OD ISTOG AUTORA:

Alex
 Pjer Lemetr
KAMIJ

Prevela s francuskog
Gordana Breberina

Laguna
Naslov originala
Pierre Lemaitre
Sacrifices

Copyright © Editions Albin Michel-Paris 2012

Translation copyright © 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projekta

odgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
© 1996 Forest Stewardship Council A.C.
 Za Paskalin
Posvećeno Kati Bordo,
u znak zahvalnosti za pruženu podršku.
S ljubavlju.
„Nismo svesni ni stotog dela onoga što nam se dešava.
Ne znamo koji delić neba plaća ceo ovaj pakao.“
Vilijam Gadis, Priznanja
Prvi dan
 10.00
Neki događaj se smatra ključnim ako vam potpuno poremeti život. Kamij
Verhuven je to pročitao, nekoliko meseci ranije, u jednom članku o „ubrzavanju
istorije“. Odmah ćete primetiti da se taj ključni, upečatljivi, neočekivani događaj, koji
može da vam naelektriše nervni sistem, razlikuje od svih drugih događaja u vašem
životu zato što ima specifičnu energiju i težinu: čim se desi, znate da će on imati
ogromne posledice po vas, da je ono što vam se dešava nepovratno.
Na primer, tri hica ispaljena iz pumparice u ženu koju volite.
Upravo će se to desiti Kamiju.
I nebitno je što tog dana idete, kao što je on išao, na sahranu najboljem prijatelju
i što imate utisak da ste već ispunili svoju dnevnu dozu. Sudbina se ne zadovoljava
sličnim banalnostima, ona je, uprkos tome, još kako kadra da se pojavi u obliku ubice
naoružanog dvanaestomilimetarskim mosbergom 500 sa skraćenom cevi.
Sad ostaje da se vidi kako ćete reagovati. U tome je cela stvar.
Zato što je vaš um do te mere preneražen da najčešće reagujete isključivo
refleksno. Kada je, na primer, pre ta tri hica, žena koju volite doslovno prebijena na
mrtvo ime i kad posle toga jasno vidite kako ubica brzo repetira pušku i prislanja je
na rame.
Nema sumnje da u takvim trenucima dolaze do izražaja izuzetni ljudi, oni koji
umeju da donesu prave odluke u lošim okolnostima.
Ali ako ste običan čovek, branite se kako znate i umete, a suočeni sa jednim
takvim zemljotresom, najčešće ste osuđeni na aproksimaciju ili grešku, ukoliko niste
naprosto svedeni na nemoć.
Ako imate dovoljno godina ili su vam takve stvari već uništavale život,
pretpostavljate da ste stekli imunitet. To je Kamijev slučaj. Njegova prva žena je
ubijena, trebale su mu godine da se oporavi od te kataklizme. Kad prođete kroz jedno
takvo iskušenje, mislite da ništa više ne može da vam se desi.
To je klopka.
Zato što ste spustili gard.
Za sudbinu, koja ima oštro oko, to je najbolji trenutak da vas zaskoči.
I podseti na nepogrešivu tačnost slučaja.
An Forestje ulazi u tržni centar Monije ubrzo posle početka radnog vremena.
Glavni prolaz je maltene prazan, u vazduhu još lebdi pomalo ošamućujući miris
sredstava za pranje, prodavnice se polako otvaraju, iznose se stalaže sa knjigama i
nakitom, stalci sa reklamnim materijalom.
U tom pasažu, sagrađenom u XIX veku u dnu Jelisejskih polja, nalaze se luksuzne
prodavnice, papirnice, prodavnice kožne galanterije, antikvarnice. Natkriven je
staklenim oknima i iskusan šetač, kad podigne pogled, može da otkrije mnoštvo detalja
u stilu art dekoa, ukrase od fajansa, korniše, male vitraže. Ali nju, u tom trenutku,
uopšte ne zanima ono što je gore, detalji i tavanica najmanja su joj briga.
Treba joj, pre svega, kafa. Vrlo jaka.
Zato što se danas, kao za inat, Kamij dugo izležavao u krevetu. On je, za razliku
od nje, više jutarnji tip. Ah An nije bila naročito raspoložena za to. Dakle, čim je
ljubazno odbila Kamijevo udvaranje – ruke su mu vrele, tome nije uvek lako odoleti –
otišla je pod tuš, zaboravivši kafu koju je spremila, vratila se u kuhinju brišući kosu,
zatekla već ohlađenu kafu, uhvatila jedno kontaktno sočivo na nekoliko milimetara od
otvora u umivaoniku…
Tada je već bilo vreme da krene. Praznog stomaka.
Stoga je, čim je stigla u pasaž Monije, koji minut posle deset, sela na terasu
malog restorana na ulazu, gde je bila prvi gost. Aparat za kafu se još greje, mora da
sačeka da je usluže i mada nekoliko puta baca pogled na sat, to ne radi zato što žuri.
To je zbog konobara. Kako bi ga obeshrabrila. Pošto nema nekog naročitog posla dok
čeka da se aparat ugreje, on koristi priliku da zapodene razgovor. Briše stolove oko
nje gledajući je preko mišice i, glumeći nezainteresovanost, primiče joj se u
koncentričnim krugovima. To je visok, mršav tip, razmetljivac masne plave kose, od
onih kakvi se često sreću u turističkim centrima. Kad je završio poslednji krug, on
stane kao ukopan ispred nje, s jednom rukom na krstima, zadivljeno uzdahne
pogledavši napolje i izloži svoje mišljenje o vremenu, toliko mediokritetsko da je to
tužno.
Taj konobar je budala, ali ima ukusa, pošto je An, sa četrdeset godina, i dalje
neodoljiva. Nežna brineta, lepih svetlozelenih očiju, zanosnog osmeha… Ona je
stvarno žena koja zrači. Sa jamicama na obrazima. I sporim, gipkim pokretima.
Neminovno poželite da je dodirnete, jer na njoj sve deluje oblo i čvrsto, njene grudi,
zadnjica, stomačić, butine, a sve to zapravo i jeste oblo i čvrsto, to su stvari zbog
kojih čovek skrene pameću.
Svaki put kad pomisli na to, Kamij se zapita šta ona radi s njim. Njemu je
pedeset godina, praktično je ćelav, i prvo i pre svega, visok je metar i četrdeset pet.
Da biste imali jasniju predstavu, to je manje-više visina trinaestogodišnjaka. Bolje da
odmah napomenemo kako bismo izbegli nagađanja: An nije visoka, ali je ipak
dvadeset dva centimetra visa od njega. To je otprilike za glavu.
An odgovori na konobarevo udvaranje ljupkim, vrlo rečitim osmehom: nosi se
(momak pokaže da je razumeo, tako mi i treba kad se trudim da budem ljubazan), i čim
saspe kafu u grlo, krene kroz pasaž Monije prema Ulici Žorž-Flandren. Skoro je na
drugom kraju kad zavuče ruku u tašnu, verovatno da bi uzela novčanik, i oseti nešto
vlažno. Prsti su joj umazani mastilom. Hemijska olovka koja curi.
Ruku na srce, za Kamija priča počinje upravo sa tom hemijskom olovkom. Ili sa
činjenicom da je An odlučila da ode u taj tržni centar, a ne neki drugi, baš tog jutra, a
ne nekog drugog itd. Zbir podudarnosti potrebnih da bi se desila tragedija zaista je
neverovatan. Ali jednom takvom zbiru podudarnosti Kamij duguje i to što je jednoga
dana sreo An, ne možemo stalno samo da se žalimo.
Dakle, ta obična hemijska olovka, sa umetkom sa mastilom, curi. Tamnoplava je i
majušna. Kamij lako može da je zamisli. An je levoruka, kad piše, šaka joj je u
neobičnom položaju, nije vam jasno kako to izvodi, a pritom piše vrlo velika slova,
rekli biste da besno niže potpise, i začudo, uvek bira minijaturne olovke, zbog čega je
taj prizor još neobičniji.
Kad izvadi iz tašne ruku umrljanu mastilom, An se odmah zabrine zbog štete.
Traži rešenje, i pronalazi, desno od sebe, žardinjeru sa cvećem. Spusti tašnu na drveni
rub i počne sve da vadi.
Prilično je iznervirana, ali šteta nije tako velika. Uostalom, ako je bar malo
poznajete, jasno vam je da nema razloga da se plaši, An nema ništa. Ni u tašni, ni u
životu. Ono što ima na sebi svako može da priušti. Nije kupila ni stan, ni auto, troši
onoliko koliko zaradi, ne više, ali ni manje od toga. Ne štedi zato što nije tako
vaspitana: otac joj je bio trgovac. Neposredno pre nego što je bankrotirao, pobegao je
sa kasom četrdesetak udruženja čiji je blagajnik postao kratko vreme pre toga i nikad
ga više nisu videli. To nesumnjivo objašnjava zašto An ima prilično ravnodušan odnos
prema novcu. Poslednji put je imala finansijske probleme u vreme kad je sama
podizala ćerku Agat, a to je bilo davno.
An odmah baci olovku u kantu za đubre, pa stavi mobilni telefon u džep jakne.
Novčanik joj je umazan, i on je za bacanje, ali su dokumenta u njemu neoštećena. Što
se tiče tašne, postava je vlažna, ali mastilo nije probilo. Možda An tada obeća sebi da
će tog prepodneva kupiti novu, tržni centar je idealno mesto za to, ali to nikad nećemo
saznati, jer će je ono što će uslediti sprečiti da pravi planove. U međuvremenu,
obloži, kako-tako, dno maramicama koje ima kod sebe. Pošto je sve to završila,
zabrine se zbog prstiju umazanih mastilom, sada na obema rukama.
Mogla bi da se vrati u restoran, ali je mogućnost da se ponovo sretne sa
konobarom prilično obeshrabrujuća. Sprema se, ipak, to da uradi kad ispred sebe
ugleda tablu sa oznakom za javni toalet, što se ne viđa tako često na takvim mestima.
Nalazi se odmah iza poslastičarnice Kardon i juvelirnice Defose.
Počev od tog trenutka, stvari počinju ubrzano da se odvijaju.
An pređe trideset metara koji je dele od toaleta, otvori vrata i nađe se naspram
dvojice muškaraca.
Ušli su kroz izlaz za slučaj opasnosti koji vodi na ulicu Damijani i zaputili se u
unutrašnjost tržnog centra.
Delić sekunde… Da, smešno je, ali to je činjenica: da je An ušla pet sekundi
kasnije, oni bi već stavili fantomke i sve bi bilo drugačije.
Samo što se odvija ovako: An ulazi, svi su zatečeni i skamene se.
Ona naizmenično gleda dvojicu muškaraca, iznenađena zbog njihovog prisustva,
ponašanja i, pre svega, crnih kombinezona.
I zbog njihovog oružja. Pumparica. Čak i ako se ne razumemo u oružje, to
ostavlja vrlo snažan utisak.
Jedan od dvojice tipova, onaj niži, nešto promumla, možda nešto uzvikne. An ga
pogleda, zgranut je. Ona zatim okrene glavu prema onom drugom. On je viši, ima
grubo, četvrtasto lice. Scena traje samo nekoliko sekundi, ali tri lika ostaju nema,
nepomična, svi su zapanjeni, zatečeni. Njih dvojica žurno navuku fantomke. Viši
podigne pušku, napravi poluokret i, kao da drži sekiru i sprema se da obori hrast,
udari An kundakom posred lica.
Iz sve snage.
Bukvalno joj raznese glavu. Čak ispusti glasan uzdah iz stomaka, kao teniseri kad
zveknu lopticu.
An krene unazad, pokuša da se uhvati za nešto, ali ne nailazi ni na šta. Udarac je
bio tako iznenadan i snažan da ima utisak kako joj se glava odvojila od ostatka tela.
Odbačena je više od metra unazad; udari potiljkom u vrata, raširi ruke i skljoka se na
pod.
Drveni kundak je razvalio praktično polovinu lica, od vilice do slepoočnice,
smrskao je levu jagodicu, koja se raspukla kao neka voćka, pocepavši joj obraz u
dužini od desetak centimetara; krv je odmah šiknula. Zvuk je spolja ličio na udarac
bokserske rukavice u vreću za vežbanje. Za An, iznutra, to je poput udarca čekića, ali
čekića širokog dvadesetak centimetara, koji se drži i kojim se zamahuje s obe ruke.
Drugi muškarac krene da urla, deluje besno. An ga čuje, ali vrlo nejasno, pošto je
njenom umu teško da se sabere.
Kao da se nije ništa desilo, onaj viši krene ka An, uperi joj pušku u glavu,
repetira je širokim, naglim pokretom i spremi se da opali kad njegov saučesnik
ponovo zaurla. Ovoga puta mnogo glasnije. Možda ga čak uhvati za rukav. An,
ošamućena, ne uspeva da otvori oči, samo joj se šake pomeraju, otvaraju i zatvaraju,
uprazno, grčevito i refleksno.
Čovek koji drži pumparicu zastane, okrene se, okleva: tačno je da su pucnji
najsigurniji način da privuku pandure i pre nego što su počeli, to će vam svi
profesionalci potvrditi. Sekundu se dvoumi šta da uradi, pa kad se odluči, okrene se
ponovo prema An i krene dugo da je šutira. u lice i trbuh. Ona pokušava da izbegne
udarce, ali, mada nalazi snage za to, onemogućavaju je vrata uz koja je pribijena.
Nema kud. S jedne strane su vrata uz koja je priljubljena, s druge čovek koji je,
održavajući ravnotežu na jednoj nozi, snažno udara vrhom cipele. Između dve salve
udaraca, An na tren dođe do daha, tip nakratko prestane i, verovatno zato što ne
postiže očekivani rezultat, odluči da pređe na radikalniju metodu: okrene pušku,
podigne je iznad njene glave i krene da je mlati kundakom. Iz sve snage, svom silinom.
Kao da pokušava da zabije kolac u zaleđeno tlo.
An se izvije ne bi li se zaštitila, pa se okrene i oklizne u lokvi krvi, koje je sada
već mnogo, pa stavi prekrštene šake na glavu. Prvi udarac završi u predelu potiljka.
Drugi, precizniji, smrska joj prste.
Promena metode nije naišla na jednodušno odobravanje, pošto se drugi
muškarac, onaj niži, sad grčevito drži za saučesnika i ne dozvoljava mu da je i dalje
udara tako što ga čvrsto steže za mišicu i viče. Nema problema, tip odustaje od svog
plana, vraća se na zanatsku tehniku. Ponovo počne da šutira An u telo, udarci su
precizni, zadaje ih ogromnom kožnom cokulom, jednom od onih kakve nose vojnici.
Gađa glavu. An se, sklupčana, i dalje štiti rukama, udarci pljušte po njenoj glavi,
potiljku, podlakticama, leđima, ko zna koliko je to udaraca nogom, lekari će reći
najmanje osam, patolog kaže devet, ko će ga tačno znati, pljušte sa svih strana.
An u tom trenutku izgubi svest.
Onoj dvojici se čini da je stvar rešena. ah anino telo blokira vrata koja vode u
tržni centar. Ne dogovarajući se, oni se nagnu, niži uhvati An za ruku i povuče je ka
sebi, glava mlade žene zvekne o pločice i kotrlja se po njima. Kad vrata konačno
mogu da se otvore, on pusti ruku, koja tresne na pod, ali ostane u gotovo gracioznom
položaju, tako su naslikane šake nekih bogorodica, nežne i izdužene. Da je
prisustvovao tom delu scene, Kamij bi odmah uočio neobičnu sličnost između anine
ruke, između tog prepuštanja, i Žrtve ili Obamrle žene Fernanda Peleza, što bi se vrlo
loše odrazilo na njegov moral.
Priča bi mogla ovde da se završi. Priča o zlosrećnim okolnostima. Ali viši od
one dvojice ne gleda tako na stvari. On je očigledno glavni i vrlo brzo proceni
situaciju.
Šta će se sad desiti sa tom ženskom?
Hoće li se probuditi iz nesvesti i početi da vrišti?
Ili će upasti u tržni centar Monije?
Ili, još gore, pobeći, a da on to ne primeti, kroz izlaz za slučaj opasnosti i pozvati
pomoć?
Ili će se sakriti u nekoj kabini u toaletu, uzeti mobilni i pozvati policiju?
On onda ispruži nogu kako bi vrata ostala otvorena, nagne se prema njoj, uhvati
je za gležanj desne noge, izađe iz toaleta i vuče je po podu tridesetak metara, onako
kako dete vuče igračku, sa istom lakoćom, sa istom nezainteresovanošću za ono što se
dešava iza njega.
Anino telo tu i tamo zapne za nešto, rame joj udari o ugao toaleta, kuk o zid
hodnika, glava mlatara u ritmu potresa, zvekne čas u lajsnu, čas u ugao neke žardinjere
s biljkama koje oivičavaju hodnik. An je sada samo krpa, džak, bezoblična, beživotna
lutka koja gubi krv i ostavlja za sobom široki crveni trag koji se, iz minuta u minut,
sve više zgrušava, krv se brzo suši.
Kao da je mrtva. Kad je čovek pusti, na podu ostavi rašrafljeno telo koje i ne
pogleda, ono ga se više ne tiče, upravo je repetirao pušku sigurnim, odlučnim
pokretom, koji jasno svedoči o njegovoj nepokolebljivosti. Dvojica muškaraca
upadaju u juvelirnicu Defose izvikujući naredbe. Prodavnica samo što se otvorila.
Posmatrača bi, da ga je bilo, sigurno iznenadio raskorak između surovosti koju
pokazuju od samog ulaska u radnju i malog broja ljudi koji se u njoj nalaze. Ona
dvojica se izdiru na osoblje (tu su samo dve žene) dok izdaju naređenja, odmah kreću
s udarcima, u stomak, lice, sve se odvija vrlo brzo. Čuju se lomljava stakla, vriska,
jauci, uplašeno dahtanje.
Da li zbog toga što joj se glava vukla po podu trideset metara, zbog potresa
prilikom tog transporta, iznenadnog buđenja nagona za život… tek An u tom trenutku
pokušava da se ponovo uključi u stvarnost. Njen mozak, poput poludelog radara,
očajnički traži smisao u onome što se dešava, ali uzalud, svest joj je pomućena,
bukvalno umrtvljena udarcima, neočekivanošću onoga što se događa. Što se tiče tela,
ono je otupelo od bola, ne može da pomeri ni najmanji mišić.
Prizor Aninog tela koje je vučeno kroz hodnik i leži u lokvi krvi na ulazu u
prodavnicu imaće jednu pozitivnu posledicu: znatno će ubrzati razvoj situacije.
Prisutne su samo vlasnica i učenica na praksi, devojčica od šesnaest godina,
mršava kao čačkalica, koja nosi staračku punđu ne bi li delovala malo
dostojanstvenije. Čim vidi da ulaze dvojica muškaraca sa fantomkama i oružjem, čim
shvati da je to pljačka, ona zine kao riba, hipnotisana, pasivna poput žrtve spremne da
bude prineta na oltar. Noge joj se oduzmu, mora da se pridrži za tezgu. Pre nego što su
je izdala kolena, uperena joj je cev puške u lice, i ona se polako spustila, kao sufle.
Provešće ostatak vremena u tom položaju, brojeći otkucaje srca, sa rukama preko
glave, kao da očekuje kišu kamenja.
Vlasnica juvelirnice se pak zaceni kad ugleda Anino beživotno telo, koje je jedan
od one dvojice vukao po podu držeći ga za jedno stopalo, sa suknjom podignutom do
struka, ostavljajući za sobom širok trag krvi. Ona pokuša da izgovori neku reč, koja se
negde zaglavila. Viši od one dvojice stao je na ulaz u prodavnicu, nadgleda prilaze,
niži joj je pritrčao, sa uperenim oružjem. Grubo joj zabija cev u stomak. Ona jedva
zauzda nagon za povraćanje. On ništa ne kaže, nema potrebe, ona se već ponaša kao
automat. Nespretno isključuje bezbednosni sistem, traži ključeve od vitrina, ali nisu
svi kod nje, mora da ode u sobu iza prodavnice i kad napravi prvi korak, shvati da se
upišala. Drhtavom rukom pruži svežanj ključeva. Neće to nikad reći ni u jednom
iskazu, ali ona mu tada šapne: „Nemojte da me ubijete…“ Dala bi celu planetu Zemlju
u zamenu za dvadeset sekundi života. Rekavši to, premda joj niko nije naredio, legne
na pod, s rukama na potiljku; čuće se kako nešto grozničavo mrmlja, to su molitve.
Ako se ima u vidu surovost tih ljudi, čovek se stvarno zapita da li su molitve,
makar i vatrene, praktično rešenje. Nije ni važno, dok traju molitve, ona dvojica ne
dangube, otvorene su sve vitrine i njihov sadržaj je ubačen u velike platnene džakove.
Pljačka je odlično pripremljena, traje manje od četiri minuta. Vreme je dobro
odabrano, ulazak kroz toalete dobro smišljen, uloge su vrlo profesionalno podeljene:
dok prvi muškarac prazni vitrine sa nakitom, drugi stoji, kraj vrata, snažan i odlučan,
osmatra, s jedne strane, prodavnicu, a s druge, tržni centar.
Videokamera, postavljena u prodavnici, snimiće prvog pljačkaša kako otvara
vitrine i fioke i kupi plen. Druga kamera pokriva ulaz u juvelirnicu i mali deo tržnog
centra. Upravo se na snimcima sa te kamere vidi An, koja leži u hodniku.
Počev od tog trenutka, postaju vidljivi propusti u organizaciji pljačke. Počev od
trenutka kada se, na snimcima, vidi da se An mrda. Sasvim malo, to liči na refleksni
pokret.
Kamij je najpre sumnjao, nije bio siguran da je dobro video, ali jeste, nema
sumnje, An se mrda… Pomera glavu, okreće je zdesna nalevo, sasvim polako. Kamij
poznaje taj pokret, ponekad, kad hoće da se opusti, razmrdava vratne pršljenove i
mišiće, pominje „sternokleidomastoidni“ mišić, Kamij nije ni znao da tako nešto
postoji. Naravno, pokret ovoga puta nema ni amplitudu ni smirenost pokreta za
opuštanje. An leži na boku, desna noga joj je savijena, koleno joj dodiruje grudi, leva
noga je ispružena, torzo joj je izokrenut, čovek bi pomislio da se upravo okreće,
visoko zadignuta suknja otkriva bele gaćice. Lice joj obilno krvari.
Ona nije legla, bačena je tu.
Na početku pljačke, muškarac koji ostaje kraj An baca povremeno pogled na nju,
ali pošto je prestala da se mrda, sva njegova pažnja usredsređena je na osmatranje
okoline. Ne bavi se više njom, okreće joj leđa i ne primećuje čak ni da je potočić krvi
stigao do njegove desne pete.
An se pak upravo probudila iz košmara i pokušava da dâ smisao onome što se
dešava oko nje. Kad podigne glavu, kamera joj nakratko uhvati lice. To je
srceparajuće.
Kad ga ugleda, Kamij je toliko šokiran da promaši dugme na daljinskom
upravljaču, dvaput pokušava da ga pritisne, pa zaustavi, premota unazad: čak je i ne
prepoznaje. Nema ničeg zajedničkog između An, njenog blistavog tena, njenih
nasmejanih očiju i tog lica oblivenog krvlju, podbulog, praznog pogleda, koje kao da
se već udvostručilo i izobličilo.
Kamij se uhvati za ivicu stola, momentalno dobije želju da zaplače, jer je An
preko puta kamere, kao da se okrenula manje-više u njegovom pravcu da mu nešto
kaže, da traži pomoć, on odmah to zamisli, a takvo ponašanje je vrlo opasno.
Zamislite nekog bližnjeg, nekoga ko računa na vašu zaštitu, zamislite ga kako pati,
kako umire i obliće vas hladan znoj, ali proširite ugao gledanja i zamislite ga kako vas
doziva u trenutku kad je njegov užas nesavladiv i poželećete da umrete. Kamij se
nalazi u takvoj situaciji, potpuno nemoćan, ispred tog ekrana, može samo da gleda te
snimke, sve se to odavno završilo…
To je nepodnošljivo, stvarno nepodnošljivo.
Odgledaće te prizore na desetine puta.
An će se pak ponašati kao da okolina ne postoji. Isto bi uradila i kad bi pljačkaš
stao iznad nje i ponovo joj uperio cev puške u potiljak. To je neverovatan nagon za
opstanak, premda, posmatrano s druge strane ekrana, pre liči na samoubistvo: u tom
položaju, na nepuna dva metra od naoružanog čoveka, koji je, nekoliko minuta ranije,
pokazao spremnost da joj bezosećajno ispali metak u glavu, An se sprema da uradi
ono što niko drugi ne bi ni pomislio da uradi. Pokušaće da ustane. Ne obazirući se na
posledice. Pokušaće da pobegne. An je žena jakog karaktera, ali odatle pa do toga da
krene goloruka na pumparicu.
Ono što će se desiti gotovo je automatski rezultat te situacije: sukobiće se dve
suprotstavljene energije. Jedna će morati da pobedi. Uhvaćene su u splet okolnosti.
Jedna od te dve energije preteže, pošto se oslanja na dvanaestomilimetarsku pušku. To
joj svakako pomaže da prevagne. Ali An nije sposobna da proceni odnos snaga, da
racionalno proceni kolike su joj šanse, ponaša se kao da je sama. Ona sakupi svu
životnu snagu koja joj je ostala – a na snimcima se odmah vidi da je to vrlo malo –
privuče nogu, osloni se na ruke, to je vrlo mučno, šake joj se klizaju u lokvi krvi,
umalo se ne prostre na pod, ponovi to još jednom, zbog sporosti sa kojom pokušava
da se podigne, u tom prizoru ima nečeg nestvarnog. Užasno je teška, troma, bezmalo se
čuje kako stenje, čovek ima želju da se napinje zajedno s njom, da je povuče,
pomogne joj da ustane.
Kamij pak ima želju da je preklinje da ništa ne radi. Čak i da prođe jedan minut
pre nego što se onaj tip okrene, An, onako ošamućena i izgubljena, neće preći ni tri
metra, prvi hitac će je prepoloviti. ali Kamij je iza ekrana, nekoliko sati kasnije, i ono
što on sada može da misli nema više nikakvog značaja, prekasno je.
Aninim ponašanjem ne upravlja nikakva misao, to je odlučnost u čistom stanju,
koja izmiče bilo kakvoj logici. Na snimku je to jasno kao dan: jedini uzrok njene
odlučnosti leži u njenoj želji da preživi. Ona ne izgleda kao žena kojoj se, iz
neposredne blizine, preti pumparicom, već kao pijanica posle noćnog provoda koja će
uzeti svoju tašnu – koju steže od početka, koju je vukla za sobom i koja se kupa u krvi
– i, posrćući, potražiti izlaz kako bi se vratila kući. Čovek bi se zakleo da joj je glavni
protivnik pomućena svest, a ne dvanaestomilimetarska puška.
Ključnim stvarima ne treba ni sekund da bi se desile: An ne razmišlja, na jedvite
jade ustaje. Uspostavlja privid ravnoteže, suknja joj je i dalje zakačena i otkriva nogu
do vrha… Nije još ni ustala, a već se dala u beg.
Počev od tog trenutka, sve kreće nizbrdo, to je sada samo niz nedoslednosti,
slučajnosti i nespretnosti. Reklo bi se da Bog, nakon što su ga događaji prevazišli, ne
zna više šta da radi, pa glumci improvizuju, i to je neminovno loše.
Najpre zato što An ne zna gde je, ne može da se orijentiše. Čak je krenula da beži
u pogrešnom smeru. Kad bi ispružila ruku, dotakla bi muškarčevo rame, on će se
svakog časa okrenuti.
Ona se dugo klati, omamljena, ošamućena. Pravo je čudo kako uspeva da održi
ravnotežu. An obriše rukavom okrvavljeno lice, nagne glavu u stranu, kao da nešto
sluša, hoće da napravi korak… I odjednom, ko bi ga znao zašto, reši da potrči. Kada
to vidi na snimku, Kamij izgubi prisebnost, oseća kako se raspada ono malo
emocionalnog kostura što mu je ostalo.
Anina namera je dobra. Problematično je njeno sprovođenje u delo, zato što joj
se stopala klizaju u lokvi krvi. Ona se očigledno kliza, kao na ledu. To bi u crtanom
filmu možda bilo smešno, u stvarnosti je tužno, jer se kliza u sopstvenoj krvi, trudi se
da ne padne, da se orijentiše, a samo se batrga, opasno se klateći. Ostavlja utisak da
trči na usporenom snimku ispred onoga od čega hoće da pobegne, to je jezivo.
Muškarac u prvi mah nije svestan situacije. An samo što ne padne na njega, ali
njena stopala odjednom naiđu na delić suvog poda, ona povrati privid stabilnosti, ne
treba joj više i, kao pod dejstvom neke opruge, krene.
U pogrešnom smeru.
Najpre iscrta neobičnu putanju, okrećući se oko svoje ose, kao rašrafljena lutka.
Napravi četvrt kruga, zakorači, pa stane, ponovo se okrene kao zalutali šetač koji
pokušava da nađe put i na kraju, nekim čudom, shvati gde je otprilike izlaz. Prođe
nekoliko sekundi pre nego što pljačkaš primeti da njegova žrtva beži. Čim to vidi,
okrene se i opali.
Kamij će stalno iznova gledati snimak: nema sumnje, čovek sa puškom je
zatečen. Oružje drži u visini bedra. Kad neko ima pumparicu, to je položaj koji
zauzme da bi smakao sve što se nalazi bilo gde u opsegu od četiri-pet metara. Možda
nije u potpunosti povratio samouverenost. Ili je, naprotiv, previše siguran u sebe, to se
često dešava, uzmite nekog stidljivka, dajte mu dvanaestomilimetarsku pušku i
slobodu da je upotrebi, odmah će postati bezmalo drzak. Ili je to zbog iznenađenja, ili
svega toga zajedno. Činjenica je, ipak, da je cev uperena uvis, previše visoko. Opalio
je refleksno. Bez nišanjenja.
An pak ništa ne vidi. Potpuno dezorijentisana, ona odmiče kroz crnu rupu kad se
na nju sruči kiša krhotina, pošto je metak razneo prozorsko staklo iznad nje, na
nekoliko metara od izlaza: polukružni vitraž koji ima skoro tri metra u prečniku. S
obzirom na to kakva je sudbina zadesila An, surovo je konstatovati da je vitraž
prikazivao prizor iz lova sa konjima i psima. Dva čila konjanika skakuću nekoliko
metara iza jelena sa prevelikim rogovima na koga doslovno nasrće čopor pasa iz koga
izbija agresivnost, sjajni očnjaci, halapljive čeljusti, jelenu se crno piše…
Neverovatno, pasaž Monije i njegov polukružni vitraž preživeli su dva svetska rata i
bio je potreban upad naoružanog i nespretnog pljačkaša. Neke stvari je teško
prihvatiti.
Sve drhti, stakla, ogledala, tlo, svi se instinktivno štite, svako na svoj način.
„Uvukao sam glavu u ramena“, reći će antikvar Kamiju, pokazujući kako.
To je čovek od trideset četiri godine (naglasio je taj broj, to nije isto što i
trideset pet). Nosi prekratku periku, koja je napred i na potiljku odignuta od glave.
Ima širok nos i desno oko mu je maltene zatvoreno, izgleda otprilike kao lik sa
šlemom na Đotovoj fresci Idolopoklonstvo. Dovoljno je da se priseti praska, pa da se
zgrane.
„Prosto je: pomislio sam da je teroristički napad. (Misli kako je time sve rekao.)
Ali onda sam rekao sebi: ne, bilo bi smešno da ovde bude napad, ovo nije meta i tako
dalje, i tako dalje.“
On je od onih svedoka koji svaki put pomalo izmisle stvarnost. Nije, međutim, od
onih koji se potpuno izgube. Pre nego što je otišao da vidi šta se dešava u tržnom
centru, bacio je pogled oko svoje radnje kako bi video ima li štete.
„Ništa“, kaže oduševljeno, lupivši noktom palca po zubima.
Tržni centar je visok i uzak, to je hodnik od petnaestak metara oivičen
prodavnicama, sav u izlozima. Prasak je strahovito snažan za takav prostor. Posle
eksplozije, vibracije se pojačavaju brzinom zvuka, a onda se zavrte i krenu da se
odbijaju o sve što im se ispreči na putu, to stvara jeku čiji talasi stižu gusto zbijeni.
Hitac, a zatim na hiljade krhotina stakla koje se obrušavaju poput kiše zaustavili
su An. Da bi se zaštitila, ona podiže ruke iznad glave, privlači bradu na grudi, posrće,
pada, ovoga puta na bok, telo joj se kotrlja po krhotinama, ali potrebno je više od
pucnja iz puške i rasprskavanja vitraža da bi se zaustavila jedna takva žena. Ko zna
kako, opet je na nogama.
Ubica je prvi put promašio, izvukao je pouku, sada ne žuri. Na snimcima se vidi
kako ponovo puni pušku, naginje glavu, da je snimak dovoljno jasan, videlo bi se kako
mu se kažiprst savija oko oroza.
Iznenada se pojavljuje ruka u crnoj rukavici, to je drugi muškarac, koji ga gurne
udarivši ga po ramenu u trenutku kad opali…
Izlog knjižare se razleće, čitavi komadi stakla, neki veličine tanjira, oštri kao
žilet, padaju na pod i rasprskavaju se.
„Bila sam u sobi iza prodavnice… “
Žena od nekih pedeset godina, prava prodavačica, zdepasta, samouverena, skup
puder, kozmetičarka dvaput nedeljno, a uz to narukvice, ogrlice, lančići, prstenje,
broševi, minđuše (čovek se stvarno zapita zašto je pljačkaši nisu poneli zajedno s
plenom), promukao glas, pušenje, možda i alkohol, Kamij nema vremena da istražuje.
Sve se to desilo pre samo nekoliko sati, loše se oseća, želi da zna, nestrpljiv je.
„Izjurila sam…“, kaže ona, pokazujući širokim pokretom ruke na hodnik.
Napravi pauzu, uživa u svemu što joj daje na značaju. Održava napetost. Sa
Kamijem to neće dugo trajati.
„Požurite!“, promrmlja on hrapavim glasom.
Nije baš ljubazan za jednog pandura, pomisli ona, mora da je to zbog visine, to
sigurno izaziva želju za osvetom, ogorčenost. Ubrzo posle pucnjeva, videla je kako je
Anino telo bačeno na stalaže, kao da ju je neka džinovska ruka gurnula s leđa, i kako
se zatim odbilo o izlog i palo na pod. Slika je i dalje toliko snažna da knjižarka
zaboravlja na napetost.
„Smrskala se o izlog! Ali čim je dotakla pod, ponovo je pokušala da ustane!
(Šokirana je, čak zadivljena.) Bila je krvava i veoma uzrujana, mlatarala je rukama,
klizala se u mestu. Vidite…“
Na snimku, na tren, dvojica muškaraca deluju skamenjeno. Onaj koji je skrenuo
metak grubo gurnuvši saučesnika bacio je vreće na pod. Klati rukama, spreman je da
se potuče. Ispod fantomke vide se samo njegove stisnute usne, reklo bi se da sikće.
Onaj koji je pucao, spustio je pak pušku. Šake mu se grče oko oružja, oseća se da
se koleba, ali na kraju načelo stvarnosti odnosi prevagu, odustaje. Nevoljno se okreće
prema An. Sigurno je vidi kako ustaje i posrće ka izlazu iz pasaža Monije, ali treba
požuriti, mora da se negde u njegovoj glavi uključio alarm: sve ovo pomalo predugo
traje.
Njegov saučesnik zgrabi vreće i utrapi mu jednu, taj potez ga natera da se odluči.
Obojica beže trčećim korakom i nestaju sa ekrana. Delić sekunde kasnije, onaj koji je
pucao okreće se i vraća nazad, vidi se kako se ponovo pojavljuje s desne stane:
podiže tašnu koju je An ostavila dok je bežala i odlazi. Više se neće vraćati. Zna se da
su dvojica muškaraca otišla u toalet i, nekoliko sekundi kasnije, izašla na ulicu
Damijani, gde ih je saučesnik čekao u kolima.
An pak ne zna više gde se nalazi. Pada, ustaje, ali ipak stigne, ko zna kako, do
izlaza iz tržnog centra i izbije na ulicu.
„Bila je sva u krvi i koračala je… Čovek bi pomislio da je zombi!“
Južnoameričko poreklo, crna kosa, bakrenasta put, dvadesetak godina. Radi u
frizerskom salonu, tačno na uglu, krenula je po kafu.
„Aparat nam se pokvario, treba da se ide u kafić po kafu za mušterije.“
To gazdarica objašnjava. Žanin Geno. Ona stoji kao ukopana preko puta
Verhuvena, izgleda kao vlasnica javne kuće, ima sve potrebne atribute. I osećaj
odgovornosti: ne bi pustila neku od svojih devojaka da ćaska, bez nadzora, sa
muškarcima na pločniku. Razlog zbog kog je izašla nije važan, kafa, pokvaren aparat,
Kamiju je sve to nebitno. Zapravo, i nije.
Zato što u trenutku kad An izbije na ulicu, frizerka nosi okrugli poslužavnik sa pet
kafa i ide brzim korakom, mušterije su u toj četvrti nesnosne, imaju para, zahtevne su,
smatraju da je to njihovo pravo.
„Mlaka kafa, to je katastrofa“, objasni gazdarica, iz čijeg pogleda izbija patnja.
Dakle, mlada frizerka.
Iznenađena i znatiželjna zbog dve eksplozije koje je čula sa ulice, trči pločnikom
sa svojim poslužavnikom i naleće na ludakinju oblivenu krvlju koja izlazi, posrćući, iz
tržnog centra. Šokira se. Dve žene se sudare, poslužavnik odleti, zbogom, šolje, tacne,
čaše s vodom, sve kafe završe na frizerkinom plavom kompletu, uniformi frizerskog
salona. Pucnji iz puške, kafe, izgubljeno vreme, to još i može da prođe, ali komplet
koji toliko košta, strašno, gazdaričin glas sada dostiže visoke tonove, hoće da pokaže
štetu, u redu, u redu, klima Kamij glavom, ona pita ko će da plati hemijsko čišćenje, to
mora valjda da bude predviđeno zakonom, u redu, ponovi Kamij.
„I nije se čak ni zaustavila…“, napomene gazdarica, kao da se radilo o sudaru sa
motociklom.
Ona sada prepričava događaj kao da se njoj desio. Govori kao osoba od
autoriteta, zato što se, kao prvo, radi o „njenoj devojci“, a zatim i zato što joj nezgoda
sa kafama prosutim na uniformu daje neka prava. To uvek utiče na mušterije. Kamij je
uhvati za mišicu, ona znatiželjno spusti pogled na njega, kao na govno na pločniku.
„Prestanite…“, kaže Kamij sasvim tiho, „da me živcirate.“
Gazdarica ne može da veruje rođenim ušima. Da joj taj patuljak to kaže! To je
prevršilo svaku meru. Ali Verhuven je netremice gleda pravo u oči, to je ipak
zastrašujuće. Suočena sa neprijatnom situacijom, mala frizerka hoće da pokaže kako
joj je stalo do posla.
„Ječala je…“, napomene ne bi li promenila temu.
 Kamij se okrene prema njoj, hoće da sazna nešto više o tome. Kako ječala? Da,
tihi jauci, kao. teško je objasniti. ne znam kako da kažem. Pokušajte, kaže gazdarica,
koja hoće da se iskupi u očima policije, nikad se ne zna, mune laktom svoju devojku,
hajde, uradite ono što vam gospodin kaže, ti jauci, kakvi jauci? Devojka ih gleda,
trepće, nije sigurna da je dobro razumela šta se od nje traži i, odjednom, umesto da
opiše jauke, ona pokuša da ih oponaša, krene tiho da jauče, stenje, traži pravi tonalitet,
iiiii, iiiii, u stvari, aaaah, aaaah, da, pre tako, kaže ona, vrlo usredsređena, aaaah,
aaaah, i pošto je konačno pronašla pravi zvuk, počne glasnije da ječi, zažmuri, pa
otvori oči, iskolači ih, aaaah, aaaah, čovek bi se, posle nekoliko sekundi, zakleo da
će svršiti.
Na ulici su, ima dosta sveta (nalaze se na mestu gde su čistači nehajno polili
vodom Aninu krv, koje je bilo i u slivniku, ljudi prelaze preko još vidljivih tragova
krvi, Kamiju to teško pada…), prolaznici otkrivaju pandura od metar i četrdeset pet i,
preko puta njega, mladu tamnoputu frizerku koja čudno zuri u njega i ispušta
orgazmičke, piskave jauke, dok je vlasnica javne kuće gleda s odobravanjem. Bože
blagi, nikad ranije nisu ovde videli tako nešto. Trgovci, na ulazima u svoje
prodavnice, prisustvuju, užasnuti, tom prizoru. Već su i pucnji loša reklama, a sad još
ta ulica postaje i bordel.
Kamij će sakupiti svedočenja, uporediti ih i shvatiti kako se sve to završava.
An izlazi iz prolaza Monije u Ulicu Žorž-Flandren kod broja 34, potpuno
izgubljena, skreće desno i ide ka semaforu. Nekoliko metara dalje sudara se sa
frizerkom, ali se ne zaustavlja, nastavlja svojim putem, korak po korak, pridržavajući
se za karoserije parkiranih automobila, pronalaze tragove njenih, pljoštimice
položenih, krvavih dlanova na krovovima i vratima automobila. Posle eksplozija koje
su doprle iznutra, ta žena, oblivena krvlju od glave do pete, svima na ulici izgleda kao
prava-pravcata utvara. Leluja se dok hoda, klati napred-nazad, ali ne može da se
zaustavi, ne zna više šta radi, gde se nalazi, hoda, ječi (aaaah, aaaah) kao da je
pijana, ali hoda. Ljudi se razmiču ispred nje. Neko se ipak odvaži i kaže:
„Gospođo?“, ali ga šokira sva ta silna krv.
„Verujte mi, gospodine, uplašio sam se od te mlade žene. Nisam znao šta da
radim.“
Uzrujan je. Starac smirenog lica, užasno mršavog vrata, pomalo zamagljenog
pogleda, katarakta, pomisli Kamij, i njegov otac ju je imao pred kraj života. Posle
svake rečenice utone u san. Oči su uprte u Kamija, magla mu zaklanja pogled, prođe
nego vreme pre nego što nastavi priču. Očajan je, širi ruke, takođe vrlo mršave,
preplavljen emocijama, Kamij proguta pljuvačku.
Stari gospodin pozove: „Gospođo!“, ne usuđuje se da je pipne, ona je poput
mesečarke, pušta je da prođe, An korača još malo.
 A onda ponovo skrene desno.
Ne pokušavajte da shvatite zašto. To niko ne zna. Zato što je desno ulica
Damijani. I što dve ili tri sekunde nakon što se An pojavi, auto sa pljačkašima pojuri
sumanutom brzinom.
Prema njoj.
I što, ugledavši svoju žrtvu na nekoliko metara od sebe, tip koji joj je razbio
glavu i koji ju je dvaput promašio, ne može da odoli i ponovo uzima pušku. Da dovrši
posao. Kad auto stigne do An, staklo je spušteno, oružje je ponovo upereno u nju, sve
se odvija vrlo brzo, ona razaznaje oružje, ali ne može više da napravi ni jedan jedini
pokret.
„Pogledala je kola…“, kaže gospodin, „ne umem to da objasnim… kao da ga je
čekala.“
Svestan je da je rekao besmislicu. Kamij razume. Hoće da kaže kako je An svega
dosta. Sada, posle svega što je doživela, spremna je da umre. Izgleda, uostalom, da se
u tome svi slažu, An, tip koji je pucao, stari gospodin, sudbina, svi. Čak i frizerkica:
„Videla sam kako se puščana cev pojavljuje kroz prozor. I gospođa ju je videla.
Svi smo je pratili pogledom, samo što je gospođa, znate, bila tačno naspram nje.“
Kamij zadržava dah. Svi se, dakle, slažu. Osim vozača. Po Kamijevom mišljenju
– dugo je razmišljao o tome – vozač u tom trenutku ne zna tačno kolike su razmere
pokolja. Dok je čekao u kolima, čuo je pucnje, vreme predviđeno za pljačku odavno
je isteklo. Nestrpljiv, zabrinut, sigurno je nervozno lupkao po upravljaču, možda se
premišljao da li da pobegne, kad je odjednom video kako se pojavljuju njegovi
saučesnici, kako jedan gura onog drugog prema kolima… Ima li mrtvih?, pita se.
Koliko? Pljačkaši konačno ulaze u auto. Pod pritiskom događaja, vozač kreće i na
uglu ulice – prešli su nekih dvesta metara, auto je morao znatno da uspori kako bi ušao
u raskrsnicu – vidi na pločniku okrvavljenu ženu koja posrće. Ugledavši je, onaj koji
je pucao verovatno vikne da uspori još više, brzo spusti svoje staklo, možda čak
pobedonosno usklikne, poslednja prilika se ne propušta, to ga maltene sudbina zove,
kao da je iznenada sreo srodnu dušu, već je bio izgubio svaku nadu, kad evo nje! On
grabi pušku, prislanja je na rame i nišani. Vozač pak u deliću sekunde vidi sebe kao
saučesnika u ubistvu iz neposredne blizine, u prisustvu desetak svedoka, ne računajući
ono što je moglo da se desi u tržnom centru, on ne zna šta se desilo, ali je saučesnik u
tome. Pljačka se pretvorila u katastrofu. Nije tako zamišljao stvari.
„Kola su zakočila“, kaže frizerka. „Naglo! Gume su tako zaškripale…“
Pronaći će tragove guma na asfaltu, što će omogućiti da se utvrdi marka, porše
kajen.
U kabini se svi tumbaju, uključujući i tipa sa puškom. Hitac raznosi dvoja vrata i
bočna stakla parkiranog automobila pored koga se An skamenila, spremna da umre.
Na ulici svi poležu na zemlju, osim starog gospodina koji nema vremena da napravi ni
jedan jedini pokret. An se ruši na zemlju, vozač pritisne papučicu gasa, auto poskoči,
gume ponovo zaškripe na asfaltu. Kad ustane, frizerka vidi starog gospodina koji se
drži jednom rukom za zid, a drugom za srce.
An pak leži na pločniku, sa rukom u slivniku, sa jednom nogom ispod parkiranog
automobila. „Presijavala se“, reći će stari gospodin, to je neminovno, prekrivena je
krhotinama stakla koje se rasprslo.
„Na njoj je to izgledalo kao sneg… “

10.40
Turci nisu zadovoljni.
Uopšte nisu zadovoljni.
Debeljko se uskopistio, vozi oprezno, ali steže upravljač dok prelazi preko Trga
Etoal i spušta se Avenijom Velike armije. Mršti se. Trudi se da se ponaša
demonstrativno. Ili se u njihovoj kulturi tako pokazuju osećanja.
Najviše se uzbudio njegov mlađi brat. Namćor. Neverovatno tamnoput, grubih
crta lica, oseća se jogunasta narav. I on je vrlo pričljiv, maše kažiprstom, preti, to je
prilično zamorno. Ne razumem ni reč – za mene je to kineski. – ali nije teško pogoditi:
pozovu nas zbog brze i unosne pljačke, a upadnemo u pucnjavu kojoj nema kraja. On
raširi šake: a da te nisam zadržao? Trapavi anđeo lebdi u kabini. Očigledno insistira
na svom pitanju, sigurno hoće da zna šta će se desiti ako je žena mrtva. Odjednom ga,
to je jače od njega, ponovo obuzme bes: idemo u pljačku, a ne u pokolj itd.
Stvarno je zamorno. Sreća da sam ja staložen čovek, kad bih se iznervirao, stvar
bi brzo krenula po zlu.
Ovo nema nikakvog značaja, ali je mučno. Momak troši energiju na optuživanje,
bolje bi mu bilo da čuva snagu, trebaće mu brzi refleksi.
Nije sve prošlo baš onako kako je planirano, ali je glavni cilj postignut, to je
najvažnije. Na podu su dva velika džaka.
To je dovoljno za neko vreme. A ovo je tek početak, jer ako sve bude u redu,
vratiću vreme unazad i biće još džakova. I Turčin baca pogled na džakove, razgovara
s bratom, izgleda da se slažu, vozač klima glavom. Domunđavaju se, kao da su sami,
sigurno procenjuju koliku nadoknadu mogu da traže. Da traže… mora da se šale. S
vremena na vreme, onaj malecki prestane da razgovara s bratom da bi se, besan,
obratio meni. Razumem dve-tri reči: „lova“, „deoba“. Gde li su ih naučili, tek su
dvadeset četiri sata u Francuskoj… Možda su Turci nadareni za jezike, ko će ga znati.
Nije ni bitno, uostalom. Zasad je dovoljno da se pretvara kako mu je neprijatno, da se
malo poguri, klima glavom i krivi lice kao da mu je žao, već su u Sent Uenu, kad nije
gužva u saobraćaju, nema problema.
Promiče predgrađe. Neverovatno je koliko je Turčin glasan. Zbog njegovog
dranja, kad stignu pred garažu, atmosfera u kolima je nepodnošljiva, oseća se da
predstoji veliko razjašnjenje. Onaj niži postavi iz sveg grla neko pitanje, više puta
jedno te isto, zahteva odgovor i da bi pokazao koliko je opasan, maše kažiprstom i
lupka prstima po drugoj ruci, stisnutoj u pesnicu. Taj pokret verovatno ima jasno
značenje u Izmiru, ali u Sent Uenu baš i nema. Opšti smisao je, međutim, jasan, tako
izražava negodovanje i pretnju, treba da klima glavom, da kaže kako se slaže. To,
uostalom, i nije laž, pošto ćemo se vrlo brzo sve dogovoriti.
Vozač je, u međuvremenu, izašao iz kola, ali uzalud se upinje da otključa garažu,
nema šanse da podigne gvozdena vrata. Pokušava da okrene ključ i na jednu i na drugu
stranu, zaprepašćen je, okrene se ka kolima, vidi se da se dvoumi, kad je probao ključ,
sve je bilo u savršenom redu, preznojava se dok motor radi. Ne postoji opasnost da
nas neko vidi, to je duga slepa ulica usred nedođije, ali ne bih voleo da se previše
zadržimo.
Za njih je to nova komplikacija, još jedna. Kap koja je prelila čašu. Malecki je
ovoga puta na ivici šloga. Ništa ne ide onako kako je planirano, oseća se prevareno,
iznevereno, „usrani Francuz“, treba da napravi ljubopitljiv izraz lica, ne zna šta je to s
vratima, zašto ne mogu da se otvore, nije mu jasno, moralo bi da bude sve u redu, pa
juče su zajedno probali. Izlazim mirno iz kola, čudim se i neprijatno mi je.
U mosberg 500 staje sedam metaka. Ovim Indijancima je bilo bolje da broje
municiju, umesto što arlauču kao hijene. Naučiće da onaj kome otključavanje brava ne
ide od ruke mora da bude dobar iz aritmetike, jer kad se uspravim, ostavivši pritom
otvorena vrata od kola, treba samo da odem do gvozdene roletne, blago gurnem
vozača da se skloni -pusti mene da probam… – i kad se okrenem, nalazim se u
idealnom položaju. U pušci je ostalo taman onoliko koliko treba da smaknem vozača i
ućutkam ga hicima u grudi. Za maleckog treba malo da okrenem cev, laknuće mi kad
mu raznesem glavu kroz vetrobran. Bleštavi mlaz. Vetrobran se rasprskava, bočna
stakla se prekrivaju krvlju, ništa se više ne vidi. Treba da priđem kako bih video
rezultat, glava je razneta, nije ništa ostalo, samo vrat na telu koje se klati, kokoške
nastave da trče kad im otkinu glavu. Slično je i sa Turcima.
Mosberg je malčice bučan, ali posle… Kakav mir!
Sad ne smem da gnjavim. Treba da stavim dva džaka pored vrata, izvadim dobar
ključ kako bih otvorio garažu, odvučem debelog brata unutra, uteram kola u kojima je
malecki iz dva dela – moram da pređem preko tela onog drugog, ništa strašno, ne
može više da bude zlopamtilo -zatvorim vrata i stvar je gotova.
Onda samo treba ponovo da uzmem džakove, odem do kraja ulice i uđem u
iznajmljeni auto. U stvari, nije sve gotovo. Kad bolje razmislim, ovo je tek početak.
Treba završiti posao do kraja. Izvaditi mobilni, ukucati broj koji aktivira bombu,
detonacija se oseća čak dovde. Dovoljno sam daleko, ali iznajmljeni auto drhti pod
dejstvom vazdušnog udara. Ima više od četrdeset metara. To se zove eksplozija! Turci
idu pravo u Vrt slasti. Te dve budale će tamo mod da maze device. Mlaz crnog dima
uzdiže se iznad krovova fabričkih hala, mahom zazidanih, koje grad ekspropriše da bi
ponovo gradio. Sve u svemu, upravo sam pomogao društvu. To znači da čovek može
da bude pljačkaš i da ujedno ima osećaj za društveno koristan rad. Vatrogasci će
krenuti za trideset sekundi. Ne treba gubiti vreme.
Treba predati dva džaka s nakitom na odeljenju za prtljag na Severnoj
železničkoj stanici. Tip koji će skloniti robu na sigurno poslaće nekoga da je pokupi.
Treba ubaciti ključ u poštansko sanduče na Bulevaru Mažanta.
I na kraju, treba videti kako stoje stvari. Izgleda da se ubice uvek vraćaju na
mesto zlodna.
Poštujmo tradiciju.

11.45
Dva sata pre nego što je otišao na Armanovu sahranu, Kamija pitaju, preko
telefona, da li poznaje izvesnu An Forestje. Njegov broj, na samom vrhu spiska
kontakata u njenom mobilnom, poslednji je koji je okrenula. Od tog poziva krenu mu
hladni žmarci niz leđa: tako saznajemo za njenu smrt.
Ali An nije mrtva. „Žrtva napada, upravo je primljena u bolnicu.“ Po glasu žene
zadužene da mu to saopšti Kamij odmah shvati da je u gadnom stanju.
An je stvarno u vrlo gadnom stanju. Previše je slaba čak i da bi je ispitali.
Policajci zaduženi za istragu rekli su da će zvati, otići će kod nje čim to bude bilo
moguće. Kamij je nekoliko minuta morao da pregovara sa bolničarkom sa odeljenja,
ženom od nekih trideset godina, koja ima prenapumpane usne i tik desnog oka, kako bi
dobio dozvolu da ude u njenu sobu. Pod uslovom da ne ostane dugo.
On otvori vrata i ostane neko vreme na pragu. Očajan je kad je vidi takvu.
Najpre ugleda samo njenu glavu, svu u zavojima. Čovek bi se zakleo da je
podletela pod kamion. Desna polovina lica sada je samo plavocrni podliv, toliko
naduven da se od i ne vide, kao da su zabijene u unutrašnjost glave. Na levoj strani
nazire se dugačka rana, od desetak centimetara, crveno-žutih rubova, zatvorena
pomoću dva šava. Usne su joj rascepljene, natekle, očni kapci plavičasti i naduti.
Polomljeni nos se utrostručio. Donje desni su povređene na dva mesta, An drži
malčice otvorena usta, iz kojih stalno curi potok pljuvačke. Izgleda kao starica. Ispod
čaršava leže njene dve ruke čvrsto zamotane sve do prstiju, na njim se vrhovima vide
longete. Zavoj na desnoj šaci je labaviji, što ukazuje na duboku, zašivenu ranu.
 Kad primeti Kamijevo prisustvo, pokuša da mu pruži ruku, suze joj zamagle
pogled, a onda, čini se, opet klone, zažmuri, pa ponovo otvori od. Staklaste, zamućene
od; izgubile su čak i onu svoju lepu svetlozelenu boju.
Govori promuklim glasom, glave nagnute u stranu. Otežao jezik užasno je boli,
snažno se ugrizla, jedva se razume šta kaže, usneni glasovi ne mogu da prođu.
„Boli me…“
Kamij je zanemeo. An pokušava nešto da kaže, on spusti ruku na čaršav kako bi
je umirio, ne usuđuje se da je dotakne. An se najednom unervozi, uznemiri, on bi hteo
nešto da uradi, ali ne zna šta. Da zove nekog? Anin pogled je grozničav, mora nešto
hitno da saopšti.
„…tili… od …atina.“
Još je šokirana zbog munjevitosti događaja, kao da su se upravo desili.
Nagnut nad nju, Kamij je pažljivo sluša, prépara se da razume, pokušava da se
nasmeši. Čovek bi pomislio da An sve vreme žvaće vreli pire. Čuje potpuno
izobličene slogove, ali pošto se usredsredi, posle nekoliko minuta počne da pogađa
reči, shvata njihov smisao… Prevodi u sebi. Neverovatno je kako se čovek brzo
prilagođava. Na sve. To je ponekad deprimirajuće.
„Uhvatili“, shvati, „ubili od batina“.
Anine obrve se podignu, oči iskolače od užasa, kao da je čovek ponovo pred
njom, kao da se sprema da je ponovo zatuče kundakom. Kamij ispruži ruku, spusti joj
je na rame, An odskoči vrisnuvši.
„Ka…ije…“, kaže.
Vrti glavom, glas joj je gotovo nečujan. Nedostaju joj zubi, pa vrska, pošto ima i
toga, tri polomljena zuba, sekutići s leve strane, gore i dole, kad otvori usta, An je
trideset godina starija, izgleda kao loša verzija Fantine iz Igoovih Jadnika, uporno je
tražila ogledalo od bolničarke, ali niko neće da joj ga da.
Povrh svega, premda je to teško izvodljivo, pokušava da sakrije usta kad govori.
Nadlanicom. To joj uglavnom ne polazi za rukom, usta su zjapeća rupa sa mlitavim,
plavim usnama.
„… operisaće me… ?“
Kamij tako razume pitanje. Opet suze, stiče se utisak da su one nezavisne od
onoga što ona kaže, naviru i teku bez vidljive logike. Anino lice pak ne izražava ništa
osim neme preneraženosti.
„Još se ne zna… Smiri se“, kaže Kamij vrlo tiho. „Sve će biti u redu…“
Ali Anin um je već negde drugde. Ona okrene glavu na drugu stranu, kao da ju je
stid. Najednom je ono što kaže još nečujnije. Kamij misli da čuje: „Ne ovakvu…“, ne
bi volela da je neko vidi u tom stanju. Uspe da se skroz okrene. Kamij joj spusti ruku
na rame, ali An ne reaguje, skamenjena je u položaju koji izražava odbijanje, leđa joj
odražavaju samo tihe jecaje.
„Hoćeš li da ostanem?“, upita je.
Nema odgovora. Kamij ostane, ne zna šta da radi. Posle dužeg vremena, An
zavrti glavom, neće, ne zna se šta neće, sve to, ono što se dešava, ono što se desilo, taj
apsurd koji nam iznenada ščepa živote, nepravdu kojoj žrtve neminovno pripisuju
lično značenje. Razgovor s njom je nemoguć. Prerano je. Nisu u istom vremenu. Ćute.
Ne zna se da li tone u san. Polako se okrene na leda, žmuri. I više se ne pomera.
Eto.
Kamij je gleda, ruka mu je na njenoj ruci, grozničavo sluša njeno disanje,
pokušava da uporedi taj ritam sa ritmom kojim diše kad spava, koji niko ne poznaje
tako dobro kao on. Satima ju je gledao kako spava. U početku je, noću, čak ustajao
kako bi je posmatrao i crtao njen profil, nalik na profil plivačice, pošto preko dana
nije uspevao tačno da uhvati magiju njenog lica. Tako je napravio na stotine njenih
skica, proveo je beskonačno mnogo vremena pokušavajući da dočara njene usne, tu
čednost, njene kapke. Ili da skicira njenu siluetu pošto bi je zatekao ispod tuša. Po
veličini svojih neuspeha, shvatio je koliko je ona važna: on za samo nekoliko minuta
može da reprodukuje, sa gotovo fotografskom tačnošću, bilo čije crte, dok An krije
nešto nesvodljivo, nešto neuhvatljivo što izmiče njegovom pogledu, iskustvu, moći
zapažanja. A žena koja tu leži, otekla, umotana u zavoje, kao mumija, nema više
nikakvu magiju, od nje je ostala samo ljuštura, to je jedno ružno, užasno prozaično
telo.
Upravo će to, iz minuta u minut, sve više raspirivati Kamijev gnev.
Ponekad se naglo probudi, tiho zacvili, pogleda oko sebe, i Kamij kod nje
primećuje ono što je video i kod Armana u nedeljama koje su prethodile njegovoj
smrti: nepoznate, potpuno nove izraze lica koji iskazuju zapanjenost zato što je tako
kako je, nerazumevanje. Osećaj nepravde.
Nije se još oporavio od prvog naleta očaja, a bolničarka već dolazi da ga
podseti kako je vreme za posetu isteklo. Nenametljiva je, ali ne izlazi iz sobe dok on
ne ode. Na pločici joj piše: „Florans“. Drži ruke na leđima, zauzela je stav koji spaja
upornost i poštovanje sa osmehom punim razumevanja, potpuno izveštačenim od
kolagena ili hijaluronske kiseline. Kamij je želeo da ostane dok An ne bude u stanju
da mu ispriča kako su se stvari odvijale, gori od nestrpljenja da to sazna. Ali može
samo da čeka, da izađe. An mora da se odmara. Kamij izađe.
Moraće da čeka dvadeset četiri sata da bi shvatio.
A dvadeset četiri sata su mnogo više vremena nego što je čoveku poput Kamija
potrebno da opustoši Zemlju.
Kad izađe iz bolnice, raspolaže samo sa nekoliko objašnjenja koja je dobio
preko telefona i ovde, u bolnici. Ako se izuzmu uopštene informacije, niko, zapravo,
ništa ne zna, još je nemoguće precizno rekonstruisati tok događaja. Kamij ima samo
jezivu sliku unakažene An, što je mnogo za muškarca koji je ionako sklon snažnim
osećanjima, pa taj prizor raspaljuje njegov prirodni gnev.
Čim izađe iz urgentnog centra, on proključa.
Hoće sve da zna, odmah, da bude prvi koji će saznati, hoće…
Da se razumemo: Kamij uopšte nije osvetnik. Jeste osvetoljubiv, kao i svi, ali
dovoljno je navesti samo ovaj primer: Buison, čovek koji je četiri godine ranije ubio
1
njegovu prvu ženu, i dalje je živ, Kamij nikad nije poželeo da sredi da ga ubiju u
zatvoru, mada, s obzirom na veze koje ima u toj sredini, to ne bi bilo nimalo teško.
Ni danas, zbog An (ona mu nije druga žena, ali ne zna tačno koju reč da
upotrebi), ne oseća osvetoljubivost, ne, to nije osvetoljubivost.
Oseća se kao da je taj događaj ugrozio njegov sopstveni život.
Ima potrebu da nešto preduzme, jer ne može da zamisli posledice dna koji se tiče
njegovog odnosa sa njom, jedine stvari koja je, posle Irenine smrti, vratila smisao
njegovom životu.
Ukoliko mislite da su ovo krupne reči, znači da niste odgovorni za smrt nekoga
koga ste voleli. A to, verujte, umnogome menja stvari.
Dok grozničavo silazi niz bolničke stepenice, ponovo vidi Anino lice, njene od
uokvirene žutim kolutovima, jezivu boju njenih podliva, oteklo meso.
Upravo ju je video mrtvu.
Još ne zna kako i zašto, ali neko je hteo da je ubije.
Uznemirava ga to ponavljanje. Posle Ireninog ubistva… Strogo uzev, ta dva
događaja nisu povezana. Ubica se namerio na Iren, a An je samo naletela na pogrešnu
osobu u pogrešnom trenutku, ali Kamij u tom času ne pravi razliku između svojih
osećanja.
Mora naprosto nešto da preduzme.
Da proba nešto da preduzme.
Već je, uostalom, napravio prvi korak, i ne primetivši, instinktivno, još za vreme
telefonskog razgovora koji je vodio početkom prepodneva. An je „povređena“ i
„zlostavljana“ prilikom oružanog napada u VIII arondismanu, rekla mu je službenica u
policijskoj stanici. Kamij obožava tu reč: „zlostavljati“. U policiji je obožavaju.
Obožavaju i „lice“ i „zaprećenu kaznu“, ali je glagol „zlostavljati“ mnogo bolja reč,
pomoću četiri sloga pokrijete čitavu lepezu postupaka, od običnog koškanja do
prebijanja, sagovornik je tumači kako hoće, to je vrlo zgodno.
„Kako to ’zlostavljana’?“
Službenica nije znala ništa više o tome, morala je da pročita sa nekog papira,
čovek se čak zapita razume li ona stvarno ono što govori:
„Oružana pljačka. Otvorena je vatra. Gospođa Forestje nije pogođena, ali je
zlostavljana. Prebačena je u urgentni centar.“
Neko je pucao? U An? Prilikom oružanog napada? Kad se to tako izloži, nije
lako shvatiti, zamisliti. An i „oružje“, ta dva pojma su toliko udaljena jedan od
drugog…
Devojka je objasnila da An nije kod sebe imala nijedan dokument, nije imala
tašnu, pronašli su samo ime i adresu u njenom mobilnom.
„Zvali smo na njenu kuću, ali nema nikoga.“
Onda su prešli na najčešće pozivan broj, Kamijev, na samom vrhu spiska
kontakata.
Pitala ga je kako se zove, zbog izveštaja. Izgovorila je „Verven“, Kamij je morao
da je ispravi: Verhuven. Posle kraćeg ćutanja, zamolila ga je da joj ponovi slovo po
slovo.
Kamiju je tada sinulo. To je refleks.
Zato što prezime Verhuven nije često, a medu pandurima je baš retko. I da ne
dužimo, Kamij je od onih policijskih načelnika koje ljudi pamte. Ne samo zbog visine
2
već i zbog njegove životne priče, ugleda, Iren, slučaja s bombama, zbog svega toga.
Za mnoge je on neko „koga su videli na televiziji“. Imao je nekoliko zapaženih
nastupa, kamermani obožavaju da ga snimaju odozgo, sa onim njegovim oštrim
pogledom i lobanjom koja sija. Ali Verhuven, policajac, televizija, sve to…
službenica nije povezala, tražila je da joj ponovi prezime slovo po slovo.
Srdžba naknadno šapne Kamiju da je to neznanje možda prva dobra vest u danu u
kome neće više biti takvih vesti. „Rekli ste Fervan?“, bila je uporna devojka.
Kamij je odgovorio:
„Da, tako je. Fervan.“
I izdiktirao joj je slovo po slovo.

