Filip David

Jednog dana, moj Jamele

LICA:

JAMEL
MAJKA

Dok traje najava čuje se pesma:

Jednog dana, moj Jamele

ugledaćeš zlatna vrata i
poći ćeš prema njima
sporim hodom starog klatna .

Jednog dana, moj Jamele

I hodaćeš dugo, dugo
kroz svet senki i svet sanja
u ponoći sve što nađeš
rasteraće svetlost danja.

Staro klatno vreme meri

i otvara zlatne dveri
na tom putu ko prašina sve je
putovaćeš bez prestanka
moj Jamele, moj Jamele.

Slika je isprva rasplinuta, a onda se izoštrava. Preko Jamelovih sklopljenih očiju blago
prelaze nečiji prsti. Jamel se budi iza sna. Kraj jotelje, u kojoj je zaspao, stoji Majka.
MAJKA: Zaspao si...
Jamel prihvata njenu ruku. Pritisne je uz obraz.
MAJKA:...Znam da si umoran. Dugo si putovao, sine moj... (Odlazi do otvorenog
prozora)... Napolju je mesečina. Svetlo je kao usred dana...
JAMEL (ustaje i prilazi Majci): I pre nekoliko sati, kad sam dolazio, sve je bilo
pokriveno srebrnom paučinom. Osećao sam je po licu, po telu. Kuća je njome bila
opletena.
MAJKA: Već si zaboravio da su ovde noći čarobne.
Jamel se odmakne od prozora. Prilazi stolu.
JAMEL: Mama, sanjao sam čudan san.
MAJKA: Posmatrala sam te. Spavao si nemirno.
JAMEL: Sanjao sam kako se budim pod velikim drvetom u našoj bašti. Ali, nigde nema
ni traga od naše kuće. Ni vas više nema: tebe, tate, Melvija. Budim se među ljudima koje
ne poznajem. Tu, gde je bila naša kuća, oni čekaju brod da pređu na drugu obalu reke.
Prepoznao sam reku, prepoznao drvo, klupu i sto iz bašte, samo je naša kuća iščezla, kao
što ste i vi iščezli.
MAJKA: Zaboravi taj san. Snovi su laž.
JAMEL: Sve je bilo tako oštro, jasno, kao u stvarnosti... (Trenutak tišine.)... I gledajući
sad ovaj nestvarni, mesečinom obasjani put, upitao sam se: A šta, ako je ono bila java, a
ovo je san?
MAJKA: Možeš dodirnuti sve stvari oko sebe, Jamele. I kad sam te zagrlila, zar je to bio
san?... (Okrene leđa da Jamel ne bi video njene suze.)... Dugo se nismo videli. Bio si nas
zaboravio.
JAMEL: Ali sada sam opet tu... (Zagrli je.) Nisam verovao da ću vas više ikada videti.
MAJKA: Zapamti, Jamele: bez obzira šta se dogodilo, ti imaš svoj dom i u njega uvek
možeš da se vratiš.
JAMEL: Plašio sam se da dođem, a ne zateknem ništa. Već dugo godina nisam dobijao
odgovore na pisma koja sam slao...
MAJKA: Čitala sam tvoja pisma, i plakala sam... (Odlazi do jedne škrinje, otvara je i vadi
iz nje paket pisama.)... Evo ih. Uvezana crnom trakom. Tako si brzo menjao mesta u
kojima si živeo da nisam stigla nijednom da ti odgovorim.
JAMEL: To su zaista moja pisma.
MAJKA: Suze su ti kapale na čistu hartiju dok si ih pisao, a moje su tekle dok sam ih
čitala.
JAMEL: Ja sam verovao da ih šaljem u vreme koje ne postoji.
MAJKA: Svako sam pažljivo čitala i čuvala... (Vraća pisma nazad.)... Bilo ti je teško: mi
smo mislili na tebe, ali nismo mogli da te utešimo.
JAMEL: I ja sam bio uveren da više ničega nema: osećao sam se kao da ta pisma šaljem
sam sebi.
MAJKA: A ona su danima ležala kraj mog uzglavlja.
JAMEL: I svakog Jon Kipura, na taj dan kada mrtvi živima opraštaju grehove, ja sam se
molio da mi vi svi oprostite.
MAJKA: Šta da ti oprostimo, Jamele?
JAMEL: Sitni grehovi su vremenom izrasli u čudovišta. Nekada izgovorene reči postale
su hladne i teške kao kamen.
MAJKA: Sve će biti zaboravljeno. Opet si tu.
JAMEL: I zato sam bio srećan kada večeras stigoh i pod mesečinom ugledah našu staru
kuću i osvetljene prozore... (Sedne za sto i posmatra Majku preko plamena sveće.)... I kad
pređoh prag, videh vas iste, kao što ste nekada davno bili.
MAJKA: Ti nimalo nisi ostareo.
JAMEL: Gde je Melvi?
MAJKA: Dok si spavao, tvoj brat je otišao na reku. Uvek kada je ovakva mesečina,
odlazi da lovi ribu.
JAMEL: Sećam se. Nekada smo to radili zajedno.
MAJKA: Doći će nam gosti i treba da im spremimo večeru.
JAMEL: Gosti?
MAJKA: Već smo obavestili naše najbliže da si se vratio kući.
Na vratima se pojavljuje Otac u svečanom odelu. Vedar je i nasmejan. U ruci drži štap sa
