ubeđena
da sam umalo to i postigla.
Jutros sam se probudila i sagledala situaciju. Mali bol među butinama, ali
ništa strašno. Rot je hrkao, pa sam znala da sam prva budna. Udahnula sam,
uzdahnula i protegla se. Otvorila sam oči, uhvativši dašak slanog morskog
vazduha i zvuk razbijanja talasa.
Postelja se nežno ljuljala. Nalazili smo se u maloj sobi obloženoj drvetom,
s niskom tavanicom i otvorenim prozorom. Prostora je bilo dovoljno tek za
krevet i malu komodu s ladicama. Međutim, soba se kretala. Zašto se
pomerala? Gde smo bili? Sećanjima na prethodne nedelje trebalo je nekoliko
minuta da ožive. Nedelja u Vankuveru... dug, dug let do Tokija. Sedmica u
Japanu. Bože, i to kakva! Toliko izleta, toliko pešačenja i pentranja, toliko
sušija i sakea. Nisam sigurna da ću ikad više liznuti sake, to svakako.
Tokio, Nagoja, Osaka, Kjoto... Setila sam se leta iz Kjota, stjuardesa koje
su sve bile istovetno odevene, s istim frizurama i ešarpama uvezanim oko
vrata.
Kuda smo potom otišli?
Galeb je graknuo i začula sam glasove u daljini kako brzo ćeretaju. Ipak,
to nije bio japanski.
“Nhãt nò lên!” Ljutiti glas odzvonio je preko vode, slab i dalek.
Vijetnam. Eto gde smo bili. Hanoj.
Rot nam je kupio splav, platio ga gotovinom, a zatim je lično njime
upravljao uz Crvenu reku celim putem do Hanoja iz nekog seoceta u
Tonkinskom zalivu. Plovili smo lagano i zaustavljali se često da utovarimo
zalihe i divimo se prizorima. Jeli smo, pili, spavali i tucali se. Posećivali smo
hramove, peške obilazili seoska imanja i peli se u brda unajmivši prevodioca
koji je ujedno bio i vodič da nam pokaže najbolja mesta daleko od utabanih
staza. To je tipično za Rota: nikad se ne ponaša poput turiste. Uvek se čini da
pripada lokaciji na kojoj se nalazimo, ma gde to bilo, i uvek se stara da smo
bezbedni.
U Hanoj smo stigli sinoć i Rot je pronašao neku sitnu staricu da nam
pripremi obilatu večeru na čamcu. Platio joj je američkim dolarima toliko da
je otišla pomalo bleda od zaprepašćenja.
Nakon večere je otvorio bocu nekakvog lokalnog vina ili likera - nisam
bila sigurna šta - koji je bio neverovatno jak. Oduzela sam se posle dve-tri
čašice. Rot je u potpunosti iskoristio situaciju, položio me na stomak i
zabijao se u mene dok oboje nismo svršili. To je bilo sve, pošto sam se
potom onesvestila.
Jedanput za noć nije ni približno dovoljno da se moj Valentajn zasiti, tako
da sam mu dugovala ovo jutro.
Ležao je na boku, okrenut leđima. Čaršav mu se obmotao nisko oko
kukova, otkrivši mi njegova široka talasasta leđa. Tokom poslednja dva
meseca njegova plava kosa porasla je dovoljno da mu dotiče kragnu, onda
kad na sebi ima košulju, i padala mu je preko jagodičnih kostiju. Uz to je i
bradu malo pustio. Budući da je bio plavušan, nije mu nikla gusta brada, već
samo fini prekrivač svetlih malja po obrazima i vilici. Seksi. O, još kako
seksi.
Nisam znala da je moguće gajiti tako snažna osećanja prema nekome.
Prilično brzo sam shvatila da je ono što osećam prema Valentajnu ljubav, a to
je samo po sebi dovoljno zastrašujuće. Nisam se pripremila na zaljubljivanje,
posebno ne u muškarca poput njega. Međutim, kako su se sedmice pretvorile
u mesece i ja sagledala svet iz njegovog ugla, uvidela sam da je ono što sam
osećala prema njemu dok sam bila na Menhetnu tek početak. Vrh ledenog
brega. Najsićušniji uzorak tog vrha. Što sam više vremena provodila s njim,
postajala sam svesnija dubine i jačine svojih emocija. Želela sam da budem
uz njega svake sekunde svakoga dana. Živela sam za trenutke kad bi mi
pošlo za rukom da mu izmamim osmeh, da mi pokaže onu svoju meku, nežnu
stranu, koja je postojala samo za mene.
Valentajn je bio najbolje što mi se ikad dogodilo.
Šćućurila sam se uz njega, prislonila mu otpozadi usne na rame i ljubila ga
milujući mu čvrsti biceps. Pronašla sam njegov kuk i odgurnula čaršav.
Virnula sam preko njegovog ramena kako bih ga gledala dok mu šakom
obuhvatam testise. To je bio, kako sam otkrila, najbolji način da ga uzbudim
ako još spava. Lagana, nežna masaža, možda mali pritisak na tačku između
testisa i anusa, i uspavani džin je odreagovao. Krv mu je nepogrešivo za
minut ili dva jurnula u penis, a disanje mu se menjalo. Jeknuo je, stomačni
mišići mu se napeše, pa podiže ruke iznad glave. Okrenuo se na leđa da se
protegne i izvio kukovima nagore da gurne ud u moju stisnutu šaku.
Podigla sam pogled ka njemu i shvatila da me posmatra. “Dobro jutro.”
Široko mi se osmehnuo, sporim, pospanim osmehom. “Dobro jutro,
lepotice.”
“Sinoć sam se onesvestila, zar ne?”
“Jesi. Biće da te zmijsko vino brzo obara.” Pratio je moje lagano
milovanje, način na koji sam glatko prelazila rukom od korena ka vrhu.
“Valjda.”
 “Izgubila si svest pre nego što smo stigli do nečega što sve vreme želim da
ti uradim na ovom splaviću”, rekao je između dva zeva. “A to je?”
“Mmmmm.” Zažmurio je i podigao bokove. “Da li bi volela da saznaš?”
Uputila sam mu mali tajanstveni osmeh, onaj koji je značio da se neću
buniti šta god da predloži. Radi šta ti je volja osmeh.
Zastenjao je grleno i uspravio se u sedeći položaj, odgurnuvši me od sebe.
Zgrabio je ćebe, veliki tanki komad tamnozelene vune, pa ga prebacio preko
ramena i obavio nas oboje dok sam stajala ispred njega. Pokazao je ka
vratima koja su vodila iz kabine na palubu, pa sam počela da se penjem
zacičavši kad su njegovi prsti krenuli nagore uz liniju koja mi deli guzove.
Samo se zakikotao i nastavio da me miluje i prodire u mene prstom, učinivši
put uz lestvice pomalo teškim, ali zabavnim. Kad smo se obreli na palubi, i
dalje je držao ćebe oko nas i usmerio me prema pramcu, koji se elegantno
izvijao otprilike do visine struka. Hanoj se prostirao pred nama, nejasan u
ranojutarnjoj izmaglici. Na nekih šezdeset metara udaljenosti nalazila se
druga ploveća kuća i treća na istom rastojanju sa suprotne strane, ali se ni na
jednoj nije uočavao pokret. Ribarski čamac udaljen otprilike trista metara
plovio je uzvodno ka nama izvlačeći mreže, dok su glasovi s vremena na
vreme odjekivali.
“Uhvati se za pramac”, prošaputao mi je Rot na uvo. Pridržala sam se
obema rukama, a zatim se okrenula da ga gledam, međutim, on ispusti zvuk
negodovanja. “Pretvaraj se kao da si se naprosto udubila u prizor grada. I
pokušaj da ne dižeš glas.”
Uzela sam ivice ćebeta i držala ih umesto Rota, privivši ga oko nas dok su
Rotove ruke klizile po mom stomaku i potom se spustile među butine.
O, sranje. Neispuštanje glasa nije bila jedna od mojih jačih osobina.
Za samo nekoliko sekundi naterao me je da se uvijam i stenjem privijajući
se uz njegov dodir i grizući usnu da ne bih vrisnula. Nije mnogo prošlo pre
nego što sam prvi put svršila, a on se potom povio u kolenima s prstima
jedne ruke na mojoj mačkici i s drugom oko svog uda, koji je uvlačio u
mene. Savila sam se napred preko pramca, širom razmakla noge i primila ga.
Ribarski čamac se približavao plutajući niz struju, blago iskošen tako da
je morao da sklizne baš pored nas.
“O, za ime sveta, Rote. Požuri. Blizu sam.”
“Nemoj još da svršiš. Ne još.”
“Jače je od mene. Samo što nisam...”
Istog trena usporio je pokrete. “Ne još, Kiri. Ne još.”
Barža se približila. Lica su se okrenula ka nama da nas osmotre, a oči se
sumnjičavo stisnule. Rot naprosto mahnu, a potom sam začula da ribari kroz
smeh razmenjuju primedbe. Upravo u tom momentu Rot je zanjihao
kukovima i sjurio se u mene. Nisam to očekivala, pa sam glasno zaječala,
zbog čega se svi ribari nasmejaše grohotom. Međutim, kad ga je Rot
pogledao, kormilar dade gas, tako da su brzo prošli. Rot se iznova pokretao i
ja sam se rasplinula u eksplozivnom orgazmu uprkos njegovim opomenama
da sačekam... da sačekam.
“Svrši sa mnom, Valentajne!”
I jeste. O, nebesa, kako je samo svršio. Tako silovito. Ispunio me je
spermom, a potom nastavio da ejakulira u naletima, iznova i iznova, dok sam
ja mogla samo da se stiskam oko njega i povijem se napred još više,
primajući ga i dalje, ne prestajući da dahćem na jutarnjem vazduhu.

Dve sedmice kasnije bili smo u zamku u brdima južne Francuske. Budila sam
se, izvodeći svoju igru. Razmatrala situaciju i pogađala gde se nalazimo.
Međutim, ovog puta nešto nije bilo kako treba.
Naglo sam se uspravila, potpuno rasanjena. Rota nije bilo u postelji.
Nikad, doslovno nikad me nije ostavljao samu ujutru. Nikad nije ustao iz
kreveta pre mene. Bacila sam pogled na kupatilo, ali je ono bilo mračno i
otuda nije dopirao nikakav zvuk.
Srce mi je tuklo, a na ćelu su se skupljale graške znoja.
“Rote?” Glas mi je zvučao napeto, tiho; odzvanjao je u prostranoj
spavaćoj sobi.
Tajac.
 Postelja je pokraj mene bila izgužvana, još topla od njegovog tela. Jastuk
beše ulegnut na mestu gde mu se nalazila glava. Tu je bilo pisamce. Beli
komad strgnute hartije prikovan za jastuk dugim, tankim srebrnim nožem.
Poruka je bila ispisana crvenim mastilom, urednim, ženskim kitnjastim
rukopisom. Glasila je:
On pripada meni.
 2

Panika
“Ne! Ne, ne, ne!” pružila sam ruku prema nožu i papiru, ali ih nisam dotakla,
ni jedno ni drugo.
On pripada meni. Mastilo je bilo grimozno boje sveže krvi. Jeli to krv.
Rotova krv. Bilo je suviše uredno, suviše čisto, svaki potez nalivperom bio je
precizan. Krv bi se razmazala, zar ne? O, bože ko bi tako nešto uradio? Ko to
jeste uradio? Predhodne noći otišli smo pijani na počinak...To sam znala.
Ipak, ne toliko pijani. Ne toliko da bi nekome uspelo da otme muškarca
kakav je Valentajn Rot pravo iz postelje pored mene dok spavam.
Ipak, nestao je.
Iskobeljala sam se iz kreveta; šest stotina godina star hrastov pod bio je
hladan pod mojim bosim stopalima. Ležaj sa baldahinom je bio i stariji, rekao
mi je Rot. Taj je zamak bio jedan od dva koja je posjedovau u Francuskoj.
Ovaj ovde, u regionu Langedok ‘ Rusjon, prigodno se ugnezdio između stare
katedrqale i nepreglednog vinograda. Dvorac nije imao veliko imanje, tek
toliko da bude dovoljno za kuću i malo dvorište, ali je odisao neobičnošću,
drevnošći i lepotom. Mirom. Rotov drugi zamak predstavljao je deo vinarije
u oblasti Alzas Lorena i trebao je da bude naša sledeća stanica.
Možda je Rot u trpezariji? Možda se radi o nećemu novom, o nekoj
apsurdnoj igri. Strčala sam se u prizemljedo mračne i tihe kuhinje. Tri prazne
flaše merloa stajale su jedna uz drugu na pultu, a pored njih vadičep s kojeg
nije skinut plutani čep. Dnevni boravak je takođe bio pust. Vatra u kaminu
gotovo zagašena ne računajući pregršt žeravice što je još odavala
mutnonarandžasti sjaj. Kašmirski prekrivač počivao je zgužvan na podu
ispred ognjišta, pa sam se prisetila kako sam prošle noći upravo tu ležala na
leđima. Ćebe je prekrivalo Rotova ramena dok se pokretao nada mnom s
rukama poput debelih stubova pored mog lica, odsjajem plamenova na koži i
svetlucanjem nemirnih plavih očiju. Svršio je u meni ostavivši me da bez
daha podrhtavam usled siline vlastitog orgazma, a zatim me je podigao u
naručje i još trepereći od naknadnih valova zadovoljstva odneo me u našu
postelju. Šćućurio se iza mene, a njegova ruka na mom stomaku i njegova
prsa uz moja leđa ulivali su mi sigurnost, njegove usne ljubile su me u rame i
sve vreme mi na uvo mrmljale: “Volim te, volim te, volim te.” Utonula sam u
san dok me je ljuljuškao, ušuškana u toplotu njegovog tela, zaštićena
njegovom snagom.
Sad sam pak brinula i plašila se. Potisnula sam jecaj i proverila vinski
podrum, hladan i suv, s ujednačenom temperaturom radi čuvanja boca s
vinom, svakom vrednom stotine ili hiljade dolara. Za mene su sve bezvredne
bez Rota. Nije bio tu. Naravno da nije. Znala sam da ga neću pronaći, ali sam
svakako morala da pogledam.
I dalje naga, širom sam otvorila vrata garaže i uključila svetio. Rendž
rover - crn, blistav i tih. Aston martin, crven i elegantan, takođe prazan.
Ključevi oba automobila visili su na kukicama na samom ulazu u kuću.
Oteturala sam se nazad u sobu, sad već drhteći celim telom. Ruke su mi
se tresle i disala sam kratkim, uspaničenim dahtajima.
Šta da radim? Šta da radim? Odgovor je stigao istog trena: Haris. Pozovi
Harisa.
Moj mobilni telefon nalazio se na noćnom ormariću, priključen na punjač.
U imeniku sam imala samo četiri kontakta: Valentajna, Harisa, Lejlu i Kala.
Valentajnov mobilni ležao je na noćnom ormariću, još na punjaču. Odeća mu
je bila na podu, tamo gde smo je bacili prethodne noći pred tuširanje. Bože,
taj tuš. Radilo se o maloj, tipično evropskoj kabini. Pa ipak, Rotu je nekako
uspelo da me pritisne uza zid i napastvuje me sve dok nisam ostala bez daha.
Gde god sam pogledala, čekala su me sećanja na Rota. Krevet, tuš,
kuhinja - moja gola stražnjica na pultu, ručka ormarića zabijena u leđa, Rot
podignut na prste da bi se zario u mene - dnevna soba, čak i garaža. U garaži
sam mu pušila do iznemoglosti, a on mi je vratio uslugu podigavši me na
haubu rovera, gde je izvodio svoju jedinstvenu tehniku kunilingusa sve dok
ga nisam preklinjala da mi dopusti da prestanem sa svršavanjem.
I gde god bih pogledala, nailazila sam na njega koji mi govori da me voli.
On, Valentajn Rot, predivni, izvajani, talentovani, neizmerno bogati biznismen.
Voleo me je. I nikad mu nije dojadilo da mi kaže, pokaže i postara se da znam
da mu pripadam.
Saplela sam se i pala na krevet. Jecala. A kad sam uspela da otvorim oči,
videla sam samo nož, crnu dršku, srebrnu oštricu zakrivljenu i izvijenu, zlu.
Poruku, iskidani komad hartije i krvavocrveno mastilo.
Zgrabila sam telefon, iščupala kabl punjača i pritisnula dugme početna
strana. Prešla sam prstom preko ekrana da otključam telefon, a zatim
otkucala Harisovo ime.
“Gospođice Sent Kler.” Njegov glas, hladan i smiren, začuo se pre drugog
zvona. “Kako mogu da vam pomognem, madam?”
“Nestao je... on je... oni... neko ga je odveo! Nema ga, Harise. Pomozite
mi. Pomozite mi!” Govorila sam nepovezano i bila sam toga svesna, ali nisam
mogla ni da dišem ni da razmišljam.
“Kiri!” Glas mu je zasekao kroz moju paniku. “Dišite! Sačekajte malo i
dišite!”
Triput sam udahnula duboko na usta, a izdahnula kroz nos. Pokušala sam
ponovo. “Upravo sam se probudila. Možda pre deset minuta. Mi smo u... u
Francuskoj. Valentajn je nestao, Harise.”
“Kuda je otišao? Možda je u kupovini? Ili je izašao da popije kafu?”
“Nije, Harise! Ne razumete!” Vrištala sam, vikala. “Tu je cedulja,
prokleta cedulja s prokletim nožem!”
“Nastojim da razumem, gospođice Sent Kler. Da li mi govorite da je neko
oteo gospodina Rota?”
“DA!” kriknula sam toliko glasno i prodorno da me je zabolelo grlo.
Morala sam da progutam knedlu i dišem i krenem iz početka. “Poruka... neko
je zabio veliki nož kroz cedulju u jastuk. Rukopis je ženski. Piše... o, zaboga.
Piše: On pripada meni.”
“Ovo je ozbiljno? Stvarno? Ne šalite se?”
“DA LI ZVUČIM KAO DA SE PROKLETO ŠALIM?” Sručila sam se
napred na krevet s telefonom pritisnutim na uvo i zajecala. “Ko bi to uradio...
ko? Zašto? Šta da radim, Harise?”
 “Ima li još nečega osim noža i poruke?”
“Nema.”
“Samo te reči? Nema nikakvih zahteva niti nečeg sličnog?” Odmahnula
sam glavom, iako sam znala da me Haris ne vidi. “Ne.
Ne. Samo cedulja s tim tekstom. Njegov telefon, kola, odeća... sve, sve je
ovde. Tražila sam ga svuda, ali ga nema. Ko ga je odveo, Harise?”
“Imam nekoliko ideja. Biće sve u redu, gospođice Sent Kler. Pronaći ćemo
ga. Samo ostanite tamo i ništa ne dodirujte. Obucite se, ah nemojte nikuda
ići. Ne zovite nikoga. Nikoga, razumete? Ni Lejlu, ni policiju, nikoga.”
“U redu.”
“Izgovorite to. Ponovite to mene radi.”
“Neću ići nikuda. Neću zvati nikoga. Ostaću ovde i sačekaću vas.”
“Tako je. U Londonu sam, što znači da ću se obresti tamo za nekoliko
sati.” Glas mu je bio miran i pribran, i to me je nekako osokolilo.
“Dobro.” S mukom sam progutala knedlu i pokušala da zazvučim
staloženo. “Harise? Ko je ovo mogao da učini?”
“Razgovaraćemo kad dođem, gospođice Sent Kler. Do tada pokušajte da
ostanete smireni. Pojedite nešto. Spakujte torbu. Napravite razborit izbor
odeće i obuće. Ne zaboravite neophodne lične sitnice. Nemojte doticati ništa
što pripada gospodinu Rotu, naročito ne cedulju i nož.”
“U redu. Razumem.” Glas mi je bio tih, jedva čujan.
“Pronaći ćemo ga, gospođice Sent Kler. Obećavam vam. Imate moju reč.”
Uplašio me je nekakav hladan prizvuk u Harisovom glasu. Ali to je bilo
dobro. U tom trenutku bio mi je potreban zastrašujući telohranitelj Haris, a ne
učtivi vozač i prijatelj.
Prekinula sam vezu, izvukla punjač iz utičnice i smotala ga u maleno
klupko, pa ga ćušnula u tašnu. Na brzinu sam se istuširala, s naporom
potisnula slike poslednjeg tuširanja u toj kabini. Nasapunjala sam se, sprala,
izašla i obrisala se. Očetkala sam kosu i tako još mokru podigla je u
neurednu punđu. Obukla sam farmerke i majicu kratkih rukava, obula cokule.
Rot je navaljivao da mi kupi gomilu odeće za aktivnosti u prirodi pre nego
što smo krenuli na naše veliko putovanje. Kupio mi je komplet kofera i
veliku količinu nove garderobe. Farmerke, majice, džempere, šortseve i
topove boje peska, kabanicu, skupe gojzerice, kape, naočare za sunce, mnogo
svakakve opreme za sve klimatske uslove. Što je još čudnije, nekako je
uspeo da sve to strpa u dva glomazna luj viton kofera i ranac. Uvek nam je
on sve pakovao, govoreći da ima razrađen sistem pakovanja.
U tom trenutku pokušala sam da oponašam njegov način tako što sam
urolala odeću, da bih je zatim smeštala na dno ruksaka.
Dvoje farmerice, košulje, omiljeni duks s kapuljačom, nekoliko šortseva,
čarapa, veša i rezervni grudnjak, sredstva za higijenu. Tašnu sam takode
stavila u ranac, pa privezala gojzerice i vezala džemper oko struka.
Zašto sam se pakovala? Sledila sam Harisova uputstva, ali nisam sasvim
razumela zašto treba da se spakujem, niti zbog čega sam spremna da u
svakom trenutku odem odatle.
Kad sam s tim završila, ušla sam u kuhinju i pripremila ono što je po mom
mišljenju predstavljalo francuski doručak: baget kupljen prethodne večeri,
malo brija, sveže kriške voća i šolju kafe. U Rotovom društvu sve je imalo
bolji ukus. Običan sir delovao je rajski, kafa je bila gusta, bogata i uvek
besprekorno spremljena, hleb je imao hrskavu koricu, a meku i toplu sredinu.
Međutim sad, u osami, ništa nije imalo aromu, a ja nisam prestajala da
razmišljam i brinem.
Kako? Ko? Zašto? Da je postojao zahtev ili nešto nalik tome, možda bih
donekle i razumela. Stari neprijatelj koji se sveti, neko kome je Rot preoteo
posao i uništio ga. Neko ko jednostavno želi otkupninu. Ali zbunio me je
ženski rukopis. Kako je žena uspela da kidnapuje ogromnog, mišićavog,
snažnog muškarca kakav je Rot? Nije imalo smisla. Ne bi trebalo da je
izvodljivo.
Unervozila sam se. Ushodala. Prepakovala stvari. Zurila u cedulju
nastojeći da dišem pravilno. Čitavu večnost kasnije proverila sam koliko je
sati na telefonu; čak i da prekorači sva ograničenja brzine između ovog mesta
i Londona, Haris ne može da stigne za manje od četiri sata. Šta, dođavola, da
radim dotad? Za četiri sata ću izgubiti razum.
Osećala sam neizdrživu potrebu da izađem iz zamka. Morala sam. Nisam
mogla da se zadržim tu ni minut duže, ne s tom porukom i zloslutnim nožem.
Ipak, Haris mi je izričito naložio da ne odem ni po koju cenu.
Pokušala sam sebi da odvučem pažnju gledanjem televizije, ali je većina
kanala bila na francuskom, a na dva britanska prijem je bio loš.
Isključila sam TV. Nestao je čovek kojeg sam volela, a od mene se
očekivalo da čekam zureći u ekran? Ne, dođavola.
Hodala sam još malo tamo-amo, odbijajući da pogledam koliko je sati, a
onda sela. Kolena su mi poskakivala dok sam grickala nokte, misleći na to
kako bi se Lejla, moja prijateljica kod kuće u Detroitu, razbesnela videvši da
su mi nokti potpuno izgrizeni.
Prevalila sam preko glave drugi sat, a zatim i treći.
Onda sam začula točkove na pošljunčanom prilazu, muklu tutnjavu
motora, prigušeno tras kad su se vrata automobila zatvorila. Skočila sam,
požurila do prozora i provirila. Nizak i otmen crn audi s dvoja vrata i
zatamnjenim staklima bio je parkiran na stazi. Muškarac je stajao naslonjen
leđima na haubu i držao mobilni na uvetu. Visok i vitak, crne kose zalizane
unatrag, preplanulih crta lica, glatko obrijan i u elegantnom crnom odelu s
uskom crnom kravatom i belom košuljom. S vremena na vreme klimnuo bi
glavom, a potom je prekinuo razgovor i ćušnuo telefon u džep.
Dve činjenice su me zabrinjavale: prvo, to nije bio Haris, i drugo, u desnoj
je ruci sasvim opušteno držao revolver. Dok sam ga posmatrala, izbacio je
okvir iz donjeg dela pištolja, osmotrio ga načas, vratio ga na mesto, pa
povukao klizač unazad. Izveo je to s izvežbanom lakoćom zbog koje mi se
prevrnuo stomak. Ovo nije valjalo. Nimalo.
Nisam zastala da razmislim. Nabacila sam ranac na ramena i požurila kroz
kuću do garaže. Skinula sam ključeve rovera s kukice, gurnula ih u džep i
otišla da pritisnem dugme za otvaranje garažnih vrata. Ali tad sam se ukopala
u mestu i počela da osluškujem. Ulazna vrata bila su zaključana; u to sam
bila sasvim sigurna. Lično sam ih zabravila dok sam čekala da se Haris
pojavi.
Tišina, duga i zbijena.
A onda razbijanje stakla. Zamislila sam dršku pištolja kako prolazi kroz
male kvadrate obojenog stakla na prednjim vratima i ruku koja je skliznula
kroz otvor da ih otključa i otvori. Čekala sam dok nisam čula da su se
odškrinula i ponovo zatvorila, pa sam tek tad skliznula na vozačevo sedište
rovera. Pričekala sam još malo u nadi da će taj čovek, ma ko bio, najpre
proveriti spavaće sobe na spratu.
Spustila sam stopalo na kočnicu i dotakla dugme za pokretanje motora,
istovremeno otvorivši garažu. Motor se oglasio predenjem, a vrata garaže
podigla su se na podmazanim šinama. Hvala Rotu što je održavao svu svoju
imovinu u prvobitnom stanju. Čim su se vrata dovoljno podigla, oštro sam
ubacila u rikverc i nagazila gas, obišavši audi parkiran odmah ispred mene.
Kola su iskočila na travu pokidavši busenje, ali su se ubrzo našla na šljunku
prilaza. Ubacila sam menjač u brzinu i nagazila papučicu. Prašina i kamenčići
rasprsnuli su se naokolo, a rover je jurnuo napred.
Krc. Krc. Krc-krc.
Je li to bila pucnjava?
Pogledala sam u retrovizor na vreme da vidim kako se zadnje
vetrobransko staklo rasprskava pogođeno metkom, stvarajući naprsline u
obliku paukove mreže. Zatim se celo sručilo kada ga je pogodio sledeći
metak. Vrisnula sam kad se treći odbio od bočnog retrovizora svega nekoliko
centimetara od mog lica. Okrenula sam volan, pritisla kočnicu i zatim
nagazila gas da okrenem rover za devedeset stepeni i skrenem na drugi bočni
put. Čula sam riku motora i znala da audi nije daleko iza mene.
Nisam imala vremena da se plašim. Zviždanje vetra kroz razbijeno zadnje
staklo bio je dovoljan dokaz da nije reč ni o kakvoj šali, kao i da će sve što
izaberem počevši od tog trenutka odrediti hoću li živeti ili umreti. Naglo sam
skrenula najpre ulevo, a potom udesno i vozila prebrzo niz tihe ulice
pospanog francuskog seoceta u rano jutro. Nisam čak znala ime tog mesta -
ništa sem toga da je smešteno na krajnjem jugu Francuske. Možda blizu
Marselja? Moje poznavanje francuske geografije bilo je ravno nuli. Navikla
sam da sedim na suvozačevom sedištu dok Rot vozi, puštajući ga da me vodi
kud god želi.
Saobraćajni znak ispred mene rikošetirao je metak, usled čijeg se udarca
metal ulubio.
 Šta se dešavalo? Ko je pucao u mene i zašto? Gde je bio Haris?
Ponovo sam cimnula SUV u zaokret ulevo, pa udesno, našavši se izvan
sela na pravom putu s dve trake koji je vodio daleko od naselja omeđen
vinogradima s obe strane. Papučicu gasa zalepila sam za pod osetivši kako
moćni motor rendž rovera potiskuje vozilo napred. Kazaljka je brzo prešla
oznaku za šezdeset kilometara na sat, a zatim i osamdeset. Rizikovala sam
brz pogled u retrovizor i ugledala audi na oko četiristo metara iza mene kako
se brzo približava.
Ranije sam gledala Rota kako obavlja pozive mobilnim telefonom iz ovih
kola, tako da sam znala šta treba da radim. Pritisnula sam komandno dugme i
kazala sistemu da pozove Harisa.
Treperavo zvrjanje ispunilo je automobil. Zazvonilo je jednom, pa drugi
put, a onda se začuo Harisov glas: “Gospođice Sent Kler. Je li sve u redu?”
“Nije. Ništa nije prokleto u redu, Harise.” Ščepala sam volan obema
rukama, nalegla na papučicu za gas, a brzinomer je prešao sto deset. “Pojavio
se neki tip. U crnom audiju. Imao je pištolj. To niste bili vi i nije izgledalo
dobro, pa sam uzela rover i otišla, s tim što me sada progoni. Puca na mene.
Bojim se.” Pokušala sam da ostanem smirena, ali sam umesto toga zvučala
poput robota.
“Sranje.” Začula sam šuškanje s druge strane veze, a potom riku motora i
škripu guma. “Jeste li povređeni?”
“Nisam. Međutim, razneo je zadnje staklo i jedan bočni retrovizor. Za
petama mi je i cilja u mene. Ne znam šta da radim. Ubiće me ako me
sustigne. U to sam sigurna.”
“Vozite onoliko brzo koliko je to bezbedno i ne zaustavljajte se ni zbog
čega. Dolazim po vas. Nisam daleko.”
“Ne znam kuda sam se uputila, Harise!” Rover je sad uveliko išao preko
sto kilometara na sat, a moja sposobnost da pri toj brzini upravljam vozilom
bila je u najmanju ruku nesigurna.
“Postoji samo jedan auto-put tu gde se nalazite. Na koju ste stranu
skrenuli prilikom izlaska iz sela?”
“Nadesno.”
 “Onda vozite prema meni. U roveru ste?”
“Da.”
Pauza, ponovljena škripa točkova, trubljenje u daljini. Sirene. “Dobro.
Samo nastavite da vozite. Probijte se kroz bilo šta što pokuša da vas
zaustavi. Jednostavno se ne zaustavljajte.”
“To i radim.”
U tom trenutku rasprsnuo se retrovizor s desne strane i vrisnula sam, a
ruke su mi se trznule na volanu. Rover se zaneo. Borila sam se da ga
ispravim dodirivanjem kočnice i rvanjem s volanom da bih sprečila okretanje
vozila. Vijugala sam po čitavom putu, a gume su zavijale. Čim sam osetila da
je auto povratio stabilnost, dodala sam gas, prilepivši se za sedište kad je
motor zaurlao i cimnuo kola unapred. Audi je tad već bio tik iza mene, pa
sam za sobom čula štektanje paljbe iz pištolja.
Preda mnom se sporo kretao kamion s poluprikolicom, stenjući uza strmi
uspon. Glatko sam skliznula u suprotnu traku i proletela pored njega, a
potom morala da progutam krik kad sam još jednom trgnula volan udesno,
presekavši put da se nađem ispred njega, pritom jedva izbegavši nekakav tan
sedan. Vozač kamiona s poluprikolicom legao je na sirenu i ablendovao, kao i
vozač sedana. Rizikovala sam još jedan pogled unazad i videla da je i audi
pretekao kamion.
Ponovo je odjeknuo pucanj. Čula sam udar kad je metak pogodio negde
pozadi, možda jedno od kočionih svetala ili pak poklopac gepeka.
Uopšte nisam prekinula telefonsku vezu, a očito nije ni Haris, jer sam ga
čula kako psuje. “Šta je to bilo? Jeste li dobro?”
“Jesam, jesam. I dalje mi je za petama i puca u mene.” Proverila sam
situaciju u retrovizoru. “Sustiže me, Harise.”
“Samo nastavite. Nemojte dozvoliti da vas stigne. Gurnite ga s puta ako
morate.”
Dodala sam maksimalan gas postepeno prekoračivši sto šezdeset
kilometara na sat. Prizori i ostala vozila proletali su u zamagljenim obrisima.
Nekoliko vozača je trubilo i divlje mi mahalo rukama. Približila sam se
drugim kolima otpozadi, ovog puta nekom malom pežou ili nečem sličnom,
koji je milio kao da ne mari ni za šta na svetu. Put je počeo da savija, nagib
se s jedne strane smanjivao, a vinogradi se protezali nadaleko u beskrajnim
redovima. Otpustila sam gas pustivši da kazaljka padne, ali je pežo još bio
ispred mene i znala sam da ga moram zaobići. Čekala sam do poslednje
sekunde u nastojanju da provirim iza okuke onoliko koliko sam mogla, što
nije bilo daleko. Iskliznula sam u suprotnu traku, nagazila papučicu za gas i
počela da ubrzavam vozeći pored malenog vozila. Srce mi se popelo u grlo, a
želudac se preokrenuo kad sam ugledala niz teško natovarenih kamiona s
poluprikolicama i ravnim platformama koji mi dolaze u susret bleskajući
farovima i trubeći iz sve snage. Vozač pežoa se razbesneo što pokušavam da
ga preteknem, pa je pokušao da ubrza i blokira me.
“Pusti me da prođem, kretenu!” vrisnula sam.
Harisov glas ispunio je kola: “Uradite ono što morate, Kiri. Ne
razmišljajte. Naprosto to uradite.”
Malo je nedostajalo da prođem pežo, zadnji rep mog rovera samo što se
našao nasuprot njegovom prednjem blatobranu. Potisnula sam osećanja,
stisnula volan obema drhtavim rukama uvrćući kožnu navlaku, i duboko
udahnula. Milisekunde su prolazile poput časova. Kamioni su bili na manje
od devedeset metara i brzo su se primicali.
Pežo je i dalje pokušavao da bude brži. Poželela sam da zažmurim, ali
nisam mogla. Nisam imala na raspolaganju luksuz još jednog udaha, pa čak
ni vremena da na to mislim. Nisam imala kad da oklevam. Cimnula sam
volan udesno i osetila škripu metala koji se trlja o metal. Čula sam cviljenje
guma i besomučno pištanje sirene.
Krc-krc-krc. Pucnji su odjeknuli, tri zaredom, i suvozačevo sedište rovera
eksplodiralo je u erupciji tkanine i punjenja. Naprsnuće u obliku paukove
mreže na prednjem vetrobranskom staklu raširilo se nisko, blizu komandne
table. Začula sam ponovnu škripu točkova, bacila pogled u retrovizor i videla
kako se pežo obrće i krivuda, a onda je prednja desna guma otpala i poletela
izbačena prema meni. Kamioni su sad bili pored rovera, sirene su urlikale
kao da će trubljenje zaustaviti pokrenuti užas. Pežo je načinio salto kroz
vazduh i udario u kamion u pokretu uz zaglušujući tresak i divlju eksploziju.
“O, sranje, sranje, sranje...” Gušila sam se i vrištala: “Ubila sam ga, ubila
sam ga, ubila sam ga - o bože, šta sam uradila?”
“Dosta!” Harisov glas, glasan i oštar, probio se i ućutkao me. “Živi ste. To
je vaša jedina briga. Nastavite da vozite. Ne zaustavljajte se.”
“Ja... ja... Harise, ljudi su... ljudi su stradali zbog mene!”
“Bolje oni nego vi”, uzvratio je glasom hladnim i bezosećajnim.
“Osim toga, iznenadili biste se šta sve ljudi mogu da prežive.”
“Ali pežo je eksplodirao!”
“Je li audi još iza vas?”
Bacila sam pogled na retrovizor i videla samo valjanje crnog dima i
žutonarandžaste plamenove. “Ne... ne bih rekla...” Nisam završila rečenicu.
Niski crni oblik pojavio se iz dima i ostataka sudara vijugavo vozeći u
krivini i izbivši na glavni drum, nakon čega je dao gas. “Sranje! Još je tu.”
Riskirala sam još jedno osvrtanje, videla ruku ispruženu kroz prozor s
vozačeve strane i srebrni pištolj stisnut u pesnici. Gledala sam kako se oružje
trza. Blesnuo je kratkotrajni plamen, a onda se začuo tup udarac kad je metak
pogodio šasiju rovera.
“Vidim dim ispred sebe. Samo što nisam stigao”, rekao je Haris.
“Pritisni sirenu i ablenduj.”
Legla sam na sirenu i povukla ručicu za svetla sve vreme držeći nogu na
gasu u nastojanju da ostanem ispred audija. Pištolj je opet opalio i začula
sam još jedan tup udarac. Gledajući napred, primetila sam približavanje
srebrnog BMW-a, čiji su farovi svetleli.
“To sam ja” reče Haris. “Srebrni bimer. A sad, evo šta će se desiti. Kad
izbrojim do tri, nagazićete kočnicu. Odmah pustite gas. Volan držite pravo.
Kad kažem tri, staćete na kočnicu. Dozvolite da vas sustigne. Čim vas audi
dotakne, daćete gas i otići. Jeste li razumeli?”
“Jesam.” To je bilo sve što sam mogla da izustim.
“Spremni?”
“Ne!”
“Šteta. Jedan. Dva... TRI!” Poslednju reč je viknuo.
 Pustila sam papučicu za gas onda kad mi je rekao, pa je brzina rovera
opadala ispod sto deset... devedeset... osamdeset. Audi je bio tik iza mene;
crna rešetka i srebrni obruči rasli su u retrovizoru. Na TRI! stavila sam oba
stopala na kočnicu i celom se težinom naslonila na papučicu. Volan je
poskočio i zatresao se, zadnji točkovi su se zaneli, a ja se borila da ispravim
automobil. Osetila sam grozno škripanje, a rover je gurnut napred. Pogledala
sam u retrovizor i videla vozača, onog čoveka iz zamka, kukastog nosa i
duboko usađenih crnih očiju, usana izvijenih u podsmeh, iskeženih belih
zuba. Bila je to delimična slika viđena u brzom pogledu u retrovizor, ali mi se
neizbrisivo urezala u mozak.
A onda sam začula škripu drugih guma odnekud ispred mene i sleva.
Pritisla sam papučicu za gas i osetila da je rover poskočio unapred zalepivši
me za sedište. Spazila sam Harisa krajičkom oka u prozoru BMW-a koji je
pravio luk kliznuvši u krivinu kad je Haris nagazio kočnicu i okrenuo volan.
Sledeći prizor, slika koju je panika urezala u moje pamćenje: Haris koji
okreće volan prebacujući ruku preko ruke, s licem mirnim i bezosećajnim. I
potom... dum, TRAS!
BMW se susreo s audijem, i crno vozilo počelo je da se premeće bočno,
krov-točkovi-krov-točkovi, metal se gužvao, a staklo letelo. Haris ova kola
su podrhtavala i ljuljala se dok se nisu zaustavila, a i ja sam se nekako
zaustavila petnaest metara dalje, i posmatrala kako se dim, gust i crn, uvija i
krivudavo podiže iz prevrnutog audija. Haris je mirno iskoračio s vozačevog
sedišta BMW-a ostavivši vrata otvorena. Gledala sam, s rukom preko usta,
kako poseže u džep sakoa rukom u rukavici i vadi ogroman crni pištolj, a
zatim se povlači da klekne pored razbijenog prozora audija. Odmahnula sam
glavom, da li u neodobravanju ili užasnutosti, u to nisam bila sigurna. Haris
se nisko povio i provirio u kola sa suvozačeve strane. Proturio je pištolj i
videla sam blesak, čula prasak i primetila crvenu izmaglicu kako prska po
vozačevom prozoru.
Kao da se ništa nije dogodilo, Haris se uspravio, vratio oružje u futrolu na
ramenu. Obrisao je lice maramicom, obrisao ruke, pa stavio tkaninu u zadnji
džep. Upro je u mene jednim prstom, što sam shvatila kao naredbu da
sačekam. Tako sam čekala i posmatrala. Sagnuo se kroz otvorena vrata
BMW-a i pritisnuo dugme da otključa prtljažnik. Obišao je automobil,
podigao dve crne vreće iz gepeka. Gepek je ostavio otvoren, vrata takođe, i
mirno došao do mene koja sam čekala u roveru. Zatim je otvorio zadnja vrata
iza suvozačevog mesta i ubacio torbe.
“Ja ću voziti”, kazao je, pa zatvorio vrata. Zahvalna, otvorila sam vrata i
obišla kola spreda. Na pola puta su me izdala kolena, a želudac mi se
podigao. Srušila sam se na asfalt, osetivši gorak ukus na jeziku. Haris me je
podigao. “Još nemamo vremena da posustanete, gospođice Sent Kler. Gde je
jedan takav čovek, tu ih je još. Moramo da krenemo.”
Pomogao mi je da se smestim na uništeno suvozačevo sedište i prikopčao
mi pojas. Nisam toga bila svesna. Adrenalin se povlačio, pa sam bila pod
stresom i drhtala, osećajući vrtoglavicu i mučninu. Trepnula sam, a auto se
kretao. Dopirući iz razbijenog prozora, vazduh mi je strujao pored lica. Zatim
sam opet trepnula, a mi smo se provlačili kroz olupine koje smo upravo
ostavili za sobom - izvitopereni i poprečeni kamioni, zgužvani pežo. Čim smo
se obreli na čistom putu, Haris je ubrzao i za tren oka smo poskakivali preko
neasfaltiranog puta sve bliži zamku. Naposletku smo se obreli u garaži i
Haris mi je pomogao da izađem, pa me smestio na suvozačevo sedište aston
martina, ponovo me privezavši.
“Sačekajte tu. Dozvolite da proverim scenu na spratu.” Ubacio je dve
vreće sa stvarima i moj ranac u prtljažnik, pa zatim nestao u kući.
Usredsredila sam se na udisaje i izdisaje. Pokušala sam da zaustavim
stravične slike: pežo koji se upreda i vrti. Poprečen kamion s poluprikolicom.
Audi što se prevrće. Prskanje kapljica krvi.
Šta se, dođavola, dešavalo? Gde je bio Rot? Zašto me ljudi jure i pucaju u
mene?
Haris je skliznuo na vozačevo sedište, ubacio kola u brzinu i krenuo
unazad. Ništa nije rekao, samo je izveo elegantan sportski auto na put,
usmerivši nas u suprotnom pravcu od onog iz kojeg smo došli. U daljini su
zavijale sirene.
Prošlo je petnaest minuta, a mi smo se vozili između redova vinove loze,
sunce je sijalo i zemlja bila mirna i tiha. Kao da se ništa nije desilo. Kao da
smo Haris i ja samo dvoje prijatelja koji su izašli da se provozaju.
 Nisam više mogla da izdržim. “Harise? Šta se kog đavola zbiva?”
Uzdahnuo je, a jedini pokazatelj osećanja bio je jedva primetni trzaj mišića
njegove vilice. “Komplikovano je.”
“Mi ovde pričamo o Rotu. Sve je komplikovano.”
“Pa, očigledno je otet.”
“Ko ga je oteo? Kako? Zašto? Ko je mogao da ga izvuče iz kreveta usred
noći a da mene ne probudi?”
“Znate li mnogo o svetu iz kog je gospodin Rot potekao?”
“Znam nešto malo. Bavio se preprodajom oružja, zar ne?”
“Tačno. Ali to nije svet iz koga može tek tako da se išeta.” Haris je
zadugo ćutao, razmišljajući. “Verujem da na delu imamo ljubomoru.”
“Ljubomoru?”
“Gospođice Sent Kler, vi znate koliko je gospodin Rot povučen. Na neki
način sam zatečen, jer nisam siguran koliko smem da vam kažem. Šta vam
jeste, a šta nije ispričao, šta je želeo da znate?”
“Harise. To je glupost. Upravo me umalo nisu ubili nekoliko puta. U
mene je pucano. Rot je nestao. Odveden je od mene, odnet iz našeg
prokletog kreveta dok sam spavala! Smatram da imam pravo da znam šta se
događa, zar ne mislite tako?”
“Ja to razumem. Međutim, problem je što ni ja sam ne znam mnogo.”
Uštinuo je donju usnu palcem i kažiprstom. “Evo šta znam. Rot se bavio
sanducima jurišnih pušaka, raketnih bacača, granata. Sitnica nalik na te.
Ničim velikim. U krugovima u kojima je radio bio je mala ali važna riba
okružena nekim velikim ajkulama ljudožderima. U to vreme je bio mlad
čovek prilično arogantnog držanja. Doneo je neke dobre odluke, solidno
uložio na početku, pridobio dobru klijentelu i zaradio pristojan novac.”
Haris je ućutao da uspori automobil i skrene udesno na širi put, a onda je
nastavio da govori: “Međutim, tad se upleo s nekom devojkom. Zvala se
Džina Karahalios. Upoznao ju je u diskoteci u Atini, nemajući pojma ko je
ona. Samo je mislio da je još jedna lepa Grkinja s kojom se može upustiti u
kratku avanturu, nakon koje će ići dalje. Pa, ispostavilo se da je Džina ćerka
jednog od najopasnijih ljudi na svetu, Vitalija Karahaliosa, narko-dilera,
krijumčara i trgovca krupnim oružjem. Kada je Džina sa sobom kući dovela
svog novog momka-igračku, Vitali je prepoznao njegov obećavajući talenat.
Taj susret? Bio je Rotova propast. Okončao je radeći za Vitalija, obavljao je
sitne i prljave poslove. To nikad nije bio deo Rotovog plana, niti sam ga čuo
da je tako nešto rekao, ali nije imao mnogo izbora. Ne suprotstavlja se
čoveku poput Vitalija Karahaliosa.
“A njegova ćerka? Ona je očeva slika i prilika u svakom smislu, isklesana
od istog materijala: lukava, nasilna, opasna, manipulativna. Pritom je zabila
udicu u Rota, i to duboko. Želeo je da se izvuče od samog početka. Nikada
nije želeo da se uplete u tu vrstu posla. Nikad nije želeo da bude kriminalac.
Samo je pokušavao da sastavi kraj s krajem. Barem je tako meni objasnio.
Počeo je čineći prijatelju uslugu u zamenu za investicioni kapital.
Isporučivao je neke kutije, bivao za to plaćen i nije postavljao pitanja. Dakle,
uradio je to. Pa onda opet. Zatim je, nekakvim slučajnim spletom okolnosti,
otkrio da dostavlja sanduke sa sitnim oružjem. Elem, do tog trenutka novac
koji je na taj način zarađivao počeo je da premašuje njegove zakonite
poslovne prihode. Za klinca u ranim dvadesetim dobiti dvadeset ili trideset
hiljada za jedno popodne na poslu? Lak izbor. Međutim, tad je sreo Džinu i
sve se vrtoglavo otelo kontroli.”
“Biće da je Rot prikrio nekoliko činjenica kad mi je pričao o tome.”
“Jedno sam naučio tokom službe kod gospodina Rota: nikada vam neće
reći direktnu laž. Ipak, često će izostaviti činjenice, sakriti čitavu istinu od
vas. Viđao sam to u njegovom poslovanju mnogo puta. To je sastavni deo
njegovih manira. On to ne smatra laganjem, niti čak propustom. Protok
informacija od vitalnog je značaja u svakom poslu. Rano je u životu naučio
da nikad ne otkriva previše i sad mu je to naprosto... ušlo u krv.” Haris
slegnu ramenima.
“I dalje ne razumem kako smo dospeli od cele te priče o Vitaliju i Džini
do ljudi koji su pucali na mene”.
“Tu se moje poznavanje događaja iscrpljuje. Nešto je krenulo nizbrdo.
Mislim da je probao da se iskobelja. Pokušao da radi legitimno. Rekao bih
da se porodica Karahalios nije oduševila tom odlukom. A sad, iz nekog
razloga, Džina traži osvetu, ili bi da ga vrati ili nešto treće. Ne znam šta želi.
Čak nisam siguran ni da je moje nagađanje ispravno, da budem sasvim
iskren, ali za mene jedino to ima smisla na osnovu mog ograničenog znanja.”
“Pa šta da radimo? Kako ćemo ga pronaći i vratiti?”
Haris dugo nije odgovorio, pa nisam bila sigurna da me je čuo. “Nisam
siguran. Trenutni apsolutni prioritet jeste da te odvedemo negde gde ćeš biti
bezbedna dok smislim plan. Problem je u tome što je taj zamak trebalo da
bude sigurna kuća. Kupljen je kroz apsurdno složen niz radnji i podružnica.
Ako su Džina, njen otac ili bilo ko drugi uspeli tamo da pronađu vas dvoje,
nisam ubeđen da će ijedan od ranijih poseda biti siguran. Ruka Karahaliosa
doseže nezamislivo daleko. Čovek koga sam se upravo rešio samo je jedan
od mnogih. Verovatno prvi koji je poslat da te pronađe. Biće ih još. Kad ne
pošalje izveštaj, doći će ih još. I to brzo.”
Pustila sam da prođe nekoliko minuta tokom kojih sam kroz prozor
posmatrala prizore. Naposletku sam morala da postavim pitanje: “Dakle,
kuda sad idemo?”
“U Marselj.”
“A onda?”
“A onda ću obaviti neke telefonske razgovore.”
 3

Marselj
Haris nas je dovezao u Marselj tokom kasnog popodneva. Činilo se da na
umu iam posebno odredište zato što je krivudao kroz uske uličice bez
oklevanja. Zaustavio se u ulici koj se strmo spuštala do mora, parkirao je
automobil i povukao ručnu kočnicu, a potom otvorio prtljažnik i izašao iz
kola. Haris je zatvorio gepek s mojim rancem na jednom ramenu i isturio
bradu prema meni pokazujući mi da treba da ga sledim
U drugačijim okolnostima volela bih da odvojim nekoliko trenutaka i
divim se lepotama Marselja. Bio je to stari svet u svom najlepšom izdanju s
drevnim zdanjima koji se spuštaju nadole preko brežuljaka u svom pohodu
prema mediteranu okupanom u zlatnom suncu. More je bilo iskričav kobalt u
daljini, a zaliv beše posut belim jedrima. Međutim posvetila sam se toj lepoti
samo načas, a zatim krenula za Harisom kroz nizak uski ulaz u mračni kafe.
Na jednom je zidu bio kratki šank. Stara ploča izgrebanog, ispoliranog drveta
s mesinganom šipkom za noge u visini članaka. Nekoliko okruglih stočića
bilo je razbacano nasumično i ni za jednim nije bilo gostiju. Neki je starac
stajao iza šanka s lulom u ustima, ispuštajuči oblačiće sladunjavog dima.
Imao je sedu kosu, uredno potkresani belu bradu. Tamne duboko usađene oči
i kožu preplanuli i oštečenu vremenskim prilikama, s borama na livcu
urezanim tako duboko da su izgledale poput ožiljaka. Njegov pogled brzo je
prešao preko mene, procenivši me nakon čega je rekao nešto tiho i brzo na
francuskom.
“Tek toliko da nešto ugovorim,” odgovorio je Haris na engleskom. “Dva
sata, ako i toliko. Hvala Anri.” Izgovorio je ime na francuskom, Anrrrri.
Starac klimnu, a Haris mi predade ranac i pokaza mi na stolicu. “Sedite,
gospođice Sent Kler.” Sela sam, a on se naslonio na šank pored mene.
“Moram da napravim neke nagodbe. Da se vidim s nekoliko ljudi. Ostaćete
ovde s Anrijem. Vratiću se za sat ili dva, nadam se, a onda idemo dalje.”
 “Čekajte, ostavljate me ovde? Samu, s njim?” Mrzela sam paniku u svom
glasu. “Šta ako... šta ako su nas pratili? Ili ako me pronađu?”
“U tom slučaju, neka im je bog u pomoći”, odgovori Haris, sa senom
zlobnog smeška na usnama.
Anri je stisnuo lulu među zubima i izbacio oblak dima prema tavanici kad
je posegnuo ispod šanka i izvadio masivnu pušku. Nisam znala mnogo o
oružju, ali sam znala da se ne radi o klasičnoj lovačkoj pušci. Bila je
dugačka i crna s jednom širokom cevi i skraćenom drškom, zbog čega je
ličila na mašinku ili jurišnu pušku. Još jedno pružanje ruke pod pult urodilo
je pakovanjem municije, i Anri je počeo mirno da puni pušku, a zatim i niz
petlji bočno na oružju. Potom je poređao još desetak čaura na ploču bara.
“Oh! Oh! U redu.” Progutala sam i zurila u oružje zlog izgleda.
Anri iskrivi ugao usana u trenutni osmeh. “Bezbedna. Bez brige.” Akcenat
mu je bio takav da su se reči uvijale i uplitale same u sebe.
“Vratiću se. Samo sedite mirno, može? Nemojte se gubiti iz Anrijevog
vidika.” Haris krenu prema vratima, a zatim zastade i okrenu se ka meni.
“Imate mobilni kod sebe?”
“Da, naravno.” Podigla sam rame da ukažem na ruksak. “U tašni.”
“Isključite ga i predajte Anriju.” Stajao je i čekao, pa sam shvatila da
upućuje na taj trenutak.
Prebacila sam torbu u krilo, otkopčala rajsferšlus i zavukla ruku u tašnu
da izvadim ajfon. Isključila sam ga, pa ga dala Anriju, koji se okrenuo i bacio
ga u sudoperu punu sapunjave vode.
“Um. Dobro.” Tužno sam uzdahnula.
“Praćenje mobilnog telefona nešto je najlakše na svetu. Mnogi ljudi znaju
to kao neku vrstu apstraktne činjenice, budući da su to videli u filmovima ili
na TV-u, i za većinu, u najvećem broju okolnosti, to nije važno. Vi nemate šta
da krijete, nemate razlog za brigu. Ali vi, pod ovim okolnostima? I te kako je
važno. Karahalios ima mogućnosti da vas na taj način uhodi, verujte mi.
Nadam se da vas već nije pronašao.”
“Oh. Da, valjda to ima smisla.”
 Haris je otišao, a ja sam ga gledala kako odlazi s trunkom strepnje. Sedela
sam na barskoj stolici ćutke dok je Anri pušio lulu, naizgled zadovoljan
pukim čekanjem.
Posle otprilike pola sata mrtve tišine, bez televizora iznad Šanka, bez
muzike u pozadini, bez razgovora, Anri mi je uputio pogled. “Piće?”
Slegnula sam ramenima i klimnula. “Svakako. Hvala.”
Anri se okrenuo oko sebe, dograbio prašnjavu smeđu bocu s police i dve
vinske čaše. Otčepio je flašu i sipao velikodušnu meru tamnocrvene tečnosti
u svaku, a onda prstom jednu gurnuo ka meni. Podigao je čašu u nemoj
zdravici i otpio gutljaj. Uzvratila sam, pa i sama popila malo i osetila bogato,
sporo žarenje suvog, skupog merloa.
Pili smo u tišini.
Pokušala sam da ne mislim, da ne brinem i ne nagađam. Međutim, bez
uspeha. U mozgu mi je kovitlalo, a vino, čak i ono malo koliko sam popila,
doprinelo je da me obuzmu otupelost i zbunjenost. U svojoj sam glavi videla
Valentajna privezanog za stolicu dok ga tuku ili muče. Što sam se više
upirala da odagnam tu sliku, to se ona više nametala, sve dok nije postala
jedino o čemu sam mogla da razmišljam. Jedino što sam videla svaki put kad
trepnem.
Valentajn je nestao i pretpostavljali smo da ga je oteo, pod uslovom da je
Haris u pravu, nasilni kriminalac. A ja sedim u Marselju i pijem vino?
Sat je nekako prošao. Pa još jedan. Toliko čekanja. Mrzela sam čekanje.
Oduvek sam ga mrzela.
Napolju na ulici zaškripali su točkovi, kočnice su se bunile, motor grmeo.
Istog momenta Anri se pokrenuo, ščepao me za rukav i povukao oko šanka
da bi me gurnuo iza da čučnem. Njegova šaka na mom ramenu kojom me je
pritiskao nadole bila je ogromna i snažna, gruba poput betona. Videla sam
policu pod šankom natovarenu svakakvim predmetima. Zelenim starinskim
telefonom s brojčanikom. Nekolicinom kutija s municijom. Pozamašnim
srebrnim pištoljem. Manjim crnim revolverom i neodređenim brojem drugih
paketa s mecima za pištolje, pretpostavljala sam, kao i hrpom rezervnih
šaržera, od kojih su neki svetlucali puni, dok su drugi bili prazni. Bila je
ispunjena i flašama alkoholnih pića, paklicom cigareta, kutijama šibica i
pepeljarama, kao i pakovanjem duvana za lulu.
Pogledala sam uvis u Anrija, koji je kundak oslonio na rame, i dalje držeći
lulu među zubima, i ciljao prema vratima. Vrata kola su se s treskom
zalupila, pa sam provirila iza šanka sporo se krećući u čučećem položaju,
poput osobe koja je prošla nekakvu taktičku obuku. Pomerio se da stane
pored vrata, tako da bude u mogućnosti da raznese bilo koga ko prekorači
prag kad se vrata otvore na unutra. Ponovo sam se šćućurila iza šanka.
Srce mi je dobovalo u grudima, a želudac se popeo u grlo.
Šarke su lagano zaškripale. Stopalo se pomerilo na drvenom podu.
BUM! BUM! BUM! Tri gromoglasna, zaglušujuća praska iz puške nakon
kojih je usledio zvuk prskanja nečeg vlažnog. Tela koja padaju na pod.
“Ostani dole!” viknu Anri. “Ne pomeraj se!”
Poslušala sam. Pluća su odbijala da rade. Bila sam nadomak
hiperventilacije i usisavala vazduh kratkim, plitkim udisajima, pa ih piskavo
izbacivala iz grla.
“Mrtvi su. Sve je dobro. Sad si bezbedna.” Čula sam zvuk klizanja nečega
po drvenim daskama poda. “Ipak, ostani dole. Ne treba da gledaš.”
Nisam se raspravljala. Obgrlila sam kolena i čekala, osluškujući kako
Anri prevlači tri teška tela koja nisam želela da vidim preko poda i niz neke
stepenice. Nastavila sam još pola sata da sedim na podu iza šanka dok je
Anri potirao i ribao.
Napokon se pojavio iza bara. “Gotovo. Idi sad da sedneš.” Oprao je ruke
u sudoperi, obrisao ih, pa zgrabio kutiju šibica i opet pripalio lulu i gucnuo
vino.
I tek tako, sve se vratilo u uobičajeno stanje. Sedeli smo za šankom s
polupunom čašom vina. Kao da trojica nisu upravo poginula.
Zinula sam da postavim pitanje, ali je Anri odmahnuo glavom. “Ne pitaj.
Ne želiš da znaš.”
“Policija?” svakako sam upitala. “Zar neće da...”
“Non. Ne ovde. Neće doći ovamo.”
 Bio je to zagonetan odgovor, onaj o kojem nisam bila sigurna da želim da
saznam više.
Srce mi je opet skočilo u grlo kad su se vrata iznenada otvorila i Anri
munjevito nabacio pušku na rame. Ušao je Haris. Presvukao se u farmerke i
debeli crni džemper s V-izrezom, a rukave zasukao do laktova. “To sam samo
ja. Samo ja.” Onjušio je vazduh, a oči su mu prešle od poda na mestu gde je
stajao do vrata i potom do Anrija i puške. “Nešto se desilo?”
Anri je položio oružje na pult brzo govoreći na francuskom i pokazujući
na vrata u pozadini lokala.
“Uporni skotovi”, promrmlja Haris.
Anri uzvrati smehom. “Vitali Karahalios? Taj ne odustaje.”
“Znaš li nešto o njegovoj ćerki, Džini?”
Anri je pljunuo na pod načinivši prezriv, ljutit gest. “Zlo. Gora je od svog
oca.” Pogledao me je očito procenjujući situaciju. “Ah. Sad shvatam. Radi se
o devojci, non?.”
“Mislim da je tako.” Haris je pokazao na vrata u dnu bara, misleći
zapravo na tela koja su bila sakrivena iza njih. “Reč je o Vitalijevim
momcima, zar ne?”
Anri klimnu. “Oui. Siguran sam u to onoliko koliko je moguće bez
potvrde. Ko ju je drugi mogao ovde pronaći i reskirati da izazove moj bes?”
“Dobro pitanje.” Haris me gestom prstiju pozva da pođem s njim. “Hvala,
Anri. Javiću se.” Haris je posegnuo u zadnji džep farmerica, a meni nije
promaklo da se Anri napeo u pokretu, s rukom koja počiva na pušci. Haris je
podigao debeli beli koverat, koji je očito sadržavao debeli štos evra, pa ga
spustio na šank blizu Anrija.
“Ne treba mi to”, kaza Anri i odmahnu glavom.
“Za tvoj trud.”
Anri mi namignu. “Štititi lepu ženu nikad nije problem.” Odgurnuo je
koverat na način koji je ukazivao na nepokolebljivu rešenost. “Rotu dugujem
život. Bila mi je čast.”
Haris klimnu glavom i vrati koverat u džep. “U redu. Znaš kako da me
pronađeš. Ako bilo šta čuješ, vidiš ili saznaš, javi mi, važi?”
“Oui. Naravno.” Anri podiže prst. “Čekaj. Sačekaj trenutak.” Izvio se da
dohvati nešto ispod pulta, stavio mali crni pištolj na šank, a zatim dva okvira
i kutiju municije. “Za nju. Obuči je. Ti i ja nećemo uvek biti tu, non?”
Odmahnuh glavom. “Ne mogu. Ne bih...”
Anri je podigao ruku gledajući me netremice, pa sam ućutala.
“Možete. Hoćete. Oni ljudi od malopre? Ne znaju za milost. Bolje je da
umrete nego da dopustite da spuste svoje prljave ruke na vas, zar ne? Još
bolje, pobijte vi njih. Naučite, Radi Rota, naučite.”
Uzela sam pištolj. Bio je teži nego što sam očekivala i hladan na dodir.
“Da li je bezbedno? Mislim, je li bezbedno da ga stavim u tašnu.”
Anri je frknuo. “Čemu vam služi u tašni? Možete li odatle brzo da ga
izvadite? Non. Gledajte. Vaša prva lekcija.” Stisnuo je lulu u zubima i
otpustio oblak dima, pa žustro od mene uzeo pištolj, pritisnuo dugme sa
strane i izbacio okvir. Držao ga je po strani i povukao klizač unazad. Metak
je zazvečao na šanku. “Sada je bezbedno.” Vratio je okvir unutra, povukao i
oslobodio klizač, a zatim uhvatio pištolj tako da mogu da posmatram dok
palcem pritiska sigurnosno dugme blizu okidača. “Ukočen je. Sada je pištolj
siguran. Pritisni dugme da pucaš. A ako to radiš, pucaj jednom, isključivo
jedanput, i ubij. Pucaj samo da ubiješ.”
S mukom sam progutala i odmakla se. To je bilo apsurdno. Šta mi se
događalo? Kako se moj život može toliko promeniti? Pre samo dva kratka
meseca bila sam švorc. Devojka koja umire od gladi, sama na svetu. A onda
me je pokupio Rot i sve se promenilo. Postala sam njegova, svojom voljom
njegova. Istrgnuo me je iz svega. Pokazivao mi svet. Do tog smo trenutka
obišli desetak zemalja i otkrila sam s preciznošću koliko je svet veliki,
koliko je mnogo mesta koja treba videti, pa sam shvatila da želim da ih
posetim sve.
Ali samo s Rotom.
On je pak nestao. Moj idilični mali svet - putovanje s Valentajnom, hrana i
piće, seks, jedrenje i planinarenje, življenje - rasprsnuo se u paramparčad.
Neko je u mene pucao. Neko me je progonio. Sakrila sam se iza šanka
kao da glumim u holivudskom filmu dok puške prašte oko mene.
Odjednom je trebalo da uzmem pištolj i njime pucam u ljude? Nikada u
životu nisam dotakla pištolj. Čak ni vazdušni.
“Uzmite ga, gospođice Sent Kler. U ovom času nemamo vremena za vaše
premišljanje. Uzmite ga i zadenite pozadi za pojas, baš kao u filmovima.”
Haris je bio uz mene i tiho mi govorio.
Uzeo je pištolj od Anrija i stavio mi ga u ruku. Njegova težina bila je
hladna, čvrsta težina stvarnosti. To nije bila igračka, već oružje namenjeno da
oduzme život. Pružila sam ruku iza leđa i udenula ga između donjeg veša i
pojasa farmerki. Hladan spram moje kože, delovao mi je strano i teško tu gde
je počivao. Prekrila sam ga majicom. Mora da će svako ko me pogleda znati
da ga imam? Nastavila sam da vučem majicu, gurajući dršku. Nošenje
pištolja bilo je daleko neudobnije nego što sam mislila da će biti. Farmerice
su bile s elastinom i prianjale su uz telo, pa ih je dodavanje cevi pištolja
toliko rasteglo da su mi se usekle u stomak. Kako je, zaboga, trebalo da
sednem? Zar ne bi ispao ili postao primetniji?
“Navucite džemper”, uputio me je Haris. Poslušala sam ga, a on je
dohvatio rezervne okvire, meni dodao jedan, a zatim preostali zajedno s
kutijom municije ćušnuo u moj ranac i prepakovao sadržaj torbe tako da ne
budu na samom vrhu. “Stavite šaržer u džep i prestanite da petljate oko tog
pištolja. Sa džemperom preko niko neće primetiti da je tu.”
“Ja hoću.”
“Dobro je. U tome je suština. Daću vam usput neke lekcije.”
“Glupo se osećam. Nisam nikad ispalila metak ni iz vazdušne cevi,
Harise.”
“Onda ništa ne dirajte dok vam ne kažem. Najvažnije je da znate da ga ne
uperite ni u sebe ni u mene. Imajte to na umu i bićete dobro.” Podigao je
ruku da mahne Anriju, pa me povukao kroz vrata. “Sad moramo da
krenemo.”
Na ulici je dan ustuknuo pred sumrakom. Parovi su šetali niz strm nagib s
rukom u ruci. Poslovni čovek u trodelnom odelu brzo se peo uz brežuljak s
mobilnim telefonom na uvetu. Automobili su promicali nizbrdo, kočnice
škripale, motori radili u praznom hodu, a menjači smanjivah brzinu. Haris me
je podstakao da pešačimo niz breg, sve vreme me držeći podruku. Nije rekao
ništa, a nisam ni ja. Dole, dole, dole do mora. Do ušiju su mi doprli zvuci
talasa koji se preklapaju i kričanje galebova, a onda sam namirisala slanu
vodu u jakom vetru. Konopci su zveketali udarajući u jarbole, a zastave
šuštale. Haris nas je proveo kroz mnoštvo ljudi, pored kafića i primorskih
barova, da bi nas naposletku doveo na dokove među stotine brodova, od
kojih su jedni imali jedra, a drugi ne. Bilo je tu malenih ribarskih brodova i
džinovskih jahti i svih plovila između ove dve krajnosti.
S jednom rukom na mom laktu i drugom gurnutom u džep na bedru, Haris
je odavao varljiv utisak neopterećenosti i opuštenosti. Međutim, osetila sam
kako ispituje okolinu pogledom, a s vremena na vreme bi se okretao da
osmotri prostor iza nas čineći to tako nonšalantno kao da nije ništa drugo do
turista u razgledanju. Mol za molom protezao se pred nama i u daljinu, svaki
sa po desetak brodova s obe strane. Marselj se uzdizao nad nama, ogromno,
nestvarno i drevno prisustvo u sutonu što se spuštao. Haris me je proveo
pored pet-šest dokova pre nego što je skrenuo na jedan, a onda smo stigli do
samog kraja pristaništa i zaustavili se ispred nekog broda osrednje veličine.
Brodovi, čamci ili druga plovila bili su nešto o čemu ništa nisam znala.
Ovaj nije spadao u jedrilice, već je pre bio manja verzija glomaznih jahti koje
se mogu videti ma gde drugde u zalivu. Nije se činio naročito upečatljivim,
niti novim. Obično je sve što pripada Rotu bilo prvoklasno. Ne obavezno
najveće niti najrazmetljivije, ali jednostavno najboljeg kvaliteta. Taj je brod
izgledao... neupečatljivo, što je blag izraz. Ni po čemu se nije izdvajao. Što
je, sinulo mi je, možda i bila namera.
Kao da mi čita misli, Haris mi je uputio osmeh pun izvinjenja.
“Pretpostavljam da ovo nije nešto na šta ste navikli s gospodinom Rotom, ali
je najbolje što sam za tako kratko vreme uspeo da obezbedim. Ipak će dobro
poslužiti.”
“Kako ste to izveli?”
“Menjao sam aston za brod, i preko toga dodao nešto gotovine.”
Zakoračio je na palubu i ispružio ruku da mi pomogne da se popnem na
jahtu. “Spada u starije modele, ali poseduje nekoliko stvarčica koje drugi
slični brodovi nemaju.”
“Na primer?”
Haris nije odmah odgovorio. Umesto toga je odvezao užad kojima je jahta
bila privezana za dok, a zatim se uputio u kormilarnicu. Seo je, a ja sam se
smestila blizu njega i čekala. Krenuo je brodom unazad i vešto ga izveo iz
sidrišta iskosivši pramac prema pučini, a zatim povećao brzinu.
“Pa, najpre anonimnost. Samo sidrište je, recimo... pozajmljeno, a
papirima za brod ne može se ući u trag. To naprosto znači da će se svako ko
nas traži - na primer, Vitalijevi ljudi - namučiti da nas pronađe. Nisam se na
vreme setio tvog mobilnog telefona, a jedino su nas zahvaljujući njemu
pronašli u Marselju. Iskren da budem, vrlo glupo s moje strane. Dobro je što
je Anri tip čoveka koji prvo puca, pa onda postavlja pitanja.”
“Ko je Anri?”
Haris slegnu ramenima. “Nije lako na to odgovoriti.” Okrznuo me je
pogledom. “Gospodin Rot kretao se nekada u sumnjivim krugovima. Verujem
da to znate. Čak i sada održava kontakte s nekim starim... prijateljima i
poznanicima. Anri je jedan od njih. Ni sam ne znam mnogo o njemu, sem da
je čvrst kao čelik, hladan kao led i veran kao pas. Sve dok je na nečijoj
strani. A veoma je na strani gospodina Rota.”
“Pomenuo je da Valentajnu duguje život”, rekoh.
Haris se osvrnuo za nama, pa ponovo usmerio pažnju na upravljanje
jahtom pored lukobrana i dalje u bezmerno plavetno prostranstvo
Sredozemnog mora. “Da, to je priča koja mi je nepoznata. Anri je, mislim, bio
krijumčar. Nagađam da je upao u nevolju i da ga je Rot izvukao.”
S nelagodom sam se promeškoljila. “Kad mi je Rot prepričao svoj
nekadašnji život, stekla sam utisak da je bio običan poslovni čovek. Eto...
dostavljao je neke kutije i dobijao za njih gotovinu, i to je to. Kao da nije
bilo... opasno.”
Haris se zakikotao. “To liči na njega. A tako je uglavnom i bilo. Čak ni
tako, zaista. Trgovina oružjem je, na neki način, posao poput svakog drugog.
Poslovi se obavljaju u hotelskom baru ili u nekom uglu noćnog kluba. O
cenama i robi se raspravlja uz čašicu, obe strane se rukuju i to je to. Lakeji
obavljaju sve ostalo. Ali Valentajn u ono vreme nije imao zaposlene. Sve je
radio sam. Nabavljao robu, pregovarao, vršio isporuku. Isporuka nosi
opasnosti. Tipovi ljudi koji se bave oružjem nisu uvek od najfinije fele, što je
očito. Ponekada im primetno nedostaje ono što biste mogli nazvati...
skrupulama, što znači da će pokušati da uzmu sve što žele i pronađu način da
to ne plate. Posebno u poslu s dvadesetogodišnjim balavcem koji posluje
samostalno, bez ikakve vatrene podrške ili nekoga ko stoji iza njega.
Razumete? Koliko je bio dobar, govori vam već to što nije nastradao radeći
to što je radio i na način na koji je radio. Mislim da je nekoliko puta bio blizu
smrti - više nego što bi ikad priznao. Kao s Anrijem. Lukav je taj stari mačor,
Anri. Nije od onih koji se daju lako saterati u ćošak. Niti je tip što bi olako
ili tek tako priznao da nekome duguje život. Ono što je uradio danas
smaknuvši te momke? Za njega je to nešto veliko. Moglo bi se reći da je
polupenzionisan. Nije više stvarno u poslu. Nastoji da ostane u pozadini, da
se ne ističe.” Haris je dao puni gas i pramac se podigao, jedva dodirujući
vodu. Zatim je naše odredište podesio na dži-pi-esu, pa se vratio na naš
razgovor. “Dakle, smaknuće trojice Vitalijevih siledžija? To bi ga moglo
izložiti osveti.”
“Oh!”
“Da. Oh!”
S mukom sam progutala knedlu, nadajući se da Anri neće zbog mene
upasti u nevolju. “Kuda idemo?”, upitala sam. “U Grčku.”
 4