14.00
Ljudi su takvi, kad se desi saobraćajna nesreća, svi se nagnu preko ograde. Sve
dok je tu makar jedno rotaciono svetlo ili trag krvi, tu je i neko ko gleda. Ovoga puta
ih je mnogo. Pljačka i pucnjava u centru Pariza, možete misliti. U blizini gradskog
vašara. Okupili su se očas posla.
 Teoretski, ulica je zatvorena, ali to ne sprečava pešake da prolaze, naređeno je
da se propuštaju samo ljudi iz kraja, šta vredi, svi su iz kraja, pošto svi hoće da znaju
o čemu se radi. Sad je opet mirno, ali sudeći po komentarima, kasno pre podne bio je
opšti haos. Policijska vozila, kombiji, forenzičari, motocikli, sve se to skupilo u dnu
Jelisejskih polja, zastoj se proširio od jednog do drugog kraja, izgleda da je posle dva
sata sve bilo blokirano, od Konkorda do Etoala i od Malzerba do palate Tokio.
Prilično me uveseljava pomisao da sam ja izazvao svu tu frku.
Kad nekoliko puta pucate u žensku oblivenu krvlju od glave do pete i zatim, uz
škripu guma, odjurite u džipu, sa nakitom vrednim pedeset hiljada evra, povratak na
lice mesta mora da ima dejstvo Prustove madlene. U svakom slučaju, nije neprijatan
osećaj. Uvek nam je milo kad sve prođe kako treba. Ima jedan kafe, u Ulici Žorž-
Flandren, odmah na izlazu iz prolaza Monije. Na odličnom je mestu. Braser. Još vlada
veliko uzbuđenje! Ljudi se oštro raspravljaju. Ukratko, svi su sve videli, sve čuli i sve
znaju.
Držim se neupadljivo, daleko od ulaza, ostao sam u dnu šanka, tamo gde ima
najviše sveta, utopio sam se u masu i slušam.
Kakva gomila tupadžija.

14.15
Kao da je jesenje nebo bilo naslikano upravo zbog njega, zbog tog groblja. Ima
mnogo sveta. To je prednost aktivnih policijskih službenika, na sahrane se ide u
delegaciji, i odmah je gužva.
Kamij izdaleka ugleda Armanove najbliže, ženu, decu, braću, sestre. Svi su
bezlični, čestiti, tužni i ozbiljni. Ne zna tačno kakvi su u stvarnosti, ali tako, zajedno,
podsećaju ga na neku kvekersku porodicu.
Armanova smrt, četiri dana ranije, snažno je pogodila Kamija. I ujedno ga
oslobodila. Nedeljama mu je odlazio u posetu, da ga drži za ruke i priča mu, čak i
onda kad niko više nije znao da li on bilo šta čuje ili razume. I tako samo klimne
glavom, sa prilične razdaljine, njegovoj supruzi. Posle te duge agonije, svih onih reči
koje je rekao njegovoj ženi i deci, Kamij nema više ništa za njih, nije čak morao ni da
dođe, sve što je mogao da dâ za Armana, već je dao.
Njega i Armana povezivalo je više stvari. Činjenica da su zajedno započeli
karijeru, prijateljstvo iz mladosti, utoliko dragocenije što ni jedan ni drugi nikad nisu
bili istinski mladi.
Zatim činjenica da je Arman bio patološki škrt. Kad je o tome reč, niko ne može
ni da zamisli za šta je sve bio sposoban. Vodio je žestoku borbu protiv trošenja i, na
kraju krajeva, protiv novca. Kamij ne može da ne protumači njegovu smrt kao pobedu
kapitalizma. Nije ih, naravno, povezivao taj tvrdičluk, ali su obojica morala da
prihvate ono što je jače od njih: jedan nizak rast, a drugi svoju škrtost. To je, ako
hoćete, neka vrsta solidarnosti hendikepiranih.
Osim toga, Armanova agonija je potvrdila da mu je Kamij najbolji prijatelj.
Ono što smo drugima predstavlja neverovatno snažnu vezu.
Od četvorice legendarnih članova njegovog tima, Kamij je jedini prisutan na tom
groblju, teško mu je da to objasni.
Luj Marijani, njegov zamenik, još nije stigao. Nema razloga za brigu, on je čovek
koji ima osećaj dužnosti, doći će na vreme: za njega je nedolazak na sahranu
nezamisliv, isto kao podrigivanje za stolom.
Arman je pak opravdano odsutan zbog raka jednjaka, ne može da mu se zameri.
Ostaje Maleval, koga Kamij nije video godinama. Bio je sjajan mladi policajac
dok nije dobio otkaz. Luj i on su bili dobri drugari, uprkos klasnoj razlici, bili su
manje-više vršnjaci i prilično su se dobro dopunjavali. Sve do velike tragedije:
Maleval je svojevremeno dostavio informacije ubici Kamijeve supruge Iren. Nije to
uradio namerno, ali je uradio. Kamij je u tom trenutku mogao da ga ubije rođenim
rukama, za dlaku je izbegnuta lepa tragedija, Atridi u verziji kriminalističke brigade.
Ali posle Irenine smrti, Kamijeva srčanost je iščilela, uništila ju je depresija, a
kasnije je to potpuno izgubilo smisao.
Arman mu nedostaje najviše od svih. S njim je Verhuvenova brigada prestala da
postoji. Sa tom sahranom otvara se treće poglavlje priče na kojoj Kamij pokušava da
ponovo izgradi svoj život. Ti temelji su krhki da ne mogu biti krhkiji.
Armanova porodica počinje da ulazi u krematorijum u trenutku kad stigne Luj.
Bež odelo Hugo Bos, vrlo šik. Zdravo, Luje. Luj ne odgovori zdravo, šefe, Kamij to
ne dozvoljava, kaže da nisu u televizijskoj seriji.
Pitanje koje Kamij ponekad postavlja sebi sa još većim pravom može da se
postavi njegovom zameniku: šta taj tip radi u policiji? Rodio se nepojamno bogat i,
povrh toga, obdaren inteligencijom koja mu je otvorila vrata najboljih škola koje
jedan zaljubljenik u književnost i umetnost uopšte može da pohađa. Posle toga se, iz
neobjašnjivih razloga, zaposlio u policiji da bi primao nastavničku platu. Luj je, u
suštini, romantičar.
„Jeste li dobro?“
Kamij klimne glavom, dobro je, naravno, on nije tu. Najveći deo njega ostao je u
bolničkoj sobi gde An, poluošamućena od analgetika, čeka da je odvedu na rendgen,
skener…
Luj gleda šefa sekund duže nego što je potrebno, vrti glavom, kaže hmmmm. On
je izuzetno fin momak i kod njega je hmmmm, isto kao i podizanje pramena kose
desnom ili levom rukom, pravi-pravcati jezik. A to hmmmm jasno kaže: ne izgledate
ucveljeno, postoji, dakle, još nešto.
A da bi to nešto danas zauzelo više mesta od Armanove smrti, mora da bude vrlo
važno…
„Dodeliće nam pljačku koja se desila jutros, u osmom.
Luj se pita da li je to odgovor na njegovo pitanje.
„Razbojnistvo?“
Kamij klimne, pa odmahne glavom.
„Jedna žena…“
„Mrtva?“
Da, ne, ne baš, Kamij gleda preda se, kao da je magla, mršti se.
„Ne… U stvari, ne još…“
Luj je prilično iznenađen. Njihova jedinica obično ne dobija takve slučajeve,
pljačka nije specijalnost načelnika Verhuvena. S druge strane, Luj, čini se, pomisli
zašto da ne, ali dovoljno je dugo radio sa Kamijem da bi osetio kad nešto nije u redu.
Njegovo iznenađenje izražava pogled u cipele (savršeno uglačane Kroket i Džons),
praćen suvim, jedva čujnim kašljucanjem. To je manje-više vrhunac emocija koje
može da iskaže.
Kamij pokaže na groblje, na ulaz u kapelu.
„Voleo bih da se malo raspitaš čim se ovo završi. Neupadljivo… Znaš, još nam
nisu dodelili taj slučaj… (Kamij najzad pogleda u zamenika.) Da bismo dobili na
vremenu, shvataš?“
Već traži pogledom Le Gena u gomili i pronalazi ga bez muke. Njega čovek ne
može da ne primeti, ogroman je.
„Dobro, treba da uđemo.“
Dok je Le Gen bio komesar, Kamiju je bilo dovoljno da mrdne prstom, pa da
dobije šta god poželi. Sada je teže.
Odmah pored generalnog inspektora Le Gena gega se komesarka Mišar, kao neka
guska.

14.20
Braser prolazi kroz jedan od najvećih trenutaka u svojoj istoriji. Takva pljačka
se ne viđa dvaput u jednom veku, u tome se svi slažu. Čak i oni koji nisu ništa videli.
Svedočenja samo pljušte. Videli su devojku, ponekad dve, ili ženu, bila je naoružana,
nenaoružana, goloruka, i vrištala je. Zar to nije vlasnica zlatare? Ne, to joj je ćerka!
Tako znači? Nisam znao da ima ćerku, jeste li sigurni? Pljačkaši su uleteli kolima u
zlataru, kojim kolima? Mišljenja pokrivaju skoro celu lepezu stranih automobila koji
se prodaju u Francuskoj.
Mirno pijuckam kafu, ovo mi je prvi trenutak odmora u vrlo napornom danu.
Gazda, jedan stvarno odvratan tip, procenjuje plen na pet miliona evra. Ne manje
od toga. Ne zna se odakle mu taj broj, ali je ubeđen da je tako. Čovek poželi da mu
pruži napunjen mosberg i ugura ga u prvu zlataru u kraju. Kad je opljačka i vrati se u
svoj bistro, može da prebroji pare i ako bude imao trećinu od onoga što očekuje,
slobodno neka se penzioniše, pošto je to najviše što može da dobije.
A kola koja voze! Koja? Tek to! Izgledaju kao da su zaustavila bivola u trku!
Čime su ih napali, bazukom? Kreću balistički komentari, isto kao za kola: nabrajaju se
svi mogući kalibri, čoveku dođe da puca u vazduh da bi bila tišina. Ili u gomilu da bi
bio mir.
Sav važan, gazda saopšti bespogovornim tonom:
„Duga puška, kalibar dvadeset dva.“
Zažmuri na kraju rečenice, ubeđen u svoju stručnost.
Zamišljam ga kao Turčina kome je kalibar dvanaest odrubio glavu, to mi podiže
moral. Duga puška kalibra dvadeset dva ili neka druga, gosti se slažu, niko nema
pojma o tome. Pandurima će baš biti zabavno sa ovakvim svedocima.

14.45
„Ali… zašto to hoćete?“, pita komesarka okrećući se.
Ona napravi veliki krug oko svoje glavne ose: pozamašnog, džinovskog dupeta.
Potpuno nesrazmernog. Komesarka Mišar ima negde između četrdeset i pedeset
godina, lice koje je obećavalo, ali nikad nije ispunilo obećanja, kao zift crnu kosu
koja bi, da je prirodna, sigurno bila poprilično seda, velike zečje prednje zube i,
iznad njih, četvrtaste naočare koje jasno pokazuju da je ona žena čvrste ruke i od
autoriteta. Takozvani „prekaljen“ karakter (drugim rećima, davež) i vrlo živa
inteligencija (što udesetostručuje njenu moć da naudi), ali pre svega – ono što je kod
nje najspektakularnije – tu je to ogromno dupe. Neverovatno veliko. Da se čovek
3
zapita kako se drži. Začudo, komesarka Mišar (s obzirom na njeno prezime, lako je
zamisliti šale koje su, što je ljudi bolje poznaju, sve bezobraznije, čak i neukusne) ima
prilično mlohavo lice koje protivreči svemu što se o njoj zna: neosporna stručnost,
naglašen osećaj za strategiju, prilično veliki uspesi, tip šefa koji radi deset puta više
od drugih i drago mu je što ga ostali slede. Kad je prisustvovao njenom preuzimanju
dužnosti, Kamij je shvatio da sa Duduš (to je njegova tvrdoglava i histerična mačka,
koju obožava) već ima jednu gnjavatorku kod kuće i da će sada imati i jednu na poslu.
Dakle, „zašto to hoćete?“.
U prisustvu nekih ljudi teško je ostati smiren. Komesarka Mišar priđe Kamiju,
sasvim blizu. Uvek tako razgovara s njim. Kraj nje, koja je građena kao klub-fotelja,
Verhuven se maltene i ne vidi, čovek bi pomislio da je to kasting za neku američku
komediju, ali se ta žena ne boji da ispadne smešna.
Stojeći tako, jedno naspram drugog, zakrčili su prolaz koji vodi do
krematorijuma, ulaze među poslednjima. Kamij je majstorski tempirao da se nađe na
tom mestu baš u tom trenutku. Zato što u trenutku kad iznosi svoj zahtev pored njih
prolazi generalni inspektor Le Gen, Kamijev bliski prijatelj, komesarkin prethodnik na
toj dužnosti (to je igra muzičkih stolica, kad jedan postane generalni inspektor, drugi
postane komesar). A svi znaju da su Kamij i Le Gen više od prijatelja, Kamij mu je
bio kum na svim venčanjima, a to je prilično velika obaveza, Le Gen se upravo oženio
po šesti put, pošto se ponovo venčao sa svojom drugom ženom.
Komesarka Misar, koja je upravo stupila na dužnost, tek treba da se postara da „i
vuk bude sit i ovce na broju“ (ona obožava stereotipne izreke i svojski se trudi da ih
donekle osveži), mora da analizira šta gubi, a šta dobija pre nego što počne da talasa.
A kad prijatelj njenog pretpostavljenog nešto traži, o tome treba razmisliti. A pritom
sad ulaze poslednji. Trebalo bi da razmisli na miru, ali Mišarova važi za ženu britkog
uma, hvali se da brzo donosi odluke. Ceremonijal-majstor pilji u njih otkako su ušli,
počeće pogreb, nosi odelo sa dvostrukim kopčanjem, ima ispranu plavu kosu, izgleda
kao fudbaler, ni pogrebnici nisu više ono što su bili.
To pitanje – zašto Verhuven hoće da se bavi jednim takvim slučajem? – jedino je
za koje se Kamij pripremio, pošto je to jedino pitanje koje se istinski postavlja.
Pljačka se odigrala oko deset ujutru, sada nije ni tri. Na licu mesta, u prolazu
Monije, tehničari privode kraju utvrđivanje činjenica, kolege dovršavaju ispitivanje
prvih svedoka, ali slučaj još nije dodeljen nijednom timu.
„Zato što imam doušnika“, kaže Kamij. „Vrlo dobro pozicioniranog…“
„Znali ste za pljačku?“
Ona veoma teatralno razrogači oči, Kamij odmah pomisli na besne poglede
samuraja u japanskoj ikonografiji. Komesarka hoće da kaže: govorite ili previše ili
nedovoljno, obožava takve fraze.
„Naravno da nisam znao, nisam imao pojma!“, uzvikne Kamij. (Vrlo je uverljiv u
tom skeču i zaista ostavlja utisak da misli ono što kaže.) ,Ja nisam“, nastavi, „ali za
doušnika nisam siguran… A gvožđe se kuje dok je vruće. (Verhuven je siguran da
Mišarova voli takve slike.) Trenutno je vrlo voljan da sarađuje… Bilo bi šteta da se
to ne iskoristi.“
Dovoljan je jedan pogled pa da razgovor pređe iz tehničkog u taktički. Jedan
Kamijev pogled prema drugom kraju groblja, pa da zaštitnik u liku glavnog inspektora
baci senku na njihov dijalog. Muk. Komesarka se nasmeši, znak da je shvatila: U redu.
 Forme radi, Kamij doda:
„To nije samo pljačka, postoji i pokušaj teškog ubistva i…
Komesarka ga čudno pogleda, pa polako klimne glavom, kao da, iza tog, sve u
svemu prilično nespretnog načelnikovog manevra, nazire tračak svetla koje je teško
opisati, kao da pokušava nešto da shvati. Ili kao da shvata. Ili samo što nije shvatila.
Kamij zna da ta žena ima senzore, čim se desi neko sranje, njen seizmograf krene da
pišti.
On onda ponovo preuzme inicijativu, govori vrlo brzo, svojim najubedljivijim
tonom:
„Objasniću vam. Taj moj tip je bio u kontaktu sa jednim drugim tipom, koji je
član jedne bande, to je bilo prošle godine, nema veze s ovim, ali su…“
Komesarka Mišar ga prekine jednim pokretom ruke, sa izrazom lica koji kaže da
već ima dovoljno problema. Da je razumela. Da je ionako previše kratko na tom
položaju da bi se postavila između svog pretpostavljenog i svog podređenog.
„U redu, načelniče. Razgovaraću o tome sa sudijom Pereirom.“
Kamij ne pokaže da je upravo to priželjkivao.
Da se nije tako brzo predala, ne bi imao pojma kako da dovrši rečenicu.

15.15
Luj je brzo otišao. Kamij je, zbog svog položaja, morao da čeka skoro do kraja.
Sahrana je trajala dugo, vrlo dugo, svela se na priliku da svako pokaže svoje
govorničko umeće. Kamij se neupadljivo iskrao čim mu se ukazala prilika.
Dok se vraća do kola, sluša poruku koja je upravo stigla. To je Luj. Odmah je
okrenuo nekoliko telefona, već zna ono najvažnije:
„Mosberg 500 upotrebljen je u pljački samo još jednom. Sedamnaestog januara.
Sličnost je više nego očigledna. A to je bio vrlo ozbiljan slučaj… Pozvaćete me?“
Kamij ga pozove.
„U januaru je“, objasni Luj, „bilo mnogo gore. Četvorostruka pljačka! Jedan
mrtav. Zna se ko je vođa bande. Vensan Afner. Posle januarske pljačke nemamo
nikakvih vesti o njemu. Ova je označila njegov veliki povratak.

15.20
Iznenadna uskomešanost u Braseru.
Sirene su prekinule razgovore, svi jure na terasu, naginju se na ulicu, reklo bi se
da se zavijanje pojačalo. Gazda nema ni najmanju sumnju: to je ministar unutrašnjih
poslova. Pokušavaju da se sete kako se zove, ali uzalud, bilo bi lakše da je TV
voditelj. Ponovo krenu komentari. Neki misle da je ta uskomešanost posledica nekog
neočekivanog događaja, pronašli su leš ili nešto slično, gazda, pun sebe, ponovo
zažmuri. Protivrečenje gostiju predstavlja priznanje njegovoj erudiciji.
„Ministarstvo unutrašnjih poslova, kažem vam.“
On mirno briše čaše smeškajući se, ne gleda u pravcu terase kako bi istakao
koliko je siguran u svoju dijagnozu.
Grozničavo čekaju, zadržavaju dah, kao pri prolasku biciklista na nekoj etapi Tur
de Fransa.

15.30
Ima utisak da joj je glava ispunjena vatom i da su joj, po celom telu, iskočile
vene, debele kao ruka, koje udaraju, dobuju.
An otvori oči. Soba. Bolnica.
Ukočena poput neke žene u odmaklim godinama nepokretne zbog reume, pokuša
da pomeri noge. Boli, ali podigne jedno, pa drugo koleno, savijene noge joj nakratko
donesu olakšanje. Polako pomera glavu kako bi povratila osećaje, glava joj je teška
jednu tonu, prsti, prekriveni zavojima, liče na klešta krabe, i to prljava. Slike su malo
zbrkane, vrata toaleta u tržnom centru, ogromna lokva krvi, pucnji, zaglušujuća sirena
vozila hitne pomoći, radiologovo lice i, negde iza njega, glas bolničarke koja kaže:
„Šta su joj ovo uradili?“ Odmah je preplavi uzbuđenje, zadržava suze, treba duboko
da diše, da se kontroliše, ne sme da se prepusti, preda.
Zato treba da ustane, da ostane živa.
Jednim pokretom skloni čaršav, izvuče jednu, pa drugu nogu. Osetivši nesvesticu,
ostane kratko da sedi na rubu kreveta, osloni se na stopala, ustane, mora ponovo da
sedne, sad oseća prave bolove, jasne, svuda, leđa, ramena, ključna kost, sva je
slomljena, pokušava da dođe do daha, ponovo ustane, najzad stoji, ako se može tako
reći, pošto mora da se pridržava za noćni stočić.
Preko puta je klozet. Ide od jednog do drugog oslonca, kao da se penje uz stenu,
od valjkastog jastuka do noćnog stočića, pa do kvake, umivaonika, evo je ispred
ogledala, o bože, zar je to ona?
Zajeca, ovoga puta ne može da se zauzda. Te modre jagodice, ti podlivi, ti
polomljeni zubi… I rana na levom obrazu, jagodica se rasprsla, taj dugi niz šavova…
Šta su joj uradili?
An se pridrži za umivaonik da ne bi pala.
„Ali zašto ste ustali?“
An se okrene, savlada je vrtoglavica, bolničarka ima tek toliko vremena da je
uhvati, evo, leži na podu, bolničarka se uspravi, brzo promoli glavu u hodnik.
„Florans, možeš li da mi pomogneš?“
 15.40
Kamij ide krupnim, nervoznim koracima, Luj je pored njega. Samo nekoliko
centimetara iza šefa, razdaljina koju održava između sebe i Verhuvena rezultat je
veštog doziranja poštovanja i bliskosti, jedino on ume da pravi tako tanane
kombinacije.
Mada žuri i brine, Kamij je mahinalno podigao od na zgrade koje oivičavaju
Ulicu Flandren. Osmanovske arhitekture, pocrnele od dima, u ovoj četvrti ima toliko
da čovek više i ne obraća pažnju na nju. Njegov pogled uhvati u letu liniju balkona
koju na krajevima pridržavaju dve monumentalne muške statue u suknjicama ispod
kojih se nazire neverovatno velika izbodna, a svaki balkon nose karijatide preterano
bujnih grudi koje gledaju u nebo. Grudi gledaju u nebo, dok karijatide imaju previše
umiljat i tobože čedan pogled žena sigurnih u utisak koji ostavljaju. Kamij nastavlja
brzo da hoda, ali zadivljeno klima glavom.
„Mislim da je ovo Rene Paren“, kaže.
Tajac. Kamij zažmuri dok čeka odgovor.
„Pre će biti Šasavje, zar ne?“
Uvek je isto. Luj je dvadeset godina mlađi od njega, a zna dvadeset hiljada puta
više nego on. Što je najgore, nikad ne greši. Ili skoro nikad. Kamij je pokušavao da ga
uhvati nespremnog, pokušavao i pokušavao, ali bez uspeha, taj tip je enciklopedija.
„Aha“, kaže. „Možda.“
Kad se približe prolazu Monije, Kamij naiđe na kola razneta kalibrom broj
dvanaest koja upravo podižu na platformu vozila vučne službe.
Saznaće da je na An nišanjeno s druge strane tih kola, pravo u lice.
Malecki komanduje. U policiji je danas isto kao u politici, čin je obrnuto
srazmeran rastu. Tog pandura svi znaju, nije ni čudo, s takvom građom… Dovoljno je
da su ga jednom videli, sećaju ga se, ali kako se ono beše zove… U kafeu se iznose
različite pretpostavke. Sećaju se da je neko strano prezime, ali čije? Nemačko,
dansko, flamansko? Neko kaže rusko, jedan drugi dobaci da, Verhuven, tako je, prsnu
u smeh, lepo sam rekao… Bili su u pravu, zadovoljni su.
Vide kako se pojavljuje na ulazu u pasaž. Ne pokazuje legitimaciju, kad je neko
niži od metar i po, nije dužan to da radi. Iza stakla na terasi zadržavaju dah, ali se
senzacije nižu jedna za drugom, kakav divan dan: u bar je upravo ušla neka devojka,
izrazito tamne puti. Gazda bučno pozdravi njen dolazak, ljudi se okreću. To je frizerka
iz susednog salona. Naručuje kafe. Četiri. Aparat u salonu ne radi.
Ona sve zna, skromno se smeška dok čeka da je usluže. Zapitkuju je. Kaže da
nema vremena, ali pocrveni, ne mora ništa više da kaže.
Sve će saznati.
 15.50
Luj se rukuje s kolegama. Kamij hoće da vidi snimak. Smesta. Luj se začudi. Zna
da Kamij ne drži mnogo do običaja i protokola, ali iznenađuje takav, neprimeren
pristup čoveka njegovog nivoa i iskustva. Luj podigne pramen levom rukom, ali pođe
za šefom u sobu iza knjižare, pretvorenu u privremeni glavni štab. Kamij rasejano
stegne ruku prodavačici, toj novogodišnjoj jelci koja puši cigaretu ubačenu u muštiklu
od slonovače, kakve se ne viđaju već više od jednog veka. Kamij se ne zaustavlja.
Kolege su uzele video-trake iz dve kamere.
Čim se nađe ispred ekrana laptopa, okrene se prema svom zameniku.
„Dobro“, kaže, „ja ću ovo da pogledam. A ti se upoznaj sa činjeničnim stanjem.“
Pokaže na susednu prostoriju, to jest, pokaže na vrata. Ne časeći ni časa, sedne
ispred ekrana i pogleda sve koji su tu. Čovek bi se zakleo da hoće da ostane sam kako
bi gledao porno-film.
Luj se postavi kao da to smatra potpuno logičnim. To je onaj majordom u njemu.
„Hajde“, kaže gurajući ostale napolje, „tamo ćemo da se smestimo.“
Kamija zanima traka iz kamere postavljene iznad ulaza u zlataru.
Dvadeset minuta kasnije, dok Luj gleda traku, poredi prizore sa prvim
svedočenjima i razrađuje radne pretpostavke, Kamij izađe u glavni hodnik i stane
otprilike tamo gde se nalazio tip koji je pucao.
Tragovi su uzeti, tehničari su otišli, krhotine stakla počišćene, prostor gde je
izvršena pljačka obezbeđen samolepljivom trakom, čekaju stručnjake i ljude iz
osiguravajuće kompanije, a onda će sve spakovati, pozvati majstore i za dva meseca
sve će biti renovirano, neki sumanuti pljačkaš moći će ponovo da dođe i postroji
kupce u vreme otvaranja prodavnica.
Stražu čuva žandar, visoki mršavko umornog pogleda, izbačene vilice, sa kesama
ispod očiju. Kamij ga odmah prepozna, već ga je sto puta sreo na mestima zločina, on
je poput nekog sporednog glumca čije ime nikad nismo saznali. Mahnu jedan drugom
rukom.
Kamij posmatra opustošenu prodavnicu, razbijene vitrine. Uopšte se ne razume u
nakit, čini mu se da on ne bi izabrao takav kada bi hteo da izvede pljačku. Ali zna
takođe da utisak može i te kako da prevari. Gledate neku banku, ne deluje vam ništa
naročito, ali kad biste pokupili sve što se u njoj nalazi, imali biste maltene dovoljno
para da je kupite.
Kamij nastoji da sačuva smirenost, ali drži ruke u džepovima kaputa, jer mu se,
otkako je pogledao videosnimak – pregledao ga je onoliko puta koliko mu je to vreme
dozvoljavalo, ti prizori su ga prenerazili, dotukli – ruke tresu.
Vrti glavom kao da ima vodu u ušima, kao da hoće da izbaci višak emocija,
ponovo uspostavi distancu, nema šanse, ovi prstenovi, tamo, na zemlji, to je Anina
krv, ona je bila ovde, sklupčana na tlu, taj tip je morao da bude tamo.
Kamij se udalji nekoliko koraka, visoki policajac ga posmatra netremice, gotovo
zabrinuto. Kamij se naglo okrene, drži na boku zamišljenu pušku, visoki policajac se
maši za voki-toki, Kamij napravi tri koraka, gleda čas mesto gde se nalazi tip koji je
pucao, čas izlaz iz tržnog centra i iznenada potrči. Nema više nikakve sumnje,
policajac uzima voki-toki, ali Kamij iznenada stane, policajac zaustavi ruku.
Zamišljen, sa prstom na usnama, Kamij se vrati nazad, podigne oči, pogledi im se
sretnu, bojažljivo se nasmeše jedan drugom, kao da bi voleli lepo da se slažu, mada
ne govore istim jezikom.
Kako je to moglo da se odigra?
Kamij pogleda desno, levo, gore, ka im postu koji su razneli meci, krene napred,
evo ga na izlazu iz tržnog centra, u Ulici Žorž-Flandren. Ne zna šta traži, neki znak,
detalj, nešto što će mu upaliti sijalicu, njegovo bezmalo fotografsko pamćenje mesta i
ljudi ređa njegova sećanja drugačijim redosledom.
Iz nekog neobjašnjivog razloga, sad ima osećaj da je na pogrešnom putu. Da
ovde nema šta da se vidi.
Da je prišao tom slučaju sa pogrešne strane.
Stoga se vrati nazad i krene ponovo da ispituje svedoke.
Kolegama koji su uzeli prve izjave kaže kako hoće da „stekne sliku“, razgovara
sa knjižarkom, sa antikvarom, na pločniku ispituje frizerku. Vlasnica zlatare je u
bolnici. Što se tiče učenice na praksi, ona je sve vreme pljačke provela nosa
zabijenog u pod, s rukama preko glave. To povučeno, beznačajno dete, izaziva pomalo
sažaljenje, Kamij joj kaže da ide kući, pita treba li da je odvezu, ono kaže da je
prijatelj čeka u Braseru, pokaže na kafe s druge strane ulice, terasa je prepuna ljudi,
sva lica su okrenuta prema njima. Kamij kaže: idite, bežite odavde.
Čuo je svedočenja, pažljivo pregledao snimke…
Ta upornost da se An ubije posledica je najpre naelektrisanosti, užasne napetosti
koja vlada za vreme pljačke, a zatim, niza okolnosti. Spleta okolnosti.
Ali ipak, tolika ostrvljenost, tolika surovost…
Najavljen je dolazak sudije, treba da stigne svakog časa. Dok čeka, Kamij se
vrati nazad. Ta pljačka liči, do najsitnijeg detalja, na jednu drugu, izvršenu u januaru.
„Isto je?“, upita Kamij.
„Potpuno“, potvrdi Luj. „Jedino su razmere drugačije. Danas imamo jednu
pljačku, u januaru su izveli četiri. Četiri zlatare opljačkane za manje od šest sati…“
Kamij u se otme zadivljen zvižduk.
 „Isti metod kao danas. Trojica muškaraca. Prvi traži da se otvore sefovi i pokupi
nakit, drugi ga pokriva naoružan mosbergom sa skraćenom cevi, treći vozi.“
„Kažeš da je u januaru jedna osoba poginula?“
Luj pogleda beleške.
„Toga dana prva meta im se nalazi u XV arondismanu, u vreme otvaranja radnje.
Obavljaju posao za deset minuta, tačno u sekund, to je najčistija akcija toga dana,
pošto oko pola jedanaest upadaju u zlataru u Ulici Ren i, kad odu, za sobom ostave
teško ranjenog prodavca koji nije odmah otvorio sef u prostoriji iza prodavnice,
povreda lobanje, četiri dana u komi, momak se izvukao, ali sa posledicama, borba sa
administracijom kako bi dobio delimičnu invalidsku penziju.“
Kamij sluša sa napetom pažnjom. Eto šta je An samim čudom izbegla. Na ivici je
nerava, mora duboko da diše, da se prisili da opusti mišiće, kako ono beše, „sterno…
klaudio…“ trt-mrt.
„Oko dva“, nastavi Luj, „kad se radnje ponovo otvaraju, banda stiže u treću
zlataru, u Luvr antikvara. Ne zadržavaju se mnogo, uvežbani su. Desetak minuta
kasnije odlaze, ostavivši na trotoaru kupca koji je previše podigao ruku… Lakše je
povređen nego prodavac od tog jutra, ali je njegovo stanje ipak ocenjeno kao
ozbiljno.“
„Sve gore i gore“, kaže Kamij, koji sledi svoju misao.
„I jeste i nije“, odgovori Luj. „Ti tipovi ostaju prisebni, oni samo obavljaju
posao na svoj način.“
„U svakom slučaju, imaju naporan dan…“
„Svakako.“
Čak i za dobro uvežbanu, pripremljenu i motivisanu ekipu, četiri pljačke za šest
sati predstavljaju izuzetan učinak. Posle nekog vremena neminovno vas savlada umor.
Pljačka je poput skijaškog spusta, nesreće se uvek događaju na kraju dana, najteže
povrede dešavaju se prilikom poslednjeg nastupa.
„Ulica Sevr“, nastavi Luj, „vlasnik zlatare hoće da ispadne junak. U trenutku kad
banda polazi, on pokuša da ih zadrži, uhvati za rukav tipa zaduženog da pokupi plen,
pokuša da ga obori na zemlju. Pre nego što je onaj koji pokriva saučesnika uspeo da
uperi mosberg u gazdu, ovaj je već reagovao i ispalio mu dva metka od devet
milimetara posred grudi.“
Verovatno se nikad neće saznati da li im je radno vreme isteklo ili su imali još
planova, ali ih je zlatareva smrt naterala da se daju u beg.
„Broj opljačkanih zlatara u jednom danu nije uobičajen, ali način rada jeste.
Novajlije u tom poslu, mladi pljačkaši, viču, gestikuliraju, pucaju u vazduh, skaču
preko tezgi, biraju preveliko oružje kakvo su videli u video-igrama i odmah se oseti
da umiru od straha. Naši pljačkaši su vrlo odlučni, dobro organizovani, ne jurcaju
tamo-amo. Da nisu naleteli na nesuđenog heroja, ostavili bi za sobom samo nešto
kolateralne štete i to je sve.“
„Januarski plen?“, upita Kamij.
„Šeststo osamdeset hiljada evra“, saopšti Luj. „Prijavljenih.“
Kamij podigne obrvu. Ne zato što se čudi, zlatari nikad ne prijavljuju sve što su
im ukrali, svi oni imaju neprijavljene vrednosti, ne, nije to, Kamij naprosto želi da
čuje istinu.
„Mnogo više od milion. Kad se preproda, šeststo hiljada. Možda šeststo pedeset.
Vrlo lep rezultat.“
„Znamo li šta je bilo s robom?“
Kod takvog plena, koji je vrlo vredan i, u isti mah, raznorodan, mnogo se izgubi
pri preprodaji i u Parizu nema mnogo ljudi sposobnih da sakriju takvu robu.
„Pretpostavlja se da je prošla kroz Neji, ali…“
Naravno. To bi bio najbolji izbor. Šuška se da jedan sveštenik koji se raspopio
skriva robu. Kamij to nikad nije proverio, ali nije iznenađen, čini mu se da su ta dva
zanimanja vrlo slična.
„Pošalji nekog da procunja.“
Luj zabeleži naređenje. Kad sprovode istragu, obično je on taj koji deli zadatke.
Ubrzo zatim stigne sudija Pereira. Plave od, preveliki nos i dugi pramenovi koji
uokviruju lice. Zabrinut, pretrpan poslom, u hodu se rukuje s Kamijem, dobar dan,
načelniče, a iza njega, njegova pomoćnica, tridesetogodišnja seks-bomba sa grudima
koje kipe i vrtoglavo visokim potpeticama koje odzvanjaju na betonskim pločama,
neko bi morao da joj kaže da preteruje. Sudija zna da ona pravi užasnu buku, ali mada
ide tri koraka iza njega, nema sumnje da on igra onako kako ona svira. Da hoće, mogla
bi da uđe u tržni centar praveći balone od žvakaće gume. Kamij smatra da je Lolita, sa
trideset godina, postala prava-pravcata kurva.
Svi se okupe, Kamij, Luj, dvojica kolega iz tima koja su upravo stigla na lice
mesta. Luj vodi sastanak. Koncizan je, precizan, metodičan, dobro obavešten
(svojevremeno je položio prijemni za Nacionalnu školu za upravu, ali se opredelio za
političke nauke). Sudija pažljivo sluša. Govore istočnoevropskim naglaskom. Pominju
se Srbi ili Bosanci, siledžije, često pucaju i onda kada to može da se izbegne. I Vensan
Afner, čiji su podvizi ukratko izloženi. Sudija klima glavom. Afner s Bosancima, to je
eksplozivna mešavina, čudo da nema više povređenih, to su zlikovci, kaže sudija i u
pravu je.
Onda pita za svedoke. U vreme otvaranja zlatare, osim vlasnice i učenice, tu je
obično i jedna prodavačica, ali je ona tog jutra zakasnila. Stigla je posle okršaja, čula
je samo poslednji pucanj. Kad neko od zaposlenih nekim čudom izbegne pljačku
prodavnice ili banke u kojoj radi, panduri odmah postanu sumnjičavi.
„Odveli smo je u stanicu“, kaže jedan pandur (misli da neće biti neke naročite
koristi od toga). „Proverićemo, ali izgleda da je dosta.“
Pomoćnica se užasno dosađuje. Vrpolji se na svojim visokim potpeticama,
prebacuje s noge na nogu, uporno gleda prema izlazu. Ima zagasitocrveni lak na
noktima, grudi su joj stegnute u košulji čija su prva dva dugmeta otkopčana, kao da su
popustila, i otkrivaju neverovatno duboku brazdu, ljudi nervozno gledaju ono koje se
još drži i oko koga se tkanina opasno isteže, kao krvožedni osmeh. Kamij je gleda,
crta je u glavi, deluje upečatljivo, ali samo kad se posmatra u celini. Detalji su nešto
sasvim drugo: velika stopala, kratak vrat, pomalo prostačke crte lica, jedra, ali visoko
postavljena zadnjica. Dupe za alpiniste. Ima i parfem… S jodom. Čovek se oseća kao
da razgovara pored ribarske čuvarke s ostrigama.
„Dobro“, prošapuće sudija odvodeći Kamija na stranu. „Imate dojavu, rekla mi
je gospođa komesarka…“
Reč „gospođa“ izgovori izveštačenim glasom, kao da vežba da kaže „gospodin
ministar“. Pomoćnica mrzi domunđavanja. Ona uzdahne, glasno i duboko.
„Da“, potvrdi Kamij. „Sutra ću znati nešto više.“
„Ne bi, dakle, smelo da se odugovlači.“
„Ne bi smelo…“
Sudija je zadovoljan. On nije komesar, ali ipak voli pozitivnu statistiku. Odluči
da krene. Strog pogled upućen pomoćnici:
„Gospođice?“
Autoritaran, oštar ton.
Sudeći po Lolitinoj faci, skupo će to platiti.

16.00
Frizerkičino svedočenje nije loše. Ponavlja ono što je deset puta rekla
pandurima, obarajući pogled kao mlada nevesta. To je najtačnije od svega što su čuli.
Štaviše, vrlo je tačno. Pored takvih ljudi, ne kajem se što sam nosio fantomku. Zbog
uskomešanosti koja vlada napolju, držim se što dalje od terase, blizu šanka, naručujem
još jednu kafu.
Ženska nije mrtva, svi hici su završili u parkiranim kolima. Nju je odvezla hitna
pomoć.
A sad bolnica. Urgentni centar. Pre nego što izađe ili je negde prebace.
Ali najpre da ubacim sedam metaka u mosberg. Vatromet je tek počeo.
 Menja se scenografija.
***

18.00
lako je nervozan, Kamij ne može da lupka po upravljaču. U njegovim kolima, sve
komande su centralizovane, to je jedino rešenje kad vam se noge klate na nekoliko
centimetara od poda i kad su vam ruke prekratke. A u automobilu prilagođenom
invalidima morate da pazite gde stavljate prste, jedan pogrešan potez i sletećete s
puta. Utoliko pre što Kamij, to mu je još jedna mana, nema mnogo vešte ruke, štaviše,
ako se izuzme crtanje, prilično je nespretan.
Parkira se, pa pređe preko bolničkog parkinga ponavljajući rečenice namenjene
lekaru, one pažljivo pripremljene rečenice koja glačate po petnaest minuta, a onda
zaboravite čim se nađete u prilici da ih upotrebite. Tog jutra, na prijemu je bila
ogromna gužva, otišao je pravo u Aninu sobu. Ovoga puta se zaustavi, pult mu je u
visini brade (metar i pet centimetara, po Kamijevoj proceni, on u tim stvarima retko
greši za više od centimetar-dva). Obiđe oko njega i odlučno gurne vratanca na koja su
zalepili strogu zabranu „Ne ulazi“.
„Zar ne umete da pitate?“, drekne žena.
Kamij pruži legitimaciju.
„A vi?“
Žena se odmah nasmeje, podigavši palac.
„Dobra fora!“
Stvarno joj se dopala. Crnkinja je, mršava, vrlo živih očiju, ravna ko daska,
koščatih ramena, ima otprilike četrdeset godina. Sa Antila je. Na pločici joj piše
„Ofelija“. Nosi neverovatno ružnu košulju sa žaboom, velike, bele, holivudske
naočare u obliku leptira i bazdi na duvan. Diana ispruženog prema Kamiju, kojim mu
poručuje da sačeka, javi se na telefon, brzo završi razgovor, spusti slušalicu, pa se
okrene i zadivljeno ga pogleda.
„Ala ste malecki! Hoću da kažem, za policajca. Zar ne postoji minimalna visina
za prijem u policiju?“
Kamij nije raspoložen za to, ali mu ova cura mami osmeh.
„Ja sam bio izuzet od toga“, kaže.
„Pa da, protekcija!“
Za pet minuta prostodušnost će preći u preterano slobodno ponašanje. Krenuće
da ga pljeska po ramenu, bio on policajac ili ne. Kamij skrati priču i zatraži da
razgovara sa lekarom koji brine o An Forestje.
 „U ovo doba treba da se obratite dežurnom lekaru na spratu.“
Kamij klimne glavom da je shvatio i zaputi se ka liftu. Vrati se nazad.
„Da li ju je neko zvao?“
„Koliko znam, nije…“
„Jeste li sigurni…?“
„Možete da mi verujete na reč. Utoliko pre što su ovde pacijenti retko u stanju da
odgovaraju na pozive.“
Kamij pođe.
„Hej!“
Izdaleka mu maše žutim listom papira, kao da hladi lepezom nekog višeg od sebe.
Kamij se vrati do nje. Ona ga guta pogledom.
„Ljubavno pisamce… promrmlja.
To je neki formular. Kamij ga gurne u džep i popne se na sprat, traži da vidi
lekara, mora da sačeka.
Parking urgentnog centra je krcat. Idealno za skrivanje: niko ne primećuje kola
ostavljena ovde, pod uslovom da ne stoje predugo na istom mestu. Dovoljno je da
bude na oprezu, ostane neupadljiv. Da bude u pokretu.
I da drži napunjen mosberg na prednjem sedištu, ispod novina. Za svaki slučaj.
A sad treba da razmisli, napravi planove.
Sačekaće da ženska izađe iz bolnice, to je prva opcija. I najjednostavnija.
Otvaranje vatre na kola hitne pomoći u suprotnosti je sa Ženevskom konvencijom, ali
on uopšte ne haje za to. Nadzorne kamere postavljene iznad ulaza ne služe ničemu, tu
su da bi odvratile potencijalne napadače, ali ga ništa ne sprečava da ih pogodi iz
dvanaestomilimetarske puške pre nego što započne posao. U moralnom pogledu, ne
postoji ništa što je nepremostivo. U tehničkom pogledu, ne postoji ništa što je
neizvodljivo.
Ne, kod te opcije problematična je logistika, izvlačenje u pravom smislu te reči.
Usko grlo. Uvek može da ukoka stražara i probije ogradu, Ženevska konvencija ne
kaže ništa na temu stražara, ali to baš nije zgodno.
Drugo rešenje: iza ograde. Tamo postoji mali prozor za pucanje, pošto pri izlasku
iz bolnice ambulantna kola moraju da skrenu desno i, četrdeset metara dalje, sačekaju
da se na semaforu upali zeleno svetlo. Kada dolaze, žuri im se, prevoze nezgodne
pakete; ali je, kad odlaze, atmosfera prilično opuštena. Kad se kola hitne pomoći
zaustave na semaforu, motivisani ubica mirno priđe otpozadi, za sekund otvori zadnja
vrata, dodajte jednu sekundu za nišanjenje i još jednu za pucanje, ako uzmete u obzir
preneraženost u koju će takva situacija gurnuti vozača i eventualne posmatrače, ostaje
dovoljno vremena da se vrati u kola i pređe, u suprotnom smeru, četrdeset metara,
posle kojih dolazi bulevar sa dve trake, pa periferni bulevar. Bez frke. Stvar rešena.
Mehanizam je pokrenut, lova je sve bliže.
U oba slučaja, ona treba da izađe, da se vrati kući ili bude prebačena na neko
drugo odeljenje.
Ukoliko mu se ne ukaže prilika da puca, moraće da razmisli.
Ostaje mogućnost isporuke na kućnu adresu. Kao što rade cvećare. Ili
poslastičarnice. Treba da se popne u sobu, učtivo pokuca, uđe, isporuči kolače i
izađe. Mora da bude precizan. Ili, naprotiv, bučan. To su dve različite taktike, svaka
ima svoje dobre strane. Prva, taktika pucanja u metu, zahteva veće umeće i pruža veće
zadovoljstvo, ali je taj metod narcisoidniji, više mislite na sebe nego na drugog,
nedostaje velikodušnost. Neosporno je da je druga taktika, otvaranje rafalne paljbe,
velikodušniji, plemenitiji, gotovo filantropski pristup.
U stvari, događaji najčešće odlučuju umesto nas. Zato mora da se kalkuliše. Da
se predvidi šta će se desiti. To je nedostajalo Turcima, bili su organizovani, ali im,
ruku na srce, predviđanje nije bilo jača strana. Kad odete iz svoje provincije da
odradite posao u evropskoj prestonici kriminala, morate da predvidite događaje! A
oni jok, došli su u Roasi i nabrali svoje debele crne obrve kako bi mi jasno stavili do
znanja da su oni strah i trepet… Možeš misliti, rođaci jedne kurve kod Kapije Šapel
kojima je najveći podvig pljačka bakalnice u predgrađu Ankare i benzinske pumpe u
Keskinu, mani ga se… Za ulogu koju su dobili u ovom slučaju nije trebalo angažovati
najbolje, ali je ipak ponižavajuće što sam morao da uzmem takve budaletine, premda
je to bilo najpraktičnije.
Ali nećemo o tome. Bar su videli Pariz pre nego što su umrli. Mogli su da kažu
„hvala“.
Strpljenje se uvek nagradi. Evo našeg pandura, ide preko parkinga svojim sitnim,
žurnim koracima i ulazi u urgentni centar. Tri koraka sam ispred njega i nameravam da
sačuvam tu prednost do kraja. Odavde vidim kako je stao ispred pulta na prijemnom
odeljenju, devojka koja je iza verovatno mu vidi samo vrh glave, kao u filmu Ajkula.
Pandur cupka, nervozan je. Uostalom, odmah odlazi s druge strane pulta.
Mali, ali autoritaran.
Nema veze, protivljenje će mu biti isporučeno na kućnu adresu.
Izlazim iz kola. Krećem u izviđanje. Važno je da se to brzo odradi, da završim
više s tim.

18.15
An je zaspala. Zavoji na glavi umrljani su prljavožutim sredstvima za
kauterizaciju, lice joj je zbog toga mlečnobelo, spušteni kapci izgledaju kao da su
napumpani helijumom, a usta… Kamij urezuje u sećanje njihov oblik, tu liniju koje će
morati da se priseti kako bi je nacrtao, ali ga prekinu, vrata se otvore, pogled unutra,
zovu ga, Kamij izađe u hodnik.
Dežurni lekar je ozbiljan Indijac sa malim naočarima i pločicom na kojoj je
prezime od šezdeset slova. Kamij mora ponovo da pokaže legitimaciju, koju mladi
lekar dugo proučava, nesumnjivo pokušavajući da smisli kako da se postavi u jednom
takvom slučaju. Panduri često dolaze u urgentni centar, kriminalistička policija retko.
„Moram da znam kako je gospođa Forestje“, objasni Kamij pokazavši vrata
njene sobe. „Sudija treba da je ispita.
To pitanje je u nadležnosti šefa službe, smatra dežurni lekar, on će odlučiti šta
može, a šta ne.
„Hmmm… A kakvo je stanje… U kakvom je stanju?“, upita Kamij.
Dežurni lekar drži u ruci rendgenske snimke i nalaze, ali mu nisu potrebni, u prste
zna šta piše u kartonu: prelom nosa („čist“, ističe, neće biti potrebna operacija),
naprsla ključna kost, dva polomljena rebra, dva uganuća (zglob leve ruke i levo
stopalo), dva polomljena prsta, ti prelomi su takođe čisti, bezbroj posekotina po
šakama, rukama, nogama, stomaku, duboka posekotina na desnoj šaci, ali nijedan nerv
nije pogođen, ipak će biti potrebna rehabilitacija, duga rana na ruci nešto je
problematičnija, nije isključeno da će ostati ožiljak, ne zna se ni broja podlivima, ali
su rendgenski snimci nedvosmisleni: „Izgleda jezivo, ali kontuzija nije prouzrokovala
neuropsihičke ili neurovegetativne poremećaje. Nema ni frakture lobanje, ugradiće joj
zube, moraćemo da stavimo i malo gipsa… Ali to još nije sigurno. Videćemo, zavisi
od skenera. Sutra.“ „Da li je boli?“, upita Kamij. „Znate, to pitam“, požuri da doda,
„zbog razgovora sa sudijom…“
„Boli je najmanje što može. Imamo određeno iskustvo u tome.“
Kamij uspe da se nasmeši, promuca „hvala“. Dežurni lekar čudno pilji u njega,
ima vrlo prodoran pogled. Čini se da misli kako je potresenost tog čoveka… Kao da
smatra da se Kamij ne ponaša baš profesionalno, kao da želi ponovo da mu traži
legitimaciju. Radije, međutim, posegne za svojim zalihama samilosti, pošto doda:
„Trebaće vremena da se sve vrati na svoje mesto, hematomi će se povući, tu i
tamo će ostati ožiljci, ali gospođa… (traži ime u kartonu) Forestje nije više u životnoj
opasnosti i nema ireverzibilne povrede. Rekao bih da sada glavni pacijentkinjin
problem nije lečenje, nego šok. Biće dan-dva na posmatranju… Posle toga… možda
će joj trebati pomoć.“
Kamij mu zahvali. Trebalo bi da pođe, nema više šta tu da traži, ali to, naravno,
ne dolazi u obzir. Ne može to da uradi.
 Na desnoj strani zgrade nema ničeg korisnog. Leva strana je, međutim, mnogo
bolja. Izlaz za slučaj opasnosti. Odmah sam na poznatom terenu: vrata su maltene ista
kao vrata toaleta u prolazu Monije. Protivpožarna vrata sa debelom vodoravnom
šipkom s unutrašnje strane, ona koja se tako lako otvaraju sa spoljne strane pomoću
elastične metalne pločice, čovek se prosto zapita nisu li ih inženjeri izumeli upravo
zbog provalnika.
Osluškujem, ali uzalud, vrata su predebela. Nema veze, bacim pogled na jednu,
pa na drugu stranu, gurnem pločicu između dva krila, otvorim vrata, nađem se u
hodniku. Na kraju je drugi hodnik, nekoliko vrlo sigurnih i namerno bučnih koraka, za
slučaj da neko naiđe i evo me… u dnu predvorja, odmah iza pulta. Čovek bi mogao
pomisliti da su bolnice napravljene upravo za ubice.
S desne strane, plan za evakuaciju sprata. Zgrada je komplikovana, plod
mnogobrojnih dogradnji, renoviranja, prepravki, prava glavolomka za obezbeđenje.
Zato niko nikad i ne gleda planove okačene na zid, trebalo bi jednom improvizovati
požar, onda bi vam bilo krivo, ali kad ih ovako gledate, bez vatre… Pogotovo u
bolnici. Iako je osoblje prezauzeto, ljudi imaju utisak da su u dobrim rukama, a dobro
bi im došlo poznavanje plana za evakuaciju kada bi se našli naspram odlučnog tipa
naoružanog mosbergom sa skraćenom cevi.
Nije važno.
Izvadim mobilni, slikam plan. Zbog liftova i vodenih stubova, svi spratovi liče
jedan na drugi.
Povratak u kola. Treba razmisliti. Loše proračunat rizik može da nas košta uspeha
na nekoliko centimetara od cilja.

18.45
Kamij ne pali svetlo u Aninoj sobi, sedi na stolici u polumraku (stolice su u
bolnicama vrlo visoke), pokušava da se pribere. Sve se odvija užasno brzo.
An hrče. Oduvek je pomalo hrkala, to zavisi od položaja u kome leži. Kad shvati
da hrče, postidi se. Danas je sva u modricama, ali u normalnim vremenima izgleda
mnogo slatko kad pocrveni, ima maltene put kao da je riđokosa, sa sićušnim, vrlo
svetlim pegama, koje se vide samo kad se oseća nelagodno i u još nekim prilikama.
Kamij joj često govori:
„Ne hrčeš, nego glasno dišeš, to je nešto sasvim drugo.“
Ona porumeni i pipka kosu kako bi povratila prisebnost.
„Onoga dana kad moji nedostaci za tebe postanu nedostaci“, kaže smešeći se,
„biće vreme da spustimo zavesu.“
Ima običaj da govori o njihovom raskidu. Govori potpuno isto o trenucima kad su
zajedno i onima kada to više neće biti, kao da je to pitanje nijanse. Kamija umiruje
takav pristup. Refleks udovca, depresivca. Ne zna da li je i dalje depresivac, ali jeste
udovac. Otkako se pojavila An, stvari nisu više tako jasne, nedvosmislene. Idu
zajedno kroz vreme o kome ništa ne znaju, koje je isprekidano, neizvesno i može da se
produžava.
„Kamiju, izvini…“
An je upravo otvorila oči. Odlučno izgovara svaku reč, slog po slog. Iako su
usneni glasovi izgovoreni s mukom, a zubni šuštavi, i uprkos ruci ispred usta, Kamij
odmah sve razume.
„Ma zašto, ljubavi?“, upita.
Ona pokaže na svoje opruženo telo, na sobu, njen pokret obuhvati Kamija,
bolničku sobu, njihov život, svet.
„Zbog svega ovoga.
Zbog izgubljenog pogleda ima izraz lica kakav se sreće kod žrtava atentata.
Uhvati je za ruku, prsti mu nalete na longete. Treba da se odmaraš, ništa ne može da ti
se dogodi, ja sam ovde. Kao da to nešto menja. Uprkos naletu vrlo ličnih osećanja,
profesionalni refleksi izbijaju na površinu.
I dalje mu ne da mira toliko upinjanje onog tipa iz pasaža Monije da je ubije.
Pokušao je čak četiri puta. Naravno, napetost zbog pljačke, splet okolnosti, ali ipak…
„Da li si tamo, u zlatari, videla ili čula još nešto?“, upita Kamij.
Nije sigurna da je razumela pitanje. Izgovori slog po slog:
„Još nešto… osim čega?“
Ne, ništa. On pokuša da se osmehne, ali to nije naročito ubedljivo, spusti joj šaku
na ruku. Sada treba da je pusti da spava. Ali mora da razgovara s njim, što pre. Da mu
sve ispriča, do najsitnijeg detalja, možda mu nešto promiče. Mora da sazna šta, u tome
je caka.
„Kamiju…“
On se nagne.
„Izvini…“
„Ma, odgovori on blago, „prestani s tim!“
U polumraku bolničke sobe, sa svim tim zavojima, otocima od kojih joj je lice
crno, krezavim ustima, An je užasno ružna. Kamij zamišlja kako vreme prolazi. Jezivo
naduveni podlivi neosetno prelaze iz crne u plavu, sa nijansama ljubičaste i žućkaste.
Mora da pođe, hteo on to ili ne. Najviše ga bole Anine suze. Teku kao iz česme. Čak i
kad spava.
Kamij ustane. Ovoga puta je rešen da krene.
 Ovde ionako ne može ništa više da učini. Pažljivo zatvori vrata, kao da je to
dečja soba.

18.50
Ženska na prijemu obično ima posla preko glave. Kad tempo malo popusti,
priušti sebi nekoliko cigareta. U bolnicama je to normalno, čak se smatra kolegom iz
kancelarije. Tužno puši prekrštenih ruku.
Idealna prilika. Šunjanje pored zgrade, otvaranje vrata za slučaj opasnosti,
pogled unutra kako bih se uverio da se ženska sa prijema nije vratila na svoje mesto,
vidim je s leda, tamo, ispred glavnog ulaza.
Tri koraka, pružanje ruke, sveska sa spiskom primljenih pacijenata. Dovoljno je
da ispružim ruku.
Lekovi su ovde pod ključem, ali su lični podaci pacijenata nadohvat ruke. Kad
ste bolničarka, mislite da opasnost dolazi od bolesti i lekova, to je logično, ne
pomišljate na pljačkaše u prolazu.
Mesto: Prolaz Monije – Pariz, VIII arondisman
Vozilo: LR-453
Vreme dolaska: 10.44 h
Prezime i ime: Forestje An
Soba:224
Datum rođenja: nepoznat
Adresa: Ulica Fonten o roa 26
Transfer na dalje lečenje: zasad neodređen
Prva procedura: skener
Terapija: još nije određena
Intervencija: Gd-11.5
Povratak na parking. Sestra sa prijema već pali novu cigaretu, imao sam dovoljno
vremena da fotokopiram celu svesku. Soba 224. Drugi sprat.
Po povratku u auto, milujem cev mosberga, na kolenima, kao da je kućni
ljubimac. Nadao sam se da ću saznati hoće li pacijentkinja biti prebačena na neko
specijalizovano odeljenje ili će ostati ovde, mnogo muke ni za šta.
Ako me lova još čeka, nije strašno. U ovakvim stvarima čovek mora da se
odluči: dža ili bu. A s obzirom na pripreme koje sam morao da obavim, sad neću da
rizikujem da sve izgubim zbog pada koncentracije.
Fotografija plana za evakuaciju, u mom telefonu, potvrđuje da niko više nema
celovitu predstavu o toj zgradi, nekoj vrsti zvezde čiji su pojedini kraci savijeni; ako
je posmatrate sa strane, imate mnogougao, okrenite je i, kao na onim dečjim crtežima
na kojima treba pronaći skrivene predmete ili likove, otkrićete mrtvačku glavu. To baš
i nije umesno za jednu zdravstvenu ustanovu.
Ali to nije važno. Ako su moji zaključci tačni, moći ću da se popnem
stepenicama u sobu 224, kad stignem na drugi sprat, soba je udaljena manje od deset
metara. Za izlazak treba da odaberem komplikovaniji put, kako bih zavarao trag, treba
da se popnem na sprat iznad, prođem kroz hodnik, opet se popnem, posle soba na
neurohirurgiji, tu su troja vrata, jedna za drugim, do prijemnog se stiže liftom koji je
na dvadeset koraka od izlaza u slučaju opasnosti, onda sledi prelazak preko parkinga,
do kola. Kad postignem željeni efekat, dok oni stignu, ja ću već biti daleko…
Ostaje mogućnost da je negde prebace. U tom slučaju, bolje da čekam ovde.
Znam kako se pacijentkinja zove, najsigurnije je da se raspitam.
Potražim broj bolnice, pa ga okrenem.
Treba pritisnuti taster 1, pa taster 2, koja gnjavaža. Mosberg je mnogo brži.

19.30
Pošto celog dana nije kročio u kancelariju, Kamij pozove Luja da ga ovaj ukratko
upozna sa slučajevima koji su u toku. U tom trenutku imaju jednog zadavljenog
transvestita, nemačku turistkinju koja je verovatno izvršila samoubistvo, vozača koga
je drugi vozač ubo nožem, beskućnika koji je iskrvario u podrumu sportske sale,
mladog narkomana izvađenog iz šahta u XIII arondismanu i jedan zločin iz strasti,
krivac je upravo priznao, ima sedamdeset jednu godinu. Kamij sluša, daje instrukcije,
odobrava preduzete mere, ali nije istinski prisutan. Luj, na sreću, nastavlja da se bavi
svakodnevnim poslovima.
Kad je završio, Kamij nije skoro ništa zapamtio.
Ako svede bilans, zaključak se nameće sam od sebe: katastrofa!
Objektivno analizira situaciju. Upetljao se u nešto što ne može da kontroliše.
Prevario je komesarku kad joj je rekao da ima dojavu, slagao je pretpostavljenog, dao
lažno ime policijskoj službenici kako bi mu bio dodeljen slučaj sa kojim je lično
povezan…
Što je još gore, u ljubavnoj je vezi sa glavnom žrtvom.
A ona je ujedno glavni svedok u slučaju teške pljačke, koja je, opet, povezana sa
pljačkom sa smrtnim ishodom…
Užasne se kad pomisli na taj niz okolnosti, na taj katastrofalni niz glupih odluka,
koje su čak nedostojne čoveka njegovog iskustva. Oseća se kao da je sam sebi
iskopao jamu. Kao zatočenik sopstvene naprasitosti. Stvarno je glup, pošto se ponaša
kao da ni u koga nema poverenja, a zapravo nema nimalo poverenja u samog sebe. U
suštini, ne može da prevaziđe sebe, radi samo ono što ume da radi. Intuicija, po kojoj
se ponekad izdvaja od drugih, pretvara se ovoga puta u strast, preterivanje,
zaslepljenost.
Njegovo ponašanje je utoliko gluplje što slučaj nije previše teško shvatiti. Tipovi
dolaze da bi izveli pljačku i naleću na An, koja im vidi lica. Premlate je i odvuku do
zlatare, za slučaj da joj padne na pamet da pobegne. Ona to, uostalom, i pokuša da
uradi. Zatečen, onaj koji čuva stražu puca u nju i promašuje je, a kad hoće ponovo da
opali, umeša se njegov saučesnik. Vreme je da odu sa plenom. U Ulici Flandren ukaže
mu se još jedna prilika, ali se saučesnici još jednom umešaju, što joj spase život.
Ostrvljenost tog tipa užasava, ali je vezana za napetost koja vlada u datom
trenutku, on progoni An zato što mu je u dometu.
Sada je gotovo.
Pljačkaši su sigurno daleko. Malo je verovatno da su ostali u kraju. Sa takvim
plenom mogu da biraju kuda će da odu.
Njihovo hapšenje počiva na Aninoj sposobnosti da prepozna bar jednog od njih.
Posle toga sve ide uobičajenim tokom. S obzirom na sredstva kojima raspolažu i
slučajeve koji će nastaviti da se gomilaju, verovatnoća da ih brzo pronađu iznosi
1:30, da ih pronađu u razumnom roku 1:100, a da ih jednoga dana pronađu sasvim
slučajno ili zahvaljujući čudu 1 : 1000. Kako bilo da bilo, slučaj se, u neku ruku, već
ohladio. Danas ima toliko pljački da počinioci, ako ih ne pronađu odmah, imaju sve
šanse da nikad ne budu uhvaćeni, pod uslovom da su profesionalci.
Dakle, kaže Kamij sebi, najbolje da sve obustavi pre nego što taj slučaj dođe do
onih iznad Le Gena. On još može sve da sredi, bez problema. Za njega još jedna sitna
laž nije ništa, on je generalni inspektor, ali ako to dođe do onih iznad njega, onda ništa
više neće moći da se učini. Ako mu Kamij objasni, Le Gen će red koju reč komesarki
Mišar i ona će biti oduševljena što će kod šefa tako steći kredit koji će joj jednoga
dana sigurno biti potreban, to će čak smatrati nekom vrstom ulaganja. Treba sve da
obustavi pre nego što se sudija Pereira uznemiri.
Kamij će reći kako nije mogao da odoli, bio je besan, zaslepljen, zastranio je,
svi će se složiti da to liči na njega.
Laknulo mu je zbog te odluke.
Treba sve da obustavi.
Neka se neko drugi bavi pronalaženjem tih pljačkaša, on ima vrlo sposobne
kolege. A on će iskoristiti svoje vreme da pomogne An, da je neguje, njoj će to biti
najpotrebnije.
Uostalom, šta bi on to uradio bolje od drugih?
 „Recite…“
Kamij pride bolničarki na prijemu.
„Dve stvari“, kaže ona. „Strpali ste formular u džep. Verujem da vi mislite kako
je to potpuno nevažno, ali su ljudi u našoj administraciji veće cepidlake, ako shvatate
šta hoću da kažem.“
Kamij izvadi formular. Pošto nisu imali Anin broj socijalnog osiguranja,
administracija još nije završena. Devojka pokaže prstom potamneli letak poderanih
krajeva zalepljenih selotejpom i izrecituje parolu:
„’Lični podaci su srž bolničkog kartona.’ Teraju nas čak da idemo na kurseve o
tome, jasno vam je onda koliko je to važno. Izgleda da se zbog toga gube milioni.“
Kamij pokaže da razume, moraće da ode kod An. Klimne glavom, kako mu takve
stvari idu na živce…
„I drugo“, nastavi bolničarka sa prijemnog (napravila je zavodnički izraz lica,
kao neka mala koketa, ali joj ništa ne vredi). Možete li nešto da preduzmete u vezi sa
kaznama za saobraćajne prekršaje ili tražim previše?“
Izem ti posô.
Umoran, Kamij rezignirano ispruži ruku. Devojka se ne premišlja previše: otvara
fioku. Unutra je najmanje četrdeset kazni. Smeška se kao da mu pokazuje pehar. Nema
dva zuba iste veličine.
„Dobro“, kaže maznim glasom. „Radim noćnu smenu… ali ne svaki dan…“
„Primljeno k znanju“, kaže Kamij.
Izem ti posô.
Ne mogu sve kazne da mu stanu u jedan džep, raspodeli ih u levi i desni. Svaki
put kad se staklena vrata otvore, spoljni vazduh ga ošine, ali ne može da ga probudi.
Toliko je umoran.
Nije planirano da bude prebačena. Tek za dan-dva, kaže devojka preko telefona.
Neću da dreždim dva dana na parkingu. Već dovoljno dugo čekam.
Skoro je osam. Neobično radno vreme za jednog pandura. Spremao se da izađe,
ali se najednom zamislio, zadubio u misli, gleda u staklena vrata kao da ga se nimalo
ne tiču. Uskoro će otići odatle.
Kucnuo je čas.
Krećem, parkiraću se na drugom kraju, niko ne ostavlja kola na tom mestu,
previše je daleko od ulaza, tik uza zid, na dva koraka od izlaza u slučaju opasnosti na
koji ću izaći, ako bog da. A bolje bi mu bilo da dâ, pošto nisam baš dobre volje…
Treba da se iskradem iz kola i pređem preko parkinga skrivajući se iza
parkiranih automobila. Brzo stižem do izlaza u slučaju opasnosti.
 Evo hodnika. Nema nikog.
U prolazu vidim, izdaleka, s leđa, siluetu maleckog pandura koji i dalje pretura
misli po glavi.
Uskoro će imati novi povod za mozganje, još samo malo i ima da šizne.
***

19.45
Dok otvara staklena vrata koja vode na parking, Kamij se priseća telefonskog
poziva iz policijske stanice i odjednom shvati da ga je slučaj označio kao osobu
najbližu An. To, naravno, nije tačno, ali su njega obavestili, on treba da javi ostalima.
Kojim ostalima?, zapita se. Uzalud pokušava da se seti, ne poznaje „ostale“ u
Aninom životu. Upoznao je neke njene koleginice, naročito se seća žene od nekih
četrdeset godina, retke kose i krupnih umornih očiju, koja hoda odmerenim korakom i
kao da cvokoće od zime. „Koleginica… rekla je An. Kamij pokušava da se seti kako
se zove. Šaras, Šaron… Šaroa, ne može da se seti. Prelazili su bulevar, imala je plavi
kaput, klimnule su jedna drugoj glavom, nasmešile se, Kamiju je izgledala dirljivo.
„Prava gadura. Prošaputala je smešeći se.
On uvek zove An na mobilni. Pre nego što će otići iz bolnice, potražio je broj
njenog fiksnog telefona na poslu. Osam je uveče, ali nikad se ne zna. Ženski glas:
„Vertig und Švindel, dobar dan. Naše kancelarije…“ Kamij oseti nagli nalet
adrenalina. U prvi mah je pomislio da je to Anin glas. Tronut je, jer je isto doživeo sa
Iren. Mesec dana posle njene smrti, okrenuo je greškom sopstveni broj telefona i
naleteo na Irenin glas: „Dobar dan, dobili ste Kamija i Iren Verhuven. Trenutno nismo
tu…“ Skrhan, zaridao je.
Treba da ostavi poruku. Promuca: zovem vas u vezi sa An Forestje, ona je u
bolnici, neće moći… (šta?) da dođe na posao… ne odmah, nesreća… nije strašno, u
stvari, jeste (kako da kaže?), javiće vam se uskoro… ako bude mogla. Trapav,
spetljan nastup. Prekine vezu.
Ogorčenost na samog sebe raste vrtoglavom brzinom.
Okrene se, sestra na prijemu ga posmatra, izgleda da se zabavlja.