orlovskom glavom. Kada nešto želi naročito da istakne, obavezno podiže štap.
OTAC: Da, Jamele. Biće opet svi tu... (Ženi) A ti, jesi li sve pripremila?
MAJKA: Obrisala sam prašinu sa stvari kojima se Jamel nekada igrao. Njegova soba je
nameštena isto kao onoga dana kada je otišao. A i mi smo isti koji smo bili, zar ne, tata?
OTAC: A na sto stavi čist stolnjak i nove svećnjake.
JAMEL: Ko će sve doći?
OTAC: Evo, već se čuju koraci...
Svi zastaju i pažljivo osluškuju. čuju se koraci, a zatim lupanje u vrata.
OTAC:... Šta sam rekao!
JAMEL: Tako hoda samo ujak Isak. Zapamtio sam zvuk njegovih koraka.
OTAC: Otvori vrata, mama.
MAJKA: Jamele, podigni kosu sa čela.
Jamel je posluša. Majka ga još jednom pogleda. Zadovoljna je. Otac i sin u tišini očekuju
dolazak gosta. Ulazi Ujak, za njim Majka.
UJAK: Vidi, čitav momak! Pa, kako si?... (Grli ga.) Ti si nas, izgleda, zaboravio. (Gleda
ga.)... Bogami kada čovek posmatra ovu našu decu, tek onda opazi koliko je sam ostareo.
JAMEL: Kako tvoja bolest, ujače?
UJAK: Mogu ti reći: sve po starom. Ni bolje, ni gore... (Okreće se.)... Gde je drugi brat?
MAJKA: Tek što nije stigao sa punom torbom riba.
UJAK: Tako, dakle! Dvostruko iznenađenje: Jamelov povratak i riblja večera!... (Vadi iz
džepa sat na zlatnom lančiću. Pogleda ga, zatim prinese uhu, pa ponovo pogleda.) Ja ću
malo da prilegnem pre večere, ako nemate ništa protiv.
MAJKA: Nikada se nećeš osloboditi tih svojih navika.
UJAK: Svaki slobodan trenutak treba iskoristiti za odmor. (Pevušeći, odlazi u susednu
sobu.)
OTAC: Čitav život je prespavao.
MAJKA: Ipak, ne može se poreći da je dobar i pažljiv. Pored toga, on je jedini brat koga
imam.
Ovu malu, bezazlenu prepirku, koja je deo stalne kućne atmosjere, prekidaju isprva jedva
čujni, a zatim glasni zvuci flaute. To je melodija uvodne pesme. Svi radosni osluškuju.
MAJKA: Evo učitelja.
Vrata se otvaraju i u sobu ulazi, sa flautom u ruci. Učitelj. On je obučen uredno, ali na
izvestan način i boemski. Ima manire veoma vaspitanog i ljubaznog čoveka.
UČITELJ: Dobro veče, svima. Nadam se da nisam zakasnio.
OTAC: Dolazite upravo na vreme.
UČITELJ: Lepo je videti vas sve na okupu. Ali... neko nedostaje... Melvi!
MAJKA: Tek što se nije vratio sa obale!
OTAC: Odsvirajte nam nešto kad vam je već tu flauta.
UČITELJ: Evo, pozdraviću Jamela jednom muzičkom frazom.
(Odsvira početak neke melodije. Svi mu pljeskaju. Učitelj obriše vrh flaute jelenskom
kožom koju vadi iz jednog od džepova.)
UČITELJ: ...A kada se Melvi vrati, mogli bismo da održimo čas. Vreme je dragoceno. A
dosta smo već izdangubili.
MAJKA: Nemojte večeras, učitelju. Dolaze nam gosti na večeru.
UČITELJ: Kako vi kažete!
MAJKA I vas smo zato pozvali.
UČITELJ: Zahvaljujem.
Stavlja na usne flautu i zasvira. Kao na poziv, kroz vrata ulaze novi gosti: starija žena sa
koferom i Deda, koji nosi kavez sa kanarincem. Žagor, galama. Prate ih zvuci flaute.
MAJKA: Deda, lepo je od tebe što si došao. Jesi li umoran od puta?
DEDA: Milo mi je što vas vidim. Ali, pre nego što o svemu natenane porazgovaramo,
treba da nahranim ptičicu.
Izvadi iz džepa kašičicu i kesu sa semenom za ptice. Priprema hranu svome ljubimcu. U
međuvremenu. Majci prilazi žena sa koferom.
ELVIRA: Da li me se sećate, gospođo?
Majka je posmatra časak, dva, i tek je onda prepoznaje.
MAJKA: Elvira!
ELVIRA: Gospođo! (Ispusti kofer iz ruke. Zagrli Majku.)
MAJKA: Vidi ko je došao, Jamele. Naša stara Elvira. Ona te je ljuljala u kolevci. Brinula
se o tebi i Melviju.
ELVIRA: Čula sam da se vratio i da će večeras porodica biti na okupu. I rekoh sebi: ako
ko treba tamo da bude, onda si to ti, ženo. I, evo me.
UČITELJ: Još neko dolazi, čujete li korake?
Prestane svaki razgovor. Zavlada potpuna tišina. Iz susedne sobe se pojavljuje Ujak. Drži
svoj džepni časovnik u ruci.
UJAK: Po mome satu — vreme je. Melvi se vraća iz ribolova. Nikada nije zakašnjavao
na večeru.
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Ned Okt 15, 2006 4:46 pm Naslov:

Vrata se otvaraju i ulazi Melvi. Po njegovoj odeći vidi se da upravo dolazi sa reke gde je
lovio ribu. Jednu ruku drzi iza leđa i u njoj nešto krije.
MELVI: Svi ste već tu! (Otkrije ruku. U njoj ima buket lepog poljskog cveća.) A ovo sam
ubrao za mamu! (Majka prihvata buket i prinese ga licu.)
MAJKA: Divno je!... (Pritisne cveće na grudi.)... Poslednji put sam dobila cveće kada ste
ti i Jamel išli zajedno na reku... (Zamisli se.) Je li to bilo sinoć?
JAMEL: Davno je to bilo, mama. Veoma davno! (Okrene se prema zidu kao da ga
progoni neka ružna uspomena.)... Nabrali smo puno cveća. Hteli smo da te obradujemo.
Ali, njegov buket je bio veći i lepši i mi smo se posvađali. Ja sam ga udario, jer sam bio
jači od njega. I onaj buket kome si se ti više divila bio je njegov, iako sam ti ga ja doneo.
(Okrene se kao da očekuje strašnu presudu)
MELVI: To je istina. Ali, ja se nikom nisam žalio.
JAMEL: A ti, ispod oka, još uvek imaš modricu, iako je toliko vremena prošlo. I ona te
sigurno boli.
OTAC: Zar je to od tvog udarca?
JAMEL: Nikada to nisam priznao. Ali ta bezazlena svađa u toku ovih dugih godina stalno
je bila prisutna u mojim sećanjima.
ELVIRA: Dok ste bili mali, često ste se tukli.
JAMEL: A kada sam jednoga dana pomislio da vas više nikad neću videti, u meni su
počele da oživljuju slike svih nepravdi koje sam prema vama činio.
ELVIRA (Majci) Kako lepo govori. A ja sam ga nekada uspavljivala.
JAMEL: A tebi, mama, i tebi, tata, nikada nisam uspeo da se odužim za sve lepe dane
detinjstva. Bio sam
često grub.
MELVI: Oni su nam uvek sve opraštali, Jamele.
JAMEL: A za moj poslednji greh ne znaš, brate. Ti, tata, nisi o tome nikome pričao?
OTAC: Nisam nikome. To je naša tajna.
JAMEL: Kada sam one noći krišom napustio kuću, otac je čuo moje korake i sustigao me
je dole, u bašti. (Jamel napravi korak dva i sada stoji nasuprot svima)...Video je moj
zavežljaj i osetio je da odlazim. Hteo je da me odvrati od te namere. Onda je tražio od
mene da se bar pozdravim sa majkom i Melvijem... Ali, ja sam ga odgurnuo, iako mi se
srce kidalo u tom času, jer sam se plašio majčinih suza.... Otišao sam, ne okrenuvši se. I
mnogo, mnogo godina docnije, ja sam još uvek video oca kako gurnut mojom rukom
gubi ravnotežu. Ne znam da li je pao.
OTAC: Da, Jamele. Ležao sam gotovo do jutra u travi. Bilo mi je teško.
JAMEL: Što sam dalje bio od vas, više sam vas voleo: moje bežanje od kuće postajalo je
sve teži i besmisleniji prestup.
Niko mu ne odgovara.
MAJKA: Ujak je opet zadremao. Ujače, ujače... (Prodrma ga.)
UJAK (zbunjeno) Je li sto namešten?.. (Vadi sat iz džepa.)... Ogladneo sam... (Otvori
Melvijevu torbu i zaviri u nju)... Oh, puna torba riba.
MAJKA: Izvolite u drugu sobu... (Uzima torbu.)... Riba će začas biti pržena. Vatra već
gori.
JAMEL: Hodete li mi oprostiti?
DEDA: Hajdemo, sve je to već davno zaboravljeno,
OTAC: Tako je. Nastavićemo razgovor uz čašu vina.
Učitelj pođe prvi, svirajući na flautu. Za njim Ujak. Jamel sa Majkom. Melvi sa Ocem.
Deda nosi kavez sa kanarincem. Dadilja kofer. Nešto kasnije u novom ambijentu, u
velikoj sobi na čijoj je sredini sto. Sve ostale stvari u sobi utonule su u tamu. Na stolu je
