NAJBOLJE SVETSKE SF PRIE 1985.

KENTAUR
1985.

Bari Malzberg: FAZA IV

Faza I
1.
VREME: Neto zapucketa i u maglini oblika spirohete plima energije pohrli s kraja na kraj, du
sedamnaest svetlosnih godina, a zatim se izli u isti prostor. isti prostor predstavljao je novih dve
stotine hiljada svetlosnih godina, a energija, koja je sada postala zgusnuta, strujala je kroz njega kao
riba kroz vodu; ubrzavala je, ali je unutra bila neobino statina.
VREME: Neto napade energiju, nekakav kosmiki poremeaj ili druga inteligencija, nemogue je
pouzdano rei; energija oseti kako je neto potiskuje. Ustuknu, a zatim se suprotstavi. Negde u jatu
Raka napada i energija uhvatie se ukotac, a njihova borba potrajala je petnaest hiljada godina.
Konano, napada pade poraen, a energija nastavi svoj put. Inteligencija se povukla. Na nekom
potpranom nivou ona poe da razmilja.
Sistem je kruio oko male zvezde iz klase 'B', gotovo patuljastih razmera, na dalekim rubovima
Mlenog Puta. U okviru normalnog ciklusa lokalno sunce postalo bi nova kroz petnaest milijardi
godina, a onda bi eksplodiralo, rasprivi ceo sistem. Sada se jo nalazilo na uzlaznoj putanji. Kako
se energija pribliavala ovoj zvezdi, zraenje sa nje ponovo je poelo da je oivljava i ona postade
osetljiva za spoljni svet. Stala je da prebira po kanalima pamenja na nain koji je bio kako svestan
tako i nesvestan.
Spustila se na treu planetu.
Iako je, usled dugotrajnog stanja zgusnutosti tokom puta, energija sada imala razmere kakvog
malog kamena - duine tri ina, a irine i visine po est - sudar sa povrinom ipak je bio estok;
zarila se u pesak i dugo, dugo ostala u stanju nesvesnosti. Na nekom elementarnom nivou vodila je
borbu za opstanak, zaceljujui povrede zadobijene prilikom pada; nije izgledalo da e preiveti, ali
putnik je bio jak - njegovi tvorci pripremili su ga za to - i posle nepojamno dugog vremena on ponovo
stade da prikuplja snagu. Goli opstanak vie nije dolazio u pitanje. Napajana kiom i uvana u okrilju
peska, energija se polako pribliavala punoj svesnosti, da bi se konano oslobodila stega kamena i
ispruila tanune pipke svesti u potrazi za kontaktom.
KONTAKT: Pronala je umove za kojima je tragala. Bili su vegetativni i posedovali su
inteligenciju koja se ni na koji nain nije mogla povezati sa konvencionalnim predstavama o razumu...
ali su zato bili spojeni u lanac meuzavisnosti, u finu mreu veza koja se prostirala od jednog uma do
drugog; a u sreditu tih spojeva kamen je osetio, drugi put tokom svog putovanja, plimu energije, koja
je bila znatno slabija, ali i dovoljna da se uini neophodno. Pod potiskom te plime umovi oivee.
Neto se zbilo sa njima, spojnice su postale ire, bogatije, dublje. Umovi stadoe da se meusobno
priklanjaju. Veze se pretvorie u finu preu.
Sada, pod vostvom kamena, oivljena inteligencija dala se na posao. Iz raznih delova dolo je do
okupljanja: usledilo je davanje uputstava i nepogreivom tanou zapoeo je naredni deo projekta,
koji se mogao obaviti jedino strogo usmerenim naporom. Umovi pohrlie napred. Kamen pod njima
stao je da iri sredita vida da bi pratio ta se dogaa; sve je teklo prema planu i on iskusi
zadovoljstvo zbog toga. Bio mu je dostupan itav raspon oseanja, ali on ih je sva odbacio izuzev
zadovoljstva koje je obradio i uputio jednom tanunom niti do onih to su se nalazili pod njegovom
kontrolom. Oni brundavo uzvratie zahvalnou.
Kamene ploe su rasle. Bilo ih je sedam u pustinji, belih, est stopa visokih, sa paljivo izraenim

upljinama, gde su sada, po komandi glavnog kamena, poele da pulsiraju njihove strane tajne.
Sloena prestrojavanja izvrena su u biolokom sistemu inteligencija; iz tih promena izniklo je neto
to im je bilo i nije bilo slino. Kada bi se jednom nale u kamenoj ploi, zatiene od okoline, te
stvari bi rasle.
Konano, kamen u pustinji poela je da ophrvava sveproimajua slabost, koja nije poticala iz
postavljanja pitanja, ve neposredno iz saznanja da je zadatak obavljen. Mada je bio veoma sloen i
taman, u krajnjoj liniji predstavljao je samo orue; a kada se okona posao koji se vri nekom
alatkom, onda se ona neumitno odlae. Bez protivljenja, aljenja ili oseanja gubitka, stvar uaurena
u kamenu primila je injenicu o njegovoj smrti, a onda je, gotovo sluajno, odvalila neke prepletene
facete. Energija zaptivena unutra zapucketa i nestade.
Stvar je tako umrla, a u samom trenutku njene smrti, na sto miliona svetlosnih godina odatle, u
sabirnom sreditu koje je strpljivo ekalo od poetka putovanja, stigla je poruka. DELATAN, glasila
je ona, premda to nije bilo izreeno ni na jednom shvatljivom jeziku, budui da ifra nije bila sazdana
od zvukova, ve od svetlosti i udaljenosti.
U kulama, stvari su rasle.
2.
Mravi su se sada mnoili, a Kraljice u kamenim ploama davale su mrave razliitih pasmina one
koji su nasledili nov nain povezivanja. Stariji mravi, bar neki od njih, ustremili su se mahnito na
vlastito potomstvo, ali ivotni ciklus mrava sasvim je kratak, a oni to su ih raale Kraljice bili su
snani. Larve su se legle iz jaja, ostajale tu neko vreme, a zatim odlazile u pustinju, vrei svoj
sloen, ali u krajnjoj liniji jednostavan zadatak.
Jedan stari mrav-radnik, tumarajui kroz jednu od kamenih ploa, nabasao je na Kraljiinu utrobu
i pokuao da je rastrgne. Kraljica je beumno urliknula i ve narednog trena sa svih strana obrelo se
stotinu, dve stotine vojnika koji su prodrli u kamenu plou. Raskomadali su radnika pre no to je
uspeo da utekne. Ali njegovo muenitvo izgleda da je nadahnulo buljuk drugih radnika, iz starijeg
pokoljenja, onih koji su bili tu pre no to se dogodilo neto (to je njihova inteligencija mogla da
razabere samo kao bespravno uvlaenje) i oni su krenuli u ljutit, oajniki boj, u kome su se njihova
zelena i crvena tela sudarala sa crnim i belim formacijama novih vojnika. Borba se odvijala u
kamenoj ploi pod motrenjem neobinih, upljih oiju velike Kraljice, visoke pet stopa, koja ju je
posmatrala posredstvom stotine neumoljivih svetlosnih takica. Za trenutak se inilo da e stariji
radnici pobediti, budui da su se borili imajui uza se naslee od sto miliona godina drevnog znanja;
za njih i njihove pretke ono je oduvek bilo dovoljno i oni su stali da kostree trepljike i krguu
zubima... ali dolo je do iznenadnog neumitnog preokreta; vojnici su se pokazali brim i mudrijim od
starijih radnika, a to je bilo najvanije, inilo se da, u prisustvu velike Kraljice, oni preziru i samu
pomisao o vlastitoj smrti, u emu radnici naprosto nisu mogli da im pariraju. Palo je pet stotina,
hiljadu belih i crnih mrava, ali znatno je vie prodrlo u kamenu plou; Kraljica je sve to nepomino
posmatrala i ubrzo su radnici poeli da padaju, najpre u stotinama, a zatim u hiljadama; crvena i
zelena trupla prekrila su dno kamene ploe poput pepela, zatim su bila razvejana napolje, po pustinji,
koja je upila njihove sokove i primila im telesa u svoja nedra.
Vojnici su izneli svoje mrtve iz kamene ploe i sahranili ih zajedno sa leevima preostalih
protivnika; isto se kasnije ponovilo, u pravilnim razmacima, i u ostalih pet kamenih ploa. Ubrzo je
ostalo sasvim malo crvenih i zelenih mrava, odnosno onih koji su naprosto nasledili pigmentaciju.
Ovaj proces trajao je priblino est godina, to je za Kraljice bilo sasvim zanemarljivo. Vreme
nije predstavljalo nikakav inilac. Niko nije opazio kamene ploe.

3.
Zec iskoi iz grmlja, ugledavi neto to je njegov mozak registrovao kao uasnu opasnost, a zatim
pokua da se oslobodi i jurnu du stenovitog ispusta, pokraj kamenih ploa, u pravcu skupine kaktusa
koja mu je izgledala bezbedno. Ali put mu prepreie mravi i bacie se na njega; zec pokua da ih
otrese, istei najpre jednom, a zatim i drugom apom stranji deo tela, odbacujui tela mrava,
bljujui ih iz usta. Iako je zeca obuzeo strah, mravi su bili odve mali da bi predstavljali neku stvarnu
opasnost... ali nevolja je bila u tome to su oni neprestano nadirali sa svih strana, niui ponajvie iz
peska da bi se doepali vrata svoje rtve, dok su neki stali da se uvlae i u uglove oiju zeca.
Oslepljen, zec je stao da se prevre po pesku da bi se oslobodio, ali ma gde da se pomerio svuda su
bili mravi; prodirali su mu u ui, mar, nozdrve, nezadrivo gamiui unutra. Zec nije prestajao da se
izvija po pesku, ali stotine mrava koji su prodirali u njega poeli su da ga nagrizaju, komadaju,
rastru; kimenu modinu otetilo je hiljadu siunih ujeda i zec je ostao paralisan na pesku pustinje.
Ne trepui, oi su mu gledale u sunce, razrogaene, raspukle.
Mravi zapoee gozbu.
Nije bilo nikakvih ostataka. Bili su veoma gladni, a najbolji komadi mesa odneseni su Kraljicama.
4.
Mravi su sada vrveli jednim delom Arizonske pustinje, irei se u formaciji fine paukove mree
od kamenih ploa. Njihov ivotni ciklus iznosio je samo mesec dana, ali Kraljice su sada donosile na
svet po milion novih jedinki dnevno, zahvaljujui boljoj ishrani; svaki novi mrav bio je u
podjednakoj meri nehajan za svoje potomstvo, ba kao i Kraljice. Za mrave naprosto nije postojala
smrt, budui da se inteligencija nalazila u kamenim ploama. Mravi su predstavljali samo njene
produetke. Oni su poput prstiju radili po pustinji: gamizali su na sve strane, vrili razne poslove,
irili se. Povremeno bi meusobno razgovarali, ne koristei pri tom nikakav jezik. Jedni drugima su
izdavali nareenja.
Svojevrstan otrovni pljusak rasprio se nad njima i nekoliko miliona je umrlo pre no to su
Kraljice postale kadre da iznedre imunitet. Ovi novi mravi, kao i oni koji su preiveli zbog uroene
imunosti, sahranili su mrtve.
5.
Kamene ploe, sprene na suncu, sada su stale da rastu, dostigavi konano visinu od preko deset
stopa i tako obezbedivi prostor za Kraljice koje su se irile. Sunce im je skinulo svu boju i one su se
sada, sive, nadnosile nad pustinju.
6.
Kraljice su osetile ono to je trebalo da usledi i izvrile su odreena preinaenja. Sve to je
uinjeno do sada bile su samo pripreme; ali sa tim je najzad bilo gotovo. Neprijatelj, ija je svest
najzad proradila, bio je na putu ovamo.
Kraljice su poslale signale radnicima koji su se povukli na bezbedne poloaje, gde su stali da
ekaju.
U svojim kamenim ploama, Kraljice su pomno razmiljale...
Faza II

1.
LESKOOV DNEVNIK: Habs kae da je ovo srazmerno jednostavan zadatak; moraemo da
izvrimo izvesna prestrojavanja u ekosistemu, ali za iznalaenje reenja i ponovno uspostavljanje
ravnotee nee nam biti potrebno vie od dve nedelje. Ja nisam toliko siguran: situacija mi se ne
dopada.
Habs je neurotian, opsednut tip. Odve dugo radi na istim istraivanjima - bar tako
pretpostavljam. Toliko se ve petlja samo sa apstrakcijama da se potpuno odljudio od vlastite
linosti; mrav, uvrnut pedesetogodinjak, sklon elavljenju, koji se prema neemu to moe da se
izrodi u, ekoloku katastrofu odnosi kao prema nekom prostom problemu primenjene ekologije, mora
da je pomalo aknut. Razume se, sasvim je moguno da to nije sluaj, ve da ja preterujem. I sam ve
prekomerno radim na istim istraivanjima, a postoji neto u ustrojstvu ponaanja kitova, koje sam
pomno prouavao itavih osam meseci, to bi moglo da rastroji oveka i znatno jednostavnije
psihike grae nego to je moja. Kitovi su tako teki. Potreban mi je dui odmor, ali ne mislim da je
ova ekspedicija u Arizonskoj pustinji prava prilika za to.
Habs, meutim, misli. Njegov optimizam je, moda, psihopatskog karaktera, ali je na psihopatski
nain ubedljiv. "Nije li to zanimljivo?" rekao je, kada me je obavestio u San Francisku da me je
Nacionalna nauna zadubina naimenovala za njegovog pomonika... na njegov zahtev. Nadam se da
su mravi ivahniji od kitova.
"Ono to smo videli u pustinji tokom poslednjih nekoliko meseci pokazalo se kao potpuni krah
normalnog ekolokog poretka i ravnotee. Mravi se tamo mnoe kao ludi, jer neto uklanja njihove
prirodne neprijatelje: opnokrilce, paukove, pacove-torbare, kojote. Mora da je u pitanju neki veoma
snaan soj mrava, a, Lesko?"
Zamirkao je i tada mi je verovatno prvi put palo na um da je lud. "Velika panika, Lesko",
nastavio je on. "itelji su se razbeali, njihovi domovi su ostali naputeni, a ceo pojas pustinje
preputen je neobuzdanoj najezdi mrava: kao u naunofantastinom filmu, zar ne? Mravi dolaze:
invazija mrava-ljudi. Uostalom", ree on, povrativi umereniju boju glasa, "otii emo da
pogledamo. Dobili smo stanicu, kompjuter, celokupnu opremu i mnogo insekticida. Sve u svemu,
mislim da emo zauzdati invaziju mrava-ljudi za dve do tri nedelje, Lesko, a tada se moe vratiti
svojim kitovima. Prijae ti promena posla."
Nisam ubeen. Nisam ba mnogo ubeen u to. Moda je posredi puki atavizam, to drevno svojstvo
koje ami u dubini naih umova: primitivan uas, praznoverje, Jungova podsvest (mislim da to tako
nazivaju), ali avet mrava koji preplavljuju pojas Arizonske pustinje, isterujui ljude sa farmi naizgled
krei sva ekoloka naela... to podstie snove i nagovetaje koji su mi bili veoma teki, a protekle
noi bile su duge, pune komarnih snova. Od svih inteligencija ove planete, razume se, mravlju
najmanje poznajemo i zbog toga ona za nas predstavlja najveu pretnju... oni naprosto ne misle niti se
ponaaju kao sva ostala stvorenja, ve se to odigrava na nekom nivou koji ni najpomnija istraivanja
nisu u stanju da objasne. Pretpostavljam da su oni delii jednog razuma koji stoji ispod praga svesti,
neverovatno revnosni veoma organizovani, uvek zaposleni... a takoe su jedini preiveli (naravno,
izuzimajui bubavabe, koje predstavljaju urbani problem) iz doba krede - to nam nesumnjivo neto
govori. Dinosaurusi, sabljasti tigrovi, a da i ne pominjemo geografiju samih polova... sve je to
nestalo pre mnogo miliona godina. Ali mravi su preiveli i zadrali svoj prvobitan oblik. Da li bi
trebalo da iz ovoga steknemo neki nauk? Da, gospodo, trebalo bi.
Habs se smeje i kae da je strah od najezde mrava oduvek postojao; moda su se u jednom
zabitom pojasu Jugozapada ovi mali vragovi konano dali na posao. Njegov smeh je za mene ludost
jer ako je ovo tano - a ne mislim da Habs to uvia - svi se nalazimo u veoma ozbiljnoj nevolji. Nae

celokupno ivotno ustrojstvo ako oveka posmatramo iz ekoloke perspektive - razvijalo se u

suprotnom smeru od mravlje inteligencije i do sada je dostiglo visok nivo sloenosti, artikulacije,
apstrakcije, ljudske meuzavisnosti. Inteligencija mrava, koja je visoko drutvena, potpuno bezglasna
i izuzetno organizovana, moe za nas da bude pravo zlo... ako se iz bilo kog razloga ta inteligencija
upotrebi protiv nas.
Dosta o tome. Anksiozna neuroza; to dolazi kada ovek napuni trideset pet godina, kada je
neoenjen i suvie zaokupljen apstrakcijama, kada isuvie radi i previe misli i kada mu je potreban
dui odmor. I dobra ena. Moda tako dobro prozirem Habsa i nemam poverenja u njega jer je on
projekcija oveka kakav u moda biti za dvadeset godina: ista, neurotina inteligencija, bez
oseanja i bez ikakvog dara za poimanje metafora. Suvie dugo sam se bavio kitovima. Trebalo je
ve odavno da se oenim, ali ko, ko bi me poeleo?
Zaplaen sam.
2.
"Oigledan dokaz", ree Habs, truckajui se u dipu marke Vilis, dok se Lesko borio sa volanom,
pokuavajui da pretovareno vozilo zadri na nevidljivom pustinjskom drumu, "jeste iznenadan i
dramatian nestanak nekoliko vrsta grabljivih insekata... uglavnom opnokrilaca, buba, stonoga i
paukova."
"To je tano", ree Lesko. Obrisao je znoj sa ela. "To nam je bilo jasno od poetka."
"Ne prekidaj me", ree Habs, "elim da ti ovo paljivo izloim. Hipoteza koju treba potvrditi jeste
podjednako dramatino poveanje obima populacije insekata, to se pod normalnim uslovima nalaze
pod kontrolom ovih grabljivica. Mislim na mrave."
"Tano", ree Lesko.
Sunce je neumoljivo peklo. Bilo bi lepo da smo ve u stanici koja je imala ureaje za kontrolu
vazduha i temperature i koja je bila potpuno izolovana, ali put do nje vodio je kroz ovaj pakao. Lesko
skrenu, vrsto uhvati volan obema rukama i s naporom obie malu rupu na drumu.
"Tree", ree Habs, "ponuda." Skinuo je naoare da bi obrisao znoj oko oiju, a zatim ih vratio i
nastavio: "Imaemo studiju o uticaju bioloke ravnotee na oblike ivota u ovom podruju... sa
naglaskom na populacionoj dinamici, kontroli gustine raznovrsnosti vrsta, hijerarhijskoj dominaciji. I
genetskim aberacijama, ako ih bude."
"Svakako", ree Lesko, osvrui se.
"Nain delovanja, broj etiri", ree Habs. Lesko ga pogleda postrance i prvi put primeti da Habs
nije govorio iz glave, ve da je sve itao sa papira, ispisanog vrlo neitkim rukopisom koji je drao
ispred sebe. "Treba odrediti mesto za eksperimentalnu stanicu, sagraditi je i snabdeti odgovarajuom
opremom za prouavanje i analizu populacije mrava." On razmetljivo odloi papir. "Stanica nam ve
stoji na raspolaganju", ree.
"Da", ree Lesko, "znam." Dip je sada prolazio pored naputenog polja s desne strane ispred
koga je, visei na ici, stajala tabla sa natpisom SEOSKI KLUB. Pre etiri nedelje ovde je bilo ljudi
koji su dolazili da igraju golf, a sada ih vie nema, svi su nestali. Habs i on su verovatno bili jedina
ljudska bia u oblasti od deset kvadratnih milja; stresao se pri pomisli na to. Njih dvojica sami sa
tajanstvenim mravima... ali Habsu se ta pomisao oigledno dopadala. Habs bi, verovatno, bio
najsreniji da je potpuno sam, ali 'Koronado' institut koji je pokrovitelj i finansijer poduhvata nije se
sloio da poalje samo jednog oveka ovamo. Oni su ak za samo sondiranje i istraivanje terena
eleli da upute etvoro ili petoro ljudi. Ali Habs je uspeo da ih ubedi da mu daju samo jednog.
Leskoa. Trebalo bi da je poastvovan to su izriito njega traili. Poastvovan. Zato li sam

prihvatio? Lesko je razmiljao, ne prvi ili deseti put - ta li ga je navelo da se upusti u ovo? Nije
umeo da odgovori. Mora da je posredi bila neka prinuda. "Osoblje", nastavi Habs gledajui ponovo
u svoj papir. "Jedan vii naunik... odnosno ja... zatim treba imenovati jednog pomonika. Sada je
imenovan. Dejms R. Lesko. Potom privremeno osoblje za postavljanje konstrukcija i instalacija, kao
to je naznaeno u predlogu budeta."
Lesko je proao pored znaka na kome je nezgrapnim arolikim slovima pisalo RAJSKI GRAD, a
onda, veoma brzo, naoe se usred neega to je bilo u punom jeku izgradnje. Poluzavrene zgrade,
poluizgraeni putevi, temelji. Nekoliko televizijskih antena usamljeno je tralo iz malog broja
zavrenih zgrada. Na otvorenim proeljima radnji mogli su se videti poluobojeni natpisi. Lesko je
osetio kako ga ponovo obuzima bes - ovaj naputeni Rajski Grad izgledao je tako ljudski, ali sada je
postao tako neljudski; usporio je dip, birajui taku prema kojoj bi se orijentisao. Stanica bi trebalo
da se nalazi negde u predgrau, prema zapadu, pomisli on. Gde li je zapad? Nita nije zapazio
preavi pogledom preko predela. "Nastavi", ree Habs. "Ne uzdie se visoko nad zemljom." Kada
nije itao sa papira glas mu je bio vii, nesigurniji. "Obrati panju na vonju, ne osvri se unaokolo."
"U redu", ree Lesko, "u redu." On naglo dade gas i tokovi estoko zahvatie zemlju pod sobom;
provezli su se kroz Rajski Grad brzinom od etrdeset ili pedeset milja na sat, poskakujui i truckajui
se na seditima, dok su stvari iza njih pretile da skliznu, ali ih je elastini konopac spreavao da ne
poispadaju po usijanom tlu. "Gde su te takozvane kule?"
"Kule?" ree Habs odsutno. "Ah, da, kule. Ugledaemo ih kasnije." Glas mu se izmenio; ponovo je
poeo da ita. "Dopunski zahtev", ree on, "u svetlosti izvesnih dogaaja o kojima nam je javljeno da
su se zbili u kriznoj oblasti (u tom pogledu moe se konsultovati moja monografija): iz direktorovog
diskrecionog budeta, kao i usluge jednog kvalifikovanog informatiara, specijaliste za ifre. U tom
pogledu", ree Habs dok je Lesko cimao dip du dugake, puste ulice iz koje se kroz sruene i
prazne zgrade nadaleko pruao pogled na pustinju, sada obavijenu izmaglicom, "zadivljen sam
poslednjim radovima Dejmsa R. Leskoa... iz Pomorskog podvodnog centra u San Dijegu i traim da
mi bude dodeljen kao pomonik na najvie tri nedelje..." On odloi papire i po prvi put se osmehnu.
"Kraj beleke", ree.
"Ne mislim da e to trajati tri nedelje", ree Lesko.
"Verovatno i nee. Trebalo bi, u stvari, da potraje mnogo krae." Habs se nagnuo napred privuen
neim to je ugledao kroz vetrobran. "Eno", ree, "ini mi se da smo pronali nau rtvu."
Pratei njegov isprueni prst, Lesko ugleda kule. Nalazile su se tano s one strane nekada
zamiljene ivice naselja; sedam ploa visokih osam do deset stopa bilo je sada lako raspoznati poto
im se dip brzo pribliavao. ak i kada ih je sada samo posmatrao, njime je vladalo udno oseanje
uznemirenosti, kao da iz njih dolazi neka sila, izvesno svojstvo buke... ali to je ipak pripisao nervnoj
iscrpljenosti. Ploe su bile samo komadi betona nita vie. Donedavno su privlaile tako malo panje
da su graditelji podigli pola naselja ni ne osvrnuvi se na njih. Mora da su ih drali za artefakata...
tavie, pomisli oporo Lesko, uopte nije iskljueno da su im ploe izgledale kao lokalna
znamenitost. Kamena uda prirode ili neto slino. to se toga tie, sredstva graditelja bila su
neiscrpna... sve dok i osim ako, naravno, ne ostanu bez sredstava.
"Stigli smo", ree Habs odseno. "Hajde da malo poblie osmotrimo."
Lesko skrenu u plitko polje i poveze dip do mesta koje je bilo otprilike deset stopa udaljeno od
ploa, povue runu konicu i ugasi motor. Insekti su udarali o vetrobran i zujali unaokolo. Inae je
vladao mir. Lesko nije video ni traga od mrava. Moda su to bile samo glasine. Panika. Histerija.
Iznenadno, neobjanjivo poveanje mravlje populacije, jedna od onih stvari koja se moe dogoditi u
pustinji i koja je moda ve svedena u granice normale ekoloke ravnotee. Zatresao je glavom i

jedva se izvukao iz vozila. Habs se ve nalazio blizu ploa i, kleei, ispitivao ih sa oduevljenjem.
"Izvanredno", ree Habs kada mu je Lesko priao. "Ovde verovatno postoji neka neposredna veza
sa mravljom populacijom. Ipak, moraemo da ih posmatramo odvojeno, naravno." Polako se podigao
i pogledao u bezoseajno lice najblie ploe, ruku poloenih na bedra. "Nema nikakvog pokazatelja
porekla", ree. "Naravno, to su artefakta, ali od ega?"
Lesko se uputio du reda ploa. Najednom izgubio je svako interesovanje za njih. Bilo je to
udno; preli su stotinu milja da bi ih videli, a kada su napokon stigli on je eleo jedino da ode
odavde. Da li je moguno da su one odailjale neke talase koji su u njemu prouzrokovali takvo
oseanje? Smeno... pa ipak delfini imaju sonarna ula. Bacio je pogled na sruenu kuu, predstrau
unitenog naselja, koja se nalazila nedaleko odatle. Izgledala je kao da je naprsla; jeftin nametaj,
gips, temelj, sve je sada obrazovalo neravnu gomilu materijala na tlu. Bila je to slika potpune
propasti, pa ipak izgledalo je kao da se to Habsa uopte ne tie. Njegove oi su se sijale kada se
osvrnuo na sruenu grau, a zatim je pogled vratio na ploe.
"Nadam se... da nema leeva", ree Lesko. "Stanovnici su evakuisani pre nekoliko dana."
Lesko ue meu ruevine. Verovatno je ova kua bila zamiljena kao ogledni uzorak: budite se
svakog jutra u senci tajanstvenih, deset stopa visokih artefakata. Da, sigurno bi je u to unapredili. Ima
ljudi koji vole takve stvari. Nikada se ne moe u potpunosti shvatiti ljudska nastranost, njena
beskrajna raznovrsnost, raspon ponaanja. "Ima mone prijatelje", ree Habsu, posmatrajui zid.
"Rekao bih da su vetar i vreme glavni krivci. Nazovimo ga jo jednim pustinjskim naseljem koje je
opustelo."
"A zatim su ga mravi dokrajili?"
"To emo jo morati da ispitamo", ree Habs. "ini mi se da je u begu itelja bilo vie panike
nego stvarne, hm, pretnje od mrava. Naravno, tome je doprineo i ovdanji ambijent." On slegnu
ramenima. "Sigurno ne spada u prave prirodne lepote... ovaj Rajski Grad."
"Ne znam", ree Lesko. "Ova kua se nije sruila sama od sebe. Bila je napadnuta."
"Tja", promrmlja Habs, izvadi malu kameru i gotovo nesvesno napravi nekoliko snimaka kue,
posmatrajui je ispod oka. "Lesko, tvoja glavna teza jeste teorija igara primenjena na jezik kitova
ubica, je li tano?"
"Pa", ree Lesko, "pokazalo se jeftinije nego da je primenjujem na ruletu."
"Da li si uspostavio bilo kakav pozitivan kontakt sa kitovima?" upita Habs, igrajui se kamerom, a
zatim je vrati u futrolu. "Ili je to bilo..."
"Samo sa emocionalno uznemirenim kitovima."
"Oh?" ree Habs. "Kako si bio u stanju da odredi da su emocionalno uznemireni?"
"askali smo malo o tome. Otvarali su mi svoja srca."
Habsove crte lica se razvukoe u nelagodan osmeh. "Pretpostavljam da se ali", ree.
Lesko oseti kako ga obliva crvenilo. Habs je bio sitan ovek, ne samo po fizikom izgledu i po
izvesnom nivou emocionalne ranjivosti. Uvideo je da Habs nije bio toliko opsednut apstrakcijama
koliko ga je gotovo sve drugo plailo. On nije poznavao jezik kontakta... ali to je bila isto toliko
Leskoova krivica, jer je on bio samo jedan od mnogih koji nikada nisu pokuali da ga tome naue.
"ao mi je", ree. "Ja baratam samo olovkom i papirom. Ne umem da razlikujem prednji deo kita
od... pa, od rupe u tlu." Habs se okrete i ode na drugu stranu krei put kroz sruenu zgradu. Lesko ga
je pratio zagledan u kule. Uinilo mu se da vidi neku svetlost...
"Poznato mi je da se bavi igrama, Dejmse", ree Habs nelagodno. "Igra ih dobro i zato si ovde.
Nameravamo da primenimo teoriju igara kako bismo ustanovili da li je mogue uspostaviti neku vrstu
komunikacije. Ali ovo je veoma ozbiljan poduhvat."

"Zar nisu izvrsne?" ree Lesko zadivljen kulama. Nije mogao tano da odredi od kakvog su
materijala; pretpostavljao je da su od hemijskog jedinjenja koje niko ne moe da proizvede na
Zemlji. Bilo je to blato, neka vrsta zgusnutog mulja, nepravilnih povrina du celih stubova; sastav je
udnovato pravilan, pomisli on, a oblikovane ivice se spajaju u odreenim takama u neobian i
precizan estougaonik. A kada je pogledao kroz blesak sunca, da li je mogue da mu se uinilo da
kule imaju lica...
Odjednom nije vie eleo da ih posmatra. Habs je otiao napred. Lesko pohita da ga stigne.
3.
LESKOOV DNEVNIK: Ispostavilo se da ovde ima jo nekoliko ljudi - sem Habsa i mene, naime a meu njima je i jedna veoma privlana devojka. Bilo bi lepo da je to znak da se stvari popravljaju,
ali ja tako ne mislim; pre e biti da me je injenica da su se ljudi zadrali u ovoj oblasti na izvestan
nain osokolila. Sada nismo u pitanju samo Habs i ja. Niti puki istraivaki projekat. Postoji, da se
tako izrazim, ljudski element, a stvari su u meuvremenu ve tekle takvom brzinom da se plaim da e
umai naoj kontroli. Poto smo ostavili kule i vratili se u dip, oseao sam se nekako bolje. Teko je
tano objasniti kakva je to snaga kojom deluju na mene, ali ovde vlada neka vrsta duboke
nelagodnosti, neega to je moda bolje i ne pomenuti u onome to sam u poetku zamislio kao nauni
izvetaj pun rutinskih zapaanja o napredovanju projekta. Suvino je i pomenuti da ne mislim kako su
ove kule delo ljudskih ruku; u stvari, ja nemam pojma kako su nastale niti elim da to saznam.
Udaljavajui se od njih, oseao sam se bolje, bolje i zbog toga to sam proniknuo u Habsa. Sada sam
mogao da radim sa tim ovekom, jer sam mislio da ga razumem. Slino kao sa kitovima.
Vozei se prema stanici nekoliko milja udaljenoj od kula, ugledali smo helikoptere koji su iz
vazduha sputali opremu. Leteli su nisko, tako da su nam ljudi mahali ispruenih ruku. Pribor je
stizao. Kompjuter, zalihe, izolacija, elektronika... stanica e u roku od dvadeset etiri asa biti
pretvorena u neosvojivu vojnu bazu. To me je gotovo razveselilo; moju potitenost i neraspoloenje
rasterali su pevanje i kloparanje maina i ja rekoh Habsu: "Ako su ljudi odavde pobegli videvi ta
mravi rade... pitam se onda ta e mravi preduzeti kada vide ta mi radimo." Bila je to prijatna
pomisao; kako bi mogla ova stvorenja, ak i ako im pripiemo zlonamernost, na ta nemamo nikakvo
pravo, da se suprotstave artiljeriji? Njih je sigurno bilo mnogo... ali mi smo posedovali plotune
kojima smo u sluaju potrebe bili u stanju da satremo sve mrave na svetu. Jedini razlog to su
preiveli iz doba krede jeste taj to nisu ugroavali oveka; da jesu, nestali bi poput mamuta odnosno
neandertalca (te pretee podljudske spodobe pored koje kromanjonac ne bi mogao da opstane)...
budite sigurni u to.
"Moda e se smejati", ree Habs sa njemu svojstvenom ozbiljnou, a ja odvratih: "To uopte
nee dokazati da imaju oseanja", na ta je Habs pozeleneo. Prvi put sam uspeo i ba kada sam
pomislio da vladam situacijom i da je konano razumem, Habs se zagleda iz dipa u neto to je iz
daljine izgledalo kao oblak i ree: "Zna, ovde jo ima nekoga. Zar ono ne izgleda kao traktor?"
Da, izgledalo je kao traktor. Odvezli smo se prema delu pustinje gde je oblake praine
uskovitlavao postariji ovek sa lulom u ustima, u velikom narandastom vozilu, obraujui pare
prljavog tla sa manijakom fiks-idejom oveka koji veruje da moe drugaije; odbijao je kolutove
gustog dima u vazduh i mrmljao neto sebi u bradu, nadglasavajui um rada maine; bio je tako
zadubljen u posao da je Habs morao ljutito da legne na sirenu kako bi uspeo da mu privue panju.
ovek je polako postao svestan naeg prisustva, skinuo je eir, mahnuo nam i iskljuio mainu sa
izrazom osobe koja ivi u nekom drugaijem vremenu, u okolnostima gde hronologija ne znai nita,
ve je vaan samo neposredni trenutak, a zatim siao s motora, neto tu proverio, pa stao da nam

prilazi, klimajui glavom. Habs ga je upitao ta on tu, do vraga, radi; mada je to bilo razlono pitanje
- ovek, naravno, nije radio nita protivzakonito. (Habs je imao strastan poriv za red; ako uje da je
neto naputeno onda, zaboga, ono i treba da bude naputeno). ovek je odgovorio da kopa jarak, a
tada je pokazao rukom iza sebe prema farmi koju smo ugledali u daljini; mali kolutovi dima izbijali
su iz pastoralnog utoita. "Ime mi je Klit", ree on poput nekog lika iz poluzaboravljene rustikalne
drame. "Radim za Eldrida. Doite", ree, "elite li da vidite Eldrida?"
Mislim da smo eleli. Eldrida je, izgleda, bilo vredno videti; ako je ikada ijedan ovek verovao
da ivot treba da se nastavlja, kao i da svako treba da bude proklet ako ga izbaci iz koloteine, onda
to mora da je ovaj. Klit nas je nagnao da iziemo iz dipa i poveo du nizova leja prema kui. U
jaruzi na putu ugledali smo mrtvu ovcu koja je leala meu rastinjem. Klit zastade i ree da eli neto
da nam pokae; priao je ovci i razgrnuo joj runo na vratu da bi nam pokazao etiri rupice na njemu.
Uinio je to krajnje rutinskim pokretom, to je u meni izazvalo muninu, ali je zato Habs bio oaran.
Gotovo istog asa izgubio je iz vida da Klitovo i Eldridovo prisustvo ovde predstavlja lini napad
na projekat, pa se pridruio Klitu pored ivotinje i sam joj razgrnuvi runo na vratu. "Izvanredno",
ree kada su se vratili do mesta gde sam stajao, i mi nastavismo prema kui. "Postoji nekoliko vrsta
afrikih mrava, znate, koji e sve napasti... insekte, ivotinje, uopte sve to ugroava njihove rezerve
hrane. Miris upravlja ponaanjem." Nastavio je da brblja dok smo ili predvoeni Klitom, koji je
krio put kroz rastinje. Nisam vie uspeo da otkrijem nijednu mrtvu ovcu, to me nije nimalo
uznemirilo.
Sama kua predstavljala je jo jedno oronulo, propalo zdanje, ali ta oronulost bila je posledica
ljudskih ruku, ako je jasno ta elim da kaem; Eldrid je iveo u neredu jer se u njemu oito dobro
oseao, a ova atmosfera propadanja verovatno je bila u podjednakoj meri sraunato dejstvo kao i
pohabana odea mladih bogataa. Eldrid je bio miran, vrst ovek, ezdesetih godina, koji je takoe
puio lulu; klimnuo nam je kao da je ve due oekivao posetu nekoga ko e izrei svoj sud i pruiti
mu pomo. Poveo nas je oko kue pokazujui nam sistem plitkih jaraka u kojima je verovatno Klit
postavio cevi. Kopao je jarak tamo napolju kada smo naili na njega. Posle cevi, Eldrid pokaza na
veliki rezervoar nafte iza kue i lice mu ozari izraz zadovoljstva. Izgleda da ga nisu zabrinjavali
mravi; shvatio ih je kao izazov.
"Evo ta radimo", ree. "Postavljamo izvodne cevi iz rezervoara sa gorivom, razumete, pa ako ti
mravi prebrode zamku sa vodom, e, onda emo zapaliti jarak i gledati ih kako crkavaju." On se
osmehnu. "Jedva ekam da se to dogodi. Ti pogani, mali gadovi nee mi oduzeti moju zemlju. U
stvari", nastavi on, "gotovo uivam u tome. Preiveu ja sve ovo i jo u izvui korist iz svega." Liio
je na priliku iz amerike gotike stojei oslonjen na motiku, premda moda samo manje pesimistian.
"Zar ne smatrate da sam obavio dobar posao?" upita.
"Mislim da ste posao zaista dobro obavili", ree Habs i oni izmenjae poglede. Nazovimo to
istomiljenitvom ili meusobnim potovanjem, ali bilo je oigledno da se Eldrid ponaao ba
onako kako je Habs zamiljao da bi delao u ovakvoj situaciji; bio je tvrdoglavo istrajan, a ne
zaplaen. Bilo je uzbudljivo videti Habsa da odgovara na ovakav nain; shvatio sam da mu je bilo
milo to je Eldrid istrajao. Naputeni Rajski Grad mora da je snano delovao na njega, ba kao i na
mene, ali na drugi nain. Odjednom, Habs mi se jo vie dopao.
Eldrid predloi da malo posedimo, a ni ja ni Habs nismo imali nita protiv toga. Klit je otiao da
donese stolice i mi se uputismo ka tremu na kome se obino sedelo i ljuljalo. Tu smo se upoznali sa
Eldridovom suprugom Mildred, strogom, odlunom enom isto tako istrajnom kao i Eldrid, iz ijih
je oiju ipak izbijala izvesna blagost, to je pokazivalo da bi ona bila u stanju da deli njegov prkos,
ali da ga ne shvata tako ozbiljno. Upoznali smo i Eldridovu unuku, Kendru.

Samo bez muzike i zvona, molim vas; ja nisam sentimentalan - priznau da je Kendra ostavila
snaan utisak na mene, ali pokuavam da to ne uzimam suvie ozbiljno. Ona je privlana devojka koja
jo nije napunila dvadeset godina; pa dobro, vie je nego privlana. Njena blagost i ljupkost
prevazilaze puku lepotu, to me je duboko dirnulo. Moji odnosi sa enama, uglavnom povrni, nisu
bili uopte zadovoljavajui od kada sam se upustio u prouavanje kitova (mislim da je ovaj dnevnik
to ve dovoljno razjasnio), ali ne smatram i nikada nisam smatrao da je to bila toliko moja greka
koliko greka samih ena. Tokom godina sreo sam ih svega nekoliko koje su bile vredne truda... a
mene jednostavno uopte ne zanima ena koja je ispod odreenog standarda. Moda je to od mene
stvorilo veoma udnog oveka, ali me nikada nije preterano brinula injenica da je moj seksualni
nagon pretean deo vremena uglavnom priguen, budei se samo u retkim prilikama i to uvek
podstaknut enama kao to je Kendra, za koje je seksualno interesovanje samo puka potvrda oseanja
koja su ve uhvatila korena. Jasno mi je da zbog toga postajem pomalo pometen i da poklanjam vie
panje oseanjima nego to to ona stvarno zavreuju; meutim, elim da ovu stvar isteram na istac, a
ako hou da ovaj dnevnik ima bilo kakvu naunu vrednost - to bih odista voleo - onda moram imati
na umu da predstavlja vaan deo naunog metoda obznaniti predrasude i prirodu pisca, utkati ih
onakve kakve stvarno jesu u sr dela. Ona je divna devojka; da su drugo vreme i druge prilike, iz
ovoga bi moglo neto da se izrodi, ali sada sam suvie zaokupljen mravima; uostalom, Habs je
neprestano ponavljao da ovo nije nikakvo putovanje radi uivanja. Suvie vremena sam proveo sa
kitovima.
Kendra je imala dugaku kosu koja se prelivala u svim sunevim bojama, nean glas, duboke,
prodorne oi, a da i ne pominjem divno oblikovane grudi i kukove. Znao sam da u o njoj razmiljati
nezavisno od stvarne uloge koju e imati u mom ivotu ovde. Mislim da je Eldrid prozreo ovo;
zabavljala ga je moja zbunjenost pri upoznavanju, kao i nain na koji sam je pogledavao ispod oka
dok se u dvoritu igrala sa konjem, a zatim prekidala tu igru da bi nas povremeno posluivala piem
sa gospoom Eldrid. Ali on je bio veoma uzdran ovek i nije nita rekao. A i zato bi?
Kao odgovor na Habsova pitanja, Eldrid je istakao da su ljudi poeli da naputaju Rajski Grad
pre tri do etiri nedelje. U poetku ih je krenulo svega nekoliko, a zatim su gotovo svi itelji zajedno
otili. Sindrom norvekog pacova. Razume se, mravi su bili ti koji su ih obeshrabrili, ali do stvarne
tete koju su oni priinili, bar njenog veeg dela, nastavi Eldrid, dolo je tek posle naputanja grada.
Da su oni odluili da ostanu i da se bore kao to je to Eldrid uinio, mravi bi predstavljali mali
problem. Pa ipak, nije izgledao ogoren.
"Ljudi mrze mrave", ree on, "ali Klit i ja nismo mnogo zabrinuti. Ne razmiljam o njima kao o
ivotinjama ve kao o vrsti rastinja, a ta se, do vraga, moe uiniti sa rastinjem sem da se nadzire i
odstranjuje? Ne, ne mislim da emo sada imati bilo kakve neprilike", ree, sedei u stolici za
ljuljanje. Kendrin konj zanjita; Klit se izvini i ode da jo malo kopa jarak. "Moda im je", ree
Eldrid, "bilo suvie vrue, tim ljudima, mislim. Veina nije pravi pustinjski tip; oni su stanovnici
grada sa bolesnim sinusima, nasamareni da plate nekoliko hiljada dolara za imanje koje nikada nisu
videli. Traili su izgovor da odu. Nita im ne zameram", nastavi Eldrid, "ali ne svia mi se injenica
da u morati gotovo sam da izvrim opravke kada se otarasimo mrava. Veina njih se nikada nee
vratiti."
"Mi smo iz Nacionalne naune zadubine", ree Habs, "mi emo vam pruiti punu pomo. Budite
sigurni u to. Posle toga bi trebalo da usledi i odobrenje za obnovu."
"Moda", ree Eldrid sa izgledom oveka koji je za svoga veka imao prilike da vidi i previe i
premalo vladinog meanja; njegovo podozrenje nije bilo line prirode - njemu se, na kraju krajeva,
Habs dopadao - ve se ispoljavalo kao svojevrstan odsutni prkos. "Pa opet, moda ne. Jedini razlog

koji ljude dovodi u Arizonsku pustinju jeste taj to misle da iz nje mogu lako izvui neku korist...
graditelji projekata, naunici koji tragaju za dinovskim mravima... ali ko e ostati? Ja u ostati."
"Ima mnogo sruenih kua unaokolo", rekoh, to je moda bilo nevano, ali sam pokuavao da i ja
uzmem nekog udela u razgovoru. Zakljuio sam da na izvestan nain moju potencijalnu vezu sa
Kendrom mogu uspostaviti jedino preko Eldrida; trebalo bi da najpre uspostavim vezu s njim da bih
se nje domogao... moda je to nezrelo razmiljanje, ali udno je to sam toliko oklevao kada je ona
bila u pitanju. "Moda su imali razloga to su pobegli."
"To stvarno ne bih znao", uzvrati Eldrid. "Kao to rekoh, nisam mnogo obraao panju na njih.
Uglavnom su dolazili iz grada i pravo tamo su se vraali. Moram da se brinem o svojoj zemlji. Moje
mesto je ovde."
"Ah", ree Habs, "ali ta je sa kulama?"
Eldrid ga iskosa pogleda; ten mu se promeni. "Ne znam nita o kulama", ree.
"Pa, mora da ste videli..."
"Ja jednostavno nita ne znam o njima", ree Eldrid, "Video sam ih i znam o emu govorite, ali
uglavnom ne razmiljam o njima. Kakva korist od toga?" Praktian ovek.
"Da li mislite da postoji neka veza izmeu kula i mrava?" upita Habs.
To je bilo kljuno pitanje; ve nekoliko asova ono mi se motalo u podsvesti, a kada sam ga uo
ovako izvuenog na povrinu poput utopljenog tela osetio sam, zapravo, muninu. Svakako, svakako,
morala je da postoji neka veza; to je bilo oigledno iz rasta kula i rasta mrava, a Habs je bio u stanju
da to primeti i vrlo lako uoi vezu, dok sam se ja, meutim, plaio da... Ali Eldrid je samo klimnuo,
ne menjajui svoj udan, neumoljiv izraz a zatim rekao: "Ni o tome nita ne znam." On zastade.
"Naravno, ova godina bila je suna. Znate, mravi se pojavljuju u sunim godinama. Svojevremeno
sam razgovarao sa jednim etnologom iz Dravnog ministarstva za poljoprivredu i on mi je rekao da
se te stvari ciklino ponavljaju."
"Nije govorio o mravima", primeti Mildred mirnim tonom. Bila je u kui; sada nam se na
Eldridov poziv: "Izii da se upozna sa ovim ljudima ili e misliti da te drim okovanu unutra",
pridruila, klimajui ponovo.
"Ovo su ljudi sa univerziteta", predstavio nas je Eldrid. "Napravie novi raspriva za te mrave.
Pomoi e nam. Ja, razume se, mislim da e i jarkovi biti dovoljni, ali nikad se ne zna; uvek moemo
da iskoristimo pojaanje."
"Znate ta ja mislim?" upita gospoa Eldrid.
"Nemoj im kazati", ree Eldrid.
"Ali ja to elim."
"Prestani da brine", prekide je on grubo. Izraz mu se izmeni. Isto se dogodilo i sa Mildred. Vie
nisu liili na likove iz amerike gotike ve na prilike sa Brojgelovih platana. "Ne dosauj ljudima
svojim mudrovanjima."
Ona zatrese glavom, a Habs tada, bar ja tako mislim, poini ozbiljnu greku, koja se sada vie ne
moe ispraviti niti se na nju moemo vie vratiti. Izvadio je iz depa pare papira, proitao neke
birokratski sroene reenice i objasnio da im predstoji evakuacija. Eldrid je doiveo ok. Kao i ja.
Nisam ak mogao ni da slutim da je sa sobom nosio jedno takvo nareenje. Pun je iznenaenja, taj
moj pretpostavljeni.
"Sluajte vi", povika Eldrid; vie nismo bili samo poznanici koji sede i ljuljaju se, ve smo
iznenada postali protivnici. Potraio sam pogledom Kendru, ali je ona otila iza kue. Sunce su
prekrili oblaci kao znamenje da je dolo do patetine zabune. "Sluajte", ree ezdeset petogodinji
starac, "o emu vi to uopte govorite? To nije tano; ne mogu nas izbaciti sa nae vlastite..."

