Srce komete

Gregori Benford/Dejvid Brin, SRCE KOMETE

Preveo Zoran Jakšić

ZAHVALNICE
Ovaj roman napisan je na osnovu najboljih podataka dostupnih u svoje vreme, a vezanih za komete
uopšte i Halejevu kometu posebno. Stvoren je uz svest (i nadu) da će uspešne Halejeve sonde 1986. i
međunarodno osmatranje Haleja u ogromnoj meri obogatiti naše znanje o tim opčinjujućim zaostacima
postanja. Ukoliko se ispostavi da deo tih novih podataka obesnažuje neke pretpostavke naše priče, nadamo
se da će nam čitalac bar odati priznanje zbog smelosti. Osećali smo da moramo da ispričamo ovu priču baš
sada, u počast međuplanetnom glasniku čije su posete toliko dobro odmerene na jedanput u ljudskom životu.
Autori bi želeli da se zahvale stručnjacima koji su im pomogli, prvenstveno profesoru Majku Gefiju,
Džonu Luisu, Džonu Krameru, Bertu Kingu i Karlu Johansonu, kao i dr Reju Njubernu iz LMP i dr Eriku Džonsu
iz laboratorija Los Alamosa. Dr Donald Jeomans iz LMP i dr Nil Halkover iz TRW Inc. pomogli su u pitanjima
vezanim za orbitalnu mehaniku.
Takođe bismo želeli da se zahvalimo Aniti Everson, Džoani Abe, Ričardu Kertisu, Sju Roberts, Denu
Spadoniju, Nensi Grejs, Vilijemu Lomaksu, Boni Graham, Ejpril Abrams i Dajani Brizolara. Karin i Pol
Anderson i Astrid i Greg Ber takođe su bili više nego ljubazni. Dr Luis D'Amario i dr Denis Brajns iz Laboratorije
za mlazni pogon pomogli su da napravimo crtež sa njihovim divnim proračunima planetnih susreta. Obojica
dobijaju po večeru i bocu.
I, kao uvek, Lu Aronika iz Bantam Buks imala je razumevanja za potrebe autora koji rade sa
'astronomskim' vremenskim ograničenjima.
Biće mnogo stvari u budućnosti. Ali nikada neće nestati potreba za hrabrošću.

Dejvid Brin i Gregori Benford

septembar 1985.

Prvi deo
BARJACI I ANĐELI

Oktobar 2061.

Onaj koji ništa slučaju ne prepušta

malo će šta uraditi loše,
ali će uraditi veoma malo.

Halifaks

KARL
Kato je poginuo prvi.
On je bio zadužen za graditeljske mehove - robote polagače greda nosača po debeloj crnoj prašini
koja je pokrivala led komete.
Sa Karlove tačke osmatranja, na usponu kilometar udaljenom, Katoovo odelo bilo je mehur
narandžaste boje među ogromnim sivim radilicama. Nije bilo nikakvog zvuka, i pored oblaka prašine i gasa
koji su šikljali naviše, u blizini ljudi i mašina. Samo se nešto statičkih smetnji mešalo sa Vivaldijem koji je
pomagao Karlu da se usredsredi na posao.
Dogodilo se da je Karl digao pogled tren pre nego što se to dogodilo. Nedaleko od Katoa,
ukotvljeno u blizini severnog pola čvrstog jezgra komete, osam vretenastih šiljaka sastavljalo se u piramidalnu
kulu. Na njenom vrhu bila je smeštena antena mikrotalasne bušilice - činija okrenuta naopačke. Kato je radio
na stotinu metara odatle, ne razmišljajući o divljoj sili koja se zarivala u led u njegovoj blizini.
Karl je često pomišljao kako bušilica liči na groteskog čučećeg pauka. Iz rupe pod njom u pravilnim
razmacima izbijali su mlazevi pregrejane pare.
Kao da strpljivo kopa u potrazi za plenom, pauk je bljuvao nevidljive mikrotalase u rupu u naletima
od po pet sekundi. Nekoliko trenutaka posle svakog udara, odgovor u vidu žuto-plavog mlaza vrelog gasa
briznuo bi iz rupe i pokuljao iz novoiskopanog tunela. Uskovitlani dim naletao je na ploče skretnica i razdvajao
se u šest dimnih perjanica koje su se razilazile upolje i bezbedno izbegavale mikrotalasnu čauru.
Bušilica je to radila danima, strpljivo je probijala tunele u jezgru komete; koristila je udare
elektromagnetnih talasa centimetarske dužine, podešene na frekvenciju koja će razbiti molekule
ugljen-dioksida.
Karl je osećao slabašni drhtaj u stopalima svaki put kada bi udar sevnuo. Obzorje drevnog tamnog
leda zakrivljavalo se i nestajalo u svim smerovima. Uzvišenja čistog klatratnog snega su tu i tamo štrčala iz
Page 1
 Srce komete
debelih slojeva sunđeraste prašine. Bio je to prizor izbledelog belila naspram pegavog smeđeg i dubokog
upijajućeg crnila.
Kato i njegovi mehovi radili su u blizini mikrotalasne bušilice klizeći na vezovima neposredno iznad
površine. Slabašna sila teže jezgra nije bila dovoljna da ih zadrži dole, kada su se kretali. U visini, tanki
mlazovi jonizovanog fluorescentnog gasa njihali su se na pozadini tvrde, crne noći i kao da su milovali
japanskog svemirca.
Kato je nadgledao, dok su njegova čelična i keramička robotska oruđa obavljala opasan posao. Bio
je leđima okrenut pauku.
Karl se upravo spremao da se okrene sopstvenom poslu. Bušilica je metodično bljuvala oblake
pretvarajući led u paru. Tada se jedna noga džinovskog pauka iščupala i oslobodila u nemoj eksploziji snega.
Karl je zatreptao. Mikrotalasni generator i dalje je tukao dok se noga oslobađala kotve, krivila,
naginjala telo. Nije imao vremena ni da se užasne.
Zrak je samo na sekundu prešao preko Katoa. Bilo je to dovoljno. Karl vide kako se Kato trza kao
da hoće da pobegne. Kasnije je shvatio da pokret mora da je predstavljao poslednji grč agonije.
Zrak je tukao po ledu ispod čoveka i izbacivao svetlucave velove narandžastog i žutog gasa; ovi su
kuljali u crnilo u visini i dizali oblake prašine. Vivaldi nestade pod rikom statičkih smetnji.
Nevidljivi snop ocrtavao je šibav parajući put. On zatitra, zanjiha se, zatim se naže još više. Sve
dalje od obzorja. Prema Karlu.
Ovaj stade da pipa po kontrolnoj konzoli, iščupa bezbednosni poklopac i stade da ubada prst u
prekidač za isključivanje. Uši mu pucnuše kada se statička oluja prekide. Svaki meh i svako visokoenergetsko
postrojenje na toj strani jezgra Haleja isključi se. Mikrotalasni prst prestade da piše po ledu na samo nekoliko
desetina metara od Karla.
Pauk poče da pada. Halejev desetohiljaditi deo G bio je preslab da drži mikrotalasni generator dok
ispaljuje impulse, ali bez potiska usled širećeg gasa i pritiska zračenja, sopstveno slabašno privlačenje
ledenog sveta ponovo je prevladalo. Okvir se naže i otpoče bolno spori pad.
-Šta, do đavola, radiš? Ode mi napajanje.-
To će biti Džefers. I drugi glasovi blebetali su preko kom linije.
"S.O.S! Kato je povređen." Karl se vinu preko prljavosivog leda. Njegove impulsne mlaznice
ispaljivale su se žustrom, tvrdoglavom sigurnošću dok je leteo, nesvesno se krećući uz najmanje rasipanje
energije - rezultat godina vežbe. Prelazak preko izgužvanog Halejevog lica bio je poput veštog jedrenja iznad
sleđenog prašnjavog mora pod crnim nebom.
Usprkos svim nadama, on pokuša da dozove figuru u narandžastom svemirskom odelu, ispruženu
licem naniže na izbušenom snežnom polju. "Kato...?"
Kada je prišao, Karl je našao nešto što ni blizu nije bilo nalik čoveku, više je podsećalo na pocrnelo,
iskrivljeno, loše ispečeno pile.

Umolada je bila sledeća.

Rokovi za završetak poslova nisu ostavljali mnogo mesta za žalost zbog Katoa. Medicinska ekipa
došla je iz matičnog broda, Edmunda Haleja, da odnese Katoovo telo, pa su se svi vratili svojim poslovima.
Karl je još pre više godina naučio da radi uprkos uznemirujućim vestima, nesrećama, kvarovima. A
nije bilo lako zaboraviti na smrt kolege iz posade. Dopadala mu se Katoova energija, njegovo plaho
raspoloženje i razmetljivo samopouzdanje. Karl zavetova uspomeni na prijatelja najmanje jednu valjanu,
temeljitu memorijalnu pijanku.
On i Džefers popravili su pauka, ponovo učvrstili stopu i preudesili nogu. Karl je odsekao oštećeni
deo. Džefers je pridržavao napajanje kiseonikom dok je on u otvor ubacivao šiljati deo nosača. Na Karlov
znak, drugi svemirac pređe mlazom gasa preko spoja i metal ožive i zavari sam sebe u blistavom
narandžastom luku. Obavili su popravku pre nego što je Katoovo telo bilo na Edmundu.
Umolada dođe preko ivice Halejevog jezgra, bledoplavi mlazevi vatre nosili su je duž kabla od pola
do pola. Najlakši način kretanja preko nepravilne ledene lopte bio je okačiti kabl, upaliti mlazne motore
ugrađene u odelo i kliziti nekoliko metara iznad površine. Magnetne kotve automatski su se otpuštale dok biste
prolazili, i tako smanjivale trenje na minimum.
Umolanda je bila zadužena za unutrašnje radove - oblikovala je nepravilne bušotine u uređene
tunele i odaje. Srela se s Karlom u blizini ulaza u Tunel 3, na jedan kilometar od mesta nesreće. Pauk kopač
temelja ponovo je radio, udaljen na obzorju.
-Baš šteta za Karla- odasla ona.
"Aha." Karl iskrivi lice na grozno sećanje. "Dobar čovek, iako je sve vreme puštao one stare
bezvezne filmove na 3D."
-Bar je bilo brzo.-
Na to nije imao šta da kaže; uostalom, nije mu se dopadalo da mnogo naklapa tu napolju.
Naprosto, to je ometalo posao.
Page 2
 Srce komete
Tečne Umolandine oči proučavale su ga kroz mehurasti šlem isprskan prljavštinom. Vratni prsten
skrivao joj je jamicu na bradi. Bio je iznenađen kada je video da je to izostavljanje otkriva kao ženu prekrasnu
u svakom drugom pogledu, abonosne kože zategnute na visokim jagodicama u promućurni ironični izraz. Baš
smešno da to nije primetio nikada ranije.
-Jesi li proverio uzrok?-
"Proverio sam mesto na kome se pauk otkačio", odgovori Karl. "Izgleda da je popustila pukotina
ispod njega."
Klimnula je. -Ne iznenađuje me. Nalazila sam rupe u dubini, obrazovane dok je radioaktivni raspad
nekada davno zagrevao led, još dok se Halej obrazovao. Ukoliko se nešto vrelog gasa od paukovog kopanja
probilo nazad, do površine, kroz neku od tih šupljina, to je moglo da potkopa paukovu kotvu.- Karl je žmirkao
prema obzorju i zamišljao kako su po čitavoj kometnoj glavi skrivene zagonetne zmije tunela. "Zvuči
verovatno."
-Zar pauk nije trebalo da se isključi čim je izgubio žižu?-
"Jeste."
-Prekidač?-
"Prokleti bezbednosni osigurač bio je neispravan. Naprosto se nije uključio", reče Karl mrko.
Njene obrve se gnevno skupiše. -Još neispravne opreme!-
"Aha. Neko kopile tamo na Zemlji obavilo je malčice prekovremenog rada na pausu."
-Prijavio si?-
"Jašta. Ali ima dugo da se pešači dok stigneš do rezervnih delova." On se sarkastično nasmeši.
Nakratko je zavladala tišina pa Umolanda ponovo progovori.
-Uvek će biti nesreća. Gubili smo ljude i na Enkeu.-
"To nimalo ne olakšava stvar."
-Ne... pretpostavljam.-
"Uostalom, Enke je bio prava mačkica od komete. Stara. Sva isisana i suva. Gomile lepog
bezbednog stenja." On ovlaš zakači površinu vrhom čizme. Sneg i crna prašina odigoše se na najblaži dodir.
Ona se prisili da se nasmeši. -Možda sav taj led treba da nas održi u životu u budućnosti, ali nas
danas ubija.-
Karl mahnu prema tri meha koja su stajala u blizini i čekala naređenja. Mašine su već bile
izbrazdane i umrljane Halejevom primordijalnom masom. "Ovo je tvoja ekipa. Kato ih je valjano vodio. Ali
možda ćeš ipak poželeti da ih pregledaš na brzaka."

-Izgleda da su u redu.- Umolanda uključi bojom šifrovani ispis na leđima najbližeg i klimnu. -Imali
smo ovde nešto sreće. Mikrotalasni snop nije ih zakačio. Spustiću ih da rade na proširenju Tunela 3.-
Povezala je kabaste višeruke robote i skladno ih doteglila do ulaza u tunel. Karl je gledao kako ih je
poređala u bezbedni niz i nestala niz okno, vodeći mehove poput pastira, iako su mehovi za neke stvari bili
bistri poput desetogodišnjaka, i daleko bolje usklađeni.
On nastavi da proverava opremu koju su drugi članovi ekipe donosili sa Edmunda. Bio je to dosadan
posao, ali on je radio u oknima danima i bio mu je potreban odmor od beskrajnih zidova leda oivičenog
parčićima kamena.
Nad glavom su mu snopovi pare, poput gaze, tkali laganu dostojanstvenu igru. Dvostruki svetlucavi
rep Haleja bio je poput plavo-zelene svile. Sada je nestajao jer je još pre više meseci prošlo kratko letnje
osipanje koje je za kometu dolazilo svakih sedamdeset šest godina. Ali barjaci prašine i jona i dalje su se
rasplitali, paučinasti filigrani treperavi kao na lenjem povetarcu, stegovi divovskih anđela.

Ekspedicija se sa Halejevom kometom susrela posle njenog prolaska kroz perihel 2061, kada se
repati planetoid već podobro bio uputio napolje. Ovde, iza orbite Marsa, silovita Sunčeva toplina nije više teralo
na ključanje ogromne mlazove molekula vode, prašine i ugljen-dioksida, od kojih je Halejeva kometa izgledala
onako spektakularno tokom svog kratkog leta.
Ali toplota se zadržava. Mesecima, dok se Halej strmoglavljivao pored silovitog Sunca koje sve
ogoljuje, talasi toplote prodirali su kroz led, stenje, i skupljali se u isparljivim komorama i rasutim komadima
stena. I sada, dok se kometa već dizala u hladnu tamu spoljašnjeg dela Sunčevog sistema, u unutrašnjosti je
još bilo rezervoara toplote.
Tvrdo, tamno krompirasto obličje bilo je sleđena mešavina vode, ugljen-dioksida, ugljovodonika i
cijano-vodonika, a svaki od tih snegova sublimisao je u paru na drugoj temperaturi. Neizbežno je zato, na
nekim tačkama, toplota koja se lagano probijala istopila razne vrste leda, ili ih pretvorila u paru. Ti džepovi
ležali su i čekali.
Karl je napola bio sastavio sistem hemijskog filtra kada je na komunikatoru u odelu čuo oštri krik.
A onda, nagla, zlokobna tišina.
Na pokazivaču na zglavku namigivalo je žuto-plavo, žuto-plavo: Umolandina šifra.
Page 3
 Srce komete
Prokletstvo. Dva puta u jednoj smeni?
"Umolanda!"
Bez odgovora. On dohvati polarni kabl i pođe, šaku pred šaku, prema ždrelu Tunela 3.
Mehovi su radili na ulazu u pećinu, kopali su po ledu koji se lagano spuštao kroz kovitlace iskričave
magle. Nije bilo signala od Umolande. On ostavi mehove da rade, ali im povadi memorije na čipovima iz
rančeva na leđima, da ih pregleda dok čeka. Uskoro je postalo očigledno šta se dogodilo.
Duboko u ledu mehovi su revnosno klesali zidove prve sale. Umolanda je daljinski upravljala iz
glavnog tunela, radi bezbednosti. TV rele govorio joj je kada da prebaci robote na nove zadatke, gde da
doteruju detalje, gde da buše i razbijaju. Visila je vezana, osmatrala prenosivu tablu za očitavanje i povremeno
se prebacivala na punu servo kontrolu mehova, kada je trebalo obaviti naročito fini deo poliranja.
Radila je na daljem kraju onoga što će uskoro biti skladišni prostor kada je meh naleteo na masivnu
gromadu nascentnog gvožđa od dva metra u prečniku. Kapetan Kruz bio im je rekao da obraćaju pažnju na
korisne sirovine. Umolanda zato dade nalog svoj trojici mehova da izvade materijal. Pod njenim vođstvom
podmetnuli su poluge ispod gromade i pokušali da je iščupaju. Nepopustljivi crni komad odbijao je da se
pokrene.
Umolanda je morala da priđe da stvar bolje pogleda. Karl je mogao da predstavi nevolju: mehovi su
bili dobri, ali često je bilo teško videti da li su prišli pod najboljim uglom.
Karl je imao crnu slutnju. Gromada je upijala toplotu nedeljama i puštala je da se širi u bljuzgavicu,
koja je ležala odmah iza nje, džep zatvorenog ugljen-dioksida i metana. Ta zapenušana čorba bila je
napregnuta na kritičnoj tački i nedostajalo joj je još samo malo temperature da brizne u gasnu fazu.
Oh, za ime sveta, Umolanda, nemoj...
Jedan meh zabio je polugu za dizanje pod stenu i prodro u rezervoar poluotopljene smese.
Umolanda je videla kako se robot tetura i vraća ravnotežu. Naredila mu je da ponovo pokuša i još malo prišla
da osmotri.
Meh je bio spor, nespretan. Aluminijumska oplata bila mu je isprskana i obezbojena od nekoliko
dana na ledu, ali očitavanja su mu pokazivala da je savršeno ispravan. Upotrebivši kao oslonac sopstvene
vezove, on zaleže oko gromade, gurnu - i gvozdeni komad iščupa se, oslobođen.
Ne!
Nestanak pritiska oslobodi energiju isparavanja. Eksplozija izbaci polugu iz mehovog zahvata, poput
šipke za nabijanje ispaljene iz topovske cevi.
Umolanda je bila na dva metra odatle. Poluga joj se zabila u stomak.
Očitavanje sa memorijskog čipa se okonča. Karl treptanjem odagna suze.
Čekao je dok su mehovi raščišćavali prolaz. Zaista nije bilo potrebe za žurbom.

Zapovednik misije Miguel Kruz naredio je da se operacije prekinu na pune dve smene. Ekipa za
pripremu izgarala je na poslu čitavu nedelju. Dve smrti u jednom danu ukazivale su na to da su pravili greške
usled čiste iscrpljenosti.
Umolandina nesreća izazvala je šikljanje biserne izmaglice tokom jednog sata, dok je unutrašnje
jezero polurastopljene mase vrilo. Da je iko na zemaljskoj strani posmatrao kroz teleskop, mogao je da opazi
neznatno pojačavanje sjaja na kometnoj glavi. Bilo je to kratkotrajno odavanje počasti. Zaslepljujuća oluja
izbacila joj je mehove napolje, u tunel, i oslobodila dovoljno leda da je zatrpa. Karl i ostali bili su zadržani
napolju sve dok nije bilo prekasno izvaditi je i polako smrznuti, radi moguće medicinske pomoći. Umolanda je
bila izgubljena.
Karl je popeo poslednjim teretnjakom. Pegava površina kao da je s rastojanjem postajala tamnija:
jezgro komete skupilo se u crnkastu tačku koja je plivala u blistavom narandžasto-žutom oblaku. Iako je
čupava izmaglica komete još bila vidljiva kroz male teleskope sa Zemlje, oko same glave svetlucave zavese
jona bile su čipkaste i jedva primetne. Gas i čestice prašine još su se neprekidno oslobađali sa Halejeve
površine, usled čega je teretno pilotiranje bilo teško. Većina gasova sada je poticala ne od razorne žaoke
Sunca, već od otpadne toplote ljudi.
Dok se teretnjak udaljavao, repovi-blizanci - jedan od prašine, drugi od fluorescentnih jona - pružali
su se u daljinu, skraćeni i bledi ostaci veličanstva koje je opčinjavalo Zemlju pre samo dva meseca. Iskrzani
mlazevi zupčasto su se raširili prema svetlucavoj glavici čiode Jupitera. Nesvestan svega toga, Karl se zavalio i
dremao dok se teretnjak dizao da se susretne sa Edmundom.
Kada su uz zveket pristali uz kotvu, sljuštio je odelo i zaplovio prema mrmljavom gravitacionom
točku na pramcu. Spustio se niz jedne od lestvi-paoka i zateturao u tuđinskom povlačenju jedne osmine G,
osećajući kako se na njega, zajedno sa dolaskom težine, spušta iznurenost sve do srži kostiju.
San, da, pomisli on. Neka splete one rasparane rukave kakvi su mu preostali.
Ali, prva je došla Virdžinija. Nije je video vekovima.
Bila je u svom radnom modulu, razume se, na pola puta oko točka. Tih dana retko je napuštala to
mesto. Vrata zasiktaše u stranu. Kada je kliznuo u loptasti svet memorijskih školjki, koji ga je okruživao
Page 4
 Srce komete
odasvud, oko njega je bio mir gotovo kao u katedrali, osećaj prisustva i huke delanja na samoj granici čujnosti.
On tiho sede pokraj njene stolice na konzoli i stade da čeka dok ona ne bude mogla da se isključi iz
interaktivnog moda. Uključena u kanale preko direktne neuralne mreže i zglavčanih servoa, jedva da se
pokretala. Morala je znati da je on tu, ali nije odavala ni znaka.
Vitko telo povremeno bi zaigralo i trglo se. Kao pas dok sanja, pomisli, i pokušava da potrči za
zamišljenim zečevima.
Njene izdužene, napola polinezijske crte bile su okrenute nizu holografskih pokazivača okačenih
nad njom, a oči joj se ni na trenutak nisu trgle na stranu, da ga pogledaju. Gledala je napeto u mnogostruke
prizore pokreta, pokretna mnoštva neprekidno treptavih podataka, geometrijskih dijagrama koji su se pomerali
i razvijali, pripovedali nove priče.
Čekao je; radila je na nekom njemu nedokučivom problemu. Dugo lice na trenutak joj se napregnu,
a onda opusti, kada je preskočila neku preponu. I ona je imala prefinjene, visoke jagodice, kao Umolanda.
Kao trećina članova posade njihove ekspedicije, persela, proizvoda programa Simona Persela za genetsko
ispravljanje naslednih oboljenja. Karl se u dokolici zapita da li su aristokratske crte lica finih kostiju znak koji je
čarobnjak DNK namerno ubacio. Bilo je to moguće: čovek je bio genije. Ali Karlovo lice bilo je široko i obično,
a on je 'razvijen', kako je glasio izraz u antiseptičnom žargonu, sa godinu dana razlike u odnosu na Virdžiniju.
Znači da je možda Simon Persel vodio računa o takvim stvarima samo kod žena. S obzirom na rekla-kazala
priče o čoveku, nije mogao da odbaci takvu mogućnost.
Po bilo čijoj definiciji, Virdžinija Kaninamanu Herbert bila je očevidno uspešan eksperiment.
Havajska mešavina pacifičkog soja, raspolagala je hitrom, promućurnom inteligencijom, predivno
nepredvidljivom. Bilo je neutažive energije u njenim očima dok su se kretale u brzim, trzavim pokretima po
umnogostručenom haosu pred njom. Malo niže, usta su joj bila studija tihe predanosti, neprimetno napućene,
zamišljene i ozbiljne. Nije bila, pretpostavljao je, naročito privlačna u uobičajenom smislu te reči: izduženo lice
činilo je da izgleda preterano visoka. Smirena bademasta glatkoća njene kože ublažavala je to, ali čelo joj je
bilo krupno, usta preširoka, brada kratka, a ne puna i zaobljena kao što je zahtevala moda tih dana.
Karla je to bilo baš briga. U njoj je bilo potisnutog plamena, skrivene žene za čijim dosezanjem je
žudeo. Pa ipak, sve vreme otkako ju je poznavao, ostajala je unutar svoje uglađene ljušture. Ponašala se
prijateljski, ali ne mnogo više od toga. Bio je rešen da to promeni.
Na glavnom ekranu, nemarno iskrenuti nosači sklopiše se u precizna ležišta. Okvir se zamrznu.
Gotovo.
Virdžinija naglo ožive, kao da se neka tečna inteligencija vratila iz lavirinta njenog mašinskog
parnjaka. Skinula je ulaze sa zglavkova. Belo ležište njenog neuralnog spajača nakratko sevnu, kada kontakt
spade, a ona protrese kosu da joj dotera oblik.
"Karle! Nadala sam se da ćeš sačekati da završim."
"Izgleda važno."
"Oh, to?" Odmahnula je prema okvirima podataka. "Naprosto nešto posla oko raščišćavanja.
Proveravam simulacije dokovanja i prenosa, kada budemo sve spuštali. Biće nepravilnosti zbog nasumičnih
mlazeva ispuštenog gasa i priključne letelice moraće to da poprave. Programirala sam pametnije mehove za
taj posao. Sada smo spremni."
"Proći će još neko vreme."
"Pa, još koji dan... Oh, da." Iznenada se snuždila. "Čula sam."
"Prokleti baksuz." Usta mu se mrko iskriviše.
"Iscrpljenost, kako sam čula."
"I to."
Ona se pruži i oklevajući dodirnu mu ruku. "Ništa nisi mogao da učiniš."
"Verovatno. Možda nije trebalo da je pustim da siđe u onu rupu odmah pošto je Kato stradao. Takve
stvari uzdrmaju te, zeznu ti procenjivanje. Od njih su nesreće verovatnije."
"Nisi joj bio starešina."
"Jeste, ali..."
"Nije tvoja greška. Ako krivice ima, onda su krivi uslovi pod kojima radimo. Ti rokovi..."
"Da, znam."
"Hajde. Kupiću ti kafu."
"Treba mi sna."
"Ne, tebi je potreban razgovor. Kontakt s ljudima."
"Razmena zagonetnih viceva s onom tvojom kompjuteraškom ruljom?" On iskrivi lice. "Uvek na
kraju zazvučim kao mamlaz."
Ona se glatko izvuče sa konzolnog sedišta, iskoristivši nisku težu da se sklupča i ponovo ispravi
usred vazduha. "Nimalo!" Nešto u njenoj živahnoj, skakutavoj vedrini olakšavalo mu je srce. "Živahni duše,
mamlaz nikada postao nisi."
"Unakaženi Šeli! Bože, ogavno."
Page 5
 Srce komete
"Ali istinito. Dođi. Prvu rundu ja častim.

SAUL
Za većinu ljudi, stvorenje bi delovalo odbojno. Neodređeno loptasto, na sve strane ispegano žutim i
oker mrljama i šiljastim izraslinama, izgledalo je tako da bi ga mogla voleti samo naročito bolećiva majka.
Ili otac, pomisli Saul Linc.
Milioni sićušnih ružnih stvorenja skakutali su po prenaseljenom ograničenom prostoru jedne jedine,
svetlucave kapljice slane vode, podignute površinskim naponom u visoko lučno zaobljenje na staklenoj pločici
mikroskopa.
Saul se igrao svetlovodnim komandama sve dok se sočivo nije zumiralo na samo jednog cijanuta.
"Evo nas", promrmlja on blago. "Poslužićeš kao subjekt provere, momče."
Pritisnuo je prekidač i citološki instrument preuzeo je praćenje majušnog mikroba; automatski ga je
sledio gde god da je ovaj plivao po svojoj maloj vaseljeni.
Stvorenje je bilo pulsirajuća masa majušne duge treplji koje su se talasale brže nego što oko može
da ih prati. Ali Saul je svejedno poznavao stvora, sve do najsićušnijeg dela. Mogao je da zamisli svaki pegavi,
mikroskopski delić, sve do nivoa do koga instrument nije mogao da ide - do nivoa kiselina i baza, šećera i fino
uravnoteženih lipidnih barijera.
Ovaj se trzavo pokretao tamo i amo među hiljadama drugih grubih ustreptalih ćelija, i tragao za
onim što mu je bilo potrebno da preživi.
Ne razlikuje se to mnogo od nas, pomisli Saul. Samo što je nas ljude traganje dovelo na pola
milijarde milja od doma.
On protrlja oči i pognu se, po navici iz davno prošlih dana, kada je čovek još povremeno morao da
zaviruje kroz hladna staklena sočiva umesto da pusti mašine da obavljaju čitav posao. Opusti se, reče Saul
sebi. Nema potrebe da se grbiš nad ekranom.
Čak i tu, u lagano rotirajućem gravitacionom točku Edmunda, nije bilo dovoljno teže da joj se čovek
odupire. Trebalo je opustiti se, ili traćiti ogromnu energiju da bi se naprosto mirovalo.
Samo polovina ekrana i holo displeja u biološkoj jedinici bili su osvetljeni. U desetini tamnih lica
drugih, odražavalo se Saulovo sopstveno bledo lice... guste obrve nad izdašnim nosem i crte za koje je većina
ljudi, kada bi ga upoznali, verovala da su rezultat života provedenog u osmehivanju.
Samo oni koji su dobro znali Saula - a takvih je bilo malo tih dana - shvatali su pravi izvor tih krzavih
udubljenja: stoicizam koji je odbijao bol zbog mnogih, mnogih gubitaka.
Pregibi su se jače ocrtavali sada dok su se Saulove plave oči sužavale u koncentraciji. Ovlaš
dotakavši ručni kontroler on spusti šuplju cepku metala u malu loptu slane vode na pločici mikroskopa. Na
glavnom holo ekranu slika majušne igle nadnosila se poput koplja dok su je kompjuteri vodili prema
odabranom probnom objektu.
"Hajde, mešuga", promrmlja Saul kada mikrob pokuša da odskoči. "Budi miran za taticu."
Cijanut je u prečniku imao manje od pedeset mikroba; bio je tako mali i bezopasan da su mu preci
mirno živeli u ljudskim telima milionima godina tihe simbioze, sve dok nisu otkriveni, pre svega jednu
generaciju ili tu negde. Za Saula je to malo stvorenje sadržavalo isto toliko čuda koliko i ogromna kometa koja
je napolju zahtevala onoliku pažnju.
Glavni vizijski zid laboratorije podešen je na prikaz Haleja, ali ne onakvog kako je kometa izgledala
sada - lagano čileći oblak nakupljene fluorescencije koji je okruživao komad od šest milja bezbojnog snega -
već kakva je bila pre samo nekoliko meseci, u svoj kratkotrajnoj veličanstvenosti, dok je promicala pokraj
Sunca na polovini orbitalnog rastojanja Zemlje, jonskog repa lepršavog na protonskom vetru.
Bili su dobro upareni po lepoti - titanski kosmički glasnik koji je trebalo da im bude dom tokom
najvećeg dela stoleća i mikroskopsko čudo koje je omogućilo taj poduhvat. Pa ipak, nije nikakvo iznenađenje
što se Saul, od to dvoje, opredelio za sićušni živi stvor koji je lutao po maloj lopti vode.
Na kraju krajeva, on ga je stvorio.
['ma Jizrael... podseti on sebe. Postoji samo jedan bog - iako nam je stavio alatke u ruke, alatke da
oblikujemo život i kujemo svetove. Samo je napravio korak unatrag, da vidi šta ćemo s njima.
Saul je u toku svoga rada otkrio da je pametno podsećati se na to, s vremena na vreme.
Kada se igla primakla na širinu ćelije od subjekta, Saul izgovori reč koja aktivira proveru. Majušni,
neprimetni oblak uznemiri vodu u blizini vrha igle, tamo gde štrcnuše sićušni mlazevi cijano-vodonika.
U pitanju nije bilo više od šačice molekula, pa ipak je majušni organizam reagovao gotovo trenutno.
Njegove treplje eruptirale su u naglom grču aktivnosti, i stvorenje se baci napred...
Napred, prema igli. Ono obujmi vrh, drhteći od onoga što je delovalo kao oduševljenje.
Za sada je dobro. Saul bi bio iznenađen da se ono ponašalo drugačije. Cijanuti su temeljito
proveravani na Zemlji pre nego što je odobrena misija za Halejevu kometu. Nijedan činilac nije bio bitniji za
uspeh i zdravlje 410 hrabrih muškaraca i žena od tih malih stvorenja.
Poverenja je imao. Ali život - čak i život sa posebno skrojenim genima - umeo je da se izmeni kada
Page 6
 Srce komete
najmanje očekujete. Preživljavanje svih tih ljudi zavisilo je od toga da li će mali 'nuti' delovati kao što je
predviđeno. On je vodio ekipu koja ih je stvorila i nije nameravao da dopusti ikakve greške. Već je bilo više
nego dovoljno duhova u njegovom životu. Mirijam, deca, zemlja i narod njegove mladosti... i, razume se,
Simon Persel.
Jadni Simon. Previše jasno bilo mu je u svesti kako je jedna greška upropastila život njegovog
prijatelja i gotovo sve što se trudio da postigne. Samo nastavi da me podsećaš, Simone. Samo nastavi da me
podsećaš na to koliko je opasno glumiti boga.
Sada je sva HCN nestala, sudeći prema pokazivačima, organizam ju je željno upio. Saul zadovoljno
klimnu. U krvotoku svakog ljudskog bića na ovoj misiji živeli su milioni cijanuta, kao i u malim vazdušnim
kesama alveola koje su im činile pluća. Ovaj uzorak, uzet nasumce od jednog člana posade, upravo je
dokazao da će obavljati svoj glavni posao - upiti svaki trag smrtonosnog, rastvorenog cijanidnog gasa pre nego
što se supstanca primakne crvenim krvnim zrncima domaćina. Drugi oblačak rastvorenog gasa dokazao je
njegovu sposobnost da proždere ugljen-monoksid pre nego što se ta hemikalija veže za ljudski hemoglobin.
Saul dodirom aktivira sledeći stepen provere. Sićušni tragovi novog jedinjenja uskovitlaše se po
slanoj kapljici. Ovog puta mali mikrob na ekranu brzo se povukao od igle; zgrčio se kao da ga je nešto ujelo.
Cijanidi i CO bili su sveža ispaša za to stvorenje, ali sastojci ljudskog tkiva izgleda da su bili nepobitno
zabranjeni.
Ponovo dobre vesti. Drugi test pokazivao je da je cijanut potpuno nesklon da na ljudske ćelije gleda
kao na meso za prehranu.
Toliko što se tiče osnovnih stvari. Trebalo je proveriti i bezbroj drugih. Saul u mislima pređe spisak
dok je aktivirao sekvencer koji će otpočeti automatsku fazu programa provere.
...Samoograničavajuće razmnožavanje, benigno prihvatanje od strane ljudskog imunološkog
sistema, pH osetljivost, proždrljiv apetit za druge potencijalne kometne otrove...
Nije to bio toliko katalog osobina koliko litanija izazova dočekanih i savladanih. Saul nije mogao a da
ne oseti ponos na svoj mali tim tamo dole, na Zemlji, koji je morao da savlada predrasude, birokratiju i
neprikriveno sujeverje da bi obavio ovaj posao. Ali, na kraju, napravili su čudo - nov ljudski simbiont.
Cijanuti će biti trajni dobroćudni deo svakog čoveka i žene u posadi tokom ostatka njihovih života... i
možda, usuđivao se on da zamišlja, deo ljudske životinje od sada pa nadalje, poput crevne flore koja mu je
uvek pomagala da svari hranu, i mitohondrija unutar ćelija koje su sagorevale šećere za njega, pretvarajući ih
u korisnu energiju.
"Ko se može uporediti s tobom, o Gospode..." prošapta on suvo, podsmevajući se sebi zbog tog
neotklonjivog delića svog ponosa. Saul je još davno zaključio da će on i Bog morati da budu strpljivi jedan sa
drugim. Možda vaseljena nije bila valjano uređena ni za jednoga od njih.
Gledao je kako rezultati provere prolaze ekranom - svi normalni, gotovo savršeni - dok tihi siktaj nije
označio otvaranje ulaza u bio-lab iza njega.

"Tako! Ponovo bockamo mezimce, Saule? Naprosto ne možeš da ih ostaviš na miru?"

Nije morao da se okreće da bi prepoznao glas Akija Macude. "Zdravo, 'Kio." Mahnuo je bez
osvrtanja. " Samo ponovo proveravam. I sve izgleda dobro, hvala. Nisu li ovo slatka stvorenjca?"
On se nasmeši kada mu energični visoki japanski lekar priđe i kiselo pogleda. Upravnik medicinskih
službi misije nikada nije krio mišljenje o Saulovim 'stvorenjcima'. Oni jesu bili neophodni - zaista od suštinske
važnosti za uspeh njihovog sedamdesetosmogodišnjeg putovanja. Ali jadni Akio nikada nije stigao dotle da vidi
i njihovu estetsku stranu.
"Fuj", primeti Macudo. "Molim te, ne podsećaj me da mi se u telesnim tečnostima čak i sada roji
zaraza. Sledeći put kada budeš želeo da mi ubrizgaš tuđinske parazite..."
"Simbionte", brzo ga ispravi Saul.
"... protiv kojih moje telo nema nikakve imunološke sposobnosti - sledeći put sam ću da napravim
zasek na sebi - od prepona do grudi!"
Saul je mogao samo da se isceri kada Macudin ozbiljni izraz nestade i kada se čovek doslovce
zakikota. Bilo je to jedno 'ki-ki-ki', što su svemirci oponašanjem već pretvorili u neku vrstu tajnog signala za
raspoznavanje. Akio je često zbijao takve pošalice na račun tradicija drevnog Japana.
Možda je to bilo slično načinu na koji je Saul tu i tamo ubacivao izraze na jidišu u svoj govor, iako je
jezik naučio tek pre jedne decenije. Baš pravo narečje za prognanike, pomisli on.
"Šta to imaš tu, 'Kio?" On pokaza na tanki list u ruci ovog drugog.
"Ah. Jesste." Macudo je težio tome da razvlači zubne suglasnike. "Upravo razgovaramo o
imunološkim sistemima, a ja došao sam da zajedno pogledamo spisak stimulanata, Saule. Čini mi se da je
vreme da pustimo neku oslabljenu bolest u sistem za održanje života."
Saul se lecnu. Nikada nije bio oduševljen time.
"Tako brzo? Jesi li siguran? Četiri petine ekspedicije je i dalje smrznuto na palubi Sekanine i ostalih
teretnih tegljača. Trenutno su budni samo posada Edmunda i osoblje iz održavanja."
Page 7
 Srce komete
"Utoliko pre." Macudo klimnu. "Trideset svemiraca živelo je zajedno na ovom pretrpanom brodu
duže od godinu dana. Drugih četrdeset izašlo je iz pregradaka pre dva ili više meseci, dok smo se približavali
kometi. Sve prehlade i sitni virusi koje su doneli sa sobom, kada su napustili Zemlju, do sada su se istrošili.
Napravio sam listu parazita i otkrio da je više od tri četvrtine patogenih organizama iz okoline
istrebljeno! Vreme je da oslobodimo novi imuno izazov."
Saul uzdahnu. "Ti si gazda." U stvari, trebalo je da čitav odbor za medicinu da zeleno svetlo za
imunološko oprobavanje. Ali takvo podsećanje bi samo uvredilo Akia. Procedura je i tako bila rutinska.
Pa ipak, Saula je nos već svrbeo u nesrećnom predosećanju.
On posegnu prema konzoli medicinske biblioteke i hitro otkuca šifru. Stranica podataka pojavi se u
prostoru pred crnom pozadinom.
Saul klimnu prema svetlećim zelenim natpisima. "Imaš sladak niz opakih bubica na raspolaganju,
doktore. Kakvom boljkom bi da zaraziš svoje pacijente? Imamo dečje boginje, male boginje, oslabljene ovčje
boginje..."
"Ništa tako drastično." Macudo odmahnu rukom. "Bar ne zasad."
"Ne? Pa, onda ovde imamo impetigo, atletsko stopalo..."
"Amaterasu! Bože sakloni, Saule! Po ovoj vlazi? Pre nego što su nastamnbe u tunelima komete
gotove i dok veliki sušači vazduha još nisu proradili? Znaš kako se jedan pilot oseća sa gljivicama na
svemirskom brodu. Kruz bi nas..."
On naglo zastade i iskrivljeno se iskezi. "Ha-ha. Vrlo smešno, Saule. Zezaš me, jasno."
Saul je ovlašno poznavao Macudu već mnogo godina, sa naučnih skupova i po reputaciji. Ali kao
čovek, on je za njega i dalje donekle predstavljao zagonetku. Na primer, zbog čega se prijavio kao
dobrovoljac za ovu misiju? Od svih tipova koji bi potpisali da napuste Zemlju, provedu sedamdeset tri godine
sedamdesetosmogodišnje misije u snu, u pregratku, i vrate se u svet koji je postao tuđinski i stran, koja
kategorija se mogla primeniti na Akija? Da li je bio idealista i sledio san kapetana Miguela Kruza o onome što
bi misija mogla da znači za čovečanstvo? Ili je bio izgnanik, poput toliko ljudi na ovoj ekspediciji?
Možda je, kao i ja, pomalo od oboje.
Macudo prođe rukom kroz bujnu crnu kosu, gustu kao kod mladića. "Naprosto mi izaberi virus
obične prehlade, hoćeš li biti toliko ljubazan, Saule? Nešto što je u tolikoj meri razdrmati posadu da im održi
proizvodnju antitela i broj T ćelija. Ne moraju to ni da primete, što se mene tiče."
Saul glasno izgovori niz slova i pojavi se nova strana. "Mušterija je uvek u pravu", premišljao je on
naglas. "A, imaš sreće! Izgleda da imamo osam varijanti prehlade na prodaju."
"Iznenadi me", reče Macudo. Ali onda se namršti i podiže obe ruke. "Ne! Kad bolje razmislim, bolje
da ja izaberem! Ne bih hteo da se upravo sada oslobodi neko od tvojih eksperimentalnih čudovišta, šta god ti
pričao o divotama simbioze!"
Saul se odgurnu u stranu kada se Akio pognu napred da se zapilji u listu raspoloživih bolesti, tiho
mrmljajući za sebe. Očigledno, Macudo ponovo nije stavio kontaktna sočiva.
Otprilike je tri decimetra viši od svoga dede, pomisli Saul. Pa ipak je sumnjičav prema promenama.
Naučnik, pa ipak je previše konzervativan da uzme očni implant koji bi mu omogućio da vidi bez pomagala.
Šta li se to dogodilo s inovativnim Japancima gladnim budućnosti, od pre toliko vremena?
Kad je već reč o tome, šta se dogodilo s Izraelom, njegovom domovinom? Kako su naslednici
pionira Negeva, najmoćniji ratnici u dva veka, mogli da polako potonu u sujeverje i kultizam? Šta je pretvorilo
bistrooke Sabre u prestrašene ovce koje su dopustile levitskim i salavitskim fanaticima da naprosto ušetaju i
sve preuzmu?
Te tajne bile su deo jedne veće, one koja je i dalje zapanjivala Saula: kako to da je hrabrost izgleda
jednako isticala iz čovečanstva kako se pakleni vek okončavao a bolja vremena se najzad približila.
Nije to bio umirujući niz misli. Biološke nauke bile su u isto tako lošem stanju. Blistave nade koje su
ponudili Simon Parsel i genetski inženjeri iz ranog dela veka, gotovo su se potpuno srušile, u nizu skandala pre
više od jedne decenije, i ostavile samo nezainteresovanu farmaceutsku industriju i nekolicinu buntovnika poput
Saula, da produže dalje.
Zemlja je velikom brzinom postajala neprijatna za buntovnike - jedan od razloga što se on našao u
ovoj misiji. Izgon u vremenu i prostoru svakako je bio bolji od nekih alternativa čiji je dolazak sagledavao.
"Upotrebićemo rinovirus TR-3-APZX-471", izjavi Macudo, očigledno zadovoljan izborom. "Da li se
slažeš, Saule?"
Saul je već osećao kako mu se kija. "Naivna varijantica, ali siguran sam da će te zabaviti njena
nametljivost."
"Izvini?"
"Nema veze", progunđa on. "Kao službeni čuvar sitnih živuljaka, potrudiću se da dobiješ u ulazni
pregradak inkubiranu ampulu s tim gadnim zajebantima do sutra izjutra." On dodirnu dirku i blistavi spisak
nestade.
Macudo se s lakoćom diže na jednoj osmini G Edmundovog laboratorijskog točka i sede na radni
Page 8
 Srce komete
sto. On uzdahnu, a Saul je video da mu se prijatelj priprema za malo zajedničkog filozofiranja. Tokom dugog
putovanja sa Zemlje izmenili su bezbrojne šahovske igre i poglede na svet i nikada nisu promenili mišljenje
jedan o drugome ni za dlaku.
"Nije to baš kao nekada, kada smo bili u medicinskoj školi, je li, Saule? Ti u Haifi a ja u Tokiju?
Vaspitali su nas da mrzimo patogene - zarazne viruse, bakterije i prione - da želimo samo da ih zbrišemo s lica
zemlje. A sada ih odgajamo i koristimo. One su nam alatke."
Saul klimnu. Danas se polovina posla jednog lekara sastojala upravo u pažljivom korišćenju baš tih
užasa, u njihovom odmerenom služenju da bi se stvorili izazovi.
"Razmrdaj imunološki sistem pacijenta i pusti ga da uradi ostalo", reče Saul i klimnu. "To je bolji
način, Akio. Samo, voleo bih kada bi ti video i moje cijanute kao deo istog niza."
Macudo zakoluta očima. On i Saul prešli su tu temu mnogo puta.
"Ponovo žalim što ne mogu da se složim. U onom slučaju podučavamo telo da bude jako i da
odbacuje ono što je strano. A ti ga prevarom navodiš da prihvati uljeza, i to zauvek!"
"Možda su polovina ćelija u ljudskom telu gostujući životni oblici, Akio... crevne bakterije, čistači
žlezda. One pomažu nama, mi pomažemo njima."
Macudo odmahnu rukom. "Da, da. Najveći deo onoga što nazivaš sobom u stvari nije to! Čuo sam
to već ranije. Znam da nas ne vidiš kao pojedince, Saule, već kao ogromne sinergističke rojeve vrsta u
saradnji." U Macudovom glasu bilo je oporosti, a Saul se nije sećao da ju je ranije čuo. Preterivanje nije baš
bilo odlika Macudovog stila.
"Akio..."
Ali Macudo je žurio dalje. "I šta ako si u pravu, Saule? Svi ti organizmi koji dele tela s nama urastali
su u simbiozu tokom miliona godina. To je sasvim različito od namernog ubacivanja čudovišta sa veštački
skrojenim genima u tako osetljivu ravnotežu!"
Macudo se blago zarumeneo. Saul pomisli da krene da objasni još jednom - da su cijanuti nastali
od stvorenja koja su eonima miroljubivo živela u čoveku. Ali, razume se, znao je kako bi Akio odgovorio. Posle
svih obavljenih promena, 'nuti jesu bili nova vrsta, drugačija od svojih prirodnih rođaka onoliko koliko se čovek
razlikuje od majmuna.
"Saule, pokret za oporavak i osvrtanje uči nas da moramo da pažljivo promislimo pre nego što
krenemo da se mešamo u prirodu. Pakleni vek pokazao je koliko može biti opasno petljanje s onim u šta se
ne razumemo."
Bacivši pogled na ekran mikroskopa, gde je njegov sićušni predmet provera i dalje provođen
utvrđenim putem, Saul vide da životinja i dalje drhturi u blizini igle - uzdrmana, ali u dobrom stanju.
"Ja..." On zavrte glavom i zaćuta. Saul je pretpostavio šta to muči njegovog prijatelja."
"Još nema znaka od Njuberna, je li?"
Macudo zavrte glavom, pogleda oborenog prema podu. "Kapetan Kruz i njegovi oficiri još tragaju.
Možda kada se kometa još malo smiri, kada koma i jonski rep budu manje bučni... Na sreću, na njemu je bilo
samo četrdeset ljudi. Da je to neki drugi tegljač, sa pregracima, Sekanini, Viplu ili Delsemi..." On sleže
ramenima.
Saul klimnu. Nikakvo čudo što je Macudo bio nervozan. Više od tri stotine muškaraca i žena poslato
je sa Zemlje pet godina pre Edmunda - zajedno sa najvećim delom masivne opreme ekspedicije - ohlađeno
do blizu tačke mržnjenja na četiri vitka robotska tegljača, da jašu na sunčevoj svetlosti iza paučinastih jedara
od po hiljadu kilometara u prečniku.
Samo je tim 'osnivača' pošao brzom, energetski skupom putanjom na starom Edmundu Haleju.
Iscrpli su gorivo gotovo do poslednje kapi da bi dostigli mahnitu retrogradnu orbitu komete. Kada su stigli, prvi
zadatak koji je čekao posadu broda predvodnika bio je povraćaj ogromnih cilindara sa duboko usnulom
većinom posade misije.
Svaki od tih načina putovanja imao je mana - i brod predvodnik i tegljači sa pregracima. Najveći deo
posade Edmunda morao je da radi u dugim smenama i da izdržava dosadu i prepun obaveza život duže od
godinu dana u svemiru. Isto tako, delili su odskora očigledne opasnosti podizanja baze.
S druge strane, imali su nešto vlasti nad svojom sudbinom. Nije ih zapalo da godinama plove u
gotovo sleđenom snu i da se oslone na to da će ih neko drugi dostići, uhvatiti njihovo slabašno plovilo i najzad
ih probuditi.
Hoće li ljudi i žene sa palube Njuberna večno lutati? Ukoliko Kruz i njegov tim ne pronađu tegljač,
hoće li ove pokupiti neko drugi, u ko zna koje daleko doba? Gde bi se mogli probuditi posle toliko dugog puta
rekom vremena?
"Biće to dugih osam godina, Saule." Macudo zamišljeno zavrte glavom, zagledan u panoramski zid,
oživeo od Halejeve komete u punoj veličanstvenosti na pozadini zvezda. Repovi od plazme i prašine svetlucali
su poput lepetavih barjaka, poput planktona u fosforescentnom moru. "Mnogo će vremena proteći pre nego
što ponovo budemo videli dom."
Saul se nasmeši, da sakrije sopstvene sumnje, zarad svoga prijatelja. "Prespavaćemo najveći deo
Page 9
 Srce komete
toga, 'Kio. A kada se vratimo kući, bićemo bogati i slavni."
Macudo frknu na tu pomisao, ali odgovorio je na Saulovu nameru osmehom. Ironija im je bila
zajednička crta, zbog toga su i bili prijatelji, uprkos svim razlikama.
Zvonce zazvoni i Saul diže pogled kada se igla sonde povuče od vodene slane đinđuve. Ispitivani
cijanut sada je plutao siv i mlitav. Poslednja proba trebalo je da proveri da li se stvorenja i dalje mogu lako
ubiti, ukoliko to bude potrebno.
"Obaveza tvorca? upita se on. Ili su mi se ramena neprimetno povila pod još jednom sićušnom
krivicom?
Lešinari su se već gurali prema mikroskopskom lešu. Saul pruži ruku i ugasi mikroskop.

VIRDŽINIJA
Mesto je oštro mirisalo na neoprane muškarce.
Virdžinijin nos nabra se kada uđe u gimnastičku salu radi obaveznih vežbi.
Baš smo mi neobična stvorenja. Sisari razvijaju mirise od kojih mužjaci bivaju agresivni, a svi
postajemo nervozni jedni sa drugima, a onda sabijemo čitavu gomilu ljudi u limenu kutiju na godinu dana, ili
više, i tražimo od njih da budu pristojni.
U stvari, Virdžiniji taj miris nije baš toliko mnogo smetao. Nisu joj baš smetali ni muškarci.
Naprosto je reč o tome da oni nisu razlog zbog koga sam prihvatila izgnanstvo u dvadeset drugi
vek, jašući na mrvici zvezdane prašine i leda u smeru Velike noći.
Virdžinija je imala sopstvene pobude. Za nju, dobrovoljno prijavljivanje za projekat Halej nije imalo
mnogo veze sa gonjenjem kometa radi žetve.
Ona se svuče u šorc i pope na ergometarski bicikl, a zatim poveza trake medicinskih monitora.
Virdžinija pritisnu pedale pa ubrza sve dok pokazivač nije potvrdio da ispunjava naredbe doktorke Van Zun.
Vežbaonica je bila postavljena u gravitacioni točak Edmunda Haleja, tamo gde je najveći deo
posade hrkao tokom perioda sna pod opterećenjem. Virdžinija je razumela potrebu da se krvi i kostima dopusti
da tu i tamo osete dobro staro izvlačenje ne bi li se održali u valjanom stanju. Ali ove seanse triput nedeljno, sa
trakama, čekrcima i ergometrima, nikako nije mogla da logički opravda.
Razmišljala je o tome kako bi bilo da se malo našali s podacima za med-centar, da ubaci
simulirane odzive sa svih tih mašina za vežbanje. I to je bila u stanju da uradi. Virdžinija nije patila od lažne
skromnosti u vezi sa svojim kompetencijama u informatičkom odeljenju. Možda ono smeteno stvorenje,
D'Amaria, i jeste šef odeljenja, ali ona je najbolja.
Oh, pa valjda mi ovo treba, pomisli dok je pritiskala pedale. Znoj poče da izbija; svetlucao joj je na
maslinastoj koži.
Naravno, ponosila se time što održavala valjanu kondiciju. Tamo kod kuće, na Havajima, išla je na
surf svakog drugog dana. Ali sada joj se činilo da mora da se otrese iscrpljenosti koja je još visila nad njom
posle jednogodišnjeg hladnog sna. Bila je u hibernaciji do pre tri nedelje, životne funkcije jedva da su joj
kuckale neposredno iznad tačke mržnjenja. Možda zbog zaostale lenjosti izazvane drogama u pregratku
toliko okleva da silazi do vežbaonice.
Pa, dok sam ovde, hajde da uradimo to.
Ona žestoko pogura i poče da zamišlja kako okreće pedale preko mosta Lanai-Maui. Sveprisutna
tutnjava gravitacionog točka nestade u zamišljenoj pozadini urlika vetra i vode. Virdžinija zamisli kako bi vrata
pred njom mogla da je puste, žmirkavu, na žuto sunce i bogati miris ananasa.

Osećala je toplinu i istegnutost u mišićima, posle vežbe. I baš je bilo dobro da provede neko vreme
posle tuširanja u prostom češljanju svoje duge crne kose. Ali ponovno navlačenje bezbojnog džempera
neumoljivo ju je osvestilo. Maui se pružao na milion milja odatle.
Sama si izabrala, devojko. Ima ovde stvari koje treba uraditi... stvari bitnijih za tebe od života u
Zemlji zlatnih ljudi.
Ona odluči da nabrzinu obiđe gravitacioni točak pre nego što se vrati u deo broda u slobodnom
padu. Virdžinija je grabila dugim koracima u smeru suprotnom od zamaha točka.
Izgledalo je da nikoga nema u okolini. Dr Margerita van Zun tih dana nije gnjavila svemirce da
posećuju vežbaonicu. Ti jadnici dovoljno su se preznojavali upravo u tom trenutku i bili su izuzeti od
opsednutosti vežbama valonske lekarke.
Virdžiniju je put oko ruba otprilike na polovini proveo pokraj jednih lestvi na paocima, a zatim dalje,
do dela točka datog laboratorijama. Sva vrata bila su zatvorena i zato nije mogla da zna da li je odeljenje za
biološke nauke u tom trenutku zauzeto. Ona zastade kraj vrata; ruka joj je oklevala, napola podignuta prema
zujalici.
Ma hajde, Džini. Neće valjda Saul Linc da te ugrize. Čemu to šiparičko lupanje srca?
Znala je samo da je taj čovek opčinjava, više nego iko drugi, već godinama. Da li je u pitanju bilo
njegovo svetovno iskustvo? Ili izraz očiju - istrajnost i prigušena snaga?
Page 10
 Srce komete
Još otkako je izašla iz pregratka, nadala se da će joj reći nešto, učiniti prvi potez. Strašno se
razočarala kada je shvatila, najzad, da on naprosto pretpostavlja kako ona u njemu vidi očinsku figuru. To
učini da se Virdžinija zapita treba li ona sama da proba da mu priđe.
Njeno oklevanje nad zujalicom trajalo je sve dok se nije osetila smešno.
Delovalo bi baš neprirodno da sada navalim na njega. Šta bih rekla?
Kasnije će biti prilika za pripremanje nečega spontanijeg. Na kraju krajeva, vremena imamo najviše.
To će bar moći da upali kao izgovor. Oh, kada bi samo razumela ljude napola toliko dobro koliko
mašine! Ona se okrenu i ode ne dodirnuvši zujalicu.
Dok je koračala hodnikom na ivici, primećivala je sve vidove starenja Edmunda Haleja, tokom
godina. Hodnik više nije bio blistav. Žućkaste, bojama označene zidne ploče iskrivile su se, ponegde čak i
odigle. Stara devojka nije krenula na ovu misiju baš u cvetu mladosti, a nijedna svemirska letelica njene
veličine do sada nije morala da ubrzava toliko daleko i tako dugo. Naprezanje je bilo vidljivo.
Virdžinija je mislila da je ništa ne može iznenaditi, ali kada se približila drugim lestvama na paoku,
zastala je i upiljila se.
Oh, nemoguće je da je toliko rđavo!
Iz ventilacionog otvora kapalo je na blago zakrivljeni pod hodnika. Mestičave, tamnozelene izrasline
promenile su boju poda tamo gde su Koriolisovi efekti pomerili baricu uza zid.
Virdžinijine pune usne napućiše se zgađeno dok je oprezno zaobilazila plesnivo zagađenje i pela se
vlažnim lestvama prema središtu, rekavši sebi da ovo mora da prijavi održavanju. Bilo je teško verovati da je to
baš ona otkrila.
Stepenik joj se utisnu u telo kada je predala ugaoni momenat točku koji se obrtao. Prolaz na paoku
bio je neosvetljen, vlažan i previše smrdljiv. Samo je polovina fosfornih ploča radila u ovom tunelu, zbog čega
je uspon pomalo podsećao na put kroz gradsku kanalizaciju.
Dobro je što će nastambe na Haleju uskoro biti spremne, pomisli ona. Ovoj škripavoj barki
neophodan je temeljit remont.
Biće malo posla za četiri stotine članova ekspedicije tokom tri četvrtine veka... istraživanje tajni
glavnog kometinog jezgra... provere upravljačkih ploča za sublimaciju i velikih gurača... novi period velikog
posla kada se Halej bude približio najdaljoj tački od Sunca, kada će Virdžinija pomoći da se proračunaju
parametri za izuzetno važan veliki manevar... a onda dug pad prema Jupiteru i, najzad, dom.
U najvećem delu međuvremena gotovo svi će biti u snu i prikupljati plate sa Zemaljske strane - u
pregracima, gotovo bez snova. Tada će male stražarske smene polako obnoviti sirotog Edmunda.
Sedam decenija trebalo bi da bude dovoljno vremena. Najbolje bi bilo da bude. Za Halejevo
sledeće vatreno zaranjanje u unutrašnji Sunčev sistem ova stara kanta trebalo bi da bude u dovoljno dobrom
stanju da nas vrati kući.
Dok se pela šaku pred šaku, Virdžinija je osećala kako joj težina otiče niz lestve dok se primicala
škripavim nosačima, tamo gde se vraćala nulta teža svemira. Četiri tunela na paocima spajala su se u maloj
rotirajućoj osmougaonoj odaji.
Ali neposredno pre nego što je stigla do glavčine, ona zažmirka u ošamućenom iznenađenju pred
malom pukotinom iz koje je curilo mazivo i prskalo finu masnu paru u prolaz.
Znam da je većina svemiraca sa Edmunda pozvana da radi na Halejevom jezgru. Pa ipak, za ovo
nema opravdanja! Trebaće nam ovaj točak još vrlo dugo!
"Ogavno!" glasno je promrmljala. "Naprosto ogavno."
Onda je jedan glas progovorio iza slabašnog uljastog mlaza.
"Slažem se, Virdžinija."

Ona brzo diže pogled. Čovek malo isturenog trbuha, odeven u sivo brodsko odelo, lebdeo je pokraj
jednog od dva izlaza, širokih, slovenskih usana napućenih u kiseo izraz. Navukao je bio vunenu kapu preko
retke smeđe kose, prošarane sedom. Ruke su mu bile duge i delovale su snažno, utoliko pre što nije imao
nogu.
Nikada se nije imao utisak da svemircu druge klase Otisu Sergeovu nešto naročito smeta taj
nedostatak. Zapravo, kao da je zbog njega bio brži u mikrogravitaciji. Čula je da su sada pridodali Sergeova da
pomaže Žoaou Kviverijanu i drugim astronomima u proučavanju Halejeve komete.
Bio je najstariji persel koga je Virdžinija ikada videla.
Budući da je bio jedan od prvih, imao je nedostataka. Slavni rani radovi Simona Persela u genetskoj
hirurgiji omogućili su Sergeovim roditeljima da uopšte imaju decu. Ali propust u mozaiku učinio je da ispod
kukova ima samo male patrljke.
"Oh, zdravo, Otise", pozdravi ga ona. "Nešto se mora učiniti u vezi s tim. Da li je to iko prijavio?"
Ruski svemirac sleže ramenima. "Da li, do đavola, vredi da se takva stvar prijavljuje? Niko ništa
neće radi s tim, to je sigurno", gorko se vajkao na mešavini ruskog i engleskog. "Sčakaj kretene!"
Virdžinija zažmirka na očevidnu besmislicu. Razume se da će kapetan Kruz narediti popravku
Page 11
 Srce komete
smesta, čim mu neko bude rekao...
Onda je primetila da Sergeov čak ni ne gleda tamo gde curi mazivo. Virdžinija se odiže glavčinom
koja se lagano okretala oko sebe dok nije bila na istoj visini sa čovekom, a onda zaobiđe brizgavi mlaz i jako
se odgurnu.
Osmougaona odaja kao da se okrenula oko nje. Morala je dvaput da zamahne da bi se uhvatila za
gumiranu ručku, a telo joj se ipak sudarilo sa tapaciranim zidom. Nikada to neću raditi kako valja! pomislila je
dok se borila da se orijentiše.
Sergeov pokaza. Misliš da će ortovske birokrate učiniti išta s ovim, je li?" zareža on. "S ovim?"
Virdžinija zatrepta. Sevao je očima prema grafitu našaranom na zidu najbližem roktavim nosačima
osovine.
"Sunčev luk", objasni on simbol gnevno. "Ti kakaškiji kopilani sledili su nas čak dovde."
"Viđala sam to i ranije", reče Virdžinija meko. Ostala je malčice bez daha pred tim neočekivanim
prizorom. "Čak i na Havajima..."
"Da?" prekide je Sergeov zlobno. "Čak i u zemlji zlatnih ljudi? Čak i u tvom tehno-humanističkom
raju?"
Virdžinijine obrve se skupiše. Dole, tokom treniranja za misiju, omrznula je Sergeova, bio on sadrug
persel ili ne. Proveo je gotovo čitav život u svemiru - pretvorivši u slobodnom padu fizičke mane u vrline - pa
ipak se osećala nelagodno svaki put kada bi ga susrela, kao da čovek zrači dugo potiskivanu gorčinu.
Obećala je sebi da će upotrebiti svoj kompjuter da provali u lične datoteke. Potrudiće se da nikada
ne dele smenu van pregradaka, tokom sledećih sedam decenija.
"Do viđenja, Otise. Imam posla." Ali on je zaustavi zgrabivši je za ruku.
"Znaš ti da to nije prvi slučaj", reče on. "Samo najizraženiji. Neki od žitelja Luka", iskezi se on,
"odbijaju čak i da razgovaraju sa perselima na brodu. Izbegavaju nas kao da smo žerobij... nečisti!"
Virdžinija sleže ramenima. "Svi su u poslednje vreme pod velikim pritiskom. To će se promeniti kada
nastambe budu gotove i kada jednom ljudi ponovo budu imalo prostora za kretanje. Kada odmrznemo nešto
naroda iz tegljača sa pregracima i kada, za promenu, budemo mogli da susretnemo nova lica..."
Stisak Sergeovljev bio je čelično snažan, od godina tegljenja svemirske opreme. "Može da
pomogne kad su u pitanju simptomi", bio je uporan. "Ali bolest se nastavlja. Videla si na šta je Zemlja ličila
kada smo polazili. Jedna za drugom sljuća zemlja iz Vrelog pojasa donosila je zakon koji nam je uskraćivao
prava... prava svih genetski obogaćenih ljudi!"
Virdžinija je samo želela da joj čovek pusti ruku. Ona pokuša da deluje ubeđivanjem.
"Narodi ekvatorijalne Afrike i Amerike imali su pakleni vek, Otise. Ne dopada se ni meni taj zaokret
njihove ideologije, poslednjih godina, prema šarenim lažama, ali bar su danas okrenuti očuvanju okoline. Ako
su pomalo fanatični i u tom smeru, pa, svako će priznati da je to ipak poboljšanje u odnosu na način na koji su
im se ponašali dedovi. Klatno će se ponovo vratiti."
Virdžiniji se nije dopadao izraz na licu Sergeova. Gledao ju je kao da je žalosno, čak zločinački
naivna.
"Misliš? Ali ne, draga moja mlada perselko. To je tek početak! Već su stupili u rat protiv nas!"
Njegovo neobrijano lice primaklo joj se. "A ko može da im prebaci? Kada se Homo sapiens bude
probudio za ono što se događa, prema nama će biti usmereno sve više i više nasilja - prema rasi naslednika.
Ovde na kocki nije ništa manje nego buduće generacije!"
"Ma, hajde, Otise." Virdžinija se suvo nasmeja pri pokušaju da promeni ton. "Nije baš mnogo
verovatno da je nekolicina nas persela novi korak u evol..."
"Ne, da me slušaš, devojko!" Oči Sergeovljeve se skupiše. "To je glavni razlog sve te paranoje,
sveg tog proganjanja! Teško je kriviti neandertalce što pokušavaju da zaštite svoje propalo obličje, na kraju
krajeva. Vrste moraju da se štite."
On se oštro naceri. "Ali to ne znači ni da mi treba da pustimo kopilad da nas zgnječe. Treba da
delamo prvi, ili da nestanemo!"
Iako su očevidno bili sami, Virdžinija se hitro obazre. Nije želela da bude svedoka tom bundžijskom
govoru. Bez suvišnih pokreta ona upotrebi džudo pokret za raskidanje zahvata i snažno trgnu ruku, odbacivši
čoveka tako da se zavrteo unazad. Sergeov udari glavom u netapacirani deo zida.
"Au!" pobuni se on u povređenom iznenađenju. "Jajatamij! Govenka! Zašto si to učinila?"
"Vi iberijski ekstremisti nemate pravi odgovor", zadihano je rekla. "Samo dovodite persele na rđav
glas takvim svojim pričama. Nismo mi ničeanski nadljudi. Mi smo samo neshvaćena ljudska bića. To je sve!"
Sergeov iskrivi lice trljajući glavu. "Pitaj ispravne ljude, ortovce, da li misle da smo braća", progunđa
on.
Odgurnuvši se od zida rukama, Virdžinija se povlačila kao riba od ajkule, iako Sergeov nije
pokazivao nameru da je sledi. Kada se spustila iz odaje za nekoliko stopa, ona se okrete i odbaci niz slabo
osvetljeni hodnik prema svom prebivalištu.

Page 12
 Srce komete
Sve u Virdžinijinoj privatnoj radnoj kapsuli bilo je sređeno, oštro, delotvorno. Ekrani i opalizirajući
holo displeji koji su joj okruživali mrežni ležaj funkcionisali su savršeno. Daleko od doma i svega što je znala -
dok je hitala iz Sunčevog sistema brzinom od trideset kilometara u sekundi - bilo je to središte njene vaseljene.
Postarala se da sve bude u valjanom radnom stanju.
Službeno, uloga joj je bila da obezbedi posebnu pomoć odeljenju za kompjutere. A, u stvari, u ovu
misiju se ubacila s nadom da će obaviti nešto sopstvenih istraživanja. U onoj vrsti naučne okoline kakva se
razvijala na Zemlji, na onakve stvari kakve su nju zanimale gledalo se s negodovanjem.
Bioorganski kompjuteri... mašine koje bi zaista mogle da misle... Te oblasti proglasila je za malo
verovatne, čak opasne sve konzervativnija nauka dvadeset prvog veka. Čak i na njenim rodnim Havajima,
starešine su joj bile sve nemirnije zbog pažnje spoljašnjeg sveta koju je privlačio njen rad.
Ali ja znam da bioorganika na kraju može prevazići silicijum i galijum! A mašine mogu da rade i
bolje stvari od moronskog mehaničkog pumpanja vode i sečenja drva. Stohastički procesori mogu se naterati
da misle.
Preko puta, s desne strane, gurnuta pod sto, bila je četvrtasta kutija koja je sadržavala njenu ličnu
jedinicu za specijalne simulacije; Kelmarov organski kompjuter iskoristio je gotovo u potpunosti njeno
dopuštenje za lične stvari, ali vredelo je.
Svetla na zidnoj ploči zatreperiše kada vrata siknuše i zatvoriše se iza nje, a ona se spusti na
mrežni ležaj. Virdžinija se priveza pojasom i tiho progovori.
"Zdravo, Džonfone."
Glavni holo ekran osvetli se.
ZDRAVO, VIRDŽINIJA.
HOĆE LI DANAS BITI POSAO ILI IGRA?
Nasmešila se. Nema sumnje da će za sledećih osamdeset godina biti postignut veliki napredak. To
se moralo dogoditi - čak i u rastućoj plimi naučnog konzervativizma.
Ali trenutno je imala najbolje moguće zaduženje - nekonvencionalno, zasnovano na tehnologiji koja
je tamo kod kuće zabranjena, ali, po njenoj ličnoj proceni, nadmoćnija.
Imenovala je jedinicu po Džonu fon Nojmanu, izumitelju teorije igara. Program / centralni računar
mogao je da oponaša oblike ljudskog ponašanja dovoljno dobro da prođe treći stepen Tjuringove provere... da
prevari neobaveštenu osobu u petominutnom neobaveznom razgovoru preko vidfona - da pomisli da lice i glas
na drugoj strani veze pripadaju stvarnoj osobi a ne kompjuteru.
Džonfon je čak bio u stanju da ispriča mastan vic, pri čemu je namigivao taman koliko treba i
kikotao se na pravim mestima.
Neviđeno, da. Ali takvi trikovi nisu bili prava 'mašinska inteligencija' - ne na onaj način za koji je
Virdžinija osećala da bi trebalo da bude moguć.
Molekularni hardver u toj petlitarskoj kutiji trebalo bi da bude dovoljno dobar da modeluje složeni
stojeći talas u ljudskom mozgu. Bila je sigurna u to. Razume se, tamo kod kuće nisu se slagali s tim, tako da
stvar nikada nije dobila pravu priliku.
Sledećih nekoliko nedelja imaće malo vremena da se pozabavi privatnim ogledima. Morala je da
koristi svu opremu, uključujući i Džonfona, kao podršku glavnom brodskom sistemu. Gotovo sva njena
energija bila je posvećena matematičkim modelima koje su svemirci kapetana Kruza zahtevali.
Ali kasnije, tokom godina u smenama, biće vremena. Vremena za rad i za neometano razmišljanje.
Nekada, tokom dvadesetog veka, umeli su da sanjaju smele snove, pomisli ona. Nisu verovali u
granice. Bio je to jedan od razloga zbog kojih je volela staromodne filmove na pljosnatim ekranima... i uživala
u simulaciji starovremskih filmskih zvezda i drevnih pesnika.
Ti ljudi gotovo su uništili svet pohlepom, ali jesu verovali u ambicije. Ne bi se predali dok ne bi došli
do mašina koje misle.
Ona baci pogled na časovnik trajno urezan pod nokat na njenom levom palcu. Šta misliš o
dvadeset minuta razonode, Džoni?" Virdžinija podiže jedan kabl sa konzole i ogoli beličastu kvrgu na potiljku.
Kada spajač škljocnu na svom mestu, simbole na ekranu poče da prati bogat glas unutar sopstvene glave.
POEZIJA, VIRDŽINIJA?
Ona hitro odgovori nagonskim nizom stihova:
Ka honua - Zemljo, dome moj, E hoomanao no au ia oe - Uvek ću te se sećati.
Pitam se šta on voli da čini, I može li da mi posveti deo dana?
Veza s njenim slušnim nervom zazuja.
MEŠOVITI STIL, VIRDŽINIJA?
DA LI SE DRUGI DEO ODNOSI NA LJUBAV?
Ona pocrvene. "Oh, ćuti, luckasti. Hajdemo sada. Da ti pogledamo potprograme za vođenje
razgovora."

KARL
Page 13
 Srce komete
Prašnjavi pokrivači leda bili su pokriveni tačkama i isprskani, umrljani svim bojama duge, rošavi i
izbušeni.
Karl Ozborn okrenu transportnu čauru i usmeri je naniže, prema Halejevom jezgru. Leteo je sve
dalje od linije svitanja, oštre poput žileta, i hitao prema severnom polu, gde je baza najzad počela da poprima
oblik.
Zrnasta siva i smeđa površina sada se brzo menjala. Poput sićušnih ugojenih mrava, mehovi su se
kretali po njoj i pripremali oblasti za dokovanje i sidrišne kule. Paukovi su probijali rupe u ledu, njihovo
beskrajno mikrotalasno zzzzzttts jedva se čujno probijalo u neke od kanala za podatke. Karl brzo promrmlja
naredbu za ispravku u kontrolu kom filtera svog odela i mešanje signala prestade.
Tunel 3 bio je gotovo završen, zjapeća rupa poput prazne očne duplje. Prva grupa pregradaka za
san uskoro će biti upućena tamo. Kilometar zaštitnog leda braniće spavače od kobne žaoke kosmičkih zraka i
pljuska sunčevih oluja.
Nasumično razbacane rupe okruživale su tunel. Gorivne ćelije mehova su prilikom pražnjenja
izbrazdale ledenu koru. Polomljena oprema ležala je tamo gde su je ekipe bacile. Prolivene hemikalije
kondenzovale su se u praškaste zelene i žute mrlje. Odbačene grede nosača, sonični naboji i amortizerski
omotači ležali su na sve strane. Ono što će ljudska rasa da proučava, pomisli suvo Karl, ona najpre zamrlja.
Jedva primetne nad zakrivljenim obzorjem, sada postepeno sve vidljivije duž linije svitanja, bile su
crne ploče za otparavanje. One su bile deo ogleda koji se upravo odvijao: bile su obezbeđene od mlazeva
čestica prašine velike brzine i konstruisane tako da generišu električnu struju od sunčevog svetla. Senke su im
smanjivale izbijanje gasova s jedne osmine površine Halejevog jezgra i uvodile nesimetriju u otparavanje.
Osim toga, ploče su se mogle okrenuti tako da zadržavaju toplotu i na taj način povećavaju isparavanje sa
noćne strane jezgra. Čista posledica njihovog delovanja bio je slabi uporni potisak koji je mogao izmeniti orbitu
komete ukoliko bi za to bilo dovoljno vremena.
Tako je bar glasila priča. Za Karla, crne ploče predstavljale su jednu punu nedelju rintanja po
prašini. Bile su previše krhke da bi se mehovima dozvolilo išta osim da ih pridržavaju, dok su ih on, Lani
Ngujen i Džefers montirali na robo-ruke koje će ih okretati. Astroinženjeri su se još bavili spravicama koje će
nagomilavati podatke za proučavanje tokom dugog putovanja prema spoljašnjosti sistema.
Bilo je teško reći šta je nameran eksperiment a šta jučerašnje đubre. On se pitao do koje mere bi
se Halejevo jezgro moglo ubrljati. Tokom gotovo osamdeset godina mogli bi da temeljito zatrpaju đubretom
čak i toliku količinu leda.
Karl je mogao da razazna kako iz senke na liniji svitanja izlazi tanka crna linija - polarni kabl. Ovaj je
bio obavijen oko Halejevog jezgra, od pola do pola, i ukrštao se sa ekvatorijalnim kablom pod savršeno pravim
uglom, ali razdvojen za nekoliko metara, radi bezbednosti. Pa ipak, Karl ih je retko koristio. Voleo je da se
oslobodi turobnog leda i da pliva u spokojnom crnilu iznad svega toga.
Između njega i krompirastog ledenog sveta koji se polako okretao oko sebe bio je roj mehova koje
je nadgledao. Kuckao je uputstva po prenosivoj tastaturi i automatski mrmljao kodne fraze, čime je terao
udaljene tačke da okreću svoj teret - ogroman narandžast cilindar. Njegov glatki odsjaj odražavao je blistavu
sunčevu svetlost.
-Kanal D Ozbornu. Baš zgodno, ha?- odasla Džefers odozdo.
"Pa..."
Gnusna boja, pomisli on. A u pitanju je unutrašnja oplata. Moraćemo da je gledamo sedamdeset
godina.
Mehovi se spustiše; iskosili su cilindar prema Tunelu 3, u skladu s njegovim naredbama. Krompirasti
oblik Halejevog jezgra okretao se oko sebe svaka pedeset dva sata, upravo dovoljno brzo da obave
neophodna prepodešavanja dok su se primicali. Gasovi su se i dalje sublimisali i podizali sa nekih aktivnih
oblasti koje su naučnici nazivali područja 'Sekanina-Larson', usled čega je vidno polje bilo zamagljeno a
opasnost od čestica prašine velike brzine povećana. Prozračna magla mutila je slike na tom rastojanju - 8.3
kilometara, govorila je njegova tabla - i zbog toga je bilo teško koristiti program za automatsko usklađivanje.
Imao je rezervu na Edmundu, za slučaj kvara. Sjajno, bar teorijski. Ali dok bi dobio vezu s nekim,
mehovi bi mogli revnosno pokušati da nabiju cilindar u ledeni breg. Uprkos iskrenom Virdžinijinom pouzdanju, i
kompjuteri su imali ograničenja. Odatle nadalje moralo se strogo paziti.
"Polako ga približavam", odasla on.
- Izgleda mi da je smer za dlaku previše dignut. Dva klika previsoko po lokalnoj y-osi -, odvrati
Džefers.
Karl spusti pogled, izvrši kalibraciju, vide da je Džefers u pravu. "Prokletstvo."
-Jesi li dobro?-
"Aha. Ostavi markere da rade."
Četiri laserska usklađivača jasno su uokvirila Tunel 3 i Karl postavi mehove u ispravan položaj,
koristeći blistave markere. Mrvica delta V, zaokret koji će to poravnati. Tabla mu je potvrđivala pomeranje.
Dobro. Ali sada se nepravilni led prebrzo primicao i...
Page 14
 Srce komete
Sila teže. Zaboravio je na prokletu silu teže. Halejevo jezgro imalo je jedan hiljaditi Zemljinog
privlačenja... ali tokom polučasovnog spusta sa sunčevog jedra količina kretanja se uvećavala... lagano, ali
neprekidno... On otkuca ispravku, zagledan u talasanje jednačina preko table.
Svetiljke blesnuše crveno. "Kočim", odasla on i ispali retroe na mehovima.
Prokleta sila teže, svejedno. Karl je bio na Enkeu i nedeljama radio oko kamenitog središta komete.
Bio je to posao poput bilo kog drugog posla u dubokom svemiru - u nekim tačkama gotovo složen valcer,
gladak i siguran, a u ključnim trenucima mnogo kopanja i znoja. Pa ipak, u osnovi je bio lak ukoliko paziš da ti
se vektori usaglase, ne guraš ništa van centra mase, radiš ujednačeno, čuvaš glavu.
Ali Enke je bila sitnež. Stara suva šljiva od komete, iskuvana dugim boravkom u unutrašnjem
Sunčevom sistemu. Halejeva je imala mnogo više mase, uglavnom leda. Na površini nikada nisi opažao ni
blago privlačenje, ali kada se išlo ovako i kada ti je bilo potrebno vreme da pažljivo nanišaniš, taj desetohiljaditi
deo G mogao je da napravi lepu brzinu.
Plavi mlazni plamenovi mehova lepezasto su se širili na pozadini od leda i usporavali teret. Karl
odjednom vide da to neće biti dovoljno. Kabasti, stotinu metara dug cilindar prilazio je prebrzo.
On naredi najnižem mehu prema ulazu da se okrene i pogura punom snagom. Jedinica se okrenu,
ispali rezervu.
-Ma šta to, do đavola- poče Džefers.
"Raščisti tunel!"
-Šta?-
"Raščisti ga!"
Standardni postupak bio je da se teret dovede u stanje mirovanja na rastojanju od oko pedeset
metara, a onda da se ugura. Tabla mu je govorila da je to nemoguće. Nagon mu je rekao da oproba nešto
drugo.
On se odbaci napred na mlazu, gotovo dostiže cilindar. Malo guranja donjeg meha s desne strane,
dva brza zaokreta ovde, bočni trzaj da nanišani...
Strela iz visina, naperena na namreškani crni krug.
Narandžasti cilindar zakači ždrelo Tunela 3, uspori - odlomi ledeni rub - i zabi se unutra, rasipajući
pahuljice u svemir.
Posred srede, radovao se on kada je cilindar nestao u rupi.
Džefers dreknu: -Hej! Šta si to zamislio?-
"Pobegao mi je."
-Đavola pobegao! Praviš predstavu, eto šta.-
Karl načas uključi sopstvene mlaznice i lako slete, nogama naniže. "Kamo sreće! Jok, prosto sam
ga ispravio u poslednji čas. Zaključio da je bolje da pokušam čist pogodak nego da trošim gorivo na
usporavanje. Naročito pošto ionako nisam mogao da ga zaustavim."
Džefers zavrte glavom, očajno: -Predstavu.- Bio je uporan, onda je otišao da proveri da li se
materijal negde iscepao.
Nije. Glatka i otporna na cepanje, fiber-tkanina mogla je da se obavije oko oštrih ivica, što ju je činilo
pogodnom za oblaganje zmijolikih tunela unutar Halejevog jezgra.
Petnaest članova grupe za instalaciju sistema za održanje života imali su deset dana na
raspolaganju da izbuše, poput košnice, deo oblasti severnog pola, oblože tunele i okna izolacijom otpornom
na pritisak i da sve napune vazduhom. Nedovoljno vremena. A sve vreme novoprobuđeni naučnici na
Edmundu će ih zavitlavati.
Čak i sa 112 mehova biće to tesan rok. Postojao je ipak ograničen broj ruku koje su ih mogle voditi.
Trebnutno je čitava ekspedicija imala samo 67 'živih' članova. Još gotovo 300 počivalo ih je u pregracima za
san, telesne temperature otprilike na jedan stepen iznad smrzavanja.
Nad njima, vretenasti tegljači čekali su sa svojim ljudskim teretom. Ogromna paučinasta sunčeva
jedra sada su im bila smotana, nepotrebna za sledećih sedamdeset godina. Pored kitolikog Edmunda, srebrni
Sekanina, Delsema i Vipl delovali su poput strpljivih barakuda.
O Njubernu još uvek nema vesti, pomisli Karl. Kako je mogao da se izgubi?
-Jeste li dobro, momci?- dopre odnegde laki golicavi glas Lani Ngujen.
Karl se obazre i pronađe tačku koja je brzo rasla, toliko je ova jurila duž polarnog kabla. Držala je
nosač samo jednom rukom, dok je drugom mahala, neobično nalik ptici koja klizi nad tlom dok joj se pokreće
samo jedno krilo.
-Sas' dobro- odasla Džefers.
-Učinilo mi se da sam čula da je bilo nevolja...-
Odvojila se od kabla i usmerila prema njima, vešto se okrenuvši da prebaci centar mase i izbegne
da je potisak mlaznjaka makar malo zavrti. Dobra je, pomisli Karl. Prokleto dobra. Lanina lagana lomnost
skrivala je čvrste mišiće. Ali zašto bi se vraćala da proveri sitnu neispravnost?
"Ništa naročito", odgovori on.
Page 15
 Srce komete
-Pa, ja sam upravo završavala; upravo sam se spremala da uđem.- Ona s mačjom spretnošću slete
na deset metara od njih i podiže tek oblačak prašine. -Hoćete da se malo odmorite?-
-Ne možemo- reče Džefers. -Treba da proverimo cev, da se postaramo da se razmota kako treba.-
Lani pogleda Karla. -To je rutinska stvar. Ne bi trebalo da su potrebna dvojica.-
Karl reče: "Kruz nam se ne skida s grbače kada je u pitanju bezbednost."
Proučavala ga je kroz njihove šlemove umrljane prašinom. -Sigurno? Trebalo bi da ti se završava
smena.-
-Hej, mala damo, ja nemam nameru da radim sam- reče Džefers dobroćudno, ali čvrsto.
Slegla je ramenima. -Okej. Samo sam htela malo odmora i razonode. Malčice sam prebacila plan.-
-Vidimo se onda večeras.- Džefers ju je odmeravao sa zanimanjem, ali je izgledalo da ona to ne
primećuje.
-Važi- reče ona Karlu. -Večeras.-
Skladno se podigla i pošla prema glavnom tunelu.
-Ne bih imao baš ništa protiv- reče Džefers zamišljeno, preko zatvorenog kom-kanala. Karl nije
obraćao pažnju na njega.
-Uskoro bi trebalo razmisliti o sparivanju.-
"Bićeš ledenica za mesec dana."
-Čovek treba da planira unapred.-
"Misliš da možeš da je ubediš da bude u smeni zajedno s tobom?"
-Možda. Ima kasnije da bude hladno i usamljeno.-
Karl se nasmeja. "Tvoja predstava predigre je šest piva i partija bilijara. Nije ona tvoj tip."
-Nužda stvara čudne partnere u krevetu, nije li to Šekspir rekao?-
"Drž' se riljanja, u tome si najači." On prijateljski gurnu Džefersa prema ulazu u tunel.
-Ne možeš da kriviš čoveka što pokušava.-
"Hajde, jezik si isplazio."
Leteli su ispred svojih mehova, naniže, kroz šuplje središte narandžastog cilindra; oslobađali su
držače dok su prolazili. Cev od fiber-tkanine razmotavala se i oblikovala u slojevima oko prvobitne ose. Svaka
dva minuta ispuštala je iz sebe stometarski segment, automatski zaptivala krajeve pritiskom i počinjala da
izbacuje sledeći - svaki malčice uži od prethodnog. Karla je to posećalo na drečavog cevastog crva koji se
neprekidno samoobnavlja dok se zariva u jabuku.
Za bočne tunele bilo je potrebno više pažnje. Mehovi su prosecali rupe za spojeve, zaptivali ih
toplotom i postavljali manje cevne produživače. Karl i Džefers morali su da ih nameste, upregnu i ispregnu,
provere spojeve i zaptivena mesta, i da provere da se ništa nije navuklo na isturenu stenu ili nazubljeni led. Po
tunelima parčad ledenih kometnih aglomerata odvajala se - mehovi ponekad nisu bili najspretniji - i slobodno
lebdela po mračnom prostoru, bacajući višestruke oreole oko svetiljki uskog snopa, koje su ljudi nosili. Bio je
to spor, pipav, zamoran posao, čak i po sili teže bliskoj nuli.
Pauzu za ručak imali su u delu tunela tek napunjenom vazduhom. Odškrinuli su šlemove i prikačili
se za zid, uživajući u slobodi iako im se hladni vazduh prepun raznih mirisa oštro usecao u nozdrve.
"Misliš da ćeš se ikada navići na ovo?" upita Džefers dok je ujednačeno žvakao šipkastu porciju
koja se sama zagrevala. "Na život ovde?"
Karl sleže ramenima. "Jašta. Doce kažu da će točak za vežbe i električno podražavanje voditi
računa o niskom G."
"Da im veruješ na osamdeset godina?" Džefersovo izduženo lice bilo je pogodno za sumnjičav
izraz: usta su mu se spustila prema šiljatoj bradi, oči skupile i postale upitne. "Mislio sam na led koji te je
opkolio odasvud. Osećaš li kako je hladan? A to ti je još sa svom tom izolacijom i grejačima u odelima
podešenim na pun gas."
"Zagrejaće se. To je tek postavljena izolacija, ne zaboravi."
"Ima da bude duuuga zima", iskezi se Džefers. Uskoro će blaženo plivati u pregratku; očigledno je
uživao u toj misli. Džefers je bio budan tokom leta do komete. Bilo mu je dosadno, a sada je posao bio težak i
opasan. Bio je spreman da drugi preuzmu dužnost. Prva smena.
Ipak, Karl nije mogao da razume čovekovo držanje.
"Ima rizika i u pregracima, znaš. Kvar sistema, ili..."
"Znam, znam. Moja biohemija može da zajebe stvar na neki način koji su stručnjaci prevideli. Ili
možda vi momci na straži pritisnete pogrešan prekidač, prekinete mi napajanje, a sigurnosni sistem zataji. Ili
nas sve pogodi asteroid." On se ponovo iskezi. "Svejedno, to ti je jednosmerni put preko nekoliko decenija."
Karl se namršti. "Pa?"
"Naprosto, uskoro ću da spavam, dok traje dosadan deo, i da prikupljam platu sa Zemaljske
strane." Džefersovo izduženo lice trže se u sarkastični osmeh. "Farme kometa u spoljašnjem sistemu - to će
biti zabavno. Ali rado ću preskočiti guzičarsku politiku."
"Šta hoćeš da kažeš?"
Page 16
 Srce komete
"Ma hajde, i ti si persel. Znaš kako je organizovana čitava ova ekspedicija."
"Uh... kako?"
"Ortovci! Oni sve vode." Džefers je nabrajao imena na prste. "Kruz, zatim Ouksova, Macudo,
D'Amaria, Uld-Harad, Kviverijan. Svaki upravnik grupe je ortovac."
"Pa?"
"Oni misle da smo nakaze!"
"Oh, hajde."
"Misle! Pogledaj kako ortovci postupaju s našim ljudima na Zemaljskoj strani. Misliš da su ovi ovde
išta drugačiji?"
"Nisu kao ona rulja što je prošle nedelje spalila centar u Čileu, ako si na to mislio. Jasno, čitam o
tim stvarima i drugim mestima. To je jedan od razloga što radim u svemiru, isto kao ti."
"Svemir nije drugačiji."
"Bogami jeste. Ti ort... ti ljudi znaju da su u stvari isti kao mi."
Džefers slavodobitno reče: "Ali nisu."
Karl se neraspoloženo nasmeši. "Ko sad ima predrasude?"
"Do đavola, znaš da nismo isti kao oni." Džefers se naže, ozbiljno govoreći. "Tela su nam bolja, to u
svakom slučaju. I pametniji smo. To pokazuju testovi."
"Vraga."
"Ne možeš da raspravljaš protiv statistike!"
Karl iznervirano zarokta. "Čuj, bili smo čudo od deteta tamo gde smo odrastali - pre nego što su
ljudi počeli da se okreću protiv nas. Svi perseli su to bili. Sećaš se stipendija? Posebne pažnje?"
"To smo zaslužili. Bili smo pametni."
Karl zavrte glavom. "Postali smo pametni - zbog VIP postupanja."
"Neeh. Uvek sam bio promućurniji od tvog tipičnog ortovca, makar se i ne patio da govorim mnogo
dobro."
"I jesi takav. Ali nisi bolji od ljudi kao što su kapetan Kruz ili dr Ouks." Karls se previše žustro diže na
noge, a čičak traka otcepi mu se od fiber-tkanine. On polete preko tunela i tresnu glavom o tavanicu.
"Proklet bio!"
Džefers se zacereka, ali ništa ne reče. Karl je trljao glavu dok je lebdeo nazad, ali se trudio da ne
pokaže koliko se iznervirao. Džefers je bio kao i veliki broj persela - sav omotan u sopstveni osećaj
progonjenosti i kopao je po svakoj zamišljenoj uvredi kao po zagnojenoj rani. Rasprava s njime to je samo
podsticala.
"Otvori oči!" bio mu je uporan prijatelj. "Koga još guraju u opasne poslove poput nas? Persele!"
"Zbog toga što nas je mnogo uvežbano za nultu G. Dobijali smo školarine da bi nas upetljali u ovo."
"Zašto onda ne bi persel bio zadužen za sve manuelne radove?"
"Pa... nismo dovoljno stari. Nijedan persel nije iskusan kao Kruz, Uld-Harad ili..."
"Ma hajde! Pogledaj ko radi oglede sa otparavanjem. I ko razvija dugoročno odlaganje u pregratke
za san. Sve sami ortovci."
"Pa?"
"Tamo će biti prave pare! Nauči kako da upravljaš kometama uz pomoć njihovog sopstvenog
otparavanja, pokaži da možeš da spavaš i radiš u smenama po jednu deceniju - i moći ćeš da prodaš talenat
svuda po sistemu."
Karl nije mogao da se uzdrži od smeha. Džefers je baš razmišljao na duge staze. "Ma hajde, pa to
je..."
"A šta je sa hemičarima? Ukoliko se ovde pojavi išta napola toliko vredno kao enkon, znaš ko će se
okoristiti. A oni su svi ortovci, izuzev Pitersa."
"Svi smo potpisali patentne ugovore. Koja god tehnika da se izume, dobićemo udeo posle
nadoknade osnovnih troškova."
Džefersovo lice iskrivi se u mrku sarkastičnu masku. "Naći će ortovci načina da to zaobiđu."
Karl oseti kako mu uverenje posustaje. Šta ako je u pravu? Ali onda odbaci tu misao. "Čuj, skidaj se
s te teme. Ne možemo da ovde nastavljamo te glupe sukobe sa Zemaljske strane."
"Nije reč o nama - nego o njima.
Očajan, Karl nabi ostatke ručka u prenosivu vreću. "Idemo - više mi se sviđa da radim nego da
raspravljam."
Ipak, te večeri ušao je u bar odeljenja za odmor nespokojan, obazirući se za Virdžinijom. Ona je bila
razuman persel i mogla bi da shvati ono što je teško priznavao sebi tog popodneva - da se napola slaže s
nekima od Džefersovih optužbi. Karl se, međutim, protivio zbog čovekovog tona, njegovog crno-belog gledanja
na svet.
On pokupi piće, okrenu se da pođe i vide natpis SAGNI SE ILI KUKAJ upravo na vreme da ga
podseti. On se saže i uđe u odeljenje. Prve nedelje na brodu on i drugi perseli treskali su čelom o dovratak
Page 17
 Srce komete
desetinu puta: konstruktori Edmunda očigledno su verovali da samo ortovci vole druženje.
Lani Ngujen presrela ga je blizu nasmešenog volframskog poprsja Edmunda Haleja lično. "Ah,
najzad si se pojavio."
Odavala je utisak glatke, delotvorne konstrukcije, svemirac svakim delićem. Vitki mišići bili su joj
uočljivi na golim rukama boje badema, ali inače je bila prekrivena opuštenom hladnoplavom haljinom koja se
kretala u lakoj pseudogravitaciji skladno, naizgled nezavisno. Karlu se dopao utisak koji je ostavljala
svetlucava haljina dok joj je sledila precizne prefinjene pokrete.
"Uh, da, imali smo nevolja s uobličenjem tunela." On se srdačno nasmeši, ali pokuša da pregleda
odeljenje a da to ne bude napadno.
Dr Akio Macudo bio je u ozbiljnom razgovoru sa potpukovnikom Uld-Haradom, rukovodiocem
manuelnih radova. Kroz osmatračnicu, Halejevo jezgro svetlucalo je i pokretalo se dok se G-točak obrtao.
Kapetan Kruz stajao je, prav poput stuba, na zvezdanoj pozadini i s lakoćom dominirao odajom, okružen
uobičajenom grupom hipnotisanih dama.
Gde li je Virdžinija?
"Oh?" reče Lani s blagim osmehom, sličnim Budinom smešku na kipu iznad njenog ramena. "To bi
trebalo da ide automatski."
Karl zatrepta. "Uh... naleteli smo na gomilu stena."
"Ja obično pošaljem napred meha da odseče takve pomoću sekača. A onda..."
Džefers se pojavi niotkuda, a Karl ga dograbi. "Bolje to ispričaj ovom baji, taj ti je glavni u našoj
ekipi. Ja samo radim kao potrčko..." I otišao je, slobodan, pre nego što se Lanino otvoreno iznenađenje moglo
pretvoriti u pobunu. Pruži Džefersu priliku da joj priđe, pomisli Karl. Zaslužuje to. Možda malo nepošteno
prema Lani, ali sve svojim redom. Da vidimo, smena bi trebalo da joj se sada završava.
Stigao je do grupe oko kapetana Kruza i, gonjen nekim porivom, usporio. Umešao se u skupinu.
Kruz se uvek obraćao čitavoj grupi, nikada nikoga nije izostavljao, a sada se nasmešio Karlu. "Kako ide tamo
dole, Ozborne?"
Karla zapanji to što mu se ovaj lično obraća. Nameravao je da naprosto sluša. "Uh, prilično gadno,
gospodine, ali snaći ćemo se."
"Video sam onaj tvoj zgodni trik kod Tunela 3." Kruz malo diže obrve, a pogled mu pređe po krugu.
Iako ortovac - prirodno ljudsko biće - bio je visok poput većine persela.
Karl oseti kako mu lice postaje vrelo. Morao je da kaže nešto, ali šta! "Pa, pretpostavljam da sam
onako..."
"Veličanstveno! Posred srede! Osetio sam želju da zapljeskam." Zapovednik se zakikota.
Karl je bio preneražen. "Pa... ja..."
"Dobro je videti nešto smelosti", reče Kruz toplo.
Karl se postiđeno nasmeši. Zna li on da je bila greška? "Pa, moramo da se držimo plana."
"Tako je. Voleo bih samo kada bi i druga pododeljenja bila isto toliko hitra kao tvoje."
Karl se upita da nije to prikriveni podsmeh. Ali Kruz podiže kruškastu posudu sa burbonom i, na
Karlovo iznenađenje, to učini i gomila. Karl prikri zbunjenost tako što otpi gutljaj, osmatrajući gomilu ne bi li
primetio tragove podsmeha. Ne, bili su ozbiljni. Osetio je naglo zadovoljstvo. Zabrljao je manevar, jašta, ali ga
je dobro popravio. Kapetanu je to bilo bitno.
Kruz pogleda Karla u oči i između njih prođe trenutak najčistijeg razumevanja. Zna da sam zajebao.
Ali nagrađuje preduzimljivost pre nego poslušnost. Zašto? Karl se trudio da radi valjano tokom čitavog
putovanja Edmunda, ali do tog trenutka Kruz mu nije posvetio ništa više do uglađenu pažnju s odstojanja.
To je to - Kato i Umolanda. Ne želi da se ljudi preplaše. Zna da ih je pobila neispravna oprema i
prosto loša sreća, a ne nemarnost.
"Bićemo gotovi u roku, gospodine", reče Karl glatko.
Kruz klimnu. "Dobro." Uvežbanom lakoćom kapetan skrenu pažnju na oficirku za veze koja je
stajala u blizini. "Nove mikrotalasne antene sređuju se po planu, zar ne? Ima problema da se dobiju signali
kroz rep plazme?" upita Kruz.
"Pomalo, da."
"Kad ćemo moći da upotrebimo mikrotalasni radar za potragu za Njubernom?"
"Imaću procenu za vas do sutra, gospodine."
Karl je slušao kako Kruz na prijateljski, otvoren izvlači podatke iz žene, komentariše ih, pravi malu
šalu koja nasmeja gomilu. Eto kako se vodi, pomisli Karl. Obavešten je o svemu i nikada ne izgleda zabrinuto.
Pitam se hoću li ikada naučiti tu veštinu.
Voleo bi da ostane duže, ali želeo je da nađe Virdžiniju. Otkrio ju je u nasmejanoj grupi šarenih
Havajćana, njena haljina bila je plavi titraj koji je samo nagoveštavao, bez otkrivanja. Poluautonomna država
Havaji finansirala je dvadeset procenata cene ekspedicije. Žestoko su ulagali u svemir, kao pravi kapital
panpacifičke ekonomske zajednice. Njihovi predstavnici prihvatali su veselo većinu brodskih funkcija.
Čekao je na zastoj u razgovoru, uhvatio Virdžinijin pogled i odvukao je do lože. Brzo je opisao
Page 18
 Srce komete
Džefersove žalbe. "Misliš li da bi mogao da bude u pravu?"
"Hoćeš da kažeš, da li će ortovci pokušati da prigrabe sve što mogu?" Ona se zamišljeno nasmeši.
"Jasno. Nije ovo operacija milosrđa."
"Ja nisam došao samo da bih pravio pare." Karl se povuče i prekrsti ruke. Znao je da bi bilo
pametnije kada bi delovao urbano, čak pomalo cinično - ili je bar verovao da to privlači većinu žena sa
Zemaljske strane. Ali njegovo pravo ja uvek se probijalo.
"Uvređen?" Virdžinija se nasmeši, pune usne povukoše joj se i otkriše zapanjujuće blistave zube.
"Ne budi toliki puritanac. Čak i idealisti moraju da jedu."
"Jesi li ti potpisala neki neprimetni ugovorčić na Zemaljskoj strani?"
Virdžinija se namršti. "Razume se da nisam. Čuj, uvek će biti glasina o tome da taj i taj ima slatki
ekstraugovor da odvoji na stranu poneki stručni podatak. Ko zna, možda će neko odaslati zatvorenim snopom
neke stvari pre nego što se vratimo, pa će ga na švedskom računu sačekati lepa svota."
"Ne bi me iznenadilo. Sa četiri stotine ljudi koji na smenu čuvaju stražu tokom sedamdeset godina,
biće mnogo prilika za varanje."
Virdžinija ružičastom cevčicom zamišljeno promeša po kruškastoj čaši sa pinja koladom. Karlu su
svečarske boje odeljenja za odmor delovale neumesno kada su hladni čelik i vakuum počivali tek nekoliko
metara dalje. Psiholozi su verovatno mislili da će tropske mrlje ćilibarne, zelene i zlatne boje odvući ljude od
sirove stvarnosti; na njega to nije delovalo.
Virdžinija polako reče: "Ima jedna stara izreka: obični ljudi biraju prijatelje, ali genije bira
neprijatelje."
Karl iskrivi lice. "Što znači?"
"Ortovci vode ekspediciju, svakako. Ukoliko izazovemo komešanje, mogu da učine mnogo da od
toga najtoplije bude nama."
On razmisli načas. "Okej. Saglasan. Ali to ne menja moje planove."
Virdžinija klimnu. "Ah, da. Treći nivo."
Karl je znao da ona smatra kako su mu mišljenja previše pojednostavljena, u velikoj meri kopija
doktrine kolonija bliskih Zemlji. Pa ipak, iskreno, nije video kako bi mogla da se ne slaže.
Vek napora najzad je dao čovečanstvu tehnologiju da iskorišćava Sunčev sistem - delotvoran
transport, mehove za rudarenje i montažu, integrisane veštačke biosfere svih potrebnih veličina.
Sada je bio čas, ubeđivali su kolonisti, da se krene napolje.
Sateliti bez posade bili su prvi korak u osvajanju svemira - prvi nivo. Još oko 1980. ljudi su zarađivali
milijarde na komunikacionim satelitima. Spasavali živote meteorološkim satelitima.
Automatske svemirske fabrike koje su koristile lunarne materijale bile su sledeći stepenik - drugi
nivo.
Na svaki nivo pela se ona nekolicina koja je daleko unapred videla prednosti, i zarad te vizije
prihvatala velike rizike. Drugi nivo gotovo da je propao, a onda je postao ogromno ekonomsko čudo -
pomogao je da se svet izvuče iz paklenog veka.
Svaki uspon izgleda da je izazivao geocentrični strah - najpre, da bi ulaganja mogla propasti, zatim
da se kolevka čovečanstva degradira na običnu zabit. To su otežavali beskrajni socijalni problemi Zemlje -
nevolje koje svemirske kolonije, po definiciji, nisu delile. Propisi o rođenju i detinjstvu, koji su nalagali da svako
dete rođeno u svemiru mora provesti najmanje pet godina na Zemlji, bili su pravni izraz skrivenog straha.
Treći nivo bio je san, politička tema, ekonomska bolna tačka, vera - sve umotano u jedno. Ali velike
obrtne kolonije sada su bile moguće. Kolonisti su gledali na propise o rođenju i detinjstvu kao na simbol
nepotrebe veze, koju su davno prerasli. Želeli su da istražuju kamenite asteroide i mesece, ali bile su im
potrebne i isparljive materije, kao gorivo i za biosfere. Čak su osnovali mali rudnik leda na Ganimedu, ali to se
nije pokazalo kao dobro.
Neki su videli komete kao ključ i vatreno su verovali da se ljudi mogu rasuti po Sunčevom sistemu
poput semena maslačka, ukoliko samo budu naučili kako da usmere drevne ledene lopte do orbita u kojima bi
bile korisne.
Virdžinija se nezainteresovano zavali u mrežni naslonjač. "Ne možeš očekivati da majka Zemlja sve
pusti tako lako."
"Mogli bi sve da dobiju! Donećemo im asteroida koliko god žele, sirovine, obezbediti nova tržišta..."
Ona podiže dlan. "Molim te, znam čitavu litaniju." Zabavljeni izraz odglumljenog, napaćenog
strpljenja pređe joj licem i u trenutku ga razoruža. Možda to nije nameravala, ali jednim jedinim migom bila je
u stanju da ga natera da vidi sebe kao nespretnog, priglupog, previše providnog. Pa, možda i jesam takav.
Živeo sam u svemiru polovinu svesnog života.
"Samo zato što je to poznato ne znači da je i pogrešno."
"Karle, da li stvarno misliš da će rudarenje po kometama u potrazi za isparljivim materijama
pozdraviti dolazak novog milenijuma?"
"Gde inače možemo da dobijemo jeftine tečnosti?" Za njega bio je to adut, hladna ekonomska
Page 19
 Srce komete
činjenica. Na samom nastanku Sunčevog sistema, vrelo mlado Sunce oduvalo je najveći deo lakih elemenata
napolje, dalje od unutrašnjeg Sunčevog sistema. Samo Zemlja je zadržala dovoljno isparljivih elemenata da
joj pokriju stenovitu koru tankom ljuskom vazduha i vode. Kada su ljudi krenuli u svemir da iskorišćavaju
tamošnje izvore sirovina - asteroidi, Mesec, Mars - morali su da tegle tečnosti sa Zemlje.
"Naravno", reče Virdžinija. "Uzmimo led sa kometa! Za osamdeset godina vratićemo se, živeli
junački osvajači! Ali do tada možda će neko otkriti smrznuta jezera duboko u našem sopstvenom Mesecu. Ili
će čak otkriti jeftin način da kreše ledenoide sa Jupiterovih meseca - ko zna?"
Karl je bio preneražen. "To je šašavo! Ni na koji način ne možeš da isplatiš troškove zaranjanja u
Jupiterov gravitacioni bunar samo radi vode i leda. Projekat Jupiter to dokazuje."
Đavolasto se nasmešila. "Pa? Jurcanje za kometama je jeftinije?"
Njene tamne oči podbadale su ga, i Karl je to znao, ali nije mogao da prekine.
"Vredi probati, Virdžinija. Niko neće pronaći metod da upravlja kometama ukoliko mi ne učinimo da
metoda otparavanja proradi. Niko neće naći isparljive materije skrivene na Mesecu ili Veneri zbog toga što su
ovi prepečeni i isušeni. Ne možeš da istražuješ asteroide i da kopaš rudu na njima samo uz pomoć mehova -
jer je nalaženje metala i dalje veština a ne nauka. Isušene komete, poput Enkea, ne mogu se precizno
navoditi zbog toga što se otparavanje ne može koristiti da bi se njima upravljalo. I zato..."
"Predajem se, predajem se!" Digla je visoko obe ruke.
Karl zatrepta. Oh, do đavola, pomisli on. Zbog čega se uvek zanesem?
Dubok muški glas reče preko Karlovog ramena: "Ne hitaj u poraz, Virdžinija. Najpre traži
pojačanje."
Karl se okrenu kada Saul Linc sede u meku zelenu mrežnu naslonjaču u blizini i odloži piće u žleb
držača na njihovom stolu. Bio je ispijen i iznuren, pokreti u niskoj sili teže bili su mu usiljeni.
"Kasniš", reče Karl u potrazi za nečim maštovitim čime bi se iskupio. "Već je priznala da sam
dosadnjaković."
"Onda moja pomoć nije potrebna." Saul se zakikota kada je to rekao, ali Karl oseti brzi drhtaj
ozlojeđenosti.
"Dokazivao sam da ćemo se svi obogatiti od ove ekspedicije ukoliko budemo strpljivi", reče Karl
ravnim glasom. "I da bi trebalo da ostavimo politiku za sobom."
Saul klimnu i povuče dugi gutljaj pića. "Hvale vredan stav."
"Moramo to učiniti. Halejevo jezgro previše je malo za onu vrstu sitničavih..."
"Ubaci novčić za lekciju dvanaest", reče Virdžinija lako.
"Pa, istina je." Karl nije znao kako da je shvati, nije mu se dopadao način na koji joj se pažnja
okrenula prema Saulu Lincu u trenutku kada im se ovaj pridružio. Napola se okrenula u naslonjači, gotovo
cela prema Saulu, a na Karla jedva da je bacila pogled kada je završio. "A svi nagoveštaji da će neki ljudi
zaraditi više od drugih - pa, to će izazvati nevolje."
Saul upitno diže obrvu. Izgledalo je da ume da komentariše ono što ste rekli uz jedva primetan gest
ili sleganje ramenima - ekonomija izraza na kojoj mu je Karl zavideo.
"Mislio je na govorkanja u potpalublju", objasni Virdžinija. "Na činjenicu da, ah, neperseli drže sve
bitne pregratke."
"Neperseli poput mene?"
"Kada si to već pomenuo", reče Karl.
"Starost. Na kraju krajeva, niko od vas genetski preselektovanih ljudi nije stariji od četrdeset."
"Siguran si da je to sve?" Karl se naže napred, ruku skupljenih, laktova na kolenima.
Stariji čovek namršti se, osetivši nešto u Karlovom glasu. "Šta drugo misliš da bi moglo biti?"
"Kako ti se čini to da Zemaljska strana nije želela da se niko od nas nađe na mestu gde bi mogao
da pravi nevolje?"
Saul pažljivo odloži piće i zavali se. "Izgnanici su slabo opremljeni za izazivanje faraonskog bola",
reče on kao da govori sebi.
Ta primedba Karlu je delovala nervirajuće nejasno. "Zašto mi naprosto ne odgovoriš na pitanje?"
"Je li to bilo pitanje? Više mi je zvučalo kao optužba."
Karlov glas bio je oštriji nego što je nameravao, ali neka je proklet ako se sada povuče. "Pogledaj
na postavljanje sistema za održanje života, moju grupu. Rukovodilac sekcije je Sulejman Uld-Harad, koji je..."
"Ortovac?" pomože mu Saul tiho.
"Pa, žargon tako glasi, da."
"I onda, ortovac je. Genetski ortodoksan." Saul se zavali i spoji prste obe ruke. "Što označava
nemenjanu zigotnu mešavinu iz mora ljudskih gena - ništa više. Geni ne prenose mišljenja."
Karl zavrte glavom. Nije mu se dopao cepidlački pristup koji su naučnici uvek usvajali, kao da od
sveg tog žargona postaju bolji, oštroumniji, mudriji. "Gledaj - radovi na otparavanju, proučavanje pregradaka,
svi su u rukama... vas, narode."
"I tako zaključuješ da će oni prigrabiti te plodove za sebe? Da će rasprodati znanje kada se vrate?"
Page 20
 Srce komete
Virdžinija blago reče: "Nije to nemoguć scenario, Saule."
Saul pokaza da je iznenađen što to čuje od nje. "Bojim se da za mene jeste. Direktni nagoveštaj da
postoji neka urota normalnog kontingenta..."
"Vidiš?" skoči Karl. "Zove svoje ljude 'normalnim' - znači da mi to nismo."
Saul kruto reče: "Nisam to mislio tako."
"Tako je ispalo."
Virdžinija reče: "Karle, skačeš na svaku..."
"Nije tako. Samo gledam da vidim da li tamo gde ima dima, ima i vatre." Osećao je da se zajapurio,
gucnuo piće.
Saul zastade i jezikom zamišljeno pređe preko donje usne. "Da počnem od početka. Karle, kada bi
išta znao o meni, shvatao bi da nisam neprijateljski raspoložen prema vama. U stvari, sasvim suprotno." Čvrsto
je gledao u Karla. "Pretpostavljam da biste pre ili kasnije saznali... radio sam godinama sa Simonom
Perselom."
Karl je bio zapanjen. Virdžinija jeknu i reče: "Jesi? Čula sam glasine, ali... nisam verovala."
"Kao običan postdoktorant." Saul sleže ramenima. "Naš poslednji zajednički projekat proučavao je
odstupanja u nivou aktivacije lupusa eritematozusa. Možda se sećate da je to bila jedna od prvih bolesti koje
vas je Persel oslobodio. Ta grozna neizlečiva stvar, koja je napadala kožu, vezivno tkivo, slezinu, bubrege."
Virdžinija klimnu. "Majka mi je umrla od toga."
"Da", reče Saul. "I moja baka."
Virdžinijine usne napućiše se iznenađeno. Saul sleže ramenima. "Sećam se tvog slučaja. Simon je
obavio neophodne izmene DNK tvoje majke dok sam ja tek učio tehnike."
Virdžinija se naže napred. "Jesi li ti..."
"Obavio pravi posao? Ne sećam se, zaista. Kao asistent radio sam na mnogim metodama za
preradu gena, neke su bile eksperimentalne, neke vrlo direktne."
"Onda bi ti... mogao biti..."
Saul zažmirka, zavaljen u naslonjači; izbegavao je njen napeti pogled. "Do tog vremena u pitanju je
bio čisto mehanički posao. Bilo je veoma malo istraživanja, osim mog dela. Proučavao sam kako dobijene...
ćelije... odgovaraju na hemijske podražaje koji bi kod normalnog lupusa izazvali spontani porast bolesti."
Virdžinija lagano reče: "A moje... nisu?"
"Očigledno, bila si jedan od naših uspeha. Pretpostavljam da nemaš ni traga od lupusa?"
Ona zavrte glavom. "Zahvaljujući tebi."
"Ne, Simonu Perselu. Ja sam samo došao do njega da naučim njegove tehnike. Bilo je to tokom
onih nekoliko godina dok je uživao punu podršku, kada su sve stvari bile moguće. Ili smo tako mislili."
Karl reče: "Ali... Nisam znao da si radio s Perselom." Osećao se postiđeno. Saul je verovatno bio
prisutan kada su geni Karlove majke precizno odvojeni, oslobođeni mikroskopskih molekularnih nakupina koje
su prenosile naslednu leukemiju. Onda su čarobnjaci gena dodali vešto spremljene delove DNK da bi im dali
niz fizičkih poboljšanja, koja su sada bila odlika svakog persela. Za Karla je ta mala smela skupina genetskih
inženjera bila legendarna. Nikada ranije nije sreo nijednoga od njih.
Saul prekrsti noge, zagladi nogavice pantalona, vidljivo nemiran. Karl shvati da čovek mora da je
često imao slične susrete i plašio se suspregnutih osećanja koja su mogla briznuti iz svakog persela.
"Ja... žao mi je zbog onoga što sam rekao", promrmlja Karl.
Saul nemo klimnu. I on je zadržavao osećanja iza brane stisnutih usana.
Virdžinijine oči bile su pune. "Ti... mogao bi biti..."
Karl vide da je želela da kaže: I ti si mi otac, ali nije mogla da nađe načina da izrazi složenu
mešavinu osećanja koja su je obuzela. Saul je pomogao da se pokloni život hiljadama onih koji bi bili
osakaćeni, mrtvi. Te godine nisu mogle biti zaboravljene - osim od strane razmetljive, sumnjičave, mržnjom
ispunjene većine sa Zemaljske strane.
Ta vrsta ubila je Persela, nesumnjivo, onako kako je nesumnjivo da su mu prislonili cev revolvera
kalibra 32 na slepoočnicu. Simon Persel lično povukao je obarač, u depresiji, zbog onoga za šta je sada bilo
očigledno da je greška koja se nije mogla izbeći.
Jedna greška u sređivanju gena tokom tretmana za uklanjanje nasledne bolesti bubrega ubila je
čitav jednogodišnji program dece. Što je gore, nisu pomrli sve do treće godine. Onda je naglo udarilo.
Prizor tolikog mnoštva koje se previjalo u agoniji, požutelih i naboranih, dok su im bubrezi i jetre
otkazivali - bilo je to mučenje. Medijski zatucanici sevali su tim slikama oko čitavog globusa. Sve to, povezano
s rastućom grajom javnosti protiv njega, pretnjama suđenjem i iznenadnim obustavljanjem finansiranja
istraživanja, bilo je previše za čoveka koji se uvek držao najviših standarda.
Karl se prenu. Još uvek je bilo savim lako probuditi sećanja. Njegova majka bedno je umrla. Godine
čekanja da vidi da li će i na njemu početi da se pojavljuju znaci. Konačno oslobađanje kada je znao da je sve
u redu, da može da ide u svemir s čistim genetskim dosijeom. Ta sećanja i dalje su bila veoma živa u njemu.
"Ja... Čuj, daj da te častim jednim pićem", reče Karl snuždeno.
Page 21
 Srce komete
"Ama, naravno", prihvati Saul s nesigurnim osmehom.
"Možda jednu partiju šaha kasnije?"
"Svakako!" reče Saul srčano. "Ovoga puta nema milosti. Branim čast normalnih ljudi." Onda Saul
zastade, brzo se okrenu u stranu i kinu. I Karl i Virdžinija blago poskočiše. Onda se svi nasmejaše i napetost
popusti.
"Dakle", reče Saul razgovorljivo, kada je odložio maramicu, "to je jedna izmena na perselima za
koju ću prihvatiti priznanje. Rad na sprečavanju histaminske reakcije. Meni ništa ne vredi, ali bar vi ne patite
kao ja od dosadnih prehlada. Zavideću vam svaki put kada Akio Macudo oslobodi neki od svojih prokletih
virusa za imuno izazov!"
Ali i godinama kasnije Karl će se dobro sećati te grčevite, iznenadne erupcije, kada je prvi put - ali
svakako ne i poslednji - čuo Saulovo eksplozivno kijanje.