20.00
Evo drugog sprata.
Desno su stepenice. Svi se radije voze liftom, na stepenicama nikad nikoga ne
vidite. Pogotovo u bolnicama, ljudi se štede.
Mosberg ima cev malčice dužu od četrdeset pet centimetara. Staje bez problema,
zajedno s drškom, u veliki unutrašnji džep kišnog mantila. Prinuđeni ste da hodate
pomalo ukočeno, kao robot, vrlo neprirodno, pošto treba da pritisnete oružje uz
butinu, ali ne može drugačije, morate biti spremni da pucate ili da klisnete. Ili i jedno i
drugo. Šta god da uradite, važno je da budete precizni. I motivisani.
Malecki pandur je sišao, sama je u sobi. Ako još nije otišao, odozdo će čuti
buku, bolje bi mu bilo da se pomuči i ponovo popne, jer bi, u protivnom, to bila
profesionalna greška. Ne bih se kladio u velike pare na njegovu budućnost.
Dolazak na prvi sprat. Hodnik. Treba proći kroz zgradu. Evo stepenica na
drugom kraju. Treba se popeti na drugi sprat.
Prednost državne ustanove: imaju toliko posla da niko ne obraća pažnju na vas. U
hodniku su usplahirene porodice, nestrpljivi prijatelji, ljudi ulaze u sobe i izlaze iz
njih na vrhovima prstiju, kao u kapeli, ova instituera uliva strah, srećete zauzete
bolničarke, ne usuđujete se da im se obratite.
Hodnik je slobodan. Pravi bulevar.
Soba 224 je na suprotnom kraju, na idealnom mestu da čovek ima najveći mogući
mir. Što se tiče mira, ipak će malo da pripomogne.
Nekoliko koraka prema sobi.
Treba pažljivo da otvori vrata, puška sa skraćenom cevi koja tresne na pod u
bolničkom hodniku odmah izazove zabrinutost, ljudi se i ne trude da razumeju. Kvaka
se spušta sa anđeoskom krotkošću, desna noga u otvor, mosberg prelazi iz jedne u
drugu ruku, kišni mantil se rasklapa, ona leži u krevetu, sa praga joj vidim stopala,
nalik na stopala mrtvaca, nepomična, kao da su tu ostavljena, kad se malo nagnem,
vidim celo telo…
Jebote, na šta liči!
Stvarno sam je dobro sredio.
Spava sa glavom okrenutom na stranu, balavi, kapci su joj naduveni kao mešine,
nije tip ženske koju bi čovek poželeo da zavede. Pada mi na pamet izraz „oplaviti
nekoga“. Veoma tačan, veoma slikovit. Glava joj izgleda kao kameni blok, kao kutija
za cipele, to je verovatno zbog zavoja, ali je već i sama boja kože zastrašujuća. Nalik
je na pergament. Ili na ciradu. I sva je naduvena. Ako je planirala izlazak, moraće da
ga odloži.
Treba da ostane na pragu i, pre svega, jasno pokaže pušku.
Nije došao praznih ruku.
Iako su vrata širom otvorena, ona i dalje spava. Ljudi sa teškim povredama
obično se ponašaju poput životinja, vodi ih osećaj. Probudiće se, to je pitanje sekundi.
Instinkt za preživljavanje. Pogled će joj pasti na pušku, njih dve se dobro poznaju, one
su maltene drugarice.
 Čim nas bude videla, mosberg i mene, odmah će se užasnuti. Neminovno.
Koprcaće se, podići će se na jastuke, klatiće glavom levo-desno.
I počeće da se dere.
Naravno, s obzirom na udarce koje je dobila u vilicu, verovatno ne može
razgovetno da govori. Mod će samo da riče, to će možda biti „buuuuu“ ili „buaaaaa“,
nešto tako, ali kako neće moći jasno da vikne, biće glasna, draće se iz sveg grla, što će
privući celokupno osoblje. Ako se to desi, pre nego što pređe na ozbiljne stvari, daće
joj znak da ćuti, psssst, kažiprst priljubljen na usne, pssst. Ona će nastaviti da se dere
kao luda. Pssst, u bolnici smo, pobogu!
„Gospodine?“
U hodniku, tačno iza mene.
Glas. Prilično dalek.
Ne treba da se okrene, treba da ostane uspravan, ukočen.
„Tražite…?“
Ovde niko ni na koga ne obraća pažnju, ali ako dođete s lovačkom puškom,
odmah vam se neka revnosna službenica nakači na vrat.
Treba da podignem pogled na broj sobe, kao neko ko je uvideo svoju grešku,
bolničarka nije više tako daleko. Treba da promucam, ne okrećući se:
„Pogrešio sam…“
Sve je u hladnokrvnosti. Bilo da pljačkate, bilo da ste došli u posetu
pacijentkinji u urgentnom centru, hladnokrvnost je ključna. U glavi jasno vidim plan
evakuacije. Treba stići do stepenica, pa se popeti na sprat iznad, a onda odmah
skrenuti levo. Bolje da ubrzam, jer ako se sad okrenem, moraću da potegnem mosberg,
pucam i lišim državnu bolnicu jedne bolničarke, a ionako nema dovoljno osoblja,
treba, dakle, da produžim dalje. Ali da prvo napunim pušku. Nikad se ne zna.
Da bi se ubacio metak u cev, treba, međutim, staviti obe ruke ispred sebe. Osim
toga, takvo oružje proizvodi tipičan, metalni zvuk. Njegov odjek u bolničkom hodniku
izaziva zabrinutost.
„Liftovi su tamo…“
Kad oružje škljocne, glas naglo utihne, ustupi mesto tišini ispunjenoj
usplahirenošću. Mlad, svež glas, ali uznemiren, kao da je uhvaćen u letu:
„Gospodine!“
Sad kad je puška spremna za upotrebu, ne treba da žuri, treba da ostane
metodičan. Važno je da ostane okrenut leđima. Kroz kišni mantil može da se nasluti
krutost puške, kao da nosim drvenu nogu. Napravim tri koraka, mantil se samo malo
otvori, delić sekunde u kome se pojavi vrh cevi mosberga, to traje neverovatno kratko,
kao zrak svetla ili sunčev blesak na parčetu stakla. To je skoro ništa, to je nemoguće
opisati, ako je neko video oružje samo na filmu, teško mu je da ga poveže sa onim što
je upravo video. Ipak, nešto je video, okleva da kaže sebi kako bi to moglo biti to, ne,
nemoguće, ali ipak…
Dok je bolničarka ukapirala…
Gospodin se okrenuo, spuštene glave, rekao je da je pogrešio, zatvorio kišni
mantil, krenuo stepenicama… Umesto da siđe, popeo se. Ma ne, nije bežao, da jeste,
sišao bi. A taj kruti predmet… Čudno. Ne može da bude sigurna. Šta je to bilo? Na
prvi pogled, rekla bi puška. Ovde? U bolnici? Ne. Ne veruje. Dok otrči do
stepenica…
„Gospodine… gospodine?“

20.10
Vreme je da krene. Kamij je policajac na zadatku, ne može da se ponaša kao
običan zaljubljeni muškarac. Može li se zamisliti da istražitelj provede noć kraj
žrtvinog uzglavlja? Već je napravio dovoljno gluposti za taj dan.
Sušta istina. Mobilni mu zavibrira. Komesarka Mišar. On gurne telefon na dno
džepa, okrene se prema devojci na prijemu, mahne joj. Ona mu namigne i pozove ga
kažiprstom, dođite malo ovamo. Kamij se dvoumi da li da se pretvara kako ne razume,
ali ipak priđe, to je posledica zamora, više se mnogo ne opire. Šta će još tražiti posle
kazni?
„Tako znači, idete? U policiji se, dakle, rano leže…“
To je verovatno neka aluzija, pošto se smeši tako da joj se vide svi oni nejednaki
zubi. Gubi vreme da bi to slušao. Duboko izdahne, ko bajagi se i sam nasmeši, mora
da spava. Već je napravio tri koraka kad:
„Neko je zvao, pomislila sam da biste voleli da znate..
„Kad?“
„Maločas… Oko sedam.“
I pre nego što Kamij postavi pitanje:
„Njen brat.“
Natan. Kamij ga nikad nije video, čuo mu je više puta glas na Aninoj govornoj
pošti, grozničav, užurban i mlad glas, između njih je više od petnaest godina razlike.
An je brinula o njemu, silno se ponosi njime, on je istraživač u nekoj nedokučivoj
oblasti, fotonici, nanonaukama, tako nešto, to je neka od onih disciplina čiji naziv
Kamiju ništa ne znači.
„I nije baš bio ljubazan za jednog brata. Sad kad sam njega čula, nije mi žao što
sam jedinica.“
 Zaključak eksplodira u Kamijevom mozgu: Kako je saznao da je u bolnici?
Odmah se rasani, odjuri do dvokrilnih klatećih vrata, gurne ih, pređe s druge
strane pulta, telefonistkinji ne treba postavljati pitanja.
„Muški glas i… (Ofelija prevrne krupnim očima.) prilično direktan! ’Forestje…
Pa da, Forestje, a kako biste vi to napisali? Sa ž? (Govori neprijatnim, autoritarnim
glasom.) Šta joj je tačno? Šta kažu lekari? (Imitira neotesanost.) Kako to ne znaju?
(Ljut, gotovo skandalizovan glas…
„Naglasak?“
Telefonistkinja zavrti glavom. Kamij pogleda oko sebe. Zaključak će izroniti na
površinu, zna to, čeka da se uspostave veze između neurona, to će se desiti svakog
sekunda…
„Mlad glas?“
Ona se namršti.
„Pa i ne tako mlad… Četrdesetak godina, rekla bih. Za mene, s…“
Kamij ne sluša nastavak. Odmah se da u trk, gura sve koji mu se nađu na putu.
Evo stepenica, na odmorištu brzo otvori vrata koja se snažno zalupe za njim. Već
se penje, onoliko brzo koliko mu dozvoljava dužina njegovih nogu.

20.15
Sudeći po batu koraka, čovek se popeo na sprat iznad, pomisli bolničarka.
Dvadeset dve godine, gotovo obrijana glava i alka u donjoj usni, izgleda
provokativno, ali iznutra uopšte nije takva, meka je kao pamuk, u stvarnom životu je
čak previše lepo vaspitana i fina, to je neverovatno. Zatim se čuje zatvaranje vrata,
dok ona razmišlja, okleva, taj čovek može već da bude bilo gde, u hodniku, na spratu
iznad, može ponovo da siđe ili, naprotiv, da prođe kroz neurohirurgiju, posle će ga
biti teško pronaći…
Šta da radi? Pre svega, trebalo bi da bude sigurna, ne diže se uzbuna zbog svake
sitnice, hoću da kažem, ako nismo sigurni… Vraća se ka sobi za bolničarke. Ne, to
nije moguće, u bolnicu se ne dolazi s puškom. Šta li je to bilo? Proteza? Neki
posetioci dolaze sa buketima gladiola velikim kao ruka. Pogrešio je sobu, tako je
rekao.
Malčice je podozriva. U školi je odabrala kurs o ženama koje dobijaju batine,
zna da su nasilni muževi kadri da proganjaju svoje žene čak i u bolnici. Vrati se nazad
i baci pogled u sobu 224. Ta pacijentkinja samo plače, sve vreme, svaki put kad uđe u
njenu sobu, ona plače, neprestano prelazi prstima preko lica, prati liniju usana, govori
zaklanjajući usta nadlanicom. Dvaput su je zatekli ispred ogledala u kupatilu, iako se
jedva drži na nogama.
 Ipak, zapita se polazeći (pošto joj to ne da mira), šta li je ispod kišnog mantila
nosio onaj muškarac, ukočen kao da je progutao metlu, a u trenutku kad se mantil
nakratko otvorio… kao da je bio čelik, metal. Šta može toliko da liči na puščanu cev?
Ona pomisli na štaku.
Dotle je stigla u svojim razmišljanjima kada se, na drugom kraju hodnika, pojavi
policajac, onaj malecki, koji je tu od početka popodneva – nema ni metar i šezdeset,
ćelav je, lice mu je lepo, ali strogo, ne osmehuje se – trči kao pomahnitao, bezmalo je
obori, u letu otvara vrata sobe, upada unutra, čovek bi pomislio da će uleteti u krevet,
viče.
„An, An…!“
Ko će to da razume… On je policajac, ali kad čovek vidi kako se ponaša,
pomislio bi da joj je muž.
Pacijentkinja je pak vrlo uznemirena. Vrti glavom, pa zasuta bujicom pitanja,
podigne ruku: prestani da vičeš. Policajac ponovi:
„Jesi li dobro? Jesi li dobro?“
Moram da mu kažem da se smiri. Pacijentkinja ponovo spusti ruku na čaršav i
pogleda u mene. U redu je…
„Da li si videla nekoga?“, upita policajac. „Je l’ neko ulazio? Jesi li ga videla?“
Glas mu je ozbiljan, usplahiren. Okrene se prema meni.
„Da li je neko ulazio?“
Treba da kaže jeste, u stvari, ne baš, nije…
„Neko je pogrešio sprat, jedan gospodin, otvorio je vrata… „
On ne sačeka odgovor, ponovo se okrene prema pacijentkinji, upilji u nju, ona
vrti glavom, reklo bi se da gubi nit misli. Ništa ne kaže, samo odmahuje glavom. Nije
nikoga videla. Sad sklizne u krevet, podigne prekrivač do brade, plače. Pa naravno,
malecki policajac je plaši sa tim svojim pitanjima. Pomahnitao je od uzbuđenja.
Umešam se.
„Gospodine, u bolnici ste!“
On klimne glavom, ali se jasno vidi da misli na nešto drugo.
„Uostalom, posete su završene.“
On se uspravi:
„Kuda je otišao?“
A pošto ne odgovaram dovoljno brzo, doda:
„Taj vaš tip koji je pogrešio sobu, kuda je otišao?“
Merim puls pacijentkinji. Kažem:
 „Stepenice, tamo…“
Možete misliti koliko me je trenutno briga za njega, mene zanima pacijentkinja.
Ne mogu da se bavim ljubomornim muževima.
Nisam ni dovršila rečenicu, već je odjurio. Čujem ga, u hodniku, naleće na vrata,
ide stepenicama, osluškujem, ne mogu da procenim da li se penje ili silazi.
I ta puška, da je nisam sanjala?
Grubo betonsko stepenište odzvanja kao u katedrali. Kamij se uhvati za ogradu,
spusti se niz prvih nekoliko stepenika. A onda stane.
Ne. Da je na njegovom mestu, popeo bi se.
Okrene se. To nisu standardne stepenice, sigurno je svaki stepenik za pola
centimetra viši od normalnog, pređete deset stepenika i umorite se, posle dvadeset ste
iscrpljeni. Pogotovo Kamij sa njegovim nožicama.
Stigne na sprat sav zadihan, dvoumi se, da li bih se, na njegovom mestu, popeo
još jedan sprat? Da? Ne? Koncentriše se, ne bih, ovde bih izašao, na ovom odmorištu.
Kamij se u hodniku sudari sa lekarom, koji odmah drekne:
„Pobogu!“
Ima tek toliko vremena da ga osmotri, ne može da mu odredi godine, ispeglan
mantil, (još se vidi gde je bio presavijen), ravnomerno seda kosa, zaustavio se, sa
rukama u džepovima, izgleda kao da se uplašio što vidi tog razgoropađenog tipa…
„Da li ste nekoga sreli?“, vikne Kamij.
Lekar udahne, zauzme dostojanstveno držanje, sprema se da mu odvrati.
„Nekog muškarca, za ime boga!“, vikne Kamij. „Jeste li sreli nekog muškarca?“
„Nisam… ovaj…“
Kamiju je to sasvim dovoljno, okrene se, otvori vrata kao da je hteo da ih iščupa,
ponovo krene uz stepenice, pa kroz hodnik, najpre desno, zatim levo, dahćući, nema
nigde nikoga, vrati se nazad, trči, nešto mu kaže (možda umor) da je na pogrešnom
putu, čim to pomislite, usporite korak, uostalom, ne bi ni mogao da ga ubrza, evo
Kamija na kraju hodnika, prav ugao, naleće na zid sa električnim ormanom čija su
vrata, visoka dva metra, oblepljena simbolima koji svi znače: „Opasno po život“.
Hvala na obaveštenju.
Prava je umetnost vratiti se istim putem kojim smo došli.
To je najteže, potrebne su snaga, koncentracija, budnost, oštroumnost, retko se
sve to sreće kod jednog jedinog čoveka. Slično je i sa pljačkama, uvek postoji
opasnost da pred kraj sve krene naopako, čovek dođe sa miroljubivim namerama,
naiđe na otpor i ako mu nedostaje smirenost, zaspe ljude mecima kalibra dvanaest i
ostavi iza sebe klanicu naprosto zato što mu je nedostajalo malo hladnokrvnosti.
 Put je, međutim, bio slobodan do kraja. Ako se izuzme jedan doktor, koji je stao
kao ukopan na stepenicama (šta li je tamo radio?), i koga sam eskivirao, nije bilo žive
duše.
Prizemlje: izlazak brzim koracima. Ljudima ovde ne vredi da žure, bolnica nije
mesto gde se trči, kad ubrzate korak, prate vas pogledom, ali ja sam se obreo napolju
pre nego što je bilo ko stigao da reaguje. Uostalom, na šta bi reagovao?
Parking je odmah desno. Svež vazduh prija. Treba da držim mosberg uspravno
ispod mantila, neću da plašim pacijente, utoliko pre što su pacijenti u urgentnom
centru ionako u lošem stanju. Osim toga, ovde je prilično mirno.
S druge strane, mora da tamo gore vlada uzbuđenje. Kepec sigurno njuši vazduh,
nosa podignutog uvis, kao prerijski kučići, pokušava da shvati šta se dešava.
Mala bolničarka pak verovatno nije sigurna, puška… ma daj!
Priča o tome kolegama, mora da se šališ, puška, sigurna si da nije top od
sedamdeset milimetara?
I udri na zavitlanciju, šta piješ dok si u smeni, šta trenutno pušiš?
Jedna kaže: trebalo bi ipak da kažeš…
S obzirom na sve to, imam više nego dovoljno vremena da pređem preko
parkinga, stignem do kola, uđem, krenem natenane, stanem u red vozila koja izlaze iz
bolnice, na ulici sam za manje od tri minuta, skrećem desno, crveno svetlo.
Tu će biti prozor za pucanje.
Ako ne bude tu, onda malo dalje.
Kad je čovek motivisan…
***
Kamij se oseća poraženo, ali je ipak ubrzao korak.
Odlučio je da, ovoga puta, ide liftom, kako bi došao do daha. Da je sam, udario
bi pesnicom u zid. Zadovoljava se dubokim disanjem.
Kad stigne u predvorje, uveri se da je njegova analiza situacije tačna. Čekaonica
je puna, pacijenti, osoblje, bolničari hitne pomoći neprestano ulaze i izlaze, hodnik
desno od njega vodi do izlaza u slučaju opasnosti, a onaj levo na parking.
A to je samo jedna od sedam ili osam mogućnosti da se neopaženo izađe iz
zgrade.
Koga da ispita? Da uzme izjave, svedočenja? Čije izjave? Dok stigne ekipa, dve
trećine pacijenata zameniće novi.
Dođe mu da sam sebe išamara.
Ipak se ponovo popne na sprat, pojavi se na vratima sobe za bolničarke. Florans,
cura naduvenih usana, nagnuta je nad registar. Njena koleginica? Ne, ne zna, to kaže ne
podigavši pogled. Ali na Kamijevo navaljivanje doda:
„Imamo puno posla.“
„Utoliko pre, sigurno nije daleko…“
Ona hoće da odgovori, ali je on već otišao. Šetka tamo—amo po hodniku,
promoli glavu dm se otvore vrata neke sobe, ako treba, otiće će i u ženski ve-ce, u
takvom je stanju da ga ništa neće zaustaviti, ali nema potrebe, devojka se pojavljuje.
Deluje uzrujano, prelazi rukom preko lobanje, Kamij je crta u mislima, ima vrlo
pravilne crte, lice joj zbog obrijane glave izgleda vrlo krhko, stiče se utisak da je
prestrašena, ali je on varljiv, zapravo je vrlo jaka. Njena prva reakcija to potvrđuje.
Priča dok hoda, Kamij je prinuđen da trči pored nje.
„Gospodin je pogrešio sobu, izvinio se…“
„Čuli ste mu glas?“
„Pa ne baš, samo sam čula kako se izvinjava.
Ali Kamij pobesni zato što tako trči pored neke devojke kroz bolnički hodnik ne
bi li dobio informacije koje su mu neophodne da bi spasao život voljene žene. Uhvati
je za mišicu, prinuđena je da se zaustavi i pogleda naniže kako bi srela njegov pogled,
i zaprepasti je odlučnost koju vidi u njemu, utoliko pre što on govori smirenim,
ozbiljnim glasom koji najavljuje oluju.
„Zamoliću vas da se usredsredite, gospođice…“
Kamij pročita ime napisano na njenoj pločici: „Sintija“. Roditelji odrasli uz
televizijske serije.
„Usredsredićete se, Sintija, jer to moram da saznam, po svaku cenu…“
Ona priča, čovek ispred otvorenih vrata koji se okreće, oborene glave, verovatno
je zbunjen, kišni mantil, čini se da hoda pomalo ukočeno, ali dobro… Onda krene
stepenicama, a čovek koji beži neće da se penje, nego da silazi, logično, zar ne?
Kamij uzdahne i kaže da, naravno, to je logično.

21.30
„Stići će…“
Šef obezbeđenja to ne voli. Kao prvo, kasno je, morao je ponovo da se oblači.
Osim toga, večeras je utakmica. To je bivši žandar, debelih obrva, ogromnog stomaka,
4
bez vrata, sav crven, othranjen mesom šarolea. Da bi se pogledalo šta su kamere
snimile, potrebna je dozvola. Koju je potpisao sudija. Po svim propisima.
„Rekli ste mi preko telefona da je imate.
„Ne“, kaže samouvereno Kamij. „Rekao sam vam da ću je imati.“
 „Nisam tako shvatio.“
Tvrdoglavac. Kamij obično pregovara, ali ovoga puta nema želju, a nema ni
vremena da razglaba o tome.
„A šta ste razumeli?“, upita.
„Pa da imate nal…“
„Ne“, prekine ga Kamij, „ne govorim vam o nalogu, nego o tipu koji je ušao u
vašu bolnicu sa lovačkom puškom. A šta ste vi razumeli? Jeste li razumeli da se popeo
na drugi sprat da kokne jednu vašu pacijentkinju? I da bi verovatno pucao u gomilu da
je usput naišao na nekoga? I da ćete, ako se vrati
I napravi pokolj, vi odgovarati i nagrabusiti?“
U svakom slučaju, te kamere pokrivaju ulaz u urgentni centar, mala je
verovatnoća da je čovek, ako postoji, tuda prošao, nije budala. Ako postoji.
Uostalom, u periodu kad je mogao da bude tu nema ničeg posebnog. Kamij
ponovo proverava. Šef obezbeđenja se premešta s noge na nogu i glasno hukće kako bi
izrazio svoju ogorčenost. Kamij se nagne nad ekran, reka kola hitne pomoći i privatnih
vozila, ljudi koji ulaze i izlaze, povređeni, nepovređeni, ljudi koji hodaju ili trče. Ne
pada u oči ništa što bi Kamij u moglo da pomogne.
On ustane i ode. Vrati se nazad, pritisne dugme, izbaci DVD, pa ode.
„Je l’ vi mislite da sam ja budala?“, drekne šef obezbeđenja. „A nalog?“
Kamij odmahne rukom: videćemo kasnije.
Već se vraća na parking. Da sam na njegovom mestu, kaže sebi posmatrajući
okolinu, prošao bih sa strane. Izlaz u slučaju opasnosti. Nagne se nad vrata da bi
pogledao izbliza. Mora da izvadi naočare. Nema tragova obijanja.
„Ko vas zamenjuje kad izađete da pušite?“
To pitanje se nameće samo po sebi. Kamij se vratio na prijemno odeljenje, otišao
je do drugog kraja predvorja i levo, sasvim slučajno, otkrio hodnik koji vodi do izlaza
u slučaju opasnosti.
Ofelija se nasmeši otkrivši žute zube.
„Nemamo zamenu ni za trudničko odsustvo, sigurno nam je neće dati za
kancerogenu pauzu!“
Dolazio je? Nije dolazio?
Kad se vrati u kola, presluša poruke.
„Mišar! (Oštar ton.) Pozovite me. Nije važno kad, u bilo koje doba. Recite mi
dokle ste stigli. U svakom slučaju, vaš izveštaj ću dobiti rano ujutru, je l’ tako?“
Kamij se oseća usamljeno. Tako usamljeno.
 23.00
Noću je, u bolnici, stvarno posebna atmosfera. Čak je i tišina uslovna. Ovde, u
urgentnom centru, neprekidno se pronose nosila kroz hodnike, čuju se jauci, ponekad
udaljeni, vriska, užurbani koraci, zvonjava.
An uspe da zaspi, ali nemirnim snom, punim udaraca i krvi, oseća pod rukom
beton u prolazu Monije, opet oseća, sa hiperrealističnom tačnošću, kišu srče koja se
obrušava na nju, ponovo udara u vitrinu i čuje prasak iza sebe, dahće, mala bolničarka
sa alkom u usni dvoumi se da li da je probudi. Uostalom, nema ni potrebe, An se na
kraju filma uvek naglo probudi, uspravi u krevetu vrišteći. Pred njom je slika
muškarca koji navlači fantomku preko lica, a zatim kundak njegove puške u krupnom
planu koji se sprema da joj smrska jagodicu.
An, u snu, dodiruje lice vrhovima prstiju, pipa kopče, pa usne, traži zube,
pronalazi desni, krhotine zuba koje štrče, kao škrbotine.
Hteo je da je ubije.
Vratiće se. Hoće da je ubije.
Drugi dan
 6.00
Besana noć. Kad se radi o osećanjima, Duduš ima antene.
Kamij je sinoć morao da svrati do kancelarije kako bi obavio sve što nije stigao
da uradi preko dana, vratio se mrtav umoran, legao obučen na trosed, Duduš je legla
pored njega, nisu se pomerili do jutra. Nije je nahranio, zaboravio je, a ona ništa ne
traži, uviđa da je zabrinut. Prede. Kamij odlično poznaje tanane nijanse njenog
predenja.
Ne tako davno, slične su, besane, napete, nervozne ili setne bile noći zbog Iren.
Sa njom. Prežvakavao je njihov život, prisećao se bolnih slika. Nije postojala važnija
tema od Irenine smrti. Nije postojala druga tema.
Kamij se pita šta mu danas teže pada, njegova zabrinutost zbog An, slika njenog
lica, njeni bolovi, ili upravo to neosetno prebacivanje svih njegovih misli na nju, iz
dana u dan, iz nedelje u nedelju. Ima nečeg vulgarnog u činjenici da tako prelazi s
jedne na drugu ženu, oseća da je podlegao trivijalnosti. Nije mu bilo ni na kraj pameti
da izgradi novi život, a njegov život se upravo gradi, potpuno sam, maltene protiv
njegove volje. A ipak, ono što je uporno, možda konačno, to su Irenine slike, od kojih
mu se srce cepa. One odolevaju svemu, vremenu, vezama. U stvari… vezi, pošto je
imao samo jednu.
Prihvatio je An zato što je, kako ona kaže, privremena. Ima i ona svoje tuge, ne
želi ništa da planira. Samo što ona danas postoji u njegovom životu, i bez plana. A
Kamij ne zna koje je njegovo mesto u večitoj podeli na onoga koji voli i onoga koji je
voljen.
Sreli su se proletos. Početkom marta. Četiri godine pre toga izgubio je Iren, dve
godine pre toga vratio se u život, nije bio živahan, ali je bio živ. Vodio je život bez
rizika i želje, kakav vode ljudi osuđeni na samoću. Muškarac njegovog rasta ne
pronalazi tako lako žene, ali nije važno, to mu nije više nedostajalo.
Susreti se uvek dese donekle zahvaljujući čudu.
An, koja nije naprasite naravi, digla je samo jednom u životu frku u restoranu
(zaklela se da je tako s rukom na srcu i osmehom od koga se čovek topi), i to je
moralo da bude upravo dok je Kamij, kod Fernana, dovršavao večeru, dva stola dalje,
i spor je morao da preraste u žestoku svađu.
Bilo je tu štete, uvreda, prevrnutog posuđa i poslužavnika, escajga rasutog po
podu, gosti ustaju, traže kapute, pozvana je policija, Fernan, gazda, viče, procenjuje
štetu na astronomske iznose. An je najednom prestala da se dere. Videvši taj prizor,
počela je da se smeje kao luda.
Pogled joj se sreće s Kamijevim.
 Kamij zažmuri na tren, udahne, ustane, bez žurbe, pokaže legitimaciju.
Predstavi se. Načelnik Verhuven, kriminalistička policija.
Pojavio se, čini se, niotkuda. Ona se više ne smeje, zabrinuto ga posmatra.
„Ah, kao poručeni!“, drekne gazda.
A onda se u njemu probudi sumnja.
„Ovaj… kako kriminalistička?“
Kamij klimne glavom, užasno je umoran. Uhvati gazdu za mišicu, natera ga da
napravi nekoliko koraka.
I dva minuta kasnije izađe iz restorana zajedno sa An, koja ne zna više treba li da
se smeje, oseća olakšanje, zahvali mu ili se zabrine. Slobodna je i, kao i svi mi, ne
zna baš tačno šta da radi sa svojom slobodom. Kamiju je jasno da se u tom trenutku,
kao i svaka žena, pita kakav je njen dug prema njemu. I kako će ga vratiti.
„Šta ste mu rekli?“, upita najzad.
„Da ste uhapšeni.“
Laže. Zapretio mu je, u stvari, da će mu policija upadati u lokal jednom nedeljno.
Sve dok ga ne zatvori zato što će gosti prestati da dolaze. Klasična zloupotreba
položaja. Stid ga je, ali se to ne bi desilo da taj tip pravi pristojne profiterole.
An pak sluti da je to laž, ali joj je smešno.
Kad na uglu naiđu na policijsko vozilo koje juri kod Fernana, ona pokaže svoj
najbolji, neodoljiv osmeh, od koga joj se prodube rupice i naprave borice ispod
zelenih očiju… Odjednom pitanje duga dobije na težini u Kamijevoj glavi. I tako on,
kad stignu na stanicu metroa, prelomi:
„Idete metroom?“
An razmisli.
„Radije ću taksijem.“
Kamij smatra da je to odlično. Svakako bi odabrao suprotno. Samo mahne
rukom, doviđenja, i siđe niz stepenice, tobože lagano, a zapravo najbrže što može.
Nestane.
Sutradan su otišli u krevet.
Kad je Kamij, kasno po podne, izašao iz sedišta kriminalističke policije, An je
bila ispred zgrade, na pločniku. Napravio se da je ne vidi, produžio je svojim putem
do metroa, a kad se okrenuo, An je i dalje mirno stajala na istom mestu. To ga je
nateralo da se nasmeje. Upecao se.
Otišli su na večeru. Klasičan večernji izlazak. Bio bi čak i ispod prosečnog da
iznad njih nije lebdela ta ambivalentnost vezana za pitanje duga, zbog koje je
atmosfera bila uzbudljiva i tužna u isti mah. Što se ostalog tiče, šta žena i muškarac od
četrdeset i pedeset godina kažu jedno drugom kad se sretnu? Nastoje da umanje svoje
neuspehe ne prećutkujući ih u potpunosti, da govore o svojim ranama ne pokazujući ih,
da kažu o njima što manje. Kamij je ispričao, u dve-tri reči, ono najvažnije o Mod,
svojoj majci…
„Tako sam i mislila“ rekla je An.
A na Kamijev upitni pogled, dodala je:
„Videla sam neka njena platna. (Oklevala je.) Montreal?“
Kamij se iznenadio zato što poznaje rad njegove majke.
An je pak govorila o svom životu u Lionu, razvodu, sve je napustila, ali bilo je
dovoljno pogledati, pa shvatiti da to ni izdaleka nije završeno. Kamij je želeo da
sazna nešto više o tome. Kakav muškarac? Kakav muž? Kakva ljubavna veza? Večna
ljubopitljivost muškaraca u vezi sa privatnim životom žena.
Pitao ju je hoće li najpre da ošamari gazdu ili može da plati račun. Anin smeh je
sigurno ono što je sve preokrenulo. Tako ženstven.
Kamij, koji vekovima nije takao neku ženu, nije morao ništa da radi, An je legla
na njega, ostalo je došlo samo od sebe, bez reči, bilo je u isti mah i vrlo tužno i vrlo
srećno. Eh, da, ljubav.
Nisu se viđali. Pomalo ipak jesu, s vremena na vreme, Kao da su se dodirivali
vrhovima prstiju, An je inspektorka poslovanja, veći deo vremena provodi obilazeći
putničke agencije i proveravajući organizaciju rada, račune, sve ono u šta se Kamij
nimalo ne razume. Nikad nije više od dva dana nedeljno u Parizu. Zbog tih odlazaka,
odsustvovanja, povrataka, njihovi susreti su bili haotični, nepredvidljivi, imao se
utisak da se uvek sreću slučajno. Oni tada još ne znaju kakva je njihova veza, videće,
izlaze, večeraju, spavaju, to postaje sve ozbiljnije.
Kamij pokušava da se seti u kom je trenutku postao svestan mesta koje ta veza
ima u njegovom životu. Ne seća se.
Seća se samo da je Anin dolazak udaljio Ireninu smrt, tu bolnu stranicu njegovog
života. Pita se da li se u njemu konačno pojavilo novo biće kadro da živi bez Iren.
Zaborav je neizbežan. Ali zaborav nije ozdravljenje.
Danas je duboko potresen zbog onoga što se dešava An, Oseća se odgovornim ne
za postojeću situaciju, on tu ništa ne može, nego za rasplet koji zavisi od njega,
njegove volje, odlučnosti, stručnosti, to užasno opterećuje.
Duduš je prestala da prede i zaspala je. Kamij ustane, mačka sklizne na bok
nezadovoljno uzdahnuvši, on ode do pisaćeg stola, tamo je „Irenina beležnica“, imao
ih je bezbroj, ostala je samo ta, sve druge je bacio, jedne večeri, u napadu besa,
malodušnosti. Beležnica prepuna njenih crteža, Iren za nekim stolom, podiže čašu
osmehujući se, Iren dok spava, zamišljena, Iren ovde, Iren onde. Odloži je. Te četiri
godine bez nje svakako su najteže, najnesrećnije godine u njegovom životu, i, uprkos
svemu, ne može da ih ne smatra najzanimljivijim, najdinamičnijim. Nije se udaljio od
svoje prošlosti. Da li je ta prošlost (traži reči) tananije iznijansirana? Diskretnija?
Ublažena? Kao nedeljivi ostatak u operaciji sabiranja koju neće izvršiti. An nema
ničeg zajedničkog sa Iren, to su dve različite galaksije, udaljene svetlosne godine
jedna od druge, ali se, i jedna i druga, približavaju istoj tački. Razdvaja ih to što je An
tu, dok je Iren otišla.
Kamij se seti kako je malo nedostajalo da i An ode, ali se vratila. To je bilo u
avgustu. Kasno je. Ona stoji kod prozora, naga, zamišljena, prekrštenih ruku, kaže:
„Gotovo je, Kamiju“, i ne okrenuvši se prema njemu. Zatim se obuče, bez reči. U
romanima to traje jedan minut. U stvarnosti, kad se naga žena oblači, to traje
neverovatno dugo. Kamij i dalje sedi, ne mrda, kao čovek koga je iznenadila oluja,
rezigniran.
I ona odlazi.
Kamij se nije ni pomerio, on razume. Njen odlazak ne izaziva kataklizmu, nego
duboku utučenost i potmuli bol. Žao mu je zbog tog bekstva, ali ga razume, jer je
mislio da je ono neizbežno. Zbog svoje visine, često se refleksno oseća manje
vrednim. Dugo tako sedi, a onda se konačno sruši, legne na sofu, možda je ponoć.
Nikad neće saznati šta se desilo u tom trenutku.
Sat nakon što je An otišla, iznenada ustane, ode do vrata, nimalo se ne
kolebajući, gonjen nekim neobjašnjivim uverenjem, i otvori ih. An sedi na stepeništu,
na prvom stepeniku, leđima okrenuta prema njemu, kolena obavijenih rukama.
Posle nekoliko sekundi, ona ustane, prođe pored njega, uđe u stan, legne obučena
na krevet i okrene se prema zidu.
Plače. Kamij je svojevremeno prolazio kroz to sa Iren.

6.45
Spolja, zgrada ne izgleda tako loše, ali se već u predvorju oseća koliko je
zapuštena. Niz aluminijumskih poštanskih sandučića na izdisaju izgleda kao da je
zahvaćen očajem. Na poslednjem sandučetu stoji „Anne Forestier“, peti sprat,
napisano njenom rukom, njenim groznim rukopisom, e i r su pribijeni da bi stali na
nalepnicu i zato su nečitki.
Kamij izađe iz minijaturnog lifta.
Nije ni sedam kad triput tiho pokuca na vrata preko puta.
Susetka odmah otvori, kao da je čekala njegov dolazak s rukom na kvaki.
Gospoda Roman, vlasnica Aninog stana. Odmah prepozna Kamija. To je prednost
njegove visine, niko ga ne zaboravlja. On joj servira svoju laž.
 „An je morala hitno da otputuje… (Oponaša blagonakloni osmeh oštroumnog i
strpljivog prijatelja u potrazi za razumevanjem.) Toliko brzo da je, naravno,
zaboravila pola stvari.“
Ovo „naravno“, koje je izgovorio u izrazitom mačo stilu, silno se dopada susetki.
Gospođa Roman, samica pred penzijom, okruglog i rumenog lica, izgleda kao prerano
ostarelo dete. Malo hramlje, bolestan kuk. Na osnovu ono malo što je Kamij video,
zastrašujuće je uredna, metodična.
Ona odmah zažmiri kao da joj je sve jasno, okrene se i pruži Kamiju ključ:
„Je l’ bar nije ništa strašno?“
„Ne, nije… (Široko se nasmeje.) Ništa strašno. (Pokaže ključ.) Zadržaću ga do
njenog povratka.“
Ne zna se da li je to obaveštenje, pitanje, zahtev, susetka se dvoumi, Kamij to
iskoristi da klimne glavom u znak zahvalnosti.
Čajna kuhinja je neverovatno čista. U malom stanu nema stvari razbacanih
naokolo. Žene i njihova opsednutost čistoćom, pomisli Kamij. Dnevni boravak, u
kome jedan deo služi kao spavaća soba, dvosed se pretvara u krevet za dve osobe, sa
velikim udubljenjem, rupom, na sredini, cele noći upadaju u nju i na kraju zaspe jedno
na drugom. To nema samo loše strane. I biblioteka sa stotinak džepnih knjiga čiji izbor
izmiče bilo kakvoj logici, nekoliko figurica koje su Kamiju, kad ih je prvi put video,
delovale prilično jeftino. Ceo stan mu je delovao pomalo tužno.
„Imala sam vrlo malo novca. Ne žalim se zbog toga“, odgovorila je An, koju je
to žacnulo.
Hteo je da se izvini. Preduhitrila ga je.
„To je cena razvoda.“
Kad govori ozbiljne stvari, An vas gleda u lice, gotovo prkosno, kao da je
spremna za okršaj.
„Sve sam ostavila kad sam otišla iz Liona, ovde sam sve kupila, nameštaj, sve,
polovne stvari. Nisam više ništa želela. Ništa više ne želim. Možda kasnije, ali danas
mi ovo sasvim odgovara.“
To mesto je privremeno. To je reč koju An koristi. Stan je privremen, njihova
veza je privremena. Verovatno se zato dobro slažu. Ona takođe kaže:
„Posle razvoda čišćenje najduže traje.“
Opet to pitanje čistoće.
Plava spavaćica u urgentnom centru liči na potkošulju, Kamij je rešio da joj
odnese nešto odeće. Misli da će to biti dobro za njen moral. Misli čak da će, ako sve
bude kako treba, moći da prošeta hodnicima, siđe do prodavnice novina u prizemlju.
 U glavi je napravio kratak spisak, ali sada kada je tu, ničeg se više ne seća. Da,
ljubičasta trenerka. Asocijativni lanac iznenada počinje da se odmotava, patike, one u
kojima trči, to su verovatno ove, iznošene, još ima peska na đonovima. Ali onda ide
teže. Šta da uzme?
Kamij otvori mali orman, i nema mnogo stvari za jednu ženu. Farmerke, pomisli,
koje farmerke? Uzme jedne. Majica, džemper, sve to postaje komplikovano. Odustaje,
ubacuje ono što je pronašao u sportsku torbu, donje rublje, ne bira.
I dokumenta.
Kamij priđe komodi. Iznad nje je zidno ogledalo prekriveno tamnim mrljama,
verovatno iz vremena kad je zgrada podignuta, u čiji je ugao An ubacila fotografiju:
Natan, njen brat. Izgleda kao da ima dvadeset pet godina, sasvim običan momak,
nasmejan i uzdržan. Možda zato što zna ponešto o njemu, tek Kamiju na toj slici deluje
sanjalački, kao da je iz nekog drugog vremena. On je naučnik. Izgleda da je vrlo
neorganizovan, upao je u dugove, An ga vadi iz bule. Kao majka, „uostalom, i jesam
mu majka“, kaže. Oduvek ga vadi iz bule, stalno. Smeje se tome, kao nekoj anegdoti,
ali je jasno da je to brine. Garsonjera, studije, zabava, izgleda da je An sve dotirala,
teško je reći da li je srećna ili očajna zbog toga. Natan se slikao na nekom trgu, to bi
mogla da bude Italija, sunčano je, ljudi u košuljama.
Kamij otvori komodu. Desna fioka je prazna. U levoj je nekoliko otvorenih
koverata, jedan ili dva računa za odeću, računi iz restorana, najviše je prospekata sa
znakom njene putničke agencije, ali ništa od onoga što on traži, nema ni zdravstvene
knjižice ni kartice dopunskog zdravstvenog osiguranja, mora da su joj u tašni. U
donjem delu je sportska oprema. Razmišlja, očekivao je platne listiće, izvode iz
banke, račune za vodu, telefon. Nema ničeg od svega toga. Okrene se. Pogled mu
padne na statuetu izdeljanu od tamnog drveta, kašiku sa plivačicom, mladom ženom
koja leži potrbuške, sa frizurom sa trouglastim krajevima. I antologijskim dupetom. To
joj je Kamij kupio. Luvr. Otišli da pogledaju sva Da Vinčijeva dela koja tamo mogu
da se vide, Kamij joj je sve objasnio, može da priča o tome unedogled, prava je
enciklopedija, i u prodavnici su naleteli na tu savršeno očuvanu devojku iz vremena
XVIII egipatske dinastije sa zadnjicom mitskih oblina.
„Kunem ti se, An, da imaš istu ovakvu.“
Ona se nasmejala, kao da kaže volela bih da je tako, ali lepo od tebe. Kamij je,
međutim, bio siguran da je tako. Ona se zapitala da li je iskren. On se nagao ka njoj,
bio je uporan.
„Veruj mi.“
Pre nego što je mogla bilo šta da uradi, kupio ju je. Uveče je nastavio sa
poređenjima, kao dobar znalac, An se u početku silno smejala, a onda je ječala, sve
vam je jasno. Posle je plakala. An ponekad plače nakon što vode ljubav. Kamij misli
da je to takođe povezano sa čišćenjem.
I zaista, priljubljena uza zid, statueta izgleda kao da je kažnjena, prazan prostor
je deli od DVD-ja koje An reda na toj polici. Kamijev pogled napravi veliki luk. On
izvanredno crta upravo zato što ima izuzetnu moć zapažanja i ne treba mu mnogo da
izvede zaključak.
Neko je bio u stanu.
Povratak na desnu fioku, prazna je zato što je podrobno pretražena. Kamij se
nagne nad ulazna vrata, nad bravu. Ništa. To su, dakle, oni, pronašli su Aninu adresu i
ključ od stana u tašni koju je pljačkaš poneo sa sobom odlazeći iz pasaža Monije.
Da li je isti čovek došao u bolnicu, ili ih ima više, pa su podelili zadatke?
Ima nečeg besmislenog u razmerama koje poprima ta potera. S obzirom na
okolnosti, ta ostrvljenost na An deluje preterano. Nešto nam je promaklo, ponavlja
Kamij. Nešto što nismo videli, shvatili.
Zahvaljujući ličnim dokumentima koje su uzeli odavde, verovatno znaju sve o
njoj, znaju gde da je pronađu, kuda bi mogla da ode, Lion, Pariz, posao, odakle dolazi,
gde bi mogla da se skloni, sve znaju.
Njeno pronalaženje biće dečja igra.
Njeno ubistvo stilska vežba.
Čim kroči napolje, mrtva je.
Ne može da kaže komesarki za tu posetu. Osim ako ne prizna da je prisan sa An i
da je lagao od samog početka. Juče nije imao ništa osim sumnje. Danas nema ništa
osim pretpostavke. Neće moći da je odbrani pred pretpostavljenima. Mogu da pošalju
forenzičare, ali s obzirom na to ko su tipovi koji su ovamo dolazili, neće ništa
pronaći, ni jedan jedini trag, baš ništa.
Osim toga, Kamij je ušao u stan bez naloga, bez odobrenja, ušao je zato što je
mogao da dobije ključ, zato što je ona tražila da joj donese dokumenta za socijalno
osiguranje, komšinica može da posvedoči da on dolazi, redovno i već dugo…
Niz njegovih laži postaje opasno dugačak. Ali to nije ono što Kamija najviše
plaši.
Najviše ga plaši što zna da je An u životnoj opasnosti. A on je tako nemoćan.

7.20
„Mene nikad ne zovu u nezgodno vreme.“
Ako vam neko s kim radite odgovori preko telefona nešto slično u sedam ujutru,
nemojte da se premišljate, to je javna opasnost. Pogotovo ako je taj neko komesarka.
Kamij krene da priča.
 „Vaš izveštaj…?“, prekine ga komesarka.
„Radim na njemu.“
„I ?“
Kamij krene iz početka, traži reči, trudi se da zvuči profesionalno. Svedok je
hospitalizovan i pljačkaš je, po svemu sudeći, otišao u bolnicu, popeo se u njenu sobu
i pokušao da je kokne.
„Čekajte, čekajte, načelniče, ne razumem. (Preterano naglašava svaku reč, kao da
njen um udara u nepremostiv zid.) Taj svedok, gospođa Foresti, ona…“
„Forestje.“
„Neka vam bude. Ona kaže da nije videla nikoga kako ulazi u njenu sobu, je li
tako? (Ne ostavlja mu vremena da odgovori, to nisu pitanja.) Bolničarka, s druge
strane, tvrdi da je videla nekoga, ali zapravo nije sigurna, je l’tako? Pre svega, ko je
taj ’neko’? Pod pretpostavkom da jeste pljačkaš, da li je on na kraju bio tamo ili
nije?“
Ne treba da mu bude krivo. I Le Gen bi, na njenom mestu, isto tako reagovao.
Otkako je Kamij tražio da mu dodele taj slučaj, sve se, čini se, urotilo protiv njega.
„Ja kažem“, izjavi Kamij, „da je bio! Bolničarka je primetila pušku.“
„Oh“, nastavi komesarka zadivljenim tonom. „Neverovatno! ’Primetila’ je… Pa
dobro, recite mi, da li je bolnica podnela prijavu?“
Kamij od početka razgovora zna kuda to vodi. Trudi se, ali ne želi previše da ide
pretpostavljenoj uz nos. Njena unapređenja nisu slučajna. Prijateljstvo sa Le Genom
mu je pomoglo da dobije taj slučaj, maltene na prevaru, ali ga neće dugo štititi, čak će
mu i nauditi.
Kamij oseća kljucanje u slepoočnicama, bukti.
„Ne, nema prijave. (Ne treba se nervirati, treba biti strpljiv i odmeren, lepo
objasniti, biti ubedljiv.) Ali ja vam kažem da je taj tip dolazio. Nije se bojao da uđe u
bolnicu s puškom. Bolničarka pominje oružje koje bi moglo da liči na pumparicu
upotrebljenu za vreme pljačke i…
„Koje bi moglo da liči…“
„Zašto mi ne verujete?“
„Zato što mi je bez prijave, bez nekog konkretnog traga, bez svedočenja, bez
dokaza, bez ičeg opipljivog, pomalo teško da zamislim kako običan pljačkaš dolazi u
bolnicu da ubije svedoka, eto zašto!“
„’Običan’ pljačkaš?“, zagrcne se Kamij.
„Dobro, priznajem da je, po svemu sudeći, prilično grub, ali…“
„’Prilično’ grub?“
 „Dobro, načelniče, nećete valjda da ponavljate sve što kažem dodajući znake
navoda! Tražite policijsku zaštitu za tog svedoka kao da se radi o pokajniku koji
upravo polazi na sud!“
Kamij otvori usta. Prekasno.
„Daću vam jednog policajca. Na dva dana.“
Retko podao odgovor. Da mu ne da nikoga, bila bi kriva u slučaju incidenta. Ali
ponuda da mu dà jednog policajca kako bi uhapsio naoružanog ubicu ravna je
predlogu da se cunami zaustavi pomoću vetrobrana. Samo što je komesarka, gledano
iz njenog ugla, potpuno u pravu.
„Kakvu to opasnost gospođa Forestje može da predstavlja za te ljude, načelniče
Verhuvene? Koliko znam, ona je prisustvovala pljački, a ne pokušaju ubistva! Sigurno
znaju da su je povredili, a ne ubili i, po mom mišljenju, trebalo bi da se raduju što je
tako.“
To je jasno od samog početka.
Šta tu nije u redu?
„A šta posle svega kaže vaš doušnik?“
Večna misterija: kako donosimo odluke? U kom trenutku postanemo svesni šta
smo odlučili? Nemoguće je proceniti koji je deo nesvesnog umešan u Kamijev
odgovor, možemo samo reći da je on momentalan.
„Mulud Faraui.“
I sam se zaprepasti.
Kao na nekom vašarskom toboganu, u trenutku kad izgovori to ime, on maltene
fizički oseti kojim je putem krenuo: niz strmoglavu nizbrdicu koja vodi u zid.
„Zar je on na slobodi?“
I pre nego što je Kamij uspeo da zgrabi pruženu priliku, ona nastavi:
„Uostalom, kakve on ima veze s tim?“
Dobro pitanje. Svaki gangster ima neku specijalnost. Pljačkaši, dileri,
provalnici, falsifikatori, prevaranti, iznuđivači, svako se drži svoje sfere. Mulud
Faraui se bavi podvođenjem i neobično je što se njegovo ime pominje u slučaju
pljačke.
Kamij ga samo ovlaš poznaje, on je previše krupna zverka da bi bio doušnik.
Sretali su se s vremena na vreme. Retko nasilan tip koji je osvojio teritoriju pomoću
terora, pripisuju mu nekoliko ubistava. Vest je i agresivan, dugo je bio neuhvatljiv. A
onda je pao zbog slučaja s kojim nije imao nikakve veze, zbog podmukle klopke:
trideset kilograma ekstazija, sa njegovim otiscima, pronađeno je u njegovim kolima.
Takva nameštaljka ima teške posledice. Uzalud je tvrdio da je tu torbu koristio samo
za odlazak u teretanu, obreo se u ćorki, toliko besan da mu je para išla na uši.
„Molim?“, upita Kamij.
„Faraui! Kakve on veze ima sa vašim slučajem? I, pre svega, je l’ on taj vaš
taster? Nisam znala…“
„Ne, nije mi on taster… To je komplikovano, vidite, radi se o tri bande…“
„Ne, ne vidim bas najbolje.“
„Dobro, ja se time bavim, pa ću vam reći.“
„Vi… vi se time ’bavite’?“
„Pa nećete valjda ponavljati sve što kažem dodajući znake navoda!“
„Vi se sprdate sa mnom!“
Mišarova je dreknula, a onda je brzo prekrila slušalicu rukom, Kamij je čuo kako
je promucala „Izvini, mila“, to je izgovorila tiho, potpuno je zbunjen. Zar ta žena ima
decu? Kog uzrasta? Ćerku? Po glasu se ne bi reklo da se obratila detetu. Komesarka
nastavi razgovor prigušenim glasom, zbog koga je njena iznerviranost još opipljivija.
Po disanju u telefon, Kamij shvati da prelazi u drugu prostoriju. Dosad je bila ljuta
zbog Kamija, a sad nešto silovito, predugo zauzdavano, eksplodira u njenom glasu;
situacija je, međutim, prisiljava da šapuće:
„Kakva je tačno vaša priča, načelniče?“
„Pre svega, to nije ’moja’ priča. Osim toga, i meni je sedam ujutru. Ja samo hoću
sve da vam objasnim, ali treba da mi date vremena.
„Načelniče… (Tajac.) Ne znam šta radite. Ne razumem šta radite. (Nema više ni
traga od iznerviranosti, komesarka je to rekla kao da je upravo promenila temu. To
donekle i jeste slučaj.) Hoću da večeras imam vaš izveštaj, da li sam jasna?“
„Nema problema.“
Vreme je prijatno, ali je Kamij gola voda. To je posebna vrsta znoja, hladnog,
kao da ga trese groznica, sliva mu se niz leđa, nije ga osetio od dana kad je krenuo da
traži Iren, od dana kada je nastradala. Tog dana se zainatio, mislio je da će on to
uraditi bolje od bilo koga… Ne, uopšte nije mislio. Postupio je kao da jedino on može
to da uradi i prevario se: kad ju je pronašao, Iren je bila mrtva.
Danas je An na redu?
Kažu da žene uvek ostavljaju muškarce na isti način, eto šta ga plaši.

8.00
Turci ne znaju šta su propustili. Dve velike, prilično teške vreće s nakitom. Kad
se odbije ono što će uzeti čovek koji će sakriti robu, možda će biti dvaput lakše, ali
nema veze. Sve teče po planu. Nadam se da ću, uz malo sreće, uzeti još love. Ako je
nešto ostalo.
Ako nije, biće krvi.
Da bih to saznao, da bih bio nadsto, moram da budem metodičan. Istrajan.
U međuvremenu… neka se upali svetlo: čitam!
Parizjen. Treća strana.
„Sent Uen: Požar.
Savršeno! Prelazak preko ulice. Kafe Balto. Kafa bez mleka. Cigareta. Kafa i
cigareta, to je pravi život. Kafa je ovde grozna, čovek bi pomislio da je na železničkoj
stanici, ali osam je ujutru, nećemo da izigravamo razmažene dive. Otvaranje novina.
Muzika… tuš!
SENT UEN:
Spektakularan i misteriozan požar: dve osobe izgubile život
Veliki požar izbio je juče, oko podneva, u blizini Šartrijea, posle izuzetno
snažne eksplozije. Vatrogasci u Sent Venu brzo su savladali vatru, koja je
uništila nekoliko hala i garaža. Podsetimo da je ta oblast, predviđena za
izgradnju buduće urbane zone, sada gotovo potpuno pusta, zbog čega je požar
takvih razmera odmah bio sumnjiv.
U ruševinama jedne od radionica koje je uništila vatra istražitelji su
pronašli olupinu džipa porše kajen i dva prilično ugljenisana tela. To je mesto
gde se dogodila eksplozija: otkriveni su, naime, tragovi velike koncentracije
semteksa. Na osnovu fragmenata elektronskih komponenti uzetih sa lica mesta,
stručnjaci smatraju da je eksplozija aktivirana iz daljine, pomoću mobilnog
telefona.
S obzirom na razmere nesreće, biće, po svemu sudeći, izuzetno teško
identifikovati dve žrtve. Svi tragovi ukazuju na ubistvo koje je brižljivo
isplanirano kako bi se sprečila identifikacija. Istražitelji će pre svega pokušati
da utvrde da li su žrtve bile žive ili mrtve u trenutku eksplozije…
Stvar rešena.
„Istražitelji će pokušati da utvrde… Smejurija! Mogu da se kladim da neće
uspeti. Ako panduri dođu do brace Jildiz, kojih nema ni u jednom dosijeu, ja ću da
uplatim njihov deo Siročadi policajaca.
Bliži se čas, periferni bulevar, izlaz Kapija Majo, paralelna traka, Neji na Seni.
Baš je lepo ovde kod buržuja. Da nisu tako glupi, čovek bi maltene poželeo da
bude jedan od njih. Parkiram se na dva koraka od gimnazije, ovde
trinaestogodišnjakinje nose odeću koja vredi trinaest minimalaca. S vremena na vreme
zažalim što mosberg nije priznat kao instrument za obezbeđivanje socijalne jednakosti.
Prolazim pored gimnazije, skrećem desno. Kuća je manja od susednih, vrt je
skromniji, ali kroz ruke vlasnika tog poseda godišnje prođe plen pljački i provala
vredan toliko da bi od te sume mogao da se podigne neboder u četvrti Defans. To je
jedan podozriv, ljigav tip, koji neprestano menja pravila. Sigurno je poslao kurira da
pokupi dve torbe s nakitom iz garderobe na Severnoj stanici.
Roba se na jednom mestu uzima, na drugom procenjuje, a na trećem mestu se
pregovara.
On skupo naplaćuje sigurnost transakcije.

9.30
Kamij gori od želje da je ispita. Šta je tačno videla u prolazu Monije? Ali ako bi
joj otkrio koliko je zabrinut, priznao bi da je ona u opasnosti, uplašio bi je, na bol bi
dodao još i uzrujanost.
Mora ipak da se vrati na to.
„Ma šta?“, vikne An. „Šta je trebalo da vidim? Šta?“
Što se tiče odmora, od noći nije imala nikakve koristi, na kraju je bila još
iscrpljenija nego na početku. Izuzetno je nervozna, sve vreme na ivici suza, to se
oseća po vibratu u njenom glasu, ali izražava se malo jasnije nego prethodnog dana,
slogovi lakše prolaze.
„Ne znam“, kaže Kamij. „To može da bude bilo šta.“
»Šta?“
Kamij raširi ruke.
„Samo zato da bismo bili sigurni, shvataš?“
Ne, An ne shvata. Ali pristane da pokuša, nagne glavu kako bi posmatrala Kamij
a iz drugog ugla. On zažmuri, hajde, smiri se, pomozi mi.
„Nisi ih čula kako razgovaraju?“
An se ne pomera, nije siguran da je razumela pitanje. Ona onda odmahne rukom,
nemoguće je protumačiti taj pokret, Kamij se nagne.
„Srpski… valjda…“
Kamij skoči.
„Kako to ’srpski’? Ti znaš neke reči na srpskom?“
Iskreno sumnja u to. Sve češće sreće Slovence, Srbe, Bosance, Hrvate, ljude s
Kosova, dolaze u Pariz u talasima, ali on ne ume da razlikuje njihove jezike.
„Ne, nisam sigurna.
Onda odustane, digne ruke i strovali se na jastuke.
 „Čekaj, stani“, uporan je Kamij, „važno je…“
An otvori oči i s mukom izgovori:
„Kraj… mislim.“
Kamij ne može da se načudi, kao kada bi iznenada otkrio da pomoćnica sudije
Pereire tečno govori japanski.
„Kraj – Je l’ to na srpskom?“
An klimne glavom, ali ne deluje samouvereno.
„To znači ’stop’.“
„Ali… An, otkud ti to znaš?“
An zažmuri, njen izraz lica kaže da je stvarno nesnosan, da stalno mora da mu
ponavlja jedno te isto.
„Tri godine sam putovala po Istočnoj Evropi…“
To je neoprostivo. Hiljadu puta mu je to rekla. Petnaestogodišnje iskustvo u
međunarodnim putovanjima. Pre nego što je počela da se bavi upravljanjem,
organizovala je boravke na skoro svim odredištima u svetu. A pre svega, u svim
istočnoevropskim zemljama, osim Rusije. Od Poljske do Albanije.
„Svi su govorili srpski?“
An samo odmahne glavom, ali mora da objasni, Kamiju uvek sve mora da se
objasni.
„Čula sam samo jedan glas… U toaletu. Ne znam za onog drugog… (Teško
izgovara reči, ali se razume.) Kamiju, nisam sigurna…“
Njemu je, međutim, situacija jasna: onaj koji viče, koji kupi nakit, gura
saučesnika, taj je Srbin. A onaj zadužen za stražu: Vensan Afner.
On prebija An, on zove telefonom bolnicu, on se popeo u njenu sobu, sigurno je
on ušao u Anin stan. A on nema strani naglasak.
Bolničarka na prijemu je kategorična.
Vensan Afner.
Kad treba da pođe na skener, An zatraži stake. Treba im vremena da shvate šta
hoće. Kamij prevodi. Rešila je da hoda do tamo. Bolničarke prevrću očima, spremaju
se da je prebace do tamo bez objašnjavanja, ona viče, otima se, pa sedne na krevet i
prekrsti ruke. To znači: ne.
Ovoga puta nema nikakve sumnje, svi je razumeju. Dolazi bolničarka zadužena za
taj sprat, Florans, samouverena, sa onim svojim debelim ribljim usnama, to je
nerazborito, gospođo Forestje, prebaciće vas do skenera, na sprat ispod, ići će vrlo
brzo, a onda krene ne sačekavši odgovor, celo njeno držanje treba da pokaže kako ima
posla preko glave i kako neće dozvoliti da je gnjave sa detinjarijama koje… Ali nije
stigla ni do vrata sobe kada čuje Anin glas, neobično jasan, slogovi su samo donekle
razgovetni, ali je smisao svima jasan: ne dolazi u obzir, idem pešice ili ostajem ovde.
Bolničarka se vrati, Kamij pokušava da brani An, bolničarka ga ošine pogledom,
ko je uopšte ovaj tip? On uzmakne, nasloni se na zid, po njegovom mišljenju, ona je
upravo upropastila poslednju šansu da pronađe jednostavno i miroljubivo rešenje.
Živi bili pa videli.
Sprat počinje da odjekuje, glave se pojavljuju na vratima soba, bolničarke se
trude da uspostave red, vratite se u sobe, nema šta da se vidi, tada, naravno, dođe
dežurni lekar, Indijac sa prezimenom od osamdeset slova, on je tu od večeri do jutra,
smene su mu sigurno dugačke isto koliko i prezime, a plaćen je kao kućna pomoćnica,
normalno, Indijac je. On priđe An. Pažljivo sluša i dok se naginje ka njoj, osmatra joj
podlive, ova pacijentkinja je prilično ružna u ovakvom stanju, ali to nije ništa u
poređenju s onim što je čeka za koji dan, u narednim danima, razvoj hematoma tog tipa
zaista je zastrašujući. Pokušava da je urazumi blagim glasom. Pre svega, sluša je
stetoskopom, niko ne shvata šta radi, na skeneru ne čekaju pacijente, mora da se dođe
tačno na vreme. A on…
Bolničarka gubi strpljenje, bolničari hoće da iskoče iz kože. Lekar pak završi
slušanje stetoskopom, pa se nasmeši An i zatraži stake. Njegove kolege se osećaju kao
da ih je izdao.
Kamij posmatra Aninu skupljenu siluetu na štakama, koju po jedan bolničar
pridržava sa svake strane.
Odmiče polako, ali odmiče. Na sopstvenim nogama.

