Tom Katler

PILOT U HALJINI
I DRUGE ZAGONETKE I ZAVRZLAME S
LATERALNIM RAZMIŠLJANJEM

Preveo
Nikola Pajvančić

LAGUNA
Naslov originala
Tom Cutler
The Pilot Who Wore a Dress
and Other Dastardly Lateral Thinking Mysteries

Copyright © Tom Cutler 2015

Translation copyright © 2018 za srpsko izdanje, LAGUNA
Ova knjiga je posvećena doktoru Džonu H. Votsonu,
„jednoj stalnoj tački u doba promena“.
„Koliko sam vam često govorio da kada eliminišete nemoguće, ono što
preostane, koliko god malo verovatno izgledalo, mora biti istina?“

Šerlok Holms u
„Znaku četvorice“ (1890)
Artura Konana Dojla
 PREDGOVOR

Kada ljudi govore o zlatnom dobu detektivskog romana, obično misle na

treću i četvrtu deceniju prošlog veka, mada neki stručnjaci veruju da mi baš
sada prolazimo kroz još jedno zlatno doba. Krimići verovatno nikada nisu
bili raznovrsniji, kvalitetniji i čitaniji.
Sadašnjem zlatnom dobu međutim nedostaje nešto što je bilo veoma
prisutno u onom prethodnom – a to je smisao za humor.
Cinični sredovečni inspektori koji imaju probleme s pićem i sa
ženama traže serijske ubice, dok forenzički patolozi prebiraju po
raspadnutim organima, a mračni skandinavski detektivi suočavaju se s
besmislom ljudskog postojanja – tako da je kriminalistički roman izgubio
onu tradicionalnu vezu s dobrim raspoloženjem. Noir je svugde, i to je
prosto nešto sa čime čitaoci moraju da se pomire.
Siguran sam da se na univerzitetima širom sveta upravo pišu
doktorati o razlozima za tu promenu. Detektivski romani u kojima je
zagonetka bila presudno važna prirodno su izumrli zato što više nije bilo
zagonetki koje već nisu obrađene. Vlastelinske vile, savršeno osmišljene za
zabave preko vikenda s gostima koji „kriju mračne tajne iz prošlosti“ i
obezbeđuju divnu galeriju slugu da budu svedoci, doušnici i osumnjičeni,
nisu preživele Drugi svetski rat. Njihovi vlasnici više nisu mogli da „nađu
osoblje“ i mnoge su pretvorene u hotele, internate i tajne vojne centre za
obuku.
Zbog velikog krvoprolića u ratu tradicija zlatnog doba da se smrt
posmatra kao neka vrsta društvene igre počela je da izgleda pomalo
neumesno. Izdanja kao što je The Baffle Book, zbirka slučajeva zagonetnih
ubistava, bila su veoma popularna tridesetih godina prošlog veka, ali su
kasnije delovala uvredljivo i banalno.
 Još jedna novost, ukidanje smrtne kazne u Velikoj Britaniji 1965,
značila je da u krimićima ostaje mnogo toga nedovršenog. Kada Herkul
Poaro uperi prst u krivca u biblioteci, to više nije značilo da se sve uredno
završava i da na kraju sledi još samo dželatova omča. Ono što je nekada
bilo crno-belo sada je prešlo u brojne nijanse sivog.
Zato nije ni čudo što su krimići postali mračniji.
Siguran sam da nisam jedini koji pomalo žali zbog te promene.
„Rešavanje zločina kao društvena igra“ i dalje je nekako neobično
privlačno i nije ni čudo što se toliko knjiga iz prvog zlatnog doba sada
uspešno ponovo štampa. Večere sa rešavanjem ubistva veoma su popularan
oblik zabave, a nove generacije mladih se svakodnevno upoznaju sa
zabavnom društvenom igrom kluedo.
Ova knjiga Toma Katlera jasno sledi tu tradiciju zabave sa zločinom.
Katler je došao na originalnu ideju da sakupi zagonetke za čije je rešenje
potrebno lateralno razmišljanje, preoblikovao ih je u mini detektivske priče
i zatražio od čitalaca da ih odgonetnu. Knjiga sa zagonetnim zločinima, za
koju se mislilo da je izumrla posle 1939, ponovo je rođena u novom obliku
za XXI vek.
Siguran sam da će mnogi čitaoci uživati u izazovima koje će im
postaviti.

Sajmon Bret,
dobitnik nagrade Dijamantski bodež
Udruženja pisaca krimi romana i
predsednik Detektivskog kluba
 UVOD

Dva čoveka igraju tenis. Posle napornog meča u tri seta, obojica pobeđuju.
Kako je to moguće? Vrlo brzo ću objasniti.
Razlog što su problemi lateralnog razmišljanja tako nezgodni i što ih
je toliko zabavno rešavati leži u tome što mi težimo da razmišljamo na
uvreženi način. Naše ustaljene navike, inhibicije i netačne pretpostavke
ometaju nas da dopremo do manje očiglednih mogućnosti skrivenih u
školjci lateralnog razmišljanja. Ako međutim uspemo da osmotrimo
problem s neke druge tačke gledišta, odgovor će često biti očigledan. Kao
što Šerlok Holms kaže doktoru Votsonu: „Kada promeniš tačku gledišta,
ono što je najviše zbunjivalo postaje trag koji vodi ka istini.“
To je kao vic o čoveku koji je umro i otišao u pakao. Tamo vidi
groznog matorog zlikovca koji vodi ljubav sa zanosnom mladom
plavušom. Kada se pobuni da to i nije baš neka strašna kazna, Đavo
odgovara: „Ko si ti da određuješ kaznu ovoj ženi?“
Pojam „lateralno razmišljanje“ skovao je 1967. godine čovek koji je
voleo da koristi grafoskop po imenu Edvard de Bono (čovek se zove
Edvard de Bono, ne grafoskop). Edvard de Bono je rekao da će um videti
samo ono što je pripremljen da vidi, ali da mi možemo da rešimo neke
inače nezgodne probleme ako stvari pogledamo sa strane – a to znači
„lateralno“.
Na primer, ako čujemo da je dr Aleks Bernard vikar, verovatno ćemo
podsvesno imati nekoliko pretpostavki o njemu. Ali, kao što je Šerlok
Holms takođe rekao: „Ništa ne zavarava više od očigledne činjenice“, jer
dr Aleks Bernard je žena. Pomisao da je vikar po imenu Aleks muškarac
nije seksizam kao što bi neki tvrdili, već samo obična greška, jer da
nemamo pretpostavke zasnovane na našem iskustvu o tome kako svet
obično funkcioniše, bili bismo toliko apstraktni da ne bismo mogli da se
smejemo vicevima niti da razgovaramo s ljudima na zabavama.
U ovoj knjizi sam rešio da maksimalno iskoristim kombinaciju
zagonetke i priče tako specifičnu za probleme lateralnog razmišljanja. Za
rešenje ovih zagonetki nisu potrebni neobična inteligencija ili mašta, a sve
neophodne informacije date su u priči – mada je rešenje sakriveno
naočigled svima, samim načinom na koji je zagonetka predstavljena. Nema
varanja, ali, naravno, ima prilično lažnih tragova.
Prvi deo knjige sadrži slavne primere lateralnog razmišljanja. Tu je
sve, od besmrtnog „Čoveka u liftu“ do zbunjujućeg „Ubistva na snegu“, uz
još neke manje poznate i neke potpuno originalne probleme.
Jedna od osobina zagonetki lateralnog razmišljanja jeste da se bave s
mnogo smrti i uništenja i prilično vešanja, pucanja i samoubistava. Ne
znam šta je toliko primamljivo u tolikom nasilju, ali sam rešio da ga ne
izbacujem, a nadam se da sam dodao i malo smeha.
Sem klasičnih primera, tu je i deo s nekim od najboljih misterija
„zaključane sobe“ i „nemogućih“ zločina iz detektivskih romana,
prilagođenih formatu lateralnog razmišljanja. Neke od najboljih
glavolomki majstora kao što su lord Danseni i Artur Konan Dojl takođe su
tu.
Deo Stvarni život predstavlja tajanstvene istinite događaje kao što su
neobični slučaj broda Meri Selest, aferu s dihidrogen-monoksidom i
misteriju epinške žutice.
Na kraju, tu je deo s kafanskim opkladama i izazovima, sa
zagonetkama sa šibicama koje zahtevaju lateralno razmišljanje, vicevima s
poentom suprotnom našoj intuiciji i opkladama koje se ne mogu izgubiti.
Ovu knjigu možete čitati sami, ali i u društvu. Možete čak i da je
dodajete ukrug, da svako od prisutnih naizmenično čita neku zagonetku.
Sem štosova kod opklada i izazova, koji slede odmah posle njih, zabavna i
neočekivana rešenja zagonetki naći ćete u posebnom odeljku na kraju
knjige. Ona su jednako zanimljiva kao i same zagonetke.
Nadam se da ćete u rešavanju ovih problema i zagonetki uživati isto
koliko ja dok sam ih pisao.
 Srećno!
O, uzgred, ako se još pitate šta je bilo s onom dvojicom tenisera,
odgovor je da su oni partneri u dublu. Pa naravno!
 KLASICI LATERALNOG
RAZMIŠLJANJA

„Ove male sive ćelije. Sve od njih zavisi.“

Agata Kristi

MORNAR KOJI JE POJEO PECIVO SA ŠLAGOM

Zagonetka
Na zapadnom obodu Plimuta nalazi se primorski gradić Sent Havet. Ima
prugasti svetionik, stenovitu obalu i nekoliko crvenih litica, za koje lovci
na fosile kažu da su pravi rudnik ehinoida i amonita.
Lepa, kaldrmisana glavna ulica gradića miriše na so i u njoj se nalazi
nekoliko starinskih lokala: prodavnica šešira, ribarnica iznad koje kruže
galebovi i bakalnica. Tu su i pab koji odiše srdačnom atmosferom i zove se
Lav i jastog, i ljupka čajdžinica – Kod Marijane – čuvena po džinovskom
pecivu sa šlagom. Čajdžinicu krase čipkani stolnjaci, čipkani podmetači i
one stvarčice koje izgledaju kao tri leteća tanjira na štapu, na koje u vreme
užine stavljaju pecivo. Na zidovima vise izbledele fotografije čamaca i
veslača.
Jednog popodneva, ne tako davno, zvono na vratima Marijanine
čajdžinice veselo se oglasilo. Ušao je jedan mladić i seo na sunce, uz
prozor. Bio je jedini gost. Konobarica Dejzi, kćerka pokojne Marijane,
sada vlasnica lokala, osmehnula se i srdačno ga pozdravila. Pošto je
osmotrio kitnjasti meni, čovek ju je ponovo pogledao. Dejzi je prišla stolu i
pitala ga šta želi. „Onaj vaš čuveni čaj i pecivo sa šlagom“, rekao je.
 Dejzi je to veoma pažljivo zapisala u svesku, pa otišla u kuhinju i
brzo se pojavila sa smeđim čajnikom iz koga se pušilo, plavom šoljom i
tanjirićem iz drugog kompleta. Poslužila je gostu čaj i ponovo se vratila u
kuhinju. Čas kasnije je opet došla, teturajući se s teškim poslužavnikom na
kome su bila dva peciva velika kao cigle, džem od jagoda u lepoj posudi sa
srebrnom kašičicom i tanjirić s brdom pravog šlaga.
Čovek je, izuzetno pažljivo, podigao pecivo s tanjira i rasporedio
tačno dvanaest kašika šlaga po obodu tanjira. Između svake kašike šlaga
pažljivo je stavio kašiku džema. Na sredinu tanjira je stavio pecivo, koje je
pomno isekao na četiri komada, pre nego što je drugo pecivo presekao
napola pa i njega stavio na tanjir. Sipao je sebi šolju čaja i vrlo brižljivo
umakao komadiće isečenog peciva u čaj pre nego što ih je, jedan po jedan,
pojeo. Dve polovine drugog peciva je najpre umočio u džem, pa u šlag,
idući po tanjiru u smeru kazaljki na satu, ali je pazio da ih ne umoči u čaj.
Dejzi je pažljivo posmatrala čoveka, pa je onda prišla stolu. „Dakle,
gospodine“, rekla je, „vidim da ste mornar.“

Problem
Kako je Dejzi znala da je njen gost s neobičnim navikama u jelu po
zanimanju mornar?
Rešenje

KERIPATOVA URNA ŽELJA

Zagonetka
Ser Hamfri Bamfri (1873–1979) bio je egiptolog i istraživač koji se
proslavio kada je 1922. u pustinji otkrio grobnicu kralja Orang Tua
Keripata.
Bamfrijeva pustolovina počela je 1913, kada ga je bogati plemić lord
Elpas unajmio da nadzire njegove ambiciozne planove za pronalaženje
Keripatove grobnice, čiju lokaciju do tada arheolozi nikako nisu uspevali
da otkriju. Počeli su iskopavanja u Dolini osa na istočnoj obali Nila, blizu
Tebe (današnjeg Luksora), međutim u januaru 1921, posle osam skupih
godina u kojima su nalazili samo gomile peska, lord Elpas je rekao
Bamfriju da ima još jednu jedinu priliku da otkrije izgubljenu grobnicu pre
nego što mu na kraju godine obustavi finansiranje.
Sve je delovalo beznadežno, ali je onda 6. decembra 1921. Hamfri
Bamfri došao do najvećeg otkrića u životu. Dok je neveselo čeprkao po
osnovi jednog starog zida, otkrio je četiri velike kamene stepenice.
Hijeroglifi na stepenicama nagovestili su mu da je to vrh stepeništa koje
vodi do grobnice kralja Keripata.
Bamfri je smesta poslao telegram lordu Elpasu moleći ga da što pre
dođe i 11. januara 1922, u Elpasovom društvu, koristeći nož koji mu je
baka poklonila za šesnaesti rođendan, ser Hamfri je načinio „malu rupu pri
vrhu jednih starih vrata“ i uspeo da proviri u prostoriju iza. Pri svetlu
treperave sveće video je predmete od zlata i abonosa koji su tu ostavljeni
pre Hrista – a on je bio prvi čovek koji ih je video posle više od dve hiljade
godina.
Ispostavilo se da je grobnica još veličanstvenija od Tutankamonove i
sledećih nekoliko godina hiljade predmeta su očišćene i mnogi su prodati
kolekcionarima i muzejima. Egipatski meštani su upozoravali na
„prokletstvo faraona“ koje će, tvrdili su, zadesiti svakog ko je oskrnavio
grobnicu. Smrt Hamfrija Bamfrija 1979, od srčanog udara izazvanog
poljupcem jedne od njegovih brojnih bolničarki, u 106. godini, kao da je
to, međutim, opovrgla.
Možda najtajanstvenije otkriće na tom lokalitetu nađeno je u pesku
ispred stepenica grobnice. Predmet je očigledno bio noviji od ostalih,
drevnih – jednostavna keramička urna, koju su novinari prozvali
Keripatova urna želja. Oko ivice se pružao tajanstveni natpis, koji je ličio
na latinski: OV OJEN OKŠI RIT OVEL IK. Ni ser Hamfri Bamfri, ni lord
Elpas niti iko drugi nije uspeo da ga rastumači, i veliki istraživač je otišao
u grob ne saznavši šta znači.

Problem
Možete li da dešifrujete tajanstveni natpis na Keripatovoj urni želja?
Rešenje

UBISTVO NA SNEGU

Zagonetka
Zima 1962/63, poznata i kao „Veliki mraz“, bila je jedna od najhladnijih i
najdužih zima koje se pamte u Britaniji. Decembar je počeo maglovito i
London je poslednji put prekrila gusta magla. Polovinom meseca hladni
talas je doneo sneg, tako da su se ljudi pripremali za beli Božić. Počeli su
na vreme da kupuju poklone.
Do Božića i preko praznika je bilo ledeno. Odmah posle Božića je
pao gust sneg i oduševljena deca su gađala grudvama svoje vesele
roditelje.
Krajem meseca na čitavu zemlju navalila je surova mećava. Ledeni
vetar je nanosio sneg u sedam metara visoke smetove, zatvorio je puteve i
zatrpao lokomotive.
Mesto Vitenšo u Češiru bilo je posebno teško pogođeno i tamo se,
javile su novine, 20. januara desio jedan uznemirujući događaj, koji je
privukao više pažnje od čišćenja puteva, popravki grejanja i otkopavanja
vozova.
Zamislite prizor: neka deca koja su se vraćala iz škole kući na ručak
primetila su nasred snežnog polja telo muškarca u debelom kaputu. Jedan
dečak, Čarli Šejver, možda hrabriji od ostalih, prešao je polje da pogleda
telo. Čoveku je lice bilo razneseno hicem iz nečega nalik na skraćenu
lovačku pušku, što je oružje karakteristično za pljačke seoskih pošta u tim
krajevima. Ležao je na leđima u snegu porumenelom od njegove krvi.
Oružja nije bilo.
Čarli otrči na drugu stranu polja i pokuca na vrata Ade Feribridž,
svoje tetke. Ada, koja je pre dvadesetak minuta čula usamljeni pucanj,
smesta pozove policiju i policajci stignu veoma brzo, pošto im je drago da
više ne moraju da čiste sneg ispred stanice.
 Odmah im je jasno da je to leš lokalnog zavodnika i ženskaroša
Rejmonda Tretjua. Njegovi manikirani nokti i neobična tetovaža poznati su
svim redovnim gostima paba. Policajci slikaju mesto zločina i odnose telo.
Obdukcioni nalaz opisuje niskog, veoma laganog mladog čoveka.
Zdravstveno stanje mu je bilo dobro, sem što nije imao slepo crevo. Uzrok
smrti je pucanj iz lovačke puške, iz neposredne blizine, ispod brade, koji
mu je razneo donedavno lepuškasto lice.
Tretju je, izgleda, bio na putu za pab Krst u ruci, na glavnoj ulici,
gde uvek ide na podnevnu čašu piva s prvim komšijom i drugom, kovačem
Džekom Ferarijem. Danas se međutim nije pojavio.
Sem otisaka stopala malog Čarlija koji idu ka telu pa se udaljavaju,
tu je samo još jedan niz otisaka, koji su brzo prepoznali kao otiske čizama
koje je obično nosio Tretju. To su skupe, ručno rađene čizme. Mada
izgledaju kao obične, na đonu su izvezeni inicijali žrtve.
Osobeni otisci Tretjuovih čizama počinju ispred njegovih vrata i
neprekinuti se nastavljaju do sredine polja, gde leži njegovo telo. Lako ih
je pratiti zbog monograma, koji je, do mesta gde je nađeno telo, veoma
duboko utisnut u sneg.
Ništa od toga međutim nema smisla, zato što Tretju na nogama nema
te čuvene čizme. Umesto toga je obuven u, potpuno neprikladne,
mokasine. Štaviše, otisci čizama nastavljaju da se udaljavaju od tela u
neprekinutoj liniji, ka šumarku između polja i glavne seoske ulice, gde
nestaju, pošto sneg nije prodro u čestar između drveća. Još i čudnije, otisci
iza tela deluju kao da su nešto plići, mada su i dalje prilično duboki.
Lokalni policajci su brzo shvatili u čemu je problem. Kako može
čovek u laganim cipelama da izađe nasred polja, ostavi otiske čizama, puca
sam sebi u lice, pa onda nastavi svojim putem, ponevši oružje sa sobom?
Dok je mešao šolju vrelog čaja kod Ade Feribridž, narednik
Svejnston je primetio kako otisci zapravo mogu biti otisci ubice, koji se
prišunjao Tretjuu neopažen jer mu je sneg prigušio korake, pucao u njega,
pa je nastavio u šumu i tamo se ratosiljao oružja. „Gde su onda otisci
žrtve?“, pitao je mladi pozornik, deleći ljudima Adine kekse. Na to
Svejnston nema odgovor, te odlazi da se olakša pošto je tog popodneva
popio nekoliko šolja čaja.
Pošto je izašao iz ve-cea, jedan stariji čovek s kapom na glavi daje
mu znak da priđe. On kaže Svejnstonu da je juče, kao i danas, Tretju na
nogama, uprkos dubokom snegu, imao samo veoma mokre mokasine. Kaže
da je ovaj rekao kako mu je neko ukrao čizme ispred vrata kuće. Ni to još
nije sve...
Pre dva dana Džek Ferario je pobesneo u pabu, navodno zato što je
njegov komšija Tretju preskakao zid između dvorišta i zavodio mu ženu
dok je on potkivao konje u kovačnici. Ferario je obećao da će Tretjuu
trajno promeniti lični opis.
Stari kaže da je Ferario prava ljudeskara, bez obzira na to što ima
mala stopala, i da bi bez mnogo napora mogao da digne sitnog Tretjua, da
ga zavrti po pabu i baci ga kroz prozor.
Svejnstonu je nešto zaiskrilo u oku.

Problem
Ko je ubio Tretjua i gde je oružje? Je li ubica kovač Ferario? Ako jeste,
kako je pucao u žrtvu usred polja a da nije ostavio otiske stopala? Gde su
čizme ubijenog, zašto je bio u mokasinama i zašto na polju nema otisaka
mokasina?
Na kraju, zašto je tako sitan čovek ostavio tako duboke otiske svojim
ručno pravljenim čizmama?
Rešenje

JORKŠIRSKA FABRIKA

Zagonetka
Jedan septembarski dan 1925, na obodu malog jorkširskog grada,
ušuškanog u tihoj dolini. Vreme je ručka i zvona sa crkve u vresištu
označavaju taj čas. Preko mosta ide usamljeni pešak, koji na sebi ima odelo
za šetnju po prirodi. Kapa mu je zbog sve jače kiše natučena na oči. U
glavnoj ulici primećuje topao pab i odlučuje da se u njemu sakrije od kiše i
nešto prezalogaji.
U pabu naš šetač, koji se zove Džerald, otresa kišu s kape pa je kači
na kuku pored vatre. Naručuje od rumene gazdarice kriglu piva i krišku
sira, zatim razgleda prostoriju s niskom tavanicom i u uglu primećuje
starca sa slamnatim šeširom koji pije nešto iz keramičkog vrča.
Džerald oslanja štap na ugao odžaka i prilazi da sedne pored starca.
„Dobar dan“, kaže on.
„Jes’“, odgovara starac, otpija pivo i prelazi grubim rukavom preko
gustih zalizaka.
Kroz prozor Džerald vidi, na drugoj strani nemalterisanog zida,
ogromnu viktorijansku fabričku zgradu i njen odraz u potoku. Pramen
dima se diže iz odžaka, a velika slova kojima je ispisano ime fabrike, E.C.
NILSAZ, ogledaju se u vodi. Starac vadi dugačku lulu iz usta i kaže: „Ti
nisi odavde, je li?“
„Nisam“, odgovara Džerald.
Starac malo poćuti. „Nešto da ti kažem, momče“, kaže. „Ako iz prve
pogodiš šta proizvode u fabrici, častim piva kol’ko možeš da popiješ. Ako
ne uspeš, častiš ti mene. Al’ moraš iz prve.“ Džerald kratko porazmisli,
zagledan u bistru vodu potoka.
„Pa, nemam pojma“, kaže. Onda malo duže gleda u odraz imena u
vodi. „Dobro“, kaže iznenada, „reći ću ti.“
Starac se kezi. „Da čujem?“
„Maramice!“, kaže Džerald.
„Varaš! Već si znao“, kaže starac.
„Nisam“, odgovara Džerald. „Bilo je lako.“
Problem
Kako je Džerald znao šta se proizvodi u fabrici?
Rešenje

ZAGONETKA BERNSOVE VEČERE

Zagonetka
Džon i Džoan Džons žive u ljupkoj kućici iz XVIII veka blizu Metloka u
Derbiširu, na samom jugoistoku Planinske oblasti. Kroz prozore svojih
soba njihova deca Džuli i Džeremi često gledaju preko kamenjara
istačkanog ovcama koji se pruža od niskog zimzelenog drveća na kraju
njihove bašte pa sve dokle pogled seže. Gledaju gavranove kako kruže
nebom i grakću, kljucaju crve iz vlažne zemlje ili bacaju puževe iz visine
na stene kao da razbijaju orahe. Vetar noću često ječi ispod zabata i čegrće
vratima baštenske šupe Džonsovih.
Džonsovi su srećna porodica. Džon Džons je Škot i predaje
ekonomiju na univerzitetu Espurio u Bakstonu. Džoan Džons nije
zaposlena i sve vreme provodi starajući se o kući i deci. Njihova vesela
deca svakog jutra idu autobusom u školu i dobri su đaci. Džeremi lepo crta,
a Džuli voli matematiku. Pomažu majci po kući, ali je Džeremi s vremena
na vreme nestašan, dobacuje đubretarima kroz rupu u živici ili pušta bigla
Tinkera s povoca kada ide u grad.
Jednog nedeljnog jutra gospodin i gospođa Džons su se vratili kući u
sitne sate, posle burne večere povodom Bernsove noći u gradu. Bernsova
noć, u čast tog škotskog pesnika, slavi se svakog 25. januara. Pošto su po
mrklom mraku ušli u kuću, ispratili su bebisiterku i produžili pravo u
krevet.
Gospođa Džons se sutradan ujutro probudila kasnije nego obično.
Sinoć je popila više šampanjca nego što je trebalo, a Džon je s nekim
prijateljima dokusurio flašu viskija. Nju sada boli glava, dok bi on mogao
da nastupa za reprezentaciju Škotske u hrkanju.
 Gospođa Džons pažljivo širi zavese u spavaćoj sobi da osmotri jutro.
Sunce je obasjalo travnjak ispred kuće i prilično je toplije nego čitave
prošle nedelje, što je lepo.
Džoan međutim primećuje nešto neobično. Na mokrom travnjaku
leže nekakvi predmeti koje ne prepoznaje. Ona oblači kućni mantil, silazi u
prizemlje i uključuje kuvalo za vodu u kuhinji pre nego što će otići do
ulaznih vrata. Malčice ih otvara da bolje vidi šta to leži na travi.
Na sredini travnjaka je jedanaest grumenova uglja, svaki otprilike
velik kao orah. Nisu daleko jedan od drugoga i izgledaju kao da su
namerno tako stavljeni. Nedaleko se nalazi usamljena šargarepa, koju
gavran merka sa zida. Neko je, verovatno osoba koja je stavila i sve ostalo,
na travi ostavio šal i on je sada potpuno mokar. Šal izgleda veoma obično i
kao da su ga moljci prilično izgrizli. Gospođa Džons sasvim sigurno ne bi
dozvolila Džonu ili Džeremiju da nose takav šal.
Džoan Džons iza sebe čuje Džeremijev korak na stepenicama.
Džeremi je sav raščupan i u ruci drži teglu od džema u kojoj je puž.
„Malkom hoće salatu“, kaže mališan.
„Najpre se kaže dobro jutro“, kaže njegova majka i zatvara vrata.
„Nadam se da ste sinoć bili dobri.“
„Suzan nas je pustila da gledamo Isterivača đavola“, kaže Džeremi.
Džoan kaže sebi da dobro razmisli pre nego što sledeći put pozove Suzan
da joj čuva decu.
„Šta znaš o onim tamo stvarima?“, pita gospođa Džons sumnjičavo
dok guta aspirine i sipa vrelu vodu u šolje. „Jesi li ih ti stavio na travnjak?“
Džeremi se osmehuje i odmahuje glavom. Sipa zašećerene pahuljice u
posudu, dodaje skoro pola litra mleka i još brdo šećera. „A Džuli?“, pita ga
mama.
„Nije“, odgovara Džeremi punim ustima, „nije ih ni ona stavila na
travnjak. Nije niko.“
Gospođa Džons je zbunjena, ali joj sada nije do rasprave. Takođe
odlučuje da preskoči doručak. „Dušo, molim te da ne budete mnogo
bučni“, kaže sinu. „Vaš otac je juče imao težak dan.“ Nosi šolje s kafom na
sprat, pokušavajući između štucanja da reši misteriju čudnih predmeta
poređanih na travnjaku.

Problem
Džeremi je govorio istinu. Niko nije stavio čudne predmete na travnjak
Džonsovih. Postoji, ipak, veoma jednostavan razlog što su tu. Koji je to
razlog?
Rešenje

DOSADNA KOMPJUTERSKA LOZINKA

Zagonetka
Deca danas izgleda s lakoćom pamte po dvadeset kompjuterskih lozinki, a
ipak ne mogu da zapamte imena engleskih kraljeva i kraljica. Zašto i da ih
pamte kad mogu lako da ih nađu na telefonu?
Stariji ljudi često imaju problema da zapamte gde žive i kako se
zovu, a kamoli neki PIN, broj mobilnog, sigurnosna pitanja za telefonsko
bankarstvo i slično.
Ne znam ko je odgovoran za sledeći vic o kompjuterima – voleo bih
da sam to ja – ali on otprilike opisuje situaciju.
kompjuter: Unesite lozinku.
korisnik: kupus
kompjuter: Lozinka mora biti duža od osam znakova.
korisnik: kuvani kupus
kompjuter: Lozinka mora da sadrži jednu brojku.
korisnik: 1 kuvani kupus
kompjuter: Lozinka ne može da sadrži praznine.
korisnik: 50jebenihkuvanihkupusa
kompjuter: Lozinka mora da sadrži bar jedno veliko slovo.
 korisnik: 50JEBENIHkuvanihkupusa
kompjuter: Lozinka ne može da sadrži više velikih slova uzastopno.
korisnik: NabijemtiUdupe50JebenihKuvanihKupusa!
kompjuter: Lozinka ne može da sadrži znakove interpunkcije.
korisnik: „#%&“&%“$&“#$!“#$“#%&/&/$

Elem, poenta je da vam ispričam o čoveku po imenu Bil, koji je patio

od disleksije i nikako nije mogao da upamti kako se piše njegova lozinka.
Bio je normalan, duševno zdrav, i snalazio se sa kompjuterima, ali je uvek
imao problema sa pisanjem reči. Nije imao problema samo kod neobičnih
reči, već i kod sasvim običnih reči. Najviše mu je muka zadavala njegova
lozinka, koju nikada nije mogao tačno da napiše, pa je zato gubio mnogo
vremena pokušavajući da se prijavi na kompjuter.

Problem
Kako se piše njegova lozinka?
Rešenje

TERIJEVE DEVOJKE

Zagonetka
Teri je mladić koji ima dve devojke: Emu, koja živi istočno od njega, i
Vendi, koja živi zapadno. Ema Ist je sitna riđokosa zavodnica; Vendi Vest
je plavokosi vulkan – ispod ledene spoljašnosti krije se živa vatra. Teri
jednako voli obe devojke i društvo jedne jednako mu je drago koliko i
društvo druge.
Na železničkoj stanici u Terijevom mestu postoji samo jedan peron.
To je jedan od onih perona „ostrva“ gde vozovi sa jedne strane uvek idu u
jednom pravcu, a vozovi sa druge u suprotnom. Vozovi u dva pravca su
izuzetno tačni i dolaze na svaki sat. U oba pravca ide isti broj vozova i
nijedan nikada nije otkazan (sigurno ste primetili da sve ovo ima malo veze
sa stvarnim svetom).
Nažalost, Teri je potpuno neorganizovan tip, i nema pojma kada
tačno vozovi dolaze i odlaze. S jedne strane, to nema veze, pošto Terijeve
devojke nikuda ne izlaze. One su mu toliko posvećene da samo sede kod
kuće, gledaju kroz prozor i čekaju da on dođe.
Kad poželi žensko društvo, Teri izađe iz kuće, mada prethodno i ne
pogleda na sat, pa ide pravo na stanicu, kupuje kartu koja važi za oba
pravca, penje se stepenicama na peron-ostrvo i ulazi u prvi voz koji naiđe,
svejedno da li on ide na istok ili na zapad. Vozovi stižu na svakih sat
vremena, i po svemu su potpuno normalni vozovi. Teri u voz ulazi u razna,
nasumična vremena, raznih dana. Ponekad tu dođe kasno uveče. Ponekad
kasno ujutro. Ponekad je doba ručka, ponekad užine. Stiže bilo kog dana u
nedelji i bez nekog posebnog reda i ide ili istočno ili zapadno u zavisnosti
od toga koji voz prvi stigne.
Zapadni voz, koji ide kod Vendi, polazi tačno u isto vreme posle
punog sata. Istočni, „Emin“ voz isto polazi u tačno vreme posle punog
sata, ali je to vreme drugačije, tako da Teri nikada ne mora da razmišlja u
koji će da uđe.

Problem
Prošle godine je Teri veoma često viđao Emu Ist, mnogo češće nego Vendi
Vest. Zapravo, Vendi Vest jedva da je uopšte i video. Zašto?
Rešenje

UBISTVO KAMIONDŽIJE

Zagonetka
Žaoka je film iz 1973. s Polom Njumenom i Robertom Redfordom. Bavi se
pustolovinama dvojice prevaranata koji isprobavaju sreću u svemu i
svačemu, od prevara na hipodromu do varanja na kartama. Postoji još
nekoliko uspešnih filmova na tu temu, zbog čega vam dođe da se zapitate
šta je to toliko tajanstveno privlačno kod prevaranata i varalica na kartama.
Postoje razne vrste varalica na kartama. Imate „mehaničare“, koji
koriste trikove kao što je „drugo deljenje“, gde se karta s vrha zadržava
palcem na špilu dok se druga karta pri deljenju neprimetno vadi ispod nje.
Onda je tu „ređanje“ – stavljanje karata u željeni redosled prilikom
mešanja. Zatim postoje oni koji koriste obeležene karte, ili vešto skrivaju
karte na dlanu i zamenjuju ih za druge, korisnije karte tokom igre.
Većina varalica amatera se trudi da ne komplikuje previše i koristi
jednostavnije metode kao što je stavljanje u pot manje novca nego što kažu
ili virenje u karte drugih igrača. Dobra strana jednostavnih metoda je što
uvek možete da poreknete da ste radili nešto loše.
Dobar primer složenog varanja desio se jednog ledenog
decembarskog dana 2011, u kafani pored auto-puta, gde je grupa
kamiondžija upravo završila jelo, pa prešla na partiju pokera.
Partija je trajala neko vreme i pot je bio ogroman. Kartaroši su svi
bili iskusni i veoma vešti u tome što rade. Nije bilo ćaskanja, već su svi su
bili usredsređeni samo na igru. Držali su karte tako da ih drugi ne vide i čaj
im se ohladio. Razmenjivali su poglede, ali ledena pokeraška lica ništa nisu
odavala.
Nekoliko igrača je očigledno mislilo da ima dobru ruku i ozbiljno su
dizali uloge. Na sredini stola je narasla gomila novca. Onda je kucnuo čas.
Kamiondžija koji je delio spuštao je, dramatično, kartu po kartu, savršen
rojal fleš u piku: desetka, žandar, kraljica, kralj i kec, najjača ruka u
pokeru.
Na trenutak je za stolom zavladala tišina. Na licu tog kamiondžije
nisu se videle emocije. Napolju kao da su motori vozila u prolazu utihnuli.
Onda je drugi kamiondžija, krupan i plećat, ustao, i preturio metalnu
stolicu na pod. „Varaš!“, rekao je odlučno i uperio prst u prvog. „I ja to
mogu da dokažem.“ Prvi kamiondžija nije ništa rekao, već je ćutke,
naočigled svih, potegao nož, ubo ovog u grudi i ubio ga na mestu.
Vlasnik kafane se zaključao u kancelariju i smesta pozvao policiju,
koja je brzo stigla. Dok se lokva krvi još širila na podu, oni su razgovarali
sa svim kamiondžijama i s vlasnikom kafane. Svi su se složili da je ubica
prvi kamiondžija, koji je čak i priznao ubistvo, ali ne i da je varao.
Uprkos dugom saslušanju, priznanju i očiglednim dokazima,
međutim, nijedan muškarac koji je sedeo za tim stolom nije uhapšen – čak
ni zbog ilegalnog kockanja – i svima je dozvoljeno da slobodno odu i
odvezu svoje kamione kući.

Problem
Zašto je policija tako postupila iako je imala svedočanstva prisutnih i
priznanje ubice?
Rešenje

ČAROBNA KANTA

Zagonetka
Stjuart O’Brajen je uspešan poslovni čovek. Ima prosedu kosu, skup
automobil i nemoguće ružnu vilu u Sarijskoj provinciji.
Stjuart nije završio nikakve škole ali se, pošto je rođeni majstor za
ubeđivanje, izborio za posao u timu za prodaju proizvođača plastike po
imenu Poliplastika. Kompanija proizvodi plastične cevi, lavore,
industrijske palete za transport robe i kante.
Stjuart je oduvek bio sjajan prodavac i veoma brzo se probio do
samog vrha kompanije. Prijatelji ga zovu „Stju Irac“ i kažu da ne da je
poljubio Kamen iz Blarnija1, nego mu je gurnuo jezik u grlo. Tek što je
napunio dvadeset godina, Stju se našao na čelu tima za prodaju i počeo je
da zgrće ozbiljne pare.
Stju sada proširuje novo tržište u Kini, član je upravnog odbora
kompanije i priča se da je viđen za novog generalnog direktora. Odlično
igra golf, kupuje najskuplje inostrane kolonjske vode i upravo je sebe
častio ogromnim vratima za garažu u tjudorskom stilu. Život je lep.
 Oženjen je s Lavern, visokom plavušom koja voli skupe torbice i
skupa putovanja. Lavern takođe mnogo voli da priređuje zabave. Na
njihovom redovnom godišnjem letnjem roštilju, koji priređuju u svojoj
ogromnoj kući u Sariju, Lavern kruži po vrtu na vrtoglavim štiklama, sipa
piće ljudima pored bazena, stavlja im kišobrančiće u čaše i udeljuje
svakome bar jedanaest sekundi svog keramičkog osmeha. Na tom roštilju
Stju uvek izvodi svoju zabavnu tačku.
Neko mu daje jednu od onih čuvenih plastičnih kanti koje proizvodi
njegova firma – on najviše voli da koristi crvenu. Onda on vraća poklopac
pošto mu ne treba i puni kofu mlakom vodom do samog vrha. Zatim
zamoli prisutne za tišinu dok polako okreće kantu naopačke. Ona ostaje
puna. Nije prosuo ni kap. Ne vrti je brzo oko glave, ništa u nju nije dodao,
ničim je nije poklopio – to je samo otvorena kofa u kojoj je samo voda. Da
bi dokazao da nema prevare, stavlja ruku u okrenutu kofu i pošto je izvadi,
ruka mu je mokra, pa otresa sa nje nekoliko kapi na svoje prijatelje.
Posle nekoliko trenutaka, ili duže ako to ljudi traže, ponovo okreće
kofu na pravu stranu. U njoj sada ima isto vode koliko je bilo na početku.
Daje je Lavern, koja jedva može da je drži, pošto je i dalje puna do vrha.
Stjuova publika je toliko zapanjena njegovim trikom da se mnogi
smeju iz čiste neverice, a ako to nisu znali pre, sada shvataju da je Stju Irac
stvarno vrhunski šoumen.
Na kraju, uz nečiju pomoć, pošto je kanta teška, Lavern prosipa vodu
Stjuu na glavu, što izaziva buran aplauz i veselo klicanje. Stju se onda
briše i odlazi da se presvuče.
Ako žele, ljudi mogu da pregledaju kantu. (Dešavalo se da Stju posle
nastupa i proda poneku.)