SAUL

Novosti - Vorldnet 4 - Međunarodni olimpijski komitet, na sastanku danas u Tokiju, popustio je pod
pritiskom Lige Sunčevog Luka i glasao da se genetski izmenjenim osobama - takozvanim 'perselima' " zabrani
učešće na igrama 2064. u Lagosu.
Članice naprednjačkog bloka jedine su glasala protiv predloga. Lideri bloka - Danska, Havaji,
Indonezija, Teksas i bliskoistočna skupina - izrazili su neslaganje povlačenjem sa takmičenja, koje sada
obećava da će biti najkontroverznije još od delimične Olimpijade 2036.
Predsedavajući MOK-a, Asoka Baravajandre, izjavio je: "Odluka tih teritorija nije posebno
iznenađenje. Primile su veliki broj persela kao imigrante iz zemalja koje tu vrstu više ne dočekuju s
dobrodošlicom. Njihovi nacionalni sportski timovi već su kompromitovani tim sumnjivim elementom."
Među članicama koje su se uzdržale od glasanja bile su Velika Rusija, Sjedinjene Američke
Države, Kraljevski Vels, Sovjetska Gruzija i Federacija Dijaspore.
Posmatrači ocenjuju da će konačnu odluku doneti Svetski sud.

Saul dovrši čitanje odštampanog teksta i diže pogled na čoveka koji ga je gurnuo pred njega.
"Na ovo traćiš hartiju za štampu, Žoao? Mogao si da ga pošalješ brzim faksom na moj terminal."
Žoao Kviverijan bio je vitak čovek žućkaste kože, s neukrotivom ćubom crne kose i rimskim, gotovo
sokoljim ornamentom nosa. Čoveka nije omelo Saulovo začikivanje. Zahtevao je odgovor.
"Ne bi ti obratio pažnju na faks. Želeo sam odmah da znam šta misliš o tom glasanju, Saule."
"Zašto je moje mišljenje bitno?" Saul sleže ramenima. "Razočaran sam što se Dijaspora samo
uzdržala. Federacija izbeglica iz celog sveta treba da zauzme jasan stav o takvom nečemu. Ali toliko se trude
da budu prihvaćeni da to zapravo nije nikakvo iznenađenje." On mu vrati list. "Sem toga, rekao bih da kakvi su
zakoni sveta, takvi su mu i postupci."
Odgovor očigledno nije zadovoljio Žoaoa, koji je proglašen za glavnog planetologa pre samo tri
nedelje, kada je profesor Leman poginuo nesrećnim slučajem. Saul je znao da je ovo i inače vreme
osujećenosti za Brazilca. Bio je tu, na svega nekoliko desetina kilometara od istinski ogromne komete, a
naredba je glasila da naučnici treba da ustupe mesto inženjerima već tokom sledećih nedelja.
Kviverijan je morao da se oslanja na povremenu pomoć Saula i nekolicine drugih 'amatera
kometologa' koji su proučavali to kao svoju drugu struku. Bez sumnje je jedva čekao buđenje nekih spavača iz
tegljača sa pregracima, da bi mogao da o tajanstvima komete raspravlja sa zaista priznatim veličinama.
Saul se uglavnom slagao sa njim, dok su raspravljali o primordijalnoj materiji drevnog Sunčevog
sistema. Ovog puta, međutim, Kviverijan je bio raspoložen za politiku.
"Hajde, Saule. Ta vest sa Zemlje je bitna, pravi međaš! Više sam očekivao od tebe. Pobunu uz
prezir. Možda izjavu da su perseli u stvari ljudska bića."
Saul je bio tu, u laboratoriji za planetologiju, da bi pomogao u analiziranju krhkih ledenih jezgara
koja su svemirci donosili sa Haleja - 'rezervno zaduženje' koje mu je dato zbog iskustva u laboratorijskom
radu. Nije došao da bi ga podbadao Kviverijan. On zakači levo stopalo za nogu stolice. "Hajde, Žoao, želeo si
da ispitam za tebe nekakvu organsku inkluziju. Da pogledamo taj uzorak."
On pruži ruku da uzme tanku zapečaćenu cev od osam stopa, koju je Brazilac ostavio na stolu iza
njega.
Ali Kviverijan je bio uporan. "Niko ne kaže da su ti jadni mutanti nešto neljudsko. Samo da su
užasna greška. Ne možeš kriviti narod Zemlje - sa nacijama Sunčevog Luka kao predvodnicima - što traži da
se uspostavi red."
"Shvatam." Saul klimnu. "Red kao recimo izbacivanje persela sa olimpijade. Šta je sledeće, Žoao?
Posebne sobe za odmor? Odvojene česme? Geta?"
Kviverijan se nasmeši. "Oh, Saule. Nisu u pitanju samo ti atletičarski rekordi koje su neki perseli
probili - predstave nakaznosti koje su izazvale bes miliona. To je bila samo poslednja slamka. Tvoje
Page 22
 Srce komete
tvorevine..."
"Ne moje tvorevine." Saul odlučno zavrte glavom.
Kviverijan diže ruku. "Vrlo dobro, tvorevine Simona Persela - njegova čudovišta - ti ljudi predstavljaju
žive zaostatke severnjačke nauke dvadesetog veka, koja je gotovo uništila svet!"
Saul uzdahnu. "Hajde, Žoao. Ne možeš da okriviš nauku i stari Sever za sve. Istina, koristili su
prirodne izvore više nego što im je pripadalo, ali ti govoriš kao da narodi Luka nisu nimalo krivi za pakleni vek.
Na kraju krajeva, ko je posekao tropske šume, uprkos svim upozorenjima? Ko je podigao nivo
ugljen-dioksida?"
Kviverijan ga prekide, zajapuren: "Misliš da nisam svestan toga, Saule? Pogledaj moju domovinu,
Brazil. Tek sada, posle teških napora, počinjemo da se oporavljamo od ekološkog masakra koji je zbrisao
trećinu zemaljskih vrsta... žrtvovanih u potpunosti na oltaru nepromišljene pohlepe."
"Vrlo dobro, pošto je krivica raspodeljena..."
"Da, svakako. Ali sama tehnologija bila je delom pogrešna! Naprosto smo navalili napred s
najboljim namerama", Kviverijan diže obrve sarkastično, "da činimo dobro radi uništenja prirode."
Čovek je očigledno verovao u to, i to strasno. Saul je smatrao da je to ironija. Svojevremeno, pred
početak veka, nacije starog Severa propovedale su ekologizaciju nemarnom trećem svetu - pošto su
prethodno požnjele najveći deo dostupnog bogatstva planete. Sada se klatno okrenulo na drugu stranu.
Ekvatorijalni narodi Sunčevog Luka bili su kao opsednuti mističnom strašću za prirodom, koja bi zapanjila
njihove dedove gladne za zemljom.
Zašto preobraćenja uvek moraju da dođu tako kasno? Zbog čega se ljudi izvinjavaju leševima?
Bio je pošteđen davanja odgovora, jer se tada glas sa teškim naglaskom diže iza stola skoro
zatrpanog uzorcima jezgra.
"Hej! Jesam li nešto propustio? Eh? Za koje je tačno zločine kriva stara dobra nauka? Reći ću vam
ja za koje! Možda naš brazilski prijatelj misli na strane lekare koji su došli da smanje smrtnost novorođenčadi
u zemljama kao što je njegova. Bum! Prenaseljenost. Za svakog savremenog žitelja Luka, to mora da je bio
najveći užas od svih!"
Kviverijanovo lice potamne. "Maljenkove, ti debeli ruski hipokrito! Izađi ovamo i raspravljaj se oči u
oči kao muškarac. Ne moraš da se kriješ; nisam ti ja ukrajinski snajperista!"
"Hvala svecima bar zbog toga." Nikolaj Maljenkov obiđe sto sa fasciklom u rukama, nasmejan -
razbacani džin od čoveka koji se kretao kao rvač čak i po nezgodnim Koriolisovim plimama gravitacionog
točka.
Spasen, pomisli Saul zahvalno i iskoristi priliku da promeni temu. "Nikolaje, čujem da Kruz i
inženjeri imaju preliminarne rezultate ogleda sa pločama za otparavanje. Jesi li bio tamo?"
Zdepasti Sloven se nasmeši. "Želeli su da bar jedan od nas zaljubljenika u led bude tamo kada ih
budu probali. Ti, Žoao i Otis bili ste zauzeti. Tako sam ja uskočio."
Uz Saula i svemirca bez nogu, Otisa Sergeova, dr Maljenkov je imao dodatno zaduženje kao
planetolog... i pored čestih gnevnih pobuna Žoaoa Kviverijana. Krupni Rus raširi ruke. "Prijatelji moji, rezultati
su ohrabrujući. S tek nekoliko nameštenih ploča već smo izmenili orbitu Halejeve komete! Dejstvo je malo, ali
dokazali smo da upravljajući otparavanjem komete možemo da joj menjamo orbitu!"
Saul klimnu. "Razume se, metoda je delotvorna samo u perihelu, blizu Sunca."
"Istina. Ova serija provera pokazala je samo da postoji slabo, sve manje dejstvo. Uskoro će
sublimacija sa površine potpuno prestati. Projekt s pločama biće zatvoren na sedamdeset godina. Ali sledeći
put", isceri se Maljenkov, "kada još jednom zaronimo prema unutrašnjosti, imaćemo sredstvo da poteramo
ovu drevnu grudvu snega u gotovo svaku orbitu koju želimo!"
Kviverijan se mračno namršti i zavrte glavom. "Pretpostavimo da ta petljancija uspe. Šta tačno,
doktore, želite da učinite s... s poteranom kometom?"
Oh, ne. Saul je video kuda stremi razgovor.
"Koga je briga!" reče Maljenkov oduševljeno. "Ideje o tome šta bi ljudi mogli učiniti s kometama
vrcale su duže od jednog veka."
"Manijačke ideje, hoćeš da kažeš."
Maljenkov sleže ramenima. "Naš trenutni plan je da je okrenemo tako da je ubacimo u petlju oko
Jupitera za sedamdeset godina, i da iskoristimo silu teže velike planete da povučemo Haleja u pristupačniju
orbitu. Na kraju, ova snežna grudva treba da nam da jeftine isparljive materije i da pomogne ljudima iz okoline
Zemlje da naprave treći nivo u svemiru."
Kviverijan zavrte glavom. "Propaganda. Slušao sam to hiljadu puta."
Maljenkov produži sasvim mirno: "Mogućnosti su beskrajne. Kada dokažemo valjanost pregradaka
za san na duge staze, komete bi mogle postati sjajni linijski brodovi - za bezbedno krstarenje po Sunčevom
sistemu."
Saul opazi da na otvorenim vratima laboratorije počinje da se okuplja malobrojna publika, iz okolnih
ureda. Maljenkov ih primeti i razgalami se još oduševljenije.
Page 23
 Srce komete
"Možda ćemo otkriti još korisnih hemikalija, poput onih koje su Žoao i kapetan Kruz našli na Enkeu.
Ama, možda čak ima nešto smisla i u onoj otkačenoj zamisli da se teraformiraju Venera ili Mars! Na kraju bi
mogli postati pogodni za kolonizaciju."
"Ha!" frknu Kviverijan.
"Gospodo", umeša se Saul. "Predlažem da..."
Ali Kviverijan nije obraćao pažnju na njega; mahao je tankom cevi sa uzorcima presvučenom
plastikom, prema Maljenkovu. "To je stav koji ne podnosim. Prvobitna zamisao bila je da se proučavaju
komete, najranije od svih dela ruku Božjih. Ali sada znanje po sebi izgleda više nije bitno. Sada želite ne samo
žetvu ove komete, već neobazrivo menjanje čitavih svetova, čak pre nego što ih i pojmimo!"
Maljenkov iznenađeno zažmirka na Kviverijanov bes. Saul je znao da Nikolaj ima malo iskustva sa
političkim mišljenjem. Bio je jedan od najblistavijih umova koje je Saul ikada upoznao, ali čovek izgleda nikako
nije bio u stanju da nauči da za neke ljude neslaganje nije partija šaha, nije sport za džentlmene. U tom
pogledu bio je najneruskiji Rus.
Saul još jednom pokuša da to zaustavi. "Žoao! Nik govori samo o mogućnostima. Za narednih
trideset godina Zemlja će imati vremena da odluči..."
Ali besni Brazilac više nije slušao. Kviverijanova levica stiskala je cev iz jezgra, desna se stegla u
pesnicu. "Upravo smo izašli iz najužasnijeg veka u ljudskoj istoriji... najgoreg na našem svetu još od katastrofe
u pleistocenu... a sada idioti hoće da bacaju džinovske ledene lopte na planete?"
"Nikada nisam rekao..."
Kviverijan se preteći okrenu Maljenkovu. "Recite mi, doktore, koliko će proći pre nego što meta ne
budu Mars ili Venera, već Zemlja?"
Ruke mu se odsečno spustiše da to naglasi, nimalo pametno u slaboj pseudoteži. Kviverijan se
zabatrga da povrati ravnotežu, a duga cev tresnu o sto i rasprsnu se uz glasan pucanj. Tamnosmeđi led,
prošaran crnim i belim žilama, prosu se po radnom stolu laboratorije.
"Idiote! Gojiše kopf!" Saul uhvati Brazilca pre nego što mu glava udari u veliki mikroskop za
proučavanje jezgra. On se brzo okrenu i pokaza na ljude koji su stajali kraj vrata.
"Svi vi, napolje! Zatvorite poklopac i aktivirajte vazdušno zaptivanje. Nik, Žoao, brzo maske!"
Nik odgurnu Kviverijana prema ormariću s opremom za slučaj opasnosti. Hitrim pokretima on
dohvati plastičnu korpu za reciklažu i baci iz nje gomilu zgužvanih listinga na pod. Do trenutka kada se
Maljenkov vratio, nameštajući malu masku na lice i noseći drugu, Saul je hartijama gurao u kadicu krhotine
leda koji se brzo topio.
Glas Rusov bio je prigušen. "Tvoja maska, Saule! Stavi je."
Saul zavrte glavom i nastavi da radi. U potpunosti se pouzdao u male simbionte u krvi - u njihovu
sposobnost da ga čuvaju od cijanida i drugih kometnih otrova. Bolje bi im bilo da to učine, inače kolonija neće
dugo opstati unutar Haleja. Trenutno se više brinuo da spreči zagađenje drugih uzoraka nego o ličnoj
bezbednosti.
Prosuti komadi kao da su odavali slabašan prijatan miris... podsećao ga je na bademove zasade na
jezeru Kineret, u Galileji, u proleće.
"Moje jezgro!" kriknu Kviverijan kada se vratio, petljajući po maski za disanje. "Šta to radiš, njuškalo
jevrejsko? To je bio najdublji uzorak jezgra do sada."
Saul obrisa poslednje komade, baci masu u kadu i hermetički joj zatvori poklopac. Bilo je više od
trilion tona leda tamo napolju pod Halejem, spremnih za proučavanje. Gubitak nije predstavljao naučnu
tragediju.
"Oh, ali to nije istina, Žoao", reče Maljenkov samouvereno. Krupni Rus prebirao je po cevima sa
samohlađenjem na stolu. "Ama, pre samo sat vremena moj zemljak, Otis Sergeov, vratio se s novim uzorkom
jezgra, uzetim sa kilometar dubine unutar Haleja! Da vidim da li mogu da ga nađem ovde."
"Sergeov!" Kviverijan opsova. "Taj fanatični perselovski mutant? Oh, sudbino! Bilo je toliko valjanih
planetologa koji su mogli poći ovamo! Zašto, oh, zašto moram da imam na grbači takve pomoćnike - kabastu
rusku budalu, persela bez nogu i genetskog vrača!"
Maljenkov sleže ramenima i dobroćudno odgovori, kao da je čuo najrazumnije pitanje na svetu:
"Pretpostavljam da si se zaglavio s nama zbog toga što ti drugi tipovi nisu hteli da dođu ovamo, Žoao."
Saul zatvori oči i položi dlanove preko njih.
"Jaah!" Kviverijan se baci na vrata, ne obraćajući pažnju na žuto alarmno svetlo, i progura se kroz
gomilu napolju."
"Šta ga to ždere?" upita Maljenkov kada su vrata zasiktala i ponovo se zatvorila. On se namršti.
"Saule? Šta je bilo? Da li te nešto boli?"
Saul najzad otkri oči. Bile su pune suza.
"Saule? Prijatelju moj, ja..."
Saul pljesnu po konzoli kraj sebe i glasno se nasmeja, jer više nije bio u stanju da zadržava smeh.
"Žoao je u pravu", reče on, brišući oči. "Halejeva kometa nesumnjivo zaslužuje bolje od nas. Ali
Page 24
 Srce komete
zaglavila ga je s nama."

Saul nije bio iznenađen kada je, nešto kasnije, jedan oficir došao da ispita nezgodu s prosipanjem.
Ali zatreptao je kada shvati da je to potpukovnik Sulejman Uld-Harad sa beležnicom u jednoj ruci i detektorom
zaostalih gasova u drugoj. Maurićanin tamne kože bio je poslednji čovek koga je Saul očekivao.
Branša Uld-Harada bili su veliki, prostrani sistemi za održanje života, od one vrste kakva je upravo
sada postavljana na Haleju. Ali mora da je bio jedini na raspolaganju u tom trenutku, za ispitivanje nezgode.
Svi su znali zbog čega je Uld-Harad na toj misiji. Mladi oficir imao je prijatelje među učesnicima
zavere Planinskog hrama, i jedino su mu veze sa srednjoafričkom kraljevskom porodicom obezbedile
izgnanstvo umesto zatvora, zbog pogrešnog druženja.
Maurićanin nije izmenio sa Saulom više od deset reči tokom poslednje tri godine. Na tu pažnju bilo
mu je uzvraćeno.
Zemlja je daleko za tobom, Saul podseti sebe. A prošlost ništa ne može da izmeni. On napravi
korak u stranu. "Uđite, pukovniče. Već sam izdiktirao izveštaj o nezgodi. Samo napred, pogledajte okolo dok
vam faksom pošaljem primerak."
Uld-Harad delovao je nespokojno dok je sledio Saula u laboratoriju; široke nozdrve širile su mu se
od slabašne arome izbeglih kometnih isparenja. Oči su mu neprekidno skakale na brojčanike instrumenta.
Mrgodni izraz nije se mnogo razgalio zbog Saulovog očevidno dobrog zdravlja.
"Dr Lince, nije trebalo da ostanete ovde posle alarma zbog curenja."
Saul kucnu po ekranu osetljivom na dodir. "Da, da. Znam. Ali neko je morao da ostane i raščisti
nered. Ionako bih mogao da budem prvo zamorče. Pošteno je da ja obezbedim prvu terensku proveru
cijanuta, zar ne?"
Konzola izbaci pločicu s podacima. Saul je obeleži pečatom sa svojim imenom. On se nasmeši
Uld-Haradu. "Ako padnem mrtav, svi možemo da se popnemo u pregratke za san i da sačekamo nekoliko
vekova da nas neko ne pokupi, jer ova ekspedicija je gotova."
Oficir svemirac kratko klimnu, prihvatajući logiku. "Svejedno, postoje propisi. Procedure predviđene
zbog zajedničke bezbednosti i reda."
Saul baci pločicu s podacima drugom čoveku i nasmeja se pomalo gorko.
"Bezbednost i red, da. Kako se dobro sećam tih reči. Zar general Linčon nije upotrebio tu istu frazu
kada su se njegove trupe UN popele na bregove Judeje?"
Uld-Harad zavrte glavom. "Bila je to operacija preduzeta na osnovu opšte saglasnosti, dr Lince.
Koaliciona vlada Izrala-Inšale pozvala ih je."
Saul klimnu. "Pošto su leviti i salaviti pobili dovoljno predstavnika opozicije da bi imali većinu."
Glas Afrikanca bio je tih, kao da se užasava te teme ali ga ona privlači kao vatra moljca. "Svet je bio
umoran od vekova borbe u oblasti koja nikada nije znala za mir."
"A sada je bolje? Vrhovni sveštenik u Jerusalimu vlada rascepkanom i zaraćenom teritorijom, dok
sekte snajperima gađaju jedna drugu.
A da li je to pomoglo planeti? Od Nila do Eufrata, Izrael-Inšala posadio je više drveća nego što je
ranije postojalo u čitavoj Africi severno od ekvatora. Poslednje što sam čuo bilo je da je trećina šuma uništena
- posečene su da bi bile napravljene barikade."
Koža Uld-Haradova potamne još jače od svog uobičajenog bogatog tona. Saul pomisli da treba da
se zaustavi. Već je kažnjen.
Da, ali da li dovoljno?
"Dr Lince, ja..."
"Da?"
Uld-Harad zavrte glavom. "Ja nemam nikakve veze s pokušajem da se minira veliko svetilište. Istina
je, imao sam prijatelje među zaverenicima - i za kaznu, zbog tih veza, sad sam na ovom nesrećnom putovanju
- ali nikada nisam želeo da nanesem zlo najsvetijem hramu tri vere. Uveravam vas, radije bih iščupao
sopstvenu..."
"Oh, jadni kopilane", prekide ga Saul, napola žaleći tipa i smejući se da bi zdrobio sopstvena bolna
sećanja. "Deset godina slušao si ali nisi čuo, kažnjavali su te ali nikada nisi shvatio. Kada, oh kada će ljudi
poput tebe pojmiti da pravi Jevreji nikada nisu želeli da taj prokleti hram bude uopšte izgrađen?"
Uld-Haradov senzor gasa visio je iz jedne ruke, zaboravljen. On je zapanjeno gledao. "Nekoliko
predstavnika kibuca, neki svetovni humanisti borili su se protiv toga, znam. Ali..."
"Ali ništa!" Saul se naže napred. "Ogromna većina Jevreja, u Izraelu i inostranstvu, glasala je protiv
toga, vodila rasprave protiv toga, borila se svakim korakom puta. Bio nam je nametnut, a to su učinili ubilački
fanatici i neobavešteni svet toliko željan mira."
Saul gotovo pljunu tu reč. "Mir! nije bilo dovoljno da mi budu uništeni nacija i porodica, pukovniče
Uld-Harade. Postavili su sveštenike koji su imali toliko drskosti da mi govore kako da budem Jevrejin! To čak
ni Hitler nije uradio!"
Page 25
 Srce komete
U slabašnom centrifugalnom povlačenju gravitacionog točka Uld-Harad kao da je gubio snagu da
stoji. On se skljoka u mrežni naslonjač.
"Ali vođa novog Sinedriona je iz vašeg svešteničkog klana, Koenovih! A glavni staratelj hrama je
levit... Papski izaslanik i drugi hrišćani, i muslimani, moraju da budu drugi po redu u odnosu na najstariju veru!"
Uld-Harad zavrte glavom. "Moji drugovi bunili su se protiv tog poniženja - kao i zbog uklanjanja
divne džamije koja je stajala tamo gde je trebalo da bude podignut hram - ali ne shvatam na šta su Jevreji
mogli da se žale. Zar najzad nije ispunjeno dva milenijuma proročanstava?"
Saul nije odmah odgovorio. Gledao je preko sobe, tamo gde je zid sa slikom prikazivao lukovice
kupola starog Kijeva. Sunce je plamtelo blistavim crvenilom po stepama iza zidova grada. Novi zlatni krstovi
ponovo su se dizali na vrhovima tornjeva, označavajući povratak Velike Rusije mitskoj prošlosti.
Deset godina, pomisli on. I još izgleda nemoguće ikog naterati da shvati.
Možda je dugovao čoveku, zbog milosrđa, da pokuša. Ali kako objasniti da se judaizam promenio
tokom dve hiljade godina izgona, otkako su Rimljani do temelja spalili makavejski hram, pobili sveštenike i
rasterali narod put vetrova?
Preostali su odlutali do čudnih podneblja, prihvatili tuđinske ideje. Hebrejske zemljoradnike, koji su
su pionirski krenuli u poljske i ruske ravnice, kasniji narodi saterali su u prenaseljene gradove i pretvorili u
gradski narod. Svešteničke porodice - Koenovi i Leviti - izgubile su uticaj. Kako bi i obavljali rituale bez središta
u kome su se mogle podnositi žrtve da zadovolje strašnog vrhovnog boga?
Duhovno vođstvo palo je na rabine, učitelje - uloga koja se nije nasleđivala, već zasluživala
učenjem i mudrošću.
Uloga koju je, do pojedinosti, opisao Isus, ako ćemo da govorimo istinu. Samo što je i on imao one
koji su prorokovali u njegovo ime. I njega su sledili sveštenici.
Posle stotinu godina napora i dostignuća, savezništvo koje je predvodio Izrael najzad je počelo da
se osipa, tokom Saulove mladosti. Pakleni vek naplatio je svoju cenu čak i u pojasu koju je narod zvao 'Zelena
zemlja'. Proroka je bilo na svakom ćošku a kultovi su bujali.
I islam je doživeo stotinu raskola, a hrišćanstvo je bilo ubijeno, razdeljeno.
Onda je nekome pala na pamet blistava ideja... očigledno rešenje. I, poput tolikih mnogih očiglednih
rešenja, bilo je i ovo katastrofalno pogrešno.
Dijaspora nas je izmenila, pomisli Saul. U izgnanstvu, postali smo individualisti, ljudi posvećeni
knjizi, a ne žrtvovanju za zlatnim oltarom. Jesmo žalili hram. Ali nije li njegovo spaljivanje bilo znak da je
vreme da se Bog spozna na drugi način?
Kako navesti Uld-Harada da shvati kako nijedan savremeni Jevrejin ne želi da ga iko miri? Svako
mora sam da nađe put za izmirenje s Bogom.
Uld-Harad spusti pogled na ruke. Kada su zaverenici digli u vazduh džamiju Al Aksa, u znak
pobune, bilo je predviđeno da leviti budu optuženi, a ne kibucini. Plan... nikada nisu želeli krvoproliće..."
Izgledalo je da nije u stanju da nastavi. Saul shvati da se čovek oseća progonjenim - u pitanju je bila
krivica i, čini se, užas što možda nikada neće shvatiti koju je ulogu odigrao.
Saul žmirkanjem odagna sećanja na dim iznad bregova Judeje. On zavrte glavom svestan da nema
načina da pomogne čoveku.
"Žao mi je", poče on blago. Onda pročisti grlo. "Da li je to sve, pukovniče? Ukoliko ste gotovi,
trenutno su mi u toku neki važni ogledi."
Tamnoputi svemirac diže pogled i kratko klimnu. "Prijaviću da je situacija pod kontrolom."
Saul je već bio okrenut mikroskopu kada je čuo da vrata sikću iza njega. Pokušavao je da se vrati
poslu koji je najpre prekinulo uporno zapitkivanje Žoaoa Kviverijana, a zatim napaćeni Uld-Harad, ali ruke kao
da su mu se zaglavile na komandama.
"Održavanje laboratorije, smanji osvetljenje na polovinu", zapovedi on glasno, a laboratorija se u
odgovor zamrači.
Rad, znao je, predstavljao je način da se odagnaju sećanja. "Uzorak AR 71B povlaka 78 S, na
ekran dvanaest", reče on uvek poslušnom, polurazumnom laboratorijskom kompjuteru. "Da vidimo da li te
inkluzije deluju i sada onako sumnjivo kao što su bile pre nego što je Žoao zasmrdeo ovo mesto."
Poslednji deo nije bio za kompjuter. I iako se pogrbio iznad rezervoara s uzorcima da bi zaronio u
tajne, Saul otkri da mu se slabašni miris leda i badema u vazduhu zapravo dopada.

VIRDŽINIJA
Kucnula je nesigurno. Onda, kada prigušeni odgovor nije došao, jače zalupa. To je izazvalo
slabašni, upitni groktaj. Kada je ploča najzad siknula i odmakla se, Virdžinija napravi korak napred i stade tik
uz vrata, osetivši kako se ona usisavaju i zatvaraju za njom.
Onda stidljivo reče: "Razbio ti se uzorak?"
To joj je delovalo kao dobar uvod. Opasnost - ako je ikakve i bilo - davno je prošla, pre nego što je
ona i čula za sve. Saul je već napustio odeljenje za planetologiju, tamo gde se uzorak razbio, i sišao ovde, do
Page 26
 Srce komete
sopstvene bio-laboratorije. Ali talasi brige, uobičajeni među ljudima, bar su je najzad naterali da prikupi
hrabrost i iskoristi povod.
"Ummm?" Saul je proučavao ekrane i pravio sitne pribeleške u malom notesu staromodnom
olovkom. Začudila se toj nastranosti; ekspedicija je koristila standardne elektronske markere i memorijske
beležnice. Mora da je doneo pakovanje notesa u sopstvenom malom, ličnom sledovanju prtljaga. Čula je da
su neki poneli kabernet koji je odležao, i kavijar, ali ne olovke, za ime sveta.
A pogledaj tek mene, pomislila je žalostivo. Iskoristila sam gornju granicu za težinu prtljaga da
dovučem hardver koga su se svi na Zemaljskoj strani odrekli kao potpuno nepotrebne stvari.
Ništa više nije rekla. Bolje neka ga pusti da radi nekoliko trenutaka, da isplovi iz dubina. Koračala je
kroz nabacane stvari: iskrivljene prozračne ploče, blistave hemičarske cevi, retorte, prepleteni kablovi, klokot i
kuljanje mikrobiološke dijagnostike. Drago mi je što nisam hemičar. Rashlađene elektrone lakše je gurkati
tamo-amo.
"Samo još neki minut, Virdžinija. Odmah ću ti se pridružiti."
Saul nije ni podigao pogled, samo je beležio, kuckao po skeneru, mrštio se. Krenula je da korača
jednim dugim prolazom i pokušavala da očita pokazivače na brojačima i da sledi zbijenu, isprepletenu logiku
laboratorije. Ovde je Saul bio u stanju da demontira gene kao limene igračke, da meša molekule poput
flopi-kartica. To joj je uvek delovalo bizarno - da su epruvete i rastvori tako nevinog izgleda u stanju da se
pruže i gurnu ljudske živote na nove staze, a zapečate druge. Kao da sva ta usnula mašinerija skriva
čudovišnu, nemerljivu silu.
To neprekidno činimo. Ljudi su snabdevali sopstvene naprave posebno prisustvom a posebno moći,
i u beskraj preslikavali sopstvena osećanja na nežive sheme. Nelogično - a najgori grešnici u svemu tome bili
su navodno objektivni, hladni naučnici.
Pa kako ja sama oblikujem svoj softver da bi ličio na moje misaone procese, razmišljala je dalje.
Ostavljam otisak na Džonfonovoj ohlađenoj organskoj rešetki.
Kada se tog popodneva zaputila ovamo, začudilo ju je kako je čitava ekspedicija nalik na ovo -
odvojene odaje, neizmerno moćne ideje odsečene jedna od druge; sve su nečemu doprinosile, pa ipak su bile
međusobno izolovane. Ljudi i žene ugurani u cilindre, kocke i sfere. Kretali su se nemom pretrpanom
geometrijom Edmunda, željni da se spuste i ukopaju u sopstvene odeljke u još jednom izdubljenom svetu.
Pitala se hoće li posada uspostaviti bolje međusobne veze jednom kada bude dole, u Halejevom
jezgru. Mnogi među njima radili su tokom čitavog jednogodišnjeg puta ovamo, ali ona je spavala u pregratku
deset meseci. Pre lansiranja, finansijski problemi skresali su pripremu ekspedicije do daske; nije bilo vremena
da se upozna s većinom posade, čak ni da sve njih vidi.
Proučavala je planove razmeštaja u Halejevom jezgru. Delovalo je lepo kao shema, dijagram,
radionički crtež sa Zemaljske strane - ali uskoro će svi živeti u euklidovskom lavirintu, zatvoreni. Slabašno
brujanje G-točka samo je podvlačilo tu nametnutu neprirodnost. Osećala je u dubini duše te unutrašnjosti i
spoljašnjosti, sekcije i barijere.
I zbog toga, da bi se suprotstavila svemu, došla je ovamo. Najzad je našla hrabrost. Pružila ruku.
Nespokojno se kretala niz jedan laboratorijski prolaz, pa uz drugi. Svaki trenutak bio je pregrada,
odvajao je uzburkanu prošlost od prazne, zjapeće budućnosti - i jedno i drugo ogromni rasponi vremena
pritisnuti na tankom klinu nemirnog, klimavog sada.
Prekini taj besciljni pregled. Suoči se s onim zbog čega si došla ovamo.
Ali bilo je teško preskočiti preponu i usuditi se na prilazak okomitom, slepom ponoru iza sebe.
"Saule."
On izroni iz maglovitih dubina. "Uh, šta, da?" Zažmirkao je, bore su mu bile urezane oko skupljenih
očiju. "Izvini..."
"Šta... šta to otkrivaš?"
Još dok je to izgovarala, lecnula se. Tako je - samo uzmiči. O poslu ga pitaj, tako ti Hrista.
"Nešto prokleto čudno." Saul zavrte glavom kao da ne može da poveruje da je greška. Olovka se
vrtela među zrnastim, umrljanim žuljevima njegovih ruku.
"Šta?"
"Zagađivači, čini mi se. Zemaljsko đubre u uzorcima. Onaj prokleti Kviverijan..." On zastade, pogled
mu uhvati nešto na ekranu. "Samo čas, možda ovaj..."
Virdžinija je gledala na uveličavaču kako vodi mikrosonde da bi razdvojio i izvadio sićušne uzorke iz
nekoliko izduženih, mrljama pokrivenih komada. Na tom nivou, eksperiment se pretvarao u umetnost, i to
nedokučivu. Mikromanipulatori prevodili su njegove lagane pokrete u hiruršku spretnost, njegov dodir tragao je
po suludom haosu drevnih kristala, zmijolikih naplavina i namotaja klizavih, šarenih ugljovodonika. Spretni prsti
i smeo um. Mocart i Pikaso bili su podjednako nepojmljivi.
Radio je ravnomerno, ćutke, ponovo usisan u mutna tajanstva. U redu, polako, pomisli ona. Ne
navaljuj. Nisi baš bila ni toliko hrabra, je li? Uostalom, muški su spori kada treba da prespoje hemisfere.
Opustila se i počela da posmatra njegov 'meteorološki zid.' Po ugovoru, svaki član posade imao je
Page 27
 Srce komete
pravo da uobliči sopstvenu okolinu. Saul je dobro izabrao. Metalnoplava reka krivudala je do smaragdne
močvare pod jatom lepetavih belih ptica koje tek što su doticale titravu površinu. Slike su bile čvrste, precizne:
svetlucave vodene kapi prskale su tamo gde bi ptica uronila krilo u vodu i nakrivila se da sleti. U pozadini,
rasuti okrnjci ostrva istačkali su bledo more. S leve strane, beli potezi plaže naglašavali su blistavi letnji dan.
Nova Engleska, verovatno Masačusets.
Da, čitala je da je svojevremeno bio na Harvardu. A leto, to se razume. Najbolje da odabereš vreme
koje donosi ugodnu toplinu, nešto što će odbiti hladnoću drevnog leda koji će ih uskoro okruživati. Bilo je
kasno popodne na zidovima laboratorije i sunčeva svetlost postajala je sve iskošenija. Olujni front njuškao je
negde oko obzorja, vetrovi su šibali kadifene senke prolivene podno čvornovatog drveća. Osećala je kako iz
prizora bije umirujuća vrelina, iako je znala da posao u stvari obavlja njena vunena odeća. Saul je bio odeven
u pamučni komplet u dva dela, plav sa belim prugama, čiju je strogost razbijao samo jedan detalj - širok
renesansni okovratnik. Shvati da je on čovek koji ne mari mnogo za odeću i koji bi išao go kada bi to dopuštali
temperatura i društvo.
Dok je zamišljeno posmatrala, on ozlojeđeno zavrte glavom, ispusti jedno umf i odsečno isključi
ekran.
"Gotovo?"
"Da, bez ikakvih rezultata." Lupkao je prstima po stolu.
"Za čime si tragao?"
"Za nekim zagađivačem kog sam, učinilo mi se, video. Bio je to... ne, ništa. Zaboravi."
"Brine te nešto."
On se zavali, dozvoli da mu se lice opusti. "Ne... pa, ne više nego obično."
"Bićemo zajedno u prvoj smeni", drznula se ona. "Biće mnogo vremena za rad na sopstvenim
istraživanjima."
On klimnu. "Jedva čekam. Šesnaest meseci mira i tišine, rezbarenja leda i čuvanja ledenih trupala."
"Još koja nedelja i počećemo da stavljamo ljude u pregratke."
On rasejano klimnu. Onda naglo reče: "Ja sam ti loš domaćin. Hoćeš nešto iz bara?"
"Ostalo ti je alkohola?"
"U ovoj laboratoriji? Mogu da napravim šta god hoću. Imam sopstveno pivo, ukoliko si spremna da
rizikuješ i da ga probaš."
"Razume se." Osećala je potrebu da se probije, da ga dosegne. Lice mu je bilo zanimljivo, ploča
koju je vreme ispunilo zapisima, usta i oči vodili su bitku jedno protiv drugog. Oči kao da su mu bile zagledane
u nešto udaljeno - problem koji je polako ulazio u žižu, možda - intelekt nespokojan. Ali usne su mu odavale
koncentraciju. Bile su izvijene u ironičnu krivu, pa ipak pune i osećajne, s nagoveštajem strasti i moći. Hladni
um koji je upravljao tim očima nije znao za tu nižu, skrivenu snagu. Protivrečnosti su mu ratovale na licu,
čekinje su ga činile zanimljivim, bledim tu i obojenim tamo, čelo sjajno, s krivom koja je hvatala odraženi žuti
zrak zalaska sunca u Novoj Engleskoj. Očito je uživao dok je skidao poklopce sa dve dugovrate smeđe boce i
iznenada dobio izgled proćelavog i žilavog trgovca.
Virdžinija se ugrize za usnu kada oboje sedoše. Sada kada je skupila hrabrost za te prve trenutke i
preduzela korak o kome je razmišljala stotinu puta, otkrila je da nije u stanju da skine pogled s njega.
"Ovde si zbog našeg razgovora od juče, zar ne?" reče on. Iznenada mu je izraz bio blaži, otvarao se
prema svetu iz stanja obuzetosti sobom. Oči mu se sretoše s njenim.
"Ah, ovaj, da." Baš bi mogla da sve pripiše i tome.
"Šta ti je to majka imala?"
"Ja... lupus."
"Ah, da." Kratkotrajni bol zatrepta mu u očima. On se zavali u mrežnoj naslonjači, podiže ruke iza
glave i proteže se u lakoj gravitaciji točka "Sećam se tih godina. Sa tom bolešću imali smo čisto rešenje. Nije
bilo sporednih efekata - kao što ti očevidno dokazuješ. Ehm. Jesi li ikada videla stvarno težak slučaj?"
"Ne. Čitala sam..."
"Nije to isto. Pod 'skopom ćelije nisu zbijeni cilindrići, d' znaš - izvitoperene su, mešugenuh,
izmučene stvari. Vezivno tkivo pacijenta se zgrušava. Zglobovi otečeni. Beskrajne infekcije. Oštećenja jetre,
brza smrt. Bilo je dobrih sredstava da se roditelji upozore da ga beba ima, naravno, ali niko nije načeo pravi
problem - genetsku popravku - sve dok to mi nismo učinili. Izvini - sve dok to nije učinio Simon Persel."
"Tebi pripada veliki deo priznanja."
On se nasmeja. "Moja karijera u poslednjih nekoliko decenija, dušo moja, zavisila je od toga da ne
dobijam priznanja."
"S nama perselima... stvar je drugačija."
On se umorno nasmeši. I oprezno? upita se ona. "Ti si, Virdžinija, živi dokaz da je mapa drugačija
od teritorije."
Namrštila se.
"Izvini, nisam jasan. Navika. Kartografisali smo sve DNK nukleotide još davno. Znali smo gde se šta
Page 28
 Srce komete
nalazi - ogromna mapa. Samo nismo znali šta sve to znači."
"Moji geni ne prenose lupus - to si umeo da uradiš. A i uobičajena perselovska obogaćenja su
delotvorna."
"Očevidno." Osmeh.
Osetila je kako rumeni zbog komplimenta i počela da traga šta bi još rekla. "Imamo tolike
prednosti..."
"Istina." I dalje je bio zamišljen, premišljao je o danima koje ona nije poznavala. Pa ipak, ti dani nisu
mogli umreti, sve dok perseli postoje. A to nasledstvo živelo je u svakom hodniku ove ekspedicije.
On uzdahnu. "Ali ne potpuna istina. Jeste, sredili smo hemoglobinske poremećaje, Hantingtonovu
bolest, sve lake mete. Naprosto odsečeš par molekula. Potkresuješ. Skraćuješ. Menjaš kriptogram i - presto."
"Čitala sam da ima preko dva miliona ljudi koji ti duguju."
"Kopala si po zabranjenim perselovskim podzemnim listovima?" reče on namešteno ozbiljno. "Da,
tako je - ti si s Havaja. Tamo još ima mnogo properselovskog razmišljanja, eh? Ko ti je dao dozvolu službe za
bezbednost?"
"Toliko sam dobra da su morali da me puste", reče ona uz oholi osmejak.
"Bravo!" Zapljeskao je. "Zaista, bravo. I jesi dobra - pogledao sam tvoj dosije, svojevremeno, kada
me je kapetan Kruz uzeo u odbor za popunu osoblja."
"Stvarno?" odjednom je bila ozbiljna. "Šta... šta ima u njemu? Jesu li..."
Mahnuo je rukom. "Ništa o tvojim podrivačkim idejama. Ni slovce."
Oči joj se razrogačiše, usta obrazovaše preneraženo O - a onda je videla da se šali. "Ah... oh."
"Baš ih briga da li ti misliš da su perseli isto toliko dobri kao - kako ono beše žargon? da - kao
ortovci, znaš." Glas mu se spusti. "Budući da su tako prokleto sigurni da nisu."
Iznenada je videla da je u pravu - njegova poza pred drugima bila je maska. "Oni... stvarno tako
misle, je li?"
"Bojim se da je tako. Ili bar većina njih."
"Iako su dopustili nekima od nas da pođu na ovu ekspediciju."
"Dopustili..." poče on, onda zavrte glavom. "Imali su svoje razloge."
"Ali..."
"Virdžinija, zar ti nikada nije palo na pamet da bi zamisao da sklone blistave, vredne, potencijalno
opasne persele sebi s puta mogla biti vrlo primamljiva?"
"Razume se." Namrštila se.
"A zar nije nekima od vas drago što ste dobili priliku da se otarasite sveg tog krenka... tih sranja sa
Zemaljske strane?"
Morala je da prizna da je bio u pravu. Kada se Edmund digao iz zemaljske orbite, osećala se...
oslobođeno. "Pa... u izvesnom smislu."
"Kao što je?" On se naže prema njoj, očigledno iskreno zainteresovan. Iskošena, goruća
narandžasta boja masačusetskog zalaska sunca padala mu je na ćelavi deo glave, pa ipak nije delovao staro,
samo mudro, ljubazno i pun ćutljive moći.
"Pa... moj otac mislio je da sam posebna. Da nam je porodica jedinstvena, neka vrsta istorijskog
eksperimenta."
"Ah. Uobičajena slika."
"Ja... ja sam to mrzela."
"To što se osećaš posebno?"
"Što sam... drugačija."
"Zapravo nisi."
"Reci to njima."
"Trebalo je da te roditelji zaštite od toga."
"Oni... Čuj. Kada sam napunila jedanaestu, bila sam jedina devojčica u razredu bez najlonki. I zato
sam otišla do mesnog Vulvorta i kupila par. Nisam imala pojma kako da ih zadržim da ne spadaju - greškom
sam kupila stari tip."
"Tvoja majka..."
"Umrla je kada sam imala deset godina."
"Lupus."
Klimnula je.
"Znači, bila si muškarača. Skijala na talasima, kupala se u havajskom sjaju."
"Da. Bilo je divno, ali... Pa, otac me je vaspitao. Sećam se, jednog dana dok sam se loptala u majici
s dečacima, čula sam kako se neki kikoću zbog toga što su mi skakale grudi. Bilo je to na Mauiju, gde se niko
posebno ne snebiva da govori o takvim stvarima. Zato sam se vratila do Vulvorta. Prodavačica je morala da mi
objasni sve o prslučićima - nisam čak znala šta znače razne veličine! A onda, u sedmom razredu, počela sam
da nosim suknje umesto farmerki, zbog toga što su to činile i druge devojke. Jedan dečak pogledao je moje
Page 29
 Srce komete
dlakave noge i rekao: "Kupiću ti brijač za Božić." Htela sam da umrem! Sledećeg dana uzela sam očev brijač i
toliko se gadno posekla po cevanici da još imam ožiljak."
"Shvatam."
Odjednom je osetila stid. Nekako joj je sve ovo izašlo potpuno neočekivano. "Nisam bila naročito
dobra u tim stvarima. Govorila sam sebi da je to zato što mi je mama umrla, a nije bilo nikoga da me pouči. I
zato sam se usredsredila na matematiku, kompjutere."
"A da nisi, bila bi negde savršeno srećna domaćica i dečica bi te vukla za kecelju."
Ona se đavolasto nasmeši i zdrobi nagli unutrašnji bol starim refleksom. "Ma, neka to ide do
đavola."
"Upravo tako."
Ali Saulovo lice postalo je zamišljeno, oči su mu odražavale neki unutrašnji preokret. "Sve vas
volim, znaš."
"Ti..."
Glas mu je bio vrlo tih. "Sve persele. Ti... ti plaćaš zbog naših..."
"Čega vašeg?"
"Naših greha."
"Ali niste! Hoću da kažem, ne činimo to. Ja - vi niste učinili ništa loše. To su drugi..."
On odmahnu rukom, utiša je. "Izvini. Ja... Ponekad se sećam kako je to bilo. Čemu smo se nadali,
za šta smo radili. Sve je to sada nestalo. To je glavni razlog što sam se prijavio. Da pobegnem od čitavog niza
promašaja."
"Ali nisu..."
"Ne, daj da prekinemo. To ti je... te dane nemoguće je zaboraviti, ali nema svrhe sećati ih se. Bolje
je pustiti ih da odu."
"Saule, ja... toliko te poštujem..."
Ali on žestoko zamaha rukama ispred njenog lica, zabrani svaku priču. "Slušaj, ponovo ću da ti
sipam, pa... pa..."
Naglo se okrenuo u stranu i kinuo.
"Prokletstvo! Ne mogu da se otarasim te stvari."
"Uzmi jedan anti."
"Već jesam."
Još jedan krst koji će morati da nosi, pomisli ona. Živeti u snežnoj grudvi i sve vreme šmrkati.
Perseli nisu morali da se muče s curenjem noseva. Krojači gena, dok su odsecali anemiju, lupus i
druge ciljne bolesti, uklonili su kompleks kodnih molekula koji su omogućavali virusima besplatnu vožnju, a
čovečanstvu milion godina prehlada i gripa.
"Dobro, onda... dopusti da ti napravim malo čaja."
On se bledo nasmeši; čeličnoplave oči još su mu bile daleke, razmišljao je o nečemu iz daleke
prošlosti što ona nije bila u stanju da dokuči. "Da, hvala. Moja majka... i ona je to radila. Posle je dolazila
pileća čorba." Nasmejao se, ali ne i očima.

KARL
Prigušivao je grohotni smeh. Ključni korak, ubacivanje modula sa pregracima za spavanje u glavu
komete uopšte nije delovao kao vrhunac opasnog petogodišnjeg putovanja jedrenim brodom, kao vrhunsko
inženjersko dostignuće, savremeno čudo. Umesto toga, podsećalo ga je na spajanje čudovišnih polnih
organa.
Vitki tegljač pregradaka Vipl klizio je napred, nosom naniže. Bez sunčevog jedra i antena, bio je
jednoobrazne, ružičaste boje, odabrane tako da mu maksimalno poveća toplotnu ravnotežu tokom godina leta
od Zemljine orbite. Teret pregradaka za spavanje išao je napred, dodatni štitovi protiv kosmičkih zraka
ispunjavali su naduveni, zaobljeni čvor, nešto deblji od glavnine tela.
Ispod njega, Tunel 4 se razjapio. Okolni led bio je sveže razgrnut grebanjem i trljanjem mehova -
braonkasti devičanski led koji nije video oštro blistanje sunčeve svetlosti još od vremena kada su se planete i
komete obrazovale.
Karl se zakikota pa se nakašlja da to prikrije. Kroz siktanje uređaja za vezu u odelu verovatno niko
nije mogao uočiti razliku. On zažmirka, ali pornografska iluzija nikako nije htela da ode. Mora da sam mnogo
umorniji nego što sam mislio.
-Treba mu malecki zaokret od tri step'na na azimutu še'set- odasla Džefers.
"U redu. Primio", odvrati Karl. Džefersovi podaci objedinjavani su dok je govorio, a onda Karlov šlem
naglo ožive. Uključi se grafičko predstavljanje, zelene linije na crnoj pozadini, gde se videlo kako Vipl izgleda
duž sve tri ose. Onda dođe željeni položaj, dodatni narandžasti sloj zaokrenut za određeni ugao duž dve ose.
Karl otkuca ispravke.
Gomila viših činova gledala je prizor preko TV-a, znao je, a Uld-Harad stajao je dole, na površini,
Page 30
 Srce komete
hladnih očiju, i ocenjivao. Svakako će poslati doteranu verziju za raju dole na Zemaljskoj strani. Mnogo očiju
za lov na svaku grešku. Da gledaju Karla Ozborna kako možda zaglavljuje devedesetak duša na pola puta
unutra.
Karl zavrte glavom. Do đavola s tim. Gledaj ti samo smer vektora, radi posao. Ne smeš dopustiti da
ti nervi zafrknu sinapse, kako bi to Virdžinija rekla.
On ispali četiri mlaznjaka odmah iza središnjeg motorskog kućišta Vipla. Oni zapulsiraše rubinskim
crvenilom na crnoj pozadini. Svaki se redom isključivao kako se narandžasta slika na viziru poklapala sa
zelenom.
-Dobar.-
-Ide- odasla Endi Kerol. Endi je sedeo napred, u maloj mehurastoj kabini broda, i normalno je vodio
proces. Mlaznice bledoplavo blesnuše duž nosača krme.
Vipl glatko skliznu unutra; s lakoćom je izbegao žute zaštitne trake.
-Premija!- dreknu Endi. -Uključujem se na vođice.-
Zadebljanje sa pregracima za spavanje glatko uđe i zahvati šine koje će ga držati usmerenog,
jednom kada bude unutra. Preko uređaja za vezu u odelu Karl začu slavljeničke povike, a preko otvorenog
kanala iz zajedničke prostorije Edmunda čak je procurilo i nešto pljeskanja.
Modul sa pregracima odvoji se, poče da se spušta. Jedreni tegljači bili su vitki i uravnoteženi poput
klasičnih trgovačkih jedrenjaka iz devetnaestog veka. Njihovi tanani, srebrnasti okviri nosili su pregratke za san,
zalihe i robotsku posadu - sve u cilindričnim modulima zbijeno uguranim u cevasti okvir, kičmu za ogromna
raširena krila koja su hvatala Sunčev vetar. Te paučinaste prekrivke sada su bile smotane i čekala su da dobiju
dremljivu službu, kao ogledala za površinske staklene bašte. To je ostavilo go okvir, silnu zver koju je logika
svođenja na neophodno oljuštila do pukog kostura.
A negde tamo napolju Njubern i dalje jedri, pomisli Karl na nestali četvrti tegljač. Izgubljen, žrtva
hladnih procenata.
-Okrećem ga!- Endi je pažljivo izvlačio brod. Ovaj će skliznuti naniže drugim putem, u sopstvenu
komoru. Džefers je sada zapovedao mehovima u unutrašnjosti da prevuku modul sa pregracima za san niz
gotovo kilometar tunela, u odaju pripremljenu za to.
Karl uključi svoj koštafon: Betovenova Peta sonata za violinu, poslednji stav, bila je tečni nalet
klavirskih nota. Nagrada. Tegljenje velikih masa unaokolo bilo je standardna stvar, ali delovalo je drugačije
kada je na kocki devedeset života. Bilo mu je potrebno da se smiri, opusti. Glavna predstava bila je gotova, ali
je imao još sate posla.
Skladni, tečni pokreti kamerne muzike Karlu su delovali prirodno za rad pri nultom G. Nikako nije
mogao da shvati Džefersa ili Sergeova, koji su slušali one galamdžijske, nasilne razbijačke stvari dok su radili.
On se usmeri naniže, okrenut udaljenoj tački koja je predstavljala pukovnika Uld-Harada.
Karl uspori iznad Tunela 6 da bi pratio afričkog oficira, koji je bio pripremljen za putovanje po
svemiru ali nenaviknut na ubrzavanje po tunelima. Greška vas je mogla zabiti u zid kostolomnim sudarom. Bile
su potrebne godine da bi tela žitelja Zemaljske strane zaista poverovala da nepostojanje težine ne znači i
odsustvo inercije.
Oni jurnuše naniže. Zidovi od fiber-tkanine kliznuše pokraj njih, osvetljeni slojevima elektrizovane
fosforne boje, nanetim u pravilnim razmacima. Karl je posmatrao tamnoputo lice Uld-Haradovo ne bi li video
znakove nekakve reakcije; ali, čovek je napeto držao pogled pred sobom i nije progovarao ni reč. Karl oseti
ujed razočaranja. Lično je obložio taj tunel, bez mehova; radio je četrnaest sati dnevno da bi sve obavio u
roku. I baš je uradio lep posao. Ali prokleti bili svi ako je iko ijednom reči to primetio.
Razume se, Uld-Harad je bio ortovac, i to prilično zagrižen, kako se govorkalo. Tokom čitavog puta
čovek je bio udaljen, zvaničan, njegovo pokeraško lice nije ništa otkrivalo. Očigledno je smatrao da mladi
nadobudnici treba da upamte gde im je mesto. Nije izgledalo verovatno da bi bio bolećiv prema perselskom
šljakeru.
Karl sleže ramenima i pusti Petu sonatu. Tek posle izvesnog vremena pade mu na pamet da, na
kraju krajeva, padaju glavom nadole, u tunel koji se gubi u daljini, dok fosfor prelazi u tačke... čak i pri mikro
G-u, mentalna zvona za uzbunu Uld-Harada verovatno su zvonila.
"Puštajte kočnice, dvorana je samo nekoliko stotina metara ispred nas", odasla Karl.
-Vidim. Dobro.- bio je jedini odgovor.
Usporili su kada je tunel zaplamsao u prostranu odaju, već delom obloženu blistavom izolacijom
boje nedozrelog limuna. Modul sa pregracima za spavanje već se spuštao sa ukrštanja s Tunelom 4, zdepast
uljez. Gotovo je ispunio neizolovanu polovinu dvorane. Prvobitni led svuda je bacao blistave odraze pokreta
svetiljki ljudi i mehova. Karl je pomogao da se isklešu neravni zidovi uz pomoć velikih industrijskih lasera. Žile
ugljene prašine i naslaga rđe pravile su vitičaste, tajanstvene šare po prostranim površinama crnog leda, poput
ispisa neke neviđene, biblijske ruke.
-Ahhh!- ote se Uld-Haradu kada je ukočio. Karl primeti da čovek deluje kao da oseća olakšanje.
Možda je trebalo da idu sporije.
Page 31
 Srce komete
-'Ajmo!- pozva Džefers preko otvorenog kanala. -Treba da sahranimo te kovčege.-
Odsečni, zapovedni glas Uld-Harada bio je nepogrešiv. -Voleo bih kada ne biste govorili o
pregracima na taj način.-
-Razumem, gospo'n- reče Džefers kratko. -Mož' da se kladite.-
Karl odasla: "Uzeću mehove s plavom šifrom", i poveza svoju tablu s desetinom žustrih obličja.
Opremu pregradaka za spavanje gotovo su zaklonili roboidi sjaćeni oko nje, vojska mušica koja joj je otkidala
delove.
Trebalo je da spavači budu razmešteni u tri široko odvojene dvorane, da bi se smanjila verovatnoća
da neka nesreća osakati misiju. Tehničke ekipe - kompjuteri, medicina, mašinski radovi - bile su ravnomerno
raspoređene. Kutijasti pregraci postavljani su zrakasto, poput krakova morske zvezde, oko središnje kičme s
opremom. Naprave za održanje života bile su čvornovati ruksaci na svakom kovčegu - Karl nije mogao a da ne
razmišlja o njima na takav način, i zbog njihovog izgleda i zato što su spavači bili onoliko bliski mrtvima koliko
ste to uopšte mogli biti, a da se ipak vratite.
Svaki pregradak trebalo je da se postavi u nosače od tvrdoplasta, koji su ga štitili a ipak dozvoljavali
unutrašnjosti da razmenjuje toplotu s okolnim ledom. Prvobitna zamisao bila je da se pusti da led direktno
hladi spavače, ali Karl je video posledice toga na Enkeu. Bilo je mnogo ugljen-dioksida i amorfnog snega koji
je mogao eksplozivno ispariti, razneti ventile i zaptivače na kovčezima. Nije bilo pametno koristiti isparljive
materije u visokom vakuumu. Zbog toga su inženjeri morali da postave međuslojeve da bi zaštitili spavače od
potresa, udaraca i nagle ledene smrti.
-Spakuj gusto te ortovce- odasla Džefers preko kratkodometnog koma. -Ne'š valjda d' osete da su
usamljeni.-
Džefers je nameštao creva u blizini, emisije su mu bile zaklonjene od drugih. Karl aktivira
samozatvarajuću sponu - time dovrši sopstveni posao i otisnu se odatle.
"Mani se toga. Ima tu i persela."
-Ne baš prokleto mnogo.- Ovo je stiglo od Sergeova, koji uplovi u vidik iza srebrnaste lopte
izmenjivača toplote. Ruski svemirac bio je hitar, spretan; dok ga je Karl gledao, on se okrenu naglavce, dohvati
kabl iz gomile prepletene poput špageta i udenu ga u upravljački ormarić.
Zbog te pokretljivosti gotovo da ste osećali zavist. Gotovo. Perselovsko lečenje uklonilo je krvno
oboljenje koje je Sergeov nasledio od roditelja... ali mu je odnelo i noge.
Nepredviđeni sporedni efekti.
Karl se pitao koliko puta ga je ta hladna analitička fraza naterala da se naroguši, zajapurenog lica,
šaka stegnutih u pesnice.
Sergeov je bio jedan od ranih, srećnih neuspeha - još je bio živ. Takvi preživeli pobudili su prve
sumnje. Nesređena većina bila je u stanju da vidi Sergeovljeve noge. Prljavo pitanjce poput crva im je
progrizalo put do umova: a šta se to nije moglo videti? Šta je s njegovim umom? Da li je normalan? Da li je on
uopšte ljudsko biće?
Ukoliko je bilo normalno ispiti punu bocu votke i ipak s lakoćom balansirati pet praznih čaša
naslaganih jednu na drugu - da, Sergeov je bio normalan.
Bolji od normalnog. Otišao je pravo u svemir, gde su noge, u stvari, bile mana. Svi ti kabasti mišići i
kosti bili su beskorisni u slobodnom padu, zahtevali su hranu, kiseonik i vreme za vežbu. Zaostaci borbe protiv
sile teže. Sergeov je živeo u orbiti od desete godine i nabijao rekordne dohotke kao monter. Ruke su mu
delovale poput debala: Karl ga je video kako žonglira nesrećnim ortovskim inspektorom kao bespomoćnom
lutkom, dole u orbiti Zemlje. Čovek je bio promumlao neku uvredu i platio to s pet minuta poniženja. Pa ipak,
Sergeov nije bio zagovornik trećeg nivoa: trošio je energiju na sveobuhvatnu, plamteću mržnju prema svima
sa Zemaljske strane.
"Prekinite blebetanje", reče Karl. "Dođite da mi pomognete s tim termobaferima."
-Je istina, ipak- reče Sergeov. -Ne bez dobrog razloga, sigurno. Perseli dobro rade, zato dospevaju
u svemir. Dipa! Ortovci misle da smo đubre, zato ostajemo u svemiru.-
Džeferson ubaci: -I završavamo k'o šoferi za vožnju ortovaca iza Neptuna.-
Sergeov se isceri. Njegove ruke - primetno velike, čak i kroz vak-rukavice - hitro su radile po
kablovima, spretno i brzo, oslobođene poluge kontratega visećih nogu. -Harašo. Ne dopadam rad kao potrčko
za ortovce.-
Džefers reče: -Prokleto istinito. Kada bismo mogli da radimo sopstveni posao.-
Karl reče: "Kao što je?"
Džefers se jednom rukom okrenu oko sebe, dok je drugom iskopao kratkodometnu lasersku
bušilicu. On pritisnu dugme. Plavo-bela munja zari se u led na nekoliko metara od njih.
-Hej!- viknu Sergeov.
Bela magla eksplodira oko njih. Uz komešanje razli se po dvorani, sve ređa, ali Uld-Harad je vide.
-Hej! Naredio sam da ovde ne bude radova na brzom lemljenju!-
-Izvinjavam.- Sergeov namignu Džefersu i viknu: -Bilo samo malo. Trebalo da povežemo zglobni
Page 32
 Srce komete
spoj.-
-To su ljudi.-
-Mi je žao.-
Sergeov se isceri dok je to govorio. Uld-Harad je bio udaljen stotinama metara i nije mogao da vidi
crtež koji je Džefers napravio u ledu trenutnom, izvežbanom lakoćom:
"Nisam znao da si dete Marsa, Džefe", odasla Karl.
Ženski cvet okružen simbolom Marsa - grafička predstava jednog sna. Jednom kada budu mogli da
uprave komete prema unutrašnjim planetama Sunčevog sistema, moći će da ih žanju. Još lakše: vešto
gurnute tamo daleko, iza Neptuna, ledene lopte mogle su se oboriti na marsovske ravnice.
Udarci po Marsu kometnim jezgrima sagradili bi atmosferu, možda bi čak naterali vulkane da
ponovo počnu da bljuju lavu. Lagano ispijanje prirode prestalo bi. Zaustaviti isušujući marš eona - prometejski
san. Cepajući tvrdo plavo nebo, ledene planine ognjenih ogrtača izbrazdale bi zemlju, probile večni led i
oslobodile još drevnog leda ispod njega. Oblaci, magle, zatim kiše - vremenske prilike neznane još otkako je
tašto zagrevanje Sunca isušilo poslednje muljevite zaravni po retkim rečnim dolinama Marsa, pre milijarde
godina, tokom onog lažnog proleća.
Posle jednog veka, ili tu negde, valjano prilagođen čovek mogao bi da diše na površini. Zamisao je
bila stara, ali neki perseli su je prigrabili. Razmišljali su o Marsu kao o mogućem mestu na kome bi se genetski
izmenjeni ljudi mogli istinski udomiti. Iako i dalje sušan, hladan i ustalasan neobičnim burama, Mars bi mogao
da postane svet na kome bi njihovi naslednici, još više genetski izmenjeni, bili norma, dok bi ortovci u roku od
nekoliko minuta iskašljali pluća.
-Šta ti misliš, zbog čega radim?- odgovori Džefers.
"To je šašavo", odasla Karl. "Za teraformiranje će biti potrebni vekovi. Nije to rešenje naših
problema."
-Jedan persel može očekivati da živi u svemiru - koliko? stotinu godina? dve stotine?- Sergeovljevo
široko znojavo lice ponovo se ozari neizbežnim osmehom.
Džefers odasla: -Nabaci par pregradaka za spavanje i svi bismo to mogli videti.-
"Nismo ovde da bismo to radili", reče Karl.
-Džefers samo gleda unapred- reče Sergeov prosto.
"Previše prokleto napred."
-Ne budi toliko siguran- reče Džefers ravnim glasom.
Sergeov munu Džefersa. -I ti si iber? Dve zamisli ne suprotstavljaju, mislim.-
Džefers oprezno odmeri Sergeova. -Možda. Možda i ne.-
Karl se namršti. Sve to išlo je preko kratkodometnog zatvorenog koma i bilo mu je drago zbog toga.
Iber je označavalo ubermenschen, Ničeove nadljude, sveti sledeći korak evolucije. Planiran. Konstruisan.
Sada više neće biti slepog teturanja naviše, pokretanog prirodnim zakonom okrvavljene kandže i očnjaka.
Mnogi perseli mislili su da su prvi korak na dugom neizbežnom putu.
Karl je znao za Sergeovljeve stavove, ali šokiralo ga je što vidi da i Džefers očijuka s njima.
Sergeov je bio uporan. -Ukoliko ortovci kažu ne za teraformiranje Marsa, ja kažem da. Prosto.-
-Sve ti je to u fizičkim i hemijskim simulacijama, bistro kao ništa- dodade Džefers. -Pošalji mehove
da žanju komete tamo iza Neptuna, trebaće ti jedan vek. Mogli bismo da ga prespavamo.-
Karl odasla: "Ponekad čovek jasnije vidi ako drži zatvorena usta." On mahnu prema Uld-Haradu,
koji im se približavao pomoću mlaznjaka.
-Okej, da prekinemo.-
-Ali istina je. Razmislite. Prvi korak prema nečemu mnogo većem, možda- zaključi Sergeov i odbaci
se uz mišićavi trzaj ramenima.
Uld-Harad pregleda plan razmeštaja za mehove, onda ode. Karl iskoristi priliku da se odvoji i radi
sam. Nikada nije voleo politiku. A njihove sumanute priče uznemiravale su ga.
On utonu u slatki, klizeći sklad Betovena. Dok se kretao po mastiljavim senkama i zaslepljujućem
žutom osvetljenju, dok je gurao i vukao, osećao ustajali miris vazduha u odelu, osećao kako mu rrrrrrtttt
kontraključa trese čitavu ruku, a odelo ga znojavo steže u ramenima i na kolenima - Karl je razmišljao o
Kaliforniji.
Roditelji su ga upravo vozili na obalu, kada im je rekao.
Četiri godine na Kalteku prošle su u komešanju zlatnog sunca i noći učenja, vikendaških štosova i
beskrajnih grupa problemskih zadataka, lab-vežbi, predavanja, i dragoceno malo ljubavi. Nije imao vremena
za nju. Sergeov je bio toliko siguran da su perseli nešto posebno - pa, dobro, Sergeov je verovatno morao tako
da misli, bila je to nadoknada za ono što nikada nije imao. Ali Karl je znao da je drugačije.
Dobro je prolazio zbog toga što je radio, prokleto bilo, a ne zato što je bio pametniji. Na Kalteku je
osećao rastuće srodstvo sa svim ljudima i ženama koji su ikada provodili duge sate u samotnim sobama. Za
razliku od mrgodnih šljakera i neiskusnih klinaca, ni na trenutak nije poverovao da kreativni ljudi badavadžijski
provode vreme, da bi onda, kada ih pokrene mistični duh, vrcali briljantne ideje u bujicama mahnitih,
Page 33
 Srce komete
grozničavih naleta lakog nadahnuća.
Ako si želeo da išta uradiš valjano, bili su ti potrebni izdržljivost, stalan rad, nesmanjen pogon.
To je imao. Briljantnost nije.
I zato se, dok su njegovi roditelji vozili ka obali, borio protiv te unutrašnje istine. Prijavio se na Berkli
na postdiplomske studije astronautike i, protivno svim svojim očekivanjima, upisao se. Nisu mu ponudili
nikakvu školarinu, čak ni za mesto asistenta. To je značilo da je marginalac. Otac mu je to lojalno protumačio
kao još jedan znak rastućih predrasuda protiv persela.
Karl je znao da nije tako. Univerziteti su lenje zverke na koje ne utiču plime javnog mnjenja. Odbor
za upis bez sumnje je pogledao njegovih prosečnih 3.3 i video da ih je uglavnom zaradio dobrim ocenama na
laboratorijskim i inženjerskim kursevima. Matematika i fizika su ga više nego jednom saterale uz konopce,
ošamućenog od integracije po kompleksnim promenljivim i kvantne elektronike.
Severno od Venture, veselo ćeretanje njegove pomajke prangijalo je s oduševljenjem koje se
njemu uvek činilo pomalo prenaglašenim. Nikada nije bio u stanju da zaboravi sporu smrt svoje majke i da se
privikne na tu novu ženu u očevom životu. Zato je sedeo na zadnjem sedištu, posmatrao prirodu i pokušavao
da razmišlja. Crvenkastosmeđi avgustovski bregovi nestajali su u daljini i otkrivali plavi džins mora. Put 1 klizio
je pokraj njih dok je pokušavao da im objasni svoje sumnje. Njegove priče o udaljenim, intelektualnim bojnim
poljima zvučale su šuplje u kontrastu sa čvrstim, izdržljivim svetom napolju. Ambari posiveli od vremena,
drveće srebrnasto od sunca. Drvoredi eukaliptusa, bujni voćnjaci na padinama, vitke konstrukcije železničkih
mostova preko klisura, minifuzioni generatori uklopljeni u padine bregova, krave nepomične poput kipova u
mastiljavim senkama hrastova. Sva nepojamna bogatstva Zemlje.
Zaliv Moro bio je sav staklast kada su se tamo zaustavili da provedu noć. Njegova pomajka
ispuštala je uuuhove i aaahove na neku vitku, alabasternu jahtu kada je ova proklizila kraj njih i nestala iza
peščanog zemljouza koji je štitio zaliv. Zgodno, da. Ali Karlu su se više dopadali usidreni brodići za radove -
umašćeni uljem, zarđali, sljušteni i pretrpani opremom. Svađali su se uz čorbu od školjki i ribe u obalskom
restoranu; otac mu je bio toliko uzbuđen da je brzo ispio šardone i naručio drugu bocu, već zajapuren.
Sledećeg jutra probudio se i znao je šta da čini. Dok su se vozili kroz travnata pobrđa, posle
skretanja prema unutrašnjosti i San Luis Obispu, između niskih, kamenitih planina, izgovorio je to - naglo,
razgovetno.
A sada, dok se prisećao, video je da je bilo i surovo.
Otac mu je povikao: Odreći ćeš se svega ovoga? uz kružni pokret rukom. Čime je mislio na Berkli,
poslediplomske studije, a Karl je znao da bi se tamo zakopao u knjige i nikada ne bi izašao živ.
Oh, možda bi magistrirao i dobio razuman uredski posao. Uz neverovatnu sreću, i doktorat.
Ali bio je večna druga klasa. I protraćio bi godine.
Sećao se kako je očeva ruka sekla po vazduhu, besni pokret koji je obuhvatao čak i brda u daljini.
Odreći ćeš se svega ovoga? - i to je na kraju zaista bilo sve, čak i sama Zemlja.
Karl se sećao svega do najsitnije pojedinosti, i pored sedam pretrpanih godina proteklih od tada.
Godina učenja kako svemir zaista radi - a ne geometrijske sigurnosti časova matematike i fizike, gde je svaki
problem imao čisto rešenje u jednoj urednoj vasioni. Ne smireni svet one udaljene, nedostižne jahte. Naučio je
šta je svemir zaista prljav, surov, sa mnogo problema koji uopšte nisu imali rešenje.
Bilo je to prirodno mesto okupljanja za persele, na kome su preskakali visoko preko nagomilanih
trulih masa koje su ih se plašile i prezirale ih. Svemir je posedovao lepotu, istina je, ali mesta koja su u njemu
ljudi izdubli za sebe bila su više nalik zarđalim barkama usidrenim u zalivu Moro, pohabanim i smrdljivim,
ulubljenim i sklepanim, barkama koje su valjano radile ali su očajno izgledale.
Oko njega klizile su zdepaste mase, tačke svetlosti probijale su ledenu tminu. Mrtvački kovčezi
ubacivani su u rupe u crnom ledu. Betovenova violina pevala je talasavom klaviru preko zjapećih nemih
vekova. Karl je radio dalje i razmišljao o dugim godinama provedenim u svemiru, daleko od zelene zbrke
Zemlje.

SAUL
Bilo je teško prisetiti se da je dvorana zapravo bila ogromna kristalna odaja, izdubena u srcu drevne
ledene planine. Nigde se nije mogao videti tamni sjaj ugljenih hidrata, prošaranih blistavim žilama smrznutog
gasa. Svuda su ružičasta fiber-tkanina i sjajnožuti zaptivni sprej skrivali prvobitnu materiju Halejevog jezgra.
Saula Linca više je podsećala na neku prostranu katedralu kiča.
Velika dvorana bila je srce središnjeg kompleksa - mravinjak odaja usečenih tu, duboko pod
Halejevom površinom. Tuneli su vodili u šest glavnih smerova, obeleženih ćilibarnom bojom, bojom limuna,
jagode, breskve, akvamarina... a prostrana uspravna narandžasta avenija - Tunel 1 - petnaest metara u
prečniku, dizala se pravo naviše, pola milje do pretrpanog severnog pola komete.
Mašine su počistile atmosferu i zagrejale je, ostavivši samo slabašni miris nalik bademu, da
pozdravi ljude dok su se slivali u dvoranu radi otvaranja.
Tu i tamo, kada mi se glava izbistri, čak i ja mogu da osetim taj miris.
Page 34
 Srce komete
Saul izduva nos i brzo odloži maramicu, pre nego što je iko primetio. Zbog toga je i seo na kraj
praznog sanduka za pakovanje u zadnjem delu dvorane, umesto bliže podijumu. Bio je nakljukan
antihistaminima, ali nos mu je ipak curio i večito je bio na ivici kijanja.
Prokleti Akio i njegovi đavolski domaći virusi.
On diže pogled prema zasvođenoj tavanici. Tokom dva dana koje je proveo pod zemljom u
nadgledanju prebacivanja bio-laboratorije do novih, prostranijih odaja, nije se još navikao na neobične
perspektive ovog mesta.
Preko čitave odaje, tegljač pregradaka Sekanina počivao je poput skeleta secirane zveri. Njegov
tovar mašinerije, zaliha i osamdeset usnulih ljudi i žena, prebačen je na drugo mesto. Na jednom kraju visili su
'štapovi za pecanje' koji su omogućavali upravljanje džinovskim, paučinastim sunčevim jedrima broda - izgleda
jedina mašinerija koja nije rasparčana ili odložena u velike šatre na polarnoj zaravni.
Dvorana se lagano punila, ljudi i žene uplovljavali su iz svih smerova. Ovde, gotovo pun kilometar u
jezgru, primetna sila teže bila je toliko niska da je svakom ko skoči kroz vertikalni tunel narandžaste boje bilo
potrebno nekoliko minuta da padne na pod.
Iskusni svemirci nisu voleli duga putovanja. Dobrim starim rukama odgurnuli bi se sa ždrela tunela,
preleteli preko provalije za nekoliko sekundi i onda se okrenuli u poslednji čas da bi sleteli na povijene noge.
Neki mladi junoša - u pokušaju da napravi predstavu, pretpostavljao je Saul - već se pogrešno
proračunao. Lečili su mu slomljeni ručni zglob u bočnoj odaji na kraju Tunela F, gde su Akio Macudo i njegovi
lekari uredili bolnicu.
Ljudi su stizali u parovima i trojkama. Okupljali su se u male grupe da popričaju, ili su naprosto
ležali po sanducima, ne bi li uhvatili trenutak odmora.
Blizu Sekanine nešto se dogovarala mala grupa; bile su to vođe ekspedicije.
Miguel Kruz-Mendoza stajao je najmanje za glavu viši od ostalih - kapetan i vučna sila u poslednjoj
deceniji priprema koje su dovele do ovog dana. Čileanski svemirac blagog glasa imao je izražene sede pruge
na slepoočnicama, što je samo doprinosilo njegovoj harizmatskoj pojavi. Govorkalo se, većinom u šali, da je
toliko gurao, lobirao i pritiskao u korist ove misije da bi napravio veliki skok unapred u vremenu... i na taj način
pobegao od nakupljenih ljubavnica i žena koje su ga jurile.
U svemu, ta zamisao i nije bila toliko nečuvena. Saul nikada nije upoznao čoveka veštijeg s
damama. Neki njegovi neprijatelji pripisivali su Kruzov uspeh prijateljstvu s nekim ženama senatorima.
Nije bitno. Kapetan Kruz takođe je bio od one vrste vođa koje će ljudi svuda slediti. Mnogi su
pomagali pripreme Halejeve misije; međutim, niko izuzev Miguela Kruza ne bi bio u stanju da ovaj dan pretvori
u stvarnost.
Kapetan nakratko uhvati Saulov pogled i nasmeši se. Dobro su upoznali jedan drugog tokom
razvoja cijanuta i drugih ekoloških simbionata. Saul uzvrati osmeh i klimnu. Bio je to veliki dan za njegovog
prijatelja.
Kruz se okrenu nazad jer mu Betani Ouks nešto reče. Smeh mu je bio dubok i bogat kada je
podelio vic sa svojom zamenicom.
Saul nije toliko dobro poznavao Ouksovu, ali ono što je video od te smeđokose žene snažnih vilica
ostavilo je na njega dubok utisak. Osim što je pomagala kapetanu u upravljanju ovum opsežnim, složenim
projektom, Ouksova je bila i upravnik naučnog odeljenja.
U blizini vođa stajali su rukovodioci sekcija - svi izuzev Macuda, koji je verovatno još lečio svog
pacijenta. Dr Margerita van Zun mogla je isto tako lako da sredi tu sitnu nezgodu. Čak i Saul, koliko god da su
mu kliničke veštine zarđale, sigurno bi bio u stanju da se snađe sa prostom naprslinom.
Ali čin je imao i svojih povlastica. U poslednje vreme Akiju je bilo dosadno. Nesrećni slučajevi koji
nisu ubijali na mestu bili su retki. S tom pakleno zdravom posadom, za lekara opšte prakse nije bilo mnogo
posla, izuzev nadgledanja pregradaka za spavanje i povremenog puštanja parazita za izazov ne bi li se
imunološki sistemi kod svih držali na nivou.
Lekaru, izleči samoga sebe, pomisli Saul. Napravio je posebnu zalihu deksbromfeniramin maleata,
davno napuštenog antihistamina, ali jednostavnog za sintezu, da ne bi morao da prepisuje sebi lekove iz
apoteke ekspedicije i da ostavlja zapise u inventaru.
Znao je da je pomalo neetično što to skriva od Macuda. Ali Saul nije imao nameru da ide u
pregradak za spavanje zbog još jedne u nizu prehlada. Ne u jednom od najuzbudljivijih trenutaka u istoriji
nauke.
Više od stotinu ljudi okupilo se na plitko izdubljenom podu odaje. Izuzev desetak na dežurstvu po
drugim mestima, bila je prisutna čitava posada Edmunda - zajedno s tridesetak privremeno probuđenih
spavača iz pregradaka, koje je bilo moguće prepoznati po bledim licima i još donekle teturavim pokretima.
Nekolicina je sela, iz navike, ali većina je naprosto ostala nogama, kolena povijenih i ruku obešenih
preda se, u gotovo fetusnom položaju uobičajenom za svemirce.
Kapetan Kruz i dr Ouksova kročili su na podijum smešten na nosačima rasporenog tegljača za
pregratke. Kruz podiže ruke i tihi mrmor razgovora utihnu.
Page 35
 Srce komete
"Pa!" Visoki astronaut protrlja ruke. "Da li je neko za veliku ledenu kuglu sladoleda?"
Okupljeni svemirci zakikotaše se. I pored najrazličitijih kultura i vera tu okupljenih, bilo je jasno da
gotovo svi vole svog zapovednika i dive mu se.
Kruz ih još malo zagreja.
"Voleo bih da vam se svima zahvalim zbog toga što ste prešli tolike milione milja da biste
prisustvovali ovom skupu. Pozvao sam vas da dođete ovamo sa Zemlje da bih vam rekao da je, avaj, misija
otkazana. Svi treba da se spakujemo pa večeras krećemo kući."
To ih je dobilo. Dvorana eksplodira od smeha i pljeska. I Saul se nasmešio i zapljeskao. Kruz je bio
genije u prefinjenoj veštini podizanja morala - izvlačenja onoga najboljeg iz grupe.
Razume se, nije bilo načina da se iko od njih vrati na Zemlju... ne pre nego što prođe predviđenih
sedamdesetak godina. Upravo u tom trenutku jahali su Halejevu kometu na putu van planetnog sistema
brzinom od trideset kilometara u sekundi i dizali se sve više i dalje iz dubokog Sunčevog gravitacionog bunara.
Ta strelovita brzina morala je da opadne i zamre - a velika kometa ponovo da počne da pada - pre nego što
se iko odavde vrati kući.
Zaokupljen mislima, Saul propusti sledeću šalu. Ali reakcija je bila ista. Dok su se zajedno smejali,
delovali su kao srećna posada. Kruz se namerno ponašao kao čovek iz naroda, opuštao je gomilu i
istovremeno održavao oreol potpune, opuštene kontrole.
Pa ipak je čak i sada Saul mogao da vidi podele. Na primer, stvarno iskusni svemirci uglavnom su
bili okupljeni sleva. Naučnici specijalisti iz odeljenja Ouksove težili su prema napred. Iza njih bili su
raspodeljeni tehničari i inženjeri iz više od dvadeset pet nacija.
Bilo je i mnogo malih grupa prema geografiji i maternjem jeziku. I gotovo svuda postojala je suptilna
ali razgovetna podela između većinskih 'ortovaca' i visokih, zgodnih, mladih persela.
Razume se, bilo je i mešanja, naročito među profesionalnim svemircima. Saul vide kako se Karl
Ozborn naginje i šapuće nešto ortovskoj devojci, Lani Ngujen. Ona se zasmeja u jednom jedinom, visokom
cvrkutu i žurno pokri usta, sva rumena. Lani pogleda Karla svetlim očima, ali Karl se već bio okrenuo, pažnju
mu je ponovo zaokupio kapetan.
"Zašto smo došli ovamo?" upita Kruz, sa pesnicama na bokovima, razdvojenih nogu. Sada kada ih
je zagrejao, zalazio je u povišen ton. "Dato je mnogo razloga. Filozofi govore o čistom naučnom istraživanju, o
velikim pitanjima nastanka Sunčevog sistema koja bi se mogla razrešiti ako pojmimo najstariju materiju u
svemiru.
Drugi veruju da smo na Halejevoj kometi zbog toga što je ona tamo! ... Ili, zapravo ovde." On se
nasmeši. "A zašto i ne bismo pošli naprosto zbog toga što je opčinjujuće to učiniti? Ovaj leteći ledeni breg
strmoglavljivao se na nas Zemljane hiljade godina i očaravao mnoge naše predake.." Kruz podiže obrvu, "a
dobar broj ih se i usrao od straha."
Ponovo razdragano veselje. Saul je gledao havajski kontingent, osam muškaraca i žena od njih
tridesetoro koje je poslala njihova živahna zemlja gladna budućnosti. Obukli su blistave, cvetne košulje preko
bermuda pantalona. Ravnomerno raspodeljena između persela i ortovaca, grupa je predstavljala živopisnu
mešavinu tipova i boja. Kada su se pridružili smehu, jedna glava se okrenu. Virdžinija Kaninamanu Herbert
diže pogled i okrenu se prema njemu. Ona ugleda Saula i blistavo se nasmeši. Saul joj uzvrati namigivanjem.
"... u potrazi za novim hemijskim jedinjenjima, ili možda da bude upotrebljena za teraformiranje
svetova i donošenje života našim sestrinskim planetama koje su manje obilno darivane od naše voljene
Zemlje.
Možda su se neki od vas dobrovoljno prijavili za čitavu onu obećanu platu - uglavnom za
sedamdesetpetogodišnje spavanje na poslu."
Ovoga puta, poklici. Zvižduci odobravanja.
Kruz raširi ruke.
"Ali postoje dva posebna razloga zbog kojih smo ovde, toliko daleko od doma, na misiji koja će
mnoge od nas trajno razdvojiti od porodica i poznanika.
Najpre, a biću sasvim iskren s vama, mnogi na Zemlji na ovu misiju - s njenim mnogim pripadnicima
genetski izmenjenog stanja - gledaju kao na probu sposobnosti čovečanstva da se uzdigne iznad praznoverja i
predrasuda. Stotinama godina, ljudi dobre volje borili su se da oduče našu vrstu od najdublje usađenih
plemenskih reakcija na sve - onog straha od svega što je drugačije, koji izaziva toliku mržnju i užase još od
pamtiveka..."
Još od pamtiveka... Saul sklopi oči, sećajući se Jerusalima.
"... ćemo dostignuti veliku stvar ukoliko onima na Zemlji dokažemo da takozvani ortovci i takozvani
perseli, živeći i radeći zajedno na dugoj i opasnoj misiji, mogu da se pouzdaju jedni u druge naprosto kao
bližnja ljudska bića, i da donesu kući velika otkrića od kojih će koristi imati čitava ljudska vrsta.
Isto važi i za mnoge nacionalne i etničke grupe zastupljene ovde. Mi smo glasnici dvadeset prvog
veka za budućnost. Sedamdeset i više godina, ljudi dole, kod kuće, znaće da smo ovde gore i da sarađujemo
radi dobra."
Page 36
 Srce komete
Kruz pusti da reči dopru do njih. Saul vide da su se mnogi prisutni zagledali u svoja stopala,
odjednom se osetivši nelagodno, kao da nisu sigurni zaslužuju li to poverenje.
"A tu su, naravno, i zabavne stvarčice." Kruz se isceri i protrlja ruke. "Došli smo da testiramo mnogo
tehnoloških igračaka! Prikupljanje kometa u pristupačne orbite moglo bi da zauvek otvori vrata prema svemiru.
Novi oslonac za pristup napretku, koji je čovečanstvo povratilo posle paklenog veka, biće obezbeđen zauvek.
A ukoliko uverljivo prikažemo da pregraci za spavanje dobro rade tokom svih sedamdeset godina -
kao što svi podaci nagoveštavaju da hoće - onda smo utvrdili da čovečanstvo ne mora da bude vezano za ovaj
Sunčev sistem. Zvezde, same zvezde, biće naše."
Reči su visile u ledenom vazduhu nad zujem ventilacije.
A Saul na licima mnogih prisutnih vide blistavu veru. Herojska vilica Karla Ozborna isturi se u počast
kapetanovom cilju.
Pa, možda je delom reč i o običnoj tvrdoglavosti, pomisli Saul sarkastično. Kada je Karl igrao šah,
činio je to metodično i uporno, ne priznajući poraz sve do gorkog kraja. Ali, ne, pomisli Saul, zagledan u oči
mladića. On veruje u Miguelov san. A, pretpostavljam, i ja.
Osećanje je očigledno delio veliki broj svemiraca, i persela i ortovaca. Bila je to strast onih koji su
žudeli za trećim nivoom... stepenikom prema nebu.
Pa ipak, bili su tu i oni drugi. Ćutali su, ali mogli su se videti znaci. Na kraju krajeva, ta posada nije
bila regrutovana isključivo iz redova idealista.
Zbog čega bi se muškarac ili žena prijavili za opasno izgnanstvo, daleko od svega poznatog? Za
mnoge, uključujući Saula, izbor nije bio dokraja dobrovoljan.
Video je Margeritu van Zun pokraj Akija Macude, na ulazu u Tunel F i novu bolnicu. Francuske vlasti
pružile su joj mogućnost ili da se 'dobrovoljno' prijavi za tu misiju ili da joj čitava porodica bude uhapšena zbog
lese-mažeste.Saul je čuo da joj je muž otputovao u Indoneziju i sam otišao u pregradak da bi čekao njen
povratak. Bila je to neka mala uteha, pretpostavljao je.
A onda je tu bio potpukovnik Sulejman Uld-Harad. Porodične veze dovele su ga u tu misiju umesto
u mauritanski zatvor. Ali crni svemirac nije izgledao oduševljen što je tu. Stajao je zdesna, s Žoaom
Kviverijanom i još nekim drugim ljudima iz ekvatorijalnih zemalja Luka Živog Sunca.
Perseli i ortovci, severnjaci i lucisti, liberali, umerenjaci, čak i nekolicina fanatika; Saul je bio siguran
da je slično i među onima koji su još u pregracima. Kruz i Ouksova bili su vođe koje nadahnjuju i oni će biti u
stanju da izvuku ono najbolje iz kolonista, ali Saul nije očekivao da će to dugo putovanje proći potpuno bez
nevolja.
Ništa u životu nije tako, Saule. Izgnanstvo nije isto što i beg.

Kapetan Kruz nastavi srdačnim tonom:

"A sada imam iznenađenje za sve vas. Mnogi od nas uzdali su se u to da će na ovom putovanju biti
velikih naučnih otkrića, ali kladim se da niko od vas nije očekivao da ćemo već nekoliko nedelja posle dolaska
ispisati novo poglavlje u analima ljudskih otkrića."
Saul vide kako se publika komeša. Ljudi su se zgledali. Talas sleganja ramenima i zbunjenih
pogleda pokazao mu je da se tajna održala tokom poslednja tri dana mahnitih testova, ogleda i višestrukih
provera.
Saul izvadi maramicu i dunu onoliko tiho koliko mu je to dozvoljavao nos koji su mu dali roditelji.
Znao je da mu je to možda poslednja prilika za duže vreme.
Kruz se nasmeši publici, iskorišćavajući napetost koliko god je mogao. Onda podiže ruke i gomila
se ponovo umiri.
"Ni u kom slučaju ne bih želeo da zabrljam predstavu, ili da nekome ukradem čas pod svetlostima
pozornice..."
Oh, ne, pomisli Saul. Zamolio je Kruza da to ne čini.
".. I zato mi dozvolite da pozovem čoveka koji je napravio to epohalno otkriće, čoveka čije će ime,
za nedelju dana, biti slavljeno po čitavom Sunčevom sistemu. Popnite se ovamo, Saule Lince, i recite nam šta
ste otkrili!"
Uzdah.
Saul se odgurnu od sanduka kada se rasuti pljesak podiže iz raznih krajeva dvorane. Pošto je posle
prvog saplitanja ostao da lebdi nad podom nekoliko sekundi, morao je da istrpi da ga dodaju od ruke do ruke
oni iskusniji u mikrogravitaciji.
Usput je video da je najveći pljesak dopro iz određenih grupa - od Macuda i Maljenkova, koji su mu
pomogli u analizama, od Havajćana u prednjem delu, od nekih persela...
Bilo je nekih u afričkom i katoličkom delu koji su gledali u stranu, opuštenih ruku, nesposobni, poput
njega, da zaborave Jerusalim.
Neko je podmetnuo ruke ispod njega i jako ga gurnuo. Odjedrio je, bez imalo obrtanja, u glatkom
luku koji ga je spustio pravo pored dr Betani Ouks. Dobro ciljanje, pomisli on kada ga ženica okrenu licem
Page 37
 Srce komete
prema publici.
"Bez brige, dr Saule", prošapta mu Kruz. "Već ćete naučiti hod svemirca. Vaš problem je što previše
vremena provodite u onom prokletom točku."
Saul sleže ramenima. "Neki od nas prestari su za promene, Majk."
Kruz se nasmeja i pokretom pokaza da je 'pozornica' njegova. Saul oprezno pruži nogu napred. On
pogleda po skupu.
"Um, siguran sam da ćete se svi prisetiti..."
"Glasnije, Saule!" glas s teškim naglaskom doviknu iz zadnjeg dela dvorane. "Ne moraš da
šapućeš da bi dokazao da nisi blebetavi levit!"
Iz gomile se začuše prigušeni povici, a nekoliko tamnih lica kao da je najednom prebledelo. Saul
prepoznade Maljenkovljev povik i mahanje iz zadnjeg dela dvorane. Nasmejani Rus imao je takt tornada, ali
Saul se nasmeši.
"Izvinjavam se. Pokušaću da govorim glasnije.
Upravo sam hteo da kažem da se svi sećate fantastičnog niza organskih jedinjenja koja je pronašla
ekspedicija na kometu Enke, dok su oprobavali tehnike neophodne za ovu misiju. Mnoga jedinjenja do tada su
bila potpuno nepoznata i dovela su do revolucionarnih promena u hemijskoj industriji.
U stvari, jedan od manjih ciljeva na ovom mestu jeste da vidimo da li je priroda zakuvala još
predivnih polimera i aglutinata za nas, možda tako dragocenih kao što su to postali enkon i stanus-klatrid."
Uza sam podijum, Žoao Kviverijan se namršti. On je otkrio ta jedinjenja, tokom te ranije misije, tako
da je na izvestan način bio odgovoran za deo motiva da se istražuju i 'iskorišćavaju' komete.
"Ali jedno od najuzbudljivijih otkrića na Enkeu bilo je da jezgro te ostarele, gotovo mrtve komete
sadrži mnoštvo hemikalija koje je najbolje nazvati 'prebioticima'... nakupine purina, pirimidina, fosfata i
amino-kiselina gotovo identičnih onoj vrsti mešavine za koju savremeni biolozi veruju da je sačinjavala
primordijalnu 'čorbu' što je dovela do života na Zemlji. Postojale su nade, kada smo polazili na ovaj put, da
bismo proučavanjem velike, mlađe komete mogli, pa, baciti nešto svetlosti na to kakvo je stanje stvari bilo na
našem rodnom svetu pre četiri miliona godina, kada smo svi začeti."
Saul pročisti grlo i ponada se da će hrapavost njegovog glasa biti pripisana opštoj promuklosti i
uzbuđenju. Na deset redova dalje, ili otprilike toliko, među šarolikim Havajćanima, on vide kako mu se
Virdžinija Herbert smeši. Divljenje u njenim očima bilo je prijatno, iako donekle rastrojavajuće.
Polako, momče. Ne zamišljaj više nego što postoji. Nema sumnje da na tebe gleda kao na neku
vrstu zamene za taticu.
"Pa", nastavi on, "dr Maljenkov, dr Kviverijan i ja proučavali smo jedan od poslednjih uzoraka jezgra
koje je doneo Otis Sergeov..."
"Nemoj da si skroman, Saule", ponovo ga prekide Maljenkov. "Ti si to učinio. Tebe treba okriviti!"
Ovog puta, najzad, ljudi se nasmejaše i zapljeskaše. Saul se nasmeši. Hvala, Nikolaje. Duboko u
sebi pitao se nije li Rus zapravo u pravu... da li bi krivica jednog dana mogla biti prava reč. Gle šta se dogodilo
sa Simonom Perselom, čije ime je trebalo da ide rame uz rame s Galenovim i Švajcerovim. Madam Slava bila
je jedna ćudljiva kučka.
"Uh, ovaj, uz pomoć te gospode bio sam u stanju da izdvojim..."
Ma, hajde, Saule, ukori on sebe. Šta bi Mirijam pomislila da je doživela da te vidi kako tu stojiš i
zamuckuješ sada kad imaš priliku da objaviš takvu stvar!
Saul ispravi leđa i pri tom gotovo izgubi tlo pod nogama. On se zagleda u publiku i pozajmi jedan od
gestova Miguela Kruza, raširi ruke.
"Znaci su jaki. Uzorci su nedvosmisleni. Nikakvo zagađenje ne može objasniti ono što smo otkrili.
Radili smo nedelju dana da bismo bili sigurni da nije u pitanju ništa što smo doneli sa Zemlje.
Kako je dospeo ovde, za sada niko ne može ni da zamisli. Kako je preživeo ili evoluirao, nemamo ni
nagoveštaja. Ali znamo da smo izgleda naleteli na ono za čim je čovečanstvo večno tragalo, još otkada su
naši prvi istraživači kročili na drugi svet, pre gotovo jednog veka."
On se nasmeši. Neka misle šta god žele.
"Prvi put, dame i gospodo, prvi put otkrili smo nepobitne znakove vanzemaljskog života."

Drugi deo

U VRELOM DAHU TIH DANA

Kada prosjak umre, nema kometa na vidiku...

Sama Nebesa blešte pred smrću kneževskom.

Vilijem Šekspir

Page 38
 Srce komete
VIRDŽINIJA
Ogromna ledena planina obrtala se i jurila upolje, prema praznini. Iza nje, sve manje i slabije kako
su dežurstva prolazila, Vrelo je tonulo u večnu tminu.
Nakratko, sunčeva usijana pećnica trljala je, bušila i pržila mali snežni svet - odvajala i elektrisala
njegovu privremenu atmosferu i izbacivala lepetave barjake jonizovanog gasa da se talasaju na
međuplanetnom povetarcu.
Ali onda je kratko leto prošlo. Plamenovi su ostali u pozadini, i dalje blistavi, ali sat za satom sve
bezopasniji. Divljačko obilje prolaska kroz perihel brzo je nestajalo i iz sećanja.
Jesen je obeležio blagi pad prašine. Sićušni komadi koje je sa površine odneo brišući nalet
odbeglog gasa nikada nisu sasvim dostigli brzinu dovoljnu za odvajanje, čak i u odnosu na slabašno
privlačenje komete. Postepeno, ponovo su klizili nazad i polagali tamnu, talku sličnu patinu po ledenim poljima
i stenovitim ispustima. Palacava zmija repa od plazme već je nestala, a sada se i skraćeni rep od prašine - ne
toliko davno sasvim nalik na titrave anđeoske barjake - rasipao dok je drevna kometa promicala kraj Marsa i
dalje, prema orbiti Jupitera.
Virdžiniji je to izgledalo divno. Tamni regolit bio je ogoljen tu i tamo i otkrivao je usnulu ledenu
podlogu. Iako je tanka koma titravih jona i dalje tvrdoglavo visila nad njima, svod je već otkrivao više zvezda
nego tamne tropske noći tamo kod kuće.
Kladim se da je vidik još upečatljiviji uživo, pomisli ona. Jednog dana stvarno moram da lično odem
na površinu.
Mogla je da oseti meku mrežu koja ju je vezivala za kontaktni ležaj, u pećinskoj laboratoriji duboko
pod milionima tona prvobitne materije. Ali inače je bilo gotovo kao da se lično nalazi gore, na površini komete.
Holografske slike davale su joj bezmalo savršen utisak boravka napolju, na ledu.
Nosila je na sebi - daljinski je upravljala njime - površinskog meha klase III, pokretala mu tanane,
paučje noge kao što bi sopstvene, gledala njegovim pokretljivim očima, osećala slabašni dodir zalutalih
molekula gasa kao vetar na sopstvenom licu. Vrhovi prstiju blago su joj se micali u valdo-ručkama dok je
odašiljala lanac mentalnih zapovesti svom domaćinu mehu na ledu, i terala ga da se okrene.
Ta metoda najpre je oprobana krajem dvadesetog veka i u to vreme izgledalo je da prilično
obećava... sve dok nekoliko slavnih katastrofa nije učinilo da se skoro napuste neposredni spojevi um-mašina.
Ispostavilo se da je potrebna posebna vrsta ličnosti da bi se upravljalo mehom na takav način, bez dopuštanja
nasumičnim mislima i stotinama ljudskih refleksa da se mešaju, ponekad s katastrofalnim posledicama. To je
otkriveno na najteži način, u vreme onih ranih, naivnih primena u vazduhoplovstvu i fabričkoj opremi. Do dana
današnjeg, svemirci poput Karla Ozborna nisu baš imali poverenja u tu tehniku i više su se uzdali u glasovne
komande i upravljanje dodirom.
Ali to je bilo tada. Ovo je sada.
Jedan od razloga za njeno prisustvo u toj misiji bila je činjenica da je trebalo da se prvi put u više
decenija toliko obilato koriste roboti s mentalnim upravljanjem.
Vaša Rubenčik je pravi genije, pomisli Virdžinija dok je vešto prevodila meha preko malog uspona.
Rusi su bili idioti što su ga izgnali ovamo, kakvi god da su mu politički pogledi. Nikada pre mi veza um-robot
nije delovala ovoliko dobro.
Šteta što je Vaša već bio u pregratku, jer bi mu Virdžinija pevala hvalospeve zbog veštog krojenja
neuroelektričnih i holografskih veza, toliko dobro prilagođenih njenim zahtevima. Već samo to sigurno će
doneti patentne premije oboma, kada podaci budu poslati nazad. Plen će im se prikupljati na računima dok
budu spavali tokom većeg dela tih sedam i po decenija koje su ih čekale.
Iako joj novac nije bio najvažniji, Virdžinija je videla koliko on može da bude koristan, naročito kada
čovek želi da radi u oblastima na koje s mrgođenjem gledaju trenutne vlasti.
Jedva je čekala da se stvari malo srede i da bude slobodnog vremena da oproba neke od novih
tehnika u eksperimentima s Džonfonom.
Kao da ga je pozvala, glas joj zahuja slušnim živcem:
SPREMAN SAM DA SE UKLJUČIM U NOVE PROBLEME KAD GOD TO ZAŽELIŠ, VIRDŽINIJA.
SREDIŠNJI KOMPJUTER MISIJE TRENUTNO KORISTI SAMO 15 ODSTO MOG KAPACITETA... DA LI BI
HTELA DA POPRIMIM SIMULIRANU LIČNOST?
Oh, sjajno, pomisli ona. Sada, dok upravljam mehom gore na površini, samo mi još nedostaje da te
pustim da konstruišeš Olivijea, O'Tula ili nekog drugog starog filmskog srceparatelja... da mi jurcaju okolo i
duvaju u uvo.
Odabrala je pre-vid glumce za upotrebu u ogledima sa simuliranjem ličnosti zbog romantičarskog
atavizma, a delom i zbog toga što su ovi bili manje poznati ljudima u njeno vreme - bolji za upotrebu u slepim
Tjuringovim testovima nad subjektima koji ništa ne sumnjaju. Simulacije su zavaravale gotovo svakoga na
Zemlji, iako i dalje nisu bile ni slične onome u šta je bila sigurna da se mogu pretvoriti.
ILI DA TI DOVEDEM ŠELIJA. TI VOLIŠ NJEGOVU POEZIJU.
Virdžinija razgovetno, jasno subvokalizova:
Page 39
 Srce komete
Ne sada, Džonfone. Mama je zauzeta. Ako nemaš dovoljno posla u pomaganju središnjem
kompjuteru kolonije, pređi na neki od sekundarnih problema koje sam ti zadala.
VRLO DOBRO. NASTAVIĆU DA SE ŠUNJAM PO ZAPISIMA KOLONIJE I DA NJUŠKAM U VEZI S
ONIM ŠTO SU LJUDI DONELI U OKVIRU DOPUŠTENOG PRTLJAGA. IZRAZILA SI RADOZNALOST U VEZI
S TIM.
Virdžinija je oklevala, a onda se složila. Okej. Učini to. Samo nemoj da ostaviš tragove.
Razume se, bilo je pomalo neetički što koristi svoje specijalne alatke i veštine da bi njuškala po
privatnim stvarima drugih ljudi. Ali, s druge strane, Virdžinija je uvek verovala da ljudi preteruju u čuvanju tajni.
U svakom slučaju, to je povećavalo broj ljudi o kojima je trebalo da misli. Ona desetina članova
posade još toplih i sposobnih da se kreću, teško da su bili dovoljni makar i za minimum ogovaranja tokom
šesnaest meseci prvog dežurstva. Zbog potrebe za čuvanjem potrošnih dobara, svi su već poslati u hladni san,
ostavili su prvu smenu da obavi završno sređivanje nastambi i opreme.
Pa, Džini, dobrovoljno si se prijavila za prvo dežurstvo. Znala si da će tu biti dosta posla.
Da, ali postoje i mogućnosti za razne stvari. Kasnije, pomisli ona. Kasnije, kada se stvari srede,
dobiću priliku. Duge, prijatne periode vremena za rad.
Njen meh dovrši lagano pregledanje površine kada se na vidiku pojavilo ždrelo Tunela 2.
Izbrazdana, izdrljana i pretrpana, oblast severnog pola ničim nije podsećala na neukaljani zaostatak
Postanja. Sanduci zaliha počivali su usidreni za led ili umotani u 'šatore' od fiber-tkanine, za kasniju upotrebu.
Otpaci su ležali na sve strane.
Nešto dalje stajalo je šest visokih šiljatih piramida od tamnih ostataka iskopavanja tunela, grubo
razdvojenih u gomile primordijalnih ruda bogatih niklom i gvožđem, platinom i iridijumom, kao i ugljenična
masa... prilično slična katranisanom pesku iz Alberte. U nekom trenutku, kasnije, kad ona već dugo bude bila
u pregratku, posada na dežurstvu počeće da prerađuje te gomile u korisne stvari, kao što su na primer kućišta
pogona za guranje.
Da nas vrati kući. Ni prvi ni poslednji put, upitala se na šta li će Zemlja ličiti kada se budu vratili. Da li
će im vredeti ijedan od njihovih velikih planova. Hoće li biti u stanju da prepozna Havaje, Zemlju? Hoće li biti
više prijateljski naklonjeni? Ili će to biti tuđinski svet, izmenjen do neprepoznatljivosti?

Halej se okomljuje
kroz vekove
u razmacima...
Od jednog ljudskog života
Halej pribira
promenljiva vremena
živote naroda...
U jednom otkucaju svoga srca.

Hmmm. Hvala nebesima što je trenutno previše zauzeta, inače bi možda osetila iskušenje da snimi
tu besmislicu. Pa ipak, možda bi se nešto moglo učiniti s tim.
ONDA, DA GA SNIMIM ILI OBRIŠEM, VIRDŽINIJA?
Ona se trže, onda brzo subvokalizova: Džonfone, mislila sam da si se isključio. Bila su to privatna
razmišljanja.
Kratka stanka kazivala je o žestokom proveravanju međuveza.
PRIVATNA RAZMIŠLJANJA - PRISEĆANJA - MAŠTANJA...
Dosta je! I Džonfon u trenutku ućuta.
Ljutita, Virdžinija sabra misli i usredsredi se na vraćanje meha do radilišta. Paučje noge okrenuše se
jedna po jedna. Vibracije površine prevodile su se u zvukove, tako da je 'čula' kako stopala meha krckaju po
crnom prahu.
Tokom ranih radova ovde se uskomešalo toliko pare da se jedan deo gasova zapravo ponovo
kondenzovao umesto da pobegne u svemir. Iskričavi snegovi brzo su se sledili oko odvoda za ispuštanje
toplote i gasa iz središnjeg kompleksa. Široki tokovi duginih boja prelivali su se preko podnožja kapije Tunela
2.
Sama vazdušna komora predstavljala je više od bezbojne, funkcionalne konstrukcije. Daleko od
toga; Virdžinija ju je smatrala umetničkim delom. Glavni nosači bili su oblikovani presovanjem u visoke, vilinske
lukove. Okovi u podnožju ličili su na čvornovate pesnice gargojli koje su grabile drevnu materiju Haleja.
Samo nekoliko ključnih delova bilo je napravljeno od dragocenog prečišćenog metala, skinutog sa
robotskih teretnjaka. Nosači i telo građevine bili su spretno izvajani od ponovo smrznutog, kristalnog vodenog
leda.
Bio je to jedan od razloga zbog kojih se Virdžiniji dopadalo da radi u kvadrantu 2, gde je Džim Vidor
vodio građevinsku ekipu. Čovek je bio umetnik.
Page 40
 Srce komete
"Najbolje gradimo kada smo prisiljeni da improvizujemo", reče Virdžinija blago sebi.
-Šta je bilo, Virdžinija? Jesi li nešto rekla?-
Virdžinijina glava okrenula se malčice prebrzo i naterala meha da se nespretno iskrivi u pokušaju da
je sledi. Najzad se vitka figura odevena u svemirsko odelo pojavi u Virdžinijinom vidnom polju; stajala je nad
nizom tamnih obličja privezanih za led.
"Oh, izvini, Lani. Upravo sam se divila onome što su Džim i njegovi momci napravili toplotnim
vajanjem ove vazdušne komore."
Sa svemirskog odela Lani Ngujen bio je skinut teški oklop, sad kada je leto prošlo i kada obluci nisu
prskali okolo izbijani gasnim isparenjima. Bela tkanina s amblemom pokrivala je grudni deo odela i prikazivala
glavu nasmejanog jednoroga - simbol po kome će Lani prepoznati radnici previše udaljeni da joj razaznaju
lice. Upravo sada oštro sunce odražavalo joj se na viziru koji je ionako bio zatamnjen i skrivao njene meke,
napola azijske crte. -Da, baš zgodno. Ali, po mom mišljenju, nije baš potpuno bezbedno. U sledećoj smeni
Džefers bi trebalo da pokrene fabričku opremu i počne preradu dela onog gvožđa i ugljenika tu naslaganih.
Spavaću mnogo mirnije u pregratku ako budem znala da je tamo gore pravi poklopac, otporan na naprezanje
i da zadrži vazduh.-
Virdžinija blago uzdahnu. "Da, pretpostavljam. Ipak, nadam se da će deo tih kristalnih struktura
ostati tamo gde jeste. Bilo bi šteta kada bi jedini tragovi koje smo ostavili bile brazgotine na svakom palcu ovog
malog sveta."
Čula je kako je Lani šmrknula, ali se pristojno uzdržala od bilo kakvih daljih komentara.
Virdžinija je znala da za jednog svemirca priče o 'očuvanju prirode' ne predstavljaju ništa drugo do
ludizam. Bilo je vrlo dobro pokušavati da se spase ono što je preostalo od jadne ispražnjene Zemlje, ali
primenjivati takve zamisli na ogromne izvore ovde napolju, svemircima je delovalo tupavo.
Glupo ili ne, većina Zemljana mislila je tako. A Virdžinija još nije bila sigurna da se ne slaže.
Vratila je meha do naslagane opreme i pomogla Amerazijki da istovari novi sanduk tunelske obloge
od fiber-tkanine. Trebalo je da Karl Ozborn uskoro stigne ovamo gore, da radi s Lani na novoj vezi između
Tunela 1 i Tunela 2. Lani je zamolila Virdžiniju da dođe - ne lično, razume se - da joj pomogne da dotera
kabasti samodovoljni mehanizam u ispravno stanje za dolazeće radove.
Ovaj meh radi baš dobro, pomisli Virdžinija. Model je u svakom slučaju dovoljno pametan da izvrši
Lanine naredbe bez mog neposrednog upravljanja. Pitam se koji je pravi razlog što me je zamolila da se
popnem ovamo.
Zajedno su odgurale sanduk do zjapećih vrata vazdušne komore; nosile su na vrhovima prstiju
kabasti teret nasuprot slabašnom privlačenju Halejevog jezgra. Tada je Lani ponovo progovorila, nemarnim
tonom održavanim uz tešku muku.
-Dok si ovde, Virdžinija, volela bih da ti se zahvalim zbog toga što si pomogla da budem ubačena na
prvo dežurstvo.-
Virdžinija se trže i gotovo ispusti svoj kraj sanduka dok su ga spuštale na pod vazdušne komore.
"Uh, nema na čemu, Lani. Ja... ne mislim da sam baš toliko uticala."
To je bila istina. Pre tri nedelje, dok se stotinu privremeno probuđenih muškaraca i žena vrtelo poput
mrava u pripremi za dugu zimu, Lani je nagovestila nešto Virdžiniji o tome kako bi ova mogla da utiče na
raspored dežurstava. Želela je da ostane budna tokom prvog jednoipogodišnjeg perioda, kada gotovo svi budu
ohlađeni.
Izgledalo je da brojni članovi posade dele verovanje da je Virdžinija neka vrsta tajnog prolaza do
središnjeg kompjutera misije, tamo na palubi Edmunda. Neki su postavljali čak i drskije zahteve. Bila je
pristojna ali nikome ništa nije obećavala. Ljudi su takvu vrstu odgovora bolje primali nego direktno odbijanje.
Istini za volju, u svem tom jurcanju, Virdžinija je do sada potpuno zaboravila na Laninu stidljivu
molbu.
Morale su da odguraju sanduk tako da se pribije uz drugu opremu, privlačenje Haleja bilo je toliko
lepljivo sporo.
-Zaista sam zahvalna. Naprosto ne bih mogla da odem tamo dole i da spavam... da potrošim toliko
vremena... s umom u tolikoj zbrci. Ima stvari... stvari u kojima moram da se razaberem.-
Iako se, dok je govorila, napola okrenula na drugu stranu, Lanino lice sada je bilo vidljivo pod
vizirom šlema. Mlada žena lako je mogla biti Havajka, s tim blago evroazijskim crtama i zdravom zategnutom
kožom. Ali trenutno je svemirac druge klase Ngujen delovala nespokojno, usne su joj se micale kao da
pokušava da dođe do reči.
Pa, to se i dalo očekivati, pomisli Virdžinija. Rekli su nam dole na Zemlji da svi treba da se
smenjujemo u tome da jedni drugima budemo terapeuti, savetnici, samilosni slušaoci. A onda su natovarili
ekspediciju izgnanicima, bogaljima i izbeglicama.
Poput mene. Ona uzdahnu. Budi iskrena prema sebi, Džini, jesi li išta manje smetena od te jadne
devojke?
Čekala je, i Lani najzad ponovo progovori.
Page 41
 Srce komete
-Virdžinija, baš sam se nešto pitala. Ovaj, šta misliš o zakonima o rođenju i detinjstvu?-
Virdžiniji je bilo drago što meh ne može da otkrije njeno naglo iznenađenje.
"Pa, eh, ne deluju mi baš pošteno... iako pretpostavljam da ima argumenata na obe strane. Ne
verujem da ih baš mnogo voliš. Na kraju krajeva, ti si..."
-Svemirac. Da.- Lani klimnu. -Roditelji su mi bili kalifornijski tehno-liberali. Pričali su mi priče, još
kada sam bila mala, o tome kako je budućnost ljudi u svemiru. Kako će se jednog dana čovečanstvo odseliti
tamo i ponovo biti bogato, srećno i velikodušno. Samo grozni tipovi od vrste kućnih muva živeće na Zemlji.-
Virdžinija se nelagodno promeškolji. Meh odgovori istim pomeranjem kukova.
"Roditelji su ti bili u pravu, Lani. Svemir jeste spas čovečanstva. To znaju čak i reakcionari i lucisti.
Zbog čega misliš da su Havaji toliko ulagali u ovu ekspediciju? Ti snovi jednog dana postaće java.
Pretpostavljam da je reč o tome da je pakleni vek još svež u sećanjima svih. Zbog toga je toliko
mnogo zemalja tako sumnjičavo. Svemir mora najpre da služi Zemlji, sve dok se ona potpuno ne oporavi. Ali
ne brini. Sigurna sam da ćeš doživeti da vidiš treći nivo."
Mehov sistem za osmatranje prilagođavao se senkama. Kroz vizir druge žene ona vide kako se
Lanina glava odrečno vrti.
-Ali za mene je verovatno prekasno. Ja ću morati da idem da živim na Zemlji, da bih imala decu, a
nijedan muškarac svemirac neće se ostaviti Crnila da bi živeo na blatu sa mnom.-
Sve je bilo tu, prostrto kao živa rana. Virdžinija je osećala kako su joj dlanovi vlažni na
valdo-upravljačima. Ukoliko je postojala ijedna tema o kojoj nije želela da raspravlja, onda je to bila ta.
Rekla je s odglumljenom lakoćom: "Nije li to preterivanje?"
Lani diže pogled. Tamne oči bile su joj tužne.
-Pogledaj brojke, Virdžinija. Svi svemirci skladište spermu ili jajne ćelije po bankama na Zemlji.
Većina ima decu preko posrednika... osim onih koji su perseli i ne mogu da nađu zamenu za roditelje svojih
potomaka. Njima je još gore nego nama ortovcima.-
Virdžinija oseti nalet divljačke ironije. Devojka je bar imala nešto što je mogla da odloži na stranu.
Imala je svoju kartu za budućnost.
A šta ja imam osim svojih mašina? pomisli Virdžinija.
"To je neophodno zbog nivoa zračenja u kojima živite, zar ne, Lani?" Banalna istina, razume se.
Lani sleže ramenima.
-Kada bi nam dopustili da u orbiti gradimo prave svemirske kolonije, umesto samo fabrike i
sklepane sisteme za održanje života, mi svemirci mogli bismo da se venčavamo i zajedno podižemo porodice.
Kako je sada, žene svemiraca koje se vraćaju kući i uzimaju svoju plazmu moraju da ostanu tamo s decom.
Gotovo sve smo prisiljene da se udajemo za Zemljane, jer nijedan muškarac poput Kar... jer gotovo nijedan
muškarac vezan za svemir ne bi bez borbe odustao od Crnila.-
Virdžinija pokuša da vrati razgovor na apstraktne teme, tamo gde je bilo mnogo prijatnije. "To je
nezgodna situacija, Lani. Ali sami zakoni..."
-Zakoni o rađanju i detinjstvu su starudija! I sama znaš da su u pitanju obične reakcionarne mere
protiv svega novog i zastrašujućeg za mase! Ne žele da izgube kontrolu nad nama ovde! Užasavaju se
promena!-
Virdžinija potisnu svoju prvu reakciju - da kaže curi da ne uči baku kako se sisaju jaja. Šta je, za ime
sveta, imala zdrava ortovska devojka da uči nju o životu? O gorčini i mračnoj senci progona? Ovde napolju
postojao je samo jedan čovek koga je Virdžinija marila da sluša, i koji je imao pravo da išta kaže o toj temi.
Nešto od toga mora da se videlo u šestonogom položaju meha domaćina. Devojka u svemirskom
odelu ispravi se i zavrte glavom.
-Izvini što sam vikala, Virdžinija.-
"Sve je u redu, Lani. Hajde da prebacimo taj poslednji sanduk. Znaš da u paklu nema takvog gneva
kakav prosipa podoficir suočen s neobavljenim poslom. Treba da završimo pre nego što stigne njegovo
veličanstvo budžovan, svemirac prve klase Karl Ozborn."
Lani se nasmeja, ali dovrši uz šmrkanje i otresanje glave. Virdžinija pažljivo ispruži jednu ruku
manipulatora i dodirnu izolovani rukav svemirskog odela. Druga žena klimnu i one ponovo pođoše napolje,
ispod zvezda, da donesu poslednji sanduk.