10.00
„Ovo ovde nije istureno odeljenje policije…“
U kancelariji je neopisiv rusvaj. On je hirurg, čovek bi očekivao da je uredniji.
Denvil, Iber, načelnik traumatologije. Sreli su se prethodnog dana na stepeništu
za slučaj opasnosti kad je Kamij trčao za svojim duhom. Kad ga je video u
magnovenju, nije mogao da mu odredi godine. Danas ima pedeset godina. Lako je.
Prirodno talasasta seda kosa, vidi se da se ponosi njom, ona je neodoljivi simbol
njegove muževnosti koja stari, to više nije frizura, to je pogled na svet. Negovane
ruke. Tip muškarca koji nosi plave košulje sa belim okovratnikom i stavlja maramicu
u džep sakoa. Matori zavodnik. Sigurno je pokušao da zaskoči pola bolničarki i
verovatno svom šarmu pripisuje ljubavne uspehe koji su puka statistika. Mantil mu je
uvek besprekorno ispeglan, ali uopšte više ne deluje kao budala, kao juče na
stepenicama. Naprotiv, ne trpi protivljenje. Uostalom, obraća se Kamiju radeći nešto
drugo, kao da je ta stvar rešena, nemam vremena za gubljenje.
„Ni ja“, kaže Kamij.
 „Šta?“
Doktor Denvil podigne glavu, namrštivši se. Teško mu pada kad nešto ne razume.
Nije navikao. Prestane da pretura po papirima.
„Kažem da ni ja nemam vremena za gubljenje“, nastavi Kamij. „Vidim da ste
veoma zauzeti, a i ja imam puno posla. Vi imate svoje obaveze, ja svoje.“
Denvil iskrivi lice. Obrazloženje ga nije ubedilo, nastavlja da pretura po
papirima. I pošto malecki policajac i dalje stoji na vratima, pošto još nije shvatio da
je razgovor završen, doda:
„Toj pacijentkinji je potreban odmor“, kaže najzad. „Pretrpela je vrlo tešku
traumu. (Ovde se upilji u Kamija.) Pravo je čudo da je u ovakvom stanju, mogla je da
bude u komi. Mogla je da bude mrtva.“
„Mogla je da bude i kod kuće. Ili na poslu. Mogla je čak da dovrši kupovinu.
Problem je što je naletela na tipa koji takođe nije imao vremena za gubljenje. Na tipa
poput vas, koji je mislio da njegovi razlozi vrede više od razloga drugih ljudi.“
Denvil naglo podigne oči na Verhuvena. S takvim ljudima odmah postanete
suparnik, nakostrešen je kao petao. Težak čovek. I drčan. Odmerava Kamija.
„Jasno mi je da se policija svuda oseća kao kod kuće, ali naše sale nisu sobe sa
saslušavanje, načelniče. Ovo je bolnica, a ne teren za manevre. Jurcate po hodnicima
kao pomahnitali, izluđujete osoblje…“
„Vi mislite da jurcam po hodnicima vežbe radi?“
Denvil pređe preko toga.
„Ako ta pacijentkinja predstavlja opasnost, za sebe ili za ustanovu, prebacite je
na neko sigurnije mesto. U protivnom, ostavite nas na miru i pustite da radimo.“
„Koliko imate mesta u mrtvačnici?“
Iznenađen, Denvil malčice cimne glavu, opet se javlja onaj petao u njemu.
„Pitam vas to“, nastavi Kamij, „zato što sudija neće naložiti bilo kakvo
prebacivanje sve dok ne budemo mogli da ispitamo tu ženu. Vi ne operišete dok niste
sigurni, isto je i sa nama. Naš problem je sličan vašem. Što kasnije nešto
preduzmemo, posledice su teže.“
„Ne razumem te vaše metafore, načelniče.“
„Biću jasniji. Moguće je da je ubica traži. Ako me sprečite da radim i on dođe i
napravi pokolj u vašoj bolnici, imaćete dvostruki problem. Nećete imati dovoljno
mesta u mrtvačnici i, pošto je vaša pacijentkinja u stanju da odgovori na naša pitanja,
bićete optuženi za ometanje policijske istrage.“
Ovaj Denvil je zanimljiv, funkcioniše kao prekidač: struja ili teče ili ne teče.
Između se ništa ne dešava. Odjednom poteče. Pogleda Kamija, iskreno se nasmešivši,
tako da mu se vide pravilni, lepo nanizani zubi, kvalitetan porcelan. I voli kad mu
ljudi pruže otpor, doktor Denvil je namćorast, nadmen i nevaspitan, ali voli
komplikacije. Agresivan je, čak ratoboran, ali, u suštini, voli da dobija batine. Kamij
je sreo gomilu takvih muškaraca, prvo vas muče, pa vas onda leče.
To je ženska osobina, možda je zato lekar.
Gledaju se. Denvil je pametan čovek, ume da sagleda situaciju.
„Dobro“, kaže mirno Kamij. „Šta ćemo konkretno da uradimo?“

10.45
„Neće me operisati“, kaže ona.
Kamiju treba nekoliko sekundi da obradi informaciju. Voleo bi da se raduje, ali
se opredeli za obazrivost. „Dobro…“, kaže ohrabrujućim tonom.
Rendgenski snimci i skener potvrdili su ono što mu je mladi stažista rekao
prethodnog dana. Obaviće oralne hirurške intervencije, a ostalo će zaceliti samo od
sebe. Sigurno će ostati malo ožiljaka oko usana i, pre svega, na levom obrazu. Šta
znači „malo“? Nekoliko? Vidljivih? An se osmotrila u ogledalu, usne su joj na toliko
mesta pukle da je teško reći šta će ostati, a šta će nestati. Što se tiče ožiljka na obrazu,
nemoguće je proceniti sve dok je prekriven šavovima. Treba da prođe vreme, rekao je
stažista.
Anin izraz lica jasno govori da ona ne deli njegovo mišljenje. A kad smo već kod
vremena, Kamij ga nema mnogo. Došao je da joj prenese najvažniju poruku. Sami su u
sobi. On sačeka nekoliko sekundi, pa krene:
„Nadam se da ćeš moći da ih prepoznaš.
An napravi neodređen pokret rukom koji može da znači mnogo štošta.
„Rekla si mi da je onaj koji je pucao u tebe bio prilično visok… Kako je
izgledao?“
Besmisleno je terati je da sada priča. Odeljenje za forenziku će ponovo krenuti
od nule, ovakvo navaljivanje je čak kontraproduktivno. Ipak:
„Privlačno“, kaže An.
An pažljivo izgovara slogove. Kamij požuri da upita:
„Šta…? Kako to ’privlačno’?“
An pogleda oko sebe. Kamij ne veruje rođenim očima: na licu joj se upravo
pojavila neka vrsta osmeha. Nazovimo to osmehom da bismo skratili priču, pošto su
joj se usne samo posuvratile, otkrivši tri polomljena zuba:
„Privlačno… kao ti…
Dok je trajala Armanova agonija, Kamij je u više navrata imao taj utisak: već pri
najmanjem poboljšanju, čovek postane ubeđeni optimista. An počinje da se šali, još
malo i Kamij će odjuriti na prijemno odeljenje i tražiti da je otpuste iz bolnice. Nada
je gadna stvar.
Hteo bi da odgovori u istom tonu, ali je zatečen. Nešto promrmlja, An je već
zatvorila oči. Bar je siguran da je bistrog uma, da razume šta joj govori. Zausti nešto
da kaže, ali ga prekine Anin mobilni, koji vibrira na noćnom stočiću. Kamij joj ga
pruži. Natan.
„Ne brini“, izgovori An, slog po slog, žmureći.
Ima strpljiv, pomalo umoran izraz lica starije sestre koja se obuzdava. Kamij
čuje bratovljev uporan, grozničav glas.
„Sve sam ti rekla u poruci.
An se mnogo više trudi da govori razgovetno nego kad priča s Kamijem. Želi da
je brat razume, ali pre svega želi da ga umiri, uteši.
„To je sve što treba da znaš“, doda, maltene veselo. „I nisam sama, ne treba da
brineš.“
Ona podigne oči prema Kamiju: s Natanom je tako teško.
„Ma ne. Čuj, moram na rendgen, pozvaću te. Da, i ja tebe…“
Ona isključi mobilni i pruži ga Kamiju uzdahnuvši.
On to iskoristi, pošto neće dugo biti sami. Njegova najvažnija poruka:
„An… ne bih smeo da se bavim tvojim slučajem, ti to razumeš?“
Razume. Odgovori: „Mmm… „ klateći glavom, što znači: „da“.
„Stvarno razumeš?“
Mmm… Mmm… Kamij uzdahne, treba da smanji pritisak, zbog sebe, zbog nje,
zbog njih dvoje.
„Znaš, bio sam zatečen. A posle…“
Drži je za ruku, miluje je vrhovima prstiju. Njegova šaka je manja, ali muška, sa
izraženim venama, Kamiju su ruke uvek vruće. Da je ne bi prepao, mora da odabere
nešto od onoga što može da joj kaže.
Ne treba da kaže: pljačkaš koji te je premlatio zove se Vensan Afner, veoma je
agresivan, hteo je da te ubije i siguran sam da će opet pokušati.
Bolje da kaže: ja sam ovde, bezbedna si.
Izbeći će da kaže: pretpostavljeni mi ne veruju, ali ako sam u pravu, on je lud i
ničeg se ne plaši.
Radije će reći: uskoro će ga pronaći i sve će biti gotovo. Da bi se to desilo,
treba da nam pomogneš da ga identifikujemo. Ako možeš.
 Propustiće da kaže: policajac će stražariti ispred tvojih vrata preko dana, to je
potpuno besmisleno, pošto ćeš, veruj mi, biti u opasnosti sve dok je taj tip na slobodi.
Ništa ga neće zaustaviti.
Ne treba da pominje: dolazak tih tipova u tvoj stan, krađu tvojih dokumenata, šta
sve preduzimaju kako bi te pronašli.
Sredstva kojima Kamij raspolaže, a koja su praktično nikakva. Za to dobrim
delom nije on kriv.
Treba da kaže: sve će biti u redu, ne brini.
„Znam…“
„Pomoći ćeš mi, An, zar ne? Pomoći ćeš mi?“
An klima glavom.
„Nećeš nikome reći da se poznajemo, važi?“
An potvrdi. U pogledu joj je, međutim, obazriv sjaj. Iznad njih lebdi oblak
nelagodnosti.
„Zašto je napolju policajac?“
Primetila ga je u hodniku kad je Kamij ušao. On podigne obrve. Kamij laže ili
neverovatno samouvereno ili nevešto kao osmogodišnje dete. On je od onih
muškaraca koji su u nečemu ili najbolji ili najgori – nema sredine.
„To… „
Dovoljan je jedan slog. Za nekoga poput An taj slog nije čak ni neophodan. Ona
shvati po nečemu u Kamijevom pogledu, po oklevanju koje traje jednu milisekundu.
„Misliš da će doći?“
Kamij nema vremena da odgovori.
„Kriješ nešto od mene?“
Kamij okleva samo sekund, kad zausti da odgovori „ne“, An je već razumela
„da“. Netremice ga gleda. On oseća svoju izlišnost, oseća koliko je svako od njih
dvoje sam u tom trenutku u kome treba da se oslanjaju jedno na drugo. An vrti glavom,
kao da se pita: Šta će biti sa mnom…?
„On je dolazio… kaže ona najzad.
„Iskreno, ne znam ništa o tome.“
Tako ne odgovara čovek koji, iskreno, ne zna ništa o tome. An istog trena počne
da se trese. Najpre ramena, pa ruke, prebledi, gleda vrata, stvari u sobi, kao da su joj
upravo saopštili da će to biti poslednje mesto koje je videla, zamislite da vam pokažu
vašu posmrtnu postelju. Kamij, nespretniji nego ikad, napravi još veću zbrku.
„Na sigurnom si.“
 Kao da ju je uvredio.
Ona okrene glavu prema prozoru i zaplače.
Sad je najvažnije da se odmara, da ojača, sva Kamijeva energija usmerena je na
taj cilj. Ako ne prepozna nikoga na fotografijama, istraga postaje put koji vodi pravo u
provaliju. Kamij se oseća dovoljno jakim da premota ceo film ukoliko mu ona pruži
neki trag, samo prvi trag.
Da završi s tim. Brzo.
Vrti mu se u glavi, kao da je pripit, koža mu bridi, stvarnost pomalo lebdi oko
njega.
U šta se to upustio?
Kako će se sve ovo završiti?

12.00
Tehničar iz odeljenja za forenziku ima neko poljsko prezime, jedni kažu
Kristovjak, drugi ga izgovaraju Kristonijak, jedino Kamij kaže pravilno: Krištofjak…
Tip sa zulufima, nostalgični roker. Materijal nosi u koferčetu sa aluminijumskim
uglovima.
Doktor Denvil im je dao jedan sat, misleći da će se otegnuti na dva sata. Kamij
zna da će trajati četiri sata. Tehničar, koji iza sebe ima na hiljade takvih zadataka, zna
da to može da traje šest sati. Pa čak i do dva dana.
Ima fasciklu sa nekoliko stotina fotografija, mora pažljivo da probere. Nije cilj
da se pokaže previše slika, jer posle nekog vremena sva lica lice jedna na druga,
ispitivanje je uzaludno. U gomilu je ubacio i slike Vensana Afnera i još trojice tipova
za koje se zna da su mu bili saučesnici. I sve one koji su u fascikli zavedeni kao Srbi
ili pripadnici nekog srodnog naroda.
On se nagne prema An:
„Dobar dan, gospođo.“
Lep glas. Vrlo blag. Spori, precizni, umirujući pokreti. An se uspravila u krevetu,
celo lice joj je naduveno, ima gomilu jastuka ispod krsta, spavala je jedan sat. Da bi
pokazala kako daje sve od sebe, ona razvuče usne u osmeh, ali ih ne razdvoji, zbog
polomljenih zuba. Dok otvara kofer kako bi izložio materijal, tehničar izgovara
uobičajene, odavno izlizane rečenice.
„Ovo može da ide vrlo brzo, ponekad imamo sreće!“
Tu se široko osmehne ne bi li je ohrabrio. Uvek nastoji da unese trunku
ležernosti, pošto on nekome pokazuje fotografije zato što je taj neko prebijen ili je
prisustvovao nekom iznenadnom i nasilnom prizoru, zato što je silovan ili je očevidac
ubistva, zbog takvih stvari; atmosfera je, dakle, retko opuštena.
 „Ali ponekad“, nastavi ozbiljnog, smirenog izraza lica, „treba vremena. Dakle,
kad se umorite, recite mi, je l’ važi? Nikuda ne žurimo…“
An klimne glavom. Njen zamagljen pogled skrene ka Kamiju, razumela je. Slaže
se.
To je znak, tehničar kaže:
„U redu, objasniću vam kako ćemo to da obavimo.“

12.15
Premda nije raspoložen, Kamij u prvi mah pomisli da je to šala ili provokacija
komesarke Mišar, ali nije, to je ozbiljno, ne može biti ozbiljnije. Uniformisani
policajac koga su mu poslali isti je onaj koga je prethodnog dana sreo u prolazu
Monije, dugajlija modrih podočnjaka zbog kojih izgleda kao da je ustao iz groba. Da
je sujeveran, Kamij bi u tome video loš znak. A on jeste sujeveran. On je od onih ljudi
koji pribegavaju ritualima za teranje nesreće, boji se loših predznaka, i kad je na
vratima Anine sobe ugledao pandura sa mrtvačkom glavom, bilo mu je teško da ostane
smiren.
U znak pozdrava, pandur krene da prinese kažiprst slepoočnici, ali ga Kamij
zaustavi na pola puta.
„Verhuven“, kaže.
„Načelniče“, odvrati ipak pandur, pruživši mu ruku kao u kostura, hladnu kao led.
Visok je metar osamdeset tri, proceni Kamij.
I metodičan. Već je dovukao u hodnik najbolju stolicu iz čekaonice. Pored njega
je mali tamnoplavi ranac, naslonjen na zid. Žena mu sigurno sprema sendviče i termos,
ali Kamij oseća, pre svega, miris cigarete. Da je osam uveče, a ne podne, oterao bi ga
iste sekunde, pošto kod prve cigarete ubica u zasedi posmatra šta on tačno radi,
pažljivo meri koliko traje njegov mali ritual, kod druge proverava minutažu, kod treće
ga pušta da izađe i čim se maksimalno udalji, ostaje mu samo da se popne u sobu i
zaspe An hicima iz pumparice. Poslali su mu najkrupnijeg, ali možda i najglupljeg
pandura. To u ovom trenutku nije strašno. Kamij teško može da zamisli da će se ubica
vratiti tako brzo i u po bela dana.
Noćna smena će biti kritična. Razmisliće. Kamij ipak insistira:
„Ne mrdajte odavde, jeste li me razumeli?“
„Nema problema, načelniče“, odgovori oduševljeno pandur.
Takav odgovor stvarno plaši.
***
 12.45
Na drugom kraju hodnika nalazi se mala čekaonica u koju niko nikad ne dolazi,
na nezgodnom je mestu, čovek se pita šta će ona tu, hteli su da je pretvore u
kancelariju, ali je to zabranjeno, objasnila je Florans, bolničarka koja hoće da živi
život punim plućima. Izgleda da su takva pravila, mora da ostane takva kakva je –
beskorisna. To je propis. To je evropski. I tako je osoblje počelo da je koristi za
skladištenje nameštaja, nema dovoljno prostora. Kad prolazi komisija zadužena za
bezbednost, sve se to prebaci na kolica u suterenu, pa se posle ponovo vrati ovamo,
komisija je zadovoljna: stavi pečat na odgovarajuće mesto na formularu.
Kamij gurne dve gomile kutija sa zavojima i izvuče dve stolice. Na jednom uglu
niskog stola analizira situaciju sa Lujem. (Sifonelijevo antracit-sivo odelo, bela
košulja marke Svan i Oskar, cipele Masaro, sve pravljeno po meri, Luj je jedini
pandur u kriminalističkoj policiji koji na sebi ima stvari u vrednosti godišnje plate.)
Luj obavesti Verhuvena dokle su stigle istrage koje su u toku, nemačka turistkinja je
stvarno izvršila samoubistvo, vozač sa nožem je identifikovan, u bekstvu je, uhvatiće
ga za dva-tri dana, sedamdesetjednogodišnji zločinac je priznao motiv: ljubomora.
Kamij ga požuruje, vraćaju se na ono što ga zaokuplja.
„Ako gospođa Forestje potvrdi da se radi o Afneru…“, počne Luj.
„Čak i ako ga ne prepozna“, prekine ga Kamij, „ne znači da nije on!“
Luj neprimetno udahne. Ova nervoza ne liči na njegovog šefa. Nešto zaista nije u
redu. Biće teško objasniti mu da su shvatili šta je posredi…
„Naravno“, složi se Luj. „Čak i ako ga ne prepozna, to može da bude Afner.
Činjenica je, međutim, da se njemu izgubio svaki trag. Stupio sam u vezu sa kolegama
koji su se bavili januarskom pljačkom – uzgred budi rečeno, pitaju se zašto ovaj
slučaj nije dodeljen njima…“
Kamij odmahne rukom, zabole ih za to.
„Niko ne zna gde se on nalazi od januara meseca, širile su se glasine, pominjalo
se inostranstvo, Azurna obala… S ubistvom na vratu, i to na kraju karijere, razumljivo
je što se primirio, ali izgleda da čak ni njegovi bliski poznanici ne znaju…“
„’Izgleda’.“
„Da, i ja sam to pomislio, neko mora da zna, ne nestaje se tek tako, preko noći.
Čudi njegov iznenadni povratak. Očekivalo se da će se i dalje kriti.“
„Nešto je procurilo?“
Pitanje informacija ostaje potpuno otvoreno. Kriminalci svakodnevno upadaju u
prodavnice i odnose plen, ali pravi profesionalci ne kreću u akciju pre nego što imaju
relativno sigurne podatke, kad je očekivani plen vredan kazne koja može da se dobije
u slučaju da iskrsnu problemi. Stoga se policija najpre zanima za izvor informacija,
zločin obično kreće odatle. Što se tiče pasaža Monije, prodavačica koja je zakasnila
na posao oslobođena je sumnje. Dakle, jasno je kô dan: „Pitaćemo i gospođu Forestje
šta je radila u pasažu Monije“, kaže Kamij.
Pitanje će biti postavljeno forme radi, zato što, u suštini, odgovor na njega
maltene i nije potreban. Postaviće ga zato što mora da ga postavi, zato što je to pitanje
koje bi postavio u normalnim okolnostima, to je sve. Nikad nije mogao da shvati Anin
raspored obaveza, kojim je danima u Parizu, a kojim ne, teško mu je da zapamti kad
putuje, kad ima sastanke, dovoljno mu je da zna da li je tu večeras ili sutra, prekosutra
je velika nepoznanica.
Ali Luj Marijani je odličan policajac. Sistematičan, pametan, mnogo
obrazovaniji nego što je neophodno, intuitivan, i… i…? I sumnjičav. Bravo. To je
ključna osobina za jednog policajca.
Kad komesarka Mišar sumnja, na primer, da je Afner ušao u Aninu bolničku sobu
sa puškom, ona je samo uzdržana, ali kad pita Kamija šta mulja i zahteva od njega
dnevni izveštaj, ona je sumnjičava. Ili kad se Kamij pita da li je An možda videla još
nešto osim lica pljačkaša, on je takođe sumnjičav.
A kad Luj istražuje slučaj žene koja je napadnuta za vreme pljačke, on se pita
zašto se ona nalazila na tom mestu baš u tom trenutku. I to kad je bio radni dan i kad je
trebalo da bude na poslu. U vreme otvaranja prodavnica. To jest, kad maltene nema
drugih prolaznika i kupaca osim nje. Mogao bi to nju da pita, ali iz nekog
neobjašnjivog razloga, tu ženu ispituje samo njegov šef, moglo bi se maltene pomisliti
kako je to isključivo njegov resor.
Luj je, dakle, nije ispitao. Postupio je drugačije.
Kamij je izložio problem, formalnost je zadovoljena, sprema se da pređe na
sledeću tačku, kad ga zaustavi Lujev pokret: on pruži ruku prema podu i krene mirno
da kopa po torbi. Izvadi iz nje neki dokument. Od pre nekog vremena koristi naočare
za čitanje. Staračka dalekovidost se obično javlja kasnije, pomisli Kamij… Pa koliko
Luj onda ima godina? To je kao da ima sina, ne može otprve da se seti koliko mu je
godina, pita ga to najmanje triput godišnje.
Dokument je neka fotokopija sa zaglavljem zlatare—juvelirnice Defose. Kamij
stavi i sâm naočare. Pročita: „An Forestje“. To je faksimil narudžbenice za „luksuzni
sat“, osamsto evra.
„Gospođa Forestje je došla da podigne robu naručenu deset dana ranije.“
Juvelirnica je tražila toliki rok zbog graviranja. Tekst je ispisan na narudžbenici,
velikim slovima, kako ne bi mogli da pogreše kod tako skupog poklona. Slovna greška
u imenu? Zamislite kupčev izraz lica… Čak su tražili da napiše sama, svojom rukom,
kako ne bi bilo rasprave u slučaju da iskrsne neki problem. Na dokumentu se vidi
Anin krupan rukopis.
 Ime koje treba izgravirati na poleđini sata: „Kamij“.
Muk.
Dvojica muškaraca skinu naočare. Istovremenost njihovih pokreta naglašava
nelagodnost. Kamij ne podiže pogled; malo gurne fotokopiju prema svom zameniku.
„Ona mi je… prijateljica.“
Luj klimne glavom. Prijateljica. U redu.
„Bliska.“
Bliska. U redu. Luj shvati da je u velikom zakašnjenju. Propustio je neke epizode
u Verhuvenovom životu. Munjevito proceni u kolikom je zaostatku.
On je stao kod Iren, pre četiri godine. Dobro su se poznavali, voleli su se, Iren ga
je zvala „moj mali Lulu“, pocrveneo bi do ušiju dok bi ga ispitivala o njegovom
seksualnom životu. A onda, posle Irenine smrti, redovno je odlazio na kliniku sve dok
mu Kamij nije rekao kako bi više voleo da bude sam. Kasnije su se sretali, s vremena
na vreme. Bila je potrebna smicalica komesara Le Gena pa da se Kamij, mesecima
5
kasnije, vrati, pod prinudom, na „teške“ slučajeve, slučajeve ubistva, otmice, držanja
talaca, ubistva s predumišljajem… i zatraži od Luja da mu se ponovo pridruži. Luj ne
zna šta je Kamij radio sa svojim životom između bolnice i današnjeg dana. A ulazak
žene u život jednog tako organizovanog čoveka kakav je Verhuven morao bi da se vidi
po mnogim znacima, po malim promenama u ponašanju, organizaciji vremena, svim
onim stvarima na koje je Luj obično vrlo osetljiv. A on nije ništa video, primetio. Sve
do danas rekao bi da je prisustvo neke žene u Verhuvenovom životu malo verovatno,
pošto je stabilna ljubavna veza u životu udovca sklonog depresiji zaista nešto
izuzetno. Ipak, ovo današnje uzbuđenje, ova grozničavost… U tome postoji
protivrečnost koju Luj ne uspeva da smanji.
Luj gleda svoje naočare spuštene na sto, kao da očekuje da će mu one omogućiti
da jasnije sagleda situaciju: Kamij, dakle, ima „blisku prijateljicu“. Zove se An
Forestje. Kamij pročisti grlo.
„Ne tražim od tebe da se upuštaš u to, Luje. Ja sam već zaglibljen do guše. Nema
potrebe da me neko podseća kako kršim pravila, to je moja stvar, samo moja. I ne
moraš da deliš sa mnom tu vrstu rizika. (Upilji se u svog zamenika.) Ne tražim od tebe
ništa osim malo vremena, Luje. (Tajac.) Moram brzo da rešim taj slučaj. Pre nego što
Mišarova shvati da sam je slagao kako bi mi dodelila istragu slučaja u koji je upletena
meni vrlo bliska osoba. Ako ti tipovi budu brzo uhapšeni, sve će to postati prošlost.
Ili će se bar sve izgladiti. Ali ako ne budu, ako se slučaj otegne i ako me uhvate s
rukama u pekmezu, znaš kakva je, napraviće rusvaj. I nema razloga da potoneš zajedno
sa mnom.“
Luj deluje odsutno, i dalje je zamišljen, gleda oko sebe, kao da čeka konobara ne
bi li poručio. Najzad se tužno osmehne i pokaže na fotokopiju.
„Ovo nam neće biti od velike pomoći!“, kaže. (Govori tonom čoveka koji se
nadao da će nešto otkriti i koji je užasno razočaran.) Zar ne mislite? Kamij je vrlo
često ime. Ne zna se čak ni da li je to muškarac ili žena…
A kako Kamij ne odgovara, on dovrši rečenicu:
„Šta želite da uradim s ovim… ?“
Zategne čvor na kravati.
I podigne pramen. Levom rukom.
Ustane ostavivši dokument na stolu. Kamij ga uzme, zgužva u loptu i stavi u džep.

13.15
Tehničar iz odeljenja za forenziku upravo je pokupio svoje stvari i otišao. Rekao
je:
„Hvala, mislim da smo lepo radili.“
Obično izgovori tu rečenicu, bez obzira na rezultat.
Uprkos nesvestici koju to izaziva, An je ustala, vratila se u kupatilo. Ne može da
odoli potrebi da se gleda, da proveri razmere povreda. Bez zavoja na glavi, vidi joj
se samo kratka i prljava kosa, koju su joj obrijali na dva mesta da bi je zašili. Kao da
ima rupe u glavi. Ima šavove i ispod vilice. Danas lice deluje još otečenije, u početku
je tako, svi joj to ponavljaju, znam, otiče, da, već ste mi to rekli, ali jebiga, niko joj
nije opisao kako to stvarno izgleda. Lice se naduvava kao mešina, postaje crveno, kao
kod alkoholičara. Lice pretučene žene asocira na obespravljenost, An ima snažan
osećaj nepravde.
Dodiruje jagodice vrhovima prstiju, to je prigušen, raširen, potmuli bol, reklo bi
se da će večno trajati.
I ti zubi, o bože, duša je boli zbog toga, ne zna zašto, ali kao da su joj odstranili
jednu dojku, oseća da je povređen njen fizički integritet. Nije više ista, cela, ugradiće
joj veštačke zube, nikad se neće oporaviti od ovoga.
Evo, upravo je završila prepoznavanje, videla je na desetine fotografija. Uradila
je ono što su tražili od nje, bila je poslušna, disciplinovana, uperila je kažiprst kad je
prepoznala njegovu fotografiju.
On.
Kako će se sve ovo završiti?
Kamij, sam, nije kadar da je zaštiti, a opet, na koga drugog može da računa
suočena sa čovekom koji je rešio da je ubije?
Koji, bez sumnje, hoće to da okonča jednom zasvagda. Kao i ona. Svako
pokušava da završi s tim jednom zasvagda, na svoj način.
An briše suze, traži papirnu maramicu. Nije nimalo lako useknuti se s
polomljenim nosem.

13.20
Zahvaljujući svom iskustvu, na kraju skoro uvek dobijem ono što želim. Trenutno
pribegavam drastičnim koracima, jer mi se žuri, ali i zato što sam takvog
temperamenta. Takav sam, nestrpljiv i efikasan.
Treba mi novac i ne želim da ostanem bez onog koji sam teškom mukom zaradio.
Za mene je taj novac poput doprinosa za penziju, samo mnogo sigurniji.
I neću dozvoliti da mi bilo ko uništi perspektive za budućnost.
Zato ubrzavam tempo.
Dvadeset minuta pažljivog osmatranja, pošto sam prethodno obišao okolinu,
pešice, pa kolima, a onda ponovo pešice. Nema nikoga. Još desetak minuta izviđam
okolinu dogledom. Potvrđujem dolazak SMS-om, ubrzavam korak, prolazim kroz
fabriku, prilazim kamionu, otvaram zadnja vrata, penjem se i odmah zatvaram vrata.
Vozilo je parkirano u napuštenoj fabričkoj hali, taj tip uvek pronalazi ovakva
mesta, ne znam kako mu to polazi za rukom, trebalo je da radi na filmu, a ne u
industriji naoružanja.
Unutrašnjost kamiona uređena je kao mozak nekog informatičara, sve je na svom
mestu.
Čovek koji štekuje robu odobrio mi je mali avans, to je maltene najviše što može
da se dobije u ovakvoj situaciji. Uz kamatu zbog koje zaslužuje metak među od, ali
nemam izbora, treba više da završim s tim: privremeno odustajem od upotrebe
mosberga i biram pušku sa magacinom za šest metaka M40A3 kalibra 7,62. U navlaci,
kompletna oprema, prigušivač, teleskopski nišan šmit i bender, dve kutije municije za
čisto i precizno pucanje iz velike daljine, šest metaka jedan za drugim. Što se tiče
pištolja, opredeljujem se za valter P99 kompakt sa magacinom za deset metaka i
fenomenalnim prigušivačem. Povrh toga, uzimam lovački bodež bak spešel od
petnaest centimetara, to uvek dobro dođe.
Ženska se već uverila u moje sposobnosti.
Sada ćemo da ubrzamo stvari, treba joj malo uzbuđenja.

13.30
Stvarno je to Vensan Afner.
„Cura je potpuno sigurna. (Krištofjak, forenzičar, pridružio se Kamiju i Luju u
maloj prostoriji.) Ima dobro pamćenje“, kaže zadovoljno.
 „Ipak, nije ih dugo posmatrala…“, proba Luj.
„To može da bude dovoljno, zavisi prvenstveno od okolnosti. Neki svedoci mogu
da gledaju subjekta i po nekoliko minuta, pa da ga sat kasnije ne prepoznaju. Drugi
opet posmatraju subjekta jedan minut, ali im se njegove crte urežu u pamćenje, ko zna
zašto.“
Kamij ništa ne kaže, čovek bi pomislio da pričaju o njemu: on zapazi neko lice u
metrou i posle dva meseca može da ga opiše do najsitnije bore.
„Subjekti ponekad potiskuju sećanja“, nastavi Krištofjak. „Skloni ste, međutim,
da prilično dobro upamtite tipa koji vas je prebio i koji je pucao u vas iz kola,
maltene iz neposredne blizine.“
Ukoliko u ovim recima ima duhovitosti, niko je ne primećuje.
„Suzili smo izbor pokazavši joj fotografije muškaraca određenih godina,
određenih fizičkih karakteristika i slično. Nimalo se ne dvoumi, to je Afner.“
On postavi na ekran fotografiju krupnog muškarca od nekih šezdeset godina,
snimljenog prilikom hapšenja tako da se vidi cela figura. Metar osamdeset, proceni
Kamij.
„Osamdeset jedan“, precizira Luj, koji gleda podatke i koji zna šta njegov šef
misli čak i kad ćuti.
Kamij postavi, u glavi, muškarca čija mu je slika pred očima preko naoružanog
pljačkaša sa fantomkom iz pasaža Motiije koji prislanja pušku na rame i puca, koji je
prethodno udarao kundakom, u glavu, stomak… Proguta pljuvačku.
Fotografija prikazuje plećatog muškarca četvrtastog lica, prosede kose, tankih
sedih obrva koje naglašavaju prav, bezizražajan pogled. Prekaljen tip. Divljak.
Fotografija kao da je hipnotisala Kamija. Luj posmatra šefove ruke, one drhte.
„A ostali?“, upita Luj, uvek spreman da mu skrene misli na nešto drugo.
Krištoljak postavi na ekran dlakavo lice, okruglo kao pun mesec, slikano iz
anfasa, na hladnom svetlu koje otkriva svaki detalj, gustih obrva, mračnog pogleda.
„Gospođa Forestje se kratko dvoumila. Razumljivo, svi oni prilično liče jedni na
druge, čovek se malčice izgubi. Pregledala je nekoliko fotografija, vratila se na ovu,
izrazila želju da vidi i druge, ali je stalno iznova uzimala ovu. Možemo zaključiti da je
to vrlo verovatno on. Zove se Dušan Ravić. Srbin.“
Kamij podigne glavu. Priđe. Luj je već otkucao ime na tastaturi:
„Nastanio se u Francuskoj 1997. (Brzo lista fajl.) Iskusan tip. (Mora da čita
brzinom zvuka i pritom još stiže da sažme.) Dvaput hapšen, nedostatak dokaza, pušten.
Nije nezamislivo da radi sa Afnerom. Baraba ima kao pleve, ali su pravi
profesionalci retki, to je prilično uzak krug ljudi.“
 „I gde je on?“
Luj odmahne rukom. To… Od januara nema vesti o njemu, nestao je bez traga,
ima na vratu jedno ubistvo, zahvaljujući svom delu plena četvorostruke pljačke može
da se krije duže vreme. Zaista je neobično da se banda ponovo pojavi, pogotovo u
istom sastavu. Imaju jedno ubistvo na savesti i ponovo kreću u akciju… Čudno.
Vraćaju se na An.
„Koliki je stepen pouzdanosti njenog svedočenja?“, upita Luj.
„Kao i uvek, opada. Za prvog je visok, za drugog prilično veliki, da postoji treći,
nastavio bi da opada.“
Kamija više ne drži mesto. Luj odugovlači razgovor u nadi da će njegov šef
povratiti hladnokrvnost, ali kad tehničar ode, shvati da je njegov trud bio uzaludan.
„Hoću te tipove“, kaže Kamij spustivši mirno dlanove na sto. „Hoću ih odmah.“
Strastven potez. Luj zamišljeno klimne glavom: šta li je pokretač te energije, te
zaslepljenosti?
Kamij pak posmatra dva profila.
„Prvenstveno ću tražiti ovoga“, kaže pokazujući Afnerovu fotografiju. „On
predstavlja opasnost. Ja ću se pobrinuti za njega.“
Izgovorio je te reči sa takvom odlučnošću da Luj, koji se razume u te stvari,
predoseća katastrofu.
„Slušajte…“, počne.
„Ti“, prekine ga Kamij, „ti se pozabavi Srbinom. Videću sa sudijom i sa
Mišarovom, ja ću se pobrinuti za odobrenja. U međuvremenu, stupi u vezu sa svim
momcima koji su slobodni. Pozovi Žurdana u moje ime, zamoli ga da nam pozajmi
ljude. Idi i kod Anola, raspitaj se kod svih, trebaće nam ljudi.“
Suočen sa lavinom odluka, od kojih je svaka sledeća nebuloznija od prethodne,
Luj podigne pramen, levom rukom. Kamij to primeti.
„Uradi kako sam ti rekao“, kaže vrlo blagim glasom. „Ja preuzimam svu
odgovornost, nemoj ništa da bri…“
„Ništa ne brinem. Samo, posao je naprosto lakše obaviti kad čovek razume o
čemu se radi.“
„Već si sve razumeo, Luje. Šta još treba da ti kažem što već ne znaš?“
Kamij nastavi tihim glasom, Luj mora maltene da načulji uši. Spustio je svoju
toplu ruku na zamenikovu. „Ovo ne smem da uprskam… shvataš? (Uzbuđen je, ali se
obuzdava.) Prodrmaćemo, dakle, kontakte.“
Luj klimne glavom, u redu, nisam siguran da sve razumem, ali ću uraditi ono što
tražite od mene.
 „Doušnike“, nastavi Kamij, „tastere, kurve, ali pre svega, ilegalne imigrante.“
To su ljudi bez dozvole za boravak koji su poznati policiji i registrovani, ali im
se gleda kroz prste zato što su izvor svakojakih dragocenih informacija. Informacija ili
avionska karta za povratak, alternativa je vrlo efikasna. Ako je Srbin sačuvao veze sa
svojom zajednicom (a kako bi drugačije), njegovo pronalaženje nije pitanje dana, već
sata.
Izveo je spektakularnu pljačku pre dvadeset četiri sata… Ako nije otišao iz
Francuske posle četvorostruke pljačke i sa jednim ubistvom na vratu, znači da ima
dobre razloge da ostane ovde.
Luj podigne pramen. Desnom rukom.
„Pripremi hitnu operaciju“, zaključi Kamij. „Zovem te čim dobijem zeleno
svetlo. Ja ću ti se priključiti kasnije, ali ću sve vreme biti dostupan.“

14.00
Kamij ispred ekrana svog kompjutera.
Fajl „Vensan Afner“.
Šezdeset godina. Kad se saberu sve kazne, skoro četrnaest godina u zatvoru. U
mladosti se okušava u raznim stvarima (pljačke, iznuda, podvođenje), ali pravu
vokaciju pronalazi sa dvadeset pet godina, 1972, kad je opljačkao oklopni furgon u
Pitou. Ne ide sve glatko, stižu panduri, jedna osoba je ranjena, osam godina zatvora.
Odslužio je dve trećine kazne i izvukao pouku iz tog iskustva: stvarno mu se sviđa taj
posao. Pogrešio je samo zato što je bio nesmotren, neće ga ponovo uhvatiti. U stvari,
hoće, hvataju ga u nekoliko navrata, ali dobija samo manje kazne, nekada dve, nekada
tri godine. Sve u svemu, to se zove uspešna karijera.
Od 1985. pa naovamo nije više nijednom uhapšen. Afner u zrelim godinama
dostiže vrhunac u svom poslu. Sumnjiče ga za jedanaest pljački, ali nema ni jednog
jedinog hapšenja, nijednog saslušanja, nijednog dokaza, dosijei su čisti, alibiji čvrsti
kô stena, svedočenja još čvršća. Pravi umetnik.
Afner je bos, pravi bos, njegov staž to potvrđuje, on je od onih s kojima nema
šale. Odlično je obavešten, brižljivo priprema pljačke, ali kad krene u akciju, sve
mora da brzo da se obavi. Žrtve su ranjene ili pretučene, prebijene na mrtvo ime,
ponekad sa teškim posledicama, nema mrtvih, ali ima osakaćenih. Gde Afner prođe, tu
ljudi hramlju, hodaju sa štakama, ćopaju, ne zna se ni broja unakaženim licima i
godinama rehabilitacije. Metod je jednostavan: da bi sebi obezbedio poštovanje,
premlati prvog ko naleti, ostali shvate lekciju i posle toga nema više problema.
Juče je An Forestje prva naletela.
Slučaj u pasažu Monije uklapa se u njegov profil. Kamij crta Afnerova lica na
marginama svoje beležnice dok prelistava zapisnike sa saslušanja za ranije slučajeve.
Afner se nekoliko godina oslanja na ograničeni krug od desetak tipova, za kojima
poseže zavisno od toga šta mu treba i ko je od njih slobodan. Kamij izračuna na brzinu
da su, u proseku, uvek trojica u zatvoru, u pritvoru ili na uslovnoj slobodi. Afner se
pak obično izvuče. Ali kao i u svakom poslu, i za pljačku je teško pronaći stalno i
kvalifikovano osoblje. Škart je u toj oblasti iznad proseka za zanatsku proizvodnju. U
razmaku od nekoliko godina otpala su bar šestorica stalnih članova „Afnerove bande“.
Dvojica su dobila doživotnu kaznu za ubistvo, dvojica su koknuta (ta dvojica,
blizanci, nisu se razdvajala od početka do samog kraja), peti je završio u invalidskim
kolicima posle pada sa motocikla, a poslednji se vodi kao nestao nakon pada Cesne
na pučini kod Korzike. Crna serija za Afnera. Uostalom, mesecima mu nije pripisan
nijedan slučaj. Svi su izvukli logičan zaključak: Afner, koji je sigurno stavio
pozamašnu svotu na stranu, konačno je otišao u penziju. Zaposleni u zlatarama i
njihove mušterije mogu da zapale sveću svom svecu zaštitniku.
Ta četvorostruka pljačka u januaru predstavlja, dakle, iznenađenje. Utoliko pre
što je, po svojim razmerama, ona izuzetak u Afnerovoj karijeri. Pljačkaši retko rade
na traci. Teško je zamisliti koliku fizičku snagu i nerve zahteva već i jedna jedina
pljačka, pogotovo uz primenu brutalnih metoda kakve su Afnerove. Za to je takođe
potrebna savršena organizacija, a kad neko planira da izvede četiri pljačke u jednom
danu, četiri mete moraju da budu zrele u istom trenutku, razdaljine između njih
odgovarajuće… Treba da se stekne toliko povoljnih uslova da nije ni čudo kad se to
loše završi.
Kamij pregleda fotografije žrtava.
Najpre fotografije vezane za drugu pljačku tog januarskog dana. Lice mladog
prodavca u juvelirnici u Ulici Ren posle prolaska velikih profesionalaca. Ima možda
dvadeset pet godina, toliko je izubijan da… Pored njega, An maltene izgleda kao
smerna pričesnica. On je bio četiri dana u komi.
Fotografija snimljena posle treće pljačke. Mušterija. Ako može tako da se
nazove. Više liči na nekog od unakaženih vojnika iz Prvog svetskog rata nego na kupca
Luvra antikvara. U fajlu se napominje da je njegovo „stanje ocenjeno kao teško“. Kad
mu čovek vidi izobličeno lice (dobio je više udaraca kundakom, još jedna zajednička
tačka sa An), mora da se složi: stanje jeste teško.
Poslednja žrtva. Kupa se u krvi nasred svoje prodavnice u Ulici Sevr. U neku
ruku, taj posao je čistiji od ostalih: dva metka u grudi.
I to je retko u Afnerovoj karijeri. Do tada u njegovim pljačkama nema mrtvih. Ali
tada, pošto nema više staru ekipu, mora da je nadomesti ljudima koji mogu da se nađu
na tržištu. Izabrao je Srbe. To baš i nije bila dobra ideja. Srčani su, ali imaju kratak
fitilj.
 Kamij gleda stranicu u svojoj beležnici. Na sredini je lice Vensana Afnera,
nacrtano na osnovu policijske fotografije, a svuda oko njega nažvrljana su lica
njegovih žrtava sa Polaroid fotografija, najviše pada u oči Anino, koje je
rekonstruisao po sećanju, onakvo kakvo je video prvi put kad je ušao u njenu bolničku
sobu.
Kamij istrgne stranicu iz beležnice, zgužva je i baci u kantu za đubre. Zatim
zapiše reč u koju je sažeta njegova analiza situacije.
„Hitno.“
Zato što Afner ima neki hitan razlog zbog koga ne odustaje od namere da se
penzioniše u januaru – čak i sa ekipom skupljenom s koca i konopca.
Osim potrebe za novcem, teško je pretpostaviti šta bi to moglo da bude.
Hitno mu je i zato što se ne zadovoljava pukim povratkom u trku. Da bi imao što
veću dobit, odvažio se da izvede četvorostruku pljačku čiji je rezultat prilično
neizvestan.
Hitno mu je, najzad, i zato što se, posle fantastičnog plena iz januara, od koga je
njemu samom ostalo dvesta ili trista hiljada evra, posle šest meseci ponovo vratio.
Hafner revival. Ukoliko ovoga puta nije uzeo onoliko koliko je očekivao, ponovo će
to uraditi, biće još nevinih žrtava, najpametnije bi bilo da ga uhvati pre nego što se to
desi.
Svako bi namirisao podvalu. Kamij ne zna u čemu se ona sastoji, ali tu je. Nešto
tu smrdi. Nešto se desilo.
Dovoljno je razborit da zna kako će biti vrlo teško locirati čoveka poput Afnera.
I da je, trenutno, najbrže i najisplativije da pronađe Ravića, njegovog saučesnika.
U nadi da će, zahvaljujući njemu, moći da povuče konac.
A da bi An ostala u životu, to mora da bude pravi konac.
***

14.15
„Mislite da je to… na mestu?“, upita zabrinuto Perdra preko telefona. (Ton je
prilično zbunjen.) Vi, zapravo, hoćete da izvedete raciju!“
„Ne, gospodine sudijo, ne raciju!“
Malo je nedostajalo da Kamij odglumi kako će prsnuti u smeh, ali to ne uradi
zato što je sudija previše prevejan da bi naseo. Ali takođe je dovoljno zauzet, pa
veruje iskusnim policajcima kad mu predlažu rešenja.
„Naprotiv“, obrazloži Kamij, „to će biti vrlo ciljana operacija, gospodine sudijo.
Znamo tri ili četiri osobe od kojih je Ravić mogao da traži pomoć dok je bio u bekstvu
posle januarskog ubistva, treba samo malo da prodrmamo tu grupicu, i to je sve.“
„Šta o tome kaže komesarka Mišar?“, upita sudija.
„Slaže se“, preseče Kamij raspravu.
Još nije razgovarao s njom o tome, ali jemči za njeno mišljenje. To je najstarija
od svih administrativnih metoda: kažeš jednom da se onaj drugi slaže i obrnuto. Kao i
sve često korišćene tehnike, vrlo je delotvorna. Kad se pravilno primeni, skoro je
nenadmašna.
„E pa, ako je tako, uradite kako mislite da je najbolje, načelniče.“

14.40
Visoki pandur je nastavio da otvara pasijans na telefonu, a onda je shvatio da je
upravo prošla osoba koju treba da čuva. Brzo ustane i krene za njom dozivajući je,
gospođo, zaboravio je kako se preziva, gospođo, ona se ne okreće, samo malo zastane
dok prolazi pored kancelarije bolničarki.
„Idem.“
To zvuči prilično nehajno, kao doviđenja, vidimo se sutra. Visoki pandur pruži
korak, povisi glas.
„Gospođo…!“
Dežurna je mlada bolničarka sa alkom u usni. Ona koja misli da je videla pušku!
Mora da se šali. Ona potrči, bez reči, zaobiđe visokog pandura, preuzme stvar u svoje
ruke, u školi ih takođe uče odlučnosti, doduše, provedete šest meseci u bolnici i znate
sve da radite u životu.
Kad je sustigla An, ona je vrlo nežno uhvati za mišicu. An, koja je očekivala
probleme, stane i okrene se. Devojka smatra da je situacija osetljiva zbog
pacijentkinjine nepokolebljivosti, jer ona stoji kao ukopana. An smatra da
bolničarkina sposobnost ubeđivanja ugrožava njenu odluku. Ona gleda devojčinu alku,
obrijanu glavu, njene crte odaju nežnost, krhkost, ima obično lice, ali od domaće
životinje, oči koje vas teraju da se istopite, a ona urne da ih koristi.
Nema direktnog protivljenja, niti prebacivanja, nema pridike, odmah se prelazi
na drugi jezički registar.
„Ako hoćete da idete, moram da vam izvadim konce.“
An dodirne obraz.
„Ne“, kaže bolničarka, „ne te, prerano je. Ova dva.“
Ona pruži ruku prema Aninoj glavi i pređe vrlo nežno prstima preko zašivene
rane, gleda je kao profesionalac, ali se osmehuje i, pošto smatra da je njen predlog
prihvaćen, povede je ka sobi, visoki pandur se skloni i, ne znajući treba li da obavesti
nadređene, krene za njima dvema.
 Usput se zaustave u maloj sali koja služi za ambulantne intervencije, tačno preko
puta sobe za bolničarke.
„Sedite..(Bolničarka traži instrumente. Ljubazno navaljuje.) Sedite…“
Pandur ostaje napolju, u hodniku, stidljivo skreće pogled, kao da su dve žene u
ve-ceu.
„Šššš…“
An je odmah poskočila. Devojka joj je, međutim, samo dotakla ožiljak vrhovima
prstiju.
„Boli vas?“
Zabrinut izraz lica: to nije normalno, a ako pritisnem ovde, a ovde, bilo bi bolje
da sačekamo sa skidanjem konaca, treba da vas pogleda lekar, možda će tražiti još
jedno snimanje na rendgenu, da nemate temperaturu? Ona pipne Anino čelo, ne boli
vas glava? An shvati da je tamo gde je bolničarka želela da je odvede, da pokorno
sedi, spremna da se vrati u svoju sobu. Otuda njen revolt.
„Ne, nikakav lekar, nikakav rendgen, odlazim“, kaže ustajući.
Visoki pandur se maši za službeni telefon, za svaki slučaj, zove šefa da traži
instrukcije. To bi uradio i da se ubica pojavi na drugom kraju hodnika, naoružan do
zuba.
„To nije pametno“, kaže zabrinuto bolničarka. „Ako postoji infekcija …“
An ne zna kako to da shvati, da li je opasnost realna ili ta rečenica treba naprosto
da je uplaši.
„Oh, uzgred budi rečeno (bolničarka skače s teme na temu), još vam nije
određena terapija. Jeste li tražili da vam vrate dokumenta? Pobrinuću se da dođe lekar
ili da vam brzo urade rendgenski snimak kako biste mogli što pre da odete.“
Ton je prirodan, pomirljiv, predlog deluje kao dobro rešenje. Kao razumno
rešenje.
An je iscrpljena, pristaje, kreće ka sobi, teškim korakom, samo što se ne
onesvesti, brzo se zamara, ali nešto drugo joj je na pameti, upravo se setila. To nema
veze ni sa rendgenom, ni sa terapijom. Ona stane, okrene se:
„Vi ste videli muškarca s puškom?“
„Videla sam nekog muškarca“, odgovori devojka kao iz topa, „pušku nisam.“
Očekivala je to pitanje. Odgovor je puka formalnost. Otkako su počeli pregovori,
ona oseća da ta pacijentkinja vrišti u sebi od straha. Ona ne želi da ode, ona beži.
„Da sam videla pušku, rekla bih. I mislim da vi ne biste više bili ovde, ovo nije
poljska bolnica.“
Mlada je, ali vrlo profesionalna. An joj ne veruje ni reč. „Ne“, kaže gledajući je
netremice, kao da može da joj pročita misli. „Vi samo niste sigurni da ste je videli.“
Ona se ipak vrati u sobu, vrti joj se u glavi, precenila je svoje snage, iznurena je,
mora da legne. Da spava.
Bolničarka zatvori vrata. Zamišljena je. Ipak, taj posetilac, taj predmet ispod
njegovog mantila, dugačak, glomazan… Šta je to moglo da bude?

14.45
Komesarka Mišar provodi dobar deo vremena na sastancima. Kamij je pogledao
njen raspored, sastanci se nižu, ide sa jednog na drugi, situacija je idealna. Ostavio joj
je sedam poruka na mobilnom za manje od jednog sata. „Važno.“ „Hitno.“
„Neodložno.“ „Prioritetno.“ U porukama je upotrebio maltene sve red koje
označavaju hitnost, maksimalno ju je pritisnuo, očekuje agresivan ton. Komesarka je,
međutim, vrlo strpljiva, vrlo odmerena. Prefriganija je nego što se misli. Na telefonu
šapuće, morala je da izađe u hodnik na nekoliko minuta.
„I sudija se slaže sa policijskim upadima?“
„Da“, uverava je Kamij. „Upravo zato što to nisu ’upadi’, hoću da kažem, u
strogom smislu te reči, sa.
„Koliko tačno meta imate, načelniče?“
„Tri. Ali vi znate kako je to, jedna meta povuče za sobom drugu, gvožđe se kuje
dok je vruće.“
Kad Kamij pribegne nekoj poslovici, bilo kojoj, može se reći da je iscrpao sve
argumente.
„Ah, ’gvožđe’…“, procenjuje komesarka njegov zahtev. „Treba mi malo ljudi.“
Sve se uvek svodi na isto, na pitanje resursa. Mišarova duboko uzdahne.
Najčešće vam traže ono što nemate.
„I ne na dugo“, tvrdi Kamij. „Na tri-četiri sata.“
„Za tri mete?“
„Ne, za…“
„Znam, za ’kovanje gvožđa’… Ali recite mi, načelniče, zar se ne bojite
neželjenih posledica?“
Mišarova zna kako to ide, kovanje gvožđa je bučno, meta pobegne, što više
tražite, izgledi za uspeh sve su manji. „Zato mi trebaju ljudi.“
Razgovor može da traje satima. Komesarki je, naime, potpuno svejedno da li ce
Verhuven sprovesti raciju. Njeno je samo da se opire dovoljno dugo kako bi posle
imala pravo da kaže: lepo sam vam rekla.
„Ako je sudija saglasan…“, kaže. „Vidite s kolegama. Ako uspete.“
 Posao pljačkaša umnogome podseća na posao filmskog glumca, on provodi
vreme čekajući, a onda za nekoliko minuta obavi zadatak.
Ja, dakle, čekam. I računam, planiram, oslanjam se na svoje iskustvo.
Ukoliko to njeno zdravstveno stanje dopušta, panduri su sigurno tražili od nje da
prepozna napadače. Ako to nisu uradili danas, sutra će, to je pitanje sata, dace joj
fotografije, ako je uzorna građanka i pomalo je služi pamćenje, oni će se odmah
spremiti za rat. Trenutno im je najlakše da jure Ravića. To bih ja uradio da sam na
njihovom mestu. Zato što je od svih pouzdanih metoda taj najjednostavniji: postave se
mišolovke u hodnicima i zaleti se s ovnom u vrata. Galami se, preti, tako se radi otkad
postoji policija.
A najbolja osmatračnica nalazi se kod Luke. U Ulici Tan-že. Tu je omiljeno
sastajalište srpske zajednice. To su sitni kriminalci, vreme provode u kartanju,
kupovini i pušenju duvana koji se užasno dimi, kao kad pčelari dime košnice. Vole da
budu u toku. Kad se desi nešto važno, vest stigne do bistroa brzinom telefonskog
poziva.

15.15
Verhuven je dao znak da lov počne. Da se svi bace na posao. Pomalo čak i
preteruje.
Pošto ima komesarkinu saglasnost, Kamij je obuhvatio sve ljude koji su trenutno
slobodni, telefonira naočigled zabrinutog Luja, traži pomoć od kolega, ovde mu daju
jednog čoveka, tamo dvojicu, to deluje neozbiljno, ali na kraju ima gomilu ljudi, niko
ne zna tačno u kom se svojstvu tu nalazi, ali ne postavlja sebi previše pitanja, Kamij
tako odlučno izdaje uputstva, osim toga, mora se priznati da im je zabavno, stavljaju
rotaciona svetla na krovove automobila, jure kroz grad, izazvaće pometnju, prodrmaće
dilere, džeparoše, vlasnike bordela, makroe, jebiga, u policiju su ušli između ostalog i
zato da bi se igrali kauboja. Kamij je rekao da je to samo na nekoliko sati. Podeliće
ćuške i vratiće se kući.
Neke kolege su sumnjičave, Kamij je prilično nervozan, navodi mnoštvo razloga,
ali tek poneko objašnjenje. Nisu shvatili da on to sprema, mislili su da treba samo da
se obruše na tri mete istovremeno i ništa više, a Kamij organizuje akciju koja jeste
munjevita, ali mnogo šira, stalno traži još ljudi, niko više ne zna koliko ih je već
našao, brinu se.
„Ako pronađemo tipa koga tražimo“, objasnio je Kamij, „sve će se vratiti u
normalu, oni gore će se praviti važni, podeliće svim šefovima ordenje. Uostalom, to je
posao od nekoliko sati, ako budemo sve uradili kako treba, dok se šefovi budu pitali
gde ste svratili na piće, vi ćete već ponovo biti u kancelariji.“
To je dovoljno da kolege popuste, daju ponekog čoveka, Kamij je na čelu tima,
Luj na telefonu.
Operacija Verhuven neće biti primer diskretnosti. To i jeste cilj.
Sat kasnije, u Parizu nema više nijedne propalice rođene između Zagreba i
Mostara koja ne zna za grozničavu potragu za Ravićem. On se negde krije, ubacuje se
dim u sve hodnike, u sve tunele, prodrmane su prostitutke, pretreseni svi koji
odudaraju od većine, a pre svega, ilegalni imigranti.
Šok-terapija.
Sirene zavijaju, rotaciona svetla obasjavaju pročelja zgrada, jedna ulica u XVIII
arondismanu blokirana je na oba kraja, trojica muškaraca beže i bivaju uhvaćena,
Kamij, koji stoji kraj jednih kola, posmatra taj prizor dok razgovara telefonom sa
ekipom koja, u XX arondismanu, upravo upada u jedan hotel na lošem glasu.
Da razmišlja o tome, Kamij bi možda osetio nostalgiju. Nekada – misli se na
vreme Velikog tima, Verhuvenove brigade – Arman bi se, u takvoj situaciji, zatvorio u
arhivu i ispunjavao bi velike listove sa kvadratićima stotinama imena koja bi izvadio
iz sličnih slučajeva, a onda bi vam, dva dana kasnije, izvukao samo dva koja mogu da
vam pomognu da pređete na sledeće polje. Za to vreme, dm bi Luj okrenuo leđa,
Maleval bi prodrmao sve živo, ispljuskao bi ženske kao od majke rođene, a kad biste
se spremili da ga izribate zbog toga, on bi vam objasnio da je to delotvorno i pokazao
ključno svedočenje koje bi vam uštedelo tri dana.
Kamij ne razmišlja o tome. Usredsređen je na zadatak.
Preskače po četiri prljava hotelska stepenika u pratnji pandura koji upadaju u
sobe u kojima su kurve sa svojim mušterijama, isteruju iz njih posramljene muževe sa
rukom na đoki, podižu prostitutke koje leže ispod njih, traže Dušana Ravića, njega,
njegovu porodicu, bilo koga, može i neki njegov rođak, ali ne, nisu čuli za njega,
nastavljaju da ih ispituju dok mušterije žurno oblače pantalone i mole boga da ih niko
ne vidi dok budu izlazili, nikad nisu bili toliko uplašeni, devojkama se vide grudi,
malecke, majušne, vide im se kosti kukova, Ravić, to prezime im ništa ne govori.
Dušan?, jedna traži da joj ponove, kao da nikad nije čula čak ni to ime, ipak, boje se,
to se vidi. Kamij kaže: vodimo ih u stanicu. Hoće svima da ulije strah, a nema mnogo
vremena za to. Ima dva sata. Tri, ako sve bude išlo kako treba.
Malo dalje, severno odatle, ispred jedne kuće u predgrađu, četiri pandura zovu
telefonom Luja da provere adresu, a onda ulaze bez kucanja, s oružjem u ruci, ruse sve
pred sobom, pronalaze dvesta grama kanabisa. Niko ne poznaje Dušana Ravića,
odvode celu porodicu, osim staraca, ali to je ipak gomila ljudi.
Kamij, čija kola sa uključenom sirenom vozi automobilski as koji nikad ne
prelazi u brzinu nižu od četvrte, ne ispušta mobilni iz ruke, na stalnoj je vezi sa Lujem.
Pošto izdaje naređenja i pritiska timove, načelnik je preneo sopstveno uzbuđenje na
sve ljude.
 Dovode trojicu mladića sa Kosova u policijsku stanicu u XV arondismanu,
Dušan Ravić, vrte glavom, videće, u međuvremenu, malo će ih prodrmati ne bi li
obznanili lepu vest: panduri traže Ravića.
Kamij je obavešten da su dvojica džeparoša iz Požarevca zadržana u policijskoj
stanici u XV arondismanu, traži od Luja da pogleda kartu Srbije. Požarevac je na
severoistoku, Ravie je iz Elemira, skroz na severu, ali nikad se ne zna. Kamij mahne
rukom, vode ih u stanicu. Treba zaplašiti ljude. Treba ih impresionirati.
Luj, na telefonu, svima odgovara, savršeno miran, njegov mozak je snimio plan
Pariza, klasifikovao mesta, napravio spisak zajednica čiji bi pripadnici mogli da im
pruže informacije.
Neko postavi pitanje Kamiju, to je samo ideja, on razmisli delić sekunde, složi
se, pa skembaju i harmonikaše u metrou, čak ih izvlače iz vagona, izbacuju iz vozova
šutirajući ih u dupe, oni stežu u džepovima platnene vrećice u kojima zveckaju
novčići. Dušan Ravie? Zabezeknuti pogledi, pandur zgrabi jednog za rukav. Dušan
Ravie, tip odmahuje glavom, trepće, isporučićete mi ga na kućnu adresu, kaže Kamij,
koji se vrati na ulicu, pošto mobilna mreža dole nema domet, a on hoće da bude
obavešten o svemu što se dešava, zabrinuto gleda na sat, ali ništa ne govori. Pita se za
koliko ce se vremena komesarka Mišar okomiti na njega.
Pre jednog sata panduri su iznenada došli kod Luke. Ubacili su u maricu svakog
trećeg, nije bas jasno na osnovu kog kriterijuma, možda ni oni sami ne znaju. Cilj je da
zastraše ljude. A ovo je tek početak. Moja računica je tačna, za manje od sata cela
zajednica će biti izvrnuta kô čarapa, pacovi će se razbežati na sve strane, u potrazi za
izlazom.
Meni bi odgovarao i jedan jedini pacov. Dušan Ravie.
Sad kad je akcija počela, nema se vremena za gubljenje. Treba samo da prođem
od jednog do drugog kraja Pariza i stigao sam.
Uličica u XIII arondismanu, između Ulica Šarpije i Fernan-Konsej, maltene
sokače. Zgrada na kojoj su prozori u prizemlju zazidani, prvobitna vrata su odavno
izgorela i zamenjena pločom od iverice koju je nagrizla kiša, bez brave, bez kvake,
neprestano treskaju, po ceo dan i noć, sve dok neko ne reši da ih zaglavi klinom, to
drži koliko drži, čim uđe prvi sledeći posetilac ili stanar, ona ponovo krenu opsesivno
da udaraju. Ovde je non-stop defile: narkomani, dileri, radnici na crno, čitave
porodice. Proveo sam dane i dane (i mnoge noći) krijući se ovde, poznajem ovu ulicu
kao svoj džep. Toliko je mrzim da bih, ne premišljajući se ni sekund, mogao celu da je
dignem u vazduh pomoću građevinskog eksploziva.
Tu sam doveo Ravića, debelog Dušana, jedne januarske večeri, dok sam planirao
čuvenu veliku pljačku. Kad smo stigli pred zgradu, nasmešio mi se svojim debelim
crvenim usnama.
 „Kad imam neku dronfulju, dovedem je ovamo.“
„Dronfulju“… Kakav kreten. Francuz nikad ne bi rekao tako nešto, tako nešto
samo Srbin može da kaže.
„Dronfulju…rekao sam. „Kakvu dronfulju?“
Dok sam ga to pitao, posmatrao sam to mesto, čovek odmah zamisli žensku koja
može da se dovede ovamo, odakle potiče i šta s njom može da se radi, ta ženska je ista
kao Ravić.
„To nije jedna dronfulja“, rekao je Ravić.
Bilo mu je milo što se predstavlja kao zavodnik. Što može to da naglasi. Ono što
je trebalo shvatiti bilo je prilično prosto: taj balkanski kreten koristi krevet u toj
oronuloj zgradi nastanjenoj beskućnicima da kreše dronfulje koje može sebi da priušti.
Njegov seksualni život sigurno ne cveta u poslednje vreme, pošto Ravić čitavu
večnost nije kročio ovamo – krijem se dovoljno dugo, pa znam – i verovatno nema ni
najmanju želju da dođe. Dronfulja na stranu, čovek ne dolazi na ovakva mesta zbog
pukog zadovoljstva, dolazi onda kad nema izbora. A ako mi se posreći i ako panduri
obave posao kako treba, neće imati izbora.
Ako pronađu prave ljude, Ravić će se dvoumiti, ali će brzo shvatiti da je to
grozno skrovište jedino mesto gde ga niko neće tražiti.
Odvrnuo sam prigušivač da bih stavio valter P99 u pretinac za rukavice, mogu da
odem da popijem nekoliko kafa, ali za manje od pola sata moram da budem spreman
kô zapeta puška, jer hoću da budem prvi koji će dočekati Ravića ako dođe ovamo.
To je najmanje što mu dugujem.
Posadili su nekog grmalja na stolicu u policijskoj stanici, njegova dokumenta
kažu da je iz Bujanovca, Luj proverava, to je na krajnjem jugu zemlje. Dušan Ravić,
ili njegov brat, ili njegova sestra? Ne pravimo pitanje, odgovara nam sve što bi nam
pomoglo da ga pronađemo, grmalj ne razume ni šta ga pitaju, nema veze, jedan pandur
ga opali pesnicom u lice. Dušan Ravić? Ovoga puta bolje razume, ali pokazuje da ga
ne poznaje, tresnu ga još jednom, Kamij kaže: ma pustite ga, ništa ne zna. Petnaest
minuta kasnije, tu su njih tri, dve su sestre, tuga božja, nemaju ni sedamnaest godina,
nemaju papire, puše klijentima na stanici Port de la Šapel, bez kurtona ako mušterija
plati duplo, mršave su, kost i koža. Dušan Ravić? Odgovaraju da ga ne poznaju, pa
dobro, nije strašno, zaključi Kamij, objašnjava im da će ih zadržati najduže što mogu
na osnovu zakona, one stežu usne, znaju da će od makroa dobiti batine srazmerne
njihovoj zatvorskoj kazni, ljudi ne vole da gube novac, kapital postoji da bi
cirkulisao, da bi se prostituisao, one počinju da drhte. Dušan Ravić? Ponovo vrte
glavom, poslušno odlaze do policijskih kola… Kamij, iza njihovih leđa, neprimetno
da kolegi znak: pusti ih.
 Po hodnicima u policijskim stanicama odjekuje vika, ljudi se žale, oni koji malo
govore francuski prete da će pozvati konzulat, ambasadu, kao da je nekoga briga za to.
Mogu da pozovu i papu ako je Srbin.
Luj, i dalje sa telefonom na uvu, daje uputstva, obaveštava Verhuvena, premešta
timove. Na karti u njegovoj glavi pale se lampice, naročito oko sever a, severoistoka.
Luj prikuplja podatke, obaveštava, usmerava. Kamij se vraća u kola. Od Ravića nema
ni traga. Zasada.
Da li su sve ženske mršave? Pa i nisu. Ova u ruševnoj zgradi u XI arondismanu
baš je ogromna, ima trideset godina, deca plaču, ima ih najmanje osmoro, otac, u
potkošulji, mršav kao saraga, nije visok, ali ipak gleda Kamija odozgo, nosi brkove,
svi imaju brkove, potražiće dokumenta u fioci komode, svi su iz Prokuplja, Luj kaže
preko telefona da je to u centralnom delu. Dušan Ravić? Čovek ništa ne kaže,
pokušava da se seti, ne, zaista, odvode ga, deca ga prate u stopu, melodrama je
sastavni deo njihovog posla, za pola sata biće na ulici, prose između Crkve Svetog
Martina i Ulice Blavijer sa parčetom kartona na kome je tekst napisan flomasterom i
sa pravopisnim greškama.
Što se tiče informacija, ni sa kartarošima nisu bolje prošli. Oni po ceo dan mlate
praznu slamu dok žene rintaju, najmlađe se prostituišu, ostale čuvaju decu. Kamij
dođe sa trojicom momaka, ovi bace karte na sto, svega im je dosta, ovo je četvrti put u
poslednjih mesec dana kako ih uznemiravaju, ali sad je tu ovaj patuljak, utegnut u
kaput, sa šeširom na glavi, on gleda kartaroše u oči, jednog po jednog, buši im
pogledom mrežnjaču, ima surov i odlučan izraz lica, kao da je lično zainteresovan da
pronađe onoga koga traže. Ravić? Da, poznaju ga, ali slabo, gledaju jedan drugog, jesi
li ga ti video? Ne, prave grimase kao da im je žao, rado bi pomogli, kako da ne, kaže
Kamij, pa odvede na stranu najmlađeg, jednog dugajliju, čovek bi pomislio da je
namerno izabrao najvišeg, što i jeste slučaj, pošto je dovoljno da ispruži ruku pa da ga
zgrabi za jaja, gleda negde drugde dok visoki momak pada na kolena urlajući. Ravić?
Ako ništa ne kaže, znači da ne zna. Ili da mu jaja više ne funkcionišu, primeti jedan
kolega. Šale se. Kamij se ne šali, izađe iz zgrade, sve ih trpaju u maricu.
Sat kasnije panduri silaze, pognuti, stepenicama, jer je tavanica vrlo niska, kako
bi stigli do podruma, velikog kao neko skladište, ali ne višeg od metar i šezdeset,
dvadeset četiri šivaće mašine, dvadeset četiri radnika na crno. Dole je sigurno trideset
stepeni, svi rade goli do pasa, niko nema više od dvadeset godina. U kutijama su
naslagane stotine polo—majica sa oznakom „Lakost“, gazda hoće da objasni, prekinu
ga. Dušan Ravić? Tolerišu tu zanatsku radionicu, progledaće mu kroz prste, ovoga
puta, pošto je gazda taster, on žmiri, tobože pokušava da se seti, čekajte, čekajte, jedan
pandur kaže kako bi bilo bolje da pozovu načelnika Verhuvena.
Dok Kamij stigne, panduri su prevrnuli sve kutije, zaplenili malobrojna
dokumenta, diktiraju prezimena, slovo po slovo, zbog Luja, mladi radnici se pribijaju
uza zid kao da bi želeli da se stope sa kamenom. Dvadeset minuta posle upada
policije, unutra je užasno toplo, izvode ih napolje, sad su postrojeni na ulici,
rezignirani ili prestrašeni.
Kamij je tu posle nekoliko minuta. On jedini ne mora da se sagne dok silazi niz
stepenice. Gazda je iz Zrenjanina, sasvim na severu, nije daleko od Ravićevog
Elemira. Ravić? Ne poznaje ga, kaže. Jesi li siguran?, pita Kamij.
Oseća se da ga svrbi jezik.

