ROBERT SILVERBERG

UMIRANJE IZNUTRA








Robert Silverberg
DYING INSIDE
Copyright 1972









Za B i T i C i mene

- koji ovo skupa iznojismo


1


Dakle, opet moram ici u centar grada, do univerziteta i rintati za pare. Ne treba mi mnogo
da izadem na kraj - dvesta dolara mesecno - ali vec mi ponestaje para i ne usudujem se da opet
pozajmim od sestre. Studentima ce uskoro biti potrebni seminarski radovi za prvo tromesecje, a
to je uvek siguran posao. Umoran, nagrien mozak Dejvida Seliga jo jednom se moe iznajmiti.
Valjda cu uspeti da zaradim sedamdeset pet dolara u ovom divnom oktobarskom jutru. Vazduh je
otar i cist. Visoki vazduni pritisak prognao je vlagu i izmaglicu iznad Njujorka. U takvim
uslovima moja oslabljena moc ipak raste. Hajdemo onda, ti i ja, dok se jutro prostire kroz grad.
Pravac stanica podzemne eleznice Brodvej - IRT. Pripremite vae karte, molim.
Ti i ja. Na koga ja to mislim? Uostalom, ja idem sam u centar grada. Ti i ja.
Pa, naravno, mislim na samog sebe, i na ono stvorenje koje ivi u meni, skrivajuci se u
leglu, pijunirajuci bezazlene smrtnike. Taj podli monstrum u meni, taj bolesni monstrum, umire
bre cak i od mene. J eits je jednom napisao dijalog bica i due; zato onda ne bi Selig, koji je
podeljen sam unutar sebe na nacin koji jadni J eits nikada ne bi razumeo, mogao govoriti o svom
jedinstvenom i prolaznom daru kao da je on ucaureni uljez nastanjen u njegovoj glavi? Zato da
ne? Hajdemo onda, ti i ja. Hodnikom. Pritiskamo dugme. Ulazimo u lift. Unutra smrdi na beli
luk. Ti seljaci, ti smrdljivi Portorikanci svuda ostavljaju prepoznatljiv miris. Moje komije.
Volim ih. Idemo dole. Dole.
Sada je deset i cetrdeset tri po Istocnom vremenu. Trenutna temperatura vazduha u
Central parku je esnaest stepeni. Vlanost vazduha je dvadeset devet procenata, a pritisak opada.
Duva severoistocni vetar brzinom od osamdeset kilometara na sat. Prognoza vremena za danas,
veceras i sutra: vedro i suncano, sa najviom temperaturom oko osamnaest stepeni. Mogucnost
padavina je nula posto za danas, a deset za sutra. Zagadenost vazduha je mala. Dejvid Selig ima
neto preko cetrdeset jednu godinu. Visok je malo iznad proeka, mrav kao i sve neenje
naviknute na oskudnu kuhinju, njegov uobicajeni izraz lica je blag, zagonetno namrten. Dosta
mirka. U svojoj plavoj jakni od teksasa, tekim cizmama, prugastim zvoncarama iz
ezdesetdevete, na prvi pogled izgleda mladoliko, bar od vrata na dole, ali u stvari lici na begunca
iz ilegalne istraivacke laboratorije gde izborane, celave glave zrelih ljudi kaleme na tela mladica.
Kako mu se ovo dogodilo? U kom trenutku su njegovo lice i celo poceli da stare? Kablovi lifta
njihanjem stvaraju utisak vriske i podrugljivog smeha dok se sputao iz svog dvosobnog sklonita
na dvanaestom spratu. Bio je u nedoumici da li su ti kablovi stariji od njega. On je tridesetpeto
godite. Pretpostavlja da zgrada datira iz tridesettrece ili tridesetcetvrte godine. Casni, Fiorelo H.
Laguardije, gradonacelnik. Iako je moda i mlada - recimo, iz vremena neposredno uoci rata.
/Seca li se cetrdesete, Davide? Te godine smo te vodili na svetski sajam. Ovo je trajlon, a ono je
perisfera./ Bilo kako bilo, zgrade stare. A ta ne stari?
Lift se uz kripu zaustavio na sedmom spratu. Pre nego to su se ikrabana vrata otvorila,
osetio sam svojim umom vitalnost panskog plesa sa druge strane. Naravno, mogucnost da je lift
pozvala mlada Portorikanka je velika - zgrada vrvi od njih, njihovi muevi obicno su na poslu u
ovo doba - ali ja sam siguran da osecam njen psihicki izliv, a ne da ga samo naslucujem. I nisam
pogreio. Ona je niska, crnka, verovatno ima oko dvadeset tri godine i u poodmakloj je trudnoci.
J asno mogu da osetim dvostruki nervni izliv, ivu narav koja kidie iz njenih plitkih senzualnih
misli, i naelektrisano, nejasno pulsiranje fetusa, oko est meseci starog, zatvorenog unutar njenog
tvrdog, ispupcenog tela. Ima tup izraz lica i iroke kukove, male sjajne oci i tanka, sicuna usta.
Drugo dete, prljava dvogodinja devojcica, dri majcin palac. Ulazeci u lift, dete mi se nasmei, a
ena uputi kratak, sumnjicav pogled.
Stoje ledima okrenute prema meni. Glupa tiina. Buenos dias, senora. Lep dan, zar ne,
gospodo? to je lepo i slatko dete. Ali ostao sam nem, ne poznajem je; ona slici, ostalim
stanarima ove zgrade, cak su i njene misli standardne, liene individualnosti, bezlicne:
neodredene misli o admacici i pirincu, o ovonedeljnim rezultatima lutrije i veceranjem TV hitu.
Ona je prostakua ali je i ljudsko bice i ja je volim. Kako li se zove? Moda je gospoda
Altagracija Morales. Gospoda Amantina Figueroa. Gospoda Filomena Merkado. Volim njihova
imena. Cista poezija. Raskrstio sam sa punackim neformiranim devojkama koje su se zvale
Sandra Vmer, Beverli varc, ila Vajsbard. Gospodo, da vi moda niste gda Inosencija
Fernandez? Gospoda Klodomina Espinoza? Gospoda Bonifacija Kolon? Moda gospoda
Esperanca Dominikez. Eksperanca. Nada. Volim te, Eksperanca - izvor vecnosti u ljudskim
prsima. /Bio sam tamo prolog Boica da gledam borbe bikova. Eksperanca Springs, Novi
meksiko; odseo sam u Holidej Innu. Ne, alim se./ Prizemlje. Hitro sam koraknuo napred da
zadrim vrata otvorena. Slatka, tupava bremenita chiquita nije mi se ni nasmeila dok je izlazila.
Sad skokom do stanice metroa, treba proci jedan dugi niz zgrada. Iako toliko daleko od
centra, ine su i dalje nad zemljom. urim uz napuklo, istroeno stepenite i stiem na platformu
metroa, ne zadihavi se. Rezultat urednog ivota, pretpostavljam. J ednostavna dijeta, bez puenja,
kiseline i masnoce, malo alkohola, nimalo narkotika. Stanica metroa je, u ovo vreme, gotovo
pusta. Malo zatim cujem kripu tockova koji se pribliavaju, metal o metal, i istovremeno hvatam
razarajuci udar nenadane cete misli, koja hrli prema meni sa severa, zbijena u nekoliko vagona.
Isprva, nagomilane due putnika guraju me snano kao homogena masa, trepere poput pihtija
noenih bujicom, stvaraju kompleksan organizam u kome nema pojedinacnih identiteta. Dok voz
klizi u stanicu, u stanju sam da razberem izolirani ispad i ciku licne diskrecije, divlji ubod strasti,
kretanje mrnje, bol kajanja, iznenadno namerno unutranje mumlanje, koje raste iz zbrkane
totalnosti cudesnih malih padina i uboda melodija koja se uzdie iz mracne orkestralne mrlje
Malerove simfonije. Moc u meni je varljivo jaka danas. Primam dosta signala, snanije nego
proteklih nedelja. Tome je sigurno uzrok niska vidnost vazduha. Ali se ne zavaravam misleci da
je pad u mojoj sposobnosti proao. Kada mi je pocela opadati kosa, postojao je jedan sretan
period kad se proces na izgled zaustavio i cak se preobrazio, kad su fine tamne polusvilene pege
pocele nicati na mom celavom celu. Ali posle pocetne nabujale nade zauzeo sam realniji stav.
Ovo nije nikakvo cudnovato pregrupisavanje, vec samo promena hormona, privremeni prestanak
propadanja, na koji se ne treba osvrtati.
Vremenom, kosa je nastavila da me naputa. Isto je i u ovom slucaju. Kada neko zna da
neto unutar njega umire, tad nauci da ne veruje u povremene, prolazne vitalnosti. Danas je moja
moc jaka, vec sutra moda nita necu primetiti osim udaljenog mucnog uborenja.


Naao sam sedite u uglu drugog vagona, otvorio knjigu i cekao da vonja otpocne.
Ponovo citam Beketa, Malone umire; to odgovara mom preovladujucem raspoloenju koje je,
kako ste vec primetili, samosaaljevajuce. Vreme mi je ogranieno, to je razlog da jednog lepog
dana, kada se cela priroda smei i sija, muke naputaju crne, nezaboravne legije i zauvek briu
plavu boju neba. Moja situacija je stvarno bezizlazna. Koje lepe stvari, koje prolazne stvari u
propustiti zbog straha, straha od ponavljanja starih greaka, straha od nezavravanja posla na
vreme, straha od otkrivanja, po poslednji put, u poslednjem izlivu bede, nemoi i mrnje. Ima
mnogo oblika u kojima nepromenljivost trai ublaenje svoje bezoblinosti. Ah da, stari dobri
Semjuel, uvek spreman da sa rec-dve prividno utei.
Negde oko sto sedamdesete ulice pogledam devojku koja sedi dijagonalno preko puta
mene i ocito me proucava. Ima oko dvadeset godina, povrno je privlacna, dugih nogu, pristojnih
grudi i guste kestenaste kose. Ona takode ima knjigu - depno izdanje Uliksa, prepoznao sam
korice - ali knjiga, zanemarena, lei joj u krilu. Da li je interesujem? Ne citam joj misli; pri
ulasku u voz automatski sam stopirao prijem na minimum, trik koji sam naucio kao dete. Ako
sebe ne izolujem od rasprostranjene buke ljudi u vozovima ili drugim zatvorenim javnim
mestima, ne mogu se uopte koncentrisati. Ne pokuavajuci da razaznam njene signale, nagadao
sam ta misli o meni, igrajuci se igre koju cesto upranjavam. Kako pametno deluje... mora da je
dosta propatio, lice mu izgleda mnogo starije od tela... nenost u njegovim oima... tako su
tune... pesnik, student... kladim se da je vrlo strastven... ulae svu svoju ljubav u fiziki akt... ta
ita? Beketa? Da, pesnik, pisac, mora da je to... moda je neko poznat... ne smem biti previe
agresivna. Ohladie se zbog nametljivosti. Stidljiv osmeh, to e ga uloviti... jedna stvar vodi
drugoj... pozvau ga na ruak.. Tad, da proverim svoje intuitivne pretpostavke, ukljucujem se u
njene misli. U pocetku bez uspeha. Moja prokleta opadajuca moc me ponovo izdaje! Ali sad se
vraca - staticno u pocetku, poto primam nizak stepen nejasnih razmiljanja svih putnika oko
sebe, i tad jasan, sladak zvuk iz njene due. Ona razmilja o karate treningu kome ce prisustvovati
kasnije ovog jutra. Zaljubljena je u svog instruktora, miicavog J apanca lica roavog od boginja.
Videce ga veceras. Nejasno se priseca ukusa sakija i japancevog snanog obnaenog tela koje se
njie nad njom. Ona uopte ne misli o meni. J a sam samo deo okoline, kao mapa podzemne
eleznice pored moje glave. Selig, tvoja egocentricnost te svaki put ubija. Zapaam da se ona
stvarno stidljivo smei, ali ne meni. Opazivi da buljim u nju, njen osmeh naglo nestade. Ponju
ponovo usmeravam na knjigu.
Voz mi prua dug, znojav, neplaniran zastoj u tunelu izmedu stanica severno od sto
trideset sedme ulice; konacno krene i stiem do sto esnaeste ulice, do univerziteta Kolumbija.
Penjem se prema dnevnoj svetlosti. Prvi put sam hodao ovim stepenicama pre cetvrt veka,
oktobra pedeset prve, kao preplani maturant bubuljicavog lica i kratko podiane kose, koji
dolazi iz Bruklina na razgovor radi prijema na koled. Ispitivac je bio vrlo odmeren, zreo, star
dvadeset cetiri ili dvadeset pet godina. I pored svega, primili su me i od tada je ovo bila stanica
podzemne eleznice na kojoj sam silazio svaki dan, pocev od septembra pedeset druge godine, pa
sve dok . nisam otiao od kuce i preselio se blizu univerzitetskog kompleksa. Tada je postojala
stara celicna nadstrenica na nivou ulice, koja je oznacavala ulazak u podzemne dubine; nalazila
se izmedu dve kolovozne trake i studenti, odsutnih misli, razmiljajuci o Kjerkogoru, Sofoklu i
Ficderaldu, neprestano su naletali na kola. Sad nadstrenice vie nema, za ulaz u podzemnu
eleznicu nadeno je bolje reenje - premetena je na trotoar.
Idem sto esnaestom ulicom. Sa moje desne strane prostire se irok zeleni pojas Saut
Filda; sa leve strane, niske stepenice koje vode do Lou biblioteke. Secam se Saut Filda kada je
bio atletska staza usred univerzitetskog kompleksa; praina, postolja za bejzbol, ograda. Kao
bruco, ovde sam igrao softbol. Ili smo do kaseta da se presvucemo, i tad u patikama, polo-
majicama, uprljanim sivim orcevima, osecajuci se nagim medu ostalima u odelima ili
uniformama, sjurili bismo se niz nepregledne stepenice do Saut Filda na cas fizickog. Bio sam
dobar igrac sofbola. Ne miicav, ali brzih refleksa i dobrog oka. A i imao sam tu prednost da
znam ta igraci misle. Bacac bi, na primer, stajao i razmiljao: Ovaj tip je previe mrav da udari
jako loptu, bacicu je visoko i brzo. A ja bih bio spreman na to i raspalio bih je daleko u levo
polje, optrcavajuci postolje pre nego to bi iko shvatio ta se deava. Di ako bi protivnicka ekipa
pokuala providnu strategiju, da blago udare loptu i trce, ja bih bez muke stigao do lopte i
zapocinjao duplu igru. Naravno, bio je to samo softbol, a moje kolege su bili buckasti, niski i
debeli, nesposobni ni da trce, a kamoli da citaju misli, ali ja sam uivao u neobicnom osecaju da
sam vrstan atleta i zanosio se matanjem da igram ueg stopera za Doderse. Bruklin Doderi,
secate li se? Na drugoj godini studija preorali su Saut Fild i napravili travnat izlobeni prostor sa
stazama za etnju, u cast devetogodinjice postojanja univerziteta. Bilo je to 1954. godine. Boe,
zar tako davno. J a starim... starim... pocecu da podvrcem nogavice na pantalonama. Sirene pevaju
jedna drugoj. Ne verujem da ce pevati meni.
Penjem se uz stepenice i sedam nekoliko metara od bronzanog kipa Alme Mater. To je
moja kancelarija, po lepom i runom vremenu. Studenti znaju gde mogu da me nadu, a cim
stignem to se brzo procuje. Ima jo pet ili est osoba koje pruaju slicne usluge kao i ja -
apsolventi bez para i srece - ali ja sam najbri i najpouzdaniji i imam najbolju reputaciju.
Medutim, posao ne ide ba sjajno. Sedim vec dvadeset minuta, mekoljim se, piljim u Beketa,
razgledam Almu Mater. Pre nekoliko godina jedan radikal je bacio bombu i otetio je, ali sada
nema vidljivih tragova. Secam se da sam bio okiran kada sam cuo vest, a onda sam se okirao
to sam uopte bio okiran - ta me briga za glupu statuu, simbol glupe kole? Cini mi se da je to
bilo 1968, davno nekad u neolitu.
Gospodine Selig?
Iznad sebe nazirem velikog, krupnog sportistu. irokih ramena, bucmastog nevinog lika.
Neprijatno se oseca. Uzeo je kurs komparativne knjievnosti 18 i hitno mu treba seminarski rad o
Kafkinim romanima, koje nije ni procitao. (Fudbalska sezona je u jeku; on je glavni Oslonac
ekipe i izuzetno je zauzet.) Predocavam mu uslove koje on urno prihvata. Dok stoji, kriom ga
posmatram, odmeravam njegov stepen inteligencije, bogatstvo recnika i stil. On je pametniji nego
to izgleda. Vecina njih je takva. Oni bi sami mogi da napiu dosta dobre radove, kad bi samo
imali vremena. Pamtim utiske o njemu, dok on odlazi zadovoljan. Posle toga, razmena je ustra;
on alje brata iz studentskog udruenja, brat alje prijatelja, prijatelj svog brata iz drugog
studentskog udruenja i lanac se nastavlja sve dok ne procenim da sam prihvatio onoliko posla
koliko mogu da obavim. Znam svoje mogucnosti. I potrebe. J ecu redovno sledece dve ili tri
nedelje, bez potrebe da traim od sestre i iskoricavam njenu neradu dareljivost. J uditi ce biti
drago to joj se ne javljam.
urim kuci da otpocnem svoj rad. Ja sam dobar - recit, vet u oponaanju stila studentskih
radova i raznovrstan. Snalazim se u knjievnosti, psihologiji, antropologiji, filozofiji, u tim lakim
predmetima. Hvala bogu to sam sacuvao svoje radove, koji i posle dvadeset godina mogu dobro
posluiti. Naplacujem tri i po dolara kucanu stranu, neki put i vie, ako precenim da muterija
ima para. Garantujem minimalno osmicu ili ne naplacujem nita. Nikada nisam bio u situaciji da
moram da vratim novac.

2


Kad mu je bilo sedam i po godina, poto je stvarao velike probleme svom nastavniku u
trecem razredu, poslali su malog Davida kolskom psihijatru, doktoru Hitneru, na pregled. Iao je
u skupu privatnu kolu u mirnoj, poumljenoj ulici u Park Sloup sektoru Bruklina; bila je to
socijalisticki-progresivno orijentisana kola sa utabanom pedagokom podrkom ustajalom
marksizmu i frojdizmu i duvinizmu, a psihijatar je bio specijalista za poremecaje kod dece
srednjeg stalea i svracao je svake srede popodne da zaviri u duu deteta problematicnog te
nedelje. Sada je bio red na Davida. Njegovi roditelji su, naravno, dali pristanak. Oni su bili
duboko zabrinuti zbog njegovog ponaanja. Svi su se slagali da je on izuzetno dete, neverovatno
je rano sazreo, testovi citanja i razumevanja ukazuju na nivo dvanaestogodinjaka, a odrasli su ga
smatrali skoro zastraujuce bistrim. Ali on je bio nemoguc na casovima, nemiran, neuctiv; kolski
zadaci, njemu krajnje prosti, bili su mu ocajno dosadni; njegovi jedini prijatelji su bili
neprilagodena deca iz razreda koju je okrutno proganjao; vecina dece ga je mrzela, a nastavnici
su se plaili njegove nepredvidljivosti. J ednog dana povukao je osigurac sa protivpoarnog
aparata u hodniku jednostavno da vidi da li ce pena ici, kao to je receno. I jeste. Doneo je zmije
u kolu i pustio ih po auditorijumu. Veto je imitirao kolske drugove, pa cak i nastavnike, sa
zlobom. Doktor Hitner bi eleo da malo porazgovara sa tobom, rekla mu je majka. Cuo je da
si ti jedinstven decak i eleo bi da te bolje upozna." David se opirao, estoko se buneci zbog
psihijatrovog prezimena. Hitler? Hitler? Ne elim da govorim sa Hitlerom. Bila je jesen 1942.
godine i igra reci je bila neizbena, ali on je zapeo za nju sa iritirajucom tvrdoglavocu. Doktor
Hitler eli da me upozna. Ne, Davide, ime mu je Hitner, Hitner, sa ,n, govorila je majka.
Ipak je otiao. Doepurio se do ordinacije psihijatra, i kad se Hitner pomalo dobrocudno,
nasmeio i rekao Zdravo Davide, David je naglo podigao ukrucenu ruku i zajedljivo viknuo
Hajl!
Doktor Hitner se nasmejao. Pogreio si coveka, rece. Ja sam Hitner, sa n. Verovatno je
slicne ale i ranije cuo. Bio je ogroman covek dugackog konjastog lika, irokih mesnatih usta,
visokog zaobljenog cela. Vodenaste plave oci mirkale su iza naocara bez okvira. Koa mu je
bila nena i ruicasta, karakteristicno otrog mirisa; mnogo se trudio da izgleda prijateljski,
zabavno i da se ponaa kao veliki brat, ali David nije mogao odoleti utisku da je doktor Hitnerovo
bratsko osecanje samo gluma. To je neto to je osecao kod vecine odraslih, oni su se uvek
smekali, dok su u sebi mislili: Kakav zastraujui razmaenko, kakav grozan balavac. Cak su
i njegova majka i otac to mislili ponekad. On nije razumeo zato odrasli govore jedno, a misle
drugo, ali se vec privikao na to. Morao je nauciti da to ocekuje i prihvata.
Hajde da se neto igramo, hoce li? rece doktor Hitner.
Iz depa vunenog prsluka od tvida izvadio je malu plasticnu kuglu na metalnom lancicu.
Pokazao ju je Davidu; zatim je povukao lanac i kugla se raspala u osam ili devet komadica
razlicitih boja.
Sad gledaj paljivo dok je sastavljam", rece doktor.
Njegovi debeli prsti veto su sastavili kuglu. Tad je ponovo rastavi i gume preko stola ka
Davidu.
Sad je red na tebe. Moe li je i ti sastaviti?
David se prisetio da je doktor poceo tako to je uzeo beli komad u obliku slova E i
uklapao ga sa plavim komadom u obliku slova D, ali se nije mogao setiti ta da radi sa njima;
sedeo je za trenutak zbunjen, sve dok mu doktor Hitner nije posluno uputio misaonu sliku
pravilnog reenja. David je shvatio i posle je bilo lako. Par puta mu je zapelo, ali je uvek uspevao
da izvuce odgovor iz doktorovih misli. Zato li on misli da me testira, cudio se David, kad mi
neprestano daje toliko nagovetaja? ta time dokazuje? Kad je kugla bila sklopljena, David ju je
vratio.
Da li hoce da je zadri?" upita doktor Hitner.
Ne treba mi, odgovori David. Ali ju je ipak stavio u dep.
Igrali su se jo nekoliko igara. Bila je jedna igra sa kartama velicine karata za igranje, sa
crteima ivotinja, ptica, drveca i kuca; trebalo je da ih poreda tako da napravi pricu i da je onda
isprica doktoru. On ih razbaca nasumice po stolu, te izmisli pricu dok je slagao karte:
Patka odlazi u umu, vidite, i sretne vuka, te se pretvori u abu i preskoci vuka ali pravo
u usta slona, ali ona pobegne kroz slonovu guzu i padne u jezero, a kad je izala ona ugleda
princezu, koja joj kae da ode kod nje kuci i da ce joj dati medenjake, ali ona moe da joj cita
misli i vidi da je ona u stvari zla vetica koja..."
Druga igra se sastojala od listova papira na kojima su bile mrlje od mastila.
Da li te bilo koji od ovih oblika podseca na neto to postoji?" pitao je doktor.
Da, rece David, ovde je slon, vidite, ovde i ovde je rep, sav izguvan, a ovo mu je
dupence, a ovo je gde radi pi-pi.
On je vec otkrio da doktor Hitner postaje dosta zainteresovan kad on govori o guzi ili o
pi-pi, te je govorio mnogo toga to bi ga interesovalo, nalazeci takve stvari u svakoj mrlji. Ova
igra se Davidu cinila prilicno glupom, ali je ocigledno bila vana doktoru Hitneru, koji je pravio
beleke o svemu to je David govorio. David je proucavao um doktora Hitnera dok je psihijatar
pravio beleke. Vecinu reci koje je snimio nije razumeo, ali je prepoznao nekoliko reci koje ga je
majka vec naucila - koje oznacavaju delove tela: penis, vulva, guzica, rektum i slicne stvari. Ocito
je doktor Hitner mnogo voleo takve reci, pa je David poceo da ih koristi.
Ovo je slika orla koja grabi malo jagnje i odlece sa njim.
Ovo je orlov penis, ovde dole, a ovde je rektum jagnjeta. Na sledecoj slici su covek i ena,
oboje nagi, covek pokuava da stavi penis unutar vulve ene, samo to ne moe da stane, i...
David je posmatrao kako nalivpero prelece preko papira. On se nakezi doktoru Hitneru i nastavi
da gleda sledecu mrlju.
Nakon toga su igrali igru reci. Doktor bi izgovorio rec i traio od Davida da kae prvu rec
koja mu padne na pamet. Davidu je bilo zanimljivije da izgovara reci koje su doktoru Hitneru
padale na pamet. Trebalo mu je samo delic sekunde da ih snimi, a doktor Hitner izgleda nije
primecivao ta se deava. Igra je izgledala ovako:
Otac.
Penis."
Majka."
Krevet."
Beba."
Smrt."
Voda."
Trbuh."
Tunel."
Lopata."
Mrtvacki sanduk."
Majka."
Da li je te reci trebalo da kae? Ko je bio pobednik u ovoj igri? Zato je doktor Hitner
izgledao tako uznemiren?
Konacno su prestali da se igraju i nastavili da pricaju.
Ti si vrlo bistar decak, rece doktor Hitner. Ne moram da brinem da cu te pokvariti to
ti to kaem, jer ti to vec zna. ta bi eleo da postane kad odraste?"
Nita."
Nita?"
Ja samo hocu da se igram i da citam mnogo knjiga i da plivam."
Kako ce zaradivati za ivot?"
J a cu dobiti pare od ljudi kada mi budu potrebne."
Ako sazna kako, nadam se da ce mi odati tajnu, rece doktor. Da li si srecan ovde u
koli?
Ne
Zato nisi?
Nastavnici su prestrogi. Rad je suvie glup. Deca me ne vole.
Zar se nikad ne zapita zato te oni ne vole?
Jer sam ja pametniji od njih, rece David. Jer ja... Opa. Skoro je rekao. Jer ja mogu da
vidim ta oni misle. Nikad nikome ne smem to reci. Doktor Hitner je cekao da zavri recenicu.
J er pravim probleme u razredu.
A zato to radi, Davide?
Ne znam. Tako mi bre prolazi vreme.
Moda bi te ljudi vie voleli kad ne bi pravio toliko problema. Zar ne eli da te ljudi
vole?
Ba me briga. To mi nije potrebno.
Svakome su potrebni prijatelji, Davide.
J a imam prijatelje.
Gospoda Flecer kae da ih nema mnogo, i da ih zlostavlja i cini nesrecnim. Zato
tuce prijatelje?
Jer ih ne volim. Jer su glupi.
Onda oni nisu pravi prijatelji, ako tako misli o njima."
Sleuci ramenima, David rece: Mogu da se snadem i bez njih. Zabavljam se lepo i kad
sam sam.
Da li si srecan kod kuce?- Pretpostavljam.
Voli li mamu i tatu?
Pauza. Osecao je doktorovu napetost. Ovo je vano pitanje. Daj tacan odgovor, Davide.
Daj mu odgovor koji on eli da cuje.
Da, rece David.
Da li si ikad poeleo da ima brata ili sestru?
Ovoga puta bez dvoumljenja: Ne.
Sigurno nisi? Svida ti se da bude sam?
David klimnu glavom. Posle podne je najlepe. Kad dodem kuci iz kole, a kuci nema
nikoga. Zar cu dobiti brata ili sestru?
Doktor se nasmejao. Budi siguran da ne znam. To bi zavisilo od tvojih roditelja, zar ne?
Vi im necete reci da mi donesu jednu bebu, necete, zar ne? Mislim, vi moete reci njima
da bi bilo dobro za mene da imam jednu seku ili batu, i tada ce oni otici i doneti je, ali ja stvarno
ne elim.U nevolji sam, shvatio je iznenada David.
Zato si pomislio da bih rekao tvojim roditeljima da bi bilo dobro da ti ima brata ili
sestru? doktor tiho upita, ne smekajuci se sada ni malo.
Ne znam, bila je to samo ideja. Koju sam naao u vaem umu, doktore. elim da
izadem odavde. Ne elim uopte da razgovaram sa vama. Hej, vae ime nije Hitner u stvari, zar
ne? Sa n? Kladim se da znam vae pravo ime. Hajl!

3


Nikad nisam uspeo da emitujem svoje misli drugima. Cak i onda kad je moc u meni bila
najjaca, nisam mogao da prenosim; mogao sam samo da primam. Moda ima ljudi koji imaju tu
moc, koji mogu prenositi misli onima koji nemaju nekog posebnog dara za primanje, ali ja nikad
nisam bio jedan od njih. Tako sam bio osuden da budem najruniji abac drutva, prislukivac,
posmatrac. Stara engleska poslovica glasi: Onaj ko viri kroz kljuaonicu moe da vidi ono to
ega muiti. Da. Tih godina kada sam zaista udeo za komunikacijom sa ljudima, ulagao sam
mnogo truda pokuavajuci da usadim svoje misli u njih. Sedeo bih u razredu buljeci u potiljak
neke devojke, misleci intenzivno na nju: Halo, Eni, David Selig zove, da li me uje? Da li me
uje? Volim te, Eni. Eni me nikad nije osetila, tok njenih misli bi nastavio da tece poput reke,
neometan postojanjem Davida Seliga.
Nema nacina na koji bih mogao govoriti drugim umovima, samo ih mogu pijunirati.
Nacin na koji se sama moc manifestuje u meni, uvek je promenljive jacine. Nikad je nisam
mogao svesno kontrolisati, osim to sam mogao da smanjim intenzitet primanja informacija i
jasnoce misli; u principu morao sam da primim sve to bi zalutalo. Najcece bih pokupio povrna
razmiljanja neke osobe, samoglasnike reci koje ce potom izgovoriti. To bih primio u jasnom
govornom obliku, kao da ih je vec izgovorio, samo to je ton glasa bio drugaciji, jednostavno to
nije bio ton govornog mehanizma. Ne secam se da sam ikad, cak ni u detinjstvu, pobrkao
izgovorene i misaone poruke.
Ova mogucnost da citam povrna razmiljanja bila je sve vreme prilicno ujednacena; jo
uvek uglavnom mogu da predvidim verbalni iskaz, narocito kad sam sa nekim ko ima obicaj da
ponavlja u sebi ono ta eli da kae.
Mogao sam, i donekle jo uvek mogu, da predvidim najskorije namere, kao na primer
odluku da se uputi kratki desni kroe u vilicu. Moj nacin saznavanja ovih stvari varira. Mogu
primiti jasan unutranji verbalni iskaz - ja u sad da uputim kratki desni kroe prema vitici - ili,
ako se desi da tog dana moc dejstvuje na dubljem nivou, mogu prosto primiti seriju negovornih
uputstva miicima, koja rezultira, u delicima sekunde, procesu dizanja desne ruke da bi zadala
kratki kroe u vilicu.Nazovimo to govorom tela na telepatskoj talasnoj duini.
Mogao sam jo jednu stvar da radim, ali nikad stalno, ukljucio bih se u najdublje slojeve
mozga - gde ivi dua ako ba tako hocete. Gde svest lei kupajuci se u tamnoj masi nejasnih,
nesvesnih fenomena. Ovde se kriju nade, strahovi, moci opaanja, namere, strasti, secanja,
filozofski stavovi, moralna nacela, gladi, jadi, gomila nagomilanih dogadaja i stavova koji
sacinjavaju jednu licnost. Obicno neto od toga procuri do mene i onda kad je uspostavljen samo
povrni mentalni kontakt; nehotice saznajem neke informacije o obojenosti due. Ali povremeno
- sad skoro nikad - obracam veliku panju na prave stvari, na celu osobu. Ima zanosa u tome. Ima
oduevljavajuceg osecaja kontakta. Naravno, pomeanog sa probadajucim, umrtvljujucim
osecajem krivice zbog sveobuhvatnosti moje znatielje: koliko njukalo moe biti covek?
Uzgred, budi receno, dua govori univerzalnim jezikom. Kad zavirim u um gospode Esperanze
Dominikez na primer, cujem amor na panskom, u stvari ne znam ta ona misli jer ne razumem
mnogo panski. Kada bih zaao dublje u njenu duu, potpuno bih razumeo sve na ta bih naiao.
Um moe da misli na panskom, ili baskijskom, ili madarskom ili finskom, ali dua misli na
bezjezicnom jeziku dostupnom svakoj uhodi due, podloj nastranoj osobi, koja dolazi da bi
zavirila u njene tajne.
Nema veze. Sve me to sada naputa.
4


Pol F. Bruno
Komparativna knjievnost 18
Profesor mic
15. 10. 1976.

Kafkini romani


U komarnom svetu romana Proces i Zamak samo je jedna stvar sigurna: da je centralna
licnost, znacajno oznacena inicijalom K, osudena na frustraciju. Sve ostalo je nesigurno i snoliko;
sudnice se pojavljuju u iznajmljenim kucama, tajanstveni cuvari prodiru neciji dorucak, covek
za koga se mislilo da je Sordini je u stvari Sortini. Glavna cinjenica vai i dalje: K nece uspeti u
svom pokuaju da pridobije milost.
Ta dva romana imaju istu temu i otprilike istu osnovnu strukturu. U oba romana K trai
milost i postepeno uvida da ce mu ona biti uskracena. (Zamak je nedovren,ali se zakljucak!
nazire). Kafka dovodi svoje junake do angaovanosli u njihovim situacijama na suprotne nacine:
u Procesu J oef K je pasivan sve dok neocekivanim dolaskom dvoje cuvara nije naveden da
reaguje; u Zamku K je prvo prikazan kao aktivna licnost koja ulae sopstveni trud da stigne do
misterioznog Zamka. Ali u stvari Zamak je traio da on dode; inicijativa nije potekla od njega,
tako da je i on poceo kao i J oef K. Razlika je u tome to Proces pocinje neto ranije od samog
toka radnje, naime u najranije mogucem trenutku. Zamak se vie dri starog pravila o tome da
bude in medias rex, s time to je K vec prizvan i pokuava da se domogne Zamka.
Pocetak knjige nagovetava naglost radnje. Vec u prvoj recenici Procesa Joef K biva
uhapen, a njegov pandan u romanu Zamak, vec na prvoj strani, stie do mesta za koje misli ila ce
biti poslednje zaustavljanje pre nego to stigne do Zamka. Otuda, u oba romana K se uzaludno
bore ka svojim ciljevima. (U Zamku jednostavno da stigne do vrha brda; a u Procesu prvo da
razume prirodu svoje krivice, i tad ocajan zbog toga, da bude osloboden krivice koju ne razume).
U stvari obojica se sve vie udaljavaju od svojih ciljeva svakim narednim korakom. Proces
dostie vrhunac u predivnoj sceni u Katedrali, verovatno najpotresnijom sekvencom u svim
Kafkinim delima, u kojoj K shvata da je kriv i da nikad nece biti osloboden. Poglavlje koje sledi,
koje opisuje K-ovo pogubljenje, vie je nego nepotreban prilog. Zamak je manje kompletno delo
od Procesa, nema pandana sceni u Katedrali (verovatno Kafka nije bio sposoban da smisli neto),
i time je umetnicki manje zadovoljavajuci od kraceg, napetijeg, sadrajnijeg Procesa.
Uprkos njihovoj povrnoj prostodunosti, oba romana se crne kao da su gradeni na
bazitrodelne strukture tragicnog ritma, koju je kriticar Kenet Burke oznacio kao Namera, strast,
opaanje." Proces prati ovu emu sa vie uspeha od nekompletnog Zamka; namera da se dobije
oslobodenje prikazano je kao razdorna strast koju retko koji junak proivljava. Konacno, kada je
J oef K, sveden iz svog prkosnog, samouverenog dranja do stanja strepnje i straha, kad je on
ocigledno spreman da popusti pred snagama Suda, vreme je za konacnu spoznaju - opaanje.
Agent upotrebljen da ga dovede do scene klimaksa je klasicna kafkijanska figura -
misteriozni italijanski kolega prvi put u poseti gradu koji ima uticajne veze pa je stoga vaan
Banci. Tema se provlaci kroz sva Kafkina dela, nemogucnost razgovora sa ljudima, ovde se
ponavlja: iako je J ozef proveo pola noci uceci italijanski, spremajuci se za posetu, te je zbog toga
pospan, stranac govori nepoznatim junjackim dijalektom koji J ozef ne razume. Tada - kao
vrhunac komike - stranac se prebacuje na francuski koji je isto tako teko pratiti kao i njegov
italijanski, a njegovi gusti brkovi onemogucuju J oefove pokuaje da cita sa usana.
Kad napokon stigne u Katedralu, koju je zamoljen da pokae Italijanu (koji se, to nas
nimalo ne iznenaduje, i ne dri vremena), napetost raste; J ozef luta po Katedrali, koja je prazna,
mracna, hladna, osvetljena samo svecama koje trepere u daljini, dok napolju noc neocekivano
brzo pada. Tada ga svetenik poziva i prepricava mu Vraterevu alegoriju. Tek kad se prica zavri
shvatamo da je uopte nismo razumeli; daleko od toga da je to obicna prica, kao to je u pocetku
izgledala; pokazuje se kao sloena i teka. J ozef i svetenik naveliko diskutuju o prici u maniru
dvojice rabinistickih ucenjaka, koji raspravljaju o necemu iz Talmuda. Polako se njeni
nagovetaji naziru, i mi i J ozef vidimo da mu svetlost koja dopire od vrata Zakona nece biti
dostupna dok ne bude prekasno.
Strukturalno, roman se upravo ovde zavrava. Jozef je konacno spoznao da je oslobodenje
nemoguce; njegova krivica je ustanovljena, a on nece biti pomilovan. Njegovo traganje je
zavreno. Konacna etapa tragicnog ritma, spoznaja koja gasi strast, bila je dostignuta.
Znamo da je Kafka planirao naredna poglavlja da bi pokazao napredak J ozefovog sudenja
kroz razlicite kasnije faze, koje se zavravaju njegovim pogubljenjem. Kafkin biograf Maks Brod
kae da se knjiga mogla produiti do beskonacnosti. To je naravno tacno, to je usadeno u prirodi
J ozefove krivi ce da nikad ne dode do najvieg Suda, isto kao to i drugi K moe lutati a da nikad
ne stigne do Zamka. Ali strukturalno roman zavrava scenom u Katedrali; a ostalo to je Kafka
napisao, ne doprinosi bitno J ozefovoj samospoznaji. Scena u Katedrali kazuje nam ono to smo
od prve strane znali:da nece biti oslobodanja. Radnja se zavrava ovom spoznajom.
Zamak je mnogo due delo, sa slabijom kompozicijom kojoj nedostaje snaga Procesa.
Ona luta. Strast kod K nije toliko jasno odredena, i K je labilnija licnost, ne toliko psiholoki
zanimljiva kao to je u Procesu. Buduci da u prethodnom romanu aktivno reaguje cim uvidi
opasnost u kojoj se nalazi, on u Zamku brzo postaje rtva birokracije. Promena karaktera u
Procesu krece se od rane pasivnosti do aktivnosti, pa nazad do pasivnog pomirenja sa sudbinom
nakon spoznaje u Katedrali. U Zamku K ne prolazi kroz takve jasne promene; on je aktivan
karakter u pocetku romana, ali uskoro se gubi u komarnom lavirintu sela ispod Zamka, i tone
dublje i dublje u degradaciju. J ozef K. je skoro heroj, dok je K iz Zamka samo patetican.
Ove dve knjige predstavljaju razlicite pokuaje kazivanja iste price, kako od
egzistencijalno sredenog coveka koji je iznenada upleten u situaciju iz koje nema izlaza i koji,
posle pokuaja da izdejstvuje milost koja ce ga osloboditi njegovog neugodnog poloaja, podlee.
I dan danas, Proces je bez sumnje od vece umetnicke vrednosti, cvrste kompozicije i sve vreme
pod tehnickim nadzorom pisca. Zamak, ili bar delovi koje posedujemo, ipak je potencijalno veci
roman. Sve to je u Procesu, desilo bi se i u Zamku, i jo vie od toga. Ali, oseca se da je Kafka
prestao sa radom na Zamku jer je uvideo da mu nedostaje inspiracije da do kraja sprovede svoje
zamisli. On ne bi bio u stanju da opie svet Zamka sa sveobuhvatnom pozadinom brojgelovskog
seoskog ivota, sa sigurnocu kojom opisuje gradski ivot u Procesu. Tu je jo i nedostatak
upornosti u Zamku, mi nikad nismo zabrinuti za K-ovu sudbinu jer je ona neizbena; kod Jozefa
K, iako se bori sa opipljivim silama, sve do kraja ivimo u nadi da je za njega pobeda moguca.
Takode, Zamak je previe teak. Kao Malerova simfonija, pada pod sopstvenom teinom. Pitamo
se da li je Kalka imao neku strukturu koja bi mu omogucila da zavri Zamak Moda nije nikad ni
nameravao da zavri roman vec je nameravao da K luta po sve irim krugovima, nikad ne
dostiuci do tragicne spoznaje da nikad nece moci da stigne do Zamka. Verovatno je to razlog za
relativnu bezoblicnost kasnijeg dela. Kafkino otkrice da je K-ova prava tragedija, njegove tipicne
glavne licnosti heroja i rtve, ne lei u konacnoj spoznaji da nece biti pomilovan, vec u cinjenici
da nikada nece stici ni blizu toi konacnoj spoznaji. Ovde imamo tragican ritam, Strukturu
rasprostranjenu u knjievnosti, skracenu da prikae preciznije savremene uslove ljudskog stanja -
uslova koji su tako mrski Kafki. Jozef K, koji zaista dostie neki vid milosti, time stice oblik
prave tragicne licnosti; K koji jednostavno tome dublje i dublje, moe predstavljati za Kafku
savremenog pojedinca, tako skrenog tragedijom vremena u kome ivi da je nesposoban za bilo
kakvu tragediju na individualnom planu. K je pateticna licnost, Jozef K, je tragicna. Jozef K, je
interesantniji karakter, ali verovatno je Kafka bolje razumeo K. Te za K-ovu pricu nije moguc
nikakav kraj, osim jedne bezrazlone smrti.


Pa i nije tako loe. est kucanih strana sa duplim proredom. Tri i po dolara po strani, to je
dvadeset jedan dolar, za manje od dva sata rada, a krupni atleta, gospodin Pol F. Bruno, dobice
sigurno osmicu od profesora mica. Siguran sam u to, jer sam ja za isti taj rad, koji se razlikovao
samo u nekoliko nevanih besednickih fraza, dobio osmicu od vrlo strogog profesora Dupea maja
1955. Standard je danas nii, posle dve decenije akademske inflacije. Bruno ce moda cak dobiti
i devetku za seminarski o Kafki. Rad se odlikuje ozbiljnom inteligencijom sa izjednacenom
meavinom prefinjene proniciljivosti i naivne dogmaticnosti, i profesor Dupe je rad ocenio kao
jasan i snaan 55 godine, to je napisao u beleci na margini. Sad je dosta. Vreme je da
klopam - sendvic, a moda i jaje usput. A onda cu se uhvatiti u kotac sa Odisejom kao simbolom
drutva ili moda sa Eshilom i Aristotelijanskom tragedijom. Ne mogu da upotrebim nijedan od
mojih starih radova, ali ni ovi ne bi trebalo da budu mnogo teki. Stara pisaca maino, stara
varalico, budi mi i sad i uvek na usluzi.

5


Oldos Haksli je smatrao da je evolucija odredila da nai mozgovi slue kao filteri,
odbacujuci mnotvo spoljnih utisaka koji nemaju prave vrednosti za nas u svakodnevnoj borbi za
hleb. Vizije, misticna iskustva, psi fenomeni kao to su telepatske poruke drugih umova - sve
vrste stvari na ovoj osnovi bi nas uvek preplavljale da nema akcije koju je Haksli nazvao, u knjizi
pod naslovom Raj i Pakao, ograniceni modani ventil." Bogu hvala za ograniceni modani
ventil! Da se on nije razvio, sve vreme bi naa panja bila odvracana scenama neverovatnih
lepota, spiritualnih uvidaja neodoljive raskoi, sagorevala bi u sasvim potenim kontaktima misli
sa drugim ljudskim bicima. Srecom, rad ventila titi nas - vecinu nas - od toga, i mi imamo
slobodu da ivimo nae svakodnevne ivote, kupujuci jeftino, prodajuci drago.
Naravno, neki od nas rode se sa pokvarenim ventilima. Mislim na umetnike poput Boa ili
el Greka, cije oci nisu videle svet na nacin kako on izgleda meni i tebi; mislim na vidovite
filozofe, ekstaticare i sledbenike nirvane, mislim na bedne, nastrane pojedince, koji mogu citati
tude misli. Na sve nas cutljivce. Genetski sportovi.
Medutim, Haksli je verovao da se efikasnost ogranicenog modanog ventila moe
umanjiti na razlicite vetacke nacine, dajuci tako obicnom smrtniku pristup vanculnim podacima,
koje obicno moe videti nekoliko odabranih. On je smatrao da psihodelicne droge imaju taj
efekat. Predlagao je meskalin koji deluje na enzimski sistem koji regulie modane funkcije i
tako smanjuje efikasnost mozga kao instrumenta koji treba da usredsreduje misli na probleme
ivota na naoj planeti. Ovo ... izgleda dozvoljava ulazak u svest nekim kategorijama mentalnih
dogadaja koji su normalno iskljuceni, jer ne poseduju nikakve vrednosti sa stanovita opstanka.
Slicno uplitanje bioloki beskorisnog, ali estetski i ponekad duhovno vrednog materijala, moe se
pojaviti kao rezultat bolesti ili umora, ili se moe prouzrokovati postom ili zatvaranjem u tamu i
potpunu tiinu.
Govoreci u svoje ime, David Selig moe vrlo malo reci o psihodelicnim drogama. Imao je
samo jedno iskustvo sa njima, i to nimalo sretno. Bilo je to u leto 1968, dok je iveo sa Toni.
Iako je Haksli imao visoko miljenje o psihodelicnim drogama, on ih nije smatrao jedinim
putokazom vizionarskom iskustvu. Post i psihicko ponienje mogu vas takode tamo odvesti.
Pisao je o misticima koji su redovno na sebi upotrebljavali cvornati koni bic ili cak gvozdene
ice. Ova batinanja su ekvivalentna duim operativnom zahvatu bez anestezije i njihovo
delovanje na hemijske promene u telima tih pokajnika bilo je znacajno. Velike kolicine histamina
i adrenalina oslobodene su za vreme upotrebe bica; i kad su rane, koje su bile posledice tog
bicevanja, pocele gnojiti (to se skoro uvek deavalo pre ere sapuna), razlicite toksicne supstance,
stvorene raspadanjem proteina nale su se u krvotoku. Ali histamin prouzrokuje okove, a okovi
istom jacinom deluju na um kao i na telo.tavie, velika kolicina adrenalina moe prouzrokovati
halucinacije, a zna se da neki njegovi sastojci prouzrokuju simptome slicne izofreniji. to se tice
toksina iz rana - oni nepovoljno deluju na enzimske sisteme koji reguliu mozak, i smanjuju
njegovu sposobnost kao instrumenta sa snalaenje u svetu u kome samo bioloki najsposobniji
mogu da preive. Ovim se moe objasniti zato je Cure dArs govorio, u danima kad je bio
slobodan da samog sebe bicuje bez milosti, Bog nu nita ne bi odbio. Drugim recima, kad
pokajanje, gadenje samog sebe i strah od pakla oslobadaju adrenalin, kada se operacijom na
samom sebi oslobode adrenalin i histamin, i kada inficirane rane puste raspadnut protein u krv,
sposobnost ogranicenog modanog ventila je smanjena i neznani aspekti Mozga-na-slobodi
(ukljucujuci psi fenomene, vizije, i, ako je on filozofski i eticki spreman, misticna iskustva), slice
se u svest askete.
Pokajanje, gadenje samog sebe, strah od pakla. Post i molitva. Bicevi i lanci. Gnojave
rane. Svakom kako mu drago, pretpostavljam. Svako je slobodan da bira. Dok se moc u meni
gasi, dok sveti dar umire, zanosim se milju da pokuam da je vetacki oivim. Kiselina (LSD),
meskalin, psilocibin? Ne verujem da elim da opet odem tamo. Telesno ponienje? Cini mi se
zastarelo, kao krstaki ratovi ili gamae: neto to jednostavno ne odgovara 1976. godini.
Sumnjam da bih mogao da se uivim u bicevanje. ta mi preostaje? Post ili molitva? Kome?
Cemu? Osecao bi se kao budala. Dragi Boe, daj mi opet moju moc. Dragi Mojsije, molim te
pomozi mi. Serem se na to. Jevreji ne mole za usluge, jer znaju da im niko nece odgovoriti. ta
preostaje? Kajanje, gadenje samog sebe, i strah od pakla? To vec sad osecam, i uopte ne
pomae. Mi moramo pronaci neki drugi nacin da podstaknemo moc da oivi. Izmisliti neto
novo. Bicevanje uma, moda? Da, probacu to. J a cu izvaditi metaforicne toljage i upotrebiti ih na
sebi. Bicevanje bolnog, oslabljenog, pulsirajuceg, rastapajuceg uma. Izdajnickog, odvratnog uma.

6


Zato David Selig eli da mu se vrati moc? Zato je ne pusti da se ugasi? Njemu je ona
uvek bila prokletstvo, zar ne? Odsekla ga je od drugova i osudila na ivot bez ljubavi. Ostavi se
corava posla, Davide. Neka se ugasi. Neka se ugasi. A sa druge strane, ta si ti bez moci? Bez tog
jedinog kolebljivog, nepredvidljivog i nezadovoljavajuceg nacina kontakta sa njima, kako ce
uopte moci da ih oseti? Tvoja moc te prikljucuje covecanstvu, u dobru ili zlu, jedini prikljucak
koji ima: ne moe dozvoliti da te se odrekne. Priznaj. Ti ga voli i ti ga prezire, taj tvoj dar.
Bez obzira na sve plai se da ga izgubi. Ti ce se boriti da zadri i poslednju trunku, iako zna
da je uzalud. Nastavi da se bori. Ponovo citaj Hakslija. Pokuaj sa kiselinom, ako se usuduje,
probaj bicevanje. Probaj bar da posti. U redu, post. Necu pojesti sendvic. Necu ni jaje. Daj da
ubacim novi list u pisacu mainu i razmiljam o Odiseju kao simbolu drutva.

7


Cujem zvonko kretanje telefona. Kasno je. Ko li to zove? Da li se to Oldos Haksli javlja
iz groba, podsticuci me da budem hrabar? Doktor Hitner, sa nekim vanim pitanjima o vrenju
pi-pi? Toni, da mi kae da je u komiluku i da ima hiljadu paketica ampula fenomenalne kiseline
i da li moe da svrati. Moe. Moe. Buljim u telefon, nemajuci pojma ko me to zove. Moja moc
cak i kad je bila na vrhuncu nikad nije mogla da prodre u svest Americke telefonske i telegrafske
kompanije. Uzdiuci, podiem slualicu posle petog puta i cujem sladak kontraalt, glas moje
sestre J udite.
Da li sam te prekinula u necem? J uditin tipican pocetak.
Provodim tiho vece kuci. Vampiriem piuci rad o Odiseju. Ima li neki pametni
predlog, J udo?
Vec dve nedelje mi se ne javlja.
Nisam imao para. Posle onog to se desilo prolog puta nisam hteo da povedem razgovor
o novcu, a u poslednje vreme samo o novcu mogu da razmiljam i razgovaram, pa te zato nisam
zvao.
Sranje", rece ona, nisam bila ljuta na tebe.
Zvucalo je kao da si davolski ljuta."
Nisam ozbiljno mislila ono to sam rekla. Zato si mislio da sam to ozbiljno rekla. Samo
zato to sam vikala? Da li stvarno veruje da te smatram za - kako sam te ono nazvala?
Nesnalaljivim grebatorom, cini mi se.
Nesnalaljivi grebator. Sranje. To vece sam bila nervozna, Dav; imala sam intimnih
problema, a pored svega trebalo bi da dobijem menstruaciju. Izgubila sam kontrolu. Drala sam se
zbog prve gluposti koja mi je pala na pamet, ali zato si verovao da ozbiljno mislim? Ti pre nego
bilo ko, ne bi smeo da to shvata ozbiljno. Od kada ti uzima zdravo za gotovo ono to ti ljudi
kau?
Ti si tako mislila, Judo.
Stvarno? Glas joj je odjednom tih i pokajnicki. J esi li mutiran?
,Cuo sam jasno i glasno.
O, Isuse, Dav imaj srca! Tog trenutka, u besu sam mogla svata pomisliti. Ali dublje od
tog ljutnje - dublje Dav - mora da si video da nisam ozbiljno mislila. Da te volim, da ne elim da
te odgurnem od sebe. Ti si sve to imam, Dav, ti i beba.
Njena ljubav mi je bljutava, a njen sentimentalizam je jo manje po mom ukusu. Vie ne
citam ono to je mnogo duboko, J udo. Ne primam mnogo ovih dana. Ionako ne vredi raspravljati
oko toga. J a jesam nesnalaljivi grebator, i pozajmio sam od tebe vie nego to moe da mi da.
Brat koji je crna ovca, oseca se krivim kako sad stvari stoje. Nek sam proklet ako ikad vie
budem traio novac od tebe, izrekoh.
Krivica? Ti govori o krivici, dok ja...
Ne, upozorio sam je, ne pocinji ti sad o krivici, J udo. Ne sad. Njeno kajanje to je u
prolosti bila hladna prema meni, jo vie mi smrdi nego njena novostecena ljubav prema meni.
Ne verujem da veceras mogu da odredujem ko je kriv, i ko nije.
U redu, u redu, je li sad sve u redu sa novcem?
Rekao sam ti, vampiriem piuci seminarski rad. Ide mi nekako.
Hoce li da dode na veceru sutra uvece?
Mislim da bi ipak trebalo da radim. Imam mnogo radova da piem, Judo. Sezona je u
punom jeku.
Bili bi sami nas dvoje. I klinac, naravno, ali stavicu ga ranije na spavanje. Samo ti i ja.
Mogli bi smo da razgovaramo. Imamo toliko toga da pricamo. to ne dode, Dav? Ne treba da
radi celi dan i celu noc. Skuvacu neto to ti voli. Spremicu pagete sa ljutim sosom. Bilo ta.
Samo kai. Ona me preklinje, ova ledena sestra koja mi nije pruila nita osim mrnje dvadeset i
pet godina. Dodi i ja cu ti biti mama, Dav. Daj mi da nekog volim, brate.
Moda prekosutra uvece; javicu ti se."
Nema anse da dode sutra?
Ne verujem", rekoh. Tiina. Ne eli da me moli. U toj jezivoj, iznenadnoj tiini, kaem:
ta ti radi, Judita? Da li se vida sa nekim ko te interesuje?
Ne vidam se ni sa kim, prizvuk okrutnosti u njenom glasu. Ona je vec dve i po godine
razvedena; dosta se valerie; sokovi u njenoj dui su se ukiselili. Ima trideset jednu godinu.
Nalazim se na prelazu medu mukarcima. Moda sam se otkacila mukaraca zauvek. Ba
me briga i da se vie nikad ne tucam."
Prigueno i mrko se nasmejem. ta je bilo sa onim trgovackim putnikom s kojim si se
vidala? Sa Mikijem?
Sa Martijem; to je bilo cisto zezanje. On me je vodio po celoj Evropi sa popustom od
deset posto od prave cene. Inace si to ne bih mogla priutiti. Ja sam ga iskoricavala." Pa?
Osecala sam se usrano zbog toga. Raskinula sam prolog meseca. Nisam bila zaljubljena
u njega. Mislim da mi se cak nije ni svidao."
Ali si se prvo zezala sa njim dovoljno dugo da dobije put po Evropi."
Nisam ga nita kotala, Dav. Morala sam da idem u krevet sa njim; sve to je on trebalo
da uradi je da popuni neki formular. ta hoce da kae? Da sam kurva?
Judo..."
Dobro, kurva sam. Bar neko vreme pokuavam da ne skrenem sa pravog puta. Mnogo
sveeg soka od pomorande i ozbiljnog citanja. Sada citam Prusta, da li veruje? Upravo sam
zavrila Svanov put a sutra..."
J a imam jo posla veceras, J udo."
Izvini, nisam nameravala da smetam. Doci ce na veceru tokom ove nedelje?
Razmislicu o tome. J avicu ti se."
Zato me toliko mrzi, Dav?
Ne mrzim te. A upravo smo nameravali da zavrimo razgovor."
Nemoj zaboraviti da se javi", rece. Hvatajuci se za slamke.