Zarobljenik
Glava mi je pulsirala. To je prvo što sam shvatio. Nesnosna bol i pulsiranje.
Imao sam utisak kao da mi hiljada čekića udara u lobanju. Zašto me je glava
toliko bolela?
Pokušao sam da prinesem prste čelu, ali nisam mogao. Ruka je odbijala
da se pomeri. Trnuo sam je, ali je bila ... sputana. Otvorio sam oči, oprezno,
mučno. Čak su me i kapci boleli. Zaslepljujuća svjetlost pekla mi je zenice.
Morao sam da trepnem, zažmurim i okrenem glavu us tranu. Opet sam
zatvorio oči, pa provirio kroz jedva razdvojene kapke.
Sunčeva svetlost je blještala i odskakivala od talasa poput bezbroj
noževa. Galeb je zakrićao. Orao ribar kriknuo, iza prozora se čulo razbijnje
valova. O bože moja glava... bila je teška, misli usporene. Nisam uspevao da
se orijentišem.
Postepeno su mi se oči privikle na svetlost pa sam podigao glavu tražeći
nagoveštaj gde se malazim ili zbog čega su mi ruke vezane. Jeli ovo neka
novi Kirina igra? Snažno sam cimnuo, alo mi je zglob bio čvrsto vezan za
nogar kreveta. Nogar kreveta? Krevet u zamku u Langedoku nije imao
nogare. Radilo se platformskom krevetu čija je daska iznad glave direktno
montirana na zid. Osim toga dvorac se nije nalazio na moru. Ovo neverovatno
svetlo podsetilo me je na nešto. Na nešto poznato, staro sećanje što me je
progonilo.
Izvio sam glavu i napeo se da pogledam kroz prozor, gde sam video ravne
bele krovove, u belo okrečene građevine s plavim vratima i žaluzinama, i
mnogo krovova i kupola obojenih u istu specifično svetloplavu nijansu.
Primetio sam da se kuće spuštaju niz stranu brega u zbijenim redovima. Gole
stene mestimično su provirivale, a more se u daljini, daleko dole, mreškalo.
U deliću sekunde tačno sam spoznao gde sam. U selu Ija, u Grčkoj.
 Sranje. Ne, ne. Sranje, ne. Kako sam dospeo ovamo?. Plavetnilo mora
bilo je savršeno duboko. Gibalo se s povremenim belim krestama talasa, a
bela jedra istačkala su plavetnilo; nema ničega na svetu nalik Egejskom
moru. Ija je mesto isklesano iz stene na ostrvu dvesta četrdeset kilometara
jugoistočno od Atine, starinsko, karakteristično egejsko selo.
Vitali Karahalios imao je tu imanje.
Trgnuo sam sve udove. Vezali su me za krevet raširenih ruku i nogu.
Mesingane šine prečnika dva centimetra protezale su se između debelih
uspravnih stubova u svakom uglu, a lisice su me držale okovanog u mestu.
Uzglavlje je postavljeno uza zid s prozorima što su se nizali u gotovo
savršenom krugu po obodu prostorije, očito rotonde, pružajući zadivljujući
pogled na čitavo ostrvo s ribarskim seocetom Ormos Armeni, koje se
ukazivalo na jugu.
Začuo sam da se brava okreće i obratio pažnju na vrata tačno nasuprot
krevetu. Bila su od debelog tamnog drveta, ojačana metalnim šipkama i
zaključavala su se spolja. Otvorila su se širom, otkrivši baš onu ženu na
celom svetu za koju bih dao sve svoje bogatstvo samo da je nikad više ne
vidim.
Džina Karahalios.
Vreme se prema njoj ophodilo s nežnošću. Petnaest godina ranije Džina je
bila sveža, stasala za udaju devojka, vitka i prefinjena, gotovo previše
koščata, ali prelepa. A sada? Sad je bila prava žena. Poneki kilogram dao joj
je obline i učinio je još lepšom. Gusta ravna kosa padala joj je do struka u
opuštenim loknama što su se sijale na suncu, tamne poput gavranovog krila.
Koža joj je bila besprekorni zlatasti ten Grkinja odraslih na egejskom suncu.
Nosila je belu haljinu bez rukava, s dubokim V-izrezom među punim
grudima, a porub je koketirao s njenim člancima. Haljina je bila lepršava,
skrojena da se pripije uz njene obline, otkrivajući ih sasvim neskromno.
Pa ipak - njene oči. Nisu se promenile. Crne poput kose, sijale su
zlobnom inteligencijom, bile hladne, svirepe, proračunate. Predatorske.
Zavodljive. Te su oči umele da se prikuju za čoveka i nateraju ga da se zgrči,
ma ko on bio. Mislim da se čak i rođeni otac pomalo plašio Džine, a to je
već nešto govorilo. Jednom sam gledao Vitalija kako je prerezao grkljan
čoveku nožem za odrezak, a zatim nastavio da obeduje.
Stajala je u dnu kreveta s jednom rukom obavijenom oko struka, a s
drugom prinetom ustima, dodirujući usne prstima u zamišljenoj pozi. Izbacila
je kuk, savila koleno. Džina nije nikad samo sedela, stajala ili ležala -
pozirala je. Bila je uvek, uvek svesna svog izgleda, kako je drugi vide.
“Vale. Moj bože, Vale. Godine ti dobro pristaju.” Glas joj se malo
produbio, postao mekši, a govorila je engleski s veoma blagim akcentom.
“I tebi, Džina.”
“Moram priznati da je dobro videti te.”
“Zapravo ne mogu reći da se tu slažemo.” Trgnuo sam ruku. “Pusti me.
Pusti me odmah i zaboravićemo šta se desilo. Ovo ne mora da bude ništa
važno.”
Ozarila se, a izvijanje njenih usana nekako me je podsetilo na zmiju koja
netremice posmatra nesrećnog miša. “Oh, ne. Oh, ne, ne, ne. Čini mi se da ne
razumeš, dragi Vale. Uopšte ne razumeš.”
“Šta to, Džina? Šta ne razumem?”
“Ovo.” Mahnula je prema meni, lisicama i krevetu. “Ovu situaciju.”
Morao sam da odagnam strepnje. Pre petnaest godina Džina je bila gotovo
na sve spremna. Nešto mi je govorilo da je sada još opasnija i
nepredvidljivija.
“Onda mi pomozi da razumem. Zašto sam ovde? Zašto sam lisicama vezan
za krevet?”
“Nekada si voleo ovakve igre sa mnom, Vale. Zar se ne sećaš te noći?
Nemoguće je da se ne sećaš. Kipar? Da, to je bilo na Kipru. Četiri godišnja
doba. Ti si se nalazio sa... s kim beše? S Jurijem? S Jurijem Domaševom.
Kakav si samo posao sklopio te noći. Mora da se sećaš toga - zapravo, znam
da je tako. Nikada ništa ne zaboravljaš. Sklopio si dogovor s Jurijem. Odrao
si ga, skinuo mu skalp, i on je to znao, a opet ništa nije mogao da uradi
povodom toga. Te sam večeri bila veoma ponosna na tebe, a to sam ti i
pokazala. Dozvolila sam ti da mi vežeš ruke za balkon da bi me tucao
otpozadi dok nisam toliko glasno zavrištala da su se svi žalili. Naravno, znali
su da mi ne izdaješ naređenja, pa nisu mogli da nas nateraju da se utišamo. I
ti si meni dozvolio da te iste noći zavežem. Sećaš se? Upotrebila sam tvoje
pertle. Bila je to dobra noć.” Ujela se za donju usnu i izvila obrve. “Reci mi
da se sećaš, Vale.”
Sećao sam se. O, živote, sećao sam se. Čovek ne zaboravlja nekoga poput
Džine. “Naravno da se sećam. Ali, Džina, prošlo je petnaest godina. Sve se
promenilo.” Pokušao sam da ne podignem glas, da ostanem miran. “Mnogo
toga je drugačije. Pokušala si da me ubiješ, ako se sećaš. A sad si me
kidnapovala? Ma hajde! Oslobodi me i pusti me da odem.”
“O, ne. Mislim da neću. Pamćenje te ne služi najbolje.” Obišla je krevet
da stane pored mene. “Nisam organizovala da te ubiju, glupane. Tata je.
Osetio je da više nisi bio koristan, a osim toga, nije se moglo poreći da me
ostavljaš... nije se tome radovao. Čak sam probala da ga od toga
odgovorim.”
“Džina... Miša mi je rekao da si ga poslala. Pre nego što sam mu sjurio
metak u glavu, kazao je da si mu dala hiljadu dolara da me smakne. Preneo
mi je tvoje uputstvo da me natera da patim.” Poćutao sam malo da pridam
težinu izrečenom. “Da me je samo upucao, posao bi bio obavljen. Uopšte ga
nisam primetio. Međutim, pokušao je najpre da me povredi. I tu je pogrešio.
Ti si pogrešila. Digao sam ruke od toga, Džina. Nisam te krivio. Nisam se
upuštao u izravnavanje računa. Otišao sam svojim putem i ostavio te na
miru.”
“Ostavio si me, Vale.” Glas joj je utanjio, utišao se i postao režeći.
“Ostavio si me.”
“Tvoj je otac želeo da budem ubica. Da radim nešto zbog čega sam se
osećao neprijatno. Nije prihvatao odbijanje, tako da sam izabrao
jednostavniju opciju.”
“Ne možeš tek tako da se izvučeš iz naše veze, Vale. Nije tako
jednostavno.”
“Trebalo je da bude.”
“Ah nije. Nije. Ti si moj.” Nadvila se nada mnom i prešla mi preko grudi
dugačkim, krvavocrvenim noktom, po čaršavu koji me je još pokrivao. “Dala
sam ti izvesno vreme da razmisliš, zar ne? Dopustila ti da se zabavljaš.
Želela sam da malo... ostariš. Tad si bio premlad da bi me cenio, čini mi se.
Ne sviđaju mi se dečaci, a ti si onda bio tek dečak.
Trebalo ti je da sazriš, pa sam rešila da te pustim onda kada si otišao.
Ipak, ti si moj. Oduvek si moj. Bio si mi miljenik, Vale. Naravno, postojali su
i drugi, ali niko od njih nije bio ti. Nisu mogli da me zadovolje poput tebe,
još onda. Držala sam te na oku, znaš. Mnogo si vežbao. Trebalo bi da sad
možeš da me zadovoljiš. Odavno me muškarac nije istinski zadovoljio.”
Jedva sam potisnuo drhtaj. “Džina, to je ludost. Moraš me pustiti. Ne
pripadam ti. Volim nekog drugog, shvataš?”
Zažmirila je i video sam nešto drugo u tom pogledu: nagoveštaj nečega
mračnog, manijakalnog, sumanutog. Ljubomoru. “Ta te kuja ne poseduje, za
razliku od mene.” Naglo se ispravila i okrenula, pregledajući nokte. “Nema
veze. Alek se do sada već pobrinuo za nju.”
Krv mi se zaledila u žilama. “Džina... šta si učinila?” Nije odgovorila,
samo je nakrenula glavu i prepredeno mi se osmehnula. “ŠTA SI
URADILA?” uzviknuo sam toliko glasno da mi je glas kod zadnje reči
ogrubeo.
“Rešila se nepotrebnih smetnji, Valentajne. Ništa više.” Zagrizla je nokat
na palcu sramežljivo, što je bio isplaniran gest ledene bezbrižnosti.
“Ako je povrediš, tako mi... bolje ti je da se moliš da se ne oslobodim.
Ubiću te. Ne povređujem žene, ali, ako Kiri zafali dlaka s glave, platićeš mi
za to. Zažalićeš.”
“Nećeš ti baš ništa, Vale.” Okrenula se na peti, ščepala čaršav prebačen
preko mene i zbacila ga. Bio sam go-golcat, o čemu sam se dotle trudio da ne
razmišljam. “Smekšao si. Uvek je tvoj prijatelj, Haris, obavljao prljave
poslove umesto tebe. Ne pretvaraj se, važi? Znam te kako dišeš.”
“Ako i samo na trenutak pomisliš da sam smekšao, onda o meni ne znaš
ništa, Džina.”
Podigla je obrvu. “Ah! Eto malo te stare čelične kičme koju si nekad
imao.” Spustila je kuk na ivicu kreveta, delimično okrenuta ka meni.
Pogledao sam je, naterao je da obori oči, odbivši da ustuknem kad mi je
stavila prste na prsa i krenula nadole. “I drugi tvoji delovi nekada su bili
poput čelika.”
Probao sam da se izvijem, uprevši se da izbegnem njen dodir.
“Nemoj da si me dodirnula, gujo!”
Nisam imao kuda da pobegnem, a ona je zanemarila moje napore da se
sklonim od njene zahtevne ruke, isto kao što je preskočila i moj protest i
uvredu. Pažnju je usmerila na moje telo, prelazila proždirućim pogledom
preko mene usana izvijenih u okrutan osmeh.
“Nekada si tako divno reagovao, Valentajne. Jedva da sam morala da te
dodirnem, a ti bi bio spreman da svršiš svud po meni. Jesi li i dalje tako
osetljiv? Hmmm?” Obavila je prste oko mog opuštenog penisa.
Sklopio sam oči i pomislio na onaj dan pre petnaest godina kada je
poslala Mišu da me muči i ubije. Setio sam se bola koji mi je zadao nožem u
leđa, promašivši i srce za samo dva-tri centimetra. Mislio sam na tuču,
agoniju svakog pokreta dok sam se rvao s njim da mu izbijem pištolj iz ruke.
Vratila mi se slika kad sam mu pucao u čašicu kolena i držao mu cev na čelu
sve dok mi nije rekao da ga je Džina poslala. Kako je saznala za moj plan
bekstva i očito nije bila voljna da me tek tako pusti. Prvi put nakon petnaest
godina pomislio sam na trenutak kada sam povukao okidač. Miša je
posegnuo za skrivenim pištoljem, pa sam morao da ga ubijem. Krv na sve
strane. Povratio sam po Mišinom telu, koje se trzalo. Potrčao, još s nožem u
leđima. Teturavo sam se ukrcao na jedrilicu snabdevenu zalihama za moj
odlazak. Plovio sam prema Atini, ali sam stigao samo do Milosa pre nego što
sam morao da se zaustavim i pronađem lekara. Platio sam mu deset hiljada
dolara da me zakrpi i ne progovori nikome ni reč o tome.
Program odvlačenja sopstvene pažnje urodio je plodom, jer je Džina
ljutito zašištala i skočila s kreveta. Prešla je preko cele sobe, besna zbog
toga što nisam odgovorio na njenu naklonost. “Ne sarađuješ, Valentajne. Ovo
ne ide tako.”
Promuklo sam se nasmejao. “Šta si mislila - da ću se probuditi otet i
privezan lisicama za krevet i biti srećan što te vidim?”
Okrenula se ka meni, a oči su joj plamtele gnevom. “Ti... ćeš... biti... moj.
Jesi moj. Postaraću se za to.”
“Pripadam Kiri, ne tebi.” Čim su mi te reči skliznule s usana, znao sam da
nije trebalo da ih izgovorim.
“Svakako je trebalo da umre, ali sada? Mislim da će prvo patiti.
Razmišljam da je možda dovedem. Da je možda nateram da me gleda kako te
ševim. Možda ću uzeti od tebe to što želim, a zatim ubiti tebe, pa nju.”
Ponovo se nadvila nada mnom, milujući mi grudi, butine, penis i testise.
Dodir joj je bio nežan, u suprotnosti s rečima. “To ću takođe obaviti lično.
Znaš da sam izvežbana u tome. Imam nekoliko simpatičnih tehnika.”
Obliznula se, naglo promenivši taktiku. “Međutim, pre svega toga moram da
ti izazovem erekciju. Radije te ne bih drogirala, ali ću tome pribeći ukoliko
budem morala. Hajde da prvo probamo ovako. Nekada si to voleo.”
Spustila je usta do mene i počela da mi pruža oralno zadovoljstvo nežno i
uporno, vešto. Nastavio sam da mislim na nešto drugo, na sve najgore
trenutke u životu, na sve bolne, ponižavajuće, odvratne uspomene. Na bilo
šta, samo da ne odreagujem. Usredsredio sam se na strahotu sopstvenog
položaja, na ljutnju. I na stid.
Nije pomoglo. Dobila je od mene reakciju kakvu je priželjkivala i činilo
se da mnogo i glasno uživa u toj činjenici.
Prestala je kad je osetila da se ukrućuje, pa ga je ispljunula uz vlažno
pop. “Eto nas. Bože, Vale. Lepši si nego što se sećam. Uživaću u ovome baš,
baš mnogo.” Pored postelje se nalazio stočić s dve fioke. Otvorila je jednu i
izvadila mali gumeni prsten i bočicu lubrikanta. Još mi se nije sasvim digao.
Razmazala je malo lubrikanta po dlanu i prstenu, a zatim po meni. Zažmurio
sam i pokušao da splasnem, misleći na Mišino telo koje se grči, na zgrušanu
krv prosutu po ulici. Počelo je da deluje, ali Džina mi je zatim navukla prsten
i milovala me do erekcije brzim, žustrim dodirima ruku. Mrzeo sam što se
tako slabo kontrolišem. Što nisam mogao da sprečim odgovor na fizičku
stimulaciju. Nisam osećao uzbuđenost, ali je moje izdajničko telo reagovalo
mimo moje volje.
Bože, bolelo je. Prsten je bio namenjen sitnijem muškarcu i protok krvi
bio je ograničen, tako da nisam mogao da obuzdam erekciju iako sam to
želeo.
 Žao mi je, Kiri.
“Zašto se ovome opireš, budalasti čoveče? Zar ne pamtiš koliko smo se
puta dobro proveli?” Opet je sedela pored mene, praveći se da je smirena i
hladna kao da me na sve to ne prisiljava.
“Pamtim da nikada nisam mogao da te zadovoljim, eto čega se sećam. Da
nikada ništa što sam radio nije bilo dovoljno dobro. Sećam se tvog urlanja na
mene kad prerano svršim. Sećam se ubeđivanja da ti dopustim da me vežeš,
a onda me ne bi puštala. Baš ovako. Satima si me te noći na Kipru držala
vezanog. Toga se sećam.” Govorio sam kroz stisnute zube, kušajući
odvratnost na jeziku, u dnu grla nalik na gorku žuč. “Uvek si bila prokleti
psihopata, što sam shvatio kada smo se prvi put tucali. Uvek si želela još.
Nešto drugo. Nešto još zajebanije.”
Proklizavao sam. Nazadovao. Moj govor vraćao se načinu na koji sam tad
pričao, vulgarnom jeziku s engleskim naglaskom. Mnogo sam se trudio da se
udaljim od tadašnjeg sebe, davao sve od sebe da očistim svoj govor. Prestao
sam da psujem, poboljšao akcenat koliko je bilo moguće, govorio ispravno,
zvanično. Naterao sam sebe da pričam, izgledam i ponašam se poput
muškarca kakav sam želeo da budem: cenjenog biznismena što posluje po
zakonu. Posle petnaest minuta sa Džinom vratio sam se na staro.
Samo se široko osmehnula. “Oh, Valentajne. Nemaš predstavu.” Milovala
me je celom dužinom, gotovo lenjo. Mazila me. “Vežbala sam za ovo.
Poznajem te, Vale. Znala sam da ćeš mi se opirati. Pokušavaš ovog momenta.
Nastojiš da skreneš misli kako se ne bi uzbudio. Je li tako? Ipak, samo -
samo prestani da se boriš na trenutak i oseti. Dobro je, zar ne? Boli, ali
sasvim malo. Tek počinjem, Valentajne. Suprotstavljaj se koliko ti drago, ali
ćeš mi se prepustiti. Daćeš mi to što želim.”
Borio sam se. Snažno se opirao. Držao sam oči zatvorene i poricao sve,
poricao sopstveni čulni doživljaj. “Nikada.”
“Možda ti treba malo... inspiracije.” Pustila me je i skliznula s kreveta.
“Gledaj.”
Nastavio sam da žmurim. Znao sam kakvu igru sprema. Želeo sam da
mislim na Kiri, ali sam odbio. Nisam hteo o njoj da razmišljam u ovoj
situaciji. Nisam hteo da je izneverim. Ne voljno.
 “GLEDAJ!” Ispljunula je tu reč, besna. Nešto hladno i oštro dotaklo mi je
jabučicu. “Ne igraj se sa mnom, Valentajne.”
Otvorio sam oči. Džina mi je stajala blizu glave, s kratkim zlokobnim
crnim nožem na rasklapanje na mom grlu. Lice joj je bilo bezizražajno, prazna
maska. Nekoliko sekundi držala mi je vrh noža oštar poput žileta uz vrat, a
onda ga povukla i vratila oštricu u dršku. Čim se sečivo sklopilo, maska je
pala. Prepoznao sam izraz njenog lica koji je smatrala zavodničkim.
Napućene, blago samozadovoljne osmehnute usne, pseći pogled. Nije još
nameravala da me ubije, toliko mi je bilo jasno, ali, ako ne budem sarađivao
do izvesne mere, pronaći će neki grozan i dosetljiv način da me kazni. I tako
sam gledao.
Posmatrao sam, i prvi put u životu gledanje lepotice koja se preda mnom
svlači do gole kože nije uspelo da izazove nikakvu reakciju kod mene. Ona
nije Kiri. Pre Kiri, nikada nijednu nisam voleo. Devojke su bile samo to -
devojke, i nikad mi nisu ništa značile mimo nekoliko sati zabave i
zadovoljstva. Bile su još kako zamenjive. Nagu ženu je trebalo ceniti i, ako
okolnosti dozvole, u njoj temeljno uživati. A onda se desila Kiri, desila se
ljubav, i sve se promenilo.
Džina je spadala u lepotice. Bila je uistinu umetničko delo. Međutim, bila
je samo to: umetnina, skulptura. Koristila je besprekornu šminku. Imala
savršenu kosu. Štaviše, kad je posegnula rukom iza leđa da otkopča
rajsferšlus haljine i pustila da joj se ona obavije oko članaka, pazila je da sve
ostane u najboljem mogućem redu. Zastala je nakon što se obnažila da se
uveri da cenim sate provedene u teretani, dijete, skup veš.
Sve bi to bile pozitivne osobine na svakoj drugoj ženi. Ali kod Džine je to
bilo sve. Ukrašavanje izloga koji prikriva okrutnu praznu dušu u pozadini.
Gledala me je neprestano u oči dok je otkopčavala grudnjak, držeći ruku
preko grudi da bi veš ostao na mestu dok ne izvuče najpre jednu pa drugu
ruku. Kada su joj bretele spale s ramena, pustila je da rublje padne uz zamah,
zbog kog su joj teške dojke poskočile. Auh. Ugradila je implantate. Dodatna
težina, čak i na njenoj vitkoj i gracioznoj gradi, nije mogla da objasni skok s
male C-korpe na veliku DD korpu. Takođe je uradila pirsing na grudima; po
debeli srebrni štapić bio je postavljen horizontalno kroz obe bradavice.
 Pirsing i implantati su u redu. Ukoliko je to ono što se ženi dopada, ako je
to činilo da se oseća dobro, onda super, baš lepo. Jednostavno nije bilo po
mom ukusu. Lično sam više voleo prirodnost, bez silikona i bušenja. Voleo
sam ženu onakvu kakva jeste. To je, bar jednim delom, bio razlog što me je
Kiri toliko privlačila. Za mene je predstavljala ovaploćenje ženske lepote.
Nije joj bila potrebna nikakva šminka, nikakva skupa odeća niti veš, kao ni
implantati da bude raskošna i divna. Grudi su joj prirodno bile velike, čvrste,
visoko uzdignute i napete, s krupnim areolama i tvrdim ružičastim
bradavicama; neukrašene, molile su da ih okusim. Obline njenog tela su
bile... savršene. Široki, gipki bokovi, jake, pune butine, dugačke noge. Nije
bila mršavica. Takav mi se izgled nikada nije sviđao. Zabavljao sam se s
nekoliko manekenski vitkih žena pre nego što se Kiri pojavila i bile su
prelepe na svoj način. Drugi muškarci sigurno su ih smatrali poželjnim. Ipak,
što se mene tiče, Kiri je bila ono što sam želeo. Savršenstvo po mojoj meri.
Obline. Meso koje mogu da uhvatim, osetim, stiskam i ljubim.
Šamar preko lica vratio me je u sadašnjost. “Gledaj me, Vale.”
“Ja nisam Val, Džina. Zovem se Valentajn.”
“Ali uvek sam te zvala Val.”
“Više ne moraš.” Podigao sam bradu i dopustio joj da vidi dubinu mog
gađenja i prezira. “Možeš me držati ovde vezanog koliko god želiš. Možeš da
me nadrogiraš i pretiš mi koliko ti volja. Možeš uzeti od mene sve što hoćeš.
Nema toga što će išta promeniti. Išta. Neću te voleti. Neću osećati
privlačnost. Neću te želeti. Nećeš mi se čak ni dopadati.”
Nije na sebi imala gaćice. Da li ih je smakla dok sam bio obuzet mislima
o Kiri ili ih uopšte nije ni imala, nisam mogao da se setim. Bila je potpuno
izbrijana - na njenom telu od vrata, pa naniže, nije se mogla videti ni jedna
jedina dlačica.
“Lažeš. Želiš ti ovo. Pokušavaš da se odupreš, ali želiš.”
Nisam se zamarao raspravljanjem s njom. Samo sam je netremice gledao u
oči, odbijajući da joj pružim zadovoljstvo gledanjem njenog tela. Približila mi
se njišući kukovima, a dojke su joj poskakivale. Njene su crne oči uronile u
moje i nije mi promaklo da su se suzile kad nije izazvala očekivanu reakciju.
Nije posustala u svom hodu kao po pisti, premda je očito bila svesna sunca
koje je dopiralo kroz prozor iza nje ocrtavajući njene obrise i vazduha koji je
šumeo kroz sobu poigravajući joj se s kosom.
Konačno se našla nadomak kreveta. Nagnuta nada mnom, zureći u mene.
Popela se. Opkoračila me. Stavila mi je dlanove na grudi, zabila dugačke
crvene nokte u moju kožu i mišić, zarivši ih duboko. To joj je oduvek bio
manir, da zabada nokte. Možda je tako uspostavljala dominaciju? Ili je to
možda trebalo da bude erotično? Nikada mi se to nije sviđalo, i rekao sam joj
više nego jednom. Ako bi se izgubila u žaru i ekstazi, Kiri bi me povremeno
ogrebala ili me dovoljno snažno zgrabila za ramena da mi ostavi udubljenja.
Kod Džine je to... bilo smišljeno. Namerno je izazivala bol i podsećala me da
može da mi isisa krv ako poželi.
Ništa nisam mogao da učinim da je zaustavim. Možda da pokušam da je
zbacim. To bi upalilo jednom, možda, ako i toliko. Naposletku bi me
jednostavno privezala i svakako uradila sve što želi. Osim toga, za nju je,
mislim, borba predstavljala pola zabave. Da me vidi kako se opirem, da me
vidi svedenog na ovo, sputanog i prepuštenog njoj na milost i nemilost? Za
nju je to predstavljalo provod. Ili makar deo zabave.
Opružila se preko mene, tarući se pubikumom o moj bolni, zarobljeni ud.
Potresli su me drhtaji odvratnosti.
“Ne radi to, Džina.” Bilo je jače od mene - morao sam da pokušam.
“Molim te. Ne želiš da bude ovako.”
“Oh, stvarno?” Protrljala se o mene, izazivajući. Kliznuo sam kroz nabore
njenog mesa. Bila je vlažna usled želje. “Osećaš? To govori drugačije.
Upravo ovako želim. Moj si, najdraži Valentajne. Želim te u svojoj milosti.
Želim da se grčiš i moliš. Dakle, preklinji, Valentajne. Moli me da prestanem.
To će moju mačkicu učiniti utoliko vlažnijom za tebe.”
Kakva vulgarna žena. Pokvarena. “Ti znaš da je ovo silovanje.” Zvučao
sam hladno i smireno, kao da u meni nisu besneli gnev i zgroženost.
Osmehnula se. Usne su joj se zlobno iskrenule i prešla je jezikom preko
gornje usne, polako, namerno, odvratno. “Tačno tako. Ovo je upravo to.”
Izvila se u leđima, zarila mi nokte u kožu, pustivši mi krv. Nakrenula je
glavu na rame. Kosa joj padala i prelivala se i svetlucala i nabirala preko
jednog ramena u plavetnocrnoj kaskadi dok se trljala međunožjem o mene,
pritiskajući glavić uz svoj otvor. Zgrabio sam hladni mesing uzglavlja,
prodrmao ga, odupro se o njega, osetio da mi se stomak podiže u mučnini,
um kovitla, a duša buni. Bacakao sam se dok mi zglobovi nisu prokrvarili, a
Džina me je držala i pustila da se otimam kao da jaše divljeg konja. Stid me
je pojeo. Bio sam bespomoćan. Uprkos svom mom novcu, svoj moći koju
sam posedovao, svoj fizičkoj snazi, bio sam potpuno nemoćan. U meni je
divljala emocionalna agonija. Izneveravao sam Kiri dopustivši da se to
dogodi. Bespomoćan ili ne, mora da je postojao način da zaustavim Džinu u
onome što je činila.
“Reći ću ovo poslednji put, Džina. Prestani odmah! Oslobodi me!
Zaboraviću da se dogodilo i svako može da ide svojim putem.”
“Ili?”
“Moraćeš da me ubiješ kad završiš sa mnom. Ako se oslobodim, ništa me
neće sprečiti da uništim tebe, tvog oca i sve do čega ti je stalo.”
“Evo jedne interesantne činjenice, Valentajne.” Prebacila je ruku preko
struka zadržavši drugu na mojim prsima, pa posegnula nadole i stegla mi ud u
pesnici. “Ni za šta ne marim, mili. Mom ocu radi šta ti je volja. Zahvalila bih
ti se na tome, štaviše, pomogla bih ti da to uradiš. Ništa ne znaš o meni.
Ništa o svemu što sam pretrpela od tvog poslednjeg bekstva.”
Žao mi je, Kiri. Volim te. Misli su mi proletale kroz glavu i zadržavale se
tamo poput mrmorenja, ponavljale se i ponavljale i ponavljale dok je Džina
spuštala kukove s očajničkom, mučnom sporošću, namičući se na mene.
Usredsredio sam se na tavanicu, a zatim pokušao da držim oči zatvorene.
Usredsređivao sam se na bilo šta, na sve, samo ne na nju. Ne na ono što mi
se dešavalo. Pokretom za pokretom, telom koje se izvijalo u luk i upredalo,
podizalo i spuštalo iznad mene, Džina se dovela do orgazma uz vrisak meni
na uvo dostojan banši veštice. Nisam osetio ništa. Zar potrebe za
rasterećenjem nije bio ništa drugo do bol, ništa više od fizičkog odgovora na
stimulans, podjednako prirodan i nezaustavljiv poput disanja, uzimanja hrane
ili obavljanja nužde.
Svršila je - ili se pretvarala da jeste - još dvaput, a potom skliznula s
mene, ostavivši me s bolnom i teskobnom erekcijom. “Mmmmm. To je bilo
dobro. Hvala ti, Vale.”
“Jebi se.”
“Ne, ti se jebi. Mnogo se jebi. Ja upravo jesam, i opet ću.” Olizala je usne
i pomilovala mi penis, pa se smestila na stolicu u uglu. “Samo mi treba
kratak predah pre nego što nastavim.”
Zatvorio sam oči i usredsredio se na svaki udisaj, na svaki izdisaj. Brojao
sam udahe... jedan, dva, tri... četrdeset šest, četrdeset sedam, četrdeset
osam... sto dva, sto tri, sto četiri...
Stigao sam do trista devetnaest kad sam osetio da se postelja ulegnula.
Hladne ruke našle su mi se na bedrima, a onda vlažna toplota njenih usta na
mom udu. “Mmmm. Njam. Imaš ukus mene.”
Ostao sam nepomičan, ignorišući bol, dodir usana, težinu njenog tela kad
me je još jednom opkoračila. Zanemario sam pečenje, bolni pritisak koji je
rastao u meni. Ignorisao mržnju, stid, bes. Sve. Sve sam potisnuo.
Ne osećaj ništa. Ne osećaj ništa. Ne osećaj ništa.
Džina se triput dovela do žestokog, glasnog orgazma, a nije bilo ničega što
sam mogao da preduzmem, nikakvog načina da to sprečim, baš ničega sem da
istrpim.
Nejasno i udaljeno, nalik na tupo i bolno pulsiranje, osetio sam kako se
moja ejakulacija bliži. Nikada u životu nisam ništa tako malo želeo kao da
njoj pružim zadovoljenje mog tela, mog olakšanja. Međutim, bilo je
neizbežno.
Stisnuo sam zube tako snažno da su mi kutnjaci zaškrgutali i vilica me
zabolela. Zadržao sam ejakuliranje. Suzdržao sam se.
“DAJ MI TO!”, kriknula je Džina uvijajući se na meni, bacakajući se
gore-dole, gore-dole.
Meso na mesu. Noktima mi je prelazila preko grudi. Vrelina, pritisak. Bol.
Stegao sam svaki mišić tela, zgrčio nožne prste i bespomoćno vukao lisice
što su me vezivale za krevet i vraćale nazad stvarajući u krvavim zglobovima
bol koji se pretvarao u srdžbu i snagu. Bicepsi i tricepsi su mi se napeli,
pulsirali, bedra se preobrazila u stenu i listovi u kamen, pluća se nadimala da
uzmu vazduh, a srce tuklo poput timpanične grmljavine. Džina je i dalje
pokušavala da izvuče od mene spermu, a ja sam je uporno odbijao.
Snaga je opadala, gubila se. Džina je dahtala i znojila se nada mnom,
konačno pokazavši tračak naprezanja. Kosa joj je u bičevima padala na čelo.
Naglo je ustala s mene uz divlji urlik osujećenja.
“Zažalićeš zbog ovoga, Valentajne”, prosiktala je s licem na nekoliko
centimetara od mog. I dalje sam žmurio napetog, drhtavog tela, a energija i
sposobnost suzdržavanja postepeno su slabili. Liznula mi je obraz, ugao
usana. “Oh, da. Zažalićeš.”
Usisala mi je donju usnu i cimnula je, gricnula, i osetio sam da se
osmehuje, da uživa u mom bolu.
Ugrizla me je dovoljno jako da od mene izvuče roptaj, pokidavši kožu i
još jednom mi pustivši krv.
Iznenada je nestala. Trpeo sam bol, s prstenom još navučenim na penis.
Pustio sam da mi se mišići opuste, izdahnuo i bio preplavljen talasom
vrtoglavice.
Bolna erekcija potrajala je još sat vremena pre nego što je počela da
jenjava. Baš tada se Džina vratila, istuširana i ovog puta u plavoj haljini,
ponovo sa sređenom frizurom. Nosila je bočicu s pilulama koju je spustila na
sto pored kreveta, a onda je sela na krevet pored mene.
“Ako nećeš dobrovoljno da sarađuješ...” Polako je trepnula s malim
osmehom na usnama, pa odvrnula poklopac na bočici i istresla malu belu
tabletu na dlan. “Ovo je eksperimentalni lek koji sam nabavila iz laboratorije
u Pragu. Nigde u svetu nije licenciran, a u nekoliko zemalja Evropske unije
čak je i zabranjen. Ne umem ni naziv da mu izgovorim. Zvuči naučnički
komplikovano i glupavo. Ali oni s kojima sam... pričala... koji su ga koristili,
tvrde da čini čuda. Magičan je, kazali su neki. Sati, sati i sati erekcije koja se
ne da kontrolisati. Koji je ono izraz upotrebio jedan čovek? O, da. Izjavio je
da ga je tableta pretvorila u uspaljenu zver. Trebalo bi da bude zabavno.”
Stisnuo sam usne, stegao vilicu i gledao je netremice dok nije oborila oči.
Samo se nasmejala. “Misliš da se možeš odupreti? Ne možeš. Ne možeš
me zaustaviti.”
 Posegnula je nadole do mog penisa i smakla prsten, a zatim me do struka
pokrila običnim čaršavom. Nakon upućenog pogleda i osmeha, prinela je dva
prsta ustima i ispustila kratak prodoran zvižduk. Vrata su se otvorila i
dvojica niskih, nabijenih muškaraca snažne grade odevenih u crna poslovna
odela s belim košuljama i uzanim crnim kravatama ušla su u sobu. Izbočine
na grudima ukazivale su na to da su naoružani. Ta su dvojica bila gotovo
istovetna, moguće čak i blizanci, u najmanju ruku braća, i obojica su imala
crnu unazad zalizanu kosu i slične crne oči, isti ten i svirep, leden pogled.
Džina je rekla nešto na grčkom i oni se rasporediše tako da je po jedan
stajao s obe strane kreveta. Jedan je u šaku uzeo moju vilicu, stežući i
štipajući, pa mi gurnuo kažiprst i palac u obraz između zuba, na silu mi
razdvojivši čeljust. Uvijao sam se i bacakao, vrteo glavu s jedne na drugu
stranu, ali nisam uspeo da se oslobodim tog stiska.
“Bolje ti je da prestaneš da se boriš, Vale”, kaza Džina. “Zaista nemam
ništa protiv malo krvi na mojim ljubavnicima, znaš. Potpuno sam spremna da
dopustim Stefanosu i Tobajasu da te malčice smekšaju. Prema tome, mili,
stvarno je najbolje da se jednostavno prepustiš.”
Nisam mogao da govorim i kažem joj da se nosi, inače bih to uradio. Usta
su mi bila širom otvorena i Džina mi je stavila tabletu na jezik s apsurdnom
nežnošću. Istog je trenutka pljuvačka počela da razlaže hemijski sastojak i
gorčina mi je oblila najpre jezik, pa usta. Okrutan, bolan stisak na vilici, te
debeli kažiprst i palac među zubima nisu mi dopuštali da ispljunem lek.
Pomeranje jezika samo je dovelo do njegovog dubljeg zabacivanja, tako da je
brzootapajuća mešavina krenula niz grlo, daveći me. Kisela žuč spržila mi je
receptore za ukus, spalila jednjak. Zagrcnuo sam se, zakašljao, gušeći se u
sopstvenoj pljuvački, ali su klešta između gornje i donje vilice ostala na
mestu zbog čega mi je glava bila zabačena unazad, a usta potpuno
razjapljena.
Borio sam se, trzao lisice, a svako cimanje zglobovima slalo je munje bola
kroz mene. Osetio sam da mi se krv sliva niz podlaktice.
Refleks je preuzeo kontrolu, pa sam progutao jer je potreba za disanjem
nadjačala volju da se oduprem.
“Dobro je.” Džina me je potapšala po grudima. “Dobar dečko. Trebalo bi
da počne da deluje za nekoliko sati. Vratiću se. Do tada... nemoj nikud da
odeš!” Nasmejala se sopstvenoj šali i izvela dvojicu rmpalija iz sobe.
Još sam osećao gorke mrvice tablete na jeziku. Skupivši onoliko
pljuvačke koliko sam mogao, pljunuo sam u stranu i gledao kako mala
količina tečnosti pada na pod. Ipak, bilo je prekasno. Hemijska supstanca je
već bila u meni; pitanje je glasilo hoće li delovati i kako, i mogu li pronaći
način da se odbranim od njenog dejstva.
Posle nekog vremena, koje nisam mogao da procenim, možda nekoliko
sati ih čak i duže, osetio sam u dubini vrtloženje izazvano eksperimentalnom
drogom. Ličilo je na potrebu. Ne tek na potrebu, ne, ni na šta tako lako ili
jednostavno. O, ne. Ovde se radilo o pomamnom, iskonskom, manijakalnom,
animalističkom očaju što prodire u krv i kost, u dušu. Počelo mi je u
stomaku, kao okretanje i stezanje. Stegnuo sam pesnice oko lanaca lisica, a
bol mojih povređenih zglobova uskoro je izbledeo. Misliti je bilo nemoguće.
Logika je izbrisana. Sećanje ništa nije značilo.
Bio sam potreba. Bio sam oličenje nezasite, grabežljive seksualne gladi.
Potreba se uvijala u meni, tukla kroz mene, upredala mi mišiće u grčevito
pulsirajuće damaranje, kukovi su se vrteli u vazduhu. Preplavio me je nagon.
Ovde se radilo o rasterećenju, radilo se o... o utoljavanju unutrašnje žeđi, i u
tom trenutku, s opijatom koji je tekao kroz mene, prihvatio bih sve, bilo šta
što će mi ugasiti žeđ, bilo šta što će ispuniti prazninu što je u meni besnela.
Neko je divlje režao. Ja? Jesam li to bio ja? Da, jesam. Oblio me je znoj.
Penis mi je postao gvozdena šipka u belom usijanju.
Vrata su se otvorila i ušla je Džina, zavodljivo njišući bokovima, sa
zadovoljnim osmehom na rubin-crvenim usnama.
U roku od nekoliko sekundi postao sam izgladneli lav okovan u uglu
kaveza s krvavim komadom mesa odmah izvan domašaja.
Čitavo mi se telo upredalo na postelji, tražeći vrelinu, tražeći olakšanje.
Džina je zastala taman toliko daleko da je ne mogu dotaći, gledajući me u oči
dok je prelazila jezikom preko usana. Telom koje se bacakalo odavno sam
zbacio čaršav, što me je potpuno nagog izložilo njenom pogledu. Ispružila je
ruku, sklopila je oko mog uda i kliznula nadole.
 Zarežao sam, odskočio od dušeka, podigao kukove prema njenom dodiru.
“Ah, da. Mnogo bolje”, promrmljala je.
Uprkos delovanju droge u mom telu i umu, postojalo je seme, sićušna
čestica moje ličnosti negde duboko u procepima duše, netaknuta, neuprljana.
I ta sve bleda iskra znala je da je to pogrešno, da to nije ono što želim. Znala
je da ta primarna potreba veštački katalizirana u meni predstavlja seksualnu
uvredu najgore vrste. Volja, želja i odanost moje duše i mog bića otrgnute su
od mene. Sveden sam na životinju, bez ikakvih viših funkcija, ostavljen
okovan za krevet da me koristi bezdušna demonska kučka.
A nije bilo prokleto ničega što sam s tim u vezi mogao da preduzmem.
Nije mi preostala čak ni volja da se oduprem toj potrebi koja mi je kolala
venama. Sve što sam imao bila je iskra spoznaje koliko je pogrešno, koliko
sramno, koliko zlo to bilo.
Džina me je opkoračila zarivši mi nokte u grudi i sela na mene.
Iskra moje duše zavrištala je u pobuni, ali se njen vapaj nije čuo iza
zidova mog zatvora.
 5

Preko Mediterana
“Dobro, sad vratite klizač na mesto. Jeste, baš tako, savršeno. A sad ga
povučite unazad. Dobro obavljeno, Kiri.” Haris mi je uzeo pištolj i spustio ga
na sto između nas. “Ponovite sve, a ovog puta vam neću davati uputstva.”
Podigla sam teški crni pištolj i počela da ga rasklapam uklanjajući deo po
deo i spuštajući sve to na sto po redosledu koji mi je Haris pokazao. Kad je
oružje rastavljeno na delove, ponovo sam ga sklopila, brže nego poslednji
put. Radila sam to već dva sata, rasklapala i sklapala pištolj koji mi je Anri
dao. Prvi put je delovalo neobično i nemoguće poput sastavljanja slagalice
bez ikakvih smernica, ivičnih delova ili slike kojom treba da se vodim. Ipak,
uz Harisove strpljive instrukcije postalo je lakše. Sad sam to mogla sama da
izvedem a da mi on, ne pokazuje koji deo se gde stavlja.
Situacija je delovala bizarno, ja, belkinja srednje klase iz gradske oblasti
Detroita, nekadašnja stedentkinja i neudata mlada žena na ivici gladi učim da
rasklopim glok.
Haris je ustao i otišao u potpalublje, pa se vratio s tri prazne konzerve
gaziranog soka. Glavom mi je dao znak da ga sledim do krme i bacio
konzervu u vodu. “Pucajte u nju.” Pokazao je na limenku.
“Ali... brod se kreće, voda se pomera. Kako uopšte mogu da...”
“Ne očekujem da ćete je odavde pogoditi. Bilo bi to teško i za iskusnog
strelca, suština je u tome da vam damo nešto u šta ćete pucati samo se
oprobajte.”
Crvena konzerva je poskakivala već dobrih desetak metara daleko. Držala
sam pištolj obema rukama ispruženim ispred sebe. Haris mi je pomerio levu
ruku tako da su mi prsti preklapali desnu, razdvojio mi kolena u širini ramena
i naveo da stanem u pozu koju mi je pokazao pre nego što me je naučio kako
se rasklapa oružje.
 Duboko sam udahnula, polako izdahnula i pritisnula obarač. Jedino što je
još bio zakočen. Pritisnula sam dugme, zatim još jednom naciljala limenku,
koja je u tom trenutku predstavljala sićušnu crvenu tačku na razdaljini od
petnaest metara što skakuće na talasima.
BENG! Cev pištolja trznula se uvis, a buka i nasilnost su me prepali.
Znala sam da nisam pogodila limenku, što je bilo očito, ali me je zanimalo
koliko sam blizu gađala. Pogledala sam u Harisa, koji zatim klimnu glavom.
“Dobro.” Bacio je drugu konzervu u more. “Pokušajte opet.”
Nanišanila sam i drugu, izbacila vazduh iz pluća i stisnula okidač. Ovog
puta sam videla vodu koja je šiknula uvis na mestu gde je metak udario,
dobrih metar i dvadeset ulevo i mnogo ispod limenke u koju sam ciljala.
Posmatrala sam kretanje ambalaže, sačekala dok se nije našla u dnu talasa i
ispalila metak. Ovog puta je konzerva zazvonila i nestala pod vodom. Bila je
na svega pet metara, ali sam je ipak pogodila, a to je bilo nešto.
“Odlično, Kiri, odlično.” Ubacio je u vodu i treću. “Još jednom.”
Pratila sam poskakivanje konzerve, čekala, onda pucala. Promašila.
Ispustila dah, opalila, ponovo promašila. Limenka je sad bila jedva vidljiva u
plavetnilu Egejskog mora.
Spustila sam pištolj i zakočila ga. “Predaleko je.”
Haris se samo osmehnuo, posegnuo iza leđa i izvukao pištolj, podigao ga i
pretpostavio šta mislim o njegovom vojničkom stavu, stao postrance s obe
ruke savijene. Desnom je držao dršku pištolja, a levom s donje strane
obuhvatio desnu. Zastao je na delić sekunde, a potom ispalio tri metka u tako
brzom nizu da je zazvučalo poput jedne jedine grmljavine. Držala sam oči na
konzervi i gledala kako puca, a voda izbija iz nje onda kad su meci zaorali
talase.
“Proveo sam stotine sati na poligonu”, objasnio je vrativši pištolj za pojas
farmerica. “Međutim, vi ste zaista dobro gađali za početnicu. Uglavnom sam
želeo da osetite koliko je pucanje glasno i da iskusite trzaj oružja. Da
ponovim, to je samo za slučaj krajnje nužde. Ako ga uperite u nekoga, bolje
se spremite da ga i ubijete.”
“Ne znam jesam li sposobna za to”, priznala sam prateći Harisa u
kapetansku kabinu.
Haris se smestio u kapetansko sedište, isključio autopilota i blago gurnuo
polugu gasa napred. “Naravno da niste. Ne možete biti sigurni za šta ste
sposobni sve dok niste primorani da otkrijete.”
“Je li teško? Upucati nekog?”
Haris ispusti dug izdah. “Jeste. Teško je. Prvi put je... grozno. Ne bih znao
šta bih drugo rekao. Povratio sam kad sam prvi put ubio čoveka. I znate, ako
ikada postane lako, vreme je za drugi posao. Svaki put je teško.”
Sati su prošli, a ja sam ćutke posmatrala horizont, večernje nebo koje tone
u tamu dok talasi bućkaju ispod trupa.
“Hoćemo li noćas stići u Grčku?” upitala sam.
Haris je odmahnuo glavom, odajući utisak da ga je moje pitanje zabavilo.
“O, ne. Od Marselj a do Atine ima preko hiljadu nautičkih milja. Trebaće
nam nekoliko dana da stignemo. Usmerio sam jahtu najpre ka Palermu, gde
ćemo dopuniti zalihe i sipati gorivo, a zatim idemo u Atinu.”
“Oh.” Očito je moje razumevanje geografije Sredozemlja bilo slabo.
“Pronaći ćemo ga.”
“Kada? I kako?” Glas mi je zvučao pomalo meko, tiho i oklevajuće,
odavši moju sumnju.
Haris nije odmah odgovorio. “Radim na tom kako. A što se tiče onog
kada? Pretpostavljam što je pre moguće. Ako ga drži Džina Karahalios,
njegovo vraćanje moglo bi da bude nezgodno. Drugo pitanje glasi da li je
upleten Vitalij. Postoji mnogo nepoznatih kojima je potrebno pozabaviti se,
a... tu sam samo ja. Ne mogu rizikovati da uvučem još nekoga. Nije trebalo
da upetljam Anrija, ali jesam.”
“Ja sam tu.”
“Znam. Ali... kako ovo da kažem, a da ne zvuči uvredljivo? Bio sam vojni
rendžer.”
“A ja sam samo... šta? Šta sam ja?” Pošto je to pitanje bilo izrečeno,
shvatila sam da je dugo sazrevalo u meni.
 Haris me je pogledao. “Nisam nameravao da izazovem egzistencijalnu
krizu, gospođice Sent Kler.”
“Niste. Sve vreme me to muči. Pretpostavljam da tek sad pričam o tome.”
“Razumem.” Uzdahnuo je. “Znate, pristupio sam vojsci sa osamnaest
godina, još kao mlad momak. Dosađivao sam se. Poticao sam iz sasvim
obične porodice. Imao sam mamu i tatu i dve sestre. Nije bilo ničeg
uzbudljivog ni zanimljivog. Ipak, pojma nisam imao šta bih sa sobom.
Završio sam srednju školu i šest meseci proveo... doslovno gluvareći. I to je
sve što sam radio. Išao na žurke i provodio se s devojkama. Međutim, i to mi
je dosadilo. Tako se jednog dana dogodilo da sam prošao pored oficira za
regrutaciju. Stajao je napolju i pušio. Užicao sam cigaretu od njega, pa smo
započeli razgovor. Kako je bio izuzetan trgovac, upisao me je pre nego što
sam završio cigaretu.” Haris se nasmejao. “Prve dve godine sam mrzeo
vojsku, a zatim sam upao u tuču s dvojicom rendžera i dobio neviđene
batine. Isti momci koji su me pretukli na kraju su me častili pivom i ubedili
me da se oprobam u rendžerskoj školi. Primljen sam posle višemesečnog
truda i za mene je to bio početak svega. Odjednom sam imao nešto što sam
želeo. Dobio sam podstrek da pokušam.”
Bilo je čudno misliti o Harisu iole drugačije nego kao o uštogljenom i
beskrajno sposobnom čoveku kog sam imala prilike da upoznam.
Ponovo sam ga pogledala. Bio je visok tik iznad sto osamdeset i vitak
poput biča ili oštrice noža. Imao je kratku tamnosmeđu kosu i žive,
inteligentne zelene oči čiji je pogled mogao biti ili prijateljski i topao nalik na
letnju travu, ili hladan i zastrašujući poput krhotina antičkog žada. Nije
posedovao klasičnu lepotu, jer su mu crte lica bile previše neuglađene. Bio je
upadljiv, ali ne toliko da bi se izdvojio iz gomile. Oličenje snage koja odiše
pouzdanošću i silinom. Kretao se s otmenom lakoćom, slično predatorskom
prikradanju osobe kadre za krajnje nasilje, osobe koja je u vrhunskoj formi,
atletske građe, tela i pokreta izbrušenih do ruba brijača. Gledajući ga, bilo je
nemoguće odrediti koliko mu je godina. Svakako preko trideset i svakako
manje od pedeset.
Tišina se spustila među nas i zadržala se dugo. Sela sam na stolicu pored
Harisa i gledala kako zvezde obasipaju nebo i krase crnilo srebrnim tačkama,
umnožavajući se od hiljada preko miliona i kvintiliona do beskonačnog
mnoštva. Brod se uspinjao preko talasa što su se nežno valjali, pa klizio u
njihove udoline, naginjao se i ljuljao, bacao se i poskakivao, probijajući se uz
zvuk bućkanja kroz valove i tamu, pa je jedino nepredvidivo kretanje mora
činilo da putovanje ne postane hipnotišuće jednolično. Ništa se nije dalo
videti sem stalno gibajuće vode i neba crnog i posutog zvezdama.
Zaspala sam i probudila se zbog tutnjave brodskog motora pri
neravnomernom radu i šuma zalivskih talasa. Protrljala sam oči i protegla se
kad je Haris usidrio jahtu, vezao uže i vratio se u kabinu.
“Prenoćićemo na brodu”, rekao je “Imamo dve kabine. Zaključaj se u
svoju i drži pištolj u blizini. Ovde ne očekujem nevolje, ali se isplati biti u
pripravnosti.”
Klimnula sam i sledila ga u potpalublje, pa ušla u jednu od soba.
Zaključala sam vrata, potpuno obučena se uspuzala na krevet i pokušala da
ne mislim na to koliko mi Valentajn nedostaje.

Probudilo me je kričanje galebova i nežno pljuskanje talasa o brodsko korito,

blago zujanje motora koji ubrzava, te glasovi u daljini. Ustala sam i popela se
do kormilarnice i smestila se pored Harisa žmirkajući na zaslepljujućem
suncu što je iskrilo i odbijalo se od dijamantskih i plavih talasa.
“Dobro jutro, gospođice Sent Kler”, reče Haris.
Obrnuo je kormilo, čime je okrenuo pramac broda i gurnuo polugu gasa,
pa je jahta krenula napred. Dodao mi je zeleni termos. Odvila sam srebrni
poklopac i sipala sebi jaku crnu kafu, koju sam sa zahvalnošću otpila.
“Mogli ste duže da spavate, znate.”
Slegnula sam ramenima i gucnula još kafe. “U redu je. Jesmo li dopunili
zalihe i sve što treba?”
Haris je klimnuo. “Dosuo sam gorivo, nabavio hranu i nekoliko drugih
sitnica.”
Nešto me je uznemirilo u njegovom glasu. “Nekoliko drugih sitnica, je li?”
Haris slegnu ramenima. “Razrađujem plan. Nadam se da ću uspeti sve da
razmrsim a da ne uplićem i vas, ali se bojim da nemam mnogo izbora.
Jednostavno ima... previše promenljivih. Ne znam. Videćemo.”
“Nisam sigurna da mi se sviđa kako to zvuči.”
“Poznajem porodicu Karahalios po glasu koji je bije i na osnovu vrlo malo
onoga što mi je ispričao gospodin Rot. Surova je, temeljna i ima suštinski
bezgranična sredstva.” Izveo je brod iz zaliva na otvoreno more, petljao nešto
oko dži-pi-esa i autopilota i podesio naše sledeće odredište. “Načuo sam da
je Vitalij neka vrsta najvažnije osobe u grčkoj vladi. Dakle, s njim treba
obazrivo, jer je u sadašnjoj ekonomskoj i političkoj situaciji previše
uticajan.”
“A on drži Valentajna?”
“Ne bih rekao da ga je Vitalij lično zarobio. Mislim da je to učinila
njegova ćerka, Rotova bivša devojka. Zbog toga nije nimalo bezbednije kačiti
se s njom budući da, prema onome što znam, ima očev kapital na
raspolaganju, kao i sopstveni.”
S mukom sam progutala knedlu. “A mi, vi i ja, šta ćemo? Naprosto
ušetati, kucnuti na vrata i zamoliti da nam ga vrate? Ili pak ući i upucati je?”
Haris slegnu ramenima i klimnu glavom. “U osnovi, da. Mada ću najpre
pokušati da im odvučem pažnju na neku drugu stranu, u nadi da će nam to
kupiti dovoljno vremena da izvučemo gospodina Rota i pobegnemo.”
“I zatim? Ako su ti ljudi toliko zastrašujući kao što kažete, kakve su nam
realne šanse da se spasemo?”
Harisu se ote uzdah. “Ne znam. Zaista ne znam. Voleo bih da vam mogu
reći nešto utešno, ali naprosto ne mogu. Da li biste se radije okrenuli i otišli
kući? Ostavili ga tek tako?”
Prostrelila sam ga pogledom. “Naravno da ne bih.”
“Onda dobro. Jednostavno ćemo morati da improvizujemo i da se nadamo.
Ne mogu baš da okupim vojsku plaćenika ili nešto tome slično.”
Po smatrala sam talase kako plešu i vrte se, očajnički pokušavajući da ne
mislim kroz šta Valentajn prolazi. “Ovoliko ću vam reći, Harise: neću sedeti
u nekoj hotelskoj sobi ili u brodskoj kabini i čekati ne radeći ništa, razumete?
Šta god da se desi, idem s vama. Svesna sam da nisam obučena poput vas,
ali... Valentajn je čovek koga volim i ne mogu samo da sedim skrštenih ruku
u nadi i iščekivanju.”
“Znam. Ipak, kakva je korist u tome da ga spasemo, ako ćete vi da
poginete?” Haris mi je uputio dug, prodoran pogled. “Promenili ste ga, Kiri.
Jeste. I to nabolje.”
“I on je promenio mene.”