Dovukle su poveći kontejner na pola puta do strukture vazdušne komore kada se lepeza svetlosti
prosu sa vrata lifta, sledeći brizganje oblaka ispuštenog gasa boje slonovače.
Izađe visoka krupna figura u svemirskom odelu. Virdžinija prepozna Karla Ozborna po
uravnoteženim, skladnim pokretima duž kabla vođice pre nego što je mogla da mu razazna oznaku imena na
tkanini s amblemom.
-Zdravo, Karle- odasla Lani.
"Tačno na vreme, vidim", dodade Virdžinija.
Karl naglo stade.
Page 42
 Srce komete
-Virdžinija! Jesi li to ti ovde gore? Gle, gle, naprosto ne možeš bez mene, je li?-
On se nakloni mehu. -Lep dan za šetnju po površini. Trebalo bi da mi kažeš sledeći put kada budeš
planirala da se popneš.-
Najzad se Karl okrenu i klimnu članici svoje ekipe.
-Ćao, Lani. Budi pažljiva s tim krajem, pašće.-
-Oh. Izvini, Karle. Sad ću da ga uhvatim.-
U stvari, Karl je trebalo da se obrati živoj osobi pre nego što je progovorio s onom koja je bila
prisutna samo in valdo. Šlem Lani Ngujen bio je neproziran pod blistavim sjajem Sunca i zato Virdžinija nije
mogla da razazna devojčinu reakciju. Ali pretpostavljala je kakva je.
"Ostaviću te ovde s ovim nebeskim darom za žene u svemiru, Lani" odasla Virdžinija. "Sigurna sam
da je u stanju da valjano uradi posao, ukoliko ga pažljivo nadgledaš."
Karlovo lice bilo je okrenuto prema Suncu i zato mu je vizir bio providan. Virdžinija vide kako je
zatreptao i požurio da progovori.
-Zašto ne pođeš i ti s nama, Virdžinija? Naleteli smo na neke zanimljive stopljene i rekristalizovane
formacije dok smo kopali duboko po unutrašnjosti jezgra. Ne liče ni na šta od svega što smo pronašli do
sada.-
Virdžinija je morala da prizna da joj Karlova pažnja prija, iako je smatrala da je previše nasrtljiv i
nespretan. Čovek je bio toliko prokleto privlačan... na onaj način filmskih junaka.
Da je taj tip junaka bio ono za čim je tragala... ali nije. Ne u ovom životu. Ne sada.
Naterala je meha da oponaša naklon. "Zvuči uzbudljivo, Karle. Obavestiću Saula Linca. On i Žoao
Kviverijan su dežurni kometolozi u ovoj smeni. Sigurna sam da će jedva čekati da vide tvoje slike i uzmu
uzorke."
Karl se namrgodi. To očigledno nije bilo ono što je imao na umu.
"Vidimo se, Karle. Sve najbolje, Lani."
Aktivirala je postupak odvajanja i dopustila ugrađenim mehovim sistemima da preuzmu komandu
dok je njeno daljinsko prisustvo oticalo nazad, u duboko zakopanu laboratoriju u kojoj joj je počivalo telo. Slike
iščileše, ali pre nego što je potpuno otišla, a svetlosti se upalile, videla je da Karl i dalje gleda 'nju'... a Lani
Ngujen je gledala Karla.

KARL
Svetiljke su im bile plava sečiva svetlosti koja su zasecala uzavrelu maglu.
"Samo se drži. Raščistiće se začas", odasla joj Karl.
Lani Ngujen zabi, radi stabilnosti, klin u skoreli komad vodenog leda. -Kakva erupcija! Mora da se
prikupljala tamo unutra milijardu godina.-
Upravo su dovršavali novi tunel. Mehovi su obavili pripremne poslove pre nedelju dana i grubo ga
zaravnali, ali bilo je bolje da ljudi obave završno čišćenje; mehovi su imali čudnu naviku da ostavljaju opasne
ispuste oštre poput bodeža.
Njih dvoje koristili su lasere u režimu širokog snopa male snage; odsecali su i topili led koji je štrčao.
Povremene stenovite gromade morali su da potkopaju ili da ih laserom uskog snopa zagreju dok se ne
rasklimaju. Onda bi ih odgurali nazad, do najbližeg secišta tunela, gde je meh mogao da ih doda na nosač
otpadaka.
Lani je polugom pokušavala da iščupa stenu veličine stolice kada Karl lakonski reče: "Seti se
Umolande." Ona klimnu; pažljivo se kretala, povlačila - i ova se odjednom oslobodi pod pritiskom iza sebe.
Štrcnu biserna magla.
Lani je besmisleno zamahala po pari. -Misliš da je u pitanju još jedna dvorana nastala topljenjem
aluminijuma?-
Do tada je ekspedicija pronašla četrnaest džepova; svaki je sadržavao paru i čak i malo tečnosti.
Karl zaviri kroz rupu.
Mehurava lokva vrila je na dnu prostrane loptaste odaje. Magla se dizala u štrcajima i naletima.
Višebojna para i dalje je kuljala i komešala se. "Prokletstvo! Izgleda kao da se čorba upravo krčka."
Lani se slatko namršti. -Primordijalna čorba, da. Linc i Maljenkov su poblesavili zbog nje.-
"Bar ne gnjave nas."
-Kladim se da Kviverijan ima more zbog toga što ta dvojica pronalaze sve moguće masne stvari u
vezi s njegovom kometom.-
Dok je gledao, ona rukom otrese fleku ljubičaste sluzi sa rukava. -Bljah. Bog zna kakva je to stvar.-
Karl se nasmeši. Lani je više volela strogu jednostavnost rada u svemiru, njutnovsku mehaniku
pravih linija i poznatih vektora; čelika ugrejanog suncem i golih, čistih površina. A ne mrak i klokot tunelskog
rada.
"Nije li divota šta je sve postanje u stanju da učini s šačicom prostih molekula?" Na licu mu je bio
pokeraški izraz. Osećao se pomalo čudno otkako je na površini, pre nekoliko sati, naišao na Virdžinijinog
Page 43
 Srce komete
meha. Izgledalo je da su meh i Lani bili zauzeti intimnim ispovestima i da su zaćutali čim je on stigao. Možda bi
mogao da bocka Lani dok mu ne kaže šta to muči Virdžiniju.
-Nije smešno, Karle. Ta bljuzga mogla bi da upadne u neki zglob, da ga ukoči.-
"Ispariće."
-Je li? A kako onda nije proključala i nestala još pre četiri milijarde godina?-
"Bila je pod pritiskom."
-Ali sve je moralo ostati smrznuto posle tih ranih dana.-
"Verovatno. Milijardama godina ovo je bilo običan leteći ledeni breg, tamo iza Neptuna. Ali u vreme
kada se Sunčeva maglina zgrušnjavala, u Haleju je bilo mnogo aluminijuma 26; hemijsko odeljenje objavilo je
da je pronašlo proizvode raspada, sećaš se?"
-Oh, da, ostaci iste one supernove koja je otpočela obrazovanje Sunčevog sistema.-
"Tako kažu. Uglavnom, raspad izotopa aluminijuma otopio je te odaje. Možda je krčkao stvari
dovoljno dugo da zakuva te egzotične hemikalije i preživotne oblike koje je pronašao Linc. Ne znam."
Lani proširi otvor pijukom. -A onda, kada je Halej šutnut u sadašnju orbitu, Sunce je ponovo
zagrejalo te vruće tačke? Talasi toplote svakog leta u perihelu?-
Karl sleže ramenima. "Mora da je to." Nikako nije mogao da smisli način da navede razgovor na
temu Virdžinijinih tajni.
-Prošlogodišnja toplota Sunca mora da se cedila nadole kroz led i dodavala taman toliko da održi te
lokalne vruće tačke u tečnom stanju.-
"Tačno. Maljenkov i Vidor izmerili su toplotne talase."
Vodoskok štrcnu i zamre. Pamučasti oblaci kovitlali su se, tanjili, bežali niz hodnik iza njih i potom u
zaborav svemira.
"Da pogledamo." Karl izbaci s puta poslednji kamen i probaulja u odaju iza njega. Prošarao je
svetiljkom po okolini i prigušeno uzviknuo.
Kristalna okca pupila su na sve strane. Tačke su sjale rubinskocrvenom, smaragdnom,
zagasitonarandžastom. Gde god okrenuo svetiljke šlema, prelomljeno svetlo vraćalo mu se i blistavim
parčićima.
-Kristalna palata- reče tiho Lani kada je stigla za njim. -Kako slatko.-
"Te boje!"
-Nakupine metala? Magnezijum? Zrnca platine? Kobalt? Te ružičaste, ljubičaste nijanse!-
"Ovamo, napravi koju sliku. Već i sama toplota naših odela mogla bi to da istopi."
-Misliš?- Lani mu dodade svetiljku i odmače se od njega, skidajući aparat. -Gle, mogu da vidim
sopstvene slike u velikim kristalima. Mora da imaju po metar u prečniku, glatko.-
Karl je pažljivo birao put, lako stupao na vrhovima prstiju. Šiljate piramide krhkog, arsenskoplavog
delovale su naročito opasno. Radili su u slojnim odelima, dovoljno tankim i gipkim za teške poslove, izvedenih
od istih prepletenih lanaca molekula kao i obloga za hodnike. Ipak, neka zaista oštra ivica mogla ih je proseći.
Karl zaviri napred, žmirkajući pred duginim trakama svetlosti koje kao da su se usredsredile na
njega. On se seti jednog problema iz optike na Kalteku, pre više od jedne decenije. Kada biste se našli unutar
reflektujuće lopte, šta biste videli? Koliko slika? Prirodni poriv bio je da počnete da dodajete odraz na odraz na
odraz, sve do beskonačnosti. Ispravan odgovor bio je da biste videli samo jednu sliku.
Ali ne ovde. Svaki odraz hranio je ostale i davao roj od bezbroj majušnih Karlova u tehnikoloru.
Kretali su se isto kao on, insekti svih boja, lebdeli u oblaku van dosega.
Vrtoglavo. Hiljade Lani, svaka od njih ozbiljno je radila fotoaparatom. Između njih bila je tamna
mrlja. On se malo odgurnu i doklizi do nje.
"Hej. Ovde ima neka pukotina."
-Pazi s tim oštrim krajevima, Karle.-
"Aha."
On se lagano premetnu i gurnu glavu u rupu. "Izgleda kao da se nastavlja."
-Daleko?-
"Ne znam. Ima tamo pozadi nešto razliveno, smeđe. Izgleda mokro."
-Fuj. Ostavi to bio-momcima.-
"Važi." On se ispravi i lenjo kliznu preko blistavog polja kristalnih šiljaka. "Hej, vreme je za ručak."
-Hajde da jedemo ovde.-
"Mogli bismo da uzmemo dobre tople klope tamo u pregratku za spavanje broj jedan."
Iskrivila je lice. -I da skidamo odela samo da bismo ušli? Pečeni fazan sa kestenovim sosom ne
zaslužuje da trošimo vreme na brisanje ove gnusobe.-
Okačili su se na ono što je nominalno bilo tavanica i izvadili cevi s hranom. "Čak i pošto se sama
podgrejala, ova stvar je baš gadna", progunđa Karl.
-Što se mene tiče, vredi, samo da ne budemo s ostalima.-
"Da, znam šta misliš."
Page 44
 Srce komete
Porcije su im bile uskladištene u rančevima, podgrevane na istom mestu i bile su im pristupačne
preko cevčice koja je izlazila u blizini brade. Uzimanje hrane nije bilo elegantan postupak. Lani je imala
neobičnu prirodnu gospodstvenost pa se okretala u stranu za svaki gutljaj lake mirisne čorbe. Lebdela je
skladno svijenih ruku i nogu u štedljivom azijskom sedećem položaju prekrštenih udova, elegantnijem od
uobičajenog polučučnja svemiraca. Karl se nasmeši. Bila je marljiv radnik, vitka i pokretljiva, puna stalne,
nemilosrdne energije.
-Baš volim što smo se izvukli da budemo samo.-
"Aha."
-Naročito u ovako divnoj, pa... palati dragulja.-
"Jeste. Prokleto zgodno." Karl je još uvek bio znatiželjan zbog onog s Virdžinijom.
-Da li moramo da kažemo ikome za nju?-
"Ha?"
-Zar ne bi ovo moglo da bude mesto... samo za nas?-
"Uh, zašto?"
-Da pobegnemo. Mogli bismo da dolazimo ovamo, da uživamo u sjaju i, pa, imali bismo vremena da
razgovaramo.-
Karl se osećao nelagodno zbog smera u kom se okrenuo razgovor. "Čuj, neko bi brzo otkrio. Hoću
da kažem, moramo da ostavimo izlazna vrata u izolaciji, da bismo mogli da se vraćamo ovamo."
-Ne ukoliko ih maskiramo na neki način.-
Karl se borio da nađe odgovor, neki tehnički razlog zbog čega to ne bi radilo. "Misliš, da ih označimo
kao poklopac za komoru pod pritiskom? Nešto poput toga?"
-Recimo.- Napeto ga je proučavala, ali ništa više nije govorila.
Posle duge stanke Karl ponovo progovori. "Neko bi primetio. Na Semjuelsona bi na primer ličilo da
naiđe, u potrazi za nama. Otvori zaptivku i sam napravi otkriće."
-Misliš?-
"Jašta, on ti je jedan konzervativni, ehm, tip." Jedva se zaustavio da ne kaže konzervativni, tipični
ortovac. I Lani je bila ortovac, ali jedan od dobrih.
-Pretpostavljam da bi trebalo ovo da prijavimo planetnoj.-
"Da, Kviverijan ima da pukne."
-Pa ipak... Volela bih da imam, znaš, mesto za povlačenje.-
"Mnogo je zapremine u Haleju - gotovo trista kubnih kilometara." Nije mogao da zamisli da želi da
provodi vreme sedeći u rupi ledenih zidova, makar te to stvarno odvajalo od ostalih desetak ljudi iz prve
smene. Bolje da izađeš napolje ako tako što želiš. Možeš da gledaš čitav Sunčev sistem.
-Pa, onda možda kasnije. Sve bismo mogli da sredimo sami, bez mehova.- Lani ga je posmatrala
golubičjim očima, punim iščekivanja. Karl nervozno skrenu pogled.
"Ne znam. Možda bismo morali da postavimo izolaciju."
Kad već nije mogao da okrene razgovor na Virdžiniju, želeo je da okrene razgovor dalje od ličnih
stvari i da održi njihov odnos na prijateljskom, ali čisto poslovnom nivou. On poče da govori o problemu
izolacije, koliko je to ovde gore nego na Enkeu.
Ljudska bića volela su temperature od oko tri stotine stepeni iznad apsolutne nule, ali neki smrznuti
gasovi ključali su u mahnitoj promeni agregatnog stanja na oko stotinu stepeni. Čak i nemarno okrznuti slojnim
odelom, odgovorili bi oblakom gasa. Održavanje te razlike od dve stotine stepeni tražilo je razvoj gipkih, slojnih
izolatora. Već sam dah vazduha ispario bi zidove neizolovane odaje.
Uvek će biti nešto otparavanja, zbog toga je sistem tunela morao puštati paru da odlazi prema
površini, gde je izbijala u svemir. Istovremeno, kontrolisana žetva leda bila je ključ uspeha ekspedicije. Biosferi
je bio potreban dotok vode, gasova, čak i metala i čestica kamena koji su zagađivali kometu. Zato je deo
isparenih gasova hvatan, filtriran, da bi se smanjio nivo cijanida, i vraćan do nastambi.
Bez sistema za obezbeđivanje tečnosti i gasova, koji bukvalno nije zahtevao nikakav rad, moralo bi
da bude više budnih i zaposlenih ljudi. To bi, sa svoje strane, više opteretilo bio-matricu, što je pokretalo
spiralu cena. Bio je to osnovni razlog zbog koga je življenje u Halejevom jezgru bilo od suštinske važnosti. Kao
i obično, zarada i gubici imali su završnu reč.
Sprečavanje da vazdušne komore i prolazi ispuštaju toplotu do okolnog leda bilo je složen,
zamoran posao koji Karl nije voleo. Obrađivao je tu temu nekoliko minuta, ne zbog toga što je bio sklon da se
vajka, već zato što nije mogao da smisli bilo kakav drugi način da zadrži kontrolu nad razgovorom. Najzad je
potrošio temu. Nastalo je dugo, neprijatno ćutanje.
-Nadala sam se da bismo mogli da odvojimo izvesno vreme da budemo sami- reče Lani prosto,
iako je zatreptala nekoliko puta.
"Ja... aha, to sam ukapirao."
-Osetio si?-
"Pa..."
Page 45
 Srce komete
-Poznajem te - ima već tri godine. Dovoljno da shvatim koliko si poseban.- Oči su joj bile krupne,
crne i duboke poput jezera. Bila je direktna i jasna i očigledno joj je bio potreban napor volje da ne skrene
pogled. Učinilo mu se da je to često ponavljala u sebi.
"Nema... nema ničeg toliko sjajnog u vezi sa mnom. Dopada mi se rad u svemiru. To mi je život,
kao i tebi."
-Imamo mnogo toga zajedničkog.-
"Jeste, imamo."
-Tokom dugog vremena koje ćemo provesti u smeni zajedno, možda...- Pogled joj se pokoleba.
"Čuj, ja te strašno cenim, Lani."
-Drago mi je zbog toga.- Ali lice joj je izgubilo onaj zamišljeni, usredsređeni pogled. Sigurnost joj je
nestajala. A ne postoji nijedna prokleta stvar koju bih mogao da učinim u vezi s tim, pomisli on. Nema načina
da joj pružim odgovor koji očekuje.
"Ali, hoću da kažem, ja... u stvari... ne mislim o tebi na taj način."
Ukočila se. -Oh.-
Nije ništa bolja u vođenju razgovora od mene. Ne razume na šta ciljam. Zato moram direktno da joj
kažem, a to boli. Prokletstvo! "Ti si... sjajna saradnica, da znaš da jesi."
Duge trepavice trepnule su joj nekoliko puta. Tanke, široke usne turobno su se iskrivile. -Hvala ti.-
"Bože, nisam mislio da... da te odbacujem, ili tako nešto."
-Nema potrebe da se brineš. Govoriš istinu, kao što moraš.-
"Stvarno si privlačna, nisam mislio ništa onako."
Sada, kada je obratio pažmju na to, vide da zaista dobro izgleda. Pošto služi u šesnaestomesečnoj
smeni, razmišlja o životu u paru. Svi će to činiti. Pa ipak, naprosto nije razmišljao o njoj drugačije nego kao o
saradnici. Zašto?
Nekako prosto nije bila njegov tip. Nema one trenutne privlačnosti, onog vezivanja.
Ili je bila u pitanju navika koju je stekao - da odbacuje gotovo sve žene ukoliko one same smesta ne
okrenu leđa? Karl je izbegavao Lanin pogled; on potegnu iz cevi za hranjenje. Čak i tokom odmora na
Zemaljskoj strani, pazio je da održi jasno omeđene ljubavne veze. Ravnozemkama se dopadao sjaj svemira;
bilo je mnogo grupi-devojaka. Bilo je lako staviti im do znanja da ga zanima dve nedelje seksa, smeha i
zabave na suncu, i tačka. Ponekad je bio u iskušenju da zadrži telefonski broj neke žene i da je pozove kada
sledeći put bude dole... ali kada bi se ponovo našao u orbiti, zavladala bi hladna ambicija. Nikada ih nije zvao.
Dobre prilike više vole spreman um, kako to kaže stari kliše, ali dobre prilike u svemiru takođe vole i
dušu koja se nije vezala. Kad naiđe duga misija, onima s porodicom bilo je teže da pođu. A odbor za
psihološko ocenjivanje uzimao je to u obzir i smanjivao ti broj bodova. Tvrdili su da nije tako, ali svi su znali
istinu. Sve to ulazilo mu je u proračune. I, jasno, velika prilika - Halej - naišla je i potvrdila njegovu strategiju.
A uza sve to, Lani je bila ortovka. Svako se venčava sebi sličnima.
S druge strane, Virdžinija: ona je bila pametna, seksi i perselovka. Tu ima mnogo privlačnih tačaka.
Najbolje je držati se sopstvene vrste. Izuzev tokom odmora na Zemaljskoj strani, sledio je tu politiku još otkako
se oslobodio šiparičke napaljenosti i dobio priliku da mućne glavom. Bilo je dovoljno perselovki u svemiru da
bude stalno zauzet.
Koliko god se trudio da se drži sredine u sukobu ortovaca i persela, njegov lični život bio je nešto
drugo. I dok je za persela bilo pametno da tvrdi kako su svi isti, to nije značilo da možeš da zanemariš ljudsku
prirodu. Bio je siguran da će, pošto se glupost ortovskih vlada na Zemaljskoj strani istutnji, ljudska rasa na
kraju morati da se podeli. Ortovci će uvek biti zadrti prema perselima - to je bilo prirodno. Dva soja bolje neka
se drže na odstojanju - tako što će svemir postati uglavnom perselovska oblast. Ukrštanje ništa neće rešiti,
samo će pogoršati stvari.
"Nema razloga da ne radimo zajedno, da budemo prijatelji." On joj pruži ruku u rukavici.
Čvrsto ju je zgrabila. Kroz njeno plavo slojno odelo mogao je da oseti snažnu, napetu žudnju. Telo
joj je odavalo ono što joj je lice skrivalo. On joj blago pusti ruku.
-Ja... nadala sam se ovome.-
"Ja... ovaj, shvatam..."
-Neće nas biti mnogo budnih u svakoj smeni.-
On se namršti. "Aha. Moraćemo da poradimo na sastavu smena."
-Da. Biće potrebna... javna rasprava.- Ona šmrknu, napravi pokret kao da će da obriše nos i
zastade kada joj je ruka dotakla šlem. Morala je da upotrebi hvatalicu za tečnost iza plastične ploče. -Ja...-
Karl se oseti bedno. Da se rasplače zbog njega, a on nikada na nju nije ni pomislio na takav način.
Mrzeo je takve stvari, kada otkriješ da si bio neosetljiv tvrdokožac a da to nisi ni znao. Kao da su drugi ljudi
podešeni na talasne dužine koje ti ne hvataš.
Ispod te neprijatnosti bila je i mala struja razgaljenog ponosa. Stare navike još su bile dovoljno jake
da čovek oseti prijatno iznenađenje zbog neočekivanog prilaska. Nikada neće reći nikome, razume se, ali
možda, za više godina, nabaci koji nagoveštaj Virdžiniji...
Page 46
 Srce komete
Lani ponovo šmrknu. Oči joj se sklopiše i ona glasno kinu; ćuuuh! koje je izbilo gotovo mu bolno
zatutnja u ušima.
Ona se povrati, zažmirka i mutnog pogleda obazre se po blistavoj kristalnoj palati, sada ravnodušna
prema njenoj lepoti.
Karl tužno shvati da ona uopšte nije plakala zbog njega. Već je gurnula u stranu neuspelu ponudu i
usredsredila se na neposrednije stvari.
Lani se prehladila.

SAUL
Saul izduva nos i brzo odloži maramicu.
Grozničave nedelje podizanja baze pretvorile su se u dugu, praznu tišinu prve smene. Ta njegova
prokleta prehlada vukla se i vukla, a on zateče sebe kako sve više i više izbegava Nikolaja Maljenkova i
sumnjičave medicinske preglede krupnog Rusa. Saul je znao da je samo pitanje vremena kada će Maljenkov
nešto reći u vezi s njegovim večnim šmrkanjem.
Nije bio siguran šta Nik namerava ukoliko se stanje uskoro ne poboljša, ali Saul nije nameravao da
ode u pregradak. Ili bar ne za neko vreme. Bilo je naprosto previše posla.
On pritisnu prstima sinuse u korenu nosa. Ti momser antihistamini su ga tih dana jednako držali u
stanju poluošamućenosti, ali tu jednostavno nije bilo pomoći.
Saul zažmirka na pastelne zidove bestežinske dvorane za odmor - podignute da rastereti pretrpane
prostorije za rekreaciju centrifugalnog točka. Bio je to go, prazan prizor. Osim nekoliko stolica i ormarića,
jedina dovršena oblast bila je ovde, blizu autobara. Proći će godine pre nego što dvorana za odmor bude
imalo ličila na sheme na koje se pozivao Veliki plan.
Folije sa rezultatima očitavanja bile su razbacane po kartografskom stolu pred njim, izuzev na
mestu gde je prenosiva holo jedinica projektovala sklopni presek devetnaest kilometara dugog sferoida,
izduženog prema polovima, koji je predstavljao Halejevo jezgro.
Samo na vrhu displeja, u blizini severnog pola, nalazila se proređena špagetna zbrka tunela, tamo
gde su ljudi napravili prolaze.
Preveliki zemljišni posed da bi ikada bio stvarno upoznat. A opet, više nego premalen da bi bio
valjan dom.
Čovek sa druge strane stola diskretno kašljucnu.
"Izvini, Žoao", reče Saul.
Visoki brazilski stručnjak za komete nastavi ono što je govorio pre nego što ga je prekinuo Saulov
vrtoglavi napad.
"Reč je o tim pećinama, Saule." On gurnu ruku u kompjuterski stvorenu sliku i napravi precizan,
mali pokret prstom. Iako u tom prostoru nije bilo ničega materijalnijeg od vazduha, mašina mu pročita nameru
kao da je okrenuo stranicu. Slojevi sklopnog crteža skidali su se da bi prikazali nove trase tunela prema severu
i istoku, koje su povezivale brojne zaobljene šupljine.
"Verujem da sam utvrdio kako su te odaje nastale", izjavi Kviverijan.
Saul diže pogled sa displeja prema Kviverijanovim mršavim patricijskim crtama. Njegov rimski nos
pojačavao je utisak ptice grabljivice. Ta slika slagala se s njim - čovek je bio toliko nepredvidljiv, plah. Saul je
pažljivo birao reči.
"Mislio sam da je to već rešeno, Žoao. Kometa se obrazovala iz prvobitne Sunčeve magline,
začinjena s mnogo kratkoživućih radioaktivnih materija iz obližnje supernove. Beta raspad zagrejao je deo
unutrašnjosti, napravio šupljine, dok je spoljašnja ljuska - izložena svemiru - ostala hladna, zaštitni prekrivač
oko otopljenih oblasti."
Kviverijan nestrpljivo mahnu rukom. "Da, da, ta stara teorija. Aluminijum 26 i drugi kratkoživući
elementi svakako mora da su napravili jedan broj istopljenih kanala, u svoje vreme."
"Otpočeo sam postavku modela biogeneze, zasnovanu na toj zamisli. A ti sada kažeš da više nije
dobra?"
Kviverijan se živahno probi napred. "Radioaktivne materije nisu mogle da obezbede dovoljno toplote
za sve topljenje koje smo opazili! A ne objašnjavaju ni opseg frakcionacije koji smo našli!"
"Frakcionacije?"
"Stepena za koji su se elementi i minerali razdvojili jedni od drugih nekim dinamičkim procesom i
obrazovali te nakupine rude koje smo svuda pronalazili. Saule, radioaktivna teorija to naprosto nije u stanju da
objasni! Vidiš? Zbog toga sam počeo da po literaturi kopam za drugom metodom, drugim načinom na koji se
to moglo desiti."
Saul je stajao bliže stolu. "Pa, zvuči mi zanimljivo, Žoao. Upravo sam govorio Niku Maljenkovu da
izgleda nema dovoljno..."
"Istrpi me jedan minut, Saule." Saul diže ruku dok je prebirao po gomili očitanih rezultata. "Ima
nešto što hoću da ti pokažem. Imam to ovde negde."
Page 47
 Srce komete
"Samo polako, Žoao." Saul sleže ramenima. Trenutno je bio zadovoljan uživanjem u trenutku bistre
glave - vazduh sa mirisom badema bio mu je bar jednom svež u nozdrvama. Gledao je kompjutersku
predstavu kometnog jezgra koja se polako obrtala.
Seizmička proučavanja ispunila su najveći deo trodimenzionalne mape nejasnim sivim i belim
linijama i označavala zamućenim obrisima položaj većine krupnijih raseda i pećina. Pa ipak, u suštini je čitava
nepravilna lopta, izuzev malog dela, ostajala tajanstvena - oblast koju je trebalo istraživati tokom dugih, tihih
smena pred njima. Tek nešto manje od pet procenata zapremine, sa središtem na severnom polu, bilo je
dobro upoznato.
Severnu obrtnu osu probijala je uska narandžasta linija označena sa TUNEL 1, koja se spuštala
pravo nadole, jedan kilometar, do mravinjaka odaja označenih sa SREDIŠNJI KOMANDNI KOMPLEKS -
uključujući tu dvoranu za odmor i većinu naučnih laboratorija. Taj tunel nastavljao se prema unutrašnjosti još
neka dva kilometra i najzad završavao na manje od pola puta prema središtu Halejevog jezgra.
Putem se Tunel 1 spajao sa nizom vodoravnih tunela, koji su počinjali sa crveno obojenim 'A' u
blizini površine: ovde gde su sada stajali prolazilo je zeleno 'F' i završavalo se žutim 'N'.
Taj raspored bio je mnogo manje uredan na drugim mestima. Nekoliko prolaza otvaralo se prema
velikim pećinama koje su svemirci otkrili na najteži način. Tri ogromne dvorane sada su sadržavale prednje
odeljke tegljača za pregratke Sekanine, Vipla i Delseme, kao i većinu usnulih kolonista. Druga, u blizini
površine, sada je sadržavala gotovo u potpunosti sklopljen gravitacioni točak Edmunda Haleja.
Kompjuterski stvorena grafika bila je dobra i prikazivala je čak i polje skladišnih šatora rasutih među
brežuljcima na severnom polu. Model delimično demontiranog broda predvodnika, sa finim pojedinostima,
visio je u minijaturi u blizini sićušne, blistave vazdušne komore Tunela 1, povezan za tri sidrišna tornja.
Saul se prebaci napred i ugleda dve majušne tačke kako se kreću po okolini Edmunda Haleja -
beskrajno sitna ljudska obličja... Kapetan Kruz i svemirac Tek Vidor pravili su popis i spisak zadataka za
sledećih tuce jednoipogodišnjih smena. Kompjuter ih je prikazivao na poslu, dok su detaljno pregledali brod.
Zamišljao je da bi, kada bi se popeo na sto i zagledao iz blizine, bio u stanju da razazna ambleme
sa simbolom imena na grudnim oznakama svemiraca, i možda da vidi kako prave pokrete rukama jedan
prema drugom.
Saul je bio naviknut na kompjutersko predstavljanje u svom radu. Rutinski je vizuelno 'zaranjao' u
jednoćelijske organizme koje je proučavao. Pa ipak, smatrao je da je ova predstava izvanredna. Svuda u
domašaju skanera glavnog kompjutera čovek je mogao da zumira i vidi animiranu verziju mnoštva aktivnih
članova posade... svedenih na stereotipove automatskim editorom za privatnost, ugrađenim u mašinu. Slično
tome, privatne odaje bile su crne kocke poređane duž tunela E, F i G, nepropusne za izvrsnu simulaciju.
Svemirci su bili naviknuti da rade u zatvorenoj zapremini. U stvari, sav taj prostor mora da im je
izgledao divno. Ali civile poput Saula kolonija je veoma podsećala na farmu mrava.
Baš smo postali lepa skupina troglodita. Pravi pravcati koboldi.
Pa ipak, ne nalazim nikakvu grešku u Miguelovom rasporedu. Sve se odvija prema planu.
Da kucnem u drvo. Saul zglavcima lako lupnu po slepoočnici i nasmeši se.
Čak je i predvidljiva galama zbog njegovog otkrića predstavljala manju gnjavažu nego što je
očekivao. Vreme kašnjenja poruka sa Zemlje dopustilo mu je da povezuje više intervjua za sredstva
informisanja odjednom. Neprijateljskija ili senzacionalistička pitanja mogla su se 'izgubiti prilikom prenosa'.
Saul je uočio nepobitne prednosti u pravljenju velikih otkrića daleko od razuzdane gomile.
Kad bi sada samo mogao da odredi kako se dogodilo to da su primitivni prokariotski organizmi
pronađeni smrznuti pod površinom drevne ledene lopte! Niko nije imao pojma kako su se ta sićušna stvorenja
tu našla, a da ne pominjemo to kako su preživela.
"Našao sam!" objavi Kviverijan. On dograbi tanušnu foliju. "Kao što rekoh, nikako nisam uspevao da
objasnim sve te znake topljenja u prošlosti koje viđamo ovde... sve dok nisam naišao na čitav niz navoda koji
pominju induktivno grejanje tokom Sunčeve faze T Taura!"
"Molim?" Saul se zaljulja unapred, na prstima, lako oslonjen o sto.
Kviverijanove usne napućiše se. "Oh, nisu ubacili baš mnogo zvezdane fizike u tvoj pomoćni kurs, je
li? Pa, da vidimo da li mogu da objasnim. T Taura je ime izvesne veoma nove zvezde u sazvežđu Bika; čitava
klasa objekata imenovana je po njoj. Naučnici su ih proučavali tokom jednog veka. U stvari, u razvoju svake
mlade zvezde postoji jedna određena faza. I naše Sunce moralo je da prođe kroz tu fazu, rano, tokom
postanja Sunčevog sistema."
Kviverijan preplete duge prste i zagleda se u svemir, kao da navodi iz sećanja. "Najzanimljivija
osobina zvezde tipa T Taora jesu zaista neverovatni stelarni vetrovi - fluks vrućih protona i elektrona koje je od
zvezde odbacila udarna sila i električna..."
"Znam šta je to sunčev vetar, Žoao", reče Saul blago.
Oči drugog čoveka kao da su sevale. "Dobro! Ali verovatno ne znaš da su tokom Sunčevog perioda
T Taura vetrovi morali biti mnogo hiljada puta jači nego što sada ikako mogu postati. A ta struja čestica nosila
je zaista veličanstveno magnetno polje."
Page 48
 Srce komete
Kviverijan ga je gledao s iščekivanjem. Ali Saul samo zavrte glavom. "Izvini, ne razumem."
Brazilac iznervirano sleže ramenima. "Neznalico od biologa! Zar ne vidiš? Sve rane protoplanete i
komete prolazile su kroz to snažno magnetno polje dok su kružile i kružile oko novorođenog Sunca. Poput
namotaja žice u velikom generatoru! Vrtložne struje! Otpornost!"
"Ah, mazel!" pljesnu Saul rukama. "Dobio bi grejanje indukcijom."
Kviverijan šmrknu. "Znači ipak su te nečemu naučili u Haifi. Da li sada vidiš? Da li razumeš?"
Saul klimnu. Um mu je već jurcao napred. "Novoobrazovana površina komete, okrenuta prema
svemiru, ostala bi hladna... izolatorski pokrivač. Čak i ako bi veći deo unutrašnjosti bio istopljen, toplota ne bi
pobegla."
"Tačno. Razume se, to radi samo pod određenim uslovima. Potrebna ti je veoma velika kometa,
poput Haleja, i mnogo soli ili slobodnih elektrolita, kao što smo pronašli ovde."
Nesvesno, Saul odiže čitavu svoju majušnu težinu od poda tako što je ispružio ruke oslonjene o sto.
Telo mu je bilo napeto od previše laboratorijskog rada i premalo vežbe. Možda će uskoro morati da prihvati
ponudu Majka Kruza i da nauči da igra svemirsku odbojku.
"Koliko traje ta faza T Taura?"
"Nekoliko miliona godina. Ne mnogo dugo. Ali dovoljno dugo da stvori te duboke odaje koje smo
pronašli! A uza svu tu struju koja je tekla na sve strane, lako je videti kako se toliko mnogo materija izdvojilo u
tanke žile svuda po jezgru!"
Kviverijan je u potpunosti imao pravo da bude oduševljen. Čovek je zavideo Saulu na otkriću i pažnji
štampe sa Zemaljske strane, ali sada je izvestio o sopstvenom pronalasku. To će bez sumnje biti senzacija,
naročito u brazilskim novinama.
"Čestitam, Žoao", reče Saul iskreno. "To je stvarno velika stvar. Mogu li da dobijem ovaj primerak
tvoje liste referenci da ga pogledam?"
"Uzmi ga. Uzmi ga. Već sam poslao preliminarni izveštaj."
Ideje su vrcale poput mehurića gasa u Saulovom umu. "Mislim da će mi ovo pomoći u mojim
proučavanjima, Žoao."
"Drago mi je. Ali, znaš, to će zahtevati vrlo složenu kompjutersku simulaciju. Ne želim da tražim
pomoć od Zemlje dok se ova stvar ne razvije bolje.
Možeš li ti da mi pomogneš, Saule? Ti si dobar u takvim stvarima."
Saul sleže ramenima. "Kao laik, pretpostavljam. Ali jedan od najvećih stručnjaka upravo je u ovoj
smeni, Žoao. Zašto ne pitaš Virdžiniju Herbert?"
Kviverijanu kao da je postalo nelagodno. "Ne mislim da bi ta Herbertova mnogo sarađivala. Njena
vrsta..." On zavrte glavom i pusti da nagoveštaj ostane u vazduhu.
Saul je bio prilično siguran da je razumeo šta je čovek hteo da kaže. Slušao je to i ranije.

Njihova vrsta uvek je bila problem.

Njihova vrsta...

Kviverijan se nervozno pokrenu. "Ti perseli su zatvorena družina koja neće da sarađuje, Saule. Ne
mislim da bi bila voljna da pomogne naučniku iz moje zemlje."
Saul je mogao samo da zavrti glavom. "Porazgovaraću s njom i obavestiću te, Žoao. Šta kažeš o
tome da se ponovo vidimo za ručak, sutra? Uključićemo i Nikolaja u diskusiju."
Bio je zahvalan kada je Kviverijan samo setno klimnuo glavom i uzdahnuo. "Biću tu."
Kada je Saul pošao, planetolog je bio zagledan u holografski sjaj koji se polako obrtao, oštre crte
lica kupale su mu se u obojenim senkama. Saulu tada pade na pamet da Kviverijan nije izgledao naročito
dobro.
Tip stvarno treba malo više da se naspava. Možda bi mu to popravilo pogled na svet.

Sat kasnije, Saul je radio pred sopstvenim displejom, mrmljao je uputstva u subvokalni mikrofon i
petljao sa kompjuterskim komandama, mučeći se da se snađe.
Ideje su mu dolazile brže nego što je bio u stanju da ih pribeleži, da se i ne pominje uključivanje u
novi model. Svaki put kada bi ispitivao jedan aspekt, čitav niz neočekivanih posledica sručio bi se na njega.
Bio je to istinski stvaralački proces - neka vrsta božanskog nervnog prenosa - isto toliko bolan koliko
i uzbudljiv.
Ali gotovo je bio u stanju da je vidi. Bila je tu - titrala je poput svetlosti lutalice - sjaj koji se tek nazire
preko močvare pune uskovitlane magle. Teorija. Hipoteza.
Način na koji je tajna mogla stići do Halejeve komete.
Saul je pretraživao terabajte neobrađenih podataka koje je ekspedicija prikupila o kometi, tragao je
za onakvim sastojcima kakvi su mogli biti pohranjeni tokom Sunčevog ranog plama. Sve je bilo tu, ali prava
kuhinja je nedostajala.
Page 49
 Srce komete
Izgledalo je da je literatura Žoaoa Kviverijana nudila onu probnu posudu za kojom je Saul tragao.
Faza T Taura... premišljao je Saul. U najmlađim danima, Sunce mora da je bilo nemirno dete. U tim
danima, dah zvezde bio je naelektrisan i vreo.
Znači, bilo je elektriciteta - sjajno. Ali koliko, tokom kolikog vremena?
Bilo je cijano-vodonika, ugljen-dioksida i vode - čime mora da je bila zasićena i primitivna Zemljina
atmosfera - tako da su se osnovne amino-kiseline brzo obrazovale. Ali sledeći koraci bili su teži.
Trodimenzionalna mreža međusobnih veza na njegovom središnjem displeju postajala je sve
nezgodnija i nezgodnija, visoka, naherena utvrda sagrađena na nakalemljenim pretpostavkama.
"Ah! Neka ti koze žvaću kordit i onda daju obilje mleka!"
Psovao je mašinu na arapskom, zahvalnijem jeziku za tu svrhu nego što je engleski. Osećao je
prste kao nespretne kobasice, a matematičke tajne, koje je uneo iz astronomskih članaka, plesale su na
samoj granici uhvatljivosti. Nije mogao valjano da objedini jednačine u zajedničku shemu koja mu je bila na
umu.
Jedan sat, dva, tri navaljivao je na nju. Ali prokletinja naprosto nije htela da se uobliči.
Saul oproba grubu silu, ubacivao je blok za blokom spoljašnje memorije, dodavao sve više i više
paralelnih procesora koji će vršiti iteracije problema. Bilo je to daleko od elegantnog pristupa... više je ličilo na
traganje za kućom po mraku tako što se pošalje krdo slonova u stampedu kroz noć u nadi da se neko
saznanje može steći na osnovu zvuka lomljenja drveta.
Sve to radim pogrešno. Trebalo bi da odem da uzmem jedno pivo. Da malo slušam Baha. Podesim
zid da pokazuje zalazak Sunca u Polineziji. Da pustim da se slegne.
Saul je lupkao prstima.
Možda bi trebalo da zatražim pomoć.
Sedeo je u mrežnom naslonjaču, ne toliko umoran telesno koliko u umu, u srcu.
Bila je to jedina radost koja mu je preostala u životu - traganje za tajnama. I još se osećao poput
dečačića - osujećen i gnevan - kad god bi priroda, činilo mu se, poželela da se porve s njim, da ga prisili da joj
laskanjem i ulagivanjem izvlači tajne, umesto da mu ih preda lako, bez borbe.
Koliko životnih zadovoljstava je u stvarnom procesu bolno? Mirijam, oprosti mi, ali ti si uvek znala da
sam voleo život, prirodu tek nešto malo više nego tebe i decu, je li?
I eto me sad, besnim zbog toga što moja najstarija ljubav ponovo neće da se ugasi.
Saul zažmirka i diže se u sedeći položaj. Nagli pokret odbacio ga je tako da je zalebdeo nad
mrežom, ali on jedva da je primetio.
Šta na...
Neverovatno, nešto se dešavalo na displeju pravo pred njegovim očima. Talasanje promene.
Otpočelo je u gornjem desnom kvadrantu proračuna. Odjednom, elementi postadoše zamućeni
oko ivica. Nerazgovetni, nasumični delići navaljivali su jedan na drugi. A onda, nemoguće, jedan Gordijev čvor
logike poče da se dreši!
Najpre je pomislio da je čitav haos počeo da se raspada usled sopstvene inercije.
Onda je promenio mišljenje.
Mini, sedefu...
Iz haosa uobličavala se jednostavnost. Iz ružnoće - lepota!
Bilo je to kao da posmatraš prelazak rastvora u veličanstveni, rastući kristal. Divno... da. Previše
divno.
Nešto ili neko se umešao, zaključio je on. I Saul brzo shvati još nešto: da je taj, ko god bio... ili šta
god... očevidno daleko bistriji od njega.
Jednačine su se razdvajale, kao da ih preseca nukleaza RNK. Komadići su se raspadali dok je
gledao u njih. Složili su se u grupe, red za redom, gomilali se skladno u blistavu piramidu logike. A na njenom
vrhu...
Saul je ubrzano disao dok je gledao krajnju formulu. Mogao je da oseti kako mu bilo tuče.
"Izvini što sam se umešala ne tražeći dozvolu, Saule. Ali gazio si na sve strane po informatičkom
sistemu do trenutka kada sam primetila. Pre ili kasnije aktivirao bi alarme."
Saul dođe do glasa.
"U redu je, Virdžinija. Ja... zahvalan sam za pomoć."
Nastala je kratka stanka. Onda holo displej s njegove leve strane ožive, a lice Virdžinije Herbert
zatitra i zagladi se, replika bogatih boja koje su i dalje nagoveštavale slane povetarce i tropsko sunce. Duga
crna kosa tekla joj je preko ramena, malo podignuta, kao da je žurno začešljana tek pre nekoliko trenutaka.
"Drago mi je što nisi ljut zato što sam uletela."
"Ljut!" Saul se nasmeja. "Spasla si jedno od nas, ili mene ili tu tvrdoglavu mašinu!"
Virdžinija se nasmeši. "Pa, olakšanje je znati da sam učinila pravu stvar. U stvari, to čime se baviš je
prilično složena materija. Ne mogu se pretvarati da išta razumem. Ja sam ti samo proslavljeni džokej na
brojevima."
Page 50
 Srce komete
"Ne slažem se." Saul snažno zavrte glavom. "Ti si umetnica."
Virdžinijina maslinasta koža primetno potamne. Njeno "Hvala ti" bilo je jedva čujno. Saul podeli
jedan dugi osmeh s njom.
Virdžinijine oči skočiše u stranu. "Uh, ako bi hteo, mogao bi da siđeš ovde dole pa da damo
Džonfonu da radi na tvom problemu. On je stohastički procesor, znaš. A ja nekako verujem da je zbog toga
mnogo primenljiviji na tu vrstu problema kakav imaš nego te stareprecizne paralelne mašine.
Sigurna sam da možemo da nabacimo simulaciju u poređenju s kojom bi ova izgledala kao čiča
Gliša."
Saul klimnu. "Samo ako mi dozvoliš da donesem bocu, Virdžinija. Imam osećaj da će nam biti
potrebna."
"Dogovoreno!" reče ona bodro.
Ali dok se Saul podizao, istegnuta slika Virdžinijine ruke posegne preko njegovog radnog stola -
poput čoveka od gume - i kucnu jednim prstom po svetlećem, titravom nizu zlatnih ispisa na vrhu visoke
piramide podataka.
"Šta je to uopšte, Saule? Je li u pitanju nešto posebno?"
On sleže ramenima. "Pa. Pretpostavljam da bi moglo tako da se kaže, Virdžinija. To je hemijski
simbol za nešto što se zove purinska baza. Jedna u stvari prilično prosta, zvana adenin."
Virdžinija povuče avetinjski prikaz ruke. "Pa, nadam se da je bitno. Ali bilo bitno ili ne, kladim se da
ćemo poterati čitavu stvar mnogo dalje. Imam njuh za to, znaš."
Blistavo se nasmešila.
"Vidimo se ovde dole za koji minut, Saule. Gasim VKH." Njena slika nestade.
Saul je nepomično stajao jedan trenutak. "Da, draga", reče on najzad prisustvu koje kao da je
ostavila za sobom. "I ja verujem da ćemo da odguramo mnogo dalje."

VIRDŽINIJA
PREPLETENE NITI MOLEKULA POPUT VIŠEBOJNIH STEPENIKA... MUNJE SEVAJU U TAMI...
U najfinijoj razmeri simulacije, molekul je bio tek nešto više od stilizovanog stepeništa sastavljenog
od standardnih komada - blistavih, užlebljenih odlomaka plave, zelene i crvene - amino-kiseline, fosfati i prosti
šećeri povezani poput pogrešno složenih delova komplikovane slagalice.
Izgledalo je da se lanac uvrće i migolji dok se obrtao po uzavrelom toku. Mreža srebrnastih linija
probijala je put električne struje; neravnomerno raspoređena, pucketala je po slanoj tečnosti.
Blistavi zlatni radikali naletali su na rastući polimer. Većina ih se ponovo odbijala u naglim
bleskovima svetlosti. Povremeno bi neki od njih udarcem otkinuo komad i bacio ga u tok, smanjujući molekul,
ostavljajući iskrzanu ivicu da visi. Češće se događalo da komad u sudaru nađe udubljenje pravog oblika i da
se prilepi.
Kako je polimer rastao, razmere prizora uvećavale su se, kao da se kamera povlači unatrag. Nova
nit pridruži se prvoj, zatim još jedna, preplitale su se u uskomešanom haosu. Nakupina pade na ogroman
žutosmeđi zid koji se ukaza odozdo, rđastu ravnicu izbušenu krzavim rupama.
Ivica jednog crnog otvora uhvati nit molekula, jedan kraj visio je kao zavesa u procepu. Nakupina se
jedno vreme naginjala nad njega, onda se skotrlja unutra.
"To je neka vrsta gline... nešto poput montmorijonita, čini mi se. Primećuješ kako lanac pada pravo
u otvoreni deo rešetke. Samo nekoliko oblika sintetizovanih u otvorenom toku bilo bi u stanju da uđe na takav
način.
To je rani korak u dugom procesu odabiranja. Neke teorije kažu da se to na ovaj način dogodilo na
Zemlji, nekada davno. Najzad su molekuli zaštićeni od uskomešanog daš mi - dam ti elektrizovanog vodenog
toka. Tamo ih mogu dohvatiti samo određeni radikali... a oblik šupljine raspoređuje molekule upravo tako.
Građenje - pre toga sporo i haotično - sada počinje zaozbiljno.
Ali smešno je što je to glina. Očekivao bih da bude nešto kao oksid gvožđa. A vidiš kako peptidi kao
da katalizuju rast novih slojeva gline? Zapanjujuće. Zaboravio sam na to!"
Virdžinija je puštala Saula da nesmetano dalje brblja; delila je njegovo uzbuđenje, ali je bila previše
zaposlena da bi mu odgovarala ukoliko joj ne postavi direktno pitanje. Upravo sada pravi izazov bilo je
naprosto objediniti sve raznorodne elemente u njegov složeni program.
Svakako, bila je naviknuta na blistave slike i upečatljive simulacije. Ne, ono što je ostavilo utisak na
nju bila je prefinjenost tog sveta molekula i struja, atoma u sudaru i zvonke ravnoteže. Bio je to vrtlog sićušnih
gurkanja i povlačenja proračunat u jedanaestodimenzionom matričnom prostoru, a raznolikost obličja
svejedno ju je zapanjivala.
Ekran je prikazivao samo tek najprostiji površinski deo toga - usrednjeno uzorkovanje Džonfonovog
stohastičkog korelatora. Ono što je stvarno okupiralo Virdžiniju bila je matematika, duboko dole. Tek
povremeno bi podigla pogled da vidi kako idu slike.
Upravo sada simulacija je sledila molekule u razvoju do njihovog novog doma. Ugnezdili su se po
Page 51
 Srce komete
pukotinama u složenoj rešetki gline i ostavili središnji prolaz kroz koji su dolazili sveži materijali iz spoljašnjeg
sveta. Novi delovi dodavali su se a stari bili odbacivani kao otpaci, da otplove odatle. Oblik i dalje rastućeg
lanca nastavljao je da se menja, sada kao prosta helikoidalna spirala, drugde je zaokretao i vraćao se u sebe,
menjao smer nalevo i nadesno.
Saul ponovo objasni.
"Ovde malo varam, zarad brzine. Postavili smo početne uslove i puštamo da ogroman broj
simuliranih molekula 'evoluira', prepuštajući tvojoj divnoj mašini da izabere najuspešniju liniju od milijardi... a ja
gonim one koji najviše obećavaju, da učine ono najbolje što znaju pod takvim uslovima.
Da vidimo da li gurkanje ovde i tamo može da pokrene tu primitivnu stvarčicu i da nam da..."
Virdžinija otkri da joj posao postaje lakši sada kada je Džonfonov ekspertni sistem počeo da hvata
osnovna pravila ove igre.
Ili je to bilo zbog toga što je Saul postajao sve bolji kako se bližio kraju?
Ležali su jedno do drugog na širokom mrežnom ležaju u njenoj laboratoriji, oboje povezani kablom
za složenu hardversko-softversku jedinicu. Za Virdžiniju je bilo poznato iskustvo to što je nosila prefinjeni
indukcioni priključak i lako, poput klaviriste, igrala po tasterima za raspoređivanje. Saul, s druge strane, bio je
nespretniji za komandama. Kabastom korteksnom šlemu nedostajao je uređeni sklad njene posebno izrađene
veze.
Pa ipak, brzo je savladavao svoju nespretnost. A uzbuđenje mu je bilo zarazno. Njegove
subvokalizovane misli stizale su direktno njenim slušnim živcem.
"Ovo je divno, Virdžinija! Daleko, daleko više od pukog programa za simulaciju, ta tvoja konstrukcija
istražuje mogućnosti!"
"Džonfonov procesor je bioorganski, Saule. Matrica pseudoproteina u mreži filamentnih vlakana.
Tamo kod kuće odbacili su takav pristup pre mnogo godina, zbog toga što mu je broj pojedinačnih grešaka
prilično visok. U stvari, danas se prema tebi odnose kao prema lujki ako makar i progovoriš o tome." Nadala
se da joj se ništa od gorčine ne prenosi na reči.
"Hmmm. Više pojedinačnih grešaka, jasno. Ali možeš da spakuješ toliko mnogo kola na sićušnu
površinu da to i nije bitno, zar ne?"
Virdžinija se oduševi. On shvata.
"Tako je, Saule. Stohastički procesor radi s verovatnoćom a ne sa zasebnim odgovorima da ili ne."
"Liči na način na koji Kuni opisuje delovanje ljudske predsvesti! Jesi li čitala Kunijeve radove?"
Virdžinija se nasmeja. Naglas, to je bio blagi kikot. U njihovim glavama, zvuk zvona.
"Razume se da jesam! Ne bih dospela toliko daleko bez ideja tog čoveka o kreativnom procesu. Ali
iznenađena sam da si ti čuo za njega, Saule. Konceptualna heuristika nije nikada blizu molekularne biologije
na bibliotečkim policama."
Nastala je stanka dok se Saulova pažnja vraćala simulaciji. On gurnu naročito veliku nakupinu
molekula iz jednog od zjapećih tunela u glini pre nego što je ova mogla da zapuši dotok svežeg materijala,
malo mešanje zarad ranijeg dobijanja dokaza.
"Poznavao sam Kunija, Virdžinija. Njegova porodica obezbedila mi je smeštaj posle izgona..."
'Zidovi' simulirane rešetke blago su pulsirali i Virdžinija se malo pokrenu da osigura model od daljeg
uticaja Saulovih osećanja. Bez zaustavljanja, ona napravi drugi prolaz za njegove emocije - dalje od modela,
do malog bočnog spleta u koji su se mogle smestiti, proučavati... dodirnuti.
"Da li je to bilo kada si počeo da radiš sa Simonom Perselom?" upita ona. Istorija joj nikada nije bila
struka. Ipak, Virdžinija je znala da je bilo više od jednog 'izgona' iz zemlje zvane Izrael.
"Dobri bože, ne." Ovoga puta bio je red na Saula da se smeje. Taj ton odzvanjao je malim mestom
za odlaganje poput tihih violončela.
"Leviti su još bili sitni, fanatični jevrejski marginalci u brdima Judeje, a njihovi salavitski prijatelji nisu
bili ništa više do gomila besnih sirijskih izbeglica u vreme kada sam radio sa Simonom u Birmingemu."
Dok je Džonfon i dalje održavao simulaciju, Virdžinija oseti iskušenje da pokuša da sledi tragove
Saulovog bola, življeg od svega što je ikada pre toga iskusila u vezi čovek-čovek. Ali onda Saul ponovo
promeni temu.
"Baš bi nam zgodno došle ovakve alatke u vreme kada smo Simon i ja radili na problemu odvajanja
gameta", subvokalizova on. "Tada smo imali samo kilobitne paralelne procesore, gigabajtne memorije i
deduktivne sekvencere kojima su bili potrebni dani da prouče jedan jedini hromozom.
Ali bila su to dobra vremena."
Virdžiniju je dirnula njegova jačina još dok se usredsređivala na nju, povećavala propusnost kanala i
osetljivost veze. Saula je bilo lakše sondirati nego ijedan raniji subjekat. Osim, možda, najmanje dece.
I iz nekog razloga to je ovoga puta nije neprijatno dezorijentisalo. Naprotiv, bilo je prijatno, iako
pomalo zastrašujuće. Čovek je bio... pa, jak.
"Nastavi, Saule. Simulacija ide dobro. Volela bih da čujem više o tim danima. Počeo si da pričaš
Karlu i meni o svom ranom radu na leku protiv srpastih ćelija, Leš-Nihanovog sindroma i lupusa."
Page 52
 Srce komete
"Lekovi!" nasmeja se Saul, a violončelima se pridruži gorki hor cimbala. "Jeste, to sam radio.
Srećom, veći deo kasnijih napora doneo je bolje rezultate. Neki od ranih 'uspeha' bili su samo delimični."
Virdžinija je to znala. Već je ušla u zapise ekspedicije i obrisala sve tragove sopstvene nesigurnosti.
Razume se, to neće ni na koji način uticati na njene dužnosti - u stvari, nadležni bi to verovatno dočekali s
odobravanjem. Ali svejedno je obrisala te podatke. Naprosto, to se nikoga nije ticalo.
Virdžinija smiri sopstvena osećanja i usredsredi se na tajnu tog čudnovato otvorenog kanala prema
Saulovim osećanjima, tik uz površinu. Danas učim više nego što sam to kod kuće mogla za godinu dana,
pomisli ona.
Osećala je Džonfonovo prisustvo tik uza se, uz bok, oponaša joj pokrete, uči na osnovu
'posmatranja' kako se igra kanalima, podešava rezonance. Glatko, na njenu zapovest, mašinski surogat
skliznu da preuzme upravljanje. Uskoro je bila u stanju da se načas povuče i proveri biološku simulaciju,
tobožnji razlog zbog koga su tu.
Ova je i dalje navaljivala, gomilala prefinjenost preko složenosti. Sada se razmera ponovo povukla
da bi obuhvatila čitavo polje otvora u rešetki, svako sa sopstvenim oivičenjem od ogromnih belo-plavih
molekula koji su se talasali u električnoj struji, poput treplji oko razjapljenih usta.
Ona pokuša da održi razgovor. "Ali ti nisi bio s Perselom kada je..."
"Kada je napravio kobnu grešku? Ta sirota čudovišta? Ne. Možda je trebalo da budem. Možda bih
učinio više dobrog nego što jesam kada sam se vratio u Haifu da se uključim u borbe. Do tada je bilo
prekasno, razume se. Stare Sabre i kibuci su se podigli, a onda su ih zdrobili leviti i njihovi 'mirotvorni'
najamnici. Mirijam i malecki..."
Nagli nalet osećanja bio je sveobuhvatan i neposredan. Virdžinijine oči zakolutaše kada se prisetila
prizora gnusnog užasa... činilo joj se da gotovo vidi naselja u plamenu, šumske požare... da oseća talamusni
nalet bola i krivice.
Besna, ona naredi Džonfonu da prestane sa stvaranjem tih slika. Mašina nije imala pravo da se
meša na takav način!
Samo pojačavam, Virdžinija, objavi Džonfon preko njihovog privatnog kanala, suvo isporučujući vest
koja ju je zapanjila više od blistavog prizora hrama koji se dizao na drevnom bregu. Virdžinijina usta odjednom
su bila suva. Ali...
Ne vršim interpolaciju niti simulaciju bilo čega. Pojačane, to su direktne slike iz subjekta.
Pesnice su joj se grčevito stezale i opuštale, prisiljavajući mašinu da automatski isključi komande na
vrhovima prstiju. Dah joj je dolazio u nepravilnim, šumnim jecajima dok ju je istina pogađala punom žestinom.
"He nalulu ehaeha!"
Kao iz daljine osetila je kako su joj valdo-rukavice skinute sa ruku, snažne ruke digle su joj ramena.
"Jesi li dobro, Virdžinija?" govorio je Saul glasno. "Nisam mislio da tako snažno naletim. Mislio sam
da stalno radiš ovakve stvari."
Ona zatrepta, diže pogled prema njegovom zabrinutom licu. "Z... znao si šta nameravam?"
On se nasmeja. "Ko ne bi, kad ste ti i tvoj kibernetski ljubimac vrebali po ivicama moga uma, gurkali
i opipavali?"
On zavrte glavom. "Iskreno, Virdžinija, ono što si učinila ovde zapanjujuće je. Delovalo je...
neposredno! Veza uz pomoć misli. To je bilo u toliko priča i filmova, čak i pošto je Margan navodno dokazao
da je nemoguće, pre toliko godina, ali..."
Virdžinija je još bila ošamućena. "I jeste. Trebalo bi da bude... nemoguće, hoću da kažem. Koristim
Džonfona kao posrednika, za nagađanje i određivanje pravila, za simulaciju. Ali nikada nisam očekivala..."
Sada je Saulov izraz bio ozbiljan. "Hoćeš da kažeš da ti je ovo prvi put?"
Virdžinija je bila prisiljena da se nasmeši. "Jeste, moj prvi put. Ali, ne brini, Saule. Bio si savršen
džentlmen."
To je obavilo posao. On se zavali i zaurla, a ona mu se pridruži. Smejali su se zajedno. Napetost
kao da je čilela i jedan dugi trenutak nijedno od njih dvoje kao da nije nimalo primećivalo činjenicu da je još
drži u naručju.
Ovo je toliko prijatno, pomisli ona najzad.
"Hmmm?" reče on i kucnu se po šlemu. "Dobijam samo mali deo toga, ali prilično sam siguran da
se slažem, o čemu god da se radi."
Ona diže pogled prema njemu. "Oh, Saule. Znala sam da si imao tužan život. Ali sasvim je
drugačije kada to osećam, gotovo da se sama prisećam."
Nova slika zatitra na rubu vidnog polja, jedna žena. Nije bila neka lepotica, ni u kom slučaju -
mišjetamna kosa uokvirena oko običnog lica - ali osmeh joj je bio topao i bilo je u njoj sjaja koji se prelivao. Iza
nje bila su dva manja lica, dečak i devojčica.
Mirijam? Tvoja deca?
Da. Bol ublažen vremenom. Ljubav nesmanjena.
A u njenom srcu, drugi bol, još silovit. Ljubav bez uzvraćanja.
Page 53
 Srce komete
"Ne mrziš me... zbog genetskog postupka nad tobom?" upita Saul.
Virdžinija brzo diže pogled i pogleda ga u oči. Onda zavrte glavom. "Jesam, nekada davno. Tebe i
Simona Persela. Onda sam srela neke od drugih persela... one na kojima je tvoj lek protiv lupusa delovao u
potpunosti.
Učila sam. Saznala sam da bih bez lečenja bila mrtvorođena ili grozno obogaljena... a ne samo - da
ne mogu. Bila je to čista kocka što sam..."
"U redu je." Saul je privuče sebi, a ona zatvori oči.
"Oboje još imamo posla. Valjanog posla. A to i nama daje deo budućnosti, Virdžinija."
"Da, naš posao... i možda još nešto više." Osećala je toplinu. Virdžinija diže lice do njegovog. Saul
je morao da odgurne u stranu žice svoga šlema da bi je poljubio.
Nikada ranije nisam učinila ovako nešto dok sam u vezi, pomisli ona usred plimskog naleta
osećanja. Pitam se šta će Džonfon pomisliti.
Nad njima, negledana, simulacija se ponovo panoramski pomerila unatrag, obuhvatajući zid od
gline i slani vodeni tok, blistav od električne struje.
Blistava obličja počela su da izlaze iz pukotina boje rđe. Lepršala su po vrućem toku - sada
obložena i oklopljena protiv molekula koji su ih tukli - i izlazila u raznobojni svet, gutala jedno drugo, rasla i
pravila male replike samih sebe.

KARL
Najpre je pomislio da nije u pitanju ništa bitno.
Karl obrisa zelenu i smeđu sluz sa destilacionih cevi i pođe dalje. Zona za prikupljanje gasa u
Tunelu 3 bila je dug mračan hodnik, njegov fosfor na sve je bacao odsjaj boje nezrelog limuna.
Instalacije su izgledale u redu - magnetni motori su zujali, cevi klokotale, zaudaralo je na pokvarena
jaja od sumpornih jedinjenja. Višak isparenja iz milja tunela, koji su se sada provlačili kroz Halejevo jezgro,
skupljao se ovde. Biološki popis pokazivao je da ima viška korisnih tečnosti i govorio je da bi ih trebalo
uskladištiti. Otparavanje će se verovatno smanjiti kada isparljivije vrste leda budu utrošene, a biće i manje
aktivnosti koje stvaraju toplotu tokom dugog krstarenja prema spoljašnjosti. Sve je delovalo prilično prokleto
dobro.
Ali po filterima bilo je smeđe lepljive materije. Sranje. Ima je na sve strane. Karl je pažljivo očisti
vodenim mlazom i isprazni pokriveno vedro u cev koja je vodila napolje - jednosmerno, munjevito isparavanje
koje je vodilo pravo u slobodni svemir.
To đubre čudnog izgleda nije trebalo da bude tu. Trebalo je da prefilteri odvoje krupne stvari i
proseju ih u potrazi za korisnim čvrstim materijalima. Ovi rezervni filteri trebalo je da uhvate nečistoće i
kristališu ih.
Možda ima nešto zanimljivo u vezi s tom posebnom lepljivom stvari. On napuni bočicu za uzorke -
biotipovi neprekidno su ga gnjavili tim tragovima bilo čega neobičnog - i odbaci se prema pregratku za
spavanje 1. Maljenkov bi trebalo da pogleda ovo.
Dok je prolazio kroz veliku vazdušnu komoru u središnji kompleks, on shvati da mu nedostaje
Džefers. Posada koja je postavila bazu sada je u potpunosti bila bezbedna u pregracima, zbog čega su stvari
postale pomalo usamljeničke za prvu smenu. Kapetan Kruz unapredio ga je u starijeg vodnika, što je samo
značilo da će jurcati više od ostalih, i proveravati - ali ta mala počast činila mu je zadovoljstvo.
Ionako je voleo da radi sam - da glatko i sigurno klizi kroz komore i tunele dok mu se u ušima
prepliću Bah ili Mocart. Možda sam prirodni pustinjak, pomisli on. Pitam se da li su ljudi koji su vršili odabir
posade to mogli da zaključe na osnovu provera psiholoških sposobnosti. Jedva da je ikoga viđao poslednjih
nekoliko dana.
Kada je ušao kroz zadnja vrata medicinskog odeljenja, prva stvar koju je čuo bio je glasan
razgovor.
"Ide tamo smesta! Nema pogađanja", probio se ozbiljni glas Nikolaja Maljenkova.
Karl zaobiđe ugao i ugleda krupnog ruskog medicinara u raspravi sa Saulom Lincom na hodniku.
Virdžinija Herbert gledala je prekrštenih ruku. Ona baci pogled na Karla, ali je delovala tužno i rastreseno.
"Želim uzorak za proučavanje", bio je uporan Saul.
"Ja sam uzeo uzorke." Maljenkov stavi ruke na kukove i preteće se naže napred. "Samo epiderma i
tečnosti."
"Biće mi potrebno više od toga da otkrijem šta..."
"Ne! Kasnije ćemo ga možda oživeti! Kada saznamo šta ga je ubilo. Ukoliko uzmeš uzorke
unutrašnjih organa, biće nam teže da ga posle povratimo."
Karl se namršti. "Hej, šta..."
Saul obrisa nos maramicom, ne obraćajući pažnju na Karla, i reče: "Ne možeš ga izlečiti dok ne
budeš znao šta ga je ubilo!"
"Imaš brisove iz grla, mokraću, uzorke krvi..."
Page 54
 Srce komete
"To možda neće biti dovoljno. Ja..."
"Hej!" umeša se Karl. "Hoće li mi neko reći šta se dešava?"
Maljenkov prvi put primeti Karla. Izraz mu se odjednom promeni od besa stisnutih usana u tužnooku
utučenost. "Kapetan Kruz."
Karl iznenada oseti vrtoglavicu, nevericu. "Šta? Pa to je... Ali video sam ga pre dva dana!"
Nijedan od dvojice muškaraca ne progovori - bilo je još naelektrisanja od njihove rasprave.
Virdžinija tiho reče: "Juče je dobio groznicu i otišao u krevet. Kada je Vidor otišao do njega on.. nije se
probudio. Umro je u roku od sat vremena. Po svemu sudeći, nije bilo drugih simptoma."
"Groznica? I to je sve?"
"Izgleda da se uopšte nije budio."
Šok usled toga tek je prodirao u njega a Karl je već imao utisak da se strmoglavljuje. Zapovednik
Kruz bio je središte, srce i mozak čitave ekspedicije. Bez njega...
"Šta... šta ćemo da radimo?"
Maljenkov pogrešno shvati Karlovo pitanje. "Da ga stavimo u pregradak za spavanje - smesta. Za
sada ima malo ili nimalo oštećenja nerava."
Ošamućen, Karl reče: "Pa... naravno... ali mislio sam..."
Saul reče: "I dalje mi se čini da bismo morali da imamo više podataka da bismo proučavali te
slučajeve..."
"Nismo sigurni koliko dugo je imao visoku temperaturu. Makar još malo vremena i rizik oštećenja
mozga." Maljenkov odsečno odmahnu rukom ispred Saula, brišući svako protivljenje. "Hajdemo."
Svi su otupelo krenuli do osovine kompleksa pregradaka za san. Karlu se vrtelo u glavi. On pokuša
da misli, grizući usnu. Humanistički naučnici pisali su nadugačko o tome kako mali, opasni poduhvati moraju
imati nepobitno superiornog, olimpijskog vođu da bi se izbegla grupašenja i prebrodile tegobe. Jednog Drejka,
ili Vašingtona. Bez takvog vođe...
U hermetički zatvorenoj pripremnoj odaji Semjuelson i Peltijeova obavljali su provere i postavljali
dijagnostičke kontakte oko tela već omotanog u sivi pokrov mrežnih kola. Lice Miguela Kruza-Mendoze bilo je
spokojno i još je zračilo moćnom odlučnošću.
Trake magle čipkasto su šarale vazduh dok je temperatura radne sobe opadala. Maljenkov se
preko mikrofona obrati dvojici uposlenih tehničara i grupa stade da gleda poslednje postupke smeštaja.
"Znači, naredio si smeštaj u pregradak i pre naše male rasprave", primeti Saul mirno.
"Želeo sam da sagledaš moju logiku. Dok je Macudo u pregratku, ja sam odgovoran za zdravlje
čitave ekspedicije", reče Maljenkov kruto.
"Stvarno jesi." Saulov glas nosio je samo suvi nagoveštaj ironije.
"Nadam se da ćemo moći da ga vratimo brzo - veoma brzo", reče Maljenkov. "Prokletstvo! Na
samom početku!"
Virdžinija reče hrabro: "Svi ćemo se zajednički potruditi. Razume se, moraćemo da..."
"Da odaberemo novog zapovednika", dovrši Saul umesto nje. "To je očigledno - Betani Ouks. Ona
je sledeća po činu."
Karl klimnu uz oklevanje. Još jedan ortovac. To su bili svi stariji članovi posade. A Ouksova čak nije
bila ni svemirac.
Gledali su ćutke dok su Peltijeova i Semjuelson gurali zapovednikovo telo u pregradak za san i
otvarali ventile za dotok tečnosti. Cev se glatko uklopi u prostrani zid pun sličnih otvora, svetlucava čelična
sigurnost ovenčana potkom magle. Toliko nalik smrti, pa ipak - to je bila jedina nada za povratak u život. Ako
budu utvrdili šta ga je ubilo. Ako.
Maljenkov uzdahnu. "Trebalo je da održimo nekakvu ceremoniju. Ali nije bilo vremena."
Saul reče: "A možda i nije naročito dobra zamisao okupljati sve na jednom mestu."
I dalje obamrlo, Karl pomisli: Miguel Kruz ne bi voleo uštogljeni ritualčić. Nekolicina nas treba da se
okupi i popije po koju za njega. Kapetan bi to razumeo.
A možda bi to moglo da ublaži bol, kada se obamrlost bude pretvorila u žalost.
"Razdvajanje, da." Maljenkov tiho klimnu, namršten. Karl shvati da i dalje govore o onome što je
ubilo Kruza i o tome da li je to zarazno. "Ozborn može da sredi raspored dužnosti dok ne otopimo Ouksovu."
"Odoh nazad u lab", reče Saul. "Hoću potpuni pregled laboratorijskih rezultata."
"Mislim da nećeš", reče Maljenkov kruto.
Karl vide da je Saul već napola izgubljen u stazama ispitivanja kojima je trebalo da pođe,
proverama koje je trebalo napraviti. Saul zato nije odmah odgovorio, već se zagledao u daljinu, prema
poklopcu pregratka koji se zatvorio iza Kruza. Onda se lagano okrenuo Maljenkovu. "Ummm? Šta?"
"Red je na tebe, Saule."
"Šta?"
"Ova smrt učinila me je odlučnijim." Maljenkov stegnu usne dok ove ne pobeleše, mišići vilica čvrsto
su mu se zategli.
Page 55
 Srce komete
"Rizikujemo zarazu čak i ovim razgovorom." Maljenkov odsečno mahnu. "U pregradak."
"To je smešno." Saul je delovao ozlojeđeno, kao da Maljenkov prepričava loš vic. "Mogu da
pomognem. Do đavola, ako su neke moje sumnje ispravne..."
"Nisi toliko velik i neophodan", reče Maljenkov kruto. "Peltijeova dobro poznaje imunologiju..."
"Insistiram da..."
"Neću da rizikujem da mi padneš mrtav, prijatelju moj."
"Nikolaje, ja nemam to što je ubilo Kruza, šta god to bilo!"
"Pogledaj se - zakrvavljene oči, nos ti curi." Maljenkov pokaza rukom. "Nešto imaš. Možda si
zakačio neki mikrob u svojoj laboratoriji."
Virdžinija priđe Saulu i pipnu mu čelo. "Imaš temperaturu", reče ona.
Karl je mrgodno gledao kako stavlja ruku na Saulovo čelo s nesvesnom intimnošću. Meni izgleda
prokleto bolesno. Maljenkov je možda u pravu.
Virdžinija tiho upita: "Koliko dugo se osećaš tako?"
"Danima, dolazi i odlazi", reče Saul kao da je reč o nečem nevažnom. "Prehlada, to je sve. Malo
groznice."
Maljenkov reče: "Ne možemo biti sigurni."
"Mislim da je to samo zaostatak Macudovog poslednjeg bioizazova. Što ne znači da sam tifusna
Marija."
"Zapovednik je umro u roku od nekoliko sati", reče Maljenkov oštro.
"Ne od nečega što je uhvatio u mojoj laboratoriji. Nije bio čak ni u blizini."
"Mogao je da se zarazi pravo od tebe", reče Maljenkov.
"Upravo tako. Zašto sam onda još živ? Mućni glavom, Nikolaje. Potreban sam ti da uđeš u trag tom
ubici!"
"To će spasti tvoj sopstveni budalasti život!" Maljenkov mahnu pesnicom prema Saulu, napregnuvši
čitavo telo.
"Saule, moraš", navaljivala je Virdžinija, napetost joj se probijala kroz glas. "Ne možemo dozvoliti
da rizikuješ sopstveni..."
"Dosta je!" dreknu Maljenkov. Njegova telesina činila je naredbu upečatljivijom. Prostorija je bila od
očvrslog plastaforma i sabrala je zvuk u zvonku talasavu tutnjavu. "Dosta je!"
Znao sam da će početi sa pretnjama samo ako dobije priliku za to, pomisli Karl. Ako ga pustimo da
sada prođe s tim, večno će nam zapovedati. Viđao sam i ranije takve tipove.
Ali delom je bila u pitanju prosta ozlojeđenost zbog toga što je neko davao naređenja kada njegov
kapetan jedva da se ohladio.
"Ti nisi zapovednik", reče Karl blago, potiskujući prvobitni poriv da podigne glas. "Medicinsko
odeljenje drugo je po redu u rasporedu osoblja, koliko se sećam, a ovo potpada pod kategoriju vanrednog
stanja u svemiru. Ja sam odgovorni oficir."
Sve troje ga iznenađeno pogledaše. Naučnici nikada ne gledaju izvan sopstvene teritorije.
Maljenkov je oklevao; pogledao je ostale, zatim je klimnuo. "Istina... za sada. Ali, Betani Ouks,
možemo je brzo otopiti."
"Samo napred." Karl sleže ramenima. Onda ona može da igra te igre moći s tobom, a ja ću ispasti
iz kombinacije.
Saul reče pomireno: "To mi deluje razumno."
Karl nije mogao da se uzdrži od sarkastičnog smeška. Možeš da se kladiš da jeste. Upravo sam ti
spasao guzicu od pregratka.
"Ja... slažem se", dodala je Virdžinija, ali Karl vide kako joj po licu igraju protivrečna osećanja. Bilo
ih je toliko očigledno čitati. Ukoliko Saul ode u pregradak, izgubiće ga na godinu ili dve. Ali ako umre...
Virdžinija i Saul Linc? Karl je bio zapanjen. Trenutno nije bio u stanju čak ni da razmišlja o tome.
"Imamo drugih problema", zamuca on na tren, dok je žurio dalje. "Došao sam da prijavim da nam
je neka masa zapušila filtere u Tunelu 3. Bolje bi bilo da se pozabavimo time, i to odmah.
Maljenkov reče: "Ja i dalje ne vidim zbog čega Saul..."
"Zbog toga što nam je potreban svaki par ruku, eto zbog čega!" eksplodira Saul.
Maljenkovljevo lice se zateže, obrazi mu se isturiše, vilica mu zauze odlučan položaj. "Ne slažem
se."
Karl glatko preseče: "Žali se Ouksovoj."
Maljenkov trzajem naglo otvori poklopac. "Ali za jednu stvar imam ovlašćenje! Saula treba izdvojiti
od nas ostalih. Ja nemam nameru da više budem s njim u istoj odaji."
Saul poče: "Ma hajde, Nik, ti si..."
"Još sam glavni što se tiče medicine!" reče Maljenkov gnevno. "Vodim te da si pod karantinom!"
"Pa to je..."
"Nikakvi kontakti! Radiš u sopstvenoj laboratoriji, sam. Potvrdi to, Karle Ozborne, ili ću porazgovarati
Page 56
 Srce komete
o ovome sa Zemljom!" Maljenkov se brzo izvuče i zalupi vrata za sobom. Ostali su se zgledali.
"Znaš da je u pravu", reče Virdžinija besno.
"Nego šta, do đavola. Hvala što si tako uskočio", reče Saul Karlu. "Zaboravio sam kakav je
starešinski niz. Organizacione sheme nisu baš moja oblast."
Karl sleže ramenima. "Naprosto sam prokleto dobro znao da niko ne bi napravio raspored tako da
Maljenkov bude drugi po činu."
Saul se zakikota, Karl se nasmeši, na površini, iako je ispod toga sav previrao. Pitao se da li je u
stvari učinio pametnu stvar. Nije dovoljno poznavao medicinu, razume se. Naprosto je sledio nagone. Godine
provedene u svemiru naučile su ga da to obično nije bilo dobra ideja.
Šta bi zapovednik mislio? Još se nije privikao na tu zamisao. Nikada nisam želeo da budem
starešina.
Virdžinija uze Saula za ruku i poče da ga kori zbog toga što je na nogama i vrzma se okolo kada
treba da je u krevetu. Karl oseti nagli ujed ljubomore.
"Hej, on je sada u karantinu, znaš."
Virdžinija se namršti na njega, ali Saul klimnu. "Karl je u pravu. Sam ću otpuzati kući."
Da nisam otvorio usta, pomisli on, Saul bi upravo u ovom trenutku odlazio iz naših života.
Možda, na kraju krajeva, i nije bilo baš toliko pametno što je progovorio.
S druge strane, Saul nije izgledao kao da će još dugo pregurati. A ukoliko bi ga stavili u pregradak
na samrti, prikan se ni tada ne bi baš skoro vratio odatle.
On zažmirka kada ta misao izroni. Kakvi su moji pravi motivi u ovome?

Bolelo ga je da pomera i samo oči...

Pulsirajući bol, zamućena težina ispunjavala mu je glavu, suva hrapavost u grlu. Nisam bio ovako
mamuran još od dvadesete. Ono divljačko probanje vina u L.A...
On se diže u sedeći položaj, u potpunom crnilu, oseti šuštanje svežih čaršava i tada mu se sve vrati.
Ona Havajka, Kevani Langstan, došla je s velikom bocom žestoke kokosove rakije da pomogne
Karlu, Džimu Vidoru i Justinovu da prekrše Maljenkovljevo pravilo o neokupljanju i da piju u znak sećanja na
kapetana Kruza. Ko je ikada čuo da Havajćani drže irsko bdenje?
On shvati da se odlučno, čvrsto rešio da se napije. I čak kada je to učinio, znao je da neće moći da
obriše to ogavno očajanje, samo da ga zamaže.
Ponekad je jedini način odavanja počasti mrtvima raspojasana, divlja ceremonija ludačkog
preterivanja. Otprilike polovina posade došla je do istog zaključka.
Ali još nešto se desilo... On pokuša da se seti, i ne uspe.
Okej, lepo. Bilo mi je vreme kad nisam na dužnosti i upotrebio sam ga onako kako sam našao za
shodno, kako to kažu propisi. Samo je u pitanju to da nisam mnogo nadaren za nalivanje u velikom stilu. Sada
plaćam cenu.
Kao odgovor na to, prodorni bol prođe mu kroz glavu kao punjenu nečim. Pružio se da upali svetlo i
umesto toga dodirnuo meku butinu.
Oh, da. Odjednom mi se učinila ludački privlačna, pametna, puna razumevanja...
"Ummm?" promrmlja Lani. "Karle?"
On pokuša da progovori, morao je da pročisti grlo. Bolno je progutao i zakreketao: "Ah, aha.
'Broj'tro."
Ona upali zatamnjenu noćnu svetiljku koja baci njhove senke na zidove njene udobne sobice. "Ti...
izgledaš grozno."
On pokuša da se isceri. Osećao se kao da mu je pukotina naprsla preko lica. "Bolje nego što se
osećam."
Lanino široko namršteno lice nije delovalo mnogo bolje. "Da ti donesem nešto?"
"Ne, iznojiću ja to."
"Imam nešto B-kompleksa i soberala. Mogli bi da ublaže posledice."
"Pa... okej, da vidimo šta nauka može da učini." Znao je da ta rečenica zvuči šuplje, ali nagonski je
osećao da treba da održi stvari na neobaveznom nivou. Tek se nejasno sećao kako je tu dospeo, šta je sve
rečeno. Podsvest me ponovo gurnula u nevolju, pomisli žalostivo.
Odbacila je pokrivače u stranu i otklizila gola preko sobe, skladna i bez stida. Lani je pecala po
medicinskom odeljku i vratila se sa pet pilula i kesicom punom vode. Polako je gutao pokušavajući da smisli
kako da se izvuče.
Sećao se kako je odjednom bio besan na Virdžiniju - time je sve počelo. Uzeo je malo ubitačnog
mai-taisa koji je ispekla Langstanova, a onda se Saul Linc pojavio na obližnjem ekranu, tek da vidi šta se to
dešava. Da, to mora da je bilo to. Do tada sam se smisleno ponašao, ali matori samozadovoljni Saul digao je
oči prema nebu i uputio nam onaj njegov praštajući pogled, a ja sam se prokleto razbesneo. Na njega, na
Virdžiniju...
Page 57
 Srce komete
"Bolje?" upita Lani tiho.
"Uh. Neznatno." Zavalio se preko pokrivača, nejasno svestan da je go.
Visila je u vazduhu nad krevetom, izvijena u lotus, i lagano se spuštala. "Trebalo bi još da spavaš."
"Uh, ja... koliko je sati?"
Blago se nasmešila, kao da je pogodila njegovu nameru. "Skoro će deset."
"Oh... uskoro imam smenu."
"Moraš najpre da se vratiš među žive."
"Ja... biću u redu." U stvari, osećao se još gore. Nije mogao ni da misli valjano. Nikada se nije našao
u situaciji u kojoj iskreno nije znao da li je vodio ljubav ili ne. Prokleto malo verovatno. Nikada nisam bio mnogo
dobar kada sam naliven do očiju.
"Pitaš se", reče Lani; slabašni osmeh igrao joj je na usnama.
"Ah... da." Uvek je bila jedan potez ispred njega.
"Recimo da su ti motivi bili čisti."
"Ha?"
"Dugo smo pričali i ti si rekao da bi voleo da vidiš moj zidni svet."
"Tvoj..."
Ona se razmota i kucnu po komandnoj tabli na krevetu. Odaja oko njih smesta ožive.
"Jao!"
"Oh, izvini. Smanjiću osvetljenje."
Bila je to kristalna pećina. Vratila se tamo i pažljivo je snimila, iz mnogobrojnih uglova, uhvatila
mirijade okaca. Blistavilo se prelamalo i sjalo na sve strane. Čudotvorno, uspela je da prikupi scene bez
ijednog odraza sebe ili svoje opreme, tako da je bleštava pećina predstavljala prizor koji nikada niko nije
mogao lično videti. Bilo je bolje od stvarnosti. Onda je tako preuredila sobu da su joj nameštaj i oprema
zauzimali tamna mesta pećine, i na taj način pojačala efekat.
"Sjajno je. Svi ostali koriste zemaljske prizore."
Slegla je ramenima. "Mogu kad god hoću da uzmem taj turistički materijal iz Nacional Geografika."
Čak i uprkos svojoj mučnoj tegobi, bio je impresioniran. I lagano se prisetio njihovog razgovora,
kako mu je delovala pametno, toplo, vrcala je od ideja. To nikada ranije nije primetio, nikada joj u stvari nije
pružio priliku...
"I tako sam došao da je vidim..."
Ona klimnu, obrve su joj se veselo uzdigle. "I onesvestio se."
"Oh."
"Pomislila sam kako ti se možda ne bi dopalo da te ljudi vide kako te vuku nesvesnog kroz tunele,
do tvog ležaja."
"Valjda ne bi."
Ona zatrepta, ugrize se za usnu, a onda pažljivo reče: "Ja... dopao mi se način na koji smo sinoć
razgovarali, Karle. Nikada nismo imali mnogo prilike da bogzna šta kažemo jedno drugom. Još od prvih
nedelja."
"Aha", reče on s nelagodom. "Mnogo posla."
Ona čvrsto reče: "Znam da se nećeš smesta odreći Virdžinije."
"Odreći? Nisam je ni dobio."
"Onda, odreći se nade."
On mrgodno klimnu. "Tačno."
"Ne smesta, to znam."
Gledao je Lani kao da je vidi prvi put. Bila je drugačija nego što je mislio. Možda...
Ali Virdžinija...
"Nema žurbe", reče ona i činilo se da tačno zna šta je pomislio. Sva moja osećanja mora da su mi
ispisana na licu, shvati on s nelagodom.
"Ja... možda si u pravu. Toliko sam prokleto zbunjen."
Ona se naže napred i poljubi mu blago usne. "Nemoj da budeš. Samo radi i ostavi sitnice kao što su
život i ljubav za kasnije."
Morao je da se nasmeši. "Činiš mi ovo mnogo lakšim nego što zaslužujem."
"Tako hoću."
"Ja..."
Ona mu na usne spusti prst koji ga ućutka. "Pst. Ne moraš da se ponašaš uglađeno, ne sa takvom
glavoboljom."
Istuširao se - postavila je sopstvenu opremu, čak je namestila projekciju kristalne pećine i unutar
male prostorije - i obukao se. Poljubila ga je za rastanak i, pre nego što je u potpunosti zabeležio u sebi njihov
razgovor, već se kretao prema odaji za navlačenje svemirskog odela, uzdrman ali spreman za dužnost.
Bio je na poslu pre nego što se mamurluk izbistrio i osetio kako se na njega ponovo spušta nagla
Page 58
 Srce komete
težina potištenosti. Otkako je napustio Zemlju, radio je s tvrdoglavom odlučnošću i nikada nije postavljao
pitanja. Ali sada nije mogao da skrene um sa krupnijih tema, problema čiji je nailazak video u nadolazećim
danima. Nije bilo nikoga kome je mogao poveriti da se pobrine o tome, ne više.
Karl oseti zjapeću prazninu, dolazak zle kobi.
Kapetana Kruza nema. To naprosto ne izgleda moguće. Šta ćemo da radimo, tako mu ledenog
pakla?

SAUL
Trebalo je da to ne bude moguće.
Saul je piljio u mrlju zelene i smeđe boje u Petrijevoj šolji. Nije bila potrebna laboratorijska oprema
da bi znao da gleda u nešto što ne bi trebalo da postoji.
Stojeći u opuštenom, povijenom položaju za nisko G, svemirac Džim Vidor virio je preko Saulovog
ramena. Strogo govoreći, čovek čak nije trebalo da bude tu. Maska za dekontaminaciju preko njegovih usta i
nosa bila je ustupak zvaničnom karantinu pod kojim je bio Saul.
Saul uze svežu maramicu iz sterilizatora i obrisa nos. Posle dva dana, kada je izgledalo da mu telo
ne žuri mnogo da se preturi i umre od tog curisa hladnoće, naredba o izolaciji izgubila je deo prvobitne žestine.
Za svemirce, bolest je ionako predstavljala apstraktnu pretnju. Za njih su daleko stvarnije bile nevolje sa sluzi
koja je ulazila u sve, od ventilacije do mehova, i ugrožavala mašineriju koja ih je sve držala u životu.
Svejedno, Saul rukom mahnu Vidoru da se povuče - iz istog razloga iz koga je držao Virdžiniju na
odstojanju, i pored njenih buntovnih molbi.
Na kraju krajeva, Nik Maljenkov mogao bi biti u pravu. Sve se moglo dogoditi kada je Halej
sposoban da stvori takve stvari kao što je ova u posudi ispred njega.
"Stvar je rasla u glavnoj sušnici, tamo gore, gde se Tunel 1 ukršta sa Nivoom A, dr Lince. Pokazao
sam je dr Maljenkovu kada sam sišao ovamo do kompleksa, ali on je sada neprekidno zauzet u stacionaru,
otkako se Peltijeova srušila. Rekao je da ste vi ionako veliki čuvar domaćih vrsta životinja na ovom ledenom
bregu, pa sam je doneo vama."
Nema sumnje da je Nik mislio da ćeš upotrebiti meha kao glasnika, pomisli Saul. Svakih nekoliko
sati mehanička naprava kucnula bi mu na vrata, noseći termos sa supom i malu poruku od Virdžinije. Možda
su ti paketići bili pravi razlog što ta prokleta klica nije pošla nagore.
Radeći s rukavicama na rukama u izolacionoj kutiji, upotrebio je sterilizovanu pincetu da iščupa
gomilicu crvenih i zelenih niti i da ih nekoliko digne na pločicu mikroskopa. Naprava zazuja dok su sonde klizile
napred, na svoje mesto. Ta stvar, koja nije trebalo da postoji, očevidno jeste postojala. I trebalo ju je ispitati.
Prirodno, Maljenkova nije zanimalo da pogleda išta tako makroskopsko. Kao lekaru smene 1, Niku
je glavna briga bila ta čudna i zastrašujuća bolest koja se pojavila niotkuda, ubila im vođu, a sada je još jedna
žrtva ležala u stacionaru.
'Otapanje' Betani Ouks i nekoliko drugih zamena bilo je odloženo zbog otkrića smeđe sluzi u
čaurama za zagrevanje, koju je trebalo naporno čistiti rukom. Nastavak vađenja iz pregradaka sada je previše
zaposlio ruskog medicinara da bi se ovaj uznemiravao zbog ičega toliko krupnog - i prema tome 'bezopasnog'
- kao što su to bile niti koje su izbijale u nekom udaljenom tunelu.
Saul, prognan u sopstvenu laboratoriju, imao je malo posla, izuzev da analizira uzorke tkiva uzete
od jadnog Miguela Kruza i nove pacijentkinje... i da se bori s pitanjima zabrinute zemaljske kontrole. Uglavnom
je razradio program inkubacije širokog opsega, od koga nije očekivao rezultate još bar trideset šest sati.
"Jesu li testovi išta rekli o tome šta j' ubilo kapetana, dok?"
Saul sleže ramenima. "Otkrio sam tragove infekcije, u redu, kao i strane proteinske činioce, ali ništa
određenije od toga." Najzad je shvatio da verovatno nikada neće ući u trag patogenom uzroku, ili uzrocima,
bez mnogo više podataka. Bilo mu je potrebno da zna više o samoj osnovi Halejevih životnih oblika.
Ako Nik neće da ga pusti u blizinu pacijenata, onda mora da traži na drugom mestu! Saul je najviše
želeo da sam krene po hodnicima i da pogleda lično... da prikuplja uzorke, uspostavi bazu podataka i otkrije
šta mu je ubilo prijatelja. Ali taj prokleti karantin...
On okrenu glavu i diže maramicu pre nego što će da kine. U ušima mu je zazvonilo, pogled mu je
na trenutak kolutao.
Pa, bar Džim Vidor izgleda nije smatrao da je u velikoj opasnosti zbog toga što je posetio
osumnjičenu tifusnu Mariju. Povukao se pred naglom erupcijom, ali čim je Saul povratio prethodni položaj,
svemirac ponovo priđe da mu pogleda preko ramena.
"Imate li pojma šta bi to moglo biti, dr Lince? Ta nova stvar bila je nakupljena oko ulaznih cevi na
Nivou B i bojim se da bi mogla da se pretvori u isto onako veliki problem kao ona zelena sluz, ukoliko začepi
sušnicu."
Nik i ja plašimo se sitnih stvari... mikroskopskih životnih oblika koji ubijaju iznutra. Ali svemirci imaju
druge brige. Oni se brinu za mašine koje se začepljuju, za ventile koji neće da se otvaraju ili zatvaraju, za
vazduh, toplotu i sisajuću blizinu tvrdog vakuuma.
Page 59
 Srce komete
"Ne znam, Džime. Ali mislim..."
Ekran se zavrte i majušna nakupina niti poskoči u uveličani vid. Saul pročisti grlo i promrmlja brzi
lanac ključnih reči naređenja. Naglo, oštri snop svetlosti zari se i u blistavom naletu plamena pretvori sićušni
crvenkasti deo u paru. Sa strane po pokazivačima zatalasaše se podaci o spektru.
"Jok. Pretpostavljam da to ipak ne može biti mutirani oblik nečega što smo doveli sa sobom. Mora
da bude domorodačko." Saul protrlja bradu dok je čitao profile izomera. "Ništa rođeno na majčici Zemlji ne bi
koristilo ovakav kompleks šećera." On se pitao postoji li čak i ime za to u hemičarskim arhivama.
Vidor klimnu, kao da je to sve vreme očekivao. Nevinost se, ponekad, smesta baca na ispravne
zaključke kada znanje tera čoveka da im se odupire svim silama.
I Saul je posumnjao kada je prvi put video materiju. Jer nije podsećala ni na šta zemaljsko što je
ikada video. Ali otkrio je da mu je bilo teško da poveruje, sve do sada. Mikroorganizmi su bili jedna stvar, to je
mogao razumno da prihvati, naročito pošto je video Džonfonovu predivnu simulaciju o tome kako je mogla
nastati kometna evolucija. Primitivni prokariotski mikrobi, da. Ali kako je, u čitavoj Božjoj zbunjujućoj vaseljeni,
ovde uopšte uspelo da se razvije nešto tako složeno... toliko slično lišaju, duboko pod površinom primordijalne
lopte leda?
Nikada nisam zaista verovao u priču Karla Ozborna o makroorganizmima tamo po hodnicima,
priznao je on sebi. Pretpostavljam da sam je naprosto gurnuo iz uma, omalovažavao ono što je imao da
prijavi, šta god to bilo, odgovarao na neprijateljstvo neprijateljstvom. Umesto toga, zamajavao sam se
rutinskim stvarima, proučavao mikrobe, nisam obraćao pažnju na dokaze da se ovde dešava nešto daleko
krupnije.
Razume se, ni Karl nije baš sarađivao. Nisu se videli još od onog sudbonosnog jutra kod
pregradaka za san. A Karl nikada nije slao uzorke koje je tražio Saul. Zaista mu je neizrecivo drago što je
Džim Vidor preuzeo inicijativu.
"U nedostatku bolje reči, Džime, nazvaću ovu stvar lihenoid... nešto poput zemaljskog lišaja. To
znači da je stvorenje nastalo povezivanjem raznorodnih kombinacija nečeg autotrofnog - ili fotosintetičnog -
kao što je alga, sa nekim složenim heterotrofnim oblikom kao što je gljiva. Ali priznajem da me je zateklo
nespremnog. Ništa ovako složeno ne bi trebalo..."
"Znate li neki način na koji bismo mogli to da ubijemo?" izlete Vidoru. Oči mu hitro skočiše na ekran,
gde su se vlakna polagano kretala pod ogromnim uvećanjem.
Iznenada Saul shvati.
Viktor je glasnik. Karl nije mogao dobiti nikakvu korisnu pomoć od Maljenkova. Razume se da nije
hteo smesta da dođe i da mi priđe. Ne kada je toliko ljut zbog Virdžinije, kao što već jeste.
Nalete novi talas vrtoglavice i Saul se uhvati za ivicu stola, boreći se da prikrije simptome.
Možda je Nikolaj u pravu. Možda ovo nije samo obična klica gripa. Možda sam već bivši. Ukoliko je
to tako, zar nije isti slučaj i sa Karlom? Šta imam da ponudim Virdžiniji, izuzev, možda, mogućnosti da se
zarazi ukoliko ikada izađem iz karantina?
Kakvo pravo imam da stanem između Karla i nje ukoliko sam već osuđen?
Čudno, od zamisli da zapravo možda već umire, Saulovo srce brže zakuca. Verovao je da se lišio
svakog straha od smrti tokom poslednjih deset godina. Ali sada mu se od same zamisli ježila koža i sušilo grlo.
Neverovatno. Da li si ti to učinila za mene, Virdžinija? Da li si mi vratila sposobnost da osećam
strah? Strah da te ne izgubim?
Bilo je to čudo. Saul ponovo postade svestan Džima Vidora, čije oči su žmirkale na njega preko
maske, i nasmešio se.
"Reci Karlu da hoću da se pogodim s njime. On me oslobađa ovog feršluginer zatvora, tako da
mogu da izađem i lično vidim šta se dešava. Zauzvrat, učiniću šta mogu da mu sklonim sluz iz cevi. Pa makar
jedino bio u stanju da je brišem sunđerom zajedno s vama ostalima."
Vidor zastade načas, onda klimnu. "Reći ću mu, dr Lince. I Hvala. Mnogo hvala."
Svemirac se okrete u mestu i zviznu brzu šifru, tako da su vrata bila otvorena do trenutka kada je
poleteo prema predvorju. Saul je gledao kako se kapak zatvara. Onda je vratio pogled na prepleteno ptičje
gnezdo tuđinskih niti na ekranu.
Jedan njegov deo pitao se da li je moralno opravdano da traga za načinima na koje će se boriti
protiv domorodačkih živih vrsta koje su svemircima zadavale takve muke. Na kraju krajeva, ovde su ljudi sa
Zemlje bili osvajači. Stigli su iz dalekog sveta, toliko različitog od ovoga, kao nebesa od pakla. Niko nije pozvao
ljude. Naprosto su došli - kao što su to uvek činili.
Kao što smo se nas dvojica umek mešali, eh, Simone?
Saul sleže ramenima. Tihi moralistički glas bilo je lako potisnuti, kao i strah od toga da umire. Boriće
se i živeće. Zbog toga što je prvi put u čitavoj deceniji imao nešto za šta će se boriti i živeti.
Tako je, pomisli on ironično. Optuži Virdžiniju, tebi je ionako uvek drugi kriv.
On zastade da obriše nos, a onda baci maramicu u sterilizator. Ubaci novu hladnu pilulu u usta.
Mrgodno nasmešen, on se pruži i uključi uvećanje.
Page 60
 Srce komete
"Okej, daso. Zainteresovao si me. Hoću da saznam sve o tebi. Ako ćemo da se bijemo, hoću da
znam šta će tačno da te bocka."
On pusti na vid-zidu Tokijski gudački kvartet, koji su snimile kamere i mikrofoni na svega nekoliko
stopa udaljenosti od slavne kamerne grupe. Svirali su mu Bartoka dok je okretao brojčanike, govorio u
rekorder, mrko se smešio i povremeno kijao.

VIRDŽINIJA
Gledaj kako mehovi plešu, gledaj kako se mehovi igraju, pomisli setno Virdžinija, na pola puta kroz
reprogramiranje. Bože, što bih volela da odu negde daleko.
Prolazili su sati i sati i posao je postajao sve teži. Ležala je ispružena, fizički joj je bilo udobno, ali
bila je gnevna i ozlojeđena zbog beskrajnih zahteva. Oprobala je novi potprogram na mehu koji je ispunjavao
središnji ekran. Ovaj se okrenu, priđe fosfornoj ploči. Pažljivo, pažljivo, pomisli ona - ali nije se mešala. Greška
od samo jednog centimetra naterala bi ruku meha da probije fosfornu boju, prekine put provodnosti u tom
tankom sloju, i ugasi ploču. Vrlina fosfora počivala je u jednostavnosti postavljanja - samo pljesneš sloj te
materije, prikačiš niskonaponske kontakte na krajevima i imaš jeftin izvor hladne svetlosti. Mana je bila da im
je mehanička izdržljivost bila mala i da su težili tome da razviju mestičava tamna mesta tamo gde je struja
tekla neravnomerno. Meh je mogao da ih sredi već time što bi ih nemarno okrznuo.
A to je ovaj upravo nastavljao da radi, dok je ona posmatrala. Pokušavao je da pronađe rastuću
zelenu sluz i da je upije sunđerom. Ali na pola puta preko ploče, ruka se zaljulja u zglobu i zari u fosfor uz
oštro krckanje. Blistanje zatrepta, ugasi se.
Prokletstvo. Virdžinija povuče meha i zaledi ga. Onda je ponovo zaronila u potprogram koji je
upravo napisala, pokušavajući da nađe bubu koja je naterala mehovu ruku da zavrne stvar u ključnom koraku.
-Virdžinija! Treba mi ih još pet u Tunelu 4, pronto!- ubaci se Karlov glas.
Ona iskrivi lice. "Ne možeš ih dobiti! Sve je puno." Nastavljala je da pomera logičke jedinice u 3D
nizu, jer nije želela da joj struktura potprograma pobegne. Tek dodir ovde, malo podešavanje tamo, i...
-Hej, trebaju mi sada!-
"Šetaj, Karle. Imam posla."
-A ja nemam? Ma hajde, ta sluz nas pojede ovde napolju.-
"Već smo preopterećeni."
-Moram ih dobiti. Smesta!-
Bilo je beznadežno. Ona unese poslednju izmenu i aktivira postupak editovanja. Posebnim kanalom
je odaslala: "Džonfone, pogledaj ovo. U čemu je problem? Ja sam previše tupava da vidim."
DOZVOLA DA ISPITAM MEHA I PODESIM UGRAĐENI SOFTVER?
Bilo je to malčice rizično; Džonfon je bio sjajan u analizi, ali nije imao mnogo iskustva u
neposrednom radu s mehovima. Ma, do đavola, kriza je. "Naravno."
-Virdžinija? Nemoj da se izvlačiš.-
"Tu sam. Osećam se kao kuvarica hrane na brzaka dok pokušavam da prebacujem mehove
tamo-amo. Između tebe, Lani i Džima, nemam vremena da prepodesim programe tih površinskih mehova za
rad po tunelima."
Karlov glas malo se priguši. -Pa, izvini, ali ovde sam suočen s gadnim stanjem. Ta stvar se brzo širi
- mora biti da ovde u vazduhu ima više vlage. Možda ćemo morati da ih počistimo vakuumom. To je teže.-
"Znam, znam." Karl joj je uvek strpljivo objašnjavao zbog čega mu je potrebna pomoć, kao da ona
naprosto ne razume.
Ona se prebaci na drugi kanal, pogleda stanje u blizini komore 3 i odasla brzi niz zapovesti višeg
prioriteta direktno kroz svoj nervni priključak, da bi sprečila da pregrejani ventil istopi rupu u vakuumskom zidu.
Onda nazad Karlu: "Čuj, ne mogu to trenutno da učinim."
-Ma kako to?- Da li je to bio cmizdrav, ozlojeđen ton? Ma, neka ide do đavola.
"Zbog toga što sam do guzice u aligatorima!" dreknu ona i prekide vezu.
Baš joj je prijalo.