8


Toni. Trebalo bi da vam sada pricam o Toni.
iveo sam sa Toni sedam nedelja, jednog leta pre osam godina. To je najdue to sam
iveo sa nekim, osim sa svojim roditeljima i sestrom, koje sam ostavio to sam ranije mogao, i sa
sobom, od koga nikad ne mogu otici. Toni je bila jedna od dve velike ljubavi mog ivota; druga
je bila Kiti. O Kiti cu vam pricati drugi put.
Mogu li da opiem Toni! Da pokuam, u nekoliko brzih poteza. Napunila je te godine
dvadesetcetiri. Nesamostalna devojka visoka oko metar i ezdeset pet. Vitka. Okretna i nespretna
u isto vreme. Dugih nogu, dugih ruku, tankih zglobova, tankih clanaka. Sjajne ravne crne kose
koja je padala do ramena. Toplih, ivih smedih ociju, okretnih i ispitivackih. Duhovita,
otroumna devojka, ne ba lepog lica - velika usta, velik nos, izraene jagodice - ali ipak
izazivajuce seksi i veoma atraktivna, dovoljno da se ljudi okrecu za njom. Velike, jake grudi.
Gotivim sisate ene. Cesto mi trebe meko mesto da odmorim svoju umornu glavu. Veoma cesto
umornu. Moja majka je imala male grudi, bez udobnih jastucica. I da je htela nije mogla da me
neguje, a nije ni htela. (Da li cu joj ikad oprostiti to mi je dozvolila da joj pobegnem iz utrobe?
Ah, nemoj tako Selig, pokai malo decije ljubavi prema roditeljima, za ime boije). Nikad nisam
zavirio u Tonijin um sem dva put, jednog dana kad sam je upoznao i jednom par nedelja posle
toga, plus i treci put na dan kada smo raskinuli. Treci put je bio sasvim nesrecan slucaj. Drugi put
je manje vie takode bilo slucajno, ne ba sasvim. Samo je prvi put bilo namerno, ispitivacki. Kad
sam shvatio da je volim, vodio sam racuna da nikad ne zavirujem u njene misli. Onaj ko viri kroz
rupu moe videti ono to e ga muiti. Lekcija koju sam naucio vrlo rano. Uostalom, nisam eleo
da Toni ita posumnja o mojoj moci. Mom prokletstvu. Bojao sam se da bi je to moglo uplaiti i
udaljiti od mene.
Tog leta radio sam kao istraivac za 85 dolara nedeljno; poslednji u beskonacnoj seriji
povremenih poslova, za poznatog profesionalnog pisca koji je radio na sjajnoj knjizi o politickim
mahinacijama ukljucenih u formiranju Izraelske drave. Osam sati dnevno sam traio po starim
novinskim clancima, u srcu Kolumbija biblioteke. Toni je bila mladi izdavac za izdavacku kucu
koja je trebalo da izda njegovu knjigu. Sreo sam je jednog popodneva u kasno prolece u
njegovom lepo uredenom apartmanu u 1st end Aveniji. Iao sam tamo da predam sveanj beleki
o govorima Harija Trumana za izbornu kampanju 1948. godine i desilo se da je ona bila tamo,
raspravljajuci o nekim ispravkama koje bi trebalo uraditi u pocetnim poglavljima. Njena lepota
me je pecnula. Nisam bio sa enskom vec mesecima. Automatski sam pretpostavio da je ona
piceva ljubavnica - tucanje izdavaca, kako sam cuo, tipicna je pojava u visokim slojevima
literarne profesije - ali stari instinkt iskusnog prislukivaca brzo mi je dao pravu sliku. Na brzinu
sam ga ispitao i otkrio da je njegov um bio zagaden uzaludnom cenjom za njom. On je patio za
njom, a ona ocito nije marila za njega. Zatim sam zavirio u njen um. Tonuo sam duboko, i naao
se u toploj, gustoj ilovaci. Brzo sam se orijentisao. Zalutali fragmenti iz autobiografije su me
bombardovali, nepovezani, nabacani: razvod, malo dobrog seksa i malo loeg, studentski dani,
putovanje na Karibe, sve je plivalo okolo na uobicajen, haotican nacin. Brzo sam sve to preao i
naao ono to sam traio. Ne, ona nije spavala sa piscem. Fizicki je on uopte nije privlacio.
(Cudno. Za mene je on bio privlacan; romanticna i dopadljiva osoba, koliko sam ja kao dosadna
heteroseksualna dua mogao da sudim o tome). Njoj se nije svidalo njegovo pisanje, kako sam
saznao. Tada, jo uvek preturajuci okolo, saznao sam neto drugo, mnogo vie iznenadujuce: ja
sam je izgleda uzbudivao. Iz nje je jasno izletela fraza: Pitam se da li je slobodan veeras.
Pogledala je u omatorelog istraivaca, dostojnog tridesettrogodinjaka koji je vec poceo da celavi
i nije joj bio odbojan. Bio sam toliko potresen - njene sjajne tamne oci, njene seksi noge, ciljale
su na mene - da sam glavom bez obzira izaao iz njenog uma.
Ovde je materijal o Trumanu", rekao sam svom poslodavcu. Dobicu jo iz Trumanove
biblioteke u Misuriju.
Par minuta smo razgovarali o mom sledecem zadatku, tada napravih pokret kao da
nameravam da krenem. Brz, obazriv pogled ka njoj.
,Cekaj" rece ona, moemo da podemo zajedno. Skoro sam gotova ovde".
Pisac mi uputi otrovan i zavidljiv pogled. O boe, opet sam dobio otkaz. Ali on nas je
pristojno ispratio. Dok smo ili dole liftom stajali smo udaljeni, Toni u ovom coku, a ja u onom,
sa treptavim zidom napetosti i udnje koja nas je odvajala ali i spajala. Morao sam se boriti da joj
ne bih citao misli; plaio sam se, uasavao se, ne da cu dobiti pogrean odgovor, vec onaj pravi.
Na ulici smo ostali udaljeni, drhcuci za trenutak. Konacno sam rekao da cu uzeti taksi do Aper
Vest Sajda - ja, taksi, sa 85 dolara nedeljno - i da li je mogu odbaciti do negde. Ona rece da ivi u
sto petoj ulici u Vest Endu. Dovoljno blizu. Kad je taksi stao pred njenom zgradom ona me je
pozvala kod sebe na pice. Tri sobe, nemamo nametene, uglavnom knjige, ploce, razbacani tepisi,
posteri. Ona je krenula da sipa vino, uhvatih je, privukog sebi i poljubih je. Ona je uzdrhtala, ili
sam ja bio taj koji je drhtao.
Uz toplu i kiselu supu kod Velikog angaja, kasnije te veceri, ona rece da se seli za par
dana. Apartman je pripadao njenom sadanjem cimeru - mukarcu - s kojim je raskinula pre tri
dana. Nije imala gde da ode.
Imam samo jednu bednu sobu", rekoh, ali sa bracnim krevetom".
Stidljiv osmeh, njen, moj. Tako se ona uselila. Nisam pomiljao da se zaljubila u mene, ni
najmanje, ali nisam nameravao da pitam. Ako ono to je ona osecala prema meni nije bila ljubav,
bilo je dovoljno dobro, najbolje cemu sam se mogao nadati; a u intimi mog uma osecao sam
ljubav prema njoj. Potrebno joj je bilo sklonite od nevremena. Desilo se da sam joj ja ponudio.
Ako je to sve to sam predstavljao za nju, neka tako bude. Neka tako bude. Bilo je vremena da
stvari sazru.
Spavali smo vrlo malo prve nedelje. Ne zbog toga to smo se tucali sve vreme, iako je i
toga bilo dosta; vec smo razgovarali. Bili smo novi jedan drugom, to je najbolje vreme u bilo
kojoj vezi, kada se prepricava sva prolost, kada sve tece i kad ne treba razmiljati o cemu bi
pricali. (Nisam ba sve ispricao. Jedino to sam krio od nje bila je glavna cinjenica mog ivota,
cinjenica koja je oblikovala svako moje shvatanje). Ona je govorila o svom braku - bila je mlada
kad se udala, dvadesetogodinjakinja, brak je bio kratak i prazan - te kako je ivela poslednje tri
godine posle razvoda - mukarci su se smenjivali, povrno eksperimentisanje okultizmom i
Rajhovom terapijom, novo posvecivanje izdavackoj karijeri. Vrtoglave nedelje.

Onda, naa treca nedelja. Drugi put da sam zavirio u njen um. Sparna junska noc, pun
mesec koji je slao hladno osvetljenje kroz prljave zavese u nau sobu.Ona je sedela rairenih
nogu prema meni - njena omiljena poza - a njeno telo, vrlo bledo imalo je belicasti odsjaj u
jezivoj tami. Njene duge, mrave obline uzdizale su se iznad mene. Njeno lice, napola zaklonjeno
neoubuzdanom kosom. Oci su joj bile zatvorene. Usne oputene. Njene grudi, gledajuci odozdo,
izgledale su vece nego to stvarno jesu. Kleopatra na mesecini. Ona se ljujala i probijala put u
privatnu ekstazu, njena lepota i neobicnost me savlada, da nisam mogao odoleti da je ne gledam u
momentu vrhunca, gledajuci na svim nivoima, tako sam sruio barijeru koju sam marljivo
podizao, i u casu kad je ona doivljavala vrhunac, moj um je dodirnuo radoznali prst u njenoj
dui i dobio vulkansku jacinu njenog zadovoljstva. Nisam naao misli o meni u njenom umu.
Samo pravu ivotinjsku izbezumljenost, izviruci iz svakog ivca. Vidao sam to i kod drugih ena,
pre i posle Toni, kad svravaju; one su ostrva, same u pustom svemiru, svesne samo svojih tela i
moda te krute nametljive motke koja ih probada. Kad ih obuzme zadovoljstvo to je neobicno
bezlicna pojava, bez obzira na jacinu naboja; tako je bilo i sa Toni. Nisam se protivio, znao sam
ta da ocekujem i nisam se osecao prevarenim ili odbacenim. U stvari, sjedinjenje due sa njom u
tom zastraujucem trenutku posluilo mi je kao okidac za sopstveno doivljavanje i za
utrostrucavanje intenziteta. Tada sam izgubio kontakt sa njom. Promena koju je izazvao orgazam,
skrila je krhku telepatsku vezu. Posle toga sam se osecao pomalo bedno to sam pijunirao, ali
nisam se osecao opterecen zbog toga. Kako je bilo carobno, i pored svega, biti sa njom u tom
trenutku. Biti svestan njene srece, ne samo bezumnog grcevitog naprezanja njenih slabina, vec
bljesaka ljateceg svetla koje treperi u mracnim putevima njene due. Trenutak lepote i cudenja,
obasjanje koje se nikad ne zaboravlja. Ali koje se nikad ni ne ponavlja. Odlucio sam, jo jednom,
da naa veza ostane cista i potena. Da je ne iskoricavam. Da nikad vie ne zalazim u njene
misli.

Bez obzira na to, naao sam se, nekoliko nedelja kasnije, zabavljajuci se sa Tonijinom
svecu, po treci put Slucajno. Prokletim, odvratnim slucajem. O, treci put!
Promaaj - propast -
Katastrofa -

9


U rano prolece 1945. godine, kad je imao deset godina, njegovi voljeni roditelji doneli su
mu sestricu. Upravo, tako su se izrazili: njegova majka, smeeci se najtoplijim lanim osmehom,
grleci ga, govoreci kako je najbolje umela, tonom ovako se mi obracamo bistroj deci: Tata i ja
imamo divno iznenadenje za tebe, Davide. Nabavicemo ti malu sestricu.
Naravno, to uopte nije bilo iznenadenje. Oni su o tome raspravljali medu sobom
mesecima, moda i godinama, i uvek su pogreno predpostavljali da njihov sin, ma koliko bio
bistar, nije razumeo o cemu su razgovarali. Misleci da on ne moe da povee jedan deo razgovora
sa drugim, da on nije sposoban da pravilno tumaci prethodne namerno neodredene zamenice,
bujicu to i on. A u stvari, on im je citao misli. Tih dana njegova moc je bila otra i jasna;
leeci u spavacoj sobi, okruen knjigama povinutih listova i albumima za marke, on je mogao bez
napora da se ukljuci u sve to se deavalo iza zatvorenih vrata njihove sobe, udaljene sto pedeset
metara. Bilo je to kao beskonacni radio program, bez reklama. Mogao je da slua RJZ, REAF,
ROF, sve stanice na radiju, ali je jednu najcece sluao, stanicu RPMS, radio Pol i Marta Selig.
Oni nisu imali tajni pred njim. Nije ga bilo sramota da pijunira. Natprirodno ozbiljan, upucen u
sve tajne, on je svakodnevno meditirao o otvorenim; gorucim pitanjima bracnog ivota:
zabrinutost zbog finansija, ujednacenih trenutaka Slatke ljubavi, trenutaka priguene krivice zbog
mrnje prema dosadnom, vecnom saputniku, radost i patnja zbog snoaja, zbliavanja i
odvajanja, zagonetke neuspelog orgazma ili malaksalih erekcija, duboke i zastraujuce cestita
koncentracija o rastu i pravilnom razvoju Deteta. Iz njihovih umova tekao je potok bogate
penuave pene a on je sve to lizao. Citanje njihovih dua bila je njegova igra, njegova igracka,
religija osveta. Oni nisu nikad posumnjali da on to radi. Bila je to jedna stvar za koju je stalno
traio uveravanje, zabrinuto je vrebao, stalno je bio uveravan: oni nisu ni sanjali da njegov dar
postoji. Oni su jednostavno mislili da je on abnormalno inteligentan, i nikad se nisu pitali kako on
nauci tako mnogo o tako neverovatnim stvarima. Verovatno da su shvatili istinu, zadavili bi ga u
krevetu. Ali nisu imali pojma. On je komotno nastavio da pijunira; godinu za godinom, njegova
opaanja su se produbljivala to je vie shvatao materijal koji su njegovi roditelji nesvesno nudili.
Znao je, da je doktor Hinter - zbunjen, iznenaden cudnim detetom Seligovih - verovao je
da bi za svakog bilo bolje kad bi David dobio krvnog srodnika. To su bile reci koje je upotrebio,
krvni srodnik, David je morao da icupa iz Hinterovog uma znacenje te reci, kao iz recnika.
Krvni srodnik: brat ili sestra. Oh, to izdajnicko kopile sa konjskom facom. J edina stvar koju je
mali David traio da Hinter ne predloi, i naravno on je to predloio. Ali ta je drugo mogao da
ocekuje? elja o krvnom srodniku je bila u Hinterovoj glavi sve vreme, mirovala je kao granata.
David, zavirujuci jedno vece u majcin um, naiao je na tekst iz Hinterovog pisma. Jedinac je dete
lieno emocija. Bez grube igre i prevrtanja sa krvnim srodnikom, on nema naina da naui
tehniku ponaanja sa svojim vrnjacima, on razvija vrlo opasan i teko podnoljiv odnos sa
svojim roditeljima, za koje on postaje drug, a ne ovisnik Hinterov univerzalni lek za sve: puno
krvnih srodnika. Kao da nema neuroticara u velikim porodicama.
David je bio svestan silnih pokuaja svojih roditelja da posluaju Hinterov savet. Nema
vremena za gubljenje, decak je svakog dana sve stariji, bez krvnog srodnika, svakog dana mu
nedostaje tehnika kako da se ponaa sa svojim vrnjacima. I tako su se nocima jadna ostarela tela
Pola i Marte Selig hvatala u kotac sa problemom. Oni su se terali, mucili, ka poraavajucem
obilju pohote, svakog meseca loe vesti su dolazile u naletu krvi: nece biti krvnog srodnika ovog
puta. Njemu nisu nita rekli o tome stideci se, verovatno, da priznaju osmogodinjem detetu da se
stvari kao to su seksualni odnosi deavaju u njihovim ivotima. Ali on je znao. On je znao to je
majcin stomak nabrekao i zato su oni jo uvek u nedoumici da mu to objasne. Isto tako znao je
da majcin misteriozni napad slepog creva, jula 1944. godine, u stvari bio spontani pobacaj. Znao
je zato su mesecima posle toga oboje bili tuni. Znao je da je doktor rekao Marti tog avgusta, da
nije ba pametno za nju da rada u trideset petoj godini, da ako vec insistiraju na drugom detetu,
da je najbolje da usvoje jedno. Znao je ocev traumaticni odgovor na taj predlog: ta, doneti u
kuu kopile koje je neko odbacio? J adni stari Pol leao je budan prevrcuci se, svako vece,
nedeljama; ne priznajuci ni eni zato je bio toliko uznemiren, ali neznano otkrivajuci celu stvar
svom radoznalom sinu. Nesigurnosti, apsurdna neprijateljstva. Zato moram ja da uzdiem
nepoznato derite, samo zbog toga to ovaj psihijatar kae da e to pomoi Davidu? Kakvo u
smee uneti u svoju kuu? Kako mogu voleti dete koje nije moje? Kako mogu znati da je ono
jevrejsko kad - ko zna? - moda ga je pravio neki irski dripac, neki italijanski ista cipela, neki
drvosea? Sve je ovo David opaao, uvidao. Konacno se oglasio stariji Selig, zabrinuto, paljivo,
govoreci svojoj eni: Moda Hinter grei, moda je ovo samo faza kroz koju David prolazi, i
drugo dete nije uopte pravo reenje. Govoreci joj da uzme u obzir trokove, promene u nacinu
ivota - oni nisu mladi, oni odavno imaju ustaljene obicaje, dete sada u njihovim ivotima,
ustajanje u cetiri ujutro, plakanje, pelene. David je tiho bodrio svog oca, jer kome treba taj
nametljivac, taj krvni srodnik, taj neprijatelj mira? Marta je placuci uzvracala, citirajuci
Hinterovo pismo, citajuci kljucne odlomke iz njene proirene biblioteke o decijoj psihologiji,
dajuci proklete statisticke podatke o slucajevima neuroze, medu jedincima. Starac popusti oko
boica. O.K. O.K, usvojiemo dete, ali ne uzimamo bilo koje, uje mora biti jevrejsko.
Nedeljama su te zime obilazili agencije za usvajanje, pred Davidom se pretvarajuci da su ove
posete Menhetnu samo bezazleni izleti radi kupovine. Nisu ga prevarili. Kako moe neko
prevariti ovo sveznajuce dete? On je trebalo samo da zaviri iza njihovih cela da sazna da su oni
ili da kupe krvnog srodnika. Njegova jedina uteha je bila nada da nece uspeti da ga nadu. J o
uvek je bio rat: ako nisi mogao da kupi kola, moda nisi mogao dobiti ni krvnog srodnika.
Mnogo nedelja izgledalo je da je u tome stvar. Nije bilo mnogo beba na raspolaganju, a one koje
su bile, izgledalo je da imaju velike mane. Nedovoljno jevrejska ili je beba izgledala vrlo krhko,
ili je bila previe placljiva, ili je bila pogrenog pola. Neki decaci su bili na raspolaganju ali Pol i
Marta su odlucili da Davidu nadu malu seku. To je vec mnogo ogranicavalo stvari, jer ljudi nisu
teili da daju devojcice na usvajanje, koliko su bili spremni da daju decake. J edne snene noci u
martu, David je otkrio zadovoljstvo koje je slutilo na zlo, na umu svoje majke kada se vratila sa
jo jednog izleta, i dobro zagledajuci, shvatio je da je potraga zavrena. Nala je prekrasnu malu
devojcicu, staru cetiri meseca. Majka, stara devetnaest godina, ne samo da je bila provereno
jevrejka, vec cak i studentkinja, opisana od strane agencije kao vrlo inteligentna. Ocigledno ne
toliko inteligentna da spreci da bude oplodena od strane zgodnog mladog kapetana ratne
avijacije, takode jevrejina, kad je on bio na dopustu februara 1944. godine. Iako je osecao griu
savesti zbog svoje nepanje, on nije bio spreman da oeni rtvu svoje poude, i sad se nalazio na
dunosti u Pacifiku, gde bi trebalo da bude, to se devojcinih roditelja tice, deset puta oboren. Oni
su nju naterali da da dete na usvajanje. David se cudio to Marta nije donela bebu kuci tog istog
dana, ali je uskoro otkrio da nekoliko nedelja treba da prode zbog pravnih formalnosti. I krajem
aprila majka mu je saoptila Tata i ja imamo predivno iznenadenje za tebe, Davide.
Dali su joj ime J udit Hana Selig, po ocevoj majci, nedavno preminuloj. David ju je
zamrzeo cim ju je video.
Bojao se da ce je useliti u njegovu spavacu sobu, ali nisu. Stavili su njen krevetac u
njihovu sobu. Ipak se njeno plakanje orilo po celom stanu, svake noci, to beskrajno, promuklo
kmecanje. Neverovatno koliko je buke mogla da napravi. Pol i Marta su prakticno provodili sve
vreme hraneci je, ili se igrajuci sa njom ili menjajuci joj pelene. Davidu to nije smetalo jer ih je to
zaokupiralo i oslobodilo ga pritiska. Ali je mrzeo to je J udita tu. Nije mu bilo nita slatko na
njenoj zdepastoj glavi, kovrdavoj kosi i udebljanim obrazima. Gledajuci je dok su je presvlacili,
pokazivao je akademsko interesovanje posmatrajuci njen mali roza prorez, toliko stran njegovom
iskustvu; ali jednom kad ga je video, njegova radoznalost je bila zadovoljena. Tako znai, one
imaju prorez umesto one stvari. O.K. Pa ta? Ustvari, ona je bila iritirajuce ometalo. Nije mogao
da cita na miru zbog buke koju je pravila, a citanje je bilo njegovo jedino zadovoljstvo. Stan je
uvek bio pun rodbine ili prijatelja; obavljajuci ceremonijalne posete novoj bebi, njihovi glupi
konvencionalni umovi preplavili su stan tupim mislima koje su se sudarale kao maljevi u
Davidovoj ranijoj svesti. Tu i tamo, pokuao bi da cita bebine misli, ali tamo nije bilo nicega
osim neodredenih, nejasnih, bezoblicnih delova zamagljenih utisaka; imao je vie rezultata
citajuci umove pasa i macaka. Izgledalo je da uopte nema misli. Sve to je mogao da pokupi su
bili osecaji gladi, pospanosti i nejasno orgazmicko oslobadanje dok piki u pelene. Desetak dana
posle njenog dolaska, on je odlucio da pokua da je ubije telepatijom. Dok su mu roditelji bili
negde zauzeti, on je otiao u njihovu sobu, provirio u sestrinu kolevku od pruca, i skoncentrisao
se to je jace mogao na to da ispere njen neformiran um iz glave. Ako bi samo mogao nekako da
isisa iskricu intelekta iz nje, da privede njenu svest u sebe, da je transformie u praznu bezumnu
koljku, ona bi sigurno umrla. Pomiljao je da zarije svoje kande u njenu duu. Fiksirao je
pogledom i skoncentrisao se gueci njene nejake modane impulse u potpunosti. Dodi... dodi...
tvoj um klizi ka meni... dobijam ga, dobijam ga celog... znam! Imam ceo tvoj um! Nepomerivi
se uopte od njegovog prizivanja, ona nastavi da guguce i mae rukama. On je fiksirao jo jace,
Udvostrucujuci snagu svoje koncentracije. Njen osmeh se pokolebao i nestao. Njene obrve se
nabrae namrgodeno. Da li je ona znala da je on napada, ili je ona samo bila uznemirena
grimasama koje je on pravio? Dodi... dodi... tvoj um klizi ka meni...
Za trenutak on pomisli da moe stvarno da uspe. Ali tada ga ona prostreli pogledom
punim ledene zlobe, neverovatno divljim, stvarno uasavajucim poticuci od bebe, on uzmakne
preplaen, strahujuci od iznenadnog protivnapada. Trenutak kasnije, ona nastavi da guguce. Ona
je pobedila. Nastavio je da je mrzi, ali nikad opet nije pokuao da joj naudi. Ona je vremenom,
kad je bila dovoljno zrela da shvati ta je mrnja, bila svesna ta njen brat oseca prema njoj. Ona
je uzvracala mrnjom. Dokazala je da je efikasnija od njega. O, to je ona bila strucnjak za
mrnju.

10


Tema ovog sastava je moj prvi trip pomocu Asida.
Moj prvi i poslednji, pre osam godina. U stvari, ja uopte nisam probao asid vec je Toni.
Istinu govoreci, D-liserdik i dietliamid nisu nikad proli kroz moj probavni trakt. J a sam se u
stvari vercovao na Tonijinom tripu, na tom vrlo loem Tripu. Dozvolite da vam objasnim.
Desilo se to leta ezdeset osme. To leto je i samo po sebi bilo lo trip. Secate li se uopte
ezdeset i osme. To je ona godina kad smo se svi suocili sa cinjenicom da je sve propala stvar.
Mislim na americko drutvo. Taj osecaj irenja trulei i neminovnog kolapsa, tako poznatog
svima nama - mislim da u stvari datira iz ezdeset osme. Kad je svet oko nas postao metafora za
proces rasta nasilne entropije koji se odvijao u naim duama - u mojoj dui, u svakom slucaju -
vec due vremena.
Tog leta Lindon Bejns Makbrajd bio je u Beloj kuci, veoma kratko, odsluujuci svoje,
posle abdikacije u martu. Bobi Kenedi se konacno sreo sa metkom sa njegovim imenom, isto vai
i za Martina Lutera Kinga. Ova dva ubistva nisu predstavljala iznenadenje; jedino iznenadenje
bilo je to se nisu ranije desila. Crnci su palili gradove - tada, oni su palili svoj komiluk, secate li
se? Obicno svakodnevni ljudi poceli su da oblace nakaradnu odecu za posao, zvoncare i majice i
mini-minisuknje, kosa je bila dua cak i onima preko dvadeset pet godina. Bila je to godina
zalizaka i brkova a la Bafalo Bil. Din Mekarti, senator iz - odakle? - Minesote? Viskonsina? -
citao je poeziju na konferencijama za tampu, pokuavajuci da pridobije demokratsku
predsednicku nominaciju, ali bilo je sigurno da ce Demokratska stranka nominirati Huberta
Horacija Hamfrija, kad se budu skupili na konvenciji u Cikagu. (Zar ta konvencija nije bila divan
primer americkog patriotizma?) U drugom taboru Rokfeler se mnogo trudio da dostigne
prevaranta Dika, ali su svi znali dokle ce ga to dovesti. Bebe su umirale od neuhranjenosti negde
daleko u Biafri, cega se vi ne secate, a Rusi su poslali trupe u Cehoslovacku, kao jo jedan dokaz
socijalistickog zajednitva. U mestu koje se zove Vijetnam, bacali smo napalm na sve na ta smo
naili, zagovarajuci mir i demokratiju, ali porucnik Viljem Kali je nedavno rukovodio
likvidacijom oko stotinjak zlonamernih i opasnih staraca, ena i dece u gradu Milaj, samo to mi
o tome tada nita nismo znali. Knjige koje su svi citali bile su: Parovi, Majra Zrekenrid,
Ispovesti Neta Tamera i Igra Novca. Zaboravio sam filmove iz te godine. J ahaci na duge staze
jo nije bio snimljen, a Diplomac je bio iz prethodne godine. Moda je to bila godina filma
Rozmarina beba. Da, to zvuci tacno: 1968. je sigurno bila davolova godina. Bila je to takode
godina kada je puno ljudi srednjeg stalea, srednjih godina pocelo upotrebljavati, stidljivo, reci
it i trava umesto marihuana. Neki su je i puili a ne samo pricali o njoj. (J a. Konacno
napunivi 33 godine.) Da vidimo, ta jo? Predsednik Donson naimenovao je Ejba Fortasa za
Vrhovnog Sudiju Vrhovnog Suda umesto Erla Vorena. Gde ste vi sada, Vrhovni Sudijo Fortas,
kad ste nam potrebni? Pariki mirovni pregovori, verovali ili ne, tek su bili poceli tog leta.
Kasnijih godina izgledalo je kao da ti pregovori traju od pocetka sveta, veciti i beskonacni kao i
Veliki kanjon i Republikanska stranka, ali ne, oni su izumljeni 1968. Deni Meklejn je bio na putu
da pobedi 31. utakmicu te sezone. Pretpostavljam da je Meklejn bio jedino ljudsko bice koje je
mislilo da je 1968. vredela nekog iskustva. Ipak je njegov tim izgubio Svetsku Seriju. (Ne. ta ja
govorim? Tigrovi su pobedili 4:3, ali je Miki Lolic bio zvezda, ne Meklejn). Eto, to je bila takva
godina Oh, Isuse, zaboravio sam jedan znacajan deo istorije. U prolece ezdeset osme imali smo
nerede na Kolumbija univerzitetu, radikalni studenti su okupirali univerzitet. (Krik Mora Da
Ide), nastava je bila obustavljena (Zatvorite ga!), zavrni ispiti otkazani, suocavanje sa
policijom, nocu kada je prilican broj lobanja studenata bio razmrskan, mnogo visokokvalitetne
krvi je teklo ulicama. Kako je to cudno, da sam taj dogadaj smetnuo s uma, kad je to, od svega
to sam ovde naveo, bilo jedino koje sam licno iskusio na svojoj koi. Stojeci na uglu ulica
Brodvej i sto esnaeste, gledajuci kordone fuzza kako nemilosrdno jure prema Batler biblioteci.
(Fuzz je bio naziv za policajce pre nego to smo poceli da ih zovemo svinje, malo kasnije te iste
godine). Dreci ruku visoko uzdignutu, prstiju rairenih u V za mir gestu, urlajuci idiotske parole
sa najbucnijima. Cuceci u predvorju Dvorane Furland, dok su nocne patrole obucene u plavo,
prolazile odlazeci u hajku. Debatirajuci o taktici sa cupavim bradatim nacistickim politickim
vodom SDS-a, koji mi je na kraju pljunuo u lice i nazvao me smrdljivim liberalnim izdajicom.
Gledajuci slatke Bernard devojke kako cepaju svoje bluze i njiu grudima na napaljene,
razdraene pandure, dok istovremeno uzvikuju divlje anglosaksonizme koje Bernard devojke u
moje vreme nisu nikad cule. Gledajuci grupu mladih cupavaca sa Kolumbija univerziteta kako
ritualno piaju na hrpu istraivackih radova koji su bili oteti iz stola nekog nesretnog predavaca
koji je spremao doktorat Tada sam shvatio da ne moe biti nade za covecanstvo, kad su cak i
najbolji medu nama u stanju da iznu u svrhu ljubavi i mira i ljudske jednakosti. Tih mracnih noci
zavirio sam u mnogo umova i naao samo histeriju i ludilo, i jednom, shvatajuci, u ocajanju, da
ivim u svetu gde su se dve frakcije ludaka borile za kontrolu nad ludnicom, otiao da povracam
u Riversajd park posle izuzetno krvavih nereda i bio sam iznenada zatecen (ja, zatecen iznenada)
od strane okretnog cetrnaestogodinjaka, crnca, deparoa koji mi je smeeci se ukrao 22 dolara.
iveo sam blizu Kolumbija univerziteta 68, stanujuci u zaputenom hotelu u
stocetrnaestoj ulici, gde sam imao sobu srednje velicine, uz upotrebu kuhinje i kupatila, bez
doplate za bubavabe. Bio je to isti hotel u kome sam stanovao kao student 1955-56. Zgrada je
tada bila oronula i bila je jo odvratnija davolja rupcaga kad sam se vratio u nju dvanaest godina
kasnije - dvorite je bilo puno razbacanih, polomljenih priceva kao to su dvorita drugih zgrada
bila puna pikavaca - ali ja imam cudan obicaj, moda mazohisticki, da ne zaboravljam delove
svoje prolosti bez obzira koliko runi oni bili, i kad mi je bio potreban smetaj, izabrao sam isti
hotel. Uostalom, bio je jeftin - 14,50 dolara nedeljno - a ja sam morao biti blizu univerziteta zbog
posla, istraivajuci tu knjigu o Izraelu. Da li me jo uvek pratite? Govorio sam vam o svom
prvom tripu pomocu asida, koji je u stvari bio Tonijin trip.
iveli smo u naoj bednoj sobi skoro sedam nedelja - preivljavali smo toplotne talase i
kine oluje, nerazumevanja i pomirenja, bilo je to srecno vreme, verovatno najsrecniji period mog
ivota. Ja sam je voleo i mislim da je ona volela mene. U mom ivotu nije bilo mnogo ljubavi.
Ovo nije namenjeno da izazove saaljenje, vec jednostavno cinjenicno stanje, objektivno
odmereno. Priroda mog slucaja umanjuje moju sposobnost da volim i da budem voljen. Covek u
takvim okolnostima, imajuci irok pristup u svacije najdublje misli, stvarno ne moe da oseti
mnogo ljubavi jer ne veruje mnogo drugim ljudima: on zna previe o njihovim malim prljavim
tajnama i to ubija njegova osecanja prema njima. Nesposoban da uzvrati, on ne moe da dobije.
Njegova dua, ocvrsnula zbog izolovanosti i nepratanja, postaje nepristupacna tako da drugima
nije lako da ga vole. Zamka se sama zatvori i on je zarobljen unutra. Pored svega toga ja sam
voleo Toni, pazeci da ne zalazim previe duboko u nju, i nisam sumnjao da mi je ljubav
uzvracena. ta u.stvari definie ljubav? J a sam vie voleo da budem sa njom nego s nekom
drugom i ona takode. Uzbudivali smo jedno drugo na svaki moguci nacin. Nikad nismo jedno
drugom dosadivali. Naa tela odravala su blizinu naih dua: meni nikad nije zatajila erekcija,
njoj nikad nije nedostajalo uzbudenja, a nae sparivanje dovodilo nas je do ekstaze. Ove stvari
bih nazvao parametrima ljubavi.
U petak posle sedam nedelja provedenih zajedno, Toni se vratila kuci s posla sa dve male
kocke belog papira za upijanje u svojoj tani. Posmatrao sam ih trenutak ili dva, ne razumevajuci.
Asid, konacno rece ona.
Asid?
Zna. LSD. Tedi mi ih je dao.
Tedi je bio njen ef, glavni urednik. LSD, da. Znao sam. Citao sam Hakslija, o meskalinu
1957. godine. Fascinirao me je i mamio da ga probam. Godinama sam se zanosio Psihodelicnim
iskustvima, cak sam se jednom prijavio kao dobrovoljac za LSD istraivacki program na
medicinskom centru Kolumbija. Zakasnio sam sa prijavom, i tada, kad je droga postala moda,
cule su se i stravicne price o samoubistvima, psihozama, loim iskustvima. Znajuci da sam ranjiv,
odlucio sam da bi bolje bilo da asid ostavim drugima, iako sam jo uvek bio radoznao. A sada
ove kocke papira za upijanje koje su bile na dlanu Tonijine ruke.
Ovo bi trebalo da bude fenomenalno, rece ona. Sto posto cisto, laboratorijskog
kvaliteta. Tedi je vec probao malo ovog i kae da je vrlo glatko, vrlo cisto, nema opasnosti ili
nekog sranja. Mislila sam da bi sutra mogli da probamo, i da se u nedelju odmorimo.
Oboje?
to da ne?
Misli da je pametno da oboje budemo van pameti u isto vreme?
Uputi mi svojstven pogled. Misli da te asid dovodi van pameti?
Ne znam. Cuo sam mnogo zastraujucih prica.
Nisi nikad probao?
Ne, rekoh. A ti?
Pa, nisam. Ali sam zato gledala drugove dok su tripovali.
Osetih ubod na podsecanje o ivotu koji je vodila pre nego to sam je upoznao.
Oni ne izgube pamet, Dejvide. To je neka vrsta divlje visine koja traje oko sat vremena,
kad se stvari ponekad pomeaju, ali u sutini kad neko tripuje on sedi najednom mestu tako
lucidno i tako smireno kao - na primer Oldos Haksli. Da li moe da zamisli Hakslija van
pameti? Brbljajuci i balaveci i razbijajuci nametaj?
A ta kae o tipu koji je ubio svoju tatu dok je bio pod asidom? O devojci koja se
bacila kroz prozor?
Toni slegne ramenima. Oni su bili nestabilni, gordo rece. Verovatno je ubistvo ili
samoubistvo bilo ono cemu su teili, a asid im je samo dao podsticaj koji im je bio potreban da
urade ono to su hteli. Ali to ne znaci da bi ti ili ja Ili je moda doza bila prejaka, ili je asid bio
pomean sa nekom drugom drogom. Ko zna? To se deava jednom u milion slucajeva. Znam
ljude koji su probali po pedeset, ezdeset puta i nikad nisu imali problema. Zvucala je
nestrpljivo. Bio je neki zatitnicki, prekoravajuci ton u njenom glasu. Njeno potovanje prema
meni je izgledalo jako umanjeno zbog ove moje neodlucnosti; bili smo na pragu pravog jaza.
U cemu je stvar, Dejvide? Zar se plai da tripuje?
Mislim da nije pametno da oboje tripujemo istovremeno, to je sve. Kad nismo sigurni
gde ce nas to odvesti.
Tripovati zajedno je najlepa stvar koju dve osobe mogu da urade, rece.
Ali je rizicno. Mi jednostavno ne znamo. Gledaj, ti moe nabaviti jo asida ako eli,
zar ne?
Najverovatnije mogu.
Dobro, onda. Daj da ovo uradimo postepeno, korak po korak. Nema urbe. Ti probaj
sutra, a ja cu da posmatram. J a cu probati u nedelju, a ti ce posmatrati. Ako nam se oboma svidi
uticaj asida na nas, sledeci put cemo probati zajedno. Jel' u redu, Toni? Jel u redu?
Nije bilo u redu. Video sam da hoce neto da kae, da uoblicava neki argument, neki
prigovor, ali sam takode video da je zastala, povukla, preispitala svoje pozicije, i odlucila se da
ne kae nita. Iako joj ni u jednom trenutku nisam citao misli, izrazi njenog lica dali su mi uvid u
redosled njenih misli.
U redu, rece blago. Nije vredno rasprave.
U subotu ujutro, ona je preskocila dorucak - receno joj je da tripuje na prazan stomak - i
kad sam ja jeo, sedeli smo izvesno vreme u kuhinji sa jednom kockom papira za upijanje koja je
neduno bila na stolu izmedu nas dvoje. Pretvarali smo se kao da nije tu. Toni je izgledala
utuceno; ne znam da li joj je smetalo moje insistiranje da tripuje bez mene, ili je bila samo
zabrinuta, sada kad je dolo vreme tripa. Nismo mnogo pricali. Ona je napunila pepeljaru
polupopuenim cigaretama. S vremena na vreme nervozno se nasmeila. S vremena na vreme
uzeo bih njenu ruku i ohrabrujuci se osmehnuo. Tokom ove dirljive scene nekolicina stanara sa
kojima smo delili kuhinju na ovom spratu hotela, ula je i izala. Prvo Eloiza, lukava crnkinja,
prostitutka. Onda gospodica Teotokis, medicinska sestra odbojnog lica koja je radila u bolnici
Sveti Luka. Gospodin Vong, mali misteriozni debeljukasti kinez koji se uvek etao u gacama.
Ejtken, peder, ucenjak iz Toleda, i njegov bledi cimer, Donaldson. Neki su klimnuli glavom
prema nama, ali niko nije prozborio ni rec, cak ni Dobro jutro. Ovde je bilo pravilo da se
ponaa kao da su tvoji susedi nevidljivi. Dobra stara tradicija Njujorka. Oko pola deset, Toni
rece: Donesi mi cau soka od pomorande, molim te. Sipao sam cau soka iz flae u friideru
na kojoj je bilo napisano moje ime. Namignuvi mi i iroko se osmehnuvi, lano odvana,
zguvala je papir za upijanje i gurnula ga u usta, naglo ispila sok da lake proguta.
Za koliko treba da pocne da deluje? upitah.
Za oko sat i po
U stvari trebalo je pedesetak minuta. Vratili smo se u nau sobu, zakljucali vrata; slab,
kripav zvuk Baha dopirao je iz portabl gramofona. Pokuavao sam da citam, i Toni takode;
stranice se nisu brzo okretale. Iznenada ona podie pogled i rece: Pocinjem da se osecam
drugacije.
Kako drugacije?
Vrti mi se u glavi. Kao kad hocu da povracam. Osecam bockanje u vratu.
Da ti donesem neto? Cau vode? Sok?
Nita, hvala. Dobro mi je. Stvarno mi je dobro. Bojaljiv ali iskren osmeh. Izgledala je
malo zabrinuta ali ni malo uplaena. eljna tripa. Odloio sam knjigu i posmatrao je oprezno,
osecajuci se zatitnicki, skoro eleci da se desi neto da joj budem na usluzi. Nisam eleo da ima
loe iskustvo ali eleo sam da joj budem potreban.
Davala mi je informacije o napredovanju asida kroz svoj nervni sistem. Hvatao sam
beleke dok mi ona nije ukazala da joj kripa olovke po papiru smeta. Pocinjali su vizuelni efekti.
Zidovi su joj izgledali pomalo konkavni, a pukotine na malteru dobijale su neobicne oblike i
postajale su zamrene. Boje su bile neprirodno jarke. Snopovi svetlosti koji su prodirali kroz
prijavi prozor bili su prizmaticni, razbijajuci i bacajuci delove spektra po podu. Muzika - imao
sam gomilu njenih omiljenih ploca na menjacu - poprimila je cudan, novi intenzitet; teko je
pratila melodije, izgledalo joj je kao da se gramofon zaustavlja pa pocinje, ali zvuk kao zvuk
imao je neki noviji neopisivi kvalitet gustine i opipljivosti koji ju je opcinjavao. Cula je nekakav
zvuk nalik na zviduk, kao da vazduh struji niz njen obraz. Govorila je o proimajucem osecaju
neobicnosti - J a sam na nekoj drugoj planeti, izgovorila je dva puta. Izgledala je ushiceno,
uzbudeno, srecno. Prisecajuci se uasnih prica koje sam cuo da asid izaziva padanje u pakao,
opustoene prikaze kanjenih skitnica, prelepo ispricanih na.radost miliona citalaca od strane
marljivih anonimnih novinara Tajma i Lajfa, skoro sam zaplakao od olakanja zbog cinjenice da
ce Toni proci bez ozleda. A plaio sam se najgoreg. Ali ona se dobro drala. Oci su joj bile
zatvorene, lice vedro i pobedonosno veselo, disanje duboko i oputeno. Toni se nalazila
izgubljena u transcendentalnom carstvu misterije. Sada mi nije skoro nita govorila, prekidajuci
tiinu svakih nekoliko minuta da promrmlja neto nerazgovetno i zamreno. Vec je bilo prolo
pola sata od prve najave da se oseca cudno. Kako je ponirala sve dublje u svoj trip, moja ljubav
prema njoj se produbljivala. Njena sposobnost da se suoci sa asidom bio je dokaz cvrstine njene
licnosti i to me je radovalo. Divim se sposobnim enama. Vec sam planirao kako cu sutra ja
tripovati - birajuci muzicku pratnju, pokuavajuci da zamislim zanimljive oblike iskrivljenja
stvarnosti koje cu iskusiti, radujuci se unapred kasnijem poredenju beleaka sa Toninim. alio
sam zbog kukavicluka koji me je liio zadovoljstva da tripujem sa Toni danas.
Ali ta je to sad? ta se deava sa mojom glavom? Otkud ovaj iznenadni osecaj guenja?
Ovo pulsiranje u prsima? Suvo grlo? Zidovi se savijaju; vazduh se cini teak i blizak; desna ruka
iznenada je pola metra dua od leve. Ovo su efekti koje je Toni opazila i opisala malo pre. Zato
ih sad ja osecam? Drhtim. Miici poigravaju po sopstvenom nahodenju u butinama. Zar ovo oni
nazivaju visoki kontakt? Samo zato to sam bio tako blizu Toni dok je ona tripovala - je li ona
izdisala cestice LSD ka meni, zar sam omakom udahnuo neku zarazu iz vazduha?
Dragi moj Selig, rece naslonjac pun sebe, kako moe biti tako glup? Ti ocigledno
crpi ove fenomene direktno iz njenog uma.
Ocigledno? Da li je to tako ocigledno? Uzimam u obzir tu mogucnost. Da li nehotice
citam Tonijine misli? Izgleda da da. U prolosti, pokuaj koncentracije, bez obzira koliko slab,
bio je neophodan da bih bio u stanju da izotrim prislukivanje necijih misli. Ali izgleda da je
asid pojacao njenu energiju i da je ona doprla do mene netraena. Koje je drugo objanjenje
moguce? Ona mi emituje svoje tripovanje; a ja sam se nekako ukljucio na njenu talasnu duinu,
bez obzira na casnu odluku da potujem njenu intimu. A sada cudnovatosti asida, ireci se kroz
jaz medu nama, zarazile su i mene.
Da li da izadem iz njenog uma?
Dejstvo asida me uznemirava. Pogledah Toni, ona izgleda preobraena. Mali tamni
mlade na njenom obrazu, blizu ivice usne, blesne kao vrtlog rasplamsanih boja: crvena, plava,
ljubicasta zelena. Usne su joj prepune, usta iroka. Svi ti zubi. Red po red po red, kao kod ajkule.
Zato nisam nikada do sada primetio ta grabeljiva usta? Ona me plai. Njen vrat se izduuje; telo
joj se zbija; grudi joj se krecu kao da ima nemirne macke ispod poznatog crvenog dempera koji
je i sam poprimio zlokobnu pretecu purpurnu nijansu. Da bih joj pobegao bacam pogled ka
prozoru. Uocavam tragove naprslina na trokavim okvirima kojih nikada pre nisam bio svestan.
Sigurno ce za koji trenutak naprsli prozor puci i isprskati nas komadicima stakla. Zgrada preko
puta je neprirodno zdepasta danas. Ta promenjena forma preti. Plafon mi se primice takode.
Cujem priguene udarce bubnja odozgo - koraci suseda iznad mene, kaem sebi - i zamiljam
ljudodere kako pripremaju veceru. Da li je ovo uobicajena posledica uzimanja asida? Da li je to
to to mladi nae nacije rade sami sebi, dobrovoljno, cak eljno, u ime zabave?
Trebalo bi iskljuciti ovo, pre nego to potpuno iznem. Ja elim napolje.
Pa, lako izvodljivo. Imam svoj nacin da zaustavljam primanja, da blokiram priliv. Samo
ovoga puta mi ne uspeva. Bespomocan sam pred snagom asida. Pokuavam da se iskljucim od
ovih nepoznatih i nesredenih utisaka, a oni bez obzira na to mariraju ka meni. iroko sam
otvoren za sve to izbija iz Toni. J a sam uhvacen. Tonem sve dublje i dublje. Ovo je trip. Ovo je
lo trip. Ovo je vrlo lo trip. Kako cudno: Toni je dobro krenulo, zar. ne? Tako je izgledalo
posmatracu. Zato onda je, slucajno se vercujuci, uvidam da mi je loe krenulo?
Sve stoje u Tonijinom umu sliva se u moj um. Poimanje necije due nije mi strano, ali ovo
je prenos kakav nikad ranije nisam imao, informacija oblikovana drogom, dolazi do mene u
sablasnoj izopacenosti. J a sam neeljen posmatrac Tonijine due i ono to vidim je gozba davola.
Zar takav mrak moe da postoji u njoj? Nita slicno nisam video prethodna dva puta: da li je asid
dosegao do nivoa komara meni do tada nepristupacnog? Njena prolost defiluje. Napadne scene
okupane u sablasnom svetlu. Ljubavnici. Sparivanja. Gnusobe. Bujica menstrualne krvi, ili je ta
crvena krv neto jo kobnije? Tu je ugruak bola: ta je to, okrutnost prema drugima, okrutnost
prema sebi? Vidi kako se podaje toj povorci monstruoznih ljudi! Oni mehanicki napreduju,
gromovita legija. Njihovi ukruceni udovi ljate uasnom crvenom svetlocu. J edan po jedan
uranjaju u nju, vidim svetlost kako struji niz njene slabine dok je obraduju. Njihova lica su
maske. Ne znam nijednog. Zato nisam i ja u redu? Gde sam ja? Ah, tamo: skroz po strani,
beznacajan, nebitan. Da li ta stvar predstavlja mene? Zar tako ona mene stvarno vidi? Dlakavi
vampirski imi, puzava zgrcena krvopija? Ili je to prosto sopstvena slika Davida Seliga o sebi,
koja poskakuje izmedu nas kao odraz u berberskim paralelnim ogledalima? Boe, pomozi mi, da
li to ja prenosim njoj vibracije, a onda ih nalazim u njoj kriveci je to prua sklonite komarima
koji nisu njeni?
Kako da prekinem ovu vezu?
Ustajem posrcuci. Teturajuci bangavo, zagaden. Soba se okrece. Gde su vrata? Kvaka
bei od mene. Nasrcem ka njoj.
Dejvide njen glas odjeknu beskrajno. Dejvide Dejvide Dejvide Dejvide Dejvide
Dejvide.
Malo sveeg vazduha, promrmljam. Samo izlazim na trenutak.


Ne pomae. Komarne scene me progone. Oslonim se na vlaan zid, dreci se za treperavi
izvor svetlosti. Kinez prolazi pored mene kao duh. Negde u daljini cujem zvonjavu telefona.
Vrata friidera treskom su se zalupila, i opet, i opet, a kinez prolazi pored mene po drugi put iz
istog pravca, a kvaka bei od mene, dok se svemir okrece sam od sebe, hvata me u petlju
trenutka. Entropija opada. Zelena krv izbija iz zelenog zida. Bodljikav glas mi kae Selig? Neto
nije u redu? To je Donaldson, narkoman. Njegovo liceje poput mrtvacke glave. Njegova ruka na
mom ramenu je kocata. Da li si bolestan? pita on. Odmahujem glavom. Naginje se prema
meni sve dok njegove prazne ocne duplje ne dospeju na par santimetara od mog lica; proucava
me malo due. Kae: Ti tripuje, covece! Zar ne? Sluaj, ako eli, dodi dole niz hodnik, mi
imamo neto to ti moe pomoc.
Ne. Nema problema.
Oteturam se u svoju sobu. Vrata, najednom savitljiva, nece da se zatvore; guram ih obema
rukama, zadravajuci ih sve dok brava ne kljocne. Toni sedi tamo gde sam je ostavio. Izgleda
zbunjena Njeno lice deluje monstruozno, pravi Pikaso; okrecem se od nje, zaprepacen.
Dejvide?
Glas joj je promukao i hrapav; zvuci istovremeno u dve oktave odjednom, popunjen
grubom vunom izmedu gornjeg i donjeg tona Divlje maem rukama, pokuavajuci da je prekinem
u pricanju, ali ona nastavlja, izraavajuci zabrinutost za mene, zahtevajuci da zna ta se deava,
zato sam ulazio i izlazio iz sobe. Svaki zvuk koji ona ispusti muci me. Ni scene ne prestaju da
teku iz njenog uma u moj. Taj cupavi zubati imi sa mojim likom jo uvek mrko gleda iza ugla
njene lobanje. Toni, mislio sam da me voli. Toni, mislio sam da te cinim srecnom. Pao sam na
kolena i istraivao prainom okoreo tepih, star milion godina, izbledeo stanjen otrcan komad
pleistocena Ona dode do mene, saginjuci se zabrinuto, ona koja je tripovala pazila je na
blagostinju svog partnera bistrog uma, koji je na cudan nacin takode tripovao.
Ne razumem, apnuce. Dejvide ti place. Lice ti je skroz uplakano. Da nisam rekla
neto pogreno? Molim te ne placi, Dejvide. Ja sam imala tako dobar osecaj, a sad - jednostavno
ne razumem...
imi. imi. Koji iri svoja gumena krila. Otkrivajuci svoje ute ocnjake.
Ujedajuci. iajuci. Pijuci.
Jedva sam izgovorio par reci: Ja sam - takode - tripovao...
Moje lice pripijeno uz tepih. Miris praine u svim nozdrvama. Trilobiti puze kroz moj um.
imi puzi kroz njen.
Prodoran smeh u hodniku. Telefon. Vrata friidera: tup, tup, tup! Ljudoderi pleu na
spratu iznad. Plafon mi pritiskuje leda. Moj gladan mozak hara Tonijinu duu. Onaj koji viri kroz
kljucaonicu moe videti ono to ce ga muciti. Toni kae: Ti si uzeo drugi asid? Kada?
Nisam.
Kako to onda tripuje?
Ne odgovaram. Cicim, sklupcen, znojim se, stenjem. Ovo je silazak u pakao. Haksli me je
upozorio. J a nisam eleo Tonijin trip. Nisam traio da ita vidim. Moje odbrane su sad unitene.
Ona me obuzima. Ona me prodire.
Toni kae: Da li cita moje misli, Dejvide?
Da. Jadno poslednje priznanje. Citam tvoje misli.
ta si rekao?
Rekao sam da ti citam misli. Mogu videti svaku misao. Svako iskustvo. Vidim sebe na
nacin koji me ti vidi. O, Isuse, Toni, Toni, tako je grozno!
Ona me cima i pokuava da me pridigne da je pogledam. Konacno ustajem. Njeno lice je
uasno bledo; pogled joj je ukocen. Ona trai razjanjenje. ta je to o citanju misli? Da li sam to
stvarno rekao, ili je to neto to je njen asidom pomucen um izmislio? Stvarno sam to rekao,
rekoh joj. Pitala si me ako sam ti citao misli i ja sam rekao da jesam.
Nisam te uopte tako neto pitala, rece ona.
,Cuo sam da si pitala.
Ali nisam... tresuci se sad. Oboje. Njen glas je prazan.
Ti pokuava da mi nametne da sam imala loe iskustvo sa asidom, zar ne Dejvide? Ne
shvatam. Zato bi ti eleo da me povredi? Zato me zbunjuje? Bio je to dobar trip. Bio je to
dobar trip.
Za mene nije, rekoh.
Ti nisi tripovao.
Ali jesam.
Uputi mi pogled potpunog nerazumevanja, otrgne se od mene i baci se na krevet, placuci.
Iz njenog uma, probijajuci se kroz cudne prozore izazvane asidom, dolazi eksplozija sirovih
emocija: strah, ogranicenost, bol, ljutnja Ona misli da sam namerno pokuao da je povredim. ta
god da kaem nece popraviti situaciju. Nita nikad nece popraviti situaciju. Ona me prezire. J a
sam vampir, krvopija, pijavica; ona zna cemu slui moja moc. Mi smo preli fatalni prag i ona
nikad nece misliti o meni bez mucnine i stida. Niti ja o njoj. Izletim iz sobe, niz hodnik u sobu
koju su delili Donaldson i Ejtken. Lo trip, promrmljah. Izvinite to smetam, ali...

Ostao sam sa njima tog poslepodneva. Dali su mi sredstvo za smirenje i neno me doveli
do silazne putanje tripa. Psihodelicne scene su mi jo uvek navirale od Toni nekih pola sata, kao
neka neumoljiva pupcana vrpca koja nas je spajala celom duinom hodnika; ali tada na moje
olakanje, osecaj veze poceo je da bledi i opada, i iznenada, sa nekom vrstom cujnog kljocanja u
casu prekida, potpuno je nestao. Blistavi fantomi prestali su da muce moju duu. Boje, dimenzije
i sklop vratili su se u svoja pravilna stanja I napokon sam bio slobodan od tog nemilosrdnog
odraza sopstvene mate. Tada kad sam opet bio potpuno sam u glavi, hteo sam da placem od
radosti jer sam spaen, ali suze nisu dolazile, sedeo sam pasivno, pijuckajuci sodu bikarbonu.
Vreme je prolazilo. Donaldson i Ejtken i ja pricali smo na miroljubiv, civilizovan otrcan nacin o
Bahu, srednjovekovnoj umetnosti, Ricardu Niksonu, drogi i mnogim drugim stvarima. J edva sam
ih poznavao pa ipak su bili spremni da utroe svoje vreme da bi olakali bol strancu. Konacno
sam se osecao bolje. Neto malo pre est sati, zahvaljujuci se duboko, vratio sam se u sobu. Toni
nije bilo tamo. Mesto je izgledalo cudno izmenjeno. Knjige su nestale sa polica, grafike sa
zidova; vrata od ormana bila su otvorena i pola stvari je nedostajalo. Ovako oamucen malaksao
tek sam kroz trenutak-dva uspeo da shvatim ta se desilo. Prvo sam pomislio na provalu, na
otmicu, ali tada sam uvideo istinu. Ona se iselila.