Problem
Kako pobogu Stju Irac može da u svom dvorištu okrene naopačke punu,
nepoklopljenu kantu vode a da ne prospe ni kap?
Rešenje
 NEMOGUĆA BRAĆA

Zagonetka
Bob i Džim su braća. Bob je rođen u bolnici Hastejn, kod Dramrusa u
Škotskoj, prvog aprila 1976. Džim je rođen na istom mestu, samo sedam
minuta kasnije.
Njihova majka ne pamti taj dan samo zbog tog srećnog događaja, već
i zbog gravitacionog efekta Jupitera i Plutona koji je astronom Patrik Mur
najavio za taj dan.
Jupiter je najveća planeta u Sunčevom sistemu. Njegova masa je oko
dva i po puta veća od mase svih drugih planeta zajedno. Pluton je s druge
strane toliko mali da je 2006. premešten u kategoriju patuljastih planeta.
Mur je slušaocima radija BBC saopštio da će tog jutra u 9 sati i 47
minuta Pluton proći iza Jupitera, usled čega će nastati moćno udruživanje
gravitacije dveju planeta, koje će smanjiti gravitaciju Zemlje. Rekao je da
će ljudi ako u tačno određenom trenutku skoče uvis ostati u vazduhu duže
nego inače i nakratko će imati utisak da lebde.
Nedugo posle najavljenog vremena stotine slušalaca su zvale BBC da
jave kako su zaista osetile taj efekat. Jedna žena je rekla da su se ona i još
nekoliko prijateljica odvojile od stolica i „blago orbitirale oko sobe“.
Doduše, ne možete da orbitirate oko sobe ako ste u njoj, ali nema veze. (Ti
ljudi imaju pravo glasa.)
Naravno, sve je to bila prvoaprilska šala vragolastog Patrika Mura.
Mada je Jupiter veoma velik, on je takođe i veoma, veoma daleko. Kada se
nalazi najbliže Zemlji, njegova sila privlačnosti je otprilike jednaka sili
privlačnosti renoa tvizi na nekog starca koji stoji nekoliko metara dalje.
Gravitaciona privlačnost Plutona još je manja – otprilike kao privlačnost
klikera na sto metara od vas. Što znači da je čak i udružena gravitacija te
dve daleke planete premala da čovek postane lakši ili da zalebdi kada
skoči. Dobro je što je gravitacija toliko slaba sila, inače bi sila privlačnosti
ginekologa koji je doneo na svet Boba i Džima izazvala plimu u šolji čaja
njihove majke.
Problem
Džim i Bob su rođeni na istom mestu, istog sata, istog dana, istog meseca
iste godine, i rodila ih je ista majka. A ipak nisu blizanci. Kako je to
moguće?
Rešenje

DEČJE RUKE

Zagonetka
Dženi Braun i Margaret Grin su čitavog života prijateljice. Odrasle su
zajedno, zajedno su išle u školu i zajedno su diplomirale na učiteljskom
fakultetu. Obe su se prijavile za posao učiteljice u osnovnoj školi u svom
mestu i obe su istovremeno primljene, istog septembra iste godine.
Dženi i Margaret sada predaju u toj školi, u susednim učionicama.
Škola je ljupka viktorijanska zgrada sa kosim krovom od crepa i ružama
oko ulaza. Miriše, kao i mnoge druge škole, na hranu iz menze i sredstvo
za dezinfekciju. Pohađa je oko sto dvadesetoro dece, koja posle četvrtog
razreda prelaze u veliku školu u gradu.
Dženina i Margaretina škola je srećno mesto, s dobrom direktorkom,
dobrim osobljem, prostranim dvorištem, velikim sportskim igralištem i
mnogo zelenila. Ne tako davno, obližnji supermarket je ponudio prilično
novca da otkupi donji deo terena za kriket, ali se gospođa Džin Pjadžet,
direktorka, nije složila. Kada je supermarket odustao od tih planova,
roditelji su je na ramenima nosili kroz grad (dobro, ne bukvalno).
Jednog dana, dve mlade učiteljice su u zbornici pile čaj i razgovarale
o matematici. Rešile su da nauče đake kako matematika ne služi samo da
se dobiju dobre ocene, već je i zanimljiva i korisna u stvarnom životu.
Smislile su niz zadataka – da deca u njihovim odeljenjima izmere dužinu
ruke svakog deteta, pa da onda obrade dobijene brojeve da bi našla tri
različite vrednosti: prosečnu vrednost (koja se dobija kada se saberu dužine
ruku sve dece i podele s brojem dece u odeljenju), medijanu (koja se dobija
kada se navedu sve različite dužine ruku dece i nađe koja je dužina u
sredini) i modus (najčešću vrednost u skupu).
U ponedeljak ujutro Dženi i Margaret su prozvale đake. U svakom
razredu ih je bilo po dvadeset osmoro, i niko nije bio odsutan.
Onda su objasnile deci zadatak i pustile ih da se dogovore ko će da
meri, ko da zapisuje, a ko da proveri brojke pre izračunavanja. Deca su se
bacila na posao i pre velikog odmora su zapisala sve mere.
Dženi i Margaret su u zbornici uporedile spiskove i proverile
računicu. Gospođa Tajdelajk, koja je došla na zamenu, prolazila je sa
sendvičem i pitala je Margaret i Dženi šta rade. Pokazale su joj brojke i, na
njeno potpuno zaprepašćenje, videla je da je, mada je u oba odeljenja sve
urađeno potpuno isto, i mada su merenja tačna, a rezultati svih sabiranja i
deljenja isto tačni, prosečna dužina ruke dece iz Dženinog odeljenja sedam
centimetara veća od prosečne dužine ruke dece iz Margaretinog razreda.

Problem
Deca u oba odeljenja su fizički normalna i nijedno dete nema izuzetno
dugačke ili izuzetno kratke ruke. Računice su tačne i zapravo tačno
odražavaju pravu dužinu ruku dece.
Kako je moguće da deca iz Dženinog razreda imaju mnogo duže ruke
od dece iz Margaretinog razreda?
Rešenje

PERAČ PROZORA NA NEBU

Zagonetka
Visoke zgrade nisu nikakva novost. Blokovi visokih stambenih zgrada bili
su veoma popularni još u starom Rimu, gde su zgrade imale po deset i više
spratova. Nekim rimskim carevima su toliko smetale da su hteli da
ograniče visinu, ali bez mnogo uspeha. Ako to nisu mogli rimski carevi, šta
mislite kakvi su izgledi vaše lokalne građevinske inspekcije.
 Nije tako međutim bilo samo u Rimu. I u Bolonji je u XII veku bilo
mnogo višespratnica, gotovo sto osamdeset, kao u nekom
srednjovekovnom Njujorku. Najviša od tih zgrada – koja se u proteklim
vekovima nije srušila – jeste kula Asineli, jedna od dve takozvane Duo
Torri (Dve kule) koje zajedno podsećaju na stari Svetski trgovinski centar.
Kula Asineli je visoka devedeset sedam metara, i mogu da zamislim
Bolonjce iz XII veka kako u predvečerje jedu špagete, gunđaju i pišu
pisma opštini i žale se da im je sada terasa u senci.
Međutim, ni rimske ni bolonjske kule nisu zaista neboderi. Taj pojam
je prvi put upotrebljen krajem XIX veka da se opišu zgrade s čeličnom
konstrukcijom više od deset spratova. Danas on označava svaku veoma
visoku višespratnicu, najčešće s veoma velikim prozorima.
Najstarija zgrada s čeličnom konstrukcijom na svetu, i preteča
nebodera, jeste zgrada Maltings u Šruzberiju, sagrađena 1797. Kao i kod
rimskih stambenih blokova, i ovde je bilo žalbi. Isto je bilo i u Londonu u
XIX veku, kada je Viktorija, britanska kraljica i carica Indije, sledila
primer rimskih careva. Mnogo je gnjavila zbog izgradnje visokih zgrada
oko Bakingemske palate, te da bi se udovoljilo vladarki, uvedeni su propisi
o maksimalnoj visini zgrada, koji su važili sve do polovine prošlog veka.
Princ Čarls i danas predvodi tu plemenitu borbu protiv ružnih višespratnica
u Londonu. Primećujem da, prilično slično Rimljanima, ni on nema mnogo
uspeha.
Mnogi ljudi danas rade u kancelarijama u neboderima i kao jedna od
dobrih strana toga moglo bi se navesti posmatranje momaka koji peru
prozore u specijalnim penjačkim pojasevima, boreći se s jakim vetrom i
zurenjem dokonih.
Godine 2012, Horasu Morisu, iskusnom šezdesetogodišnjem peraču
prozora koji je radio na prozoru četrdesetog sprata devedesetčetvorospratne
kule Alto, blizu Londonskog mosta, desila se nezgoda. Horas je pušio
cigaretu i zviždukao uz radio. Mnogo puta ranije prao je te prozore i nije
baš obraćao pažnju na ono što radi.
Kada je pružio ruku da opere jedan posebno prljav i dalek ugao,
Horas je ispao iz pojasa i pao.
Problem
Horas je na sebi imao samo radnu uniformu, koja nije bila postavljena, nije
imao zaštitnu kacigu – niti bilo kakvu kapu – i nije bilo ničega što bi mu
usporilo pad. A ipak, kada je udario o zemlju, Horas je samo odmahnuo
glavom, protrljao bolne šake i ustao. Nije slomio ni kost i tek je malčice
ogrebao dlan, uganuo prst i ugruvao kolena. Kako je to moguće?
Rešenje

NEVOLJE S PUTOKAZOM

Zagonetka
Svako dovoljno star seća se gde se nalazio kada je ubijen američki
predsednik Kenedi ili kada je napadnut Svetski trgovinski centar u
Njujorku. Za ljude koji su videli njene posledice, Velika oluja iz 1987. još
jedan je od tih događaja koji se pamte čitavog života.
Noću 15. oktobra siloviti, uraganski snažni vetrovi dizali su krovove
s londonskih kuća, oborili sedam hrastova u Sevenouksu i porušili kućice
na plaži u dužini od čitavog kilometra na primorskom putu za Hau. Ljudi
nisu mogli na posao zbog drveća poobaranog na puteve i pruge, a zbog
palih dalekovoda mnogima je nestala struja. Posebno su stradali London i
okolni okruzi, kao i Istočna Anglija, pošto su bili na udaru vetrova kakvi se
verovatno neće ponoviti sledećih dvesta godina. U Gorlstonu u Norfoku
zabeleženi su naleti od sto devedeset šest kilometara na sat.
Sve to pamtim kao da je bilo juče. Živeo sam u Masvel Hilu, u
severnom Londonu. Dok sam ujutro posle oluje išao kroz šumu ka stanici
metroa – trebalo je da putujem u Saseks – morao sam da preskačem grane i
čitava stabla. Vozovi nisu išli, pa sam posetu odložio do sledeće nedelje.
Kada je stigao ponedeljak, krenuo sam na put.
Veoma volim prirodu, tako da sam odlučio da prepešačim nekoliko
kilometara od stanice u Brukbridžu do kuće mog velikog prijatelja Artura
van Hauta, čuvenog tenora i popularnog zviždača, kod koga sam išao u
goste. Nikada ranije nisam bio u tom kraju, ali mi je Artur rekao da me od
stanice do glavne ulice u Roterborou, gde ćemo se naći, čeka prijatna
šetnja.
To je bilo u doba pre pametnih telefona i digitalnih mapa i Artur mi
je objasnio kako treba da izađem na stanici i prođem pored paba Klas žita,
pa onda putem koji pravo kao lenjir ide kroz lepe njive i šume ka
Martinsbruku. Trebalo je da idem sve do putokaza na raskrsnici u seocetu
Bruksted Hit. Putokaz će mi, rekao je, pokazati pravac ka Roterborou, gde
je nekada živela slavna avijatičarka Beti la Roš. Artur će me čekati na
početku glavne ulice, ispod njenog bronzanog spomenika.
Putovanje vozom je prošlo bez uzbuđenja, pa sam izašao na stanici i
krenuo kako mi je rečeno. Bio je sunčan jesenji dan i videlo se mnogo
znakova da je tu prošao uragan, ali je dobar deo slomljenih grana i
polomljenih ograda već bio pokupljen u gomile.
Šetnja je zaista bila prijatna i napokon sam stigao do raskrsnice gde
se nalazio znak. I tu su počele nevolje.
Znak je bio lep i starinski, sa četiri strelice na vrhu stuba. Problem je
bio u tome što je uragan oborio znak. Gledao sam ga kako beskorisno leži i
razmišljao šta da radim.
Jedan putokaz je bio za Martinsbruk i Kopsfild, drugi, pod pravim
uglom u odnosu na prvi i zariven u blato, bio je za Haj Vudharst i
Roterboro (tamo je trebalo da idem), treći za pravac suprotan od Kopsfilda,
ka Brukbridžu, a četvrti, suprotno od Roterboroa, za Baksfild Kros, mesto
za koje nikada nisam čuo.
I onda mi je sinulo. Shvatio sam da ću pomoću znaka lako otkriti
kuda da idem, bez obzira na to što je oboren.

Problem
Kako sam po oborenom znaku otkrio pravi pravac da stignem do svog
odredišta?
Rešenje
 BERBERIN IZ NAJTSBRIDŽA

Zagonetka
Danas je Najtsbridž ekskluzivna šoping četvrt u Londonu, ali je nekad bio
seoce koje se širilo u parohijama Kenzington i Čelsi. Ime potiče od
vitezovog mosta (knights bridge) koji se pružao preko reke Vestborn, koja
i dalje teče kroz grad, samo sada ispod zemlje.
Jedan od najpoznatijih stanovnika Najtsbridža bio je Rejmond
Besone, prvi slavni frizer u Britaniji. Rođen je u Sohou 1911, pa je
poenglezio ime u prihvatljivije Piter Rejmond, ali su ga svi zapravo zvali
gospodin Tizi-Vizi.
Gospodin Tizi-Vizi bio je uvek besprekorno nafriziran i doteran,
šepurio se po Mejferu s leptir-mašnama, cvetovima u reveru i u skupom
mantilu, koji je nosio ogrnut preko ramena. Njegove italijanske crte lica
naglašavao je tanušni brčić, mada potpuno lažni francuski akcenat i nije
baš išao uz njih.
Gospodin Tizi-Vizi je veoma brzo razvio posao i stekao ekskluzivnu
klijentelu. Pošto se već kretao u najotmenijim krugovima, večito se
pojavljivao u vestima. Jednom mu je, 1956, plavokosa seks-bomba Dajana
Dors platila avio-karte za Ameriku da bi joj oprao kosu. To je navodno
koštalo 2.500 funti – oko 59.000 funti u današnjem novcu.
Gospodin Tizi-Vizi je o svemu imao veoma zanimljive stavove.
Tvrdio je da žene starije od dvadeset godina ne bi trebalo da nose dugačku
kosu, zato što se od toga stari. Ako bi ga prekinuli dok ništa ne radi, rekao
bi: „Madam! Zar ne vidite da meditiram?“
Jedna od navodno najpoznatijih opaski gospodina Tizi-Vizija bavila
se poreklom osoba čiju je kosu sređivao. Rekao je: „Radije ću ošišati tri
žene iz Londona nego jednu iz Jorkšira.“ To je, kao što možete da
pretpostavite, izazvalo prilično nezadovoljstvo među njegovom klijentelom
sa severa, koja, priznajmo, nije bila posebno brojna.

Problem
Zašto je gospodin Tizi-Vizi rekao da će radije ošišati tri žene iz Londona
nego jednu iz Jorkšira?
Rešenje

NAJBRŽA BRADA NA SVETU

Zagonetka
Izvesni Šon Horn je 1963. imao sedamnaest godina i živeo je s roditeljima
u Americi. Bio je napredno dete, a posebno su ga zanimale orgulje u crkvi,
koje je naučio da svira od oca, strogog propovednika, koji ih je i sam vešto
svirao.
Šon je takođe bio napredan i u vezi s bradom. Brada je počela da mu
raste sa šesnaest godina i sada bi mu već bila gusta i čupava da roditelji
nisu zahtevali da se brije. Bradatim i dugokosim ljudima nisu dozvoljavali
da ulaze u njihovu kuću, po starinskim moralnim pravilima koja Šonovi
normalni drugovi, zaljubljenici u Bitlse, nisu mogli da shvate. „Kada
napuniš osamnaest, sine moj, i postaneš čovek“, rekla je jednog dana
njegova majka, „tek ćeš tada moći da pustiš bradu. Ako baš moraš.“ Šon je
bio poslušan dečak pa se zato redovno brijao.
Šonova drugarica Olivija Karlson pozvala je Šona na božićnu žurku
18. decembra, u centru grada, pa je on pitao roditelje za dozvolu da ide.
Oni su se svojski trudili da se snađu u burnim promenama koje su zahvatile
SAD u to doba. Dugokosi momci, devojke koje ostaju da prespavaju,
farmerke, droga, psovanje i pop muzika, sve je to delovalo tuđinski u
njihovom svetu. Mada staromodni i strogi, Hornovi su ipak shvatali da je
njihov sin gotovo odrastao čovek pa su mu dozvolili da ide na zabavu, pod
uslovom da se vrati pre zore. Obećao je da će se vratiti. „Ne zaboravi da se
obriješ pre nego što odeš, sine, i ne zaboravi da poneseš buket cveća“,
rekla mu je majka.
Kada je došao taj dan, Šon se lepo obukao i pažljivo obrijao.
Roditelji su ga odmerili s odobravanjem. Mahnuo im je u znak pozdrava i
ušao u večernji autobus za grad.
 Kada se vratio kući taman pred zoru, roditelji su se zapanjili videći
da ima gustu crnu bradu. S nevericom su mu čupnuli bradu, ali se nije
odlepila. Bila je to stvarna brada.

Problem
Šonu brada raste normalnom brzinom. Brada je njegova, i sa njim je sve u
redu. Kako je uspeo da mu pre zore izraste prava, čupava, crna brada?
Rešenje

VISOKI PROZOR

Zagonetka
Iskošeni zidovi u podnožju nove palate pravde u Lidsu bez sumnje su
smišljeni da spreče ljude da stoje okolo i puše ili da se olakšaju na zgradu.
To nakaradno zdanje od narandžastih cigala ionako se ne može podičiti
nekom lepotom.
Ne tako davno, međutim, nastao je tu jedan zanimljiv problem, koji
je iskrsao tokom suđenja izvesnom Džou Slepkavi, optuženom za ubistvo.
Ispred paba koji gleda na reku Ejr, koja teče kroz centar Lidsa,
izboden je jedan čovek. Duž obala reke pružaju se mnoge renovirane
industrijske zgrade. Neke se sada koriste u poslovne svrhe, druge su hoteli,
a neke su visoke privatne kuće. Svedok optužbe, građevinski inženjer
Marmadjuk Snarbs, tvrdio je da je s visokog prozora jedne od tih uzanih
preuređenih zgrada iz devetnaestog veka video Slepkavu kako se svađa sa
žrtvom i kako je ubada i baca preko ograde u reku. Evo izvoda iz sudskih
spisa.
G. KAMING (TUŽILAC): „Samo nam ispričajte, gospodine
Snarbse, šta ste to videli iz kuće na Čendlersovom šetalištu.“
G. SNARBS (SVEDOK OPTUŽBE): „Pa, bio sam u maloj sobi na
vrhu zgrade broj 69, razgledao sam je za svog klijenta. Činilo se da glavna
potporna greda ima problema s poprečnim opterećenjem...“
 KAMING: „Recite nam samo šta ste videli, gospodine Snarbse,
hvala lepo.“
SNARBS: „O, da, pa, to je prazna soba na drugom spratu. Mračna i
prašnjava. Nenameštena...“
KAMING: „Je li bila zaključana?“
SNARBS: „Nije. Bila je zaglavljena spolja, pomoću stare stolice,
ispod kvake. Tamo vetar zviždi kroz sva otvorena vrata. U sobi postoji
samo jedan, veoma mali četvrtasti prozor. Na njemu su rešetke. Nema
nameštaja, nema odžaka niti ikakvih stvari. Nema ničega – potpuno je
prazna. Sljuštene tapete, gole podne daske, sve veoma prljavo. Dakle, dok
sam zapisivao stanje, čuo sam bučne glasove, pa sam pogledao kroz prozor
i dole pored reke primetio krupnog, debelog čoveka. Na licu je imao
tetovažu u obliku paukove mreže. Video sam ga kako ubada drugog
čoveka u grudi i prebacuje telo preko ograde, u reku. Za njim je bacio i
nož.“
KAMING: „Kažete da ste dobro videli tog čoveka. Ako ga vidite i
danas u sudnici, molim vas da ga pokažete poroti. Hvala. Molim da se
zabeleži da je svedok pokazao gospodina Slepkavu.“
SUDIJA KVOTERMAS: „Znači, sigurni ste da je to čovek koga ste
videli?“
SNARBS: „Da, siguran sam. Lako ga je prepoznati po tome što nema
uvo i po tetovaži.“
SUDIJA KVOTERMAS: „Hvala.“
KAMING: „Nemam više pitanja, časni sude.“
SUDIJA KVOTERMAS: „Gospođo Skrant?“
GOSPOĐA SKRANT (BRANILAC): „Hvala. Gospodine Snarbse,
policiji ste dali izjavu da ste – ovo je sada veoma važno – to videli kroz
prozor.“
SNARBS: „Tako je. Pogledao sam kroz prozor i video ovog čoveka
kako ubada ovog drugog i baca ga u reku. To sam i rekao policiji.“
 SKRANT: „Gospodine Snarbse, vi ste građevinski inženjer, čovek
naviknut da se bavi prostorom i brojevima. Koliko je visoko prozor kroz
koji ste navodno gledali?“
SNARBS: „Nisam merio.“
SKRANT: „Dobro, otprilike – što se bolje sećate.“
SNARBS: „Rekao bih, otprilike… Recimo da je dva i po metra iznad
poda. To je visoka soba i mali kvadratni prozor.“
SKRANT: „Nešto manje od tri metra? To je baš visok prozor. To je
otprilike visina autobusa, je li? Koliko ste vi visoki, gospodine Snarbse?“
SNARBS: „Ja sam visok metar i sedamdeset pet.“
SKRANT: „Možete li vi da vidite preko autobusa?“
SNARBS: „Ne mogu.“
SKRANT: „A ipak tvrdite da ste videli kroz maleni, prljavi prozor sa
rešetkama, skoro tri metra iznad zemlje.“
SNARBS: „Da.“
SKRANT: „To je gladak zid, je li? Ili postoji isturena prozorska
daska ili nešto drugo za šta se može uhvatiti?“
SNARBS: „Nema ničega za hvatanje.“
SKRANT: „Niste koristili nikakvo uže?“
SNARBS: „Uže? Ne, nisam koristio uže niti bilo šta slično.“
SKRANT: „Gospodine Snarbse, potrudili smo se da odemo u tu
sobu. Tačno je takva kakvu ste je opisali, potpuno prazna, a prozor je visok
gotovo tri metra od poda. Poveli smo sa sobom našeg kolegu advokata,
gospodina Nibleta. Gospodin Niblet je visok metar osamdeset pet i igra
košarku i on nije mogao da vidi kroz prozor čak ni kada bi skočio. A vi
svejedno tvrdite da ste našeg klijenta videli kroz taj mali otvor iako ste
onižeg rasta.“
SNARBS: „Da. Mada se ne slažem da je metar sedamdeset pet
’oniže’.“
SUDIJA KVOTERMAS: „Gospođo Skrant, ovo ćemo lako rešiti.
Proglasićemo prekid suđenja, pa ćete vi i gospodin Kaming povesti
nekoliko policajaca da pogledate sobu o kojoj je reč. Povedite i gospodina
Snarbsa i ustanovite da li on, ili bilo ko drugi, može da vidi kroz taj visoki
prozor u toj potpuno praznoj sobi. Javite se kada se vratite.“
Gospođa Skrant: „Hvala, časni sude.“
Pošto se suđenje nastavilo:
SUDIJA KVOTERMAS: „Dakle, gospođo Skrant, možda nam sada
možete reći: da li ste vi, policajci ili bilo ko drugi mogli da vidite kroz
prozor o kome je reč?“
GOSPOĐA SKRANT: „Da, svi smo mogli da vidimo. Sada bih
želela da pređemo na veoma mutne slike kamere za video-nadzor s krova
noćnog kluba Gladna maca“...

Problem
Kako je moguće da je gospodin Snarbs, čovek prosečne visine, bez
problema video kroz prozor visok gotovo tri metra, u potpuno praznoj
sobi? Čak je i gospođa Skrant videla kroz taj prozor kada je drugi put
probala. Gospodin Snarbs nije koristio užad, žice, ogledala, kamere niti
bilo kakva neobična pomagala. Kako je to moguće?
Rešenje

ZBUNJUJUĆE PUTOVANJE AUTOBUSOM

Zagonetka
Početkom XX veka, kada su ljudi imali manje para na bacanje nego danas,
fabrike su, posebno na industrijskom severu Engleske, imale običaj da
organizuju izlete za svoje zaposlene. Slali bi zahvalno osoblje u letovališta
na morskoj obali ili negde drugde, da istresu pamučna vlakna iz kose i
ugljenu prašinu iz pluća.
U najranije doba, radnike su u Blekpul i druga egzotična odredišta
prevozili vozilima zvanim šarabank. To neobično ime potiče od francuske
reči char-à-bancs, što znači „kola sa sedištima“, i tipičan šarabank je bila
otvorena šklopocija koju su vukli konji, a s vremenom su je zamenili
savremeni autobusi na sprat, s ve-ceom, zatamnjenim prozorima, klima-
uređajima, uređajima za zabavu, ogromnim kapacitetom za prtljag i
debelim šoferom.
Prvi šarabank u Britaniji je kraljica Viktorija dobila na poklon od
francuskog kralja Luja Filipa i danas se čuva u kraljevskoj konjušnici. To
je poklon koji treba svakoj kraljici. Danas je deo prošlosti i ta reč se retko
čuje, mada neki stariji ljudi za savremene autobuse i dalje kažu „šarabank“.
I radnički izleti su takođe prošlost. Danas su zanatlije kao što su
vodoinstalateri i moleri obično puni kô brod, subotom uveče u kafani vade
velike svežnjeve novčanica, ili „skoknu“ na Krit, Kubu i Tajland. Mnogi
od njih imaju i kuće u Malagi ili na Floridi i jure okolo u besnim kolima, s
crnim naočarima na nosu i ajfonima zalepljenim na uvo. Sada sam
verovatno počeo da karikiram?
Vratimo se na trenutak u stare dane, pre motorizacije, kada niko nije
imao para i kada je život bio jednostavniji. Zamislite da je 1925. i da vozite
veliki šarabank s devetnaest putnika iz Nove ulice u Birmingemu na molo
u Sent Ajvsu. Na njihov zahtev, osmoro putnika izlaze u Vusteru, a dvoje
ulaze. Troje izlaze između Čeltnama i Glostera, gde ulazi neobični
gospodin iz inostranstva s haremom od sedam žena (svaka nosi nekoliko
džakova s mačkama i mačićima). Zbog haosa koji nastaje, pedeset
procenata preostalih putnika izlazi iz vozila u Bristolu, ali petoro novih
ulaze u Veston super Meru, a među njima i dvoje dece, koje kartu kupuju
upola cene. U Tontonu niko ne izlazi i niko ne ulazi. Onda, u Ekseteru,
jedan starac silazi, a jedna starica s nekoliko kesa ulazi, ali smesta izlazi.
Putovanje se zatim nastavlja bez prekida i vozilo stiže u Sent Ajvs na
vreme, mnogo sati kasnije.

Problem
Koliko braće i sestara, ako ih uopšte ima, ima šofer?
Rešenje
 PILOT U HALJINI

Zagonetka
Lufthanza je najveća avio-kompanija u Evropi. Ime joj potiče od nemačke
reči Luft, što znači vazduh, i latinske reči hansa, što znači esnaf.
Poznato je da Lufthanza ima jedan od najboljih programa za
psihološko testiranje zaposlenih u svetu vazduhoplovstva. Mladi piloti
moraju da prođu kroz mnoštvo detaljnih psiholoških testova i razgovora
pre nego što im bude dozvoljeno da započnu dvogodišnji program obuke.
Na testovima otpadne više od devedeset posto kandidata, što je lepo znati.
Ne biste želeli da vas vozi neki tip kome glasovi u glavi zapovedaju da do
Australije leti naopačke.
Taj program psiholoških testova podseća me na mladića koji je
razgovarao sa svojim psihijatrom i rekao: „Kada dođe moj čas, želim da
umrem mirno, na poslu, baš kao moj otac. Ne da vrištim i plačem kao
putnici u njegovom avionu.“
Među pitanjima o raspoloženju, porodičnim odnosima, navikama
spavanja i korišćenju alkohola koje avio-kompanije koriste u testovima,
sumnjam da ima pitanja o seksualnim sklonostima budućih pilota. To ne
deluje relevantno, zar ne? Ipak, možda bi veće avio-kompanije trebalo da
slede primer nekih manjih i da uvedu pitanje o transvestitskim
sklonostima.
Jedna od najmanjih avio-kompanija, Akur daržaner, sa sedištem na
ostrvima Kroze, zapravo jeste pitala pilota na obuci šta bi uradio ako bi
posle dugačkog leta u hotelskom baru sreo nekog pilota u haljini.

Problem
Mladi pilot je dao kratak, psihološki jasan i samopouzdan odgovor na to
pitanje. Bio je to tačno onakav odgovor kakav su nadležni i želeli da čuju.
Kakva je bila priroda odgovora?
 Rešenje

UZIMANJE DECE IZ ŠKOLE

Zagonetka
Suzana Jang živi u skromnom stanu u Krojdonu. Na polici drži svoju sliku
u venčanici, na kojoj izgleda lepo i, mnogi su primetili, prilično seksi. To
je bila omiljena slika njenog muža sve dok nije pobegao sa sekretaricom.
Suzi je samohrana majka, ali se na to odavno navikla.
Suzi ima dve kćerke, Mici i Sofi, koje je vole isto koliko su je volele
pre nego što ih je otac ostavio. One su jednojajčane bliznakinje i uvek sve
rade zajedno, ali se njihova majka još od malih nogu trudila da ih oblači u
različitu odeću i da prema obema postupa kao prema jedinstvenim
ličnostima. U svakom slučaju, mada liče i mada ih ponekad mešaju, narav i
stavovi sasvim su im različiti.
Mici voli ponije, dok Sofi voli slatkiše i odbojku. Mici na zidu ima
slike filmskih lepotana. Sofi na zidu ima maminu sliku.
Danas Suzana čeka ispred osnovne škole Sent Džatvara da odveze
kćerke kući. Uzbuđena je zato što su njih dve (zajedno, naravno) držale
predavanje o Drugom svetskom ratu deci okupljenoj u svečanoj sali.
Uprkos tome što su po prirodi samopouzdane, bliznakinje su nekoliko dana
bile nervozne. Zar ne bi svakoga uzrujala pomisao da govori pred čitavom
školom, a njima će ovo sada biti prvi put? Srećom, mama im je pomogla da
se pripreme.
Suzi je stigla pred školsku kapiju i rešila da sačeka u kolima.
Vrata se otvaraju i prva izlaze Suzina deca. Sporo prilaze
automobilu, pošto one nikada nigde ne trče, i pažljivo ulaze. Kažu mami da
je predavanje doživelo veliki uspeh.
Dok vezuju pojas, sekretarica škole dotrčava do automobila mašući
kovertom. Pruža je kroz prozor. „Ne zaboravite honorar“, kaže. Suzine
kćerke otvaraju kovertu i nalaze novčanicu od pedeset funti. Nešto krajnje
neočekivano.
 Suzi ih polako vozi kući. Sve tri žive zajedno u istoj zgradi, ali na
različitim spratovima i u različitim stanovima. To je zapravo ustanova za
negu starih lica, s liftovima za invalidska kolica, alarmima na sve strane,
ali njih to ne brine i nikoga od veoma starih ljudi koje sreću ne čudi
njihovo prisustvo u mestu predviđenom za stare i nemoćne.

Problem
Zašto Suzi i njena deca žive u staračkom domu i zašto to drugim stanarima
ne deluje neobično? One ne moraju tu da žive. Suzi ima dosta novca u
banci i mogle bi da žive gde god požele.
Rešenje

AUTO U RECI

Zagonetka
Jednog julskog dana, posle višenedeljnih kiša, reke u podnožju planine
Skido u Jezerskoj oblasti su nabujale. Reka Dervent, koja izvire kod
Stajhed Tanra ispod vrha Skafel, najvišeg u Engleskoj, brzo teče kroz
dolinu Boroudejl, zatim se pretvara u jezero Derventvoter, a onda ponovo
postaje reka, u koju se, kod Kezika, uliva druga reka, Greta, i na kraju se
njeno putovanje završava u širokom jezeru Besentvejt.
Dok se svojim lendroverom vraćao s ručka blizu Kezika, farmer Vin
Los je vozio kroz veličanstvene kambrijske predele. Sunce je bilo visoko
na nebu, velika potkovica Skafela videla se desno u daljini i Vin je u vožnji
veselo zviždukao.
Pošto je pružio ruku da uzme upaljač, koji je sa sedišta pao na pod,
Vin je iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i sleteo s puta. Probio je
ogradu i zakotrljao se niz strminu, tako da je na kraju lendrover pao u brzu
nabujalu reku.
Vin se iznenada pribrao. Kao na usporenom snimku, analizirao je
situaciju. Vozilo je bilo u reci i mehurići vazduha su izbijali na površinu.
Mašio se kvake na vratima, ali je shvatio da je slomio ruku. Nije ga bolelo,
ali mu je oštar beo kraj kosti štrčao kroz kariranu košulju.
Kada je pokušao da zdravom rukom otkopča pojas, otkrio je da ne
može. Nije mogao ni da spusti prozore, koji su svi bili zatvoreni, sem
dugačkog uzanog pozadi, za koji je znao da će pustiti vodu i kroz koji nije
mogao da se spase. Pre nego što je stigao da smisli šta mu je činiti, auto je
potonuo na dno reke, a on je ostao zarobljen unutra.
Vozilo je na dnu reke provelo dva sata dok napokon tim spasilaca
nije stigao do njega. Vina su našli za volanom, živog. Žalio se da je ruka
zaista počela da ga boli i pitao ih zašto im je trebalo toliko dugo da stignu,
pošto je ručak prošao još odavno i on je sad već bio raspoložen za večeru.
Izvukli su ga na obalu i onda su ga prevezli u bolnicu. Obližnja auto-
mehaničarska radnja se ponudila da mu izvuče kola iz reke.

Problem
Vin nije imao veštački izvor vazduha u autu. Kako je preživeo dva sata,
vezan u lendroveru na dnu reke?
Rešenje

ŽALOSTAN KRAJ FELISITI FOLKS

Zagonetka
Felisiti Folks je štedela za najlepše letovanje u životu. Oduvek je želela da
ode na safari, a Južna Afrika joj je izgledala kao pravo odredište: žirafe,
slonovi, zebre, leopardi i, naravno, lavovi. Felisiti je oduvek volela lavove i
mrzela je da ih vidi zarobljene u betonskom zoološkom vrtu u nekom
kišovitom gradu, kako šetkaju gore-dole kao pacijenti u bolnici koji čekaju
rezultate skeniranja mozga. Smatrala je da je sunčano prostranstvo savane
njihov pravi dom.
Felisiti se odlučila za rezervat Onvoldunde, popularni safari park,
velik otprilike kao čitav Izrael. U Onvoldundeu je bilo svih vrsta divljih
životinja, i one su bile navikle na vozila s turistima koji se čitav dan vozaju
okolo. To bi značilo da postoje dobri izgledi da će Felisiti videti velike
mačke koje toliko voli.
Upravo se izborila s neuspelom emotivnom vezom broj devet i ići će
sama. Rešila je da sama vozi kroz rezervat da ne bi morala da sluša
brbljave vodiče dok pričaju kako slonovi nemaju skrotum ili da sedi pored
znojavih biznismena u tesnim šorcevima i njihovih masnih tufnastih žena.
Došao je dan putovanja i Felisiti je bila spremna. Pošto je spakovala
losion za sunčanje s faktorom 500 i treš roman za letovanje, Felisiti je
popila tabletu protiv malarije i ukrcala se u avion. Sve je prošlo bez
problema.
Pošto je stigla u hotel, Felisiti se raspakovala, obukla svoju skupu
novu odeću za safari i sišla u bar da je pokaže. Tu je čovek s neverovatnim
bugom na pantalonama pokušao da je časti pićem. Oterala ga je tako da je
nestao u oblaku afteršejva.
Felisiti je iskapila dva martinija dok je preko bazena gledala u
treperavu plavu daljinu. Onda je otišla da se naspava pred početak
sutrašnje pustolovine.
Sutradan ujutro ju je dočekala veličanstvena zora, pa je Felisiti posle
laganog doručka sela u iznajmljeni auto, nov, vrlo skup i veoma pouzdan
nemački model. Vrata su bila teška i zatvarala su se uz prijatan zvuk.
Električni prozori su radili kako treba, klima-uređaj je bio odličan. Felisiti
će fotografisati lavove s dignutim prozorima bez ikakvih problema.
Proverila je da li je ponela dovoljno vode, pa je krenula.
Najbliži ulaz u safari park nalazio se oko kilometar i po daleko.
Rampu je dizao pospan bosonog tip s velikim šeširom i crnim naočarima.
Pušio je nekakvu cigaretu koja čudno miriše i delovao je nekako previše
opušteno za Felisitin ukus. Rekao joj je da samo prati stazu, da ne izlazi iz
vozila i da ne otvara vrata i prozore. Onda joj je mahnuo da prođe i vratio
se u svoju skromnu kućicu.
Nije prošlo dugo pre nego što je Felisiti videla desetak lavova kako
stoje pored jednog sasušenog drveta. Zaustavila je auto i izvadila foto-
aparat. Kada je počela da škljoca, jedan lav se zaputio ka njoj. Bio je to
krupan mužjak s divnom zlatnom grivom. To je bilo sjajno.
Felisiti je napravila nekoliko odličnih snimaka dok joj se velika
mačka približavala. Na poslednjoj slici vide se otvorene čeljusti životinje
dok silno riče. Hvala bogu, sva vrata su bila zatvorena, a prozori podignuti.
Onda je, jednim potezom ogromne šape, lav izvukao Felisiti iz automobila
i pojeo je.
Vozilo su našli sutradan. Vrata su bila zaključana, svi prozori su bili
dignuti, a unutra nije bilo nikoga. Nešto poderane odeće za safari ispričalo
je čitavu priču. To je bio žalostan kraj Felisiti Folks, žene koju je pojeo lav.

Problem
Kako je lav uspeo da zgrabi i pojede Felisiti dok je ona sedela u dobrom,
novom, savremenom automobilu, na kome su svi prozori bili podignuti, a
sva vrata čvrsto zatvorena i zaključana?
Rešenje

BRAT SLEPE SKITNICE

Zagonetka
Niko ko je video Katedralu Svetog Pavla ne može da zaboravi to
veličanstveno remek-delo engleske neogotike. Ta velika anglikanska crkva
jedna je od najlepših i najzanimljivijih primera rane viktorijanske
arhitekture u Zapadnom Bengalu.
O, izvinite, trebalo je da kažem da ne govorim o Katedrali Svetog
Pavla u Londonu, već o onoj u Kalkuti, gradu koji danas neki izuzetno
osetljivi ljudi zovu „Kolkata“.
Katedralu Svetog Pavla u Kalkuti definitivno treba videti. Tamošnji
biskup, dok ovo pišem, jeste čovek divnog imena, velečasni Ašoka Bisvas,
koji mi zvuči kao ime jedne dečje TV serije koju pamtim.
 Kalkuta je intelektualna i kulturna prestonica Indije i prepuna je
doterane gospode koja s dostojanstvenim suprugama umotanim u
najraskošnije sarije šeta kroz sveže parkove.
Mada ti velegradski tipovi imaju mnogo novca, u gradu živi i veoma
mnogo veoma siromašnog sveta. Na sve strane se mogu sresti bosonogi
prosjaci. Njihova oprema se sastoji od pregače, turbana, čupave brade i
posude za milostinju.
Kada sam kao mladić putovao po Indiji, u Kalkuti sam upoznao
jednookog indijskog mistika koji je izvodio trikove na ulici. Među drugom
bratijom iz tog zanata bio je poznat, saznao sam, po Laradžu, majmunčetu
koje je vodio na užetu. Majmun je držao vrč u koji bi prolaznici ponekad
ubacili neki novčić, dok su obližnji pešaci izbegavali neobuzdani
saobraćaj.
Mistik je dobro govorio engleski i rekao mi je da se zove Mandip, što
znači „munja uma“, mada kad smo se bolje upoznali, rekao je da više voli
da ga zovu Maks. Sećam se kako mi je pokazao neverovatan trik u kome
štapom pomera tri drvene šolje po prostirci. Na moje oduševljenje, ispod
šolja su se pojavljivala i nestajala jaja sve dok na kraju nije podigao sve tri
šolje i otkrio tri žuta pileta.
Mandipu sam dao kesicu bombona, što mu se izuzetno dopalo, pa me
je pozvao u svoje nimalo luksuzne odaje, u nadi, pretpostavljao sam, da će
biti još slatkiša. Dok smo sedeli i ćaskali i pili nešto belo što je zgotovio u
kuhinji i razgovarali o nesrećnom životu prosjaka u Kalkuti, mistik je
iznenada zažmurio na jedino oko i izneo kratak ali vrlo težak problem.
Danas mi je jasno da je to prva zagonetka s lateralnim razmišljanjem koju
sam čuo.
Čitave noći sam napinjao mozak uz kozji kari i slatki indijski jogurt,
ali nisam uspeo da je rešim. Kada sam sutradan potražio Mandipa, više ga
nije bilo.