16.15
Nisam se udaljavao na duže, previše sam se bojao da ne propustim prijateljev
dolazak. Osim toga, isuviše sam naviknut na skrivanje da bih napravio grešku, pa
zapalio cigaretu ili otvorio prozor kako bih provetrio kola, ali ako debeli Ravić
namerava ovde da se skloni, bolje bi mu bilo da dođe brzo, inače će mu drugar
skapati od umora.
Panduri upravo prevrću nebo i zemlju, to bi trebalo svakog časa da ga dovede u
ovaj kraj.
Gle-gle, ko se to pojavljuje na uglu ulice dm sam ga pomenuo? Silueta mog
prijatelja Dušana, koju je nemoguće pobrkati sa nekom drugom, širok je kao šifonjer,
nema vrat, gega se stopala okrenutih prema spolja, kao klovnovi.
Parkiran sam na tridesetak metara od ulaza u zgradu, pedesetak od mesta na kome
se pojavio. Mogu pažljivo da ga posmatram dok hoda, malčice pogrbljen. Ne znam da
li ga u stanu čeka neka dronfulja, ali švaler je pokunjen.
Ne deluje nimalo drčno.
Kad mu čovek vidi odeću (nosi đubretarac star najmanje deset godina) i izlizane
pete na cipelama, ne treba da bude vidovit kako bi shvatio da je švorc.
A to je vrlo loš znak.
S obzirom na plen iz januarske pljačke, mogao je da kupi novu garderobu. Lako
mogu da ga zamislim s gomilom novčanica dok kupuje odelo koje se presijava,
havajske košulje i cipele od gušterove kože.
Da bi se sakrio posle ubistva i četiri pljačke, mora da pribegava svim mogućim
sredstvima. Dronfulja je jedno od najlogičnijih. Čovek stvarno mora nisko da padne
ako je prinuđen da se skloni ovamo.
Po svemu sudeći, i njega su zavrnuli za lovu. To je lako moglo da se predvidi, ali
me ipak ubija u pojam. Šta je tu je, ne mogu to da promenim.
Ravie bez oklevanja gurne vrata od šperploče koja odskoče, Dušan nije neki
nežan tip, naprotiv, prilično je impulsivan.
 Uostalom, situacija je ovakva kakva je upravo zbog njegove naprasitosti, da u
januaru nije ispalio juveliru dva metka od devet milimetara u grudi…
Izlazim neprimetno iz kola, stižem do ulaza nekoliko sekundi posle njega, čujem
njegove teške korake, negde desno od sebe. Nema plafonjere, hodnik obasjava
čkiljavo svetlo koje prolazi oko vrata stanova koja više ne mogu potpuno da se
zatvore. Penjem se za njim, na vrhovima prstiju, jedan sprat, dva, tri, ovde jezivo
smrdi, na mokraću, hamburgere, govna. Čujem kako kuca, ostajem na odmorištu, sprat
niže. I mislio sam da će biti još ljudi, to neće nimalo olakšati komunikaciju, sve zavisi
od toga koliko ih je.
Iznad mene se otvore, pa zatvore neka vrata, popnem se, na njima je prava brava,
ali prastari model, koji se lako otvara kalauzom. Pre toga priljubim uvo i čujem
Ravićev glas, promukao od cigara, neobično mi je što ga ponovo čujem. Morao sam
da se pomučim kako bih ga pronašao, isterao iz jazbine.
Ravić, međutim, ne zvuči zadovoljno. U stanu nastaje komešanje. Najzad, ženski
glas, mlad, govori tiho, kao da kuka, ali ne glasno, pre bi se reklo da cvili.
Osluškujem, opet Ravićev glas, voleo bih da budem siguran da ih je samo dvoje,
stojim tako nekoliko dugih minuta, najpre čujem samo sopstveno srce koje lupa,
mislim da ih je samo dvoje, dobro, stavljam kapu, pažljivo ubacujem kosu ispod nje,
navlačim gumene rukavice, vadim valtera, otkočim ga, držim ga u levoj ruci dok
otvaram vrata kalauzom, pa ga, kad čujem prepoznatljiv zvuk jezička koji klizi,
prebacim u desnu, otvorim vrata, vidim ih oboje s leđa, nagnute nad nešto, ko zna šta,
kad osete da je neko iza njih, naglo se usprave, okrenu, devojci je oko dvadeset pet
godina, ružna je, smeđokosa.
I mrtva. Zato što sam joj odmah ispalio metak posred čela. Preneraženo je
razrogačila oči, kao da su joj ponudili cenu znatno nižu od njene tarife ili kao da je
videla kako ulazi Deda Mraz u boksericama.
Debeli Ravić pak brzo gurne ruku u džep, njega pogađam u levi gležanj, on
najpre poskoči, prebacuje se s noge na nogu, kao da stoji na usijanom patosu, a onda
se sruši na zemlju zauzdavši urlik.
Sada kada smo proslavili ponovni susret, možemo da razgovaramo.
Stan se sastoji od jedne jedine, sve u svemu, prilično velike prostorije, sa
kuhinjom u jednom uglu, i od kupatila, ali sve deluje ofucano i, pre svega, užasno
štrokavo.
„Pa, matori moj, ova tvoja dronfulja baš i nije neka pedanterija.“
Odmah sam primetio stočić na kome leže špricevi, kašike, aluminijumska
folija… Nadam se da sva Ravićeva lova nije otišla na heroin.
Pošto je primila metak od devet milimetara, devojka se skljokala na dušek koji
leži na golom podu. Vide joj se mršave ruke prošarane venama. Trebalo je samo da
joj podignem noge, pa da se nađe u lepoj mrtvačkoj postelji. Gomila odeće i
pokrivača ispod nje izgleda kao pačvork, bas je originalno. Oči su joj ostale otvorene,
ali se preneraženi izraz lica od maločas ublažio, izgleda da se pomirila sa sudbinom.
Ravie pak i dalje urla. Sedi na podu, na pola dupeta, sa ispruženom nogom, ruku
pruženih prema bolnom gležnju iz koga lije krv i dere se: „Uh, jebote, uh jebote…“
Ovde niko ne obraća pažnju na galamu, svuda naokolo čuju se televizori, parovi koji
se svađaju, deca koja se deru i tipovi koji sviraju bubnjeve u tri ujutru kad odlepe od
droge… Bilo bi ipak bolje da se moj omiljeni Srbin malo usredsredi kako bismo
mogli da popričamo.
Tresnem ga drškom valtera posred njuške ne bih li mu privukao pažnju na
razgovor, malo se smirio, drži se za nogu, ali zauzdava krike, ječi zatvorenih usta.
Popravlja se. Nisam, ipak, siguran da mogu da računam na njega, na njegovu
taktičnost, on nije uzdržan momak po prirodi, pre spada u galamdžije. Majicu koja leži
na podu smotam u loptu i nabijem mu je u usta. A da bih stvarno imao mira, savijem
mu jednu ruku iza leda. Drugom i dalje pokušava da dohvati članak koji krvari, ruke
su mu prekratke, podvije nogu ispod sebe, izvija se, stvarno ga mnogo boli, ne biste to
nikad pomislili, ali članak je vrlo osetljiv, pun je koščica koje se pružaju u svim
pravcima, i već je, sam po sebi, prilično krhak, uganete nogu na stepenicama, pa vas
odmah jezivo zaboli, a kad ga raznese metak od devet milimetara, kad se drži za nogu
samo pomoću nekoliko ligamenata, delića mišića i kaše od smrskanih kostiju, to je
stvarno nepodnošljivo. I prilično vas sputava. Uostalom, kad ga šutnem u ono što mu
je ostalo od gležnja, jasno vidim da mu je teško, da ne blefira.
„Čuj, sreća da ti je dronfulja mrtva, pošto bi joj bilo strašno teško da te vidi u
takvom stanju.“
Ali Ravića, izgleda, nije briga za dronfulju, ko bi ga znao zašto, možda mu i nije
bilo toliko stalo do nje. Reklo bi se da misli samo na sebe. Postaje zagušljivo, miris
krvi, miris baruta, odškrinuću prozor. Nadam se da stanarina nije velika: pozor gleda
na zid.
Vratim se, nagnem nad njega, Srbin se, naravno, kupa u znoju, ne može da miruje,
koprca se, pritiska nogu slobodnom rukom. Glava mu krvari. Uprkos majici kojom su
mu zapušena usta, bale mu cure iz uglova usana. Zgrabim ga za kosu, to je jedini način
da privučem njegovu pažnju.
„Slušaj me dobro, matori, neću ovde provesti noć. Pružiću ti priliku da kažeš šta
imaš i savetujem ti da sarađuješ, trenutno nemam strpljenja. Dva dana nisam spavao i
ako ti je stalo do mene, brzo ćeš odgovoriti na moja pitanja i onda ćemo svi lepo otići
u krevet, tvoja dronfulja, ti, ja, svi, je l’ važi?“
Ravić nikad nije naročito dobro govorio francuski, obično pravi gomilu
sintaksičkih grešaka i upotrebljava pogrešne red, a kad razgovarate s njim, morate
jasno da se izražavate. Morate da pronađete jednostavne reči, da se ponašate
ubedljivo. Na primer, da bih potkrepio ove ljubazne reči, zarivam lovački nož u ono
što mu je ostalo od gležnja, oštrica prolazi kroz njega i zariva se u patos. Verovatno će
mu odbiti rupu u patosu od kaucije kad bude napuštao stan, ali nema veze. On uspeva
da vrisne uprkos majici, izvija se, kao crv, slobodnom rukom maše kroz vazduh kao
leptir.
Mislim da je sad shvatio ono najvažnije. Puštam da se informacija iskristališe
dok razmišljam o situaciji. A onda mu konačno objasnim:
„Moje je mišljenje da si se u prvi mah složio s Afnerom da me zavrnete za lovu.
Mora da si i ti mislio kako su trojica mnogo, kako je bolje da vas je dvojica. Pa
naravno, delovi su onda veći.“
Ravie me gleda kroz zavesu od suza, to nije tuga, to je bol, ali osećam da sam
pogodio.
„Ali pošto si ti glup kô noć… Ma jesi, Dušane! Stvarno si glup! Pa šta misliš,
zašto te je Afner odabrao ako ne zbog toga što si glup? Pa da!“
Krivi lice, izgleda da ga gležanj stvarno boli.
„Pomažeš, dakle, Afneru da me zezne… ali si i sam zeznut. I to nas vraća na moju
dijagnozu: glup si kô noć.“
Izgleda da mu IQ nije glavna briga. Ravie se trenutno više brine za svoje
zdravlje, prebrojava udove. I u pravu je, pošto je dovoljno da pričam o tome, pa da se
iznerviram.
„Mislim da nisi pokušao da pronađeš Afnera. Taj tip je previše opasan, svestan
si da nisi u stanju da se obračunaš s njim, naprosto nisi u stanju i ti to znaš. Osim toga,
imaš ubistvo na vratu, radije si se sakrio. Ali meni treba Afner. I zato ćeš mi red sve
što znaš kako bi mi pomogao da ga pronađem: šta ste se dogovorili, kako su se stvari
odvijale, red ćeš mi sve što znaš, je li važi?“
Moj predlog deluje razumno. Izvadim mu majicu iz usta, ali odmah prevagne
njegova vatrena priroda, vikne nešto što ne razumem. Uhvati me za vrat slobodnom
rukom, taj kreten ima seljačku, vrlo snažnu šaku, pravo je čudo da sam se oslobodio.
Eto kako čovek prođe kad veruje ljudima.
I pljune me.
S obzirom na okolnosti, takva reakcija može da se razume, ali je ipak
neprijateljska.
Uviđam da je moj pristup pogrešan. Hteo sam, sve u svemu, da ispadnem lepo
vaspitan, ali je Ravie seljačina, neosetljiv je na finoću. Previše ga boli da bi pružio
pravi otpor, jednom rečju, neodlučan je, obaram ga na pod sa dva udarca nogom u
glavu i dok on pokušava da se oslobodi noža koji mu je prikovao gležanj za patos, ja
tražim ono što mi treba.
Dronfulja leži na njemu. Nema veze, zgrabim jorgan (na njemu može da spava
samo neko ko nije gadljiv) i snažno povučem, ženska se prevrne na stomak, suknja joj
se zadigne, ima mršave i bele noge. Bola se i sa unutrašnje strane kolena. Dani su joj
ionako bili izbrojani.
Okrenem se u trenutku kad moj Ravić uspe da izvuče nož zabijen u gležanj. Taj
tip je jak kô konj.
Ispalim mu metak u koleno, njegova reakcija je eksplozivna, ako mogu tako da
kažem. Bukvalno se odigne od poda, urla, ali pre nego što se pribere, ja ga okrenem i
pokrijem jorganom, pa sednem na njega. Tražim pravi položaj, ne želim da se uguši,
treba mi, ali hoću da se usredsredi na moja pitanja. I da prestane da se dere.
Povučem njegovu ruku ka sebi, nezgodno mi je da sedim na njemu, ljuljam se,
kao na vašaru ili rodeu, dohvatim svoj lovački nož, priljubim mu dlan za patos, ala se
mrda, životinja, osećam se kao da pecam i upravo izvlačim ribu od sto kila.
Najpre mu odsečem mali prst. U predelu druge falange. Obično treba vremena da
se meso pravilno odvoji od kosti, ali Ravić ne može da shvati stvari koje su iole
delikatne. Zadovoljavam se pukim odsecanjem, što teško pada nekome ko je esteta.
Mogao bih da se kladim da će mi za manje od četvrt sata moj Ravie red sve što
treba da znam. Ispitujem ga, ali samo forme radi, pošto još nije dovoljno usredsređen
i pošto mu, sa jorganom i sa mnom na sebi, da i ne pominjem gležanj, nije lako da se
izražava na francuskom.
Nastavljam svoj poslić, napadam kažiprst, neverovatno je koliko se mrda, i
razmišljam o svojoj poseti bolnici.
Ako me intuicija ne vara, moj Srbin će mi uskoro saopštiti vrlo loše vesti.
I rešenje će onda morati da ide preko one ženske. Čini mi se da je to stvarno
neizbežno. Bilo bi logično da sada sarađuje.
Bolje bi joj bilo.

17.00
„Verhuvene?“
Bez „načelniče“. Previše je ljuta. Bez uvoda, izlišnih ljubaznosti. Komesarka
Mišar ne zna odakle da počne, ima previše toga da kaže. Otuda stari refleks:
„Moraćete da položite račune…“
Ljudima bez mašte nadređeni položaj uvek služi kao pribežište.
„Sudiji ste pominjali neku ’ciljanu operaciju’, meni prodajete priču o ’tri mete’,
a onda prečešljavate pet arondismana. Je l’ se vi to sprdate sa mnom?“
 Kamij otvori usta. Kao da ga vidi, ona ga preduhitri:
„U svakom slučaju, možete da prestanete sa demonstriranjem sile, načelniče,
nema više potrebe za tim.“
Nije uspeo. Kamij zažmuri. Upustio se u trku i pretekli su ga na nekoliko metara
od cilja.
Luj, koji je pored njega, gleda naokolo, stežući usne. I on je shvatio. Kamij mu,
mašući kažiprstom, potvrdi da je plan propao, pa mu pokaže rukom da pusti ljude da
idu; Luj odmah krene da kuca brojeve na mobilnom. Dovoljno je videti lice načelnika
Verhuvena pa shvatiti. Kolege u blizini obaraju glavu, tobože razočarani, izribaće ih,
ali su se ipak dobro zabavljali, polazeći ka kolima, neki mu daju znak da su uz njega,
Kamij im odmahuje rukom, pomalo fatalistički.
Komesarka ga pušta da svari informaciju, ali je njeno ćutanje samo dramska
pauza, potuljena, prepuna neizrečenih stvari koje se podrazumevaju.
An je opet ispred ogledala kad uđe bolničarka. Ona starija, Florans. Doduše,
starija… Sigurno je mlađa od An, ima manje od četrdeset godina, ali bi toliko želela
da ima deset manje da zbog toga izgleda još starije.
„Je li sve u redu?“
Pogledi im se sretnu u ogledalu. Dok upisuje vreme u bolesničku listu u podnožju
kreveta, bolničarka joj se nasmeši. Nikad više neću imati čak ni osmeh kakav ona ima
sa tim usnama, pomisli An.
„Je l’ sve u redu?“
Koje pitanje! Ne želi da razgovara, pogotovo ne s njom. Nije smela da popusti
onoj drugoj bolničarki, onoj mlađoj. Trebalo je da ode, oseća da je ovde u opasnosti.
Istovremeno, ne može ni da se odvaži na taj korak, pronalazi isto onoliko razloga da
ode koliko i da ostane.
Osim toga, tu je Kamij.
Čim se seti njega, počne da drhti, on je sam, nemoćan, neće uspeti. Ako i uspe,
biće prekasno.
Ulica Žambije, broj 45, komesarka kaže da ide tamo iz istih stopa. To je u XIII
arondismanu. Kamij će stići na lice mesta za manje od četvrt sata.
Racija je, u neku ruku, dala rezultate, premda oni nisu dobri. Srpska zajednica se
mobilisala kako bi ponovo zavladali mir i diskrecija koji su joj potrebni da bi
napredovala, živela ili naprosto opstala, pokrenula je svoje veze, pronašla Ravića,
ništa lakše, i neko je javio da je njegovo telo u Ulici Žambije. Kamij se nadao živom
telu, ali ništa od toga.
Na vest o dolasku policije, zgrada se za tren oka ispraznila, nema više ni žive
duše, neće imati koga da ispitaju, nema nijednog svedoka, nema nikoga ko je bilo šta
čuo ili video. Istraga u pustinji. Ostavili su samo decu, tako nemaju čega da se plaše,
mogu samo da imaju koristi, ona će im posle ispričati sve što treba da znaju,
uniformisani panduri drže ih trenutno daleko odatle, na pločniku, nemirna su, smeju se,
dozivaju, pošto ne idu u školu, za njih je dvostruko ubistvo poput velikog odmora.
Gore, na ulazu u stan, komesarka stoji sa rukama sklopljenim ispred sebe, kao na
misi. Dok čeka dolazak tehničara, pustiće jedino Verhuvena da ude, nikog drugog,
neubedljiva i svakako jalova mera predostrožnosti, mora da je kroz rupu u kojoj je
živela ta ženska prošlo toliko sveta da će pronaći najmanje pedesetak otisaka, vlasi
kose i dlaka različitog porekla, uradiće to, ali samo zato da bi poštovali protokol.
Kad Kamij stigne, komesarka ga i ne pogleda, ne okrene se, samo uđe u sobu,
vrlo odmerenim, pažljivim, opreznim korakom, Kamij staje tačno tamo gde je ona
gazila. Svako od njih dvoje ćutke pristupa svojoj analizi, pravi spisak dokaza.
Devojka – droga i prostitucija – umrla je prva. Kad je čovek vidi kako leži na
stomaku, maltene kao da se duri, jasno mu je da je jorgan koji čedno prekriva
Ravićevo telo izvučen ispod nje, a da je ona pritom grubo odbačena do zida. Da je tu
samo to bledo telo zahvaćeno mrtvačkom ukočenošću, kakvo je viđeno hiljadu puta do
tada, ne bi imalo bogzna šta da se kaže, predoziranje ili ubistvo, sve one umiru manje-
više u istom položaju, ali tu je još jedno telo, a to je druga priča.
Komesarka odmiče vrlo sitnim koracima, drži se podalje od osušene lokve krvi
na prljavom parketu. Gležanj, hrpa kostiju koja se drži za nogu samo pomoću nekoliko
parčića kože. Odsečen? Otkinut? Kamij izvadi naočare, čučne, pažljivo posmatra,
traži rupe na podu, malo dalje pronađe rupu od metka, vrati se na gležanj, na kostima
se vide tragovi noža, bodeža, nagne se vrlo duboko, poput Indijanca koji osluškuje
približavanje neprijatelja, ugleda jasan trag vrha noža u parketu, kad ustane, pokuša da
rekonstruiše taj deo scene. Ovim redom: gležanj, pa onda prsti.
Komesarka pravi popis. Pet prstiju. Račun je dobar, ali ne i redosled, ovde
kažiprst, tamo srednji prst, palac malo dalje, svaki odsečen u nivou druge falange.
Mali prst, koji je iskrvario, leži pored kreveta. Pokrivač je natopljen tamnom krvlju.
Komesarka ga podigne vrhom olovke. Pojavljuje se Ravićevo lice, koje jasno govori
šta je pretrpeo.
Sve je okončano metkom u potiljak.
„Dakle?“, upita komesarka.
Ton je gotovo veseo, hoće da čuje dobre vesti.
„Po meni“, počne Kamij, „tipovi ulaze…“
„Poštedite me svojih gluposti, načelniče, jasno je šta se ovde desilo! Ne, mene
zanima šta vi radite!“
Šta radi Kamij?, pita se An.
 Bolničarka je otišla, razmenile su tri reči, An je bila svađalački raspoložena, ova
druga se pravila da to ne primećuje. „Treba li vam nešto?“
Ne, ništa, samo odmahivanje glavom, An je već bila negde drugde. Kao i svaki
put, pogled u ogledalo uništio joj je moral, ali u isti mah, ne može da se uzdrži. Stalno
mu se vraća, pa opet legne, a onda ponovo ustane. Sada kada ima rezultate rendgena i
skenera, ne drži je više mesto, ta soba je proganja i deprimira.
Treba da pobegne. Rešila je.
Crpi snagu iz refleksa koje je imala kao devojčica kako bi pobegla, sakrila se. To
ima nešto zajedničko sa silovanjem, stid ju je. Stid ju je što je postala takva, maločas
je i to videla u ogledalu.
Šta radi Kamij?, pita se.
Komesarka Mišar je krenula da izađe iz prostorije, spušta stopala, sa
milimetarskom preciznošću, tačno tamo gde ih je spuštala dok je ulazila. Kao u nekom
uigranom baletu, njihov izlazak usklađen je sa dolaskom tehničara. Komesarka stigne
do kraja hodnika idući postrance, zbog zadnjice, i najzad se zaustavi na odmorištu.
Okrene se prema Kamiju, prekrsti ruke i nasmeši se. Pričajte.
„Četvorostruka pljačka u januaru bila je delo bande predvođene Vensanom
Afnerom, Ravie je učestvovao u njoj.“
On pokaže palcem na sobu koju snažno obasja svetlost reflektora koji su doneli
tehničari iz odeljenja za forenziku, komesarka klima glavom, sve to već znamo, ali
nastavite.
„Banda se ponovo aktivirala i juče je upala u juvelirnicu u tržnom centru Monije.
Akcija je dobro protekla, ali je iskrsao problem: prisustvo kupca An Forestje. Ne
znam šta je ona videla, osim njihovih lica, ali nešto se desilo. Nastavljamo da je
ispitujemo, onoliko koliko to dopušta njeno stanje, još ne možemo da shvatimo šta je
to bilo. U svakom slučaju dovoljno je važno kad je Afner u više navrata pokušao da je
ubije. Znam, čak i u bolnici… (on podigne obe ruke uvis)! Mada nemamo nikakvih
dokaza da je bio tamo!“
„Da li je sudija tražio rekonstrukciju pljačke?“
Posle odlaska u tržni centar Monije, Kamij nije obavestio sudiju ni o čemu.
Moraće mnogo toga da mu saopšti odjednom, bolje mu je da uhvati zalet.
„Još nije“, kaže odlučno. „Ali s obzirom na zaokret u ovom slučaju, čim svedok
bude sposoban za to..
„A ovo ovde? Došli su da olakšaju Ravića za njegov deo plena?“
„U svakom slučaju, došli su da ga nateraju da progovori. Može biti o plenu..
„Ovaj slučaj pokreće mnoga pitanja, načelniče Verhuvene, ali u krajnjoj liniji,
manje nego vaše ponašanje.“
 Kamij se trudi da se nasmeši, stvarno je pokušao sve što je mogao.
„Možda sam malčice požurio..
„’Požurio’? Prekršili ste sva pravila, kažete da ćete organizovati malu akciju, a
zapravo češljate ceo XIII, XVIII, XIX i pola XV arondismana, ne pitajući nikoga za
mišljenje.“
Ona napravi dramsku pauzu.
„Otvoreno ste prekoračili sudijino odobrenje.“
Ovo je moralo da se desi, ali je prerano.
„I odobrenje svojih nadređenih. Još čekam vaš izveštaj, ponašate se kao
slobodan elektron. Šta vi to umišljate, načelniče Verhuvene?“
„Radim svoj posao.“
„Koji posao?“
„’Štitimo i služimo’. Šti-ti-mo!“
Kamij se odmakne tri koraka, zadavio bi je. Uzdrži se:
„Potcenili ste slučaj“, kaže joj. „To nije samo slučaj devojke koja je pretučena na
mrtvo ime. Pljačkaši su povratnici, u januaru, prilikom četvorostruke pljačke, prvi put
su nekoga ubili. Vođa bande Vensan Afner pravi je zlikovac, a okružen je Srbima koji
su takođe bezobzirni. Još ne znam zašto, ali Afner hoće da ubije onu ženu i, mada vas
ne zanima moje mišljenje, ubeđen sam da je otišao u bolnicu naoružan puškom. Ako
naš svedok bude likvidiran, moraćemo da objasnimo zašto se to desilo. Vi prvi!“
„U redu, ta devojka ima ogroman strateški značaj i vi u Parizu privodite sve koji
su rođeni između Beograda i Sarajeva da biste predupredili opasnost koju ne možete
da dokažete.“
„Sarajevo je u Bosni, a ne u Srbiji.“
„Molim?“
Kamij zažmuri.
„U redu“, popusti, „primenio sam pogrešan metod, izveštaj ću…“
„Ma ne radi se više o tome, načelniče.“
Verhuven se namršti, njegov unutrašnji alarm grozničavo se pâli i gasi. On
odlično zna dokle komesarka može da ide samo ako hoće. Ona pokaže glavom na
prostoriju u kojoj leži Ravićev leš.
„Naterali ste ga da izađe na čistinu tako što ste podigli veliku prašinu, naredniče.
Vi ste, zapravo, olakšali posao njegovom ubici.“
„Ništa ne ukazuje na to.“
„Ne, ali se to pitanje opravdano postavlja. I najblaže rečeno, brutalna racija
uperena isključivo protiv jedne zajednice stranaca, organizovana bez odobrenja
nadređenih i uz prekoračenje sudijinog odobrenja ima svoj naziv, naredniče.“
Iskreno govoreći, Kamij nije predvideo ovakav pristup, on prebledi.
„To se zove šikaniranje na nacionalnoj osnovi.“ Kamij zažmuri. Ovo je
katastrofa.
Šta radi Kamij? An nije ni takla poslužavnik sa hranom, servirka, Martinikanka,
odnela je poslužavnik onakav kakav je i donela, treba da jede, ne sme da se preda,
ako nije tužna zbog onoga što se desilo, An odmah postaje agresivna, prema svima.
Maločas je bila takva prema bolničarki, koja joj je rekla:
„Biće sve u redu, videćete…“
„Već vidim!“, odgovorila je An.
Bolničarka je bila iskrena, stvarno je htela da pomogne, ružno je što je tako
osujetila njenu dobru volju, njenu želju da učini dobro delo. Ali pošto je pokušala da
primeni stari štos, da pokaže strpljenje, An je odvratila:
„Da li su vas nekad prebili? Da li su pokušali da vas ubiju kundakom puške ili
šutirajući vas? Jesu li često pucali u vas iz lovačke puške? Hajde, ispričajte mi kako
je to, osećam da će mi to mnogo pomoći.
Kad je Florans izašla, An ju je plačući pozvala da se vrati, rekla je: izvinite, žao
mi je, bolničarka je odmahnula rukom, u redu je.
Čovek ima utisak da tim ženama može svašta da kaže.
„Vi ste hteli taj slučaj, tražili ste ga, pod izgovorom da imate dojavu koju ne
možete da obezbedite. Uostalom, kako ste saznali za tu pljačku, načelniče?“
„Geren.“
Lupio je to, onako, bez veze. Prvi kolega čije mu je ime palo na pamet. Nije
pronašao rešenje, oslonio se na proviđenje, a proviđenje je kao homeopatija, ako
čovek ne veruje… Rezultat je katastrofalan. Moraće da pozove Gerena, ali on će mu
pomoći samo ako ne rizikuje previše. Komesarka je zamišljena.
„A kako je Geren saznao?“
Ispravi se:
„Hoću da kažem, zašto je to vama rekao?“
Ono što se sprema prisiljava Kamija da podigne ulog, on to sve vreme radi, od
samog početka.
„Pa eto tako…!“
Ostao je bez ideja. Komesarka se očigledno sve više zanima za taj slučaj.
Oduzeće mu ga. A možda će uraditi i nešto još gore od toga. Jasno se nazire opasnost
da obavesti tužioca, da unutrašnja kontrola pokrene istragu.
 Slika pet odsečenih prstiju ispreči se u deliću sekunde između komesarke i njega,
to su Anini prsti, odlično ih poznaje. Ubica je krenuo na nju.
Komesarka Mišar odvuče svoju debelu zadnjicu do odmorišta, prepustivši
Kamija njegovim mislima.
On misli isto što i ona: ne može se isključiti mogućnost da je pomogao ubici da
pronađe Ravića, ali nije imao drugo rešenje ukoliko hoće brzo nešto da preduzme.
Afner hoće da se oslobodi svih svedoka i učesnika pljačke u tržnom centru Monije:
Ravića, An, uskoro možda i poslednjeg saučesnika, vozača…
U svakom slučaju, on je ključ problema, on je glavni u celoj toj priči.
Unutrašnja kontrola, komesarka, sudija, videćemo šta će biti s tim, pomisli
Kamij. Za njega je najhitnije da zaštiti An.
Seća se šta je naučio u auto-školi: kad loše uđete u krivinu, postoje dva rešenja.
Kočenje je loša reakcija, najverovatnije ćete sleteti s puta. Paradoksalno, najbolje je
da date gas, ali da biste uspeli to da uradite, treba da pobedite refleks samoočuvanja,
koji vas tera da sve obustavite.
Kamij reši da da gas.
Jedino tako može da izađe iz opasne krivine. Ne želi da misli kako je to takođe
rešenje koje treba da primenimo i ako hoćemo da se survamo u provaliju.
Ali možemo da uradimo smo jedno od ta dva…

18.00
Svaki put kad ga vidi, Kamij pomisli da Mulud Faraui baš i ne izgleda kao neko
ko se zove Mulud Faraui. Tragovi marokanskog porekla još su prisutni u njegovom
prezimenu, ali što se tiče fizičkog izgleda, sve se razvodnilo kroz poslednje tri
generacije usled sklapanja neočekivanih brakova, slučajnih susreta koji su se završili
u krevetu, mešanja raznorodnih elemenata čiji je rezultat neverovatan. Lice tog momka
predstavlja koncentrat istorije. Svetlosmeđa, skoro plava kosa, prilično dug nos,
četvrtasta brada preko koje se pruža ožiljak koji je sigurno bio užasno bolan i koji ga
ruži, ledene plavozelene oči. Verovatno ima između trideset i četrdeset godina,
nemoguće je tačno reći. Da bi bio siguran, čovek treba da pogleda njegov dosije, u
kome će otkriti dug staž koji svedoči o prevremenoj zrelosti kakva se retko sreće. Ima,
naime, trideset pet godina.
Staložen je, skoro nonšalantan, škrt na pokretima i rečima. Seda preko puta
Kamija, ne odvajajući pogled od njega, napet je, kao da očekuje da načelnik potegne
službeni pištolj. Podozriv je. Očigledno ne dovoljno; umesto da mirno sedi kod kuće,
on je ovde, u sobi za posete u centralnom zatvoru: pretila mu je kazna od dvadeset
godina, dobio je deset, odslužiće sedam, ovde je već dve godine. Iako se pravi važan,
kad ga vidi, Kamij oseća da mu vreme užasno sporo prolazi.
Suočena s pandurom, sa neočekivanom posetom, Farauijeva podozrivost dostiže
najviši stepen. Sedi pravih leđa, prekrštenih ruku. Njih dvojica nisu još ništa rekli
jedan drugom, ali je broj poruka koje su razmenili zaista neverovatan.
Već je i poseta načelnika Verhuvena, sama po sebi, izuzetno složena poruka.
U zatvoru se sve zna. Zatvorenik nije ni ušao u sobu za posete, a vest je već
obišla hodnike. Šta bi pandur iz kriminalističke policije mogao da želi od makroa
Farauijevog kalibra, to je suština pitanja, sadržaj razgovora nije mnogo bitan, glasina
će obići zatvor, pretpostavke, od onih najlogičnijih do onih najsumanutijih, sudaraće
se međusobno kao u nekom džinovskom fliperu, u zavisnosti od interesa svakog
pojedinca, od uticaja prisutnih bandi, i klupko će se samo odmotati.
Zato je Kamij tu, sedi u sobi za posete, šaka ukrštenih ispred sebe, i samo
posmatra Farauija. Ne radi ništa drugo. Posao se obavlja sam od sebe, on ne mora ni
prstom da mrdne.
Tišina je, međutim, stvarno mučna.
Faraui, koji i dalje sedi, čeka i osluškuje, bez red. Kamij se ne pomera.
Razmišlja o tome kako mu je ime te propalice palo na pamet kad ga je komesarka
pitala. Njegovo nesvesno je već znalo kako će to da iskoristi, ali je Kamij to shvatio
tek kasnije: to je najbrži put do Vensana Afnera.
Da bi stigao na kraj puta kojim je krenuo, do izlaza iz tunela, Kamij će morati da
prođe kroz teške trenutke, usplahirenost u njemu raste kao kad se kada puni vodom,
neće dozvoliti Farauiju da tako zuri u njega, ustaće, otvoriće prozor. Teško mu je pao i
sam ulazak u centralni zatvor.
Treba da diše. Treba još da diše. A moraće i da se vrati ovamo…
Razmišlja i o načinu na koji je najavio zaobilazni dolazak do rešenja. Mozak mu
radi brže od njega, on shvati šta se dešava tek pošto donese odluku. Sada shvata.
Sat otkucava sekunde, uskoro će i minute, u zatvorenom prostoru sobe za posete,
neizrečene red stapaju se brzinom vibracija.
Faraui se u prvi mah prevario, mislio je da se radi o igri ćutanja, u kojoj svako
čeka da onaj drugi progovori, o nekoj vrsti odmeravanja snaga koje se svodi na
nepomično sedenje, što je prilično prosta tehnika, pa se iznenadio, čuo je za narednika
Verhuvena, on nije pandur koji bi se spustio toliko nisko da primenjuje takve metode.
Nešto drugo je, dakle, posredi, Kamij vidi kako saginje glavu, grozničavo razmišlja.
A pošto je promućuran, dolazi do jedinog mogućeg zaključka i sprema se da ustane.
Kamij predvidi šta će se desiti, c-c-c… kaže i ne pogledavši ga. Faraui, koji ima
istančan osećaj za sopstvene interese, reši da prihvati igru. Vreme i dalje teče.
Čekaju. Deset minuta. Zatim četvrt sata. Dvadeset minuta.
 Kamij tada da znak. Rasplete prste.
„Dobro. Nije da mi je dosadno, nego…“
On ustane. Faraui pak i dalje sedi. Diskretan, jedva primetan smešak, čak se
spusti niz naslon stolice, kao da hoće da legne.
„Zar mislite da sam ja poštar?“
Kamij je kod vrata. Udari dlanom po njima kako bi mu otvorili, pa se okrene.
„Da, u neku ruku.“
„A šta ja imam od toga?“
Kamij se tobože sablazni.
„Pa… pomogao si pravosuđu svoje zemlje! To nije mala stvar, pobogu!“
Vrata se otvore, čuvar se skloni u stranu da bi propustio Kamija, koji se malo
zadrži na pragu.
„Nego, uzgred budi rečeno, Mulude… Kako se ono beše zove tip koji te je
otkucao… ? Uh, bre, na vrh mi je jezika..
Faraui nije nikad saznao ko ga je otkucao, svojski se potrudio, ali nije ništa
otkrio, svi znaju da bi dao četiri godine zatvora u zamenu za to. Niko ne može istinski
da zamisli šta će Faraui uraditi tom tipu onoga dana kada ga bude pronašao.
Smeška se i klima glavom. Dogovoreno.
Ovo je prva Kamij eva poruka.
Susret sa Farauijem nekome govori: upravo sam se nagodio sa ubicom.
Ako mu otkrijem ime onoga ko ga je otkucao, ništa neće mod da mi odbije.
U zamenu za to ime, napujdaću ga na tebe, i pre nego što udahneš vazduh, on će ti
već dahtati za vrat.
Od sada pa nadalje možeš da brojiš sekunde.

19.30
Kamij sedne za svoj sto, kolege promole glavu, mahnu mu, svi su, neminovno,
čuli za njegov slučaj, on je tema svih razgovora. Da i ne pominjemo one koji su
učestvovali u „šikaniranju“, neće ih kazniti, ali se priča da komesarka već preduzima
mere kako bi im dohakala. Situacija je gadna. Ali šta to Kamij radi? Niko ne zna. Čak
ni Luju nije rekao skoro ništa, glasina se, dakle, brzo širi, pandur tog kalibra, reklo bi
se da bi mogao mnogo štošta sebi da zameri, neki su iznenađeni, drugi zapanjeni, zna
se da je komesarka besna, a to nije ništa u poređenju sa sudijom, on će ih sve pozvati.
Od tog popodneva generalni inspektor Le Gen samo što ne ujeda, a kad promolite
glavu u Verhuvenovu kancelariju, vidite kako on, verovali ili ne, mrtav-hladan kuca
izveštaj, kao da se ništa ne dešava ili kao da je taj slučaj pljačke u kome učestvuje
ekipa ubica njegova privatna stvar. Ništa ne kapiram, a ti? Ni ja. Ipak je čudno. Ali
ljudi se ne zadržavaju, već su na nekom drugom mestu, dole, u hodnicima, vlada
uskomešanost, čuje se piska i vriska. Ovde se radi danonoćno, bez predaha.
Kamij mora da se baci na izveštaj, da pokuša da ograniči razmere katastrofe koja
se sprema. Treba mu malo, vrlo malo vremena, ako njegova strategija urodi plodom,
brzo će pronaći Afnera.
Za dan-dva.
To je cilj njegovog izveštaja. Da dobije dva dana.
Čim Afner bude lociran, uhapšen, sve će se razjasniti, raspršiće se magla koja
obavija taj slučaj, Kamij će se opravdati, izviniti, od uprave će dobiti preporučeno
pismo sa upozorenjem, možda će biti i suspendovan, neće moći da napreduje do kraja
karijere, možda će čak morati da traži -ili prihvati – premeštaj, ali nema veze: Afner u
zatvoru, An je sigurna. Za ostalo…
U trenutku kad započne pisanje tog osetljivog teksta (on i izveštaji..seti se lista iz
beležnice koji je bacio u korpu, nešto ranije tog popodneva. Ustane, izvadi ga. Lice
Vensana Afnera, An u bolničkom krevetu. Dok dlanom pegla zgužvani papir na svom
pisaćem stolu, drugom rukom zove Gerena da mu ostavi poruku, treću toga dana. Ako
mu se Geren ubrzo ne javi, znači da ne želi. S druge strane, generalni inspektor Le Gen
satima juri Kamija, svako svakog juri. Četiri uzastopne poruke: „Šta to izvodiš,
Kamiju? Pozovi me!“, živ se pojeo od brige. I to s razlogom. Kamij jedva da je
napisao prve redove izveštaja kad mu mobilni ponovo zavibrira. Le Gen. Ovoga puta
se javi i zažmuri, čeka lavinu.
Le Gen, međutim, govori tihim, staloženim glasom.
„Zar ne misliš da bi trebalo da se vidimo, Kamiju?“
Kamij može da odgovori potvrdno ili odrečno. Le Gen je prijatelj, jedini koji mu
je ostao posle svih njegovih brodoloma, on jedini može da promeni put kojim je
krenuo. Ali Kamij ništa ne kaže.
Nalazi se u jednom od onih odlučujućih trenutaka koji mogu, ali ne moraju, da
vam spasu život i ćuti.
Nemojte misliti da je odjednom postao mazohista ili da je samoubilački
nastrojen. Naprotiv, oseća da mu je um veoma bistar. U tri poteza, u uglu koji je ostao
prazan, skicira Anin profil. Isto je radio sa Iren, čim bi imao sekund vremena, kao što
drugi grickaju nokte.
Le Gen pokušava da ga urazumi svojim najuverljivijim, najodmerenijim tonom:
„Celo popodne praviš sranja, svi se pitaju da li traže međunarodne teroriste, sve
si poremetio. Doušnici vrište da ih smatraju izdajnicima. Okrećeš protiv sebe sve
svoje kolege koje se cele godine bave pripadnicima te zajednice. Za tri sata uništiš
posao od godinu dana, a sa ubistvom onog Srbina, onog Ravića, to se još više
komplikuje. Sad moraš da mi kažeš šta se tačno dešava.“
Kamij se nije uključio u razgovor, gleda svoj crtež. To je mogla da bude neka
druga žena, pomisli, ali je ona. An. I u njegovom životu, i u tržnom centru Monije. Dok
doteruje oblik Aninih usana, na crtežu, Kamij može maltene da oseti koliko su sočne,
istakne jednu crtu, ono mesto, odmah ispod vilice, koje smatra tako privlačnim.
„Kamiju, slušaš li me?“, upita Le Gen.
„Da, Žane, slušam te.“
„Znaš, nisam siguran da mogu da te izvučem. Imam silne muke da smirim sudiju.
On je pametan tip i, upravo zato, ne treba misliti da je budala. Rukovodstvo se,
naravno, pre manje od jednog sata okomilo na mene, ali mislim da šteta još može da
se ograniči.“
Kamij odloži olovku, nagne glavu, u želji da popravi Anin portret, skroz ga je
pokvario. Uvek je tako, to treba uraditi otprve, ako se popravlja, nema ništa od toga.
I Kamiju iznenada padne na pamet potpuno nova ideja, pitanje koje, ma koliko to
delovalo neverovatno, još nije sebi postavio: šta će biti sa mnom? Posle. Šta ja hoću?
I kao što to ponekad biva u razgovoru gluvih, premda ne mogu da čuju jedan drugog,
njih dvojica, začudo, dođu do istog zaključka:
„Je l’ to nešto lično, Kamiju?“, upita Žan. „Ti poznaješ tu žensku? Lično je
poznaješ?“
„Ma ne, Žane, šta to govoriš..
Le Gen pušta da u vazduhu lebdi mučna tišina. Onda slegne ramenima.
„Ako bude bilo posledica, istraživaće.
Kamij najednom shvati da se u toj vezi ne radi samo o ljubavi, već o nečem
drugom. Krenuo je mračnim i vijugavim putem, uopšte ne zna kuda ga to vodi, ali
oseća, zna da ga ne vodi slepa strast koju oseća prema An.
Nešto drugo ga tera da nastavi, po svaku cenu.
U suštini, radi sa svojim životom ono što uvek radi sa istragama, ide do kraja
kako bi shvatio kako se nešto desilo.
„Ako se smesta ne izjasniš“, nastavi Le Gen, „ako to ne uradiš sada, odmah,
komesarka Mišar će obavestiti tužilaštvo, Kamiju. Nećemo moći da izbegnemo internu
istragu. ,.M „Ali… interna istraga? O čemu?“
Generalni inspektor Le Gen ponovo slegne ramenima. „U redu. Kako hoćeš.“

20.15
Kamij tiho pokuca na vrata sobe, nema odgovora, on otvori, An leži, pogleda
uperenog u tavanicu, on sedne pored nje.
Ne govore ništa jedno drugom. On je samo uzme za ruku, ona se prepusti, sve
govori da se predala, da je digla ruke. Ipak, posle nekoliko minuta, kao da naprosto
konstatuje: „Hoću da izađem..
Polako se podigne u krevetu, nasloni na laktove.
„Pošto neće da te operišu“, kaže Kamij, „uskoro ćeš moći kući. Za dan-dva.“
„Ne, Kamiju. (Govori polako.) Hoću da izađem sada, smesta, odmah.“
On se namršti. An vrti glavom i ponavlja:
„Sada.“
„Ne izlazi se tako, usred noći. Osim toga, potrebno je mišljenje lekara, recepti,
a…“
„Ne! Hoću da izađem, Kamiju, čuješ li me?“
Kamij ustane sa stolice, treba da je umiri, ona gubi živce. Ali preduhitrila ga je,
prebacila je noge preko ivice kreveta, ustaje. „Neću da ostanem ovde, niko ne može
da me prisili na to!“ „Ma niko neće da te pri…
Precenila je svoje mogućnosti, ima nesvesticu, pridrži se za Kamij a, sedne na
krevet, obori glavu.
„Sigurna sam da je dolazio ovamo, Kamiju, hoće da me ubije, neće ostati na
ovome, znam to, osećam.“
„Ne znaš, ne znaš!“, kaže Kamij.
Prisiljavanje nije dobra strategija, pošto Aninim ponašanjem upravlja panični
strah, do koga ne dopiru ni razum ni autoritet. Ponovo je počela da se trese.
„Stražar je na vratima, ne može ništa da ti se desi.
„Prestani, Kamiju! Kad nije u toaletu, otvara pasijans na mobilnom! I ne primeti
kad izađem iz sobe.
„Tražiću nekog drugog. Noću…
„Šta noću?“
Ona pokuša da se usekne, ali je boli nos.
„Ma znaš dobro… Noću se svega plašimo, ali garantujem ti…“
„Ne, ništa mi ti ne garantuješ. Upravo…“
Već ih sama ta reč užasno povredi, oboje. Ona hoće da ode upravo zato što on ne
može da joj jemči bezbednost. Za sve je on kriv. Ona baci maramicu na pod, iz besa.
Kamij pokuša da joj pomogne, ali ona ništa neće, pusti me, kaže da će se sama
snaći…
„Kako to ’sama’?“
 „Pusti me sad, Kamiju, ne trebaš mi više.“
Ali rekavši to, ona ponovo legne, nije joj lako da stoji na nogama, umor ju je
savladao, on je pokrije. Pusti me.
On je onda pusti, ponovo sedne, pokuša da je uhvati za ruku, ali to je hladna,
mlitava ruka.
Njen položaj u krevetu nalik je na uvredu.
„Možeš da ideš… kaže.
Ne gleda ga. Okrenuta je licem prema prozoru.
Treći dan
 7.15
Kamij nije maltene ni trenuo poslednja dva dana. Grejući ruke oko šolje kafe,
posmatra šumu kroz velika staklena vrata ateljea. Ovde, u Monforu, njegova majka je
godinama slikala, maltene sve do smrti. Kuća je posle toga bila pusta, u njoj su živeli
beskućnici, pljačkana je, Kamij nije vodio računa o njoj, ali je nikad nije prodao, ni
sam ne zna tačno zašto.
A onda je, jednoga dana, posle Irenine smrti, rešio da više ne čuva ništa majčino,
nijedno njeno delo, imao je stari način s njom koji je morao da raščisti: visok je metar
i četrdeset pet zbog njenog pušenja.
Neka platna su u stranim muzejima. Zarekao se, takođe, da će se otarasiti novca
dobijenog za njih i nije to, naravno, uradio. U stvari, jeste. Kad se ponovo uključio u
društveni život, posle Irenine smrti, obnovio je i opremio taj atelje na rubu šume u
Klamaru, nekadašnju kuću čuvara imanja koje više ne postoji. Ranije je to mesto bilo
na još većoj osami nego danas, sada su prve kuće udaljene samo trista metara, ali je to
trista metara guste šume. Put ne ide dalje, tu se završava.
Kamij je sve obnovio, zamenio je pod od crvenih šestougaonih pločica koje su se
klimale pri svakom koraku, napravio je pravo kupatilo, podigao galeriju na kojoj je
uredio sebi spavaću sobu, ceo donji deo je prostran dnevni boravak sa američkom
kuhinjom, čiji ceo jedan zid, po širini kuće, čine staklena vrata koja gledaju na rub
šume.
Ta šuma ga i dalje plaši, isto kao u detinjstvu, kad je provodio popodneva
posmatrajući majku kako radi. Danas je to strah odrasle osobe u kome ima nečeg
regresivnog, prijatnog i bolnog. Sva nostalgija koju je sebi dozvolio sabijena je u tu
ogromnu furunu od sjajnog gusa, postavljenu na sredinu prostorije kojom je zamenio
onu koju je stavila njegova majka, a koja je ukradena kad je kuća bila potpuno
razvaljena.
Ako se pogrešno koristi, toplota se samo penje uvis, u sobi na galeriji vrućina je
paklena, dok vam se dole noge smrzavaju, ali on voli taj starinski način grejanja zato
što je potrebno umeće da bi se zapalila vatra, treba biti i pažljiv i iskusan. Kamij ume
da je naloži i podesi tako da greje celu noć. Zimi, po najvećoj ciči, vazduh je ujutru
hladan, ali je za njega to prvo iskušenje, punjenje i loženje furune, neka vrsta male
liturgije.
Takođe je zamenio staklom dobar deo krova, pa stalno vidite nebo, imate utisak
da se oblaci i kiša obrušavaju na vas kad podignete pogled. Kad pada sneg, gotovo je
neprijatno. Ta otvorenost prema nebu ničemu ne služi, obezbeđuje svetlo, ali ono kud
ionako nije nedostajalo. Kad ju je posetio, Le Gen, čovek praktičnog duha, zapitao se,
naravno, čemu to služi. Kamij je rekao:
 „Šta ćeš, visok sam kao pudlica, ali težim kosmičkim visinama.“
Dolazi ovamo kad god može. Na odmor, za vikend, retko kad zove goste.
Uostalom, u njegovom životu i nema mnogo ljudi. Dolazili su Luj i Le Gen, i Arman,
to mesto je i dalje tajno, premda to nije bila njegova odluka, on tu provodi vreme
uglavnom crtajući, uvek po sećanju. U hrpama skica, u stotinama beležnica
nagomilanih u velikoj dnevnoj sobi, nalaze se portreti svih onih koje je uhapsio, svih
leševa koje je video i o kojima je vodio istragu, sudija za koje je radio, kolega koje je
upoznao, naročito voli da crta svedoke koje je ispitivao, te siluete koje su došle i
otišle, istraumirane, prestravljene prolaznike, samouverene posmatrače, žene
potresene događajima, devojčice preplavljene emocijama, muškarce još uzbuđene
zato što su za dlaku izbegli smrt, skoro svi su tu, dve, možda tri hiljade skica,
ogromna, jedinstvena galerija portreta: svakodnevica jednog pripadnika
kriminalističke policije viđena njegovim očima nesuđenog umetnika. Malo je crtača
kakav je Kamij, zapanjujuće preciznih, on ponekad kaže da su njegovi crteži pametniji
od njega, i to je u velikoj meri tačno. Čini se da čak ni fotografije nisu toliko verne,
toliko precizne. Prilikom jedne posete hotelu Sale, An mu je izgledala toliko lepo da
joj je rekao: ne mrdaj, pa je izvadio mobilni telefon i fotografisao je, samo jednom,
kako bi se pojavila njena fotografija kad ga ona zove; posle je morao da fotografiše
jedan od svojih crteža, jer je bio verniji, realističniji, sugestivniji.
Septembar je, još nije zahladnelo, noćas, kad je došao, Kamij je zapalio vatricu
samo da se kuća malo smlači, kako on kaže.
Trebalo bi da se njegova mačka preseli ovamo, ali Duduš ne voli selo, ona hoće
ili Pariz ili ništa, takva je. Nju je takođe mnogo crtao. I Luja. I Žana. Nekada i
Malevala. Sinoć, pre nego što je otišao na spavanje, izvadio je sve Armanove portrete
koje je nacrtao, čak je pronašao skicu koju je napravio na dan kad je ovaj umro,
Arman leži u krevetu sa onim izduženim, konačno spokojnim licem zbog koga svi
mrtvaci liče jedni na druge.
Ispred kuće, na udaljenosti od nekih pedeset metara, na kraju onoga što služi kao
dvorište, počinje šuma. Sa mrakom stiže i vlaga, kola su mu jutros mokra.
Često je crtao tu šumu, čak se usudio da naslika akvarel, ali nema dara za boje.
On hvata emociju, pokret, suštinu, ali nije kolorista. Njegova majka je bila. On nije.
Njegov mobilni zavibrira tačno u sedam i petnaest.
Uzme ga ne ispuštajući šolju s kafom. Luj se izvinjava.
„Ne“, odgovori Kamij, „kaži…“
„Gospođa Forestje nije više u bolnici.“
Kratko ćutanje. Da treba da se napiše biografija Kamija Verhuvena, njen najveći
deo bio bi posvećen njegovim ćutanjima. Luj, koji to zna, nastavlja da postavlja sebi
pitanja. Koje mesto zaista zauzima ta nestala žena u njegovom životu? Da li je ona
pravi, jedini razlog zbog koga se ovako ponaša? Koliki je udeo egzorcizma u
Kamijevom držanju? U svakom slučaju, ćutanje načelnika Verhuvena dovoljno govori
o tome koliko mu je život istumban.
„Kad je nestala?“, upita.
„Ne znaju, noćas. Bolničarka je bila kod nje oko deset, razgovarala je s njom,
delovala je mirno, ali pre jedan sat, druga bolničarka, koja je zamenila prvu, zatekla
je praznu sobu. Najveći deo stvari ostavila je u ormanu kako bi mislili da je u toaletu.
Zato im je trebalo neko vreme pre nego što su shvatili da je stvarno nestala.“
„A stražar?“
„Kaže da ima probleme sa prostatom, kad ode u toalet, to ume da potraje.“
Kamij otpije gutljaj kafe.
„Pošalji odmah nekoga u njen stan.“
„Uradio sam to pre nego što sam vas pozvao“, kaže Luj. „Niko je nije video…“
Kamij zuri u rub šume, kao da odatle očekuje pomoć.
„Znate li da li ima porodicu?“
Kamij kaže ne, ne znam. U stvari, zna, ima ćerku u Americi. Pokušava da se seti
kako se zove. Agat. Ali je ne pominje.
„Ako je otišla u hotel, trebaće nam više vremena da je pronađemo, ali mogla je
da zamoli za pomoć i nekog poznanika. Raspitaću se kod nje na poslu.“
Kamij uzdahne:
„Nemoj“, kaže, „ja ću. Ti se usredsredi na Afnera. Ima li nešto novo?“
„Ništa, zasad, kao da je u zemlju propao. Poslednja poznata adresa – nema nikog.
Mesta gde su ga vi]ali – ni traga od njega. Ljudi za koje znamo da ga poznaju – nisu ga
videli od početka godine…“
„Od pljačke u januaru?“
„Da, otprilike.“
„Zbrisao je negde daleko…“
„Svi tako misle. Neki čak pretpostavljaju da je umro, ali se to ne zasniva ni na
čemu. Kažu takođe da je bolestan, ta informacija se često ponavlja, ali sudeći po
njegovom nastupu u tržnom centru Monije, ja mislim da je prilično čio. I dalje ga
tražimo, ali ne gajim velike nade…“
„A laboratorijski rezultati u vezi sa Ravićevom smrću? Kada ćemo ih imati?“
„Najranije sutra.“
Luj pusti da zavlada suptilna tišina, u njegovom svetu to je sasvim poseban
kvalitet tišine, rezervisan za teška pitanja. Onda upita:
„Ko će javiti komesarki za gospođu Forestje, vi ili ja?“ ,Ja ću.“
Odgovor je izleteo kao iz topa. Prebrzo. Kamij spusti šolju na sudoperu. Luj, koji
se uvek oslanja na intuiciju, čeka nastavak, kome ne treba mnogo da stigne:
„Čuj, Luje… više bih voleo da je sam potražim.“
Oseća se da Luj smotreno klima glavom.
„Mislim da mogu da je pronađem… prilično brzo.“ „Nema problema“, kaže Luj.
Jasna je poruka da to ne treba pominjati komesarki Mišar. „Dolazim, Luje.
Uskoro. Imam prvo sastanak, ali dolazim odmah posle njega.“
Hladan znoj koji se Kamiju sliva niz leđa nema nikakve veze sa temperaturom u
prostoriji.

7.20
Brzo dovrši oblačenje, ali ne može tek tako da krene, to je jače od njega, mora da
se uveri da je sve bezbedno; taj iritirajući utisak da uvek sve zavisi od njega.
Popne se na galeriju, hoda na vrhovima prstiju.
„Ne spavam…“
On onda nastavi odvažnijim korakom, sedne na ivicu kreveta.
„Jesam li hrkala?“, upita An ne okrećući se.
„Sa prelomom nosa to je neminovno.“
Najednom ga šokira taj položaj. Još u bolnici, lice uvek okrenuto na drugu stranu,
prema prozoru, ne želi više da me vidi, oseća kako nisam sposoban da je zaštitim.
„Ovde si na sigurnom, ne može ništa da ti se desi.“
An napravi pokret glavom, teško je reći da li je to klimanje ili odmahivanje.
Odmahivanje je.
„Pronaći će me. Doći će.“
Onda se okrene na leđa i pogleda ga. Mogla bi maltene da ga navede da i sam
poveruje u to.
„Nemoguće, An. Niko ne može da zna da si ovde.“
An se zadovolji novim pokretom glavom. Smisao je sada jasan: pričaj ti šta
hoćeš, pronaći će me, doći će da me ubije. To postaje opsesija, ne može više da se
kontroliše. Kamij je uhvati za ruku.
„Normalno je što se bojiš posle onoga što ti se desilo. Ali uveravam te da…“
Ovoga puta pokret glavom može da znači: kako da ti objasnim? Ili: nije važno.
„Moraću da odem tamo“, kaže Kamij pogledavši na sat. „Dole imaš sve što ti
treba, pokazao sam ti…“
Da. To kaže pokretom. Još je mnogo umorna. Čak ni polumrak u sobi ne može da
sakrije podlive i modrice.
Sve joj je pokazao, kupatilo, kućnu apoteku. Nije želeo da An izađe iz bolnice,
ko će pratiti njeno zdravstveno stanje, skinuti joj konce? Ali nije vredelo, bila je
besna, nervozna, nije htela da ostane u bolnici, pretila je da će se vratiti kući. Nije
mogao da joj kaže da je tamo čekaju, da je to stupica, kako je mogao da postupi, šta je
mogao da uradi, kuda je mogao da je odvede ako ne ovamo, na kraj sveta?
I eto. An je ovde.
Nijedna žena nije dolazila ovamo. Kamij otera tu pomisao, pošto je Iren zapravo
ubijena dole, pored vrata. U poslednje četiri godine sve se promenilo, on je sve
obnovio, ali je istovremeno sve ostalo isto. I on je „čistio“. Na svoj način, to nikad ne
može da se uradi u potpunosti, dronjci života ostaju da više tu i tamo, ako pogleda oko
sebe, vidi ih na svakom koraku.
„Uradi kako sam ti rekao“, nastavi, „zatvo…“
An spusti ruku na njegovu. Pošto ima udlage na prstima, u tom potezu nema ničeg
romantičnog. Hoće da kaže: već si mi sve to rekao, shvatila sam, briši.
Kamij zbriše. Side stepenicama sa galerije, izađe, zaključa vrata, uđe u kola.
Njegov položaj se mnogo iskomplikovao, ali se Anin sigurno iskomplikovao još
više. Mora da preuzme sve na sebe, da nosi svet na svojim plećima. Da li bi osećao
ovoliku odgovornost i kada bi bio normalne visine?

8.00
Šuma me deprimira, uvek sam je mrzeo. Ova je gora od drugih. Klamar, Medon,
drugim rečima, nedođija. Tužno je kao nedelja u raju. Na tabli piše da je predgrađe,
ne zna se šta je ovo, privatne kuće, posedi lažnih bogataša, nije ni grad, ni selo, ni
predgrađe. To je periferija. Periferija čega, pitate se. Kad vidite koliku brigu
posvećuju svojim baštama, svojim terasama, ne znate šta je gore: pustoš koja vlada u
tom mestu ili zadovoljstvo kojim ono, čini se, ispunjava svoje stanovnike.
Kad se prođe niz privatnih kuća, ostaje samo ta šuma što se pruža unedogled,
6
Ulica Pave de Medon, koju je GPS tražio čitavu večnost, i levo ta Ulica Mort Butej.
Ko li je smislio to ime? Da i ne pominjemo kako čovek nikako ne može neopaženo da
se parkira, treba ostaviti kola bogu iza nogu, pa nastaviti pešice.
Besan sam kô ris, ne jedem dovoljno, umoran sam, hoću toliko toga da uradim
odjednom. I ne volim da pešačim. Pogotovo kroz šumu…
Ženskoj bi bilo bolje da se pripazi, dovešću je ja u red, očas posla. Opremljen
sam za to. I kad budem završio s ovim, otići ću negde gde su šume zabranjene. Neću
da vidim drvo u krugu manjem od sto kilometara, hoću plažu, vrhunske koktele,
poneku dobru ruku u pokeru i da se oporavim od uzbuđenja. Ja sam čovek u godinama.
Kad sve bude gotovo, uživaću dok još mogu. A da bih to uradio, treba da povratim
hladnokrvnost, uđem u ovu jebenu šumu pazeći na sve koji prolaze, nikad ne biste
rekli, ali to je neverovatno koliko može da bude sveta na jednom ovako pustom mestu,
mladih, starih, parova, šipče od ranog jutra, šetaju se, vežbaju. Viđao sam ih čak i
kako jašu.
Ipak, što dalje odmičem, sve je manje ljudi. Kuća je prilično daleko od puta, na
više od trista metara, a put vodi samo dotle, posle nema više ničeg, posle je šuma.
Nije uobičajeno da se neko ovde šeta sa snajperskom puškom, makar i u navlaci,
ubacio sam je u sportsku torbu. Utoliko pre što ne izgledam bas kao neko ko traži
pečurke.
Od pre nekoliko minuta, nisam nikoga video, GPS se izgubio, ali ovo je jedini
put.
Niko nas neće ometati. Lepo ćemo da radimo.