11


U vazduhu se danas moe naslutiti dolazak zime - vetar provokativno tipa za obraze.
Oktobar prebrzo prolazi. Nebo je flekavo i nezdravo, prekriveno alosnim, tekim i niskim
oblacima. J uce je padala kia, odvajala lice od drveca, i ono sada lei prilepljeno za trotoar
Koled Voka, njihovi ofucani vrhovi lepraju na otrom povetarcu. Svuda unaokolo su barice.
Dok sam se pripremao da sednem pored masivne zelene statue Alme Mater, prvo sam preko
hladnih i vlanih kamenih stepenica uredno rasprostro novine, izabrane delove dananjeg izdanja
Kolumbija Dejli Spektator. Pre neto vie od dvadeset godina, dok sam bio glupo ambiciozni
student druge godine koji sanjari o karijeri novinara - kako lukavo, novinar koji cita misli! - Spek
je tada bio centralni deo mog ivota; sada mi slui da mi dupe ostane suvo.
Ovde sedim. Radno vreme. Na mojim kolenima lei debela vlaknasta fascikla, zatvorena
velikim gumenim lastiem. Unutra, uredno otkucanih pet seminarskih radova, svaki spojen
bakrenom spajalicom; rezultat mog nedeljnog truda. Kafkini romani, o kao tragiar, Koncept o
sintetikim a priori tvrdnjama, Odisej kao simbol drutva, Eshil i aristotelovska tragedija. Staro
akademsko sranje, potvrdeno u svojoj beznadenoj fekalnosti od strane ovih pametnih momaka
radih da dozvole da im stari lisac to uradi. Ovo je dan ugovoren za dostavu radova i, moda, za
nove porudbine. Pet do jedanaest. Moje muterije ce uskoro doci. U meduvremenu mogu da
posmatram defile. Studenti urno prolaze, noseci hrpe knjiga. Kosa se talasa na vetru, grudi
ivahno njiu. Svi oni mi izgledaju zastraujuce mladi, cak i oni bradati. Narocito oni bradati. Da
li ste svesni da svake godine ima sve vie mladih ljudi? Njihovo pleme se stalno uvecava dok
matorci padaju na krivini, a i ja se pribliavam groblju. Cak mi i profesori ovih dana izgledaju
mladi. Ima ljudi koji su doktorirali a koji su petnaest godina mladi od mene. Zar to ne ubija u
pojam? Zamislite decaka rodenog 1950. godine koji je vec doktorirao 1950. brijao sam se tri puta
nedeljno, masturbirao svake srede i subote; bio sam srcani, napaljeni pubertetlija, visok 175
santimetara, sa ambicijama, patnjama i znanjem, sa osobenocu. 1950. godine, dananji mladi i
neiskusni profesori i doktori bili su krezuba novorodencad, nabranih lica, koa lepljivih od
amnionskih sokova. Kako su mogli ti klinci tako rano da doktoriraju? Ti klinci su me prestigli
dok sam se ja vukao po stazi.
Nalazim da mi je druenje sa samim sobom dosadno kad padnem u samosaaljenje. Da
bih se zabavio, pokuavam da zavirim u umove prolaznika i da vidim to mogu videti. Igrajuci
svoju staru igru, svoju jedinu igru. Selig Vojaer, vampir due, koji cepa intimnosti nevinih
stranaca da oraspoloi svoje hladno srce. Ali ne: danas moja moc odbija da radi. Samo
nerazgovetno mrmljanje dopire do mene, nedefinisano, oslobodeno sadraja. Nema diskretnih
reci, nema bljesaka licnosti, nema vizija sutine due. Ovo je jedan od loih dana Sva ulazna
energija utapa se u nerazumljivu masu; svaka informacija identicna je sa svim ostalima. To je
pobeda entropije. Prisecam se Fosterove gospode Mur, koja paljivo oslukuje otkrovljenje u
odjecima Marabar pecina, a cuje samo jednu te istu monotonu buku, isti beznacajan zvuk koji
rastapa sve: Bum. Zbir i sutina odlucne tenje covecanstva: Bum. Umovi koji prolecu prolazeci
Koled Vokom sada mi emituju samo: Bum. Verovatno je to sve to zasluujem. Ljubav, strah,
vera, nevaspitanost, glad, samozadovoljstvo, svaka vrsta unutranjeg monologa, sve to dopire do
mene sa identicnim sadrajem. Bum. Moram ovo da popravim. J o nije kasno da zapocnem rat
protiv entropije. Postepeno, znojeci se, boreci se, otimajuci se da neto primim, irim otvor,
ulagujuci se mojoj moci da proradi. Da. Da. ivni. Digni se, ti bedni pijunu! Vrati mi ravnoteu!
Moc se pokrene u meni. Unutranji mrak se malo razbistri; zalutali komadici izoliranih ali
razumljivih misli nalaze svoj put do mene. Neurotian ali jo uvek ne sasvim lud. Idem da vidim
efa odseka i da mu kaem da odjebe. Karte za operu, ali moram. Tucanje je zadovoljstvo,
tucanje je vrlo znaajno ali ima jo neto. Kao kad stoji na vrlo visokoj dasci za skakanje pred
sam skok. Ovo isprekidano haoticno brbljanje samo mi daje do znanja da moc jo uvek nije
mrtva, i time se zadovoljavam. Zamiljao sam moc kao crva zamotanog oko mog mozga; jedan
umoran crv, naboran i sklupcan, njegova nekad sjajna koa sada je bubuljicava sa otrcanim
prljavim flekama. To je relativno skora slika ali cak i u srecnijim danima uvek sam mislio kao o
necem odvojenom od mene, kao o nekom uljezu. Stanar. Ono i ja. ja i ono. O ovakvim stvarima
sam obicno diskutovao sa Najkvistom. (Da li je ipak on uao u ove sfere? Moda nije. Osoba
koju sam nekad poznavao, izvesni Tom Najkvist, moj bivi prijatelj. I on je imao nekog slicnog
uljeza u glavi). Najkvistu se nisu svideli moji stavovi. To je ludo, covece, postavljati takvu
dualnost. Tvoja moc si ti. Ti si svoja moc. Zato pokuava da otudi sebe iz svog sopstvenog
uma? Verovatno je Najkvist bio u pravu, ali sada je prekasno. Ona i ja, tako ce biti, dok nas smrt
ne rastavi.
Evo moje muterije, krupnog atlete, Pola F. Bruna Njegovo lice je nateceno i ljubicasto i
on se ne smei, kao da ga je subotnji heroizam kotao nekoliko zuba. Trgnuh gumeni lasti,
izvukoh Kafkine romane, i dadoh mu rad.
est strana, rekoh. Vec mi je bio dao deset dolara kapare. Dode mi jo jedanaest
dolara. Hoce li prvo da ga procita?
Koliko je dobar?
Nece ti biti ao.
Verujem ti na rec. Uspeva bolno, zatvorenih usta, da se osmehne. Izvlaceci svoj debeli
novcanik, prekrije moj dlan novcanicama. Brzo uskocim u njegov um, samo iz zezanja, jer moja
moc ponovo funkcionie, brza psihicka pljacka, i pokupim povrinske slojeve: raskliman zub na
utakmici, slatka nadoknada felacijom u Studentskom domu prole subote, neodredene misli o
seksu posle utakmice sledece subote, itd. itd. to se tice sadanje transakcije otkrih osecaj krivice,
stid, cak i malo ljutnje na mene to sam mu pomogao. O, pa: zahvalnost goya (nejevrejin). Stavih
pare u dep. On me pozdravi oporim klimanjem glavom i tutne Kafkine romane pod svoj
ogromni pazuh. urno, stideci se, odlazi, muvajuci se niz stepenice, u pravcu Dvorane Hamilton.
Gledam njegova iroka leda kako se udaljavaju. Iznenadni nalet pojacanog zlosutnog vetra, koji
je doao sa Hadsona, stie sa istoka probadajuci i produvava me do kostiju.
Bruno je zastao kod suncanog sata, gde ga je vitki crni student, visok oko dva metra,
presreo. Koarka, sto posto. Crnac je u plavoj univerzitetskoj jakni, zelenim patikama i tesnim
frulastim utim pantalonama. Njegove noge su izgledale oko metar i po duge. On i Bruno su
malo popricali. Bruno pokae prema meni. Crnac klimnu glavom. Shvatam da cu dobiti novu
muteriju. Bruno nestaje, a crnac poskakujuci prede prelaz i pope se uz stepenice. Vrlo je cm,
skoro ljubicaste koe, a ipak njegove crte lica imaju kavkaku otrinu, gnevne jagodice, ponosit
orlovski nos, tanke blede usne. On je strahovito zgodan, neka vrsta hodajuci kipa, neka vrsta
idola. Moda mu geni nisu uopte crnacki: Etiopljanin, moda iz nekog nomadskog plemena iz
doline Nila? On ipak nosi svoju bujnu uvijenu kosu prefinjeno podianu kao agresivni africki
venac oko pola metra ili vie u precniku. Ne bih bio iznenaden da su mu obrazi obeleeni, moj
um, jedva otvoren, pokupi periferne, opte odlike njegove licnosti. Sve se moglo predvideti, cak
je i stereotipno: ocekujem da je osetljiv, uobraen, da se brani, da je neprijateljski nastrojen, a
ono to dopire do mene je buckuri razjarenog rasnog ponosa; preovladava fizicko zadovoljstvo
samim sobom, eksplozivno neverovanje drugima, pogotovo belcima. U redu. Poznata ema.
Njegova produena senka iznenada me prekrije istovremeno kad se sunceva svetlost za
trenutak probije kroz oblake. Klateci se na petama, kae:
Tvoje ime je Selig? Klimnuh glavom. Jahja Lumumba. rece on.
Molim?
J ahja Lumumba. Njegove oci, blistavo bele nasuprot blistavo ljubicastom, besno sjaje.
Nestrpljenja u njegovom glasu odaje da mi je on rekao svoje ime, ili u najmanju ruku, ime koje
voli da koristi. Njegov ton je upucivao na to da podrazumeva da je to ime koje ce svako u krugu
univerziteta prepoznati. Pa ta bih ja mogao da znam o zvezdama univerzitetske koarke? On
moe da ubaci loptu kroz obruc i pedeset puta na utakmici i ja jo uvek ne bih bio cuo za njega.
On rece:
,Cujem da ti radi seminarske radove, covece.
To je tacno.
Ima dobru preporuku od mog ortaka Brana. Koliko naplacuje?
Tri i po dolara po strani. Otkucanoj sa duplim proredom.
Razmilja o tome. Pokazujuci zube rece: Kakva je to jebena pljacka?
Tako zaradujem za ivot, gospodine Lumumba. Mrzim sebe zbog tog ljigavog,
kukavickog gospodine, To je otprilike dvadeset dolara za prosecan rad. Za dobro uraden posao
treba dosta vremena, zar ne?
Aha, aha. proracunato sleganje ramenima. Dobro, ne diem frku covece. Treba mi
jedan rad. Zna li neto o J uropidu?
O Euripidu?
To sam i rekao. On se ljutio na mene, nastupajuci sa preteranim crnackim manirizmom,
govori mi crnackim slengom, rekavi Juropid.
Onaj tip, grk koji je pisao drame.
Znam na koga misli. Kakva vrsta rada vam treba, gospodine Lumumba?
On izvuce parce papira iz depa jakne, i praveci se vaan, uze da ga proucava. Profa eli
da mi uporedimo temu Elektre kod J uropida, Sofokla Eks... Eks...
Eshila?
E, da, njega, Pet do deset strana. Treba da bude gotov do desetog novembra. Moe li to
da sredi?
Mislim da mogu, rekoh, uzimajuci penkalo. Uopte ne bi trebalo da bude problema.
Pogotovu to medu nekim mojim belekama imam rad koji sam licno pisao jo 1952. na ovu istu
staru, izandalu temu iz klasicne knjievnosti. Trebace mi neke informacije o vama, za naslov.
Kako se pie vae ime, ime profesora, broj kursa... On poce da mi daje te podatke. Dok sam ih
beleio, istovremeno sam otvorio prorez u svom umu za svoje uobicajeno posmatranje
muterijine unutranjosti, da mi da neke ideje o pravilnom tonu koji treba da upotrebim u radu.
Da li cu biti u stanju da napiem ubedljiv rad, imitirajuci takav seminarski rad kakav bi napisao
J ahja Lumumba. Bice to ozbiljan tehnicki izazov ako treba da piem crnackim argonom,
pristupajuci temi ladno, dezerski, nadmeno, svaki red se smeje profesoru u debelo lice. Mislim
da mogu to da izvedem: ali eli li Lumumba da tako radim? Da li ce pomisliti da mu se rugam
ako prihvatim njegov argonski stil, ili da li ce izgledati da ga zezam, kao to bi on mogao da
zeza profil? Moram da znam ove stvari. Tako sam promuvao svoje zmijske ralje da produ
njegov skalp, u skriveni sivi ele. Hej, veliki crni covece. Ulazeci, pokupim neto tacniju i
ivotniju verziju njegove sutine koju on stalno projektira: izdignuti crnacki ponos, nepoverenje
prema bledolikom strancu, prigueni smeh zbog zadovoljstva svojom glatkom dugonogom
muskulaturom. Ovo su samo ostaci stavova, standardni nametaj njegovog uma. J o nisam stigao
do nivoa koji odraava ovominutne misli. Nisam prodirao do sutine J ahje Lumumbe, do
jedinstvene individue, ciji stil moram preuzeti. Prodirem dublje. Dok tonem osetih izraeno
zagrevanje psihicke temperature, izliv toplote koja bi se verovatno mogla porediti sa iskustvom
rudara koji kopa osam kilometara u zemljinoj utrobi ka vatrama magme. Ovaj covek Lumumba
stalno unutra vri; to shvatam. Sjaj iz njegove buntovne due me opominje da budem oprezan, ali
jo uvek nisam dobio informacije koje traim, te nastavljam dalje, sve dok me neocekivano
istopljeni, razbesneli mlaz njegove svesti ne udari izuzetnom snagom. Jebeni jevrejski veliki
posrani mozak, Isuse kako mrzim ovog malog elavca majko, koji mi naplauje tri dolara i
pedeset centi za stranu trebalo bi da ga smodim, trebalo bi da mu razbijem zube, izrabljiva,
ugnjetava, on ne bi ni platio toliko jevreju, kladim se da je to specijalna tarifa za crnce, sigurno
bi trebalo da ga smodim, to je dobro, smoditi ga, trebalo bi mu rasuti zube, dignuti ga i baciti u
kantu za ubre, ta ako bi sam napisao taj jebeni rad, da mu pokaem da mogu, ali ne mogu,
sranje, ne mogu, u tome je celi jebeni problem, mama, ne mogu, Juropid, Sofokle, Eksil ko ima
pojma o njima, imam o drugim stvarima da razmiljam, utakmica protiv Rutgersa, jedan na
jednog, niz teren, daj mi loptu ti glupi stvore, tako je, skok ut, i ko Lumumbe! priekajte on je
bio fauliran u trenutku ubacivanja sad on ide do linije slobodnih bacanja, velik, siguran, visok
dva metra i deset, nosilac svih rekorda na Kolumbija univerzitetu, tapka loptu, jednom, drugi put,
ut, ko! Lumumba je na putu ka jo jednoj velikoj veeri, Juropid, Sofokle, Eksil, kog li avola
moram ita da znam o njima, da piem neto o njima, od kakve koristi za crnog oveka, ti stari
mrtvi grki jebai, zato su oni znaajni za iskustvo crnaca, znaajni, znaajni, znaajni... ne
samo meni, ve i jevrejima, sranje, ta iko od njih zna, pogotovu ovaj govnar, majko, ovde
moram da mu dam dvadeset dolara da uradi neto za to ja nisam sposoban, da sam uradim, ko
kae da moram, kakva je korist od toga, zato zato zato zato...
Urlikajuca pecnica. Vrucina me savladava. Bio sam u kontaktu sa estokim umovima i
ranije, ecim od ovog, ali tada sam bio mladi, jaci, snalaivljiji. Ne mogu da izdrim ovu
vulkansku erupciju. Snaga njegovog prezira prema meni je povecana procentualno sa snagom
samoprezira koji oseca to mu je potrebna moja usluga. On je nosilac mrnje. Moja jadna i
oslabljena moc ne moe da izdri. Neka vrsta automatskog sigurnosnog uredaja presece to da me
zatiti od preopterecenja: mentalni primaoci se sami iskljucie. Ovo je novo iskustvo, neobicno,
ovaj fenomen rasterecenja.T oje kaoda otpadaju udovi, ui, jaja, sve to moe da otpadne, ne
ostavljajuci nita sem glatkog trupa. Priliv energije nestaje, um J ahje Lumumba se povukao i sad
mi je nepristupacan, nalazim sebe kako nevoljno vracam proces prodiranja sve dok ne osetim
njegovo najpovrnije odlike, tad cak ni te, samo sivi krznati izliv koji oznacava njegovo prisustvo
pored mene. Sve je nejasno. Sve je umotano. Bum. Opet se vracamo na to. Zuji mi u uima: to je
rezultat iznenadne tiine, tiine glasne kao grmljavina Nova faza na silaznoj putanji moci. Nikad
nisam toliko izgubio kontrolu i ovako skliznuo iz necijeg uma. Podignem pogled, oamucen,
otecen. Tanke usne J ahje lumumbe su cvrsto stisnute; on bulji dole prema meni sa odvratnocu,
nemajuci pojma ta se desilo. Klonulo izgovorih:
eleo bih deset dolara sad, unapred. Ostatak ce mi dati kada ti dostavim rad. On mi
hladno kae da nema para da mi da danas, sledeci cek od stipendije treba da stigne tek pocetkom
sledeceg meseca. Treba da posao uradim na poverenje, kae. Uzmi ili ostavi, covece.
Da li moe da mi da petaka? upitah. Kao, za dogovor. Poverenje nije dovoljno.
Imam trokove. On besni. Protee se do pune visine: izgleda visok devet ili deset metara. Bez
reci iz novcanik vadi novcanicu od pet dolara guva je i baca u moje krilo, podrugljivo.
Vidimo se ovde devetog novembra, ujutro, viknuh za njim, dok je on odlazio. J uropid,
Sofokle, Eksil. Sedim oamucen, drhteci, sluajuci urlajuci tiinu. Bum. Bum. Bum.

12


U trenucima kada je razmiljao kao Dostojevski, David Selig je voleo da misli o svojoj
moci kao o nekom prokletstvu, o surovoj kazni za neki nezamislivi greh. Kainov znak, moda.
Naravno da je njegova narocita sposobnost stvarala mnogo problema, ali u svojim svetlim
trenucima, znao je da nazivanje svoje moci prokletstvom cisto sranje, melodramaticna
popustljivost prema samom sebi. Moc je bila boanski poklon. Moc ga je dovodila do ekstaze.
Bez moci bio je nita, bezveznjakovic; sa njom bio je bog. Da li je to prokletstvo? Da li je to tako
strano? Neto cudno se dogada kad gamet sretne gameta i sudbine kae: Evo Selig, budi bog!
Ovo bi ti odbacio? Sofokle je u svojoj osamdeset i osmoj godini izrazio veliko olakanje to je
nadiveo pritiske telesne strasti. J a sam najzad osloboden od tiranina, rece mudri i srecni Sofokle.
Moemo li pretpostaviti da je Sofoklu Zevs dao priliku da retroaktivno zaustavi celi tok svojih
dana, da li bi on izabrao doivotnu impotenciju? Ne obmanjuj sebe Davide: bez obzira kako te
gadno zajebe ta telepatska stvar, a zajebala te je prilicno gadno, ti ne bi mogao bez nje ni minut.
J er je moc donosila ekstazu.
Moc je donosila ekstazu. To je cela mudrost u jednoj jedinoj recenici. Smrtnici su rodeni
u dolini suza i uzimaju svoje trenutke kad god mogu. Neki, traeci zadovoljstvo, prisiljeni su da
se okrenu seksu, drogi, picu, televiziji, filmu, kartama, berzi, trkama, ruletu, bicevima i lancima,
skupljanju prvih izdanja, krstarenju po Karibima, kineskim miriljavim bocama, anglosaksonskoj
poeziji, gumenoj odeci, profesionalnim ragbi utakmicama, cemu sve ne. On nije, ukleti David
Selig, nije. Sve to on treba da uradi jeste da sedi mimo aparata iroko otvorenog i da upija
misaone talase koji prolaze na telepatskoj mrei. Sa najvecom lakocom, proiveo je hiljadu tudih
ivota. Bogatio je svoju riznicu pljackajuci hiljade dua. Ekstaza. Naravno, ekstaticni deo je bio
do pre nekog vremena.
Najbolje godine su bile one izmedu cetrnaeste i dvadeset i pete. Mlad i jo uvek vrlo
naivan, vrlo neoblikovan da bi mogao da ceni podatke koje je prikupio. Kad je bio stariji, njegova
rastuca ogorcenost, njegov mrzovoljan osecaj izolacije, smanjio je njegovu sposobnost da se
raduje. Ali od cetrnaeste do dvadeset i pete. Zlatno doba. Ah!
Tada je sve bilo mnogo slikovitije. ivot je bio kao budenje iz sna. Nije bilo zidova u
njegovom svetu; on je mogao ici bilo kuda i videti bilo ta. Intenzivan ukus postojanja Proetost
bogatim sokovima opaanja Sve dok nije preao cetrdesetu, Selig nije shvatio koliko je izgubio
proteklih godina u smislu finog fokusiranja i dubine polja. Moc nije osetljivo slabila dok on nije
vec bio dosta zamakao u tridesete godine, ali je ocigledno slabila u laganim fazama citavog
njegovog ivota, icezavala tako postepeno da je on ostao nesvestan sve veceg gubitka. Pramena
je bila apsolutna, kvalitativna vie nego kvantitativna. Cak i u dobrom danu, sada, primanja nisu
dolazila onom estinom kao ona kojih se seca iz svoje mladosti. Tih davnih godina moc mu je
donosila ne samo delice razgovora u glavi i rasutih delica due, kao sada, vec i veseli svet boja,
strukture, mirisa, gustine: svet kroz beskonacnost drugih osecaja koja je primao, svet zarobljen i
koji je na njegovo zadovoljstvo prikazan na staklastom prozracnom sfernom platnu u njegovom
umu.

Na primer. On lei naslonjen na avgustovski plast sena koji ga grebe, u vrucem
bruguleskovskom predelu, podne tek to je prolo. Ovo je 1950. godina, a on lei oputen na pola
puta izmedu svog petnaestog i esnaestog rodendana Neki zvucni efekti, Maestro: Betovenova
esta, gradi se neno, slatke flaute i raskalani pikolo. Sunce se njie na bezoblacnom nebu. Neni
vetric njie vrbe koje se granice sa kukuriznim poljem. Mladi kukuruz treperi. Potocic ubori.
Cvorak krui nad glavom. On cuje cvrcke. Cuje zujanje komaraca i smireno ga gleda kako pikira
na njegova gola, bez dlaka, od znoja sjajna prsa. Noge su mu isto gole; on ima na sebi samo
tesne, izlizane farmerke. Gradski decak, koji uivajuci u prirodi.
Farma je u Ketskilu, dvadeset milja severno od Elenvila. Vlasnitvo je ielovih. Oni su
pleme preplanulih tevtonaca, koji proizvode jaja i raznorazno povrce i koji nadopunjuju svoje
prihode svakog leta iznajmljujuci svoju kucu u gotskom stilu nekoj porodici gradskih jevreja koji
trae okrepljenje na selu. Ove godine stanari su Sam i Aneta tajn iz Bruklina, Njujorkog, i
njihova kcerka Barbara. tajnovi su pozvali svoje bliske prijatelje, Pola i Martu Selig da provedu
nedelju dana na farmi sa svojim sinom Davidom i kcerkom Juditom. Samo tajn i Pol Selig
smiljaju plan, koji je osuden da definitivno isprazni njihove racune u banci i da unite
prijateljstvo izmedu dve porodice, da sklope ortakluk i da postanu radnici koji zamenjuju delove
na televizijskim aparatima. Pol Selig se vecito uputa u nemudre poslovne poduhvate. Danas je
treci dan posete i ovog poslepodneva, to je bilo vrlo cudno, David se naao potpuno sam. Njegov
otac je otiao na celodnevno kampovanje sa Samom tajnom: da u miru oblinjih brdaca
utemelje detalje njihovog komercijalnog udara. Njihove ene su se odvezle, uzevi petogodinju
J uditu sa sobom, da istrauju antikvarnice u Elenvilu. Niko nije ostao na imanju osim cutljivih
ielovaca koji su sumorno obavljali svoje beskonacne poslove i esnaestogodinje Barbare tajn,
koja je bila Davidova kolska drugarica od treceg razreda osnovne do gimnazije. Hteli ne hteli,
David i Barbara su bili naterani da zajedno provedu dan. tajnovi i Seligovi su ocigledno imali
neizrecene nade dace se roditi ljubav izmedu njihovih potomaka. To je bilo naivno sa njihove
strane. Barbara, bujna i relativno lepa tamnokosa devojka, glatke koe i dugih nogu, prefinjenog i
otmenog dranja, bila je est meseci starija od Davida, hronoloki i tri ili cetiri godine ispred
njega u drutvenom razvoju. Ona ga nije mrzela, ali ga je smatrala za neobicnog, uznemirujuceg,
stranog i odbojnog. Nema pojma o njegovom daru - niko ne zna; on se pobrinuo za to - ali ona je
imala sedam godina da ga posmatra izbliza i zna da je neto sumnjivo kod njega. Ona je
konvencionalna devojka, jasno opredeljena da se rano uda (za doktora, advokata, trgovackog
posrednika) i da ima mnogo dece, tako da je mogucnost da se rodi ljubav izmedu nje i nekog tako
mracnog i cudnog kao to je David Selig mala. David to vrlo dobro zna i nije nimalo iznenaden,
niti cak uznemiren kada Barbara zbrie tog prepodneva. Ako neko pita, rece ona, kai da sam
otila da se proetam po umi. Ponela je depno izdanje antologije poezije. Nije prevarila
Davida time to je ponela knjigu sa sobom. On zna da ona ide da se tuca sa devetnaestogodinjim
Hansom ileom kad god ugrabi priliku.
Tako je on ostavljen svojoj dovitljivosti. Nema veze. On zna da se sam zabavlja. Luta po
farmi izvesno vreme, pilji u kokoinjac i u kombajn i zatim se smeta u miran kutak polja. Vreme
je za umni film. Lenio baca mreu. Moc se budi i iri, traeci poticaj. ta li cu primiti, ta li cu
primiti? AH. Osecaj kontakta. Njegov traeci um je uhvatio u zamku jedan drugi um, neki zujeci,
mali, nejasan, estok. To je u stvari um pcele. David nije ogranicen da kontaktira samo sa
ljudima. Naravno pcela nema verbalnih, niti konceptualnih izliva. Ako pcela uopte misli, David
nije sposoban da otkrije te misli. Ali uspeva da ude u pcelinu glavu. Prima jak osecaj kako to
izgleda biti sitan i kompaktan, krilat i cupkav. Kako je suv pcelin svet: beskrvan, osuen, bez
vlage. On uzlece. On prolece. On eskivira pticu u letu, monstruoznu kao krilati slon. On se zarije
duboko u oroen cvet pun polena. Ponovo se die u visine. Vidi svet kroz pceline facetirane oci.
Sve se prelama u hiljadu fragmenata, kao kad se gleda kroz naprslo staklo; osnovna boja svega je
siva, ali sa cudnim prelivima na ivicama, periferna plava i ljubicasta, koja ne odgovara nikako
bojama koje su njemu poznate, Efekat, on bi mogao reci dvadeset godina kasnije, je izuzetno
tripozan. Um pcele je ogranicen. Davidu brzo dosadi. Naglo napusti insekta i zumira svoja
uvidanja prema tali, ukljucivi se u duu kokoke. Ona nosi jaje! Ritmicko unutranje grcenje,
prijatno i bolno, kao otputanje velikog govna. Izbezumljeno kokodakanje. Opijajuci miris
kokoinjca, otar i jak.Osecaj da ima previe sena okolo. Svet ovoj ptici izgleda mracan i
dosadan. Napon. Napon. Oooh! Orgazmicko uzbudenje! J aje je izlegnuto i bezbedno je palo.
Kokoka je odahnula, zadovoljena i izmorena. David je naputa u tom trenutku zanosa. Zalazi
duboko u oblinju umu, naide na ljudski um, ulazi u njega. Koliko je bogatije i ece
uspostavljenje veze sa svojom vrstom. Njegov identitet se pomea sa umom njegove veze, sa
umom Barbare tajn, koju Hans iel tuca. Ona je gola i lei na tepihu od lica koje je opalo
prole godine. Noge su joj rairene a oci zatvorene. Koa joj je vlana od znoja. Hansovi prsti se
zariju u neno meso njenog ramena, a njegov obraz, hrapav od plave neobrijane brade, strue
njen obraz. Njegova teina pritice joj grudi, spljosnuvi ih i prazneci joj pluca. Sa ujednacenim
prebadanjem i neizmenjenim tempom on prodire u nju, dok se njegov dugi kruti ud polako i
strpljivo nabija u nju opet i opet, uzbudujuci osecaj se iri kao u viru. mrekasto se talasajuci niz
njene slabine, smanjenom estinom kako se udaljava. Kroz njen um David posmatra udar cvrstog
penisa u mekanu klizavu unutranju opnu. Uhvatio je i njeno bucno lupanje srca. Primecuje kako
zakucava petama listove Hansovih nogu. Svestan je glatkoce njenog znoja na zadnjici i butinama.
Sada oseca prvo vrtoglave grceve orgazma. David se bori da ostane sa njom, ali zna da nece
uspeti; prilepiti se za svest onoga koji svrava je kao pokuati da jae divljeg konja. Njena
karlica skakuce i podie se, njeni su se nokti zarili ocajnicki u leda njenog ljubavnika, glava joj je
okrenuta na jednu stranu, bori se za vazduh, i kako doivljava erupciju zadovoljstva, ona izbacuje
Davida iz svog neobuzdanog uma. On ne ide daleko, u tupavu duu Hansa iela, koji neznajuci
daruje nevinom voajeru par trenutaka spoznaje, kako to izgleda krkati rernu Barbare tajn, gurati
i gurati i gurati i gurati, njeni unutranji miici divlje steuci nabreklo iljato orude, i tad, skoro
odmah, dolazi golicanje Hansovog nadiruceg klimaksa. eljan informacija, David se dri svom
snagom, nadajuci se da odri kontakt sve do uzburkanog ispunjenja, ali ne, on je odbacen na
slobodu, nekontrolisano poskakujuci, svet prolazi vitlajuci se prolazi pored njega u vrtlogavim
arama boja, dok - klik! - on pronade novo utocite. Ovde je sve mimo. Klizi kroz mracnu tamnu
sredinu. On nema teinu; njegovo telo je dugo, vitko i okretno; um mu je skoro prazan, ali kroz
njega oseca slabo, hladno talasanje niskog stepena. Uao je u svet ribe, verovatno recne pastrmke.
On se krce nizvodno u brzoj vodi recnog rukavca, uivajuci u nenosti svojih pokreta i predivnoj
strukturi bistre ledene vode koja prolazi pored njegovih peraja. On moe da vidi vrlo malo i jo
manje da omirie: informacije mu dolaze u obliku malih udara po krljutima, sitna savijanja i
remeenje. Lako odgovara na svaku pristiglu vest, sada se savija da izbegne vrh kamena, sada
lepra svojim perajama da savlada neku brzu podvodnu struju. Proces je zadivljujuci ali pastrmka
je sama po sebi dosadan drug, i David, buduci da je za dve ili tri minute iscrpeo pastrmkino
iskustvo, rado se prebacuje na sloeniji um onog momenta kada mu se priblii. To je um
tvrdoglavog starog Dorda iela, Hansovog oca, koji radi u udaljenom uglu kukuniznog polja.
David do tada nikad nije provirio u um starijeg iela. Stari covek je plahe naravi, duboko zaao u
estu deceniju, cutljiv, tvrdoglavo tumara obavljajuci svoje svakodnevne obaveze, dok mu je
izraena vilica zatvorena u zamrznutom, mrkom iskazu. David se povremeno pitao da nije moda
on nekad bio cuvar u koncentracionom logoru, iako je znao da su eilovi doli u Ameriku 1935.
godine. Farmer je tako zracio neprijatnom psihickom svetlocu da se David klonio njega, ali
toliko je bilo dosadno sa pastrmkom da je on ipak uskocio u ielov um; klizeci kroz guste slojeve
neshvatljivog mozganja na nemackom, stigao do samog dna farmerove due, do jezgra.
Zaprepacen je. Stari iele je misticar, zanesenjak! Tu nema tvrdoglavosti i strogosti. Nema
mracne luteranske osvetoljubivosti. Ovo je cisti Budizam; iele stoji na plodnoj zemlji svojih
polja, naslonjen na motiku, stopala cvrsto usadenih, razgovarajuci sa svemirom. Bog preplavljuje
njegovu duu. On dodiruje jedinstvo svih stvari. Nebo, drvece, zemlja, sunce, biljke, reke, insekti,
ptice - sve je jedno, deo neprekidne celine, a iele odjekuje u savrenom skladu sa time. Kako je
to moguce? Kako moe takav sumoran, nepristupacan covek u svojim dubinama doivljavati
takav zanos?
Oseti njihovu radost! Utisci ga natapaju! Pticija pesma, sunceva svetlost, miris cveca i
busen izorane zemlje, ukanje otrih zelenih kukuruznih klipova, kapanje znoja niz pocrveneli
dugi vrat, krivina planete, pramenasta prevremena kontura punog Meseca - hiljadu oduevljenja
okruuje ovog coveka. David deli tb zadovoljstvo. On kleci u svom umu pun potovanja i
zaplaen. Svet je snana himna. iele prekide svoj zastoj, podie motiku i otpocinje sa radom;
jaki miici se zateu i metal uranja u tlo i sve je kao to treba da bude, sve se uskladuje sa
boanskim planom. Da li ovako iele provodi svoje dane? Da li je takva sreca moguce? David je
iznenaden to su mu oci pune suza. Ovaj prosti covek, ovaj ograniceni covek, ivi u
svakodnevnoj milosti. Iznenadno zlovoljan, ogorceno zavidan, David oslobada svoj um, zavitla
ga i usmeri, i opet uleti u Barbaru tajn. Ona lei na ledima, znojavo lepljiva, izmorena. Kroz
njene nozdrve David oseti smrad ustajale sperme. Ona prelazi rukom po svojoj koi, otrasajuci
ostatke lica i trave sa sebe. Lenjo, ona dodiruje svoje omekale bradavice. Um joj je spor,
dosadan, skoro prazan kao pastrmkin, malo pre: seks je icrpeo iz nje licnost. David se prebaci u
Hansov um i ne nalazi kod njega nita bolje. Ispruen pored Barbare, jo uvek teko diu posle
naprezanje, on je trom i potiten. Njegov naboj je ispaljen i sva udnja je nestala iz njega;
pospano gledajuci devojku koju je imao, svestan je uglavnom telesnog mirisa i zamrenosti njene
kose. Kroz gornje nivoe njegovog uma provrlja cenjiva misao, na engleskom sa nespretnim
nemackim naglaskom, o devojci sa susedne farme koja ce neto uraditi svojim ustima to Barbara
odbija da uradi. Hans ce je videti u subotu uvece. J adna Barbara, pomisli David, radoznao je ta
bi ona rekla kad bi znala ta Hans misli. Dokono on pokuava da premosti njihova dva uma,
ulazeci u oba sa vragolastom nadom da misli mogu teci od jednog ka drugom umu, ali on je
pogreno proracunao svoj domet i shvata da je opet kod starog iela, duboko u njegovom transu,
dok je istovremeno odrao kontakt sa Hansom. Otac i sin, starost i mladost, svetenik i
bezbonik. David odrava dvojni kontakt za trenutak. Stresa se. On je ispunjen gromovitim
osecajem celine ivota.

Bilo je tako sve vreme u tim godinama: beskrajni trip, upecatljivo putovanje. Ali moc
opada. Vreme bledi. Entropija nas obara. Sve bledi. Sve prolazi. Sve umire.

13


J uditin mracan, natrpan stan ispunjen je mirisima. Cujem je u kuhinji kako uurbano trpa
zacine u lonac: ljuta paprika, origano, taragon, beli luk, klincici, senf u prahu, ulje od sezama,
indijski kari, bog zna ta jo ne. Vatra gori i u loncu se krcka. Njen posni vatreni pageti sos pravi
se, smesa nepoznatog porekla, inspirisana meksickim, delom secuanskim, delom madarskim, a
delimicno cisto njen izum. Moja nesretna sestra nije ba neka domacica, ali par jela koje zna da
skuva, izuzetno su dobra, njeni pageti se hvale na tri kontinenta. Ubeden sam da ima mukaraca
koji idu u krevet sa njom samo da bi imali tu privilegiju da veceraju ovde.
Doao sam nepredvideno rano, pola sata pre zakazanog vremena, zatekavi J uditu
nespremnu, cak i neobucenu; tako da sam sam dok ona priprema veceru.
Uzmi si pice, dobaci ona. Idem do bifea i sipam meru crnog ruma, a zatim odlazim u
kuhinju po led. J udita, zbunjena, u kucnoj haljini i sa maramom na glavi, divlje se razletela,
zadihano birajuci zacine. Sve radi maksimalnom brzinom.
Pridruicu ti se za deset minuta, rece zadihano, uzimajuci mlin za biber. Da li ti klinac
pravi puno tekoca?
Moj necak, na njega je mislila. Njegovo ime je Pol, u cast naem ocu koji je na nebu, ali
ga ona nikad tako ne zove, samo beba ili klinac. Cetiri godine star. Dete razvedenih roditelja,
predodredeno da bude napetih ivaca, kao i njegova majka.
On mi uopte ne smeta, uveravam je, i vracam se u dnevnu sobu.
Stan je jedan od onih starih, ogromnih stanova sa Vest Sajda, prostran, sa visokim
plafonom koji u sebi ima neku vrstu obeleja intelektualne atmosfere u neposrednom susedstvu.
Ogromna dnevna soba sa mnogo prozora koji gledaju na Vest End aveniju; svecana trpezarija,
velika kuhinja, glavna spavaca soba, decija soba, soba za poslugu, dva kupatila. Sve za J uditu i
njenog malog. Stanarina je astronomska, ali J udita moe da plati. Ona dobija vie od hiljadu
dolara mesecno od biveg mua i zaraduje umereno ali pristojno za ivot od svoje plate kao
izdavac i prevodilac; pored toga ima prihoda od akcija, koje joj je lukavo izabrao pre par godina
bivi ljubavnik sa Vol Strita, koje je ona kupila od svog dela nasledstva od naih roditelja, to je
bilo iznenadujuce veliki iznos. (Moj deo je otiao na izmirenje nagomilanih dugova; sve se
istopilo kao junski sneg.) Stan joj je nameten delom u stilu ezdesetih godina Grinid Vilid i
delom u stilu sedamdesetih i Gradske Elegancije - crne stajace lampe, sive mreaste stolice,
crvenociglasti stalak za knjige, jeftine slike i voskom obloene Kjanti flae na jednoj strani; koni
kauc, keramika, psihodelicna svilena platna, stakleni stocic, veliki zasaden kaktus, na drugoj
strani. Bahova cembalo soneta zveci iz sterea vrednog hiljadu dolara. Pod crn kao ebonovina i
sjajan kao ogledalo presijava se izmedu bujnih, debelih tepiha. Hrpa raskupusanih knjiga,
depnih izdanja, nabacana je kod jednog zida. Naspram toga stoje dva neotvorena drvena
sanduka; vino koje je pristiglo od njenog vinara. Moja sestra vodi ovde dobar ivot. Dobar i
jadan.
Klinac me nepoverljivo gleda. Sedi par metara daleko od mene, uz prozor, zabavljen
nekom zamrenom plasticnom igrackom, ali me paljivo posmatra. Zlokobno dete, vitko i napeto
kao njegova majka, daleko i hladno. Nas dvojica ne troimo ljubav u svojim odnosima:'bio sam u
njegovom umu i znam ta misli o meni. Za njega sam ja jedan od mnogo mukaraca u ivotu
njegove majke, pravi ujak se ne razlikuje mnogo od bezbroj kvazi-ujaka, koji vecito ostaju na
spavanju; pretpostavljam da on misli da sam ja samo jedan od njenih ljubavnika koji se cece
pojavljuje od drugih. Razumljiva greka. Ali dok su mu se oni zamerili samo zbog toga to se
bore protiv njega da bi stekli njenu naklonost, on hladno gleda na mene jer misli da sam naneo
bol njegovoj majci; on me ne voli iz obzira prema njoj. Kako je pronicljivo primetio desetine
godina staru paukovu mreu neprijateljstva i napetosti koja oblikuje i definie moj odnos sa
J uditom! Tako, ja sam neprijatelj. On bi me rasporio kad bi samo mogao.
Pijuckam pice, sluam Baha, neiskreno se smekam klincu, i udiem miris pageti sosa.
Moc je gotovo sasvim mirna; trudim se da ovde ne koristim mnogo, a danas su primanja ionako
jalova. Posle izvesnog vremena, J udita izade iz kuhinje i brzo prolazeci kroz dnevnu sobu, rece:
Dodi da prica sa mnom dok se oblacim, Dav.
Pratim je do spavace sobe i sedam na krevet; ona se skinula u kupatilu, ostavljajuci vrata
otvorena samo tri i cetiri santimetra. Poslednji put sam je video nagu kada je ona imala sedam
godina. Ona rece:
Drago mi je to si odlucio da dode.
I meni takode.
Izgleda strano napet.
Samo sam gladan, Judo.
To cemo srediti za pet minuta. Zvuk vode koja tece. Ona kae jo neto, ali zvuk vode
je jaci. Lenjo gledam po spavacoj sobi. Muka bela koulja, previe velika za nju, visi
neobavezno na kvaci od ormana. Na nocnom stocicu stoje dva debela udbenika Antitika
neuroendokrinologija i Studije o fiziologiji termoregulacije. Ne verujem da J udita to cita. Moda
su je unajmili da ih prevede na francuski. Uocavam da su knjige nove, iako je jedna izdanje 1964.
a druga 1969. godine. Obe su od istog pisca: K.F. Silvestri, M.D, Ph.D.
Ide u medicinsku kolu ovih dana?
Misli zbog knjiga? One su Karlove.
Karl? Novo ime. Dr. Karl. F. Silvestri. Dodirnuh olako njen um i izvukoh njegovu sliku:
visok, krupan, snaan covek, trezvenog lika, irokih ramena, snane brade sa rupicom, guste i
duge kose proarane sedim vlasima. Pedesetih godina, nagadam. J udita oboava starije mukarce.
Dok joj napadam svest, ona mi prica o njemu. Njen sadanji prijatelj, klincev najnoviji ujak.
On je neko vrlo znacajan u Medicinskom Centru Kolumbija; autoritet o ljudskom telu.
Ukljucujuci i njeno telo, pretpostavljam. Tek razveden posle dvadeset pet godina braka. Da, da,
ona voli da ih uhvati na odskoku. Sreli su se pre tri nedelje kod zajednickog prijatelja,
psihoanaliticara. Videli su se samo cetiri ili pet puta; on je uvek zauzet, sastanci odbora u ovoj ili
onoj bolnici, seminari, konsultacije. Ne tako davno, Judita mi je rekla da je izmedu mukaraca,
moda bez mukaraca uopte. Ocigledno nije. Mora da je ozbiljna veza ako ona pokuava da cita
njegove knjige. One mi izgledaju apsolutno nerazumljive, sve sami grafikoni i statisticke tabele, i
teka latinska teminologija.
Izlazi iz kupatila obucena u gladak ljubicasti kombinezon i noseci mindue od kristala
koje sam joj ja poklonio za njen dvadeseti rodendan. Kad god dodem kod nje u posetu, ona uvek
pokuava da to obelei nekim malim sentimentalnim znakom koji bi nas povezao. Veceras su to
mindue. Nae druenje se kvalitativno oporavlja, dok neno, na vrhovima prstiju, prolazimo
pored bate gde ovih dana naa mrnja lei zakopana Mi se poljubimo, bratsko-sestrinski zagrljaj.
Prijatan miris.
Zdravo, rece ona. Izvini to sam bila tako neuredna kad si doao.
Moja greka Stigao sam prerano. Ionako nisi bila uopte neuredna.
Vodi me u dnevnu sobu. Dobro se dri. J udita je privlacna ena, visoka i veoma vitka,
egzoticnog izgleda, tamne kose, tamnog tena, otrijih jagodica. Vitak i estok tip. Pretpostavljam
da je smatraju vrlo seksi, osim to ima neto okrutno oko njenih tankih usana i njenih brzih
svetlecih ociju, a ta okrutnost, koja se sve vie ispoljava ovih godina posle razvoda i
nezadovoljstva, odbija ljude. Imala je ljubavnika na tuce, poveci broj, ali ne i mnogo ljubavi. Ti i
ja, seko, ti i ja. Ista smo sorta.
Postavila je sto dok sam joj sipao pice; uobicajeno, Perno sa ledom. Klinac je, hvala bogu,
vec jeo; mrzim kada je on za stolom. On se igra sa svojom plasticnom igrackom i povremeno me
kiselo pogleda. Judita i ja se kucnemo caama, teatralno.
Ona se hladno osmehne.
Nazdravlje, kaemo. Nazdravlje.
Zato se ne preseli nazad u centar? upita ona. Mogli bismo se cece vidati.
Tamo je jeftinije. A da li mi elimo da se cece vidamo?
ta nam drugo preostaje?
Ti ima Karla.
J a nemam njega niti nekog drugog. Samo klinca i svog brata.
Setih vremena kad sam pokuao da je ubijem u kolevci. Ona ne zna za to. Da li smo mi
stvarno prijatelji, J udo?
Sada jesmo. Napokon.
Mi nismo bili skloni jedan drugom svih ovih godina.
Ljudi se menjaju, Dav. Oni odrastaju. J a sam bila glupa, stvarno blesava, tako obuzeta
samom sobom da nisam mogla dati ita osim mrnje, bilo kome oko mene. Sada je to prolo. Ako
mi ne veruje, zaviri u moj um i vidi.
Ti ne eli da tamo zavirujem.
Samo napred, rece. Dobro pogledaj i vidi da li sam se promenila prema tebi.
Ne, radije ne bih. Sipam jo jednu cau ruma. Ruka mi pomalo drhti. Zar ne bi trebalo
da pogleda ta radi pageti sos? Moda kipi.
Neka kipi. Nisam popila pice. Dav, da li jo uvek ima problema? Sa svojom moci,
mislim?
Da, jo uvek. Vie nego ikad.
ta misli da ti se deava?
Stresao sam se. Bezbrian, starija Gubim je i to je sve. To je kao kosa, pretpostavljam.
Puno kose kad si mlad, onda sve manje i manje dok konacno ne ocelavi. J ebi ga. Ionako mi
nikad nije donela neko dobro.
To ti ne misli ozbiljno.
Kai mi koje mi je dobro ucinila, Judo?
Nacinila te je nekim specijalnim. Bio si jedinstven. Kad bi sve ilo pogrenim putem
uvek si mogao da se vrati na to, znajuci da moe uci u umove, da moe videti i nevideno, da se
moe pribliiti duama ljudi. To je boji dar.
Beskorisan dar. Osim to mi je pruio nekoliko sporednih poslova.
Pravila te je bogatijom licnocu. Kompleksnijim, interesantnijim. Bez nje, mogao si biti
neko sasvim obican.
Sa njom je ispalo da sam neko sasvim obican. Niko i nita. Bez nje sam mogao biti
srecan niko i nita a umesto toga sam utuceni niko i nita.
Ti sebe puno saaljeva, Dav.
Imam puno razloga da se saaljevam. Hoce li jo Pernoa, J udo?
Ne, hvala. Moram da mislim na veceru. Hoce li da sipa vino?
Ona ode u kuhinju. Sipao sam vino, i onda sam doneo ciniju sa salatom na sto. Iza mene,
klinac je poceo da izgovara podrugljive, bezvezne slogove vrlo neobicnim, odraslim baritonom.
Cak i u ovom sadanjem stanju glupe prevarenosti osecam pritisak klinceve hladne mrnje iza
sebe, oko potiljka. J udita se vratila, noseci pun krcat posluavnik: pageti, hleb sa belim lukom,
sir. Ona mi uputi topao osmeh, ocigledno iskren, kad smo sedali za sto. Kucnemo se caama sa
vinom. J edemo u tiini par minuta. Hvalim pagete. Konacno ona kae:
Mogu li ja malo da ti citam misli, Dav?
Samo izvoli.
Kae da ti je drago to ti moc opada. Da li to lae mene ili samog sebe? Jer ti lae
nekoga. Ti mrzi i samu pomisao na to da je gubi, zar ne?
Pa, pomalo.
Puno, Dav.
U redu. Puno. Dvoumim se. eleo bih da sasvim nestane, ako je izgubim, ko sam ja?
Gde je moja licnost? J a sam Selig, Citac misli, zar ne? Cudesni covek uma. A ako prestanem da
budem to - da li me razume, J udo?
Razumem, Bol se vidi na tvom licu. Ba mi je ao, Dav.
Zato?
to je gubi.
Mrzela si me iz dna due to sam je upotrebljavao na tebi, zar nije tako?
To je drugo. To je bilo mnogo davno. Znam kroz ta sad prolazi. Ima li pojma zato je
gubi?
Ne. Pretpostavljam da je to proces starenja.
Moe li se ita uraditi da se zaustavi taj proces?
Sumnjam, J udo. J a cak i ne znam zato imam taj dar, na prvom mestu, a kamoli kako da
ga odrim. Ne znam ni kako funkcionie. To je samo neto u mojoj glavi, genetska sretna
slucajnost, stvar sa kojom sam roden, kao na primer da sam se rodio sa pegama. Ako pege pocnu
da blede, da li ti moe naci nacina da to spreci, ako ne eli da izblede?
Nisi nikad dozvolio da te proucavaju, zar ne?
Ne.
Zato nisi?
Ne volim da mi ljudi zaviruju u glavu kao to i ti to ne voli, rekoh lagano. Ne bih
eleo da budem medicinski slucaj. Uvek sam se drao povuceno. Da je neko ikad saznao ovo o
meni, postao bih parija. Verovatno bi me lincovali. Da li zna koliko ljudi sam otvoreno priznao
istinu o sebi? U celom svom ivotu, ta misli, koliko?
Tuce?
Troje, rekoh. Ni njima nikad ne bi dobrovoljno priznao.
Troje?
Ti. Pretpostavljam da si sumnjala sve vreme, ali nisi nikad bila sigurna dok nisi napunila
esnaest godina, seca li se? Onda, to je Tom Najkvist, koga vie ne vidam. Devojka po imenu
Kiti, koju takode vie ne vidam.
A visoka crnka?
Toni? Nikad joj direktno nisam rekao. Pokuao sam da sakrijem od nje. Otkrila je
indirektno. Mnogo ljudi je verovatno otkrilo indirektno. Ali ja sam rekao samo trima osobama.
Ne elim da me ljudi smatraju za cudaka. Dakle neka nestane. Neka umre. Samo da se
oslobodim.
Ti ipak eli da je zadri.
Da je zadrim i da je izgubim, u isto vreme.
To je protivurecno.
Da li sam sebi protivurecim? Vrlo dobro, onda ja protivurecim samom sebi. Ja sam
veliki, ja sadrim mnotvo. ta da kaem, J udo? ta da ti kaem a da bude istina?
Da li te boli?
Koga ne boli?
Ona kae: Gubljenje moci skoro je kao kad postaje impotentan, zar nije Dav? Da ude u
neciji um i da otkrije da se ne moe spojiti sa njim? Rekao si da je bilo ekstaze, nekad.
Tapoplava informacija, to zastupnicko iskustvo. A sad ti ne moe da dobije ni toliko, ili cak
nita. Tvoj um ne moe da ga digne. Da li ti to vidi na taj nacin, kao seksualnu metaforu?
Ponekad. Sipam joj jo vina. Par minuta sedimo u tiini, rijuci po pagetima,
pokuavajuci da razmenimo osmehe. Skoro da osecam toplinu za nju. Oprotaj za sve godine
kada se ponaala prema meni kao prema cirkuskoj atrakciji. Ti podli jebau, Dav, ne ulazi u moj
um ili u te ubiti! Voajeru. pijunu. Dri se dalje od mene, dri se dalje. Nije htela da se
upoznajem sa njenim verenikom. Verovatno se plaila da bi mu rekao za ostale mukarce. Volela
bih kad bi te jednog dana nala na mrtvog na ulici, Dav, sa svim mojim tajnama koje trunu u
tebi. Tako davno. Moda se mi sada volimo, bar malo, J udo. Samo malo, ali ti mene voli vie
nego to ja volim tebe.
Vie ne doivljavam vrhunac, rece naglo. Ti zna da sam obicno doivljavala, skoro
svaki put... Prvo Dete vrucih pantalonica, to sam bila ja. Ali pre otprilike pet godina neto se
desilo, otprilike u vreme kad se moj brak poceo raspadati. Kratki spoj negde dole. Pocinjala sam
doivljavati svaki peti put, svaki deseti put. Osecajuci kako sposobnost da odgovorim nestaje iz
mene. Leeci i cekajuci da se to desi i naravno to je upropastilo sve. Tucala sam se sa oko
stotinjak mukaraca posle razvoda, plus-minus pet ili deset i niti jedan me nije doveo do vrhunca,
a neki od njih su bili rasni, pravi bikovi. To jedna od stvari na kojima ce Karl da radi sa mnom.
Tako da znam kako to izgleda, Dav. Kroz ta mora da prolazi. Izgubiti svoj najbolji nacin da
kontaktira sa drugima. Izgubiti postepeno svaki kontakt sa sobom. Postati stranac u svojoj
sopstvenoj glavi. Ona se nasmei. Da li si znao to o meni? O problemima koje imam u
krevetu?
Malo oklevam. Ledeni bljesak u njenim ocima je odaje. Agresivnost. Ogorcenost koju
oseca. Cak i kad pokuava da bude draga, ne moe a da ne mrzi. Kako je krh na odnos! Mi smo
zarobljeni u nekoj vrsti braka, J udita i ja, stari propali brak koji se jedva odrava. A ipak, jebi ga.
Da, kaem joj. To mi je poznato.
Tako sam i mislila. Nisi nikad prestao da me ispituje. Njen osmeh je razdragan
mrnjom. Drago joj je to gubim moc. Laknulo joj je. J a sam uvek irom otvorena za tebe,
Dav.
Ne brini, nece biti jo dugo. Oh, ti sadisticka kurvo! Oh, ti prelepa jebacice! I ti si sve
to ja imam.
Hoce li jo pageta, Judo? Sestro, sestro, sestro.

14


J ahja Lumumba
Drutvene nauke 2A
za profesora Kaca
10. 11. 1976.

Tema Elektre kod Eshila, Sofokla i Euripida


Upotreba Elektre kao glavne zamisli Eshila, Sofokla i Euripida je studija izmenjenih
dramatskih metoda i modela napada. Radnja je uglavnom ista u Eshilovoj Koefori i u Sofoklovoj
i Euripidovoj Elektri: Orest, prognani sin ubijenog Agamemnona, vraca se u rodnu Mikenu, gde
nalazi svoju sestru Elektru Ona ga nagovara da osveti Agamemnonovo ubislvo ubijajuci
Klitemenstru i Egista, koji su usmrtili Agamemnona nakon njegovog povratka iz Troje.Upotreba
radnje uveliko se razlikuje kod svakog dramaturga.
Eshil, za razliku od svojih kasnijih suparnika, se drao prvenstveno etickog i religioznog
aspekta Orestovog zlocina. Karakterizacija i motivacija u Koefori su jednostavno dovedene do
podsmeha - kao to, uostalom, moemo videti kada se sveobuhvatniji i umniji Euripid podsmeva
Eshilu zbog cene prepoznavanja u svojoj Elektri. U Eshilovoj drami Orest se pojavljuje u drutvu
svog prijatelja Pilada i stavlja ponudu na Agamemnonov grob: uvojak svoje kose. Oni se povlace,
a Elektra jadikujuci dolazi do groba. Primecuje uvojke kose, prepoznaje da je to kosa kakvu
imaju deca mog oca, i zakljucuje daju je Orest stavio na grob kao simbol svoje tuge. Orest se
ponovo pojavljuje i predstavlja se Elektri. To je taj neverovatan nacin prepoznavanja koji je
Euripid parodirao.
Orest otkriva da je Apolonovo prorocanstvo njemu nalagalo da osveti Agamemnonovo
ubistvo. U drugom poeticnom pasusu, Elektra jaca Orestovu hrabrost i on ide u pohod da ubije
Klitemenstru i Egista. Na prevaru uspe da ude u dvorac, predstavljajuci se svojoj majci
Klitemenstri kao glasnik iz dalekog Fokisa, donoseci vesti o Orestovoj smrti. Kad je uao, ubija
Egista i tada, suprotstavljajuci se majci, optuuje je za ubistvo i ubija je.
Drama se zavrava Orestovim videnjem Finija koje dolaze da ga progone jer je poludeo
zbog zlocina koji je pocinio. On trai spas u Apolonovom hramu. Mistican i alegoricni nastavak
Enumenidi prikazuje Oresta oslobodenog od krivice.
Ukratko, Eshil se u svojoj drami nije preterano osvrtao na verodostojnost radnje. Njegova
namera u trilogiji Orestija bila je teoloka: da ispita ponaanje bogova kad se prokletstvo baci na
jednu kucu, prokletstvo koje nice iz ubistva i koje vodi ka drugim ubistvima. Kljucni momenat
njegove filozofije verovatno je ova recenica: Samo sam Zevs pokazuje savren put ka znanju:
On vlada, ljudi ce steci mudrost kroz patnju kolovanja. Eshil rtvuje dramsku tehniku, ili je bar
smatra od sekundarne vanosti da bi fokusirao panju na religijske i psiholoke aspekte
materoubistva.
Elektra Euripida je bezmalo na suprotnoj strani od Eshilovog koncepta; iako koristi istu
radnju, on razraduje i inovira da stvori daleko bogatiji tekst. Elektra i Orest stoje oputeno kod
Euripida. Elektra je skoro luda ena, oterana sa dvora, udata za seljaka, koja prieljkuje osvetu;
Orest je kukavica, uunjava se u Mikenu na sporedni ulaz, prezirno ubija Egista sa leda,
namamljujuci Klitemenstru ratnim lukavstvom na njenu sudbinu. Euripid je zainteresovan za
dramaticnu verodostojnost, dok Eshil nije. Posle poznate parodije Eshilove scene prepoznavanja,
Orest se Elektri ne otkriva po kosi ili velicini stopala, vec po...