Problem
Brat slepe skitnice je umro. Kakav su oni rod? (nisu braća).
 Rešenje

ROĐENDANSKA ČESTITKA OD KRALJICE

Zagonetka
Dvadeset četvrtog juna 2015. godine penzionisani zidar Čarls Trimbl
napunio je sto godina. Rođendan je obeležio malim slavljem u društvu
četiri generacije svoje porodice, u domu za stare u Skegnesu, gde je tada
živeo. Trebalo mu je baš dugo da pogasi sve svećice na torti.
Kada se gospodin Trimbl rodio, na prestolu je sedeo Džordž V, i od
tada je živeo pod vladavinom tri kralja i jedne kraljice, smenila su se
dvadeset četiri premijera i preživeo je dva svetska rata, jednu ženu i
dvanaest štapova za pecanje.
Pomislivši kako bi bilo lepo da gospodin Trimbl za stoti rođendan
dobije čestitku od kraljice, Robert Nobler, zaposlen u staračkom domu,
zvanično ga je prijavio službi za obeležavanje godišnjica nekoliko nedelja
pre Čarlijevog rođendana. Popunio je standardni formular i poslao
Čarlijevu krštenicu kao dokaz o godinama. Stigla mu je potvrda da su
njegov formular i krštenica na vreme primljeni.
Posle kratkog čekanja, gospodinu Nobleru je stigao zvanični dopis iz
službe za godišnjice u kome mu objašnjavaju da zbog jednog tehničkog
previda kraljica neće moći da pošalje gospodinu Trimblu rođendansku
čestitku sve do sledeće godine.
Nobler je bio van sebe od besa, pošto je znao da niko ne garantuje da
će Čarli dogodine i dalje biti živ. Pozvao je službu telefonom i dobio jednu
predusretljivu osobu koja ga je smirila i objasnila mu tehnički problem. To
je za Noblera bio priličan šok i zapanjilo ga je to što je čuo, ali kada je
opisao kolegama u čemu je stvar, niko se nije začudio.
Bilo kako bilo, Čarls Trimbl nije 2015. dobio kraljičinu čestitku,
mada su se njegovi ipak nadali da će dočekati da je dobije 2016.
 Čarlija nije bilo briga. Bilo mu je prosto drago da otkrije kako je
rođendanska torta idealna hrana za čoveka s veštačkom vilicom zato što
vilicu može da izvadi, pa da samo usisava kolač.

Problem
Zbog kakvog to tehničkog previda kraljica nije mogla 2015. da pošalje
Čarliju Trimblu čestitku za stoti rođendan?
Rešenje

ĐUBRENJE

Zagonetka
Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka domaćinstva su stvarala mnogo
manje đubreta nego danas. Naše ljuske od krompira, kesice čaja i ljuske od
jaja završavale su u kompostu, a papir koji nije bio isečen na kvadrate i
okačen ispred ve-cea ili upotrebljen za potpaljivanje vatre takođe je
završavao u bašti. Kutije za jaja nisu bile plastične, nego od papirmašea
koji se mogao reciklirati, dok su domaćice – sećate se njih? – išle u
kupovinu sa zembiljem ili korpom, a ne sa stotinu najlonskih kesa. Povrće
na kome je bilo zemlje ili je bilo vlažno pakovalo u smeđu papirnu kesu ili
u novine.
Posle ribe i pomfrita ili karija za večeru nije vam trebao viljuškar da
se otarasite posuda od stiropora, plastičnog pribora i najlonskih kesa. I roba
u samoposluzi se mnogo manje pakovala. Tri para kobasica ili sto grama
šunke nije trebalo deset minuta oslobađati makazama i nožem iz
vakuumiranog pakovanja.
Ako bi vam krojač prodao košulju, umotao bi je u tanki papir, i
možda bi ga na nekoliko mesta spojio pribadačama. Niste morali da skinete
hiljadu tajanstvenih plastičnih štipaljki i metre kartonskih podloga.
Ako biste naručili šolju kafe, dobili biste ljudsku dozu, u
porcelanskoj šoljici s tanjirićem, a ne litar u stiroporu.
 Ujutro posle zabave ne bi vam ostalo brdo praznih pivskih konzervi.
Imali ste samo nekoliko flaša koje bi vaš srdačni prodavac uz osmeh
primio nazad i vratio vam kauciju. Mleko je stizalo u bocama koje je
mlekar opet svakog dana odnosio, a đubretari su praznili jednu malu kantu
po porodici svake nedelje, mada su i dalje uspevali da za sobom ostave trag
od prosutog đubreta. Danas su štedljivost i snalaženje ustuknuli pred
takozvanom „praktičnošću“ i trenutnim zadovoljenjem hirova. Danas su
jednom jedinom mršavom studentu potrebne tri velike kese da se otarasi
brda đubreta skupljenog za samo nedelju dana.
Kao primer za sve ovo postoji jedan proizvod za domaćinstvo koji
danas upotrebljavaju gotovo svi u razvijenom svetu, i koji je sasvim
očigledno olakšao svakodnevni život, ali po veliku cenu. Svake godine se
širom sveta upotrebe milijarde tih stvari. Mada mogu da se koriste više
puta, to gotovo niko ne radi. Obično se iskoriste samo jednom, pa se bez
razmišljanja bace u kantu. Prema tome su odgovorne za mnogo veće
zagađenje od ijednog drugog proizvoda za domaćinstvo na planeti.
Taj proizvod je lagan i izuzetno praktičan, a mada je sada deo života
gotovo svih nas, prvi put je postao široko dostupan tek u pretposlednjoj
deceniji prošlog veka. Od tada se nebrižljivo korišćenje i bacanje
povećavalo alarmantnom brzinom.
Za proizvodnju tih veoma štetnih predmeta koristi se ogromna
količina energije i mada su mali, šire se i postaju mnogo puta veći od
originalne veličine. Teško ih je i skupo reciklirati, tako da se gotovo svi
bacaju u đubre. Većina završi na deponijama, gde je potrebno oko trista
godina da se raspadnu, otprilike isto koliko i najlonskim kesama iz
samoposluge.
S vremenom štete čovekovoj okolini tako što se rastvaraju u toksične
čestice koje zagađuju zemlju i vodu, i na kraju ulaze u lanac ishrane. Ako
se nebrižljivo odlažu, njihova ogromna površina lako može začepiti
vodovodne cevi, izazvati poplavu i izlivanje kanalizacije i stvoriti odlične
uslove za razmnožavanje bakterija.
Ironija je u tome što se te stvari mogu prosto zgužvati i staviti u
najlonske kese za đubre, ali se to gotovo nikada ne dešava.
 Zbog svega toga su i vlasti i potrošači pod sve većim pritiskom da
dobro razmisle pre nego što stave u kantu te praktične ali veoma štetne
stvari.

Problem
Koji se to štetni predmeti, umesto da se stave u kesu i odgovorno odlože,
nehajno bacaju i pune deponije?
Rešenje

POTOP

Zagonetka
Većina ljudi zna priču o biblijskom potopu, ali u nju ne veruju svi.
Savremena istraživanja pokazuju da je na Nojevoj barci moralo biti bar
trideset pet hiljada životinjskih vrta i skeptičnom umu deluje nemoguće da
drveni brod velik koliko je opisano – otprilike kao savremeni nosač aviona
– mogao da plovi s tolikim teretom. Zapravo, još od XIX veka naučnici se
slažu da ta priča ne može biti doslovno istinita.
Jedno nedavno istraživanje sprovedeno na katedri za fiziku i
astronomiju Univerziteta u Lesteru pokazalo je, međutim, da bi dimenzije
navedene u Bibliji zapravo omogućile da Nojeva barka plovi čak i sa svim
tim životinjama.
Ako uzmemo u obzir veličinu broda i gustinu vode, naučnici su
izračunali silu potiska, koja je, po Arhimedovom zakonu, jednaka težini
istisnute tečnosti. Onda su mogli da izračunaju ukupnu masu koju barka
može da ponese a da ne potone, i ustanovili su da ne bi potonula. Da li bi
uspela da istrpi toliku kišu, sasvim je drugo pitanje.
Evo skraćenog prikaza te priče, kako je ispričana u Postanju.
I reče gospod Noju: uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh
pravedna pred sobom ovoga vijeka. Uzmi sa sobom od svijeh životinja
čistih po sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu; a od životinja nečistih po
dvoje, mužjaka i ženku njegovu. Također i od ptica nebeskih po sedam,
mužjaka i ženku njegovu, da im se sačuva sjeme na zemlji. Jer ću do
sedam dana pustiti dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći i
istrijebiću sa zemlje svako tijelo živo, koje sam stvorio...
A u sedmi dan dođe potop na zemlju... I udari dažd na zemlju za
četrdeset dana i četrdeset noći... I bi potop na zemlji za četrdeset dana; i
voda dođe i uze kovčeg i podiže ga od zemlje... I navaljivaše voda sve
većma po zemlji i pokori sva najviša brda što su pod cijelijem nebom... I
stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.

Problem
To je originalna verzija iz Biblije. Priča je dobra, čak i ako niste ubeđeni da
je bukvalno istinita. Međutim, evo problema: koliko je životinja, oba pola,
Mojsije poveo na barku? Ne smete da se vratite i da proverite – to bi bilo
varanje.
Rešenje

NAPAD U BOLNICI

Zagonetka
Vilfred Stansbred nije mogao sam da se kreće i nalazio se u
specijalističkom odeljenju jedne bolnice negde u Velikoj Britaniji.
Okruživali su ga brojni medicinski radnici, među kojima i specijalizovane
bolničarke, hirurg doktor Katvel i anesteziolog doktor Gaser, svi izuzetno
obučeni i iskusni.
Postupak koji će oni izvesti može biti opasan po život, ali je obično
rutinski i bezbedan. Pošto se obavi, Vilfred će najverovatnije morati da se
specijalno hrani i mnogo meseci će biti slab. Moraće da ga kupaju i oblače
i dugo neće moći sam da hoda, mada će verovatno stalno napredovati.
Zahvat je i počeo i protekao na uobičajeni način. Pacijentu je data
lokalna anestezija, ubrizgana injekcijom u kičmu. Injekciju je uspešno dao
doktor Gaser i sve se odvijalo normalno. Monitori su pištali. Rad srca je
bio pravilan. Disanje i puls su bili u granicama očekivanog. Čuli su se tihi
glasovi dok su doktori pratili i beležili odvijanje postupka.
Hirurg je načinio rez i operacija se nastavila po planu, ali su iznenada
stvari počele veoma brzo da se odvijaju i hirurg Katvel se sav uneo u to što
radi, pa je pozvao pomoć; bolničarke su se hitro kretale i pružale mu
instrumente dok im je on odlučno davao uputstva.
Onda, pre nego što su drugi shvatili šta se dešava, doktor Katvel je
namerno nekoliko puta udario bespomoćnog Vilfreda, tako da je ovaj
zakukao od bola.
Bolničarke kao da postupci doktora Katvela nisu uznemirili i
nekoliko njih se čak osmehivalo dok su gledali tog iskusnog hirurga,
vlasnika brojnih diploma, kako svesno napada osobu o kojoj bi trebalo da
se stara.
Gospodin Katvel nije objasnio svoje postupke ni osoblju ni Vilfredu i
zapravo mu se uopšte nije ni obratio tokom čitavog njegovog boravka u
bolnici, sem na dan kada je iz nje odlazio, u posebnoj postelji, kada mu je
poslao poljubac!?
A to nije ni bio prvi put da se desi nešto slično dešava. Taj hirurg je
bio odgovoran za mnoge slične postupke i često je primećen kako udara
one o kojima bi trebalo da se stara.

Problem
Doktor Katvel nije bio ortopedski hirurg koji namešta kosti. Kako je
moguće da on, lekar i hirurg, tako nehumano postupa prema bespomoćnom
pacijentu?
Rešenje

ITALIJANSKI EKSPERTI

Zagonetka
Nedavno je otkriveno da je slika Žena sa žutim psom Endrua Vajata,
izložena u Vokerovom umetničkom centru u Mineapolisu zapravo
falsifikat, delo italijanskog falsifikatora Sofonisbe Batiste (1937–1987).
Batista je bio Italijan koji je tvrdio da je falsifikovao više od hiljadu slika
mnogih slikara veoma različitih stilova.
Rođen u siromašnoj porodici u Milanu, Batista je sam naučio da crta,
ugljenom na listićima papira. Sredinom prošlog veka zarađivao je za život
baveći se restauracijom slika za kolekcionare, ali je takođe morao da radi i
kao đubretar da bi spojio kraj s krajem. Pokušao je da izloži sopstvene
slike, međutim nedostajalo im je originalnosti. Sem puke veštine da slika u
gotovo bilo kom stilu, Batista svojim delima nije umeo da ulije nikakve
umetničke vrednosti i ona nisu zanimala nikoga na tržištu umetničkih dela.
Da bi se osvetio, Batista je počeo da falsifikuje slike slavnih
umetnika. Iste galerije koje su odbacivale njegova originalna dela sada su
ih prosto grabile i Batista je počeo da zarađuje mnogo novca.
Posle tri godine falsifikovanja, štancovao je slike kao kobasice, često
tako da se slažu sa starim ramovima koje je kupovao na aukcijama.
Govorio je da će čak i loš falsifikat u dobrom ramu prevariti takozvane
stručnjake.
Batista je tvrdio da su Ticijanova Kirka i njeni ljubavnici iz Volasove
zbirke, Konstablova Blačingtonska vetrenjača u magli iz Nacionalne
galerije i Vorholove Kutije šargarepa iz Centra Pompidu sve njegovi
falsifikati. Godine 1982. predložio je da galerije rendgenski snime slike da
bi otkrile njegov potpis olovkom ispod slojeva boje. Sve su odbile.
Jedan londonski aukcioner primetio je 2015. da se na tržištu nalazi
sedamnaest slika Salvadora Dalija sa istom temom – „Satovi koji se tope
na stepeništu“. Istovremeno, jedan učenik koji je posetio galeriju u kojoj je
bila izložena jedna od ovih Dalijevih slika opazio je da je potpisana, veoma
sitno ali ipak primetno, sa „Sofonisba Batista“. Ponovila se priča o
carevom novom odelu.
Falsifikator Batista je priznao da su slike njegove i da je na svakoj
sakrio neki trag, a među najočiglednije se ubraja njegov potpis.
Novinarima je rekao da je slike naslikao u znak protesta zbog trgovaca
umetničkim delima, „koji se bogate na račun umetnika. Ne umeju da
razlikuju originale od falsifikata čak i kada je to očigledno“, dodao je. „Ja
sam netalentovan za Dalija.“
Da bi rešila je li autor nekih (ili svih) tih slika Dali ili Batista (što bi
bila velika bruka), Londonska galerija se obratila ekspertima za falsifikate.
Jedan je bio ekspert za hemiju, pigmente i proizvodnju platna, a drugi za
istoriju umetnosti s posebnim osvrtom na Dalijevo delo i bio je autor pet
uticajnih knjiga o nadrealizmu. Oba su bila predavači na slavnim
univerzitetima, biografije su im bile sjajne, a poreklom su bili Italijani.
Eksperti iz Italije su se pojavili u londonskoj galeriji i, pošto su odbili
englesku kafu, otišli su u prostorije u kojima se konzervatori bave svojim
poslom. Osmotrili su sliku o kojoj se radilo, pa rešili da zavrnu rukave i da
se bace na posao.
Uzeli su torbe, otišli u svlačionicu, gde su bili čiviluk, klupa i
nekoliko ormarića. Skinuli su uličnu odeću razmenjujući šale, kao što se to
obično radi u svlačionicama.
Čudno je bilo što je jedan ekspert iz Italije ispod odela imao
normalne bokserice i potkošulju, a drugi brusthalter (beli i krem), čipkaste
gaćice (bele), hulahopke i podvezice (bele).
Tada su se prvi put sreli u tim ulogama, ali ni reč nisu rekli o odeći i
nije im bilo ni malčice neprijatno.
U svakom slučaju, obukli su se i bacili na posao.

Problem
Zašto italijanski ekspert, koji nije transvestit, ima na sebi ženski donji veš,
i zašto se bez blama presvlači pred kolegom s kojim nikada ranije nije
zajedno radio? I zašto se ovaj uopšte nije začudio kada je to video?
Rešenje

JEDNOSTAVNO FARBANJE
Zagonetka
Frenk Koper Stariji ima uspešnu preduzimačku firmu na jugu Engleske.
Radi s timom majstora: vodoinstalatera, stolara, zidara i električara. Frenk
takođe radi sa svojim sinom Frenkom Koperom Mlađim, koji će uskoro
preuzeti firmu, kada tata ode u penziju da bi se posvetio jurcanju na
motociklu.
Kuće Koperovih dosta stradaju zbog primorske klime, pošto slani
vetar duva pravo sa Lamanša, tako da ih oni veoma brižljivo održavaju i
redovno farbaju. Naravno, pošto su stručnjaci za te poslove, rade to veoma
efikasno.
Kuća Frenka Mlađeg farbana je prošle godine, tako da je sada došao
red da se dotera kuća Frenka Starijeg. Nevolja je bila u tome što su imali
toliko posla s kućama drugih ljudi, pa im nije ostajalo mnogo vremena za
svoje kuće.
Uprkos velikoj zauzetosti, Frenk Stariji je zaključio da ako zajedno
ljudski rade jedan vikend, imaće taman dovoljno vremena da pripreme i
oboje dva spoljna zida njegove kuće. Sledećeg vikenda mogu da oboje dva
preostala spoljna zida, oluke i drvenariju, pa će posle dve nedelje sva četiri
spoljna zida kuće biti gotova.
Frenk Mlađi, međutim, ima bolju ideju. On predlaže da oboje samo
jednu stranu kuće. Frenk Stariji je zbunjen. „Zar neće tako tri zida ostati
neobojena?“, pita.
„Ma, ne brini za to“, kaže Mlađi. „Samo čekaj pa ćeš videti.“
Frenk Stariji je zaključio da mu je bolje, ako već namerava da
prepusti posao sinu, da se spremi da prihvata neke radikalno nove ideje,
čak i ako zvuče neverovatno. „Dobro, onda, da probamo tako“, kaže on,
„ali ako pođe naopako, radićemo po starinski.“ Frenk Mlađi se slaže, a
njegov otac primećuje zagonetnu iskru u njegovom oku.
Dolazi vikend. Vreme je lepo i dva Frenka se spremaju da brzo
završe posao pomoću inovativne šeme Mlađeg.
Prvo pripremaju jednu stranu kuće, šmirglaju drvenariju, gletuju
pukotine i popravljaju šta još treba. Za to im je potreban otprilike čitav
dan, ali završavaju u pet i mogu da odu na večeru u svoj omiljeni indijski
restoran.
U nedelju počinju rano i do kraja dana su obavili pola posla, baš kao
što je Frenk Mlađi predvideo. Sve izgleda dobro, mada svi kojima Frenk
Stariji ispriča plan deluju zbunjeno. Kako će dovršiti posao do sledeće
nedelje ako nastave da boje samo jednu stranu kuće?
Sledećeg vikenda dva Frenka rade kao crnci i završavaju posao tačno
na vreme, sami i bez tuđe pomoći. Poslednju četku ispiraju u pola šest.
Zakoračuju unazad da osmotre šta su uradili. Kuća, sa obroncima
nacionalnog parka Saut Dauns u pozadini, izgleda prelepo. Zlatno letnje
sunce baca dugačke senke preko travnjaka i komšije se u prolazu
zaustavljaju da se naslone na zid i pohvale Frenka Starijeg za odlično
obavljen posao.
Gazda paba Neptun ima slobodno veče, pa im prilazi da proćaskaju.
Gleda prednju stranu kuće i divi se kvalitetu obavljenog posla. „Svaka
čast!“, kaže. „Odlično izgleda.“
„Nikada mi nećeš poverovati“, kaže Frenk Stariji, „ali mada odavde
sve izgleda gotovo, zapravo smo obojili samo jednu stranu kuće. To je bila
ideja Mlađeg.“
Gazda paba gleda u neverici. „Stvarno sam impresioniran“, kaže.
„Jasno mi je da će mladi Frenk daleko dogurati.“ I stvarno je u pravu.

Problem
Frenk Stariji i Frenk Mlađi su obojili samo jednu stranu kuće Frenka
Starijeg, a ipak su završili čitav posao i Frenk Stariji je veoma zadovoljan.
Niko drugi nije bojio ništa na kući, ali svi zidovi izgledaju kao novi, kao da
su sveže obojeni, što i jesu. Kako je to moguće?
Rešenje

RASEJANI TAKSISTA
Zagonetka
Prva taksi služba u Londonu osnovana je početkom XVII veka, a korišćene
su takozvane „hakni kočije“, koje su vukli konji i kojih je u početku bilo
manje od pedeset. Poreklo neobičnog imena izgubljeno je u londonskim
maglama, ali možda potiče iz sela po imenu Hakni, koje je sada dobro
poznat deo grada.
Početkom XIX veka lagane „kabriolet“ kočije zamenile su teže hakni
kočije, prvi motorni taksiji pojavili su se 1903, a četiri godine kasnije
uvedeni su i taksimetri, da se izračuna tačna cena vožnje. Danas je crni
londonski taksi čuven širom sveta.
Rad crnih taksija strogo je regulisan. Telo koje vozačima izdaje
dozvolu zove se Služba za javni prevoz i mogu je dobiti samo oni koji
polože težak ispit zvani „Poznavanje Londona“ ili samo „Poznavanje“.
Poznavanje je uvedeno 1865. i od tada jedva da se promenilo. To je
dugačak i temeljan postupak samostalnog obrazovanja, tokom koga svaki
potencijalni taksista mora da se skuterom vozi po čitavom Londonu i da ga
upozna kao svoj džep. Jedan taksista mi je jednom rekao da je spremanje
Poznavanja kao studiranje dva fakulteta istovremeno.
Londonski taksista mora smesta, ne gledajući u mapu, da zaključi
koji je najbrži put do bilo kog odredišta. Za to je potrebno upamtiti
otprilike dvadeset pet hiljada ulica u krugu od devet kilometara oko Čering
Krosa, tako da taksista zna najpraktičniji put bez razmišljanja.
Da bi se savladalo Poznavanje, potrebne su oko dve godine, i uspešni
taksisti su veoma ponosni što znaju svaku ulicu i zgradu u prestonici.
Verovatno bi mogli da vas odvezu od sedišta Magičnog kruga do
londonske kuće Vinsenta van Goga u jugozapadnom delu grada a da ne
morate da im kažete tačnu adresu.
To međutim ne znači da nikada ne greše.
Jednog dana, ne tako davno, jedan policajac je stajao na Ulici
Albemarl, u Mejferu, blizu londonskog Grin parka. Ulica Albemarl je
čuvena po mnogo čemu. Tu se na primer nalazi čuveni Braunov hotel, kao
i klub Albemarl, gde je 1895. markiz od Kvinzberija ostavio posetnicu
Oskaru Vajldu, za koga je smatrao da mu kvari sina. Na poleđini posetnice
je napisao „Za Oskara Vajlda, pozera i somdomita“ (sic). Usledili su
Vajldova neuspešna tužba za klevetu i krivično gonjenje, pošto je sud
ustanovio da je Kvinzberijeva polupismena tvrdnja „istinita po smislu i po
činjenicama“.
Ulica Albemarl je takođe i jednosmerna. Zapravo, to je bila prva
jednosmerna ulica u Londonu. Otuda tolika ironija u činjenici da je
policajac u Ulici Albermarl tog dana video taksistu kako očigledno ide u
kontra smeru tom čuvenom jednosmernom ulicom. Taksista, koji je pušio
cigaretu i zurio u mobilni, kao da ništa nije primećivao. Policajac, za koga
biste mislili da bi se umešao, samo se osmehnuo i nije pokušao da ga
zaustavi.

Problem
Zašto policajac ništa nije preduzeo protiv taksiste koji je išao pogrešnim
smerom u jednosmernoj ulici? Nije ga ni poznavao niti mu je nešto
dugovao, nije bilo promene saobraćajnih pravila u ulici, a on je bio vrlo
revnostan i voleo je da kažnjava vozače koji ne poštuju zakon.
Rešenje

PAD AVIONA NA NIČIJOJ ZEMLJI

Zagonetka
„Ničija zemlja“ je ime za deo fronta između dve zaraćene strane. Prvi put
se spominje još davne 1320. Danas se izraz ničija zemlja uglavnom koristi
za teren između rovova u Prvom svetskom ratu. Ničije zemlje (ako može u
množini) često su prekrivale bodljikava žica i bile su posute minama i
leševima, i vojnici sa obe strane bili su vrlo neskloni šetnji po njima, zbog
straha od akutnog trovanja olovom.
Zbog dugačke pat-pozicije, u kojoj nijedna strana nije mogla da
napadne a da ne rizikuje hiljade žrtava, u Prvom svetskom ratu su prvi put
korišteni vojni avioni. Veliki dvokrilci s pilotom i osmatračem mogli su iz
vazduha da osmatraju neprijateljske položaje, a zatim su bombarderi mogli
da gađaju baze iza fronta.
Prošlo je tek nešto više od deset godina posle prvog leta braće Rajt,
tako da su novi vojni avioni bili veliki i tromi, i zato su bili lake mete za
lovce. Na obe strane je bilo mnogo padova i pogibija, mada je život pilota i
dalje bio mnogo manje opasan od života pešadinaca, koji su pod
mitraljeskom vatrom morali da jurišaju preko ničije zemlje.
Možda najčuveniji od tih padova desio se na Zapadnom frontu u
novembru 1917, kada se na ničiju zemlju srušilo pet nemačkih albatrosa i
dva britanska aviona.
Sem jednog nemačkog i jednog britanskog pilota, svi ostali su
poginuli. Mesto pada je bilo dovoljno blizu britanskih rovova da se tela
odnesu, dok su dva ranjenika smesta zbrinuli vojni bolničari.
Pošto su neki poginuli bili Nemci, a drugi Britanci, izbio je spor oko
mesta sahrane. Zaključak je bio da ničija zemlja nije dobro mesto za ukop,
pa su se nemački kapelan i britanski kapelan sreli da se dogovore šta tačno
da rade.

Problem
Pošto su ranjenici zbrinuti, gde su britanski i nemački kapelan rešili da
treba sahraniti preživele?
Rešenje

NEOBIČNA PRIČA O ANTONIJU I KLEOPATRI

Zagonetka
Dok trepere na jari podnevnog sunca, velike piramide starog Egipta su
zaista zadivljujući prizor i čak ni ptice koje kruže kroz treperavi vazduh ne
dosežu njihov vrh.
 Piramide su nastale u doba Starog kraljevstva, koje je vladalo
dolinom Nila posle 3000. godine pre nove ere. Najveličanstvenija od njih,
Keopsova piramida u Gizi, jedino je od sedam čuda antičkog sveta koje i
danas postoji.
Stari Egipćani su piramide sagradili za samo osamdeset pet godina,
između 2589. i 2504. pre nove ere. Ta čudesna dela ljudskih ruku bila su
svedoci ratova, kuge, slave i propasti. Nekada, veoma, veoma davno, bile
su svedoci i tajanstvene dvostruke smrti.
Godina je 30. pre nove ere, i pod vrelim avgustovskim nebom, tela
Antonija i Kleopatre nađena su na podu otmene egipatske kuće u senci
piramida. Oba tela su potpuno mokra, kao i pod.
Nema nikakve krvi, na telima nema vidljivih povreda, a u blizini
nema očiglednog oružja, mada na zemlji pored pokojnika ima nekoliko
komada providnog stakla, koje liči na krhotine razbijene okrugle posude.
Na staklu nema krvi.
I Antonije i Kleopatra imaju otvorene oči i oboje su nagi, bosi i na
sebi nemaju nikakav nakit. Zapravo, u kući nema nikakve odeće, već samo
ono što vlasnik nosi na sebi. Nema tragova borbe.
Vlasnik je bogati trgovac, ljubitelj životinja, koji ima mnogo kućnih
ljubimaca, a među njima i nestašnog psa koga preko dana drži kod kuće, da
čuva imanje. Uprkos tome što grize nameštaj i povremeno slomi neku
vazu, pas nikada ne uzima hranu sa stola i dobar je čuvar. Ali uprkos
dvostrukoj smrti, nijednom nije zalajao.

Problem
Antonije i Kleopatra nisu otrovani, nisu izvršili samoubistvo, a tela nisu
pomerana. Pa kako su onda stradali?
Rešenje

NAPAD PTICA
Zagonetka
Ako bi vam neko pokazao istoriju letova kapetana civilnog
vazduhoplovstva Rubi Darling, bili biste zadivljeni gotovo besprekornom
karijerom te uspešne avijatičarke.
Rubi je karijeru počela 1999, na domaćim letovima u Velikoj
Britaniji. Onda je prešla na evropske letove pre nego što je napokon
ostvarila snove i upravljala džambo džetom između londonskog aerodroma
Hitrou i raznih gradova po SAD.
Pošto je bila jedna od retkih žena u tom poslu, Rubi je godinama
trpela prijateljsko zadirkivanje, uz nešto otvorenog seksizma, prvenstveno
od kolega, ali češće i od nepristojnih ili neupućenih putnika. Kako je
sticala više iskustva, međutim, raslo joj je i samopouzdanje, pa je razvila
dobre metode za borbu protiv toga. Njen muž Trevor, koji kaže da ga
ortaci zovu „kapetanova žena“, tvrdi da je na svakih deset letova dodavan
po jedan novi antiseksistički odgovor na spisak Rubinih duhovitih dosetki.
Tokom deset godina dugačke međunarodne karijere, Rubi je letela za
više kompanija. Brzo se pročulo da je sposobna i smirena u kriznim
situacijama. Godine 2013. izvela je ukupno 1.729 letova. To je zanimljiv
broj, pošto je najmanji prirodni broj koji se može izraziti kao zbir kubova
dva prirodna broja na dva različita načina.
Većina Rubinih ranih letova protekla je mirno i bez uzbuđenja, mada
je jednom, 2008, sletala u Dalas po jakom vetru, pa je avion nekoliko puta
poskočio i stajni trap se oštetio.
Najozbiljniji incident desio se 2013, kada su u njen avion udarile
ptice taman dok je poletao sa aerodroma Džon Ficdžerald Kenedi u
Njujorku. Izveštaj o incidentu, u kome je pohvaljena Rubina stručnost,
takođe je opisao i njenu nesrećnu smrt, pošto je doživela fatalni srčani
udar. Srećom, svi drugi putnici i članovi posade prošli su bez povreda.
Zapravo, Rubi je u slučaju udara ptica postupila tačno kao što je
trebalo. Dok su uzletali, videla je malo jato galebova kako se odjednom
pojavilo i kako udara u njen desni motor. Automatski je primenila znanja
stečena tokom obuke i pozvala je kontrolu leta: „Udarac ptice. Vraćamo
se.“ Izgubila je pogon tog motora, ali je uspela da okrene avion i da ga
vrati na aerodrom.
Nažalost, nešto je pošlo naopako dok je sletala i točkovi su se
delimično iskrivili. Bilo je iskri i škripe i nekoliko putnika je ugruvalo
glavu, ali je posada uspela da ih sve evakuiše, besprekorno sledeći sva
uputstva.
Rubin muž Trevor uz tužan smeh kaže kako njihova deca, zbog
malera, više ne hrane ptice u bašti.

Problem
Rubi je letela na 1.729 letova. Na kom joj se tačno letu desio sudar s
pticama?
Rešenje

CONTRADICTIO IN ADJECTO

Zagonetka
U Dikensovom Oliveru Tvistu, gospodin Braunlou raspravlja s
gospodinom Bamblom o zakonu: „Bili ste prisutni kada su te stvarčice
uništene, i zaista, vi ste pred zakonom veći krivac od vaše žene, pošto
zakon pretpostavlja da ona deluje po vašim uputstvima.“
„Ako zakon tako pretpostavlja“, kaže gospodin Bambl, stežući
značajno šešir obema rukama, „onda je taj zakon – glupost i budalaština.“
Uz agente za nekretnine i bankare, danas su na zlom glasu i pravo i
advokati, i ima mnogo viceva o njima, na primer onaj o čoveku koji pita
svog advokata koliko naplaćuje usluge. Advokat mu kaže da naplaćuje
dvesta funti da odgovori na tri pitanja. „Da to nije malo preskupo?“, pita
čovek. „Jeste“, kaže advokat. „Da čujem i treće pitanje.“
Jedan moj prijatelj morao je nedavno da pozove advokatsku firmu da
bi čuo savet o veoma važnom ali opskurnom pravnom pitanju. Nekako je
dobio vezu sa jednim od partnera za koga su mu rekli da će moći da mu
pomogne.
„Dobro jutro“, začuo se glas preko telefona. „Kako mogu da vam
pomognem, gospodine?“
Moj prijatelj je objasnio da ima pitanje o bračnom pravu, pitanje koje
će, dok ne bude na njega čuo definitivan odgovor, biti uzrok napetosti i
sumnje u njegovoj porodici. „Pitanje glasi“, rekao je, „je li po engleskom
zakonu dozvoljeno oženiti se sestrom svoje udovice?“
Advokat mu je odmah odgovorio i rekao da će mu njegova
sekretarica uskoro poslati račun. „Koliko će iznositi račun?“, upitao je moj
prijatelj, očekujući najgore. „Pa“, odgovorio je advokat, „moje vreme je
260 funti, 22 je telefonski poziv i 12,50 su usluge sekretarice koja vas je
spojila. Onda imamo pripremu mog računa – to je 50 funti za
daktilografkinju, 25 za moju verbalnu procenu koju upravo iznosim i
izvesna svota za slanje prepisa našeg razgovora, što će biti još nekih 30
funti, za sekretaričino vreme, u zavisnosti od toga koliko ga je potrošila.
Sve u svemu, 399,50.“
„Koliko?“, zabezeknuo se moj prijatelj.
„Plus PDV“, rekao je advokat.
„Dobro, onda samo još nešto da vas pitam – ima li neke razlike ako
mi račun odštampate, ili ga samo pošaljete mejlom?“
„Što se mene tiče, nema.“
„E pa ima – štampanim možeš da obrišeš dupe, a ovim drugim ni
to!“

Problem
Kako je advokat odgovorio na pitanje da li engleski zakon dozvoljava da se
čovek oženi sestrom svoje udovice?
Rešenje
 NESVESNI MUŠKI ŠOVINIZAM

Zagonetka
Kuća Petvort u Zapadnom Saseksu veliko je i dostojanstveno zdanje koje
krase Tarnerove slike i kitnjaste rezbarije Grinlinga Gibonsa. U tamošnjim
bujnim zatalasanim vrtovima, koje je projektovao Kapabiliti Braun, živi
najveće krdo jelena lopatara u Engleskoj.
Petvort se spominje još u Knjizi sudnjeg dana i nalazi se na
raskrsnici puta između Hitfilda i Vinčestera i obalskog puta koji spaja
Milford s lepim i živim gradićem Šorhamom na moru.
Taj grad se u vestima, međutim, najčešće spominje zbog dela puta
A285 između Petvorta i Čičestera. Godine 2014. taj deo puta je zvanično
proglašen za najopasniji u Britaniji.
Bilo je to jednog oblačnog kišnog novembarskog popodneva kada je
mlada žena za volanom BMV-a koji je pozajmila od muža projurila pored
mesta gde se često mogla videti debeljuškasta proseda prilika saobraćajca
po imenu Kris O’Brajen kako čeka prekršioce saobraćajnih pravila.
Žena je očigledno prekoračila ograničenje brzine i saobraćajac se dao
u poteru. I mnogi drugi vozači su prebrzo vozili, neki čak i brže od
policijskog motocikla, koji je sam išao preko sto četrdeset kilometara na
sat. Ovaj čuvar reda odlučio je, međutim, da je ta žena za volanom
najvažniji cilj.
Naizgled nesvesna policijskog motocikla iza sebe, žena je jurila
kilometrima, prskajući točkovima, ali posle nekog vremena, pošto je plavo
svetlo bleštalo a sirena zavijala, morala je da stane, što je i uradila, prilično
nespretno, neki bi rekli čak i tipično ženski, ratkapnama glasno ogrebavši
ivičnjak.
Pošto se motor zaustavio pored automobila, žena je izašla i zasula
zapanjenog saobraćajca bujicom starinskih kratkih reči dobro poznatih
svakom engleskom kočijašu i fudbalskom huliganu.
Razbesnela se zbog uverenja da je zaustavljena samo zato što je žena
– jer su brzo vozili i mnogi drugi vozači, uglavnom muškarci. „Svinjo
muška šovinistička!“, urlala je, podmazavši kliše sočnim psovkama.
 Dostojanstveni saobraćajac, i dalje s kacigom na glavi, načas ništa
nije uradio, a onda je pružio ženi napisanu poruku. I dalje bez daha, ona ju
je pažljivo pročitala, prešavši grimiznim noktom ispod reči. Glasila je:
„Grešite. Zaustavljeni ste zato što ste prekoračili dozvoljenu brzinu, a ne
mogu da zaustavim sve. Možda mislite da sam muška šovinistička svinja,
ali nisam, i to mogu i da vam dokažem.“
„Dobro onda“, rekla je žena drsko. „Dokažite!“
„Evo, nadam se da je sve jasno“, usledio je odgovor.
Žena je smesta shvatila da je prilično pogrešila i pristala je da sasluša
prijateljsko upozorenje, mada bi mnogi rekli da je zaslužila nešto mnogo
gore.

Problem
Obično bi bila potrebna dugačka rasprava, uz prisustvo advokata, da se
dokaže kako policiju u nekom konkretnom slučaju ne motiviše muški
šovinizam. Kako je u ovom slučaju tako brzo dokazano da je optužba za
diskriminaciju ženskog pola neosnovana?
Rešenje

SUNCE U PONOĆ

Zagonetka
U doba kalifornijske zlatne groznice nisu milioneri postajali kopači zlata,
već preduzetnici u onome što bismo danas zvali uslužnim delatnostima:
ljudi koji su prodavali sita i lopate, vlasnici saluna, piljari i vlasnice
bordela. Čovek po imenu Levi Straus je čak počeo da prodaje nekakvo
plavo teksas platno. Šta se desilo s njegovom kompanijom, ne znam.
I na Srednjem zapadu ima gradova nastalih u zlatnoj groznici.
Dedvud, u bivšoj Teritoriji Dakota, a današnjoj Južnoj Dakoti, bio je u
početku grad ispirača zlata na Divljem zapadu. Grad bezakonja i pijanstva,
postao je čuven kada je tu ubijen kockar i revolveraš Divlji Bil Hikok. Ovo
je priča o tom ubistvu.
Prve noći vrelog avgusta 1876. Džek Kukasti Nos Mekol pio je u
baru Natalovog i Manovog saluna. Seo je da igra poker za stolom za kojim
je već igrao Divlji Bil i uskoro je počeo mnogo da gubi. Sreća mu je baš
bila okrenula leđa i na kraju je ostao i bez košulje. Hikok je ponudio
Mekolu nešto para da kupi sebi doručak i, mada je ovaj to prihvatio,
osećao se uvređeno.
Sledeće večeri Hikok je ponovo igrao poker u salunu, i sedeo je
leđima okrenut ka vratima. Mekol je prišao Hikoku, viknuo: „Proklet bio!
Evo ti na!“, pa mu je pucao u potiljak. Hikokove karte su pale na sto, i
videlo se da je imao par kečeva i par osmica. Do dan-danas se kečevi i
osmice zovu „mrtvačeva ruka“.
Mekol je pobegao iz saluna i skočio na konja koji nije bio njegov.
Prepadnuta životinja ga je zbacila, tako da je nastavio peške, ali su ga brzo
našli kako se krije u obližnjoj mesari. Jednom je za promenu u Dedvudu
izvršena pravda – Kukasti Nos Mekol je osuđen za ubistvo i obešen.
Konj koji je zbacio ubicu Mekola možda je pripadao jednom
tajanstvenom posetiocu grada. Zvao se Elmer Nemo, dojahao je u grad na
suncu i otišao u ponoć, isto na suncu.