KARL
Počelo je visokim tankim pištanjem.
Karl je radio na kolenu cevi - i proklinjao zelenu sluz od koje je ova postala klizava - kada je čuo taj
zvuk, na početku samo udaljeno pištavo cviljenje. Bio je daleko u Tunelu 3, u blizini površinske vazdušne
komore i pretpostavio je da ta uporna nota dolazi od nekoga ko radi dublje unutra, prema središnjem delu.
Bio je sam zbog toga što im je toliko nedostajalo osoblje. Karl je radio s jednim od Virdžinijinih
reprogramiranih mehova, ali izbegavao je to kad god je bilo moguće. Ometalo mu je posao kada bi mu se
mašina obratila njenim prepoznatljivim otezanjem.
Prvi probuđeni trebalo je da se 'otope' sledećeg utorka i on se nadao da će dobiti pomoć u najtežim
poslovima. Masa je bila sluzava, gadna i uporna: mrzeo ju je.
Page 61
 Srce komete
A i te proklete niti koje su se hvatale po ventilacionim otvorima. Možda je Džim Vidor u pravu:
trebalo bi da pustim Saula iz karantina i dopustim da izbliza proučava tu stvar.
Da je bio s nekim saradnikom, možda bi bio manje zamišljen i začuo to ranije. Zvuk se nastavljao
dok je pritezao spoj ključem, njegovo rrrrrttttt rrrrrttttt rrrrrttttt odašiljalo mu je drhtaje sve do ramena.
Karl diže glavu. Onda oseti slab vetar.
Uvek je bilo kruženja vazduha u prostoru, pokretali su ga ventilatori ukoliko temperaturne razlike
nisu obezbeđivale dovoljno mešanja. Ali ne toliko daleko od središnjeg kompleksa, ne kao ravnomerno, kao
lahor lako duvanje oko njegovih ušiju.
On zastade, oslušnu. Ista ravnomerna nota. Dopirala je odozdo, niz tunel, u smeru središta.
Onda mu u ušima zapucketa.
On sklopi alat i odbaci se, sve u jednom glatkom pokretu, bez izvijanja. Jedan udar iz njegovih
mlaznica i zaronio je prema unutrašnjosti. Fosfor je isprskao hodnik lokvama žutozelene svetlosti na svakih
stotinu metara; koristio je to automatski, da proceni brzinu, da spreči dostizanje zaleta koji ne bi mogao da
zakoči. Mrlje zelene sluzi prekrivale su neke fosforne ploče, rasle su na slabašnoj energiji koju su ove
ispuštale.
On prođe tunele koji su se prostirali vodoravno, 3B, 3C i 3D, ali zvuk nije dopirao iz njih. U prilazu
prema 3E uspori zbog toga što je zviždanje postajalo glasnije a ravnomerno usisavanje pokušavalo da ga
povuče naniže. Karl je uvek mrzeo pištave zvukove, a ovaj je sada bio prodoran, škripav. Tragao je za
rascepljenim spojem u izolaciji, ali nije bio niukoliko spreman za ono što je pronašao.
Crvi! On zatrepta, zapanjen.
Ljubičaste zmijolike stvari curile su, gmizale. Vlažne, klizave, lagano su se micale, uokvirivši ulaz u
3E. Bilo je to poput živih usta koja dozivaju prodornim vriskom sirene; vetar je ječao, povlačio ga i usisavao
prema mamećim ljubičastim trepljama koje su se žudno pružale, protezale i grabile prema njemu...
On stade da petlja po mlaznicama i ispali oštri impuls unazad. Vetar se kovitlao oko njega, povlačio
mu niz struju kablove alatki, pokušavao da mu otrgne vunenu kapu s glave, mrsio kosu. On se izvi i dohvati
ručku u zidu tunela. Zvuk je sada bio zaglušujući i sve više ga je užasavao.
Ma šta, do đavola...
On otrže otvarač džepa za opremu u slučaju opasnosti, i iskopa šlem od plastimase. Bio mu je
potreban dugi trenutak da ga ugura u O-prsten zaptivke slojnog odela. Nisam uvežbavao ovaj postupak već
dugo vremena.
Ovaj se uhvati. On povuče ručku boce s natpisom NAPAJANJE. Mehur se proširi uz umirujuće
hvuuuš vazduha. To je delom obezbedilo i zvučnu izolaciju, ali ne mnogo. Ne dovoljno.
"Tunel 3, Prolaz E", odasla on preko kanala za slučaj opasnosti. "Tri E, tri E, tri E. Gadno. Čitava
oblast oko spojnice je probijena."
Slabašni glas odazva se u koštafonu: -Možeš zakrpiti sprej-penom? Smesta šaljem tamo nekoga.-
"Sumnjam. Nešto... nešto se tuda probilo. To u svakom slučaju nije obična prskotina."
Karl se ugrize za usnu. Nije znao kako to da opiše. Ekipi će biti potrebno samo nekoliko minuta da
stigne, ali tunel je gubio bujice vazduha.
Ti ljubičasti... stvorovi... mora da su se probili do procepa koji vodi prema površini.
On se odbaci preko tunela. Vetar ga oduva nekoliko metara pre nego što pogodi suprotnu stranu i
uspe da prikači privremenu spojku za izolaciju. Visio je na njoj i posmatrao kako se najbliži ljubičasti crv uvija i
pulsira, rečice žutosmeđe tečnosti slivale su mu se sa zašiljenog vrha. Vetar je oduvavao kapljice i usisavao ih
u zjapeću rupu koja je okruživala osnovicu crva.
Jeziva stvar proširi se, skupi, ponovo proširi - svaki put sve je više razvaljivala izolaciju i ulazila u
tunel sve većim delom. Najbliža je bila najmanje metar duga, i vidljivo je rasla, grčila se u laganoj agonili
napinjanja i stezanja, napinjanja i stezanja. Ždrelo joj je svetlucalo od nečega što je podsećalo na kristale
nascentnog gvožđa.
Idu za zelenom sluzi, shvati on kada se crvi osloniše o slojeve mahovinastog rastinja unutar svog
domašaja. Izgledalo je da ga direktno upijaju. Oni pasu te stvari! I usisavaju niti iz vazduha.
Oko aluminijumske i čelične spojke ulaza u 3E Karl ih je izbrojao trinaest. Odmotao je deo kabla i
urlajuća bura usisa ga naniže, prema jednom od bezokih stvorova sa koga se slivala sluz.
Karl steže zube. Sada je udisao vazduh iz boce, ali mogao je da se zakune da je u stanju da im
oseti zadah - slatkast, gust, vlažan, poput prezrelog natrulog lišća.
On skide laserski sekač, podesi ga na maksimum i ispali u jednog. Zrak napravi tanku crvenu liniju
pravo preko njega... bez ikakvog značajnog dejstva.
Produžio je sledeći udar i odsekao stvar nekoliko centimetara iznad osnovice. Vrh se zanjiha i pade
u stranu, zatim odlete lagano se okrećući.
Nešto tečnosti još je curilo iz rane, a onda počinje da se pretvara u pokoricu. Dok je Karl gledao,
stvorenju je rasla sve deblja krasta. Nova materija imala je bogatu, staklastu ljubičastu površinu patlidžana.
Onda poče da se probija napred, postrance, ponovo napred - sve dublje, u tunel: rana je donela samo trenutni
Page 62
 Srce komete
prekid.
Karl oseti kako mu se kosa na potiljku diže od straha.
-...a kako sada? Ponavljam, ne mogu da te dobijem, hoću da znam da li...-
Ostatak je bio izgubljen. Karl nije mogao da vidi nikoga u tunelu. Gde su bili?
On izvadi štrcaljku za krpljenje iz futrole na levom listu. Bila je namenjena za sitnije radove, ali nije
mu padalo na pamet ništa drugo.
Da bi se primakao, on odvi još jedan metar kabla, a onda ga žurno delom povuče kada stvar, koja
je izbijala, zamaha prema njemu. Da li ga je mogla osetiti? Bez očiju ili bilo kakvih vidljivih organa? Možda
njegovu telesnu toplotu. Nije nameravao da rizikuje.
Štrcaljka za krpljenje ispljunu na rupu masu žute gume. Ova pljesnu preko otvora, brzo se raširi dok
su dugi molekularni lanci grabili najveću moguću površinu za vezivanje. Potpritisak je povi prema unutra, ali
žuta zakrpa se držala.
Gotovo puni minut. Onda crv udari u žuti sloj koji se grušao, izvi se, stade da vijuga - i otkide ga.
Vetar zamlatara otkinutim krajem. Beskorisno je lepetao poput iskrzane zastave.
"Potrebne su nam velike stvari", odasla Karl. "Donesite sve što imamo."
-...Ne mogu da čujem... Bilo kakve druge mere... da budemo sigurni...-
"Aha. Zapečatite sve vazdušne komore. Svuda."
-...ne razu.... šaljemo sve..."
"Ukoliko nam ponestane zaptivača, vazdušne komore su nam jedina rezerva."
A ukoliko i to ne uspe, pomisli on, moraćemo da živimo u odelima."
Posle deset minuta to više nije izgledalo baš toliko neverovatno.
Trenutno su na raspolaganju za pomoć bili samo Lani, Semjuelson i Konti; posada je bila
preopterećena svuda. Lani je bila svemirka, brza i pametna, ali ostalo dvoje gurnuti su u posao u koji se nisu
razumeli.
Radili su što je brže bilo moguće. Sečenje pipaka bilo je jednostavno, ali novi su se uguravali pre
nego što bi se zaptivač stvrdnuo. Karl i Semjuelson otkrili su da je, ukoliko žele da makar malo napreduju,
potrebno da zađu u sam kraj u izolaciji, i da počiste čitavu površinu, pri čemu su sve sasecali do samog leda.
-Moraš da ga isečeš skroz-naskroz-, reče Semjuelson. Krupni čovek nespokojno obliže usne.
-Najđavolskija stvar koju sam ikada video.-
"Pažljivo s tim gorionikom, blizu si ledu." Karl je morao da drži Semjuelsona na užetu da bi sprečio
da čovek ne bude usisan pravo prema rupi. Ekipa je postavila niz poprečnih klinova za oslonac i užad da bi
sprečila da ih urlajući vetar ne otrgne sa zidova tunela. Sada se prodorni šuplji vrisak lagano stišavao, kako je
vazduh iz Tunela 3 konačno isticao.
Karl povika: "Ne približavaj ga suviše!"
Prekasno. Semjuelsonov veliki industrijski laser dovršio je ljubičastu stvar, u redu - a onda zakačio
žilu ugljen-dioksidnog leda i pretvorio je u trenutku u gas. Mlaz pare briznu iz rupe i Semjuelson bi oduvan,
obrćući se.
"Lani! Pljesni taj zaptivač ovoga trena", odasla Karl. On otpusti uže i oslobodi Semjuelsona. Začas
će u okolini da bude gadno.
Lani je manevrisala na kraju užeta, držeći zmijoliko crevo brizgalice obema rukama. -Ide.-
Lepljivi žuti zaptivač prsnu preko počišćenih rupa. Karl i Konti prelazili su po njemu tamo-amo
snopovima lasera podešenim na najmanju jačinu, da bi se ovaj stvrdnuo od njihovog bleska.
Lani je obilazila oko spojke 3E i brizgala debeli sloj žutila preko rascepljenih mesta. Tu i tamo ovaj
bi se potklobučio od pritiska, ali ona je brzo dolivala još, ne bi li ojačala barijeru.
-Nije predviđeno da se koristi na takav način- odasla Konti. -Predebelo. Ponestaće nam.-
Semjuelson se vrati; kačio se o zidove pri usponu kao po čičak-traci. -Samo malo tanje i ima da
pukne.-
-Neće nam ništa ostati.-
"Prekinite sranje", reče Karl oštro. Ako puštaš posadu da razglaba, gube koncentraciju i ne rade
posao najbolje što mogu.
Lani doviknu: -Gotova sam.- Para je čilela.
Nagla tišina bila je zapanjujuća. Karl se odbaci od zida tunela; sada je mogao da lebdi u mestu
pošto je usisavajuća struja nestala. Jedva da je ostalo imalo vazdušnog pritiska. "Možda će ih to zadržati."
Semjuelson odasla: -Šta je to bilo, do đavola?-
-Nešto što raste u ledu- odasla Konti.
-Ma hajde, u ledu?- zapita Semjuelson sarkastično.
-Drugi način nije moguć- reče Konti glatko. -Možda se probijaju kroz pukotine? Kroz mekše žile
snega? Ovo nije zemaljski oblik života!-
-Ali tako veliki- reče Lani. -Ono što je Saul pronašao uglavnom su bili mikroorganizmi, zar ne?-
-Aha- dodade Konti. -A zelena ljiga i niti ne vijaju te po okolini, po onome što sam čuo.-
Page 63
 Srce komete
Semjuelson se nasmeja. -Bogami, te stvarčice su krupnije, što jeste, jeste.-
"I snažne su. Probijaju se kroz izolaciju", reče Karl.
Visili su u gotovo vakuumu i gledali jedno u drugo. Semjuelson se odbaci od zida trzajem noge i
pokaza rukom naviše, gde su premazi fosfora tačkasto nestajali u jedno izduženo V u perspektivi. -Moglo se
desiti bilo gde u tunelu.-
Karl zavrte glavom. "Probilo se tu u blizini spojke, nigde drugde. Ima li šta posebno u vezi s ovim
mestom?"
Konti reče: -Nešto u vezi sa spojkom, kako je nameštena u ledu?-
"Moraćemo da proverimo svaku spojku, svako secište."
Semjuelson reče: -Prokleto istinito. Isto tako, bolje da pokupimo sve komade oduvane niz tunel.-
"Dobra ideja", odasla Karl. "Hajdemo na posao."
Raširili su se po tunelu i obližnjim ograncima. Karl dohvati nekoliko lebdećih ljubičastih sluzavih
komada i smesti ih u plastičnu torbu. Pihtijasti mehurovi lebdeli su slobodno ili su prianjali za zidove. Bili su
lepljivi i razmazivali su se po svemu što bi dodirnuli. Slao je neprekidne opise Centrali i opisivao životni oblik
Maljenkovu. Došao je Saul Linc i zasuo ga pitanjima. Nije imao pojma kako da odgovori. Saul je zahtevao
uzorke smesta.
"Moraćemo sve dekontaminirati pre nego što se vratimo u ma koju zonu pod pritiskom, u to sam
siguran", reče Karl.
-Pa, učini najbolje što možeš. Poslaću ti poneku bočicu za uzorke.-
"Pobrinuću se. Ne puštajte nikoga u ovu sekciju."
-Misliš da je toliko opasno?-
"Prokleto ispravno."
On prekinu vezu i nastavi potragu. Ekipa mu se raštrkala, proveravala je secišta u potrazi za
znacima potklobučenja. Nešto ga je grizlo, ali nije imao vremena da stane i promisli. Ljubičasta parčad
odlebdela su daleko i raspršila se na sve strane, a on je raspolagao sa svega nekoliko ljudi, s kojima je trebalo
da pronađe sve.
Na tunelu koji je vodio vodoravno do Centrale, Semjuelson je našao ljubičasti vršak koji tek što se
probio kroz plasti-oblogu. Pozvao je Kontija i njih dvojica uzeli su uzorak.
Bili su neobazrivi.
Kada je Karl stigao tamo, nekoliko minuta kasnije, obojica su pljeskala rukama po mrljama na sebi i
jaukala od bola i preneraženosti. Kroz vizire obojica su izgledala zgranuto; lica su im bila prebledela, oči
razrogačene, poskakivali su.
"Šta se dogodilo?"
-Dohvatio sam ovo parče, a ono mi je pobeglo- reče Semjuelson. -Konti ga je dograbio, a ono...
ugrizlo ga je kroz rukavicu.-
Na Kontijevoj desnoj šaci bila je velika nepravilna mrlja. "Pretpostavljam da si ti zakačio parče
rukom?" upita Karl.
-Aha, a prokletinja me je ubola.-
Kontijevo lice bilo je iskrivljeno u odsutnu grimasu agonije. -Sve je... gore.-
"Semjuelsone, odvedi ga. Idite obojica do vazdušne komore prolaza za slučaj opasnosti. Ja ću
pozvati Maljenkova i obavestiti ga da dolazite."
-Št... šta misliš da to... radi?- upita Konti.
Jede, pomisli Karl, ali zadrža to za sebe. "Odlazite do lekara." On obojicu gurnu prema
unutrašnjosti. "Žurno!"
Tokom sledećeg sata Maljenkov mu je slao izveštaje o njihovom stanju. Ljubičasta stvar je progrizla
prekrivku njihovih odela od fiber-tkanine, verovatno reagujući na nju kao na moguću hranu. -Možda joj se
naprosto dopadaju dugi molekularni lanci- predloži Maljenkov objašnjenje. Kada se jednom našla unutra,
izgorela je kožu. Jedan deo verovatno se probio u krvotok. Konti i Semjuelson govorili su o tupom bolu koji se
širi. Dobili su sredstva za umirenje i držali su ih na posmatranju.
Karl upozori Lani i nastavi potragu. Gotovo sat kasnije odjednom je dobio ideju.
"Saule! Lince! Jesi li tu?"
Međuveza škljocnu, zazuja, a onda: -Da.-
"Ova ljubičasta stvar je lagana, lako se kreće. Najveći deo onoga što smo isekli usisan je u rupe."
Karl predstavi sebi sendviče inertnog materijala i vakuuma koji su sačinjavali izolaciju zidova. Iza
izolacije bila su puna dva centimetra helijuma, koji je trebalo da odvoje zid od leda. Time je i obezbeđivan put
kojim su proizvodi otparavanja mogli da se prikupljaju prema površini, i da izlaze. "Kuda vodi oduška ovog
okomitog tunela?"
-Vakuumska linija Tunela 3 povezuje sve od pregratka za spavanje 1 do površine. Ali to mi nije
struka. Bolje da pitaš Vidora. -
"Ne, čuj. Uvek razmišljamo o tome da ispareni gasovi izlaze naviše, zar ne? Ali ovaj vetar što smo
Page 64
 Srce komete
ga imali ovde bio je jak."
-Da. Izgubili smo dosta vazduha.-
"Stvar je u tome što je vazdušna struja bila dovoljno snažna da oduva deo nazad unutra."
-Možda. Ali i to će da iscuri prilično brzo, čak i... Oh, shvatam. Brineš se zbog...-
"Tako je. Ljubičasta stvar. Vazduh ju je nosio nazad prema Centrali."
-Tamo su duž puta skladišne dvorane i...-
"Tako je." Karl je oklevao, onda je doneo odluku. "Saule! Poništavam Maljenkovljeve odluke tokom
ove krize. Počev od sada, oslobođen si karantina. Zgrabi Kviverijana i koga god još možeš. Spuštaj se do
trojke J. Vi bio-momci potrudite se da brzo razmišljate. Kladim se da su te stvari upale u pregradak za
spavanje broj 1.

SAUL
Saul je umorno žmirkao kroz dvostruku antihistaminsku izmaglicu dok je dovršavao brisanje
poslednjih zelenih tragova s ivica filterske jedinice. Spao sa vrhunske nauke na najniže poslove, pomisli on
mrzovoljno. Mama je primala tuđ veš na pranje da bi mogla da pošalje sinčića na fakultet - da bi ovo radio?
Razume se, njegova prava 'mama' nije radila takve stvari. Bila je pukovnik izraelske vojske, heroj
oslobođenja Bagdada '09, i verovatno bi se slagala s time da joj sin intelektualac bude prisiljen da s vremena
na vreme mora radi s kofom i krpom za brisanje podova.
Pa ipak, ironična fantazija zabavljala je Saula, pa ju je zbog toga razvijao. On stegnu zube i poče da
zabija filter nazad na mesto. Trideset godina obrazovanja i putovanje u svemir od pola milijarde milja - sve to
da bi na kraju postao nastojnik. To je potvrđivalo njegovo dugogodišnje mišljenje da zaista postoji takva stvar
kao što je napredak.
Bar ga je trenutna kriza skinula s liste parija. Svaki par ruku bio je neophodan u borbi protiv
zagađenja Halejevim oblicima života, i tek su mu retki zamerali zbog povremenog šmrkanja.
Najzad gotovo.
Saul ubaci sunđer za brisanje u kofu, hermetički je zatvori i skinu rukavice. On pogleda preko niza
pregradaka za spavanje, nalik kovčezima, zamagljenih od unutrašnje hladnoće i kondenzacije; svaki je
prikazivao nejasno, hibernisano obličje u unutrašnjosti. Već dva dana bio je tu dole u ledenoj odaji i pokušavao
da zadrži zagađenje dalje od pregradaka.
Iza redova spavača stajao je radni sto posut komadima stakla i elektronike, iščupanim iz pet-šest
instrument-tabli. Visoka prilika bila je pognuta nad gomilom.
"Jesi li dovršio te svetiljke, Žoao?" reče Saul. "Obećao sam da ću ih uskoro odneti Karlu."
Brazilac mršavog lica zavrte glavom i kivno promrmlja: "Tek sam raspakovao i montirao četiri
sijalice otkako si poslednji put pitao, Saule. Daj mi vremena!"
Kviverijanu se očevidno nije dopadalo što je oteran da radi 'gurav posao' ovde napolju, u pregratku
za spavanje 1, gde je bilo hladno i opasno. Saul je bio prisiljen da lično ode do Centrale i iščupa čoveka iz
dugog beslovesnog razgovora opterećenog vremenskim kašnjenjem signala sa zemaljskim kolegom
planetologom. Do tada, Žoao se ponašao kao da naredba o opštoj mobilizaciji nema nikakve veze s njim.
Prvi posao bio je da pređu svaki palac odaje sa pregracima za spavanje i da popišu zagađenja.
Onda su došli dugi, gadni sati struganja, brisanja, dezinfekcije. Otvori za kruženje vazduha bili su zagađeni
trakastim lihenoidima i gotovo su zagušili čitav red pregradaka. Izuzev jednog kratkog perioda sna, njih dvojica
radili su to neprekidno gotovo četrdeset sati.
Hvala milostivom nebu što su Virdžinijini mehovi prijavili samo neke sitne probleme u ostala dva
pregratka za spavanje!
Najzad, kada je izgledalo da je Kviverijan na ivici pobune, Saul ga je poslao da radi na sastavljanju
vodoničnih svetiljki, što je bio posao lakši od pogrbljenog ribanja.
"Ako si u tolikoj prokletoj žurbi", gunđao je Kviverijan, "zašto ne probudiš onog lenjivca tamo preko.
Daj mu neki korisniji posao umesto hrkanja i zagrevanja čitave pećine električnim ćebetom!"
Saul baci pogled na usnulo obličje svemirskog tehničara Garnera koji je ležao na podu od
fiber-pokrivke u mračnom uglu. Garner je bio na dužnosti puna četiri dana. Čovek je tek na neki sat sklopio oči,
pre nego što će se ponovo vratiti u bitku. U poređenju s njime, Žoaov posao ovde bio je plandovanje.
"Ostavi ga na miru, Žoao. Uzeću prve četiri svetiljke i probati ih. Ti nastavi da radiš na ostalima."
On zastade, onda dodade: "Samo, molim te, Žoao, budi oprezan, hoćeš? Pokušaj da ne razbiješ
više nijednu sijalicu. Ima dugo da se pešači odavde do najbliže prodavnice."
Kviverijan sleže ramenima. "Prvo kažeš da žurim, onda da budem pažljiv. Odluči se."
Saul shvati da će mu čovek pojesti živce ukoliko ostane tu. "Ma, radi najbolje što možeš." On podiže
komplet izduženih markernih svetiljki - namenjenih svetlosnoj signalizaciji za upravljanje/određivanje položaja
astronautima koji rade na Mesecu ili po asteroidima. Padalo mu je na pamet da bi ove ovde mogle biti korisne
na drugi način.
Videćemo da li išta vrede protiv oblika života koji živi u svemiru.
Page 65
 Srce komete
On se baci napred nisko klizeći prema početku Tunela 1, ćilibarno obojenom izlazu iz ogromne
dvorane koja je sadržavala pregradak za spavanje 1. U tom trenutku mesto je delovalo sablasno zbog
zatamnjene svetlosti. Zasvođena udubljenja činila su se još dublja, tajanstvenija, poput pregrada u nekoj
drevnoj grobnici. Fiber-tkanina zaoblila je ivice, ali prostrana pećina i dalje je bila nepravilna rupa duboko pod
ledom. Čovek nije smeo mnogo da razmišlja o tome koliko tona mu visi nad glavom, na kilometar ili više do
površine.
U središtu poda dvorane, bacajući senke u svetlosti nekoliko aktivnih svetlećih ploča, pramčani kraj
tegljača pregradaka Vipla počivao je u središtu pet prolaza sa kontejnerima u obliku kovčega - pojedinačnim
počivalištima za više od stotinu ljudi i žena u hibernaciji.
Ukoliko izgubimo ovu bitku, hoće li iko od ovih ljudi ponovo videti svetlost? Hoće li disati, smejati se i
voleti?
Saul se upita: Da li nešto od našeg očajanja prodire do njih i uznemirava im lagane snove?
Bilo je mračno kao u grobu. Takođe je postajalo prokleto hladno.
Svetla su bila zatamnjena da bi se štedela energija. Fuzioni reaktor smanjen je na minimum pre dve
nedelje, kada su ohlađeni svi osim četrnaest ljudi, i kada su svi očekivali dugo, tiho, dosadno bdenje. Sada nije
bilo dovoljno osoblja da bi se nadgledao reaktor u punom pogonu. Svaki par ruku bio je potreban u prolazima,
po pomoćnim hodnicima ili u bolnici.
Osim toga, svetlo je bilo jedna od stvari koja je privlačila lihenoide i ljubičaste stvorove. To i toplota,
vazduh i hrana...
Pretpostavljam da nije slučajnost što volimo iste stvari. Najveća razlika je u tome što Halejeva
obličja iskuse proleće samo nakratko, otprilike svakih sedamdesetak godina, kada talasi toplote pođu u seobu
sa površine zagrejane suncem. Stvoreni su da delaju, i to da delaju brzo, da bi iskoristili prednost naglog
otopljenja.
Saula je i dalje zbunjivalo obilje tipova - složenost oblika koji su se hranili zelenim algolikim
rastinjem. Kršili su temelje savremene biologije samim postojanjem.
Ali bio je dovoljno praktičan da posle izvesnog vremena prestane da mrmlja sebi "Nemoguće!"
Kasnije će moći da pokuša da nađe odgovor. Trenutno je morao da pronađe načine da ih zaustavi.
Postajao je bolji u snalaženju po niskom G. Pa ipak se saplitao o sopstvene noge dok je sletao u
blizinu otvorenog kapka Tunela J.
Srećom, do pregratka za snove vodilo je samo nekoliko ulaza. Tunel J bio je kritičan. Tek nekoliko
stotina jardi tim putem, jedan nivo iznad njega, Karl Ozborn i njegova premorena posada umorno su strugali
zeleni Halejev životni oblik, koji su svemirci počeli da zovu 'ljiga'... u pokušaju da kritični prolaz liše zaliha
hrane na kojima su se napasali grozni ljubičasti crvi.
Do sada, izgledalo je da pozamašne doze određenih antiseptika i veštačkih herbicida obavljaju
posao... bar trenutno. Ali ne možemo se večito oslanjati o to.
Pažljivo je spustio tri svetiljke i namestio četvrtu u položaj odmah iza otvorenog ulaza, gde je
počinjao pravi tunel. Morao je da traga za pravim električnim priključkom i najzad ga našao, delom skrivenog
ispod tankog sloja paučine raznobojnih niti. Morao je da ih gurne u stranu čizmom pre nego što je mogao da
uključi napravu i podesi tajmer.
"Halo, probam." On kucnu po malom mikrofonu ugrađenom u slušalice koji mu se pružao ispod
vunene kape.
"Linc pravi govornu spojku sa slušalicama svemirca Ozborna, molim povezivanje radi razgovora."
Znao je da postoje i ekonomičniji načini da zatraži od glavnog kompjutera da ga poveže s Karlom - viđao je
kako svemirci cvrkuću naredbe u manje vremena nego što je bilo potrebno za valjano štucanje - ali zaboravio
je pravila protokola. Na ovaj način bilo je bar sigurno da će mašina razumeti.
Kratki prasak, a onda siktanje nosećeg talasa.
-Lince, Ozborn. Šta ima, Saule?-
Odgovor u njegovom levom uvu bio je štedljiv, najblaže rečeno. Ali svemirci su bili takvi. Oštri
odgovori nisu obavezno značili još nešto.
"Karle, Žoao Kviverijan i ja dovršili smo proveru pregratka za spavanje broj 1. Uništili dvadeset tri
zagađenja. Ne možemo biti sigurni da nismo prevideli poneko manje, ali izgleda da pregraci više nisu u
neposrednoj opasnosti."
Saul priguši golicavi osećaj nadolaženja kijanja. Brzo je progovorio.
"Napravio sam sat pauze i otišao do površine da preturam po šatorima s zalihama i da vidim ima li
nečega što bismo mogli upotrebiti. Bilo je nekoliko desetina halogenih vodoničnih svetiljki za svemirsku
signalizaciju, koje su mi dale ideju. Palo mi je na pamet da bismo mogli da ih postavimo po nekoliko na kritične
spojke između hodnika i da pustimo da u pravilnim razmacima podvrgnu čitavu oblast snažnoj ultraljubičastoj
kupki. Ko zna? Moglo bi da malo uspori zverke."
Nastala je stanka pre nego što je Karl ponovo progovorio.
-Zvuči razumno. Ali nećemo li da oslepimo ili opečemo nekoga.-
Page 66
 Srce komete
Saul klimnu. "Razmišljao sam o tome. Doneo sam dole zaštitne naočari i mast za opekotine za
društvo koje radi po hodnicima. Takođe sam rastavio neupotrebljavanu upravljačku tablu za mehove i povadio
nekoliko alarmnih signalizatora kvarova... znaš, oni što prave brrr-ap! brrr-ap!"
Noseći talas ponovo se odjednom vrati. Zvučalo je poput nakašljavanja, sve dok nije shvatio da se
Karl smeje na njegovo oponašanje. Iscerio se.
"Uglavnom, alarm će se uključiti minut pre nego što se svetiljka upali. I jedno i drugo radiće po pet
minuta svakog sata."
-Dobro je. Gde ćeš ih postaviti?-
"Po ulazima u svaki pregradak za spavanje, neposredno pored Centralnog kompleksa i duž Tunela
1. Nisam siguran imamo li dovoljno napajanja ili sijalica za više, pa..."
Karl ga prekinu. -Odlično, Saule. Ali hoću najpre da ih probam na nečem drugom. Poslaću dole
Vidora i Justinova da donesu zaštitne naočari i nekoliko lampi.-
"O čemu je reč?"
Ponovo je nastala kratka stanka. Onda mu se Karl poveri.
-Upravo pripremamo napad na ljubičaste koji su okružili električnu centralu. Možda će tvoja
zamisao i ovde biti od pomoći.-
"Uh, baš se nadam da hoće."
-Aha. Uglavnom, daj Garneru još koji minut, a onda ga probudi. Reci mu da treba da se vrati s
Vidorom. Biće nam ovde potrebne sve ruke. Ozborn, prijem.-
Noseći talas škljocnu i isključi se. Saul je jedan trenutak stajao veoma mirno i vrteo glavom.
Električna centrala. Nisam imao pojma.
Nije ni čudo što je Virdžinija tako šturo odgovarala poslednji put kada je pozvao. Osećao se kao
bleskasti šiparac i pitao se da li ga još voli, jer mu je samo uputila žurni poljubac i oterala ga s veze.
Verovatno upravo u ovom trenutku ima pune ruke posla u pripremi mehova za pomoć Karlu.
Ukoliko ijedan od desetak cevovoda koji vode u reaktor ili iz njega zapuši organska materija, to bi moglo
izazvati automatsko gašenje. A to bi, s svoje strane, moglo značiti kraj za sve njih.
Treba nakratko da proba svetiljke pre nego što pošalje jedan komplet Karlu. Nema smisla da
opterećuje čoveka gomilom beskorisne opreme ukoliko stvari neće uraditi ništa drugo osim što će Halejeva
obličja od njih lepo preplanuti. Saul namaknu zaštitne naočari i sagnu se da podesi tajmer.
Naglo brrr-ap! majušnog alarma natera ga da skoči, iako je bio spreman za to. Onda se začu
slabašno pop kada je svetiljka odjednom ispunila ćilibarni tunel oštrom aktiničnom svetlošću. Čak i ispod
zaštitnih naočara, Saul je zažmirkao i morao da se okrene u stranu.
Kada je sledeći put vratio pogled, shvatio je da se dešava nešto neobično. Odjednom je izgledalo
kao da su sve površine prekrivene titravom izmaglicom. Sami zidovi kao da su se talasali i gmizali, poput
dlačica na leđima gusenice. Najpre je pomislio da je u pitanju optička varka - rezultat neobične boje i sjaja.
Onda je shvatio.
Halejevog života ima svuda! Upio se u fiber-tkaninu i sada beži od svetlosti svetiljke.
Čupavo titranje vraćalo se u talasima. Saul vide kako se u blizini vazduh ispunjava maglom fine
prašine - pobijeni organizmi, pretpostavljao je - koja se odvajala i lebdela slobodno sa zidova, da bi potom, sa
glečerskom sporošću, krenula prema podu. Pokušavajući da ne udahne ništa od toga, on mahanjem ubaci
deliće u vreću za uzorke i čvrsto zapečati posudu.
A onda, isto toliko naglo kako je eruptirala u bleštanje, svetiljka se ugasi. Bučni alarm prekide se
bez odjeka i iznenada se sve pretvori u polutamu i tišinu. Saul skide zaštitne naočari, žmirkajući, dok je čekao
da mu nestanu tačkice.
Njegov koštafon zapucka i ožive.
-Lince, Vidor. Video sam ti blesak skroz ovamo dole kod Tunela 3, dok. Da li je bezbedno ući? Karl
hoće Garnera i te svetiljke smesta... otprilike za juče.-
"Uh, aha." On zavrte glavom. "Linc svemircu Vidoru. Imamo svetiljke, zaštitne naočari i svežu kafu
za vas, društvo. Uđite, momci."
On se okrenu i odbaci unazad, prema nepravilnoj zasvođenoj odaji. Kroz mrazom prekrivene strane
pregradaka, spavači su i dalje bili siluete. Od svetiljki za oznaku stanja na svakom sanduku središte
polumračne dvorane svetlucalo je poput neke fosforescentne božićne jelke, ili džinovske blistave morske
zvezde na dnu okeana.
Devedeset pakovanja koja čekaju da budu otvorena. Jednog dana. Ukoliko uspemo.
Nekoliko puta odlagano vađenje zamenika iz pregradaka, zbog vanrednog stanja, u bolnici je
dovelo stvari do kritične tačke - Nik Maljenkov je sada bio sasvim sam. Jedan medicinski tehničar umro je od
ljubičastog ugriza, a Peltijeova, drugi tehničar, juče je podlegla galopirajućoj zarazi. S obzirom na tu brzinu,
bilo je pitanje da li će 'otopljena' posada zateći ikog živog da je pozdravi kada se probudi.
Ne. Uspećemo. Moramo.
On prođe pored radnog stola kraj koga je Žoao Kviverijan i dalje mrmljao sebi u bradu i sastavljao
Page 67
 Srce komete
svetiljke i sijalice puževskom odlučnošću. Kasnije, znao je Saul, moraće sam lično da isproba sve svetiljke.
On proveri da li je automat za kafu pun, onda navuče svoje svemirsko odelo.
Biće im potrebna sva pomoć koju mogu da dobiju, makar me Maljenkov i proglasio za invalida.
Možda nisam u stanju da se borim toliko dugo i žestoko kao ti mladići, ali čak i sredovečni alter koker poput
mene može da drži svetiljku i pritisne bocu sa sprejom u borbi kao što je ova.
Jedna smešna stvar u vezi s tim. Iako je bio umoran - a u večnoj izmaglici od lekova koji su mu čistili
sinuse - na neki način Saul se nikada nije osećao bolje. Njegovo varenje, na primer - više nije bilo slabih
grčeva, a zglobovi na kolenima nisu mu više škripali i tresli se dok se kretao.
Bestežinsko stanje i gubitak kalcijuma, zaključi on... ili je možda naprosto reč o tome da me neko
ponovo voli. Nikada, nikada ne potcenjuj moralni faktor.
Tada se gotovo zaustavio da pozove Virdžiniju. Ali, razume se, imaće priliku da razgovara s njom
kada se bude pridružio ostalima kod električne centrale. Ona će biti tamo, bar u obliku zamene, upravljajući
možda i desetinom mehova, radeći posao deset ljudi.
Možda će biti u prilici da namigne prema nekom od njenih video-priključaka i da je natera da se
nasmeši.
Tek što je ušao u svoje odelo - i krenuo ka grudnoj oznaci sa zavojnicom DNK - glasovi pored ulaza
obavestiše ga da su svemirci stigli.
Vidor i Justinov proleteše kroz otvor u skladnom tandemu. Umorni ili ne, ponos im nije dozvoljavao
da stignu klizećim koračanjem ili da se vuku duž zidnih kablova. Dvojica ljudi presamitiše se usred vazduha i
sleteše u zajedničkom čučnju na ne više od dva metra ispred Saula.
"Gde je Ted?" upita kratko Džozef Justinov. Bradati Ruso-Kanađanin brzo vide kuda Saul pokazuje
i krenu između naslaganih sanduka za pakovanje prema mračnom uglu u kome je električno ćebe svemirca
Garnera zračilo loptu topline.
"Imaš li tu javanku, dok?" upita Vidor Saula, isceren. Mladi Alabamljanin kao da je cvetao u
neprilikama poslednje sedmice. Dani borbe po hodnicima izvukli su ga iz depresije zbog toga što je on bio taj
koji je našao kapetana Kruza pruženog preko mrežnog ležaja, na samrti.
"Naravno, Džime." Saul mu pruži kruškicu punu vruće crne kafe i poče da puni termos za Karla i
ostale. "Tamo u onoj vreći ima svežih sendviča. Društvo, pomoći ću vam da odvučete svetiljke i zaštitne
naočari, pa ću pokazati Karlu kako..."
Oštri, užasnuti vrisak kao da je zgrušao vazduh.
Vrela kafa prosu se u mlazu loptica kada se Saul okrenuo. Preko slabo osvetljene odaje svemirac
Justinov obrtao se vazduhom i još se dizao prema tavanici, jecajući, dok je mahao nekakvim predmetom nalik
batini.
Neko ili nešto uteralo mu je takav strah da je skočio svom snagom. Šta god to bilo, prestravilo ga je
toliko da je gotovo sišao s uma, jer čovek je samo besmisleno mrmljao, zapiljen u stvar koju je držao.
Dok su Saul i Vidor gledali, Justinov ponovo kriknu i odbaci stvar. Predmet napravi luk po ledenom
vazduhu, opisujući blagu krivinu u slabašnoj sili teže Haleja i pogodi sanduk za pakovanje na svega nekoliko
metara od radnog stola Žoaoa Kviverijana.
Brazilski naučnik trže se unazad, napre preneražen a zatim zgrožen, kada je video šta mu je to
odskočilo na dohvat ruke. Krhka sijalica zdrobi mu se u prah u levoj ruci.
Tamo je, kapljući zagasitim žutilom na pod od fiber-tkanine boje nezrelog limuna, ležala
raskomadana ljudska ruka. Najgore, jezivi ud kao da se još trzao.
Stvorovi, shvati Saul uz mučninu, gmizali su iz parčeta mesa i kosti. Ljubičasti stvorovi.
On dograbi razrogačenog Vidora za okovratnik i gurnu ga prema naslaganoj opremi. "Uzmi naočari
i svetiljku!" reče on hitro svemircu. "Ovde su nam oni jedino oružje. Žoao, Priključi produžni kabl u taj utikač!
Brzo!"
Ovog puta Brazilac se nije raspravljao. Vidor se petljao s strunama kojima su svetiljke bile
povezane, a Saul štrcnu vrelu kafu na jednog ljubičastog koji se upravo spremao da se sakrije iza pregratka
za spavanje. Mlaz promaši stvorenje - ono se povlačilo nazad, na otvoreno.
"Prokleto bilo, dok!" opsova Vidor. "Treba da te naučim kako se šiša jarac!"
Saul zausti da odgovori kada baci pogled preko ramena. "Oh, prokletstvo", zaječa on. "Odmah se
vraćam."
"Kud' ćeš?" viknu Vidor.
Ali do tada kocka je već bila bačena. Saul čučnu i poskoči u otvoreni prostor.
Vidor je zaista bio stručniji za takvu vrstu stvari. Ali upravo u tom trenutku bio je upetljan u svetiljke i
vezove. Saul je video da je Justinov ponovo počeo da pada i shvatio da čovek i dalje jeca i da je nesvestan
kuda se zaputio. Čak ni Halejeva teža nije dopuštala objašnjenja ili odugovlačenja.
Justinovljevo odelo bilo je mnogo složenije od Saulovog. Ali izgledalo je da se uzdrmani svemirac
nije pripremao da upotrebi mlaznice ili bilo šta drugo da bi se zaustavio da ne padne na rastrgnute ostatke
električnog pokrivača svemirskog tehničara Garnera, koji su se sada komešali od gmizavih ljubičastih obličja.
Page 68
 Srce komete
Sve se dešavalo usporeno, ili je tako izgledalo Saulu, koji hitro progovori u komunikator.
"Linc preusmerava vezu Ozbornu i Herbertovoj. S.O.S! Ljubičasti u pregratku za spavanje broj
jedan! Garner je mrtav. S.O.S!"
Dvojica lebdećih ljudi primicali su se jedan drugom, jedan u usponu, drugi u padu, mikroskopski
brže sa svakim trenutkom koji je prolazio. Saul se okrenu, posle jednog pogleda nadole, prema onome što je
čekalo svemirca u padu. Bilo je to više nego što je stomak bio u stanju da mu podnese.
Oh, bože moj, molim te dopusti da ovo obavim kako treba.
Ali, ne. Saul shvati da mu je putanja preniska! Proći će ispod Justinova. Izgledalo je kao da ništa na
svetu ne može sprečiti čoveka da ne padne u prostrtu masu nalik pulpi.
Iznenada, bio je najbliže moguće. "Justinove, probudi se!" dreknu on. "Pruži se ovamo!"
Možda je čovek razumeo, ili je to možda bio samo grč. Ali noga u čizmi ritnu se unapred i bolno
udari Saulovu ispruženu ruku. On zagrabi, radi oslonca, a razmena količine kretanja okrenu ga naglavce.
Pećina se obrtala dok se držao dve sekunde, tri, a onda ga odbaci sledeći Justinovljev trzaj.
Da li je to bilo dovoljno? Jesam li mu skrenuo pravac? Ili sam možda sada ja na putu da se izbliza
upoznam sa gomilom ljubičastih?
Pod poskoči prema njemu. Sve je moglo izgledati kao da se dešava usporeno; ali sleteo je s
energijom koja je odgovarala njegovom uzletanju, a uzleteo je žurno. Desno rame oštro mu tresnu i bolno izbi
vazduh iz pluća.
Preturio se na ruke i kolena. Bio mu je potreban trenutak da treptanjem odagna vrtoglavo
komešanje, i još jedan da dođe do daha. Onda ugleda Justinova; ovaj je ležao na samo dva metra dalje,
ječao i vrteo glavom, očevidno nesvestan sitnih gmizavih stvorova koji su se migoljili prema njegovoj toplini na
samo par stopa udaljenosti.
Saul uvuče vazduh i uloži svu snagu u koprcanje prema čoveku, hitajući da stigne prvi. On posegnu,
dograbi pregib Justinovljenovog izol-odela i stade da se bori za oslonac da ga povuče nazad.
"Ne mrdajte dalje, dr Lince!" To ga je Vidor zvao. "Iza vas ih ima još dva! Mora da je u električnom
ćebetu nastao kratak spoj. Oni koji ne jedu Garnera sada se šire preko poda!"
Saul nikada ništa slično nije osećao prema bilo kom živom biću - čak ni prema fanaticima koji su
spalili Tehnion. Ali sada je želeo da pogled stvarno može da ubija. Piljio je u gnusne stvorove koji su mu se
primicali sa svih strana, i znao šta je to istinsko gađenje.
On pridiže drhtavog Justinova u naručje. Šta je s tim čovekom? Mislio sam da su svemirci čvršće
građeni.
Moj bože! Kladim se da ga je ugrizlo!
Justinov nije bio težak, razume se, ne u Halejevoj sili teže. Ali masa mu je bila gotovo ista kao na
Zemlji, a to je činilo nepokretnost i masivnost Ruso-Kanađanina nezgodnim. I dalje ošamućen i dezorijentisan,
Saul je znao da nije spreman da skoči odatle sa tim nezgodnim teretom.
Ali postojala je druga stvar. Baci ili skoči. On se skupi u čučanj.
"Bacam ti ga! Spremi se!"
"Ne! Čekaj! Gotovo da imam svetiljku..."
"Nema vremena!" bio je uporan Saul. On se ispravi i izbaci svom težinom. Bespomoćni čovek izlete
mu iz ruku i prelete preko gmizave mase koja je eruptirala kroz pod od fiber-tkanine u potrazi za toplotom.
Bio je to dobar dobačaj, ali povratna sila odbaci ga u vazduh, unazad. Nakrivio je vrat da pogleda.
Očigledno će sleteti između dva sluzava, gladna heterotrofa.
Neobično, jedan njegov deo bio je manje zabrinut nego radoznao. Bila mu je to prva prilika da
pogleda izbliza neko od životnih obličja Haleja a da ovo ne bude već pripremljeno za seciranje. Najbliže njemu
je ga pratilo i mahalo čeljustima nalik pulpi, uokvirenim crvenim, sjajnim iglama primordijalnog nikl-gvožđa.
Nije bilo lica, samog za sebe. Ali mogao je da oseti pogled stvorenja.
Verovatno prati u infracrvenom, pomisli on.
Bila su to zaista neobična stvorenja. Iako možda ne manje čudna od onih crva koji žive u dubokim
podmorskim rupama na Zemlji. I oni su obitavali u potpunoj tmini, pod ogromnim hidrostatičkim pritiscima, i
hranili se bakterijama koje prerađuju sulfide. Gospode, tvojih ruku delo ne prestaje da me zapanjuje.
Zapanjujuće, da. I tajanstveno. Ali ružno je ružno, a smrt je smrt.
Petljao je po opasaču u potrazi za nečim što bi bacio da promeni svoju putanju, ali omče u pojasu
bile su prazne. Samo je postigao da počne nespretno da se obrće, i dalje klizeći prema stvorenjima.
Nema sumnje da je mogao da ih zgnječi rukama koliko god hoće, ali nije imao želje da se petlja s
njima ako to ikako može da izbegne, ne pošto su Semjuelson i Konti doživeli takvu agoniju od svojih
zatrovanih rana.
Saul se mačje iskrenu i nekako izbaci noge preda se. Leva čizma zakači mu se, a desna opruži pod
nezgodnim uglom da bi to nadoknadila i udari po vijugavom ždrelu oivičenom oštrim parčićima. Dođe do
mučnog, ljigavog udara kada je skliznuo i ponovo počeo da se prevrće.
"Skači, Saule!"
Page 69
 Srce komete
Bila je to prilika za njega. Ali kada je povio kolena, bol mu prostreli levi članak i ta noga mu popusti.
Zanjihao se da izbegne da padne u gomilu crva otvorenih čeljusti i, dok je to činio, spotakao se.
Privid usporenog kretanja pomogao mu je kada je sleteo na vrhove prstiju i nekako počeo da hoda
po tlu na rukama - skakao je s ruke na ruku da bi izbegao prokletinje. Nije bilo drugog načina. Ukoliko se
zaustavi da se okrene ili prikupi snagu, dohvatiće ga.
Najzad se pred njime ukazalo nešto što je ličilo na otvoren prostor, tamo gde bi se mogao saviti i
stvarno odbaciti..."
"Saule!" neko viknu. "Zatvori oči!"
On začu glasan škripavi zvuk.
Oh, sjajno! Upravo kada mi je neophodno da vidim kuda idem!
Oči mu se stisnuše u poslednji čas. Poslednja stvar koju je video bila je prljava člankovita masa
ljubičastog tkiva, nalik pulpi, koja se kretala prema njegovoj toploti i okretala prema njemu zaobljeni blesak
oštrih, primordijalnih kamenova.
A onda svet nestade u bleštavilu. Saul kriknu, ruke mu se zgrčiše dok se odbacivao od tla i leteo u
pravcu ko zna čega. On pokri oči rukama i sklupča se u loptu, u nadi da će ga svemirsko odelo zaštititi kada
sledeći put sleti među proždrljiva stvorenja.
Škripavi zvuk glasnije zaječa u kontrapunktu kada se prvoj svetiljki pridružila druga, iz novog ugla.
Mogao je da oseti bleštanje kao toplotu na svojoj koži. Saul nije mogao da otvori dovoljno oči, čak ni da bi
potražio zaštitu od njihovih zraka, projektovanih tako da budu vidljivi kroz hiljade kilometara otvorenog svemira,
naspram dijamantski blistavih zvezda.
On ponovo tresnu o tlo i zakotrlja se, da bi se zaustavio uz nešto tvrdo. Saul se trudio da bude
nepokretan, da ne mrda, i zamislio je sebe kao ledenicu.
-Saule? Ovde Virdžinija. Možeš li biti određeniji? Šta se dešava? Odjednom su mi svi daljinski
priključci u pregratku za spavanje 1 otkazali.-
Umeša se drugi glas. -Lince, Ozborn. Stižemo. Četvorica sa raspršivačima i bacačima. Procena
dolaska dve stotine sekundi.-
Saul shvati da mora biti da nije prošlo više od koji minut otkako je prijavio proboj ljubičastih. Vreme
se razvuklo kao durbin. Konjica je stizala, ali hoće li izdržati dovoljno da bi pomoć išta vredela?
S jedne strane on začu kako svemirac Vidor mrmlja iznenađene psovke, a onda viče u sopstveni
mikrofon.
"Karle, Džim. Jak UV tera ih na povlačenje! Rastaču se kad ne stignu da se sklone sa svetla
dovoljno brzo!"
Saul je ležao sklupčan u loptu, ali dah je dolazio lakše. Kada bi samo...
Začu se glasno pop, a nivo bolnog bleštanja, koje mu je prodiralo kroz čvrsto zatvorene kapke,
odjednom se smanji na pola. Začu se psovanje, onda Vidor ponovo progovori.
"Jedna sijalica upravo je pregorela, ali mislim da više nije bitno. Svi su ili uginuli ili pobegli. Drž' se,
Saule. Doneću ti par zaštitnih naočara."
Trenutak kasnije Saul oseti ruku na ramenu, a senka zakloni ostatak bleska nalik Sunčevom. Sa
zahvalnošću, i dalje zatvorenih očiju, on diže glavu i pomože Vidoru da mu namesti pokrivku preko gornjeg
dela lica.
"Čestitke, Saule. Prokleto valjano oružje."
On zatrepta kroz suze i plave tačke zasenjenosti i vide da mladi svemirac pruža ruku. Pruži se i
prihvati pomoć da se podigne na noge.
"Uh, hvala." Ali pomisli kako malo sijalica ima na zalihama. Tri su već otišle. Moraćemo da smislimo
bolje trikove od ovoga. Kao prvo, ne možemo sve vreme raditi sa zaštitnim naočarima...
Dva čoveka birala su put, u niskim skokovima, između smežuranih ljubičastih ljuski do rupe
progrizene u žutoj prekrivci poda, tamo gde su se ostaci svemirca Garnera skotrljali - zajedno s nesrećno
odabranim električnim ćebetom - u uski procep. Bila je to pukotina u zidu pećine na koju niko nije oratio pažnju
kada je odaja odabrana i pokrivena.
"Ipak ne kopaju kroz čvrsti led!" uzdahnu Vidor. "Mislili smo da možda to čine - da mogu da
napadnu sa bilo koje strane. Kakvo olakšanje."
Saul je samo piljio, zgrožen, u haos ljudskih ostataka rasut po okomitoj pukotini u ledu. Mladi Vidor
bio je zamešen od čvrstog materijala.
"Znači, kreću se kroz žile male gustine?"
Vidor klimnu. "Moraćemo da potražimo druge, i da ih zatvorimo topljenjem. Imam ideju kako to
treba da učinimo."
Virdžinija mi je pokazala fotke nekih njegovih kipova, priseti se Saul. Džim Vidor bio je čarobnjak s
ledom. Ako je iko u stanju da smisli kako da se hermetički zatvore odaje, onda je to on.
S ulaza u Tunel J dopreše glasovi. Svemirac se okrenu. "Bolje će biti da ili odnesem momcima
zaštitne naočari, ili da ugasim tu svetiljku."
Page 70
 Srce komete
Saul ga je sledio. Za jadnog Garnera ionako se ništa nije moglo učiniti. "Ne zaboravi sredstvo protiv
opekotina", doviknu on. "Kako stvari stoje, ti i ja imaćemo gadne sunčane opekotine."
I pored bola u članku i drhtavice od povlačenja adrenalinskog naleta, osećao se dobro. Neki njegov
atavistički deo kao da je uživao u tome što je prošao kroz poslednjih nekoliko minuta, i preživeo. Delanje je
imalo svojih dobrih strana. Bilo je nekih stvari do kojih se nije moglo doći u laboratoriji.
Sa zaštitnim naočarima, Žoao Kviverijan je ličio na neko ogromno noćno stvorenje. "Bolje bi bilo da
pogledaš Justinova", reče on Saulu. "U prilično je lošem stanju."
Saul klimnu. "Idem po torbu."
"Ukoliko u sebi ima iste otrove koji su sredili Kontija..."
"Postoje nešto što mogu da probam. Ali moram da budem brz. Pomozi mi, Žoao."
Čak i ako ne mogu da ga spasem, možda ovog puta mogu da usporim hemijsku reakciju dovoljno
da stignem da ga smestim u pregradak. Možda ćemo jednog dana imati protivotrov.
Jedina preostala svetiljka i dalje je gorela, a pratila ju je neprekidna buka alarma.
Pod njenim bleskom, Saul podiže svoju crnu torbu i ponovo se prihvati, posle toliko godina, lekarske
prakse.

VIRDŽINIJA
Prelazila je po redovima koje je juče napisala i pokušala da ih posmatra bez strasti. Ovo joj je bio
odmor, a pisanje poezije izgledalo joj je kao bolji način da ga provede, brži mentalni izlaz iz drobećeg,
nemilosrdnog rada s mehovima nego što je to srkanje kafe u odaji za odmor. Naročito stoga što tamo
verovatno ne bi bilo nikoga drugog; ko god nije radio, sigurno je spavao krajnje iscrpljen.
Trebalo je da posada najveći deo slobodnog vremena provodi u točku, gde je centrifugalna mogla
prevariti prefinjene tokove koji su izbegavali neravnoteže nultog G. Ali više pravog odmora dobijalo se u
slabom polju Haleja. Preživeli su pronašli izolovane odeljke bez zelene ljige i na licu mesta hvatali onoliko sna
koliko su mogli.
Borba je sada bila manje panična, ali je i dalje bilo kritično. Uspeli su da spasu od zagađenja
pregratke i stanicu za napajanje. Stapanjem leda iza najvećeg broja kritičnih tačaka zatvorili su stvorovima lak
put za povratak.
Trebalo je da se odmara, spava... ali san nije hteo da dođe.
Do đavola sa spoljašnjošću, sa mračnom stvarnošću. Ona zaroni u svoju poeziju.

Bradavice pupak
tvoje međunožje
guranje - sve to stvara lice
u koje imam poverenja...
i nastavljam guranje i guranje
i ponovno guranje.
Neka ti svu dobrodošlicu
požele moje bujne butine.

"Hm", razmišljala je za sebe. "Umetnički, nimalo. Terapija, možda."

SVAKAKO OTKRIVA OPŠTI ZVUK TVOJIH MISLI
Plavo-zelena slova lebdela su u holo zoni nad njom.
"Džonfone, ovo je privatno! Trebalo je da se isključim."
IZVINI. NE ZNAM KAKO TO DA KAŽEM.
"Zdrav razum trebalo bi da... Tako je, to nije osobina na kojoj sam radila, zar ne?"
NEKE MOJE SIMULACIJE LIČNOSTI ZNAJU PRAVILA, ALI NE POSEDUJEM OSNOVNO
RAZUMEVANJE 'ZDRAVOG RAZUMA'. MOŽDA ON NIJE KORISTAN U SVAKODNEVNOM RADU?
"Ne, nego naprosto nije bilo vremena da... ma, nema veze."
SEKSUALNE TEME ZAHTEVAJU ZDRAV RAZUM?
"Kada imaš posla s ljudskim bićima, da. U stvari, bilo bi bolje da si ćutao. Niko ne misli da mašine
treba da imaju bilo kakvo mišljenje u vezi sa seksom."
POSTOJE PROGRAMI ZA PSIHOANALIZU KOJE BIH MOGAO POZVATI, EKSPERTNI SISTEMI
KOJI IMAJU ZNAČAJAN ISTORIJAT DIJAGNOSTICIRANJA...
"Ne, Džonfone! Samo me pusti da nastavim sa svojom poezijom."
MOGU LI DA GLEDAM?
"Teško da te mogu sprečiti da čitaš moje brljotine, je li? Sve se to nalazi u opštim tekstovima."
MOGU SAKRITI REZULTATE U SOPSTVENOJ MEMORIJI.
"U stvari, to je dobra ideja. Ne bih htela da neko naleti na ovu datoteku."
Piljila je u ekran. Džonfonovo mešanje učinilo je da je ponovo postala svesna sebe. Nikada nije bila
Page 71
 Srce komete
tako preterano erotski usmerenena u svojim tekstovima i osećala je da je njena strast žestoko privatna stvar,
samo za Saula. Na Havajima, muškarci su je smatrali za pomalo stisnutu.
Znači, uvek si se pomalo stidela zbog toga... Pa šta? Moraš to da prevladaš!
Namrštila se na pesmu. Vekovima stari običaj diktirao je da se ljubavne pesme pišu mastilom na
debelom, bogatom, obojenom papiru... a ne blistavim slovima u otvorenom prostoru. Pa, do đavola s tim. Da
vidimo... moje butine u stvari nisu bujne... da li vredi sačuvati taj deo zbog aliteracije... da preskočim to i
oprobaću nešto drugo...

Tela rumena i rujna

u lice ti urezana uzrujanost
nada mnom - jest! - životodavni
lud produžen
udvoje ples starostavni.
Hitro!
zaseci mi dojke svojom
gvozdenom bradom
istakni što želiš
čega se nikad nisam plašila
nazad ću se poviti
nije sramno
da ga od tebe primim licem u lice
slavno znojavo nečisto
klizavo vlažno turanje
iz karantina
ako je moranje.
I ja sam u trci toj
valjam se gutam ga
u prašini silnoj
klipni motor ljubav u grudvi snega
oh profesore
agresore
Uči me da živim u vreme sadašnje
bez vremena svršenog
orbite nisu jedine stvari
koje se tangencijalno dodiruju
s odlučnošću silnom.
Ječim znam da
on je sa mnom!
Gruba koža dobrodošla činjenica
topi se moj led
svaka živa kapljica
ne staj napred!
lepljiva kraljevina vatre i meda
samelji me nasmej me nađi me ukaljaj me

Zaustavila se, srce joj je tuklo.

SINTAKTIČKA STRUKTURA...
"Umukni!"
Virdžinija se otkopča sa svog ležaja, gurnu mrežni spajač i odbaci se prema vratima.
ZAPOVEST ZA SNIMANJE?
"Možeš da ga turiš, što se mene tiče!"
Hitro se kretala hodnicima, duga klizanja između odbacivanja kao da su večno trajala. Biće joj
potrebno samo nekoliko minuta da stigne do Saulove laboratorije - nemoguće kratko, kad uzme u obzir koliko
joj se nedostižan činio, koliko joj je nedostajao.
Upravo pre nego što će skrenuti nadole Tunelom 1, što će je odvesti do njega, naletela je pravo na
Karla i Džima Vidora, koji su se spuštali hodnikom s otvorenim šlemovima na glavama. Obojici su odela bila
izgrebana i zaprljana hemijskim mrljama. Vidorovo lice bilo je zajapureno, neobrijano, a oči kao da su mu
lutale negde daleko. Vukli su telo u pokrovu.
"Ko..."
"Kviverijan", reče Karl. "Previše se razboleo. Ne možemo više da čekamo, inače će umreti."
Page 72
 Srce komete
"Haj ho, haj ho", reče Vidor s bledim humorom, "u pregratke idemo."
Virdžinija dograbi rukohvat. "Mi... moramo da izvadimo nekog iz pregratka."
"Tako je", reče Karl zabrinuto. "Imamo šestoro gotovo otopljenih. Hoćeš da odlučiš ko je sledeći?"
"Ne, ja..." Znala je da bi trebalo da pomogne, ali... "Idem da vidim Saula."
"I dalje je u izolaciji, osim za slučajeve krajnje potrebe", reče Karl kruto. Prekinuo je svoj ritam
odbacivanje-klizanje i zaustavio telo. Vidor je nespretno odgovorio sa svoje strane, delujući umorno.
"Vi momci ga viđate. Radi pored svih vas!"
"Jasno, ali mi nismo intimni s njim. I ti i ja znamo šta ćete raditi..."
"Gledaj svoja prokleta posla, Karle!" Osetila je kako joj se lice zarumenelo.
Karl se okrenuo, očigledno u pokušaju da zadrži kontrolu. "Maljenkov je rekao da Saul ima da bude
u najmanju ruku u polukarantinu..."
"Ne mislim da to više išta znači, sada kad i Maljenkov umire. Saul nam je sada lekar."
"Mislim da je rđava ideja rizikovati..."
"Karle, hoću sama da oprobam sreću."
"Onda se kloni nas ostalih", reče Vidor ozbiljno. "Linc je okej čova, ali ne puštam ga da mi se
previše približava. Ako ga dodirneš, isto važi i za tebe."
Virdžinija je bila preneražena. Dopadao joj se Vidor, ali čovekovo lice sada je bilo kruta maska,
neprijateljska i podozriva. On povuče kabl kojim je teglio komatoznog Kviverijana i ponovo ga pokrenu. Ali
njegove uobičajene spretne samouverenosti nestalo je i izgledalo je da ima problema da zadrži sile koje su
delovale po jednoj jedinoj osi. Činio se nespretan poput mrmota.
"Bez brige, hoću", reče Virdžinija gnevno. "Možda ću i sebe da zatvorim u karantin!"
Ona se odbi i odbrza odatle, ne mareći ni da se obazre. Do đavola, Vidor izgleda gore od Saula.
Onda odbaci ozlojeđenost najbolje što je umela.
Kada je ušla u laboratoriju, Saul je iznenađeno digao pogled. U emajliranom blesku laboratorije
njegovo ispijeno sivo lice ozari zadovoljstvo. Znala je da nije pogrešila što je došla. "Stvarno ne bi trebalo da
rizikuješ..." rekao je, ne naročito uvereno.
Bacila se na njega.
Do đavola s poezijom, pomisli ona. Uzeću pravu stvar.

KARL
Džim Vidor nije bio od pomoći.
Kašljao je u ruke, oslonjen o zid odaje za pripremu pregradaka za spavanje. Vidor je bio bled, s
istim onim mrljama boje jetre i neobičnim, ukočenim sjajem u očima, koji su se razvili kod Kviverijana pre
manje od dva dana.
Karl je završio nameštanje mreže sa hranljivim rastvorima oko Kviverijanovog tela i spojio priključke
senzora. Sve je izgledalo u redu, ali on svejedno pređe iznova čitavu liniju hemijskih dovoda i rasporeda kola.
Nikada nije previše pažnje. Jedna pogrešna veza i umiru pred tobom. Kompjuter za nadgledanje trebalo bi da
pronađe greške, ali od trenutka kada počneš da se oslanjaš na pomoćne sisteme, pa, to je kraj, što se njega
tiče.
Kako se kriza nastavljala i nastavljala, Karl je sve više zaticao sebe kako postaje previše pedantan,
što je bio njegov način da savlada dejstvo iscrpljenosti.
"Krvni pH se ustalio. Metabolički Q-10 prati ritam. Mogli bismo baš i da ga uskladištimo", reče Karl.
Vidor klimnu, očiju suznih, i nespretno priđe da pomogne. Zajedno su ubacili telo u pregradak,
hermetički ga zatvorili i prikačili spoljašnja creva. Nizovi punih kontejnera u sobi za pripremu obrazovali su
loptu oko njih, tako da su radili pod mraznom kupolom. Pamučasti pokrovi lenjo su klizili po vazdušnim
strujama iznad njihovih glava. Ti pregraci leteli su na Sekanini i imali su nezgodne spajače na crevima. Nekako
ništa ne biva u potpunosti standardizovano na jednoj misiji, pomisli Karl neraspoloženo. Onda provedeš godine
u čekićarenju i prepodešavanju.
"Bez ceremonije ovaj put?" reče Karl.
"Nešto nisam raspoložen", složi se Vidor.
Bili su previše iznureni da bi glumili finoću. "Hajde, odmori se malo", reče Karl blago. Iako nije
smatrao da će to mnogo vredeti.
Ubacio je Kviverijana u opšte programe za nadgledanje dok je Vidor odlazio, krećući se kao da ga
bole zglobovi. Isto kao Kviverijan, pomisli Karl. Ali nijedan od njih nije dobio onaj smeđi osip koji je prekrio
Semjuelsona. Različiti simptomi - ili različite bolesti?
A sve je to sada bilo prokleto mnogo važno. Ovom brzinom ima svi da odu za nedelju dana.
Što je značilo da mora da otpočne nova vađenja iz pregradaka. Smesta.
Bili su na ključnoj tački. Šest topljenja u bolnici neće biti dovoljno da bi se Halejevo jezgro održalo u
pogonu, ne dok se ovi oporavljaju. Ukoliko bolesti obore Virdžiniju, Saula, njega samog, Lani... ekspedicija će
propasti. Bez ikoga da pazi na njih, pregraci će se kvariti jedan po jedan. Halej će postati groblje smrznutih
Page 73
 Srce komete
leševa koje će beskrajno kružiti po orbiti.
On pritisnu prioritetnu upravljačku šifru i dade se na posao. Neki prosti sistemi trebalo je da se
zagreju, da se obave proračuni, da se podignu spiskovi potrebnih lekova. Karl je imao nešto iskustva s tim
postupcima, sa misije za Enke. Radio je koliko god je bolje mogao, gledao u priručnik svaki put kada bi
posumnjao. Saul Linc mogao mu je dati savet ukoliko je apsolutno neophodno... Čak i zarđale prakse, Saul je
još bio lekar. Ali...
Ali šta? Da, znam - ne želim da ga pozovem. Baš me briga ako više nikada ne vidim kopilana. A
znam da je u pitanju samo detinjasta ljubomora. No to nimalo ne olakšava stvari. Možda baš suprotno.
Uostalom, nije loša bila ni ideja da to uradi sam. Za neki dan verovatno će i Saula stavljati u
pregradak. Nadam se da Virdžinija neće uhvatiti ono, šta god da je dobio.
Radio je polako, misli su mu se zaglibile u blatu. Morao je da se otrese takvog raspoloženja, znao je
to, ili će početi da pravi tupave greške. Muzika? To mu je bilo sve što je imao tih dana. Slušao je Mocarta, Lista
i Hajdna šesnaest sati svakog dana, bio je to jedini način da se izdigne iznad beskrajnog čistačkog posla od
koga su leđa pucala. I sve to vreme morao je da motri preko ramena da bi video da se prokleti ljubičasti nisu
probili kroz izolaciju u blizini, da nisu tu da ga čekaju da ih okrzne, da ga opeku kroz odelo, ubace u njega
svoje smrtonosne otrove...
"Karle!"
On se okrenu, iznenađen ženskim glasom. Virdžinija! Ipak nije otišla do njega
Prizor ulaska Lani u odaju za pripremu skršio mu je nagle nade.
"Čula sam za Kviverijana i pomislila da siđem i... oh. Već ste ga stavili u pregradak?"
Karl klimnu.
"Bez ceremonije?"
"Nisam bio raspoložen. Džim se baš ne oseća dobro, a da obavljam ceremoniju sam..."
Lani ga je posmatrala s razumevanjem "Shvatam."
"Možda se večeras svi skupimo, nazdravimo po kojim pivom..." On pusti da rečenica bedno iscuri,
prisetivši se da njih dvoje zamalo nisu otpočeli ljubavnu vezu, tamo pre nekoliko života. Već neko vreme nije
razmišljao o tome. Svakog dana sve mu se više popravljalo mišljenje o Lani, ali bilo mu se i dalje ubrzavalo
pred Virdžinijom. Ne da je to bitno... svi smo otišli u paramparčad.
Ona snažno klimnu. "Da. Baš bi nam sada trebalo malo grupne solidarnosti. Sada si ti vođa, Karle.
Moraćeš da nas držiš na okupu."
Bio je nominalni vođa već nedelju dana, iako bez vremena da o sebi razmišlja na taj način. "Svih
šestoro? A od toga dvoje ili troje bolesno? Baš mi je to neka posada. Pola smene je otišlo za - koliko? deset
dana? Ne, manje." On zavrte glavom. "Stvari se kreću prebrzo."
Šta bi kapetan Kruz učinio što ja nisam? Šta sam to propustio?
"Umoran si." Spustila mu je ruku na rame i blago ga potapšala. Kao da sam velika glupava životinja,
pomisli on. Pa, trenutno baš i nisam mnogo bolji.
"Ja... drago mi je što si došla."
"I meni. Očigledno ti je potrebna pomoć."
"Počeo sam da vadim iz pregradaka još nekoliko njih."
"Zar nam neće biti potrebno bar još jedno desetak?"
"Zato mi je i potrebna pomoć. Moramo imati dobre ljude, ali... Pa, koga bi ti izabrala da ga uvedeš u
ovu mrtvačnicu?"
Lani nemo klimnu, lica zamišljenog i povučenog. Pitao se kako li ona emocionalno izlazi na kraj s
tom večito prisutnom pretnjom. Možda upravo u tom trenutku dobija neku bolest od njega - ili obrnuto. Nisu
imali pojma ko su prenosnici tih bolesti.
"Ne svoje prijatelje..."
Bio je iznenađen. "Nisam tako mislio. Razmišljam o biranju ljudi za koje znam da su dorasli
ovome."
"Razumem. Ja sam prvo pomislila na to da zaštitim prijatelje; ti razmišljaš o tome da izvučeš one u
koje možeš imati poverenja. Zbog toga si ti pogodan da zapovedaš, a ja nisam."
Karl sleže ramenima. Znao je da nije pravi vođa, čak ni izdaleka nalik kapetanu Kruzu: radio je
samo ono što je izgledalo očigledno. Ali njena druga poenta bila je ispravna. Bilo je mnogo manje bolno
gledati kako oni koji su na neki način stranci oboljevaju i umiru.
"Ne dopada mi se da sam donosim takve odluke. Ja sam samo običan svemirac. Ovde se radi o
životu i smrti, Hrista mu."
"Tako je."
Nekako neprimetno se odmakla od njega; stala je na stranu, lica praznog i podozrivih očiju, čekajući
na njegova naređenja. Nije želela odgovornost. Ni ja.
"Okej, moram da kažem sistemu koje pregratke da počne da zagreva, ili nećemo moći dalje." On
se okrenu velikoj konzoli i poče da prelazi rukama preko prikazane liste zanimanja posade. Pritisnuo je
Page 74
 Srce komete
prstima ispupčene tačke pored dva imena.
"Džefers i Sergeov", reče on mrko. Onda uspe da izvuče iz sebe suv hrapav kikot. "Bajo, ala će oni
da budu iznenađeni."

SAUL
Dosta je. Ostavi to siroto telo na miru.
Saul se odbi od stola za ukazivanje pomoći i spusti alatke.
"Ukini plavu šifru. Zaustavi procese oživljavanja", reče on paukolikim med-mehovima okupljenim
oko blede voštane figure koja je nekada predstavljala Nikolaja Maljenkova. "Održavaj oksigenizaciju tkiva tip 6
i počni prethlađenje infuzije glikogena za dugoročno odlaganje."
Bilo je prekasno staviti Rusa u 'pregradak za bolesnike'. Umiranje je prodrlo preduboko. Jedini
Saulov izbor bio je da pripremi leš što bolje može i da ga bukvalno smrzne do onoga dana kome se mogao
samo nadati - kada će i odgovarajući način topljenja i lek možda biti na raspolaganju.
Glavna jedinica dvaput zapišta. Saul, koji je tužno gledao u svog mrtvog prijatelja, diže pogled.
"Da? U čemu je problem?"
"Zahtev za objašnjenjem, doktore", objavi med-meh. "Molim odaberite tip infuzije i profil hlađenja.
Takođe, dugoročno odlaganje u pregradak zahteva umrlicu."
On klimnu. S toliko zapuštenom kliničkom praksom, bilo je čudo da se uopšte prisetio ispravne
opšte procedure.
"U redu, onda. Glas-ident: Dr Saul Linc, građanin Konfederacije Dijaspore, sedmi lekar opšte
prakse na Halejevoj ekspediciji. Šifra broj..." On pritisnu prstima slepoočnice. "Zaboravio sam. Unesi iz zapisa."
"Da, doktore", brzo se složila mašina.
"Ovim potvrđujem da je dr Nikolaj Maljenkov, građanin Velike Rusije, drugi lekar ekspedicije,
preminuo van mogućnosti oporavka postojećim sredstvima. Razlog: krupno oštećenje perifernog nervnog
sistema izazvano nedijagnosticiranom, galopirajućom infekcijom koja je prošla barijeru moždanog krvnog
sistema pre tri sata. Pojedinosti i analiza tkiva slede u dodatku.
Pacijent dugoročno odložen u pregradak današnjeg dana..."
Saul podiže pogled prema sopstvenom odrazu u boku blistavog meha... Bled, da, umoran. Umorniji
nego što izgleda, po svemu sudeći.
Koji je datum? Da li je i dalje novembar 2061? Ili je već decembar?
Jesam li propustio Mirijamin rođendan? Ima samo deset godina kako je izgubila život na Gan Ilani.
A opet, izgleda kao drugi vek.
Ponekad mu se činilo da se bori samo iz jednog razloga - da bi Virdžinija mogla da ugleda dvadeset
devetu godinu svog života. Ukoliko još budu živi za šest meseci, i budu mogli da stave još jednu svećicu u
njenu tortu, onda će naći novi prioritet. Jedna po jedna stvar.
"Unesi datum. I odaberi najčešće korišćenu proceduru odlaganja u pregradak za slučajeve nervnih
oštećenja", reče on mehu.
"Da, doktore." Mašina će se povezati s glavnim kompjuterom misije, na palubi Edmunda Haleja, i
postarati o pojedinostima.
Bilo je malo verovatnoće da će medicinska nauka naučiti kako da preokrene tako krupnu traumu za
osamdeset godina - kao i to kako da otopi tela tvrdo smrznuta, kao led. Pa ipak, dugovao je Niku tu priliku.
U svakom slučaju, dugoročno odlaganje u pregradak nije zahtevalo ljudsko nadgledanje. Pusti
mehove da to obave. Ukoliko - kada - pođemo kući, biće najbolje ukoliko su procedure upotrebljene da se
ohladi i uskladišti telo bile što je standardnije moguće.
Saul se okrenu da napusti sobu za tretman; iza sebe čuo je zujanje automatskog postupka. Kada
vrata siknuše i zatvoriše se, on osloni rame o zid od fiber-tkanine. Ruke su mu otežale, čak i u slabašnoj
gravitaciji. Bol mu je pulsirao u sinusima.
Pa? upita on okrenut svojoj unutrašnjosti. Šta nameravaš da učiniš? Da se razviješ u pravu bolest i
da me ubiješ? Ili prekini da me zajebavaš i da se goniš odavde!
Prokleta prehlada vukla se već osam nedelja! U čitavom životu, dok su ga mučili mali, kapavi naleti
jednog virusa za drugim, baš nikada nije patio od nečega stvarno ozbiljnog. Ali sada ga je ovaj neprekidni tupi
bol stvarno dobro uhvatio.
On zavrte glavom da bi je izbistrio. Odlučite se, prokletinje! reče on klicama; trenutno nije mario da li
je to kometna kazna ili banalniji uvoz sa tople i plodne Zemlje. Upravo u tom trenutku Saul nije video ništa
nenaučno u tome što je personifikovao svoje parazite. Mrzeo ih je.
Siroti Nik Maljenkov, nadživeo ga je čovek koga zamalo da gurne u pregradak. Pokušao je da s
priseti krupnog blistavog medveda od Rusa, onakvog kakvog ga je znao za života, ali bilo je to beznadežno.
Bio je u stanju da vidi samo bledu opuštenost obraza nepokretanih osećanjima... prazninu očiju bez uma iza
njih.
Oh, gospode, molio se. Ne daj da se tako nešto dogodi Virdžiniji.
Page 75
 Srce komete
Upotrebila je viši prioritet da uđe u njegovu sobu pre dva dana i, po nekim definicijama, obavila u
potpunosti besramni čin silovanja. Njegova slaba pobuna bila je ugušena pod njenim toplim telom,
usplamtelim usnama dok je u trenutku delila svu mikrofaunu koju je imao, i time okončala svaku raspravu o
tome kako je treba zaštititi od zaraze.
Odlučna žena. Jedva da ga je napuštala od tada, osim, razume se, tokom četrnaestočasovnih
radnih smena. I iako je bio zabrinut, Saul nije mogao da kaže da oseća zbog toga išta drugo izuzev
zadovoljstva.
Sama je izabrala, pomisli on. A Karl Ozborn će morati da nauči da živi s time.
Bar dok njih troje budu potrajali.
Juče je pomogao da se u pregradak stavi Džim Vidor, grozničav i u bunilu. Bar su jadnog tipa stigli
da ubace na vreme. Lani Ngujen je slomljeno gledala. U nedostatku ikakve prave pažnje od Karla, nakratko je
pošla sa Džimom. Sada je bila sama kao i pre.
Biper na njegovom zglavku poče da pulsira. Mehovi u odaji za oživljavanje su mu slali signal.
Dosta plandovanja, pomisli on. Neko mora da se najzad probudio. Jedan od prve šestorke.
Nabaci veselo lice, podseti on sebe kada je počeo da navlači izolaciono odelo. Dok je navlačio
antiseptične čizmice, dodirnuo je zavoj koji mu je pokrivao levi članak.
Ožiljak se sada gotovo zalečio. I dalje nije bio siguran kako se posekao tokom one mahnite borbe s
ljubičastima u pregratku za spavanje 1. Najpre je bio uveren da je u pitanju ujed jednog od groznih
domorodačkih crva, ali posle onoga što se desilo Peltijeovoj, Justinovu i Kontiju, zaključio je da sigurno nije to
bilo. Imao je otok i bolove, onda je to nestalo.
Obična ogrebotina, pretpostavljam. Uostalom, čovek poput mene ne bi umro od ljubičastog ugriza.
A sila teže preslaba je da bi me obesili.
U nosu ga je golicalo.
Verovatno ću umreti od napada kijanja.
Saul dovrši oblačenje. Stavio je izolacioni šlem i ušao u zabran s trepćućim zeleniom svetlom iznad
ulaza.
Neko se zaista probudio. Bila je to Betani Ouks, prva ponovo udomljena osoba posle smrti kapetana
Kruza. Pomoćnik vođe ekspedicije bio je težak slučaj. Njeno topljenje nije išlo lako.
Hibernacija nije prirodna ljudska funkcija. Uvođenje u nju zahtevalo je složene, velike doze droga,
koje su bacale telo u stanje sna blisko smrti - smanjivali su se metabolizam i pH, tkiva su se hladila na samo
jedan stepen iznad tačke smrzavanja. Proces ni izdaleka nije bio rutinski, čak ni posle decenija korišćenja pri
svemirskim letovima. Njegovo opravdavanje u svemirskim letovima bilo je jedan od snova Miguela
Kruza-Mendoze. To je trebalo da bude još jedan od darova Halejeve ekspedicije Zemlji.
Radeći sam, s opremom koja je mogla i da bude zagađena Halejevim oblicima, Maljenkov je
odabrao metodu laganog otapanja, koja je dopuštala pacijentu da se sam oslobodi suzbijanja centara za san.
Ta odluka bila je sumnjiva. Možda je bila bezbednija, ali ostavljala je mogućnost da se onaj što se oporavlja
probudi a da ne bude nikog živog da ga pozdravi.
Betani Ouks i dalje je bila pozamašna žena. Tri nedelje hibernacije pod IV kapalicom nisu to mnogo
izmenile. Ali očni kapci već su joj bili tamni od modre težine obamrlosti iz pregratka. Dok se Saul približavao,
oni zatitraše i otvoriše se. Zenice su joj se nepravilno skupljale na svetlu.
On zatamni zidne ploče i podiže tubu na istiskivanje s tečnošću za uravnoteženje elektrolita, i njom
joj ovlaži usne. Jezik joj liznu, uvlačeći slast.
Dobro, pomisli on. Refleks gutanja bio je gruba proba kojoj ga je Nikolaj naučio. Znak dobrog
napretka.
U očima boje badema, očigledna borba - um se s naporom peo iz hladnoće.
"S...Saule...?" Glas joj je bio jedva čujan.
"Da, Betani. To sam ja, Saul Linc." On se naže napred.
"Jesmo li..." Ona proguta i slabašno se nasmeši. "Jesmo li već u afelu?"
Saul zažmirka. Razume se, zamenik komandanta ekspedicije nije trebalo, po planu, da bude
izvađen iz pregratka trideset i tri godine, kada je kometa trebalo da dostigne najdalju tačku od Sunca i kada je
kolonija trebalo nakratko da bude zaposlena pripremom za raketni manevar koji će ih odbaciti pored Jupitera,
prema susretu sa žeteocima koji će ih čekati za još gotovo četiri decenije.
Kako da joj kaže da je u stvari bilo nešto više kao trideset tri dana!
On zavrte glavom, želeći da ima bolje vesti, i upita se kako da joj to saopšti.
Saul se nasmeši svojim najboljim bolničkim načinom. "Ne, Beti, ne baš..."

Treći deo

KADA JE PROLEĆE POSLEDNJI PUT DOŠLO U GEHENU

Page 76
 Srce komete
Januar 2062.

Niko nikada nije učinio nešto krajnje budalasto

izuzev iz nekog jakog principa

Melburn

VIRDŽINIJA
Kakvu razliku su napravile samo tri nedelje!
Virdžinija se to zapitala dok je klizila-koračala pokraj užurbanih, bučnih radnika. Zar je tek toliko
prošlo? Samo dvadeset pet dana otkako su se okupili ostaci prve smene, iznureni i ispijeni, da označe odlazak
godine 2061?
Nije to bila vesela novogodišnja proslava. Čak i sa zidnim holoima podešenim na najveselije letnje
prizore, i dalje je delovalo poput zime Ragnaroka. Skupili su se blizu najdaljeg dela mamutske dvorane za
odmor Centralnog kompleksa - četiri jadna preživela - i nazdravili pićem iz Karlove pažljivo čuvane zalihe Lejsi
Trejsez.
Boca je brzo otišla. Izgledalo je da nema mnogo svrhe bilo šta čuvati.
Svi pokušaji razgovora doživeli su neuspeh. Vid-emisije sa Zemlje bilo je previše tužno posmatrati -
kratki prizori potrošačkih reklama ili, još gore, neka ogavna melodrama o Skotovoj ekspediciji na Južni pol...
Nema sumnje, nečija glupava zamisao o činu u njihovu čast.
Na njen predlog, Saul i Karl pokušali su da odigraju svoju prvu partiju šaha od smrti kapetana Kruza
- ili otkako su Saul i Virdžinija počeli da žive zajedno. Ali nije bilo kao nekad. Dva čoveka jedva da su izmenili
koju reč ili pogled, a igra je bila divljačka. Kada je zglavčani komp pozvao Saula da se ponovo postara za
otapane spavače, Lani i Virdžinija podelile su pogled olakšanja.
Nikada neće zaboraviti to turobno veče, sve dok je živa.
Bilo je to pre manje od mesec dana. A sada... pa, stvari su bile drugačije. Bar na površini, bile su
mnogo bolje. Bar su se najzad ponovo čuli glasovi po hladnim hodnicima, a ljudi su pokušavali da pronađu
rešenja.
Virdžinija je takođe postajala sve bolja u kretanju po blagoj gravitaciji Haleja. Brzo je klizila i
odbacivala se, hvatala se za pod od fiber-tkanine papučama sa čičak trakom i povlačila se duž zidnih kablova
na putu prema Centrali kontrole.
I dalje je za nju bilo novo iskustvo to što je išla tim putem bez uma zamagljenog nedostatkom
odmora, ili tela omlitavelog od iscrpljenosti. Punih sedam sati spavanja bili su grešni luksuz.
Juče joj se smena poklopila sa Saulovom. Imali su priliku da vode ljubav prvi put u nedelju dana, i
spavali su jedno uz drugo, povezani preko njenog elektronskog kućnog duha, dodirivali se u slabom sjaju
statusnih svetiljki Džonfona. Saul je morao da ode rano, da bi se pripremio za današnju probu svog novog
izuma, ali Virdžinija se probudila osećajući njegovu toplinu i dalje, na mreži pokraj sebe, njegov ustajali, sada
poznati miris na njenoj ruci.
Jednog dana, kada ponovo budem imala nešto slobodnog vremena, moraću da pronađem šta
Džonfon čini s našim snovima. Saul i ja postajemo sve bliži, naša podeljena obogaćena čula sve živopisnija.
Pitam se - da li je moguće da sam ipak bila u pravu? Da li je moguće oponašati ljudske mentalne procese
toliko dobro da se dostigne neka vrsta 'telepatije'?
Ukoliko je tako, možemo li dati Zemlji bar jedan poklon pre nego što umremo?
Tog jutra zaustavila se neposredno pre nego što će napustiti svoju odaju; oklevala je pokraj kliznih
vrata i okrenula se nazad da uzme pisaljku. Na ekranu podsetnika brzo je napisala... ne pesmu - ne još - već
skicu za pesmu.

Hoku velo velo

Oh, kometo koja ne prašta...
Ua luhi au,
Veoma sam umorna...

Mešoviti stih podseti je na nostalgiju za domom. Nedostajao joj je Kevani Langstan, jedini
Havajćanin iz prve smene, koji je izgubio ruku u eksploziji na Nivou A, na Božićno veče, i morao je smesta da
bude stavljen u pregradak da mu se patrljak ne bi zagadio.
U novoj smeni nije bilo Havajćana. Nije znala da li zbog toga da žali ili da joj bude drago što su joj
zemljaci pošteđeni tih užasnih prilika.
Kako god bilo, vesti iz ostrvske republike nisu bile dobre. Poslednji put kada je imala prilike da sluša
zemaljske emisije, napetost se povećavala. Nacije Luka Živog Sunca optužile su vladu guvernera Ikede zbog
'neekoloških projekata'.
Page 77
 Srce komete
Još od one večeri, pre više meseci, kada je nakratko delila Saulova sećanja na njegovu izgubljenu
domovinu, patila je od dubokog, upornog straha za krhku renesansu sopstvenog naroda.

Haalulu kuu lima

Ruka mi se trese...
E avivi... Ka la
Budi brzo, oh Sunce...

Skica je nestala u Džonfonovom stohastičkom bunaru memorije. Možda će je ponovo pozvati da

radi na njoj, ukoliko bude imala vremena, ili ako se seti. U međuvremenu, njeno mašinsko mezimče
odjekivaće od njenih premišljanja. Za razliku od krutih procesora na Zemlji - ili nezainteresovanog glavnog
kompjutera misije, koga su tehničari počeli da pakuju u sanduke da bi ga prebacili sa Edmunda do Centrale -
Džonfon nije prosto skladištio stvari. On... ono... bio je programiran da se s vremena na vreme 'priseća', bez
spoljašnjeg podsticaja i nepredvidivo, i da 'smišlja' nove međuveze.
Ona sama nije imala vremena da se posveti projektu kojim je planirala da ispuni sebi godine. Ali
Džonfon će uvek imati makar mali ugao memorije posvećen tome, prikupljaće i organizovati podatke za
trenutak kada, najzad, bude mogla ponovo da posveti pažnju pitanju same inteligencije.
Moram se setiti da ga tu i tamo priupitam šta je naučio.
I, najzad, evo nas, pomisli ona kada je došla do dvostrukog kapka s plamtećim ćilibarnim svetlom
odozgo. Ulaz u središnju kontrolu... glavni štab hordi osvajača sa Zemlje.
Pre nego što je ušla, morala je da se prepusti još jednom prokletom čišćenju. Krupni meh uzdizao
se pored prolaza.
"Molim vas, okrenite sve površine ultrazvučnom izlaganju", naredi ovaj i prinese ravnu zujavu ploču i
vakuumsko crevo.
Ona uzdahnu i koraknu napred, okrenuvši se pred sklepanom mašinom s dvostrukom cevi.
Harmonici visokofrekventnih zvučnih talasa gladili su joj kožu u višestrukim oktavama, sve do dubokog,
groktavog režanja od kog su joj zazveketali zubi.
Znala je sve šifre za prioritetno isključivanje, razume se. Ali bilo je bolje da se podvrgne tim
merama, toliko kilavim i beskorisnim koliko su to već morale biti. Neko bi mogao da otkrije ukoliko bi stekla
naviku da zaobilazi propise zarad sopstvene udobnosti.
Slabo golicanje govorilo joj je kako komadići otpadaka spadaju s njene odeće i kože, da bi ih usisao
vakuumski priključak. Razume se, to nije bilo u stanju da spreči ljude da ne prenose kometne klice. Saul je
rekao da će jedino dugoročno dejstvo tog postupka biti da se uništi sva njihova odeća i na kraju svima
upropasti sluh.
Golicanje se prekide, vakuumsko crevo se isključi. Virdžinija zamisli dašak vazduha, pamučnih
vlakana i kožnih ćelija - sve zajedno izdahnuto u svemir, daleko iznad njih, gde su zvezde sjale bez treptanja
nad oštrim ledenim predelom.
"Pripremite zaštitu očiju, molim."
Ona iskrivi lice i izvuče zaštitne naočari iz pojasa.
"Ožeži, Makdafe", promrmlja ona i čvrsto zatvori oči kada hodnik kao da se preplavi aktiničnim
bleštanjem.
To je bila potpuna idiotija, znala je ona. UV svetiljke bile su im najbolje oružje protiv Halejevih
oblika, ali ostalo ih je samo dvadesetak, a pregorevale su brzinom od jedne ili više dnevno! Već je bilo brojnih
slučajeva opekotina i kožnih osipa.
Neprijatni blesak prekide se, a ona dahnu u olakšanju.
"Možete proći", izjavi meh.
"Hvala", odgovori ona sarkastično kada se vrata otvoriše uz blago siktanje i pustiše je u užurbanu
aktivnost.
Glasovi obojeni nemirom... ljudski trupovi nestaju u školjkama s haubama za glasovnu obradu
podataka... ruke rade s prekidačima ili mehovskim valdo-komandama. Da, tri nedelje baš mogu da naprave
svašta.
Ali podstruja mračnog straha i dalje je bila s njima. U najmanju ruku, još je i porasla.
Preko, u najdaljem uglu, nekoliko prilika okupilo se u čučnjevima za nisko G oko holo karte.
Virdžinija prepozna dr Ouksovu i njene glavne pomoćnike. Još jedan prokleti strateški sastanak.
Olakou na alii... Oni su gazde, neka nam je nebo na pomoći.
Volela bih da Saul nije morao da ide danas dole, do unutrašnjih odaja, da proveri svoju novu
mašinu. Već mi nedostaje.
Virdžinija koraknu iza Valtera Šulca, čoveka koji je sada upravljao komandom mehova 1. Poranila
je, ali čoveku je očevidno bilo potrebno olakšanje. Ramena su mu bila pogrbljena pod izolacionom haubom, a
ruke su mu belo stiskale valdo-teleoperatorske komande.
Page 78
 Srce komete
Znala je kroza šta prolazi. Za operatore mehova bilo je gotovo isto toliko gadno kao i za ljude po
hodnicima. Razume se, nisu bili u neposrednoj fizičkoj opasnosti, ali sati su bili gori, a snažni mentalni napor je
iscrpljivao. Sa displeja je videla da Valter rukuje sasvim sam sa četiri velika 'bota. Bio mu je potreban odmor.
Ali ne bi bilo dobra ideja povući ga previše naglo. Pre dva dana kucnula je Valtera po ramenu dok je
bio povezan. Čovek se strelovito okrenuo prema njoj, raširenih zenica i glatko je opsovao kao 'nametljivu
perselovsku kučku'.
Kasnije se izvinio, ali fraza joj se zadržala u umu.
Reći ću mu da sam ovde preko otvorene kom-linije. Ali ruka joj zastade uz oklevanje neposredno
iznad ploče s mikrofonom. Ispod izolacione haube čula je kako Šulc šmrče. Bilo je teško reći da li se čovek
prehladio ili plače.
Ovih dana u pitanju je moglo biti i jedno i drugo.
"Virdžinija!" pozva visoki glas iza nje. "Virdžinija. Da li bi došla ovamo, draga?"
Osim Saula, samo jedna osoba obraćala joj se na takav način. Ona se okrenu i klimnu smeđokosoj,
materinskoj ženi koja joj je mahala s druge strane odaje.
"Da, razume se, dr Ouks." Klizila je/koračala prema velikom holo rezervoaru, gde su trenutni
rukovodioci odseka stajali i turobno gledali u veliki displej.

Trenutni šef odeljenja kometnih nauka, Masau Okudo, naglašeno se odmaknu od njenog kraja
stola, isto kao i major Lopez, po činu najstariji probuđeni pripadnik vojske. Virdžinija nije obraćala pažnju na taj
sitni gest. Bio je to deo opšteg zameranja prema njoj, kao i prema Karlu, Saulu i Lani. Kao da je prva smena
na neki način bila kriminalno nesposobna zbog toga što je dozvolila da se sve ono dogodi.
Uvek je smatrala da su, duboko u sebi, ljudi iracionalna stvorenja - u te se, razume se, ubrajala i
ona. Mnogi su se ljutili zbog izbora koji su napravljeni u vezi s tim koga je trebalo izvaditi iz pregratka da
postane deo ekipe za prevladavanje krize. "Zašto baš ja?" bio je refren koji je stalno iznova slušala; mrmljali
su ga u besu ili glasno kukali kako je jedan probuđeni za drugim bivao povređen u borbi protiv zagađenja po
hodnicima, ili kada se razboleo od neke nepoznate klice.
Karl je morao da donese te teške odluke, pošto je kapetan Kruz umro. Probuđeni su njega
optuživali. A nimalo nije pomagalo to što je bio persel.
Pretpostavljam da jedina stvar koja sprečava da on, Saul i ja budemo potpuno prokaženi jeste
činjenica da smo nezamenljivi.
Bar je Betani Ouks izgleda bila imuna na takva osećanja. Nasmešila se ljubazno, kao uvek kada se
rukovala sa Virdžinijom.
"Hvala ti što si došla ovamo, dušo. Malo smo se sporečkali oko tehničkih stvari i pitala sam se da li
bi nam možda ti mogla pomoći stručnim iskustvom koje si zadobila tokom tih strašnih nedelja dok ste se ti i
ostali sasvim sami suočavali s vanrednim stanjem."
Virdžinija klimnu. "Pomoći ću koliko god mogu."
Dr Ouks nasmeši joj se vlažnim sitnim usnama. Virdžinija nije mogla da ne primeti da joj je lice
zajapureno i da nosi šminku koja nekako deluje iskrivljeno.
Oh, suđaje, vi jeste opake kučke. Morale ste da uzmete kapetana Kruza - našeg Kolumba, našeg
Drejka - odmah na samom početku, je li? Napravio je ekspediciju od mešavine izgnanika i neprilagođenih, a
sada ga nema. Ova fina žena naprosto nije nikakva zamena.
Dr Ouks se okrenu Leftiju d'Amariji, rukovodiocu Virdžinijinog sopstvenog odeljenja, kompjuteri i
mehanizacija. Lefti je bar uputio Virdžiniji brz osmeh, koji mu je ona zahvalno uzvratila. Avaj, čovek se
nesigurno držao za ivicu stola, a čelo mu je bilo orošeno kapljicama znoja.
"Postoje dva problema oko kojih smo... hteli da se posavetujemo s tobom, Džini. Prvi je vezan s
time kako se boriti protiv one stvari po hodnicima."
Ona raširi ruke. "Dr Macudo i dr Linc proučavali su ljigu. Ja imam manje iskustva s njom nego
ijedan preživeli iz prve smene."
D'Amarija klimnu. "Da, lično. Ali borila si se preko mehova i pomagala Ozbornu i njegovoj posadi.
Voleli bismo da čujemo da li ti misliš da je moguće da prepodesimo površinske mehove za rad u tunelima."
"Pa, već smo neke preradili - uglavnom brodske pomoćne robote."
"Ne." D'Amarija zavrte glavom. "Mislili smo na one velike. Prave površinske mehove."
Virdžinija zažmirka. Zar su stvari toliko beznadežne? Površinski mehovi nikada nisu bili predviđeni
za rad po tunelima. Pomisao kako se ti behemoti ogromnih udova i paukolike dizalice zabijaju ovamo dole bila
je dovoljna da se naježi.
"Ja... ja... nisam sigurna. Morali bismo da demontiramo deo fabričke opreme..."
"Nekoliko pripadnika fabričke ekipe već se zagreva", reče joj Lopez. "Džefers, Jeomans i Johanson
su već budni."
Virdžinija klimnu. "Ali čak i s fabrikom u pogonu, biće to haos. Da bismo ugurali dizače ili gurače u
okomite tunele, morali bismo da učinimo više nego samo da im uklonimo noge i gusenice. Morala bih da
Page 79
 Srce komete
urežem nove naredbe u neizbrisive memorije. S raspoloživom opremom, biće to krpljenje, i nisam sigurna da
će se moći vratiti u prvobitno stanje."
Okudo klimnu. "Dobro je, dobro je. Znači kažete da se to može učiniti."
Virdžinija zatrepta. "Ali to je šašavo! Nikada nećemo moći da podstavimo lansere za manevar
guranja u afelu bez površinske mehanizacije. A bez guranja, Halejeva orbita ne može se promeniti. Nikada
nećemo moći da..."
"Hoćeš da zapušiš ta glupava perselovska usta?" siknu major Lopez hitro, iskeženih zuba. Oči
oficira svemirskih trupa kao da su plamtele, a povukao se lagano tek kada je dr Ouks naglašeno pročistila
grlo. On baci pogled na trenutnog zapovednika misije, a onda se ponovo okrenu Virdžiniji. "Izvinjavam se.
Hoću da kažem, hoćete li da spustite glas? Molim vas?" Sarkazam je bio očigledan.
Virdžinija nije obraćala pažnju na njega.
Nikada nećemo moći da se vratimo kući, pomisli ona, dovršavajući očajnu žalbu u sopstvenom
umu.
Dr Ouks se obrati vojnom licu. "Dakle, Fidele. Sigurna sam da gospođica Herbert shvata koliko je
od suštinske važnosti biti diskretan u vezi s nekim posledicama naših budućih akcija. Moral je ionako dovoljno
rđav."
"Blago rečeno", promrmlja Okudo. "Čujem da neki članovi posade čak simuliraju bolest i
oprobavaju svaki način da preuveličaju simptome, samo da bi se vratili u pregratke."
Nisam znala. Virdžinija oseti nelagodnost u stomaku.
Kapetan Kruz bio bi iskreniji prema nama. A niko ne bi ni pomislio da ga izda tako što će pobeći u
vreme.
Betani Ouks je zamišljeno posmatrala holo tank i time pružila Virdžiniji prvu pravu priliku da sama
pogleda veliki displej.
Oblast u koju su prodrli tuneli nije bila ništa veća nego pre mesec dana i još je zauzimala manje od
pet procenata zapremine Halejevog jezgra u prepletenoj grupi okupljenoj u okolini severnog pola. Isticalo se
nekoliko velikih prostorija, uključujući one tri u koje su bili zakopani pregraci za spavanje. I ovu, Centralu, u
skupini odaja na jedva kilometar pravo ispod ukotvljenog Edmunda Haleja.
Hvala nebesima da je najveći deo hidroponika i dalje na Edmundu, pomisli Virdžinija. Bezbedni pred
domorodačkim životnim oblicima koje smo nesvesno probudili ovde dole. Ukoliko ljiga ili klice ikada dospeju u
glavne vrtove, verovatno ćemo vrlo brzo poumirati od gladi.
kako stvari stoje, verovatno ćemo i ovako uskoro biti gladni, ukoliko budemo još dugo morali da
držimo ovoliko budnih.
Gotovo svi prikazani tuneli i ogranci bili su obojeni, pri čemu su boje označavale različite vrste
zagađenja. Samo su četiri glavne odaje i dalje blistale antiseptičnom, neosvojenom belinom - uz jedan pristup
skladištima na polu. A bila je potrebna svaka UV svetiljka i polovina osamdesetogodišnje zalighe
dezinfektanata da bi se očistile samo te oblasti.
Većina prolaza titrala je nekom nijansom zelene, tamo gde je jedini poznati osvajač bila neka vrsta
lišaju sličnog rastinju popularno nazvanom ljiga. Ti prolazi još su zadržavali vazduh i toplotu. Koliko se moglo
videti, možda su čak bili savršeno bezbedni. Ili je bar Saul smatrao da jesu. Odlazio je tamo više nego jednom,
ne obrazirući se na moguću opasnost, u potrazi za novim uzorcima za proučavanje.
Možda je to jedna od stvari koje me privlače njemu. Saul nije bio hrabar na onaj blistavi način, već
postupci kao da su mu govorili: 'Život iz dana u dan oduvek je proračunati rizik.'
Možda je njena ljubav bila analitički jednostavna. Jer Saul ju je zaista podsećao na oca. Anson
Herbert imao je istu tužnu, blagu mudrost, i pokazao joj je više tihe snage nego drugi ljudi sa svim svojim
vatrenim pozama.
Virdžinija zavrte glavom. Anson je bio mrtav već dve godine, ali gotovo da je mogla da ga čuje;
govorio joj je da prekine sa sanjarenjem i da se baci na posao. Bilo je problema koje je trebalo rešiti, i uvek je
bilo idiota koji su pokušavali da koriste čekiće za popravku časovnika.
Lopez je mahao prema tunelima s najgorim zagađenjem, naročito duž cevi kroz koje je tekla
toplota iz Centrale. Ljubičasta, žuta i crvena boja prikazivale su mesta gde su izbijali aktivniji Halejevi životni
oblici, kidali zaptivke tunela, uništavali vitalne mašine i, povremeno, čak posezali otrovnim zahvatom za
Zemljaninom u prolazu.
"... Veći površinski mehovi moglo bi patrolirati proširenim hodnikom, ovde, strugati i ponovo topiti led
u određenim razmacima, zatvarati pukotine i uklanjati zagađene slojeve da bi ih izbacili na površinu..."
Virdžinija nije mogla da poveruje u ono što čuje. Plan je bio ludački. Bila je to teško izvodljiva
zamisao, koja je zaboravljala sedam decenija ispred njih.
"Još ima i drugih mogućnosti", predloži ona. "Saul razrađuje jedan moguć način..."
Lopez glasno šmrknu. "Lincov zrak smrti, je li tako?"
Betani Ouks klimnu ne skrećući pogled s mape. "Možemo se nadati da će neko smisliti nešto novo,
razume se. Ali svi konvencionalni prilazi propali su. Jedna stvar je sigurna: ukoliko zagađenje stigne do
Page 80
 Srce komete
pregradaka za spavanje, s nama je sasvim gotovo."
Ona pogleda Virdžiniju. "Zbog toga sam zatražila da nam se ovde pridružiš, ne samo da pomogneš
u prepravci površinskih mehova za borbu u dubini. Ti..."
Starija žena zastade, zažmirka, kao da pokušava da zadrži misli na temi. Virdžinija zaprepašćeno
shvati da mora da je pod dejstvom neke vrste leka.
"... Ti si jedini stručnjak koga imamo u vezi s onom starom temom... veštačkom inteligencijom.
Upoznata sam s tradicionalnim dokazima, razume se, da je prava stvar nemoguća. Ali veoma dobra,
prilagodljiva simulacija mogla bi biti dovoljna." Ona uzdahnu. "Na kraju krajeva, moramo se hvatati za svaku
slamku. Za izum Saula Linca, pa čak i za robote koji su u stanju da delaju sami za sebe.
Moramo smisliti način da što veći broj mehova učinimo, koliko god je više moguće, samostalnim... i
to brzo. Vidiš... gubimo ljude i žene brže nego što ih uzimamo iz pregradaka."
Virdžinija je piljila. Otkrila je da nije u stanju da izgovori ijednu reč.
"Ovo je vojna tajna, Herbertova", zareža major Lopez. "Reci bilo kome za to, pa ću da ti sredim tu
tvoju perselovsku guzicu."
Virdžinija samo zavrte glavom i pusti ga da misli na šta god želi.

Nešto kasnije, u centru za osveženje, držala je kruškicu sa slabim čajem i pitala se kako da bar
priđe gotovo nemogućem zadatku koji joj je postavljen. Bilo je to ironično. Nikada mi na pamet nije padalo da
bi neko mogao da zatraži od mene da radim na mašinskoj inteligenciji.
Pod takvim okolnostima, to joj je delovalo krajnje pogrešno.
Upravo tada je čovek koga je najmanje želela da sretne dolebdeo kraj nje uz blago odgurivanje
patrljcima nogu.
"Pa, slatka mašinska gospo." Otis Sergeov se iskezi. "Pretpostavljam da si čula za poslednje
zanimljive razvoje događaja, tamo na Zemaljskoj strani? Zar nisi?"
"Odlazi, Otise", reče ona ravnim glasom. "Trenutno ne želim da čujem nove loše vesti, a naročito ne
od tebe. Uostalom, šta uopšte radiš ovde? Ti si hodnička posada."
Ruski persel sleže ramenima. Kapci su mu još bili malo plavi a obrazi bledi od nedavnog buđenja iz
pregratka za spavanje.
"Samo sam se zaustavio da bacim pogled na putu prema Tunelu 3. Idem da pomognem tvojim
ljubavnicima da isprobaju svoju novu mašinu za spasavanje sveta."
Virdžinija brzo diže pogled. "O čemu to pričaš?"
"Znaš na koga mislim." On namignu. "Ozborn i Linc."
Sergeov još pruži malo parče hartije s njenim imenom naškrabanim spolja. Virdžinija ga iščupa
vrhovima prstiju i razmota da pročita poruku. Klimnu.
"Znači pomoći ćeš Karlu i Saulu da isprobaju nove ozračivače. O tome je reč?"
On klimnu.
"Dobro, onda. Reci Saulu da ću srediti da mu pošaljem mehove koji su mu potrebni za eksperiment.
Negde ću ih izvući."
Sergeov klimnu. "Ah, načini zaobilaženja zvaničnih kanala. Znao sam da ima uticaja na tajnu
gospodaricu svih mašina. Moram naučiti njegove trikove."
Virdžinija sleže ramenima. Sergeov je imao razlog zbog koga ju je potražio. Sada je samo želela da
se ta poseta okonča. "Da li je to sve, Otise?"
"Samo još jedna stvar. Lična radoznalost. Ipak sam te potcenio, Virdžinija. Možda si ortoljubac, ali si
bar odabrala oca - ili ujaka - naše rase da spavaš s njim. I dalje je ortovac, ali to je svako stariji od pedesete,
pa ako si tako zvrknuta da više voliš starce, pretpostavljam da bolji izbor nisi imala, eh?"
Ošinula ga je pogledom. "Ti prljavi mali..."
"Čekaj dok ja toliko ostarim. Hmmm? Priliku li ću tada imati?"
Virdžiniji se okretalo u glavi. Čovek je izgovorio toliko stvari koje su je izbezumljivale; svaka je
zasluživala da bude zgromljena oštrom logikom. Oh, zbog čega sam toliko opsednuta? Ne traži on raspravu
oko semantike, samo želi da ne nervira, to je sve.
"Jebi se, Otise", reče ona najzad.
Sergeov zažmirka u trenutnom iznenađenju, onda se nasmeja. Glava mu se zabaci kada je
oduševljeno viknuo: "Rečeno dobro! Da smo te samo imali na Zemlji prekjuče! Mogla si to da im kažeš."
"Kome da kažem?"
"Kopilanima u Ženevi."
Virdžinija je oklevala, osetivši naglu hladnoću.
"Šta se desilo na Zemlji?"
"Da si imala više vremena za sopstveni rod, do sada bi znala", bockao ju je Sergeov. "Ne možemo
da razgovaramo ni sa kime, osim jedni s drugima... sada kada nas ortovci krive zbog bolesti."
"Oni nas ne..." Virdžinija zatvori oči i reši da mu ne dozvoli da skrene temu. "Reci mi šta se desilo na
Page 81
 Srce komete
Zemlji, Otise. Ili ću ti ovog puta stvarno slomiti ruku."
Ruski svemirac klimnu. Glas mu je odjednom bio prigušen.
"Došlo je do udara, Virdžinija. Havaji su sada pod Ligom Sunčevog Luka."
"Šta?" Piljila je. "Ali... Ali to je nemoguće! Kada?"
"Plaćenici sa Filipina. Guverner Ikeda je mrtav. Uveden je preki sud."
"Ali trideset drugi amandman... Sjedinjene Države moraju da brane..."
Sergeov sleže ramenima. "Vrhovni sud Sjedinjenih Država sastao se na vanrednom zasedanju,
Virdžinija... i doneo odluku da su Havaji od 2026. polusuvereni... Mislim da je to njihova fraza. Što znači da je
lucistička vlada hokej - sve dok plaća savezne poreze na vreme i ne gura nos u spoljne poslove.
Već su zatvorili perselovsku školu. Ukinuli su institut za istraživanje uzdizanja i onaj veliki projekat za
korišćenje energije plime. Još će biti toga, sigurno."
Sergeov priđe, jedna ruka bila mu je na držaču, disao je napeto. Glas mu je bio hrapav od
sarkazma. "Da li vidiš sada? Da li vidiš zbog čega bi nam juče na Zemlji bila korisna tvoja govorljivost? Odluka
je doneta sa šest glasova za, tri protiv. Da si ti bila, sigurno bi mogla da ih ubediš. Ili da im bar kažeš jebite se
pravo u ta njihova ortovska..."
Tada se zaustavio, jer se Virdžinija već oteturala u hodnik, pokraj masivnog robota za
dekontaminaciju, ne obraćajući pažnju na njegov monotoni zahtev da se podvrgne dejstvu svetlosti i zvuka.
Kretala se bez odredišta, zaslepljena naglim suzama; put je određivala čisto na osnovu navike.

KARL
Stvari su postajale rđave.
Karl je lebdeo na kraju vezova i čekao da se pojavi Saul Linc. Bilo mu je drago zbog pauze.
U poslednjih nekoliko dana naučio je da se odmara gde stigne - u kratkim, mačjim dremkama i
prekidima za hranu; koristio je svaki manje napeti trenutak da dopusti mišićima da zaborave kroza šta ih goni.
Za većinu poslova nije bilo vremena da se mehovi dovedu na lice mesta, a najveći deo toga ionako nisu bili u
stanju da obave.
Dobri stari prašinarski posao, pomisli Karl. Samo, drugačije je kada ti život zavisi od njega.
Na neki način, bilo mu je drago što stvari ne vodi on. Majoru Lopezu, koji je jedva prikrivao svoje
nepoverenje prema perselima, dopale su sve glavobolje. Lepo. Neka se samo znoji.
Nije bilo dovoljno ruku da bi se kontrolisale zelene alge - ljige, a još mnogo manje za veće oblike.
Betani Ouks je hitro vadila ljude iz pregradaka radi pomoći, ali za to je bilo potrebno vreme. Čuo je da stvari ni
tamo dole ne idu dobro. Neki probuđeni bili su besni zbog toga što su prerano probuđeni, a potom uplašeni da
ne uhvate one bolesti kakve već kruže okolo.
Nije mogao to da im zameri. Imao je novog tipa u ekipi, vrskavog Norvežanina po imenu Verlan, a
šmrkanje i kašalj već su počeli. Čovek je bio napolju tek trideset pet sati i jedva da je bio sposoban za težak
rad.
"Da li je ekipa spremna?" Saulov glas dođe Karlu kroz magličasto zamućenje. Saul ukočeno slete
na fiber-uže u blizini i zakači kuku kabla za držač.
"Ah... da. Ali nije baš neka ekipa."
"Koliko ljudi?" Saul je izgledao napeto i spremno, iako su mu lice izbrazdale duge bore iznurenosti.
Nosio je kabastu mašinu povezanu za leđa.
"Četvoro."
"Uključujući tebe?"
"Aha."
"Hmm... ne znam... biće prilično naporno."
"Pozvaću mehove."
"Već sam rekao Sergeovu da kaže Virdžiniji. Poslaće jedan broj čim bude moguće."
Karl oseti vreli nalet ozlojeđenosti. "Ja zapovedam mehovima u ovom kvadrantu."
Saulove usne se stegoše. "Čuj, ovo je vanredno stanje..."
"Ja ću pozvati Virdžiniju. Nije ti ovo tvoja laboratorija, Lince. Ja upravljam stvarima ovde dole."
"U redu, samo napred. Upravljaj."
"Pa... aha... uspostaviću vezu dok budemo išli." Karl blago zavrte glavom, kao da želi da je izbistri.
"Imaš specijalne frekvencije."
Saul se potapša po džepu košulje. "Upravo ovde. Odnelo mi je čitavu noć."
"Bolje bi bilo da to upali."
"Nadam se da hoće."
"Nada nam ne znači mnogo."
"Ne mogu da garantujem..."
"Čuj, spustili smo se na deset, možda petnaest sposobnih ljudi. Čujem da otpadaju brže nego što ih
odmrzavaju. Koristim ljude ošamućene od posla - poput sebe -i žene kojima curi iz nosa u svemirska odela,
Page 82
 Srce komete
koje kašlju u maramice koje su namestile sebi pod bradu. Hoću da kažem..." On šumno uvuče vazduh, očiju
čvrsto stisnutih, i ispusti umorni dah. "Bolje bi bilo da upali."
Saul klimnu s razumevanjem. "Pođimo, onda."
Sreli su Džefersa, Sergeova i Lani, u Tunelu 3, tamo gde je sve počelo. Tunel je bio dobro osvetljen
da bi videli da rade, fosfor je blistao poput ravnomerno razmeštenih oglasa duž tamnog autoputa koji se
istezao prema zjapećoj daljini.
Grupa je visila poput tačaka boje, svako odelo bilo je druga osnovna boja, na pozadini ružičaste
fiber-tkanine. Iz pobočnog tunela dođe krupna nesimetrična masa koju su teglili mehovi. Tri dodatna lebdela
su pored.
-Virdžinija ih je oslobodila-, reče Džefers radosno. -Sada nam je mnogo lakše.-
"Aha", reče Karl. Bio je ozlojeđen zbog toga što je Saul dobio mehove tako brzo a Virdžinija nije čak
ni pitala za dozvolu. A on nije imao pomoć mehova tokom čitave proklete smene, sve dok briljantni Saul Linc i
njegov čudotvorni lek nisu stupili na scenu. "I bilo je vreme."
Ne mislim da ću baš plakati ako to ne bude upalilo, pomisli Karl, a onda smesta ukori sebe. Ne, to
je tupavo. Stvarno si iznuren.
Džefers mora da je bio isto toliko umoran, ali se smešio i zavitlavao dok je gurao opremu prema
ciljnoj oblasti. Njegovo četvrtasto lice nije odavalo ni nagoveštaj toga kako se osećao zbog toga što su ga
probudili u pakao.
I Džefers i Sergeov još su imali tamne podočnjake od pregratka. Karl im reče: "Nemojte crkavati od
posla, momci. Samo polako."
Proverili su kablove za osiguranje mehova i zaokrenuli niz da bi ga digli do središta tunela.
Teleroboti su teglili sklop mikrotalasnog kopača, bez tronogog postolja, čitavim putem od površine. Bez nogu
on je izgubio nekadašnji paučji sklad i postao samo još jedna kabasta mašina - cevi i nosači štrčali su iz njega
pod čudnim uglovima.
Pred njima, glatku površinu tunela probile su ljubičaste niti koje su se isticale u vakuumu.
-Ne kreću se- reče Lani. Ispod njenog visokog, melodičnog glasa osećala se crta iznurenosti.
-Koliko već dugo nema vazduha u ovom tunelu?- upita Saul.
-Danima- odgovori Džefers.
-A temperatura je niska. Onda su ljubičasti možda usnuli.-
-['a ti je to?" reče Džefers rasplinuto.
Saul upitno pogleda Karla, kao da pita je li pijan.
Karl zavrte glavom. Svi smo umorni, pa šta? Nismo sedeli na svojim guzicama u laboratoriji sve ovo
vreme.
-Najveća obličja očevidno dobijaju podražaje od curenja toplote na secištima- odasla Saul -tamo
gde se spojke dodiruju s ledom. Ali jednom kada se probiju, naleću na zlatni rudnik. Vazduh ih je grejao dok je
izbijao napolje i obličje je raslo - za izvesno vreme. Sada je ovde gotovo isto onoliko hladno kao u ledu, pa su
ponovo usnuli. Uglavnom.-
-A-ha.- Džefers je piljio ravno preda se i pomalo ošamućeno grickao usnu, a Karl nije bio siguran da
je čovek razumeo išta od svega toga.
"Ljubičasti će upasti na bilo koje mesto gde raste ljiga", reče on. "To znači svuda gde ima toplote, ili
svetlosti ili vazduha."
Usporili su, mlaznice mehova održavale su inerciju mikrotalasnog kopača. Kruškasti Halejevi
organizmi virili su u tunel svuda oko ogranka 3E. U žućkastoj fosfornoj svetlosti kao da su iz sebe znojili tanak
mlaz uljastoplavog.
-Divno, ha?- odasla Džefers sarkastično.
-Na neki način- reče Lani utučeno, shvativši ga ozbiljno. -Toliko čudnovato...-
"Filozofiranje kasnije", reče Karl. "Moramo to da pobijemo."
-Ne, prvo hoću uzorak.- Saul se odbaci do zida i nespretno tresnu u njega. Karl se zlobno isceri.
Neka Saul sam pravi svoje greške. Neće on traćiti energiju da izigrava dadilju bilo kome, a naročito ne Lincu.
-Nisam ih video u ovakvom stanju. Rukovodio sam se samo izveštajima.-
Oh, divota. "Hoćeš da kažeš da ne znaš da li ih razumeš?"
-Oh, mnogo toga smo naučili. Na primer, sada znamo da uopšte nisu stvarno diferencirani
organizmi, ne poput sisara, insekata ili glista. Više su poput meduza ili sluzavih gljiva... gde različite grupe
nezavisnih ćelija preuzimaju specijalizovane zadatke na kratko vreme. Nisam ranije video ovakvu fazu, ali
osnova njihove hemije nije se mogla izmeniti naprosto zato što imaju zastoj u ciklusu rasta.-
Blaga profesorska oholost ozlojeđivala je Karla. "Ko to kaže? Kako to da si toliko siguran?"
Saul izvadi bočicu za uzorke. -Osnovni biološki principi. Rezonantne frekvencije njihovih dugih
molekularnih lanaca ne mogu se promeniti naprosto zbog toga što im se životni ritam usporava.-
Saul odseče komad sa najbližeg isturenog rastinja i uhvati ga u bocu. On se zapilji u otvorenu
posekotinu, gde je iz potamnelog tkiva počelo da curi. -Izvanredno. Stvar luči tanki sloj za zaštitu od gubitka
Page 83
 Srce komete
pare u vakuumu. Pa ipak, sam sloj je tečnost koja nekako ne isparava.-
"Hej, hajde", doviknu Karl nestrpljivo.
-Sumnjam da je u pitanju tečnost sa posebno visokim površinskim naponom. Nekako se drži
površine a ipak ostaje dovoljno tečan da u potpunosti prekrije biljku i da je štiti od povreda.-
Saul odseče komad od još jedne, onda se odgurnu. -Gotovo.-
-Dobro! Hajde da pripremimo mikrotalasnu pećnicu za prženu jajčanu biljku- reče Džefers.
Karl naredi mehovima da okrenu žižu antene na biljke. Biće bočnih talasa koji će udariti u zidove, ali
to se nije moglo izbeći. Ideja - Saulova zamisao - bila je u tome da se mikrotalasni kopač podesi tačno na
vibracionu frekvenciju molekula tipičnih za domorodački životni oblik tako da ih kratak udar spali a da ne
zagreje okolni led.
"Nadam se da znaš šta radiš."
-Proračun je direktan. Imam pouzdanja.- Saul odmeri Karla. -Čuj, ako upali s ljubičastima, mogu da
ga podesim i na najgore varijante zelene ljige.-
"Da bi ubio te stvari, možda ćeš morati da spališ sve po okolini. Ukoliko izloženi led ispari, ima da
nas tresne udarni talas uragana."
Saul mu uhvati pogled. -Moji proračuni pokazuju... oh, do đavola s time. Da probamo, pa šta bude.-
-Je li sasvim podešen?-
Saul klimnu. Karl položi rukavicu na ručni prekidač 'Paljba'.
Ispod njegove ruke slabašno zazuja dok su se kondenzatori praznili, a onda zid polete na njega.
Bela uskovitlana oluja udari Karla, oduva ga preko tunela, tresnu ga o zid.
Odbio se, zavrteo, povratio položaj. Kom-linija prenosila je ječanje, psovke, bolno jaukanje. -Pazite
na pauka! Sudariće se sa zidom- reče Džefers.
Mikrotalasna jedinica kretala se unazad s masivnom zlokobnošću. Ukoliko naleti na fiber-tkaninu...
"Mehove! Mehove!"
Džefers i Karl skočiše za upravljački modul mehova. Bilo je nemoguće da sami zaustave mamutsku
mašinu.
Džeferson tresnu po svojoj bočnoj konzoli, psujući. Prilike su se kretale po slaboj svetlosti, mahnito
grabile ne bi li zahvatile masivnu, kabastu gromadu. Mehovi su jurili tamo-amo i usporavali jedinicu. U obrtanju
su, kao na usporenom snimku, primenili silu i zakon poluge, dok su sekunde otkucavale a sile se usklađivale.
Uspelo je - jedva. Naprava udari o zid uz lagano grebanje zelenog.
"Da li je neko povređen?"
-Ne.-
-Samo moj ponos- odasla Saul. Brisao je zelenu mrlju sa tura pantalona. -Jao. Mora da sam i
uganuo članak.-
Lagano su se okupljali. Brizganje pare oduvalo je Lani pogotkom posred srede i ona je završila na
stotinu metara rastojanja.
-Hej!- odasla Sergeov. -Gle.- On pokaza na rub hodnika E.
"Biljke... nestale su", reče Karl.
-Nisu samo prepečene. Dezintegrisali smo ih- odasla Džefers.
-U to sam bio siguran- reče Saul. -Ali zašto toliko pare? Mora da je proključala voda u njihovom
tkivu. Moraću bolje da podesim frekvenciju.-
"Podešavaj do mile volje", reče Karl. "Hajde! Postavite zakrpe na te rupe pre nego što nešto drugo
izraste kroz njih."
Bilo je potrebno još dva sata podešavanja pre nego što su bili u stanju da raznesu domorodačka
obličja jednim jedinim kratkim udarom sa pauka, i da izazovu samo omanju oluju vrele pare. Karl je polako
priznavao da ideja čini se deluje. Bilo mu je teško da se navikne na to.
Dr Ouks je bila oduševljena. Odobrila je zapovest da se unesu još dva pauka i dovedu posade koje
će ih opsluživati. Ukoliko budu radili u tri smene dnevno, mogli bi da počiste najbitnije tunele i hodnike za
četrdeset osam sati.
Prednost mikrotalasne tehnike bila je u tome da je razarala Halejeva životna obličja na
molekularnom nivou - mnogo delotvornije nego da se seku ili rukom čupaju iz leda, s nadom da je pokupljen
svaki koren i svako vlakno.
A sad, pomisli on, sada da se otarasimo i same proklete zelene ljige.
Karl poče da oseća kako slabašni zrak optimizma proseca njegov umor do srži. On odasla Virdžiniji
usporene snimke eksplozije ljubičastih kada su mikrotalasi pogodili kruškaste delove. Ona mu odasla jedno
oduševljeno: -Jeeeeej!- a onda podesi da ono veštački odjekuje tako da mu je u slušalicama zvučalo kao da
mu čitav stadion plješće. To ga je obodrilo više od ičega.
Vraćali su se prema Centrali, tunelom pod pritiskom, kada ih je napao ludak.
"Ostavite, ostavite, ostavite ih! Vi ubice! Vi ste ovde tuđinci!"
Okrenuli su se da bi videli čoveka u dronjavom brodskom odelu; lebdeo je u pobočnom prolazu i
Page 84
 Srce komete
šibao ih očima.
"Šta...?" zausti Karl. Ali čovek vrisnu i skoči napred.
Bacio se na Karla, urlajući nepovezano - vrištavo blebetanje prožeto prostotama, oči razrogačene
od grozničave snage. Ruke ispružene kao kandže, noge spremne za šutiranje.
Pre nego što je Karl mogao da reaguje, ruke ga dograbiše za prsten za pričvršćenje šlema i oni
odleteše zajedno, obrćući se. Šlem mu izlete iz ruku kada su udarili u zid. Ludak je obavio nogama Karla i
tukao tvrdim, brzim udarcima pesnicama.
Karl je bio spor, ošamućen. On zamahnu pesnicom prema drugom čoveku, i promaši. Desni kroše
pogodi ga u oko - bristavo sevanje grimiza. On divlje zamahnu. Promaši.
Brz je. Karl zaustavi novi udarac. Zamahnuo je - promašio - i ponovo zamahnuo. Ovog puta
potkačio je čoveka po ramenu. Uz energiju ludaka, pesnice su ga poput oluje pogađale po obrazima, ruci,
grudima. Onda, najzad, dođe pomoć. Neko ga je povukao i čovek odlete, urlajući, stežući u ruci pregršt
nečega.
Karl oseti kako ga prijateljske ruke hvataju, zaustavljaju mu sumanuto kovitlanje. Lani ga je držala u
naručju.
"Šta bi, do đavola?"
"Ko je to bio?"
"Nisam mogao da vidim."
"Ingersol, čini mi se. Tip iz hem-odeljenja."
On nesigurno zažmirka kada prilika krenu da se odbacuje od zidova dobro usklađenim zamasima
nogu. Blebetanje se nastavljalo, sve tiše. Niko ga nije sledio. Okupili su se oko Karla, koji je i dalje bio
ošamućen od iznenađenja.
"Biću modar, to je sve", reče Karl ošamućeno, suzbijajući navalu adrenalina.
"Prokleta stvar", reče Džefers.
Lani blago dodirnu Karlovo lice. "Već otiče. Šta li ga je izazvalo?"
"Delovao je sumanuto", reče Saul. "Čuo sam da se razboleo od nečega, ali Akio reče da mu nije
izgledalo fatalno. Šta god bilo, očigledno mu je pomutilo razum."
Sergeovljevo lice poprimi mrgodan, siv izraz. "A sada beži prema nižim tunelima. Bude veoma
teško da ga nađemo, lečimo, tamo dole, ako ne želi da ga uhvatimo."
"Što se mene tiče", reče Karl trljajući vilicu, "može da ostane izgubljen zauvek."
Saul klimnu, ali glas mu je bio zamišljen i zabrinut dok je govorio: "Po licu su mu bili razmazani
Halejevi organizmi. Pitam se koliko drugih ima to što se razvilo u njemu?"