Četrdeset osam sati kasnije pristali smo u Atinu - u luku Zea, kako me je
Haris obavestio. Uprtili smo svoje vreće, postarali se da pištolji budu
zakočeni, ali nadohvat ruke, pa krenuli pešaka niz lučko pristanište. Marina
se nalazila u širokom kružnom zalivu s molovima koji su štrčali prema
njenom središtu, a brodovi svih veličina usidreni su čekali svoje vlasnike. Iza
luke, višespratnice su se dizale u obliku prstena, a balkoni i ravni krovovi
rasli u zbijenim redovima. Iz daljine svi su izgledali identično beli, ali, kad
smo se, idući s dokova, primakli gradskom zemljištu, uvidela sam da je
svaka zgrada drugačija - neke su bile ružičaste, neke bele, a neke žute,
međutim, najveći broj ih je poštovao isti osnovni projekat građenja u obliku
blokova, s terasama okrenutim prema ulici, s prodavnicama, radnjama i
restoranima ispod stanova, u prizemlju.
Grad je nosio pečat vremešnosti, što se odmah moglo prepoznati čak i
izdaleka, čak i nakon svega pet minuta provedenih u njemu. Vijugali smo
kroz marinu, prošli pored kamiona natovarenih raznim vrstama tereta, pored
porodica, grupa poslovnih ljudi, kroz gakanje dece što se smeju, pored
ženskih i muško-ženskih parova, meštana, turista i staraca sede kose, i
sparušenih, izboranih lica.
Stigli smo do mesta gde su se zgrade zbijale nama sleva, do dela luke koji
je zdesna od nas bio ograđen zarad građevinskih radova, a pločnik se sužavao
toliko da je naposletku postao širok tek toliko da Haris i ja prođemo tuda
rame uz rame. Haris je zastao i osmotrio deo grada koji nas je okruživao.
Nalazili smo se ispred niske stare bele zgrade išarane grafitima, iseljene i
puste, s tri metra visokom žičanom ogradom na jednoj strani. Smeštena do
same vode, nalazila su se delimično izgrađena pristaništa i goli betonski
stubovi što su čuvali stražu u mračnim vodama. Gradska buka je bila
prigušena i daleka. Nikoga ni na vidiku sem automobila koji su se kretali u
oba pravca na oko kilometar razdaljine.
“Ne sviđa mi se ovo”, reče Haris, pa posegnu za pojas na leđima i izvuče
pištolj. “Nešto nije u redu.”
Kao da su njegove reči bile nagoveštaj, vrata od plavog metala širom su
se otvorila, vrata što su bila obilato obojena belim sprejom za grafite
podjednako nečitljive koliko su to bili i oni na napuštenim zgradama i
nadvožnjacima auto-puteva kod kuće, u Detroitu. Vrata su zlokobno
zaškripala i na njima se pojavi jedan čovek praćen još trojicom. Svi su nosili
sličnu odeću, otmena crna odela i crne majice kratkih rukava. Svi su držali
mašinke, neke male za koje sam pomislila da su možda uziji.
“Mnogo vam je trebalo dovde”, reče jedan od njih. “Očekivali smo vas
juče.”
Haris je zakoračio u stranu, tako da je svojim telom zaklonio moje. Ništa
nije odgovorio, samo je ćutke stajao s pištoljem uz bedro.
“Nemate šta da kažete?” Govornik je bio nizak, ružan mladić s retkom
kozjom bradicom i licem unakaženim brojnim aknama. Oči su mu bile
svirepe, hladne i priglupe. “Hajte onda! Ona vas oboje očekuje.”
“Odjebi!” Haris nakrenu glavu.
“Ne bih rekao.” Pogledao je u jednu, pa u drugu stranu u gestu
preterivanja, ukazavši na svoja tri druga. “Četvorica nas je. Vas je dvoje. Mi
imamo ove.” Mahnuo je automatskom puškom. “Pođite odmah. Baci pištolj.”
Haris me je iskosa pogledao. Delovalo je da nešto razmatra. “Šta mislite
da prvo vi spustite oružje?” Ponovo je usmerio pažnju na muškarce pred
nama.
Nisam videla izlaz iz situacije.
Još malo sam se povukla iza Harisa, tako da je njegovo telo potpuno
zaklonilo moje, U nadi da sam neprimetna, posegnula sam za leđa i izvukla
pištolj, pa ga polako i tiho otkočila. Šta sam radila? Pa ja to nisam umela.
Imali su puške. Nisam mogla.
 Očito nisam bila dovoljno diskretna, jer je jedan od četvorice viknuo nešto
na grčkom, stao ispred mene i podigao oružje. Tri kratka, ljutita koraka i
našao se iza Harisa, a ja sam se povlačila dalje od njega, nevoljna da pustim
da me dotakne. Tad se vreme iskrivilo, milisekunde su se razvukle uprkos
tome što se sve ubrzalo. Haris se okrenuo, ruka mu se ispružila i obavila oko
vrata mog napadača, pa ga privukla ispred. Uzi je mahnuo, bljunuo vatru i
buku, a onda je Harisov pištolj jedanput opalio i krv je šiknula. Ispustila sam
krik, ali sam rukama stezala pištolj pred sobom, nogu rastavljenih u širini
ramena, pištolj obuhvaćen i poduprt onako kako mi je Haris pokazao.
Pripremala sam se da pritisnem okidač, dok sam crnu cev ciljala u jednog od
ljudi. Haris je gurnuo izrešetano telo napred i brzo zakoračio u stranu, a
njegov je pištolj štektao, jednom - dvaput - triput. Uziji su pucali i mrtvo se
telo trzalo dok je iz njega šikljala krv, ali su zatim mašinke zaćutale i tela se
srozala, a ja sam još stajala s pištoljem ispruženim napred, s prstom na
obaraču i cevi koja je podrhtavala, ciljajući u prazan prostor.
“Kiri! Skloni ga! Gotovo je.” Harisov je glas dopro do mene s boka,
previše miran. “Spusti ga! Zakoči! Sada, Kiri! Odmah!”
Trgnula sam se zbog oštrog tona u njegovom glasu i oborila oružje, pritisla
dugme da ga zakočim i vratila ga iza leđa.
“Nisam mogla... nisam mogla...” Glas mi je napukao.
Haris mi je spustio ruku na rame. “Nadam se da ćeš proći kroz ovo tako
da nikada ne moraš da pucaš. Stvarno se nadam.” Sagnuo se i uhvatio jednog
od poginulih za nogavice. “Hajde. Pomozi mi da ove skotove maknem s
prolaza.” Haris je vukao leš unazad par metara, a onda shvatio da krv
ostavlja širok trag. “Mani. Ostavimo ih. Moramo odavde.”
Krenuo je gotovo u trk preskočivši tela i ne pogledavši ih više. Sledila
sam ga s manje sigurnosti, nesposobna da sklonim pogled s krvi, očiju koje
su zurile i zjapećih rupa. Haris se vratio, ščepao me za mišicu i povukao me
u trk, usporivši tek kad smo izbili na glavni put i dobili priliku da se
izgubimo u užurbanoj masi. Do tog trena nisam pratila Harisa u onoj meri u
kojoj sam pustila da me vuče bez opiranja. Videti ljude upucane i ubijene...
nisam mogla to da prevazidem. Znati da je neko nastradao jeste jedno, znati
da je neko verovatno poginuo kad sam gurnula pežo s puta jeste drugo... ali
ovo što se upravo dogodilo bilo je nešto sasvim treće.
Haris je išao vijugavo nekakvom neobičnom putanjom, ovuda levo,
nadesno iza onog ugla, niz ovu uličicu i nazad, a onda smo ušli u autobus i
progurali se kroz umornu i iscrpljenu gomilu oznojenih meštana. I dalje sam
osećala mučninu i videla rupe u trupovima i te zureće, nevideće oči.
Harisov glas mi je ispunio uvo kroz jedva čujni šapat. “Znam da ste u
šoku, Kiri, ali morate se sabrati. Bilo je ili oni ili mi.”
Odgovorila sam grubim, hrapavim glasom: “Znam. Samo... Bože... stalno
su mi pred očima.”
“Razumem, verujte mi.” Autobus je skrenuo, pa smo se zaneli u jednu
stranu. Iskoristio je metež da mi povuče bluzu nadole i prikrije pištolj. “Kada
sledeći put izvučete oružje, pucajte, u redu? Ne razmišljajte - nemojte čak ni
pokušavati da stvarno naciljate. Samo uperite cev u središte i povucite
okidač. Ako ga izvadite, pucajte. Shvatate?”
Klimnula sam glavom. “Shvatam. Žao mi je. Jednostavno sam se...
ukočila.”
“Tako se u tim situacijama gine. Ne možete da se ukočite.” Glas mu je
bio sasvim miran, kao da raspravljamo o sportu ili vremenskim prilikama.
“Bojim se, Harise. Imali su proklete mašinke. Mogla sam da poginem.”
Uzdahnuo je, “Znam. Znam.” Dotakao mi je rame gestom koji je delimično
predstavljao prijateljsku naklonost, a delimično izvinjenje. “Žao mi je što
smo u ovome. Žao mi je što ste vi u ovome.”
“Samo želim... samo želim Valentajna natrag.”
“I ja.” Ponovo me je potapšao po ramenu. “Vratićemo ga.”
“Je li to obećanje?”
Harisu je dugo trebalo da odgovori. “Ne. Ne mogu to da obećam.”
 6

Davljenje
Valentajn

Zastori izobličenja lelujali su mi preko uma, tavanica i pod njihali su se i

uvijali. Vrelina je kolala kroz mene. Goreo sam. Goreo sam živ, a koža je
pucketala. Toliko sam goreo da mi je koža sigurno bila u plikovima, ali se
nisam usuđivao da pogledam. Mučnina je jurnula kroz mene u iznenadnom
naletu.
Osetio sam sadržaj želuca u grlu, u pozadini zuba. Mogao sam samo da
podignem vrat i nadam se da se neću zagrcnuti dok povraćam svud po
krevetu podu i sebi.
Čim mi se stomak ispraznio, znoj me je celog probio, ohladivši me toliko
da sam, počeo da drhtim.
Penis me je boleo. Imao sam, osećaj da mi po koži nešto gmiže. Bilo da
sam žmurio ili gledao. iznova i iznova sam video odvratnu viziju Džine kako
se uvija povrh mene, zabada mi kandže u meso i ostavlja krvave ogrebotine
urezane u moje grudi. Čuo sam joj glas kako viče kao u jeku ekstaze.
Osećao sam je na sebi i poželeo da ponovo povratim.
Kad su se vrata tiho otvorila, ugledao sam je trostruko. Nosila je zelenu
mini suknju, tesnu poput druge kože, skrojenu da se pripije uz njene bokove i
stražnjicu, jedva toliko dugačku da pokrije dno njenih guzova. Duge
preplanule noge. Štikle od slonove kosti visoke deset centimetara, bluza iste
boje bez rukava s duboko izrezanim dekolteom. Stisnuo sam kapke, otvorio
oči, video jednostruku sliku koja se zamutila i umnožila.
“Vale. Moj, moj, moj. Kakav nered. Čini se da lek ima propratna dejstva.”
Obišla je podnožje kreveta i sela pored mene - na stranu koju nisam svu
ispovraćao. Nadlanicom mi je dodirnula čelo. “Ti goriš”.
 Izvio sam se da izbegnem njen dodir i ona me pogleda kroz stisnute kapke.
“Skloni se od mene.”
Ustala je i povukla bluzu. “Mislila sam da smo to prevazišli, Valentajne.”
Nisam se potrudio da odgovorim, pa ona puče prstima. Ista ona dvojica
gorila pojavila su se u vratima. “Potrebno ga je očistiti.” Nabrala je nos i
pokazala na mene.
To je bila moja prilika. Znao sam to, osetio da dolazi. Jedan od rmpalija
izvadio je ključ iz džepa pantalona i otključao kraj lisica na mojoj desnoj
ruci. Zglob mi je i dalje bio sputan, ali neprikačen za krevet. Zatim mi je
oslobodio stopalo na istoj strani. Gorila je dodao ključ svom bratu i ovaj mi
je oslobodio levu ruku i nogu.
Jedan od njih je ustuknuo za korak i izvadio veliki srebrni pištolj iz futrole
na ramenu. “Gore. Ustaj”, zarežao je. “Bez smicalica.”
Polako sam povukao noge ka jednoj strani kreveta i pokušao da se
uspravim u sedeći položaj. Čitavo telo mi se bunilo, a vrtoglavica me
obuzela čim sam se pridigao. Želudac mi se uskomešao i podigao, ali sam ga
potisnuo stežući zube, nateravši se da ustanem. Morao sam da se oslonim
rukom na uzglavlje dok se svet okretao i tonuo ispod mene. Džina je stajala
pokraj vrata i posmatrala, s tašnom preko ramena. Počela je da kopa po
torbici, pretražujući po sadržaju u potrazi ko zna za čim.
Mesnata, vlažna šaka sklopila se oko moje podlaktice, povukla me napred
i izbacila iz ravnoteže. Posrnuo sam i zaljuljao se, a vrtoglavica i snažna
mučnina jurcali su kroz mene. Sve sam video četvorostruko, a zatim
trostruko, pa jednostruko, pa dvostruko. A onda je nastalo milijardu oblika,
boja, tela i plavog neba, plave vode, belih krovova, zidova i plavih vrata. Bio
je tu i batinaš u crnom odelu koji me hvata, i nešto hladno, srebrno i tvrdo
između nas.
Želudac mi se popeo. Žuč je potekla između zuba i niz bradu kad sam
pokušao da je zadržim, a onda mi je sinula ideja i ja sam je oslobodio, pustio
da se izlije iz mene i svud po Tobajasu ili Stefanosu, ko god da je bio taj skot
ispred mene. Povraćka mu se prosula po sakou, prednjoj strani košulje, licu, i
on je opsovao na grčkom, ali sam mu ja već zgrabio ruku, skoro naslepo
petljajući, jer sam njegovu iznenadnu nepažnju doživeo kao priliku da mu
uvrnem ruku tako da cev pištolja uperi u samog sebe. Moj prst je pronašao
okidač i stisnuo ga.
BENG! Pištolj je opalio uz zaglušujući prasak. Trznuo se udarivši me u
grudi; odskakanje neshvatljivo glomaznog revolvera bacilo me je unazad.
Zgrabio sam pištolj, i dalje omamljen, videći višestruko, još zadihan i teturav.
Zaneo sam se unazad tri, četiri, pet koraka, udario o zid, pa usmerio pištolj
jednom rukom u drugog gorilu u crnom odelu, koji je polako napredovao ka
meni s izvučenim pištoljem.
“Ubio si mi brata.” Nalazio se na nekoliko centimetara od mene, a njegov
je srebrni pištolj sa širokom cevi bio naciljan u moje oko.
“Tobajase!” Džinin glas bio je tiha, preteća oštrica žileta. “Oduzmi mu
oružje i očisti ga.”
“Ali Stefanos je...”
“Mrtav.” Izvukla je iz tašne tubu s ružom za usne, laganim ga pokretima
nanela, napućila usne i vratila šminku. “Da li ti izgledam kao neko koga je
briga?”
Tobajas je sebi u bradu promrmljao nešto na grčkom, ali je stavio pištolj u
futrolu. Nije bilo šanse da se opirem kad je njegova pesnica blesnula i
udarila me u jagodičnu kost. Pao sam postrance i oružje mi je oteto iz ruke.
Odvukao me je, držeći me za ručne zglobove, iz sobe u kupatilo, ogromno,
sve u mermeru i staklu.
Pustio me je da bolno tresnem glavom o mermerni pod. Čuo sam tečenje
vode, a onda me je Tobajas odvukao preko kupatila; fugne između pločica
čupale su mi kosu i grebale mi teme, a zatim mi je ledena voda kuljnula po
licu i grudima. Pokušavao sam da se otkotrljam, ali je tok dolazio iz ručice
tuša, pa me je voda isprskala od glave do pete. Bez obzira na koju stranu da
sam se prevrnuo ili otkotrljao, bez obzira na to kako da sam se sklupčao,
hladna voda me je tukla po koži poput ledenih noževa.
Začuo sam korake po pločicama negde blizu mojih stopala i osetio nečije
prisustvo nada mnom. Vodeni mlaz tukao me je po prsima, sad toliko hladan
da sam se ukočio. Neka me je pesnica uhvatila za kosu, trgnula mi glavu
unatrag i pustila mi mlaz u oči, nos i u usta, a ja sam se davio i davio,
onemogućen da dišem, ili da bar ne udišem vodu. Kašljao sam. Nisam mogao
da se okrenem, samo sam se snažno otimao iz ruke koja me je držala za kosu,
počupavši nekoliko pramenova iz korena u tom pokušaju da se spasem.
A onda je voda prestala da teče i vreli dah mi je duvao u lice, a glas mi
mrmljao na uvo: “Prokleto ću te ubiti. Ne tiče me se šta luda kuja kaže,
ubiću te. I to bez žurbe. Da ispaštaš. Mnogo ćeš se mučiti. Pobiću sve koje
voliš.”
Udario sam glavom napred, osetio da sam se čelom sudario s mesom i
kosti, osetio posekotinu koju mi je na čelu napravio zub. Tobajas se
zateturao unazad, a onda izbacio stopalo meni u trbuh. Sklupčao sam se u
borbi za dah, gušeći se dok je sve oko mene postajalo belo.
“Dosta, Tobajase. Tvoja glupava osveta može da pričeka. Vrati ga u
sobu.”
Gorila me je teglio nazad preko poda kupatila, pa niz nedugački hodnik u
previše svetlu spavaću sobu koja je vonjala na sredstvo za dezinfekciju. Još
nisam povratio dah, već sam iskašljavao vodu i prebrojavao zvezde. Osetio
sam da me je Tobajas podigao držeći me ispod pazuha i - pri kraju snage -
voljno sam se uspuzao u krevet, pa se zgrčio u borbi za dah pored težine
vode u grlu i plućima, i bola od dobijenog udarca u stomak.
Vrata su se zatvorila i neko sede na krevet pored mojih savijenih kolena.
“Dobro. Nadam se da je vredno truda, Vale. Na vrhuncu mučnine uspeo si da
te povrede, osim toga, stekao si neprijatelja. Tobajas je psihopata, znaš, a
kad ja kažem tako nešto, to ima težinu.”
Spustila mi je ruku na rame i pomilovala mi mišicu, pa mi sklonila mokar
pramen kose s oka. Bio sam potpuno natopljen, tresao sam se, u glavi mi je
besno tuklo hiljade čekića, a koža se napela i bolno peckala zbog groznice.
U jednom trzaju sam se udaljio od nje. “Nemoj...” Prekinuo mi se govor
kad sam ispljunuo puna usta sluzi i vode. “Ne dodiruj me!” Glas mi je
zvučao grubo poput šmirgle. “Nemoj da si me pipnula.”
“Malo je kasno za to”, odgovorila je tonom koji je odavao veselost.
“Sad treba da se odmoriš. Kasnije imam planove s tobom.”
“Isto tako možeš i da me ubiješ”, procedio sam kroza zube.
 “Ha! Ne. Ne bih rekla. Barem ne još. Nisam te se zasitila.” Pružila je ruku
ka mom zglobu, prikačila lisice za krevet, pa mi vezala i drugu ruku, sputavši
me pre nego što sam postao svestan šta to radi.
Borio sam se nogama kad je pošla da mi stavi lisice na članke.
Šutnuo sam je najpre u kuk, pa u stomak i odbacio je unazad. Posrnula je,
pa se ispravila, poravnala suknju i bluzu i prošla prstima kroz kosu.
Sad je stajala teško dišući izvan mog domašaja.
“Znaš, pretpostavljam da treba da pomenem kako mi tvoja mala drolja
zasad izmiče. A što mi se više budeš suprotstavljao, više ćeš nevolja
prouzrokovati jer će po nju biti mnogo gore kad je se konačno dočepam.”
Džina je ispitala nokte na rukama, a zatim mi se zlobno osmehnula. “Sigurna
sam da bi se Tobajas sjajno zabavio s njom. Mogla bih ovde da unesem još
jedan krevet, pa da i nju privežem. Tad možeš da gledaš kako je moji i tatini
ljudi gaze poput brzog voza. Šta kažeš na to? Desetak njih koji je tucaju na
tvoje oči? Morao bi da gledaš. A zatim bi ona gledala kako ja jašem tebe.
Mogla bih da dovedem i neke prijateljice da te i one jebu. Naposletku, kad
nam se svima smučite, ubiću vas. Prvo nju, pa tebe? Hm. Možda. Ili tebe, pa
onda nju? Ne znam. Moraću još da porazmislim o tome.”
Preturala je po tašni i izvadila kompaktni pištolj. Valter PPK, zaključio
sam na prvi pogled. Obišla je krevet pazeći da se ne približi mojim
stopalima, pa mi prislonila cev na slepoočnicu. “Tako. Staviću ti lisice na
noge, a ako se opireš, upucaću te. Ali neću te ubiti, ne još. Dovešću tvoju
kurvicu ovamo i pustiti da je tucaju svi koje poznajem, i to pred tobom. Ili
možeš da saraduješ. Ukoliko budeš sarađivao, poštedeću je, što znači da ću
joj samo prosvirati lobanju. Lak izbor, zar ne?”
Umirio sam se i dozvolio da mi još jednom zaveže članke za krevet.
“Dobro je. Učiš.” Džina me je potapšala po bedru, pa se okrenula i lenjo
krenula ka vratima. “Vratiću se nakon što iskoristiš priliku da se odmoriš.”
Kiri me je opkoračila, plave kose puštene preko ramena, naga, izvrsna,
savršena. Kretali smo se zajedno, guza joj je klizila preko mojih butina, grudi
se njihale, azurne oči netremice gledale u moje, nežne i prepune osećanja.
Pružio sam ruke prema njoj obuzet potrebom da je dotaknem, osetim,
milujem, ali me je nešto zaustavilo. Široko se osmehnula. “Ne još”,
prošaputala je, a reči joj nisu bile usklađene s kretanjem usana.
Dlanovi na mojim prsima, Kiri nagnuta nada mnom dok joj kosa poput
zavese pada oko mog lica, tako da sunce prosijava kroz zlatne lokne.
Kliznula je napred. Osetio sam kako joj procep prelazi preko mog uda,
vlažan, vreo i gladak, i znao sam samo to da mi je potrebna. Osmehnula se,
usne su joj se blago izvile, i napeti ružičasti vrh njene bradavice dodirnuo mi
je čelo, nežan i topao. Uživao sam u dodiru njene kože, njenog mesa. Vršak
njene besprekorne dojke polako mi je prelazio niz lice, preko nosa i usana, i
uzeo sam bradavicu među zube...
“Oh... Vale... da”, zacvilela je.
A onda se sve iskrivilo. Podigao sam pogled, trepnuo, i plava kosa postala
je crna, a plave oči tamne. Ispustio sam krik, grleni urlik. Telo mi se uvijalo i
trzalo, zbacivši šokiranu Džinu.
Stisnuo sam zube i opet vikao sve dok nisam promukao i izgubio glas,
očiju čvrsto zatvorenih. Užasnutost usled otrgnutosti od sna bila je više nego
što sam mogao da podnesem, strava nakon spoznaje da sam dodirivao nju,
njenu odvratnu kožu i da sam je pobrkao s Kirinom verujući da me Kiri voli,
dok me, u stvarnosti, spopada Džina.
Džina je ustala, gola. “Zašto mi se stalno opireš?” Zanjihala se prema ivici
kreveta savijena nada mnom, pa obuhvatila dojku jednom rukom i lenjo
prelazila bradavicom preko mog lica. Pomerila ju je da mi dodirne obraz i
bradu. Brzo je prešla sisom preko mojih usana. Pomislio sam da je ujedem,
ali nisam. Nisam pokazao nikakvu emociju, nikakvu reakciju. Pritisnula mi je
na lice unutrašnju stranu suprotne dojke, gušeći me grudima. Zadržao sam
dah, zažmurio i čekao. Glatko me je opkoračila s donjom usnom među
zubima, verovatno smatrajući da je ta poza zavodljiva, erotična. Prignječila
mi je penis vaginom, ne dobivši zauzvrat nikakav odgovor. U tom trenutku
bio sam potpuno besan, zgađen, i nije bilo sile na svetu koja bi me dovela do
erekcije.
“Hajde, Vale. Igraj se sa mnom.” Podigla mi je opušteni ud i poigravala se
njime.
“Pre bih umro.”
 “Oh, to će se dogoditi uskoro.” Pustila me je, nagnula se napred i otvorila
fioku noćnog ormarića. Bočica s pilulama je zazveckala.
Odvila je poklopac i istresla jednu na dlan. Stisnuo sam usne, stegao
zube. “Možeš ovo da olakšaš ili otežaš.”
Samo sam je pogledao usana pretvorenih u tanku liniju.
“Onda biram teži način.” Odmahnula je glavom kao da me prekoreva.
Udaljila se od mene i navukla ljubičasti svileni ogrtač prebačen preko
naslona stolice. Tad sam prvi put primetio dve velike plastične kofe, srebrni
vrč i gomilu belih peškira na podu kod vrata. Džina je odložila pilulu na
ormarić, pogledavši me značajno. Zatim je raširila peškir i podmetnula mi ga
pod glavu. Potom je pažljivo privukla kofe preko poda, uloživši napor kako
bi mi postalo jasno da su kante do vrha pune vode. Konačno, uzela je vrč i
zahvatila, pa ga stavila pored tablete na noćni ormančić.
“Opet ću te pitati, Valentajne Rote. Hoćeš li popiti pilulu ili nećeš?”
Podigao sam bradu, lance lisica stegao pesnicama. “Onda nek ti bude. Ovo je
teži način.” Nasmejala se veselim, kratkim kikotom. “Težak za tebe, dodala
bih. Zabavan za mene. Oduvek sam uživala u ovoj naročitoj igrici.”
Jednom rukom je podigla bokal, drugom mi prešla preko čela i zavukla mi
je u kosu. Bilo je to kratko milovanje, nakon kog je uzela punu šaku moje
kose i zlobno cimnula. Dok mi je glavu držala zabačenu unazad, nakrenula je
vrč tako da mi je nekoliko kapi vode palo na nos, usta i oči. Probao sam da
okrenem glavu, ali je njen stisak bio dovoljno jak da ne mogu da se pomerim.
Bila je jaka. Osetio sam da koren kose popušta, u času kad mi je na lice
prolila još vode. Ovog puta mi je izvesna količina prodrla u nos, pa sam se
borio za dah i šmrktao. Dok sam kašljao, sipala je na mene još vode, ovog
puta direktno u usta. Nije prestajala da sipa. Uhvatila me je panika. Zatresao
sam glavom, i ne osetivši da mi je kosa iščupana iz temena, a Džina mi je i
dalje sipala vodu u oči i nos, pa mi cimnula lice nazad u prvobitni položaj,
tako da je spor i postojan mlaz vode pogodio ždrelo. Davio sam se i davio.
Baš kad sam pomislio da ću se neminovno zagušiti i umreti, ispravila je vrč i
slivanje vode je prestalo.
Kašljao sam, dahtao, izvio se i pokušao da dišem. Usta su mi bila
razjapljena dok sam grcao, boreći se za dah. U tom trenutku Džina mi je
spustila tabletu na jezik, sipala mi malu količinu vode u usta, pa mi zapušila
nos. Nisam imao izbora osim da progutam ili da umrem, a telo mi ne bi
dopustilo drugu mogućnost. S Kirinim licem pred očima, dao sam sve od
sebe da držim jednjak zatvoren dok se teški mrak spuštao, a sirovi panični
strah i užasnutost rasli u meni zajedno s potrebom da dišem, živim i nastavim
da se borim dok se ne oslobodim.
Progutao sam i gušio se dok se pilula spuštala, i nastavio da izbacujem
vodu iz pluća.
Narednih sat vremena Džina me je mučila s vrčem vode. Dopunila bi ga,
sela pored mene i prolila mi vodu na lice. Malo, tek dovoljno da me natera
da počnem da se gušim, a zatim je čekala, pustila me da dođem do daha i,
kad bi se to desilo, polako bi mi izlila bokal u oči, grlo i nos, uvek se
zaustavljajući na nekoliko sekundi pre nego što se udavim.
Kako sam već progutao njenu tabletu, očito je ovo radila iz uživanja.
Osetio sam kako hemikalije počinju da mi pale utrobu, sporo, udaljeno
zagrevanje ćumura duboko u mojoj krvi i kostima.
Neko je pesnicom lupao na vrata i Džina je odbrusila na grčkom. Mladić
je uleteo u sobu, brbljajući nešto na grčkom, očito uspaničen.
Džina, koja je i dalje držala bokal s vodom, opsova meko na engleskom:
“Sranje.” Uzdahnula je, oklevala, a zatim izručila vodu na moje lice. “Izgleda
da tvoja kurvica dolazi po tebe. Izaziva mi nevolje bez kraja, znaš. Uživaću
kad joj budem skidala kožu s kostiju čim je uhvatim.”
Otresao sam vodu, pljunuo, nakašljao se i gledao kako Džina maše
momku da izađe. Kad smo ostali sami, bacila je, sad mokar, ljubičasti ogrtač
u stranu i navukla bele lanene pantalone i odgovarajuću košulju, pa uvukla
stopala u crvene sandale.
“Ubiću je polako, Valentajne, Daću da je siluju i ubiću je.” Izvadila je
pištolj iz tašne, proverila je li okvir pun i dobacila mi pogled. “Ubila je
Aleka. Ili je to uradio neko drugi. Pucano mu je u glavu. S njim sam se dobro
provodila. Biće teško zameniti nekoga ko je tako voljan da ugodi kao on.
Voleo je da mi pruža kunilingus i bio prilično vešt u tome. Sad ću morati da
istreniram nekog drugog.” Uprkos ledenoj mirnoći s kojom je izgovorila te
reči, u njenim svetlucavim crnim očima primetio sam odsjaj sumanutog besa.
Izašla je iz sobe i čulo se okretanje ključa. Zatim je nastupila tišina koja
se protegla na period koji nisam mogao da izmerim, a potom su se vatre
pakla oslobodile.
 7

Napad
Trčala sam za Harisom pluća su me pekla, a noge bolele.
Haris je naposletku zaključio da je jedino stvarno izvodljivo krenuti
direktno po Rota. Posle izvesne istrage i postavljanja pitanja o kojima ništa
nisam želela da znam saznao je gde se nalazi Džina Karahalios. Živela je na
ostrvu oko dvesta četrdeset kilometara jugoistočno, u mestu koje se zvalo
Ija. Uputili smo se jahtom iz Atine preko Egejskog mora, između grupe ostrva
različitih veličina, i usidrili se na strani ostrva najudaljenijoj od Džinine
kuće, bar prema Harisovim informacijama.
Krenuli smo lagano, naprosto šetali kroz prirodu kao da smo turisti poput
svih drugih. Uhvatili smo prastari, tandrkavi autobus i krenuli na bučno,
zastrašujuće putovanje preko brda i oko litica, pa naposletku izašli na
periferiji sela Ije. Bilo je to slikovito mesto sa četvrtastim belim kućama
plavih vrata i žaluzina što su marširale nizbrdo do mora, koje je svetlucalo u
daljini daleko ispod. Sunce je bleštalo, a nekoliko pramičaka oblaka polako
se vuklo tu i tamo na nebu. Autobusi su tutnjali a povremeno bi mimo nas
prošao i poneki automobil. Neki je starac držao za ular sivog magarca koji je
vukao kola puna voća.
Haris je pokazao na ogromnu kuću visoko na bregu, prostrano imanje s
kulama i kupolama obojenim u istovetnu nijansu plave kao i sve ostalo.
“Tamo. To je to.”
Put koji je vodio do dotične kuće bio je vijugav, uzan i strm, a samu kuću
okruživao je zid visok dva metra i sagrađen od belo okrečenih cigala s
komadićima stakla što su treperili i sijali na gornjoj ivici.
Haris je odmerio drum. “Ovo će biti nezgodno. Ostanite tik iza mene.”
Okrenuo je dugački cilindar na cevi pištolja, iskopao tri okvira iz svog ranca
i ćušnuo ih u džep. “Pođimo. Hajde da završimo s ovim.”
 Tako je krenuo trčećim korakom uzbrdo, držeći se bočne strane puta.
Tako daleko u brdu i tako blizu imanja na ulicama nije bilo nikoga. Zavese
su zavrtane i lica su provirivala, odmeravajući nas, očito nimalo iznenađena
prizorom izvučenog pištolja. Sledila sam Harisa uz breg, zanemarivši
pihtijastu slabost u butinama i bol u plućima lišenim dovoljne količine
kiseonika. Stigli smo do poslednjeg niza kuća pre nego što je put zavio prema
ulazu s kapijom, a onda je Haris zastao i sagnuo se uza sam ugao kuće. Čak
je i on disao teško i znojio se. Dahtala sam i kupala se u znoju, jedva
sposobna da uspravno stojim.
“Sačekajte minut i povratite dah. Odmah se vraćam.” Haris je izvadio
nekoliko paketića iz ruksaka, predmete u obliku cigala sa žicama koje su
virile.
“Harise? Šta je to?”
“Nešto što će odvratiti pažnju.”
“Isuse. Šta je ovo, Umri muški?” Ovo poslednje sam ipak uputila sebi
samoj, jer je Haris već prešao put i zalepio se za zid pored kapije s
elektronskim upravljanjem. Ogulio je nešto s poleđine bombe i pritisnuo
paket na zid uz ulaz, dodirnuo dugme ili prekidač - s te udaljenosti nisam
razabrala šta je - a onda se čučeći pomerio za ugao, van vidika. Posle
nekoliko minuta vratio se trčeći i sklonio se u vratnice pored mene.
Disao je duboko i znoj mu se presijavao na čelu. “Kiri, ne znam šta ćemo
zateći kad uđemo tamo. Možda ništa. Možda nešto grozno. Ne znam. Samo
se... pripremite na sve. I pre svega, ostanite iza mene, šta god da se dešava.”
Klimnula sam, jer nisam mogla da progovorim.
Eksplozija je zvučala kao zaglušujuće krc, praćeno dobujućom kišom
krhotina i povika na grčkom. Haris je izvukao pištolj i klimnuo mi, a potom
smo jurnuli preko ulice u oblak dima oko kapije. Podigla sam košulju preko
nosa i usta, i držala je na licu kad smo zakoračili u veo prašine i krša, pazeći
da budem odmah iza Harisa, kome izgleda da nije smetao jedak dim. Obris je
izronio iz suncem izlomljenih senki dima. Harisov pištolj proizveo je tih lajav
zvuk, ni nalik na pucanj, ali mnogo glasniji nego što sam očekivala od oružja
s prigušivačem. Senka se srušila. Zamenila ju je druga, pa je Haris upucao i
nju. Potom smo se pokrenuli i gazila sam po nečemu istovremeno mekom i
tvrdom što se otkotrljalo pod mojom nogom. Osetila sam da mi se želudac
okreće i odbila da spustim pogled. Jednostavno sam prilagodila hodanje i
ostala tik iza Harisa. On se obrtao s jedne strane na drugu, a pištolj mu je
praskao iznova i iznova, nakon čega se začulo ra-ta-ta-ta-ta-ta mašinke,
prašina je poletela uvis iz razbijenih mermernih ploča blizu naših stopala, ali
je Haris brzo oborio strelca.
Haris se kretao s gracioznom, predatorskom ekonomičnošću
profesionalnog ratnika delimično povijen u čučanj, bešumnih koraka, tela pod
nagibom, vrteo se i okretao kao da mu je gornja polovina tela burence
pištolja. Kad je ispalio metke, nije se zaustavio, nije usporio, već je samo
nastavio da klizi brzinom zmije, a pištolj je u njegovim rukama neprekidno
štektao i trzao se.
Nisam ništa osećala. Sve emocije, sva čula bili su isključeni, potisnuti, i
pokušala sam da se pretvaram da sam u filmu, da je sve to zapravo
predstava, samo što mi nije uspevalo. Ne sasvim. I ja sam imala pištolj, ali
se nisam usuđivala da ga izvadim. Nisam mogla, nisam htela, ne dok nisam
spremna da pucam i ubijem, a znala sam da nisam. I tada, pre nego što sam
toga postala svesna, stajali smo ispred same kuće.
Haris je brzim, izvežbanim pokretom zamenio okvire, zastao s leđima
prislonjenim uza zid, okrenuo se i provirio nagore uz stepenice. Ne bih umela
da kažem kako je kuća u koju smo ušli izgledala, osim da je imala
upečatljive mermerne podove, bele zidove i tamne grede i tavanicu. Haris je
držao leđa uz udaljeni zid dok se glatko i bešumno peo na sprat, provirivao i
naginjao se da osmotri iza uglova. Njegov pištolj opalio je dvaput-triput, a ja
sam bila odmah iza njega i svaki čas gledala iza sebe.
Čim smo skrenuli za ugao stepenica, ugledala sam senku kako se pomera
na odmorištu ispod nas. Potapšala sam Harisa po ramenu i bez reči mu
pokazala nadole. Klimnuo je, u povijenom stavu preskočio tri stepenice,
nanišanio i čekao. Neko ko je rukovao zloslutnom crnom jurišnom puškom
pojavio se na ulaznim vratima i Haris ga je dvaput ustrelio. Posle prvog
pucnja pogledala sam u stranu, a zatim me je Haris već potapšao po kolenu i
morala sam da krenem za njim.
Ženski glas je vikao na grčkom praveći pauze s vremena na vreme, bez
sumnje se s nekim raspravljajući preko telefona. Nakon toga je usledila
tišina, a onda je zagrmeo motor i začulo fijukanje elise helikoptera koji
poleće. Haris se ukopao u vratima stepeništa, tačno izvan vidokruga, i
sačekao dok helikopter nije uzleteo. Tad mi je glavom dao znak da ga pratim,
uputivši se ka vratima u dnu kratkog hodnika. Čovek je stajao ispred sa M16
u rukama. Ugledao je Harisa, ali s trenutkom zakašnjenja. Haris me je gurnuo
u stranu i iskoračio. M16 je zaparao vazduh, ali je Harisov pištolj već pucao
i meci se zabili u telohranitelja u deliću sekunde. Haris me je gurnuo s puta.
Gađala sam u zid dovoljno snažno da sam nakratko ostala bez vazduha, pa
sam stajala i dahtala dok je Haris preturao po džepovima mrtvog čoveka, te
pronašao ključić od lisica. Nasrnuo je na zaključana vrata, opsovao, ponovo
pretražio čovekove džepove, a zatim još jednom opsovao pre nego što je
zakoračio unazad i šutnuo vrata levo od ručke. Okvir se rascepio, ali je
izdržao, i on udari ponovo. Ovog puta vrata se širom otvoriše i Haris
zakorači u prostoriju, zastavši prethodno da zgrabi Ml6.
Bila sam odmah iza Harisa čim su vrata popustila. Haris je pustio da mu
jurišna puška ispadne, budući da ga je očito preplavio šok. Nisam mogla da
vidim oko njega, već samo ležaj, mesingano podnožje i stopalo lisicom
zakačeno za ram, te deo obnažene noge. Poznavala sam to stopalo. Poznavala
sam malje na nožnim prstima i ožiljak na članku gde se, kako mi je rekao,
posekao tokom otvorenog penjanja na stenama, i znala sam fine plave dlake
na njegovoj nozi, ožiljak na listu od auspuha motocikla.
“Valentajne!” Jurnula sam da obiđem Harisa, ali sam zastala od
zaprepašćenja.
Bio je sasvim nag, raširenih udova na krevetu, kose mokre do temena i
bez sjaja, s krvlju što mu je curila niz čelo. Ipak, bio je živ, očiju
razrogačenih i sluđenih, zuba iskeženih u luđačkoj grimasi. Imao je ogromnu
erekciju, toliku da su mu iskočile pulsirajuće vene. Bočica s lekovima
nalazila se na stočiću, kao i srebrni bokal. Znojio se, uvijao, izvijao kukove i
podizao bokove. Zglobovi i članci bili su mu krvavi, koža oguljena usled
njegovog drmusanja lisica.
“Šta, dođavola, nije s njim u redu, Harise?”
“Rekao bih da su u pitanju narkotici. Droga koja će ga učiniti...
zahvaljujući kojoj je ona radila šta je želela kad nije hteo da sarađuje.”
“Kako ćemo ga izvući odavde u ovakvom stanju?” Pogledala sam u
Harisa, koji je samo odmahnuo glavom.
“Ne znam. Ipak ćemo morati.” Predao mi je ključ koji je uzeo od mrtvog
čoveka. “Oslobodi ga. Zasad mu ipak ostavi lisice na zglobovima. Ne znam
koliko će ga droga sludeti. Možda ću morati da ga obuzdavam dok se ne
skine.” Zvučao je suviše smireno, pa sam ga pogledala u oči. Očigledno ga je
uznemiravalo što vidi Valentajna u ovakvoj situaciji.
Rota, koji je uvek miran i pribran. Rota, vladara nad sopstvenim
univerzumom, svedenog na obnaženu, mahnitu zver.
Došlo mi je da briznem u plač, ali nisam. Prešla sam do Valentajna i
dotakla mu lice. Otrla sam mu krv sa čela, sklonila mu mokar pramen kose
koji mu se prilepio uz slepoočnicu. “Valentajne! Dušo! To sam ja. Kiri. Ovde
sam. Haris je sa mnom. Izvešćemo te odavde, u redu?”
Grleno je zarežao, međutim, oči su mu počivale na meni. Pogled mu se
smračio, promenio. “Nisi ti. Skloni se od mene, kučko. Makni se. Jebeno me
ubij, pizdo jedna. Kloni me se ili me ubij. Neću to da radim. Ne opet. Neću.
Neću.”
Suze su mi navrele na oči, grlo mi se zatvorilo. “Valentajne? Ja sam. To
sam stvarno ja.” Nikada nisam čula Valentajna da tako govori, tako
neuglađeno, tako vulgarno, i s toliko besa i gađenja. Nije me prepoznao.
Mora da je to. Ne bi sa mnom tako razgovarao. Voleo me je. Je li tako?
Prisilila sam se da verujem u to, pa kleknula pored njega tako da mi je lice
bilo u ravni s njegovim. “Rote? Valentajne? Ja sam. Kiri, Slušaj me. Slušaj
moj glas. To sam ja.”
“Kiri?” Zvučao je uzdržano. Skeptično.
“Gospođice Sent Kler. Moramo da pođemo.” Haris je stajao u dovratku s
puškom uperenom u hodnik. “Drugi napad samo što se nije odigrao, a mi
moramo biti tamo kad se to desi.”
“Dajte mi sekundu. On misli da sam ja... da sam ona.”
“Nemamo sekundu. Vratiće se s prokletim šleperom naoružanih ljudi,
razumete? Dolaze ovamo i moramo nestati pre nego što se pojave.” Haris se
sagnuo, po treći put prevrnuo džepove mrtvaca i pronašao rezervni šaržer
kojim je zamenio onaj delimično ispražnjen u pištolju.
Čvrsto sam stisnula kapke i pomolila se za sve ono što nas čeka ili možda
ne čeka napolju, pa poljubila Valentajna. Spor, dubok poljubac. Od one vrste
što govori volim te... volim te... volim te. “To sam ja. Ja.”
Nije uzvratio poljubac. Odmakla sam se, a on je trepnuo i pogledao me.
“Kiri? Stvarna si?”
“Da, jesam. I moramo da bežimo odavde! Možeš li da hodaš?”
“Ja... bože... ne... ne znam.” Izgledalo je da je jedva kadar da oblikuje
reči. Mišići su mu se skupljali i istezali, a svaki trzaj i pomeranje uzrokovali
su kapanje sveže krvi iz zglobova i članaka. “Pokušaću.”
Ubacila sam ključić u lisice zaključane za krevet, otvorila ih, zatim
otključala Rotovu drugu ruku i oba stopala onoliko brzo koliko sam mogla.
Valentajn se u naglom trzaju sručio s kreveta, sapleo se na čaršave i prevrnuo
na leđa u ćošku. Zgrabila sam peškir s gomile na podu - ne usudivši se da se
zapitam čemu su služili kofe, vrč i ubrusi - i prišla mu.
“Hajde, dušo. Ustani, možeš li? Moramo da odemo odavde.” Podigla sam
peškir.
Valentajn se podigao na noge i još se dublje povukao u ugao. Činilo se da
me se plaši, da zazire od mene, kao da nisam osoba za koju se izdajem. “Ne,
ne prilazi! Ne dodiruj me! Da me nisi pipnula!” Stegnuo je šake u pesnice i
opustio ih, otresao i protrljao lice, dišući duboko. Čvrsto je zatvorio oči, pa
ih otvorio, zureći u mene s bizarnom mešavinom očaja, požude i zabrinutosti.
“Reci mi nešto što samo ti znaš.”
“Ovo sam stvarno ja, Valentajne, kunem se...”
“RECI MI!”, dreknuo je glasom sirovim i grubim.
Preturala sam po sećanjima. “Poslao si mi tri čeka! Poruka na ta tri čeka
glasila je:Ti pripadaš meni.” Prišla sam mu za korak, s peškirom ispruženim
da ga obavijem.
Ra-ta-ta-ta-ta-ta! M16 zaštekta zaglušujuće glasno. “Moramo da idemo!”,
doviknu Haris.
 Valentajn je dohvatio peškir i obmotao se oko struka, pokrivši i dalje
ogromnu erekciju. “Ne diraj me. Molim te. Ne mogu... nisam trenutno sav
svoj i ne mogu... ja sam... jebiga...” Prekinuo je uz režanje i progurao se
pored mene ne dodirnuvši me. “Hajdemo!”
Zastao je, otkopčao kaiš na mrtvom čuvaru i strgao s njega pantalone, pa
ih navukao i vezao kaiš u čvor. Pantalone su mu dopirale tek iznad članaka, u
struku su mu landarale, a kaiš je bio predugačak, međutim, pokrio se barem
delimično.
Haris je krenuo s Valentajnom za petama, a ja sam išla poslednja. Niz
stepenice, za ugao dalje od prednje kapije, pa kroz dvorište. Tu smo ugledali
četvrtasti mercedes SUV, jaguar i rols-rojs kako se sijaju na suncu. Haris se
povio da virne u mercedes, pa proverio ručku na vozačevim vratima. Kako
nisu bila zaključana, seo je u auto i pokrenuo motor paljenjem bez ključa.
“Ulazite.” Mahnuo je i meni i Rotu. “Kiri napred. Gospodine Rote, vi
sedite pozadi.” Bacio je pogled na sat. “Odmah, molim vas!”
Skliznula sam na prednje sedište dok se Rot smeštao pozadi i, čim smo
zatvorili vrata, kola su krenula unazad i počela da se okreću. Zaslepljujući
blesak osvetlio je dvorište, uz eksploziju koja je bacila u vazduh kamenje,
cigle i malter. Prozori su popucali, a alarmi automobila zaječali. Na krov
jaguara obrušila se gomila opeke, a prozor rols-rojsa na vozačevoj strani
razbijen je u param-parčad. Veliki komad cigle pogodio je haubu našeg
mercedesa ulubivši ga, dok je drugi udario u krov iznad moje glave.
Haris je dao pun gas i moćni V-8 lansirao je kola napred kroz rupu koju je
načinila bomba. Gume su naletele na komadiće cigala, pa se auto cimnuo i
poskočio, a zatim smo krenuli niz brdo prevelikom brzinom uz kočenje i
cviljenje točkova oko jednog pa drugog ugla, i naposletku uhvatili pravac
prema morskoj obali. U daljini se čulo brundanje helikoptera.
Osvrnula sam se i pogledala u Rota, koji se zgrčio na sedištu, a znoj mu je
prekrivao leđa i ramena. Sav se tresao i lisice su mu još zveckale na
zglobovima i člancima. Rizikovala sam da ispružim ruku i dodirnem ga po
ramenu. Ustuknuo je i podigao oči ka meni, divlje, zakrvavljene.
“Nemoj!” , prosiktao je. “Ne mogu ovo da kontrolišem.”
 “Šta ti je uradila?”, prošaptala sam više za sebe. “Šta je to što ne možeš
da kontrolišeš?”
“Sebe. Treba mi... Potrebno mi je...” Nije završio rečenicu. Prekinuo ju je
napola, pognuo glavu, ščepao lisice na rukama i snažno potegao. Krv je
potekla, a bol mu povratio bistrinu.
“Ostavite ga zasad”, reče Haris. “Pogledajte iza nas. Sledi li nas neko?
Vidite li onaj helikopter?”
Virnula sam pozadi. “Ne, ne. Ne primećujem nikoga iza nas, a helikopter...
tamo je, ali je nad vodom i leti prema ostrvu. Ne bih rekla da nas prati.”
Jurili smo okukama na strani brda, a more je bilo daleko, daleko pod
nama. Neki autobus pretekao nas je prošavši preblizu, pa se naš retrovizor
umalo nije očešao o njega. Na zadnjem sedištu Rot se njihao i režao. Rukom
je krenuo ka preponama i trljao se, kao da je bol u nabreklom penisu bio
neizdrživ. A onda je naglo povukao ruku i ščepao Harisovo sedište takvom
silinom da su mu prsti pobeleli.
Podigao je oči i video da ga gledam. “Ne gledaj me, Kiri. Nemoj da si se
jebeno usudila da me gledaš. Vidiš u kom sam stanju? Trenutno sam lud,
dušo. Lud.” Iscerio se, pogledavši me iskosa divljački. “Želiš da mi
pomogneš, ljubavi?” Nikada nije zvučao toliko britanski kao tada, s tim
načinom na koji su mu se reči izvijale, načinom na koji mu se glas produbio,
a usne iskrivile.
Nije pri sebi. Ponavljala sam to u sebi, jer sam mrzela reči koje su mu
prelazile preko usana i način na koji ih je izgovarao.
“Želiš moj penis, zar ne, Kiri? Vidiš ga? Trenutno sam jebeno lud. Ne
mogu da izdržim. Potrebna si mi.” Ispružio je ruku ka meni očiju užarenih,
pohotnih i gladnih. Povukla sam se unazad osetivši prodoran bol u duši što
sam na to primorana.
“Rote. To nisi ti. Nisi ti.” Borila sam se da potisnem suze. “To nisi ti!”
Lice mu se izobličilo, a on se presamitio. “Jebem ti! Jebem ti!”
Obema rukama protrljao je lice i rekao kroz prste: “Ne približavaj mi se!
Ne diraj me! Ne gledaj me!” Mržnja, gađenje, gorka uvređenost u njegovom
glasu naterali su me da ustuknem i zadrhtim, i suze su mi potekle niz lice.
 Haris je zaustavio kola u sporednoj ulici i dao mi znak da ga sledim.
Izvukla sam se iz automobila i nabacila ruksak na rame sačekavši da se Rot
nađe ispred mene, pa tek onda krenula za Harisom. Prolazili smo kroz
pospano selo na obali mora. Ribarski brodići krstarili su vodama u daljini,
odnekud se čulo sviranje gitare, voda je pljuskala o trupove čamaca i lupkala
o stubove mola. Naša se jahta izdvajala među starim ribarskim brodićima i
malim čamcima. Ukrcali smo se, pa nas je Haris odvezao i već smo napuštali
luku pre nego što smo se Rot i ja smestili. Rot se uputio stepenicama što su
vodile u potpalublje, ja sam ga pratila, a ranac ostavila na palubi.
Nahrupio je u kabinu u kojoj sam spavala, možda slučajno, a možda zato
što je osetio moj miris na prekrivačima. Sledila sam ga oklevajući, ali ipak
odlučno. Zaključala sam vrata za nama. Radilo se o mom Valentajnu. Mom
Valentajnu. Nisam mogla da ga ostavim samog, ne sada, ne u tom stanju.
Naglo se okrenuo. Grudi su mu se podizale, znoj mu se presijavao na
koži, na napetim, izraženim mišićima. Plava kosa mu je izrasla i kovrdžala se
na vratu, a svetloplave oči odavale su sumanutost i neobuzdanost. Ruke su
mu drhtale. Lisice su zazveckale, srebro prošarano krvlju.
“Zašto si ovde?” odsečno je upitao glasom spuštenim i pretećim.
“Ne... ne mogu da te ostavim samog. Samo što sam te vratila. Ne mogu da
te ostavim. Neću.” Stajala sam ispravljena i nepomična kad je sporim,
vrebajućim korakom krenuo ka meni. “To sam ja, Valentajne. Kiri. Ovde sam.
Volim te. Volim te.”
Prsti su mu se savili i zgrčili. Verovala sam mu. Poznavala ga. Čak i pod
dejstvom nekakve droge, znala sam da me neće povrediti. Voleo me je. U to
sam verovala.
Drhtavi prsti se podigoše i dotakoše mi obraz. Na tom mestu osetila sam
suzu, premda nisam bila svesna da plačem. Svakako ju je obrisao. Disao je
neujednačeno i dahtavo. Pluća su mu se podizala i spuštala, vilica mu je
škripala i svaki mišić se zategao i napeo. Prstom mi je pomilovao obraz,
spustio se niz vrat, zastao na dekolteu i odustao. Stajala sam mirno i pustila
da me dodiruje, poričući strah koji sam osećala u utrobi. Sagnuo se, spustio
nos do mog vrata i duboko udahnuo. Iz nekog razloga pogled mi se prikovao
za krevet, za nisko postavljen okvir pričvršćen za zid. Šipke rama su bile
dovoljno uzane da mogu da mu zaključam lisice ako budem morala.
Zašto sam to pomislila? Zašto? Samo što sam ga spasla - zašto bi trebalo
da ga zavežem?
Njegovo udisanje pretvorilo se u poljubac, usne su klizile po mojoj koži. I
dalje sam stajala nepomično, s rukama spuštenim niz bokove i strahom što mi
je uvrtao stomak. Da li me je to ljubio moj Rot? Ili ona požudna zver iz kola,
koja me je gledala kao da želi da me proždere? Želela sam da ga poljubim,
da ga podsetim ko sam, ko smo mi. Dotakla sam mu vilicu, podigla mu lice.
“Rote?” Ispitivala sam mu oči.
Sledećih nekoliko sekundi odvilo se kao u izmaglici, prebrzo da bih
razumela. Nekako sam se našla na krevetu i Rot mi je cepao majicu, spuštao
grudnjak cimnuvši ga nadole, nadvio se i ljubio mi grudi i istovremeno mi
odsečnim pokretima svlačio pantalone. Dugme je odletelo, rajsferšlus se
otvorio. “Rote, čekaj...”
Nije čekao. Svukao mi je pantalone, pištolj je uz tup zvuk pao na pod
pored ležaja, a onda se Rot našao iznad mene s lisicama hladnim na mojim
podlakticama. Ruke su mu bile na mojim zglobovima, tako da me je držao
prikovanu za postelju. U nekom trenutku oslobodio se pozajmljenih pantalona
i sad je bio go.
“Kiri... prokletstvo, Kiri. To si ti. Mirišem te. Mogu da te okusim. Ti si ti.
Stvarno si ti. Jednom sam te sanjao, ali je to bila ona”, zarežao mi je na uvo,
a meni se otelo jecanje zbog luđačke gladi u njegovom glasu.
“Rote, dušo, pusti mene gore, važi?”
Izgubila sam se u zastrašujućem preplitanju osećanja. Volela sam da
budem ispod Rota, volela doživljaj njegovog vrelog, čvrstog i ogromnog tela
preko moga, volela miris njegove kože, snagu njegovih ruku i pritisak
njegovog uda na moje međunožje trenutak pre nego što će prodreti u mene.
Sve sam to volela, u tome uživala.
Ali ovo?
To nije bilo to. Ovo je bilo ludilo. Sumanutost izazvana narkotikom.
Sluđenost i želja koju nije mogao da kontroliše. Nije me slušao kad sam
ječala i borila se protiv njegovog čeličnog stiska na zglobovima, niti je
primetio paniku u mojoj borbi protiv njega.
“Pusti me, Valentajne”, prošaputala sam. Podigla sam se i prislonila mu
usne na uvo. “Pusti me. Molim te.”
Odmakao se i pogledao me odozgo očima širom otvorenim, ludim,
mračnim i tuđim. “Potrebno mi je... Potrebno mi je ovo.”
Odmahnula sam glavom i uspela da oslobodim zglob. Dotakla sam mu
obraz, boreći se sa suzama. “Ne ovako, Valentajne. Molim te.” Odgurnula
sam mu grudi, nežno, pažljivo, molećivo.
Ceo je drhtao. Borio se sa sobom. Osetila sam ga na ulazu i u tom
trenutku, s tim Rotom, poželela sam da stisnem butine, zbog čega sam
briznula u plač. Kukovi su mu se izvili, kapci stisnuli, vilica zaškrgutala.
Malčice je ušao u mene, jedva mi razdvojivši usmine širokim glavićem.
Dahtala sam. “Rote, ne. Ne. Ne ovako. To nisi ti. Molim te, Rote.”
Zarežao je, a usne su mu se iskrivile u keženje. Čvrsto je zatvorio oči.
Osetila sam da se sav trese, da se zateže jače od žice na gitari, svaka tetiva i
mišić na njemu bili su tvrdi poput stene. S nečim što je podsećalo na fizički
bolan trud, nadmoćni napor volje koja nadjačava telesni poriv, pomerio se tek
toliko da mogu da se izvučem ispod njega. Pao je na dušek i preturio se na
leđa.
A onda, napregnuvši volju, uzeo je krajeve lisica i zaključao ih oko šipki
uzglavlja, prvo jedan, pa drugi.
Znajući čemu je bio podvrgnut, nisam prenebregla veličinu onoga što je
upravo uradio - za mene, da bi me zaštitio od sebe - kad se dobrovoljno
vezao za krevet.
“Kiri. Kiri.” Glas mu je napukao. “Nemoj me... molim te... Nemoj da me
ostaviš, Kiri. Ne idi.”
Tad sam već ozbiljno plakala, jedva u stanju da išta vidim kroz suze.
Stajala sam pored kreveta i posmatrala kako mu se krv sliva niz zglobove.
“Valentajne. Tu sam.” Pala sam na kolena i spustila glavu na njegov jastuk, a
dlan na taj obraz koji je goreo.
“Zašto?”
“Zato što te volim.”
 8

Kroćenje čudovišta
Valentajn

Borio sam se protiv droge. Borio sam se protiv ludila. Negde u zapećku uma
znao sam da umalo nisam uradio nešto neoprostivo. Međutim, nisam mislio o
tome, nisam mogao. Ne još. Nisam bio sposoban da mislim ni na šta drugo
sem na bol, na pritisak i divljačku potrebu da dodirujem, na potrebu za
mesom, za olakšanjem za seksom. Bio mi je potreban seks. Rasterećenje.
Radilo se o primarnoj potrebi.
Proškiljio sam na jedno oko i video Kiri kako sedi na podu uz krevet
potpuno naga, ako se izuzme brushalter, smaknut nadole da joj otkrije dojke.
“Idi, ostavi me. Ne treba ovakvog da me gledaš.”
Posmatrala me je očima punim suza. “Ne odlazim, Valentajne. Neću.”
Šmrknula je i otrla oči, a onda se polako pomerila i sela mi pokraj nogu.
“Pričaj sa mnom. Tu sam. Možeš da kažeš bilo šta. Volim te. Znam da ovo
nisi ti, ovo je – šta god da ti je dala.”
“Pilula.” Istegnuo sam se da je dodirnem. “Nešto eksperimentalno.
Pojačivač libida. Nije... nije poput vijagre. Ne samo da dobijem erekciju već
sam i primoran da... imam potrebu. Bože, nije to... sranje, boli me... potreba
nije ni približno jaka reč.”
Sklonila mi je kosu s oka nežnim dodirom prsta. “Valentajne... šta mogu
da uradim?”
“Ništa. Ništa.” Čvrsto sam stisnuo kapke, ponet talasom ključajuće,
frenetične, pohotne gladi.
Nisam mogao da podnesem da je gledam. Bilo je preteško, previše. Bila
je tako ljupka, tako lepa, tako poželjna. Te duge, mišićave preplanule noge
prekrštene da zasene međunožje. Njen stomak, ravan i čvrst, pa ipak ublažen
slojem svilenkastog mesa. Rebra što su se dala primetiti kad se blago
pomerala. Njene dojke, koje se prosipaju preko oboda grudnjaka, običnog,
belog, praktičnog, u tom trenu nečeg najseksepilnijeg što sam ikad video. Taj
je brusthalter bio pomeren, a ona suviše uznemirena da ga namesti,
Nagoveštaj areole njene leve sise začikavao me je, naveo da zarežim u
očajničkom porivu da oslobodim ruke, pokidam i strgnem glupi veš, da vidim
te savršene grudi u celosti.
“Ne mogu samo da sedim ovde i... i gledam kako silaziš s uma,
Valentajne.”
“Onda nemoj. Samo idi. Nosi se odavde.” Okrenuo sam glavu od nje
žmureći i dalje, u očekivanju da ću čuti kako se vrata za njom zatvaraju.
Umesto toga krevet je utonuo kad je sela pored mene. “Nikada.” Glas joj
je bio tih, oklevajući. “Ovde sam, Valentajne. Ovde. Volim te. Još ti
pripadam. Ne ostavljam te.”
“Moraš... Moraš da se skloniš od mene. Previše je. Ti si kap u prepunoj
čaši. Mogu jebeno da te namirišem, Kiri. Osećam miris tvog znoja i - bože,
bože - miris tvoje pičkice. Već osećam ukus tvoje kože. Zaboga, Kiri. Toliko
sam ukrućen da me boli.” Upredao sam se, vukao lisice, na trenutak ponovo
u krevetu čekajući Džinu da uzme šta želi, i morao sam da pogledam u Kiri,
da se podsetim da više nisam tamo.
Plakala je, neme suze su joj se kotrljale niz obraze. “Dopusti da ti
pomognem.”
“Kako? Kako ćeš mi pomoći?” Nisam se usudio da je gledam. Ako je
pogledam, preplaviće me potreba.
“Pomoći ću ti da se oslobodiš... pritiska.”
Otvorio sam oči i moj se pogled usredsredio na Kiri poput lasera.
“Uradila bi to? Čak i nakon onog što sam... što umalo nisam uradio?”
Složila je grimasu. “Ali nisi, Valentajne. Nisi.”
“Ipak, želeo sam.”
“Ipak, nisi”
 Užareni nalet očajničke potrebe jurnuo je kroz mene. Nisam mogao da
dišem usled tog pritiska, potrebe, bola u kostima i krvi. Kiri je sedela pored
mene i ja sam je osećao. Nisam preterao kad sam joj rekao da mogu da joj
nanjušim pičkicu. Čula su mi bila pojačana, izbrušena narkotikom i, kad se
pomerila, mogao sam da je namirišem - parfem, mošus, znoj, sekret i miris
žene.
Izvio sam se nagore, ukopao petama u dušek, cimao lisice. Neukrotiva,
divlja glad, nemilosrdna, besna žeđ, moje oči na Kiri. Da sam mogao da je
dohvatim, u tom momentu, ne bi bilo te sile na zemlji koja bi me sprečila da
je uzmem i uzimam sve dok se ne zasitim.
S mukom je progutala knedlu, jabučica joj je poskakivala. Gledao sam
kako joj se vrat pomera i usta i usne su me zaboleli od želje da okusim tu
kožu, da poljubim liniju njenog savršenog grla.
“Valentajne?”
“Potrebna si mi”, prosiktao sam, upredajući se na krevetu.
Pogled joj je poigravao, šetao, prelazio preko mog tela gore i dole,
istovremeno nežan i uplašen. “Volim te, Valentajne.”
Čekala je. Znao sam šta. Ipak, to mi je tad bilo poslednje na pameti. Sve
na šta sam mogao da mislim bila je ona, njeno telo, njena koža, njen procep
vreo i vlažan. Oblina njenih dojki, čvrsti mišići njenih bedara. Njene meke,
slatke, odane ruke. Želeo sam je nagu uz sebe. Uzeo bih to, da sam mogao.
Hvala nebesima, pa sam opet bio sputan.
Oči su joj se ispunile suzama dok sam se borio s demonom u sebi. Još je
bila tu. Čak i posle načina na koji sam je uvredio i jedva uspeo da se
priberem, i dalje je bila sa mnom.
“Volim te, Kiri.” Izgovorio sam te reči kao da režim, zuba stisnutih u bolu
što su mi nanosile lisice protiv kojih sam se borio.
Drhtavo je uzdahnula i pogledala u plafon kao da on krije nekakvu
tajanstvenu snagu. Duboko je udahnula, pa otrla lice obema rukama. Zatim se
njene oči odvojiše od mene. Pogled joj je iznenada postao nedokučiv,
nečitljiv. Bilo je mraka u njenim očima koji nisam uspeo da pročitam, da
protumačim.
 Kiri se okrenula ka meni, polako, krećući se kao kroz vodu, ne odvajajući
oči od mojih ni na trenutak. “Volim te, Valentajne Rote. U redu? Volim te.
Uvek. Šta god da se desi.”
Ruke su joj skliznule na moje grudi, dlanova ispruženih na mišićima. Tad
me je opkoračila, stisnula mi pojas butinama. Trepnuo sam, snažno sam
trepnuo da oteram viziju koja me je proganjala, sećanje na drugačiju ženu u
istom položaju, s rukama na mojim prsima, kako kruži vaginom preko mojih
stomačnih mišića sa zavesom od kose oko lica. Trepnuo sam i podigao se u
drhtavom uzdahu, cimnuo lisice. Izvrnuta stvarnost uvrnula se i raspala
ponovo u žižu, pokazujući mi Kiri u svoj njenoj slavi. Nagnula se unazad dok
je sedela na meni. Posegnula je iza leđa, otkopčala grudnjak i odložila ga u
stranu. Spustila je pogled na mene s meni nepoznatim mračnim besom u
očima.
“Ovo je za tebe, Valentajne. Zato što te volim. Zato što si me spasao. Zato
što si mi toliko toga dao.” Disala je duboko, nije dahtala, već samo udisala
duboko i umirujuće, pa sporo izdisala. “Poznaješ me? Vidiš me? Osećaš me?
Tako je, zar ne, Valentajne?”
“Kiri...” To je bilo jedino ohrabrenje, jedina potvrda koju sam imao da joj
ponudim.
Bio mi je potreban svaki atom preostale snage da ostanem miran s njom na
sebi. Čak i više nego što mi je malo pre toga trebalo da bih se pomerio.
“Voliš li me, Valentajne?” Činilo se da je očajnički želela to da čuje, da se
podseti.
Progutao sam knedlu u grlu, zaboravio načas mučenje koje je izazvala
hemijska supstanca, bolno žudeo da je držim u naručju, da joj ljubim kožu, da
okusim so na njenom mesu, oštru slatkoću sokova među njenim butinama.
“Da... jebeno da, Kiri. Toliko mnogo. Ti ne... ah, bože, pomozi mi... Ne
moraš to da radiš.”
“Da, moram, moram. Ne mogu više da gledam kako trpiš to mučenje.”
“Nije to nikakav razlog. Preživeću. Preživeo sam jednom. Preživeo i gore.
Biću dobro.”
To uopšte nije pomoglo. Srušila se preko mene, boreći se s jecajima.
“Bože, Valentajne. Šta ti je uradila?”
Odmahnuo sam glavom. Nisam mogao ponovo da prolazim kroz to. Ne
tada. Ne s Kiri dok sedi na meni. Ne s tom potrebom u utrobi, ne s
narkotikom koji me drži u kandžama, razdire, kontroliše. Čak je i jasan,
logičan smisao reči koje sam izgovorio zahtevao napor, a kad bih vratio film
na sve što sam istrpeo, raspao bih se. Za to mi je bila nužna snaga, a u tom
času bio sam slab.
Poneo me je još jedan talas ključajućeg, poput magme vrelog seksualnog
zanosa. Oblio me je znoj, a ja sam se borio da ostanem nepomičan i ne
podignem kukove. Osećao sam je tako blizu. Tako blizu. Vagina joj je bila na
dva-tri centimetra od mog uda, trljala mi se o pupak. Trebalo je samo da se
nagne napred i primi me, i već bih pronašao olakšanje.
“Molim te, molim te... dođavola, Kiri... molim te”, preklinjao sam. Nisam
prestajao da je molim da mi se smiluje. Jedva da sam uopšte i bio svestan šta
govorim.
Nije mi ostalo nimalo samokontrole. Telo mi se upredalo i bacakalo pod
njom, a ona je produžavala agoniju s donjom usnom stisnutom među zubima i
očima vlažnim i neodlučnim.
A onda... neverovatno... osetio sam njenu malu, toplu, nežnu, jaku ruku na
penisu i poznao joj dodir, poznao čak i zatvorenih očiju dodir njene šake oko
mene, pa sam duboko udahnuo i ispustio vazduh, upio blaženstvo tog dodira,
veličanstvenost njenog tela na meni; besno sam pokušao da sprečim sve
drugo sem saznanja da je to Kiri, moja Kiri. Poznavao sam joj miris, znao
aromu njenog dezodoransa, balzama za kosu i losiona za telo, način na koji se
sve to mešalo s njenim znojem i jedinstvenim, neopisivim mirisom nje same.
Poznavao sam način na koji me njene butine stežu oko bokova, znao po tome
kako je udahnula i pomerila se napred da se sprema da se natakne na mene.
Upirao sam se da se ne mrdam, da se obuzdam od zarivanja pre nego što
bude spremna, borio se da je pustim da vodi radije nego da uzmem ono što
mi je očajnički trebalo. Režanje mi se otelo iz grla, pa sam stezao zube sve
dok nisam pomislio da će mi vilica pući usled pritiska.
“Otvori oči, Valentajne. Gledaj me dok ovo radimo.” Glas joj je bio jedva
čujan, tek mrmljanje, ali mi je prodro u dušu.
 Primorao sam se da podignem kapke, naterao se da je gledam u oči. U oči
tako plave, nalik na ispolirane safire, poput Egejskog mora, prikovane za
moje - ljubav i privlačnost i njena užarena potreba sad u sukobu s tamom, sa
sve dubljim gnevom, s besnim jadom. Znala je. Znala je na osnovu samo
jednog pogleda, na osnovu mog odbijanja da odgovorim na njeno pitanje šta
sam preživeo. Možda ne u detalje, ali je znala.
Takođe je bila svesna da će to što se dešavalo u tom momentu promeniti
sve između nas. Poželeo sam da je molim da to ne čini, da me pusti da patim.
Ali moja slabost bila je takve prirode da nisam mogao. Nisam mogao.
S malim uzdahom kroz razdvojene usne, s najplavljim plavim očima
prikovanim za moje, Kiri je sela na mene, nabila se na moj ud. Zastenjao sam
u olakšanju gotov da zaplačem zbog slatkog poznatog stiskanja vlažne toplote
njene ribice oko mene. “Bože... Kiri... oh, bože! Tako si dobra. Ništa....
nikada mi ništa nije ovoliko prijalo kao ti sada.”
Zastenjala je kad se spustila guzom na moje kukove, ispunivši se mnome.
“Rote... Moj Valentajne.” Oči su joj se nevoljno zatvorile, a glava joj pala
među ruke kad mi se oslonila na grudi.
“Volim... volim... oh, o bože, Kiri... Volim te.” Bila mi potrebna sva snaga
kojom sam u tom trenu raspolagao da razdvojim ludilo potrebe i fantastično
olakšanje dovoljno da se priberem, da izustim te reči radi nje.
Zajecala je i sručila se napred, obgrlivši me oko vrata s očajničkom
snagom gotovo da me je davila, uvijajući bokovima u sporim talasima.
“Rote. Rote. Rote.”
Nikada niko nije izgovorio moje ime tako kao ona. Moje prezime, na
njenim usnama, tokom ovakve ljubavi, bilo je molitva, prošaptana molba i
izraz nedokučive nežnosti.
“Kiri.”
Vrat mi se ukvasio na mestu gde se prislonila licem na moju kožu - bile su
to suze. Usnama mi je skliznula niz grlo, pa se u isprekidanim dodirima
spustila niz moje grudi usana pritisnutih u poljubac i zadržala se tu dok je
podigla kukove da me izbaci iz sebe, da bi njena mokra i klizava pičkica
klizila iznova po mom pulsirajućem, bolnom penisu. Oslonila se rukama na
moja ramena, potisnuvši me nadole.
I pomerala se. Spuštala se sve dok joj se zadnjica nije oslonila na moje
bokove, a vagina joj se stezala oko batine. Oh, i to sam poznavao, način na
koji joj se mišići stežu oko mene, način na koji joj disanje prelazi u kratke
dahtaje, način na koji joj se lice grči, a usne rastvaraju. Bila je blizu.
Ipak nije svršila. Obuzdala se. Sela je čvrsto na mene, s mojim udom
duboko u svojoj vagini, i savila se napred. Netremice me je gledala. Vodila
neku unutrašnju raspravu. Zatim se izvila u stranu, dograbila farmerice s
poda, gurnula ruku u džep i izvadila ključić.
“Ne, Kiri, nemoj. Jedva se kontrolišem...”
Zanemarila je moje reči i ubacila ključ u lisice oko zgloba. Ključ se
okrenuo u bravi i prvi put u ne znam koliko dana bio sam potpuno slobodan.
Nisam se usudio da se pomerim, da pogledam u ručni zglob. Okret, pa je i
druga ruka oslobođena. I zatim, tek tako, jedino što me je držalo u mestu bila
je moja sopstvena volja.
“Verujem ti, Valentajne.” Ponovo se sagnula, podigla majicu i pokidala
pamučnu traku poruba. Nežno mi ju je obmotala oko zgloba, oko rana koje
su pekle i krvarile, a zatim isto učinila i sa drugom rukom. “Ne mogu da
podnesem da te gledam tako vezanog. Ubija me to, dušo.”
“Kiri...” Nisam bio siguran šta ću reći, mogu li razumeti uzburkanost u
sopstvenoj duši.
Telo mi je drhtalo, sklupčan, napeti grabljivac spreman da zaskoči plen
koji ništa ne podozreva. Predstavljao sam neizolovanu žicu, naelektrisanu,
opasnu. Više sam od svega osećao poriv da se pomerim, da iskusim njeno
glatko pokretanje oko mene, da uživam u delirijumu njenog tela. Ali nisam se
usuđivao iz straha da je ne povredim, iz straha da ću osloboditi zver. To jeste
bilo čudovište, ta hemikalija u mojoj krvi, demon. Nije nimalo mario za nju,
za mene, za nas. Ticalo ga se samo seksualno rasterećenje, grozničava
životinjska pohota, glad, sudar tela. Ali ja sam mario. I zato sam se tome
suprotstavljao.
Sve dok se nije nagnula napred i nisam osetio svilenkastomeko trljanje
dojki o moja prsa, munjevit udar gladne želje, strelu ljubavi toliko vrele,
toliko duboke, toliko sveprožimajuće da nisam više mogao da se uzdržim.
Nisam bio sposoban da zadržim taj talas, nisam mogao da uradim baš ništa
osim da se zabijem u nju i zarežim njeno ime...
“KIRI... KIRI... KIRI.,.”
... i da se pomeram, pomeram, pomeram. Ruke su mi oživele, pretraživale
njeno telo, ispitivale joj kožu od zatiljka do guze, od ramena do ramena,
dodirivale joj svaku tačku koju su mogle da dosegnu, milovale joj kolena,
butine, stomak, rebra, struk i liniju mišica, i obraze, i usne, i čelo...
Nisam prestajao da je prepipavam i da se zarivam, zarivam.
Ipak, to što sam bio ispod nje, jer sam bio ispod...
Uspravio sam se uz psovku, obuzet potrebom da se nađem u bilo kom
drugom položaju. Kiri se uspravila zajedno sa mnom, obavila me nogama oko
pasa i rukama oko vrata.
Usnama mi je dodirnula usnu školjku. “Valentajne. U redu je, ljubavi. U
redu je. Šta god da ti treba. Radi ono što moraš. Uzmi me onako kako imaš
potrebu da me uzmeš.” Ustala je naslanjajući se na mene, s rukama oko mog
vrata, i gotovo izvukla penis iz sebe. Onda je oklevala, ostala u tom položaju
još nekoliko sekundi, pa se snažno nabila. “Znaš me, dušo. Znaš kako volim.
Znaš šta mogu da izdržim. Volim te. Verujem ti.”
“Bože, Kiri. Ne zaslužujem te.” Pojma nisam imao odakle je to doprlo, ali
je delovalo istinito i probolo me je kroz srce i kroz dušu.
“Da, zaslužuješ me. Tvoja sam. Tu sam s tobom. Radim ovo svojevoljno.
Ovde sam jer tu želim da budem. Ti si u meni jer je to ono što želim. Uzmi
me.” Glas joj je treperio usled emocija.” Uzmi me, Valentajne.”
Položio sam je na leđa, nestrpljivo, dahtavo, u goloj vodi. U duši sam
osećao nemir, u telu bol, a srce mi se slamalo i topilo. Gusta plava kosa
prosula se po belom čaršavu, ćebad i jorgan odavno su bili zbačeni s kreveta.
Držala me je petama oko struka, tražila me. Zastao sam na trenutak da
upijem njenu lepotu, da se opijem stvarnošću njenog prisustva. Prelepa.
Savršena. Ljupka, prefinjena, jaka.
Sav sam se stresao i dalje u nastojanju da se uzdržim, da budem nežan, da
pobedim ludilo hemijske mahnitosti. Ovo je bila Kiri. Kiri. Moja Kiri. Nisam
mogao da...
Pročitala mi je misli. “Pusti, Valentajne. To sam ja. U redu je. Možeš da
pustiš.”
Njene reči i potpuna iskrenost u glasu razbile su u paramparčad poslednji
trag samokontrole.
Oslobodio sam je se, raskinuo obruč njenih nogu oko mog struka.
Naslonila se petama na krevet i zagledala se odozdo u mene ganutljivim
azurnoplavim pogledom punim nežnosti i poverenja, s rukama raširenim na
čaršavu i punim šakama žerseja; grudni koš joj se podizao, a sise njihale pri
svakom udahu i izdahu. Lutao sam pogledom preko njenog tela, od glave do
pete, od zamršene kose boje meda do ružičaste pukotine njene pičkice
podmazane seksom. A onda više nisam mogao da se uzdržim. Ščepao sam je
za kukove i prevrnuo je na stomak. Kiri me je znala, znala je šta želim, i to
mi je i dala. Podvukla je kolena pod stomak, izbacila zadnjicu visoko u
vazduh, razdvojila butine onoliko koliko je bilo moguće, izvila kičmu u luk
da pritisne grudi na dušek, ruke ispružila ispred sebe, prstima stežući
posteljinu. Okrenula je lice u stranu, da me gleda.
Žestoko sam drhtao dok sam se borio da potisnem nagon da se zabijem u
nju s nemilosrdnom strašću. Zgrabio sam penis jednom rukom, a dlan druge
položio na široku krivinu njenog dupeta. Pronašao sam vrelu, glatku vlažnost
Kirine ribice, udišući slatku aromu njene napaljenosti, i usmerio glavić u nju,
polako. Polako. Bila mi je potrebna sva snaga da to uradim nežno, da
zauzdam mahnitost.
“Oh... oh... oh, zaboga, Rote. Prokletstvo. Da, to, to. Još.” Glas joj je bio
prigušen dušekom, kapci stisnuti, na licu očiti zanos. “Jače, dušo! JEBI ME!
JEBI ME, Valentajne!”
Jebao sam je. Potpuno razuzdano sam je tucao, povlačio kukovima unazad
i ponovo se silovito zabijao. Moje je meso glasno udaralo o njeno, izdašni
mišići i meso njene stražnjice drhtali su, drhtali i drhtali dok sam prodirao u
nju iznova i iznova, ječao pri svakom razbijačkom, derućem zarivanju. A ona
me je primala, moja Kiri me je primala, isprva cvilela, grcala, nepomično
uzimajući to što sam joj davao.
Počela je da se pomera unazad u susret mom zabijanju, izvila kičmu u luk
da povuče kukove u skladu s mojim izvlačenjima, a onda se odgurivala
rukama i savijala leđa da dočeka moj neumorni penis. Sad je stenjala pri
svakom sretanju naših tela, vrištala u madrac kad ju je ud ispunjavao, a
pičkica joj se stezala oko mene, stiskala me i držala u nevoljnim grčevima.
Pridržavao sam je za bokove, rukama obavijao pregib gde su se sretali kuk i
butina, i povlačio je nazad ka sebi, odižući je snažno s kreveta da je nasadim
na svoj ud, pa prodirao sve dublje i dublje u njeno vlažno, pulsirajuće
međunožje.
“Ja... ja svršavam, Rote. Svršavam. O bože, oh, jebem ti, svršavam, Rote!
Svrši sa mnom! Molim te, dušo. Svrši sa mnom. Sad, odmah. Oh, jebem ti,
jebem ti, jebem ti! Plakala je, jecala moje ime, pokušavala da se natakne na
mene, ali je izgubila svu kontrolu nad mišićima dok joj je telo eksplodiralo,
razbijalo se, opuštalo. “ROTE! ROTE! Oh, ne mogu da verujem, Valentajne,
oh-oh-oh...”
Tad sam bio sasvim van sebe, prava izgladnela zver od čoveka. Ulazio
sam u Kiri s bezobzirnom žestinom, stenjao sa svakim zabijanjem, režao i
psovao. Obuhvatio sam dlanovima obe ruke njenu sočnu, njišuću zadnjicu i
raširio guzove, klizeći još dublje, toliko duboko da je skoro bolelo. Ona je
podvriskivala u nekoj vrsti bolnog zanosa dok sam je tako držao, s
razmaknutim polutkama, a njeno se telo bacakalo napred usled iskonske
siline mojih nasrtaja.
Stomak me je boleo zbog pritiska nadolazeće ejakulacije, a jaja su mi
pulsirala, napeta uz telo; butine su mi se zategle i istezale, bolele me usled
naprezanja. Drhtao sam, tresao se i osetio da je vulkanska erupcija započela
negde u mojim atomima, u nukleusima mog bića. Kiri je grcala, omlitavela u
orgazmičkoj ekstazi. Držao sam je rukama dok sam gubio ritam i borio se za
dah, stvarajući zvuk što je zastrašujuće podsećao na jecaj dok sam se zarivao
u nju jače, jače i jače. Dupe joj se treslo sa svakim pljeskajućim zabadanjem,
jecaji su se pretvorili u jedan jedini stenjući zvuk kad je ponovo bila blizu
vrhunca. Osetio sam da joj se pičkica grči, da unutrašnji mišići počinju da
stiskaju moj penis, muda su mi se zategla do bola, a nabrekli penis pulsirao.
U tom trenutku više nisam bio sposoban ni da joj ga guram. Mogao sam
samo da držim njeno dupe čvrsto ispred sebe i trljam se o nju. Vid mi se
iskrivio i deformisao. Pred očima mi je pukla belina. Pluća su se nadimala
sve dok više nisam mogao da dišem, a glasne žice su se ukočile. U stomaku
mi je zavijalo, okretalo se i tonulo, krv je pevala, a um se obrtao, i čitava se
zemlja vrtela oko nas i stala, zaustavila se...
“KIRI!”, kriknuo sam njeno ime kad sam svršio. Celo mi je biće bilo
razneto, a srce mi je stalo.
Osetio sam nemilosrdno šikljanje sperme ispaljene u mlazu za mlazom, i
sad sam ga vadio i gurao i dalje svršavajući, a ona se navlačila na mene i
jecala moje ime. Opet sam svršavao i vatre orgazma neugasivo su besnele u
meni, bele od usijanja, katalitičke. Te su se vatre zgusnule, sjedinile i
pretvorile u tečnost, ispaljene iz mog penisa u Kiri u još jednom razornom
grču.
Progledao sam naposletku i uspeo da pustim Kiri. Sručila se napred,
prevrnula se na leđa i uhvatila me jer sam pao, pa mi privila glavu na svoje
grudi.
Čuo sam njene otkucaje srca, ludo i divlje dobovanje.
Pa ipak, čak i dok smo se zajedno borili za dah, znao sam da se čudovište
još nije zasitilo.
 9