Problem
Kako je Nemo u ponoć izjahao iz grada na suncu?
Rešenje

ČOVEK U LIFTU

Zagonetka
Gordon Gordon je dobrostojeći tridesetosmogodišnjak, sa imenom koje se
lako pamti i licem koje se lako zaboravlja. Radi kao investicioni bankar u
jednoj firmi u londonskom Sitiju, u jednoj bezličnoj kancelariji u Kanari
vorfu.
Vikendom, kad može da pobegne, Gordon voli da ide svojim skupim
autom do vikendice blizu Broksburna, u Hertfordširu, gde drži zelene
gumene čizme i lendrover, koji je nabudžio, obojio u jarkocrveno i
prilagodio na mnoge druge skupe načine. Kad mu dođu gosti, Gordon ih
vodi da gađaju glinene golubove ili se s njima valja go na tepihu ispred
kamina, u zavisnosti jesu li muškarci ili žene.
U vikendici Gordon ima labradora po imenu Sten i bigla po imenu
Oli. Njih čuva gospođa Džons, koja živi nedaleko, zato što je on najčešće
na poslu u Londonu, gde dolazi kući kasno i umoran, u svoju
„spavaonicu“, malu ali ušuškanu garsonjeru u pomodnoj i skupoj
londonskoj četvrti Doklends.
Gordon uvek veoma pazi na svoj izgled. Ima najnoviji telefon, odelo,
cipele, naočare i druge stvari koje smatra za bitne. Učtiv je, šarmantan,
dobro zarađuje i očekuje da će jednog dana postati partner u svojoj firmi.
Tačnost je takođe jedna od Gordonovih osobina. Budi se u pola šest,
kuva jaku kolumbijsku kafu u fensi aparatu, onda provodi pola sata u
teretani, koja se nalazi blizu njegovog stana, na desetom spratu. Kada se tu
doselio, pokušao je da nađe stan na spratu nižem od osmog, ali je ovaj
jedini bio slobodan.
Pošto se istušira, i na brzinu pregleda svoju sve ređu kosu, Gordon
oblači skupo odelo, uzima stvari i zaključava vrata. Obično izlazi oko
petnaest do sedam, tako da nikada ne vidi komšije.
Onda ulazi u lift. To je veoma pouzdan lift i nikada se ne kvari.
Silazi u prizemlje i odlazi peške pored Temze do jednog malog kafea, gde
doručkuje, pa onda do svoje kancelarije koja se nalazi u zgradi u vlasništvu
jednog inostranog finansijskog konglomerata. Pozdravlja se s gospođama u
prijemnoj kancelariji, posebno s Monikom, čije kćerke spremaju ispite i
koja je pomalo slaba na njega. Zatim odlazi na šesti sprat gde radi.
Najčešće je za svojim stolom tačno u osam, a na kraju dana, koji je
obično dug, Gordon često ide kući taksijem, mada zbog saobraćaja to ume
da traje duže nego kada ide peške. Sedenje u taksiju je, međutim, jedan od
luksuza koji ga opuštaju, pa ih zato sebi dozvoljava.
Kada uđe u lift u prizemlju svoje stambene zgrade uvek ide samo do
sedmog sprata, gde izlazi, bez obzira na to što mu je stan na desetom.
Uprkos umoru zbog dugačkog dana provedenog u kancelariji, uvek
poslednja tri sprata pređe peške, čak i ako nosi teške kese sa stvarima iz
samoposluge i bez obzira na to što mrzi penjanje stepenicama. Jedini
izuzetak je ako je u liftu s još nekim, recimo prijateljem ili komšijom.

Problem
Gordon Gordon je pametan i uspešan čovek, pa zašto svakog jutra ide
liftom do prizemlja, ali kada se vraća kući, izlazi na sedmom spratu i
prelazi peške poslednja tri zamorna sprata? Na to je primoran iz razloga
koji nemaju nikakve veze s liftom, zgradom, njegovim stavovima ili
razmišljanjima, niti sa drugim ljudima.
Rešenje

MERINA MAMA

Zagonetka
Merina mama je veoma zauzeta žena, pošto kao samohrana majka mora i
da radi i da vodi računa o kući. Ima četiri kćerke i dala im je neobična
imena.
Njena prva kćerka, sada uspešna poslovna žena koja zapošljava
šestoricu muškaraca u svoje dve prodavnice bicikala, zove se Ejpril (april).
Voli ronjenje i jahanje. Druga kćerka, godinu dana mlađa od Ejpril, upravo
je diplomirala na fakultetu i našla je posao u Meteorološkom zavodu. Zove
se Mej (maj). Treća kćerka, najlepša, zove se Džun (jun). Njoj škola ne ide
i većinu vremena provodi blenući u telefon. Mnogo vremena gubi na proste
momke i kaže svojoj očajnoj majci da želi da nađe nekog bogataša koji će
se starati o njoj. Najmlađa kćerka je oduvek volela da se kostimira i izvodi
predstave za porodicu. Nada se da će studirati glumu. Voli moderni džez i
pravi dobru picu.

Problem
Kako se zove najmlađa, četvrta kćerka, koja pravi dobru picu?
Rešenje

NAPUŠTENA BRVNARA U PRERIJI

Zagonetka
Teodor Tedi Ruzvelt (1858–1919) bio je pisac, istraživač, vojnik i
taksidermista, koji je u slobodno vreme rešio da bude i 26. predsednik
Sjedinjenih Država. Bio je ono što biste rekli pravi muškarac. Voleo je
prirodu i na svom ranču Elk Horn na obalama Malog Misurija u Severnoj
Dakoti lovio je divlje životinje i hvatao stoku lasom, jahao kao kauboj, s
kaubojskim šeširom na glavi i verovatno pritom podvriskujući.
Četrnaestog oktobra 1912. Ruzvelt je ljubio bebe u predizbornoj
kampanji u Milvokiju kada je na njega pucao jedan nezadovoljni glasač.
Metak su usporile metalna kutija za naočare i govor od pedeset strana koji
je imao u džepu. Metak je probio i kutiju i papire, pa mu se zario u grudi.
Ruzvelt je odbio da ide u bolnicu i održao je govor. Tokom sat i po
vremena koliko je govor trajao, krv mu se polako širila po košulji. Takav
publicitet prosto ne može da se kupi.
Tedi Ruzvelt se oporavio od rane i poživeo je još sedam godina, pa je
na kraju umro mirno, u krevetu, od nečeg drugog. Pričalo se da mu je Smrt
došla u snu zato što bi, da je bio budan, bilo tuče.
Ruzvelt je oduvek voleo beskrajna prerijska prostranstva Velikih
američkih ravnica. „Mi smo u naš jezik usvojili reč prerija“, rekao je, „jer
kada su naši ljudi iz šuma tek stigli na ove prostore, videli su velike
prirodne livade i visoku travu... nisu znali kako da ih nazovu i pozajmili su
reč koju su francuski naseljenici već koristili.“
 Prerije su prelepe leti, ali mogu biti surove zimi. Mećave zavijaju
preko velikih pustih ravnica, prave ogromne smetove i nose krovove sa
ambara. Jedan čovek kome se nedavno pokvario automobil usred mećave u
preriji rešio je da izađe iz auta i pođe peške ka svetlostima obližnje farme.
Našli su ga mnogo nedelja kasnije, zaleđenog ispod snežne humke.
Jednog dana u zimu 1889, blizu grada Bizmark na prostranoj ravnici
novoosnovane države Severna Dakota, jedan naseljenik po imenu Hadson
Flint shvatio je da ga je iznenadna mećava odsekla od njegovog imanja.
Vidljivost je bila samo nekoliko metara, ali je on bio toplo obučen, a čizme
su mu bile nove i jake. Znao je da se negde u blizini nalazi njegova
prerijska brvnara, a u njoj peć, gorivo i suva hrana. Mora je naći, inače će
mu žena uskoro postati udovica. Vreme mu nije išlo naruku.
Stizalo je veče, smrkavalo se, a sneg je bio sitan i oštar. Bockao mu
je lice. Dok je prtio smetove visoke do kolena, Flint je pratio jednu ogradu
koju je dobro poznavao, pošto ju je sam nedavno podigao.
Na kraju, kada se gotovo sasvim smračilo, ugledao je poznati obris
brvnare. Bila je velika kao baštenska šupa, udaljena tek nekoliko koraka.
Unutra je pljesnuo šakama, protrljao ramena i otresao sneg sa
čizama. U sobi je bilo hladno kao napolju na preriji, ali barem, sem tankih
sečiva ledenog vazduha koja bi se povremeno probila kroz daščane zidove,
nije više bilo vetra.
Sada je već pao mrak i u brvnari je bilo mračno kao u rogu. Flint je
samo pomoću dodira našao i sakupio naramak drva za peć. Pipajući po
stolu u mraku, otkrio je sveću, petrolejku i kutiju s jednom jedinom
šibicom.
Sinula mu je jeziva ideja. „Imam drva, sveću i petrolejku“, pomislio
je, „ali samo jednu šibicu. Ako ne zapalim petrolejku, niko neće videti moj
osvetljen prozor i ponestaće mi drva za vatru pre nego što me pronađu.
Ako ne zapalim sveću, neću moći ponovo da upalim petrolejku ako se
ugasi, što se često dešava. Ako ne upalim vatru, smrznuću se.“
Vetar je ječao i zviždao oko odžaka. Pošto je bio verujući čovek,
Hadson Flint je kleknuo i pomolio se za savet.
Problem
Flint je imao sveću, petrolejku i nešto drva, ali samo jednu šibicu. Šta je
trebalo prvo da upali?
Rešenje

DVA PREMIJERA

Zagonetka
Kada se Tomas Karlajl oženio, Samjuel Batler je primetio: „Bog je veoma
milostiv pošto je dozvolio da se Karlajl i gospođa Karlajl uzmu i tako
unesreće samo dvoje ljudi, a ne četvoro.“ Kao i Batler, i Karlajl je bio vešt
na rečima. Neprijateljstvo iz 1739–1748 između Španije i Britanije nazvao
je „Rat Dženkinsovog uva“, zato što je izvesni kapetan Robert Dženkins
tvrdio da mu je neki Španac odsekao uvo kada se španska obalska straža
ukrcala na njegov trgovački brod. Dženkinsovo uvo je posle pokazano u
britanskom parlamentu i smatra se da je taj događaj potpalio fitilj iz koga
je planuo rat.
Premijer je u doba Rata Dženkinsovog uva bio ser Robert Volpol.
Smatra se da je on bio prvi pravi britanski premijer – a i najduže je proveo
na tom položaju. O tome postoje neslaganja, pošto položaj premijera
nikada nije zvanično proglašen, i nije počeo nekog određenog datuma, već
je evoluirao s vremenom, kao bakterije koje jedu najlon. Volpol je na vlasti
proveo više od dve decenije i bio je izuzetno uticajan, ali mu je zdravlje
oslabilo kada su ga optužili za korupciju i da često leže sa ženama s kojima
nije u braku. Sve to zvuči veoma nalik na politiku danas.
Do danas je u Velikoj Britaniji bilo sedamdeset pet vlada, a na
njihovom čelu su bila neka veoma slavna imena, kao što su vojvoda od
Velingtona (koji je izmislio one čizme), erl Grej (koji je izmislio čaj) i ser
Robert Pil (koji je izmislio policiju). Bili su tu zatim Gledston, Dizraeli,
Vinston Čerčil i Margaret Tačer (koja je izumela prvu ženu premijera), uz
neka ne tako slavna imena, kao što je Džon Stjuart, treći erl od Bjuta, koji
je bio predsednik vlade manje od godinu dana.
 Smatra se da je najviši premijer bio lord Solzberi, koji je bio visok
stotinu devedeset tri centimetra. Najplodniji je bez sumnje bio erl Grej,
koji je imao sedamnaestoro dece. Skidam mu kapu – to je sigurno zato što
je pio onoliko čaja.
Na tom položaju su bila i dva para očeva i sinova, prvo Džordž
Grenvil i njegov sin Vilijam Grenvil, dok su drugi bili Pitovi: Vilijam Pit
Stariji i Vilijam Pit Mlađi. Pit Mlađi je takođe bio u srodstvu s Vilijamom
Grenvilom.
Jedina dva brata premijera bili su Henri Pelham i Tomas Pelham-
Hols, koji ga je nasledio na to mestu.
Najzanimljiviji i najčudniji slučaj među svim tim porodičnim vezama
ipak je sledeći. Reč je o čoveku koji je bio šezdeseti premijer i čoveku koji
je bio šezdeset drugi premijer. Majka i otac su isti, ali šezdeseti i šezdeset
drugi premijer nisu braća.
Rešite to.

Problem
Kako je moguće da šezdeseti i šezdeset drugi britanski premijer (obojica
muškarci) nisu bili usvojeni, da imaju iste biološke roditelje, ali nisu
braća?
Rešenje
 ZAKLJUČANE SOBE I NEMOGUĆA
UBISTVA

„Najlepše što možemo iskusiti jeste tajanstvo.

Ono je izvor sve istinske umetnosti i nauke.“
Albert Ajnštajn

LIST ČAJA
po Edgaru Džepsonu i Robertu Justonu

Zagonetka
Izumitelj i naučnik Artur Kelstern i inženjer Džordž Vilouton su zakleti
neprijatelji, koji, uprkos međusobnoj mržnji, redovno posećuju tursko
kupatilo u Ulici Djuk, u jednoj ekskluzivnoj londonskoj četvrti, gde jedan
drugoga mrko gledaju kroz paru, svakog drugog i poslednjeg utorka u
mesecu.
Jednog utorka u oktobru Kelstern je stigao u kupatilo u četiri, i sa
sobom je kao i uvek poneo termos s kineskim čajem, koji voli da pije u
najvrelijoj sobi. Vilouton je stigao nedugo zatim i pridružio se svom
neprijatelju u istoj sobi, gde su bili sami, ali se čulo da se glasno svađaju.
Ljudi su čuli Viloutona kako viče: „Ma, začepi, budalo matora! Da te ne
bih sredio!“ Vidno besan izleteo je iz vrele sobe i otišao u sobu za
sapunanje. Trenutak kasnije, u vrelu sobu gde su se ova dvojica svađala
ušao je treći čovek i otkrio Kelsternovo telo na krvavoj sofi, s velikom
ranom u grudima. Vilouton je odmah uhapšen, ali besno tvrdi da nema
nikakve veze sa zločinom.
Policija je zaključila da je Kelstern uboden dok je pio čaj. Termos je
na podu ispred njega, a u lokvi ima nekoliko listova čaja. Zaključili su da
je Vilouton sakrio oružje ispod peškira i da ga je na isti način izneo iz sobe
posle ubistva. Tu međutim postoji jedan problem: pošto je izašao iz vruće
sobe, Viloutona su videli kupači u sobi za sapunanje, ljudi u čiju reč ne
treba sumnjati. Policija je sve pretresla, ali ne može da nađe nikakvo oružje
ni kod Viloutona niti bilo gde u turskom kupatilu, a nema ni tragova krvi
na Viloutonovom telu ili na njegovom peškiru.
Štaviše, smrtonosna rana je naneta okruglim, šiljastim oružjem
prečnika oko dva centimetra, verovatno nekakvom gvozdenom šipkom
zašiljenom poput olovke. Takvo oružje se ne može sakriti nigde u turskom
kupatilu, a sem toga, zašto bi neko ko planira da ubije čoveka u turskom
kupatilu izabrao tako nezgrapno oružje kada bi obična štrikaća igla isto
poslužila, a lakše bi je bilo sakriti.
Doktori koji su uradili obdukciju slažu se s mišljenjem policije da je
Kelstern pio čaj kada je uboden: našli su komadiće lišća čaja koje je
nestalo oružje uteralo u ranu. Takođe su, uzgred, kod starca našli i tragove
raka.
Uprkos nedostatku čvrstih dokaza, postoje obilni posredni dokazi
protiv Viloutona i izgleda da će da visi.

Problem
Kako je Kelstern ubijen? Je li Vilouton ubica? Ako nije on, ko je? Da li je
oružje zaista uteralo list čaja u smrtonosnu ranu? I gde je pobogu to
oružje?
Rešenje

PEGASTA TRAKA
po Arturu Konanu Dojlu
Zagonetka
Jednoga dana, mlada dama po imenu Helen Stoner dolazi kod Šerloka
Holmsa u Ulicu Bejker broj 221B. Objašnjava mu da živi u Sariju sa
svojim očuhom, doktorom Grajmzbijem Rojlotom, u oronuloj porodičnoj
vili. Kaže da se doktor Rojlot oženio njenom majkom u Indiji, da je ona
tada bila udovica, ali da je u međuvremenu umrla, pa se doktor zato vratio
u Englesku s pastorkama, Helen i njenom sestrom Džulijom.
Majka gospođice Stoner zaveštala je znatnu sumu novca doktoru
Rojlotu, dokle god pastorke žive sa njim. Ako se udaju, međutim, obe će
dobiti znatan godišnji prihod.
Džulija se verila pre dve godine. Očuh se nije bunio, ali je dve
nedelje pre venčanja njena sestra umrla na nečuven i strašan način.
Te noći kada je umrla, Džulija je došla u Heleninu spavaću sobu.
„Jesi li nekada čula da neko zviždi u gluvo doba noći?“, upitala je. „Jer
poslednjih nekoliko noći, oko tri ujutru, uvek čujem tih, jasan zvižduk.“
Helen je rekla da su to možda Cigani kojima njihov očuh dozvoljava
da se ulogore na imanju, i sestra se vratila u svoju sobu.
Vetar je zavijao i gospođica Stoner nije mogla da zaspi. Iznenada,
između naleta vetra, čula je strašan krik prestravljene žene, a za njim i tih
zvižduk. Istrčala je na hodnik i videla Džuliju na vratima njene sobe, kako
se u pižami ljulja napred-nazad kao pijanac. Onda je pala na zemlju, grčeći
se od bolova.
„O, gospode bože! Helen!“, kriknula je. „Bila je to traka! Pegasta
traka!“
Doktor Rojlot je istrčao iz svoje sobe u kućnom mantilu i stigao je do
pastorke taman na vreme da vidi kako umire.
Šerlok Holms pita gospođicu Stoner da li njoj nešto znače te reči
„pegasta traka“. Ona mu kaže da se to možda odnosi na neku grupu ljudi,
možda na putujuće Cigane, koji oko vrata nose tufnaste marame2.
Mrtvozornik ne nalazi nikakve tragove nasilja ili otrova. Kada je
Džulija vrisnula, vrata su bila zaključana iznutra, a na prozorima su bili
zatvoreni kapci. Nema sumnje da je bila sasvim sama pre nego što je
umrla.
Gospođica Stoner sada objašnjava da je i sama nedavno dobila
bračnu ponudu. Njen očuh se nije protivio, ali je počeo da renovira njenu
sobu, tako da je morala da se preseli u onu sobu u kojoj je umrla njena
sestra.
„Sinoć, dok sam ležala budna“, kaže ona, „iznenada sam u noćnoj
tišini čula tiho zviždanje koje je najavilo njenu smrt.“
„To je sve veoma sumnjivo“, primećuje Holms, pa se dogovara da
odmah pođe kod njih.
Kasnije tog popodneva dolaze u vilu i gospođica Stoner im pokazuje
gde je šta. Živi se samo u jednom krilu kuće i spavaće sobe su u prizemlju.
Prva pripada doktoru Rojlotu, srednja pokojnoj sestri gospođice Stoner, a
treća je Helenina. Sobe nisu spojene, ali sve izlaze na isti hodnik. Prozori
svih soba gledaju na travnjak. Doktor Rojlot drži neke životinje koje je
nabavio dok su živeli u Indiji, kao što je gepard, tako da su vrata spavaćih
soba noću uvek zaključana, a kapci na prozorima se ne mogu razbiti.
Helen Stoner je posetiocima pokazala sobu u kojoj sada spava i u
kojoj je skončala njena sestra. Šerlok Holms je pored kreveta primetio uže
zvonceta, s kićankom na kraju. Gospođica Stoner je rekla da je to uvedeno
pre nekoliko godina, ali da ga ni ona ni sestra nikada nisu koristile. Holms
ga je povukao. „Zanimljivo, lažno zvonce“, kaže on. Vezano je za kuku
odmah iznad rešetke za ventilaciju na zidu. Primećuje da je zidar glupo
postupio kad je rešetku ugradio u zid između dve sobe, a mogao je da je
ugradi tako da donosi svež vazduh spolja. „Lažna užad za zvonca i otvori
za ventilaciju koji ne puštaju vazduh!“, razmišljao je naglas.
Ušli su u sobu doktora Grajmzbija Rojlota. U njoj se nalazi poljski
krevet, jednostavna stolica i veliki metalni sef. Gospođica Stoner kaže da
se u sefu nalaze poslovne hartije njenog očuha. „Da ne drži možda
mačku?“, pita Holms, pošto je sa sefa podigao tanjirić s mlekom.
„Ne; nemamo mačku“, odgovorila je gospođica Stoner.
„Gepard je zapravo samo velika mačka“, primećuje Holms, „ali ipak
tanjirić mleka neće zadovoljiti njegove potrebe.“
 S jednog ugla kreveta visi povodac za psa, na kraju vezan u petlju.
Votson kaže da je to sasvim običan povodac, ali ne zna zašto bi trebalo da
je vezan. „To i nije tako obično, zar ne?“, kaže Holms. „Eh! Ovo je
pokvaren svet, a najgore je što ima pametnih ljudi koji se koriste mozgom
da bi postali zločinci.“
Holms kaže gospođici Stoner da će doktor Votson i on provesti noć u
njenoj sobi. Njih dvoje viktorijanski zapanjeno zure u njega, ali im on
objašnjava da kada se Helenin očuh vrati, ona mora da se povuče u svoju
sobu, pod izgovorom da je muči glavobolja. Onda, pre nego što će leći,
treba da otvori kapke i stavi svetiljku na prozor kao znak, pre nego što tiho
ode u svoju staru sobu. Votson i Holms će videti svetiljku iz seoske
gostionice u kojoj su odseli, pa će doći i popeti se kroz prozor, da bi
istražili uzrok zviždanja koje je toliko uznemirilo gospođicu Stoner.
Te večeri, iz sobe u gostionici Kruna, Holms i Votson vide kako
doktor Grajmzbi Rojlot stiže kući, ali čitava priča zbunjuje Votsona.
„Dakle, postoji bar neobična podudarnost u vremenu“, kaže Holms.
„Napravljena je rešetka za ventilaciju, okačeno je uže, a gospođica koja tu
spava umire. Jesi li primetio nešto veoma neobično u vezi s krevetom?
Pričvršćen je za pod... Sigurno se uvek nalazio u istom položaju u odnosu
na rešetku za ventilaciju i uže – čija svrha nikada nije bila da se njime
zvoni.“
„Holmse“, uskliknuo je doktor Votson. „Čini mi se da polako
naslućujem na šta ciljaš. Stigli smo taman na vreme da sprečimo neki
prepreden i užasan zločin.“
Sati sporo prolaze sve dok napokon ne vide signal gospođice Stoner.
Prelaze put i brzo ulaze u spavaću sobu. Holms šapuće da moraju sedeti
bez svetla, jer bi ga doktor Rojlot video kroz rešetku.
Pored sebe na krevet stavlja dugački tanki štap. Pored kutiju šibica i
sveću. Gasi svetiljku, tako da ostaju u tami.
Od rešetke iznenada dopire neki sjaj, pa onda tih zvuk, kao kada para
izbija iz čajnika. Holms skače s kreveta, pali šibicu i žustro povlači uže.
„Vidiš, Votsone? Vidiš?“
 Čuje se tih zvižduk. Onda iznenada u tišini čuju jeziv krik. Ulaze u
sobu doktora Rojlota. Na stolu fenjer baca blistavo svetlo na gvozdeni sef,
čija su vrata odškrinuta. Na drvenoj stolici sedi doktor Grajmzbi Rojlot, u
kućnom mantilu, s neobičnim bičem u krilu. Pogled mu je ukočen, a oko
čela mu je čvrsto vezana neobična žuta traka, sa smećkastim tačkicama.
„Traka!“, šapuće Holms. „Pegasta traka!“

Problem
Šta je pegasta traka i kakve ona ima veze sa smrću Džulije Stoner? Da li
doktor Grajmzbi Rojlot pokušava da ubije svoju drugu pastorku, i kako?
Koji je razlog za postojanje lažnog užeta za zvono i zašto je krevet
pričvršćen za pod? Kako je umro doktor Rojlot i šta se desilo u toj sobi, te
sudbonosne noći?
Rešenje

STAKLENI MRTVAČKI KOVČEG:

SLUČAJ INSPEKTORA DŽIBSONA
po Entoniju Batervortu

Zagonetka
Jedne vrele avgustovske večeri devedesetdvogodišnji ser Herbert Hardkasl
se nije pojavio na večeri na svom imanju Balstrod Menor. Pošto su
pretražili čitavo imanje, batler je zavirio u veliku ser Herbertovu staklenu
baštu i video njegovo telo kako leži na leđima na podu pokrivenom
podlogom od kokosovih vlakana. Vrata su zaključana iznutra, Medouz ne
može da uđe i zato zove policiju.
Čim su stigli, pozornik Feri razbija jedno okno, gura ruku kroz rupu i
okreće metalni ključ sa unutrašnje strane, da bi svi mogli da uđu.
Staklena bašta je uredna, razbijeno je samo ovo okno koje je
policajac razbio malopre. Sva okna na krovu su čvrsto zatvorena, a na drvo
banane je naslonjena motka kojom je ser Herbert svake večeri zatvarao
okna za ventilaciju, koja mogu da se pomeraju samo iznutra, tako što se
gurnu da se otvore ili povuku da se zatvore.
Na obližnjem staklenom stolu nalaze se mali čekić i dopola ispijena
šolja čaja. Feri vidi nešto u tečnosti, gurne olovku u šolju i izvadi tupu i
zarđalu kuku, veliku otprilike kao savijen prst. Na širem kraju je grubo
odlomljena. Medouz kaže da je čekić korišćen za razbijanje saksija. Kuku
ne prepoznaje i pita se otkud ona u starčevom čaju.
Stiže inspektor Džibson. Po Medouzovim rečima, ser Herbert je uvek
poslove u staklenoj bašti završavao u 5 i 20, pa bi se onda obukao za
večeru. Večeravao je uvek sam. Domaćica kaže da je oko 5 i 20 čula
glasan prasak, „kao prigušen pucanj ili veoma glasan tresak vratima“.
Patolog je skinuo slamnati šešir sa ser Herbertove glave. Na sredini
ćelave glave nalazi ranu veliku kao novčić od deset penija. Ser Herbert je
udaren jedanput, i to snažno, tačno odozgo.
Batler Medouz primećuje da motka za otvaranje okana za ventilaciju
na tavanici začudo stoji naopačke, s ručkom oslonjenom na stablo banane,
a drugim krajem na podlozi od kokosovih vlakana. Kaže da je ser Herbert
bio izuzetno pedantan čovek i da je nikada nije ostavljao tako: „Uvek ju je
vraćao na mesto pored vrata pošto bi zatvorio okna za ventilaciju.“
Ubacuje se pozornik Feri: „Možda se ubica prišunjao dok je starac
gledao ovo cveće“, kaže. „Onda je uzeo motku, odalamio ga po glavi i
pobegao preko travnjaka.“
„Genijalno!“, uskliknuo je inspektor Džibson. „Znači naš ubica, koji
nema nikakav motiv, uzima ovu dugačku motku i, bez obzira na to što se
vidi kroz staklo sa svih strana imanja, savršeno tačno udara starca vrhom
motke u sredinu glave. Onda naslanja motku na drvo, odlazi po suncu
preko travnjaka, penje se preko pet metara visokog zida, bešumno skače u
šanac i udaljava se plivajući. Vrlo lepo od pokojnog ser Herberta što onda
ustaje i zaključava vrata za njim.“
Ako je ser Herbert zaključao vrata iznutra kada je ubica već bio u
staklenoj bašti, onda međutim ubica mora da je i dalje unutra. Brzo
pregledaju sve kutke staklene bašte.
 Ako je, s druge strane, ubica zaključao sobu, onda je pobegao, bog
zna kako, zato što sem okana za ventilaciju na tavanici, koja su predaleko
da se dohvate, nema prozora, a postoje samo jedna vrata, koja su
zaključana iznutra.
Inspektor Džibson primećuje da u trenutku smrti, u zaključanoj
staklenoj bašti, sem ser Herberta Hardkasla nije mogao biti niko više.
„Onda je znači posredi samoubistvo“, kaže pozornik Feri. Inspektor
Džibson ga je ošinuo pogledom.
„Znači, uzeo je recimo čekić i udario sam sebe po glavi dovoljno
jako da se ubije. Onda ga je vratio na sto, stavio slomljenu kuku u čaj, pa je
legao mrtav. Ili misliš da je kuka pala iz vedrog neba u njegov čaj, pa je
onda udario sebe velikom motkom za dizanje okana? Mislim da to čak nije
ni izvodljivo.“
Kriminalistički tehničar je pregledao ručku motke. Za nju je bio
slepljen komad slame, koji je izgledao kao da je iz ser Herbertovog šešira.
Na drugom kraju je bio slomljen vrh. Uzeo je metalnu kuku sa staklenog
stola i stavio je na kraj motke. Očigledno je odatle odlomljena.
„Motka je uredno naslonjena na drvo, ali naopačke“, kaže. „Kuka je
odlomljena. Podloga je od kokosovih vlakana. Pa naravno! Rešenje je
jasno. Zapravo je prilično jednostavno.“

Problem
Pošto je rana takva, nemoguće je da je ser Herbert izvršio samoubistvo, ali
bi eventualni ubica morao da prođe kroz staklene zidove. Pa kako je onda
starac ubijen u prostoriji zaključanoj spolja? I gde je oružje?
Zašto je motka za provetravanje naopačke? Zašto je bitna podloga od
kokosovih vlakana? I, na kraju, šta ona zarđala kuka traži u ser
Herbertovom čaju?
Rešenje
 PARTIJA RULETA
po Sigismundu Firtketlu

Zagonetka
Moj stric Bob mi je jednom rekao kako niko ne može da lizne sopstveni
lakat. Ne znam je li to istina, nikada nisam probao, ali jedno jeste sigurno,
na svetu postoje neke zagonetke koje je toliko teško odgonetnuti da vam se
čini da se mogu meriti s lizanjem lakta. Sledeća tajanstvena priča
Sigismunda Firtketla jedna je takva zagonetka.
Po mišljenju većine ljudi koji su ga poznavali, Džim Smajler
Džekson je, pre nego što se jednog dana nije pojavio na poslu, bio ni po
čemu poseban pedesetogodišnji radnik preduzeća Fernsbi intaljo iz okoline
Čeltnama, koje se bavilo štampanjem materijala zaštićenih od
falsifikovanja za nekoliko državnih službi.
Ta kompanija je međutim i nešto više. Još od Drugog svetskog rata
obavlja mnoge izuzetno tajne poslove za račun države. Njima se bavi
takozvano „Odeljenje za usitnjavanje“, a Smajler Džekson je bio njihov
„menadžer usitnjavanja“.
Slika je međutim još i složenija, zato što su šefovi počeli da smatraju
kako je Džekson, mračan čovek koji je živeo sam, zapravo izdajnik. Prema
podacima bezbednosne agencije GCHQ bilo je jasno da je on slao tajne
fotografije nuklearnog reaktora u pustinji Irdenob, zajedno sa imenima
nekih zaposlenih u preduzeću Fernsbi intaljo, na mejl-adresu koju drže
vlasti republike Apokrife.
Iz Fernsbi intalja su javili policiji da se Džekson nije pojavio na
poslu. Policija je provalila u njegovu kuću, koja je bila zaključana iznutra, i
otkrila njegovo telo na sofi. Na stolu pored nalazila se čaša vode i kutija
aspirina iz samoposluge. U kutiji se nalazila samo jedna plastična tabla za
osam tableta. Dve tablete su bile izvađene i verovatno popijene. Druge
table nije bilo, pošto je verovatno bačena kada je potrošena.
Sudski patolog traži testiranje tableta. Poznato je da Džekson nije bio
alergičan na aspirin; često su ga mučile glavobolje i često je nosio kutiju
aspirina u džepu. Analiza tableta je pokazala da u njima nije imalo ničeg
neobičnog. Bio je to prosto običan aspirin. Voda je bila obična voda.
 Jedan čovek se javio da kaže kako je nedavno sreo Džima Džeksona
u lokalnom kazinu, gde je igrao rulet. Kaže da je Džekson bio uzrujan i da
mu je rekao kako veruje da neki čovek, čije ime nije želeo da kaže,
pokušava da ga ubije.
Patolog je naložio hemijsku analizu krvi pokojnika, ali u
Džeksonovoj krvi nisu nađeni narkotici, sedativi, marihuana, kokain ni
amfetamini, mada je bilo tragova aspirina, baš koliko bi ostalo od jedne
tablete.
Želudac mu je bio prazan i patolog misli da je moguće da je nedavno
povraćao. Postoje znaci da se osećao potišteno, ali u suštini patolog nema
na osnovu čega da zaključuje i ne može da odredi uzrok smrti.
Promakao mu je ipak pravi razlog smrti Džima Džeksona – ubistvo,
koje je tajni agent zvani Bans odavno planirao i napokon ostvario. Sve je
brižljivo pripremljeno. Trebalo je samo čekati. Niko nije morao ni da priđe
žrtvi, a ipak je smrt bila neizbežna, a njen uzrok neće moći da se otkrije.
Trenutak kada će smrt nastupiti međutim nije bilo moguće predvideti i to
što se ona desila baš kada je Džekson stupio u vezu sa neprijateljskim
Apokrifanima je, bar što se službe bezbednosti tiče, tek srećna
podudarnost.

Problem
Bans nikada nije sreo svoju žrtvu, a nije je napao niko drugi. Niko nije
provalio Džeksonu u kuću, a on je nekoliko nedelja sam spremao sebi sve
obroke. Bans jeste jednog vrelog letnjeg dana, mesec i po dana ranije,
uspeo da se ušunja u Džeksonovu kancelariju, ali Džekson nije bio tu.
Pušio je cigaretu napolju na suncu i Bans nije mogao da ga vidi. Brzo je
otišao, i niko ga nije primetio.
Dakle, kako je ubica Bans sredio Smajlera Džima Džeksona?
Rešenje
 DVE BOČICE SOSA
po Lordu Danseniju

Zagonetka
Smiters je sitan trgovački putnik koji prodaje flaširani sos zvani nam-
namo, namenjen za pečeno meso i garnirung.
Dok je tražio stan u Londonu, naleteo je na mladog oksfordskog
diplomca po imenu Linli, kome su agenti upravo pokazivali istu
nekretninu. Stan je lep, ali preskup i za jednog i za drugog, tako da Smiters
predlaže da postanu cimeri i plaćaju kiriju popola.
Smiters ima i jedan skriveni motiv. Nada se da će poboljšati tehniku
prodaje tako što će kopirati Linlijevo „oksfordsko držanje“. Smatra da i
malo obrazovanja može biti dovoljno ako se pažljivo koristi. Kao što sam
kaže: „Ne morate da citirate čitav Pakao da pokažete kako ste čitali
Miltona.“
Linli pristaje na predlog, pa se useljavaju.
Linli uči Smitersa da igra šah, tako da mu to uveče skreće misli s
nam-nama. Onda jednog dana Smiters čita o jezivom ubistvu u Andžu.
Čovek po imenu Stiger otišao je da živi s devojkom u kućici na Nort
Daunsu, ali je devojka nestala. Skotland jard je preuzeo slučaj, ali od
devojke nema ni traga i nema ničeg određenog zbog čega bi se Stiger
mogao okriviti za njen nestanak i, kao što policija sluti, ubistvo.
Otertorpska policija je otkrila sve što se može otkriti o Stigeru, samo
ne šta je uradio s devojkom. Smitersu je slučaj posebno zanimljiv zato što
je Stiger kupio dve bočice sosa nam-namo.
Pita se zašto Linli, koji je toliko talentovan za šahovske probleme, ne
pokuša da reši otertorpsku misteriju, koja je potpuno zbunila Skotland jard.
Linli kaže Smitersu da ga ne zanima ništa sem šahovskih problema, ali se
ipak raspita za osnovne podatke o slučaju.
Devojka je bila lepa plavuša po imenu Nensi Elt. Imala je dvesta
funti i pet dana je živela u kućici sa Stigerom. Pošto je nestala i niko je više
nije video, Stiger je ostao u kućici još dve nedelje, i nikuda nije išao. Kada
bi ga pitali, tvrdio je da je ona otišla u Južnu Afriku ili Južnu Ameriku, nije
siguran tačno kuda.
Sav devojčin novac nestao je s njenog računa u banci, a istovremeno
izgleda da je Stiger odnekuda stekao sto pedeset funti.
Iako su danonoćno držali Stigera na oku, policajci nisu otkrili ništa
neobično, sem da je vegetarijanac. Rekli su da im je zbog toga sumnjiv, i
da im se čini kao da sa njim nešto nije u redu, pošto je vegetarijanstvo
novina za otertorpske snage reda. Nastavljaju da ga drže pod prismotrom,
ali on nikuda nije izlazio otkako je devojka nestala niti mu je ko dolazio.
Takođe znaju da kada je on došao da živi u kućici, u malom vrtu je
raslo deset stabala ariša, a Stiger je počeo da ih seče u doba kada je Nensi
Elt nestala. Bavio se time triput dnevno gotovo nedelju dana, a kada ih je
sva posekao, nacepao ih je u male cepanice i naslagao na gomile.
To su bile činjenice koje je Smiters predočio Linliju, uz interesantnu
informaciju da je Stiger kupio dleto i veliki kasapski nož. Policija
pretpostavlja da je pomoću njih iskasapio devojku, ali na njima nisu našli
tragove krvi.
To nije bilo sve. Žrtvu nije sahranio. Nema tragova kopanja na zemlji
ili u bašti. Nije je ni spalio. Tek povremeno pali vatru u maloj peći, koju
koristi samo za kuvanje. Nikada nije bilo smrada spaljivanja, samo miris
obične hrane.
Smiters pita Linlija šta se, po njegovom sudu, desilo s devojkom.
„Kanalizacija?“, pita Linli.
Ali ne, kanalizacija je čista. U kanalizaciju nije otišlo ništa što nije
trebalo.
Telo prosto kao da je nestalo. Nije ni u Južnoj Americi ili Južnoj
Africi.
Policija ne zna šta dalje, Linli ne zna šta dalje i Smiters ne zna šta
dalje. A sve vreme glavni trag, oni ariši, svima su pred nosom.
Smiters rešava da ode u Andž. Otkriva da je to divno mesto da se tu
dođe s devojkom i posmatra vrt kućice, u kome su naslagane gomile
cepanica. Primećuje da su nacepane grubo, da nisu jednake, i da čovek koji
je to uradio očigledno nije znao mnogo o cepanju drva – izgleda kao da je
sekira bila tupa.
Ni Linli ne može da shvati zašto je Stiger proveo toliko vremena
cepajući tolika drva, svakoga dana, gotovo dve nedelje. Da nije bilo jedne
uzgredne Smitersove opaske, zagonetka bi ostala nerešena.
Sutradan, kada su Smiters i Linli seli za večeru, Linli je zamolio
Smitersa da mu da malo tog svog čuvenog nam-namo sosa da sipa na
salatu. Smiters mu kaže: „Nam-namo se ne sipa na salatu. Samo na pečeno
meso i garnirung. Piše na bočici“, mada priznaje da nema pojma šta znači
garnirung.
Znači, nam-namo ne valja za povrće, je li?
Linli se ućutao. Čas kasnije kaže Smitersu da pozove Skotland jard i
kaže im da nikada neće naći Nensi Elt. Ako pošalju nekog policajca, Linli
će mu objasniti zašto.