nekoliko svečnjaka sa svećama. Večera je završena. Raspoloženje je dobro. Otac ustaje i
diže punu čašu.
OTAC: Želim da nazdravim našoj deci!... Dok su oni živi, živi smo i mi. Eto, Jamelov
povratak nas je sve okupio. Tu smo za istim stolom. Pijemo iz čaša iz kojih smo nekada
pili. A od sutra nastavljamo da živimo kao što smo uvek živeli. Sve je nepromenjeno...
Odavno mi riba ovako nije prijala, a i vino je odlično!... Živeli!
Otac ispija piće. To čine i ostali. Ujak vadi iz džepa džepni sat.
UJAK: Vreme je da popijem lek. (Otvara zamotuljak sa lekom. Pažljivo odbrojava
tablete.)
Elvira podiže kofer koji joj stoji kraj nogu, stavlja ga na sto i otvara.
ELVIRA: Ponela sam nešto malo domaće hrane. Ako ko voli.
MAJKA: Uvek kada dođeš sa sela, toliko toga doneseš da ne možemo pojesti.
OTAC: A već smo i siti.
ELVIRA: Ovo su specijaliteti. Samo da probate.
Elvira razvezuje razne pakete i iznosi na sto kobasice, kavurmu, nekoliko čutura i
mnoštvo drugih stvari.
DEDA (Učitelju) Kod kuće imam još devet kanarinaca. Veoma su dobro izvežbani. (Daje
znak kanarincu koji na njegov pokret ruke počinje da cvrkuće.)
ELVIRA: Sada da probate od ove domaće. (Puni čaše.)
MAJKA: Nemoj dedici, on ne sme.
UČITELJ (Dedi) Zanimljivo. Za ton više, ali takve greške se amaterima opraštaju.
Učitelj prijateljski kucne nekoliko puta po kavezu. Tu Učiteljevu nepažnju deda koristi da
bi krišom uzeo i ispio njegovu čašu.
UJAK: Tišina! Jamel hoće da govori!
JAMEL: Tata ima pravo. Sve je ovde ostalo po starom. Niko se od vas nije nimalo
promenio. Ostali ste onakvi kakvima sam vas zapamtio. Ušli ste u lepe, zlatne godine, i u
njima ste ostali. Sačuvali ste svoje male navike...
Gosti počinju da čavrljaju između sebe, kao da Jamela nema. Otac visoko diže štap
ubeđujući u nešto Dedu. Elvira i Majka preturaju po praznom koferu.
JAMEL:... A izgledalo je da su lepi dani detinjstva nepovratno utonuli u provaliju
vremena. Da je preko svega prešla usijana lava i sve skamenila. Izgledalo je da se
učinjene greške ne mogu više ispraviti!
UJAK: U ponoć polazi izletnički brod. Šetnja rekom. (Gleda na sat.)... Još nismo
zakasnili.
MAJKA (zapljeska rukama) To je divna ideja!
DEDA: Samo treba dobro da se utoplimo.
MELVI: Hoćete li i nas povesti?
OTAC: Ako obećate da nećete juriti po brodu.
Elvira vadi iz kofera dva šala.
ELVIRA: Jedan je za Jamela, jedan je za Melvija. Da se ne prehlade.
MAJKA: Koju haljinu da obučem?
UČITELJ: Koliko sam obavešten, na palubi sviraju neki diletanti.
ELVIRA: Ja ću se brinuti o deci..,
OTAC: Održava se i igranka.
MAJKA: Dugo nisam plesala.
DEDA: Za pticu ću morati da uzmem kabinu. Več joj je vreme za spavanje.
UJAK: Vodite računa da ne zakasnimo.
MAJKA: Igraćemo pod zvezdama. Igraćemo na talasima.
UJAK (gleda na sat, prodrma ga) Do đavola šta je sa ovim satom!
Otac ustaje i daje svima znak da se umire.
OTAC: A sada iznenađenje! Pre nego što krenemo na plovidbu, prisustvovaćemo jednoj
veridbi.
DEDA: Je li to šala?
OTAC: Prisustvovaćemo Jamelovoj veridbi.
JAMEL: Oče!
ELVIRA: Ovo je tako neočekivano. On je još dete.
Majka maramicom pokriva suzne oči.
OTAC: Rahela te je čekala, Jamele.
Ostala ti je verna.
JAMEL: Rahela? Ti govoriš o Raheli, oče. Ali, ja sam mislio da je ona već odavno mrtva!