8.30
Svaka vrata koja se zatvore, svaki metar hodnika, svaki pogled na ogradu, sve mu
to teško pada i opterećuje ga.
Zato što se Kamij, u suštini, plaši. Kad je, pre mnogo vremena, shvatio da će
jednom morati da dođe ovamo, odmah je odbacio tu pomisao. Ali ona je ponovo
izronila na površinu, nastavila je da se koprca kao velika riba u akvarijumu, da mu
šapuće kako će se veliki susret desiti, kad-tad. Nedostajala mu je samo prilika da
dođe, da popusti pred tom nezadrživom potrebom a da pritom ne mora da pocrveni od
stida.
Teška metalna vrata centralnog zatvora otvaraju se i zatvaraju, ispred njega, iza
njega, svuda naokolo.
Dok ide, svojim sitnim, tako lakim vrapčijim korakom, Kamij zauzdava želju za
povraćanjem, vrti mu se u glavi.
Čuvar koji ga prati vrlo je snishodljiv, bezmalo obazriv, kao da je upoznat sa
situacijom i zna da Kamij, zbog te izuzetne okolnosti, ima pravo na posebno
uvažavanje. Kamij to vidi na svakom koraku.
Jedna sala, pa druga i evo sobe za posete. Otvaraju vrata. On uđe, sedne za
gvozdeni sto zakovan za pod, srce mu lupa kao ludo, grlo mu je suvo. Čeka. Položi
dlanove na sto, vidi da mu ruke drhte, pa ih vrati ispod stola.
Onda se otvore druga vrata, ona u dnu prostorije.
Najpre vidi samo cipele, stavljene na metalne papučice invalidskih kolica,
preterano sjajne crne kožne cipele, a onda kolica krenu da klize, sasvim polako,
odajući utisak zabrinutosti ili podozrivosti. Tada se pojave dve noge, čija kolena,
zbog kojih je tkanina zaobljena, odaju korpulentnu osobu, i kolica se zaustave na pola
puta, na pragu prostorije, ne dozvolivši da se vide dve punačke bele šake bez vena
koje se drže za dva velika točka obložena gumom. Još jedan metar i evo konačno
čoveka.
On zastane. Čim uđe, upilji se Kamiju u oči, ne skreće pogled. Čuvar ga zaobiđe,
pomeri metalnu stolicu od stola kako bi napravio mesta za kolica i, na Kamijev znak,
izađe.
Kolica se približe i, sa neočekivanom lakoćom, okrenu oko svoje ose.
Evo. Sada su oči u oči.
Kamij Verhuven, načelnik kriminalističke policije, nalazi se, prvi put posle četiri
godine, naspram ženinog ubice.
Svojevremeno je upoznao visokog muškarca, još vitkog, ali sklonog gojaznosti,
staromodne, pomalo dekadentne otmenosti, čija je senzualnost, naročito senzualnost
njegovih usta, bila maltene neprijatna. Zatvorenik koga ima pred sobom debeo je i
zapušten. Crte su istovetne kao nekad, ali utopljene u celinu izmenjenih proporcija.
Ostalo je samo nekadašnje lice, poput fino iscrtane maske, na debeloj glavi. Kosa mu
je predugačka, masna. Pogled je potpuno isti, lukav, podmukao.
„Tako je bilo zapisano“, kaže Buison. (Glas mu drhti, previsok je i preglasan.) „I
to je sada“, zaključi kao da je razgovor upravo završen.
Još u vreme kad je bio na vrhuncu voleo je da se izražava visokoparno. Upravo
je zbog toga, zbog te sklonosti ka teatralnosti, zbog te nadmenosti, postao šestostruki
ubica. Njih dvojica su omrzli jedan drugog čim su se sreli. Istorija je kasnije potvrdila
– to se dešava ponekad – da ih intuicija nije prevarila. Nije trenutak za vraćanje u
daleku prošlost.
„Da“, odgovori jednostavno Kamij. „To je sada.“
Njemu ne drhti glas. Sada kada je naspram Buisona, smireniji je. Ima mnogo
iskustva u sučeljavanjima i shvatio je da neće pasti u vatru. Taj čovek, čiju je smrt,
mučenje i patnje tako često sanjao, nije više isti i, videvši ga, godinama kasnije,
takvog, Kamij shvati da sad može da se prepusti spokojnoj, konačnoj srdžbi, pošto ta
stvar nije više hitna. Svih tih godina usmeravao je sve svoje gnušanje, nasilnost i
mržnju na Ireninog ubicu, ali to je davna prošlost.
Buison je završena priča.
Kamijeva priča, međutim, nije.
On će nastaviti da se bori sa sopstvenom krivicom za Ireninu smrt. S njom nikad
neće raskrstiti, ta konstatacija, to uverenje sve objašnjava. Sve ostalo je bežanje.
 Kad postane svestan toga, Kamij podigne glavu prema tavanici i pusti da mu
navru suze koje ga odmah približe nepromenjenoj, zanosnoj Iren; ona kao da je večno
mlada, samo za njega. On stari, a ona se, srećnija nego ikad, neće više menjati, ono što
joj je Buison uradio nema više nikakvog uticaja na njegovu uspomenu, tu intimnu hrpu
slika, uspomena i osećaja u koje je sabijena ljubav na koju se Kamij zakleo Iren.
I od koje je na njegovom životu ostao trag poput ožiljka na obrazu, neupadljiv, ali
neizbrisiv.
Buison se ne pomera. Otkako su započeli razgovor, on se boji.
Kamijevo kratkotrajno, brzo zauzdano uzbuđenje, nije izazvalo nikakvu
nelagodnost između njih dvojice. Reči će doći, najpre je ćutanje moralo da zauzme
svoje mesto. Kamij se strese, ne želi da Buison u tom neplaniranom uzbuđenju i
njihovom ćutanju vidi neku vrstu prećutne sloge. Ne želi ništa slično da deli s njim.
On obriše nos, gurne maramicu u džep, spusti laktove na sto, prekristi ruke ispod
brade i upilji se u Buisona.
Buison se od juče boji tog trenutka. Otkako je saznao -a nije mu dugo trebalo –
da je Verhuven posetio Muluda Farauija, shvatio je da mu je konačno odzvonilo. Cele
noći je bio budan, prevrtao se u krevetu, nije mogao da poveruje da je to sada.
Njegova smrt je potpuno izvesna. U centralnom zatvoru, Farauijeva banda je
sveprisutna, ni bubašvaba ne bi mogla da se sakrije. Ako je Kamij otkrio kako može
da obezbedi Farauijeve usluge – na primer, tako što će mu red ime čoveka koji ga je
otkucao – Buisonu će kroz jedan sat, kroz dva dana zabiti šilo u grlo na izlazu iz
trpezarije, zadaviće ga gvozdenom žicom dok mu dvojica bodibildera budu držala
ruke. Baciće ga, zajedno sa kolicima, preko ograde na trećem spratu. Ugušiće ga
njegovim dušekom. Sve zavisi od narudžbine, ako želi, Verhuven može da traži i vrlo
sporu smrt, Buison može celu noć da umire zapušenih usta u smrdljivom klozetu, da
iskrvari kap po kap zavezan u plakaru u radionici…
Buison umire od straha.
Prestao je da misli da će se Kamij osvetiti. Taj strah, koji ga je odavno napustio,
vraća se utoliko snažniji, utoliko strašniji što se danas čini da nije više toliko
zaslužen. Zbog godina provedenih u zatvoru, sa svim onim što mu se ovde desilo, zbog
mesta koje je sebi obezbedio, poštovanja koje je uspeo da zadobije, mod koju je
stekao, počeo je da veruje u neku vrstu zastarelosti koju je Verhuven uništio za samo
nekoliko sati. Bilo je dovoljno da poseti Farauija, pa da svima postane jasno da je
zastarelost samo prividna, da Buison troši poslednje sate uslovne kazne. Mnogo se
pričalo o tome po hodnicima, Faraui je to razglasio, sigurno je to deo dogovora sa
Verhuvenom: treba da isprepada Buisona. Neki čuvari to znaju: zatvorenici ga sad
gledaju drugačije nego pre…
Zašto baš sada, to je pitanje.
 „Izgleda da si postao gazda…“
Buison se pita da li je ovo zapažanje odgovor. Nije. Kamij je naprosto postavio
dijagnozu. Buison je vrlo pametan čovek. Kad je pokušao da pobegne, Luj mu je
ispalio metak u leđa, prikovavši ga za ta kolica, ali je pre toga zadao silne muke
policiji. Laskava reputacija stigla je u zatvor pre njega. Postao je čak neka vrsta
zvezde zato što je tako dugo izmicao
Kriminalističkoj policiji, vrlo je vešto koristio taj mali kapital simpatija kod
drugih zatvorenika, uspevao je da se izdigne iznad ratova između klanova, činio je
usluge svim stranama: ovde se retko sreće intelektualac, čovek koji zna razne stvari.
Godinama je pleo gustu mrežu poznanstava, najpre ovde, a onda i napolju;
zahvaljujući zatvorenicima koji su izašli, a kojima je on i dalje činio usluge,
upoznavao je ljude, organizovao razgovore, predsedavao sastancima. Prošle godine se
čak umešao u bratoubilački sukob između dve bande u zapadnom predgrađu, smirio je
situaciju, predložio uslove sporazuma, pregovarao, dobro je obavio vrlo pipav posao.
Ne meša se u ilegalne poslove u zatvoru, ali je u toku sa svima njima. A što se tiče
kriminala van zatvora, pogotovo onog na visokom nivou, Buison zna sve što treba da
se zna, odlično je obavešten i, samim tim, moćan.
Ipak, sada kad je Kamij tako odlučio, on će, možda sutra, a možda za jedan sat,
biti mrtav čovek.
„Deluješ zabrinuto…“, kaže Kamij.
„Čekam.“
Buison se odmah pokaje zbog te izjave koja liči na provokaciju, dakle, na poraz.
Kamij podigne ruku, nema problema, razume.
„Objasnićete
„Ne“, kaže Kamij, „ništa ne objašnjavam. Naprosto ti kažem kako će se stvari
odvijati, to je sve.“
Buison je bled. Ravnodušnost koju Verhuven pokazuje deluje mu kao dodatna
pretnja. To ga ljuti.
„Imam pravo na objašnjenje!“, drekne.
U fizičkom pogledu, on je danas neko drugi, ali se unutra nije ništa promenilo. I
dalje postoji taj ogromni ego. Kamij pretura po džepu. Onda spusti fotografiju na sto.
„Vensan Afner. To je…“
„Znam ko je…“
Ta misao je izronila kao da se uvredio. Ona je takođe posledica olakšanja.
Buison je u deliću sekunde shvatio da ima šansu.
Kamij je zapazio neku vrstu spontanog i nehotičnog oduševljenja u njegovom
glasu, ali se ne zaustavlja na tome. To se moglo predvideti. Buison odmah pokuša da
umanji štetu, krene da vrda.
„Ne poznajem ga lično… Nije legenda, ali ipak ima određenu težinu. Bije ga glas
da je prilično… surov. Nemilosrdan.“
Trebalo bi mu prikačiti elektrode na glavu da bi se videlo kako se munjevito
uspostavljaju veze između neurona.
„Nestao je u januaru“, nastavi Kamij. „Dosta dugo niko ne može da mu uđe u
trag, čak ni oni sa kojima je bio blizak, koji su radili s njim. Nikom se više nije
javljao. A onda se odjednom ponovo pojavio, tek tako, reklo bi se čak da se
podmladio, vratio se dobrim starim metodama. Ponovo se bacio na posao, u punoj je
formi.“
„I vama je to čudno.“
„Malčice mi je teško da spojim njegov tako iznenadni nestanak… sa
spektakularnim povratkom. To je neobično za nekoga ko je na zalasku karijere.“
„Tu, dakle, nešto ne štima.“
Kamij tada nabaci zabrinut izraz lica, izraz lica čoveka nezadovoljnog sobom,
maltene besnog.
„Recimo to tako, tu nešto ne štima. Nešto što ja ne razumem.“
Na Buisonov jedva primetan smešak Kamij čestita sebi što je računao na njegovu
uobraženost. Zbog nje je postao ubica povratnik. Ona ga je dovela u zatvor. Zbog nje
će jednoga dana umreti u ćeliji. Nije ništa naučio, njegova neokrnjena narcisoidnost
bunar je bez dna, u koji upadne svaki put kad se nagne. „Nešto što ja ne razumem“, to
je ključna rečenica za Buisona, koji pak razume. I ne može to da sakrije.
„Možda mu je hitno…
Treba ići do kraja. Kamij ne pokazuje koliko mu teško pada što se spušta toliko
nisko da vara. On je istražitelj, cilj opravdava sredstva. Zato podigne pogled na
Buisona, odglumi znatiželju.
„Kažu da je Afner teško bolestan…“, izgovori polako Buison.
Kad izaberemo strategiju, najbolje je da je se pridržavamo sve dok se ne
ispostavi suprotno:
„Dabogda crkao“, odgovori Kamij.
Rezultat ne treba dugo čekati:
„Baš tako, mora da ga brine što će uskoro crći! Živi sa ženskom koja je mnogo
mlađa od njega… Kurva najnižeg ranga, sa devetnaest je već spavala sa onoliko
muškaraca koliko u Šarotu ima stanovnika. Sigurno voli da se tuca, inače ne bi
mogla…“
 Kamij se pita da li će Buison biti dovoljno smeo, ili nerazuman, da ide do kraja.
Biće.
„Iako je ona to što jeste, izgleda da se Afner zatreskao u nju. Ljubav, načelniče,
kakva je to sila, a? I vi znate ponešto o tome…“
Kamij ne pokazuje da je na mukama, na nekoliko milimetara od pucanja. Unutra
je slomljen čovek. Upravo je dozvolio Buisonu da se naslađuje onim što se njemu
desilo. „Ljubav, načelniče.
Buison je sigurno osetio da duh tog razgovora odnosi prevagu nad uživanjem u
situaciji.
„Ako je Afner teško bolestan“, nastavi, „želi da obezbedi žensku. Znate, ponekad
najveći zlikovci pokazuju najveću velikodušnost…“
Šuškalo se o tome, Luj mu je to rekao, ali ova potvrda, koja ga je skupo koštala,
vredela je žrtvovanja.
Kamij vidi da se tamo, na kraju tunela, upravo upalilo slabo svetlo. Buisonu nije
promaklo da mu je laknulo. Ali on je pokvarenjak, u trenutku kad mu je život ugrožen,
ne može da se uzdrži, mora da razmišlja o tome kolika je nužda naterala načelnika
Verhuvena na ovaj korak, koliki značaj pridaje toj istrazi kad je bio prinuđen da se
obrati njemu. O tome koliko mu je ovo hitno. Tek je spasao živu glavu, a već se pita
kakvu bi korist mogao da izvuče iz ovoga.
Kamij mu ne ostavlja vremena za to.
„Treba mi Afner, smesta. Dajem ti dvanaest sati.“
„To je neizvodljivo!“, zaceni se Buison, izbezumljen od straha.
Videvši da Kamij ustaje, shvati da gubi poslednju šansu da sačuva živu glavu.
Lupi grozničavo pesnicom po naslonu za ruke na invalidskim kolicima. Kamij je
neumoljiv:
„Dvanaest sati, ni sat više. Uvek bolje radimo kad smo pod pritiskom.“
On lupi dlanom o vrata. U trenutku kad se ona otvore, okrene se prema Buisonu:
„Čak i posle toga mogu da sredim da te ubiju kad god poželim.“
Bilo je dovoljno da to kaže pa da obojica shvate kako je morao to da kaze, ali
kako to nije istina.
Kako bi Buison odavno bio mrtav da je to trebalo da se desi.
Da je naručivanje ubistva nespojivo sa ličnošću Kamija Verhuvena.
I sada kada zna da mu ne preti nikakva opasnost, sada kada shvata da mu možđa
nikad nije ni pretila, Buison odluči da otkrije ono što Verhuven želi da zna.
Izlazeći iz zatvora, Kamij se oseća kao poslednji preživeli brodolomnik: oseća
olakšanje i potpuno je skrhan u isti mah.
 9.00
Hladnoća mi stvara maltene isto onoliko problema koliko i umor. Čovek to ne
oseti odmah, ali ako se ne kreće, brzo se zaledi. Biće mi baš lako da precizno pucam!
Ali bar je kraj miran. Kuća je prizemna, pruža se sva u širinu, premda ima visok
krov. Prostor ispred nje je odlično raskrčen. Pripremam se u šupi u dnu dvorišta, to je
verovatno bila kućica za zečeve ili nešto slično.
Tu ostavljam snajpersku pušku, zadržavam samo valtera i lovački bodež, i
krećem, preko velike čistine, u izviđanje.
Ključno je da se shvati topologija. Štetu treba napraviti na pravom mestu. Treba
biti pažljiv. Precizan. Kako se ono kaže? Ah, da. „Hirurški precizan.“ Kada bi se ovde
upotrebio mosberg, to bi bilo isto kao da se koristi valjak za bojenje minijature.
Hirurški precizno znači napraviti rupe određene veličine na tačno određenim mestima.
A pošto je stakleni zid očigledno otporan na mnogo štošta, drago mi je što sam izabrao
M40A3 sa optičkim nišanom, to oružje je vrlo precizno. Ima veliku prodornu moć.
Malo desno od kuće nalazi se nekakav brežuljak. Kiša je sprala zemlju sa vrha,
to je gomila građevinskog materijala, gipsa, betonskih blokova, koje je trebalo odneti,
ali to se na kraju nikad ne uradi. Nije idealan položaj, ali je to sve čime raspolažem.
Odatle vidim veliki deo glavne prostorije, ali iskosa. Da bih pucao, moraću da se
uspravim. U poslednjoj sekundi.
Već sam video da je prošla, jednom ili dvaput, ali je projurila. Ne treba da
žalim, morao bih to da uradim navrat—nanos. A sad treba dobro obaviti posao.
Čim je ustala, An je otišla do vrata kako bi proverila da li ih je Kamij zaključao.
Nekoliko puta su ga pljačkali, u ovako izolovanom kraju to nije ništa čudno, zato je
sve blindirano. Velika staklena vrata napravljena su od duplog, ojačanog okna, ne bi
smela da zadrhte ni kad bi ih udarili čekićem.
„Ovo je šifra za alarm“, rekao je Kamij pokazavši joj stranicu istrgnutu iz
beležnice. „Kucaš tarabu, brojeve, pa tarabu. Tako se uključuje alarm. Nije povezan
sa policijskom stanicom, traje jedan minut, ali efikasno odvraća uljeze, veruj mi.“
Brojevi su: 29091571, nije imala želju da ga pita šta predstavljaju.
„Datum Karavađovog rođenja… (Napravio je izraz lica kao da se izvinjava.) To
nije loša ideja za šifru, retki su ljudi koji to znaju. Ali uveravam te, još jednom, neće
ti trebati.“
Otišla je i u zadnji deo kuće. Tamo su vešernica i kupatilo. Jedina vrata koja
vode napolje blindirana su i zaključana.
An se zatim istuširala, kako je znala i umela, nikako nije mogla pravilno da opere
kosu, premišljala se da skine udlage sa prstiju. Nije to uradila, pošto je još mnogo
boli, čim dotakne vrhove falangi, mora da zauzda jauk. Mora da se navikne na to. Kao
da ima medveđe šape, hvatanje sitnih predmeta postaje poduhvat. Najveći deo obavlja
desnim palcem, levi je uganut.
Tuširanje joj je baš prijalo, cele noći se osećala prljavo, imala je utisak da su
bolnički mirisi ostali na njoj.
Najpre ju je dugo opuštala vrela, izuzetno meka voda, a onda je odškrinula
prozor i svež vazduh ju je okrepio.
Lice joj se, čini se, nije promenilo. U ogledalu izgleda isto kao prethodne večeri,
ali je sve ružnije, naduvenije, ovde modrije, onde žuće, i ti polomljeni zubi…
Kamij vozi oprezno. Previše oprezno. Previše sporo, pogotovo što ta deonica
auto-puta nije mnogo duga, pa su vozači skloni da zaborave na ograničenje brzine.
Kamij je odsutan, toliko je zabrinut da jedva vozi: sedamdeset kilometara na sat,
šezdeset, zatim pedeset, što povlači za sobom uobičajene posledice, trubljenje, uvrede
prilikom preticanja, ablendovanje, auto mili do perifernog bulevara. Sve je krenulo od
ovog pitanja: spavao je sa tom ženom na najtajnijem mestu u svom životu, ali šta on
stvarno zna o njoj? Šta oni znaju jedno o drugom? An i on?
Brzo je nabrojao šta An zna o njemu. Ispričao joj je ono glavno, Iren, majka,
otac… U suštini, u njegovom životu nema još mnogo toga. Sa Ireninom smrću doživeo
je samo jednu tragediju više od većine ljudi.
Ni on ne zna mnogo više o An. Posao, brak, brat, dete.
Kad dođe do tog zaključka, Kamij prede u srednju traku, izvadi mobilni, priključi
ga na upaljač, odlazak na internet, otvaranje pretraživača, i, pošto je ekran stvarno
mali, pa traži naočare, telefon mu ispadne iz ruke, moraće da ga potraži ispod
suvozačevog sedišta, možete da zamislite koliko je to lako kada ste visoki metar i
četrdeset pet.
Auto onda prede u traku skroz desno, u kojoj može da se mili, tik uz zaustavnu
traku, gde dugo ševrda dok Kamij ne podigne mobilni, ali za sve to vreme njegov
mozak i dalje radi ono što je započeo.
Razmišlja o onome što zna o An.
Ćerka. Brat. Posao u putničkoj agenciji.
Šta još?
Znak za uzbunu ogleda se u peckanju. Između lopatica.
I naglom naletu pljuvačke.
Pošto je dohvatio mobilni, Kamij ukuca: „Wertig & Schwindel“. To nije lako
otkucati, postoji gomila neverovatnih slova u tim prezimenima, ali mu to ipak pođe za
rukom.
Nervozno lupka po upravljaču dok čeka da se pojavi početna strana, evo je
konačno, sa palmama i plažama iz snova – bar za one koji sanjaju plaže – kamion sa
prikolicom ga besno pretiče trubeći, Kamij malo skrene, ali ostane nagnut nad majušni
ekran, organizacija, reč direktora, koga je briga za to, evo konačno organizacione
šeme firme, Kamij pređe preko linije zaustavne trake, naglo ispravi upravljač, neka
kola, s leve strane, prođu tik pored njega, opet trubljenje, veruje da još čuje uvrede
izbezumljenog vozača. Menadžment i kontrola upravljanja, kojima rukovodi Zan-
Mišel Fe. S jednim okom na mobilnom, a drugim na putu, stiže u Pariz. Još više
primakne ekran licu, tu je fotografija Žan-Mišela Fea, trideset godina, debeljuškast,
proređena kosa, ali samozadovoljan izraz lica, slika i prilika menadžera.
Kad se uključi u periferni bulevar, Kamij prelazi preko beskonačno duge stranice
sa kontaktima, na kojoj su prethodne aktivnosti i reference svih koji nešto znače u
firmi, traži Aninu fotografiju na spisku saradnika, fotografije prolaze jedna po jedna,
palac na strelici u dnu, propustio je slovo F, dok se vraća nazad, iza njega odjekne
sirena, podigne pogled na retrovizor, pribije se uz desnu stranu krajnje desne trake, ali
uzalud, policijski motocikl ga obiđe, daje mu znak da se isključi iz saobraćaja, Kamij
ispusti mobilni. Jebiga.
Parkira se. Panduri su stvarno gnjavatori.
***

Ovde nema ničega za žene. Nema fena za kosu, nema ogledala, ovo je muški stan.
Nema ni čaja. An je pronašla šolje, odabrala je onu sa ćiriličnim natpisom:
Мой дядя самых честных правил,
7
Когда не в сутки занемог.
Pronašla je biljni čaj, ali bajat, nema više nikakav ukus.
Shvatila je, maltene od samog početka, da je u toj kud prinuđena da razmišlja o
svojim pokretima, da ulaže dodatni napor šta god da radi. Zato što je to kuća muškarca
od metar i četrdeset pet, sve je malo niže nego drugde, kvake na vratima, fioke,
predmeti, prekidači… Ako pogledate unaokolo, svuda vidite stvari za penjanje,
klupica, merdevine, taburei… zato što, začudo, ništa nije prilagođeno ni Kamijevoj
visini. Nije u potpunosti isključio mogućnost da taj prostor deli sa nekim, sve se
nalazi na srednjoj visini, između onoga što bi odgovaralo njemu i onoga što bi bilo
prihvatljivo za tu drugu osobu.
An se stegne srce od tog zaključka. Nikad nije osetila sažaljenje prema Kamiju,
on ni kod koga ne izaziva to osećanje, ne, ona je dirnuta. Oseća se krivom, ovde više
nego drugde, sada više nego ikad, oseća se krivom zato što tako upada u njegov život,
što ga uvlači u svoju priču. Neće više da plače, odlučila je da to više ne radi.
 Treba da se pribere. Odlučno prospe čaj u sudoperu, besna na samu sebe.
Nosi donji deo tamnoljubičaste trenerke i rolku, ovde nema ništa dugo od svojih
stvari. Odeća koju je imala na sebi kad su je primili u bolnicu bila je krvava, osoblje
je sve bacilo, a najveći deo stvari koje joj je Kamij doneo iz njenog stana ostavila je
u ormanu kako bi, ako uđu u njenom odsustvu, pomislili da je samo nakratko izašla iz
sobe. On se parkirao blizu izlaza u slučaju opasnosti, An se iskrala iza telefonske
centrale, ušla u kola i legla na zadnje sedište.
Obećao je da će joj večeras doneti odeću. Ali večeras će biti kasno.
Mora da su ljudi u ratu svakodnevno postavljali sebi to pitanje: da li ću danas
umreti?
Jer on će doći, iako je Kamij ubeđen da neće.
Samo je pitanje kada. Evo je ispred staklenog zida. Otkako se muva po toj
prostoriji, otkako je Kamij otišao, ta šuma je neodoljivo privlači.
Na jutarnjem svetlu deluje kao opsena. Okrene se da bi otišla u kupatilo, ali se
vrati šumi. Upravo joj je jedna glupost proletela kroz glavu: setila se onog utvrđenja
preko puta pustinje u Tatarskoj pustinji kroz koju obično stiže nepobedivi neprijatelj.
Kako da izvuče živu glavu iz ovoga?
Panduri su stvarno okej.
Čim je izašao iz kola (da bi se izvukao, mora da skoči sa sedišta tako što izbaci
noge daleko ispred sebe, kao neko dete), kolega na motoru je prepoznao načelnika
Verhuvena. Radi u paru sa kolegom i ima svoju zonu, ne može previše da se udaljava,
ali se ponudio da mu malo prokrči put, recimo do Kapije Sen-Klu, pre toga je rekao
kako je korišćenje mobilnog za upravljačem ipak veoma nesmotreno, načelniče, čak i
ako čovek to radi iz određenih razloga, to što neko pripada kriminalističkoj policiji ne
daje mu pravo da bude javna opasnost, čak i kad je zabrinut. Kamij je uštedeo dobrih
pola sata, nastavio je da kucka po tastaturi mobilnog telefona, samo neupadljivo.
Stigao je do keja kad mu je kolega mahnuo rukom, ponovo je natakario naočare,
trebalo mu je desetak minuta da zaključi kako se ime An Forestje ne nalazi na spisku
saradnika agencije Wertig & Schwindel. Ali, proverio je, stranica nije ažurirana od
decembra 2005… An je u to vreme još bila u Lionu.
Ostavlja kola na parkingu i već se penje stepenicama ka svojoj kancelariji kad
mu zazvoni mobilni.
Geren. Kamij se okrene, javi na telefon i brzo side u dvorište, nema potrebe da
drugi čuju šta ima da pita Gerena.
„Lepo od tebe što si me pozvao“, kaže veselim tonom.
Objašnjava samo onoliko koliko mora, ne želi da zabrine kolegu, ali da budem
iskren, treba mi usluga, objasniću ti, ali nema potrebe, Geren je već u toku, komesarka
Mišar mu je takođe ostavila poruku, verovatno iz istog razloga. Malo kasnije, kad je
bude pozvao, moraće da joj kaže, isto kao Kamiju, da on nikako nije mogao da mu
kaže za tu pljačku:
„Ja sam od pre četiri dana na odmoru, matori… Zovem te sa Sicilije.“
U majčinu! Kamij bi najradije sam sebi opalio šamar. Zahvali mu, ne, ništa
strašno, ne brini, da, i ja tebe, prekine vezu. Već je negde drugde, pošto kolegin poziv
nije prekinuo peckanje u kičmi, niti slab, vrlo neprijatan nalet pljuvačke, kod njega su
to jasni znaci profesionalnog uzbuđenja.
„Dobar dan, načelniče!“, kaže sudija.
Kamij se spusti na zemlju. Već dva dana ima utisak da je zatvoren u džinovskoj
čigri koja dobija vrtoglavo ubrzanje.
Tog prepodneva čigra se kreće tamo-amo, ponaša se kao slobodan elektron.
„Gospodine sudijo…!“
Kamij se nasmeši najšire što može. Da ste sudija Pereira, zakleli biste se da vas
je Kamij nestrpljivo čekao. Još bolje, da vam je krenuo u susret i da mu vaše
pojavljivanje donosi neverovatno olakšanje, on zapanjeno klima glavom, normalno je
da umovi slično razmišljaju.
Veliki sudijski um ne deluje tako oduševljeno kao Kamij. On mu prilično hladno
stegne ruku. Kamij traži pogledom njegovu pomoćnicu na štulama iza njega, ali nema
vremena za to, sudija ga je već zaobišao, hoda ukočen, žurnim korakom, penje se
stepenicama, celo njegovo držanje pokazuje da odbija da razgovara.
„Gospodine sudijo?“
Pereira se okrene, stane, napravi začuđen izraz lica.
„Možemo li da porazgovaramo?“, upita Kamij. „U vezi sa tržnim centrom
Monije..
Zbog blagotvorne toplote u kupatilu, hladnoća u dnevnoj sobi je grubo vrati u
stvarni život.
Kamij joj je dao vrlo precizna, vrlo stručna uputstva u vezi sa furunom, koja je
An očigledno požurila da zaboravi. Podigne, pomoću žarača, plotnu od livenog
gvožđa i ubaci u zjapeću rupu cepanicu koja ne može da prođe, gurne je, cepanica
popusti, čim je spustila plotnu, prostoriju je ispunio pomalo oštar miris drveta koje
gori. Reši da spremi sebi šolju kafe u granulama.
Ne uspeva da se ugreje, hladno joj je iznutra. Novi pogled na šumu dok čeka da
se ugreje voda…
Onda sedne na trosed, prelistava Kamijeve crteže, ne zna koji pre da izabere,
ima ih na sve strane. Lica, siluete, uniformisani muškarci, iznenadi se kad ugleda
visokog pandura priglupog izraza lica i žutih podočnjaka, postavljenog ispred vrata
njene bolničke sobe, koji je glasno hrkao kad je pobegla. Negde je na straži, tri poteza
Kamijeve olovke i crtež je zapanjujuće realističan.
To su dirljivi, ali bespoštedni portreti. Kamij je ponekad vrlo vešt karikaturista,
bez iluzija, više surov nego duhovit.
A onda odjednom (nije to očekivala) evo nje, An, u bloku na staklenom stočiću.
Na nekoliko stranica. Uvek bez datuma. Suze joj istog časa navru na oči. Najpre zbog
Kamij a, što ga zamišlja samog, ovde, kako po čitav dan crta po sećanju trenutke koje
su podelili. Zatim zbog nje same. Oni više nemaju nikakve veze sa ženom kakva je ona
danas, to su skice iz vremena kad je još bila lepa, sa netaknutim zubima, bez podliva,
ožiljaka na obrazu i oko usana, izgubljenog pogleda. Kamij je u nekoliko poteza
olovkom samo naznačio elemente dekora, ali se An skoro svaki put seti situacije koja
ga je nadahnula. An se previja od smeha, ta scena se odvija kod Fernana, na dan
njihovog susreta, An stoji ispred ulaza u zgradu u kojoj je Kamijeva kancelarija,
dovoljno je prelistati beležnicu, stranicu po stranicu, da bi se rekonstruisala njihova
veza, evo An u Verdenu, kafeu u koji su otišli da razgovaraju, drugo veče. Na glavi
ima kapu, osmehuje se, izuzetno je samouverena i s obzirom na to kako se Kamij seća
tog trenutka, imala je i te kako razloga da bude.
An šmrkne, potraži maramicu. Evo njene siluete koja ide ulicom, nedaleko od
Opere, došla je da se nađe s njim, kupio je karte za Madam Baterflaj, a odmah zatim
An kako oponaša Ćo-Ćo-San, u taksiju. Svaka stranica priča o njima dvoma, iz
nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, od samog početka. An ovde, An onde, An ispod
tuša, pa u krevetu, na nekoliko stranica, ona brizne u plač, oseća se kao rugoba, ali je
Kamiju lepa. Ispruži ruku prema kutiji maramica, mora da ustane kako bi je dohvatila.
Tačno u trenutku kad uzme maramicu, metak probije stakleni zid i raznese stočić.
An se plaši tog momenta otkako se probudila, ali je ipak iznenađena. Ne zbog
karakterističnog zvuka pucnja iz puške, već zato što zbog udara metka u staklo ima
utisak da će se celo pročelje srušiti. Šokira se kad se stočić iznenada razleti u
paramparčad ispod njenih ruku. Vrisne. Onoliko brzo koliko joj to refleksi
dozvoljavaju, sklupča se kao jež. Kad prvi put pogleda napolje, vidi da se stakleni zid
nije rasprsao. Na mestu gde ga je probio metak nalazi se velika rupa u duginim
bojama od koje se pružaju velike naprsline… Koliko će dugo izdržati?
An istog trena shvati da je savršena meta. Nemoguće je reći gde nalazi energiju:
snažno se izvivši, prebaci se preko naslona troseda.
Dok se kotrlja, prignječi naprsla rebra i ostane bez daha, tresne na pod, zaurla,
ali je nagon za opstanak najjači; uprkos bolu, brzo sedne uz naslon troseda, odmah se
zapita može li metak da ga probije i čeka ga. Srce joj lupa, samo što ne pukne. Ponovo
je obuzima drhtavica, u talasima, trese se od glave do pete, kao od hladnoće.
 Drugi hitac prođe tik iznad nje. Metak udari u zid, ona instinktivno pogne glavu,
komadići gipsa zaspu je po licu, vratu, upadnu joj u oči, ona onda legne na pod, s
rukama preko glave.
Otprilike je u istom položaju u kome je bila u toaletu u tržnom centru Monije
onoga dana kad ju je prebio na mrtvo ime.
Telefon. Treba da pozove Kamija. Smesta. Ili policiju. Da neko dođe. Brzo.
An uviđa težinu situacije: njen mobilni je gore, pored kreveta, a da bi otišla na
galeriju, mora da prođe kroz celu prostoriju.
Preko brisanog prostora.
Kad treći metak udari u furunu, odjekne užasno snažan zvuk gonga, koji maltene
ošamuti An, ona prekrije uši rukama. Od rikošeta se jedan ram razbije o zid. Toliko je
prestravljena da njen um ne uspeva da se usredsredi na jednu misao, ona prelazi u
neku vrstu preneraženosti u kojoj se mešaju prizori iz tržnog centra Monije, oni iz
bolnice i stalno, stalno se pojavljuje Kamijevo lice, ozbiljno, prekorno, kao u nekom
flešbeku, to su one misli koje čovek verovatno ima neposredno pre nego što će umreti.
Upravo se to dešava. Neće je stalno promašivati. A sada je potpuno sama, nema
nade da će joj neko priskočiti u pomoć.
An proguta pljuvačku. Ne može da ostane na tom mestu, on će uspeti da uđe u
kuću, ona još ne zna kako, ali će uspeti. Mora da pozove Kamija, po svaku cenu.
Rekao joj je da aktivira alarm, ali je papir sa šifrom pored kontrolne kutije na drugom
kraju dnevne sobe. A telefon je gore.
Mora da se popne na galeriju.
Podigne glavu, pogleda oko sebe, na pod, tepih sa parčićima gipsa, ali pomoć joj
neće stići odatle, već od nje same. Donela je odluku. Prevrne se na leđa, jednim
pokretom, s obe ruke, skine džemper, čije se petlje zakače za udlage, povuče, iščupa
ga, izbroji do tri i na tri sedne, leda priljubljenih uz naslon troseda, sa džemperom
zgužvanim u loptu na stomaku. Ako puca u naslon, mrtva je.
Ne sme da odugovlači.
Pogled na desnu stranu, stepenice su na desetak metara od nje. Pogled nalevo, ali
pre svega uvis; sa mesta gde se nalazi, vidi, kroz stakleni prozor na krovu, grane
drveća, može li tamo da se popne, da tuda uđe? Treba hitno da pozove pomoć,
Kamija, policiju, bilo koga.
Neće joj se pružiti još jedna prilika. Ona podvuče noge poda se i zavitla
džemper na levu stranu, ne prejako, htela bi da dugo i prilično visoko leti kroz vazduh.
Samo što ga je hitnula, već je na nogama, trči prema stepenicama. Kao što je i
predvidela, prvi metak koji čuje rasprsne se odmah iza nje…
Odavno sam to naučio: naizmenična paljba. Jedna meta se stavi desno, druga
levo, treba ih pogoditi jednu za drugom, što brže.
Prislonio sam kundak na rame, posmatram prostoriju kroz optički nišan. Kad
džemper poleti na jednu stranu, spreman sam, opalim, ako jednog dana bude htela
ponovo da ga obuče, moraće da ga zakrpi, pošto ja pogađam tačno u centar.
Odmah okrenem pušku na drugu stranu, vidim je kako trči ka stepenicama,
naciljam, na drugom je stepeniku kad metak pogodi prvi, vidim kako nestaje na
galeriji.
Vreme je da promenim strategiju. Ostavljam pušku u kućici za zečeve i uzimam
pištolj. I lovački bodež, ako zatreba, za završne radove. Isprobao sam ga na prijatelju
Raviću. Odličan je.
Sad je na galeriji. Nije mi bilo previše teško da je tamo odvučem, očekivao sam
bezbroj problema, a zapravo je samo trebalo da je pravilno usmeravam. Sad treba
samo da se prošetam. Moraću, doduše, malo da trčim, ništa se ne dobija bez truda,
pošto će ona na kraju neminovno shvatiti.
Ali ako sve bude išlo kako sam planirao, stići ću pre nje.
Prvi stepenik se razleti tik ispod njenih stopala.
An oseti kako se stepenik ispod nje zatresao, penje se toliko brzo da se spotakne
i prostre na patos, udari glavom o komodu, prostor je skučen.
Već je na nogama. Baci pogled dole, uveri se da ne može da je vidi, niti pogodi,
ostaće ovde. Treba najpre da pozove Kamija. Mora odmah da dođe, da joj pomogne.
Grozničavo traži na komodi, ne, na nekom drugom mestu je. Noćni stočić, nije ni tamo.
Gde je taj prokleti mobilni? I onda se seti, ostavila ga je s druge strane kreveta, kad je
legla, uključila ga je da napuni bateriju, traži ispod odeće, pronalazi ga, uključuje.
Dahće, srce joj toliko snažno lupa u grudima da joj je muka, udari se pesnicom po
kolenu, tom telefonu treba čitava večnost da se uključi… Kamij… Najzad pozove
njegov broj.
Kamiju, javi se, odmah. Preklinjem te…
Zvoni jednom, dvaput…
Kamiju, reci mi, molim te, šta da radim…
Anine ruke drhte na telefonu.
„Dobar dan, dobili se govornu poštu Kamija Ver…“
Ona prekine vezu, pozove ponovo, ali opet dobije govornu poštu. Ovoga puta
ostavi poruku:
„Kamiju, on je ovde! Javi se, preklinjem te… !“
***
 Pereira gleda na sat. Izgleda da nije lako pronaći slobodan termin za razgovor sa
sudijom. Mnogo je zauzet. Verhuvenu je poruka kristalno jasna, to više nije njegov
slučaj. Sudija vrti glavom, ljut je, raspored mu je grozan. A na sve to, tu je i Kamij:
previše propusta, previše nejasnoća, previše sumnji, možda će slučaj biti oduzet celoj
službi. Zato će komesarka Mišar, da bi se odbranila i obezbedila, obavestiti
tužilaštvo, opasnost da generalna inspekcija pokrene istragu u vezi sa postupanjem
načelnika Verhuvena nazire se sa zastrašujućom jasnoćom.
Sudija Pereira bi zaista voleo da nađe vremena, dvoumi se, mimika, da vidimo,
gleda na sat, ne stvarno, bas je nezgodno, kako bismo to mogli da izvedemo, zaustavio
se dva stepenika iznad Kamija, gleda ga, stvarno se koleba, ne liči na njega da tako
beži. Ne popušta načelniku Verhuvenu, već moralnoj skrupuli.
„Pozvaću vas uskoro, načelniče. Tokom prepodneva…“
Kamij raširi ruke, hvala. Sudija Pereira klimne glavom, nema problema.
Taj susret mu je poslednja šansa, Kamij to zna. Između Le Genovog prijateljstva i
podrške i prilično blagonaklonog stava sudije Pereire, ostaje mu tračak nade da će
izbeći propast. Grčevito se drži za njega, sudija mu to jasno čita s lica. Tu takođe ima
i znatiželje, ne želi da ono što se dešava Verhuvenu za njega ostane tajna, ono što o
njemu pričaju od pre dva dana do te mere je čudno da hoće bolje da se upozna s tim,
da stekne sopstveno mišljenje.
„Hvala“, kaže Kamij.
Ova reč zvuči kao priznanje, kao zahtev. Pereira mu mahne, a onda se, ustežući
se, okrene, nestane.
***
Ona iznenada podigne glavu. Više ne puca. Gde li je?
Zadnji deo kuće. Prozor na kupatilu, u prizemlju, ostao je odškrinut. Otvor je
preuzak da prođe telo, ali je ipak otvor i niko ne zna šta je on u stanju da uradi
polazeći od toga.
Ne vodeći računa o opasnostima kojima se izlaže, An potrči, ne pomislivši da on
možda još čeka u zasedi iza staklenog zida, sleti niz stepenice, preskoči poslednji
stepenik, skrene desno, umalo ne padne.
Kad uleti u vešernicu, on je preko puta nje, s druge strane prozora.
Njegovo nasmejano lice uokvireno je kao na nekoj žanrovskoj slici. Provukao je
ruku kroz otvor, uperio je u nju pištolj, sa prigušivačem. Cev je neverovatno dugačka.
Čim je ugleda, on opali.
Kad je sudija otišao, Kamij krene niz stepenice. Na odmorištu se pojavi Luj, lep
kô upisan, u odelu Kristijana Lakroa, košulji sa prugicama marke Sevil haus,
cipelama Forcijeri. „Vidimo se malo kasnije, Luje, izvini…“
Odmahivanje rukom, sačekaću, ne žurite. On nestane, svratiće kasnije, taj čovek
je oličenje diskrecije.
Kamij uđe u svoju kancelariju, baci kaput na stolicu, potraži i okrene broj
telefona agencije Wertig & Schwindel pogledavši na sat. Devet i petnaest. Neko se
javi.
„Molim vas An Forestje.“
„Ne prekidajte vezu“, kaže telefonistkinja, „potražiću je.“ Disanje. Mengele
popuštaju. Uskoro će ispustiti uzvik olakšanja.
„Oprostite… kako ste rekli?“, upita mlada žena. „Žao mi je (nasmejan glas koji
traži razumevanje), zamenjujem koleginicu…“
Kamij proguta pljuvačku. Mengele se ponovo stegnu za jedan navoj oko njegovog
pleksusa, ali bol sada ispunjava celo telo, usplahirenost munjevito raste…
„An Forestje“, kaže Kamij.
„U kojoj službi radi?“
„Uh… kontrola upravljanja ili tako nesto.“
„Žao mi je, nema je u imeniku… Ostanite na vezi, daću vam nekoga…“
Kamij oseća da mu se ramena povijaju. Javi se neka žena, možda ona za koju je
An rekla: „To je jedna gadura“, ali to ne može da bude ona, jer ne zna nikoga ko se
zove An Forestje, niko ne zna, nudi se da je potraži, sigurni ste da se tako zove? Mogu
da vam dam nekog drugog, a u vezi sa čim zovete?
Kamij prekine vezu.
Grlo mu je suvo, trebalo bi popiti čašu vode, nema se vremena, ruke koje se
tresu.
Njegova šifra.
Jednim klikom uđe u službenu mrežu: „An Forestje“. Ima ih na tone. Treba
pojednostaviti. „An Forestje, rođena…“
Datum, može da ga rekonstruiše, upoznali su se početkom marta i tri nedelje
kasnije, kad je saznao da joj je rođendan, Kamij ju je izveo u Nenes. Nije stigao da
potraži poklon, samo ju je pozvao u restoran, An je, nasmejavši se, rekla da je večera
odličan rođendanski poklon, obožava deserte. Nacrtao je njen portret na salveti i
poklonio joj ga, nije komentarisao, ali je bio veoma zadovoljan tim portretom, bio je
vrlo nadahnut, vrlo veran. Ima takvih dana.
On izvadi mobilni, uđe u kalendar: 23. mart.
An ima četrdeset dve godine. Hiljadu devetsto šezdeset peta. Rođena u Lionu?
Nije siguran. Kopa po svom sećanju na to veče, da li je pominjala mesto rođenja?
Izbriše „Lion“, pritisne „potvrdi“, pretraživač izbaci dve An Forestje, to se često
dešava, ukucajte datum rođenja, ako je vaše ime dovoljno često, naći ćete blizance na
sve strane.
Prva An Forestje nije njegova. Ta je umrla 14. februara 1973, sa osam godina.
Nije ni druga. Preminula 16. oktobra 2005. Pre dve godine.
Kamij protrlja nekoliko puta prste o dlanove. Dobro mu je poznato uzbuđenje
koje oseća, ono je srž njegovog zanimanja, to nije više samo profesionalno uzbuđenje,
nego anomalija. A kad se radi o anomalijama, on je apsolutni šampion, to svi vide na
prvi pogled. Samo što ovoga puta toj anomaliji odgovara jedna druga anomalija –
njegovo ponašanje, koje niko ne razume.
Koje čak ni on sam više ne razume.
Zašto se bori?
Protiv koga?
Neke žene lažu kad su rođene. An nije taj tip, ali nikad se ne zna.
Kamij ustane i otvori orman. Taj orman nikad niko ne sređuje. Kao opravdanje
da to nikad ne uradi, on navodi svoju visinu. Kad mu to odgovara, koristi je kao
izgovor… Treba mu nekoliko minuta da pronađe operativni modus koji traži. Ne može
ni od koga da traži pomoć.
„Posle razvoda čišćenje najduže traje“, rekla je An.
Kamij položi dlanove na sto kako bi se koncentrisao. Ne, ne može tako, trebaju
mu olovka i papir. Skicira. Priseća se. U njenom su stanu. Ona sedi na trosedu, on je
upravo rekao da je taj stan… kako da kaže, da, sumoran je. Potražio je reč koja je
neće povrediti, ali šta god da uradi, rečenica koja počinje dugim, nelagodnim
ćutanjem vodi pravo u zaglibljivanje, to je samo pitanje vremena.
„Baš me briga“, kaže osorno An. „Htela sam svega da se otarasim.“
Sećanje navire. Treba da se vrati na razvod, nikad nisu istinski pričali o tome,
Kamij nije postavljao pitanja.
„Pre dve godine“, kaže najzad An.
Kamij odmah ispusti olovku. Jedan kažiprst na smernicama za postupanje, drugi
na tastaturi, traži podatke o sklapanju braka i/ili razvodu 2005. izvesne An Forestje,
prebira po rezultatima, odabira, eliminiše sve što se ne uklapa u ono što traži, ostaje
jedna An Forestje, rođena 20. jula 1970. Trideset sedam godina… Kamij potraži
podatke: „osuđena zbog prevare 27. aprila 1998“.
An ima dosije.
Ovaj podatak je toliko zbunjujući da nije odmah ni svestan njegovog značaja.
Ispusti olovku. An ima dosije. Čita. Nedavno osuđena zbog falsifikovanja čekova,
zbog falsifikovanja i korišćenja falsifikata. Toliko je šokiran da mu treba nekoliko
sekundi da shvati: An Forestje je zatvorena u kaznionici u Renu.
To nije An, već neka druga žena. Preziva se Forestje, zove se An, ali nema
nikakve veze sa njegovom An Forestje.
Doduše… Ova je puštena. Kad? Da li je dosije ažuriran? Mora da promeni
operativni modus da bi znao kako da pređe na policijsku fotografiju te zatvorenice,
nervozan sam, previše nervozan, pomisli, pročita: „komanda F4, potvrdi“. Ženska
snimljena iz anfasa i profila veoma je debela i očigledno je Azijka.
Mesto rođenja: Da Nang.
Povratak na ekran. Olakšanje. An, njegova An, nije poznata policiji, ali ju je
užasno teško pronaći.
Kamij bi mogao malo da diše, ali ga pritiska u grudima, u toj prostoriji nema
dovoljno vazduha, hiljadu puta je to rekao.
Čim ga je videla preko puta sebe, An se srušila na pod, metak se zario u okvir
vrata, nekoliko centimetara iznad njene glave. Posle onoga koji se, uz prasak, odbio o
furunu od livenog gvožđa, ova detonacija deluje maltene prigušeno, ali udar u drvo
jezivo odjekne.
An, na sve četiri, batrga se kao raspomamljena kako bi izašla iz prostorije.
Izbezumljena je. Ovo je suludo, ovo je potpuno isti prizor kao dva dana ranije u
pasažu Monije. Evo je, ponovo se kliza po podu pre nego što ce joj pucati u leđa…
Kotrlja se, udlage joj klize po navoštenim pločicama, bol više nije važan, nema
više bola, postoji samo instinkt.
Još jedan metak proleti tik pored njenog desnog ramena i zabije se u vrata. An
trči kao neko kučence, opet se kotrlja kako bi se prebacila preko praga. Samim čudom,
evo je, sedi u zaklonu, priljubljena leđima uza zid. Može li on da ude? Kako?
Zanimljivo je da nije ispustila mobilni, sletela je niz stepenice, jurila, trčala
dovde ne ispuštajući ga iz ruke, poput dece koja čvrsto drže plišanu igračku dok oko
njih padaju bombe i granate.
Šta on radi? Htela bi da pogleda, ali ako je vreba iz zasede, treći metak će je
pogoditi u glavu.
Treba da razmisli. Brzo. Njen prst je već pritisnuo Kamijev broj. Ona prekine
vezu, sama je.
Da pozove policiju? Gde se nalazi policija u ovoj zabiti? Trebaće joj užasno
mnogo vremena da im objasni, a čak i ako dođu, koliko će im vremena trebati da
stignu dovde?
Deset puta više nego što njoj treba da umre. Zato što je on tu, sasvim blizu, s
druge strane zida.
 Rešenje je sada Karavađo.
Pamćenje je čudan instrument, sada kada su mu čula izoštrena poput sečiva, sve
izranja na površinu. Agat, Anina ćerka, studira menadžment. U Bostonu je. Kamij je
siguran u to, An je rekla da je bila tamo (došla je iz Montreala, tamo je videla jedno
platno Mod Verhuven), da je grad vrlo lep, vrlo evropski, „starinski“, dodala je, ali
Kamij nije razumeo šta je tačno time htela da kaže, donekle je podseća na Luizijanu,
Kamij ne voli da putuje.
Treba preći na drugi fajl i, samim tim, drugi operativni modus. Ponovo odlazak
do ormana, zatim spisak komandi, još mu ne treba ovlašćenje višeg stepena od onog
koje ima, internet je brz, Bostonski univerzitet, četiri hiljade profesora, trideset
hiljada studenata, rezultat je neupotrebljiv, Kamij ide po studentskim udruženjima,
kopira sve spiskove, prebacuje ih u fajl u kome raspolaže instrumentom za
pretraživanje na osnovu imena.
Nema nijedne koja se preziva Forestje. Da li joj je ćerka udata? Nosi očevo
prezime? Najsigurnije je da traži po imenu. Postoji gomila Agata, od kojih se neke
pišu Agata, a neke Agatha, ali samo tri Agat, dve čije se ime piše Agathe i jedna čije
se ime piše Agate. Tri CV-ja.
Agathe Thomasson, dvadeset sedam godina, Kanađanka. Agate Leandro,
dvadeset tri godine, Argentinka. Agathe Jackson, Amerikanka. Nema nijedne
Francuskinje.
Nema An. A sad nema ni Agat.
Kamij se premišlja da li da pokuša da pronađe Aninog oca.
„Postarao se da ga izaberu za blagajnika četrdesetak udruženja. Ispraznio je u
istom danu četrdeset računa i niko ga više nije video.“
Dok je to govorila, An se smejala, ali je to bio čudan smeh. Biće teško sa tako
malo elemenata: bio je trgovac, šta je prodavao? Gde je stanovao? Kada je to bilo?
Ima previše nepoznanica.
Ostaje Natan, Anin brat.
Nemoguće je da istraživač (u kojoj ono oblasti beše, astrofizika, tako nešto), koji
je morao da objavi radove, ne može da se pronađe na netu. Teško disanje.
Pretraživanje traje.
Nema nijednog istraživača po tom imenu. Nigde. Najsličnije je Nejtan Forest,
Novozelanđanin, star sedamdeset tri godine.
Kamij još nekoliko puta menja pristup, proba da ukuca Lion, Pariz, putničke
agencije… Kad započne poslednje pretraživanje na osnovu broja Aninog fiksnog
telefona, ne oseća više peckanje između lopatica. Sada već zna. To je gotovo izvesno.
Taj broj nije u imeniku, moraće da ide zaobilaznim putem, to je dosadno, ali nije
komplikovano.
Pretplatnikovo ime: Mariz Roman. Adresa: Ulica Fonten o roa 26. Drugim
rečima, stan u kome An živi pripada njenoj susetki i sve je na njeno ime zato što sve
pripada njoj, telefon, nameštaj, verovatno i biblioteka sa knjigama koje su poređane
bez ikakve logike.
An iznajmljuje namešten stan.
Kamij bi mogao nešto da preduzme, mogao bi da pošalje nekoga da proveri, ali
nema potrebe. Ništa ne pripada tom duhu koga on poznaje pod imenom An Forestje.
Uzalud premeće to pitanje po glavi, uvek dolazi do istog zaključka.
An Forestje zapravo ne postoji.
Koga to onda Afner juri?
An spusti telefon na pod, moraće da puzi, radi to oslanjajući se na laktove,
polako, kad bi mogla da se stopi sa pločicama… Prolazi kroz dnevnu sobu. I evo
stalka sa točkićima na kome je Kamij ostavio šifru.
Kutija alarma nalazi se pored ulaznih vrata.
#29091571#
Čim alarm počne da zavija, An prekrije uši rukama i instinktivno klekne, kao da
je sirena samo nastavak ispaljivanja pravih metaka ali u drugom obliku. Glasna je,
probija uši.
Gde je on? Iako se sve u njoj protivi tome, polako se uspravi i odvaži se da
pogleda. Nema nikoga. Polako skloni ruke sa ušiju, ali je sirena previše glasna,
sprečava je da se koncentriše, da razmišlja. Dlanova priljubljenih na uši priđe
staklenom zidu.
Otišao je? Grlo joj je i dalje stegnuto. Bilo bio previše jednostavno. Nije mogao
tako da pobegne. Tako brzo.
Kamij jedva čuje Lujev glas; ovaj je upravo promolio glavu u kancelariju, kucao
je, ali niko nije odgovorio.
„Došao je sudija Pereira …“
Kamij još nije potpuno izašao iz otupelosti. Mora da prođe vreme, mora da bude
vrlo pametan, neumoljiv, racionalan, objektivan da bi razumeo, da bi izvukao pouke,
potreban je čitav niz osobina koje Kamij nema.
„Šta?“, upita.
Luj ponovi. Dobro, promrmlja Kamij ustajući. Uzme jaknu.
„Jeste li dobro?“, upita Luj.
Kamij ne sluša. Upravo je izvadio mobilni. Pojavi se poruka. An je zvala! Žurno
pritisne dugme, pozove govornu poštu. Već posle prvih red, „On je ovde! Javi se,
preklinjem te…!“ Kamij je na vratima, zaobiđe i gurne Luja, u hodniku je, pređe brzo
preko odmorišta, stepenice, sprat ispod, umalo ne obori neku ženu, to je komesarka
Mišar, u društvu sudije Pereire, upravo se penju zato da bi se videli s njim, da bi
razgovarali, sudija zine, Kamij ne zastane ni hiljaditi deo sekunde, jureći niz
stepenice, dovikne:
„Kasnije, objasniću vam!“
„Verhuvene!“, drekne komesarka Mišar.
Ali on je već ispred zgrade, u svojim kolima. Vrata se zatvaraju, leva ruka izlazi
kroz spušten prozor u trenutku kad auto krene unazad da bi stavila rotirajuće svetlo na
krov, već je uključio sirenu i svetla, brzo se isparkirava, policajac duva u pištaljku da
bi zaustavio saobraćaj, pustio ga da prođe.
Kamij vozi trakom za autobuse i taksije, zove An na mobilni. Spikerfon je
uključen na najjače.
An, javi se!
Javi se!
An je ustala. Dugo čeka. Njegovo odsustvo je neobjašnjivo. Možda je to neko
lukavstvo, ali sekunde se nižu i ništa. Zavijanje alarma je prestalo, ustupilo je mesto
tišini ispunjenoj vibracijama.
An ode do staklenog zida, i dalje je okrenuta bočno, poluzaklonjena, spremna da
se povuče unazad. Nije mogao tako da pobegne. Tako brzo. Tako naglo.
Upravo u tom trenutku on se pojavi ispred nje.
An ustukne jedan korak, prestravljena.
Udaljeni su manje od dva metra jedno od drugog, ona je s jedne, on s druge
strane staklenog zida.
Nema oružje, gleda je u oči, primakne se jedan korak. Kada bi ispružio ruku,
dotakao bi staklo. Smeši se, vrti glavom. An ga netremice gleda u od. Napravi korak
nazad. On joj pokaže otvorene šake, kao Isus na slici koju joj je Kamij pokazao. Od u
od, širom otvorene šake. Polako ih podigne uvis i okrene se oko svoje ose, kao da ga
ona drži na nišanu.
Vidi, nisam naoružan.
I kada se, pošto napravi pun krug, ponovo nađe naspram nje, on se još šire
nasmeši, šake su mu i dalje pružene prema njoj, pozivaju je.
An se ne miče. Kažu da zečeve hipnotišu farovi vozila, da tako paralisani čekaju
smrt.
Ne odvajajući od od nje, on napravi jedan, pa drugi korak, polako priđe kvaki na
staklenim vratima, spusti ruku na nju, sasvim polako, oseća se kako ne želi da je
izbezumi, An, uostalom, i dalje ne mrda, gleda ga, disanje joj je ubrzano, srce joj
ponovo kuca prigušeno, s naporom, bolno. On se ne pomera, čak mu je i osmeh
zaleđen, čeka.
Ovo će morati da se završi, pomisli An, skoro su na kraju puta.
An okrene glavu prema podu na terasi. Nije videla da je ostavio na zemlji kožnu
jaknu, jasno se vidi drška pištolja, a iz drugog džepa viri drška bodeža. Čovek bi
pomislio da su to posmrtni ostaci nekog rimskog vojnika. On zavuče ruke u džepove,
pa ih polako izvadi, pokazujući postavu, vidi, nemam ništa u rukama, nema ništa u
džepovima.
Treba da napravi dva koraka. Toliko je već napravila. On nije ni trepnuo.
Najzad se reši, iznenada, kao da se baca u plamen. Jedan korak, teško joj je da
povuče rezu sa tim udlagama, ne računajući to što više nema snage u ruci.
Kad reza popusti, kad se vrata oslobode, kad on treba samo da zakorači pa da
uđe, ona se hitro povuče, stavi ruku preko usta, kao da je odjednom shvatila šta je
upravo uradila.
An drži ruke pored tela. On uđe. To je jače od nje:
„Skote! (Urla.) Skote, skote, s ko te… „
Idući unatraške, viče iz sveg grla, uvrede pomešane sa suzama koje naviru iz
dubine, iz utrobe, skote, skote.
„Opa…“
Njemu je to očigledno zamorno. Napravi tri koraka, ima znatiželjan i
zainteresovan izraz lica nekoga ko je došao u posetu, agenta za nekretnine, galerija
nije loša, svetlo nije loše… An, na ivici snage, sklonila se pored stepenica koje vode
na galeriju.
„Jesi li bolje?“, upita on okrenuvši se prema njoj. „Da li si se smirila?“
„Zašto hoćete da me ubijete?“, vikne An.
„Ma… odakle ti ta ideja!?“
Stvarno je ljut, bezmalo uvređen.
An je izbezumljena, sav njen strah i sav njen gnev kuljaju iz nje, glas joj je
piskav, ne drži više nadlanicu ispred usta, nema više uzdržavanja, ima samo mržnje,
ali ga se i plaši, boji se da će je ponovo udariti, uzmiče…
„Pokušavate da me ubijete!“
On uzdahne, unapred umoran od svega… Ovo je naporno. An nastavi:
„Nije ovako bilo planirano!“
On ovoga puta zavrti glavom, očajan zbog tolike naivnosti.
„Ma jeste!“
 Treba stvarno sve da se objasni. Ali An nije završila.
„Ne! Trebalo je samo da me gurnete! Tako ste rekli: ’Malo ću te gurnuti’!“
„Ali… (Šokiran je, mora da objašnjava najosnovnije stvari.) Ali moralo je da
bude uverljivo! Shvataš? U-ver-lji-vo!“ „Svuda me pratite!“
„Da, ali imam dobar razlog za to…
Sprda se. Anin gnev se zbog toga udesetostruči.
„Nismo se tako dogovorili, skote!“
„Dobro, tačno je da ti nisam rekao sve detalje… I nemoj da me nazivaš skotom,
inače ću sad da te zviznem.“
„Od početka ste hteli da me ubijete!“
On ovoga puta pobesni.
„Da te ubijem? Ma ne, ni slučajno, mala moja! S obzirom na prilike koje sam
imao, da sam stvarno hteo da te ubijem, ti sad ne bi bila ovde i ne bi razgovarala sa
mnom o tome, budi sigurna u to. (On podigne kažiprst ne bi li to naglasio.) S tobom
sam postigao željeni efekat, a to je nešto drugo! I veruj mi, to je mnogo teže nego što
se misli. Uveravam te da ni ono u bolnici nije bilo nimalo lako, isprepadao sam onog
tvog pandura, a pritom nije došla nacionalna garda, to zahteva veliko umeće!“
Ovaj argument je pogodio pravo u metu. Izbezumio ju je. „Unakazili ste me!
Polomili ste mi zube! Vi…“
On sažaljivo iskrivi lice.
„Moram priznati da grozno izgledaš. (S mukom zauzdava smeh.) Ali to će se
srediti, sada takve stvari odlično rade. Evo, ako dođem do love, pokloniću ti dva
zlatna prednja zuba. Ili srebrna, šta više voliš, biraj. Ako hoćeš da nađeš muža,
preporučujem ti da napred staviš zlatne zube, to je šik…“ An se skljokala na zemlju,
na kolena, sklupčala. Suze više ne naviru, navire samo mržnja.
„Ubiću vas jednoga dana…“
On se nasmeje.
„A još si i zlopamtilo… Kažeš to zato što si besna. (Šeta po dnevnoj sobi kao da
je kod svoje kuće.) Ne, ne“, kaže ozbiljnijim glasom, „veruj mi, ako se sve dobro
završi, izvadiće ti konce, staviće ti plastične zube i lepo ćeš se vratiti kući.“
Onda zastane i pogleda iznad sebe, galeriju, stepenice.
„Nije loše ovde. Lepo je sređeno, jelda? (Pogleda na sat.) Dobro, izvinićeš
me… neću moći da ostanem.“
Krene prema njoj. Ona se istog trena priljubi uza zid.
„Ma neću ti nista!“
Ona drekne:
 „Nosite se!“
On klimne glavom, ali je zaokupljen nečim drugim, sada je u dnu stepenica, gleda
prvi stepenik, pa se okrene prema rupi od metka u staklenim vratima.
„Stvarno sam dobar, jelda? (Okrene se, zadovoljan, prema An, voleo bi da je
ubedi.) Veruj mi, ovo je vrlo teško uraditi! Ne možeš ni da zamisliš koliko!“
Smatra da je uvredljivo što ne poštuje njegovu veštinu.
„Odlazite…!“
„Da, u pravu si. (Pogled na sobu. Zadovoljan.) Mislim da smo uradili sve što
smo mogli. Dobar smo tim, jelda? Sada bi (pokaže na rupe od metaka po celoj
prostoriji), ako se ja razumem u ove stvari, trebalo da upali.“
Nekoliko odlučnih koraka, stoji na pragu terase.
„Pazi ti to, komšije bas i nisu neki junaci. Mogao je da zavija ceo dan, niko ne bi
došao da vidi o čemu se radi. Kad bolje razmislim, to je lako moglo da se predvidi,
svuda je isto. Tja…“
Izađe na terasu, podigne jaknu, zavuče ruku u unutrašnji džep, pa se vrati unutra.
„Ovo“, kaže bacivši An neki koverat, „iskoristi samo ako sve bude kako je
planirano. A bolje bi ti bilo da bude kako je planirano. U svakom slučaju, nemoj
slučajno da odeš bez moje dozvole, jesmo li se razumeli? Inače ćeš ono kroz šta si do
sada prošla moći da smatraš avansom.“
On ne sačeka odgovor. Nestane.
Anin telefon zvoni i vibrira na pločicama, na nekoliko metara od nje. Posle
alarma, ta zvonjava para uši, liči na zvonjavu dečjeg telefona.
To je Kamij. Treba da se javi.
„Uradi kako sam ti rekao i sve će biti u redu.“
An pritisne dugme. Čak se i ne pretvara da je iscrpljena. „Otišao je…“, kaže.
„An?“, vikne Kamij. „Šta kažeš? An?“
Kamij je izbezumljen, glas mu je bezbojan.
„Došao je“, kaže An. „Uključila sam alarm, uplašio se, otišao je…“
Kamij je loše čuje. Isključi sirenu.
„Jesi li dobro? Dolazim, reci mi da li si dobro…“ „Dobro sam, Kamiju (kaže
glasnije), sad je sve u redu.“ Kamij uspori, teško diše. Usplahirenost ustupi mesto
nestrpljenju. Želeo bi da je već tamo.
„Reci mi šta se desilo!“
Obgrlivši rukama kolena, An zaplače.
Htela bi da umre.
 10.30
Kamij se malo smirio, isključio je sirenu i skinuo rotaciono svetlo. Ima mnogo
elemenata koje treba povezati, još ga bombarduju osećanja, nije u stanju da uvede red
u sve to…
Od pre dva dana, ide po nestabilnoj dasci oko koje je provalija, i sa jedne i sa
druge strane. A An je upravo iskopala još jednu, tačno ispod njegovih nogu.
U trenutku kad je verovatno na putu da prokocka karijeru, kad je žena koja
zauzima važno mesto u njegovom životu u poslednja dva dana bila triput u opasnosti
da bude ubijena, kad je otkrio da ona živi s njim pod lažnim imenom, da ne zna više
koja je tačno njena uloga u svemu ovome, trebalo bi da postavlja sebi strateška
pitanja, da razmišlja, a njemu je um zaokupljen jednim jedinim pitanjem koje određuje
značaj svih ostalih: šta An radi u njegovom životu?
Ne, ne samo jednim, postoji još jedno: šta menja činjenica da ona nije An?
On rekonstruiše njihovu vezu, večeri kad su se tražili, kada bi bilo dovoljno da
se dotaknu, pa da se posle toga valjaju u krevetu… U avgustu ga napušta, sat kasnije
zatiče je na stepeništu, da li je to bio samo manevar? Trik? Da li su red, milovanja,
zagrljaji, svi ti sati i dani najobičnija manipulacija?
Uskoro će se nad naspram žene koja se predstavlja kao An Forestje, sa kojom
spava već nekoliko meseci, a koja ga laže od prvog trenutka. Ne zna šta da misli,
oseća se kao ispumpan balon.
Kakva je veza između Aninog lažnog identiteta i slučaja u pasažu Monije?
I, pre svega, otkud on u toj priči?
Ali ključno je da neko pokušava da ubije tu ženu.
Ne zna više ko je ona, ali jedno pouzdano zna. Na njemu je da je zaštiti.
Kad uđe u kuću, An još sedi na podu, leđa priljubljenih uz vrata sudopere,
stežući rukama kolena.
U svojoj sluđenosti, Kamij je zaboravio kakva je ona sada. Sve vreme dok je
vozio, u glavi je imao jednu drugu An, onu sa početka njihove veze, lepu i nasmejanu,
sa zelenim očima i rupicama. Šokira se kad je zatekne tako unakaženu, sa tim koncima,
žutom kožom, zavojima, prljavim udlagama. Šok je skoro isto onoliko veliki kao kad
ju je, dva dana ranije, zatekao u sobi urgentnog centra.
Obuzet sažaljenjem, odmah se smete. An ne mrda, ne gleda ga, zuri u neku
neodređenu tačku, kao hipnotisana.
„Jesi li dobro, srce?“, upita Kamij prišavši joj.
Čovek bi pomislio kako hoće da pripitomi neku životinju. Klekne pored nje,
privuče je nekako k sebi, s obzirom na njegov rast, to nije nimalo lako, uhvati je za
bradu, natera da podigne lice prema njemu i nasmeši joj se.
Ona ga gleda kao da tek sada otkriva njegovo prisustvo.
„Oh, Kamiju…“
Ispruži glavu prema njemu, pa je spusti u udubljenje na njegovom ramenu.
Sad može da se desi smak sveta.
Ali nema ništa od smaka sveta.
„Reci mi…“
An pogleda desno, pa levo, teško je red da li je uzbuđena ili ne zna odakle da
počne.
„Je l’ bio sam? Je l’ ih bilo vise?“
„Ne, potpuno sam…“
Glas joj je dubok, drhtav.
„Onaj koga si prepoznala na fotografijama? Afner, on je, je l’ tako?“
Da. An samo klimne glavom. Da, on je.
„Ispričaj mi šta se desilo.“
Dok An priča (to su samo isprekidane reči, nikad prave rečenice), Kamij
rekonstruiše događaj. Prvi pucanj. Okrene glavu ka parčićima stakla koji leže na podu,
na mestu gde se nalazio stočić od divlje trešnje koji kao da je raznela oluja. Slušajući
je i dalje, on ustane, pride velikim staklenim vratima. Rupa od metka je previsoko da
bi je dohvatio, zamišlja putanju.
„Nastavi…“, kaže.
Sad je kod zida, a onda se vrati do furune, spusti kažiprst na mesto gde je udario
metak, ponovo traži, posmatra izdaleka veliku rupu u zidu, pa se zaputi prema
stepenicama. Tamo ostane prilično dugo, spusti ruku na ono što je ostalo od prvog
stepenika, zamišljeno gleda ka vrhu stepenica, okrene se prema mestu odakle je hitac
ispaljen, na drugom kraju prostorije, pa se popne na drugi stepenik.
„A onda?!“, upita sišavši.
Izađe iz prostorije, ode u kupatilo. Anin glas je sada dalek, jedva čujan. Kamij i
dalje rekonstruiše događaj, kod kuće je, ali je to sada mesto zločina. Znači:
pretpostavke, utvrđivanje činjenica, zaključci.
Odškrinut prozor. An ulazi u prostoriju, Afner je čeka s druge strane, cela ruka
prolazi kroz prozor, on mlatara pištoljem sa prigušivačem. Kamij otkrije, iznad sebe,
rupu od metka u dovratku, vrati se u dnevnu sobu.
An je ućutala.
On ode po metlu ispod stepeništa i žurno odgura do zida krhotine stakla i drveta
od stočića. Brzo očisti trosed od prašine. Zagreje vodu.
„Dođi“ kaže najzad. „Gotovo je“.
Sede, An šćućurena uz njega, pijuckaju ono što Kamij naziva čajem, koji je
stvarno loš, ali An neće praviti pitanje zbog toga.
„Odvešću te negde drugde.“
An odmahne glavom.
„Zašto?“
Nije važno, neće. Rupe od metaka u staklu, vratima, stepeniku, rasprsnut stočić u
dnevnoj sobi, sve, medutim, ukazuje na nerazboritost njene odluke.
„Mislim d…“
„Ne“, preseče ga An.
Time je to pitanje rešeno. Kamij kaže sebi kako Afner nije uspeo da uđe u kuću,
malo je verovatno da će to ponovo pokušati u toku dana. A sutra? Razmisliće. Tri dana
su bila duga kao godine, možete onda misliti koliko je sutra daleko…
Promenilo se i to što je Kamij konačno stigao do sledećeg poteza.
Trebalo mu je vremena, onoliko koliko treba svakom ošamućenom bokseru da
ustane, da se vrati u meč.
Sada nije daleko od toga.
Treba mu još samo sat-dva. Ne vise. U međuvremenu, zatvoriće kuću, ponovo
proveriti izlaze, ostaviće An ovde.
Više ništa ne govore. Jedino vibriranje Kamijevog mobilnog prekida tok njihovih
misli, pozivi ne prestaju. Nema potrebe da pogleda, zna ko zove.
Neobičan je osećaj kad čovek steže tako uza sebe nepoznatu ženu koju tako dobro
poznaje. Trebalo bi da postavlja pitanja, ali će to ostaviti za kasnije. Prvo će
raspetljati klupko.
Kamija sustiže umor. Sa tim niskim nebom, tom šumom ispred njega, tom teškom
i usporenom kućom pretvorenom u bunker, telom koje opterećuje ta tajna priljubljena
uz njega, spavao bi ceo dan kada bi osluškivao sebe. Ali on osluškuje An, njeno
disanje, zvuk koji proizvode njena usta koja ispijaju šolju čaja do dna, njeno ćutanje,
tu nemu teskobu koja se uspostavila između njih.
„Hoćeš li ga pronaći?“, upita najzad tiho An.
„O, da.“
Odgovor je došao bez napora, kao izraz tako dubokog, tako snažnog uverenja da
je i sama An impresionirana.
„Odmah ćeš mi reći kad ga budeš pronašao, zar ne?“
 Za Kamija bi podtekst svakog pitanja, sam za sebe, mogao da bude roman. On
nabere obrve: zašto?
„Želim da budem mirna, možeš to da razumeš?“
An sada govori glasnije i ovoga puta nema ruke ispred usta, pokazuje desni sa
polomljenim zubima, to je poput šamara.
„Naravno…“
Još malo i počeće da se izvinjava.
Njihova ćutanja se konačno slože. An je zaspala. Kamij nema reči, trebala bi mu
olovka, nacrtao bi, u nekoliko poteza, njihovu zajedničku samoću, oni su na različitim
krajevima njihove veze, zajedno su, a razdvojeni. Iz nekog neobjašnjivog razloga,
nikad nije osećao da joj je bliži, neki nejasan osećaj solidarnosti vezuje ga za tu ženu.
Polako se izvuče ispod nje, nežno joj spusti glavu na trosed i ustane.
Hajde. Sada treba otkriti šta se krije iza svega ovoga.
Penje se stepenicama, polako, kao Indijanac, zna svaki stepenik, zna svako mesto
koje škripi, hoda nečujno, uostalom, nije mnogo težak.
Soba je u potkrovlju, krov se vrtoglavo spušta, zid je s jedne strane visok samo
nekoliko desetina centimetara. Kamij legne na pod, otpuzi do kreveta, do drvene ploče
koja se izvlači i koja omogućava da se dođe do krovnih greda, to je otvor u tavanici.
Unutrašnjost je crna od prašine, paučine, prava je avantura gurnuti šaku unutra; Kamij
gurne celu ruku, pipa, napipa plastiku, uhvati je i povuče prema sebi.
Siva kesa za đubre u kojoj je debela fascikla stegnuta gumicama. Nije je otvarao
od…
Može se red da ga taj slučaj neprekidno suočava sa onim čega se plaši.
Traži oko sebe, skine navlaku sa jastuka, pažljivo ubaci u nju plastičnu kesu, sa
koje se prašina, poput pepela, podigne u oblak pri najmanjem pokretu. Ustane, sve
ponese, pažljivo siđe.
Nekoliko minuta kasnije napiše An poruku. „Odmori se. Pozovi me kad god
hoćeš. Brzo se vraćam.“ Zaštitiću te, ne, ne usuđuje se to da napiše. Onda obiđe kuću,
proba sve kvake, proveri sve brave.
Pre nego što izađe, pogleda, izdaleka, Anino telo opruženo na trosedu. Steže mu
se srce zato što je ostavlja. Teško mu je da ode, ali ne može da ostane.
Hajde. Noseći pod miškom ogromnu fasciklu, umotanu u prugastu jastučnicu,
Kamij najzad prođe kroz dvorište, ide ka šumi, do mesta gde je parkirao auto.
Onda se okrene. Reklo bi se da je kuća, utonula u tišinu, stavljena na
poslužavnik, usred šume, kao škrinja na nekoj od onih mrtvih priroda sa mrtvačkim
glavama iz XVII veka. On pomisli na usnulu An.
 Ali kad njegova kola polako izađu iz dvorišta i krenu kroz šumu, An leži na
trosedu širom otvorenih očiju.