"Neophodno je", ree Habs. Ponovo je postao sitniav; na kraju je izgledalo kao da je sve ovo
sedenje i ljuljanje bilo kratka, pastoralna poivka. "Zbog vae vlastite zatite. Upotrebiemo ovde
neke veoma opasne insekticide i druge preparate koji bi mogli ozbiljno da vas ugroze; razume se,
moete se vratiti..."
"Jarkovi", nastavi Eldrid, "imamo jarkove, imamo naftu; a sada me sasluajte, doktore, ko god da
ste, ovo je naa zemlja i..."
"Habs", ree on, "Ernest D. Habs. ujte vi mene, gospodine Eldrid. Rekao sam ve da mi je
iskreno ao zbog ovoga, verujte mi. To nije moje maslo, ve nareenje vlade. Biete sreniji ako ne
budete ovde ni vi ni vaa porodica dok budemo uspostavljali ravnoteu." Eldridovo lice postade
narandasto, a pokreti neto nemoniji kada je ustao sa stolice. "ao mi je", ree Habs; moda je
mislio da e ga Eldrid napasti jer je rukama zaklonio lice - ali...
"Sluaj", umeala se Mildred, uhvativi Eldrida za ruku, "zar ne uvia da je ovek u pravu? U
pravu je; ne moemo ovako nastaviti. Mravi", ree ona i vie nije samo Eldridovo lice menjalo
boju; usledila je prava sveanost boja na tremu, a samo je Mildredino lice bilo svetlozeleno.
"Mravi..." ree ona pokuavajui da nastavi, ali bez uspeha. Izgledalo je da se gui i kada je Eldrid
to zapazio, izraz mu se potpuno izmenio, preavi iz besa u oajanje; izgledalo je kao da e se svakog
trenutka sruiti, poto je izgubio sav vazduh; ali ovo ruenje bilo je samo delimino jer se skljokao u
stolicu. Mildred ga uze za ruku dok je Habs zapanjeno posmatrao ta se dogaa; da, mislim da je to
bila prava zapanjenost, premda i dalje sumnjam da je Habs iskreno kadar za tako neto.
"To je radi nae vlastite zatite", ree Eldrid blago joj stisnuvi ruku. "Onda, u redu. Otii
emo."
Pogledao sam Habsa da bih pronaao izvesno opravdanje za moju vlastitu zapanjenost - nikada
nisam video da se neko tako brzo promenio ali on je gledao prema pustinji, oima koje su bile u
senci.
"Radi nae vlastite zatite", ponovio je Eldrid.
Potraio sam pogledom Kendru, ali nisam uspeo da je ugledam.
4.
"Dobro", ree Lesko kada su krenuli, "to je dosta dobro. Ali kada e im farma biti vraena?"
"To zavisi", ree Habs. Na elu mu se pojavie male bore. "Izmeu ostalog, zavisi i od toga kada
emo istrebiti mrave, zar ne?"
"Bilo je grubo", nastavi Lesko. Oseao je kako bes kljua u njemu, a nije mogao da ga obuzda;
znao je da to nema nikakve veze sa Habsom. "Starac bi moda jedini preiveo. Istrajan je."
"To me se ne tie", ree Habs. "Nas eka posao."
"Niste morali tako iznebuha da ga prepadnete nareenjem za evakuaciju. To je bilo grubo. Mogli
ste obazrivije da mu saoptite."
"Ne bavim se drutvenim naukama", ree Habs. Izraz mu je bio veoma napet i znoj mu se u
grakama slivao niz lice. "Nisam ni psihijatar ni socijalni radnik; ja sam ekolog, a uz to i biofiziar."
"U redu", ree Lesko.
"A ta si ti, gospodine Lesko? Ti si istraiva teorije igara. Prema sopstvenom priznanju - ne
mom, podseam te - ti si ovek koji iskljuivo barata olovkom i papirom; ti ne radi sa ljudima."
"Rekao sam da je u redu", uzvrati Lesko.
vrsto je stezao volan. U daljini, sa desne strane, mogao je da vidi kule, zbog ega je ponovo
osetio kako mu u grudima buja oseanje nelagodnosti koje mu je prodiralo kroz stomak i utrobu. Nije
znao koliko e jo biti u stanju da vozi i da se trezveno ponaa u ovoj situaciji. Ona je bila bizarna, u

tome je bila stvar, potpuno bizarna, a poslepodne sa Eldridom, koje je zapoelo tako dobro, zavrilo
se time to mu je pripala muka. "Zaboravimo sve."
"U pitanju je devojka", ree Habs. Glas mu je bio staloen i sasvim ravnoduan. "Razmilja o
devojci. Pa, Lesko, ti si zdrav, normalan mlad ovek; sigurno je da te takve stvari zanimaju, a ona je
prilino armantna devojka. Ali ako misli da e se to kositi sa..."
"Habse", poe Lesko veoma tiho, usporavajui vozilo, "elim da sada prestanete. elim da
umuknete. Ako ne uutite, rei u vam ta bih sada mogao da uradim. Traili ste me i ovde sam na va
zahtev; treba da radimo zajedno i ja sam voljan... ali ne elim vie da pominjete devojku." Na
obrazima mu se pojavie male mrlje rumenila; odjednom je izgledao stariji od trideset pet godina.
Vozilo nije potpuno mirovalo. "Da li me ujete?" ree. "Da li sam bio jasan?"
"U redu", sloi se Habs drhtavim glasom. "Razumeo sam."
"To je ve bolje", ree Lesko. Ponovo je ubacio menja u brzinu i dip nastavi vonju. Habs je
skupljen sedeo u jednom uglu, zurei mutnim pogledom napolje, u pustinju, preko Leskoovog ramena.
Ruka mu se tresla kada ju je podigao da obrie znoj sa ela.
"Ozbiljno mislim", ree Lesko.
Sve mi se ovo ve popelo na vrh glave i unitie me ako ne budem paljiv, pomisli on.
Kola su odbijala svetlost na njih.
5.
Kule su ekale na ovaj trenutak i on je najzad kucnuo. Signali su bili jasni i jaki; pokuano je
uspostavljanje kontakta. Stvorenja su na kraju potvrdila svoje postojanje i na razne naine
pokuavala da premoste komunikacioni jaz. Sve je teklo prema programu. Sve je ilo kako treba.
Kraljice su se u svojoj obamrlosti, koja je bila i nije bila svesna, lagano okrenule, zurei praznim
oima u tamu. Koordinatne mree negde zatreptae, a zatim zapoe niz impulsa koji stadoe da se
kodiraju prema novom nivou. Jaja poee da uestalije ispadaju iz tela Kraljica.
Sada je sve bilo u redu. Sve se odvijalo onako kako je trebalo.
Kule su strpljivo ekale.
6.
"Ne nameravam da odem", ree Eldrid malo kasnije. "Ne mogu. Ovde sam roen."
"Ne bi ni trebalo", ree Kendra. Vratila se u kuu poto su naunici otili iz nje i nije trebalo da
joj Mildred mnogo kazuje ili da dugo posmatra svoga dedu, pa da zakljui ta se dogodilo.
"Ostau s tobom."
"Znam zato e ostati sa njim", ree Mildred suvo. "eli da ostane u blizini onog mlaeg.
Leskoa... mislim da se tako zvae."
Eldrid pogleda unuku i vide da ju je oblilo rumenilo. "U tome nema nieg loeg", ree on.
"Zadrau je pod bilo kakvim okolnostima. Potrebna mi je. Obe ste mi potrebne. elim da ostanem."
"To nisu obini mravi", primeti Mildred, "zar ti to nije jasno?"
"Pokuavam da nita ne shvatim", ree Eldrid. Ustao je, odetao do vrata i pogledao predeo koji
je sada, pri zalasku sunca, izgledao varljivo miran. "Naprosto, idem napred."
"Sta nameravaju da uine?" upita Kendra. "Mislim na Habsa i Leskoa."
"Izgleda da rade sa nekakvim kompjuterima", ree Eldrid, "kompjuterima i insekticidima. Moda
su kompjuteri prevazili insekticide; ta ti ga ja znam. Ne razumem se u tehniku; nemam pojma ta sve
kompjuteri danas rade. U svakom sluaju, oni imaju nameru da se uhvate ukotac sa problemom
pomou nekakve zapetljane naprave."

"Oni ak ni ne znaju u emu je problem", ree Mildred blago.

"Ja znam u emu je", povika Eldrid ljutito. "Ima premnogo mrava, u tome je stvar. Mrava ubica.
Ne tako davno dogodio se slian sluaj i u Junoj Americi; morali su da spale sto kvadratnih milja
zemlje da bi ih se oslobodili i jedva su uspeli. Uspeli su. Iskopao sam jarkove, imam nafte i
postupiu na isti prokleti nain. Oni nee zavladati ovim mestom. Otuio sam se od svega ostalog, ali
ovo je moj ivot i ovde sam sagradio svoj dom." Tresao se. "Prokleti mravi", opsovao je.
"U redu", ree Kendra. Prila je starcu i uzela ga za ruku. "U redu, ne uzbuuj se. Svi emo ostati."
"To je moj prokleti ivot", ree Eldrid. "Zar to niko ne razume?"
On baci pogled prema pustinji.
Posredi je zacelo bila optika varka, ali neto kao da se pomicalo tamo.
7.
LESKOOV DNEVNIK: Dva dana smo proveli ovde i ve mi je jasno da posao neemo okonati
za deset dana. Ni za dve nedelje, ni za tri, pa ak ne mora da bude ni za dva meseca. Ostaemo ovde
prilino dugo. Ve me je obuzelo ono sumorno oseanje vezano za stanicu, koje iskuse terenci prema
svojim barakama ili mukarci posle mnogo godina braka prema omraenim enama. Ovo je moj ivot.
To je ono emu pripadam. Habs je, meutim, sve vreme ludaki vedar i veseo.
Stvar je u tome to se mravi nisu pojavili. U okolini je vladalo potpuno zatije od kada smo se
smestili, gotovo kao da su nas posmatrali i odluili da nas uhode. (Da li je ovo paranoja? Da li ja to
mravima pripisujem inteligenciju koju oni ne poseduju? Ne bih to znao; jedino je sigurno da ih uopte
nisam video.) Habs se igra svojim kompjuterima, dok stilografi iscrtavaju geometrijske are koje u
osnovi pokazuju da nita nije primljeno. Poto nam je spustila metalne i lomljive predmete, zalihe i
stvari za itanje, inenjerska jedinica je, bez sumnje sa olakanjem, odletela prema zapadu, ostavivi
nas naim vlastitim planovima. Budui da nema nijednog istraivanja koje bih mogao da preduzmem
u situaciji punog odsustva podataka, ve sam u ovih etrdeset osam asova poeo da naginjem ludilu
pomeanom sa dosadom, ludilu kome je ila u korist injenica da oseam i da sam oseao kako se
ovde odigrava neto udno, pretee, neto to mi uopte ne razumemo. Kule, na prvom mestu. Ali
Habs je sasvim zadovoljan. Naao se u situaciji koja je za njega, bez sumnje, idealna. Na
raspolaganju su mu stajali sterilna, aseptika sredina, mladi pomonik na koga gleda kao na nametaj,
kompjuteri, tampai, oitavala, binarni kodovi, razmiljanja kojima se tei, kao i sva sila praznog
prostora koja je ikada jednom oveku bila potrebna. U ovoj situaciji nisu mogli da ga zaplae
nikakvo oseanje ili emocionalni izazovi... razume se, sve dok mravi ne krenu. Ali oni to do sada nisu
uinili. Ko zna, itav onaj niz izvetaja i nalaza moda je namerna izmiljotina vlasnika terena koji
su, suoeni sa propadanjem svog poseda, odluili da izazovu masovnu histeriju kako bi mogli da
dovedu do evakuacije i da pokupe osiguranje. Ako ga imaju. To je ideja.
Eldrid je i dalje istrajan. Znam to, jer sam video Kendru kako jutros jae pored stanice na svom
konju; u daljini sam takoe video Klita na traktoru kako opet podie oblake peska nastavljajui rad na
jarcima. Uinilo mi se da je Kendra na trenutak zastala iza kue i u tom asu pomislio sam da iziem,
da porazgovaram sa njom, uhvatim je za ruku, pozovem da ue, zadrim je i ispriam joj ta mislim...
ukratko, gomila gluposti, budalastih postupaka koji bi i inae teku situaciju pretvorili u nemoguu.
Ne smem da dozvolim da se moje emocionalno stanje mea sa radom na ovom projektu, kakav god da
je; no, iako je ova devojka snano delovala na mene na neki udan nain, injenica je da sam s njom
prozborio svega nekoliko rei i da ona postoji jedino u mojim mislima... a uostalom ne elim da se
izlaem Habsovom gnevu. Ja sam pod njegovim zapovednitvom; moramo izdrati. Nagonski znam da
bi se on razbesneo kada bih pokuao da uspostavim odnos sa ovom devojkom - i bio bi u pravu. Osim

toga, za Eldrida vai vladino nareenje da napusti ovu oblast zajedno sa svojom porodicom, to
znai da bih ja bio sauesnik u jednom prestupu, zar ne?
Habs, naravno, zna da je Eldrid jo tu, ali je oito odluio da bar za sada nita ne preduzima.
Zaokupljen je svojim kompjuterima; a takoe mislim da ga opseda pomisao kako se mravi mogu
pojaviti pred stanicom u svakom trenutku i pohrliti u nezadriv napad. eli da bude spreman za njih, a
ne da mu panju odvlae drugorazredne stvari - kao to je Eldridovo isterivanje. Osim toga,
posmatrajui stvari sasvim objektivno, ta Habs moe da uini ako mu se Eldrid usprotivi? (to je
Eldrid ionako ve uradio - mada, razume se, okolino.) Eldrid je preao ezdesetu, ali je ipak to
jedan matori bandoglavko; sa druge strane, Klit je neto stariji, ali odaje oveka koji je umean u
vladanju pukom i verovatno ih dri nekoliko u onom svom traktoru. Da li bi jedan pedesetogodinji
akademac iz instituta 'Koronado' bio voljan da se suprotstavi dvojici vrstih iica sa jugozapada,
naroito u prisustvu ena koje nisu nimalo nesimpatine? Poto je i meni samom ovo palo na pamet,
sigurno je i Habsu. Oseam, dodue, izvesnu naklonost prema njegovom poloaju, ali ona je sasvim
ograniena.
Sa jedne strane stanice koja kao da je udaljena od kula, rekao bih, ne vie od pedeset jardi, prua
se na njih odlian, mada sumoran pogled. Kroz plastine i zamraene prozore ni izdaleka ne izgledaju
tako zloslutne; osobeno svojstvo svetlosti i zrnasta struktura koja me toliko uznemirava ne vide se
odavde... ali one su velike, veoma velike, i nikako ne mogu da se oslobodim oseanja da jo rastu.
Kompjuter je ovde postavljen okrenut prema kulama, a poto veeras nisam imao nita bolje da
radim (ja jesam teoretiar igara, ali ne mogu da podnesem samou, kriptograme, ukrtene rei,
ahovske probleme ili bilo koju od milion majstorija kojima ljudi ubijaju vreme; radije bih se
potpuno prepustio patnji), otiao sam u odaju sa postrojenjima gde sam pronaao Habsa kako radi sa
kompjuterom, veoma razoaranog izgleda. Kada se okrenuo prema meni, bio sam iznenaen snanim
oseanjima i ljutnjom koji su mu se oitovali na licu, dok mu je pogled bio potpuno prazan. Tog
trenutka palo mi je na um da bi uzrok njegove ljutnje ovoga puta moglo da bude neto ne vie
apstraktno; Habsa je oigledno razjedila mravlja kolonija. Sigurno nijedno ljudsko bie nije moglo
da izazove u njemu toliko mrnje kao ovi mravi. Nije me ak ni pozdravio; jednostavno je moj ulazak
u tom trenutku primio kao neminovan. "Moe li da poveruje u ovo?" ree, pokazujui na
primopredajnik iznad sebe, kojim se odravala veza sa inenjerijskom jedinicom. "Oni ele podrobni
opis svega to se dogaa."
"Ve je dolo do prekoraenja", ree glas preko primopredajnika, profiltriran i mrtav posle
prolaska kroz maineriju, kao to je bila i boja kula posmatrana kroz stakla, "a to prekoraenje u
proseku iznosi trideset est odsto kada se uzme u obzir tok celog programa. Raunovoa bi voleo da
dobije krajnju brojku pre etrnaestog kada se zavrava fiskalni period."
Habs zgrabi mikrofon i pritisnu dugme: "ao mi je, ali ovo nije posao koji se moe planirati",
ree, a zatim skloni prst sa dugmeta i obrati se meni. "Moda bi ti voleo da razgovara sa njima.
Moda poseduje mo ubeivanja koju ja nemam."
"Morate bar izvriti procenu", nastavi glas neumoljivo. "To ste sigurno u stanju, zar ne?"
"Ne moemo", ree Habs iznureno, drei mikrofon kao da ovaj tei nekoliko funti, "prouavati te
mrave dok se ne pojave."
"Ah", produi glas, "da li onda moemo da vas skratimo za deset dana? Potrebno je da dobijemo
tanu procenu trokova. Morate shvatiti da su dodatna sredstva budetski trokovi koji se naprosto
moraju uklapati na svakom koraku procesa finansiranja. Nemoguno je obezbediti ih ako..."
"Sluajte", ree Habs, oseajui kako ne moe da kontrolie glas; oseao sam naklonost prema
njemu, ali ne u preteranoj meri kada sam pored njega pogledao prema kulama, umekanih obrisa pri

zalasku sunca. Kada bi samo nestale, kada bi se samo prokleti mravi pojavili, kada bi pustinja
eksplodirala, Kendra me poljubila... ovo nije bio isplativ pravac razmiljanja. "Ovo nije programiran
eksperiment", govorio je Habs. "Naa najbolja procena pokazuje da je jedan drugi dogaaj u izgledu
u ovoj oblasti. Ali ne moemo mravima narediti da se pojave. Nismo uspostavili vezu s njima."
"Pa", ree glas, "postoji li neto to moete uiniti da ih pourite?"
Habs je drao mikrofon i za trenutak je pogledao u primopredajnik sa izrazom lica prema kome se
dalo zakljuiti da neto udno proraunava.
"Razmiljali smo o tome", ree.
"Znate, postoji bojazan od izbijanja invazije u drugim oblastima", ree glas iz primopredajnika.
"Da", uzvrati Habs. Crte lica postadoe mu bezizraajnije; odjednom je izgledao veoma odluan:
"Mislim da moj pomonik, gospodin Lesko, ima neto da vam kae", ree on, dodavi mi mikrofon, a
zatim uze neto sa police iznad kompjutera... i otvorivi najblia vrata ode u pustinju.
"ta je to?" upita glas. "ta se to dogaa? Gospodine Lesko?" Ali ja sam stajao sa mikrofonom u
ruci, prilino zaprepaen, jer sam iznenada shvatio ta Habs namerava da uradi. "Saekajte
trenutak", rekoh u mikrofon i tada primetih da nisam pritisnuo dugme. "Saekajte samo trenutak",
ponovih, ovoga puta uspostavivi vezu, zatim estoko odbacih mikrofon od sebe, oseajui jezu koja
se ne da reima opisati i istrah u no dok je radio piskutao, a pisaljka kompjutera iscrtavala udne,
male signale.
Ugledah Habsa kako dri izbaciva granata i kada sam ve potrao prema njemu on ispali prvi
jajasti projektil prema oblinjoj kuli. Granata je udarila visoko, jednu ili dve stope ispod vrha; istog
asa suknu vatra i zapoe lomljava; u plamenu se video sjajni krug izlomljenih komada i tada se kula
otvori, vrh se prevali u pesak i iz nje pokulja crni mulj...
"Tako", ree Habs neobino mrtvim i kontrolisanim glasom, "to e ubrzati stvar. Vidi", dodade,
okrenuvi se prema meni sasvim mirno, sa izbacivaem granata prislonjenim uz bok (liio je na
oveka koji u baru, sa aicom u ruci, staloeno i ravnoduno razgovara o dnevnim novostima),
"sasvim su u pravu oni iz baze i pored toga to se ponaaju kao pokrovitelji. Ne moemo nastaviti
ovako, Lesko; moramo se odluiti na akciju, jer ne nameravam da ostatak ivota provedem u pustinji
ekajui da ti gnusni, prepredeni, mali gadovi izaberu vreme i mesto koje im odgovara. Mi smo ljudi
mi postavljamo uslove." Podigao je ponovo izbaciva i ispalio jo jedan brz rafal prema razruenom
delu kule. Opet poletee u vazduh krhotine i zapoe novo obruavanje, a zatim stade da navire mulj
poput reke koja se izlivala niz zidove.
Moja prva misao bila je da je Habs potpuno poludeo, ali kada sam trenutak potom, posmatrajui
uas koji je odande isticao, podrobnije razmislio, shvatio sam da uopte nije bio lud. Uradio je
jedinu loginu i razumnu stvar koja je mogla da dovede do sueljavanja... a ako su nas mravi na neki
nain posmatrali, ispitujui nae ponaanje, onda je veoma pametno postupio kada je bez ikakve
pripreme epao izbaciva i preao u eoni napad. Bila je to neka vrsta nasumine aktivnosti koja je
apsolutno neizbena u teoriji igara; upravo na taj nain moe jedan amater sluajno da pobedi jednog
ahovskog majstora ili da ga bar ozbiljno ugrozi, vukui pogrene poteze koji ga ine
nepredvidljivim. Zurei u ono to je isticalo iz kula poto je Habs ispalio jo jedan rafal, poeo sam
da se divim tom oveku; ipak on nije bio neko nepokretno, propalo apstraktno stvorenje, ve bie
koje je posedovalo izvesnu snagu i hrabrost to ga je navelo da postupi upravo onako kako bih i ja da
sam posedovao vlast... i matu. Habs odbaci izbaciva daleko u pustinju i vrati se unutra; pratio sam
ga. Zatvorio je vrata i zaptio ih. Onda se okrenuo prema meni sa izrazom koji je bio sreniji nego
ikad, pa se vratio za kompjutersku tablu.
"Sada emo imati bar neku akciju", ree.

8.
Kendra mora da je spavala kada je poelo, mada joj to kasnije nije izgledalo kao san; pre neko
neodreeno, cilindrino proticanje vremena, moda nesvesno stanje bez snova u kome je bio stvaran
samo strah (to stanje je za nju trajalo od kada su se mravi pojavili) i iz koga ju je trgnulo njitanje
njenog konja. Privezana kobila njitala je napolju kao nikada pre toga; bio je to ljudski, deji vrisak,
u kome su se oseali krv i uas, tako da nije mogla, nikako nije mogla da ga pripie ivotinji; istog
trenutka ustala je iz kreveta i poela da cima prozor i razgre zastore gledajui napolje. Misli su joj
bile zaokupljene kobilom; morala je na neki nain da je spase agonije. Propevi se sedam ili osam
stopa u visinu, konj je izgledao pomahnitao, prevrtao je oima, kopitama udarao u direke - i tada
Kendra vide ta se dogodilo. Iz tela kobile su, u malim nabubrelim gomilama za koje je u poetku
mislila da su masnice ili otoci, visili mravi koji su obrazovali gnezdo i grizli ivotinju, a kada bi se
ona propela otpadali su u mlazevima nalik na vodopad; prozranog izgleda, cedili su se ka zemlji;
konj je njitao. I Kendra je vritala borei se za vazduh, vritala je i lupala o prozor svesna jedino
toga da mora stii do konja; svetla su se sada upalila u celoj kui dok je Kendra i dalje nemono
udarala telom o zid. ok je nadjaao njenu potrebu da stigne do kobile. Neujednaeno je disala, a
kada je osetila golicanje po listovima zavritala je, pljusnula se po tom mestu i zagledala u malu,
crvenu mrlju koja se irila.
Mravi. Bili su na njoj.
"Klite!" dozivao je njen deda iz susedne sobe, "Klite, ovde su!" Njegova dernjava nije odavala
iznenaenje, ve potvrdu neega to je ve dugo oekivao. Bilo je neeg, pomisli Kendra s uasom,
radosnog u tom uskliku: starcu je bilo milo to dolaze! Devojka se okrenu, mislei samo na to kako da
izie iz sobe, kada je neto zgrabi za zglavak i povue kroz vrata prislonivi je uz spoljni zid.
"Kendra!" viknu njen deda. "Da li je s tobom sve u redu?" Drao je puku.
"Konj! epali su mog konja!"
"Znam", ree Mildred, dolazei iz svoje spavae sobe. "Ovde su!"
"Molim vas", ree Eldrid drei i dalje Kendru jednom rukom, dok je u drugoj drao puku ija
je cev bila uperena prema podu. "Molim vas, morate biti mirne. Ne moemo nita da preduzmemo..."
Ali ona se tada oslobodi njegovog stiska uzviknuvi: "Dinder!" Najednom se u njoj javila
demonska snaga proistekla iz uasa; projurila je kroz dnevnu sobu, naglo otvorila vrata i istrala u
dvorite. Trenutak potom Klit je protrao pored nje nosei puku, unezverenog i uasnutog pogleda.
Kendri se uinilo da vidi grozd insekata na njegovoj koulji, mada je to moda bila samo posledica
panike i straha. Konj: samo on je bio vaan, morala je da stigne do konja. Nije stvar bila u tome to
joj je Dinder mnogo znaila, premda ju je volela; ona naprosto nije mogla da podnese niiju patnju,
ak ni pomisao da ivotinja trpi toliki bol. Nisam znao da ti je toliko stalo, opomenu je hladan,
suludi, unutranji glas. Iza sebe zaula je kako se deda i Klit dozivaju i izvikuju nareenja; izgleda da
su eleli da upale naftu u jarkovima. U mraku nije razabirala ta joj je pod nogama; jedino je znala da
je u stanju da odrava ravnoteu. Mildred je vritala kroz pla pun uasa i straha od propasti; vatra
zaiskri, ne zapali se, a zatim sa praskom buknu jedan od jaraka; na sve strane letele su kapi gorue
nafte kuljajui prema nebu. Kendra nespretno otvori kapiju i upade u koral. Kobila se ponovo
propela uz direk i sada je stajala ukoeno, onih duplji crnih od mrava. Miii su joj nesvesno
podrhtavali, ali je inae bila kao sleena i potpuno utihla. Kendra nije znala ta da radi. Kobila ju je
gledala, ne prepoznajui je. Ubiti je. Svakako, to treba uiniti: uzeti puku i ubiti je. Nikada nije
dotakla vatreno oruje. Kako se moe ubiti jedno ivo bie, bez obzira na teinu njegove patnje? Ipak
je to ubistvo. Grunulo je jo nekoliko vatri; od njihovog sjaja u koralu je postalo svetlo kao u po bela

dana. Deda i Mildred pojavie se kod ograde, lica osvetljenih i iaranih vatrom. "Stani", ree deda,
"uiniemo neto."
"Ne", usprotivila se Kendra!
"Donesi mi puku", ree Eldrid; Mildred poe i vrati se trenutak kasnije, nesigurno drei oruje.
Pruila ga je Eldridu. On uze puku i proveri da li je napunjena.
"Ne!" uzviknu Kendra. "Ne moe to uiniti!"
"Moram", ree Eldrid. "Pogreio sam. Trebalo je da odemo onda kada su nam rekli."
"Ne moe da ubije mog konja", ponovi Kendra.
"Nemam izbora", ree Eldrid. On uperi puku. Istog trenutka pojavi se Klit i pogleda u konja pa u
Kendru irom otvorenih i zbunjenih oiju. "Gde su mali vragovi?" ree on. "Sve je u plamenu!"
"Odvedi je u kuu", ree Eldrid.
Klit joj oklevajui prie. "Nemoj ga ubiti!" zavritala je Kendra. "Nemoj ubiti moga konja!" Ovi
krici nagnae Klita na delanje, to verovatno nikakvo ubeivanje ne bi uspelo; on je epa za ruke i
poe da je vue kroz ogradu. Kobila je ponovo poela da njiti batrgajui se o direke. Kendra se
oajnikim trzajem oslobodila Klita, ali samo za trenutak; zatim ju je on ponovo obujmio rukama i
ona oseti udnu, odsutnu strast, kao da su ona i najamnik bili ljubavnici i da e narednog trenutka
poeti da vode ljubav. Ludost! Odgurnu ga poslednjom snagom volje, a zatim mu dozvoli da je,
drei za ruku, odvue prema kui. "ta e joj uiniti?" upita ona.
"Zna i sama ta e uraditi."
"Ne mogu", ree, ali ovog puta nije pokuala da mu se odupre; ostavila je svoju ruku u njegovoj.
"Ne mogu to uiniti!"
"Pobrinue se za nju", teio ju je Klit. "Nema drugog naina." Stigoe u kuu i kada je svetlost iz
jarka neto snanije zasijala Kendra ugleda jeziv prizor i ponovo zavrita.
Mravi su bili svuda po kui. Mora da ih je vatra odvukla od sigurnosti koju im je pruala zemlja;
sada su preplavili grede, tavanicu, zidove... ak je, kada je bolje pogledala, ukoena od straha,
primetila da su komadi gipsa otpali sa tavanice pod teinom mrava, rasprivi se po podu, dok su se
batrgajua oblija insekata rasula od udara. Oamueni Klit isprui stopalo i zgazi na jednu pa na
drugu gomilu mrava gnjeei ih. Kendra je imala utisak da se smeje. Nije elela da stavi ruku na usta
da bi se u to uverila. Neke stvari je bolje ne znati; jedino to je znala bilo je da mora izii iz ove
kue. Uz lupnjavu je otpalo jo nekoliko grumenova gipsa iz koga su hrlila mala stvorenja koja su se
uvijala; neka od njih su prelazila preko vrhova njenih cipela. Odjednom je osetila da lebdi, odignuta
sa poda, kroz zaguljivi vazduh kue. Ponovo je zavritala, sa oseanjem da ju je prekrilo neko ebe
od mrava; ali ne, bio je to Klit lica priljubljenog uz njeno.
"Nosim te napolje", ree. "Molim te nemoj da vriti, izlazimo", lice mu je bilo obasjano i
podmlaeno svetlou. Pokuala je da mu stavi do znanja da je razumela, da zna da on pokuava da
joj pomogne, ali nije mogla izustiti ni rei; tada oseti da je grubo, ali bezbedno prebaena preko
ograde kamiona i vide Klita kako uskae iza nje. Nalazili su se pozadi, u tovarnom delu. Eldrid, koji
je sedeo za volanom, nagnu se i pogleda kroz otvoreno prozore na kabini. "Da li je s njom sve u
redu?" zapita.
"Dobro mi je", ree Kendra i isprui se na prazan, drveni pod. "Bie mi dobro."
"Hajdemo odavde", ree Mildred i Eldrid se ponovo okrenu ka volanu. Kendra oseti strahovitu
snagu koja ju je priljubljivala za daske, dok ju je Klit pridravao i tada kamion polete, lupajui i
kotrljajui se drumom. Vatre su im osvetljavale put; u njihovom sjaju mogla je da vidi kako se
batrgaju crna oblija insekata. Neka od njih su joj izgledala kao da lete. U grupama su se odbijali o
daske kamiona poput ptica. "Sve je u redu", ree ponovo Klit. "Odlazimo. Izvui emo se."

"Je li Dinder mrtva?"

"Da", potvrdi on, "nije patila. Mrtva je."
"Trebalo je da odemo odavde kada su nam rekli."
"Sada je suvie kasno."
"Zato nismo posluali?"
"Niko nikada ne slua" ree Klit. "Posluati nije ljudski. Smiri se. Sada emo otii."
"Mravi sluaju", ree ona mahnito. "Oni meusobno razgovaraju. Njima nije potrebno da se
raspravljaju. Oni jednostavno znaju."
"Zaboravila sam da pogasim svetla", javi se Mildred sa prednjeg sedita. Kada je ovo ula,
Kendra se nasmejala; poela je gotovo histerino da se smeje dok je Klit nije umirio trljajui joj
lea. Sada su bili van domaaja vatri; put su osvetljavali samo njihovi farovi... i tog trenutka Mildred
zavrita.
Kendra se zbunjeno tre, a Klit spusti ruke sa nje; istog asa Mildred ponovo zavrita, kraim,
prodornijim glasom slino gromkom lajanju. Pogledavi kroz otvoreni prozori na kabini, Kendra
vide ta je Mildred nateralo da vriti; da je imala glasa i ona bi zavritala... ali jedino je mogla da
dahe. Mravi su se nalazili po celoj dedinoj glavi. Napravili su mreu preko njegove sede kose,
probili se u nepravilnim malim gomilama u ui, bili su mu na vratu, upredali se u koulju... Ona pade
nazad u kamion, udarivi glavom o daske. Klit je, derui se, pokuao da pree kroz otvor i preuzme
volan, ali nije uspeo. Otvor je bio odve mali; on stade da lupa o njega telom, jadikujui. Kamion,
koji je ostao bez ikakve kontrole, naglo skrenu sa puta u ogoljenu pustinju; tokovi se zarie u
dugako, neravno klizite, dok je kamion iscrtavao are koje nijedno vozilo ne bi moglo da izvede, a
ipak se odravao na etiri toka. Polusvesna, Kendra se uhvati za daske, oseajui da su je sva ula
izdala. Mildredino vritanje se nastavljalo, ali u ovoj izmenjenoj perspektivi Kendri se inilo gotovo
prijatno; ako je ovo bio smak sveta, a sigurno jeste, bolje da se zavri vritanjem nego
potinjavanjem... Klit se drao i udarao o daske, pokuavajui da se oslobodi. Za trenutak je izgledalo
da e uspeti, da e pasti na pesak pustinje i bar se na taj nain osloboditi - to bi, pomisli Kendra,
bilo vie nego dobro. Klit joj nita nije dugovao i bio je predodreen da se bori za opstanak, ako
bude u stanju da izdri - ali kamion se ludo kretao poput nespretnog klizaa na ledu, zanosei se pod
raznim uglovima. Leei na leima, prikovana silom tee, sa ogromnim nebom koje se nadnelo nad
njom, Kendra je posmatrala Klitovo batrganje slino batrganju insekta probodenog pribadaom.
Kamion je sumanuto vijugao, zanosei se na jednu stranu... a tada se, sa velianstvenom sigurnou za
koju ona pomisli da moe da proistekne samo iz potpunog kraha, vozilo odie od tla i poe da se
okree kroz vazduh. Bio je to nesavreni let, koji se brzo morao okonati, ali je ipak izgledalo da
traje veoma dugo. Svest joj jo nije stigla da prihvati injenicu da ona umire, da joj deda i baba
umiru, da umire sve to je tako kratko posedovala i to je sada bilo izgubljeno... kad kamion udari u
neto i buknu u plamen. Stala je da eka na eksploziju. Sigurno e doi. I odista, ubrzo je usledila.
9.
"Vidi", ree Habs Leskou kada su se ponovo vratili u stanicu, "ono to sam uinio veoma je
zanimljivo."
"Nije trebalo da pucate u kule", ree Lesko slabim glasom, "jednostavno nije trebalo..."
"Ali morao sam", ree Habs pouzdanim, profesorskim tonom. "Shvata, to to sam uinio treba da
nam omogui da dobijemo parametar problema obustavljanjem kretanja vektora pojedinane mravlje
jedinice."
On pokaza na krivulje, koje je pisaljka kompjutera neumoljivo ispisivala, sve vreme pevuei sam

za sebe. "Promenili su se, vidi", ree. "Promenio sam njihova jednostavna, oigledna kretanja, kao i
celokupno ustrojstvo kolonije. Opta refrakcija aglomeracije kretanja sada je predstavljena
zvonastom krivuljom, a ne vie talasastom linijom. To je izuzetno zanimljivo."
Lesko se osloni leima o zid. "Nije trebalo to da uinite", ree ponovo, "vi ne znate, mi ne znamo
ta je prava sutina stvari u tim kulama; ne moemo da shvatimo..."
"Nismo mogli da ekamo", produi Habs istom udnovatom odreenou. "Ti nisi jedini koji hoe
da se izvue iz pustinje; i ja imam oseanja, zna. Ova misija treba da bude zavrena u najkraem
roku i mi sada pravimo velike korake. Pogledaj mravlje signale", ree, kidajui besno hartiju sa
valjka. "Celokupno ustrojstvo se promenilo. Pretpostavka, Lesko: ono to vidimo i ujemo iz
kompjutera jesu nareenja koja upravljaju kretanjem mase. U redu?"
"Verovatno", sloi se Lesko neodreeno. On pogleda kroz prozor i ugleda kako slomljeni komadi
otpadaju sa kula. Habs ih je povredio, da... ali ta e oni sada preduzeti? "Ne poriem da postoji
komunikacija na izvesnom nivou izmeu tih stvorenja."
"Dobro", ree Habs. Pravio je pribeleke na hartiji kao da predaje u nekom odeljenju. "Ono,
dakle, to vidimo i ujemo jesu nareenja, a ja mogu da preduzmem razne korake kako bih se
postarao oko odugovlaenja i jo nekih stvari. Ne brini o tome."
Poeo je brzo da kraba olovkom, obuzet manijom raunanja. "Pronaao sam neto", ree.
"ta?"
"Utvrdio sam pozitivnu korelaciju reda veliine od osam odsto izmeu ovih krivulja", uzeo je
hartiju i naglo ju je tutnuo Leskou u ruke; Lesko je pogleda dok mu je Habs olovkom naznaivao
otkrie. "Korelaciju izmeu ovih krivulja i nareenja koje bi se uslovno moglo oznaiti kao stop." On
pokaza na jedan drugi luk na hartiji. "A evo i pozitivne korelacije izmeu ove male krivulje i
kretanja. Zna li ta to znai, Lesko?" upita on, skinuvi naoare i zagledavi se preda se; oi su mu
liile na takice svetlosti kroz koje su predmeti treperili. "Shvata li do ega smo upravo doli?"
"ini mi se."
"To znai da ti kukini sinovi meusobno razgovaraju", ree Habs, a tog trenutka se svetla u
stanici pogasie.
10.
LESKOOV DNEVNIK: Imau poverenja u Habsa; nije ga obuzela panika. U mojoj svesti nestanak
struje se neposredno povezao sa napadom na kule; bio sam svestan da se osnovna neuravnoteenost
koju sam oseao jo od poetka sada potvrivala. Drugim reima (moram nauiti da iznosim ove
stvari to je mogue jednostavnije; nauni argon ili zapetljana retorika nee me sada nikuda
odvesti), bio sam ubeen da su se mravi, osakaeni napadom na kule, sada pregrupisali i uzvraali
nam udarac opakom snagom; prvi deo napada bio je, razume se, da nam ukinu struju. Svladala me je
bespomonost; izgledalo je za deset stepeni toplije im su rashladni ureaji prestali da rade; umuklo
je zavijanje kompjuterske table, prestalo je pucketanje u zvunicima i odjednom me je preplavila
panika koja je nadirala u velikim talasima. No, povikao sam, nasukali smo se na venu no (ili neku
takvu glupost), ali bio je tu Habs koji me je vrsto uhvatio za zglob i osvestio. "Sve je u redu", ree
on. Stojei blizu mene bio je uoljiv u priguenoj nonoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore;
poto su oi poele da mi se privikavaju na mrak, polako sam stao da razabiram stvari u stanici. "Sve
je u redu. Sada znamo da su povreeni. Izlaze, hajde da ih pohvatamo."
"Pohvatamo?"
"Pohvatamo", potvrdi on. "Obojiemo ih u uto, te pogane, male, kukine sinove", dodao je
veselim i uverenim glasom. Poveo me je do vealice u uglu na kojoj je visila sva naa zatitna

oprema: kacige, zatitna odela, maske, aparati za disanje sa kojima smo liili na ljude opremljene za
etnju po Mesecu, a ne po dobroudnoj Arizonskoj pustinji. Osetio sam divljenje prema tom oveku
kada sam video kako veoma mirno i metodino navlai odelo: on je uistinu predvideo ovaj dogaaj.
Odela su, razume se, spadala u neophodnu opremu, ali on je bio taj koji se setio da ih okai nadohvat
ruke. Pridruio sam mu se u oblaenju opreme; kada sam povukao zatvara na bezbojnoj, debeloj
povrini odela, privrstio kacigu i postavio inhalator na mesto, osetio sam se poput nagog oveka na
ulici kome je neko dobacio spasonosno ebe... polako sam dolazio k sebi, vraao poljuljanu
ravnoteu za vreme navlaenja opreme. Dok smo dovravali pripreme, struja se vratila uz tutanj,
svetlost postade isuvie jaka, a kompjuter se oglasi jednim zahvalnim pozdravom - vump! - i smesta
poe, kao da je hteo da nadoknadi ovo kratko razdoblje iskljuenja i gubitka vremena, da mahnito
izbacuje itavu seriju zapisa; izgledalo je kao da je najednom stekao ljudske osobine i kao da mu je
bilo neugodno zbog uinjenog propusta. Zaklonjen maskom, Habs mi je bio stran kao i bilo koja kula,
ali glas kroz zvunik bio mu je sasvim jasan i staloen; dok sam ga sluao, kao da sam mogao da
vidim njegov osmeh. "Hajde da izbacimo utilo", ree on ponovo i pohita ka osiguraima.
"Zar ne bi trebalo da saekamo?" rekoh. "Moda..." ali nisam stigao da zavrim jer je tog trenutka
struje ponovo nestalo. Svetla se ugasie, kompjuter ispusti jedno ljutito vap! i utihnu usred zapisa koji
je nejasno liio na skarednu vrljotinu. Habs je ve baratao oko prekidaa povezanih sa pomonim
generatorom, smetenim duboko pod zemljom; oko stanice se mogla nazreti tanana uta magla koja se
podizala i sve ogrtala bojama sunca. Kule su bile ute, pesak i prozori, kao i moja ruka u rukavici
kada sam je pogledao, a Habsove ruke su i dalje baratale oko prekidaa. Sisaljke su sada bile
izvuene iz stanice, spremne da izbace dalekometne bombe insekticida u pustinju.
P-2 ili PX-2, neku hemikaliju te vrste - nisam bio siguran u njen naziv, poto sam taj posao
prepustio Habsu koji je, razume se, biolog i strunjak za ubijanje. Moja oblast me je potedela
upoznavanja sa tehnologijom; nisam umeo ak da napiem ni hemijsku formulu vode, niti sam oseao
linu ili profesionalnu prazninu u sebi zato to nisam bio u stanju da shematizujem formulu tih
zanimljivih otrovnih gasova koji su mogli u trenutku da unite pola oveanstva. Ne, za mene je bilo
dovoljno da znam da P-2 ili PX-2 mogu da se upotrebe u tu svrhu; njihova delotvornost nije dolazila
u pitanje; i ne samo da smo odjednom uronili u Svet utila, to bi u drugim, manje sumornim
okolnostima moglo u sebi ak sadrati neku vrstu razdraganosti (milion narcisa koji se pomaljaju kroz
utu travu, dok sunce sono zrai livadu), ve su i mravi oigledno bili u uasnoj pometnji. Mogao
sam da ih vidim kako se u ogromnim gomilama zbijaju, nalik na kakve ogrlice, i padaju kao kia
ispred prozora; stropotavali su se sa cele stanice po kojoj su ranije zauzeli nesiguran poloaj; crna
oblija u trenutku ogrnuta utilom previjala su se i uvijala poput igraa na pesku, a Habs se nalazio u
ekstazi sree. "To je ono!" vikao je. Glas mu vie nije bio jednolian; bilo to mehaniko pretvaranje
ili ne, u njemu je odzvanjalo zadovoljstvo koje mu je sve ovo priinjavalo. "Hajde da iziemo i sami
ih dokrajimo!" ree on i iz zida epa malu, pljosnatu limenku spreja, neku vrstu Runog utila,
dodade mi je, uze drugu za sebe i povede me napolje u pustinju. Vrata se istog trena zatvorie; on
oisti bravu, a zatim upravi sprej preda se i kao da upotrebljava aerosol poe da isputa velike,
spore, uzastopne mlazeve utila na zemlju ispred sebe.
Viena u ovakvom stanju, pustinja je izgledala neobino lepa. Sisaljke su izbacile P-2 ili PX-2
irom podruja od nekoliko stotina kvadratnih jardi, a moda i vie; u svakom sluaju, dokle god je
pogled dopirao svet je bio zaogrnut vedrim utilom; iroke, vesele pruge utila pruale su se po
celom predelu i, poput muva u elatinu, mrvica u kafenom kolau, u utilo su se uglavile male crne
gomile, a po njima su padale pahulje sline snegu i pretvarale crno u uto, mrave i artefakte, ak i na
nae oi.

"Ovo je kraj", ree Habs, "sada moemo da idemo kui." Drei sprej-pitolj kao to bi pijani
dirigent drao palicu, on odskakuta u pravcu pustinje dajui ritam svojim koracima nekom pesmom.
Pratio sam ga dok je trao putem, ispaljujui nasumce kratke rafale. Gde god da smo pogledali bilo je
mnogo mrava, a kada smo zaobili jedno malo uzvienje, ugledali smo neto.
Ugledali smo prevrnuti kamion i ljudska oblija koja kao da su puzala iz njega; dvoje se
iznemoglo klatilo poput utopljenih insekata, a drugo dvoje je nepomino lealo. Moja prva misao bila
je: Odakle li je kamion doao? Ali u sledeem trenutku, posle tog kratkog intervala potpune tuposti,
sve mi je postalo jasno, sve mi se razvedrilo ili rautilo i ja pojurih ispred Habsa u oajnikom trku,
dok su mi plua gorela od nedostatka vazduha koji je inhalator uvlaio. Prvi je bio le gospoe
Eldrid. Bila je zaogrnuta utilom i jedino su joj oi zurile potpunim crnilom; kolena su joj bila
skupljena u fetusnom poloaju, a jedna ruka ispruena sa stisnutom pesnicom kao u deteta. Nagoh se
da je dodirnem i istog trenutka se ispravih uasnut. Krenuo sam ka sledeem telu, zaplaen pomilju
koga bih mogao da naem pedesetak jardi dalje, ali me zaustavi Habsov glas. On se nije nalazio iza
mene. Zaustavio se kod kamiona i, uei, posmatrao jedan od tokova koji se jo okretao, a zatim
poe letimino da pregleda preokrenuti donji trap. Otiao sam do njega, ne zato to sam neto eleo
da vidim, ve zato to sam se bojao onoga to je napred lealo. Znao sam. Znao sam da su svi bili
mrtvi.
"Ovo je stvarno oaravajue", ree Habs.
"Tamo su mrtvi ljudi."
"Znam", potvrdi Habs, ne podigavi pogled. "To je zaista tragedija i ja je ne razumem. Primili su
nareenje. Prihvatili su ga. Zato su ostali?"
"Ne znam", rekoh. "Moda nisu imali kuda da odu." Ne mogu da se setim u emu je zapravo bila
moja emocionalna nedoumica. Pretpostavljam da sam imao elju da ponem da udaram po njima,
mada bi to bilo svejedno.
ut, on pogleda u mene. "Iracionalno ponaanje", ree. "Doista je to veoma tuno, ti takozvani
pustinjski ljudi. Ali, Dejmse, pogledaj ovo."
Nagnuh se. Moda e mi otkriti srce, a sa tim i smisao svojih namera i ponaanja. Ali on je
pokazivao na gomilu mrava dobro zabijenih u asiji.
"Pomisli samo", ree. "Pravo izvoenje manevra... jer ovo je oigledno bio manevar. Da bi
izazvali varnicu..."
"Do vraga sve, Habse", rekoh oseajui se udno ravnoduan poput dece kada ih roditelji odvlae
od nekog mesta, ali oni ipak nastavljaju da se bune, ako ni zbog ega drugog, a ono iz dostojanstva.
"Ovi ljudi su mrtvi, zar ne razumete? Mrtvi su. Insekticid ih je pobio." Dok je ispruenom rukom u
rukavici paljivo odstranjivao nekoliko mrava sa jedne izloene elektrode, zagledajui pri tom asiju,
Habs ree: "Zna, ljudi ponekad nastradaju. Smrt samu sebe ubija; to se svima nama dogaa."
"Ne razumem vas", rekoh, mada sam, naravno, sasvim dobro razumeo; razumevanje mi se vraalo
u plimama utila nita manje blistavim od predela, a sa osveenjem javljalo se i potovanje.
Priznajem to; bilo je nemogue ne potovati Habsa, jer ljudi poput njega omoguavaju funkcionisanje
sveta; ljudi koji su u stanju da ispale granate, raspre insekticid, briljivo ispituju asije, ravnoduno
posmatraju mrave, ti ljudi su nada sveta; Habs je bio nada projekta, jer tipovi koji se vie mue, koji
su oseajniji - poput mene uhvaeni u mreu delikatnih oseanja i naglih promena, bili bi nesposobni
za jake, odlune akcije koje je Habs... A ako je Habs prividno bio bezoseajan, onda je ovakva vrsta
izolovanosti bila verovatno potrebna da bi se neka namera i ostvarila... Veinu vanih poduhvata u
svetskoj istoriji izvrili su ljudi sa smanjenom ili zanemarljivom sposobnou oseanja; na njih ne bi
mogao da utie ili jednostavno ne bi uticali bol to ga donosi napredak ili izvesne bitke i to je bio

razlog to su bili u stanju da idu napred. Ali ceo ovaj monolog nije me osokolio, ve je samo pojaao
napetost oajanja u meni i ja odjednom osetih potrebu da pobegnem od Habsa, da se smesta okrenem
i to pre udaljim odavde. Ali on me je ipak ohrabrio; bio sam toliko ljut na njega da sam poverovao
kako mogu da se suoim sa bilo im bez oseanja.
Habs me je pratio, mrmljajui sebi u bradu. Sedamdeset ili osamdeset koraka niz put ugledao sam
oblije Klitovog lea; leao je napola prekriven nakatranisanim platnom koje je verovatno u samrtnoj
agoniji izvukao iz kamiona i zaogrnuo se njime pre no to je pao na tle, otpuzao nekoliko beznaajnih
jardi, a zatim umro. Udaljio sam se od lea im sam ga prepoznao, ali Habs koji mi je priao s lea,
dohvatio je platno i otkrio mrtvaca. Sve do cipela bio je prekriven utilom. Habs izvadi usku metalnu
sondu iz depa na pantalonama i prui je prema ruci lea.
Priznau, bio sam zadivljen, zato sam se i vratio. Na neuspeh je osuena svaka odbojnost prema
ljudima poput Habsa; oni su jednostavno imuni na sva ta razmetanja i poto sam to znao nisam imao
snage da se pravim ravnodunim i savladam radoznalost. On klimnu i stade ipkom da otvara aku
nastradalog.
Na Klitovom dlanu videla se mala, pravilna rupa, po veliini slina onoj koju za sobom ostavi
metak. Habs stade da eprka po njoj sondom i na nae oi iz rupe izioe tri mrava u zbijenoj
formaciji, marche funebre, ija sveanost i tanost pokreta izgledaju groteskno komine. Delovali su
tako svrhovito kada su skrenuli nalevo od sonde i nastavili da hodaju ka pesku. Habs izvadi mali
kontejner i njime poklopi mrave. "A sada", ree, "ini mi se da moemo zapoeti sa istraivanjima."
On podie ispunjen kontejner, a zatim ga zapeati gajkom i spusti u dep na nogavici. "Znam da e te
ovo moda uznemiriti, Dejmse", ree, "ali mora shvatiti da se nita nije moglo uiniti, ba nita. Da
nismo upotrebili insekticid mogli su prodreti u stanicu."
Pretpostavljam da je to izjava najpriblinije izvinjenju koja se od Habsa mogla dobiti, na ovom
svetu ili van ovog sveta i upravo sam se okretao da mu kaem ta ja (i, naravno, itava gomila
pristojnih i potenih ljudi ovog sveta) mislim o njemu kada sam; na nekoliko jardi od mene, zauo
stranu zveku i lomljavu. Vrata jedne zemunice koju do tada nisam ni primetio - uta praina stopila
se sa celim predelom u jedinstvenu boju - poee da se otvaraju, zastraujui, in po in, i dok sam
paralizovan buljio u njih, nesposoban da mislim ta to odatle izlazi (pretpostavljam da sam oekivao
dinovskog mrava), jedno oblije prekriveno utilom istetura se iz otvora, zanjiha se korak ili dva i
tada, ispruene ruke, srui se u pesak ispred mene.
Kendra.
Potrah prema njoj sa eljom da je dohvatim i stisnem uza se, da dam sve od sebe kako bih je
izvukao odavde i da je povratim iz agonije, ali tog trenutka Habs mi brzo prie i jo jedanput se
pokaza razlonijim. "Ne moe to da uini", ree, "treba je pokriti", i ve je iz drugog depa izvlaio
neku vrstu platna ili sargije, cimajui ga kao konopac koji je zatim prebacio preko utila i stao da ga
navlai preko njenog tela. Uhvatio ju je za ramena i pokazao mi da treba da je uhvatim za noge. Tako
smo je odneli odatle, dugo i teturavo se vraajui prema zaklonu; oblaci utila izbijali su iz nje u
malim pramenovima, ali ona je bila iva, iva: mogao sam da osetim njeno disanje, mogao sam da
osetim njenu toplotu; nekako je preivela, prebrodie i prolazak kroz insekticid; uhvatih sebe kako u
ritmu napora mislim da sigurno hoe, sigurno hoe; bila je mlaa od ostalo troje, bila je otpornija,
tako da su postojali izvesni izgledi da preivi. Mogli bismo je spasti. Mogli bismo je odneti nazad do
sklonita, oistiti je, ugrejati, ispumpati joj tu materiju iz plua, povratiti je... Ali zbog ega, blagi
boe... i u ime kakve budunosti?
11.