Ikarus
Rot i ja smo imali običaj da budemo prilično neobuzdani u krevetu. To smo
jednostavno bili mi. On je bio moćan muškarac s nezasitim seksualnim
apetitom, a ja mlada žena koja se približava svom seksualnom vrhuncu, s
prohtevima podjednako snažnim i halapljivim kao što su njegovi. U
mesecima od trenutka kad je prvi put poslao Harisa po mene, uživali smo u
svm vrstama neponovljivog seksa. Tucali smo se u svim mogućim pozama,
na krevetima na podu, uza zid – doslovno svuda. Jebali smo se trezni, pijani,
ljuti jedno na drugo.
To je zapravo bilo veoma epski. Čak se i ne sećam oko čega smo se
kačili. Jednog od onih dugih, loših dana kad je svaka sitnica kretala nizbrdo i
rasla kulminirajući u obostranom urlanju, viknula sam “JEBI SE!”, a on je na
mene samo zarežao. I onda, tek tako, gurnuo me je uz klizeća staklena vrata
hotelskog balkona, strgao mi odeću i zabio se u mene. Vrisnula sam u besu,
pa ipak, dok je izlazio iz mene i iznova ulazio, nisam imala drugog izbora
nego da obavijem noge oko njegovog struka i držim se, zabadajući mu nokte
u ramena i snažnim pokretima guze nabijajući se na njega u pokušaju da ga
povredim. Do časa kad smo oboje svršili, nijedno se nije sećalo oko čega
smo se prepirali.
Jebali smo se na sve načine, a opet – nijedan od njih nije mogao ni prići
luđačkom divljaštvu onoga što se upravo desilo.
Kasnije me je stvarno, stvarno bolelo. Osim toga, znala sam da nas čeka
dug i bolan razgovor. Ništa nije rešeno. I dalje ništa nije bilo u redu. Rot se
nije dobro osećao. A nismo još ni završili. To sam mogla da procenim po
načinu na koji je i dalje bio napet. Nije više disao isprekidano, ali je udisao
vazduh dugo i duboko.
“Rote, slušaj...”
 “Kiri, žao mi je...”
Spustila sam mu dlan preko usta. “Ne. Baš sam to htela da kažem. Ne
izvinjavaj se. Jednostavno nemoj.” Postarala sam se da me vidi, postarala se
da me gleda u oči. Iz njegovih je zenica i dalje provirivala divljačnost i
pomalo me je to plašilo. Štaviše, nisam bila sigurna da bih podnela još jedno
takvo tucanje. Barem ne još. “Rote, dušo. Volim te. Misliš da nisam znala šta
će se desiti kad ti skinem lisice? Znala sam. Shvataš? Jesam. I sve je u
redu.”
“Jesam li te povredio?”
Odmahnula sam glavom. Nije. Ne zaista. Posle će me peći i verovatno ću
čudno hodati, ali je vredelo. Bilo mi je potrebno da Valentajn zna da sam to
ja. Da zna da sam uz njega. Da budem iskrena, bojala sam se da ne uradi
nešto zaista sumanuto ako nešto ne preduzmem. Data mu je eksperimentalna
droga za pojačavanje libida i nije se moglo pretpostaviti kako će delovati na
njega. Trpeo je bolove, bukvalno mučen potrebom, a ja nisam mogla da
dopustim da ostane u takvoj razornoj agoniji.
Pribrala sam emocije, svoje brige i misli, pa ih sve potisnula, odagnala.
Nisam bila u stanju da se nosim sa svim tim, ne još. Nisam mogla da izađem
na kraj s gnevom prema ženi koja je tako nešto uradila Valentajnu. Mučila je
čoveka kog volim na ko zna koliko različitih načina i mržnja što sam je prema
njoj osećala bila je previše snažna da se s njom izborim u tom trenutku, a
nikako s Valentajnom u stanju u kom se nalazio.
“Kiri, treba da znaš da će mi biti muka kad ova droga prestane da deluje.
Ozbiljan sam. Biće mi strahovito loše. Nalik na grip i narkomansku krizu u
isto vreme. To je... odvratno, Kiri.”
“Time ćemo se pozabaviti kad se desi, Rote. Biću tu. U redu? Neću te
ostaviti, bez obzira na sve.”
Uhvatio se za mene drhteći. “Obećavaš?”
“Obećavam, Valentajne. Obećavam,”
Skotrljao se s mene na leđa. “Bože, ovo ne prestaje.”
“Šta?”
 “Droga.” Stavio je ruku preko prepona i obuhvatio sve tvrđi penis. “Ovo
je ludo. Osećam se blesavo. Doslovno ludim. Ne mogu to da kontrolišem,
Kiri. Ne mogu. Ne mogu.”
Sklonila sam mu ruku i videla da mu se već ponovo kruti. Rot je imao
kratke pauze, ali je ovo čak i za njega bilo brzo. “Rote. Gledaj me.” Prikovao
je bledoplave oči za moje. “Samo budi miran. Dozvoli mi da se pobrinem za
tebe, važi?”
“Kako?” Izvio se u leđima, a zatim odigao kukove. “Da se pobrineš,
kako?”
“Kako god da je potrebno.”
“Ne možeš više da me primaš, Kiri. Znam te. Neću dopustiti sebi da ti to
opet uradim. Stvarno ću te povrediti, a ja ne bih nikada... nikada ne bih...”
Nadvila sam se nad njim i poljubila ga da ga ućutkam. “Znam. U pravu si,
ne mogu. Ali postoje drugi načini, dušo.”
Do tog momenta već je bio u punoj erekciji, te sam ga uzela u šaku.
Gledala sam kako pravi grimasu bolnog uživanja i kliznula prstima celom
dužinom nadole. Nije bilo odlaganja, nisam ga terala da čeka vrhunac. Moj je
jedini cilj bio da Valentajnu pružim rasterećenje što je pre moguće. Pljunula
sam u ruku i razmazala pljuvačku na dlanove, a zatim obavila obe ruke oko
njegovog debelog uda, milujući ga s rukom preko ruke. Zaječao je, gurnuo mi
ga u šake, zgrčio prste oko čaršava.
“Gledaj me, Valentajne.” Usporila sam milovanje dok nije otvorio oči i
susreo moj pogled. “Ne skidaj oči s mene, važi? Gledaj me. Gledaj me dok
ovo radim.”
Njegov pogled, izmučen, pun nelagode usled suprotstavljenih osećanja,
napaćen, prikovan za moj. Nisam pokušavala da mu se smešim, niti da
sakrijem sopstvenu unutrašnju zbrku. Bio je prekriven znojem. Grudi su mu
se podizale dok je isprekidano hvatao dah i neumorno uvijao kukovima.
Strugao je stopalima po posteljini, ukopavao se da podigne čitav torzo s
kreveta, a penis mu je udarao, čvrsnuo i pulsirao u mojim rukama.
“To boli. Blizu sam, Kiri.”
“Znam, dušo. Znam. Osećam.”
 Nastavila sam da ga milujem sve brže i brže dok nije potpuno izgubio
razum usled nadolazećeg vrhunca. Obavila sam šaku nisko uz njegov koren i
nastavila s odsečnim i brzim drkanjem. Drugom rukom sam ga uhvatila oko
glavića i ponovo na njega pljunula da obezbedim podmazivanje, a onda sam
stegla pesnicu oko njega i klizila preko uda s rukom preko ruke, na način za
koji sam znala da ga izluđuje. Zastenjao je i zarežao gurajući ga među moje
dlanove, i po ritmu sam znala da je blizu eksploziji.
Nadvila sam se nad njega i uzela nežni, široki glavić među usne dok sam
mu energično drkala pri korenu, obema rukama prelazeći gore-dole,
zadovoljavajući ga jezikom i grlom.
“Kiri, bože, Kiri... svršiću...”
Jeknula sam, mrmoreći oko njegovog penisa, milovala ga i usisavala dok
ga nisam sludela i obeznanila toliko da se snažno zabijao u moja usta. Pratila
sam njegove pokrete, držeći usne oko glavića sve dok nisam osetila da mu se
stomak napinje, a telo izvija. U trenutku vrhunca, savila sam glavu da mu
omogućim prodiranje do grla, povukla ga za ud i otvorila grlo da mogu
duboko da ga primim. Nisam prestajala da ga zadovoljavam rukom i stežem
mišiće oko njegovog glavića, milujući ga jezikom. Stenjao je, psovao i
ispuštao nepovezane, nerazgovetne zvuke, dahtao, da bih zatim osetila vreli
mlaz koji me udara u pozadinu grla i povukla se da ga progutam. Spustio se
na krevet i stezao čaršav, boreći se da povrati kontrolu. Znala sam šta želi da
uradi.
Pustila sam mu penis tek toliko da mu pomerim ruke do kose, i on ju je
istog časa zgrabio pri korenu i gurnuo mi glavu nadole nežno ali odlučno.
Povinovala sam se i ponovo obujmila koren njegovog penisa da nastavim da
ga milujem pomerajući glavu gore-dole brzim pokretima; sisala sam mu ga i
primila sledeći topli slani nalet ejakulata niz grlo.
Jeknuo je i povukao mi glavu nagore, pa plitko prodro u moja usta tek da
mi glavićem prede preko usana. Pomerao mi je ruke na sebi u dugim, nežnim
stiscima, tako da mi dlanovi prelaze oko uda, a onda sam osetila da se napeo
i grunuo napred. Otvorila sam grlo i primila ga najdublje što sam mogla dok
mi se konačni mlaz njegovog semena slivao niz ždrelo, te sam se odmakla da
ga progutam.
 Valentajn se sasvim opustio na postelji. Ispravila sam se i obrisala usta
poleđinom ručnog zgloba, ne prestavši da stežem i mazim njegov pulsirajući
ud kako bih iscedila i poslednji ostatak sperme koji je izlazio nakon grča.
Gledala sam kako film beličaste tečnosti curi iz glavića i razmazala ga celom
dužinom. Zastenjao je, iznemoglo se boreći za vazduh.
“Dosta... Dosta, Kiri”, rekao je hrapavim glasom. Pustila sam ga i sela
pored njega, pa pratila kako mu se disanje usporava. Činilo se da se
postepeno vraća u stanje nalik uobičajenom. “Ostani sa mnom. Umoran sam,
Kiri. Nesnosno sam umoran.”
“Odmori se, Valentajne. Tu sam i neću nikuda otići.”
Obrnuo se na levi bok. Skupila sam se iza njega, čvrsto se pripila i osetila
kako tone u san. S nelagodom i nemirom, srca punog bolne ljubavi, uma što
je pokušao da se otrese tereta neodgovorenih pitanja, i sama sam naposletku
zaspala.

Probudio me je zvuk Rotovog isprekidanog teškog disanja. Krevet je bio

prazan, a on je povraćao, na rukama i kolenima u malenom kupatilu. Moja
vreća s odećom nalazila se na podu blizu kreveta, pa sam se brzo obukla uz
grozan osećaj odevanja čiste garderobe kad mi je očajnički bio potreban tuš.
Ipak, nije bilo druge mogućnosti. Načinila sam nekoliko koraka i stala pored
vrata toaleta, pa se savila da spustim dlan na Rotova gola leđa. I dalje je bio
nag i ceo okupan znojem. Koža mu je gorela na dodir, a kosa bila mokra,
zamršena i zalepljena za lobanju.
Rot se, dahćući, malo ispravio oslonjen jednom rukom na dasku šolje i
primetno drhtao. “Pomozi mi... pomozi mi da legnem.” Upirao se da stane na
noge, a ja sam ga pridržavala, pomogla mu da se dotetura do ležaja.
Podlakticom je zaklonio oči, a grudi su mu se podizale i spuštale. “Kofa.
Treba mi... treba mi kofa.”
Popela sam se na palubu, pronašla veliku plastičnu kantu u skladištu blizu
kapetanove kabine i spustila je na pod pored Rota. Izbacio je ruku, tražeći
me. Kleknula sam na pod, uzela njegovu ruku u svoju i prislonila obraz na
njegov dlan. “Tu sam, Valentajne. Tu sam.”
 “Ne znam šta bih radio bez tebe”, promrmljao je. “Ne moraš to da
otkrivaš.”
Stomak mu se naduo, Adamova jabučica poskočila. Prinela sam mu kofu.
Zgrabio ju je, nagnuo se nad nju, načas iskusio grčenje vratnih mišića, pa
uvukao drhtavi dah i zatim povratio. Jednom sam rukom držala kantu, a
drugom mu sklanjala kosu sa slepoočnica. Kada je talas prošao, naslonio se
čelom na obod kofe i dahtao, a stomak mu se još nadimao. Ponovo se
zagušio, nakašljao, pljunuo, zabalavio i potom opet povratio. Ovog puta
izbacio je samo žuč.
Otkotrljao se na krevet i pustio da uzmem kofu. “Nemam više šta da
povratim”, kazao je.
“Videću da pronađem nešto. Bar malo vode”, uzvratila sam spustivši
posudu na pod blizu njegove glave. “Kofa je tu, u slučaju da ti ustreba.”
“Samo... požuri.”
Pojurila sam u kuhinju, gde sam zatekla Harisa kako kuva kafu. Podigao
je bradu. “Kako mu je?”
“Nije dobro.” Preturala sam po malom frižideru u potrazi za flašom vode i
pronašla paketić slanog keksa u ormariću. “Dala mu je neku vrstu
eksperimentalne droge. Sporedni efekti su gadni. Muči se poput psa.”
Sudeći po nameštenoj bezizražajnosti Harisovog lica, zaključila sam da
nas je čuo. “Da potražimo lekara?”
Odmahnula sam glavom “Ne još, Nadam se da će sve izbaciti.
Pretpostavljam da ćemo morati da vidimo.” Zastala sam na vratima. “Gde
smo trenutno?”
“Nekoliko kilometara od obale Krita.”
Pokušala sam da prizovem mapu Mediterana u glavi. “Samo sekundu.
Krit? Zar to nije na suprotnoj strani od one odakle smo došli?”
Haris klimnu “Jeste. Međutim, verovatno ništa gore ne bismo mogli da
uradimo nego da se vratimo istim putem kojim smo došli. Idemo u
Aleksandriju.”
“U Aleksandriju? To beše u Africi?”
 Opet je klimnuo glavom. “Poslednje mesto gde očekuju da odemo.
Gospodin Rot tamo nema nikakvih poslovnih kontakata, niti prijatelja. Dakle,
iz tog je razloga Aleksandrija savršeno odredište. Možemo da se sakrijemo
dok se gospodin Rot ne oporavi i imamo priliku da skujemo plan.” Okrenuo
je poklopac na svom termosu za kafu. “Svraćamo na Krit da uzmemo gorivo.
U mestašce koje se zove Sitija. Nabavićemo nešto goriva i hrane, u nadi da
ćemo izbeći oluju koja se kreće ka nama.”
“Nailazi oluja?”
Haris klimnu, lupkajući palcem o termos. Izbegavao je da me pogleda u
oči, a obraze mu je oblilo bledo rumenilo. “Da. Velika, dolazi sa zapada. Jak
vetar i kiša. Napraviće neke prilično zastrašujuće talase, mislim. Najbolje je
da ostanemo u zaklonu. Zaista i nemamo dovoljno veliki brod da se uhvatimo
ukoštac s olujom, naročito ako je gospodinu Rotu muka.”
Nikada nisam videla Sitiju. Nisam spavala. Nisam napuštala sobu sem da
praznim kofu i donesem Rotu još vode. Tri dana je povraćao, tri dana tokom
kojih se jahta ljuljala i naginjala pod potopom kiše; tri paklena dana.
Olujni prolaz se poklopio, možda ironično, sa smirivanjem Rotove bolesti.
U meni je ključao bes, zakopan duboko ispod brige i ljubavi.
Nakon što je mogao da zadrži u želucu malo vode i krekera, zaspao je
mrtvačkim snom i samo bi se povremeno promeškoljio tokom čitavog puta
od Sitije do Aleksandrije.
 10

Posledice
Nalazila sam se na pramcu jahte ogrnuta ćebetom. Zora. Sunce se rađalo
iznad stranog obrisa Aleksandrije. Koplja, visoka i tanka, probadala su sliku
grada, blizu oblih kula i upredenih kupola. Visok, tanak, krivudav glas probio
je tišinu, dozivajući čudnom, melodičnom pesmom.
Čula sam šum koraka iza sebe i nisam morala da se okrenem da bih znala
ko prilazi. “To je mujezin.”
“Pevanje?” Okrenula sam se i pogledala ga.
Oko struka je imao samo peškir. Potvrdio je glavom. “Da. Poziva vernike
na molitvu. To ćeš čuti pet puta dnevno.”
Seli smo zajedno, jedno uz drugo i slušali odjekivanje mujezinovog poziva
preko grada. Nakon nekoliko minuta pesma je izbledela i čulo se samo meko
pljuskanje talasa što su lupkali o bokove broda. Osećala sam Valentajnovo
vaganje, osetila da razmišlja i pokušava da oblikuje misao.
“Nije gotovo”, rekao je glatkim glasom, a reči su mu ponovo zvučale
sveže i zvanično. “Doći će po mene. A sad i po tebe i Harisa. Doći će i
upotrebiće očevu pomoć.”
“Šta da radimo?”
Duboko je uzdahnuo. “Treba negde da te sakrijem. U najdalji ugao
planete. Indoneziju, Rusiju. Možda u Ognjenu zemlju. Da te smestim u neki
stančić. Da se postaram da čak ni ja ne znam tačnu lokaciju. Da postavim
čuvare i platim ih dovoljno da osiguram njihovu nepokolebljivu odanost.”
Okrenula sam se da ga pogledam, pritisnuvši mu butinu kolenima.
“Ne, Rote. Neće tako ići. Neću više da se odvajam od tebe.”
“Moram da ti obezbedim sigurnost. Ne mogu da dozvolim da te se
dokopa. Ne mogu. Neću.” Poslednji deo izgovorio je režeći, podelivši reči na
slogove s naglašenom ozlojeđenošću.
“Onda nemoj. Ipak, neću da te ispustim iz vida. Prešla sam svet da te
pronađem, Rote. Stavila život na kocku.” Uzela sam ga za ruku. “Pucali su
na mene. Jurili me kolima. Gledala sam ljude kako ginu. Verovatno sam... i
sama ubila jednu osobu. Samo da bih bila uz tebe.”
Povukao je ruku iz moje. “Znam.” Glas mu je zadrhtao, stanjio se i
odavao bol. “Znam, Kiri. I ja... mrzim sebe zbog...”
“I uradila bih sve to iz početka. U deliću sekunde. Svesna sam da nije
završeno. Da smo u opasnosti. Znam s kim se suočavamo.”
“Ne. Ne znaš.” Ustao je, otišao do samog vrha pramca i čvrsto se uhvatio
za ogradu. Peškir mu je spao nisko na bokove, otkrivši mišićavi luk njegovih
karličnih kostiju. “Zaista ne znaš, Šta si videla? One ljude? To je... samo
njeno kućno osoblje. Čak ni to. Osnovna straža. Njen otac upravlja... pa, to
nije samo kartel niti nešto tako jednostavno. Više je od toga. On poseduje
carstvo, Kiri. Pristup bukvalno svemu. Malu vojsku, a to nije preterivanje.
Može da rukovodi tenkovima. Raketnim bacačima. A mi imamo... Harisa.”
“I tebe i mene.”
Klimnuo je. “Istina. Ali još sam slab nakon što sam bolovao. Još osećam
drogu u krvi. I, na stranu to... nisam dobro,” Dobacio mi je pogled preko
ramena. “A ti?”
“Ja nisam niko. Samo sam ti devojka, i ne postoji ništa što zaista mogu da
radim, zar ne?” Oborila sam glavu i zurila u palubu između nogu. “To si hteo
da kažeš, zar ne?”
“Kiri...” Očito ga je zbunio obrt razgovora, moj neočekivani i oštar
samoprezir.
“Tako je, i ti to znaš.” Tad sam ustala, čvršće se obavivši ćebetom, prišla
obali s desne strane broda i nagnula se preko nje. “Tačno je i ja to znam.
Naučila sam nekoliko sitnica dok sam te spasavala, Rote.”
“Kiri, to nije...”
Nastavila sam: “Shvatila sam koliko sam beskorisna. Imam diplomu koju
nikada neću upotrebiti, niti sam to planirala. Socijalni rad? Šta sam,
dođavola, mislila? Nisam preduzetnik poput tebe. Nemam paket posebnih
veština, niti... niti bilo šta. Ja sam tvoja devojka. I to je sve što jesam. Znam
da me voliš. Ne sumnjam u to. Niti imam sumnje u pogledu razloga tvoje
ljubavi. Kako ide ona glupa izreka o poklonima?”
“Poklonu se u zube ne gleda.”
“Da. Baš ta. Šta god to jebeno treba da znači. Ne radim to, nije to moja
poenta. Voliš me. Zašto, nisam sigurna. Ne tiče me se. Samo mi je drago što
je tako, jer te volim i ne znam šta bih bez tebe. Ti... ti si me prvi spasao,
Rote. Umrla bih od gladi ili završila kao beskućnica da nisi... da nisi uradio
šta si uradio. I sad sam ovde. Imam tebe. Imam uspomene na poslednja dva
meseca koja smo proveli zajedno. Obilaziti svet s tobom? Bože, Valentajne, ti
su meseci najbolji u čitavom mom životu. Ali, kad si nestao, uvidela sam...
bila sam primorana da se zapitam šta ću da radim. Nisam smislila nijedan
odgovor.”
Rot nije odmah odgovorio. Izgubila sam se u talasanju vode par metara
niže, pokušavala da prozrem tamne grebene koji su se neprestano mreškali.
Osetila sam ga pored sebe, ali nisam mogla da se nateram da mu okrenem
lice. Nije me dodirnuo. Samo se previo preko ograde. Trebalo je da mi to
bude zastavica upozorenja, ali sam se toliko izgubila u sopstvenoj krizi da je
nisam registrovala.
“Pretpostavljam da treba da znaš. Pre nego što smo zajedno napustili
Njujork, preduzeo sam neke... mere. Ako mi se bilo šta dogodi, bićeš
obezbeđena. Pod time podrazumevam da će svaki novčić mojih likvidnih
sredstava pripasti tebi. Struktura moje kompanije biće pojednostavljena, što
znači isključivo rasprodaju i kombinovanje podružnica, od čega će takođe
sva zarada ići tebi.”
“Ali, Valentajne, ja sam...”
“Jedina osoba do koje mi je stalo. Uredio sam da i Haris bude obezbeđen,
ali, ma koliko da mi je stalo do njega i da mu verujem, on je i dalje samo
prijatelj i zaposleni. Ti... ti si... ne znam. Porodica, pretpostavljam. Žena koju
volim. S ocem nisam progovorio od dana kada me je isključio i prognao. Niti
ću ikada. Nemam braće ni sestara, nemam drugu porodicu, ne izdržavam
nijedno lice, nikoga. Imam samo tebe.” Uhvatio se za ogradu i stegao je kao
da želi da je zadavi.
“Nemam nikakve planove koji podrazumevaju da mi se bilo šta desi.
Nameravam da živim. Planiram da preduzmem sve što je u mojoj moći da
tebe i sebe održim u životu, ne pitajući za cenu. Jedina svrha priznanja da
sam te obezbedio jeste da te ohrabrim. Nikada se više nećeš suočiti s glađu
ni beskućništvom. Nikada. Zapravo, ukoliko bi odlučila da... ako bi odlučila
ili poželela da me ostaviš... ukoliko bismo raskinuli, hoću reći, bićeš
podjednako osigurana. Dovoljno da nećeš morati da radiš ni dana u svom
životu, čak i ako bi sebi ugađala neobuzdanije nego što možeš da zamisliš.”
“Rote...” Morala sam da zaćutim i udahnem. “Dopusti mi da ovo izvedem
na čistac. Ako bih te otkačila, rekla ti da želim da se vratim u Detroit i... čak
ne znam ni šta bih radila, ali samo hipotetički...”
“Ukoliko bi ti to želela, pustio bih te. Borio bih se za tebe... borio bih se
sve dok ne bi postalo jasno da stvarno želiš da odeš. Ali, ako bi tako bilo,
pozvao bih Roberta. Tada bi on uredio privatan niz računa na tvoje ime i dao
ti neograničen pristup na milijardu i šest stotina miliona dolara.” Kucnuo je
kažiprstom po ogradi.
“U stvari, taj je račun već oformljen, na njemu je otprilike polovina te
cifre. Glasi isključivo na tvoje ime. Ja mu ne mogu pristupiti, a kada brojka
dostigne navedenu, Robertu će kao izvršitelju pristup biti otkazan, što će
ostaviti tebe kao jedinu stranku koja ga kontroliše.”
Zavrtelo mi se u glavi.
“Rote, ja... ne razumem.”
Slegnuo je ramenima. “Ne želim da se osećaš zavisnom od mene. Kada se
ovi problemi budu rešili, daću ti šifre i kartice potrebne da pristupiš novcu.
Na taj način možeš raditi šta god želiš. Želiš li da budeš umetnica? Možeš po
čitav dan sedeti i pokušavati. Unajmiću najbolje umetnike sveta da te
obučavaju. Želiš da kuvaš? Elajza će te naučiti. Volela bi da si
filantropkinja? Da se vratiš u školu i stekneš drugačiju diplomu? Da se baviš
trgovinom? Omogućiću ti. Sve što poželiš. Ali nikada više od mene nećeš
morati da potražiš ni cent. Ako prestaneš da me voliš, ovo će važiti i dalje.”
“Zašto?”
 Ukočio se, napeo, odrveneo. “Znaš.” Tu je reč jedva prošaptao - tiho
mrmljanje gotovo izgubljeno u pljuskanju vode i šumu povetarca.
“Zbog tate.”
Klimnuo je. “Upravo tako.” Šumno je izdahnuo, zureći u morsko
prostranstvo. “Bio je to nesrećni slučaj. Rekao sam ti istinu, Kiri. Kunem ti
se da je sve što sam ti ispričao tačno. Nisam nameravao da se to dogodi - da
ti otac nastrada. Ipak jeste, i to mojom krivicom. Kada je poginuo, preuzeo
sam odgovornost za pravac tvog života. Odgovoran sam isključivo ja.”
“Ne želim tvoj novac, Rote.”
“Šteta. Dobila si ga. Ako ne želiš, ne moraš da ga trošiš. Pretvaraj se da
ga nema. Ipak, on je tu i tvoj je bilo da ga želiš ili ne.”
Protrljala sam lice. “Koliko si rekao da ga ima?”
“Milijardu i šest stotina miliona američkih dolara.” Odmahnuo je rukom.
“Prilično pažljivo utvrđena cifra, pretpostavljam, ali je Robert uradio neku
vrstu složene jednačine. Broj je tako određen da ti omogući da vodiš... zaista
raskošan život... a da nikada ne moraš ni da pomisliš koliko trošiš. Kola,
kuće, osoblje, porezi, putovanja bilo kuda, onoliko dugo koliko želiš. Osim
ako ne odlučiš da bi volela da poseduješ... bože, čak i ne znam, na desetine
kuća od po pedeset miliona dolara ili tako nešto, ne bi mogla da potrošiš sve.
Tako je došao do sume, rekao je. Pretpostavio je izvesnu količinu novca koju
ćeš trošiti dnevno, svakoga dana narednih sto godina.”
Pokušala sam da predstavim sebi taj iznos, ali nisam uspela. “Rote.
To je ludo. Mislim da ne mogu ni da razumem koliko je to novca.”
Odmahnuo je glavom. “Ne možeš. Stvarno ne možeš, Kiri. Mogla bi da
trošiš milion dolara svakog bogovetnog dana u godini, a ipak da potrošiš...
jedva trećinu.”
“Jedva zamišljam milion dolara, Rote, a kamoli milijardu.”
“U tome je štos.”
Posle toga smo zaćutali, svako utonuo u sopstvene misli.
Mnogo vremena utrošila sam svesno ne razmišljajući o Rotovom
otkrovenju koje se ticalo mog oca. Nisam mogla. Nije imalo svrhe. Volela
sam ga i poludela bih da sam razmišljala o svemu što se desilo između njega
i mog oca. Nisam mogla da mislim ni onome što mi je Rot ispričao o ocu, o
tome kako nije poslovao sasvim po zakonu. Ali nije bilo važno. Više nije.
Sada nije. Tata je mrtav. Mrtav je već dugo. Prebolela sam onoliko koliko je
moguće. Saznanje da je Rot povukao okidač - slučajno - nije menjalo realnost
tatine smrti, niti sve kroz šta sam prošla nakon toga.
Tako sam svesno i namerno nastavila da poričem. Nisam mogla da
izmenim činjenice, a nisam znala ni šta bih s istinom. Odgurnula sam sve i
jednostavno uživala u vezi s Rotom. Je li to zdravo? Možda nije, ali šta je
drugo trebalo da uradim?
A sad, posle svega što se dogodilo otkad sam se probudila u Francuskoj,
značilo je još manje. Bilo je važno da sam povratila Rota. Bio je živ. Bili smo
zajedno.
Okrenula sam se, upravila lice ka njemu. Približila sam se da mogu da
zavirim visoko gore u njegovo lice. Bio je slomljen, bezizražajnog izraza,
izuzev male namrštenosti. “Valentajne?” Stavila sam mu ruku na grudi i
ohrabrila se ujednačenim pulsiranjem pod dlanom. “Malopre si rekao da nisi
dobro.”
Nije se okrenuo da me zagrli, nije me obavio rukama, nije spustio pogled
na mene. “Nisam.”
“Pričaj sam mnom.”
Odmahnuo je glavom. “Ne mogu. Ne znam kako.”
“Molim te, Valentajne. Razgovarajmo. Reci mi šta se dogodilo.”
Odgurnuo se od ograde, ali se držao za metalnu šipku tako da je bio
pognut u položaju koji je odavao mučni unutrašnji sukob. Odgurivao se i
primicao ogradi u isto vreme, kao da nije kadar ni sam da pojmi šta želi da
radi. Zatim se naglo ispravio i udaljio od mene, gladeći rukama kosu.
“Ne mogu, Kiri. Ne mogu.” Pratila sam ga. “Zašto?”
Nije odgovorio, samo se okrenuo i prošao mimo mene, pričvrstivši peškir
oko struka. “Ne mogu, naprosto - nisam u stanju. Shvataš? Ne mogu...”
Pustila sam ga da ode. Stajala sam nekoliko minuta sama na palubi i
nastojala da se priberem. Treba li da navaljujem? Da ga proganjam sve dok
mi ne ispriča? Ili je trebalo da odustanem?
Imala sam predosećaj u vezi sa onim što je preživeo. Propadajući osećaj u
stomaku. Čvor straha. Lisice na zglobovima i člancima. Činjenica da je bio
tako vezan i nag na krevetu, u nemogućnosti da pobegne. Činjenica da mu je
dala nezakonitu, eksperimentalnu drogu da natera njegov libido da poludi...
Te činjenice budile su u meni jezu s kojom nisam bila načisto kako da se
nosim. Ipak, morala sam da saznam. Morala da znam šta mu je uradila.
Ljutnja koju sam držala duboko unutra nadimala se poput mehura i
isplivavala na površinu, sve jača i strašnija u svojoj silini.
Potisnula sam bes i sišla u potpalublje, gde sam Rota zatekla pod tušem.
Njegova ogromna, moćna grada bila je prevelika za maleni prostor, pa se
spustio na pod, zgurio se i gurnuo glavu među kolena. Tekla je hladna voda,
a koža mu je od trljanja i ribanja pocrvenela.
Isključila sam tuš i raširila peškir. “Valentajne. Tu sam. U redu je.
Hajde, izađi.”
Mokra plava kosa zalepila mu se za lobanju. Obavio je ruke oko kolena i
stisnuo šake u pesnice pred sobom. “Treba mi trenutak, Kiri.”
Čučnula sam pored njega. Dotakla sam mu rame i srce me je zabolelo kad
je ustuknuo od mog dodira. “Rote, molim te. Ja sam. U redu? Samo izađi već
jednom iz tuš-kabine.”
Ispravio se polako, oprezno, drhtavo. Ogrnula sam ga peškirom nežno mu
obrisavši kožu, ramena, ruke, prsa, struk, noge... Oklevala sam, a zatim mu
osušila leđa pa prednju stranu, shvatajući onako uopšteno kako se oseća ako
je bio podvrgnut onome čega sam se plašila. Završila sam sa frotiranjem
njegove kose, a onda mu oko pasa zamotala čist, suv peškir. Sve vreme je
nepomično stajao, uopšte ne reagujući. Došlo mi je da zaplačem zbog
njegove mlake letargičnosti.
Tuširali smo se zajedno na desetine puta i uvek smo brisali jedno drugo.
Voleo je da me gleda dok mu svuda trljam telo peškirom i uvek sam to radila
isto ovako kao i sada. Obično bi se već uzbudio dok bih stigla do kose, iako
smo neposredno pre toga vodili ljubav. Zbog činjenice da me nije čak ni
gledao... želudac mi se okrenuo, stislo me je u grudima i duša me je zabolela.
Haris je uvek znao šta tačno treba da se uradi, pa je ostavio gomilu ove
odeće na krevetu, bokserice, farmerke, majice kratkih rukava, dukseve s
rajsferšlusom i kapuljačom, debele čarape, otporne planinarske cokule.
Pomogla sam Valentajnu da se obuče, osećajući se sve lošije kako su trenuci
prolazili. Kada je već imao na sebi farmerke i majicu, sručio se na krevet i
zagledao u pod između svojih bosih stopala.
“Šta želiš, Kiri?” Glas mu je bio tih, dalek. Sela sam pored njega. “Reci
mi šta se dogodilo. Ispričaj mi - ispričaj mi šta se desilo, Valentajne. Sve.”
“Zašto?”
“Moram da znam.”
Dugo, dugo nije odgovorio. Sedela sam u tišini, čekala ne dodirujući ga.
Naposletku je duboko udahnuo, izdahnuo i započeo: “Siguran sam da sam
zaključao vrata pre nego što smo te noći otišli na počinak. Podesio sam
alarm. Sećam se da jesam. Ti si zaspala nakon što smo... posle. Smestio sam
te u krevet, ali još nisam osećao umor. Neko vreme ostao sam budan i
odgovarao Robertu na mejlove. Kad sam se napokon umorio dovoljno da bih
zaspao, sve sam isključio. Stavio sam nam telefone da se pune, zaključao
vrata, uključio alarm. Pamtim... probudio sam se na delić sekunde. Osetio
peckanje u potiljku. Uspeo sam da otvorim oči na toliko da vidim iznad sebe
čoveka kog nisam prepoznao, sa špricem u ruci. Onda sam iskusio hladnoću
koja se širi kroz mene. Opirao sam se, Kiri. Žestoko sam se opirao, ali ništa
nisam mogao da postignem. Potonuo sam. Sve je postalo crno. A kad sam se
probudio, bio sam lisicama zavezan za krevet na kom si me i pronašla.” S
mukom je progutao knedlu. Držao je glavu u rukama, dlanove na
slepoočnicama, a prste upletene u kosu. “Čim sam otvorio oči i osvrnuo se
oko sebe, znao sam gde se nalazim. I ko me je oteo.”
“Džina.”
“Tako je. Džina Karahalios. Pretpostavljam da te je Haris izvestio o
onome što zna?” Pogledao me je i ja klimnuh glavom. “Pa, pretpostavljam da
me dosada poznaješ dovoljno dobro da znaš da nisam baš spreman da dajem
informacije o svojoj prošlosti. Harisu sam rekao tek toliko da mu omogućim
pregled situacije. Proteklo je dovoljno vremena da sam postao spokojan,
rekao bih. Trebalo je da budem pametniji.”
“Koliko?”
“Šta koliko?”
“Koliko je prošlo vremena?”
Nakrenuo je glavu i spustio laktovima na kolena. “Deset godina. Gotovo
u dan, zapravo. Sada je, pomozi mi, kraj septembra? Osmislio sam bekstvo
od Vitalijevog iskorišćavanja dvadeset osmog avgusta. Tačno se sećam tog
datuma. Bio je utorak. Sve sam već isplanirao. Novac sam sačuvao u
desetak banaka širom sveta. Brodić je bio spreman. Nameravao sam da
otplovim u Istanbul, pa da kopnenim putem odem u Francusku, i odatle
vozom u London, pa otud avionom do Njujorka. Nikada me ne bi pronašli.
Niko me nikad ne bi pronašao. Samo što... nisam uzeo u obzir Džinu.
Nekako je saznala. Ne pojedinosti, ali je nanjušila činjenicu da planiram
odlazak. Nije bila spremna da mi to dozvoli. Bila je posesivna kad sam ja u
pitanju. Nenormalno posesivna, u stvari. Znao sam to, ali sam smatrao da će
me naposletku preboleti ako se izvučem.” Zaćutao je, disao sporo i duboko,
zureći u zid kao da na njemu gleda događaje od pre jedne decenije. “Znao
sam koliko je poremećena. Lično sam se uverio, što i jeste bio jedan od
razloga mog odlaska. Obreli smo se jedne noći u klubu, Džina i ja. Upravo
sam bio sklopio veliki posao. Prodao sam nekom nevažnom izraelskom
dileru kokaina za preko dva miliona dolara desetinu sanduka kalašnjikova
vrednih možda pola miliona. Slavili smo. Džina je otišla u toalet, a ja ostao
da pijem za šankom. Pojavila se jedna devojka da nam donese piće, ugledala
me i počela sa mnom da ćaska. Sasvim nedužno. Nije čak stvarno ni
koketirala. Postarao sam se da delujem nezainteresovano, ali nisam bio
nepristojan. Prozborio sam s njom, recimo, pet-šest reči. Jedva da sam je i
pogledao. Pričali smo o prokletim vremenskim prilikama, za boga miloga.
“Pa, Džina se vratila i videla da razgovaramo, valjda pretpostavivši
najgori scenario. Ne znam. Prišla je, sela do mene, a devojka je otišla. Mislio
sam da je to to. Nisam o tome više ni mislio. Kasno sam zaspao. Ili rano,
valjda. Džina je oduvek spadala u ranoranioce, bez obzira na to u koje smo
vreme otišli na spavanje. I tako, probudio sam se u pozno jutro, a nje nije
bilo. Ništa važno, zar ne? Spremio sam kafu, doručkovao baget s lososem.
Otišao pod tuš i - Isuse, još mi je to pred očima. Devojka iz kluba. Ruke su
joj bile vezane za glavu tuša, i očito je pretrpela... mučenje. Sranje, užasna
slika. Na kraju joj je prerezan vrat, ali ne pre nego što joj je Džina uradila
štošta... drugo. Bilo je prokleto jezivo, Kiri. Samo zato što mi se obratila.
Niko ništa nije mogao da preduzme s tim u vezi. Krenuo sam da pronađem
Džinu i sukobim se s njom, a ona se ponašala kao da nema pojma o čemu
pričam. Do trenutka kad sam se vratio u našu sobu, telo je nestalo. Nije bilo
nikakvog znaka da se ikada tu nalazilo. Prošlo je bez policijskog izveštaja,
izveštaja o nestalom licu, bez smrtovnice. Nije bilo ničega. Za sve namere i
svrhe, ta je devojka jednostavno nestala. Međutim, ljudi su znali.”
Plakalo mi se zbog njega, ali se nisam usudila. “Bože, Valentajne. To je
tako... grozno.”
“Nikome ništa nisam mogao da dokažem. Niko nije video njenu otmicu -
niko čak nije hteo ni reč da prozbori o njoj. A Džina je glumila nevinašce.
Međutim, kasnije te noći potrudila se da mi prenese poruku da sam njen.
Imala je na licu taj smešak sve vreme dok smo...” Prekinuo je rečenicu i
odmahnuo rukom.
“Valentajne, u redu je. Sada smo zajedno. Volim te. Samo je to važno.”
Klimnuo je. “Da.” Duga pauza. “Kako god. Suština je da sam probao da
odem. Poslala je tipa za mnom. Ne samo da me ubije nego da me prvo natera
da patim. Da me je samo upucao otpozadi, ne bih imao nikakve šanse.
Međutim, najpre je pokušao da me osakati. Zabio mi je nož u leđa. Tukli smo
se i ja sam ga savladao. Primorao sam ga da mi kaže ko ga je poslao i zašto.
Rekao mi je. I sručio sam mu metak u lobanju. Ni to takođe nikada neću
zaboraviti. Izvukao sam se i verovao da je to kraj.
“Završio sam u Njujorku i iskoristio novac ušteđen za kupovinu kuće na
Long Ajlandu. Obrnuo sam ga. Radio sve sam. Prodao ga za profit, pa to
ponovio. Kupio apartmanski kompleks u Bronksu, renovirao stanove i dao ih
pod kiriju. Vodio sam posao nekoliko godina i zaradio ozbiljan novac.
Legitiman novac. Preinačen. Unajmio sam nekoga da upravlja poslom s
nekretninama, počeo da kupujem kompanije, unapređujem ih i prodajem. Tad
sam upoznao tvog oca... i do tog vremena nisam čuo ni glas od Džine ili
njenog oca. Pomislio sam da su prošlost.
 “I onda, deset godina kasnije, probudio sam se s lisicama zaključanim za
krevet na Džininom imanju u selu Ija.”
Skliznula sam s kreveta i kleknula uz Valentajnova kolena. Uzela njegovu
ruku u svoju. “Valentajne? Šta ti je uradila?”
Čvrsto je zatvorio oči i pokušao da povuče ruke. Progovorio je kroz
stisnute zube: “Ona je... Znaš šta je učinila.”
“Pričaj mi.”
Grudi su mu se nadimale, ljubičaste vene iskočile su mu po vratu i čelu.
“Stvarno želiš da čuješ to od mene? Dobro. Svukla me je dogola, privezala
za postelju i pipala me. Proizvela erekciju. Jebala me. Nisam joj dozvolio da
me dovede do vrhunca, pa je poludela. Stavila mi je prsten, pa erekcija nije
splašnjavala. Nije mogla. Učinio sam sve što sam mogao. Pokušao to da
sprečim. Bacakao sam se u lisicama toliko snažno da su mi zglobovi
prokrvarili. Toliko mi se digao da me je bolelo. Nisam joj dozvolio da izvuče
spermu iz mene. I tako mi je... na silu dala tu pilulu. Dvojica njenih gorila
raščepili su mi vilicu i stavili mi drogu na jezik. Naterali me da zatvorim usta
i začepili mi nos, pa sam morao da progutam da bih udahnuo. Umalo se
nisam udavio, ali je uspela da mi da pilulu. Vratila se posle nekoliko sati. A
ovog puta sam... pa, videla si me kakav sam bio. To me je pretvorilo u
čudovište. I dalje sam se opirao. Borio sam se zbog... zbog tebe. Znao sam
da je pogrešno.
Potreba, ona je bila pogrešna. To nisam bio ja. Ne ja. Ipak, nisam mogao
da sprečim. Nisam uspeo da sprečim telo da ne odreaguje na hemikalije.
Pokušao sam, Kiri. Pokušao. Sranje, dao sam sve od sebe.”
Glas mu je napukao. Ramena uzdrhtala. Oborio je bradu na grudi i stresao
se, a ruke su mu se sklopile čvrsto oko moje, pretvorivši se u pesnicu oko
mojih prstiju, stežući me. Pustila sam ga, progutala bolni krik. Ispustio je
jecaj koji se probio kroz škrgutave zube. “Uzela je šta je želela. Sedela je na
meni i silovala me. Svršavala je na meni iznova i iznova, a ja sam se trudio
da zadržim ejakuliranje uprkos bolovima.”
Zaćutao je.
“Uzela je šta je od mene želela za sebe, ali to nije bilo dovoljno”, nastavio
je. “Htela je da me slomi, ali sam izdržao. Odbio da svršim. Ne znam kako.
Onda je dejstvo pilule minulo. Videla si šta se desilo kad su nastupili
sporedni efekti nakon čilenja narkotika iz mog sistema. Prošao sam kroz to.
Vratila se, pronašla me prekrivenog povraćkom. Nije to mogla da prihvati,
naravno. Nije mogla da tuca čoveka umazanog bljuvotinom, pa je rekla
gorilama da me oslobode. Pokušao sam da pobegnem. Jednog od njih
ispovraćao sam celog i uspeo da se za to vreme domognem njegovog pištolja.
Upucao sam ga. Međutim, nisam čak uspevao ni da stojim samostalno.
Očistili su me. To je prilično bolelo.” Ponovo je napravio pauzu, protrljao
lice i zatim produžio: “Nisam hteo da uzmem pilulu drugi put. Ubio sam
jednog od njenih ljudi, a trebalo je dvojica da mi je daju pre toga. Zato je
odlučila da se... malo zabavi. Nalivala me je vodom. Sipala mi vodu u usta.
Pa u nos. To je poput davljenja, ali gore. Panika. Ne možeš da dišeš, a ona je
tačno znala kada da prestane kako ne bih stvarno umro. Zatim bi počinjala iz
početka. Iskoristila je trenutak kad sam zavapio za vazduhom da mi stavi
pilulu u usta, a onda nastavila da mi sliva vodu niz grlo, čime me je
primorala da je progutam. Čak i posle toga nastavila je da me naliva. Iznova,
iznova i iznova. Samo da bi mi naudila. Zato što je u tome uživala.” Konačno
je otvorio oči i pogledao nadole u mene.
“A onda ste me ti i Haris spasli.”
“Valentajne...” Nisam znala šta da kažem.
“Nijednom joj nisam pružio zadovoljstvo koje je priželjkivala. Da me nisi
izvukla, podlegao bih. Slomila bi me.” Povio je glavu, zažmurio. “Jeste me
slomila. Nisam joj dao ono što je od mene želela. Nisam joj dozvolio da me
natera da svršim. A ipak me je slomila.”
Povukla sam ruke iz njegove i uzela mu lice u dlanove. “Ne. Nije. Nisi
slomljen, Valentajne.”
“Jesam, jesam.” Istrgnuo mi se iz ruku. “Vidi šta sam ti uradio. Prikucao
sam te za krevet. Zamalo... zamalo ti nisam uradio isto što je ona uradila
meni. Ja ti to jesam uradio. To što se nisi borila ne znači da...” Zagušio se,
udahnuo, krenuo nanovo: “Primorao sam te. Bio sam surov prema tebi.”
Nisam mogla da zaustavim suze. “Ne, Valentajne, nisi.” Odmahnula sam
glavom, uhvatila ga za lice. “Gledaj me, Valentajne, Molim te.”
 Izmigoljio se iz mog stiska, zatvorio oči i odbio da susretne moj pogled.
“Neće se ponoviti. Obećavam.” Promumlao je te reči; slogovi su padali s
njegovih usana poput hladnih, teških kamenčića.
“Valentajne, ne. Pogledaj me. Nije bilo tako.”
Ipak sam pomalo lagala. To nije bio moj Valentajn koji je sa mnom vodio
ljubav, nije bio moj Rot koji me je tucao. Bio je to neko drugi, nešto drugo.
Nije nasilno bio sa mnom. Zaustavio se. Ipak, sve što smo radili dok je bio u
agoniji izazvanoj narkotikom, nismo bili ni nas dvoje. Nisam mogla da
dokučim šta je to niti kako sam se povodom toga osećala, ali nismo to bili
mi.
Rot nije hteo da me pogleda. Nije hteo da me dotakne. Nije dozvoljavao
da ga dodirnem. Položila sam mu dlan na obraz, trudeći se da budem blaga i
nežna. Ustuknuo je.
To me je prepalo.
“Valentajne, molim te... nemoj sada da se sklanjaš od mene. Molim te,
nemoj.”
Nije odgovorio. Štaviše, nije moje reci ni primio k znanju.
“Pogledaj me, Valentajne. Preklinjem te!” Odmahnuo je glavom.
Mojim venama potekla je panika. “POGLEDAJ ME!” vrisnula sam.
Povukao se unazad, a pogled mu je postao tup. Malaksao je. Nije se
opirao. “Dobro, Kiri. Gledam te.”
Jecala sam. “Žao mi je, Valentajne. Žao mi je. Žao mi je. Nije trebalo
da...” Pala sam na pod, plačući. Nije me dotakao. Nije me utešio. Nije
izgovorio ni reč. Prisilila sam se da prestanem i da sednem. Pogledala sam
ga. “Nisi prema meni bio surov, Valentajne. Nisi me ni na šta primorao. Nisi
uzeo ništa što ti nisam dala.”
“U redu.” Glas mu je zvučao ravno.
“Rote?” Ustala sam, posrnula unazad, pribila se leđima uza zid.
“Valentajne?”
Trepnuo je, okrznuo me pogledom. “Da?”
 “Reci nešto.”
“Šta bi ti volela da kažem, Kiri?” Bez intonacije, bez izvijanja glasa, bez
Rota.
Izgubila sam ga. Otišao je. Zatresla sam glavom, kleknula i puzila prema
njemu. Stavila mu ruke na kolena. Pogledao me je ravnodušno. “Rote! Molim
te! Ne radi to! Ne sklanjaj se od mene! Ovo sam ja, u redu? Izvini što sam
viknula na tebe. Samo sam... prestrašena. Zbunjena sam. Ljuta. Ne na tebe,
na nju.”
“U redu je. Nije važno.”
“Važno je, Valentajne. Nije u redu.”
“Dobro.”
Poželela sam da se ponovo proderem na njega, kažem mu da se probudi,
da mi se vrati, ali nisam mogla. Spustila sam se na stražnjici suzbijajući suze,
jecala dok su mi se grudi podizale. Dugo sam sedela i samo ga posmatrala.
On je zauzvrat zurio uprazno, nepomičan, bezizražajan. Naposletku sam se
pridigla, otrla lice i krenula ka vratima.
Okrenula sam se da pogledam u Rota. “Dozvoljavaš joj da pobedi.
Dozvoljavaš joj da te slomi. Volim te, Valentajne. Tu sam. Boriću se za tebe.
Boriću se za nas. Ali, ako ti odustaneš, za šta ću imati da se borim?”
Popela sam se na palubu, pronašla Harisa za kormilom s podignutim
nogama, cigaretom koja mu je tinjala između prstiju i s knjigom u mekom
povezu u drugoj ruci.
Kad me je ugledao, spustio je knjigu licem nadole. “Kako mu je?”
Uspela sam samo da odmahnem glavom. “Nije... nije dobro.” Nisam se
mogla naterati da ispričam Harisu šta se desilo. Pretpostavila sam da će
uspeti da nasluti istinu.
“Dajte mu malo vremena.”
Slegnuh ramenima. “Valjda.”
“Čekam da odlučimo šta ćemo dalje, kuda ćemo. Trebalo bi da smo ovde
neko vreme bezbedni, ali oni imaju kontakte po celom svetu. Uskoro će
doznati gde smo. Potreban nam je plan.”
 Ispuniše me hladnoća i praznina. “Samo nas... samo nas vratite u Njujork.
Ako nas ta kučka želi, neka dođe po nas.”
“Kiri, mislim da to nije...” Netremice sam ga gledala, a izraz na mom licu
sve mu je rekao. Podigao je ruke u znak predaje. “U redu. U redu. Idemo u
Njujork.”
 11

Projekat Menhetn
Olakšanje koje sam osetila kad sam spustila ruksak ušavši u glavnu
spavaću sobu Rotovog doma na vrhu zgrade u Menhetnu došlo je u gustim,
vrelim, zagušujućim talasima suza. Bacila sam torbu na pod i osvrtala se po
poznatoj prostoriji. Široki krevet, beli jorgan uredno ušuškan po rubovima.
Zid nasuprot krevetu skliznuo je da otkrije televizor od poda do plafona koji
je takođe služio i kao kompjuterski monitor. Dvostruka vrata vodila su u
garderober prostraniji od većine kuća u vlasništvu pripadnika srednje klase.
Vrata pored tih vodila su u kupaonicu, još jedan preskup univerzum sačinjen
od tamnog mermera, besprekornog stakla, uglačanog metala savremenih linija
i tananih krivulja i mekog osvetljenja. Zid koji se graničio sa spoljnim svetom
bio je u celosti staklen; čitav zid je projektovan tako da se klizno otvori i
ogroman ugaoni balkon i sobu pretvori u divovski prostor. Balkon na kom mi
je Rot ispričao istinu u vezi s ubistvom mog oca. Balkon na kom se sve što
sam ikad znala promenilo.
Okrenula sam se od terase. Rot je stajao u dovratku, nepomičan, praznog
pogleda uprtog preko mog ramena u horizont. “Kod kuće smo, Valentajne.”
Klimnuo je glavom. “Zaista jesmo.”
Sve vreme puta bio je gotovo katatoničan. Bezbrojni sati na brodu, od
Aleksandrije do Istanbula. Zastrašujući let dvomotorcem s propelerom od
Istanbula do Pariza. Odatle maleni mlaznjak, jedva veći od dvomotorca, sa
četiri udobna sedišta i bez domaćice leta.
Samo Haris, Rot i ja, i pilot koji nije govorio engleski, a koji je dobio
debeli koverat pun evra da nas poveze s privatnog aerodroma smeštenog
daleko izvan Pariza. Imena nisu razmenjena, pitanja nisu postavljana, plan
leta nije arhiviran. Sati ponovnog leta, ovog puta nisko iznad Atlantskog
okeana. Niko nije govorio. Haris je uključio laptop, na kom je kucao sve
vreme puta. Rot je zurio kroz prozor, sporo trepćući na svake dve-tri
sekunde, udisao duboko i kažiprstom se kuckao po usnama. Niko nije
spavao.
Sad sam stajala nasred sobe suočena s Rotom i tražila šta bih mogla da
kažem. Šta da uradim? Da ga poljubim? Da mu kažem da ga volim? Da se
spustim na kolena i popušim mu? Da odem? Da odem i odsednem kod moje
prijateljice Lejle? Da pronađem hotel? Ostanem u jednoj od gostinskih soba?
Ne. Ništa od toga ne bi koristilo. Rekla sam mu da ga volim. Pokušala da
ga poljubim. Negde na Sredozemlju, na putu ka Istanbulu. Usred noći, dok je
mesečina sijala kroz brodske prozore, kupajući nas u srebrnoj svetlosti.
Oboje smo bili budni, nismo mogli da zaspimo. Prevrnula sam se, naslonila
glavom na Rotove grudi. Nije me obgrlio. Nije čak ni odreagovao niti
primetio da sam tu. Podigla sam se i poljubila ga u vilicu. Ništa. Zatim u
obraz. Ništa. Potom u bradu. Ništa. Pa u usne. Bile su suve, ispucale, grube.
Bez odgovora. Nastavio je da bezizražajno pilji u plafon. Bila sam zabrinuta i
uplašena. Je li to još dejstvo droge? Ili posledica psihološke traume? Nisam
znala, niti sam znala šta da preduzmem povodom toga.
Dok sam u tom trenutku stajala u sredini sobe, osetila sam da iz mene sve
izvire. Sve emocije koje sam duboko pokopala, iznova i iznova ih zatrpavala,
počele su da ključaju i prelivaju se. Strah koji sam poricala. Panika koju sam
sebi zabranjivala. Patnja zbog svega kroz šta je Rot prošao. Nelagoda koja se
graničila s mučninom zbog načina kako me je Rot pojebao na onom brodu.
Pogled u njegovim očima. Divljačka glad, svirepa moć. Način na koji me je
uzeo, gotovo me primoravši na seks. I naposletku način na koji sam potisla
strah od njega, bes prema Džini. Način kako sam se pretvarala da je njegov
odnos sa mnom bio u redu. Iako sam znala - znala - da to nije Rot. To nije
bio čovek kojeg sam volela i koji me uzima pružajući mi uživanje. Radilo se
o narkotiku, o silovanju uprkos mom pristanku. Bilo je to neko čudovište
pometeno hemikalijama koje me je jahalo, koristilo. Ipak sam to uradila zbog
Valentajna. Prolazio je kroz agoniju. Sluđen. I nedostajao mi je tada. Bio mi
je potreban. Naivno sam se nadala da će moja ljubav biti dovoljna.
Da će moja osećanja prema njemu uspeti nekako da ga vrate.
Pogrešila sam.
A sada?
 Bila sam iscrpljena, fizički i mentalno. Više nisam mogla da stojim.
Pokušala sam. Ukočila sam kolena, stisla zube i duboko udisala, udisala i
izdisala, udisala i izdisala, udisala kroz nos, izdisala na usta. Obuzela me je
vrtoglavica. Panično sam dahtala uprkos naporima da dišem ujednačeno i
pravilno. Želudac mi se grčio i peo u grlo, vreo i uvezan u kao kamen tvrd
čvor. Bila sam onoliko jaka koliko sam umela, a sad više nisam mogla da
potiskujem slabost. Nisam mogla se kontrolišem.
Kolena su me izdala, tako da sam se srušila na pod dočekavši se na ruke i
kolena, gušeći se u jecajima. Isprva su bili tihi, mala cijukava struganja u
grlu, ali mi je glas napukao, jecaj zapeo u grlu i najednom nisam mogla da
dišem. Ruke su mi se tresle i više nisam mogla da se na njih oslanjam.
Osetila sam udarac čelom o tepih, vatru u plućima, bol usled nemogućnosti
da dođem do vazduha. Ponovo sa pala, ovog puta na stranu, i sklupčala se.
Nešto u meni je puklo i nemo kovitlanje razbilo se u paramparčad, a jecaj se
pretvorio u kukanje. Pokrila sam lice rukama, sklupčala se - i plakala.
Trenuci su se pretvorili u minute, a ja se nisam mogla stišati, niti sam
pokušavala.
Osetila sam da se tle urušava i gubi poda mnom, osetila ruke na potiljku i
kuku, ruke koje me okreću i podižu, a onda sam se našla u vazduhu. Poznati
Rotov miris ispunio mi je nozdrve, bolno sladak čulni doživljaj njegovih prsa
na mom obrazu, i bili smo na krevetu, a on me je ljuljuškao u naručju i čvrsto
me držao uz sebe.
“Kiri... Kiri...” Glas mu je bio hrapavo, grubo mrmljanje, nabijeno
emocijama i tiho, jedva čujno. “Ovde sam, ljubavi. Ovde sam.”
Okrenula sam se prema tim grudima i podigla pogled ka njegovom licu.
Oči su mu bile vlažne. Rot. Moj Valentajn, moćni, nesavladivi Valentajn
Rot... Plakao je. Zbog mene? Zbog sebe? Zbog nas? Nije brisao suze dok su
mu se kotrljale niz obraze. Jedna... dve. Tri. Četiri. Nebrojeno suza.
Beonjače su mu zakrvavile. Nije treptao, samo netremice gledao negde iznad
moje glave. Prsa su mu se podizala i spuštala kao da je vodio bitku za koju
je znao da je ne može dobiti.
Dlanom sam mu dodirnula obraz. “Valentajne?”
“Sve sam upropastio. Predao sam se. Plašio sam se da se borim protiv
toga. Znao sam da si to ti. Znao sam da je ono što mi droga radi pogrešno, ali
nisam mogao da se suprotstavim. I još sam znao da bi uradila sve za mene.
Sve. I jesi. Ti si... prihvatila si sve što sam mogao da ti učinim. Povredio sam
te. Ja sam te... zlostavio. Nas. Uradio sam to nama.”
“To nisi bio ti, Valentajne...”
“Nisam mogao da sprečim.”
Ispravila sam se u sedeći položaj i zagledala mu se u zenice. Duboko se
zagledala u sebe. “Valentajne, slušaj. Molim te, slušaj. Šta se desilo na tom
brodu? Ništa što nismo i pre radili, zar ne? Jesam li ti tražila da prestaneš?”
“Ne. Nisi posle...”
“Tačno tako. Nisi bio sav svoj i shvati to. Ali ja te volim. Mnogo, mnogo
te volim. Ne mrzim te. Ne osećam se povređenom, zlostavljanom.”
“Znam.” Morao je da zastane da bi udahnuo, progutao knedlu, trepnuo. “I
ja tebe volim. Ipak... šta se sada događa? S nama?”
Trebalo je da on to meni kaže. “Ne znam.”
“Imam osećaj... osećam da se nešto među nama prekinulo.”
“Nije.” Glas mi je bio tanak, pa nisam bila sigurna da me je Rot čuo.
Ponovila sam glasnije: “Ne, Rote. Ne možeš tako da misliš. Ne možeš da joj
dopustiš da pobedi. Voliš me. Volim te. Samo je to važno.”
“Je li ljubav dovoljna?”
“Mora da bude”, odgovorila sam. “Mora. Ne može ona da pobedi, Rote.
Ne može. Ne možemo da joj dozvolimo.” Duboko sam udahnula, pa polako
izdahnula. “Nisam rizikovala smrt i gledala ljude kako ginu, prešla pola sveta
da te pronađem samo zato da te na ovaj način izgubim. Samo zato da izgubim
nas zbog njenih bolesnih igrica.”
“Svaki put kad sklopim oči, ponovo sam tamo, u toj sobi. Otad nisam
stvarno spavao. Ne kako treba. Svaki put kad zaspim, sanjam nju. Ili
davljenje. Ili silovanje. Ili je osećam na sebi, osećam njenu kožu. Vidim joj
kosu i njene veštačke sise. Osećam nokte na koži. Verovatno imam ožiljke od
njenih noktiju koje mi je zabadala u grudi. Osećam sve iznova, sve to. Ne
mogu da spavam. Čak ni da pokušam.”
 “Bože, Valentajne. Kako je mogla? Zašto? “Pustila sam da mi se suze
slobodno slivaju niz obraze.
Slegnuo je ramenima pretvarajući se da je bezbrižan, u šta nipošto nisam
poverovala. “Jer je mogla. Želela me je. Osećala je da me poseduje.”
Protrljao je prsa. “Ona je prokleta životinja.”
Nisam se uzdržala. Usnama sam mu dotakla grudi. Nežno, s tananošću
leptira. Poljubila sam mu kožu, ožiljke na mestima gde su njeni nokti na
njemu ostavili tragove. Nagnula sam se nad njim, ali ga nisam opkoračila,
već sam samo ležala pokraj njega i ljubila mu prsa. Svuda, centimetar po
centimetar. Prelazila sam mu dlanovima preko kože, prateći grebene rebara,
brazde na mišićavom stomaku, ljubila mu vrat. Sav se ukočio, nije se micao,
nije disao.
“Kiri...”
“Da, Valentajne. Ja sam. Ja sam. Gledaj me. Oseti me. To sam ja.”
Poljubila sam mu obraz. Kraj usana. Čelo. Mesto pored nosa. Oko, toliko
nežno da sam osetila drhtaj kapka pod usnama. Zatim drugi kraj usana. “Je li
ona ovo radila, dušo? Da li te je ovako ljubila?”
Odmahnuo je glavom. “Nije”, jedva čujno je prošaptao.
Poljubila sam ga i okusila ispucalu površinu njegovih usana na svojim.
“Ovo su moje usne na tvojima. Osećaš li me? Poznaješ li me?” Odmakla sam
se, a njegove oči bile su sklopljene i izraz na licu napet i bolan. “Otvori oči,
Valentajne Rote, i pogledaj me. Vidi me. Mene.”
Otvorio je oči; zabrinuto plavetnilo iste nijanse kao Mediteran, pogled uprt
u mene. “Kiri. Vidim te, mila. Vidim te. Ali...”
“Šta? Ali šta?”
“Kad me ljubiš, kad me dodiruješ, boli me. Osećam nju. Usredsređujem
se na tebe, ali osećam nju.” Skočio je s kreveta i nervozno prešao preko
sobe go do pasa i dodirnuo prekidač pored vrata balkona.
Čitav stakleni zid bešumno je skliznuo u stranu, pustivši unutra trube i
sirene, povike, smeh i graju Menhetna desetak spratova ispod nas. Sunce je
zalazilo, uokvireno između beskrajnih tornjeva od stakla i ogledala
prekrivenog čelika. Rot je stajao i čvrsto stezao ogradu terase obema rukama,
poznata poza. Ramena skupljena, glava obešena.
Gušila sam tugu u srcu i jecaj koji je zaparao utrobu kada je čovek kog
sam volela otišao od mene. Svaka linija njegovog tela bila je čvrsta, napeta i
zategnuta. Zurila sam u njega, posmatrala ga i odbila da skrenem pogled sve
dok iscrpljenost nije uzela svoj danak i uvukla me u sebe poput morskog
vrtloga.