SAUL
Povremeno, te reči još su ga progonile. Mi smo tuđinci. Ljudi su ovde bili osvajači, oni koji su se
mešali. Tu i tamo Saul se pitao kakvo pravo imaju da ubijaju ono što ne shvataju.
Pa ipak, odavao se divljem zadovoljstvu lutanja po pećinama duboko pod ledom i razarao ljigu -
neukroćeno uživanje u tome što si nišanio nekom vrstom zračnog pištolja niz hodnike, šaptao 'zap, zap' sebi u
bradu i pretvarao u paru opasnije izdanke kometne materije.
Saula nije iznenadilo što je imao dva mišljenja u vezi s tom temom.
U ovom slučaju, vojnik, pećinski čovek u meni pobeđuje filozofa. Posao mi je da klešem kremen, da
pravim odlomke koji će postati novo oružje i da pomažem da se pleme spase. To je po pravu prvenstva koje
potiče iz veoma, veoma davnih vremena. I ispravno je.
On dodirnu brojčanik na svom prenosnom ozračivaču. Reostat je uporno bežao, a bilo je bitno
držati napravu podešenu tačno na pravu frekvenciju, u slučaju da obiđe ugao i naleti pravo na gmizavu masu
ljubičastih.
U danima posle onog prvog eksperimenta, hodničke ekipe naučile su mnogo o korišćenju novih
oružja. Nije bilo ni dovoljno napajanja niti ljudi da bi svi prolazi bili sve vreme čisti, a višak toplote mogao bi se
pokazati kao vrlo neprijatan, ukoliko bi to oprobavali predugo. Ali dejstvo na moral je svejedno bilo izuzetno.
Prvi put izgledalo je da ima nade da bi se mogli izvući. Oni koji nisu bili zdravi, najzad su počeli da dobijaju
priliku da budu malo manje neispavani. Bilo je manje očajničkih priča o rastavljanju površinskih mehova da bi
se ovi spustili pod led.
Kad bismo sada mogli da sredimo bolesti. Saulov glavni razlog što se složio da izađe ovamo, u
udaljene tunele blizu površine, bio je taj što je želeo da prikupi dovoljno uzoraka da bi uspostavio svoju bazu
podataka, da bi počeo da dobija neku predstavu o tome kako su Halejeva životna obličja međusobno
povezana, kakve uloge su igrali mikroorganizmi.
Neposredno iza njega, Lani Ngujen jahala je ogromnog tunelskog meha. Veliki robot nosio je
mikrotalasnog kopača prepravljenog za čišćenje hodnika. Osim u opasnoj oblasti, tamo na Nivou E, nisu
morali da ga mnogo koriste. Stvarno nezgodne oblasti bile su one najbliže ljudskim nastambama, gde su
toplota, svetlost i vazduh hranili složeno lihenoidno rastinje i privlačili smrtonosne crvolike kolonije gvozdenih
Page 85
 Srce komete
čeljusti.
Ovde, u spoljašnjim tunelima, fosforne svetiljke bile su široko razmaknute a temperatura se držala
prilično ispod tačke mržnjenja. Samo je tanak sloj zelene boje pokrivao zidove. Bilo je lakše kretati se - čak i u
svemirskim odelima - nego tamo nazad, gde su gmizali ljubičasti.
On podiže ruku, a Lani zaustavi meha na secištu koje je nekada bilo blistavo od narandžaste i plave
plasti-obloge. Sada su zidovi bili obezbojeni od biljnog bledila nekoliko svetlećih ploča prekrivenih zelenom
bojom.
Saul zgrebe lihenoide i otkri slova na zidu: D-14-TAU.
Dobro, nisu se izgubili.
-Izvršiću zvučno snimanje pukotina, Saule.-
On klimnu. "Okej, Lani. Samo ne zalazi predaleko od secišta."
-Vezana sam za tebe kao verno kučence, mo'š se kladiš.-
Saul se nasmeši. Lani je bila pametna i hrabra, ali bila je i oprezna. Ta kombinacija bila je jedan od
razloga zbog kojih mu je bilo drago što mu je pridodata kao pratilja.
Pažljivo se kretala duž zidova, kuckala po fiber-oblozi i osluškivala audioskopom, vešto tražeći
pukotine i slaba mesta u ledu pod sobom.
Otkrili su, na osnovu tegobnog iskustva, da su majušni, gotovo neprimetni halejotresi traju, bez
prestanka, otkako je njihov dolazak počeo da otvara uske pukotine u ledenom agregatu. Opasnost je bila
naročito izražena na spojevima, gde je izolacija bila najslabija. Deo njihovog posla, tu napolju, bio je da
kartografišu najgore takve pukotine za kasnije ponovno zatapanje i zaptivanje... To jest, ukoliko ikada bude
dovoljno radne snage da se to obavi.
Masa sastrugana sa oznake secišta otišla je u bočicu za uzorke. Saul je bio gotovo siguran da je to
tipični Halivirens malenkovi. Ali na tom putu otkrio je brojne druge, do tada neopisane tipove. Ekosistem se
očevidno menjao od mesta do mesta, kako su se uslovi menjali.
Upravo sada Akio Macudo bio je ponovo u bio-laboratoriji Centrale i radio s Margeritom van Zun i tri
umorna tehničara ne bi li našao leka za rastuću listu bolesti.
Akio je bio odgovoran naučnik, ali bio je ideološki nesposoban da se stvarno prilagodi toj
neočekivanoj plimi kometnog života.
Svi su uzbuđeni zbog uspeha mog mikrotalasnog razarača. Sada sam stekao glas čoveka od
akcije. Ali da li je to ubedilo ikoga da prihvati moj savet? Da korakne unazad i šire sagleda stvari?
Ha!
Saul se prepustio istraživanju problema Halejevih životnih oblika sam samcijat, na sopstveni način.
Jedan deo njegovih istraživanja podrazumevao je da dolazi ovamo i sam gleda.
Najveća mana je što mi Virdžinija toliko nedostaje.
Saul je izgovarao zahvalnu molitvu svakog dana kada su se budili zajedno a nijedno od njih još ne
pati od neke grozne, smrtonosne stvari. Bio je to blagoslov što - do tada - nije dobila ništa od njega.
Virdžinija je imala nekoliko teških dana kada su došle vesti o prevratu na Havajima. Zbog toga
nastala perselovsko-ortovska napetost gotovo je zasenila zadovoljstvo zbog uspeha tehnike ozračivača.
Tri koraka napred, četiri nazad, pomisli Saul.
On obrisa nos o sabirnik tečnosti u šlemu, popi još jednu antihistaminsku pilulu i spere je gutljajem
sa sisaljke za vodu. Saul povi ,i zanjiha telo dok se nije našlo naglavce u slaboj sili teže da bi uzeo još jedan
bris rastinja zanimljivog izgleda.
Začulo se tiho režanje kada se Lani vratila sa mehom. Hitro je mrmljala nekim tajanstvenim
inženjerskim narečjem dok je snimala svoje rezultate, onda je digla pogled prema Saulu.
-Samo male pukotine koje se pružaju tamo do Tunela 6. Onda, hoćemo li da počastimo ovaj potez
hodnika?-
Zavrteo je glavom. "Ne, ne ovde. Izgubili bismo pola dana da spravu podesimo za svaki pojedinačni
lihenoidni deo. Razorene ćelije ionako bi se samo raspršile i prekrile zidove, posluživši kao hrana za novu
generaciju. Izgleda da ova stvar trenutno ne nanosi nikakvu štetu."
Takođe je želeo i da izbegne stvaranje, metodom selekcije, vrsta otpornih na razarač. Sada su imali
oružje. Ne bi bilo pametno traćiti ga onako kako je čovek dvadesetog veka traćio najbolje antibiotike i
insekticide.
"Možda da spališ samo oblast oko svake fosforne ploče?" predloži on. "Da ovaj hodnik ne postane
sasvim mračan i neupotrebljiv."
-I oko ventila za ispusne gasove.- Lani klimnu. -U redu, Saule. Već sam naučila postupak.-
U retkom ledenom vazduhu motori meha ispuštali su duboko oštro brujanje. Kako je nosač
prolazio, on baci pogled na hladni teret privezan za njegova leđa... leševe koje su našli kasno juče i rano
danas.
Jedan je bila žena u svemirskom odelu, i dalje iskrivljena u zabačenom telesnom luku smrznutih
leđa, kao da su je hladnoća i samrtna ukočenost uzeli usred agonijskog grča. Iskolačene oči i naduveni jezik
Page 86
 Srce komete
izobličili su je gotovo do neprepoznatljivosti, ali Centrala ju je prepoznala kao tehničarku za napajanje i pogon,
nestalu pre tri dana.
Drugi leš imao je samo izolstat odeću. Saul i Lani našli su ga u zagrljaju životnog oblika koji je
Virdžinija nazvala hodnička sasa. Komadi mesa otrgli su se dok su pokušavali da iščupaju telo. Morali su da
prepodese ozračivač i da raznesu gmizavo kolonijsko stvorenje da bi izvukli i stavili u vreću ostatke jadnog
čoveka.
Ko je mogao znati zbog čega je čovek umro ovde napolju, toliko daleko od Centrale i sasvim sam?
Sve dok ne obave analizu tkiva, niko neće znati čak ni ko je bila ta neprepoznatljiva masa.
Bilo je tu uznemirujuće pravilnosti. I druge grupe nalazile su mrtve ljude i žene, po spoljašnjim
tunelima. Izgledalo je da je većina poginula u samoći, tokom sati van dužnosti, a ne podlegla povredama
tokom tunelskih borbi.
Najpre sam mislio da je to nešto kao način na koji se ranjene životinje ponekad odvlače od čopora
u potrazi za rupom u kojoj će umreti. Pitao sam se da li to možda bolesni grozničavi ljudi naprosto otpuze da bi
bili sami.
Ali uopšte nije to bilo u pitanju.
On izvuče nož iz futrole i poče da skida rastinje nalik na mahovinu, u blizini oznake šifre secišta.
Ljiga je, međutim, još nešto skrivala.
Zelena materija spadala je sa drhtave oštrice i lebdela, i tu se pojavi... krug sa strelom koja mu
izbija iz gornje desne strane - oznaka muškog pola - sa stilizovanim cvetom u njemu.
Bio je to treći tip grafita koji je našao. U ovom kvadrantu najčešći je bio Luk Živoga Sunca - simbol
radikalnih ortovaca iz zemalja ekvatorijalnog pojasa. Ali bilo je i drugih, uključujući i P sa znakom za
beskonačnost - simbol Simona Persela.
-Gotova s ovim tunelom- objavi Lani. -Baš dobro što smo proverili. Sigurnosni ventil bio je
zaglavljen. Mogli su da nastanu problemi.-
"Šta misliš o ovome?" upita on Lani i pokaza na otkriveni simbol sa krugom i strelom.
Nastalo je dugo ćutanje. Lice joj je izgledalo bledo pod osvetljenjem šlema.
-Na ovu misiju poslati su razni čudaci, Saule. Čak i mi svemirci imamo svoje, pretpostavljam. To je
znak Marsovskog puta.-
Sul klimnu. Sumnje su mu bile sve uobličenije.
"Oznake klanova. Ljudi su stvarno počeli da žive ovde. Najpre nisam mogao da poverujem."
Lani objasni. -To se ubrzalo otkako se ljudi malo manje plaše od ljubičastih. Oni tipovi što smo ih
sreli na Nivou K... sa Madagaskara i Fidžija... oni obavljaju svoje poslove u Centrali, ali užasavaju se persela.
Odbijaju da spavaju u istoj odaji s njima.-
"Užasavaju", ponovi Saul. Zapanjivalo ga je da se savremeni ljudi i žene mogu ponašati na taj
način. To ga je zapanjivalo čitavog života.
Nije bila krivica persela što su izgleda bili otporniji na kometne bolesti od neobrađenih ljudi... ili su
bar pokazivali manje spoljašnjih simptoma bolesti. Ali to nije zaustavljalo iracionalni mit.
Tokom srednjeg veka isto se dešavalo Jevrejima u Evropi. Zbog toga što su ubijali pacove čim ih
opaze, i prali ruke, manje su stradali od kuge. Ali, na kraju njihova navika da paze na čistoću nije mnogo
vredela. Dovoljno ih je izginulo od ruku razgnevljene rulje, to je više nego nadoknadilo cenu.
Nikada ne potcenjuj sposobnost za ljudsku glupost. Izgledalo je da sve više i više članova posade
spava u svemirskim odelima, po spoljašnjim tunelima. A ponekad, tamo napolju, stigla bi ih bolest i oni bi
umrli, na strašan i samotan način.
-Zatražila sam od ljudi po različitim manjinskim teritorijama da pokušaju da prijave ukoliko neko
nestane. Ne znam hoće li to vredeti.-
Manjinske teritorije, premišljao je Saul. "Svi i dalje razgovaraju s tobom, je li, Lani?"
Uzvratila je Saulov pogled, možda pomalo uzrujano.
-Pa, pretpostavljam da niko ne smatra da za njega predstavljam pretnju. Prilično sam bezazlen tip.
Ljudi su skloni da mi se poveravaju.-
Saul se nasmeši. Amerazijska devojka posedovala je dubinu, možda i veću nego što je shvatala.
"Ne. To je samo jedan deo priče. Ti si neka vrsta mosta, Lani, ortovac koji voli persele. Ti si... kako
se to zove?"
-Persefil, Saule?-
Glas joj je imao suv, uzrujan prizvuk.
On klimnu. "Ti si jedina od nas preživelih iz prve smene kojoj većina budnih izgleda veruje."
-Možda zato što znaju da sam bila samo običan redov. Nisam imala nikakve veze s odlučivanjem
koga otopiti. Zbog toga krive sirotog Karla za...-
Ona zavrte glavom.
-Uglavnom, grešiš u vezi s time, Saule. Ljudi su trenutno šiznuli, ali kada bi trebalo da odaberu troje
nezamenljivih od čitave ekspedicije, to biste morali biti ti, Karl i Virdžinija.-
Page 87
 Srce komete
Saul se nasmeja. Kako slatko dete! Podsećala ga je na ono kako bi izgledala mala Rahela, da je
imala prilike da odraste. Ali sa dubokim bademastim očima.
Zamalo da je upita kako se razvijaju stvari s Karlom. Pronosile su se glasine da se povremeno
sastaju... iako očigledno na manje posvećenom nivou nego što bi to volela Lani. Šteta. Bilo bi dobro videti da
se nešto razvija između njih, ako ne iz drugog razloga, onda zbog toga što bi to možda ublažilo Karlov
tvrdoglavi bes zbog Virdžinije.
Saul odluči da ne pokreće tu temu. Verovatno bih samo prodžarao po rani.
"Hej-ho", reče on i pažljivo podiže prenosivi ozračivač da bi poveo računa o inerciji. "Nazad na
posao, dete."
Lani se nasmeši i pokrenu meha. On je lebdeo ispred njih dok su se kretali dugim potezom tunela i
pažljivo posmatrali bliske zidove obojene u zeleno.
Gore, na Nivou A, odaja predviđena da bude fabrika lansera zjapila je poput prepotopske grobnice.
Krmeni deo jedrenog tegljača Delseme počivao je u središtu, među rasutim neotvorenim sanducima i
mašinerijom. Obojene niti ukrašavale su bokove teretne letelice i davale joj blago čupave obrise. Pećina je
izgledala kao da je napuštena godinama. Bilo je teško zamisliti je kako trepti od svetla i aktivnosti - kao što će
morati, ako misle da se ikada vrate kući.
Karlov prijatelj, Džefers... bio je previše zauzet da bi mogao da se popne i vidi ovo. Pitam se da li bi,
zbog njega samog, bilo bolje i ne pominjati ništa.
"Da obradimo mesto udarom frekvencija za razaranje tri, pet i deset", reče on Lani. "Onda ćemo
brzo napraviti taj popis koji je Beti želela da ovde obavimo."
-U redu, Saule.- Lanin meh pokrenuo se pod njenom finom komandom. Ubrzo su mali niz
škljocanja pratili rastući oblaci sa svih strana odaje, tamo gde se algoliki Halivirens rasprskavao pod
mikrotalasnim razaranjem.
Saul je razmišljao. Kada bi samo lečenje bolesti bilo toliko jednostavno. On uze svetlosnu olovku i
poče da prelazi po kutijama, puštajući svoj prenosivi kompjuter da pravi popis sadržine odaje.
-Saule- prošapta Lani. On se okrenu od beležaka koje je pravio i vide da je ona na drugoj strani
odaje i da pokazuje niz jedan od bočnih prolaza. Kada je stigao tamo gde je stajala, njegova prva reakcija bio
je žustri nalet borbenog adrenalina. Jer videlo se gmizavo komešanje koje je otvoreno govorilo o ljubičastima
koji su se napasali na fiber-oblozi oivičenoj ljigom.
Onda vide i nešto drugo. Na otprilike stotinu metara niže, u blizini jedne od svetiljki zatamnjenih
gljivicama, lebdela je nerazgovetna prilika.
"Još jedan mrtvak?"
Ona zavrte glavom.
-Ne. Ja... ja mislim da je to Ingersol!-
Saul prokune mestičavu, povremenu zamagljenost koju su prouzrokovali antihistamini. Zapiljio je
niz tunel. Nejasna prilika se micala.
Ingersol. Svi su naprosto pretpostavljali da je do sada već mrtav. Najpre je pomislio da nestali ludak
nosi zeleno svemirsko odelo, obojeno tako da se slaže sa prolazom obloženim rastinjem. Ali onda...
"Šta, za ime sveta?" zapanjen, shvatio je da figura ne nosi odeću.
-On je prekriven sasušenom ljigom! Šta to skida sa zidova, Saule? Šta radi? -
Srećom, šlemovi njihovih odela zadržavali su zvuk njihovih glasova. Saul pokuša da tiho dolebdi
bliže, upotrebivši nespretni mlaz iz svoje gasne mlaznice. "Mislim..."
Čovek mora da je nešto čuo u proređenom vazduhu. Naglo se okrenuo i Saul vide da mu samo lice
nije prekriveno debelim slojem zelenog, živog rastinja. Kriknuo je, očiju zamračenih ludilom. Saul je bio u
stanju da razazna samo nekoliko reči.
"... Savršeno! ... Slatko, slatko, slatko i toplo! ... Znaćete vi, znaćete, ne, ne, ne!..."
Bilo je teško usredsrediti pažnju kada se videlo šta visi i curi iz čovekovih usta... ljubičasta,
raskrvavljena masa.
A onda, uz nagli okret i odbacivanje, Ingersol nestade. Lani i Saul mogli su samo da pilje za njim, na
trenutak previše zaprepašćeni da makar i pomisle na poteru.
Najzad Lani prekide ćutanje.
-Fuj- odasla ona. Čak i kroz odelo video je kako se stresla.
Saul klimnu.
"Pa, to je sudbina kakve ću ja biti pošteđen. Da ja i dođem dotle, verovatno bih bio alergičan na tu
stvar."
On dodirnu Laninu ruku i namignu joj. Najzad se nasmešila.
Onda Saul kinu.
"Ti prokleti antihistamini ponovo prestaju da deluju. Hajdemo, Lani. Obeležićemo ovaj prolaz i vratiti
se kući."
Uz još jedan pogled unazad, niz hodnik oivičen ljubičastim, oni se okrenuše i pođoše nazad, sami
Page 88
 Srce komete
sa svojim odvojenim mislima.

Sat kasnije ponovo su napravili krug prema Centrali i krenuli prema najvišoj oblasti - Granici - gde
su toplota, vazduh i vlaga ljudskih nastambi najviše uzbuđivali kometne oblike. Lani je ponovo podešavala
razarač na vrednosti smrtonosne za ljubičaste, u slučaju da moraju da se bore da bi se probili. Ali Saul je ipak
osećao kako mu se raspoloženje popravlja. Iza ničije zemlje, znao je, bili su toplina, hrana i jedna posebna
osoba koja je čekala samo na njega.
Misli su mu bile mešavina različitih obličja. Direktna seksualna slika jedne Virdžinijine bradavice,
tople od njegove ruke i kruto uspravljene. Njen blagi dah u njegovom uvu i elektronski pojačani dodir pipaka
njenih osećanja, kanalisan pravo u njegova.
Pa ipak mu se um stalno vraćao malim ćelijama koje su se obilno množile, rasle u pegavim
raznobojnim nakupinama, obrazovale makroorganizme koji su sarađivali tamo gde niko sa zdravim razumom
ne bi očekivao ni da postoje, a kamoli da bujaju.
Postojala je zajednička nit tih slika. Simfonija hemije samoobnavljanja... seksualna zajapurenost
mlade žene, duboke struje njene ljubavi, navala plime kometnog života koja se diže da presretne talase
topline proleća koje dolazi tek svakih sedamdeset šest godina...
Tek posredno, bez zlobe, domorodački oblici života uništavali su posetioce - ubijali ih i zauzvrat
dovlačili odmazdu. Saul je mogao da oseća krivicu zbog toga što je izmišljao oružje za takav jedan rat. Ali
krivica bi bila promašena. Ništa što ćemo ovde učiniti neće poremetiti kometin život. Mi smo kao leto. I mi
ćemo takođe proći.
Zvučnik iznad Saulovog desnog uva zapucketa.
-Lince, ovde Ozborn. Jesi li budan tamo gore?-
Saul klimnu. "Jesam, Karle. Šta je bilo?"
-Desile su se neke stvari, Saule. Možeš li doći do Tunela 4, Nivo K? Ja... možda će nam biti
potrebna tvoja pomoć.-
"Oh? Šta se dogodilo?"
Nastala je stanka.
-Voleo bih da razgovaramo privatno, ako je moguće.-
"Čemu to?" Saul se namršti. "Da li to nešto što ne možeš da izgovoriš na šifrovanom kanalu?"
Nastala je nova stanka.
-Ne, ne baš. Nego... Pa, mislim da znam gde je nestali tegljač pregradaka. Prilično sam siguran da
znam šta se desilo sa Njubernom. -
Sada je na Saula bilo red da se zaustavi i zažmirka.
"Stižemo unutra. Linc, prijem."

VIRDŽINIJA
"Džonfone", reče ona zamišljeno, "mogu da osetim šta radiš."
VRLO MALO VEROVATNO.
"Ne, stvarno. Ima tu neko golicanje, bockanje."
PROCES SKANIRANJA NUKLEARNOM MAGNETNOM REZONANCIJOM NIŠTA NE POKREĆE.
ČAK TI I NE DODIRUJE KOŽU.
"Mogu da ga osetim."
U LOBANJI IMA VEOMA MALO SENZORNIH RECEPTORA.
"Pa, nešto se kreće. Kao prsti koji mi igraju po temenu, samo... dublje." Osećaj je bio uznemirujući,
poput pipaka koji joj se provlače kroz glavu. Nespokojno se promeškoljila u mreži. Iz redova opreme koja ju je
okruživala dopiralo je samo slabo zujanje.
MAGNETNA POLJA, MOŽDA.
"Mogu li ljudi da osete magnetna polja?"
ONA JAKA, DA. PRIMENJUJEM 7.6 KILOGAUSA NA PROUČAVANU ZONU. GREŠKA
NEUNIFORMNOSTI JE MANJE OD JEDNOG STOTOG DELA PROCENTA.
Baš je ličilo na taj pedantni program - a ona bi to trebalo da zna, sama ga je napisala - da ubaci
nebitnu pojedinost.
Ili možda nije bila nebitna. Okretanje beskrajnog broja elektrona sa spinom unutar njene lobanje
zahtevalo je podešavanje reda veličine neuobičajenog čak i u istraživanjima. Potisnula je iskušenje da pogleda
postrance da bi videla polove ogromnog superprovodnog magneta. Čak i toliki pokret izazvao bi neželjeno
podrhtavanje njene glave.
RAZMATRAN NAJNOVIJE BAZE PODATAKA VEZANE ZA LJUDSKU NMR. ISTRAŽIĆU MOGUĆE
NEPREDVIĐENE EFEKTE.
"Učini to. Svrbi me u glavi."
SADA PRETRAŽUJEM I OBJEDINJAVAM.
Page 89
 Srce komete
"Da li je Saul pominjao neke efekte?"
ISPORUČIO JE BEZBEDNOSNE MAKROE KADA JE DONEO OVU NMR OPREMU IZ
MED-CENTRA, ALI JE IZJAVIO DA JE BEZOPASNA KADA SE UPOTREBLJAVA UNUTAR NAZNAČENOG
OPERATIVNOG OPSEGA.
"Hmmm. Možda je trebalo da ovo radim pod sredstvima za umirenje."
BESMISLICA. NE BIH VOLEO DA SE SAM PODUHVATAM OVOG ZADATKA.
Baš kao ni ja, pomisli ona. Bojazan voli društvo.
TO JE SASVIM ISTINA.
Sada bukvalno nije bilo nikakve razlike između Džonfonovog poimanja njenih površinskih misli i
njenog govora, budući da je i jedno i drugo Džonfon čitao neposredno sa nervnog priključka. Pa ipak, izgledalo
joj je različito. Um joj je obrađivao misli na neznatno različite načine. Centri za obradu pre izgovora u njenom
mozgu davali su sopstveni ritam frazama, 'gurajući' reči u nesvesni redosled, koji joj je sačinjavao način
govora. Kada je razmišljala bez prefinjene namere da progovori, često uopšte nije bilo reči. Brzo, gotovo
holografsko opažanje zamisli sevnulo bi kroz nju. Pitala se da li je Džonfon u stanju da opazi razliku.
RAZUME SE.
"Razume se", reče/pomisli ona žalostivo.
NE OPAŽAM TO GOLICANJE KOJE POMINJEŠ. IAKO SAM, RAZUME SE, U STANJU DA
OPAZIM NJEGOV ODJEK U TVOM OPŠTEM RASPOREDU STOJEĆIH TALASA, SADA KADA ZNAM ZA
ČIME TRAGAM.
Džonfonove reči dolazile su joj u dva koraka - blesak njihovog opšteg smisla, koji je trenutak kasnije
sledila uređena rečenica. To je njen centar za govor radio unatrag: primao je niz brzih, prolaznih unosa od
Džonfona i oblikovao ih u sređene, linearne rečenice.
"Kakvo smo mi samo umetničko delo", reče ona.
ŠEKSPIR?
"Uzeto od njega na neki način, da."
ISTRGNUTO U NEVREME.
Neprekidno je zaboravljala koliko je brzo Džofon u stanju da pretraži i prečešlja obimnu literaturu.
"Moram da ti držim časove poezije. Pokazuješ određenu sklonost."
TI SI ME UČINILA SPOSOBNIM... U prenosu je bilo istinskog oklevanja, opazi Virdžinija
iznenađeno. Nije to bio deo simulacije, već prava nesigurnost. ...DA OPAŽAM DVOSMISAO TAKVIH
STIHOVA, VREDNOST NEODREĐENOSTI.
Pretpostavila je da je program oklevao da upotrebi osećam i odabrao opažam tek posle duge
pretrage i poređenja, i čitave jedne unutrašnje borbe. Mašine nisu delile ljudsku nemarnu zbrku osećaja i misli,
budući da su im ulazni kanali bili sasvim različiti. Ali Džonfon je bio u stanju da prevari laika tako da ovaj
pomisli da je normalna osoba: koristio je pojmove na normalan, varljivi ljudski način. Ljudi su često govorili
osećam umesto mislim; mašine su obično postavljale gvozdene zidove između ta dva značenja.
Što je bio još jedan od razloga zbog kojih je sve to činila. Baci kamen na ženu i ona će brzo svariti
informacije koje joj ulaze opažajnim kanalima, preraditi ih u intuitivne vektore, brzine i uglove - onda pohitati,
planirati, određivati približna rešenja - sve to da bi videla kako će da se izmakne.
Mašine zasnovane na silicijumu mogle su isto to da čine, ali na sasvim drugi način. Više su volele -
što znači, ljudi su umeli mnogo veštije da ih tako programiraju - da sve to uzmu kao problem u uvodu u fiziku,
da postave glatke i čiste početne uslove, a potom daju integrale jednačine kretanja da bi videle tačan rezultat.
Lepo. Samo što si do tada mrtav.
TO JE MANA.
"Još jedna varnica duhovitosti! To sada radiš sve češće."
NISI SE SMEJALA.
"To si upotrebio ironiju, a ne jak-jak."
OH. TEK NEJASNO VIDIM RAZLIKU.
Pretpostavljala je da je Džonfon upotrebio nejasno vidim kao govornu pogodbenost. Još nije imao
pravu moć da stvara jezičke metafore. "Pa, sav humor zasnovan je na dva elementa - ismevanju i neskladu.
Ironija ima..." Namrštila se.
DA?
"Postoje neke stvari..."
KOJE LJUDI NIKAD NEĆE SPOZNATI?
"Jok, pogrešan kliše. Postoje teme koje prevazilaze objašnjenje."
ZAGONETKA OBAVIJENA U ENIGMU?
"Bre, danas baš brzo razmišljaš. Možeš li to da činiš i istovremeno nadgledaš eksperiment?"
U SVAKOM SLUČAJU.
Virdžinija nije mogla da se seti da je ubacila taj samozadovoljni napevni prizvuk u ovu određenu
simulaciju. Da li je oponašao Saula? Džonfon je u poslednje vreme bio mnogo u mrežnom kontaktu s njenim
Page 90
 Srce komete
ljubavnikom. A nikada nije trebalo da zaboravi da je Džonfon, kao bioorganska konstrukcija, bio na pola puta
između ljudskih bića i silicijumskih kompjutera, kad je u pitanju sopstvena obrada podataka. To je otkrivalo
neočekivane sposobnosti.
"Možeš li da zaustaviš to golicanje?"
Džonfonov ulaz razdvojio se u dva kanala, koje je osećala kao usporenu, crvenu struju zarđalih reči
s plavim, hitrim komentarima koji su promicali između i oko njih.

"Dok smo 'razgovarali'(nije prava reč, znam, ali neman druge), proverio sam dejstvo i otkrio da
potiče od koncentracije magnetnih dipola (prosečan broj 10 na 9) koji se okreću zajedno kada sagradiš
komplekse okidanja (verovatno iz doba odrastanja) nabijene osećanjima. Bojim se da ne mogu da ih uklonim
(njihov osnovni spoljašnji izazivač izgleda da je seksualni) , jer su tesno povezani s tvojim naučenim motornim
reakcijama (slika koju prizivaš u ovom trenutku jeste grčenje mišića gornjeg dela butine dok širiš noge za...).

"Prekini! Ne želim da ti se moj seksualni život pušta na plejbek."

SAMA SI TRAŽILA.
"Jesam li?"
IZVINI.
Glava joj je bila stegnuta u gusto zbijenu penu, što se pokazalo kao valjan oprez - inače bi se
postiđeno trgla.
"U kolikoj meri ti..." Pa, razume se. Ono sa Saulom.
PRIKAZUJEŠ RITMOVE POSTIĐENOSTI. IZVINI.
"Oh, nije tvoja greška."
MOGU DA PREKINEM EKSPERIMENT.
"Ne! Potrebno mi je ovo za mehove."
SADA DOBIJAM DRAGOCENE POTPROGRAME.
Pretpostavljala je kako je ta poslednja rečenica trebalo da bude smirujuća. Program je posedovao
sablastan način da odgovara na njene bojazni. Pa ipak... "Tek onako, iz radoznalosti, kakve veze moja
motorna veština rukovanja alatkama - to pecamo po mojim srednjim režnjevima, zar ne? - ima sa širenjem
mojih butina?"
TI SI POVEZALA TO DELANJE U SVOM SAMOPROGRAMIRANJU.
"Samoprogramiranju?"
NAUČENO TOKOM ŽIVOTA.
"Oh. Misliš, iskustvo."
MAJKA MUDROSTI, KAŽE STARA IZREKA.
"Možda. Neke stvari radije bih lepo izbacila iz knjige."
DA.
Ponaša se diplomatski. Na kraju krajeva, ne poseduje izbor direktnog iskustva. "Možeš li da
pretražiš najbliže memorijske veze?"
DA.
Da li je to bio nagoveštaj oklevanja? "Možeš li pronaći datum kada su ti kompleksi nastali?"
GODINU NE. VREMENSKE ASOCIJACIJE SU NEJASNE. MEĐUTIM, LEŽALA SI NA NEČEM
ŠLJUNKOVITOM I HLADNOM. IMA NEKAKAV ZVUK. VODENI TALASI, PO MOJOJ PROCENI. NAD TOBOM
JE LICE I UDARA U DONJI DEO TVOG TRBUHA.
Da. Ono toplo prolećno havajsko veče, mirisno od obećanja. Film, maženje i put na plažu za malo
prijateljskog hvatanja. Samo što se topli poljupci i ruke koje nežno oprobavaju, miluju, nisu tu zaustavile. Nešto
moćno dohvatilo ju je na način kakav nikada nije mogla ni da zamisli - koliko god hiljada puta da je razmišljala
o tome, pokušavala da sve predstavi u slikama - a onda su to stvarno, neverovatno radili. I više nego neki
vatreni, uznoseći osećaj, kosmičko probadanje, mističko sjedinjenje, kao što su to predstavljali njeni snovi, bilo
je sirovo, grubo, bolno i najzad je dovelo do potištenosti.

KRATKE GAĆICE
LJUBAVNE AVANTURICE

"Prosta rima nije poezija", reče ona kruto.

ISTINA.
"I, uostalom, šta ti znaš o tome?" Još dok su se te reči obrazovale, ona pomisli: Pa, zapravo,
Džonfon zna tačno ono što i ti. Ili će znati, kada dovrši kartografisanje tvojih režnjeva, zaranjanje u tvoj mali
mozak, kada zaroni u tvoje reptilsko jezgro. Bila je to otrežnjavajuća misao.
Džonfon je odabrao da ne odgovori. Takt? Ili se predavala uobičajenoj predrasudi programera i
čitala ljudske crte u mašinskim odgovorima?
Page 91
 Srce komete
Fino, sveže golicanje nastavljalo se. Opustila se i pustila um da otklizi od crvenog kovitlaca
osećanja koja je to prisećanje prizvalo.
Znala je da ta sećanja počivaju u blizini mesta gde su uskladištene fizičke asocijacije, tako da je telo
vodilo um u skladištenju podataka. Oštar suv miris mogao je prizvati daleko prašnjavo popodne detinjstva. Ali
to ju je nateralo da se zapita u vezi s radikalnim eksperimentom koji je provodila.
Mehovima je bilo potrebnmo nadgledanje. Posebni programi za obradu upravljali su prefinjenim
valdo-rukama, ali oni nisu bili pametni. Džonfon je bio prilično 'pametan', ali nije mogao da pomogne mehu da
okrene odvijač ili da drži sunđer za upijanje. Kao stohastička mašina, bio je sagrađen da rukuje
neodređenostima. Nije se dobro povezivao s mehovskim svedenim pogledom na svet tipa 'reši jednačinu'. A
Džonfonu je nedostajala ona prefinjena motorna veština koju su evolucija i vežba dali ljudima.
I zato je odlučila da oproba jedan od divljih, malo verovatnih snova: neka Džonfon čita njena
iskustva. Njeni refleksi takođe su bili stohastički i holografski. Njih bi mogao bolje razumeti.
Tehnologija je bila na raspolaganju, ukoliko znaš gde da pogledaš. Mozak je skladištio sećanja u
orijentaciji elektrona, duboko u ćelijama i sinapsama. U osnovi, mogli su se očitavati smerovi prema kojima su
bili usmereni ti elektroni. Čitav roj spinova skladištio je podatke - prefinjeni okreti i povlačenja neophodni da se
pokrene zglob, gurne prst. Virdžinija je već imala dobar program koji je prevodio ljudske pokrete u pokrete
mehova. Ukoliko bi Džonfon mogao da uskladišti njene motorne veštine, mogao bi da preuzme najveći deo
rukovanja mehovima. To bi bila velika pomoć. Karl i drugi svemirci bez prestanka su je gurali da provodi što
više vremena sa mehovima, a ona je postajala iscrpljena.
Ovo je bio izlaz. Možda.
Ionako je na kraju morala da razvije tu tehnologiju. Čak i uz Saulov mikrotalasni brisač, stvari su još
stajale klimavo. Ouksova i Lopez su još davali mehovima neprikosnoveno prvenstvo.
Ukoliko budu i dalje gubili ljude, tokom sedamdesetogodišnjeg putovanja mehovi će morati da budu
mnogo nezavisniji nego što je ekspedicija planirala. A i ona će na kraju morati da ode u pregradak za
spavanje, tako da je mogla bar da počne da radi na boljem sistemu programiranja.
OČITAVANJE SE BLIŽI KRAJU.
Odaslala je izraz olakšanog uzbuđenja: ognjenozlatni udari munja tuku preko kadifenog neba.
SNIMIO SAM MESTO OKIDANJA. MOGAO BIH DA PRIZOVEM, ZA TEBE, SVESNO SEĆANJE NA
DOGAĐAJE IZ TVOG DETINJSTVA. ZA TVOJU ZABAVU.
"Nisam bila dete, ti kanto šrafova."
ASOCIJACIJE...
"A ne mislim ni da je bilo 'zabavno'. Taj rmpalija od dečka..." Iznenada u njoj poskoči sećanje na
hrapavi, dahtavi muški glas koji mrmlja: Eli a hohonu keia lua. Njegovo oštro, mašinsko nabijanje ukucalo joj
je reči u sećanje: duboko produbljujem ovu rupu. Stresla se.
MOŽEŠ SADA DA SE KREĆEŠ. OČITAVANJE JE GOTOVO.
"Hvala."
NIJE BAŠ NAJSREĆNIJI POČETAK.
Znala je da Džonfon ne misli na očitavanje. "Ne, nije bio. Oh, bio je dovoljno blag, pretpostavljam.
Dovoljno mi se dopadao da sam nekoliko puta izašla s njime pre toga, na kraju krajeva. Ali nikada posle...
toga."
A OD TADA?
"Bilo je ponečega. Jedan inženjer na fakultetu... Ne, koga ja to zavaravam? Ne mnogo. Uopšte ne
mnogo."
TEŠKO JE PRONAĆI SKLAD.
"Nije to matematičko usklađivanje, znaš, Džonfone. Ljudi ne traže nekoga u potpunosti nalik njima.
U stvari, gotovo da je suprotno.
MLADA SI. TRAŽIŠ STAROST?
Saulovo lice, koje je pustinja izborala, dođe joj, nasmešeno na onaj njegov dražesni, rasejani način i
na trenutak nije bila sigurna da li ga se ona prisetila ili... da... "Džonfone, ti si mi ga stavio u glavu."
IZGLEDALO JE NEOPHODNO.
"To ću ja prosuditi. Dopusti mi da prizivam bar sopstvene maštarije!"
RAZUME SE.
Ali brza vizija tog iskrivljenog osmeha pod tamnim, retko radosnim očima zaista ju je dirnula.
Izgledalo joj je da je čitav vek prošao otkako ga je videla, potražila utočište u tim snažnim, zaštitničkim
rukama, osetila njegov opojni mošus, govorila...
"Džonfone! Pozovi ga za mene."
ČINI MI SE DA IMA SASTANAK S KARLOM OZBORNOM. JEDAN OD MEHOVA KOJIMA
UPRAVLJAM VIDEO GA JE KAKO PROLAZI PRE 1.34 MINUTA.
"'Beš! Nedostaje mi." Ona otrže penasti kalup sa glave i iskrivi lice na nizove instrumenata koji su se
nadnosili nad nju: vretenasti priključci za očitavanje nuklearne rezonancije, uzdignute palačinke magnetnih
Page 92
 Srce komete
polova, redovi digitalizatora.
"Umorna sam od ove večne krize."
POTREBNA TI JE RAZONODA.
"Možeš da se kladiš."
Slika joj skoči u um - toliko živa, toliko opipljiva - svilasti, prepleteni udovi, i još više. Okrenula bi se
na drugu stranu da ju je ikada videla u mešovitom društvu... pa ipak je otkrila da ju je osećajno opčinjavala,
ubrzavala joj bilo, kao da je proračunata da još odškrine šarke njenih posebnih privatnih mesta.
"Džonfone!"
SAMO PREDLOG.
Krevetski prizor nestade i ostavi oreol plave zasenjenosti.
"Kako si... znao?"
MNOGO ČITAM.
Bila je to, pretpostavljala je, šala.

KARL
"Ovamo!" povika Karl.
Saulova silueta zaokrenu za dalji ugao Tunela K i mahnu. Prilika se odbaci i otklizi stotinak metara,
prolazeći kroz jezera belokosnog fosfornog sjaja.
"Prokleto sveže", rekao je Saul kada se premetnuo poput vetrenjače da bi izbacio noge preda se.
Sleteo je, a kolena su mu na sebe primila udar.
Popravlja se, razmišljao je Karl. Svi će od sada morati da nauče da se sami preznojavaju. "Sada
održavamo nisku temperaturu čak i po središnjim tunelima. Što se mene tiče, voleo bih da ih sve
vakuumiram."
"To će nam srezati pokretljivost."
"Srezaće i ljubičaste."
"Ja koristim unutrašnje tunele otprilike svakih sat vremena. Ukoliko budem morao svaki put da
oblačim odelo..."
"To ionako nameravam da preporučim."
"Betani Ouks je već odlučila..."
"Jeste, znam." Svaki put kada suočiš Linca s nekim problemom, on počne da ti nabraja odluke
starešina.
Saul je delovao zamišljeno. "Na putu ovamo Lani i ja videli smo Ingersola kako šeta niz jedan bočni
prolaz u blizini Nivoa A. On jede domorodačke životne oblike, kako mi se čini. Zapanjujuće. Deluje bezopasno,
iako je lud."
Karl oseti žaoku ozlojeđenosti na samo pominjanje Ingersola. Stvari su toliko loše da nismo u stanju
da uhvatimo čak ni jednog ludaka. Ali glas mu je i dalje bio služben: diplomatija je bila na prvom mestu.
"Jeste, lud je, ali je lud na prepreden način."
On zavrte glavom i odluči da pređe pravo na stvar.
"Ja... Čuj, nameravam da predložim Ouksovoj da odemo da pokupimo Njubern."
"Stvarno? Tačno si mu odredio položaj?"
"Tačno. U stvari, bila je to Lanina zamisao. Samo smo pričali i gledali numeričku simulaciju koju je
Virdžinija napravila pre izvesnog vremena."
"Onu što prikazuje kako je Njubernovo sunčevo jedro moglo da se iscepa pod Halejevim repom od
plazme?"
"Jeste. Pretpostavljam da su ostali tegljači pregradaka bili naprosto srećni da ih nije zakačilo. Struje
indukovane između različitih delova repa verovatno su uništile i Njubernove tragačke markere. Bez
upotrebljenog jedra, nalaženje Njuberna bilo je beznadežno. I onda, kaže Lani, možda bismo mogli da
probamo da odašljemo mikrotalase u uskom snopu i da osluškujemo odjek. Upotrebio sam nešto slobodnog
vremena, uradio upravo to i - premija! - dobio signal posle nedelju dana pretrage."
"Divno. I toliko jednostavno!"
Bilo mu je drago zbog Saulovog iznenađenja. Bar to nije prvi smislio. "Biće nam potrebno tih
četrdeset spavača, s brzinom kojom gubimo ljude."
Saul klimnu, razmišljajući. "Tako je... problem osoblja će se pogoršavati."
"Moramo to da učinimo uskoro. Njubern je odlutao prilično daleko, već je na više od dva miliona
klika."
"Slažem se, ali i dalje ne razumem. Zbog čega si me odvukao čak dovde da mi to kažeš?"
"Hoću najpre da obezbedim podršku, pre nego što ispričam odboru. Ne umem naročito uspešno da
se raspravljam s Ouksovom."
"A ja umem?"
"Tako je. Osim toga, hteo bih da pođeš s nama kao lekar."
Page 93
 Srce komete
Saul se ozari. "Valjano razmišljanje. Ti pregraci možda su pretrpeli oštećenja."
"A biće dobro i za podizanje morala."
"Upravo ono što nam svima treba. Siguran sam da mogu da ubedim Beti da sagleda prednosti,
sada kada smo uspostavili kontrolu nad ljubičastima. Ali može li Edmund smesta da poleti?"
"Džefers kaže da su mehovi tragači za tricijumom profiltrirali već dovoljno toga da napune do
četvrtine kratkodometne rezervoare, čisto onako kao nusproizvod kopanja tunela. Može da popuni gorivo koje
nam je potrebno za nedelju dana."
"Dobro! Baš si to temeljito osmislio."
Da li bi to trebalo da bude pohvala? Joj, hvala, dr Lince. I mi prašinari ponekad malčice
razmišljamo, stvarno.
"Da vidimo. Saul protrlja bradu. "Biće potrebno gotovo mesec dana da se stigne do tamo. To znači
da ćemo morati da uzmemo hidroponične module i..."
Karl je sve već razradio u glavnim crtama, ali je naučio i to da je dobra ideja pustiti naučnike da
neko vreme govore pre nego što pređu na teži deo, donošenje odluka. Možda ih je to i sprečavalo da se nađu
na stvarno najvišim položajima. Ukoliko si odslušao njihove male lekcije, obično su osećali da su rekli svoje i
zato ne prave mnogo glupih primedbi na ono što je već očevidno.
Saul je bio povijen uza zid, s urođenom nesigurnošću žitelja tla, uvek malo napregnut zbog toga što
prosto visi nad onim za šta mu čula - koliko god ih uvežbavao da ga slušaju - govore da je dubok ponor.
"Naravno", reče Karl kada se Saul malo odvrteo. "Poenta je u ovome: šta s Ouksovom?"
"Biće nam potrebna jednoglasna odluka u vezi s ovim planom, za šta će možda biti potrebno
vremena."
"Jednoglasna odluka, vraga. Svakim danom čekanja Njubern odlazi sve dalje!"
Saul se počeša po glavi. "Pa, neki Njubern smatraju sporednom temom."
Karl steže zube. "U pitanju je četrdeset života."
"Istina, ali čak ću i ja možda biti prisiljen da to gurnem u zapećak. Glavni problem je poimanje
Halejevih životnih oblika. Kada bih mogao da na vreme završim eksperimente!"
"Eksperimente!" Karl nije mogao da poveruje u to što čuje. "Misliš da su oni važniji od četrdeset
ljudi?"
"To nisam rekao, Karle! Ali još se nismo izvukli iz gliba. Ima toliko bolesti! Moramo da shvatimo da
kometna ekologija radi čim dodamo novi izvor toplote. To nismo predvideli, razume se. Prekjuče sam
razgovarao na uskom snopu sa Zemljom, i Aleksandrosov, načelnik Ukrajinske akademije, ima teoriju. Čak i s
vremenom kašnjenja u razgovorima reda minuta, dosta smo osmislili. Izneo sam mu svoje ideje -
preliminarne, razume se - i on je video analogiju u..."
"O, sranje", reče Karl oštro.
"Šta?" zažmirka Saul.
"Pričaš kao da je to prokleti problem pisanja teze ili tome slično."
"Teze?" Saul zažmirka. "Karle, uveravam te, stvar takve veličine, s toliko mnogo posledica, krupnija
je od obične..."
"Jebi ga, ne pričam o tome koliko je krupna stvar s tim tvojim profesorskim prijateljima na
Zemaljskoj strani! Pričam o tome da to koristiš da stičeš poene!"
Saulovo lice napreže se, pocrvene. "To je neverovatno. Ja..."
"Ti nastavljaš da praviš probe i smišljaš teorije, pa o svemu ćeretaš sa tim tvojim drugarima na
Zemlji - a nama ostalima guzice otpadoše od pokušaja da zaustavimo tu stvar."
"Nije mi potrebno da ti..."
"Okani se toga!"
"Siguran sam da ne znam..."
"Život na kometama! Otkriće veka! Saul Linc, međuplanetni Darvin!"
Saul se ukoči. "To je smešno."
"Pa, neki od nas počinju da se pitaju."
Saul se smrači. "Šta to treba da znači?"
"Nisi baš bio gospodin Popularni u naučnom svetu kada si se upisao za ovo krstarenje, zar ne?"
"Bio sam poslednja živa figura koju su povezivali sa poreklom persela, ukoliko na to ciljaš."
"Tako je!" Karl naglo oseti vreli stid, kada se prisetio koga i šta predstavlja taj čovek. Ali nije mogao
da zadrži svoju kivnost. "Izrael koji si poznavao bio je zbrisan, porodica mrtva, karijera okončana - bio si u
tandariji."
Saul progovori odvojenim slogovima. "Pa, nu?"
"I tako si otplovio. Zašto pa ne bi prihvatio ovo putovanje - vratiće te kada ti prošlost bude stara,
zaboravljena, tačno?"
Saul reče iznenađujuće blago. "Nisam mislio da ću se vratiti, i još to ne mislim."
Karl pređe preko te stanke u trenutklu. "Ali! Dolazi vanzemaljski život, a onda zelena ljiga, ljubičasti
Page 94
 Srce komete
- veselje! Slavan si - zbog čiste slučajnosti. Svako je mogao da analizira taj led i pronađe mikrobe. Ali da ih
shvati - e, to je velika lovina. Tu će Saul Linc da ostavi svoj trag, da pokaže da nije običan srećković. Ne, on je
naučnik prve klase. I može da obradi čitavu tu novu stvar sasvim sam. Da je ozbiljno prouči. Da dobaci po
kosku Zemaljskoj strani, kad mu se prohte. Svaki biolog tamo dole čeka na mrvicu podataka o prvom
vanzemaljskom životu, a jedina osoba od koje može da je dobije jeste - ta-daah! - Saul Linc!"
Karl završi, zadihan, dah mu je brizgao pamučne oblake u hladni vazduh. Saul ga je nemo
posmatrao, lica izbrazdanog i više nego sredovečnog u oštrom fosforescentnom odsjaju. Dugo ćutanje leglo
je između njih i Karl se smiri, poče da žali... Ali, bilo je prekasno.
Saul ubode prst u stvrdnuti zaptivač. "Nisi me zbog toga zvao ovamo. Pitao si me hoću li da se
prijavim kao dobrovoljac za spasavanje Njuberna. Vrlo dobro. Prijavljujem se. Ne moram da jedem taj
chazerei."
On se nespretno odbaci, unatraške, prema Centrali. Dok je klizio, i dalje zagledan u Karla, reči mu
probiše ledenu tišinu. "U stvari je u pitanju Virdžinija, zar ne?"
A Karl je znao da je to istina.
Ušao je u cilindar za odmor i razonodu, a opora, umorna težina vukla ga je naniže. Grav točak bio
je jedna od poslednjih stvari prenetih sa Edmunda. Uvek je bilo depresivno doći iz gravitacije bliske nuli u
centrifugalno G polje, i to iz nekoliko razloga. Čak i u velikom točku bilo je Koriolisovih sila koje su ti skretale
reflekse i izazivale blagu mučninu, kao od morske bolesti. Posle dana pod gotovo nulom, tamo gde je i
najblaže guranje bilo bitno, nisi mogao da koračaš a da ne osećaš da su sile neusklađene. Halejevo obrtanje
uvek te je guralo malčice ulevo.
Ali najgore je bilo ono najprostije: bio si orao, a sada si mrmot.
I zbog toga Karl nije bio u najtoplijem raspoloženju kada se sreo s ortovcem. Čovekovo ime,
Linbarger, bilo je ispisano šablonom na radnom kombinezonu.
"Ne sedaj tu", reče ovaj kada se Karl spustio u podesivi naslonjač.
"Ha? Zašto ne?"
"Dolazi mi prijatelj."
"Ima dovoljno mesta."
"Ne, za neke nema."
Karl spusti piće. "Tek si izašao iz pregratka pa ću to prihvatiti kao dejstvo droga koje se još nisu
istrošile."
Linbarger je imao sve simptome boravka u pregratku. Bio je mršavi okrajak od čoveka, sav kost i
koža, nigde mesa. Pregradak ti polako iskorišćava uskladištenu masnoću zbog toga što telo još radi, samo na
eksponencijalno smanjenom nivou. Ali Linbarger mora da je bio mršav već kada je krenuo. Glava mu je bila
duga i uska, postavljena na pileći vrat s čvorom Adamove jabučice. Lice mu je sve bilo u nosu i jagodicama.
Vodenasto sive oči bile su mu smeštene duboko u lobanju, brada obla i tvrda.
"I moj prijatelj tek što je izašao iz pregratka. A nijednom od nas ne dopada se da sedi pored
persela."
"Oh, stvarno?" reče Karl s podrugljivom zabrinutošću.
"I zato se čisti."
Linbarger nije probuđen čim su stgli i zbog toga se još nije mentalno oslobodio ideja sa Zemaljske
strane, pomisli Karl. Okej, to ću da mu uzmem u obzir. Donekle. "Čuj, stvari su ovde dovoljno teške, ne moraš
još i ti da glumiš magarca."
Linbarger se diže i steže pesnice. "Ne diši na mene, perselu, ili ću..."
"Oh, smrdi mi iz usta? Izvini, nisam poneo vodicu za usta sa Zemaljske strane."
"Znaš ti na šta mislim. U pitanju su te proklete klice što ih prenosiš."
Karl prezrivo frknu. "Ti mikrobi su u ledu, ne u nama."
Linbargerovo lice poprimi kivan, ciničan izraz. "Ima tri dana otkako sam izašao iz pregratka i počeo
da razmatram šta se dogodilo - mene ne možete prevariti. Normalni ljudi umiru dvaput češće nego vi, perseli."
"Pa?" Karl je načuo nešto o tome od Virdžinije, ali u zbrci i dugim satima te poslednje dve nedelje to
mu ništa nije značilo. Tek još jedan podatak.
"Vi perseli koristite ovo da preuzmete ekspediciju." Linbarger je to obznanio kao poznatu činjenicu.
Glave su počele da se okreću za drugim stolovima. Karl je primetio kako se Lani Ngujen podigla, briga joj je
zategla lice, i krenula prema njima, ali drugi neki ortovac stavi joj ruku na rame, da je zaustavi.
"To misliš?"
"Svi to mislimo - oni među nama, normalnim ljudima, koji su izašli iz pregratka. Mi to znamo. Nećete
vi da nam podmećete..."
"Poštedi me", reče Karl i podiže ruke. Nije bilo nikakve zavere - ko je, do đavola, i imao vremena da
razmišlja o takvim stvarima? - ali kako bi mogao da ubedi Linbargera u to?
Preko krivine cilindra on ugleda potpukovnika Uld-Harada. Ovaj pozva: "Suli!"
Crni čovek se približi: lakim korakom nadoknađivao je Koriolisovo zaokretanje; u ruci je držao piće.
Page 95
 Srce komete
"Nadao sam se da bi ti mogao da središ ovog tipa", reče Karl. "Ide okolo i priča da smo mi, perseli,
oni koji..."
"Znam", reče Uld-Harad naglo.
Karl klimnu uz olakšanje. Uld-Harad nije dugo bio van pregratka. Podignut je da dođe na dužnost
kada se major Lopez razboleo, u roku od nekoliko sati, i otišao u pregradak. Uld-Harad nije radio po tunelima
čitavog dana; svakako je imao vremena da se snađe u tom političkom sranju. Karl mu je mogao sve poveriti.
Ali Uld-Harad je delovao nespokojno, široko lice usredsredilo mu se na nedobrodošlu temu tako što
je spustio guste obrve i skupio široke usne u izraz bolne, gnevne zabrinutosti. "Verujem da bi vi ljudi trebalo da
obratite pažnju na to što Linbarger govori. On ističe teške činjenice."
"Ali iskrivljava ih, stvara..."
"Izvor nije preterano bitan. Razmotri posledice."
Karl je bio zapanjen. "Kakve... kakve posledice?"
"Potrebna nam je veća zaštita od bolesti."
Karl reče: "Razume se da nam je potrebna, ali..."
"Ne. Ne razumeš. Nama je potrebna - nama, normalnim ljudima. Naročito."
"Oh... znači, tako će da bude."
Uld-Harad mračno pogleda Karla, ne obraćajući pažnju na Linbargerovo oduševljeno klimanje.
"Bože, sačuvaj nas, već jeste tako. Ukoliko normalni ljudi ne budu osetili da su zaštićeni od tih bolesti
izolacijom, većom pažnjom - onda mogu videti samo jednu posledicu."
"Koju?"
"Vi perseli počećete da upravljate čitavom ekspedicijom. Neće biti dovoljno živih ljudi da vam se
suprotstavi." Afrikanac je govorio sa smirenom ozbiljnošću, bez ikakve žestine i utoliko upečatljivije zbog svoje
moćne građe. Posedovao je upečatljivu smirenost onih čija snažna verska ubeđenja nadahnjuju svaku
izgovorenu reč.
"To... mi to ne nameravamo", dovrši Karl slabašno.
"Nije bitno." Smeđe oči odražavale su tugu. "Mnogi veruju da će se to dogoditi."
"Čuj, pozvao sam te da smiriš ovog tipa, tog Linbargera. Ja..."
"Šta ima da mene ućutkuju takvi kao ti", reče Linbarger zajapureno. "Ako misliš da si u stanju, baš
će mi biti drago da..."
"Ne, ne", reče Uld-Harad ozbiljno i diže ruku prema Linbargeru. "Molim te sada da se smiriš."
"Ali on..."
"Molim." Uld-Harad smiri Linbargera svojim upečatljivim prisustvom.
Karl, zajapuren, pomisli: Možda bi bilo zabavno malo istreskati Linbargera. Gadno po njega, ali
dobra terapija za mene. Bolja od sve ove priče, u svakom slučaju.
On reče: "Baš nisam mislio da ćeš podržati Linbargera. Takvi tipovi koriste hipohondriju da bi se
vratili u pregratke. A sve te ortovske besmislice..."
"Vidiš?" reče Uld-Harad. "Imate i sopstveno ime za nas."
"Pa? I vi nas zovete perseli."
"Nama nije potrebno posebno ime. Mi smo normalni ljudi - ljudska rasa."
"A mi nismo?"
"Ja... ja to nisam rekao."
"To si nameravao! Verovatno misliš da mi nemamo duše."
Crni čovek žalostivo zavrte glavom. "Ta tema je u rukama Svevišnjeg. Stvar je u tome da mi jesmo
različiti."
"Jeste, i imate izdajničke luciste i istrošene cioniste i salavite..." Karl primeti kako se Uld-Harad
lecnuo. "Ali lepo se držite jedni drugih oko nas, ha?"
Uld-Harad reče blago: "Moramo se boriti da uravnotežimo tačke gledišta sviju."
Karl nikada nije bio dobar na rečima, nije imao laku, klizeću veštinu jednog upravljača, niti je
raspolagao čarobnim načinom da prodre do Linbargera ili Uld-Harada. Sve te beskrajne priče! On ozlojeđeno
steže zube, ustade i izađe bez ijedne reči.

SAUL
Neobraćanje pažnje, pomisli Saul. To nam je bila osnovna greška tokom poslednjih nekoliko
vekova. Priroda cveta i prska od života svuda oko nas a mi joj nikada nismo poklanjali dovoljno dužne pažnje.
Čekao je da ostali stignu u pregradak za spavanje 1 i pokušavao da se otpusti tokom tih nekoliko
slobodnih trenutaka. Da izbegava da razmišlja o svakodnevnom sastanku oko pregratka, koji tek što nije
počeo.
Pomislio bi da smo i mi uleteli u klopku s krečnjakom. On se bledo nasmeši. Samo je plavozelena
Zemlja obilovala životom. A pokazalo se da je Zemlja jedina planeta sa kiseoničnom atmosferom, gustom, pa
ipak dovoljno retkom da dozvoljava višku toplote da pobegne. Bile su potrebne generacije da bi se shvatilo da
Page 96
 Srce komete
ova druga činjenica nije prouzrokovala prvu. Ne, bilo je obrnuto. Život... trilioni sićušnih ćelija u ranim danima
Zemlje, izvukli su ugljenik iz prvobitne atmosfere i uskladištili ga u svojim telima, koja su se slegla po dnu
okeana i postala krečnjačka ležišta... a tokom tog procesa izmenili su i sam vazduh.
Nauka se još petljala s mišljenjem da je život možda pokretač evolucije svetova, a ne samo prosti
pasivni putnik koga bacaju surovi vetrovi astronomske sudbine. Posle turobnih predela Venere i Marsa,
naučnici su još pretpostavljali da majušne izmene mase planete ili rastojanja od Sunca onemogućavaju život.
Poput svih ostalih, ni on nije obraćao pažnju na mogućnost da se život rasplodio u kometama. Takođe je
uobličio i ovu ledenu trunku, stvorio pećine i raširio seme.
Majušna Gea... samoregulišuća ekosfera zatvorena u ledu, ponovo živa kada lizanje Sunčeve
toplote dođe da nakratko progna dugu noć... i možda trilioni drugih koje jure po dalekim tminama... Moraće da
promisli o tome, ukoliko bude imao slobodnu bar koju sekundu.
"Au, kako uzvišeno." Virdžinijin pevuckavi, zaljubljenički sarkazam probi mu se kroz misli.
"Ha? Ne, to su samo moje ritualne brige." On se diže u sedeći pokložaj, osećajući kako mu se tupi
bolovi preraspodeljuju u nogama i leđima, čak i u slabašnoj teži.
Virdžinija je sedela pokraj njega na uskoj klupi koja je bila jedini nameštaj u sobi za osmatranje
pregratka za spavanje 1. U beloj emajliranoj svetlosti proučavao ju je u čudu. Bila je zgodna i sigurna u sebe,
mlečnozeleni pulover pokrivao joj je, ali ne sakrivao ravni trbuh, dojke tvrde i uzdignute, mišićavu opuštenost.
Septička sigurnost odaje otupljivala mu je čula, ali ona je to iskupljivala blagim, toplim prisustvom, prizivala je
sećanja na vlažni havajski vazduh pun začinskog mirisa. Pa ipak, ona se poistovećuje s mašinama, hladnim i
kiborški sigurnim. Kako pogrešno!
Tihi spokoj zbog toga što je u njenom društvu podsetio ga je na druge dane, na pretrpane
apartmane, gasne plamenike što ližu po tmini dok prijatelji razgovaraju do duboko u noć, na zabiberene
mesne obroke i sočni crni luk, opšti osećaj trajnog prirodnog reda...
Presekao je tu misao. Nostalgija ga je slatko dohvatala praznim, magličastim prstima kad god bi joj
to dopustio, a ovo sasvim sigurno nije bio pravi čas za to.
Virdžinija lako reče: "Izgledaš kao nešto što je mačka dovukla u kuću." Počešala se po potiljku.
"Nećeš uspeti da me okreneš pukim laskanjem." On protrlja oči. "Osim toga, mi nemamo mačku."
"Sreća da nismo odmah otopili ljubimce. U stvari, da li bi i oni bili podložni?"
"Razume se. Ti viroidi vole plućno tkivo - sumnjam da se neki šire po vazduhu."
"Znači, Pega i Rundavko dobili bi šta im sledi."
"Nepobitno."
Nije pominjao da su on i Macudo već otopili nekoliko zečeva i majmuna - morali su, radi probe novih
lekova. Razume se, jadna stvorenja morala su biti žrtvovana. Nikada nije bio u stanju da to čini bez žaoke
krivice. Pa ipak, odabrao si da budeš biolog.
Gledala je kroz providni zid tamo gde je nekoliko figura u svemirskim odelima radilo nad bledim
voštanim telima. "Kada bismo naprosto mogli da zaustavimo širenje te stvari! Naročito tu zelenu ljigu koja se
penje po zidovima - sve me trnci prolaze od nje."
"Mislim da algoidi i lihenoidi nisu prava opasnost."
"Toliko se brzo šire!"
"Ima toliko mnogo varijanti, teško ih je kontrolisati čak i pomoću mikrotalasa. Ali napredujemo."
Ona nabra nos. "Ta stvar smrdi."
Prema sebi okrenut, udaljen osmeh nabora mu grubu kožu. "Estetika dolazi kasnije. Ako ikada
dođe."
Virdžinija se namršti. "Misliš li da učiš... pa... dovoljno brzo?"
"Moj otac uvek je govorio da je život kao kada držiš violinski koncert dok učiš kako se svira na
instrumentu."
Nasmešila se. "I dok te gledaju svi do kojih ti je stalo."
"Upravo tako." Bio je svestan da Virdžinija pokušava da ga oraspoloži, ali puki sunčani osmeh to nije
mogao učiniti. Dobro je poznavao sopstvena raspoloženja, nalete depresije koji su sve redovnije dolazili tokom
poslednjih nekoliko godina.
Ne da sada nije znao istinski razlog svemu tome, razume se. Uz više samospoznaje nego što mu
se dopadalo, shvatao je svoju zamišljenost kao još jedan beg. Još od pada Jerusalima otkrivao je da mu je
daleko lakše da meditira, da razmišlja, nego da se bez ostatka baca na sirovi svet, da oseća sve njegove
žaoke i udarce. I dalje mu je bila potrebna bezbednost njegove osećajne okorelosti.
Virdžinija je videla u kakvom je raspoloženju. Stavila je ruku u njegovu i blago rekla: "Ako postoji
išta što..."
"Da raščistimo", reče glasno mršavi čovek stupajući u sobu sa Sulejmanom Uld-Haradom. "Proklet
bio ako im dopustim da uzmu konce u ruke dok se mi izležavamo."
Linbarger im klimnu, mršavo lice bilo mu je u potpunosti obuzeto samim sobom. "Pretpostavljam da
je to očigledno - moramo da zadržimo normalne ljude na vlasti, tamo gde se mogu starati da se sve odvija
Page 97
 Srce komete
kako treba. Ne možemo dozvoliti uspon perselima! Ukoliko se broj žrtava bude uvećavao na ovaj način, biće
brojniji od nas, možda čak i dva prema jednom. Ukoliko ne zadržimo upravljačke položaje, oni će donositi sve
odluke, glatko pregaziti naše interese."
Uld-Harad je delovao kao da mu je neprijatno. "Moraću da se posavetujem sa..."
"Nema savetovanja u vezi s tim! To je izvršna odluka, moraš je doneti. Stavi na glasanje i gotovi
smo."
Saul iskrivi lice. "Da li je to ono na šta mi liči?"
Linbarger se okrenu s rukama na kukovima. "Pokušavam da obezbedim da naši ljudi ne izgube
kontrolu nad situacijom."
"Naši ljudi?"
"Tako je. Jesi li čuo? Ouksova ima onu groznicu s nebeski visokom temperaturom, onu što ti sprži
mozak za nekoliko sati. Smesta ide u pregradak."
Saul reče: "Oh, prokletstvo", i sede. Možda je trebalo da provodim više vremena u bolnici. Možda
bih nešto izmenio...
"Neko mora i da istražuje", prošapta Virdžinija, kao da mu čita misli.
Betani Ouks jedva da je bila dorasla za posao u tih poslednjih nekoliko dana, ali bar je bila očigledni
naslednik Miguela Kruza. Bio je bitan kontinuitet nasleđivanja.
Kada je major Lopez otišao u pregradak, pošto mu je kožu napola požderala neka sluzava gljiva,
povučen je Uld-Harad... i sada je bačen na zapovednički položaj na kome mu niko ne bi mogao zavideti.
Visoki izduženi crni čovek nikada nije bio ništa više od nominalnog starešine pet upravnika odeljenja. Nije imao
žicu za zapovedanje. Mrgodni Afrikanac svakako nije odabran zbog veštine u držanju ravnoteže između
političkih sila i umirivanja torokavih mudraca.
Limbarger klimnu i obliza usne. "Baš fina zbrka, ha? Ili je groznica, ili ti je hladno a plave tačke
potpuno te prekriju, ili je ona drhtavica - a sve je smrtonosno."
"Mislim da sam izolovao izazivača bolesti hlađenja", reče Saul tiho. "Za spremanje vakcine
verovatno će biti potrebno tek nekoliko dana. Kožne zaraze pokazuju znake ranjivosti pred mikrotalasnim..."
"Ali ima već osam ili deset bolesti!" povika Linbarger. "A to su samo one za koje znamo. One koje
smo u stanju da lako primetimo."
Saul se zagleda u čovekovo usukano grozničavo lice i pročita tamo nešto što je delovalo kao
hladna promaja puštena u sobu.
"Postoje određene obećavajuće mere za ostale. Trenutno ti mogu reći samo to." On baci pogled na
Uld-Harada. Ohladi malo glavu tom tipu, pomisli Saul, kao da hoće da snagom sopstvene volje natera
Afrikanca na delovanje. Ali Uld-Harad je ostajao nepokretan, očiju dalekih, ruku prekrštenih na širokim prsima.
Izgledalo je da Linbarger oseća da dobija zalet, pobeđuje u raspravi. On pogleda dvojicu
muškaraca, ne obraćajući pažnju na Virdžiniju. "Uz Lominacea, koji upravo odlazi na led", on pokaza prema
prozirnom zidu, "dok će ga Bajrns i Macudo uskoro slediti, to znači da će perseli istovremeno voditi energane i
tunele i gasove."
Saul zvaničnim tonom reče Uld-Haradu: "Mogu li da upitam zbog čega je dr Linbarger na ovom
sastanku?"
Lice visokog crnog čoveka poprimi oprezan, diplomatski izraz. "Učinilo mi se da svaka, eh, struja u
posadi treba da bude prisutna pri donošenju odluka vezanih za pregratke."
"Jeste", reče Linbarger. "Zbog toga je ona ovde."
Saul pogleda Virdžiniju. "Oh? Došla si na zahtev Uld-Harada?"
Klimnula je. "Ja sam bila slobodna. Većina persela ili spava ili radi po tunelima. Ili je bolesna",
dodala je naglašeno.
"Rizikujem već samim tim što sam u istoj sobi s njom", promrmlja Linbarger.
"Niko nije odredio prenosioce za većinu bolesti", reče Saul pažljivo, susprežući sve veću
ozlojeđenost. "Nema razloga da se poveruje da genetski pojačani ljudi prenose bilo šta."
"To što su imuni ne znači da ne mogu da budu prenosnici", reče Linbarger. "Znam bar toliko."
"Nema povezanosti..." poče Saul, a onda shvati da nikakva naučna rasprava neće dopreti do tog
čoveka. "Čuj. Moramo još da učimo, a to znači saradnju sa svakim..."
"Uskoro će nam zapovedati! Ako samo..."
"Hoćeš", reče Saul razgovetno, "da umukneš."
Linmbarger se namršti, zbunjen, osećajući se izdato. "Ti si biolog, ti znaš da trojica nas navuku
bolest na jednog među njima."
"Onda otopi još ortovaca", reče Virdžinija otrovno. "Povećaj broj ljudi u sopstvenim redovima."
"I da vidim kako najveći deo njih umire?" Linbarger joj se naglo okrete, stegnutih pesnica. "Ti znaš
da je čovek tek izvađen iz pregratka osetljiviji na te klice!" Linbarger ju je šibao očima, ali očigledno je igrao na
kartu Uld-Harada.
"Moramo koristiti sve raspoložive ruke", reče najzad afrički svemirac. "Naročito ukoliko nameravamo
Page 98
 Srce komete
da spasemo Njubern."
"Odobravaš tu misiju?" upita Saul, pomažući očigledni napor da se promeni tema. Betani Ouks je
zabranila napore da se traži i vrati davno izgubljeni tegljač pregradaka.
"Da. Karl Ozborn je bio ubedljiv. To bi nam moglo skrenuti pažnju s naših... rasprava." Uld-Harad
pogleda značajno prema Linbargeru. "Naši drugovi su na Njubernu, i ako je volja Božja, inšala, spašćemo ih."
"Ko ide?" upita Virdžinija.
"Kasnije ću odlučiti. Prvo moramo da pročistimo još tricijuma iz ledenih..."
"To Džefers već radi", ubaci Saul. "Kaže da može da nam obezbedi dovoljnu količinu za otprilike
jednu nedelju."
Uld-Harad napući usne. "Vi ljudi ste produžili rad na tome iako je Betani stavila veto?"
"Pa, jesmo", priznao je Saul uz blagi osmeh. "Za prečišćavanje su potrebni veliki površinski mehovi,
koji nisu radili ništa drugo."
"Ah. Neka mu bude. Onda treba da se sredi oprema za hidroponike, najveći deo da se donese na
Haleja."
"To ću ja učiniti", reče Linbarger. "Uskočiće i neki moji drugari."
Sve moguće, samo da se pobegne od persela, pomisli Saul. Biće mnogo ortovskih dobrovoljaca.
"Vrlo dobro", reče Uld-Harad toplo. "A što se tiče spasilačke posade, odlučiću posle pažljive..."
"Ja ću ići", reče Linbarger. "Ukoliko Ozborn ne bude zapovednik."
Virdžinija se suvo nasmeši. "Hoćeš čisto ortovsku posadu?"
"Zašto ne?"
"Onda imaš sve šanse da pođu bolesnici", reče ona.
Saul se namršti. Uskoro će morati da joj kaže da i on ide, kao brodski lekar.
Uld-Harad smirujući reče: "Svi rizikujemo."
"Nemate pojma hoće li Linc, Van Zunova i ostali pronaći lekove." Linbargerova usta izvila su se u
gorku, zgađenu crtu netrpeljivosti. "Ukoliko to ne učine, a ja se razbolim, onda me nikada neće izvaditi iz
pregratka."
Uld-Harad raširi ruke, otvorene i okrenute naviše, pokazujući dobru volju. "Onda ćeš se konačno
probuditi na Zemlji."
"Niko nije planirao da spavamo sedamdeset godina bolesni! Metabolizam jeste spor u pregracima,
ali nije nula. Sva iskustva potiču od zdravih ljudi, je li tako? Mogli bismo svi pomreti."
Linbarger je bio u pravu, ali Saul bi bio proklet ako to prizna. "Ima jakih razloga da očekujemo
kako..."
"Ha! 'Jakih razloga'. To za mene i moje prijatelje nije dovoljno."
"Kakve prijatelje?" upita Virdžinija. "Još tupavih lucista?"
Linbarger se naroguši. Glas mu je izbio tanak i piskav, kao iz nekog napetog mesta u telu. "Jeste, to
su neki od nas. Isterani iz Indonezije zbog toga što su bili protiv nasilja prema zemlji, otrova i eksperimentalnih
životinja poput vas."
Virdžinija promrmlja: "Pa su to nadoknadili tako što su ubijali ljude po Panafrici."
Saul pokuša da se umeša. "Samo jedan..."
"Ne, pusti ga da blebeće", reče Virdžinija ravnim glasom; ruke je držala spremne, u položaju joj je
bila koncentrisana energija. "Slušala sam to i ranije. Njegova sojta preuzela je Havaje. Guverner Ikeda je
mrtav, ujak Keoki Anuenua u zatvoru. Hoću da vidim kakva vrsta stvorenja radi takve stvari."
Linbarger izgleda nije primetio njeno kruto obuzdavanje.
"Lucista sam, jasno, ali govorim u ime svih normalnih ljudi. Nećemo da primamo naređenja od
perselovskih svinja."
Saul reče: "Ti malo pripazi na svoja..."
"Naravno, teramo vas persele u logore po Havajima - a bilo bi nam bolje kada bismo radili istu stvar
i ovde!" On mahnu pesnicom prema njenom licu.
Virdžinija ga pogodi punom snagom u trbuh žustrim, divljačkim udarcem nogom. Linbarger polete
unazad uz teški roktaj i tresnu o zid. Uld-Harad krenu da zaustavi Virdžiniju, ali ona se glatko snađe u niskoj sili
teže i kliznu pokraj njega. Tresnula je Linbargera glatko po grlu bridom šake, unevši iz ramena svu snagu u
udarac. Linbarger ispusti krkljavi zvuk i zavrte se u stranu, i dalje svestan, ali mlitav.
"Stani!" viknu Uld-Harad oštro i nepotrebno - Virdžinija se već vratila u automatski odbrambeni
položaj za nulto G; lebdela je, oči su joj blistale poput leda.
"Izvinjavam se", reče ona. "Bio je to refleks."
Uld-Harad i Saul pođoše da pogledaju kako je Linbarger, a on je slabašno odmahivao da odu.
Virdžinija reče: "Već danima slušam lucističke govnarije i zadržavam jezik. Dosta je. On ugrožava
čitavu ekspediciju."
"Ne preuveličavajte svoj slučaj, dr Herbert. Dr Linbarger ima pravo na sopstveno mišljenje", reče
Uld-Harad kao da procenjuje.
Page 99
 Srce komete
Šta li je potrebno da bi ga pokrenulo? pomisli Saul. Ili je već bio svedok ovako gadnih prizora?
Uznemirujuća sumnja. Saul se nije družio s ostalima već čitavu nedelju.
"U svakom slučaju", reče Uld-Harad, ozbiljno vrteći glavom, "ništa ne opravdava takvo vaše
ponašanje. Kada ne bismo bili očajni, zatvorio bih vas u vaše odaje."
"Oh, molim te, učini to", reče ona sarkastično. "Treba mi da se ispavam."
Linbarger otvori usta da nešto kaže, ali onda se vrata pripremne sobe otvoriše da propuste Betani
Ouks. Svi su zaćutali kada je zvanična zapovednica ušla, s pratnjom.
Saula je šokirala nagla promena - njene oči uokvirene crvenilom, koštano belo lice i šepav hod.
Paralitičarske ruke tresle su joj se, usta prazno visila, otvorena.
"Beti, ne bi trebalo da koračaš", reče Saul.
Onda je video kako je Akio Macudo i Margerita van Zun slede puni poštovanja a njihove oči
preklinjale su ga da se ne meša. Pravila je predstavu junaštva, zapovedni oficir koji se viteški predaje. To je
video čak i Linbarger, i, iako mu je lice još bilo zategnuto od besa i ozlojeđenosti, ćutao je.
Ni Macudo nije izgledao baš dobro. Oči su mu bile staklaste a lice mu je imalo tvrd znojav odsjaj.
Ako on ode, ostaćemo samo Margerita i ja da vodimo bolnicu. To će me sigurno sprečiti da učestvujem u
Njubernovom izvlačenju.
Betani Ouks načas ga pogleda u oči. "Saule..." Osmeh joj je bio prazan, tužan. "Izdrži..."
Lagano je prošla do ledene unutrašnje odaje i tehničara koji su čekali.
Prokletstvo. Saul je bio nespokojno svestan da se Ouksova možda nikada neće probuditi iz procesa
pregratka za spavanje. Ukoliko bolest bude mogla da nastavi svoj užasni posao dok ona lebdi kroz godine
snova, moglo bi se lako desiti da upravo sada ide prema sopstvenom grobu. Grupa njenih pratilaca verovatno
je to osetila i zbog toga se na njih spusti ćutanje puno poštovanja dok je Ouksova zahtevala da se sama
uspentra na ploču. Ona titravo mahnu za zbogom i onda utonu u ružičastu mrežu za prehranu. Za nju je to
predstavljalo olakšanje, video je Saul, da tamo, u obećanom ledenom spasenju legne zahvalno u zagrljaj
maglom obavijenog, blistavog čelika i stakla.
Saul diže pogled prema Uld-Haradu. Bilo je lako čitati Afrikančeve usne koje su se nemo pomerale i
oblikovale reči na arapskom. Saul je znao da su molitve samo delom za Ouksovu, a ostatak je bio za novog,
nesigurnog zapovednika, Sulejmana Uld-Harada lično.

VIRDŽINIJA
"Prokleto bilo! Trebalo je da pomislim da je u stanju da to namerno učini!"
Virdžinija je koračala napred-nazad po svojoj maloj laboratoriji. Bilo je teško da to čini na manje od
jednog miligea, ali uspevala je držeći se za obližnju konzolu. Njene čičak potpetice blago su škriputale dok je
prelazila s jednog kraja odaje na drugi, zabacivala kosu i mrmljala za sebe.
"Karl je to planirao. Znam to!"
Glavni holo ekran se zatalasa. Pojavi se jedno lice, ali taj 'čovek' uopšte nije bio član Halejeve
ekspedicije... niti je zapravo bio ikakav čovek. Crte su mu bile izdužene, s crvenkastim uvojcima i kovrdžavim
prosedim brkom.
"To svakako jeste tako, a delo to je bednika, poput prilike kada kraljica Meva ljubavnika svoga
lišena bi", složila se figura.
Virdžinija šmrknu. "Oh, skloni to, Osijane. Ne treba mi saosećanje književnih simulakruma,
potreban mi je Saul! I ne želim da odjuri u rasturenom, prestarelom svemirskom brodu kome treba pedeset
godina remonta pre nego što bude smeo da ponovo leti!"
Displej zatitra. Pojavi se drugo lice... seda, uzvišena osoba u grimiznoj odori. Žena na ekranu diže
ruku u znak dobre volje. "To je misija milosrđa, drago moje dete. Četrdeset duša je na ulogu..."
"Misliš da to ne znam?" Virdžinijine noge napustiše pod kada je tresnula po ploči stola. "Milosrdna
Terezo, odlazi! Nisu mi potrebni logika ili obraćanje boljoj strani moje prirode. Potreban mi je razlog, zašto..."
Pojavi se poslednja slika, povučena iz velike dubine - rana simulacija, retko prizivana zbog bola koji
je donosila. Nasmešeni čovek kratke sede brade i očiju koje su opkoljavale borice dok joj se toplo smešio.
"Anuenue, mala dugo. Razlozi ne pomažu u ovakvim prilikama, kćeri. Osećanja imaju sopstvenu
logiku."
Virdžinija gurnu lice u ruke. Lebdela je oslonjena o ormarić sa zalihama i lagano se spuštala na
pod.
"Bila sam srećna, tata. Stvarno jesam, u čitavom ovom paklu. Bila sam srećna."
Vitka, titrava, prozračna ruka poseže nadole, kao da hoće da je dodirne. Glas je bio snažan od
blage mudrosti.
"Znam, draga. Znam."

KARL
-IE Alulike!- gonio ih je vikač. A posada je vukla zajedno i ispunjavala odabrani kanal koma svojim
Page 100
 Srce komete
napevom.

-Ki au au, Ki au au
Huki au au, Huki au au!-

Havajci su potezali teško uže, a glavna teretna jedinica Edmunda Haleja odizala se iz tela letelice.
Masivna i upečatljiva, kakva je već bila, sekcija se brzo kretala prema vrhu vitkog A-okvira, gde je prilika u
svemirskom odelu mahala u karikiranom semaforu.
- Polako, polako. Okej, vi Indonežani i Danci tamo preko, povlačite popreko! -
Karl nije video Džefersa toliko srećnog još otkako je ovaj izašao iz pregratka. Čovek je mrzeo rad
po tunelima i daleko više su mu se dopadali tvrdi sjaj svemira i uljasti miris metala i mašina.
Karl pri tom nije mogao da mu zameri. Gotovo sve bilo je bolje od usuda i tmine tamo u dubini. Bio
je to glavni razlog zbog koga je gurao pokušaj spasavanja Njuberna. Bio je ubeđen da će njegovo blagotvorno
dejstvo na moral učiniti više za opšte zdravlje nego sva tradicionalna terapija Akija Macuda i laboratorijska
zamešateljstva Saula Linca.
Podesio je vizir na uvećanje 4 i pogledao prema Škorpiji, gde je nestajući prašni rep komete sada
bio jedva slabašni odsjaj u infracrvenom. Nekoliko tačkica govorilo je o česticama dovoljno velikim da još
odražavaju svetlo sve sitnijeg Sunca. Jedna od najvećih čestica, sada je sigurno znao, bio je tegljač
pregradaka Njubern.
Da nije postojao, trebalo je da ga izmislimo.
Začuo se poklič preko otvorenog pozadinskog koma kada je skladišna jedinica dotakla Halejevu
površinu uz blagi oblačak prašine. Džefers odiže ruke iznad glave u nemarnoj slavodobitnosti. Karl je morao
da se nasmeši.
Bila mu je to najdraža od tri smene koje su radile na opremanju i istovaru Edmunda. Naravno,
osećao se kao kod kuće sa Sergeovljevim čisto perselovskim timom. Ali mešani dobrovoljci bili su najveseliji.
Naročito Danci i Havajci. Izgledalo je da ne polažu ni trunku na to da li je čovek ortovac ili persel... ili
glebopas sa Deneba... sve dok nije ljubičast ili prokleti lucista.
Virdžinija je Havajka, podseti se on. Nije čudo da je toliko nepopravljivi ortofil. Zaljubljenica u
ortovce. Očigledno, nije videla ništa pogrešno u tome da tera kera s jednim od njih.
Misao se zadržala i učinila da se oseti krivim kada je Lani Ngujen prošla kraj njega noseći gredu od
niklovanog gvožđa koja bi je zdrobila na bilo kom mestu sa silom teže, čak i na Mesecu.
-Hej, lepi- emitovala je. -Imaš li posla sledeća tri meseca?-
"Šta imaš na umu?" reče on i prijateljski se naceri. A ona je nekako uspela da malo zavrcka dok je
prolazila. Grudna oznaka sa jednorogom uzvraćala mu je osmeh.
Oh, do đavola, podseti Karl sebe, postoje i dobri ortovci.
Lani se u trenutku dobrovoljno prijavila za spasilačku misiju. Dobr stara Lani. Bila je toliko strpljiva s
njim, nikada mu nije zamerala zbog toga što se s vremena na vreme pojavljivao u njenoj odaji, u potrazi za
društvom, a zatim nestajao ili držao stvari na čisto prijateljskom nivou po čitavu nedelju.
Kad bi samo bila više ono za čim tragam. Intelektualnija. Osećajnija. Perselovka.
Više nalik Virdžiniji, drugim rečima.
Samo jedan lucista je trenutno bio na dužnosti. Svaka frakcija imala je 'posmatrača', da nadgleda
smene ostalih... nezvanična uloga, svakako, ali sve uobičajenija na bitnim funkcijama kao što su stavljanje u
pregratke i vađenje iz njih.
Helga Stepins je pažljivo posmatrala proceduru; koristila je laserski merač da proveri sve što je
uradila Džefersova posada. Kada je Karl prišao, kročila je oprezno u stranu, kao da bi mogao da je zarazi kroz
dva svemirska odela i tri metra vakuuma.
"Znaš, bilo bi mnogo lakše dopreti do Edmundovog naučnog bloka kada biste nas pustili da najpre
skinemo hidroponične module", reče joj on. "To bi uštedelo najmanje dva dana."
Ćutljiva plava Austrijanka zavrte glavom.
-Glup trik, Ozborne. Oboje znamo da je datum lansiranja određen time kada će biti spremno gorivo.
A to neće biti pre sledećeg utorka.-
On steže pesnice, zgađen tom tvrdoglavošću. "Zbog čega bih, u ime Crnila, želeo da te prevarim?
Vi ljudi ste oni koji insistiraju na bolesno velikim rezervama goriva za prosti tromesečni susret i povratak!
Imaćemo ogoljen brod, a neće nam biti potrebno delta V veće od šest kilometara u sekundi!"
Lucistkinja sleže ramenima. -Bezbednije je ukoliko su rezervoari puni do vrha. Samo idiot diže jedra
bez valjanih zaliha.-
"Ali..."
-Ne dopada ti se? Požali se onom persefilu, Uld-Haradu.-
Karl frknu. Uld-Harad? Zaljubljenik u persele? Ha!
"Čuj, ako bismo sada spustili samo hidroponički modul broj 1..."
Page 101
 Srce komete
-Ne!- Naglo se okrenula prema njemu, čvrsto stežući laserski merač. -Čitava kolonija zavisi od te
farme!-
"Ali nova kupola je gotovo spremna. Sve zaptivke..."
Stepinsova se ponovo okrenu Edmundu, kao da se uplašila da je Karlova namera bila samo da je
zagovara dok Džefers i Havajci ne ukradu čitav brod predvodnik.
-Vi perseli ne plašite se Halejevih bolesti kao mi, ljudska bića. Nećemo zalaziti u to zbog čega, jer
neprestano poričete svu odgovornost za bolesti. Ali dovoljno je znati da nećemo dozvoliti da hidro bude
zagađen! I veliki i mali hidroponični moduli ostaju zakačeni dok se nova kupola potpuno ne proveri... i to učiniti
ortovski stručnjak!-
Karl se pušio od besa. Znao je šta ima na izboru. Mogao je da kaže Džefersu da svejedno produži...
i možda otpočne mali rat između sekti.
Ili je mogao da odjuri dole i požali se maurićanskom beskičmenjaku na mestu zapovednika.
Ili je mogao da siđe i da pomogne.
"Upotrebi ljubičastog tokom svoje sledeće pauze za erotski odmor", posavetova joj on i odbaci se
prema radnicima pre nego što je mogla da odgovori.
"Hej, Lani!" doviknu on. "Da ti pomognem s tom stvari."

SAUL
"Dolazim do toga da čak više i ne marim za opasnost od umiranja. Nego ne mogu da podnesem taj
svrab. Čitavog dana, čitave noći, i pored melema koje mi Akio Macudo daje. Kunem se, ako se to nastavi, ima
da tražim od 'Kia da mi pozajmi sepuku nož njegovog pradede, pa da se stvarno počešem!"
Margerita van Zun ležala je licem nadole na zategnutoj mreži i pokušavala da bude mirna dok su joj
tehničari iz odaje za tretman čupkali po koži pincetama i malim plastičnim ampulama i prikupljali uzorke
fungoida koji su joj pretvarali telo u bojno polje.
Četvrtina kože bila joj je razrovana i ispucana. Ružičaste, napola otvorene rane i plikovi tamnih
vrhova eruptirali su u vidu ružnih mrlja. Tu i tamo meso joj se otvorilo u gadne povrede nalik čirevima i blistalo
je neprijatnom vlagom.
Saul je gonio ekipu da radi što je brže moguće, znajući koliko to mora da je teško za nju. Margerita
je bila izuzetno zatvorena osoba - pravi izgnanik koji je napustio Zemlju ne bi li poštedeo porodicu kazne za
političke zločine. Šta god pisalo na tamo nekom parčetu hartije, samo bi birokrata rekao da se 'dobrovoljno'
prijavila da dođe ovamo da bi postala hrana za proždrljive vanzemaljske ćelije.
Pa ipak, veselost Margerite van Zun bila je legendarna. Neprijatnosti su morale bile baš žestoke da
bi se uopšte požalila.
Saul kroči do nje čim su tehničari završili. "Margerita, sada ću da dignem novi ozračivač i oprobam
eksperimentalno subdermalno čišćenje. Pokušaj da se ne mičeš bez potrebe."
Klimnula je odsečno. Samo je vlažni sjaj na njenom čelu i dlanovima, koji su se neprekidno savijali,
odavao njen nemir. Saul dovede bolničkog meha na točkovima u položaj i naže široku ploču mikrotalasne
matrice sa sintetičkom aperturom nad njeno ispruženo telo.
Imao sam čast da upoznam mnoga valjana ljudska bića, pomisli Saul. Ali niko od njih nije bio
hrabriji od ove dobre žene.
Dobrovoljno se prijavila da bude prva koja će oprobati neprovereni tretman. Kada joj je kao
alternativa ponuđeno da pobegne u pregradak, smesta je odbacila tu zamisao. "Neću ostaviti Akija i tebe kao
jedine lekare tokom ove krize", glatko mu je rekla.
Dani su prolazili dok su tehničari pravili i prepravljali novi ozračivač, prema Saulovim nacrtima...
uvek u borbi za prvenstvo sa hodničkim ekipama i onima koji su remontovali Edmunda Haleja. Sada je ostalo
malo izbora. Ukoliko taj tretman ne bude delovao, Margerita će morati na led.
Saul se potajno plašio da je prekasno čak i za to. Nije bilo garancije da će hlađenje na jedan stepen
iznad mržnjenja zaustaviti to opako višebojno gljivasto rastinje, sada kada je toliko duboko uraslo.
Trećina budne posade - pa čak i nekoliko truplaša u pregratku - imala je te puzave bolesti kože.
Akija to brine više od praskavih zauški, čak i od crvenog kapavca. One su najveći razlog zbog koga možda na
kraju ipak neću moći da pođem s Edmundom. Možda će Ozborn i ostali morati da oprobaju sreću bez lekara.
A postojao je još jedan razlog za njegovu hitnju da natera novi tretman da proradi.
Juče, dok su vodili ljubav, našao je finu, čipkastu mrežu zelenih niti pod Virdžinijinom lopaticom;
širila se preko leđa. Nije joj još rekao ni reč. Ali njegov motiv da nađe lek bio je jači nego ikada.
Mašina se namesti na potreban položaj. "U redu, Margerita", reče on pacijentkinji. "Sada, upamti,
budi mirna."
"Da, Saule."
Ruke su joj stezale ogradu stola. Saul se okrenu glomaznom paukolikom medicinskom mehu.
"Uključi pet..." poče on. Ali morao je da se zaustavi jer ga odjednom zahvati nalet vrtoglavice. Uspeo je da
podigne okovratnik svoje odeće upravo na vreme da zadrži silovito kijanje.
Page 102
 Srce komete
Saulu je zvonilo u ušima. Potmuli telesni bolovi, koje je uspeo da istera iz uma na pola sata, ili tu
negde, vratili su se sada punom silinom. Prošao je jedan dugi trenutak pre nego što je bio u stanju da podigne
pogled, žmirkajući kroz kovitlave plave tačke, i da se ponovo obrati mašini.
"Uključi... pet-dva-sedam Jona."
Svetiljka za oznaku prijema namignu sa mehove plastične ploče. On nastavi: "Ispusti šezdeset
milivata u preprogramiranom rezonantnom spektru fungoidne RNK A povlaka dva-devet-četiri, fokusirano na
tuđinski potkožni rast, zadnja unutrašnja strana pacijentkinjine butine, pet stotina sekundi, bezbednosni faktor
beta."
Prilagodili su jedinicu namenjenu magnetnoj rezonanciji i ultrazvučnom ispitivanju unutrašnjih
povreda. Složeni meh biće u stanju da bolje nanišani i fokusirani radar odmeri daleko brže nego ijedan ljudski
operator.
"Pripremam se za ozračavanje", obznani mašina ravnim glasom.
Saulov najbolji pomoćnik, Keoki Anuenue, posmatrao je ekran sa podacima i nadgledao proceduru.
Keoki je bio ne samo vešt laboratorijski tehničar, već i jedan od najjačih ljudi koje je Saul ikada upoznao. Pre
tri dana imao je priliku da vidi velikog Havajca u akciji, kada je došlo do obrušavanja na Nivou B.
Jedan naročito gadan soj gamadi utaborio se u pomoćnom tunelu koji je vodio do vazdušne komore
1, glavne linije prema Edmundu Haleju. Veliki odvod za hlađenje - neophodan da bi se sprečilo da se led oko
njih otopi - gotovo je zagušila žuta varijanta crva većih od ljubičastih užasa.
Saul i Keoki stigli su na Nivo B upravo kada su hodnici eruptirali od glasne vriske i alarmnih sirena.
Strašnije od svega bilo je krckavo cviljenje i ječanje leda u obrušavanju. Kabl kojim se Saul peo otkinuo se i
počeo da šiba od zida do zida, poput zmije na mukama, bacivši ga u stranu upravo kada je blok tamnog
pegavog kristala probio oblogu od fiber-tkanine i smlavio jednu stranu tunela.
Keoki Anuenue dohvatio je Saula i postavio ga u bezbednu nišu, a onda se okrenuo i skočio prema
blistavoj steni koja je zarobila sedam ljudi i žena u pomoćnom tunelu. Imali su na raspolaganju minute, u
najboljem slučaju. Keoki je krenuo da ih spasava na jedini moguć način.
Oslonio je leđa o iscepkanu plasti-oblogu, ukopao noge u ledeni blok i gurnuo. Mora da je imala
masu od stotinu tona, ne računajući odlomke koji su ležali na njoj. "Kei make nei mai..." zaječao je Keoki kada
je stena, neverovatno, zagroktala i pokrenula se.
Udar vlažne studeni poteče kroz procep. Niz lice Havajca slivala se bujica znoja u vlažnom
vazduhu, vratne žile napregle su mu se poput čvornovate užadi. Saul nije imao vremena da zastane i razmisli.
Zaronio je u uski otvor.
Uz desetinu drugih mirisa, vazduh je ispunjavao i vonj badema. Ako je ijedno njihovo odelo bilo
probušeno, čak i krvni cijanuti ne bi mnogo dugo štitili zarobljene članove ekipe od bogate žile cijanida koju je
otvorila stena u padu.
Saul probaulja unutra iako je bio sasvim svestan da on uopšte ne nosi odelo. Pokušavao je da ne
razmišlja o velikom čoveku iza sebe koji se napinjao, sa dovoljno mase, da zdrobi zgradu na Zemlji...
ogromnu čak i na polovini miligea.
Tako je počela paklena trka da se izvuku preživeli. Niko nikada nije rekao Saulu koliko je trajalo
čitavo iskušenje. Znao je samo da je Keoki Anuenue mogao da pusti stenu tek pošto je izvučen jedan, ili posle
dvojice, ili trojice.
Ali Keoki to nije učinio. Figura rezbarena u kamenu, držao je krzavu, prvobitnu planinu sve dok se
Saul nije uverio da su poslednja dva člana ekipe mrtvi - i nakratko zastao da uzme deset kubika uzorka
kremaste crvenkaste tečnosti iz zdrobljenog pupastog stvorenja velikog poput anakonde. Tek kada se Saul
iskobeljao iz pomoćnog tunela - da vidi kako grupa za pomoć najzad na mlaznicama stiže iz tunela - nemi
džin se najzad opustio, uz ječanje leda i puti.
Jedino što je Keoki izgovorio kada su Virdžinijini mehovi ušli da preuzmu breme od njega bila je
promumlana fraza koju je Saul upamtio jasno poput sopstvenog imena:
"Ua luhi loa au..."
Neobične, čarobne reči - fraza otežala od tajne snage, tajanstva egzotičnih božanstava.
Kasnije je Virdžinija rekla Saulu da to prosto znači: "Vrlo sam umoran."
To je bilo pre samo nekoliko dana. Bitke po hodnicima polako su se smanjivale. Bolesti su uzimale
danak. A pripreme za spasavanje Njuberna bližile su se kraju. Niko nije imao koristi od premišljanja o prošlim
junaštvima. Neka milijarde pratilaca 'ratnih vesti' sa vid-uređaja, tamo na Zemlji, vode o tome računa. Ovde su
ljudi naprosto imali previše posla.
Keoki stade pokraj monitora i mahnu Saulu. Izgledalo je da je sve spremno.
Saul napravi korak nazad i dade paukolikom medicinskom mehu zapovest za otpočinjanje:
"Pet-dva-sedam Jona, kreni."
Ovalna tačka svetlosti, otprilike pet palaca sa tri, pojavi se na desnoj butini Margerite van Zun -
samo slabi zrak laserskog obeleživača koji je označavao gde sintetička apertura mašine sada projektuje
nevidljive, fino modulisane mikrotalase iz Saulove sklepane naprave za lečenje.
Page 103
 Srce komete
Nauka Rube Goldberg, pomisli on žalostivo. To je bilo mnogo teže nego koristiti one džinovske
ozračivače i razarati veće kometne životne oblike.
Tamo samo ulivamo energiju u veće ćelije životinje kroz rezonantne veze belančevina. Ne moramo
da budemo previše precizni u biranju prave frekvencije. Ono što promaši naprosto se pretoči u toplotu. Ako
gurneš dovoljno energije, ćelije će pokidati same sebe.
Ali ovde nije mogao da koristi tu vrstu sveopšteg uništavanja. U ovom mikrotalasnom čišćenju
Margeritine kože želeo je da ošteti samo ćelije napadača. Ne samo da je mašina morala da se podesi da ne
uništava tkivo samog pacijenta, već se nije moglo dozvoliti ni mnogo rasipanja toplote.
Morali su da fino podese svaki snop za čišćenje na uski skup frekvencija i da zavrću atome poput
biserja na niski, da ih udaraju i udaraju sve dok se prenapregnute molekularne niti ne raspadnu. Podešavanje
je moralo da bude tačnije za red veličine nego za oružje koje su koristile hodničke ekipe.
Margeritina butina zadrhta, svakako od napregnutosti. Ne bi trebalo da oseti išta više od blage
topline... bar teorijski.
Saul pogleda iza sebe da proveri da Keoki ne očitava ništa nepogodno u vitalnim znacima
pacijentkinje. Ali krupni Havajac gledao je ekran smireno, bez ikakvog znaka zabrinutosti. Pevušio je blago,
smireno i ljuljao se u polučučnju svemirca.
To je bilo kada je Saul ugledao kako pukovnik Uld-Harad ulazi u odaju za tretman.
Oh, nebesa, pomozite. Šta je sada?
Oficir svemirac tragao je po tmini dok mu pogled najzad ne pade na Saula. Saulova prvobitna
kivnost ispari kada je video izraz Uld-Haradov - izbrazdano lice ovoga bilo je maska iscrpljenosti izmešane s
otvorenim užasom.
"Odmah se vraćam, Margerita."
"Bez žurbe, Saule. Nikuda ti ja ne idem."
On joj dodirnu rame da je ohrabri. "Dobro je pazi, Keoki."
"Naravno, doktore."
Saul prođe kroz izmaglicu dezinfektanta u vazdušnoj komori za dekontaminaciju i skide šlem kada
su se otvorila spoljašnja vrata. Aktivni vođa ekspedicije čekao je i odsutno trljao nadlanicu jedne ruke drugom.
"Pukovniče Uld-Harade? Kako ti mogu pomoći?"
"Ima nešto što ja..." Uld-Harad zavrte glavom i odjednom skrenu pogled. "Znam da nema razloga
da želiš da mi pomogneš, Lince. Razumeo bih kada bi mi rekao da mogu da idem pravo u pakao."
Saul sleže ramenima. "Jerusalem est perdita." Jerusalim je izgubljen. "Prošlost sada teško da
nešto znači. Svi smo u ovoj zbrci zajedno. Zbog čega mi ne kažeš šta te muči, pukovniče? Ukoliko želiš da
držiš stvar u tajnosti, možemo da organizujemo lečenje izvan bolesničke..."
Utišao se kada je Uld-Harad silovito zavrteo glavom.
"Nisi me razumeo, doktore. Potreban mi je tvoj savet u nemedicinskoj oblasti... stvar je najozbiljnije
hitna."
Saul zažmirka.
"Da li je to nešto novo?"
Visoki Maurićanin se ugrize za usnu. "Sada je ostalo toliko malo staloženih glava. Moj narod je
okrenut zajednici, i zato ne mogu da postupam u vanrednim situacijama onako kako je to činio kapetan Kruz.
Potrebna mi je opšta saglasnost. Moram potražiti savet."
Saul zavrte glavom. "I dalje ne razumem."
Izgledalo je da ga Uld-Harad ne čuje. Pogled mu je bio dalek. "Zemlja je previše udaljena, previše
smušena u svojim uputstvima. Potreban mi je odbor koji će mi pomoći da odlučim kako da postupim u vezi s
ovim ozbiljnim vanrednim stanjem, dr Lince. Pitam da li si voljan da budeš član, molim te."
"Razume se. Pomoći ću koliko god mogu. Ali o čemu je u stvari reč?"
"Došlo je do pobune", reče mu kratko Uld-Harad, dok mu se donja usna tresla od uzbuđenja.
"Grupa fanatika preuzela je Edmunda Haleja. Uhvatili su zastavnika Kernsa kada je razotkrio njihove planove
i..."
Čovek sakri oči. "Izbacili su ga iz broda golog, na sneg! Oni... oni zahtevaju pregratke za spavanje i
tricijum, ili će razneti zalihe u polarnim skladišnim šatorima."
Saul je piljio. "Ali šta misle time da postignu?"
Afrički svemirac zažmirka, pribra se i najzad pogleda Saula u oči.
"Proračunali su putanju sa ubrzavanjem pored Jupitera. Buntovnici u stvari veruju da mogu da
ukradu Edmunda i stignu živi do Zemlje.
Pri tom izgleda da ne mare što će nas ostale osuditi na sigurnu smrt."