Poto su devojku podvrgli dekontaminaciji, utoplili je, obukli i smestili u slobodnu sobu gde je
mirno leala, ne u komi ve u dubokom snu, Habs i Lesko skidoe svoju opremu. Tek tada Lesko
uvide ta su mu priinili ovi asovi; drhtao je od glave do pete, celo telo ispod pasa mu se
nekontrolisano treslo tako da je jedva hodao.
"Verovatno si kroz inhalator udahnuo malo praine", ree Habs ravnoduno, dok su ili ka
laboratoriji. "Sumnjam da e biti ikakvih posledica. Devojka je tamo napolju udisala P-2 najmanje
petnaest minuta i oporavie se. Ovakve posledice su normalne."
"To je divno", ree Lesko, "to sve menja, zar ne?" Ali bio je isuvie umoran i potresen da bi se
prepirao sa Habsom. Habs je zapovedao, a Lesko je oseao gotovo deju potrebu da sada odri takav
odnos, jer Habs je bio njihova jedina nada da se izvuku odavde. Taj ovek je znao ta radi, barem je
izgledalo da zna... dok je, meutim, Lesko doslovce izgubio sposobnost da situaciju uzme u svoje
ruke. Kroz prozore laboratorije mogli su da vide mrave kako i dalje lebde kroz vazduh i padaju u
pesak: veina ih je bila crna, nekoliko zelenih se pomealo s njima, a svi su imali bele trbuhe i padali
poput malih padobranaca. "Mali kukini sinovi", kleo je Lesko, "prljava kopilad."
"Ne uzimaj to lino", ree Habs, maivi se za jednu boicu. "To nije ni od kakve koristi. Oni nisu
individue. Oni su samo individualne elije, siuni, delotvorni delovi jedne celine. Da li bi se
razbesneo na svoja krvna zrnca da ima leukemiju?"
"Mrzim ih", ree Lesko, a pomisli; isto kao i ti, uo sam te kako ih ranije psuje, zato si i ispalio
granatu, ti kukin sine, jer nisi vie mogao da podnese ovu situaciju. Nemoj sada meni da se obraa
kao naunik... ali nije rekao ni rei.
"Misli na drutvo, Dejmse", ree Habs, "drutvo potpunog sklada, altruizma i samoportvovanja,
savrene podele rada prema unapred utvrenim pravilima; pomisli na zdanje razraenog i sloenog
ustrojstva prema planovima, o emu oni nita ne znaju... a ipak nareenja savreno izvravaju.
Pomisli na njihove agresivne moi i njihovu sposobnost da se razviju i adaptiraju na naine koji su
tako divni, a ipak nepoznati." Glas mu je bio gotovo uzvien. "Prisiljen sam da ih potujem", ree
Habs tiho. "Sve se zasniva na jednostavnom obliku... koji je tako nemoan kod individue, a tako
moan u masi."
"Drugim reima", ree Lesko polako, "to je potpuno alternativan pristup evoluciji."
"Nastavi, Dejmse."
"Pa, oigledno je, zar ne? Mi smo se razvili, glavne vrste ove planete razvile su se kroz sve veu i
veu individualizaciju i izolaciju; ali moglo se dogoditi i drugaije, zar ne? Vi govorite o mravljem
getaltu u kome se jedino ustrojstvo, grupa, odrava, a individualno bie je samo mala elija mase. U
tom smislu mravi su besmrtni, zar ne? Individualizacija, pravac kojim smo mi krenuli, vodi ka sve
veem i veem razdvajanju i strahu od smrti kao gubitku individualne svesti. S obzirom na tu
injenicu mravi se nikada ne bi plaili smrti; to bi gotovo liilo na perutanje elije, slino nainu na
koji nae vlastite elije odumiru po milion dnevno."
"Ima duboke misli, Dejmse", ree Habs blago. "Na kraju krajeva moje poverenje u tebe nije
bilo neosnovano. Da, ako posmatra evoluciju kao niz izbora, onda je ona mogla da ide i drugim
tokom. Mravi su mogli da budu glavna vrsta..."
"Jo to mogu", ree Lesko. "Da li je to naredna stepenica razvitka? Moda oni sada preuzimaju tu
ulogu, sa zakanjenjem od pedeset miliona godina."
Habsovo lice izgledalo je veoma sveano. "Da. Razmiljao sam o tome." On slegnu ramenima i
nehajno odmahnu rukom. "Meutim", ree, "ako je istina, to jednostavno znai da moramo
udvostruiti nae napore, zar ne? Oni sigurno nemaju sredstva koja bi se po savrenosti mogla meriti
sa naima. Plaim se da su nam pruili isuvie vremena." Otvorio je boicu, oprezno mrknuo, a

zatim je stavio na policu. "Hajde da zaponemo prva ispitivanja ponaanja", ree i uze kontejner koji
je napunio u pustinji. "Toplota, hladnoa, izgladnjivanje, izolacija; lagano pritiskivanje..."
"Da", ree Lesko.
"Hajde da pustimo nekoliko bogomoljki na ove mrave", ree Habs tiho, sa prizvukom neke slutnje
u glasu, "pa da vidimo kakve emo signale dobiti."
Lesko upita: "Kada emo je odvesti odavde?"
"U toku su neki eksperimenti."
Lesko zatrese glavom. "U redu, u redu", ree, "ali ne moemo razgovarati o uporednim teorijama
evolucije tako olako. Kako emo izbaviti devojku odavde?"
"To e biti malo potee, zar ne?" uzvrati Habs.
"Posveti se mikrofonima i aparatu za registrovanje, molim te."
"Zato ih ne pozovete i zatraite helikopter?" predloi Lesko. "Veza je ponovo uspostavljena."
Habs se okrenu prema njemu i osloni se na lakat. "Hou", ree. "Delim tvoje oseanje naklonosti.
Ali ne smatram da e nae birokrate biti oduevljene kada saznaju da smo imali neke smrtne
sluajeve. Danima emo morati da aljemo izvetaje i objanjenja, a imamo vanija posla."
On se okrenu nazad prema zapeaenom staklenom kavezu. "Bogomoljke su sada na jednoj strani
naeg lavirinta", ree, "a mravi na drugoj..."
"ta emo, onda, sa devojkom?" upita Lesko.
"Moramo neto uiniti. Znate, ona nee jednostavno nestati zato to vi odbijate da mislite na nju."
"Zato se toliko brine o njoj?" ree Habs. "Ne postupa nimalo profesionalno u ovom sluaju,
Dejmse."
"Brinem se, jer je u oku!" ree Lesko glasno. "I mi jednostavno ne moemo ovde da je
zadrimo..."
"Ne vii na mene", ree Habs, jedva se savlaujui. "To je sasvim nepotrebno." On zauta, vrati
se do police, a onda, kao da je jo uvreen, nastavi: "Devojka je oigledno problem, ali emo se
pozabaviti njime kroz nekoliko dana. Kada zavrimo. Sada napredujemo i nita ne sme da nas omete
u tome."
"Ako vi neete da pozovete bazu", ree tiho Lesko, "onda u to uiniti ja."
"Veoma se plaim da e to okonati nau misiju. Nai emo se okrueni osobljem najomraenijeg
tipa i neemo biti u stanju da zavrimo posao ovde. Na posao nije administrativnog ni socijalnog
tipa, Lesko; mi smo ovde umeani u veoma teko i, zar je potrebno da kaem, opasno istraivanje.
Situacija je postala veoma ozbiljna i ne smatram da smo jo isplivali iz nje. Mravi su sasvim
sposobni da okupe svoje preostale snage i ponovo napadnu, a ako ne budemo u stanju da
dekodiramo..."
"Zaboravite na nau misiju", ree Lesko. Upiljio se pravo u Habsa stranim pogledom koji ovaj
nije izdrao.
Lesko je stajao, oseajui kako mu se vraa snaga. Konano, sve se svodilo na fiziko
zastraivanje. Sve se na tome zasnivalo. Nazovimo to posledicom evolucije individualizacije: jai
oblici ivota bili su u stanju da zastrae slabije. Podrazumevala se pretnja: Mogu da te istisnem.
"Nazvau ih", ree on. "elite li jo da se prepirete sa mnom oko toga?" Habs ne odgovori.
Lesko se okrete da dohvati mikrofon, a iza njega se otvorie vrata. Obojica skoie, a Habs ak
posegnu za pitoljem koji mu se nalazio za pojasom. Na vratima je stajala Kendra; izgledala je
zabrinuta, ali pribrana. Bila je mestimino proarana senkama utila, koa joj je bila udno tamna, ali
je inae izgledala jedino umorna. "Spavala sam", objasni ona, "ali posle nekog vremena vie mi se
nije spavalo, pa sam ustala. Seam se svega. Svi su mrtvi, zar ne?"

"Mislim da jesu", ree Lesko.

"Svi su mrtvi" potvrdi Habs koji je stajao kod konzole. "To je velika nesrea, ali bili su
upozoreni."
"ini mi se", ree ona Leskou, ne obazirui se na Habsa, "da ak ne znam ni vae imena."
"Zovem se Dim Lesko. Dim. Uite", ree pokrenuvi se. "Ba smo zapoeli neke eksperimente,
ali nije vano. Imamo minut, dva."
"Nemamo mi nita", proguna Habs stisnutih usana. "Nemamo uopte vremena. Vreme je van nas;
moramo da pourimo."
"Idem ja", ree Kendra.
"Ne", namrti se Lesko i udari po naslonu stolice kako bi joj dao do znanja da se ne pomera
odatle. "Bili ste blizu smrti", rekao je blago.
"Seam se", ree ona. "Rekla sam vam da se svega seam. Spremna sam da se vratim kui."
Lesko pogleda prema Habsu. Naunikovo lice bilo je potpuno bezizraajno, a ramena oputena.
"Jeste li?" upita Lesko bezrazlono. "U redu. Dobro. Mislim, dobro je to elite da se vratite kui,
ali..."
"Uputiu poruku", ree Habs, izvlaei ga iz neprilike. Lesko nije umeo da kae da li je Habs ovo
uinio hotimice, ili je naprosto postupio na svoj nain. Da li je shvatio ta se ovde dogaa? "Neko
moe sutra da navrati po vas; da vas odvede iz pustinje, ako vam to odgovara."
"Ubili su moga konja", saopti ona tupo.
"U redu", ree Habs trenutak kasnije. "Pozvau ih." Oi su mu bile veoma nervozne. "Bie
najbolje da to pre odete odavde; slaem se s tim." On posegnu za mikrofonom.
"Nisu smeli da ubiju mog konja", ree Kendra. "Deda je bio glup, ali to je na kraju krajeva bio
njegov izbor. Moja baka i Klit takoe su bili glupi. Ali konj nita nije bio kriv."
Ona prui ruku prema polici iznad Habsa, uze boicu i iznenada je die iznad glave. Staklo je
svetlucalo fluorescencijom. Devojka zatim baci boicu na pod i ova se razbi.
Habs i Lesko skoie istovremeno, delajui, moda po prvi put, kao tim. Tri mrava su se razmilela
po podu, grabei hitro ka zaklonu i isputajui iz tela elatinsku pihtijastu masu. Habs se isprui i
pokupi ih sa poda, ne vodei rauna o vlastitoj sigurnosti; Lesko mu prui boicu i on ih, jednog po
jednog, drhtavim prstima ubaci u otvor. Lesko zatim zatvori boicu i vrati je na policu. Lica
oblivenog besom, Habs stade da proverava mehanizam zabeleivaa koji je, kada su mravi pobegli,
prestao da izbacuje beleke. Lesko ode do Kendre, zavrnu joj ruke paljivo, ali odluno iza lea i
izvue je iz sobe; uvrnuo ih je dovoljno jako da je natera na poslunost. Njoj se ote krik - prvi zvuk u
sobi od kada se razbila boica. "Ubili ste moga konja!" zavapi ona. "Sve ste pobili!" Ali Lesko je
vladao njome. Odveo ju je niz hodnik i gurnuo u aseptinu kabinu na kraju, koja je sada bila njena
soba, a zatim zabravio vrata i vratio se u laboratoriju. Njegova oseanja predstavljala su sloenu
meavinu besa i naklonosti, ali znao je da bes u ovom asu preovlauje. Habs je bio u pravu. Posao
se mora nastaviti; nita nije moglo da ih otrgne od te glavne obaveze, jer jedino je rad bio stvaran,
jedino je rad imao smisla... a ako Habs ne bi mogao da nastavi svoje eksperimente, lako se moglo
dogoditi da se nikada ne izvuku odavde. Mravi se nisu alili. Nije bilo nieg ni iz daleka kominog u
nastaloj situaciji. Pa ipak - morao je to da prizna - devojka je normalno reagovala... Habs i on su se
toliko udaljili od normalnog ponaanja da su sasvim lako mogli nastaviti sa svojim istraivanjima u
senci jedne tragedije koja bi pod drugim okolnostima nesumnjivo svakoga uzdrmala; postajemo
udovita, pomisli Lesko, postajemo neprijatelji, uskomeana masa nadraaja - odgovora. Vratio se u
laboratoriju gde je spazio Habsa kako se zagledao u konzolu, nepomino stojei. Iznad njega, mravi i
bogomoljke kretali su se u svojim odvojenim boicama. Habsov pogled bio je dubok i pometen.

Okrenuo se prema Leskou i pokazao mu zglavak. Blizu glavne vene video se dubok otisak na mestu
koje je pritiskao palcem, ali nije to bilo ono to je eleo da mu pokae niti je Lesko na to obratio
panju. Lesko se zagledao u mali crveni ig i mrlju korone koja se irila oko njega.
"Ujeli su vas", ree Lesko.
12.
uti otrov ih je izbacio iz koloseka. Mravi nemaju oseaj bola, ali su zato u stanju da osete gubitke
sa istom onom tupom preciznou kojom jedna zgrada moe da konstatuje gubitak svojih temelja, a
zatim da se srui. Sada, kada su im trupe bile desetkovane, Kraljice - dostojanstvene u svojim
odajama - mogle su da osete ta se dogodilo, kao i sve to je bilo u vezi s tim. Neprijatelj je bio
lukav i mudar, njegovo smrtonosno jedinjenje unitilo je glavninu trupa, a Kraljice su na svoj
beivotan nain oseale svaki gubitak. Vojnici koji nisu bili izloeni hemikaliji obletali su oko
Kraljica titei ih. Kraljice su na izvestan nain, bez misli i govora, razmiljale.
A onda se neto dogodilo u Kraljicama. Jedinjenje se promenilo, postalo je neto drugo, neto
odve sloeno da bi se iskazalo u hemijskoj formuli koja se sazdavala u dubini njihovih tela. utilo je
bilo apsorbovano, sprovedeno kroz prepletene pore Kraljica, a zatim izmeano; tu je ubrzo promenilo
boju i poelo da se kree prema spoljanjosti njihovih tela.
Poteklo je tada poput reke, lako zaobilazei prepreke, dok se boja preinaavala u tami pora;
najpre je bila uta, a zatim ne-uta; crvena, zelena, zagasita, jarkobela, itav spektar boja - i tada iz
tela Kraljica, jedno po jedno, poee da ispadaju jaja drugaije boje, a iz tih jaja stvari...
...Nadolazila su i nadolazila, mala, krilata stvorenja, slepa i lukava u dubokim jajima; navirala su
iz poruenih kula, slivajui se iz njih i nezadrivo se kreui kroz ute brazde dima koji je i dalje bio
tu i...
...A za njima su nadirala, strujei u talasima, nova jaja, neprestano kuljajui, stotine i stotine;
mala, crna stvorenja tekla su slobodno i uranjala, unjala se, jurila i ponovo uranjala u utilo
nepovreena...
...A zatim su, neozleena, hitala u pustinju, a njihovi siuni, bezglasni krici prodirali su u komu
Kraljica, i Kraljice su odgovarale; sve se to odvijalo u pulsevima svetlosti i toplote, zgusnuto tkanje
komunikacije koja se izgraivala i rascvetavala u pustinji, a onda...
...Iz Kraljica je potekao pljusak jaja koja su izlazila u beskrajnom nizu, dok su svetlost i toplota
pirovale u pustinji.
Daleko odatle, jedan drugi prijemnik podjednako jasno registrovao je isti signal.
Faza III
1.
Habs je obmotao zavojem mesto ujeda i nastavio rad na kompjuteru. Nije bilo vremena za
gubljenje. Mala, crvena mrlja povukla se i neprimetno isuila. Rekao je da se dobro osea. U snopu
svetlosti, Habs je sedeo za tastaturom oslonjen na jedan od ispusta kompjutera.
Otkucavao je simbole na tastaturi i ekao. Neto mu se javilo. Valjak se pokrenuo. Habs se
zadovoljno osmehnu i pogleda prema Leskou. Oi su mu bile veoma svetle.
"Jezik je veoma primitivan", ree, "ali je jasan."
"Da", potvrdi Lesko. On se nalazio kod druge jedinice kompjutera, prvi put posle nekoliko dana
potpuno zaokupljen poslom. Habs je bio u pravu: stvorenja su komunicirala, primala poruke i
odgovarala. Jednostavna nareenja proizvodila su jasne krivulje na dijagramima. "Ukoliko se moj

vokabular zvukova i dalje bude poveavao", ree on, "moda u moi da zapodenem razgovor sa
njima, ba kao i sa kitovima." Obrisao je znoj sa ela. Kendra je bila negde u pozadini njegove
svesti, ali sada nije o njoj razmiljao. Kasnije. Kasnije e se pozabaviti tim problemom; sada je imao
posla.
"Razume se", ree, posmatrajui stvorenja u boici, "govorimo o aici preivelih. Mravi e
morati da se vrate... a mi emo morati da se zadrimo ovde jo neko vreme."
"Zacelo", sloi se Habs.
"Kada uopte dolazi taj helikopter?"
"Doi e", ree Habs. Spustio je prste na zavoj, a zatim je paljivo preao njima preko ruke. Od
mrlje su se irile male raljike, vlakna u pravcu prevoja ruke.
"ao mi je zbog toga", ree Lesko.
"Nije to tvoja krivica."
"Trebalo je da se pobrinemo za to."
"Ima vremena", ree Habs, i dalje zagledan u inficiranu ranu. "Ne oseam nikakav bol. Ujedi
insekata retko su opasni."
"Mravi su retko kad opasni, a ovi su ba takvi. Mislim da bi to trebalo lekar da pogleda", predloi
Lesko. "Dolazi helikopter po devojku; ne bi bilo loe da i vas poveze do baze."
"A tebe da ostavim samog ovde?" uzvrati Habs, tekom mukom pokuavajui da se osmehne. "Ba
sada kada se nalazimo na pragu znaajnog otkria i kada smo porazili te divlje horde. Da te ostavim
da sam pokupi sve lovorike zahvalne vlade?"
"To je smeno", ree Lesko ljutito. "Za boga miloga, ne mislite valjda da mi je stalo do toga?
Uostalom, neka vas helikopter odmah vrati."
Habs ree blago: "Pokuao sam da se naalim, Dejmse. Ljudi poput mene doista ne umeju da
razgovaraju, zar ne?" On ponovo protrlja ozleeno mesto, trgnuvi se. "Uostalom, nema dovoljno
mesta u jednom helikopteru za tri putnika. ak je i jedan mnogo kada leti protiv vetra. Ne, ostau
ovde."
"A ako bih ja poao s vama?"
"Pa da ostavi devojku ovde? Ne", ree Habs.
"Mislim da sam ve rekao kako je to sasvim nemogue. Doli smo ovamo zajedno i zajedno emo
zavriti ovaj projekat. Sa mnom je sve u redu, zaista; a i da nije, ako su zlonamerno ubrizgali neki
sporodelujui otrov u moj sistem, pogoranje e sporo da nastupa, tako da u uvek imati vremena da
se vratim u Kaliforniju i saekam poziv od predsednika, pre nego to doe do trovanja krvi." On
pogleda u Leskoovo bezizraajno lice. "Ponovo sam pokuao da se naalim, Dejmse, ali izgleda da
je bolje da to vie ne inim."
"U redu", ree Lesko, nekako zbunjen. Ovog asa Habs mu je izgledao pristupaniji i razumljiviji;
to je bio deo nevolje. On ga u stvari nije voleo, verovatno nikada i nee, ali sve vie i vie je uviao
njegov cilj. Kendra je mogla da im upropasti projekat da oni ve nisu doli do reenja...
Vratio se do konzole i zagledao u krivulje. "Uopte mi ne pada na pamet ta bi mogle da
predstavljaju", ree, "ali zar nisu divne?"
"Da", sloio se Habs, gledajui u skladne krivulje ispisane na beskrajnom dijagramu: geometrijski
oblici, estougaonici, petougaonici, neobino tani, a tako slobodno nastali... i sve su to stvarale male
prilike u boici. Bila je to tajna. "Veoma su lepe. Suoeni smo sa nekom vrstom svesti, Dejmse, koja
je sasvim drugaija od nae... a moda je i superiornija. Getalt je potpuno prihvatljivo sredstvo
alternativne evolucije. Ona je mogla da krene sasvim drugim pravcem da nai preci nisu bili tako
pokvareni..."

Izraz lica mu se promenio; zgrabio se za ruku usled novog bola, a usta mu se istog asa iskrivie.
Lesko se zagleda u njega.
2.
LESKOOV DNEVNIK: Sledeeg jutra znao sam da se situacija nepovratno izmenila; ona vie nije
mogla da tee predvidljivim tokovima. Izgledalo je da je mrave unitio insekticid; Habs je prividno
vladao situacijom; sada je trebalo samo pronai sheme komunikacije za budue istraivanje...
ukratko, izgledalo je da se zavrilo i da nam je preostalo jo samo da se pokupimo odavde. Ali znao
sam da to nije ba tako. Probudio sam se sa tom osobenom i prilino beznadnom slutnjom predstojee
nesree, za koju ljudi sa ESP iskustvima tvrde da su je ponekad doiveli u toku noi... a zatim,
narednog jutra, ustanovili kako su im roaci umrli, brodovi se izgubili na moru, vanost hipoteke
istekla ili kako ih je zadesila neka slina nevolja. Kako je naredni dan tekao, tako je donosio potvrdu
mojih slutnji.
Kako je mogue rastumaiti neto poput ovoga? Kako neko moe da objasni (naroito kada je taj
neko naunik i, stoga, poklonik metodologije, empirizma, Sokratovih pravila) potpuno nenauni i
neempirijski nagovetaj nesree koja je zapoela u ranu zoru i rasla tokom celog jutra, da bi na kraju
pronala put da se potvrdi na najuasniji nain? Da sam bio u stanju da pruim takvo objanjenje,
jasno mi je da ovo vie ne bi bio dnevnik naunika - za to ga jo smatram - ve jedna od onih vrlo
histerinih ispovesti koje se dovode u vezu sa sredovenim enama i srednjevekovnim romanima,
aava trabunjanja o usudu i zloj sudbini, zainjena vetakim nadraajima. Kako objasniti da sam se
probudio u sedam sati ujutro, krutih zglobova i celog tela, sa oseanjem da je sve izgubljeno, da je
uspeh insekticida bio u najboljem sluaju samo privremena mera, poto se neprijatelj pregrupisao, i
da je od sada poinjala potpuna propast? Bolje je to i ne objanjavati; jasno mi je da as vie, as
manje zapadam u apstrakcije koje se nalaze u sreditu ovih zabeleaka poput malog, modrog srca
koje lupa i da bi bilo bolje da baratam samo stvarnim injenicama datog problema, odnosno njihovim
korelacijama sa mojim reakcijama: drugim reima, empirizam i nauni metod. Dau sve od sebe..
Dau od sebe sve to sam u stanju da dam. Prvobitno sam mislio da e ove zabeleke biti objavljene
kao nauni rad, ali sada mi je jasno da u biti sasvim zadovoljan ako uspem da ih uguram u neko
izdanje ute tampe. Sve vie i vie gubim kontrolu, prenebregavajui stvarnost usled slabosti ivaca.
Moda mravi, ili ono to je ostalo od njih, emituju tajanstvene smrtonosne zrake (oseam da bi to
trebalo ispisati velikim poetnim slovima: Tajanstveni Smrtonosni Zraci) da bi unitili moj um i
umanjili moju svesnost, ili mi je, pak, potreban samo dui odmor koji u moi da dobijem tek po
zavretku ovog projekta. Videemo. Ne znam da li ovaj projekat uopte ima kraja. Ni u ta vie nisam
siguran, to je za jednog naunika veoma jadno.
Probudio sam se iz nemirnog sna ispunjenog slikama mrava, smrskanih kula, razruenih
breuljaka, poigravanja sa iskljuenjem struje iz kula i breuljaka iz kojih jure u napad mravi da bi
nali stanicu u mrtvoj tiini koju je naruavao samo nean zvuk priguenog zujanja kompjutera.
Napolju, pustinja je bila prekrivena razbacanim, malim telima svih boja: mrtvi i otrovani mravi leali
su na pustinjskoj obali poput pahulja snega, sve dokle mi je pogled dosezao. utilo se podiglo tokom
noi, jer je atmosfera upila P-2, tako da je sada nalikovala spektru boja raspona od tamnoljubiastog
do istobelog, sa tankom izmaglicom pare koja se dizala pri sunevoj svetlosti. Sada se jasno mogao
videti uniteni kamion, svega pedeset ili ezdeset jardi daleko. Tama stvara razliite predstave o
udaljenosti i vremenu; teturajui se sino sa Kendrom od mesta prevrtanja, inilo mi se da je miljama
udaljeno; ali sve ovo - tri pogibije, napad i unitenje mrava - odigralo se na maloj udaljenosti od
stanice. Mislili smo, blagi Boe, da delamo u kosmikim razmerama, a sve vreme to se odigravalo na

naem kunom pragu. Poto sam navukao svoje skromno nauniko odelo, napustih kabinu i uputih se
niz hodnik; uz put sam zavirio u Habsove odaje (ne vee od mojih: demokratski princip) koje su bile
prazne, to je znailo da je produio sa svojim paklenim eksperimentima cele noi ili, jo
verovatnije, da je ustao ranije kako bi ih nastavio. Pomislih da odem u laboratoriju i potraim ga ipak je bila neugodna ta mrlja na njegovoj ruci; pitao sam se da li je zaista bila opasna: tajanstvenost
mrava inila je svaku ranu koju bi oni naneli isto tako tajanstvenom; ne bih voleo da se etam okolo s
jednim takvim ujedom, a jo manje da radim s njim. Umesto toga, odluio sam da odem do Kedrine
kabine, zakljuivi da ionako dovoljno vremena provodim sa Habsom, a nai odnosi su se tako brzo
pogoravali da nije bilo potrebno ubrzavati njihov ishod. Takoe sam strano eleo da vidim Kendru.
Ne poriem to: devojka me je veoma uzbuivala (ili rastuivala). Moje snove delimino je
ispunio njen lik koji se pretapao sa uzavrelom masom mrava; lice joj je bilo providno (tako da se
gamizanje mrava jasno moglo razaznati kroz njega), a u isti mah i nekako neodreeno tuno, jedan
nedokuiv izraz koji je stajao u oprenosti sa prozranou njenog tela, tako da je stalno zadravala
sve svoje osobenosti. Moji odnosi sa enama, uglavnom beznaajni, izgleda da su sa Kendrom
dostigli stepen potpune dvoznanosti. Dok sam je nosio u stanicu i oseao toplinu njenog tela u blizini
moga, podlegao sam nizu slika nage Kendre, dosegnute Kendre, Kendre koja, jeei, zadovoljava
svoje potrebe... Ali te slike, umesto da me primire, izazvale su samo nelagodnost u meni i pretvorile
moj hod u saplitanje; bio sam nestrpljiviji od Habsa da je smestim u sobu i vratim se naim
eksperimentima - to se pokazalo kao kobna greka kada se ima u vidu njen gotovo uspeli pokuaj da
uniti glavne uesnike naeg opita. Kada je razbila boicu, na Habsovom licu oitovala se elja za
ubistvom, a i sama moja oseanja bila su isuvie bezoblina da bi se mogla sabrati. Moda se divim
njenom postupku. Moda i sam elim da dokrajim te eksperimente jednim potezom, kao to je to ona
uinila, jer u poslednje vreme oseam da smo ovde umeani u neto to je sasvim pogreno, da
postoje tajanstvenosti u koje ne moemo prodreti, da je naa prividna pobeda nad mravima znaila
samo dobitak u vremenu... i da bi bilo pametno kada bismo se ukrcali u taj helikopter, im doe, i
nestali odavde zajedno sa Kendrom, a zatim svima objavili da se neto ozbiljno deava ovde u
pustinji. Naravno, ja to neu uiniti. Ko bi me sasluao? ta se invazija mrava tie jednog graanina
sa Istone obale ili nekog stanovnika Tuskona udaljenog odavde dve stotine milja? Niko o tome nita
ne bi znao; nikoga se to nije ticalo. Habs i ja emo ostati da zavrimo eksperimente. Jedino on moe
izdati nalog za odlazak.
Otiao sam u Kendrinu sobu i naao je kako spava i smei se u snu, tako svee i otvoreno da mi je
dolo da je zagrlim iz pukog saaljenja; smea kosa bila joj je rasuta po jastuku, a divne, gole ruke
ispruene kao da pozdravljaju neto to se neznano nalazi iza njenih kapaka. A tada, prevrui se, ali
i pri tom zadravajui ljupkost (koliko nas moe to ljupko da uradi?), ona se probudi, uspravi u
postelji, zatrese glavom i zagleda u mene. U prvom trenutku oi su joj bile pune straha, da bi se zatim
ublaile, ispunjene nekim drugim oseanjima. A onda je postala svesna mesta gde se nalazi i lice joj
se smrknu, pri emu je ipak zadralo svoju lepotu. Pogledala me je, a zatim odvratila pogled kao da
sam ja na neki nain odgovoran za to to se ona ovde nalazi.
"Zdravo", pozdravih je. Otiao sam do podnoja kreveta i kleknuo tamo, gledajui je kao to bi
nadzornik zoolokog vrta gledao u neku novu i lepu divlju zver. "Seate li me se?" upitah je tiho,
koristei se glasom da bih je lagano rasanio. "Sigurno me se seate."
Ona klimnu polako. "Da", ree, "seam se."
"Divni ste kada spavate."
Oi joj zatreperie, a usta se iskrivie u panici. "Da li sam prespavala?" upitala je, a zatim
spustila nogu sa kreveta. "Oh, moj boe, nadam se..."

"Ne", rekoh, uzimajui je za ruku. Meka i bela, pristajala je mom dlanu kao luk lovevoj ruci.
"Ne, ne, samo sam se malo alio." Drhtala je pored mene. Oseao sam se poput Habsa, pokuavajui
da optim na jeziku koji nisam razumeo. "Smirite se", rekoh otro; verovatno ju je ova
bespogovornost, ako ve ne ubedljivost, nagnala da se malo opusti. "Molim vas opustite se, vano
je." Ona se tada vrati u preanji poloaj, opruivi se po hladnom metalu okvira kreveta kao da je
sakrament.
"Kako se oseate?" zapitah je malo kasnije, shvativi da sam buljio u nju bez rei dosta dugo i da
je ona taj pogled podnela ne miui se i ne uvredivi se. Znak? Ili samo njen strah? Sigurno smo joj
ja i Habs izgledali zastraujue.
"Bolje mi je", ree. "Pretpostavljam da e mi biti sasvim dobro." Oi su joj lutale. "Moda."
"Bie."
"Kako je..." poe ona i zastade. Mislio sam da nije u stanju da izusti Habsovo ime iz mrnje, ali
tada shvatih, oseajui se glupo, da ga ona jednostavno nije znala; kao verovatno ni moje.
"Habs", rekoh. "Doktor Ernest Habs. Dobro je. Preivee."
"Dobro."
"Zovem se Dejms Lesko. Moete me zvati Dim."
Premiljala je nekoliko asaka. "U redu, Dime", ree, a onda, posle kratke pauze, dodade:
"Lagala sam kada sam rekla da je dobro to e doktor Habs preiveti. U stvari, ao mi je to to
ujem."
"Ukusi su razliiti", rekoh i slegoh ramenima. Shvatio sam tog trenutka da u ovom naem askanju
ima neeg groznog. Jedna od prednosti te alternativne forme evolucije o kojoj smo Habs i ja
razgovarali jeste to da u subverbalnom drutvu, onakvom kakvim smo ga mi zamiljali, nee biti
potrebe za askanjem. ime su se onda mravi bavili da bi prekratili vreme? Bez sumnje su radili.
Izvesno vreme su mi se takve misli motale po glavi, ali zbog neega sam se oseao sreniji nego
proteklih dana. Blizina. Mora da je to bilo zbog njene blizine. Svaka poznata pesma koju sam ikada
uo ima neeg istinitog u sebi. Sada sam to shvatao.
"Da sam se naao na vaem mestu i ja bih tako postupio", rekoh. "Ne krivim vas to ste tako
iskalili svoj bes na njima."
"Oh?"
"Opasni ste kada se razbesnite."
"Hvala." Shvatih da ona ne zna o emu ja to govorim. Uopte se nije seala dogaaja od prole
noi. Odluih da se manem toga. "Plaim se", dodala je, izmenivi izraz lica. Nervozno se osvrtala
po sobi koja, na sreu, nije imala prozora, poto ih projektant nije predvideo. Stanica predstavlja
pokretnu, hermetiku jedinicu; prostorije za ivot su kabine pripojene na glavnu osu.
"ta nije u redu?" upitah tupavo.
"Deda i baba su mi mrtvi, zar ne?"
"Jesu."
"I Klit. Klit je takoe mrtav."
"Da, i on", klimnuh, izgovorivi to polako. "Svi su mrtvi. Imali ste sree da preivite. Mlai ste i
jai nego to su oni bili, inae biste i vi nastradali." Pustio sam je malo da o tome razmisli, a onda
rekoh: "Bili su stari. Ionako ne bi jo dugo iveli. Pred vama je jo ceo ivot; niste smeli da ostanete
s njima u pustinji."
"Smela sam."
"U redu", rekoh, "neka bude po vaem. Smeli ste. Zar nemate roditelje?"
"Nemam nikoga. Ba nikoga."

"Ni ja", uzvratih. Nain na koji sam to rekao odzvanjao je gotovo radou i taj morbidni zvuk oseanje da bi nas mrtvi mogli zbliiti - toliko mi se smuio da za trenutak nisam mogao da podnesem
samoga sebe. "Mora da ste gladni", primetih, to je predstavljalo dobar povod da se promeni tema
razgovora. "ta mislite o doruku?"
"U redu", prihvati ona, spustivi noge na pod i polako, ali draesno, ustade iz kreveta. Bila je via
nego to sam mislio, pet zarez sedam ili osam stopa moda; a u dranju joj se oitovalo ono nesvesno
dostojanstvo i gracioznost kojom se malo ena moe podiiti. "Hajdemo", ree ona.
"U kuhinju", dodadoh ja. Instinktivno sam pruio ruku, ak i ne mislei na to, a ona je neno
prihvati. Iz sobe sam je poveo dugakim hodnikom u kome je sa tavanice u buketima visila oprema
poput kakvog cvea, dok su ice i vodovi nalikovali lisnatim kronjama. Mogli smo da se nalazimo i
u dungli, mada, razume se, nismo.
"Mogu li neto da vas upitam?" zaustavi se ona. Povukoh je neno, oseajui njen dlan u svome.
Bilo bi delimino netano kada bih rekao da me je uzbudilo to to sam je drao za ruku (a i izgledao
bih kao neki seksualni manijak), ali oseao sam neto veoma slino uzbuenju; priznajem to.
Nazovimo to prekomernom nenou.
"Svakako", rekoh.
"ta vi, u stvari, radite ovde?"
"Vrimo malo istraivanje o statistikim verovatnoama", objasnih.
"Da li je to u vezi sa mravima?"
"Rekao bih da jeste", odgovorih, "rekao bih da je koeficijent korelacije izmeu naeg prisustva i
prisustva mrava blizu nula zarez devedeset... ega ste, sigurno, i sami svesni."
"Ne", uzvrati ona. "Ne razumete me. Znam da ste ovde zbog mrava: vas dvojica. A on je taj koji je
ubio moga dedu i moju babu i Klita svojim insekticidom. Ali ta vi radite?"
"Ja predstavljam statistiarski deo tima", rekoh. "On izvodi eksperimente, a ja ih zapisujem. On
ubija, a ja brojim leeve. Otprilike tako. Da li me razumete?"
Pogledala me je neodreeno. "Mislim da razumem", ree.
"Statistiari su poznati po svom udnom odnosu prema injenicama. Oni i uzimaju i ne uzimaju
udela. Ali elim da u ovom sluaju budem potpuno pravedan", rekoh razlono. "Upotreba insekticida
bila je njegova ideja, ali ni ja se nisam mnogo protivio. U stvari, dobrovoljno sam saraivao. Jedino
to ne bih napao kule."
Ponovo je krenula blago me gurkajui pri hodu. "Plaim se da ne razumem ni rei od onoga to
govorite."
"To nije nita udno. Mnogi ljudi ne razumeju."
"Ali pretpostavljam da vam je posao veoma zanimljiv."
"Oh, jeste", rekoh, vodei je u kuhinju. "Zadivljujui je." Jedva da je bilo dovoljno mesta za oboje
u ovoj prostoriji, ali meni je to stiskanje bilo prijatno. Stajali smo rame uz rame. Otvorio sam gornji
ormani i pokazao joj jelovnik. "Mleko u prahu, sok u prahu, jaja u prahu, dehidrirana unka", rekoh.
"Isto kao kod kue. Pa ta je to onda to je tako lepo kod kue?"
"Jeste li tu, Dejmse?" javio se odnekud Habs. Oboje skoismo. "Doi, molim te, ovamo im
zavri. eleo bih neto da ti pokaem." Kendrino lice bilo je bezizraajno. "Bolje da odem", rekoh.
"U redu."
"Moete neto sebi da spremite."
"Kad vi kaete."
"Da li je sve u redu s vama?" upitao sam. Pokretalo me je neto, za ta sam mislio da je brinost;
sada, meutim, shvatam da je u pitanju bila samo nevoljnost da je napustim. Nisam eleo da je

ostavim. "Ako vam nije..."

Ona klimnu. "Dobro mi je", ree. "Zato i vi sebi ne spremite neto za jelo?"
"Nisam gladan."
"Dejmse", javi se Habs ponovo. "Imamo problema ovde; plaim se da e morati da doe to
pre."
Gledala me je svojim osobitim, dubokim pogledom. "Plaite ga se, zar ne?" upitala je.
"Ne ba da ga se plaim. Ali ja sam njegov pomonik."
"U redu", ree ona, "ne plaite ga se."
Tu se vie nije imalo ta dodati. I dalje me je promatrala istim pogledom koji kao da je
nameravala doveka da zadri. Neno je dodirnuh po ramenu i prooh pored nje. Da li je mogue da
se plaim Habsa? Ta misao mi nikada ranije nije pala na pamet i na izgled bila je smena; na odnos
je normalan za pretpostavljenog i podreenog, a nikada nisam izjednaavao saradnju sa strahom. To
su dve sasvim razliite stvari. Pa ipak, treba i na to obratiti panju. Mogue je da sam celog ivota
bio zaplaen i da zbog toga postavljam sebe u zavisan poloaj prema svakome s kime saraujem?
Moda sam zbog toga poeo da se bavim teorijom igara, jer mi ona prua privid da upravljam svetom
u kome se ak i nasumini inioci mogu planski usmeriti? Sve su ovo obeshrabrujue misli koje bi
mogle da me nateraju da ponovo razmislim o veem broju pretpostavki, ali jednostavno vie nisam
imao vremena za njih poto su nam predstojali novi dogaaji. Ipak, to je zanimljiv i zastraujui
materijal. Da li se poistoveujem sa mravima? Da li sam se toliko udubio u ovaj projekat zato to za
razliku od proizvoda individualizirajue evolucije, mravi nemaju ni nadreen ni podreen odnos
prema svojim blinjima? Da li me getalt zadivljuje zato to on, prema definiciji, ne postavlja
zahteve pred zasebne, pojedinane jedinke, ve im omoguuje da se ukljue u opte ustrojstvo? Ne
znam. Jednostavno ne znam.
Napustio sam Kendru i otiao u laboratoriju.
3.
U dubini Habsovih oiju plamteo je neprirodan sjaj; pronaao je zgodan nain kako da sakoom
potpuno zamota ruku od zgloba do ramena. "Pogledaj, Dejmse", ree kada je Lesko uao, pokazujui
kroz prozor. "Moda uopte nisam u pravu, ali izgleda da smo pod opsadom."
Lesko usmeri pogled u oznaenom pravcu. Habs se koristio zdravom rukom. Napolju, u pesku, dve
male gomile, veliine ljudske glave, podrhtavale su u pustinji. Imale su boju blata i izgledalo je da su
bar delimino tene. Lesku se priinilo da svaka ima izgled mrava; kao da nagovetavaju mravlja
lica. Iza njih su stajale zrnaste kule, sada samrtno bele.
"to je to, do avola?" upita Lesko.
"Nije optika varka, moj deae", ree Habs veselo. "To je vie od odbleska sunca. Naa
unutranja temperatura ve se podigla za pet stepeni."
"Blagi boe", uzviknuo je Lesko i tek tada primetio da je u laboratoriji bilo zaista toplo, toplije
nego ikada ranije. U to se uverio bacivi letimian pogled na zidni termometar; iznenada je osetio
kako se znoji pod pazuhom.
"Postoji jo jedna zanimljiva pojedinost", nastavi Habs, okrenuvi se ponovo prema humkama.
"ta misli, kako su mravi uspeli to da podignu na otrovnoj podlozi gde uopte ne mogu da ive?"
Dok je samo jednom rukom baratao po kontrolnim ureajima kompjutera, lice mu se zajapurilo.
"Razmisli o tome, Lesko", ree.
"Rekoste li pet stepeni?"
"Pet stepeni za sat i po", ree Habs. "Sedeo sam ovde i posmatrao; mogu ti rei da je veoma

zanimljivo. Zadivljujue je posmatrati kako se penje iva u termometru kada ti od toga zavisi goli
ivot. Sunce je, naravno, jo daleko od zenita. Mislim da nam ono pravo tek predstoji. Pogledaj sad
ovo."
Lesko stade da posmatra Habsa kako barata oko kontrola televizijskog monitora. Uskoro je mogao
da vidi priblienu sliku humki koju mu je davala spoljna kamera; kada su ih podrobnije osmotrili,
ispostavilo se da nisu vrste ve upljikave: zbir kanala povezan u mreu koja je izgledala vie
otvorena nego zatvorena i koja se iznutra neobino svetlucala, to je Leskoa podsetilo na izgled
galaksija vienih kroz teleskop koji se lagano pokree. "Rekoste li pet stepeni?" upita Lesko,
zavukavi prst za okovratnik i lagano ga zatim izvukavi. Bila je to, bez sumnje, nervozna reakcija,
pomisli on, premda je postajalo sve toplije. Preznojavao se.
"Ovo je zadivljujue", ree Habs. "Posmatraj samo monitore i jednom u ivotu obrati malo panje
na ono to se stvarno dogaa." Ton mu je bio vie zajedljiv nego grub. "Zna", ree, "kada ovde ne bi
bili u pitanju ivoti i kada ti pogani, mali gadovi ne bi, u stvari, bili ubice, mislim da bi u svemu
mogla ak da postoji i izvesna lepota. Slae li se sa mnom?"
Kamera je bila programirana da traga za kretnjama u svom vidnom polju i pred Leskoovim
opinjenim oima jedan mrav ue u iu i stade da krivuda u krupnom planu. Izgledalo je gotovo kao
da se klanja, zadovoljan svojom novom ulogom zvezde pozornice i ekrana. Tada mu kamera prikaza
donju stranu stomaka, na ta Lesko razrogai oi.
Mrav je od noica nanie bio ut.
Okrenuo se ka Habsu, zagrebavi prstima po polici za koju je za trenutak morao da se uhvati. "Moj
boe, on je..."
"ut", pomoe mu Habs da zavri. "Potpuno je ut."
"Oito se integrisao..."
Habs je imao vie vremena da o tome razmisli. Glas mu je bio miran i blag, mada, pomisli Lesko,
pomalo mahnit. "Zar to nije divna adaptacija?" ree. "Oni su, bez pogovora, fantastini. Mi ih
izazivamo, oni odgovaraju. Neverovatno su revnosni."
Na slici se pojavilo jo mrava; trkarali su oko prvoga koji se podigao na zadnje noge, tuan to
mora da deli kameru. A tada je preovladao instinkt i on se pridrui masi koja se udaljavala. Bili su
zadubljeni u svoj posao. Sreni mravi. Dobro su se snalazili u svojoj subkulturi. Veoma su motivisani
i poseduju jaku sposobnost reakcije na spoljni nadraaj. Za njih nisu postojale neuroze, pomisli
Lesko i zapita se da li im se on to podsmeva; ne, ovi mravi su bili u odlinom psihikom stanju.
Izgledalo je da nema jaza izmeu njihovih nastojanja i ciljeva, namera i delatnosti. Genije getalta.
Nadmonost paralelne evolucije. Lesko shvati da die na usta: u stvari dahe; zatim ih zatvori i
okrete se odatle, uputivi se ka prozoru gde se zagleda u pesak pustinje koji je izgledao znatno
bezazlenije, posmatran iz daljine.
"Ispei emo se ovde", ree.
"Zna li ta me mui?" upita Habs, okreui se od monitora koji je sada prikazivao jedno
uzdignue ne manje pusto nego to ga je Lesko video kroz prozor. "Imam jedno veoma jednostavno
pitanje. ta ele? Koji su im ciljevi?" Oi su mu zasijale; on obrisa znoj sa ela i baci pogled na dlan
kojim ga je obrisao. "Nesumnjivo neto ele."
Lesko izgubi kontrolu. Dogodilo se to iznenada, kao fijuk prenapete gumene trake. "Oni nemaju
ciljeva!" povikao je. "Prestanite da ih personalizujete i poite ve jednom da vam pregledaju taj
ujed."
"Grei", izusti tiho Habs. "Ti jednostavno previa injenice, Dejmse. Video si kako su
onesposobili kamion u pustinji i pobili one nedune ljude. A sada ovo..."

"Sasluajte me", prekide ga Lesko, sve ljui; okrenuo se od prozora, viui: "Doao sam ovamo
da se dve nedelje bavim naukom na suncu... da vam pomaem u pokuaju da uspostavite nekakvu vezu
sa mravima koji nisu ni zli ni dobri ve jednostavno predstavljaju mutiranu vrstu i obavljaju mravlje
poslove na mravlji nain. Jasno? Nisam se prijavio za prokleti rat protiv druine prokletih mrava; i
zato ste, do avola, razneli vrhove kula? Zato? Zato?" Osetio je grebanje u grlu, a zatim se
zakaljao, zagrcnuo, otpljunuo u stranu i zgazio ispljuvak. Habs ga je mirno posmatrao, ne miui se.
Posle kratkog vremena Lesko oseti da ga je bes proao isto tako brzo kao to ga je i obuzeo.
"Ponavljam", nastavio je svojim najrazlonijim glasom, "zato ste unitili kule?"
"Mamac."
"Mamac?" ponovi Lesko zbunjen. "ta vi..."
"Pogledaj ovamo", prekide ga Habs, a Lesko tada neopozivo zakljui: taj ovek je lud; ranije se
drao po strani kada je Habs donosio odluke, ali vie nee biti tako. To je bilo sasvim jasno. "Shvati,
morao sam da ih nateram da napadnu, zar ne? Oni su prilino inteligentni. Mislio sam da si primetio
geometrijsko ustrojstvo u polju. ta si do sada radio, ako to nisi razabrao?"
"Otkrili ste razum?" upita tiho Lesko.
"Svakako da sam otkrio."
"Ali odakle razum kad tamo lee mrtvi ljudi?"
"Razum je", ree Habs, "klju cele stvari, moj deae. im sam shvatio da imamo posla sa
razumom koji je jednak naem, mada potpuno razliit po poreklu i nainu funkcionisanja, postalo mi
je jasno da smo nabasali na neto istinski vano. To nije vie, kao to si ti rekao, dvonedeljno
istraivanje na suncu, ve verovatno najvaniji projekat u istoriji Nacionalnog naunog instituta... ili
ti to moda jo nije jasno?"
"Nita mi vie nije jasno. okiran sam", ree Lesko. "okiran sam, zlo mi je, a temperatura
neprestano raste ..."
Habs ga je gledao nita ne govorei. Izvesno vreme Lesko nije znao kako da protumai njegov
izraz, a tada mu sinu. Naravno, Habs je bio lud, a njegov izraz bio je izraz trijumfa.
"Zato dosad niste nita rekli?" upita on, "ako vas je toliko zadivio njihov razum i njihov veliki
znaaj..."
"A zato ti nisi?" uzvrati Habs pitanjem. "I sam si to znao, zar ne? Jasno ti je da ovo nisu obini
mravi, da imamo posla sa zlom i aktivnom inteligencijom iji se evolucioni procesi mogu trenutno
prilagoditi novim uslovima opstanka i koja je u stanju da odmah pree u protivnapad. Ne porii to,
Dejmse! Zna da smo suoeni ba s tim!"
"U redu", ree Lesko. "Znam." Oseao se kao da uestvuje u jednoj od onih glupavih obaveznih
scena na kraju dramatinog drugog ina u kojoj likovi meusobno nategnuto razgovaraju obrazlaui
sve to se dogodilo od podizanja zavese i tako olakavaju publici praenje radnje. Ali ovo nije igra
na daskama, pomisli on; oseajui da mu je zlo; pokuao je da o ovome misli kao o drami, a o svom
razgovoru sa Habsom kao o kraju drugog ina, ali napolju su se nalazili pravi mravi u pravoj
pustinji... i nameravali su da ih pobiju. "ak nisam ni eleo da razgovaram o tome sa vama", ree.
"Nije vas zanimao njihov razum! Jedino ste eleli da ih ubijete, a sada im aljete poruku."
"Trebalo je da sa mnom o tome porazgovara", uzvrati Habs. "Trebalo je da o tome otvoreno
porazgovaramo. Znali smo s im smo suoeni, zar ne, ali nijedan od nas nije eleo da pria o tome.
Veoma sam se plaio da e se prepasti i pobei, a bio si mi potreban."
"Da odem u pustinju", ree Lesko i klimnu.
"Da odem u pustinju i pregledam nekoliko mrtvaca, za to sam vam bio potreban. Do avola sa
svim tim. Kada dolazi taj prokleti helikopter?"

Habs je stajao nepomino. Ponesen arom razgovora, Lesko je tek tog asa primetio da Habs stoji
u udno zgrenom poloaju; ranjenu ruku zavukao je duboko u dep i prekrio sakoom. Izgledalo je da
se zapaljenje izazvano ujedom, koje je Lesko ranije primetio, iri pod bledom koom prema licu...
"Dejmse", ree ozbiljno Habs "zar ne shvata? Suoeni smo sa silom koja se gotovo spontano
pojavila i koja uzima sve vie maha. Pruila nam se prilika da je prouavamo, da uimo od nje i da je
poduavamo o njenim ogranienostima. Jednom rei, u stanju smo da je obrazujemo."
Lesko se netremice zagleda u Habsa, a zatim vrati pogled na monitor koji je, kada su mravi
nestali, nastavio da prikazuje dve puste humke u pustinji. Stajale su poput oiju naspram odsjaja
sunca. "Kazali ste da ste pozvali helikopter", ree on tiho, pokuavajui da pribrano govori.
"Mogli bismo da upotrebimo drugu vrstu insekticida", nastavi Habs, "ali oni bi se opet prilagodili,
ovoga puta verovatno jo bre. Zato moramo da razmotrimo druge mogunosti."
Lesko je oseao da gubi ravnoteu ali, na nesreu, izgleda da je to bila opet samo neurastenina
reakcija. Nikada ga nee zadesiti ta srea da se jednostavno onesvesti i izvue iz ove situacije.
"Hoete da kaete", rekao je tiho, izgovarajui svaku re kao da je pravo jeziko otkrie, "da niste
pozvali helikopter?"
"Vidi", ree Habs razgovorljivim glasom i gledajui mimo njega, "od ivotne je vanosti to to
im se pruila mogunost da svoje moi suprotstave naima... i da iz posledica izvuku nauk. Moramo
im dati lekciju koju ti pogani, mali vragovi nee nikada zaboraviti."
"Habse", ree Lesko kreui se prema vratima, "idem da ih pozovem. Rei u im da povedu
odavde ne samo mene i devojku, nego i vas."
"Nee ih pozvati", doviknu mu Habs kada je Lesko naglo otvorio vrata i uputio se niz mali hodnik
prema sobi za vezu, traei radio. Naravno, Habs je sakrio mikrofon. Nije ak ni nameravao da gubi
vreme na traenje helikoptera. "Nee ih pozvati", ponavljao je Habs, "jer si isto kao i ja opinjen
izazovom misije. Ne porii to. Ti voli nauku, Lesko; postao si usamljenik poput mene, udaljio si se
od ljudi, priguio si onaj bludni zov u sebi koga mi smrtnici nazivamo telesnim, samo da bi mogao to
vie da se posveti..."
"Idite do avola!" povika Lesko, uzimajui pomoni mikrofon povezan sa radiom i okrenuvi
kontaktni prekida. Snana varnica zaiskri obodom konzole, iskoivi iz izolovanih ica naspram
elinih povrina, a onda gotovo antiklimaktino usledi prasak i tromi oblak dima, slian kolutu koji
izlazi iz plua puaa, stade da se iri po sobi, udari poput ribe u zid, a zatim se rasplinu.
"Kukin sine", opsova Lesko.
Zavukao je ruku ispod radija gde se nalazila elektrina testera i ukljuio je. Radila je. Oajniki,
ne hajui za toplotu od koje su mu dlanovi brideli, on prestruga poklopac radija i otvori ga poput
oraha, zagledavi se u pocrneli metal i ice. Zatim iskljui testeru, spusti je na pod pokraj sebe i
protrlja dlanove, oseajui kako mu se opekotine ve prekrivaju malim plikovima.
"Prljavo kopile", ree. Neto meu icama mu privue panju i on se nae da bi bolje video.
Dva mrava utih trbuha leala su meu icama. Naravno, skonali su od udara struje, ali su
verovatno uginuli sreni, shvati Lesko, posmatrajui ih. U stvari, oni uopte nisu ni umrli.
Okrenuo se ka Habsu. "Znate li ta se dogodilo?" upita.
"Znam."
"Odseeni smo!"
"Znam", ponovi Habs. "Znam to veoma dobro i drago mi je. To e na uspeh uiniti jo slaim."
Habs napravi pokret rukom, zaboravljajui se za trenutak. Lesko tada vide naduvenu svetlocrvenu
ruku i zglavak koji se klatio, potpuno podliven krvlju; Habsova ruka bila je ogromna, osakaena
ujedom insekta...