Probudili su me zvuci grada, povetarac koji je strujao preko mene. Mesto

pored mene u krevetu bilo je prazno. Noć je odavno pala. Polako sam se
uspravila, ukočena i s bolovima. U srcu mi je tištalo. Nisam čak dobila ni
trenutak zaborava, delić sekunde iluzije da je sve u redu. Želela sam taj
momenat; bio mi je potreban. Bacila sam pogled na balkon i ugledala Rota
gde sedi na jednoj od stolica s nogama podignutim na ogradu, i dalje bez
majice i u plavim farmerkama, bos. Ustala sam, protegla leđa i vrat. Na sebi
sam još imala istu odeću nošenu u Aleksandriji, premda smo putovali
nekoliko dana. Ipak, to nije bilo važno. Tada nije. Ne u tom trenutku.
Namirisala sam ga kad sam mu prišla, viski u njegovom dahu. Provirio je
nagore ka meni dok sam se provlačila između naslona njegove stolice i zida, i
sela pored njega. U jednoj ruci držao je flašu, a čašu s ledom u drugoj. Na
stolu kantica s ledom koji se topi, zajedno s drugom čašom, praznom i
čistom. Uzela sam je, ubacila četiri kockice u nju i uzela flašu iz Rotove
ruke, pa natočila sebi piće skoro do samog vrha.
Otpila sam gutljaj, prosiktala i zadrhtala zbog žarenja u grlu, pa uzela još
jedan gutljaj, koji je skliznuo lakše. Treći je pečenje umirio i pretvorio u topli
sjaj. Pili smo viski u tišini, u relativnom mraku noći, a Menhetn je oko nas
bio večito budan, užurban i beskrajan.
Flaša je bila tri četvrtine prazna, pa sam podozrevala da je najveći deo
večeri sedeo na terasi i pio. Nisam znala koliko je sati i nije me se ticalo.
“Malo sam pod gasom, bojim se.” Govorio je nerazgovetno; tiho zaplićuće
rezanje pored mene. “U stvari, mnogo. Verovatno ne bih mogao da ustanem ni
kad bih probao.”
“U redu je.” Otpila sam još jedan gutljaj. “Mogla bih da ti se pridružim.”
 Uzeo je piće, a led je zveckao i lupkao. Nemarno je okrenuo glavu da me
pogleda. “Zašto si još ovde?” Izgovarao je reči vrlo pažljivo, precizno, a
naglasak koji je provejavao nikad nije bio jači.
“Zato što te volim. Izabrala sam te. Sećaš se? Ti si me ovamo doveo.
Učinio si me tvojom. A onda si mi odao svoju tajnu. I, uprkos saznanju da si
mi ubio oca, ja sam te izabrala. Nisam mogla da odem tada, a ne mogu da
odem ni sada. Neću. Ne samo da ne mogu, Rote. Neću. Neću te ostaviti,
posebno ne u ovom trenutku. Kako bih mogla da tvrdim da te volim, ako bih
sada otišla? Potrebna sam ti, sad više nego ikad.”
“Ranije mi nikad niko nije bio potreban. Niko. Otac me je šutnuo, odrekao
me se. Proklet da je, preživeo sam. Umalo da nisam, nekoliko puta. Više
nego jednom zamalo nisam nastradao. Nisam imao predstavu kad sam počeo
da prodajem oružje za Vitalija. U to sam upao igrom slučaja, to treba da
znaš.” Pogledao me je i umorno trepnuo. “Nisam uopšte nameravao da se u
to uplićem. Počeo sam onako kako sam ti ispričao, kupovinom ribarskih
brodova i nekretnina, i tome slično. Tad sam otišao da pijem s čovekom za
kog se govorkalo da ima na prodaju nekoliko apartmanskih zgrada u Moskvi.
Bili smo u... Kijevu? Možda u Kijevu. A on - taj čovek, pitao me je želim li
da na brzaka zaradim deset hiljada, na lak način. Pa naravno, ko ne želi? Kad
je rekao da samo treba da odnesem kofer od Kijeva do Istanbula, znao sam
da to nimalo nije dobro. Međutim, neposredno pre toga propala mi je prodaja,
i to velika. Dugovao sam novac. Pozajmio sam, pa sam dugovao. Trebalo mi
je tih deset hiljadarki. I tako sam pristao.”
Rot je popio još jedno piće, ispraznio čašu i spustio je na sto između nas.
“Džinu sam upoznao dve sedmice kasnije”, nastavio je. “U Atini. Odvela
me je u svoj stan. Sećam se da sam stajao pred vratima njenog apartmana u
Atini i pitao se u šta se upetljavam. Već sam primetio ludilo u njenim očima.
Čak je i tada bilo očigledno. Zajedno smo popili dva pića i shvatio sam da je
opasna. Međutim, ipak sam s njom otišao u stan. Kasnije, posle seksa, legla
je pored mene i pogledala me. Pamtim šta je rekla. Pamtim od reči do reči:
`Znaš, Vale, pošto si me kresnuo, nikada nećeš moći da me ostaviš. Neću ti
dozvoliti.`”
Trepnuo je i prineo ruku ustima, kao da je zaboravio da je praznu čašu
spustio na sto.
“Džina je bila luda, u svemu što je želela da radimo. U krevetu, hoću da
kažem. Iskreno govoreći, trenutno sam previše pijan da bih bio taktičan, pa
izvini. Želela je da me veže. Želela je da mi stavi povez i radi svakakve
bezobrazluke. Nije to bio pravi sado-mazo, samo... zahtevala je potpunu
kontrolu. Od mene je tražila bespogovornu podređenost, seksualnu i
svakakvu drugu.” Povio je glavu i piljio u svoja kolena. “Pridružio sam joj se
u mnogo čemu. U većini onoga što je želela. Podvukao sam crtu ispod
nekoliko zahteva. Ložila se na bol. I na zadavanje i na primanje bola. Pustio
bih je da me povređuje, ali ja nisam povređivao nju. Nisam joj dao da me
štipa. Poludela je kad sam to odbio. Ipak sam joj omogućio kontrolu.
Dozvolio joj da mi to radi. Ubijalo me je, u dubini duše. Mrzeo sam to. Nju
sam svakoga dana mrzeo sve više.
“Svaki put kad sam radio šta je želela, bilo je to zato što sam je se bojao,
plašio sam se njenog oca. Ne nje fizički, već njene nepredvidljivosti. Recimo,
ako ne uradim ono što želi, odlazio sam na počinak nervozan. Moglo se desiti
da se probudim nogu i ruku vezanih zajedno. Jednom zapravo i jesam. Otišao
sam da spavam posle svađe i probudio se uvezan. Tajno mi je sipala u piće
neku drogu, ali sam već bio pijan i ljut, pa nisam osetio. Probudio sam se
zavezanih ruku i nogu, ruku vezanih za noge na leđima. Ostavila me je tako
satima. Zato što nisam hteo... bože, odvratno mi je kad se setim, ali želela je
da je popijem spermu iz njene vagine. Nisam hteo. Jebi ga, ne, nisam hteo.
Rasprava je bila dovoljno grozna da sam se zabrinuo kako se nikada više
neću probuditi. Mogla je da mi prereže vrat u snu.” Prostrelio me je
pogledom iskosa. “Da li moja potreba za kontrolom sad ima smisla, ljubavi?”
Pomislila sam na vremena kada mi je prepuštao seksualnu kontrolu,
dopuštao mi da mu radim sve što želim. Čuvši ovu priču, sve je dobilo
mnogo više smisla. Učinilo poverenje koje mi je ukazao mnogo opojnijim.
Mogla sam samo da klimnem, nastojeći da obuzdam emocije. “Da, sad
razumem. Čini da te volim još više, jer si mi dozvolio da preuzmem kontrolu
na način na koji jesi.”
Klimnuo je glavom. “Bilo je teško. Onog dana pod tušem? Sećaš se toga?
Šta si uradila prstom? Tu sam uvek, ali uvek stavljao tačku. Nisam joj dao
da mi tako nešto uradi. Nikada ne bih. Bila je to naprosto... moja lična crta.
A ona ju je mrzela. Svaki put bi se naljutila, mnogo. Ipak, tebi sam dopustio.
Zato što... zato što te znam. Razumem te. Znao sam da me nećeš povrediti, da
mi nećeš učiniti ništa zbog čega bi mi bilo neugodno. Ne bi zahtevala nešto
za šta ne misliš da mi smeta da dopustim.”
“Nikada, dušo. Volim te. Toliko te volim.”
“Znam.” Gledao me je kako praznim čašu i natočio mi još. “Brzo me
sustižeš, zar ne, ljubavi?” Za sve vreme koliko sam ga poznavala, nikada nije
zvučao toliko kao Englez. Čula sam ga kada je zvučao zvanično, gotovo
učmalo, precizno, vragolasto i odlučno. Čula sam ga kada je govorio osorno,
oporo i vulgarno. Ali ovo? Bila je ovo Valentajnova strana za koju nisam
znala da postoji.
“Tako je, stižem”, odgovorila sam.
Duboka tišina ugnezdila se među nama. A onda se okrenuo i pogledao me
s neobičnim izrazom lica. “Ubio bih za tebe. Znaš to, zar ne? Kad dođu,
pobiću ih. Sve. Onoliko koliko ih bude.”
Uzdahnula sam. “Znam. Volela bih kad bismo naprosto mogli... sve da
prodamo. Uzmemo tvoj novac i odemo. Da kupimo veliku jahtu i živimo na
moru. Kao što i jesmo. Samo ti i ja. Nikada nas ne bi pronašli. Živela bih s
tobom takvim životom.”
Odmahnuo je glavom. “I ja bih voleo da možemo. Ali, Kiri, ja sam... ja
sam ovo dovoljno dugo odlagao. Krio sam se predugo od njih. Izbegavao ih.
Pretvarao se da ne znam da posmatraju i čekaju. Moram ovo da okončam.”
Oči mu se razbistriše, a alkoholna izmaglica nestajala je ispod odlučnosti na
njegovom licu. “Dozvoli mi da te sakrijem. Da te pošaljem nekud s Harisom
gde te nikada neće pronaći. Dopusti mi da ovo rešim. Da se rešim nje.
Postaraću se za sve, a onda možemo da...”
“Ne.” Ustala sam. “Ne, Valentajne. Neće moći. Ne nameravam da te
ostavim. Nemam kuda da odem. Nemam nikoga i ništa sem tebe. Ostajem,”
“Šta je s Kalom? I s Lejlom?”
Nesrećno sam slegnula ramenima. “Volim ih. Naravno da ih volim. Ipak,
moj brat? Kal vodi vlastiti život. Ništa ne zna ni o čemu, i tako je i bolje. On
je dete s koledža. Igra bir pong, prolazi kroz inicijacije za nova bratstva i uči.
A Lejla? Ne želim da je uplićem. Da joj se približim, sve ovo može da se
proširi i dovede je u opasnost. Ona mi je najbolja prijateljica. Bliskija nego
sestra. Jednostavno ne mogu da je izložim riziku.”
Rot klimnu. Ustao je i spustio ruke na moja ramena da održi ravnotežu.
“Onda neka bude.”
Čekala sam, ali on ništa više nije rekao. “Neka bude? Sve to, a ti imaš da
mi kažeš samo neka bude?”
Namrštio se na mene. “A šta želiš da kažem, Kiri?”
“Ne znam.” Okrenula sam se, posmatrala crvena zadnja svetla i bela
prednja kako teku u suprotnim pravcima daleko ispod mene. Glas mi je bio
slab napukao. “Bilo šta. Reci mi da me voliš. Reci mi da će biti u redu.”
Njegovo ćutanje bilo je dugo i teško. “Ne mogu da ti kažem da će sve biti
dobro. Neću da te lažem.”
Okrenula sam se u mestu i prislonila se uz ogradu. Čekala sam, gledala
ga. Oči su mu bile bistre i ispitivačke. Još je bio pijan, ali u mračnom,
potištenom, beznadežnom stanju. “To je onda to?”
“Pijan sam, Kiri. Danima nisam spavao. Nisam se ljudski istuširao. U
haosu sam. Sjeban sam. Ne znam šta osećam niti kako s tim da izađem na
kraj. Bojim se da zaspim. Bojim se da te dodirnem. Da ti dopustim da me
diraš. Ja sam... u ovom trenutku neupotrebljiv.”
Ispustila sam dug, drhtav izdisaj. Prikupila hrabrost. Svu odlučnost.
“Hajde.” Uzela sam ga za ruku i uvela ga unutra.
Sledio me je, pustio da ga uvučem u kupatilo. Stajao je mirno, očiju
suženih i s teškim kapcima, posmatrao me dok sam mu oprezno otkopčavala
pantalone. “Šta to radiš, Kiri?”
“Istuširaćeš se, a ja ću ti pomoći. I meni je potrebno. Uradimo ovo polako,
važi? Trenutak po trenutak, sat po sat, dan po dan.”
Otvorila sam mu rajsferšlus, povukla teksas nadole. Kleknula sam,
pomogla mu da iskorači iz farmerki, pustila ga uspostavi ravnotežu tako što
će mi se pridržati za rame. Stajao je preda mnom u sivim kalvin klajn
boksericama, mišićav, preplanuo i prelep. Pustila sam vodu, podesila je na
najtopliju, pa se kupatilo ispunilo parom. Stajala sam pred njim i dalje u
farmericama i majici. Želela sam da ispruži ruku prema meni, da mi pomogne
da svučem majicu, pantalone. Ali nije. Samo je stajao tu, i srce mi se malčice
slomilo. Polako sam skinula majicu, ne odvojivši oči od njegovih ni na
trenutak. Otkopčala sam i dugme i rajsferšlus na svojim farmerkama i
iskoračila iz njih. Čekala sam u brusthalteru i gaćicama, posmatrala kako mu
se grudi nadimaju i spuštaju nakon dubokih udisaja, a oči mu lutaju preko
mog tela.
I dalje gledajući pravo u njegove plave oči što su odavale pomešana
osećanja, posegnula sam rukom za leđa i oslobodila kukice na grudnjaku.
Uvila sam ramenima i pustila ga da padne na mermer. Palčevima sam
poduhvatila lastiš na gaćicama i smakla ih, te su se i one našle na podu, a
onda sam se i njih oslobodila. Tad sam stajala naga pred Rotom, čije su se
ruke trzale uz bokove. Spustio je obrve, mišići su mu bili teški, pesnice
stisnute, grudi su se nadimale. Čekala sam.
Načinio je korak ka meni i srce mi je živnulo, puls se neznatno ubrzao.
“Kiri...”
“Rote. Tu sam. Tvoja sam. Nemoj da se plašiš.”
“Ne plašim se”, zarežao je. “Onda me dotakni. Dokaži mi.”
“Moram da ti se dokazujem?”
Potisnula sam bol. “Ne. Nisam to mislila. Nećeš me povrediti. Ja nisam
ona. Nisi više tamo. Sa mnom si. Bezbedan si.” Napravila sam korak ka
njemu. Spustila sam ruke na njegov struk, mazila ga nagore po kičmi,
pokušala da potisnem bol u srcu zbog načina na koji je ustuknuo pred mojim
dodirom. “To sam ja, Valentajne. Znaš da možeš da mi veruješ. Volim te.
Samo... samo mi je potrebno da mi uzvratiš ljubav.”
Trepnuo je, čvrsto stisnuo kapke, progovorio kroz stisnute zube:
“Pokušavam, Kiri. Jebeno pokušavam, u redu?”
 12

Dom
Valentajn

Rat u meni predstavljao je besni sukob potrebe, straha, sećanja i košmara.

Stajala je naga preda mnom, preplanule zategnute kože, bujnih oblina, duge
plave kose razbarušene od sna i vetra, očiju crvenih i vlažnih od suza.
Pokušavala je da od mene sakrije osećanja, trudila se da za mene bude jaka,
ali sam je čitao kao knjigu. Od mene nije mogla da se sakrije i mrzeo sam što
se osećala tako. Bio sam joj potreban. Želela me je. Ono što se desilo
između nas na tom brodu... uništilo ju je, bez obzira na to šta je govorila.
Ipak je istrajavala. Opraštala mi. Pa ipak je... sumnjala. Osećao sam to.
Video sam u njoj.
Nije bilo ispravno. Uradila je to za mene; predala mi se jer je uvidela u
kakvoj sam nuždi. Ali to nisam bio ja. Nismo bili mi. Bilo je nešto što nisam
mogao da pojmim i odredim, nešto što nisam uspeo na pravi način da
definišem niti objasnim sebi.
A sad je bila tu, gola i spremna. Govorila mi da me voli. Preklinjala me da
je dodirnem. Da je volim. I, Isuse, želeo sam. Bila mi je potrebna. Morao sam
oboje da nas podsetim ko sam. Morao sam da znam da me Džina nije nekako
ogolila i otrgla mi potencijal za ljubav, nežnost i strast; i što je bilo
podjednako važno, morao sam da znam da me nije lišila snage niti
muževnosti.
Međutim, osećao sam strah. Duboko ukorenjen, moćan, stežući,
parališući.
Strah ne priliči muškarcu. Kad sam pobegao od Džine i njenog oca, imao
sam nešto novca i svoje ime. Nikad se nisam služio lažnim. Nikada se nisam
pretvarao da sam neko drugi. A opet, kad sam bežao od klana
Karahaliosovih, nisam se sklanjao samo od moguće smrti, od onoga što je
Vitali želeo da radim, što je Džina želela da radim, već od sopstvenog
gubitka kontrole sa Džinom. Povinovao sam joj se na previše načina.
Prepuštao sam joj se iznova i iznova. Radio sam svašta, dopuštao joj da radi
ono što nisam želeo. Sve zbog toga što sam se plašio. Više nego što sam
ikada otkrio Kiri ili čak priznao samome sebi. Sve sam to zakopao onoliko
duboko koliko je bilo moguće čim sam se oslobodio Džine; tamo sam sve i
ostavio, zatrpano i poricano skoro deceniju. A sad je isplivavalo. Vraćalo se.
Scene iz prošlosti bleskale su mi pred očima.
Paralisao sam se.
Ne samo onim što mi je Džina uradila dok sam bio privezan lisicama za
krevet. To sam mogao da prebolim. Opirao sam joj se. Nije me slomila.
Izdržao sam, uporno sam se suprotstavljao.
Ne. Stvarni košmari poticali su od uspomene na noći u minulim godinama,
noći što sam ih proveo pitajući se na šta će me Džina sledeće navesti. Bio
sam samo klinac. Ne nevin kad smo se upoznali, to nikako, ni u jednom
smislu. Nisam spadao u nevine, ali ni na koji način nisam bio spreman za
ludilo i nezasitu surovost žene poput Džine. Plašio sam je se. Tako je,
prokletstvo, jesam. A strah još nije prestao. Zla se ne bojim. Smrti se ne
bojim. Nasilja, krvi i mučenja se ne bojim. Nepredvidljive požude za krvlju,
svireposti u ime sadizma i načina na koji se sladila strahom, uživala u agoniji,
naslađivala manipulacijom i ludilom - e, toga sam se plašio.
Tako sam stajao tu s Kiri, nagom i u iščekivanju da budem njen muškarac
- čovek koji jesam, čovek koji sam bio i koji je trebalo da budem, a sve što
sam osećao bio je strah iz davnih dana. Sećao sam se straha. Osećaja
prljavštine na koži nakon što me je Džina napokon ostavila. Zelje da se ribam
sve dok mi ne krene krv, da skinem sloj samoprezira.
Kad sam se konačno domogao Njujorka, nisam taknuo ženu duže od
godinu dana. Nisam mogao da gledam žene, nisam mogao da podnesem da
me dodirnu i poljube, čak ni da mi se obraćaju ukoliko to nije u vezi s
poslom. Prvi put kad sam napokon uzeo ženu, radilo se o poslovnoj pratnji.
O prostitutki. Uslovi su utvrđeni unapred. Neće biti nikakvog sastanka,
zabavljanja. Nikakvih iluzija o romansi. Ona neće govoriti. Neće me
dodirivati. Ako poželi da stanem, izgovoriće mi ime: “Gospodine Rote.” U
tom slučaju dobijala je polovinu ugovorene cene i morala bi istog trenutka da
ode. Prvi put sam bio skot. Platio sam devojci trostruko. Nisam je ozledio,
ali sam bio grub, oštar i zahtevan. Uradio sam šta sam morao da se
oslobodim bola, a onda sam je poslao kući. Nisam prozborio ni reč. Poneo
sam se neuljudno, hladno i okrutno. Sledeći put, sa sledećom prostitutkom,
prisilio sam se da idem sporije, da budem ljubazniji, blaži. Kako je vreme
prolazilo, naučio sam da uspostavim ravnotežu. Utvrdio sam svoje zahteve na
početku. Razjasnio sam da se radi o jednostranoj transakciji, ništa više.
Radilo se o meni koji uzimam ono što mi je potrebno i završavam. A onda je
jedna prostitutka prekršila pravila. Poljubila me je. Dodirnula me je. Odbila
je da se pretvara da svršava. Sve su pretvarale - to sam znao i nisam mario.
Ova nije glumila. Dopustila mi je da obavim sve što sam želeo, a onda me
je... poljubila. Pitala me želim li da probam ponovo, ali ovog puta ne radi
posle, ne radi novca. Samo kao muškarac i žena zajedno u krevetu. Želela je
i ona da svrši, kazala je.
Složio sam se. Nisam sledio njeno vođstvo, ali umesto da samo uzmem
ono što hoću, obratio sam pažnju na njene fizičke signale i pokušao da je
dovedem do vrhunca. U takvom postupanju otkrio sam dublje zadovoljstvo.
Nešto uzbudljivije i snažnije od mog sopstvenog orgazma. To što sam kod te
devojke iz poslovne pratnje - za čije ime nisam uopšte ni pitao - proizveo
užitak, dalo mi je, učinilo mi nešto.
Kad se noć završila i devojka naposletku otišla kući, seo sam na balkon
mog stana na poslednjem spratu i razmišljao. Vraćao film. Odlučio sam da se
upustim u istraživanje. Umesto da uzimam zadovoljstvo, ja ću ga pružati. Pod
mojim uslovima i mojom kontrolom. Tako sam toj prostitutki poslao ček na
pola miliona dolara i poruku u kojoj joj se zahvaljujem što me je naučila
vrednoj lekciji.
A onda sam sreo Kiri.
Bilo je drugih žena u godinama između našeg prvog susreta i slanja prvog
čeka. Ali, kad sam doneo odluku, kada sam bez sumnje znao da moram da je
osvojim, prestao sam da se viđam s drugima. Presekao sam veze s agencijom
za poslovnu pratnju. Izbrisao sve telefonske brojeve voljnih i diskretnih dama
koje sam imao na poziv. Preko godinu dana nije bilo nijednog dodira,
nijednog pogleda. Do trenutka kada smo Kiri i ja vodili ljubav u gostinskoj
sobi, potreba me je već izludela. Napravio sam Kiri u svom umu. Pretvorio
je u tu... boginju. Bila je to žena koja će mi promeniti život, žena bez premca.
Idealizovao sam je toliko da nijedna osoba nikada ne bi mogla da ispuni ta
očekivanja.
I onda... onda je Kiri učinila nemoguće. Ne samo da je ispunila moja
očekivanja već ih je i smrvila. Izazvala ih, prkosila im. Nadmašila ih je i
učinila da mi bude potrebna još očajnije. Bože. Potom sam joj odao svoju
tajnu, očekujući da će tu biti kraj. Otišla je. Valjao sam se u očaju. Ipak,
vratila se i pritisla me. Vratila me u život. Iscelila me. Navela me da
poverujem u ljubav.
Rekao sam joj da je volim, ali nisam znao šta je to ljubav. Bila mi je
potrebna. Želeo sam je. Ali voleo? Šta je to? Nisam znao.
Naučila me je. I učila me je i dalje.
Njen glas u sadašnjosti trgnuo me je iz tišine. Izgubio sam se u mislima na
ko zna koliko dugo. Voda iz tuša stvarala je paru koja nas je zapljuskivala i
obavijala.
“Rote?” Glas joj je bio tih, nesiguran. Ispružila je ruku prema meni,
pozivala me. “Uđi sa mnom pod tuš. Ne moramo ništa da radimo. Samo mi
budi blizu. Ne moraš ništa da radiš niti šta da govoriš. Jednostavno... budi
ovde sa mnom, važi?” Tih bol u njenom glasu zasekao me je duboko, porazio
me u mestu.
Izneveravao sam je.
Još sam bio u donjem vešu, ali me je ona svakako uvukla pod tuš, i ja
sam joj udovoljio. Podesila je temperaturu vode tako da ne bude
nepodnošljivo vrela, pa se potom vratila pod mlaz okrenuta licem ka meni, i
pustila da joj se struja tople vode sliva na leđa i kosu, lepeći joj zlatne
uvojke uz glavu i obraze. Zabacila je glavu unazad i prošla rukama kroz kosu
da je zaliže unazad, pa joj je voda tekla niz lice i u usta. Nisam mogao da
skrenem pogled. Gledao sam je kako izbacuje puna usta vode i posmatrao
kako se stapa na njenim grudima s potocima što su se slivali iz tuša. Gledao
sam je dok se vrpoljila u mestu i puštala da joj vrela voda tuče po savršenoj
koži sve dok nije dobila ružičastu nijansu. Posmatrao sam je dok je tražila
šampon, ispitujući joj obline kad se savila da izvadi bočicu iz prostora ispod
klupe, i gledao kako pravi sapunicu u kosi.
Bilo mi je hladno, jer su me kvasile izmaglica i para, a nisam stajao pod
vrelim mlazom. Bokserice su se namočile i pripile uz kožu.
Gledao sam je, ali je nisam doticao. Hiljade misli su mi se komešale u
umu: Zaslužujem li da je dodirnem? Jesam li je zlostavljao? Da li sam je
silovao uprkos činjenici da mi se podala? Je li to moguće? Nije imalo smisla,
ali tako se desilo. Imao sam utisak da sam na neki način povredio ženu koju
volim. Izgubio njeno poverenje, naudio joj. Slomio nešto među nama.
I da, osećao sam stigmu onoga što mi je Džina učinila. Stid,
bespomoćnost. Sram, takođe, zbog činjenice da sam čak i tada kroz krivicu,
zbunjenost i strah znao da je seks koji smo imali na jahti dok sam bio pod
dejstvom narkotika bio najbrutalniji odnos koji smo ikada imali. Mislim da je
i Kiri to znala, pored unutrašnjeg sukoba što ju je već mučio.
Međutim, eto je, govori mi da sam joj potreban. Govori mi da želi moj
dodir. Time što sam oklevao i dozvolio da me savlada sumnja, dopuštao sam
Džini da odnese pobedu. Prepuštao sam se slabosti kad sam omogućio
strahovima i sumnjama da me drže u paralisanom stanju.
Kiri je zasluživala više od mene.
Isprala je šampon i nanela balzam, a zatim počela da pravi penu od gela za
tuširanje i razmazuje je po koži. Krenula je od ramena, istrljala ruke, pa
struk. S mukom sam progutao knedlu, motreći je.
Njena čulna lepota presekla mi je bojazni, neskrivena potreba za mnom
razbila je pometenost, a ranjivost što joj se ogledala u očima svaku moju
sumnju.
Prešla je sapunjavim sunđerom preko dojki, protrljala ružičaste vrške,
podvukla klizave dlanove najpre ispod jedne, pa ispod druge. Mišići vrata su
mi nabrekli, a srce zalupalo. Prvi put tokom toliko poremećenih i suludih
dana osetio sam da mi bilo snažno udara i koža gori, da mi se ud ukrućuje
usled želje, i nisam se toga bojao.
Morao sam da povratim nešto od sličnosti sa samim sobom.
Zovem se Valentajn Rot, rekoh sebi. Kontrolisan sam. Neću da me Džina
Karahalios svede na slabića.
Naterao sam se da u to poverujem. Iskusio sam to i držao se za tanku
postavu rešenosti.
Presreo sam pogled Kirinih bledoplavih očiju i dopustio joj da prodre u
mene, ne skrivajući uskomešanost različitih osećanja, ne krijući glad, potrebu,
strah, nesigurnost.
Sve je bilo tu, ali sam to kontrolisao. Morao sam.
Stisnuo sam šake u pesnice, pa ih opustio, polako izdahnuvši. Gurnuo sam
nadole natopljene bokserice i šutnuo ih u stranu. Vlažna tkanina je pogodila
mermerni zid uza zvuk pljeskanja, zadržala se tamo sekundu, pa skliznula na
pod. Kirine zenice i nozdrve primetno su se raširile kad se ukopala u mestu i
dalje sunderom za kupanje praveći po stomaku kružne pokrete.
Načinio sam korak ka njoj i konačno uspeo da kažem: “Nemoj sad da
prestaneš, Kiri.” Glas mi je bio dubok, poput režećeg mrmljanja. “Nastavi da
se pereš za mene.”
Donja usna joj je zadrhtala i usta se delimično razdvojila. Pogled joj je bio
bremenit istom onom haotičnom milijardom emocija koja je ključala i u mom.
Prešla je jezikom preko gornje usne, ne zavodljivo, već pre 3umnjičavo.
Stajao sam na svega dva centimetra od nje. Vrhovi njenih dojki na milimetar
od mojih grudi. Da je duboko udahnula, dodirnuli bismo se. Ali nije. Nije
disala, a nisam ni ja.
Ovo je bio trenutak koji će nas odrediti, i oboje smo to znali. Ili ćemo
obnoviti povezanost, ili biti uništeni.
Prislonila je sunder na stomak i pokretala ga u malim krugovima, ne
skidajući oči s mene. Zapazio sam nadu kako cveta u plavim bazenima
njenog pogleda, a to je bio tako osetljiv i prefinjen cvet, tako krhak, tako
slabašan da je bio potreban nežan dodir koji će ga negom i bodrenjem održati
u životu. Pomerio sam se da stanem pod mlaz vode, a njen je pogled pohotno
istraživao moje telo od glave do pete i nazad do prepona. Pod njenim
pogledom sam osetio da se trzam, čvrsnem i pupim do pune erekcije.
Trepnula je snažno i stisnula sunder, sipala dosta gela za kupanje na njegovu
belu površinu i potom ga opet stegla i iscedila.
 A onda je ispružila ruku ka meni. “Mislim da sam čista”, kazala je
drhtavim glasom.
Osetio sam da mi sunder dodiruje grudi i, ako malopre nisam disao, tog
trenutka su mi pluća ostala bez iole kapaciteta. Osećao sam sunđer na koži,
jednu njenu ruku na prsima kako mi razmazuje sapunicu preko kože. Drugom
je rukom krenula nagore i skliznula preko grebena mog ramena, s palcem
blizu ključne kosti i prstima u podnožju vrata. Sunder je napravio luk preko
mojih grudi, pa se spustio do kuka. Ponovo je podigla glavu gledajući me
pravo u oči da proprati kako reagujem. Vrela voda pljuštala je po nama,
spirajući sapunicu. Usnama mi je dotakla kožu i srce je prestalo da mi kuca.
Osetio sam da radi u nepravilnom ritmu, a onda me je Kiri opet poljubila
prešavši usnama preko mog srca, pa je nastavilo da tuče u skladu s nežnim
toplim klizanjem njenih usta, sad još jače nego pre. Trepnuo sam da odagnam
vodu iz očiju i posmatrao kako mi ljubi prsa preko predela srca, jednom,
dvaput, triput. Skliznula mi je sunđerom pozadi do leđa i pokretala ga gore-
dole, gore-dole, svuda preko kičme, naslonjena ma mene i ljubeći mi grudi,
rame, udubljenje pod grlom; bili su to spori poljupci, oprezni poljupci. Sve
vreme mi je prala leđa sapunicom, dlanom i sunđerom.
Vrat mi je toliko bio ukočen da mi se grlo steglo i knedla zastala u njemu.
Kiri je pustila da voda ispere sapunicu i prešla iza mene. Osetio sam
njene grudi, klizave, nežne, mokre i čvrste pripijene uz moja leđa. Rukom mi
je pomilovala prsa, grudnu kost. Nagnuo sam se unazad i pritisnuo leđa uz
nju. Disala mi je uz uvo, s usnama na mojoj usnoj školjci, ali nije ni šaputala
niti me je ljubila, već je samo bila tu, disala. Sunđer je s jednog mog kuka
prešao preko stomaka do drugog.
Bože, dodir njenih usana, nežna vrelina njenog tela uz moje, njeno
prisustvo umirujuće i utešno, ljubav, nada i odlučnost što su se izlivali iz
nje... Upio sam sve to i pustio da se proširi poput isceljujućeg melema preko
mojih unutrašnjih ozleda.
Seo sam na klupu, a Kiri se pomerila tako da stane ispred mene. Ruke
sam spustio na butine. Proveli smo dug trenutak pod vrelim mlazom vode.
Pogled mi je lutao s njenog lica na grudi i nadole do međunožja, do njenih
bedara, a njen se kretao preko mene na isti način, kao da ponovo upoznaje
moje telo, crte mog lica; kao da me vidi prvi put.
“Potrebne su mi...” poče Kiri, ali nije uspela da dovrši misao, jer ju je glas
izdao.
“Šta, Kiri? Reci mi.” Podigao sam oči ka njoj.
“Tvoje ruke. Na... na meni. Treba mi da me... dodirneš. Molim te. Bilo
gde. Samo me... drži... takni me...” Glas joj je uzdrhtao, napukao. “Molim
te.”
Kao da je njena molba predstavljala ključ koji oslobađa nevidljive okove
oko mojih ručnih zglobova, podigao sam ruke i spustio ih joj na kukove.
Odahnula je s olakšanjem. Zatim je zatvorila oči i osetio sam da cela drhti.
Živci? Strah? Potreba?
Intuitivno sam znao da je sve to skupa.
Milovao sam je dlanovima od bokova ka struku, a ona mi je stavila ruke
na ramena. Prešao sam joj rukama preko kičme, razmazujući vodu po njenoj
koži, a tuš me je prskao po usnama. Zažmurio sam i imao utisak da padam
napred. Padam. Padam. Usta su mi se razdvojila, a usne dotakle meso, vrelo,
svileno, mokro; koža njenog stomaka pod mojim ustima. Poljubac. Glas joj je
strugao grlo i izašao u stenjanju, skoro nalik na jecaj. Spustio sam ruke niz
njenu kičmu da je još jednom uhvatim za kukove, a usne su mi preko te divne
kože stigle do njenih rebara i potom među savršene dojke. Tad sam je već
privukao k sebi, obuhvativši joj guzu dlanovima. Nisam bio svestan u prvom
trenutku da sam je tako ščepao, ali jesam, i Kiri se naslanjala na mene,
tražeći poljubac. Masirao sam mišiće i meso njene zadnjice, gnječio ih i
mazio.
Oslonio sam glavu na njen stomak i udahnuo. “Kiri. Bože, moja Kiri.” Bila
je to molitva prepuna olakšanja.
“Da, Valentajne. Tvoja. Tvoja Kiri.”
“Zašto?” Ponovo sam je poljubio tačno između dojki, pa podigao pogled
do njenih očiju. “Zašto?”
Znala je šta je pitam. “Zato što si me učinio svojom. Zato što želim da
budem tvoja. Volim saznanje da ti pripadam.” Obuhvatila mi je glavu
rukama, uplela mi prste u kosu na potiljku, palčevima mi dodirivala jagodice
i uši. Zabacio sam glavu tako da se sretnem s njenim uzavrelim plavim
pogledom. “I, Valentajne... ti si moj. Ne pripadaš njoj. Pripadaš meni. Zar
ne?” Poslednje se sastojalo od jednakih delova molbe, zahteva i objave.
“Da...,” udahnuo sam. “Pripadam ti. Potpuno.”
Zagledao sam se u nju odozdo s glavom među njenim dojkama, a sad je
ona duboko udahnula, pri čemu su joj se grudi podigle, pa izdahnula. Oči su
joj ostale prikovane za moje kad se pomerila sasvim malo, tek toliko da mi
bradavica nežno pređe preko lica i sklizne nadole među usne. Uzeo sam u
usta taj napeti vršak i okusio ga. Kapci su mi pali, a ruke i dalje držale čvrst,
izdašan mehur njene stražnjice.
Ukus njene kože, vrelina vode, Kirine ruke na mom licu i u kosi... moj se
univerzum sažeo i sveo samo na to.
Prepustio sam se i dopustio da potreba preuzme konce. Pustio da ljubav
prevlada.
Okrenuo sam se, izvršio pritisak na Kirine kukove da je spustim kraj sebe
na klupu i na kolenima se smestio ispred nje. U tom su trenutku naša lica bila
u istom nivou, oči u oči, i Kiri rastvori kolena i privuče me između svojih
butina, pa mi obavi ruke oko vrata. Pribio sam se uz nju. Tela su nam se
priljubila, moje ruke grlile su je oko struka, milovale leđa, uplitale joj se u
mokru kosu. Voda je prskala po nama, još topla. Vreme je zaboravljeno. Sve
je zaboravljeno kad me je dlanovima pomazila po obrazima i kad su nam se
oči srele, njene vlažne od suza, moje kolebljive i ranjive.
Poljubila me je. Ili sam ja poljubio nju. Oboje istovremeno, možda.
Nije to bio dubok, beskrajan poljubac. Bio je izliv strasti, trenutna
erupcija obostrane potrebe. Zatim sam odvojio usne od njenih, savio se i
poljubio nagib njene leve dojke, pa onda desne; naposletku sam uzeo desnu
bradavicu u usta. Više sam naslutio nego video kako zabacuje glavu dok mi
čvrsto drži lobanju drhtavim rukama, a prsti joj trepere u mojoj mokroj i
slepljenoj kosi. Potom je na red došla i druga bradavica, smeran, poštovanja
pun poljubac, i jezik koji nežno klizi preko čvrstog, nabreklog vrha. Pa ispod,
poljubac u stomak.
“Rote?”
 Nisam odgovorio. Nisam mogao. Usta su mi bila zauzeta ljubljenjem,
prelaženjem usnama preko vlažne kože, ljubljenjem njenog kuka, nabora blizu
butine. Mišić njenih butina, a onda unutra i okolo do meke unutrašnje kože.
Znao sam po ukusu i dodiru slatkoću i svilenkastost njenog međunožja,
poznavao neizbrisivo svaki pregib, doslovno svaki milimetar mesa. Zadrhtala
je, uzdahnula i razdvojila butine. Prepustila mi se.
Verovala mi je.
Kako je i dalje mogla da mi veruje? Ipak jeste, i nisam to hteo da dovodim
pod znak pitanja. Ali zasluži ću njeno poverenje.
Moji su palčevi nežno i pažljivo putovali od najviše tačke Kirine vagine
niz klizav i topao procep njenog otvora, niz pukotinu, razdvajajući je nežnije
nego ikad.
Isprva poljubac. Samo poljubac.
Uzdahnula je; dubok, pomaman uzdah.
“Volim te, Kiri.” Bilo je to mumlanje, prigušeno priznanje. Jedva čujno,
možda pokriveno šumom tuša.
Znala je. Ipak, morao sam da joj pokažem.
Gotova da padne unazad na klupu, držeći se za moju glavu, Kiri je naglo
otvorila oči i izvila vrat da me gleda, s paničnom potrebom koja se ocrtavala
na licu. “Šta si rekao, Rote?”
Pogledao sam je. “Rekao sam, volim te.”
Izgledalo je da se nekako istopila, iznutra. “Oh, Valentajne! Valentajne.
Ljubavi moja.” Iz očiju joj navreše suze i ona s mukom proguta knedlu.
Tad sam joj poljubio drugu butinu, isto kao i prvu, krenuo sa spoljne ka
unutrašnjoj strani, palčevima milovao meku, vlažnu kožu. Duboko je udisala
i šumno izdisala, držeći se za mene. Kad sam usnama sledeći put dotakao
Kirino meso, prislonio sam ih uz njen otvor, pa sam ga jezikom rastvorio i
skliznuo unutra. Počela je da dahće, a ja sam kušao njeno središte. Zgrabila
me je za glavu, za lice, a ja sam pokretao jezik nagore i unutra, preklapajući
se u njoj, još više je otvorivši. Mermer je bio tvrd pod mojim kolenima, ali
nisam mario. Voda je počinjala da se hladi. Nije me se ticalo. Kušao sam
Kirinu esenciju, palčevima je držeći raširenom za jezik. Pronašao sam malo,
tvrdo zadebljanje njenog klitorisa, pa probao i njega, i ovog puta je zacvilela
grozničavo mi uplevši prste u kosu. Jezikom sam joj lakim i brzim pokretom
još jednom dotakao klitoris, pa još jednom, i Kirini kukovi počeli su da se
kreću u ritmu mog jezika.
Skliznuo sam srednjim prstom niz procep njene mačkice, pa zatim unutra,
gurnuo ga dublje, i još dublje, i ona se naslonila na zid i podigla bokove oštro
izdišući. Uranjao sam u njenu glatku toplotu jednim prstom, savijao ga i
gurao, vadio ga i vraćao. Kirino stiskanje moje glave pojačalo se jer me je
privlačila bliže, šumno udisala i izbacivala zrak kroz stenjanje.
“Valentajne, o bože! Izvrsno je, dušo. Nastavi to da mi radiš.”
Bacio sam pogled na nju i jezikom joj pomilovao klitoris, a oči joj se
susretoše s mojima. Pogled joj je bio pomračen, užaren. Primorao sam je da
gleda kako joj stavljam i domari prst zajedno sa srednjim, a onda sam
pronašao namreškani grubi delić kože duboko unutra uz unutrašnji greben,
pomilovao ga, sve vreme sisajući klitoris između usana.
Bacakala se prema meni, cvilela. Primakao sam lice njenom međunožju i
lizao je u sporom ritmu, ubrzavajući jezikom i prstima kako je njeno uvijanje
postajalo divlje, a dahtanje očajničko. Kad su Kirno isprekidano disanje i
podizanje kukova postali mahniti, rekavši mi koliko je blizu, usporio sam
toliko da sam skoro sasvim prestao.
“Ne, ne, Valentajne, nemoj da prestaješ, molim te, ne prestaj! Moram da
svršim! Želim da me dovedeš do orgazma. Pusti me da svršim, dušo, molim
te!”
“Hoćeš, kad budem spreman da ti dopustim da svršiš.” Jeknula je
pobunivši se. “Sada! Molim te! Samo što nisam!”
Ali nisam joj dozvolio. Potpuno sam prestao, odmakao se od nje i zatvorio
vodu. Raširio sam ogromni beli peškir i zamotao je u njega, podigao je u
naručje i odneo do kreveta. Zatim sam je nežno položio i iskoristio višak
tkanine da je osušim od glave do pete. Koža joj se rumenela, obrazi plamteli,
grudi joj se brzo podizale i spuštale a kolena se priljubila jedno uz drugo.
Oči su joj bile širom otvorene, nežne, ranjive i pune očaja. Izvila je kičmu u
luk i trljala butine jednu uz drugu. Posegnula je za mnom kad se ispravila u
sedeći položaj.
“Potreban si mi”, promrmljala je.
“I ti meni”, uzvratio sam. “Više nego što možeš i da pretpostaviš.”
Kiri je izvukla peškir ispod sebe i dodala mi ga. Gledala je dok sam se
brisao, a onda sam peškir bacio u stranu. Uspuzao sam se na krevet, prešao
dlanovima preko njenih grudi i stomaka, pa je zgrabio za bedra. Ispustila je
dah i raširila butine za mene. Posegnula je za mnom, pa mi zavukla prste u
mokru kosu iznad uveta.
Kad sam primaknuo lice bliže njenoj vagini, odmahnula je glavom.
“Ne, Valentajne. Nema više toga. Molim te. Samo vodi ljubav sa mnom.”
Zastao sam, oklevao, a ona se ispravila i lice mi obuhvatila rukama. Vukla
me je nežno ali uporno, sve dok se nisam pomerio nagore i nadvio nad njom.
“Ne želiš da te...”
Nije mi dozvolila da završim. Dlanovi su joj još počivali na mom licu.
“Ne. Nije mi to potrebno. Potreban si mi samo ti. Potrebni smo mi.”
Mogao sam samo da je poljubim. Ipak, to nije bio tek poljubac. Bio je
više od toga. Molba. Priznavanje potrebe, objava ljubavi.
Kad živite s nekim, vaš odnos neminovno prođe kroz period medenog
meseca, kroz fazu istraživanja u kojoj je svaki dodir i poljubac nov i
uzbudljiv. Na izvestan način, ipak, postaje intenzivniji. Novine izblede, a
zameni ih bliskost. Znate kako će da reaguje. Na osnovu samo jednog
pogleda znate da vas želi. Nije neophodno pojačavanje uzbuđenja, poljubac
koji ide u očaj, prelazak dlana preko kože koji se pretvara u maženje, a zatim
u frenetično skidanje. Nije vam uvek potrebna predigra. Pogledate se i sve
vam je jasno. Jednostavno znate.
Posegnete jedno za drugim i spojite se. Ritam je instinktivan. Disanje
ujednačeno, sinhronizovano. Kukovi vam se sretnu, ruke pronalaze meso,
čela se dodirnu, oči se zacakle i prikuju jedne na druge. Skliznete u nju. Ne
morate da gledate niti da navodite svoj ud u nju, jednostavno se uklopite.
Odgovarate jedno drugom, slažete se. Ona samo podigne kukove na određeni
način i tu ste, i ona ispusti sladak uzdah ljubavi kad je ispunite, a zatim sve
izbledi, pronađete ritam, upotpunite se i ne morate da izustite ni reč.
 Kiri i ja smo to imali. Meseci zajedničkog putovanja po svetu pružili su
nam onu vrstu intimnosti i međusobne prisnosti za koje su obično potrebne
godine da se razviju. Poznavao sam njene reakcije; znao izraz njenog lica kad
sam joj potreban. Uglavnom smo ćutke vodili ljubav. Bez reči, bez divljačkih,
pomamnih psovki. Samo tela koja se kreću u savršenoj usklađenosti.
Ipak mislim da su njeni omiljeni trenuci oni kada sam s njom vodio ljubav
tačno onako kako sam želeo, kad je nisam pitao šta bi volela, kada nije bilo
ni slatko, ni nežno, ni promišljeno. Kad sam je jednostavno uzimao. Volela je
te momente. Tada je cvetala - oživljavala, odgovarala sa žarom. Nije samo
primala ono što sam joj davao - ili, bolje rečeno, nije samo pasivno primala -
već me je gurkala, tražila još, a vatre divlje seksualnosti rasplamsavale su se
sve vrelije i vrelije.
To joj je i sad bilo potrebno.
Mrak se spustio oko nas, zvuci grada koji ne spava bili su glasni iza
prozora. Oboje smo imali potrebu da znamo, bez obzira na pakao kroz koji
smo prošli, bez obzira na ono što je tek dolazilo, da je Kiri moja i da sam ja
njen, da ćemo imati jedno drugo i da će sve biti u redu.
Zato sam je poljubio. Da povratim naš odnos.
Poljubio sam je i okusio strah na njenim usnama, okusio suze i udahnuo
mučnu sumnju. Poljubio sam je, a to nije bio sladak poljubac. Nije bio
sporogorući poljubac. Bio je neobuzdan i zahtevajući. Pustio sam da me
zasiti očajnička rešenost, dozvolio da moja potreba što je sezala do kostiju,
potreba da povratim kontrolu, isteče iz mene, i znam da ju je Kiri okusila na
meni, osetila, udahnula.
Ležao sam na leđima, a ona na boku pored mene. Grudi su joj udarale o
moja rebra, a njena su usta što su zahtevala i tražila bila na mojima. Dao sam
joj celog sebe kroz poljubac, upleo joj ruke u kosu, stisnuo joj lobanju i
privukao je bliže, utisnuo je u poljubac, taj poljubac... Širio se, produbljivao
i odmotavao, slamao u milion iskričavih delića. Nijedno od nas nije disalo,
nije ni imalo potrebu da diše, samo nam je ljubljenje bilo potrebno, naše usne
i usta, otkucaji srca i ruke. Dlan joj je lutao preko mojih prsa, izvio se nadole
do struka, i nikad, nikada pre nisam osetio bol dodira, teret koji mi je stvarala
potreba da je imam. Mogao sam samo da je ljubim, da progutam svoje
strahove, da udavim sve košmare u slatkoći njenih usana i ulivanju njenog
daha u moja usta kad smo oboje počeli da dahćemo, trepćemo i hvatamo se
čvrsto jedno za drugo.
Grad izvan naše kule bio je tih, zaboravljen. Utišan do nečujnosti.
Zvezde, atomi, bol, orbite, politika, neprijatelji... sve je to izbledelo do
ništavnosti.
Postojala je samo Kiri. Samo njena usta koja su proždirala moja, njena
kosa koja je u slapovima padala oko mog lica golicajući mi jagodice, te se
slivala na jastuk.
Morao sam da je držim. Moje su ruke izgladnelo vapile za njom. Pronašao
sam joj kožu, raširio dodir preko njene kičme, oko njenih ramena, niz njen
struk i grebene rebara ušuškanih ispod raskošnog mesa. Stavio sam joj dlan
na bok, milovao joj zadnjicu, bedro, mišicu i ruku na mom obrazu, i poljubac
je posrnuo, preturio se i eksplodirao u nešto izvan ljubljenja, pretvorivši se iz
zvezde u novu, iz zapaljive eksplozije u atomsku detonaciju.
I ona je mene dodirivala, njeni željni prsti pratili su moje bicepse, grudi i
luk boka, pa se spustili do nogu, malja na mojoj butini i kovrdžavog žbuna
oko penisa, i sad se njena ruka obavila oko mene u sporom, uzdržanom
maženju. Usisao sam vazduh prekinuvši poljubac, jer mi je srce jače zalupalo
čim sam osetio njenu ruku na sebi.
Zatim milovanje; slatko nežno spuštanje niz ud rasplamsalo je vatru u
mom trbuhu. Mahnitost srčanog bila postala je timpanički grom, i njeni zubi
što mi povlače donju usnu i njeno koleno što mi klizi po butini.
Bilo je to nešto divlje, pa opet krhko među nama.
Kirina ruka pustila je moj ud, njeno koleno utisnulo se u dušek s moje
druge strane, a raširenim butinama obuhvatila mi je struk. Našla se iznad
mene, a ja sam počeo da dahćem i paničim, odjednom slab, uznemiren i
mahnit, s pesnicama u čaršavu i očima čvrsto zatvorenim.
“... Diši, Rote... diši za mene. Hajde, dušo. U redu je. To sam ja. Ja.
Pogledaj me, mili. Gledaj me. Možeš li da otvoriš oči?” Čuo sam joj glas, ali
sam osećao samo Džininu težinu na sebi. Obuzela me je bespomoćnost,
okovan sam radi njenog zadovoljstva, ostavljen na milost ženi koja milosti
nema.
Dlanovi na mojim obrazima, palčevi ispod očiju koji me nežno brišu. Usne
na jagodičnoj kosti, na vilici. “To sam ja, Valentajne. Kiri. Otvori oči i vidi
me. Pogledaj me.”
Čuo sam njen glas. Znao da je to Kiri. Ali panika mi nije dozvolila da
odgovorim.
Borio sam se protiv nje.
Zovem se Valentajn Rot i držim sve pod kontrolom. Sav se tresući,
drhteći, boreći se za vazduh u isprekidanim udisajima, primorao sam se da
otvorim kapke. Kroz kolebanje neusredsređenog vida nazirala se savršena
lepota Kiri Sent Kler. Ne Džina. Težina njenog tela na meni bila je poznata,
prelepa. Kosa joj je bila plava, gusta i još vlažna, prebačena niz jedno rame.
Oči plave, dubokoazurne, pune ljubavi i brige. Ovo je moja Kiri. Moja Kiri.
Naterao sam se da zurim u nju, opijam se njenom lepotom, upijam stvarnost
njenog prisustva. Hajde da se naviknem na to, da dopustim istini sadašnjeg
trenutka da zameni strah onoga što pripada prošlosti.
Naterao sam se da opustim šake i pustim čaršave. Kiri je uzela jednu
moju ruku u svoje, provukla prste desne šake kroz prste moje leve. Moja
nadlanica na jastuku pokraj moje glave i njena težina prebačena na naše
spojene ruke. Potom je levu ruku preplela s mojom desnom i nadvila se iznad
mene. Zavesa njene kose stvorila je granicu sa spoljnim svetom.
“Vidiš li me, dušo?” Glas joj je bio tako tih, sićušan, ali uporan.
“Vidim te.”
“Poznaješ me? To sam ja.”
I dalje sam se mučio da dišem. Nisam mogao da sklonim pogled. Nisam
se usuđivao. Držao me je beskrajni plavi okean njenog pogleda, i
dobrovoljno sam se u njega utapao.
“Ne sklanjaj pogled s mene.” Povukla je kolena nagore; njene cevanice na
dušeku, listovi pod guzom.
“Nikada.” Osetio sam da se moj zečji puls pretvara u udarce čekića kad
je odigla kukove.
 Upredala se na meni, klizila ulazom u vaginu preko mog rastućeg penisa.
Držala mi je pogled, pokretala telo u vijugavom ritmu, dovodila me do
strahovite erekcije sporim, vlažnim trljanjem mačkice. Nisam bio u stanju da
dišem, a nisam ni imao potrebu jer me je Kiri ljubila i predavala mi svoj dah.
“Spreman, ljubavi moja?” Umirila se kružeći nada mnom, a vrh mog uda
smestio se između njenih usmina. “Da... da.”
“Pogledaj me, dušo.” Spustila je obrve, a usta su joj se otvorila. “Gledam
te.” Zurio sam naviše u nju, prstiju prepletenih s njenim.
Grudi su joj se njihale, tako da su joj se bradavice trljale o moja prsa.
“Volim te” rekla je.
Bio je to trenutak zaleđen u vremenu, trenutna stanka pre nego što se
spojimo, pre nego što nam se tela stope. Netremice smo se gledali, a zvuk
njenog glasa odjekivao mi je u ušima. I onda, pre nego što sam uspeo da
odgovorim, pre nego što sam mogao da skupim tri sloga što su se kotrljala u
meni, Kiri se nasadila na moj ud.
Povila je glavu i izbacila kičmu u luk, pa ispustila dahtavo jecanje. Trljala
se kukovima o moje, uvlačeći me duboko, duboko, duboko u svoju rajski
klizavu toplotu.
Pustio sam je da se njiše. Pustio sam je da klizi, poskakuje i stenje. Držao
sam joj ruke i zurio u njene plave, plave, plave oči, i nisam se usuđivao ni da
dišem. Drhtala je i borila se za dah. Stresla se, kružeći iznad mene, i ud mi je
gotovo iz nje ispao, a njene su oči prodirale i burgijale kroz mene,
zahtevajući da je vidim, da je vidim, da je osetim, da osetim kako se
pukotine između nas popunjavaju, da osetim da se odnos koji nas povezuje
popravlja.
Video sam. Osećao.
Ipak, nisam mogao da se mrdnem. Ne ovako. Ne kad je na meni. U meni
se vodio rat. Povređeni deo moje psihe odbijao je da ga zakopam, odbijao da
ga ignorišem, i ovo pritiskanje žene koju volim nije bilo u redu. Nisam to još
prebrodio, nisam bio izlečen, a pretvaranje nije moglo biti od koristi.
Bio sam muškarac koji stvari drži pod kontrolom. Samog sebe, svoje
okruženje, svoje zaposlene. Sopstveni život, emocije, reakcije.
 U svoj život nisam puštao ništa što bi pretilo mojoj kontroli. Odbijao sam.
Odbijao sam punih deset godina. Potom sam doveo Kiri u svoj dom, doveo je
u svoju kulu i pustio je u život. Bio je to početak kraja mog držanja svega
pod kontrolom. Umela je nekako da mi izmakne, da se uvuče u svaku poru
mog života, moje duše i uma, i da preuzme vodstvo. Što se Kiri tiče, moja
kontrola nije postojala.
To što me je Džina držala kao taoca i oduzela mi i poslednju mrvu
kontrole ostavilo je na mene dublji trag nego što sam želeo da istražim. Ne
samo mentalno, emotivno ili seksualno već u svakom aspektu mog života.
Mog doživljaja sebe.
Morao sam da povratim kontrolu, ali nisam znao kako.
Kiri je spadala u žene koje nikada ne treba da budu tužne. Nikada da
osete bol. Nikada da pate, budu usamljene ili uplašene. Bila je suviše lepa,
suviše savršena, suviše puna života, jaka i divna za takva loša iskustva.
Život je iznedrio patnju. Život, ako sve uradite kako treba, čini vas osetljivim
na bol. Ja sam proveo deset godina ne živeći. Da, bio sam živ, ali sam se
kretao kroz život bez živahnosti, sa svrhom i ciljem, ah lišen one varnice koja
život čini vrednim življenja. Kiri mi je to dala, a sad sam video da se njena
vlastita iskra topi, pomračuje, kvasi i tone.
Nisam mogao to da dozvolim. Dugovao sam joj više od toga.
Mogao sam da podstaknem varnicu u njoj. Rasplamsam je i zagrejem se
na njenoj toploti.
Ponekada, mislim, kad ne znate kako da sami napravite još jedan korak,
morate da se usredsredite na nekog drugog i načinite korak zarad te osobe.
Da za nju živite. Budete jaki za nju, čak i kad u sebi nosite previše toga što
zahteva isceljivanje.
Kiri se srušila napred, zarila mi se licem u vrat. Ruke su joj ostale
zarobljene između naših grudi, dlan na mom bilu. Zajecala je, a celo joj se
telo grčilo kad je svršila. “Valentajne... molim te...” Tad je izgubila glas u
gušenju i dahtanju. Kukovi su joj se spustili, a zatim se povukla unapred,
zastala, zatreperila bokovima veoma nežno, pa pala na mene i plakala mi u
vrat. “Bože, o bože, o bože, Valentajne - prokletstvo, potreban si mi! Potreban
si mi. Dušo, molim te, molim te, potreban si mi!”
 Kliznuo sam dlanovima niz njenu kičmu, zatvorio oči i udahnuo vazduh
ispunjen mirisom njene kože i vlažnim, čistim miomirisom Kirinog šampona.
Uvukao sam Kirin miris, ispunio šake oblinama njene guze. Udahnuo sam je,
milovao meso, osetio njeno drhtanje iznad mene, čuo preklinjanje i iskusio
prestanak paralisanosti.
Ispravio sam se u sedeći položaj s Kiri i dalje nataknutom na mene, pa joj
obavio ruke oko vrata, grickao nežno udubljenje u dnu njenog grla. Kiri je
pisnula, uhvatila se za mene, obgrlila me oko vrata i privukla bliže kad sam
nas obrnuo i skliznuo s ivice kreveta. Prodahtala je iznenađeno kada sam
ustao s dlanovima pod njenom stražnjicom da podržim savršenu težinu
rukama i napetošću naših spojenih tela. Kad sam se ispravio, obavila mi je
noge oko pasa, s rukama oko mene i licem zarivenim u moj vrat koji je
ljubila, sisala, grizla.
Osetio sam stezanje njene pičkice oko sebe i uživao u pulsirajućim
grčevima mišića na vrhuncu. Morao sam da se pomerim. Da ispunim i
uzmaknem. Morao da je držim tako da se potpuno sjedinimo, da svaki
centimetar naših tela, svaki atom i molekul naših bića budu stopljeni u jedno.
“Kiri...” Moji su kukovi sreli njene i osetio sam da je počela da se
pokreće sa mnom; podrhtavajuće tarenje njenog tela niz moje, sudar mojih
zabijanja nagore s njenim sporim spuštanjem.
“Valentajne! Bože, da! To!”
“Volim te, Kiri! Volim te!” Vrelina je kuljala u meni, rastući plimni talas
strasne potrebe širio se kroz svaku poru, zapalivši me od nožnih prstiju do
prstiju na rukama, od temena do tabana, od duše preko uma do srca, i sav
sam goreo kada smo pronašli zajednički ritam. “Osećaš? Osećaš kako se
uklapamo?”
“Da!” Dahtala je, grcala, podigla lice s mog vrata i pogledala me vlažnim
očima, očima čiji su kapci bili crveni. Kosa joj je bila neočešljana, mokra,
zamršena, koža vlažna.
Nikada mi nije bila lepša nego u tom trenutku. Obujmio sam bledo meso i
mišiće njene zadnjice, podigao je, a zatim je nabio na sebe dok sam se svom
silinom zarivao u nju odozdo. Kriknula je bez reči, zabacila glavu i natakla se
na mene.
 Svetlucanje mesečine sijalo je kroz otvorena vrata i odražavalo se u
ogledalu u mom garderoberu. Kiri je uvijala kukovima dok sam koračao
preko sobe i ulazio u plakar. Isprekidano je zacvilela kad sam je spustio i
izašao iz nje.
“Šta... šta... šta to radiš?”, upitala je. Uhvatio sam je za ramena i okrenuo
je u mestu da vidi trostruko ogledalo. “Oh.”
“Pogledaj se, Kiri. Pogledaj koliko si lepa. Pogledaj nas dvoje. Gledaj
nas”, rekao sam joj. “Ne odvraćaj pogled.”
Pomilovao sam joj grudi, obuhvatio ih, podigao i gnječio njihovu puninu.
Uštinuo sam joj bradavice palcem i kažiprstom obe ruke, uvrćući njene
debele, osetljive ružičaste pupoljke sve dok nije jeknula.
Uzeo sam joj ruku u svoju i naše upletene prste pomerio nadole, među
njene butine.
“Daj mi da vidim kako se diraš, mila. Daj da vidim kako stavljaš prste u
pičkicu”, promumlao sam joj na uvo, pa ubacio i moj i njen srednjak u
procep. “Dopusti mi da vidim kako vlažiš prste.”
Kiri je oštro udahnula dok su naši prsti klizili u njenu ribicu, a ja sam
savio prst na unutra, protrljao gornju stranu unutrašnjeg zida, pronašao tu
tačku i vodio Kirin dodir.
“Baš mi se to sviđa, Kiri. Nastavi da se dodiruješ. Nemoj da prestaješ.”
Povukao sam prste i gledao je kako se miluje. “Želim da te vidim da
svršavaš, baš ovako. Svrši za mene, Kiri. Dovedi se do vrhunca.”
Pritisnuo sam dva prsta na njen klitoris i masirao ga sporim, nežnim
kruženjem. Osetio sam kako joj se kukovi pomeraju; blago podrhtavanje radi
poklapanja s mojim kružnim dodirima. Usta su joj se otvorila, a oči raširile.
Ubrzao sam i svaki čas prestajao da bih joj uštinuo klitoris među prstima, da
bih ga kvrcnuo, protrljao, te nastavljao sve bržim kruženjem oko njega.
Ispružila je slobodnu ruku i uhvatila me za potiljak. Oči joj u ogledalu nisu
bile na mojima, već na našim rukama koje su se bavile njenim jezgrom na
način koji je njene kukove naterao da počnu da se okreću i uvijaju. Sise su
joj se zanjihale i poskakivale kako su joj pokreti postajali sve mahnitiji.
Bedra su joj drhtala, a noge širile da omoguće bolje otvaranje.
 “Stavi još dva prsta u sebe, Kiri”, naredio sam joj usnama koje su se
pomerale uz školjku njenog uveta. “Jebi samu sebe prstima, ljubavi. Daj da
vidim kako to radiš.”
“Oh, oh... ohhhhh, bože, Valentajne.” Gurnula je tri prsta u sebe, što su se
zgrčili da trljaju G-tačku. “Blizu sam, tako sam blizu.”
“Posmatraš li?”, zahtevao sam da čujem.
“Da... da, posmatram.”
Kolena su počela da joj popuštaju dok sam sve brže i brže kružio oko
njenog klitorisa, a njena tri prsta tucala je sve silnije. Kapci su joj zadrhtali,
disanje postalo plitko i hrapavo.
“Ja... ja svršavam, Valentajne, oh... Isuse, gotova sam...” Ostala je bez
glasa, stisnula zube. Celo joj se telo napinjalo i naposletku je vrištala kroza
zube kad ju je prodrmao orgazam.
Tad sam se spustio na kolena, sklonio prste s njenog klitorisa i ščepao je
za kukove, cimnuo joj guzu unazad. Oslonila se dlanom na ogledalo, a oči joj
se brzo ukrstiše s mojima. Drhteći celim telom, još napeta i još stenjući zbog
naknadnih potresa, nagnula se napred i otvorila se za mene. Zgrabio sam
penis jednom rukom i povukao ga do njenog klitorisa, pa gurao dok se uz
stenjanje nije zaljuljala napred.
“Uđi u mene... Potrebno mi je to, Valentajne.”
“Treba ti moja batina?”
“Da, zaboga, Valentajne, treba mi očajnički.”
Provukao sam glavić između njenih glatkih usmina i gurnuo ga u njen
tesan, mokar otvor, zarežavši kad sam osetio njene još nesmirene unutrašnje
mišiće koji su se istog trenutka stisnuli oko mene. Jedva da sam u nju ušao,
pogledi su nam se prikovali jedan za drugi u ogledalu. Gurnuo sam ga
duboko, sve dok telom nisam dotakao čvrstu, oblu širinu njenog dupeta.
“Ohhhhh... da, da, dušo, DA!”, prodahtala je, a glas joj se povisio do
povika kad sam se povukao i ponovo joj ga zabio.
“Voliš to, zar ne, Kiri?” Ščepao sam pregib njenih kukova dok sam klizio
pulsirajućim penisom napolje, toliko blizu da umalo nisam ostao bez njene
vreline, a onda sam joj privukao stražnjicu ka sebi, zarežavši od zadovoljstva
kada je izdašan breg mesa poskočio.
“Volim... jebem ti, potrebno mi je.”
“Potrebno ti je, je li?” Ponovo sam se povukao unazad i zario se duboko,
snažno.
“DA! Neizdrživo mi je potrebno.” Nakratko je stisnula kapke dok sam
uspostavljao omiljeni ritam, izvlačio ga polako, a vraćao se silovito i brzo.
“Potreban si mi ti... ti, treba mi ovo... sranje, o bože, tako je dobro - mi smo
potrebni.”
S jednom rukom dlanom naslonjenom na ogledalo da bi se poduprla,
presavijena gotovo napola, s dojkama što su se njihale i poskakivale sa
svakim pljeskavim sudarom naših tela, Kiri je širom otvorila oči i gledala me
netremice.
“Dodirni se, Kiri. Baš sad, dok te tucam, dodirni klitoris. Opet se dovedi
do orgazma.”
Gledao sam kako provlači ruku između butina i stavlja dva prsta na
klitoris, grize usnu i momentalno pronalazi ritam koji joj treba.
Sad su joj se prsti kretali u skladu s ritmom mojih energičnih kukova,
obrve su joj se spustile, a dah postajao sve ubrzaniji. Počela je da se nabija
na mene, udarajući guzovima u moje prepone, sve jače i jače. Pogled joj se
spustio nadole, a onda u stranu, jer nas je gledala u bočnom ogledalu. Ja sam
nas pratio u suprotnom bočnom, pa smo sad oboje posmatrali moj debeli,
vlažni ud kako joj klizi u ribicu, a zatim se zabija u njeno telo. Celo telo joj
se ljuljalo napred usled siline nasrtaja, sise su joj se njihale, a moji testisi
šljapkali po tački između njenog anusa i vagine.
Nakon toga prsti su joj se pomerali u izmaglici i nije mi promaklo da joj
se mačkica steže. Osetio sam da joj se telo upreda i napinje dok se spremala
da svrši. Čim sam opazio da počinje da svršava, snažno sam je pljesnuo po
guzi, uskladivši udarac rukom po mesu s intenzivnim, nemilosrdnim
jebanjem.
“Oh, jebeni BOŽE!” kriknula je Kiri prilikom udarca, izvila kičmu nagore
i uvijala se dok sam prodirao u nju, prepuštajući se mom sve snažnijem
porivu da svršim.
“To nije moje ime”, prostenjao sam.
“Oh... oh, jebeni moj Valentajne?!” Bila je to delimično izjava, delimično
pitanje izneto bez daha.
“Tako je već bolje.” Cimnuo sam je unatrag ka mojim nasrtajima, a oči su
nam se srele u centralnom ogledalu. “Je li ovo ono što želiš? Da li je,
ljubavi? Želiš da ti pričam? Da ti kažem koliko si dobra? Želiš da čuješ
koliko je tvoja slatka pičkica savršena kad mi se tako stisne oko uda? Želiš
da ti kažem koliko volim da te tucam? Ne mogu da živim bez toga. Ne mogu,
mila. Neću.”
“Ne moraš. Nastavi da me jebeš, Valentajne. Molim te. Molim te, nastavi
da me jebeš. Baš ovako. Jebi me zauvek. Jebi me dok ne počnem da te
preklinjem da staneš.”
“Da li bi? Da li bi me molila da stanem?”
“Nikad. Samo bih te molila za još.” Oslonila se obema rukama na
ogledalo i odgurivala se unazad ka mojim naletima, da uzvrati na moje
tucanje. “Baš ovako, Valentajne. Nikad nemoj da prestaneš.”
“Neću. Obećavam. Previše te volim. Previše volim ovo.”
“Ti si... jebem ti, Valentajne, tako ti je veliki. Toliki da me skoro boli.
Ipak, tako me dobro boli.” Uhvatila je vazduh i počela ponovo: “Sećaš se
poslednjeg puta kad si me tucao u ovom garderoberu?”
Blesak sećanja prostrujao je kroz mene dok sam se približavao vrhuncu:
Kiri, presamićena prema ogledalu, s dlanovima na staklu, stopala široko
razmaknuta baš kao i sada, s vibratorom u anusu, a široko okruglo dupe
vibrira i poskakuje dok je jebem sve silovitije; njeni krici ispunjavaju
prostoriju, prepliću se s mojim vlastitim stenjanjem.
“Bože, bilo je neverovatno”, odgovorio sam.
“Da, bilo je”, složila se. “Ali... ovo... ovo je bolje.” Uskladila je svoj
ritam s mojim i počeo sam da gubim kontrolu. Zabadao sam se u nju snažno i
duboko, a ona je uvijala kukovima i trljala se o mene, prodorno me i
netremice gledajući u oči. “Želim da osetim kako svršavaš, Valentajne. Svrši
za mene. Odmah, dušo.”
Vrelina me je preplavila. Pritisak u testisima je rastao, a zatezanje se
pojačalo sve dok nisam već neprekidno režao i ječao. Moji su kukovi udarali
o Kirinu zadnjicu, penis se zarivao duboko i gurao da ude još dublje.
“Gotov sam, Kiri.” Izvadio sam ga na ivici detonacije, pa se zabio svom
snagom. “Kiri... bože, ljubavi moja... ja... ja svršavam...” Njihala se sa mnom
dok sam eksplodirao u njoj, vikao tokom ekstaze. “Ti si moje sve...” Borio
sam se za dah, stenjao dok je drugi nalet sperme izletao iz mene i ispunio je.
“Ovo jeste... sve. Bože moj, Kiri... Toliko te volim... Potrebna si mi... Volim
te...”
Oči su joj svetiucale zbog siline trenutka, a pogledi nam se sreli i
prikovali kad sam se poslednji put zabio u nju, oslobodivši konačni nalet
semena u njenu vaginu. “Volim te, Valentajne.”
Tad smo se umirili, s mojim penisom još zarivenim u nju, i oboje drhtali.
Izvukao sam ga, a ona se ispravila i izvila u mom naručju. Usta su nam se
sudarila, mišice, šake i noge podrhtavale, srca nam tukla u obostranoj
pomami, jezici se preplitali. Razdvojili smo se, dahćući, i Kiri me je uzela za
ruku i povela u sobu. Pustio sam je u trenutku kada se uspuzala na krevet.
Guza joj se njihala s jedne strane na drugu u požudnim zamasima i, iako
samo što sam svršio, penis poče da mi se trza u obnovljenoj potrebi. Obrnula
se i legla na leđa podignutih kolena, razmaknutih butina.
“Bože, koliko si lepa”, promrmljao sam. “Tako lepa. I cela moja.”
“Ponovi to, dušo. Reci mi da sam tvoja.”
Stajao sam u podnožju kreveta, opijao se njenom lepotom. Dok sam je
netremice gledao, ud mi je iznova bio pod erekcijom. “Moja si, Kiri.”
“Tako je. Tvoja sam.” Ispružila je ruku ka meni. “Dođi ovamo,
Valentajne.”
 13