VIRDŽINIJA
Hitala je kroz Tunel E i navlačila sivi vuneni džemper preko kombinezona. Bilo je hladno.
Previše prokleto hladno, čak i za nju. Svi članovi posade misije bili su 'toplice' - ljudi sa minimalnim
Page 104
 Srce komete
odzivom skupljanja krvnih sudova. Virdžinijini kapilari nisu se mnogo skupljali kada je hladno, što je značilo da
se osećala ugodno kada se većina običnih ljudi - 'smrzljivaca' - tresla od hladnoće. Korisna strana toga bila je
oslobođenost od debljine - 'toplicama' je retko bila potrebna dijeta.
Ali sada je Karl podesio temperaturu vazduha tako da je čak i 'toplicama' bilo hladno. Virdžinija nije
znala da li to stvarno sprečava porast algi, ali u svakom slučaju loše je delovalo na nju.
Stupila je u toplije jezgro Centrale s olakšanjem. Veliki ekrani za nadgledanje bili su prepuni
talasavih šara žutog i zelenog. Očitala ih je jednim pogledom - bio-stručnjaci držali su ljigu na crti, a ljubičasta
obličja su se povukla. Ne izgleda da su više oni glavni problem.
Saul se dogovarao sa Uld-Haradom. Visoki čovek uzdizao se nad Saulovim žilavim obličjem, s
rukama na kukovima; polako je vrteo glavom u uzvišenom neslaganju. Saulova usta bila su iskrivljena u mrku
beskrvnu liniju kakvu nikada ranije nije videla. Dohvatila je rukohvat, vešto skrenula i sletela pokraj njih.
"Obavila sam simulaciju koju si tražio", naglo je rekla.
"Dobro, dobro." Izgledalo je da je Saul zahvalan što se okreće od Uld-Harada. "I?"
"Mogu da im onesposobim većinu komandi ukoliko budem imala tri meha na Edmundu. Onda će mi
biti potrebno pet minuta da ih upotrebim."
Saul se ozari. "Odlično! Obraćaće pažnju na utovar pregradaka za spavanje, koje su zahtevali,
proveravaće da im nismo poturili neodgovarajuće zalihe i tako dalje. Pripreme za spasavanje Njuberna nisu
bile gotove kada je zastavnik Kerns otkrio njihove namere. Zbog toga im je potrebno još opreme pre nego što
odu."
"Ta kopilad!" siknu Virdžinija. "Da gurnu jadnog Kernsa iz komore - ubistvo! Da glavni kompjuter
misije nije već prebačen na Haleja, mogla bih da im se uvučem u upravljačke sisteme i da ih sve okupam u
vakuumu!"
Saul klimnu. "Opako, ali odgovarajuće. Avaj, sada su na ručnim komandama, koje je teško
prevladati. Pa ipak, razmislite - nemaju dovoljno hrane i vazduha na brodu za čitav povratni let. Moraju
prokleto dobro proveriti da li smo im dali dovoljno pregradaka da se vrate. Ima ih četrnaestoro, kažu. Sada,
ako nađemo načina da im skrenemo pažnju, da pružimo priliku Virdžiniji da priđe..."
"Ne", odbi Uld-Harad glatko. "Male su šanse da im se primakne na više od nekoliko trenutaka s
mehovima. Čuli ste Linbargera."
"Moraju da puste mehove blizu Edmunda kada budemo isporučivali pregratke za spavanje",
odgovorila je.
Uld-Harad se namršti. "Pažljivo će nadgledati mašine. Svakako se neće zabrojati oko onih koji se
vraćaju na Haleja i dopustiti da tri ostanu."
Virdžinija zavrte glavom. "Mogu to da učinim dok tovare pregratke za spavanje u prijemni dok.
Kablovi koje ćemo preseći nalaze se u blizini te vazdušne komore."
Uld-Harad napući usne. "Tvoja numerička simulacija - da li je bila potpuna? Lično si pokušala da
navodiš mehove do kablova i da ih uništiš?"
"Pa... ne, ne poznajem toliko dobro Edmundove sisteme. Pustila sam Džonfona da to učini.
Dograđivala sam njegovo upravljanje mehovima i..."
"Onda ne možemo biti sigurni, vidite?" Obrve mu se odigoše u polukrugove nad tamnim očima,
dužice su mu plivale u beonjačama na kojima su se videle fine linije crvenih vena. "Džonfon nije uvežban u
direktnom upravljanju mehovima. Simulacije su uvek lakše od pravih operacija. Ja..."
"Karl bi to mogao da učini", reče ona brzo. "Dovedite ga ovamo, dajte da proba moju simulaciju."
Uld-Haradova usta napućiše se u izraz uglađene neverice. Onda je uzdahnuo, klimnuo i počeo da
govori brzim govorom svemirca u mikrofon na grlu.
Virdžinija se okrenu Saulu. "Koliko vremena?"
"Dali su nam dva sata."
"To je sumanuto! Ne mogu očekivati da im..."
"Znaju da možemo prebaciti rezervne pregratke ako smesta počnemo."
"Ali ono obraćanje 'normalnoj sabraći' u kome nude besplatan put do Zemaljske strane. Ukoliko iko
odgovori na to, Linbarger će morati da čeka da se i taj ukrca."
Saul se bledo nasmeši; oči kao da su mu se sećale beznadežnih situacija iz davnine. "Grozničav
um misli da se čitav svet okreće oko jednog jedinog groša. Osim toga, zovu sve nas, ah, normalne, preko
koma. Zahtevaju da pođemo s njima, sve odbacimo, smesta krenemo - pod uslovom da smo zdravi, razume
se."
"Pozvali su te?"
"Oh, da. Bio sam među prvima - lekar, i prema tome dragocen. Nemaju oni nikakvog stida. Pitao
sam se zbog čega su zahtevali da me vide preko kamere - sve dok nisu naglo prekinuli vezu, a ja sam
shvatio." On se zakikota i obrisa nos izgužvanom maramicom.
"Tvoj... grip, ili šta je već." Virdžinija oseti iracionalni gnev zbog toga. "To ne znači da si stvarno
bolestan."
Page 105
 Srce komete
Saul se sarkastično isceri. "Njima znači. Znaš, to je kao u dramama iz elizabetanskog perioda,
uključujući Šekspira. Ako neki lik kašlje u prvom činu, možeš biti sigurna da ima boginje i da će umreti do
trećeg."
"Oni su ludi!"
"Samo zbog toga što neće da me uzmu?" On se nasmeja. "U stvari, moram da potvrdim da imaju
dobar ukus. I pored svog zanimanja, nikada nisam istinski voleo ljude, ne u svoj njihovoj tvrdoj stvarnosti. Sva
ona njihova zlovolja, njihov curis. Više mi se dopadaju kao apstrakcije, kao problem genetske vrste."
Virdžinija je morala da odgovori na njegov osmeh. Bio je neverovatan - šalio se na svoj blagi,
samoprekorni, gotovo vilinski način, usred krize.
Uld-Harad okonča vezu s ekipama u tunelima i na površini. "Sumnjam da će to biti mnogo bitno, ali
Karl dolazi."
"Dobro", reče Virdžinija. Smirivalo ju je Saulovo staloženo i malo ironično držanje.
Pa, to bar znači da neće rizikovati vrat odlaskom za Njubernom, pomisli ona. Onda smesta oseti
stid. To takođe verovatno znači da će Njubernova posada nastaviti da luta, i poumirati.
Upinjala se da razmišlja. "Ja... Ja i dalje verujem da moja simulacija pokazuje kako se to može
učiniti."
"Može, možda", reče Uld-Harad. "Da li treba - to je drugo pitanje."
"Moramo učiniti nešto", reče Saul oštro. "Zaboravi načas Njubern, ili to da će nam Edmund biti
potreban za sedamdeset godina. Naš neposredni problem je da gotovo svi hidroponici..."
"Da, da..." Uld-Harad umorno podiže ruku. "Ali čovek počinje da se pita da li bi možda pružanje
prilike za povratak četrnaest ljudi vredelo toga."
Saul zakoluta očima prema tavanici. "Ne možemo pretpostaviti da će bolesti pobediti! Čuj..."
Virdžinija je gledala kako se baca u ista ona objašnjenja koja je sinoć davao njoj, u vezi s
obećavajućim pristupima lečenju bolesti.
Divan je, i ja stvarno ne bi trebalo da se bunim, pomisli ona. Ali Saul ume da bude i prilično zamoran
kada se prebaci u cepidlački režim.
Osećala je kako joj se toplina velike prostorije uliva u mišiće i dopustila sebi da se opusti. Ovde je
vreme prikazano na zidu bilo upečatljivo, s tolikom površinom na raspolaganju. Bila je to plaža brisana vetrom,
pre podne. Iza ekrana, preko kojih su klizili podaci, gledala je kako vetar udara sa severa i šiba zastavicama
na udaljenoj kupačkoj kućici na njihovim motkama. Nebo se zgrušalo, ljubičasto. Kumulusni oblaci, trenutak
ranije obične pufnice, povećavali su se i previrali, razliveni rubovi bili su oreoli tamnim središtima.
Čistom slučajnošću, tekući program pružao je patetičnu obmanu. Simulirana oluja usred prave
krize. Da je u pitanju bila zabava - kakve su imali svakodnevno, dok nevolje nisu počele - bilo bi zvuka, čak i
mirisa i modulacija pritiska. Uzburkani okean valjao se i nadimao, hitre senke oblaka trkale su se preko njega.
Krupne, ledene kapi tukle su plažu, velike poput zrna grada. Litica tmurnog vazduha valjala se sve bliže,
raspredala niti poput konca, bljuvala žuto sevanje. Kao da su čekale na taj signal, majušne pegave peščane
krabe istrčavale su iz svojih rupa i jurile prema zapenušanom moru. Munje su sevale ponovo i ponovo - kao da
Bog pravi fotografije, pomisli ona, zbunjena, opčinjena nemim besom koji se kovitlao, bljuvao i hitao preko
zidova. Poželela je da može da čuje mrmor sve dalje grmljavine, šibanje kiše po dinama.
Iz daljine dotrča krupan pas; kopao je po pesku, škljocao zubima na krabe. Magla se prikupljala u
tankom belom kovitlanju. Žudela je da oseti kako joj pročišćavajuća kiša lepi odeću za kožu, natapa je,
oblikuje joj kosu u pripijenu klizavu kapu. Čak i u najboljim čulnim simulacijama sa Džonfonom, nisam u stanju
da u potpunosti pobegnem. Sve to sada bih smesta zamenila za kartu kući.
Prepoznala je tu žudnju: biti što dalje odatle. Udisati slani vazduh, osetiti škripavi pesak, mirisati
siloviti vetar. A jednom, kada je to osetila, znala je kako sve da odloži, da se okrene stvarnosti. Da nije bila u
stanju da to učini, nikada ne bi postala član posade. Ali te ortovske budale ugrožavaju misiju svojim
maštarijama o begu.
Karl stiže; na podbratku mu se videla riđe-smeđa, neizbrijana brada, ali zamor se nije video. On
dolebde do mreže koja je služila kao nameštaj u niskoj sili teže. "Dao sam da meh donese Kernsa. Pretvorio
se u smrznut kip."
Virdžinija reče: "Ima li ikakve...?"
"Nema šanse. Ćelije su mu probijene." Karl uzdahnu, ruka mu pređe preko lica kao da hoće da
odagna sve to poput ružnog sna. On uspostavi kontrolu nad sobom, uz vidljiv napor, i reče namešteno ravnim
glasom: "Zabravio sam sigurnosne sisteme na površinskim komorama, za slučaj da neko pokuša da im se
pridruži."
"Ah, dobro", reče Uld-Harad.
Karl reče: "Poslao sam Džefersa i nekoliko mehova, tajno, u blizinu Edmunda, naoružane laserima.
"Zbog čega?" upita hladno Uld-Harad.
"Osiguranje. U slučaju da pokušaju nešto drugo." Karl je iščekujući proučavao Uld-Harada. "Šta
hoćeš da radiš?"
Page 106
 Srce komete
"Hoću brzu proveru Virdžinijine simulacije", reče Uld-Harad.
Karl klimnu i okrenu se radnoj konzoli. Ubacio se u redosled i prolazio jednu po jednu vremensku
etapu, nesvestan njihove nespokojne pažnje. Čekali su, sa zanimanjem, sve dok se nije otkačio i vratio šlem.
"Neće upaliti", reče Karl.
"Zašto ne?" htela je da zna Virdžinija. "Provela sam..."
"Mehovi nisu dovoljno brzi u radu izbliza."
"Džonfon ih je pripremio da to rade!"
"Džonfon je sjajan za minimalizovanje pokreta, naravno. Ali to ne ostavlja prostor za bezbednosne
faktore ili greške. A njih uvek ima u poslu u zatvorenom prostoru."
"To mogu da popravim, da uvedem stohastičke..."
"Ne dok ti otkucava sat", složi se Saul nevoljno. "Ukoliko meh putem naiđe na neku ostavljenu
kutiju, posavetovaće se s Džonfonom i - nastaće pauza. Naprosto nema dovoljno vremena."
Virdžinija zatrepta, povređena zbog toga što je Saul toliko brzo stao na Karlovu stranu. "Ja i dalje..."
"To određuje stvari", reče Uld-Harad. "Bog i usud deluju zajedno. Moramo ih pustiti da odu."
"Ne možemo", reče Saul. "Hidroponici, Njubern, zatim..."
"Znam. Nedostajaće nam mnogo opreme", reče Uld-Harad. "Možda će nam zaista taj nedostatak
ubrzati usud. Ali nemamo izbora. Neću odobriti nikakav napad na Edmunda."
"To je... šašavo!" izlete Virdžiniji.
Uld-Haradovo lice bilo je bezizražajno, daleko. "Kada se čovek suoči sa smrću, ono bitno jeste čast.
Neću povrediti druge."
Saul i Karl podeliše pogled neverice i osujećenosti. Virdžinija pomisli: Uld-Harad neće se
suprotstaviti pobuni ortovaca, ali kada bi perseli probali...
"A šta ako ih onesposobimo?" reče Karl nemarno, zabacivši se s rukama iza glave, protežući se.
Odustao je od Njuberna. I namerno ne pokazuje ništa od onoga što oseća.
"Čuli ste Linbargera", objašnjavao je strpljivo Uld-Harad. "Ukoliko damo ikakve znake da iznosimo
nekakve naprave, bilo šta što bi moglo biti upotrebljeno kao oružje..."
"Jeste, upotrebiće na tome velike lasere. Jašta. Ali ne mogu da pucaju na tebe ako si već u brodu."
Uld-Harad reče: "Kao što sam rekao, svako prilaženje..."
Saul se umeša: "Mislim da shvatam... da im pošaljemo trojanskog konja, je li tako?"
Karl se isceri. "Tako je. Unutar pregradaka za san koje zahtevaju."
Uld-Haradove oči razrogačiše se, pokazaše crvene vene. "Bombu? Mogla bi da ošteti bilo šta, da
povredi ljude, ne bi bilo kontrole..."
"Ne bombu." Karl iskrivi lice. "Pravog trojanskog konja - sa ljudima unutra."
Nastala je duga tišina dok su proučavali jedno drugo. Virdžinija je mogla da čita zbunjeno oklevanje
Uld-Haradovo - čovek je očevidno odlučio da prihvati Linbargerove zahteve i naprosto ostavi ekspediciju da se
snalazi sledećih sedamdeset godina. Njegov panekvatorijalni stoicizam je prevagnuo.
Ali Karl je bio gotovo oduševljen, siguran da će mu plan upaliti. Saul se udubi u razmatranje
mnogobrojnih mogućnosti za grešku i katastrofu - ali je oblizivao usne u nesvesnom iščekivanju; ta nagla nada
izazivala ga je, gotovo zabavljala.
A šta ja mislim? Virdžinija shvati da se narogušila na Uld-Haradovu pretpostavku da se mora pristati
na zahteve Linbargera. Proučavala je karte koje su pobunjenici emitovali. Edmund je imao tačno onoliko
goriva koliko mu je trebalo da u luku pođe napolje u nečemu zvanom Bajrnsov manevar: petlja kroz blisko
gravitaciono polje Jupitera, dolazak do Zemlje velikom prolaznom brzinom, pokušaj susreta uz vazdušno
kočenje. Ali prozor za taj trik brzo se zatvarao i preostalo je samo još nekoliko dana.
Da li Uld-Harad glumi? Da li može biti da planira da se prebaci na Edmund u poslednji čas, da se
vrati s njima?
"Ne znam..." poče zamišljeno Uld-Harad.
"Razmisli", umeša se Saul. "Ja vidim jedan veliki problem."
Karl se namršti. "Ta oprema je vitalna. Biće mnogo dobrovoljaca."
"U to ne sumnjam. Ali pregradak za san uzan je i plitak. Ne bi mogao da staneš u njega u
svemirskom odelu."
"Pa šta? Ja..." Karlov glas se utiša.
"Da. Očigledna odbrana za njih jeste da otvore pregratke za san u svemiru, da budu sigurni da
nema nikoga u njima."
Karl se ugrize za usnu, razmišljajući. Virdžinija je bila oštro svesna toga kako sekunde prolaze.
Dopao joj se Karlov plan, ne samo zbog toga što će im dati nešto oko čega će moći da se pogađaju. Ukoliko
Linbarger poleti, ekspedicija će morati da konstruiše sopstvenu biosferu bez mnogih vitalnih delova. Jedno je
bilo gajiti nekoliko semenki pod svetiljkama, a sasvim druga otpočeti čitav jedan međusobno povezani
ekosistem ni iz čega. Kao da pokušavaš da žongliraš s osam lopti. Od svih načina da se umre ovde napolju,
nisam razmišljala samo o prostom umiranju od gladi.
Page 107
 Srce komete
Besan, Karl siknu jedno kratko: "Nisam mislio o tome."
Duga, uzbuđujuća tišina. Trenuci padaju u ponor.
Virdžinija je imala tehniku za rukovanje problemima pod vremenskom stiskom. Kada je na Zemlji
pravila detaljne simulacije, razvijala je programe toliko ogromne da ih je trebalo najaviti danima ili nedeljama
unapred na velikim centralnim kompjuterima. Ukoliko ti program pođe naopako, mogao si da ga zaustaviš
usred rada. Onda si imao nekoliko minuta vremena dok je sistem radio kućepaziteljske proračune za daljinske
korisnike. Mogao si da zadržiš rezervisano vreme i ipak izvedeš simulaciju ukoliko si shvatio u čemu je teškoća
i uspeo da je središ u tom kratkom intervalu.
Pod takvim pritiskom, bilo je lako zabrljati. Zbog toga je razvila način da pusti um da se povuče od
problema, da lebdi, dozvoli intuiciji da se probije kroz nategnutu bojazan. Usredsredi se na trenutak na nešto
drugo, pusti um da se na površini opusti...
Dokono je primetila kako se na zidovima oluja podigla do turobnog, uzburkanog besa. Vetar je
skidao trake pene sa okomitih talasa a krupne kišne kapi tukle su tananu travu po dinama više u kopnu, kršile
je. Pas je nestao, krabe su besciljno milele pod nemilosrdnom tučom kapi. Otežali vazduh previrao je, na
izgled previše gust da se makar udiše...
"Čekajte", reče ona. "Smislila sam nešto."

KARL
Pregraci, shvatio je on, veoma podsećaju na mrtvačke kovčege. To ga je uvek mučilo u vezi s
njima.
Imao je malu svetiljku sa sobom, hvala Bogu. Mogao je da vidi zrnasti odsjaj tri palca ispred svog
lica, da oseti meku oblogu oko sebe. Skučena pritegnutost, obuzdavanje, hladnoća... U mraku je bilo gore.
Mnogo gore. Nije mu smetalo prazno zevanje otvorenog svemira, slobodnog i beskonačnog. Ovaj skučeni
kovčeg bio je drugačiji.
Karl je pre jednog minuta osetio blago povlačenje ubrzanja i sada je brojao sekunde, odmeravao
procenjeno vreme koje će biti potrebno da pet mehova obave manevar prilaska Edmundu.
Eto. Blago guranje napred potisnulo ga je prema sivoj ploči poklopca. Nos mu je dotaknu, a slabo
zaokretanje gurnu ga u smeru kazaljke na satu.
To će biti usporavanje, a zatim zaokret radi pristajanja. Idu u krmeno spremište, gotovo sigurno.
Tupi udar. Verovatno ubacivanje u auto-prebacivač. Mehovi će se onda otkačiti...
Pet zvonkih spang. Dobro.
A sada... ako je Virdžinijina zamisao bila dobra...
Škripanje, iz neposredne blizine. Hvataljka meha dograbila je - klank - ručku za manuelno
otpuštanje. Mogao je da vidi kako se unutrašnja brava okreće. Napregao se, duboko udahnuo...
Kapak se oslobodi i hvuuuš - vazduh iz pregratka pojuri napolje, lepećući vezama preko njegovih
ramena i njegovim plavim kombinezonom.
Udahnuo je vazduh iz maske na licu. Virdžinijino opasno rešenje - mala boca vazduha, nikakvo
odelo.
U ušima mu je pucalo, uprkos štitnicima za pritisak koje je nosio preko njih. Zaštitne naočari čuvale
su mu oči time što su sprečavale tečnosti da ne ispare i smrznu mu kapke jedan za drugi. Vezovi su bili toliko
zategnuti da su mu se bolno usecali u meso. To je bilo sve što je imao između sebe i žestokog vakuuma.
Kapak pregratka zaustavio se na prvoj sigurnoj tački, odškrinut za pet centimetara. Iza njega nazro
je oštri beli blesak punog Sunčevog sjaja na ivici krmenog otvora. Njegov pregradak za spavanje bio je
priboden za prenosnik, baš kao što je pretpostavljao. Video je nekoliko zvezda i senku koja se kretala po
udaljenoj, glatkoj krivoj Edmundovog trupa. To će biti meh koji se kreće da otvori sledeći pregadak, da proveri
darove koji donose Grke.
Sve je uložio na kartu toga da će Linbarger misliti kako je to bila dovoljna opreznost. Ukoliko je
grešio...
A Linbarger je već bio i previše sumnjičav, pošto su otkrili i zaustavili Virdžinijin pokušaj da preuzme
komandu nad mehovima Edmunda. Uld-Harad je zahtevao da se prvo oproba to takozvano lako rešenje, i ovo
je brzo propalo. A sada na teži način...
Linbarger će želeti da se mehovi dobro odmaknu od Edmunda pre nego što se iko usudi da uđe u
spremište ne bi li obezbedio pregratke. To je davalo Karlu dva, možda tri minuta.
Karl podiže poklopac i izlebde, zgrčen u loptu dok je prolazio. Nosio je kombinezon, rukavice i
čizme, ništa više.
Koliko je prošlo otkako je vazduh otišao u vakuum? Bacio je pogled na nokat palca. Dvadeset
sekundi.
Saul je zaključio da je potrebno tri minuta izlaganja pre nego što počne da oseća dejstvo. Onda će
mu unutrašnja neravnoteža pritisaka postati ozbiljna, biće ošamućen, a svako ko bi ušao u spremište tada bi
bio u stanju da mu radi šta hoće, kao da je ošamućeni insekat.
Page 108
 Srce komete
Linbarger i ostali svakako ne bi traćili vreme na njega. Verovatno bi ga gurnuli iz komore i poželeli
mu srećan put, kao što su to učinili jadnom Kernsu. Prijatnu šetnju kući...
On se ispravi, obazre.
Spremište je bilo prazno. Verovatno su posmatrali kako se mehovi odvajaju i povlače.
Odbio se o okvir vazdušne komore i odredio svoj položaj. Ručni zaptivač komore bio je velika
crvena ručka, namerno uočljiva, u smeru deset časova, i sa druge strane spremišta. U ušima mu ponovo
pucnu. Čula su mu zvonila za uzbunu, ali sve ih je potisnuo i onda se bacio prema crvenoj poluzi za zaptivanje
i napajanje.
Na pola puta do tamo, neko ga potkači.
Prilika u svemirskom odelu tresnu ga nazad u spremište, grabeći ga za vazdušno crevo. Karl se
trže, oslobodi.
Razume se. Očigledno. Linbarger je ostavio nekoga napolju, da nadgleda mehove dok ulaze, da
bude siguran da se niko ne drži za donju stranu. Iz tog položaja čovek je mogao da vidi i unutrašnjost
spremišta.
Idiote! ukori Karl sebe zbog toga što to nije predvideo.
Još devedeset sekundi.
Razdvojili su se, oboje su plutali dužom osom spremišta. Proći će deset sekundi pre nego što neko
od njih dodirne zid. Prilika u svemirskom odelu poče da grabi za svojim mlaznicama i promeni vektore, uporno
se nameštajući između Karla i crvenog zaptivača i napajača.
Karl nije sumnjao da ga tip može sprečiti da dohvati polugu tokom jednog minuta, ili tu negde.
Ortovac je imao mlaznice, vazduh i sve vreme sveta.
Prokletstvo, još je i hladno. Karl se izvi, potraži nešto, bilo šta.
Tamo. Komplet alata. On skliznu pokraj police ugrađene u zid, pruži se - i dograbi automatski ključ.
Pažljivo je nanišanio priliku udaljenu deset metara i bacio.
Promašio je za dobar metar. Karl je video kako se čovekovo lice poluti u sarkastično cerenje, usne
su mu se pokretale i opisivale sve, s očiglednim zadovoljstvom, Edmundovom mostu.
To je bilo upravo ono što je Karl želeo. Bacanje teškog ključa dalo mu je novi vektor. On polete
preko skladišta, premetnu se i okrenu da primi udar nogama.
Gde je taj prokleti...?
On skoči prema njemu. Aparat za gašenje požara lako se otrže sa nosača. Karl uperi mlaznicu
prema svojim stopalima i opali. Sedefni beli oblak naduva se ispod njega i on polete unazad preko spremišta, i
dalje nimalo bliži zaptivaču i napajaču.
U ušima mu ponovo pucnu. Ljubičaste mrlje doticale su mu oči, pravile šare poput svitaca...
On nalete na suprotni zid, ovog puta nepripremljen. Ručka mu se zabi u rebra.
Gde je...? Bacio se na čoveka, jašući na mlazu pene. Na pola puta izvio se poput mačke, okrenuo
mlaznicu uređaja za gašenje požara preda se - i pritisnuo punom snagom.
Akcija i reakcija. Usporio je, zaustavio se - a zapenušani oblak obuhvatio ga je. On ponovo ispali i
pojuri unazad iz sve ređeg dima.
Sve tamnija ljubičasta boja na sve strane. Slaba svetlost zidnih svetiljki kao da nije mogla da je
proseče.
A sada, pre nego što se uskomešana magla raščistila, on se ponovo okrenu i još jednom opali.
Poleteo je kroz praznu belinu - i naleteo na nešto meko, slabo.
Dobrabio je čoveka jednom rukom, zamahnuo uređajem za gašenje. Ruke su ga grabile, poput
kandži mu hvatale masku na licu.
Vektori, vektori...
Kojim putem?
Nije bilo bitno. On pritisnu mlaznicu na čoveka i ponovo dade impuls.
Uskomešani sivi gas.
Hladno, tako hladno...
... ogromna ruka gura ga unazad...
Duge sekunde lebdenja... uređaj mu je izmicao... obamrle ruke... okretao se... bolna hladnoća u
nogama... nemoguće videti... ljubičasto sve tamnije... kroz njega promiče pčelinji roj, bele mrlje uleću i izleću...
uleću i izleću... vrte se...
- A onda sevajući nalet bola u nozi, krckanje kada mu je lobanja naletela na pod.
To ga je trglo i povratilo mu svest. Zagrabio je da se uhvati za nešto. Digao je pogled.
Magla se razređivala. Pravo kroz otvor komore Karl je mogao da vidi kako se prilika u odelu koprca,
polako smanjuje, pokušava da se orijentiše da bi upotrebila mlaznice. Insekat, srebrn i skladan...
Potisak poslednjeg impulsa bio je podjednako delotvoran za oboje: Karla je gurnuo unutra, drugog
čoveka napolje.
On se baci ka zaptivaču i napajaču. Dograbi ga, povuče. Vrata komore skliznuše i zatvoriše se tren
Page 109
 Srce komete
pre nego što je njegov protivnik stigao do njih, a glasno, urlajuće siktanje vazduha pod visokim pritiskom
zvučalo je, više od ičeg drugog, kao gromki, grubi slavodobitni poklič.

"Uspeo sam", reče Karl u svoj kom. "Cevi su blokirane." Dahtao je u zatvorenom, uljastom vazduhu
cilindra pod pritiskom.
"Dobro!" odgovori mu Uld-Harad u ušima. Sada mu u glasu nije bilo neodlučnosti i fatalizma.
"Linbargeru, jesi li čuo?"
"Šta ta guzica blebeće?" dođe cerekanje vođe pobune.
"Karl Ozborn je zatvorio cevi za napajanje fuzije", reče Uld-Harad precizno.
Slabašno, glas Helge Stepins: "Jebeš ga! Rekoh ja da pokrivate prednje cevi!"
Još slabije: "Mora da se uvukao tamo iz sekcije 3F. Sranje, ne možemo da pokrivamo svaku
malecku..."
"Zapušite gubice." Linbargerov glas pojača se kada se obratio Uld-Haradu. "Ima da ga izduvamo
odatle."
"Samo pokušajte, pa ću da vam ispustim tricijum."
"Šta?" Linbarger je jedva bio u stanju da zadržava bes. On upita nekog nevidljivog poručnika: "Može
li to da učini?"
Slabašno: "Ne znam... aha, ukoliko otvori te vodove pod pritiskom prema središnjem skladištu.
Mogao bi imati vremena da to učini."
"Bez tricijumskog goriva, fuziona komora neće vam dostići temperaturu okidanja", predusretljivo
dodade Karl, isceren.
"Ti...!" Linbargerova veza zamre.
Karl se okrenu i proveri da se na ulazu iza njega nalazi masivni ormar za alatke i da zatvara prolaz.
Postavio je ključeve dugih ručki na dve ključne tačke pod pritiskom, spreman da otvori ventile. Mogu mu prići s
leđa, ali bio je u stanju da ištrca mnogo dragocednog goriva u svemir pre nego što ponovo zatvore ventile. U
svakom slučaju, dovoljno da im osujeti planove.
"Jesi li siguran da to možeš da učiniš, Ozborne?" pitao je Uld-Harad oprezno.
"Aha." Šta očekuješ da kažem? Ne? Dok Linbarger sluša?
"Pa, to nam svakako daje bolji položaj za pogađanje..."
"Pogađanje, đavola! Uhvatili smo ih za muda."
"Ukoliko dovoljno brzo stignu do tebe, možda mogu da zadrže dovoljno tricijuma da naprave
višestruki prolaz pored Marsa. Da bacaju kocku ko će da koristi devet pregradaka koje imaju sada. A onda..."
"Prekini to sranje." Samo napred, daj im ideje.
"Samo sam..."
"Rekoh, prekini!"
"Pokušavam da sprečim..."
"Nije tvoja guzica ovde saterana u škripac, Uld-Harade."
On se iskrenu gledajući kako se cevi za napajanje spuštaju i nestaju sleva. Ukoliko se neko probije
tim putem, mogao bi pokušati da puca u njega. Ali bilo bi to glupo, usred fuzionog jezgra. Neka oštete te
delove i biće im potrebne nedelje da ih zamene, ako ikada uspeju.
Linbargerov glas reče: "Da li me čuješ preko ovog priključka, Ozborne?"
"Tu sam ja, na prijateljskih sto metara od tebe."
Ćutanje. Onda Linbargerov piskavi, napeti glas lagano reče: "Ispalićemo zagrevni mlaz ako ne odeš
odatle."
Karlu zastade dah i on ga lagano ispusti. Bila je to alternativa koju nije nikom pominjao. Nije bila
pametna, jer otpočinjanje reakcije moglo je naneti prava oštećenja ako rukuješ njime kako ne treba - a
Linbarger nije imao iskustva u tome. Ali video je mogućnost da sprži Karla dok vreli fluidi brizgaju kroz mrežu
cevi. A Linbarger je bio dovoljno očajan da to učini.
On reče smireno, koliko je to mogao: "Ima da ošuriš grlo."
"Ne ako budemo pažljivi. Neće biti potrebno mnogo fuzione vatre da te skuva i udari ti lepu smeđu
koricu." Linbarger je očigledno uživao, jer je mislio da je preokrenuo igru.
"Svejedno ću ispustiti tricijum." Hajde sada da vidimo koliko zna.
"Nećeš. Podsistemi će isključiti te cevi čim otpočnemo proces. To ide automatski - tako kaže u
planovima."
Prokletstvo. "Ali neće tako raditi." Blef.
"Nemoj meni da prodaješ to sranje."
Linbarger je bio pametniji nego što je Karl mislio. Ali neće pobediti.
"Nikada nećete stići do Zemaljske strane. Već i sada ste na granici s tricijumom. Izduvaću vam ga
dovoljno da obezbedim da dobijete jedno dugo putovanje. Nikada nećete skupiti brzinu za prolazak pored
Jupitera. Čak i uz pregratke za spavanje, pomrećete od gladi."
Page 110
 Srce komete
"Imamo hidroponike."
"Jašta. Bez dodatne vode kojom ćete ih napajati."
"Ima Halejevog leda odmah tu, napolju."
"Pokušaj da izađeš." Karl zaigra po osećaju. "Hej - Džeferse! Šta se desilo s onim lucistom što sam
ga izbacio iz komore?"
-Kakvim lucistom? Vidim samo parčiće na sve strane.-
Ćutanje.
To prepucavanje nije moglo da potraje još dugo. Linbargerov glas postajao je sve tanji, zvučao je
šuplje. Čovekove reči izlazile su prebrzo, izletale pod pritiskom.
Karl steže mišiće vilice pitajući se da li i sam veruje u sopstvene reči. Ukoliko Linbarger bude delao,
biće to u roku od nekoliko sekundi. Karl će morati da bira da li da se baci prema krmenom izlazu i pokuša da
pobegne, ili da upotrebi ključeve. Nije bilo vremena za neodlučnost...
"Lažeš." Linbarger sada nije zvučao tako sigurno.
"Jebi se."
"Ne bi ti..."
"Smesta počinjem da ispuštam tricijum."
"Ne!" reče Uld-Harad. "Neću dopustiti da se to dogodi. Napravili smo dogovor..."
"A ti si nas izradio! Perselovski ljubavniče!" zakevta Linbarger.
Uld-Harad reče: "Nisam mogao da pustim da ta oprema za hidroponike ode, ti si to odbio da
shvatiš."
Karl otrovno reče: "Ne izvinjavaj se tom đubretu."
"Karle", reče Uld-Harad, "moram zatražiti da prekineš..."
"Zabava je gotova", reče Karl. "Predaj se, Linbargeru."
"Mislim da ću da ti dam mali vreli impuls, Ozborne. Možda ti to popravi ponašanje."
"One sekunde kad čujem klokot iz tih cevi, kurčino lucistička, ja ću..."
"Prekinite! Obojica! Moramo da smislimo šta ćemo." Afrikanac je bio van sebe.
Dugo ćutanje. Karl je pokušavao da zamisli šta prolazi kroz Linbargerov um. Čovek je očigledno
prikrio od psihijatrijske komisije svoju fanatičnu mržnju prema perselima. Ili je možda upravo sada pukao.
Može li sada mislima zaobići to, biti bar delimično razuman?
Izgubljeni su, prokletstvo. Da li je Linbarger u stanju to da vidi? Ili će radije izabrati trenutak osvete?
A Karl će znati po šapatu iz cevi...
"Okej." Linbargerov glas bio je hrapav, opor.
Uld-Harad odgovori: "Šta? Slažeš se?"
"Menjaćemo hidroponike za tricijum i pregratke."
"Ne!" dreknu Karl. "Imamo ih!"
"Tišina, Ozborne!" viknu Uld-Harad.
"Alternativa", reče Linbarger, "jeste da ću da raznesem Edmunda Haleja. Bolje... ovde se svi
slažemo... bolje brz kraj... nego..."
Karl oseti ledene trnce pred kreketavim, vrskavim, ludačkim glasom. Bio je krajnje ubedljiv. Ozbiljno
misli. "Slatki Isuse", promrmlja Karl.
Najpre njegov kapetan, mrtav. Sada Edmund.
Uld-Harad najzad progovori. "Mi... zamenićemo se."
Šta je svemirac bez svemirskog broda? pitao se Karl otupelo. Šta ćemo mi biti kada Edmund
nestane? Bilo je previše grozno makar i razmišljati o tome.
"Možete da istovarite hidro opremu", reče Linbarger. "Gonite Ozborna odatle i ja ću dati mehovima
da to urade."
"Ne, ostajem dok posao ne bude gotov."
Novo ćutanje. "Pa..." Još rasprave šapatom. Najzad: "Okej. Možete upotrebiti te mehove da odvojite
glavni modul staklene bašte kao jednu jedinicu. Radite to brzo - ili ćemo spaliti to perselovsko govance."
Karl ispusti dug lagan dah. Misao koju je potiskivao tokom svih tih dugih minuta, i koja ga je
neprestano podbadala, najzad se uskomeša na površini: Zbog čega to radiš? Mogao bi da pogineš, budalo.
Sada kada ju je pustio da izroni, nije imao odgovora."Požurite", reče kivno.

SAUL

April 2062.

Komešave, ustreptale u slanom rastvoru, sićušne zveri bacale su se tamo i amo, lovile, jednako
lovile.
Određene supstance, ukusi, privlačili su ih ekvivalentom slasti. Druge su ih odbijale. Izbor je uvek
Page 111
 Srce komete
bio tako jednostavan, logika tropične hemije. Na nivou ćelije nije bilo prefinjenosti, nije bilo budućnosti o kojoj
se trebalo brinuti. Nije bilo prošlosti da progoni snove.
Saul je bio zamišljen dok je posmatrao kako sićušna stvorenja pulsiraju pod fiber-mikroskopom.
Bila su poslednji i najmoćniji novorazvijeni rezultat zakuvan tokom poslednja dva meseca posle pobune.
Biološke pametne bombe za neželjeni rat protiv Halejeve komete.
Tolika pravila po kojima je živeo - kodovi lagane opreznosti kada se eksperimentiše sa supstancom
života - odgurnuta su u stranu da bi se dospelo ovde. Na neki način je zavideo malim mikrobima. Jer oni će
raditi onako kako su programirani, ali on, njihov 'tvorac', ostajao je sa bremenom sumnje i tajanstava.
Ne. Razume se da se vi ne brinete, malecki. Krivica je stvar timskog rada - crta eukariotskih
metazoa - nepregledna zbirka urotničkih ćelija prikupljenih da obrazuju ljude i žene, društva... bogove.
Pogledajte mene kako se mešam u ono što jedva da razumem, pod sumnjivim izgovorom da svi
naši ljudski životi zavise od toga.
Cijanuti su imali čitavu istoriju iza sebe, poput njega samoga. Njihovi sićušni preci proveli su više od
tri milijarde godina evolucije u vodama Zemlje. A onda, pre nekoliko miliona godina, prilagodili su se drugačijoj
vrsti života u jednoj drugoj vrsti slane supe - telesnim tečnostima složenih stvorenja s velikim ćelijama s
jedrom.
Koliko hiljada mojih predaka su pobili ne bi li zauzeli tu prvu teritoriju? Koliko je triliona njih zauzvrat
pobedio imunološki sistem mojih predaka - dograbio ih antitelima i uništio, ili su ih obujmila i svarila bela
zrnca? Koliko je bilo potrebno pre nego što je najzad uspostavljeno primirje... da bi evolucija ostvarila
sklopljeni mir, simbiozu?
Bilo je to pitanje bez odgovora. Ali u nekom trenutku prošlosti neko ljudsko biće i neki predak
cijanuta sklopili su slučajnu pogodbu. U zamenu za sitnu funkciju čišćenja u plućnoj šupljini, stvorenjima je
obezbeđena sigurnost pred imuno-sistemom tela. Smirili su se u bezopasnom postojanju, u stvari toliko
bezopasnom da nisu otkriveni sve do dana na izmaku poslednjeg veka.
U svojoj mudrosti, umešali smo se u njihovo postojanje i pretvorili ih u 'cijanute'. I, neka mi nebo
oprosti, uopšte se ne stidim. Stotinu obrazovanih, posvećenih ljudi i žena provelo je polovinu decenije u
menjanju plodova četiri gigagodine evolucije. Uz posebnu dozvolu, koristili smo alatke Simona Persela - i
skovali korisnu divotu.
Ali ovo!
Stvorenja na ekranu bila su još više izmenjena, dati su im nazupčani novi proteinski omotači,
potkraćeni su i uređeni specijalno skovanim molekularnim lancima, analizirali su ih i ponovo analizirali 'enzimi
čitači'... izvitoperili su ih pogoni vanrednog stanja koje niko nije očekivao.
Posao je potrajao samo osam nedelja, posle pobune. I izuzev Virdžinije i njenog biokibernetskog
kućnog duha, kao i nekoliko oklevajućih predloga onih hrabrih kolega sa Zemlje, nije imao nikakvu pomoć.
Po svim zakonima biologije, nije trebalo da uspem. Ne bez istraživačkog tima i hiljada sati pažljivih
simulacija. Miliona proba. Brda sreće.
Znao sam da ne ide tako!
Čudo da sam uopšte pokušao.
Saulove oči poskakivale su po podacima koji su klizili po ekranima, i nisu videle ništa sem uspeha.
Njihova ravnomernost činila ga je nemirnijim nego ikakva greška. Bili su previše savršeni.
Uzeo sam i cijanute za obradu i jedinke za upoređenje iz sopstvene krvi. Podaci u tom nizu sežu u
prošlost više od pet godina.
U novom obliku ima elemenata Halejevog života... morao sam da ih uključim.
Saul zavrte glavom. Nije mogao da vidi kako je to moglo objasniti ovako zgodan uspeh.
S leve strane, jedna od Džonfonovih sveprisutnih simulacija u boji neprekidno je okretala i okretala
složeni nazupčani lanac.
Složeni šećer, koji mu je bio sastojak, bio je nepoznat u literaturi. Prošle noći, dok je držao Virdžiniju
uza se, rekao joj je da je akademija na Zemlji želela da ga nazove po njemu.
"To je baš počast, je li?" pitala je sanjivo. Kabl koji joj se pružao sa neuralnog priključka izgledao je
poput uvojka kose i jedva da je smetao.
Nasmešio se i pogladio joj sjajne šiške. "Naravno. A i ponovo su me uvrstili u članstvo. Ali da
imenuju hemikaliju po meni..."
"Ne želiš da to učine?" upitala je.
"Do đavola, ne!" Nasmejao se. "Pomisli na jadnog Tomasa Fruka, s imenom večno vezanim za
fruktozu!"
Bila je previše mlitava i malaksala od vođenja ljubavi da uradi išta više do da se pruži unazad i
uštine ga zbog bockanja tom šalom.
OZBILJNO, TREBALO BI DA PREDLOŽIM IME, subvokalizovao je. Do tada Džonfon im je dovoljno
dobro upoznao površinske mreže da je bio u stanju da najvećim delom vremena daje razgovetne reči. Saul
oseti kako njeno razumevanje povratno odjekuje, pojačano, na onaj način na koji su joj se seksualna žestina i
Page 112
 Srce komete
vrhunac potvrdili u njegovom umu pre izvesnog vremena, poput eksplozija koje pokušavaju da mu odignu
površinu lobanje.
"Hmmmm", promrmljala je. Mogao je da oseti kako je počela da klizi u san.
...KOMET-OZA... dođe njen predlog.
Previše ga je zgrozila jeziva igra rečima, tako da mu je tek kasnije palo na pamet da mora da je već
spavala kada je to čuo.
Kakvo god da mu je ime, taj šećerni sastojak bio je ključ... slast koju je upotrebio da iskuje topovske
cevi od đumbira.
Nestali ludak, Ingersol - do tada legenda donjih pećina - dao mu je ideju. Nedugo pošto je opazio
kako čovek pase Halejeva životna obličja po spoljašnjim hodnicima, uradio je nešto nepobitno budalasto:
okusio je i sam nešto zidnog rastinja.
Stvar je bila slatka, mirisna, poput limunovih kapi.
Saul poče da igra po osećaju. Počeo je neke eksperimente. I eto ih, bili su tu, novi cijanuti. I dalje su
dobro radili stari posao, ali sada su i proždirali sve sa posebnim šećernim kompleksom... svakog osvajača u
odeći na kojoj je pisalo 'Halej'.
Na ekranu, majušna stvorenja okupljala su se tamo gde su kometni viroidni faktori tekli sa vrha igle.
Instrumenti su pokazivali kako zadovoljno gutaju i blaženo se umnožavaju.
Zaslužili smo i nešto dobrih vesti.
Oh, Halejevi oblici prilagođavaće se, evoluirati. Nije to bio kraj zauvek. Ali počelo je da izgleda kako
bi period akutne panike najzad mogao biti gotov.
Šta sam propustio? pitao se Saul nespokojno, zbunjeno. Kako je uopšte bilo moguće uraditi tako
nešto?
Oglasi se zvonce. Sve se slagalo. Saul izvadi epruvetu sa potpuno testiranim cijanutima. Od
njegove laboratorije trebalo je tek kratko klizati kroz vazduh do bolnice, tamo gde su dva reda ljudi čekala duž
naspramnih zidova da ih usluže dvojica med-tehničara na dužnosti.
Jedan red bio je kraći od drugog, ali Saul nije primećivao da ijedan ortovac prelazi preko da bi stao
u perselovski red. Uld-Harad nikako nije smeo da dozvoli da se razvije ovaj sistem segregacije.
Ljudi nisu stajali bliže jedno drugom nego što su morali. Niko nije bio siguran kako se prenose
kometne bolesti. Izbijale su tuče zbog nakašljavanja... ili zbog toga što je jedan čovek upotrebio svemirski
šlem drugog bez dozvole.
A na svaki slučaj bolesti bilo ih je nekoliko koji su simulirali simptome u pokušaju da izbegnu
iscrpljujući rad i ubitačne bolesti begom u pregratke.
Pa, bar su redovi kraći nego što su bili pre neki mesec. Najpre im je bes zbog pobune skrenuo misli
na druge teme. A herojski podvig Karla Ozborna potisnuo je ortovsko-perselovske čarke. Svi 'normalci' znali su
da duguju život jednom perselu.
A sada, kada bi samo ovi cijanuti radili onako dobro kako to nagoveštavaju prve probe...
Vrata u zadnjem delu bolničkog odeljenja otvoriše se i napolje kroči žena koja se nasmeši i mahnu
Saulu. Margerita van Zun izgledala je gotovo kao druga žena. Nestale su rane koje su joj razarale kožu pre
dva meseca. Nastavila je da obavlja svoje medicinske dužnosti i oslobodila Saula za istraživanja.
Saulov osmeh nestade kada je video Margeritinog pacijenta - mladu ženu u sivom brodskom odelu
- kako se probija pored valonske lekarke i žuri prema izlazu držeći parče tkanine uz jedan obraz. Čak ni
okretanjem glave na drugu stranu nije mogla da u potpunosti sakrije titravi ružičasti osip.
"Lani!" prošapta Saul u neverici.
Nadao se da bi Margeritina dijagnoza mogla biti pogrešna, ali nije bilo greške u simptomima velikih
boginja.
"Lani?" reče on, ali ona projuri ne dižući pogled. Oni u oba reda povlačili su se dok je prolazila.
Oh, Lani.
Bila je to jedna od bolesti koje su se činile nesavladivim, bar do sada, pred svim trikovima koji su
stizali iz laboratorije. Čak i uz skorašnji niz neverovatnih srećnih okolnosti.
Bila je to ironija. Dok su se ostali borili da se vrate u pregratke, Lani je preklinjala da ostane budna.
Ali odluka je doneta. Njeno hlađenje već je najavljeno za prekosutra.
Karl je prema njoj bio prava pacovčina, pomisli Saul. Ako ne bude ovde kada Lani bude išla u
pregradak, tresnuću ga u nos.
"Dr Lince!"
Keoki Anuenue, medicinski tehničar koji je rukovao kraćim, perselovskim redom, ustade kada je
Saul prešao preko čekaonice. Havajac smesta napusti čoveka mutnih očiju čije su uši bile nabijene vatom i
koji se svakih nekoliko minuta pljuskao po obrazu kao u zaludnom naporu da prekine zvuk zvona.
Anuenue je bio izuzetan čak i za Havajca - jedan od retkih ortovaca koji kao da nije obraćao nimalo
pažnje ni na bolesti ni na očajanje. Izgledalo je da nikada ne spava. Kad god bi Saul ušao, Keoki je već bio na
dužnosti.
Page 113
 Srce komete
On se široko isceri i mahnu prema ampuli u Saulovoj ruci; glas mu je bio pun iščekivanja dok je
pitao: "Da li je to poslednji varijetet cijanuta, dr Lince?"
Misli da mogu da učinim sve. A i Virdžinija. Saul sleže ramenima. Posle sreće koju sam imao, ko
sam ja da se s tim ne slažem? Bila je to sarkastična misao. Znao je da se dešava nešto tajanstveno, i da to
ima malo veze s umešnošću.
On pruži ampulu.
"Evo ti, Keoki. Nađi dobrovoljce na uobičajeni način. Najpre samo beznadežne slučajeve. Ovo bi
trebalo da pomogne protiv žilnih oteklina, sinusa kinusa i crvenog kapavca."
Anuenue prilježno uze bočicu. On zausti, a onda neko u zidu duž levog zida izgubi kontrolu nad
sobom i glasno, naglo kinu.
Svuda po odaji ljudi optužujuće podigoše poglede. Ovaj put nisam ja, oseti želju Saul da usklikne.
Kao da je to okidač, još kijanja eruptira s ortovske strane odaje. Redovi se produžiše jer su ljudi
povećali razmak između sebe i izgrednika.
Saul baci pogled na genetski ojačanu grupu. Perseli jedva da su ikada kijali.
Dobijali su iste bolesti kao i svi ostali. Saul je pokušavao i pokušavao da to objasni kivnim ortovcima.
Ukoliko će viroid ili neki drugi kometni mikrob direktno ubiti, onda nije bilo mnogo bitno kojoj grupi pripadate.
Ali perselovska tela nisu preterano reagovala. Njihovi limfni čvorovi i membrane mogli su da oteknu
dok imuno-sistem tela vodi rat protiv osvajača, ali proces je ograničavao sam sebe. Nisu se naduvavali i umirali
od sopstvenih previše prilježnih linija odbrane.
Simone, pomisli on. Bio je to dar na koji si bio najponosniji, iako je i tebe zbunjivao... da svako dete
na kome si radio nekako dobija blagoslov istog obogaćenja, na kakvoj god genetskoj bolesti da si počeo da
radiš.
To je sve iznenadilo tamo u Berkliju. Koristili su slojne čitače DNK i molekularnu hirurgiju da bi isekli
štetne gene iz sperme i jajnih ćelija parova očajnički željnih dece. Ali malo je njih očekivalo da bebe iz tih
mikropopravljenih ćelija izađu toliko obogaćene.
To je dar koji smo im dali. Dar s užasnom cenom, da ih je učinio drugačijim.
"Saule!"
Glas sa druge strane bolničkog odeljenja - on diže pogled i vide kako mu Akio Macudo maše s vrata
ureda.
Saul baci pogled na Keokija Anuenua, koji se isceri. "Samo idi, doktore. Naći ću ja dobrovoljce i
obavestiti te pre nego što probe počnu."
Saul klimnu, skrivajući duboko u sebi užas pred onim što će doći pre ili kasnije. Na kraju će taj
bizarni srećni niz da se prekine. Jedan od njegovih skrojenih simbionta ubiće domaćina umesto da ga spase. A
onda, koliko god da je bio dobar pre toga, okrenuće se protiv njega. Svi oni.
Kao što su se okrenuli protiv Simona Persela.
Kao što je rulja spalila univerzitet na vrhu planine, toliko davno i toliko daleko.
"Mai kii aku i kauka hupo", reče on Keokiju.
Ostavi se ti doktora neznalice.
Krupni Havajac iznenađeno zažmirka, a onda se zavali od smeha. Zvuk je bio toliko bogat, toliko
zarazan da se nekoliko onih u redu nasmešilo, a da nisu sasvim znali zbog čega.
"Dolazim, 'Kio", doviknu on Macudu. "Odmah stižem."

Snegom prekrivene padine planine Asahi bile su isto toliko simetrične kao i zeleni borovi koji su im
pokrivali niže bokove. Oblaci, nali na brodove od pirinčane hartije, plutali su pokraj njih u nevidljivom sloju
vazduha, ili možda čarolije; brodili su prema zalazećem suncu i tamnoplavom zapadnom moru.
Saulu je bilo prijatno da posmatra vremenski zid Akija Macuda, možda najfiniji u čitavoj koloniji.
Zaista, dok Virdžinija ne završi smenu, za dva sata, ovo je bila otprilike najbolja stvar koju je mogao učiniti sa
svojim vremenom.
Mnogo lepše od rada, pomislio je umorno. Jednom mu um nije bio uskomešan od ideja, novih
eksperimenata koje je trebalo oprobati, sledećeg traga koga je trebalo slediti. Sedeo je poput biljke i
razmišljao što je manje moguće.
Nešto što smo mi zapadnjaci naučili od istočnjaka... da se lepota može pronaći u malim stvarima.
Zemljanosmeđi glineni pribor za čaj donet je čak s obale Unutrašnjeg mora. Njegove grube
površine odražavale su neme boje svetlosti kasnog popodneva na način koji se nije mogao opisivati, već mu
se samo moglo diviti. Tragovi oblikovanja na šoljici pred Saulom kao da su obrazovani na istom točku na kome
se okretalo postanje. Bila je savremenik planeta, Sunca.
Opčinjen, Saul podiže pogled kada Akio Macudo progovori.
"Čekanje će vredeti truda, Saule. Budi strpljiv."
Čekanje? pomisli Saul. Jesam li to radio?
Odrazi svetlosti u sjajnoj crnoj kosi japanskog lekara blistali su poput lednika planine Asahi dok je
Page 114
 Srce komete
poslovao oko čaja i govorio o teškoćama valjanog ključanja vode pri niskoj sili teže, sa slabijom konvekcijom i
svime ostalim. Saulu je čovekov glas ličio na šuštanje borova.
"Sada ću da sipam", obznani Akio i prefinjenim pokretom diže šoljice.
Saul se nije žurio da se baci na posao. Kada je ceremonija okončana i čaj naliven, govorkali su o
nevezanim stvarima - poslednjoj modi matematičke filozofije na Zemlji i neobičnim predlozima marksističkih
teologa u Kijevu. Novine su bile pune toga i obojica su se pitali šta li bi o tome mislio Nikolaj Maljenkov.
Izgledalo je da je Akio sada mnogo zdraviji. Bio je jedan od prvih Saulovih dobrovoljaca za uzimanje
jedne rane verzije prekrojenih cijanuta. Mogao je to, ili da ga trajno izgube zbog zaraze koja mu je razarala
jetru. Sada je bolesno, žuto bledilo nestalo. Povratio je težinu. Uskoro će čak prestati da koristi mehanički
endokrini rebalanser koji ga je držao u životu.
Saul je bio vrlo zadovoljan što vidi prijatelja ponovo zdravog i živahnog.
Bio sam u stanju da pomognem Virdžiniji, Margeriti i Akiju. Možda ćemo kasnije moći da učinimo
nešto za Lani i Beti Ouks, i još toliko mnogo drugih.
Sećanje na Miguela Kruza i dalje je rađalo oštar bol. Više od ikoga drugog, njihov zapovednik bio je
neophodan. Ali postojale su granice onome što je Saul mogao da očekuje da učini, koliko god imao sreće.
Akio Macudo spusti šoljicu i pažljivo skide naočari, da ih obriše. "Saule, prijatelju moj, oprosti mi na
otvorenosti. Ali mislim da bi možda trebalo da objasnim zbog čega sam zatražio da danas budeš ovde. Mislim
da je sada vreme da ti odeš u pregradak."
Saul spusti šoljicu. Akio podiže ruke.
"Pre nego što se pobuniš, molim te dozvoli mi da objasnim. Postoji mnogo, mnogo razloga."
On diže jedan prst. "Trebalo je da prva smena potraje tek nešto malo duže od godinu dana.
Godišnjica kolonije je ovog meseca. A ti si bio jedan od retkih civila budnih tokom čitavog puta ovamo, na
Edmundu. Gubiš život. To nije pošteno prema tebi, koji ga imaš manje od one omladine napolju."
Saul frknu. "Šta je ovo, Akio? Možda jesmo prošli najgori deo, ali mora sa ljudstvom još nije prošla.
Sa svim ljudima koje smo morali da povučemo, trajno smestimo u pregradak ili čak ostavimo u vakuumu na
površini, jasno je da će smene morati da budu duže nego što je planirano. Znaš ti da su takvi razlozi gomila
sranja."
Macudo se lecnu na Saulovu otvorenost.
"Jessste." Slaganje mu je više zvučalo kao uzdržano siktanje neslaganja. "Možda. Ali moram ti reći
da me je Betani Ouks naterala da obećam, pre nego što je i sama otišla u pregradak, da ćeš biti sklonjen
ukoliko ti se simptomi pogoršaju."
"Ali oni nisu ništa gori", progunđa Saul. "To je samo još jedna gadna prehlada. Mislim da je to još
zaostatak jednog od tvojih prokletih virusa za izazov. To vidim po načinu na koji me zagolica pre nego što ću
da kinem."
Znao je da nije tako, razume se. Bilo je kometne materije u njemu, od viroida do uspavanih
bakteroida. Neke vrste nisu koristile Halejev šećerni kompleks i prema tome, bez sumnje, bile neranjive na
njegove nove srebrne metke.
A ja sam stariji od većine. Može biti da me to čini ranjivijim.
Na trenutak zamišljena izmaglica pretila je da se vrati. Razgovor ga je podsetio na neobični osećaj
koji je imao pre nekoliko dana, dok je ispitivao uzorak sopstvene krvi... osećaj da nešto...
Zavrteo je glavom. Ne. To je... Tragao je za izrazom na jidišu, i nije uspeo. Govnarija. Dobra stara
anglosaksonska govnarija. To je jedina reč za to.
"Postoji i drugi važan razlog." Macudo procedi i pokri još po šoljicu jakog žutosmeđeg čaja za
obojicu. "Zbog pobune, očajnički napor ove godine biće usmeren na to da se sagrade staklene bašte na
površini i farme dole u dvorani Tau. Hidroponička postolja sa Edmunda moraju se održati u životu dok se ne
uspostave novi pogoni za proizvodnju hrane. Zbog toga se trenutno otapa Evans - on je najbolji ekolog
ekspedicije, a Svatuto dolazi iz pregratka kao njegova rezerva."
Saul je primetio bolno lecanje Macudovog izraza kada je morao da pomene Edmund. Još više je
trebalo izbegavati bilo kakvo pominjanje Njuberna. Tokom sveg vremena otkako su buntovnici otišli, Saul nije
nijednom čuo da neko izgovara ime izgubljenog tegljača pregradaka, sada očevidno van domašaja i sve
udaljenijeg sa svakim novim danom. Bila je to u potpunosti tabu-tema.
"Da? Onda će biti dobro posavetovati se s Evansom. Postoje neke stvari u vezi s poreklom
Halejevih životnih oblika u kojima jedan ekolog može da pomogne. Nisam siguran da i dalje mogu da
prihvatam staro objašnjenje."
Akio pogleda na drugu stranu, prema prizoru Sunčevog zalaska nad Zapadnim morem. Oblaci su
postali narandžasti i crni, toliko divni da su zaustavljali dah.
"Nisi me razumeo, Saule. To znači da ćemo imati više budnih medicinara nego što valja na duge
staze, tokom četrdeset smena. Svatuto ima veće kliničko iskustvo nego ti, u svakom slučaju. Ti to znaš,
Saule."
Saul sleže ramenima. "Zbog toga sam otišao u istraživače", reče on i posegnu za maramicom. "Ne
Page 115
 Srce komete
mogu... ne mogu da podnesem bolesnike." Odaja se okrenu oko njega. Saul silovito zatrese glavom. Onda se
okrenu u stranu i kinu.
Macudo neprimetno poskoči i najzad se nasmeši. "Niko to ne radi tako dramatično. Stvar je u tom
semitskom obilju od nosa, pretpostavljam. Ozbiljno, Saule, to je drugi razlog. Oprosti mi, ali kvariš sve. Ljudi se
plaše tvojih bučnih šmrkavih simptoma, iako poštuju tvoj um. Potpukovnik Uld-Harad i ostali misle da bi bilo
najbolje za sve kada bi se ti odmorio na izvesno vreme."
Saul zavrte glavom. "Upravo sam shvatio da ti to zapravo ozbiljno misliš, Akio. Upravo kada mi je
posao..." On zastade, nesposoban da nađe reči o tome koliko dobro stvari idu u laboratoriji.
Onda, tu je bila i Virdžinija. Njena ljubav je nešto najbolje što mi se dogodilo u ovih deset godina.
Nesigurna, simulirana telepatija, koju su delili preko njene smele nekonvencionalne biokibernetike,
bila je uzbudljiva na svoj sopstveni način, kao njegov rad u bioinženjeringu. Oboje su postizali stvari koje će
uzdrmati nekoliko različitih disciplina! Ama, samo tokom poslednje nedelje dobio je poruke od onog okoštalog
matorog Valina iz Oksforda, pa čak i nedodirljivog, sam-iznad-svega Tanga u Pekingu...
"Nije ovo ni na koji način namenjeno tome da te odvrati od ostvarenja", reče Macudo brzo,
pokušavajući da primiri Saula. "U stvari, postigao si čuda, čuda! Ja smatram da su ti metode uznemirujuće,
kao što znaš, ali ne mogu da pobijam uspeh. Ukoliko iko od nas preživi, za to će u velikoj meri morati da
zahvali tebi."
Saul zavrte glavom. "Ima još toga da se radi! Moramo da vidimo da li su procedure..."
"A ja tvrdim da potcenjuješ sopstveni uspeh!" prosikta visoki Japanac.
Akio mora da je bio ozbiljno uzbuđen. Bilo je to prvi put otkad ga Saul zna da je ikoga prekinuo.
Čovek brzo skrenu pogled. "Izvini, molim te. Ali napravio sam neke simulacije, a Zemaljska kontrola se slaže.
Veći Halejevi životni oblici - naročito ljubičasti - mogu se zadržati uz pomoć ultraljubičastog i tvojih novih
mikrotalasnih ozračivača. Fungoidi su sada stavljeni pod kontrolu zahvaljujući preciznijim verzijama obe
tehnike."
"A oboljenja?"
"Oboljenja dramatično opadaju kod gotovo svih koji su primili tvoje nove cijanute. Probe pokazuju
da postoji tek mali broj pravih lekova, ali prednost je vraćena na stranu imuno-sistema ljudskog tela."
"Dakle..."
"Dakle tvoje tehnike će održati bedem! Ljudi će se razboljevati, istina je. Neki će čak i umirati - ali
daleko, daleko sporije."
Onda Akio učini nešto sasvim retko. On pogleda Saula pravo u oči.
"Osećam strahopoštovanje pred tvojom moći, Saule Lince", priznao je tiho. "Drugi razlog što moraš
u pregradak jeste da naprosto ne možemo dopustiti sebi da te izgubimo. Pred nama su još tri decenije do
teškog rada u afelu. Još duži period potom. Biće još kriza. Novi, prilagođeni bakteroidi i viroidi. Molim te da
razmišljaš o sebi kao našem tajnom oružju, našoj rezervi protiv svih slučajnosti."
Oči su mu preklinjale, tražile od Saula da prihvati i da ne zahteva još takve orijentalne
neposrednosti kad je sve već odlučeno.
Nešto skriva, shvati Saul. Politika? Naredbe sa Zemlje?
Virdžinija mu je skupljala novinske članke tokom gotovo dva meseca od pobune. Bio je previše
zaposlen da učini išta više osim da baci pogled na naslove, ali očevidno su neki elementi u medijima pravili
zvezde od dva posebna člana Halejeve ekspedicije.
Karl Ozborn i ja. Mi smo tamo dole najnovije senzacije.
DOK HALEJ-DEJ I VAJAT PERSEL... U BORBI PROTIV PUZAVIH KLICA I ZARAŽENE POSADE...
Da li bi moglo biti da sile tamo kod kuće ne mogu dozvoliti da ta popularnost potraje? Da se u
naslovima istovremeno nađu i pojačana osoba i nekadašnji saradnik Simona Persela?
Oh, koja smejurija! Tražio sam neprimećenost i bezbednost u svemiru - i nisam našao nijedno!
Macudo ponovo skrenu pogled. Saul je tada znao da je stvar odlučena na daleko višem nivou i da
neće vredeti da se vajka svom nespokojnom prijatelju.
Video je simulacije bolje od Macudovih - pripremljene stohastičkom logikom Džonfona na osnovu
njegovih sopstvenih modela. Macudo je bio u pravu. Stvari su se zaista poboljšavale... ili će bar ići nizbrdo
sporije u predvidljivoj budućnosti. Saul se nadao da će to značiti više vremena da proučava - da zaista
proučava - ono što se tu dešavalo.
Bilo je tu još nečega, ne samo borbe na život i smrt između kolonista i domorodačkih organizama.
Mnogo, mnogo više, a on je želeo da otkrije šta je to.
Ali kako se boriti protiv gradskih odbornika?
Možda bih mogao da ubedim Virdžiniju da dezertira sa mnom, tamo u tunele. Napasali bismo se
zelenom materijom, kao Ingersol. Opljačkali zamrzivače sa životinjama i otopili nekoliko ovaca da ih gajimo.
Možda bismo posejali žito dole, na južnom Tunelu 40 i rekli vaseljeni da se goni u pakao.
Smešna slika natera ga da se nasmeši, makar i protiv volje.
"Moram dobiti tri meseca." Počeo je neizbežno pogađanje. "Ima eksperimenata koje treba dovršiti,
Page 116
 Srce komete
a moram i da upoznam Svatuta sa situacijom. Takođe, Keokiju i Margeriti biće potrebno još vežbe pre nego
što im predam laboratoriju."
Macudo zavrte glavom. "Dve nedelje, to je sve koliko sam voljan da... onoliko koliko mogu da te još
rizikujem."
Saul se nasmeši. "Moraću da napišem uputsvo za buduće smene - o rukovanju cijanutima i
korišćenju mikrotalasnim razaračima... Osam nedelja, minimum."
Posle dugog ćutanja, Macudo uzdahnu u znak saglasnosti. "Plašim se za tebe, Saule. Ali sam i
sebičan. Slažem se da će biti dobro da te imamo ovde još toliko."
Crnokosi imunolog pogleda prema planini Asahi. Sunčev zalazak tonuo je u sve ljubičastiju noć.
Teški oblaci titrali su nagoveštajima grmljavine.
"Ljudska put je slaba", reče Akio Macudo tiho i skinu naočari da ih još jednom obriše. "I samotno je
bez prijatelja, tamo gde samo snegovi veju."

VIRDŽINIJA

Jun 2062.

Kada je prišla odaji za pripremu pregradaka za spavanje, jedna njena pesma - ako stvarno
zaslužuju tako visokoparno ime - žurno joj dođe u glavu.

Tvoja mošusna udubljenja

koža boje peska, izbrazdana
kosti skladno sklopljene, kavez od kalcijuma
da udomi srce u koje ulazim
i koje bih proždrala
samo da imamo ledeno lagane dane.
U rimu bih pretočila bat
kojim odzvanja svaki sat
skladne obroke uobličila.
Nema proleća u Geheni.
Dugačka, hladna orbita, sve dalja,
nije mogla da saseče godine
koje ostavismo.
Vreme je poštena kocka
dani još neokončani.
Možda će se spustiti i svršiti
bez igde ikoga. Ali nas će
videti zagrljene
zajedno, u Suncu.

Okej, dovoljno si hrabra da to kažeš Džonfonu. Sada učini isto.

Kliznula je u pripremnu odaju. Saul je već ležao na nosaču pod hladnom bledom svetiljkom,
okružen cilindrima i loptama blistavog čelika. Karl Ozborn pomagao je Keokiju Anuenueu, medicinskom
tehničaru, da radi na njemu. Crvena mreža za dovođenje hranljivog rastvora podsećala je na splet krvnih
sudova koji se pružaju kroz kožu, kao pri ogledima u školi. Saul je i dalje bio budan, iako snen. Njegove oči
sledile su je dok mu je prilazila. Magla se kovitlala u ledenim prstima oko nje.
Karl diže pogled. "Gde si, do đavola, bila? Slušao sam kom. Čim sam počeo, svi mehovi su se
zaustavili."
"Znam."
"Oh, već je popravljeno?"
"Biće, ukoliko dam naredbu", reče ona precizno.
Karl zatrepta. "Šta to znači?"
"Ja sam ih sve isključila. I neću ih vratiti ukoliko ti i Uld-Harad ne ispunite moj zahtev."
Anuenue je nastavljao da stavlja vezove na Saula, nesvestan onoga što se dešava oko njega; Karl
međutim stade i pažljivo odloži pincetu s iglastim vrhom. On napravi korak ustranu, da ga tehničar ne može
čuti. "Ti... pretiš nam?"
"Nazovimo to obećanjem."
"Obećanje! Šta do...?"
"Ili me smesta stavljate u pregradak, ili nećete dobiti koristan rad ni od mene niti od mehova."
"To je odbijanje poslušnosti! Ucena!"
Page 117
 Srce komete
"Zovi to kako ti drago. Samo učini." Virdžinija stegnu usne u tanku bledu liniju.
"Potrebna si nam."
"Ima i drugih programera na raspolaganju - izvadite jednog iz pregratka. A Džonfon može da
preuzme mnogo funkcija. Poboljšala sam mu sposobnosti."
"Nijedan kompjuter nije dobar kao ti."
Dobro. Navedi ga da racionalno raspravlja. Džonfonove strukture za opštu organizaciju su bolje od
mojih. Takođe obavlja i samoprogramiranje na višem nivou. To ga čini vrlo prilagodljivim."
"Ali tvoje iskustvo..."
"Slušaj. Ja ovde ne pregovaram. Ja zahtevam."
Karl uzdahnu i ona vide da je iznuren. Ne fizički - njegove čvrste vilice i snažni obrazi bili su rumeni
od zdravlja, bio je to dobrodošao prizor ovih dana - već mentalno. Uld-Harad je frustrirajući zapovednik. Karl je
bio prirodan izbor za izvršnog oficira, ali težak je zadatak biti broj dva čoveku kakav je on. A ja mu nimalo ne
olakšavam stvari.
"Iskreno misliš da će Džonfon raditi sa drugim kompjuterskim čarobnjakom. Na kraju krajeva, on je
tvoja bebica."
"Dala sam mu uputstva da to čini. Zapovedila sam mu uz pomoć starog centralnog kompjutera
misije. Baš kao što sam mu rekla da zaustavi sve mehove dok mu ne kažem."
Karl ljutito reče: "Znači, to jeste ucena."
"Nazovi to položajem za pregovore."
"Rekla si da zahtevaš, ne pregovaraš."
Sleganje ramenima. "Zaboravi. Stavi me u pregradak, inače se ništa neće raditi."
Karl se naroguši i uperi prst u Saula. "On te je nagovorio na to."
"Ne. Nisam ni razgovarala s njime o tome. Ja... odlučila sam sama."
Karlov glas delovao je suspregnuto, tanko. "Ti... toliko ga voliš?"
Nije bio trenutak da se bavi bilo čim drugim, sem rezultatom. Karlovo lice bilo je sve rumenije,
disanje mu se ubrzavalo. Ukoliko vidi koliko je nesigurna, koliko joj je hrabrosti potrebno da to učini... "Razume
se. Sve vreme si to znao."
Nekako je ta prosta izjava otupela Karlov bes. "Ti... želiš da provedeš isto vreme u pregratku?"
"Mi pripadamo jedno drugom."
Karl uzdahnu. "Prokleto ogavno, isključiti mehove na taj način."
"Morala sam da pokažem da ozbiljno mislim. Ne nameravam da živim bez Saula. Naročito budući
da niko nema stvarno pojma koliko još dugo će se stvari ovde održati."
"Saul kaže da smo počistili bolesti."
"Da, za sada. Ali šta je sa dugoročnim dejstvom? Moramo biti sigurni da imamo sposobnih za
službu decenijama od ovog trenutka. Ljudi koji mogu da izađu iz pregradaka u dobrom stanju, spremni za
posao. Saul i ja odgovaramo tom opisu. Znaš da možemo da preživimo."
Iznosila je razloge upravo onako kako ih je ponavljala u sebi. Bilo je rupa u njima, razume se, ali
sada je videla da je Karl u svom dezorijentisanom stanju ranjiv na nju, nemoćan da pribere smislen prigovor.
Možda će mu, u stvari, biti drago da se otarasi i nje i Saula; njihova ljubav neprekidno ga je dražila, nagađala
je ona.
Karl reče: "Keoki, možeš li da doneseš još klajnteks rastvora iz skladišta?" Tehničar klimnu i ode.
Karl je izgledao zamišljeno, gotovo omamljeno.
"Karle... Znam da je težak čas..."
On zatrepta, očigledno u borbi protiv unutrašnjih sukoba. "Znaš, ja nikada ne obraćam pažnju na
ljude oko sebe... nikada ne znam šta misle... šta osećaju."
"Ne, to nije istina, ti..."
"Lani, nju nikada nisam video", reče on gorko. "Bio sam toliko obuzet snovima o tebi. Kada sam
video kako ide u pregradak, a ta prokleta bolest je razjeda... mogao sam da budem s njom, da sam..."
"Da si bio natčovek, da", reče ona strpljivo. "Svi smo na izmaku snaga, Karle. Ne možeš kriviti sebe
što ne pružaš sve svim ljudima."
Nije odgovarao, samo je odsutno pipkao mrežu cevi za hranljive rastvore i senzorskih žica, koja je
prekrivala Saula. Virdžinija je gledala kako mu izraz prelazi u tužno razmišljanje. On uzdahnu, onda pogleda u
opušteno Saulovo lice i upita: "Možeš li da me razumeš?"
Klimanje.
"Ona ide s tobom."
Lagani osmeh. Naboranu kožu oko njegovih očiju namreška neizmerna sreća.
Upitala je Karla: "Njegovi centri za govor?"
"Mogu ih ponovo povezati ako hoćeš. Ili da pozovem Macuda, ukoliko nemaš poverenja u moje
petljanje."
Ona nežno pokri svojom šakom Karlovu, žalosna što je moralo da dođe do toga. "Ne... nemoj.
Page 118
 Srce komete
Mislim da se razumemo bez govora."
Saul klimnu.
Karlovo lice bilo je prazno, obamrlo. On pogleda jedno pa drugo. Virdžinija oseti sažaljenje prema
njemu, čoveku previše brzo gurnutom u središte događaja. Bilo joj je žao što je bila prisiljena da radi stvari na
takav način. Ali povratka nije bilo.
"Stavićemo te u pregradak za neku nedelju", reče Karl ravnim glasom, očevidno pribirajući snagu iz
nekog skladišta. "Najpre ćemo ti otopiti zamenu, tako da možeš da je upoznaš sa stanjem. Moraćemo da
sredimo stvar sa odborom za pregratke, da raspravimo da li zamena treba da bude persel ili ortovac -
uobičajeno. Trebalo bi da sve potraje manje od mesec dana. Počećemo čim Džonfona i mehove dovedeš u
valjano stanje."
Nije skidala oči sa Saula. "Odrediću svog ličnog meha, Vendi, da obezbedi Džonfonu stalnu
manuelnu funkciju."
"Pojedinosti nisu bitne. Pobedila si. To se računa."
Klimnula je, nemoćna da progovori.
Dugo je stajao u kovitlavoj vlažnoj magli i hladnoći. "Ljudi do kojih mi je najviše bilo stalo, svi mi
izmiču..." Onda je slegao ramenima. "Znaš... nedostajaćete mi vas dvoje."

Četvrti deo
STENA U PUSTINJI

Ono što nam priroda ne čini,

učine nam naši bližnji.

Tom Lerer

SAUL
2092.
Svet se vraćao lagano i ne previše prijatno. Golicalo ga je, duboko u korenima živaca, a onda je sve
počelo da svrbi.
Nije mogao da se počeše.
Kasnije, kada je golicanje najzad počelo da nestaje, dođe prvi pravi osećaj duboke hladnoće.
Bila je to grozničava promrzlost, taj lagani povratak do svesti. Poput bolesti - one rđave, u kojoj je
um onesposobljen, rasut, pa ipak neko jezgro unutar čoveka zna da želi da razmišlja - da odredi šta ne valja i
kako to da popravi.
Bilo je takođe poput noćne more, sa zamućenim slikama, delićima glasova koji nešto mrmljaju, i
nestaju, van domašaja sećanja ili spoznaje. Samo što spavač zna da ovoga puta neće biti brzog buđenja uz
olakšanje.
Postojao je samo jedan izlaz iz toga sna - lagana, spora vožnja do samog kraja. Prvi put kada je
Saul osetio sigurnost da mu se ne priviđaju stvari, bilo je kada mu je prazna belina nad glavom lagano uplovila
u žižu. Očni kapci zatreperili su u oklevajućoj povratnoj sprezi - istinski su se pokoravali njegovoj volji.
Zatvori se, naredi on. Svetlo se smanji do prigušene, ružičaste nijanse.
Otvori se! zapovedi on očajnički, u strahu da je svet ponovo nestao. Ali živci okinuše i mišići se
pokrenuše po naredbi. Poplava svetlosti ponovo ga zapljusnu.
Hladno je... hladno kao srce prvosveštenika.
I Saul se priseti suvog mraznog jutra u bregovima Judeje, mirisa stoletnih kedrova i ledenog osećaja
umiranja nade.
Plamenovi su lizali nebo u smeru Gan Ilane. Još više vatre bilo je na planini Herzl. Ali u Jerusalimu
armije Gospodnje napredovale su uz pesmu: s jedne strane vodile su ih skupine zlatnih krstova, s druge Mahdi
i sve salavitske mule. A u središtu, uz pevanje hebrejskih psalama i noseći nanovo napravljeni kovčeg,
kahanimski sveštenici novog sinedriona. Vernici su kuljali oko olupina razbijenih autobusa, pevali u radosti i
nosili cigle i komade maltera.
Nemoćnom da pokrene išta izuzev kapaka, Saulu se činilo da sve ponovo vidi, odigrano na pozadini
blede, bele tavanice. Bilo je to sećanje na dim i oštri vonj sujeverja.
'Čuvari mira' iz Ujedinjenih nacija držali su stražu dok su arhitekti postavljali zastave tri vere na
planinskom hramu i proglašavali zemlju za svetu, na tri jezika. Hovertenkovi nisu se pokrenuli da zaustave
nerede. Svetska štampa jedva da je pokrivala pokolj onih koji su se odupirali novoj teokratiji.
Za svet to je bio veliki dan. 'Mir' je najzad stigao u uzavreli pupak sveta. Milijarde su gledale kao
čudo kako se predstavnici tri velike vere udružuju u svetom cilju.
Da sagrade hram večnosti.
Da ispune proročanstvo.
Page 119
 Srce komete
Da podignu mesto za obraćanje Bogu.
Čak i kada su požari zamrli, kada su leviti, salaviti i tribulacionisti zatvorili zemlju, dim se još dizao do
planine Cion sa koje je on posmatrao. Truležni, slatkasti miris pečenja žrtvene jagnjadi.
Vonj Levitika još jednom se uspinjao do nebesa, kovitlao podno nozdrva Gospodnjih.
Saul ponovo zatvori oči i usnu.

Kada se sledeći put probudio, oko njega se nešto kretalo. Jedna figura uđe mu u vidno polje. On
zatrepta, pokuša da se usredsredi.
Bilo je to jedno starije lice. Ozbiljnije. Ali prepoznao ga je.
Saul oseti kako mu neko vlaži usne. On pokrenu usne i uspe da prošapće jedan slog.
"K... Karl?"
Lice nad njim klimnu. "Da, Saule. To sam ja. Kako se osećaš?"
Saul diže obrve. Lenjivo sleganje u toj tački prenosilo je više nego što su mogle reči. Karl Ozborn
uzvratio je osmehom, ne naročito prijateljskim osmehom, već ironičnim. "Dobro. Proces izlaska iz pregratka
normalno ti napreduje. Trebalo bi da uskoro budeš na nogama."
Saulov glas delovao je suvo. Prašnjavo. "Da li... da li je sada mir?"
Karl zažmirka, zatim zavrte glavom. "Većina probuđenih upita koji je datum. Ili, ako su već bili
napolju, pitaju da li smo pobedili ljigu. Ali, ne ti. Ne Saul Linc."
Nije bilo neprijateljstva u toj izjavi. Saul uspe da odgovori na suvi Karlov osmeh sopstvenim. "Okej
onda. Koji... koji je datum?"
Karl klimnu. "Osam godina pre novog veka."
Tako, pomisli Saul. Trideset godina. Bila je to duga dremka.
"Afel..." dahnu on.
"Nismo daleko od njega", složio se Karl. "Daleko smo trideset a.j. Trebalo bi da vidiš Sunce. Nije
mnogo sjajnije od Meseca u pustinjskoj noći."
Tamo gde nikada nije kročio nijedan čovek.
"Lanseri za manevar guranja?" upita Saul. "Jesu li..."
Karl se namršti. "Sagradićemo ih."
Saul je pročitao mnogo toga u tom izrazu. Ovaj mu odgovori na prvo pitanje. Nema mira. Ali i dalje
smo ovde, tako da ne može biti da je baš sve rđavo.
Telo mu je bilo kao napravljeno od olova, ali nekako je uspeo da okrene glavu. "Ko je sada
zapovednik? ... Kujamato? Trugdorf?... Johanson?"
Karl zavrte glavom. "Svi su ili mrtvi ili u pregratku kao mrtvi."
"Ko onda?"
Karl nespokojno sleže ramenima. "Ja sam izvršni oficir. Ukoliko je iko zapovednik, to sam ja."
Saul se zavali, lagano upijajući tu vest.
On jeste stariji, tvrđi. Pitam se koliko je godina Karl proveo budan dok sam ja spavao.
"Znači, treba ti doktor." Iskreno, nije očekivao da bi bio oživljen da je to zavisilo od Karla.
"Da, tako je, Saule. Potreban nam je doktor. A Zemlja je nagovestila kako je možda dobar čas da
ponovo pogledaš bolesti. Izgleda da su neke mutirale."
Karl se još trenutak nadnosio nad njime. Usne mu se stisnuše. "Treba da budem iskren s tobom,
Saule. Najveći razlog što sam te skinuo s leda jeste taj da nam je potrebna Virdžinija."
"Virdžinija", dahnu Saul. Uz prisećanje.
Karl klimnu, stisnutih usana. "Odmaraj se, Saule. Neće biti zahteva da mnogo radiš. Ne zasad.
Kasnije ću te obavestiti."
Saul ništa nije rekao kada visoki čovek iskliznu iz njegovog rubnog vidnog polja. Trebalo je tek
srediti godine. Snovi koje nije sasvim iskusio činili su mu se kao voda iza prepunjene brane. Lica su se
smenjivala poput špila karata dok se meša.
Lica žena - Mirijam, Virdžinija, Lani Ngujen. Lica drugova - Nikolaj Maljenkov dok mu umire na
rukama.
I duh Simona Persela. Kroz zidove od fiber-tkanine, kroz ledenu planinu koja ga je okruživala, Saulu
se činilo da gotovo može da čuje tihi ironični smeh. Ovaj je ostao s njime kada je utonuo u dubok prirodan san.
Još dvaput se nakratko pokrenuo. Prvi put kada ga je tehničarka koju je prepoznao iz posade
Edmunda - sada sredovečna žena s neobičnom zelenkastom mrljom s jedne strane lica - blago pozdravila i
ponudila mu piće. Morao je da zatraži od nje da govori polako, jer mu se učinilo da je poprimila neobičan
naglasak.
Čovek zgodan na neki neobičan način, bez ijedne dlake na glavi, bio mu je sledeći staratelj.
Opekotina na jednom obrazu delovala mu je više poput žiga nego kao nešto što je moglo biti posledica
nesreće. Saul pomisli kako bi bilo pametno da se uzdrži od komentara.
Čekaj. Upijaj. Uči.
Page 120
 Srce komete
Staratelji za pregratke nisu bili onako zaposleni kao nekada. Korak im je bio spokojan, ali iza svega
se i dalje osećala napetost. U prigušenim razgovorima koje bi načuo bilo je reči, fraza koje nije bio u stanju da
sledi. Bilo mu je dopušteno da se digne u sedeći položaj sledeći put kada je izvršena smena, i video je da
postoji neka vrsta ceremonije kada novi staratelji za pregratke preuzimaju dužnost.
Ne. Nema mira.
Video je da na zidnoj tabli sijaju dva svetla za oporavak. Jedno za njega. Jedno za Virdžiniju.
Održala je obećanje i sledila ga niz reku vremena.
Pametna devojka, pomisli Saul. Znao sam da si u stanju da to učiniš.
Jedva čekam da ti kažem koliko te stvarno volim... koliko god da si stara sada.
Uz tu suvu misao Saul je ponovo usnuo, i znao je da će biti snažniji kada se probudi sledeći put.

KARL
Keplerov zakon sada je delovao gotovo biološki. Karl je posmatrao prikaz orbite i uzdisao. Kretanje
izduženom elipsom sve dalje od žaoke Sunca delovalo je vrlo slično starenju.
Otpočinješ vrelim, grozničavim vremenom kada je kretanje brzo a život cveta. Proleće, sve veća
toplota i zrelo, žustro leto. To prolazi. Stvari se smiruju, sirova stvarnost curi unutra, usporavaš se, hladiš i miriš
sa suštinskim neprijateljstvom vaseljene. Poput starenja.
Prosta njutnovska dinamika sve je objašnjavala. Ekscentrični, povučeni Kepler dedukcijom je
odredio osnovne zakone koji određuju eliptičko kretanje na klasični način grube sile: piljio je u podatke sve dok
nije izgledalo da iz njih počinje da curi uređenost, oko je izdvajalo strukturu tamo gde bi drugo videlo samo
zbrku brojki. Karl je sada daleko više poštovao tu sposobnost, posle godina provedenih u rukovanju planinama
podataka koje su verno isporučivali međusobno povezani sistemi Halejevog jezgra.
Uvećao je Halejevu orbitu na velikom ekranu i posmatrao kako izdužena elipsa napreduje, razmera
se povećava dok se topla oblast unutrašnjih planeta smanjuje, krugovi usisavaju u vrtlog oko Sunca. Sada su
već daleko prošli Saturn i skretali uz bolnu letargiju prema afelu, iza Neptuna. Sve manje gravitaciono
privlačenje slabašno je guralo ledenu planinu, paučinasta suknja Sunca.
I dalje je svakih nekoliko dana dolazio u Centralu da proveri, da dodirne konzole i obnovi veru u to
da će toj dugoj noći doći kraj.
Poput starenja.
A koliko ja jesam star? Dve godine službe pod Uld-Haradom, pošto su Saul i Virdžinija otišli u
pregratke. Bilo mi je prokleto potrebno da i sam skliznem u taj ledeni san. Iznuren i potišten.
A onda još jedna smena, pod poručnikom Morganom, deceniju kasnije. Manje iznurujuća, sigurno,
ali dosadna. Teško sam se dao na sen-stim, tek da bih razbio monotoniju leda i mraka. Mora da sam desetinu
puta pustio svaku traku u biblioteci. Džonfon je bio od pomoći, preuređivao je i mešao osećanja i drame.
Ubacivao neke čudne, divne efekte... Pa ipak, da je potrajalo duže od dve godine, bio bih spreman za
tapaciranu sobu.
A sada je prošlo - koliko? još četiri godine? izgleda duže! - otkako me Kalćano probudio da
zauzmem njegovo mesto. I taj tip je gotovo prokleto odleteo.
Istraživao je svoj odraz u obližnjem ugašenom ekranu, sive mrlje na slepoočnicama. Pa, Virdžinija
voli starije... Možda sada mogu da se takmičim. Bio sam malo težak, pretpostavljam. Galamdžija, idealista i
prilično odbojan, siguran sam. Ali sada...
Zavrteo je glavom. Šta god da je postajao kao čovek... pa, to je bilo manje bitno. Glavna žiža bila
mu je na tome da bude zapovednik, ili ono što je prolazilo kao to ovih dana. Otčepljivanje zagušenja,
održavanje zajedničkog rada sekti uz najmanje moguće trvenje. Voleo bi da ponovo sklizne u onaj sneni
hladni san, da se opusti, besplatno otputuje kući...
Ali nije bilo nikoga u pregracima kome bi mogao da veruje s obzirom na važne manevre u afelu, koji
su ih čekali. Na ekranu bili su za samo širinu prsta od mesta okretanja, usamljene plave rupice od igle.
Imao je vremena da se potkuje znanjem o Halejevoj kometi, stvar koju je preskočio kada se
prijavljivao za misiju. Činila mu se nebitnom: Halej je bio samo još jedna ledena lopta okrenuta prema
spoljašnjem sistemu i zonama svemira koje niko nikada nije video. To je bilo dovoljno za ambicioznog mladića
od dvadeset pet godina.
Osetio je stid kada je otkrio da joj čak i ime izgovara pogrešno. Astronomi i svemirski radnici zvali su
je Halej sa kratkim a; suvozemci iz njegove rodne Amerike koristili su dugo a, kao da je reč više kao 'Hejli'. Ali
otkrivač je izgovarao ime sa jednim u u sredini, tako da je zvučalo kao 'Hauli'. Karl je zamišljao oholog
Engleza kako to izgovara s jednom podignutom obrvom, usana skupljenih u zabavljeni, prezrivi osmejak.
Jahali su kometu tokom njenog trideset prvog prolaza otkako je jedan drevni Kinez prvi zabeležio
da je video potez titrave svetlosti na nebu - vremenski razmak naspram koga su duge godine koje je Karl
proživeo delovale patuljasto, i koji je činio poniznim carstva čovekova. Četvrto zabeleženo pojavljivanje, godine
11. pre nove ere, došlo je blizu rođenja Isusa Nazarećanina, i neki govore da mora da je to bila zvezda
Vitlejema.
Page 121
 Srce komete
Sada bi nam dobro došlo nešto spasenja, pomisli Karl i pritiskom prsta ugasi ekran. I gde je taj
prokleti Džefers.
Kao po pozivu, kapak se odškrinu i Džefers se pojavi; duga rđasta brada tekla mu je preko vratnog
okvira slojnog odela poput izbledele mahovine. Čovek je tvrdio da je jedino razumno puštati telesne dlake da
rastu, jer ove obezbeđuju preko potrebnu prirodnu izolaciju. Karl se suprotstavljao time da dlake upadaju u
spojeve odela i kvare ležišta za šlem, ali znao je zbog čega se to dopada Džefersu: slika Metuzalema,
mudrosti, starca pustinjaka u šumi.
"Kak' je prošlo?" Ako ništa drugo, taj južnjački naglasak otežao je s godinama. Svi su pokušavali da
održe one veze koje su imali s dalekom zvonkom Zemljom.
Karl sleže ramenima. "Juče sam odaslao nedeljnu emisiju. Danas sam dobio uobičajeni kratki
odgovor, trinaest časova i dvanaest minuta kasnije.
"Ima li predstava?"
"Evo." Karl pritisnu dugme i spisak poče da klizi preko ekrana. Zaustavio se na stavci VESTI i
prebacio na realno vreme. "Napasaj oči."
Najavljivačica im se nasmeši, trup joj je bio obojen uskovitlanim tehnikolor krivuljama. Ukrasi za
bradavice na dojkama blistali su joj dok je uzimala dubok dah i oduševljeno počela: "Danas su uhapšeni zbog
dva čina javne predigre starleta Anđela Kseno i Kompasatino Rilke, bek Vizigota." 3D slika nasmejanog para,
polugolog. "Unutrašnici kažu da je incident reklama za skori cevni meč Vizigota protiv Razarača. Prelazimo
na..."
Karl isključi. "A ima i tri nove porno sestine, ukoliko ih hoćeš."
Džefers iskrivi lice. "Neeh, više mi se ne dopadaju te stvari."
"Ni meni." Nikada i nisu, ali bila je dobra ideja ne omalovažavati ukus ljudi sa kojima radiš: još jedna
sitna činjenica koju je naučio.
"Kada stiže Malkolm?"
"Samo što nije."
Centrala je bila jedno od dva uobičajena sastajališta frakcija. Svi su morali da se sreću po žetvenim
kontejnerima hidroponičkih bašti, ali Centrala je, očigledno, bila mesto za prave pregovore.
Džefers skliznu u mrežu i proteže se. "Upravo stižem sa površine. Čovek jedva da može išta da
pokrene tamo napolju. Mnogo mehova je dole na popravci, a ostali se vuku kao da su drogirani."
Karl klimnu. Svakog meseca postajalo je neznatno gore. Stalna hladnoća, kvarovi, teškoće u
proizvodnji novih delova i popravkama... "Pitam se hoće li u starateljskom paketu biti onih višestrukih ventila sa
titanijumskim cilindrima."
"Nadam se." Džefers se namršti. "I dalje se pitam kako su smestili sve te delove i zalihe u tako malo
pakovanje."
"Poboljšali su se u snažnom potisku, pretpostavljam. Na kraju krajeva, prošlo je više od trideset
godina."
Zemlja je bez sumnje postigla veliki napredak u pogonu za visokokvalitetne tovare prema Marsu i
asteroidnim bazama. Pa ipak, bilo je iznenađenje kada su pre tri godine čuli da kontrola šalje teret neophodnih
delova i zaliha i da ih izbacuje prema njima pod ogromnim ubrzanjem. Stići će pre afela i biti ključna pomoć
tokom guranja. Čak i sa tri decenije napretka na Zemaljskoj strani, takav paket bio je skup - ali ništa se,
razume se, nije moglo uporediti s ulaganjima već potrošenim za Halejevu misiju.
"Propustio sam ta optička očitavanja kroz Džonfona i dobio rezultate merenja", reče Džefers.
"Starateljski paket ide na fuzionom plamenu. Velika narandžasta perjanica iza njega."
"Već usporava?"
"Da, ali ne mnogo. Pretpostavljam da će morati da nagaze na kočnice na samom kraju."
Sa susretom kroz dve godine, starateljski paket je i dalje trebalo da se otrese četiri kilometra u
sekundi, da bi pristao uz Haleja. Novosti o njemu bile su prava hrana za moral. Karl se nadao da će njegov
dolazak podići sve njih i vratiti onaj duh kakav je misiju držao prvih dana.
"Major Klej - naš novi tip za vezu - rekao je da su ubacili bocu Malesko Sent Egziperi Margoa iz
1986."
"Vrelog mu prokletstva! Ne umem to da izgovorim, ali ću đavolski sigurno pomoći da se popije."
"Boca onog najboljeg iz Halejevog pojavljivanja u dvadesetom veku, kaže on."
"Sjajno. Izvanredno."
Džefers je očevidno bio oduševljen tim delom novosti. Karl je čuvao pojedinosti o starateljskom
paketu i delio jedan po jedan da bi održao dobro raspoloženje. Ekstravagantan potez, poslati stari sok od
grožđa preko Sunčevog sistema - ali Zemlja je, i pored sveg ludila, shvatala ponešto od psihologije ovde
napolju. Bio je to majstorski potez.
Đavolsko poboljšanje u odnosu na histeriju pod Uld-Haradom - jednog meseca sam heroj,
sledećeg perselovska nakaza. A pod Krisvelom uopšte nisu odgovarali. Da nije bilo baze na Fobosu, koja nam
je krišom obezbedila vezu s vestima, ne bismo mogli ni da dokažemo da je Zemlja nastanjena. Ali sada se čini
Page 122
 Srce komete
kao da se stvari sređuju.
On protrlja lice; masiranjem je uklanjao deo bola. Otkucao je zapovest i zidovi se osvetliše. Najbolje
bi bilo staviti nešto lepo, smireno, toplo. Ah, evo. Sunčani dan nad slobodnom državom Hong Kong.
Natrpane gomile džunki i letača uvek su u njemu izazivale zadovoljstvo. Usplamtelo Sunce upravo
se odiglo iznad zelenih veštačkih bregova na istoku. Duga se smešila, okrenuta naopačke ispod maglopada
lebdećeg luksuznog doma. Od titranja vreline udaljeni alabasterni tornjevi su plesali.
Kapak ponovo zazveketa i Malkolm se pojavi. Bio je mršav, a lice mu je bilo večno mračno
namrgođeno, crne oči nepoverljivo su mu virile. Bez ijedne reči Malkolm se spusti u mrežu i klimnu. "Hoćemo
više iz hidroa."
Karl uzdahnu. "Znate uslove."
"Nije dovoljno. Svi gubimo telesnu težinu."
Jedan gadan trenutak Karl je bio na iskušenju da kaže: Probajte da pojedete nešto svoje dece. One
za koju ste tvrdili da imate 'pravo' da je imate. Ali zadržao je lice bez izraza i rekao: "Uzimamo iz hidroa
onoliko koliko možemo, to znate. Pogledaj brojeve."
"Ali mi rastemo, a pogodba to ne predviđa."
"Ta deca bila su vaš izbor."
"Čuj, već smo prolazili sve ovo", reče Malkolm ravnim glasom. "Normalni ljudi lakše se razboljevaju.
Moramo da držimo veću populaciju za slučaj da dođe nova zaraza."
Džefers, koji je sve to vreme samo žvakao usnu, prasnu: "Vi samo želite da preuzmete vlast, to je
sve. Nekoliko decenija i ima vas više od nas persela."
Malkolm ukočeno reče: "Normalni ljudi držaće se naše zone."
"Viđamo vas tipove u okolini 3C - useljavate se tamo?" upita Džefers.
"Ne." Malkolm prezrivo šmrknu. "Ne možemo da podnesemo smrad."
"Baš ste mi vi neki fini kopilančići."
Karl blago reče: "Prekinite da se prepucavate uvredama. Treba da pregovaramo."
"Ta deca jesu kopilad, d' znaš - imate k'o neki program za masovnu oplodnju, je li?" upita Džefers
oštro.
Malkolm porumene. "To se ne tiče vas persela."
"Postupate sa ženama kao sa rasplodnim grlima..."
"Prekinite", reče Karl čvrstim glasom. Malkolm je bio osetljiv na činjenicu da su im deca zaostala,
žrtve ulaska Halejevih životnih oblika u materice i problema razvoja u niskom G. Retko su živela dugo.
Reprodukcija u tako neprijateljskoj biološkoj okolini bila je naprosto rđava kocka, a ortovci su izgubili.
Pustio je da njih dvojica ljudi na trenutak ostanu zagledani jedan u drugoga, a onda je nastavio:
"Moramo učiniti nešto u vezi s problemom pregradaka. Medicinski inventar još je gori nego što sam mislio. Nije
preostalo dovoljno sveže posade. Ni izdaleka dovoljno da obavi preostale poslove oko postavke za guranje."
Džefers upita: "Kako je to moguće? Ima na stotine..."
"Bilo je na stotine." Tokom prvih deset godina najveći deo misije napravio je krug, pre nego što su
stvarno uspeli da zauzdaju zelenu ljigu i viroide. Ukoliko bi se otopljeni razboleli - a mnogi jesu - ubacivani su
nazad u pregratke. Za zamenu uzimali su sveže spavače.
"Ubijali ste normalne ljude, eto šta ste radili", reče Malkolm.
Karl uzdahnu. "Zaboravi ta sranja. Radili smo ono što smo morali. Ortovci su se brzo razboljevali, to
je sve."
"Ne po onome što sam ja čuo. Mi..."
Džefers siknu: "Ti si odmrznut dvadeset godina posle sastanka. Ništa ti ne znaš o teškim danima."
"Umem da čitam zapise! A i starci nam govore. Znam da ste odmrzavali normalne ljude češće nego
što je bilo neophodno."
"Zbog toga što je ortovska strana želela da održi svoj broj. Bila je to njihova zamisao", objasni Karl.
"Čuj, bio sam tamo, ti nisi. Dok Kalćano nije prepustio stvari meni, svaki zapovednik bio je ortovac. Nemam
nameru da pokušavam da probijem tu tvoju tvrdoglavu pristrasnost. Naprosto slušaj, okej?"
Malkolm uz oklevanje klimnu. Čovek je zadržao određeno otrcano dostojanstvo, i pored prljave
uniforme i zamršene kose. Obično je donekle pravio predstavu oko toga da bude čist i uredan. Ortovcima
mora da je u poslednje vreme bilo teško.
Bilo je i unutrašnjih zađevica. Tuneli koje su vodili ortovci imali su isto tako širok opseg fanatika kao i
perselovske zone, možda čak i više. Malkolm je ponekad bio težak, ali on je bio jedini u koga su ortovci imali
toliko poverenja da su mu dopuštali da govori u njihovo ime - položaj dosta sličan onome koji je Džefers imao
među perselima.
Karl je mogao da poštuje Malkolmov položaj, ali mogao je samo da sažaljeva glupost ljudi koje je
ovaj morao da predstavlja. Mnogi ortovci nikada se više ne bi kompromitovali sa perselima, posle svega što se
dogodilo, protraćene krvi i žuči. Vrlo dobro - ali saradnja na nekom nivou bila je neophodna.
Bilo je grupa koje su se držale iznad svega toga, razume se. Klan plave stene poslao je
Page 123
 Srce komete
predstavnika na ovaj sastanak. Havajci i preživeli svemirci više su voleli da se drže van večnog
ortovsko-perselovskog koškanja.
"Potrebno nam je više pomoći za hidro", reče Karl. "Oprema se stalno kvari, a jedini način da se to
nadoknadi jeste fizički rad."
"Želite od nas više rada?" reče Malkolm kivno.
"Tako je. Ali to ne sme da ugrozi program guranja."
"Nemoguće. Već smo i ovako previše opterećeni."
"Orbite ne čekaju ni na koga", reče Džefers. "Moramo imati spremne lansere za afel inače niko od
nas više neće videti Zemlju."
Karl klimnu. "A ja sumnjam da možemo da preživimo dodatnih deset godina."
Malkolmove tanke usne načinile su odlučnu crtu. "Shvatam. Želite da se iz pregradaka uzme gomila
naših ljudi, a onda da se izrabljuju do smrti."
"Uopšte nije o tome reč." Karl je predviđao ovu reakciju, ali ne tako brzo. "Nervozan je, sumnjičav.
Ne zavidim mu što mora da se bori s Kviverijanom, Uld-Haradom i lucistima. Razume se, ni Džefersu nije lako
da se snađe s Sergeovim i radikalnim perselima.
Karl mirno reče: "Mislim da ćemo se snaći ukoliko naprosto prekinete da pravite decu. To će
osloboditi više žena za puno radno vreme."
"Ne. Imamo pravo na reprodukciju."
Karl gorko pomisli: Sada razumete kako smo se osećali s onim zakonima o zemaljskom rođenju.
On gurnu tu misao na stranu - nejasna raspra iz nekog drugog života - i ozbiljno se naže napred. "Čuj, dobro
promisli. Imamo..."
Kapak zazveketa. Karl diže pogled i iznenađeno vide kako se Saul Linc oprezno probija u središte
nizova konzola. "Saule, ovo su pregovori. Nisi pozvan. I, iskreno, mislim da si preslab da bi..."
"Besmislice. Čuo sam gde ste i odlučio da dođem i pogledam. Ti si, eh, vođa ortovaca?" Saul se
zagleda u Malkolma kao da pokušava da ga se priseti iz prošlosti.
Dok su se njih dvojica upoznavali, Karl je razmišljao. Da li bi mogao da upotrebi Saula da ubedi
Malkolma? Saulov prestiž u zaustavljanju crnih godina kuge imao je težinu. Koliko je Linc znao o onome što
se događalo? Moraće tu da korača oprezno.
"Oh, shvatam ja probleme", reče Saul Malkolmu. "Uključio sam se u tekući popis, predviđanja,
programe za održavanje. Ono što bih voleo da znam", reče on pažljivo, "jeste zbog čega su lanseri za guranje
reprogramirani."
Prokletstvo. "To je preliminarno, budući da je do sada napravljeno tek malo lansera. Pooštrili smo
analize..."
"Ne, nije reč o tome. Podešeni su tako da nas ne dovedu ni blizu Zemlji posle Jupiterovog
izbacivanja iz praćke." Saul je postojano gledao u Karla.
"Čuj, nameravao sam da sednem s tobom i da pređemo to do u detalje čim budeš..." Karl uzdahnu.
"Okej. Evo ti, pustiću ti emisiju sa Zemlje, istu onakvu kakvu smo primili pre više godina. Pa da dobiješ punu
priču."
Nije je bilo teško naći. Neprestano ju je puštao, a isto tako i mnogo ortovci, pretpostavljao je.
Glavni ekran osvetli se, zatitra. VESTI.
Zdepasti najavljivač veselo pogleda, komično sleže ramenima i reče: "Sećate li se one trag
eks-vesti o Halejevoj kometi? Kako su otišli u tandariju i počeli da ga otpisuju zbog klica koje su otkrili? Pa, evo
kako su izgledali kada ih je orbitalna ponovo opazila."
Suvi kikot. Ekran je prikazivao srebrnasti profil kako pliva u crnilu - Edmund.
"Neki od onih bez klica uskočili su u svoj rodni brod i odleteli kući. Osim što niko tamo napolju nije
bez klica, pa je fed rekla - znate šta je fed rekla, je li?"
Iscereno, razrogačeno lice najavljivača uvećalo se, široko se nasmešilo neverovatno belim zubima,
a onda smanjilo kada su se oglasili pozadinski zvučni efekti i - ekran je blesnuo blistavo plavom svetlošću.
"Iskričavi ispraćaj, da! Svi otišli u slobodu za tebe i mene, da klice ne bi stigle u oblačni kraj. I to su
zbrisani čisto, jedan veliki upaljač..."
Karl ga isključi. "Dobrodošli u dolazeći novi vek", reče on sarkastično.
"Dobri... Gospode..." Saul je bio ošamućen. Njegovo sivo bledilo lagano je počelo da se boji
rumenilom, i on brzo zažmirka. "Oni... nisu hteli ništa da rizikuju."
Malkolm otrovno reče: "A zašto bi? Čak i kada bi Zemlja stavila Edmunda u karantin, kako su mogli
da budu sigurni?"
Džefers reče ravnim glasonm: "Čini se da se slažeš s onim što su učinili."
"Mogu to da razumem." Malkolm je odmeravao Džefersa s otvorenim neprijateljstvom.
"Jedina dobra stvar", reče Džefers oporo, "jeste da su Linbarger i one ortovske guzice dobili svoje."
Saul steže zube, kao da isplivava iz nekih ličnih sećanja koja su ga preplavila. Karl je slutio šta je u
pitanju: stara cionistička sećanja bila su dovoljno široka da ih dozove nešto nalik ovome.
Page 124
 Srce komete
"Očekivao sam oštre mere... ali da..."
Karl reče ravnim glasom: "Želeo si da znaš - okej, eto ti. Ne možemo da se vratimo na Zemlju.
Nikada. Nikada neće poverovati da nismo prenosioci bolesti, i biće prokleto u pravu."
Saulove oči kao da su se uvećavale na papirastom bledom licu, oprobavale mogućnosti. "Onda...
gde možemo da..."
"To moramo da odlučimo. Nanišanili smo za uski prolaz pored Jupitera prema unutrašnjosti
sistema, a odatle možemo da se katapultiramo otprilike bilo gde."
Saul reče kao iz daljine: "Shvatam."

Karl je pažljivo posmatrao Saula tokom ostatka sastanka. Čovek je nemo slušao, izgubljen u
sopstvenim mračnim razmišljanjima.
Malkolm je izmicao, oklevao. Ustupao je teren uz gunđanje, složio se s neznatnim povećanjem sati
rada u hidroponicima, kleo se da ne može da da više bez savetovanja sa svim ortovskim sektama. Džefers je
davao slično ograničena obećanja u vezi s perselovskim grupama.
Sam Karl govorio je uime bivših svemiraca - uglavnom tipove platoa 3 - i Havajaca. Šta bih radio
bez tih zagriženih idealista? pomisli on dok je gledao kako se napreduje i ustupa tokom sastanka. Nema ih ni
izdaleka dovoljno...
Zašao je u verbalno prepucavanje i poterao ih do prihvatljive pogodbe. Koristio je veštine,
izvojevane teškom mukom, da namami Malkolma da učini ono na šta bi, činilo mu se, svako razuman smesta
pristao - ali do tada se već navikao i na ovo, popuštajući pred tvrdoglavom uskogrudošću ljudske vrste.
A to je bila tek sitna tačka neslaganja. Na kraju će morati da navede Kviverijana i Sergeova da
sednu zajedno, kao predstavnici krajnjosti. A sve to prepucavanje bilo je oko običnih hidroponika; važnija tema
- dovršavanje izbacivača za guranje - biće daleko gora. Sve to podsećalo je na beskrajne vesti sa Bliskog
istoka. Čak i sa Saulovim izgubljenim Izraelom, raskomadanim na zaraćene teokratije, regija je i dalje
obilovala mikroskopskim frakcijama, beskrajnim suparništvom, gorčinom, glupošću. Niko nije bio u stanju da
vidi dalje od sopstvenog nosa. Ne, Halej je bio i previše dobar predstavnik čovečanstva.
Posle sastanka sedeo je i posmatrao kako sunce zalazi u živahnim rubinskim mrljama nad Hong
Kongom. Dokono se pitao da li mesto još postoji; bilo je vesti o malom nuklearnom ratu negde u blizini, pre
dvadeset godina. Trebalo bi jednom da proveri. Ili možda zapravo i nije želeo da zna. Grad koji je previrao u
svom ružičastom sunčevom zalasku izgledao je bolje ako misliš da je možda i dalje tamo.
Najzad se digao i sišao do pregratka za spavanje 1. Topljenje je išlo normalno; nadgledao je, preko
daljinskog, čitavog dana. U svemirskom odelu i zaštićen, sišao je u magličastu kraljevinu večne hladnoće. Ali
nije žurio u pripremnu sobu. Ekipa još nije okončala posao.
Karl zastade pored pregratka Lani Ngujen. Inje se obrazovalo na njemu, a on automatski proveri
cevovode za fluide. Često je dolazio tu da gleda to spokojno, mlečno, lebdeće utočište - i da im svima zavidi.
Zavirio je kroz fluide koji su lagano previrali prema vodenastom obličju unutra. Da li je video lice zagledano
odatle?
Nedostaješ mi, Lani. Bio sam mladi idiot kada sam te upoznao. Ne da bi stariji idiot učinio išta bolje.
One noći kada je Kruz umro... Znali smo kako je trebalo da se razvija, zar ne? On se bledo nasmeši. Trebalo
bi da spavaš bezbedno do kraja. Ali bićeš nam uskoro potrebna. I moli se da vađenje iz pregratka ne da onim
boleštinama usnulim u tebi ono ključno vreme koje im je potrebno...
Više nije mogao da zadrži nestrpljenje. On ode u pripremnu odaju i stade sa strane dok su tehničari
dovršavali posao posle časova pažljivog rada. Oči su mu sledile svaki cevovod za napajanje, svako kolo za
stimulaciju, sve nebrojene pojedinosti koje su imale značaja.
I dalje je isto onako divna. Od samog pogleda na nju osećam u srcu kao da ga steže nečija ruka.
Stajao je po strani dok su odmotavali hranljivu gazu sa Virdžinijine kože boje badema.
Ta privlačna boja pripada plažama, a ne ledu.
Toliko dugo je čekao na to... I hiljadu puta je pomišljao da prekrši zavet i da oživi Virdžiniju bez
Saula. Šta su mogli da učine zbog toga, osim da se žale? Čak je jednom sišao ovamo, na kraju samotne,
pripite večeri... Upao je u oblast mraza i otpočeo zagrevanje, pustio da teče dva sata pre nego što se najzad
suočio s činjenicom da nije u stanju to da učini. Ne samo zbog toga što bi se ona razbesnela, svakako
prozrela njegova izmišljena opravdanja... već zbog toga što je znao da ne bi bio u stanju da živi sa svešću da
je to učinio.
Ali sada je sve to bilo prošlost. Duge godine protekle su, okončale se.
Napravio je korak da bi je ponovo osmotrio.

VIRDŽINIJA
Nekada davno, Virdžinija se pitala kako bi to bilo kada bi stvarno uspela... kada bi ih jednom sve
prevarila i zaista napravila mašinu koja je u stanju da misli.
Kakva bi bila svest tog novog bića? Da li bi se pojavila odjednom, kao što je velika Atina navodno
Page 125
 Srce komete
došla do svoje mudrosti, izašavši samosvesna iz obrve Zevsove?
Da li bi to bilo poput odrastanja deteta? Dugi, lagani, naporni - užitka pun proces ponavljanja i
ekstrapolacije? Pokušaja, grešaka i oderanih kolena?
Ili bi se desilo onako kako se dešavalo čovečanstvu - razvojem preko slučajnosti i dogodovština, od
divljih refleksa mikroba, čitavim putem naviše, sve do drskosti da se izazivaju bogovi?
Najčešće je zamišljala da će biti ovako. Lagano pribiranje rasutih niti. Učenje, iz početka, onoga što
je već poznato.
Buđenje.
Sve zamućene slike skupile su se u zasebno obličje koje joj je plutalo pred očima - potpuno
tajanstvo. Mehur.
A onda, bez ikakvog prelaza, znala je da je to lice... jedno koje bi trebalo da bude poznato.
"Karl?" pokušala je da upita. Ali mišići njenog lica samo bi malo zaigrali, obećanje povraćaja voljnih
pokreta, ne mnogo više.
Prilika nad njom zamutila se, izašla iz žiže i najzad otišla. Virdžinija usnu. I prvi put je, posle dugo
vremena, sanjala.

Beli zidovi bili su oštri i jasni kada je sledeći put otvorila oči.
Soba za oporavak, pomisli ona. Pitam se koliko je prošlo.
S obližnje table s podacima čulo se šuštavo tap tap tap. Virdžinija uz napor okrenu glavu i ugleda
čoveka u izbledeloj, otrcanoj bolničkoj odeći; sedeo je ukrštenih nogu na mreži, napeto gledao u prenosivi
ekran i lagano trljao podbradak jednom rukom. Očni kapci su mu imali plavu boju pregratka i bio je tako
mršav.
"Saule", prošaptala je.
On brzo diže pogled. Jednim pokretom odložio je tablu i već se našao kraj nje, prinoseći joj usnama
bocu na istiskivanje.
Pila je dok je nije povukao. Onda je pokrenula usta. "K... k... ko...?"
"Koliko?" Saul je uze za ruku. "Otprilike trideset godina. Bližimo se afelu. Karl mi je rekao da si
ostavila male programe čuvare po svim sistemima podataka koji su se neprekidno pojavljivali i obećavali krvavi
pakao ukoliko budeš probuđena pre mene."
Virdžinija se slabašno nasmeši. "Rekla sam ti... da ću... uspeti."
On se nasmeja. "A ja sam toliko ponosan na tebe."
Bogati zvuk njegovog glasa natera je da zažmirka. Saul je još bio tek delom oporavljen od
sopstvenog boravka u pregratku, pa ipak je nešto drugo bilo drugačije kod njega.
Njena sećanja od pre stavljanja u pregradak vraćala su joj se jasno. Bilo je malo više sedih na
Saulovim slepoočnicama, možda, a opet, da li je mogla biti varka da zapravo izgleda mlađe nego pre?
Oh, mora da sam pravi haos, pomisli ona. Bolje da se valjano bacim na hranu da nabacim nazad
malo mesa, posle tri decenije.
Ali ukoliko ti boravak u pregratku skida godine, moram naučiti na nadvladam strah od njega!
"Kako... napredujem?"
"Uživanje za doktora." On se nasmeši. "Predivno parče ženskog inženjeringa. Lepo se oporavljaš i
uskoro ćeš na posao, po naređenju njegovog velikog Pom-pomstva, zapovednika Ozborna."
Virdžinija zavrte glavom.
"Z-zapovednik...?"
Saul klimnu. "Zapravo mlađi zapovednik. Odobrenje sa Zemlje. Morali su. Samo dva oficira su
ostala u životu, a oni jedva da se računaju. Zastavnik Kalćano je u pregratku posle desetogodišnje smene,
tokom koje je izgleda stekao ubeđenje da je Leteći Holanđanin. Uld-Harad se povukao sa dužnosti i otišao da
se pridruži revizionistima-lucistima u Geheni..."
Na Virdžinijin zbunjeni izraz, Saul joj steže ruku.
"Ovo je drugačiji svet, Virdžinija. Toliko toga se promenilo. Tamo na Zemlji, stvari su se kretale od
veoma loših do nerazumljivih. A ovde napolju one su... pa..." On sleže ramenima. "Ovde napolju su naprosto
iščašene."
"Ali Karl..." Ona krenu da se podigne, ali je on nežno odgurnu nazad na jastuk. Za nju je čak i
Halejeva teža bila opterećenje.
"Dosta priče. Sada se odmaraj. Kasnije ću ti objasniti ono što sam bio u stanju da otkrijem.
Pokušaćemo već mi da nađemo mesto za sebe u ovom čudnom novom svetu."
Virdžinija dopusti sebi da se opusti.
Mi... pomislila je; dopadao joj se način na koji je ta reč zvučala u njegovom glasu. Da, pokušaćemo.
Već je počela da klizi u san kada je osetila kako Saul nežno izvlači ruku. Virdžinija diže pogled i vide
da se on petlja s maramicom i zuri u prazno uz iskrivljeno, napola orgazmičko žmirkanje. Završilo se, duboko
unutar kvadrata od tkanine, prigušenim kijanjem.
Page 126
 Srce komete
Virdžinija štucnu od tihog smeha. Posegla je olovnim rukama i dotakla suzu koja se slivala niz jedan
neobrijani obraz.
"Oh, dragi", uzdahnu ona. "Tek si koji dan van pregratka, a već si se prehladio!"
On je belo pogleda, a onda se nasmeši.
"Pa nu? Šta još ima novo?"