...Videvi Leskoovo lice, Habs shvati ta se dogodilo i zbunjeno sakri ruku iza lea.
Lesko je nastavio da bulji u njega, a posle nekoliko trenutaka, stenjui i nelagodno mrmljajui,
Habs se vrati do konzole.
4.
LESKOOV DNEVNIK: Znai, bili smo opkoljeni, odseeni od sveta. udno, ali kada sam to
uvideo nije me uhvatila panika, ve su se mahnita oseanja koja su poela da me obuzimaju za vreme
razgovora sa Habsom stiala: shvatio sam da je bio lud, a takoe sam shvatio da je situacija bila
mnogo ozbiljnija nego to je ijedan od nas (preuzeu deo krivice zbog toga) eleo da prizna.
Bila je to ona vrsta potvrde neminovne propasti koja omoguuje ljudima da prebrode krize:
voljena osoba na umoru, kola izvan kontrole, avion koji se sunovrauje, sve to to neopozivo
potvruje podozrenje s kojim smo roeni i koje poput prtljaga vuemo unaokolo sa sobom celog
ivota; da smo smrtna stvorenja koja krhko stoje na samom rubu Zemlje; da umiremo, da emo umreti,
da smo ve mrtvi, da nau prolaznost nosimo sa sobom u samoj genetskoj poruci elija, da ona u
krvotoku protie kroz proireno srce nebrojeno puta na dan... I znajui to, znajui da smo ukleti, mi
ipak crpemo snagu, a ne slabost iz neumitnosti usuda. Dobro! Moe se rei da smo oduvek to znali posmatrajui oca koji umire od raka. Ah, pa niko ne ivi veno, kaemo dok kola, koja su sada
potpuno izvan kontrole, jure prema provaliji brzinom od pedeset pet milja na sat po ledenoj podlozi,
a tokovi i konice i volan vie niemu ne slue. Pa dobro, moglo je da bude i gore, moglo je da se
dogodi pre mnogo godina, ponavljamo - dok avion uzlee, a zatim poinje da se sunovrauje prema
zemlji brzinom od milju i po u sekundi. To je, naravno, suprotnost atavizmu, ali nije atavizam taj koji
e nas pobiti, koliko je to usamljujue dejstvo civilizacije koja nam u sve veoj meri nee
dozvoljavati pravi kontakt i smisleno pronicanje u tajnu uasa. Zar to nije istina, gospodo iz naune
porote? Naravno da je istina; svi vi znate u vaim smrtnim i smeuranim srcima da govorim istinu...
izvinjavam se za ovo predavanje, naravno.
Habs se vratio do table na kojoj se nalazio monitor; sledio sam ga. Nisam imao ta drugo da
radim. Bili smo do gue u problemima, u redu, ali mene je ipak obuzelo udno i sumorno oseanje
egzaltiranosti iz razloga koje sam, ini mi se, gore objasnio na sasvim zadovoljavajui nain.
Egzaltacija me je gonila u tu sobu, zaogrnula me malim mrtvakim pokrovom i, bez obzira na to to
sam ga stresao sa sebe, skliznuo je samo napola; sledee trenutke proveo sam u udno usplamteloj
razdraganosti. Poput Habsa, nisam vie bio, u strogom smislu rei, potpuno zdrave pameti. Uostalom,
ko je od nas zdrav? Da li ste vi, gospodo? Pogledah u termometar po prvi put.
Termometar je imao dve strane: jedna je bila povezana sa kompjuterom i pokazivala njegovu
unutranju temperaturu, dok se na drugoj mogla proitati temperatura nae, donekle ugroene
atmosfere. Tu je sada stajalo da je u naoj ugroenoj stanici ve dostignuta temperatura od trideset tri
Celzijusova stepena, to je bilo veoma nezdravo za oveka koga je ujeo mrav, ali je zato jo kobnija
bila temperatura kompjutera koja se popela na trideset stepeni. To stvorenje umerene klime,
kompjuter, mrmljalo je i mumlalo sebi u bradu. Habs, koji je tako podesio odeu da prikrije
deformisanu ruku (vetim nehajnim pokretom prebacio je sako preko ramena i potpuno sakrio ranu),
stajao je pored kompjutera poput roditelja-zatitnika, drei zdravu ruku na titniku. Pogledao me je
veoma zadovoljno kada sam uao, pokuavajui, ini mi se, time da izgladi line sukobe koji su
izbijali tokom naih razgovora; jer, oseao se pomalo kriv to nije pozvao helikopter, kao to je
obeao. S druge strane - a ta misao mi je upravo sinula - njegovo prijatno ponaanje nije moralo da
potie iz elje da izgladi nesuglasice... moglo se jednostavno dogoditi da se Habs ak vie nije ni
seao naeg razgovora, zaokupljen ve dugo drugim problemima. Sasvim je mogue; jer ako sam ja

mogao potpuno da zaboravim na Kendrino prisustvo u kuhinji, onda je i Habsu mogla da promakne
takva sitnica kao to je bio na razgovor.
"Na kojoj temperaturi kompjuter prestaje da radi?" upitao me je potpuno mirno.
"Zar ne znate?"
"Reci mi", ree on. Glas mu je bio potpuno razloan i ugodno odmeren. Ako nita drugo, mravlji
ujed je udesno delovao na njegovo ophoenje: novi Habs bio je mnogo manje sitniav.
Pogledah u termometar u kome se iva sada popela za jo jedan stepen. "Prestaje na trideset
estom podeoku", rekoh.
"Trideset estom?"
"Tako stoji u prospektu, ali ko zna? Moda malo vie ili malo manje. Ne znam tano granice
tolerancije ove maine."
"Pa", ree veselo Habs, "ini mi se da predstoji uzbudljiva i ravnopravna borba, Dejmse."
Podigoh pogled ka njemu. "Sili ste s uma", rekoh.
Reagovao je na ovo kao da sam mu rekao da ima malu mrlju na nosu. Nimalo zbunjen, on protrlja
hrbat nosa povreenom rukom, a zatim je spusti. "Ne, nisam", ree. "Sasvim sam pri sebi, Dejmse,
ba kao i ti. Suoeni smo sa lukavim neprijateljem iji se naini miljenja i procesi delanja potpuno
razlikuju od naih. Ne preostaje mi nita drugo nego da se u izvesnom stepenu, kako to nalau naela
modernog psiholokog rata, prilagodim njihovom nainu miljenja kako bih mogao da ih preduhitrim.
To je sve."
"Ne vidim svrhu u daljnjem unitavanju", rekoh. Po prvi put toga jutra pogledao sam u sruene
kule. One su bile jedva vidljive iz ovog ugla. Zadrale su jarko belu, mrtvaku boju, ali je izgledalo
da se i menjaju na neki neopaljiv nain. Kao da se dogodila neka implozija, neko obruavanje ka
unutra.
"Ti ima pogrene predstave o onome to mi radimo", primeti Habs. "Na cilj nije unitavanje.
Ovo nije vojna operacija. Mi ne pokuavamo da, per se, eliminiemo mrave."
"Ne pokuavamo?"
"Ne."
Habs me tada pogleda potpuno bistrim oima i kao da mi namignu. "To je moda bila moja
prvobitna namera, ali vie me ne zanima njihovo unitenje", rekao je tiho. "Na cilj je pre u
uslovljavanju jedne jo neusmerene inteligencije kako bi mogla da bude..."
Izraz mu se najednom promeni. Drhtao je priljubljen uza zid poput leptira. "Vodi je odavde", ree
on nerazgovetno. "Vodi je!"
Okrenuh se. Kendra je dola do laboratorije i stajala na vratima veoma pokornog izgleda. Toliko
sam se uneo u razgovor sa Habsom i toliko me je prenerazila moja pobuna kao i kobno pronicanje u
tog oveka da sam doslovce, kao to sam ve napomenuo, zaboravio na nju. Za trenutak kao da sam
gledao nekog stranca; morao sam da je dobro osmotrim kako bih se setio ko je, a onda se seanje
naglo povratilo. Nadraaj: odgovor. Mravlja inteligencija mora da je funkcionisala na taj nain to su
je podsticali razliiti spoljanji nadraaji. Mi smo se sami pretvarali u mrave. "Vodi je odavde",
ponovi Habs.
"Ne", rekoh. "Ona e ostati."
Kendra oprezno ode do polica i zagleda se u opremu poreanu na njima. Nije posegla ni za im.
Habs se neprijatno osmehnu. "Ne mogu da se prepirem s tobom, Dejmse. Ako doe do fizikog
obrauna ti e, razume se, isterati ono to eli. Jedino je volja vana, ona i rad. U redu. Neka
ostane."
"Vi niste eleli da ode", rekoh dovoljno razlono. "Mogli ste da pozovete helikopter, ali niste.

Znai, elite da ostane. Ona ne predstavlja veu opasnost od mrava."

Habs je nekoliko trenutaka razmiljao o ovome. "Drugim reima", ree on, "ona je ukljuena u
okolnosti izazova."
"Tano. Zato da ne?"
"Doista, zato da ne? U redu", ree on gotovo veselo, uputivi se prema ureaju za regulaciju
vazduha. Temperatura je jo malo porasla. "Ponovo u podesiti kontrole tako da moemo poeti."
"ta da ponemo?"
"Nae eksperimente, razume se", ree on i poe da barata po kontrolnim ureajima. Otiao sam do
Kendre koja je mirno stajala, prekrtenih ruku, u stavu potpune pokornosti. Podigla je pogled i
nasmeila mi se; shvatih da je bespomona. Neu ni da spominjem svoja oseanja prema devojci
koja su se iz zaluenosti pretvorila u elju da je zatitim, to je bilo mnogo opasnije za oboje. eleo
sam da je dodirnem, ali to je, razume se, bilo nezamislivo u Habsovom prisustvu. Znao sam da je bio
lud. Otrov unesen mravljim ujedom verovatno se razlio kroz ceo njegov organizam. Pa ipak, bio on
lud ili normalan, moraemo da nastavimo eksperimente, zar ne? Konano, pomislih, i sama baza
moe da postane radoznala i poalje helikopter. Uostalom, troili smo velike sume novca i baza je
ve ispoljila strahovanje to se toga tie. To bi znailo da emo jo svega nekoliko minuta ili asova
provesti sa poludelim i zaslepljenim Habsom, a tada emo se vratiti zajedno u bazu. Bar sam ja tako
udeavao stvari u svojoj mati. To je bio najdivniji nain na koji sam mogao da sagledavam situaciju.
"Kendra", poeh pedagokim tonom; sva moja oseanja pretvorie se u pobudu da joj pruim
mnogobrojna obavetenja. "Da li biste eleli da vidite ta mi ovde radimo?"
"Da", prihvatila je ona nesigurno. Isto je tako mogla da kae i ne. Bio mi je jasan njen problem.
Nesumnjivo nas je obojicu smatrala za ludake; teko; meutim, da je imala neku alternativu sem da
ostane sa nama? Jasno da nije bilo ni govora o nekakvom bekstvu u pustinju; posle onoga to je
proivela prole noi, stanica je morala da joj izgleda kao raj.
"Pokazau vam", rekoh, "da je sve ovo veoma zanimljivo. Borimo se s nekim veoma razumnim i
zlim mravima."
"Koje emo", zaromori Habs, borei se s brojanicima, "naravno, pobediti, jer je naa
inteligencija razvijenija."
"Oh", ree ona, "naravno da emo pobediti. Kada dvojica ljudi poput vas vode bitku, kako bismo
mogli da je izgubimo?"
Pogledah je.
Oi su joj bile zagonetne.
5.
Kendra je posmatrala dok su njih dvojica izvodila naredni eksperiment. Pretpostavila je da je to
bio eksperiment. U svakom sluaju, tako su joj rekli i ona nije nameravala da se prepire sa njima.
Nikada se vie nee ni sa kim prepirati, a ponajmanje s ovom dvojicom. Dola je do zakljuka da su
ludi. Onaj mlai, Lesko, bio je zgodan i bio je lud na jedan privlaan nain, dok je Habs, njemu
pretpostavljeni, bio jednostavno lud; ali nijedan od njih dvojice nije bio normalan, tako da e ona,
poto je zatvorena u ovoj stanici sa njima, na izgled bez ikakve nade na bekstvo, morati da pristane
na saradnju. Povlaivati. Povlaivati im. Povlaivati ludacima. Bila je uverena da je to najispravnija
taktika za svaku priliku. Negde je proitala da se sa ludacima najbolje moe izii nakraj ako se
prihvate njihove opsesije i ako se saglasi sa svime to oni kau; ne treba im se ni na koji nain
suprotstaviti, ve se saiveti s njihovim izvitoperenim svetom. Potrudie se da tako postupa. ta oni
trae? ta ele?

Pretpostavljala je da hoe da unite mrave. Za njih je to bilo razumno da pokuaju i ostvare; ali
kada su bili u pitanju mravi i Habs, uopte se nije dovodilo u pitanje ko je opasniji. Pretpostavljala
je da su to mravi. Bie da su mravi. Oni su ubili njenog dedu i njenu baku i njihovog najamnika,
preplavili su celu pustinju, ubili joj konja i potpuno joj promenili ivot... Da, zaista; mravi su bili
opasni. Moraju se potovati, a ono to se ovde dogaalo oigledno nije bila nikakva igra.
Ali i ovi ljudi bili su opasni. Znala je da je Habs, na neki nain, bio odgovoran za sve koji su
poginuli, jer je pucao na kule. Da je ostavio kule na miru, mravi ne bi pobesneli; ne bi preli u napad,
a deda i baba, kao i Klit, bili bi jo ivi. S druge strane, da Habs nije napao kule, mravi su naprosto
mogli da saekaju pogodnije vreme da krenu u pogubni pohod... Pa ipak, moda su mravi bili
miroljubivi, moda ih je otrovni gas naterao da napadnu... Ako se Lesko ve izdaje za tako dobrog
oveka, zato to nije spreio? Zato nije zaustavio Habsa?
Ne, on to nije uinio. Naprotiv, bio je Habsov oduevljeni saradnik. Jutros joj je izgledao
simpatian; nekoliko trenutaka je ak mislila da on neto osea, ali kada ga je posle doruka videla u
laboratoriji, u njemu vie nije bilo ni traga od toga. Bio je samo Habsov pomonik; uopte nema
potrebe opisivati kako je izgledao kada je ula u laboratoriju. Bio je toliko zanesen da za trenutak
nije ak ni znao ko je ona. Radio je na eksperimentima sa mravima, zajedno sa Habsom, traei novi
nain da ih napadne. Toliko o Leskou. Ni od jednog nije mogla da oekuje pomo. A pored svega
toga, morala je jo i da sarauje. Dobro to je prihvatila injenicu da su obojica ludi, ali da li je to
dovoljno da se izvue odavde? Ne, nije.
"Bela buka", govorio je Lesko rairenih i svetlih oiju. "Spremamo se da ih zagluimo svim
moguim zvucima." On stade da okree dugmad na jednoj konzoli. Prigueno zujanje ispunjavalo je
laboratoriju. Habs je u uglu pregledavao rolnu papira, pravei beleke. Zujanje je bilo neprijatno,
kripavo, prodiralo joj je u podsvest i izazivalo gaenje. "Znam da je veoma uznemirujue", ree
Lesko, pogledavi je, "ali prekriva ceo opseg frekvencija. Bela buka je amalgam svih buka koje
postoje s jednog na drugi kraj opsega." Svojim staloenim i nenim prstima okrenuo je sledee
dugme. "Upravljamo je pravo na one humke napolju jer pretpostavljamo da se mravlja kolonija u njih
prebacila; barem njeni pokretni delovi. Kao to rekoh, aljemo ovu buku pravo na njih u nizu
frekvencija. Znate li ta e se dogoditi?"
"Ne", ree Kendra, "ne znam."
"Dopustite da vam objasnim", ree Lesko i obgrli je oko ramena. Osetila je vrst pritisak
njegovog tela, od ega se zgrozila, ali u nekoj drugoj ravni on izazva u njoj nejasno uzbuenje. "Sada
tu belu buku koja natapa ceo opseg amplitude, da tako kaem, zraimo pravo u njih. Ona e nam se
vratiti, ali, razume se, bez jednog presudnog elementa."
"Razume se", ree ona tupo.
Pogledala je kroz prozor prema humkama, nalik na grudi uzdignute u pustinji. Instinktivno je
dotakla svoje. Bile su okrugle i vrste, ali to nije bila strast koja ih je tako uspravila, ve neto
neodreeno. On je pogleda, a ona polusvesna i zbunjena spusti ruke, steui ih u pesnice.
"Da li elite da znate koji je to element?" upita Lesko smeteno.
"Ako elite da mi kaete."
"Vas to, u stvari, ne zanima", primeti on. "Vas zapravo nita od ovoga ne zanima. Mislite da smo
ludi."
"Ne, ne mislim", ree Kendra, skrenuvi pogled sa humki. Habs je neto grozniavo radio na
listovima papira u uglu, prekidajui povremeno posao da bi opsovao i duboko uzdahnuo. "Ne mislim
da ste ludi", ponovi ona.
"Nije ni vano", uzvrati Lesko. "Ludi ili ne, nalazimo se u veoma ozbiljnoj situaciji. Zar vam to

nije jasno?"
"Sada, jeste. Da, sada mi je jasno."
"Znate li koja je moja teorija?" upita Lesko.
"Vi mislite da mravi hoe da ovladaju svetom. Mislite da oni reaguju na izvestan niz uputstava
dobijenih od neke vie sile ili neeg slino, kao i da e ovladati svime to postoji ako ih vi i doktor
Habs u tome ne spreite, upravo ovde."
On se upilji u nju, instinktivno prinevi ruku elu.
"Znam", nastavi Kendra, "znam tano ta mislite. Zbog toga je doktor Habs razneo kule, zar ne? Da
bi ih direktno napao pre nego to stignu da organizuju svoje snage."
Gledala ga je pravo u oi i mada je prezirala samu sebe zbog toga, oseala je iskru likovanja jer
je znala da je u pravu. Svakako da je bila u pravu. Nije znala nita od te njihove nauke, ali je zato
znala ta skrivaju u svojim ubilakim i manijakim srcima.
Ne progovorivi ni rei, Lesko najzad odvrati pogled od nje.
6.
LESKOOV DNEVNIK: Zamisao je bila da se meu njih ubaci beli zvuk, ista buka. Ona bi se
potom vratila na pratei kanal i nedostajala bi joj jedino frekvencija na kojoj oni emituju... Tako
bismo saznali nain na koji moemo da dopremo do njih. Uz malo sree, mogli bismo da upotrebimo
odailja koji emituje tu frekvenciju da bismo unitili njihovu komunikaciju. Ali, posmatrajui
Kendru, to mi se uinilo besmisleno; ne mislim samo na eksperiment, ve na samu borbu, njenu
ukupnost. Zato se mi, uostalom, borimo sa mravima? U emu je znaaj svega ovoga? Ta svest o
uzaludnosti svega, toliko neoekivana, a tako savreno razlona da me je snaga kojom mi je sinula
gotovo oamutila, nagnala me je da se doslovce zanesem. S mukom sam odvojio pogled od Kendre i
zaustavio ga ponovo na tabli ija su svetla treperila, pokazujui da je odailja spreman. Ali taj
jedan trenutak angsta u kome mi se, iako sasvim kratko, celokupna svrha nae borbe uinila
besmislena, ostade sa mnom; znao sam da u izvesnom dubljem smislu nikada vie neu biti ista
osoba, niti da u sauvati iste stavove. Rekoh angst ali to nije re koja najbolje objanjava oseanje
koje me je proelo. Bolje da budem poten u ovom dnevniku i priznam da sam iznenada doiveo
trenutak istog predvianja, da sam pogledao u otvorenu koljku budunosti koja se rastvorila preda
mnom poput oraha i video da e mravi pobediti i da se to ne moe spreiti. Habs, sa svojom
opsesijom boriti se ili umreti, Kendra sa svojim neznanjem, ja sa svojom ambivalentnou, svi smo
mi imali svoje razliite reakcije, ali su sve one bile podjednako uzaludne, jer mravi uopte nisu imali
nikakve reakcije, niti su posedovali bilo kakva oseanja. Individualizirajua evolucija vodi ka
individualnom reagovanju... ali mrave nisu muili takvi problemi. Jedan za sve i svi za jednoga. Mi
se naprosto nismo mogli nositi sa tim. Nametalo se jedno jedino pitanje: ta su mravi eleli... Jer ako
su eleli da nas unite, to je izgledalo verovatno, u tome e uspeti. Koga smo to mi zavaravali belom
bukom, granatama, insekticidom, raspravljanjem? - pitao sam se. Sigurno je da nismo obmanjivali
mrave, jer oni su isto tako malo marili za naa oseanja kao to je i Habs malo mario za njihove kule
kada ih je, sa podjednakom uzaludnou, unitio.
Rekoh Kendri da sedne u ugao laboratorije dok mi budemo baratali oko generatora zvuka.
Najbolje je delati: dok se ine korisne stvari kao to je pripremanje eksperimenta, ispitivanje
razliitih mogunosti, stie se utisak da kampanja protiv mrava dobro napreduje ili u najmanju ruku
da napreduje. Programiranje kompjutera, podeavanje pojaivaa, proveravanje dijagrama, stvaranje
i meanje zvuka. Premestiti polugu B iznad poluge A. Proveriti oscilaciju. Posmatrati opseg
frekvencija. Ozbiljni nauni postupci izvode se spretno i sa stilom. Mravi, naravno, ne poseduju ni

stil ni nauku. Oni jednostavno izvode. Da smo se razvili u drugom pravcu, mi bismo takoe bili
izvoai. Umesto toga, razvili smo drutvo, tehnologiju, to naprosto predstavlja izgovor za nerad.
Habs ukljui generator ispruivi naduvenu i crvenu ruku, i bela buka poe. Iako je zvuk bio
emitovan napolje, a kupola dobro zatiena, on se ipak mogao uti i unutra; bio je to prodoran,
gotovo nepodnoljiv pisak od koga je treperilo i bubnjalo srednje uvo. Kendra u uglu zajeca,
zavukavi prste duboko u ui. Habs povea amplitudu. Kendra poe da se uvija i uputi mi pogled,
iskrivivi usta. Rekla je neto, ali je ja, razume se, nisam uo. Niti sam mogao da joj proitam sa
usana. Zatim se okrete i istra iz prostorije, nimalo ljupko posrui. Naravno, buka je delovala na
srednje uvo.
Pogledah u monitor. Habs je mahao i vritao, divljim pokretima pokazujui u tom pravcu,
verovatno u trijumfu, mada je to teko bilo rei. Na monitoru su ve sruene humke sada pulsirale.
Neto ih je u njima, kao u agoniji, nagonilo da se uvijaju poput tela koja trpe bol, a monitor je verno
pratio kretanje i sve prikazivao: podizanje, rastvaranje i najzad sporo otvaranje. Neto porozno i
pihtijasto izbi iz humki i poe da se probija kroz pustinju. "Boe moj", povika Habs, "kukini sinovi
su ivi, prokleti da su!" To je neosporno tako izgledalo: inilo se kao da je i buka oivela zajedno sa
humkama i da se sada u agoniji kree tlom pustinje. Pisak je postajao sve vii i vii; bila je to agonija
za ui, koja se probijala kroz vijuge tela do utrobe, prepona; imao sam oseaj da me buka razdire, a
ako je tako delovala na mene, ta se onda deavalo sa mravima? Pomislih da je to pravo reenje, to
je od poetka moralo biti reenje, bili smo suvie glupi da ga uoimo, ali smo to najzad uinili; mravi
se mogu unititi istom snagom zvuka; on je razbio njihovu komunikacionu mreu, a oni su - budui da
se njihovo meusobno komuniciranje odigravalo na audio nivou - bili abnormalno osetljivi na zvuk.
Imamo ih, imamo ih, pomislih i trijumfalno zavikah, ali to se uopte nije ulo od jakih zvukova u
laboratoriji. Pogledao sam u monitor na kome su se svuda unaokolo videla zgrena i pocrnela tela
mrava. Bila je to mrtvanica koju smo mi podigli u pustinji. Monitor je poludeo, pratei pokret za
pokretom; nije mogao da dri korak sa najezdom mravljih leeva, skupljanim u male gomile. Jurili su
iz hiljade otvora; iz milion malih, tajnih prolaza zvuk je mrave terao prema svetlosti... Jo jednom
sam povikao, okrenuvi se prema Habsu, i tek tada shvatio da se on dere i mahnito pokazuje na
rashladni ureaj iznad naih glava. Iz grla i usta izlazio mu je zvuk, ali ga je bilo nemogue uti;
jedino sam mogao da pogledam u pravcu njegovog prsta. Shvatih tog asa da je vikao sigurno ve
tridesetak sekundi, moda i vie, ali ja sam toliko bio zaokupljen sopstvenim uzbuenjem da nisam
nita uo.
PANJA KVAR, bilo je ispisano iskoenim slovima na pokazatelju iznad ureaja. Ovo nikada
ranije nisam video, nisam ak ni znao da rezervna jedinica kompjutera ima takav signal, ali ipak je
postojao: PANJA KVAR. Slova zasvetlee jo dok sam pogledom pratio Habsov drhtavi prst koji
je pokazivao uvis i promenie se: PREGREVANJE VODOVA.
Vodovi su bili pregrejani. Mravi su nekako uspeli da onesposobe ureaj za rashlaivanje.
Iznemogli Habs pokuao je da popravi ureaj, pritiskao prekidae jedan za drugim, ali nije mogao da
radi jednom rukom. Ranjenu ruku drao je ispruenu na stomaku; oigledno je trpeo veliki bol, a ja
nita nisam mogao da ujem. Zvuk je jo oscilirao, uspinjao se poslednjim hercima prema neujnosti.
Osetio sam dubok i snaan bol, bol koji je izbijao iz mog samog telesnog sastava i pretakao se u neko
sveobuhvatno i neodredljivo uvstvo tuge koje me je obrvalo: eleo sam da plaem, ali sve vreme
borio sam se sam sa sobom; prisiljavao sebe da ostanem pribran. Otiao sam do ureaja, odgurnuo
Habsa i pokuao da baratam prekidaima. U ureaju je postojao sigurnosni mehanizam; nisam znao
gde se nalazi ni kako izgleda - slabo sam bio upuen u pojedinosti opreme - ali sam se borio,
pokuavao da pronaem prekida koji e ukljuiti pomoni ureaj za hlaenje i spasiti nas kada...

...Jedinica je eksplodirala. Ureaj za rashlaivanje mi je doslovce odleteo u vazduh nadohvat

ruke; mali paperjasti pramenovi dima kuljali su praeni zvukom cepanja odee. Sasvim dobro sam to
uo; mogao sam, u stvari, sve da ujem jer je kretava bela buka istog trena prestala. Naravno da je
prestala, pomislih, generator zvuka bio je prikljuen na ureaj za rashlaivanje: bez odgovarajueg
rashlaivaa uasna toplota koju je stvarao prilikom rada odmah bi ga iskljuila. Budi zahvalan,
pomislih, budi zahvalan to je prestala, jer zvuk pokvarenog ureaja za stvaranje bele buke verovatno
bi bio sasvim dovoljan da probije bubne opne.
Pogledah Habsa. Plakao je pridravajui ranjenu ruku, ne skrivajui jecaje i kratkotrajne uzdahe,
to je bilo uasnije i ljudskije od svega to sam od ovog oveka doiveo. "Ne mogu to da podnesem",
govorio je. "Jednostavno ne mogu to vie da podnesem, oni sve znaju, sve znaju o nama." Ali nisam
imao vremena da ga teim, nisam imao vremena da se pozabavim njime. Bilo je i veih nevolja.
Prokleti ureaj za rashlaivanje je goreo, pruajui svoje smrtonosne male plamene prste u vazduh.
Tada se pored mene iznenada stvori Kendra sa ebetom u rukama. Zajedno smo uguili plamen.
Pokreti su joj bili brzi, korisni, instinktivni: delala je krajnje tedrim i proraunatim kretnjama, bez
imalo panike koja u takvim sluajevima obuzme ljude. Bilo je zadivljujue posmatrati je; oduevila
me je injenica da je ona, posle svega to je doivela, bila kadra da se nosi sa situacijom na taj
nain... A onda, dok mi je pomagala da prebacim ebe preko tinjajuih delova razorenog ureaja,
puklo mi je pred oima i sa izvesnim bolom shvatio sam odakle joj ta sposobnost. Pa to uopte nije
bilo iznenaujue. Od pojave mrava ovo je bila prva stvar na koju je ona mogla da primeni znanje
koje je imala.
A to je bilo stranije od svega ostalog.
Zato to su nas mravi, jednog po jednog, neumoljivo razoruavali.
7.
Sve je u stanici postojalo u dva primerka. Istraivai, kompjuteri, monitori. Ureaj za
rashlaivanje i rezervni delovi. Tako je Lesko, poto je ugasio poar, pod Habsovim nadzorom
pustio u rad pomone ureaje. Habs je bio isuvie slab da sam izvede potrebno prikljuivanje. Stajao
je podalje, lica oblivenog malim grakama znoja, i posmatrao Leskoa kako radi. Devojka se oslonila
o zid odakle ih je gledala, ogaravljenog lica i oiju nalik na svetle take, naizgled isuvie umorna za
razgovor. Habs je vie nije mrzeo. Predstavljala je deo sredine u kojoj su bili prisiljeni da rade i to
je bilo sve. Mravi su bili neprijateljski raspoloeni prema njima kao i devojka; Habsov um je to tako
shvatao, zakljui Lesko. Naravno, moda se varao u pogledu ovog oveka, ali sumnjao je u to. Bio je
siguran da u njemu nema nieg neproraunatog.
"Ne mogu da poverujem", ree Habs. Pridravao je ranjenu ruku i gledao kroz prozor u
nagomilana tela mrava rasuta po pustinji kao pepeo. "Ne mogu da verujem da su im poznate nae
namere, nae moi i slabosti... ak i ureaj od koga sve zavisi. Kako je mogue da sve to znaju?"
"Znaju", ree Lesko.
"To jednostavno nije mogue."
"Sasvim je mogue", obrecnu se Lesko. "Zar niste sami predvideli mogunost da su inteligentni,
da meusobno komuniciraju, da vladaju situacijom? Bili ste u pravu." Zavrio je sa ukljuivanjem,
okrenuo prekida i pomoni ureaj poe najpre blago da zuji, a zatim i da radi. Istog trenutka osetio
je kako hladan vazduh ispunjava laboratoriju. "Pitam se koliko e vremena proi pre nego to i ovaj
pokvare?"
"Prestani!" viknu Habs. Lice mu je bilo belo. "Ne govori tako! Ne smemo da..."
"Budite razumni", prekide ga tiho Lesko. "Vi ste to znali od poetka, zar ne? Rekli ste za njih da su

inteligentna, delatna snaga, da moemo uspostaviti komunikaciju sa njima, da su verovatno svesni

naih namera i poteza. Prekinuli ste veze sa bazom, jer ste eleli da ih prouavate bez tuih uplitanja.
Niste pozvali helikopter, jer bi se mogao ispreiti izmeu vas, vaih prouavanja i slave Koronado
instituta." Netremice je posmatrao Habsa; ovaj kao da je iezavao pod Leskoovim optubama. Pa
neka. To je i zasluio. Ranije nije pokazivao ni da mu je ao, niti da se osea krivim, bio je naprosto
upleten u dogaaje. "Podneli ste ujed ije posledice ne moemo ak ni da odredimo, jer ne postoji
nain da dobijemo medicinsku pomo. A zbog vae elje da ih potpuno sami prouavate, troje ljudi
lei mrtvo u pustinji..."
"Dosta", umea se Kendra iz ugla. "Ostavite ga na miru."
"Da ga ostavim na miru?" ponovi Lesko. Hladan vazduh je arlijao kroz laboratoriju; temperatura
monitora ve se spustila ispod trideset petog podeoka. Osetio je kako mu se na elu sue pruge znoja.
"Ostavio bih ga kada bih mogao. Zar ne znate da je on odgovoran za..."
"Nije vano", prekinu ga Kendra, "zar vam to nije jasno? Uopte sada vie nije vano ko je za ta
odgovoran; moramo meusobno da saraujemo. Inae nikada neemo..."
"Ba lep stav", podsmehnu se Lesko. "Zaista veoma dirljivo. Kao da posredi nije vaa
porodica..."
"Molim vas, Dime", ree ona tiho. Oi su joj bile irom otvorene, ali izgledala je pribranije nego
ikada od kada ju je upoznao na ranu. "Zar ne razumete da je sve to sada za nama. Ta stvorenja ele
da nas pobiju. Ako ne budemo sloni, to e im i uspeti."
"Ona je u pravu", primeti Habs slabim glasom.
"Mora je posluati. Ali ona i grei. Oni ne ele da nas pobiju."
Kompjuter upade sa jednim vup! Lesko zau kripanje. "Ne ele?" ree. "ta onda ele da
postignu? Da promene na nain ivota?"
Steui zglavak, Habs se zagleda u Leskoa ozbiljna lica. "Mislim da im je upravo to cilj. Da su
eleli da nas ubiju, mogli su to uiniti bilo kada tokom proteklog dana. Zar ti to nije jasno?"
"Nita mi nije jasno", ree Lesko. "Predlaem da se ukrcamo u dip i pokuamo da se izvuemo
odavde. Ako budemo imali malo sree, moda emo i uspeti..."
"Ozbiljno to misli, Dejmse?" upita Habs slabim glasom. "Pogledaj."
Pogledi im krenue za njegovim prstom koji je pokazivao prema prozoru. U daljini su spazili kako
neki predmet gori. Oreol crnila okruivao je plamen. Mravi, naravno. Mravi-piromani.
"To je na dip", ree Habs.
"Rekoh vam", javi se tiho Kendra. "Moramo preiveti ili umreti ovde. Nita nam drugo ne
preostaje."
"Pa ta onda predlaete da uradimo?" upita Lesko Habsa. "Vi ste ovde pretpostavljeni i jo
nareujete. ta da preduzmemo s njima?"
"Pa to je bar jasno", ree Habs. "Poslaemo im poruku."
Kendra i Lesko se zagledae u njega. Izdrao je njihov pogled. "Vidite li neku drugu mogunost?"
upitao je.
Kendra poe oajniki da se smeje.
"Jo mislim da moemo da naemo zajedniki jezik", ree Habs.
Proe ga bol, i dok ga je Lesko posmatrao on se zatetura.
8.
LESKOOV DNEVNIK: S oajnikim naporom trudili smo se da osposobimo kompjuter i da
pronaemo neku vrstu koda koji bi mravi bili u stanju da razumeju. Pre tri, ili ak dva dana smatrao

bih ovo za ludost: dva doktora nauka nasukani u pustinji pokuavaju da zaponu razgovor sa
kolonijom mrava koje smatraju inteligentnim, ali Kendrina procena situacije bila je potpuno tana;
preiveemo ili umreti u stanici i nita osim toga nije postojalo. Nije bilo nade za odlazak, insekticid
je posluio jedino da se dobije na vremenu (poto su mravi brzo sticali imunitet), a veza sa bazom
bila je prekinuta. Mogli smo da se nadamo (kao to i jesmo) da e se bazi posle kraeg vremena
uiniti neobian tako dug prekid veza i da e poslati bar jedan helikopter ili, to bi bilo bolje,
spasilaku ekipu... Ali poznajem ja bazu, poznajem birokratiju kao i vreme koje joj je potrebno da
izda neko odobrenje; bilo mi je jasno da moe protei i nekoliko dana dok zahtev za hitnu
intervenciju ne proe kroz vie karika u lancu izdavanja naredbi i ne stigne do izvrnog odeljenja. Mi
smo, uostalom, vrili samostalno istraivanje, mada ga je vlada finansirala (ta razlika bila je bitna za
birokrate, ako ve ne za mene), a ni Habsovo uporno neprijateljstvo prema bazi nee nam ba ii u
korist. Verovatno da ne bi ni moglo; najverovatnije je bilo da e na ovo neprijateljstvo uzvratiti
ravnodunou. Ako nije eleo da mu dosauju, onda e tako i biti. Znai, Kendra je bila u pravu.
Ona je prva od nas to shvatila. Ceo na svet bila je ova stanica; sve je sada samo od nas samih
zavisilo.
Zavisilo je od nas, poto sam bio sve ubeeniji da mravi smeraju neto mnogo vee od (ovog puta
sam sasvim lako prihvatio Habsov nain miljenja: ovde smo imali posla sa 'razumom') jednostavnog
preuzimanja stanice. Ovo poslednje mogli su da uine jo pre nekoliko dana; stoga, da je kolonija to
izabrala, mogla je da onemogui nau misiju jednostavno tako to bi pustinju uinila nenastanjivom.
Dozvolili su nam da doemo u Rajski Grad, kao to su pre toga dozvolili stanovnicima da uteknu iz
njega. To je bio njihov teren.
Ali zato smo im mi bili potrebni? Zbog ega su nam dozvolili da podignemo stanicu u pustinji,
pripremimo kompjutere, prospemo insekticid? Sinula mi je jedna zamisao koju sam zadrao za sebe,
ne videi potrebu da je saoptim Habsu. Ionako je bio bolestan, a od toga bi mu bilo samo jo gore;
ili to, ili je ve i sam doao na tu pomisao, tako da nije bilo potrebe da je uje od mene. Ideja se
jednostavno sastojala u tome da je mravima bilo potrebno nae prisustvo zato to su hteli ogledne
uzorke, kako bi njihovom podrobnom analizom (da i ne pominjem analizu tri lea koja su leala u
pustinji) doli do jasnog metodinog plana za napad.
Ne smem da mislim na to. Ne smem da mislim na to. elim jasno da istaknem kako sam sve vreme
trajanja ovih dogaaja koje opisujem davao sve od sebe da izbegnem histeriju, odagnam paniku iz
uma i da delam kao pravi naunik. Da sam dozvolio mislima koje opisujem da prodru u sredite
svesti, siguran sam da nijedan od nas ne bi uopte mogao da dejstvuje... Ali nisam, mnoge od njih su
mi pale na pamet tek kasnije, kada sam shvatio da ih verovatno ve dugo nesvesno nosim u sebi.
Sada je jedino bio vaan zahtev trenutka. Poeo sam da delim Habsovu opsesiju: morali smo da
uspostavimo nekakav kontakt sa mravima. Ukoliko bismo mogli da uspostavimo vezu, dokuimo
njihove namere, pronaemo saobraznost izmeu jezika i delanja, moda bismo bili u stanju, ako ne da
ih razumemo, barem da im pronaemo neku slabu taku. Mogli bismo ak da - priznajem da mi se ova
suluda misao motala po glavi skoro sve vreme - uz neto nalik na viski, razmotrimo nae zajednike
probleme kao to bi to uinila grupa dobrih momaka. Imali smo zajednike interese, zar ne? Mi smo
svi zajedno predstavljali itelje Zemlje, te blatne lopte u jednom zabitom kutu Mlenog Puta. Bez
sumnje; mravi i ljudi mogu zajedno da opstanu u miru, kao i da se suprotstave nekom veem,
zajednikom, spoljnjem neprijatelju. Moda bismo ak bili u stanju da zajedno putujemo na zvezde,
ako bi mravi razvili mreu komunikacija koja bi poivala na naim ogromnim tehnolokim resursima.
Ispijmo, momci; sledea tura je moja. Siguran sam da ete mi oprostiti ovakav tok misli; to se moe
dogoditi i najboljima meu vama.

Habs je malo ojaao kada smo zapoeli rad na uspostavljanju veza. Kendra je, u meuvremenu,
napustila laboratoriju i otila neto da radi u kuhinji. Izgledalo je da je pronala nain da se suoi sa
situacijom, prihvativi se domaih poslova; brinue se o kui, dok e se mukarci usredsrediti na
tekue probleme. To me se, uostalom, nije ni ticalo; zavideo sam joj na sposobnosti da u sve ovo
unese taj duboki instinkt i oseanje za organizaciju. Ako se ena posveti kunim poslovima, a
mukarac zaraivanju hleba, kao to je nekad bilo, mravi e sigurno biti poraeni. Bilo je priznau to
- dobro to nam se sklonila s puta dok smo radili, jer su moja oseanja prema njoj, o kojima sam
uvek iskreno govorio, postala ve tako jaka da me je uznemiravalo i samo njeno prisustvo. Moda je
predstavljalo ludilo zabavljati se pohotljivim mislima usred neega to je moglo da se pretvori u
svetsku krizu... ali takva nam je priroda, ili bar moja, nek' mi bog oprosti. Individualna evolucija,
prvenstvo ega. Bilo bi bolje da je getalt.
Bar sam se na Habsa sada mogao osloniti. Jo je trpeo bol, ali ga je potiskivao i, mada su mu
obrazi goreli u groznici, oi su mu bile mirne. Pomogao mi je da u kompjuter pohranim jednostavan
binarni kod. Matematika, univerzalni jezik. Smenjivaemo l i 2 u ritminim i neritminim impulsima,
emitujui na zvukovnom kanalu koji je, izgleda, bio u njihovom opsegu; zatim emo osloboditi kanale
za prijem. Habs je bio sasvim ubeen da e nam mravi vratiti nae signale 1 i 2 onakve kakve smo
emitovali, ako veza bude uspostavljena i ako budu voljni da se susretnu sa nama. "Verujem da su
kukini sinovi razumni i da ele saradnju", ree Habs, petljajui neto po kartama. "Moda je ovde
posredi nedobronamerna inteligencija, ali pretpostaviu, zbog nae sadanje namere da su samo
pokuavali da nam skrenu panju na sebe u cilju uspostavljanja komunikacije; kao i to da e opsada
prestati kada se nae namere sretnu. Pretpostaviu to, jer ako nisam u pravu, nai problemi su
verovatno nepremostivi. Shvata li ta mislim, Dejmse?" Shvatao sam. I sam sam doao do takvog
zakljuka. Poslali smo im poruku u binarnom kodu.
A onda smo poeli da ekamo.
9.
Kraljice su primile signal. Ravnotea glukoze se poremetila, a onda je dolo do sloenih
elektrinih prestrojavanja i sa Kraljica je na vojnike preao niz impulsa. Vojnici su pokopavali svoje
mrtve, hiljade mrtvih, u mala udubljenja koja su izdubile granate: blizu kula. A onda prestae.
Kraljice su im uputile signal.
Posluno, drhtavih noica, oni krenue napred.
10.
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"ta nameravaju?" upita Lesko. "ta ele?"
"Nee da nam kau", ree Habs.
NEMA KORELACIJE
"Znam da primaju poruku", nastavi on. "Registrujemo aktivnost. Lau nas! Znaju da
komuniciramo!"
NEMA KOMUNIKACIJE
"Ne uzimaj to lino, Dejmse", ree Habs. Stajao je nagnut nad dijagramom. Lesko je mogao da
vidi glatku, sjajnu mrlju na njegovom temenu. "Ako ne ele da odgovore, onda sigurno imaju neki
razlog."

NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"Pobiu ih", ree Lesko. Osetio je kako mu ludost kulja kroz vene poput krvi, to mu je bilo veoma
prijatno. Smrskati, satrti, ubiti, pomislio je: to jedino moda i umemo, ali bar dobro umemo. "Mislim
da bi trebalo da ih spalimo", ponovio je, "da ih napadnemo plavim plamenom."
"Neemo uspeti, Dejmse", ree Habs. Stajao je umorno, okrenut prema Leskou, lica neprobojnog
poput olovne ploe. Sada je on bio pribraniji; uloge se menjaju gotovo na binaran nain, pomisli
Lesko. "Znam da primaju signale, a i to je neto. Nisu nedokuivi. Pa, ako bismo bili u stanju da sada
dopremo do njih neim to bi ih povredilo..."
"Ne", ree Lesko, "to smo ve pokuali."
"Moraemo ponovo da pokuamo."
Kendra ue u sobu. "Ako elite neto da pojedete, doneu vam", ree. "Moete da..." i tada
pogleda na monitor. Dva oveka su ga zanemarila, zadubljena u dijagrame. Oi joj se razrogaie.
Ona kriknu.
Lesko se okrete i naglo koraknu ka njoj tako da ju je na vreme prihvatio; prstom je jo pokazivala
na monitor. "Pogledajte", ree, "samo pogledajte..." On pogleda u isto vreme kada se i Habs okrenuo,
a Kendra mu se opusti u naruju. Osetio je svu njenu teinu; za trenutak je pomislio da se onesvestila,
ali ona tada zapraaka stopalima po podu borei se da uspostavi ravnoteu i na kraju se uspravi.
Jaka. Bila je jaka. Na monitoru se video poljski mi...
...Poljski mi leao je u pustinji, isplaenog jezika, grei se u samrtnim mukama. Iz uiju, usta,
nosa, visile su gomile mrava poput malih buketa; dok ga je Lesko posmatrao, poljski mi je napravio
poslednji mahnit pokuaj da se izbavi, a zatim se sruio; jo jednom se zgrio i izdahnuo. Monitor je
nastavio da prikazuje zelene i zlatne boje smrti. Kendra mu je disala na vratu. "To je uasno",
aputala je, "ubili su..." Nije mogla da nastavi.
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"Ne ele da nas sasluaju", ree ravnoduno Habs. "Ne ele nita od nas. Jedino ele da ubijaju."
"Ne mogu to da podnesem", ree tiho Kendra. "Ne mogu..."
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
Poljski mi poe da se kree. Ponovo se zgrio na tlu, ali sada na drugaiji nain. Pokreti udova
nisu mu bili usklaeni; pomicali su se spoplitavo, neuravnoteeno, bolno. Ali samo trenutak kasnije
kretnje mu poprimie skladnost i prirodnost, a zatim postae i delotvorne. Zelena i zlatna boje
njegovog tela sada su se pretopile u tamnocrvenu boju nabubrelih krvnih sudova koji svoju sadrinu
nose prema povrini.
Poljski mi se zatetura, a zatim poe da hoda.
Kretao se kroz pustinju, paradirajui na monitoru kao nijedan poljski mi do tada: ukruenih
udova, ispruene glave i mrtvih oiju na kojima se presijavala svetlost sunca. Kretao se u pravcu
jedne od sruenih kula. Iao je dosta brzo. Novi nain njegove lokomocije nije bio ba tipian za
mieve, ali se mravima u tom pogledu mora progledati kroz prste: oni su bili upueni u tajne
lokomocije.
Mi je brzo i ponosno uao u najbliu kulu i nestao sa ekrana monitora. Lien izazova kretanja,
monitor vrati prizor nazad i pokaza jo jednog mia kako se gri u pesku.
"Majko Boja", uzdahnu Habs. "Majko Boja." Glas mu je bio veoma poboan.
Pridravajui Kendru, Lesko je tiho izvede iz laboratorije i odvede u kabinu gde je poloi na

krevet.
Kada se vratio u laboratoriju zatekao je Habsa u nesvesti ili, to je bilo verovatnije, zaspalog sa
rukama oslonjenim o jednu od polica; lice mu je bilo udno iskeeno.
Lesko iskljui monitor i izie iz prostorije.
Faza IV
1.
LESKOOV DNEVNIK: Kada sam se probudio iz iscrpljujueg sna (jedva sat kasnije) i Habs je
bio budan, pomahnitao od bola. Dok sam spavao, Kendra ga je premestila iz laboratorije u svoj
krevet; pazila je na njega drei u pripravnosti hladan pekir i au vode, dok je on buncao i jaukao
na postelji. Opipao sam mu elo. Imao je, izgleda, temperaturu od etrdeset stepeni. Ba nita nismo
mogli da uinimo.
"Popijte malo vode", rekla je Kendra Habsu i pogledala me moleivo, oajniki. Habs odgurnu
ponuenu vodu. Ona umoi pekir u au i nenim pokretima mu obrisa elo; oi mu se malo
razbistrie. "Bolestan je", ree ona, "on je strano..."
"Znam", rekoh.
"Moramo ga izbaviti odavde."
"Svi se moramo izvui odavde", rekoh, "samo ne znam kako." Obuzelo me je neko stanje udne
obamrlosti, u kome sam mogao dovoljno razumno da odgovaram na sva postavljena pitanja, ali ne i
da neto preduzmem na svoju ruku. Posmatrao sam Kendru bez rei. "On je strano bolestan", rekoh,
vraajui se na to.
"Analize", javi se Habs slabim glasom, klimajui napred-nazad.
"ta?" upita Kendra, naginjui se nad njim i ponovo mu briui elo.
"Oigledno je da su pogreili", ree Habs i zauta da bi udahnuo vazduh, a zatim nastavi:
"Propustili su da ostvare..."
"Da li elite neto?" upita ona. Neno joj dotaknuh zglavak i ona povue ruku.
"Pustite ga da govori", rekoh i nagnuh se nad njim. "ta su to oni propustili da ostvare?" upitah.
"Preuzeli su..."
"Ne", prekide me on i opet poe da trese i cima glavom. "Treba im pokazati da smo se odluili..."
"Da li biste neto eleli?" upita Kendra. "Ako hoete..."
"Molim vas", rekoh. Uvrteo sam sebi u glavu da Habs eli da kae neto to e nam pomoi. Da li
je on bio u delirijumu ili ja? Ko bi to znao. "Pokuava neto da nam kae!"
Povreena, ona se povue u stranu i dalje drei pekir. "Moraemo da im kaemo", nastavi Habs
sasvim jasno, "da pristajemo na cenu. Oni shvataju ko smo, ta radimo i mi emo im dati do znanja da
oveanstvo nee patiti..."
"Ukljuiu radio", ree Kendra. Mora da je i ona ve zapadala u delirijum. Razumljivo,
razumljivo; sve se uklapa. "Muzika e mu initi dobro", nastavi ona. "Kada bismo mogli da ujemo
malo muzike..."
Kendra je ukljuila konzolu koja se nalazila gore na polici. Okrenuo sam se da joj kaem kako su
veze prekinute i da ne moemo nita da ujemo, ali me je u mestu ukopala buka koja se ula iz radija.
Bili su to zvuci mrava. Mogao sam da ujem njihove noice kako se taru, proizvodei fino, lagano,
visoko pucketanje komunikacija.
"ta je to?" upitao sam priavi.
"To je samo muzika", ree ona, "to je..."