O boe. Sranje, sranje, sranje. Ovo je mrtvo. Ovo ne vredi ama ba nita. Moe li J ahja
Lumumba da napie neto slicno ovom dubretu? Uvrnuto od prve reci. Zato bi J ahju Lumumbu
bolelo uvo za grcku tragediju? Zato bi mene? ta je Hekuba njemu ili on Hekubi da bi on plakao
za njom? Pocepacu ovo i poceti ispocetka. Napisacu rad malo ivlje. Dacu mu i onaj stari ritam
crnackog slenga. Boe pomozi mi da razmiljam kao crnac. Ali ne mogu. Ali ne mogu. Ali ne
mogu. Isuse, hocu da povracam. Mislim da me hvata groznica. Cekaj. Moda ce mi doint
pomoci. Da, da. Hajde da lebdim i pokuam opet. Mala pljugica travice. Unesi malo duha u to.
Pametnjakovic, belo jevrejsko kopile, unesi malo duha u to, cuje li? Dobro sad. Bio jednom ovaj
frajer Agamemnon, on je bio jedan vaan jebac, cuje, on je bio glavni dasa, ali su ga ipak sjebali.
Njegova stara Klitemenstra, ona se tucala sa onim tupoglavcem, jebenim Egistom, i jednog dana
ona mu kae: Bejbi, ajde da skenjamo starog Agija, ti i ja, i ti ce tad postati kralj - bice kralj,
hoce li da bude kralj? - hoce - i super cemo se provoditi. Agi, on je u Vijetnamu i tamo sreduje
stvari i kad dode kuci, pre nego to ukapira ta se deava oni ga probue, da, oni su ga stvarno
proburazili, i to sve njega radi. A sada, ona luda picka Elektra, ona je kcerka starog Agija, ona se
stvarno uznemiri to su ga tako sredili, te rece svom bratu, njegovo ime je Orest, ona kae, sluaj
bre Oreste, elim da ti sredi ono dvoje jebaca, elim da ih stvarno dobro sredi. Sad ovaj frajer,
Orest, on je bio odsutan neko vreme, on ne zna ta se deava, ali -
Super, pogodio si covece! Provalio si fazon. Sada nastavi i objasni Euripidovu upotrebu
deus ex machina i katarticne vrline Sofoklove realisticke dramske tehnike. Sigurno. Koji si ti
glupi mokljan Selig. Koji glupi mokljan.

15


Pokuavao sam da budem dobar prema J uditi, pokuavao da budem ljubazan i da je
volim, ali naa mrnja stalno se isprecavala izmedu nas. Rekoh sebi, ona je moja mlada sestra,
moj jedini srodnik, moram je vie voleti. Ali ne moe se voleti na silu. Ne moe se oiveti ljubav
samo na osnovu dobrih namera. Uostalom, moje namere nisu bile toliko dobre. Od samog
pocetka smatrao sam je za rivala. J a sam bio prvenac, ja sam bio taj koji je bio teak i
neprilagoden. Trebalo je da ja budem centar svega. Bili su to uslovi ugovora sa bogom: moram
da trpim jer sam drugaciji, ali kao kompenzacija za to celi svemir treba da se vrti oko mene. Beba
- devojcica koja je doneta u nae domacinstvo bila je namenjena meni kao terapeutska pomoc, da
se ophodim bolje sa ljudskom vrstom. To je bio odgovor: ona nije smela da ima nezavisnu
stvarnost kao osoba, nije smela da ima svoje prohteve, da postavlja uslove ili da crpi njihovu
ljubav. Da bude samo stvar, komad nametaja. Ali znao sam da ne treba da verujem u to.Imao
sam tada deset godina, setite se kad su je usvojili. Desetogodinjaci nisu nimalo naivni. Znao sam
da moji roditelji, neosecajuci se vie obaveznim da usmeravaju svu svoju panju iskljucivo ka
svom tajanstveno napetom i problematicnom sinu, naglo i sa olakanjem prebaciti panju i ljubav
- da, narocito ljubav, - draesnom, nekomplikovanom detetu. Ona ce zauzeti moje mesto u
centru: postacu vrdav i zastareli proizvod. Nisam mogao da joj to ne zamerim. Da li mi zamerate
to sam pokuao da je ubijem u kolevci? A sa druge strane, moete da razumete korene njene
hladnoce prema meni. Sada posle toliko vremena, ne nameravam da se branim. Ja sam zapoceo
ciklus mrnje. Ja, Judo, ja, ja, ja. Mogla si ga prekinuti samo ljubavlju, naravno, da si to htela. Ali
nisi.
J edne subote poslepodne maja 1961. godine, otiao sam do kuce svojih roditelja. Tih
godina nisam cesto iao tamo, iako mi je trebalo dvadeset minuta metroom do njih. Bio sam van
porodicnog kruga, nezavisan i udaljen, i osecao sam snaan otpor prema bilo kakvoj vrsti
ponovnog vezivanja Jer sam prema svojim roditeljima osecao odredeno neprijateljstvo: zbog
njihovih propalih gena ovakav sam doao na svet. Pored toga tu je bila i Judita koja me je
sprecavala svojim prezirom: da li mi jo treba to? Drao bih se dalje od njih troje nedeljama,
mesecima, sve dok setni majcini telefonski pozivi ne bi bili previe za mene, dok teina krivice
nije prevladala moj otpor.
Bio sam sretan kad sam doavi tamo, naao da Judita jo uvek spava u svojoj sobi. U tri
sata posle podne? Pa, rece moja majka, sinoc se kasno vratila kuci. J uditi je bilo esnaest godina,
zamislih je kako ide na koarkaku utakmicu nae gimnazije sa nekim mravim, bubuljicavim
momkom i kako posle ide na pice. Lepo spavaj, sestro, samo ti nastavi da spava. Naravno njeno
odsustvo stavlja me u direktno i nezaticeno suocavanje sa mojim alosnim i iscrpljenim
roditeljima. Moja majka, blaga i tmurna; moj otac, klonuo i ogorcen. Celog mog ivota, oni su se
stalno smanjivali. Sada su postali vrlo mali. Izgledalo je da ce uskoro sasvim nestati.
Nikad nisam iveo u ovom stanu. Godinama su se Pol i Marta borili da dre trosoban stan
koji nisu mogli da izdravaju, prosto zato to je postalo nemoguce da J udita i ja delimo istu
spavacu sobu od kad je ona prerasla detinjstvo. U trenutku kad sam ih napustio i otiao na studije
uzeo sam sobu u blizini univerziteta, a oni su nali manji i jeftiniji stan. Njihova spavaca soba
bila je desno od ulaza, a J uditina niz dugi hodnik, iza kuhinje, sa leve strane; pravo je bila dnevna
soba, u kojoj je moj otac sedeo pospano listajuci Tajms. On ovih dana nije nita citao osim
novina, iako je njegov um nekad bio aktivan. Od njega je dopiralo tupo, blatnjavo osecanje
premorenosti. Po prvi put u svom ivotu solidno je zaradivao, u stvari, na kraju ce biti vrlo
imucan, pa ipak je sebe sputavao psihologijom siromanog coveka: jadni Pol, ti si gubitnik
vredan aljenja, ti si zasluio mnogo vie od ivota. Citao sam novine kroz njegov um, dok je on
okretao strane. J uce je Alan epard napravio svoj epohalan suborbitalan let, prvi covekov let u
svemir od strane Sjedinjenih Drava. SAD su izbacile oveka 185 km u svemir, izvikivao je
udarni natpis. epard upravlja kontrolama u kapsuli, izvetava radio o petnaestominutnom letu.
Bauljajuci traio sam neki nacin da uspostavim kontakt sa svojim ocem.
ta misli o putovanju u svemir? upitah. J esi li sluao direktan prenos? On slegne
ramenima. Koga bole uvo za to? Sve je to ludo. Tracenje svacijeg vremena i novca.
Elizabet u poseti Papi u Vatikanu. Debeli Papa Jovan, izgleda kao dobro uhranjen rabin.
Donson se sreo sa rukovodiocima u Aziji zbog upotrebe trupa SAD. Lako je preleteo preko toga,
preskacuci preko stranice. Zatraena Goldbergova pomoc za rakete. Kenedi potpisao zakon o
minimalnim nadnicama. Nita ne registruje, cak ni Kenedijev govor o smanjivanju poreza.
Zadrao se na sportskim stranicama. Slab plamicak interesovanja. Blato ini Keribeka izrazitijim
favoritom za dananji 87. Kentaki derbi. Na zapadnoj obali, Jenki protiv Ejndelsa u prvoj
utakmici tree serije igra pred 21.000 ljudi.
ta misli, ko ce dobiti derbi? pitam. Odmahnuo je glavom. ta ja znam o konjima?
On je, shvatih, vec mrtav, iako ce u stvari njegovo srce kucati jo deset godina Prestao je da
reaguje. Svet ga je pobedio.
Ostavih ga njegovim tekim mislima i poceh da razgovaram sa majkom: Hadassah
citalacka grupa kojoj je pripadala sledeceg cetvrtka raspravljace o knjizi Ubiti pticu rugalicu, pa
je elela da zna da li sam je procitao. Nisam. ta radim? Da li sam gledao neki dobar film?
Lavventura, rekoh. J e li to francuski film? pita ona. Italijanski, rekoh. elela je da joj prepricam
o cemu se radi. Strpljivo je sluala, gledajuci brino, ne prateci nita.
S kim si iao? upita. Vida li se sa nekim dobrim devojkama?
Moj sin neenja. Vec ima 26 godina a jo se nije ni verio.- Skrenuo sam temu o ovom
dosadnom pitanju, strpljivom spretnocu koja je rezultat dugog iskustva. Izvini Marta. J a ti necu
doneti unuke koje prieljkuje. Morace ih dobiti od J udite; to nece dugo cekati.
Treba da prelijem pile, rece ona i nestade. Sedeo sam sa ocem neko vreme, a kad vie
nisam mogao da izdrim, otiao sam niz hodnik do kupatila, koje je odmah pored J uditine sobe.
Njena vrata bila su pritvorena. Zavirih unutra. Svetla su bila ugaena, roletne sputene, ali
dodirnuh njen um i otkrih da je budna i da razmilja o tome da ustane. U redu, ucini prvi korak,
budi ljubazan, David. Nece te nita kotati. Lagano kucnuh na vrata.
,Cao, ja sam, rekoh. J e l' da udem?
Ona je sedela na krevetu, imala je na sebi nabranu belu kucnu haljinu preko tamnoplave
pidame. Zevajuci, proteuci se. Njeno lice, obicno napeto, bilo je naduveno od preteranog
spavanja Vec vie iz navike udoh u njen um i nadoh neto novo i iznenadujuce. Eroticnu
inauguraciju moje sestre. Sinoc. Sve: jurnjava u kolima, rast uzbudenja, iznenadno shvatanje da
ce ovo biti vie od petinga, gacice idu dole, nespretna zamena pozicija, petljanje sa
prezervativom, trenutak poslednje nedoumice poputajuci se potpunoj elji, brzi neveti prsti koji
podravaju vlanost nevine naprsline, oprezno nespretno turanje, probod, iznenadenje od otkrica
da je prodiranje izvreno bezbolno, klizanje tela uz telo, decakova brza eksplozija, neurednost
posledica, krivica, smuenost i razocaranje kako se zavrilo, a J udit je jo nezadovoljena. Vonja
do kuce, tiina, postideno lice. Ulazak u kucu, na vrhovima prstiju, promukli pozdrav budnim i
obazrivim roditeljima. Tuiranje kasno nocu. Pregledanje i cicenje deflorisane i malo natecene
vulve. Neugodan san, cesto prekidan. Dug period budnosti, u kome je razmatran sinocni dogadaj:
ali je i uplaena. Nevoljnost da ustane i da se sledeceg dana suoci sa svetom, narocito da se suoci
sa Polom i Martom. Judita, tvoja tajna nije tajna za mene.
Kako si? upitah.
Teatralno nemamo kae, razvlaceci: Spava mi se, bila sam do kasno napolju. Otkud ti
ovde?
Svratim ponekad da vidim porodicu.
Dobro je to sam te videla.
To nije prijateljski, Judo. Zar sam ti toliko odvratan?
Zato me uznemirava, Dav?
Rekoh ti, pokuavam da budem drutven. Ti si moja jedina sestra, jedina koju cu imati
ikada. Palo mi je na pamet da provirim i da kaem zdravo.
To si uradio. I?
Mogla bi da mi kae ta si radila od kad sam te poslednji put video.
Da li te stvarno interesuje?
Da li bih te pitao da me ne interesuje?
To je tacno, rece ona. Tebe boli uvo ta sam radila. Tebe boli uvo za bilo koga, osim
za Davida Seliga, zato se pretvara da je drugacije? Nema potrebe da mi postavlja ljubazna
pitanja. Nije potrebno kad dolaze od tebe.
Hej, pricekaj malo! Daj da se ne svadamo tako brzo, sestro. Otkud ti ideja da...
Da li me se seti svake nedelje? Ja sam komad nametaja za tebe. Mokra mala sestra.
Derite. Smetnja. J esi li ikad razgovarao sa mnom? O bilo cemu. Da li zna u koju kolu idem. J a
sam, za tebe pravi stranac.
Ne, nisi.
ta ti pa zna o meni?
Dosta toga.
ta, na primer?
Prekini, J udo.
Jedan primer. Samo jedan. Jednu stvar o meni. Na primer...
Na primer. U redu. Na primer, znam da si se sinoc tucala.
Oboje smo bili zapanjeni. Cutke sam stajao okiran; ne verujuci da sam dozvolio da te
reci predu preko mojih usana; J udita se stresla kao da je naelektrisana, telo joj je ukoceno;
povlaci se, njene oci bljete od zaprepacenja. Ne znam koliko smo dugo ostali skamenjeni,
nemocni da progovorimo.
ta? rece ona konacno. ta si rekao, Dav?
,Cula si.
,Cula sam, ali mislim da sam sanjala. Reci ponovo.
Necu.
Zato nece?
Ostavi me na miru, J udo.
Ko ti je rekao?
Molim te, J udo-
Ko ti je rekao?
Niko, promrmljah.
Njen osmeh je bio zastraujuce pobedonosan. Zna ta, verujem ti. Iskreno ti verujem.
Nije ti niko rekao. Izvukao si to pravo iz mog uma, je li tako Dav?
Kamo srece da nikad nisam uao u sobu.
Priznaj. Zato nece da prizna? Ti zaviruje ljudima u misli, zar ne, David? Ti si neka
vrsta cirkuskog cudaka. Pretpostavljala sam to vec neko vreme. Sve te tvoje pretpostavke, koje
uvek budu tacne, i stidljiv, laan nacin kojim se pravda kad si u pravu. Tvoje price kako si imao
srece da neto pogodi. Sigurno! Sigurno, sreca! Znala sam ta je po sredi. Rekla sam sama
sebi, ovaj jebac mi cita misli. Ali rekoh sebi da je to ludo, da ne postoje takvi ljudi, to ne moe
biti moguce. Ali to je istina, zar ne? Ti ne pogada. Ti gleda. Mi smo ti irom otvoreni i ti nas
cita kao knjigu. pijunira nas. Zar nije tako?
Cujem zvuk iza sebe. Skocim, uplaen. Ali to je samo Marta, koja proviruje u J uditinu
sobu. Nejasan, sanjiv osmeh.
Dobro jutro Judita. Ili bolje reci, dobro poslepodne. Lepo razgovarate, deco? Ba mi je
drago. Ne zaboravi da doruckuje Judita. I nastavi dalje.
Judita otro rece: Zato joj nisi rekao? Opii joj celu stvar. S kim sam bila sinoc, ta sam
radila, kako sam se osecala...
Prekini J udo.
Nisi mi odgovorio na drugo pitanje. Ti poseduje tu cudnu moc, zar ne? Zar ne?
Da.
I ti tajno pijunira ljude celog ivota.
Da. Da.
Znala sam. Nisam znala, ali u stvari jesam, sve vreme. A to objanjava mnogo toga.
Zato sam se prljavo osecala kad sam bila klinka dok si ti bio u mojoj blizini. Zato sam osecala
da ako bilo ta uradim, da ce se to verovatno pojaviti u sutranjim novinama. Nikad se nisam
osecala sama, cak i kad bih se zakljucala u kupatilo. Nisam osecala da sam sama. Ona zadrhti.
Nadam se da te nikad vie necu videti, Dav. Sada kad znam ta si. elela bih da te nikad nisam
videla. Ako te posle ovoga ikad uhvatim da proviruje u moje misli, odseci cu ti jaja. Kapira?
Odseci cu ti jaja. A sad se cisti da se obucem.
Izadoh spoticuci se. U kupatilu uhvatio sam se za hladnu ivicu umivaonika i pribliio
ogledalu da proucim svoje zajapureno, usplahireno lice. Izgledao sam oamuceno i zbunjeno, crte
lica bile su mi nepokretne, kao da me je strefio log. Znam da si se sino tucala. Zato sam joj to
rekao? Slucajnost? Reci su izletele iz mene jer me je podbadala iza tacke razboritosti? Ali nikad
ranije nisam nikome dozvolio dame provocira da otkrijem tajnu. Slucajnost ne postoji, kae
Frojd. Nikada nema lapsusa. Sve je promiljeno, najednom ili drugom nivou. Mora da sam rekao
to to sam rekao J uditi jer sam eleo da ona napokon sazna istinu o meni. Ali zato? Zato njoj?
Vec sam rekao Najkvistu, da; tu nije bilo rizika; ali nisam nikome drugome priznao. Uvek ulaem
mnogo truda da se ne sazna, je li tako gospodice Mueler? A sad J udita zna. Dao sam joj oruje
kojim bi me ona mogla unititi.

Dao sam joj oruje. Cudno je to ga nikad nije upotrebila.

16


Najkvist rece: Tvoj problem, Selig, jeste u tome to si ti duboko religiozan covek koji ne
veruje u boga. Najkvist je uvek govorio tako, a Selig nikad nije bio siguran da li to stvarno misli
ili se samo igra recima. Bez obzira koliko je duboko Selig prodirao u njegovu duu, nikad nije bio
siguran ni u ta, Najkvist je bio suvie prepreden, suvie neuhvatljiv.
Igrajuci na sigurno, Selig ne rece nita. Stajao je ledima okrenut Najkvistu, gledajuci kroz
prozor. Sneg je padao. Uske ulice bile su pretrpane snegom; cak ni gradski cistaci nisu mogli da
se probiju, a cudno spokojstvo je provladalo. J aki vetrovi nanosili su smetove. Parkirana kola
nestajala su pod belim pokrivacem. Nekoliko kucepazitelja iz okolnih zgrada radilo je napolju,
kopajuci snano. Sneg je sa pauzama padao poslednja tri dana. Doslovno, prekrio je ceo
severoistok. Padao je na prljave gradove, na neplodna prigradska polja, padajuci neno na
Apalace i dalje istocno, neno padajuci na tamne nemirne talase Atlanskog okeana. Nita se nije
kretalo u gradu Njujorku. Sve je bilo zatvoreno: kancelarije, kole, koncertne dvorane, pozorita.
eleznica je bila bez posla, a autoputevi blokirani. Na aerodromima se nita nije deavalo.
Koarkake utakmice u Medison Skver Gardenu bile su otkazane. Onemogucen da ide na posao,
Selig je u Najkvistovom stanu cekao da mecava prode provodeci toliko vremena sa njim da mu je
njegovo drutvo bilo teko i okrutno. Ono to se ranije kod Najkvista cinilo zabavnim i
armantnim postalo je grubo i varljivo. Najkvistovo laskavo samopouzdanje pokazalo se kao
uskogrudnost; njegovi slucajni upadi u Seligov um nisu vie bili srdacni izlivi intimnosti, vec su
bili svesna agresivnost. Njegova navika da glasno ponavlja ono to je Selig mislio je bilo
neverovatno iritirajuce i izgleda da nije bilo nacina da ga spreci da to radi. Evo ga opet to radi,
istrgnuo je citat iz Seligovog uma i besednicki, pomalo podrugljivo, rece: Ah, ba je lepo.
Njegova dua se polako onesvecivala dok je sluao kako sneg polako pada kroz svemir; polako
pada kao silazak njihovog poslednjeg kraja, na sve ivo i mrtvo. To mi se svida. ta je to
Davide?
Dejms Dojs, rece Selig mrzovoljno, Mrtvaci, iz Dablinaca, rekao sam ti juce da to
ne radi.
Zavidim ti na irini i dubini kulture. Volim da pozajmljujem otmene citate od tebe.
Dobro. A da li mora uvek da mi ih vraca?
Najkvist, ireci ruke, kad se Selig okrenuo od prozora, ponizno izvrne dlanove i rece:
Izvinjavam se. Zaboravljam da ti se ne svida.
Ti nikad nita ne zaboravlja, Tome. Ti nikad nita ne uradi slucajno. Tada, osecajuci
krivicu zbog svoje zlovolje, rece, Isuse: vec mi se smucio sneg!
Sneg je svuda, rece Najkvist. Nikad nece prestati. ta cemo danas da radimo?
Isto to i juce i prekjuce, pretpostavljam. Sedecemo i gledati snene pahuljice, sluati
ploce i cirkati.*
Kako bi bilo da se tucamo?
Ne verujem da si moj tip, rece Selig.
Najkvist se prazno osmehne. Ba smeno covece, mislio sam da nademo par dama koje
su naputene negde u ovoj zgradi i da ih pozovemo na malu urku. Zar misli da nema dve
slobodne dame pod ovim krovom?
Pretpostavljam da bi mogli da pogledamo, rece Selig sleuci ramenima. Ima li jo
burbona?
Donecu ga, rece Najkvist.
Doneo je flau. Najkvist se kretao neverovatno lenjo, kao covek koji se krece kroz gustu
nevoljnu atmosferu ive ili nekog drugog viskoznog fluida. Selig ga nikad nije video da uri. Bio
je teak, ali ne debeo, nabijenih ramena, krupnog vrata, kockaste glave, kratko podiane plave
kose, pljosnatog, irokog nosa i lakog, cednog osmeha. Vrlo, vrlo arijevski je izgledao: bio je
Skandinavac, moda vedanin, odgojen u Finskoj i presaden u Sjedinjene Drave u desetoj
godini. J o uvek ima neuhvatljivih tragova akcenta u njegovom govoru. Rekao je da ima dvadeset
osam godina, a izgledao je stariji, bar Seligu, koji je tek uao u dvadeset trecu godinu. Sadje
februar, 1958. godine, era kad je Selig jo uvek iveo u nadi da ce uspeti u svetu odraslih.
Ajzenhauer je bio Predsednik, berza je otila do davola, postsputnjikovska emotivna propast je
mucila sve, iako je prvi americki svemirski satelit vec bio poslat u orbitu, poslednji modni hit za
ene je bila dak koulja od jute. Selig je iveo u Bruklin Hajtsu, u ulici Pierpont, provodeci par
dana nedeljno u kancelariji na Petoj Aveniji, za izdavacku kucu gde je neizvesno prevodio kopije
raznih izdanja za tri dolara na sat. Najkvist je iveo u istoj zgradi, cetiri sprata iznad njega.
On je bio jedina osoba za koju je Selig znao da poseduje moc. Ne samo to, vec ga moc
nije nimalo osakatila. Najkvist je koristio svoju moc jednostavno i prirodno kao to je koristio oci
ili noge, za svoju sopstvenu prednost, bez izvinjavanja i bez krivice. Verovatno je bio najmanje
neuroticna osoba koju je Selig ikad upoznao. Po zanimanju je bio grabljivac: zaradivao je
okupacijom tudih umova; ali kao i svaka divlja macka, napadao je samo kad je gladan, nikad ne
napadajuci iz ljubavi prema napadu. On je uzimao ono to mu je trebalo, nikad ne pitajuci
providenje koje ga je pravilo tako nadmocnim da uzima, iako nije uzimao vie nego to mu je
trebalo, a njegove potrebe su bile umerene. Nije imao nikakav posao i, navodno, nikad ga nije ni
imao. Kad god bi mu trebalo novca provozao bi se podzemnom eleznicom do Vol strita,
besciljno tumarao kroz smrknute kanjone finansijskog rejona i slobodno pretraivao umove
zatvorenih biznismena u izvesnim prostranim sobama. Bilo kog dana, uvek se neto vano
deavalo, neto to bi moglo uticati na berzu - udruivanje, rascep akcija, otkrivanje naslage rude,
povoljan izvetaj o prihodima - Najkvist nije imao problema da vidi bitne detalje. Te informacije
brzo je prodavao po umerenoj ceni, nekoj dvanaestorici ili petnaestorici prihvatnih ulagaca koji
su naucili na najsrecniji moguci nacin da je Najkvist pouzdan pekulant. Mnogi od nebrojenih
izliva informacija na kojima su se sticala brza bogatstva na stocnom tritu pedesetih godina bili
su njegovo delo. Tako je zaradivao za dobar ivot, dovoljno da se izdrava u simpaticnom stilu.
Njegov stan bio je mali i dopadljiv - crni Naugahajd tapacirung, lampe iz Tifanija, tapete u stilu
Pikasa, dobro snabdeven bar za pice, odlican hi-fi sistem koji je bez prekida svirao Monteverdija
i Palestrinu, Bartoka i Stravinskog. iveo je draesnim ivotom neenje, izlazeci cesto,
posecujuci omiljene restorane, koji su svi bili zabaceni u etnicki - japanski, pakistanski, sirijski,
grcki. Krug njegovih prijatelja bio je mali ali odabran: uglavnom slikari, pisci, muzicari, pesnici.
Spavao je sa mnogo ena ali ga je Selig retko video sa istom dva puta.
Kao i Selig, i Najkvist je mogao da prima ali nije mogao da alje informacije, on je bio,
sve u svemu, sposoban da utvrdi kad bi neko uao u njegov um. Tako su se i upoznali. Selig, tek
to se uselio u zgradu, predao se svom hobiju, dozvoljavajuci svojoj svesti da slobodno tumara od
sprata do sprata, eleci da dode do podataka o svojim komijama. Tumarao je okolo, ispitujuci
cas ovu glavu, cas onu, ne nalazeci nita interesantno, i tad iznenada:
Kai mi gde si.
Kristalno jasna linija reci svetlucala je na periferiji odlucnog, popustljivog uma. Iskaz je
doao neposredno, brzinom izricite poruke. Ipak Selig je shvatio da se nikakav cin aktivne
transmisije nije odvio; on je jednostavno naao reci koje su pasivno leele i cekale. Brzo je
odgovorio:
Ulica Pierpon broj 35.
Ne, to znam. Mislim, gde si u zgradi?
Na cetvrtom spratu.
Ja sam na osmom. Kako se zove?
Selig.
Ja sam Najkvist.
Mentalni kontakt je bio iznenadujuce blizak. Skoro kao seksualni odnos, kao da klizi u
necije telo, ne u um, i on se postideo zvucne muevnosti due u koju je uao: osecao je neto ne
ba dopustivo u takvoj bliskosti sa drugim covekom. Ali nije se povukao. To naglo medusobno
komuniciranje kroz tamnu prazninu bilo je slatko iskustvo, previe obecavajuce da bi se odbacilo.
Seligu se za tren ucinilo da je proirio svoju moc, da je naucio kako da alje i kako da uzima iz
drugih umova. Bila je to iluzija, znao je to. On nije slao nita, nitije Najkvist. On i Najkvist samo
su uzimali informacije iz svojih umova. Svaki je usadio fraze da bi ih onaj drugi naao, to nije
ba isto, u uslovima situacione dinamike, kao i slanje poruka jedan drugome. Ali to je bila fina i
verovatno bespredmetna razlika; sveukupan efekat neporednog poloaja dva iroko otvorena uma
primaca je bio uspean krug odailjanje/primanje, pouzdan kao telefon. Brak istinskih umova,
medu kojima se ne dozvoljava da bude postavljena zapreka. Probajuci stidljivo, Selig je dospeo u
nie slojeve Najkvistove svesti, tragajuci za covekom kao i za porukama; dok je to radio, bio je
nejasno svestan nelagodnosti u dubini svog sopstvenog uma, verovatno je to bila indikacija da
Najkvist to isto i njemu radi. Nekoliko dugih minuta oni su istraivali jedan drugoga, poput
zagrljenih ljubavnika pri prvom odnosu, iako nije bilo niceg ljubavnog u Najkvistovom dodiru,
koji je bio hladan i bezlican. Pa ipak Selig je zadrhtao; osecao se kao da stoji na ivici provalije.
Napokon, neno se povukao, to je uradio i Najkvist. Tada ovaj drugi rece:
Dodi gore. Cekacu te kod lifta.
Bio je veci nego to je Selig ocekivao, stena od coveka, njegove plave oci su bile odbojne,
njegov osmeh cisto formalan. On je bio dalek ali ne hladan. Uli su u stan: prigueno svetlo, zvuk
nepoznate muzike, atmosfera nerazmetljive elegancije. Najkvist mu je ponudio pice i zatim su
razgovarali, dreci se podalje od umova koliko je to bilo moguce. Bila je to pokorna poseta, ne
sentimentalna, bez suza to su napokon zajedno. Najkvist je bio drutven, pristupacan, zadovoljan
to se Selig pojavio, ali uopte nije bilo deliricno uzbuden zbog otkrica drugara cudaka.
Verovatno zbog toga to je i pre poznavao slicne cudake.
Ima nas jo, rece on. Ti si treci, cetvrti, peti koga sam sreo otkad sam u Americi. Da
vidim: jedan u Cikagu, jedan u San Francisku, jedan u Majamiju, jedan u Mineapolisu. Ti si peti.
Dve ene i tri mukarca.
Je si li jo u kontaktu sa ostalima?
Ne.
ta se desilo?
Rasturili smo se, rece Najkvist. ta si ocekivao? Da cemo osnovati drutvo? Vidi,
pricali smo, igrali smo se sa svojim umovima, upoznali jedni druge i posle izvesnog vremena
dosadilo bi nam. Mislim da su dvojica umrla do sada. Ne pada mi teko da budem izoliran od
drugih svoje vrste. Ne mislim o sebi kao o jednom iz plemena.
Nisam nikad sreo nekog drugog. Do danas, rece Selig.
To nije vano. Vano je da ivi svoj ivot. Koliko si imao godina kad si otkrio da moe
to da radi?
Ne znam. Pet, est godina, tako neto. A ti?
Nisam shvatio da imam neku specijalnu moc sve dok nisam napunio jedanaest godina.
Mislio sam da svi to mogu da rade. Tek posle, kad sam doao u Ameriku i cuo ljude da
razmiljaju na drugom jeziku shvatio sam da je neto neobicno sa mojim umom.
Kojom vrstom posla se bavi? upita Selig.
Radim to manje mogu, rece Najkvist. Nasmeio se i gurnuo svoja cula grubo u Seligov
um. Izgledalo je kao neka vrsta poziva; Selig prihvati i izvadi svoju antenu. Lutajuci kroz
njegovu svest, on brzo stvori sliku Najkvistovog posla u Vol Stritu. Video je sveukupni bilans,
ritam njegovog razdralaganog ivota. Bio je zadivljen Najkvistovom leernocu, njegovom
sveobuhvatnocu, jasnocu njegovog duha. Kako je bistar njegov duh! Kako ga ivot nije
obeleio! Gde li je cuvao svoju patnju? Gde li je krio svoju usamljenost, strah, nesigurnost?
Najkvist, povlaceci se, rece:
Zato samog sebe toliko saaljeva?
Zar to radim?
Na celu ti pie. U cemu je tvoj problem, Selig? Gledao sam u tebe i nisam video u cemu
je problem, samo sam video bol.
Problem je to to se osecam odvojen od drugih ljudi.
Odvojen? Ti? Ti moe uci u ljudski um. Ti moe da radi neto to 99,999 posto
ljudske vrste ne moe. Oni moraju da se grce upotrebljavajuci reci, procene, signale, a ti ide
pravo do sri znacenja Kako moe da se pretvara da si odvojen?
Informacije koje dobijam su beskorisne, rece Selig. Ne mogu da delujem na njih. Kao
da ih uopte ne primam.
Zato?
J er je to samo voajerizam. pijuniram ljude.
Oseca krivicu zbog toga?
Zar ti ne oseca?
Nisam traio ovaj dar, rece Najkvist. J a ga samo slucajno imam. A kad ga vec imam,
koristim ga. Svida mi se to. Svida mi se ivot koji vodim. Sam sebi se svidam. Zato se ti sam
sebi ne svida, Selig?
Ti mi kai.
Ali Najkvist nije imao ta da mu kae, i kad je popio pice, Selig se vratio u svoj stan. Kad
je ulazio, njegov stan mu je izgledao tako cudan da je proveo par minuta dreci poznate
predmete: fotografiju svojih roditelja, malu kolekciju mladalackih ljubavnih pisama, plasticnu
igracku koju mu je psihijatar dao pre mnogo godina Najkvistovo prisustvo nastavilo je da mu zuji
u umu - posledica posete, nita vie, jer Selig je bio siguran da Najkvist sada ne cita njegove
misli. Osecao se tako potresen ovim susretom, tako zatecen, da je odlucio da ga nikad vie ne
vidi, u stvari, da se to pre preseli negde drugde, u Manhatan, Filadelfiju, Los Andeles, bilo gde
van Najkvistovog dohvata Ceo svoj ivot je udeo da upozna nekog ko ima moc, i sad kada ga je
upoznao, osecao se ugroenim. Najkvist je toliko imao kontrolu nad svojim ivotom da je to bilo
zastraujuce. On ce me ismejavati, pomisli Selig. On ce me prodrati. Ali panika je nestajala. Dva
dana kasnije, Najkvist je svratio da ga pita da li hoce da izadu na veceru. J eli su u oblinjem
meksickom restoranu i napili se Karta Blanka. Seligu se jo uvek cinilo da se Najkvist igra s
njim, da ga zeza, dreci ga na distanci i golicajuci ga; ali sve je to radio tako ljubazno da nije
osecao mrnju. Najkvistov arm bio je neodoljiv, a njegova snaga vredna panje kao model
ponaanja. Najkvist je bio kao stanji brat koji je pre njega proao kroz ove iste traume i davno pre
njega izaao neotecen; sad je bodrio Seliga da prihvati uslove svog postojanja. Nadljudsko
stanje, kako ga je Najkvist nazivao.
Postali su bliski prijatelji. Dva ili tri puta nedeljno izlazili su zajedno, jeli zajedno, pili
zajedno. Selig je uvek zamiljao prijateljstvo sa nekim od svoje vrste kao nenadmano estoko;
ali nije bilo; posle prve nedelje diskutovali su o daru koji su obojica imali, nisu nikad ni cestitali
jedan drugom to su napravili savez protiv nenadarenog sveta oko sebe. Ponekad su komunicirali
recima, ponekad direktnim kontaktom umova; postalo je to lako, veselo druenje, zategnuto samo
kada je Selig padao u uobicajeno stanje zamiljenosti, a Najkvist bi ga ismevao to se predaje
takvom stanju poputanja samom sebi. Cak ni to nije bio problem medu njima sve do dana kad je
pocela mecava, kada je sva napetost postala preterana jer su provodili toliko vremena zajedno.
Dodaj mi svoju cau, rece Najkvist.
Sipao je zlatnosmedi burbon. Selig se udobno smestio i pijuckao dok je Najkvist uzeo da
trai devojke. Zadatak je bio obavljen za pet minuta. On je podrobno pretraio zgradu i naao dve
cimerke na petom spratu. Pogledaj rece Seligu. Selig je uao u Najkvistov um. Najkvist se
prikopcao na svest jedne od devojaka - senzualne, pospane, mackaste - i gledao je njenim ocima
drugu, visoku, suvonjavu plavuu. Dvostruko prelomljen mentalni lik je, i pored svega, bio dosta
jasan: plavua je dugonoga, sladostrasna i manekenskog dranja. Ova je moja, rece Najkvist.
Kai mi da li ti se svida tvoja. On preskoci, i Selig za njim, u um plavue. Da, manekenka,
inteligentnija od druge devojka, hladna, sebicna, strastvena Iz njenog uma, kroz Najkvista,
dolazila je slika njene cimerke koja se izleavala na kaucu u roza kucnoj haljini: niska, bucmasta,
ridokosa, sisata, okruglog lica. Moe, rece Selig. to da ne? Najkvist, pretraujuci umove,
naao je broj telefona devojaka, pozvao ih, njegov arm je proradio. One su dole gore na pice.
Ova grozna snena oluja, rece plavua, prodrhtavi. Dovodi do ludila! Njih cetvoro popilo je
mnogo alkohola uz zveckanje deza: Mingusa, MJ Q, Cika Hamiltona. Crvenokosa je izgledala
bolje nego to je Selig ocekivao, nije bila ba toliko debela ni prosta - zbog dvostrukog
preklapanja mora da je dolo do krivljenja slike - ali se mnogo kikotala, uvideo je da mu se
nekako ne svida. Ipak, sada nije bilo vreme za povlacenje. Konacno, dosta kasno uvece, oni se
odvojie u parovima, Najkvist i plavua odoe u spavacu, Selig i crvenokosa ostae u dnevnoj
sobi. Selig se samouvereno nasmeio kad su napokon ostali sami. Nikad nije naucio da obuzda taj
decacki osmeh, koji je, to je znao, otkrivao meavinu prevremenog icekivanja i bujanje straha.
Zdravo, rece on. Poljubili su se i njegova ruka pode prema njenim grudima, a ona se baci na
njega na bestidan, gladan nacin. Svidaju mi se mravi mukarci, rece ona, kikotajuci se,
tipajuci njegovo suvonjavo telo. Njene grudi su se dizale ka njemu kao ruicaste ptice. Ljubio ju
je plaljivom nevinom estinom. Za vreme ovih par meseci njihovog druenja, Najkvist ga je
povremeno snabdevao svojim sopstvenim kartiranim devojkama, ali prolo je nekoliko nedelja
od kako je spavao sa nekom, pa se pobojao da ce to njegovo uzdravanje da ga dovede do
prebrzog svravanja. No, alkohol je umirio njegov ar taman dovoljno da mu omoguci normalan
dug i snaan odnos.
Ba kad je shvatio da je crvenokosa suvie pijana da bi svrila, Selig oseti golicanje u
svojoj glavi: Najkvist je uao u njegov um. Ovo pokazivanje radoznalosti, ovaj voajerizam,
izgledao je kao neobicna diverzija za obicno suzdranog Najkvista. pijuniranje je moj trik,
pomisli Selig i za trenutak je bio toliko uznemiren to je bio posmatran za vreme vodenja ljubavi,
da je poceo da omekava. Svesnim naporom ponovo se sabrao. Nema ovo nikakvo dublje
znacenja, rece sam sebi. Najkvist je sasvim amoralan i radi ta god zaeli, proviri ovde, proviri
onde, bez obzira na vlasnitvo, i zato bih sebi dozvolio da mi njegovo ispitivanje smeta?
Oporavljajuci se, on se usmeri ka Najkvistu i uzvrati ispitivanje. Najkvist mu poeli
dobrodolicu:
Kako ti ide, Dejvi?
Dobro. Ba dobro.
Ovde imam jednu strasnu. Pogledaj.
Selig je zavideo Najkvistu na njegovom hladnokrvnom dranju. Bez stida, bez krivice,
bez ikakvih kocnica. Nema ni traga nekom egzibicionistickom ponosu niti voajeristickom
dahtanju; njemu je sve izgledalo tako prirodno da sad hoce da razmenjuje takve kontakte. Selig,
medutim, nije mogao spreciti osecanje da hoce da povraca dok je posmatrao, kroz zatvorene oci,
kako Najkvist urno obraduje plavuu,i gledao je Najkvista kako na isti nacin gleda njega,
preklapajuce slike njihovog paralelnog snoaja odjekuju od uma do uma. Najkvist zastade za
trenutak da otkrije i izolira Seligov osecaj nelagodnosti i podsmehnu se neno. Zabrinut si da tu
postoji neka vrsta skrivenog homoseksualizma, rece mu Najkvist. Ali ja mislim da je ono to te
stvarno plai kontakt, bilo koja vrsta kontakta. J esam li u pravu? Grei, rece Selig, ali je osecao
da je smisao pogodio sutinu. Sledecih pet minuta izucavali su jedan drugome umove, sve dok
Najkvist nije odlucio da je vreme da svri, i orkansko drhtanje njegovog nervnog sistema izbaci
Seliga, kao i obicno, iz njegove svesti. Ubrzo zatim, poto mu je postalo dosadno da bari vrdavu,
znojavu crvenokosu, Selig je dozvolio da ga njegov klimaks savlada, i tresnu dole, podrhtavajuci,
umoran.
Najkvist je uao u dnevnu sobu pola sata kasnije, plavua je bila sa njim, oboje su bili
nagi. Nije se trudio da kuca na vrata, to je pomalo iznenadilo crvenokosu; Selig nije znao kako
da joj objasni da je Najkvist znao da su oni zavrili. Najkvist je pustio muziku i svi su sedeli u
tiini, Selig i crvenokosa su se zabavljali sa burbonom, Najkvist i plavua su cepali skoc; i dok je
svitalo, poto je sneg pocinjao slabije da pada, Selig, kao za probu, predloi drugu rundu tucanja,
ali sa izmenom partnera. Ne, rece crvenokosa. Ja sam se istucala. elim da idem da spavam.
Neki drugi put, vai? Nespretno je preturala traeci svoju odecu. Na vratima, lelujajuci i
posrcuci, cvrcnuto pozdravljajuci, dozvolila je da joj neto izleti. Moram da primetim da ima
neto neobicno u vama dvojici, rece ona. In vino veritas. Da niste pederi, kojim slucajem, a?

17


Na mrtvoj sam tacki. Smiren, statican, usidren. Ne, to je la, ili ako nije la onda je u
najmanju ruku blaga dezinformacija, gomila metaforicnih greki. J a se povlacim. Povlacim se sve
vreme. Moja plima odlazi. Otkriven sam, kao gola stenovita plaa, cvrsta poput gvoda, sa
tegljacima koji prolaze, prljave smede morske trave koja se njie prema udaljavajucim morskim
talasima. Zeleni rak trckara... Da, ja se povlacim, to znaci da se smanjujem, da se umanjujem.
Znate li, osecam se dosta smireno zbog toga. Naravno moje raspoloenje je promenjivo ali
Ja se osecam
dosta smireno
zbog toga sada.
Ovo je treca godina od kad sam poceo da uzmicem od sebe. Mislim da sam poceo u
prolece 1974. godine. Sve do tada radila je bez greke, mislim na moc, uvek tu kada sam u prilici
da se pozovem na nju, uvek pouzdana izvodeci sve svoje uobicajene trikove, slueci me u svim
mojim prljavim potrebama; a tada bez upozorenja, bez razloga, pocela je da umire. Male greke u
primanju. Sitne epizode psihicke impotencije. Povezujem ove dogadaje sa ranim prolecem,
pocrneli kasni sneg jo uvek se zadrao na ulicama, i nije to moglo biti ni 75. niti je to bilo 73, to
me navodi da smestim preteci napad u godinu izmedu te dve. Bio bih ugodno i lepo smeten u
necijoj glavi, izucavajuci skandale za koje se mislilo da su sigurno sakriveni, a iznenada bi sve se
pomutilo i postalo neizvesno. Kao da citate Tajms i da tekst naglo postane Dojsovo snoliko
blebetanje izmedu jednog reda i drugog, tako da je taj direktan dosadan izvetaj poslednje
predsednicke komisije za utvrdivanje beskorisnih cinjenica preobraen u magloviti neprobojan
izvetaj o borborigmiju starog Ervikera. Kad bi se to desilo posrnuo bih i povukao se zastraen.
ta bi ste vi radili kad bi ste bili ubedeni da ste u krevetu sa osobom za kojom vae srce udi, a
probudite se i nadete se da tucate morsku zvezdu? Ali ove nejasnoce i obmane nisu bile najgori
deo: mislim da su to bile inverzije, potpune inverzije signala. Kao na primer, iskra ljubavi, kad je
ono to se u stvari emitira hladna mrnja. Ili obrnuto. Kad se to desi elim da udaram glavom o
zid da bih isprobao stvarnost. Od J udite su jednog dana dopirali jaki talasi seksualne udnje,
nadmocna rodoskrvna udnja, koja me je stajala pristojne vecere jer sam potrcao od muke i
povracao u kupatilu. Sve je greka, sve je prevara; ona me je gadala kopljem a ja sam to shvatio
kao Kupidonove strele; jo veca budala sam ja. Onda, imao sam praznine, mali prekid osecaja
usred kontakta, posle toga dolazile su pomeane vibracije, izmeane ice, dva uma dolazila su
istovremeno, a ja nisam znao da kaem koji je koji. J edno vreme apercepcija boja je nestajala,
iako se posle vracala; jedan od mnogih lanih povrataka. Bilo je jo mnogo gubitaka, jedva
primetnih, ali kumulativnih u svom efektu. Pravim spisak o stvarima koje sam mogao raditi koje
sad vie ne mogu. Inventar smanjivanja. Kao covek koji umire i koji je vezan za postelju,
paraliziran ali posmatra, gledajuci kako rodaci kradu njegova dobra. Ovog dana nestao je
televizor, a onog Tekerijeva prva izdanja, onda kaike, sad su mu uzeli Piranesis, sutra ce to biti
erpe i lonci, Venecijanske roletne, kravate i pantalone, a sledece nedelje uzece prste na nogama,
creva, ronjace, testise, pluca i nozdrve. ta ce im nozdrve? Uzvracao sam dugim etnjama,
hladnim tuevima, tenisom, ogromnim dozama vitamina A i drugim obecavajucim, neverovatnim
lekovima; u poslednje vreme cece sam eksperimentisao sa postom i cistim mislima, ali takva
borba sada mi izgleda neadekvatna i cak bogohulna; ovih dana trudim se da raspoloeno
prihvatim gubitak, sa uspehom koji ste mogli opaziti. Eshil me je upozorio da ne utiram trnje,
Euripid takode a cini mi se i Pindar, a ako bih proverio u Novom Zavetu mislim da bih i tamo
naao takvo naredenje; i tako se pokoravam, ne utiram, cak ni kad je trnje najece. Prihvatam,
prihvatam. Da li opaate da taj kvalitet prihvatanja raste u meni? Nemojte greiti, ja sam iskren.
Bar jutros sam na putu da prihvatim, dok zlatni avgustovski suncevi zraci plave moju sobu i
ispunjavaju moju dronjavu duu. Leim ovde i vebam tehnike koje ce me uciniti nepovredivim
od saznanja da ona odlazi od mene. Traim srecu za koju svesno znam da lei zakopana u
opadanju. Ostari zajedno sa mnom! Najbolje tek dolazi. Kraj ivota zbog kog postoji pocetak.
Verujete li u to? J a verujem. Popravljam se u verovanju svega i svacega. Pa, ponekad sam
poverovao u cak est nemogucih stvari, pre dorucka Dobri stari Brauning! Kako je samo utean:


Docekajte svako odbijanje
Koje pretvara glatkost zemlje u neravnine
Na svaki ubod koji se javi ne sedi ne stoji, vec idi!
Neka nae radosti se podele u trostrukom bolu.
Trudi se, i ne mari mnogo za umor.


Da. Naravno. I neka naa bol bude trostruka radost, mogao je dodati. Takva radost ovog
jutra. A ono sve dolazi od mene, sve se povlaci. Izlazeci iz mene iz svake pore.

Tiina me obuzima. Ni sa kim necu razgovarati kada ona ode. I niko nece govoriti sa
mnom.

Stojim iznad klozetske olje i strpljivo ispiavam svoju moc. Prirodno je da osecam
gorcinu zbog toga ta mi se deava, osecam aljenje, osecam - zato da okoliam? - osecam
ljutnju i frustraciju i beznadenost, ali isto tako, to je neobicno, osecam stid. Obrazi mi gore, oci
nece da sretnu druge oci, jedva mogu da se suocim sa drugovima smrtnicima iz prostog stida, kao
da mi je neto dragoceno bilo povereno i da sam izneverio. Moram reci svetu, potroio sam svoju
imovinu, rasipao sam svoju batinu, dozvolio sam da mi isklizne, da ode, da ode. J a sam vorc,
vorc. Moda je to porodicna crta, taj stid kada dode do katastrofe. Mi iz porodice Selig volimo
da kaemo svetu da smo uredni ljudi, kapetani svojih dua, a kad nas neto spolja baci dole mi se
postidimo. Secam se da su moji roditelji jedno vreme imali kola, tamno zeleni evrolet iz 1948.
godine kupljen po nekoj apsurdno niskoj ceni 1950. godine, i mi smo, se vozili negde u Kvinsu,
verovatno smo ili na babin grob, godinje hodocace, ijedna kola izletee iz slepe ulice i udarie
nas. Crnac koji je bio za volanom, bio je pijan i nadmen. Niko nije bio povreden, ali na branik je
bio ulubljen i reetka razbijena, karakteristicna precka u obliku slova T koja je identifikovala
model iz 1948. visila je slobodno. Iako udes nikako nije skrivio moj otac, on je crveneo i crveneo,
emitujuci groznicav stid, kao da se on izvinjavao svemiru to je uradio neto tako nepromiljeno
kao na primer da dozvoli da ima sudar. Kako se on izvinjavao drugom vozacu, moj ljutit i
ogorcen otac! Sve je u redu, sve je u redu, sudari se deavaju, ne smete se uznemiravati zbog
toga, vidite mi smo svi dobro. Pogledaj moja kola, covece, vidi moja kola, nastavljao je, da prica
drugi vozac, ocito svestan da je sa blagim covekom i ja sam se plaio da ce mu otac dati pare za
oporavku, ali moja majka, plaeci se iste stvari, skrenula ga je sa tog puta. Nedelju dana kasnije
jo uvek je bio postiden; provirio sam u njegov um dok je razgovarao sa prijateljem i cuo sam ga
kako pokuava da nabaci da je moja majka vozila, to je bilo apsurdno - ona nikad nije imala
vozacku dozvolu - i tad sam osecao stid zbog njega. J udita je, takode, kad joj je propao brak, kad
je otila iz jedne nemoguce situacije, registrovala ogromni bol zbog sramne cinjenice da neko
tako odreden i efikasan u ivotu kao to je J udita Hana Selig stupila u slab, kriminalan brak koji
se morao na vulgaran nacin raskinuti po sudnicama. Ego, ego, ego. J a, cudesan citac umova,
ulazeci u misteriozan pad, izvinjavam se za nepaljivost. J a sam negde zagubio svoju moc.
Hocete li mi oprostiti?

Dobro je oprostiti.
Najbolje je zaboraviti'
iveci mi brinemo
Umiruci mi ivimo

Zapiite jedno izmiljeno pismo, gospodine Selig. Harumf. Gospodica Kiti Holtajn. Ne
znam Zapadno ezdeset i neka ulica, grad Njujork. Preverite adresu kasnije. Ne opterecujte se
oko potanskog pretinca.
Draga Kiti
Znam da godinama nisi ula nikakve vesti od mene ah /a mislim da je sad prikladno da
pokuam da ponovo stupim u kontakt sa tobom. Trinaest godina je prolo i mora da smo oboje
sazreli, mislim, zaleujui stare rane i omoguavajui nam da uspostavimo kontakt. Bez obzira
na ljutnju koja je nekad postojala, ja nikad nisam izgubio svoju naklonost prema tebi. Ti si mi
ostala u svetlom seanju.
Govorei o mom umu. ima neto to bi trebalo da ti kaem. Ja vie ne mogu da radim
dobro stvari sa njim. Pod stvarima podrazumevam mentalnu stvar, trik itanja misli, koji
naravno nisam radio na tebi ni u kom sluaju, ali koji je odreivao i oblikovao moj odnos prema
svima ostalima na svetu. Ta mo izgleda da mi sad izmie. Ona nam je prouzrokovala toliko bola,
sea li se? Ona je bila to to nas je na kraju i odvojilo, kao to sam pokuao da objasnim u svom
poslednjem pismu, onom na koje nisi nikad odgovorila. Za koju godinu ili tako, ko zna; est
meseci, mesec ili nedelju dana ona ce posve nestati, i ja u biti samo obino ljudsko bie kao i ti.
Neu vie biti udak. Verovatno e onda postojati mogunost da obnovimo na odnos koji je bio
prekinut 1963. godine i da ga izgradimo na realnijim osnovama.
Znam da sam inio gluposti. Odbacivao sam te nemilosrdno. Odbijao sam da te prihvatim
takvu kakva si, pokuao sam da stvorim nekog drugog od tebe. Neto nastrano, u stvari, nekog
nalik na sebe. Tada sam mislio da imam dobre teorijske razloge to sam to pokuao, ali oni su,
naravno, bili pogreni, morali su da budu pogreni, a nikad nisam to uvideo dok ve nije bilo
kasno. Tebi sam izgledao uobraen, premoan, diktator - ja, umeren, neupadljivi ja! Jer sam
pokuao da te promenim. I napokon sam ti dosadio. Naravno, tada si bila vrlo mlada, bila si - da
li da kaem? - plitka, neformirana i pruala si mi otpor. Ali sada poto smo oboje odrasli, mogli
bismo da pokuamo ponovo.
Jedva da znam kako e mi ivot izgledati kao obinom ljudskom biu koje je nesposobno
da zaviruje u misli. Upravo sada se koprcam, traei definiciju o sebi, traei strukture. Ozbiljno
razmiljam da pristupim rimokatolikoj crkvi (Dobri Isuse, stvarno, razmiljam li o tome? To je
prvi put da ujem tako neto! Smrad tamjana, mumljanje popova, zar je to to elim?) Ili moda
episkopalnoj, ne znam. To je pitanje moje aklimatizacije ljudskoj vrsti. A takoe elim da se
ponovo zaljubim. elim da budem deo nekog drugog. Ve sam poeo za probu, plaljivo da
ponovo stupam u kontakt sa svojom sestrom Juditom, poto sam celog ivota ratovao sa njom,
poeli smo da uspostavljamo kontakt po prvi put i to me ohrabruje. Ali treba mi vie: ena koju
u voleti, ne samo fiziki ve u svakom pogledu. Imao sam je samo dva puta u ivotu, jednom si to
bila ti, drugi put pet godina kasnije devojka koja se zvala Toni i koja nije liila na tebe, oba puta
je ova moja mo upropastila sve, prvi put jer sam se previe pribliio, drugi put jer nisam mogao
da se dovoljno pribliim. Kako mi mo izmie, kako ona umire, verovatno postoji mogunost da
napokon uspostavimo obinu ljudsku vezu, onu vrstu koju obini ljudi odravaju sve vreme. Jer ja
u biti obian. Jer ja u biti vrlo obian.
Razmiljam o tebi. Ti ima sada 35 godina, bar tako mislim. To mi zvui tako staro, iako
sam ja napunio 41. (Nekako 41 ne zvui staro!) Jo uvek mislim o tebi kao da ima 22 godine.
Izgleda mi ak i mlaa od toga: radosna, otvorena, naivna. Naravno, to je bila moja fantazija,
zamisao o tebi; nita nemam da bih uzeo za uzor osim spoljanosti, nisam mogao da primenim
svoj uobiajeni trika na tvoju psihu, tako da sam izmislio Kiti koja verovatno nije stvarna Kiti.
Svejedno, ti ima 35 godina. Zamiljam da izgleda mlae od 35. Da li si se udala? Naravno da
jesi. Sretan brak? Mnogo dece? Jesi li jo uvek u braku? Kako ti je venano prezime i gde ivi,
kako te mogu nai? Ako si u braku, da li emo se moi videti? Nekako mislim da ti ne moe da
bude sasvim verna ena - da li te to vrea?- i da mora da bude mesta u tvom ivotu za mene, kao
prijatelja, kao ljubavnika. Da li uopte via Toma Najkvista ? Da li si nastavila da se via sa
njim posle naeg prekida? Da li si bila ogorena na mene zbog stvari koje sam ti rekao o njemu u
onom pismu ? Ako ti se brak rasturio, ili ako se uopte nisi udavala, da li bi sada ivela sa
mnom? Ne kao udata ena, ne jo, samo kao partner. Da mi pomogne da proem poslednje faze
ovoga to mi se dogaa? Toliko mi je potrebna pomo. Potrebna mi je ljubav. Znam da je ovo
bedan nain da se tako neto predloi, govorei: Pomozi mi, utei me, ostani sa mnom. Radije bih
posegnuo za tobom kada sam jak nego kad sam slab. Ali sada sam slab. Postoji ova lopta tiine
koja raste u mojoj glavi, koji eiri, iri, ispunjava mi celu glavu, stvarajui veliku prazninu.
Preivljavam polagano procurivanje stvarnosti. Mogu samo da vidim ivice stvari, ne i njihove
sastojke, a sada i ivice takoe postaju nejasne. O Isuse. Kiti trebam te. Kiti kako da te naem?
Kiti jedva da sam te poznavao. Kiti Kiti Kiti.

Tvang. Bucan akord. Tving. Prekinuta ica. Tvong. Nenatimovana lira. Tvang. Tving.
Tvong.

Draga deco boija, moja propoved ovog jutra bice vrlo kratka elim samo da razmislite i
meditirate o dubokom znacenju i misteriji ovih nekoliko redaka koje cu da istrgnem iz svetog
Toma Eliota, zamiljenog vodica kroz teka vremena Voljeni, usmeravam vas na njegova etiri
Kvarteta, na paradoksalni redak: U mom pocetku je moj kraj, koji se proiruje nekoliko strana
kasnije sa komentarom: to mi nazivamo pocetak je cesto kraj. A pravljenje kraja je pravljenje
pocetka Neki od nas zavravaju upravo sad, draga deco, to jest, aspekti njihovog ivota koji su
jednom njima bili centralni dolaze do kraja. Da li je to kraj ili je to pocetak? Moe li kraj jedne
stvari da ne bude pocetak druge? J a se s tim slaem, voljeni. Mislim da zatvaranje jednih vrata ne
iskljucuje otvaranje drugih. Naravno, treba imati hrabrosti da se zakoraci kroz ta nova vrata kad
ne znamo ta je iza njih, ali onaj koji ima veru u Naeg Gospoda, koji je umro za nas, ko potpuno
veruje njemu koji je doao da spasi ljude, ne treba da ima strah. Nai ivoti su hodocace ka
Njemu. Mi moemo preivljavati male smrti svakog dana, ali se ponovo radamo od smrti do
smrti, dok napokon ne odemo u tamu, u meduzvezdani prazni svemir gde nas On ceka, a zato
bismo se mi toga bojali, ako je On tamo? Dok ne dode to vreme proivimo na ivot ne
preputajuci se samosaaljenju. Prisetite se uvek da je svet pun cuda, da uvek ima novih
zagonetki;ono to izgleda kao kraj nije pravi kraj, vec samo prolaznost, stanice na putu. Zato
bismo tugovali? Zato bismo se predali svojim jadima da nai ivoti budu svakodnevna
odricanja? Ako izgubimo ovo, da li istovremeno gubimo ono? Ako izgubimo vid, da li i ljubav
odlazi? Ako osecanja izblede, zar sene moemo vratiti starim osecanjima i traiti utehu u njima?
Mnogo od naeg bola je samo zbrka.
Budite onda raspoloeni na dananji boiji dan, voljeni, i ne pravite nikakve zamke u koje
cete se sami uhvatiti, niti dozvolite sebi da popustite grehu bede, i ne pravite lane granice
izmedu kraja i pocetka, vec nastavite napred, uvek tragajuci, ka novim ekstazama, ka novim
vezama, ka novom svetu i ne dajte mesta strahu u vaoj dui, vec se predajte Isusovom miru i
cekajte ono to mora da se desi. U ime oca, sina i svetoga duha, amen.