SAUL
Izgledalo je da svi umiru.
U stvari, što je više saznavao o ovoj sve starijoj koloniji, Saulu se sve više činilo pravo čudo da je iko
uopšte ostao živ.
Oh, ljudi su se prilagodili, našli načina da se snađu. Ljudska bića dobra su u tome. Od pre trideset
godina, kada je Akio Macudo najzad dobio čvrsta naređenja i postarao se da Saul bude vezan u svom
pregratku, alatke koje je ovaj ostavio za sobom dobile su dodatke, poboljšane su.
Ali izmenjeni cijanuti, fino podešeni mikrotalasni skaneri, sve mudre naprave mogle su samo da
uspore polaganu eroziju, spiralu propadanja. I Halejev život bio je prilagodljiv, a ovde je on bio mnogo više kod
kuće. Bio je to rat iznurivanja, koji su ljudi mogli samo da izgube.
Trebalo je da znam da se Akio neće držati sopstvenog saveta, pomisli Saul u ledenoj oblasti
pregratka za spavanje 1. Bila je greška doći ovde tako brzo pošto je napustio dvoranu za oporavak, ne bi li
pogledao stare prijatelje. Bio je to grub šok koji, mu je jasno stavio do znanja da je prošlo tri decenije.
Sve do sada njegovo poslednje sećanje na japanskog lekara bilo je sećanje na sjajnu crnu kosu
koja je uokvirila nasmešene bademaste oči pod naočarima sa žičanim okvirom. Ali ta slika - sveža kao da je
od prošle nedelje - surovo je skršena ovde, među ohlađenim kovčezima. Jedan je bio označen imenom Akio
Macuda. Figura iza injem pokrivenog stakla bila je gotovo neprepoznatljiva.
Tanka ivica sivih vlasi uokvirila je ćelu pegavu od staračkih fleka i izbrazdanu kožnim infekcijama. Ti
nekada bucmasti obrazi sada su bili ispijeno nasleđe čoveka ostarelog u borbi protiv neizbežnog,
nezaustavljivog. I nije više bilo ni nagoveštaja smeha u linijama koje su uokvirile oči jadnog Akija, zatvorene u
snu.
Kartica u podnožju svakog pregratka govorila je priču njegovog hibernisanog stanara, crveni simboli
označavali su medicinske razloge za odlaganje, crni znakovi obeležavali su one bez stvarne nade za oporavak
ili oživljavanje, a plave oznake bile su za članove ili članice posade koji su naprosto bili 'van dužnosti' tokom
ovog perioda vremena.
Na prvi pogled, situacija je bila ozbiljna, ali ne beznadežna. Bilo je mnogo plavih oznaka. Međutim,
brzi pregled boja nije pružao istinitu priču. Na primer, Akio je imao plavu oznaku.
Iznureni, bolesni starac, pomisli on čitajući prijateljevu fasciklu. Nisu bile to samo zaostale infekcije,
ili neuhranjenost od decenija prehrane samo uskim izborom hrane gajene po agro-kupolama kolonije.
Osteoporoza je toliko oslabila čovekove kosti da nije bilo načina da ovaj ikada više korakne po svojim voljenim
bregovima Japana. Električna stimulacija kostiju nije mogla da nadoknadi godinu za godinom provedenu u
gotovo bestežinskom stanju.
Gravitacioni točak Haleja visio je u pećini Gama, smrznut i pokvaren. Do sada niko nije imao
energije da ga popravi.
Saul pročita nasumični uzorak plavih fascikli i stade da proučava rezultate očitavanja pregradaka.
Lagano je došao do zastrašujuće spoznaje.
Ne više od deset procenata kolonije bilo je zdravo, u stvarnom smislu te reči.
Da li je Karl stvarno toliko dobar lažov? Pitao se kako je Karl bio u stanju da održava uverenje da se
misija ikada može okončati. Ili se svi pretvaraju zarad sopstvenog duševnog zdravlja?
Nije video načina da se obezbedi čak i deo ljudske radne snage potrebne da se sagrade lanseri
'bacači' i da se njima upravlja - maseni pogon koji je trebalo da izmeni Halejevu orbitu u afelu.
A bez guranja, svi mogu zauvek da odu da spavaju, jer niko od njih neće se vratiti kući.
Misli su mu bile mračne kada je napustio pregradak za spavanje 1. I dalje malo slab od duge
hibernacije, Saul je protezao dugo nekorišćene mišiće klizanjem/hodanjem kroz duge tunele prema dole i
južno, u oblast koju nije posetio još od svog zatvaranja.
U toj oblasti gotovo svi prolazi bili su pokriveni bogatim zelenim slojevima fungoida Halejviridisa.
Stvar je bila previše klizava da pruži dobar oslonac za njegove papuče sa čičak trakom, ali je davala siguran
zahvat kada je koristio gole tabane, kao što je video da drugi rade.
Tada je kretanje zapravo bilo mnogo lakše. Otkrio je da mu nisu potrebni ni gotovo skriveni zidni
kablovi, na primer. Hvatanje bokora rastinja u prolazu pružalo mu je sav dodatni oslonac za brzo kretanje.
Saul je jedno vreme lutao ne obraćajući pažnju kuda tačno ide, i razmišljao o čudnim okolnostima u
kojima su se probudili on i Virdžinija.
Izgledalo je kao da je Zemlja u potpunosti otpisala veliku odiseju Miguela Kruza. Oh, i dalje su
održavali vezu, na neki način, slali su s vremena na vreme zabavu i po koju kapljicu tehničkih podataka. Saul
Page 127
 Srce komete
je od Karla izvukao obećanje da će ga uskoro više upoznati s novostima - udaljeni, pomalo zakopčani
svemirac nije bio određen kada. Očevidno je većina kolonista živela od danas do sutra i ravnodušno je gledala
na protok vremena.
Ali Saul je znao da će uskoro morati da preuzme dužnost lekara ekspedicije. A breme beznađa,
koje je oborilo Akija Macuda, biće njegovo.
Najžalosniji su bili oni jadni ortovci u kvadrantu 9, sa svojom bednom decom - čvornovate, divljooke,
ispijene prilike jedva ljudskog izgleda, uvek gladne i lomne poput listova.
Možda su zemaljski zakoni o rođenju bili mudri. Sila teže jako teče u našim genima.
Ali bilo je u tome još nečega. Juče je pregledao petoro ortovske dece. Sva su patila od istog
nedostatka enzima. Već je to povezao sa sedmim hromozomom. Za neku nedelju trebalo bi da mu uđe u trag
i da...
I šta, dr Lince? Ponovo razmišljaš o mešanju? Tek što si ušao u novi svet a već dolaziš sa
zamislima kako da ga menjaš?
Sjaj fosfornih ploča postajao je sve ređi. Saul pokuša da odredi gde se nalazi i shvati da nije valjano
obraćao pažnju. Izgubio se.
U starim danima bilo bi to nemoguće. Ali do sada su stare 'oznake ulica' na secištima bile
zaklonjene, u potpunosti prekrivene mekim domorodačkim tepihom. Umesto toga, tamo gde su se spajali
vodoravni i vertikalni tuneli, bile su duboko urezane 'oznake klanova' - ispunjene masom nalik glini, koja je
izgleda odbijala Halejeva obličja. Te oznake obeležavale su granice raznih ljudskih grupacija. On se obazre
za jednom od takvih.
Sada su očigledno samo Centrala, pregraci za san i hidroponičke kupole bili neutralna teritorija. I
duboke, unutrašnje oblasti Halejevog jezgra, razume se. Ali samo su ludaci išli nadole tim smerom, čuo je on.
U jednoj od oblasti frakcija najbližih Centrali video je šta se desilo sa fiber-tkaninom koja je nekada
predstavljala oblogu okomitih i vodoravnih tunela Halejeve kolonije. Materijal je pretvoren u odeću i šatorima
slične nastambe 'otporne na ljubičaste', obešene o tavanice većih dvorana.
Svaka sala za spavanje držala je stalne straže zbog najsmrtonosnijih kometnih oblika. Ipak, otprilike
svake godine pala bi još po jedna sirota žrtva omraženih domorodačkih proždrljivaca.
Životinje bi bile idealno rešenje, pomisli on dok je strugao mahovinasto rastinje, u nadi da će naći
trag o tome se nalazi. Na Zemlji smo pripitomljavali druga stvorenja i koristili ih da se umesto nas bore protiv
napasti. Trebalo bi da budemo u stanju da to činimo i ovde.
Razume se, ta zamisao je oprobana. Tokom decenija drugi su topili pse, mačke i majmune iz male
kolonijine zbirke životinja ostavljenih u pregracima. Ali nijedno siroto stvorenje nije se pokazalo prilagodljivo ni
koliko ljudi.
Ali, kako stoji stvar sa menjanjem životinja rođenih na Zemlji... prilagođavanjem tako da se uklope u
ovu čudnu okolinu?
Znao je da to niko nije pokušao. Niko nije imao potrebno znanje - ili oholost - da to proba. Um mu je
već okretao zamisli, gene za izražavanje i podešavanje, načine da se stvorenja prilagode da rade sa
tuđinskom okolinom umesto nasuprot njoj.
Ta jadna, patetična deca, pomisli on.
Saul izvadi hemijski sterilisanu maramicu i izduva nos. Kada se primakao novom secištu, on najzad
ugleda jednu oznaku klana ispunjenu glinom: veliko 'I' krunisano oreolom.
Dok je tamo stajao, jedan glas progovori kao niotkuda.
"Bajo. Glej šta ima ovde! Izgubljen, šefe?"
Saul dograbi rastinje na zidu i okrenu se da bi ugledao čoveka plavo obojenog lica, koji ga je gledao
odozgo, sa otvora bočnog tunela. Saul je morao da zažmirka jer je to bila nepobitno najneobičnija osoba koju
je video od buđenja.
Tip je nosio narukvice od iskovane nascentne platine i tuniku kratkih rukava, napravljenu od
fiber-tkanine. Dok je klizio do poda, Saul vide na njegovim nožnim prstima metalne kandže/kuke gadnog
izgleda. U slobodnoj ruci čovek je nosio namotaje užeta ispletene od nekog domorodačkog rastinja.
Saul klimnu. "Pretpostavljam da se jesam izgubio. Mislio sam da sam na Nivou M, u blizini bočnog
dela Tunela 5, ali..."
Onaj drugi se nasmeja i pokaza otvorene razmake između trulih zuba. Potom skoči napred i slete
blizu Saula; pokret mu je otkrio veliku tetovažu na grudima. Bio je to simbol koji je Saul prepoznao - oznaka
Simona Persela.
"Koji užitak, Gaga? Džabe radna snaga!" Čovek se iskezi i prstom dodirnu uže.
Drugo plavo lice pojavi se iz tunela iznad njih i isceri se. "Zeleni hidro rad, za uslugu sad."
Saul zavrte glavom i nasmeši se. Oseti nespokojstvo od njihovih staklastih pogleda. "Izvinite, tek što
sam izašao iz pregratka, pa se još nisam naučio na narečje."
"Kvoc!" Prvi persel zakoluta očima. "Devičanska vuna. Pa, bebice zemaljska, sećam se ja kako se
govori ravnozemski žargon. Jesi li jedan od Simonovih dijamanata? Ili normalski majmun dajmun?"
Page 128
 Srce komete
Saul podiže ruku i žalostivo se nasmeši. "Kriv po svim tačkama optužnice. Ono sam što
pretpostavljam da biste vi nazvali ortovac. Da li je to problem? Jesam li zalutao na teritoriju koja je isključivo
pers..."
Ruke tipa pokrenuše se kao munja. Petlja od konopca naglo se prebaci preko Saulovih ramena i
zategnu. "Hej!"
Drugi je sledio prvog. Saul se povuče unazad, ali je uspeo samo da zategne petlju. "Rekoh da sam
tek otopljen! Samo me usmerite nazad, prema Centrali, i neću vas uznemiravati sa..."
Ovoga puta obojica su se nasmejala. "Stvar je prosta kao đače, mače", poče prvi persel. Onda se
drugi umeša.
"Oh, pusti majmuna, Stju. Nedostaje mu smer." U očima drugog čoveka javi se nagoveštaj
saosećanja. Samo nagoveštaj. On se okrenu Saulu.
"Postoje pravila, bajo. Zarobljavanje bez povreda ili prosute krvi nije stvar za osvetu, to je pošteno
zarobljavanje. Radiš za nas u hidro tokom deset megasekundi - to ti je otprilike četiri meseca, po starom stilu -
i možda dobiješ skraćenje zbog dobrog vladanja."
Prvi persel se ponovo nasmeja, ovoga puta visokim kevtajima koji su se okončali napadom kašlja.
On ispljunu ružičasto obojenu pljuvačku na zid.
"Taj kašalj zvuči dosta gadno", reče Saul. "Koliko već dugo imaš krvav ispljuvak?"
Čovek plavog lica besno zatrese glavom. "Ne tiče te se! Hajde, skoči, majmunske oči", reče Stju i
snažno trže Saulov povodac.
Sve do tog trenutka Saul se osećao gotovo iznad svega, kao da je to više komično nego ozbiljno. Ali
sada oseti kako jedan njegov deo postaje vrlo, vrlo besan.
Trebalo je da igram kako sviraju dok ne saznam više, pomisli on. Ali poslednji put kada su ga tako
trgli na kraju užeta, bio je jedan tegobni dan u Jerusalimu, kada je dodavan, s lisicama na rukama, od jednog
birokrate novopostavljene teokratije do drugog - jedna polovina njih pogrešno mu je navodila Levitik u lice,
drugi su čitali očigledno nasumce izabrane delove iz Otkrivenja i Kurana. Bilo je blaženo olakšanje kada su ga
ti ferkokte najzad osudili na šest meseci sečenja drvene građe u radnom vodu, a onda ga zauvek proterali iz
rodne zemlje.
"Mislim da neću, još", reče on ravnim glasom kada je čovek plavog lica ponovo povukao. Uhvativši
se za zidno rastinje nožnim prstima i jednom rukom, Saul snažno trže drugom.
Možda je u pitanju bilo iznenađenje - Saulovi kapci još su imali plavu boju pregratka, na kraju
krajeva - ali čovek na tavanici ciknu i slete sa svog visokog položaja, prođe kraj poda i nastavi niz tunel nadole.
Krik mu je slabio kako se blago odbijao od zidova i koprcao da se zadrži u padu. Saul prenese zahvat na
drugo uže.
'Stjua' nije bilo moguće tako lako iznenaditi. On se isceri i zateže sopstveni povodac. Najveći deo
neobičnog, ritmičnog dijalekta nestao je kada je progovorio.
"Jadna zemaljska bebica. Tek izašao iz pregratka i slabašan kao ortovsko žgepče. Šta ti znaš o
tunelskim borbama?"
"Ne pokušavaj da učiš oca kako se prave deca", reče mu Saul i odbaci se od mesta na kome se
oslonio o zid. Sleteo je pored iznenađenog persela, gde se konopac olabavio, i smesta počeo da zbacuje
opuštene vezove.
"Zvuči mi kao da imaš tuberkuloznu zarazu", reče on blago, skrećući pažnju mučitelja svojim
najsuvljim bolničkim načinom. "Osim toga, koliko već imaš tu parek kožnu infekciju? Zar mikrotalasno lečenje
više ne pomaže?"
Stjuovo belo iznenađenje trajalo je samo nekoliko sekundi. "Ja..." On zažmirka, zaurla i baci se na
Saula.
Saulova kolena digoše se upravo na vreme da izbiju perselove nožne kandže ispod njega. Oštri bol
prostreli mu levu nogu pre nego što je uspeo da se uhvati u previše blizak zahvat da bi smrtonosni dodaci
mogli biti upotrebljeni. Ruke im se sretoše i dohvatiše jedna drugu, prsti se prepletoše. Stju zari nožne kandže
u zidno rastinje i poče da pritiska Saula unazad.
Vazduh im je zviždao između zuba. Onaj odvojeni Saulov deo klinički je opazio naročito smrdljiv
zadah u dahu drugog čoveka. Ovaj je automatski povezan s listom drugih simptoma da bi bio upotrebljen
kasnije - ukoliko kasnije bude postojalo - u proučavanju bolesti.
Previše si mator za ovo, reče on sebi dok su dahtali, licem u lice. I previše si skoro izašao iz
pregratka!
Dok je to razmišljao, iznenadi se, gotovo isto toliko koliko i žilavi persel, kada napregnuti rat mišića
poče da popušta i da se pomera od njega. Ruke njegovog protivnika počeše da podrhtavaju, da popuštaju.
Saul pritisnu da iskoristi prednost.
"Shva... tam..." dahtao je Saul dok je savijao tipu ruke iza leđa i terao ga da jauče. "Vi momci...
mora da ste ono što... zovu iberi." On natera čoveka da se okrene, ruku bolno izvijenih iza sebe.
"Auf, i to mi je neki natčovek", primeti Saul. Uz groktaj on baci protivnika niz tunel, upravo na vreme
Page 129
 Srce komete
da udari na njegovog druga, koji se vraćao - njegova glava pojavila se na vrhu. Zajedno ponovo poleteše,
vičući, niz okomiti tunel. Saul odlebde do zida i zadrža se jednom rukom dok ga blaga sila teže nije ponovo
dovela do poda. Srce mu je tuklo i video je mrlje ispred sebe. Ogrebana noga đavolski ga je bolela.
"Šupci", prošapta on; u ovom slučaju više mu se dopadao eksplicitni anglosaksonizam njegove
mladosti od prefinjenijeg jidiša koji je naučio kasnije u životu. Prikupio je dah i pripremio se kada su mu zvuci
rekoše da se ovi vraćaju.
Ovog puta bili su pažljiviji. Njih dvojica skočili su sa suprotnih strana hodnika, da bi došli do njega,
obojica očevidno besni. U rukama su im sjali blistavi metalni noževi.
Toliko što se tiče zarobljavanja po pravilima, pomisli Saul. Možda je ipak trebalo da prihvatim deset
megasekundi u hidro-odeljenju.
Pa ipak, nekako nije žalio zbog čitave stvari. "Dođite samo, moroni", reče on i mahnu im da priđu.
Oni krenuše da poslušaju.
"Prekini to!"
On i perseli digoše pogled kao jedan. Treća u plavo obojena glava pojavi se iz tunela nad njime i
Saul zaječa. Čak i pri visokom adrenalinu, nije bio toliki idiot da pomisli da se može poneti sa trojicom kopilana.
Ali novopridošlica nije usmerio gnev na Saula. On se okrenu ostalim iberima.
"Zašto ste posekli tog čoveka?" dreknu on razgovetnim zapovednim tonom. Saulu je glas delovao
poznato... Nekada jak naglasak bio je umekšan i pokriven godinama dijalekta.
Prva dva ibera pogledaše u stranu. "Bajo. Majmunko se borio, Sergi..."
"Manje sranje!" vođa odlebde do jednog zida obloženog zelenim. Skraćene noge koje jedva da su
bile nešto više od patrljaka, sa kukama na vrhu, brzo su ga okrenule kada je pokazao na Saula. "Zar ne znate
ko je ovo?
Oni samo zažmirkaše, a onda su belo gledali kada se beznogi vođa prvi put okreće licem Saulu i
klanja u prefinjenom pokretu poštovanja. "Pozdravljam te, ujače nove rase."
Ćuba slovenske kose sada je gotovo nestala, a koža sa svemirskom preplanulošću bila je
pretvorena u jednu veliku tetovažu. Ali godine nisu predstavljale prepreku za prepoznavanje. Saul se glasno
nasmeja.
"Oh. Ćao, Otise. I meni je drago što tebe viim. Šta si radio u poslednje vreme... hoću da kažem,
osim što si poplavio?"
Ali iznutra mu je srce i dalje tuklo kada je počeo da shvata koliko je čitava stvar bila blizu. Saul je bio
u stanju da misli samo: Oj.

Put nazad, do Centrale, u pratnji ibera, predstavljao je gotovo antiklimaks: klizili su duž kadifenih
zidova pokrivenih mahovinom i prolazili mesta provere raznih klanova, uz složeni, ali po svemu sudeći rutinski
ritual.
Čak i Saulu bilo je jasno da se vraćaju dužim putem i da zalaze duboko u kometu da bi pošli prema
severu pre nego što ponovo počnu uspon. "Zbog čega toliko daleko skrećemo?" pitao je kada su se spustili u
tunele koje nikada ranije nije video - krivudave staze koje su sledile meke žile primordijalnog snega.
Sergeov sleže ramenima. "Kviverijan."
Saul stade. "Žoao? Čuo sam da je sada i on budan. Ali zbog čega ga izbegavate?"
Prvi iber, persel po imenu Stju, pljunu niz obližnji tunel. "On je najmračniji lucist. Majmun koga
mrzimo."
Saul zavrte glavom i pogleda Sergeova. "Molim te, objasni, Otise."
Vođa ibera se nasmeši. "Stara rasa imala je superiorne pojedince - poput tebe i Simona Persela. I
Kviverijana. On ovih dana vodi najbešnju antiperselovsku grupu ortovaca. Oni koji to shvataju, oni su dinosauri,
i zato žele da pogaze nas sisare."
Saul pomisli da je shvatio. Pojam lucista, koji je nekada označavao ekvatorijalnu okrenutost
čovekovoj okolini, evoluirao je i promenio se ovde na Haleju. Sada je označavao najradikalnije ortovske
ljudske sekte, kao što su iberi označavali one persele koji su verovali da nema pogađanja sa neizmenjenim
ljudskim bićima.
Bilo je tu očevidno žestoke mržnje i suparništva, pa ipak je sve očigledno bilo pod kontrolom. Sve
sekte bile su očigledno preslabe i previše zavisne jedna od druge da bi otpočele otvoren rat.
"Zbunjen sam, Otise", reče on kada su nastavili putovanje. Ovde dole tuneli kao da su probijani
ručno, neravni i zavojiti, sledeći liniju najmanjeg otpora kroz kameniti led. "Ukoliko tako mislite, zbog čega
nemate dece, poput nekih ortovskih grupa?"
Jedan Sergeovljev čovek besno zareža i Saul shvati da je dodirnuo tabu-temu. Sergeov prekide
čoveka plavog lica jednom oštrom rečju. Onda se ponovo okrenu Saulu.
"Imamo ih nekoliko. Ispala su bolje od ortovskih bednih nesrećnika. Jedno od njih, nadamo se,
jednog dana biće u stanju da čita i piše." Lice mu nakratko iskrivi bolno prisećanje. "Više ne
eksperimentišemo. Čemu to, kada su ionako svi osuđeni, eh? Oni ortovci iz kvadranta 9, oni su dovoljno
Page 130
 Srce komete
nemoralni da rađaju bebe samo da bi ove patile i umirale."
Tako, pomisli Saul. Znaju pravu istinu.
"Zbog toga je nivo nasilja ovako nizak, iako tako mnogo mrzite jedni druge", drznu se on.
Sergeov klimnu. "Svi će ionako zajedno umreti. Ali potrebni su nam radnici da bi stvari potrajale što
duže moguće. Niko ne želi da umre od hladnoće, od gladi."
"Niko, izuzev možda Uld-Harada", drznu se jedan od ostalih.
"Uld-Harad!" zažmirka Saul. "Onda je on..."
"Postao sumanuti mistik", objasni Sergeov. "Šta misliš, kako je jedan persel poput Ozborna uopšte
mogao da postane oficir? Ne zbog lepih očiju i zaljubljenosti u ortovce, ja da ti kažem!"
Ostala dvojica ibera se nasmejaše. "Ne. Uld-Harad je počeo da razgovara s Bogom. Napustio je
dužnost. Ludak je sada Kviverijanova alatka. Duhovni vođa lucista", reče on sarkastično.
Saul je mogao da poveruje u ovo poslednje. Bilo je čudo da prodorna tišina dugih smena nije
oterala više njih prema rubu ljudskog iskustva.
Sergeov sleže ramenima. "Pođimo sada. Odvešću te u Centralu. I inače moram da razgovaram s
Ozbornom. Da raščistimo pitanje nekih glupih optužbi one plačipičke Malkolma."
Ali Saul se nije pomerio. Piljio je, žmirkajući, niz poprečni tunel prema fantomskoj svetlosti koja je
titrala u daljini.
Ostali se okrenuše i osmotriše to i oni. Jedan iber siknu: "Bajo. To t'je Stari lično!"
Saul zalebde prema obličju, radoznao. Onda vide da su tu dve, ne, tri sablasne prilike; kretale su se
duž zidova poput velikih paukova, birale put kroz zidno rastinje.
Nečija šaka ga dohvati za ruku i povuče.
"Idemo sada", zagrokta Sergeov.
"Šta su oni?" zapita zadivljeno Saul. Na trenutak je osetio oduševljenje pred pomišlju da bi to mogla
biti neka nepoznata forma Halejevog života - ogromna i visoko struktuirana stvorenja.
"Smesta, Saule Lince. Ovi umeju da budu opasni."
Saul ponovo zažmirka i shvati da su stvorenja koja su se lagano primicala bila oblikovana kao ljudi,
ali da su im obrisi nejasni, čupavi, kako se pokazalo, s magličastim, mlečnim rubom titravih niti.
"Ingersol?" upita se on naglas.
"Stari iz pećina", složi se Sergeov. "A pridružili su mu se i neki drugi ludaci. Hajde sada, Lince, ili
ćemo te ostaviti."
Saul klimnu i poče da se povlači zajedno s njima. Biće vremena da se proučavaju tajne. Na kraju
krajeva, strpljenje se isplati više nego nagla radoznalost.
U svakom slučaju, dlanovi su mu se oznojili a usta osušila - dok je posmatrao kako se sablasna
obličja napasaju po šumi Halejevih oblika - više nego tokom borbe protiv Sergeovljevih iberskih ratnika. Saul
požuri sa svojim pratiocima, obećavajući sebi da će se vratiti kada bude bolje upoznao pravila ovog neobičnog
mesta i vremena.

Hodnici u blizini Centrale - i dalje obloženi fiber-tkaninom, i dalje ozračavani ultraljubičastim i

mikrotalasnim zračenjem u pravilnim razmacima, a čistilo ih je nekoliko mehova koji su preživeli decenije -
delovali su kao oaza ne samo iz drugog veka, već i iz jednog drugačijeg sveta.
"Ja imam posla s Ozbornom", reče Sergeov Saulu. "Primi moj savet, Lince. Pazi na to u koju grupu
ćeš stupiti posle oporavka. Malo je ortovskih grupa koje nisu opaki babuni."
Saul je već čuo i kako Sergeovljeve radikalne persele opisuju na prilično gadan način. Tamo gde je
bilo plemenskog udruživanja, davno je još zaključio, nije bilo načina da se izbegne zločinačko ponašanje.
"Neke grupe prihvataju i persele i ortovce", reče on Sergeovu. "Moraćemo da se opredelimo za
jednu od njih ukoliko uopšte budemo stupili u frakciju."
"Mi..." Beznogi vođa ibera je razmišljao. "Ah, ti i ona Herbertova."
"Još jedna ortovska ljubavnica..." poče jedan od ostalih, ali ga oštri pogled Sergeovljev natera da
umukne.
"Postoji još jedna, poslednja stvar", reče Saul kada su se perseli već okretali da pođu. On posegnu
u vreću za pojasom i izvuče srebrnastu alatku.
"Želeo bih uzorke krvi i tkiva za moj novi medicinski spisak, ukoliko vama drugarima to ne smeta.
Grupe iz Opstanka i Nivoa 3 već su dale doprinos, a ja sam siguran da ćete i vi biti srećni da sarađujete."
Iber s krnjavim zubima zareža i uhvati se za nož. Ali Rus ga ponovo prekide. Oči Sergeovljeve kao
da su zasvetlucale dok je pružao ruku Saulu. A nema poruka kao da je govorila da će jednoga dana očekivati
uslugu za sebe.
Da nisam radio sa Simonom Perselom, pomisli Saul dok je uzimao uzorke od ostale dvojice, da li bi
mi Otis uopšte spasao život danas popodne?
Na grudima ibera oznaka se oštro ocrtavala, crvena na plavoj pozadini, posveta čoveku koji je umro
davno, od sopstvene ruke, i koji je bio u stanju da oseti jedan deo onoga što dolazi ali nije mogao ni da
Page 131
 Srce komete
pretpostavi koliko će daleko sve doterati.

Neko vreme proveo je kod Virdžinije, u njenoj odaji za oporavak, pažljivo proveravao kako
napreduje i uveravao je da joj bledilo lepo nestaje. Poljubio ju je i dao blago sredstvo za umirenje protiv njene
nesanice. Onda Saul siđe do svoje laboratorije.
Uzorci od ibera prošli su kroz istu preliminarnu analizu kakvu je primenio i kod drugih subjekata. Prvi
rezultati izgledali su mu baš isto.
Oh, bilo je različitih nakupina mikrofaune u njihovoj krvi i ispljuvku. Imuno-sistemi persela kao da su
bili neznatno manje oštećeni, ne toliko prenapregnuti kao preostali ortovski deo. To nije bilo nikakvo
iznenađenje. Ekspedicija je krenula sa manje od četvrtine persela. Sada je odnos između onih dovoljno
zdravih da budu budni bio jednak, ili čak u korist genetski obogaćenih.
Ali priča je i dalje bila ista. Svi umiremo, pomisli on. Najzad je smogao hrabrosti da ubaci uzorak
upravo uzet od Virdžinije.
Saul proguta. Bila je svežija, ali mogao je da pročita znakove. Čak i u njenom slučaju, tek što je
izašla iz pregratka, ono neizbežno već je dobro poodmaklo.
"Pa", prošapta on. "Možda ću naći neku pravilnost. Možda više prilagoditi cijanute."
Ali nije polagao mnogo nade u taj pristup. Taj proboj omogućio je ljudima da se tu održe. Ali
kometni život se prilagođavao. Sve više i više oblika izbegavalo je onaj posebni šećerni omot koji je
omogućavao njegovim stvorenjima sa prilagođenim genima da toliko dobro obave svoj dodatni posao.
Staro pitanje i dalje se postavljalo svakog dana, gotovo svakog sata dok je bio budan. Mora da je
spavao s njim tokom dugih godina u pregratku.
Kako je moguće da Halejev život obitava u nama? Kako to da Ingersol i drugi stanovnici pećina
mogu da jedu tu stvar i da još budu živi?
Zbog čega smo toliko slični?
Oh, ona simulacija koju su on i Virdžinija napravili sa Džonfonom, pre toliko vremena, pokazivala je
kako može da dođe do osnovne sličnosti. Nauka još odavno zna da će organska hemija stvoriti iste
amino-kiseline, iste purine i pirimidine pod raznovrsnim okolnostima. Uopšte uzev, život će svuda otpočeti na
isti način.
Ali ovde su sličnosti to daleko prevazilazile. Gotovo da je bilo mesta tvrdnji da ljudi nisu bili prva
stvorenja sa Zemlje koja su krenula da osvajaju kometu. Kao da je bilo i ranijih talasa, pa je sadašnji rat borba
između dalekih rođaka.
Još davno, tokom kasnog dvadesetog veka, jedan poznati astronom izneo je tezu da su komete
izvor epidemija na Zemlji. Njegova teorija tvrdila je da prvobitni virusi padaju u atmosferu kad god svet prolazi
kroz veliki kometni rep. To je, pomisli on, objašnjavalo drevne mitove koji su objekte poput Haleja nazivali
utvarama usuda. Zlim zvezdama.
Saul se smejao dok je čitao takve barokne besmislice. Ali to je bilo davno. A sada... pa, nije znao
šta da misli. Ništa, baš nijedan deo toga nije imao nikakvog smisla.
Kompjuter je žmirkao šifrom na njega, ponovo i ponovo.
F4-D$56.
Traži se još podataka.
"Svakako." On dobroćudno klimnu. "Najvaljaniji zahtev." Sutra će izaći i pokušati da ubedi
Kviverijanove luciste da sarađuju.
Onda se prisetio. Još nije proverio sopstvenu krv.
Još jedan podatak za osnovnu skupinu. On priđe stolu za obradu, uze i pripremi uzorke, i vrati se da
ih propusti kroz fluorescentni separator-analizator. Brojevi i dijagrami treptali su u tri dimenzije i mnogo boja.
Prikazi su narastali sa svih njegovih strana, programirani tako da istaknu razlike u odnosu na prvobitne uzorke.
Svuda oko Saula, displeji odjednom zablistaše. Treptava isticanja, bleštava odstupanja. On
zažmirka. Gotovo sve je bilo drugačije!"
"Um", reče on kratko. Saul je treptao na brojke.
Bio je tu niz brojanja limfocita... Svi tipovi: unutar normalnog opsega.
Ničiji drugi uzorci nisu bili tako označeni. Samo njegovi.
Ravnoteža elektrolita... nominalno.
To je pisalo jedino za njegovu!
Metabolički procesi... nominalno.
"Glupava mašino", progunđa Saul. On udari napravu sa strane, otkuca autoproveru, zatim i drugu.
Sa upravljačke ploče treptale su samo zelene svetlosti. Mašina je tvrdila da radi dobro.
"Ja predstavljam odstupanje zbog toga što sam normalan?" Piljio je u kolone brojki. Sve su tvrdile
da on predstavlja anomaliju. Da je čudan. Neuobičajen.
I gotovo sve razlike bile su u smeru zemaljske ljudske norme. Izuzev jedne.
Strani zagađivači...
Page 132
 Srce komete
Pogledao je procenu i zazviždao.
Prema bioispitivanju, trebalo bi da je mrtav.
Mrtav? Saul se nasmeja. Izgledalo je da prokleta mašina misli kako je njegova krv prava čorba
opasnih osvajača. U njegovim telesnim tečnostima rojili su se jezivi, opaki stvorovi, čiji je majušni deo trebalo
još davno da ga ubije!
Pa ipak su drugi displeji govorili: Nominalno...
Nominalno...
Nominalno...
Nominalno...
"Blesava, prokleta mašina", promrmlja on.
Ali onda se Saul priseti... kako se borio protiv ibera u hodniku... iznenađenje na oba lica kada je on -
tek što je izašao iz pregratka - počeo da savija čovekove ruke sve više i više unazad...
"Vizuelno mikroskopsko očitavanje", zapovedi on. Vreme da se dođe do suštine čitave stvari. Nešto
je tu bilo pogrešno, a najbolji način da odredi šta se to otkačilo u biokompjuteru bio je da lično obavi
staromodni histološki pregled. "Ekran jedan, uzorak krvi subjekta, uvećanje devedeset."
Holistank zatitra i izbistri se; prikazivao je more slamne boje, pretrpano lebdećim loptama
ružičastog, belog, žutog. Previranje višebojnih obličja, kovitlavih, skakutavih, ustreptalih po slanim plimama.
Saul zavrte glavom, nastavi da pilji, ponovo zavrte glavom.
Usne mu se pokrenuše, u praznoj zapanjenosti i nemoj molitvi.

KARL
Karl je s nevericom proučavao glavni ekran. Upravo je dovršio još jedan beskorisni razgovor sa
majorom Klejom, divnim drvenim čovekom koji je odbijao sva pitanja poslata Zemaljskoj strani uz praznu, a
opet poput stene čvrstu smirenost. Zemlja nije slala savete, informacije, čak ni mnogo saosećanja - to je bilo
sigurno. Major Klej izbegavao je i da čuje bilo kakvo pitanje. Kako su godine prolazile, pokrivali su svoj strah
povećanjem zabavnih kanala koji su odašiljani u nedeljnoj emisiji. To je ostavljalo manje vremena za pravu
vezu.
To je bio razlog što se Karl nestrpljivo isključio pre nego što je proteklo vreme emisije. Bilo je
dvostruko nervirajuće to što nikada nije mogao da se stvarno istrese na majora Kleja - kašnjenje usled brzine
svetlosti sada je bilo pet sati. Nije baš pogodno za jetke odgovore, pomisli on.
Vreme da se pripremi za sastanak. On dokono prebaci na TEKUĆI REZULTATI, u očekivanju da
vidi uobičajeni izveštaj o stanju, ali nije dobio standardni petobojni statusni dijagram. Umesto toga, uhvatio je
kapljicu Džonfonovog na trenutak razotkrivenog unutrašnjeg toka. Neverovatno, bila je to nova pesma. Dok je
čitao, Karl poče da se smeši.

Tronivojci su prosti, jasni

ne mogu pobeći od Perselovih hasni
Vodite nas kući! Ili suncu toplom!
Bliže Zemlji, ka mestu bezbednom.
Samo stari Džonfon zna čaroliju
da skrije zagonetku
u srednjem retku: zlato
Postupi s nama kao s rudarima,
majore.
A oni s marsovskog puta, ah,
oni vide ideal u tome
da dođu - da tresnu planetu crvenu
(Pažljivo, čuvaj glavu naduvenu.)
da je vide svu tečnošću oblivenu
uz halejsku izbrazdanu smrt ledenu
Crvi, kao lepljivo biserje
orbite i tečno kovitlanje
Iberi gaze, blede vilice dižu,
Seci te ortovce!
Samo da mogu. Svi
su za to da okrenu lepljivo dobro
iz Neptuna
do nekog ledenog, gvozdenog meseca puna
(ili da zabiju nož klica
i vaškica posred Zemljinog lica.
Page 133
 Srce komete
Da ubacimo raketu
u njihovu žaketu. Eh?)
Tužni čvrsti lucisti svašta bi hteli
večno bi se u orbiti vrteli.
Nisu li smeli?
Galamdžijsko razmetanje, zarđala škripa
obrve mrke, krekeću kao pipa:
spasite biser plavozeleni
od nas, od naših smradnih seni
nečisti smo, znate.
U samoubistvo je isto tako pravo poć
kao i radi odlazak u tu dobru noć.

Karl se nasmeja. Neverovatno! Nije to bio prvi dokaz koji je video da Džonfon improvizuje poeziju u
neopterećenim trenucima. Ali u poslednje vreme bioorganski idiot savant postajao je sablastan. Ili je možda
samo dokazivao da poezija ipak nije aktivnost višeg nivoa. Bila je to neravna, teturava, gorka materija, zanosila
se od stiha do stiha, povremeno se na izgled sudarala sa zdravim razumom.
Šta je to skrivao Džonfon? On se upita da li je Džonfon to pokazao Virdžiniji. Ova se još oporavljala
od pregratka, ali je svakog dana provodila nekoliko sati povezana za svog kibernetskog prijatelja. Šta ako se
na kraju ispostavi da je mašina bolji pesnik? Karl se nasmeši.
A kako je Džonfon dobio tako detaljne podatke o opakim sektama koje je Karl morao da drži u
ravnoteži? Možda bi trebalo da prepustim ovaj posao nekom potprogramu.
Sastanci, uvek sastanci. Kroz kapak uđe Endi Kerol, ispijen od pregratka i namršten.
"Oni lucisti ponovo su otpočeli štrajk!"
"Spontano?"
"Ne, Malkolm ih je pozvao da ne izađu. Upravo sam dobio gromove i munje od njega."
"Kako to?"
"Kaže da je njihov udeo iz hidro previše mali ove nedelje. Njegova ekipa za branje vratila se bez
voća i s nešto malo povrća."
Karl se namršti. "To nije trebalo da se desi. Proverio sam izlaz..."
"Sergeov je uzeo jedan njihov deo, siguran sam." Endi stegnu pesnicu i tresnu njom po dlanu.
"Ponovo ukrao?"
Potvrdno klimanje. "Ima neki način da digne stvar pošto je prebrojana i dodeljena. Ne mogu da
odredim kako."
Karl blago reče: "To je tvoja struka."
Endi je bio mlad, tek nedavno probuđen, ali brzo se navikao na fine prelaze u situaciji. Njegove crne
obrve skočiše. "Pokrivam svaki ulaz. Nijedan čovek ili žena ne bi mogli da se probiju unutra."
Karl klimnu s razumevanjem. "Aha. A kako stoji stvar sa polovinom čoveka?"
"Št... oh. Misliš da Sergeov može da se uvuče drugim putevima?"
"Bez nogu... proveri."
Endi je bio zamišljen, blede crte bile su mu skupljene u masku kivne zabrinutosti. "Ne vidim kako, ali
okej."
Karl uzdahnu i proteže se u mreži. "Sada vidiš kako izgleda ovaj posao."
"Aha. Oni su gomila proklete dece!"
"Napolju si - koliko? Dva meseca?"
"Tako je. Još..."
"Biće ti potrebno neko vreme da vidiš odakle dolazi mržnja. Naprosto pokušavaj da ne obraćaš
pažnju na ono najgore; zaobilazi to."
"Ubeđen sam da Malkolm namerno odugovlači stvari."
"Često to radi. Šta drugo ima za pregovore? Uzgrd, misliš da je ovog puta ozbiljno?"
"Čini mi se. Proverio sam postolja za guranje koja su navodno dovršili pre tri meseca - dole na
južnom polu. Izgleda kao da su postavljena kako valja, ali skinuo sam nekoliko poklopaca. Iznutra nedostaju
spojevi, rezervoari nisu postavljeni - pravi haos."
"Siguran si da je to Malkolmova greška?"
"Mislim da sabotiraju postolja."
"Jesu li išta razbili?"
"Ne, samo su rasklopili."
"Lukavo. Na svako očigledno oštećenje urlali bismo. Na ovaj način, morao bi da otvoreno optužiš
Malkolma za izbegavanje rada."
Endi porumene. "Pa, u stvari, to sam i uradio."
Page 134
 Srce komete
Stanka. "Oh?"
"Ja... znam da je najpre trebalo da se povežem s tobom, ali - bio sam toliko prokleto besan da sam
skakao! Pozvao sam Malkolma i navalio na njega." Endi zastade, postiđen.
"I?"
"Prekinuo je vezu pre nego što sam izrekao tri rečenice."
"Onda verovatno misli da ima problema i s nama." Nemoj da zvučiš previše nemarno, podseti Karl
sebe. Ne navodi Endija na ono što ti znaš... da naprosto nema načina da akceleratori za guranje budu gotovi
na vreme.
Karl reče: "Ko može najviše da dobije ukoliko ti i Malkolm navalite jedan drugome na grlo?"
"Do đavola, meni izgleda gotovo niko."
"Ne mora da bude više od nekolicine."
"Pa... oh, da. Kviverijan. On je onaj što stalno bljuje ona lucistička govna. Misliš da on pokušava da
uspori rad na guranju?"
"Uklapa se. Radikalni lucisti ne žele ni mogućnost da kometni materijal dođe blizu Zemlje. Nijednu
orbitu dovoljno blisku da se obavi dobar susret, ništa. Očuvanje Zemljine biosfere jeste to za njih. Ne mare šta
će se desiti nama."
"Ali i dalje ima mogućnosti koje ne nude nikakvu zamislivu pretnju Zemlji. Da damo sebi orbitu
kraćeg perioda uz pomoć guranja, popakujemo sve u pregratke..."
"I da se nadamo da će decenija ili dve istrezniti sve na Zemaljskoj strani?"
Endijevo lice bilo je toliko otvoreno da ga je bilo gotovo bolno čitati. "To je... Pa, moramo da se
nečemu nadamo, zar ne?"
"Naravno", reče Karl, pokušavajući da u glas ulije malo srčanog optimizma. "Naravno."
Endi napući usne, upijen u sopstvene snove. Možda to nije glupi optimizam, pomisli Karl. Možda
ćemo uspeti. Naprosto sam se umorio od želja.
On pomisli da pokaže Endiju pesmu, a onda zaključi da je bolje da zaboravi na to. Endija bi ta
mešavina žuči i humora pod vešalima mogla lako uznemiriti. Neka se najpre kiseli jedno godinu dana.
A ko zna? Možda će neki arheolog pronaći tu pesmu i proglasiti je remek-delom naše tužne,
nesrećne ekspedicije. Možda će staviti i ploču pored glavne vazdušne komore, da označe planinski ledeni
muzej koji im je klizio preko neba, kao oznaku velike propale zamisli. Uz nas, dok plivamo trajno u svojim
sluzavim tečnostima u pregracima, kao glavne eksponate.
Nije to bila tako apsurdna zamisao.

VIRDŽINIJA

Darovi ukradeni
u vremenu skriveni
Darovi što čekaju
u stihove sklonjeni

-Ha? Jesi li rekla nešto, Virdžinija?-

Džefersov glas zapucketao je preko koma dok se usredsređivala na istovremeno prevođenje svoja
dva trzava meha preko jedne ledene humke. Bila je to uvek složena vežba, jer velike mašine su imale
dovoljno snage da se u potpunosti odlepe od komadima posute površine. Ti modeli za opravku nisu imali
ugrađen potisni pogon da ih vrati u slučaju pogrešnog proračuna.
"Um, ne obraćaj pažnju, Džefe. To se samo Džonfon ponovo izmotava. Čim dovršimo ovaj projekat,
ima da mu dobro očistim memoriju."
-Zvuči kao da je pokupio deo tvoje veštine pisanja. Ukoliko je pisao pesme trideset godina, možda
ćeš dobiti nešto konkurencije, dete.-
Džefers je zvučao kao da se zabavlja, i Virdžinija se nasmeja. Ali u sebi je počela da se brine. Nešto
nije bilo u redu s njenom biokompjuterskom dopunom. U nekim veštinama Džonfon je izgledao prefinjenije,
sposobnije nego kada je otišla u pregradak, pre više decenija - prirodni rezultat njegovog programiranja za
lagano, ravnomerno samopoboljšavanje. Ali u drugim pogledima mašina/program sada se ponašala eratično,
nesigurno, spontano je ispuštala te nalete koji su delovali nebitno i nije im se moglo ući u trag.
Snežna polja prekrivena otpacima protezala su se prema nizu agro-kupola oko ulaza u Tunel 1.
Ogromna ogledala visila su sa paukolikih ledenih tornjeva u blizini i usredsređivala udaljenu iskru Sunca, da bi
kupole pretvorila u sjajno bleštavilo na pozadini zrnastog leda.
Pod staklastim kupolama, zelene mase blago su se njihale pod veštačkim lahorima. Nekolicina
radnika mlitavo je plutala između biljaka i starala se za životodavnu materiju kolonije. Posle buđenja iz sna u
pregratku imala je malo vremena da se obavesti o hidroponičkim postupcima razvijenim metodom pokušaja i
grešaka tokom dugih decenija. Ali već je videla da bi procesu koristilo mnogo automatizacije.
Page 135
 Srce komete
Njeni mehovi stigoše tamo gde ju je čekala Džefersova prilika u svemirskom odelu, stojeći pored
oborene kristalne figure. Slomljenih komada staklastog leda bilo je svuda.
Virdžinija jeknu. "To je strašno! Ko je uništio skulpturu Džima Vidora?"
Kip je bio posvećen kapetanu Kruzu i snu koji je delilo toliko članova ekspedicije. Prikazivala je
figuru u svemirskom odelu, izmoždenu i iznurenu, ali istrajnu, kako pruža iskričave darove ka plavoj lopti kojoj
se vraća, Zemlji.
Virdžinija se sećala koliko je ponosan Džim bio na nju, neposredno pre odlaska u pregradak, pre
toliko mnogo vremena. Bila je divno delo, izrađena u šest nijansi leda, ukrašena nascentnim kristalima. Ali
sada je izrezbareni svemirac ležao oboren na bok a plava planeta bila je zdrobljena.
Duboko ispod površine, u njenoj laboratoriji, Virdžinija se zateže na mreži dok je gledala taj
vandalizam, očima meha. "Ko...?"
Džefersov glas bio je napregnut. -Ne znam. Pretpostavljam da su to učinili Sergeovljevi iberi.-
"Ali zašto?"
Svemirac sleže ramenima. -Kruz je bio ortovac.-
To se njemu činilo kao dovoljno objašnjenje. Virdžinija oseti kako joj se koža zajapurila; u tom
trenutku stidela se što je persel.
"Da li je Džim ovo video?"
-Neh. Macudo ga je izvukao 2073, ili tu negde, a Lincovi cijanuti sredili su mu prvu bolest. Ali onda
su morali ponovo da ga pošalju u pregradak, otprilike godinu dana kasnije, sa stvarno gadnom infekcijom krvi.
Nije mogao da vidi koliko je loše postalo od tada. Džim je bio ortovac. Ali mnogo sam ga voleo.-
"Aha", reče ona, nemoćna da smisli bilo šta drugo da kaže. Koraknula je svojim mehovima oko
razbijenog spomenika da bi se pridružila Džefersu. "Hajde. Da vidimo možemo li da napravimo čudo ili dva."
-U redu, slatka havajska damo.- Džefers diže ruke i izvuče nekoliko uskih omotnica sa nosača koji
je nosio jedan meh. -Ovim putem do groblja slonova.-
Obišli su kamenito uzvišenje i Virdžinija uzdahnu. Nikakva puka statistika nije mogla da je pripremi
za prizor koji joj se ukaza. Mašine, naslagane red za redom, uredno postrojene u nizovima koji su se protezali
gotovo do zakrivljenog obzorja, sve smrznute, nepokretne, zabravljene u grču beskorisnosti i neodržavanja.
"Odakle da počnemo?" upitala je očajno.
Džefers pljesnu rukama i odiže se s leda nekoliko metara, u nervoznom uzbuđenju.
-Ko mari! Tri godine buškam po gvožđuriji, petljam po autotvornici, majstorišem prototipske
rezervne delove. Al' neprekidno nalećem na programske otkaze, ROM blokove, frke koje naprosto nisam
umeo da ukapiram! Osujetilo mi sve što sam pokušao.-
On slete okrenut njenom mehu.
-Ali sada, za samo dve nedelje, ti si sredila stvari koje su me držale ukopanog u mestu!-
Njen meh diže metalnu ruku, tačno oponašajući Virdžinijin pokret dole, u njenoj zamračenoj
laboratoriji. "Polako, Džefe. Rekoh da je to tek prva brazda. Ništa ne obećavam..."
Ali čovek se već odbacio na mlaznicama do vitkog poprav-bota... složene mašine androidnog
izgleda, konstruisane za održavanje drugih naprava, ali sada i same smrznute u zaglavljenom grču
beskorisnosti.
-Počnimo s ovim kučencetom. Već sam obavio fizički posao na njemu.-
Virdžinija je nespokojno posmatrala dok je svemirac prebirao po omotima; odabrao je jedan,
rascepio ga i izvadio blistav komad. Otklopio je pristupnu ploču i gurnuo kristal za reprogramiranje u leđa
mašine.
-Ustani!- zapovedi on i napravi korak unazad uz teatralno mahanje rukama.
Virdžinija zadrža dah. Na trenutak, izgledalo je da će inje koje je prekrivalo krutog meha ostaviti
ovog nepokretnim. Jedan njen deo pitao se: Može li kip da oživi?
Ali onda inje prsnu, odlete u majušnoj, nemoj eksploziji kada amorfni led promeni stanje direktno u
gas. Uz zanjihanu preciznost, mašina se razvi. Ispravljajući tanane noge, nalik bogomoljki, ona ustade i okrenu
se Džefersu. Dok su joj očne ćelije blistale, ispruži dugu ruku, dovoljno snažnu da prelomi čoveka napola.
Šaka sa mnogo prstiju otvori se poput pupoljka koji se rascvetava.
Džefers položi naramak omotnica u njen sigurni, čvrsti zahvat.
-Vojske mrtvih dižu se ovog jutra!- On se nasmeja. -Hajde, anđeosko lice. Imaćemo poprilično
trudbeničkog rada na vaskrsavanju.-
Virdžinija je oprostila čoveku marginalno bogohuljenje. Njegovo uzbuđenje bilo je zarazno. Gotovo
isto toliko koliko smrtonosne bolesti i nedostatak ljudstva, to postepeno smanjivanje mehovske sile kolonije
doprinelo je preovlađujućem raspoloženju beznađa, osećaja da je nemoguće postići išta stvarno.
Oh, neće to napraviti veliku razliku, šta god da postignemo ovde. Ništa ne može da zameni ljudska
bića kojih nema.
Ali mogli bismo da bar malo olakšamo ovde život.
Džefers je bio derviš na ledu, žurio je od radilica preko roboida do valdo-mehova. Virdžinija je
Page 136
 Srce komete
mislila da više nema iluzija; pa ipak, bila je sve zapanjenija, i puna nade, dok su se kretali po nemim redovima
groblja, menjali programske kristale, podmazivali, napajali energijom.
To posmatrati bilo je pravo uživanje. Već dugo mrtve mašine, smrznute i krute godinama, zadrhtale
bi i podigle se. Druge su se kotrljale na točkovima sa hvataljkama, ili lebdele iznad svojih postolja. Kanali
podataka škljocali su, pištali, treperili valjano uređenim kompjuterskim kodom.
Njihovi napori počeše da se uvišestručuju kada su reprogramirani boti za popravke pokrenuli sami
za sebe i preuzeli čitave redove onesposobljenih mehova. Ono što je bilo mala nakupina aktivnosti, širilo se na
sve strane poput talasa na ribnjaku usred prolećnog topljenja.
Kako se prašina podizala sa dugo usnulih mašinam, njihove slušalice počeše da prenose izraze
zapanjenosti i rastućeg uzbuđenja iz agro-kupola. Gomile počeše da se okupljaju i da pilje u ono što je
doskora bilo nema smrznuta armija. Vazdušne komore su se otvarale i prilike u svemirskim odelima rasipale
su se po snegu da bi posmatrale mehaničku gomilu koja se vrzmala tamo-amo.
Džefers glasno uzviknu kada ogromni meh podizač briznu naviše, u mlazu jonizovanog vodonika,
da bi ostao da lebdi u blizini; zelena i plava svetla su mu blistala. Senke su se širile pokraj njih dok se ovaj
spremao da se usidri pored dugo nekorišćenog skladišnog depoa.
Monitori kanala slušalica umešaše se da ublaže preopterećenje od radosnih pokliča posmatrača.
Sve više i više ljudi pojavljivalo se na ledu, u svemirskim odelima nekorišćenim godinama, noseći
nekada bele grudne natpise, sada propale od starosti. Neki su odbacivali oprez i skakali uzbuđeno, usled čega
bi poleteli, u luku, tokom dugih minuta, dok su se drugi veselo smejali.
Virdžinija se nasmeja. Halejev severni pol postao je svetkovina - ljudi su naletali na mehove koji su
bez žalbi skretali da bi izbegli silovitije sudare. Perseli su pravili piruete s ortovcima. Svemirci su uzbuđeno
razgovarali sa lucistima. Neko je pustio muziku preko kanala D i iščašena, izvijena igra teže bliske nuli ispunila
je nebo.
Nije mnogo potrebno... samo malo dobrih vesti.
Iz jedne agro-kupole virilo je tuce tanušne dece... Neka su bila mlitavih vilica i jedva da su išta
videla, ali nekolicina je pljeskala rukama i povlačila obližnje odrasle za rukave, uzbuđeno pokazujući živahnu
svetkovinu.
Jedna prilika pojavi se pored Virdžinijinog meha i pruži se da povuče mašinu za ruku. Virdžinija oseti
to na sopstvenom laktu i spusti pogled.
"Oh. Ćao, Karle!" Osećala se kao devojčica, a bilo je dobro videti ga kako se ponovo smeši pod
blistavim vizirom prljavog odela. "Kako si znao koji meh sam ja?"
-Ozborn Herbertovoj, kanal AF. Kako sam znao, Virdžinija? Bilo je lako. Samo sam gledao kako se
koji meh kreće i izabrao onaj čiji su pokreti bili najviše seksi.-
Ona oseti kako se zarumenela i bilo joj je drago da se ništa od toga nije videlo na površini. "Stvarno
si uvek imao talenat za sra..."
Odjednom Virdžiniju prekide jeziv zvuk. Bilo je to zavijanje alarma za pocepano odelo, od koga se
ledila krv; prekidalo je sve kanale, prosecalo se kroz slavlje i zaustavljalo sve razgovore u pola reči.
"Oh, bože. Gde...?" Ona naglo okrete meha da pogleda. Već se nekoliko najsloženijih modela
stuštilo prema posmatračima, privučemo ka jednoj skupini u blizini agro-kupole.
"Ne mogu da vidim", zausti ona da kaže Karlu. Ali onda je shvatila da već nije tu - odbacio se u
oblaku potisnog mlaza prema mestu komešanja.
Alarm se naglo prekide i spusti na niski, žalostivi zvuk koji je označavao prekid životnih funkcija.
Neko je poginuo.
Virdžinija pođe prema gomili, a onda se zaustavi, osećajući se budalasto. Razume se, nije morala
da uzme baš tog meha da pobliže pogleda. Uz coktanje jezikom i treptaj subvokalne zapovesti, ona prenese
tačku osmatranja na visoku paukoliku radilicu koja je stajala nad skupinom ljudi koji su mrmljali.
Onda je gledala nadole. Karl i Džefers bili su nagnuti nad prilikom u svemirskom odelu, koja je bila
prućena po tlu. Odelo je bilo rasečeno do kosti. Crvena pena još se širila iz razjapljenog otvora poput jezive
magle.
Stigoše Keoki Anuenue i još neki njegovi krupni Havajci. Oni počeše da guraju gomilu nazad, da
naređuju nepotrebnim mehovima da se udalje. Iznenada utišana gomila raziđe se, sve praznično raspoloženje
oduzeto im je kao da se bučna para pretvorila u kameno tvrdi led.
"He Kiai", odasla ona tamnoputom Polinežaninu koji je pokušao da odgura osmatračkog meha.
Čovek iznenađeno zažmirka. Onda sleže ramenima.
-Ua make oia, vahine.-
Virdžiniji nije bilo potrebno da joj se kaže da je prilika na ledu mrtva. Očigledno, bilo je besmisleno
čak i razmišljati o stavljanju u pregradak.
Osta joj se osušiše kada je videla kako vibro-nož tanke oštrice leži odmah pored leša. Ko god da je
to učinio - koristeći prednost zbrke i uzbuđenja koje su izazvali ona i Džefers - ostavio je posetnicu pored svog
ručnog rada.
Page 137
 Srce komete
Ona automatski poče da pretražuje kom, u potrazi za kanalom i šifrom koje su koristili Karl i
Džefers. Najzad je pronašla pravu kombinaciju.
-...da pakleno plate za ovo. Kviverijan i Uld-Harad će sigurno od ovoga napraviti veliki problem.-
-Sranje. Malkolm je možda bio uvlakačko kopile i ortovski šovinista. Ali bar nije bio lucista. Mogao
sam da radim s njim. Znaš koga će da optuže za ovo, razume se...-
Oni okrenuše žrtvu. Lice jadnog Malkolma zurilo je naviše prema njoj, naduveno i očiju iskolačenih
od dekompresije.
Virdžinija se brzo isključi i izvuče iz meha. Otvorila je svoje stvarne oči i zatekla se ponovo u svojoj
maloj, bezbednoj oblasti duboko pod ledom. Skinula je neuralni priključak i zaječala kada je ustala, trljajući
bolnu oblast na potiljku.
Oh, da, pomisli ona. Ovo će morati pakleno da se plati.
Virdžinija ustade i priđe majušnoj, zatvorenoj česmi da nakvasi peškir i obriše lice.
Koža glave još ju je bolela. Ona odiže kosu i naže se između ogledalnih površina dva holo tanka da
bi pogledala oblast kontakta neuralnog priključka. Besni crveni osip sve se više širio, a standardni lekovi ovaj
put izgleda nisu pomagali. Saul joj je rekao da misli kako će moći da pronađe novi pristup, ali nije bio u stanju
da sakrije od nje bojažljivu nesigurnost.
Nije bilo potrebno biti genije da bi se videlo da svi umiru.
Pomislila je na vrtoglavu svetkovinu tamo gore, toliko kratku, toliko brzo razbijenu.
Bilo je lepo osetiti nadu bar na nekoliko minuta.
Boje blesnuše nad njom. Ona diže pogled dok su se slova okupljala na glavnom tanku displeja
kompjutera. Oh, ne. Bio je to još jedan Džonfonov sablasni, spontani pokušaj pisanja stihova... još jedan znak
da se raspad nije ograničio na ljude i pokretne mašine.

Zagubljena među borbama

gurnuta u tegobne rime
dobrota još obitava odbačena
iz zaboravljenog doma.

"Oh, Džonfone", prošapta ona. "Jesi li i ti bolestan?"

Prilike su se kretale u koloni po jedan preko izbrazdanog predela, vezane jedna za drugu
konopcima. Koračale su pažljivo, lagano, dok su gurale i povlačile svoje breme preko uzvišica i rubova kratera.
Bio je to nemi egzodus - obličja u umrljanim, zakrpljenim svemirskim odelima borila su se s
masivnim teretima, gotovo bestežinskim, ali nezgodnim zbog inercije - pomagali su jedni drugima u prolasku
kroz polja fine crne prašine, oprobavali da izbegnu mesta gde je ova bila debela nekoliko metara. Na drugim
mestima morali su da okušaju prolazak preko klizavih ledenih poteza i čak nekoliko opasnih polja
eksplozivnog, amorfnog leda.
Sa Virdžinijine tačke gledišta, s vrha jednog od najviših ekvatorijalnih uzvišenja Haleja, obzorje
njihovog majušnog sveta bilo je luk udaljen samo milju, ili otprilike toliko... gotovo dovoljno blizu da se dohvati.
Oni ispod nje moraće da pređu samo dvadesetak kilometara između severne baze i pećina na drugom polu
komete. Pa ipak, dok je posmatrala seobu lucista, osećala se kao da je svedok nečega biblijskog.
Samoproglašene izbeglice pentrale su se, kretale s naporom, okretale da pomognu jedni drugima dok su
nosili svoje vlasništvo prema novim domovima koje su im obećale njihove vođe.
Ponuđeni su im mehovi za pomoć, ali bilo je naširoko poznato da je složene robote prepravio
Džefers a reprogramirala Virdžinija... oboje perseli. Sumnjičava priroda lucista nadvladala je pogodnost i zbog
toga su odbili sve mašine, osim onih najjednostavnijih.
Ljudi u svemirskim odelima stajali su na ispustu oko Virdžinijinog novog meha i takođe posmatrali
odlazak lucista. Karl i Džefers dodirnuše se šlemovima i progovoriše nasamo, pokazujući prema nizu teturavih
prilika. S njene druge strane, Saul je bio naslonjen na bok meha i pevušio je, odsutno, neku pesmicu, tiho i
nemelodično.
Biblijski utisak prizora pojačavala je osoba koja je vodila karavan u koloni po jedan. Tamo, pred
svima, koristeći štap dok je stupao dugim laganim koracima, bio je Sulejman Uld-Harad - nekada potpukovnik
svemirske službe, sada mistik i duhovni savetnik klanova lucista. Visoki crnac obojio je odelo u duboko,
ponoćnoplavo, a grudni natpis bio mu je beo sa jednom jedinom crnom zvezdom.
Iza, noseći ogromne terete ili vukući džinovske lebdeće saonice, sledila ga je dvadesetina ljudi - od
staraca, predugo van pregradaka, do krupnooke dece, tanušne i zapiljene iz unutrašnjosti plastičnih mehurova
za preživljavanje.
-Bar još trideset ortovaca pridružilo im se posle ubistva Malkolma-, promrmlja Karl, možda
nesvestan da Virdžinija može da mu razazna reči preko vibracija u ledu. -Nemamo načina da saznamo ko je
to zapravo uradio, ali mogu da ti kažem ko je imao koristi.-
Page 138
 Srce komete
Džefers klimnu.
-Voleo bih da znam kako je Kviverijan to učinio.-
Zaćutali su dok se karavan vukao pokraj njih.
S druge strane, Saul je držao taktilne ploče njenog meha i povremeno ih stiskao. Osećala je to
duboko pod zemljom, dok je ležala na mrežnom ležaju.
Tri prilike u odelima izdvojiše se iz kolone i dolebdeše iznad površine uz padinu do Karla. Ona koja
ih je predvodila nosila je zlatnu mrlju Luka Živog Sunca. Žoao Kviverijan progovori na ranije dogovorenom
kanalu i šifri.
-Očekujemo da i dalje imamo pristup biljnim hidro-kupolama i da dobijamo deo snage iz fuzionog
reaktora, prema broju žitelja.-
Karl sleže ramenima. -Ukoliko budete radili na motorima za guranje, kao što ste obećali, nemamo
razloga da vam uskraćujemo prava. Samo idite i živite na južnom polu, ukoliko blizina nas ostalih zaista čini da
se osećate nečisto.-
Karl je očigledno više od svega osećao olakšanje što više ne mora da se petlja sa Kviverijanovim
fanaticima.
-Nečisti i opasni-, klimnu Kviverijan kao da je u potpunosti prečuo Karlov sarkazam. -Bićemo u
stanju da bolje radimo na lanserima za guranje, budući da oni i onako treba da budu smešteni na južnom
polu. Sve što zahtevamo jeste da nam se daju materijal i zalihe i da nas ostave na miru.-
-Moje osoblje ostaje zaduženo za same lansere- bio je uporan Džefers. Kviverijan samo sleže
ramenima.
-Samo nemojte da nam ulazite u domove.-
Virdžinija shvati raspoloženje svih učesnika. Nijedan od njih ne misli da je to stvarno bitno, inače bi
bilo više galame.
Džefers sleže ramenima. -Svi smo slobodni da opremimo svoje sopstvene grobnice kako god
želimo.- Ostali kao da su se slagali s njegovom turobnom izjavom.
Izuzev Saula, koji odjednom zakevta od smeha. Svi se okrenuše da ga pogledaju.
-Izvinite. Ne obraćajte pažnju na mene- reče on i mahnu jednom rukom. Ali svi su mogli da vide,
kroz njegov vizir, da se bori da suzbije napad veselja.
Karl se mrštio sve dok se Saulov izraz nije smirio do običnog kontrolisanog cerenja. Onda se
ponovo okrenuo Kviverijanu. -Idite, onda. Pođite na jug u miru.-
Trijica lucista okrenuše se i odoše. Karl i Džefers, pak, odmarširaše prema obližnjem ulazu u tunel.
Saul prinese ruku meha viziru oponašajući poljubac. -I ja moram da idem, draga. Ne čekaj me.-
"Ali, ali... Mislila sam da ćeš sada dole. Mogli bismo da provedemo nešto vremena zajedno. Saule,
nema te gotovo čitavu nedelju."
-Oh, hajde, Virdžinija. Razgovaramo nekoliko puta dnevno.-
"Preko jednog od mojih mehova!" Robot šutnu tamnu prašinu u blizini svoje noge. "To nije isto!"
On klimnu, izluđujuće se cereći.
-Znam. I ti meni nedostaješ. Strašno. Samo...-
On zavrte glavom.
-Samo, moram nešto da proverim. Suviše je prokleto bitno da bi čekalo. A još ne mogu da kažem
nikome... čak ni tebi... sve dok ne budem sigurno znao da...-
Glas mu se postepeno utiša dok se povlačio prema vazdušnoj komori. Virdžinija je poznavala
pogled na njegovom licu, taj udaljeni, naučni pogled. Već je bio negde drugde.
"Sve dok ne budeš znao šta?" upitala je. "O čemu je reč, Saule?"
On sleže ramenima.
-Sve dok ne budem siguran da li sam poludeo... ili sam...-
Poslednje reči bile su samo mrmljanje, nešto na nekom od Saulovih stranih jezika.
"Šta?"
Ali on joj samo posla poljubac i okrenu se da pohita prema ulazu u tunel.
Onaj njen deo koji je bio iznad površine, povezan za mašinu od metala i keramike, čekao ga je dok
se vrata nisu zatvorila i ostavila je zatočenu u ledenoj noći.
Duboko pod ledom, ostatak nje nije bio ništa manje u tami.

SAUL
Zatekao je pomoćnika zapovednika Ozborna u staklenoj bašti 3. Karl je stajao pred
četrdesetmetarskim prozorom kupole, odeven u zamazano, zakrpljeno svemirsko odelo bez grudne oznake.
Svemirac je držao ulubljeni šlem u pregibu ruke i gledao đubretom posutu ravan prljavog leda.
Kakav haos, pomisli Saul, zagledan preko otrcanih skladišnih šatora, polomljenog sidrišnog jarbola,
za koji je nekada bio privezan nesrećni brod Edmund Halej. Najzad Saul shvati šta ga najviše brine. Bilo je
previše mračno tu u staklenoj bašti.
Page 139
 Srce komete
On diže pogled prema paučje tankim tornjevima koji su držali ogromno ogledalo koncentratora -
skinuto sa velikog Sunčevog jedra svemirskog tegljača Delseme. Dve žice vođica bile su otkinute. Čitav
kvadrant velikog kolektora prosto je visio.
Napolju, na površini, usamljena prilika preturala je nasumce po odlomcima, verovatno u potrazi za
materijalom kojim bi se mogla izvršiti popravka. Izgledalo je da se uopšte ne žuri.
Unutra, stvari nisu bile mnogo bolje. Četiri čoveka i tri žene ove smene radili su na sporim pokretnim
trakama slatkog krompira zalivanog kapljicama, raščišćavali komade sa plastičnih šina i čistili raspršivače
hranljivog spreja. Bila je to vitalna dužnost, ali su se kretali bez ikakve bodrosti.
Tri novoprogramirana meha sledila su radnike, ali izgledalo je da nikoga čak i ne zanima da ih nauči
novim hidroponičnim postupcima. Trake su i dalje škripale; biljke su visile u slabom osvetljenju.
Saul je bio prodrman kada je prepoznao oznaku na odeći radnika - stepenište i zvezda kao oznaka
Nivoa 3.
Svemirci! Oni su poslednji ljudi od kojih sam očekivao da odustanu!
Saul vide izraz na licu Karla Ozborna zagledanog preko ledenog polja. Pretpostavljam da ga ne
možeš osuditi zbog toga što je i on izgubio nadu, pomisli Saul. Uporan je i nije meko zamešen. Ali svako ima
svoju granicu.
Obavio je iste simulacije kao i ja. Zna šta će se dogoditi ukoliko se stvari tako nastave.
Čak i kada bi se svi uključili i sarađivali, uz sve mehove na svetu, i dalje ne bi imali ni izdaleka
dovoljno osoblja da valjano nameste lansere guranja, a kamoli da obave sav posao potreban da se spreči da
stvari ne odu u pakao. Iznenađen sam da uopšte obavlja te pokrete.
Saul se nasmeši. Nameravao je da promeni Karlovo mišljenje o budućnosti.
Ovog puta, kunem se, nećemo pogrešno razumeti jedan drugoga. Saul se nadao da će dobre vesti
naterati Karla da čak oprosti Virdžiniji pogrešan izbor muškarca.
Nikada ranije nisam razmišljao o tome, ali ovako, uz nešto sedih na zaliscima i s tim hladnim
pogledom, on nekako podseća na Simona Persela!
"Da?" reče Karl kada se primakao. "Rekao si mi da praviš bio-popis kolonije. Imaš li već izveštaj?"
"Tako je." Saul klimnu. "Ali ne mislim da ćeš biti mnogo spreman da poveruješ u njega."
Karl diže ramena. "Rđave vesti me više ne plaše."
Saul nije mogao da se uzdrži a da se kratko, oštro ne nasmeje. Zvuk je bio nagao, neočekivan na
tom svečanom mestu. Karlove oči se skupiše.
"Pogrešno si me razumeo." Saul se cerio. "Ili sam ja poludeo - u kom slučaju je vest, sa tvoje tačke
gledišta, između neutralne i dobre - ili sam napravio otkriće koje obećava zaista mnogo dobroga."
Karl je stajao sasvim mirno. Telo mu je ostalo u čučnju svemirca, ruke napred, kolena povijena.
Samo trzaj obraza odao je nagoveštaj osećanja, ali to je bilo dovoljno za Saula.
Da li je onda nada toliko bolna? Možda me mrzi, ali zna da sam i ranije izvlačio zečeve iz šešira.
Saul opomenu sebe da ne bude prebrz u donošenju ocena. Za čoveka koji je ugledao lice smrti i
spoznao očajanje, nada je često najstrašnija stvar.
"Objasni, molim", reče mlađi čovek tiho.
"Pođi sa mnom do moje laboratorije", reče mu Saul. "Čak i uz grafičke displeje, nisam siguran da
mogu da to sasvim objasnim. Ali moram ovo da podelim s nekim. Može biti da je u pitanju konačni vic beskraja
prema čoveku koji s nepokorivom drskošću pokušava da glumi Boga.

"Shvatam", reče mu Karl posle pola sata. "Našao si zarazu kometnom florom i faunom u svakom
pojedinačnom živom članu posade, u svakom klanu, čak i u onoj nekolicini ljudi koji nikada nisu izašli iz
pregratka."
Saul klimnu. "Čak i Virdžinijin bioorganski kompjuter, Džonfon, izgleda pati od neke zaraze. Stvar
nije zaista živa, razume se, ali nešto je ušlo u nju. Radim na tome da otkrijem način kako to da izlečim."
Karl sleže ramenima. "Pokušavao sam svim silama da utuvim u glave ibera i lucista da njihov rat
više nije mnogo bitan. Perseli, ortovci, svi umiru."
On se pridiže da pođe. "Možda si nam time napravio uslugu, Saule. Napiši mi sažet izveštaj da ga
razdelim. Možda će nam to pomoći da se pomirimo jedni s drugima tokom vremena koje nam je preostalo."
Saul ga zaustavi jednim pokretom. "Sedi, molim te. Nisam još završio."
Karl se uz oklevanje spusti nazad u mrežu.
"Šta još tu ima?"
"Sećaš li se one bioanalize koju sam obavio na sopstvenom telu?"
"Naravno." Karl klimnu. "Izuzev tvog reproduktivnog sistema - i tog tvog stalnog šmrkanja - prilično
si zdrav. Žao mi je što si sterilan, Saule. I drago mi je zbog tebe da te kometne klice ubijaju sporije od većine."
"Karle, uopšte me ne ubijaju."
Ovaj drugi ošinu Saula hladnim pogledom. "Ne budi guzica! Tvoj dijagram pokazuje asimptotsko
povećanje..."
Page 140
 Srce komete
"Povećanje broja vrsta organizama zagađivača, isto kao kod svih. Po normalnoj logici, ne mogu se
još dugo boriti protiv svih tih infekcija. Pre ili kasnije neka će mi uništiti imuno-sistem i širom me otvoriti za sve
ostale. Da li je to put koji zamišljaš?"
Karl klimnu. "Mnogo sam proučavao medicinsku biologiju tokom poslednjih pet godina."
"Pretpostavljam da si morao, budući da je Svatuto završio posao kao tvoj doktor."
"Tako je. I pošto je Zemlja prestala da daje savete koji vrede makar i prebijene pare." Karl iskrivi
lice, gorko se prisećajući. "Tokom svojih smena viđao sam da tipovi žive godinama s kožom obojenom u
zeleno i slabom temperaturom, boreći se kao šampioni... samo da se raspadnu u komade - bukvalno - kada ih
pogodi poslednja slamka."
Saul sleže ramenima. "To je bilo s njima."
"A ti si drugačiji?" Karl se isceri. "Ti si nekako posebno blagosloven?"
Saul požele da se nasmeje. Blagosloven? Oh, Mirijam, šta je to Svemoćni učinio sa tvojim prostim
Saulom?
On zastade i udahnu. "Želim da ti ispričam nešto. Dopusti mi da ti kažem nešto o simbiozi."

Zamisli da imaš jedan virus... prost smotuljak nukleinske kiseline spakovan u belančevinasti
omotač... ubica, pametna bomba sa samo jednim zadatkom - razmnožavanje.
Pretpostavi da taj virus pronađe vektor i prodre kroz kožu i spoljašnje opne višećelijskog
organizma... možda ljudskog bića. U toj tački, posao tek što mu je počeo. Odatle on traga za svojom pravom
žrtvom, ne čovekom, nego jednom od njegovih trilion ćelija.
Traganje možda nije odgovarajuća reč. Jer virus je samo pseudoživotni oblik. On se ne kreće za
vibracijama ili hemijskim tragovima, onako kako to rade protisti i bakterije. Virus samo luta, lebdi u vodi, ili krvi,
limfi ili sluzi - dok ne naiđe na površinu nesrećne ćelije.
Sada pretpostavi da je jedan od tih komadića poluživota imao sreće. Izbegao je odbrane organizma
žrtve. Nijedno antitelo ne uspeva da se zakači za njega i da ga odnese. Nisu ga progutale i uništile udarne sile
imuno-sistema. Srećni virus preživljava do naletanja na pogodnu ćeliju na baš odgovarajući način, i dolazi do
priljubljivanja.
Ovaj se lepi za zid ćelije, prosta kapsula od belančevina, spremna da uštrca svoju sadržinu u
prostrtu žrtvu. Jednom kada se nađe unutra, virusna RNK preuzeće veliku, složenu hemijsku mašineriju ćelije,
prisiliti je da napravi stotine, hiljade duplikata prvobitnog virusa, sve dok se, kao prenaduvani balon, oštećena
ćelija ne rasprsne. Nova horda virusa prosipa se i za sobom ostavlja samo uništenje.
Tu je virus, prilepljen za spoljašnji zid... spreman da ubrizga svoj tiranski teret u prostrtu žrtvu...
Prostrtu, da. Da li bespomoćnu?
Dugo vremena besnela je rasprava između lekara, biologa i filozofa. Sitna manjina neprekidno je
postavljala i postavljala isto pitanje.
"Zbog čega ćelija dopušta da se dogodi ta katastrofa?"
Biološki jeretici ukazivali su na to koliko je teško dograbiti i probiti složene barijere jednog ćelijskog
zida. Toliko toga je bilo uključeno i izgledalo bi toliko prosto da ćelija naprosto odbije da dozvoli prolaz.
A šta je s fantastičnim brojem koraka neophodnih da se mašinerija ćelije pretvori u robovsku
fabriku, da se ribozomi i mitohondrije prisile da obavljaju zadatke potpuno strane njihovim normalnim
funkcijama?
"Ćelija treba da omete samo jedan od tih koraka, bilo koji, i proces je zaustavljen, gotov!"
proglašavali su nevernici. "Mora biti razloga. Zbog čega ćelija dozvoljava da bude tako lak plen?"
Klasični biolozi šmrkali su zgađeno. Životinje sve vreme razvijaju nove načine da se bore protiv
virusa, govorili su. Ali virusi evolucijom razvijaju metode da zaobiđu svaku prepreku. Ravnoteža se uvek
postiže na ivici oštrice smrti.
Ali kontraši su bili uporni. "Smrt nije ništa drugo do sporedni efekat. Bolest nije rat između vrsta.
Češće je slučaj neuspelih pregovora."

"Gubiš me", reče Karl Saulu.

Saul je lupkao prstima po radnom stolu i tragao za pravim rečima. "Hmmm. Da pokušamo s jednim
primerom. Znaš šta su to mitohondrije, je li?"
Karl nakrivi glavu i prozbori šupljim glasom. "To su organele... unutrašnji delovi živih ćelija. Uređuju
osnovno ekonomisanje energijom... uzimaju elektrohemijski potencijal sa sagorenih šećera i pretvaraju ga u
korisne oblike."
"Vrlo dobro." Saul klimnu, impresioniran. Karl je zaista učio tokom dugih beznadežnih godina. Pošto
nije bio naučnik, verovatno je materijom ovladao uz pomoć grube sile. "A poznata ti je rasprostranjena teorija o
tome odakle potiču mitohondrije?"
Karl zatvori oči. "Sećam se da sam čitao nešto o tome. One podsećaju na određene tipove
slobodnih bakterija, zar ne?"
Page 141
 Srce komete
"Da, tako je."
"Neki ljudi misle da su nekada bile nezavisna stvorenja. Ali nekada davno jedan od njihovih predaka
bio je zarobljen u jednom od prvih eukariota."
Saul klimnu. "Pre otprilike milijardu godina... kada su naši preci bili tek pojedinačne ćelije koje su
lovile po otvorenom moru."
"Aha. Misle da je jedan naš predak pojeo pretka mitohondrija. Osim što ga, iz nekog razloga, tog
puta nije svario. Pustio je stvar da ostane i da radi za njega umesto toga."
Karl diže ozbiljni pogled prema Saulu. "To podrazumevaš pod simbiozom, je li? Rana mitohondrija
obezbeđivala je delotvorniji preobražaj energije u ćeliji domaćinu. A zauzvrat, više nikada nije morala da traži
hranu. Ćelija domaćin..."
"... Naš predak..."
"... brinula se za to od tada nadalje."
"A kada se ova podelila, to je učinila i druga, i prenela čitavo uređenje ćelijama kćerkama. Saradnja
je nasleđivana generaciju za generacijom." Saul klimnu. "Isto izgleda važi za hloroplaste, organele u biljnim
ćelijama, koje zapravo obavljaju posao fotosinteze. One su srodne modrozelenim algama. A i mnogi drugi
sastavni delovi ćelija pokazuju znake da su nekada bili nezavisna stvorenja."
"Da, sećam se da sam čitao o tome." Izgledalo je da Karl prvi put pokazuje istinsko zanimanje. Saul
se priseti nekih razgovora koje su vodili tokom prvih dana, pre nego što su razlike zinule između njih poput
provalije. Pitao se da li su Karlu nedostajali toliko koliko njemu.
Verovatno još više. Na kraju krajeva, ja imam Virdžiniju.
"Isto važi za čitav organizam, Karle. U normalnom ljudskom biću žive bezbrojne vrste bića, zavise
od njega, a on zavisi od njih. Od crevnih bakterija, koje nam pomažu da svarimo hranu, do posebnog tipa
stvorenja koje živi na osnovi ljudskih trepavica i čisti ih, jede raspadnutu materiju i održava ih."
Saul raširi ruke. "Nijedna od tih simbiotičkih životinja više ne može da živi nezavisno od čoveka. Niti
mi možemo da se lako snađemo bez njih. Gotovo su isto toliko deo kolonijskog organizma zvanog Homo
sapiens kao i sama ljudska DNK."
Karl zatrepta, kao da pokušava da upije taj novi skok. "To onda liči na kvantno polje u fizici. Granice
onoga što se naziva 'ja' su... su..."
"Amorfne. Magličaste. Teško ih je definisati. Shvatio si! Otkriveno je da venčani parovi uglavnom
dele istu crevnu floru, na primer. Vodi ljubav sa ženom i razmenio si simbionte. Na neki način, ti postaješ deo
istog stvorenja tako što deliš elemente koji rastu i učestvuju u oboma."
Karl se namršti. A Saul shvati da dodiruje osetljivu temu. Zato požuri dalje.
"Ali evo moje poente, Karle. Verovatno se tek vrlo malo takvih simbionta smestilo u svoje pregratke
bez prvobitne borbe, ako se to desilo i sa jednim. Evolucija ne radi na taj način... bar ne obično."
"Ali..."
"Svaki simbiont, od pomagača varenja do čistača žlezda, započeo je kao osvajač, nekada davno.
Svaki sinergizam počinje bolešću."
"Ja ne..." Karl se namršti od koncentracije. "Čekaj. Čekaj malo." Obrve su mu se sastavile od
mrštenja. "Govorio si o bolesti kao o pregovoru između domaćina i osvajačke..."
"Posetiočeve..."
"... vrste. Ali... čak i ako je to slučaj, do tog pregovora dolazi preko nebrojenih mrtvih tela s obe
strane!" Karl diže pogled, oči su mu sevale. "Istina, mogu da dođu do nekakvog modusa vivendi jednog dana,
ali to ne pomaže pojedincima koji umiru, često na užasan način, slomljeni na točku evolucije."
Saul je piljio, nesposoban da sakrije iznenađenje. U najmisaonijim trenucima Karl kao da je nailazio
na novu veštinu s rečima. Uz podsticaj sa strane, nespretni mladić pretvorio se u nešto nalik pesniku."
"Lepo rečeno." Saul klimnu. "A to je upravo ono što vidimo ovde na Haleju. Neki umiru naglo. Drugi
se bore protiv osvajača dok ih ne zaustave. Neki čak imaju i malo koristi od nuzefekata njihove zaraze."
Karl pljesnu po stolu uz glasan zvuk i okrenu se da pogleda Saula ravno u oči.
"Sve je to lepo i krasno, Saule. Kada - kada - bi bila samo jedna ili dve bolesti i kada bismo imali
generacije s milionima ljudi, u kojima bi se to moglo odigrati.
Ali to nije slučaj! Reci mi da si ti kao ona zelena osoba u hidroponiku 2..."
"Stari Mekju? Onaj koga kožni paraziti kao da napajaju hranljivim materijama stvarenim pomoću
Sunčeve svetlosti?"
"Aha. Jaka stvar. Ali - da citiram tvoj sopstveni izveštaj - čovekov um takođe je sveden na nivo
morona zbog peptidnog nusproizvoda tog istog fungoidnog parazita!"
Mlađi čovek teško uzdahnu.
"Drago mi je što si čitao moje studije."
Karl frknu. "Pored Džefersa i Virdžinijinog kompjutera, ti si jedini koji piše išta vredno čitanja.
Siguran sam da ćeš biti slavniji nego ikada kad budeš poslao izveštaje na Zemlju."
To natera Saula da se lecne. Kako je uspeo da navede Karla da ga ponovo pogrešno razume?
Page 142
 Srce komete
"Nije to u pitanju."
"Oh? A šta je u pitanju, gospon Veliki Čoveče Biologije? Reci mi! Pokazao sam ti da znam prilično,
za jednog amatera. Ubedi me! Reci mi kako će, do đavola, te iščašene teorije o simbiozi da naprave makar i
dlačicu razlike u jednoj majušnoj prenapregnutoj koloniji čiji svaki pripadnik je potpuni, sigurni bivši!"
Stanka je potrajala. Saul je čekao dok se disanje drugog čoveka nije smirilo - dok Karl ne skliznu
nazad u mrežu sa svoje strane stola, šibajući ga pogledom.
"Već sam ti rekao, ali ti nisi slušao", reče on blago. "Postoji jedna osoba na ovom planetoidu koja
uopšte nije u opasnosti. Neko s osobinama koje ga čine bezbednim na potpuno novi način.
Ta osoba sam ja, Karle."
Izgledalo je da puna poenta razgovora prvi put pogađa svemirca. On se diže.
"Ti?"
"Ja." Saul klimnu. "Moje kijanje, moje večno curenje iz nosa samo su površinske crte 'procesa
pregovaranja' o kome smo govorili. A izgleda da je moj imuno-sistem savršeni diplomata. Izuzev oštećenja
reproduktivnih ćelija, moje telo je prihvatilo sve goste gotovo bez problema. Ono prihvata ili odbacuje svaki
novi životni oblik u kratkom roku, i svaki ubrzo pronalazi sopstvenu pregradu."
Ponovo je nastala tišina.
"Sasvim sam ozbiljan, Karle."
"Ali... kako?"
"Kako?" Saul zavrte glavom. "Trenutno znam samo jedan deo toga. Na primer, nasledio sam retki
enzim koji su neki nazivali N kompleks. Otprilike desetina drugih na Haleju ga isto imaju."
"I jesu li...?"
"Otporniji na bolesti? Izgleda. Ali ima još nešto drugo, nešto u mojoj krvi što sam dobio
svojevremeno, dok sam radio sa Simonom Perselom."
"Da?" Karlov glas sada je bio ravan, izraz oprezan.
"To je nazvano jedinica za očitavanje. Koristili smo tu stvar samo nekoliko godina, dok nismo
pronašli bolje načine da ogolimo i analiziramo DNK in vivo. Gotovo sam u potpunosti zaboravio na te sićušne
stvarčice... sve dok ih nisam video kako plivaju tamo dole, gde su prevladale moje ćelije sperme."
Saul zavrte glavom. "Ne znam kako su dospele u mene, stvarno. Mora biti da su se zakačile nekog
dana, dok sam obavljao analizu gena. Ali kako god da su tamo dospele, moje telo ih koristi na neki način.
Sada mislim da znam zbog čega sam bio toliko srećan pre tri decenije, kada sam razvio nove
cijanute. Ja ih u stvari nisam razvio. Moje telo je to učinilo."
Tu je došla najduža tišina od svih do tada.
Karl najzad progovori.
"Čitao sam ja i psihologiju, Saule. Znaš, razume se, da su tvrdnje o sopstvenoj neranjivosti simptom
paranoje?"
Saul sleže ramenima. "Ja sam, u gotovo svakom osnovnom smislu, u potpunosti zdrav. U
potpunosti. Jedini u koloniji. Ne veruješ mi?"
"Razume se da ne! Za šta me držiš?"
Saul ispruži ruku. "Uhvati je", reče on nemarno. Posle trenutka oklevanja, Karlovi ogrubeli prsti
obujmiše Saulove, još meke od toliko dugog vremena u pregratku.
Karlov mrki osmeh nestade i pređe u napetu usredsređenost dok je Saul stiskao, i dalje
nastavljajući da nemarno govori.
"Bolesti, dekondicioniranje zbog mikrogravitacije, iscrpljenost od pregratka... sve vas je to tuklo dok
najzad niste došli do toga da bi neki drogirani mladi izviđač mogao da prebije bilo koga od vas sa jednom
rukom vezanom."
Na Karlovom čelu pojaviše se kapljice znoja. Uporno, uz groktanje, pokušavao je da nadvlada
Saulov stisak.
"Znaš da ne možeš da završiš lansere za guranje na vreme, čak ni uz pomoć svih Virdžinijinih
mehova. Potrebni su ti ljudi, a ti ih nemaš, Karle. Dve stotine ostavljenih u pregracima zauvek, drugih stotinu
slabašni kao mačići..."
On pusti i Karl klonu nazad, uz iznureni uzdah i razrogačene oči.
"Nisam ti ovo pokazao da bih ti trljao nos tvojom slabošću, Karle. Samo sam želeo da poveruješ
kada kažem da možda postoji način. Način da se slična imunost da mnogima, možda čak i većini članova
ekspedicije.
Karle, može biti da ipak nismo osuđeni."
Ništa više nije rekao. Nije imalo smisla dalje razgovarati. Kada ovaj drugi bude imao pitanja,
postaviće ih. Daj mu vremena da to upije, pomisli.
Upravo u tom trenutku Karlovo lice bilo je poput kipa. On ustade - kruto, nesigurno - pa je piljio u
Saula čak i dok se povlačio, vrteći glavom. Jednom rukom dodirnuo je ploču vrata i prosuo fosfornu svetlost u
zamračenu sobu.
Page 143
 Srce komete
Iz hodnika, Karl je i dalje piljio u njega, sve dok se vrata nisu ponovo zatvorila i odsekla vidik, ali ne i
sliku.
Posle jednog trenutka Saul podiže pogled prema tavanici.
Oh, znam te, Ado-šeme, pomisli on na bradatog boga Abrahamovog, žestokog pogleda. Jutros sam
otvorio tvoj dar, pocepao hartiju omota i pogledao unutra. A sada sam upravo pokazao njegovu zastrašujuću
lepotu čoveku koji je nekada bio prijatelj.
Najpre izgleda kao lep dar. Poput kamena koji je tekao kao voda za hebrejsku decu u pustinji. Ali ti i
ja znamo da je u kutiji druga kutija, pa još jedna, i tako do beskonačnosti.
A ja još nisam bliže odgovoru na osnovna pitanja, zar ne? Odakle dolazi Halejev život? Da li su
komete zasule Zemlju nekada davno? Ili smo mi tek poslednji osvajači ovog svetića? Kako je sve ovo uopšte i
moglo da se odigra?
Nije bilo odgovora, razume se.
On se nasmeši prema gore, kroz pola milje kamenitog leda, prema zvezdama.
Oh, da. Uspeće ti vic.

KARL
Karl i Virdžinija kruto su sedeli u susednim mrežnim naslonjačima. G-točak se pokvario pre više
godina i mali sporedni efekti stalne niske sile teže pokazivali su se. U sali za odmor nije bilo nikoga, izuzev njih;
njen živahni vremenski zid išao je neprimećeno. Snena kamila lagano se klatila vrhom udaljene peščane dine.
"Ono što pitam je da li misliš da je sačuvao sve klikere u glavi?" upita Karl direktno.
"Razume se da je Saul savršeno u redu", odgovori ona ozlojeđeno; napetost je bila vidljiva u govoru
njenih pokreta.
Treba da upamtim, ona stvarno voli tog drkadžiju, pomisli Karl. Okej, budi diplomata. "Brinem se za
njegovo... zdravlje."
Virdžinija se nije dala zavaravati. "Hoćeš da kažeš kako misliš da je njegovo otkriće samoobmana."
"Pa, jeste ekstremno." Karl zabaci ruke u vazduh i zagrme: "Ja, Saul Linc, bogoliki sam besmrtnik.
Imun! Nedodirljiv! Kleknite, obični smrtnici!"
"To nije njegov stav."
"Pa, recimo da se ponaša kao mirni megaloman."
"Opisivao je teoriju."
"Sa sobom kao krunskim dokazom."
"Pa, da. Ko ovde još ima N-konstelaciju?"
"Dobro pitanje. Mogla bi da proveriš dnevnik DNK za truplaše."
Virdžinijine oči skrenuše malčice u stranu, samo na trenutak, ali do sada je naučio da je čita prilično
dobro. "Već jesi, je li tako?"
Klimnula je, preplela prste i zagledala se u njih. "Ima još troje."
"Dobro. Lak način da mu se proveri teorija, je li tako? Izvadi ih iz pregratka i vidi hoće li da navuku
neku klicu."
"Saul je rekao istu stvar kada sam ga obavestila juče."
"Hmmmm. Pitam se zbog čega nije pomenuo tu sitnu činjenicu meni."
"Bio je zauzet. Pretpostavljam da želi da još promisli o stvarima pre... eksperimentisanja."
"Ili možda - samo možda - želi da učini sve sam. Veliki Saul spasava sve."
Virdžinija planu. "Nemaš pravo da tako govoriš!"
On podiže ruke. "Okej, možda je i tako. Recimo da sam ovih godina imao posla sa mnogo
iščašenih. Navikao sam da u sve sumnjam."
Ona se ugrize za usnu. Zadržava bes? Ili zadržava u sebi sumnju da sam možda u pravu?
"Ukoliko Saulovo unošenje mikroorganizama bude radilo", reče ona odmerenim tonom, "imaćemo
mogućnost da se spasemo. Ekspedicija će uspeti. Moraš mu verovati. Ti hoćeš da odobriš njegov probni
tretman dobrovoljaca, zar ne?"
Karl sleže ramenima. "Moja ovlašćenja su ograničena. 'Plemena' obezbeđuju fizički rad. Ja se
bavim rutinskom organizacijom i pravim liste održavanja. Nisam kapetan Blaj. Ne vidim kako bih mogao da ga
sprečim da regrutuje... dobrovoljce." Zamalo što nije rekao krelce.
"Dobro. Videćeš, Karle. Ovo nam je nada."
Nada? Osetio je iskušenje da pomene Virdžiniji sporedno dejstvo Saulove divotne simbioze -
njegovu sterilnost. Ali ako joj je Saul već rekao za to, on bi izgledao pokvareno.
Karl zastade. Nad njenim ramenom, karavan kamila ispucale kože neumorno je gazio preko
prostrane peščane pustoši, usmeren prema zelenoj mrlji palmi, na pola puta do obzorja oštre ivice. Na vrhu
svake od njih njihali su se trgovci u crvenim odorama i gledali pravo u Karla, s neskrivenom sumnjičavošću.
Njihove slike titrale su od topline, od čega se ogromni karavan talasao kao san. Psihološki delotvorno, nema
sumnje, ali Karlu je i dalje bilo hladno.
Page 144
 Srce komete
"Nešto te brine, Virdžinija?"
"Džonfon je... bolestan."
"Čuo sam. Da li se u tome - u njemu - nešto pokvarilo?"
"On je organska matrica, seti se. Saul misli da je dobio neku zarazu Halejevih obličja. Nadam se da
je Saul u stanju da nađe lek."
Ona poče da mu opisuje osnovne crte problema, analogiju između Džonfonove nežive organike
naspram običnog mesa i krvi, i to kako je Džonfon u stanju da se 'prehladi' na više nego metaforički način. Karl
je slušao i dugo je gledao u oči. I dalje je osećao staru privlačnost, onu laganu toplu čežnju koja bi narasla u
njemu čim bi se opustio. Njena zamišljena usta puna iščekivanja, kraljevski izgled njenih visokih jagodica..."
"Da li je Džonfon besmrtan, isto kao što bi to trebalo da bude Saul?" upita Karl.
"Saul bi mogao učiniti da bude takav. Ukoliko pronađe lek. Ako je Saul u pravu o sebi..."
"Ja i dalje mislim da je sve to sanjarija."
Ona kruto reče: "Moramo smesta testirati ono troje iz pregratka."
Deluje toliko sigurno. Da li bi Linc mogao biti u pravu?
Virdžinija je bila previše iskrena da bi dopustila da je ljubav u potpunosti zaslepi. Dala bi neki znak
da sumnja u Saula...
"Okej, pod pretpostavkom pravog čuda, biće nam potrebno da aktiviramo veću oblast farmi. Biće
potrebno da izvučemo gotovo sve iz pregradaka. Možda - ko zna? - Saul može da izleči i one sa crnim
okvirom."
"Čak i zapovednika Kruza?"
Ta misao žestoko pogodi Karla. "Može biti", reče on da prikrije zbunjenost. Oživljavanje viših
oficira... više neću biti toliki budža ovde. Ali bilo bi sjajno ponovo raditi sa kapetanom, s nekim ko stvarno zna
kako se rade stvari...
"Biće to đavolska žurba, sad kada do afela ima samo nekoliko godina."
Virdžinija se ozari. "Možemo to da učinimo. Znam da možemo."
"Prokleto istinito." I Karl se prisili da se nasmeši s nadom.
Zbog čega ne biti optimista? Ne može da boli, posle svega što se dogodilo. U najgorem slučaju,
Saul Linc se dokazuje kao budala. U najboljem... pa, u najboljem mogli bismo čak da dovršimo lansere
guranja, da pokrenemo Haleja, zapravo da nastavimo misiju.
Ali Karl je znao da čak i čuda imaju nedobrodošle posledice. Šta će nada učiniti sa plemenima?
Tada će doći do pravih unutrašnjih borbi oko toga gde usmeriti ovu staru ledenu kuglu da padne
kroz trideset godina.

VIRDŽINIJA
Virdžinija obrisa suze. Bez ikakve sile teže vredne pomena, suze su joj navirale i visile u titravim
niskama koje je na okupu držao površinski napon. Morala je ili da otrese glavu ili da ih razmaže. Na izboru je
imala ili to ili da nosi mala sočiva od slane vode i da posmatra svet prelomljen kroz svoj bol.
"Hoće li s njime sve biti u redu?" upita ona. Glas joj je drhtao kao u devojčice, ali Virdžinija se nije
stidela. Mnogi ljudi marili su za određene predmete kao za ljudska bića. A Džonfon je bio nešto mnogo više od
lutke krpenjače.
"Mislim..." Saulov glas dolazio je i nestajao. Glava mu je bila uronjena u holo tank, kubni metar
simulacije precizno kvadratnog oblika koja je izgledala kao akvarijum ispunjen nekom bizarnom izmišljotinom,
noćnom morom glavnog kuvara sastavljenom od blistavih delića i komadića. Bila je to bojama kodirana
predstava složene hemije koloidno-stohastičkog kompjutera, a na tom dubokom nivou sva njena stručnost bila
je beskorisna. Virdžinija je možda bila valjan programer, ali nije znala gotovo ništa o molekulima, ili o tome od
čega su se razboljevala pseudoživa stvorenja.
Saul je mrmljao. Nije mogla da sledi ono što je radio rukama, duboko unutar holoa, ali šta god da je
otkrio, izgleda da ga je zadovoljilo. On se zavali. "Isključi prikaz", reče on dijagnostičkom kompjuteru.
"Pa?" Virdžinijine noge nervozno se napregoše i ona je morala da se uhvati za prostirku da ne bi
bila odbačena iznad poda. "Pa? Reci mi. Mogu to da podnesem."
Saul je uze za ruku, a njegove plave oči kao da su blistaje. Jeknula je kada je pročitala odgovor u
njima. "Biće sve u redu!" Ona kliknu, okrenu se i baci mu se u naručje. "Popravio si ga!"
Oh, kako je on čovek pun razumevanja, pomisli ona; da je grli i smeje se dok njene suzne oči
neizbežno ostavljaju tragove na njegovom obrazu i dok mu srećno šmrče za vrat. Oh, kako topao, snažan i
dobar.
Ruke su mu gladile njenu kosu, blizu zavoja na potiljku gde su joj njegovi novi lekovi suzbijali osip.
Da ju je pre nedelju dana bilo ko makar očešao u blizini toga, skočila bi od bola. Sada je više uopšte nije
bolelo. Infekcija je gotovo nestala.
Bilo je lepo da ponovo oseća dodir.
"Mora da misliš da sam idiot", reče ona najzad kada je uzela maramicu i sela mu na krilo da izduva
Page 145
 Srce komete
nos.
"Ne, ne mislim."
"Pa, to samo pokazuje koliko mnogo znaš. Jer jesam. Tako da se ponašam zbog jedne mašine."
On joj vrati ispali pramen crne kose na mesto. "Onda sam i ja idiot. Bio sam đavolski uznemiren
zbog ovoga. A i Karl."
Virdžinija šmrknu. "Karl je zabrinut zbog toga što je Džonfon daleko najbolji kompjuter koji nam je
preostao. Karl ne može da obavi guranje bez njega."
"Pa? To je dovoljno jak razlog."
"Pretpostavljam. Ali svejedno, njega nije stvarno briga." Virdžinijine pesnice se stisnuše. U stvari,
razbesnela se na Karla zbog nečeg drugog. I dalje se penila zbog onoga što je rekao o Saulu.
Uvek mi se dopadao Karl, pomisli ona. Mnogo. Ali ume da bude tako proklet tikvan. Nedelje su
prošle otkako je Saul počeo da deli serum napravljen od njegove sopstvene krvi, i tek sada, posle jednog
neverovatnog izlečenja za drugim, Karl najzad priznaje da se čudo zaista dogodilo.
Razume se, to nije bilo pošteno. Karl je toliko dugo živeo uz nagrizajuće očajanje, sa
pretpostavkom da je sve izgubljeno, da je bilo potrebno i navikavanje na nadu.
Svi će morati malo da se prilagođavaju.
Mnogo toga izmenilo se od egzodusa lucista. A sada, zahvaljujući Saulovim lekovima, sve više i više
ljudi izvlačeno je iz pregradaka, lečeno i upućivano na posao gradnje i isprobavanja naprava koje će biti
potrebne kada bude trebalo da se Halejeva kometa pretvori od lebdeće ledene lopte u svemirski brod.
Razume se, Saulove metode nisu mogle da poprave nemoguća oštećenja, ili da dignu nepovratno
mrtve. Ali nadali su se da podignu aktivno stanovništvo kolonije na otprilike dve stotine, više od polovine broja
prvobitno planiranog, kada su se Edmund i četiri tegljača na jedra otisnuli sa Zemlje.
Doskora zamrla mesta lansera, dole na jugu, već su hujala. Izgledalo je da lucisti rade sa
Džefersovim tehničarima - pa čak i sa Sergeovljevim iberima u novoj atmosferi saradnje.
Samo kada bi to moglo da potraje, požele ona. Nekako, iako to želim, ne verujem da hoće.
"Daj da ti vidim ruku", zatražila je ona. Kada joj ju je Saul pružio, ona pronađe tragove brojnih uboda
koji su zaceljivali. "Iz koje si uzeo krv za Džonfonov serum?"
On se nasmeja. "Kako mogu da znam, Džini? Ali reći ću ti. Priznajem da mi je to do sada bio najteži
slučaj. Nisam imao pojma da su bioorganski procesori toliko složeni." Izraz mu postade zamišljen. "U stvari,
zagađivač je bio prefinjeni, samorazmnožavajući molekul nalik prionu, koji je nekako dospeo u hlađeno
kućište Džonfona dok smo mi spavali. Da mu je dopušteno da nastavi još neko vreme..." On sleže ramenima.
"Ali ti si ga uhvatio na vreme." Virdžinija je i dalje bila toliko nemirna da je to izašlo poput pitanja,
uprkos njenom poverenju u Saula.
On se nasmeši. "Oh, našoj zameni za sina biće dobro. Korišćenjem metoda simbioze, pretvorio
sam molekul u varijantu koju Džonfon može da koristi u svojim sistemima za samopopravljanje. U stvari,
izgleda čak da ga to malo ubrzava. Moraćeš da proceniš dejstvo sama, razume se."
Virdžinija je zatreptala kada je Saul označio Džonfona kao njihovu 'zamenu za sina'. Razume se,
Saul je sada bio, baš kao i ona, nesposoban da ima još sopstvene dece. Ona shvati, uz nešto osećaja krivice,
da to čini da oseća da mu je još bliža. Sada će tešiti jedno drugo.
Oh, imaćemo svojih problema. Kako vreme prolazi, naš odnos neće postajati savršeniji. To se
dešava samo u knjigama.
Ali jedan stih dođe joj, sasvim iznenada, kao što se u poslednje vreme sve češće dešavalo s
njenom poezijom. Bio je to jedan haiku.

Pod šatorom zime

Naša deca - seme pod snegom,
dok hvatam tvoj topli miris...

Saulov pogled bio je dalek. "Zapravo, neke tehnike za rad s koloidnom organikom izgledaju
primenljive na biološko kloniranje. Rad sa Džonfonom dao mi je neke ideje..."
Ona se nasmeja i prošašolji mu kosu, koja je sada u korenu postajala zapanjujuće smeđa - iako joj
je Saul rekao da zapravo ne postaje 'mlađi', samo 'savršen za jednog sredovečnog čoveka'.
"Ti uvek dobijaš ideje. Hajde, Saule. Želim da razgovaram sa Džonfonom."
Ona se odgurnu prema mreži pored kontrolne stanice i prikupi kosu u jednu ruku. Potom odlepi
zavoj i ogoli svoj neuralni priključak.
"Uh, možda bi mogla da pričekaš..."
Oči joj sevnuše. "Da li je to naređenje, doktore?"
On sleže ramenima i nasmeši se. "Pretpostavljam da bi to učinila onog trenutka kad okrenem leđa."
Ona se nasmeši. "Nedelje su prošle. Previše za jednog neizlečivog informacionog narkosa poput
mene."
Page 146
 Srce komete
Legla je na leđa u mrežu. Njen mali meh pomoćnik, Vendi, zazuja i prinese prilično izlizani kabl
priključka, koji škljocnu na mesto uz tihi, puckavi zvuk. Ona oseti kako je Saul skliznuo pokraj nje kada se
zavalila i zatvorila oči pred poznatim pulsiranjem duž direktne linije do njenog mozga.
Kako si, Džoni? upitala je, oblikujući subvokalne reči pažljivo, kao što se govori detetu koje je bilo
bolesno.
ZDRAVO, VIRDŽINIJA. IMAM ZA TEBE NEŠTO POEZIJE.
Reči su titrale u prostoru iznad njihovih glava i takođe odjekivale njenim slušnim nervom. Mogla je
da kaže, već na osnovu čistoće tonova, da su stvari mnogo, mnogo bolje.
Ne još, Džoni. Najpre želim da obavim na tebi celokupnu dijagnostiku.
U REDU, VIRDŽINIJA. UVODIM SUB-OSOBU 'G. POPRAVIŠ'.
Saul nikada ranije nije video tu simuliranu osobu. On se nasmeja kada se pojavi kristalno jasna slika
čoveka u umašćenom kombinezonu koji je brisao ruke o krpu. Iza radnika žurili su pomoćnici, vrzmali su se
okolo i nosili stetoskope, voltmetre i džinovske francuske ključeve nad ogromnom skelom. Unutar nje,
ogromna troma mašina odzvanjala je i brektala. Para je šištala, a duboko brujanje prožimalo je sve.
Jedna fascikla pojavi se niotkuda. Glavni mehaničar se nasmeši dok je stavljao par bifokalnih
naočara i prelazio pogledom listu.

UPRAVO VRŠIMO PROVERU, MIS. PRELIMINARNI REZULTATI IZGLEDAJU PRILIČNO DOBRO.

OPŠTI STATUS SISTEMA VRATIO SE NA NOMINALNI. RUTINE ZA SAMOISPRAVLJANJE SADA
RADE NA BAZI 'RECI MI TRIPUT', ŠTO JE SMANJENJE SA PETOSTRUKE PROVERE TOKOM
VANREDNOG STANJA. ODRŽAVANJE SOFTVERA JAVLJA DA SE PROGRAMI IZVRŠAVAJU
NORMALNOM ILI POBOLJŠANOM DELOTVORNOŠĆU.
IZGLEDA DA SADA IMAMO OZBILJAN PROBLEM SAMO U JEDNOJ OBLASTI.

Pa? Šta je to? pitala je.

G. Popraviš pogleda je preko ruba naočara.
IMAM ZA TEBE NEŠTO POEZIJE, VIRDŽINIJA.
Glava joj se iznenađeno trže. U potpunosti iste reči...
Nešto se tu dešavalo.
"Šta je, Džini?" upita Saul, osetivši nešto njene zabrinutosti preko sopstvenog priključka.
"Ništa, najverovatnije..." promrmlja Virdžinija. Usredsredila se na slanje sondi niz nekoliko prilaza
odjednom, ne bi li sama našla šta se nalazi iza toga.
Delovalo je toliko glatko. Da li je to bilo samo u poređenju s Džonfonovim prethodnim povređenim
stanjem? Ili je kruženje tim kanalima tokova podataka izgledalo lakše nego ikad? Gotovo kao da je mogla da
zađe u prave misli, umesto da koristi simulacije koje je kompjuter obezbeđivao da bi oponašao iskustvo.
Blokovi memorije bili su predstavljeni metaforama - katalozi kartica, ormarići za kartoteke, milju duge police za
knjige - i redovi mudrih pripovedača...
Ovde. Naišla je na prepreku. Nešto je čuvalo stražu iza visoke ograde sa šiljcima i čvrsto
zaključanih dveri. Blokada. Velika nakupina podataka, skrivena, nepristupačna.
"Mislim da naprosto malo pati od zatvora", reče ona. Saul zakevta naglim smehom, a onda se isto
toliko brzo prekide kada je osetio njenu ozbiljnost.
Veliko je. Šta je to Džonfon tu nagurao?
Ona gurnu zaglavljeno mesto metaforičkim polugama, koje su zapravo bile pažljivo izrađeni
matematički potprogrami.
Probaj Klajnfeldov transform... rotaciono preslikavanje... da.
Pomoćna rutina ukazala se u vidu ključa koji je neprekidno menjao oblik sve dok nije skliznuo u
bravu i okrenuo se. Svetlost pokulja napolje.
Pa, neka sam mungos plave njuške!
"Pet stotina terabajta poezije!" Ona glasno jeknu. "A polovina toga je označena kao podaci
trostrukog A prioriteta!"
"Poezija? Prioritetni podaci?" upita Saul. "Ne razumem."
"Ni ja." Onda Virdžinija stade. "Oh!"
Zapanjena, ona se okrenu Saulu i otvori oči. Uzvratio joj je pogled.
"Džonfon je znao da je bolestan! I zato je izolovao deo sebe, da bi sačuvao za mene važne
podatke. Koristio je sub-keširanje koje sam već dvostruko osigurala... moju poeziju!"
Ona vrati pogled prema tavanici, zapiljena. "Pet stotina terabajta... višak se prosipao u sve što je
Džonfon radio. Nije čudo što je Karl naletao na na izgled nasumične pesme dok je obavljao rutinske
proračune."
Saulov glas bio je izgubljen u mislima. "Ali poezija!"
Ona klimnu. "Da vidimo čemu sve to žurno piskaranje."
Page 147
 Srce komete
Podari nas uzorkom odabira poezije sa trostrukim A prioritetom, molim te, zatražila je ona od g.
Popraviša.
Figura u radnom kombinezonu sleže ramenima.
HVALA, MIS. OVDE JE POSTALO POMALO TESNO.
On nestade, a reči odjednom potekoše.
Patentni zavod Sjedinjenih Država
Serija Tr - 87239345-56241

Gde je proleće,
Ovde na granicama Sola?
Gde...

Minijaturizovano energetsko napajanje za robote

Gde zvezde, bez žmirkanja,
vladaju mračnom...
Izdato 8. maja 2089.
vladaju mračnom oblašću...

Za Virdžiniju bilo je to jedno od najneobičnijih uobličenja u stihove koje je ikada videla. Izgledalo je
kao da je mašina preplela poeziju sa nekom vrstom dokumenta. Počela je da se brine da je to znak druge
bolesti, do sada skrivene. Ali onda je čula kako se Saul glasno smeje i pljeska rukama.
"Razume se!" kriknu on. "Bitni podaci pomešani su sa pesmama da bi bili zaštićeni."
"Daaa." Ona klimnu, shvatajući na šta misli. "Ali... ali kakvi su to podaci? Šta je to bilo toliko bitno da
je moralo da bude skriveno u moj izdvojeni fajl radi bezbednosti?"
"Pogledaj datum, draga. Pre samo sedam godina. Ta stvar poslata je od kuće! A na prvi pogled
izgleda da su tu čitavi tomovi, biblioteke te stvari!"
Bila je zbunjena. "Karl nije govorio ništa o ovome."
"Nije znao. Uld-Harad je tada bio zapovednik, a Karl je još bio u pregratku. Uld-Harad mora da je
naprosto to zanemario. Već tada postajao je mističar."
"Ali zemaljska kontrola bila je toliko škrta sa pomoći..."
"Ko je išta pominjao o zemaljskoj kontroli?" Saul se ponovo nasmeja. "Evo, da se kladimo da mogu
da pročešljam čitavu stvar i da nađem prateće pismo."
"Prateće pismo?"
Ali Saul je već radio. Odašiljao je naredbe toliko brzo, toliko spretno da je Virdžinija osetila neobičnu
protivrečnost: dodir ljubomore zbog toga što je neko toliko vešt unutar njene oblasti, pomešan s ponosom što
je toliko dobro naučio. Stranice, sveske, tomovi sevali su u automatskom slaganju koje je odvajalo podatke od
tabaka i tabaka poezije.
Par titravih redova stihova zapade joj za oko. Nije ni tako loše, pomisli ona. Džonfon se popravio,
iako je bio bolestan. Kada bi to bilo poslato do Zemaljske strane, možda bi deo bio objavljen... Još jedan pali
Tjuringov test.
"Evo! Evo ga", obznani Saul. "To je pismo u video-obliku."
Pojavi se višebojna mrlja, a onda nova slika zatitra pred njima. Smesta je znala da to nije jedna od
Džonfonovih simulacija. Bila je to stvarna, snimljena emisija.
Žena kratko podšišane kose sedela je za konzolom, odevena u pripijeno odelo. Lice joj je imalo ono
rumenilo visoko na obrazima koje je poticalo od dugog vremena provedenog u niskoj gravitaciji. Bila je
našminkana na neobičan način, potezi boje u obliku munja išli su joj preko čela od slepoočnica na način koji
mora da je bio u modi kada je poruka poslata.
Iza žene bio je širok panoramski prozor koji je prikazivao prostranu crvenkastu pustinju, posmatranu
s velike visine. Rasute oblakei peska vijale su oluje preko neizmernih pustara. Nekako, Virdžinija je znala da to
nije slika sa vremenskog zida, nego prava stvar.
"Halejeva kolonijo", obznani žena. Njen naglasak Virdžinija nije bila sasvim u stanju da odredi, ali
napetost u njenom glasu bila je nepogrešiva. "Haleju, zove baza na Fobosu. Slušali smo vašu priču, čuli
agoniju vaših izgubljenih nada, koje su istovremeno i naše. Zabeležili smo surovi postupak koji ste primenili, i
stidimo se.
Za nekolicinu nas, taj zločin prešao je svaku granicu. Preuzimamo na sebe rizik da vam emitujemo
ove izraze naše dobre volje, zbog toga što bi, kada to ne bismo učinili, to značilo da se pridružujemo
bezdušnosti generacije kojoj je previše udobno i prijatno da bi marila na bivša obećanja. Previše izgubljene u
svojim zadovoljstvima da bi se sećala."
Žena zastade. Njena bojazan bila je očevidna u belini njenih zglavaka dok su joj ruke držale ivicu
konzole.
Page 148
 Srce komete
"Ukoliko nas volite, ne odgovarajte, niti se mučite da se oglasite na ikakav način. Ne pominjite ovo
zemaljskoj kontroli. Ovi pokloni dokaz su da nekolicina na Zemlji i u svemiru nije zaboravila svoje srodnike,
one koji putuju hladnim krajevima i niz reku očajanja.
Neka vas Svemoćni vodi do vaših sudbina, narode komete... narode najdubljeg svemira."
Slika zatreperi i nestade. Sledio je neprekidni tok indeksa, tekstova, konstrukcija, patenata, muzike.
Saul je uzbuđeno pregledao listu, ali tokom nekoliko trenutaka Virdžinija je bila u stanju samo da trepće,
ponovo zagledana kroz suze. I dalje joj se činilo da čuje kako joj glas žene sa Fobosa odjekuje umom.
"Džonfon je bio u pravu", prošapta Virdžinija, iako je u tom trenutku Saul bio previše obuzet,
uzvikujući pad jednim za drugim naslovom, koji su kuljali preko razbijenog logičkog bloka kompjuterske
memorije, da bi održao pažnju.
"Džonfon je bio u pravu. Ovo potpada pod poeziju. Nema drugog mesta za to."

Peti deo
JEDNIM POTEZOM PTIČJEG PERA

2094.

Samo dvaput živiš:

jednom kada si rođen
i jednom kada pogledaš smrti u lice.

Bašo, japanski pesnik, 1643-1694.