11.30
Kako se približava Pariz, pejzaž u Kamijevoj glavi postepeno se uprošćava. Nije
nimalo jasniji, ali sada zna gde da stavi upitnike.
Treba hitno da postavi sebi prava pitanja.
Za vreme pljačke ubica zgrabi tu ženu koja se predstavlja kao An Forestje. Juri
je, hoće da je ubije i progoni je čak dovde.
Kakva je veza između Aninog skrivenog identiteta i te pljačke?
Sve se odvija kao da je ona slučajno naišla, kao da je naprosto došla po sat
naručen za Kamija, ali su, ma koliko delovala udaljeno, ta dva događaja, povezana.
Tesno.
Postoje li dve stvari koje nisu povezane?
Kamij nije saznao istinu od An, on čak ne zna ni ko je zapravo ona. Sada treba
krenuti sa neke druge tačke. Sa drugog kraja.
Mobilni pokazuje da ima tri poziva od Luja, koji, u svom stilu, nije ostavio
govornu poruku. Samo SMS: „Treba li Vam pomoć?“ Jednoga dana, kad sve ovo bude
gotovo, Kamij će predložiti Luju da ga usvoji.
Sve tri Le Genove poruke svode se na isto. Ton se, međutim, menja, Žanov glas
je sa svakom novom porukom sve tiši, a one su sve kraće. I sve opreznije. „Slušaj,
obavezno me poz…“, Kamij prebaci na sledeću. „Dobro… Zašto ne…?“ Kamij
prebaci na sledeću. Le Gen je u poslednjoj ozbiljan. U stvari, tužan: „Ne mogu da ti
pomognem ako ti meni ne pomogneš.“ Kamij završi preslušavanje.
Njegov um je izbacio iz sebe sve što mu smeta i nastavlja da radi ono što je
započeo. Treba ostati usredsređen na suštinu.
Sve se neverovatno komplikuje.
Perspektiva se naglo promenila, pošto je u kući ta ogromna šteta.
Ona jeste spektakularna, ali iako nije balistički stručnjak, Kamij neminovno
postavlja sebi neka pitanja.
An je sama iza staklenih vrata širokih dvadeset metara. S druge strane je
motivisan, vešt i naoružan muškarac. I njemu ne polazi za rukom da je kokne, to je
stvarno peh. Ali kad posle toga sa odškrinutim prozorom, sa ispruženom rukom, ne
može da je upuca u glavu sa šest metara, to je zabrinjavajuće. Može se čak reći da se,
još od tržnog centra Monije, to graniči sa prokletstvom. Zar je od samog početka
toliko malerozan? Teško je poverovati da je toliki baksuz…
Može se čak s pravom pomisliti kako neko treba da bude izvrstan strelac, pa da
ne ubije An, budući da je imao toliko prilika za to. U Kamijevom okruženju nije bilo
mnogo takvih.
A kad čovek sebi postavi to pitanje, neminovno postavi i sva ostala.
Na primer: kako je znao da je An u Monforu?
Kamij je prethodne noći prešao isti taj put, u suprotnom smeru, od Pariza.
Iznurena, An je zaspala na samom početku putovanja, probudila se tek kad su stigli.
Na perifernom bulevaru, auto-putu i magistrali uvek ima mnogo sveta, čak i noću.
Kamij se, međutim, dvaput zaustavio, sačekao je nekoliko minuta, posmatrao
saobraćaj, a onda je dovršio putovanje zaobilaznim putem, koristeći tri sporedna
druma na kojima se farovi vide izdaleka.
Ovde postoji jedno zabrinjavajuće ponavljanje: on je odveo ubice do Ravića
tako što je izvršio raciju među Srbima, a onda ih je odveo do An kad ju je prebacio u
Monfor.
Ta pretpostavka je najverodostojnija. Ili je bar to ono u šta on treba da poveruje.
Pošto sada kada zna da An nije An, da njihova veza uopšte nije onakva kakva je on
mislio da jeste, najčvršće pretpostavke postaju najmanje verodostojne.
Kamij je siguran da ga nisu pratili. To znači da su bili kod An u Monforu zato što
su znali da će ona tamo otići.
Treba dakle razmotriti neko drugo objašnjenje. A ona se, ovoga puta, mogu
izbrojati na prste jedne ruke.
Svako objašnjenje je jedno ime, ime neke bliske osobe. Dovoljno bliske Kamiju
da zna za Monfor. Da zna kako je on u vezi sa tom ženom pretučenom u tržnom centru
Monije.
Da zna da će je on odvesti tamo kako bi je sklonio na sigurno.
Kamij čeprka, kopa, ali uzalud traži i traži, nema ni dvadeset imena. Ako se
isključi Arman, koji se, četrdeset osam sati ranije, pretvorio u dim, spisak je prilično
kratak.
A Vensan Afner, koga nikad nije video, nije na njemu.
Za Kamija je taj zaključak od ogromnog značaja.
Već je bio siguran da An nije An. Sad je siguran i da Afner nije Afner.
Kao da cela istraga kreće iz početka.
Povratak na početno polje.
Posle svega što je već uradio, za Kamija je to maltene kartica na kojoj piše „Ideš
u zatvor“.
Pandur je opet na putu, vozika se tamo-amo od Pariza do svoje kuće na selu, kao
veverica u točku. Kao hrčak. Uzvrpoljio se, nadam se da će se to na kraju isplatiti. Ne
njemu, naravno, mislim da je on gotov, u nebranom je grožđu, uskoro će dobiti potvrdu
da je tako. Silno će se iznenaditi. Ne, nadam se da će se meni isplatiti.
Sad više nema šanse da ostanem praznih šaka.
Ženska je uradila šta je trebalo, može se čak red da je podnela veliku žrtvu, što
jes’ jes’. Biće gusto, ali zasad sve ide kao podmazano.
Ja treba da stavim tačku na i. Dobro sam se zagrejao sa svojim prijateljem
Ravićem. Da je još na ovom svetu, mogao bi da posvedoči, premda, s obzirom na to
koliko mu je prstiju na kraju ostalo, ne bi mogao da se zakune na Bibliji.
Kad bolje razmislim, bio sam nežan prema njemu, pokazao sam čak i samilost.
Kad sam mu ispalio metak u glavu, to je bilo milosrdno delo. Srbi su stvarno isti kao
Turci, ne umeju da kažu hvala. To je u njihovoj kulturi. Takvi su. Samo kukaju.
Da pređemo na ozbiljne stvari. S obzirom na to odakle je (ne znam da li postoji
raj za srpske pljačkaše, ali sigurno postoji, ako postoji za teroriste), Ravić će biti
zadovoljan. Osvetiće mi s epost mortem, jer imam želju da nekog iskasapim, i to
živog. Trebaće mi malo sreće, do sada me je služila, mora da imam kredit tamo gore,
kod instance koja odlučuje.
I ako Verhuven obavi svoj deo posla, brzo će biti gotovo.
A sad se vraćam u svoju mirnu luku, malo ću se okrepiti, jer ću uskoro morati da
budem spreman za akciju.
Refleksi su mi malčice otupeli, ali mi je motivacija neokrnjena, a to je
najvažnije.

12.00
An u kupatilu ponovo gleda desni, tu rupu, tu rugobu. Primljena je u bolnicu pod
lažnim imenom, neće moći da uzme zdravstveni karton, rendgenske snimke, rezultate
analiza, dijagnoze, moraće sve da radi iz početka. Da krene od nule, u svakom smislu
te reči.
On tvrdi kako nije hteo da je ubije zato što mu je potrebna. Može da priča šta god
hoće, ne veruje mu ni reč. An bi mu koristila i mrtva i živa. Izudarao ju je tako jako, sa
tolikom ostrvljenošću… Može da tvrdi kako je to bilo neophodno da bi njegova
predstava uspela, ali ona ne sumnja da je uživao dok ju je udarao, da je mogao još
više da je premlati, uradio bi to.
U ormariću za lekove pronalazi makazice zašiljenih vrhova i pincetu. Lekar,
mladi Indijac, uverio ju je da je rana plitka, nameravao je da joj skine konce za
desetak dana, ona želi to da uradi odmah. Pronašla je lupu u fioci Kamijevog pisaćeg
stola, ali dva improvizovana instrumenta u slabo osvetljenoj sobi nisu idealni uslovi
za tu vrstu posla. Samo ona neće da čeka. A razlog ovoga puta nije njena opsednutost
čišćenjem. Dok su ona i Kamij bili zajedno, govorila mu je da hoće da čisti. Ovoga
puta nije to posredi. Suprotno onome što ce on misliti kasnije, kad se sve ovo završi,
vrlo ga je malo lagala. Minimalno. Zato što je Kamija teško lagati. Ili previše lako,
što se svodi na isto.
An se obriše rukavom, ionako joj nije nimalo lako da sama izvadi konce, ako su
joj, uz to, još i oči zamagljene od suza… Ima jedanaest šavova. Lupu drži u levoj,
makaze u desnoj ruci. Ti sitni, crni šavovi izbliza liče na insekte. Zavuče vrh ispod
prvog čvora, bol je momentalan, jak, oštar poput makazica. U normalnim okolnostima
ne bi smelo da boli, znači da rana nije zarasla. Ili da se zagadila. Da bi se presekao
konac, treba prilično duboko gurnuti vrh, An krivi lice, jedan nagli potez i prvi insekt
je upravo uginuo, samo ga treba izvući. Ruke joj drhte. Konac se opire, još je
zalepljen ispod kože, treba da povuče pincetom, uprkos drhtanju. On najzad popusti,
njegovo kliženje ispod rane stvara gadan osećaj, An odmah pažljivo pogleda, ali još
ništa ne vidi, prelazi na drugi šav, toliko je napeta, nervozna, mora da sedne, da malo
diše…
Ponovo je ispred ogledala, trlja ranu kriveći lice, evo drugog šava, pa trećeg.
Skida ih prerano, kroz lupu se vidi da je rana još crvena, nije zarasla. Četvrti šav se
ne da, čvršće je srastao s kožom od prethodnih, ali je Anina volja nepokolebljiva, ona
zagrebe vrhom makaza, stegne zube, uspe da provuče vrh ispod konca, uhvati ga, pa
ispusti, krene iz početka, rana prokrvari, otvorila se, šav najzad popusti, ona povuče,
krv sad lipti iz rane, koja je pri vrhu ružičasta, a u dubini crvena, kapi krvi krupne su
kao suze, i ostali šavovi ispuštaju dušu i klize ispod kože, ona baca leševe u
umivaonik, kod poslednjih to radi gotovo naslepo, jer krv izbija na površinu čim je
obriše, An se ne zaustavlja sve dok svi konci nisu izvađeni. Krv teče. I teče. Ona bez
razmišljanja uzme iz ormarića plastičnu bočicu osamdesetoprocentnog alkohola, nema
gaze, sipa alkohol na dlan i nanese ga direktno na ranu, šakom.
Kako to boli… An urlikne i udari snažno pesnicom o umivaonik, prsti,
nedovoljno zaštićeni udlagama, koje popuste, nateraju je da ponovo zaurla. Ali danas
je to njen urlik, on pripada njoj, niko nije došao da ga iščupa iz nje.
Još jednom, šaka, alkohol nanet direktno na lice, dlanom. An se nasloni s obe
ruke na rub umivaonika, samo što se ne onesvesti, ali izdrži.
A onda, kad bol umine, kompresa natopljena alkoholom pritisnuta snažno na
obraz. Kad je podigne, otkrije naduvenu, ružnu ranu, koja i dalje pomalo krvari.
Ostaće joj ožiljak. Pravolinijski, preko celog obraza. Teško je red šta će tačno
ostati, ali nije teško dokučiti da neće nikad nestati.
Ovo je trajno.
I da treba da produbi ranu nožem, učinila bi to.
Zato što hoće da se seća svega ovoga. Do kraja života.
 12.30
Parking urgentnog centra i dalje je krcat. Da bi ušao, Kamij ovoga puta mora da
pokaže službenu legitimaciju.
Bolničarka na prijemu procveta, kao ruža. Prilično uvela ruža, ali ruža koja budi
simpatije.
„I, je l’ spasena?“
Kao da zna koliko je to važno načelniku Verhuvenu, napravi tužan izraz lica, šta
se desilo, to vas je sigurno pogodilo, ovo je neuspeh za policiju, zar ne? Kamij hoće
da je se otarasi, ali to nije tako lako kako se nadao.
„A njeno lečenje?“
Kamij se vrati.
„Znajte da to nije u mojoj nadležnosti, ali kad pacijentkinja zbriše iz bolnice, a vi
nemate čak ni broj njenog socijalnog osiguranja da biste fakturisali njen boravak
ovde, oni na vrhu se unervoze. Šefovi se okome na sve, bilo da su odgovorni ili ne, ne
prave razliku, i ja sam dobila po nosu… Zato pitam.“
Kamij klima glavom, shvatam, pravi saosećajan izraz lica dok telefonistkinja
nastavlja da odgovara na pozive. Pošto je primljena pod lažnim imenom, An, naravno,
nije mogla da im da zdravstvenu knjižicu. Zato u njenom stanu nije pronašao nijedan
dokument na njeno ime. Ona nema nijedan dokument, bar ne na svoje lažno ime.
Najednom oseti snažnu želju da je pozove, tek tako, bez razloga, kao da se boji
da rešava taj slučaj sâm, bez nje, ima želju da joj kaže An…
I seti se da se ona sigurno ne zove An. Sve ono što ta reč predstavlja u njegovoj
mašti potpuno je bezvredno, Kamij je bespomoćan, izgubio je čak i njeno ime.
„Nešto nije u redu?“, upita bolničarka na prijemu.
Ma sve je uredu, Kamij ponovo napravi zabrinut izraz lica, to je najdelotvornije
kad nekoga treba nasamariti.
„Gde je njen karton?“, upita. „Njen bolnički karton.“
An je pobegla prethodne noći, sve je i dalje na spratu.
Kamij joj zahvali. Kad se popne na sprat, još ne zna šta će da uradi, nema
nikakvu ideju. Krene da prošeta ne bi li razmislio. Na kraju je hodnika, na nekoliko
metara od stare čekaonice pretvorene u prostoriju za sve i svašta, gde je
improvizovao prvi brifing sa Lujem.
Vidi da se kvaka polako spušta, vrata se bojažljivo otvaraju, kao da neko dete,
stidljivo ili plašljivo, hoće da izađe.
Dete je, međutim, bliže penziji nego obdaništu: pojavljuje se Iber Denvil glavom
i bradom, glavni šef, načelnik službe, isfenirane snežnobele kose, izgleda kao da je
upravo skinuo papilotne. I pocrveni kao paprika kad ugleda Kamija. Ovde obično
nema nikog, ta sala ne vodi nikuda, ničemu ne služi, ovamo niko ne dolazi.
„Šta ćete vi ovde?“, upita besno, autoritarnim, agresivnim tonom.
A vi? Kamij gori od želje da mu odgovori, ali to nije dobar metod, pretvara se da
je zalutao.
„Izgubio sam se… (a zatim fatalistički) skrenuo sam u pogrešan hodnik.“
Hirurg pređe iz crvene u ružičastu, zbunjenost nestane, temperament prevagne, on
pročisti grlo i krene odlučnim korakom kroz hodnik. Hoda vrlo brzo, kao da su ga
pozvali zbog nekog hitnog slučaja.
„Nemate više šta ovde da radite, načelniče.“
Kamij trčka za njim, na mukama je, pošto razmišlja onoliko brzo koliko mu
situacija dozvoljava.
„Vaš svedok je noćas napustio bolnicu!“, nastavi doktor Denvil, kao da njemu
lično prebacuje zbog toga.
„Da, čuo sam.“
Kamij ne vidi drugo rešenje, zavuče ruku u džep, izvadi mobilni i ispusti ga,
telefon padne na zemlju uz jasan odjek, zvuk nezgode u kući.
„Dođavola!“
Doktor Denvil, koji je već kod lifta, okrene se i vidi načelnika kako kleči,
okrenut leđima prema njemu, i skuplja delove telefona. Kakva budala. Vrata se otvore,
on uleti u lift.
Kamij podigne neoštećen mobilni, pretvara se da ga sklapa dok se vraća istim
putem nazad, ka maloj sali.
Prolaze sekunde. Jedan minut. Okleva da uđe, nešto ga sprečava. Još nekoliko
dodatnih sekundi. Sigurno se prevario. Čeka. Ništa. Šta je, tu je. Sprema se da krene
nazad. Ali odustane.
Vrata se ponovo otvore, ovoga puta energično.
Žena koja izađe drži se kao da ima pune ruke posla, to je Florans, bolničarka.
Sad je ona na redu da pocrveni kad ugleda Kamija, njene naduvane usne iscrtaju
savršen krug, sekund oklevanja i prekasno je, nema više nikakve šanse da skrene
njegovu pažnju na nešto drugo. Pokret koji odslikava nelagodnost, stavlja pramen kose
iza uva, gleda Kamija dok zatvara vrata sa naglašenom, demonstrativnom mirnoćom,
na poslu sam, zauzeta sam i usredsređena na svoj zadatak, nemam šta sebi da
prebacim. U to niko ne može da poveruje, čak ni ona. Kamij ne bi ni morao da ističe
svoju prednost, on se nikad ne bi tako poneo… Užasno je ljut na sebe zbog toga, ali
mora. Netremice je posmatra, nagne glavu, pojača pritisak, nisam hteo da vam smetam
dok ljubavišete, uviđavan sam, zar ne? Ponaša se kao da je otvarao pasijans dok je
čekao u hodniku da ona završi ono što ima sa doktorom Denvilom.
„Treba mi karton gospođe Forestje“, kaže.
Florans ide kroz hodnik, ali ne produžava korak, kako je namerno uradio doktor
Denvil. Nema mnogo otpora. I nema nimalo pakosti.
„Ne znam…“, počne.
Kamij zažmuri, nemo je preklinje da ga ne tera da kaže: idem kod doktora
Denvila da porazgovaram s njim o tome, mislim da…
Stigli su do kancelarije.
„Ne znam… da li je karton još ovde.“
Nije se nijednom okrenula prema njemu, otvara veliku fioku sa kartonima. Bez
oklevanja izvadi karton na kome piše Forestje, veliku fasciklu sa snimkom na skeneru,
rendgenskim snimcima, izveštajima, ako bolničarka to da prvom ko zatraži, makar i
panduru, pravi vrlo težak prekršaj…
„Red ću da vam po podne donesu nalog od sudije“, kaže Kamij. „Ja sad mogu da
potpišem revers.“
„Ne“, kaže ona žurno. „Hoću da kažem, ako će sudija… Kamij uzme karton,
hvala. Gledaju jedno drugo. Kamiju nije tužno, gotovo mučno samo to što je njegova
metoda za iznuđivanje informacija na koje nema nikakvo pravo toliko pokvarena, već
to što razume tu ženu.
Što shvata da te napumpane usne nisu odraz želje da ostane mlada, već njene
neosporne potrebe za ljubavlju.

13.00
Prođete kroz kapiju, idete stazom. Ispred vas ružičasta zgrada, iznad vas visoko
drveće, mogli biste pomisliti da ćete stići do nekog zamka, teško je pretpostaviti da su
iza tih prozora poređani leševi i da ih tu komadaju. Ovde se mere srca i jetre, testerišu
lobanje. Kamij odlično poznaje to mesto, mrzi ga. Voli ljude, zaposlene, forenzičare,
lekare, naročito Ngujena. Njih dvojica imaju gomilu ružnih, mučnih uspomena, takve
stvari povežu ljude.
Kamija ovde poznaju, klima glavom i odmahuje ljudima. Jasno oseća da postoji
uzdržanost, da je glasina stigla pre njega. Oseća to po usiljenim osmesima, po
neodlučnom pružanju ruku.
Ngujen je, međutim, i dalje isti, kao sfinga, nedokučiv, malo je viši od Kamija,
isto je tako mršav, poslednji put se nasmešio 1984. On stegne Kamiju ruku, sluša,
gleda fasciklu koju mu ovaj pruža. Obazrivo.
 „Samo baci pogled. U slobodno vreme.“
„Samo baci pogled“, to znači: želim da čujem tvoje mišljenje, nešto mi je
sumnjivo, ti mi reci, neću ništa da ti kažem, neću da utičem na tebe, ako bi mogao brzo
to da uradiš…
„U slobodno vreme“, to znači: nije zvanično, dakle, privatno je – eto, to
potvrđuje glasinu da je Verhuven u samom središtu ciklona – i zato Ngujen kaže u
redu, on Kamiju nikad ništa ne odbija. Zato što ništa ne rizikuje i što i sam voli
misterije, obožava da pronalazi pukotine, zapaža detalje, on je sudski patolog.
„Pozovi me oko pet, važi?“
Rekavši to, on ubaci fasciklu u svoju fioku, to je privatno.

13.30
Vreme je da svrati do kancelarije. S obzirom na ono šta ga čeka, nema ni
najmanju želju, ali mora.
Kamij u hodnicima pozdravlja kolege, čovek ne mora da bude psiholog da bi
osetio nelagodnost. Na Institutu za sudsku medicinu to je bilo prigušeno. Ovde bode
oči. Kao i u svim kancelarijama, dovoljna su tri dana da se glasina proširi. A što je
ona neodređenija, to se više naduvava, to se dešava automatski. Klasika. Neki izrazi
naklonosti zvuče kao saučešće.
Čak i kada bi ga pitali, Kamij ne bi imao ni najmanju želju da priča ni sa kim, da
objašnjava, uostalom, ne bi ni znao šta da kaže, odakle da počne. Sva sreća, skoro svi
članovi njegovog tima nalaze se na zadatku, samo su dvojica u svojim kancelarijama,
Kamij mahne, kolega je na telefonu, podigne ruku, dobar dan, načelniče, drugi je jedva
uspeo da se okrene, a Kamij je već prošao.
Ubrzo stiže Luj. Ulazi bez reči u načelnikovu kancelariju. Pogledaju se.
„Baš ste traženi…“
Kamij se nagne nad radni sto. Poziv komesarke Mišar na sastanak.
„Vidim…“
Pola osam uveče. Prilično kasno. Sala za sastanke. Neutralna teritorija. U pozivu
se ne precizira ko će sve biti prisutan. To nije uobičajena procedura. Kad se na nekog
pandura budno motri, ne zovu ga da sam kaže šta ima, znači da ga upozoravaju na
moguće pokretanje istrage protiv njega. Znači da se, bio on upozoren ili ne, ništa neće
promeniti, Mišarova raspolaže čvrstim dokazima koje Kamij ne može više da
neutrališe.
Ne pokušava da shvati, stvar nije hitna, pola osam, drugim rečima, za sto godina.
On okači kaput, zavuče ruku u džep i izvadi plastičnu kesu koju drži obema
rukama, kao dinamit, kako ne bi dodirnuo sadržaj prstima. Spusti šolju na radni sto.
Luj pride, znatiželjno se nagne, tiho pročita: Мой дядя самых честных правил…
„Prvi stih iz Evgenija Onjegina, zar ne?“
Jednom da i Kamij zna odgovor. I on je potvrdan. Šolja je Irenina, to ne kaže
Luju.
„Voleo bih da se analiziraju otisci. Brzo.“
Luj klimne glavom, zatvori plastičnu kesicu.
„Da označim kao… slučaj Pergolen?“
Klod Pergolen, transvestit zadavljen u svom stanu. „Može…“, složi se Kamij.
Sve mu je teže da radi ovako, ništa mu ne govoreći. Kamij okleva da mu kaže,
najpre zato što je to duga priča, a zatim i zato što Luju ne mogu ništa da zamere ako
ništa ne zna.
„Dobro, ako hoćemo odmah da imamo rezultate“, kaže Luj, „moram da iskoristim
to što je gospođa Lamber još ovde.“ Gospoda Lamber obožava Luja; i ona bi, kao i
Kamij, bila kandidat za usvajanje. Vatrena je sindikalistkinja, bori se za odlazak u
penziju sa šezdeset godina. Njoj je šezdeset osam, svake godine pronađe novi izgovor
kako bi nastavila da radi. Ako je niko ne bude bacio kroz prozor, pred njom je još
trideset godina aktivne sindikalne borbe.
Iako je stvar hitna, Luj se ne pomera. Zamišljen, sa plastičnom kesom u rukama,
stoji i dalje na pragu kancelarije, kao momak koji se sprema da zaprosi devojku.
„Mislim da sam propustio popriličan broj epizoda…“ „Ne brini, i ja sam“,
odgovori Kamij nasmešivši se. „Niste hteli da me uključite… (Luj već sledećeg trena
podigne ruku.) Ne prebacujem vam zbog toga!“
„Bogami, prebacuješ mi, Luje. I imaš i te kako pravo da mi prebaciš. Samo što
sada…“
„Prekasno je?“
„Tako je.“
„Prekasno za objašnjenje ili prekasno za prebacivanje?“ „I gore od toga, Luje.
Prekasno je za sve. Prekasno da se shvati, reaguje, da ti se objasni… Verovatno je
prekasno i da se časno izvučem iz svega ovoga. Kao što vidiš, situacija nije baš
sjajna.“
Luj neodređeno pokaže na tavanicu, na šefove. Potvrdi:
„Nisu svi tako strpljivi kao ja.“
„Ti ćeš prvi saznati senzacionalnu vest“, odgovori Kamij. „Garantujem. Dugujem
ti to. I ako sve bude kako sam planirao, za tebe imam čak jedno iznenađenje. Najveći
uspeh o kome čovek može da sanja kad je u policiji: briljiraćeš pred šefovima.“
„’Uspeh je kad…’“
 „A da, hajde, Luje! Citat!“
Luj se nasmeši.
„Ne“, nastavi Kamij, „pusti me da pogodim: Sent-Džon Pers! Ne, još bolje:
Noam Čomski!“
Luj izađe iz kancelarije.
„A da… kaže promolivši glavu. „Na vašem podmetaču za pisanje… mislim da
ima nešto za vas, nisam siguran…“
Kako da ne.
Samolepljiv papirić. Žanov krupan, uglasti rukopis: „Bastilja, izlaz na Ulicu
Roket, tri sata“, to je mnogo više od sastanka.
To je prilično loš znak što je generalni kontrolor radije ostavio anonimnu poruku
na njegovom podmetaču za pisanje, umesto da ga pozove na mobilni. Žan Le Gen
jasno kaže: preduzimam mere predostrožnosti. Takođe kaže: dovoljno sam ti dobar
prijatelj da rizikujem, ali bi susret s tobom mogao da ubrza kraj moje karijere, zato
ćemo to uraditi neupadljivo.
Kamij je zbog svog rasta navikao na ostrakizam, dovoljno je što se ponekad vozi
metroom… Ali da bude sumnjiv policiji… Premda to stvarno nije iznenađenje, s
obzirom na sve što se desilo za poslednja tri dana, za njega to ipak predstavlja nizak
udarac.
***

14.00
Fernan je super tip. Glup je, ali ne voli da protivreći. Restoran je zatvoren, on ga
je otvorio. Gladan sam, pravi mi omlet s vrganjima. Dobro kuva. Bolje da je ostao
kuvar, ali uvek je tako, svaki radnik sanja samo o tome da postane šef. Zadužio se do
guše, a zašto? Da bi mogao da uživa u tome što je „gazda“. Kakva budala. Meni to
odgovara, od budala imamo koristi. S obzirom na zelenaške kamate koje sam mu
nametnuo, duguje mi više para nego što će ikada moći da mi vrati. Godinu i po dana
vadio sam ga iz bule skoro svakog meseca. Ne znam da li je Fernan toga svestan, ali
njegov restoran je sada moj, dovoljno je da pucnem prstima, pa da samozvani gazda
završi u narodnoj kuhinji. Dobro pazim da ga ne podsećam na to. Čini mi gomilu
usluga. Služi mi kao alibi, poštansko sanduče, kancelarija, svedok, žirant, automat za
podizanje novca, kada treba, ispraznim mu lokal i on mi spremi da jedem. Proletos, za
susret sa Kamijem Verhuvenom, bio je savršen. Uostalom, svi su bili savršeni. Svađa
je fantastično protekla. Moj omiljeni policijski načelnik ustao je od stola u pravom
trenutku i uradio ono što je trebalo da uradi. Jedino sam se bojao da neko drugi ne
ustane i umeša se, jer je ženska bila neverovatno slatka. Više nije, naravno. Kada bi
danas, sa onim svojim ožiljcima, polomljenim zubima i glavom kao abažur, napravila
skandal u restoranu, ne bi se našlo mnogo muškaraca koji bi joj pritekli u pomoć, ali
bi ranije čovek stvarno poželeo da se potuče zbog nje sa dobrim starim Fernanom.
Lepa i vešta, umela je da baca poglede kakve treba na onoga koga treba. Hteo – ne
hteo, Verhuven se na kraju umešao…
Prisećam se svega toga zato što imam malo vremena. I zato što je ovo pravo
mesto za to.
Stavio sam mobilni na sto, ne mogu da se obuzdam, svaki čas ga proveravam. Još
ne znam kako će se ovo završiti, ali sam zadovoljan dosadašnjim rezultatima. Nadam
se da je ostalo dosta love, jer ću u protivnom opet da pošizim, opet ću poželeti nekog
da iseckam, bilo koga.
U međuvremenu, uživam u prvim satima prave opuštenosti posle više od tri dana,
a sam bog zna da za to vreme nisam sedeo skrštenih ruku.
U suštini, manipulisanje ljudima ima mnogo zajedničkih tačaka s pljačkom.
Potrebne su opsežne pripreme i vrlo dobri izvođači. Ne znam kako je ubedila
Verhuvena da je izvede iz bolnice i odvede u svoju kuću na selu, ali očigledno nije
bilo problema.
Verovatno zbog trika sa histeričnim napadom. To najbolje pali kod osetljivih
muškaraca.
Pogled na telefon.
Kad bude zazvonio, imaću odgovor.
Ili sam džabe radio i onda nikom ništa, svako se vraća svojoj kući.
Ili krećem da pokupim veliku lovu, a u tom slučaju, ne znam koliko ću vremena
imati na raspolaganju. Sigurno ne mnogo, moraću da budem brz.
Sada kada sam na tri koraka od cilja, neću propustiti da uzmem ono što mi
sleduje. Zato tražim od Fernana da mi donese kiselu vodu, sad se ne treba glupirati.
An je pronašla hanzaplast u kućnoj apoteci. Da bi pokrila ožiljak, morala je da
spoji dva komada, da zalepi kraj jednog na početak drugog. Rana je još peče. Ne kaje
se.
Onda se sagla da podigne koverat koji joj je bacio kao komad mesa životinji u
cirkusu. Kopka je šta je u njemu. Otvori ga.
Unutra je hrpa novčanica, izbroji dvesta evra.
Spisak brojeva telefona: taksisti u okolini.
Katastarski plan, ptičja perspektiva, vide se Kamijeva kuća, put, prilaz selu,
Monfor.
Sve što treba da bi bili kvit.
 Ona stavi mobilni pored sebe, na trosed.
Treba da čeka.

15.00
Kamij je očekivao razdraženog Le Gena, zatiče ga skrhanog. Sedi na klupi na
stanici metroa, gleda u svoja stopala, razočaranog izraza lica. Ne upućuje mu ni reč
prekora. U stvari, upućuje. Ali to više zvuči kao da se žali.
„Mogao si da tražiš pomoć od mene.“
Kamij zapazi upotrebu prošlog vremena. Za Le Gena, slučaj je delimično već
okončan.
„Za nekoga na tvom položaju…“, kaže. „Stvarno si napravio gomilu gluposti…“
A Le Gen, pomisli Kamij, još i ne zna sve.
„Tražiš da ti se dodeli slučaj, već samo po sebi, prilično sumnjivo. Zato što je ta
priča o dojavi, priznaćeš..
To nije ništa. Le Gen će uskoro saznati da je Kamij lično pomogao ključnom
svedoku u tom slučaju da napusti bolnicu i umakne pravosudnim organima.
Kamij, osim toga, ne zna ko je taj svedok, ali ako se ispostavi da je An kriva za
neko teško delo, ko će ga znati koje, može da bude optužen za saučesništvo… A onda
je sve moguće: saučesništvo u ubistvu, krađi, otmici, teškom ubistvu, oružanoj
pljački… I silno će se namučiti da dokaže svoju nevinost.
On ništa ne odgovori Žanu, proguta pljuvačku.
„Što se tiče odnosa sa sudijom“, kaže Le Gen, „stvarno si glup: zaobišao si ga,
rekao si mi da ti ugovaraju sastanak, nismo više pričali o tome. A Pereira je čovek s
kojim može da se razgovara.“
Le Gen će uskoro saznati da je Kamij posle toga uradio nešto još gore, ukrao je
bolnički karton žene koja je svedok u tom slučaju. Svedok koga je, povrh svega,
smestio u sopstvenu kuću.
„Digla se velika prašina zbog tvoje jučerašnje racije! To je moglo da se
predvidi, jesi li ti uopšte svestan šta radiš? Imam utisak da nisi!“
Generalnom inspektoru nije ni na kraj pameti da se Verhuvenovo ime nalazi na
jednom dokumentu koji je on uzeo iz dosijea u juvelirnici i da je dao lažne podatke
policijskoj stanici. A sad je prekasno.
„Komesarka Mišar“, nastavi Le Gen, „misli kako si se trudio da dobiješ taj
slučaj ne bi li ga zataškao.“
„Kakva budalaština!“, uzvikne Kamij.
„Ne bih rekao. Ali ti se već tri dana ponašaš kao da radiš za svoj račun. E pa
onda neminovno…“
„Neminovno“, prizna Kamij.
Vozovi se smenjuju ispred njih. Le Gen gleda sve ženske koje prolaze, bas sve, u
tome nema ničeg pohotnog, posmatra ih zadivljeno, sve njih, zato se toliko puta ženio.
Kamij mu je bio kum na svim venčanjima.
„Mene zanima zašto pretvaraš tu istragu u privatnu stvar!“
„Mislim da je obratno, Žane. To je privatna stvar koja je postala istraga.“
Rekavši to, Kamij shvati da je pogodio pravo u centar. Uzbudi se, treba mu malo
vremena da izvuče zaključke. Nastoji da ureže te reči u pamćenje: to je privatna stvar
koja je postala istraga.
Ova informacija pokoleba Le Gena.
„Privatna stvar. Koga poznaješ od ljudi umešanih u taj slučaj?“
Dobro pitanje. Nekoliko sati ranije Kamij bi odgovorio: An Forestje. Sve se
promenilo.
„Pljačkaša“, kaže mahinalno Kamij, koji nastavlja da prati tok svojih misli dok
vodi ovaj razgovor.
Le Genova pokolebanost pređe u zabrinutost.
„U dilu si sa pljačkašem? Sa pljačkašem koji je saučesnik u ubistvu? Je l’ to
hoćeš da kažeš? (Izgleda zabrinuto, a zapravo je potpuno izbezumljen.) Lično
poznaješ Afnera?“
Kamij odmahne glavom. Ne. Morao bi previše da objašnjava.
„Nisam siguran“, krene Kamij da vrda. „Ne mogu da ti kažem, zasad…“
Le Gen stavi spojene kažiprste na usta, znak dubokog i tananog razmišljanja.
„Ti kao da ne shvataš zašto sam ja ovde.“
„Ma shvatam, Žane, odlično shvatam.“
„Mišarova će se sigurno obratiti tužilaštvu. Ima pravo to da uradi, mora da zaštiti
sebe, ne može da žmuri na tvoje ponašanje, a ja ne vidim kako to da sprečim. I ako
razgovaram s tobom o tome u ovakvoj situaciji, ja takođe pravim grešku. Sada, u
ovom trenutku, ja pravim grešku.“
„Znam, Žane, hvala ti…“
8
„Ne govorim ti to zato, Kamiju! Briga me za tvoju zahvalnost! Ako ti IGS još
nije za vratom, uskoro će biti. Prisluškivaće ti mobilni, ili ga već prisluškuju, pratiće
te ili te već prate, tvoje kretanje se nadgleda, tvoje ponašanje analizira… A po onome
što mogu da naslutim iz razgovora s tobom, ne rizikuješ samo da izgubiš posao nego i
da završiš u ćuzi, Kamiju!“
 Le Gen pusti da prođe još jedan voz, priželjkivao je tih nekoliko sekundi ćutanja,
voleo bi da se Kamij sabere. Ili da kaže šta ima. Nema u ruci još mnogo karata
pomoću kojih bi ga naterao da to uradi.
„Čuj“, nastavi on, „mislim da se Mišarova neće obratiti tužilaštvu pre nego što o
tome razgovara sa mnom. Doći će, treba joj moja podrška, zbog tebe ima neočekivani
kredit kod mene… Zato sam je preduhitrio. Koristim to, shvataš? Pozvan si na
sastanak u pola osam, ja sam ga organizovao.“
Katastrofe se nižu gotovo vrtoglavom brzinom. Kamij upitno zuri u njega.
„Ovo ti je poslednja šansa, Kamiju. Okupiće se uzak krug ljudi. Ispričaćeš nam
svoju priču i videćemo kako možemo da ograničimo štetu. Ne mogu ti obećati da će
ostati na tome, sve zavisi od toga šta ćeš nam reći. A šta ćeš nam reći, Kamiju?“
„Još ne znam, Žane.“
Ima ideju, ali kako da mu objasni, mora najpre da otkloni sumnje. Le Gen je ljut.
Uostalom, to otvoreno i kaže:
„Ovo me ljuti, Kamiju. Ništa ti ne znači moje prijateljstvo.“
Kamij spusti ruku na prijateljevo ogromno koleno, lupka po njemu vrhovima
prstiju, kao da hoće da ga uteši, uveri u svoju solidarnost.
Sve se okrenulo naglavačke.

17.15
„Šta da ti kažem… Premlaćivanje po svim propisima.“
Ngujenov glas na telefonu zvuči izrazito nazalno. Verovatno se javlja iz neke
prostrane dvorane visoke tavanice, glas mu odzvanja kao da je prorok. Uostalom, on
za Kamija i jeste prorok. Otuda njegovo pitanje:
„Namerava da je ubije?“
„Ne… ne, ne verujem. Postoji želja da se povredi, kazni, obeleži, ako hoćeš, ali
ne i ubije… „
„Siguran si u to?“
„Da li si ikada video lekara koji je u nešto siguran? Rekao bih samo da je tom
tipu bilo dovoljno da se potrudi pa da se lobanja te žene rasprsne kao lubenica, pod
uslovom da ga nešto nije omelo u tome.“
Da se to ne bi desilo, pomisli Kamij, morao je da se kontroliše. Da kalkuliše.
Zamišlja ga kako visoko podiže pušku, gađa kundakom jagodicu i vilicu, a ne lobanju,
zauzdava udarac u poslednjem deliću sekunde. Čovek koji poseduje hladnokrvnost.
„Isto važi za udarce nogom“, nastavi sudski patolog. „U bolničkom izveštaju piše
osam udaraca, ja sam izbrojao devet, ali to nije ono najvažnije. Ključan je način na
koji su naneti. On želi da polomi rebra, da ona naprsnu, da povredi, unakazi, svakako,
ali s obzirom na to gde su naneti i na vrstu obuće koju je nosio, da je stvarno hteo da
ubije tu ženu, mogao je to lako da uradi. Mogao je da joj pocepa slezinu, tri precizna
udarca u istu tačku, unutrašnje krvarenje… Smrt je mogla da nastupi, ali samo
slučajno: ta žena je, međutim, namerno ostavljena u životu.“
Premlaćivanje koje opisuje Ngujen liči na upozorenje. To su batine koje šalju
poruku da može da bude mnogo gore, dovoljno su žestoke da se poruka shvati, ali ne i
da ugroze život.
Ako napadač (sada se više ne radi o Afneru, to je davna prošlost) nije hteo da
ubije An (više se, uostalom, ne radi ni o An), postavlja se pitanje saučesništva An
Forestje (ili kako se ona već zove), koje postaje više nego verovatno, gotovo izvesno.
Samo što u tom slučaju prava meta nije An, nego Kamij.

17.45
Sad treba samo da čeka. Ultimatum koji je Kamij postavio Buisonu ističe u osam
uveče, ali to su samo red, to je virtuelno. Buison je izdao naređenja i obavio nekoliko
telefonskih razgovora. Pokrenuo je svoje kontakte, jatake, preprodavce, falsifikatore
dokumenata, nekadašnje Afnerove poznanike. Mora da potroši sav kredit koji ima
kako bi dobio ono što hoće. Možda uspe za dva sata, a možda će mu trebati dva dana,
Kamij će morati da čeka odgovor onoliko dugo koliko bude potrebno, jer ne može
drugačije.
Kakva ironija: Buison će udariti – ili neće udariti – u gong. Kamijev život sada
zavisi od efikasnosti ubice njegove žene.
An pak sedi na trosedu u dnevnoj sobi, nije upalila svetlo, polumrak šume
uvukao se u kuću. Svetle jedino lampica na alarmu i njen mobilni telefon, koji se pale
i gase odbrojavaju sekunde. An se ne pomera, neprestano ponavlja red koje će
izgovoriti. Oseća da bi moglo da joj ponestane snage, ali mora da uspe, po svaku
cenu, to je pitanje života i smrti.
Da se radi o njenoj smrti, odustala bi, istog trena.
Ne želi da umre, ali bi se pomirila s tim.
Mora, međutim, da uspe, to je poslednji korak koji treba da napravi.
***
Fernan igra karte isto onako kako živi, kao slabić. Plaši me se, namerno gubi,
misli da mi to laska, stvarno je budala. Ništa ne kaže, ali se brine. Za manje od jednog
sata mora da pozove osoblje da se vrati, da organizuje postavljanje stolova za večeru,
kuvar je već stigao, dobar dan, gazda, Fernana to ispuni ponosom, zbog jedne takve
rečenice prodao je svoj život i još misli da je sklopio dobar posao.
Ja sam negde drugde.
Vidim da sati prolaze, ovo može da traje ceo dan, i celu noć. Nadam se da će
Verhuven biti efikasan, njegova kompetentnost spada u promenljive na koje sam
računao. Bolje bi mu bilo da me ne razočara.
Prema mojim proračunima, krajnji rok je sutra u podne.
Ako sutra u podne ne dobijem ono što želim, to će biti katastrofa.
U svakom smislu te red.

18.00
Ulica Direstije. Sedište agencije Wertig & Schwindel. Predvorje se sastoji iz
dva dela, desno su liftovi koji vode do kancelarija, levo se prodaju karte. U tim starim
zgradama predvorje je nesrazmerno veliko. Da bi ga opremili i da prvi utisak ne bi
bio tako hladan, spustili su tavanicu, svuda naokolo stavili saksije s biljkama, velike
fotelje, stalke sa katalozima putovanja, niske stoćiće.
Kamij ostane na ulazu. Može savršeno da zamisli An kako sedi u nekoj fotelji i,
sa jednim okom na satu, čeka trenutak kada će izaći kako bi se našla s njim.
Izgledala bi kao da ima posla preko glave. Uvek bi malo zakasnila na sastanak,
pokazala bi mu nekim pokretom da joj je žao, uradila sam sve što je bilo u mojoj
moći, osmeh koji ide uz to i koji neminovno budi želju da se kaže: ma nema veze, ne
sekiraj se.
Plan je bio još lukaviji. Kamij to shvati kad vidi da se, pored lifta, pojavljuje
kurir, u žurbi, sa kacigom ispod ruke. Kamij priđe. Drugi izlaz vodi na Ulicu Lesar. Ne
može biti zgodnije. Ako bi kasnila, An je mogla tuda da uđe, pa odmah ponovo izađe u
Ulicu Direstije.
Na pločniku bi bio oduševljeni Kamij i svi bi bili zadovoljni.
Ostavio je bulevar iza sebe, seo na terasu kafea Rozere na uglu Ulice Fobur-
Lafit. Tek da nešto radi kako bi mu prošlo vreme, dokolica nas ubija kad osećamo da
tonemo.
Kamij proveri telefon. Ništa.
Kraj radnog vremena. Pijucka kafu, preko šolje posmatra prezauzete prolaznike,
kako prelaze ulice, pozdravljaju se izdaleka, smeškaju, ili, već brižni, žure u metro.
Ima svakakvih ljudi, pogled mu uhvati profil nekog mladića, pa ga poveže sa nekoliko
stotina drugih profila koji žive u njegovom pamćenju, ili ogroman stomak tog
muškarca, koji on ponosno nosi, ili zdepastu siluetu te devojke, koja je pogurena, iako
je još mlada, i drži u ruci tašnu, u kojoj nema strasti, nema radosti, iako bi u jednoj
devojci trebalo da ih bude. Život potpuno prožme Kamija ako predugo obraća pažnju
na njega.
A onda se odjednom ona pojavi na uglu Ulice Ble, zaustavi se, oprezno stane na
četrdeset centimetara od pešačkog prelaza. Tamnoplavi kaput. Lice koje neodoljivo
podseća na Holbajnov Porodični portret, ali bez razrokosti, Kamij upravo tom
mentalnom poređenju duguje tako savršeno pamćenje. Već je otvorio vrata zastakljene
terase dok ona prelazi ulicu, izađe, čeka je kraj semafora, ona malo zastane, pogled
joj odaje znatiželju i neku neodređenu zabrinutost. Kamijev izgled često ima takvo
dejstvo. Utoliko pre što je netremice gleda u oči; ona ipak produži, prođe pored njega
kao da ga je već zaboravila.
„Izvinite…“
Ona se okrene i spusti pogled na njega. Visoka je metar i sedamdeset jedan, po
Kamijevoj proceni.
„Oprostite“, kaže on, „nepoznajete me…“
Ona, čini se, želi da kaže kako ga poznaje, ali ne kaže. Osmeh joj je manje tužan
od pogleda, ali je isto tako blagonaklon i napaćen.
„Gospođa… Šaroa?“
„Ne“, kaže ona nasmešivši se s olakšanjem. „Mora da ste me pobrkali…“
Ali ostane tu, pošto shvata da razgovor nije završen.
„Sreli smo se ovde jednom ili dvaput.“ Nastavi Kamij.
Pokaže na raskrsnicu. Ako nastavi kako je krenuo, upetljaće se u mukotrpno
objašnjavanje, pa radije izvadi mobilni, klikne, žena se nagne, znatiželjna da vidi šta
to radi, da shvati šta hoće.
Nije primetio, dobio je poruku od Luja. Šturu: „Otisci: NPO.“
Nepoznata policijskim organima. An nije u sistemu. Pogrešan trag.
Pred Kamijem je hodnik u kome se sva vrata zatvaraju jedna za drugim. Za sat i
po, zalupiće se i poslednja, ona najvažnija, za koja nikad nije ni pomislio da će se
zatvoriti, vrata policije.
Na kraju dugog i ponižavajućeg postupka biće izbačen s posla. Na njemu je da
odluči želi li to ili ne. Kaže sebi kako nema izbora, iako dobro zna da uvek biramo, i
kad biramo i kad ne biramo. Uhvaćen u vrtlog, ne zna više šta želi, sluđuje ga taj
kovitlac, taj sticaj događaja.
Podigne glavu, žena je i dalje tu, ljubopitljiva, napregnute pažnje.
„Izvinite…“
Kamij se ponovo nagne nad mobilni, zatvori jedan ekran, otvori drugi, pogreši,
krene iz početka, klikne na spisak kontakata i najzad joj pruži telefon na kome je Anin
portret.
 „Ne radite s njom…“
To zapravo nije pitanje. Ženino lice se ipak ozari.
„Ne, ali je poznajem…“
Srećna je što može da pomogne. Nesporazum neće dugo trajati. Radi u toj četvrti
više od petnaest godina, poznaje ogroman broj ljudi, tako, iz viđenja.
„Jednoga dana smo mahnule jedna drugoj na ulici. Otada se javljamo jedna
drugoj kad se sretnemo, ali nikad nismo razgovarale.“
Prava gadura, rekla je An.

18.35
An je rešila da ne čeka još dugo. Neka bude šta bude. Šta je tu je, ovo predugo
traje. Sad je i kuća plaši, kao da će se, kad padne mrak, šuma sklopiti nad njom.
Kod Kamija je primetila rituale za teranje zla kojima i sama pribegava, oboje su
sujeverni. Večeras, na primer, ne pâli svetlo da ne bi prizvala nesreću (kao da može
da joj se desi nešto još gore). Da bi mogla da se orijentiše, koristi samo noćnu lampu
u dnu stepenica. Ona osvetljava stepenik koji je razneo metak, na kome se Kamij tako
dugo zadržao.
Kada će se vratiti i pljunuti me u lice?, pita se An.
Ne želi više da čeka. Budući da je tako blizu cilja, to je nerazumno, ali njoj
upravo čekanje deluje kao neostvariv cilj. Treba da ode. Smesta.
Ona uzme mobilni i pozove taksi udruženje.
Duduš se duri, proći će je. Dovoljno je da shvati kako Kamij nije raspoložen da
trpi njeno raspoloženje, pa da postane poslušna. Kamij je svojevremeno razmišljao da
uzme džangrizavu kućnu pomoćnicu, rospiju koja bi svakog dana spremala kuću,
brisala čak i ispod nameštaja, i koja bi mu kuvala gnjecav krompir, gnjecav kao njena
zadnjica. Umesto toga, uzeo je mačku, Duduš, to mu dođe maltene isto. Obožava je.
Pomazi je po leđima, otvori joj konzervu i stavi je na prozor, ona posmatra šta se
dešava u kanalu, odmah ispred zgrade.
Zatim ode u kupatilo, pažljivo rukuje kesom za smeće kako prašina ne bi
preplavila prostoriju. Onda vrati fasciklu sa gumicom na stočić u dnevnoj sobi.
Duduš pilji u njega sa prozora. Ne bi smeo to da radiš.
„Može li drugačije?“, odvrati Kamij.
Otvori fasciklu i baci se pravo na debeli koverat sa fotografijama.
Prva je velika, malčice preeksponirana fotografija u boji, prikazuje ostatke
raskomadanog tela, polomljena rebra koja vire iz crveno-bele vreće, verovatno
želuca, i odsečenu dojku sa bezbrojnim tragovima ugriza. Na drugoj slici je ženska
glava odvojena od tela i prikovana za zid kroz obraze…
Kamij ustane, pa ode do prozora ne bi li došao do daha. Razlog nije taj što su ovi
prizori mučniji od mnogih groznih ubistava koja je video u karijeri, već što su ovi, u
neku ruku, njegovi. Najbliži su mu, sve vreme pokušava da ih drži dalje od sebe. Neko
vreme gleda kanal milujući Duduš po leđima.
Godinama nije otvarao tu fasciklu.
Priča je, dakle, tako počela, sa ženskim telom raskomadanim u jednom skladištu
u Kurbevou. Završila se Ireninom smrću. Kamij se vrati za sto.
Trebalo bi da preleti preko dokumenata, brzo pronađe ono što traži i odmah
zaklopi fasciklu, pa da je ne vraća u prostor ispod krova u svojoj sobi, nego da je
ovoga puta… Odjednom postane svestan da je u Monforu mesecima spavao pored te
fascikle ne misleći na nju, čak i poslednje noći, kad se An sklupčala uz njega, dok ju
je cele noći držao za ruku, pokušavajući da je smiri, pošto se neprestano prevrtala.
Kamij pregleda hrpu fotografija, nasumice se zaustavljajući na nekima. Ova
prikazuje leš, takođe ženski. U stvari, pola leša, donji deo. S leve butine otkinuto je
čitavo parce mesa i široki ožiljak, već pocrneo, otkriva duboku ranu od struka do
polnog organa. Na osnovu položaja nogu može se zaključiti da su presečene u visini
kolena. Na jednom nožnom prstu vidi se otisak prsta nanet pomoću podloge za pečat.
To su Buisonova prva ubistva.
Sva su ona na kraju dovela do Ireninog ubistva, ali naravno, Kamij u vreme kad
je otkrio ta mesta zločina nije mogao da pretpostavi tako nešto.
Tu je zatim jedna mlada žena, Kamij je se odlično seća, Mariz Peren, imala je
dvadeset tri godine. Buison ju je ubio udarcima čekićem. Kamij pređe na sledeću.
Mala strankinja, zadavljena. Trebalo im je vremena da otkriju njen identitet.
Pronašao ju je čovek koji se prezivao Blanše ili Blanšar, Kamij ne može tačno da se
seti prezimena, ali kao i uvek, opet jasno vidi njegovo lice, prosedu kosu, krmeljive
oči, sve vreme su imali želju da mu pruže maramicu, usne su mu bile tanke poput
oštrice noža, potiljak ružičast, orošen znojem. Devojka je bila prekrivena blatom,
bager koji je čistio rečno korito, u koje je bila bačena, grubo je izbacio njeno telo na
kej. Blanšea je iznenada obuzela samilost, pošto su desetine ljudi posmatrale taj
prizor sa mosta – medu njima i Buison, koji nikad nije propuštao ni sekund predstave
– prekrio je nagu mladu ženu svojom jaknom. Kamij ne može da se obuzda, pregleda
fotografije, devojčina prozirna ruka koja viri ispod jakne, nacrtao ju je dvadeset puta.
Prestani s tim, kaže sebi, pređi na ono glavno.
Dohvati debelu hrpu dokumenata, ali je slučajnost, koja ne postoji, uporna: naleti
na fotografiju Grejs Hobson. Otada su prošle godine i godine, ali se seća teksta, skoro
svake zapete: „Telo joj je bilo delimično prekriveno lišćem. Glava je bila pod čudnim
uglom u odnosu na vrat, kao da pokušava nešto da čuje. On na njenoj levoj
slepoočnici ugleda mladež, za koji je ona mislila da joj umanjuje šanse za uspeh.“
Odlomak iz romana. Vilijam Makilveni. Škot. Devojka je bila silovana,
sodomizovana. Pronašli su je zajedno sa svom odećom, nedostajao je samo jedan
komad.
Hajde vise, Kamij ovoga puta preseče, uzme obema rukama fasciklu, okrene je i
pođe od kraja.
Ne želi da naleti na Irenine fotografije. Nikad nije mogao da ih gleda, nikad nije
mogao da se suoči s njima. Nekoliko minuta posle ženine smrti video je njen leš, u
magnovenju, pre nego što se onesvestio, posle više nije ništa video, ostala je samo ta
poslednja slika. U fascikli su sve ostale, slike forenzičkog odeljenja, Instituta za
sudsku medicinu, nikad ih nije pogledao. Nijednu.
To i nije ono što traži.
Buisonu tokom njegove duge karijere ubice niko nije bio potreban. Bio je
zastrašujuće dobro organizovan. Ali da bi ubio Iren, da bi svoj zločinački put završio
na tako frapantan način, da bi ubio ženu načelnika Verhuvena, morao je da raspolaže
proverenim, vrlo pouzdanim informacijama. U neku ruku, dobio ih je od samog
Kamija. Iz njegovog neposrednog okruženja, od jednog člana njegovog tima.
Kamij se vrati u stvarnost, baci pogled na sat, podigne telefonsku slušalicu.
„Još si u kancelariji?“
„Ja jesam…“
Luj retko sebi dozvoljava slične rečenice, maltene prebacivanje. Polusmešak
odražava njegovu zabrinutost. Kamij ima još samo dvadesetak minuta do sastanka kod
generalnog inspektora, a Luj je već po prvom slogu shvatio da on ne razmišlja o tome.
To mu nije ni na kraj pameti.
„Ne bih da preterujem, Luje.“
„Šta vam treba?“
„Malevalov dosije.“
„Malevalov… Žan-Klodov?“
„Znaš li još nekog Malevala?“
Fotografija iz dosijea u vezi sa Ireninom smrću stoji ispred Kamija.
Žan-Klod Maleval, visok momak, krupan, ali vrlo okretan, bivši džudista.
„Voleo bih da mi pošalješ sve što postoji o njemu. Na moj privatni mejl“, objasni
Kamij.
Fotografija je snimljena prilikom njegovog hapšenja. Nežne crte, verovatno ima
trideset pet godina, možda koju vise, Kamij nikad ne može da odredi ljudima godine.
 „Mogu li da znam kakve on ima veze s ovim?“, upita Luj.
Izbačen je iz policije posle Irenine smrti zato što je odavao informacije Buisonu.
U tom trenutku nije znao da je Buison ubica, to nije bilo pravo saučesništvo, to je
uzeto u obzir prilikom donošenja presude. Samo što je Iren bila mrtva. Kamij je hteo
da ih ubije obojicu, i Buisona i njega, ali on nije nikad nikoga ubio. Do sada.
Maleval je u središtu ovog slučaja. Kamij to zna. Rekonstruisao je celu priču, od
četvorostruke pljačke u januaru do tržnog centra Monije. Jedino ne zna kako je An
povezana s tim.
„Dugo će ti trebati da sve to sakupiš?“
„Ne, sve može da se pronađe, treba mi pola sata.“
„Dobro… I treba mi da ostaneš dostupan, Luje.“
„Naravno.“
„Pogledaj i raspored, možda će ti trebati ljudi.“
„Meni?“
„Kome drugom, Luje?“
Kamij tako potvrđuje da je ispao iz igre. To je šok za Luja. Niko ništa ne razume.
Nije teško zamisliti šta se za to vreme dešava u sali za sastanke na četvrtom
spratu. Zavaljen u naslonjač, Le Gen lupka prstima po stolu, ne dozvoljava sebi da
gleda na sat. Desno od njega, komesarka Mišar, zaklonjena ogromnom gomilom
fascikli, prelistava dokumenta brzinom svetlosti, potpisuje, parafira, podvlači,
obeležava markerom, beleži, celokupno njeno držanje jasno govori u kojoj je meri ona
zauzeta žena, koja ne gubi ni sekund, koja savršeno kontroliše… bla-bla!
„Moram da prekinem, Luje…“
Kamij provede ostatak vremena na trosedu, sa Duduš u krilu. Čekajući.
Fascikla je sada zatvorena.
Samo je snimio mobilnim telefonom fotografiju Žan—Kloda Malevala, a onda je
nagurao sve papire u fasciklu i stavio gumicu. Čak ju je ostavio pored ulaznih vrata, to
jest pored izlaza.
Kamij u Parizu, An u Monforu, oboje sede u polumraku, čekaju.
Zato što ona očigledno nije pozvala taksi, odmah je spustila slušalicu.
Od prvog trenutka zna da neće otići. Svetlo je i dalje prigušeno, An je legla na
trosed, drži mobilni telefon u ruci, povremeno baci pogled na njega, proveri da li je
baterija puna, da li joj je promakao neki poziv i koliko ima crtica koje pokazuju jačinu
signala.
Ništa se ne dešava.
Le Gen je prekrstio noge i lupka, u vazduhu, desnim stopalom. Koliko se seća, po
Frojdu je taj pokret, koji liči na nestrpljenje, samo zamena za masturbaciju. Kakva je
budala taj Frojd, pomisli Le Gen, koji je za dvadeset godina braka proveo ukupno
jedanaest godina na psihijatrijskom kauču. On pogleda ispod oka komesarku Mišar,
koja velikom brzinom pregleda kopije mejlova. Stisnut između Mišarove i Frojda, Le
Gen ne očekuje mnogo od ostatka dana.
Mnogo mu je žao Kamija. Ne zna čak ni kome to da kaže. Kakva je korist od šest
brakova za dvadeset godina ako to ne može nikome da kaže?
Niko neće pozvati Kamija kako bi ga pitao da li naprosto kasni. Niko mu neće
više pomoći. Kakva zbrka.