Sada dolazi tamna ravnodnevnica u pravom casu. Svetli mesec svetluca kao bedna stara
lobanja. Lice se sui i opada. Vatra se gasi. Golub iznuren, zamahujuci krilima leti ka tlu. Tama
se iri. Sve je oduvano. Ljubicasta krv sporije tece u uskim venama; hladnoca se hvata na
napregnutom srcu; dua icezava; cak i noge postaju nepouzdane. Reci ne vrede. Nai vodici
priznaju da su izgubljeni. Ono to je bilo solidno postaje providno. Stvari prolaze. Boje blede.
Ovo je sivo vreme i plaim se da ce biti jo sivlje, jednog od ovih dana. Stanari kuce, misli
presuenog uma u sunoj sezoni.

18


Kad se Toni iselila iz mog stana u stocetrnaestoi ulici, cekao sam dva dana pre nego to
sam ita prduzeo. Pretpostavljao sam da ce se vratiti kad se smiri; pretpostavljao sam da ce se
javiti, pokajnicki, iz stana nekog prijatelja i reci mi da se izvinjava to je panicila i da dodem po
nju taksijem. Takode u ta dva dana nisam bio raspoloen da preduzimam bilo kakvu akciju, jer
sam jo uvek patio od posledica svog prestupnickog tripa, osecao sam se kao da me je neko
uhvatio za glavu i vukao je, rasteuci mi vrat kao lasti, putajuci da se konacno vrati na mesto uz
otar tvonk! koji mi je rasturao mozak. Proveo sam ta dva dana u krevetu, uglavnom dremajuci,
povremeno citajuci i istrcavajuci kao sumanut u hodnik svaki put kad bi zazvonio telefon.
Ali ona se nije vratila i nije ni zvala, i u utorak posle tri pa poceo sam da je traim. Prvo
sam zvao njenu kancelariju. Tedi, njen ef, uctiv sladak, kolovan covek. Vrlo blag vrlo
raspoloen. Ne, nije bila ove nedelje na poslu. Ne, ona se uopte nije javljala. Da li je hitno? Da li
mi treba njen kucni broj telefona. ..Zovem od njene kuce, rekoh. Ona nije ovde i ne znam gde
je otila. Ovde je Dejvid Selig, Tedi. Oh" rece on Vrlo blago, sa velikim saaljenjem. Oh. A
ja rekoh. Ako slucajno zove, da li biste joj mogli reci da mi se javi? Posle toga poceo sam da
zovem njene prijateljice, one cije sam brojeve mogao naci. Alisu, Doris, Helenu, Pem, Grejs.
Vecina od njih pouzdano sam znao nije me simpatisala. Nije mi bila potrebna telepatija da bih to
shvatio. One su mislile da ona gubi vreme sa mnom, da trai ivot sa covekom bez karijere,
mogucnosti, novca, ambicija, talenta ili izgleda. Svih pet mi je reklo da se nisu cule sa njom.
Doris, Helen i Pam su zvucale iskreno. Druge dve ucinilo mi se, lagale su. Uzeo sam taksi i
odvezao se do Alisinog stana u Vilidu i usmerio gore jedno zavirivanje, zam! devet spratova i u
njen um, saznao sam mnogo stvari o Alisi koje stvarno nisam eleo da znam, ali nisam otkrio gde
je Toni. Osecao sam se prljavim to pijuniram i nisam isprobao Grejs. Umesto toga, javio sam se
svom poslodavcu, piscu ciju knjigu je Toni izdavala, i pitao da li se on video sa njom. Ne,
nedeljama, rece mi on ledeno. Corsokak. Izgubio sam svaki trag.
Drhtao sam u sredu, pitajuci se ta da radim, i konacno, melodramaticno, pozvao sam
policiju. Dao sam naredniku, koji se dosadivao, njen opis: visoka, mrava, duga crna kosa, smede
oci. Da li su pronadena neka tela u Central Parku u poslednje vreme? U kantama za dubre u
podzemnoj eleznici? U prizemljima stambenih zgrada u Amsterdam Aveniji? Ne. Ne. Ne. Sluaj
ortak, ako ita doznamo, obavesticemo te, ali nije mi to zvucalo ozbiljno. Toliko to se tice
policije. Zabrinut, beznadeno napet, odetao sam do Velikog angaja na bednu dopola pojedenu
veceru, dobra hrana bacena u dubre. (Deca u Evropi gladuju, Dav. J edi. J edi.) Posle, sedeci nad
alosno razbacanim ostacima kampa sa pirincom i osecajuci da ponirem duboko u beznade,
realizovao sam jeftin trik na nacin koji sam uvek prezirao: izucavao sam razne devojke koje su
bile same u ovom velikom restoranu, bilo ih je prilican broj, traeci jednu koja je bila usamljena,
odbacena, ranjiva, seksualno dostupna i, u principu, kojoj je hitno trebalo pojacanje ega. Nije
stvar u tome da se tuca ako ima siguran nacin da sazna koje slobodan, ali nema onda puno
sporta u traganju. Ona je bila, ribica u buretu, prolazno atraktivno udata, od dvadeset i kusur
godina, bez dece, ciji se mu instruktor na Kolumbija univerzitetu, ocigledno vie interesovao za
svoju doktorsku disertaciju, nego za nju. Provodio je svaku noc zazidan u hrpi knjiga u
Batlerovoj biblioteci radeci na istraivanju, puzeci kasno kuci, iscrpljen, razdraljiv i, u principu,
impotentan. Odveo sam je u svoju sobu i ni meni nije mogao da se digne - to joj je smetalo; ona
je pretpostavljala da je to znak odbijanja - pa sam proveo dva napeta sata sluajuci njenu ivotnu
pricu. Konacno sam uspeo da je povalim, i svrio sam skoro odmah. Nisam se ba najbolje
osecao. Kad sam se vratio poto sam je otpratio do kuce ugao stodesete ulice i Reversajd Drajva -
telefon je zazvonio. Pem. Cula sam se sa Toni, rece ona i iznenada sam se osecao ljigavo zbog
glupe utehe u neverstvu. Ona je kod Boba Larkina u njegovom stanu u Istocnoj osamdesettrecoj
ulici. Ljubomora, ocaj, ponienje, agonija.
Kog Boba?
Larkina.
Larkina?
To je onaj visokocenjeni unutranji direktor o kome ona stalno govori.
Meni nije.
J edan od Tonijinih najstarijih prijatelja. Vrlo su bliski. Mislim da ju je on izvodio dok je
ona ila u gimnaziju. Duga pauza. Tada se Pem neno i prigueno nasmeja mojoj unutranjoj
tiini. Oh opusti se, opusti se, Dejvide! On je peder! On je samo neka vrsta oca-ispovednika za
nju. Ona ide njemu kada ima problema.
Vidim.
Vas dvoje ste raskinuli, zar ne?
Nisam siguran. Pretpostavljam da jesmo. Ne znam.
Ima li neto to mogu da uradim da pomognem? Ovo da cujem od Pem, za koju sam
uvek mislio da je mene smatrala za destruktivan elemenat, koja je Toni savetovala da me se
otarasi.
Samo mi daj njegov broj telefona, rekoh.
Nazvao sam. Zvonilo je i zvonilo i zvonilo. Napokon je Bob Larkin podigao slualicu.
Peder, stvarno, sladak dubok glas koji je ukao; ne mnogo razlicit od glasa Tedija sa posla. - Ko
ih uci da pricaju takvim homonaglaskom? Upitam:
Da li je Toni tu? Obazriv odgovor:
Ko zove, molim? Rekao sam mu. Zamolio me je da pricekam i minuta ili tako neto je
prola dok se dogovarao sa njom, stavivi ruku preko slualice. Napokon se javio i rekao da je
Toni tu, da, ali da je vrlo umorna i da se odmara te da nece da sada razgovara sa mnom.
Hitno je, rekoh. Molim vas, kaite joj da je hitno.
Jo jedna mumlajuca konferencija. Isti odgovor. On je neodredeno predloio da pozovem
za dva ili tri dana. Poceo sam izvoljevati, da zavijam, da molim. Usred tog neslavnog nastupa
telefon je naglo promenio ruke i Toni mi rece:
Zato zove?
To mora da je ocigledno. elim da se vrati.
Ne mogu.
Nije rekla neu. Rekla je ne mogu.
Rekoh: Da li bi htela da mi kae zato?
Ne ba.
Nisi cak ostavila ni poruku. Ni reci obrazloenja. Tako si brzo strcala.
ao mi je, Dejvide.
To je zbog neceg to si videla u meni dok si lebdela, zar ne?
Nemojmo o tome da razgovaramo, rece ona, Gotovo je.
Ne elim da bude gotovo.
J a elim.
Ja elim. To je bio kao zvuk velikih vrata koja se zalupie ispred nosa. Ali nisam hteo da
joj dozvolim da mi vrati strele bar ne za sada. Rekao sam joj da je zaboravila neke svoje stvari u
mojoj sobi, neke knjige, neto od odece. La: ona je doslovno sve uzela. Ali ja mogu biti ubedljiv
kad sam sateran u coak; i ona je pocela da misli da to moe biti istina Ponudio sa se da joj stvari
donesem odmah. Ona nije elela da dodem. Vie je volela da me nikad vie ne vidi, rekla mi je
to.Tako je manje bolno za oboje. Ali njenom glasu je nedostajala ubedljivost; bio je vii i mnogo
nazalniji nego to je bio kad je govorila iskreno. Znao sam da me jo uvek voli, manje ili vie;
cak i posle umskog poara, neke od izgorelih grana nastavljaju da ive, a novi zeleni pupoljci
izbijaju iz njih. Rekao sam to sebi. Koja sam bio budala. U bilo kom slucaju, ona nije mogla
sasvim da me odbaci. Isto kao to nije bila u stanju da se uzdri a da ne podigne slualicu, sada je
nemoguce da me odbije da joj pridem.
Pricajuci vrlo brzo, ubedio sam je da popusti. U redu, rece ona. Dodi. Dodi. Ali gubi
vreme.
Bilo je skoro ponoc. Letnji vazduh bio je lepljiv i vlaan, nagovetavao je kiu. Nisu se
mogle videti zvezde. Pourio sam kroz grad, gueci se sa isparenjima vlanog grada i ucnocu
svoje razbijene ljubavi. Larkinov stan bio je na devetnaestom spratu neizmerno novog tornja od
bele cigle, daleko kod J ork Avenije. Putajuci me da udem, uputio mi je nean, saaljiv osmeh,
kao da kae: Ti jadno kopile, ranjen si i krvari, a sad ce opet biti rastrgnut. Imao je oko trideset
godina, zdepast covek, decackog lika sa dugom, urednom smedom kosom i velikih nejednakih
zuba. Emitovao je toplinu, simpatiju i ljubaznost. Mogao sam da razumem zato je Toni njemu
dolazila u ovakva vremena.
Ona je u dnevnoj sobu, rekao je. Levo.
Bilo je to veliko, bezgreno mesto, nekako cudnog dekora, razbacanih delova boja koje su
plesale po zidovima, prekolumbijski eksponati u osvetljenom izlobenom prostoru, neobice
africke macke, nametaj od hroma i celika - ona vrsta neverovatnih stanova cije fotografije vidate
u nedeljnom Tajmu. Dnevna soba je bila jezgro spektakla, prostrana, belih zidova sa dugim
nakrivljenim prozorom koji je otkrivao svu lepotu Kvinsa preko Ist rivera. Toni je sedela na
udaljenom kraju kauca, blizu prozora, u uglu kauca, tamno plavog iaranog zlatnim pegama. Bila
je obucena u staru aljkavu odecu koja je odudarala od raskoi oko nje: crveni demper, izgrien
od moljaca, koji sam mrzeo, kratka staromodna crna suknja, tamne carape - zavalila se zlovoljno
se naslanjajuci na jedan lakat, njene noge su trcale nepodesno. Bio je to poloaj u kome je
izgledala kocato i neljupko. Cigareta je visila u njenoj ruci, a pored nje je bila pepeljara puna
pikavaca. Njene oci bile su puste. Njena duga kosa bila je zamrena. Nije se pomerila dok sam
koracao prema njoj. Takav izliv neprijateljstva dolazio je od nje, da sam se zaustavio na metar i
po udaljenosti.
Gde su stvari koje je trebalo da donese? upita ona.
Nije ih uopte bilo. To sam rekao samo da bih imao izgovor da te vidim.
To sam i mislila.
U cemu je greka, Toni?
Ne pitaj. Samo ne pitaj. Njen glas se spustio na svoj najnii nivo, oporo hrapav
kontraalt. Nije trebalo uopte da dode ovde.
Kad bi mi rekla ta sam uradio...
Pokuao si da me povredi, rece ona. Pokuao si da me ubedi da sam imala loe
iskustvo sa asidom. Ugasila je cigaretu i odmah zapalila drugu. Njene oci, mutne i prikrivene,
odbijale su da sretnu moje. Konacno sam shvatila da si mi neprijatelj, da sam morala da
pobegnem od tebe. Zato sam se spakovala i otila.
Tvoj neprijatelj? Ti zna da to nije istina.
Bilo je neobicno, rece ona. Nisam razumela ta se deava i razgovarala sam sa nekim
ljudima koji su potroili mnogo asida i oni isto ne mogu da razumeju. Bilo je kao da su nai
umovi spojeni, Dejvide. Kao da se telepatski kanal otvorio izmedu nas. Svata se prelivalo iz tebe
u mene. Odvratne stvari. Otrovne stvari. J a sam mislila tvoje misli. Videla sam sebe kako me ti
vidi. Seca li se, kad si rekao da ti isto tripuje, iako nisi uzeo asid? I tada si mi rekao da izgleda
da, kao, cita moje misli. To je ono to me je uplailo. Nacin na koji su nai umovi bili upetljani
zajedno, do poklapanja. Da postanu jedan. Nikad nisam znala da asid moe to da uradi ljudima.
Bio je to znak za mene da joj kaem da to nije samo asid, da to nije bila neka vrsta
drogirane varke, da je to to je osetila bilo sudaranje specijalne moci koja mi je bila data od
rodenja, dar, prokletstvo, nastranost prirode. Ali reci su mi zastale u grlu. Meni su zvucale
suludo. Kako bih mogao da priznam tako neto? Dopustio sam da prode taj trenutak. Umesto toga
sakato rekoh: Dobro, bio je to cudan momenat za oboje.Bili smo malo van pameti. Ali trip je
gotov. Sad ne treba da se krije od mene. Vrati se Toni.
Ne.
Za par dana onda?
Ne.
Ne razumem ovo.
Sve se promenilo, rece ona. Ne bih mogla vie da ivim sa tobom. Previe me plai.
Trip je gotov, ali ja gledam u tebe i vidim davole. Vidim neto to lici na slepog mia,
polucoveka, sa velikim gumenim krilima i dugim utim zubima i - oh Isuse, Dejvide, ne mogu
spreciti nita od ovoga. Jo uvek osecam kao da su nai umovi spojeni. Stvari koje se unjaju iz
tvog uma u moj. Nije trebalo da probam asid. Nemarno, ona ugasi cigaretu i pronade drugu. Ne
osecam se oputeno sad. elela bih da ode. Glava me boli samo to sam tako blizu tebe. Molim
te. Molim te. ao mi je, Dejvide.
Nisam se usudio da zavirim u njen um. Plaio sam se da bi me ono to bih naao tamo
rasturilo i upropastilo. Ali tih dana moja moc je jo uvek bila jaka tako da nisam mogao da ne
primam, bez obzira da li sam hteo ili ne, opti nii stepen mentalnog zracenja od bilo kog blizu
sebe, a to to sam primio od Toni je potvrdivalo ono to je govorila. Nije prestala da me voli. Ali
asid, iako je bio lisergican a ne sulferican, uplaio ju je i nagrizao, nau vezu, otvarajuci taj uasni
prolaz izmedu nas. Bilo je mucenje za nju da bude u istoj sobi sa mnom. Nita to bih uradio nije
moglo da se nosi sa tim. Uzimao sam u obzir strategije, traio prilaz sa raznih strana, nacin da je
ubedim, da je izlecim nenim ozbiljnim recima. Nema nacina. Uopte nema nacina. Isprobao sam
tuce prilaza u svojoj glavi i svaki se zavravao Tonijinim preklinjanjem da se izgubim iz njenog
ivota. Tako. Kraj. Sedela je tamo skoro nepokretna, oborenih ociju, tamnog lika, njena iroka
usta ucvrstie se u bolu, njen brilijantan osmeh ugasio se. Izgledala je dvadeset godina starija.
Njena neobicna, egzoticna lepota pustinjske princeze u celosti ju je napustila. Iznenada, ona mi je
izgledala vie stvarna, u tom velu bola, nego ikad ranije. Goreci od patnje, iva od bola. A nema
nacina da je uhvati.
U redu, mimo rekoh. I meni je takode ao. Gotovo, zavreno, brzo, iznenada, bez
upozorenja, metak prolete kroz vazduh, granata se kotrljala izdajnicki u ator, nakovanj pada iz
vedrog neba. Zavreno. Ponovo sam. Nema cak ni suza. Plakati? Zato bih plakao?
Bob Larkin je, tokom naeg kratkog, priguenog razgovora, takticno ostao napolju, kod
bifea u hodniku obloenom zaslepljujucim crnim i belim optickim iluzijama. Ponovo mi je uputio
nean, samilostan osmeh dok sam izlazio.
Hvala to ste mi dozvolili da vas ometam ovako kasne, rekoh ja.
Uopte nema problema. Ba teta to je tako ispalo izmedu tebe i Toni.
Klimnuh glavom. Da, ba teta.
Gledali smo jedan drugog nesigurno, i on krene ka meni, zarivi na trenutak svoje prste u
moju miicu, govoreci mi bez reci da se saberem, da istrajem ovu oluju, da se sredim. Bio je
toliko otvoren da je moj um neocekivano uronio u njegov, i video sam ga jasno, njegovu dobrotu,
ljubaznost, njegovo aljenje. Iz njega je dopirala do mene slika, jasno, cvrsto zatvoreno secanje:
on i uplakana, skrhana Toni, prethodne noci, leeci nagi zajedno na njegovom
pomodnomokruglom krevetu, njena glava se njie na njegovim dlakavim, miicavim grudima,
njegove ruke maze blede, teke kugle njenih grudi. Njeno telo se trese od potrebe. Njegova
nevoljna opadajuca muevnost bori se da joj ponudi utehu u seksu. Njegova nena dua u sukobu
sama sa sobom, prepuna saaljenja i ljubavi prema njoj ali uasnuta njenom uznemirujucom
enstvenocu, te grudi, ta riba, njena nenost. Ne mora, Bob, ponavljala je ona, ne mora,
stvarno ne mora, ali on joj kae da eli, da je vreme da to urade posle viegodinjeg poznanstva;
to ce te oraspoloiti, Toni, uostalom coveku je ponekad potrebna promena, zar ne? Njegovo srce
ide ka njoj ali njegovo telo se opire i njihovo vodenje ljubavi, kad se desilo, poureno je,
pateticno, nespretno, gibanje njihovih mucenih nevoljnih tela, zavrava se sa suzama,
drhtavicom, podeljenom alocu i konacno, smehom, trijumfom nad bolom. Poljupcima joj je
brisao suze. Ona mu se do groba zahvaljivala za njegov trud. Onda su zaspali snom dece, jedno
pored drugog. Kako kulturno, kako paljivo. J adna moja Toni. Zbogom. Zbogom.
Drago mi je da je dola kod tebe. Otpratio me je do lifta. ta jo da izustim?
Ako se predomisli, pobrinucu se da te nazove, rekao je. Stavih ruku na njegovo rame
kao to je i on uradio, i uputih mu najbolji osmeh iz svog repertoara. Zbogom.

19


Ovo je moja jazbina. Na dvanaestom spratu Marbl Hil Hausisa, ugao Brodvej i dvesto
dvadeset osme ulice, prethodno je zgrada projektovana za gradane srednjeg stalea, a sada je
utocite za besklasne i iskorenjene urbane ruevine. Dve sobe, kupatilo, kuhinjica, hodnik. Nekad
davno niste se mogli useliti ovde ako niste oenjeni i sa decom. Sada se par samaca uguralo
unutra, na osnovu toga to su siromani. Stvari se menjaju kako grad trune; pravila se kre.
Vecinu stanara zgrade cine Portorikanci, sa ponekim Ircem ili Italijanom. U ovoj jazbini papista,
jedan Dejvid Selig predstavlja anomaliju. Ponekad on pomisli da duguje svojim susedima da
svaki dan veto prevede Shma Yisroel, ali on ne zna reci. Kol Nidre, moda. Ili Kaddish. Ovo je
hleb jada koji su nai preci jeli u Egiptu. Sretan je to je izveden iz Egipta u Obecanu zemlju.
Da li biste voleli da razgledate jazbinu Dejvida Seliga? Vrlo dobro. Molim vas, podite
ovuda. Ne dirajte nita, molim, i ne ostavljajte vake na nametaju. Osetljiv, inteligentan,
ljubazan, neurotican covek koji ce biti va vodic nije niko drugi nego Dejvid Selig licno. Nije
dozvoljeno davanje bakia. Dobrodoao narode, dobrodoao u moje skromno boravite.
Obilazak cemo zapoceti od kupatila. Vidite, ovo je kada - ona uta mrlja u porcelanu vec je bila
tamo kad sam se uselio - ovo je olja, ovo je kutija za lekove. Selig provodi dosta vremena ovde;
ta prostorija je znacajna za dublje razumevanje njegovog postojanja. Na primer, on se ponekad
tuira dva ili tri puta dnevno. ta mislite, ta je to to on pokuava da spere? Ostavi tu cetkicu za
zube na miru, decko. U redu, podite za mnom. Da li vidite one postere u hodniku? To su primerci
iz ezdesetih godina. Ovaj ovde pokazuje pesnika Alena Ginsberga, u kostimu Ujka Sama. Ovaj
ovde je gruba vulgarizacija istancanog topolokog paradoksa holandskog tampara M.G. Eera.
Ovaj ovde poster prikazuje mladi par kako vodi ljubav na talasima Pacifika. Pre osam ili deset
godina, stotine hiljada mladih ukrasili su svoje sobe slicnim posterima. Selig, iako ni tada nije bio
ba mlad, radio je to isto. On je cesto pratio prolazne hitove i modne trandove u pokuaju da sebe
jo cvrce uklopi u strukture privremenog postojanja: Pretpostavljam da su ovi posteri sada
prilicno vredni; on ih nosi sa sobom od jednog do drugog jeftino iznajmljenog stana.
Ovo je moja spavaca soba. Tamna i uska, sa niskim plafonom to je tipicno za gradsko
zidanje pre jedne generacije. Prozor drim zatvoren sve vreme tako da me uzdignuti voz, grmeci
nebom kasno nocu, ne probudi. Dosta je teko zaspati cak i kada je oko vas tiina. Ovo je njegov
krevet, u kome sniva teke snove, povremeno, cak i sada, nerado cita misli svojih suseda i
udruuje njihove misli sa svojim matarijama. Na ovom krevetu, zaveo je najmanje petnaest ena
tokom svog dvoipogodinjeg boravka ovde. Ne gledajte tako postideno, mlada damo! Seks je
zdrav za ljude i ostaje bitan element Seligovog ivota, cak i sada u srednjim godinama! Moe mu
to postati cak znacajnije u godinama koje dolaze, jer seks je, nakon svega, nacin uspostavljanja
komunikacije sa ljudima, a izvesni drugi kanali komuniciranja izgleda da se zatvaraju za njega.
Ko su te devojke? Neke od njih nisu devojke, neke su ene u godinama. On ih armira na svoj
srameljiv nacin i ubeduje da provedu jedan sat zadovoljstva sa njim.Retko pozove neku od njih
po drugi put, a i one koje pozove cesto odbijaju poziv, ali to je u redu. Njegove potrebe su
podmirene. ta je to? Petnaest devojaka za dve i po godine nije mnogo za samca. Ko si ti da
sudi? On nalazi da mu je to dovoljno. Uveravam vas, on nalazi da mu je to dovoljno. Molim vas
ne sedite na krevetu. To je stari krevet, polovan, kupljen na popust na gornjem platou koji vodi
Armija Spasa u Harlemu.
Digao sam ga za par dolara kad sam se iselio iz predanjeg stana, nametene sobe u
Aveniji Sent Nikolas, a bio mi je potreban neki nametaj. Nekoliko godina pre toga,
sedamdesetprve ili sedamdesetdruge, ima sam vodeni krevet, jo jedan primer mog pracenja
prolaznih hitova, ali se nikad nisam navikao na talasanje i uborenje, te sam ga konacno dao
jednoj dami irokih kukova kojoj se taj krevet najvie dopao. Cega jo ima u spavacoj sobi? Cini
mi se vrlo malo toga interesantnog. Ormaric koji sadri standardnu odecu. Par enskih noenih
papuca. Napuklo ogledalo: da li ste sujeverni? Kosa polica za knjige cvrsto nabijena starim
casopisima koje on nikad vie nece pogledati - Partizanski pregled, Pariki pregled, Njujorki
pregled knjiga, Susreti, gomila pomodnih knjiga, plus par urnala o psihoanalizi i psihijatriji,
koje Selig sporadicno cita u nadi da uveca svoje licno znanje; on ih uvek odbaci na stranu u
trenucima dosade i razocaranja. Hajde da izademo odavde. Ova soba mora da vam se cini
deprimirajucom. Prolazimo pored kuhinjice - poret sa cetiri ringle, friidercic, sto obloen
formikom - gde on sprema vrlo skromne dorucke i ruckove (za veceru obicno ode napolje) i
ulazimo u glavni deo stana, u dnevnu/radnu sobu, u obliku slova L, prepunih, plavih zidova.
Ovde moete da posmatrate pun raspon intelektualnog razvoja Dejvida Seliga. Ovo je
njegova kolekcija ploca, oko stotinjak dobro istroenih ploca, neke od njih kupljene su daleke
pedesetprve (zastarele mono ploce). Skoro jedino klasicna muzika, mada moete zapaziti dve
vrste uljeza: pet ili est ploca deza koje datiraju iz 1959. i pet ili est ploca rok muzike iz 1969,
obe vrste nabavljene su u bezuspenom pokuaju da proire horizonte njegovog ukusa. Inace,
ovde biste uglavnom mogli naci opore stvari, trnovite, nepristupacne: enberg, kasniji Betoven,
Maler, Berg, Bartokovi kvarteti, Bahove pasakalje. Nita to biste rado zvidali posle jednog
sluanja. On ne zna mnogo o muzici, ali zna ta voli; ne bi vam se to mnogo svidelo.
A ovo su njegove knjige, akumulirane od desete godine i sa ljubavlju tegljene od jednog
stana do drugog. Arheoloki slojevi njegovog citanja lako se mogu izolovati i ispitati, il Vern,
H.G. Vels, Mark Tven, Daiel Hemet na dnu. Sabatini. Kipling. Ser Valter Skot. Van Lun, Pria
o oveanstvu, Veril, Veliki osvajai June i Centralne Amerike. Knjige trezvenog, ozbiljnog,
otudenog decaka. Iznenada, sa adolescencijom, kvantni skok: Orvel, Ficderald, Hemingvej,
Hardi, laki Folkner. Pogledajte ova retka depna izdanja iz cetrdesetih i ranih pedesetih u starom
formatu koji se vie ne koristi, sa stanjenim plasticnim koricama! Vidite to ste mogli onda kupiti
za samo 25 centi! Pogledajte samo te dozlaboga izazovne slike, drecavo tampanje! Ove
naucnofantasticne knjige takode su iz tog doba. Gutao sam ih cele, nadajuci se da cu naci neki
kljuc sopstvenoj poremecenoj prirodi u fantazijama Bredberija, Hajnlajna, Asimova, Sterdena,
Klarka. Pogledajte, ovde je Stejpldonova knjiga udni Don, ovde je Beresfordovo udo iz
Hampdenajra, ovde je cela knjiga nazvana Autsajderi: Deca uda, puna prica o malim
supervamprima sa nastranim mocima. Podvukao sam mnogo pasusa u toj poslednjoj, obicno
mesta na kojima se nisam slagao sa piscima. Autsajderi? Ti pisci, mada obdareni, bili su
autsajderi, pokuavali su da zamisle moci koje nisu nikad imali; a ja, koji nisam bio autsajder, ja
mladi tumarac po umovima (knjiga datira iz 1954. godine), hteo sam da raspravljam sa njima.
Oni su isticali tekoce supernormalnosti, zaboravili su ekstazu. Mada, razmiljajuci sada o
tekocama i ekstazi, moram priznati da su znali o cemu su pisali. Drugovi, danas imam sve manje
prigovora. Ovo je aleja pacova, gde mrtvi gube svoje kosti.
Pogledajte kako je Seligovo citanje bivalo odredenije u studentskim godinama. Dojs,
Prust, Man, Eliot, Paund, stara avangardna hijerarhija. Francuski period: Zola, Balzak, Montenj,
Selin, Rembo, Bodler. Ova debela knjiga Dostojevskog zauzima pola police. Lorens. Volf.
Misticno razdoblje: Augustin, Akvinski, Tao Te ing, Upaniade, Bhagavad-Gita. Psiholoko
razdoblje: Frojd, J ung, Adler, Rajh, Rajk. Filozofsko razdoblje. Marksisticko razdoblje. Sav taj
Kestler. Nazad ka literaturi: Konrad, Forster, Beket. Iduci dalje prema prelomnim ezdesetim
godinama. Belou, Pincon, Malamud, Majler, Barouz, Bart. Kvaka 22 i Politika iskustva. O da,
dame i gospodo, vi ste u prisustvu vrlo nacitanog coveka!
Ovde imamo njegove spise. Kovceg sa blagom licnih stvari koje cekaju jo nepoznatog
biografa. Svedocanstva, uvek sa slabom ocenom iz vladanja (Dejvid pokazuje malo interesa za
rad i cesto uznemirava razred.). Grubo nacrtane cestitke za rodendan za majku i oca. Stare
fotografije: da li ovaj debeli pegavi decak moe biti suvonjava individua koja sada stoji pored
vas? Ovaj covek sa visokim celom sa usiljenim ukocenim osmehom je pokojni Pol Selig, otac
naeg subjekta, preminuo (olav hasholom!) 11. avgusta 1971. godine zbog komplikacija nastalih
posle operacije naprslog cira. Ova ena sede kose, titastih ociju je pokojna Marta Selig, Polova
supruga, Dejvidova majka, preminula (oy, veh, mama!) 15. marta 1973. godine od tajanstvenog
truljenja unutranjih organa, verovatno kancerogenog. Ova namrgodena mlada dama, hladnog i
otrog lica je J udita_Hana Selig, usvojeno dete, nevoljena sestra. Datum na poledini fotografije:
juli 1963. godine. J udita je tada imala osamnaest godina, i u kulminaciji svoje mrnje prema
meni. Koliko lici na Toni na ovoj slici! Ranije nikada nisam uocio tu slicnost, ali one imaju isti
senovit jemenski izgled, istu crnu dugu kosu. Ali Tonijine oci uvek su bile tople i voljene, osim
na samom kraju, a Juditine oci nikad nisu imale nita za mene, samo led, led, plutonski led. Hajde
da nastavimo sa istraivanjima privatne imovine Dejvida Seliga. Ovo je njegova kolekcija eseja i
seminarskih radova, pisanih tokom studija (Karou je dostojanstven i elegantan pesnik, u cijim se
radovima vide uticaji Donsonovog preciznog klasicizma i Donove groteskne mate -
interesantna sinteza. Njegove pesme su ugladeno konstruisane i otre dikcije; u pesmi kao to je
Ne pitaj me vie gde J upiter prebiva, on je perfektno usvojio Donsonovu harmonicnu strogost,
dok u drugim, kao to je Mediokritet u odbacenoj ljubavi ili Pretnja nezahvalnoj lepoti
njegovo pisanje je srodno Donovom.). Dobro je ispalo za D. Seliga to je cuvao svo ovo literarno
blebetanje: sada, u njegovim poznim godinama, ovi papiri postali su kapital od koga ivi, jer vec
znate, naravno, kako centralna figura naeg istraivanja zaraduje za ivot ovih dana. ta jo
nalazimo u ovim arhivama? Kopije bezbroj pisama. Neka su bezlicna. Dragi Predsednie
Ajzenhauer. Dragi Papa Jovane. Dragi Generalni Sekretaru Hamarskojlde. Cesto, nekada, iako
retko poslednjih godina, slao je ovakva pisma u daleke krajeve zemljine kugle. Njegov nestalni
jednostrani pokuaj da uspostavi kontakt sa gluvim svetom. Njegovi mucni uzaludni pokuaji da
uspostavi red u svetu koji se ocito pribliava poslednjoj termodinamickoj propasti. Hocemo li
pogledati neke od tih dokumenata? Vi kaete, Guverneru Rokfeleru, da sa umnoavanjem
nuklearnog naoruanja naa bezbednost zavisi od verovatnosti nae spremnosti da se oslonimo
na svoju zastraenost. To je teka odgovornost nas kao javnih radnika i kao graana da spasimo
ivote i zatitimo zdravlje ljudi. Zakasnela nastojanja narodne odbrane ne mogu se opravdati
naim ubeenjem da je nuklearni rat tragedija i da moramo da teimo svim asnim sredstvima da
osiguramo mir. Dozvolite mi da se usprotivim. Va program o sklonitima od bombe,
guverneru, je projekat moralno osiromaenog uma. Skrenuti energiju i sredstva od istraivanja
usmerenih ka trajnom miru do ove eme glava-u-pesku je, mislim, glupa i opasna politika koja....
Guverner, koji je uzgredno odgovorio, zahvalio se i poslao poseban otisak istog tog govora na
koji je Selig protestovao. Da li se moe ocekivati vie?
Gospodine Niksone, vaa celokupna kampanja zasnovana je na teoriji da Americi nikad
nije bilo bolje nego pod vladavinom predsednika Ajzenhauera, i hajde onda da imamo jo etiri
godine istog. Meni vi zvuite kao Faust, koji vie za prolaznim trenutkom. (Ali ostani, tako si
lep!) Da li sam previe pismen za vas, gospodine potpredsednie? Molim vas, imajte na umu da
Faust izgovara te rei kada Mefistofle dolazi da uzme njegovu duu. Da li se vama iskreno ini
da je ovaj trenutak u istoriji tako sladak da bi ste zaustavili sat zauvek? Sluajte obeshrabljenost
u zemlji. Sluajte glasove crnaca sa Misisipija, sluajte pla gladne dece fabrikih radnika koji
su izbaeni sa posla zbog Republikanske recesije, sluajte.... Draga gospodo Hemingvej: molim
vas da mi dozvolite da dodam svoju re hiljadama onih koji izraavaju aljenje zbog smrti vaeg
mua. Hrabrost koju je on pokazivao kad je bio suoen sa ivotnom situacijom kja je postala
nesnosna i nepodnoljiva uistinu je primer za nas koji Dragi Dr. Baber.... Dragi Profesore
Tojnbi.... Dragi Predsednie Nehru.... Dragi gospodine Paund: ceo civilizovan svet raduje se sa
vama zbog vaeg osloboenja iz okrutnog i neprirodnog zatvora koji..... Dragi Lorde Rasel....
Dragi Predsednie Hruov.... Dragi G. Malro.... Dragi.... Dragi.... Dragi.... Zadivljujuca
kolekcija prepiski, morate se sloiti, sa isto tako zadivljujucim odgovorima. Pogledajte, ovaj
odgovor kae, Vi ste moda u pravu, a ovaj kae: Zahvalan sam zbog vaeg interesovanja, a ovaj
kae: Naravno vreme ne dozvoljava lini odgovor na sva prispela pisma, ali ne sumnjajte, molim
vas, i budite uvereni da e vaim mislima biti posveena panja, a ovaj kae: Poaljite tom
kukinom sinu smirujue pismo.
Na alost mi nemamo zamiljena pisma koja je on stalno diktirao sebi ali nikad nije
poslao. Dragi gospodine Kjerkegor: ja se potpuno slaem sa vaom proslavljenom tvrdnjom koja
izjednaava apsurdno sa injenicom da su sa bogom sve stvari mogue i izjavom: Apsurd
nije jedan od faktora koji mogu biti diskriminisani unutar pravilnog dometa razumevanja: on nije
identian sa nemoguim, neoekivanim, nepredvienim. U svom sopstvenom iskustvu sa
apsurdnim.... Dragi gospodine ekspir: Kako ste zgodno vi to sroili kad ste napisali Ljubav
nije ljubav koja se menja kada nae zamenu, ili koja se savija sa odstranjivaem da se odstrani.
Va sonet, meutim, kao da moli da se postavi pitanje: ako ljubav nije ljubav, ta je to onda, taj
oseaj bliskosti koji moe tako apsurdno i neoekivano biti uniten sitnicom? Ako bi ste mogli da
predloite neke druge egzistencijalne naine ophoenja prema drugima koji.... Poto su prolazna,
proizvod lutajucih impulsa, i cesto neshvatljiva, mi nemamo zadovoljavajuci pristup takvim
komunikacijama koje je Selig ponekad proizvodio i stotinu na sat. Dragi gospodine sudijo
Holms: u sluaju Juno Pacifike Kompanije protiv Jensena, 244 protiv 205, 221 (1917), vi ste
presudili: Prepoznajem bez sumnje da sudije ine i moraju presuivati, ali oni mogu to initi
samo u meuprostorima; oni su ogranieni na masu do pokretanja estica. Ova velianstvena
metafora nije mi potpuno jasna, moram priznati i....

Dragi gospodine Selig,
Sadanje stanje u svetu i celokupnom ivotu je bolesno. Da sam doktor i da se trai moj
savet, morao bih odgovoriti: Stvorite tiinu.
Iskreno va

Soren Kjerkegor
(1813-1855)

A onda, tu su jo i ove tri fascikle sa debelim be koricama. On nisu dostupne javnoj
inspekciji, jer sadre pisma licne prirode. Pod uslovima naeg sporazuma sa zadubinom Dejvida
Seliga, meni je zabranjeno da citiram, iako mogu da parafraziram. Ovo su njegova pisma i
poneko pismo od devojaka koje je on voleo ili je eleo da voli. Najranije datira iz 1950. godine i
u gornjem uglu crvenim velikim slovima je primedba, NIKAD POSLANO, Draga Beverli, tako
pocinje, i puno je sramnih grafickih seksualnih scena. ta bi nam mogao reci o toj Beverli, Selig?
Pa, ona je bila niska, slatka i pegava, velikih grudi, vedre naravi, sedela je ispred mene na
casovima biologije, i imala je jezivu sestru bliznakinju, Estelu, koja se mnogo mrgodila i zbog
nekog genetskog propusta bila ravna onoliko koliko je Beverli bila sisata. Moda je to razlog to
se toliko mrgodila. Esteli sam se svidao na njen oporo sumoran nacin, i mislim da bi cak
eventualno spavala sa mnom, to bi cinilo mom petnaestogodinjem egu mnogo dobrog, ali ja
sam je prezirao. Ona je izgledala kao umrljana, loe uradena kopija Beverli, koju sam voleo.
Imao sam obicaj da bos lutam po Beverlinom umu dok je nastavnica, gospodica Mueler,
monotono predavala mitozu i hromozome. Ona je dala danu Viktoru licu, krupnom mravom
zelenookom, crvenokosom decku koji je sedeo pored nje, i ja sam naucio dosta o seksu od nje u
jednom upadu, sa dvanaest sati zakanjenja dok je emitovala svakog jutra svoje avanture od
prethodne noci sa Viktorom. Nisam bio ljubomoran na njega. Bio je zgodan i samouveren i
zasluio je nju, a ja sam tada ionako bio previe stidljiv i nesiguran da se sa nekim tucam. Tako
sam se tajno vercovao u njihovoj romansi i matao da radim sa Beverli one stvari koje je Viktor
radio sa njom, sve dok ocajnicki nisam eleo da udem u nju licno, ali moja istraivanja njenog
uma govorila su mi da sam joj samo zabavan kao patuljasto dete, cudak, aljivdija. Kako onda
da uspem? Napisao sam joj ovo pismo opisujuci u ive i znojave detalje svega to su ona i Viktor
radili i rekoh: Da li se ne cudi kako sve to znam, ha, ha, ha? Dublji smisao toga bio je da sam ja
neka vrsta supermena sa snagom da prodrem u intimnost enskog uma. Rezonovao sam da ce je
to survati pravo u moje narucje, obeznanjenu iz strahopotovanja, ali dublje razmiljanje dovelo
me je do saznanja da bi ona mislila ili da sam lud ili privirkivalo, i u bilo kom slucaju bi se
potpuno ohladila, tako da sam odloio pismo, ne poslavi ga. Moja majka ga je nala jedno vece,
ali nije se usudila da mi ita o tome kae, beznadeno blokirana kada je bio u pitanju seks; samo
ga je vratila u svesku. Te veceri pokupio sam njene misli i otkrio da ga je ona kriom procitala.
Da li je bila okirana i uznemirena? Da, bila je, ali takode je osecala ponos to je njen decak
konacno postao covek, koji pie prostote zgodnim devojcicama. Moj sin pornograf.
Vecina pisama iz ove fascikle datira izmedu 1954. i 1968. godine. Poslednje je pisano
oktobra 1974, posle toga Selig je poceo da oseca sve manje i manje kontakta sa ostatkom ljudske
vrste i prestao je da pie pisma, osim u svojoj glavi. Ne znam koliko je devojaka ovde
predstavljeno, ali mora da ih je bilo poprilicno. Uopte, ovo su sve bile povrne afere, poto se
Selig, kao to znate, nikad nije enio niti je cak imao ozbiljnih odnosa sa enama. Kao u slucaju
Beverli, i sa onima koje je najdue voleo, obicno nikad nije stvarno imao odnose, iako je bio
sposoban da se pretvara da oseca ljubav za neku koja je u stvari bila slucajno poznanstvo.
Ponekad je upotrebljavao svoj dar da bi seksualno iskoristio ene, narocito kad je imao oko
dvadeset pet godina. On nije ponosan na taj period. Zar ne biste voleli da citate ova pisma, vi
smrdljivi voajeri? Ali necete. Necete staviti ape na njih. Zato sam vas uopte pozvao ovde?
Zato vam dozvoljavam da zavirujete u moje knjige i moje fotografije i neoprano sude i
zamrljanu kadu? Mora da je moj osecaj za osobenost opao: izolacija me gui; prozori su zatvoreni
ali su zato bar vrata otvorena. Potrebni ste mi da biste mi potkrepili osecaj za stvarnost gledajuci
moj ivot, uklapajuci delove mog ivota u vae licno iskustvo, otkrivajuci da sam stvaran, ja
postojim, ja patim, ja imam prolost, ako nemam buducnost. Tako da kad odete moete reci: Da,
poznajem Dejvida Seliga, u stvari znam ga vrlo dobro. Ali to ne znaci da moram sve da vam
pokaem. Hej, ovde je pismo za Ejmi! Ejmi koja me oslobodila nevinosti u prolece pedeset trece.
Zar ne biste voleli da znate pricu kako se to dogodilo? Svaciji prvi put je neodoljivo zanimljiv.
Pa, jebite se: ne elim da raspravljam o tome. Ionako nije neka prica. Stavio sam ga u nju i ja sam
doiveo a ona nije, tako je to bilo, a ako elite da znate ostatak, ko je ona bila, kako sam je zaveo,
izmislite sami detalje. Gde je Ejmi sada? Ejmi je mrtva. Kako Vam se to svida? Njegovo prvo
tucanje, a vec ju je nadiveo. Ona je poginula u saobracajnoj nesreci u svojoj dvadeset trecoj
godini, i njen mu, koji me je jedva poznavao, pozvao me je da mi to kae, jer sam nekad bio
njen prijatelj. On je jo uvek bio u traumi jer ga je policija naterala da dode i identifikuje le, a
ona je stvarno bila razmrskana, unakaena, osakacena. Kao neto sa druge planete, tako je
izgledala, rekao mi je. Izbacena sa prednjeg sedita kroz oferajbnu pravo u drvo. A ja sam
rekao:
Ejmi je bila prva devojka sa kojom sam spavao, a on je poceo da me tei. On tei mene,
a ja sam samo pokuavao da budem sadistican.
Vreme prolazi. Ejmi je mrtva a Beverli je punacka domacica srednjih godina, kladim se.
Ovde je pismo za Deki Njuhaus, u kome joj piem da ne mogu da spavam jer razmiljam o njoj.
Deki Njuhaus? Ko je to? A, da. Metar ezdeset osam i par sifona od kojih bi se Merilin Monro
osecala preopterecenom. Slatka. Glupa. Napucenih usana, nenoplavih ociju. Deki nije bila nita
narocito osim njenih sisa, ali to je bilo dovoljno za mene, sedamnaestogodinjaka zaludenog za
grudima, bog zna zato. Voleo sam je zbog njenih grudi, tako loptastih i vidljivih u tesnim belim
polo majcama koje je volela da nosi. Leto 1952. godine. Volela je Frenka Sinatru i Perija Komoa
i imala je FRENKI ispisano, karminom na levoj butini svojih traperica i PERI na desnoj. Ona je
takode volela nastavnika istorije, mislim da se zvao Leon Sisinder ili Zipinger ili tako neto,
takode je imala ispisano LEON na trapericama, od kuka do kuka. Poljubio sam je dva puta i to je
bilo sve, cak bez jezika; ona je bila stidljivija i od mene, uplaena da bi neka grozna muka ruka
povredila cistocu onih mocnih sisa. Pratio sam je okolo, pokuavajuci da ne ulazim u njen um jer
me je deprimiralo da vidim kako je plitka. Kako se to zavrilo? A, da; njen mladi brat Anri rekao
mi je kako je on vida nagu sve vreme kuci, a ja, ocajan da vidim bar indirektno na mah njene
sifone, zagnjurih u njegove misli i ukradoh pogled iz druge ruke. Nisam znao do tada kako vaan
brushalter moe biti. Neobuzdane, one su visile do njenog malog okruglog stomaka, dva bedema
njihajuceg mesa sa ispupcenim plavim venama. Izlecilo me je od zaludenosti. Tako davno, to mi
je tako nestvarno sada, Deki.
Ovde. Pogledajte. pijunirate me. Moje arko izbezumljene izjave ljubavi. Procitajte ih
sve, ta me briga? Dona, Elsi, Magda, Mona, Sju, Luiz, Karen. Zar ste mislili da sam seksualno
lien? Zar ste mislili da me moja hroma mladost navela da posrcem u muevnosti, nesposoban da
nalazim ene? Ja sam kopao za svoj ivot medu njihovim butinama. Draga Koni, kako je to bila
luda noc! Draga Cikita, tvoj parfem se jo uvek oseca u vazduhu. Draga Elejn, kada sam se jutros
probudio tvoj ukus sam osetio na usnama.Draga Kiti...
Oh, boe. Kiti. Draga Kiti, imam toliko toga da ti objasnim, da ne znam odakle da
ponem. Ti me nikad nisi shvatila i ja tebe nikad nisam shvatio, i tako je ljubav koju gajim prema
tebi bila osuena da nas pre ili kasnije dovede do loeg kraja. Koji je sada stvarnost. Nedostatak
komunikacije proirio se svuda u naem odnosu, ali zato to si ti bila drugaija od bilo koje
osobe koju sam ikad upoznao, istinski i kvalitativno drukija, bila si za mene centar mojih
matarija i nisam te mogao prihvatiti takvu kakva si, ve sam morao da nastavim da te ubeujem
i ubeujem, dok... oh, boe. Ovo je previe bolno. Kog davola radite citajuci tuda pisma? Zar
nemate ni malo pristojnosti? Ne mogu vam ovo pokazati. Obilazak je gotov. Napolje! Napolje!
Svi napolje! U ime boje, izadite napolje!