Ispunjena
Valentajn se popeo na krevet i kleknuo mi između kolena. Podvila sam
pete pod butine i otvorila se za njega, gledajući ga u oči. Koža mu se
presijavala od znoja, a trbušni mišići se zatezali sa svakim šumnim udisajem.
Njegove krupne, jake, nežne šake počivale su mu na kolenima. Plava mu je
kosa bila mokra i umršena, brada gusta.
S tom je bradom izgledao još sličniji nordijskom božanstvu, metar
devedeset tri oblikovanih mišića i bronzane kože. Ipak, u mesecima koji su
protekli otkad smo napustili dom i krenuli na putovanje po svetu, Rot je
dobio na kilaži i izgubio ponešto od brižljivo izbrušenog savršenstva svoje
pojave, budući da nije imao redovan pristup teretani. Međutim, ovakav mi se
više sviđao. Predugačka, zapuštena kosa opušteno mu je padala na ramena, a
nepotkresana brada učinila je da deluje još krupnije. Zbog gubitka mišićnog
tonusa činio se višim, većim, a i lepše mi je bilo da se pripijem uz njega
otkad je postao mekši. I dalje je bio nabildovan i ogroman, ali manje savršen.
Sad je više ličio na stvarno živo biće koje diše, na čoveka s manama pre
nego na ispoliran i precizno izvajan uzor muške lepote.
U tom je trenutku, nag, oznojen, teško dišući, s rastućim ogromnim
penisom, tvrdim i sjajnim od sokova našeg vođenja ljubavi, predstavljao
drugačiji oblik savršenstva. Očigledna osećanja u očima, način na koji je
prošao rukom kroz kosu s nemarnom grubošću, način na koji me je netremice
gledao kao da ništa i niko drugi ne postoji... istopili su mi srce.
I dalje nije bio sasvim dobro. Nisam ni očekivala da će se trenutno
oporaviti, za to je potrebno vreme. Ali bio je ovde. Sa mnom. Voleo me je.
U redu je predstavljalo relativan i često besmislen izraz, učila sam. Jesam
li ja bila dobro u godinama što su usledile nakon tatine smrti? Ne baš. Bila
sam na najdaljoj mogućoj tački od tog u redu onog dana kad sam ušla u svoj
mračan, prazan, hladan stan s pregršt računa s prekoračenim rokom i jednim
tajanstvenim čekom.
Jesam li sad bila dobro? Ne bih rekla. Ništa nije razrešeno. Ništa
popravljeno. Videla sam mnogo toga što nikad neću zaboraviti, nešto za šta
znam da ću ga sanjati, da ću zbog toga imati košmare iz kojih ću se buditi
vrišteći. Ipak, imala sam Valentajna, a on je odbijao, isto koliko i ja, da
dopusti da ga sve to uništi. Probijao se kroz svoje sumnje i strahove, odbio
da klone i prepusti se. Povratio je deo sebe za koji sam se brinula da je
izgubio.
“Kiri.” Glas mu je bio spušten, tutnjava udaljenog groma u mraku.
“Voli me, Valentajne. Samo me... voli.” Posegnula sam za njim, obavila
prste oko njegovog debelog penisa, prešla palcem preko širokog glavića i
gladila ga dok nije počeo da ga gura ka mom dodiru.
Povukla sam ga ka sebi, nežno ga požurujući. Pustio je da ga vodim
primičući se na kolenima sve dok mu nisam stavila ud glomazan od erekcije
u sebe. Grunuo ga je napred, ispunivši me, a ja sam se borila s porivom da
zatvorim oči jer sam umesto toga imala potrebu da gledam u njega, da ga
posmatram, da ne propustim nijedan njegov izraz niti reakciju. Uhvatio me je
za pete i podigao, pa ih uglavio pod svoje pazuhe, s rukama što su počivale
na mojim cevanicama. Zabijanje, pa potom, sporo i nežno, dugo unutrašnje
uklizavanje koje nas je spajalo. I drugo. I treće, a onda se pomerao u meni
sve brže i osećala sam kako me ispunjava i rasteže njegova ogromna
čvrstina. Držala sam oči na njemu, gledala kako mu se mišići napinju, grče i
opuštaju, posmatrala njegov stomak dok se zateže prilikom guranja, pratila
metamorfozu njegovih izraza: potrebu, glad, usredsređenost, želju,
uvažavanje, požudu, ljubav. Usporavao je, obuzdavao se. Nisam se mrdala i
pustila sam da se on pokreće za oboje.
Tišina, izuzev akustične pozadine Menhetna - talas zvuka koji nisam čak
ni primetila. Samo nas dvoje, zajedno. On koji diše i kreće se, mokar zvuk
našeg snošaja, njegove oči uprte u mene, prelazeći s mojih očiju na mesto gde
smo se spojili, gledajući sebe kako klizi u mene, izlazi, ulazi. Podigla sam
pete na Rotova ramena, prizivajući ga bliže, iskoristila snagu u nogama da ga
privlačim sve dok se nije nadvio nada mnom.
Nagnuo se preko mene i zarežao, ne ostavivši mi drugu mogućnost sem da
se zgrčim, ili da prestanem da ga držim nogama. Oslobodila sam ga i noge su
mi pale na dušek, a on se izvio unazad i celom dužinom se zario u mene.
Prelazio je dlanovima preko mojih bedara, celom dužinom nogu i nazad,
gladeći mi listove i nežnu unutrašnju stranu kolena, pa onda opet donju stranu
butina. Nije se zabadao, već je bio nepomičan, uzdržavajući se da ne svrši.
Obavio je ruke oko pozadine mojih blago savijenih kolena i tu me držao
dok sam se stopalima oslanjala na krevet. Gledala sam ga i videla rešenost u
njegovim očima.
Oštro sam udahnula kad je izašao iz mene s mučnom sporošću, a onda mi
prešao glavićem po klitorisu, trljajući se o mene na način koji je slao usijane
talase požara kroz moje telo, primoravajući me da se zgrčim napred i
odignem kukove od kreveta.
“O bože, Valentajne. Ja ću... ja ću...”
“Šta, Kiri? Šta ćeš ti?”
“Svršiti...”
“Dobro. Svrši za mene, ljubavi.” Uhvatio je svoju veliku polugu jednom
pesnicom i gurnuo glavić penisa na moj pulsirajući klitoris, trljajući ga u
sporim i snažnim krugovima. “Svrši za mene, Kiri. Svrši... odmah... sad.”
Svršila sam. Nisam imala izbora. Tiho režanje njegovog naređenja, njegov
dodir na osetljivom spletu nerava, izraz njegovog lica i njegova potreba da
kontroliše... posedovao me je. Zapovedio mi je, i ja sam poslušala. Svršila
sam silovito, uvijala kukovima podignutim s dušeka, i u tom se času zario u
mene izazvavši krik kad mi se napeta ribica koja se trzala naglo otvorila i
primila ga.
“Oh, prokletstvo, Kiri. Prokletstvo, tako si dobra. Tako jebeno dobra.”
Polako je izašao, pa se snažno zabio, onako kako je voleo, i ja sam ponovo
vrisnula. Vrhunac je u meni postajao sve vreliji i vreliji, i nije mi ostavljao
mogućnost da se ne nabijam na njega i vrištim, vrištim i vrištim dok se
pomera u meni. “Tako tesna. Tako savršeno tesna oko mene.”
“Molim te, Valentajne... molim te, svrši sa... sa mnom”, preklinjala sam
ga.
Zaječao je i pao napred. Obavila sam mu noge oko pasa i ruke oko vrata,
jednom mu rukom držeći zatiljak, a drugom glavu, povlačeći ga ka sebi i
razbijajući se o njegove nasrtaje. A onda sam nas, bez upozorenja, zakotrljala
tako da sam se našla na njemu, opkoračujući ga. U sekundi je postao napet,
naglo je otvorio oči i pratila sam kako se bori s uspomenom na sputanost u
tom položaju. Pogledala sam nadole u njega, zanjihala bokovima i nasadila se
na njega pokretom guze, nabivši mu ud dublje.
“Osećaš li me, Valentajne?” šapnula sam. “Osećaš li to?”
Podigla sam kukove i potpuno ga oslobodila mog tela, prebacivši težinu
na dlan kojim sam mu se naslanjala na prsa. Oči mu se pokrenuše tražeći
moje, i on steže čaršav pesnicama. Ubacila sam mu ud u sebe i polako
skliznula niz njega, ispustivši ječeći uzdah kad me je ispunio. Osećala sam
svaki centimetar njegovog debelog, tvrdog penisa.
“Osećam te, Kiri”, promumlao je. Pokrenuo se kukovima i zario se
odozdo u mene.
Uvijala sam se na njemu, nasadila se do kraja, a onda se podigla,
prodrmala bokove i uvukla glavić samo malo u vaginu, zadirkujući ga,
izazivajući ga da se više pomera, da se pomera jače, da uzme to, da uzme
mene.
Osetila sam da se probija kroz bol i strah što su poticali od položaja u
kojem ga žena opkoračuje, i da počinje stvarno da me tuca. Sada za svoju
dušu, pre nego za mene. I dalje sam bila sluđena naknadnim potresima
sopstvenog vrhunca i svako me je zabijanje nagonilo da se borim za dah i
vrisnem, teralo me je da se nesvesno trljam o njega i izlazim u susret
njegovim nasrtajima onako kako su dolazili. Tada je njegovo jebanje postalo
divlje. Podigao mi je dojke do svog lica i sisao mi bradavicu među zubima,
dok su mu se kukovi podizali snažno i brzo, neumoljivo i mahnito.
Sisao mi je dojku i tucao me sa silovitom žestinom, a ja sam ga držala uz
sebe, stezala ga nogama i primala sve, volela sve. Želela sam da ga osetim
kako se raspada iznad mene, u meni i svuda po meni. Trebalo mi je da osetim
da uživa i da svaku kap sperme iscedim iz njega.
“Kiri, tu sam. Svršavam, Kiri.”
“Da, Valentajne, svrši za mene. Svrši u meni, Ispali spermu u mene. Želim
je. Odmah, dušo. Odmah, ljubavi moja.” Nadvila sam se nad njim, ljuljala se
napred-nazad svom silinom, izluđujući sebe njegovim žestokim orgazmom.
Osetila sam kako mu se ritam prekida, osetila da je pustio da mu moja
bradavica ispadne iz usta. Zario se licem među moje dojke, bokovi su mu se
trljali o moje s razornom snagom. Požurivala sam ga, podsticala, šaputala
njegovo ime iznova i iznova.
Tresao se poda mnom, zurio odozdo u mene, i ceo se univerzum sažeo u
taj jedan trenutak. “Kiri...”, udahnuo je.
Nisam skidala oči s njegovih dok je eksplodirao u meni uz povik,
izbacujući vrelu tečnost duboko u meni, opet i opet. Ispunio me svojim
ejakulatom, a doživljaj njegovog gubljenja kontrole naterao me je da se
stresem i zadrhtim. Moj sopstveni orgazam probijao se munjevito kroz mene,
duboko, goruće pulsiranje što mi je započelo u kostima i utrobi i širilo se
kroz mene poput šumskog požara.
“Bože, da, Valentajne, da, volim te, volim kad svršavaš. Daj mi sve to.
Daj mi svaku kap.” Udarila sam sisama u njegove grudi i ugrizla ga za rame.
Poljubila mu slepoočnicu i trljala se o njega, jer mi je bio potreban dublje i
još dublje, da mogu da svršim s njim. “Nemoj još da prestaneš, ljubavi. Svrši
u mene još malo.”
Uhvatio me je za oba guza i pokretao se sa mnom. Tela su nam bila
priljubljena od glave do pete, spojena i zapletena, noge upletene. Zabijen u
meni mogao je samo da vrti kukovima i svoj vrhunac dovede do krajnje
tačke, a tako je ujedno zadovoljio i mene.
Naposletku se zakotrljao sa mnom, držeći me u zagrljaju na svojim
grudima, pa navukao ćebe preko nas. “Volim te svime što jesam, Kiri Abigejl
Sent Kler.” Reči su mu bile tiho mrmljanje.
Gotovo sam već utonula u san, ali sam ga čula. “Ja tebe volim više od
toga.”
“Više od svega na svetu?”
“Aha.”
Tišina se širila dok smo oboje tonuli u san. “Verujem ti”, promumlao je.
Probudila sam se na svojoj strani. Rotove su ruke lutale po mom telu,
obuhvatile dojke, pa ukopavale prste sve niže i niže do unutrašnjosti moje
vagine. Pre nego što sam se sasvim rasanila, već je prodirao u mene, a ja sam
mrmljala pospani protest iznenađenja.
Ipak, tad je već bio unutra i ja sam se budila. Njegovi su me prsti vešto
oživljavali. Ulazio je u mene, a ja sam posegnula rukama iza glave da mu
držim lice uz moj vrat, dahćući dok se zabijao u mene ujednačenim ritmom.
Nije bilo predigre, nije bilo produžavanja. Nikakvih višestrukih orgazama.
Nijedne razmenjene reči. Samo je zora isterivala senke iz uglova, prolaza i
kanjona od stakla i čelika, sirene su trubile i glasovi vikali i smejali se,
motori su verglali, a Rot je bio duboko u meni, s prstima na meni, s ustima na
meni. Tek naša lenja jutarnja ljubav, njegovo isprekidano i plitko disanje,
moje ispunjeno cviljenjem.
Svršili smo zajedno, snažno i brzo, posle manje od pet minuta otkako je
prodro u mene.
Ponovo sam zaspala s njegovim penisom i dalje u mojoj nutrini.
Probudila sam se kad je sunce već bilo visoko, s čaršavima nabranim oko
mojih bokova i s Rotovim očima na meni s mesta gde je sedeo na terasi
odeven samo u šorts i sa šoljom čaja u rukama.
“Hej, dušo”, rekla sam ispravivši se.
“Dobro jutro, lepotice.” Pokazao mi je rukom na stočić pored kreveta.
“Tamo te čeka kafa.”
Zgrabila sam šolju i pohlepno otpila gutljaj kafe koja se još pušila.
“Kako si znao kad ću se probuditi?”
Ozario se. “Ako imamo zornjak, uvek se probudiš oko deset, pola
jedanaest. Misliš da dosad već ne znam tvoje obrasce?”
Na to sam se osmehnula i obmotala čaršav oko grudi, pa krenula da mu se
pridružim na balkonu. Cačnuo me je dok sam prolazila ispred njega, zbog
čega sam se zakikotala i odmakla šolju dalje od nas jer se kafa prelila preko
ivice. “Zbog tebe prosipam!”
“Kakva tragedija.” Povukao me je sebi u krilo, a ja sam se promeškoljila
da pronađem udoban položaj. Tako smo sedeli i pili naša pića, nemajući
potrebu da nešto pričamo, već samo da uživamo u jutru i prisustvu onog
drugog.
Čim sam dovršila kafu, ustao je zajedno sa mnom, pomerio čaršav i
potapšao me po guzi. “Idi da se istuširaš moja ljupka, ulepljena devojčice.”
“Ti si me ulepio”, uzvratila sam.
“Da, jesam”, rekao je kroz osmeh.
“Zašto mi se ne pridružiš?” predložila sam pogledavši ga s najnedužnijim
izrazom lica.
“Ako odemo zajedno pod tuš, nikada nećemo izaći iz ove sobe. I ma
koliko da bih voleo da narednih nekoliko dana provedem tucajući te sve dok
više ne budeš mogla da hodaš, imamo neprijatelja koji traga za nama.”
Uozbiljila sam se na tu pomisao. “A ovo je prvo mesto gde će nas
potražiti.”
Odmahnuo je glavom. “Nema sumnje da već zna da smo tu.”
“Šta ćemo da radimo?”
Blago me je gurnuo prema kupatilu. “Idi da se istuširaš. Imam neke ideje,
ali moram da ih objasnim Harisu.”
Toliko sam se zabrinula da sam se ukopala u mestu. “Bojim se, Rote.”
Lice mu se smračilo. Uhvatio me je za ramena, a pogled mu je postao
tvrd. “Kačila se s pogrešnim čovekom. Pogrešila je što me je kidnapovala.
Pokušala je tebe da ubije? Pretila ti?” Glas mu je bio oštar poput žileta i
ledeno hladan. “To je bila greška.”
“Šta nameravaš da preduzmeš?”
“Završiću ovo.” Zloba u njegovim očima naterala me je da se zgrčim od
straha.
Dlanom sam dodirnula njegove nage grudi. “Valentajne... samo nemoj da...
molim te, nemoj da prenagliš. Budi obazriv. Važi?”
Obrve su mu se spustile. “Mislim da smo to prevazišli, ljubavi. Prevazišli
smo još kako.”
 “Onda mi samo jedno obećaj, molim te.”
“Ako mogu.”
“Ne pokušavaj da me sakriješ i ne ostavljaj me za sobom. Šta god da se
desi.”
Nekoliko trenutaka je ćutao. Na kraju se povukao za korak, dalje od mog
dodira. “Biće krvi, Kiri.”
S mukom sam progutala knedlu. “Znam.” Odbila sam da mu dopustim da
odstupi od mene, bez obzira na okolnosti. Obgrlila sam ga oko vrata i
prislonila obraz na njegove grudi. “Obećaj mi, Valentajne.”
Minuti su prolazili. “Imaš moju reč.”
 14

Zmija napada
Izašla sam iz tuš-kabine, osušila se i obmotala se peškirom. Rota nije bilo
u sobi, pa sam pretpostavila da je u kancelariji. Navukla sam farmerice i
majicu, raščešljala kosu i vezala je u konjski rep, ne zamarajući se šminkom.
Rota i dalje nije bilo.
Nešto mi je igralo u stomaku: nešto nije bilo u redu.
Krenula sam bosonoga niz hodnik do njegove kancelarije i otkrila da je
prazna. Nije ga bilo ni u teretani. “Rote?” pozvala sam ga. “Gde si?”
Nije bilo odgovora.
Proverila sam kuhinju, trpezariju, veliku industrijsku kuhinju, predsoblje i
dnevnu sobu, i konačno biblioteku. Biblioteka je predstavljala ogroman
prostor nalik na katedralu, a police su prekrivale zidove od poda do plafona.
Postojala su dva nivoa s policama, skrovištima i ćoškovima s debelo
tapaciranim foteljama i lampama za čitanje i stočićima. Prolazila sam kroz
biblioteku, obišla svaki kutak za čitanje, pa se popela na gornji nivo. Koža mi
se naježila, želudac otežao poput olova, a krv u venama sasvim se ohladila.
Nešto je mnogo, mnogo krenulo po zlu. Trebalo je da se vratim u privatne
odaje i ostanem iza biometrijske brave koja je odvajala ostatak kuće od
Rotovih odaja.
Sačekaj Rota, pogodila me je misao.
Ali nisam poslušala. Kretala sam se od rafa do rafa jedva se usuđujući da
dišem, a ruke su mi drhtale.
Poslednji kutak koji sam proverila, u najudaljenijem uglu gornjeg sprata,
bio je onaj s velikom crnom kožnom foteljom i odgovarajućim otomanom.
Obično je fotelja gledala prema biblioteci, ali sam primetila, kad sam se
približila, da je okrenuta prema ćošku. Ruka je bila vidljiva; odmarala se na
naslonu. Bila je tanka i ženska, s dugačkim noktima obojenim u tamnocrveno.
 “Kiri.” Glas je bio nizak, gladak i zavodljiv, s blagim akcentom.
“Pridruži mi se.”
Povukla sam se unazad, dva koraka, zatim tri. Ali tad sam zastala, sledila
se kad se vidljiva ruka povukla i opet pojavila, ovog puta držeći kompaktni
pištolj.
“Nemoj me terati da okončam ovo prebrzo, draga moja.” Cev pištolja je
bila uperena u drugu fotelju dovučenu iz nekog drugog kutka. “Sada, Kiri.”
Znajući da pravim grešku, drhtavih kolena napravila sam krug i sela u
fotelju koju mi je pokazala. Spram mene se nalazila Džina Karahalios. Nije
mi bilo potrebno predstavljanje da bih to znala. Bila je visoka, pribrana i
prelepa. Dugačka crna kosa bila je upletena preko jednog ramena, ten
prirodno preplanuo i na neprirodan način lišen bora, oči crne poput senki i
hladnije od leda, koje su bleskale prema meni odajući zabavljenost. Nosila je
zelenu haljinu, skupu, skrojenu da prati njene obline, s dubokim izrezom, i
nisku krupnih crnih bisera koja joj je padala oko vrata i gnezdila se u
silikonski upadljivom dekolteu. Šanelova torbica ležala joj je u krilu.
Progutala sam strah i pokušala da prikrijem podrhtavanje u glasu. “Džina.
Šta želiš?”
Osmehnula se; predatorska krivulja veštački punih usana. “Mnogo toga.
Ali trenutno tebe. I imam te.”
“Gde je Rot?”
“Val, misliš?” Namignula mi je. “Bavi se... pometenošću.”
“Meni radi šta god želiš, ali njega ostavi na miru.”
Nasmejala se, zvonki zvuk razdraganosti. “O, bože. Baš si originalna.
Ipak, neće moći. Radiću s tobom šta želim, a onda ću uraditi šta želim s njim.
Bojim se da će najveći deo toga biti veoma bolan.”
“Zašto?”
“Zašto?” Provirila je u mene ispod trepavica s debelim slojem maskare.
“Zato što uvek dobijam ono što želim. Želim Vala. I želim da patiš zato što si
se usudila da dirneš u nešto što je moje.”
Posegnula je u tašnu i izvukla mali metalni cilindar koji je zavila na cev
pištolja.
“On nije tvoj, Džina. Nikada nije bio, niti će ikad biti. A ako me samo
takneš, jedino što ćeš postići jeste da će se još više razbesneti.”
Ruka joj se malo pomerila i pištolj je opalio uz kratak, oštar zvuk. Vreo,
probadajući bol pogodio mi je koleno. Vrisnula sam i uhvatila se za nogu iz
koje je potekao mlaz guste svetle krvi.
“Toliko je seksi kad je ljut, zar ne deliš moje mišljenje?” Zvučala je tako
smireno, kao da smo prijateljice koje razgovaraju o zajedničkoj simpatiji.
Vrištala sam bez daha. Agonija je eksplodirala kroz mene i krala kiseonik
iz pluća, puls iz vena, misli iz glave. Čula sam klik kamere na mobilnom
telefonu i kroz suze pogledala u Džinu, koja je dodirnuta ekran ajfona u
ružičastoj futroli ukrašenoj dijamantima, a potom čula izdajnički zvuk poslate
poruke. Skliznula je s fotelje, poravnata prednju stranu haljine, povukla
ogrlicu nadole da joj bolje istakne dekolte, pa se pomerila da klekne pored
mene. Podigla je mobilni, podigla ga da dobije pravi ugao, obuhvatila kadrom
izraz patnje na mom licu i krvavo uništeno koleno, prislonila mi pištolj na
slepoočnicu i zatim - klik -napravila selfi.
Gledala sam kako ga šalje Rotu.
Nisam mogla da se pomerim, ni da govorim, čak ni da dišem. Bol je bio
neizreciv, iznad svega što bih ikada mogla i da zamislim. Nisam bila u stanju
ni da jecam.
Džina je ponovo ustala, zagladila i ispravila haljinu, vratila telefon u
tašnu, pa je okačila na rame. Okrenula se ka meni. “Kreni sa mnom.”
Zurila sam u nju. “Ti si... pucala u mene.”
Dobacila mi je pa da pogled. “A to neće biti sve što ću da ti uradim. O,
ne. Čak ni izbliza.” Džina mi je stavila dugački crveni nokat pod bradu i
podigla mi lice. “Ali... ukoliko budeš sa mnom sarađivala, zauzvrat ću se
postarati za to da ja budem jedina koja će te dodirivati. Razumeš li?”
“Ja...”
“U slučaju da si previše glupa da razumeš, to znači da ću, ako mi budeš
pravila probleme, ukoliko me nateraš da ponavljam ono što sam rekla,
dopustiti jednom od mojih dečaka da se... igra... s tobom. U tome nećeš
uživati, uveravam te.” Kvrcnula me je po nosu. “A sad kreći.”
“Kako misliš da...”
Džina je zakolutala očima. “To je jedno koleno. Imaš ih dva.
Hajdemo, smesta, ti glupa mala pizdo. Čekaju me poslovi.”
Stisla sam zube, suzbila krik i nekako se podigla na noge. Ili, bolje rečeno,
na nogu. Nisam nimalo mogla da se oslonim na koleno, ali nisam imala izbora
sem da šepam najbolje što mogu prema stepenicama. Džina je išla iza mene s
cevi pištolja priljubljenom uz moju kičmu, podstičući me da hodam brže.
Silaženje niz stepenice biblioteke bilo je sušto mučenje. Centimetar po
centimetar, korak po korak borila sam se i nastojala da ne vrisnem, da ne
plačem, da ne pokažem slabost. Ova žena bila je guja, vrsta životinje koja
može da nanjuši strah i iskoristi ga.
Nisam htela da budem plen.
Požurivala me je prema izlazu, gde je stajao zdepast, crnomanjast, nizak
čovek u crnom odelu s paspulom na reverima. Držao je u rukama neku vrstu
kompaktne mašinke i čekao. Slučajno sam bacila pogled ulevo prema
zvaničnoj dnevnoj sobi i srušila se na pod. Oteo mi se jecaj.
Elajza. Očiju otvorenih i upiljenih. Grimizna bara koja se širi pod njenom
lobanjom. Rotova dobra i odana domaćica bila je mrtva.
“Elajza? Elajza, ne. Ne. Ne-ne-ne-ne.” Puzila sam ka njoj, grebući noktima
po podu od tvrdog drveta, a srce mi se slamalo u grudima.
Neko me je zgrabio na pola puta i podigao s poda. Ruka mi je dodirnula
grudi, ali ja to nisam čak ni zapazila jer sam se usredsredila na Elajzu, dragu,
tihu, pouzdanu Elajzu.
Na mrtvu Elajzu.
U meni je postojao tvrd, hladan čvor besa koji je sad rastao. Nastao je za
vreme jurnjave po Francuskoj, zbog Rotove otmice, zbog obrta koji je moj
život obuzeo, a sve to krivicom ove žene. Gnev zbog pakla kroz koji je
prošao moj muškarac. Sav taj bes samo se pojačao kad sam ugledala Elajzu.
Otimala sam se, šutirala, ujedala i vrištala, čula bolno brektanje kad sam
udarila u meso.
“Onesvesti je, Tobajase.”
Udarac me je pogodio u potiljak - koplje vrtoglavog bola koji mi je
oduzeo dah i suzio vidno polje. Još jedan, pa još jedan, svaki snažniji od
prethodnog, i konačno me je progutalo crnilo.
 15

Plaćenici
Valentajn

Bio mi je potreban svaki atom samokontrole koji sam imao da pustim Kiri
samu pod tuš. Stajao sam na vratima kupatila nekoliko sekundi i opijao se
njenom raskošnom, veličanstvenom nagom lepotom dok je podešavala vodu i
ušla u kabinu. Poželeo sam da strgnem šorts i uđem s njom tamo, pribijem je
uz mermerni zid i nemilosrdno je pojebem, a onda da je osušim i odnesem na
krevet i tucam je iznova sve dok se oboje toliko ne iscrpimo da više ne
možemo da mrdnemo.
Umesto toga sam se primorao da prestanem da je gledam i popeo se na
krov. Tamo je bio Haris. Sedeo je na pilotskom sedištu helikoptera, pušio
cigaretu i punio okvire mecima.
Video me je da dolazim i podigao bradu. “Gospodine Rote. Drago mi je
što ste opet tu.”
Uzdahnuo sam. “Tvoj sam dužnik, Harise. Dugujem ti više nego što ću
ikad moći da ti se odužim.”
Odmahnuo je glavom. “Ne, gospodine. Ne dugujete mi. Ta devojka je
nešto drugo. Ne poznajem je dugo, ali je poput porodice, što važi i za vas.
Ne želim od vas ni prokleti novčić. Ne za to. Pobrinuo sam se za nju, jer
ništa drugo nije preostajalo. Pomogao sam joj da vas izvuče, jer je to bila
jedina opcija.”
Slegnuo sam ramenima. “U redu. Ipak, i dalje ti dugujem život. Dakle, ako
ti treba nešto, bilo šta, ikad, tvoje je.”
Harisove oči podsećale su na zaleđene smaragde. “Da sredim te skotove.”
“Zato i jesam ovde, Harise. Ne mogu da je ostavim. Obećao sam joj.
Ali... ne mogu ni samo da sedim ovde skrštenih ruku. Moram nešto da
preduzmem. Moramo da ih se rešimo. Da napadnemo prvi.”
Haris je zubima stisnuo filter cigarete, odložio okvir koji je punio u stranu
i posegnuo nadole iza svog sedišta da podigne dugačku, ravnu crnu kutiju.
Položio je sanduk preko kolena i otvorio ga, otkrivši remington MSR. Bila je
to vojna verzija, ne ogoljena i pojednostavljena civilna.
“Auh, jebem ti, Harise. Kako si se dočepao jedne od tih?”, upitao sam.
Slegnuo je ramenima. “Znam tipa.”
“U redu, nek ti bude. Čuvaj onda svoje tajne.” Trebalo je da to bude šala,
ali je zazvučalo bez veze. Srednjacima sam protrljao slepoočnice. “Imaš
plan?”
Klimnuo je glavom. “Da. Pronađemo ih i počnemo da ih ubijamo.”
“Možda bi tvom planu dobrodošlo malo razrađivanja.”
Zatvorio je sanduk, još jednom ga položio iza svog sedišta i vratio se
stavljanju čaura u okvir. Sa zakašnjenjem sam shvatio da to i nije bio okvir
već skladište, i da su punjenja zapravo 7,62 NATO meci. “Aha, možda.”
Na betonu gde sam stajao osetila se eksplozija i čuo se zvuk udaljenog
pucanja.
“Sranje!” Čučnuo sam iza helikoptera. “Neko puca na mene!”
“Stvarno.” Haris je već podizao prekidače i oživljavao letelicu.
“Moramo da se sklonimo odavde, gospodine Rote.”
Samo što je on to rekao, metak je pogodio prednje vetrobransko staklo
helikoptera i polomio ga, nakon čega je usledio još jedan pravo u sedište, i to
baš iza Harisove glave.
“Ne mogu ovde da ostavim Kiri!”
“Ne pokušavaju da nas ubiju. Da je tako, odavno bismo bili mrtvi. Ona je
zaključana u vašim odajama. Kružićemo okolo i pronaći strelca, pa ćemo
svratiti da je zgrabimo.” Pokazao je na sedište. “A sad uđite već jednom u
helikopter!”
Nešto je ljutilo prozujalo pored mog lica, prošlo kroz oboja otvorena vrata
letelice, udruženo s jednim krc. Helikopter je grmeo, rotori su se okretali
iznad nas izazvavši toliko moćno potiskivanje da sam jedva uspevao da
stojim ispod elisa. Zaigralo mi je u stomaku kad sam skliznuo na putničko
sedište, a čoper je poleteo pre nego što sam se dobro smestio.
Zurio sam u vrata koja su vodila dole u moje prostorije; ostavljao sam
Kiri za sobom. Obećao sam joj da neću, ali, evo, upravo sam to radio.
Pogođeni smo još jednim metkom, ovog puta u trup, pa još jednim, koji je
pogodio nos. Shvatio sam da smo već odmakli, jer je krov tornja ostao
daleko iza nas.
“Ne sviđa mi se ovo, Harise”, viknuo sam. “Teraju nas daleko od zgrade.”
“Zaista. Ne vidim drugu mogućnost, sem ako ne želite da dobijete metak u
lobanju.”
Haris je vozio najbrže što se moglo, s nosom letelice pod uglom da bismo
se kretali agresivno napred, dalje od zgrade brzinom neodgovarajućom za
urbano područje. Štektanje puške se više nije čulo, a ako su na nas još
pucali, strelac je promašivao. Ili su nas, što mi je zadalo glavobolju, uspešno
oterali s krova, pa nije bilo potrebe da pucaju.
Haris je nekoliko puta napravio krug oko tornja na udaljenosti od nekoliko
blokova da osmotri krovove zgrada, ali i da je nešto i primetio, nije me o
tome izvestio.
A onda mi je telefon zapištao, obavestivši me da mi je stigla poruka.
Osetio sam zavijanje u stomaku kad sam izvadio uređaj iz džepa. Poruka je
prikazana na ekranu u režimu spavanja, samo što se nije radilo o poruci nego
o fotografiji.
Kirinoj.
Sedela je u fotelji u biblioteci i držala se za nogu koja je izgledala poput
krvave mase. Upucana je. Lice joj je predstavljalo masku zaprepašćenja i
patnje.
Pakleni bes proključao je u meni. Video sam pred sobom samo crveno.
Nije bilo sveta okolo. Nije bilo misli niti razuma. “Vraćaj se”, zarežao sam.
“Ne možemo...” poče Haris.
 Telefon mi je ponovo zazvrčao i ispod prve oživela je i druga slika. Ova
je bila selfi, a snimila ga je, očito, Džina. Uz Kirinu slepoočnicu pritisla je
valter PPK. Napućila je usne, a u očima joj se videla radost. Jedva se
razaznavala krvava masa Kirinog kolena u dnu fotografije.
Pokazao sam slike Harisu, koji ih je na sekundu pogledao, pa pažnju
ponovo usmerio na pilotiranje helikopterom.
Usne su mu se stisle u tanku belu liniju, Primetio sam da su mu članci na
rukama pobeleli kada je ščepao kontrolni uređaj. “Dođavola.”
Nisam se trudio da odgovorim. Haris je naglo okrenuo helikopter i
usmerio nos letelice nazad ka mojoj zgradi, povećavši brzinu. Kad smo se
približili krovu, skrenuo mi je pažnju na pozadinu mog sedišta. “Pozadi se
nalaze dve kutije. Uzmite jednu.”
Okrenuo sam se i zgrabio jednu kutiju s pištoljem, otvorio je, izvadio
oružje što se u njoj nalazilo - glok 357. Tu je bio i do vrha napunjen rezervni
okvir, koji sam ćušnuo u džep. Dok sam proverio punjenje drugog okvira,
Haris je već dovezao helikopter iznad krova. Iskočio sam dok su skije
helikoptera još bile pola metra u vazduhu. Za nekoliko sekundi već sam jurio
kroz vrata, ignorišući metak koji se zario u njihov okvir, ignorišući Harisove
povike da sačekam, ignorišući potisnuti lavež Harisovog MSR-a dok je
ispaljivao nekoliko hitaca.
Preskakao sam stepenice po tri odjednom, protrčao kroz vrata pravo u
hodnik iza mojih ličnih odaja. Popeo se u biblioteku. Pao sam na kolena na
mestu na kojem sam znao da je snimljena fotografija, u mom omiljenom
kutku u zadnjem gornjem uglu, s antikvarnom tapaciranom kožnom foteljom.
Video sam samo mrlju sve tamnije krvi koja se sušila, tu gde je Kiri bila.
Nije bilo poruke, niti kakvog drugog dokaza, izuzev futrole na podu blizu
jedne od polica.
Haris me je čekao pored ulaznih vrata, zureći u nešto s leve strane, u
dnevnoj sobi. Osetio sam da su mi noge otežale, kao da sam znao da ću
pronaći nešto užasno, pa nisam želeo da se približim i vidim. Bacio sam
pogled na Harisa i na njegovom licu ugledao tugu, a zatim hladan, proračunat,
ubilački bes.
Video sam i uradio štošta loše i glupo u životu.
 Ipak, ništa me nije moglo pripremiti na prizor mrtve Elajze na podu, s
metkom koji joj je prosvirao lobanju. Srušio sam se na kolena pored nje, a
farmerke su mi klizale po lepljivoj krvi. “Elajza. Bože, ne. Ne. Elajza!”
“Pođite, čoveče. Moramo da idemo.” Haris me je vukao, podizao me.
“Ubili su Elajzu, Harise.”
“Znam.” Glas mu je bio suviše miran i suviše tih. “Ta mi je žena bila
poput majke, Valentajne. Verujte mi, sredićemo te skotove. Prokleto ćemo ih
pobiti sve do poslednjeg. Ali prvo moramo da pođemo. Moramo da
krenemo.”
“Ne možemo je ostaviti ovde, Harise.”
“Nećemo. Imam kontakt u gradu koji može da se postara za sve. Počistiće
nered i odneće Elajzu na neko mesto gde možemo da je pokopamo privatno
nakon što se sve ovo završi. U redu?”
Pustio sam ga da me pokrene, pa smo se uputili nazad do helikoptera.
Posle toga sam bio zbunjen. Mozak mi je brzo prolazio kroz sve najgore
scenarije. Džina je otela Kiri. Pucala je u nju.
“Nikada pre nisam povredio ženu, Harise”, govorio sam meko u mikrofon.
“Nijednom nisam uradio ništa što bi fizički naudilo ženi. Čak ni kada me je
Džina preklinjala da joj radim svašta. Ali... nameravam da je ubijem, Harise.
Prosviraću joj prokletu glavu metkom.”
“Od mene nećete čuti osudu zbog toga, šefe. Sranje, lično bih povukao
okidač.”
Nastupilo je nekoliko minuta tišine, a onda sam upitao: “Kuda idemo?”
“Na aerodrom”, odgovorio je Haris. “Srešćemo se s Anrijem u Parizu.”
“S Anrijem?”
“Da. Pozvao me je kasno sinoć. Karahalios ga je uništio. Zapalio je celu
zgradu u kojoj mu se nalazio bar. Poslao je dva-tri tipa u njegov lični stan.
Očigledno je da to nije prošlo dobro po Karahaliosove ljude, a Anri sad
kreće da se sveti.”
“Žao mi je što je umešan.”
 Haris me je pogledao. “Nisam imao mnogo izbora. Gonili su nas da nas
ubiju, a nisam znao kome da verujem. Morao sam da je smestim negde na
bezbedno, dok smislim način da se prebacimo u Grčku.”
Klimnuo sam glavom. “Znam. Shvatam. Samo mi se to ne sviđa. U penziji
je. Ne bi trebalo da je u tim govnima.”
“Kao ni bilo ko od nas, kad smo već kod toga.”
“Da.” Prizvao sam slike s telefona, pothranjujući bes. “Kako ćemo je
pronaći?”
“Anri je poneo neku opremu sa sobom. Mislim da verovatno može da
prati taj telefonski broj, osim ako ga nije kodirala. Pronaći ćemo je.
Obećavam.”
Telefon mi je zapištao kad smo sleteli, što je značilo da mi je stigla
poruka. Glasila je: Vale, mili moj. Poznajem te dovoljno dobro da mi je
jasno da planiraš spasavanje tvoje droljice. Nemoj. Samo ćeš joj otežati
situaciju. I to mnogo. Drži se podalje dok te ne pozovem.
Harisov telefon se dvaput oglasio. Bacio je kratak pogled na aparat, a
zatim me pogledao. “Moramo da svratimo u Harlem”, rekao je i nakrenuo
helikopter.
U Harlemu smo se kratko zadržali. Haris je pronašao heliodrom na krovu
zgrade koju sam posedovao i otišao sam. Posle četrdeset pet minuta mog
čekanja vratio se noseći ogromnu crnu vreću, a uz to je vukao i pohabani
samsonajt kofer s točkićima. Pomogao sam mu da podigne torbe u čoper, a
obe su bile veoma teške. Očito se radilo o oružju.
Iz Harlema smo otišli do mog privatnog hangara u La Gvardiji, Haris je
očigledno pozvao unapred da uredi pripremu Golfstrimovog mlaznjaka i
prijavljivanje plana leta. Sati do Pariza su bili najduži sati u mom životu.
Čitav sam let proveo na ivici nerava i nestrpljiv, a gnev je kuljao kroz mene
sa svakim dahom.
Mercedes nas je čekao kad smo sleteli. Haris je skliznuo na vozačevo
sedište, pa smo krenuli s aerodroma i obreli se uskoro na uzanim ulicama
Pariza. Trideset minuta od momenta kada smo sleteli zaustavili smo se ispred
hotela. Anri je ušao i smestio se na zadnje sedište, prikopčao pojas i govorio
Harisu nešto na francuskom, toliko brzo da nisam mogao da pratim. Haris je
klimnuo, a onda odgovorio pokazavši na mene, očigledno ukazujući na moj
mobilni. Anri mi je uzeo telefon iz ruke bez jedne reči. Izvadio je laptop iz
ranca i prikačio kabl iz telefona u kompjuter, a onda počeo brzo da kuca po
tastaturi.
“Voleo bih da mogu reći da mi je drago što te vidim, Anri”, rekao sam.
“Žao mi je zbog tvog bara. Kupiću ti novi kad se ovo završi.”
“Non. Ne želim tvoj novac, dečko. Želim kučku mrtvu. Želim Vitalija
mrtvog. Mogu ponovo da napravim sopstveni jebeni bar. Znaš podjednako
dobro kao i ja da se iz ovog posla ne povlači. Bio sam budala kad sam
pomislio da je to moguće.” Podigao je pogled ka meni preko okvira naočara
za čitanje. Izgledao je poput nedužnog, dobrostivog dekice, sve dok mu se
čovek ne bi zagledao u oči. “Ipak, dobro je videti te.”
“Hvala ti za ono što si uradio za Kiri.”
“Nije to ništa. Ona je prelepa devojka. I jaka ličnost, oui? Nije se
onesvestila kad je sve postalo gadno.” Kucnuo je tipke kompjutera još
nekoliko puta. “Kučka je nadmena. Na njenom telefonu nema uopšte nikakve
zaštite. Biće lako pronaći je. Mislim da je u tranzitu. Preko Atlantika.”
“Video si fotografije i poruku?”, upitao sam.
Klimnuo je. “Oui. Jesam.” Pogled mu se susreo s mojim, direktan, tvrd
poput granita i nemilosrdan. “Moraš da odlučiš, Rote. Da li prihvataš njena
uputstva da bi Kiri bila bezbedna? Ili preduzimaš sve potrebne korake da je
vratiš, čime stavljaš njen život na kocku?”
Protrljao sam lice obema rukama. “Šta bi ti uradio?”
Anri je nekoliko trenutaka ćutao dok je zatvarao laptop i smeštao ga u
kožnu torbu. “To je zlobna žena, Džina Karahalios. Izrod đavola lično. Ona
nema milosti. Nema nikakvu nameru da poštedi ni Kiri ni tebe. Kada bi se
radilo o meni i kad bi u pitanju bila moja ćerka ili unuka, mislim da se ne bih
zaustavio sve dok je ne bih povratio, živu ili mrtvu. Neće živeti dugo u
rukama Karahaliosove kuje. Verujem da to znaš.”
Klimnuo sam glavom. “Da, slažem se.” Stisnuo sam zube, a onda ispustio
dah kad sam prelomio. “Vraćamo je.”
 “Po svaku cenu.” Anri je obavio telefonski poziv govoreći na nekom
jeziku koji je zvučao kao francuski s ruskim naglaskom, a zatim je prekinuo
vezu.
“A sad. Privatni aerodrom i let za Sofiju. Sredio sam da nas nekoliko
mojih... poznanika tamo sačeka.”
“Sofija?” Trepnuo sam, razmišljao. “Bugarska?”
Anrijeve usne izvile su se u bledi osmeh. “Certainment. Jedan od mojih
najstarijih prijatelja tamo živi. Poznaje neke ljude koji nam mogu pomoći, ne
postavljajući pitanja. Potrebno je samo... oh, sto hiljada dolara, američkih.
Možda dve. Ništa lakše.”
“U gotovini?”, upitao sam.
“Mislim da je to poželjno.” Hteo je da kaže: Očigledno, idiote. “Poneo
sam gotovinu”, ubacio je Haris, pa uneo odredište u dži-pi-es u kolima.
“Imaćemo dovoljno.”
“Ti tvoji prijatelji...” počeo sam.
Anri me je presekao: “Nisu mi prijatelji. Nisu od sorte s kojom bi voleo
da se družiš, mislim. Ali svakako su profesionalci. Verujem da su nekadašnji
pripadnici specijalnih jedinica Rusije, premda nisam siguran.” Uputio mi je
prodoran pogled. “Veruješ li mi, Rote?”
“Kunem se svojim životom. Kirinim, što je još važnije.” Klimnuo je
glavom. “Dobro onda. Ovi će nam ljudi poslužiti.” Sve je rečeno.
Sleteli smo na pistu van grada, na sat vožnje od same Sofije. Pista nije
bila uistinu dovoljno velika za mlaznjak kojim je Anri upravljao, ali nas je on
spustio i zaustavio se gotovo na samom završetku uzletišta. Čekao nas je
stari plavi Mercedesov kombi pun dima, koji je bazdio na ribu, telesni vonj i
bajate cigarete. Vozač nije rekao ništa. Anri nije rekao ništa. Niko uopšte
ništa nije rekao tokom sat vremena duge vožnje do grada. Anri i Haris nosili
su sa sobom razne sanduke s oružjem, dok sam ja bio zadužen za kofer pun
gotovog novca koji je Haris nekako predvideo da treba da pribavi.
Vraćao sam se u svet za koji sam verovao da sam ga ostavio za sobom.
Mrzovoljni, neokupani, bezimeni vozači, oštar dim cigarete koji se izvija u
zgusnutom vazduhu kombija. Koferi puni oružja i keša. Složene kulture južne
Evrope: Bugarska, Makedonija, Albanija. Mračne svrhe o kojima niste
previše detaljno razmišljali, poznanici čija stvarna imena i dosijee u Interpolu
sasvim sigurno niste želeli da znate.
I Kiri je sad bila uvučena u taj svet. Naša među igra na Menhetnu navela
me je da verujem, makar i na samo nekoliko sati, da smo dobro. Da ću ja biti
dobro. Da bih mogao da se upetljam s klanom Karahaliosovih i pobedim bez
ikakvih žrtava na mojoj strani.
Ostavio sam Kiri samu samo na trenutak. Razgovor s Harisom trebalo je
da potraje samo pet minuta, najviše toliko. Nameravao sam da ga pošaljem
da pronađe Džinu pre nego što ona pronađe nas.
Bože, kakva sam budala ispao. A Kiri je platila cenu.
Potisnuo sam krivicu i srdžbu iz uma. Morao sam, inače bih bio
neupotrebljiv. Morao sam da se usredsredim.
Susreli smo se s Anrijevim poznanicima u nekom baru na istočnom kraju
Sofije. Bila su ih petorica, jedan od njih stariji čovek otprilike Anrijevih
godina, koji je isto tako odisao smirenošću i hladnom sposobnošću kao i
Anri. Druga četvorica su bili mlađi. U srednjim tridesetim. Bezosećajnog
pogleda, vitki i mišićavi, tamnokosi i danima neobrijani. Bez prestanka su
palili cigaretu za cigaretom. Sva četvorica su mogla biti poreklom iz bilo
koje evropske zemlje ili Rusije, čak moguće i sa Bliskog istoka. Dok smo
sedeli s njima, primetio sam da se jedni drugima obraćaju na najmanje tri
različita jezika. Nisam govorio tečno nijedan jezik osim engleskog, ali sam
umeo da raspoznam i pokupim reči i fraze većine uobičajenih evropskih
jezika. Sedeo sam ćutke, pijuckao jeftini viski i prepustio Anriju i Harisu da
vode razgovor. Dugo me nije bilo u tom svetu i znao sam da će biti najbolje
da u tom trenutku pustim druge da vode igru. Anri je naročito bio čovek kog
ste slušali kad priča, čija ste uputstva pratili. Dogurao je do lepe starosti u
poslu u kom penzionisanje nije uobičajeno, naprotiv, uspeh je ostati živ, pa je
poznavao onu vrstu ljudi što nam je bila potrebna na našoj strani ukoliko
nameravamo da stvorimo šansu da izvučemo Kiri.
Haris i Kiri imali su više sreće nego pameti kad su me pronašli. Džina se
ponela nemarno, arogantno. Pretpostavila je da slatka, nevina Amerikanka
Kiri neće imati pojma kako da me pronađe, a još manje da me preotme. Nije
računala na Harisa. Međutim, sada... sad će biti na najvišem stepenu uzbune.
Morao sam da pretpostavim da zna gde smo, odnosno da je pratila naše
kretanje.
Anri i bivši specijalci razgovarali su nekoliko minuta. Onda je jedan od
plaćenika pokazao cigaretom na mene. “Ti si Rot. Znam te. Slušao sam o
tebi.”
Podigao sam obrvu. “Sumnjam.”
“Ne. Radio za Vitalija. Pre mnogo godina.” Uzdahnuo sam. “Tačno je,
jesam.”
Klimnuo je glavom. “Znam to. Sad ti uzima devojku? Nije dobro imati ga
za neprijatelja, mislim.”
“Nije on. Njegova ćerka.”
“Kučka.” Čovek je pljunuo na pod, što je bio izraz prezira ili gađenja.
“Još i gore.”
“Slažem se.”
“Moj brat, sreće je u baru. Atina. Jebe ga. Onda ga ubija.” Klimnuo sam.
“To je njen modus operandi”
Uvukao je dim, pa ga izbacio kroz nozdrve i podvio usne da pljune
ostatak. “Tvoja devojka. Mrtva je, mislim.”
“Još nije.” Podigao sam čašu ka njemu. “Zato mi i treba vaša pomoć. Da
je vratim živu.”
“To neće biti lako.”
Neki drugi je dodao: “Ni jeftino.”
Pogledao sam u Harisa, koji je vrlo suptilno podigao rame. Dovršio sam
viski. “Navedite cenu.”
Četvorica su popričala tiho, a onda je onaj što je tvrdio da me zna kucnuo
o sto srednjim prstom. “Pedeset hiljada svakom. Američkih dolara.
Unapred.”
Pogledao sam u Harisa, koji je jedva primetno podigao bradu u znak
slaganja. “Dobro. Ali polovinu sada. Polovinu nakon što je vratim.”
 “Nema garancije da je živa, sada ili tada.” Slegnuo je ramenima. “S tom
kučkom nema garancija ni za šta.”
Stisnuo sam čašu prstima, a onda se primorao da je spustim pre nego što
je smrskam u šaci. “Tačno. Ali, ipak. Pola sad pola kasnije. Bez obzira na...
ishod.”
“Da. To je dobro.” Pripalio je još jednu cigaretu žarom sa prethodne.
Anri je otvorio laptop na stolu. Zavrteo je crno vino na dnu svoje čaše, pa
spustio naočare za čitanje na sto. “Vratila se u Grčku. Na jedno od njihovih
ostrva. Pristup će biti nezgodan.”
“Njet.” Onaj za kog se činilo da je glasnogovornik mahnuo je negirajući.
“Mali čamac. Veoma brz. Nema problema. Ali zaštita? To je problem.
Izvlačenje je problem. Ne želim da me Vitalij potraži kad se ovo završi.”
“Bez svedoka.” Čovek iz prikrajka, dotle tih, potražio me je pogledom,
očekujući prigovor.
Odmahnuo sam glavom. “Šta god treba da uradite. Nije me briga. Ali
Džina je moja.”
“Ne bih joj uopšte prišao. Ni za kakav novac.” Slegnuo je ramenima.
“Možda s puškom, i to sa hiljadu metara.”
Glasnogovornik odmahnu glavom. “I to je preblizu.” Lupio sam dlanom o
sto. “Dosta. Kakav je plan?”
Naredna dva sata proveli smo u iznošenju ostvarivih rešenja. Ulazne i
izlazne rute, najgori scenariji. Pričali smo o potrebnim zalihama. Pozivani su
razni telefonski brojevi, vodeni kratki, prigušeni razgovori na pet-šest jezika.
Rasturili smo se onda kad su planovi utvrđeni, uz dogovor da se nađemo na
istoj pisti na koju smo sleteli u zoru narednog dana.
Od spavanja nije bilo ništa.
Uspeo sam da izbegnem zabrinutost baveći se sadašnjošću, našim
planovima. Ali, kad su se isključila svetla u smrdljivoj hotelskoj sobi u
Bugarskoj, mogao sam da mislim jedino o Kiri. U patnji. Uplašenoj. Samoj.
Mogao sam samo da zamislim sve načine koje će Džina iznaći da je muči,
samo da mi se osveti. Da me namami. Upadali smo u klopku. Znao sam to.
Haris je to znao. Mislim da je i Anri znao. Ostala četvorica? Bili su dovoljno
plaćeni da ne mare.
Plaćenici su, ipak, govorili istinu, kao što je i Anri. Kiri je najverovatnije
bila mrtva.
 16

Dospeće plaćanja
Nalazila sam se u praznoj sobi, gola, s rukama vezanim ispred sebe
pomoću patent-traka, a ruke su mi zatim bile vezane za stopala, koja su
takode bila vezana na isti način. Bio je to bolan i neudoban položaj. Trup mi
je povučen napred tako da su mi se kolena zarila u stomak, što me je
onemogućavalo da ispravim i protegnem noge ili leđa.
Soba je bila goli kamen, velike sive ploče naslaganog i omalterisanog
kamena. Stara. Vrlo stara. Podzemna. Osvetljena jednom jedinom golom
sijalicom žicom zakačenom za tavanicu. Bila sam ućutkana; gorka, prljava
čarapa ugurana mi je u usta, a lepljiva traka zalepljena preko usana.
Prošli su sati. Ili možda samo minuti. Možda dani? Nisam nikako mogla
da znam. Nije bilo prozora niti ikakvog pokazatelja dnevne svetlosti. Soba je
bila hladna, toliko hladna da sam bez prestanka drhtala. Glad i žeđ su odavno
postali poznate patnje. Pa ipak, da ironija bude veća, morala sam da piškim.
Zadržavala sam mokraću danima, kako mi se činilo. Odbijala sam da mokrim
po sebi, ali nisam videla mnogo izbora. Nisam mogla doveka da trpim.
Ležala sam na boku, a hladno tle žuljalo mi je rame, kuk i koleno.
Nakon što me je vezala i zapušila mi usta, Džina i njen nemi gorila
ostavili su me ovde. Očekivala sam momentalno mučenje, silovanje i smrt.
Ali ne. Samo su me ostavili tu da se tresem i trunem.
Baš kad mi je ta misao prodrla u mozak, začula sam okretanje ključa u
bravi i vrata su se uz škripu otvorila. Ušla je Džina s malim, okrutnim
smeškom na usnama. Bila je odevena za klub, kako mi je izgledalo, jer je na
sebi imala kratku tesnu plavu haljinu koja je više otkrivala nego skrivala i
Lubutenove salonke, u kojima mi je lupkajući prišla. Kosa joj je bila vezana
u visok konjski rep, čiji je kraj prebačen preko jednog ramena. Nokti su joj
bili safirnoplave kandže. Držala je kristijan dior torbu. Primetila sam sve to,
zapazila vrhunske robne marke, kao da su bile važne. Gledala sam je dok mi
je prilazila i zdušno se trudila da sakrijem strah u očima. Disala sam polako,
ujednačeno i pravilno.
Koleno mi je pulsiralo. Džinin gorila mi je zamotao ranjeno koleno, a
Džina je objasnila da ne želi da iskrvarim pre nego što se malo sa mnom ne
zabavi.
“Kiri, draga.” Džina je čučnula ispred mog lica, provukla mi prst kroz
kosu, izvukla loknu iz mog oka i začešljala mi je za uvo. Položila je tašnu na
kolena, otvorila je i izvadila crni nož na rasklapanje. “Izvini što sam te toliko
dugo ostavila samu. Pratila sam Valove pokušaje da stigne do tebe. Zasad
samo pije taj loš viski s nekim prijateljima. Naravno, planira da dođe po
tebe. Računam na to. Dakle, moraću s tobom sad da se pozabavim, pre nego
što sve postane zaista uzbudljivo.” Okrenula se prema vratima i pucnula
prstima. Gorila je ušao i uvukao mladu plavokosu devojku. “Ona će biti deo
zabave. Zove se... kako ono beše? Lusi?”
Devojka nije bila ni vezana ni zapušenih usta. Bila je odevena i na njoj se
nije video nikakav trag krvi niti masnica. Ipak, očigledno je bila
prestravljena. S pravom. “L... Lisa. Zovem se Lisa.”
“Ah, da. Lisa.” Džina je polako ustala i ispravila se u glatkom, vijugavom
pokretu koji me je podsetio na kraljevsku kobru kad podigne glavu.
“Slobodno vrišti, draga. Niko ne može da te čuje.”
“Šta? Šta ćete... šta ćete da mi radite?” Lisa je okrenula leđa Džini... i
zakucala se pravo u njenog gorilu.
“Ja? Ništa.” Džina je izvila obrvu kao znak svom čoveku, i razvratan
osmeh raširi se preko njegovog ružnog lica. “Tobajase, sada... on priča o
svojim planovima s tobom otkad te je pokupio.”
“Molim vas... m-molim vas... nemojte me povrediti. Šta želite od mene?”
Lisa je pokušala da se izmigolji iz Tobajasovog stiska, ali uzalud.
Njegove šake obujmile su njene bicepse, a isto je tako mogla da se bori
protiv planine. Prislonio se nosom na njeno uvo i uhvatio resicu zubima. Lisa
se ukočila s glavom nakrenutom u stranu, očito želeći da povuče glavu, ali je
znala da bi time rizikovala otkidanje usne resice.
Nije mogla čak ni da vrisne jer se gušila u panici, a on je zagrizao
dovoljno snažno da joj pusti krv.
“Želimo samo tebe.” Olizao je usne nakon te rečenice, a glas mu je bio
grlen i s jakim akcentom. “Ti nisi ništa. Samo primer.”
“Oh, ućuti, Tobajase. Samo završi s tim.” Džina me je obišla i stala iza
mene jednom rukom stežući nož, a drugom me uhvativši za kosu.
Kriknula sam kroz povez kad me je za kosu povukla nagore, pri čemu mi
je kidala pramenove iz korena. Nisam imala načina da održim ravnotežu, ali,
kad sam se našla u položaju da sedim na bedrima, Džina je čučnula iza mene
i držala me jednom rukom za kosu, pazeći da se ne prevrnem.
“Ovo je za tebe, Kiri. To je ono što tebe čeka.” Glas joj je klizio uz moje
uvo. “Želim da gledaš.” Vrh noža je dodirnuo udubljenje iza uveta. “Ako
zatvoriš oči, odseći ću ti uvo.”
Progutala sam knedlu i okusila žuč, i užas i gorčinu čarape u ustima.
Nisam se usudila da zažmurim, ali mi je bio potreban svaki atom snage da se
nateram da oči držim otvorene. Primoranost da gledam ono što je Tobajas
radio toj jadnoj devojci predstavljalo je noćnu moru koju nikad neću
zaboraviti. Jecala sam pored trake.
Naposletku Tobajas je ustao, prikopčao kaiš i obrisao krvave ruke o
nogavice.
Pogledao me je. “Ti si sledeća, kučko.”
Olizao je usne, kleknuo ispred mene, posegnuo mi među noge i snažno
gurnuo prste, ali je omašio ulaz u vaginu. Mislila sam da će mi koža prsnuti
od siline njegovog pritiskanja. Presamitila sam se, umalo nisam pala i
vrisnula sam kroz povez.
Nasmejao se. “Ta mala kuja bila je tek malo zabave.” Pokazao je na
uništeno telo koje je bilo Lisa. “Ti? S tobom nameravam da uživam satima.”
Džina mi je prošaptala na uvo: “Da čuješ jednu malu tajnu u vezi s
Tobajasom? Stvarno je sjeban u glavu. Ne može da svrši dok ne umru. Može
tako satima. Bolesno, nema šta. Ipak, veoma je koristan.”
Tobajas je uhvatio Lisu za članak, širom otvorio vrata i odvukao je
napolje za nogu. Čula sam njeno jecanje, opiranje i plač, a zatim pljeskav
udarac noge u meso. Jecanje je prestalo.
Vrata su se zatvorila i Džina je ustala da stane ispred mene. Savila se i
strgla lepljivu traku jednim potezom. Ispljunula sam čarapu, zagušila se i
onda povratila svud po njenim lubutenkama. Neostrašćeno je posmatrala.
Nije bilo nikakvog upozorenja, samo blesak njene šake i iznenadan nalet bola
kad me je udarila preko obraza. A onda je kleknula ispred mene i dah joj je
bio na mom licu. Ščepala mi je kosu, snažno je zgrabila na temenu. Zadržala
sam dah i odbila da dopustim sebi da mislim, da se bojim ili reagujem.
Ispružila je drugu ruku iza mene; njen nos na centimetar od mog, njene oči
upijene u moje. “Te su mi salonke bile omiljene, pizdo mala. Sad moram da
se presvučeni.”
Pomerila mi se za leđa i osetila sam čupanje, a onda pomeranje ruke u
kojoj je držala nož. Džina se zaljuljala unazad na štiklama i potom ustala, a
dugački pramen moje kose bio joj je u pesnici. Videvši taj prizor, moju kosu
u njenoj stisnutoj šaci, neravnomerno odsečenu s glave, prigušila sam plač.
Džina je rastvorila prste i dugački plavi pramenovi lagano su pali na pod kraj
njenih nogu, u lokvu bljuvotine.
Međutim, još nije sa mnom završila.
Stisla sam zube da se suočim s bolom nastalim kad je dohvatila busen
kose na samom temenu i ostrugala mi ga s glave. Zagrcnula sam se svojim
kricima, zadrhtala da obuzdam potrebu da se izbatrgam, da se borim. Bila je
to samo kosa... samo kosa. Izrašće ponovo. Ali, jebem ti, što je bolelo.
Sečivo oštro poput žileta zasecalo mi se u sklap kada bi Džina pogrešila
ugao, grebalo preko moje glave, rezalo, seklo. Nije prestala sve dok nije
odsekla i poslednji pramen, obrijavši me do glave poput guštera u vojsci.
Udaljila se za korak, spustila na trenutak pogled na svoje ruke prekrivene
mešavinom krvi i dlaka, a onda me osmotrila. “Tako. Nisi više toliko lepa,
zar ne? To je makar početak.” Naherila je glavu i procenjivala me, “Crte lica
su ti i dalje savršene, stvarno. Mislim, ti jesi veoma lepa devojka. Ili si
barem bila. Nećeš biti kad završim s tobom.”
Nisam odgovorila. Samo sam zurila u nju i grizla pramen kose što mi se
zaglavio između prednjih zuba. Poželela sam da kažem mnogo toga, da se
izurlam na nju, da je preklinjem da prestane, da joj kažem da će zažaliti zbog
ovoga. Ipak, nisam rekla ništa. Pustila sam da moja mržnja i zloba govore
umesto mene, da mi sijaju iz očiju.
Džina se nagnula napred i zasekla između mojih ručnih zglobova,
dokačivši kožu kad je razdvojila plastiku patent-trake. Ponovila je isto i s
mojim stopalima oslobodivši me veza, nakon čega sam mi je krv tekla s
glave, zglobova i članaka. Želela sam da je gurnem, da je udarim, ali nisam.
Rešila sam da sačekam svoju priliku. Da pronađem savršeni trenutak.
Očito oprezna pošto me je oslobodila, Džina je brzo načinila tri koraka
unazad, dalje od mene, i posmatrala me. “Vidim da si prevelika kukavica da
me čak i sada napadneš.” Ozarila se. “Ipak će biti zabavno. Nadala sam se
da ćeš krenuti na mene. Sa zadovoljstvom bih te isekla na trake. Ali dobro.
Ovako ću moći duže da uživam.”
Ostala sam ukopana u mestu. Grudi su mi se nadimale usled borbe da
izdržim patnju.
Posle nekoliko trenutaka zurenja u mene, Džina je šutnula donji deo vrata
držeći prefinjeno ruke ispred sebe, kao da ih je samo isprljala. Vrata su se
otvorila, pa je izašla, predavši nož Tobajasu.
“Evo. Očisti ga za mene. Presvući ću se.” Vrata su se s treskom zatvorila,
a ja sam je čula kako kaže Tobajasu: “Ostavi je zasad na miru, Tobajase.
Ozbiljna sam. Imaćeš je kad ja završim, ali ne pre toga. Ako otkrijem da si je
taknuo, biću veoma nezadovoljna.”
I dalje sam morala da piškim. I, iz nekog razloga, još sam trpela. Nisam
bila sigurna zašto. Možda zahvaljujući tome što sam tako imala na šta da se
usredsredim mimo straha i bola.
Bešika mi je vrištala, koleno pulsiralo, skalp me pekao, zglobovi i članci
boleli. Krv mi je tekla niz lice, niz leđa i vrat, jer su posekotine na glavi još
curile. Vrtelo mi se u glavi od gladi, grlo mi je bilo suvo, a jezik zadebljao.
Želela sam Valentajna. Međutim, takođe sam se nadala i da će se držati
podalje. Ako dođe po mene, Džina će ga ubiti. Mene je svakako nameravala
da se reši. Znala sam da će Valentajn doći po mene čak i da je svestan da
upada u zamku.
Naposletku sam se ispravila u sedeći položaj i na jedvite jade se podigla
na noge, isprobala koleno. Mogla sam polako da hramljem, ali me je svako
oslanjanje na nogu teralo na plač i rizikovala sam da se srušim. Kretala sam
se u sporim krugovima po sobi, šepala, šepala, šepala. Druga mi je noga bila
opuštena. Ignorisala sam bol, zanemarivala sve snažniju očajničku potrebu da
se izmokrim.
Umreću u toj sobi. Silovaće me, mučiti i naposletku ubiti. Trebalo je s tim
da se pomirim. Ali nisam.
Nisam mogla.
Nisam htela da im dopustim da mi urade ono što su uradili Lisi. Napašću,
naterati ih da me prvo ubiju. To će biti bolje. Bolje od silovanja.
Valentajne. Spasi me, Valentajne, mislila sam. Molim te, molim te.
Čak vas ni najsvirepiji užas ne može držati večito u budnom stanju. Na
momente sam zapadala u san, trzala se, a onda se opet gubila.
Vreme je prolazilo, a da li se radilo o satima, minutima ili danima, nisam
mogla da odredim.
Otvaranje vrata trglo me je iz ošamućenosti.
Zdepasti oblik je nakratko ispunio otvor, pa su se vrata za Tobajasom brzo
zatvorila. Posmatrala sam ga kako se šunja prema meni. Zaustavio se ispred
mene i zagledao se nadole crnim očima, u kojima su se čitali pohota, ludilo i
glad.
“Ne bi trebalo da sam ovde. Ali ona neće znati. Neće biti važno.” Tobajas
je kleknuo. Ispružio ruku, prešao dlanom preko mog skalpa. “Lepo.”
Bila sam potpuno nepomična. Primetila sam dršku pištolja u futroli na
ramenu, vidljivu pod sakoom. “Lezi dole”, naredio mi je. Ostala sam u
sedećem položaju.
Posegnuo je u džep pantalona i izvukao mali nož na rasklapanje. Otvorio
ga je. Prislonio oštricu uz bradavicu leve dojke. “Rekao sam lezi.”
Oblikovala mi se jedna ideja u glavi. Očajnička, na propast osuđena ideja,
ali ipak nekakva. Verovatno ću zbog toga izgubiti život, ali je u tom trenutku
to delovalo bolje nego trpljenje onoga što je Tobajas isplanirao sa mnom.
Tako sam legla na leđa, a kolena držala stisnuta. Bolni pritisak u bešici
dostigao je kritičnu masu. Nisam više mogla da izdržim.
Tobajas je spustio nož pored mene i otkopčao pantalone, pa pustio da mu
skliznu do kolena. Sve vreme sam ga gledala u oči, što je bilo bolje nego da
gledam u njegov penis. Gutao me je pogledom. Zgrabio je ud u šaku i drkao.
Protrljao mi ga o koleno. Približio se, grubo mi razdvojio kolena, a onda me
lupio pesnicom po unutrašnjosti butine dovoljno jako da mi napravi masnicu.
Uradio je isto i sa drugom. Prigušila sam jecaj i primorala se da ostanem
nepomična. Naterala se da ga pustim bliže. Naterala se da ne sastavim noge.
Netremice sam gledala u njegovo ružno, napeto lice dok se naginjao nada
mnom usana izvijenih u pohlepan osmeh onoga ko zna šta sledi.
Osetila sam njegov ud na ulazu u vaginu, debeo i vruć, ali ne sasvim tvrd.
Očito da nisam bila dovoljno krvava da bih ga zaista uzbudila, pa me je
zviznuo pesnicom u obraz; svirep udarac koji me je zaneo unazad i ošamutio
me. Tad mu se penis ukrutio, pa me je tresnuo i u drugi obraz. Treći udarac
mi je slomio nos i krv je jurnula niz lice.
Sad je dostigao punu erekciju i oklevao da uđe. Keženje mu je bilo
gladno, zlo.
Zagrcnula sam se suzama i disala kroz bol kad se Tobajas spremio da se
zabije u mene.
“Sviđa mi se kad vrištiš”, promrmljao je, a dah mu je bio vreo i smrdljiv
na mom licu. “Zato vrišti na sav glas.”