19.00
„Gasi to, jebote!“
Fernan se izvinio, bacio na prekidač, ugasio svetlo, promrmljao izvinjenja,
prezadovoljan što mu je konačno dozvoljeno da se vrati u salu restorana, gde služenje
večere zahteva njegovo prisustvo.
Ostajem sam u maloj dvorani u dnu gde smo igrali karte. Više volim da budem u
mraku. To mi pomaže da razmišljam.
Iscrpljuje me nemoćno čekanje. Meni treba akcija. Tako je bilo i kad sam bio
mlađi. Kad sam besposlen, postanem zao. Ništa se ne popravlja s godinama. Trebalo
bi da umiremo mladi.
Pištanje prene Kamija iz razmišljanja. Ekran kompjutera zasvetli i najavi da je
stigao Lujev mejl.
Malevalov dosije.
Kamij stavi naočare, duboko udahne i otvori ga.
Prve godine službe Žan-Kloda Malevala ocenjene su kao sjajne. Odlično je
rangiran po završetku policijske škole, nameće se kao subjekt koji obećava, što mu,
nekoliko godina kasnije, donosi mesto u odeljenju kriminalističke brigade na čijem je
čelu načelnik Verhuven.
To je važan period, rešavaju važne slučajeve, koji im donose ugled.
Ono čega se Kamij seća nije u dosijeu. Maleval neumorno radi, vrlo je aktivan,
pun ideja, dinamičan policajac jake intuicije, dani su mu ispunjeni obavezama, ali su
mu i noći burne. Mnogo izlazi, počinje previše da pije, lud je za ženama, u stvari, ne
voli same žene, voli da ih zavodi. Kamij je često mislio da je rad u policiji, isto kao
bavljenje politikom, odraz zavisnosti od seksa. Maleval se u to doba sve vreme
švaleriše, to je znak anksioznosti, Kamij ne može ništa protiv toga, to nije u njegovoj
nadležnosti, a i njihov odnos nije takav. Maleval se mota oko ženskih, čak i oko
ženskih svedoka, ukoliko su mlađe od trideset godina, kad ujutru dođe u smenu,
izgleda kao neko ko cele noći nije oka sklopio. Kamija brine njegov pomalo
raskalašni život. Luj mu pozajmljuje novac, koji nikad ne dobija nazad. A onda
počinju da kruže glasine. Maleval je, navodno, ponekad grublji prema dilerima nego
što je neophodno i ne predaje baš uvek tužilaštvu ono što im ispadne iz džepova.
Jedna prostitutka će se žaliti da je opljačkana, niko je ne sluša, ali je Kamij čuje.
Razgovara s njim, odvodi ga na stranu, poziva na večeru. Ali već je prekasno.
Maleval može da se zakune u sve na svetu, on je već u vozu koji juri prema provaliji.
Noćni provod, izlasci, viski, ženske, klubovi, loše društvo, ekstazi.
Neki policajci klize nizbrdo polako, ujednačenom brzinom, što ljudima oko njih
omogućava da se naviknu, pripreme. Maleval je pak žestok momak, kod njega je sve
munjevito.
Uhapšen je kao saučesnik sedmostrukog ubice Buisona, vlasti uspevaju da
zataškaju skandal. Priča o Buisonu je toliko suluda da je prigrabila sav prostor u
štampi, ona guši sve oko sebe, kao požar u tropskoj šumi. Malevalovo hapšenje se
maltene i ne vidi od plamena.
Odmah posle Irenine smrti Kamij je primljen u bolnicu, teška depresija, ostaće
mesecima na klinici, da gleda kroz prozor, ćutke crta, ne prima posete, misle da ga
nikad više neće videti u kriminalističkoj policiji.
Malevalu se sudi, osuđen je na kaznu koju je pokrio period proveden u pritvoru,
izlazi, Kamij to ne saznaje odmah, niko neće da mu kaže. Kad sazna, ništa ne kaže, kao
da je prošlo previše vremena, kao da Malevalova sudbina nije više važna, kao da se
to ne tiče njega lično.
Pušten na slobodu i izbačen iz policije, Maleval nestaje. Onda ponovo počinju
da ga viđaju, tu i tamo, čuju da se priča o njemu. Kamij nailazi, ovde-onde, na
njegovo ime u dokumentima koja mu je Luj sakupio.
Za Malevala se završetak života policajca podudara sa početkom života barabe
za koji pokazuje očigledne sklonosti, što je, bez sumnje, razlog zbog koga je ranije bio
tako dobar pandur.
Kamij brzo prelistava dosije, ali se slika, malo-pomalo, uobličava, evo prijava u
kojima se ponovo pojavljuje Malevalovo ime, prestupi, lakši slučajevi, pod istragom
je, ništa ozbiljno, ali se jasno vidi da je izabrao svoj put, neće iskoristiti rad u policiji
da ode u neku agenciju za bezbednost, da bude čuvar u nekoj samoposluzi ili vozač
oklopnog furgona. Triput je priveden i pušten. I stižemo do prošlog leta, pre osamnaest
meseci.
Natan Monestje.
Tu smo, uzdahne Kamij. Monestje, Forestje, nije se pretrgao tražeći. Stara
tehnika: da biste dobro lagali, ostanite što bliže istini. Treba videti da li se An preziva
isto kao njen brat. An Monestje? Možda. Zašto da ne?
 Ne može biti bliže: Natan, Anin brat, zaista je naučnik koji obećava, završio je
fakultet pre roka i ima gomilu diploma, ali je, izgleda, takođe pod prilično velikim
stresom.
Prvi put je uhapšen zbog posedovanja kokaina. Trideset tri grama, što nije malo.
Brani se, paniči, pominje Žan-Kloda Malevala, on ga je navodno snabdeo drogom ili
upoznao sa dilerom, iskaz mu je protivrečan, vrda, povlači ono što je rekao. Pušten je
na slobodu do izricanja presude. Ubrzo se vraća, primljen je u bolnicu pošto je dobio
debele batine. Ne iznenađuje što odbija da podnese tužbu… Već tada se vidi da
Maleval probleme rešava silom. U njegovoj ekspeditivnoj metodi već tada se
primećuje buduća sklonost ka nasilnim pljačkama.
Kamij ne zna pojedinosti, ali lako može da dokuči ono najvažnije. Situacija je
jasna. Maleval i Natan Monestje su u dilu. Koliko će se Natan zadužiti kod Malevala?
Da li će mu na kraju dugovati veliki novac? Kako će Maleval ucenjivati mladića?
Osim bivšeg pandura, pojavljuju se i drugi. Neki od njih su vrlo opasni. Recimo,
Gvido Gvarnijeri. Kamij ga, kao i svi, zna po čuvenju, specijalizovao se za dugove:
jeftino ih otkupljuje i preuzima na sebe brigu o njihovoj naplati. Prošle godine je
saslušan u vezi sa tipom čiji je leš pronađen na nekom gradilištu. Sudski patolog nije
imao nikakve sumnje, čovek je živ sahranjen. Danima je umirao, opis muka kroz koje
je prošao nezamisliv je u pravom smislu te reči. Gvarnijeri je od onih koji znaju šta
treba da rade kako bi ih se ljudi plašili. Preti li Maleval Natanu da će prodati njegov
dug čoveku poput Gvarnijerija? Moguće je.
To, uostalom, nije ni važno, jer za Kamija nije ključan Natan, koga on i ne
poznaje, koga čak nikad nije ni video.
Ključno je da sve to vodi do An.
Koliki god da je dug njenog brata prema Malevalu, An je ta koja plaća.
Ona ga vadi iz bule. Kao majka, „uostalom, i jesam mu majka“, kaže ona.
Oduvek ga vadi iz bule.
***
I kao što to ponekad biva, stvari se dešavaju kao poručene.
„Gospodin Buržoa?“
Skriven broj. Kamij je pustio da zvoni nekoliko puta. Sve dok Duduš nije podigla
njušku. Ženski glas. Četrdeset godina. Priprosta.
„Ne“, odgovori mirno Kamij, „pogrešili ste…“
Čak se i ne pretvara da će prekinuti vezu.
„Stvarno?“
 Šokirana je. Samo što ga ne pita da li je siguran. Pročita sa cedulje:
„Piše: gospodin Erik Buržoa, Ulica Eskidije broj 15, u Ganjiju.“
„E pa, pogrešili ste.“
„Dobro“, kaže razočarano žena. „Izvinite…“
On čuje kako nešto gunđa, ali šta… Iznervirana, prekine vezu.
Tu smo. Buison mu je učinio uslugu. Kamij sada može da naruči njegovo ubistvo
kad god poželi.
U ovom trenutku, ta informacija otvara novi hodnik, ali u njemu postoje samo
jedna vrata. Afner je promenio identitet. On je sada gospodin Buržoa. Idealno prezime
za jednog penzionera.
Svaka odluka povlači za sobom novu. Kamij posmatra ekran mobilnog telefona.
Može da odjuri na sastanak: evo Afnerove adrese, ako je kod kuće, mogu da ga
pritisnu već ujutru, sve ću vam objasniti. Le Gen onda ispušta dubok uzdah olakšanja,
ali ne prevelikog, ne želi da to priznanje, u prisustvu komesarke Mišar, ima prizvuk
pobede, samo pogleda Kamija, klimne mu, jedva primetno, glavom, dobro si postupio,
uplašio si me, pa ljutito doda: žao mi je, Kamiju, ali time ne može sve da se objasni!
Ali uopšte ne izgleda kao da mu je žao i niko ne veruje u ono što kaže.
Komesarka Mišar se oseća nasamareno, toliko je želela da pritegne narednika
Verhuvena, platila je ulaznicu, a ukrali su joj predstavu. Sad je na nju red da nešto
kaže, ton je siguran, staložen. Visokoparan. Ona voli kad je istina jasna kao dan, nije
izabrala to zanimanje zato da bi u policiji služila kao ukras, ona je, u suštini, čestita
žena. Ma kakva da su vaša objašnjenja, načelniče Verhuvene, znajte da neću zažmuriti.
Ni na šta…
Kamij podigne ruke uvis, nema problema. Objašnjava.
Splet okolnosti.
Da, povezan je privatno sa osobom koja je napadnuta u pasažu Monije, sve je
proisteklo iz toga. Odmah bujica pitanja: kako ste je upoznali? U kakvoj je ona vezi sa
tom pljačkom? Zašto niste…?
Nastavak je lako predvideti, tu nema iznenađenja. Sad je važno da se organizuju i
pronađu Afnera-Buržoa u njegovom skrovištu u predgrađu, uhapse ga zbog oružane
pljačke, ubistva, premlaćivanja. Neće celu noć pretresati slučaj načelnika Verhuvena,
videće kasnije, komesarka se slaže, budimo pragmatični, ta reč liči na nju,
„pragmatičan“. Za to vreme, vi, Verhuvene, ostajete ovde.
Neće ni u čemu učestvovati, biće puki gledalac. Već se oprobao kao akter, i to
neuspešno. Kad se vrate, odlučiće šta da rade, kršenje pravila, suspenzija, smena…
Sve je to toliko predvidljivo da više i ne predstavlja događaj.
 Toliko o onome što bi moglo da se desi. Kamij odavno zna da se stvari neće tako
odvijati.
Doneo je odluku, više i ne zna kada je to uradio.
Tiče se An, te veze, njegovog života, sve je u njoj sadržano, tu niko više ne može
ništa da učini.
Mislio je da su se okolnosti poigrale s njim, ali nisu.
Mi proizvodimo ono što nam se dešava.

19.45
U Francuskoj ima maltene isto onoliko ulica Eskidije koliko i stanovnika. To su
prave ulice koje se seku pod uglom od devedeset stepeni, sa istim kućama od kamena
ili omalterisanog betona, istim baštama, istim neskladnim ogradama, istim
nadstrešnicama kupljenim u istim prodavnicama. Broj petnaest nije izuzetak. Kamen,
nadstrešnica, ograda od kovanog gvožđa, bašta, sve je tu.
Kamij je prošao dva-tri puta kolima, u oba smera, različitom brzinom. Prilikom
poslednjeg prolaska, prozor na prvom spratu naglo je utonuo u mrak. Nema svrhe da
nastavi to da radi.
Parkirao se na suprotnom kraju ulice. Na uglu je bakalnica, jedina prodavnica na
nekoliko kvadratnih kilometara pustare. Na ulazu, Arapin od tridesetak godina, koji je
sišao sa neke Hoperove slike, žvaće čačkalicu.
Kad Kamij isključi motor, tačno je devetnaest sati i trideset pet minuta. Zalupi
vrata. Bakalin mu mahne, dobar dan, Kamij uzvrati pozdrav i krene polako Ulicom
Eskidije. Kuće se jedino razlikuju po tome što ponekad neubedljivo zalaje pas ili je
na zidiću sklupčana mačka koja vas strelja pogledom, ulične svetiljke boje neravni
pločnik u žuto, iznete su kese sa đubretom, neke druge mačke, bez stalne adrese,
počinju da se tuku oko plena.
Evo nas kod broja petnaest. Kapija je udaljena desetak metara od ulaznih
stepenica. Desno su velika zatvorena vrata garaže.
Još jedno svetlo, ovoga puta na spratu, ugasilo se otkako je poslednji put prošao.
Samo su još dva prozora osvetljena, oba u prizemlju. Kamij pozvoni. Da nije tako
kasno, mogao bi da bude trgovački putnik koji se nada da je domaćica dobre volje.
Vrata se odškrinu, pojavi se ženska silueta. Ne vidi se na kontrasvetlu kako izgleda;
glas zvuči mladalački.
„Šta želite?“
Kao da ne zna, kao da ples osvetljenih prozora koji tonu u mrak ne pokazuje da
su ga primetili, videli, pažljivo osmotrili. Da je ta žena naspram njega u sobi za
saslušanja, rekao bi joj: ne umeš da lažeš, nećeš daleko dogurati. Ona se okrene
prema nekome ko se nalazi u kud, pa nakratko nestane. Onda se vrati:
„Dolazim.“
Siđe. Mlada je, ali joj je telo otežalo od trbuha koji je otromboljen kao u neke
starice, lice joj je malčice naduveno. Otvori kapiju. „Kurva najnižeg ranga, sa
devetnaest je već.“ rekao je Buison. Kamij ne može da proceni koliko joj je godina,
ali u njoj ima nečeg prelepog, to je njen strah, on se vidi po načinu na koji hoda, obara
pogled, gleda iskosa, u tome nema ničeg pokornog, sve je proračunato, pošto je to
odvažan, prkosan, maltene agresivan strah, spreman na sve, upečatljiv. Ona je od onih
žena koje mogu da vam zariju nož u leđa bez trunke oklevanja.
Skloni se u stranu, bez reči, ne pogledavši ga, iz njene siluete izbijaju sva njena
odlučnost i neprijateljstvo. Kamij prođe kroz malo dvorište, popne se stepenicama,
gurne vrata koja su se pritvorila. Jednostavan hodnik sa praznim zidnim čivilukom.
Desno je dnevna soba. Na nekoliko metara od njega, u naslonjaču, leđima okrenut
prema prozoru, sedi užasno mršav muškarac upalih, grozničavih očiju. Iako je u kući,
na glavi ima vunenu kapicu koja ističe savršenu okruglinu njegove lobanje. Lice mu je
ispijeno, Kamij odmah uoči sličnost sa Armanom.
Ima mnogo stvari koje dvojica ljudi sa tolikim iskustvom ne govore jedan
drugom, to bi bila maltene uvreda. Afner zna ko je Verhuven, svi znaju pandura tog
kalibra. Zna takođe da bi se on potpuno drugačije ponašao da je došao da ga uhapsi.
Nešto drugo je, dakle, posredi. Nešto komplikovanije. Treba sačekati, pa videti.
Mlada žena, iza Kamija, lupka prstima, navikla je da čeka. „Sigurno voli da se
tuca, inače ne bi mogla.“
Kamij stoji nepomično u hodniku, uhvaćen u mengele, između Afnera, koji sedi
preko puta njega, i te žene, iza njegovih leđa. Mučna, provokativna tišina prilično
jasno govori da neće lako izaći na kraj sa to dvoje. Njima pak govori da taj sićušni,
neugledni pandur donosi haos. U životu kakav oni vode, to je drugi naziv za smrt.
„Moraćemo da razgovaramo.“ kaže najzad tiho Afher.
Da li to kaže Kamiju, ženi, ili sam za sebe?
Kamij napravi nekoliko koraka, ne odvajajući pogled od njega, priđe mu na dva
metra. Afner uopšte ne liči na divljaka kakvog bi čovek očekivao, s obzirom na njegov
životni put. To se, uostalom, često zapaža: ako se izuzme tih nekoliko minuta tokom
kojih se prepuštaju najžešćem nasilju, pljačkaši, lopovi i gangsteri izgledaju kao svi
drugi ljudi. Ubice su iste kao vi i ja. Ali tu je još nešto, bolest, smrt koja se polako
primiče. I ta tišina, ta teskoba, koja sažima u sebi sve opasnosti.
Kamij napravi još jedan korak u dnevnoj sobi koju lampa u jednom uglu
obasjava slabim plavkastim, difuznim svetlom. Nije iznenađen što je soba nameštena
bez ukusa, veliki ravan ekran, trosed pokriven vunenim ćebetom, ukrasi iz celog sveta
i šarena mušema na okruglom stolu. Banditi velikog stila često imaju ukus srednje
klase.
Žena je izašla iz prostorije, Kamij nije čuo kad je otišla, zamisli je na tren kako
sedi na stepenicama sa pumparicom. Afner se pak ne mrda iz naslonjača, čeka da vidi
kako će se stvari odvijati. Kamij se prvi put zapita da li je naoružan, to mu ranije nije
palo na pamet. To nema nikakvog značaja, pomisli, ali su mu pokreti ipak spori, nikad
se ne zna.
Izvadi mobilni iz džepa kaputa, uključi ga, potraži Malevalovu fotografiju,
napravi jedan korak i pruži telefon Afneru, koji samo stisne usne, proprativši to nekim
grlenim zvukom, i klimne glavom, vidim, pa pokaže na trosed. Kamij bi radije stolicu,
privuče je k sebi, spusti šešir na sto, dvojica muškaraca su jedan naspram drugog, kao
da čekaju da budu usluženi.
„Javili su vam da ću vas posetiti.“
„U neku ruku…“
Logično. Tip koji je bio primoran da oda Buisonu Afnerovo novo ime i adresu
morao je da se zaštiti. To ne menja situaciju.
„Da iznesem ukratko o čemu se radi?“
On tada začuje kmečanje, negde u kući, a odmah zatim, ovoga puta tačno iznad
sebe, žurne korake, pa prigušen ženski glas. Kamij se zapita da li će taj novi
parametar zakomplikovati ili pojednostaviti stvar. Pokaže na tavanicu:
„Koliko ima?“
„Šest meseci.“
„Dečak?“
„Devojčica.“
Neko drugi bi pitao kako se zove, ali nije baš zgodan trenutak.
„Vaša žena je, dakle, u januaru u šestom mesecu trudnoće.“
„Sedmom.“
Kamij pokaže na njegovu kapicu.
„A skrivanje je uvek komplikovano. Uzgred, mogu li da znam gde idete na
hemoterapiju?“
Afner malo sačeka, pa odgovori.
„U Belgiju, ali sam prestao.“
„Preskupo je?“
„Ne, prekasno.“
„Znači, preskupo.“
 Afner se malo nasmeši, sasvim malo, to je samo senka osmeha negde na usnama.
„Već u januaru“ nastavi Kamij, „nemate još mnogo vremena da obezbedite svoju
malu porodicu. I tako organizujete veliku pljačku. Četiri mete u jednom danu. Velika
lova. Vaši uobičajeni saučesnici nisu slobodni – možda ste bili i uviđavni, niste hteli
da ih zavrnete – ukratko, angažujete Srbina Ravića i bivšeg policajca Malevala. Kad
smo već kod toga, nisam znao da je učestvovao u oružanom napadu.“
Afneru se ne žuri.
„Malo je tražio svoj put kad ste ga otpustili“, kaže najzad. „Prilično je dobro
prošao u poslu sa kokainom.“
„Da, tako sam i mislio.“
„Ali više voli pljačke. S obzirom na njegovu građu, više mu leže.“
Otkako je shvatio, Kamij pokušava da zamisli Malevala kao pljačkaša i to mu
teško polazi za rukom. On nije mnogo maštovit. Osim toga, Maleval i Luj su stasali u
njegovom timu, teško ih je zamisliti van policije. Kao i svi muškarci koji nikad neće
imati decu, Kamij je stručnjak za očinsko ponašanje. To je umnogome tako zbog
njegove visine. Stvorio je sebi sinove, dvojicu, s jedne strane Luja, savršenog sina,
dobrog đaka, besprekornog momka, koji vam je nagrada za sve, i Malevala,
potuljenog siledžiju i rasipnika, koji ga je izdao, zbog koga je izgubio ženu. Kome čak
9
i ime zvuči preteći.
Afner čeka nastavak. Ženski glas, iznad njih, postepeno je utihnuo, sigurno
ljuljuška dete.
„Ako se izuzme jedan mrtav“, nastavi Kamij, „u januaru sve protiče kako je
predviđeno. (Treba biti naivan pa očekivati bilo kakvu reakciju od čoveka poput
Afnera.) Planirali ste da ih sve pređete i zbrišete s lovom. Sa svom lovom. (Kamij
ponovo uperi kažiprst u tavanicu.) To je normalno kad čovek ima osećaj za
odgovornost, hoće da obezbedi porodicu. U suštini, plen od tih pljački bio je neka
vrsta zaostavštine, ako hoćete. Ne znam da li takve stvari podležu oporezivanju.“
Afner i ne trepne. Ništa ga neće izbaciti iz koloseka. Onome ko je došao čak
ovamo da bi ga isterao na čistinu, tom glasniku koji donosi loše vesti, tom
najavljivaču kraja neće udeliti osmeh, neće mu se poveriti, neće biti s njim ni u
kakvom dosluhu.
„U moralnom pogledu“, nastavi Kamij, „vašem stavu nema šta da se zameri.
Radite sve ono što bi uradio svaki dobar otac porodice, samo pokušavate da zaštitite
svoju dečicu od nemaštine. Ali, ko bi ga znao zašto, to se nije dopalo vašim
saučesnicima. Ništa im, međutim, ne vredi, vi ste dobro isplanirali svoj potez. U
svakom trenutku mogu pokušati da vas se dočepaju, predvideli ste to, obezbedili ste
novi identitet, prekinuli sve veze sa nekadašnjim životom. Čudi me da niste otišli u
inostranstvo.“
Afner u prvi mah ništa ne kaže, ali oseća da će mu Kamij trebati. Prinuđen je da
popusti, samo malo.
„Zbog malecke…“, kaže.
Kamij ne zna da li misli na majku ili na dete. Uostalom, isto je.
Ulične svetiljke se iznenada ugase, zato što je toliko sati ili zbog nekog kvara na
električnoj mreži. Svetlo u dnevnoj sobi oslabi za jedan stepen. Afnerova silueta se
ocrta na kontrasvetlu kao neka velika, prazna i preteća, avetinjska lešina. Beba, iznad
njih, ponovo tiho zaplače, opet oni žurni i prigušeni koraci, plač prestane. Kamij bi
rado ostao tu. Taj polumrak, ta tišina. Uostalom, šta ga čeka? Seti se An. Idemo dalje.
Afner pak prekršta i raskršta noge, toliko polako da bi čovek pomislio kako ne
želi da uplaši Kamija. Osim ako nema bolove. Možda ima. Idemo dalje.
„Ravić… počne Kamij. (Primećuje da mu se glas uskladio sa atmosferom u kući,
niži je za jedan ton, utišan.) Nisam lično upoznao Ravića, ali pretpostavljam da mu
nije bilo drago što je prevaren i što je ostao švorc. Utoliko pre što ga je ta pljačka
koštala optužbe za ubistvo. Da, znam, sam je kriv, nedostatak hladnokrvnosti i tako
dalje. Uprkos tome, on je zaradio svoj deo, a vi ste zbrisali s njim. Znate li šta je bilo
s Ravićem?“
Kamiju se učini da se Afner neprimetno ukočio.
„Mrtav je. Njegova devojka, ili ženska koja je bila s njim, dobila je metak u
glavu. A Raviću je, pre nego što je ispustio dušu, odsečeno svih deset prstiju, jedan po
jedan. Lovačkim nožem. Po mom mišljenju, to je samo divljak mogao da uradi, Ravić
je bio Srbin, ali Francuska je, na kraju krajeva, zemlja azila, zar ne? Mislite li da je
dobro za turizam tim strancima seckamo prste?“
„Idete mi na živce, Verhuvene.“
Kamij uzdahne, u sebi, s olakšanjem. Ako ne uspe da ga natera da progovori,
neće ništa izvući iz njega, biće osuđen na monolog. A njemu je potreban dijalog.
„U pravu ste“, kaže, „nije trenutak za uzajamno optuživanje. Turizam je jedno, a
pljačka nešto sasvim drugo. Mada… Pređimo na Malevala. Dok Ravića nisam
poznavao, njega sam prilično dobro poznavao pre nego što je počeo da odseca čitave
šake lovačkim nožem.“
„Da sam bio na vašem mestu, ja bih ga ubio.“
„Potpuno vas razumem, tako vam danas ne bi bio za petama. Zato što moj
Maleval nije samo postao zlikovac, krvolok, nego je i ostao lisac. A nije mu se dopalo
ni što je prevaren, uporno vas je tražio.
Afner polako klimne glavom. On ima svoje doušnike, sigurno je izdaleka pratio
faze Malevalove potrage.
 „Ali budući da ste promenili identitet, da ste prilično radikalno porušli mostove
sa svime i sa svima, da vam svojski pomažu svi koji vas cene ili vas se boje, Maleval
je mogao da prevrne nebo i zemlju, ali nije imao pomoć na koju vi možete da
računate, nije imao vaše veze, nije ga bio glas koji bije vas, morao je da se pomiri s
onim što je očigledno: da vas neće pronaći.“
Afner nabere obrve.
„Došao je na odličnu ideju.“
Afner čeka kraj priče.
„Poverio je taj posao policiji. (Kamij raširi ruke.) Poverio je istragu mojoj
malenkosti. I dobro je uradio, jer sam ja prilično dobar policajac, kad sam motivisan,
treba mi manje od dvadeset četiri sata da pronađem tipa kao što ste vi. A kad hoćete
da motivišete nekog muškarca, nema ničeg boljeg od žene… Naročito od prebijene
žene, možete da zamislite, kakav sam osetljiv, to je najefikasniji način. Nekoliko
meseci ranije gurnuo mi ju je u naručje, u tom trenutku bio sam polaskan.“
Afner klima glavom. Iako je upao u mrežu, iako oseća da se bliži trenutak kada će
morati i sam da se bori, divi se tom lukavstvu. Možda se, tamo, u polumraku, čak i
osmehuje.
„Da bi mi poverio istragu, Maleval organizuje pljačku koja neodoljivo podseća
na vaš stil, koja nosi vaš pečat, ako mogu tako da kažem: juvelirnica, mosberg sa
skraćenom cevi, surovost. Po nama, nema nikakve sumnje, pljačka u pasažu Monije
neodoljivo liči na Afnera. Ja sam vrlo zainteresovan. Šta ćete, žena koja zauzima
važno mesto u mom životu prebijena je maltene nasmrt kad je došla da preuzme
poklon za mene, to mora da me izbezumi, krećem u akciju. Činim sve kako bi mi bila
dodeljena ta istraga i pošto sam prilično lukav, dobijam je. Prilikom identifikovanja
pljačkaša, da bi potvrdila moju intuiciju, žena koja je jedini svedok – i koja vas je
videla samo na fotografiji koju joj je sigurno Maleval pokazao – prepoznaje vas bez
oklevanja. Vas i Ravića. Čak tvrdi kako je čula neke reči na srpskom, možete misliti!
Za nas ste pljačku u pasažu Monije izveli vi, to je potpuno izvesno, slučaj je rešen,
nema ni trunke sumnje.“
Afner polako klima glavom, kao da je, po njemu, to odlično smišljeno. I kao da
misli kako je taj Maleval dostojan protivnik.
„I ja onda počinjem da vas tražim za Malevalov račun“, zaključi Kamij.
„Postajem njegov privatni detektiv. On nastavlja da vrši snažan pritisak na svedoka, ja
ubrzavam tempo. Preti da će je ubiti, ja udvostručujem napore. Sve u svemu, dobro je
odabrao. Ja sam efikasan. Morao sam da napravim vrlo bolan korak da bih vas
pronašao, ali..
„Kakav korak?“, prekine ga Afner.
 Kamij podigne glavu, kako to da kaže? Ostane nakratko zamišljen, Buison, Iren,
Maleval, a onda odustane.
,Ja“, nastavi maltene sam za sebe, „ni sa kim nisam imao neraščišćene račune..
„To je nemoguće.“
„U pravu ste. Zato što je Maleval imao vrlo star neraščišćen račun sa mnom.
Dostavivši informacije Buisonu, sedmostrukom ubici, napravio je vrlo ozbiljnu
profesionalnu grešku. Slede hapšenje, poniženje, izbacivanje iz policije, naslovne
strane, istražni sudija, suđenje. I na kraju zatvor. Nije tamo dugo ostao, ali možete da
zamislite kako je panduru na izdržavanju kazne? E pa sada je pomislio kako mu se
pružila prilika iz snova, kako može da mi vrati milo za drago. Ubiće jednim udarcem
dve muve. Meni daje zadatak da vas pronađem i istovremeno će se postarati da budem
otpušten.“
„Sami ste to tražili.“
„Donekle… Bilo bi komplikovano da vam objašnjavam.“
„Osim toga, uopšte me ne zanima.“
„E pa ovoga puta niste u pravu. Zato što će sada, kad sam vas pronašao, Maleval
doći ovamo. I, verujte mi, neće doći da traži samo ono što mu dugujete. Tražiće sve.“
„Nemam više ništa.“
Kamij napravi izraz lica kao da odmerava razloge za i protiv.
„Da“, kaže najzad, „možete da pokušate s tim, ko ne rizikuje, taj ne može ni da
dobije. Verovatno je i Ravić to probao: sve sam potrošio, verovatno mi je ostalo nešto
para, ne mnogo… (Kamij razvuče usne u širok osmeh.)
Uozbiljimo se. Vi čuvate taj novac za vreme kad više nećete biti tu da štitite
svoje ptiće, znači, imate ga. Ne postavlja se pitanje da li će Maleval pronaći vašu
ušteđevinu, nego koliko će mu vremena trebati za to. I koje će metode primeniti da bi
to postigao.“
Afner okrene glavu prema prozoru, kao da očekuje da se pojavi Maleval, sa
lovačkim nožem u ruci. I dalje ćuti.
„Posetiće vas. Onda kada ja to odlučim. Treba samo da dam vašu adresu
njegovoj saučesnici i, deset minuta kasnije, Maleval će krenuti ovamo, a sat kasnije
razneće vam vrata mosbergom.“
Afner nagne malčice glavu u stranu.
„Već vidim šta mislite“, kaže Kamij. „Da ćete ga koknuti čim se pojavi. Ne bih
da vas uvredim, ali mi se čini da niste u sjajnoj formi. On je dvadeset godina mlađi od
vas, utreniran je i vrlo lukav, već ste ga jednom potcenili i pogrešili ste. Uvek može
da vam se posreći, ali to vam je jedina nada. I ako hoćete savet, nemojte da ga
promašite. Zato što je mnogo ljut na vas i nakon što mladoj mami ispali metak među
oči, kad bude krenuo da secka malecku, tamo gore, njene prstiće, ručice, nožice,
sigurno ćete zažaliti ako ga promašite…“
„Prestanite da lupetate, Verhuvene, već sam sreo dvadeset tipova kao sto je on!“
„To je prošlost, Afnere, a vaša budućnost je iza vas. Čak i ako pokušate da
sklonite svoje devojke pomoću love – pod pretpostavkom da vam ostavim dovoljno
vremena za to – neće vam ništa vredeti. Maleval vas je pronašao, a vas je bilo teško
pronađe. Njih će pronaći kao od šale. (Tajac.) Ja sam vam jedina šansa“, zaključe
Kamij.
„Nosite se.“
Kamij polako klimne glavom, maši se za šešir. Celo njegovo lice odražava
paradoks, odobravajuća mimika, ali skrušen izraz, dobro, uradio sam šta sam mogao.
Nevoljno ustane. Afner se i ne pomeri.
„U redu“, kaže Kamij, „ostavljam vas sa porodicom. Dobro to iskoristite.“
Zaputi se ka hodniku.
Nimalo ne sumnja u svoju strategiju, trebaće vremena da deluje, do ulaza, do
stepenica, do bašte, možda do kapije, nije važno, ali Afner će ga pozvati nazad.
Ulično svetlo se ponovo upalilo, svetiljke, međusobno prilično udaljene, bacaju
bledožutu svetlost na pločnik i rub bašte.
Kamij ostane na kapiji, posmatra mirnu ulicu, a onda se okrene, klimne glavom
prema vrhu stepenica.
„Kako se zove malecka?“
„Ev.“
Kamiju se dopada, lepo ime.
„To je dobar početak“, kaže polazeći. „Samo ako potraje.“
On izađe.
„Verhuvene!“
Kamij zažmuri.
Vrati se nazad.

21.00
An je ostala, nemoguće je reći da li zato što je hrabra ili zato što je kukavica, tek
još je tu, čeka. Ali vreme prolazi i steže je u grudima od iscrpljenosti. Oseća se kao
da je prošla kroz teško iskušenje, kao da je prešla na drugu stranu: ništa više ne
kontroliše, ostala je prazna ljuštura, ne može više da izdrži.
Anin duh je, dvadeset minuta ranije, pokupio njene stvari, nema bogzna šta da
ponese. Jakna, novac, mobilni, papir sa planom i brojevima telefona. Krene ka
velikim staklenim vratima, pa se okrene.
Taksista ju je upravo pozvao iz Monfora, ne može da pronađe prokleti put, to ga
dovodi do očaja. Morala je da upali svetlo u kući kako bi pratila plan i pokušala da ga
usmeri, ne vredi, kažete posle Ulice Lonž? Da, desno, ali ne zna čak ni u kom smeru
on vozi. Krenuće mu u susret, idite do crkve, ne mrdajte odatle, čekajte me tu, važi?
Važi, to rešenje mu se više dopada, žao mu je, ali GPS… An prekine vezu. Onda se
vrati do troseda i sedne.
Samo nekoliko minuta, obećala je sebi. Ako telefon zazvoni u narednih pet
minuta… A ako ne zazvoni…
U mraku prelazi umornim kažiprstom preko ožiljka na obrazu, preko desni, uzme,
nasumice, jednu beležnicu sa skicama. Ovde čovek može sto puta da napravi taj pokret
i da nikad ne naleti na isti crtež.
Samo još nekoliko minuta. Taksista zove, gubi strpljenje, ne zna treba li da čeka
ili da ide, dvoumi se.
„Čekajte me“, kaže ona, „dolazim.“
On kaže da taksimetar radi.
„Dajte mi nekoliko minuta. Deset minuta…“
Deset minuta. Onda odlazi, zvao Kamij ili ne. Sve je ovo bilo uzalud?
A šta će biti posle?
Njen mobilni zazvoni upravo u tom trenutku.
To je Kamij.
Kako je teško čekati. Tražio sam da mi stave dušek i donesu bocu viskija,
Boumorovog marinera, i hladan narezak, ali već znam da neću ni oka sklopiti.
Čujem, s druge strane zida, žagor u sali restorana, Fernan mi puni novčanik,
trebalo bi da budem zadovoljan zbog toga, ali to nije ono što ja hoću, to nije ono što
čekam. Toliko sam se namučio…
Elem, što više vreme prolazi, izgledi su mi sve manji. Najgore bi bilo da je
Afner zbrisao na Bahame sa onom svojom kurvom. Svi tvrde da je bolestan, možda je
hteo da se čvari na suncu, ko bi ga znao. S mojim parama! Možda se upravo oporavlja
trošeći plate svojih zaposlenih, to me izluđuje!
S druge strane, ako je odlučio da se sahrani u zemlji, čim budem saznao gde se
nalazi, ščepaću ga pre nego što panduri stignu da se organizuju, odvući ću ga u podrum
i započeti razgovor sa let-lampom.
Dok čekam, pijuckam, trudim se da ostanem smiren, razmišljam o onoj ženskoj
koju držim za kosu, o Verhuvenu koga držim za jaja, o Afneru koga ću razapeti na
krst…
Smiri se.
Pošto se vratio u kola, Kamij dugo nepomično sedi za upravljačem. Da li je to
zato što se situacija razbistrila? Što se pojavio kraj puta? Potpuno je hladan, spreman
na sve. Sve je organizovao tako da kraj bude po svim propisima. Muči ga samo jedna
sumnja: hoće li biti dovoljno jak?
Arapski bakalin ga gleda, sa praga svoje prodavnice, ljubazno se smešeći i
nastavlja da žvaće čačkalicu. Kamij pokušava da premota film o svojoj vezi sa An, ali
ništa ne izlazi na površinu, film je prekinut. To je zbog iskušenja koje ga čeka.
Nije da ne ume da laže, daleko od toga, nego čovek uvek pomalo okleva kad
nešto treba da se okonča.
An mora da se oslobodi Malevala i zato se obavezala da će špijunirati Kamij a
dok vodi istragu.
Obavezala se da mu da adresu na kojoj se krije Afner. Jedino Kamij može da joj
pomogne da se oslobodi. Ali taj čin će označiti kraj njihove veze. Kao što je već
označio kraj tolikih drugih stvari. Kamijevo poslednje kolebanje donekle je
prouzrokovano i iscrpljenošću.
Hajde, kaže sebi. Strese se, uzme mobilni telefon, pozove An. Ona se brzo javi:
„Da, Kamiju…?“
Tišina. Zatim dolaze red:
„Locirali smo Afnera. Sad možeš da budeš mirna.“
Eto. Gotovo je.
Govori smirenim glasom, koji treba da pokaže u kolikoj meri vlada situacijom.
„Jesi li siguran?“, upita ona.
„Potpuno. (Čuje da oko nje nešto šumi, poput vetra.) Gde si?“
„Na terasi.“
„Rekao sam ti da ne izlaziš iz kuće!“
An kao da nije razumela. Glas joj je drhtav, govor ubrzan. „Uhapsili ste ga?“
„Ne, An, to se ne radi tako. Upravo smo ga otkrili, hteo sam odmah da ti javim.
Tražila si to od mene, insistirala si. Neću mod još dugo da razgovaram telefonom.
Važno je, z… „
„Gde je on, Kamiju? Gde je?“
Kamij okleva, bez sumnje poslednji put.
„Pronašli smo ga u jednom skrovištu…“
Šuma oko An šušti. Vetar se popeo na vrhove drveća, svetlo koje obasjava terasu
malčice podrhtava. Ona se ne pomera. Morala bi da pritiska Kamija pitanjima, da
sakupi svu energiju, kaže, na primer: hoću da znam gde se nalazi. Takve je rečenice
pripremila. Ili: bojim se, shvataš! Treba da govori piskavim glasom, da ga zabrine, da
navaljuje: kakvo skrovište? Gde je ono? A ako to ne bude dovoljno, treba da pređe na
najobičniju agresiju: pronašli ste ga… kao prvo, kako možeš da budeš siguran u to?
Ništa mi ne kažeš! Može i neko benigno ucenjivanje: to me još više brine, Kamiju,
moram da znam, možeš li to da razumeš? Ili podsećanje na činjenice: prebio me je,
Kamiju, taj čovek je hteo da me ubije, imam pravo da znam! I tako dalje, i tako dalje.
Umesto toga, muk, zanemela je.
Proživela je sličan trenutak tri dana ranije, kad je stajala na ulici, oblivena
krvlju, držala se s obe ruke za karoseriju parkiranog automobila, stigao je džip sa
pljačkašima, čovek je uperio pušku u nju, opet vidi vrh cevi, a ona nije ništa učinila,
ispražnjena, iscrpljena, spremna da umre, nesposobna da pronađe u sebi makar
trunčicu energije. I sada je isto. Ona ćuti.
Kamij će je još jednom izbaviti.
„Otkriven je u istočnom predgrađu“, kaže, „u Ganjiju. U Ulici Eskidije broj 15.
Mirna četvrt, sa porodičnim kućama. Još ne znam koliko je dugo tamo, maločas sam
saznao. Uzeo je ime Erik Buržoa, to je sve što znam.“
Poslednji tajac.
Kamij pomisli: ovo je poslednji put da je čujem, što nije istina, jer ona nastavi
da ga zapitkuje.
„Šta će sada da bude?“, upita.
„Opasan je, An, ti to znaš. Proučiće taj kraj. Najpre treba da se potvrdi da je
tamo, pokušaćemo da saznamo s kim je, možda ih je više, francusko predgrađe ne
može da se pretvori u tvrđavu Alamo, pozvaće specijalnu jedinicu. I treba sačekati
pravi trenutak. Znamo gde ćemo ga naći i znamo kako da ga onesposobimo. (On se
natera da se nasmeje.) Jesi li bolje?“
,Jesam“, kaže ona.
„Sad moram da prekinem. Vidimo se uskoro?“ Tajac.
„Vidimo se uskoro.“

21.45
Nisam se više usuđivao ni da se nadam. Ali rezultat je tu: Afner je lociran!
Nije ni čudo da nisam mogao da mu uđem u trag, postao je gospodin Buržoa.
Stvarno je tužno kad tip koga smo poznavali dok je bio na vrhuncu slave uzme takvo
prezime.
Ali Verhuven je siguran da je to on. Onda sam i ja.
 Glasina o njegovoj bolesti bila je osnovana, samo se nadam da nije spiskao svu
lovu na analize i lekove, da mu je ostalo dovoljno da me nagradi za trud, jer će u
protivnom metastaze biti mačji kašalj u poređenju s onim što ga čeka. Logično bi bilo
je da je pokušao da razvuče ušteđevinu i drži je pri ruci u slučaju nužde.
Ušao sam u kola, prešao periferni bulevar, deo auto-puta, kroz predgrađe i evo
me.
Kuća… Stvarno je nemoguće zamisliti Vensana Afnera na jednom ovakvom
mestu. Skrovište je lukavo odabrano, ali ne mogu se oteti pomisli da čovek sigurno
ima neku žensku u životu kad padne tako nisko da se skloni u to predgrađe sa
privatnim kućama, nema drugog objašnjenja. To je verovatno ona mala o kojoj pričaju,
ljubav pod stare dane, zbog takvog jednog osećanja da budete gospodin Buržoa za
komšije.
Takav zaključak tera na razmišljanje o smislu života: Vensan Afner, koji je pola
svog veka ubijao bližnje, zaljubljuje se i odjednom je mek kô pamuk.
Meni to obezbeđuje prednost, prisustvo ženske uvek predstavlja vrlo dragocenu
pomoć. To je najbolji pokretač. Polomite joj obe ruke, ponude vam ušteđevinu,
iskopate joj oko, dobijete ušteđevinu cele porodice, i to tako raste. Ženska vam je
nešto kao dobrovoljni davalac čiji svaki organ vredi onoliko zlata koliko je težak.
Naravno, ništa nije bolje od deteta. Kad hoćete nešto da dobijete, žgepče je
najbolje oružje. To bi bilo toliko lepo da ne smem ni da se nadam.
Najpre sam se vrteo i motao po četvrti, prilično daleko od Ulice Eskidije.
Panduri će doći tek kasno noću.
Uostalom, nije sigurno da će se pojaviti, pošto će morati da uhvate poveći zalet.
Nije teško zatvoriti kraj, dovoljno je da se blokiraju ulice, ali će opkoljavanje kuće
biti znatno komplikovanije. Najpre će morati da se uvere da je Afner kod kuće – to je
najmanje što moraju da urade – i da je sam. To neće biti jednostavno, ne postoji neki
prolaz gde bi mogli da smeste ljude i pošto u toj četvrti maltene i nema saobraćaja,
odmah se primeti vozilo koje krstari ulicama. Moraće da postave jednog ili dvojicu
pandura u civilu da neupadljivo motre na kuću, a to ne može da se obavi za pola dana,
to je sasvim izvesno.
Trenutno tipovi iz interventne jedinice sigurno prave planove bez ikakvih osnova,
crtaju putanje na kartama, zone, sektore, imaju pred sobom najmanje jednu noć, ne žuri
im se izistinski, u najboljem slučaju, tek će sutra ujutru mod nešto da se uradi, a onda
sledi nadzor, nadzor, nadzor… To može da traje dan, dva, tri dana. A do tada njihov
plen neće više predstavljati nikakvu opasnost, pošto ću se ja lično pobrinuti za njega.
Moja kola su parkirana na dvesta metara od Ulice Eskidije, preskočio sam
ograde sa rancem na leđima, zviznuo dva-tri puta pendrekom pse koji su hteli da
izigravaju strah i trepet i idući od jedne do druge ograde, od jednog do drugog
dvorišta, evo me, sedim u nekoj bašti, ispod jelke. Vlasnici, u prizemlju, gledaju
televiziju. Na drugoj strani, na trideset metara odatle, kroz ogradu koja razdvaja dve
kuće, imam savršen pogled na zadnji deo broja petnaest.
Osvetljena je samo jedna prostorija, na spratu, plavičastim svetlom koje se pâli i
gasi. Što upućuje na televizor. Ostatak kuće je u mraku. Postoje samo tri mogućnosti:
ili Afner gleda televiziju na spratu, ili je izašao, ili je legao, a njegova ženska se
obrazuje tako što gleda TF1.
Ako je izašao, obezbedio sam mu odbor za doček.
Ako je legao, poslužiću mu kao servis za buđenje.
A ako je ispred televizora, propustiće reklame zato što ću mu ja obezbediti
zabavu.
Osmatram natenane pomoću dogleda, a onda prilazim i upadam. Koristim efekat
najvećeg mogućeg iznenađenja. Unapred se radujem.
Bašta je zgodno mesto za razmišljanje. Analiziram situaciju. Kad sam uvideo da
sve savršeno funkcioniše, maltene bolje nego što sam se nadao, prisilio sam se da
budem strpljiv, pošto sam nagao po prirodi. Kad sam stigao ovamo, malo je falilo da
pucam u vazduh i krenem u juriš na kuću vičući kao pomahnitao. Ali to što sam ovde
rezultat je velikog rada, razmišljanja i energije, sasvim sam blizu ogromne love i zato
se kontrolišem. Pola sata kasnije, pošto se ništa ne pomera, pažljivo složim svoje
stvari i obiđem oko kuće. Nema alarma. Afner nije hteo da privuče pažnju tako što bi
svoju mirnu luku pretvorio u bunker. Lukav je on, gospodin Buržoa se stopio sa
okolinom.
Vraćam se na svoje mesto, ponovo sednem, preklopim krajeve vetrovke i
nastavim da osmatram dogledom.
Konačno, oko pola jedanaest, gasi se televizor na prvom spratu, na minut se
osvetli prozorčić u sredini. Taj prozor je uži od ostalih, to je ve-ce. Nisam mogao da
poželim bolji raspored. Ako sudim samo po tom kretanju, ima ljudi, ali ne mnogo.
Rešim se, ustanem, krenem u akciju.
To je porodična kuća iz tridesetih godina sa kuhinjom u prizemlju, sa zadnje
strane. U nju se ulazi kroz staklena vrata, preko malih stepenica koje vode u baštu.
Tiho se penjem, brava je tako stara, mogla bi da se obije otvaračem za konzerve.
Odatle počinje nepoznato.
Ostavljam ranac pored vrata, zadržavam samo valter sa prigušivačem i lovački
bodež u kožnoj navlaci za pojasom.
Ovde vlada naelektrisana tišina, kuća, mrak, to uvek pomalo onespokojava.
Najpre treba da smirim srčane otkucaje, inače neću ništa čuti.
Dugo osluškujem.
 Ništa se ne čuje.
Zatim klizim po pločicama, vrlo sporo, pošto neke zvuče šuplje. Kad izađem iz
kuhinje, stignem do odmorišta. Desno su stepenice koje povezuju dva sprata. Preko
puta mene, ulazna vrata. Levo neki otvor, verovatno dnevna soba ili trpezarija,
dvokrilna vrata su verovatno skinuta da bi prostor delovao veće.
Svi su na spratu. Predostrožnosti radi, priljubim se uza zid dok prolazim pored
dnevne sobe i idem prema stepenicama, držeći valter obema rukama, cevi uperene u
pod.
Toliko sam zaprepašćen, doslovno se ukopam u mestu: u trenutku dok idem prema
stepenicama, levo od sebe, u dnu dnevne sobe, u skoro potpunom mraku, obasjan samo
svetlošću uličnih lampi, Afner sedi, naspram mene, u naslonjači.
Taj prizor me prenerazi.
Imam tek toliko vremena da primetim njegovu vunenu kapu natučenu do obrva,
njegove iskolačene oči…
Afner u svom naslonjaču izgleda, kunem vam se kao, Ma Bejker u svojoj stolici
za ljuljanje.
Drži mosberg uperen u mene.
Čim se pojavim, on pripuca.
Detonacija ispuni odjednom čitav prostor, takva paljba bi svakoga ošamutila.
Vrlo sam brz. U hiljaditom delu sekunde bacio sam se na odmorište. Nisam toliko brz
da izbegnem vatru koja je zasula celo predsoblje, ali sam dovoljno hitar da dobijem
samo metak u nogu.
Afner me je čekao, pogođen sam, nisam mrtav, već sam na kolenima, pogođen
sam u list.
Događaji se nižu tako brzo da moj mozak na jedvite jade obraduje informaciju.
Osim toga, kasni za primitivnim refleksom, za reakcijom koja dolazi iz kičmene
moždine. Zato što ja radim upravo ono što niko ne bi mogao da očekuje: iznenađen,
pogođen, ranjen, prelazim u akciju.
Okrenem se ne razmišljajući o posledicama, skočim na noge, bacim se u otvor
vrata, tik uz pod, vidim Afnerovo lice, uopšte nije očekivao da se tako pojavim, baš
tamo gde me je čekao.
Klečim, preko puta njega, ispružene ruke.
U kojoj držim valter.
Prvi metak mu probije grlo, drugi mu se zarije posred cela, nije ni povukao drugi
put obarač, a već mu je sledećih pet metaka izbušilo grudi. Besno se trza, kao da se
očajnički bori protiv napada kašlja.
 Samo što sam postao svestan činjenice da sam ranjen u nogu, da je Afner mrtav i
da svi moji napori vode ka katastrofalnom neuspehu, mozak mi isporučuje novu
informaciju: klečiš u hodniku, pištolj ti je prazan i cev pištolja ti je prislonjena na
potiljak.
Skamenim se istog trena. Spustim, sasvim polako, valter na pod.
Pištolj drži neka čvrsta ruka. Cev vrši slab pritisak. Poruka je jasna, odgurnem
valter daleko od sebe, on pređe oko dva metra, pa se zaustavi.
Totalno sam se zeznuo. Raširim ruke da pokažem kako se ne opirem, polako se
okrenem, oborene glave, izbegavajući nagle pokrete.
Ne treba mi mnogo da pogodim ko je to spreman da me ubije. Potvrdu dobijam
onog trena kad ugledam cipele, to je vrlo mali broj. Cipele za patuljka. Moj mozak,
koji nastavlja suludu trku u potrazi za izlazom, postavlja mi pitanje: kako je stigao
ovamo pre tebe?
Ne zadržavam se, međutim, na analizi neuspeha, jer ću, pre nego što saznam
odgovor, dobiti metak u glavu. Uostalom, cev klizi po mojoj lobanji da bi se
zaustavila na sredini mog čela, tačno na mestu gde je Afner primio moj drugi metak.
Podignem glavu.
„Dobro veče, Malevale“, kaže mi Verhuven.
U mantilu je, sa šeširom na glavi, jednom rukom u džepu. Čovek bi pomislio da
se sprema da izađe.
Loš je znak što mu je druga ruka, ona koja čvrsto drži oružje, u rukavici. Počinje
da me obuzima panika. Čak i ako budem vrlo brz, ako opali, mrtav sam. A još i
hramljem, gubim prilično mnogo krvi, bar mislim da je tako, ne mogu da znam, boli
me, ne znam kako će ta noga reagovati ako budem tražio nešto od nje.
Verhuven to, uostalom, vrlo dobro zna.
Iz predostrožnosti uzmakne jedan korak, ruka mu ne popušta, i dalje je savršeno
prava, ne boji se, odlučan je, njegovo uglasto lice odaje odmerenu, uzdržanu
smirenost.
Ja klečim, on stoji, oči nam nisu u istoj visini, ali malo nedostaje da budu. To je
možda moja šansa, poslednja.
Mogu da ga dohvatim, ako dobijem nekoliko centimetara, nekoliko minuta…
„Vidim da još razmišljaš isto onako brzo kao nekad, momčino…“
„Momčino…“ Uvek je tako bilo, Verhuven, očinski nastrojen zaštitnik. S obzirom
na njegovu visinu, to je stvarno smešno. Ali on je prepredenjak. A ja, koji ga dobro
poznajem, vidim po njegovom licu da mu je danas loš dan.
„Doduše, baš da je brzo.“ nastavi. „Ali obično je tako. Noćas malo kasniš. Tako
blizu cilja, to je da svisneš od muke. (Ne odvaja pogled od mene.) Ako si došao po
torbu punu love, biće ti drago da znaš da ona jeste bila ovde. Afnerova žena je pre
jednog sata otišla s njom. Ja sam joj pozvao taksi. Znaš me, vrlo sam predusretljiv
prema ženama. Bilo da nose putnu torbu, bilo da naprave skandal u restoranu, uvek
sam spreman da pomognem.“
Neće napraviti nijednu grešku, pištolj mu je napunjen i to nije službeno oružje…
„Da“, kaže kao da mi čita misli, „oružje je Afnerovo. Na prvom spratu je pravi
arsenal, ne možeš ni da zamisliš. On mi je preporučio ovaj pištolj. Ja, s obzirom na
situaciju, ne pravim pitanje, ovaj ili neki drugi…“
Ne odvaja pogled od mene, to me maltene hipnotiše. U vreme kad sam radio za
njega, često sam zapažao taj ledeni pogled, oštar kao sečivo.
„Pitaš se kako sam ja stigao ovamo i, pre svega, kako da se izvučeš. Zato što
pogađaš koliko sam besan.“
Njegova potpuna nepomičnost potvrđuje da je kraj samo pitanje sekundi.
„I uvređen“, nastavi Verhuven. „Pre svega, uvređen. To je za čoveka poput mene
još gore. Gnev se nekako prihvati, čovek se na kraju smiri, sagleda stvari iz drugog
ugla. Ali kad je povređeno samoljublje, to može da bude gadno. Pogotovo ako čovek
nema više šta da izgubi, ako više nema ništa. Kao ja, na primer. Takav čovek je
spreman na sve zbog povređenog samoljublja.“
Ništa ne kažem. Gutam pljuvačku.
„Bacićeš se“, kaže. „Osećam to. (Smeška se.) I ja bih to uradio na tvom mestu.
Sve ili ništa, to nam je u prirodi. Prilično smo slični, zar ne, dosta ličimo jedan na
drugog. Mislim da je ovo zato i moglo da se desi.“
Razglaba, ali ne gubi iz vida situaciju.
Zategnem mišiće.
On izvadi levu ruku iz džepa.
Ne pomerajući oči, proračunavam putanju.
Drži pištolj s obe ruke, uperen tačno u moj pogled. Iznenadiću ga, očekuje da
skočim napred ili u stranu, a ja ću se povući unazad.
„c-c-c…“
Skine ruku sa oružja i prinese je uvu.
„Slušaj…“
Slušam. Sirene. Približavaju se vrlo brzo, Verhuven se ne osmehuje, ne uživa u
pobedi, tužan je.
Da nisam u ovakvom sosu, bilo bi mi ga žao.
Oduvek sam znao da volim tog čoveka.
 „Hapšenje zbog ubistva“, kaže (glas mu je vrlo tih, treba stvarno da se
napregnem kako bih ga čuo), „pljačka, saučesništvo u ubistvu iz januara… Za Ravića,
mučenje i teško ubistvo, za njegovu žensku, ubistvo. Dugo ćeš ostati u ćuzi, znaš li da
mi je teško zbog toga?“
Iskren je.
Sirene se primiču velikom brzinom, ima ih najmanje pet, možda više. Rotirajuće
svetlo ulazi kroz prozore i obasjava unutrašnjost kao neonska svetla na vašaru. Bledo
lice
Vensana Afnera, zavaljenog u naslonjač u dnu dnevne sobe, naizmenično se boji u
plavo i crveno.
Užurbani koraci. Ulazna vrata kao da su razneta. Okrenem glavu.
Luj, moj drugar Luj ulazi prvi. Uredan, očešljan kao za pričešće.
„Zdravo, Luje…“
Stvarno bih voleo da delujem ravnodušno, da budem ciničan, nastavim da igram
svoj skeč, ali kad se tako sretnem s Lujem, srce me zaboli zbog prošlosti, zbog cele te
situacije.
„Zdravo, Žan-Klode…“, kaže Luj prilazeći.
Moj pogled se vraća prema Verhuvenu. Nije više tu.

22.30
Sve kuće su osvetljene, bašte takođe. Vlasnici su na stepenicama, dozivaju se,
postavljaju jedni drugima pitanja, neki su otišli do ograde, drugi, hrabriji, došli su do
sredine ulice, ali ipak oklevaju da priđu. Dva policajca u uniformi upravo su stala na
oba kraja ulice kako bi sprečili neprimerena približavanja.
Načelnik Verhuven, sa šeširom natučenim na glavu, rukama u džepovima mantila,
okrenuo je leđa tom prizoru, gleda potpuno pravu ulicu osvetljenu kao u božićnoj noći.
„Oprosti mi, Luje. (Govori polako, kao čovek koga je savladao umor.) Nisam
hteo da te uključim u ovo, izgledalo je kao da ti ne verujem. Ne radi se uopšte o tome,
ti to znaš, zar ne?“
Pitanje nije retoričko.
„Naravno“, kaže Luj.
Hteo bi da izrazi negodovanje, ali je Verhuven već skrenuo pogled. Između njih
je uvek tako, počne i retko se završi. Ovoga puta je očigledno drugačije. Obojica
imaju osećaj da se vide poslednji put.
Takva perspektiva ulije Luju neuobičajenu odvažnost.
„Ta žena…“, zausti.
 Dve takve red… Za Luja je to ogromno. Kamij odmah reaguje:
„Oh ne, Luje, nemoj nipošto to da misliš! (Kamij nije uvređen, ali to kaže žustro.
Kao da bi mogao da bude žrtva nepravde.) Kad kažeš ’ta žena’, imam utisak da sam
žrtva neke ljubavne veze.“
Ponovo dugo gleda ulicu.
„Nije me ljubav naterala da nešto preduzmem, nego situacija.“
Ulica bruji u delu gde su kuće, zvuk motora, čuju se glasovi, naređenja, atmosfera
nije naelektrisana, već mirna, maltene studiozna.
„Posle Irenine smrti“, nastavi Kamij, „mislio sam da je to gotovo. Žar je,
međutim, i dalje tinjao, a ja to nisam znao. Maleval je znao kako da ga raspali, u
pravom trenutku, to je sve. U suštini, ’ta žena’, kako ti kažeš… i ne snosi neku veliku
odgovornost u svemu tome.“
„Ipak“, uporan je Luj, „laž, izdaja..
„Oh, Luje, to su reči… Kad sam shvatio o čemu se radi, mogao sam sve da
prekinem, laž bi se tu završila, ne bi bilo izdaje.“
Lujevo ćutanje pita: dakle?
„U stvari…“
Kamij se okrene prema Luju, kao da traži sopstvene reči na mladićevom licu.
„Nisam više želeo da prekinem, morao sam da idem do kraja, da završim s tim.
Mislim… da je to vernost. (Kao da je i njega samog iznenadila ta reč. On se nasmeši.)
A zatim ta žena… nisam nijednog trenutka poverovao da to radi iz nekog lošeg
razloga. Da jesam, odmah bih to prekinuo. Kad sam shvatio, bilo je malčice kasno, ali
sam mogao da prihvatim posledice, i dalje sam mogao da obavljam svoj posao. Ali
ne, sve vreme sam mislio da… ne može da postoji neki loš razlog ako ona pristaje na
sve kroz šta je prošla. (Klima glavom, izgleda kao da se budi, osmehuje se.) I bio sam
u pravu. Žrtvovala se za brata. Da, znam, ’žrtvovanje’ je smešna reč! Ta reč ne
odgovara ovom vremenu, prilično je starinska, ali ipak… Pogledaj Afnera, on nije
anđeo, ali se žrtvovao za svoje devojke. An se žrtvovala za brata… Takve stvari
postoje.“
„A vi?“
„I ja.“
Okleva, pa nastavi:
„Pošto sam dotakao dno, otkrio sam da nije loše imati nekoga za koga ćemo
žrtvovati nešto važno. (Nasmeši se.) U ovo vreme sebičnosti, to je čak luksuz, zar ne
misliš da je tako?“
Podigne okovratnik mantila.
 „Dobro, to nije sve, za mene današnji dan još nije završen. Treba da napišem
ostavku. Nisam spavao…“
Međutim, ne pomera se.
„Hej, Luje!“
Luj se okrene. Neki tehničar ga zove, na pedesetak metara od njih, na pločniku,
ispred Afnerove kuće.
Kamij mu da znak, idi, Luje, ne zadržavaj se.
„Vratiću se“, kaže Luj.
Ali kad se vrati, Kamij je već otišao.
***

1.30
Kamij je osetio naglo ubrzavanje srčanih otkucaja kad je ugledao upaljeno svetlo
u kući.
Odmah je zaustavio kola, isključio motor. Ostao je da sedi za upravljačem, da se
pita kako da postupi. An je tu.
Nije mu trebalo to dodatno razočaranje, to iskušenje. Imao je potrebu da bude
sam.
Uzdahne, uzme man til, šešir, debelu fasciklu sa lastišem, pa se polako popne
pešice stazom pitajući se kakav će biti njihov ponovni susret, šta će joj red, kako će
joj to red. Zamišlja je i dalje na istom mestu, kako sedi na podu, pored sudopere u
kuhinji.
Vrata terase su odškrinuta.
Difuzno svetlo u dnevnoj sobi potiče samo od noćne lampe, ispod stepenica, ono
je nedovoljno da bi video gde se An nalazi. Kamij spusti paket na zemlju, uhvati
kvaku na staklenim vratima, povuče ih. Nasmeši se.
Sam je. Nema potrebe da postavi to pitanje, ali ipak:
„An…! Jesi li tu?“
Već zna odgovor.
Ode do furune, uvek prvo to uradi. Jedna cepanica. I otvori cug.
Onda skine mantil, uključi, u prolazu, električni čajnik, ali ga odmah isključi i
ode do ormana gde drži alkoholna pića, premišlja se: viski? Konjak?
Neka bude konjak.
Samo malo.
Onda se vrati da uzme paket ostavljen na terasi i zatvori staklena vrata.
 Uradiće to natenane, dok pijucka konjak. Voli tu kuću. Stakleni krov, iznad njega,
prekriven je tamnim lišćem koje se pomera. Vetar se odavde ne čuje, samo se vidi.
Čudno, u tom trenutku – a dovoljno je odrastao – nedostaje mu majka. Užasno mu
nedostaje. Mogao bi da zaplače samo kad bi to dozvolio sebi.
Ali odoleva. Nema nikakvog smisla da čovek plače sam.
Onda odloži čašu, klekne, otvori debelu fasciklu sa fotografijama, izveštajima,
isečcima iz novina, unutra su sigurno poslednje Irenine fotografije.
Ne traži, ne gleda, ubacuje sve to, metodično, punim šakama, u razjapljeni otvor
furune koja sada prede, mirno i ujednačeno.
Kurbevoa, decembar 2011.
 Izjave zahvalnosti
Hvala Paskalin, mojoj supruzi, Žeralu Oberu na savetima i prijatelju Samu, koji
je uvek prisutan i voljan da pomogne. I hvala Pjeru Sipionu na budnosti i
blagonaklonosti, kao i zaposlenima u izdavačkoj kući Albert Mišel.
I, naravno, za sitne pozajmice koje sam ponegde ubacio, zahvalnost dugujem
(abecednim redosledom): Hajnrihu Belu, Tomasu Bernhardu, Balkan Download,
Nikoli Boalou, Marselu Emeu, Vilijamu Fokneru, Šelbiju Futu, Vilijamu Gadisu,
Džonu Le Kareu, Žilu Mišleu, Antoniju Munjozu Molini, Marselu Prustu, Olivijeu
Remou, Žan-Polu Sartru i Tomasu Vulfu.
 Notes
[←1]
Travail soigne, Le Masque, 2006: Le livre de poche 2010. [Prim, aut.]
[←2]
Les Grands Moyens, Smart Novel, 2011. [Prim, aut.]
[←3]
Miches (izgovara se mi’s) u žargonu znaći zadnjica. (Prim, prev.)
[←4]
Rasa goveda koja je dobila ime po francuskoj pokrajini. (Prim, prev.)
[←5]
Aleks, Laguna, Beograd, 2015. (Prim, prev.)
[←6]
Fr.: Morte-Bouteille - mrtva boca. (Prim, prev.)
[←7]
Moj časni stric je uzor pravi / Otkad je sasvim zanemogo. Stihovi iz Evgenija Onjegina Aleksandra
Sergejeviča Puškina. Navedeno prema prevodu Milorada Pavića. (Prim, prev.)
[←8]
Fran.: Inspection generale des Services – Generalna inspekcija (policijskih) službi. (Prim, prev.)
[←9]
Ime Maleval nastalo je od mauvaise vallee, zla dolina. (Prim, prev.)