20


Uvek je postojala opasnost da bude otkriven. Znao je da mora biti oprezan. Ovo je vek
lovaca na vetice, kada nekog ko je napustio drutvene norme hvataju i spaljuju na lomaci.
pijuni su bili svugde, traeci tajnu mladog Seliga, nadajuci se da ce otkriti odvratnu istinu o
njemu. Cak i gospodica Mueler, njegova nastavnica biologije. Ona je bila bucmasta enica, nalik
na pudlicu, stara oko cetrdesetak godina, tunog lica i tamnih kolutova ispod ociju; imala je
brutalno kratko oianu kosu, nalik na neku vrstu tajanstvene brave, a na potiljku se uvek videlo
da je nedavno obrijan, i dolazila je svakog dana na casove u sivoj laboratorijskoj kecelji.
Gospodica Mueler zala je vrlo duboko u carstvo vanculnih natprirodnih fenomena. Naravno,
tada, 1949. god, nisu upotrebljavali fraze kao zala je vrlo duboko, kad je Dejvid Selig bio u
njenom razredu, ali neka anahronizam ostane: bila je ispred svog vremena, prerano roden hipik.
Ona je stvarno bila zabrazdila iza racionalnog, nepoznatog. Znala je da se snade u gimnazijskom
nastavnom programu iz biologije cak i u snu, koji je i bio nacin, manje vie, na koji je predavala.
ta je nju palilo, stvarno, bile su stvari kao telepatija, vidovitost, telekineza, astrologija, sve o
parapsihologiji. I najmanja provokacija je bila dovoljna da je odvrati od dnevnih poslova, ucenja
o metabolizmu ili krvotoku ili ta vec, i da prica o svojoj pasiji. Bila je prva u svom kvartu koja je
posedovala Ji ing. Provela je dosta vremena unutar organskih kutija. Verovala je da u Velikoj
piramidi iz Gize ima boanskih otkrovenja za covecanstvo. Traila je dublje istine u Zenu, optoj
sematici, Bejtsovim vebama za vid, i shvatanjima Edgara Sajsa. (Kako lako mogu da produim
njeno traganje posle jednogodinje izloenosti! Mora da je nastavila sa dijanetikom,
Velikovskim, Brajdi Marfijem i Timoti Lirijem zavrila u starosti, kao guru dama u nekom
visokom gnezdu u Los Angelesu, duboko u psilocibinu i pejotu. J adna blesava, lakoverna,
samilosna, stara kucka.)
Naravno, drala je korak sa istraivanjima oko vanculnih opaanja koja je J.B. Rajn radio
dole na Djuk univerzitetu. Dejvid je bio prestravljen kadgod bi ona pricala o tome. Konstantno se
plaio da ce ona podleci i isprobati neke Rajnove eksperimente u razredu i tako ga izbaciti iz
skrovita. On licno je citao Rajna, naravno, Domet uma i Nove granice uma, cak je provirio u
nejasan urnal o parapsihologiji nadajuci se da ce naci neto to bi ga objasnilo njemu samom,
ali tamo nije bilo niceg osim statistike i maglovitih pretpostavki. Dobro, Rajn mu ne predstavlja
pretnju sve dok se bude bavio glupostima u Severnoj Karolini. Ali zbunjena gospodica Mueler
mogla bi da ga skine do gole koe i preda na lomacu.
Neizbeno napredovanje ka katastrofi. Tema te nedelje, iznenada, bio je covekov mozak,
njegove funkcije i sposobnosti. Vidite, ovo je cerebrum, ovo je cerebelum, ovo je produena
kicmena modina. Decja bata SINAPSI. Bucmasti Norman Hajmlic, teeci ka sigurnoj petici,
znajuci tacno koje dugme da pritisne, podie ruku:
Gospodice Mueler, da li mislite da ce ikad biti moguce da ljudi stvarno citaju misli.
Mislim ne pomocu trikova ili neceg drugog, vec stvarnom mentalnom telepatijom!?
Oh, radosti gospodice Mueler! Njeno punacko lice blista. To je bio signal da zapocne
animiranu diskusiju o ESP-u, parapsihologiji, neobjanjivim fenomenima, supemormalnim
nacinima komuniciranja i opaanja, Rajnovim istraivanjima i tako dalje, i tako dalje, bujica
metafizicke beznacajnosti. Dejvid je eleo da se sakrije ispod klupe. Rec telepatija naterala ga
je da se trgne. Vec je sumnjao da pola razreda shvata ta je on. A sada bljesak divlje paranoje. Da
li gledaju u mene, da li bulje i pokazuju i gurkaju i klimaju glavama i potvrduju? Naravno, ovo je
nerazuman strah. Pretraio je svaki um u razredu vie puta, ocajnicki pokuavajuci da se zabavi
tokom suvih perioda dosade i znao je da je njegova tajna sigurna. Njegovi kolski drugovi, mlade
Bruklinske bubalice, nikad nece shvatiti velom pokriveno prisustvo supermena u svojoj sredini.
Oni su mislili da je on cudan, da, ali nisu naslucivali koliko je cudan. Da li ce gospodica Mueler
sada da otkrije njegov veo? Govorila je o sprovodenju parapsiholokih eksperimenata u razredu
da pokae potencijalne mogucnosti ljudskog mozga. Oh, gde da se sakrijem?
Nema izlaza. Sledeceg dana donela je karte.
Ovo su takozvane Zenerove karte, svecano je objanjavala, dreci ih gore, mauci njima
kao da je Divlji Bil Hikok i da se deli fle rojal. Dejvid u stvari nikad nije video pakovanje tih
karata, ipak su mu bile poznate kao pakovanje koje su njegovi roditelji upotrebljavali u svojim
beskonacnim igrama kanaste.
Njih je sastavio pre dvadeset pet godina na univerzitetu Djuk Dr Karl E. Zener i Dr J .B.
Rajn. Drugi naziv za njih je ESP karte. Ko zna ta ESP znaci?
Debeljukasta ruka Normana Hajmlica bila je podignuta. Vanculno opaanje, gospodice
Mueler!
Vrlo dobro, Normane. Odsutno, ona poce da mea karte. Njene oci, obicno
bezizraajne, sijale su kao kod kockara u Las Vegasu. Ona rece:
U pilu ima dvadeset pet karata, podeljenih u pet ,vrsta ili simbola. Ima pet karata koje
su obeleene sa zvezdom, pet sa krugom, pet sa kvadratom, pet sa talasima i pet sa krstom ili
znakom plus. Inace one izgledaju isto kao obicne karte za igranje .
Dala je karte Barbari tajn, jo jednoj od svojih miljenica i rekla da prepie tih pet
simbola na tablu.
Ideja je u tome da subjekt koji se ispituje redom pogleda svaku kartu, koje su okrenute
nadole, i da pogodi simbol na toj karti. Test moe da se isproba na razne nacine. Neki put
ispitivac prvo kratko pogleda svaku kartu; to tom subjektu prua priliku da odabere ispravan
odgovor iz ispitacevog uma, ako moe. Neki put ni subjekt ni ispitivac ne gledaju karte unapred.
Neki put subjektu je dozvoljeno da dodirne kartu pre nego to kae svoje miljenje. Neki put on
ima povez preko ociju, u drugim slucajevima moe mu biti dozvoljeno da zagleda poledinu svake
karte. Bez obzira kako se radi test, osnovni cilj je uvek isti: da subjekt odredi, upotrebljavajuci
vanculne moci, aru na karti koju ne moe da vidi. Estela, pretpostavimo da subjekt uopte nema
vanculne moci, vec deluje na osnovu ciste logike. Koliko ispravnih odgovora bi mogli da
ocekujemo od njega, od dvadeset pet karti?
Estela, iznenadena, pocrveni i bubnu: Uh... dvanaest i po?
Gospodica Mueler se kiselo nasmei i okrenu se prema pametnijoj, srecnijoj bliznakinji.
Beverli?
Pet, gospodice Mueler?
Tacno. Uvek postoji ansa jedan prema pet da se pogodi tocna vrsta, tako da pet
ispravnih odgovora od dvadeset pet ono to moe doneti cista sreca. Naravno, rezultati nisu nikad
tako uredni. U jednom krugu pri ispitivanju moete imati cetiri ispravna pogodka, a onda u
sledecem krugu est, pa onda pet, a onda moda sedam, a onda verovatno samo tri - ali prosek
tokom cele serije ispitivanja, trebalo bi da bude pet. To je tako, samo ako kao faktor dejstvuje
puki slucaj. U stvari, u Rajnovim eksperimentima neke grupe subjekata imale su prosek od est i
po ili sedam pogodaka od dvadeset pet, tokom niz ispitivanja. Rajn veruje da se nastup preko
proeka, moe objasniti samo pomocu ESP-a. Izvesni subjekti su postizali mnogo bolje rezultate.
J edan covek je ispravno pogodio uzastopno devet karata, dva dana za redom. A par dana kasnije
pogodio je petnaest karata uzastopno, zatim dvadeset jednu od dvadeset pet. anse protiv toga su
fantasticne. Koliko vas misli da to nije bilo nita vie od srece?
Trecina razreda je podigla ruku. Neki tikvani koji nisu uspeli da shvate da je to
promocurno, da se pokae simpatija za nastavnicin hobi. Neki nepopravljivi skeptici koji su
prezirali takve cinicne manipulacije. Medu njima je i Dejvid Selig. On je samo pokuavao da se
zatiti.
Gospodica Mueler rece: Hajde da danas uradimo par testova, Viktore, hoce li ti da
bude nae prvo zamorce. Dodi do table.
Cereci se nervozno, Viktor ile gegao se do table. Stajao je ukoceno pored stola
gospodice Mueler dok je ona presekla karte i ponovo ih presekla. Tada, brzo pogledavi prvu
kartu, ona je prosledi do njega.
Koji simbol? upita ona.
Krug?
Videcemo. Ne pricajte nita. Dodala je kartu Babari tajn, govoreci joj da stavi
ispravan znak ispred ispravnog simbola na tabli. Barbara je obeleila kvadrat. Gospodica Mueler
letimicno pogleda sledecu kartu.
Zvezda, pomisli Dejvid.
Talasi, rece Viktor. Babara obelei zvezdu.
Plus. Kvadrat glupane! Kvadrat.
Krug. Krug. Krug.
Iznenadni talas uzbudenja u razredu zbog Viktorovog pogodka. Gospodica Mueler,
ljutitim pogledom, zatraila je tiinu.
Zvezda. Talasi. Babara je obeleila talase.
Kvadrat. Kvadrat, sloio se Dejvid. Kvadrat.
Jo jedan amor, vie priguen.
Viktor je pogadao ceo pil. Gospodica Mueler vodila je rezultat: cetiri ispravna pogotka.
Nije cak ni onoliko koliko je slucajno. Ponovo ga je stavila na probu. Pet, u redu, Viktore, ti si
moda seksi, ali nisi telepata. Pogled gospodice Mueler lutao je po razredu. J o jedan subjekat?
Samo da to ne budem ja, mislio je Dejvid. Boe, samo da ne budem ja. I nisam bio. Prozvala je
Seldon Fejnberg. On je pogodio pet u prvoj rundi, est u drugoj. Vredno potovanja, neatraktivno.
Onda Alisa Koen, cetiri i cetiri, kamenit teren, gospodice Mueler. Dejvid, prateci svaku kartu,
pogodio je svih dvadeset pet simbola svaki put, ali on je bio jedini koji je to znao.
Sledeci? rece gospodica Mueler, Dejvid se skupi u svojoj klupi. Koliko ima do zvona?
Norman Hajmlic. Norman se dogega do nastavnicinog stola. Ona letimicno pogleda
kartu. Dejvid, ispitujuci nju pokupi sliku zvezde. Doskocivi onda u Normanov um, Dejvid je bio
zapanjen to je tamo opazio lepravu sliku zvezde koja izopaceno zaokrugljuje svoje krakove da
bi se formirao krug, a onda ponovo postala zvezda. ta je to bilo? Da li odvaratni Hajmlic ima
trunku moci?
Krug, promrmlja Norman.
Ali pogodio je sledecu - talasi - i sledecu, kvadrat. Stvarno je izgledalo da on isto uspeva
da pokupi emanacije iz uma gospodice Mueler. Debeli Hajmlic imao je trunku dara. Ali samo
trunku; Dejvid, istraujuci njegov i nastavnicin um, posmatrao je kako slike postaju sve
zamagljenije i potpuno nestaju oko desete karte, umor je rasturio Normanovu slabu snagu. Ipak
imao je sedam pogodaka, najbolje do sada. Zvono, molio se Dejvid. Zvono, zvono, zvono! Jo
dvadeset minuta.
Malo olakanje. Gospodica Mueler ustro je podelila cedulje. Ona bi da testira ceo razred
odjednom.
J a cu govoriti brojeve od jedan do dvadesetpet, rece ona. A kako ja govorim svaki
broj, vi zapitite simbol koji mislite da vidite. Spremni? Jedan.
Dejvid je video krug. Zapisao je talase.
Zvezda. Kvadrat.
Talasi. Krug.
Zvezda. Talasi.
Kad se test privodio kraju, ucinilo mu se da moda cini takticku greku to namerno grei
svaki put. Sam sebi je rekao da ipak zapie dva ili tri ispravna odgovora, samo radi kamuflae.
Ali bilo je prekasno za to. Ostalo je jo samo cetiri broja; bilo bi isuvie providno ako bi pogodio
par poto je do sada sve promaio. Nastavio je sa promaajima.
Gospodica Mueler rece: Sada razmenite papire sa klupskim drugom i ocenite njegove
odgovore. Spremni? Broj jedan: krug. Broj dva: zvezda. Broj tri talasi. Broj cetiri....
Napeto je traila rezultate. Da li je iko zabeleio deset ili vie pogodaka? Ne, nastavnice.
Devet? Osam? Sedam? Norman Hajmlic je opet imao sedam pogodaka. On se pravio vaan:
Hajmlic citac misli. Dejvid se odvratno osecao zbog saznanja da Hajmlic ima cak i trunku moci.
est. Cetiri daka je imalo est pogodaka. Pet? Cetiri? Gospodica Mueler je marljivo kratkim
belekama zapisivala rezultate. Ima li jo koji rezultat? Sidni Golblat je pocela kriom da se
osmehuje.
Gospodice Mueler, a nula?
Ona je izgledala zapanjeno. Nula? Zar je neko imao svih dvadeset pet promaaja?"
Dejvid Selig!
Dejvid Selig je hteo da propadne kroz pod. Sve oci su bile uperene u njega. Saletali su ga
okrutnim smehom. Dejvid Selig je sve pogreio. Bilo je to kao da govore: Dejvid Selig se upisao
u gace, Dejvid Selig je prepisivao na ispitu, Dejvid Selig je iao u enski WC. Zato to je
pokuao da se sakrije, ucinio je sebe jako upadljivim. Gospodice Mueler, izgledajuci strogo i
zagonetno, rece:
Rezultat od nula pogodaka moe biti dosta znacajan, deco. To pre moe znaciti vrlo jaki
ESP, nego totalno odsustvo takvih moci, kao to biste pomislili. Oh, boe. Vrlo jake ESP
sposobnosti. Ona je nastavila:
Rajn govori i o takvim fenomenima kao to su napredna dislokacija i nazadna
dislokacija, u kojima neobicno jaka ESP moe da se slucajno fokusira na kartu ispred ispravne,
ili kartu iza nje, ili cak dve ili tri karte dalje. Tako bi subjekt na izgled imao ispod prosecan
rezultat kada je u stvari pogadao perfektno, samo mimo mete! Dejvide, daj da pogledam tvoje
rezultate.
Nita nisam uspeo da pogodim. Gospodice Mueler. J a sam samo zabeleio moje
pretpostavke i verovatno su sve bile pogrene.
Daj mi da vidim!
Kao da marira po tribini, odneo joj je cedulju. Stavila je njegov papir do svog i pokuala
da ga procita, traeci neke korelacije, neku sekvencu dislokacije. Ali proizvoljnost njegovih
nemarnih greaka titila ga je. Napredna dislokacija jedne karte davala mu je dva pogodka; a
nazadna dislokacija jedne karte davala mu je tri pogotka. Niceg znacajnog u tome. I pored toga,
gospodica Mueler nije htela da ga pusti.
elela bih da te ponovo testiram, rece ona. Probacemo nekoliko vrsta testova. Nula
pogodaka je fascinirajuce. Pocela je da mea karte. Boe, Boe, Boe gde si? Ah. Zvono!
Spaen zahvaljujuci zvonu!
U jednom bljetavom trenutku otkrivanja i sudelovanja, gospodice Mueler, mogao sam da
potvrdim vae ivotno traganje za nemogucim, neobjanjivim, neznanim, iracionalnim,
cudotvornim.
Moe li ostati posle casa?, upita ona. U agoniji odmahnuo je glavom. Moram da idem
na cas geometrije, gospodice Mueler.
Ona se ublai. Sutra, onda. Sutra cemo izvriti test. Boe! Bio je budan cele noci u meteu
strahom, znojeci se, drhteci; oko cetiri sata ujutro je povracao. Nadao se da ce ga majka naterati
da ostane kuci, da ne ide u kolu, ali nije imao srece: u sedam i trideset on je bio u autobusu. Da li
ce gospodica Mueler da zaboravi na test? Gospodica Mueler nije zaboravila. Sudbonosne karte
nalazile su se na stolu. Nece biti beanja. Naao su u centru panje. U redu, Dejv, budi pametan
ovog puta.
Da li si spreman da pocne? upita ona, uzimajuci prvu kartu. Video je plus simbol u
njenom umu.
Kvadrat, rece on.
Video je krug. Talasi, rece on.
Video je krug. Plus, rece on.
Video je zvezdu. Krug, rece on.
Video je kvadrat. Kvadrat, rece on. To je jedan.
Paljivo je brojao. Cetiri pogrena odgovora, zatim jedan tacan. Tri pogrena odgovora,
jo jedan ispravan. Nasumicnim lanim razmacima, dozvolio je sebi pet pogodaka u prvom testu.
Na drugom imao je cetiri. Na trecem, est. Na cetvrtom, cetiri. Da nisam previe prosecan, pitao
se? Da li sada treba da joj dam sve ispravne u jednom krugu? Ali ona je gubila zanimanje.
J o uvek ne mogu da razumem tvojih nula pogodaka, Dejvide. Govorila je njemu. Ali
meni se cini da ti nema nikakve ESP sposobnosti.
Trudio se da izgleda razocarano. Cak izvinjavajuce, Oprostite, nastavnice, ja nemam ESP
sposobnosti. Ponizan i manjkav decak vratio se na svoje mesto.

U jednom bljetavom trenutku otkrovenja i sudelovanja, gospodica Mueler, mogao sam
potvrditi vae ivotno traganje za nemogucim, neobjanjivim, neznanim, iracionalnim,
cudotvornim. Ali nisam imao hrabrosti da to uradim. Morao sam da brinem o sopstvenoj koi,
gospodice Mueler. Morao sam da mislim na sebe. Hocete li mi oprostiti? Umesto da vam dam
istinu, ja sam vas varao, gospodice Mueler, i poslao vas da slepo se okrenete tarotu, horoskopu,
ljudima iz letecih tanjira, hiljadama nadrealnih vibracija, milionima apokaliptickih astralnih
antisvetova, kada je moda dodir mog uma o va bio dovoljan da vas izlecim ludila. J edan moj
dodir. Trenutak. Treptaj oka.

21


Ovo su dani Dejvidove strasti, kad se previja u svom bodljikavom krevetu. Da sredimo to
postepeno. Tako manje boli.

Utorak. Dan izbora. Poslednjih meseci galama oko kampanje zamucuje vazduh. Slobodan
svet bira svog novog maksimalnog vodu. Ozvuceni kamioni tutnje Brodvejom, izvikujuci
slogane. Na sledeci Predsednik! Covek za celu Ameriku! Glasajte! Glasajte! Glasajte! Glasajte
za X! Glasajte za Y! Prazne reci stapaju se, zamucuju i teku. Republokrat. Demikanac. Boum.
Zato bi trebalo da glasam? Ja necu da glasam. Ja ne glasam. Nisam ukljucen. Nisam deo tog
kruga. Glasanje je za njih. J ednom, poznog avgusta 1968. godine, mislim da je to tad bilo, stajao
sam ispred Karnagi Hola, razmiljajuci o tome da skoknem do male knjiare prekoputa ulice, kad
je iznenada celokupan saobracaj zastao na pedeset sedmoj ulici i mnotvo policajaca izniklo na
plocniku kao da su ratnici zubatih zmajeva koje je Kadmus poslao, a mnotvo motora je tutnjeci
dolazilo sa istocne strane, i gle! U tamnoj crnoj limuzini vozio se Ricard M. Nikson, izabrani
Predsednik Sjedinjenih Americkih Drava, koji je veselo odmahivao okupljenom narodu. Moja
velika ansa, napokon, pomislih. Pogledacu u njegov um i bicu upoznat sa svim tajnama nae
drave; otkri cu ta je to to cini nae velike vode istaknutim u odnosu na obicne smrtnike. I
privirih u njegov um, a to to sam tamo naao necu da vam kaem, osim da je to manje-vie ono
to je trebalo da ocekujem da cu naci. Od toga dana nisam imao nikakvog posla sa politikom, ili
politicarima. Danas cu ostati kod kuce za vreme glasanja. Neka izaberu sledeceg Predsednika bez
moje pomoci.

Sreda. Zabavljam se sa poluzavrenim seminarskim radom za J ahja Lumumbu i drugim
slicnim projektima, par bezvrednih recenica za svaki. Ne napredujem. J udita zove. urka, rece
ona. Pozvan si. Svi ce biti tamo.
urka? Kod koga? Gde? Zato? Kada?
U subotu uvece. Blizu Kolumbije. Domacin je Klod Germant. Da li ga zna? Profesor
francuske knjievnosti! Ne, ne zove se Germant Promenio sam mu ime da bih zatitio krivca.
On je jedan od onih novih karizmaticnih profesora. Mlad, dinamican, zgodan, prijatelj Simon De
Bovoar, enea. Karl i ja idemo. A i mnogi drugi. On uvek poziva najinteresantnije ljude.
ene? Simon De Bovoar? Da li ce oni biti tamo?
Ne, glupane, ne oni. Ali se isplati da ode. Klod prireduje najbolje urke od svih ljudi
koje ja znam. Briljantna kombinacija ljudi.
Meni vie lici na vampira.
On daje isto koliko i uzima, Dav. On me je posebno zamolio da te pozovem.
Otkud on uopte zna za mene?
Preko mene, rece ona. Pricala sam o tebi. Umire od elje da te upozna.
J a ne volim urke.
Dav..."
Znam taj preteci ton u glasu. Nemam ivaca da o tome raspravljam. U redu, rekoh,
uzdahujuci. Subota uvece. Daj mi adresu.
Zato sam tako popustljiv? Zato dozvoljavam Juditi da manipulie sa mnom? J e li ovako
gradim svoju ljubav prema njoj, predajuci se ovako?

Cetvrtak. Uradim dva pasusa pre podne, za J ahju Lumumbu. Vrlo sam osetljiv kako ce
reagovati na ovo to piem za njega. Moe se desiti da mu bude odvratno. Ako to ikad zavrim.
Moram da zavrim. Nikad jo nisam prekoracio rok. Ne usudujem se. Posle podne sam se
proetao do knjiare na dvestotridesetoj ulici, treba mi sve vazduh i gledam kao i obicno, da
vidim da li se ita zanimljivo pojavilo od moje poslednje posete, pre tri dana. Prinudno kupih par
depnih izdanja, antologiju manje vanih metafizickih pesnika, Apdajkov Povratak zeca, i teku
antropoloku studiju Levi-trausa, obicaji nekih Amazonskih plemena, koju znam da nikad necu
stici da procitam. Novi radnik na kasi: devojka, devetnaest, dvadeset godina, bleda, plavua, bela
svilena bluza, kratka suknja na falte; bezlican osmeh. Privlacna za oko. Ona uopte nije
interesantna, seksualno ili na bilo koji drugi nacin, i dok mislim da prekorevam sebe to je
omalovaavam - ne dozvoliti da mi ita ljudsko bude strano - iz cefaja joj privirih u um dok sam
placao knjige, tako da je ne bi povrinski osudio. Udubio sam se lako, duboko, dole kroz slojeve
trivijalnog, izucavajuci je bez prepreka, dolazeci pravo do prave stvari. Oh! Kakvo iznenadno
bletanje zajednitva, iz due u duu! Ona sija. Ona izbacuje vatru. Ona mi dolazi sa ivocu i
kompletnocu koja me oamucuje, retko mi je dostupno ovakvo iskustvo. Nema sada vie
bezbojne manekenke. Vidim je u potpunosti, njene snove, njene fantazije, njene ambicije, njene
ljubavi, njene uzviene ekstaze (sinocni dahtav snoaj, stid i krivica posle), celokupno buckanje,
zapinjajuce strujanje ljudske due. Samo jednom u poslednjih est meseci doiveo sam ovakav
kvalitet potpunog kontakta, samo jednom, tog groznog dana sa J ahja Lumumbom na stepenitu
Nie biblioteke. I dok se prisecam tog cepajuceg, otupljujuceg iskustva, neto se otkaci u meni i
dogada se isto. Tamna zavesa pada. J a sam iskljucen. Moje dranje za njenu svest je pojacano.
Tiina, ta uasna mentalna tiina, srlja da mc obuhvati -ja stojim tu, zevajuci, oamucen, opet sam
i uplaen, pocinjem da se tresem i ispustih kusur, a ona mi se zabrinuto obrati:
Gospodine? Gospodine? slatkim flautastim glasom devojcice.

Petak. Probudio sam se sa bolovima, visokom temperaturom. Bez sumnje napad
psihosomatske groznice. Besan, ogorceni um nemilosrdno bicuje bespomocno telo. Hladnoca
pracena preznojavanjem, zatim opet hladnoca. Bljuvanje na prazan stomak. Osecam se upljim.
Kao glava popunjena slamom. Avaj! Ne mogu da radim. Nakrabam par pseudo Lumumba
recenica i odbacim papir na stranu. Bolestan ko pas. Pa, dobar izgovor da ne idem na onu glupu
urku. Citam manje vane metafizicare. Neki od njih i nisu tako nevani. Trahern, Kraak,
Vilijam Kartrajt. Kao na primer Trahem:


Ciste izvorne sile koje se truljenja gnuaju
uskoro se, poput najbistrijeg stakla
ili besprekomo polirane bronze,
slikom svog Objekta zaogrnue:
boanski utisci hitro su uli
i zapalili plamen u mojoj dui.
Raj se od stvari ne sastoji,
nego od svetlosti.
Raj je uvid jasniji.
Sreca samo pred onima blista
koji vide cisto.


Posle toga sam ponovo povracao. to ne treba biti shvaceno kao kritika. Osecao sam se
dobro neko vreme. Trebalo bi nazvati Juditu. Da mi skuva pilecu supu. Oy, veh. Veh is mir.

Subota. I bez pomoci pilece supe sam se oporavio i odlucio da odem na urku. Veh is mir,
u piku. Seti se, seti se, esti novembar. Zato je Dejvid dozvolio J uditi da ga izvuce iz pecine?
Beskrajna vonja podzemnom eljeznicom do centra; napokon poznata stanica, Kolumbija.
Moram da peacim par blokova, cvokotajuci, neprikladno obucen za prohladno vreme, do
ogromne stare zgrade na Riversajd Drajvu i stodvanaeste ulice gde, kako se prica, Klod Germant
ivi. Oklevajuci, stojim napolju. Hladan, vlaan povetarac zlonamerno cepa preko Hadsona
prema meni, noseci prainu iz Nju Dersija. Uvenulo lice kovitla se u parku. Unutra, stari portir
sumnjicavo me gleda.
Profesor Germant? rekoh ja.
On trznu palcem. Sedmi sprat, 7-G.
Pokazujuci mi prema liftu. Kasnim; skoro je deset sati. Penjem se u istroenom Otisu,
kvrc, kvrc, kvrc, kvrc, vrata lifta se otkotrljae, poster od svilenog platna u enterijeru upucuje na
put do Germantovog skrovita. Posteri nisu potrebni. Buka od mnogo decibela sa moje leve
strane kazuje mi gde je akcija. Pritisnem zvono. Cekam. Nita. Zvonim opet. Previe buke da bi
me culi. Oh, kad bih bio sposoban da aljem misli umesto to mogu samo da ih primam! Najavio
bih se gromovito. Zvonim opet, agresivnije. Ah! Da! Vrata se otvaraju. Niska tamnokosa devojka
izgleda nesvrenog maturanta bila je obucena u neku vrstu narandastog sarija koji ostavlja njenu
desnu dojku - malu - pokrivenu. Nudizam a la mode. Radosnim osmehom otkriva zube:
Udite, udite, udite!
Scena guve. Osamdeset, devedeset, stotinjak ljudi, svi odeveni u drecav stil
sedamdesetih, okupljeni u grupe od osam do deset ljudi, vicu dobokoumnosti jedan drugom. Oni
koji nisu drali viski i sodu, marljivo su dodavali travu, ritualno siktajuce uvlacenje vazduha,
mnogo kaljanja, strastveno izdisanje. Pre nego to sam uspeo da skinem kaput neko mi tutnu
lulu od slonovace u usta.
Super hai, objanjavao je taj. Tek doao iz Damaska. Ajde covece povuci dim!
Uzeh dim, hteo-ne hteo, i momentalno osetih uticaj. Trepcem.
Da, uzviknu moj dobrotvor. Ima tu moc da zamuti ljudski um, zar ne?
U ovoj guvi moj um je vec dosta zamucen, medutim ne zbog trave, samo od preteranog
priliva. Moja moc izgleda da veceras funkcionie na relativno visokom nivou, osim to ne
razlikujem osobe, pa nevoljno primam mastan sloj pomeanih transmisija, haos pristiglih misli.
Mracna stvar. Lula i prolaznik nestadoe i ja se naduvan spoticem prema prepunoj prostoriji
postavljenoj od poda do plafona prepunim policama knjiga. Ugledah J uditu istovremeno kad je
ona ugledala mene, i od nje mi dopire direktnom linijom njena poruka, u prvi mah neobuzdano
iva, na trenutke pomeana sa amorom: brate, bol, ljubav, strah, zajednika seanja, opratanje,
zaboravljanje, mrnja, odbojnost, guunaanjee, udaaljaaavaaanjeeee, zzzhhh, mmmm. Brate.
Ljubav. Mrnja, zzzzhhhh.
Dav! povice ona. Oh, ovde sam, Dejvide!


J udita veceras izgleda veoma seksi. Njeno dugo gipko telo zaklonjeno je ljubicastim
satenom, pripijenim uz telo, zakopcanim do grla, koji jasno istice njene grudi i male vrhove
njenih bradavica i rascep njene zadnjice. Na njenim nedrima ugodno je smetena blistava ploca
ada uokvirenog zlatom, zamreno izgravirana; njena kosa, rasputena, boanstveno se lepra.
Osecam ponos u njenoj lepoti. Stajala je izmedu dva coveka koji impresivno izgledaju. Na jednoj
strani je Dr Karl F. Silvestri, autor Studija o fiziologiji termoregulatora. On prilicno odgovara
liku koji sam icupao iz J uditinog uma pre nedelju ili dve u njenom stanu, ali je stariji nego to
sam pretpostavljao, najmanje pedeset pet godina, moda blie ezdesetim. Mnogo vii, takode,
moda dva metra. Pokuavam da zamislim njegovo ogromno krno telo nad J uditinim vitkim i
ilavim, kako ga pritiska nadole. Ne mogu. On ima rumene obraze, tup samozadovoljan izraz
lica, blage pametne oci. On joj prua neto ujacki ili neto cak ocinski. Sada vidim zato se Juditi
toliko svida: on je ta mocna figura oca, figura koja jadni i umorni Pol Selig nikad nije mogao biti.
Sa J uditine druge strane nalazio se covek za koga pretpostavljam da je profesor Klod Germant;
brzo se prebacih u njegov um i potvrdih svoju pretpostavku. Njegov um je iv, blistav, svetlucavi
bazen. On razmilja na tri ili cetiri jezika istovremeno. Njegova goropadna energija iscrpljuje me
pri prvom, jedinom dodiru. Ima oko cetrdesetak godina, neto nii od metar osamdeset pet,
miicav, atleta; njegova elegantna rida kosa oblikovana je u talase baroknog stila, njegova kratka
kozja brada je besprekorno potkresana. Nacin odevanja je tako naprednog stila da nemam reci
kojim bih ga opisao jer ne poznajem modu: neka vrsta ogrtaca, naravno, zelenog i zlatnog,
materijala (lan? muslin?), skarletni pojas, upadljive pantalone od satena, picaste srednjovekovne
cizme. Njegova kicoka pojava i izvetaceno dranje nagovetavaju da bi mogao biti peder, ali on
snano emituje heteroseksualnost i iz Juditinog poloaja i naklonjenog nacina kojim ga gleda,
poceo sam da shvatam da su on i ona nekad morali biti ljubavnici. Moda su jo uvek. Isuvie
sam stidljiv da bih i to otkrio. Moji napadi na Juditinu intimu isuvie su ranjiva tacka izmedu nas.
Htela bih da vas upoznam sa mojim bratom Dejvidom, rece J udita. Silvestri sija.
Toliko sam cuo o vama, gospodine Selig.
Da li ste stvarno! (Imam tog udnog brata, Karl. Moe verovati, on stvarno moe da
ita ljudske umove? Tvoje misli su njemu jasne kao emisija na radiju). Koliko li mu je Judita
stvarno otkrila o meni? Pokuacu da ga isprobam.
Zovite me Dejvid. Vi ste Dr Silvestri, zar ne?
Tako je. Karl. Vie volim Karl.
,Cuo sam puno o vama od J udite, rekoh. Ne uspevam sa isprobavanjem. Moj odvratni
umiruci dar; dobijam samo pucketajuce parcice celine, neodredene delove nerazumljivih misli.
Njegov um je nerazumljiv za mene. U glavi pocinje da mi pulsira.
J udita mi je pokazala dve vae knjige. eleo bih da mogu da shvatim takve stvari.
Zadovoljno likovanje gordog Silvestrija. U meduvremenu, J udita poce da me predstavlja
Germantesu. On promrmlja svoje zadovoljstvo to me je upoznao. Skoro da ocekujem da me
poljubi u obraz, ili moda u ruku. Njegov glas je nean, predenje, u njemu ima neki akcenat ali ne
francuski.
Neto neobicno, meavina, francusko-italijanski, moda, ili francusko-panski. Ako nita
drugo, njega mogu da isprobam, cak i sada; iako je njegov um nestalniji od Silvestrijevog, ostaje
u mom dohvatu. Ukliznuh unutra da pogledam, cak dok smo razmenjivali trivijalnosti o vremenu
i nedavnim izborima. Isuse! Oivljeni Kazanova! On je tucao sve to hoda ili gmie, mukog,
enskog ili srednjeg roda, ukljucujuci naravno i moju prisutnu sestru J uditu, koju je - prema
uredno sloenoj povrinskoj memoriji - zadnji put povalio pre pet sati, u istoj ovoj sobi. Njegovo
seme sada pociva u njoj. On je nerazumljivo zabrinut zbog cinjenice da nikad nije svrila sa njim;
prima to kao poraz svoje savrene tehnike. Sada je razmiljao o mogucnosti kako da na kulturan
nacin i mene upeca pre nego to svane. Nema nade, profesore. Mene nece pridodati svojoj
kolekciji Selig. Prijazno me je upitao o mom akademskom stepenu.
Samo jedan, rekoh. Diplomirao sam pedeset este. Razmiljao sam da napiem
diplomski o engleskoj knjievnosti ali ga nikad nisam napisao.
On predaje Remboa, Verlena, Malarmea, Bodlera, Lotremona, celu bolesnu posadu, i sebe
spiritualno identifikuje sa njima; na njegovim casovima sluaonice su pune oboavateljki sa
Bernarda cije se butine rado ire za njega, iako se on u svom Remboovskom aspektu ne protivi da
se povremeno evi sa srdacnim momcima sa univerziteta. Dok govori sa mnom on sa ljubavlju
miluje J uditina leda. Cini se da Dr Silvestri to ne primecuje, ili da ga nije briga.
Vaa sestra, promrmlja Germante, ona je divna, ona je original, krasota...
Kompliment, u francuskom smislu. Provirim jo jednom u njegov um i saznam da on pie
roman o ogorcenoj, strastvenoj mladoj rasputenici i francuskom intelektualcu, koji predstavlja
olicenje ivotne energije, i ocekuje da zaradi milione od te knjige. On me fascinira: tako je
razmetljiv, tako izvetacen, takav hotapler, a opet tako privlacan uprkos vidljivim nedostacima.
Ponudio me je koktelima, viskijem sa sodom, likerima, konjakom, travom, haiom, kokainom,
ta god poelim. Osecam da me gui, te pobegoh od njega, sa olakanjem umakoh da bih nasuo
caicu ruma.
Neka devojka mi se obrati kod bara. J edna od Germanovih studentkinja, nema vie od
dvadeset godina. Otra crna kosa pada u uvojcima; bokserskog nosa; divljih osecajnih ociju;
punih mesnatih usana. Nije lepotica ali je na neki nacin zanimljiva. Ocigledno sam i ja njoj
zanimljiv, jer mi se osmehne i rece:
Da li bi eleo da ide kuci sa mnom?
Tek sam doao.
Kasnije. Kasnije. Bez urbe. Izgleda kao da si zabavan za tucanje.
Da li to kae svakom koga tek upozna?
Mi se jo nismo upoznali, rece u naglaenom tonu. A ne kaem to svakome. Mnogima
da. ta ne valja? Devojke danas mogu da preuzmu inicijativu. Uostalom, prestupna je godina. Da
li si ti pesnik?
Ne ba.
Izgleda kao pesnik. Kladim se da si osecajan i da puno pati. Moja poznata glupa
fantazija, ostvaruje se na moje oci. Njene oci su krvave. Ufiksala se. Jedak miris znoja oseca se iz
njenog crnog dempera. Njene noge su isuvie kratke za njen torzo, kukovi su joj preiroko, grudi
preteke. Verovatno ima triper. Da li me ona zafrkava? Kladim se da si oseajan i da puno pati.
Da li si pesnik? Pokuavam da je istraim, ali nema anse; moj mozak je tup od umora, a
kolektivna dreka gui sve individualne izlive.
Kako se zove? upita ona.
Dejvid Selig.
Lisa Holtajn, ja sam maturant na Bam
Holtajn? Ime me oivljava. Kiti. Kiti. Kiti! Jesti li to rekla? Holtajn?
Holtajn, da, i potedi me viceva o kravama.
Ima li sestru koja se zove Kiti? Katarina, pretpostavljam. Kiti Holtajn. Oko trideset pet
godina stara. Tvoja sestra, ili moda rodaka...
Ne. Nikad nisam cula za nju. Neko koga poznaje?
Koga sam poznavao, rekoh. Kiti Holtajn.
Uzeh svoje price i okrenuh se.
Hej, ona je pozivala za mnom. Zar si mislio da se alim? Da li ce ici sa mnom kuci
veceras ili nece?


Crna grdosija se ispreci ispred mene. Ogroman Afro nimbus, zastraujuce praumsko lice.
Njegova odeca je sudaranje boja izlazeceg sunca. On, ovde? Oh, boe. Onaj koga je najvie
trebalo da vidim. Pomislih sa grizom savesti na nedovreni seminarski rad, epav, grbav, jedno
nikakvo odvratno sranje koje stoji na mom stolu. ta on radi ovde? Kako li je Klod Germantes
uspeo da uvuce J ahja Lumumbu u svoju orbitu? Crna maska veceri, moda. Ili je delegat iz sveta
vrhunskih sportista, pozvan ovde da pokae intelektualnu mnogostranost naeg domacina;
njegovu eklekticnu svestranost. Lumumba stoji iznad mene buljeci, hladnokrvno me ispitujuci sa
svoje neverovatne visine nalik na Zevsa od ebonovine. Spektakularna crna ena dri ga pod ruku,
boginja, titanka, visoka preko metar devedeset, cija je koa kao izglancani oniks, ociju kao
svetionik. Zapanjujuci par. Sve nas posramljuju svojom lepotom. Lumumba konacno progovori:
J a tebe znam, covece. Ja tebe znam odnekud. Selig. Dejvid Selig.
Zvuci mi poznato. Odakle te znam?
Euripid, Sofokle i Eshil.
Koje sranje? Zbunjeno. Pauzira, a onda. Cereci se. A, da. Da, da, bebice. Onaj jebeni
seminarski. Kako napreduje, covece?
Napredujem, napredujem.
Zavrice ga do srede? bilo je dogovoreno u sredu.
Zavricu ga, gospodine Lumumba. Trudim se. massa.
I treba, momce. Racunam na tebe.
Tom Najkvist?
Ime iznenada izleti, iskrsne, iz pozadine nerazgovetnog amora mrmljanja i brbljanja. Za
trenutak visi u zadimljenom vazduhu kao osueni list koji je zakovitlao slabi oktobarski
povetarac. Ko je izgovorio? Ko je izgovorio Tom Najkvist upravo tad? Ko je bio toj koji je
izgovorio njegovo ime? Prijatan bariton, ne vie od desetak metara od mene. Traim ko je
najverovatniji vlasnik tog glasa. Mukarci su svuda okolo. Ti? Ti? Ti? Nema nacina da
prepoznam. Da, postoji jedan nacin. Kad su reci izgovorene naglas, one odjekuju u umu osobe
koja ih je izgovorila izvesno vreme. (Takode i u umovima sluaca, ali se odjeci razlikuju u
tonalitetu). Prikupih svoju ljigavu vetinu i napreuci se, zabadam igle da istraim oblinje svesti,
tragajuci za odjecima. Trud je ubistveno golem, glave u koje ulazim su cvrste kocate kupole, u
kojima se kroz par naprslina, borim da uglavim svoje mlitavo, nejako ispitivanje. Ali ulazim.
Traim pravilan odjek. Tom Najkvist? Tom Najkvist? Ko je izgovorio njegovo ime? Ti? Ti? Ah.
Tamo. Odjek je skoro nestao, samo neodredeno uplje zveckanje, u krajnjem uglu pilje. Visoki
debeo covek sa smeno podkresanom plavom bradom.
Izvinite, rekoh. Nisam hteo da prislukujem, ali cuo sam da ste spomenuli ime jednog
mog starog prijatelja...
Oh?
... i nisam se mogao uzdrati da ne dodem i upitam vas o njemu. Tom Najkvist. Bili smo
svojevremeno dobri drugovi. Ako znate gde se on sada nalazi, to radi..."
Tom Najkvist?
Da. Siguran sam da sam cio da ste njega spomenuli.
Tup osmeh. Mislim da je dolo do nekakvog nesporazuma. J a ne znam nikoga po tom
imenu. Dime? Frede?
Moete li vi pomoci?
Ali ja sam ubeden da sam cuo... Odjek. Boum u pecini. Da li sam pogreio? Na toj
maloj razdaljini, pokuah da udem u njegov um, da tragam po njegovoj dokumentaciji za ikakvo
saznanje o Najkvistu. Ali sada ne mogu uopte da funkcioniem. Oni ivo zasedaju. Najkvist?
Najkvist? Da li je iko cuo da je neki Najkvist pomenut? Da li neko poznaje izvesnog Najkvista?
J edan od njih iznenada uzviknu: Don Lajbnic!
Da, rece onaj puniji veselo. Moda ste culi da smo njega pomenuli. J a sam govorio o
Donu Lajbnicu pre par trenutaka. Zajednicki prijatelj. U ovoj graji to je moglo da ti zvuci isto
kao Najkvist.
Lajbnic. Najkvist. Lajbnic. Najkvist. Boum. Boum. Vrlo moguce, sloim se. Bez
sumnje, mora da se to dogodilo. Glupo s moje strane. Don Lajbnic. Izvinite to sam vam
smetao.
Germantes rece, sticuci i milujuci mi lakat: Ti bi stvarno trebalo da prisustvuje mojim
predavanjima ovih dana. Ove srede posle podne pocinjem sa Remboom i Verlenom, prvo od est
predavanja o njima. Pokuaj da svrati. Bice u krugu univerziteta u sredu, zar ne?
Sreda je dan kad moram dostaviti J ahji Lumumbi seminarski rad o grckim tragicarima.
Bicu na fakultetu, da. Bolje da budem. Ali otkud Germantes to zna? Zar on nekako uspeva da ude
u moj um? ta ako i on takode ima moc? I ja sam irom otvoren njemu? ta? On moe sve znati,
moje jadne pateticne tajne, moje svakodnevno uvecanje gubitka, a on tu stoji, titeci me jer ja
propadam, a on je otar kao to sam ja ikad bio. A onda brz paranoican bljesak: ne samo da on
poseduje dar, vec je verovatno i neka vrsta telepatske pijavice, koja me ispija, prenoseci moc
pravo iz mog uma u njegov. Moda me je on potajno prislukivao od sedamdeset cetvrte godine.
Odbacujem ove bespotrebne idiotarije. Pretpostavljam da cu biti tamo u sredu, da.
Verovatno cu svratiti.
Ne postoji ansa da odem da sluam predavanje Kloda Germantesa o Rembou i Verlenu.
Ako on ima moc, neka nju stavi u svoju lulu i popui je!
Bilo bi mi drago kad bi doao, rece on meni. On se nagne ka meni. Njegova androgena
mediteranska glatkost dozvoljavala mu je da uzgredno prekoraci izgradeni americki moral o
uobicajenoj distanci izmedu mukaraca. Osecam miris njegovog losiona za kosu, losiona za
brijanje, dezodoransa i ostale parfeme. Mali blagoslov: moja cula ne icezavaju sva odjednom.
Tvoja sestra, promrmlja on. Izvanredna ena! Kako je volim! Ona cesto prica o tebi.
Stvarno?
Sa puno ljubavi, i sa puno krivice. Izgleda da ste vi bili otudeni mnogo godina.
Sada je to gotovo. Konacno postajemo prijatelji.
To je prekrasno za vas oboje. On pokae namignuvi mi. Taj doktor. Nije dobar za nju.
Isuvie je star, isuvie statican. Posle pedesete vecina mukaraca izgube kapacitet da rastu. On ce
joj dosaditi za est meseci.
Moda je dosada ono to joj treba, odgovorili. Imala je uzbudljiv ivot, koji je nije
usrecio.
Nikome nikad nije potrebna dosada, Germani rece, i namigne.
Karl i ja bismo voleli da dode na veceru sledece nedelje, Dav. Ima toliko toga o cemu
nas troje treba da pricamo.
Videcu, Judo. Nisam jo siguran ni u ta za sledecu nedelju. Ja cu te nazvati.
Lisa Holtajn. Don Lajbnic. Mislim da mi je potrebno jo jedno pice.

Nedelja. Veoma mamuran. Hai, rum, vino, droga, bog zna ta jo. A neko mi je turao
krobni nitrat pod nos oko dva sata ujutru. Ta gnusna jebena urka. Nije uopte trebalo da odem.
Moja glava, moja glava, moja glava. Gde je pisaca maina? Moram ipak neto da radim. Idemo
onda:


Dakle, vidimo, razlike u metodi prilaza ove trojice tragicara istoj prici. Eshilova panja
je prvenstveno okrenuta teolokim implikacijama zlocina i neumoljivom radu bogova: Orest je
rascepan izmedu Apolonove naredbe da ubije svoju majku i svog sopstvenog straha od
materoubistva, i kao rezultat svega, on poludi. Euripid se zadrava na karakterizaciji, i uzima
manje alegorican...


Do davola, nita ne valja. Ostavi za kasnije.
Tiina medu mojim uima. Odjekujuca crna praznina. Nita mi ne polazi za rukom danas,
nita. Mislim da je moda posve nestala. Ne mogu cak ni amor suseda da cujem. Novembar je
najodvratniji mesec, luk nice iz mrtvog mozga. A ja ivim kao u Eliotovoj pesmi. Pretvaram se u
reci na jednoj strani. Zar cu sedeti ovde i aliti samog sebe? Ne. Ne. Ne. Ne. Boricu se.
Spiritualne vebe zamiljane da povrate moju moc. Na kolena, Selig. Sagni glavu. Koncentrii se.
Preobrazi se u jednu finu iglu misli, tanan telepatski laserski zrak, koji se protee iz ove sobe u
blizinu divne zvezde Betelez. J esi li uspeo? Dobro. Taj otar cisti mentalni zrak prodire kroz
svemir. Dri ga. Dri ga cvrsto. Nikakvo irenje sa strane nije dozvoljeno, covece. Sada se
uspinji. Mi se penjemo J akobovim merdevinama. Ovo ce biti vantelesno iskustvo, Davide. Gore.
gore i odlazi! Dri se kroz plafon, kroz krov, kroz atmosferu, kroz jonosferu, kroz stratosferu,
kroz bilo kakvu sferu. Samo napolje. U prazan meduzvezdani prostor. O, tama tama tama. Hladan
osecaj i izgubljen motiv akcije, ne zaustavljaj to! Samo pozitivno razmiljanje je dozvoljeno na
ovakvom putovanju. Uzleti! Uzleti! Ka malom zelenom coveku na Betelgezu IX. Dohvati
njihove umove, Selig. Napravi kontakt. Napravi... kontakt. Vini se, ti lenjo jevrejsko kopile!
Zato ne uzlece? Uzleti!
Pa?
Nita. Nada. Niente. Nigde. Nulla. Nicht.
Survanje nazad na zemlju. Na tihi sprovod. Dobro, predaj se, ako je to ono ta eli. U
redu. Odmori se negde neko vreme. Odmori a onda se moli. Selig. Moli sc.

Ponedeljak. Mamurluk je proao. Um mi opet prima. U toj boanstvenoj eksploziji
kreativne izbezumljenosti ponovo sam napisao temu Elektra", kod Eshila. Sofokla i Euripida,
od glave do pete, preinacio sam je potpuno, preispitao je, pojasnio i pojacao ideje i istovremeno
uhvatio ono to mislim da je savrena nijansa nonalantne crnacke sumornosti. Ba kad sam
otkucao poslednje reci, zazvonio je telefon. U pravo vreme; sad se osecam drutvenim. Ko zove?
Judita? Ne. To je Lisa Holtajn.
Obecao si da ce me odvesti kuci posle zabave, rece ona mamurno, optuujuce. ta si
ti kog davola uradio, izmigoljio se?
Kako si dobila moj broj?
Od Kloda. Profesora Germantesa. Davolski je spretan. On sve zna. Cuj, ta sada
radi?
Razmiljam da idem pod tu. Radio sam celo jutro i smrdim kao tvor.
Kojim se poslom bavi?
Vampiriem seminarske radove za ljude na Kolumbiji-
Ona je razmiljala o tome za trenutak. Ti stvarno ima cudnu pamet, covece. Stvarno
mislim: cime se bavi?
Upravo sam ti rekao.
Duga probavna tiina. A onda:
Dobro. Mogu da shvatim. Ti vampirie seminarske radove. Gledaj, Dejve, idi se
istuiraj. I kai mi koliko mi treba da stignem do tebe podzemnom eleznicom od stanice sto
desete ulice i Brodvej?
Moda cetrdesetak minuta, ako odmah uhvati voz.
Izvrsno. Videcemo se onda za sat vremena. Klik.
Slegoh ramenima. Luda enska. Zove me Dejv. Niko me ne zove Dejv. Skidajuci se,
uputim se ka tuu, dugom ugodnom sapunjanju. Posle se izvalih u retkoj stanci oputanja, Dejv
Selig, ponovo cita svoj jutarnji trud i nalazi zadovoljstvo u onome to je stvorio. Nadajmo se da
ce i Lumumba. Tada uzeh Apdajkovu knjigu. Stigoh do cetvrte strane i telefon ponovo zazvoni.
Lisa: nalazi se na stanici kod dvesto dvadeset pete, eli da zna kako da dode do mog stana. Ovo je
sada vie nego ala. Zato me ona tako prostosrdacno progoni? Ali nema veze. J a mogu da igram
njenu igru. Dajem joj uputstva: Deset minuta kasnije kucanje na vratima. Lisa, u debelom crnom
demperu, onom istom koji smrdi na znoj, od subote uvece, i tesne plave farmerke. Stidljiv
osmeh, koji totalno odudara od njenog karaktera.
,Cao, rece ona. Raskomotila se. Kad sam te videla prvi put, imala sam neki intuitivni
osecaj o tebi: kod ovog tipa ima neto specijalno. Mora se njime tucati. Ako sam ita naucila, to
je da moram verovati svojoj intuiciji. Ja strujim nizvodno, Dejv, strujim nizvodno. Sad je vec i
skinula demper. Njene grudi su teke i okrugle, sa sitnim, gotovo neprimetnim bradavicama.
J evrejska zvezda je udobno smetena u dubokoj uvali medu njima. Tumara po sobi, razgleda
moje knjige, ploce, fotografije.
Pa kai mi, poce ona. Sada kad sam ovde. Zar nisam u pravu? Ima li iceg specijalnog u
tebi?
Bilo je nekad.
ta?
Za mene je da to znam, a za tebe da to otkrije, kaem i prikupljajuci svoju snagu,
uguravam svoj um u njen. To je brutalan frontalni napad, silovanje, pravo tucanje mozga.
Naravno, ona nita od toga ne oseca. Kaem:
Vremenom sam imao jedan stvarno neobican dar. Sad je uglavnom istroen, ali jo uvek
posedujem jedan deo, u stvari sada ga na tebi primenjujem.
Fenomenalno, rece ona, i skide svoje farmerke. Nema gacica. Bice debela pre nego to
napuni trideset godina. Butine su joj debele, stomak joj trci. Stidne dlake su joj neobicno guste i
rasprostranjene, ne lice na trougao nego na neku vrstu dijamanta, crni dijamant dopire od njenih
slabina skoro do kukova. Zadnjica joj je duboko ugnuta. Dok sam ispitivao njeno telo ludacki
sam preturao po njenom umu, ne ostavljajuci nijednu oazu privatnosti, uivajuci u svom prisustvu
dok traje. Nema potrebe da budem ljubazan. Nita joj ne dugujem: ona mi se sama nabacila.
Prvo, proverim, da vidim je li me slagala kad je rekla da nikad nije cula za Kiti. Istina, Kiti joj
nije nikakav rod. Beznacajna podudarnost prezimena, to je sve.
Sigurna sam da si pesnik, Dejv, rece ona kako smo se spojili i bacili na neraspremljen
krevet. To je isto intiutivni bljesak. Cak i ako sada radi te seminarske radove, poezija je tvoja
prava zanimacija, zar ne?
Prodoh rukom preko njenih grudi i stomaka. Otar miris dolazi sa njene koe. Nije se
prala poslednja tri ili cetiri dana, kladim se. Nema veze. Njene bradavice misteriozno izronie,
sitna kruta ljubicasta ispupcenja. Ona se uvija, ja nastavih da pljackam njen um kao to su Goti
pljackali Forum. Ona mi je irom otvorena; ushicen sam zbog neocekivanog povratka svoje
snage. Njena autobiografija se sama prikazuje. Rodena u Kejmbridu. Dvadeset godina stara.
Otac profesor. Majka profesorka. Ima mladeg brata. Nemarno detinjstvo. Male boginje, ospice,
arlahna groznica. Pubertet u jedanaestoj, izgubila nevinost u dvanaestoj. Abortus u esnaestoj.
Par lezbijskih avantura. Straan interes za dekadentnu francusku poeziju. Droga, meskalin,
psilocibin, kokain, cak se i osecalo. Germantes joj daje. Germantes ju je odvukao u krevet pet-
est puta. iva secanja na to, njen um mi pokazuje vie o Germantesu nego to elim da vidim.
On se kotirao dosta visoko kod nje. Lisa se pojavljuje jaka, agresivna, njen imid - licni, kapetan
svoje due, gospodar svog lica... Ispod svega toga stvarnost je suta suprotnost, naravno; ona se
neverovatno boji. Nije loe dete. Osecam malo krivice zbog neocekivanog agresivnog nacina
kojim sam spopao njen um, nisam uopte imao obzira za njenu privatnost. Ali ja imam svoje
potrebe. Nastavljam da tumaram njenim umom, u meduvremenu ona je spustila glavu do mojih
butina. J edva da se secam kada mi je poslednji put neko to radio. Ona je iskusni felacionist. Hteo
bih da uzvratim, ali ne mogu sebe navesti to da uradim; neki put sam gadljiv, a ona nije neko ko
bi me zaludeo. Oh, pa, ostavicu tu stvar za sve Germantese ovog sveta. Leim i primam priliv iz
njenog uma i prihvatam dar njezinih usta. Osecam se muevno, elasticno, samopouzdano, a zato
ne bih, dobija, dvostruko zadovoljstvo istovremeno, glava i racvite? Nisam se povukao iz njenog
uma, ipak sam se napokon povukao iz njezinih ustiju, okrenuo se, razdvojio joj butine, duboko
ukliznuo u njenu cvrstu usku luku. Selig zvani pastuv. Selig bik.
Ooohhh, rece ona, savijajuci kolena. Ooooh. I pocesmo da se igramo ivotinje sa dve
grbe. Prikriveno sam se dvostruko hranio, prikljucivi se u njeno zadovoljstvo i time udvostrucio
sopstveno; svaki udar donosio mi je umnoeno i slatko eksponencijano zadovoljstvo. Ali tada se
desilo neto smeno. Iako je ona bila blizu vrhunca - dogadaj za koji znam da kad se dogodi da ce
uznemiriti na mentalni kontakt, priliv iz njenog uma vec biva nepostojan i nerazgovetan, vie
buka nego signal, slike se gube u tutnjavi umova. Ono to mi dolazi je osakaceno i daleko;
koprcao sam se da odrim kontakt sa njenom svecu, ali bez uspeha, bez uspeha, ona mi je
iskliznula, iz trena u tren uzmicala mi je, sve dok vie nije bilo ikakvog spoja. I u tom trenutku
razdvajanja moja mukost je iznenada klonula i ispala iz nje. Ona, iznenadena, bila je okirana.
ta te je spustilo? upita. Nalazim da je nemoguce da joj objasnim. Prisetim se da me
J udita pitala, pre par nedelja, da li sam gledao na gubitak mentalne moci kao na metaforu za
impotenciju. Neki put da, odgovorio sam joj tada. A sada, ovde, po prvi put, metafora se stapa sa
stvarnocu; dva pada su integrisana. On je impotentan ovde i on je impotentan onde. J adan
Dejvid.
Pretpostavljam da mi je panja bila odvracena, rekoh joj. Ali zato, ona ima svoje
vetine; sledecih pola sata ona me je obradivala, prstima, usnama jezikom, kosom, grudima, ne
uspevajuci nicim da me uzbudi, u stvari sve vie mi je odvracala sa svakom svojom razjarenom
usredsredenocu.
J a to ne razumem, rece ona. Tako si dobro poceo, je li neto to se tice mene to te je
odvratilo? J a je razuveravam. Bila si sjajna, bebice. Ovakve stvari se neki put jednostavno dese i
niko ne zna zato. J a joj kaem:
Hajde samo da se odmorimo i moda ce se vratiti u ivot. Mi se odmaramo. Jedan do
drugog, milujuci njenu kou na apstraktan nacin, isprobavam usput par probnih pokuaja da joj
prodrem u um. Niti treptaj na telepatskom nivou niti treptaj. Grobna tiina. Da li je to to, kraj
upravo ovde i sad? Zar sada konacno nestaje? I sad sam kao i svi ostali. Osuden da se snalazim
samo recima.
Imam ideju, rece ona. Idemo da se zajedno istuiramo. To ponekad zna uzbuditi
mukarca. Nisam imao prigovor na to; moda ce to i da upali, a u svakom slucaju ona ce bar
nakon toga lepe mirisati. Uputili smo se prema kupatilu. J aki mlazevi oivljavajuce mlake vode.
Uspeh. Usluge njenih sapunjavih ruku oivele su me. Skocismo do kreveta. J o uvek
ukrucen, bio sam na njoj i uzeo je. Gasp gasp gasp, moan moan moan. Nita ne mogu da dobijem
na mentalnim talasima. Iznenada ona se smeno zgrci, naprezanje, estoko ali brzo, i moja
sopstvena napetost je brzo poprati. Toliko za seks. Skupili smo se jedno pored drugog, milujuci
se posle odsjaja. Ponovo pokuah da je isprobam. Nula. Nuu-la. Nestala je? Mislim da je stvarno
nestala. Mlada damo, danas si prisustvovala istorijskom dogadaju. Propadanju izuzetne ESP
sposobnosti. Ostavljajuci za sobom samo ovu moju smrtnu ljusku. Teko meni.
Volela bih da procitam neku tvoju pesmu, Dejv, rece ona.

Ponedeljak uvece, oko sedam i trideset. Lisa je napokon otila. Izaao sam na veceru u
oblinju piceriju. Dosta sam miran. Udar koji me je zadesio, u stvari, jo nije registrovan. Cudno
je da mogu biti tako pomirljiv. U jednom trenutku, to znam, to ce neizbeno da me totalno
obuzme, slamajuci me, smrskavajuci me; ja cu plakati, vikati, lupati glavom o zid. Ali za sada
sam iznenadujuce smiren. Jedan neobican posmrtni osecaj, kao da sam nadiveo sebe. A i osecaj
olakanja; odlaganje je prekinuto, proces je zavren, umiranje je okoncano, a ja sam ga preiveo.
Naravno ne ocekujem da ovo raspoloenje traje. J a sam izgubio neto izuzetno u svom bicu, i
sada ocekujem strah i jad i ocajanje koji ce sigurno uskoro eksplodirati.
Izgleda da je moje tugovanje odloeno. Ono to sam mislio da je skroz nestalo, nije jo
nestalo. Udoh u piceriju i covek za tezgom uputi mi maloduan hladan njujorki osmeh
dobrodolice, i ja dobih ovo, ne traeci, od onoga ta se nalazi iza njegove masne face: Hej, pa
evo ga onaj peder koji uvek trai vie ringlica.
Citam ga jasno. Tako znaci, jo nije mrtva! J o nije sasvim mrtva! Samo se odmara za
trenutak. Samo se skrila.