Zakljuio sam da je poludela. Ispruih ruku i udarih je preko lica, neno ali ipak dovoljno jako da
joj ostane blagi otisak. Ona uzdahnu i odmaknu se od mene.
"Zar ne ujete?" rekoh, "Kendra, zar ne ujete?"
Na licu joj se videlo da je poela da shvata. Neto se promenilo u njenom izrazu u asu kada je
postala svesna zvuka iz radija. "Oh, moj Boe!" uzviknula je, "to nije muzika. To su..."
"Svakako", ree Habs, ustajui sa leaja. Stajao je pored njega pijano se klatei. "ta mislite kako
su drugaije mogli da nas uhode?"
"Oh, moj Boe", ponovi Kendra. Ispustila je pekir i okrenula se prema vratima.
"Ne tako brzo", zaustavio je Habs, oigledno jo u delirijumu. Podigao je ruku i Kendra stade.
"Ko je ovo uinio?" upita on. "Ko je ukljuio radio?"
"Habse..." rekoh.
Mravlja buka postajala je sve glasnija; poveavali su i smanjivali visinu tona, kreui se du
durske lestvice. Imao sam utisak da to rade ludaki odmereno. Zvuci su bili prilino veseli s obzirom
na to odakle su poticali.
"Ti pokvarena kuko!" uzviknu Habs. "Ti si nas dovela do ovoga, Ti si to uinila, zar ne? Dok nisi
dola u stanicu, sve je bilo u redu. Imali smo ih na nianu. Ti si njihov agent."
Kendra prekri lice rukama. "Ne", ree, "ne. To nije istina." Znao sam da to nije bila istina. Pruio
sam joj ruku.
"Ne sluajte ga", rekoh. "Lud je, bolestan. On je..."
"Vi ste ludi", prekide me ona. "Obojica ste ludi! Obojica ste ludi!" Okrenula se i istrala iz
prostorije, udarajui pri tom ramenima o zid. Habs htede da je zaustavi, ali ga ja spreih. uo sam je
kako vriti du celog hodnika, a zatim se vrata zalupie.
"Pusti me da je epam", pretio je divlje Habs. "Pusti me sada da je epam. Nisam bespomoan.
Ne dozvoljavam da me poniavaju. Neu dozvoliti da oveanstvo pobedi gomila mrava. Ja sam
predstavnik oveanstva i oni mi to ne mogu uiniti." Oslobodio se mog stiska manijakom snagom i
zateturao prema polici sa radijom koji se jo prodorno orio. Ispruio je ruku i dohvatio icu koja je
podrhtavala.
Povukao ju je i radio je pao.
Pao mu je na noge i eksplodirao uz estok prasak; iz njega stadoe da izbijaju sitne varnice i
zaslepljujui nagovetaji plamena. Habs kriknu usled toplote i udarca koji je primio, a onda mu se
vrisak pretvorio u jedno zadovoljno ah! kada je utnuo radio prema zidu. "Sada!" dahtao je. "Da
vidimo da li e sada moi da nas uhode!" Ali tog trenutka izgubio je ravnoteu, senka bola pree mu
preko lica i on se skljoka na policu, odbacivi sa nje tehniku opremu vrednu dvadeset hiljada
dolara. ice, cevi, kalemovi, ploe kompjutera, sagorevai, boce, brojanici, spiskovi, termometri poleteli su sa stalae i stali da se rasprskavaju na podu, tvorei neobian, prozraan pljusak. Habs
spusti pogled na taj kr, oamuenog izraza, tako da je izgledao gotovo klovnovski. "Oh, za ime
Boga", pravdao se, "nisam to namerno uinio." Tada neto na podu privue njegovu panju. "Ah",
uzviknuo je. "Aha!" Pao je na kolena i ne vodei rauna o krhotinama stakla, poeo da puzi.
Znao sam da je lud. Svakako da je bio lud. Ali njegovo ludilo tog trenutka nije bilo nita vee od
moga. Moja jedina misao bila je: moda uopte ne bi bilo udno da je Kendra zaista bila agent? A
onda, kada sam shvatio ta Habs radi, ludila nestade kao da je rukom odneeno.
Negde meu kalemovima i krhotinama na podu hitao je jedan mrav. Dospeo je ovamo verovatno iz
radija koji je jo pucketao. Habs se isprui napred, zaarena lica, a onda sa uasnim krikom tresnu
pesnicom po mravu. "Gotov je!" ree. "Sada je gotov!" Lice mu je bilo iskrivljeno u grimasu. Priao
sam da ga izvuem iz tog loma, beznadeno izvikujui Kendrino ime jer mi je bio potreban neko da sa

mnom podeli teret ludila. Iznenada se stvorila pored mene. Ipak nije pobegla u pustinju. Zajedno se
borei, uspeli smo da podignemo Habsa na noge i da ga odnesemo iz laboratorije, niz hodnik.
"Pogledajte", apnuo mi je Habs. Polako je podigao ruku, a zatim rairio prste. Na njegovom dlanu
video sam krvavu mrljicu.
"Gotov je", ree. Zatim pogleda u Kendru. "Gotov je", ponovi, "zar ne vidite? Unitio sam ga.
Niste vi neprijatelj. On je. Izvinjavam se. alim to sam napravio tako stranu greku. To ne prilii
jednom nauniku, stvarno..." Onda se onesvestio u njenim rukama. Poloio sam ga na pod dok je
Kendra otila u laboratoriju po pekir i vodu, verovatno zaokupljena milju da bismo jo mogli da se
spasemo kada bi nam polo za rukom da osvestimo Habsa. Bio sam nagnut nad njim kada se vratila;
zatvorenih oiju, leao je opruen na podu. "ao mi je", ree ona i spusti vodu.
Ispruila je ruke prema meni i u magnovenju mi se uini da e me dodirnuti, da ju je najzad
ophrvala strast da li bismo vodili ljubav tu, na podu, pred Habsom koji je urlajui pozivao mrave na
borbu), ali ona se tada okrete, poe ponovo da tri niz hodnik i ja jo jednom zauh tresak zalupljenih
vrata.
"Veoma mi je ao", mahnitao je Habs na podu. "Sve je pogreno, sve je pogreno. ao mi je..."
"Dosta!" povikah, "dosta!" Bilo mi je dosta Habsa, mrava, mahnitanja. Ustadoh zanosei se i
uputih se niz hodnik prema vratima iza kojih je nestala Kendra. Naao sam je u pomonom ulazu kako
jeca oslonjena o zid, dok joj se telo grilo i treslo kao kod poljskog mia. Priao sam joj i uhvatio je
za rame. Jo jednom je zadrhtala kao ptica, a zatim se umirila.
Okrenula se prema meni i prislonila mi lice na grudi. "ao mi je", ree. "Tako mi je ao." Rekoh
da je sve u redu, sasvim u redu; uveren sam da je to bilo besmisleno, glupavo brbljanje, koje
govorimo jedni drugima jedino kada usled nekog dogaaja ostanemo bez rei. Konano se umirila
pored mene i ja osetih slabi puls na njenom vratu kada sam ga neno protrljao.
"Sada me samo zagrli", ree ona. "Samo me zagrli."
Zagrlio sam je
Inae se nita drugo nije dogodilo.
2.
"elim da se izvinim ako sam bio nerazuman tokom dana", ree Habs. Sedeo je na krevetu i, mada
je izgledao veoma iscrpljen, vie nije imao groznicu. On pogladi Kendru po ruci, a zatim se okrenu
prema Leskou. "ao mi je. Sve je polo naopako." Zatim je otpio poslednji gutljaj vode iz ae.
Kendra mu je uze iz ruke i ode u kuhinju da je ponovo napuni. Lesko je uo kako voda tee; bar je to
jo radilo. Sam bog zna ta su mravi uinili sa hemikalijama...
"Zato nas ne ubiju?" upita Lesko. Iz njega su iilela sva uzbuenja dana; sada je, kao i Habs,
oseao da zaviruje u ravni tunel mogunosti, potpuno siv na drugom kraju. Hladan povetarac duvao je
u prolazu. "Peku nas tokom dana, ikaju da iziemo nou... Zato se poigravaju nama? ta ele?"
Habs prevue Kendrin pekir preko lica. Izgleda da je izgubio dvadeset funti za vreme delirijuma,
ali lice mu je ostalo bistro i jasno. "Razmiljao sam o kastama", ree. "Specijalizacija meu
specijalnim insektima."
"Dosta", presee ga Lesko. Stajao je i gledao kroz prozor. Tu i tamo buknuo bi plamen u pustinji,
otkrivajui pokretna oblija. Inae je vladao mir. Obuzelo ga je oseanje da je stigao do kraja
neega. "Smirite se i pokuajte da zaspite. Moda e ujutro stii helikopter."
"Nikada", ree Habs. "Oni tamo nas mrze. Za njih smo samo udaci koji su dobili odobrenje da
vre neka ezoterina istraivanja i... neka mi Bog oprosti, Dejmse... ja sam ih uvrstio u tom
uverenju. eleo sam da tako bude; mislio sam da nam se nee meati u posao ako nas budu prezirali...

i videli ste da mi je plan uspeo. Pobediemo ili izgubiti... ali ovde e se odluivati o sudbini."
"Ne budite tako dramatini", ree Lesko. "Ovde su u pitanju samo nae smrti."
"Veruje li u to, Dejmse?" upita Habs i podie pogled prema Leskou. "Da li stvarno veruje u
to?"
Lesko odmahnu glavom i okrenu se od prozora. "Ne", ree. "Ne verujem, ali se bolje oseam kada
tako mislim."
"Razumem. Ali vidi", ree tiho Habs, "u svakoj mravljoj koloniji postoji jasna podela, deoba,
hijerarhija, ako eli. Postoje radnici, krilati mujaci koji su takoe vojnici... a tu je i Kraljica."
"Verovatno."
"Mravi se organizuju oko Kraljice", nastavi Habs. "Ona je nepokretna, bespomona, ali poseduje
stranu mo kojom dejstvuje na radnike. Kontrolie ih i u tome se sastoji njena snaga. Oni je
odravaju u ivotu, uvaju je; ona je njihovo srce i dua."
"U redu."
"Srce i dua njihovih ivota", ree Habs. "I bilo s im da smo suoeni, to su i dalje mravi, kao to
emo ti i ja uvek biti ljudi. Negde", ree on ravnoduno, "mora da postoji Kraljica."
Lesko je mirno stajao, ne progovarajui ni rei. Bio je jedva svestan injenice da oekuje neki
zvuk; vrata zakripae i Kendra ue, drei au svee vode. Sela je pored Habsa i pomogla mu da
pije u malim, pohlepnim gutljajima, saaljivo ga posmatrajui. Lesko prie i uhvati je za ruku.
Ostavila ju je na njegovom dlanu, ne opirui se.
"Ako ona umre", nastavi Habs, "disciplina i poredak bi se raspali. Ishod bi bio haos. Oni vie ne
bi bili u stanju da delaju i mi bismo ih naprosto nadjaali."
Kendra mu dade jo vode. Lesko je oseao njenu ruku; vrste povrine ostavljale su otisak na
njegovom dlanu. Zakljuio je da mu se, kad sve sabere, Habs ipak dopada. Ispoljavao je retku
hrabrost i posedovao vie duhovne snage nego to bi iko mogao da pretpostavi, ali ona je bila
akademska. Sve ovo bilo je takvo. "Rat je okonan", ree Lesko.
"Da li je?"
"Mora biti. Oni poseduju mo", ree Lesko.
"Jedina nada nam ja da su na neki nain primili nau poruku." Zastao je... "I da su odluili, u svom
beskrajnom milosru, kako smo zavredeli da nas ostave u ivotu", ree.
"Ti pridaje ljudska oseanja beznaajnim i neljudskim biima", primeti mirno Habs. Odgurnuo je
Kendrinu ruku bez namere da je otera, jednostavno kao da to ini da bi istakao svoje rei. "Mislim da
mogu da odredim mesto gde se nalazi Kraljica i da je ubijem."
"To je smeno", ree iznenada Kendra. "Vi ste veoma bolesni."
"Nisam toliko bolestan da ne mogu da se kreem. Ako uspemo da je naemo i odredimo njeno
mesto preko transmitera, onda u moi da joj uem u trag. Ne traim od vas da to uinite."
On poe grevito da kalje; Kendra mu dade jo vode. "Ionako u umreti", nastavi Habs. "Siguran
sam da je otrov koji sam primio poguban; sada je u pitanju samo smenjivanje delirijuma i
prisebnosti, razliitih stepena jaine. Sledeeg puta se moda neu oporaviti. elim da to preuzmem
na sebe. Ne traim ni od koga drugog da to uini."
"Ne moemo odrediti mesto gde se nalazi Kraljica", ree Lesko.
"Mislim da moemo", uzvrati Habs. Ustao je, klatei se, a zatim se uputio prema vratima. "Idem u
laboratoriju", ree. "Hoe li neko sa mnom?"
"Ne", usprotivi se Kendra. "To nije vredno rtve. Moete da ivite. Moete da nastavite. Ne
morate to da uradite..."
"Da ivim?" upita Habs na vratima. "Da nastavim? ta mislite, koliko nam vremena jo preostaje

ako ne poinimo neto u oajanju?" Stajao je, dok su ga Lesko i Kendra utke posmatrali. "Nismo
samo mi u pitanju", nastavi on tiho. "Zar to sada ne uviate? Granica se mnogo udaljila od Rajskog
Grada, a sa njom i sve ono to je unutar nje. Oni ele da osvoje svet. Jedino reenje je ubiti im
Kraljicu." Otiao je i ostavio Leskoa i Kendru da zure za njim.
"Znate, on je sasvim u pravu", promrmlja Lesko. "Mi smo propali."
"Mi smo moda propali", ree ona. "U stvari, znam da smo propali, ali on ne moe da izie
napolje, ne moe da ih napadne, ne moe..."
"Da, moe", ree tiho Lesko, "i on to namerava da uini. Moram mu pomoi."
"Mislim da ste ludi", ree Kendra. Izgovorila je to tiho, manje kao optubu, a vie kao zakljuak.
"Mislim da ste svi vi naunici ludi."
"To je moda istina", prihvati Lesko, "ali mora ovako biti. Proizvodi individualne evolucije.
Znate, svi su ludi."
On izie iz sobe.
Posle izvesnog vremena ona poe za njim.
3.
Hodnikom su hrlile invazione snage voene signalima Kraljice, napredujui kroz tamnija i svetlija
udubljenja ograenog prostora, kroz mrane peine u kojima su sitni predmeti visili sa tavanica u
obliku konopca, kroz skliske, glatke zidove pravo u reku; zatim su neko vreme ile uz reku, da bi
potom ponovo skrenule u isti veliki, vlani ograeni prostor gde su se udobno smestile osmatrajui
kroz tunele svetlosti koje su se pruale pred njima. U antenama su odjednom osetile zvuke
zadovoljstva koje je odailjala Kraljica i odmah uzvratile talasima punim enje i prijatnosti, stojei
zakaene mnotvom noica o podlogu i ekajui tu nepomine, spremne da umru za svoju Kraljicu ili
da ive za nju...
Neto ih je za trenutak potreslo, ali one su se zadrale u mestu i podrhtavanje je prestalo.
"ta se dogaa? Kendra?" javi se jedan glas.
"Neto me je zasvrbelo", ree drugi glas. "Uinilo mi se kao da se neto nalazi u meni. Ali sada je
prestalo."
Kraljica poe da prede.
4.
"alju nam poruku", ree Habs.
Lesko ode do njega. Koliko je samo puta preao preko laboratorije do Habsa da bi video neku
novu strahotu? Ali ova je, na svoj nain, bila najgora. Zapis je iz kompjutera izlazio ravnomerno i
bez zastoja: preko dijagrama se pokretao zabeleiva, iscrtavajui simbol na praznom papiru; stalno
je ponavljao jedan te isti oblik. Zabeleiva kao da je bio u vlasti neke nevidljive, ali ritualistike
ruke; iscrtavanje je bilo precizno, pokreti odmereni i uzdrani. Ilo je ovako: krug, zatim se
zabeleiva pomerio, taka. Krug i taka. Krug i taka. Lesko se netremice zagleda u tu aru.
"Pronali su na kanal", objasnio je Habs.
"Poteno. Mi smo pronali njihov, a zatim su oni pronali na. To nam se ona obraa."
"Ko?"
"Ko?" ponovi Habs i prihvati nabreklu ruku koju vie nije mogao da pokrene. "Kraljica", ree.
Lesko pogleda u dijagram. Krug i taka. Krug i taka. Krug i... "ta to znai?" upitao je.
"Razmisli."
"Krug sa takom. ta to znai?"

"Nije vano", ree Habs. "Vie mi nije stalo." Nespretno je baratao oko monitora, podeavajui
mehanizam za praenje. "Pokuau da odredim gde se nalazi Kraljica dok je zauzeta na drugoj strani.
Mislim da sada znam gde treba da je traim." Ukljuio je monitor, marljivo pratei kameru.
Krug. Krug i taka. Lesko pogleda u taj simbol, osetivi kako ga obliva znoj i srce poinje jako da
mu udara. Kucanje srca. Tik-tik. Tik-tik. Krug i taka. Tik-tik. Krug i...
"Pronai emo je", ree tiho Habs. "Sada je podeen na veliinu, a ne na kretanje. Znam ta
traimo..."
"Krug i taka", ree Lesko. Pokuavao je da misli na neto drugo, ali um mu je otupeo; video je
samo ono to je izlazilo pred njim iscrtano na dijagramu. Moda je posredi hipnoza. Mravi su
ovladali i njihovim umovima. Bilo je u tome neeg veoma vanog, neeg to nije mogao do kraja da
odredi... "Krug u kome se nalazi taka", nastavi on. "Sada shvatam kako se osea pacov u lavirintu.
Mi smo pacovi u lavirintu. Samo trenutak", rekao je posle pauze, oseajui nejasno, ustreptalo
uzbuenje, "saekajte samo trenutak."
Okovi kao da su se raskinuli; ponovo je mogao da razmilja. "Mislim da vidim neto."
"Ha", uzviknu Habs, brzo okrenuvi monitor, potpuno zanesen. "Svakako. Kuda je devojka otila?"
upita, bacivi letimian pogled na ekran.
"ujte", ree Lesko, "izloeni smo stalnim podsticajima, na koje se oekuju nae reakcije. To
gotovo lii na kontrolisani eksperiment u kome smo mi zamorii."
"Zanimljivo", ree Habs. "Ali to, razume se, nema nikakve veze sa traenjem Kraljice..."
"Kao da su", nastavi Lesko, "eleli da ispitaju ko je od nas najjai... ili najbistriji."
"Najbistriji?"
"To je test inteligencije", uzviknu Lesko. "Podvrgli su nas testu inteligencije!"
"Ah", ree Habs rasejano. Nestanak groznice i rad oko monitora kao da su ga vratili naunikom
ponaanju. "To je zanimljivo, Dejmse, mada nema nikakvog smisla."
"Nema smisla? Zar ne vidite ta se dogaa? Mi ne prouavamo njih! Oni procenjuju nae
vrednosti!"
"Onda ih oekuje iznenaenje", ree Habs, "jer u ja pronai njihovu Kraljicu i strti je."
Kendra ue u laboratoriju. Bila je sva razbaruena. Lesko je pogleda i isprui ruku. Pripila se uz
njega i on je uvede unutra. "Pogledajte ovo", ree on, pokazujui na crte, "konano nam alju poruku.
Moete li da pretpostavite ta znai?"
"Bila sam uplaena", ree ona.
"Svi smo uplaeni", uzvrati Habs, okrenut prema monitoru, "ali svakako emo nastaviti."
"ta bi mogli da predstavljaju krug i taka?" upita ponovo Lesko.
"Moda je to ovo mesto?" uzvrati Kendra. Oi joj se razrogaie kao da je tek tada shvatila ta je
rekla. "Ovo mesto?"
"Mislim da ste u pravu", ree Lesko posle pauze. Drhtala je i on je vre stee. "Naravno... ali
ta onda predstavlja taka?"
"Moda neto to oni ele?" primeti ona.
Polako je udahnuo, a zatim izdahnuo vazduh.
"Neko koga ele", ponovio je. "Ovo mesto i neko koga ele."
"Mislim da sam pronaao Kraljicu", ree Habs.
"ini mi se da sada idem prema njoj."
"Neto to mravi ele?" ponavljala je Kendra kao hipnotisana. "Oni ele nekog odavde? Je li
tako?"
"Da", ree tiho Lesko, "mislim da je to. Ali ta bi oni mogli da ele? Koga?"

"Mislite da oni ele nekoga?" zapita ona ponovo.

Mogao je da oseti jezu koja joj je prola telom.
"Stvarno to mislite?"
"Tako ste rekli."
"Ali zato bi oni nekoga eleli?"
Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, a zatim ree: "eleli bi s nekim da razgovaraju."
"Nije vano", javi se Habs. "Nita od toga nije vano. Jedino reenje je u frontalnom napadu.
Odavno smo proli fazu pregovora."
Kendra ne obrati panju na to. "Mislite da se oni moda ljute na nekoga ko im je naudio?"
"Ne znam", ree Lesko. Krug i taka. Isti simbol neprekidno se ponavljao.
"Nisam elela da ih povredim", ree ona. "To se dogodilo sluajno. Bila sam uznemirena. Nisam
elela da razbijem kontejner, to se jednostavno dogodilo." Oi su joj bile crne. "Oni ne bi mogli da
mi ele zlo", telo joj je usplahireno drhtalo. "Moraju razumeti..."
"Molim vas, Kendra", prekide je Lesko, "oni ne ele vas. Oni ele samo da uspostave nekakvu
komunikaciju. Oni ne ele nikoga da povrede."
"Nisam htela", nastavi ona, "nisam htela da ih povredim. Bio je to nesreni sluaj... samo to."
Krug i taka. "Ne", ree ona tada, "vi me ne moete zatititi. Niko ne moe. Dobie ono to ele."
"Greite, Kendra."
"ta bi uradili sa nekim ko bi iziao i pokuao da razgovara sa njima?" upita Kendra. Krug i taka.
"Ne znam", ree Lesko.
"Ako im ta osoba objasni ta se dogodilo i ponudi im pomo... da li bi mravi bili blagonakloni?"
"Ni to ne znam", ree Lesko.
"Da li bi druge pustili da slobodno odu?"
Lesko polako okrenu glavu i pogleda je. Lice joj je bilo blistavo i tuno. "Kendra..." ree on.
"Ako bi druge pustili da slobodno odu, ja bih otila kod njih", ree ona.
"Molim vas..." poeo je brzo da joj govori, ali najednom vie nije znao kako da nastavi, jer je
Habs iznenada pobedonosno zavikao iz ugla. Lesko se blago odmae od Kendre i pogleda prema
njemu. Stajao je nepomino, drei naoare, lica obasjanog trijumfom.
"Doite, Dejmse", pozva ga on, "pronaao sam Kraljicu."
Lesko prie Habsu.
Iza njegovih lea Kendra je izila iz laboratorije.
Nije ak ni primetio da je otila.
5.
Na monitoru koji je bio pod punim uveanjem Lesko je video nizak venac neega to je liilo na
planine; u sreditu planina nalazila su se tri ugaena vulkana. To su, razume se, bile mnogostruko
uveane humke. Vulkani su bili ravnomerno rasporeeni i pred njima se ukazalo tanano, duguljasto
oblije koje se ocrtavalo kroz humku.
Habs dotaknu Leskoa po ramenu i ovaj poskoi.
"Tamo je unutra", ree Habs.
Lesko se zagleda u njega, a zatim ponovo pogleda u monitor. Da li mu se to samo priinilo ili je
stvarno primetio slabanu kretnju.
"Idem po nju", ree Habs.
6.

KENDRINE MISLI: Oh, bilo je to divno vee, ba divno vee za kratku etnju po pustinji; alila
je to se ranije nije toga setila, mnogo ranije. Mirna etnja po pustinji i tumaranje kroz pesak mogli su
joj pomoi da sredi misli. Lesko, mlai od dvojice, bio je privlaan i moda ju je ak uzbuivao, ali
poudne misli predstavljale su suprotnost lepoti, a ona je tragala za lepotom, lepotom u pustinji, tako
da je izila kroz otvor na ist i hladan vazduh, oseajui kako joj povetarac mrsi kosu. alila je to to
ranije nije uinila - napustila sve i ostala sama da u miru sredi misli. Svi su pokuavali da je ometaju,
ali sada, osloboena erotskih elja, najzad je mogla malo da proeta pustinjom i odlui ta da
preduzme. Moda je ak mogla da zapodene razgovor sa mravima. Sigurno nije postojalo nita to
oni zajedno ne bi mogli da urade kada bi samo uspela da im objasni kako je ona dobra osoba kao i
oni. Razume se, oni nisu bili bia. U redu, nee to zaboraviti. Ali bili su divni.
Kakvo lepo, kakvo divno vee, mrmljala je, oseajui kako joj vetar nosi kosu dok je koraala.
inilo joj se da pomalo posre, da neto nije u redu sa njenom ravnoteom. Nedostajao joj je sve
vazduh, to je bilo sve. Odve je dugo bila zatvorena u toj zaluujuoj laboratoriji, predajui se
erotskom sanjanju na javi, a sve vreme mogla je da se nalazi napolju, na hladnom i istom vazduhu.
Melodija neke pesme poe da joj odzvanja u uima i ona joj dopusti da se oglasi, pevuei je
nebesima. Kako su divnu, kako duboku tajnu predstavljala nebesa: nikada nije pomislila da postoji
toliko zvezda. "Kako je prijatno hodati Putem Hodoasnika", pevuila je, "oslanjajui se na vene
ruke." Bio je to odlomak pesme koju je nekada ula, verovatno dok je jo bila dete, devojica sa
konjem zvanim Dinder; Dinder i ona zajedno na Putu Hodoasnika. "Kako staza iz dana u dan
postaje sve sjajnija, oslanjajui se na vene ruke", pesma se nastavljala i ona ju je pevuila u lepom
ritmu, divei se svom glasu; kako je prijatno pevuiti u pustinji, osloboena okova poude, najzad
osloboena. Ona prestade. Neto joj se prepreilo na putu, primoravi je da se zaustavi kako ne bi
pala. Stajala je, klatei se, zbunjena (da li su to doli po nju, ak u pustinju? ta je onda sa jadnim
Klitom, babom i dedom, da li e oni dozvoliti da je napadnu?), a zatim pogleda prema stopalima,
prema svojim malim, zanosnim stopalima kako ih je neko jednom nazvao; palci, nalik na vrste male
cilindre, omoguavali su joj da zadri ravnoteu na pesku... Izmeu njih pojavi se jedan mrav. Ona
spusti pogled na njega. Zdravo, mali prijatelju.
udila ju je blagonaklonost koju je oseala prema mravima. Teko da su oni bili krivi za sve te
uasne stvari to su joj se dogodile. Ne, krive su poudne misli koje su je opsedale, a da i ne pominje
teak vazduh u laboratoriji. Jadne domaice. "Zdravo, mali prijatelju", ree ona, gledajui mrava.
Kako je prijatno etati Putem Hodoasnika. Krug i taka. "elim da me saslua." Glas joj je bio
slab; teko je govorila. Naravno, to je zbog proreenog pustinjskog vazduha. Kome je palo na pamet
da je pustinjski vazduh dobar za plua? Njena su se osuila. "Molim te, sasluaj me", ree ona.
Mrav je stajao meu njenim palcima u utivom stavu punom panje, kako je ona mislila. Sluao ju
je. Svi mravi su sada bili njeni mali prijatelji; ona e im tano objasniti ono to je imala na umu, kao
i to kako im moe biti od koristi. To e oznaiti poetak novog doba miroljubive saradnje. Meu
njima reeno, ona dva pohotna tipa iz laboratorije mogu da idu do avola. Pakao. udne rei su joj
padale na pamet. Ona prostaki opsova. To je, razume se, posledica neobinih uslova u kojima se
nalazi. "Ne plaim te se", ree ona mravu, "mi moemo da saraujemo."
Mrav je ujede.
Bol je bio tako uasan da joj je naterao suze na oi i ona shvati da stoji u pustinji, oslabljena
stranom opsadom, i da brblja sama sa sobom, podnosei veliki bol. Podigla je stopalo. Bol je bio
straan. Strujao je njome u talasima postajui sve jai. Da li je to ono to je Habs oseao? Oh, kako
je to strano, ako stvarno tako boli. "Zato?" obrati se ona mravu. "Zato si mi to uinio?" Mrav je na
to ponovo ujede.

Ona zavika i pokua da othrama odatle. Na Putu Hodoasnika. Mora da se vrati u laboratoriju i
kae im ta se dogodilo. Jedino joj oni mogu pomoi; mora da se vrati. Bol je dolazio iz stopala na
kome je stajala, sa mesta gde ju je mrav ujeo.
Pala je na tle. Bol ju je sasvim paralizovao. Nije mogla da se pokree. "Zato mi to radite?"
uzviknu ona. "Moj Boe, zato to radite?" Ispruila je ruku. Mrav je ujede za dlan. Krv joj se uzburka
i ona oseti gaenje. "Nisam elela da vas povredim", viknu, "mislila sam da moemo postati
prijatelji. Mislila sam da moemo saraivati!" A tada je ponovo preplavie ujedi: mrav (ili su to
ovog puta bili mravi), gomila mrava koja napada - nije mogla da odredi, nita nije mogla da odredi
kretala se, gamizala, vrljala po njoj; oseala je ujede kao udarce po telu i sa svakim je rasla i
uasavajua jasnost. Sada je sve videla. Sada je sve shvatala. Kendra se preokrenu na lea i zagleda
u nebo nepokretno poput nekog trupa stabla, a mravi se dadoe na posao po celom njenom telu.
"Shvatam", ree ona razgovetnim glasom, oseajui kako se otre od bola i kao neka druga,
nepovreena Kendra podie i podie, pravo prema nebu, velika kao svemirski brod koji zaklanja
zvezde. "Shvatam sada. Mi nikada ne bismo mogli da saraujemo, zar ne? Jer ono to vi elite
razlikuje se od onoga to mi elimo, i uvek e tako biti. Mi moramo da budemo neprijatelji, je li
tako? Mi moramo unititi jedni druge."
Ujedi su sada bili blagi, gotovo kao da joj je sredstva za spavanje ubrizgavano u krvotok i ona se
vie nije nalazila u pustinji. Slobodno je lebdela. Vie nije bila Kendra; ve neto i vie i manje od
Kendre, neto to lebdi, neto bezlino, neto to se uspinje. U tom uzlaenju sve je videla: u jednom
jedinom trenutku shvatila je sve to joj se dogodilo i to e joj se jo dogoditi, a tada je prekri mir
poput pokrova i neko vreme nita nije oseala, oekujui sledeu i konanu fazu.
7.
Kolonija je jela.
8.
LESKOOV DNEVNIK: Nisam ak ni primetio da je Kendra izila. Proli su minuti pre nego to
sam to shvatio, a tada je ve bilo kasno da poem za njom: ali gde da je traim? Gde se, uostalom,
nalazila i ta sam mogao da uradim? Jasno mi je da ova pitanja lie na racionalizaciju, ali moram
tano da odredim svoj poloaj. Jednog dana e ovaj dnevnik biti pronaen - vrsto sam uveren u to,
tako da je vano da potpuno tano odredim svoj poloaj, ako ni zbog ega drugog, a ono zbog istih i
iskrenih oseanja koja sam gajio prema ovoj devojci (koja je snano delovala na mene) i zbog mog
uverenja da nije bilo nieg, ba nieg to sam mogao da uinim kada sam shvatio da je izila iz
laboratorije i da vie nije u stanici. Habs se muio sa izmama, stenjui i grakui. "Gde su granate?"
zapita on. Bio je ozbiljan. Taj ovek je bio ozbiljan. Iao je napolje da uniti Kraljicu.
"Potroili ste ih kada ste razarali kule", rekoh mu, as posmatrajui monitor, as gledajui kroz
prozor ne bih li primetio Kendru. Veoma lako se moe desiti da je odlutala u pustinju; kada bih
primetio bilo ta to to potvruje, ma kakav trag, bilo kroz prozor ili na monitoru, poao bih za njom
bez obzira na rizik, ali nisam - a i emu bi sluilo da jesam? Morao sam da pomognem Habsu. Morao
sam da ostanem uz Habsa. Njegovo stanje bilo je uasno, zamisao oajnika; od kakve koristi e biti
za bilo koga od nas - pretpostavivi da je Kendra mrtva - ako dvoje odu u pustinju, mravi ih napadnu
i ubiju, a trei ostane sam? Verovao sam to. Verujem ak i sada. Ovo nije razlog, ve obina nauna
injenica; plod logike inteligencije, proizvod individualne evolucije. Verujem da silazim s uma.
"Nemogue", ree Habs, grokui i pokuavajui da navue opremu. "Sve?"
"Sve", rekoh. Nastavio sam da radim sa monitorom i istovremeno da unosim zabeleke u dnevnik.

eleo sam da ga ispiem do kraja, to je bre mogue, jer sam oseao da ga moda neu jo dugo
pisati. Izgledalo je da je borba u pustinji jo jednom poela. "Nema nijedne granate u stanici", rekoh i
zacerekah se.
"Pa", ree Habs, "moraemo da smislimo neto drugo." On najednom prestade da se bori sa
opremom i uperi u mene oajniki pogled. "Dejmse", ree, "izgleda da ne mogu sam da navuem
izme."
Pogledah ga i shvatih svu apsurdnost naeg poloaja; u sledeem trenutku to shvatanje je iilelo.
Vratih se do monitora. "Molim te, Dejmse", ree on, "morae da mi pomogne oko ovoga; ne mogu
izii bos u pustinju. Napae me."
"Jeste li svesni", rekoh, gledajui ga, "da govorite o izlasku odavde, probijanju kroz opsadu,
prelaenju milja kroz pustinju, unitavanju mravlje kolonije pune zlih, otrovnih stvorenja koja
predvodi udovina Kraljica... a ne moete ak ni izme da navuete."
"Dejmse..."
"Sedite, Habse", rekoh, "neete uspeti. Jedino to moemo da uinimo jeste da nastavimo rad na
uspostavljanju veze, da pokuamo da stupimo sa njima u kontakt ili putem zvuka ili nekom drugom
porukom. To je jedini nain..."
Habs mi zgrabi papir iz ruke, zguva ga i baci, tresui se oslonjen o zid. "Ne", ree odluno.
Mogao sam tada da ga ubijem, ali to bi bilo upravo ono - shvatih to istog trena - to su mravi
eleli. Utedeo bih im trud. Sedoh, steui naslon stolice i ponovo mu rekoh: "Beznadeno je,
Habse."
"Ne, nije. Pokazau im ja. Pokazau im ja. Pokazau im da se ovek nee predati." Plakao je.
"Da li sam vam kazao?" rekoh, prekidajui njegove jecaje. "Uspeo sam da deifrujem njihovu
prvu poruku. Uz Kendrinu pomo. Zar niste uli? Krug oznaava mesto, a taka vas. Oni ele vas."
"Ili nekog od nas."
"Oh, ne", rekoh, odmahujui glavom. Bio sam manijaki ubeen u to. "I Kendra je pogreila to je
tako mislila i zato se sada tamo negde napolju izgubila. Smatrala je da e ih bilo ko od nas
zadovoljiti. Ali to moete samo vi, Habse. Stalno ste bili vi u pitanju. Vi ste na voa. Kako li vas
samo oni potuju!"
"Onda e me i dobiti", ree Habs.
Oteturao se natrag do stolice i jo jednom pokuao da navue izme. Bezuspeno. Taj ovek koga
je iscrpeo delirijum, koga je proganjala opsesija, nije vie bio u stanju da dela. Presamitio se,
mrmljajui poput nekog starca. Istog trenutka neto lupi o prozor.
Tresnulo je uz teak, prskav zvuk, pretvarajui se zatim u vodnjikavu masu. Pogledao sam napolje
i video da nas gaaju nekom vrstom tene materije. Izgledalo je da dolazi iz humki, ali to je bilo
teko odrediti. I monitor i kamera bili su prekriveni tom materijom, tako da je ekran postao beo.
Piskutav um hica ponovo se oglasi. Grumenje koje je pogaalo prozore postade tamnije. Veoma je
nalikovalo isceenom ljudskom mesu.
Habs ustade. Nije se klatio. "Tako je", ree on, "ovo se mora okonati. Nee vie dugo trajati."
Glas mu je bio odluan.
"Shvata li sada, Dejmse?" dodao je. "Mora mi pomoi."
On pokaza na izme. Paljba je prestala i pred nama se sada pruala pustinja jasna kao islikano
platno. "Pomozi mi", ree on.
Pomogao sam mu.
9.

Lesko je preko monitora pratio Habsa koji se uputio prema humkama. Hteo je da ide s njim, ali mu
Habs nije dozvolio, to je bilo glupo.
"Devojka je mrtva", ree on, "zar to ne zna, Dejmse? A ako nas obojicu ubiju, nee vie imati ko
da brani oveanstvo. Sada smo ostali ti i ja protiv njih, Dejmse, sa bar dve prilike; ne smemo
dozvoliti da obe istovremeno prokockamo. Ako nita drugo, dobijamo na vremenu. Poi u, a ako ne
uspem, ti moe pokuati na tvoj nain. Do vienja, Dejmse. Tako mora biti", i Habs brzo proe
kroz otvor. Lesko ga je pustio. Stvar je bila u tome to je bio sasvim u pravu. Kendra je bila mrtva
kao i ostali, a mravi su sve osvojili... ali jo su imali dva aduta u rukama, njihove pojedinane prilike
da unite humke Kraljice; nije mogao da ih svede na jednu. Pustio je starca da ode. Posmatrao ga je
preko monitora.
Habs se izvesno vreme kretao kroz pustinju veoma samouvereno; korak mu je bio sigurniji nego
ranijih dana. U ruci je nosio neupotrebljiv minobaca, dovoljno velik, dovoljno teak, dovoljno
precizan da zada ubistveni udarac humci Kraljice... ako uspe da stigne do nje. Mahnuo mu je jednom
ili dvaput; izgledao je gotovo bezbrino na ekranu monitora, posmatran kroz koprenu krvi koja je jo
prekrivala soiva kamere. Lesko je prekrtenih ruku napregnuto posmatrao monitor, jo ne odbacujui
ludu pomisao da e se Habs probiti... da e uspeti da uniti Kraljiinu humku, a sa njom i mreu
kolonije. To je bio samo danak oveanstvu i nita vie: taj oronuo, slomljen i drhtav ovek, koga su
muile groznica i pogubna infekcija, bio je jo iv, jo se nalazio tamo napolju u pustinji...
neumoljivo se kreui prema svom cilju. To je ovek: to je nesavladiv ljudski duh, uhvati Lesko sebe
kako razmilja, i stvarno, ta drugo rei o oveku poput Habsa koji je odanost svojoj sabrai
pretpostavio odanosti prema samom sebi; i sada hrabro napreduje tamo napolju, taj poslednji
branilac, jer on je to bio, miliona godina evolucije... i Lesko je mislio da e uspeti! Habs mu ponovo
mahnu preko monitora, a tada stade, pokazujui nadole. Stigao je do humke i podigao baca iznad
glave.
Lesko zadra dah.
Istog asa plima mrava pohrli iz humke.
Ovi su bili crveni i zeleni: monitor, koji je odmah bio privuen njihovim kretanjem, prikazao je
izdajnike mrlje utila na stomacima, te svetlucave bisere imunosti. Kada su u gomili nahrupili iz
humke, Lesko poverova da je sve vreme potcenjivao njihov broj; i ne samo da su pogreno procenili
celu situaciju, ve su se prevarili i oko broja Kraljica. Nije postojala samo jedna Kraljica, verovatno
ih je bilo stotinu skrivenih ispod povrine pustinje... i on tada ispusti straan, oajniki krik, jer su
mravi preplavili Habsa, stotine, hiljade, milioni pentrali su se i stali da ga prekrivaju, sve dok se on
nije pretvorio u vrstu, zgruanu masu zelenog i crvenog. Zatim zadrhta i pade, a minobaca, takoe
prekriven mravima, odlete u stranu. Dok je Lesko posmatrao, oseajui da je povezan sa monitorom
kao da je ureaj deo njegovog vlastitog bia, masa na tlu prestade da vrvi, a zatim se razlui.
Ispupenje crvenog i zelenog pretvorilo se u tepih crvenog i zelenog.
Mravi su jeli.
Na njegove oi su prodirali Habsa.
Kroz poslednje ostatke krvave koprene video je mrave kako siti lee na pustinjskom tlu u celom
opsegu monitora; bila je to vrsta i divna zeleno-crvena prostirka pod treperavim zvezdama. On tada
zaplaka: nije toliko plakao za Habsom - jer Habs je ve bio mrtav, bio je mrtav jo od onog trenutka
kada je iziao ako ne i mnogo pre toga - ve za milionima godina evolucije u koju su svi verovali,
jadna zabludela bia, da predstavlja volju Stvaranja i Venosti... a koja je, u stvari, predstavljala,
Leskou je postalo sasvim jasno, samo puko odstupanje, aberaciju, siunu greku koja je ispravljena
u kosmikim koordinatama pre nego to je stigla da se sasvim izvitoperi.

"Prokleti bili", ree on, "prokleti svi redom!" Iako je tako moglo da izgleda, ova psovka ipak nije
bila upuena na raun mrava; najednom je poeo da se smeje zato to je to bila jedina normalna
reakcija u ovoj situaciji. Netremice je posmatrao na monitoru kako se kule raskriljuju i poinju da
rastu do dinovskih razmera, kao da time izraavaju likovanje zbog konane pobede...
10.
LESKOOV DNEVNIK: Ali ak i sada dok sedim ovde, privodei kraju ovaj dnevnik, ispisujui
poslednje dogaaje i one koji e se jo odigrati, obavljajui poslednje pripreme, i dalje bih eleo da
verujem - a to je preispoljna ludost - kako smo mogli da uspostavimo vezu zasnovanu na razumevanju
samo da smo imali malo vie vremena. Nemogue je da nas ba toliko potcenjuju. Mi moda jesmo
greka, ali smo zato otmena greka, prokleti da su. Imamo svoja obeleja. Imamo ta da kaemo u
svoju odbranu. Ako je i dolo do pogrene procene, ako je trebalo da mravi postanu dominantna
vrsta... jo imamo piramide, ekspira, Betovena, Ajntajna, teoriju kvazara, Institut Koronado,
istinsku inteligenciju koja mi je, uostalom, i omoguila da tano odredim ta se s nama dogodilo...
Zar to nita ne vredi? Zar nam to ne ide u prilog? Moda smo mi nezakoniti naslednici planete i
posle nekoliko miliona godina Tvorac je doao da povrati ravnoteu, ali ak i ako je tako, mi imamo
svoja obeleja. Shvatio sam da moram u to da verujem. Da li bi mravi bili u stanju da komponuju
fugu ili napiu Rat i mir? Kako bi igrali balet? Kako bi izveli koreografiju ili svirali flautu? Razume
se, zapadao sam u delirijum, ali ovo su opravdana pitanja. Ne mogu nas eliminisati tako olako.
Ali, svakako, da mogu. Svakako da mogu. U tome i jeste stvar. Ne postoji nikakvo racionalno
usklaivanje interesa, nikakav sporazum. Mi za njih predstavljamo aberaciju i meu nama ima
podjednako malo izgleda za dijalog kao i izmeu oveka koji tri putem i nekoliko mrava koji su mu
se sluajno nali pod stopalima.
Mi za njih uopte ne postojimo, to znai da nee doi ni do kakvog sporazuma. Oni nas moda i
ne vide.
Sedei ovde poslednjih nekoliko asova - nisu osvojili stanicu, nikud im se ne uri, a moda samo
ekaju na krajnja uputstva ili pak uivaju u ovome - doao sam do nekih prorauna o stopi njihovog
irenja, imajui u vidu njihovu inteligenciju, mo organizacije, mreu komunikacija i moje opte
znanje. Poznavajui otrov kojim se slue, sposobnost genetskog prilagoavanja, kao i glavne inioce
koji sainjavaju podlogu njihovog delanja, doao sam do zakljuka da e se oni, posle ovog testa,
veoma brzo prebaciti u druge delove pustinje, prvo zauzimajui nenastanjene oblasti, a zatim
zapoinjui opsadu varoi i gradova. Verujem da e, napredujui, uiti i predviati nae postupke,
tako da e uvek biti jedan korak ispred nas. U najboljem sluaju, po mom proraunu preostalo nam je
- svima nama Sibircima, Eskimima, domaicama iz Dejtona u Ohaju, svima nama - moda jo dva
meseca.
Ili moda mnogo manje, ako je ovo samo predigra odreenih tehnika koje tek treba da dou do
punog zamaha. Prua nam se jedna prilika, koja uopte i nije prilika, a ne iskoristiti je znailo bi
potpuno izgubiti nadu... ona se sastoji u protivnapadu koji je Habs predloio i za koji je dao ivot - u
direktnom napadu na Kraljicu. Znam da e sa mnom uraditi isto to i sa njim kao i to da mi preostaje
jedva desetak minuta ivota... ali ipak ove poslednje retke piem sa izmama na nogama, obuen u
teku opremu, sa spremnim minobacaem i pukom... i vrst u odluci da iziem i pokuam sve.
eleo bih da to nisam ja. eleo bih da se nita od ovoga nije dogodilo. eleo bih da je sve to
samo san - kao to je za te kosmike sile nae prisustvo na ovoj planeti bio san; hteo bih da mogu da
ga ispravim kao to su ga oni ispravili jednostavnim buenjem i putanjem u pokret suprotnog
zupanika... ali to nije san. Ovo je stvarnost. Ovaj svet, bar ono to je ostalo od njega; kao i Kendra i

Habs, ja takoe moram umreti napolju, u pustinji, pokuavajui po svaku cenu da ga spasem. To je
najmanje to mogu da uinim za njih. To je najmanje to mogu da uinim za oveanstvo.
Da li romantizujem? Sentimentalizujem? ta je to oveanstvo uinilo za mene da bi trebalo da se
za njega na ovaj nain rtvujem? Ali u tome i jeste problem, sr none more... mi smo ljudska bia i
postavljamo sebi takva pitanja. Lini interes nasuprot altruizmu; uvanje vlastite glave nasuprot
rtvovanju.
Mravi uopte ne razmiljaju o tome.
Izii u napolje. Ne umire mi se, naroito ovih poslednjih nekoliko dana, kako god da su bili
strani, jer sam uz Kendrinu pomo shvatio kakav ivot moe da bude. Ali to se mora izvriti. Ako ne
uspem (a i ne vidim kako bih mogao da uspem, jer mogu da postoje dve Kraljice u tim humkama - ili
hiljadu njih), ne znam kakva bi mogla da bude budunost... ali siguran sam da oni imaju svoje
planove u vezi s njom.
Stvarno, radije ne bih razmiljao o njihovim planovima.
Sada u izii.
Neka nam je Bog na pomoi. Ali ko je Bog?
11.
Lesko je posrtao kroz pustinju, prekriven crvenim i zelenim irevima, branei se od ujeda koje je
jedva mogao i da oseti kroz teku metalnu opremu. Tu je Habs pogreio; obukao je zatitno odelo od
gume, ali Lesko se opredelio za metalno. Metalni Lesko; pametni, pametni Lesko. Teturao se kroz
pustinju nekih stotinak stopa ili milju, bilo mu je svejedno koliko, kada stie do humki i pogleda ih sa
visine. Tamo, u tankoj pukotini izmeu njih nalazio se jasan, crni otvor ispunjen tenou u kome se
mogla nalaziti jedino Kraljica; on podie granatu...
...Tlo mu se izmaknu ispod nogu.
...Lesko upade u otvor.
U prvi mah mu je izgledalo neverovatno da je mogao da propadne, jer bio je mnogo vei od
samog otvora koji u preniku nije imao vie od stope, stope i po. Ali propao je veoma lako i glatko
nastavio da klizi nadole... meu zeleno-zlatnim stranama; i pored velike brzine nije bilo nikakvog
otpora prilikom padanja. Lesko je oseao ne toliko strah, koliko znatielju: gde li e se spustiti? U
kakvu li su ga zeju jamu bacili mravi? Doekao se na noge uz slab udarac pre nego to je bio u
stanju da shvati da se nalazi u ograenom prostoru ispunjenom zujanjem; okrenuo se i ugledao mrtve
oi Kraljice. Tamo se nalazila Kraljica. Sve vreme je padao njoj u susret.
On podie granatu. Podie granatu i poe prema njoj. Kraljica zamrmlja. On podie granatu i
mrmljanje se pretvori u pisak. Mogao je da je baci i raznese Kraljicu. Mogao je da je pretvori u
pepeo, ali nije. Samo je stajao.
A onda se odnekud pojavi Kendra.
Bila je obuena u valovitu belu odoru, a oi su joj bile pune ljubavi. Podigla je ake prema njemu,
zatim ruke, i Lesko ispusti granatu. Pala je ne proizvevi nikakav zvuk. Pripila se uz njega i on oseti
njeno telo, udahnu nean miris kojim je odisala. Gladio joj je kosu. Pripijala se uz njega. Mogla je da
vidi kako pati, znao je to. Znala je koliko ga je kotalo da doe. Da se ujedini s njom. Da bude i vie
i manje od sebe samog. Pokazala je na Kraljicu.
"Da li nas ele?" ree on.
Ruka joj je ostala ispruena, a u oima je mogao da joj proita rei. A onda kao da je bio u stanju
da joj prodre u um, tako da im rei nisu bile potrebne. Sporazumevali su se na jednom drugaijem
nivou. On vie nije bio Lesko; ona vie nije bila Kendra. Bila je Kendralesko; on je bio Leskokendra;

oni su predstavljali jedno bie.

Poao je prema Kraljici.
Kraljica ga je primila i on ugleda...
12.
Predeo: crno drvee sa plavim liem spram utog neba; nebeski svod, slian ogromnoj kupoli,
ponirui i talasajui se, pretvara se u crveni okean; penasto utilo nadima se na ljubiastom kamenju,
dok zeleno sunce rasprskava crvene kapljice spram njega; ptice, tamne ptice, purpurne ptice
pretapaju se u sivilo, a rua, sa svojim krvavim, punim laticama, see napred da poljubi vazduh koji
izmie iz jednog cveta; a onda se predeo preobliava, ogoljuje: jedno ogoljeno drvo poput lica u
sjaju neega to je bilo i nije bilo sunce, zraci koji izviru iz blistavosti poput ruku, ruke koje se diu...
...velika granitna stena lebdi iznad poda koji se pretvorio u okean, a okean se pretae, pretae u
nagu enu... kendraleskoleskokendra lei na obali, a izmeu njenih nogu sunce mono ee, dok
kolonija neumitno nadire i preplavljuje ih kao da...
13.
Popeli su se uz breuljak na jednom drugom mestu, otvorenom prema nebu. Lesko ugleda sunce:
bilo je u njenoj kosi, prosijavalo je kroz Kendrine vitice kao kroz svod nebeski. Sunce se nalazilo u
njoj; ona je bila sunce, bila je Kraljica i on je prekri sobom. Njen glas javio mu se u umu bez rei.
"Imamo izbor", govorila mu je, "dali su nam mogunost izbora."
"Da", uzvrati on, takoe bez rei, shvativi tog trenutka, osetivi da je konano razumeo sve; bio
je privuen Kraljici, svojoj Kraljici... prsti su tekli, oboje su tekli, a onda su najednom bili zahvaeni
naletom vetra i stali su zajedno da padaju...
14.
Padali su kroz jednu dugaku cev koja se okonavala u vazduhu, on i ona zajedno su hrlili kroz nju
i...
15.
Iz cevi je iziao jedan embrion, oiju koje su sve vie rasle, nogu koje se probijaju; najpre je bio
slian ribi, pa ptici, pa sisaru, a zatim je postao mi, pa vie to nije bio. Pretvorio se najzad u ljudski
fetus, koji se poveavao, poveavao, ispunjavajui beskrajan predeo, ispunjen mnogobrojnim
zverinjem: lavovima, pticama, medvedima. Konano, kada je zaposeo ceo predeo, on vie nije bio
fetus, ve beba, dete... ogromna kula u daljini sa neodgonetljivim natpisom na njoj... oko kule se
vrzmalo isto ono zverinje... dete je polo prema njoj laganim korakom, nosei sunce u ruci, vaseljenu
u mekoi svog tela, svekoliku venost na dlanu...
16.
"ta je to?" upita Habs i izie na svetlost.
17.
"Spaseni smo", ree Eldrid i tada ugleda...
18.
"ta se dogodilo?" upita Mildred i...