Valentajn

Našli smo se na uzletištu i odatle odleteli u Atinu, gde su se Anri i njegov

prijatelj odvojili od glavne grupe bez ijedne reči. Haris je nas ostale odveo u
luku Zea, do pristaništa uz koje je poskakivao zarđali ribarski brodić
čekajući na nas. Kapetan je bio suvonjavi Grk sitne građe i kože boje
orahove ljuske, a lice mu je usled izloženosti svim vremenskim prilikama
imalo i tome sličnu teksturu.
Čekali smo sat vremena, zatim dva. Konačno su se Anri i njegov prijatelj
vratili i primetio sam da su obojica promenili košulje i mirisali na sapun.
 Anri mi je dao znak glavom “Džinine uhode sad su duhovi. Krećemo.
Neće znati da dolazimo.”
Vreće s oružjem i neprobojni prsluci i kutije s municijom istog trena su
raspakovani čim smo dospeli na otvoreno more, i svaki se od nas opremio.
Svratili smo u neko ribarsko seoce gde su se Anrijev bezimeni prijatelj i
Andrej - naoružan Harisovom MSR puškom - odvojili i ušli u helikopter.
Pogledao sam u Anrija i upitno podigao obrvu.
“Andrej je vrhunski snajper. Moj prijatelj je iskusni pilot.” Anri pokaza na
letelicu koja se podizala. “Imamo helikopter, usluga od mog prijatelja. Sad
ćemo imati podršku iz vazduha.”
Bio je to dug put, pa sam nemirno odspavao dok je ribarski brodić sekao
talase na svom putu ka istoku i jugu, kroz mrak koji se spuštao, u susret
noći.
Kapetan je na grčkom tiho izgovorio samo jednu reč i svi smo istog časa
bili budni, kupili opremu i uputili se ka krmi. Aleksej i Mateo gurnuli su
gumeni čamac u vodu čim se ribarski brodić zaustavio. Dvojica plaćenika
držala su čamac u mestu dok su ostali ulazili, a onda smo krenuli uz zujanje
moćnog spoljnog motora. Čuo sam pljuskanje vode kada je bačeno sidro, a
svetla brodića brzo su se isključila, ostavivši nas da klizimo preko Egejskog
mora u tami osvetljenoj mesečinom. Niko ni reč nije prozborio.
Zora je obasjala more ružičastim sjajem. Sedeo sam u zadnjem delu
čamca boreći se s panikom, nervozom i morskom bolešću dok je maleni
čamac brzo prelazio po vodi teturajući se preko talasa i ponirući u njihove
udoline. Imao sam modularnu AUG borbenu pušku u ruci, rezervnu municiju
u džepu taktičkog prsluka, pištolj u futroli na kuku i neprobojni prsluk ispod
odeće. Haris je bio pored mene, slično odeven i naoružan, kao i Anri i ostala
trojica plaćenika.
Ostrvo se naziralo u daljini. Na oko četiristo metara od obale Mateo je
ugasio motor i dodao nam vesla. Sad smo se nečujno kretali kroz vodu. Anri
i Haris klečali su u pramčanom delu čamca, s borbenim puškama uperenim u
ostrvo. Čuo sam udaljeno brundanje helikoptera koji je preletao vodu
dolazeći s druge strane ostrva.
Kad smo se približili Uniji obale, udar talasa o stene pretvorio se u riku.
Aleksej je izvadio veslo iz vode i dao nam znak sa četiri prsta leve ruke -
mali prst mu je bio samo patrljak - te smo svi prestali da veslamo. Saša je
zario veslo u more i okrenuo nas prema naboru na litici okrenutoj suprotno
od ostrva. Čim je gumeni čamac udario o stenu koja nas je zaustavila,
Aleksej je zavezao privezno uže za zarđali prsten pričvršćen za jednu stenu
što je štrčala iz vode.
Pokazao nam je na kameni zid. “U prošlim vekovima ovo je bila tvrđava.
Postoji stepenište u kamenu. Idemo gore.”
Dok sam zurio nagore, i te kako sam verovao da je tu nekada bilo
utvrđenje. Video sam satelitski snimak ostrva: predstavljalo je prst gole stene
isturene prema Egejskom moru, s uzanom plažom na južnoj strani, zajedno s
malim prirodnim zalivom. Visoko iznad se nalazila ogromna kuća ugrađena u
samu stenu, građevina od stakla i čelika konstruisana na ruševinama drevne
tvrđave.
Mi smo bili na severnoj strani ostrva, suočeni s gotovo vertikalnim
nagibom gole stene. Delovalo je nemoguće popeti se, ali sam gledao kako je
Aleksej prebacio pušku na leđa i peo se s lakoćom jarca. Kad sam se
pažljivije zagledao, spazio sam uske useke urezane u drevnu stenu. Nisu se
baš mogli nazvati stepenicama, ali su nam dopustili da se neopaženi
uspnemo. Trebao nam je čitav sat da se uzveremo uz liticu, a kad smo se
našli na vrhu uzvisine iza vile, čuo sam helikopter koji se približava, tup zvuk
rotora kako postaje sve glasniji.
BUM! MSR je opalio i razbio stakleni prozor do ulaznih vrata.
Ljudi su pokuljali iz zgrade rukujući uzijima i jurišnim puškama AK-47, te
vičući jedni na druge. Onda su nas ugledali i otvorili vatru, poslavši na nas
kišu metaka što su fijukali i praštali.
MSR je prasnuo još jednom i video sam čoveka koji se prevrnuo napred.
BUM! Pao je i drugi. Aleksej je jurnuo, prosipajući metke u kratkim
rafalima. Uskočio je kroz otvor gde se nalazio prozor. Cokulama je skrcao
staklo i video sam ga kako se obrće, skenira - ra-ta-ta-ta-ta-ta-ta - zatim su
povici prestali i tela popadala po podu. Bio sam odmah iza njega, onda sam
ga pretekao, a moj je MP5 bez prestanka čegrtao, udarajući mi u rame.
Kiri je bila tu negde. Morao sam da je pronađem. Morao sam da je
pronađem. Tad me je razum napustio i dao sam se u trk.
Glasovi iza mene dovikivali su mi da sačekam, ah nije bilo vremena za
čekanje. Obrisi su se pomerali preda mnom, a ja sam ih obarao. Otvarao sam
jedna vrata za drugim, ne obraćajući pažnju na opasnost, sipajući metke na
sve što se kreće i šutirao tela s puta dok sam tražio ulaz koji vodi do
podzemnih nivoa. Postupao sam po automatizmu, instinktivno, vođen besom.
Jedina misao bila mi je da pronađem Kiri. Nije postojalo ništa drugo. Nisam
mario šta će se desiti drugima, čak ni meni, sve dok je ne nađem.
Aleksej mi je doviknuo, pokazavši rukom: “Ovamo! Stepenice za
suteren.”
Progurao sam se pored njega i skokovitim koracima nepromišljeno krenuo
niz stepenice. Aleksej me je sledio opreznije. Sišli smo niz kružno stepenište
u samu tvrđavu, krećući se kroz uzane prolaze i upadajući u prazne
prostorije, dok nas je lavirint vozio naniže u nizu koncentričnih krugova.
U jednom smo trenutku dospeli do T-račvanja i Mateo se probio pored
mene, skrenuo ulevo za ugao s puškom na obrazu i sve vreme pucao. Krv
šiknu i on bi odbačen unazad, držeći se za vrat. Aleksej ga je vukao nazad za
ugao, iako je krkljao, a zatim se sasvim utišao. Potom se Aleksej otkotrljao
za ugao i čučnuo, ispalio nekoliko hitaca i brzo se povukao. Otro je čelo uz
nelagodan smeh pun neverice. Metak mu je očešao lice, promašivši
slepoočnicu za delić centimetra.
Provirio sam iza ćoška i uočio dnevnu svetlost kroz vrata. Čovek je stajao
u dovratku, puške uperene u mene. Opalio je i metak je udario u zid pored
moje glave. Naciljao sam mu trup i pritisnuo okidač, nakon čega se
stropoštao.
Zatim je usledila tišina, izuzimajući zvuk helikoptera koji je kružio u
daljini.
Vrata su vodila na balkon usečen u samoj litici, a plavo Egejsko more
hučalo je petnaest metara niže. Još jedna otvorena vrata ukazala su se nama
sleva, crna usta koja su vodila nadole u utrobu drevnog utvrđenja.
Saša, Anri i Haris krenuli su nazad, da pretraže još jednom ostale
prostorije i postaraju se da nas ne sačekaju nikakva iznenađenja.
 Čuo sam odjek pucnja uz stepenice. Trenutak zastoja, a onda nekoliko
ispaljenih hitaca zaredom. Radilo se o velikom pištolju, barem sudeći po
zvuku. Tišina, a onda još jedna serija hitaca.
Grlo mi se steglo, a u stomaku mi je kuvalo. Srce mi je dobovalo; Kiri je
negde dole niz te stepenice.
Znao sam to. Osećao sam. Ipak, je li živa?
 17

Tvrđava pada
Trenutak pre nego što se Tobajas zabio u mene, odigla sam se od zemlje i
obavila mu vrat nogama. Ignorisala sam vrištavu, upredajuću agoniju u
kolenu, izmaglicu zaslepljujućeg bola usled njegovih udaraca i stisnula ga
butinama oko grla upotrebivši svaki atom snage kojim sam raspolagala.
Bacakao se, šutirao me, pesničio, a ja sam bespogovorno prihvatala bol dok
se svaki razorni udarac sjedinjavao s ukupnim mučenjem koje je trpelo celo
moje telo.
A onda sam... popustila, dozvolila da se bešika isprazni svuda po njemu.
Osetila sam mokraću kako se razliva po njegovim grudima i mojim nogama,
pa zatim izdigla kukovima u luk da mu usmerim mlaz pravo u lice. Rikao je,
batrgao se i psovao na jeziku kojim se služio, koji god da je bio, boreći se sa
mnom. Trpela sam, držala se, stisnula zube nasuprot udarcima, ćutala
kidajući bol u kolenu, premda mi je laknulo kad sam se izmokrila.
Naglo sam ga pustila i povukla se unazad, braneći se zdravom nogom.
Osetila sam da sam ga petom pogodila u lice, pa sam ga šutnula još jednom.
Pa još jednom i još jednom, najžešće što sam mogla, oslobodivši sav
nakupljeni bes. Zaljuljala sam se napred, borila se, stenjala i uspela da se
uspravim. Tobajas je kleo, gušio se, ali više iznenađen negoli ozleđen. Imala
sam na raspolaganju samo nekoliko sekundi pre nego što i on ustane i izudara
me svojim ogromnim pesnicama. Zgazila sam mu na prepone najjače što sam
mogla, pa ščepala dršku pištolja iz futrole na ramenu i odskočila unazad,
saplela se i zamalo nisam pala. Udarila sam leđima o zid i naslonila se,
zgrabila pištolj obema rukama držeći prst na obaraču, pa ispružila oružje pred
sebe onako kako mi je Haris pokazao. BENG!
Pištolj mi je poskočio u rukama i malo je falilo da mi ispadne iz stiska.
Tobajas se cimnuo i jeknuo, a po grudima mu se razlila crvena mrlja. Spustila
sam cev, ne mučeći se da ciljam već samo da je uperim u sredinu, kako mi je
Haris rekao.
Beng!
Još jedan crveni krug pored prvog. Tobajas je ječao, psovao, dahtao,
plakao. Ovog puta sam naciljala. Nacentrirala sam iznad njegovih prepona,
počela da stiskam obarač... a onda se predomislila. Podigla sam oružje,
oklevala, zadržala dah i pritisnula. Glava mu je eksplodirala, a meni se
želudac podigao, pobunio, prevrnuo. Pustila sam da mi pištolj visi u jednoj
ruci, a ja sam se savila u stranu, brektala i izbacila samo žuč jer ničeg drugog
u mom želucu nije ni bilo.
Spustila sam pištolj na tle i brzo skinula Tobajasove pantalone, pa ih
navukla. Bile su mi ogromne, ali sam upotrebila kaiš da ih pritegnem oko
struka tako što sam njegov kraj obavila oko drugog dela blizu kuka, te
podvila nogavice oko članaka. Počela sam da se gušim pri samom pogledu
na krvavu masu koja je predstavljala njegovu glavu, odgurnula telo boreći se
s njegovom težinom, pa skinula sako s jedne ruke, pustila truplo da tresne
nazad i smakla rukav s druge, i onda ga obukla, zakopčavši ga da prekrijem
grudi. Sako je bio mokar od krvi na ramenima, reveru i kragni, ali sam makar
bila pokrivena.
Nakon toga sam mu olabavila i odvezala kravatu, gotova da povratim
zbog vonja i prizora moždane mase. Dijafragma mi se opet podigla, ali sam
se obuzdala i uspela da je potisnem. Obmotala sam kravatu oko kolena i
pritegla je onoliko čvtsto koliko sam mogla da podnesem, gutajući jecaje
agonije. Međutim, čim sam to uradila, pulsiranje u kolenu se malo ublažilo,
dovoljno da sam bila u stanju da odšepam do vrata. Prisetivši se načina na
koji je Anri stajao iza vrata svog bara, zauzela sam mesto s leve strane od
otvora, tako da me vrata sakriju kad se otvore. Čekala sam stojeći na
nepovređenoj nozi da poštedim ranjeno koleno. Nešto tvrdo i teško vuklo je
nadole džep zaplenjenog sakoa; izvadila sam to i videla da se radi o
dodatnom okviru za pištolj. Kako nisam znala šta me čeka, ubacila sam ga
umesto delimično ispražnjenog.
Vrata su se naglo otvorila i udarila me, zakucavši me za zid.
“TOBAJASE! Šta, dođavola, radiš?” Džina je već vikala iako se vrata još
nisu sasvim otvorila. “Ovde su! Nemamo vremena za...” Ućutala je kad je
videla Tobajasovo telo. “Sranje. Sranje. SRANJE!”
Bila sam skrivena iza vrata i čekala držeći teški srebrni pištolj obema
rukama. Oslonila sam se na obe noge, stisla zube u muci, a nevoljne suze
usled fizičkog bola slivale su mi se niz lice. Plavo lakirani nokti lupnuli su o
obod vrata, povlačeći ih dalje od mene.
Čim su se vrata odmakla i otkrila me, podigla sam pištolj, trepnula da
razbistrim pogled i opalila iste sekunde kad je cev naciljana u centar.
Džina je odskočila kad ju je udario metak, a onda se obrnula oko sebe,
uhvativši se za mesto u koje sam je pogodila. Skupa plava svila potamnela je
od krvi.
“Ti?” promumlala je, a glas joj se stanjio u zaprepašćenju i bolu.
“Ja, kučko.” Pucala sam joj ponovo u torzo.
Zanela se unazad i udarila u zid. Preplavio me je gnev, zaslepio me,
preuzeo kontrolu nada mnom. Pištolj je eksplodirao trzajući mi se u ruci dok
sam pucala u nju jednom, dvaput, triput, pa zatim i četvrti put. Celo Džinino
telo predstavljalo je crvenu masu. Skliznula je na pod zacakljenog pogleda.
“To je bilo za Valentajna”, rekoh.
Trepnula sam, osetila težinu pištolja u rukama. Vratio mi se film šta je
Tobajas uradio Lisi. Šta je pokušao da uradi meni. Šta je Džina uradila
Valentajnu. Prešla sam dlanom preko temena, osetila krv, kraste i strnjike
odrezane kose.
“Ovo je za mene.” BENG!
Zid je bio grimizan. Poslednji hitac prošao joj je kroz lobanju i napravio
rupu u zidu iza nje.
Bila je mrtva, konačno mrtva. A opet... delovalo je skoro porazno; jedan
pritisak na okidač i skončala je.
Koleno me je izdalo, snaga je čilela i srušila sam se na pod dočekavši se
na ruke i kolena, pa kašljala i jecala.
Valentajn.
Ovde su, kazala je.
 Nisam mogla sad da odustanem.
Diži se, rekla sam sebi. USTAJ!
Primorala sam se da se uspravim. Skakutala sam i hramala do vrata,
otvorila ih širom i odšepala kroz njih. Izgubila sam ravnotežu, pa sam morala
da se naslonim na zid radi potpore. Stenjala sam kroz stisnute zube pri
svakom koraku kojim sam se udaljavala od vrata, teturala se duž mračnog,
niskog, prastarog prolaza osvetljenog mutnim žutim sijalicama u zidnim
udubljenjima na svakih pola metra. Primetila sam stepenice ispred sebe,
svetli pravougaonik koji je ukazivao na dnevnu svetlost.
Čula sam pucnjavu. Automatsko oružje je štektalo, pištolji praskali. U
daljini sporo i ritmično BUM... BUM... BUM... BUM, teškog naoružanja.
Stepenice će biti moja propast. Nije bilo šanse da se popnem uz toliko
stepenika. Koleno mi je krvarilo kroz nogavicu, bolno, goruće i slabo. Vrtelo
mi se u glavi, umirala sam od žeđi i gladi, celo telo mi je pulsiralo na milion
bolnih mesta. Krv je imala slan ukus na mojim usnama, bila lepljiva u nosu i
ustima, sušila se i lepila na vratu i glavi.
Čula sam korak iznad sebe, neki glas koji je vikao možda na... grčkom? Ili
ruskom? Nisam bila sigurna. Prostrta na stomaku na stepenicama, izdigla sam
vrat, provirila nagore i videla sunčevu svetlost na cevki pištolja, te siluetu
muškarca što je stajao na vrhu stepeništa. Stigla sam predaleko da bih sada
odustala. I dalje sam u ruci imala pištolj, shvatila sam, pa sam se otkotrljala
u stranu, podigla oružje i borila se da naciljam. Cev je vijugala, a ja sam
povukla obarač. Eksplozija je bila zaglušujuća.
Povio je glavu i povukao se van mog vidokruga i ostao tamo kad je pištolj
opalio. Ovog puta oružje je odskočilo i izletelo mi iz ruke. Načinilo je luk
preko mene i palo mi na leđa oštro me udarivši u kičmu, a onda je skliznulo
između mog tela i stepenica. Verala sam se i uvijala da ga dohvatim, ali mi je
snaga čilela, bledela. Osetila sam ga, zagrebala, osetila hladno drvo drške na
dlanu.
Međutim, on je već bio tu, odmah iznad mene, dva stepenika iznad. Držao
je mašinku uperenu u pod. Prevrnula sam se na leđa i još jednom podigla
pištolj, pa zajecala u očajanju kad je podigao oružje. Ipak, umesto da me
upuca, nabacio je pušku na leđa i sagnuo se prema meni. Sunce je
zaslepljujuće sijalo nalik na narandžastu loptu uokvirenu ulazom na
stepenište, onemogućivši mi da vidim bilo šta sem senki i silueta.
Tad sam pomislila da ću umreti.
“Prava je sreća što si promašila”, kazao je dubok, drag poznat glas.
Trepnula sam, ošamućena i zbunjena, i pokušala da se usredsredim na
figuru iznad sebe. Valentajn?
Bio je to moj Valentajn.
Zagrcnula sam se suzama i sručila se na stepenice, a olakšanje me je lišilo
poslednje mrve snage.
Osetila sam da me je Valentajn podigao u naručje, poznato iskustvo.
Njegove snažne mišice privile su me na grudi, njegove predivne plave oči
bile su zabrinute, uplašene, crvene i uplakane dok me je odozgo gledao.
“Kir... Kiri.” Glas ga je izdao. “Šta su ti uradili, ljubavi moja?”
Polako sam trepnula dok me je tama obavijala. “Treba da vidiš... treba da
vidiš drugu stranu.” Uspela sam čak i da se osmehnem.
Uzvratio mi je osmehom. “Moja devojka. Sad si bezbedna, ljubavi.
Bezbedna si. S tobom sam.” Usne su mu zadrhtale kad me je poljubio u čelo.
“Nikad više neću dopustiti da ti se nešto desi, obećavam ti. Obećavam.”
Samo mi je to bilo potrebno. Prestala sam da se trudim da ostanem u
svesnom stanju i pustila da me tama odvuče.

Valentajn

Osetio sam nešto vrelo i mokro pod rukama kad sam podvukao dlan pod
Kirinu glavu. Suze su mi pošle niz obraze čim sam video njeno pretučeno
lice.
Ipak, bila je živa.
Kosu su joj obrijali, a glava joj je bila prekrivena ožiljcima i
posekotinama. Krv joj je curila pored uveta na čelo i duž nosa. Lice u
masnicama, obrazi natekli, oko očiju crni kolutovi što se tek obrazuju. Nos
joj je bio slomljen, krv joj se slivala iz usta, brade i grla. Nosila je muške
pantalone s kaišem privezanim oko struka i sako umazan krvlju. Ispod toga je
bila naga. Vonjala je na mokraću. U jednoj ruci je držala smit i veson 45, koji
sam nežno oslobodio njenog stiska.
Ležala mi je opuštena na rukama, zabačene glave.
Aleksej se prikradao niz stepenice, a puška mu se njihala. Pustio sam ga
da prođe. Mogao je dole da dovede sve u red.
“Valentajne.” Bio je to Aleksej iz podnožja stepenica. “Moraš ovo da
vidiš.”
Odbio sam da je pustim iz naručja, pa sam sišao dole s Kiri, vodeći
računa kako prolazim kroz ulaz na kraju hodnika da ne bi negde zakačila
glavom.
Tobajas je ležao na podu s dve rupe u grudima, a potiljak mu je bio
raznet. A onda, tu je bila i Džina, čiji je trup doslovno izrešetan. Imala je i
rupu između očiju.
“Ona je ovo uradila.” Aleksej je bradom pokazao na Kiri. Čučnuo je,
njušio, pa nabrao nos. “Pametna devojka. Hrabra. Vrlo, vrlo žilava.”
Mogao sam samo da klimnem u znak slaganja, jer mi se grlo steglo i nisam
mogao da progovorim.
Uspeo sam da pročitam scenu podjednako dobro kao i Aleksej: Tobajasov
veš povučen nadole oko kolena, smrad mokraće, natopljena košulja i kosa,
slomljeno lice, krv na Kirinim stopalima. Nije mi promakao izraz poštovanja
u Aleksejevim očima u trenutku kad ju je pogledao, onesvešćenu na mojim
rukama.
Probio se pored nas s puškom na ramenu. Čuo sam tu i tamo raspršenu
pucnjavu. Haris i Anri bez sumnje su gore raščišćavali teren. Aleksej je
provirio kroz nekoliko vrata dok smo se peli da se pobrine da nigde nema
nikoga. Zastao je na ulazu u jednu prostoriju u očitom šoku, a zatim se
povukao ljutitog lica.
“Ta svinja je dobro prošla što ga je tvoja devojka ubila pre nas.” Pokazao
je na sobu. “Bio je čudovište, kažem ti.”
 Bacio sam pogled i video ono što je nekada bila devojka. Želudac mi se
podigao i morao sam da okrenem glavu.
Sporo smo napredovali kroz mračan lavirint, peli se, peli i peli sve do
svetlosti dana. Tu smo otkrili helikopter, koji nas je čekao na helidromu na
udaljenoj istočnoj strani otoka. Andrej je ležao ničice u otvorenim vratima
letelice, sa puškom nagotovs, prateći da se ne pojavi neka pretnja. Anrijev
prijatelj, pilot helikoptera, dosipao je gorivo u rezervoar, na račun ljubazne
porodice Karahalios.
Anri se pojavio iz razbijenog prozora, preskačući tela. “Sve je čisto.”
Haris nije mnogo zaostajao za njim i kaskao je ka meni. “Kiri? Da li je...”
“Živa je. Pretučena, ali živa.”
“A kučka?”, upita Anri. “Mrtva”, odgovori Aleksej. “Tvoja zasluga?”,
upita Haris.
Odmahnuo sam glavom. “Nije.” Blago sam podigao Kiri. “Njena je.”
Haris se namrštio, ispitujući je pogledom. “Da li su je...”
Znao sam šta me pita. “Ne znam. Ne bih rekao, ali nisam siguran.” Krenuo
sam prema helikopteru, štiteći je kad su se rotori zavrteli i zacvileli.
“Sklonimo je odavde.”
Andrej je u naručju njihao pušku na način koji je odavao opuštenost i
prisnost. “Mateo?”
Aleksej je odmahnuo glavom, a onda se okrenuo i palcem pokazao na
Sašu, koji se pojavio iz kuće noseći mlitavo Mateovo telo preko ramena.
Aleksej je pružio kratko objašnjenje na ruskom, prešavši srednjakom oštro
preko grla. Andrej ispusti pušku i žestoko opsova na ruskom, ushodavši se
napred-nazad ispred helikoptera. Zatim je čučnuo i ramena mu zadrhtaše.
Aleksej je pogledao u mene kao da se izvinjava. “Njegov brat.” Pokazao
je na Sašu. “Moj brat.” Zatim je pokazao na svu četvoricu, napravivši krug
pokretom prsta. “Rođaci.”
“Žao mi je”, rekao sam, ne znajući šta drugo da kažem.
Samo je slegnuo ramenima. “Vi idite. Ponesite Matea s vama.” Aleksej
dade znak Saši da ga sledi. “Ribar će nas vratiti u Atinu. Srešćemo se tamo
radi isplate preostale sume.”
Andrej je položio Matea u zadnji deo helikoptera, a zatim strgnuo sa sebe
košulju, tako da je ostao golih mišica samo u neprobojnom prsluku. Njome je
prekrio bratovljevo lice.
Vratio je pušku na rame i pogledao u Harisa. “Puška je moja.”
Haris lagano klimnu glavom. “Svakako.”
Držao sam Kiri u krilu. Glava joj je počivala na mom ramenu, a kad smo
uzleteli, pala je unazad.
Nekoliko minuta nakon što smo krenuli, Haris se nagnuo prema meni.
“Znate da će Vitalij saznati šta se desilo”, kazao je urlajući mi na uvo da
nadjača buku rotora. “Sigurno je imao video-nadzor na ovakvom mestu.”
Klimnuo sam. “Znam.”
“Ovo nije završeno, Rote.”
“Zasad jeste.”
“Kuda idemo posle Atine?”, upitao je Haris.
Nekoliko minuta sam proveo u razmišljanju, “Kupi mi najveću jahtu koju
možeš da pronađeš. Nije me briga koliko košta. Opremi je i nabavi mi
obezbeđenje. Želim jebeno najbolje, Harise. Ljude čija se odanost ne može
kupiti niti dovesti u pitanje.” Spustio sam pogled na Kiri i palcem obrisao
krv s njenog lica. “Reci Robertu da sve pojednostavi. Da rasproda
podružnice, sve što nije od vitalnog značaja. Neka sve tako uradi da mogu
time da upravljam na daljinu - da ne moram raditi svakodnevno.”
Haris je već izvadio svoj kodirani satelitski telefon i birao broj.
Planirao sam da nestanem, da se sklonim iz sistema na dugo, dugo
vremena. Vitalij će nas tražiti, to sam znao. Pa neka ga, neka nas traži.
Do trenutka kad nas pronađe, biću spreman za njega.
 18

Isceljenje
Budila sam se polako, presabirajući se šta se dešava i gde se nalazim.
Poslednje čega sam se sećala bilo je Valentajnovo lice koje pilji u mene.
Džina. Tobajas. Lisa.
Uspomene su me pogodile, pa sam zajecala.
“Šššš.” Bio je to Valentajnov glas koji mi je šaputao na uvo. Prsa su mu
bila pod mojim obrazom, a ruka oko mog ramena. “Bezbedna si. Tu sam,
Kiri.”
“Valentajne?” Njegovo ime prešlo mi je preko usana u nerazumljivom
mumlanju.
“Da, ljubavi. To sam ja.”
“Došao si.”
Grudi mu zadrhtaše, kao da i sam prigušuje jecaj. “Naravno.” Rukom mi
je gladio teme, najnežnijim pokretom na svetu. “Naravno da sam došao po
tebe. Ništa me u tome ne bi sprečilo.”
“Boli me.”
“Šta to?”
“Sve.”
Protrljao mi je mišicu. “Znam. Skoro smo stigli.”
“Žedna sam.” Slamčica mi je dotakla usne, pa sam otpila probni gutljaj.
Hladna, čista voda okvasila mi je usne. Uzela sam pohlepan gutljaj, pustila
da mi se usta napune vodom, a jezik ukvasi. Progutala sam, pa otpila još.
“Gde?”
“Trenutno smo u vazduhu. Za nekoliko minuta stižemo u Atinu.”
 “Ti si... dobro?”
“Ja? Jesam. Prošao sam bez ogrebotine.”
Pokušala sam da smislim nešto što bih rekla, ali me je sve bolelo. Još
malo sam pila i dosetila se nečega što je trebalo da zna. “Tobajas. On... nije.
Ja... pokušao je. Nameravao je. Sprečila sam ga. Ja... ja sam ga ubila.”
Odahnuo je s olakšanjem. “Dobro si postupila.”
“Ispiškila sam se po njemu.” To me je priznanje zapravo navelo na smeh,
iz nekog razloga. Ipak, nije bilo smešno.
“Znam.”
“Ubila sam i Džinu. Pucala sam u nju... mnogo puta. Nisam mogla da
prestanem. Bila je toliko zla.” Osetila sam slabost, umor. Bila sam iscrpljena.
Lice me je bolelo. Slomljeni nos me je boleo. Koleno pulsiralo. Bolela su me
i rebra, zahvaljujući Tobajasu. Tad nisam registrovala bol, a posle je sve
drugo toliko bolelo da nisam primetila. “Tobajas... ona je uvela neku
devojku, nevinu... devojku. Amerikanku. Naterala me je da gledam dok je
Tobajas... bože...” Nisam mogla da dovršim rečenicu. Drhtala sam, a stomak
mi se okrenuo kad sam se setila.
“Znam, ljubavi, znam. Pronašli smo je.” Valentajn me je poljubio u
slepoočnicu. “Tiho sad. Gotovo je. Bezbedna si. Odmaraj se, važi?”
“Volim kad govoriš britanskim akcentom.” Nisam bila sigurna odakle je to
poteklo.
Obuzeo me je san.

* * *

Opet sam se probudila, ali ovog puta ne u onolikim bolovima. Osećala sam
se lagano, kao da mogu da plutam, pa ipak mi je mozak bio težak i zbrkan.
Otvorila sam oči po svetloj sunčevoj svetlosti, onakvoj koja čini da na moru
sve pomalo blešti. Opazila sam ljuljanje broda poda mnom, nežno ali
neprekidno, duboko njihanje talasa s jedne na drugu stranu. Dovoljno sam
vremena provela s Rotom na brodovima, na rekama, u pristaništima i na
pučini da to kretanje svuda prepoznam.
Stakla od poda do plafona opasavala su čitavu prostoriju, sa ispoliranim
hromom između svaka dva okna, a svetlosmeđe drvene lajsne ispod njih
uklapale su se s podom. Postelja na kojoj sam ležala bila je kraljevski bračni
krevet na postolju nasuprot zadnjem zidu, postavljen nasred sobe. Staklo je
montirano pod uglom od sto šezdeset stepeni, pružajući pogled na more u
svim pravcima. Sunce je sijalo s moje leve strane, jarkonarandžasto i mirno
na horizontu. Izlazilo je, činilo se. More je bilo mirno, preliveno
narandžastoružičastim tonovima.
Progutala sam knedlu, shvatila da mi je grlo suvo. Kad sam okrenula
glavu u stranu, primetila sam tablu na zidu pored glave s dugmićima i kliznim
prekidačima. Svi su nosili oznake, što je bilo vrlo praktično: svetio - s tri
spuštena prekidača, a to je trebalo da znači da su svi isključeni; nijansa zida
- s jednim jedinim oborenim prekidačem; nijansa tavanice - sa samo jednim
podignutim prekidačem. Pogledala sam nagore i videla da je krov nad
prostorijom potpuno crn, neproziran. Protegla sam se i oborila prekidač za
boju tavanice, pa je neprozirnost izbledela do potpune providnosti pokazavši
mi nebo, u tom času narandžastocrveno, i nekoliko oblaka što su ličili na sive
zavijutke preko nebeskog svoda.
Gde sam se nalazila? Je li to bio brod? Jasno da jeste, čim ni u jednom
pravcu nije bilo ničega drugog sem okeana. Kad sam pogledala pravo napred
preko stopala, spazila sam pramac. Čovek u crnoj uniformi stajao je
nadomak kljuna, i potom se okrenuo oko sebe otkrivši neku vrstu mitraljeza
koji mu je visio preko prsa. Prišao mu je drugi, istovetno odeven muškarac,
pa su porazgovarali, pri čemu su obojica za to vreme pretraživali vidik u
svim pravcima. Jedan se od njih nasmejao i lupio drugog po leđima, a zatim
su se povukli s pramca i krenuli prema krmi.
Začuo se bat koraka na stepenicama i Valentajn se pojavio pored kreveta.
“Kiri? Probudila si se!”
Podigla sam se u sedeći položaj i osetila udaljeno probadanje bolova
prigušenih lekovima. “Oni ljudi tamo - ko su oni?”
Seo je pored mene na postelju i uzeo me u zagrljaj, pa me smestio sebi u
krilo. Njegove su me bledoplave oči ispitivale od glave do pete. “Naše
obezbeđenje. Ima ih šestorica. Trojica su iz tima koji je bio sa mnom kad
smo te spasli. Kasnije ćeš ih sve upoznati. Kako se osećaš?”
Klimnula sam naslonjena na njegove grudi. “Ošamućeno, ali dobro.”
Potvrdio je pokretom glave. “Dobila si neke vrlo jake analgetike.” Uzeo
mi je ruku u svoju. “Doveo sam lekara na brod, nekog koga Anri poznaje.
Morao je da ti operiše čašicu kolena, kao i da zatvori posekotine na temenu
kopčama. Trebalo je i da ti se namesti nos. Imala si nagnječena rebra, kao i
masnice oko očiju.”
Klimnula sam, zbog čega mi se odmah zavrtelo u glavi, pa sam se
primirila i sklupčala uz Valentajna. “Ošamućena sam. Izgleda da sam žedna.”
Podigla sam oči ka njemu i videla mu zabrinutost u očima. “Dobro sam,
Valentajne. Jesam. Ipak, da nisi došao onda kad si došao...”
Odmahnuo je glavom i prekinuo me: “Nisam te zaštitio. Ostavio sam te, a
ona te se dočepala.”
Tako je. Jeste me ostavio. Trepnula sam. “Zašto si me ostavio? Kuda si
otišao?”
“Nije me bilo pet... jebenih pet minuta. Popeo sam se na krov da
porazgovaram s Harisom. Imao sam s njim da razmotrim neke planove. Mora
da su čekali. Neko je pucao na mene. Nije pokušao da me ubije, samo da
me... otera. Da me skloni s puta kako bi Džina mogla da...”
“Čekala je u biblioteci. Kuća je bila prazna. Potražila sam te čim sam se
istuširala. Ali umesto tebe sam pronašla nju. Znala sam... dok sam ulazila u
biblioteku, znala sam da treba da se okrenem i odem. Osetila sam. Međutim,
nisam. Glupo s moje strane. Ušla sam tamo, bez obzira na predosećaj. I tamo
sam je zatekla.” Jedva sam progutala koliko mi je grlo bilo suvo, pa je
Valentajn pritisnuo dugme na zidnoj tabli i preko interfona zatražio da nam
donesu vodu. “Trebalo je da poslušam instinkt. Da jesam...”
“Ne. Trebalo je da budeš sigurna u mom domu. Verovao sam da jesi.
Trebalo je da me nema svega pet minuta. Vratio bih se pre nego što bi izašla
iz kupatila.” Uštinuo se za nosni greben, a ramena su mu se podizala i
spuštala dok se rvao s emocijama.
Ispred sobe se razaznao bat čizama, nakon čega je neki čovek ušao. Bio je
visok i vitak, očiju boje moka kafe, crta lica očvrslih na vetru i suncu, ah
privlačan na nekakav vučji način. Ožiljak mu se spuštao niz jednu stranu lica
i peo se do kratko podšišane crne kose. Mitraljez mu je bio prebačen preko
ramena, jedna ruka opušteno mu je počivala na redeniku, a u drugoj je držao
dve flaše vode. Njih je predao Rotu.
“Drago mi je da vas vidim da ste budni, gospođice Kiri.” Široko se
osmehnuo, pozdravio me s dva prsta i povukao se preko stepenica.
Kad je otišao, uzela sam bocu koju je Valentajn otvorio i počela polako da
pijem. “Deluje fino.”
Valentajn je odmahnuo glavom i nasmejao se. “Fino? To baš i nije
primenjiv opis za čoveka poput njega.”
“Šta hoćeš da kažeš?”
Primetila sam da je Valentajnov naglasak postao jači nego obično,
drugačiji od njegovog inače pažljivo negovanog akcenta; sad mu je
nedostajala uobičajena glazura, kao da se fasada srušila. “Da je Aleksej...
mnogo toga. Međutim, fin tu ne spada.”
Nisam pokušala da pojasnim na šta sam mislila. Skliznula sam na krevet
da napravim mesta za Valentajna. Potapšala sam po dušeku. “Potrebno mi je
da ti budem bliže.”
Legao je pored mene i držao me na grudima, u zaštitničkoj toplini svojih
mišica. Pritisnula sam lice uz njegov vrat i udahnula poznati miris, osetila
pod dlanom otkucaje njegovog srca.
Ponovo sam zaspala.
Kad sam se probudila, i dalje sam bila u Rotovom krilu, ušuškana na
njegovim prsima, s njegovom rukom oko ramena. U drugoj je ruci imao
mobilni telefon, veliki uređaj gotovo veličine tableta, i kuckao je palcem po
ekranu.
“Hoćeš li mi pomoći da odem u kupatilo?” upitala sam. Odbacio je
telefon, sišao s postelje i uzeo me u naručje. “Ne. Dozvoli mi da stanem.
Moram da pokušam da ustanem.”
Rot me nije poslušao. Sišao je niz Široke ali strme stepenice u donji deo
broda. Uzdahnula sam i dozvolila mu da me ponese. I tu su zidovi bili od
stakla od poda do plafona, ali je tavanica bila niža, od istog svetlog drveta
kao i na gornjem spratu. S desne strane stepenica nalazio se beli kožni kauč
upravno u odnosu na prozore, okrenut ka ogromnom televizijskom ekranu.
Tamo napred kratak hodnik vodio je pored TV-a do punog bara sa stolicama.
Stakleni zid bio je okrenut ka šanku, tako da je svako ko sedi na stolicama
imao pogled na more. Levo od stepenica nalazila su se vrata koja su vodila u
kupatilo. Ono je, razume se, bilo luksuzno poput i svih ostalih Rotovih koje
sam imala prilike da vidim. Mermer, staklo i svetio drvo, prozori koji gledaju
preko okeana, blago osvetljenje. Posadio me je na šolju i pomogao mi da se
snađem s prevelikom sivom majicom kratkih rukava koja je pripadala njemu
i bila jedino što sam imala na sebi.
Znate da vas vaš muškarac voli kada vam pomogne da odete u we-ce.
Kad sam završila, vratio me je u sobu i položio na krevet s neverovatnom
nežnošću. Volela sam njegov zaštitnički stav, iako sam znala da ću uskoro
morati da počnem s vežbama za koleno.
Savijala sam i ispravljala koleno, da ga isprobam. “Dakle. Ovaj brod?
Obezbeđenje?” Pogledala sam ga. “Imaš li želju da me informišeš?”
Rot je podigao telefon i vrteo ga između palca i kažiprsta, sedeći
prekrštenih nogu licem ka meni. “Bila si u nesvesnom stanju nedelju dana.
Nekoliko si dana imala gadnu groznicu. Bila si ozbiljno dehidrirana. Držala te
je skoro tri dana, znaš. Toliko mi je trebalo da stignem do tebe. Tri prokleta
dana.” Nije hteo da me pogleda. “Čim sam te spasao, znao sam da se nikad
više neću vratiti u Njujork. U procesu sam prodaje tornja i velikog dela
poslovnica. Prodajem sve nekretnine, izuzev vinograda u Francuskoj. Haris
nam je nabavio ovu jahtu, i eto nas.”
“Ipak, sad smo sigurni?” upitala sam.
Lice mu se smračilo. “Niko te nikad više neće ozlediti. Obećavam”, rekao
je muklo. “Kunem ti se svojim jebenim životom.”
To nije bilo isto što i ubeđivanje da smo bezbedni. “Ali?”
“Ali njen otac je i dalje u igri.” Pratio mi je venu na ruci od nadlanice
preko podlaktice. “On nije... psihopata, ali je... daleko sračunatiji. Neumorno
osvetoljubiv. Ćerka mu je mrtva. Dva su njegova imanja napadnuta.
Tridesetak njegovih ljudi ubijeno.” Ućutao je. “Kiri, ti naprosto... ne poznaješ
Vitahja. Neće od ovoga dići ruke.”
“Prema tome, mi bežimo od njega?”
Rot se namrštio. “Potrebno ti je vreme da se oporaviš.”
“I šta posle?” Odgurnula sam čaršav s nogu i zagledala se u koleno.
Nedavno načinjeni hirurški rezovi bili su obavijeni zavojem. “Zauvek ćemo
živeti na brodu?”
Rot se na to usiljeno osmehnuo. “Brod? Kiri, ljubavi moja, ovo je jedna
od najvećih super jahti ikad izgrađenih. Videla si tek njen majušni deo. Ovu
sobu i nivo ispod nje? U osnovi je to... stan na krovu. Naše privatne odaje na
samom vrhu. U palubi pod nama postoji desetak gostinskih kabina, odaje za
osoblje za skoro pedeset ljudi, profesionalna kuhinja i zvanična dnevna soba.
Teretana, zajedno s olimpijskim bazenom. Poseduje helidrom, kao i skriveni
deo za porinuće manjeg plovila. E sad, zbog naše jedinstvene situacije,
uposlio sam samo šestočlani tim za obezbeđenje, osnovnu posadu koja
upravlja jahtom, kao i osoblje koje se stara o kuhinji i higijeni. Svako je
proveren na desetak različitih načina, a od svih navedenih jedino Aleksej ima
pristup našim odajama.”
“Gde je Haris?”, upitah.
Valentajn je oklevao. “Dao sam mu mali odmor. Zaslužio ga je.”
Uzdahnuo je. “Malo mi je neobično bez njega, ali bio mu je potreban
predah.”
Slegnula sam ramenima. “U redu.” Ipak, nije bilo. Kao prvo, mnogo će mi
nedostajati Haris.
Rot se namrštio primetivši moju nelagodu. “Šta je bilo?”
Nisam mogla da ga pogledam u oči. “Ne želim da provedem život u
bežanju, Valentajne.”
“Ne želim ni ja. I nećemo. Samo mi je... potrebno malo vremena.
Tebi je potrebno malo vremena.”
Među nama je zavladala tišina čije trajanje nisam mogla da izmerim.
“Valentajne? Elajza...”
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je bio u stanju da progovori.
“Poznavao sam je skoro celog života.”
“Rekla je da je radila za tebe dvadeset godina, a zatim si dodao da te je
otac razbaštinio kad te je izbacio iz kuće. Nisam sigurna da razumem.”
“Ona je najpre radila za mog oca. Čini mi se da sam ti to rekao. Pa...
dodeljena mi je. Bio sam prestar da bi mi bila dadilja, ali mi je bila lična...
ne znam šta. Sluškinja? Mrzim tu reč, zato što nije bilo tako. Smatrao sam je
prijateljem. Moji roditelji nisu bili zaista... pristupačni. Otac je morao da
upravlja računima vrednim milijardu dolara i da animira ultraistaknute
klijente. Majka je bila zadužena za dobrotvorne akcije i organizovanje
zabava. Naša kuća oduvek je bila puna važnih ljudi. Parlamentaraca,
evropskih političara, predsednika i premijera, pripadnika kraljevskih
porodica. Vrhunskih holivudskih zvezda. Direktora banaka i međunarodnih
korporacija. A ja? Ja sam im samo bio sin. Očekivali su da pojavom ostavim
utisak, da im pokažem najbolje manire, pa da se zatim povučem u svoje
prostorije. Tako je Elajza bila sve što sam imao. Nije bila mnogo starija od
mene. Četrdeset osam kad sam napunio trideset sedam. Kada ti je petnaest,
šesnaest godina, jedanaest godina razlike je mnogo. Ipak, bila mi je
prijateljica. Jedini prijatelj.”
Glas mu se izgubio i neko vreme se prisećao u tišini. Naposletku je
nastavio, a ja sam ostala tiha, zahvalna na tom retkom proviri vanju u Rotovu
prošlost. “Kad me je otac... poslao od kuće, kako je on to nazvao, Elajza je
radila za njega osam godina, od toga pet kao moja lična... šta god. Imao sam
dvadeset dve kad sam se preselio u Njujork - kad sam pobegao od Džine i
Vitalija, pretpostavljam da treba da kažem. Tačno pet godina od dana kad me
je otac izbacio iz kuće preuzeo sam Elajzu od njega.”
“Dakle, ono što si mi isprva rekao...”
“Nije bila cela istina, ne. Čim sam pokrenuo posao u Njujorku, pozvao
sam očevog šefa osoblja, Gregorija, i zatražio od njega Elajzine kontakt
informacije. Rekao sam da želim da je potražim samo da bih je pozdravio. Pa
jesam je pozdravio i upitao je da li bi volela da dođe da radi za mene. To se
desilo pre nešto više od dvanaest godina. Radila je kao član očevog kućnog
osoblja dok sam ja stvarao svoje bogatstvo. Bože, koliko je godina radila za
mog oca? Trinaest? I dvanaest za mene?” Pokrio je lice obema rukama. “A
prokleta Džina ju je tek tako... upucala. Bez ikakvog razloga.”
“Žao mi je, Valentajne.”
“I meni je.” Na licu mu se odjednom očitavala mržnja. “Voleo bih da
mogu da oživim Džinu samo zato da je ubijem.”
“Valentajne, ne možeš tako da razmišljaš.” Pribila sam se uz njega. “Želim
da se taj deo našeg života okonča. Oružje, ubijanja... samo bih da sve to
prestane.”
Odmahnuo je glavom. “Dok nam Vitalij bude pretnja, to je nemoguće.”
Rot je ustao, ćušnuo telefon u zadnji džep pantalona i zastao na stepeništu.
“Treba da se odmaraš.”
“Ne idi, Valentajne. Nemoj... nemoj me ostaviti samu.”
“Samo sam pošao da ti donesem nešto za jelo...”
Ispružila sam ruku i povukla ga za rukav, pa je naposletku ponovo seo na
krevet. “Imamo osoblje, zar ne? Reci im da nam pošalju.” Odmahnula sam
rukom. “Ionako nisam gladna. Samo... ne mogu da ostanem sama u ovom
trenutku.” Pokušala sam da zatvorim oči, da utonem u san, ali su mi stalno
iskrsavale slike Tobajasa, Džine i Lise, slike krvi, uništenja i iživljavanja.
Setila sam se scene u biblioteci i Džine koja pritiska okidač. Gotovo da sam
ponovo osetila kako mi metak pogađa čašicu. Pamtila sam žeđ i glad.
Tobajasov dah nada mnom, njegovu težinu, pohotno keženje dok se priprema
da me siluje.
Pogled mi se zamaglio. Oči su mi bile vrele i pekle su me.
“Bože, Kiri, mnogo mi je žao. Žao mi je.” Glas mu je napukao. “Izneverio
sam te. Prokleto sam te... izneverio.” Zadrhtao je, upirao se da ostane
pribran.
“Nije tvoja krivica, Valentajne.” Okrenula sam se tako da mogu da ga
pogledam.
Nije mi uzvratio pogled. “Da. Jeste.” Slegnuo je ramenima. “Potcenio sam
Džinu. Smekšao sam. Mislio sam da je zaboravila. Nastavila svojim putem.
Deset godina. Ostavila me je na miru deset godina. A onda, kao grom iz
vedra neba... jednostavno je... sve uništila. Mene. Tebe. Nas. Život koji sam
mukotrpno gradio.”
“Misliš za mene da sam uništena?” upitala sam ga visokim, tankim,
drhtavim glasom. “Misliš i za sebe da jesi?”
“Umalo te nisu silovali. Pucali su u tebe. Pretučena si. Videla si... ti si...”
“Oboje smo prošli kroz jezivo sranje, Valentajne. Nisam samo ja, niti si
samo ti.”
“Nisam te zaštitio.” Ustao je, udaljio se, pa se vratio. “A ti si sad na
Vitalijevom radaru. Dakle, čak i da želiš da... ne znam... počneš negde iz
početka. Sa... s nekim drugim, ne bi mogla. Pronašao bi te. Ubio bi te.”
“Rote, šta... šta to govoriš?” Iskoračila sam. Borila sam se da se uspravim
na noge, hramala, uhvatila se za Rota da održim ravnotežu i okrenula ga licem
prema sebi. “Da počnem iz početka? S nekim drugim? O čemu ti to pričaš?”
Držao me je za mišice da stojim uspravno. “Izneverio sam te, Kiri.
Obećao ti da ćeš biti bezbedna. Ostavio sam te. Nisam bio uz tebe. Trebalo
je da ostanem.” Zatresao je glavom. “Kako možeš sad da mi veruješ?”
“Ne možeš da svališ svu krivicu na sebe, Valentajne.” Opirala sam se
panici koja me je hvatala. “Znala sam... osetila sam da nešto nije u redu
onda kad sam pošla da te tražim. Da sam te samo sačekala... Ali nisam znala
gde si...”
“Zato što sam te ostavio.” Zabacio je glavu unazad i snažno treptao.
“Onda su pucali na mene. Pokušao sam da ti se vratim, ali je Haris znao...
znao je da će me ustreliti ako jurnem ka vratima. Mogli su. Mogli su da me
ubiju u svakom trenutku. Međutim, ona me je želela živog. Želela je da me
skloni s puta. Da nisi krenula da me tražiš, verovatno bi raznela vrata ili već
tako nešto. Svakako bi te uhvatila. Ipak, da sam ostao s tobom... da sam
postupio u skladu s datim obećanjem, ti ne bi bila...”
“Rote.” Uhvatila sam ga za lice i naterala ga da me pogleda. Odmahnuo je
glavom, ali sam svejedno produžila:”Valentajne. Slušaj me. Dušo, slušaj.
Molim te. Ne želim da počnem život iz početka negde drugde. Ne bih mogla
čak ni da se sve ovo nije desilo. Ne bih mogla da te napustim. Da se
vratim... običnom životu, životu bez tebe. Naprosto... ne mogu. Neću.”
“Zašto?” Delovao je iskreno zbunjen.
“Zato što te volim, ti, veliki idiote.” Došepala sam bliže njemu, pribila se
uz njega i pogledala nagore u njegove uzrujane plave oči. “Valentajne... volim
te. Čuješ li me? Zaljubila sam se u tebe čim sam ti prvi put čula glas. Tad
sam bila mnogo uplašena. Nisam znala šta želiš od mene. Iščupao si me iz
mog života i ubacio me u tvoj...”
“I pogledaj gde si sad. Kroz šta si prošla, zato što sam te uvukao u moj
svet.”
“Umukni, Valentajne. Pokušavam da ti objasnim ne bi li razumeo.”
Ponovo sam poskočila i posrnula. “Isuse, ovo koleno baš boli.”
Obesila sam mu se o vrat i držala se sve dok nisam povratila ravnotežu.
Gledao me je i prevukao prst preko mog temena. Sranje. Zaboravila sam da
sam ćelava. Uh. Prešla sam rukom preko lobanje i uzdrhtala.
“Prelepa si, Kiri.”
“Čak i bez kose?”
Klimnuo je. “Čak i bez kose.”
“Odvlačiš mi pažnju.” Odmahnula sam glavom i prešla dlanom preko
temena. “Slušaj, suština je u tome da te volim. Niko nije mogao da predvidi
šta će se desiti. Mislim, da, volela bih da si mi rekao za Džinu. Ona nije bila
tek bivša devojka, znaš? Dovela je čitavu oblast o ludim bivšim partnerima
na jedan sasvim novi nivo, je li tako?” Pokušala sam da se našalim, ali se
Rot nije nasmejao. “Prerano je, a?”
Pogledao me je zgadeno. “Kako možeš da se šališ, Kiri?”
Nasmejala sam se, ali je smeh bio deo jecaja. “A kako drugačije treba s
ovim da se izborim, Rote? Ja sam niko i ništa. Nisam odrasla u bogatstvu.
Nikada nisam opalila iz pištolja do sada. Otac mi je ubijen...” Rot se na ovo
trgao, ali nisam ućutala. “Nisam mogla da pretpostavim šta će se dogoditi,
znaš? Jednog je dana bio tu, sledećeg ga nije bilo. Bila sam prosećna devojka
koja je vodila prosečan život. A ti... ti si promenio sve u mom životu,
Valentajne. Ne možeš to da poništiš. Ne možeš da povučeš. I ja... ja ne znam
kako s tim da izađem na kraj. Ubila sam dvoje ljudi, Valentajne. Upucala ih
iz pištolja. Napravila sam im rupe u prokletom telu. Raznela im lobanju i
prosula mozak. I što je najgore od svega, ne osećam krivicu, a trebalo bi.
Okončala sam im živote. Ubila sam ih... ali bili su zli, zar ne? Oboje su bili
odvratni, podmukli, grozni, zli... ubice, tako da su zaslužili da umru i ja ne
osećam krivicu. Ipak... bez prestanka mi se te scene vraćaju, iznova i
iznova...”
Pokušala sam da između milion misli što su mi se kovitlale u glavi
izaberem onu pravu.
“Ništa od ovoga ne deluje stvarno”, rekla sam. “Kao da sam u snu. Kao
da gledam akcioni film ili tako nešto, pa sam nekako u to uhvaćena. Ipak,
jeste stvarno i ne umem s tim da se nosim, ne znam kako. Osim toga...
potreban si mi. Ti si jedino što imam. Moraš da budeš jak za mene. Ne
možeš da odustaneš. Ne smeš da dozvoliš da te obuzme osećaj krivice, a
upravo to radiš. Tako je, nije trebalo da me ostaviš samu u kupatilu i volela
bih da nisi. Volela bih da si mi se pridružio pod tušem i da smo naprosto
vodili ljubav. Ipak, nisi. Uradio si ono što si smatrao da treba i ja to shvatam.
U redu? Shvatam. Ne optužujem te za ono što se dogodilo. Ni za šta od
svega toga. Samo si mi sada... potreban. Više nego ikad. Trebaš mi da mi
kažeš da će sve biti dobro. Trebaš mi da se pretvaraš kao da je ovo samo još
jedan naš odmor i putovanje oko sveta. Trebaš mi da me ljubiš kao da ne
možeš da me se zasitiš. Treba mi to...” Spustila sam glavu, trepnula da
rasteram suze, udahnula duboko uprkos bolu u grudima. “Sve dok znam da
me voliš i da me želiš, i da nisi... da nisi... zažalio... što smo zajedno, biću
dobro. Mi ćemo već nekako biti kako treba. Dan za danom. Izborićemo se s
bilo čime što nam Vitalij priprema. Kako god. Ali si mi samo... potreban,
Valentajne.
Ti si me u ovo uvukao. Sad moraš o meni da se staraš.” Shvatila sam da
plačem. Nisam toga čak ni bila svesna, ali sam sad osetila so na usnama, i
vlažne obraze. “Moraš... moraš da brineš o meni, Valentajne.”
Čudno: nisam jecala. Samo plakala. Neobično je koliko je to dvoje
drugačije. Nisam samo plakala već... nisam čak ni znala koliko dugo. Jecala,
da, glasno grcala i vikala od fizičkog i emotivnog bola. Jecala sam kao da se
sve u meni raspuklo i izlilo kroz suzne kanale.
 Ovo je bio samo plač. Meke, tihe suze koje mi se slivaju niz obraze i
kaplju s brade. Bile su neme, potcenjene. A opet su nekako izvirale iz veće
dubine, pogađale jače, sekle oštrije. Jecanje je predstavljalo silovit udarac,
onaj što lomi i slama, koji tupo i snažno pogađa dušu. Ova vrsta plača
nalikovala je oštrici žileta što se povlači po nežnoj koži. Toliko oštroj da i ne
osećate kako jednim potezom prolazi do koske.
Valentajnove su se ruke obavile oko mene brzinom zmije koja napada.
Zalepio me je za sebe. Disao je isprekidano i srce mu je tuklo kao ludo.
Osetila sam nešto mokro na temenu tamo gde mu je obraz bio prislonjen.
“Kiri... bože. Bila si toliko jaka dok je sve ovo trajalo. Nijednom nisi
poklekla. Nijednom oklevala. Bez obzira na to koliko je sve bilo zamršeno i
teško, bez obzira na to koliko sam duboko utonuo u vlastita sranja, bila si uz
mene.” Prešao mi je usnama preko uveta i nakostrešenih ostataka kose, pa
me poljubio u slepoočnicu. “Ti nisi niko i ništa. Ti si Kiri Sent Kler. Žena
koju volim. Toliko si toga pretrpela u životu, a izašla si iz svega jača nego
što imaš pravo da budeš. Odlučno si ostala uz mene sve vreme. Prošla si
kroz pakao, a ipak si jaka.”
Nešto je u meni zadrhtalo, posustalo. “Ne osećam se baš tako.”
“Ne moraš. Više ne.” Pomilovao me je po glavi. “Sad možeš da se
opustiš, ljubavi. Možeš da se oslobodiš. Zatvori oči i prepusti se.”
 19

Iznenada počinje oluja

Valentajn

Poslednji put kada sam spavao po podne, imao sam četiri godine i učinio sam
to nevoljno, ljutito. Popodnevne dremke uvek su mi delovale kao gubljenje
vremena. Postojale su stotine, hiljade drugih sitnica koje sam mogao da radim
umesto da spavam. I stvarno, da li se ikada osećate bolje posle dremke? Ne.
Samo vam se još više spava. Ošamućeni ste, dezorijentisani. Naposletku,
posle je još teže zaspati noću.
Jednog sunčanog popodneva, ljuljuškajući se usidreni negde blizu obale
Severne Afrike, zadremali smo zajedno. A ta dremka, s Kiri?
Bila je nešto... najbolje... što mi se ikad desilo.
Držao sam je u zagrljaju, udisao njen miris, uživao u njenoj blizini. Prvi
put tokom dugog, predugog perioda nisam osećao zabrinutost, pritisak, strah,
niti očaj.
Mene je oduvek nešto motivisalo i guralo. Isprva se radilo o potrebi da
sebi dokažem da mogu, da ću kao sedamnaestogodišnjak uspeti da preživim
sam u svetu. Zatim sam imao potrebu da se dokažem Džini, potom i Vitaliju.
I uvek, negde u podsvesti, postojala je potreba da se dokažem svom ocu.
Nisam o njemu naročito često razmišljao. Nisam progovorio ni reč s njim
dvadeset godina i nisam verovao da ću ikad. Nisam mogao da mu oprostim,
ali sam mu na jedan čudan način bio zahvalan, zato što me je načinio
čovekom kakav jesam. Sve što sam uradio, svaki dolar koji sam stekao,
svaka zgrada koju sam kupio, izgradio ili prodao, svaki posao koji sam
obavio, svaki korporacijski statut na koji sam se potpisao, sve je to bilo radi
oca, da mu dokažem da ja to mogu. Da mogu da se probijem i uspem isto
koliko i on, ako ne i više.
 Međutim, s Vitalijem Karahaliosom još nije bilo raščišćeno. Još nisam
brinuo zbog njega. Trebaće mu vremena da napravi plan i aktivira razne
pione, a onda to sranje nećemo propustiti. Ipak, znao sam da smo zasad
sigurni.
Dotle smo imali jahtu, više novca nego što ikad možemo da potrošimo, i
nekoliko dobrih momaka na straži. Sasvim dovoljno.
Osim toga, imao sam Kiri. Nisam je zasluživao. Nisam. Ipak me je i dalje
volela. Zašto? Nisam znao, ah mi nije padalo na pamet da to istražim.
Nisam bio potpuno budan, a ni sasvim utonuo u san. Nalazio sam se na
sumračnom mestu između ta dva stanja, svestan da nisam zaspao, ali
nespreman da se pokrenem. Bilo mi je toplo. Bio sam zadovoljan. Kiri je bila
prijatno meka težina na meni, njena ruka na mojim prsima, njen obraz na mom
ramenu, njeno disanje slatki šapati. Ruka mi je počivala na njenim leđima i
osećao sam svako podizanje i spuštanje pluća.
Čuo sam duboki uzdah buđenja. Protegla se, pa zevnula. Šaka joj se
otvorila, a dlan poravnao na mojim grudima. Košulja mi se podigla dok sam
spavao i njena ruka pronađe moju kožu i zavuče se pod pamuk nastavljajući
da klizi preko mog stomaka i miluje me.
Tad sam otvorio oči i video da me gleda. Njene žive plave oči bile su
raznežene, pune ljubavi i drugih osećanja koje nisam uspeo da analiziram i
imenujem, ali su sva bila upućena meni.
Znao sam da mi je u očima pitanje: Voliš li me?
Odgovor u njenima: Uvek.
Njena je ruka ispitivala moj stomak, rebra i grudi, pritom mi povlačeći
košulju nagore. I moja je ruka takođe imala posla, tražeći dno njene bluze,
njenu kožu i toplotu mesa, mekoću. Pronašao sam i prešao joj rukom preko
krsta, osetivši da joj se mišići napinju i opuštaju u ritmu disanja, a zatim sam
otkrio kičmu, grebene i izbočine i krenuo nagore, podižući joj bluzu.
Moja košulja bila je prva koja je skinuta. Skliznula je niz obod kreveta i
pala na pod. Nekoliko trenutaka kasnije pridružila joj se Kirina.
Bože, postoji li na svetu išta lepše od prislanjanja kože uz kožu? Od
dodira nagih ženskih grudi na muškarčevim prsima, njenog stomaka na
njegovom boku, njene ruke na njegovom ramenu, vilici i u kosi? Činilo mi se
da nema.
Možda bi izlazak sunca na obzorju Menhetna, čaša skupog viskija ili
valjanje okeana pod trupom broda mogli da budu dovoljno tome blizu.
Ali sve ostalo? Bilo bi prazno i besmisleno bez Kiri, Usnama mi je
dotakla obraz, a treptaj njenih trepavica zagolicao mi slepoočnicu. Okrenuo
sam lice i uhvatio joj usne svojima. Ljubili smo se polako i duboko.
Povlačim izrečeno. Najbolje, apsolutno najbolje od svega bio je način na
koji je uzdahnula pri prvom poljupcu kad su nam se usne tek srele i ona
dozvolila sebi da se potčini. Način na koji su joj se usne kretale i klizile uz
moje, način na koji je taj poljubac počeo da vodi sopstveni život, a naša se
usta kretala kao da se oboje borimo za prevlast u poljupcu, kao da oboje
nastojimo da tim poljupcem dokažemo ko je očajnije željan onog drugog.
Jesam li joj spustio gaćice? Ili ih je ona skinula? Ne sećam se. Ali nekako
ih više nije bilo, a njeni su prsti petljali oko dugmića mojih farmerki. Oboje
smo ih povukli nadole i odbacili ih. Noga joj je skliznula preko moje, koleno
dodirnulo moje - a ne, trenutak, to je bilo najbolje na svetu kad je ležala na
boku uz mene, s licem u mom pazuhu, onom posebnom ulegnuću između
ruke, ramena i grudi u koji se tako savršeno uklapala. Zatim smo počeli da se
ljubimo i odeća je spala i to, to, način na koji je prebacila nogu preko moje.
To sam mnogo, mnogo voleo.
Zbog toga mi je srce podivljalo u grudima, jer sam znao da treba samo da
je uhvatim za kukove, pa bi se našla na meni i mogao bih da prodrem u nju u
roku od nekoliko sekundi. Obično nisam to radio. Uživao sam. Obično sam
puštao da taj trenutak prođe, da joj butina počiva na mojoj izazivajući nas
oboje. Obično.
Ne i ovog puta. Ne. Ovog puta sam se prepustio nagonu. Obuhvatio sam
joj bokove šakama i povukao je preko sebe, smestio njeno međunožje preko
svog stomaka. Ljubila me je. To nismo bili mi koji se ljubimo, niti ja koji
ljubim nju - ne, ovo je bila samo ona, i ja sam samo sledio, kušao njen jezik
dok se prepliće oko mog i pokušavao da idem u korak s divljačkom žudnjom
njenih usta.
 Kirine ruke treperile su kroz moju bradu pored naših stopljenih usana,
njeno čelo bilo je pritisnuto uz moje, naši nosevi su se postrance njuškali, a
njeni bokovi počivali su u mojim šakama - kako da pustim takvo savršenstvo
kad mi je već tu?
Nisam mogao.
Mogao sam samo da obuhvatim te kukove i podignem ih, sladeći se
raskošnim dojkama na mojim grudima. I pustim je da me ljubi, i da...
Skliznem u nju.
Nijedan drugi tok dešavanja nije bio moguć. U tom je času bio
podjednako neophodan koliko i disanje. Podjednako nevoljan poput otkucaja
mog srca koje pumpa životodavnu krv kroz vene, zato što Kiri jeste bila moja
krv.