MAJKA: Ona se zaklela da će te sačekati, Jamele.

UJAK: U koliko sati dolazi devojka? (Trese džepni sat sa kojim, očevidno, nešto nije u
redu.)
OTAC: Pred vratima je, zajedno sa rabinom. Čekaju na moj znak.
Podiže štap i udara njime o pod. U tom času na vratima se pojavljuju Rabin i Devojka.
Rabin je visok, uspravan. Devojka je obučena u crni prozračni veo i iz nje zrači neobična
mirnoća.
OTAC: Rabine, sedite za naš sto.
RABIN: Nemam mnogo vremena. Doveo sam devojku u zakazani čas. Molim da stvar
odmah obavimo.
OTAC: Uz moj blagoslov, priđi rabinu, Jamele.
Jamel teškim, laganim koracima prilazi Rabinu.
UJAK: Prokletstvo! Sat mi je stao! Koliko je sati!
JAMEL: Rahela, nisam mogao ranije da dođem. Želeo sam da se vratim po tebe, ali oni
putevi kojima sam otišao nisu više postojali... (Uzima Rahelinu ruku, prinosi je svojim
usnama, a zatim pritisne uz grudi.)... U svakom pismu sam pitao za tebe, ali ni na jedno
pismo mi nije stigao odgovor. Onda sam čuo da si mrtva, kao i mnogi drugi... A ti si me,
evo, čekala.
Rahela ga gleda, ali ne odgovara. Samo niz njene obraze klizne nekoliko suza. Gosti ih
posmatraju. Ujak još uvek trese svoj časovnik. Elviri su puna usta, ali je od uzbuđenja
prestala da žvaće. Učitelj u jednom trenutku izvadi pisak flaute i produvava ga, sa
namerom da ga očisti, što izazove vrlo neprijatan, visok zvuk. Deda krišom puni čašu,
Melvi se igra sa kanarincem, a Otac i Majka izgledaju nekako svečano.
DEDA: Poljubi je!
MAJKA: Dedice!
ELVIRA (punih usta, ali jedva zadriavajući suze) A ja sam ga ljuljala u kolevci!
UJAK: Povešćemo i Rahelu na šetnju rekom.
Tada, neočekivano, Jamel pušta Rahelinu ruku iz svojih. U njegovim očima ogleda se
užas. Okreće se prema Rabinu.
JAMEL: Rabine, da li ste primetili nešto neobično kada ste prešli preko praga ove sobe?
RABIN: Sve na ovom svetu je neobično. Proglasiti neku stvar običnom, znači potceniti
je.
JAMEL: Mene je iznenada obuzeo strah.
RABIN: Zar nisi među onima koji ti žele samo dobro?
JAMEL: Ne znam šta se sa mnom događa. Ne znam Šta sve ovo znači.
Jamel pokriva lice šakama. Za trenutak sve ličnosti u pozadini utonu u tami. Rabin i
Jamel su sami.
RABIN: Šta želiš time da kažeš?
JAMEL: Otkako sam se pre nekoliko Časova probudio, događaju mi se čudne stvari. Sve
što se pred mojim očima odigravalo, kao da se već odigralo, ne jednom, već desetinu i
stotinu puta. Ja unapred znam šta će ko reći, kakav pokret učiniti. Svi su se oni
pojavljivali po utvrđenom redu: majka, zatim otac, ujak, Melvi... sve njihove reči znam
napamet kao dobro naučenu lekciju...
RABIN: A moj nailazak?
JAMEL: Tokom ovih dugih godina odsutnosti upravo sam zamišljao da će se tako
dogoditi. Da ćete ući i uvesti Rahelu.
RABIN: To je zaista neobično.
JAMEL: Malopre pogledah cveće koje je Melvi doneo. Sasušilo se i pretvorilo u prah.
Tako brzo. A Rahela me je posmatrala žalosnim očima punim neizmerne čežnje što više
nikada ne možemo da budemo zajedno: došla je na veridbu, i stajala je kraj mene, držao
sam njene ruke u svojima, a činilo mi se da smo čitavu večnost daleko.
RABIN: Evo šta mogu na to da ti kažem: uvek postoje dve mogućnosti. Ili si budan, ili
sanjaš. Kada si budan, želiš da spavaš i sanjaš: kada sanjaš, želiš da se probudiš. Uvek
postoje dve staze, staza sna i staza jave i obema se ide istovremeno. Nikada ne znaš
kojom upravo hodaš, nikada ne znaš kada ćeš se probuditi niti znaš kada ćeš utonuti u
san. U ovom času, ili sam ja deo tvoga sna, ili si ti deo moga sna.
JAMEL: Ali, kako onda saznati pravu istinu o svome životu?
RABIN. A šta je istinitije: san ili java? Ko to zna! Stvarnost je ono čemu u ovom času
prisustvujemo. Znaš li šta će se dalje dogoditi?
JAMEL: Da, rabine.
Ličnosti iz pozadine ponovo ožive. Scena se nastavlja na onom mestu gde je prekinuta
kada su Jamel i Rabin počeli razgovor.
JAMEL: Izreći ćete reči Svete molitve nad našim glavama. Spojićete naše ruke. (Sve se
ovo odigrava.) Daću joj prsten sa velikim zelenim smaragdom, a ona meni sa rubinom
crvenim kao krv.
UJAK: Upamtite ovaj čas. Pokušajte da ga zadržite u sećanju!
OTAC: Sve naše želje su ispunjene, je l da, mama?
Majka nasloni glavu na muževljeve grudi.
ELVIRA: I svi su srećni!
UJAK (gleda na časovnik) A sada, što pre do obale! Svi za mnom!
On požuri ka vratima. Za njim Deda sa kavezom. Melvi sa priborom za ribolov. Elvira na
brzinu zatvori kofer i ponese ga sa sobom. Vrata ostaju širom otvorena.
OTAC: Hajde, Jamele. Vrata su otvorena. Hajde, dečače moj.
Otac uzima pod ruku Jamela i Rahelu. Iz daljine, iz noći, dopiru zvuci Učiteljeve flaute,
koji postaju sve tiši. Gase sveće i izlaze u tamu. Slika se gubi. Zvuci flaute se pojačavaju.
Jamel se budi iza sna. Dan je. Leži ispod velikog drveta sa razgranatom krošnjom. Kraj
njega sedi stari Flautista koji svira na flauti. Zemlja je pokrivena suvim lišćem. U
pozadini se vidi deo reke. Malo dalje od drveta je klupa na kojoj sedi stariji čovek i
Devojka. U nekim detaljima odeče čovek podseća na Ujaka, a Devojka nosi crni
prozračni veo, kao Rahela. Kraj njih je drveni sto oko koga se nahvatao korov. Po mnogo
čemu se naslućuje da je na ovom mestu nekada bila kuća sa bastom. Jamel se zbunjeno
osvrće, ne shvatajući gde se nalazi. Protrlja oči. Primetivši da se Jamel probudio,
Flautista prestaje da svira.
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Ned Okt 15, 2006 4:46 pm Naslov:

FLAUTISTA: Dugo si spavao.

JAMEL: Šta se ovo događa? Gde sam?
FLAUTISTA: Zatekao sam te kako spavaš pod ovim drvetom. (Posmatra Jamela.) ..
Tvoja odeća pokazuje da si dugo spavao.
Čavek sa klupe vadi iz džepa časovnik, isti onakav kakav je imao Ujak.
ČOVEK: Već je vreme, broda još nema. (Flautisti) Hoće li uopšte doći?
FLAUTISTA: Treba biti strpljiv.
JAMEL: Kako sam ovamo dospeo? (Prelazi rukom preko čela. Gleda oko sebe.) ... Zar je
ovde samo pusto polje?
FLAUTISTA: Poznaješ ovaj kraj?
JAMEL: Sinoć sam stigao: ovde je bio moj dom.
FLAUTISTA: San je opasno piće. Otruje dušu.
JAMEL: Čitavu noć sam proveo kod kuće. Svega se dobro sećam.
FLAUTISTA: Sanjao si.
Jamel ustaje . Nasloni se na veliko drvo.
JAMEL: Ne. Ja se nalazim na pravom mestu. Ovo drvo je bilo ispred naše kuće. A klupa i
sto u bašti.
Gleda okolo. Kroz grane se probijaju sunčevi zraci. Jamel šakama pređe preko lica.
JAMEL: .. Tu, gde je bila ograda... sada je gomila kamenja... Sve se izmenilo... (Diže
glavu i gleda uvis.)... Samo je nebo ostalo isto.
FLAUTISTA: Uzaludan ti je bio put.
JAMEL: Razgovarao sam sa roditeljima. Čuo njihove glasove.
FLAUTISTA: To su bile njihove senke koje su ušle u tvoj san.
JAMEL: Sedeo sam za trpezom i jeo prava jela.
FLAUTISTA: Već dugo vremena ljudi na ovom mestu čekaju brod da ih prebaci na drugu
obalu reke.
Niko više i ne zna kada je ovde bila kuća...
JAMEL: Davno je to bilo, kada sam, jedne noći, krišom otišao. A sinoć se vratih kući.
Bila je mesečina. Sve sam lepo video. Nije moguće da je to bio san. Ušao sam kroz trem.
Tamo su me čekali roditelji. Moj brat Melvi je lovio ribu na reci. Kuća nam je bila puna
gostiju. Kuda je sve to nestalo?
FLAUTISTA: Sklopiš i otvoriš oči, udariš dlanom o dlan i, eto, sve je odjednom drukčije.
Sve. A preko rana polako pada, kao topla kiša, zaborav.
Čovek sa klupe ponovo vadi časovnik i gleda u njega.
ČOVEK: Jutros je sunce kasnije izašlo. Ili nešto nije u redu sa mojim satom.
Jamel tek tada bolje pogleda čoveka. Posmatra ga pažljivo, Čovek to opazi.
ČOVEK: Zašto me tako gledaš?
JAMEL: Mnogo ličite na nekoga koga poznajem.
ČOVEK (odmahne rukom) Nema ničeg novog pod kapom nebeskom. Ljudi su slični i
lica su im slična.
Jamel pokazuje na časovnik koji čovek drži u ruci.
JAMEL: I taj džepni časovnik sam već video.
ČOVEK: I svi časovnici liče jedni na druge.
Jamel pođe prema klupi, ali kada dođe sasvim blizu, on ustukne zbunjen jer ugleda
Devojku koja mu je do tada bila okrenuta leđima i nije je opazio. Jamel pruža ruke prema
njoj.
JAMEL: Rahela!
ČOVEK: To je moja kćerka.
JAMEL: Zar si zaboravila? Zaklela si mi se na večnu vernost.
Devojka ne reaguje na njegove reči.
JAMEL: ..Rahela, zar me zaista ne prepoznaješ? (Pruža joj svoju ruku.)... Pogledaj ovaj
prsten. Zar rubin još uvek ne sija kao plamen?!
Jamel podiže veo sa devojčinog lica. Ugleda sasvim nepoznato lice. Okreće se prema
reci.
FLAUTISTA: Prošlo je mnogo godina. Ne misli više o tome. Sve je prošlo, i ovo će
proći. Zašto si uopšte dolazio posle toliko vremena? Šta si tražio?