Problem
Šta se desilo sa Nensi Elt? Zašto je Stiger kupio dve bočice sosa nam-
namo? I zašto je dve nedelje žestoko rintao cepajući deset stabala ariša
tupom sekirom?
Rešenje

MOST NA JEZERU TOR

po Arturu Konanu Dojlu

Zagonetka
Bezobzirni američki biznismen Nil Gibson doselio se sa svojom suprugom
Brazilkom Marijom i njihovo dvoje dece u Tor plejs, veličanstvenu staru
vlastelinsku kuću u Engleskoj. Decu Gibsonovih školuje lepa mlada
guvernanta, gospođica Grej Danbar, u koju se Gibson zaljubio. Njegova
žena, koju ljudi opisuju kao „ocvalu“, užasno je ljubomorna.
 Kasno jedne noći telo gospođe Gibson nađeno je na mostu, širokom
kamenom luku preko plitkog jezera Tor, sedamsto-osamsto metara od kuće
na istorijskom imanju Gibsonovih. Gospođa Gibson na sebi ima večernju
haljinu i šal, metak ju je pogodio u glavu. U blizini nema nikakvog oružja,
ali je revolver iz koga je nedavno pucano nađen u garderobi gospođice
Danbar, mlade guvernante. Metak kojim je ubijena gospođa Gibson
odgovara nađenom revolveru.
U ruci žrtve nađena je i poruka u kojoj joj gospođica Danbar
zakazuje sastanak na mostu.
Nil Gibson je zamolio Šerloka Holmsa da dokaže nevinost
guvernante njegove dece, pošto je on u nju uveren. Holms je od Gibsonove
posluge saznao da je on čovek burne naravi i da ga mrze zbog načina na
koji se ophodio prema ženi, koju je posluga mnogo volela. Holmsa su
upozorili da bude na oprezu, zato što je Gibson, koji spava s revolverom
ispod jastuka, veoma ubedljiv i lukav.
Nil Gibson stiže u Ulicu Bejker br. 221B. Kada ga Holms pita je li u
romantičnoj vezi s guvernantom, ovaj zamalo izgubi vlast nad sobom, ali
odlučno poriče bilo šta slično. U tom trenutku Holms izgovara jedan od
svojih čuvenih odgovora: „Ja sam prilično zauzet čovek, gospodine
Gibsone, i nemam ni vremena ni sklonosti za besciljne razgovore. Želim
vam srećan put.“
Gibson je izuzetno besan zbog nagoveštaja da laže, ali napokon
uviđa da mora da govori istinu.
Kada je prelepa nova guvernanta stigla u kuću, Gibson se u nju
strasno zaljubio. Priznaje da je veoma loše postupao prema ženi i
nagoveštava da je ona zbog „lude mržnje“ prema guvernanti možda pretila
gospođici Danbar pištoljem, koji je onda slučajno opalio i smrtonosno
ranio gospođu Gibson. Holms se slaže da je to očigledna alternativa ako
gospođica Danbar nije hladnokrvni ubica.
Holms i Votson rešavaju da posete imanje Gibsonovih i jedan
policajac im pokazuje mesto na mostu gde je gospođa Gibson nađena.
Holmsu kažu da je smrtonosni hitac ispaljen tačno iza desne slepoočnice.
Nema tragova borbe i nema oružja. Žrtva je ležala na leđima, poruku
gospođice Danbar stezala je u levoj ruci i bilo je jasno da niko nije mogao
da joj stavi papir u ruku posle smrti. Poruka je glasila: „Biću na mostu na
jezeru Tor u devet sati. G. Danbar“
Zašto je, upitao se Holms, gospođa Gibson još držala poruku u ruci?
Zašto ju je tako pažljivo nosila?
Pomoću svoje čuvene lupe pregledao je suprotni zid mosta. Otkrio je
novu belu ogrebotinu u sivom kamenu, kao da je nastala od snažnog
udarca. Nije načinjena odozgo, već odozdo, i nalazila se na donjem delu
zida.
Tromi policajac primećuje da se trag nalazi pet metara od mesta gde
je ležalo telo i Holms se slaže da je to možda nebitno.
Votson je, kao i obično, zbunjen svime, ali Holms kaže da mada
slučaj izgleda veoma loše po guvernantu, postoji nešto što joj ide u prilog,
a to je da je pištolj nađen u njenoj garderobi.
„Moramo tražiti logički sled. Ako njega nema, moramo slutiti da
postoji prevara.“
Holms razmatra postupke žene koja će, hladnokrvno i s
predumišljajem, eliminisati suparnicu. Poruka je napisana. Žrtva je došla.
Počiniteljka je donela pištolj. Zločin je izvršen. Sve je zaokruženo. Da li bi
tako lukava žena pažljivo odnela oružje kući i stavila ga u svoju garderobu,
prvo mesto koje će policija pretražiti, kada je lako mogla da ga baci u
vodu? Holms veruje da su suočeni sa „ozbiljnom obmanom“.
Guvernanta tvrdi da ne zna ništa o pištolju, kaže da je to jedan od dva
pištolja gospodina Gibsona. Prema Holmsovoj novoj teoriji, ona govori
istinu. Prema tome, u garderobu ga je sigurno stavio neko ko je želeo da joj
podmetne zločin.
„Vidite“, kaže on, „kako smo odmah naišli na najplodotvorniji
pravac istrage.“
Votson odlazi s Holmsom u zatvor da porazgovaraju s gospođicom
Danbar. Guvernanta objašnjava da je tog sudbonosnog dana dobila poruku
od gospođe Gibson u kojoj je ova preklinje da se nađu, pošto ima nešto
važno da joj kaže. Zamolila je gospođicu Danbar da spali poruku, a
odgovor ostavi na sunčanom satu, pošto nije želela da niko, a posebno njen
muž koga se strašno bojala, sazna za njihov susret.
 Guvernanta kaže da ju je poslušala i da je uveče otišla na most kod
jezera Tor kao što je obećala, a gospođa Gibson ju je čekala. „Kao da je s
uma sišla... u njoj se videla ona snažna sposobnost za obmanu kakvu
ponekad imaju sumanuti ljudi“, pričala je guvernanta.
Gospođica Danbar objašnjava da je gospođa Gibson izlila na nju
„sav svoj nesputani bes“, dok je ona samo stavila ruke na uši i pobegla
nazad u svoju sobu.
Holms spominje ogrebotinu u kamenu mosta. Gospođica Danbar ne
može to da objasni, ali kaže da je zasigurno bila potrebna velika sila.
Holms vodi Votsona iz zatvora, dovikujući zbunjenoj gospođici Danbar:
„Uz pomoć boga pravde, rešiću ovaj slučaj tako da će se oriti čitavom
Engleskom... budite uvereni da se nebo razvedrava i ubeđen sam da se
svetlo istine pomalja.“

Problem
Šta se tačno desilo te večeri na mostu? Je li gospođica Danbar kriva za
ubistvo gospođe Gibson? Kako je pištolj dospeo u njenu garderobu? Da li
nasilni Nil Gibson nešto krije? Zašto je gospođa Gibson stezala poruku
gospođice Danbar u ruci? Kakvo je značenje ogrebotine u kamenom zidu
mosta i zašto je ona nastala u isto vreme kada se odigrala tragedija?
Rešenje
 MISTERIJE S LATERALNIM
RAZMIŠLJANJEM IZ STVARNOG ŽIVOTA

„Svaki čovek negde u dubini srca

misli da je rođeni detektiv.“
Džon Bjuken

ARSENIK I STARE FRESKE

Zagonetka
Kler But Lus (1903–87), američka spisateljica, urednica, poslanica u
Kongresu i uopšte rečeno dama iz visokog društva, poznata po oštrom
jeziku i zanimljivoj prošlosti, rođena je kao En Kler But, drugo vanbračno
dete jedne igračice i jednog prodavca nadrilekova. Godine 1935. Kler se
udala za Henrija Lusa, izdavača časopisa Tajm i Lajf, na šta je jedan
posmatrač primetio da je bez obzira na sve životne nedaće „imala dara da
joj sekira redovno upada u med“.
Godine 1953. predsednik Ajzenhauer poslao je Kler But Lus za
ambasadora u Italiju, ali je po prispeću u Rim Kler otkrila da kao otvorena
republikanka i antikomunistkinja u zemlji sa snažnom komunističkom
partijom nije baš omiljena.
Svejedno se bacila na posao, pa je preuredila Vilu Taverna,
rezidenciju ambasadora, čuvenu po raskošnim vrtovima i renesansnom
enterijeru.
 Bila je čvrsto rešena da sve bude baš kao što ona želi, pa nije
preuredila samo svoje odaje, već i odaje osoblja. Pošto su primetili kako je
brzo nova ambasadorka šutnula prethodnog atašea za štampu, zaposleni u
ambasadi počeli su da se pribojavaju za radna mesta.
Niko međutim nije mogao da joj ospori disciplinovanost.
Ambasadorka je svaki dan počinjala doručkom u osam u svojoj sobi, a
zatim bi sledio gust raspored sastanaka, koji je prekidala samo zbog ručka.
Vraćala se u svoju sobu u sedam uveče da se obuče za neki prijem (ili više
prijema) i retko je legala pre ponoći.
Bila je čuvena po otrovnom jeziku i uskoro se svima popela na glavu
žalbama zbog mašine za pranje veša koja je večito radila u praonici tačno
iznad njene spavaće sobe i budila je bukom svakog dana u zoru. Takođe je
ljutila Italijane nekim nimalo diplomatskim komentarima. Činilo se da je
rešena da svugde stvori neprijatelje.
Nije prošlo dugo pre nego što je počela da se oseća čudno loše. Zbog
hroničnih problema sa stomakom nije joj prijala hrana koju su spremali
kuvari u rezidenciji i na beskrajnim nizovima večera po drugim
ambasadama. Žalila se da joj je jutarnja kafa neprirodno gorka.
Pošto je na tom poslu provela tri meseca, njen muž Henri Lus je
došao da je obiđe i zaprepastio se koliko je smršala. Sada je bila potpuno
iznurena, neprekidno je osećala mučninu i vukla je jednu nogu jer je
počinjala da joj trne.
Pošto je otišla na odmor u Ameriku, Kler But Lus je počela da se
oseća bolje, ali čim se vratila u Rim, simptomi su se ponovo javili, samo
sada još jači. Počeli su da joj pucaju nokti, zubi su joj se rasklimali, na
zvaničnim prijemima počinjala je čudno da se ponaša – jednom prilikom se
žalila zbog letećih tanjira na krovu.
Na kraju je otišla na ispitivanje u američku mornaričku bolnicu, gde
su joj savetovali da se vrati u Ameriku za Božić. Tokom praznika joj je
stiglo hitno pismo, s porukom da su joj u uzorcima mokraće otkriveni
tragovi arsenika. Ljudi iz CIA su objasnili da je verovatno već duže vreme
dobijala male doze tog otrova.
 Činilo se da ambasadorku u Rimu neko truje, moguće u ambasadi ili
rezidenciji, ili na prijemima koje posećuje. Da li joj neko nešto sipa u
kafu?
Arsenik nema ni ukus ni miris i savršen je otrov za stavljanje u hranu
i piće, te je tako istražiteljima bilo jasno da je eventualni trovač verovatno
imao pristup ambasadorkinoj hrani.
Rečeno joj je da ostane u Sjedinjenim Državama, dok je pokrenuta
ogromna operacija da se ispitaju politička opredeljenja osumnjičenih u
ambasadi i rezidenciji i oko njih. Stigli su agenti prerušeni u radnike i
počeli krišom da ispituju osoblje.
Budno su pazili na kuvare i poslugu, ali pošto Kler But Lus nije bila
tu i sad je niko nije trovao, ništa nisu otkrili. U svakom slučaju, nisu
otkriveni nikakvi dokazi da je neko stavljao otrov ambasadorki u hranu.
Onda je jednog dana u njenom apartmanu jedan pronicljivi agent
primetio nekakvu sivu prašinu u šminki Kler But Lus i na jednoj
Lingvafonovoj ploči s koje je učila italijanski. Analize su pokazale da se u
njoj nalaze sićušne količine olovo-arsenata...

Problem
Kako se Kler But Lus trovala? Je li bilo istine u glasinama da su agenti
Sovjetskog Saveza pokušavali da je ubiju? Ili je posredi bilo nešto drugo?
Rešenje

PRILIČNO KRATKA VEOMA

DUGAČKA BEJZBOL UTAKMICA

Zagonetka
Bivši predsednik Istraživačkog kluba, penzionisani kapetan Američke ratne
mornarice dr Alfred Skot Meklaren, diplomirao je na Američkoj
pomorskoj akademiji i Ratnom koledžu Američke ratne mornarice. Završio
je postdiplomske studije na Univerzitetu „Džordž Vašington“ i na
Univerzitetu Kembridž. Kapetan Meklaren je za vreme hladnog rata plovio
na više od dvadeset misija, a između ostalog je odlikovan Medaljom za
istaknutu službu i Legijom časti (dva puta) i dobio je četiri Pohvale za
službu u ratnoj mornarici.
Pre nego što se penzionisao, kapetan Meklaren je bio oficir u
nuklearnoj podmornici, a izučavao je i klimatske promene. Jedan je od
retkih ljudi koji su ronili do Titanika, posetio je duboku olupinu nemačkog
bojnog broda Bizmark i istraživao je hidrotermalne izvore koji se pružaju
duž Srednjoatlantskog grebena, gde supstance rastvorene u tečnostima iz
izvora omogućavaju život složenim zajednicama bakterija, divovskih crva,
školjki i račića.
Upravo sam čitao fascinantnu knjigu kapetana Meklarena Tihi i
neprimećeni: patrole u tri podmornice za vreme hladnog rata, u kojoj
opisuje jednu od svojih najuzbudljivijih pustolovina, koja se desila 25.
avgusta 1960, kada je jednog ranog sunčanog jutra Sidregon, podmornica
na kojoj je plovio, izronila na površinu. Nalazili su se blizu kopna koje nije
pripadalo ni Sjedinjenim Državama ni Sovjetskom Savezu, već je
međunarodno pravo obema stranama odobravalo istraživanja u toj oblasti.
Vazduh je bio svež, a nebo plavo, pa su poslali ljude da dignu logor
na kopnu, nekoliko stotina metara od podmornice. Jedna dužnost posade
tog jutra bila je da izvede vežbu evakuacije podmornice u hitnim
slučajevima.
Život pod vodom ume međutim da dosadi, tako da su kapetan
Meklaren i drugi oficiri i članovi posade Sidregona rešili da odigraju
utakmicu bejzbola. Zapravo su o tome pričali već danima u skučenoj
unutrašnjosti podmornice. Svež vazduh i vežba na otvorenom nedostaju
podmorničarima, a za razliku od iks-oksa, bejzbol nije preporučljiva
podvodna zabava. Ravno, otvoreno kopno bilo je kao stvoreno za to.
Činilo se da će utakmica biti uzbudljiva borba između inženjera s
kormila i onih koji rade ispred nuklearnog reaktora na Sidregonu, međutim
jedva da je i počela kad je jedan igrač udario loptu u desno polje, gde ju je
hvatač uhvatio. Udarač bi obično zbog toga ispao, ali je zbog jedne
neobičnosti svima bilo jasno da on nikako ne može da ispadne još dvadeset
četiri časa. Ili će morati da mu dozvole da nastavi igru ili da prekinu
utakmicu i sede neodređeno vreme ćaskajući i čekajući odluku.
Kao da to nije dovoljno čudno, drugi igrač je uskoro udario loptu u
levo polje. Tamo su je uhvatili i bacili na prvu bazu, gde je opet odluka
mogla da se donese tek sutradan.
I akcija oko druge baze je bila problematična. Svi su trčali što su brže
mogli, bacali najjače i najtačnije što mogu, ali je svaka akcija trajala po
nekoliko dana.
Utakmica se tako nastavila do kraja. Niko nije mogao da zapamti
koji je bio dan niti koliko je dana trajala kada se napokon završila, i sudija
je poludeo pokušavajući da izračuna rezultat.

Problem
Svi igrači su mladi i sposobni, a sudija je duševno i telesno zdrav. Pa zašto
su u ovoj bejzbol utakmici prolazili čitavi dani između udaraca i donošenja
odluka?
Rešenje

NEOBIČAN SLUČAJ
DIHIDROGEN-MONOKSIDA

Zagonetka
Tom Vej je godinama pokušavao da skrene pažnju sveta na opasnost od
dihidrogen-monoksida, smrtonosne supstance koja se naširoko koristi u
industriji i nalazi u svemu, od sredstava za čišćenje do nuklearnih reaktora.
Upotrebljava se za suzbijanje požara i kao industrijski razređivač,
korozivan toliko da može da progrize rupe u metalu. Dihidrogen-monoksid
je u osnovi visokoreaktivan hidroksilni radikal koji može da izazove
mutaciju DNK, da poremeti ćelijske membrane i hemijski izmeni vitalne
neurotransmitere. Oralno unošenje tog jedinjenja može da prouzrokuje
bolno abdominalno oticanje i diureju, dok slučajno udisanje, čak i u malim
količinama, svake godine izaziva mnoge smrtne slučajeve.
Dihidrogen-monoksid nema nikakav određen miris i prilično je
bezbojan, tako da njegovo prisustvo u proizvodima za domaćinstvo često
prolazi neprimećeno. Otkriven je, u različitim količinama, u sapunici za
mehuriće koja se prodaje deci, kao i u hrani za odojčad, pitama i kolačima
s visokom količinom masti i u većini najpopularnijih bezalkoholnih pića s
velikom količinom šećera i kalorija. Često se koristi u proizvodima za
kupanje i kozmetici i često se prikriva korišćenjem alternativnih imena.
Poznato je da dihidrogen-monoksid u sva tri agregatna stanja bio
uzročnik teških avionskih nesreća, a u gasovitom stanju može da izazove
ozbiljne opekotine kod ljudi i posebno kod dece. Dugačko izlaganje toj
supstanci u čvrstom stanju izaziva nekrozu tkiva, amputaciju udova, pa na
kraju i smrt.
Dihidrogen-monoksid se nalazi u relativno velikim količinama u
javnim bazenima, gde navodno „održava hemijsku ravnotežu“, i mada je tu
bio uzrok brojnih smrtnih slučajeva, njegovo korišćenje i dalje nije
zabranjeno.
Iako su i te kako svesne koliko je dihidrogen-monoksid opasan, vlasti
mnogih svetskih država i dalje ga ne klasifikuju kao toksičnu ili
kancerogenu supstancu, kao što čine sa drugim opasnim jedinjenjima.
Vredi međutim imati na umu da su sve vlasti svesne nezgodne istine da bi,
kada bi zabranile njegovo korišćenje, sve industrijske grane prosto stale.
Mada većina ljudi nikada nije čula za dihidrogen-monoksid, kada im
se ispriča za njega, u velikoj većini se slažu da bi ga trebalo zabraniti.
Evo kratkog spiska nekih opasnosti od dihidrogen-monoksida:
• Dihidrogen-monoksid u velikoj količini sadrže kisele kiše.
• Izlaganje dihidrogen-monoksidu umanjuje efikasnost kočnica
motornih vozila i neposredan je uzrok mnogih saobraćajnih nesreća širom
sveta.
• Dihidrogen-monoksid se svesno stavlja u hranu koja se daje
zabranjenim pit bulterijerima i drugim opasnim rasama pasa.
 • Mada se dihidrogen-monoksid svesno daje zatvorenicima u
britanskim zatvorima, kao i u logoru u zalivu Gvantanamo, namerno se
izbegava korišćenje tog imena.
• Dihidrogen-monoksid se koristi da znatno pojača dejstvo
takozvanog „voterbordinga“ (mučenja zatvorenika vodom), koji je, bez
njega, mnogo manje delotvoran.

Problem
Grupe za pritisak, kao što je DHMO.org, koje pokušavaju da uzbune
javnost i ukažu na istinu o tom hemijskom jedinjenju i njegovim namerno
zbunjujućim imenima, imale su veoma malo uspeha. Zašto se nešto toliko
škodljivo, korozivno i opasno za ljude koristi u gotovo svim industrijskim
granama, bez primedbi državnih organa?
Uključite režim lateralnog razmišljanja.
Rešenje

SLUČAJ MERI SELEST

Zagonetka
Od svih misterija sa „ukletim brodovima“ koje su godinama mučile i
moreplovce i one koje to nisu, sigurno je najuzbudljiviji neobičan slučaj
Meri Selest.
Meri Selest je bio američki trgovački brigantin, jedna vrsta
jedrenjaka s dva jarbola, koji je primećen kako pluta u blizini Azorskih
ostrva 4. decembra 1872. Na brodu nije bilo nikoga, a nije bilo ni čamca za
spasavanje.
Brod je isplovio mesec dana ranije iz Njujorka za Đenovu, i bio je
dobro opskrbljen namirnicama. Lične stvari kapetana i posade bile su
netaknute, kao i brodski tovar: 1.709 buradi denaturisanog alkohola.
 Los Anđeles tajms je kasnije veoma dramatično opisao taj prizor:
„Sva jedra bila su razvijena, rudo krmila čvrsto vezano, svako uže na svom
mestu... u kuhinji je gorela vatra. Večera je stajala netaknuta, i jedva da se
ohladila.“
Kao što to obično biva po novinama, izveštaj je bio pun netačnosti.
Nije svako jedro bilo razvijeno, rudo krmila nije bilo vezano, nekoliko
užadi i delova opreme nije bilo na svojim mestima, nikakvo jelo – ni
hladno ni toplo – nije stajalo netaknuto u kuhinji, na stolu niti bilo gde
drugde.
Nije samo Los Anđeles tajms preterivao. Bilo je raznih objašnjenja,
kao što je napad krvožednih pirata i, kasnije, svakojakih paranormalnih
besmislica, na primer da su posadu „letećim tanjirima oteli vanzemaljci sa
čudnim očima“. Čejmbers džornal je čak otišao tako daleko da je tvrdio
kako je posadu Meri Selest pipcima zgrabila ogromna lignja i pojela živu.
Dvanaest godina posle tog događaja, u januaru 1884, priča o Meri
Selest ponovo je ispričana u časopisu Kornhil magazin. Tu fiktivnu verziju
napisao je dvadesetpetogodišnji brodski lekar po imenu Artur Konan Dojl
– i to je bila jedna od njegovih uspešnijih ranih pripovedaka. U njoj je Dojl
preimenovao brod u Mari Selest, i to ime se zadržalo, tako da i danas
postoje nesuglasice oko pravog imena.
Prava priča glasi ovako. U četvrtak 7. novembra 1872. Meri Selest je
po lepom vremenu isplovila iz njujorške luke na Atlantski okean, a
odredište joj je bilo kod prepona velike italijanske čizme. Vreme je bilo
vetrovito i kapetan i posada morali su da se nose sa snažnim vetrovima čim
su isplovili pa sve do ostrva Santa Marija u Azorima, a poslednji deo puta
pratila ih je bura.
Jedno mesec dana kasnije, oko jedan posle podne u sredu 4.
decembra po kopnenom vremenu (5. decembra po pomorskom vremenu),
kormilar broda po imenu Dei Gracija, koji je plovio daleko od kopna,
otprilike na pola puta između Azora i Portugalije, javio je da na udaljenosti
od oko šest milja vidi brod koji se čudno kreće. Zbog nepravilnog kretanja
i neobičnog položaja jedara kapetan je posumnjao da nešto nije u redu.
Brod je išao ka njima i kada su se približili, ime na pramcu je postepeno
postalo vidljivo. Bila je to Meri Selest.
 Signalizirali su, ali nije bilo odgovora, a kada su sasvim prišli,
izgledalo je kao da je paluba potpuno napuštena.
Kapetan je poslao dva čoveka da istraže i oni su otkrili da na brodu
nema nikoga. Veći deo snasti je bio oštećen, užad je mlitavo visila iznad
palube. Glavni poklopac grotla bio je na mestu, međutim druga grotla su
bila otvorena i njihovi poklopci su ležali nedaleko na palubi. Jedra su bila
delimično razapeta, mada u lošem stanju, a nekih uopšte nije bilo.
Kuhinjska oprema je bila uredno poređana, ali je kućište brodskog
kompasa bilo oštećeno.
Na palubi su bili pumpa za ispumpavanje potpalublja i priručna
naprava za merenje dubine vode u potpalublju, a nje je bilo mnogo.
Mornari s Dei Gracije su izmerili da je duboka oko metar, mada to nije
kobno za plovilo veliko kao Meri Selest.
Činilo se da je posada očitavala dubinu vode u potpalublju,
verovatno ubeđena da brod prima vodu mnogo brže nego što je zaista bio
slučaj, i da će potonuti. Otvorena grotla, bez poklopaca, govorila su da je
posada otišla na brzinu, verovatno pošto je videla šta se dešava sa
zapaljivim tovarom alkohola. Tragova požara ipak nije bilo.
Najvažnije od svega, jedini čamac za spasavanje na brodu nije bio na
svom mestu, vezan za poklopac glavnog grotla. Po tragovima sečenja
videlo se da užad nisu odvezali, nego ih presekli sekirom.
Brodske kabine su bile mokre, voda je očigledno pljusnula kroz
otvorena vrata, ali su bile uredne i sređene. Po kapetanovoj kabini bile su
razbacane lične stvari, njegov mač se nalazio ispod kreveta, međutim nije
bilo tragova borbe niti ikakvog nasilja. Ipak, krevet nije bio pospremljen,
što je prilično neobično na urednom brodu osim ako u času uzbune kapetan
nije naglo ustao iz kreveta. Većine brodskih papira nije bilo, niti
kapetanovih navigacionih instrumenata.
Brodski dnevnik su našli u kabini prvog oficira. Poslednja beleška
uneta je u osam ujutro 25. novembra, pre devet dana. Poslednji zabeleženi
položaj Meri Selest bio je je 37°01’S, 25°01’Z kod ostrva Santa Marija na
Azorima, gotovo četiristo nautičkih milja (oko sedamsto četrdeset
kilometara) od mesta gde je Dei Gracija naišla na nju.
 Meri Selest je sprovedena pravo u luku i u decembru je u Gibraltaru
otvorena istraga. Nju je vodio čovek veoma zvučnog imena, izvesni
Frederik Soli-Flad, glavni tužilac Gibraltara i zastupnik Admiraliteta
Njenog veličanstva – za takvo zvanje bi trebala baš velika kartica sa
imenom na strateškim konferencijama u Admiralitetu. Flad je po svim
pričama bio čovek „čija su oholost i nadobudnost bili obrnuto
proporcionalni njegovom koeficijentu inteligencije“ i bio je ubeđen da je
reč o zločinu. Zahtevao je da istraži dokazni materijal.
Gibraltarski brodski inspektor Džon Ostin smesta je na kapetanovom
maču našao tragove nečega nalik na krv. Moguće krvave mrlje takođe su
otkrivene na jednoj brodskoj ogradi, a uz to i čudne ogrebotine na koritu. U
izveštaju je zaključeno da se brod nije ni sudario ni nasukao i Ostinu su te
ogrebotine bile veoma sumnjive. U zvaničnom izveštaju je napisao:
„Na pramcu, između pola metra i metar iznad linije vode na levoj
strani, našao sam dugačku uzanu brazdu, duboku nešto manje od
centimetra, široku oko pola centimetra i dugačku oko dva metra. Oštećenje
je nastalo nedavno i nije ga moglo naneti nevreme niti nekakav sudar, nego
očigledno nekakav oštar predmet za sečenje kojim je više puta pređeno po
čitavoj dužini. Na desnoj strani, ali malo dalje od krme, naišao sam na
gotovo isto oštećenje, samo možda nekoliko milimetara šire. Po mom sudu
nastalo je istovremeno i na isti način.“
Pošto je čuo dokaze, Flad je zaključio da se posada dokopala
alkohola i poludela – zaboravivši ono što svi znaju, da je metil-alkohol
smrtonosan. U svakom slučaju, bio je ubeđen da je pomahnitala pijana
posada ubila kapetana, njegovu porodicu i brodske oficire. Onda su
izgrebali pramac da bi izgledalo kao da se brod sa nečim sudario, pa su
pobegli u čamcu za spasavanje.
Analiza mrlja nađenih na maču i drugde pokazala je međutim da to
nije krv, što je verovatno silno razočaralo gospodina Flada.
Ali šta je napravilo ogrebotine na boku Meri Selest?
Kapetan Dejvid Vilijams, sedobradi morski vuk, koji je plovio
okeanima više od pedeset godina, došao je do zanimljivog rešenja ove
zagonetke. Kako Vilijams kaže, u okolini Azora česti su podvodni
zemljotresi i zbog snažnih vibracija usled takvih zemljotresa daske kod
nedavno popravljanog korita mogu da naprsnu, što može izgledati kao da
su izgrebani nekim nepoznatim instrumentom.
Šta god bio slučaj, zdrav razum je međutim govorio da iskusni
moreplovci ne bi u novembru, usred Atlantika, napustili brod kome ništa
ne fali i ukrcali se u mali čamac bez nekog veoma jakog razloga. Zato je
ostalo pitanje: šta se tačno desilo s Meri Selest?

Problem
Zašto je iskusni kapetan Meri Selest toliko užurbano napustio veliki
neoštećeni brod pun namirnica i prešao u mali čamac za spasavanje na
kome nije imao ništa? Je li izbila nekakva pobuna? Da li je posada
poludela od metil-alkohola? Da li im se učinilo da brod tone? Da li ga je
prodrmao toliko strašan podvodni zemljotres da je posada pobegla? Ili se
desilo nešto drugo?
Rešenje

PRIČA O BIG BENU

Zagonetka
Big Ben je nadimak velikog zvona u satu na vrhu kule Vestminsterske
palate. Niko ne zna odakle to ime potiče, ali ga danas svi koriste i za sat i
za samu kulu.
Sat i kulu je projektovao arhitekta Ogastas Pagin 1852, ali su
završeni tek 1858, nekoliko godina pošto je on poludeo i umro. Kula je
visoka devedeset šest metara, a do njenog vrha vode trista trideset četiri
stepenika. Vlasnici Big Bena su britanski poreski obveznici, tako da svaki
građanin Velike Britanije koji to želi može da ugovori obilazak sa vodičem
– pod uslovom da uspe da se popne uz tolike stepenice. Lifta nema.
Mehanizam sata je projektovao Džordž Bidel Eri, kraljevski
astronom, i u specifikacijama je između ostalog naveo i: „Prvi udarac
zvona treba da obeleži vreme, s odstupanjem tačnosti od jedne sekunde na
dan...“
Sat je čuven po pouzdanosti, izvanredno precizno meri vreme
prostim rasporedom nekoliko tegova, među kojima je i jedan stari engleski
peni, na vrhu klatna zatvorenog u kutiji da na njega ne bi uticao vetar.
Stavljanje ili skidanje penija malčice menja centar mase klatna, što
smanjuje efektivnu dužinu i povećava brzinu njihanja, te time menja brzinu
kazaljki za 0,4 sekunde na dan. S obzirom na to da je mala kazaljka
dugačka 2,7 metara, a velika 4,2 metra, to je sićušno dejstvo, ali postoji
nekoliko tegova.
Sajdžija Džon Triki, koji se starao o Big Benu pred dolazak XXI
veka 1999, kaže da je potrebno oko pola sata da se sat navije, s malom
pauzom da se čuje zvono koje označava četvrt sata. Na milenijumsko veče
Big Ben je, kaže Triki, bio savršeno tačan. „Sat je zazvonio u ponoć, tačno
u milisekundu. Bilo je sjajno – nalazili smo se na vrhu kule s bocom
šampanjca i sendvičima kada je počeo vatromet.“
Samo veliko zvono, koje je zaduženo za zvonjenje, teško je otprilike
kao dva slona.
Big Ben je deo britanske svakodnevice, čak i za ljude koji uopšte ne
žive u blizini. Njegovo zvono se može čuti uživo kako označava pun sat
pre vesti na BBC-jevom Radiju četiri, a širom sveta ga prenosi Svetska
služba BBC-ja. Zvuk dolazi iz mikrofona trajno instaliranog u kuli. Običaj
„zvonjenja uživo“ počeo je 1923. i uprkos mišljenjima da bi snimak bio
jednostavniji, zvono se i dalje prenosi uživo, na dobri stari bibisijevski
način.

Problem
Koliko kazaljki ima sat na kuli Big Ben?
Rešenje

TROVANJA NA JUSTON ROUDU

Zagonetka
Juston roud je otvoren 1756. kao prva londonska zaobilaznica, koja vodi
kroz njive oko prestonice u severni deo grada. Kako se centar Londona
širio, progutao je, međutim, i Juston Roud i on sada predstavlja severnu
granicu gradskog jezgra – Ridžents park je odmah severno, a bolnica
Juniverziti koledža odmah južno.
Godine 1954. na Juston roudu postojala je jedna veletrgovina
lekovima. Tu je bila zaposlena i dvadesetsedmogodišnja daktilografkinja,
još otkako je s trinaest godina napustila školu. Prijatna, neambiciozna žena,
radila je u glavnoj kancelariji, s još dvadesetak koleginica i kolega. U istoj
prostoriji radio je i njihov šef, oženjen, četrdeset četiri godine, veteran
vojne inženjerijske službe, koji je nekada službovao u Singapuru.
U ponedeljak 26. maja uveče ta mlada daktilografkinja primljena je u
Bolnicu Sent Džejms u južnom Londonu zato što se osećala veoma loše, s
klasičnim simptomima teškog kaustičnog trovanja. Jedino neobično što je
pojela tog dana bile su kokosove štanglice s čokoladnim prelivom, kojima
je šef, dugogodišnji dobar prijatelj, poslužio neke kolege, negde oko pola
tri.
Nekoliko minuta pošto su pojele slatkiše, još jedna daktilografkinja,
devetnaestogodišnja bivša misica iz Margejta, počela je da se žali na
mučninu i bolove u stomaku. Uskoro je povraćala i dvadesetsedmogodišnja
koleginica ju je odvela u ambulantu, a i njoj je sada bilo veoma loše.
Mlađoj ženi su dali sodu bikarbonu, ali se požalila da joj je od toga
samo gore. Osećala je kao da joj gore usta i grlo i nije mogla da guta, u
ustima su joj izbili plikovi pa joj je bilo teško da govori.
Starijoj daktilografkinji je takođe bilo loše. Stomak ju je žestoko
boleo i počela je da povraća. I nju je počinjalo da peče kao njenu mlađu
koleginicu.
Šef, koji se žalio na glavobolju, sada se srušio za svojim stolom. Isto
kao i daktilografkinjama, na obrazima i usnama su mu se pojavili plikovi, a
na licu bledi pečati.
Stigla je hitna pomoć da ih sve troje preveze u obližnju bolnicu
Juniverziti koledža, ali je starija daktilografkinja rešila da ipak ode kući, pa
su joj pozvali taksi. Kada je stigla, oko šest posle podne, bila je bleda i
nekontrolisano je povraćala. Morali su da je odnesu na sprat, gde je počela
da povraća krv.
Njen doktor je stigao oko pola osam i bio je zapanjen stanjem u
kome ju je zatekao. Na kraju, pošto joj je bilo veoma loše, pristala je da je
prevezu u bolnicu, i tamo je stigla bez svesti u pola deset, sedam sati pošto
joj je pozlilo, sa ubrzanim pulsom, izuzetno bleda i s veoma niskim krvnim
pritiskom.
To stanje, poznato kao šok, predstavlja reakciju organizma na štetne
nadražaje i može dovesti do smrti – ne treba ga mešati sa „šokom“ o kome
ljudi govore kada ih iznenadi neki glasan prasak ili saznaju da su usvojeni.
Nekoliko kilometara dalje, u bolnici Juniverziti koledža, mlađa
daktilografkinja bila je u jednako teškom stanju. Jezik i usta su joj bili
toliko otekli da doktori nisu mogli da joj isperu želudac. Obema su dali
morfijum.
Sada je već bilo jasno da su obe progutale neki izuzetno korozivni
otrov koji je nagrizao sve od usta do želuca.
Srećom, šef je došao sebi i od tri žrtve jedini je mogao da govori.
Uprkos stanju u kome se nalazio, policija, koja je pozvana zbog
neočekivane prirode događaja, rešila je da ga sasluša.
Mada rastrojen, on im je rekao da su uzrok trovanja sigurno
kokosove štanglice. U prilog tome je išlo što je trima osobama koje su ih
probale ubrzo potom pozlilo, mada se, s druge strane, kod drugih koji su ih
probali nisu ispoljili nikakvi znakovi trovanja.
Šef je rekao u kojoj je poslastičarnici na Hemsted roudu kupio
kokosove štanglice. Policija je otišla u poslastičarnicu i konfiskovala
preostale štanglice. Našli su i papirnu kesu u kojoj su bile upakovane i
pokupili su mrvice sa stolova. Forenzička analiza tih štanglica nije
međutim otkrila ništa neobično.
U bolnici Juniverziti koledža nisu mogli da ustanove čime se
otrovalo troje nesrećnih ljudi. Akutno korozivno trovanje veoma je retko,
delom zato što te materije odmah peku u ustima, i zbog toga ljudi ne mogu
da ih progutaju. Takve hemikalije su takođe strogo kontrolisane. Štaviše,
simptomi korozivnog trovanja su smesta očigledni, nije potrebno da prođe
nekoliko desetina minuta da bi se pojavili, kao što je ovde bio slučaj. Ipak
su sve tri osobe podlegle korozivnom trovanju u veletrgovini lekovima,
gde bi opasnosti od takvih hemikalija trebalo da budu dobro poznate.
Šef, koji je u bolnici proveo tri dana, imao je više sreće od žena, i
polako se oporavljao. Drugi koji su pojeli iste sumnjive kokosove štanglice
takođe su se osećali dobro i zahvaljivali su svojoj srećnoj zvezdi.
Čitav žalosni događaj delovao je neobjašnjivo. Ko bi želeo da otruje
dve prijatne mlade dame i njihovog dobrog prijatelja šefa? Možda trovanje
nije bilo namerno. Možda je neka hemikalija iz kompanije nekako
kontaminirala slatkiše. Pošto je obavljena analiza praha sa šefovog stola, u
njoj su nađeni kristali kantaridina, a u njegovoj fioci makaze s tragovima
kokosa.
Jedan njihov kolega farmaceut rekao je policiji da u vitrini u
njegovoj kancelariji zaista postoji flaša smrtonosne hemikalije. Rekao je da
mu se čini da je nestala jedna mala količina i da je jedna osoba – čije je ime
naveo – došla na dan trovanja i zamolila da uzme malo te hemikalije, zato
što mu treba da ubije zečeve štetočine. Ta osoba je kasnije primećena sama
u farmaceutovoj kancelariji.

Problem
Ko je otrovao tri žrtve u veletrgovini lekovima na Juston roudu? Je li bila
reč o ubistvu? Ili, ako je reč o nesrećnom slučaju, šta se pobogu desilo?
Rešenje

PLAVCI IZ KENTAKIJA

Zagonetka
Godine 1960. Medino Kavejn II, mladi hematolog na klinici Univerziteta
Kentakija u Leksingtonu, čuo je neverovatne priče iz jednog zabačenog
kutka te američke države.
 Neka žena je došla na analizu krvi i bila je plava od glave do pete.
Kad su joj rekli da su joj lice i nokti „gotovo indigo boje“, mirno je
odgovorila da je ona jedna od „Plavih Kombova“ iz Bol Krika.
Ispostavilo se da su u tom kraju Kentakija odavno žive ljudi plave
puti. Medison Kavejn je rešio da nađe te ljude i da otkrije, ako je moguće,
zbog čega njihova koža ima tu čudnu boju.
I tako su jednog dana dvoje plavih ljudi, po imenu Patrik i Rejčel
Riči, došli u Kavejnovu kliniku. Posle formalnosti, hematolog ih je
obazrivo pitao imaju li i neke plave rođake – što je verovatno najčudnije
pitanje koje je neki doktor postavio svojim pacijentima.
Rekli su mu da plavi ljudi iz Kentakija potiču iz samo nekoliko
tamošnjih porodica, pre svega Fugejta, i da su dvesta godina pripadnici
Plavih Fugejta živeli u istom zabačenom kraju države, u toliko zabačenom
naselju da do njega nema čak ni puteva.
Sem plave puti, plavi ljudi su po svemu ostalom normalni i zdravi i
mnogi su doživeli duboku starost. Kavejn je slutio da pate od stanja zvanog
methemoglobinemija, koje izaziva povećan nivo methemoglobina, plavog
oblika hemoglobina, koji je odgovoran za plavu nijansu vena na šakama
belih ljudi.
Methemoglobinemija je posledica nasleđenog recesivnog gena – koji
je prisutan u telu, ali nije vidljiv. Da bi se kod nekoga videli simptomi, taj
mora da nasledi gen methemoglobinemije i od majke i od oca. Neko sa
samo jednim genom neće imati nikakve simptome, ali ga može preneti
svojoj deci.
Hematolog je testirao Ričijeve na abnormalnosti u vezi s
hemoglobinom, ali ništa nije otkrio. Onda je pročitao novi rad E. M. Skota,
koji je tvrdio da crvenim krvnim zrncima ljudi s methemoglobinemijom
nedostaje zaštitni enzim dijaforaza, koji kod zdravih ljudi pretvara plavi
methemoglobin u crveni hemoglobin.
Testirao je sedamdesetogodišnjeg Zaka Fugejta, glavu porodice, i
njegovu plavu teta Besi i otkrio je da u njihovoj krvi zaista nedostaje
dijaforaza. Plavi ljudi iz Kentakija nakupili su toliko plavog molekula da je
on preplavio njihov hemoglobin.
 Doktor je prepisao neobičan tretman. Dao je Ričijevima injekcije od
sto miligrama metilenskog plavog, veoma plave tečnosti koja se obično
koristi za lečenje malarije. Za nekoliko minuta plavo je izbledelo iz kože
Ričijevih i prvi put u životu put im je postala normalne boje, kao kod svih
ljudi oko njih. Pošto će dejstvo biti privremeno, doktor im je prepisao da
svakog dana do kraja života piju pilule metilenskog plavog, ali ih je
upozorio na jedno uvrnuto uzgredno dejstvo: mokraća će im poplaveti.
Plavi ljudi iz Kentakija su otišli srećni, pošto su sada mogli i da
izvedu najbolji štos na žurkama.