Utorak. Hladnoca me proima do sri, jedan od onih uasnih dana kasne jeseni kada je
svaka kap vlage iscedena iz vazduha, a suncevi zraci su kao seciva. Zavrio sam jo dva
seminarska rada koje cu predati sutra. Citam Apdajka. J udita je zvala posle rucka. Uobicajen
poziv na veceru. Moj uobicajen neodreden odgovor.
ta misli o Karlu? upita ona.
Vrlo postojan covek.
On eli da se udam za njega.
Pa?
Isuvie je rano. J a ga stvarno i ne poznajem, Dav. Svida mi se, strahovito mu se divim,
ali ne znam da li ga i volim.
Onda nemoj da se zaleti, rekoh. Njeno sentimentalisticko oklevanje mi je dosadno. Ne
razumem zato se iko ko je dovoljno star da zna konacni rezultat ipak eni. Zato je ljubavi
potreban ugovor? Zato staviti sebe u ralje drave i dati joj moc nad tobom? Zato pozivati
advokate da se jebu sa tvojom imovinom? Brak je za nezrele, i za nesigurne i za neznalice. Mi
koji vidimo kroz takve institucije, trebalo bi da budemo sretni da ivimo zajedo bez legalne
prinude, eh, Toni? Eh? I rekoh:
Uostalom, ako se uda za njega on ce verovatno zahtevati da otkaci Germantesa. Ne
verujem da bi mu se to svidelo
Ti zna o meni i Klodu?
Naravno.
Ti uvek sve zna.
To je bilo ba ocigledno, Judo
Mislila sam da tvoja moc slabi.
Ona slabi, slabi, bre nego ikada. Ali to je ipak ba bilo ocigledno. I golom oku.
U redu. ta misli o njemu?
On je smrt. On je ubica.
Krivo si ga procenio, Dav.
Provirio sam u njegov um. Video sam ga, J udo. On nije ljudsko bice. Ljudi su igracke za
njega.
Kad bi sada mogao da cuje sopstveni glas, Dav. Mrnju, ljubomoru bez ustezanja...
Ljubomoru? Zar sam toliko rodoskrnavan?
Uvek si bio, rece ona. Ali ostavi prolost. Stvarno sam pomislila da bi ti prijalo da
upozna Kloda.
I jeste. Fascinantan je. Isto tako mislim da su i kobre fascinantne.
,.Oh, jebi se, Dav.
Ti eli da se pretvaram da mi se on svida?
Ne cini mi ikakve usluge. Stara hladna J udita. Kakvo je Karlovo miljenje o
Germanesu?
Ona se ucuta. Konacno: Dosta negativno, Karl je, zna, dosta staromodan, isto kao i ti.
J a?
Oh, ti si tako prokleto ispravan, Dav! Ti si takav puritanac! Ceo moj prokleti ivot cita
mi bukvicu o moralnosti. Prvi put kad sam se tucala, bio si tu, preteci pokazujuci prstom na
mene...
Zato se on ne svida Karlu?
Ne znam. On misli da je Klod zlokoban. Izrabljivac. Njen glas je iznenada potiten i
monoton. Moda je on samo ljubomoran. On zna da ja jo uvek spavam sa Klodom. Oh, Isuse,
Dav, zato se mi ponovo prepiremo? Zato ne moemo jednostavno samo razgovarati?
Ja nisam taj koji se prepire. Ja nisam taj koji je podigao glas.
Ti me izaziva. Uvek to radi. Prvo me pijunira, a onda me izaziva i pokuava da me
ucutka.
Odvikavanje od starih navika je teko, Judo. Stvarno, mada; ja nisam ljut na tebe.
Zvuci tako izvetaceno!
Ja nisam ljut. Ti si. Naljutila si se kad si videla da smo se Karl i ja sloili oko tvog
prijatelja Kloda. Ljudi se uvek naljute kad im se kae neto to oni ne ele da cuju. Sluaj, J udo,
radi to god te volja. Ako je Germantes tvoj tip, samo izvoli.
Ne znam. J ednostavno ne znam. Neocekivan ustupak: Moda ima neto bolesno u
mom odnosu sa njim. Njeno okrutno samopouzdanje naglo nestade. To je ono divno kod nje:
dobija drugaciju J uditu svaka dva minuta. Sada, razneena, topeci se, izgledala je nesigurna
zbog svojih muka, prema meni.
Da li ce doci na veceru sledece nedelje? Mi arko elimo da se vidimo s tobom.
Pokuacu.
Zabrinuta sam zbog tebe, Dav. Da, evo pocinje. Izgledao si tako napet na urci u
subotu.
Dosta mi je teko. Ali nekako cu uspeti. Nije mi do pricanja o sebi. Ne elim njeno
saaljenje, jer kad dobijem njeno, pocecu sam sebe da saaljevam. Cuj, zvacu te uskoro, u
redu?
Da li si jo uvek pun bola, Dav?
Prilagodavam se. Prihvatam celu stvar. Hocu da kaem, bicu u redu. Cucemo se, J udo.
Pozdravi Karla. I Kloda, do-

Sreda ujutro. Idem do univerziteta da predam poslednju gomilu remek-dela. Cak je
hladnije nego juce, vazduh je bistriji, sunce je sjajnije, udaljenije. Svet izgleda isuen. Mislim da
je vlanost vazduha minus esnaest procenata. Ovo je klima u kojoj sam nekad funkcionisao
izuzetnom jasnocom precepcije. Ali skoro nita nisam primio tokom vonje podzemnom
eleznicom do Kolumbije, samo malo zbrkanog blebetanja i siktanja, nita konkretno. Vie ne
mogu biti siguran kog dana imam moc; izgleda da je danas jedan od onih dana kad je odsutna.
Nepredvidljiv, takav si ti, ti koji ivi u mojoj glavi, nepredvidljiv. Bacaka se nasumice u
samrtnim mukama. Idem do svog uobicajenog mesta i svojih muterija, one dolaze, dobijaju od
mene ono zbog cega su dole, stavljaju zelene novcanice u moj dlan. Dejvid Selig, dobrotvor
nediplomirane ljudske vrste. Vidim J ahja Lumumbu kao crnu sekvoju, kako se probija od
Batlerove bibiloteke. Zato se tresem? To je zbog hladnoce u vazduhu, zar ne, nagovetaj zime,
kraj godine. Kako se koarkaka zvezda pribliavala mahao je, klimao glavom, osmehivao se; svi
ga poznaju, svako mu se javlja. Osecam izvestan osecaj da ucestvujem u njegovoj slavi. Kada
sezona pocne, moda cu ici i gledati ga kako igra.
Ima li rad, covece?
Ovde je. Odvojim rad sa hrpe. Eshil, Sofokle, Euripid. est stranica. To je dvadeset
jedan dolar, manje pet koje si mi vec dao, duguje mi esnaest dolara.
,Cekaj, covece. On sede pored mene na stepenice.
Prvo, moram da procitam ovaj jebeni rad, je l' tako? Odakle ja znam da si ga poteno
uradio, ako ga ne procitam?
Gledam ga dok cita. Nekako sam ocekivao da ce mrdati usnama, da ce zastajkivati kod
nepoznatih reci, ali ne, njegove oci su brzo preletale preko recenica. Gricka usnu. Citao je sve
bre i bre, nestrpljivo okretao stranice. Procitavi ga, on me pogleda, a u njegovim ocima se vidi
smrt.
Ovo je sranje, covece, rece on. Mislim da je ovo pravo sranje. Kakav trik izvodi?
Garantujem da ce dobiti najmanje osmicu. Ne mora da plati dok ne dobije ocenu.
Bilo ta ispod osmice i...
Ne, sluaj ti mene. Ko prica o oceni? J a uopte ne mogu da predam ovu jebenu stvar.
Gledaj, pola je crnacki sleng, a druga polovina direktno je prepisana iz neke knjige. Ludo sranje,
to je to u stvari. Profa ce to procitati, onda ce me pogledati, i reci: Lumumba, za koga me ti
smatra? Ti misli da sam glup, Lumumba? Ti nisi napisao ovo dubre, to ce on meni reci. Ti ne
veruje ni jednu rec od ovoga.
Ljutito se pridigao. Evo sad, procitacu ti jedan deo ovog, covece. Pokazacu ti ta si mi
dao.
Listajuci stranice, gledao je mrgodno, pljuvao, odmahivao glavom. Ne. Zato, do davola,
to da radim? Zna li ta si hteo s tim da kae, covece? Ismejava me, to je to. Igra se sa glupom
crncugom, covece.
Pokuavao sam da izgleda uverljivo, da si ti to napisao...
,Dubre. J o me jebe u mozak, covece. Izmislio si hrpu smrdljivog jevrejskog sranja o
Euripidu i nada se da cu imati problema pokuavajuci da ovo predam kao moj rad.
To je la. Uradio sam najbolji moguci rad za tebe, i nemoj misliti da se nisam dobro
oznojio. Kad si vec unajmio coveka da ti uradi seminarski rad, mislim da mora biti spreman da
ocekuje izvesne...
Koliko ti je vremena trebalo za ovo? Petnaest minuta?
Osam sati, moda deset, rekoh. Zna ta mislim da pokuava da uradi Lumumba? Ti
primenjuje obrnuti rasizam. Jevreji ovo, jevreji ono - ako vec toliko ne voli J evreje, zato nisi
nao crnca da ti napie seminarski rad? Zato ga nisi sam napisao? Poteno sam uradio tvoj rad.
Ne svida mi sa da cujem da se skrnavi, nazivajuci ga smrdljivim jevrejskim sranjem. A govorim
ti da ako preda ovaj rad, sigurno ce dobiti prolaznu ocenu, najverovatnije ce dobiti osmicu, u
najmanju ruku.
Oborice me, to ce biti.
Ne. Ne. Moda ti ne uvida na to sam ja ciljao. Daj da pokuam da ti objasnim. Ako mi
da rad na par minuta tako da bih ti mogao procitati par stvari... moda ce ti biti jasnije ako ja...
Ustajuci, pruam ruku da uzmem rad, ali on se nakezio i drao ga visoko iznad moje
glave. Trebale bi mi merdevine da ga dohvatim. Nema svrhe da skacem.
Hajde, do davola, nemoj se igrati sa mnom! Daj mi rad!
Skocih, a on trzne zglobom ruke i est stranica odleti niz vetar i nastavie da lete istocno
niz Koled Voka. Umiruci, posmatrao sam kako odlaze. Stiao sam pesnice; iznenadujuci izliv
besa eksplodirao je u meni. elim da razbijem njegovo podrugljivo lice.
Nije trebalo to da uradi, rekoh. Nije trebalo da ga tek tako baci.
Ti mi duguje mojih pet dolara, covece.
Sacekaj malo. J a sam uradio posao za koji si me ti iznajmio, i...
Ti si rekao da ne naplacuje rad ako nije dobar. U redu, rad je pravo sranje. Nema
naplate. Daj mi mojih pet dolara.
Ne. Ne igra fer, Lumumba. Pokuava da me odere.
Ko koga ovde peljei? Ko je postavio uslove za na biznis? J a? Ti. ta da radim sada za
seminarski rad? Moram da ga prijavim kao nedovrenog, a to je tvoja krivica. Na primer, ta ako
me oni izbace, ili ne izaberu u tim zbog toga? Huh? Huh? ta onda? Gledaj, covece, muka mi je
da te gledam. Daj mi petaka.
Da li on ozbiljno misli da mu vratim pare? Ne mogu da procenim. Pomisao da moram da
mu vratim novac mi je odvratna, a nije samo zbog toga to bih izgubio novac. eleo bih kad bih
ga mogao procitati, ali ne mogu dobiti nita iz njega na ovom nivou; totalno sam blokiran sada.
Blefiracu. Rekoh:
ta je ovo, robovlasnitvo naopako okrenuto? Ja sam uradio posao. Boli me uvo koji je
tvoj ludi iracionalan razlog zbog cega si odbio da ga primi. J a cu da zadrim petaka. Barem
petaka.
Daj mi pare, covece.
Idi do davola
Poceo sam da odlazim. On me zgrabi - njegova ruka, sasvim je rairena prema meni, mora
da je duga kao jedna moja noga - i povuce me prema sebi. Poceo je da me trese. Zubi mi
cvokocu. Njegov kez je iri nego ikad, ali oci su demonske. Zamahnuh pesnicom ka njemu, ali,
on me dri na odstojanju da ne mogu cak ni da ga dirnem. Pocinjem da urlam. Gomila je pocela
da se okuplja. Iznenada trojica ili cetvorica, u univerzitetskim jaknama, nas opkolie, svi su crni,
svi divovi, mada nisu veliki kao on. Njegovi klupski drugovi. Smejali su se, urlali, skakali tamo
amo. J a sam igracka za njih.
Hej, covece, da li te on uznemirava?, upita jedan od njih.
Treba li ti pomoc, Jahja?, vikao je drugi.
ta ti ovaj bledoliki govnar radi, covece? javi se treci.
Oni su stali u krug i Lumumba me gumu prema onome sa njegove leve strane, koji me
uhvati i zavitla me dalje naokolo u krug. Ja se okrecem, spoticem; zanosim; nisu mi dopustili da
padnem. Okolo i okolo i okolo. Neciji lakat udari u moju usnu. Okusim krv. Neko mi lupi amar,
a moja glava se okrene unazad. Prsti se zabadaju u moja rebra. Shvatih da cu biti vrlo teko
povreden, da ce me u stvari ovi dinovi prebiti. Glas koji jedva prepoznajem kao svoj ponudi
Lumumbi naknadu, ali niko nije primecivao. Oni su nastavili da me vitlaju od jednog do drugog.
Sada nema amaranja, nema zabadanja, vec pesnicenja. Gde je univerzitetska policija? Upomoc!
Upomoc! Pajkani spaavajte! Ali niko ne dolazi. Ne mogu da uhvatim vazduh. Oni vrite na
mene, racisticke epitete, reci koje jedva razumem, argone duevne brace koji mora da je
izmiljen prole nedelje; ne znam kako me nazivaju, ali mogu da osetim mrnju u svakom slogu.
Upomoc? Upomoc? Svet se divlje vrti. Sada znam kako se koarkaka lopta oseca, ako bi
koarkaka lopta uopte mogla da oseca. Neprekidno udaranje, zamagljenost beskrajnih pokreta.
Molim vas, bilo ko, neko, pomozite mi, zaustavite ih. Bol u grudima: grumen belog toplog metala
iza grudne kosti. Ne mogu da vidim. Mogu samo da osecam. Gde su mi stopala? Konacno
padam. Gledaj samo kako se brzo stepenice primicu. Hladan poljubac kamena napravi masnicu
na mom obrazu. Moda sam vec izgubio svest; kako mogu da znam? Bar jedna uteha. Ne mogu
pasti nie od ovoga.

22


Bio je spreman da se zaljubi kad je sreo Kiti, vie nego zreo, i udeo je za emocionalnom
vezom. Verovatno je u tome bio problem; ono to je on osecao prema njoj nije bila toliko
zaljubljenost koliko zadovoljstvo zbog ideje da je zaljubljen. Ili moda nije. Nikada nije svoj
osecanje prema Kiti shvatio na neki obican nacin. Oni su imali svoju romansu leta 1963. godine,
godine koju on pamti kao poslednje leto svojih nadanja i dobre volje pre duge jeseni entropicnog
haosa i filozofskog ocajanja koje je zahvatilo zapadno drutvo. Dek Kenedi je tada upravljao
stvarima, i dok mu nita nije polazilo za rukom - politicki, on je ipak uspevao da odaje utisak da
ce ipak u svemu uspeti, ako ne odmah, a onda sigurno u njegovom neizbenom drugom mandatu.
Nuklearne probe u atmosferi su upravo bile zabranjene. Vruca linija izmedu Vaingtona i
Moskve tek se uspostavljala. Dravni sekretar Rask je u avgustu izjavio da je vlada J unog
Vijetnama brzo preuzimala kontrolu nad dodatnim seoskim povrinama. Broj Amerikanaca koji
su poginuli u Vijetnamu jo nije dostigao sto.
Selig, koji je tad imao dvadeset osam godina, tek se odselio iz stana u Bruklinu u manji u
Vest Seventizu. Tada je jo radio kao deonicar, od svih najmanje verovatnih stvari. To je bila
ideja Toma Najkvista. Posle est godina, Najkvist je jo uvek bio njegov najblii i verovatno
jedini prijatelj, iako je njihovo prijateljstvo znatno oslabilo poslednjih par godina. Najkvistova
skoro arogantna sigurnost u samog sebe uticala je da se Selig oseca sve nekomotnije, te je Selig
nalazio da je poeljno da napravi neku distancu, psiholoku i geografsku, izmedu sebe i starijeg
coveka. J ednog dana Selig je cenjivo rekao da kad bi mu uspelo da sakupi izvesnu sumu novca -
recimo dvadeset pet hiljada dolara ili tako neto - da bi otiao na usamljeno ostrvo i proveo par
godina piuci roman, cija bi glavna tema bila otudenje u savremenom ivotu, ili neto u tom
smislu. On nije nikad napisao neto ozbiljno i nije bio siguran da to iskreno eli. Potajno se nadao
da ce mu Najkvist jednostavno dati novac - Najkvist bi mogao da digne dvadeset pet hiljada
dolara u toku jednog posle podneva ako je to eleo - i reci: Evo, drugar, idi i budi kreativan.
Ali Najkvist nije tako radio. Umesto toga on bi rekao da je najlaki nacin za nekog bez
kapitala da brzo napravi puno novca da se prihvati posla agenta neke metarske firme. Provizija
bi bila pristojna, dovoljna za ivot i da jo neto ostane, ali pravi novac bi doao tek kad bi se
pratili svi veti manevri iskusnih metara - kratke prodaje, kupovina novih zaliha, arbitrani
poduhvati. Ako se tom dovoljno posveti, rekao mu je Najkvist, moe da napravi novaca ba
koliko zaeli. Selig je prigovorio da on ne zna nita o Vol Stritu.
O svemu bih te mogao nauciti za tri dana, rece Najkvist.
U stvari trebalo mu je mnogo manje. Selig je skliznuo u Najkvistov um na jedan ubrzani
saeti krus finansijske terminologije. Najkvist je sve definicije imao uredno sloene: opte
deonice i one koje su poeljne, kratke i duge deonice, ulaganje i zvanje, obveznice, konvertibile,
dobici kapitala, specijalne sitaucije, doprinosi koji se gase i oni koji tek rastu, ponude druge
kategorije, specijalisti i ta oni rade, trite izvan berze, Dou-Donsa prosek, eme i grafikoni, i
sve ostalo. Selig je sve to memorisao. Postojala je neka vrsta snanog slikovitog kvaliteta u tom
prenoenju, iz uma u um, sa Najkvistom koji olakava memorisanje. Sledeci korak bio je da se
prijavi kao regrut. Svaka velika metarska firma traila je pripravnike - Meril Linc, Gudbadi,
Hajden Stoun, Klark Dod, celo jato. Selig je nasumice izabrao jednu od njih i konkurisao. Oni
su mu dali jedan test o berzi kao jedan od nacina preliminarne selekcije; on je znao vecinu
odgovora, a one koje nije znao pokupio je iz umova kolega koji su takode testirani, vecina ih je
pratila berzu od detinjstva. Imao je sve tacne odgovore; bio je primljen. Posle kraceg
pripravnickog perioda bio je registrovan kao predsednik, radeci u jednoj novoj metarskoj
kancelariji na Brodveju u blizini sedamdeset druge ulice.
Bio je jedan od pet agenata, svi su bili relativno mladi. Klijentela je preteno bila
jevrejska i uopte, svi su bili matori: sedamdesetpetogodinje stare udovice iz ogromnih
apartmana iz sedamdeset druge ulice i penizonisani proizvodaci odece koji su grickali cigare i
iveli u Vest End aveniji i Riversajd drajvu. Neki od njih su imali stvarno puno novaca koji su
investirali na vrlo predostroan nacin. Neki su gotovo bili bez prebijene pare, ali su insistirali na
kupovini cetiri akcije Kon Edisona ili tri akcije Telefonske kompanije samo da bi iveli u iluziji
prosperiteta. Poto je vecina klijenata bila stara i nije radila, celokupan obim poslovanja u
kancelariji ugovarao se licno, a ne preko telefona; uvek je bilo prisutno deset do dvanaest starijih
gradana koji su se muvali oko berzanskog telegrafskog aparata, tu i tamo jedan od njih doteturao
bi se do stola svog agenta ljubimca i izdao nalog. Cetvrtog dana Seligovog poslovanja jedan
cenjeni klijent doiveo je fatalan srcani napad tokom prikupljanja svoje dobiti. Niko nije bio
iznenaden cak ni uzbuden, ni ostali agenti, niti prijatelji rtve: posetioci su umirali u kancelariji u
proseku jedanput mesecno, naucio je Selig. Kismet. Nade se u takvoj situaciji da ocekuje da ti
prijatelj rikne, kad zade u odredene godine. Ubrzo je Selig postao miljenik, narocito medu
starijim damama; svidao im se jer je bio sladak jevrejski decak, a nekolicina mu je ponudila da ga
upoznaju sa pristojnim unukama. On je uvek odbijao ove ponude, ali ljubazno; dostigao je tacku
da bude ugladen i strpljiv sa njima, igrajuci se unuka. Vecina ih je bila nekolovana, prakticno
nepismene ene, koje su odravale u stanju doivotne naivnosti od strane svojih energicnih,
pohlepnih supruga sklonim srcanim bolestima; sada, kad su nasledile vie pare nego to bi na bilo
koji nacin mogle potroiti, niti imale neku stvarnu ideju kako da ih uloe, u potpunosti su zavisile
od slatkih, mladih agenata. Provirujuci u njihove umove, Selig je gotovo uvek nalazio da su
nejasni i alosno nerazvijeni - kako neko moe iveti sedamdeset pet godina a da nikad nije imao
neku ideju? - ali par ivahnih dama pokazivalo je srcanost, strastvenu seljacku gramzivost,
zanosnu na neki svoj nacin. Mukarci su bili manje prijatni - puni love, ali uvek u potrazi za
nacinom na koji bi zaradili vie. Vulgarnost i svirepost njihovih ambicija bila ju je odbojna, te je
u njihove umove zavirivao samo onda kad je to bilo neophodno, samo toliko da bi stekao bolju
predstavu to su svojim investicijama hteli da dobiju tako da bi ih on usluio na nacin na koji oni
ele da budu uslueni. Mesec dana medu tim ljudima bilo je sigurno vie nego dovoljno da
Rokfelera pretvore u socijalistu, zakljucio je on.
Poslovanje je bilo ustaljeno i nita se izuzetno nije deavalo; jednom stekavi krug
redovnih muterija Seligova provizija je bila oko sto ezdeset dolara nedeljno, to je bilo vie
nego to je ikad zaradivao, ali ni izbliza onoliko koliko je zamiljao da posrednici mogu zaraditi.
Srecan si to si ovde doao da radi u prolece, rece mu jedan kolega. U zimskim
mesecima svi se klijenti presele na Floridu, a mi onda moemo da se uguimo pre nego to nam
se da neki posao.
Kao to je Najkvist predvideo, bio je sposoban da obrne neto na svoju ruku, to mu je
donosilo pristojan profit; u kancelariji su uvek cirkulisali mali lepi poslici, dobri saveti koji su se
isplatili. Poceo je sa utedevinom od tristapedeset dolara i brzo je nagomilao svoj sveanj do
visoke cetvorocifrene brojke, zaradujuci na Krajsleru i Kontrol Dati i RCA i Sanrej DX ulju, hitro
i spretno trgujuci deonicama kada bi doprle glasine o stapanjima, rascepu deonica, ili
dinamicnom rastu deonica odredene kompanije; ali otkrio je da Vol Strit ide u dva pravca, i
vecina njegovog dobitka istopila se u loe procenjenim razmenama u Bransviku, Bekman
Instrumentima, i Martin Marieti. Doao je do saznanja da nikad nece imati dovoljno da bi mogao
otici i napisati roman. Moda je to i dobro; da li je svetu potreban jo jedan romanopisac, amater?
Pitao se koji je sledeci posao koji ce obavljati. Posle tri provedena meseca kao posrednik imao je
neku utedevinu u banci, ali ne mnogo, i bilo mu je uasno dosadno.
Sreca mu je dovela Kiti. Ona je dola jednog sparnog jutra u julu u devet i trideset. Berza
jo nije bila otvorena, vecina muterija bila je pobegla na Katskil da provede leto i kancelarija je
bila pusta; bio je tu Martinson - upravnik, Nadel - jedan od posrednika, i Selig. Martinson je radio
na obracunu, Nadel je pricao preko telefona s nekim u centru grada, pokuavajuci da povoljno
okonca komplikovan posao u Amerikan Fotokopi, a Selig, besposlen, sanjario je da se zaljubljuje
u .neciju prekrasnu unuku. Tada se vrata otvorie i necija prekrasna unuka ude. Nije ba
prekrasna, ali veoma privlacna: devojka od oko dvadesetak godina, tanana i srazmemo gradena,
visoka oko metar ezdeset pet, razbaruene svetlosmede kose, plavo-zelenih ociju, lepih crta lica,
draesno vitke grade. Cinilo se da je stidljiva, inteligentna, nekako nevina, interesantna meavina
zrelosti i naivnosti. Nosila je belu svilenu bluzu - zlatan lanac je leao na njenim malenim
grudima - i do clanka dugu smedu suknju, koja je nagovetavala skladno gradene noge. Ne, nije
prekrasna devojka ali je sigurno zgodna. Osveenje za oci. Kog davola, cudio se Selig, trai u
svojim godinama u ovom hramu Mamona? Dola je ovde pedeset godina pre vremena. Znatielja
ga je gonila da uputi svoju probnu builicu u njen um, dok mu se ona pribliavala. Traeci samo
povrne stvari: ime, godite, bracni status, adresu, broj telefona, cilj njene posete - ta jo?
Nije dobio nita.
To ga je okiralo. Bilo je to neverovatno iskustvo. Jedinstveno. Da zade do uma i ustanovi
da je on apsolutno nepristupacan, neprovidan, skriven kao iza nekog neprobojnog zida - tako
neto nikada ranije nije mu se desilo. Nije dobijao ikakve signale od nje. Ona je mogla biti
plasticna manekenska lutka u izlogu neke robne kuce, ili bezumni robot sa neke druge planete.
Sedeo je trepcuci, pokuavajuci da objasni svoj neuspeh, da uspostavi kontakt. Bio je toliko
zaprepacen potpunom prazninom, da je zaboravio da slua ono to mu je ona pricala, i morao ju
je zamoliti da mu ponovi.
Rekla sam da bih elela da otvorim posrednicki racun. Vi ste agent-posrednik?
Plaljivo, trapavo, pogoden iznenadnom mladalackom nespretnocu, pruio joj je par
formulara. U meduvremenu ostali agenti su pristigli, ali prekasno: po pravilima kuca ona je bila
njegova muterija. Sedeci pored njegovog pretrpanog stola, rekla mu je o svojim potrebama
investicije, dok je on studirao elegantno stanjenu strukturu njenog nosa, opiruci se bez uspeha
smetenosti i zagonetnosti mentalne nepristupacnosti, i, bez obzira ili verovatno zbog te
nepristupacnosti, osecao je da se bespomocno zaljubljuje u nju.
Imala je dvadeset dve godine, tek pre godinu dana je diplomirala na vioj koli, dolazi sa
Long Ajlenda, i stanovala je sa jo dvema devojkama na Vest End aveniji. Neudata - ne tako
davno postojala je jedna duga uzaludna ljubavna veza koja je zavrena raskidom veridbe, to ce
kasnije otkriti. (Kako mu je to bilo neobicno da ne otkrije sve odjednom, da uzima informacije
kad mu se prohte.) Imala je osnovu iz matematike, radila je kao programer, izraz koji mu je,
1963. godine, malo znacio; nije bio siguran da li ona konstruie kompjutere, da li radi na njima,
ili ih popravlja. Nedavno je nasledila est i po hiljada dolara od tetke iz Arizone, a njeni roditelji,
koji su ocito bili strogi i veliki zagovornici vaspitanja - snadi se sam ili propadni, rekli su joj da
sama investira novac, kao nacin da preuzme odgovornost zrelih ljudi. Tako da je ona svratila u
metarsku kancelariju, u komiluku, kao jagnje koje dolazi na strianje, da investira svoj novac.
ta elite? upita je Selig. Da stavite na sigurne plave etone, ili da bude malo akcije,
ansa da kapitalno zaradite?
Ne znam. Ne znam osnovne stvari o berzi. Samo ne bih elela da uradim neto glupo.
Neki drugi posrednik - Nadel, recimo - odrao bi joj govor u stilu, bez rizika nema
dobitka, i savetovao bije da zaboravi na stare i iznurene koncepte kao to su dividende, usmerio
bi je na portofolio akciju - Teksas Instrumenti, Kolins Radio, Polaroid, takve i slicne stvari. A
onda bi obrtao njen racun svakih par meseci, pretvorio bi Polaroid u Kseroks, Teksas Instrumente
u Fercajld Kamere, Kolins u Amerikan Motors, Amerikan Motors opet u Polaroid praveci sebi
zavidnu proviziju a, moda bi zaradio i njoj neto novca, ili bi moda izgubio jedan deo. Selig
nije imao petlju za takve manevre.
Ovo ce zvucati nesvarljivo, rece on, ali hajde da idemo na sigurno. Preporucio bit ti
par sigurnih stvari koje ti nikad nece doneti bogatstvo ali te isto tako nece ni povrediti.
J ednostavno ih moe staviti na stranu i posmatrati kako rastu, bez potrebe da proverava trite
svakodnevno, da vidi da li treba da prodaje. J er ti, u stvari, ne eli da se brine zbog
kratkotrajnih nestabilnosti, zar ne?
Ovo je bilo apsolutno suprotno uputstvima koje je dobio od Martinsona kako da savetuje
nove muterije, ali do davola sa tim. Nabavio joj je akcije Dersi Standarda, akcije Telefonske
kompanije, malo IBM, dve od dobre elektro mree, i trideset deonica zamrznutog fonda zvanog
Lehman Korporacija, koje su posedovale i njegove starije muterije. Ona nije postavljala pitanja,
nije htela ni da zna ta znaci zamrznuti fond.
Tako, rece on. Sada ima portofolio. Ti si sad kapitalista.
Ona se nasmei. Bio je to stidljiv, poluusiljen osmeh, ali mu se ucinilo da je opazio
flertovanje u njenim ocima. Bio je na mukama jer nije bio u mogucnosti da je cita, pa je bio
prinuden da zavisi samo od spoljnih signala, da bi bio u stanju da zna kako stvari stoje. Ali ipak
je reskirao.
ta radi veceras?, upita on. Ja radim do cetiri.
Bila je slobodna, rece ona. Osim to radi od jedanaest do est. Dogovorili su se da dode
po nju oko sedam sati, kod nje kuci. Nije mogao da pogrei u oceni njenog toplog osmeha, dok je
izlazila iz kancelarije.
Ti sretno kopile, rece Nadel. ta si uradio, dogovorio si sastanak sa njom? To je
krenje SEC pravila, da agent ugovara tucanje sa muterijama.
Selig se samo nasmeje. Dvadesetak minuta poto se berza otvorila, skinuo je dvesto
deonica sa Molibdena na Ameksu i do rucka zakljucio svoju prodaju za tacku i po nie. To bi
trebalo da bude dosta da pokrije trokove vecere, racunao je on, i jo neto da ostane. Najkvist
mu je savetovao da to juce uradi, Moli je dosta kratak, sigurno ce ispasti. Tokom zatija
poslepodne, osecajuci se zadovoljan samim sobom, telefonirao je Najkvistu da ga izvesti o svom
poduhvatu.
Prerano si zatvorio, rece Najkvist odmah. On ce pasti jo pet ili est tacaka ove
nedelje. Pametan ulagac novca to ceka.
Nisam toliko pohlepan. Zadovoljicu se sa tri brze novcanice.
To nije nacin da se obogati.
Izgleda da mi nedostaje kockarski instinkt, rece Selig. Dvoumio se. On u stvari i nije
zvao Najkvista da bi pricao kako je skratio Molibden. Sreo sam devojku, hteo je to da kae, i
imam ovaj cudan problem sa njom. Sreo sam devojku. Sreo sam devojku. Iznenadan strah ga je
zadrao. Najkvistovo tiho, pasivno prisustvo na drugom kraju telefonske linije cinilo se pretece.
On ce mi se smejati, pomisli Selig. On mi se uvek smeje, tiho, misleci da ja to ne vidim. Ali ovo
je besmisleno. On rece:
Tome, neto neobicno se desilo danas. Jedna devojka je svratila u kancelariju, vrlo
privlacna devojka. Videcu se sa njom veceras.
,Cestitam ti.
,Cekaj. Stvar je u tome da sam bio potpuno nesposoban da je citam. Hocu reci, da nisam
mogao primiti nikakav signal. Praznina, apsolutna praznina. Nikada mi se to nije desilo, ni sa
kim. Da li se tebi tako neto dogodilo?
Ne verujem.
Samo praznina. Ne mogu da shvatim. ta bi to moglo da bude da ona ima tako jako
platno?
Moda si danas umoran, predloi Najkvist.
Ne. Ne. Sve druge mogu da citam, kao i uvek. Samo nju nisam mogao.
Da li ti to smeta?
Naravno da mi smeta.
Zato kae naravno?
Seligu je izgledalo ocigledno. Mogao je da oceni da ga Najkvist mami - smiren glas,
ravan, neutralan. Igra se. Nacin da prode vreme. Poeleo je da ga nije nazvao. Neto vano
izgleda je dolazilo na telegrafski aparat, a i drugi telefon je svetlucao. Nadel, podigavi slualicu
uputi mu jedan divlji pogled: Hajde, ovee, imamo sad posla! Grubo, Selig progovori:
J a sam... pa, vrlo sam zainteresovan za nju. A kopka me to to nemam nacina da prodem
do njene sutine. Najkvist rece: Hoce reci da si ljut to ne moe da je pijunira.
Ne svida mi se taj izraz.
,Ciji je to izraz? Moj nije. Tako ti gleda na to to mi radimo, zar ne? Kao na pijuniranje.
Ti se oseca krivim to pijunira ljude, zar ne? Ali izgleda da si uznemiren kad ne moe da
pijunira.
Pretpostavljam, priznao je Selig zlovoljno.
Sa tom devojkom nalazi se bacen na staru trapavu tehniku pretpostavljanja, da se
ophodi sa ljudima kao to je ostatak sveta stalno osuden da postupa, i tebi se to ne svida. Istina?
Kod tebe to zvuci kao zlo, Tome.
A ta bi ti eleo da ti kaem?
Ne elim nita da kae. Samo ti kaem da postoji devojka koju ne mogu da citam, da
nikada pre nisam bio u takvoj situaciji, te se pitam da li ti ima neku teoriju koja objanjava zato
je ona takva kakva je.
Nemam, rece Najkvist. Trebalo bi malo da razmislim.
U redu, onda ja...
Ali Najkvist jo nije bio zavrio. Ti shvata da ja ne znam da li je ona neprovidna za
telepatski proces uopte ili je neprevidna samo tebi, Dejvide.
Ta mogucnost je pala na pamet i Seligu trenutak pre toga. Uvideo je da ga je to duboko
uznemirilo. Najkvist je nastavio mirno:
Recimo, ti je dovede jednog dana i da ja pokuam da je pogledam. Moda cu ja biti u
stanju da naucim neto korisno o njoj.
Uradicu to, rece Selig bez oduevljenja. Znao je da je takav susret nuan i neizbean, ali
ideja da izloi Kiti Najkvistu cinila ga je nespokojnim. Nije mu ba bilo jasno zato bi se to
trebalo dogoditi.
Jednog dana, uskoro, rece on. Cuj, svi telefoni svetle. Cucemo se, Tome.
Daj joj jedan za mene, rece Najkvist.

23


David Selig
Seligove studije 101, Prof. Selig
10. novembar 1976. god.

Entropija kao faktor svakodnevnog ivota


Entropija je u fizici definisana kao matematicki izraz koji izraava stepen do kojeg je
energija termodinamickog sistema tako distribovana da se ne moe pretvoriti u rad. U optijem
metaforicnom smislu, entropija se moe protumacili kao nepovratna tendencija sistema,
ukljucujuci i svemir, ka povecanju nereda i inertnosti. Drugim recima, necije stanje sve vreme se
pogorava, sve dok na kraju nije tako ocajno da jednostavno nemamo cak ni nacin da utvrdimo
koliko je stvarno loe.
Veliki americki fizicar Dosija Vilard Gibs (1839-1903.) bio je prvi koji je primenio drugi
zakon termodinamike - zakon koji definie povecanje nereda energije kada se nasumice krece u
zatvorenom sistemu - na herniju. Gibs je bio taj koji je odlucno formalno proglasio princip da se
nered spontano povecava srazmerno starenju svemira. Medu onima koji su proirili Gibsovo
razmatranje u domen filozofije bio je briljantni matematicar Norbert Viner (1894-1964.), koji je
objavio, u svojoj knjizi Ljudska upotreba ljudske vrste - kako se entropija povecava, svemir, i
svi zatvoreni sistemi u svemiru, imaju prirodni trend da se pogoravaju i gube svoje
karakteristicnosti, da se krecu od najmanje do najvie verovatnih slanja, od stanja
organizovanosti i diferencijacije u kojima postoje razlike i oblici, do stanja haosa i istovetnosti. U
Gibsovom svemiru red je najmanje verovatan, haos je najverovatniji. Ali dok svemir kao jedna
celina, ako uopte postoji svemir kao celina, ima tendenciju opadanja, postoje lokalne enklave
ciji se pravci izgleda suprostavljaju svemiru kao celini i u kojima postoji ogranicena i privremena
tendencija ka povecanju organizovanosti. ivot, kao oblik, moe se naci u takvim enklavama.
Iako Viner pozdravlja svaki oblik ivota, a narocito ljudska bica, kao heroje u ratu protiv
entropije - koju on izjednacava u jednom drugom odeljku sa ratom protiv zla: Taj slucajan
element, ta organska nedovrenost (to jest, taj osnovni element slucaja u strukturi svemira), onaj
je za koji bez preterivanja moemo reci da je zao. Ljudska bica, kae Viner, nastavljaju
antientropijski proces. Mi posedujemo culna opaanja. Mi komuniciramo medu sobom. Mi
primenjujcnio znanja; koja od drugih naucimo. Prema tome predstavljamo neto vie od pasivnih
rtava u spontanom irenju univerzalnog haosa. Mi, kao ljudska bica, nismo izolovani sistemi.
Mi uzimamo hranu, koja proizvodi energiju, spolja, mi smo kao rezultat, dolovi log veceg sveta
koji sadri te izvore nae vitalnosti. Ali jo znacajnija je cinjenica da mi primamo informacije
naim culima i delamo prema tim informacijama. Drugim recima, tu postoji povratna sprega.
Kroz komunikaciju, mi ucimo da kontroliemo okolinu i Viner jo kae:
Kontrolom i komunikacijom uvek se borimo protiv tendencije prirode da degradira
organizovanost i da uniti znacaj; tendencija... da se poveca entropija. Dugorocno gledano
entropija neizbeno mora sve da nas pobedi; kratkorocno gledano, moemo se boriti. Mi jo
uvek nismo nemi posmatraci poslednjih stadijuma unitenja sveta.
Ali ta se dogada ako se ljudsko bice preobrazi, omakom ili namerno, u jedan izolovan
sistem?
Recimo, u pustinjaka. On ivi u tamnoj pecini. Informacije ne dopiru do njega. On jede
pecurke. One mu daju samo toliko energije da bi opstao, ali u svemu ostalom nedostaje priliv.
Primoran je da se osloni na svoje sopstvene duhovne i mentalne izvore, koje konacno iscrpljuje.
Postepeno se haos iri u njemu, postepeno snage entropije preuzimaju vlast nad ovom ganglijom,
onom sinapsom. On prima umanjenu kolicinu senzornih podataka sve dok se potpuno ne preda
entropiji. On prestaje da se krece, da raste, da die, da funkcionie na bilo koji nacin. Takvo
stanje poznato je kao smrt.
Covek ne mora da se sakrije u pecinu. Covek moe da napravi unutranju migraciju,
zakljucavajuci se od izvora koji mu daju ivotnu energiju. Ovo se cesto radi jer izgleda da su
izvori energije pretnja stabilnosti nad sobom. Doista, primanja predstavljaju pretnju licnosti:
jedan udarac obicno poremeti ravnoteu. Medutim, sama ravnotea predstavlja pretnju licnosti,
iako se cesto ba ovo predvida. Postoje ljudi koji ive u braku i koji se, dreci se jedno drugog,
zatvaraju prema ostalom svetu, praveci tako neku vrstu zatvorenog sistema od dve osobe iz kojeg
je sva vitalnost, stalno i neumoljivo proterana ubistvenom ravnoteom koju su oni uspostavili.
Dvoje mogu propasti isto tako kao i pojedinac, ako su dovoljno izolovani od svega ostalog. J a to
nazivam lanom monogamijom. Moja sestra J udita je rekla da je napustila svog mua jer je
osecala da umire, iz dana u dan, dok je ivela sa njim. Naravno, J udita je kurva.
Prirodno, prestanak primanja informacija putem cula nije uvek eljen. To nam se deava
bez obzira hteli mi to ili ne.
Ako sami ne udemo u kutiju, i onako ce nas ugurati u nju. U tom kontekstu sam i mislio
da ce nas dugorocno gledajuci entropija pobediti. Bez obzira koliko bili vitalni, koliko jaki,
koliko eljni znanja, prijem informacija icezava kako vreme prolazi. Vid, sluh, dodir, miris - sve
odlazi, kao to je dobri stari Vil rekao, i mi zavravamo bez zuba, bez ociju, bez ukusa, bez
icega. Bez icega. Ili, kako taj isti mudri covek rece, iz sata u sat sazrevamo i sazrevamo, a onda iz
sata u sat trunemo i trunemo, i tu negde se zavrava prica.
Nudim sebe kao slucaj koji ce to potvrditi. ta nam istorija ovog coveka otkriva? J edno
neobjanjivo smanjenje nekad izvanrednih snaga. Smanjenje broja primljenih informacija. Mala
smrt, izdrana za ivota. Zar ja nisam rtva entropijskih ratova? Zar pred vaim ocima ne
nestajem sada u staticnost i tiinu? Zar moj bol nije ocigledan i dirljiv? Ja umirem od toplotne
smrti. Spontano raspadanje. Slucajan trzaj verovatnoce unitava me. I ja postajem nitavilo. J a
postajem prah i pepeo. J a cu ovde cekati metlu koja ce me pomesti.


To je vrlo recito, Selig. Evo ti desetka. Tvoje pisanje je jasno i ubedljivo, i pokazuje
odlicno razumevanje sutine filozofske problematike. Moe da bude najbolji u generaciji. Da li
se sada oseca bolje?

24


Bila je to luda ideja, Kiti, glupa fantazija. Nikada ne bi uspela. Od tebe sam traio
nemoguce. Postajao je samo jedan jedini moguci ishod, u sutini: a to je, da cu ti ja dosadivati
muciti te, a time i oterati od sebe. Pa, okrivi Toma Najkvista? bila je to njegova ideja. Ne, okrivi
mene. J a nisam morao da sluam njegove lude ideje, zar ne? Okrivi mene. Okrivi mene.


Aksiom: Greh je protiv ljubavi pokuavati da se promeni dua onoga koga voli, cak i
onda ako misli da ce je jo vie voleti nakon to si je preobratio u neto drugo.


Najkvist je rekao: Moda i ona cita misli; onda bi se blokada mogla tumaciti kao
smetnja, sudar izmedu tvojih transmisija i njenih, koji brie talase u jednom pravcu ili u oba.
Tako da nema transmisije od nje prema tebi i verovatno nikakve od tebe prema njoj.
Sumnjam u to, odgovorio sam mu. Bilo je to avgusta 1963. godine, dve ili tri nedelje
poto sam te upoznao. Tad jo nismo iveli zajedno, ali smo vec bili u krevetu nekoliko puta.
Ona ne poseduje ni najmanji trag telepatske sposobnosti, insistirao sam, ona je sasvim
normalna. To je osnovna stvar o njoj, Tome; ona je sasvim normalna devojka.
Ne budi tako sigurna, rekao je Najkvist.
J o te nije upoznao. eleo je da te upozna, ali ja nisam nita ugovorio. Tada nisi jo ni
cula njegovo ime.
Ako ita znam o njoj, to je da je razborita, zdrava, uravnoteena, apsolutno normalna
devojka. Prema tome, ona nije citac misli.
Zato to su oni koji citaju misli ludi, bolesni i neuravnoteeni. Kao ti i ja. Q.E.D, eh?
Govori samo u svoje ime, covece.
Dar razara duh, rekao sam. Potamnjuje duu.
Tvoju, moda. Moju ne.
Tu je bio u pravu. Telepatija ga nije ozledila. Moda bih ja imao ista probleme i da nisam
bio roden sa tom nadarenocu. Ne mogu sve svoje neuspehe da pripisujem prisustvu jedne
neobicne sposobnosti, zar ne? Bog zna da postoji mnogo neuroticara koji nisu nijednom u ivotu
citali misli.


Silogizam:
Neki telepati nisu neuroticari.
Neki neuroticari nisu telepati.
Prema tome, telepatija i neuroza nisu nuno povezane.


Zakljucak:
Moe izgledati normalan kao pita od treanja i opet imati moc.


Nastavio sam da budem skeptican. Najkvist se pod pritiskom sloio, da ako poseduje
moc, verovatno bi mi je do sada otkrila, kroz izvesne nesvesne postupke koje bi svaki telepata
odmah prepoznao; ja nisam otkrio takve postupke. Pretpostavio je, medutim, da si ti moda
latentni telepata - da nadarenost postoji, nerazvijena, nefunkcionalna, koja vreba na povrini tvog
uma i slui da zatiti tvoj um od mojih istraivanja. To je samo hipoteza, rekao je on. Ali to me je
mamilo do iskuenja.
ta i da poseduje tu latentnu moc? rekoh. Da li bi se ona mogla probuditi, ta misli?
Zato da ne? Upita Najkvist.
eleo sam da verujem u to. Imao sam tu viziju o tebi, kako si probudena za primanje
punim kapacitetom, sposobna da prima transmisije sa lakocom i otrinom kao Najkvist i ja.
Kako bi tada naa ljubav bila duboka! Bili bismo potpuno otvoreni jedan prema drugom, lieni
malih lai i odbrane koje cak i najblie ljubavnike onemogucavaju da u istini postignu jedinstvo
due. Vec sam osetio ograniceni oblik te nisam gajio ljubav prema njemu, on mi se cak nije ni
sviao, tako da je to bilo rasipanje, brutalna ironija, da nai umovi mogu imati takav intiman
kontakt Ali ti? Ako bih te samo mogao probuditi, Kiti! A zato ne bih? Pitao sam Najkvista da li
bi to moglo biti moguce. Pokuaj i otkrij, rekao je. Napravi eksperimente. Drite se za ruke,
sedite zajedno u mraku, uloi neku energiju u pokuaju da dopre do nje. Vredelo je pokuati, zar
ne? Da, rekao sam, naravno da je vredelo pokuati.
Cinila si se latentna u mnogim drugim stvarima, Kiti: potencijalno ljudsko bice radije
nego jedno koje to jeste. Zracila si mladocu. Izgledala si mnogo mlada nego to si i u stvari bila;
da nisam znao da si zavrila viu kolu, mislio bih da ima osamnaest ili devetnaest godina. Ti
nisi citala mnogo van delokruga tvog interesovanja - matematika, kompjuteri, tehnologija - a,
poto to nisu bila podrucja mog interesovanja, smatrao sam da nisi nita procitala. Nisi putovala;
tvoj svet je bio ogranicen Atlantikom sa jedne i Misisipijem sa druge strane, a najdui put u tvom
ivotu je bio letovanje u Ilinoisu. Nisi cak ni imala mnogo seksualnog iskustva: tri coveka, zar
nije tako, u tvoje dvadeset dve godine, a samo sa jednim od njih si bila u ozbiljnijoj vezi? Tako
da sam te video kao sirovinu koja ceka ruku vajara. J a bih bio tvoj dobrocinitelj.
Septembra 1963. godine, preselila si se kod mene. Ionako si provodila toliko vremena kod
mene, da si se sloila da nema smisla da i dalje ide od tebe do mene. Osecao sam se vrlo
oenjenim: mokre carape su visile preko ipke za zavesu u kupatilu, jedna cetkica za zube vie na
polici, duge smede dlake u lavabou. Tvoja toplina pored mene u krevetu svake noci. Moj stomak
naslanjao se na tvoju glatku hladnu guzu, i tako dalje. Dao sam ti knjige da cita: poeziju,
romane, eseje.
Kako si ih marljivo prodirala! Citala si Trilinga u busu odlazeci na posao, a Konrada u
tihim popodnevnim satima, a J ejtsa nedeljom ujutru dok sam bio u lovu na Tajms. Ali izgleda da
te nita od toga nije oduevljavalo: nisi imala nikakve urodene sklonosti za knjievnost; mislim
da si teko razlikovala Lorda Dima od Laki Dima, Malkoma Lourija od Malkoma Kaulija,
Dejmsa Dojsa od Dojsa Kilmera. Tvoj um, koji je tako lako savladao COBOL i FORTAN,
nije mogao da deifruje jezik poezije i ti bi digla pogled dok bi citala Pustu zemlju, zbunjena, da
bi mi postavila neka naivna pitanja, gimnazijalska koja su me satima posle toga nervirala.
Beznadean slucaj, pomislio bih poneki put. Iako si mL, onog dana kad je berza bila zatvorena,
odvela do kompjuterskog centra gde si radila i ja sam sluao tvoja objanjenja o aparatima i o
tvojoj funkciji, kao da si mi govorila na kineskom. Razliciti svetovi, razlicite vrste umova, a ipak
sam se uvek nadao da cu stvoriti most.
U strateki odmerenim trenucima elipticno sam pricao o svom interesovanju za
ekstrasenzorne pojave.
Udesio sam da to izgleda kao da mi je hobi, hladna nestrastvena proucavanja. Bio sam
zadivljen rekao sam, mogucnocu da se dostigne istinska komunikacija izmedu ljudskih bica.
Pobrinuo sam se da ne nastupim kao neki fanatik; niti da odam svoj slucaj; svoj ocaj drao sam
skriven. Jer te, iskreno govoreci, nisam mogao citati, bilo mi je lake da se s tobom pretvaram
ucenjackm objektivnocu nego sa bilo kim drugim. A i morao sam da s pretvaram. Moja
strategija nije mi dozvoljavala bilo kakvo iskreno ispovedanje. Nisam eleo da te uplaim, Kiti,
nisam eleo da ti budem odbojan time to bih ti davao razloge da pomisli da sam cudak, ili, kao
to bi ti verovatno izgledalo, ludak. Stoga, to mi je samo hobi.
Nisi mogla da poveruje u ESP. Ako to ne moe biti izmereno voltmetrom ili snimljeno
na elektroencefalograf, govorila si, to nije stvarno. Budi tolerantna, molio sam te. Postoje takve
stvari kao to su telepatska moc. J a znam da postoje. (Budi oprezan, Dav!) Nisam mogao da
citiram citanje EEG-a - nikad u ivotu nisam bio u blizini, nekog EEG-a, te nemam predstavu da
li bi moja moc bila registrovana. A sebe sam sprecavao da slomim tvoj skepticizam time to bih
pozvao nekog neznanca na kome bih isprobao neke drutvene igre koje su vezane za citanje
misli. Ali mogao sam ti ponuditi i druge argumente. Pogledaj Rajnove rezultate, pogledaj samo
sve ove serije ispravnih citanja Zenerovih karata. Kako to objanjava, ako ne pomocu ESP? A i
dokazi o telekinezi, teleportaciji, vidovitosti...


Ti si nastavila da bude skepticna, hladno si opovrgavala vecinu podataka koje sam
citirao.Tvoje rezonovanje je bilo otroumno i zatvoreno; nita nije bilo zamagljeno tvom umu kad
je on bio na domacem terenu, naucnom metodu. Rajn je, rekla si, krivotvorio svoje rezultate tako
to je testirao heterogene grupe jer je za dalje testiranje uzimao samo one subjekte koji su imali
neobicno mnogo srece, odbacujuci ostale u svom istraivanju. I to je tampao samo one rezultate
koji su naoko samo dokazivali njegovu tezu. To je statisticka anomalija, a ne ESP, time si
opovrgavala sve one testove sa Zenerovim kartama, na tome si insistirala. Uostalom, ispitivaci su
obuzeti predrasudom u korist verovanju u ESP, a to sigurno vodi tome da se pocine nesvesne
greke u proceduri, nehoticna jednostrana povecanja koja neizbeno uticu na iskrivljenje
rezultata. Oprezno sam te pozvao da isproba neke eksperimente sa mnom, dozvoljavajuci ti da
postavi proceduru koja ce ti odgovarati. Rekla si da pristaje, uglavnom, bar tako mislim, jer je
to bilo neto to bismo zajedno mogli raditi, a - to je bilo pocetkom oktobra - mi smo vec
samosvesno tragali za podrucjima zajednickog interesovanja, jer je tvoje knjievno prosvecivanje
postalo teret za oboje.
Sloili smo se - kako sam to suptilno uradio, izgledalo je kao da je to tvoja ideja! - da se
koncentriemo na transmitovanje slika ili ideja, jedno ka drugom. I odmah na pocetku imali smo
okrutno varljiv uspeh. Skupili smo paket slika i pokuali da ih izmenjamo mentalno. Jo uvek
imam ovde u arhivi, nae beleke tih eksperimenata:




Nisi imala nijedan direktan pogodak. Ali cetiri od deset odgovora mogli bi se smatrati kao
bliske asocijacije: neveni i rue, zgrada Empajer stajta i zgrada Pentagona, slon i traktor,
lokomotiva i avion. (Cvece, gradevine, oprema za naporan rad, nacin transporta.) Dovoljno da
nam da lanu nadu o istinskoj transmisiji.
Pracen je sledecim:




Nijedan direktan pogodak ni za mene. Ali tri bliske asocijacije, iste vrste, od deset:
tropska plaa i suncani pejsa, most Dorda Vaingtona i Vaingtonov spomenik, guva na auto
putu i konica, zajednicki imenitelji su sunceva svetlost, Dord Vaington i snano nabijena
aktivnost. U stvari obmanuli smo sami sebe gledajuci ih kao bliske asocijacije pre nego slucajnost
Moram da priznam da sam sve vreme tumarao u mraku, vie pretpostavljajuci nego primajuci, a i
imao sam malo nade cak i tad u kvalitet naih odgovora. Pored svega toga, te kolizije slika,
verovatno nasumicnih, probudile su tvoju radoznalost: ima neceg u tome, moda, pocela si
govoriti. I mi smo nastavili dalje.
Menjali smo uslove transmisije misli. Pokuali u apsolutnoj tami, u odvojenim sobama.
Probali smo sa upaljenim svetlima, dreci se za ruke. Probali smo dok smo seksualno optili: ja
sam prodirao u tebe i drao te u svom narucju i intenzivno razmiljao o tebi, a ti si intenzivno
razmiljala o meni. Probali smo i u pijanom stanju. Probali smo i dok smo postili. Probali smo u
uslovima iznurenja nespavanjem, prinudujuci se da ostanemo budni dok je kazaljka pravila
krugove, u silnoj nadi da ce iznureni, oamuceni umovi dopustiti da mentalni impulsi skliznu
kroz barijeru koja nas je razdvajala. Probali smo to i pod dejstvom droge ili acida, ali niko nije
razmiljao o drogi ili acidu ezdeset trece godine. Traili smo tuce drugih nacina da bi otvorili
telepatski vod. Verovatno se priseca cak i sada nekih detalja; stidim se kad se setim, znam da
smo se hvatali u kotac sa svojim uzaludnim projektom iz noci u noc, vie od mesec dana, dok je
tvoje ucestvovanje u tome bujalo i dostiglo vrhunac i ponovo nestajalo, prolazeci kroz seriju faza
od skepticizma do mlakog neutralnog interesa do nesumnjivog oduevljenja i entuzijazma, zatim
do spoznaje neizbenog neuspeha, osecaja nemogucnosti da se dostigne cilje, sve je to vodilo
zasicenosti, dosadi, i iritaciji. Nita od toga nisam uvidao: mislio sam da si odana tom poslu kao
to sam ja bio. Ali to je prestajao da bude eksperiment i igra; bilo je to, videla si, jednostavno
opsednuto traganje, a ti si nekoliko puta u novembru pitala da li bismo mogli prestati. Cela ta
stvar oko citanja misli, rekla si tad, zadavala ti je mucne glavobolje. Ali nisam mogao odustati,
Kiti. Nisam se obazirao na tvoje prigovore i insistirao da nastavimo. Bio sam zagrien, bio sam
na mukama, zastraio sam te bez milosti da saraduje, tiranisao sam te u ime ljubavi, uvek
imajuci na umu tu telepatsku Kiti koju cu konacno napraviti. Svakih deset dana, moda, neki
varljiv treptaj prividnog kontakta, bodrio je moj idiotski optimizam. Mi cemo se probiti, umovi
ce nam se dodirnuti. Kako bih mogao sada prestati, kad smo bili tako blizu? Ali mi nikad nismo
bili blizu.
Pocetkom novembra Najkvist je priredio jednu od svojih povremenih vecera, opskrbljen
hranom iz jednog od najdraeg restorana u Kineskoj cetvrti. Njegove zabave uvek su bile
briljantni dogadaji; odbiti poziv, bio bi apsurd. Tako da sam te konacno morao suociti s njim.
Vie od tri meseca sam te manje-vie namerno krio od njega, izbegavajuci trenutak suocavanja iz
nekog straha koji nisam potpuno razumeo. Doli smo kasno: sporo si se spremala za izlazak.
Zabava je bila u punom jeku, petnaestak ljudi, mnogi od njih su bili slavne licnosti mada ne za
tebe jer ta si ti znala o pesnicima, kompozitorima, piscima? Predstavio sam te Najkvistu. On se
nasmeio i promrmljao sladak kompliment i dao ti umiljat, bezlican poljubac. Ti si izgledala
stidljivo, skoro kao da ga se plai, da se plai njegove sigurnosti i smirenosti. Razumevi
nekoliko uobicajenih fraza, otiao je da otvori vrata. Malo kasnije, kad smo dobili prvo pice,
usadio sam misao za njega:
- Pa? ta misli o njoj?
Ali on je bio isuvie zauzet drugim gostima da bi me ispitao, i nije se potrudio da
odgovori na moje pitanje. Morao sam sam da traim svoj odgovor u njegovoj glavi. Ubacio sam
se on me je letimicno pogledao preko sobe, shvativi ta radim u potrazi za informacijom.
Naslage trivijalne gostoljubivosti maskirale su njegov povrinski sloj; on je istovremeno nudio
pice, vodio razgovor, signalizirao da se unese predjelo iz kuhinje, a u sebi je proveravao spisak
zvanica da vidi ko jo treba da dode. Ali ja sam brzo proao kroz to i za trenutak pronaao mesto
gde su se nalazile misli o Kiti. Odmah sam saznao ono to sam traio i prestravio se. On te je
mogao citati. Da. Njemu si bila prozirna kao svi ostali. Samo si za mene bila zatvorena, iz nama
nepoznatih razloga.
Najkvist je u trenutku prodro u tebe, vec te je procenio, vec je stvorio miljenje o tebi,
stajalo je tamo za mene da proucim: on te je video tako nezgrapnu, nezrelu, naivnu, ali isto tako
privlacnu i armantnu, tako te je stvarno video. Ne pokuavam, zbog onog to se posle desilo, da
iznesem da je njegovo miljenje o tebi bilo kriticnije od onog koje je on o tebi stvarno imao. Ti si
bila jako mlada, bila si neprefinjena, i on je to video. To otkrice me je ukocilo. Ljubomora me je
preplavila. To to ja treba da radim tako teko, toliko nedelja da te dohvatim, to nije vodilo
nigde, a on je mogao da prodre tako lako u tvoje dubine, Kiti! Bio sam odmah sumnjicav.
Najkvist i njegove pakosne igre: da li je ovo jo jedna? Da li te je on mogao citati? Kako mogu
biti siguran da nije usadio pricu za mene? On je tu informaciju pokupio:
- Ti mi ne veruje? Naravno da je citam.
- Moda da, moda ne.
- Hoce da ti dokaem?
- Kako?
- Gledaj!
Ni trenutak ne prekidajuci svoju ulogu domacina, uao je u tvoj um, dok je moj ostao
prikljucen u njegov. I tako, kroz njega, imao sam svoj prvi i jedini letimicni uvid u tvoju
unutranjost, Kiti, reflektovana kroz Toma Najkvista. Oh! Bio je to uvid koji nikad nisam eleo.
Video sam sebe kroz tvoje oci, kroz njegov um. Fizicki sam izgledao, ako nita drugo, bolje nego
to bih mogao pomisliti, moja ramena ira nego to su stvarno bila, moje lice mravije, crte lica
su pravilnije! Ti si me videla kao strogog oca, kao odbojnog vaspitaca, kao gundajuceg tiranina.
Citaj ovo, citaj ono, usavri svoj um, devojko! Naporno uci da bi bila dostojna mene! Oh! Oh! Ta
arka odbojnost prema ESP eksperimentima: vie nego beskorisnim za tebe, golema dosada,
ekskurzija u ludilo, zasicenost, iscrpljujuce mucenje. Iz noci u noc sam te, kao manijak,
uznemiravao. Cak i nae tucanje bilo je obuzeto tim budalastim traganjem za kontaktom naih
umova. Kako sam ti se zgadio, Kiti! Kako si mislila da sam cudovino dosadan.
Trenutak takvog otkrica bio je vie nego dovoljan. Uboden, povukao sam se izvlaceci se
brzo iz Najkvista. Pogledala si me preplaeno; prisecam se, kao da si znala, na nekom
podsvesnom nivou, da su mentalne energije kruile po sobi otkrivajuci privatnost tvoje due.
Trepnula si a tvoji su se obrazi zarumeneli i naprasito, uranjajuci, popila si pice. Najkvist mi
uputi cinican osmeh. Nisam mogao da ga pogledam u oci. Ali cak i tada sam se opirao tome to
mi je pokazao. Zar nisam i pre uvidao neobicna prelamanja u takvim izmenjivanjima? Zar bi
trebalo da verujem u sigurnost njegove slike o tvom miljenju o meni? Nije li on sencio i farbao?
Prepredeno ubacivi iskrivljene i uvelicane slike? Zar, sam te istinski toliko nervirao, Kiti, ili je
on vragolasto pretvarao umerenu dosadu u ivu mrskost? Izabrao sam da ne verujem da sam ti
ba toliko dosadivao. Mi obicavamo da tumacimo dogadaje zavisno od nacina na koji bi eleli da
ih vidimo. Ali ja sam se zavetovao da lake s tobom postupam u buducnosti.
Kasnije, poto smo jeli, video sam te da ushiceno razgovara sa Najkvistom u krajnjem
dnu sobe. Flertovala si i bila si smuena, kao to si bila sa mnom onog prvo dana u metarskoj
kancelariji. Zamiljao sam da diskutujete o meni i da niste laskavi. Pokuao sam da uhvatim tok
razgovora kroz Najkvista, ali na moju prvu pokusnu probu on me besno pogleda:
- Izlazi iz mog uma, hoce li?
Posluao sam. Cuo sam tvoj smeh, isuvie glasan, izdizao se iznad amora razgovora.
Nisam eleo vie da se opterecujem tobom. Usmerio sam se na razgovor sa vitkom malom
japankom, vajarkom, cije su ravne mrkoute grudi virile, neprivlacno, iz dubokog izreza crne
odore, naao sam da razmilja na francuskom, da bi joj se svidalo ako bih je ja pitao da pode sa
mnom kuci. Ali ja sam otiao kuci sa tobom, Kiti, sedeci namrgodeno i klonulo pored tebe u
praznom vagonu podzemne eleznice, a kad sam te pitao o cemu si pricala sa Najkvistom ti si
rekla:
Oh, samo smo se zafrkavali. Samo smo se zezali.