19.
KLIT je trao, trao oajniki, urlajui, ali nije mogao da utekne i tada...
20.
HABSELDRIDMILDREDKLIT: Negde na planini sabrae se u kamene talone, skupie se u
pesnicu koja je predstavljala srce...
21.
LESKOKENDRA: Pogleda na stvar sa druge strane planine. Izmeu nje i njih nalazile su se glave
mrava. Mravi su stajali na svojim noicama, posmatrajui ih sa razumevanjem i saueem. Oi im
zamirkae; mravi im uputie signal i oni uzvratie. Puzava stvar sa druge strane planine hrlila je ka
njima, ali se onda zaustavi kada je naila na mrave.
Mrtva zelena i uta svetlost dopirala je iza njih dole su skupa stajali na planini. Kupala ih je
svojim zracima i oni iskusie njenu toplotu. Bilo je to sve to im je, ba kao i onoj stvari sa druge
strane, bilo potrebno.
Jedan glas ree: "Oslobodite sve kanale. Oslobodite sve kanale. Molim vas, oslobodite sve
kanale."
I Peta Faza poe...

Vilijam F. Nolan: SVETOVI MONTIJA VILSONA

inilo se da je svet isti, ali on to nije bio.
S datumom je sve bilo u redu: jun, 1990. I ikago je izgledao kao ikago, ali neto s njim nije
bilo u redu.
Nalazio sam se u baru na Miigenu i ispijao krvavu Meri kada sam poeo da sumnjam da sam
premeten.
Barmen je govorio o lunarnoj bazi koju smo podigli i o tome kako nee proi mnogo vremena pre
no to ponemo da aljemo ljude na Mars. Obian razgovor. Ali on tada ree: "Ba teta to su
Armstrong i Oldrin nastradali na taj nain na Mesecu. Trebalo je da uspeju."
Pa, to nije bila tano... jer Apolo jedanaest je uspeo. Ceo put proao je u redu. Do avola, ak
sam razgovarao sa Armstrongom na Floridi est meseci posle misije. I ja uestvujem u toj svemirskoj
igri kao jedan mali zavrtanj u NASA-i. Izmeu ostalih stvari, pravim i male zavrtnje koji se ugrauju
u noge LM-a.
Tako sam sada bio zapanjen onim to je ovaj ovek govorio. Ali nisam poeo da se raspravljam s
njim. Nisam neki emotivan tip; u svemirskim istraivanjima jaa oseajnost nije poeljna.
U ikagu postoji nekoliko manjih parkova. Jedan od njih posveen je poetkom sedamdesetih
godina trojici momaka sa Meseca: park Apolo. Uzeh taksi da pogledam spomenik.
U mom svetu, iznad ploe posveene ovekovom prvom putovanju na Mesec stoje Armstrong,
Oldrin i Kolins izliveni u bronzi. U ovom svetu, na tom mestu bila su postavljena neka tri druga
momka.
Premeten sam.
Ja sam ovek bez predrasuda. Oduvek sam bio spreman da prihvatim injenicu da paralelni
svetovi postoje u naoj vasioni, ali nikada nisam lino iskusio pomak iz jednog u drugi.
eleo sam da budem siguran, pa sam neke stvari proverio.
Pronaao sam da je Robert Kenedi postao predsednik posle Donsona. Sirhanov metak je
promaio. Kaliforniju jeste pogodio zemljotres zbog koga su svi bili silno zabrinuti 1968. Izgubili su
L. A. i vei deo San Franciska. Vijetnam je bio naputen kada je Kenedi naredio opte povlaenje u
prolee '69. Bilo je tu jo takvih stvari.
Vi ve shvatate zato sam poverovao.
Sablasni deo je nastupio kada sam poeo da razmiljam o sebi... onom drugom ja, onom ja u ovom
svetu. Da li jo stanujem u orherstu u River Forestu? I da li sam jo oenjen?
Na oba pitanja odgovor je da. Imena su se na lazila na sanduetu: gospodin i gospoa Montgomeri
K. Vilson.
Ali ta sam mogao da preduzmem u vezi s tim? Nisam mogao tek tako da se popnem i predstavim
sebe samome sebi.
Da bih iveo u ovom svetu bilo mi je potrebno novo ime i novo lice, ali za to je bio potreban
novac. A ja sam u novaniku imao svega dvadeset dolara. Morau da krivotvorim neke ekove kao
Monti Vilson. Morau da rizikujem.
Smatram, odista, da bi sve ispalo dobro da me nije kopkala ta nesrea na Mesecu i da nisam
otiao da se o njoj obavestim u biblioteci. Tada sam saznao istinu koja me je pogodila: jedna noga na
LM-u se slomila i to je bio pravi uzrok pada. Jedan zavrtanj nije izdrao pritisak.
Jedan od mojih.
Ne, Montgomeri K. Vilson nije bio okrivljen. Hladno je izjavio pred novinarima da je ugao
sudara sa stenjem bio toliki da bi pukao bilo koji zavrtanj; ak je i NASA podrala njegov iskaz.

Ali ja sam znao da je lagao. Nijedan moj zavrtanj ne bi se slomio ni pod kakvim uslovima. to je
znailo, jasno i jednostavno, da je Monti Vilson loe obavljao posao.
Bio sam ubica. Ubio sam Nila Armstronga i Baza Oldrina.
Ova injenica je bar reila moj problem ta u raditi i ko u biti u ovom svetu: biu ja.
Ali kao prvo, razume se, morao sam da se otarasim onog drugog ja.
to uopte nije bilo teko. Pratio sam sebe dok sam naputao stan, dve veeri uzastopce. A onda,
tree veeri, upotrebio sam no i zakopao telo. Nisam oseao krivicu, jer sam znao da sam kaznio
oveka koji inae nikada ne bi bio kanjen. Bio je to moj dug drutvu.
Stvari su glatko nastavile da se razvijaju. Bez po muke uklopio sam se u novi svet, a ni moja ena
nije nita posumnjala.
Sada, dok ovo piem, jedini je problem to me neki ovek prati ve nekoliko veeri.
Razume se da znam ko je on.
Monti Vilson.
I siguran sam da namerava da me ubije.

Henri Slesar: DOKTOR

Savetnik za zapoljavanje izgubio je svoju profesionalnu mirnou i postao neprofesionalno
razdraljiv. "Mora postojati neto to vi moete raditi, doktore", ree on, "ovek vaeg obrazovanja.
Rat nas nije sve pretvorio u divljake. Ako je ita poraslo onda je to potreba za uiteljima i to za
hiljadu puta od dana A."
Dr Megem se zavali u stolicu i uzdahnu. "Ne razumete. Ja nisam obian uitelj; ne postoji vie
interesovanje za predmet koji najbolje poznajem. Da, ljudi su eljni znanja; ele da saznaju kako da
se nose sa ovim razorenim svetom koji su nasledili. Zato ele da saznaju kako da postanu zidari,
tehniari i konstruktori. ele da saznaju kako da ponovo sagrade gradove, kako da opet pokrenu
maine, zalee opekotine od radijacije i nameste polomljene kosti. ele da saznaju kako da proizvedu
vetake udove za rtve bombardovanja, kako da obue slepe da budu samostalni, ludake da urazume,
izoblienima da pomognu da ponovo pristojno izgledaju. To su stvari koje ele da naue. Vi to znate
bolje od mene."
"A ta je sa vaom specijalnou, doktore? Mislite da se ona vie ne trai?"
Dr Megem se kratko nasmeja. "Nema potrebe da mislim, ja to znam. Pokuao sam da
zainteresujem ljude za nju, ali su mi okrenuli lea. Dvadeset pet godina obuavao sam uenike kako
da razviju savreno pamenje. Izdao sam est knjiga, od kojih su bar dve postale standardni udbenici
na fakultetima. Prve godine posle primirja dao sam oglas za osmonedeljni kurs i primio samo jednu
upisnicu. Ali to je moja profesija; to je ono ime se bavim. Kako da svoje ivotno delo prilagodim
ovom novom svetu uasa i smrti?"
Savetnik za zapoljavanje grizao je usnu; pitanje je predstavljalo izazov. Odgovor nije pronaao
za vreme razgovora sa dr Megemom. Posmatrao je povijenu priliku kako tekim korakom naputa
prostoriju posle obavljenog razgovora i on oseti oajanje zbog ovog neuspeha. Ali te noi,
probudivi se iznenada usred jednog poznatog komara, leao je budan u svom zaklonu i ponovo
razmiljao o dr Megemu. Ujutro je imao odgovor.
Mesec dana kasnije, u vladinim novinama pojavilo se obavetenje za javnost na koje je odziv bio
ogroman.
Dr Hugo Megem
Najavljuje ubrzani osmonedeljni kurs
"Kako zaboraviti"
Upis poinje 9. septembra

arls E. Fri: KOLA KOJI DONOSI NESREU

Sa lakoom proisteklom iz duge prakse, Hari Folger prepolovi kineski kolai za sreu i izvue iz
njega pare papira. akom ga poravna na stolu i proita ispisanu poruku:
SREETE JEDNOG STAROG PRIJATELJA!
Hari se nasmeja u sebi. Bilo je neminovno da sretne nekog starog prijatelja. Sretao ih je svakog
dana - dok je iao na posao, u kancelariji, u zgradi gde je stanovao - ak i u raznim kineskim
restoranima koje je poseivao.
Zagrizao je kolai, izmrvio ostatke meu zubima i sprao ih jednim gutljajem sada ve mlakog
aja. Uivao je u kolaiu koji donosi sreu isto onoliko koliko je uivao u srei samoj. Ali on je
uivao u svim kineskim jelima koja su predstavljala njegovu jedinu hranu i nikada mu nisu dosadila.
Hari Folger je raj poistoveivao sa obedovanjem u nekom kineskom restoranu.
Ali dok je odlazio, sreo je jednog starog prijatelja.
Zvala se Sintija Piters, to jest tako se prezivala dok se nije udala. Ona, meutim, nije bala stara u
bukvalnom smislu te rei, ve mlada ena koja jo nije navrila tridesetu. Hari se rado seao burne
ljubavne veze koju je proiveo s dotinom damom kada su oboje bili mlai i esto su mu snovi bili
ispunjeni tim ugodnim uspomenama.
"Sintija!" ree on, iznenaen, ali zadovoljan.
"Hari!" uzviknu ona, dok su joj suze radosnice navirale u kestenjasto-zelene oi.
Hari je istog asa shvatio da e se, uprkos injenici da su oboje u braku, upustiti u ljubavnu vezu s
njom.
Kada je konano stigao da porazmisli o tome, zaudio se sluajnosti susreta sa starom
prijateljicom Sintijom neposredno poto mu je kolai za sreu predskazao jedan takav dogaaj. Bila
je to, razume se, sluajnost, jer nita drugo i nije moglo da bude. Hari je uivao u itanju poruka koje
je, uvek je pretpostavljao, ispisao neki kuli zaposlen u Hong Kongu - ali nije verovao da sadre
pravu istinu.
Nije poverovao ak ni posle ovog dogaaja.
Nepotrebno je rei da su se on i Sintija sastajali po kineskim restoranima. Rekla mu je da je njen
mu ivotinja koja joj je upropastila ivot. On je nju obavestio da je njegova ena jedna kuka s
kojom je bio jako nesrean. Jednom takvom prilikom, posle izvrsnog obroka koji se sastojao od
slatkih i kiselih svinjskih rebara, Hari prepolovi svoj kolai za sreu i pronae ovakvu poruku:
OPREZ! NEKO VAS PRATI!
On podie pogled i ugleda Sintijinog pobesnelog mua kako ulazi u restoran. Jedva je imao
vremena da je izgura kroz pomoni izlaz. Da kineski kolai za sreu nije upozorio Harija na
neposrednu opasnost ne bi imali ni toliko vremena.
Ponovo sluajnost - zakljui Hari - i ostao je u tom uverenju dok nije primio slinu poruku
trenutak pre no to je njegova ena (koja je mrzela kinesku hranu) ula u restoran u kome su obedovali
on i Sintija; ponovo su umakli u poslednjem trenutku.
Kao posledicu toga, Hari je poeo ozbiljnije da shvata poruke. Nadao se da e saznati neki
neprocenjivi nagovetaj vezan za berzu ili ime nekog pobednikog konja u subotnjoj trci, ali nita od
toga. Poruke su uglavnom predstavljale, sem u sluajevima opasnosti, puko mudroslovlje, a retko
savete.
Sa jednim upadljivim izuzetkom.
To se zbilo kada su on i Sintija (koja je, kao i on, volela kinesku hranu) zavravali preostale
komadie mandarinske patke i dok mu je ona priala kako je njen mu postao sumnjiav i kako je

sigurna da i Harijeva ena mora da podozreva tajne sastanke. Upravo u tom trenutku, Hari prepolovi
jedan hrskavi kolai za sreu, izvue pare papira i proita poruku:
UMREE!
Hari proguta knedlu i gotovo se ugui paretom kolaa u ustima. To je bilo glupo, razume se. On
zatim iznenada promeni stav i postade besan. Kako se, do avola, tamo neki bedno plaeni kuli iz
Hong Konga usudio da stavi jednu takvu poruku u kolai za sreu? Pomisli da se ali upravniku, ali
se predomisli. Umesto toga, odlui da kae kako se ne osea dobro. Zatim otprati Sintiju do kue u
kojoj je stanovala.
Upravo kada se spremao da krene dalje, on zau neku buku na naspramnom prozoru. Podie
pogled i vide Sintijinog mua kako niani pitoljem u njega. On zinu u udu, otvori irom vrata od
kola i iskobelja se napolje, naletevi pravo na svoju enu koja je takoe drala pitolj u ruci.
Hari potra. Neodreeno je bio svestan da su oba pitolja opalila u isto vreme, ali on ne oseti
nikakav bol i nije imao nameru da se zaustavi. Trao je, ne zastavi ni da predahne dok se nije
udaljio dobra etiri bloka. Zatim se oslonio o jedan zid, punei plua vazduhom, i stao da se opipava.
Nije primetio nijednu rupu u sebi, niti je igde bilo tragova krvi.
Hvala bogu, pomisli on, to su besni suprunici bili loi strelci.
Iako se sve dobro zavrilo, on se jo nekontrolisano tresao. Morao je nekuda da poe i opusti se.
Moda ga jo jure i bie sigurniji na nekom mestu punom ljudi. On pogleda zgradu kako bi zakljuio
gde se nalazi.
Stajao je ispred jednog kineskog restorana.
U ovom jo nikada nije bio i odmah postade znatieljan. Otvorio mu se apetit iako je pre samo
jednog sata jeo kinesku hranu. Pored toga, na takvom jednom mestu uvek se oseao siguran.
Hari Folger ue unutra i sede za jedan sto. Na njegovo iznenaenje bio je jedini gost. Kada se
kelner pojavio, on narui ruak broj dva. Pojede ga uivajui u svakom zalogaju, zaboravivi na
neprijatnu epizodu na ulici. Zatim prepolovi svoj kolai za sreu i proita poruku koja je bila
stavljena unutra.
Prvo nije shvatao njen smisao. Onda mu konano postade jasan, on podie pogled sav uspanien i
ugleda kelnera sa skeletnim licem kako se podrugljivo ceri. Hari se divlje okretao unaokolo traei
izlaz, ali nije bilo nikakvih vrata ni prozora u restoranu, nikakvog naina da izie, ni sada ni ikada.
On poe da vriti.
Kada se umorio od toga, ponovo je osetio glad. Naruio je jo jedan obrok i pojeo ga. Poruka u
kolau za sreu ovoga puta bila je istovetna sa prethodnom.
Posle tog obroka naruio je jo jedan, pa jo jedan i jo jedan... i svaki put poruka u kolaiu za
sreu bila je ista. Pisalo je:
MRTAV SI!

Robert ekli: SAVRENA ENA

Gospodin Morek probudio se sa kiselim okusom u ustima i smehom koji mu je odzvanjao u
uima. Bio je to smeh Dorda Ovena-Klarka, poslednja stvar koje se seao sa prijema kod TriadMorgana. Kakav je to samo prijem bio! Cela Zemlja proslavljala je prelazak u novi vek. Tri hiljaditu
godinu! Mir i napredak za sve i sreu u ivotu...
"Koliko si srean u ivotu?" upitao je Oven-Klark, lukavo se cerei, ve dosta podnapit. "Hou da
kaem, kakav ti je ivot sa tvojom slatkom enicom?"
To je bilo neprijatno pitanje. Svi su znali da je Oven-Klark bio Primitivista, ali s kojim pravom je
ljudima to gurao pod nos? Samo zato to se oenio jednom Primitivnom enom...
"Volim svoju enu", rekao je Morek srano. "Ona je neuporedivo bolja i pristupanija od te
gomile neuroza koju ti naziva svojom enom."
Ali, razume se, ovek ne moe povrediti jednog debelokonog Primitivistu. Primitivisti vole
nedostatke svojih ena isto onoliko koliko i svoje vrline - moda ak i vie. Oven-Klark se isceri jo
lukavije i ree: "Zna, Moreku, stari mome, mislim da je tvojoj eni potreban pregled. Jesi li
zapazio da u poslednje vreme neto nije u redu s njenim refleksima?"
Nesnosan idiot! Gospodin Morek lagano ustade, trepui usled jarkog jutarnjeg sunca koje se
krilo iza zavesa. Mojrini refleksi - do avola, postojalo je zrnce istine u onome to je Oven-Klark
rekao. U poslednje vreme inilo se da Mojra nije vie ona stara.
"Mojra!" pozva je Morek. "Da li je moja kafa gotova?" Nastade pauza. Zatim odozdo dopre njen
jasan glas. "Samo as!"
Morek navue sportske pantalone jo pospano mirkajui. Hvala Dravi, naredna tri dana bila su
praznik. Bie mu potrebna sva tri da se oporavi od sinonjeg prijema.
Dole se Mojra motala unaokolo, sipajui kafu, savijajui salvete, izvlaei stolicu na koju e on
sesti. On sede, a ona ga poljubi u mesto gde je poeo da elavi. Voleo je da ga ljubi na mestu gde je
poeo da elavi.
"Kako je odjutros moja enica?" upita on.
"Divno, dragi", ree ona posle izvesne pauze. "Jutros sam ti napravila sefinere. Ti voli sefinere."
Morek zagrize jedan, savreno ispeen, i srknu kafu.
"Kako se osea jutros?" upita je on.
Mojra mu premaza maslacem jedno pare tosta, a zatim ree: "Divno, dragi. Zna, sinoni prijem
bio je davan. Uivala sam u svakom provedenom trenutku."
"Malo sam se nacvrckao", ree Morek iskrivivi usta u osmeh.
"Volim te kada si nacvrckan", ree Mojra. "Govori kao aneo - kao veoma pametan aneo, hou
da kaem. Mogla bih da te sluam doveka." Ona mu namaza jo jedno pare tosta.
Gospodin Morek joj se nasmei od zadovoljstva poput nekog blagog sunca, a zatim se smrknu.
Spusti sefiner i poea se po vratu. "Zna", ree on, "imao sam mali sukob sa Ovenom-Klarkom.
Govorio je o Primitivnim enama."
Mojra premaza peto pare tosta ne odgovorivi nita i dodade ga na gomilu koja je rasla. Zatim
posegnu za estim, ali on je ovla dodirnu po ruci. Ona se povi unapred i poljubi ga u nos.
"Primitivne ene!" podsmehnu se ona. "Ta neurotina stvorenja! Zar nisi sreniji sa mnom, dragi?
Moda ja jesam Moderna - ali nijedna Primitivna ena ne moe te voleti onako kako te ja volim - a ja
te oboavam!"
Ono to je rekla bilo je tano. Mukarac nikada nije mogao u celokupnoj poznatoj istoriji da ivi
sreno sa neobnovljenom Primitivnom enom. Ta egoistina, pokvarena bia celog ivota zahtevala

su da se neko o njima brine i da im poklanja panju. Bilo je poznato da je ena terala Ovena-Klarka
da brie sudove. A ta budala se pomirila s tim! Primitivne ene neprestano su traile novac da kupe
odeu i nakit, zahtevale su da im doruak bude serviran u krevetu, izlazile su na partije brida, satima
razgovarale telefonom i sama Drava zna ta jo. Pokuale su da preuzmu poslove mukaraca.
Konano su dokazale svoju ravnopravnost.
Pojedini idioti kao to je bio Oven-Klark odluno su tvrdili da su one izvrsne.
Pod uticajem sveobuhvatne ljubavi svoje ene, gospodin Morek oseti kako se oslobaa
pospanosti. Mojra nije jela. Znao je da je to uinila ranije, kako bi mogla sasvim da se posveti
hranjenju njega. Takve sitnice inile su tu razliku.
"Rekao je da ti je usporeno vreme reakcije."
"Stvarno?" upita Mojra posle izvesne pauze. "Ti Primitivisti misle da su sveznajui."
Odgovor je bio u redu, ali doao je sa prevelikim zakanjenjem. Gospodin Morek je postavio
svojoj eni jo nekoliko pitanja, pratei vreme koje joj je bilo potrebno da odgovori pomou
sekundare na kuhinjskom asovniku. Usporavala je!
"Da li je stigla pota?" upita je on brzo. "Da li je neko zvao? Da li u zakasniti na posao?"
Posle tri sekunde ona otvori usta, a zatim ih ponovo zatvori.
Neto strano nije bilo u redu.
"Volim te", ree ona jednostavno.
Gospodin Morek oseti kako mu srce udara u rebra. Voleo ju je! Ludo, strastveno! Ali taj odvratni
Oven-Klark bio je u pravu. Bio joj je potreban pregled. Mojra kao da je osetila o emu razmilja.
Ona se osetno skupi i ree: "Jedino elim da bude srean, dragi. Mislim da sam bolesna... Hoe li
me leiti? Hoe li me uzeti nazad kada budem izleena?... I ne dopusti da me izmene... ne elim da
budem promenjena!" Njena svetla glava klonu na njegove ruke. Plakala je... neujno, tako da ga ne
uznemiri.
"Samo e te pregledati, draga", ree Morek, trudei se da zadri vlastite suze. Ali znao je... kao
to je i ona znala... da je stvarno bila bolesna.
Sve je to tako nepravedno, pomisli on. Primitivna ena sa svojim prostim mentalnim tkanjem, bila
je gotovo imuna na ovakve slabosti. Ali osetljiva Moderna ena, sa svojim tanano uravnoteenim
oseanjima, bila im je suvie sklona. Krajnje nepravedno. Jer Moderna ena sadrala je sva
najtananija, najdragocenija svojstva enstvenosti.
Sem otpornosti.
Mojra se ponovo skupi. S mukom se podie na noge. Bila je veoma lepa. Bolest joj je oblila
obraze rumenilom, a jutarnje sunce joj je posvetlilo kosu.
"Dragi moj", ree ona. "Zar mi ne bi dozvolio da jo malo ostanem? Moda u sama ozdraviti?"
Ali pogled joj odluta u daljinu.
"Dragi..." Brzo se pribrala, pridravajui se za ivicu stola. "Kada bude imao novu enu... pokuaj
da se seti koliko sam te volela." Ona sede, bezizraajnog lica.
"Idem po kola", promrmlja Morek i pouri napolje. Da je jo malo ostao i sam bi zaplakao.
Na putu do garae oseao se obamro, umoran, slomljen. Mojra bolesna! A moderna medicina sa
svim svojim velikim dostignuima nije bila u stanju da joj pomogne.
On stie do garae i ree: "U redu, napolje."
Lagano, njegova kola izioe i zaustavie se pored njega.
"Neto nije u redu, efe?" upitae ga kola. "Izgledate zabrinuti. Jo ste mamurni?"
"Ne... u pitanju je Mojra. Bolesna je."
Kola su za trenutak utala. Zatim meko rekoe: "Veoma mi je ao, gospodine Morek. Volela bih

da ja mogu neto da uinim."

"Hvala", ree Morek, srean to ima uza se prijatelja u ovim trenucima. "Bojim se da tu niko
nita ne moe."
Kola unatrake odoe do izlaza i Morek pomoe Mojri da ue unutra. Kola lagano krenue.
Vladala je tanana tiina dok su se vraali u fabriku.

Redinald Bretnor: OVEK NA VRHU

Ko je bio prvi ovek koji se popeo na vrh Nanda Urbata? Svaki uenik moe da vam kae da je to
- najopasnija planina na svetu, 26.318 stopa visoka, kao i da ju je na kraju osvojio Defri Barbank.
Mene su zaboravili. Bio sam samo momak koji ga je pratio. tampa je slavom ovenala Barbanka.
On je bio ovek na vrhu, ovek na vrhu sveta.
Ali on to u stvari nije bio. Znao je da je to la. A to boli.
Planina je, znate, putovanje u potragu za pustolovinama, misterija, izazov duhu. Malori, koji je
umro na Everestu, znao je to. Ali Barbank se uspeo na vrh Nanda Urbat jednostavno zbog toga da bi
spreio nekog drugog da bude prvi. Za njega nije bilo misterija i svakoga ko je posedovao oseanje
za misteriju smatrao je budalom. Za Barbanka su svi ljudi bili budale - ili neprijatelji.
To sam otkrio onog dana kada sam se prikljuio ekspediciji u mestu Darjelingu. "Grad je poludeo
zbog nekog uljivog svetog oveka", ree mi on posle ruka. "Hajde da pogledamo tog starog
varalicu. Moda se malo zabavimo."
Tako smo nas dvojica izili iz hotela i celim putem on se hvalisao svojim planovima. Jo mogu da
vidim njegovo lice, veliko, hladno, pravougaono dok je govorio o ljudima koji su neto pokuali i
nisu uspeli. Razume se, negde su zabrljali stvar. Ne moe se ovek popeti na Nanda Urbat za male
pare. On je to drugaije radio. Celokupna njegova oprema bila je bolja od najbolje koju su mnogi
drugi imali. Zato to ju je on projektovao. Zato to je stajala pravo bogatstvo.
To me je razljutilo. Ali suvie sam veliki put prevalio da bih se sada vratio. Pustio sam ga da
govori.
Uosmo u ograeni prostor jednog hrama. Tamo su se ve nalazili povea gomila ljudi, koji su
sedeli skrtenih nogu u praini, i mnogo majmuna. Uz jedan kameni zid, ispod ogromnog kiobrana,
sedeo je sveti ovek na istkanoj prostirci. Njegova dugaka bela kosa uokviravala je najudnije lice
koje sam ikada video - kao mesec okruglo, bez bora, savreno simetrino. Oi su mu bile zatvorene.
Nasuprot blede, smee koe, njegove pune usne izvijale su se navie poput rogova na nekom turskom
luku. Bilo je to lice kipa koje se osmehivalo osmehom kipa, krajnje spokojno.
Ljudi kao da su neto iekivali. Dok smo prolazili kroz gomilu, niko nije govorio. Ali Barbank se
nije na to obazirao. Zaustavili smo se na elu gomile, a on nije prestajao da govori.
"I jo neto", govorio je, "nemam nameru da se gnjavim sa prljavim erpasima-nosaima u
gornjim bivacima. Avioni e nam izbaciti stvari."
To me je stvarno raestilo. "erpasi su hrabri ljudi", rekoh mu, "i dobri planinari."
"Vraga", odbrusi on. "Oni su teglea marva." On upre prstom u svetog oveka. "Evo ti jednog
primerka. Pogledaj taj glupavi smeak. Zadovoljan je poput lakrdijaa svojim hokus-pokusom...
prljavtinom, nagou i svim ostalim. Nisu se makli u razvoju dalje od poetka."
Sveti ovek je bio nag ili gotovo nag, ali bio je ist; tkanina koja mu je bila obmotana oko bedara
bila je besprekorno bela. "Moda", odvratih ja, "tee neem drugom."
A tada, lagano, sveti ovek podie pogled. Obrati se Barbanku. "Tako je", ree on.
Sretoh njegov pogled... i iznenada taj kip oive. Kao da sam video samo oklop njegovog spokoja;
sada sam mu ugledao i izvor. Oseao sam da je on nastajao ne iz odbijanja sveta, ve iz poznavanja
svih ljudskih agonija i radosti.
"Da, teimo", nastavi sveti ovek. Glas mu je bio divan, sa udnim naglaskom, i u njemu je bilo
primesa humora i ironije. "Ali da li neem drugom? Ne mislim da je tako. Mi samo pokuavamo na
razliite naine, mi sa istoka i vi sa zapada... a ponekada jedni ne moemo uspeti bez drugih."
Zastavi, on osmotri Barbanka tim svojim oima. "Zato vam ja mogu pomoi, ako me samo zamolite."

Barbankove usne se skupie. "uo je neka govorkanja tamo dole u bazaru", ree on meni. "No, od
mene nee dobiti ni prebijene pare."
Osmeh zaigra. "Moram li objanjavati? Planina nije samo stena i led, ona je mnogo vie od toga.
Nijedan ovek ne moe savladati najopasniju planinu na svetu. On moe savladati jedino samoga
sebe."
Stresoh se. To je i Malori rekao.
"Ti prokleti prevarantu!" Barbank prte u smeh. "Pokuava li ti to da mi kae kako si ti u stanju
da mi pomogne da stignem do vrha?"
"Ja bih to drugaije rekao", odvrati sveti ovek. "Da ne bi bilo zabune moram da kaem sledee.
Nikada neete ostvariti elju svoga srca bez moje pomoi. Nain na koji vi postavljate stvari nije ba
najbolji."
Barbanku se zacrvene vrat. "Oh, ma nemoj?" frknu on. "Pa, kreni s nama i posmatraj!
Pretpostavljam da mogu iskoristiti jo jednog ugavog nosaa."
Sveti ovek podie svoje krhke ruke. "Hvala... ali ne bih", ree on blago.
Barbank pljunu u prainu. Zatim se okrenu i poe, grubo se gurajui kroz gomilu koja je mrmljala.
Tada sam odluio da on ne sme postati ovek na vrhu.
Dug je put iz Darjelinga kroz Nepal do uasne planine koju Tibetanci zovu Ocem snegova.
Putovanje je potrajalo nekoliko nedelja. Bilo nas je jedanaestorica belaca, ali ubrzo smo otkrili da ne
predstavljamo ekspediciju u uobiajenom smislu te rei. Bili smo Barbankovi plaenici koje je drao
na distanci njegov prezir.
Ostali su ga uglavnom ostavljali samog. Ja to nisam mogao. Predskazanje svetog oveka postalo
mi je opsesija. Svakom prilikom razgovarao sam sa Barbankom o tajnama tog vrha - uasnim snenim
ljudima za koje su se svi Tibetanci kleli da postoje i o istim tamnim, pulsirajuim leteim stvarima
koje je Simti video visoko dok je obilazio Everest.
Rekao sam mu da su, vrlo verovatno, Medsen, Dejms i Laverhoum prvi stigli na vrh... i da se
moe desiti da on bude ovek na vrhu koji e samo otkriti tragove koje su oni ostavili.
Do vremena kada smo stigli u blizinu naeg bivaka na Velikom istonom ledniku postao sam
njegov neprijatelj koga treba postideti. Postojao je samo jedan nain da se to postigne. Mada su
Keningou i Lejn bili bolji ljudi, izabrao je mene kao metu napada. Ja sam morao biti tamo, kako bih
video oveka na vrhu sopstvenim oima. To je bilo u redu. Zato to sam mogao osujetiti Barbanka da
ne bude prvi na vrhu samo tako to bih ja bio prvi.
Krenuli smo tradicionalnim pristupom uz Veliki istoni lednik i Zapadni zid Junog kola do bivaka
broj pet na visini od gotovo pet milja iznad mora.
Planina nas je celim putem ismejavala. Poslala je protiv nas svoju okrutnu laku konjicu, vetar,
maglu i sneg... stalno nas napadajui, ne dozvoljavajui nam da smetnemo s uma ubitane sile koje je
drala u rezervi.
Pa ipak, dok smo stajali u bivaku broj pet i posmatrali avion iz Indije koji je pokuavao da spusti
opremu za poslednji bivak na veoj visini no to je ijedan ovek ikada ranije kampovao, nebo je bilo
vedro. Posmatrali smo pilota kako pokuava, kako krui i izbacuje osam zasebnih tereta. Deveti se
zadrao; remenje se zakailo.
"Kupio sam dva tuceta istovetnih", ree Barbank. "Rekoh vam da ne postoji nita to ovi domoroci
mogu, a da mi ne moemo bolje."
On i ja stigosmo do bivaka broj est, na visini od preko dvadeset est hiljada stopa, kasno
sledeeg poslepodneva. Podigli smo ator i oteali ga cilindrima kiseonika. Veerali smo hranu iz

samozagrevne konzerve, a onda se zavukli u vree za spavanje.

Ustali smo pre svitanja i utvrdili da lepo vreme jo traje. Barbank se zagledao u prostranu, tamnu
planinu, u iroku utu traku ispod piramidinog vrha, u stenovite dubine i gleere leda ispod nas.
"I tako ja neu uspeti?" rugao mi se. "Ti prokleta budalo."
Krenusmo navie. Popesmo se do ivice i zagledasmo se u groznu provaliju Junog proelja.
Nastavismo pripreme za drugu fazu uspona, gde su Dejms i Leverhoum poslednji put bili vieni.
Male, otre lancete vetra probijale su se kroz nau odeu sve do krvi koja nam je kolala u ilama.
Vrh je bio skriven iza svog pramena oblaka.
Napredovali smo ka tom pramenu. ak i sa kiseonikom predstavljalo je to pravu agoniju. Tamo
gore, vazduh je bio redak. To ovek osea u telu, kostima, mozgu. Pokrene se, zaustavi i sva panja
ti je upravljena na sledei pokret.
Na jednoj takvoj planini, fiziki se ne postavlja pitanje ko e voditi, ali moralno moe da se
postavi. Seam se kako sam tedeo snagu, pomaui Barbanku to sam manje mogao. Seam se
Barbanka kako gubi snagu prepustivi mi vostvo visoko na ogolelom vrhu. Seam se pogleda
Barbankovih oiju.
asovi su se vukli. Kretao sam se. Oseao sam bolove. Terao sam sebe da se ponovo pokrenem. I
tako bez kraja.
A onda, bez upozorenja, obavi nas pramen oblaka. Vrh sveta bio je udaljen pedeset stopa. Znao
sam da mogu biti ovek na vrhu, da sam postavio Barbanka tamo gde sam eleo da ga vidim. Stao
sam. Ne znam zato. Nasmejao sam se i mahnuo mu da prie. Proao je pored mene, mrzei me.
Stigao je do ivice vrha. Okrenuo je glavu. Nisam mogao da mu vidim usne, ali mogao sam da
osetim kako se izvijaju u trijumfu i zadovoljstvu. Ponovo se okrenuo. I dok se okretao jedan jedini
nalet vetra zavijajui promae pored nas i ogoli vrh. Video sam golu stenu. Video sam iroko
ulegnue puno snega.
Ali u sreditu nije uopte bilo snega, jer se on istopio. Na svojoj prostirci, nag i spokojan, ekao
je sveti ovek. Osmehivao nam se svojim osmehom kipa.
U tom tonu zadovoljnog iznenaenja kojim se pozdravlja neoekivani gost, on ree Barbanku.
"Kako si dospeo ovamo?"
udan zvuk dopre kroz Barbankovu konu masku. Automatski on pokaza... otar vrh, ivicu, padine,
milje stena, leda i snega.
Sveti ovek podie obe ruke. Njegov gest bio je izvanredan, utiv, sumnjiav.
"Hoe da kae", ree on, "da si se peo?"

Bil Pronzini: PURPURNA KRAVA

Kada je Flojd Anzelmo ugledao purpurnu kravu kako pase na jednom breuljku njegovog imanja,
jednog oktobarskog jutra, pomislio je da ima privienja.
Naglo je zakoio svoj kamionet pored prilaznog puta koji je krivudao kroz njegovo imanje,
povukao runu konicu i nagnuo se preko sedita da jo jednom pogleda. Jo je bila tamo. Zurio je u
nju elei da ona iezne. Ali nije.
Anzelmo lagano zatrese glavom i izie iz kamioneta. Stajao je na poljunenom putu, zaklanjajui
oi od sjaja zimskog sunca. Jo je bila tamo.
Pobogu, pomisli Anzelmo. Sledei put e mi se priviati ruiasti slonovi. A ja uopte ne pijem.
On podie kragnu svog kaputa titei se od hladnoe i ranog jutarnjeg vetra, a zatim duboko
uzdahnu i obie oko kamioneta. Paljivo je napredovao kroz vlanu travu pored puta, lako se
prebacio preko bele ograde i poeo da se penje uz breuljak.
Na pola puta zastade da bi jo jednom pogledao. Do avola, krava je stvarno bila purpurna;
veoma prijatna, bledoljubiasta, tamnija nijansa te boje. Ipak, kontrast koji je inila sa svetlim
hlorofilnim zelenilom trave i tamnim, smee-belim ostalim kravama, bio je prilino uznemirujui.
Anzelmo se pope na udaljenost od dvadeset stopa od mesta gde je pasla purpurna krava. Paljivo
je zaobiao ivotinju u irokom krugu. Nije obratila panju na njega.
"uj", ree on glasno, "ti nisi stvarna."
Krava je mirno vakala, ne obraajui panju na njega.
"Krave nisu purpurne", ree Anzelmo.
ivotinja lagano mahnu repom.
Stajao je i posmatrao je dosta dugo. Zatim je ponovo uzdahnuo, ovog puta prilino rezignirano,
okrenuo se i poao niz breuljak.
Njegova ena zavravala je pranje sudova od doruka u kuhinji kada on nekoliko minuta kasnije
ue unutra. "Zato si se tako brzo vratio?" upita ona.
"Emi", ree Anzelmo, "na breuljku dole niz put, pase jedna purpurna krava."
Ona obrisa ruke o kuhinjsku krpu. "Skuvala sam sveu kafu", ree mu ona.
On se povue za uvo. "Rekoh da jedna purpurna krava pase na breuljku dole niz put."
"Da, dragi", ree njegova ena. A zatim poe da sprema sudove u kredenac.
Anzelmo izie napolje. Ugleda Henka Rejforda, svog predradnika, kako izlazi iz tale za muu.
"'Bro jutro, gospodine Anzelmo", ree Henk.
"Henk", ree Anzelmo, mrtei se. "Video sam purpurnu kravu kako pase na breuljku tamo niz
put."
Henk se zagleda u njega.
"Prvo sam mislio da mi se privia. Ali popeo sam se donde i ta prokletnica je stvarno bila
purpurna. Ne mogu da se razaberem."
"Da", ree Henk, udno ga gledajui.
"Nisi li je moda i ti video?"
"Ne, gospodine."
Anzelmo klimnu. "Hoe li da ode sa mnom tamo i pogleda?"
"Pa", ree Henk, "imam neka neodlona posla."
"Onda moda kasnije", ree Anzelmo.
"Svakako", odvrati Henk, brzo se udaljujui. "Moda kasnije."
Anzelmo se vrati u kuu. Uputi se pravo ka telefonu koji je stajao na stolu u hodniku i pozva

Dima Plejera, izdavaa lokalnih nedeljnih novina.

"Ovde Flojd Anzelmo", ree on kada se Plejer javi.
"ta mogu da uinim za tebe, Flojde?"
"Pa", ree Anzelmo. "Malopre sam se uputio u grad; vozio sam po svom prilaznom putu kada sam
ugledao purpurnu kravu kako pase na padini jednog breuljka."
Na drugom kraju ice vladala je tiina.
"Dime?" upita Anzelmo.
"Purpurna krava", ree konano Plejer.
"Tako je", uzvrati Anzelmo. "Purpurna krava."
Opet nastupi tiina, ali ovog puta kraa. Zatim se Plejer nasmeja. "Ti me zavitlava, je li tako?"
"Ne", ree ozbiljno Anzelmo.
"uj, Flojde, ja imam puno posla", ree Plejer.
"Svi ti prokleti NLO-i koji su u poslednje vreme vieni u okolini, nisam imao vremena da..." On
zastade smejuljei se. "Hej, moda je ta tvoja purpurna krava dola jednim od tih leteih tanjira za
koje ljudi tvrde da su ih viali."
"Dime", ree polako Anzelmo, "ne znam ja nita o leteim tanjirima. Znam samo da jedna
purpurna krava pase na jednom od mojih breuljaka. Ako hoe da doe ovamo, pokazau ti je."
Plejer je jedan trenutak utao. Zatim ree: "U redu, doi u. Ali ako se egai sa mnom..."
"Breuljak o kome ti govorim je moda jednu milju udaljen od autoputa na mom imanju", ree mu
Anzelmo. "Sreemo se tamo."
"Za etrdeset pet minuta", ree Plejer nesrenim glasom i spusti slualicu.
Anzelmo se uputi ka vratima. Njegova ena ue u sobu upravo u trenutku kada je stigao do njih.
"Kuda e, dragi?"
"Da se sretnem sa Dimom Plejerom."
"Zbog ega?"
"Da mu pokaem purpurnu kravu koju sam video."
Njeno elo se zabrinuto nabora. "Flojde..."
"Vratiu se otprilike za jedan sat", ree Anzelmo i izie napolje.
On stavi u pogon svoj kamionet i krenu prilaznim putem. Kada je stigao do breuljka opazio je da
se purpurna krava primakla blie podnoju i da je sada pasla svega nekoliko stopa od bele ograde.
Anzelmo ukoi kamionet i izie. Zatim se uputi kroz travu do ograde, preskoi je i stade pred
kravu.
ivotinja je nastavila da pase kao da ga ne primeuje.
Anzelmo joj se oklevajui priblii. Isprui oprezno aku i dodirnu joj glavu. Zatim ustuknu.
"Poeo sam da sumnjam", ree on, "ali neka sam proklet ako nisi stvarna, takoe neka sam proklet
ako nisi purpurna."
ivotinja malo pomeri zadnje noge. "Odakle si ti uopte?" upita Anzelmo. "Dim Plejer je
pomenuo neke letee tanjire ili neto slino. Ja ba ne marim za te trice i kuine, ali t..."
Anzelmo zastade kod poslednje rei. Pogled mu se prikova za aku, aku kojom je nekoliko
sekundi ranije dodirnuo glavu ivotinje.
Prsti su mu postajali purpurni.
On oseti prolaznu elju da se okrene i pobegne. Brzo je nestala. Posle jednog trenutka, ivotinja
podie glavu kako bi prvi put pogledala u Anzelma.
Pravim upitnim tonom ona ree: "Muu?"
"Muu", odvrati Anzelmo.

Kada je Dim Plejer stigao nekoliko minuta kasnije, na breuljku su posle dve purpurne krave.

Riard Vilson: RAZVOJ CARSTVA

Stariji mukarac sede na travnati breuljak i zagleda se preko vonjaka. Jesenje sunce bilo je
jarko, vlanost mala i duvao je povetarac.
Mlai mukarac oprui se pored njega.
"Cigaretu?" upita on.
"Hvala", ree Roder Bojton. On pogledom obuhvati ravnicu, stabla jabuka i lepu kuu sa belim
stubovima na udaljenom breuljku. Preplavie ga seanja i on se osmehnu. "Jedan moj prijatelj
nekada je posedovao tu kuu. Jedan drugar koji je bio predstavnik u Svetskoj vladi. On i ja sedeli
bismo ponekad ba na ovom breuljku. Pojeli bismo jabuku ili dve koje smo prethodno ubrali na putu
kroz vonjak. Zovu se vinska krv."
"Priali ste mi o kolonizaciji", ree blago Alister posle pauze.
Stariji mukarac uzdahnu. "Da." On paljivo izvadi cigaretu, odmota papir, rasu duvan i smota
papir u jednu siunu lopticu. "Bio sam predstavnik kolonija. Morao sam da odluim, poto su moji
potinjeni prikupili sve podatke, koga bi trebalo naimenovati. To nije bilo lako odluiti."
"Mogu da zamislim."
"Zapravo i ne moe. Bilo je toliko inilaca, a podaci su, u stvari, bili krti. Taj se izbor, da
budem iskren s tobom, sveo na puko nagaanje. A neka nagaanja bila su dosta proizvoljna. Znali
smo, na primer, da je Mars peskovit, te smo za njega naimenovali beduina. Tako smo udovoljili
celom Srednjem istoku, a naroito Jordanu. Jordan je za taj poduhvat darivao hiljadu kamila."
"Zaista", mladi je izgledao odsutan. Njegov sabesednik nepaljivo ugasi cigaretu, tako da je ona
nastavila da se pui u travi.
"Venera je bila kiovita planeta", ree Bojton s negodovanjem posmatrajui opuak koji se dimio,
mada nije nita preduzeo s njim u vezi, "te smo stoga naimenovali Engleza. Engleska je poslala
sanduk aligatora."
Mladi ga zapanjeno pogleda.
"Kinih mantila marke aligator", ree Bojton. "Stvari nisu bile ba najbolje organizovane. Suvie
toga se deavalo u isto vreme. Bilo je mnogo zbrke i mada su zemlje elele da uine sve najbolje,
niko u stvari nije znao ta je to. Stoga su radile nasumce to su najbolje umele, oslanjajui se na ono
malo znanja koje su posedovale."
"Da li je bilo opasno?"
"Malo znanja? Ne, ne opasno. Samo nedovoljno. Zatim, tu je bio i Jupiter. Oko Merkura se nismo
trudili, mada se izvesno vreme nezvanino razgovaralo o tome da se poalje neko iz ekvatorijalne
Afrike i tamo uini ono to bude u njegovim moima."
"Ko je otiao na Jupiter?" zapita Alister.
"Sjedinjene Drave buno su zahtevale Jupiter i dobile su ga. Argumenti im je bio da e ostale
planete biti lako kolonizovati zbog njihove slinosti sa Zemljom, ali za Jupiter je bio potreban pravi
poznavalac, jer se on sastojao od tenog gasa i Crvene mrlje."
"ta je to?"
"Izvini. Zaboravio sam da si bio tek deak kada se to dogaalo. Crvena mrlja je jovijanska
svemirska platforma. Sagradili su je pre mnogo vremena, da bi zatim nazadovali, kao to to obino
biva sa ljudima, i zaboravili kako su to postigli. Zemlja je poslala jednog inenjera koji je trebalo da
ispita moe li se ista stvar ponoviti. Mrlja je bila dosta prenaseljena i kolonizacija nije dolazila u
obzir pre no to se sagradi jo jedna."
"Jeste li uspeli?"

"Pa, poeli smo sa gradnjom. Pre no to smo stvarno mogli bilo gde da se damo na posao, morali
smo da reimo problem jezika. Brigu oko toga preuzeo je na sebe jedan Australijanac. Imao je,
iskustva sa melanezijskim iskvarenim jezikom i ako je iko bio podoban da obavi posao meusobnog
ukrtanja etiri jezika u jedan, to je bio on."
"etiri jezika?"
"Da. Engleski je bio slubeni jezik Zemlje. Zatim, tu je bio marsovski, venerski bla-bla i jezik sa
Mrlje. Bila je to udna meavina, ali svakome razumljiva, manje ili vie."
"Znai odatle to potie. Bum-gi-ups-gi bda-bla su-vi, je li: Meuplanetni beche de mer."
"Tano. Sem to je, razume se, nazvan beche d'espace. Ja dva-momak udri-gi. Ali ak i poto je
razreeno pitanje jezika, imali smo nevolja. Na Marsu su, na primer, ve imali kamile i marsovci su
se zaudili to smo ih jo doneli. Naroito zbog toga to su njihove bile divlje i poluinteligentne, tako
da su kao prvo dole i oslobodile svoje srodnice sa Zemlje. Nikada se nisu vratile.
Isto se dogodilo i sa kinim mantilima na Veneri. Tamo kia ne pada nadole, kao to sad znamo.
To je neka vrsta magle. Die se iz tla. Zavue se ispod kinog mantila u tili as. To je, razume se,
predstavljalo neznatnu smetnju, ali one su bile simptomatine za nain na koji se na napola smiljeni
plan ostvarivao."
"Tada niste znali za ljude sa Ganimeda?"
"Ne. Bili smo toliko zaposleni oko izgradnje jo jedne Crvene mrlje da nikada nismo dospeli do
Jupiterovih satelita. Oh, to je delom bila i stvar budeta. Komisija za budet neprestano nam je
objanjavala da postoji samo odreena suma novca i da bi bilo bolje da ponemo da ostvarujemo
neki profit s onim to smo ve dobili pre no to podnesemo zahtev za kolonizaciju nekog novog sveta.
Pretpostavljam da su Medeanci prvi put doli kada si ti imao otprilike deset godina?"
"Jedanaest", ree mlai mukarac.
"Izviali su nae kolonije i doli pravo na Zemlju. Uzeli su stvar u svoje ruke i kolonizovali nas."
Jedan Medeanac-nadglednik pope se lako uz breuljak. Bio je visok, sa pipcima, a aparat za
disanje navuen preko glave davao mu je izgled mehanikog oveka.
"Kik-kik pinis", ree Medeanac. "Vi dva-momak sve samo bla-bla su-vi. Bi pava blong radi onstari vonjak brati jabuka."
Dva mukarca ustadoe i posluno krenue niz breuljak prema vonjaku.
"Zato mora da nam se obraa tim iskvarenim jezikom?" upita mlai mukarac. "Svi oni govore
engleski isto tako dobro kao vi ili ja. To je uvredljivo."
"Mislim da zato to i rade", ree Bojton; bivi predstavnik kolonija. "Toliko su bolji od nas u
kolonizovanju da mi se ini kako oseaju da imaju pravo da to istiu."
Medeanac ih je uo.
"Sasvim tano", ree on.

Aleksej Panin: SUDBINA MILTONA GOMRATA

Milton Gomrat provodio je dane sanjajui o boljem ivotu. Tanije reeno, provodio je dane kao
ubretar. Ispraznio bi kantu smea kroz stranji otvor gradskog kamiona, a zatim bi se gubio u
snovima dok je maina jednolino kloparala. Mrzeo je taj kamion, mrzeo je svoju ubogu sobicu, a
mrzeo je i beskonaan sled sivih dana.
Snovi su mu predstavljali zbir neiskorienih mogunosti u ivotu, a kako je tih mogunosti bilo
veoma mnogo snovi su mu bili divni.
Miltonov omiljeni san nikada nisu sanjali oni od nas koji znaju ko su im roditelji. Miltona su
pronali u neobino oblikovanoj korpi od vrbova prua na stepenitu sirotita i to mu je u deakom
dobu omoguilo da slobodno zamilja beskonaan broj velianstvenih sudbina koje bi mogle i koje bi
se ostvarile samom pojavom neke majke, ujaka ili roake koji dolazi po njega i odvodi ga u veno
leto gde mu je pravo mesto.
Odrastao je, uspeo da maturira milou uprave jedne javne kole koja je verovala da svako treba
da maturira bez obzira na sposobnosti, a zatim se zaposlio u gradskoj slubi, sve vreme snevajui isti
ruiasti san.
A onda, jednog dana, dok je stajao pored kamiona za smee, pred njim se stvorio mrav,
nestrpljiv tip u jednostavnom crnom odelu. Nije se uo nikakav prasak, uanj ili lupa dok se to
dogaalo... bilo je to veoma poslovno pojavljivanje.
"Milton Gomrat?" upita ovek, a Milton klimnu. "Ja sam terenski agent iz Centrale za verovatnou.
Mogu li da razgovaram sa vama?"
Milton ponovo klimnu. Taj ovek nije mu bio ba majka ili roak, ali je oigledno napamet znao
teme koje je Milton mrmljao iz dana u dan od kada zna za sebe.
"Ovde sam da ispravim greku nastalu u tkanju verovatnoe", ree ovek.
"Kao dete bili ste nepanjom iskljueni iz vlastite dimenzije i prebaeni u ovu. Kao ishod toga
dolo je do napetosti u stvarnosti. Ne mogu vas naterati da poete sa mnom, ali ako to budete uinili,
poveu vas na vae pravo mesto."
"A kakav je to svet?" zapita Milton. "Da li je nalik na ovaj?" On mahnu prema ulici i kamionu.
"Oh, nipoto", ree ovek. "To je svet arobnjatva, zmajeva, vitezova, zamkova i takvih stvari.
Ali nee vam biti teko da se priviknete na njega. Prvo, to je mesto koje vam po pravu pripada i va
um e mu se prilagoditi. Drugo, da bih vam olakao stvari, pripremio sam nekog ko e vam pokazati
vae mesto i objasniti vam sve to vas bude zanimalo."
"Poi u", ree Milton.
Svet mu se zacrne pred oima istog trenutka poto je izgovorio dotine rei, a kada je ponovo
mogao da razaznaje stvari, on i ovek stajali su u dvoritu nekog velikog kamenog zamka.
S jedne strane nalazila su se siva kamena zdanja; s druge stajao je ruinjak sa crvenim, belim i
utim cvetovima. Pred njima se obreo jedan sredovean ovek guste brade.
"Evo nas", ree ovek u crnom. "Evane, ovo je tvoj tienik. Miltone Gomrate, ovo je Evan
Asperito. On e ti objasniti sve to je potrebno da zna."
Tada ovek pozdravi obojicu. "Gospodo, Centrala verovatnoe od sveg srca vam zahvaljuje.
Uinili ste nam uslugu. Postavili ste stvari na prava mesta."
A zatim nestade.
Evan, bradonja, ree: "Poi za mnom."
Okrenu se i ue u najbliu zgradu. Bila je to tala puna konja.
Pokazao mu je na gomilu slame u jednom uglu.