Kada je Valentajn prodro u mene... Ispunivši me... Rastegnuvši me...

Ubrzalo mi se disanje.
Usta su mu bila čvrsto spojena s mojima, jezik gladak, vreo i snažan među
mojim usnama, njegovo telo planina ispod mene, njegove ruke oko mojih
bokova, i njegove oči, bože, te oči savršeno svetlo-plave, boje podnevnog
neba, nežne, duboke i bezdane. Nekako se poljubac prekinuo, ali su nam se
usne i dalje dodirivale, podrhtavale. Oboje smo držali oči otvorene, oboje
odbijali da skrenemo pogled.
Osetila sam da ulazi u mene i uzdahnula.
Znala sam da će ovog puta biti grubo i divlje, ne jedno od onih zahtevnih i
besnih odnosa muškarca i žene koji ne mogu da se zasite jedno drugoga. Nije
bilo ni sporo i emocijama nabijeno vođenje ljubavi dve izgubljene duše što
su se pronašle i poznavale krucijalnu važnost ljubavi koja ih spaja. Nije bilo
ni poput lenjog jutarnjeg seksa para koji se tako prisno poznaje da ni reči, ni
uvod, ni predigra nisu nužni.
Znala sam da će ovo biti ponešto od svega toga.
I da će proizaći iz njegovog preuzimanja kontrole. Tako sam se u njega i
zaljubila. Nosila sam povez preko očiju, zavisila od njega koji mi je
sugerisao svaki naredni korak, zavisila od njegovog glasa. Nisam znala ništa
više, nisam imala na šta da se oslonim sem tog glasa i nežnog dodira snažnih
ruku. Zaljubila sam se a da mu nisam videla lice.
Da nisam videla preplanulu lepotu njegovog izvajanog tela, ne spoznavši
bledu divotu tih nebeskoplavih očiju.
Kad sam naposletku sve to videla, samo sam se zaljubila još intenzivnije.
Okupirao me je, prisvojio moju dušu i zahtevao pravo vlasništva nad
mojim telom zatraživši da mu verujem pre nego što sam uopšte spustila oči
na njega. Zahtevao je da mu dopustim potpunu kontrolu nada mnom.
Bila sam toliko, toliko budalasta što sam tako postupila. Bila sam
nemarna.
Naivna, očajna devojka puna nade.
I srećna, jer je on tačno znao šta sa mnom da radi.
Bio je ona vrsta muškaraca koja je umela da pročita i najtananije
nagoveštaje u govoru mog tela i mimici, znao je šta da mi pruži, šta da uzme,
i kako da me navede da žudim za svakim dodirom koji mi da.
Njegov je jezik bio kontrola.
Po prirodi nisam bila pokorna niti krotka žena. Prema tome, to što sam mu
dozvolila da ima kontrolu, što sam mu se potčinila, značilo je da sam mu
ogovarala istim jezikom.
Savladali smo ravnotežu od trenutka kad me je prvi put dočekao u svom
foajeu, uplašenu devojku povezanih očiju što je susrela dobro čuvanog i
dominantnog muškarca.
Ipak, ponekad je jednostavno imao potrebu da mu se prepustim.
Srećom po mene, takav ustupak uvek je vodio ekstazi zbog koje se
univerzum rastura u paramparčad.
Kao sad.
Ušao je u mene, pronikao i skliznuo duboko. Držao mi je kukove u mestu,
odbijajući da mi dozvoli da se pokrećem. Nisam mogla da uzvratim, nisam
mogla da se nabijam na njega.
 Mogla sam jedino da ga primam.

Valentajn

Auh, čoveče! Bila je toliko uska i tako se snažno stezala oko mene da me je
gotovo bolelo. Zario sam prste u meso njenih kukova i držao je da se ne
pomera dok sam prodirao u nju, sve dok nam tela nisu pocrvenela - toliko
duboko da dublje nije moglo. Čelo joj je dodirivalo moje, a usne treperile uz
moje. Osećao sam njen vreli dah, njen sve brži puls koji vodi do iznenadnog
nedostatka kiseonika.
Onda sam se povukao i dalje držeći njene bokove nepomičnim, a ona je
načinila mali zvuk u dnu grla kad me je izgubila u sebi. Usta su joj se širom
otvorila kad sam se ponovo zabio sporim, snažnim klizanjem. Njeni prsti
zabijeni između naših tela, zgrčili su se u moj grudni mišić, a celo joj se telo
treslo iz potrebe da se pomera sa mnom. Ali ja se nisam pomerao. Zario sam
se duboko, ostao nepomičan, uživao u njenoj tesnoj vrelini.
Zatim sam se opet pomerio, izašao iz nje, sačekao, pa se zabio. Ispustila
mi je dah u usta, a ruke su joj se izmigoljile iz prostora između naših grudi da
mi se uhvate za lice, dok su joj kukovi zaplesali protiveći se mom stisku,
boreći se. Međutim, držao sam je tako. Još jedan silovit, odlučan prodor koji
ju je ispunio, njen uzdah olakšanja, potrebe i zadovoljstva koji me je zagušio
očajničkom žudnjom i slatkoćom. Zato sam joj to ponovo dao, izlazeći iz nje
sporo, besomučno sporo, da oseti svaki milimetar kako joj klizi između
zategnutih prevoja, i ovog puta uspela je samo da zaječi i prisloni mi lice uz
vrat, priljubljujući se snažno uz mene, sva drhteći.
Radili smo to polako, proboj po proboj, od kojih je svaki bio nameran, bez
ijednog protraćenog pokreta, bez ijednog izgubljenog čulnog doživljaja.
Osetio sam stezanje njenih zidova oko sebe, osetio drhtaj u nežnom mesu,
okusio prepuštanje na njenim usnama i znao da će svakog trenutka izgubiti
kontrolu. Stenjala mi je u grudi, čela naslonjenog na udubljenje u dnu mog
vrata, prstiju utisnutih u moja ramena, s nogama što su me opasivale. Njena
je težina bila savršena, pritiskajuća, tako snažna, a opet tako krhka. Postala je
još nežnija, meni još draža dok se borila da se pokrene gonjena uraganskom
silinom sopstvenog vrhunca, ali joj nisam dozvolio, ne bih joj dopustio da se
pomakne ni za jedan centimetar. Samo sam joj dopuštao da me prima dok joj
dajem ritam, koristeći se njenim očajanjem da pothranim sopstveno, zato što
sam poigravao na ivici gubljenja sebe u njoj.
Usnama sam upijao njenu kožu, svuda gde mi je bila dostupna. Na
ramenu, vratu, iza uveta, na mišici, na obrazu. Tražio sam njene usne, ali nije
htela da mi ih pruži. Pronašao sam ugao njenih usta i tu je poljubio, uglavio
jezik, ali se povukla nadole, skupila se niže i pritisla mi usne na grudnu kost,
uvukavši me dublje u sebe.
Osetio sam da svršava i raspiinuo se.

Svaki delić mog tela bio je prislonjen uz Valentajnovo, čak su mi i stopala

počivala na njegovim člancima, cevanice na njegovim listovima, u ravnoteži,
dok me je nepopustljivim stiskom držao za bokove - ne za guzu ni za butine,
već za kukove, vukao me nadole i branio mi da se pomerim. Pokretao se
sporo i svaki je nalet predstavljao pokret u punom opsegu, sasvim napolje,
gotovo se odvojivši od mog tela, a onda guranje nazad celom dužinom
primoravajući me da ne mrdam, pa nisam mogla ništa da radim sem da
osećam svaki centimetar njegovog klizanja, njegove debele vreline, kamene
erekcije što me rasteže do slatkog, sporog pečenja.
Kad je odredio ritam, ulazio polako ali bespogovorno, a povlačio se poput
neumorne, neizbežne oseke, poželela sam da vrisnem i da se pokrećem
zajedno s njim, ali nisam mogla. Mogla sam samo da drhtim i dahćem iznad
njega.
Samo da ga primam, primam i primam. Celog.
Mogla sam samo da poželim dobrodošlicu njegovom telu dok je u mene
prodirao, probadao me. Nisam mogla ništa sem da ga... Volim.
Da volim svaki... Centimetar.
A onda sam svršila.
Bio je to zemljotres. Tajfun. Vulkan. Vrhovi prstiju su mi zujali i šumeli,
ukopali mu se u kožu, prsti na nogama su se zgrčili i i grebali mu kožu na
cevanicama, bedra su mi se tresla, stomak se napeo... duša uzdrmala.
 Valentajn

Kad je svršila, oslobodio sam joj kukove. Zgrabio sam oblinu njene stražnjice
i pokrenuo je, zabio se u nju, povukao je na sebe i onda je podigao. Cvilela
je u potpunom olakšanju, zagrlila me oko vrata, prislonila lice uz moj vrat i
trljala se kukovima o mene, kretala se na meni s takvim nesputanim
blaženstvom da sam mogao samo da ječim s njom, iako je moj vrhunac bio
još nekoliko minuta daleko. Uzdisao sam kad je ona uzdisala, pomerao se
kad se ona pomerala, oslobodio je, pustio je da se njiše. A moja Kiri -
iznenadila me je.
Umesto da se trlja o mene sve dok se njen orgazam potpuno ne završi,
tako, sedeći na meni, prevrnula nas je, pa sam se našao iznad nje. Podigavši i
obavivši noge visoko oko mog pasa, stala je da se nabija na mene. Usta su
joj se otvorila kad sam dublje ušao u nju, a oči joj se raširile kad sam joj ga
gurnuo, pa se potom zaustavio. Povukao sam se, prisilio se da stanem na
samom rubu orgazma. Zagledao sam se nadole u nju, upijajući isklesano
savršenstvo njenog lica. Divio sam se njenoj lepoti. Pošto nije bilo kose,
ljupkost njenih crta bila je naglašena, istaknuta. Uglovi tih jagodica, punoća
njenih rumenih usana, prefinjenost linije vilice i brade, svetlucanje safira u
njenim krupnim očima, a zatim i zakrivljena glatkoća temena i krhko
pulsiranje na slepoočnicama i vratu...
“Toliko si... lepa.” Reći su bez namere bile iščupane iz mene, sirova istina
otela mi se sa usana zbog njene božanske savršenosti.
Oči su joj zasuzile. Trepnula je i podigla kukovima ka meni i ja sam se u
njoj izgubio. Pokrenula se. Ispod mene se njena zdrava noga savila i zaglavila
između nas, što ju je sasvim rastvorilo za mene.
Spustio sam dlan na unutrašnju stranu butine njene ispružene noge i držao
je, pa obavio drugu ruku oko one savijene, i uhvatio njen ritam. Međutim,
posle više nisam mogao ni to, već sam samo gurao kukovima ka njenim i
pustio je da se pokreće za oboje, dopustio joj da iz mene izvuče olakšanje,
prepustio joj svu kontrolu.
Netremice smo se gledali, naše je poglede spajala laserski vrela nit, i ona
se pomerala, nabijala, nabijala. Kukovi su joj se već izvijali neumornom
brzinom, čvrst stomak se napeo, sise su joj poskakivale, a ja sam video samo
njen plavi pogled. Video sam samo neverovatnu dušu žene poda mnom, što
isijava kroz njene oči, divnu, besprekornu, beskrajno moćnu dušu kako sija
obnažena i ranjiva, sija samo za mene.
Fizičko oslobađanje nije bilo ništa spram emocionalnog klimaksa koji smo
u tom trenutku podelili i, bože... fizičko olakšanje koje sam iskusio tada nije
ličilo ni na jedno drugo, upredalo mi je i uvijalo svaki mišić i žilu u telu.
Izvukla je sve iz mene, bacakala se, divlje vrtela kukovima da iscedi sve iz
mene, da me isisa.
Napokon, kada sam dao sve što imam, umirila se.
Obavila je ruke oko mene, spustila nogu na dušek i okačila mi se o vrat,
pa privila moju glavu na svoje grudi.
Volim te, vikalo je moje biće, drhteći.
Ja tebe još više, odgovorile su njene ruke kad mi ih je uplela u kosu.
Nismo osećali potrebu da u tom momentu izgovorimo istinu, jer smo bili
povezani umom, telom i dušom, usklađeni, priljubljeni. Jedno.
Spojeni. Isprepleteni.
Drvo koje raste iz jednog korena podeljeno na dva debla, izukrštana i
međusobno prožeta, zajedno stremeći nebu.

Probudila sam se u večernjoj svetlosti nalik na tečno zlato izliveno i rašireno

preko sveta. Bila sam sama u postelji na našoj jahti, ali je ona čuvala dokaze
o Rotovom prisustvu - jastuk do mog još topao, čaršavi zgužvani i nedavno
napušteni. Ispravila sam se, trepnula i ugledala ga. Stajao je pored prozora
jednom rukom oslonjen na staklo. Drugu je s lenjom otmenošću držao u
džepu pantalona. Bio je fenomenalno odeven. Crni smoking skrojen prema
njegovoj savršenoj građi, sako s jednim dugmetom, čiji su mu repovi teško
padali preko kukova. Okrenuo se na zvuk mog buđenja, a meni je srce stalo.
Izgledao je sjajno. Kosu je zalizao unazad, budući da je bila dovoljno
dugačka da je zatakne iza ušiju i da mu dodiruje netaknutu belinu
okovratnika. Brada mu je i dalje bila gusta, ali ju je podšišao do savršene
urednosti. A njegove oči? Boje neba sat vremena nakon svitanja. Posmatrala
sam izlaske i zalaske sunca i zurila u podnevno plavetnilo, a sad sam shvatila
da Rotove oči imaju vrlo posebnu nijansu, najsvetlije plavu koja se još može
nazvati plavom. Kad me je ugledao, osmeh mu se razvukao preko usana,
iznikao iz dubine duše, blistav poput bleštavog sunca, pun ljubavi i
nemerljive nežnosti.
“Bože, predivno izgledaš”, rekla sam. “Zašto toliko otmeno?” upitala sam
potom i protrljala oči nadlanicom.
Bez žurbe se uputio ka meni. Osmeh je postao tajanstven dok se palcem
češkao po bradi. “To je iznenađenje.” Podigao je prst. “Želeo sam da budem
ovde kad se probudiš, ali imam nešto za tebe. Strpi se, ljubavi.”
Prodrmala sam noge da proverim mogu li da pokrećem koleno. Bilo je
kruto, ali ne i bolno. U glavi mi se vrtelo od radoznalosti. Šta li je to
planirao? Zašto bi obukao smoking? Iz dosadašnjeg iskustva s Rotom znala
sam da ne vredi nagađati. Popeo se uz stepenice nekoliko sekundi nakon što
je sišao, noseći smotanu tkaninu uvijenu u celofan preko jedne ruke, a široku
crnu kutiju presvučenu crnim somotom u drugoj.
Položio je kutiju na ivicu kreveta i strgnuo plastičnu foliju s haljine, pa je
podigao da mogu da joj se divim. “Ovo je ona koju sam za tebe naručio još u
Njujorku. Uredio sam da nam je isporuče.”
Sašivena je od crne svile s trakom oko vrata, otvorenim leđima i šlicevima
do kukova, a šlep joj je bio dovoljno dugačak da mi se tare o nožne prste.
“Prelepa je, Valentajne.”
Odmahnuo je glavom. “To je samo haljina. Ti si prelepa. Ti ćeš u njoj biti
prelepa.”
“Kuda idemo?” Bacila sam pogled kroz prozore i nisam videla ništa sem
okeana i zalazećeg sunca u obliku ogromne grimizne kugle koja je počivala
na horizontu s naše leve strane.
Samo se ozario. “Nikada ti neću reći. Zašto se ne bi istuširala i spremila,
šta misliš? Biću u salonu ako ti zatreba pomoć.”
Želela sam da mu postavim hiljadu pitanja, ah nisam. Umesto toga sam
rešila da mu verujem i pustim ga da me iznenadi. “Možda će mi zatrebati
pomoć pri silasku niz stepenice”, priznala sam kad sam ustala i osetila da mi
koleno kleca. Uzeo me je za ruku, a drugom me zagrlio oko struka,
omogućivši mi da se krećem sama. Čvrsto me je pridržavao da ne padnem.
“Nadam se da neću morati mnogo da hodam, jer ćeš na kraju morati da me
nosiš.”
Njegov jedini odgovor bio je taj da se spustio nekoliko stepenika niže,
obgrlio me svojim krupnim Šakama oko struka i podigao me, pa se okrenuo
zajedno sa mnom i spustio me na odmorište. Usnama mi je dotakao rame i
vrat, a onda se našao iza mene. Klizio je rukama preko mojih rebara i
stomaka i privukao me bliže sebi. “Istuširaj se, Kiri. Pre nego što odlučim da
ne mogu više da čekam.”
Izvila sam se iz njegovog stiska i idući unatrag ušla u kupatilo. Sve vreme
sam se osmehivala. “Ako misliš da ću te u tome obeshrabriti, onda si sa
pogrešnom devojkom.” Prešla sam rukama preko torza, podigla dojke, pa ih
pustila da padnu uz teško poskakivanje, čikajući ga.
Zarežao je na mene, uhvatio se za dovratak i savio se prema meni.
“Kiri....” Moje je ime na njegovim usnama zvučalo poput divlje grmljavine.
“Uđi... pod... tuš.”
Na trenutak sam otrgla pogled od Valentajna i okrenula slavinu kako bih
pustila vodu. Sačekala sam dok voda nije postala vrela, a para počela da se
valja između nas. Dlanovima sam se naslonila na zid radi ravnoteže i ušla u
kabinu, pisnuvši kad me je vruća voda dotakla po koži. Podesila sam
temperaturu tako da mogu da stanem pod tuš i neprekidno gledala Valentajna
u oči. “Siguran si da ne želiš da uđeš sa mnom?”
Spustio je glavu među ramena i stegao okvir vrata kao da se i fizički,
doslovno obuzdava. “Više nego što možeš da sanjaš.”
Nasapunjala sam se oslonjena najvećim delom na zdravu nogu i na zid
kabine, dok sam sapunjavim rukama milovala kožu. Rot se nagnuo napred,
kao da se isteže prema meni. Napravila sam čitavu predstavu, polako
nanoseći penu na grudi i među butine. Rot je zastenjao kad su nam se pogledi
sreli i ja gurnula dva prsta u sebe, više da njega izazivam i mučim nego zbog
ma čega drugog. Čula sam kako je okvir vrata krcnuo pod njegovim stiskom.
Ipak je ostao napolju, sve dok se nisam isprala i izašla iz kabine. Dohvatila
sam veliki debeli crni peškir sa stalaže odmah izvan tuš-kabine i odmotala
ga, pa njime pokrila lice. Budući da sam na trenutak bila slepa, nisam ga
videla kad se pokrenuo, samo sam osetila da me je podigao sa peškirom
između nas. Udarala sam po tkanini dok me je Rot nosio uz stepenice,
preskačući po dve odjednom. Uspela sam da mu vidim oči kad smo stigli do
kreveta, baš u času kad me je bacio na dušek.
Nije rekao ni reč, samo je duboko mumlao dok je prevlačio peškirom
preko mog tela da mi osuši kožu, a zatim ga je bacio u stranu. Gledala sam
ga i pokušala da se povučem malo unazad, ali je on kleknuo, ščepao mi
butine i razdvojio mi noge.
“Rote? Šta to...” Razdvojio mi je usmine prstima i njegov me je jezik
pronašao, a ja sam zanemela. “Oh. Ohhh...”
Dva prsta su skliznula u mene, dok je jezikom kružio po osetljivom mesu.
Odizala sam se od kreveta, uvijala kukovima i ječala u roku od nekoliko
sekundi, a on me je sisao usnama. Jezik mu se pokretao u nepodnošljivo
mučnim krugovima. Nije ga izvukao, nije me zadirkivao. Ne. Sladio se
mnome proždrljivo, režeći duboko iz grla dok sam dizala kukove ka njemu i
trljala se o njegovo lice.
Svršila sam uz krik, a on je nastavio da me liže sve dok je trajao vrhunac.
Nije prestao dok nisam sasvim obamrla i preklinjala ga da prestane, da mi
dozvoli da dođem do daha.
Oslonio se na pete kad sam žudno udahnula.
“Isuse, Valentajne...” Rukom sam obrisala čelo.
Polako je ustao i otro usne zglobom. “Baš si morala da me izazivaš, zar
ne?” zagrmeo je popravljajući odelo jednom rukom. “Sad ću tokom cele
večere imati erekciju, a ti si za to kriva.”
“Žao mi je?” ponudila sam.
Ščepao me je za petu i privukao me do ruba kreveta. “Ne, nije.” Stajao je
iznad mene, toliko visok da sam morala da podignem glavu da bih pogledala
pravo u njega, a zatim su mu se usne našle na mojima i okusila sam
sopstvene sokove na njemu.
Dlanom sam mu obrisala usta i bradu. “Sada imaš ukus kao ja.”
 “Dobro je”, promrmljao je, a onda se povukao. “Remetiš mi koncentraciju,
Kiri.”
Povukao je s kreveta komadić crne čipke, prianjajuće, malene gaćice.
Uzevši jedno moje stopalo u ruku, Valentajn mi je provukao nogu kroz jedan
otvor, a drugu kroz drugi, pa me potom podigao i postavio da stojim, kako bi
mogao da ih podigne do kraja. Gledala sam ga u oči, malčice ih namestivši,
da bi mi on zatim pomogao da provučem ruku kroz bretelu odgovarajućeg
grudnjaka. Morala sam da se nasmejem kad je pokušao da mi zakopča
brusthalter na leđima i nije mu baš uspelo.
“Nikada se ne izleći da pomogneš”, promrmljao je. “Izgleda da je ovo teže
nego skinuti ga.”
“Svakako ga tako ne oblačim” uzvratila sam. “Prvo ga zakačim, stavim
grudi u korpe, a onda podignem bretele.” Pokazala sam mu kako to radim, a
on je gledao, ushićen, dok sam smeštala sise u grudnjak od meke hladne svile
i čipke.
Do trenutka kad sam s tim završila, već je otvarao rajsferšlus na leđima
haljine i potom ju je pridržao. Ušla sam u nju i navukla je, a onda me je Rot
obrnuo u mestu i zakopčao me. Odmakao se za nekoliko koraka, pa prešao
rukom preko usta kao da se savladava.
“Ti... Kiri, tako si lepa. Oduzimaš mi dah. Znaš li to?”
Prešla sam dlanom preko ošišane glave. “Rote, ne osećam se...”
Našao se ispred mene, s rukom na mom struku. Drugom mi je obuhvatio
obraz, a onda me pomilovao po temenu. “Veoma mi se dopada.”
Nasmejala sam se u neverici. “Važi, kako da ne” rekla sam sarkastično.
Odmahnuo je glavom. “Ozbiljan sam, Kiri.” Usnama mi je dotakao čelo,
slepoočnicu, pa me privukao na grudi i poljubio mi teme. “Ističe savršenstvo
tvog lica. Oči su ti još krupnije, i tako, tako plave.”
Nasmejala sam se. “Kažeš to samo zato što me voliš.”
Slegnuo je ramenima. “Istina. Volim te. Više nego što bih ikada mogao da
iskažem, ili se nadao da mogu da te nateram da shvatiš.” Prstima mi je
dodirnuo bradu, podigavši mi lice tako da sam gledala u njegove oči pune
osećanja i ranjivosti. “Ali, Kiri, ti jesi lepa. I više od toga. Ljupka si,
umiljata. Savršena. Veličanstvena. Mislim da ne mogu pronaći sve reči
kojima bih opisao koliko si zapanjujuće lepa.”
“Zaista tako misliš? Čak i ovakva?” Morala sam da opipam glavu, koja je
doskora imala kosu.
“Misliš da bih mogao da te smatram manje neverovatnom samo zbog
kose?” Namrštio se i uzeo mi oba obraza u svoje krupne šake. “Nisi se
pogledala u ogledalo, zar ne?”
Povukao me je prema stepenicama i sišao niz njih unatrag iza mene, držeći
me za ruke. Ovog puta sam sišla sama, a on me je proveo pored kupatila do
dvostrukih vrata koja su se otvarala u ogromnu sobu-garderober. Doveo me
je u sredinu prostorije i okrenuo me u mestu, kako bih se ogledala u punoj
visini.
Shvatila sam da se još nisam pogledala.
Možda je to bilo zato što je Valentajn bio iza mene, ili možda zato što su
mi njegove reči odzvanjale u ušima. A možda zato što sam stvarno bila lepa.
Jedino znam da sam se tako osećala dok sam gledala u svoj odraz. Imao je
pravo. Oči su mi bile velike, živopisno plave i isticale su se na licu još i više
nego kad sam imala grivu na glavi. Lobanja mi je predstavljala glatku oblu
krivulju, jagodice su bile visoke i oštro isklesane, a vilica snažna, pa ipak
ženstvena i nežna.
Delovala sam snažno. Upečatljivo.
“Vidiš?” Njegov glas tutnjao mi je u uvetu. “Nikad ne možeš biti ništa
manje od savršenstva.”
Posegnuo je u džep sakoa i izvadio kutiju s nakitom. Držao ju je ispred
mene u jednoj ruci, a drugom me je obgrlio. Kad je podigao poklopac, ostala
sam bez daha. Bio je to isti komplet smaragdnih naušnica i ogrlice koje sam
nosila u Metu pre toliko meseci. U nekom drugom životu, kako se činilo.
Stavio mi je kutiju u ruke i podigao ogrlicu, obavio mi je oko vrata i
pričvrstio.
“Mislim da neću uspeti da ti namestim minđuše”, kazao je, pa se
postiđeno osmehnuo.
 Provukla sam jednu kukicu, pa zatim i drugu. Prislonio je obraz uz moj.
“Vidiš li sebe, Kiri? Vidiš li koliko si lepa?”
Zadržala sam dah i borila se da govorim ujednačenim glasom.
“Vidim samo tvoju ljubav, Valentajne.”
Poljubio me je u obraz. “I to važi.” Uzeo me je za ruku i sklonio od
ogledala. “Hajdemo. Ovo nije sve.”
Srećom, postojao je lift. Prednja i zadnja strana bile su od stakla, a
kablovi su zujali na obe. Sunce je potonulo iza obzorja i kupalo talase koji su
se kotrljali u bledonarandžastoj, ljubičastoj i grimiznoj, a mrak se spuštao
brzo. Lift se blago zaustavio, ispolirana metalna vrata su se otvorila i Rot me
je poveo preko palube. Iza nas su se uzdizale kabine, otmeno prostranstvo
zatamnjenog stakla u pozadini i belih zidova između svaka dva nivoa. Paluba
je bila dugačka, a pramac u obliku koplja nalazio se na nekih dvadeset pet
metara ispred nas.
Na samom pramcu jahte postavljen je jedan jedini okrugli sto prekriven
crnim stolnjakom. Nekoliko debelih belih sveća grupisano je u sredini, već
upaljenih, s plamičcima koji su plesali. Stalak sa srebrnom kofom nalazio se
s jedne strane, a u njoj se hladila flaša šampanjca. Valentajn je prepleo naše
prste i poveo me preko palube, okrećući se da me pogleda na svaka dva-tri
koraka. Iz očiju su mu vrcale sreća, uzbuđenost i ljubav. Srce mi je snažno
tuklo, a ja sam se topila pod njegovim pogledima. Stao je iza jedne stolice,
izvukao je i vratio je na mesto kada sam sela.
Čim se i sam smestio, negde su se otvorila neka vrata i prišao nam je
privlačni mladić odeven u crno, sa crnom batlerskom keceljom vezanom oko
struka. Izvadio je flašu iz kofe s ledom i vešto je otvorio bez reči, pa sipao i
meni i Rotu. Savio se u struku i povukao u isto vreme kad se pojavio drugi,
gotovo istovetan momak noseći poslužavnik na kom su jedan na drugom bili
naslagani pokriveni tanjiri. Poređao ih je po stolu, sklonio zvona i naveo jela
govoreći izrazito britanskim akcentom. Nisam obraćala pažnju ni na šta od
svega što je rekao; bila sam prezauzeta gledanjem u Rota, jahtu i neverovatnu
lepotu mora. Bili smo usidreni u blizini obale, premda pojma nisam imala gde
se nalazimo. Paluba se nežno ljuljala na talasima. Sunce je sasvim zašlo i
mrak je već bio gust oko nas, dok su se zvezde pomaljale na nebu jedna po
jedna.
Čula sam da neko svira gitaru i, kad sam se okrenula, videla sam Aleksej
a kako stoji na balkonu koji gleda na palubu, s gitarom u rukama. Osmehnuo
nam se, a crne oči su mu svetlucale na sve jasnijoj mesečini. Ponovo je
prešao preko žica i zapevao. Pevao je na ruskom. Melodija je bila lagana i
tužna, a njegov glas snažan i raskošan, moćni bariton.
“Ovo je neverovatno, Valentajne”, rekla sam. “Šta to?”
Otpila sam gutljaj šampanjca, a zatim odgovorila, pokazavši rukom na
naše okruženje: “Sve. Jahta. Ti. Ovaj izlazak.” Uzeo me je za ruku.
“Zaslužuješ romantiku, Kiri.” Na to nisam imala odgovor.
Dokono smo ćaskali dok smo jeli i pijuckali šampanjac. Pričali smo o
tome kuda bismo mogli dalje i prisećali se mesta koja smo već posetili. Na
terasi nad nama Aleksej je naslonjen na ogradu svirao gitaru s majstorskom
lakoćom i tiho pevao. Reči su za mene bile nerazumljive, ali su ipak odisale
ljubavlju i smislom. Kad smo završili s jelom, pojavio se jedan od mladića i
pospremio sto, ostavivši samo sveće i visoke uzane čaše za šampanjac.
Rot je zavrteo čašu među prstima, s drugom šakom u džepu pantalona.
Činilo se da je izgubljen u mislima.
“O čemu upravo razmišljaš?”, upitala sam ga.
Pogled mu je prešao s plamenova sveća na moje oči. “O tebi.”
“O meni?”
Klimnuo je. “Nakon svega što se desilo, za mene je neverovatno i
zadivljujuće što sediš tu i gledaš me tim pogledom.”
Upitno sam nakrenula glavu. “Kako te to gledam, Valentajne?”
“Kao da sam za tebe sve na svetu.”
Uzela sam mu čašu iz ruke i spustila je na sto, pa preplela prste s
njegovima. “Zato što ti za mene jesi sve na svetu.” Drugom sam rukom
pokazala na okolinu. “Jahta? Fenomenalna je. Nezamisliva. Kao što je to i
tvoj toranj, kao što su to zamak i vinograd i ono mesto na ostrvima. Sve je to
neverovatno lepo. Ali, Valentajne? Ništa od toga nije važno. Meni si potreban
samo ti.”
 Ispravio se, a oči su mu bile ozbiljne i pune emocija. “Razmišljao sam o
ovom trenutku otkad sam te prvi put ugledao u mom foajeu, s povezom,
uplašenu i prelepu.” Ustao je sa stolice ne puštajući mi ruku i obišao sto, pa
kleknuo ispred mene. Ne na jedno, nego na oba kolena. Uzeo mi je ruku u
svoju i palčevima mi pomilovao članke prstiju. “Tad sam znao da ću uraditi
ovo. Samo nisam zamišljao šta će se sve desiti dok dotle stignemo. Osim
toga, i dalje ne znam šta ću reći, uprkos tome što sam ovaj scenario prošao u
glavi hiljadu puta.”
Srce mi se popelo u grlo, kucalo ubrzano. Ruke su mi se tresle u
njegovima. Aleksej je nestao, ostavivši gitaru naslonjenu na ogradu balkona.
Rot mi je pustio ruku i desnu zavukao u džep. “Ti pripadaš meni, Kiri
Sent Kler. To važi sad i važiće uvek,” Otvorio je malu crnu kutiju i otkrio
jednostavan prsten koji mi je ipak oduzeo dah, okrugli dvokaratni dijamant
postavljen u okvir u obliku koncentričnog kruga. Izvadio ga je i pogledao me
u oči. “Budi moja. Zauvek budi moja.”
Jedva sam proterala reči pored knedle u grlu i ispružila levu ruku ka
njemu. “Valentajne... oduvek sam...” Dah me je izdao kad mi je navukao
prsten na prst, pa sam morala da probam ponovo: “Oduvek sam tvoja. I uvek
ću to biti.”
Oglasila se gitara i Aleksej nam je opet pevao. Rot je ustao zajedno sa
mnom, povukao me na sredinu palube i zaplesao sa mnom, dok je visoki, pun
mesec obasjavao namreškanu površinu mora.
 20

Vitalij
Nežne, uglađene, skupe italijanske mokasine polako su koračale preko
razbijenog stakla proizvodeći zvuk krckanja. Nogavica, tamnosiva, ispeglana
i nabrana lepršala je na vetru. Odgovarajući džemper boje škriljca, skrojen da
odgovara čoveku snažne građe, bio je prebačen preko ruke. Nosio je
zaslepljujuće belu košulju s rukavima podvijenim baš do prevoja debelih,
preplanulih podlaktica. Nije nosio kravatu. Košulja je bila otkopčana do
trećeg dugmeta, tako da su iz nje provirivale crne malje na grudima. Imao je
široka ramena, grudi nabijene i snažne, a mišice su rastezale rukave košulje.
Nije bio visok - nepunih sto osamdeset centimetara - ali je njegovo prisustvo
delovalo dominantno.
Desetak ljudi se okupilo oko njega, proveravalo pulseve, skupljalo oružje,
čuvalo stražu. Pretvaralo se da je zauzeto. Nijedan se nije usuđivao da
pogleda u čoveka u sivom odelu. Odisao je pretnjom. Bes mu je tekao iz
svake pore. Duboko usađene crne oči bile su sužene, neprestano su prelazile
s jednog objekta na drugi i procenjivale, a četvrtasta, snažna vilica škripala je
i trzala se.
Zanemarivši otvor u razbijenom prozoru, otključao je i zakoračio kroz tri i
po metra visoka ulazna vrata. Prelazio je i pretraživao pogledom, prebrojavao
pala tela, brojao rupe od metaka. Imenovao poginule. Kroz predvorje, preko
dnevne sobe sa zidom u staklu, pa niz stepenice što vode u suteren.
Njegovi posilni oprezno su ga sledili, a upitni pogledi su im se međusobno
ukrštali. Bio je tako besan kakvog ga niko nikad ranije nije video. Čak ni
onaj najstariji od njih, prosed čovek s kosom prošaranom sedima, nikad nije
video svog gazdu u takvom stanju.
“Niko da nije progovorio, osim ako mu se ne obrati direktno”, rekao je na
grčkom. “Biće najbolje da se naprosto sklonite od njega, ako možete.”
Tamnim očima na izbrazdanom licu prelazio je s jednog čoveka na drugog.
“Neko će danas poginuti.”
Svi klimnuše. Svi su to znali.
Sišli su niz stepenice, psujući dok su pronalazili jedno telo za drugim, jer
su to bili njihovi nastradali drugovi. Niko od njih nije bio prijatelj, ne u tom
poslu, ali, kad s nekim radite iz dana u dan, kada s njim pijete i delite kurve,
osetite makar tračak neke emocije na prizor njegovog leša.
Silazili su sve niže i niže, širili se po prostorijama sve dok se nisu uverili
da je kuća čista. Naravno, sve je to bila mera opreza. Kuća je zacelo bila
mrtva. Ipak su se kretali s oružjem nagotovs, sve dok nisu dospeli do
najdubljeg nivoa, gde je kamen bio hladan i vlažan, gde su duhovi obitavali, a
čovek se mogao zakleti da čuje kako u daljini odjekuje vrisak.
Grupa muškaraca stajala je oko jednostrukih vrata, rame uz rame, nema, u
nelagodi.
Najstariji, koga su znali samo po nadimku Kat - što je engleska reč za
prerezati ili seći - probio se kroz skupinu gorila i odgurnuo ih u stranu cevi
svoje puške AK-47. “Pomerite se! Pomerite se!” Bacio je jedan pogled kroz
vrata u tu prostoriju, a zatim prebledeo i razrogačio oči. Pročistio je grlo,
duboko i nervozno udahnuo, pa poterao ljude prema izlazu. “Gore! Krećite!
Odlazite! Čistite se! Počnite da iznosite tela!”
Kad su svi nestali, Kat je ušao u sobu i stao pored svog gazde.
Teška i gusta tišina zavladala je među dvojicom ljudi. Naposletku je
dubok, gladak bariton prekinuo tišinu prozborivši na grčkom: “Kako se ovo
dogodilo, Kate?”
Kat je odmahnuo glavom, “Nemam nikakve odgovore, šefe. Ipak,
saznaću.”
“KAKO SE OVO DESILO?” Glas mu je i bez iole naprezanja bio moćan i
sad je odzvanjao u praznoj prostoriji. Nije mogao oka da odvoji od
izrešetanog i krvavog ćerkinog tela. “Ko bi se drznuo?”
Brzo je pogledao u Tobajasovo telo, ali se momentalno vratio Džini.
Povukao je ruku iz prednjeg džepa pantalona, pa drhtavom rukom prešao
preko svoje guste talasaste crne kose.
 “Ko je ovo učinio, Kate?”
“Ne znam.” Kat je odmahnuo glavom. “Ali, ko god da je, mrtav je.”
“Smrt je previše dobra. Previše brza.” Govorio je kroz stisnute zube,
drhteći od besa. “Njihove porodice. Njihovi prijatelji. Svako koga poznaju i
vole. Uništiću im živote, Kate. Ovo, prijatelju moj, nije tek rat. O, ne.
Otvorili su kapije pakla.” Glas mu je sad bio tih, odsečan i precizan, tanak i
oštar poput ivice žileta.
Predao je sako Katu, pa čučnuo pored ćerkinog trupla i podigao ga, ne
mareći za nered. Odneo ju je do prizemlja, a Kat je preko radio-veze nekome
javio da pripreme čaršav za umotavanje.
Položio je Džinu na tle i prekrio joj lice belim pamukom, a zatim se
okrenuo. Ramena su mu se tresla. Otkopčao je uprljanu košulju i bacio je,
ostavši u majici i pantalonama. Ponovo se osvrnuo i pogledao u kuću, u
naslagana tela, razbijeno staklo.
Okrenuo se ka jednom od ljudi i progovorio glasom toliko tihim da je
protivrečio varnicama besa koje su mu sevale iz očiju. “Jeste li proverili
snimak?”
“Snimak, gospodine?” Čovek se ispravio i obrisao zglobom čelo, prilično
zbunjen.
Spori treptaj, kao u neverici. “Snimak bezbednosne kamere.” Izrekao je
ovo s podrugljivom preciznošću, kao da je sagovornik priglup ili gluv.
“Ne, gospodine, hoću reći - ne još. Nisam znao da treba da...” Ispružio je
ruku i Kat mu je dodao posrebreni pištolj s dijamantima koji su ispisivali ime
preko cevi. BENG!
Telo se srušilo, očiju širom otvorenih i zurećih. Pogled upućen Katu i
stariji je čovek već trčao preko dvorišta do sobe s trakama koje su snimile
bezbednosne kamere.
Kat je pristupio snimku od prethodnog dana, premotao sate ničega, sve
dok tela nisu počela da se podižu i poskakuju na snimku vraćenom unazad.
Vrata su se otvorila i sobu je ispunilo hladno, smrtonosno prisustvo.
“Pa?” Glas mu je bio nizak, pun iščekivanja.
 Kat nije odgovorio, već je nastavio da premotava.
“Stani!” Naređenje je preseklo tišinu i Kat je zaustavio snimak.
Ekran na kom je prikazan premotan snimak pokazao je visokog čoveka
odevenog u crno, plave kose, guste plave brade i svetloplavih očiju. Čovek
na monitoru gledao je pravo u kameru kao da je znao da je tu, premda je
kamera predstavljala samo sićušni predmet skriven u uglu tavanice, ne veći
od rupe od igle u gipsu.
“Rot?” Ime je izgovoreno s nevericom. “Ovde? On je za ovo odgovoran?”
“Tako izgleda.” Kat je takode poznavao Rota. Sećao se problema koje mu
je napravio u redovima svojim prebegom.
“Pokaži mi sobu.” Nije morao da bude precizniji.
Kat je pritisnuo nekoliko tastera, pa se plejbek snimak prebacio s glavne
prostorije na prikaz svakog nivoa, postepeno se spustivši na najniži. Na
snimku je video ćelavu, izubijanu devojku u Tobajasovoj odeći kako se
hramljući pojavljuje iz sobe, pada na stepenice, a Rot je pronalazi i odnosi.
Pre toga, Džina, živa, ulazi u sobu, u pratnji Tobajasa.
“Sigurno se radilo o jednom od Džininih... eksperimenata”, natuknuo je
Kat.
“Ne. Ovo je... nešto drugo.”
U samoj sobi nije bilo kamere, ali je dalje premotan snimak pokazao
Tobajasa kako odvlači krvavu, nagu devojku, a zatim je Džina i Tobajas
uvlače u sobu. Potom satima nema ničega, a onda se vidi Tobajas sa jednom
drugom ženom, prelepom plavušom onesvešćenom u njegovom naručju, s
jednim krvavim kolenom. Nije bilo sumnje da se radilo o ženi sa stepeništa
od maločas, pre nego što su je obrijali. Tobajasa je pratila Džina, koja je brzo
prošla pored njega i otvorila mu vrata.
Kat je tada zaustavio snimak i zavalio se u stolici. “Meni se čini da je
Džina otela neku devojku radi sopstvenih igrica, samo što je devojka
pripadala Rotu. Ovo je sporedna posledica.”
“Mislim da tu ima još nečega. Najpre, postojale su dve devojke.”
“Druga je poslužila samo u taktici straha”, uzvratio je Kat. “Da pokažu
prvoj šta će joj se desiti.”
Gazda je klimnuo glavom. “I onda je ona nekako nadvladala Tobajasa,
ubila ga, pa ubila Džinu.” Duga pauza. “Šta je s problemom koji smo imali u
kući u selu Ija? Jesi li pitao Džinu za to?”
Kat klimnu. “Odgovorila je da nije ništa zabrinjavajuće, pa se nisam
pozabavio gledanjem snimka. Ona je to rešila, šta god da je bilo.”
“Nešto mi govori da te je lagala.” Prešao je rukom preko lica. “Dozvolio
sam joj da ode predaleko, mislim. Ako je Rot bio ovde, onda se dešavalo
mnogo više od mučenja jedne devojke. Rot me ne bi ovako prešao, osim ako
nije imao izbora, posebno radi neke nasumične žene. To nije njegov stil. Ne
radi se samo o jednoj od Džininih igara.”
“Onda, idemo na ostrvo?” upitao je Kat. Odmahnuo je glavom. “Ne. Prvo
ću da sahranim ćerku. Neka mi neko donese trake. Saznaj šta se zaista desilo
u Iji.”

Stajao je sam ispred kripte. Groblje je bilo prastaro i neke od grobnica

datirale su nekoliko vekova unazad, a bilo je još i starijih. Mnoga imena na
kriptama, ukoliko znate da čitate grčki, nosile su prezime Karahalios.
Kat je koračao preko trave vodeći računa da ne stane ni na jedan
spomenik zakopan u travi. Zaustavio se pored svog gazde. “Žao mi je zbog
vašeg gubitka. Učestvovao sam u podizanju te devojke.”
“Znam da jesi.” Okrenuo je leđa mermeru sa sveže urezanim imenom i
datumima rođenja i smrti. “Šta si otkrio?”
Kat ispusti dah. “Malo sam kopao. Pregledao sam snimke iz Ije i pratio
trag unazad. Moja najbolja pretpostavka jeste da Džina nije nikada stvarno
zaboravila Rota. Oduvek je čekala pravi trenutak, mislim. Nakon što je
otišao, pretvarala se da ga je prebolela. Niko od nas nije više pričao o njemu,
a najmanje Džina. A onda, pre nekoliko sedmica, nastala je velika pometnja u
Francuskoj. Jurnjava kolima. Alek je poginuo. Upucan je u glavu s malog
rastojanja. Niko stvarno ne zna šta se desilo, ali mi osećaj govori da je Alek
poslat u čistku, znate? Samo što to nije dobro prošlo. Zatim novi haos u
Atini. Tamo su stradala četvorica naših momaka. Ko god da ih je sredio, bio
je profesionalac. Čist, brz i precizan.”
“Ko?”
“Šta ko, šefe?”
“Ljudi u Atini. Ko su bili?”
“Markus, Niko, Dino i Antoni.” Klimnuo je glavom. “Nastavi.”
Kat se ustezao kao da nije želeo da saopšti sledeći deo. “Ija... to je bilo
gadno, šefe. Džina je ugrabila Rota. Mislim da se to desilo u Francuskoj.
Uhvatila ga je, pa je zatim poslala Aleka da se postara za Rotovu devojku,
ali je devojka pobegla i neko joj je pomogao da se izvuče. Neko veoma
dobar. Jevgenij, Kiril i Tomas ubijeni su u Marselju. Sakrili su devojku kod
Anrija, a Džina je poslala momke za njom. Anri ih je pobio. Kasnije je
poslala još ljudi da srede Anrija. Zapalili su mu lokal. Pokušali da ga ubiju.”
Kat je oklevao. “Ni to nije dobro prošlo. Tino, Vasilij, Miša, Stefano. Svi su
poginuli od Anrijeve ruke. Anri je takođe bio i u tvrđavi.”
“Glupa devojka. Sve sam ih upozorio da se klone Anrija. Trebalo je da ga
ostave na miru.”
Kat je klimnuo. “Znam. Očigledno nije poslušala.” Uzdahnuo je,
odmahnuo rukom i produžio: “Džina... upala je u neko vrlo gadno sranje. Vi
to znate. Pa, privezala je Rota za krevet u kući u Iji i držala ga tri dana.
Devojka, ona što ju je Džina držala u podrumu, s obrijanom glavom? Ona i
neki tip upali su na ostrvo, razneli kapije, spasli Rota i otišli. Mnogo nereda.
Ipak, Džina je to zataškala. Pazila je da ne saznate sve dok nije popravila
kapiju i zid, rešila se tela i pobrinula se da je niko kod vas ne ocinkari. Očito
je želela da ovo obavi u tajnosti, zar ne? Znala je da biste vi to sprečili.”
“Rekao sam joj, rekao sam joj, dođavola, da ga ostavi na miru.”
Iznervirano provlačenje rukom kroz kosu naglasilo je ono što je govorio:
“Zaboravi ga, rekao sam. Rot me nije brinuo. Znao sam da planira da nestane
i pustio sam ga. Bio je dobar klinac, samo nije bio isklesan za ovaj život.
Nije imao petlju. Ali nije bio ni cinkaroš. Nikad ništa nije nikome preneo, a
znao je mnogo o mojim poslovima. Prokleta Džina pokušala je da ga ubije, a
ja sam joj zbog toga ukinuo privilegije. Pusti ga, kazao sam joj. Zaboravi ga.
Deset godina je čuvao svoje i moje tajne, a zatim ga ona jednostavno
kidnapuje?” načinio je nekoliko koraka da se udalji od groba i još jednom, u
ljutnji, provukao ruku kroz kosu. “Nije mogla da ga ostavi na miru, zar ne?
Jebem ti.”
Kat je pustio da se tišina slegne na nekoliko minuta. “Kao što rekoh, malo
sam kopao. Devojka se zove Kiri Sent Kler. Amerikanka, iz Detroita. Drugi
tip, onaj što joj je pomogao da spasi Rota iz Ije... ime mu je Nikolas Haris.
Bivši vojni rendžer. Visoko odlikovan. Radi za Rota.”
Klimnuo je glavom. “Dobro si obavio posao.” Koračali su preko groblja i
ušli u kola što su ih čekala, crni majbah. “Imaš li neku predstavu gde se sad
nalaze?”
Kat odmahnu. “Ne baš. U Marselju je prodata super jahta, jedna od onih
koju sebi može da priušti nekolicina na svetu. Plaćena je gotovinom, a na
dokumentima su lažna imena. Otplovila je iz Marselja pre skoro nedelju
dana. U ovom trenutku mogli bi da budu bilo gde. Negde su na Sredozemlju,
ili su prošli kroz Gibraltar i izašli na Atlantik. Pazim na glavne luke, ali će
trebati vremena dok ih ne pronađem.”
“Napravi mi spisak svih ljudi koji imaju veze s ovim. Svih koji imaju
dodira sa Rotom i tom devojkom, Sent Klerovom. Bez izuzetka.”
“Kakav je plan?”
Sleganje ramenima. “Nisam još siguran. Ne mogu ovo da dozvolim. Neću.
Ubili su trideset trojicu mojih momaka. Uništili jednu od mojih kuća. Ubili
mi ćerku.” Uhvatio se za nos palcem i kažiprstom. “Trebalo je da je
obuzdam, Kate. Ali nisam, nisam mogao, a sad mi je napravila ovaj haos i
usput poginula.”
“Šta ćemo s poslom s Rusima?”
“Završi ga. Ne možemo sad da se povučemo. Ipak, posle toga sve odloži.
Potrebno mi je vreme da smislim šta ću da radim. Regrutuj nove ljude.
Dobre. Nema aljkavosti, razumeš? Plaćaju zato što su kukavice. Neće da
isprljaju ruke. Nema više haosa.” Protrljao je lice obema rukama. “Nisam
ovo želeo. Rot je bio dobar dečkić. Bio sam osetljiv na njega, znaš? Pažljivo
sam ga pratio godinama. Lepo je napredovao. A sad? Sad, zbog ludnice koju
je napravila moja ćerka, moram da preduzmem nešto za šta sam se nadao da
neću morati.”
“Ja se mogu postarati za to umesto vas, šefe. Znate da umem da držim sve
u tajnosti.”
“Ne, Kate. Cenim tvoj predlog, ali ne. Ovo ću morati sam. Samo mi daj
spisak s imenima.”
Kat je klimnuo glavom i ućutao.
“Ovo neće izgledati lepo.” Kazao je to utišanim glasom, više za sebe nego
naglas.
Kat je uzdahnuo. “Osveta to nikad nije, šefe.”
“Nije reč samo o osveti, Kate. Moram da ga kaznim.” Lenjo je prstom
pratio krug na svom kolenu. “Vitaliju Karahaliosu niko ne sme da se
suprotstavi.”
 21

Obećanje
Valentajn

Stajao sam kod prozora naše spavaće sobe i posmatrao mesečinom okupani
okean, Kejptaun u daljini. Iza mene, Kiri je spavala. Ležala je na stomaku s
ćebetom preko stražnjice i obnaženih leđa. Kosa joj je porasla u poslednje
dve sedmice, pa je pokrila ožiljke na glavi koji su već zaceljivali.
Sve se odvijalo dobro. Oboje smo se lećili, iznutra i spolja.
Tiho kucanje odjeknulo je u podnožju stepenica. Zgrabio sam šorts s
poda, navukao ga i susreo Alekseja u salonu. “Šta je to?”, upitao sam.
“Izvinite što vas uznemiravam ovako kasno, ali mi se čini da biste ovo
odmah želeli da pogledate.” Aleksej mi je uručio presavijen list papira.
“Poslao vam ga je vaš čovek, Robert, iz Njujorka.”
Odmotao sam hartiju.
Unutra je stajalo Robertovo objašnjenje: Ovo je danas pristiglo brzom
poštom, a isporučila je DHL služba kancelariji u centru grada. Adresirano je
lično na vas. Za Valentajna Rota. Nije navedena povratna adresa, nije
potpisano, nema objašnjenja, ničega. Samo je taj dokument prikačen. Dao
sam ga na procenu forenzičaru od poverenja, ali ne bih rekao da ćemo išta iz
toga izvući. Šta se dešava? R. M. Krv mi se zaledila u žilama.
Dokument je predstavljao rukom ispisan spisak imena:
Nikolas Haris
Robert Midlton
Anri Dežarden
Lejla Kampari
 Kiri Sent Kler
Kalvin Sent Kler
Ketrin Sent Kler
Albert Rot
Olivija Rot
Valentajn Rot
Elajza Gutijerez
Srce mi je poskočilo u grudima. Presavio sam papir na četiri dela. “Hvala,
Alekseju.”
Klimnuo je glavom, okrenuo se da pođe, a onda zastao i dobacio mi
pogled preko ramena. “Ja sam samo čovek koji ume s oružjem. Ne znam
mnogo o ljudima, niti o rešavanju problema. Ali znam da prepoznam pretnju
kad je vidim.”
“Ovo je upravo to, Alekseju.”
“Šta ćete preduzeti?”
Dugo mu nisam odgovorio. “Preduzeću mere predostrožnosti. Pratiti
svakoga s liste. Zaštiti ih.”
“Mislim da će nam za ovo trebati Haris”, predložio je Aleksej. Klimnuo
sam glavom. “I ja.” Kada je Aleksej otišao, pozvao sam Harisa. “Žao mi je
što ti ovo radim, prijatelju moj, ali potreban si mi ovde.”
Začuo sam osmeh u njegovom glasu. “Rote. Šta ste mislili da ću da
radim? Da sedim na nekoj klupi negde i pijem majtaj, čuveni havajski
koktel? Trenutno sam u Čikagu i upravo treba da obavim razgovor s
potencijalnim regrutima.”
“Regrutima?”
“Za Alfa jedan obezbeđenje. To mi je novi posao. Ni na koji način nije u
vezi s vama. Sve je pod mojim imenom i plaćeno iz mog džepa.”
Pročistio sam grlo, zbunjen. “Novi posao?”
“Da. Usput, šefe, dajem otkaz.” Nasmejao se. “Ali ne brinite. Alfa jedan
obezbeđenje ima samo jednog klijenta: vas.”
“Alfa jedan obezbeđenje, ha?” Razmotrio sam ideju. “U redu. Pa, kaži
koliko tražiš. I požuri s regrutovanjem. Došlo je do izvesnog... razvoja.”
Pročitao sam mu spisak imena.
Glas mu je bio tih kad je ponovo progovorio, “I dalje ne mogu da
poverujem da nema Elajze.” Uzdahnuo je. “Imenovao je vaše roditelje?
Kirinu mamu? Čak i Lejlu? Sranje. To nije dobro.”
“Ne.”
“Čujte, regrut mi je stigao. Moram da prekinem. Uz vas sam, Rote.
Rasporediću momke na svakog pojedinca s liste.”
“Hvala, Harise.”
Glas mu je zvučao prigušeno, kao da je stavio ruku preko mikrofona na
telefonu, a zatim se vratio. “Pre nego što završimo... kako je Kiri?”
Uzdahnuo sam i zastao u dnu stepenica koje su vodile do kupatila.
“Dobro je. Oporavlja se. Ne može još s lakoćom da se kreće, privikava se.”
“A vi?”
“On je tamo negde, Harise. Doći će po sve nas”, rekao sam. “Kako misliš
da se osećam?”
“Ostanite dalje od obale. Ne privlačite pažnju. Rešićemo ovo.” Prekinuo
je vezu, a ja sam podesio telefon na režim spavanja.
S papirom u ruci sišao sam niz stepenice tiho koliko sam mogao, nadajući
se da neću probuditi Kiri. Sedela je u krevetu kad sam prešao poslednji
stepenik, sa čaršavom ćušnutim pod pazuhe.
“Šta se dešava, Valentajne? Čula sam da pričaš s Harisom.”
“Izvini”, rekao sam. “Nisam nameravao da te probudim.” Primetila je
papir. “Šta je to?” Nagnula se napred u ispružila ruku.
Oklevao sam, a onda sam joj ga dao sa srcem u grlu. “Poruka. Od Vitalija
je.”
Preletela je pogledom preko stranice, a onda me je nakratko pogledala pre
nego što je drugi put pročitala imena. “Ovde... ovde su svi. Moja mama, tvoji
roditelji. Moj brat. Čak i Lejla! Šta ovo znači, Valentajne?” Po tonu kojim je
govorila, znao sam da razume šta to znači.
Seo sam na krevet pored nje i privukao je u krilo. “Ne radi se o stvarnoj
pretnji toliko koliko se... postarao da znamo da nije zaboravio. Želi da se
uplašimo. Da se uspaničimo.”
“Pa, to pali.” Glas joj je bio tanak.
Milovao sam joj leđa u sporim krugovima. “Obećao sam ti da neću
dopustiti nikome da te opet povredi. Vidiš, to važi i za ostale na listi. Oni s
ovim nemaju ništa. Neću mu dozvoliti da povredi ni tebe, ni bilo kog
drugog.”
“Šta ćeš da radiš?”
Zario sam lice u meku četku njene lepe plave kose. “Da ih zaštitim. Haris
će raditi iz Sjedinjenih Američkih Država. Osniva agenciju za fizičko
obezbeđenje. Imaće naoružane i vrhunski obučene ljude koji će svakoga
nadgledati danonoćno. Niko im se neće približiti. Kunem ti se, Vitalij im neće
prići ni blizu. Neću to dopustiti.”
“Šta ćemo s Lejlom? Ona nema nikog.” Šmrknula je. “Bože, Valentajne.
Toliko sam se usredsredila na sve kroz šta smo prošli... da se nedeljama
nisam ćula s njom! Ona čak i ne zna šta se dešava, šta se dogodilo. Bude li
videla nekog čudaka kako je prati naokolo, prepašće se.”
“Ja ću...”
Otela mi je telefon iz ruke. “Moram da je pozovem. Kako na ovom čudu
biraš brojeve?”
Nežno sam joj uzeo aparat iz ruku. “Kiri. Slušaj me. Postaraću se i za nju.
Obećavam.”
“Kako? Time što ćeš joj natovariti na vrat nekog bivšeg marinca? To će je
samo još više zabrinuti, Valentajne. Ona čak i ne zna da je u opasnosti! Lejla
mi je... više od prijateljice. Moraš nešto da preduzmeš.”
Pozvao sam Harisa. Javio se posle drugog zvona. “Harise? Slušaj, reč je o
Lejli. Dovedi je ovamo, hoćeš li? Ostaćemo u području Kejptauna još
nekoliko dana. Želim je na ovom brodu u roku od sedamdeset dva sata.”
 Haris nije oklevao ni sekunde. “Shvatam.” Zatim pauza. “Da li će me
očekivati?”
“Da, reći ću Kiri da je pripremi.”
“Dobro zvuči. Onda se vidimo za nekoliko dana.” Tipično za Harisa, nije
završio razgovor već samo prekinuo vezu.
Pretražio sam imenik i pronašao Lejlin broj, pozvao je i telefon predao
Kiri. “Ne pokušavaj sad ništa da joj objasniš, u redu? Samo je ubedi da nam
dođe u posetu.”
Kiri je stavila telefon na uvo, naslonjena na moje grudi.
Čuo sam udaljeno zvrčanje, jednom, drugi put, treći put, pa potom pospani
glas koji se javio posle četvrtog zvona. “Ha... halo?”
“Lejla... zdravo. Kiri je.”
“Kučko, zar ne znaš da je četiri ujutru?”
U Kirinom glasu bilo je osmeha. “Izvini, droco. Ovde je tek deset.”
“A gde ti je to ovde?”
Kiri me je upitno pogledala. Osmehnuo sam se i nagnuo se nad telefon.
“Mi smo baš nadomak obale Kejptauna u Južnoj Africi, Lejla. Usput, ovde
Rot.”
Kiri je podigla mobilni i uključila spikerfon. Lejlin glas se jasno čuo.
“Ma stvarno. Dasa lično. Brineš se o mojoj devojčici, gospodine Rote?”
Kiri je odgovorila umesto mene. “Znaš da je tako.” Ipak, glas joj se
malčice pokolebao, a Lejli to nije promaklo.
“Ki? Znaš da čujem sva sranja koja mi ne govoriš, zar ne? Ništa od mene
ne možeš da sakriješ, čak ni preko telefona.” Razaznao sam šum i klokotanje
kafe-aparata u pozadini. “Šta se dešava?”
Kiri je duboko udahnula i polako izdahnula. “Slušaj... previše je toga što
treba da ti objasnim da bismo pričale telefonom.” Pogledala me je i ja sam
klimnuo, osmehnuvši se da je ohrabrim. “Šta sad radiš?”
“U ovom trenutku? Ili inače?”
 “Inače.”
Aparat za kafu se zakašljucao pri kraju procesa i tečnost je u
isprekidanom šumnom mlazu potekla u šolju. “Idem na predavanja. Radim.
Isto kao i uvek.”
“Zašto nam ne dođeš u goste?”
“Gde? U Južnu Afriku?” Nasmejala se. “Ne nameravam da putujem u
Južnu prokletu Afriku.”
“Ne baš u samu Južnu Afriku, već... blizu. Na našu jahtu.” Ugrizla se za
palac. “Dođi nam u posetu i ostani... neko vreme.”
Lejla je očito shvatila da Kiri nešto izostavlja. “Ki? Šta se, dovraga,
dešava?”
Kiri je uzdahnula. “Dušo... Ne bi mi verovala kad bih ispričala. Samo...
potrebno mi je da mi ovo učiniš. Važi? Molim te? Znaš da te ne bih molila da
mi nije važno.”
“Šta će biti s predavanjima? Ne mogu tek tako da odustanem... Izgubiću
poverenje i čitavu gomilu novca. Dugujem za kiriju, a osim toga, kako
očekuješ da stignem u Južnu Afriku ili već tamo gde si, gde god to jebeno
bilo?”
Progovorio sam: “Lejla, imaš moju reč da će ti svaki zamislivi trošak biti
nadomešten. Moj čovek Haris krenuo je u Čikago po tebe. Pomoći će ti da se
spakuješ i lično će te dovesti do nas letelicom.” Doneo sam momentalnu
odluku. “Školarina će ti biti plaćena. Nećeš brinuti za kiriju niti za bilo šta
drugo. Nikada. Može?”
Glas joj se prebojio sumnjičavošću. “Zašto bi to radio? Čak me i ne
poznaješ.”
“Važna si Kiri. Prema tome, važna si i meni.”
Dugo ćutanje. “U redu. Ipak, nešto mi govori da se desilo teško sranje.”
Uzdahnula je. “Hoću li se voziti privatnim mlaznjakom kao Kiri onda?”
Nasmejao sam se. “Za vas samo sve prvoklasno, gospođice Kampari,
uveravam vas.”
Zakikotala se. “Gospođica Kampari. To je nešto novo. Niko me nikada
nije tako oslovio.” Zevnula je. “Čuj. Moram da popijem kafu. Dozvoli da se
nakratko čujem s Kiri.”
“Vidimo se za koji dan, gospođice Kampari”, odgovorio sam.
“Doviđenja, gospodine Rote.”
Kiri je isključila spikerfon i prislonila telefon na uvo. “Lejla, da, sad
pričaš samo sa mnom. Čuj, samo poslušaj Harisa šta god da ti kaže, važi?
Možeš da mu veruješ, kunem ti se... da, da, dobro sam, stvarno. Slušaj,
ispričaću ti sve kad stigneš ovamo, ozbiljno. U redu... da. I ja tebe volim,
nakazice.” Isključila je telefon i bacila ga na krevet. Pogledi su nam se
susreli. “Hvala ti, Valentajne.”
Nasmešio sam joj se, gurnuo telefon u stranu i nadvio se nad njom dok je
nisam oborio na leđa. “Ti si moje sve, Kiri. Kunem ti se, kunem ti se dušom,
neću dopustiti da ti se bilo šta ponovo desi, posebno ne zbog moje prošlosti.
Neću dozvoliti da moje greške ikoga povrede. Neće ti zafaliti ni dlaka s
glave.”
“Znam.” Osmeh joj je odavao poverenje kad mi je smakla šorts i bacila ga
na pod. “Verujem ti, Valentajne. Znam da ćeš me zaštititi.”
Kolenom sam razdvojio njena i naša su se tela uklopila. “Sve će biti u
redu. Pobrinuću se za to. Preduzeću sve potrebne mere da zaštitim ono što je
moje.” Pomerio sam se, a ona je duboko udahnula. “Ti pripadaš meni.”
 Beleška autora
Dragi čitaoci,
Ukoliko čitate ovu poruku, pretpostavljam da možda imate
neka pitanja: To je kraj? Stvarno?
Da, stvarno. Mnogo sam vremena potrošila boreći se sa
sobom u vezi sa završetkom ove knjige. Svesna sam da ostavlja
neka pitanja bez odgovora, naročito zato što nastavak neće izaći
odmah. Razmatrala sam da promenim kraj, da izbacim poglavlje
Vitalij, te da tako u nekoj meri ublažim udarac. Ipak, da sam to
uradila, vrlo ozbiljno bih kompromitovala ozbiljnost priče. Ne bi
se uklopilo; Vitalij je moćan, osvetoljubiv, neumoran neprijatelj.
On nije ni CIA ni NSA da bi mogao samo da pucne prstima i sazna
gde su, ali svakako ima izvore i način da ih pronađe, uz dovoljno
vremena. Pretnja lebdi nad Valentajnovom i Kirinom glavom.
Mora tako. Vitalij ne može od ovoga lako da odustane. Ne može
i neće, i Valentajn to zna. Međutim, ta je pretnja zasad daleka. U
budućnosti je. U sadašnjosti imaju jedno drugo.
Što se Valentajna tiče, Kiri je ta koja ga podseća na
prošlost. Delimično mu je potrebna zato što ga podseća na to
odakle potiče, šta je ostavio za sobom, šta je sve radio, kakav je
čovek nekada bio. Podseća ga kakav čovek želi da bude. A
pretnja koja dolazi od Vitalija? Ona ga neprestano izoštrava. Drži
ga na oprezu.
Svakom heroju potreban je neki zločinac.
Živa je istina da se knjiga naprosto ovako završava. Dotle
me je priča dovela i ja to ne mogu da promenim, niti za to da
tražim oproštaj. Znam da se većina mojih romana završava nešto
urednije, ali se ne može svaka priča privezati lepom malom
vrpcom. Ova je drugačija. Likovi su u njoj drugačiji. Kiri i Rot
imaju vrlo posebno mesto za mene, i ja njihovu priču neću
ugroziti.
 Dakle, drugo pitanje koje čujem glasi: HOĆE LI biti trećeg
nastavka?
Hoćete da čujete istinu? Nisam sigurna. Nadam se da hoće.
Iskreno, volela bih da napišem i treći deo, a možda kasnije i još
neki. Volela bih da napišem više delova u ovom nizu, u tom svetu
i s tim likovima. Nadam se, i uslovno rečeno planiram, ali ne
mogu da obećam dok sve ne razaberem i ne dobijem knjigu koju
ću smatrati vrednom ovih likova.
Hvala vam što uvek podržavate moju umetnost, moje
pisanje i moje priče. Uvek naglašavam da imam najbolje čitaoce i
zaista je tako.
 Spisak pesama
Kao i u prvom delu romana, plej-lista za ovu knjigu je dugačka. I
opet nemam nameru da se izvinim. Muzika mi pomaže da se
usredsredim, daje mi ritam, obezbeđuje atmosferu i
raspoloženje. Nadam se da ćete odvojiti malo vremena da čujete
neke od ovih umetnika zato što su svi izvanredni. Znam da su
neki od njih pomalo... mračni, dok su se poneki već pojavljivali
na drugim listama, ali su sve pesme do jedne izabrane za
raspoloženje i okvire koje su pružili određenim scenama.
Uživajte!
Harper Lewis, Russian Circles June Ipper, Irepress
Ephemeral, Pelican
Unresolved Kharma, Don Cabellero
Say You'll Haunt Me, Stone Sour
Moving Mountains, Two Steps From Hell
Last of the Wilds, Nightwish
The Eternal City, Michele McLaughlin
The Tempest, Jennifer Thomas
The Omega Suite, Maroon
Davids Jig, Natalie MacMaster
Phenomena, The Section Quartet
Solid Ground, Break of Reality
March to the Sea, Pelican
Cleaning Apartment, Clint Mansell & Kronos Quartet
(Rekvijem za snove, tema)
Plunkster, The Bible Code Sundays Misirlou, 2Cellos Fragile,
2Cellos
Lux Aeterna, Clint Mansell & Kronos Quartet (Rekvijem za
snove, tema)
Broken Pieces, Apocalyptica ft. Lacey Mosley
The Alleged Paradigm, Epica
Sahti-Waari, Turisas
Vivaldi's Winter, Dark Moor
Mae Tongues, Isa & the Filthy Tongues
Seven, Karma to Burn
Don't Concentrate on the Finger or You'll Miss the Heavenly
Glory, We Be the Echo
March Into the Sea, Pelican Evolution, Tone

Perseverance, Michele McLaughlin Foe (Live), Rodrigo y Gabriela

Just Jammin, Grammatik El Cielo, Radio Citizen Que Sera, Wax
Tailor Sandrang (Acoustic), Niyaz Toe to Toe, Zeb Dope Crunk,
Beats Antique Melee, Russian Circles Rattlesnake, Caravan of
Thieves Farewell, Apocalyptica Requiem for a Tower, Escala
Martyr of the Free Word, Epica Eternal, Evanescence
Lord of the Rings: Return of the King, Film Score, Howard
Shore
Wheel of Time (Orkestralna verzija), Blind Guardian
The Three Little Jigs, Enter the Haggis
One, Rodrigo y Gabriela (s albuma Live in Japan)
Acoustic Ninja, Trace Bundy
Coma, Buckethead & Friends, ft. Azam Ali & Serj Tankian
Running from the Light, Buckethead & Friends, ft. Gigi & Maury
Davis
Faraway (Extended), Apocalyptica