Problem
Uzrok plave puti kod ljudi u tom veoma zabačenom kraju Kentakija mogao
se izbeći. Bio je povezan s njihovom izolacijom i načinom na koji su
shodno tome vodili svakodnevni život. Njihove plave kože ne bi bilo da su
živeli u naseljenijoj oblasti – bila je rezultat onoga što biste možda nazvali
faktorom „životnog stila“, mada su ga nametnule životne okolnosti.
Zašto je u tom zabačenom kutku Kentakija bilo toliko plavih ljudi?
Šta je to u načinu života doprinelo da poplave i zbog čega su generacijama
zadržali tu neobičnu boju puti?
Rešenje

ČIKA BOBOVA ČAROBNA LULA

Zagonetka
Jedan stari policajac mi je rekao da nikada nije uhapsio čoveka koji puši
lulu, i to ima smisla, zato što su pušači lule miroljubiv svet. Kao što je
Veliki Manitu mudro rekao: „Izbije li sukob između dva bića, neka puše
zajedno. Ujedinjeni tom vezom, od tada će živeti u miru i prijateljstvu.“
Sedamdesetih godina prošlog veka moj ujka Bob je pušio lulu kuda
god bi išao. Voleo je duvan zvani Ogdens volnat plag, koji se kupovao kao
sočna crna grudva, koju je onda sekao perorezom pa zatim trljao. Palčevi
su mu zbog toga uvek bili crni, a govorio mi je da taj duvan sadrži
devedeset procenata nikotina.
Druga mešavina koju je čika Bob voleo zvala se Balkan sobranije
original, koji se kupovao u prelepim crno-belim konzervama i u sebi imao
makedonsko jeniđe lišće.
Elem, uvek biste znali da je čika Bob u kući, čak i kad ga ne vidite.
Kada je izlazio u šetnju po Blumzberiju na jakoj kiši, sa šeširom i lulom,
uvek je nosio konzervu Danhilovog duvana Erli morning pajp. To je slatka
orijentalna mešavina, koja se pakovala u nebeskoplavu konzervu ukrašenu
zlatnim suncem i petlom.
Čak i kad nije imao šešir, čika Bob je uvek pušio po kiši, pa čak i po
pljusku koji bi ugasio i veliku logorsku vatru.

Problem
Lula mog čika Boba nije imala poklopac i po svemu je bila obična lula.
Čika Bob je mogao sa njom u zubima da pređe poljanu po najvećem
pljusku, a da se ona ne ugasi. Nije je ničim pokrivao, ni poklopcem, ni
kišobranom, ni šeširom, ni dlanom. Kako mu je to uspevalo?
Rešenje

NEVEROVATNA PRIČA O KASPARU HAUZERU

Zagonetka
Dvadeset šestog maja 1828. ljudi koji su šetali Nirnbergom u Bavarskoj
primetili su izgubljenog i preplašenog dečaka kako luta ulicama grada.
Jedva je bio u stanju da hoda, i stalno je ponavljao da želi da bude
konjanik, ali zbunjenim posmatračima nije mogao da kaže ništa drugo.
Dečak je sa sobom imao anonimno pismo adresirano na nekog
kapetana Fon Veseniga, u kome se objašnjava da je pošiljalac pisma
prihvatio dečaka kao nahoče pre šesnaest godina i da ga je podigao, naučio
da čita i piše, ali ga nikada nije puštao iz kuće. U pismu je dalje pisalo da
dečak želi da postane konjanik, „kao što mu je bio otac“.
Uz prvo pismo je bilo i drugo, koje je navodno napisala dečakova
majka, pre mnogo godina, kad se dete rodilo. Bilo je upućeno onome ko je
napisao prvo pismo i objašnjavalo je da je bebi ime Kaspar, da mu je
datum rođenja 30. april 1812. i da mu je otac mrtav. Nevolja je bila u tome
što su svi lako mogli videti da su oba pisma napisana istim rukopisom.
Mladog Kaspara su odveli u kuću kapetana Fon Veseniga. Kapetanu
su rekli da ga uzme pod svoje ili da dozvoli da ga obese – izgleda da se u
to doba socijalni radnici nisu pitali za bogzna šta.
Kada su Kaspara pitali ko je i odakle dolazi, on bi samo rekao da ne
zna ili bi briznuo u plač. Stalno je ponavljao: „Hoću da budem konjanik,
kao što je bio moj otac“, ili: „Konj. Konj.“ Konji su očigledno imali
nekakve veze sa celom pričom.
Kaspar je bio fizički zdrav i inače normalan, ali nije hteo da jede
ništa sem hleba i vode. Neki su nagađali da je odrastao kao dete vukova u
šumi.
O sebi je govorio sledeće. Otkako zna za sebe, rekao je, držali su ga
samog u mračnoj ćeliji u kojoj su se nalazili samo slamarica i drveni
konjić. Svakog jutra se budio i zaticao hleb i vodu pored sebe, a voda je
ponekad bila gorka. Pošto bi popio gorku vodu, potonuo bi u dubok san pa
bi se probudio i otkrio da je ošišan i da su mu nokti odsečeni.
Nikada nije ni čuo ni video neko drugo ljudsko biće sve dok ga
jednog dana tajanstveni čovek koji je pokrivao lice nije naučio kako da
hoda i kako da napiše svoje ime. Stranac ga je naučio da ponavlja rečenicu:
„Hoću da budem konjanik, kao što je bio moj otac“, pa ga je onda pustio
na ulice Nirnberga.
Priča je zvučala potpuno sumanuto, ali je izazvala međunarodnu
senzaciju. O Kasparu Hauzeru počeo je da se stara učitelj po imenu Fridrih
Daumer, koji ga je podizao kod svoje kuće, i ovaj je tu naglo napredovao
na svim poljima. Međutim, 17. oktobra 1829. nije došao na ručak i našli su
ga u podrumu, kako krvari iz posekotine na glavi.
 Rekao je da ga je dok je bio u ve-ceu napao neki čovek s kukuljicom
i da je prepoznao napadačev glas – to je bio isti onaj čovek koji ga je držao
u mračnoj ćeliji.
Prebacili su ga na staranje kod izvesnog Johana Biberbaha i njegove
žene.
Onda se 3. aprila 1830. iz Hauzerove sobe čuo pucanj iz pištolja i
Hauzera su našli kako krvari iz male rane na glavi. Objasnio je da se popeo
na stolicu da uzme neke knjige, da je slučajno uhvatio pištolj koji je visio
na zidu i da je ovaj zato opalio.
Potom je brigu o njemu preuzeo Johan Majer iz Ansbaha, ali taj
odnos nije bio dobar (izgleda da niko nije uspevao da provede mnogo
vremena u Kasparovom društvu). Devetog decembra 1833. njih dvojica su
se posvađala pošto je Majer rekao Kasparu da mnogo laže. Pet dana kasnije
Kaspar Hauzer se pojavio s dubokom ranom na levoj strani grudi. Rekao je
da ga je neki stranac namamio u vrtove Ansbaškog dvorca i pokazao mu
tajanstvenu torbu, pa ga je onda iznenada ubo.
Policija je pretražila vrt i našla torbicu s porukom pisanom naopačke,
tako da se može čitati u ogledalu. Umesto mnogih slova stajale su crtice. U
prevodu je glasila:
Hauzer ti može tačno reći kako izgledam i odakle sam. Da poštedim
Hauzera nevolja, hoću sam da ti kažem odakle sam --- dolazim iz ---
bavarskog -- na reci ----- hoću čak i da ti kažem ime: M.L.Ö.
Nikome nije bilo jasno šta je smisao te poruke, ali to više nije ni bilo
bitno. Kaspar Hauzer je umro od rane 17. decembra 1833. Na njegovom
nadgrobnom spomeniku piše na latinskom jeziku: „Ovde leži Kaspar
Hauzer, zagonetka svog doba. Njegovo rođenje i smrt – zauvek tajne.“

Problem
Ko je bio Kaspar Hauzer? Ko je bio tajanstveni čovek koji ga je podigao u
tamnoj ćeliji? Ko je bio ubica iz vrta Ansbaškog dvorca? Odgovori na ta
pitanja zahtevaju lateralno razmišljanje kao i poprilično zdravog razuma.
Rešenje
 VELIKA MISTERIJA EPINŠKE ŽUTICE

Zagonetka
U utorak 9. februara 1965. u Bolnici Sent Margaret u Epingu u Eseksu,
jedan dvadesettrogodišnji student medicine zamolio je za savet doktora
Harija Kopelmana. Mladić je rekao da ga muči nešto čudno i da ne može to
da nađe u medicinskim udžbenicima.
Sve je počelo prošle nedelje, kod kuće u Harou, gde je živeo sa
suprugom. Počeo je da se oseća loše, bolelo ga je u gornjem delu
abdomena, i bolovi su postali toliki da ga je hitna pomoć prevezla u
urgentni centar. Posle pregleda poslali su ga kući s neodređenom
dijagnozom akutnog gastritisa – zapaljenja želuca – što je čest simptom, s
brojnim uzrocima. Začudo, njegova supruga je prijavila slične mada blaže
simptome, ali je njemu bilo toliko loše da nije došao na posao u
ponedeljak.
Kada je razgovarao s doktorom Kopelmanom, mladi doktor je bio
pregurao ono najgore, ali mu je i dalje bilo prilično loše, boleo ga je
stomak odmah ispod rebara i imao je povišenu temperaturu. Najneobičnije
je što je imao i žuticu i što je počinjao da poprima veoma zanimljivu
nijansu žute.
Žutica je simptom nekoliko poremećaja i izaziva je povišen nivo
bilirubina – jednog proizvoda jetre – u krvi i telesnim tkivima. Zbog
bilirubina su nam žuti i modrice i mokraća. Sama žutica je povezana s
bolestima kao što su hepatitis, hronični alkoholizam i žučni kamen.
Međutim, doktor Kopelman je bio zbunjen neobičnim sklopom simptoma
kod tog mladog kolege, pa ga je primio u bolnicu i poslao uzorke krvi na
analizu.
U međuvremenu je otišao u svoju redovnu ambulantu u Bolnici
princeze Aleksandre u obližnjem Harlou. Čim je otpakovao stetoskop,
sestra mu je javila da se njegova mlada žena, takođe doktorka, oseća
veoma loše – da ju je upravo napala žutica.
 Je li to bila slučajnost ili sledeći slučaj nekakve nove i neobične
„doktorske“ žutice? Da bi bio siguran, doktor Kopelman je stupio u
kontakt s lokalnim doktorom opšte prakse da ustanovi je li ovaj primetio
slučajeve žutice kod svojih pacijenata. Doktor je rekao da je to baš čudno,
zato što je i on zabeležio šest novih slučajeva „nekakve neobične žutice“.
Kopelman se brzo dogovorio da poseti te pacijente, a svaki je,
začudo, bio u braku. Svi su bili dobrostojeći muškarci i žene: doktori,
profesori, advokati. Među prvih šezdeset slučajeva nije bilo nijednog
deteta, a pubertetlija svega šestoro.
Hari Kopelman je o svemu javio povereniku ministarstva zdravlja za
tu oblast, doktoru Isidoru Ešu. Ali doktor Eš je već bio svestan da se
dešava nešto neobično, pošto je nekoliko slučajeva „epinške žutice“ već
izbilo u Harlou, a žarište je bilo nedaleko, u selu Čiping Ongar.
U Bolnici Sent Margaret, žena studenta medicine je sada i sama
požutela. Posle pet dana od pojave prvih tegoba, bol se ublažio i zamenili
su ga groznica i žutica, baš kao i kod njenog muža. To je bilo tipično za taj
sklop sindroma. Posle naglog izbijanja bolova, koji bi potrajali dva ili tri
dana, nastupala je pauza od nekoliko dana, tokom koje bi se pacijent
osećao uopšteno slabo, a onda bi se žutica pogoršala, praćena
nepodnošljivim svrabom.
Neke mogućnosti su već odbačene. Nijedan pacijent nije imao znake
problema sa žučnom kesom, i nijedna žrtva nije imala jetrene metilje. Bio
je hladan februar, te je neka bolest koju prenose insekti bila veoma malo
verovatna. Nijedan uzorak krvi nije govorio o „pacolovačkoj žutici“,
retkom obliku žutice koji nastaje zbog Vajlove bolesti, koju šire glodari.
Svi pacijenti, bar oni do tada otkriveni, živeli su u prijatnim gradićima i
selima oko Epinga, gde pacova nema mnogo. Nikakva vrsta zaraze nije
dolazila u obzir – nikakva poznata infekcija ili otrov nisu prouzrokovali
ovako jedinstven skup efekata.
Novi virus je delovao malo verovatno zato što niko od zaraženih nije
poznavao druge, niko nije delio hranu van kuće ni bio na nekom
društvenom skupu s nekima od njih, gde su mogli da se zajedno zaraze.
Svejedno, doktor Kopelman se pitao da li uzrok epinške žutice može
biti nešto što su pacijenti pojeli. Nije bilo ničega neobičnog. Njihova
ishrana je bila očekivana za dobrostojeći, obrazovani društveni sloj 1965.
Jeli su raznovrsnu zdravu hranu, koja obuhvata i integralni hleb.
Epinška žutica je bila jedinstvena po simptomima, a i mikroskopski
nalazi su bili veoma čudni, pošto je kod svih žrtava primećena upala
sićušnih žučnih kanala jetre, kakva nikada ranije nije primećena.
Počinjalo je da izgleda kako oštećenje jetre kakvo su pretrpele žrtve
epinške žutice može biti rezultat samo neke hemikalije ili droge. Postoji li
možda neki novi proizvod koji su svi ti dobrostojeći pacijenti počeli da
koriste? Možda alkohol, duvan ili tada još nova pilula za kontracepciju?
Činilo se, međutim, da nije ni to – pola pacijenata bili su muškarci, a
među obolelima pušači i ljudi koji piju alkohol nisu bili u većini.
Doktor Kopelman je znao da je uzročnik te nove žutice ograničen na
oblast oko Epinga. Nije bilo vesti o sličnoj bolesti iz drugih delova zemlje.
Epinška žutica je međutim delovala samo na neke ljude u tom kraju.
Najčešće su bili odrasli, obično parovi i visoko obrazovani.
Onda se Kopelman prisetio mladog studenta medicine i njegove
supruge. Za razliku od ostalih pacijenata, oni su živeli u Harou, pedesetak
kilometara daleko, i samo je on redovno dolazio u Eping. U samom Harou
izgleda da nije bilo bolesti, ali su se kod mlade doktorove supruge pojavili
karakteristični simptomi epinške žutice iako nije odlazila iz grada u kome
je živela. Da li je njen muž nekako preneo u njihov dom taj virus,
bakteriju, hemikaliju ili otrov čak iz Epinga?
Hari Kopelman je pažljivo ispitao pacijentkinju, ali ona ničega nije
mogla da se seti. Jedino što je njen muž doneo kući iz Epinga na dan kada
se razbolela bila je vekna integralnog hleba, kakav su i ranije jeli bez
ikakvih problema.
Onda je usledio novi događaj: još jedna osoba zaposlena u zdravstvu
dopremljena je u bolnicu s jasnim simptomima epinške žutice. Možda je to
stvarno bolest „belih mantila“, koja napada doktore i bolničare.
Nova pacijentkinja je bila medicinska sestra i doktor Kopelman je sa
njom podrobno razgovarao i zapisao sve o njoj. Sa kim se sretala? Šta je
radila? Koga je negovala? Gde je i kada bila? Šta je jela? Kakve je tablete
pila?
 Bio je to dugačak i zamoran razgovor, ali dok su nabrajali šta je
kupovala u samoposluzi, pacijentkinja je uzgred pomenula da je kupila
neki integralni hleb dan ili dva pre nego što je počela da se oseća loše. Hari
Kopelman je načuljio uši, pa se izvinio i uzbuđeno odjurio do kreveta
jedne druge pacijentkinje obolele od epinške žutice. Imao je za nju jedno
važno pitanje. Da li je pre nego što se razbolela jela integralni hleb? Nije
odgovorila kako se nadao – ne, jela je samo rezani beli hleb. Je li sigurna
da nije kupovala ili jela neki crni hleb? Bila je sigurna. Samo beli rezani
hleb.

Problem
Šta je izazvalo epinšku žuticu? Je li to neka nova bolest s kojom imaju
kontakt samo obrazovani ljudi, pogotovo doktori i bolničarke? Zašto su na
udaru najviše bračni parovi? Zašto je neki ljudi dobijaju, a neki ne? Zašto
je ograničena na oblast oko Epinga, i zašto je bio samo jedan usamljeni
slučaj u Harou, pedesetak kilometara dalje? Da li je uzročnik integralni
hleb?
Rešenje

NAJBRŽA PODMORNICA NA SVETU

Zagonetka
Još otkako je Leonardo da Vinči zamislio i nacrtao prvu podmornicu,
mogućnost stvarnog podmorskog plovila bila je san mnogih zanesenjaka
širom sveta.
Predlog za prvo istinsko podvodno plovilo napisao je 1578. Vilijam
Born, britanski pomorski zaluđenik, koji je predložio potpuno zatvoreno
plovilo, koje je trebalo da izgleda otprilike kao dva čamca na vesla
zalepljena jedan na drugi, i koje bi se veslanjem pokretalo ispod vode.
Čak i u doba Prvog svetskog rata podmornice nisu bile baš sjajne.
Nisu imale periskop i morale su da izrone da vide gde su. Godine 1921.
jednoj američkoj podmornici nestalo je goriva, pa je posada morala da
digne jedra napravljena od mornarske ćebadi i šipke za tuš kabinu da bi
otplovila sto pedeset kilometara do luke.
Moderne podmornice su, međutim, mnogo naprednije naprave, i
plove tiho kao samo more, bez obzira na veličinu. Mogu da se spuste ispod
površine mora za manje od minut i da ostanu tamo šest meseci. Nuklearne
podmornice (a danas je većina takva) mogu da pređu sto hiljada kilometara
na komadiću uranijuma velikom kao orah i da zarone na dubinu veću od
dvesta pedeset metara. To je visina dva i po Big Bena. Pa ipak, i dalje
koriste veliku cev da usisavaju vazduh s površine, baš kao ronioci na plaži.
Mada današnje podmornice mogu da plove veoma brzo, brzinske
osobine američke podmornice Skejt su zapanjujuće. Sedamnaestog avgusta
1958. ta podmornica se zaista pokazala kada je obišla globus za samo
pedeset minuta.

Problem
Kako je, pobogu, moguće da je Skejt, jedna od najranijih nuklearnih
podmornica, oplovila svet za manje od sat vremena?
Rešenje
 OPKLADE I SMICALICE S LATERALNIM
RAZMIŠLJANJEM

„Ponekad nas situacija stavlja pred problem

samo zato što se posmatra na određeni način.“
Edvard de Bono

ČAŠA ZA KOKTEL

Opklada
Ovo je jedan od najboljih problema s lateralnim razmišljanjem – a i jedan
od najtežih za rešavanje.
Treba da poređate četiri šibice u obliku čaše za koktel, kao što je
prikazano na slici. Zatim odlomite kraj jedne šibice i stavite ga tako da
predstavlja maslinu.
 Opkladite se sa svojom publikom da ne mogu da pomere samo dve
šibice tako da maslina ostane van čaše. Ne smeju da diraju maslinu, a čaša
na kraju mora da izgleda isto kao na početku.
Ako to radite u muškom društvu, možete im reći da je predmet
lopata, a da slomljena šibica predstavlja kamen. Onda se kladite sa njima
da ne mogu da sklone kamen sa lopate tako što će pomeriti samo dve
šibice. Ne smeju da diraju kamen i lopata mora imati potpuno isti oblik
kada završe.

Štos
Rešenje je ilustrovano dole. Prvo gurnete horizontalnu šibicu dopola, tako
da njen kraj dodirne vrh srednje šibice. Onda pomerite prvobitnu levu
šibicu dole u donji desni položaj prikazan na ilustraciji.
 Da bi se ovo rešilo, potrebno je dosta razmišljanja. To je divna mala
zagonetka.

NOKAT I MESO

Opklada
Jednog dana moj poznanik mađioničar pravio je kod kuće deo neke
magične naprave motornom testerom. Nešto se zamislio pa je odsekao sebi
kažiprst. U bolnici su ga zbrinuli, ali nisu mogli da mu zašiju prst.
Odsustvo kažiprsta ne samo da mu je otežalo kopanje nosa već i
mešanje karata i vađenje zečeva iz šešira, kao što i možete da pretpostavite.
Mada, uopšte ne biste pogodili da nema prst, zato što su mu namestili
veštački. Spoj skriva prstenom i ume da bude prilično uznemiravajuće
kada ga iznenada skine da ga nekom pokaže, ili ako njime žustro mrdne na
veoma neprirodan način.
Ume ponekad da kaže nešto kao: „Kladim se u deset funti da mogu
da počešem levi lakat levim kažiprstom.“ Ljudi ga obaspu porugama, a on
onda samo skine prst desnom rukom i počeše njime lakat.
 Dok sam razmišljao o tome, sinulo mi je koliko bi to ličilo na jednu
staru prevaru koju je opisao matematičar i zaljubljenik u zagonetke Martin
Gardner, u jednoj od svojih mnogih sjajnih knjiga.
Znači, treba da se kladite s publikom da možete da iščupate sebi
nokat. Onda, izvadite džepni nož i tačno to i uradite, što izaziva vrištanje i
ječanje među nervoznijima dok se nokat užasno verno odvaja od mesa.

Štos
Za ovaj jezivi trik potrebna je mala priprema. Odlično je to što možete da
se pripremite mnogo pre nastupa.
Treba da nanesete četkicom istopljeni vosak sveće preko nokta.
Vosak se brzo suši i čvrsto lepi i izgleda kao pravi nokat.
Kada dođe vreme za opkladu, recite šta ćete uraditi, onda izvadite
džepni nož i polako ga gurnite ispod voska, pa ga dignite na odvratno
realističan način. Ako ste darovit glumac, moći ćete pritom da pravite
bolne grimase poput Lorensa Olivijea, i to će uvećati teatralni šarm
nastupa.
Dodatni realizam u nastup ja unosim tako što najpre krišom iglom
ubodem kožu blizu nokta. U tom delu prsta nema mnogo nervnih
završetaka, tako da ne boli mnogo. Iz rane ne bi trebalo da poteče krv dok
se prst ne stegne, te ako sve uradite u pravom trenutku, možete blago da ga
stisnete i iz njega će na jedan divno odvratan način pocuriti prilično krvi,
oko pravog nokta i ispod voska, baš kada se lažni nokat odvaja.
Parafinski vosak je jestiv, tako da ako želite da već jezivom efektu
dodate istinski morbidan detalj, možete da ubacite lažni nokat, onako
krvav, u usta, i da ga progutate, mada to ne preporučujem na prvom izlasku
sa devojkom.
Ako se kladite u novac, piće ili nešto treće, zahtevajte da vam najpre
plate, zato što će kada izvedete trik i izmamite vrištanje, neki
pametnjaković primetiti da još imate nokat na palcu.
 MOŽE PET U ČETIRI

Opklada
Jeste li čuli za onog čoveka što je leteo u balonu? Lebdeo je negde iznad
polja i šuma, shvatio da se potpuno izgubio, pa se onda malo spustio i
doviknuo nekom čoveku koga je video kako ide stazom:
„Hej ti tamo! Je l’ znaš gde se nalazim?“
Čovek je glasno odgovorio: „Gospodine, nalazite se u balonu.
Petnaest metara iznad zemlje, na pedeset tri stepena i dvadeset četiri
minuta severne geografske širine i dva stepena i pedeset osam minuta
zapadne geografske širine.“
„Vrlo ste tačni“, rekao je čovek iz balona. „Da niste možda inženjer?
„Tako je“, odgovorio je ovaj dole. „Kako ste znali?“
„Lako“, izjavio je čovek iz balona. „Sve što ste mi rekli tehnički
možda jeste tačno, ali ja i dalje nemam nikakvog pojma gde sam. Iskreno,
korisni ste kao volan u lokomotivi.“
„Nema razloga da budete neprijatni“, odgovorio je inženjer. „Uzgred,
da vi niste nekim slučajem menadžer?“
„Kako ste to znali?“, viknuo je balondžija, petljajući oko gorionika.
„Prosto“, rekao je ovaj. „Nemate pojma ni gde ste, ni šta radite,
visoko ste se digli tuđom zaslugom, a sada kada ste u škripcu, očekujete da
neko ispod vas reši vaš problem. Zapravo, nalazite se u potpuno istom
položaju u kome ste bili pre ovog divnog razgovora, ali sam sada ja nekako
za to kriv.“
Ovaj vic me je podsetio na onaj scenario s lateralnim razmišljanjem
koji se često iznosi pred zaposlene kada odu na obuku iz timskog rada.
Petoro slavnih ljudi lebdi u balonu iznad mora. To su Dijego Maradona,
Gvinet Paltrou, Albert Ajnštajn, Hilari Klinton i Dejvid Bekam. Počeli su
da gube visinu, i ako se jedna osoba ne žrtvuje, svi će pasti u vodu i
poginuti. Zadatak je da se odredi koga tačno treba baciti preko ograde.
Naravno, postoji samo jedan logičan odgovor, a to je da treba baciti
Ajnštajna. Svi ostali su živi, a jedini je on mrtav.
 Problem se zove „Ne može pet u četiri“, ali ćete u ovoj đavolskoj
maloj opkladi sa šibicama pokazati da pet i te kako može da stane u četiri.
Treba da od šesnaest šibica napravite pet kvadrata, kao što je
prikazano na slici.

Sada recite pomagaču ili pomagačima da moraju da pomere dve

šibice da ostave četiri kvadrata, iste veličine kao kada ste počeli. Ne mogu
da sklanjaju šibice. Svih šesnaest moraju da budu deo konačnog rešenja.

Štos
Zapravo ne postoji neki štos. Zagonetka je potpuno poštena. Možda nije
trik pitanje, ali se ne može ni rešiti logičkim razmišljanjem – morate da joj
priđete sa strane. Strelice na crtežu pokazuju rešenje.
To je sjajan problem sa šibicama, jedan od najboljih. Zapravo,
možete čak da pokažete rešenje pa da ponovo postavite zagonetku, samo
ovog puta naopačke. Onda gledajte kako posmatrači pokušavaju da je reše
dok im mozak ne proključa.

POLJUBAC

Opklada
Treba da uzmete dve šibice iz kutije i jednu gurnete uspravno, u gornji deo
kutije ka kraju zamišljene središnje linije, kako je prikazano dole na slici.

Pozajmite uzan prsten i stavite ga na kutiju, isto kao na slici.

Sada počnite priču.
„Ti parovi koji se ljubakaju trebalo bi da budu oprezniji na ovako
prometnim mestima“, kažete. „Jednoj devojci je neki tip koji je stajao iza
nje oteo tašnu, iako je bila stavila nogu kroz remen, evo ovako.“ Stavite
drugu šibicu tako da „stopalo“ bude unutar prstena, kao na slici, a glavu
naslonite na glavu uspravne šibice. Malo je pipavo, ali nije preteško.
„Sada“, nastavite, „vi sigurno mislite da je nemoguće ukrasti torbicu
a da se ne preseče kaiš, ali naš lopov je veliki majstor koji je to i ranije
radio. Kladim se da ja mogu da uzmem ovaj prsten a da ne dodirnem
šibice, ili da ih pomerim s mesta – baš kao lopov koji je uspeo
neprimećeno da ukrade torbu. Ko sme da se kladi da neću u tome uspeti?“
Svi će sada biti zbunjeni, tako da nemojte da žurite.

Štos
Pričicu nastavite ovako: „Naša ženska se navalila na svog momka, i on ju
je baš ’vatreno’ poljubio, evo ovako.“ Uzmite drugu kutiju šibica iz džepa i
zapalite šibicu. Za to morate da koristite drugu kutiju šibica inače ćete
srušiti vašu „žensku“.
Stavite plamen ispod dijagonalne šibice, negde ispod jedne četvrtine,
tako da se zapali. Plamen će krenuti uz iskošenu šibicu i na kraju će obe
glave iznenada buknuti, pa će se spojiti.
Odmah zatim, „ženska“ šibica će se saviti u sredini i naglo će dići
„nogu“ kao starleta kada se strasno cmače.
Recite: „Tada je ostala bez tašne“, pa izvadite prsten i vratite ga
vlasniku. Vešto dunite i pogasite šibice – dobili ste opkladu.

DVANAEST MINUS DVA JEDNAKO JE DVA

Opklada
Matematičari imaju svoj jezik, i svoj humor, kao na primer onaj vic o cvetu
na stolu profesora matematike, koji ima kvadratni koren.
Matematičari vole kvadrate. Kvadrat je fascinantan oblik, i zbog
pravih uglova se koristi da prikaže iskrenost i poštenje još od šesnaestog
veka. Tek je četrdesetih godina prošlog veka reč „kvadrat“ u slengovima
engleskog govornog područja počela da se koristi za konvencionalnost,
tako da su šezdesetih mladi dugokosi ljudi bili „u fazonu“ i „kul“ dok su
ćelavi džemperaši koji puše lule „nisu bili u fazonu“ ili, najgore od
najgoreg, „kvadratni“ u smislu ograničeni.
Kvadrat se pojavljuje u mnogim matematičkim zagonetkama, a ovo
je jedna koju je izuzetno lako shvatiti, ali izuzetno teško rešiti.
Najpre treba da napravite oblik kao na slici. Liči na šahovska polja,
ili možda na prozor. Onda treba da se kladite da vaš pomoćnik ne može da
skloni dve šibice, tako da ostanu samo dva kvadrata. Ma, to ne može biti
teško.
Štos
Rešenje ove zagonetke deluje smešno jednostavno kada ga vidite
(ilustracija je ispod), ali će vaši slušaoci teško da ga reše, zato što naš um
teži da grupiše slične stvari zajedno. Zato, kada im kažete „dva kvadrata“
oni će podsvesno misliti „dva jednako velika kvadrata“.
Osobe sklonije apstraktnom razmišljanju brzo će uvideti odgovor, ali
se one obično neuredno odevaju, kosa im je raščupana i nemaju smisla za
humor. Možda su čak i ćoškasti. Kada je reč o tipovima ličnosti, što
dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji.

ŠEST PLUS NIŠTA JEDNAKO JE DESET

Opklada
Pokažite žrtvi kutiju šibica sa šest drvca. Zamolite je da pruži šaku, pa joj
prespite šibice na dlan. Recite: „Izbrojte šibice polako u moj dlan.“ Pustite
je da to uradi. „Koliko ih ima?“, pitate. „Šest“, odgovara ona. Pitajte je
koliko je još šibica potrebno da bude deset. Reći će da treba još četiri.
Ponudite opkladu da ćete, ne lomeći šibice i ne dodajući nove, moći da ih
brojeći stavite na sto, pa da dobijete deset.

Štos
To je najčistiji vid lateralnog razmišljanja. Sve što ste do sada rekli jeste
apsolutno istinito, mada napisano nije baš sasvim istinito. To je zato što je
trebalo da stavim navodnike oko reči „deset“ zato što šibice brojeći
stavljate jednu po jednu na sto, kao što je na slici:

To radite tako što najpre ređate uspravne šibice i brojite sporo:

„Jedan, dva, tri“ Onda brzo spustite vodoravne, „četiri-pet-šest-sedam-
osam...“, zatim kosu, „devet“, i završite glasnim „DESET!“ kada pokažete
cifre broja deset. Takav teatralan nastup dodaje malo napetosti bezobrazno
ogoljenoj laži, diže tenziju i sprečava žrtvu da prebrzo shvati šta smerate.
Kao i u mnogim drugim zagonetkama s lateralnim razmišljanjem ove vrste,
morate pažljivo da birate reči. Nemojte reći: „Mogu da ih poređam na sto i
da bude deset šibica.“ To bi bilo netačno i nepošteno.
Ne zaboravite da se osmehujete dok uzimate novac.
 NA IVICI

Opklada
Novčić od dve funte jedini je britanski novčić napravljen iz dva dela, od
dva metala različitih boja. Spoljašnji žućkasti prsten je uglavnom od bakra
i malo nikla i cinka; srebrnasti unutrašnji disk uglavnom je od bakra, s
malo nikla, ali bez cinka. Ovo je prvi britanski novčić od dva različita dela
još od 1693, kada je kovan kalajni farting s bakarnim centrom.
Ivicom novčića od dve funte pruža se natpis koji niko nikada ne čita.
Na novčićima pre 2015. pisalo je Stojeći na ramenima divova, prema
čuvenim rečima Isaka Njutna. Oko novog novčića od dve funte, uvedenog
2015, nalazi se latinski natpis Quatuor maria vindico, u prevodu – „Četiri
mora će biti moja“, što je pompezniji, neskromniji i prilično
ekspanzionistički moto.
Novčić je prijatno težak i lepo ga je držati. Ako ga uhvatite
kažiprstom i palcem, lako ga je uspravno spustiti na ravnu površinu, ali ako
pokušate isto držeći ga za ivicu s dva kažiprsta, izuzetno je teško. Probajte
pa ćete videti. Kad znate tajnu, međutim, to postaje lako.
Ako pokušate da spustite novčić na sto a da niste stegnuli pesnice
nastaće nevidljivo ali značajno klimanje, koje prsti samo pojačavaju, i zato
evo kako to treba uraditi. Najpre morate da spustite stegnute pesnice
zajedno na sto, s palčevima nagore i pruženim kažiprstima, koji drže
novčić.
Zatim spustite novčić na sto i gledajući tačno iznad njega, postavite
ga savršeno pravo. Nije lako, ali je posle malo vežbe moguće. Kada vam se
učini da stoji, blago ga pritisnite sa obe strane.
Sada pažljivo odvojte kažiprst jače ruke, tako da novčić dodiruje
drugi kažiprst. Blago će ga držati prirodna vlaga prsta.
Na kraju, pažljivo odvojte i taj prst od novčića. Ponekad će se
preturiti, ali će najčešće ostati uspravan.
Dobro, sve je to lepo, ali šta je opklada?
Opklada je da ćete dati žrtvi jednu funtu za svaki novčić koji uspe
tako da uspravi. Ako ne uspe, žrtva vama ne plaća ništa.
Štos
Morate najpre pozajmiti novčić od dve funte od nekog gledaoca da biste
pokazali šta vam je namera, ali dok pokazujete, ne oslanjajte šake na sto i
ne puštajte novčić. Samo recite: „Držite novčić ovako pruženim prstima,
spustite ga na sto i ostavite ga da uspravno stoji, i ja ću vam dati jednu
funtu za svaki novčić koji uspete da stavite uspravno. Ako ne uspete, vi
meni ne morate da date ništa.“
Opklada zvuči odlično, vaša žrtva će probati nekoliko puta i
verovatno neće uspeti. Zato to uradite sami, tako što ćete najpre osloniti
pesnice na sto, kao što je opisano ranije. Neka bude očigledno, mada bez
priče, kako tačno držite novčić. Ako vaš naivac ne gleda dovoljno pažljivo,
potrudite se da bude očigledno. Dobrovoljci će uskoro uvideti šta smerate i
pokušaće da kopiraju vašu tehniku.
Posle nekoliko pokušaja, to će im i uspeti, pa će da likuju. Ako žele
da probaju još jednom, recite da onda moraju da ostave na mestu uspravni
novčić i da upotrebe drugi novčić iz džepa ili torbice.
Tri uspeha će biti dosta, zato kada to urade recite: „Bravo. Daću vam
funtu za svaki novčić koji ste uspravili, kao što sam rekao. Uspravili ste tri
(recimo) novčića, i evo tri funte.“
Dok oni uzimaju vaš novac, vi stavite u džep njihova tri novčića od
dve funte. Kada se pobune, recite: „Rekao sam da ću vam dati jednu funtu
za svaki novčić, i dao sam vam.“
Na opkladi ste zaradili tri funte. Spremite se za beg.

SELIDBA

Opklada
Ovo je jedan divan problem sa šibicama, za koji je potrebno napraviti
kućicu od šibica.
 Počnete tako što ćete publici ispričati priču o jednoj naizgled običnoj
kući koja ima krov i četiri zida, i izgleda kao na slici – napravićete je
pomoću jedanaest šibica.

Kažite da u svakom zidu kuće postoji prozor i da svi prozori gledaju

na jug. Jednog dana je medved prošao ispred jednog prozora. Pitanje glasi:
„Koje boje je medved?“
Odgovor je klasika lateralnog razmišljanja. Ima veze s neobičnom
tvrdnjom da svi prozori gledaju na jug. Kako je to moguće? Obično bi
svaki zid četvrtaste kuće gledao u drugom pravcu. Ne mogu svi da gledaju
u istom pravcu.
Zapravo, „svi gledaju u istom pravcu“ nije isto što i „svi gledaju na
jug“ jer je na Severnom polu svaki pravac zaista južno. Tako da, ako je
kuća tačno na Severnom polu, medved koji je prošao ispred kuće mora biti
polarni medved. I zato boja medveda mora biti bela.
Dok vas žrtve grde zbog ovog nezgodnog problema, dajte im novu
zagonetku. Recite im da je ta kuća od šibica sada brvnara u Nebraski i da je
okrenuta ka zapadu, što pokazuje slovo W.
 Čiča Gliša koji živi u kući voli jutarnje sunce, koje izlazi na istoku, i
zato mu se ne dopada što mu kuća gleda na zapad, ali nema dovoljno novca
da je potpuno preuredi. Zato pomera samo jednu šibicu, tako da umesto na
zapad sada gleda na istok, ka jutarnjem suncu.
Opkladite se s posmatračima da ne mogu da sklone jednu šibicu tako
da kuća gleda na istok a ne na zapad.

Štos
Postoji izvesna lepota i u jednostavnosti rešenja ove zagonetke. Slika ispod
pokazuje šta treba da se uradi

I tako ne morate da zovete preduzetnike.

SUDAR NASLEPO
Opklada
Filozof Bertrand Rasel je u svojoj autobiografiji zapisao: „Trudio sam se
da shvatim pitagorejsku moć kojom brojevi vladaju promenljivom
stvarnošću“, što izgleda kao priličan zadatak za ponedeljak ujutro.
Brojevi su zanimljivi, a postoji čak i teorija kako oni imaju mističan
odnos sa stvarnošću. To se zove numerologija, i koriste je, kao i druge
pseudonaučne teorije, i berzanski analitičari i potpuni šarlatani – ali evo
sad se ponavljam. U svakom slučaju, hoću da kažem kako tu ideju možete i
sami da koristite u sledećoj opkladi s novčićem.
Ispričajte publici priču o numerologiji i o tome koliko je misteriozna
i važna. Ako želite, možete da citirate zagonetne numerološke veze između
predsednika Linkolna i Kenedija: Abraham Linkoln je izabran u
Predstavnički dom 1846, Džon Ficdžerald Kenedi je izabran u isto telo
tačno sto godina kasnije, 1946; Linkoln je izabran za predsednika 1860,
Kenedi je izabran za predsednika 1960, tačno sto godina kasnije; oba
predsednika imala su četvoro dece; prezimena oba predsednika bila su
duga sedam slova; ime Linkolnovog ubice dugačko je petnaest slova, ime
navodnog Kenedijevog ubice dugačko je petnaest slova. Priličan je to
spisak.
Evo male opklade koja koristi ideju numerologije da bi zbunjivala
ljude.

Štos
Objavite da ćete izaći iz sobe ili okrenuti leđa i ako neko stavi novčić na
sto pa ga pokrije dlanom, moći ćete odmah da kažete datum, zbog
numeroloških svojstava novčića. (To ne znači ama baš ništa, ali zvuči
zanimljivo.) Gledanje demonstracije košta funtu.
Pokupite uplate posmatrača u šešir (ako ga imate) i skrenite pogled
ili izađite dok neko stavlja novčić na sto i krije ga šakom.
Kada vam kažu da je sve spremno, okrenite se ili se vratite u sobu i
zauzmite pozu Rodenovog Mislioca. Posle prikladno dramatične pauze,
recite: „Da, vidim datum... datum je... datum je...“, i onda samo recite
datum na koji izvodite ovaj drski trik.