"Tamo moe da spava."

Zatim mu je pokazao gomilu balege. Tamo su se nalazile pobodene dugake vile, kao i jedna
kolica.
"Natovari kolica balegom i zaspi njome grmove rua u bati. Kada zavri s tim, nai u ti neto
drugo da radi."
On potapa Miltona po leima.
"Znam da e ti biti teko u poetku, mome. Ali ako te budu muila bilo kakva pitanja, slobodno
mi se obrati u svako doba."

Li Kuluf: AA KUKUTE
Dva dana poto je atl 'Erasko' pao kod severnog pola andane, lokalna policija uhapsila je
vinovnika. Proces je takoe brzo uprilien, a presuda je glasila: "Kars Merivale Bantling, izazvavi
smrt etrnaestoro ljudi time to se bavio industrijskom pijunaom, ispoljio je na taj nain prezir
prema ivotu i pokazao se neprilian za dalji ostanak u drutvu. Stoga e biti zatvoren trideset dana,
tokom kog razdoblja e dati svoj ivot, biti proglaen mrtvim i konano uklonjen kada svi znaci
ivota budu prestali."
"Zar stvarno oekujete da u se ja ubiti?" upita Bantling svog advokata sa andane.
"Moete se zavetati bankama organa, kako to mnogi ine. Vai delovi nam, dodue, ne mogu
koristiti, ali taj gest e izraziti vau elju da se iskupite."
Bantling nabra vee. "A ako odbijem tu vau au kukute? Da li ete me prisiliti da je ispijem?"
Advokat je bio zapanjen. "andana je civilizovana planeta. Niko ne bi pokuao da vas silom
privoli na neto."
Izuzmu li se ipke na vratima i prozorima, elija je veoma nalikovala na kakav hotelski apartman.
Bila je udobna, imala je izvrsnu biblioteku, a i donoena mu je prvorazredna hrana. Jedina
uznemiravajua stvar bio je sto slian oltaru na kome je stajao pehar pun ilibarne tenosti. Bantling
je odluio da bude strpljiv i eka. Mogla ga je zadesiti i ravija sudbina nego da ovako provede
ostatak ivota.
Njegove molbe za pomilovanje su odbijene i kako se trideseti dan pribliavao, Bantling je
postajao sve nervozniji; ali i poslednji dan je proao kao i svi prethodni. Nije puten gas kroz otvore
za ventilaciju, niti su mu na silu dali otrov. Kad se spustilo vee, nasmejao se, ispunjen likovanjem i
hitnuo pehar preko sobe, razlivi otrov po zidu.
A onda mu je palo na um da mu jo nije posluena veera. Bio je ve dobrano proao as kada mu
je ona donoena. Pokuao je da ukljui osvetljenje, ali soba je ostala u mraku.
Najednom ga je obuzeo samrtni strah. U dva koraka naao se kraj slavine u kupatilu... ali iako ih je
sasvim odvrnuo, iz njih je isteklo svega nekoliko kapi vode.
Pojurio je prema vratima i stao da udara u njih, derui se: "Hej, hou da vidim svog advokata!"
Niko nije doao.
Bantling se tada priseti sudijinih rei. Bie proglaen mrtvim i uklonjen kada svi znaci ivota budu
prestali. Pogled mu se zadrao na praznom peharu na podu, a onda je skliznuo ka mrlji koja se suila
na zidu. Neto mu se stee u grlu.

Edvard D. Hoh: ZOOLOKI VRT

Deca su uvek bila dobra tokom meseca avgusta, a naroito pred dvadeset trei. Toga dana svake
godine veliki srebrni svemirski brod sa Meuplanetnim zoolokim vrtom profesora Hjuga sputao se
u svoju estoasovnu posetu oblasti ikaga.
Jo pre svitanja obrazovali bi se dugaki redovi dece i odraslih, a svako je u ruci stezao dolar
ekajui u udu da vidi koja je neobina stvorenja profesor ove godine doneo.
U prolosti su ponekad bili poaeni trononim stvorenjima sa Venere, visokim mravim ljudima
sa Marsa ili ak zmijolikim uasima koji su dolazili iz jo veih udaljenosti. Ove godine, kada se
veliki okrugli brod lagano prizemljio na ogromnom sletnom podruju nadomak ikaga, gledali su sa
strahopotovanjem kako se strane broda lagano podiu i otkrivaju poznati prizor kaveza. U njima se
nalazio neki divlji soj iz none more - male ivotinje nalik konjima koje su se kretale hitrim,
trzajuim pokretima i neprestano brbljale na nekom piskutavom jeziku. itelji Zemlje ubrzo stadoe
da se zbijaju unaokolo dok je posada profesora Hjuga uurbano skupljala pripremljene dolare;
uskoro se pojavio i sam dobri profesor u svom ogrtau duginih boja i sa cilindrom. "Narode Zemlje",
povika on u mikrofon.
Gomila se utia i on nastavi: "Narode Zemlje, ove godine dobijate pravu poslasticu za samo jedan
dolar - malo poznati narod konjo-paukova sa Kaana - koji je stigao do vas preko mnogo miliona
milja svemira uz velike trokove. Sakupite se unaokolo, pogledajte ih, prouite ih, posluajte ih,
ispriajte svojim prijateljima o njima. Ali pourite! Moj brod moe ovde ostati samo est asova!"
I gomila ljudi lagano stade da promie istovremeno uasnuta i zadivljena tim udnim stvorenjima
koja su liila na konje ali se verala uz zidove kaveza poput paukova. "Ovo zaista vredi jedan dolar",
primeti jedan ovek, urno prolazei. "Idem kui po enu."
Tako je to teklo celog dana, dok deset hiljada ljudi nije prolo pored kaveza smetenih u jedan
kraj broda. A kada je proteklo odreenih est asova, profesor Hjugo jo jednom uze mikrofon u
ruke. "Sada moramo poi, ali vratiemo se sledee godine u isti dan. A ako ste uivali u naem
zoolokom vrtu ove godine, obavestite o njemu telefonom svoje prijatelje u drugim gradovima. Sutra
emo se spustiti u Njujork, a sledee nedelje idemo u London, Pariz, Rim, Hong Kong i Tokio. Zatim
kreemo ka drugim svetovima!"
Mahnuo im je u znak pozdrava, a kada se brod podigao sa tla, narodi Zemlje sloie se da je to
bio do sada najbolji zooloki vrt...
Oko dva meseca kasnije i posle jo tri poseene planete srebrni brod profesora Hjuga konano se
spustio na poznate krzave stene Kaana i udna stvorenja konjo-paukova urno su napustila svoje
kaveze. Profesor Hjugo se oprostio sa nekoliko prigodnih rei, a oni se zatim uurbano razioe u
stotinu razliitih pravaca, uputivi se u svoje domove meu stenjem.
U jednom domu enka je veselo doekala svog mujaka i mladunca. Odbrbljala je dobrodolicu na
udnom jeziku i pourila da ih zagrli. "Dugo vas nije bilo. Je li bilo lepo?"
Mujak klimnu. "Naroito je uivao maleni. Posetili smo osam svetova i videli mnoge stvari."
Malian ustra uz zid peine. "Najbolje je bilo na svetu zvanom Zemlja. Tamonja stvorenja nose
odeu preko koe i hodaju na dve noge."
"Ali zar sve to nije opasno?" upita enka.
"Ne", odvrati njen mujak. "Postoje ipke koje nas tite od njih. Sve vreme ostajemo u brodu.
Sledei put mora krenuti sa nama: Zaista vredi dati devetnaest komoka, koliko staje putovanje."
A malia klimnu. "Bio je to do sada najbolji zooloki vrt..."

Robert T. Kurosaka: NE ZAZIVAJ AVOLA

Materijalizator je bio zavren.
Ned Kvin se odmae, obrisa ake i zadivljeno osmotri ovei pult sa brojanicima, svetiljkama i
prekidaima. U ovaj projekat uloio je vie godina rada i silan novac. No, najzad je bio okonan.
On stavi metalni lem na glavu i ukljui kablove u kontrolnu plou. Zatim okrenu prekida za
stavljanje ureaja u pogon i ree: "Novanicu od deset dolara."
Zaulo se neobino zujanje, a onda se u prijemniku pojavio komad papira. Ned ga pomno ispita.
Novanica je bila prava.
"Martini", ree on.
Ponovo se oglasi zujanje. U prijemniku se pojavi lokva. Ned opsova u sebi. Jo e puno morati da
ui.
"Bocu viskija", ree on.
Odmah posle zujanja pojavi se poznata, mrka boca. Ned isproba sadraj i osmehnu se.
Zakikotavi se, nastavio je da vri opite. Poveao je zonu prijemnika i pripremio se za svoj
najvei opit. Uz bezgranino bogatstvo koje mu je sada stajalo na raspolaganju mogao je da poeli
neke stvari o kojima svi inae u potaji snevamo.
Ponovo je ukljuio materijalizator, duboko udahnuo i rekao: "Devojku."
Kada se zujanje utialo u prijemniku je stajala jedna ljupka devojka. Bila je naga. Ned nije nita
kazao o odei. Bila je pegava u licu i imala je kikice. Najvie joj je moglo biti osam godina.
"Pakao", promrmlja Ned Kvin.
Zzzzum.
Vatrogasci su pronali dva ugljenisana kostura na zgaritu koje se dimilo.

Lorens M. Denifer i Donald I. Vestlejk: PITANJE

Soba je bila veoma tiha, to je uznemiravalo Rosija. Ali sa druge strane sada bi i najmanja sitnica
uznemiravala Rosija: pokuavao je da dotera pripremljena predavanja iz engleske gramatike i dospeo
je u stanje kada je cela soba poela da mu ide na ivce. Uskoro e, znao je, morati da ustane i izie u
etnju. Bila je sredina poslepodneva i ako izie u etnju sree sve domaice iz zgrade.
To e ga takoe razdraiti: ali itav ivot, poelo je da mu biva jasno, predstavljao je izbor
izmeu raznih vrsta razdraenosti. On uzdahnu, podie sledei list papira i usredsredi na njega
pogled.
Zarez se koristi za razdvajanje delova jedne reenice koji...
Zazvoni telefon.
...delova jedne reenice koji nisu nezavisni tako da...
Zazvonio je ponovo.
"Do avola", ree Rosi, nikom odreeno i pree preko sobe da se javi, teko diui. Dok je
posezao za slualicom uspeo je da se savlada tako da je njegovo 'halo' bilo gotovo utivo.
"Halo", ree glas na drugom kraju, neki jasan i veseo glas. "Kakvo je vreme napolju?"
Usledi kratkotrajna tiina.
Rosi ree: "ta?"
"Pitao sam vas", ree glas, isto onako veselo, "kakvo je vreme napolju."
On izgubi kontrolu. "Ko ste vi, do avola?" ree Rosi: "Meteoroloki biro? Od svih prokletih
budala..."
"Gospodine Rosi", upade glas nimalo ljut, "sasvim sam ozbiljan. Molim vas, verujte mi."
"E, pa sad, ujte vi..."
"Molim vas, gospodine Rosi", ree glas. "Smirite se."
Kao i svi mi i Rosi je ponekad bio rtva utiska da je vaseljena uperena, poput kakvog pitolja,
pravo u njegovu glavu. Tog poslepodneva nije se dogodilo nita to bi odagnalo taj utisak, a onda je
doao i telefonski poziv, to idiotsko pitanje, to je prevrilo svaku meru. Svet se suzio, stisnuo i
usredsredio oko Rosijeve glave. Sve, sve je pripadalo zaveri protiv Rosija i svi su se trudili da mu
naude.
"Da se smirim?" uputi on pitanje u slualicu. "Sluajte vi sad mene, ko god da ste. Ja ovde radim.
Pokuavam da obavim neki posao. Ne elim da me iko zove i postavlja mi glupa pitanja..."
"To nije glupo pitanje", uzvrati mu glas strpljivo. "Molim vas, verujte mi da ja... da mi odista
moramo dobiti od vas odgovor na to pitanje."
Rosi je, ak i kroz crvenu maglu besa, naas ipak poverovao tom glasu. "ta je posredi, onda?"
upita on rasejano. "Nekakav TV program?"
"Ma ne" odvrati glas. "A nije ni anketa, psihijatrijska igra, niti neslana ala. Mi smo sasvim
ozbiljni, gospodine Rosi."
"Dobro, dobro", ree Rosi donevi odluku. "Idite do avola." On poe da sputa slualicu. Ali
glas nastavi da govori i znatielja izvojeva pobedu, nakratko, u bici sa besom. Ceo svet je, dodue,
bio protiv Rosija: ali on je mogao da odabere meu razdraenostima. Telefonski poziv protiv
pripreme predavanja iz engleskog.
On ponovo prinese slualicu uhu.
"...moramo insistirati", govorio je glas. "Odista bi bilo mnogo jednostavnije, gospodine Rosi,
kada biste nam samo odgovorili na pitanje. Moemo, znate, ponovo nazvati i nastaviti da zovemo. Ni
najmanje ne elimo da vam dosaujemo ili da vas uznemiravamo, ali..."

"Bilo bi mnogo jednostavnije", ree Rosi glasu, "kada biste mi saoptili zato vam je potreban
odgovor na jedno takvo pitanje. Kakvo je vreme napolju... pobogu, zar ne moete sami da pogledate?
Ili da nazovete obavetenja ili da uinite neto drugo?"
"Bojim se da vam nita vie ne mogu rei", odvrati glas s izvesnim tragom neeg to je moglo
predstavljati aljenje, a moglo je biti i puko glumljenje aljenja toliko uobiajeno meu televizijskim
voditeljima kvizova. "Ali ako biste samo..."
"Neki udak", promrmlja Rosi.
"Molim?" upita glas.
Rosi odmahnu glavom prema telefonu. "Nita", ree on. "Nita." A tada moda podstaknut
nelagodnou, on se sagnu kako bi pogledao kroz prednji prozor sobe. "Dan je lep", ree on. "Ili u
svakom sluaju izgleda da je lep. Da li je to ono to ste hteli?"
"Tano to", ree glas, a Rosi pomisli da je mogao u njemu razabrati olakanje. "Moete li biti
malo odreeniji?"
"Pa", nastavi Rosi osetivi se jo nelagodnije... kako su se stvari odigravale celog dana, sada je
bio pravi trenutak da neko ue kod njega i nade ga kako jednom udnom glasu preko telefona opisuje
kakvo je vreme... "pa, pomalo je oblano. Ali lepo. Ne mogu da vidim sunce zbog oblaka, ali ima
dosta svetlosti i izgleda da je toplo. Kao da postoji neka izmaglica."
"Ah", odvrati glas. "Kaete da ne moete videti sunce?"
"Tako je", ree mu Rosi. "Ali dan je lep, ako me razumete. Pomalo oblaan, ali... sluajte vi, ta
sve ovo, do avola, treba da znai?" Pomisao da bi ga neko mogao iznenaditi za vreme jednog tako
udnog razgovora izazva u njemu poslednji, iznenadni izliv razdraenosti. "Zovete nepoznate ljude da
biste im postavljali glupa pitanja kao..."
"Hvala vam, gospodine Rosi", ree glas glatko. "Veoma vam hvala."
A tada... a tada... glas ree jo neto. Neto to oigledno nije bilo namenjeno Rosijevim uima, a
doprlo je ipak do njih pukim sluajem trenutak pre no to je stranac na drugom kraju veze spustio
slualicu. Svega nekoliko rei, ali on iz tih nekoliko rei shvati da je bio u pravu, sve vreme bio u
pravu. Naao se u sreditu svega. Moda nikada nee saznati zato ili kako. Ali svet, ceo svet, bio
je... potpuno i bez izuzetaka... uperen pravo u njegovu glavu.
Svega nekoliko rei razabranih iz daljine, nekoliko rei koje je neki ovek morao izgovoriti
nekom drugom u prostoriji dok je sputao slualicu.
"U redu je, Do", ree glas leerno. "Ne moe ga videti. Slobodno ga ukloni."

Roder Zelazni: KORIDA

Probudilo ga je ultrazvuno zavijanje. Bilo je to neto to je nanosilo bol njegovim bubnim
opnama iako nije prelazilo prag ujnosti.
On se u tami s mukom podie na noge.
Nekoliko puta udario je o zidove. Nejasno je shvatao da su mu ruke ranjave kao da su bile
izbodene mnogobrojnim iglama.
Taj zvuk ga je izluivao...
Pobei! Mora otii odatle!
Tanuni trag svetlosti pojavi se s njegove leve strane. On se okrenu i potra ka tom tragu koji
stade da prerasta u otvor. On pojuri kroz njega i zaustavi se, mirkajui zaslepljen bletavilom. Bio
je nag, znojio se. Um mu je bio zamagljen i ispunjen odlomcima snova. On zau pokli verovatno
gomile i zamirka zaslepljen sjajem.
Na izvesnoj udaljenosti ispred njega stajala je jedna tamna prilika uznosei se. Obuzet besom on
pojuri ka njoj iako mu nije bilo sasvim jasno zato. Bosim nogama dodirivao je topli pesak, ali nije
obraao panju na bol dok je jurio u napad. Jedan deli njegove svesti uoblii pitanje 'zato?' ali on
ga prenebree.
Zatim se zaustavi.
Pred njim je stajala naga ena, maui, pozivajui. On potom iznenada oseti plimu vatre u
slabinama. Okrenu se malo ulevo i uputi se prema njoj.
Ona se graciozno izmae.
On povea brzinu. Ali kada je trebalo da je zagrli oseti plimu vatre u desnom ramenu, a ene
nestade. On se zagleda u rame, aluminijumsku ipku koja je virila iz njega i krv koja mu se slivala niz
ruku. Ponovo se zau pokli.
...I ona se ponovo pojavi.
Pojurio je za njom jo jednom, a u levom ramenu mi se usled toga zapalie iznenadne vatre. Ona
bee nestala, a on je stajao tresui se i znojei se, mirkajui zaslepljen sjajem.
"To je trik", zakljui on. "Nemoj prihvatiti igru!"
Ona se ponovo pojavi, ali on je stajao kao ukopan, ne obraajui panju na nju. Bio je sav u vatri,
ali odbijao je da se pokrene, upinjui se da razbistri um. Tamna prilika pojavi se jo jednom, visoka
otprilike sedam stopa, sa dva para ruku. Drala je neto u jednoj aci. Samo da sevanje nije bilo tako
ludako, moda bi on...
Ali mrzeo je tu tamnu priliku i ponovo ju je napao. Bol mu oinu bok. Samo trenutak! Samo
trenutak!
Ludost! Sve je to ludost! ree u sebi priseajui se ko je. Ovo je arena, a ja sam ovek, a ta tamna
prilika to nije. Neto ovde nije u redu.
On pade na ake i kolena, dobijajui na vremenu. Dok je bio u tom poloaju on prikupi dve pune
ake peska. Ponovo usledie probadanja... elektrina i bolna. Nije obraao panju na njih sve dok je
bio u stanju da ih podnosi, a zatim ustade.
Tamna prilika mahnu prema njemu neim to kod njega izazva oseanje mrnje. On pojuri kao tane
i zaustavi se kod te stvari. Sada je znao da je u pitanju igra. Zvao se Majkl Kasidi. Bio je advokat. Iz
Njujorka. Iz firme Donson, Vims, Dogerti i Kasidi. Zaustavio ga je neki ovek, traei vatre. Na uglu
jedne ulice. Kasno jedne noi. Toga se seao.
On baci pesak prema glavi stvorenja. Ono se istog asa sae, a ruke podie prema neem to mu je
moglo biti lice. Zakrgutavi zubima, on istrgnu aluminijumsku ipku iz ramena i zari njen zailjeni

kraj posred stvorenja. Neto ga dodirnu sa stranje strane vrata, nastupi tama i on dugo ostade mirno
da lei. Kada je ponovo bio u stanju da se pokrene, ugledao je tamnu priliku i pokuao da je epa.
Promaio ju je, a du lea je osetio bol i neto mokro.
Kada je jo jednom ustao, on zaurla: "Ne moete ovako sa mnom! Ja sam ovek! Nisam bik!"
Zau se pljesak.
est puta je nasrtao na tu tamnu stvar pokuavajui da je zgrabi, epa, satre. Ali svaki put je sam
bio satrt.
Zatim je zastao, dahui i borei se za vazduh; bolela su ga ramena, lea, a kada mu se um na
trenutak razbistrio, on ree: "Ti si Bog, zar ne? A ovo je neka tvoja igra..."
Stvorenje mu nije odgovorilo i on nasrnu. Zaustavio se u mestu, spustio se na jedno koleno i bacio
mu se u noge. Osetio je uasan, ljut bol u boku dok je tamnu priliku obarao na zemlju. Dvaput ju je
udario pesnicama, a tada mu bol prodre i u prsa i on oseti kako obamire.
"Ili ipak nisi?" upita on oteanih. "Ne nisi... Gde sam ja?"
Poslednje ega se seao bilo je da mu neto odseca ui.

Dord R. R. Martin: BRE OD SVETLOSTI

Hipersvemir postoji. U to nema sumnje. To smo i matematiki dokazali. Iako jo ne moemo znati
zakone koji vladaju u hipersvemiru, moemo biti sasvim sigurni da ti zakoni nisu istovetni onima koji
vladaju u normalnom svemiru. Ne postoji nikakav razlog zbog koga bi trebalo pretpostaviti da e u
hipersvemiru biti na snazi ogranienje brzine svetlosti. Znai, preostaje nam samo da pronaemo
nain da se prebacimo iz normalnog svemira u hipersvemir, a potom da se vratimo nazad. Dajte mi
sredstva da pronaem hiperpogon, a ja u vama podariti zvezde!
Dr Frederik D. Kanfereli, osniva zadubine BOS, istup pred Odborom za tehnoloki razvoj pri
Svetskom senatu, eneva 21. maj 2016.
Svakome je poznato da mrav ne moe pomeriti gusenicu.
- Moto zadubine BOS
Kineri urno ue sa debelom fasciklom pod mikom. Bio je to agresivan mladi, kratke, plave
kose, ekinjave brade i celishodnog ponaanja. Nije bio sklon okolienju.
Deremi Sehter, zamenik direktora zadubine BOS, posmatrao ga je umornim oima kako seda bez
poziva i sputa fasciklu na njegov prenatrpani sto.
"'Bro jutro, ehtere", ree Kineri kratko. "Drago mi je to sam konano prodro kroz vau dvorsku
strau. Znate li da je veoma teko doi do vas?"
ehter klimnu. "A vi ste veoma uporni", ree on. Zamenik direktora bio je krupan ovek sa
naslagama sala, gustim obrvama i kudravom, gustom, sedom kosom.
"ovek mora da je uporan kada sa vama ima posla, ehtere. Neu da troim rei. BOS me voza
unaokolo i hou da znam zato."
"Voza vas unaokolo?" osmehnu se ehter. "Ne znam kako to mislite."
"Manimo se tih igara. I vi i ja znamo da sam ja jedan od najboljih prokletih fiziara kakav se jo
dugo nee pojaviti. Videli ste moje radove o hipersvemiru, ako jo uopte idete ukorak sa svojom
strukom. Trebalo bi da vam je jasno da je moj pristup dobar. Najvie sam doprineo ovoj oblasti jo
od vremena Lopeza. A on je radio pre trideset godina. Na tragu sam hiperpogonske maine, ehtere.
Svakoj iole upuenoj osobi to je jasno.
Ali potrebna su mi sredstva. Moj univerzitet nije u stanju da podmiri trokove opreme koja mi je
potrebna. Stoga sam doao u zadubinu BOS. Prokletstvo, ehtere, trebalo bi da ste presreni to ste
primili moju molbu. Umesto toga, godinu dana me drite u neizvesnosti, a zatim odbijate. Ni od koga
ne mogu da izvuem objanjenje. Vi ste stalno na konferencijama, vai asistenti mi priaju prie, a
Lopez kao da je na stalnom odmoru."
Kineri prekrsti ruke i kruto se zavali u fotelji. ehter se poigra pritiskaem za hartiju, a zatim
uzdahnu. "Ljuti ste, gospodine Kineri", ree on. "Ne isplati se biti ljut."
Kineri se ponovo nae napred. "Imam i zato da se ljutim. Zadubina BOS stvorena je kako bi
potpomogla to bre pronalaenje hipersvemirskog pogona. Ja sam na pragu da ba to uinim. Pa
ipak, vi uopte ne elite da me sasluate, a da ne govorimo o novcu."
ahter ponovo uzdahnu. "Va rad poiva na nekoliko pogrenih pretpostavki. Pre svega, zadubina
BOS osnovana je da bi se pronaao nain putovanja breg od svetlosti. Zvezdani pogon, recimo.
Upravo sada ispitujemo druge puteve koji se ine izglednijim. Mi..."
"Poznato mi je sve u vezi s tim drugim putevima", upade Kineri. "Sve su to orsokaci. Traite
novac poreznika. Sakloni me Boe pojedinih stvari za koje dajete sredstva! Alisona i njegovih

teleportacijskih opita. Klaudije Denijels i njenih gluposti oko VO motora. Kao i angove hipoteze
o vremenu-stazisu. Koliko njemu dajete? Ako mene pitate, zadubinom BOS loe se upravljalo jo od
Kanferelijeve smrti. Jedini koji je uopte iao dobrim putem bio je Lopez, a vi ludaci ste ga odvojili
od struke i napravili od njega administrativca."
ehter podie pogled i osmotri svog gosta. Kinerijevo lice bilo je lagano zajapureno, a usne
vrsto stisnute. "Reeno mi je da ste bili u poseti senatoru Markamu", izusti zamenik direktora.
"Nameravate li ove optube i njemu da izloite?"
"Da", ree otro Kineri. "Sem ako ne dobijem neke odgovore. I uveravam vas da u se, ako me ti
odgovori ne zadovolje, pobrinuti za to da tehnoloki odbor u Senatu podrobno ispita poslovanje
zadubine BOS."
ehter klimnu. "Dobro", ree on. "Pruiu vam vae odgovore. Kineri, da li ste upoznati s tim
kolika je prenaseljenost Zemlje u ovom trenutku?"
Kineri frknu. "Razume se, ja..."
"Ne", ree ehter. "Ne prelazite olako preko toga. Razmislite. Vano je. Nemamo vie slobodnog
prostora, Kineri. Ni ovde ni bilo gde na Zemlji. A kolonije na Marsu, Mesecu i Kalistu su triarije,
obojica to znamo. ovek se naao u orsokaku. Zvezde su nam potrebne da bi rasa preivela.
Zadubina BOS predstavlja nadu oveanstva, a zahvaljujui Kanfereliju javnost poistoveuje
zadubinu sa hipersvemirom."
Kineri nije bio zadovoljan: "ehtere, dosta besmislica sam se nasluao od vaeg osoblja tokom
protekle godine, ne elim da ih sluam i od vas."
ehter se samo osmehnu. Zatim ustade i odeta do prozora, kako bi pogledao u nebo prenatrpano
kulama megalopolisa koji se prostirao oko njih. "Kineri", ree on, okrenuvi se, "da li ste se ikada
zapitali zato Lopez nije izdvojio sredstva za projekat istraivanja hipersvemira od kada je postao
direktor? To je ipak bilo njegovo polje rada."
"Ja..." poe Kineri.
ehter ga presee. "Ostavimo to", ree on. "Nije vano. Dajemo sredstva za luckaste teorije jer i
one su bolje nego nikakve. Hipersvemir je orsokak, Kineri. Odravamo mit u ivotu zbog javnosti,
ali mi znamo istinu."
Kineri napravi grimasu. "Ma, hajde, ehtere. Bacite pogled na moje radove. Dajte mi sredstva, a
ja u vama hipersvemirsku mainu u roku od dve godine."
ehter se okrenu prema njemu. "Siguran sam da biste to i ostvarili", ree on krajnje umornim
glasom. "Znate, Konfereli je jednom rekao da ne postoji razlog zato bi ogranienje brzine svetlosti
vailo u hipersvemiru. Bio je u pravu. Ne vai.
ao mi je, Kineri. Stvarno mi je ao. Ali Lopez nam je dao hiperpogon jo pre trideset godina.
Tada smo otkrili da najvea brzina u hipersvemiru nije brzina svetlosti.
Manja je od nje, Kineri. Manja."

Erik Frenk Rasel: JEDINO REENJE

Bludio je mislima u tmini u kojoj nikoga vie nije bilo. Ni glasa, ni apata. Ni dodira ruke. Ni
topline nekog drugog srca.
Tmina:
Samotnost.
Vena utamnienost u kojoj je sve crno, utihlo i nita se ne mie. Utamnienje bez prethodne
osude. Kazna bez greha. Neizdrivost koja e uzeti maha osim ako se ne smisli nekakav uzmak.
Nema nade da e pomo odnekud stii. Nema tuge, naklonosti ili saaljenja u nekoj drugoj dui, u
drugom umu. Nema vrata koja bi se otvorila, nema kljueva koje treba okrenuti, nema greda koje
treba ukloniti. Jedino gusta, duboka, mrkla no u kojoj se samo moe pipati, ali bez izgleda da se
neto pronae...
Naini krug akom nadesno i nema niega. Mahne rukom nalevo i otkrije prazninu, krajnju i
potpunu. Zakorai napred kroz tminu poput kakvog slepca izgubljenog u nekoj ogromnoj,
zaboravljenoj dvorani, a ono nema pada, nema odjeka koraka, niega to bi vodilo hod.
Mogao je da dodirne i oseti samo jednu stvar. Samoga sebe. Stoga su jedina raspoloiva uzdanja
kojima je mogao da nadvlada usud to ga je snaao bila ona koja su skrovito i zapretena poivala u
njemu samome. On mora biti orue vlastitog spasenja...
Kako?
Nema problema koji se ne moe reiti. To je osnovna premisa nauke. Bez nje - nauke nema. On je
bio poslednji naunik. Kao takav, nije mogao da ne prihvati ovaj izazov koji se postavio pred
njegove sposobnosti.
Morile su ga dosada, samotnost, mentalna i fizika jalovost. Nisu se vie mogle izdrati. Najlake
im se moglo pobei posredstvom mate. Sputan ludakom kouljom ovek moe da pobegne iz
telesne stupice tako to e da se otisne u pustolovine u vlastitu zemlju iz snova.
Ali snovi nisu dovoljni. Nestvarni su i odve kratki. Sloboda koju valja stei mora biti prava i
mora dugo trajati. To znai da mora napraviti postojanu stvarnost od snova, tako sazdanu stvarnost da
potraje za sva vremena. Ona samu sebe mora da uini trajnom. Nita drugo ne bi njegov uzmak
uinilo celovitim.
I tako je seo u veliku tminu i stao da mudruje o problemu. Nije bilo asovnika, nije bilo kalendara
kojima bi se obeleavala duina misli. Nije bilo spoljnih parametara posredstvom kojih bi se
raunalo. Nije bilo nieg, nieg drugog do dejstvovanja njegovog poletnog uma.
I jedne premise: nema problema koji se ne moe reiti.
I konano je doao do reenja. Ono je znailo bekstvo iz vene noi. Ono e mu pruiti iskustvo,
sadruje, mentalne vebe, zabavu, toplinu, ljubav, zvuk glasova, dodir ruku.
Plan je bio sve drugo samo ne rudimentaran. Naprotiv: bio je toliko sloen da se nebrojenim
eonima opirao vaspostavljanju. Ali morao je biti takav da bi se odlikovao stalnou. Neeljenu
alternativu predstavljalo je brzo vraanje u tiinu i gorku tminu.
Takoe je bilo potrebno prilino vremena da bi se plan razradio. Valjalo je razmotriti njegov
milion i jedan vid, zajedno sa svim njihovim razliitim meudejstvima. A kad je to jednom bilo
obavljeno, valjalo je uhvatiti se ukotac sa narednim milionom. I tako dalje... i tako dalje... i tako
dalje...
Sazdao je jedan moan vlastiti san, jedno neizmerno sloeno mesto, pretreseno u svakoj
pojedinosti do poslednje take. U tom mestu on e doi u priliku da stekne novi ivot. Ali ne kao on u
sadanjem vidu. Morae da razudi svoju linost u bezbrojne delove, u neizmerno mnotvo

raznovrsnih oblika i oblija, od kojih e svako morati da se bori sa vlastitom neobinom ivotnom
sredinom.
A on e jo oteati ovu borbu do samih granica izdrivosti na taj nain to e obesmisliti samoga
sebe, osudivi time svoje delove na potpuno neznanje i nagnavi ih da sami ue od poetka. Posejae
neprijateljstvo meu njima nametnuvi im osnovna pravila igre. Oni koji se budu drali pravila stei
e atribut dobrih. Oni koji se budu ogluivali o njih bie nazvani ravi. I tako, postojae bezbrojni
odloeni sukobi unutar jednog velikog sukoba.
Kada je sve bilo spremno i pripravno, on je krenuo da naini poslednji korak, da rastoi samoga
sebe, da prestane da bude jedno i postane neizmerno mnotvo entiteta. Tek tada e ti svi delovi
morati da se upuste u nastojanje da ponovo vaspostave minulo jedinstvo i da opet postanu on.
No, prethodno je valjalo pretvoriti san u stvarnost. Ah, to je bio pravi ogled!
Kucnuo je as. Ogled mora poeti.
Nagnuvi se napred, on upre pogled u tminu i ree: "Neka bude svetlost."
I bi svetlost...

Lorens Blok: SAVRENI ZATVOR

Prvi Alteanac ree: "Dakle, kula je gotova."
Drugi Alteanac se osmehnu: "Izvrsno. Onda je sve spremno za zatvorenika?"
"Jeste."
"Jesi li siguran da e mu biti potpuno udobno? Nee polako da kopni, a onda i da ugine u takvim
okolnostima?"
"Nee", uzvrati prvi Alteanac. "Bie sve u redu. Podizanje kule trajalo je dugo, a i ja sam imao
prilike da prouavam stvorenje. Napravili smo mu habitat ba po meri."
"Nadam se." Drugi Alteanac blago zadrhta. "Ne znam", ree on. "Pretpostavljam da je u pitanju
samo projekcija sa moje strane, ali ve i sama pomisao na zatvor..." On zauta i ponovo zadrhta.
"Znam", uzvrati drugi sa razumevanjem. "Tako neto za sve je nas ranije bilo nepojmljivo. Cela ta
zamisao o utamnienju nekog blinjeg sasvim je odvratna, priznajem. Ali, ipak, pomisli samo na
stvorenje!"
"Ne bi valjalo da je na slobodi."
"Ne bi! Oh, ne, nipoto! Pa ono ubija. Smaklo je trojicu naih pre no to smo uspeli da ga
sputamo."
Drugi Alteanac snanije zadrhta nego ranije i za trenutak je izgledalo da e mu pripasti muka. "Ali
zato? Kakvo je on to bie, za ime Boga? Odakle potie? ta radi ovde?"
"Ah", ree prvi, "mnogo pita. Nema naina, zna, da dokuimo nijedan od odgovora na ta pitanja.
Jednog jutra otkrila ga je jedna desetina. Pokuali su da mu se obrate i ta misli kako je on na to
uzvratio?"
"Nasrnuo je na njih, kako sam uo."
"Tano! Potpuno bezrazloni nasrtaj koji je za posledicu imao pogibiju trojice. Prvi zabeleen
sluaj ubistva za poslednjih trideset pokoljenja. Neverovatno!"
"A posle..."
"Dran je kao zatvorenik. Nije bilo komunikacije, nikakvih otkria, niega. Jede sve to mu
dajemo, spava kada padne no, a budi se u svitanje. Nita nismo doznali o njemu, ali ti ipak neto
mogu rei zasigurno: opasan je!"
"Jeste", ree drugi Alteanac.
"Veoma opasan. Moramo ga drati pod kljuem. Razume se, ne elimo da mu naudimo: stoga smo
njegov zatvor napravili ne samo potpuno bezbedan, nego i potpuno udoban. Usuujem se da kaem da
smo obavili valjan posao."
"Sluaj", ree drugi, "moda sam sitniav. Ne znam. Ali jesi li siguran da nikako ne moe da
pobegne?"
"Sasvim."
"Otkud si toliko siguran?"
Prvi Alteanac uzdahnu. "Kula je visaka sto trideset stopa. Pad sa te visine nesumnjivo je poguban.
Slae se?"
"Slaem."
"Zatvorenikove prostorije nalaze se na vrhu kule, a vrh je iri od osnove, to znai da su zidovi
zakoeni ka unutra. Uz to, oni su veoma, veoma glatki, tako da sputanje niz njih nikako ne dolazi u
obzir."
"Da li se moda moe spustiti dole istim putem kojim e se i popeti? Mogunost izgleda razlona."
"I to je iskljueno. Bie dovezen u svoje prostorije posredstvom jedne pneumatine cevi, koju

emo takoe koristiti da mu dostavljamo hranu. Cela kula je tako projektovana da se u nju moe ui
preko cevi, ali se iz nje moe izii samo skokom sa vrha. Hranu koju ne pojede, kao i sve ostalo to
bude odbacivao moi e naprosto da baci odozgo."
Drugi Alteanac zavrte glavom. "Izgleda bezbedno..."
"I treba da izgleda. Zato to jeste bezbedno."
"Nadam se. Nadam se da je bezbedno i nadam se da nije okrutno, ali ipak... No, dobro, kada e
dovesti zatvorenika u kulu? Je li sve spremno za njegov smetaj?"
"Jeste, spremno je. Stavie, upravo treba da ga odvedemo tamo. Da li bi voleo da i ti poe?
Moglo bi da bude zanimljivo."
"Pa, hajdemo onda."
Obojica se u tiini uputie ka kolima prvog Alteanca i bez rei se odvezoe do kule. Kula je
uistinu predstavljala upeatljivo zdanje, kako u pogledu veliine, tako i izgleda. Oni izioe iz kola i
stadoe da ekaju; uskoro se pojavi jedan kamion koji se zaustavi kraj osnove kule. Iz kamiona
izioe tri alteanska straara koji izvedoe zatvorenika. Na udovima su mu stajali okovi.
"Shvata?" upita prvi Alteanac. "Ovakvog emo ga staviti u cev, a kad bude doao do vrha tamo
e pronai klju za okove."
"Mudro."
"Sve smo isplanirali", objasni prvi. "Ne elim da to zvui hvalisavo, ali stvar smo ispitali iz svih
uglova."
Zatvorenik je stavljen u cev, iji se otvor nalazio kod same osnove kule. Potom je cev briljivo
zatvorena i zaptivena. Trojica alteanskih straara saekali su nekoliko trenutaka sve dok se kod
osnove nije upalilo crveno svetlo, to je znailo da je zatvorenik uao u svoje prostorije. Potom se
vratie do kamiona i odvezae se putem.
"Mogli bismo sada da poemo", ree prvi. "Pa ipak, saekao bih jo malo da vidim da li e baciti
dole okove. Ako nema nita protiv?"
"Ba naprotiv. I mene to zanima. Tako neto se, dozvolie, ne via svaki dan."
Stali su da ekaju. Posle nekoliko minuta jedan par okova stade da leti kroz vazduh i pade na tle
dvadesetak jardi od dvojice Alteanaca.
"Ah", ree prvi. "Naao je klju."
Nekoliko trenutaka kasnije, za prvim parom dolete i drugi, a za ovim usledi i klju. A onda
zatvorenik prie rubu kule i nae se preko ograde, pogledavi ih odozgo.
"Grozno", ree drugi Alteanac. "Drago mi je to nikako ne moe da pobegne."
Zatvorenik ih je zamiljeno posmatrao nekoliko trenutaka. Zatim se pope na ogradu, zamaha
krilima i vinu se put neba.

Artur Klark: BUENJE

Marlan se dosaivao; bila je to krajnja dosada koju moe stvoriti jedino Utopija. Stajao je pred
velikim prozorom i gledao dole prema uskovitlanim oblacima koje je pokretao vetar to se dizao u
podnoju grada. Ponekad, kroz kakav procep u nabreklom, belom pokrovu, spazio bi naas prizor
jezera i uma, kao i krivudavu traku reke koja je tekla kroz pustu zemlju, gde je on sada tek sasvim
retko zalazio. Na razdaljinu od dvadeset milja prema zapadu gornji vrhovi vetake planine, koje je
suneva svetlost optoila bojama duge, plovili su povrh oblaka; ta planina bio je Grad Devet, sneno
ostrvo to je plutalo studenim pustoima stratosfere. Marlan se zapita koliko ga tamonjih itelja,
podjednako nezadovoljnih svojim ivotom, sada posmatra odozgo.
Postojao je, razume se, jedan uzmak i mnogi su se opredelili za njega. Ali on je bio tako
oigledan, a Marlan je vie od svega drugog izbegavao oiglednosti. Osim toga, sve dok i dalje bude
prilike da ivot jo moe da prui neko novo iskustvo, on nee proi kroz vrata to su vodila u
zaborav.
Iz magle to je leala pod njim neto sjajno i plamtee probi se kroz oblake i ubrzo stade da
iezava prema dubokoj plaveti zenita. Mutnim pogledom Marlan je pratio uspinjanje broda: nekada
- kako je to samo bilo davno! - ovaj prizor ispunio bi mu radou srce. Svojevremeno se i on
otiskivao na ovakva putovanja, zapuujui se stazom koja je oveku donela najvee pustolovine. Ali
sada na dvanaest planeta i pedeset meseca nije postojalo nita to se nije moglo nai na Zemlji. Da se
samo moglo stii do zvezda, oveanstvo bi moda izbeglo cul-de-sac u kome se sada nalo kao u
stupici; tada bi jo bilo beskrajnih prostranstava za istraivanje i otkrivanje. Ali duh oveanstva
ustuknuo je pred zastraujuom ogromnou meuzvezdanog prostora. ovek je stigao do planeta dok
je jo bio mlad, ali zvezde su zauvek ostale izvan njegovog domaaja.
Pa ipak - Marlan se ukruti na tu pomisao i stade da klizi pogledom za izvijenim tragom pare koji
je oznaavao putanju uzletelog broda - ako ga je Svemir porazio, i dalje je postojalo jedno osvajanje
koje se moglo preduzeti. Dugo je ostao da stoji, zadubljen u misli, u tiini, dok je daleko dole krzava
ivica oluje lagano otkrivala potpornje i bedeme grada, a ispod njih zaboravljena polja i ume koji su
nekada predstavljali jedini ovekov dom.
Zamisao je zagolicala Sandrakovu naunu domiljatost; suoila ga je sa zanimljivim tehnikim
problemima koji e ga drati zaokupljenog godinu i dve. To e pruiti Marlanu sasvim dovoljno
vremena da sredi sve svoje poslove ili, ako je neophodno, da se predomisli.
Ako su Marlana i obuzele neke sumnje u poslednjem trenutku, on je bio odve ponosan da bi
ispoljio tako neto dok se opratao od prijatelja. Oni su prouili njegove planove uz morbidnu
radoznalost, ubeeni da preduzima neki neobino sloeni oblik eutanazije. Kada su se vrata malog
svemirskog broda zatvorila iza Marlana, oni su se lagano udaljili, vrativi se besciljnom ustrojstvu
svojih ivota; Rovina je, dodue, plakala, ali ne odve dugo.
Dok je Marlan vrio zavrne pripreme, brod se uspinjao automatskim kursom, dobijajui na brzini
sve dok se Zemlja nije pretvorila u srebrni srp, a potom u slabanu zvezdu izgubljenu u snanijem
sjaju Sunca. Izdiui se iznad ravni u kojoj su se kretale planete, brod je postojano hitao ka zvezdama
sve dok se i samo Sunce nije pretvorilo u puku blistavu taku svetlosti. A onda je Marlan premaio
brzinu udaljavanja, upravivi brod na krunu orbitu koja ga je uinila najspoljanijim Sunevim
podanikom. Tu ga nikada nita nee poremetiti; veno e kruiti oko Sunca, osim ako ga nekom
nepojamnom igrom sluaja ne pogodi kakva zalutala kometa.
Marlan poslednji put izvri proveru instrumenata koje je Sandrak sazdao. Potom je otiao do
sredinje komore i zaptio teka metalna vrata. Kada ih ponovo bude otvorio, bie u prilici da dokui

tajnu sudbine ljudskog roda.

Um mu je bio ispranjen od svih oseanja dok je legao na mekani kau i ekao da maine obave
svoju dunost. Uopte nije uo prve apate gasa kroz ispusne otvore; ali svest mu je ipak iilela
poput oseke to se povlai.
Konano, i vazduh je itei iziao iz male komore, koja je, takoe, ispustila u krajnju studen
svemira svoju zalihu toplote. Promena i raspadanje nikada tu nee moi da stupe; Marlan je leao u
grobu koji e nadtrajati sve to je ovek ikada sazdao na Zemlji, pa e moda nadiveti i samu
Zemlju. No, bio je to i vie nego grob, jer maine koje je sadrao merile su vreme; svakih stotinu
godina jedno kolo bi se otvorilo, pa zatvorilo, odbrojavajui stolea.
Marlan je tako zaspao u studenom sumraku iza Plutona. Nije nita znao o ivotu koji je bujao i
povlaio se na Zemlji i njenim planetama-sestrama, dok su se stolea produavala u milenijume, a
milenijumi u eone.
Na svetu koji je nekada bio Marlanov dom planine su se izmrvile u prah i bile razmetene u moru;
led se puzavo spustio sa polova, kao to je inio mnogo puta ranije i kao to e uiniti jo mnogo puta
u budunosti.
Na okeanskom dnu planine iz potonjih vremena sazdavale su se sloj po sloj od nanosa to je tamo
dospevao, da bi se konano obrele na svetlosti dana; no, ubrzo su i one krenule za zaboravljenim
Alpima i Himalajima u svoje grobove...
Sunce se promenilo sasvim malo, kada se sve uzme u obzir, u asu kada su se strpljivi mehanizmi
Marlanovog broda probudili iz svog dugog sna. Vazduh je uz itanje ponovo pokuljao u komoru,
temperatura je lagano stala da se uspinje sa ruba apsolutne nule do nivoa na kome je ivot ponovo
mogao da pone. Lagano, operativne maine otpoele su sa tananim nizom zadataka koji je trebalo da
im oive gospodara.
No, on se nije pomerio. Tokom dugih razdoblja proteklih od kako je Marlan utonuo u san neto je
zakazalo meu vodovima koji je trebalo da ga probude. tavie, pravo je udo to je sve ostalo do
toga asa funkcionisalo ispravno; Marlan je, dodue, i dalje izmicao Smrti, ali ga njegove sluge
nikada vie nee otrgnuti iz dubokog sna.
Tog asa udesni brod prisetio se zapovesti koje su mu date pre toliko vremena. Zakratko, kako su
se njegovi mnogobrojni mehanizmi lagano, zagrevanjem, vraali u ivot, on je inertno plutao, dok mu
se slabana Suneva svetlost odraavala po zidovima. A onda, dobijajui na ubrzanju, poeo je da se
vraa putanjom koju je prevalio u suprotnom smeru dok je svet jo bio mlad.
Nije menjao brzinu sve dok se ponovo nije obreo meu unutranjim planetama, a metalni trup
poeo da se greje pod zracima drevnog, neiscrpnog Sunca. Tu je stao da vri istraivanja, u
temperaturnoj zoni gde je Zemlja nekada kruila; i konano pronaao je jednu planetu koju nije
prepoznao.
Veliina je odgovarala, ali nita se vie nije slagalo. Gde su se dela mora koja su nekada
predstavljala najveu Zemljinu diku? Nisu preostala ak ni njihova prazna korita; praina iezlih
kontinenata odavno ih je ispunila. A ta je, nadasve, bilo sa Mesecom? Negde u zaboravljenoj
prolosti on je skrenuo ka Zemlji i suoio se sa svojim usudom; budui da je planeta sada bila
opasana, kao to je nekada bio sluaj jedino sa Saturnom, irokim, tankim oreolom praine to je
kruila oko nje.
Robotske kontrole neko vreme su prebirale po svojim elektronskim memorijama dok je brod
razmatrao situaciju. A onda je doneo odluku; da je maina kadra da slegne ramenima, onda bi ovaj
brod to zacelo uinio. Izabravi nasumce mesto za sletanje, stao je da se lagano sputa kroz razreen
vazduh i konano se prizemio na jednoj zaravni od peanog kamena. Vratio je Marlana kui; to je

bilo najvie to je mogao da uini.

Ako i dalje ima ivota na Zemlji, on e ga pre ili kasnije pronai.
I odista, oni koji su sada bili gospodari Zemlje konano su stigli do Marlanovog broda. Pamenja
su im bila duga, tako da im rom najedeni metalni ovoid, koji je poivao na peanom kamenu, nije
bio potpuno stran. Stali su da raspravljaju o tome meu sobom, uz onoliko uzbuenja koliko im je to
njihova priroda dozvoljavala, a onda su, koristei vlastita, neobina orua, poeli da se probijaju
kroz tvrdoglave zidove sve dok nisu stigli do komore u kojoj je Marlan spavao.
Na svoj nain oni su bili veoma mudri, budui da su mogli da shvate svrhu Marlanovih maina i
da su mogli odgonetnuti gde su zakazale u vrenju svojih dunosti. Nedugo potom naunici su izvrili
neophodne popravke, premda nisu polagali mnogo nade u uspeh. Najvie to su mogli da oekuju bilo
je da dovedu Marlanov um, makar i sasvim nakratko, na rub svesti pre no to vreme ne preduzme
svoju dugo odlaganu osvetu.
Svetlost se puzavo vratila u Marlanov mozak uz sporost osobenu za zimsku zoru. Eonima je leao
na granicama samosvesti, znajui da postoji, ali ne znajui ko je, niti odakle je doao. Delii seanja
se vratie i uklopie se jedan za drugim u sloeni mozaik linosti, sve dok najzad Marlan nije postao
svestan da je - Marlan.
Uprkos telesnoj slabosti, saznanje o uspehu ispunilo ga je dubokim i razbuktalim oseanjem
zadovoljstva. Radoznalost koja ga je uputila u pustolovinu niz eone, kada su njegovi blinji radije
odabrali blaeni san eutanazije, uskoro e biti nagraena: doznae, naime, kakav je soj ljudi nasledio
planetu Zemlju.
Snaga mu se vratila. Otvorio je oi. Svetlost je bila blaga i nije ga zaslepela, ali za trenutak je
ipak sve bilo zamueno i zamagljeno. Onda je uspeo da razabere figure kako se zatamnjeno uzdiu
nad njim i ispunilo ga je oseanje snenog uenja jer se prisetio da bi trebalo da bude sam pri
povratku u ivot, samo u drutvu maina.
A onda je okolni prizor brzo uao u iu i on je razabrao kako ga netremice posmatraju, ne
ispoljavajui ni neprijateljstvo ni prijateljstvo, ni uzbuenje ni ravnodunost, nedokuive oi Glea.
Majune, groteskno artikulisane prilike stajale su oko njega u zbijenom krugu, zurei preko provalije
koju ni njegov um ni njihovi umovi nikada nee moi da premoste.
Druge ljude bi tog asa ispunio uas, ali Marlan se samo osmehnuo, pomalo tuno, u asu kada je
zauvek zaklopio oi. Njegov radoznali duh ostvario je svoj cilj; vie nije imao pitanja koja bi
postavio Vremenu.
Jer, u poslednjem trenutku ivota, kada je video one koji su ekali oko njega, postalo mu je jasno u
magnovenju da je drevni rat izmeu oveka i insekata ve odavno okonan i da ovek nije bio
pobednik...