JAMEL: Postoje neki neisplaćeni dugovi iz prošlosti.
FLAUTISTA: Otpisani su.
JAMEL: Kada čovek ostane sam, daleko od onih koji su ga voleli, on tek onda saznaje
koliko je nepravdi učinio u životu, koliko je bio nezahvalan i nedostojan ljubavi. Zar sam
došao pred kapije roditeljskog doma da nađem samo prah i pepeo? Nije li možda sve ovo,
naš razgovor, čekanje broda, ova pustoš, nije li to samo san, strašan san... Možda ću se
iznenada probuditi kod kuće, a majka će sedeti kraj moje postelje... Shvataš li, i ti si,
možda, samo deo moga ružnog sna.
FLAUTISTA: Ovo nije san: ovo je java. Osećaš li suvo lišće pod nogama? Možeš
dodirnuti to veliko drvo. Reka što dole teče, prava je reka.
JAMEL: A ipak: sinoć sam prešao preko praga, prošao kroz vrata i ušao u kuću koju tako
dobro poznajem.
FLAUTISTA: Ima o tome jedna priča. Priča o zlatnim vratima. Znaš li je?
Jamel ne odgovara.
FLAUTISTA: O tome kako je Jošua želeo da ispravi jedan greh učinjen u prošlosti.
„Ništa lakše", rekoše mu. „Treba samo proći kroz zlatna vrata." I on prođe kroz njih, i
nađe se na istom mestu sa koga je pošao, opet na pragu, opet pred istim vratima. Ponovo
zakorači i ponovo prođe kroz zlatna vrata: ali, kao i da nije zakoračio. I sve tako
unedogled. (Približi se Jamelu.)... Sve dok nije razumeo da se prošlost ne može dosegnuti
i da korača u prazno. Ta zlatna vrata koja stoje na ulazu u prošlost satkana su od sunca i
kiše: ona su obmana, pojavljuju se i nestaju kao duga.
JAMEL: Srce mi je još uvek mlado: čujem ga kako kuca.
FLAUTISTA: Tim gore po tebe. Lutao si i tražio, a nisi našao ništa, jer si lutao za
sablastima, za domora koga više nema, za ocem, majkom, bratom i varenicom, koji su
mrtvi. Tvoj život je, kao kamen u šaci, bio stisnut u toj noći koju si pod ovim drvetom
prespavao. To što je bio samo san, to je tvoj život. Tražio si nešto, nisi našao ništa. I kada
pogledom tražiš taj put koji si prošao, ne možeš da ga sagledaš, jer je od magle i
mesečine.
JAMEL: Kuda dalje? Sve čega se dotaknem izmiče mi ispred ruku.
FLAUTISTA: Za takav si život rođen. Za takav i nikakakav drugačiji.
U međuvremenu, niz padinu silaze dva nova lica. Starija žena, jednostavno obučena, sa
koferom u ruci, istim onakvim kakav je imala Elvira, a za njom starac sa kavezom u ruci.
ŽENA: Polako, stari. Stižemo. Nismo zakasnili. (čoveku sa klupe) Je l i vi čekate da
pređete na drugu obalu?
ČOVEK: Da, gospođo... (Vadi iz džepa časovnik.) Već čitav sat...
Žena stavlja kofer na sto, a Starac sedne na slobodni deo klupe, nasuprot čoveku i
Devojci.
ŽENA: A sada, kad smo već tu, mogli bismo da užinamo. (Otvara kofer i iz njega vadi
hranu.)... Ima dovoljno za sve. Izvolite.
Starac vadi iz džepa kesu i sipa hranu kanarincu.
STARAC: Jadnik. Ogladneo je. On ne voli da putuje.
Čovek sa klupe uzima čuturu koju je Zena izvadila iz kofera i nategne iz nje, a zatim, ne
birajući mnogo, guta hranu lcoja leti na stolu. Jamel stoji kraj drveta. Posmatra tek
pridošle putnike.
JAMEL: Sve sam ovo već negde video. Taj kofer i taj kavez dolaze odnekuda iz prošlosti.