MAGNETSKE ŠIBICE

Opklada
Ispričajte posmatračima o magnetizmu. Zapravo, bolje nemojte, pošto je to
prilično teško objasniti, posebno ako ste popili koje piće. Umesto toga im
samo ispričajte ponešto o istoriji.
Mada su ljudi hiljadama godina bili svesni magneta i magnetnih
svojstava, tek je momak po imenu Vilijam Gilbert (1540–1603) prvi
naučno istražio magnetizam. Jedno od njegovih otkrića bilo je da je i sama
Zemlja magnet. Sigurno je sam imao mnogo velik magnet da to otkrije.
Recite svojim okupljenim obožavaocima da ste, bez obzira na to što
se magneti obično prave od metala koji sadrže gvožđe, vi otkrili kako da
namagnetišete bilo šta, tako što ćete koristiti magnetna svojstva svoje kose.
„Mogu da namagnetišem čak i obične drvene šibice“, reći ćete.
Onda dajete šibicu jednom posmatraču i kažete mu da vam je protrlja
po kosi (ako je imate). Onda uradite isto i sa drugom šibicom.
Pošto su to uradili, dodirnite glavom jedne šibice glavu druge šibice,
koju držite uspravno, pa napravite kratku dramatičnu pauzu. Onda pustite
gornju šibicu. Nekim čudom – dve šibice se sada privlače, gornja je
naizgled zalepljena za donju. Objasnite da to nije ravnoteža, kao što to
možda misle, već magnetska privlačnost. Kažite da možete čak da okrenete
dve šibice naopačke a gornja neće otpasti, pa to i uradite.
Kada zapanjena tišina postane nepodnošljiva, odvojte šibice.
Sada se kladite sa žrtvama da niko drugi ne može da ponovi trik.
Mogu da probaju, ali neće uspeti, sem ako znaju za tajnu ili umeju
dovoljno da razmišljaju lateralno da je provale.

Štos
Štos je kod ove lepe male opklade u tome da glave šibica postanu pomalo
lepljive kada su mokre. Ako liznete jednu pa je čvrsto pritisnete na drugu,
blago će se slepiti.
Tu tajnu ćete najbolje iskoristiti tako što levom rukom (ako ste
dešnjak) uzmete dve šibice, a desnom date posmatraču jednu šibicu.
Morate da sedite da biste to efikasno izveli.
Drugu šibicu držite uspravno prstima leve ruke dok se naginjete
napred da bi vam protrljali šibicu po kosi, ili po temenu ako ste ćelavi kao
moj čika Bob. Nagnite se toliko napred da vam nos gotovo dodiruje sto.
Pošto su završili, ispravite se i zamenite šibice, uzmite njihovu, dajte
im svoju. Ponovo se nagnite napred i recite im da ponove isto s drugom
šibicom. Za sve to vreme biće dosta smeha, što treba da ohrabrujete.
Dok je njihova pažnja usredsređena na ono što radite, načas gurnite
kraj šibice između usana. Nemojte tu da je ostavite mnogo dugo, pošto nije
preporučljiva za ishranu. Dovoljno je samo brzo je liznuti. Vaši pomagači
neće moći to da vide zato što vam je glava spuštena i zato što su
zaokupljeni onim što sami rade. To je ono što mađioničari zovu „skretanje
pažnje“.
Pošto su završili, ispravite se i uzmite njihovu šibicu. Sada jako
pritisnite dve šibice glavu o glavu. Zbog vlage će se zalepiti, ali za to će
možda trebati trenutak ili dva. Da biste prikrili pritisak koji će možda biti
neophodan, sakrijte šibice od publike tako što ćete ih pritiskati iza
kažiprsta i srednjeg prsta obe ruke. Pošto se spoje, ostaće zalepljene.
Kada pustite jednom rukom, dalje sve zavisi od vaše glumačke
sposobnosti. Treba da izgledate kao da ste veoma usredsređeni na ono što
radite. Uzimajte namagnetisane šibice jednom pa drugom rukom, nekoliko
puta, pre nego što ih na kraju razdvojite.
Pošto to uradite, smesta ih zajedno ukrešite i recite: „A vidite: i dalje
mogu da se upale.“ Tako ćete eliminisati pomalo lepljivi dokaz.
Sada prospite još nekoliko šibica na sto i izazovite publiku da pokuša
da ih namagnetiše trljanjem o kosu. To garantuje bar jedno deset minuta
zabave.
 STAKLENE MIŠOLOVKE

Opklada
Staklena mišolovka je drevna prevara s lateralnim razmišljanjem, i svakako
se ubraja među najbesramnije. Sa stanovišta žrtve to izgleda kao
jednostavan zadatak – ona treba da „uhvati“ tri „miša“ sa tri čaše u samo tri
poteza. Kada međutim pokuša da ponovi jednostavne poteze koje ste joj
pokazali, nikako to neće moći.
Počnite tako što ćete poređati tri čaše u nizu na baru ili stolu između
sebe i žrtve: srednja čaša treba da bude okrenuta naopačke, a druge dve
„normalno“, nagore. Ispred svake čaše stavite kuglice od papira, masline,
kikiriki, novčiće ili nešto slično, što će predstavljati miševe.
Pošto ste završili, objasnite: „Evo, kladim se da ne možeš u samo tri
poteza da uhvatiš ova tri miša sa ove tri staklene mišolovke. Pokazaću ti
kako se to radi, da ti pomognem, a onda možeš i sam da probaš, ali ja sam
brz, zato gledaj pažljivo.“
Onda dignete bilo koje dve čaše – jednom rukom jednu, drugom
drugu – i obe ih okrenete, tako da stavite naopačke okrenutu čašu preko
miša, a normalnu, uspravnu čašu na originalno mesto iza miša. Svaka
staklena mišolovka mora ostati povezana sa originalnim mišem i ne sme da
menja mesto. Kažete: „Jedan.“
Onda opet okrenete čaše, stavite onu okrenutu naopačke preko miša i
kažete: „Dva.“
Na kraju, za treći potez, okrenete dve čaše i dovršite tako da su svi
miševi ispod čaša okrenutih naopačke. Kažete: „Tri.“ Uhvatili ste tri miša u
tri poteza.
Možete to da demonstrirate dvaput ili triput, koristeći različite
varijacije da dobijete željeni rezultat. Ipak budite pažljivi, zato što je lako
pogrešiti i zeznuti stvari.
Zapravo, prevara se može izvesti u samo dva poteza, ali time što
dozvoljavate treći potez, sve dodatno komplikujete i zbunjujete žrtvu.
Pošto ste ustanovili da ona zna pravila, namestite joj čaše. To je
trenutak prevare.
Štos
Kada poređate čaše ispred žrtve, naizgled ćete ih poređati u originalnom
početnom položaju. Zapravo ćete, međutim, vratiti sve čaše u početni
položaj, ali ćete se postarati da srednja čaša – broj dva – bude okrenuta
„normalno“, nagore, a da su čaše sa strane okrenute naopačke, nadole. To
je obrnuto od originalne postavke, gde je srednja čaša okrenuta nadole.
Koliko god se vaša žrtva trudila, ona sada ne može da pokrije miševe
radeći nešto što nije dozvoljeno – čak i ako pokušava čitave noći.
Posle nekoliko pića, njena sposobnost za lateralno razmišljanje biće
oslabljena i biće divno gledati joj lice dok pokušava da shvati šta je to
pošlo naopako.
Uzmite novac i bežite!

VATRA ISPOD VODE

Opklada
Opkladite se sa svojim vernim sledbenicima da možete da zapalite vatru
ispod vode u čaši ili bokalu. To treba izgovoriti u stilu plemenskog vrača
ili harizmatičnog vođe sekte. Prisutni će se možda klanjati, zaplakati ili
moliti da idu sa vama u krevet, što ne može biti loše. Ako ne traže ništa od
toga, ipak možete prosto da zatražite novac za zabavu koju im pružate.
Postoje dva načina da se to postigne, jedan istinski zapaljiv, naučan i
zadivljujući, drugi lakši, ali više u skladu s lateralnim razmišljanjem i
slobodnijim tumačenjem reči. Oba su zabavna na svoj način.

Štos
Prvi metod treba probati samo u prirodi ili bašti, kada je vreme lepo, pošto
se koristi prskalica.
 Prskalice se sastoje od nekoliko zanimljivih sastojaka, kao što su
različiti metali i, što je važno za ovu demonstraciju, takozvani „oksidacioni
agensi“. Oni ubrzavaju sagorevanje kada se prskalica upali. Šalitra,
barijum-nitrat i stroncijum-nitrat česti su oksidacioni agensi u prskalicama.
Mada ti nitrati sami nisu zapaljivi, oni poboljšavaju sagorevanje drugih
materija, a to je ključ uspeha vaše opklade.
Ako zapalite prskalicu i gurnete je u šolju ili bokal vode, ona će se
ugasiti. Zbog oksidacionih agensa, međutim, nastaviće da gori ispod vode
ako je oblepite jednim slojem lepljive trake pre nego što je zapalite šibicom
ili još bolje, drugom prskalicom. Onda će žestoko goreti ispod vode.
Ako vas zanima, selotejp služi da obezbedi delotvornu vodootpornu
barijeru oko prskalice. Oksidacioni agensi su toliko snažni da je ta barijera
dovoljna da im omogući da gore uprkos vodi. Sama traka će se otopiti od
žestoke toplote dok prskalica sagoreva.
Drugi, lakši način može da se improvizuje u kući, restoranu ili
kafani.
Na romantičnoj večeri sa osobom do koje vam je veoma stalo možete
reći nešto kao: „Imaš izazovne oči, kao egipatska princeza (ili egipatski
princ). Ova sveća ističe njihovu vrelu, misterioznu lepotu.“
Takvo jeftino laskanje uvek pali. U svakom slučaju, nastavite: „Da li
znaš da sveće mogu da gore ispod vode?“ Šta god da vam odgovori,
možete da kažete: „Evo, kladimo se u poljubac da ću naterati ovu sveću da
gori ispod vode i da se ne ugasi. Da ti pokažem.“
Pošto dobijete pristanak, uzmite sveću u desnu ruku i smesta
podignite čašu s vodom levom rukom. Stavite sveću ispod čaše. „Eto, vidiš
da može.“
Drugi način da se ovo izvede jeste da se najpre demonstrira opklada s
lateralnim razmišljanjem, a onda demonstracija s prskalicom – kada se
nalazite na nekom prikladnom mestu, naravno. Nemojte da počnete da
palite prskalice u restoranima, to se ne radi. Takođe, nemojte to da radite
ako niste odrasli. Naravno! Sa šibicama i prskalicama treba postupati
oprezno, kao što je rekla Jovanka Orleanka čoveku sa upaljenom bakljom.
 Ova dvostruka predstava pružiće vam pet minuta zabavnog
lateralnog razmišljanja i dva-tri besplatna pića, ili u šta već želite da se
kladite.

ČAROLIJA S TANJIRIĆEM

Opklada
Sećam se da sam jednom video prosjaka u San Francisku koji je izvodio
jednostavne mađioničarske trikove da zabavi prolaznike. Nije bio baš
najčistiji, ali se trudio i očigledno je zarađivao dovoljno da kupi sebi
nekoliko konzervi večere. Svi su mnogo spremniji da udele takvom tipu
nego nekom čovečuljku koji čuči u uglu i zuri u pločnik. Većina ljudi je
takva – pre će zavući ruku u džep ako ih neko pritom zabavlja. Osećaju da
dobijaju nešto zauzvrat.
Restorani i kafići su često dobra mesta da se iskoristi taj princip, i
sledećom drskom prevarom ćete istovremeno zabaviti prijatelje i dobiti
brendi ili dva.
Danas mnogi restorani pate od nezdrave opsesije novotarijama, što
možda ima veze i sa sklonošću da sasvim običnim jelima daju fensi
inostrana imena. Nekada davno ste mogli hranu u restoranu da prepoznate
po imenu: džigerica sa slaninom, pečeno pile, krompir, kupus, oslić, zelena
salata, beli bubrezi, kačkavalj, božole, crna kafa. Danas na nekim mestima
nemam pojma šta je šta. „Assiette of piglet“ je, saznajem, obična prasetina
poslužena na tanjiru (originalna ideja), dok je „Petits pois à la française“
izgleda samo običan grašak na francuski način. Postoji ipak sistem u tom
ludilu. Profesor Den Džurafski sa univerziteta Stenford otkrio je da su jela
opisana dužim rečima skuplja za jedanaest penija po slovu.
Sve u svemu, kafei su što se toga tiče bolji od restorana: ne možete
bogzna kako da aristokratizujete jaje, pomfrit i šolju čaja. Nekada je blizu
mene postojao lokal zvani Anuov kafe, gde je Anu, pošto je hteo da bude u
fazonu, sklonio sa cena znake za funtu i zareze. Pored šolje čaja na tabli
pisalo je „120“, što je meni izgledalo kao da čaj košta sto dvadeset funti.
Takođe je počeo da se gađa imenima za kafu kao što su amerikana,
krapućino, late i sličnim budalaštinama. Neko mu je međutim doskočio,
pošto je dopisao S između slova U i S u reklami iznad vrata. Gosti nisu baš
pohrlili u lokal koji se zove Anusov kafe.
Druga glupa novotarija u restoranima su kvadratni tanjiri. Kome li je
to palo na pamet? Gosti su hiljadama godina ždrali sa okruglih tanjira –
kome trebaju uglovi? Što me je sad podsetilo na ono što bi trebalo da vam
pričam.
Ovo je šaljiva opklada koju možete da predložite prijateljima u kafeu
ili restoranu. Pošto se svi opuste i raskopčaju posle jela, i pošto popiju
kafu, uzmite šolju i tanjirić i recite sledeće: „Kladimo se u brendi da ne
možete da gurnete ovaj tanjirić kroz dršku ove šolje.“ Niko vam neće
verovati, pa zato ponovite: „Da, mogu da gurnem ovaj tanjirić kroz dršku
ove šolje.“ Sada ćete privući njihovu pažnju i neko će sigurno ponuditi da
vas časti brendijem ako uspete.

Štos
Uzmite šolju za ivicu i onda uzmite tanjirić. Stavite tanjirić pored drške
šolje kao da ćete gurnuti tanjirić kroz ručku, kao divovsku iglu i konac.
Malo radite na tenziji, a onda, kao da ste se rešili za bolju tehniku, spustite
tanjirić na sto i brzo gurnite prst kroz ručku šolje i gurnite tanjirić. „Eto“,
recite. „Gurnuo sam tanjirić kroz dršku šolje.“
Vaši prijatelji će se ili nasmejati ili prevrnuti očima, u zavisnosti od
toga jesu li veseli ljudi ili nisu.

PENA NA DNU

Opklada
Odaberite nekoga u kafani da vam pomogne. Udelite neki kompliment toj
osobi o njenom nosu. Muškarcu recite da mu je kljun lep primer naočitog
rimskog nosa, ili intelektualnog orlovskog nosa, ili muževnog bokserskog
nosa. Neka komentari budu u skladu sa osobom. To se zove „veština
prodaje“.
Damama recite, dok blago prelazite prstom od njihove glabele do
supratipa (te reči sam morao da nađem u rečniku), da imaju nos princeze,
ili prelepe manekenke, ili da on svojim oblikom govori o prefinjenosti,
pameti i lepoti.
Onda recite: „Mi svi u familiji imamo ovakav nos. Vidite, rođen sam
naopačke – nos mi ima broj 46, a stopala mi ’mirišu’.“ Kada buran smeh
napokon zamre (neće trajati više od pola sata), pokažite svoje pivo i recite:
„Ovo australijsko svetlo (možete da koristite bilo koje pivo s penom)
takođe je rođeno naopačke: pena mu je gde treba da bude dno, a dno gde
mu je pena, baš kao naš predsednik vlade (ili vođa opozicije, ili neko treći
koga vaša publika ne podnosi).“
Sada se opkladite sa žrtvom da ćete, ako vas časti pivom, izvesti trik
posle koga će pena biti na dnu, a ne na vrhu. Zvuči nemoguće, ali nije.

Štos
Rešenje ove zgodne opklade fantastično je jednostavno. Treba vam
potpuno puna čaša piva s malom penom, ali pazite da to ne bude neko od
onih zanatskih piva s jednim jedinim mehurićem po litru. Obim čaše ne
sme biti veći od vašeg dlana. Štos odlično uspeva sa čašom od četvrt litre.
Pričajte priču i uzmite pivo. Onda prosto stavite dlan preko čaše i
podignite je drugom rukom, pa je pažljivo, ali brzo okrenite. Pena, pomalo
začuđujuće, ostaje gde je bila u odnosu na ostatak piva, i sada je na dnu.
Uzgred, to je jedan od onih trikova koje morate najpre da uvežbate kod
kuće.
Očigledno, nemojte da probate da popijete piće a da ga ponovo ne
okrenete, inače će se taj čuveni nos napuniti pivom.

ŠIMA ŠIMAU
Opklada
Jeste li čuli onaj vic o staklorescu koji je nosio staklenu ploču preko
ramena? Sapleo se i staklo mu je iskliznulo pa mu je odseklo uvo. Uvo je
palo u rupu gde su neki radnici postavljali stub, pa se staklorezac sagnuo
da pita ljude da li ga možda vide. Oni su se osvrnuli okolo, i jedan je video
uvo kako pluta u lokvi. Uzeo ga je, obrisao o pantalone, i ubacio ga u
kacigu.
„Je l’ ovo?“, upitao je, mahnuvši staklaru kacigom.
„Nije“, odgovorio je staklorezac. „Za moje je bila zadenuta olovka.“
Strogo govoreći, ovo nije vic o uhu – njegov dobar deo je skriven
unutar lobanje – to je vic o mesnatom i vidljivom spoljnom uhu koje se,
kao što gotovo niko ne zna, zove „pina“ ili „aurikula“.
Neki sisari mogu da pomeraju pravac svojih aurikula, a neke
životinje s pokretnim pinama (kao što je konj) mogu da ih pomeraju
nezavisno jednu od druge. Većina ljudi, međutim, uopšte ne može da mrda
ušima, ni pojedinačno ni zajedno, i to je osnova ove zanimljive opklade.
Treba da izjavite da možete da mrdate levih uhom a da ne mrdate
desnim. Nemoguće? Pitajte ljude da probaju. To će pružiti pet minuta
velikog veselja dok se vaši drugari muče i prave face neuspešno
pokušavajući da mrdaju jednim ili s oba uha. Ako imate telefon sa
kamerom – a nemaju ga svi, mladi moji čitaoci – snimite nekoliko
fotografija pa ih okačite na net, iz čistog zadovoljstva da se smejete
prijateljima.
A sada, pre nego što pokažete rešenje, vreme je da vam plate piće svi
koji žele da vide neverovatnu demonstraciju vaše aurikulične veštine.

Štos
Pošto su vas častili pićem, ponovite detalje čudesnog trika koji ćete izvesti
– mrdaćete levim uhom, a da ne mrdate desnim. Onda zatražite tuš od
bubnjara pa uhvatite levo uvo rukom i žestoko ga prodrmajte. Eto! To je
jedna od onih opklada kod kojih je važno da uzmete nagradu pre nego što
izvedete trik. Inače ima izgleda da će se ljudi naljutiti, zato što ste ih
navodno svesno obmanjivali. Ili ćete otići kući s prilično natečenim i
crvenim ušima.

LAKA FORA ZA NEPLAĆANJE U RESTORANU

Opklada
Upravo sam čitao o novom restoranu na Mesecu. Ima sjajnu hranu, ali mu
nedostaje atmosfera. Možda najbolja atmosfera ovde dole na Zemlji vlada
u Nomi, koja je nedavno proglašena za najbolji restoran na svetu. Na
meniju stvarno ima neka veoma zanimljiva jela, kao što su živi mravi,
škampi koji mrdaju i pržena mahovina.
Čak ni to međutim nije ništa u poređenju sa Guoličangom,
restoranom na ulici Dongišitijao u Pekingu. To je prvi kineski restoran s
penisima. Po mišljenju kineskih „stručnjaka“, konzumiranje penisa je
dobro za seksualnu potenciju kod muškaraca dok damama poboljšava ten,
mada ženama savetuju da ne zagrizu više nego što mogu da progutaju.
Kod Guoličanga možete da se, između ostalih delikatesa, počastite
zanosnom konjskom, zmijskom i pačjom pišom. Pitam se je li na meniju i
coq au vin. Znam da nude penis plavog kita, koji je dugačak oko dva i po
metra, a košta oko trista trideset funti. Zvuči kao popriličan zalogaj – čini
mi se da je to jelo za više osoba.
Prženi i flambirani penis jaka takođe zvuči zanimljivo, kao i ovčji
testisi u kariju. Možete da dobijete i kuvane testise, ali ne tako što predugo
sedite u kadi, već konobarica može da vam ih donese u ukusnoj supi. Za
istinski radoznale, tu je čak i „mešano meso“ s deset različitih vrsta penisa.
Za manje pustolovne, tu je jednostavni penis na štapiću ili „Henrijev
bič“, kako se navodno zove. Ili prosto možete da odete u Mek.
Evo jedne opklade odlične za bilo koji restoran. Iako bi se moglo
učiniti da su izgledi pola-pola, vaša žrtva ne može da pobedi, sem ako ne
shvati šta se dešava.
Pretpostavimo da ste izašli na večeru s prijateljem i da je posle
predjela, glavnog jela, deserta i kafe napokon došlo vreme da se plati
račun. Ponudite opkladu – ko izgubi, plaća čitav račun. Pružite prijatelju
kutiju šibica i zatražite da vam na dlan stavi nekoliko. Onda, ako želi,
može da doda ili oduzme koliko hoće. Broj šibica je potpuno stvar
slobodnog izbora.
Pošto je to uradio, vi izlomite šibice napola – potpuno pošteno, bez
ikakve prevare – pa ih bacite u pepeljaru ili na stolnjak. Onda objasnite da
ćete obojica naizmenično uzimati po polovinu šibice i da račun plaća onaj
koji uzme poslednju polovinu. Ako niste brojali šibice, što ne
preporučujem, nijedan od vas dvojice ne zna koliko ih ima, ali vi ipak vi
znate ko će pobediti.
Ako sve uradite tačno kao što sam rekao, bez prevare, vašem
prijatelju će uvek ostati poslednja šibica. Sve je pošteno – radite tačno ono
što ste rekli da ćete raditi.

Štos
Svaki broj koji udvostručite daje paran broj – bio on sam paran ili neparan
– to je zanimljiva aritmetička činjenica. Jedan puta dva jednako je dva, dva
puta dva jednako je četiri, tri puta dva jednako je šest, sedam puta dva
jednako je četrnaest, deset puta dva jednako je dvadeset, trideset devet
pomnoženo s dva daje sedamdeset osam, 4.155 daje 8.310, 5.000.006 daje
10.000.012. To jednostavno, pa čak i dosadno svojstvo množenja sa dva
predstavlja osnovu ove sjajne opklade.
Bez obzira na to koliko šibica vaš prijatelj odabere, vi ćete dobiti
dvostruko veći broj tako što ćete ih sve polomiti napola, što vam garantuje
paran broj polovina. Da biste svom ortaku prepustili poslednju šibicu i
račun, potrebno je jedino da uzmete prvu polovinu.

RAZMIŠLJANJE VAN ŠABLONA

Opklada
Pre neki dan je na vestima bio neki tip koji je govorio o „evropskom putu“
i „održivom razvoju“ i „razmišljanju van šablona“. Takođe je nešto
opisivao kao „najjedinstvenije“ u svojoj oblasti. Rekao je
„najjedinstvenije“ jedno devet puta. Onda je rekao „potpuno jedinstveno“
pa sam ga isključio.
Ako je nešto jedinstveno, onda postoji samo jedno, tako da ništa ne
može biti „najjedinstvenije“ ili „potpuno jedinstveno“. Sinulo mi je ipak da
se u ovoj opkladi nalazi nešto toliko izuzetno da ćete možda stvarno
pomisliti kako se može opisati kao najjedinstvenije na svetu.
Treba da izvadite kutijicu tajanstvenog izgleda. Prekrivena je
kabalističkim rezbarijama zmija i drugih čudesa ili možda šljokicama i
štrasom. Ako imate velike minđuše, turban i kristalnu kuglu, to će vam
dodatno olakšati posao.
Na kutiji je mala ključaonica i vi vadite ključić i počinjete da pričate
svoju priču. „U ovoj čarobnoj kutiji“, kažete, „nalazi se jedinstven
predmet. Toliko je jedinstven da ga niko nikada nije video, pa čak ni ja. Ali
noćas ću se kladiti sa vama, ne da ćete samo vi biti prvi koji ćete videti
ovaj jedinstveni predmet, već da ga takođe, pošto ga vidite, niko više
nikada neće videti. Ako ste spremni da mi platite piće, daću vam čarobni
ključ koji otključava kutijicu. Šta kažete?“
Možete da se kladite u funtu, u piće, majicu ili šta god poželite.
Odgovor je toliko dovitljiv da ćete možda čak dobiti i funtu i piće, a vas će
sve zajedno (sem kutije) koštati manje od penija.

Štos
Najpre nađite zgodnu kutijicu, veliku otprilike kao Rubikova kocka.
Kineska prodavnica ili internet aukcije mi prvi padaju na pamet. Ne mora
da ima bravu, ali ako je ima, još bolje. Na internetu sam viđao veoma
primamljive jeftine kutije koje se mogu zaključati. Ako nije dovoljno
maštovita, onda je sami malo nalickajte. Pustite svoju kreativnost da dođe
do izražaja.
 Ako morate da nastupite na brzinu, možete svoj jedinstveni
tajanstveni predmet da sakrijete i u presavijenoj salveti.
Zatim, kupite kesicu kikirikija u ljusci. U supermarketima ili na
internetu možete da nađete kilo za pet funti, što će vam trajati čitav život,
ako ih ne jedete.
Sada stavite jedan kikiriki s ljuskom (u kojoj se nalaze dva zrna) u
kutiju pa je zatvorite. Ako možete, i zaključajte je.
Kada ste spremni, izvadite kutijicu i ključ, i što dramatičnije možete
ispričajte priču o ezoteričnim eksperimentima alhemičara iz davnina, čija
je potraga za takozvanim „kamenom mudrosti“ koji će preobraziti obične
metale u zlato stvorila savremenu hemiju, ali nikada nije uspela da stvori
zlato.
„Ipak, u ovoj kutiji“, kažete, „imam nešto ređe od zlata. Ređe čak i
od dijamanta Zvezda Afrike i ređe od taksija u subotu uveče u Sohou.
Hajde da se opkladimo u dupli viski, ili u večeru (u zavisnosti od toga s
kim pričate) da je u ovoj kutiji toliko redak, toliko neobičan, toliko
izuzetan, nesvakidašnji i jedinstven predmet da ga niko ranije nije video.
Toliko je jedinstven da ga nisam video čak ni ja. Oduvek postoji samo u
tami, i čeka na tebe da ga pogledaš. Bićeš prvi na svetu koji će ga videti i
čim ga vidiš, nestaće sa sveta zauvek. Prestaće da postoji i više ga niko
nikada neće videti.“
Dakle, to je dobra priča i većina ljudi će biti dovoljno zainteresovana
da prihvati opkladu. Uzmite pare i sporo – radi dramatičnog efekta –
otključajte i otvorite kutijicu. Čim izvadite kikiriki, vašoj žrtvi će
verovatno svanuti i nasmejaće se zbog neuglednog predmeta koji ste
izvadili iz neobične kutije.
Slomite ljusku na jednoj strani i izvadite zrno. „Eto ga“, kažete. „Ti
si prvi koji ga je video. Niko ga nikada ranije nije video. I niko ga više
nikada neće videti.“ Onda ga ubacite u usta i sažvaćite.
To je baš zabavna opklada. U tren oka ste iz visokoparnosti prešli u
blesavljenje, ali ste takođe pružili publici nešto zanimljivo o čemu će
razmišljati. A u tome je zapravo suština svega.
 REŠENJA

MORNAR KOJI JE POJEO PECIVO SA ŠLAGOM

Dejzi je shvatila da je čovek koji pije čaj i jede pecivo na tako neobičan
način mornar zato što je na sebi imao mornarsku uniformu.

KERIPATOVA URNA ŽELJA

Tajanstveni natpis na iskopanoj urni nije latinski, već engleski i danas se

smatra da je jedna od složenih šala lorda Elpasa. Nije baš najčitljiviji zato
što je razmak između slova neobičan, ali kada se to zanemari, jasno piše:
OVO JE NOKŠIR I TO VELIK.

UBISTVO NA SNEGU

Ubica je zaista snažni kovač Ferario. Smislio je plan da eliminiše Tretjua,

koji je, kao što je ovaj slutio, imao posla s njegovom gospođom.
Prvo je ukrao Tretjuove čizme s trema, što je bilo lako, pošto mu je
prvi komšija. Dva dana kasnije, pošto je pao novi sneg i pošto je znao da
će Tretju ići u pab, verovatno ponovo u mokasinama, Ferario se ponudio
da ga ponese preko snežnog polja. Već na nogama ima komšijine čizme s
monogramom, koje su mu taman pošto ima mala stopala, a kada se obuju,
izgledaju kao bilo koje druge čizme. Tretju prihvata ponudu.
Kovač oblači kaput i u unutrašnjem džepu sakriva kratež. Svoje
čizme je već ranije sakrio u šumarku.
 Diže žrtvu na široka leđa i dok prelaze polje, neizbežno ostavlja
duboke tragove Tretjuovih čizama s monogramom iza sebe u snegu celcu,
zapravo dublje nego što bi ostavio Tretju, koji je mnogo lakši. Naravno, na
snegu ostaje samo jedan niz tragova.
Na pola puta, Ferario brzo vadi pušku iz kaputa, okreće se i
usmerava obe cevi gore ka Tretjuovom licu. Pucanj raznese naočito lice
preljubnika i ubija ga na mestu.
Ferario nastavlja, i naravno ostavlja pliće otiske dok ide ka kraju
polja bez Tretjua na leđima. Odlazi do šumarka gde se čisti i krije dokaze.
Onda obuva svoje čizme, odlazi u pab i seda da čeka svog „druga“ koji
nikada neće doći.

JORKŠIRSKA FABRIKA

Kada je video odraz imena u potoku, E.C. NILSAZ, Džerald je shvatio da

ako se pročita sleva nadesno znači „ZA SLINCE.“

ZAGONETKA BERNSOVE VEČERE

Ugalj, šargarepa i šal su sve što je ostalo od sneška belića koga su Džuli i
Džeremi sinoć napravili uz pomoć bebisiterke Suzane, dok su roditelji bili
u gradu. Po podne je padao sneg i napadao je taman dovoljno da naprave
sneška. Džeremi je našao neki stari šal u sanduku s krpama u podrumu,
zatim nekoliko grumenova uglja za oči, osmeh i dugmiće. Šargarepu su
našli u kuhinji.
Pošto su deca legla u krevet, počela je jaka kiša. Padala je sve do
ponoći i gotovo sasvim otopila sneška. Jutarnje sunce je dovršilo posao i
ostavilo čudne predmete na travnjaku Džonsovih.
Kada su po mraku izašli iz taksija i prošli kroz dvorište, gospodin i
gospođa Džons nisu videli sneška koji se topio. U svakom slučaju, nisu baš
ni bili u stanju da bogzna šta vide.
 Ne preterujte s pićem.

DOSADNA KOMPJUTERSKA LOZINKA

Bil je pisao „njegova lozinka“ isto kao što bi to napisao i svako drugi:
NJEGOVA LOZINKA. To je jedna od najboljih zagonetki sa lateralnim
razmišljanjem za čitanje naglas. Bolje je kada se čita naglas nego kada je
zapisana jer da bi sve bilo apsolutno fer kada se napiše, „njegova lozinka“
bi trebalo da bude pod navodnicima. Ali šta da se radi – ko je rekao da je
život uvek fer?

TERIJEVE DEVOJKE

Istočni, „Emin“ voz polazi s Terijeve stanice na svakih sat vremena, tačno
na pun sat. Zapadni, „Vendin“ voz takođe polazi na svakih sat vremena, ali
pet minuta kasnije. Šta to znači?
Znači da mada postoji tačno isti broj istočnih i zapadnih vozova –
jedan na sat – postoji i velika pauza od pedeset pet minuta između polaska
zapadnog voza i dolaska istočnog voza. Kad god da Teri stigne na stanicu
u toj pauzi od pedeset pet minuta, sledeći voz će uvek biti istočni. S druge
strane, pauza između polaska istočnog voza i dolaska zapadnog voza jeste
samo pet minuta. Znači, da bi uhvatio zapadni voz, Teri mora da stigne na
stanicu u veoma kratkom vremenskom roku, a pošto stiže na stanicu u
različita vremena, to se vrlo verovatno neće desiti. Teri će shodno tome
gotovo sigurno uhvatiti istočni voz, a veoma retko zapadni, zbog čega ga
Vendi Vest stalno čeka. Zapravo i Emi Ist je takođe muka od njega, ali
samo zato što ostavlja prljave čarape na sve strane i nikada ne diže gumu iz
kade.

UBISTVO KAMIONDŽIJE
Policija nije pustila sve prisutne, već sve muškarce. Uhapsili su ženu koja
je priznala zločin i optužili su je za ubistvo. Završila je u zatvoru Holovej i
tamo je provela veoma dugo vreme.

ČAROBNA KANTA

Stju ima bazen. Za tu svoju demonstraciju, on oblači kupaće gaće i ulazi u

bazen, Lavern mu daje kantu i on sve radi sa kantom ispod vode. Pošto je
završio, vraća joj je, i dalje punu vode.

NEMOGUĆA BRAĆA

Braća su zapravo dvojica od trojki. Treći brat se zove Rodžer, ako vas
zanima. Odgovor može takođe biti zasnovan i na četvorkama ili na
petorkama. U svakom slučaju, ako ste uvideli suštinu rešenja, dajte sebi
jednu zlatnu zvezdicu.

DEČJE RUKE

Margaretini đaci su prvaci, imaju šest ili sedam godina. Dženini đaci su
četvrtaci i prema tome su viši i imaju duže ruke.

PERAČ PROZORA NA NEBU

Horas Moris je radio u stanu na četrdesetom spratu kule Alto, ali prao je
unutrašnju stranu prozora i stajao je na stolici dok je to radio. Kada se
okliznuo, pao je na tepih i pretrpeo povrede kakve šezdesetogodišnjaci
obično pretrpe u takvim slučajevima.
 NEVOLJE S PUTOKAZOM

Dva moguća pravca sam mogao da odbacim a da i ne pogledam znak.

Mislio sam da je vrlo malo verovatno da treba samo da nastavim pravo,
inače bi mi Artur to rekao. Takođe je delovalo glupo vratiti se u
Bruksbridž, odakle sam upravo došao.
Zatim sam shvatio da mada je znak oboren, njegovi znaci i dalje
pokazuju u pravom pravcu jedni u odnosu na druge. Primetio sam da je
Roterborou levo i pod pravim uglom u odnosu na strelicu koja pokazuje ka
Bruksbridžu, odakle sam upravo došao. Zato sam shvatio da, ako stojim
leđima okrenut Bruksbridžu, treba da na raskrsnici skrenem levo da bih
stigao u Roterborou.
Skrenuo sam levo i u roku od petnaest minuta pred sobom ugledao
bronzanu skulpturu Beti la Roš i Artura kako me kod nje čeka i veselo
zvižduće. Na ručku u pabu Kod molera baš smo zaglavili, pa sam na
stanicu morao da se vratim taksijem.

BERBERIN IZ NAJTSBRIDŽA

Gospodin Tizi-Vizi je rekao da bi radije šišao tri žene iz Londona nego

jednu Jorkširku zato što bi tako zaradio triput više novca.

NAJBRŽA BRADA NA SVETU

Šon i njegovi su živeli u mestu Berou na Aljasci. To je najseverniji grad u

SAD i nalazi se iznad Polarnog kruga. Kada tamo zimi zađe sunce, pojavi
se ponovo tek posle dva meseca. To je sasvim dovoljno vremena da
momku naraste gusta brada.

VISOKI PROZOR
Donji deo prozora o kome je reč bio je, kao što je gospođa Skrant rekla,
„jedno dva i po metra iznad poda“. Gospodin Snarbs je visok metar
sedamdeset pet. Kada je čuo svađu na ulici uzeo je drvenu stolicu koja je
držala vrata zatvorena, stavio ju je uza zid i popeo se na njen naslon, čiji je
vrh standardnih devedeset centimetara iznad poda. Tako je mogao da
proviri kroz prozor i vidi Džoa Slepkavu kako je izvršio zločin.

ZBUNJUJUĆE PUTOVANJE AUTOBUSOM

Ako se sećate, pitao sam vas „Zamislite da... vi vozite veliki šarabank...“
Prema tome, da biste rešili koliko braće i sestara ima vozač, treba samo da
prebrojite svoju braću i sestre, ako ih imate.

PILOT U HALJINI

Kada su ga pitali šta bi uradio ako bi posle dugačkog leta sreo u hotelu
pilota u haljini, mladi pilot je ovako odgovorio: „Pozvao bih je na piće.“
Tako je ispitivačima otkrio da nema predrasude o pilotima ženama i da bi
se dobro slagao sa svakom koju sretne.

UZIMANJE DECE IZ ŠKOLE

Suzi i njena deca žive u staračkom domu zato što su stare. Veoma stare.
Suzi ima devedeset devet godina, a njene bliznakinje sedamdeset osam.
Tačno je da je njihov otac pobegao sa sekretaricom, ali se to desilo hiljadu
devetsto šezdesete. Filmske zvezde na Micinim zidovima su Keri Grant i
Gregori Pek. Bliznakinje su pozvane da održe predavanje o Drugom
svetskom ratu zato što su u vreme rata išle u školu, a u gradu se dobro zna
da one mogu mnogo toga da ispričaju o bombardovanju njihove ulice i da
to često i čine dok čekaju autobus.
Vreme je da se izvade veštački zubi i kolica odguraju na spavanje.
 AUTO U RECI

Auto je pao u reku Gretu, koja je ponegde veoma brza, ali je na mnogim
mestima takođe i veoma plitka. Na nekim mestima možete i da je pregazite
ako ste vešti.

ŽALOSTAN KRAJ FELISITI FOLKS

Felisiti je u safari park pustila pospana budala koja je pušila smešnu cigaru.
Ona je bila toliko rasejana da je unajmila kabriolet i slikala sa spuštenim
krovom. Lav ju je prosto izvadio i pojeo.
Pazite kad vozite.

BRAT SLEPE SKITNICE

„Brat slepe skitnice“ ubraja se među moje najomiljenije probleme. Sažet

je, lako se shvata, nema varanja i zbunjujućih detalja, i oslanja se samo na
lateralno razmišljanje i ni na šta drugo. Ključ za rešenje je u tome što nisu
sve skitnice muškarci, bilo slepe ili ne.
Slepa skitnica je zapravo žensko, tako da su njih dvoje bili brat i
sestra, a ne braća.

ROĐENDANSKA ČESTITKA OD KRALJICE

Mada je Čarli Trimbl proslavio stoti rođendan 2015, tada mu je bilo samo
devedeset devet i neće živeti sto godina sve do 2016. To je zato što je prva
godina svačijeg života „godina nula“, a ne „godina jedan“. Do prvog
rođendana nemate jednu godinu i stići ćete do stotog rođendana tek u
svojoj sto prvoj godini. Nadam se da je jasno.

ĐUBRENJE

Ti predmeti koji zagađuju čovekovu okolinu i koji se tako olako bacaju a

da se ne stave u kesu za đubre jesu kese za đubre.

POTOP

Mojsije nije poveo nikakve životinje na barku, zato što on nije ni bio no
njoj. Bio je to Noje.

NAPAD U BOLNICI

Gospodin Katvel je ginekolog akušer. Pacijent je Sara Stansberd, koja će

se uskoro poroditi carskim rezom i doneti na svet sina Vilfreda. Pošto je
obavio taj zahvat, gospodin Katvel lupa malog Vilfreda po turu da bi počeo
da diše. Taj postupak se više ne preporučuje, ali je doktor Katvel, uspešan
hirurg koji je obavio hiljade uspešnih porođaja, staromodan čovek.

ITALIJANSKI EKSPERTI

To dvoje uspešnih profesionalaca i stručnjaka su muž i žena.

JEDNOSTAVNO FARBANJE
Dva Frenka su uradila tačno ono što je Mlađi predložio. Ofarbali su kuću
samo sa jedne strane – spoljne.

RASEJANI TAKSISTA

Policajac nije obratio pažnju na to što taksista ide u kontra smeru

jednosmernom ulicom zato što je taksista išao peške.

PAD AVIONA NA NIČIJOJ ZEMLJI

Rešili su da je ipak najbolje da ne sahrane preživele, pošto im se to možda

ne bi dopalo. Umesto toga su sahranili samo mrtve.

NEOBIČNA PRIČA O ANTONIJU I KLEOPATRI

Antonije i Kleopatra su vlasnikove zlatne ribice. Uginule su kada je

nestašni pas srušio njihov akvarijum na pod.