Oko dve nedelje kasnije, jednog bistrog i sveeg oktobarskog poslepodneva, Predsednik
Kenedi je ubijen u Dalasu.
Berza se zatvorila rano posle zlokobnog posrnuca i Martinson je zatvorio kancelariju,
izlazeci, oamucen, na ulicu. J a nisam mogao lako da prihvatim stvarnost, razvoj dogadaja. Neko
je pucao na Predsednika... Neko je pogodio Predsednika... Neko je pogodio Predsednika u
glavu... Predsednik je u kritinom stanju... Predsednik je primio poslednji obred... Predsednik je
mrtav. J a nikad nisam bio narocito politicki nastrojena osoba, ali ovaj prekid dravne zajednice
opustoio me je. Kenedi je bio jedini Predsednicki kandidat za koga sam glasao i koji je pobedio.
I oni su ga ubili: prica mog ivota saeto u krvavu pricu sa moralnom poukom. A sada ce
Donson biti Predsednik. Mogu li se prilagoditi? Grcevito se drim zona stabinosti. Kad sam
imao deset godina i kada je umro Ruzvelt, Ruzvelt koji je bio Predsednik celog mog ivota,
izgovarao sam nepoznate slogove Predsednik Truman i odbacio ih odmah, govoreci sebi da cu ga
i dalje zvati Predsednik Ruzvelt, jer je to bilo onako kako sam navikao da zovem Predsednika.
Tog novembarskog posle podneva dobijao sam emanacije straha sa svih strana, dok sam
sa strahom hodao kuci. Paranoja je uglavnom bila prisutna. Ljudi su oprezno ili postrance, jedno
rame ispred drugog, spremni da jurnu. Bleda lica ena virila su iz razmaknutih zavesa sa prozora
visokih zgrada, visoko iznad tihih ulica. Vozaci su gledali u svim pravcima na raskrsnicama, kao
da su ocekivali tenkove da se stute niz Brodvej. (U ovo doba dana uglavnom se verovalo da je
atentat bio prvi udar desnicarskog puca.) Niko se nije zadravao napolju: svi su iveli u nekom
skrovitu. Svata se moe sada desiti. Mnotvo vukova bi moglo navaliti sa Riversajd drajva.
Zaludeni patrioti mogli bi izvriti pogrom. Iz svog stana - zabarikadiranih vrata, zatvorenih
prozora - pokuavao sam da te nazovem u kompjuterskom centru, razmiljajuci da moda nekako
nisi cula novosti, ili sam verovatno samo eleo da cujem tvoj glas u ovom traumaticnom trenutku.
Telefonske veze bile su u prekidu. Posle dvadesetak minuta odustao sam od pokuaja. Zatim sam
besciljno tumarao od spavace do dnevne sobe i nazad, stiskajuci tranzistor, traeci stanicu ciji bi
mi informativni bilteni rekli da je on, nakon svega, jo uvek iv; skrenuo sam u kuhinju i naao
tvoju poruku na stolu, poruka na kojoj je pisalo da me ostavlja, da vie ne moe ostati sa mnom.
Na poruci je bilo zabeleeno i vreme 10:30 ujutru, znaci pre atentata, u jednom drugom dobu.
Strmeknuo sam prema plakarima u spavacoj sobi i video ono to pre nisam zapazio, da su nestale
tvoje stvari. Kad me ene ostavljaju, Kiti, one odu iznenada i kriom, bez upozorenja.

Predvece sam nazvao Najkvista. Ovoga puta telefonske veze bile su slobodne.
J e li Kiti tu?, upitao sam.
J este, rece on. Samo malo sacekaj.
I ti si uzela slualicu. Objasnila si mi da ce da ivi sa njim izvesno vreme, dok se ne
sredi. On ti je bio vrlo koristan. Ne, nisi se ljutila na mene, nije bilo gorcine, uopte.
Jednostavno, izgledalo ti je da sam ja bezosecajan, dok je on imao taj instinktivan, intiutivan
osecaj za tvoje emocionalne potrebe - on je bio sposoban da ti se pridrui, Kiti, a ja to nisam
uspeo. Tako si otila njemu po nenost i ljubav. Zbogom, rekla si, i hvala ti na svemu, i ja sam
promrmljao jedno zbogom i spustio slualicu. Tokom noci vreme se promenilo i vikend crnih
oblaka i hladne kie otpratio je Kenedija u njegov grob. Sve sam to propustio - zaobljen kovceg,
hrabru udovicu i junacko dranje dece, ubistvo Osvalda, pogrebnu povorku, svu tu trenutnu
istoriju. U subotu i nedelju spavao sam do kasno, napio sam se, procitao est knjiga ne shvativi
ni jednu jedinu rec. U ponedeljak, na dan nacionalne alosti, napisao sam ti ono nepovezano
pismo, Kiti, objanjavajuci sve, kazujuci ta sam pokuavao da napravim od tebe i zato,
priznajuci ti svoju moc i opisujuci koje je efekte to imalo na moj ivot, kazujuci ti isto o
Najkvistu, upozoravajuci te ta je on, da i on poseduje moc, da te on moe citati i da ti pred njim
nema tajni, govoreci da ni slucajno ne pomisli da je on stvarno ljudsko bice, govoreci ti da je on
maina, samoprogramiran za maksimalan licni uspeh, kazujuci ti da ga je moc napravila hladnim
i okrutno jakim buduci da je mene cinila slabim i napetim, insistirajuci da je on u sutini isto tako
bolestan kao i ja, jedan manipulativan covek, nesposoban da prui ljubav, sposoban samo da
uzima. Rekao sam da ce te on povrediti, ako sebi dozvoli da bude ranjiva. Ti nisi odgovorila. J a
nikad vie nisam cuo nita o tebi, nikad te vie nisam video, a isto tako nikad vie nisam cuo niti
video ni njega. Trinaest godina. Nemam predstavu ta se dogodilo sa vama dvoma. Verovatno
nikad necu ni saznati. Ali sluaj. J a sam te voleo, damo, na svoj nespretan nacin. J a te i sada
volim. A ti si za mene zauvek izgubljena.

25


On se budi, osecajuci se kruto i bolno i utrnulo, zatocen u pustoj, sumornoj bolnickoj sobi.
Ocigledno ovo je bolnica Svetog Luke, najverovatnije soba za hitne slucajeve. Njegova donja
usna je natecena, levo oko mu se nerado otvara, nos mu pravi nepoznati viducuci zvuk svaki
put kad udahne vazduh. Da li su ga ovde doneli na nosilima poto su oni koarkai zavrili sa
njim? Kad mu je uspelo da pogleda dole - njegov vrat, neobicno ukrucen, ne eleci da ga poslua
- on vidi samo otrcanu belinu bolnicke mantije. Svaki put kad bi udahnuo zamiljao je da moe
osetiti neravne ivice slomljenih rebara koje se medusobno struu; skliznuvi ruku ispod mantije,
dodirne svoja gola prsa i uvida da ga nisu previli. Ne zna da li treba da mu lakne ili da bude
zabrinut zbog toga.
Paljivo se podie da bi seo. Bucne impresije iznenaduju. Soba, velika kao hala, bila je
puna ljudi i bucna, kreveti gurnuti jedan uz drugog. Oko svakog kreveta su zavese ali te zavese
nisu navucene. Vecinu primljenih bolesnika cine crnci, i mnogo njih je u ozbiljnom stanju;
okrueni su mnogobrojnim aparatima. Unakaeni noevima? Razderani od oferajbni? Prijatelji
i rodaci, skupljeni oko svakog kreveta, gestikuliraju i raspravljaju i psuju; normalan ton glasa je
kevcuce dranje. Ravnodune bolnicarke prostruje kroz sobu, pokazujuci hladnu zabrinutost za
pacijente kao cuvari muzeja za mumije izloene u kovcezima. Niko ne obraca panju na Seliga
izuzev Seliga, koji se vraca sopstvenom samoispitivanju. Vrhovima prstiju istrauje po obrazima.
Bez ogledala ne moe da proceni koliko mu je lice izobliceno, ali ima puno osetljivih mesta.
Leva strana kljucne kosti bridi od bola koji mu je zadao jedan povrni karate udarac. Njegovo
desno koleno emituje lupanje i tipanje, kao da ga je uganuo kad je padao. Pa opet, oseca manje
bola nego to se moglo naslutiti; moda su mu dali neku inekciju.
Njegov um je zamagljen. On prima neto mentalnog zracenja od ovih oko sebe, ali sve je
pomeano, nita nije posebno jasno; on prima amor ali ne razumljiv govor. Pokuavajuci da se
smesti u povoljan poloaj, tri puta je pitao bolnicarke da mu kau koliko ima sati, jer mu je
nestao sat; one su prolazile, ignoriuci ga. Konacno, krupna crna ena koja se stalno smejala, u
nabranoj roza haljini, pogledala ga je i rekla:
Sad je petnaest do cetiri, ljubavi.
Ujutru? Posle podne? Verovatno posle podne, zakljuci on. Dijagonalno preko puta njega,
dve bolnicarke pocele su da uzdiu neto to je najverovatnije intravenozni sistem za hranjenje,
sa plasticnom cevcicom koja je vijugala u nozdrve ogromnog nesvesnog crnca u zavojima.
Seligov stomak nije slao signale da je gladan. Od mirisa hemikalija u bolnickom vazduhu bilo mu
je muka; jedva da moe da luci pljuvacku. Da li ce ga nahraniti veceras? Koliko dugo ce ga ovde
zadrati? Ko placa? Da li bi trebalo da trai da obaveste J uditu? Koliko je teko ozleden?
Staista je uao u sobu; maleni tamnoputi covek, zbijenog i dobro gradenog tela,
Pakistanac, reklo bi se po izgledu, krecuci se sa odskakujucom preciznocu. Izguvana i prljava
maramica koja mu je trcala iz depa na grudima kvarila je, medutim, gizdav, ugladen izgled
njegove tesne bele uniforme. Iznenadujuce, on dolazi pravo do Seliga.
Rentgen ne pokazuje da je bilo ta slomljeno, rece on bez ikakvog uvoda, odlucnim i
nerezonantnim glasom. Tako da su vae jedine ozlede manja ugruvanost, modrice, posekotine i
jedan nevaan potres mozga. Mi smo spremni da odobrimo vae otputanje. Molim vas, ustanite.
Pricekajte, rece Selig iznemoglo. Tek sam se osvestio. Ne znam ta se deavalo. Ko
me je doveo ovde? Koliko dugo sam bio bez svesti? ta...
Nita ne znam. Vaa otpusna lista je potvrdena, a bolnici je potreban ovaj krevet. Molim
vas. Ustanite na noge, sada! Ja imam puno posla.
Potres? Zar ne bi trebalo da provedem noc ovde, u najmanju ruku, ako sam imao potres?
Ili sam vec proveo noc ovde? Koji je danas dan? .
Dovedeni ste danas oko podne, rece staista, jo vie uznemiren. Bila vam je ukazana
prva pomoc u sobi hitne pomoci i pregledali su vas, poto ste bili pretuceni na stepenitu Lou
biblioteke.
Jo jednom nareduje komandu da se dignem, ali ovoga puta bez reci, vec sevanjem ociju i
uprtim kaiprstom. Selig ispituje um staiste i uvida da mu je pristupacan, ali tamo nema niceg
vidljivog izuzev nestrpljivosti i iritiranosti. Na jedvite jade Selig uspeva da se spusti iz kreveta.
Njegovo telo izgleda kao da se dri na okupu pomocu ice. Kosti mu struu i kripe. J o uvek je
imao osecaj da mu krajevi slomljenih rebara pritiskaju grudni ko; da li je moguce da je rentgen
netacan? Hteo je da to pita, ali vec je kasno. Staista koji je bio u viziti, odleprao je do drugog
kreveta.
Doneli su mu odecu. Navukao je zavese oko kreveta i poceo da se oblaci. Da, krv na
njegovoj koulji, kao to se i plaio; isto i na pantalonama. Sve je zaprljano. Proverio je ta je
dobio: sve je tu, novcanik, sat, depni cealj. A ta sad? J ednostavno da odem odavde? Ne treba
nita da potpiem? Selig se nesigurno primicao vratima. On je cak, u stvari, i stigao do hodnika
neopaen. Onda se odjednom stvorio staista kao iz ektoplazme i pokazivao na jednu drugu sobu
niz hodnik, govoreci:
Pricekajte tamo dok se covek iz obezbedenja ne pojavi. Covek iz obezbedenja? Kakav
covek iz obezbedenja?
Ima jo, kao to se plaio, da potpie papire pre nego to se oslobodi od stiska bolnice.
Upravo kad je zavrio sa birokracijom, jedan demekast, ezdesetogodinjak, sivog lica, u
uniformi univerzitetskog obezbedenja uao je u sobu, pomalo zadihan, i rece:
Ti si Selig?
Potvrdno sam mu stavio do znanja da jesam.
Dekan eli da te vidi. Jesi li sposoban sam da hoda ili eli da ti donesem kolica?
Hodacu, rece Selig.
Zajedno smo izali iz bolnice, niz aveniju Amsterdam do sto petnaeste ulice, do
univerziteta, portirnica, uli smo u Van An Kvad. Covek iz obezbedenja iao je neposredno pored
mene, ne govoreci nita. Uskoro, Selig se naao ispred kancelarije dekana Kolumbija koleda,
cekajuci. Covek iz obezbedenja cekao je sa njim, blago skrtenih ruku, zamotan u cauru dosade.
Selig se poceo osecati kao da je u neku ruku uhapen. Cemu to? Neobicna pomisao. Zato bi se
on imao plaiti dekana? On ispituje dosadni um coveka iz obezbedenja, ali ne moe nita da nade
u njemu, osim lutajuce, pramenaste mase magle. Pitao se ko li je dekan, ovih dana. J o uvek se
dobro secao dekana iz svog studentskog doba: Lorens Cembrlen, sa leptir manom i blagim
osmehom, bio je dekan univerziteta, isto kao i dekan Mek Najt, Nikolas McD. Mek Najt,
kaluderski entuzijasta (Sigma Chi?) sa formalnim, jasno odredenim ponaanjem iz devetnaestog
veka, bio je dekan studenata. Ali to je bilo pre dvadesetak godina. Cembrlen i Mek Najt su
sigurno imali nekoliko naslednika, ali o njima nita ne zna; on nikad nije bio jedan od onih koji
citaju novine svog univerziteta.
J edan glas iz kancelarije, rece: Dekan Kuing ce ga primiti sad.
Hajde idi unutra, rece covek iz obezbedenja.
Kuing? Lepo ime za dekana. Ko li je on? Selig ude mrmljajuci, nespretan zbog ozleda i
nesnosnog bola u kolenu. Okrenut njemu sedi iza sjajnog, besprekomo cistog, stola covek irokih
ramena, glatkih obraza, mladalackog izgleda, model mladog rukovodioca, obucen u tamno
konzervativno odelo. Selig je prvo pomislio o mutacijama koje vreme donosi. Uvek je imao sliku
o dekanima kao o uzvienom simbolu autoriteta; manje vie stariji ili u najmanju ruku srednjih
godina, ali eto ovde je bio dekan univerziteta i izgledao je kao da je Seligov vrnjak. A onda je
shvatio da dekan nije samo anonimni vrnjak vec, u stvari, i kolski drug, Ted Kuing generacija
56-te, vec tada je figurirao kao neko u kampusu, bio je predsednik klase, zvezda americkog
fudbala ijedan od najboljih studenata, koga je Selig poznavao samo iz videnja. To uvek
iznenaduje Seliga. to podsecanje da on vie nije mlad, da je sada njegova generacija ta koja ima
kontrolu nad mehanizmom vlasti.
Ted? izlanuo je. Zar si ti sada dekan. Tede? Isuse, nikad to ne bih pogodio. Kada...
Sedi Dejv, rece Kuing ljubazno, ne pokazujuci neko veliko prijateljsko raspoloenje.
J esi li teko ozleden?
U bolnici su mi rekli da nita nije slomljeno. A ja se osecam polumrtvo. Dok se
raskomotio u fotelji pokazivao je na krvave mrlje na odeci i modrice na licu. Govor mu
predstavlja napor, vilica mu kripi u zglobu.
Hej, Tede, prolo je puno vremena! Mora da je prolo dvadeset godina od kad sam te
poslednji put video. J esi li se setio mog imena ili su me identitikovali po licnoj karti?
Sredili smo da mi platimo trokove lecenja, rece Kuing, koji je odavao utisak da nije
cuo Seligovo pitanje. Ako bude jo bolnickih trokova, pobrinucemo se i za njih. Moe da to
dobije napismeno ako eli.
Usmena obaveza mi odgovara. A u slucaju da si zabrinut da cu podneti prijavu, ili tuiti
univerzitet, pa, na ne bih tako neto uradio. Decaci ce uvek biti decaci, oni ce sebi dopustiti da im
osecanja malo odu, ali...
Mi nismo bili narocito zabrinuti time to bi ti podneo prijavu, Dejv, rece Kuing tiho.
Pravo pitanje je da li cemo mi podneti tubu protiv tebe.
Mene? Zbog cega? J er sam bio zlostavljan od strane vaih koarkaa? J er su oni
povredili svoje skupe rucice na mom licu? On pokua bolno da se osmehne. Kuingovo lice
ostalo je ozbiljno. Za trenutak zavladala je tiina. Selig se borio da shvati Kuingovu alu. Ne
nalazeci pametan razlog za alu, odlucio se da se upusti u ispitivanje uma. Naleteo je na zid.
Iznenada je isuvie bojaljiv da nastavi, u strahu da nece uspeti da se probije.
Ne razumem ta hoce da kae, konacno je izgovorio. Podneti tubu zbog cega?
Zbog ovoga, Dejv. Po prvi put Selig je spazio hrpu, mainom otkucanih stranica na
dekanovom stolu. Kuing ih gumu napred.
Da li prepoznaje? Evo, pogledaj ih.
Selig ih je potiteno listao. To su seminarski radovi, svi njegove proizvodnje, Odisej kao
simbol drutva. Kajkini romani. Eshil i Aristotelska tragedija. Rezignacija i prihvatanje u
Montenjovoj filozofiji. Virgilije kao Danteov mentor. Neki od njih su ocenjeni: devetka, osmica,
devetka, desetka i imaju komentare na marginama, uglavnom povoljne. Neki su neocenjeni osim
to su uprljani i zamazani: te je trebalo da uruci kada ga je Lumumba udesio. Sa neizmernom
panjom sloio ih je u hrpu, sloivi precizno sve ivice pod jednu liniju, i lagano ih gurne nazad
Kuingu.
U redu, rece. Ima me.
J esi li ih ti napisao?
Da.
J esi li naplacivao?
Da.
To je alosno, Dejv. To je stvarno alosno.
J a treba da zaradujem za ivot. Oni ne daju stipendije studentima univerziteta.
Koliko su ti placali ove radove?
Tri ili cetiri dolara po otkucanoj strani.
Kuing je odmahnuo glavom. Bio si dobar, to ti moram priznati. Ovde ima jo osam do
deset tipova koji rade u istom fahu, ali ti si jednostavno najbolji.
Hvala.
Ali ti si imao jednu nezadovoljnu muteriju, u najmanju ruku nezadovoljnu. Pitali smo
Lumumbu zato te je prebio. On je rekao da te je iznajmio da mu napie seminarski rad i da si ti
napisao jedan traljav rad, da si ga opeljeio, i da si onda odbio da mu vrati novac. U redu, mi sa
njim postupamo na na nacin, ali isto moramo i sa tobom da postupamo. Mi smo pokuavali da te
nademo vec due vreme, Dejv.
J este li?
Mi smo poslednjih semestara poslali kopije tvojih radova u tuce odeljenja, upozoravajuci
ljude da budu oprezni na tvoju mainu za kucanje i tvoj stil. Ali nisu svi hteli da saraduju. J er
dosta naeg profesorskog kadra nije marilo da li su seminarski radovi koje su dobijali lani ili ne.
Ali mi smo marili, Dejv. Puno nam je stalo do toga.
Kuing se naslonio napred. Njegove oci, uasno ozbiljne, traile su Seligove. Selig je
gledao u stranu. Nije mogao da podnese toplinu koje su te oci zracile.
Krug je poceo da se zatvara pre par nedelja, nastavljao je Kuing. Prikljetili smo par
tvojih muterija zapretivi im izbacivanjem. Oni su nam odali tvoje ime, ali nisu znali gde
stanuje, te nismo imali nacina da te nademo. Tako da smo cekali. Znali smo da ce se ponovo
pojaviti da dostavi i trai nove radove. Tada smo dobili ovaj izvetaj o neredu na stepenitu Lou
bibilioteke, koarkaki igraci tuku nekog, i nali smo tebe sa gomilom nedostavljenih radova koje
si grcevito stezao pod mikom, i to je bilo to. Nisi vie u biznisu, Dejv.
Trebalo bi da traim advokata, rece Selig. Ne bih ti trebao nita vie da priznam.
Trebalo je sve da poricem od pocetka, kad si mi pokazao te radove.
Nema potrebe da bude tako strucan i zvanican to se tice tvojih prava.
Bice potrebno, kad me odvede na sud, Tede.
Ne, rece Kuing. Mi te necemo goniti sudskim putem, osim ako te ne uhvatimo da
opet protura seminarske radove. Mi nemamo interesa da te strpamo u zatvor, u svakom slucaju
nisam siguran da to to ti radi predstavlja neki kriminalni prekraj. Ovo to mi u stvari stvarno
elimo jeste da ti pomognemo. Ti si bolestan, Dejv. Covek tvoje inteligencije, tvog potencijala,
da padne na tako niske grane, da zavri falsifikujuci seminarske radove za studente - to je
alosno.
Dejv, to je strano alosno. Mi smo raspravljali o tvom slucaju ovde, dekan Belini, dekan
Tomkins i ja, i mi smo smislili rehabilacioni plan za tebe. Mi moemo da nademo neki posao za
tebe u krugu univerziteta, kao asistent istraivac, moda. Uvek ima doktorskih kandidata kojima
su potrebni asistenti, a mi imamo neki mali fond u koji bismo neto uloili i skupili pare za neku
platu za tebe, nita mnogo, ali u najgorem slucaju onoliko koliko bi zaradio na seminarskim
radovima. Takode bismo te poslali kod naeg psihologa savetnika, dodue on nije predviden niti
zamiljen da preuzima nae bive studente, ali ne vidim zato ne bismo bili fleksibilni oko toga,
Dejv. Govoreci u svoje ime, rekao bih samo da smatram da je to vrlo sramno da se covek iz klase
pedeset este nade u takvoj neprilici kao ti, ako nita drugo onda bar zbog duha lojalnosti prema
naoj klasi ja elim da ucinim sve to je u mojom moci da ti pomognem da se sredi i da pocne
da ispunjava obecanje koje si pokazivao kad...
Kuing nastavi da prica, ponovo utvrdujuci i ukraavajuci svoje stavove, nudeci
samosaaljenje bez osudivanja, obecavajuci pomoc svom napacenom kolskom drugu. Selig,
sluajuci nepaljivo, otkrije da mu se Kuingov um poceo otvarati. Zid koji je ranije odvajao
njihove svesti, najverovatnije produkt Seligovog straha i umora, poceo je da se rastvara, i Selig je
sada bio u stanju da opazi generalnu sliku Kuingovog uma, koji je energican, jak, sposoban, ali u
isto vreme i konvencionalan i ogranicen, tup republikanski um. Prozaicni um Ivy League. Njega
u stvari ne zanima Selig vec sopstveno samozadovoljstvo: najbistriji Kuingov sjaj proizilazi od
svesnosti zbog zadovoljstva licnog uspeha, i statusa, ukraenog - kucom u predgradu, stamenom
enom plavuom, troje lepe dece, rutavim psom, blistavim novim Linkoln kontinentalom.
Gurajuci malo dublje, Selig uvida da Kuingovo pokazivanje zabrinutosti za njega varljivo. Iza
ozbiljnih i iskrenih ociju, osecajnog samilosnog osmeha lei vatreni prezir. Kuing ga prezire.
Kuing misli da je on korumpiran, nepotreban, nevredan, sramota covecanstva u globalu i klase
56 Kolumbije koleda narocito. Kuingu sam odvratan fizicki, kao i moralno, gledajuci ga kao
neopranog i necistog, kao moguceg sifilisticara. Kuing sumnja da je homoseksualac. Kuing
oseca za njega prezir kao prema onim narkomanima i hipicima. Nemoguce je da Kuing razume
nekoga koje imao prednost kolovanja na Kolumbiji da dozvoli sebi da sklizne u degradaciju
koju je Selig prihvatio. Selig se skupi zbog Kuingovog gnuanja. Zar sam toliko dostojan
prezira, cudio se on, zar sam takvo dubre?
Njegov stisak Kuingovog uma ojacao je i produbio se. Prestao je da mu smeta toliki
prezir koji je Kuing osecao prema njemu. Selig odluta u stanje apstraktnosti u kojem vie ne
identificira sebe sa mizernim prostakom koga Kuing vidi. ta Kuing uistinu zna? Moe li
Kuing osecati ekstazu stvarnog kontakta sa drugim ljudskim bicem? A ima ekstaze u tome. Kao
bog, on se vozio u Kuingovom umu, toneci prolazi kroz spoljne odbrane, prolazi sitni ponos i
snobizam, prolazi kroz samopohvalnu gizdavost, pravo u carstvo apsolutnih vrednosti, u
kraljevinu autenticnog ega. Kontakt! Ekstaza! Taj tupavi Kuing samo je spoljna ljuska. Ovde je
Kuing kojeg cak ni Kuing ne zna: ali zato Selig zna.
Selig nije bio tako okretan godinama. Svetlost, zlatna i nepomucena, preliva njegovu
duu. neodoljivo raspoloenje radosti obuzelo ga je. On trci kroz maglovit raj u svanuce,
osecajuci neno ibanje rosne zelene bujne paprati po nogama. Suncevi zraci probijaju se kroz
visoko lice na granama, a kapi rose sijaju blagom unutranjom iskrom. Ptice se bude. Njihova
pesma je nena i slatka, udaljeno cvrkutanje, pospano i meko. On trci kroz umu, i nije sam,
jedna ruka stegne njegovu; a on zna da on nikad nije bio sam i da nikad nece biti sam. Zemlja u
umi je vlana i spuvasta pod njegovim bosim nogama. On trci. On trci. Nevidljivi hor pogada
harmonicnu notu i dri je, dri je, uzdiuci je u savreni vrhunac, sve dok u trenutku kad je izaao
iz gaja i uleteo na suncem obasjanu livadu, taj uzdignuti ton ispunjava ceo svemir, koji odjekuje
magicnom potpunocu. On se baci licem okrenutim prema glu, grleci svet, previjajuci se na
mirisnom travnatom tepihu, poravnjajuci svoje ruke sa krivom planete, i svestan je unutranjeg
kucanja zemlje. To je ekstaza! To je kontakt! Drugi umovi okruuju njegov. U bilo kom pravcu
se pokrene, on oseca njihovo prisustvo; oni mu pruaju dobrodolicu, podravajuci ga, poseuci
za njim. Dodi, kau oni, pridrui nam se, pridrui nam se, budi jedan od nas, odbaci pocepane
iskidanosti licnosti, odbaci sve to te dri odvojenog od nas. Da, odgovori Selig. Da. J a
potvrdujem ekstazu ivota. Potvrdujem radost kontakta. J a se predajem vama. Oni ga dodiruju.
On njih dodiruje. Zbog ovoga, znao je on, dobio je svoj dar, svoj blagoslov, svoju moc. Za ovaj
trenutak potvrdivanja i ispunjenosti. Pridrui nam se. Pridrui nam se. Da! Ptice! Nevidljivi hor!
Rosa! Livada! Sunce! On se smejao, uzdignuo se i prelama se u ekstatican ples; zabaci glavu
unazad da bi pevao, on koji se nikad u ivotu nije usudio da zapeva, a tonovi koji su dolazili iz
njega su bogati i puni, cisti; ispravno su pogadali centar osnovnog tona. Da! Oh, spajanje,
dodirivanje, sjedinjenje, jedinstvenost! On vie nije David Selig. On je deo njih, a oni su deo
njega, i u toj ushicenosti, ekstaticnoj smesi on iskusi gubitak sebe, on odbaci sve to je umorno i
istroeno i bolno za njega, on odbaci svoj strah i neizvesnost, on odbaci sve to ga je odvajalo od
samog sebe toliko godina. On se probio. Kompletno je otvoren i neizmeran signal iz kosmosa
sliva se slobodno u njega. On prima. On emituje. On upija. On odaje. Da. Da. Da. Da.
On zna da ce ova ekstaza trajati vecito.
Ali u trenutku tog saznanja, on oseca da klizi iz njega. Radosne horske note se
razvodnjavaju. Sunce pada prema horizontu. Udaljeno more, povlaceci se, isisava obalu. On se
bori da zadri veselo raspoloenje, ali to se vie bori vie je gubi. Zadrati plimu? Kako?
Odloiti padanje noci? Kako? Pesma ptica sada je slaba. Vazduh postaje hladan. Sve odlazi od
njega. On stoji sam u nadolazecoj tmini, prisecajuci se ekstaze, ponovo je hvatajuci na mahove,
oivljavajuci je - jer je vec otila, i mora se dozvati putem volje. Otila je, da. Vrlo je tiho,
iznenada. On cuje jedan poslednji zvuk, icani instrument u daljini, violoncelo je, verovatno,
odapeto, picikato, predivan melanhonican zvuk. Tvang. Bucan akord. Tving. ica se prekida.
Tvong. Nenatimovana lira. Tvang. Tving. Tvong. I nita vie. Tiina ga je obuzela. Konacna
tiina, koja tutnji kroz upljine njegove glave, tiina koja je pratila rastrojstvo ica violoncela,
tiina koja dolazi sa smrcu muzike. On nita ne cuje. On nita ne oseca. On je sam. On je sam.
On je sam.
Tako je tiho, mrmljao je. Tako privatno, tako - je - privatno - ovde.
Selig?, upita neki duboki glas. ta se deava, Selig?
Dobro mi je, rece Selig. On pokua da ustane, ali nita nema cvrstinu. Survao se na
Kuingov sto, na pod kancelarije, padajuci kroz samu planetu, traeci i ne nalazeci stabilnu
platformu.
Tako je tiho. Tiina, Tede, ta tiina!
Snane ruke ga prihvatie. Svestan je obrisa koji se uurbano krecu oko njega. Neko je
zvao doktora. Selig je odmahivao glavom, protestujuci da je sa njim sve u redu, da mu nije ama
ba nita, izuzev tiine u njegovoj glavi, izuzev tiine, izuzev tiine.
Izuzev tiine.

26


Stigla je zima. Nebo i grad sacinjavali su besprekornu, neumitnu celinu sivila. Uskoro ce
biti snega. Iz nekih nejasnih razloga, iz ovog komiluka nije odneseno dubre tri ili cetiri dana, i
nabijene plasticne kese smeca nagomilane su ispred zgrada, a ipak u vazduhu nema smrada od
dubreta. Cak ni mirisi ne mogu bujati na ovim temperaturama: hladnoca isceduje svaki smrad,
svaki znak organske stvarnosti. Ovde samo beton trijumfuje. Tiina vlada. Suvonjave crne i sive
macke, bespomocne, statue samih sebe, izviruju iz ulicica. Saobracaj je lagan. Hodajuci urno niz
ulice od podzemne eleznice do Juditinog apartmana, odvracao sam pogled od lica nekolicine
ljudi koje sam mimoiao. Osecao sam se stidljiv i samosvestan medu njima, kao ratni veteran koji
je tek otputen iz rehabilitacionog centra, a jo je uvek postiden zbog svoje unakaenosti.
Prirodno, ja nisam u stanju da kaem ta oni misle, njihovi umovi su sada zatvoreni za mene i oni
prolaze pored mene kao da nose tit neprobojnog leda; ali, ironicno, ja imam tu iluziju da oni
imaju pristupa meni. Oni mogu da gledaju pravo u moj um i vide to sam postao. Eno ga Dejvid
Selig, mora da tako razmiljaju. Kako je samo nepaljiv! Kako je bio slab cuvar svog dara!
Zabrljao je celu stvar i dozvolio da sve sklizne iz njega, glupan. Osecam se krivim to izazivam
takvo razocaranje. Ipak, ne osecam se toliko krivim kao to sam mislio. U nekom krajnjem
stepenu piam se na sve to. Ovakav sam, kaem sebi. Ovakav cu sada biti. Ako vam se to ne
svida, jedite govna. Pokuajte da me prihvatite. Ako ne moete to da uradite, onda me
jednostavno ignoriite.

Kao to se najiskrenije drutvo uvek pribliava usamljenosti, tako i najbolji govor
konacno zamre u tiinu. Tiinu cuje svaki covek, u svim vremenima i na svim mestima.
Tako je rekao Toro, 1849. godine, u svom radu Nedelja na rekama Konkord i Merimak.
Naravno Toro je bio neprilagoden i otpadnik sa vrlo ozbiljnim neurotskim problemima. J o dok
je bio mladic, tek izaao iz koleda, zaljubio, se u devojku zvanu Elen Seval, ali ona ga je odbila,
i on se nikad nije oenio. Pitam se, da li je ikad spavao sa nekom. Verovatno nije. J a ne mogu da
zamislim Toroa da se uistinu tuca, moete li vi? Oh, moda nije umro nevin, ali mora da mu je
seksualni ivot bio jadan. Verovatno nije cak ni masturbirao. Moete li stvoriti sliku njega pored
jezera kako drka do besvesti? J a ne mogu. Jadni Toro. Tiina se cuje, Henri.

Zamislio sam, dok sam se pribliavao Juditinoj zgradi, da srecem Toni na ulici. Izgledalo
mi je da vidim jednu visoku figuru koja hoda prema meni iz pravca Riversajd drajva, bez kape,
umotana u ogroman narandast kaput. Kad smo na razdaljini od petnaestak metara, prepoznajem
je. Neobicno, ne osecam ni uzbudenje niti razumevanje nad ovim neocekivanim ponovnim
susretom; ja sam dosta smiren, skoro nepokretan. U nekoj drugoj prilici moda bih preao ulicu
da izbegnem moguc uznemiravajuci susret. Ali sada ne: hladnokrvno sam joj preprecio put,
osmehnuo, digao ruke u znak pozdrava.
Toni?, rekoh. Zar me ne prepoznaje?
Ona me posmatra, mrti se, izgleda zbunjeno na trenutak. Ali samo na trenutak.
Dejvide. Zdravo.
Lice joj izgleda jo mravije, jagodice izraenije i otrije. Ima nekoliko sivih pramenova u
kosi. U dane kad sam je poznavao, imala je jedan briljiv sivi uvojak oko slepoocnice, vrlo
neobican; sada su sive vlasi rasprostranjene medu crnima. Pa, naravno, ona je sada u svojim
srednjim tridesetim godinama. Nije vie ba devojka. Ima isto godina, u stvari, koliko sam ja
imao kad sam je prvi put sreo. Ali u stvari ja znam da se ona uopte jedva promenila, samo je
malo zrelija.
Izgledala je lepo kao uvek. Ipak udnja je odsutna u meni. Sva strast je potroena, Selig.
Sva strast je potroena. A ona je isto misteriozno slobodna od uznemirenosti. Secam se naeg
poslednjeg susreta, pogled pun bola na njenom licu, prepune pepeljare pikavaca. Sad je njen izraz
ljubak i oputen. Oboje smo proli kroz godine oluja.
Ti izgleda dobro, rekoh. Koliko je prolo, osam godina, devet?
Znam odgovor na to. Samo je testiram. A ona prolazi test, odgovarajuci:
Leto ezdeset osme godine. Laknulo mi je kad sam video da nije zaboravila. J o uvek
sam poglavlje u njenoj autobiografiji. Kako si ti, Dejvide?
Nije loe, konverzaciona praznina. ta radi ovih dana?
J a sam sada u Randu. A ti?
Slobodan umetnik, rekoh. Tu i tamo.
J e li udata? Ruke su joj u rukavicama te sa te strane nemam odgovor. Ne usudujem se da
pitam. Nesposoban sam da isprobam. Isforsirah osmeh i prebacih teinu sa jedne noge na drugu.
Tiina koja je bila medu nama iznenada izgleda nepremostiva. Zar smo iscrpli sve moguce teme
tako rano? Nije ostalo vie prostora za kontakt izuzev onih isuvie bolom ispunjeni da bi se
obnovili?
Ona rece: Promenio si se.
Stariji sam. Umorniji. Celaviji.
Nije to. Promenio si se negde iznutra.
Izgleda da jesam.
Pre sam se osecala nelagodno sa tobom. Neka vrsta gadljivog osecaja. Vie to ne
osecam.
Misli, ono posle tripa?
I pre i posle, rece ona.
Uvek si se osecala nelagodno sa mnom?
Uvek. Nikad nisam znala zato. Cak ni onda kad smo stvarno bili bliski, osecala sam...
ne znam, na oprezu, izbacena iz ravnotee, napeta, tako sam se osecala kad sam bila s tobom. A
to je prolo sad. U potpunosti otilo. Pitam se samo zato.
Vreme leci sve rane, rekoh. Dvosmislena mudrost. Pretpostavljam da si u pravu. Boe,
kako je hladno! Misli li da ce pasti sneg?
Morace da padne skoro.
Mrzim hladno vreme. Uvukla se unutar svog kaputa. Nikad je nisam poznavao kad je
bilo hladno vreme. Prolece i leto, zatim zbogom, izlazi napolje, zbogom, zbogom. Cudno kako
malo osecam za nju sada. Ako bi me pozvala u svoj apartman, verovatno bih rekao: Ne, hvala ti,
idem da posetim svoju sestru. Naravno ona je zamiljena, to bi trebalo da ima neke veze sa tim.
Ali isto tako ne dobijam nikakvu transmisiju od nje. Ona nita ne alje, ili, pre, ja nita ne
primam. Ona je samo statua same sebe, kao macke u ulicicama. Zar cu biti nesposoban da
osecam, sada poto sam nesposoban da primam? Ona rece:
Drago mi je da sam te videla, Dejvide. Hajde da se nademo poneki put, hoce li?
Svakako. Da odemo na pice i pricamo o starim vremenima.
Ba bi mi bilo drago.
,Cuvaj se, Dejvide.
Ti isto, Toni.
Osmehnuli smo se. Uputih joj mali smean pozdrav za rastanak. Rastali smo se; nastavih
da hodam ka zapadu, ona je urila niz vetrovitu ulicu prema Brodveju. Osecam se malo toplije
poto sam je sreo. Sve je hladno, prijateljski, neemotivno izmedu nas. Sve umrlo, u stvari. Sva
strast je potroena. Drago mi je da sam te videla, Dejvide. Hajde da se nademo neki put, hocemo
li? Kad sam stigao do ugla shvatio sam da sam zaboravio da je pitam za telefon. Toni? Toni? Ali
ona je bila van vidokruga. Kao da je nikad i nije bilo.

Mala naprslina u lutnji
koja ce vremenom naciniti muziku nemom,
i ireci se polagano utiace sve.


To je Tenison: Merlin i Vivijen. J este li ranije culi tu strofu o naprslinu u lutnji, zar niste?
Ali nikad niste znali da je to Tenison. Niti sam ja. Moja lutnja je iskidana. Tvang, Tving, Tvong.
Evo jo jedne male knjievne dragocenosti:


Svaki zvuk ce zavriti u tiini, ali tiina nikad ne umire.


Samjuel Miler Hageman je to napisao, 1876. godine, u svojoj pesmi zvanoj Tiina. Jeste li
ikad culi za Samjela Miler Hagemana? Ja nisam. Ti si bio mudar stari lisac, Same, ko god si bio.

J ednog leta, kad sam imao osam ili devet godina - u svakom slucaju, bilo je to pre nego
to su usvojili Juditu - otiao sam sa roditeljima u odmaralite u Katskilsima, na par nedelja. Bio
je tamo deciji kamp, gde su nas ucili da plivamo, igramo tenis, softbol, umetnostima i vetinama,
i drugim aktivnostima, tako da smo ostavljali odrasle slobodne da igraju remi i da kreativno piju.
J ednog popodneva u decijem kampu podignut je improvizovani ring za bokserske meceve. J a
nikad nisam stavio na ruke bokserske rukavice, a mecevi su bili slobodna dobrovoljna pozivnica
za sve decke kampa, nalazio sam da sam nikakav bokser, tako da nisam bio ushicen. Posmatrao
sam prvih pet meceva sa velikim zaprepacenjem. Svi ti udarci! Ti krvavi nosevi!
Tad je doao red na mene. Moj protivnik je bio decak po imenu Dimi, par meseci mladi
od mene, ali vii i tei i mnogo atletskije graden. Mislim da su nas instruktori-savetnici namerno
uvrstili zajedno u ring, nadajuci se da ce me Dimi prebiti: ja nisam bio njihovo omiljeno dete.
Poceo sam se tresti pre nego to su mi natakli rukavice.
Prva runda! uzviknuo je savetnik, i mi smo prilazili jedan drugom. Udaljeno sam cuo
Dimovo razmiljanje da me udari u bradu, i kako se njegova rukavica primicala mom licu, ja
sam se sagnuo i udario ga u stomak. To ga je razljutilo. Sada je smislio da me batina u stranji
deo glave, ali i to sam video da dolazi i koraknuo u stranu i udario ga u vrat, blizu adamove
jabucice. On je zapuio usta i okrenuvi se otiao, napola u suzama. Za nekoliko trenutaka se
vratio da napadne, ali ja sam nastavljao da preduhitrujem njegove pokrete i on me nije ni
dodirnuo. Prvi put u ivotu osecao sam se jakim, sposobnim, agresivnim. Dok sam ga udarao,
pogledao sam iza improvizovanog ringa i video svog oca ispunjenog ponosom, i Dimovog oca
pored njega koji je izgledao srdit i zbunjen. Kraj prve runde. J a sam se oznojio, poskakivao,
cerio.
Druga runda: Dim je napredovao odlucan da me raznese u komadice. Zamahujuci divlje,
pomamno, jo uvek ciljajuci u moju glavu. Drao sam glavu tamo gde je nije mogao dostignuti i
otplesao okolo do njegovog boka i udario ga ponovo u stomak, vrlo jako, a kad se savio udario
sam ga u nos i on je pao, placuci. Savetnik koji je bio zbunjen vrlo brzo je izbrojao do deset i
podigao moju ruku.
Hej, Doe Luis!, drao se moj otac.
Hej, Vili Pep! Savetnik mi je predloio da odem do Dima i da mu pomognem da
ustane te da se rukujemo. Kako se pridigao na noge ja sam vrlo jasno primetio kako se on
odlucuje da me glavom udari u zube, a ja sam se pretvarao kao da ne obracam panju, osim kad
je navalio, koraknuo sam hladno u jednu stranu i lupio ga pesnicama po krstima. To ga je skrhalo.
Dejvid vara! Stenjao je. Dejvid vara!
Kako li su me samo mrzeli zbog promucurnosti! Ono to su oni tumacili kao spretnost, je
moja prepredena stecena sposobnost da uvek pretpostavim ta ce se dogoditi. Pa, sada to nece biti
problem. Oni ce me svi voleti. Voleci me, premlatice me, ubice boga u meni.

J udita je otvorila vrata. Obukla je jedan stari sivi demper i plave pantalone sa rupom na
kolenu. Ispruila je svoje ruke prema meni i ja je vatreno poljubih, steuci je tesno uz moje telo
otprilike pola minuta. Cujem muziku iznutra: Zigfredova idila, cini mi se. Nena, prelepa,
prihvatljiva muzika.
J o nije poceo da pada sneg? upita ona.
Jo nije. Sivo je i hladno, to je sve.
Donecu ti pice. Idi u dnevnu sobu.
Stajao sam do prozora. Par snenih pahuljica proleti. Moj necak se pojavio i posmatrao
me sa udaljenosti od osam metara. Na moje zaprepacenje, smeio se. On je toplo rekao:
Haj, ujka Dejvide!
Mora da ga je J udita na to nagovorila. Budi fin prema ujka Dejvidu, mora da ga je tako
savetovala. On se ne oseca dobro, u poslednje vreme imao je puno problema. I tako je klinac tu
stajao, i bio fin prema ujka Dejvidu. Misim da se ranije nije nikad osmehnuo prema meni. On mi
cak nije ni lepo gukao iz kolevke. Haj, ujka Dejvide. U redu klinac. Ja te razumem.
Halo, Poli. Kakav si mi?
Dobro, rece on. Sa tim njegove drutvene drai su iscrpljene; on se zauzvrat nije
raspitivao o stanju mog zdravlja, vec je podigao jednu od svojih igracaka i upio se u njenu
zamrenost. Ipak njegove velike tamne sjajne oci nastavile su da me ispituju svakih par trenutaka,
a cini se da u tim letimicnim pogledima nema neprijateljstva.
Zavrio je Vagner. Tumarao sam po stalku sa plocama, izabrao jednu, i stavio je na
gramofon. enberg, Verklaerte Nacht. Muzika orkanske patnje potom pracena smirenocu i
odstupanju. Tema ponovnog prihvatanja. Lepo. Lepo. Zanosne arije me zarobie. Bogato, bujno
sazvucje. Pojavila se J udita, donoseci mi cau ruma. Ona ima neto blae za sebe, eri ili vermut.
Izgleda pomalo prijazno ali vrlo prijateljski, vrlo otvorena.
iveli, rece ona.
iveli.
Stavio si dobru muziku. Mnogo ljudi ne bi verovalo da enberg moe biti senzualan i
nean. Naravno, to je vrlo rani enberg.
Da, rekoh. Romanticni sokovi imaju obicaj da se osue kako starimo, eh? Cime se
bavi u poslednje vreme, J udo?
Ni sa cim narocito. Uglavnom iste stare stvari.
Kako je Karl?
Vie ne vidam Karla.
Oh!
Zar ti to nisam rekla?
Ne, rekoh. Ovo je prvi put da to cujem.
J a nisam navikla na to da ti govorim o tim stvarima. Dav.
Bolje da se navikne na to. Ti i Karl...
Postao je vrlo uporan u nastojanju da se vencamo. Rekla sam mu da je isuvie rano, da
ga ne poznajem dovoljno, da se plaim da gradim svoj ivot ponovo kad bi to verovatno moglo
biti pogrena grada za mene. Bio je povreden. Poceo je da mi popuje o povlacenju iz veze i
obecanja, o samodestruktivnosti, i slicnim sranjima. Usred svega toga shvatila sam ga kao neku
vrstu oca-patrona; ti razume, veliki i pompezan i strog, ne kao ljubavnika vec kao mentora,
profesora, a to nisam elela. Tad sam pocela razmiljati kakav bi on bio za deset ili dvanaest
godina. Bio bi u svojim ezdesetim godinama a ja bih jo bila mlada. I shvatila sam da za nas
nema zajednicke buducnosti. To sam mu i rekla to sam nenije mogla. Nije zvao poslednjih
desetak dana, i pretpostavljam da nece vie ni zvati.
ao mi je.
Nema problema, Dav. Ucinila sam pametnu stvar. Sigurna sam u to. Karl je bio dobar za
mene, ali to nije moglo biti trajno. Moja faza Karla. Vrlo zdrava faza. Stvar je u tome da ne
dozvoli jednoj fazi da traje due od sopstvenog saznanja da je gotova.
, Da, rekoh. Sigurno.
eli li jo malo ruma?
Malo kasnije.
A ta je s tobom? upita ona. Pricaj mi o sebi. Kako se navikava, sada poto - sada
poto...
Sada poto je moja faza supermena gotova?
Da, rece ona. J e li stvarno otila, eh?
Stvarno. Sva. Bez sumnje.
Pa onda, Dav? Kako ti je otkad se to desilo?

Pravda. Dosta se prica o pravdi, bojoj pravdi. Brine se o pravicnima. Cini loe
grenicima. Pravda? Gde je pravda? Gde je bog, kad smo vec kod toga? Je li on stvarno mrtav, ili
je samo na odmoru, ili je samo zaboravan? Gledajte njegovu pravdu. On alje poplave u Pakistan.
Cap, milion ljudi umre, grenici i nevini zajedno. Pravda? Moda. Moda navodno nevini u stvari
i nisu tako nevini. Zap, posvecena opatica u bolnici za gubave dobija gubu i usne joj odpadnu
preko noci. Pravda. Cap, katedrala koju su vernici gradili, dve stotine godina, svedena je na
netesano kamenje posle jednog zemljotresa dan pre Uskrsa. Cap. Cap. Bog nam se smeje u lice.
To je pravda? Gde? Kako? Mislim, uzmite u obzir moj slucaj. J a sad ne pokuavam da iscedim
neko saaljenje od vas; ja sam potpuno objektivan. Vidi, ja nisam traio da budem natcovek. To
mi je dato u trenutku zaceca. Boji neshvatljiv cef. Cef koji me je opredelio, formirao, rdavo me
izradio, dislocirao me, a bio je nezasluen, netraen, sasvim nepoeljan, osim ako ne eli da
misli o mom genetskom nasledu u uslovima necije druge loe karme, a poserem se na to. Bilo je
to nasumicno cimanje. Bog je rekao: Nek ovo dete bude natcovek, i gle! Mladi Selig je bio
natcovek, u ogranicenom smislu reci. Bar za izvesno vreme, Bog me je pripremio za sve ono to
se dogadalo; izolacija, patnja, usamljenost, cak i samosaaljenje. Pravda? Gde? Gospon daje, ko
zna zbog kog vraga, a Gospon i uzima. ta je sada On uradio? Moc je nestala. Ja sam sada prost
covek narode, ba kao ti i ti i ti. Nemojte me krivo shvatiti: ja prihvatam svoju sudbinu, ja sam se
totalno pomirio sa tim, ja NE traim od vas da me saaljevate. J a jednostavno elim da napravim
smisao, neki, od svega ovoga. Sada, poto je moc nestala, ko sam ia? Kako da odredim sebe?
Izgubio sam svoju specijalnost, svoju moc, svoju ranu, svoj razlog za razdvojenost. Sve to mi je
sada. ostalo je secanje da sam bio drukciji. Oiljak od toga. to bi trebalo sada da radim? Kako da
se odnosim prema ljudskoj vrsti, sada poto je razlika otila, a ja sam jo ovde? Ono je umrlo. Ja i
dalje ivim. Koju si cudnu stvar uradio meni, Boe, ja se ne bunim, ti razume. J a samo pitam,
mirnim, smirenim glasom. Ja se raspitujem za prirodu boje pravde. Mislim da Boetov stari
harfist ima pravu sliku o tebi, Boe. Ti nas vodi napred u ivot, ti dozvoljava da siromaan
covek bude kriv, a onda ga ostavlja njegovoj patnji. J er se sva krivica osveti na zemlji. To je
razlog da se ale. Ti ima krajnju moc, Boe, ali odbija da prihvati i krajnju odgovornost. Zar je
to fer? Ja mislim da takode imam razloga da se alim. Ako ima pravde, zato toliko od ivota
izgleda nepravedno? Ako si stvarno na naoj strani, Boe, zato nam daje ivot pun bola? Gde je
pravda za bebu rodenu bez ociju? Za bebu rodenu sa glave dve? Za bebu rodenu sa moci koja nije
coveku namenjena? Samo pitam, Boe. Prihvatam tvoju presudu, veruj mi, ja se klanjam tvojoj
volji, jer bih isto mogao - kakav izbor imam, u stvari? - ali ja jo uvek imam pravo da pitam, je li
tako?
Hej, Boe? Boe? Da li slua, Boe?
Ja mislim da ne slua. Ja mislim da te je ba briga. Boe, mislim da si me dosad jebao.

Di - da - de - du - di - da. Zavrava se muzika. Nebeska harmonija ispunjava sobu. Sve se
stapa u jedno. Snene pahuljice kovitlaju se iza prozorskog okna. Prava stvar, enberg. Ti si
razumeo, bar dok si bio mlad. Kad si uhvatio istinu ispisao si je na papir. Cujem ta mi govori,
covece. Ne postavljaj pitanja, kae. Prihvati. Samo prihvati, to je moto. i Prihvati. Prihvati. to
god ti dode, prihvati.

J udita kae: Klod Germantes me je pozvao da idem na skijanje sa njim u vajcarsku, za
vreme boicnih praznika. Mogu da ostavim bebu kod prijatelja u Konektikatu. Ali necu ici ako
sam ti potrebna, Dav. Jesi li u redu? Snalazi li se?
Naravno. Pa nisam paralizovan, Judo. Nisam izgubio vid. Idi u vajcarsku, ako to eli.
Bila bih odsutna samo osam dana.
Preivecu.
Kad se vratim, nadam se da ce se iseliti iz svog stana. Trebalo bi da ivi ovde, blizu
mene. Morali bismo se cece vidati.
Moda.
Mogla bih te cak i upoznati sa nekim svojim prijateljicama. Ako si zainteresovan.
Predivno, J udo.
Ne zvuci isuvie oduevljeno zbog toga.
Nastupaj lagano sa mnom, rekoh joj. Nemoj me obasipati sa milion stvari odjednom.
Treba mi vremena da pojmim stvari, da ih razvrstam.
U redu. To je kao neki novi ivot, zar nije, Dav?
Novi ivot. Novi ivot, to je to, Judo!

Oluja je sada eca. Kola nestaju pod prvim slojevima beline. Za vreme vecere,
vremenska prognoza s radija predvidela je nagomilavanje dvadeset do dvadeset pet santimetara
snega pre jutra. J udita me je pozvala da prespavam kod nje, u sobi kucne pomocnice. Pa, zato da
ne? Sada posle toliko vremena, zato bih je odbio prezirno? Ostacu. Ujutro cu proetati Polija u
parku sa sankama, na novom snegu. Sada stvarno pada. Sneg je tako prekrasan. Pokrivajuci sve,
cisteci sve, brzo procicava ovaj umoran i nagrien grad i njegove umorne nagriene ljude. Ne
mogu da skinem pogled sa njega. Lice mi je sasvim blizu prozora. U ruci drim cau konjaka, ali
ga ne ispijam, jer me je sneg uhvatio u hipnoticnu opcinjenost.
Buu! Neko je uzviknuo iza mene.
Tako sam neobuzdano poskocio da je konjak poleteo iz cae i poprskao prozor. U strahu
se okrenuh, pognuto, spreman da se branim; onda se instiktivan strah smiri i ja pocnem da se
smejem. Judita se isto smejala.
Ovo je prvi put da sam te ikad iznenadila, rece ona. Za trideset i jednu godinu prvi
put!
Tako si me prestraila.
J a sam stajala ovde tri ili cetiri minute razmiljajuci da bi ti procitao. Pokuavajuci da ti
nekako skrenem panju, ali ne, ne, ti nisi reagovao, ti si jednostavno nastavio da bulji u sneg. Te
sam se prikrala i viknula ti u uvo. Stvarno si se preplaio, Dav. Uopte nisi glumio.
Zar si mislila da sam te lagao o tome to mi se dogodilo?
Ne, naravno da nisam.
Onda zato si mislila da glumim?
Ne znam. Pretpostavljam da sam bila malo nepoverljiva. Ali vie ne sumnjam. Oh, Dav,.
Dav. Tako mi je ao zbog tebe!
Nemoj, rekoh. Molim te, Judo.
Ona je lagano plakala. Kako je to neobicno, gledati Juditu kako place. Zbog ljubavi prema
meni, nita manje. Zbog ljubavi prema meni.

Vrlo je tiho sada.
Svet je beo napolju, a siv iznutra. Prihvatam to. Mislim da ce ivot biti miroljubljiviji.
Tiina ce postati moj maternji jezik. Bice jo otkrica i saznanja ali prevrata nema vie. Verovatno
ce se neka boja vratiti u svet za mene, kasnije. Moda.
iveci, mi se nerviramo. Umiruci, mi ivimo. Imacu to na umu. Bicu dobro raspoloen,
Tvang. Tving. Tvong. Dok ponovo ne umre, zdravo, zdravo, zdravo, zdravo.