FLAUTISTA: Sve što je ostalo iza nas, pustinja je u kojoj ničega nema. Samo je ovaj čas
istinit. Ovaj trenutak u kome živimo.
ŽENA: Svaki čas putujemo. Zato uvek imam pun kofer.
ČOVEK: Prijatno je ovako u jesenje jutro sedeti i jesti u prirodi. Dušo... naberi malo
sveća da njime okitimo kuću kad stignemo.
Istovremeno, Flautista počinje setnu melodiju na flauti. Devojka, kao u neobičnom snu,
ide okolo i traži jesenje cveće. Jamel posmatra njenu vitku ji guru i veo koji igra na vetru.

JAMEL (Flautisti) Ovde nemam više šta da tražim: ničega nema. Preći ću preko reke,
otići ću nekuda daleko, negde gde se sve može zaboraviti. Ako takvo mesto postoji.
Kroz travu, sa suprotne strane od one sa koje su došli Žena i Starac, dolazi Rabin.
Flautista spušta flautu. Rabin im prilazi.
RABIN: Svi čekate da pređete na drugu obalu?
FLAUTISTA: Tako je, rabine.
RABIN (Jamelu) Dolaziš izdaleka?
JAMEL: Izdaleka.
RABIN: Odlažiš ili se vraćaš?
JAMEL: I jedno i drugo. Putujem, a nikako ne mogu da stignem.
RABIN: Život je širok i razliven, kao reka. (Pokazuje rukom prema reci.)... Nad njom se
menjaju dan i noć, proleće i jesen: ona podjednako teče.
JAMEL: Rabine, neke stvari ipak ne mogu da shvatim. Pomozite mi.
RABIN: Šta te muči?
JAMEL: Sinoć sam stigao u roditeljski dom, u kuću svoga detinjstva, i tu sam proveo
noć, a jutros se probudih ispod ovog drveta. Svega je nestalo, kao da ničega nije bilo.
Probudio sam se, a čini mi da je to buđenje bilo zapravo ulaženje u san koji još uvek
traje. Jer sve ove ljude oko mene ja sam već video. Ja znam šta će uraditi, šta će reći.
Poznajem stvari koje nose. Pa ipak, oni mene ne prepoznaju, niti sam ih ja kadgod sreo:
oni i jesu i nisu one osobe sa kojima sam nekada živeo. Ko se u tome može snaći?
RABIN: Sve je to mnogo jednostavnije nego što ti se čini. Zapamti: uvek postoje dve
mogućnosti. Ili si budan ili sanjaš. Kada si budan, želiš da spavaš i sanjaš: kada sanjaš,
želiš da si budan... Uvek postoje dve staze, staza sna i staza jave, i obema se ide
istovremeno. Nikada ne znaš kojom upravo hodaš, nikada ne znaš kada ćeš se probuditi,
niti znaš kada ćeš utonuti u san.
JAMEL: Ali, kako onda saznati pravu istinu o svome životu?
RABIN: A šta je istinitije: san ili java? Ko to zna? Stvarnost je ono čemu u ovom času
prisustvujemo.
Devojka, držeći u ruci buket polusasušenog cveća, pokazuje rukom prema reci.
ČOVEK: Dolazi! Dolazi!
Čovek pozuri ka obali, vodeći sa sobom Devojku, kojoj cveće ispada iz ruku i prosipa se
po travi. Žena na brzinu trpa hranu nazad u kofer. Starac ustaje čvrsto držeći kavez.
RABIN: Hajdemo.
Dostojanstvenim korakom Rabin prolazi kroz visoku travu.
FLAUTISTA: (Jamelu) Kada pređeš na drugu obalu, ne zaustavljaj se. Idi sve dalje i
dalje: možda ćeš jednog dana otići dovoljno daleko.
JAMEL: One šume preko i ona polja izgledaju tako nestvarno. (Podiže svoj zavežljaj sa
zemlje. Zakorači)... Ovde je nekada bila kapija. Nema više tilt vrata optočenih gvožđem...
A ipak, u ovom čam, čmi mi se da prolazim kroz njih.
Flautista je već odmakao nekoliko koračaja ispred Jamela. U hodu počinje da svira u
flautu. Jamel polazi za njim. Između drveća, kroz travu, silaze ka reci. Slika se postepeno
rasplinjava, a zatim izoštrava. Preko Jamelovih sklopljenih očiju blago prelaze majčini
prsti. Jamel se budi iza sna. Kod kuće je. Kraj fotelje u kojoj je zadremao stoji Majka.
Potpuno ista scena kao i na početku komada.
MAJKA: Zaspao si.
Jamel prihvata njenu ruku. Prisloni je uz obraz.
MAJKA:... Znam da si umoran. Dugo si putovao, sine moj.
Negde iz dubine, isprva jedva čujno, a onda sve glasnije, čuje se melodija, a zatim i
pesma:
Jednog dana, moj Jamele
ugledaćeš zlatna vrata i
poći ćeš prema njima
sporim hodom starog klatna .

Jednog dana, moj Jamele

I hodaćeš dugo, dugo
kroz svet senki i svet sanja
u ponoći sve što nađeš
rasteraće svetlost danja.

Staro klatno vreme meri

i otvara zlatne dveri
na tom putu ko prašina sve je
putovaćeš bez prestanka
moj Jamele, moj Jamele.

Zatamnjenje.