NAPAD PTICA

Let na kome se Rubi desio udes s pticama bio je poslednji. Ne zaboravite,

tada je umrla, tako da bi joj posle bilo veoma teško da upravlja avionima.

CONTRADICTIO IN ADJECTO

Advokat je rekao mom prijatelju da je protivzakonito da se čovek oženi

sestrom svoje udovice – zato što je mrtav.
 NESVESNI MUŠKI ŠOVINIZAM

Ljudi koji imaju iskustva sa zagonetkama s lateralnim razmišljanjem rešili

su ovu možda još na samom početku. Ključ je u našoj sklonosti ka
predrasudama o nečijem polu na osnovu zanimanja. Saobraćajci su
većinom muškarci, a poneki su bez sumnje muške šovinističke svinje, ali u
ovom slučaju saobraćajac je bila žena.
Zatamnjena motociklistička kaciga skrivala joj je lice i tek kada je
progovorila, žena koja je vozila BMV shvatila je svoju grešku.
Znači, u ovom slučaju nije saobraćajac nesvesno bio muški šovinista,
već žena za volanom. Zapravo, ako ste vi pomislili da je policajac muško,
onda i vi možete biti optuženi za istu grešku. Ja se u to ne bih mešao. U tim
raspravama je teško pobediti, a mene čeka flaša da je otvorim.

SUNCE U PONOĆ

Nemov konj se zvao Sunce.

ČOVEK U LIFTU

„Čovek u liftu“ je bez sumnje arhetipska zagonetka s lateralnim

razmišljanjem, a verovatno i najpoznatija. Odgovor je jednostavan, kao što
je to često slučaj kod najboljih takvih zagonetki. Gordon Gordon je
izuzetno nizak i zbog toga lako može da dohvati dugme za prizemlje u
liftu, dok od spratova uspeva da dosegne samo ono za sedmi sprat, ali ne i
ona viša, tako da je primoran da izađe i peške se popne poslednja tri sprata.
Sem problema s liftom, Gordona nije briga što je nizak. Naprotiv,
gajio je napoleonski kompleks više vrednosti.

MERINA MAMA
Lako je zaboraviti da ovo nije priča o Meri, već o Merinoj mami. Ako
Merina mama ima četiri kćerke, onda su tri Merine sestre Ejpril, Mej i
Džun. Četvrta kćerka je, naravno, sama Meri. Jedno je sigurno – ne zove se
Džulaj (jul).

NAPUŠTENA BRVNARA U PRERIJI

Ako ima sveću, svetiljku i drvo za ogrev, ali samo jednu šibicu, Hadson
Flint bi najpre trebalo da zapali šibicu.

DVA PREMIJERA

Vinston Čerčil je bio predsednik vlade dvaput, od 1940. do 1945. i od

1951. do 1955. Imao je iste roditelje. Nije ni čudo što je toliko ličio sam na
sebe.

LIST ČAJA

Jedna od najdomišljatijih i najuticajnijih krimi-priča ikada napisanih, List

čaja iz 1925. sadrži sjajnu ideju vešto prikrivenu osobinama protagonista i
neobičnim mestom zločina.
Objašnjenje je u začkoljici koju pisci često koriste kod „nemogućih“
ubistava i drugih zagonetki s lateralnim razmišljanjem – različitim
svojstvima vode u tečnom i čvrstom agregatnom stanju.
Rešenje zagonetke je u čudnom prisustvu termosa u turskom
kupatilu. List čaja u rani povezuje oružje s termosom. Jedino logično
objašnjenje za list čaja jeste da potiče iz termosa i da se zalepio za bodež,
pa je onda uteran u ranu. Termos međutim ne služi samo za čuvanje toplih
stvari – on može da čuva i hladne stvari. Slika polako počinje da se sklapa.
 Naučnik Kelstern je proizveo oružje u obliku ledenjače, pošto je
nameravao da se ubije i za to okrivi svog neprijatelja Viloutona. Kao što
smo saznali, bolovao je od raka, i možemo pretpostaviti da ga je smrt
svejedno uskoro čekala. U originalnoj priči oružje je napravljeno od
čvrstog ugljen-dioksida, koji je tvrđi od običnog leda, ali to nije presudno.
Drugi trag za motiv nalazi se u burnoj naravi dva čoveka. Kelstern je
stavio smrtonosnu ledenjaču u termos i poneo ga u tursko kupatilo pošto je
znao da će Vilouton biti tamo. Onda je izazvao burnu svađu i kada mu je
neprijatelj izašao, otvara termos i ubada se u srce. Zatim oružje čudesno
nestaje, pošto se istopilo u vreloj prostoriji.
Kelstern je izvršio samoubistvo na lukav i podmukao način da bi
njegov neprijatelj Vilouton bio obešen, i zamalo je u tome i uspeo. Zločin
je otkriven samo zato što nije brižljivo isprao termos.

PEGASTA TRAKA

Pegasta traka iz 1892, jedna je od četiri pripovetke o Šerloku Holmsu koje

se mogu svrstati u misterije zatvorene sobe. To je bila omiljena priča
Artura Konana Dojla.
Glavni osumnjičeni je od početka doktor Grajmzbi Rojlot, čiji je
motiv za ubistvo pastorki strah da će ostati bez prihoda kada se one udaju.
Njegovo medicinsko obrazovanje, život u Indiji i sklonost ka egzotičnim
životinjama pružaju jedan od najneobičnijih načina ubistva u istoriji
krimića.
Dok su Holms i Votson gledali telo doktora Rojlota, pegasta traka
oko njegove glave počela je da se kreće, a onda se iz njegove kose digla
romboidna glava močvarne guje, najsmrtonosnije indijske zmije. Umro je
u roku od deset sekundi pošto ga je ujela.
Holms hvata zmiju prilagođenim bičem i baca je nazad u sef, gde ju
je doktor držao. Gospođica Stoner je spasena.
Dok se vraćaju u London, Holms objašnjava rešenje.
 Lažno uže za zvonce pored nepokretnog kreveta smesta mu je
nagovestilo da je uže prosto most za nešto što treba da pređe kroz lažnu
rešetku za ventilaciju, i odmah je pomislio na zmiju. Međutim, ona bi
morala i da se vrati, pa ju je doktor Rojlot dresirao da se vrati kada je
pozove zviždaljkom, verovatno pomoću mleka. Stavio bi zmiju u rešetku
pošto je znao da će se spustiti niz uže, na krevet pored pastorke, koju će pre
ili kasnije ujesti.
Holms kaže Votsonu da je tokom njihovog bdenja on bio spreman sa
štapom. Čim je čuo da stvorenje šišti, upalio je svetlo i napao ga, tako da je
pobeglo kroz rešetku i napalo gospodara.
„Na taj način“, kaže Šerlok Holms, „ja sam bez sumnje indirektno
odgovoran za smrt doktora Grajmzbija Rojlota, ali ne mogu reći da će mi
to posebno opterećivati savest.“

STAKLENI MRTVAČKI KOVČEG

Da bismo otkrili kako je umro ser Herbert Hardkasl, moramo najpre da

eliminišemo nemoguće. Kada se staklena bašta zaključa, iz nje se ne može
izaći, tako da onaj ko je ubio ser Herberta mora još biti unutra. Policajci su
pretražili staklenu baštu i u njoj nisu našli nikoga sem ser Herberta. Iz toga
sledi da je on izvršio samoubistvo, ili da je stradao nesrećnim slučajem.
Ako primenimo Okamovu oštricu, princip da je najjednostavnija
teorija obično najverovatnija, možemo pretpostaviti da su se događaji
dešavali ovim redosledom: 1) Ser Herbert ulazi u staklenu baštu i kao i
obično zaključava vrata za sobom, 2) kao i obično posluje oko cveća, 3) u
pet i dvadeset, što je uobičajeno vreme, pomoću dugačke motke zatvara
kapke za ventilaciju na krovu.
Zatvaranje kapaka za ventilaciju poslednje je što ser Herbert radi pre
nego što pođe iz staklene bašte, tako da je sigurno umro pošto je to uradio.
Zbog prirode rane na glavi samoubistvo je gotovo nemoguće, prema
tome, desio mu se neki nesrećan slučaj. Dakle, šta mu je to palo na teme?
Na odgovor nas upućuju dve stvari: kuka u ser Herbertovom čaju, koja je
slomljeni vrh motke za otvaranje kapaka, i neobičan položaj motke, koja
stoji naopačke na podlozi od kokosovih vlakana.
Zarđala kuka nije dovoljno teška da ubije čak ni
devedesetdvogodišnjeg starca, ali motka sasvim sigurno jeste, posebno ako
ga je udarila krajem pravo u glavu. Znamo da se kuka odlomila s motke, a
ser Herbert je ne bi sam stavio u čaj; tu je mogla samo da upadne. Sada
počinjemo da naziremo istinu.
Ser Herbert je ušao u staklenu baštu, pa je kao i obično zaključao
vrata za sobom, da ga niko ne uznemirava. Bavio se orhidejama i onda je u
pet i dvadeset uzeo motku s postolja, digao je i zakačio kuku za alku na
okviru okna za ventilaciju.
Snažno je povukao motku, ali se okno zaglavilo. Zato je pružio ruke
i, pogleda oborenog u zemlju, povukao još jednom. U tom trenutku se
kapak iznenada oslobodio i zalupio uz tresak, što je bila ona buka koju je
čula domaćica. Zarđala kuka se odlomila pa je pljusnula u nedopijenu šolju
čaja. Zbog siline kojom je poslednji put povukao, motka je snažno udarila
ser Herberta posred slamnatog šešira, pa mu je skliznula niz vrat, gde ju je
zaustavio okovratnik košulje. Kraj sa kukom je sada padao brže od tupog
kraja, te je kraj na kom je kuka domalopre bila pao na podlogu od
kokosovih vlakana, gde se zaglavio, a drugi kraj je izleteo iz ser
Herbertove košulje i zaustavio se uz drvo banane, kao da je motka tu
odložena. Sve se to desilo u tren oka, dok je već pokojni ser Herbert padao
na pod.
Kakav način da se ode.

PARTIJA RULETA

Sigismund Firtketl je bio pseudonim Artura Vilisa (1900–1985). Priča

Partija ruleta tipična je za njegov stil.
Džekson je žrtva tehnike trovanja koju su nekada veoma voleli
američki tajni agenti. Poznata je i kao „aspirinski rulet“. U stara vremena,
agenti bi provalili u kuću žrtve dok je ona negde napolju, otišli bi u
kupatilo, otvorili ormarić s lekovima i ubacili tabletu otrova u bočicu
aspirina.
Lepota ove tehnike u tome je što akcija prethodi smrti danima,
nedeljama ili mesecima. Potrebno je samo da žrtva jednog dana uzme
aspirin, i cap! umreće kod kuće. To je prilično slično ruskom ruletu, samo
što je tiše i ne ostavlja nikakve tragove.
Danas, pošto se tablete protiv bolova kupuju u malim paketima,
tehnika se promenila. Bans je to uradio tako što se ušunjao u Džeksonovu
kancelariju, pošto mu je direktor Fernsbi intalja javio da je ovaj napolju,
puši cigaretu na suncu. Džekson je ostavio sako preko naslona stolice. U
džepu je bila kutija njegovog uobičajenog aspirina i Bansu je trebao samo
čas da izvadi jednu običnu tablu i zameni je tablom izrađenom u odeljenju
za prljave trikove tajne službe. Ta nova tabla izgledala je isto kao i ona iz
apoteke, ali se u njoj uz sedam običnih aspirina nalazila i jedna smrtonosna
tableta.
Ostalo je bilo samo pitanje vremena.
Izabrani otrov je bio saksitoksin, veoma brz i veoma snažan
neurotoksin koji izaziva takozvano „paralitičko trovanje“. Smrtonosan je
čak i u malim dozama, i simptomi se mogu pojaviti svega deset minuta
pošto je saksitoksin unesen u organizam. Simptomi obuhvataju mučninu,
povraćanje, trnce u rukama i nogama, zaplitanje jezikom, osećaj gušenja,
probleme sa disanjem, nesvesticu i, konačno, smrt.
Uzgred, mogu da se kladim da ste probali da liznete lakat.

DVE BOČICE SOSA

„Dve bočice sosa“, priča iz 1932, jedna je od omiljenih među ljubiteljima

nemogućih ubistava. Duhovita je, jednostavna i ima šokantan kraj, koji je
1932, kada je prvobitno objavljena, izazvao popriličnu frku.
Izvesni inspektor Alton dolazi u stan da čuje Linlijevo rešenje tajne
nestanka Nensi Elt. Linli i Alton odlaze u spavaću sobu da tiho
porazgovaraju, tako da Smiters nije čuo Linlijevo rešenje, ali ga je naslutio
po poslednjim rečima koje je ovaj rekao inspektoru.
Dok odlazi, Alton se okreće da pita Linlija zašto je Stiger posekao
drveće. Linli mu kaže da je to uradio da bi mu proradio apetit.
Dodajte toj izjavi dve bočice sosa za pečeno meso koje je kupio
vegetarijanac, pa imate prilično jezivo rešenje za ovu misteriju.

MOST NA JEZERU TOR

Problem mosta na jezeru Tor, iz 1922, jedna je od poslednjih priča o

Šerloku Holmsu Artura Konana Dojla, i jedna je od najtežih za rešavanje.
Zanimljivo je da u priči ima nagoveštaja o Dojlovoj stvarnoj vanbračnoj
vezi s jednom mlađom ženom. U svakom slučaju, to je sjajan zaplet, a
rešenje misterije jednako je zanimljivo kao i problem.
Da bi isprobao svoju teoriju, Holms je izvršio eksperiment. Votson i
on su otišli na most, gde je za jedan kraj užeta Holms vezao veliki kamen,
a za drugi Votsonov revolver. Spustio je kamen preko ograde mosta tako
da visi iznad vode. Onda je stao na fatalno mesto, malo dalje od ivice
mosta, s pištoljem u ruci, tako da se uže napelo između oružja i teškog
kamena na drugoj strani.
Podigao je pištolj do glave pa ga je pustio. Povučen težinom kamena,
pištolj je smesta odleteo, udario u ivicu mosta uz glasan prasak, pa nestao u
vodi i ostavio novu ogrebotinu iste veličine i oblika kao prva.
Policija je iz reke izvadila i Votsonov pištolj i onaj kojim je izvršeno
ubistvo, koji je takođe, na isti način, vezan za kamen. Tim pištoljem je
osvetoljubiva gospođa Gibson pokušala da prikrije svoje samoubistvo i
pripiše ubistvo nevinoj žrtvi. Gospođica Danbar je oslobođena svih sumnji.
Metod je bio jednostavan. Najpre je gospođa Gibson zahtevala susret
s gospođicom Danbar i zadržala je poruku na kojoj pišu datum i mesto.
Holms primećuje da je u želji da ta poruka bude otkrivena „pomalo
preterala, tako što ju je stezala u ruci do samog kraja“. Onda je uzela jedan
muževljev revolver i zadržala ga da ga sama upotrebi, dok je drugi sakrila
u garderobi gospođice Danbar, pošto je iz njega jednom opalila u šumi, gde
to niko nije čuo.
U zakazano vreme otišla je na most i, pošto se gospođica Danbar
pojavila, izlila je na nju svu svoju mržnju. Guvernanta je pobegla nazad u
kuću, a kada je više nije mogla čuti, gospođa Gibson je vezala kamen i
opalila. Kada je pala mrtva na mostu, pištolj joj je izleteo iz ruke, udario u
ogradu i pao na dno jezera.
„Mislim da u našim pustolovinama nikada nismo sreli čudniji primer
onoga što može učiniti izopačena ljubav“, razmišljao je naglas Holms.

ARSENIK I STARE FRESKE

Analiza ljuspi u kojima je nađen arsenik u ambasadorkinoj sobi pokazala je

da su to čestice stare zelene boje. Zato su svi pažnju odmah usredsredili na
kićenu tavanicu, koja je svakog jutra podrhtavala od mašine za veš na
spratu. Tavanica je okrečena pre mnogo godina, zelenom bojom u kojoj je
bilo mnogo arsenika. Boja se zbog vibracija mašine za veš ljuštila i padala
u hranu i piće Kler But Lus, pa ju je tako postepeno trovala.
Tavanica je očišćena i ponovo okrečena, ali je iscrpena ambasadorka
rešila da napusti taj položaj. Pošto se vratila u Sjedinjene Države, zdravlje i
oštri jezik su joj se oporavili. Umrla je u Vašingtonu 1987, u osamdeset
četvrtoj godini.

PRILIČNO KRATKA VEOMA

DUGAČKA BEJZBOL UTAKMICA

Tajna ove zanimljive zbrke je u tome što je podmornica izronila blizu

Severnog pola, sa svih strana okružena beskrajnim debelim morskim
ledom. Kapetan Meklaren opisuje tanki snežni pokrivač, a tu i tamo ledene
površine, nalik na staklo.
 Pošto su namerno stavili bacačevo mesto tačno iznad pola, mornari
su stvorili situaciju u kojoj bi, zahvaljujući meridijanima koji se u toj tački
spajaju i potpuno obesmišljavaju pojam o današnjem i sutrašnjem danu,
udarač koji pogodi houm ran obišao globus i prošao kroz sve dvadeset
četiri vremenske zone.
Ako bi udario loptu u desno polje, ona bi preletela preko
međunarodne datumske granice i pala u sutra. Kada bi igrač u desnom
polju uhvatio loptu u vazduhu, tamo gde se on nalazio već bi bio sledeći
dan, tako da udarač ne bi mogao da ispadne sledeća dvadeset četiri časa.
Ako bi udarač udario nisku loptu duž linije u desno polje i hvatač u
polju je bacio na drugu ili treću bazu, ona bi se vratila u juče, što se njega
tiče. Lopta udarena u levo polje ostala bi u istom danu, ali ako bi je uhvatili
i bacili na prvu bazu mogla bi da pređe u sutra, u zavisnosti od mesta gde
stoji igrač na prvoj bazi.
Akcija oko druge baze takođe bi mogla potrajati nekoliko dana, iz
istih razloga.
Dobro je što kapetan Meklaren i posada Sidregona nisu rešili da
igraju do uveče, pošto je u to doba godine na Severnom polu dan čitave
noći.

NEOBIČAN SLUČAJ DIHIDROGEN-MONOKSIDA

Dihidrogen-monoksid je samo drugo ime za vodu (H2O), jer ona ima dva
molekula vodonika (dihidrogen) i jedan molekul kiseonika (monoksid).
Da, ona može biti opasna, ali bismo bez nje svi bili mrtvi. Vlasnik sajta
DHMO.org je doktor Tom Vej, profesor računarskih nauka na univerzitetu
Vilanova u Pensilvaniji. Cilj njegovog satiričnog sajta jeste da ohrabri
ljude da budu malčice sumnjičaviji prema zastrašujućim vestima koje
zvuče naučno i da dobro razmisle – možda i lateralno – pre nego što
progutaju gomile uznemirujućih činjenica.
 SLUČAJ MERI SELEST

Do odgovora na problem Meri Selest morate doći sa strane.

Uprkos zbunjujućem obilju dokaza, sve o sablasnom slučaju ovog
napuštenog „broda duhova“ govori o urednom mada brzom odlasku u
čamcu za spasavanje. U prilog tome jasno ide to što je poneta većina
važnih brodskih papira, a takođe i kapetanovi navigacioni instrumenti. Ako
vam je u čamcu za spasavanje išta potrebno, onda su to instrumenti za
navigaciju.
Da bi kapetan i posada tako na brzinu napustili brod koji ne tone i
prešli u mali čamac za spasavanje, morala im je sigurno pretiti neka velika
opasnost.
Izgleda malo verovatno da bi posada napustila brod zbog samo
jednog metra vode u potpalublju, koju su izgleda uspevali da ispumpaju.
Bili su svesni da ta količina vode nije pretnja brodu. Još je manje
verovatno da je pijana ili pobunjena posada ubila kapetana i oficire ne
prosuvši nimalo krvi, pa onda otišla u malom čamcu za spasavanje.
Istina je da su isparenja denaturisanog alkohola mogla da izazovu
priličnu eksploziju. Profesor Andrea Sela sa Univerzitetskog koledža u
Londonu napravio je za jednu televizijsku emisiju maketu potpalublja Meri
Selest i upotrebio je papirne posude kao burad s alkoholom. Izazvao je
gasnu eksploziju s velikom vatrenom kuglom koja nije ostavila tragove
gorenja. Da se to desilo na brodu, pobacalo bi, doduše, posadu u stranu, ali
da li bi ona posle tog praska napustila brod?
Moj omiljeni odgovor na ovaj problem izneo je kapetan Dejvid
Vilijams. Brod se, kako on kaže, usidrio u zavetrini ostrva Santa Marija, da
se posada odmori posle nekoliko dana plovidbe nemirnim morem. Kapetan
je zatim naredio da se sidro podigne i mornari su nastavili da ispumpavaju
vodu iz potpalublja i razvili su jedra.
Pošto su zaplovili, morsko dno ispod Meri Selest je iznenada
prodrmao žestok zemljotres, od koga se more zalelujalo i snažno protreslo
brod gore-dole. Zemljotres je bio toliko silovit da se gvozdena pećnica
oslobodila klinova koji su obično sprečavali njeno kretanje i poletela uvis.
Velika posuda za pijaću vodu takođe se oslobodila na glavnoj palubi, a
postolje za kompas se preturilo i razbilo.
Gore na snasti, mornari sa jarbola su možda bačeni u more, tako da je
donje pramčano jedro ostalo tek delimično razvučeno. Drugi delovi snasti
ostali su da vise iz istih razloga. Nepravilno razapeta jedra pokidaće i
običan povetarac posle nekoliko dana.
Strahoviti zemljotres oborio je ljude koji su ispumpavali vodu, pa su
ostavili opremu za merenje dubine i ispumpavanje vode iz potpalublja na
palubi. Burad alkohola u potpalublju porazbacana su na sve strane, tako da
se svih približno dve hiljade litara izlilo.
Pošto su isparenja iz razbijene buradi ispunila potpalublje, posada je
u strahu od eksplozije otvorila preostala grotla da se potpalublje provetri.
Glavno grotlo nisu mogli da otvore, zato što je čamac za spasavanje i dalje
bio vezan za njegov poklopac.
Strašni zemljotres se nastavio i činilo se da će se Meri Selest raspasti.
Kapetan je naredio da se brod napusti. Njegova žena i kćerka su sele u
čamac za spasavanje, pa za njima i posada. U strahu su toliko žurili da su
upotrebili sekiru da preseku užad koja vezuju čamac za glavno grotlo.
Čamac se spustio u vodu i počeo da se odvaja od Meri Selest baš
kada je potres počeo da slabi.
Novine Liverpul dejli albion pisale su u maju sledeće godine da su u
blizini španske obale nađena dva splava. Na njima je bilo vezano pet
veoma istrulelih tela, jedno umotano u američku zastavu. Da li se to čamac
za spasavanje Meri Selest raspao, pa su preživeli od delova napravili dva
splava?
Ako je podvodni potres naterao kapetana i posadu Meri Selest da
napuste brod, sigurno je bio nagao i strašan. Uzrok verovatno nisu bili
vanzemaljci u letećim tanjirima. Na kraju, ono što se zaista desilo
nesrećnom brodu pitanje je verovatnoće, jer kao što kaže stara izreka:
„More nikada ne odaje svoje tajne.“

PRIČA O BIG BENU

Na Big Benu ima osam kazaljki. Ne zaboravite, sat ima četiri strane, a na
svakoj su po dve kazaljke.

TROVANJA NA JUSTON ROUDU

Profesoru Čarlsu Rimingtonu iz bolnice Juniverziti koledža sinula je ideja.

Veoma neobičan vremenski razmak pre pojave simptoma kod to troje
pacijenata nagoveštavao je da je posredi izuzetno redak slučaj trovanja
kantaridinom. Ako se kod pacijenata razviju i problemi s bubrezima, to će
potvrditi njegovu dijagnozu.
Kantaridin, ili španska mušica, veoma je snažan i opasan iritant koji
se dobija iz mrvljenih tela takozvanih buba majaca koje žive po čestaru i
šumama širom južne Evrope, srednje Azije i Sibira. Danas se uglavnom
koristi u kremama za uklanjanje bradavica, ali se u prošlosti najviše
koristio kao afrodizijak.
Španska mušica se upotrebljavala u ljubavnim napicima još od
antičkog doba. Kada se uzme u veoma malim količinama, kantaridin
razdražuje genitalije, što podstiče jaču prokrvljenost, kao kod seksualnog
uzbuđenja. Odavno postoji verovanje da to kod žena budi snažnu želju za
seksualnim odnosom. Kod muškaraca, navodno, španska mušica izaziva
dugotrajnu i jaku erekciju.
To je bila supstanca za koju je profesor Rimington sumnjao da je
otrovala troje ljudi, i baš kao što je predvideo, dan posle prvih simptoma,
obema pacijentkinjama su počeli da otkazuju bubrezi. Stanje im se naglo
pogoršalo i krajem tog dana su obe umrle. Obdukcija je potvrdila
korozivno trovanje. Pokazalo se da je profesor bio u pravu. Posle daljih
forenzičkih analiza, u oba tela su nađene sićušne količine kantaridina.
Policija, koja je imala glavnog osumnjičenog, otišla je u bolnicu
Juniverziti koledža da javi vest o smrti daktilografkinja njihovom šefu.
Kada je to čuo, briznuo je u plač i viknuo: „O, gospode bože! Zašto mi
niko nije rekao?“ Na putu za policijsku stanicu je izjavio: „Ja sam kriv. Ne
znam šta me je nateralo da to uradim.“
 Na saslušanju je priznao da je uzeo malo kantaridina iz
farmaceutovog kabineta, pošto je u vojsci čuo za afrodizijačko dejstvo
španske mušice. Makazama je stavio malo na kokosove štanglice.
Meta mu je bila, rekao je, starija daktilografkinja, s kojom je imao
dugu romantičnu vezu – bez seksa. „Stalno je govorila da ćemo sledeći put.
Kada je došao sledeći put, rešio sam da joj dam kantaridin, da joj se
probudi želja.“
Čovek je poricao da je mlađoj ženi dao bilo šta i nije mogao da
objasni kako je ona otrovana. Plikovi na njegovom licu očigledno su bili
posledica nebrižljive kontaminacije sopstvenim prstima.
Na Centralnom krivičnom sudu šef je priznao krivicu za dva ubistva
iz nehata i osuđen je na pet godina zatvora.

PLAVCI IZ KENTAKIJA

Koreni porodice Fugejt potiču iz 1820, kada je Francuz Martin Fugejt iz

svoje otadžbine emigrirao u Kentaki. Boja njegove kože nije zapisana, ali
je Kavejn slutio da je on nosio plavi gen. Fugejt se oženio sa Elizabet Smit,
meštankom koja nije bila plava, i koja je, uprkos svim zakonima
verovatnoće, takođe bila nosilac recesivnog gena. Imali su sedmoro dece.
Četvoro su bili plavi. Tako je to počelo.
Gotovo dvesta godina je šest pokolenja Plavih Fugejta živelo u istoj
zabiti Kentakija, odsečeno od spoljnog sveta, bez puteva. Ljudi s Bol krika
i Trablsam krika imali su toliko malo mogućih partnera za ženidbu i udaju
da su se, tokom godina, stalno venčavali sa obližnjim porodicama kao što
su Kombsovi i Ričijevi, i nenamerno su počeli da dobijaju decu sa
sopstvenim rođacima, koji su takođe nosili plavi gen.
Kako su moderna vremena stizala i u najveće zabiti Amerike, plavi
ljudi su, međutim, počeli da putuju novoizgrađenim putevima Kentakija,
da napuštaju zavičaj, naseljavaju se širom zemlje i venčavaju s novim
ljudima. Plavi gen se ubrzo razblažio među tim novim, genetski nesličnim
porodicama, i njegovo dejstvo je polako nestalo. Bendžamin Stejsi (rođen
1975) poslednji je poznati potomak Plavih Fugejta.
 ČIKA BOBOVA ČAROBNA LULA

Čika Bobov način pušenja lule po kiši bio je jednostavan. Okrenuo bi je

naopačke. Sasvim je lepo funkcionisala i tako, a duvan bi nastavio da tinja
i nije ispadao, zato što se od sagorevanja pretvarao u grudvu koja bi se
blago zalepila za unutrašnjost lule. Čika Bob je rekao da je na ulici lula bila
magnet za žene, pošto bi sve provirile ispod kišobrana pod kojim su se
šćućurile i prošaputale: „O, kako je divna ta muževna aroma.“

NEVEROVATNA PRIČA O KASPARU HAUZERU

Ako malo razmislite o ovom problemu, brzo će vam postati jasno kakva je
osoba bio tajanstveni Kaspar Hauzer.
U poruci iz plave torbe nađene su pravopisne greške tipične za
Hauzera. Bila je presavijena čudno dijagonalno, kao što je inače često radio
sam Hauzer. To je istražnog sudiju navelo da zaključi kako je priča o
napadu izmišljotina i da se sam ubo.
Zaista, sve u vezi s Kasparom Hauzerom deluje vrlo malo verovatno.
Nikada nije bilo svedoka nesreća koje su mu se dešavale, a ljudi koji su
pokušali da se staraju o njemu otkrili bi da je egocentričan i da često laže.
Navodni napad britvom sigurno je jedini u istoriji izveden dok je žrtva
sedela u ve-ceu.
Njegova priča o tome kako je slučajno uzeo pištolj i pucao u sebe
pošto su ga izgrdili zbog laži – što je, možete pomisliti, veoma osetljiva
tema – deluje krajnje neubedljivo. Gospođa Biberbah, u čijoj se kući to
desilo, pričala je o „užasnoj lažljivosti“ i „dvoličnosti“ Kaspara Hauzera.
Drugi su primećivali da je sklon neverovatnim izmišljotinama.
Kaspar Hauzer, ko god da je zaista bio, izgleda da je želeo da se
večito nalazi u centru pažnje. Prilikom samopovređivanja – što je klasična
taktika neuravnoteženih ljudi koji žele da budu u centru pažnje – rane se
obično nalaze na slabijoj ruci. Takve su bile i povrede Kaspara Hauzera.
Poslednja rana nožem je verovatno neoprezno naneta.
Na kraju, odgovori na ovu tajanstvenu priču samo su verovatni, a ne i
izvesni, ali po tome ona podseća na gotovo sva pitanja iz stvarnog života.

VELIKA MISTERIJA EPINŠKE ŽUTICE

Doktor Kopelman je obišao petoro preostalih obolelih od epinške žutice u

Bolnici Sent Margaret. Sve ih je pitao jesu li možda jeli integralni hleb pre
nego što su se razboleli. Da – baš svi su nedavno kupili i jeli jednu
određenu vrstu skupog, specijalnog integralnog hleba iz jedne pekare u
Epingu, ali su ga mnogi jeli i ranije, bez ikakvih štetnih posledica. Šta je s
pacijentkinjom koja je rekla da je jela samo beli hleb? Baš tada je dotrčala
jedna bolničarka. Žena se iznenada prisetila da je kupila integralnu veknu
neposredno pre nego što se razbolela.
Epidemija je imala dva jasna žarišta, jedno u Epingu, a drugo u
Čiping Ongaru. Ispostavilo se da je pekara iz Epinga nedavno otvorila
novu prodavnicu u tom selu. Obe pekare su bile čiste i poštovale su sva
higijenska pravila, ali s vlasnikom islednici nisu mogli da razgovaraju, zato
što je bio u bolnici – zbog žutice.
Doktor Eš je saznao da su skupi integralni hleb o kome je reč
kupovali mahom dobrostojeći ljudi, koji vode računa o ishrani, i da su ga
mnogi od njih već dugo jeli bez bilo kakvih štetnih posledica. Izgleda
međutim da je reč bila o nekakvom hemijskom trovanju i da je ono, kakvo
god bilo, delovalo brzo i veoma toksično po jetru.
Eš je smesta zabranio dalju proizvodnju i prodaju tog hleba, mada u
pekari nije primećeno ništa neobično. Jedini neobičan sastojak bilo je
integralno brašno, koje je u džakovima isporučivala jedna pouzdana firma.
Novi džak tog brašna istresen je u silose za brašno prvog februara i
prva količina je uzeta za mešenje hleba istog dana. Taj džak brašna je sada
došao u žižu istrage Isidora Eša, tako da su uzorci poslati na analizu.
 Brašno je delovalo nekontaminirano, međutim u onom iz silosa jeste
bilo sićušnih tragova neke organske hemikalije koja se nije mogla
identifikovati, tek trinaest delova u milion, što je sigurno premala
koncentracija da izazove žuticu.
Eš je onda počeo da se zanima kamionom za dostavu.
Šef transportne firme je rekao da se u njihovom kamionu voze
različiti proizvodi, a među njima tečnosti jedne hemijske industrije. Vozač
se prisetio da se jedan kanister preturio na dan isporuke i da je poklopac
otpao. Prosulo se tri-četiri litra te hemikalije i neki papirni paketi su
propali, ali se činilo da je džak brašna ostao suv.
Onda im je telefonirala gospođa koja je u novinama čitala izveštaje o
sumnjivom hlebu. Kupila je i probala malo tog hleba i bio joj je odvratno
gorak. Bacila ga je pticama, ali one nisu htele da ga jedu i zato je još na
njenom travnjaku, ako nekoga zanima. Uzorci su poslati i u Nacionalnu
toksikološku laboratoriju u Karshaltonu.
Dok su tamo analizirali hleb sa travnjaka, patolozi u Bolnici Sent
Margaret su dali mrvice laboratorijskim miševima i oni su takođe oboleli
od žutice. Otkrili su da je koncentracija hemikalija u tom hlebu dvesta puta
veća nego u hlebu koji su do sada testirali.
Kada su počeli da stižu rezultati analize, hemijska industrija je javila
šta bi mogla da bude sumnjiva supstanca. Izgledalo je da je epinška žutica
rezultat trovanja nečim što se zove 4,4’-metilendianilin (MDA), hemikalija
koja se koristi u proizvodnji polimera i za stvrdnjavanje epoksidnih smola.
MDA se danas nalazi na spisku „izuzetno opasnih supstanci“ Evropske
agencije za hemikalije.
Tečnost se u kamionu prosula i na brašno, ali se to nije videlo, pošto
je džak bio smeđe boje, isto kao i brašno. Džak je onda stajao u toploj
pekari i bio je sasvim suv kada su ga ispraznili u silose. Najkontaminiranije
brašno nalazilo se na dnu džaka i prosuli su ga poslednjeg, tako da je
stajalo na vrhu. Zato je prvo korišćeno za mešenje hleba.
I tako je počela epidemija i akutno dejstvo trovanja brzo se pokazalo.
Pet ili šest kriški visokokontaminiranog hleba bilo je dovoljno da izazove
oštećenje jetre, ali kada su uzeti uzorci za testiranje, gotovo sve otrovano
brašno bilo je već potrošeno.
Sve žrtve epinške žutice na kraju su se oporavile.

NAJBRŽA PODMORNICA NA SVETU

Američka nuklearna podmornica Skejt plovila je samo dve milje južno od

severnog pola. Put oko sveta tu iznosi tek dvadeset kilometara. To znači,
naravno, da je uspela da obiđe svet dok je plovila prilično sporije od
traktora koji mili seoskim putem.
 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Ako uključite prekidač za lateralno razmišljanje, shvatićete da ću prodati

više knjiga ako u izrazima zahvalnosti spomenem više ljudi. To je zato što
će svako koga spomenem kupiti bar jedan primerak, za uspomenu, a
možda i još poneki, da pokloni prijateljima, da bi mu ovi zavideli. Možda
je Knjiga izraza zahvalnosti sledeći veliki hit.
Elem, želeo bih iskreno da zahvalim sledećim ljudima. Prvo, mom
uredniku u Harper Kolinsu Džeku Fogu, jer je ova knjiga njegova ideja, i
on mi je prvi predložio da je napišem. Drugo, mom agentu Lori Moris zato
što me uvek ohrabruje, kao i na razumnim savetima, nekoliko ludih
ručkova i bar jednoj besnoj žurci sa šampanjcem koje se tek neodređeno
prisećam. Treće, mom ilustratoru Bartu Albersu, koji je dodao jednu
razigranu primesu celoj priči.
Kapa dole i za dvoje starih prijatelja, Terija Gajata, koji mi je prvi
ispričao priču o čoveku s dve devojke i pružio mi prve savete i ohrabrenja,
i Džona Kirbija, koji je često svraćao.
Zahvaljujem svom ortaku Krisu Tuohiju, koji mi je skrenuo pažnju
na šalu koju sam upotrebio u zagoneci „Dosadna kompjuterska lozinka“, i
mom novom prijatelju Dejvidu Džonsonu, pošto me je poseo na sunce u
Jaht klubu i slušao moje rane ideje. Pozdrav i još jednom novom prijatelju,
Patriši Hamond, pošto mi je poslala najlepše i najneočekivanije fanovsko
pismo koje sam u životu dobio.
Mnogo dugujem i dvojici izuzetnih gazda pabova, Ričardu iz Stare
zvezde i Marku iz Kraljevskog zlatnika, jer su mi obezbeđivali dobro staro
tečno gorivo kada bih posustao. Trebalo bi takođe da spomenem Roba
Starijeg i Roba Mlađeg, Frenka, Meta i Ričarda, zbog njihovog vrednog
truda, a posebno hvala Arturu na njegovoj žestini, dobrom raspoloženju,
majstorstvu i čudnom, nezemaljskom zviždanju. Kada on zviždi
Greensleeves, to je kao da ste ušli u Zonu sumraka.
Zahvalan sam i ljudima iz biblioteke Magičnog kruga i Biblioteke
Zapadnog Saseksa, što su mi pružili, u prvom slučaju, informacije, a u
drugom utočište kada je šestorka iz prethodnog paragrafa pravila previše
buke.
Ova knjiga bi bila bleda senka onog što jeste bez nadahnuća koje
pruža rad velikana kakav je Martin Gardner: matematičar, mađioničar,
skeptik, kozer, sakupljač zagonetki i plodan autor. Moram da spomenem i
Majkla Hauela i Pitera Forda i njihovu uzbudljivu knjigu iz 1985. godine
The Ghost Disease and Twelve Other Stories of Detective Work in the
Medical Field, gde sam našao informacije o epinškoj žutici, trovanjima s
Juston rouda i misterioznoj bolesti koja je morila Kler But Lus. Takođe
Pola Slouna i Desa Makhejla, koji su godinama pažljivo sakupljali i
objavljivali zagonetke s lateralnim razmišljanjem i tako mi pomogli da
nađem neke od najuvrnutijih – predlažem triput glasno ura za one
anonimne genije koji su ih pre svega smislili.
Na kraju, hvala Marijen, kao i obično, na svemu.
 O AUTORU

Tom Katler je karijeru počeo brojnim neuspešnim pokušajima, kao

nastavnik, scenograf, pisac govora, štampar, vinski konobar, kancelarijski
radnik i radio-reporter, pre nego što se skrasio u izdavaštvu. Pošto je tu
stekao izuzetno brojne ožiljke, napokon je zaboravio na oprez pa se, kao
humorista, bacio na čitalačku publiku koja mu ništa nažao nije učinila.
Tomove knjige bave se brojnim i raznovrsnim temama, kao što su
jezik, seks i muzika. Među njegovim svetskim bestselerima su i A
Gentleman‘s Bedside Book i hit sa prvog mesta Amazonove top-liste 211
Things a Bright Boy Can Do. Dela su mu prevedena na priličan broj stranih
jezika. Tom je pisao za Gardijan, Mejl, Telegraf, Hafington post i BBC
radio, i ima redovnu kolumnu u časopisu Čep.
Aktivni je mađioničar i član Magičnog kruga, kao i zaljubljenik u
detektivske priče i davnašnji poznavalac i ljubitelj Šerloka Holmsa. To što
je od najmanjih nogu bio prepredeni prevarant pomoglo mu je u pisanju
ove knjige.
Tom živi blizu obale mora, gde uživa u šutiranju kamičaka.
 Tom Katler
PILOT U HALJINI
Za izdavača
Dejan Papić
Lektura i korektura
Tatjana Bižić, Dijana Radinović
Slog i prelom
Igor Škrbić
Dizajn korica
Marija Vasović
Tiraž
2.000
Beograd, 2018.
Štampa i povez
Margo-art, Beograd
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
1
Kamen u zidu zamka Blarni u Irskoj; po predanju, ko ga poljubi steći će dar velike rečitosti.
(Prim. prev.)
2
Engleska reč band može značiti i traka, pruga, ali i družina, banda. (Prim. prev)