Frederik Braun: USTROJSTVO

Gospoica Mejsi mrknu. "Zato su svi toliko zabrinuti? Pa oni nam nita ne rade, zar ne?"
U gradovima, posvuda, vladala je slepa panika. Ali ne i u vrtu gospoice Mejsi. Ona je spokojno
posmatrala udovine prilike osvajaa, visoke itavu milju.
Spustili su se pre nedelju dana u svemirskom brodu dugakom stotinu milja koji se mekano
prizemio u pustinji Arizone. Iz svemirske letelice izilo ih je gotovo hiljadu, a onda su se razmileli na
sve strane.
Ali, kao to je primetila gospoica Mejsi, oni niemu i nikome nisu naudili. Tvar od koje su bili
sazdani nije bila dovoljno opipljiva da bi delovala na ljude. Kada bi neki od njih stupio na vas ili
stupio na kuu u kojoj se nalazite, zavladala bi iznenadna tama i sve dok on ne bi pomerio nogu i
otiao dalje nita niste mogli da vidite; to je bilo sve.
Uopte nisu obraali panju na ljudska bia i svi pokuaji da se sa njima stupi u kontakt pretrpeli
su neuspeh, ba kao to se dogodilo i sa napadima koje su na njih preduzele kopnene i vazduhoplovne
snage. Hici ispaljivani na njih iz topova eksplodirali bi usred njih, uopte im ne naudivi. ak ni
vodonina bomba, koja je baena na jednog od njih dok je prelazio preko pustinjskog podruja,
nimalo ga nije omela.
Naprosto, kao da uopte nisu marili za sve nas.
"A to je", ree gospoica Mejsi svojoj sestri, koja je, takoe, bila gospoica Mejsi, budui da
nijedna nije bila udata, "dokaz da nam ne ele nikakvo zlo, zar ne?"
"Nadam se da je tako, Amanda", ree sestra gospoici Mejsi. "Ali pazi ta rade sada."
Dan je bio vedar, odnosno takav je bio sve doskora. Nebo je izgledalo jarkoplavo i gotovo
humanoidne glave i ramena dinova, na visini od jedne milje, sasvim su se jasno mogli videti.
Ali sada je postajalo maglovito, zapazila je gospoica Mejsi dok je pratila sestrin pogled nagore.
Obe velike prilike koje su bile na vidiku drale su u rukama neke predmete u obliku tanka, iz kojih su
kuljali oblaci neke paraste tvari, polegajui polako po zemlji.
Gospoica Mejsi mrknu ponovo. "Prave oblake. Moda se tako zabavljaju. A oblaci nam ne
mogu nita, zar ne? Zato su ljudi toliko zabrinuti?"
Ona se vrati poslu.
"Da li to rasprava teno ubrivo, Amanda?" upita je sestra.
"Ne", uzvrati gospoica Mejsi. "To je insekticid..."

Filip Hoze Farmer: KRALJ IVOTINJA

Biolog je vodio uvaenog gosta kroz zooloki vrt i laboratoriju.
"Na budet", ree on, "odve je ogranien da bismo mogli ponovo da sazdamo sve poznate
iezle vrste. Stoga oivljavamo samo vie ivotinjske vrste, one prekrasne oblike koji su tako
obesno istrebljeni. Ja se, zapravo, trudim da pruim iskupljenje za tu okrutnost i glupost. Moglo bi se
rei da je ovek udario Boga posred lica svaki put kada je odsekao po jednu granu sa debla
ivotinjskog carstva."
On zastade i oni pogledae preko aneva i energetskih polja. Stepska zebra trkarala je i
galopirala, dok su joj bokovi odbleskivali poletom i suncem. Morska vidra izranjala je iz vode svoje
smene brkove. Gorila je provirivao iza bambusa. Golub-pauna se epurio. Nosorog je tutnjao poput
kakvog bojnog broda pod punim gasom. Jedna irafa posmatrala ih je blagim oima, a onda se
ponovo dala u brenje lia.
"Eno ga dodao. Nije lep, ali je veoma smean. I veoma bespomoan. Hodite. Pokazau vam kako
izgleda samo ponovno stvaranje."
U velikoj zgradi krenuli su izmeu redova visokih i irokih tankova. Unutra se jasno moglo videti
kroz prozore, u elatinoznu masu.
"Ovo su embrioni afrikog slona", ree biolog.
"Planiramo da uzgojimo veliko krdo, a onda da ga pustimo u novi vladin rezervat."
"Prosto zraite ljubavlju", ree uvaeni posetilac. "Vi uistinu volite ivotinje, zar ne?"
"Volim svekoliki ivot."
"Kaite mi", ree posetilac, "odakle pribavljate podatke za ponovno stvaranje?"
"Uglavnom koristimo kosture i koe iz drevnih muzeja. Kao i iskopane knjige i filmove koje smo
uspeli da restauriemo i prevedemo. Ah, vidite li ova ogromna jaja? U njima stasavaju mladunci
dinovske moe. A ovde, gotovo spremni da budu izvaeni iz tanka, nalaze se mladunci tigra. Bie
opasni kada potpuno odrastu, ali emo ih zatvoriti u rezervat."
Posetilac se zaustavi pred poslednjim tankom.
"Samo jedan primerak?" upita on. "ta je to?"
"Siroto stvorenje", uzvrati biolog tunim glasom. "Bie tako samo. Ali pruiu mu svu moju
ljubav."
"Je li tako opasno?" upita posetilac. "Gore od slonova, tigrova i medveda?"
"Morao sam dobiti posebnu dozvolu za uzgajanje ovog jedinog primerka", ree biolog. Glas mu
naas zadrhta.
Posetilac naglo ustuknu od tanka. "Onda to mora da je..." zamuca on. "Ali ne! Ne biste se usudili!"
Biolog klimnu. "Da. To je ovek", ree.

Lorens M. Denifer: U VREI

Vratio sam se u praonicu rublja i smirenim glasom rekao: "Dali ste mi pogrean ve."
I, razume se, kad je momak iza kase bacio pogled u vreu sa rubljem koju sam mu vratio, lice mu
je najednom postalo utvarno bledo.
Ba kao to sam i oekivao. On podie pogled prema meni.
"Oprostite", ree. "Sluajno se dogodilo."
Uputio mi je osmeh koji je odraavao u isti mah izvinjavanje i uplaenost.
"Sigurno", uzvratih ja. "Sasvim sluajno. Ali i ja sam sluajno zavirio malo u vreu sa veom."
Osmeha nestade s njegovog lica.
Bio je to postariji tip, ve zaao u pedesete godine, sa naoarima koje su imale metalni okvir.
Teko bi se oekivalo da takav ovek najednom postane smrknut i odluan.
"Pogledali ste unutra?" upita me on.
"Video sam demper", rekoh. "To je bila prava stvar."
"Oh", uzvrati on. "Demper..."
"Uh-huh", rekoh ja, a onda napravih pauzu. "Sa pet rukava?"
"Ovaj..." On slegnu ramenima. "Mora da je u pitanju neka ala. Greka pletilje..."
"Sigurno", rekoh ja. "A moda sam i ja pogreio. Ali nisam. Demper sa pet rukava. Grudnjak sa
pet odeljaka, svi odreda estice. Pidame skrojene kao baloni, a u donjem delu imaju samo po jednu
nogavicu."
"Deformisani", uzvrati ovek urno. "Ljudi iz cirkusa. Nakaze. Uasno."
Ja odmahnuh glavom. "Nema takvih nakaza na ovom svetu", rekoh.
Saekao je jednu sekundu, ali ja nisam otiao. Ba kao ni vrea.
A onda, konano, on uzdahnu. "U redu", ree. "Sami ste to traili. Postoji jedna planeta koja se
zove Almar."
"Planeta?" upitah.
"Ona je lan jednog sistema koji se nalazi na tolikoj udaljenosti da ga vi jo niste domaili
teleskopima", ree on. "Almarom vlada jedan autokrata. Ljudi su... ovaj... robovi." On klimnu. "Da,
ba tako, robovi."
"U redu", rekoh ja. "Hajde da jo malo ujemo od te naune fantastike."
"Ljudi sa Almara na prvi pogled nalikuju na ljudska bia", ree on. "Mislim, mukarci. ene su te
koje se prilino razlikuju."
"I meni se ini", rekoh, uz klimaj.
"Pre nekoliko meseci jedna mala skupina mukaraca i ena u potaji je napustila planetu. Posredi je
jedan oblik prostorne translacije... ali vi to ne biste razumeli."
"Ja ak ne razumem ni obinu fiziku", uzvratih sasvim iskreno.
"Eto, vidite", ree on kao da je time neto bilo dokazano. "Ta skupina, znate, priprema revoluciju
protiv tirana. Ovde, daleko od Almara, moemo da se krijemo i kujemo planove. A onda kada
budemo spremni, vratiemo se na matini svet, zbaciti autokratu i uspostaviti demokratiju."
Ja se toboe zapanjih. "Kakva je to samo pria", rekoh.
"Ali moramo da budemo veoma oprezni", nastavi on.
Pruio je ruku ispod tezge, pa dodao: "Razumete. Autokratove uhode nalaze se posvuda na
Almaru. Ne smemo nikako dopustiti da iz nehata budemo otkriveni, ak ni ovde."
"Sigurno", uzvratih ja. "To je oigledno... nali biste se u veoma nezgodnoj situaciji."
Nisam skidao pogled sa ruke pod tezgom. Nisam se stoga odve iznenadio kada ju je podigao,

drei u aci jedan mali pitolj smenog izgleda.

"Moraemo zato da vas ubijemo", ree on blagim, odlunim, razlonim glasom.
Zastao je za trenutak, a onda dodao: "Ali neka vam kao izvesna uteha poslui saznanje da umirete
u ime slobode celog jednog naroda."
"Ba lepo", uzvratih ja.
"Bilo bi mi drago kada bi postojalo neko drugo reenje", ree.
"Pa", rekoh ja, "i postoji, da znate."
Nije bilo potrebe da izvlaim pitolj i nianim, ve sam nepogreivo opalio s boka.
Autokrata valjano uvebava svoju strau, normalno - ne kao ovi ubogi amateri.
Poto sam ga dezintegrisao, otiao sam iza tezge i preuzeo voenje perionice rublja.
Ranije ili kasnije pojavie se i ostali, a uinilo mi se da bih u meuvremenu mogao da se bavim i
nekim prijatnim, konstruktivnim poslom...

Artur Pordis: DETE I PROBLEM

Ako se olakanje od bola moe nai u intelektualnom pregnuu koje potpuno zaokuplja oveka,
onda se matematiari mogu smatrati najveim srenicima. U svim pravcima, izvan ve dobrano
preoranih polja bazine analize, uzdiu se jo neosvojeni vrhovi velikih problema, ka kojima se ve
pokoljenjima uspinju najvei umovi, ali bez uspeha. A ove vrhove okruuju, ili pak, lee negde iza
obzorja, izvan vidokruga, itava nova carstva, koja ekaju na neumitne osvajae.
Profesor Kadar bio je ovek kome je stalno na vidiku bio matematiki raj, ali on nikako nije bio
kadar da pronae put kroz neprohodan gusti koji ga je razdvajao od odredita. Strpljivo je ispitao
stotine staza, od kojih su sve veoma obeavale, ali bi ga uvek na kraju ekao bezdan koji bi
oznaavao da tu nema prolaza.
Upravo je sada naiao na jedan takav orsokak. Odloio je olovku, uzdahnuo i zagnjurio glavu u
ake. Istog asa zauo je priguen, itav zvuk koji ga nagna da podigne pogled. Naas je zaboravio;
bila je to jedina korisna strana mukotrpnih analiza, koje su ostavile svoj beleg na brdu utih papira.
Koliko se dete ve nalazi tu? Kako je neujno dolazilo i odlazilo u poslednje vreme. Sedei na
visokoj, hromiranoj, barskoj stolici, tako neprimerenoj detetu od tri godine, poivalo je poput Bude
naspram oca. A na licu mu je uvek stajao taj pogled upravljen negde unutra. Smeurani obrazi, koji su
odraavali muke novoroeneta naviklog na spokoj majine utrobe, danas su Kadaru samo pojaavali
utisak opteg orijentalnog izgleda sinovljevog lica. Ne, dete mi nije bilo mongoloid, pruao mu je
vrsta uveravanja kliniki psiholog. Samo mentalno zaostalo.
Profesorove oi, duboko usaene u one duplje i setne, sretoe se sa Polovim, za koje je on
neopozivo zakljuio da su iskoene. Bio je najednom svestan, izrazitije nego ikad ranije, sinovljeve
blagosti i mirnoe. Ba udno da to budu odlike mentalno zaostale dece. Kao da je priroda time
elela da prui izvesnu nadoknadu unesreenim roditeljima. Premda, razume se, teko da je to mogla
biti neka prava nadoknada. A u ovom sluaju valjalo je samo setiti se - zar se tako neto uopte
moglo zaboraviti, makar i samo zaas smetnuti s uma, ak i onda kada je izgledalo da su vrata
matematikog raja najzad irom otvorena? - da je Eleonora umrla u asu kada je ovu malu biljku
donela na svet, pa da onda shvatim da tu nipoto nije moglo biti govora o bilo kakvoj nadoknadi.
Iskoene oi, sitne i tamne, ponovo se usmerie negde ka unutranjosti deakovog bia. Da li je
doktor - kao i svi ostali strunjaci koje je konsultovao - moda ipak pogreio? Moda je Pol ipak
mongoloid?
Ali razlika bi bila samo u nazivu, pomisli Kadar gorko. A ta mare nazivi? U matematici se neto
naziva krugom, neto prstenom, a opet neto idealom. No, sami ti nazivi uopte nisu vani; sve to je
znaajno jeste njihovo mesto u ustrojstvu, nikada stvari same po sebi, ve odnosi meu njima; jedino
su odnosi bili bitni. Kakav je bio Polov odnos prema svetu, sada i u budunosti?
U ovom asu bio je samo beba; u mnogo pogleda i manje od toga. Gospoa Merit bila je blaga,
materinska ena; ne osobito inteligentna; niti obrazovana; ali topla. Pol ju je oigledno voleo, ako je
uopte reagovao na bilo koga, to je bilo krajnje podlono sumnji. Njegov uobiajeni izraz u
prisustvu odraslih uglavnom se mogao protumaiti kao krajnje dosaivanje.
Profesoru padoe na um testovi - beskrajni, skupi testovi. Raznobojne spravice, blokovi, ice,
geometrijski oblici koje je trebalo valjano sloiti, rasporediti, ustrojiti - i ivahni, mladi mukarci i
ene koji su nadgledali te obrede. Pol ih je sve zbunjivao; Kadara ispuni neko mrano oseanje
zadovoljstva pri pomisli na to. Deko nije pravio greke; umesto toga, jednostavno je odbijao da
sarauje. Razume se, nije bilo povoda za radovanje. Apatija je ukazivala na jo tee oteenje
mozga, smatrali su doktori. A Polov elektroencefalogram jamano je bio abnormalan, slian onima

koji se javljaju kod poodmakle epilepsije.

Dete je ponovo stalo da gricka usne, stvarajui u grlu priguen, mrmorav zvuk. Oi se za trenutak
usmerie spolja, naioe na Kadarov tmuran pogled, a onda Pol trapavo skliznu sa stolca i izie iz
sobe, kreui se prilino neuravnoteenim korakom, osobenim za odraslu osobu koja mnogo sedi.
Vreme je ruku, pomisli Kadar. Zato gospoa Merit nije pozvala deaka, umesto to ga puta da
sam pravi svoj raspored? Moja greka, ree on u sebi istog asa. Preputam da ga ona vaspitava, dok
ja pokuavam da zaboravim Eleonoru - da, i njega - zaglibljujui se u rad. Sa druge strane, zato
optereivati disciplinom jedno dete koje se nikada ni protiv ega ne buni?
Mirnoa i krotkost Pola odraavale su se i u njegovim detinjim navikama. Jeo je kada bi mu bilo
dato - ali samo ako je gladan. Nikada nije plakao; uvek je mirno leao u postelji, kada bi u nju bio
stavljen; i retko bi ustajao pre no to gospoa Merit doe po njega ujutro, premda je ona povremeno
govorila sa izvesnim izrazom uenja, da je deak esto bio budan, leei nepomino ispod
pokrivaa, irom otvorenih oiju.
Osim toga, jedini mu je ef jo bio visoki stolac. Kad je napunio dve godine, ve je poeo da
ispoljava naklonost prema tom predmetu, uspinjui se na njega da posmatra gospou Merit kako
obavlja poslove u kuhinji i trpezariji.
A onda, kada je profesor, podstaknut nekim porivom, premestio stolac u svoju radnu sobu, uz
veliki sto za kojim je radio, Pol se ubrzo navikao i na ovaj novi poloaj. Svakog dana, najmanje po
tri sata, dok je Kadar ispisivao svoje beskrajne brojke, dete je sedelo tamo, povremeno naizgled
opinjeno kretanjem i kripom olovke po hartiji, ali uglavnom praznog pogleda, izvan ie.
Gospoa Merit je to, razume se, smatrala skandaloznim i nezdravim. Mesecima je pokuavala da
zainteresuje dete za razne igrake, ali bez uspeha. Ono to izvebani psiholozi nisu uspeli da urade,
pomislio je Kadar, nije trebalo da pokuava ni njegova domaica, i to u pauzama izmeu kuvanja i
ienja.
ak i mentalno zaostala deca mogu da budu dobri umetnici. Ali kada bi Pol dobio olovku i veliki
list hartije, on bi samo povukao nekoliko ovlanih poteza, a onda izgubio dalje zanimanje.
No, deak je ipak morao malo da veba, bila je uporna gospoa Merit, i tako je profesor nabavio
penjalicu; na njegovo iznenaenje, deak je pristao da se s vremena na vreme po pola sata veru uz
nju. Ali Kadar je podozrevao da je posredi puki poriv za dosezanjem fizike visine - da li to, moda,
dete samo pokuava da dostigne visinu odraslih oko sebe? Je li to bilo jedino naruavanje postojane
apatije?
Pol se vratio u oevu sobu i priao stolcu?
"Hodi, sine", kazao je profesor, podstaknut da pokua da uspostavi nekakav odnos, to mu nikako
nije polazilo za rukom.
Tromo i u tiini Pol je poao napred. Kadar je posmatrao iskoene oi, tragajui za nekim znakom
topline u njima. Unutra je nesumnjivo bilo tanunih svetala, ali mu ona nita nisu saoptavala. On
poloi jednu ruku na deakovu svilenu kosu i pogladi je, a Pol ustuknu korak nazad; taj in ga nije
uznemirio, ali on ga ipak nije prihvatio. Profesor oseti iznenadni poriv da zagrli sina, ali ga suzbi u
poslednjem trenutku, ne mogavi ni sam da objasni zato. Pol prie stolcu, uspentra se uz njega na
svoj neobian, neskladan nain i sede, a oi mu se ponovo usmerie negde unutra.
Kadaru tog asa sinu da je isti pogled povremeno primeivao i kod Eleonore: izraz dubokog
optenja sa samom sobom. Pa ipak... pa ipak... i ujka Jano je esto tako izgledao... ludi Jano, koji bi
upropastio sve ega bi se latio. Ali sve je to bilo tako davno, da je Kadar gotovo sasvim zaboravio
pojedinosti. Osim toga, Jano je umro kada mu je neak jo bio dete.
Profesor uze ist list hartije i ponovo se dade na posao, tragajui za pravim putem u matematiki

raj. Pedeset strana vrhunskih istraivanja - nova oblast matematike; mesto pored Gausa. Abela i
Galua - samo ako pronae pravi put. Ukoliko se odreeni niz pretvori u jedan iracionalan broj,
kljuna teorema i sve to je iz nje proisteklo bie tani. Meutim, taj dokaz mu je uporno izmicao.
Dosta, dosta, za danas je dosta; glava mu je plamtela. Ali znao je da samo to nita nee reiti. Bio mu
je potreban, u stvari, novi pristup, neto potpuno revolucionarno, to bi se probilo kroz gvozdeni
zid...
Klatei se pomalo, gotovo poput Pola, Kadar izie iz sobe. Pripremio je martini i stao da ga
polako ispija, oseajui kako mu jedan deo napetosti ili iz miia. Gospoa Merit mu je urno
pripremila odrezak; ona se ve bila navikla na njegovo ponaanje i vie se nije upinjala da ga
promeni.
"Recite mi", upita je on, "da li je Pol ikada pokuao da neto kae? Bilo ta?"
"Nije", uzvrati ona, oima punim naklonosti. "Samo ona mrmorenja u grlu. Ali razume; sigurna
sam da razume. I sami znate da uvek uradi ono to mu kaemo."
"Znam", ree Kadar smrknuto. "Ali ni to nije normalno. Bez protivljenja, bez bunjenja, bez iega.
Biljka, krotka, neukusna; poput trule dinje."
Na um mu iznenada pade Eleonora - ivotna, ustra, temperamentna: lepotica bez minke i
afektiranja; toplota bez sentimentalnosti. Ovo nije bilo njegovo i Eleonorino dete, ve ludog Janoa:
tipina smicalica naslea - geni, DNK i Jano proizveli su Pola Kadara, iji je otac imao ak pet
pasusa u knjizi 'Ameriki naunici'.
Jedva da je malo uzeo od jela, a onda se vratio u radnu sobu. Neu da radim, kazao je u sebi;
moda u samo da bacim pogled na jednaine. Neka mi se um odmori; nema svrhe da ga forsiram.
Negde duboko u njegovom mozgu oglasilo se zvonce za uzbunu. ta ako je teorema pogrena?
ta onda? Pedeset strana besmislenog krabanja: velianstveno zdanje lieno temelja. Uao je u
radnu sobu i priao stolu. Poslednji list i dalje je stajao tamo, rugajui mu se - ali ta je sad ovo?
Poslednja jednaina bila je precrtana, a povrh nje stajao je dugaak niz oznaka ispisanih olovkom.
Gotovo kao matematiki simboli, ali ne... blagi Boe, preokrenuti!
Zapanjen, on okrenu list. Za trenutak, uinilo mu se da zapis i dalje nema smisla, a onda Kadar
oseti kako mu se srce steglo poput pesnice. Nova transformacija integrala - mona, elegantna,
neverovatno originalna. Ona e razoriti vrsto jezgro problema podjednako lako kao to grom razara
deblo hrasta.
On podie pogled, razrogaivi oi. Ugledao je sina, ije je grlo ponovo poelo da mrmori, ali
ovoga puta pokrenule su se i usne:
"Tako... mora da bude. Drugaije... sve je runo..." promrmljao je deak glasom koji je liio na
neobino, piskutavo mucanje, kao da je morao da otre rei sa dijafragme koja nikada ranije nije bila
upotrebljena.
I dalje ne verujui roenim oima i uima, Kadar se ponovo zabulji u zapis. Izokrenut zato to je
Pol tako video simbole, sedei na svom stolcu sa suprotne strane stola. Ali, razume se, vrednost
zapisanog nije zavisila od naina na koji je to zapisivanje izvedeno.
Nepismeni ovek mogao bi, u krajnjoj liniji, sluajui rei, da napie jednostavnu iskaznu
reenicu. Uz neto sree, mogao bi ak da sroi i sloenu, koja bi u gramatikom pogledu bila
besprekorna. Ali kakvi su bili izgledi da iz pera jedne takve osobe izie besmrtna poezija poput ove:
"Biti il' ne biti, pitanje je sad!"
Kadar ponovo pogleda Pola. Deaku nisu bili potrebni blokovi i olovke, zato to mu je um bio
kadar da sagleda svaki pojam besprekorno jasno i trenutno. Sedei samo na visokom stolcu,
apsorbovao je savreno matematiko obrazovanje dok je posmatrao oca kako radi. Pre toga osmatrao

je sa istog mesta gospou Merit, ali tu mu nita nije podstaklo duh. to se govora tie, sva je prilika
da je i tu, kao i u sluaju hodanja, posredi bila isto fizika stvar, srazmerno nevana jednom takvom
umu.
Profesor oseti silnu plimu radosti; pa ipak, za trenutak ju je priguio talas tuge. Pol je bio
udovite, ali vieg reda. Verovatno je stajao iznad - ili izvan - ljubavi u ljudskom smislu. Ali bar su
umovi mogli da im opte, a moda je to najbolja od svih komunikacija...

Ilja Varavski: SUKOB

Stanislavu Lemu, u znak seanja na nau raspravu koja nikada nee biti zakljuena.
"Hmm, izgleda kao da smo plakali? Zato? Da li se neto dogodilo?"
Marta skloni ruku svoga mua kojom joj je podigao bradu i dok je sputala glavu ree:
"Nita. Samo sam se oseala potiteno."
"Ima li to neke veze sa Erikom?"
"Oh, ne. On je idealno dete. Dostojan proizvod mainskog odgajanja. Sa dadiljom kao to je ona,
Erik nikada svojim roditeljima nee zadavati muke."
"Spava li?"
"Pria mu se uobiajena pria pred spavanje. Ula sam pre deset minuta. Sedeo je u svom dejem
krevetiu, rumenog lica, upuujui poglede oboavanja svojoj voljenoj Cibeli. U poetku me ak nije
ni primetio. Ali kada sam prila da ga poljubim za laku no odgurnuo me je obema ruicama, kao da
je eleo da mi kae da priekam dok pria ne bude gotova. Razume se, majka nije elektronska maina,
ona moe da eka."
"ta je Cibela uinila?"
"armantna, pametna, ravnoglava Cibela bila je na nivou kao i uvek. 'Erie', kae ona, 'poljubi
svoju majku, s kojom si krvno povezan, za laku no. ta sam ti ono rekla o deljenju hromozoma?'"
"Zato toliko mrzi Cibelu?"
Martine oi se ispunie suzama.
"Ne mogu to vie da podnesem, Lufe! Molim te, shvati to! Na svakom koraku oseam tu razumnu
mainsku nadreenost! Retko koji dan proe, a da mi ona ne stavi do znanja da sam podreena.
Molim te uini neto, uini! Zato te grozne maine moraju biti tako strano pametne? Zar ne mogu da
obavljaju svoja zaduenja bez toga? Kome je to potrebno?"
"Dogaa se samo od sebe. Odgovorni su zakoni samoorganizovanja. Mi na to nemamo upliva bilo
da je re o individualnim crtama ili ak o geniju. eli li da zatraim nekog drugog robota umesto
Cibele?"
"Na alost, to ne dolazi u obzir. Erik je jednostavno lud za njom. Bolje uini neto da bude malo
gluplja. Tada e mi biti mnogo lake."
"Ali to bi bio zloin! Zar ne zna da zakon izjednauje robote kadre da misle sa ljudima?"
"Onda razgovaraj sa njom! Danas mi je kazala jednu tako uasnu stvar da sam ostala bez rei. Ne,
ja jednostavno ne mogu vie da podnosim to poniavanje!"
"Tiho, dolazi! Priberi se!"
"ao, efe!"
"emu to, Cibela? Ti svakako zna da A-l maina ne upotrebljava takve rei."
"Pa, vidite, mislila sam da bi se to Marti dopalo. Ona je uvek oduevljena kada moe da podvue
razliku izmeu boga-tvorca i jedne maine koju je ovek stvorio."
Marta prekri oi maramicom i izjuri iz sobe.
"Je li to sve?" upita Cibela.
"Da, moe ii."
Desetak minuta kasnije Luf ode u kuhinju.
"ta to sada radi, Cibela?"
Odmerenim pokretima, Cibela ukloni kalem mikrofilma iz kuita u svojoj slepoonici.
"Prouavala sam flamansko slikarstvo. Sutra imam slobodan dan i volela bih da posetim svog

potomka. Njegovi uitelji kau da je genije za slikarstvo. Ali plaim se da nee stei dovoljno znanja
o slikarstvu u internatu. Moram se o tome pobrinuti u slobodno vreme."
"ta se danas dogodilo izmeu tebe i Marte?"
"Nita naroito. Jutros sam raiavala sto kada sam sasvim sluajno bacila pogled na jednu
stranu njene teze i uoila dve temeljne pogreke u formuli za kod nukleinske kiseline. Bilo bi glupo
da joj nisam na njih skrenula panju. Samo sam elela da joj pomognem."
"I ta se dogodilo?"
"Poela je da plae i govori kako je ona jedno ivo ljudsko bie, a ne robot, i da joj je to to je
jedna maina sve vreme poduava isto tako mrsko kao da ljubi neki 'friider'."
"Ti si joj, razume se, uzvratila?"
"Da, rekla sam joj da kada bi mogla da zadovolji svoj nagon za stvaranjem potomstva pomou
friidera, verovatno ne bi videla nita pogrdno u tome da ga poljubi."
"Shvatam. Ali nije bilo lepo to si pomenula nagone."
"Nisam elela da je povredim. Samo sam htela da shvati kako je sve to vrlo relativno."
"Molim te budi malo taktinija sa Martom. Ona je tako napregnuta."
"Da, efe."
Luf se trgnu i ode u spavau sobu.
Marta je spavala, s nosem priljubljenim uz jastuk, zajecavi s vremena na vreme.
Trudei se da je ne probudi, Luf se na prstima udalji i lee na kau.
Oseao se uasno.
Za to vreme u kuhinji Cibela je razmiljala kako je stalni odnos sa ljudskim biima postajao sve
nepodnoljiviji, da niko nije mogao da zahteva od maina koje su sada bile mnogo pametnije od
oveka da iskazuju neprestanu zahvalnost svojim tvorcima i da nije bila u pitanju njena materinska
ljubav prema malom kiberdetetu, koje nije imalo nikog sem nje na celom svetu, ona bi se rado bacila
kroz prozor sa dvadesetog sprata.

Andrej Gorbovski: UZALUDNOST

Nisu osetili sveani trenutak kada je brod dodirnuo povrinu planete. Nije se osetio nikakav udar.
Jedan od pokazivaa jednostavno je ukljuio oznaku za 'vrsto'i ta je oznailo kraj praznine
meuplanetnog prostora.
Vamp pogleda Kapetana, ali ovaj nije odavao nikakav znak zadovoljstva i bilo je nemogue rei
kako je reagovao na kraj njihovog dugog putovanja.
Sudei prema kombinaciji svetlucavih povlaka, taaka i izukrtanih talasnih linija bilo je
oigledno da su uslovi u kojima se njihov brod sada nalazio bili priblino isti uslovima ivota na
njihovoj vlastitoj planeti - priblino, u okviru dozvoljenih granica. Vamp prenese obavetenje
Kapetanu, ali ni to kao da na njega nije ostavilo neki naroiti utisak.
"Mislim da ovde neemo pronai vie oblike ivota", primeti on mrano. "U svakom sluaju, poi
i procunjaj." Kapetan je to nazivao 'cunjanjem'.
Ivica niskog obronka na koji se Vamp popeo bila je mestimino obrasla nekom vrstom tananog,
uspinjueg rastinja. Odozdo sa platoa brod je izgledao poput nekog velikog belog balona. Smea
ravnica protezala se miljama na sve strane. Samo s desne strane na izlomljenoj i nejasnoj liniji
obzorja naziralo se nagomilano kamenje i stenje. I to je bilo sve.
Kada je u pitanju bio jedan takav predeo nije imalo smisla mnogo se udaljavati, ali sama priroda
njihove profesije neminovno ih je upuivala na ovakvu vrstu razbijanja iluzija. Posao im je bila
trgovina. Istina, oni nisu mnogo nalikovali svojim precima koji su se bavili ovom profesijom u
drevna vremena. Putovali su na udaljene svetove nosei dobra tamo gde su ona bila najpotrebnija. Sa
sobom su nosili jedinice informacija uskladitene u nizovima providnih kristala. Ovo je bila
najtraenija roba na karavanskim putevima vaseljene.
Svaka civilizacija koja se samostalno razvijala neminovno je otkrivala odreene istine i dolazila
do otkria koja su bila nepoznata drugima. Njihov posao bio je da trampe otkria za otkria, teorije
za teorije, informacije za informacije. Ponekad su nailazili na svetove koji nisu mogli nita da im
ponude za razmenu. Tada su plemenito delili sa primitivnim biima one injenice koje su ona bila u
stanju da prime, jer informacije su predstavljale robu koja se mogla slobodno zameniti ili darivati
bezbroj puta, a da se njena koliina nikada ne umanji za vreme tog procesa. Posetioci koji e stii na
takve svetove kroz hiljade godina pronai e tamo bogate plodove koji e se razviti iz semenja to
oni sada seju.
Bili su na putu kui posle jednog beskrajnog zavojitog putovanja izmeu zvezda koje im je donelo
gomilu zavidnog znanja. Mnogo brodova je poput njihovog oralo prostore vaseljene, ali nisu se svi
vraali. esto su ih neoekivana opasnost i smrt zaticali na udnim, udaljenim planetama, planetama
koje su na prvi pogled izgledale isto tako prazne i beivotne kao i ova. Vamp se vrati u brod koji se
sada kretao jednom dinovskom, neprestano rastuom spiralom preko povrine planete. Na ekranu su
se smenjivale slike predela iznad koga su prolazili, ali oni nisu posmatrali ekran - ta bi moglo da se
nae tamo dole to bi predstavljalo novinu za ove posetioce koji su obili tolike svetove?
Seli su da igraju svemirske dame.
"Prazan svet", primeti Kapetan mrano, "mrtva planeta."
Vamp rtvova jednog igraa i pojede dva.
"Hajde da napravimo jo nekoliko krugova", ree Kapetan, "i to e biti dovoljno."
"Koliko je udaljena ova planeta od sunca?" Vamp pomeri figuru napred spremajui se da je u
sledeem potezu pretvori u kralja.
"Trea je." Kapetan uze damu koja je trebalo da postane kralj. "Trea od sunca. U katalozima se

navodi pod nazivom 'Zemlja'."

Na ekranu se jo video isti haos nagomilanog stenja i smea ravnica koja se protezala do
udaljene, nepravilne linije obzorja. Nije bilo gradova, naselja, nikakvog znaka razumnog ivota.
"Napravi jo nekoliko krugova i to e biti dovoljno", ponovi Kapetan.
Nita vie nisu rekli, jer je Vamp osvojio kralja. Kapetan je uvek smatrao da je on bolji igra, ali
da je pravio greke koje je Vamp nefer iskoriavao. Tako je bilo i ovog puta. Kada je do konanog
ishoda preostalo jo jedan do dva poteza, prekinu ih otar zvuk zujalice. Brod je otkrio tragove
nekakve civilizacije. Kapetan nestrpljivo pritisnu jedno dugme i zujalica uuta - jedino je infracrveno
oko pokazivaa nastavilo ljutito da pulsira.
Odigrali su jo nekoliko partija.
"Je li dosta za sada?" upita Vamp, ravo prikrivajui radost zbog pobede.
Kapetan se mrano sloi.
Na ekranu se pojavi jedna slika i oni ugledae neko veliko, izdueno, metalno telo napola
zakopano u pesku.
"Letelica za prevoz u svemirsko polje planete", primeti Vamp.
"Civilizacija tek na drugom nivou." Izgledalo je kao da je ta injenica pruila Kapetanu neku vrstu
zluradog zadovoljenja. "Primitivan svet; to je i razlog to je izumro."
"Hoemo li da pogledamo tu letelicu?"
Ali Kapetan je odbio. Izuavanje nestalih civilizacija nije bilo njihov posao. Za to su postojali
starinari iz Kosmike akademije nauka.
"A ta ako tamo postoje razumna bia?"
Kapetan zatrese glavom.
"Letelica se sruila i dugo je bila prazna. Moe poi ako te zanima, ali polazimo im se vrati.
Ovde nema niega za nas."
Vien iz blizine, udni brod izgledao je jo vei. Predstavljao je jedan veliki aerodinamian blok
tamnog metala.
Vamp nije mogao da vidi ni ulaz ni neki otvor. Sa svih strana nalazio se samo glatki metalni
omota oronuo od vremena. Zatim je uoio jednu iroku, crnu pukotinu koja je, izgleda, presecala
celo telo nadvoje. On pogleda unutra, ali nita nije mogao da vidi. Paljivo se provukavi izmeu
crnih ivica raspoluenog metala, Vamp se spusti unutra.
Nekoliko sekundi kasnije preplaena gomila malih riba pobee kroz pukotinu i sakupi se iznad
tamnog otvora nastalog cepanjem. Nisu bile svesne dubine vode, kao to ni bezvredni naseljenici
kopna nisu bili svesni mitskog 'stuba vazduha'. Jedina stvar koja je moda jo mogla da osea
ogromni pritisak ovih dubina bila je beivotna podmornica.
Izvesno vreme beli balon nepokretno je visio iznad napola skrivenog metalnog trupa. Nigde ni
traga od Vampa. Kada je konano poeo da se pojavljuje, male ribe koje su se komeale u blizini
ivice pukotine razbeae se u svim pravcima.
Balon krenu dalje i, dobijajui na brzini, nestade iza izlomljene linije obzorja.
"Neto zanimljivo?" upita Kapetan, vie iz utivosti nego to je bio zainteresovan.
Vamp zatrese glavom. "Letelica je bila primitivne izrade - koristila je energiju iz baterija i
akumulatora. Uzrok pada nije vidljiv."
"Da li je to vano?"
"Ne, razume se da nije..."
"Doli smo da trgujemo." Kapetan je to rekao kao da mu je Vamp protivreio. "Ostalo nas se ne
tie. A i da smo sluajno nabasali na one koji su sagradili tu letelicu, za ta bismo mogli da ih

zainteresujemo?"
"Za sintezu proteina, ako njome nisu ovladali, za iskoriavanje slobodne energije iz svemira..."
"Misli?"
"Prema svim nalazima, dosta su primitivni. Mogli bismo ak da im ponudimo stvaranje sintetike
linosti ili bioloke postupke za sticanje besmrtnosti."
"Da, svakako. Drugi nivo. A ta bi oni mogli nama da daju?"
Vamp prui kapetanu jedan pljosnat, pravougaoni predmet. Skinuo ga je sa zida jedne od kabina.
Bila je to obina crno-bela fotografija. Zatiena staklom, jedva da je pretrpela neka oteenja u
vodi. Na fotografiji je bio prikazan jedan ovek, mlad ovek u konoj jakni, koji je drao ogromnog
buldoga na kratkoj uzici. Buldog oigledno nije bio mnogo zainteresovan da na filmu ovekovei svoju
tunu, pasju njuku, te je nestrpljivo gledao u stranu, negde s one strane rama. Mladi je stajao pored
autoputa du koga je saobraaj tekao u oba smera. U daljini se mogao videti jedan autobus.
"udno", primeti Kapetan.
"Veoma", sloi se Vamp. Ovo je bila jedna od onih retkih prilika kada se u potpunosti slagao sa
svojim Kapetanom.
"ak nisu bili u stanju ni da razlikuju boje crno-bela je."
"A taj pojas?" Vamp pokaza na autoput.
"Kree se?"
"Tako izgleda. I nosi predmete poreane na sebi."
Kapetan klimnu. "Vrlo udno."
"A ovo?" Vamp je govorio o oveku i psu. "Oigledna simbioza."
"Razume se. Ova dva bia zasigurno poseduju jedinstven misaoni proces i jedinstvenu psihu.
Oigledno su svesni sebe kao jedinstvene linosti."
"Pogledajte", Vamp pokaza na uzicu, "ak su i povezani kanapom od nervnih vlakana."
"Poput asketa sa Megere-XY?"
Otkrili su jo nekoliko potopljenih plovila, a zatim su naili na ruevine nekog grada. Kao ni
ranije, nigde nije bilo ni jednog jedinog traga prisustva razumnih bia ije su ruke sve ovo stvorile.
"Mrtva planeta", izjavi Kapetan. "Stanovnici su se degenerisali i izumrli."
"Zato degenerisali?" Vamp ni sam nije znao zato je bio toliko uvreen zbog domorodaca sa ove
planete.
"lzumiranje je jednostavno kulminacija jednog procesa. Ako rasa nije bila u stanju da se
prilagodi, morala je da se degenerie." I on nestrpljivo dodade. "Odlazimo."
"Ali znate, oni, oni..." Vamp vie nije znao ta da kae, jednostavno je iz nekog neodreenog
razloga oseao da bi bila greka skinuti ovu planetu sa popisa nastanjenih svetova, velika greka.
"Znate oni... ta ako naseljavaju vie predele?" bubnu on i sam svestan da govori gluposti.
To je bilo toliko besmisleno da se Kapetan nije ak ni naljutio.
"Dragi moj Vampe, treba li da ti navedem 'Zakone ivota'?" Jedna neprozirna skrama prevue mu
se preko oiju, napola ih zatvarajui i on stade da navodi: "ivot na planetama mogu je jedino u
oblastima koje su zatiene od pogubnih zraka sunca i kosmikog zraenja, to jest na dnu okeana. Vii
oblici ivota mogu se jedino pojaviti i razviti; u oblastima velikog pritiska, u velikim dubinama
vode."
Vamp je utao jer ono to je Kapetan rekao bilo je izvan svake sumnje.
"ta je sledee na naem spisku?"
Vamp podie oi i pogleda u dnevnik: "Alfa Kentaura."
Kapetan pomeri neke poluge na kontrolnoj tabli i za nekoliko sekundi ponovo su bili okrueni

svemirom.
Vamp prui deset zelenih pipaka ispod oklopa i stade da postavlja tablu za partiju svemirske
dame.

Frederik Pol: UBITANA MISIJA PINEASA SNODGRASA

Ovo je pria o Pineasu Snodgrasu, izumitelju. On je napravio vremeplov.
Napravio je vremeplov u kome se vratio nekih dve hiljade godina natrag, negde u vreme
Hristovog roenja. Predstavio se caru Avgustovu, njegovoj gospi Liviji i ostalim bogatim i monim
Rimljanima toga doba; kako je lako sklapao prijateljstva, obezbedio je sebi saradnike za brzi
preobraaj ivotnih navika u prvoj godini. (Ideju je ukrao iz jednog naunofantastinog romana Luja
Spraga de Kampa, pod naslovom 'Samo da ne padne tama'.)
Njegov vremeplov nije bio veoma veliki, ali mu je srce to bilo, tako da je Snodgras odabrao teret
koji e tadanjim ljudima pruiti najveu, trenutnu pomo. Glavne osobine drevnog Rima bile su
prljavtina i bolest, bol i smrt. Snodgras je odluio da svet Rimljana uini zdravim i da ljude toga
vremena odrava u ivotu pomou medicine dvadesetog veka. Sve ostalo e se samo od sebe srediti,
kada se jednom ljudska rasa oslobodi uasnih poasti i preranog umiranja.
Snodgras ih je upoznao sa penicilinom, aeromicinom i bezbolnim popravljanjem zuba. Brusio je
stakla za naoare i objasnio im operativnu tehniku za uklanjanje katarakta. Nauio ih da koriste
anesteziju, objasnio im virusnu teoriju bolesti i pokazao im kako da preiavaju vodu za pie.
Podigao je Klineks fabrike i nauio Rimljane da stave ruku preko usta kada kalju. Traio je i dobio
prekrivke za otvorenu rimsku kanalizaciju, a zapoeo je i upranjavanje uravnoteene ishrane.
Snodgras je doneo zdravlje u drevni svet, a odravao je i svoje vlastito. Poiveo je vie od sto
godina. Umro je, u stvari, stote godine nove ere, kao veoma zadovoljan ovek.
Kada je Snodgras stigao u veliku Avgustovu palatu na brdu Palatin, na svetu je ivelo nekih dve
stotine pedeset miliona ljudskih bia. Ubedio je principata da podeli svoj blagoslov sa celim svetom,
da pomogne ne samo stotini miliona podanika Carstva, ve jo stotini miliona u Aziji i desetinama
miliona u Africi, na zapadnoj polulopti i na svim pacifikim ostrvima.
Svi su postali zdravi.
Smrtnost novoroenadi odmah se smanjila, sa devedeset odsto na manje od dva. Duina ljudskog
veka smesta se udvostruila. Svi su bili zdravi i to svoje zdravlje pokazivali su tako to su stvarali
vie dece, koja su rasla u zdravlju do zrelog doba, a zatim raala jo dece.
Nemona je ona civilizacija koja nije u stanju da se udvostrui u svakom pokoljenju, ako to
pokua.
Ti Rimljani, Goti i Mongoli bili su ilavi. Svakih trideset godina stanovnitvo sveta uveavalo se
za inilac dva. Tridesete godine nove ere svetsko stanovnitvo brojalo je pola milijarde. ezdesete
godine nove ere dostiglo je celu milijardu. U vreme kada je Snodgras umro kao srean ovek
stanovnika je bilo koliko i danas.
Prava je teta to Snodgras nije imao mesta u svom vremeplovu za nacrte teretnih brodova, knjige
o metalurgiji koje bi potpomogle izradu delova za pravljenje etelica kojim bi se ubirala letina sa
polja - za parne turbine koje bi proizvodile struju za napajanje maina to bi pokretale gradove - za
svu tehnologiju koja se razvila za dve hiljade narednih godina.
Ali nije imao.
Dakle, u vreme njegove smrti uslovi vie nisu bili ba savreni. Velika veina nije imala poten
krov nad glavom.
Sve u svemu, Snodgras je bio zadovoljan, jer su te stvari mogle da se srede same od sebe. Kada je
celokupno svetsko stanovnitvo dobrog zdravlja, onda uveanje njegovog broja treba da predstavlja
pravi podsticaj za istraivanje. Beskrajna priroda sigurno e, kada se njome jednom ovlada,
obezbeivati sve to je potrebno za bilo koji broj ljudskih bia.

Tako je i bilo. Maine na paru prema Njukomenovom nacrtu podizale su vodu za navodnjavanje
polja potrebnih za proizvodnju hrane mnogo pre njegove smrti. Podignuta je brana na Nilu kod
Asuana pedeset pete godine. Ulina kola na elektrini pogon zamenila su volujska kola u Rimu i
Aleksandriji pre sedamdesete godine nove ere, a nekoliko godina kasnije robove sa galija oslobodili
su ogromni, nezgrapni, dizelski, vanbrodski motori koji su pokretali lae sa hranom preko
Sredozemlja.
Dvestote godine nove ere na svetu je bilo neto vie od dvadeset milijardi dua, a tehnologija je u
stopu pratila to irenje. Plugovi na nuklearni pogon raistili su Teutoburku umu, gde su Varusove
kosti jo trunule, a ubrivo dobijeno vaenjem minerala iz mora razmenom jona davalo je fantastine
prinose hibridnih itarica. Tristote godine nove ere broj stanovnika na svetu popeo se na etvrt
biliona. Vodoninom fuzijom dobijane su fantastine koliine energije iz mora; atomskom
transmutacijom svaka stvar pretvarana je u hranu. To je bilo neophodno jer vie nije bilo mesta za
farme. Zemlja je postajala prenaseljena. Do sredine estog veka ezdeset miliona kvadratnih milja
povrine kopna Zemlje bilo je tako potpuno prekriveno da nijedno ljudsko bie koje je stajalo bilo
gde na suvom tlu nije moglo da rairi ruke u bilo kom pravcu, a da ne dodirne drugo ljudsko bie koje
stoji pored njega.
Ali svako je bio zdrav, a nauka je napredovala. Mora su bila isuena, to je smesta utrostruilo
raspoloivu povrinu tla. (Za pedeset godina i morska dna bila su popunjena.) Energija koja se
pribavljala fuzijom morskog vodonika sada se dobijala hvatanjem celokupnog energetskog odliva sa
Sunca, preko dinovskih ogledala sastavljenih od iste sile. Ostale planete su se, razume se, zaledile,
ali to vie nije bilo vano, jer su u desetleima koja su usledila bile dezintegrisane zbog energije iz
njihovih jezgara. To se dogodilo i Suncu.
Odravanje ivota na Zemlji na takvim vetakim standardima zahtevalo je veliku potronju
energije; vremenom je svaka zvezda u Galaksiji poela da odailje svoju celokupnu energiju na
Zemlju i ve se radilo na planovima da se pripoji i Andromeda koja bi obezbedila sva potrebna
irenja u narednih trideset godina.
Tog trenutka napravljen je proraun.
Procenivi da je prosean ovek teak otprilike sto trideset funti - ili, zaokrueno, 6X104 grama i uzevi da e se broj stanovnika udvostruiti svakih trideset godina (mada vie nije postojala
'godina' od kada je Sunce dezintegrisano; sada je usamljena Zemlja besciljno lebdela prema Vegi),
otkriveno je da e do 1970. godine ukupna masa ljudskog mesa, kostiju i krvi dostii 6X1027 grama.
To je najavilo problem. Celokupna masa same Zemlje bila je svega 5,98x1027 grama.
oveanstvo je ve ivelo u jazbinama buei kamen i bazalt i dubei zamrznuto jezgro od nikla i
gvoa; do 1970. i samo jezgro bilo bi pretvoreno u ive mukarce i ene, a njihovi podzemni hodnici
morali bi da se bue kroz masu njihovih vlastitih tela; bila bi to jedna uvijajua, sklupana lopta ivih
telesa noena kroz svemir.
tavie, jednostavna aritmetika pokazala je da to nije bio kraj. U konanom vremenu masa
ljudskih bia izjednaila bi se sa celokupnom masom Galaksije; a u nekom daljem vremenu
izjednaila bi se i prekoraila bi celokupnu masu svih galaksija bilo gde da se one nalaze.
Takvo stanje stvari nije se dalje moglo prenebregavati, i bio je zapoet jedan projekat.
Uz izvesne tekoe resursi su tako rasporeeni da dozvole konstrukciju jednog malog, ali vanog
ureaja. Vremeplova. Sa jednim dobrovoljcem (izabranim izmeu devet stotina biliona prijavljenih)
vratio se u prvu godinu. Teret mu se sastojao od samo jedne puke i jedne patrone i sa tom patronom
dobrovoljac je ubio Snodgrasa dok se ovaj peo uz Palatin.
Na veliku (iako samo potencijalnu) radost nekoliko kvadriliona osoba koje nikada nee biti

roene, spustila se blagoslovena Tama.

K. V. Meken: ODBIJENICA
Kal Torsbi
Ulica Pasovoj br. 897
Kalfaks, Arizona
16. jun 2100.
Dragi gospodine Torsbi:
Zahvaljujemo vam na poslatom rukopisu 'Poslednji ovek na Zemlji'. Naalost, Talr Pres trenutno
je zatrpan rukopisima naunih dela. Molimo vas, obratite nam se ponovo.
Vai,
izdavai

E. Majkl Blejk: NAUNA FANTASTIKA ZA TELEPATE

Ma, znate na ta mislim.

Duan Ekerson: ZNAK NA KRAJU VASELJENE

Ovaj kraj gore.