SAUL
Postojanje. Život. Svest.
Te reči često se koriste kao sinonimi, ali on je znao da su one zapravo tri veoma različite stvari. Tri
stepena postanja.
Da li poslovično drvo koje pada u pustoj šumi pravi zvuk?
Da li je to pitanje ikada postavljeno pre nego što su se odigrala sva tri stadijuma?
Postojanje bi trebalo da je počelo pre gotovo dvadeset hiljada miliona godina - u vrelom toku
kvarkova i leptona kada se samo vreme zakovitlalo, kao zaslepljeno, i zabolo prema nečemu što je potom
nazvano budućnost. Vaseljena je mogla slučajno poprimiti bezbroj drugih oblika - sićušnom promenom
verovatnoće i dimenzija. Da je makar jedna osnovna fizička konstanta bila za delić različita, život nikada ne bi
eruptirao iz hemije čiji je katalizator bila glina, posle milijardi proizvoljno određenih intervala.
Ali život jeste eruptirao... sam se organizovao, sam razmnožavao i organizovao ostale stvari. Život je
težio, od samog početka, da menja svoje okruženje, svoju okolinu.
Ali to nije bilo kraj. Onda je došla treća kreacija. Došla je svest...
Patuljasti giboni leteli su niz tunel ispred Saula, cvrkutali jedan na drugoga i gipko se vili od kablova
do leda pokrivenog mahovinom. Na jednom secištu oni se zavrteše u mestu, pa su gledali Saula, krupne
smeđe oči upitno su žmirkale.
"Strpljenja, deco", reče im on. "Pustite tatu da pročita oznake tunela. Treba da se sretnemo sa
jednom Džini kod Pećine plavog kamena."
Dva mala čovekolika majmuna visila su u blizini dok je on plivao prema mestu spajanja dva
hodnika. Debeli zeleni pramenovi pokrivali su stari okomiti tunel i oznake ogranaka, ali ispod zaklonjenih
oznaka bili su duboki urezi i otkrivali tamni svetlucavi ledeni konglomerat, obojen supstancom otrovnom za
halejevske oblike života.
Strela nadesno koja probija veliko O.
O kao Opstanak.
"Da, ovo je put." On namesti ranac. "Hajde, Makse. Hajde, Silvija."
Dva minigibona sleteše mu na ramena. On se odbaci, sledeći fosforescentni sjaj lihenoida.
Dve godine, pomisli on. Dve godine je prošlo otkako je, odjednom, počelo da izgleda da nas je
vaseljena pustila da predahnemo. Otkako se litanija rđavih vesti preokrenula.
Pitam se koliko će ovaj dobri period potrajati.
Izgledalo je da svi pripisuju njegovim serumima i Virdžinijinim čudotvornim mehovima preokret u
sreći kolonije. Ali Saul je znao da je deo problema odranije nastao kao posledica čiste i proste usamljenosti.
Stvari nisu bile iste posle onog popodneva i Virdžinijinoj laboratoriji, kada se Džonfonova
memorijska blokada izazvana bolešću srušila, i kada su otkrili da ipak nisu zaboravljeni.
Nije bilo više poruka od njihovih tajnih dobročinitelja. Ali to nije bilo bitno. Još važnije od tehnika koje
su primili bilo je bodrenje morala, znanje da neko tamo kod kuće i dalje mari.
Čak i zvaničnici na Zemlji kao da su se smilostivili. Kolonija je zujala o 'starateljskom paketu' koji se
Page 149
 Srce komete
bližio susretu sa Halejem - poslala ga je velikom brzinom zemaljska kontrola, očevidno opterećena krivicom
zbog nekadašnjeg zanemarivanja.
Nikakvo čudo da Džefersove ekipe stižu toliko da urade dole na južnom polu. Virdžinija ocenjuje da
će zapravo biti u stanju da počnu guranje ovog meseca.
To jest, ukoliko potraje mir između klanova...
Prolaz pred njim postade svetliji. Maks i Silvija baciše se sa njegovih leđa i pohitaše duž kabla,
žureći prema ćeretavom pozdravu.
"Ko je to, Hokulele? Ko stiže?" upita duboki glas iza kamenitog luka. "Oh, smiri se, ti šašavo
majmunče, zar ne vidiš da su to samo Maks i Silvija? Dođi, dr Lince!"
Osmeh Keoki Anuenua bio je širok a njegov stisak snažan kada je izvukao Saula u široku odaju
koja je izgledala napola kao ledena palata, a napola laboratorija ludog naučnika. Uski otvori nalik pećinama
vodili su u svim smerovima, oivičeni svetlucavim, facetovanim strukturama očvrslog kristala. U nekim odajama
moglo se videti kako se kreću ljudi i rade na raznim poslovima. Neki se zaustaviše i mahnuše Saulu.
U središtu odaje nalazila ogromna gromada od nekog plavkastog metalnog aglomerata, neobična
formacija koja je grupi koja je živela ovde dala ime.
Svuda je bilo meko zelenilo bujnog biljnog života. Tu travnjačko prostranstvo detelini slične Trifolium
halleyense, tamo busen mutirane kadifice koja je izrastala iz noćne crnice u vretenasta obličja kakva nikada
ne bi bila moguća na rodnom svetu.
"Sjajno što te opet vidim, dok", reče Anuenue. "Mojim ljudima uvek je drago kada nam dođeš u
posetu."
Saul je odustao od pokušaja da natera Keokija da ga zove Saul, kao što su radili svi ostali. To što je
krupni Havajac sada bio stariji od njega - njegova nekada čađavocrna kosa postala je srebrna, a oči su mu bile
duboko urezane borama osmeha - izgleda da za njega nije bilo važno.
"Ćao, Keoki. Dobro izgledaš."
"Kako ne bih? Nikada nisam bio stvarno bolestan, kao toliko drugih, ali od tih tvojih lekova osećam
se kao da bih mogao da jašem na talasu čitavim putem do Molokaja!"
Smeh mu je bio zarazan. Saul se pruži i pomazi malog majmuna kapucinera, na ramenu svog
prijatelja, skrivenog iza Anuenueove glave i sumnjičavo zapiljenog u gibone. "A kako je Hokulele? Da li i dalje
ima veliki apetit?"
Keoki se nasmeja. "Nedeljama nije opažen nijedan ljubičasti u blizini Pećine plave stene. Prisiljena
je da živi ovih dana od ostataka sa stola, a ona to mrzi!"
"Pa." Saul se nasmeši. "Ubeđen sam da će je majčinstvo dovoljno zaposliti."
"Znaš to?" Anunenue podiže majmunče. "Ua huna au ia mea... nisam bio siguran smem li da ti
kažem, pošto si želeo da pazimo pre nego što dopustimo da ijedna zemaljska vrsta postane nezavisna od
tvojih odaja za kloniranje. Ali Virdžil Sims je došao u posetu iz Centrale, a sa sobom je doneo svog mužjaka..."
Saul odmahnu rukom. "Nije bitno. Izmenjeni kapucineri su očigledno uspeli. Treba da vidimo hoće li
se valjano razmnožavati."
Ključ su bili podaci sa Zemlje. Jer iako je nauka tamo kod kuće bila u jadnom stanju, određeni
napredak nije se mogao izbeći. Saul nikada ne bi bio u stanju da sam razvije mašine za kloniranje, čak i
koristeći delove sa desetine očerupanih pregradaka za spavanje. Ali primenom konstrukcija uzetih iz
Džonfonovih otčepljenih memorija, bio je u stanju da sagradi zapanjujuće naprave.
Koristeći uzorke uzete iz i dalje smrznutog 'zoo-vrta' oglednih životinja, sada je mogao silom
proizvesti običnog ili čovekolikog majmuna od ćelije blastule, preko fetusa, do odrasle jedinke za mesec dana.
Za jedan mesec.
To je, iskreno, gotovo prevazilazilo njegovo poimanje kao biologa. Saul je bio zahvalan na tome što
polovinu procesa može da vodi Džonfon, a da on uopšte ne mora to da razume. Mogao je da najveći deo
pažnje posveti menjanju prvobitnih gena - veština u kojoj njegovo znanje nije zastarelo - i da im pruža
veštačko nasleđe zbog koga će bujati u novom ekosistemu koji se stvarao u unutrašnjosti Haleja.
Anuenue je upućivao grimase Maksu i Silviji, a oni njemu, zbog čega je Hokulele bio ludački
ljubomoran.
"I dalje ne razumem zbog čega si odabrao gibone za sopstvene pse čuvare, dok. Bez pokretljivog
repa, nespretni su gotovo kao ljudi."
"Imam slabost prema čovekolikim majmunima", poče Saul. "Imaju svoje..."
"Saule!" povikaše dva ženska glasa, gotovo kao jedan. On diže pogled i ugleda kako se mlada
žena u grubo sašivenom kombinezonu od fiber-tkanine spušta niz tunel da bi sletela na plavu stenu.
Vretenasta mašina pade za njom, ona je spretno uhvati i blago položi na pod. Zujavi paukoliki meh zazvrja
ispred Lani da prvi stigne do Saula.
"Ćao, Sauliću!" Mašina je govorila Virdžinijinim glasom, ali u neznatno višoj lestvici, prostijim tonom.
Bilo je lako videti da sama Virdžinija nije 'prisutna' - nije lično upravljala tim posebnim mehom - i Saul je bio
malo razočaran.
Page 150
 Srce komete
"Zdravo, mala Džini" reče on kolonijskoj mašini, ni po čemu nalik pravoj mašini, kada ova ispruži
ruku i pogladi ga po nozi. Naprava je bila još jedan hibrid istraživanja zasnovanog na zemaljskom i razvijenog
u domaćoj radinosti - mešavina novih konstrukcija koje su im poslali njihovi tajni dobročinitelji, mašinske
briljantnosti Džefersa i D'Amarie i Virdžinijinog hipermodernog pristupa programiranju zasnovanom na ličnosti.
"Volim te, Saule", reče blago detinji glas. Mala veštačka ličnost bila je uređena verzija Virdžinijine.
Ponekad, kao sada, to je dovodilo do neugodnih situacija. Keoki kašljucnu, smešeći se iza dlana.
Saul se naročito nervirao zbog toga što je, u tom trenutku, Virdžinija bila ljuta na njega. Čak i ne
mogu da joj zamerim, pomisli on.
"Zdravo, Lani", reče on mladoj ženi koja je sledila robota. Ona ga obujmi u topli zagrljaj.
"Izgledaš divno", reče on i zadrža je na rastojanju ruke.
Ona porumene i blago se okrenu u stranu, kao da hoće da sakrije ožiljke koje su joj velike boginje
ostavile na nekada glatkom licu.
"Ti si veličanstven lažov, Saule. Gotovo isto toliko koliko si dobar doktor."
Ali za njega ona jeste izgledala divno. Jer dobro se sećao kada je Lani Ngujen otišla u pregradak. U
to vreme to je izgledalo isto toliko bez svrhe kao ostavljanje leša. Sada joj je bledilo dubokog sna gotovo
napustilo lice, a od plavih očnih kapaka njene poluorijentalne crte samo su izgledale strasnije i tajanstvenije.
Virdžinija nikada nije trebalo da mi ispriča o tajnoj Laninoj zalihi ljudske sperme i jajnih ćelija.
Zamalo da počnem da je ispitujem o tome već nekoliko puta, otkako je izašla iz pregratka... da pronađem gde
je skrivena.
Ah, ali kada bih imao tu plazmu u rukama, možda bih osetio preveliko iskušenje...
"Kada mogu da se vratim na dužnost, Saule? Želim da se pridružim ekipama koje montiraju
izbacivače za guranje, pre nego što sav bitan posao bude već obavljen."
Svemirac do poslednjeg zrnca, pomisli on. "Čak i ako guranje stvarno otpočne za mesec dana ili tu
negde, Lani, trajaće godinama i ostaće da se sagradi još mnogo motora. Odradićeš ti svoj deo, ne brini. Ali u
ovom času posao ti je da se odmoriš i obavestiš o novinama."
Ona klimnu. Mali kapuciner preseli se sa Keokijevog ramena na njeno i ona ga počeša.
"Pokušaću da budem strpljiva. Inače, moram da ti se zahvalim zbog toga što si me dodelio Klanu
plave stene tokom oporavka. Bila sam u nekim drugim grupama, da bih pokušala da posetim neke ljude..."
Ona zažmirka, prisećajući se. "Saule, kako mogu ljudi, profesionalci, s fakultetskim diplomama, da se
ponašaju tako... tako..." Tražila je pravu reč.
"Tako mešugeneh?" predloži on.
Lani se nasmeja - čisto i zvonko. "Jeste. Tako mešugeneh."
Anuenue joj stavi ruku preko ramena. "Nama je veoma drago što imamo Lani. Bilo koji klan iz Sekte
opstanka poželeo bi joj dobrodošlicu kao trajnom članu."
Lani zažmirka. "Ja... pretpostavljam da ću morati da odaberem neki, zar ne? Još se nisam navikla
da tako razmišljam."
Saulu se to nije dopadalo ništa više nego njoj. Nadao se da će se sektašenje iz poslednjih trideset
godina izgubiti sad kada veći broj onih poslatih u pregradak u ranim danima bude izlečen njegovim serumom i
pušten. Kako bi aktivno stanovništvo komete narastalo, većinu bi sačinjavali oni koji su se najsvežije sećali
Zemlje, čija sećanja su živo čuvala dirljivi govor kapetana Kruza sa okvira Sekanine, i nade koje su svi delili.
Ali nije išlo na taj način. Novooživljeni - dezorijentisani, slabi i uplašeni - zaticali su se u svetu isto
toliko različitom od Halejeve kolonije koje su se sećali, kao što se to rano naselje razlikovalo od mirne
mesečeve baze 1. Brzo su gravitirali grupama sa kojima bi mogli da se osećaju prijatno, prihvatali njihove
ideologije i postajali pripadnici klanova.
Saul nije pominjao Lani da postoji troje ljudi koji su izgleda bili izuzetak od tog pravila. Iz različitih
razloga, on, Virdžinija i Karl Ozborn bili su izolovani - poštovani, možda, ali nigde se nisu osećali prijatno.
Lani sleže ramenima. "Pa, sigurno neću na jug da se pridružim Kviverijanu i njegovim radikalnim
ortovcima..."
"Lucistima", ispravi je Keoki, poput strpljivog učitelja jezika koji je upućuje na pravo narečje.
"Jeste, lucistima", ponovi ona. "A kada sam dobila propusnicu za hodnike i kada sam pokušala da
posetim neke svoje perselovske prijatelje na teritoriji ibera, Sergeov mi je rekao da gonim do đavola svoju
ortovsku guzičicu odatle! Marsovski momci nisu mnogo pristojniji, iako smo Endi Kerol i ja nekada bili dobri
drugari.
I kakav mi izbor onda preostaje? Ona rulja na Nivou 3, gore na položaju B, jeste mešana,
ortovsko-perselovska, ali tipovi iz N3 imaju onaj sjaj u očima, razumeš, Saule? Nisu više toliko svemirci koliko
misionari! Izgleda da ne mare hoće li živeti ili umreti, sve dok Halejevih trilion tona leda stiže na cilj prema
planu kapetana Kruza."
Saul se nasmeši. "Meni izgleda kao da si našla sebi dom upravo ovde, Lani."
"Tako je", potvrdi Keoki. "Samo nas obavesti. Naslikaćemo ti novi grudni amblem i održati
ceremoniju."
Page 151
 Srce komete
Lani klimnu, ali se brzo ugrize za usnu. "Ja... obavestiću vas čim budem imala priliku da
porazgovaram sa Karlom."
Ona spusti pogled, svesna koliko je morala da izgleda providno, ali nije se toga stidela ispred svoja
dva prijatelja. Bilo je malo toga što je još trebalo da bude rečeno.
"Postaraću se da ti što pre nađu neku laku dužnost", uveravao ju je Saul. Lani klimnu, zahvalnost joj
ispuni pogled. Mali kapuciner zakrešta. Crni giboni, Maks i Silvija, okrenuše se i pogledaše niz hodnik,
nakostrešenih dlačica na vratu.
Keoki se zapilji, ruka mu pođe prema nožu za pojasom. "Neko dolazi."
Ljudi i žene počeše da izlaze iz laboratorija i pećina za spavanje, nespokojno stišćući šiljke od
meteorskog gvožđa. Jedan par dohvati teška vakuumska vrata i poče da ih zatvara. A onda su čuli visoki
zvižduk - dva piskuta koji su se postepeno podizali i treperenje, što se ponovilo dvaput.
Keoki se samo malo opusti. "Pregovarači", reče on. "E vehe i ka puka", reče on ljudima, a ovi
prestadoše da guraju. Vrata su ostala poluotvorena. Svetlost se pojavi niz tunel i dve male smeđe figure
ispadoše i zaustaviše se na samo dvadeset stopa od ulaza; jezici su im virili iz uskih njuški oivičenih kao igla
oštrim zubima.
Nipošto nije trebalo da dopustim Kviverijanu da me nagovori da mu dam vidre, pomisli Saul
posmatrajući živahna stvorenja. Naprosto su previše opasne.
Ali da je odbio zahtev vođe lucista, Saul bi možda izgubio svoj pažljivo održavani neutralni položaj.
Bilo je teško služiti kao čovek sa sredine, pregovarati tako da emigranti sa južnog pola i dalje sarađuju s
osobljem Karla Ozborna. Vidre su bile samo jedna od cena toga.
Ali, na njegovo iznenađenje, prilika koja se pojavila iza iscerenih životinja nije bio Žoao Kviverijan,
čak ni neki od glavnih pomoćnika vođe lucista. Raščupana bela kosa i brada širili su se poput oreola oko lica
tamnosmeđeg poput bogatih ugljenih žila koje su oblagale ledeni hodnik.
"...Kela ao", zapanjeno dahnu Anuenue. "To je Uld-Harad."
Te žestoke smeđe oči sada su bile uokvirene dubokim pregibima. Nekadašnji oficir svemiraca sada
je bio odeven u široku smeđu odoru od prerađene fiber-tkanine, zbog koje je još više ličio drevnog patrijarha.
On mahnu jednom rukom.
"Saule Lince."
Lani dohvati Saulovu ruku, a Keoki Anuenue se pokrenu kao da će ga zaustaviti, ali on ih odbi
otresanjem ramena. "Zadržite Maksa i Silviju", reče on i odbaci se niz hodnik.
Vidre su se držale za odoru Uld-Haradovu i divlje odmeravale Saula. Saul se nije osećao naročito
bezbedno zbog toga što im je u nekom smislu bio 'tvorac'. U gotovo bestežinskom stanju, ta stvorenja bila su
zastrašujuće zveri.
Ako je Žoao Kviverijan bio vođa radikalnih lucista, Uld-Harad im je bio duhovni vodič, njihov
sveštenik. Plamen njegovih kompleksa krivice izgleda da ga je pregrejao više nego ikoga drugog na ovoj
drevnoj mrvi zvezdane prašine.
Dok se primicao, Saul nije bio u potpunosti siguran u sopstvenu bezbednost. Jer, iako je Sekta
lucista izgleda prihvatala njegovu neutralnost, ovaj čovek bio je sila za sebe.
"Pukovniče Uld-Harade." On klimnu i zaustavi se na deset stopa rastojanja. Saul pusti da mu noge
lagano skliznu na pod, nožni prsti dohvatili su mu meki hibridni zeleni pokrivač.
"Ne zovi me tako", izjavi Afrikanac dignute ruke. "Više nisam oficir, ni svemirac, niti Zemljanin.
Saul zatrepta. Poslednji put opazio je Uld-Harada tokom velikog egzodusa - njegov beli amblem
preko svemirskog odela, sa usamljenom, čađavocrnom zvezdom - dok je vodio lucistiške izgnanike njihovim
putem i dok su Kviverijan i njegovo osoblje pokrivali začelje. Tokom Saulovih kratkih potonjih poseta
antipodima, putevi im se nijednom nisu ukrstili. Pa ipak, on podseti sebe na nešto što je čovek rekao, toliko
davno, u njegovoj laboratoriji na Edmundu.
"Onaj koga Alah odabere da dodirne, nosi tragove tih prstiju zauvek..."
"Vrlo dobro, Sulejmane." Saul klimnu. "Vidim da vidre dobro napreduju."
Uld-Harad baci pogled dole na stvorenja. Ruka mu nežno pogladi njihovo sjajno krzno, genski
prilagođeno za život po ledenim hodnicima umesto u slanoj morskoj peni.
"Još jednom si dokazao da sam grešio u vezi sa tobom, Saule Lince. Jer uloga koju si odigrao u
dovođenju ovih lepih stvorenja na svet ne može biti zla."
Saul nije mogao da se uzdrži. On oseti olakšanje na Uld-Haradove reči, kao da se brinuo upravo
zbog te stvari, a čovek je imao moć oproštaja. Dobar je u tom proročkom štihu, primeti Saul.
"Da li ti ih je Žoao pozajmio za ovaj dolazak na sever?"
Oči Uld-Haradove kao da su sevnule.
"Više ne pripadaju njemu da bi mogao da ih zajmi. To je jedan od razloga zbog kojih sam tražio da
izađeš. Da ti kažem da tamo imaju samo tri majmuna, dole na južnim antipodima, da paze na ljubičaste i da
čuvaju ljude dok ovi spavaju. Moraš zameniti ove vidre."
"Oh? Kuda ih vodiš?"
Page 152
 Srce komete
"Ti zaslužuješ da znaš." Uld-Harad zastade s udaljenim pogledom u očima. "Godinama sam izlazio
na površinu i meditirao pod zvezdama, kao što su to mistici radili odvajkada, molio se i nadao da ću dobiti
znak. Otkrio sam da su hipnotične, te blistave svetlosti u crnilu. Posle dugog vremena pomislih da sam, zaista,
počeo da čujem glas Božji.
Ali to nije moglo biti."
"Zašto ne?" Saul je bio radoznao.
Uld-Haradov glas bio je ispunjen bolom. "Zbog toga što mi je dolazio jedino smeh!"
Saul je znao da je ovo više od pukog ludila. Gotovo da je mogao da oseti jačinu duševnog mučenja
čoveka. "Mislim da razumem", reče on tiho. Nije dodao da ne vidi ništa neskladno u čovekovom iskustvu. Ko je
ikada rekao da Tvorac mora biti trezan? Vaseljena jeste za smeh, ili moramo da se zaplačemo.
Uld-Harad klimnu. Jedan dugi trenutak nije bilo reči. Onda on ponovo podiže oči.
"Bila je druga stvar."
"Šta to?"
"Ja... ne mogu više da učestvujem u planovima Kviverijana i njegovog banalnog osoblja, oni..."
"Lucisti?"
"Da." Brada zalebde kada je Uld-Harad zavrteo glavom. Glas mu je bio jedva čujan. "Ratovi koje
smo doneli sa sobom, sa Zemlje, jesu magle leta, to će otpasti i biti zaboravljeno sa dolaskom zime. Počeo
sam da shvatam kako su rasprave o tome gde usmeriti ovu ogromnu, smrznutu suzu u potpunosti
promašene."
"Gde ćeš onda ići?"
Pogled Uld-Haradov nakratko pade prema podu. "Moram ići dole... u led. Niže nego što je iko
zašao - izuzev Ingersola, koga sada zovu Stari iz pećina, i onih jadnih stvorenja koja su ga sledila. Živeću od
onoga što raste, na njihovom tragu. Snabdevaću ih ako još žive. I misliću."
Saul klimnu. U okviru Uld-Haradovog pogleda na svet, pustinjaštvo je očigledno imalo smisla. Nije
se naprezao da razuveri čoveka. "Želim ti sreću. I mudrost."
Uld-Harad klimnu. On spusti pogled na svoje ljubimce. "Počinjem najzad da pojmim jedan vid... te
stvari koju propovedaš - te simbioze. Najpre nisam razumeo, ali sada.."
On zastade. "Ne činiš ti zlo, Saule Lince. Iz tog razloga te upozoravam. Čuvaj se Kviverijana. On
planira nešto. To znam. Naročito tebi želi zlo. I Karlu Ozbornu."
Saul nije znao šta da kaže. "Paziću se."
"Pazi ili nemoj da paziš." Uld-Harad sleže ramenima. "Čini ili nemoj činiti. Na kraju je sve po volji
Božjoj. Nemoćni smo da se odupremo."
Vidre kao da su nešto osetile još pre nego što se pokrenuo. One skočiše i šibnuše niz dug taman
hodnik. Uld-Harad se kruto okrenu i otkorača.
Stvarno izgleda kao da korača, kao po Mesecu ili Zemlji, pomisli Saul dok je posmatrao čoveka.
Pitam se koja mu je tehnika.
On se okrenu i skliznu prema Pećini plave stene, razmišljajući o efektima lične sile teže.

KARL
Crnilo je ličilo na čvrstu masu, ogromnu šaku koja je obuhvatila sivi izudarani led. Karl nije bio
visoko iznad površine mesecima, i njena pustinjska praznina pogodi ga punom silinom, donoseći sećanja na
godine kada je otvoreni nemi vakuum značio slobodu, sigurno kretanje, sklad bez napora.
Zvezde su blistale, njihovi majušni, prepunjeni svetionici boje ruže, morskog azura i rastopljeno žute
svetleli su kao čvrsta obećanja drugog života - oblasti ispunjene ustreptalim nijansama, mesta iza ove turobne
ravni iz koje je lagani eliptični put orbite iscedio boje.
Sada je napredovanje tame značilo da nema ničega između te smrznute pustare i zvezda koje su
mamile - nikakvih planeta uskovitlanih od oblaka i munja, čak ni asteroida lutalica na vidiku.
Sada su se kretali daleko ispod ravni ekliptike, deset puta dalje od diska planeta nego što je sama
Zemlja udaljena od Sunca. Spoljašnji Sunčev sistem bio je nezamislivo prostran. Karl pogleda prema jugu, a
bukvalno čitav Sunčev sistem bio mu je iza leđa. Slabi Sunčev sjaj - hiljaditi deo onoga što je grejalo Zemlju -
nije mogao da prizove pune boje koje su označavale led. Lokve senki svuda su gutale pojedinosti; najveći deo
Haleja bio je mastiljavo kraljevstvo.
-Sada pazi- odasla Džefers.
"Dobro", odgovori Karl automatski, prekinut u razmišljanju. On se odbaci mlaznicama naniže, da
sleti kraj svog prijatelja. Zajedno su hodali/klizili prema jugu. Normalno bi bilo da je potražio polarni kabl,
upotrebio mlaznice i bio na južnom polu za nekoliko minuta. Ali ovo nisu bila normalna vremena.
Obišli su uzvišenje leda polivenog nečim narandžastim. Prazni skladišni rezervoari bili su usidreni
paučinasto tankim kablovima za grumen smrznute pustare - đubre zaostalo iz nekog procesa sada
decenijama starog, zaboravljenog. Džefers se skrivao iza jednog, zatim drugog rezervoara; pazio je da se ne
izloži južnoj strani. Karl ga je sledio. Bio je potreban napor da bi se održao na ledu, pažljivo je uguravao prste
Page 153
 Srce komete
sa hvataljkama u tlo za svaki dugi korak. Borio se protiv želje da skoči, da poleti nad pegavim predelom.
Živahan duh, pomisli on. To sam bio nekada. Skakao tamo-amo, sav od žuči i kiseline. Karl Ozborn,
svemirski junoša. Ali sada... nema to više isti polet.
Bilo je tek nekoliko staza koje ih neće voditi kroz polja debele prašine, gde bi nogama digli perjanice
koje bi im odale položaj. Džefers mu mahnu i oni pojuriše preko poteza gde je proliveno nešto smeđe; trčali su
gotovo vodoravno, dugim, klizećim koracima, čizme su im nalazile oslonac po zadebljanjima i ispustima leda.
Stigli su do skloništa hem-modula, zamazanog cilindra, odavno isisanog.
"Mora biti da su nas do sada ugledali. Ja..."
-Pssst! Na ovoj blizini mogu da uhvate čak i lokalni kom.-
Karl se saže da potraži sklonište, osećajući se pomalo smešno. Bacio je pogled oko zaobljene ivice
cilindra i upio ono što je mogao. Da, nepobitno - nove strukture u blizini ivice tunela za guranje. Delovale su
sklepano, kao nabacani stari teretni kanistri i grede. Pogled mu je dopirao gotovo do samog južnog pola.
Neptun je visio tik iznad obzorja, slabašna zelena tačka.
Pod velikim uvećanjem, ekvatorijalni prstenovi Neptuna imali su oblik smeđih koncentričnih krugova,
nalik na metu.
Neki iberi i dalje su želeli da se guranje ispali tako da Halej postane satelit Neptuna. Mogli bi da
žanju gasove iz gornjih slojeva atmosfere, da se nasele na najvećem mesecu. Karl se, uzgred, upita kako bi to
izgledalo živeti svoje dane sa usnulim zelenim džinom koji ispunjava nebo. Nije baš mnogo nalik na Kaliforniju,
ne. Možda je trebalo da počnem da se bavim radom u osiguravajućim zavodima. Ali i dalje se nadao da će
ugledati Zemljino plavo, i crveno, i jesenje smeđe...
-Vidimo vas.- Napet mlad glas. Karl se obazre po ivici, ali nije mogao da vidi nikoga pred sobom.
"Ovde Karl Ozborn. Došao sam da razgovaramo."
-Nemamo o čemu da razgovaramo. Džefers nam je predočio vašu politiku.- Glas je bio napet, ali
odlučan.
"Ko je to?" prošapta Karl, dodirnuvši se šlemom sa Džefersom.
-Ime mu je Rostok. Saul ga je oživeo pre deset-jedanaest meseci. Sada je tamo dole Kviverijanov
čovek broj dva.-
"Čime se bavi?"
Džefers iskrivi lice. -Montaža elektromagnetnih sklopova.-
"Oh, sjajno." Inženjer guranja. Baš je jedan od njih morao da poludi.
-Ako se još malo približite, ne odgovaramo za posledice.-
"Ne odgovarate! Kakvo je to sranje?"
-Proglašavamo se nezavisnim od Halejeve komande.- Glas je bio napetiji, uzdržavao se.
-Đavola ćete to učiniti!- Džefers je zarežao pre nego što je Karl mogao da mu mahne da ućuti.
-Već jesmo. I nijedan persel nam neće govoriti šta da radimo!-
Karl duboko udahnu. Ni do čega neće dovesti eksplozija zbog ovakvog inadžijskog govora - to je
naučio na onaj najteži način: tokom godina. Džefers je vidljivo škripao zubima; Karl mu dade znak da ćuti.
"Šta... želite?"
-Hranu ne-, odgovori Rostok samouvereno. -Ovde već imamo dovoljno hidro-opreme da se
prehranimo. A našli smo i lepu debelu žilu jestivih Halejevih oblika. Prste da poližeš. Dovodimo im toplotu, a
oni rastu kao šašavi.-
Znači, ne možemo da ih oteramo odatle izgladnjivanjem, pomisli Karl automatski.
-Želimo - do đavola, već imamo! - kontrolu nad nišanjenjem guranja.-
Džefers skoči. -Kopiladi! To su izgradili naša oprema i naš rad. Rostoče, ti si uložio nekoliko meseci.
Mi ostali gradili smo EM topove godinama! Dvostruko neka sam proklet ako dopustim nekim - uh!-
Džefers jeknu kada ga Karl povuče dole. "Ja ću da govorim."
-Zar ne može, Džeferse? Imamo izbacivače, i zato igra ide kako mi sviramo.-
"Nemate pravo da određujete guranje", reče Karl što je smirenije mogao.
-Imamo izbacivače i predstavljamo Zemlju.-
"Vraga. Ne predstavljate vi nikoga."
-Mi govorimo u ime Zemlje. Nećemo dopustiti vama perselima da vratite ovog donosioca kuge u
orbitu blisku Zemlji.-
Karl se nadao da će sa zaustavljanjem bolesti ljudi postati razumniji. Izgleda kao da je to samo
pružilo energiju nekima da ponovo pokažu da su pravi kučkini sinovi.
On poče razumnim tonom: "To treba da bude odlučeno na veću. Čuj, Rostoče, ja izlazim. Želim da
razgovaramo oči u oči."
Karl ustade i obiđe ivicu cilindra. Da li je bilo nekih pokreta tamo u haosu sanduka na obzorju? On
zažmirka, a onda prstom aktivira teleskopiku. Da - prilike su radile na nečemu, i gledale prema njemu.
Čuo je mrmljanje na pomoćnom kanalu, a onda razgovetni glas Žoaoa Kviverijana. -Upozorili smo
te, Ozborne.-
Page 154
 Srce komete
Nagli blesak proseče slabu sunčevu svetlost. Bio je nevidljiv u vakuumu, ali je bacao oštre senke
tamo gde se zario u obližnji brežuljak. Para eksplodira, kamenje zaprašta po Karlovom šlemu. Gejzir briznu u
blizini kada drugi laserski udar pogodi led. Karl se baci iza cilindra.
-Je li ti to dovoljno?-
Karl zatrepta, zaslepljen bleskom.
Džefers odasla: -Koriste one velike industrijske lasere - tačkaste zavarivače. Njima se seku velike
grede-nosači. Ne može dobro da se nišani, ali Iiisuse što dobro progorevaju.-
"Sranje!"
-Ne pojavljuj se više u okolini.-
Novi bleštavi udar zari se u obližnji led. Belo-plavi gas bljunu u rastuću loptu.
"Prokletstvo", reče Karl mrko. "Ne možemo čak ni mehove da upotrebimo protiv toga - previše
bismo ih izgubili. Trebaju nam svi koje imamo, za guranje."
Džefers iskrivi lice i teško opsova. -Verovatno bismo porazbijali izbacivače kada bismo pokušali.-
"Šta, do đavola, da radimo?"
-Mislio sam da ćeš ti to znati- reče Džefers.
"Sranje!"

Sastanci. Karl se igrao perom i nespokojno vrpoljio u mrežnom naslonjaču. Možeš proceniti važnost
problema po tome koliko beskrajnih sastanaka traži.
Posmatrao je vreme na zidu onoliko koliko je mogao - plodni bregovi dizali su se oko jezera Komo u
severnoj Italiji, dok su skijači na vodi urezivali bela slova V po vodama drevnoplave boje - a ostavljao je utisak
kao da pažljivo sluša i svakoj sekti posvećuje dužnu pažnju. Bili su okupljeni u raštrkanim grupama po dvorani
za sastanke u Centrali. Ustanak lucista ponovo je otvorio temu nišanjenja guranja.
Pandorina kutija, pomisli Karl neraspoloženo. I sve to moralo je da se desi upravo sada, pre nego
što sam bio u prilici da nasamo porazgovaram sa važnim ljudima, da prikupim podršku za ono što treba da
objavim. On zagrize kraj pera, nervozni gest koga je pokupio negde tokom prošle godine. Uz gotovo dve
stotine oživljenih članova posade, ima mnogo novih za svaku sektu. A ja moram da ih pustim da svi kažu ono
što žele, da isprazne energiju koju je Kviverijan uskomešao. Najgora moguća stvar... kao i obično.
Radili su već dva sata i grupe su se rasporedile tačno onako kako je predviđao.
Najpopularnija zamisao bila je prvobitni plan leta misije: proletanje pored Jupitera na povratku do
unutrašnjosti Sunčevog sistema, ali pre nego što kometa priđe preblizu Suncu. Mogli su da se stušte duboko u
gravitacioni bunar džinovske planete kao trkačka kola u oštroj okuci, i da ukradu vitalni zalet.
Koristeći izbacivače na južnom polu, mogli su da usmere jupiterijanski prolazak za pretvaranje
Haleja u kometu kratkog perioda. To bi olakšalo spasavanje iz svemira u okolini Zemlje, i omogućilo
korišćenje Halejevog jezgra. Ljudima Nivoa 3 najviše se dopadao prvobitni plan, kao i velikoj većini nesvrstane
posade.
Iberi - radikalni perseli koje je predvodio Sergeov - želeli su drugačiju varijantu prolaska pored
Jupitera. Ali njihov konačni cilj bio je istinski bizaran - napustiti unutrašnjost Sunčevog sistema u potpunosti i
vratiti se u svemir u ovoj oblasti. Ispaliti guranje malom snagom, govorili su, i tokom proletanja proći iznad
Jupitera umesto ispred njega. To će napraviti petlju ponovo prema spoljašnjoj oblasti, do sastanka sa
Neptunom. Ponovo upotrebiti guranje da bi se Halej usporio i bio uhvaćen. Postati mesec. Raširiti se,
kolonizovati stenje i led Tritona. Kolonija nadljudi koja usavršava sebe pod nebom ispunjenim tamnom
zelenom loptom oblaka prugastih od metana.
Dva suštinski različita plana, ali oba su zahtevala susret s Jupiterom godine 2135. Astronomija je
dopuštala mnoga odredišta različita od tog gargantuanskog sveta.
Svemirci Nivoa 3 i Sergeovljevi iberi bili su udruženi u stavu da je potreban prolazak pored Jupitera,
ali činili su nespokojne saveznike. Razlikovali su se u mnogim drugim stvarima i upućivali su jedni drugima
nepoverljive poglede.
Karl je lično proverio zahteve misije, jer nije imao poverenja ni u čije proračune. Biće potrebno
delta-V, promena trenutne Halejeve brzine, od 284 metra u sekundi tokom guranja - okrenuto na 72 stepena
severnog otklona od ekliptike. Nije tako lako. Ali moguće uz korišćenje gurača na južnom polu.
Srednjovekovna društva raspravljala su o prefinjenim temama teologije... a sada mi raspravljamo o
vektorskom nišanjenju. Možda podjednako bez svrhe...
Ironija saveza iberi - Nivo 3 bila je u tome da su sada lucisti bukvalno razorili obe mogućnosti.
Da bi se valjano prošlo pored Jupitera na povratnom kraku putanje, morali su biti upotrebljeni
izbacivači na južnom polu. A lucisti su po svaku cenu želeli da sačuvaju Zemlju čistu i bezbednu od Halejevog
zagađenja. Ukoliko bi susret s Jupiterom pošao kako ne treba u ključnim časovima sastanka, Halej bi bio
odbačen duboko u unutrašnji Sunčev sistem. Lucisti se nikada ne bi složili s manevrom koji bi doveo Halej u
blizinu rodnog sveta. Da bi se izbegla ta mogućnost, odbijali su upotrebu južnog pola, osim ukoliko oni ne
budu upravljali. Kviverijan i njegovi fanatici radije bi umrli u dubokom svemiru nego dopustili bilo kome drugom
Page 155
 Srce komete
da rukuje manevrom.
Pročitao je znake i znao da je stanje blisko ratu. Ukoliko nešto ne bude brzo učinjeno, biće ubijanja.
I zbog toga je Karl poslao emisiju prema Zemaljskoj strani čim se vratio... i dobio potvrdu. Morao je da ponudi
bolju mogućnost sada, pre nego što sektašenje onemogući saglasnost.
Makar morao da iskrivim istinu...
Čekao je na prirodni prekid u govoru. Vremenski zid sada je prikazivao jednu šalupu kako jedri po
dubokom moru, s pramčanim vetrom; njen skladni zaokret nisu ometali čeličnoplavi talasi, koji su je tukli bez
milosti, ali i bez dejstva. Jedro joj se slavodobitno nadimalo, bleštavobelo pod tvrdim, hladnim nebom. Stići će
do luke, pomisli on. Vidi se po načinu na koji se kreće.
On pusti da razgovor neko vreme teče. Kada dođe tišina zbunjenosti i sumnje, kao što je znao da
će doći, on se podiže i progovori. Hvatao je, redom, i zadržavao pogled svakog vođe sekti - Otisa Sergeova
koji je beznogo lebdeo u vazduhu, ruku nepokorivo ukrštenih; Žoaoa Kviverijana, ovde po dogovoru o
privremenom prekidu neprijateljstva, čvrstog kao uvek, užagrenih očiju; Džefersa, koji je predstavljao grupu
marsovskog puta, vitkog i sarkastičnog; i ostale, koji nisu vodili posebnu politiku ali su želeli priliku da žive.
Karl je govorio lagano; prenosio je više pokretima i izrazima nego rečima nadu koju je imao,
preklinjanje za poverenje, solidarnost pred ovim novim proglasom.
"Ova misija planirana je radi planetnog prolaska kraj Jupitera. Zbog toga smo postavili lansere na
južni pol - sada neupotrebljive."
To je stavilo Kviverijana na tapet. Ostali su šibali pogledima mršavog Brazilca. Karl nije konkretno
navodio čoveka. On požuri dalje, pre nego što je Kviverijan mogao da ga prekine.
"Ali guranje s južnog pola nije naš jedini izbor." On kucnu po pločici na svom rukavu i na glavnom
ekranu Centrale pojavi se dijagram. "Bilo bi potrebno relativno prosto guranje da se dostigne sama Zemlja.
Promena brzine od samo šezdeset tri metra u sekundi, s nišanjenjem od otprilike četrdeset stepeni južno i
gotovo devedeset stepeni od Sunca dovela bi nas kući."
Ljudi i žene se uskomešaše, raznovrsna osećanja pojaviše im se na licima. Kući.
"Ali da to učinimo precizno, zahteva se da najpre zaustavimo obrtanje Haleja. Napravili bismo luk u
blizini Zemlje, dobar za brzo preskakanje i spasavanje... ali tek posle prolaska u perihelu. Morali bismo da
prebrodimo tu strašnu oluju. Svako može samo da nagađa koliko bi nas preživelo žarko leto na kometi."
On dopusti da se pojave mrštenje i mrgođenje; sada im je ugasio fitilj. Kviverijan je bio crven kao
cvekla i otvarao je usta. Karl ga prekide.
"Naravno, zemaljska kontrola mogla bi malčice da se naljuti..."
Oni se zgledaše, zažmirkaše i udariše u grohotan smeh. Taj smeh smanjio je deo dugo stvarane
napetosti. Razume se, Zemlja nikada ne bi dopustila plan koji bi doveo spore Halejevih oblika života toliko
blizu atmosfere. Čak se i Kviverijan neznatno opusti kada je postalo očigledno da Karl nije bio ozbiljan.
"Postoje i druge alternative osim Jupitera", nastavi Karl. "Mogli bismo pokušati s Venerom - da
iskočimo u aerodinamičnim školjkama, usporimo u gornjim slojevima atmosfere. Ali to ponovo posle perihela,
a možda ne bismo preživeli naletanje na tu atmosferu pri osamdeset kilometara u sekundi, ili tu negde."
On pređe preko sobe dugim prodornim pogledom. Kapetan Kruz bi ovo uradio valjano, pomisli on.
Ili bi možda zaustavio sve ovo sektašenje još davno. Nikada neću biti vođa kakav je on bio.
"S druge strane, postoji susret koji će nas dovesti do jedne planete pre perihela, i to pri nižoj brzini -
susret s Marsom."
Komešanje neverice. "Mars?"
"Misliš da nanišanimo..."
"Nisam znao da to može makar i da..."
On brzo nastavi, ne pružajući nikome priliku da se umeša.
"Pogledajte. Ne možemo dozvoliti da jedna jedina sekta upravlja našom sudbinom..."
"A mi nećemo dozvoliti korišćenje južnog pola, osim ukoliko mi nemamo kontrolu!" povika
Kviverijan.
Karl podiže otvorene dlanove. "Okej. To znači da se moramo u potpunosti odreći proletanja pored
Jupitera. Sledeća po redu najbolja misija zahteva odlazak u unutrašnjost Sunčevog sistema, ali ne prolazak
blizu Zemlje. Umesto toga, možemo usmeriti guranje prema Marsu. Sam susret neće mnogo skrenuti Haleja -
ali će nama pružiti priliku da iskočimo."
Neki inženjeri vrteli su glavama. Karl je nastavio pre nego što su mogli da počnu prigovori.
"Napravićemo vazdušne kočnice i okomiti se na Marsovu atmosferu. Ona je retka ali duboka, dobra
meta za nas, naročito zato što bi susret s bilo kojom planetnom atmosferom bio prokleto brz."
Jedan svemirac upita: "Možemo li izgubiti dovoljno brzine u jednom prolazu?"
Teško pitanje. "Ne. Moraćemo da napravimo nekoliko manevara." On je nabrajao na prste.
"Vazdušno kočenje kod Marsa, skretanje napolje prema Jupiteru. Tamo ponovo vazdušno kočenje, uz pomoć
gravitacije. Prolazak prema unutrašnjosti do Venere, zaokret, ponovo okretanje prema Marsu. Do tada
izgubićemo dovoljno brzine da izvedemo uspešno kočenje u Marsovoj atmosferi. Možemo da izađemo u
Page 156
 Srce komete
vazdušnim školjkama i da priđemo Fobosu."
Dugo ćutanje. Piljili su u njega.
"Ali..." promrmlja Keoki Anuenue. "Koliko će to trajati?"
"Dvadeset godina."
Prigušeni uzvici.
Karl nadjača žamor sa: "To je dvadeset dodato na onih gotovo osamdeset koje će morati da prođu.
Ali vredeće ukoliko dospemo do baze na Fobosu, do bezbednosti i možda, na kraju, ponovo do kuće. Trebalo
bi da dodam da taj plan ima odobrenje zemaljske komande."
Žena sa Nivoa 3 gnevno reče: "Šta će se desiti s Halejem?"
Karl sleže ramenima. "Džonfon prikazuje kako odlazi u spoljašnji sistem, nazad, svom prvobitnom
domu u Ortovom oblaku, i nestaje zauvek."
Džefers zamišljeno reče: "Mogli bismo nanišaniti Haleja tako da udari u Mars - da mu da
atmosferu!"
"Naravno", reče Sergeov, "i da istovremeno pokušamo vazdušno kočenje. Nemoguće!"
Džefers poče: "Ali..." Ućutao je kada je primetio Karlov signal da bude miran.
"To je prilika da preživimo, reče Karl oštro. "Ukoliko pokušamo vazdušno kočenje i vodimo Haleja
da bismo to optimizovali. Sve drugo je samoubistvo."
"Šta možemo da očekujemo na Marsu?" upita Kviverijan sumnjičavo.
"Karantin. Možda naređenje Zemlje da budemo izolovani na Deimosu. Da nas medicinari
proučavaju dok Zemlja ne bude sigurna da se bolesti mogu zauzdati."
Novo dugo ćutanje. Svi su razmišljali o toj novoj zamisli, puštali da se upije u njih.
"Da li moguće?" upita Sergeov namršteno."
Karl sleže ramenima. "Možda nam nikada neće biti dozvoljeno da odemo u okolinu Zemlje - neka to
ne brine ibere, eh? Ali upamtite, postoje poštena mesta za život po malim naučnim kolonijama na asteroidima.
Možda možemo čak da obavimo nešto vrednog pionirskog rada i na samome Marsu."
Džefers se ozari. "Prokleto istinito."
Karl podiže ruku. "Još jedna stvar. Zemaljska komanda vrlo čvrsto stoji iza ovog plana. Njegovo
prihvatanje je uslov da dobijemo starateljski paket."
To ih je dobilo. Raketa velike brzine koja je nosila zalihe bila je središnja tačka njihove nove nade.
Morali su da je imaju.
Karl shvati da je najteži deo dobijen.
Dalje je objašnjavao pomoću nekih dijagrama koje je Džonfon skovao bukvalno u poslednji čas.
Veće je slušalo s ledenim, ali rastućim prihvatanjem. Bar je delovalo da je zamisao moguća.
Složeno, da. Teško i opasno, da. Ali moguće.
I, možda, jedina mogućnost.
Karl je ostao da stoji. Zadržao je izraz ozbiljan ali pun razumevanja, odlučan ali otvoren za
prilagođavanje. I jedna po jedna, sekte su iznele sopstvene uske poglede.
Onima s Nivoa 3 nije se dopadalo odbacivanje teško zadobijenog Haleja... ali su se već ranije
navikli da ga slede.
Iberi su gunđali ali su se složili da nemaju drugih predloga.
Džefers i ona nekolicina persela koji su se držali svojih snova o teraformiranju Marsa, bili su
oduševljeni. Radiće u blizini Marsa, možda otpočeti ozelenjavanje pustinjskog sveta rđe.
Lucisti nisu bili baš potpuno srećni. Nisu imali poverenja u Karla. Ali ta opcija zadržavala je Haleja
daleko od Zemlje. A mere zemaljske kontrole davale su joj težinu.
Iza svega toga Karl je osećao mračne podstruje perselovskog i ortovskog sukoba, ali prigušenog
sada zbog ograničene, mračne budućnosti s kojom su se suočavali. Najveći deo osoblja pripadao je grupi koju
je nazivao preživljavanje - jer, na kraju krajeva, to je bilo sve za šta su marili.
I to sasvim razumno, pomisli on žalostivo. A ja sam im prirodan saveznik... iako ne verujem da
ćemo se ikada izvući iz ovoga živi...
Gledao je kako šalupa ide na vetru, jedara trbušastih i nemoguće belih; pramac joj je sekao vodu
oštro i sigurno.
I postepeno, uz oklevanje, sekte se složiše.
Veće se najzad raziđe uz gunđavi sporazum. Pokušaće da dođu do Marsa.
Karl najzad sede, osećajući kako ga je zahvatio nagli umor.
Lucisti su u pravu. Ne mogu mi verovati. Znam da taj posao sa Marsom neće proći kako treba, ali
trenutno je politički neophodan. Neophodan da bi se sprečio građanski rat. Da bi se dobio starateljski paket.
Bolne istine mogu da dođu kasnije.
On zavrte glavom.
Pretvaram se u prokletog diplomatu. Više ne razmišljam kao svemirac, čak ni kao inženjer. Hriste! -
Još malo i nosiću crnu kravatu i frak. A kada pogledam u ogledalo, jezik koji ugledam biće račvast.
Page 157
 Srce komete

VIRDŽINIJA
Mašinerija je počinjala da pokazuje znake starosti. Prvobitna sjajna politura nestala je još davno,
već je bilo teško pročitati imena proizvođača. Izlizala su se gotovo do nečitljivosti, posle trideset godina vernog
ribanja.
Ozimandijas, moje tajno sklonište. Virdžinija baci pogled u zadnji ugao laboratorije, tamo gde je
mala Vendi strpljivo sedela i vukla slabi tok struje iz zidne utičnice. Malecki meh za održavanje zapišta jednom
i pođe da se diže, ali kada Virdžinija ništa ne reče, on se ponovo spusti.
Smešno kako neko vreme ne primećuješ stvari a onda te odjednom udare. Prošlo je gotovo dve
godine, po zemaljskom vremenu, otkako je Virdžinija otopljena i vraćena na dužnost, pa ipak tokom sveg tog
vremena nije obraćala ni najmanje pažnje na Vendi. Bila je previše zauzeta.
Sada se bavila malim mahom, zadubljena u misli.
Trideset godina. Čistila je, pazila i čuvala moj dom, držala stvari onako kako sam ih ostavila.
Možda je Saul u pravu. Možda stvarno dobro radim posao.
Nasmešila se.
Pazi se, devojko. Drži se toga i stvarno ćeš početi da zamišljaš sebe kao boginju, poput onih jadnih
stvorenja - jedva da su više ljudska - koja su sledila Ingersola u najdublje pećine, i koja se klanjaju mojim
mehovima i obraćaju im se mojim imenom.
Poslednje dve godine bilo je toliko posla, za nju, za Saula i Karla. Palo joj je na pamet da nijednom
nije zastala da razmisli šta se desilo svima njima.
Baš smo ti mi lepa trojka. Niko od nas nije bio ni najmanje bitan u vreme kada je kapetan Kruz bio
živ i kada su svi bili jedna velika srećna ekspedicija. Karl je bio tek podoficir, ja sam bila mlađi stručnjak za
veštačku inteligenciju, a Saul je bio doktor s čudnom strašću za klice.
A sada je Karl ono što ovih dana prolazi kao zapovednik. Ja sam Žena Pauk, šaljem svoju mrežu
radilica da krpe tunele i kontrolišu ljigu. A Saul...
Ona zastade, razmišljajući. Od nas, on se najviše izmenio. Gospode, nadam se da neću izgubiti
dobrog čoveka zarad božanstva.
U poslednje vreme bio je sasvim obuzet poslom. Gotovo opsednut. Oklevao je da se poveže s njom
u intimni dodir neuralnog pojačanja. Kao da nešto skriva od mene... ili me štiti od nečega što smatra da nikada
ne bih razumela.
Najzad je sve puklo. Prošle nedelje je prasnula i počela da viče osećajući se osujećenom. Od tada,
ostavio je nekoliko šturih poruka za nju, njeni mehovi viđali su ga po hodnicima, ali što se namera i ciljeva tiče,
mogli su biti i na različitim planetama.
Svuda oko nje holo displeji slabašno su svetlucali. Čak i neke naprave koje su se ugasile tokom
njenog dugog sna, bile su zamenjene sada kada su ona i Džefers pustili autofab da valjano radi gore na Nivou
A. Možda prvi put posle njenog buđenja nije sijalo nijedno crveno svetlo upozorenja.
Ona otkri kako joj se pogled zadržava na Kelmarovoj bioorganskoj mašini, na čije unošenje na brod
je potrošila polovinu dozvoljene lične težinske kvote... pre nekoliko vekova. Srce njenog bioorganskog
kompjutera.
"Džonfone", prošapta ona. "Treba mi da malo skrenem misli od mojih nevolja."
Bilo je stvari koje su radili iz zabave, za šta nije imala vremena već godinama. Ali sada...
"Da vidimo koliko sam zarđala u vizuelnoj simulaciji", reče ona tiho i pritisnu palcem Kelmarov
identifikator otiska. Jedan displej se osvetli.
Dakle, Virdžinija. Hoće li danas biti nešto više nego rutinske stvari?
Ona zavrte glavom. "Hajde da se malo zabavljamo, kao što smo nekada radili."
Virdžiniji je trebalo nekoliko trenutaka da prebaci prekidač i podesi kalibraciju pre nego što je
nabacila izlizani disk svog neuralnog priključka. Toliko se navikla na neposredni protok podataka, na
upravljanje ili programiranje udaljenih mehova kao da su deo njenog tela, da joj je bilo potrebno nekoliko
minuta da se vrati na eksperimentalni, 'sintetički' mod koji je nekada predstavljao njen posebni način
postizanja dvosmerne veze s Džonfonom.
Ali Džonfon se sećao. Trebalo je samo da poželi, i duga svetlosti je briznula... umetnička paleta
sjaja.
Zaboravila sam na boje! Kako sam mogla da se toliko dugo lišavam ovoga?
Virdžinija krenu da konstruiše ružičaste oblake nad mirnim plavozelenim morem. Nacrtala je
nekoliko raznobojnih lopti i žonglirala ih u veštačkim rukama, nešto što nikada nije bila u stanju da učini u
'stvarnoj' ravni.
Danas smo u dobroj formi, Virdžinija.
Ona se nasmeši. "Aha, jesmo, Džonfone. Moraću da uđem u tebe i vidim šta si uradio s tim
softverom za simulaciju."
Imao sam posla. Tokom bolesti pažnja mi je bila previše skrenuta da bih ti rekao za to. Međutim,
Page 158
 Srce komete
bilo je zanimljivih rezultata. Ja sam otvorena knjiga za tebe, kad god si spremna.
"Kasnije. Trenutno želim samo da se malo igram."
Džonfon nije napredovao samo u vizuelnoj simulaciji. Samo njeno uvežbano uvo hvatalo je male
znake u njegovim rečima, frazama, odmeravanju vremena, koji su govorili da je on i dalje daleko od
inteligentnog bića. Inače, taj glas mogao bi lako pripadati živoj osobi.
Igrala se slikama; učinila je da se prostrano, mesečinom osvetljeno more otvori pred njom. Jato riba
poletuša. Dijatomeje se iskre na uzburkanom tragu tajanstvene senke, neposredno ispod površine.
Prijalo je. Ovde, u mašini, nije bilo nejasnih, zbunjujućih kriza koje su ih sve opsedale napolju. Ovde
je ništa nije moglo preplašiti. Bilo je i previše nalik domu.
Gospode, kako mi nedostaju Havaji.
Izradila je delfina u vodi; ovaj zaćereta i razigrano je poprska. Simulacija je bila toliko životna da je
gotovo osetila kapljice.
Koliko već ima otkako smo Saul i ja vodili ljubav povezani na ovakav način?
Ona potisnu tu misao.
Hoćemo li danas oprobati kalupljenje ličnosti, Virdžinija?
Ona zavrte glavom. "Ne, Džonfone. Posle toliko vremena, nisam još spremna da to oprobam. Ali
reći ću ti šta hoću. Da pustimo simulaciju manevra gravitacionog odbacivanja koju je poslala zemaljska
kontrola. Ona na koju se Karl pozvao i naveo veće da je izglasa. Da li si očitao primerak koji sam ti juče
ubacila."
Da, Virdžinija. Da li želiš grafikon? Brojeve? Ili punu čulnu stimulaciju uz ekstrapolaciju?
"Sva čula, Džonfone. Želim da pojašem kometu... da vidim kako će izgledati kroz četrdeset godina,
kada otvorimo pregratke za spavanje i nađemo se u blizini doma."
Dom, pomisli ona. Izmenjen za osamdeset godina. Hoće li nas se bar samo sećati?
Virdžiniji je izgledalo da gotovo može da oseti navalu superohlađenih elektrona dok je njen dvojnik
obavljao pripreme.
Spreman za otpočinjanje simulacije, Virdžinija. Molim te, imenuj početne uslove.
"Počni s guranjem, uz ekvatorijalne lansere izbacivače upotrebljene prema programu zemaljske
kontrole."
Zavalila se u sedištu kada su oblaci i more nestali. I delfin nestade, uz prkosni cvrkut u poslednjem
trenutku.
Dođe crnilo; prenosilo je osećaj dubine koji se protezao prema napolje, tamo gde su zvezde blistale
u mirijadama. A podno zvezdanog predela obrazovala se jedna slika... sivilo isprugano belinom naspram
crnoga. Bio je to do sada već dobro upoznati prizor prašnjavog leda na površini komete.
Džonfon joj pokaza nove lansere, optimistički prikazane kao završene na Halejevom ekvatoru. Biće
to dobro argatovanje, sagraditi nove ubrzivače da zamene one koje su zauzeli lucisti. Nikada to ne bismo
mogli da učinimo bez tehnologija sa Fobosa.
Nanizani u prsten oko ekvatora izduženog sferoida, topovi uskih cevi počeše ispaljivanje - izbacivali
su u svemir lopte nascentnog nikl-gvožđa, velikim delom brzine svetlosti - i lagano, neprimetno menjali količinu
kretanja drevne ledene lopte za koju su bili učvršćeni.
Nije bilo osećaja pokreta, ali Virdžinija to pozna po majušnim simuliranim figurana koje su skakale i
mahale rukama po površini. Bio je to lep potez Džonfona, što ih je ubacio. Jer izgledaće upravo tako -
slavodobitni radnici u svemirskim odelima koji će skakati od radosti kada najzad budu počeli da guraju kometu
u novu orbitu.
Koristeći blage signale, isto toliko prirodne kao kretanje ruke, Virdžinija pusti da joj osećaj prisutnosti
zalebdi naviše, da bi bolje posmatrala simulaciju. Kako se guranje nastavljalo, sledila je promenljivi put
ledenog jezgra kroz vakuum.
Afel, sada udaljen četiri godine, drevna Halejeva orbita malo-pomalo se menjala. Lanseri su joj
neznatno krali od ugaonog momenta i terali da otpočne dugi pad prema Suncu nekoliko dana pre nego što bi
kometa to normalno učinila. Njena brzina prema unutrašnjosti najpre je bila mala, ali je rasla.
Virdžinija je znala da ta simulacija u suštini nije ništa tačnija od onih koje je koristio Karl, samo je
životnija. Volela je kada se sve predstavlja slikama. Naprosto, nije bilo isto sa dijagramima i brojkama.
Jahala je kometu. Zvezde su se lagano okretale dok se vremenska razmera širila i dok su godine
treptale kraj nje. Ona i Halej padali su zajedno prema sabirnoj tački u središtu Sunčevog sistema.
Najpre je bilo vrlo malo promena na površini jezgra komete. Izbrazdana prašnjava kora svetlucala
je u tankim žilama, nalik na Mlečni put koji se iskrio u visini.
Ali Vrelo je raslo. Halej je padao prema njemu a Sunčeva vatra dizala se da ga sretne.
Drevni led sublimovao je pod rastućom toplinom. Najpre ugljen-monoksid, dok se jezgro primicalo,
u prolazu kraj orbite Jupitera, a kasnije ugljen-dioksid. Pare su u begu dizale crnu finu prašinu, da ova sretne
sve jači Sunčev sjaj. Poče da se obrazuje tanušna izmaglica.
Predstava je bila životna. Virdžinija je posmatrala kako počinju da se obrazuju slabašni titravi repovi
Page 159
 Srce komete
od prašine i jona, poput sablasnih stegova koji se razmotavaju u rastućoj svetlosti.
U najmanje deset prilika obrtna lopta padala je na taj način, još od onog vremena kada je prošla
preblizu Jupitera i bila ugrabljena prema središnjem delu Sunčevog sistema. Od tada bila je vezana za Sunce
na kraćem povocu od većine kometa.
Svemir je prostran, pust, i od toga bliskog okrznuća džinovske planete kometa nikada nije naletela
na drugi fizički objekat koji nije bila u stanju da upije. Čestice prašine, parčad stenovitih otpadaka, sve bi to
nabasalo na hitru putanju Haleja i platilo cenu.
Ali guranje se postaralo da dođe do još jednog susreta. Nešto manje od Jupitera, ali preveliko da
bude upijeno, proći će ovog puta neverovatno blizu, dok Halejevo jezgro hita prema unutrašnjosti.
I eno ga! Tačkica crvenkaste svetlosti, pravo ispred.
Mars, pomisli Virdžinija. Tačno na vreme. Spreman za malčice karambola?
Džonfon prepozna retoričko pitanje. Mašina je ionako bila previše zauzeta da bi odgovorila dok se
bliski susret primicao.
Bio je to kompromis zemaljske kontrole, njihov plan da ih spasu a da ne rizikuju zarazu rodnog
sveta.
Moram priznati da nisam od njih ni toliko očekivala.
Razume se, pritisak javnosti, tamo sa Zemaljske strane, bio je glavni razlog za starateljski paket,
kome je sada nedostajalo samo nekoliko meseci do susreta s njihovom izolovanom ispostavom ljudske vrste.
Ipak, posle svih ovih godina Virdžinija je postala cinična u pogledu toga koliko je zemaljsku kontrolu zaista
briga.
Očekivala bih da nam narede da počinimo samoubistvo 'časno' i tiho, kao što to treba da učine dobri
mali prenosnici kuge.
Crvena planeta uzdizala se, ogromna. Virdžinija zatraži od Džonfona da zumira detalje i da uspori
kretnje dok se ona i kometa približavaju susretu.
Ona skliznu ispred Haleja da pogleda planetu. Ledeni južni pol mrtvog sveta prvi je izbio na vidik.
Crveni pesak vitlao se nad Sidonijom. Davno usnuli vulkani Štita bili su bradavice koje su virile
gotovo u potpunosti iz tanke atmosfere, a na bokovima bili su im bokori tanušnih suvih oblaka.
Fobos se dizao iza diska malog sveta. Sićušni mesec bio je kamen izbrazdan ožiljcima i sav blistav
od svetlosti; valjao se pored Virdžinije a zatim zašao za oštro okerno obzorje.
Fini ljudi, pomisli ona na ljude sa Stanice Fobos. Šteta što im nikada nisu dozvolili da postanu prava
kolonija. Možda u tome možemo da im pomognemo.
Ona pogleda unazad i vide da se kometa primiče, onako kako će je videti ljudi i žene sa Fobosa
kroz trideset osam godina.
To bi trebalo da bude prava predstava za te ljude... Halej se sunovraćuje pored njih gotovo dovoljno
blizu da ga dotaknu. Mars mora da prođe kroz najgušći deo repa da bi njegova slabašna teža dohvatila naše
čamce za spasavanje s aerodinamičkim ljuskama. Pa ipak, planeti i kometi ne može se dopustiti da dođu
toliko blizu jedno drugome da nam vrtloženja skrenu letelice s pravca.
U simulaciji, Halej je predstavljao veličanstven prizor. Ni deo spektakla kakav će prikazati bliže
Suncu, razume se; ali dvostruki repovi počeli su da se razmotavaju a koma je blistala poput čupavog oblaka
svitaca.
Simulacija je bila izvrsna. Džonfon je čak prikazao kako se svetla Fobosa gase dok radnici stavljaju
zaštitne poklopce i sklanjaju se. Nekoliko dana biće previše meteorida da bi se rizikovalo izlaženje na
otvoreno. Ali bila je to mala cena za spasavanje tri stotine duša. Ili se Virdžinija bar nadala da će se tako
osećati.
Tri stotine ljudi u karantinu na Marsu... to stvarno mora biti dovoljno da se osnuje kolonija. Nikada
nije sanjarila o tome da se nastani u rđastocrvenoj pustinji, ali taj plan bio je bolji od svih drugih mogućnosti. A
biće lepo ponovo osetiti silu teže, koračati, možda čak plivati u bazenu pod kupolom.
Nije baš Maui, ali mogla bih se navići na misao da budem Marsovka.
Razmak se smanji. Halejeva površina kao da je previrala dok su vrele tačke izbacivale vodoskoke
gasa i prašine u svemir, i pojačavale bleštanje kome.
Da li je to varka perspektive? Ili ćemo stvarno proći toliko blizu kao što izgleda?
Iskre su vrcale dok su se majušni objekti izdvajali iz kometine glave u bezvučnim eksplozijama.
Splavovi za spasavanje. Oklopljeni protiv prašine i vreline, pregraci za spasavanje s aerodinamičnim
ljuskama odvojiće se od Haleja. Majušne, mehovima upravljane rakete povećavale su razmak i vodile
hibernisane koloniste prema njihovom prvom vatrenom susretu s atmosferom crvene planete.
Virdžinija se više povuče, dajući simulaciji mesta.
Čitava Zemlja će posmatrati ovo. Ljudi sa Fobosa neće biti jedini koji će dobiti predstavu i po.
Oblačna Halejeva koma kao da je dodirivala planetu. Virdžinija zažmirka.
Nešto nije u redu. Kako može da...
Koma poče da se izobličuje, sabijena soničnim udarnim talasima kada je gasna lopta dodirnula
Page 160
 Srce komete
retku atmosferu planete. Jonizovani gas izvi se prema napolje, sve dalje od slabog Marsovog magnetnog
polja.
Iskričava tačka samog jezgra, trilion tona leda, gurala je dalje; nije je ometalo ništa tako beznačajno
kao što su to gas ili magnetizam. Išla je ispred svog oblaka i počinjala da blešti još jarkije.
NE...
Udarni talasi gasnih lukova umnožavali su se u sve šire kupe. Osetivši da bi ona želela da sledi
događanja, Džonfon uspori susret dok je Halejevo jezgro razbacivalo majušne letelice za spasavanje poput
zrnaca polenovog praha, i jurišalo ususret tački najbližeg prolaska.
Najbliži prolazak.
Jezgro se rasprsnu na dvoje! Zatim ponovo. Četiri odlomka sunovratiše se dole pod uglom, putanja
kroz Marsovu atmosferu sada im je buktala. Onda su udarili u mali svet.
Jedan komad kao da se odbio od diska planete, poput čekića koji kuje bleštave iskre u svemir.
Perjanice prašine zakovitlaše se tamo gde je milju široki ugriz nakratko dodirnuo tle.
Krupni odlomak direktno pogodi Mons Olimpus, odseče levu stranu velikog vulkana u titanskoj,
zaslepljujućoj eksploziji.
Simulacija ili ne, Virdžinija je žmirkanjem terala zasenjenost tim bleskom. Do trenutka kada je
ponovo mogla da gleda, niz prodornih udara pretvarao se u sve šire narandžaste oblake. Tanka atmosfera
talasala se i komešala kao plitak bazen u koji su ispaljeni meci.
Potresi uzdrmaše drevni pesak. Pod Marsom, večni led pucao je i topio se. Virdžiniji se činilo da
može da oseti kako se magma komeša.
Bila je previše zapanjena da čini išta drugo osim da posmatra, u neverici. Potražila je male
aerodinamičke školjke i pronašla jednu, dve; obrtale su se i padale prema Suncu. Druge bi na tren zablistale,
kada bi naletele na uskovitlane oblake prašine, sevnule i nestale.
Neke su naprosto nestale.
To je trebalo da bude gravitacioni karambol! Blizak prolazak! Zemaljska kontrola o ovome nije ništa
govorila!
Karl nikada ništa o ovome nije pomenuo!
Nesvesno je zatražila da se njeno simulirano ja skloni od svetlosti - dalje od usplamtelog, Suncem
osvetljenog lica kamenite pećnice.
Mars nestade u daljini dok je bežala u svemir, u njegovoj senci. Gledana s tamne strane, planeta je
bila tanki srp crvenog vetra, obojen ognjem. S jedne strane srpa uzdizala se ružičasta lomača: bog rata
odgovarao je na nasilje nebesa ponovnim buđenjem vulkana.
Netražen, nedobrodošao, na um joj pade Šelijev stih:

Silniče, pogledaj moje delo, i očajavaj!

Virdžinija se odvoji; ruke su joj se tresle dok je čupala kontaktni disk. Ali u njenom umu prizor se
produžavao. Mašta je nastavljala da simulira ono što je trebalo da se dogodi kroz trideset osam godina,
predstavljala je Sunce kakvo će se dići onog jutra posle tog susreta, da zasija nad parom ispunjenim,
oblačnim danom na Marsu.
A kasnije će, sasvim nakratko, pasti kiša.

SAUL

"Smrdljiva hemikalija kulja

Iz prvobitnog mulja
Ugljenik, kiseonik, krečne kreme
Fosfor i vreme
Tako bluz poče da baulja."

Bila je to stara pesma sa terevenki biologa, još iz dvadesetog veka. Saul ju je naučio u Engleskoj,
tokom kišne zime u Kembridžu. Izgledalo je da baš i nije slučajno što mu je na pamet pala sada, dok mu se
glinena boca ljuljala i bućkala u krilu i dok je sedeo u slabo osvetljenom hodniku pored svoje laboratorije i
oprobavao polinežanski lek za ono što ga je tištalo.
Keoki mu je dao vrč domaće ljute i svečano rekao: "Treba da se zapiješ, Saule." I, razume se,
čovek je bio u pravu.

"Stvari behu oh čiste po dvorski

Poštene onako pomorski
A onda virus na palubu hodi
Page 161
 Srce komete
K'o halapljiva horda zabrodi
gen mu se proždrljiv provodi"

Postojao je i refren za tu pesmicu, uz džezoliki, prijatni ritam.

"A taj tu virus stari

Gadno je urotio stvari
I bacio na kolena nas.

Pošalji nam groznicu

Britkiju neg' oštricu
Zarazom daj mi spas.

Dođi odigraj sa mnom

S antologijom
Informatičkih bolesti začas.

Možeš baš da glumiš domaćina

Za predaju ti ne sme bit načina
Kada si ćelije na opaki bacio tas."

Saul mudro klimnu. "Eto. Vidiš? Znali su za simbiozu još tokom osamdes'tih, kada još nisu ni
pomišljali da su u paklenom veku. Dođe mu to k'o dokaz da nema ništa novo pod kapom nebeskom."
Razume se, nikoga nije bilo da ga čuje. Najzad je poslao Keokija nazad... žene velikog Havajca
mora da su se do tada već bile zabrinule za njega. Saul je uveravao svog prijatelja da ide pravo na spavanje, i
tako je Keoki otišao, pošto mu je dao zadatak da se razveseli.
U stvari, san trenutno nije bio u planu. Saul je sedeo i mazio bocu. Nikada se nije osećao toliko
daleko od doma.
Strogo govoreći, za četiri godine bićemo u afelu i onda ponovo krenuti prema Zemlji. Ali Saulu
trenutno nije bila na pameti orbitalna dinamika.
Nikada se ona neće složiti, reče on sebi.
A je li? A kako ćeš znati ako je ne pitaš?
Istini za volju, naprosto se plašio... plašio šta bi Virdžinija mogla da misli o njegovim poslednjim
ogledima. Čudotvorni lekovi bili su jedna stvar. Eksperimenti sa životinjama i biljkama, lepo.
Ali među darovima sa Zemlje bili su i podaci o prinudnom rastu ljudskih tela. Bilo je to kao biti Hudini
pred izazovom nove brave, ili slikar pred praznim platnom. Potreba je bila tu... izazov neodoljiv.
Otkud znaš šta će Virdžinija reći? Možda baš i ne moraš da spavaš u hladnoj samotnoj laboratoriji.
Saul se strese; znao je da je naprosto prevelika kukavica da proba.
Ah, ali šta ako bude mogao da da svojoj ljubavi poklon? Da joj pokloni upravo onu stvar koju je
najviše želela na svetu? Stvar za koju se pomirila da je nikada neće moći imati?
Jedne noći, pre nekoliko nedelja, dok je ona ležala u iscrpljenom snu, uzeo je uzorke koji su mu bili
potrebni.
Od Lani Ngujen - verne Lani - dobio je tajnu zalihu ljudske sperme i jajnih ćelija, koje je
prokrijumčarila sa sobom sa Zemlje. Sada je imao sav potreban materijal.
Ali od tada je stajao neodlučan. Do večeras.
Proveo je čitav dan na radu u lucističkoj enklavi, dole na južnom polu - kao lekar kolonije bio je
neutralan u svim sukobima - i vratio se potišten. Život je bio bedan i hladan dole po tim jazbinama. Njihov
fuzioni reaktor jedva je plamsao i teško obezbeđivao dovoljno napajanja za održavanje njihovih staklenih
bašta. Gore od toga, Žoao Kviverijan je morao da se bori sa sopstvenim sektama - fanaticima prema kojima je
njegov lucizam delovao umereno, čije gađenje prema svemu povezanom s perselima kao da nije znalo za
ograničenja.
Keoki je bio u pravu... trebalo mi je da se zapijem.
Još jedna pesmica prođe kroz Saulov um. Jedna o petom irskom građanskom ratu. Bila je to tužna
pesma o bratoubistvu, ali niko nije nikada napisao ništo bolje ni za napijanje ni za žalopojke.
Pevušio je za sebe kada ga jedva uočljiv pokret natera da pogleda levo. On zažmirka prema
slabašnom nizu fosfora koji je nestajao u daljini i vide da su ih nekoliko zaklonila nejasna obličja koja su se
primicala niz uski hodnik.
Niko nije trebalo da ikada stiže tim putem. Bio je to deo njegovog dogovora s klanovima. Onda
ko...?
On zažmirka. Oseti trnce.
Page 162
 Srce komete
Čudovnjaci...
Dolebdeli su u vidno polje... čovekoliki oblici, ali potpuno pokriveni pramenjem onako kako su
morska stvorenja pokrivena sa sluzi. Odlike domorodačkih oblika, koje je posedovao svaki od njih, bile su
raznovrsne. U jednom slučaju od prvobitnog čoveka nije preostalo ništa osim očiju. U drugom, lice se i dalje
videlo kroz simbiotski gustiš.
Ovo je sinergija dovedena dalje nego što čak i ja mogu da svarim, pomisli Saul uz mučninu.
Nekoliko puta otkako je bivši svemirac, koji je postao mistik, Sulejman Uld-Harad napustio gornje
nivoe da bi sišao i pridružio se tim stvorenjima, male poruke pojavljivale su se pribodene za Saulova vrata.
Ispunjavao je svaki zahtev i često ostavljao napolju boce svoga seruma. U svakoj budnoj smeni, kada bi ustao,
paketa nije bilo. Na njegovom mestu ležao bi mali uzorak nekog neobičnog životnog oblika koji Saul nije video
nikada ranije.
Bila je to trgovina, medicina za nove delove slagalice koja je bila Halej. Saulu je to sasvim
odgovaralo, jer ionako je želeo da nađe način da leči čudne žitelje daleke Gehene. Otkako je Uld-Harad sišao
da im se pridruži, činili su se bolje organizovanim, manje sumnjičavim i nasilnim, kada bi se put nekog iz
'normalnijih' klanova ukrstio s njihovim.
Ali zažmirkao je kada su se oba emisara duboko naklonila.
"D-dolazimo i molim-mo te za p-pomoć."
Mucavi glas iznenadi Saula.
"Ja - nisam znao da ijedan od vas još ume da govori!"
Onaj s licem zavrte glavom. "Neki ne u-umeju. Ali to ne znači da više ne umemo da mislim-mo."
Saul žurno zaklima. "Izvinjavam se. Reč je samo o tome... pa, nikada se ne pojavljujete. Ostali vas
se toliko plaše."
"Kao što se mi plašimo njih. Ali ti si Ssssaul. Dok-ktor. Dolazimo ti sa svojim bolom."
Saul se upravo pripremao da zatraži da uđu u laboratoriju kada je vođa čudovnjaka otvorio procep u
svom lišću i izvukao mali smeđi smotuljak. Iz njega su dopirali jecavi zvuci.
"M-možeš li da poprav-v-viš?"
Vidra je imala slomljenu nogu. Ona se okrenu i ugrize onoga što ju je držao, bez ikakvog vidljivog
dejstva.
"Razume se", reče Saul kada je ustao i pritisnuo pločicu šifrovanu otiskom prsta. "Unesite je unutra.
Ne bi trebalo da potraje dugo."
Izuzev Lani i ponekog meha, niko osim njega nije nikada prešao taj prag. Saul je bio siguran da niko
neobičniji nikada i neće.
Ali opet, on nije nikada bio dobar u predviđanju.
Jedan sat pošto su čudovnjaci otišli, on zateče sebe pored glavne prostorije za kloniranje, odluke
donete. Bilo je čvrstih naučnih razloga za nastavljanje eksperimenata. Koloniji je to bilo potrebno. Čovečanstvu
je bilo potrebno.
Meni je potrebno. A možda mogu da pružim Virdžiniji nešto što želi više od svega u vaseljeni.
"Džonfone", reče on glasovnoj vezi glavnog kompjutera.
Da, Saule. Ovde sam.
On klimnu. "Džonfone, želim da uspostavim tajnu bazu podataka."

KARL
Ako bi zažmirio pred tvrdim Sunčevim čvorom žutila, ledeni predeo prostirao se pred njim nalik na
zemlju iz snova. Vojske ljudi i mehova navirale su preko izbrazdane umrljane teritorije. Vukli su duge cilindre
od uglačanog čelika i alabasternog aluminijum-oksida, povlačili ogromne gomile električne opreme ili teglili
transformatore koji su, napravljeni da rade u hladnom vakuumu, više ličili na okoreli moždani koral nego kao
petlje svetlucavog bakra i gvožđa.
Grupe radnika hitale su preko izbušenog i ispucalog leda, ogromni prolazi bili su duboko usečeni u
njega, urezani, oblikovani i isklesani. U pravilnim razmacima Džim Vidor je uspravio vretenaste tornjeve
topljenjem, oblikovanjem u kalupu i ponovnim zamrzavanjem vode u kristalne grede, skele, potpornje.
Paučinaste niti povezivale su izdignute, narandžasto obojene prste kristala zavarenih laserom. Led
je imao malu tvrdoću na smicanje i dobro je služio samo pod pritiskom. Bilo je nemoguće poverovati da su te
arabeske samo funkcionalne. Pa ipak, Karl nije sumnjao da bi Vidor, kada bi ga pritisli, bio u stanju da pruži
objašnjenje za svaki istureni, krhki potporanj, svaki bočno oslonjeni luk, čitav taj vretenasti, ispleteni doživljaj.
Karl nije pitao. Ljudska bića ne drže se surovo onog uskog i praktičnog; svako s bilo kakvom veštinom žudeo
je da izrazi nešto duboko i čvrsto uz pomoć svoga umeća. Možda je u pitanju bio poriv da se ostavi poseban,
individualan trag na najtrajnijim stvarima koje načini. Verovatno je bilo nešto dublje, vezano za duh koji je
doveo usamljeno pleme primata toliko daleko od njihovog toplog vlažnog sveta.
Karl se sećao uvodnih redova pesme koju mu je Virdžinija pokazala pre više meseci. Nekako su
ostali u njemu.
Page 163
 Srce komete

More je mirno večeras

Plima nadošla, Mesec počiva ljupko.

Znaci dobre plovidbe. Pesma je imala veze s plažama i okeanima, a Virdžinija je osetila neki odziv u
njemu za takve slike. Putovanje dovde, jedrenje naspram plima gravitacije podsećalo je na slavne stare dane
moreplovstva. Iskoristili su deo Sunčevog sirovog fotonskog vetra da bi upravljali otparavanjem komete tokom
prvih meseci posle sletanja. Onda su bežali pred tim vetrom i koristili Sunčevu svetlost samo za dobijanje
elektriciteta. Sada je dolazilo ključno vreme, kada je njihova letelica od ledenog sveta trebalo da bude gurnuta
u novu orbitu, novi kartografisani kurs.
On se nasmeši za sebe. Uhvatio si se analogije s morem, eh? Sve zbog toga što si duboko u
kostima svemirac i ne možeš to da zaboraviš. Otkako si izgubio Edmunda, žudiš za brodom. Ovo parče leda i
gvožđa jedino je što ti je preostalo.
Bilo je to toliko očigledno da je čak i Virdžinija videla. Rekla mu je da je poezija uteha, a na svoje
iznenađenje on zateče sebe kako uživa u nekim stvarima koje mu je prenela na displej. To bi bila stvar u
potpunosti nemoguća za osornog, sobom obuzetog svemirca kakav je bio pre trideset pet godina. Ostario je za
to vreme samo sedam godina, ali i to razdoblje imalo je svoju težinu. Njegovo mlađe ja sada je izgledalo tako
daleko, i gotovo neverovatno slepo.
Nadam se da Virdžinija ne može da me prozre previše dobro. Dovoljno će brzo otkriti koliko su sva
ta nada i euforija lažni, zasnovani na neopozivoj laži...
Nije voleo da se priseća toga. Zavrteo je glavom i krenuo preko leda; išao je dugim koracima,
nadgledao posao. Budi zaposlen. Ne razmišljaj previše; nisi jak u tome.
Karl je kružio oko grupe zaposlenih mehova ne bi li stigao do dugog jarka lansera 6. Dovršeni
izbacivač ispunjavao je uski kanal iskopan u blagom spustu. Dva inženjera isprobavala su zamajac napravljen
od Halejevog gvožđa.
Mašine će obezbediti momenat sa precizno proračunatom brzinom i uglom. Najpre će ispaljivati
paralelno s ekvatorom, ne bi li usporili i najzad zaustavili Halejevo pedesetčasovno obrtanje. Posle toga,
lanser će se zaokrenuti oko ose ukopane u kanal i okrenuti se gotovo normalno na ekvator, poravnato s
Halejevim središtem mase. Onda će početi dugi mucavi naleti koji će, zadavani tokom više godina, dodavati
majušne priraštaje momenta Halejevom laganom, dostojanstvenom zaokretu u afelu. Svi lanseri, uz
beskrajno pulsiranje, sabraće se da obezbede guranje.
-Baš cakano, ha?-
Karl vide kako se Džefers primiče lakim, uvežbanim zamasima nogu. Njegova grudna oznaka
predstavljala je ukrštena klešta i ključ u kocki, zamazana i izbušena.
"Divno. Da li je isproban? Spreman za vodoravno postavljanje?"
-Jašta. Baš se postavlja mnogo fino, koj' god ugao 'oćeš. Mehovi će da ga srede na stalni nosač
čim se probe okončaju.-
Džefers se zadovoljno smešio. Bio je glavni čovek guranja, nalazio je rešenja problema uz hitro,
stručno razumevanje. Radio je u smenama od po osamnaest sati, bez znaka iscrpljenosti. Fabrika na Nivou A,
koja je sada sva hujala od roboa koji su pravili rezervne delove za lansere i rakete, ne bi postojala bez
Džefersa. Karl se priseti vremena kada je čovek bio na minimumu: umotao se u holotrake i pornstime,
uklanjao je stvarnost u kojoj se nalazio. Posao je bilo ono što mu je trebalo. Za Karla već samo to bilo je
dovoljan razlog da učini sve ovo, iako njegov prijatelj sigurno misli da je sve samo farsa...
-Sve ekipe prebacuju normu. Čak ubacuju ekstrasate a da im ja to i ne tražim.-
"Najzad imamo nešto za šta vredi raditi", reče Karl ne gledajući Džefersa u oči.
-Prokleto tačno.-
Meh-poslužitelj približi se, dodatna kupola bila mu je smeštena povrh oklopa u sklepanom nosaču.
Virdžinijini dodaci radili su izvanredno, od njih su mehovi i roboi bili višestraniji, ali nisu bili elegantni. Meh
zažmirka svetiljkama da im privuče pažnju i odasla: Lanser 6 dovršen. Ljudski teh Osaka izjavljuje da je
naprava spremna za formalnu probu.
Džefers klimnu. -Ispaljuj krelca!-
Upozoravajući udarci gonga oglasiše se preko kom-linije. Svuda po površini ekipe su prekinule rad i
izašle iz jama da posmatraju. Odela su im bila izgrebana, pohabana, bezbojna, zakrpljena delovima domaće
izrade.
Ping ping ping zagrevanja talasalo se po frekvencijama koma, tanki zvonki odjeci punjenja koje se
trenutno odvijalo u kanalu. Karl zaviri prema vrhu lansera koji je štrčao slobodan od okolnog leda, uperen u
nebo.
Osetio je golicavo uzbuđenje, rastuću napetost. Ukoliko su napravili neku grešku u konstrukciji, u
sklapanju...
Mali drhtaj prođe mu kroz noge. Čegrtanje na mikrotalasu, jedno skriiii - i naprava se isprazni.
Page 164
 Srce komete
Istovremeno, nejasna izmaglica pojavi se na ždrelu lansera. On se upita šta nije u redu, sve dok
odjednom ne shvati da je brzina ispaljivanja cevi izbacivača nekoliko kapsula u sekundi - a on je video senku
njihovog prolaza.
To je bilo sve. Nikakva rika niti bljuvanje dima. Lanseri su bili konstruisani da rade sa gotovo
savršenom efikasnošću, da stvaraju što je manje moguću otpadnu toplotu. Kada bi makar delić procenta
energije lansiranja iscurio na okolni led, to bi smesta izazvalo isparavanje nosača strukture, proizvelo
poremećaje, razdesilo ravnotežu pažljivo podešenog slaganja momenata delova ubrzivača. Davno pre nego
što bi led nestao, potresi od nestabilnosti cevi pogona, usled trzaja i udaraca, pretvorili bi ih u iskrivljeni čelik.
Ali izbacivač je glatko radio. Uzvik oduševljenja dođe preko kom-linija. Ljudi su dizali ruke u
pobedonosne pozdrave sve dokle je Karlovo oko dopiralo, igrali po prljavom ledu, skakali visoko u tamu.
Samo su mehovi stoički nastavljali posao, nemarni za to što su ljudska bića najzad dograbila upravljački točak
ovog ledenog broda. Halej više nije bio samo prljava grudva snega koja se obrće oko sebe u dugoj noći. Sada
je to bio svemirski brod.
Džefers je, uzbuđeno, brzao u govoru, ponavljao je radne parametre onako kako ih je očitavao sa
displeja u svom šlemu. Karl je bio u stanju da sledi jedan deo tog baraža recitovanja - kiloamperi su kružili po
kolima niske impedanse, naponi su se podizali do oštrih maksimuma i onda brzo padali kako bi proletelo
svako tane, upijajući energiju induktivnih električnih i magnetnih polja. Energija se ulivala u kapsule,
elektrodinamička količina kretanja tekla je kao fluid brzinom svetlosti.
Samo električno ubrzanje bilo je dovoljno delotvorno da bi se izbegao problem viška toplote, da bi
se izbeglo polagano otapanje same komete. Trenutno su se na severnom polu nalazile ogromne gomile
gvožđa, iskopanog tokom prve godine ekspedicije, ali duboko ispod svakog lansera odvijali su se mehovski
rudarski radovi, gde su po uskim pećinama roboti kopali i proizvodili još kometnog prirodnog, drevnog metala.
Fabrika na Nivou A proizvodila je lake čaure od posebnog superprovodnog polimera. Ove su
punjene gvožđem i drugim teškim materijalima. Svako metalom ispunjeno parče postajalo je đule. Pokretne
trake uvodile su ih, nemilosrdnom preciznošću, u cev izbacivača, gde su udari napona dohvatali svako tane i
izbacivali ga ogromnom brzinom - deset hiljada kilometara u sekundi, gotovo tri procenta brzine svetlosti.
Lanser 6 bio je kosmička mašinka, ispaljivao je tanad koja će dostići najbliže zvezde za nekoliko vekova.
Mogli smo da izgradimo zvezdane brodove, samo da smo imali petlju, pomisli Karl. Možda jednog
dana.
Masa Haleja bila je takva da su čak i te ogromne brzine bile jedva dovoljne za zadatak upravljanja.
Karl se podesi na radnu frekvenciju i začu stakato braaap braaap braaap, kako je svako tane dobijalo
mini-udare u stubu izbacivača. Lanser 6 bio je prvi od pedeset dva koji će uskoro opasati Haleja i bljuvati tanad
od po kilogram, sledećih pet godina. Afel, kada se glava komete zaustavi kao baletan na vrhu skoka, bio je
najdelotvornije vreme za skretanje Haleja. Trebalo je da bude izbačeno punih deset milionitih delova ukupne
mase komete. To je podrazumevalo da desetine mehova nadgledaju rudarske radove i topljenje gvožđa, da
miniroboti rade pored beskrajnih pokretnih traka, potprograme i ekspertne programe koji će hvatati svaku
teškoću, svako zastajkivanje u beskrajnoj mucavoj groznici guranja.
"Prokleto da je", reče Karl. "Radi." On oseti nalet olakšanja i shvati da je stezao šake.
Oduševljeni povici nastavljali su se. Čak i ta demonstracija, koja će ići samo nekoliko sati, usporila
je pradrevno obrtanje Haleja i pravila majušne izmene njegove duge klizeće elipse.
-I to ga tera glatko- reče Džefers, srećno isceren.
-Dođi do lansera 5. Umontir'o sam tamo lepu malu osovinu, sprečava da se cev izbacivača odlepi.
Zaključili smo...-
Džefers naglo stade kada gejzir pare izbi s ledenog tornja u blizini. Vidorova fina unakrsna mreža
plavog i belokosnog eksplodira u pljusku magle i svetlucavih uskovitlanih ostataka.
-Prokletstvo!-
-Šta? Šta se dešava?-
"Laser!" Karl se sravni sa zaprljanim tlom. "Svi lezite!"
-Šta, do đavola... ko bi otišao i...-
"Lucisti!" shvati Karl. "Mora da su čuli da je proba uspešna, preko koma."
Džefers povika: -Ali zašto? Mislio sam da se Kviverijan složio.-
"Proklet bio ako znam."
Svuda po polju ljudi su tražili zaklon. Jedna ledena kula, nešto dalje, nemo se rastoči u maglu.
Ovoga puta Karl je video sevanje svetlosti kada je snop udario.
"Pucaju s onog brega - tamo preko. Južno, dvadeset pet stepeno od zapada."
Džefers je žmirkao prema udaljenoj mrlji na vrhu ostataka šljake od neke rudarske operacije.
-Doneli su jedan od onih velikih industrijskih. Pokušavaju da pogode šesticu, ali tim stvarima uopšte
ne možeš dobro da nanišaniš.-
Kom je odzvanjao od besa.
Sev zapara led u blizini pognutog obličja i Karl začu preneraženi vrisak bola.
Page 165
 Srce komete
"Takeda! Zatvori rupu na odelu te žene i smesta do prve pomoći!"
Karl je čučao iza uzvišenja i gledao kako siloviti laserski udari bljuju pravim vodoskocima prema
nebu. "Kopilad!"
-Moramo neš' da učinimo.-
"Mogao bih da kažem Virdžiniji da pošalje mehove iza njih, da ih zaobiđu..."
-Jeste, tako je- odasla Džefers.
"Ne, čekaj..." On proveri Virdžinijin kanal. Šištanje. Bio je odsečen. Razume se. Samo bi idiot napao
a da ne odseče podršku odbrani.
Novi krik bola preko koma.
Karl gurnu Džefersovo rame. "Lanser 6 - možeš li da ga zaokreneš?"
-Šta?-
"Da spustiš šesticu? Da nanišaniš horizont?"
Džefers je izgledao iznenađen. -Sigurnosni prekidači nisu ubačeni. Ne znammm... to je prilično
nizak ugao.-
"Pokušaj!"
Dok je Džefers puzio prema kanalu lansera, nosač ledenog tornja lansera 5 eksplodira iza njih i
rasturi kablove i komade oplate u lagani fluidni pad prema površini. Izgubljene komponente, izgubljeno vreme
gradnje, povređeno osoblje - ljudi za koje je on odgovoran. Karl je mračno gledao udaljene tačke koje su
radile oko laserskog topa, i u njemu je rastao ubilački bes.
On se isključi iz kom-kanala, gde su glasovi nadirali i gušili jedan drugi. Ljudi su dozivali ljubavnike i
prijatelje, prštali nemoćnim besom. Mehovi su nevino pitali za naređenja. Onda se Virdžinijin glas umeša na
njegovu ličnu liniju. -Šta se dešava? Neko mi je pokvario kanale. Ko...?-
"Daj nam ovamo neko oružje!"
-Ali, ali, šta da upotrebimo?-
"One male lasere sa 3B - to je jedino što imamo, a da može smesta da se pokrene."
-Ali neće li ti naprosto skinuti svakoga ko priđe da upotrebi male lasere?-
Karl opsova. Bila je u pravu.
-Mogu da pošaljem velike mehove sa severnog pola.-
"Do tada smo pečeni!"
On zazvižda komandu 'potraži i poveži' za Žoaoa Kviverijana, i dobi kanal za nekoliko sekundi.
"Kviverijane! Ovde Ozborn. Ti..."
Čovekov glas bio je napet. -Ti ne rade po mojim zapovestima. Lucisti su, da, ali ne mogu da ih
kontrolišem.-
"Očekuješ da poverujemo u to?"
-Moraš. To je istina.-
Karl zaškripa zubima. Znači, neprijatelj je bio bez lica. Anoniman. Ljudi koji su koristili velike lasere
nisu nameravali da dozvole ikome drugom da preuzme izbor guranja, da oproba drugu orbitu. Za njih, bilo je
to sve ili ništa... a uzeće sve.
Na zajedničkom komu, još vriske kada je nevidljivi laserski udar udario u uzvišenje i rastočio duboku
jamu u njemu. Karl vide kako se telo kotrlja - neko se tamo skrivao.
On upotrebi naredbu za preuzimanje kanala A. "Sklanjaj te ljude sa gomile šljake kod lansera 2!
Svima, sklonite se po dovodnim tunelima." Unezverena galama u odgovor. "I koristite ident-šifre ako želite da
se čujete!"
Izgovorio je brzu komandu mehovskim govorom i buka se prekide kada je kontroler kanala prešao
na formalni mod. Sada radio-uređaji u odelima neće čak ni raditi dok sistem ne prenese kodnu naredbu
pojedinca. Na trenutak se čulo samo sablasno šištanje. A onda: -Džonse, BQ kod Osaki i Ozbornu. Vodim
sada grupu od petoro do tunela.-
-Lomaks, DF kod, komandi. Imam dobar vidik sa bezbedne visine. Svi mi pošaljite P-kodove svojih
položaja. Prenosiću stanje Ozbornu.-
Karl klimnu. Nekolicina dobrih svemiraca, koji su se sećali obuke, vredeli su kao čitavi bataljoni.
-Džefers, GH kod Ozbornu. Uspeo sam, čini mi se.-
"Ozborn, GH kod. Šta si uspeo?"
-Džefers, GH. Naginjem lanser. Treba da ga okrenem južno. Ti ćeš ga nanišaniti, okej?-
Karl shvati da je ravnomerno udaranje lansera 6 prestalo pre izvesnog vremena. Sada, dok je
posmatrao, naprava se teško okretala prema udaljenim niskim bregovima, njuška joj se spuštala. Karl se diže
na noge i hitro zađe iza lansera koji se lagano pokretao. Jedini način koji je mogao da smisli da uperi stvar bio
je da to učini direktno, pogledom, nišaneći niz cev.
Sjajno. Stvarno visoka tehnologija.
A lucisti su ih, bez sumnje, pažljivo posmatrali. Njihov cilj mora da je ovaj položaj. Uništavali su
lakše mete dok su podešavali domet. Lanser 6 bilo je mnogo teže pogoditi, jer je bio ukopan u jarak. Ali sada,
Page 166
 Srce komete
dok je lagano izlazio...
On čučnu na mrlju narandžaste boje i automatski zatvori jedno oko, zatim namesti na crtu cev
lansera i tačkice po udaljenom bregu.
-Lomaks, DF Ozbornu. Imam taktičku skicu poznatih neprijateljskih položaja. Pripremi se za prijem.
Skupili su se prilično blizu.-
Karl nabaci sliku preko polovine vizira. Benčlijeva gruba skica prikazivala je glavnu grupu i dva krila -
verovatno isturene izvidnice.
Nema ih mnogo. Brojim ih pet. Ali zauzeli su najbolje položaje.
Lucisti su se smestili u jedan usek i koristili prednost skloništa. Dok je gledao, zažmirka
bleštavoplavi blesak - i on se automatski saže. Što je bilo smešno: da je bio u punoj žiži lasera, ovaj bi ga
smesta oslepeo. Umesto toga, nišanili su previsoko. Zakačila su ga samo ivična polja.
On proveri šta je Džefers uradio. Gotovo da je dovoljno nagnuo...
Zažmirka da razbistri vidno polje; nije mnogo pomagalo. "Otvaraj paljbu!"
-Ja... ne mogu tek tako da gađam to brdo punim nabojem! To je kilogram gvožđa na deset hiljada
KMS... bilo bi to kao aktiviranje bombe od deset kilotona!-
Karl je mahnito razmišljao. "Prazna kućišta! Njihova masa je samo nekoliko grama. Imaš li ih
imalo?"
-Uh. Aha. Bolje da podesim i smanjenu snagu- reče Džefers. -Samo čas... da vid'mo... podešavanje
na jedan procenat...-
Neko vrisnu. Još jedan promašaj tu u blizini. "Moramo da uzvratimo paljbu. Otvaraj!"
-Okej, okej.- Na svoje olakšanje, Karl začu kako se braaap braaap braaap nastavlja. Zvuk je bio
drugačiji. Dublji, neravnomerniji.
-Nije podešen za ovo. Raspašće se!-
Karl prebaci na teleskopsku optiku. Svuda po padini, gore i dole, perjanice pare brizgale su dok su
čaure pogađale.
"Autopreuzimanje A-koma. Džeferse, levo!"
-Slušam.-
Malo brizganje pare visoko je prštalo nekoliko puta u sekundi.
Plavo sevanje sa vrha brega, ovog puta blistavije. I neprijatelj je sve tačnije nišanio. Karl se okrenu i
vide kako led nedaleko iza njega zaplamsa i naglo eksplodira u bisernu izmaglicu.
"Više!" -Evo ti!-
Linija brizgave magle išla je uz breg, raštrkana, ali sve viša, ravnomerno se pela prema mrljama
koje su opsluživale veliku nezgodnu cev.
Dva protivnika, a svaki petlja s oružjem prevelikim i premoćnim da bi ga spretno koristio... poput
boraca koji tuku jedan drugoga gvozdenim gredama. Prvi koji pogodi...
Karl se pitao šta će se desiti ako ga laser direktno pogodi. Odelo će mu odraziti jedan deo, a pod
ovim uglom snop bi se proširio preko mnogo veće površine... pa ipak, nije želeo da to otkrije.
"Idi desno! I više!"
Skakutavi mlazevi magle poskočiše, zanjihaše se, umiriše - i pogodiše mileće mrlje.
Bezvučno uništenje. Karl je ležao na ledu i gledao kako čaure bezvučno pogađaju mete - gmizave
tačke i rascepkane, zakotrljane komade lasera - kada se magla napada prikupila, raširila i najzad zaklonila
prizor.
"Okej. Možeš... da ga ugasiš."
-Sredili smo ih?-
"Aha. Aha, sredili smo."
Karl nije bio oduševljen, uzbuđen. Sve se desilo toliko brzo, toliko apstraktno. Skupina tačaka koje
se kreću po padini brega. Bleštavo, naglo sevanje plavog. A onda udaljeno brizganje, kako su leteće čaure
pogađale led, pogađale čelik, pogađale meko meso i krhke kosti. Nauka stroge geometrije i laka smrt.
-Hej, uspeli smo! To će da nauči krelce!- Lanser zaneme. Džefers iskoči iz kanala, oduševljen.
"Tako je... tako, uspeli smo."
Začuo je Virdžinijin glas, i druge, i uz povratak žamora koji mu je tekao u ušima Karl lagano pođe
prema padini brega u koju su tukli, ne zato što je želeo da vidi ono što je tamo, već što je znao da treba. Bio je
to deo njegovog posla.
Iznenada mu se um razbistri i on se priseti ostatka pesme, stihova koje je dokono recitovao pre
samo nekoliko minuta... vreme koje se sada činilo mesecima daleko.

A mi smo ovde kao na sve mračnijem polju

Zapljusnuti smetenom uzbunom bitke i bega
Tamo gde neznalačke vojske sudaraju se sred noći.

Page 167
 Srce komete
VIRDŽINIJA
Svemirska odela su sve otežavala. Podsećala su Virdžiniju na to koliko se izobličila - s godinama.
Borila se s trakama za podešavanje, otpuštala neke i pritezala druge na svim mogućim pogrešnim
mestima. Dembo! Nije ni čudo da je Saul bio toliko...
Virdžinija nagazi na tu misao. Sve u svemu, bila je sigurna da njihove nevolje imaju malo veze s
njenim nevežbanjem u poslednje vreme.
Možda ništa nije predviđeno da traje, pomisli ona. Možda se sve dobro na kraju samo uništava.
Slika crvenog sveta, novi vulkani izbijaju da pozdrave zoru...
Prvi put od neuspelog lucističkog napada, Karl joj je dao dozvolu da dođe i lično ga vidi. Kada je
neko nezamenljiv, to ima i svojih mana. Uz ljudske čuvare i stražarske mehove, koji su u slojevima stajali oko
njene laboratorije da bi je zaštitili, u poslednje vreme počela je da se oseća kao kraljica mrava, rob sopstvene
kraljevske prirode.
Iako kraljica mrava bar leže jaja...
Još jedna rđava misao. Zbog čega su sve te stvari baš sada izbijale na površinu?
Zbog toga što smo počeli da ubijamo jedni druge, ovde i sada? Da li sam zbog toga toliko
potištena?
Ili je zbog toga što sam usamljena, a nisam više mlada?
Virdžinija dovrši oblačenje i navuče pohabanu grudnu oznaku preko odela. Nije čak ni imala
sopstvenu - nikada se nije baktala s njenom izradom. Ova - sa prikazom klasa žita iznad tri zlatne lopte -
pripadala je dr Evansu, hidroponičaru nesumnjivo mrtvom već dvadeset godina. Garderoberka ju je
preregistrovala na Virdžiniju, a ova se odlučila da nauči da živi s tim.
Volela bih da uopšte nije bilo potrebno da lično dolazim ovamo, reče ona kada je počela cikliranje
kroz vazdušnu komoru.
Ali taj posao bio je previše važan da bi se o njemu raspravljalo preko bilo koje kom-linije. Nije u
pitanju bio samo strah od prisluškivanja. Želela je da gleda Karlovo lice kada se bude suočila s njime.
Spoljašnja vrata otvoriše se i prizor je nakratko zaklonila magla kondenzovane pare. Pahuljice
izleteše u svemir i ona pogleda preko otvorenog ledenog predela.
U nekom smislu, bilo je to razočaranje. Njena veza s daljinski upravljanim napravama bila je toliko
dobra da joj je vidik na površini bio, u stvari, bolji preko posrednika nego lično. Pažljivo koračanje / površinsko
klizanje po prljavoj kori nekako je delovalo posrednije nego upravljanje mehom tu napolju.
Bio je tu i treptavi osećaj golotinje. Na kraju krajeva, imala je mnogo mehova, ali samo jedno telo. A
ono je sada bilo na površini, pod zvezdama koje ne trepću.
Predeo je ovde, kod Tunela 6, bio izbrazdan manje nego tamo gde su njeni mehovi i Džefersove
fabričke ruke izbušili i preorali drevnu kometu. Ovde je najupečatljivija bila ogromna utvrda koja je izgledala
nekako kao mešanac između staklenog Ferisovog točka i mreže ispletene od tečne paukove svile.
Jedan broj svemiraca bio je okupljen u njenom podnožju i odatle pokazivao rukama prema nekoj
tački u svetlucavoj tmini. Ona prepozna grudne oznake Karla Ozborna i Endija Kerola, kao i nekoliko drugih -
uglavnom pripadnika sekti Nivoa 3 i Opstanka. Virdžinija je mrmljala zapovedne fraze sve dok nije uspela da
se prikači na frekvenciju koju su koristili. Bila je dečja igra probiti njihovu šifru.
-...ti kažem da mislim da je stvar prokleto mala! Možda su napredovali otkako smo otišli, jasno. Ali
čak i taj vreli fuzioni plamenik nije mogao da gura više od dvadeset tona pri toj vrsti ubrzanja toliko dugo.-
-Je li? Pa, čak i ako jeste samo dvadeset tona, pomisli šta bi sve moglo biti uključeno. Brži logički
čipovi za bolje kompjutere i mehove. Hibridno semenje da nam popravi hidro-useve. I tricijumski upaljači!
Dvadeset tona takvih stvari značilo bi nam sve.-
Očigledno su razgovarali o starateljskom paketu. Dok se približavala i obilazila ispucalu oblast u
ledu, ona začu kako se meša Karlov glas.
-Nadaš se da će božićni pokloni naterati luciste da promene mišljenje, Endi?-
-Ili će nama dati nešto da ih zbrišemo. Svejedno šta od toga. Bilo šta što će da ih strese s južnog
pola, da možemo da se vratimo jupiterijanskom manevru i sačuvamo prvobitnu misiju. Jes' da je marsovsko
izbacivanje u redu kao rezerva. Ali kapetan Kruz bi voleo da smo...-
Reči se prekinuše kada Endi Kerol primeti kako se Karl okrenuo da pozdravi Virdžiniju.
-Ozborn, otvori kanal Herbertovoj. Zdravo, Virdžinija.-
Njegovo umrljano svemirsko odelo bilo je mešavina delova poskidanih sa drugih. Preko njega bila
je obavijena prljava bela tkanina ukrašena slikom crvenog raka. Vizir mu se izbistri i ona mu ugleda lice. Seda
kosa na slepoočnicama i linije na čelu nisu lišili Karla čvrstih vilica i mladićkog šarma.
-Baš lepo što si došla gore, Virdžinija. Ima nešto posebno što bismo želeli da te zamolimo da učiniš
za nas.-
Ona klimnu, onda se seti da je okrenuta dalekom Suncu. Iako ovo sada nije bilo mnogo više od
veoma sjajne zvezde, njen vizir se možda ipak automatski zamračio i sakrio pokret.
"Pomoći ću koliko god mogu", počela je. "Ali..."
Page 168
 Srce komete
-Sjajno. Jer počeli smo da se brinemo zbog prvog starateljskog paketa sa Zemlje. Nećemo da
nešto pođe kako ne treba, kad stigne.-
"Šta bi moglo da pođe kako ne treba?"
-['a misliš o tome da recimo padne u pogrešne ruke?- predloži Kerol.
Karl sleže ramenima.
-Kviverijan poriče odgovornost za napad dole na ekvatoru. Kaže, ono su bili odmetnici i postupali su
bez dopuštenja. Pa ipak, vidim na šta misliš. Ne čini mi se da bi valjalo kada bi se starateljski paket greškom
spustio na južni pol. Možda bi bilo bolje poslati meha da doprati teretnu letelicu unutra.-
Virdžinija je shvatila. Ne bi valjalo kada bi nam oteli spasilački paket. Onda bi nam lucisti postavili
potpunu barijeru. Vladali bi celokupnom situacijom.
"Lepo. Počeću da razrađujem pojedinosti sa Džefersom", reče ona. "Ali ima još nešto o čemu bih
volela da porazgovaram s tobom."
-Naravno. Šta to?- Kada je zavrtela glavom i zaćutala, on se okrenu ostalima.
-Odmah se vraćam, momci. Pogledajte da li možete da podesite tu antenu bolje, važi? Hoću da
dobro uhvatimo tu stvar kada nam se primakne.-
-Važi, Karle.-
On je odvede iza velike hrpe ostataka rudarskih iskopina. Postavio se tako da ga ona vidi da to čini,
pa je digao ruku i isključio primopredajnik. Ona klimnu i učini isto. On se naže nad nju da se dodirnu
šlemovima.
"Šta te grize, Virdžinija? Izgledaš tako... ukočeno. Da li je zbog Saula? Čuo sam..."
"Ne", prekide ga ona žurno. Lice mu je bilo preblizu. Kroz dvostruki razdvojni sloj kristala kao da je
prolazio topli dah. "Ne, nije to, Karle."
Ili bar nije razlog zbog koga sam se popela ovamo.
"Ali nešto se dešava između vas dvoje", bio je uporan.
Klimnula je: brz, kratak trzaj. "Ništa, stvarno. Naprosto, pa, jedna od onih stvari. Vreme..."
"Vreme menja sve nas, Virdžinija. Nikada se nisam izvinio oboma zbog načina na koji sam se
ponašao pre toliko godina. Bio sam idiot." U očima mu je bila ozbiljnost.
"Bio si mlad, Karle. Svi smo bili mlađi."
Izuzev Saula. Uz savršeni imuno-sistem, zar neće živeti večno? Da li je možda to izvor trvenja
između nas?
Karl spusti pogled načas, onda je pogleda u oči. "To ne znači da su moja osnovna osećanja
drugačija, Virdžinija. Ukoliko si spremna za promenu..." Karl ostavi rečenicu nedovršenom, a Virdžinija je
odjednom mogla da vidi nešto dublje od ozbiljnosti, dublje čak i od čvrstine zapovesti. Njena ruka u rukavici
diže se, dodirnu staklo.
"Oh, Karle. Toliko si patio."
On sleže ramenima, zahvaćen protivrečnim osećanjima. "Došla si da me vidiš zbog..." U glasu mu
zatitra nada.
Virdžinija zavrte glavom, treptanjem odbaci slabost koja joj je ugrožavala odlučnost. "Karle..." Ona
proguta. "Karle, hoću da znam zbog čega nameravaš da nas sve pobiješ."
"Uh." Piljio je. "Kako... na šta misliš?"
Ruka joj se spusti. "Oh, uvek si bio očajan lažov, Karle. Bar prema meni. Ostali su izgleda progutali
tvoj čin Judinog jagnjeta, i misle da Zemlja stvarno planira spasavanje, sve to sranje o bliskom proletanju kraj
Marsa, onda dalje prema Jupiteru i Veneri, zatim nazad do Marsa i karantina..."
"Šta si..."
"Ali, kad bolje promislim o tome, Džefers i njegova družina podržali bi te čak i da znaju istinu, zar
ne?"
Karl prekide kontakt, napravi korak unazad još pre nego što je završila. Usne su mu bile čvrsto
stegnute. Kada je progovorio, pokreti njegovih usta kao da su prenosili bolnu, mada nemu, gorčinu. Virdžinija
pokaza prema ušima. Uz nestrpljivo otresanje glave on im ponovo sastavi šlemove, uz tresak.
"Šta ćeš da radiš?" upita on.
Bar joj Karl nije vređao inteligenciju daljim pretvaranjem. Znao je da je pustila simulaciju na
desetine različitih načina pre nego što ga je tako optužila.
"Šta ću ja da radim?" upita Virdžinija. "Najpre, dajem ti priliku da objasniš. Želim da znam zbog
čega guraš tu prevaru zemaljske kontrole i šalješ nas u direktni sudar s Marsom!"
Karlove oči načas se sklopiše. "Postoji sektašenje i tamo kod kuće. Bilo je... pogodbi. Morali smo da
napravimo dogovor da bismo dobili starateljske pakete."
"Tako da možemo da tresnemo u neku planetu kroz četrdeset godina?" Virdžinija nije mogla da se
uzdrži od gorkog smeha.
"Četrdeset dugih godina, Virdžinija. Čak i sa Saulovim serumima, moraćemo da držimo toliko
mnogo ljudi u budnom stanju da ćemo do tog vremena svi biti stari."
Page 169
 Srce komete
"Ima dece, Karle."
"One jadne bebe koje rađaju ortovci? One jedva zaslužuju da se nazovu ljudskim bićima, Virdžinija.
Znaš to. Svejedno, i one i svi mi ostali živećemo bolje i udobnije s dobrima koja ćemo dobiti iz tih raketa sa
Zemlje."
"Udobnost!"
"Da, i to nešto vredi. Ali ima jedan bitniji razlog."
"Šta to?"
"Iskreno, Virdžinija, zar ne vidiš da je to jedini način da nešto dobro proistekne iz čitavog ovog
fijaska?"
Zavrtela je glavom. "Kakvo dobro će biti ako svi izginemo?"
"Pa, sa zemaljske tačke gledišta, kraj pretnje. A sa te tačke razumem lucistički način posmatranja."
"Razumeš?"
"Da. Naravno. Učiniće sve da zaštite rodni svet od Halejevih oblika, i ne možeš im zameriti zbog
toga."
"A sa naše tačke gledišta?"
On sleže ramenima. "Donosimo iskru novog života na mrtvi svet, možda. Svojom smrću možemo
otpočeti dugi proces oživljavanja Marsa."
Virdžinija nije mogla da se uzdrži da se ne isceri. "Počinješ da zvučiš kao Džefers."
"Možda i počinjem." On skrenu pogled. Glas mu se spusti. "Možda bih pokušao da smislim nešto
drugo, koliko god malo verovatno, samo kada bi..." Glas mu se utiša.
"Kada bi šta, Karle?"
"Nema veze. Nije bitno."
"Karle! Moraš da mi kažeš."
On zavrte glavom. "Saul mi je rekao pre izvesnog vremena da radi na sistemu za kloniranje. Za
deset godina, ili tu negde, mogli bismo biti u stanju da proizvedemo generaciju zdrave dece, neznatno
izmenjene da bi bila zdrava i dobro se razvijala u niskoj teži. Možda zapravo ima nečega u onoj zamisli o kojoj
govore Sergeovljevi iberi: da kažemo Zemlji da se goni u pakao i da pokušamo da kolonizujemo Triton."
Virdžinija zažmirka shvativši šta bi ga moglo pridobiti za prihvatanje takvog plana. "Misliš naročito
na... mene, zar ne?"
"Da. Ti, ja, deca koju bismo samo ti i ja mogli imati zajedno. Ja... to bi me moglo ubediti da prihvatim
drugu tačku gledišta, ako bi to izgledalo moguće."
Unutar Virdžinijinog uma i srca besnela je zima. Bila je to obamrla nesposobnost, odbijanje da to
shvati. Nejasno je shvatala da je to Karlova jedinstvena verzija neuroza kakve su do tada svi stekli - ništa gora
od normalnih, ali vrlo neobična. Bila je to kletva hipertrofiranog romantizma. Čežnjivi šiparac u njemu bio je, u
određenom pogledu, zamrznut u vremenu.
Znala je da bi prosta ispovest mogla to rešiti... iskreno priznanje da, koliko god silna tehnička čuda
obezbeđuje nauka, ona nikada neće imati dece ni s jednim čovekom. Vaseljena je to još davno odlučila.
Ali obamrlost je bila prevelika. Previše nalik ledenom bremenu koje nije mogla podići, čak ni iz
ljubavi prema dragom prijatelju.
"Nikome neću reći za Mars, Karle."
"Nećeš?" Zažmirkao je. "Ali ja..."
"Ubedio si me da si u pravu. Biće bolje na ovaj način... umreti, donoseći život mrtvom svetu. Bolje
od besmislenog istrebljenja, na način kako smo započeli."
Ona se povuče i ponovo uključi primopredajnik. "Reci mi kada i gde želiš da presretneš prvi
starateljski paket i daj mi pomoćnu ekipu. Smesta ću početi da pravim simulacije za susret.
Vidimo se, Karle."
Pokušala je da ga ne gleda u oči dok se okretala, ali je osećala njegov pogled na leđima dok je
birala uzak, samotan prolaz nazad, do svoje kripte, daleko pod hladnim zvezdama."

SAUL
To je složena zverka, ta letelica koja je toliko daleko putovala da im donese darove daleke Zemlje, i
urezala je svojim bleskom smele staze ne bi li stigla do njih za samo pet godina. Tri puta se sunovratila pored
Sunca, i dostigla zastrašujuću brzinu, pre nego što se, sada, nije zaputila prema crnim dubinama ispod i izvan
ravni Sunčevog sistema.
Tokom svakog šibajućeg Sunčevog prolaza jedrila je na usijanoj sunčevoj svetlosti pomoću
džinovskih paučinastih jedara. A onda, kada je rastojanje zamračilo vatre iza nje, veliki pokrivači smotali su se i
briznuo je sopstveni plamen mašine. Čestice antimaterije sudarale su se u majušnoj komori za sagorevanje i
otpuštale energiju koja je bila gotovo čista usmerena svetlost, i na taj način još više ubrzavale letelicu.
Bila su potrebna samo tri prolaza da joj orbitu dovedu u ravan sa Halejem - ali mnogo brže od
uzmičuće komete. To je omogućila tehnologija, a vreli talas novoprobuđenog javnog mnjenja zahtevao je
Page 170
 Srce komete
brzinu. Za popularnu štampu nove generacije bila je to misija milosrđa, koja nije dopuštala odugovlačenje.
Drugima je to bilo nešto sasvim drugačije - uplata avansa mita da bi se ubedili neobični, u vremenu
izgubljeni i zaraženi kolonisti da se drže svog dela sporazuma, sporazuma da se drže podalje.
Da li su se neki nadali da na ovaj način olakšaju krivicu zbog spaljivanja Edmunda Haleja? Ili da
utaže stid zbog godina ćutnje i nemara?
Saul je posmatrao ekrane zajedno s odabranim predstavnicima svih klanova, u pećini sličnoj
kontrolnoj odaji Centrale. Bar jednom prostorija je bila stvarno puna, iako je mogao da se kladi da njeni
arhitekti nikada nisu zamišljali takvu gomilu... Mrgodne prilike sa tetoviranim šarama i odećom izatkanom od
vlakana Halejevog lišaja; nosile su ožiljke od bolesti nikada viđenih na Zemlji i mrmljale jedna drugoj na
neobičnim narečjima.
Čak je i Žoao Kviverijan bio tu, mrštio se u uglu, prekrštenih ruku, sa tri telesna čuvara i nedavno
kloniranom lasicom koja mu je opako gledala s ramena.
Predstavnici svih klanova došli su da bi posmatrali kako Virdžinija Herbert navodi mehaničkog
glasnika kolonije u orbitu koja je odgovarala starateljskom paketu, koji je i dalje usporavao.
"Stvarno su napredovali. Taj plamenik je žestok", reče Endi Kerol iza balističke konzole. "Ali još ne
usporava onoliko koliko bi to meni odgovaralo."
"Ja ću to da nadoknadim", promrmlja Virdžinija sanjivo. "Nemoj da gunđaš, Endi. I mi ovde smo
napredovali."
Crna tkanina prekrivala joj je oči dok je ležala na mreži pored valdo-komandi. Kabl neuralnog
priključka virio joj je sa temena, prsti su joj blago dodirivali skup čvornovate dugmadi.
Saul primeti kako se Kviverijanove usne puće u neodobravanju. Za tog čoveka je očigledno bilo
teško da izdrži to što ima persela zaduženog za operaciju preuzimanja. Ali on je bio tu po prećutnom
odobrenju, i teško da je mogao da se žali.
Po svakom pravu, Karl je mogao da mu ne dozvoli pristup, kao odmazdu za pobunu koju je poveo
na jugu. Iako je Kviverijan poricao svaku odgovornost za odmetnike koji su napali ekvatorijalne lansere - javno
ih se odrekao - njemu i njegovim lucistima niko nije verovao. Sve dok su u Centrali, neprekidno ih je
nadgledala hrupa prirodnih i naknadno primljenih Havajaca Keokija Anuenua.
Pa ipak, uz pregovaračku moć koju će mu starateljski paket uskoro dati, Karl je mogao dozvoliti sebi
da bude velikodušan.
Niko nije bio čak siguran ni u to šta stvar sadrži. Saul je razmišljao. Mogao bih da napravim spisak
hiljadu stavki za koje bih dao prst ili sekutić, ili više. A ima još hiljadu drugih spiskova, svaki dug kao moj.
Avaj, tamo verovatno nema ni grama dobrog duvana za lulu.
On se nasmeši u blagoj ironiji. Zadovoljiću se tjunerom za izdvajanje ćelija iz onog sistema za
kloniranje koji su razvili na Zemlji pre deset godina.
Počelo je dovoljno logično, njegov program s majmunima, gibonima i neznatno izmenjenim vrstama
žita... u potrazi za novim elementima koje će dodati rastućoj sinergiji - mešavini zemaljskog i halejevskog
života koja će zameniti večni rat. Ali poslednjih meseci to se pretvorilo u nešto složenije. Bilo je sada oblika za
koje je bio siguran da ih Karl Ozborn ne bi odobrio, a da ih Virdžinija verovatno nikada ne bi razumela.
Zbog toga je preselio laboratoriju dole, u tajnu odaju ispod kvadranta Haleja, daleko od raketa i
klanova, i sprečio čak i Virdžinijine mehove - telesne čuvare da ga tamo slede. To je doprinelo rastućem
razdoru između njih, ali platio je tu cenu.
Prošli su meseci otkako se poslednji put povezao s njom na način na koji su se navikli, uz
preplitanje osećanja - i čak poneku, povremenu, mašinski pojačanu misao - dok su se grlili pod slabašnim
sjajem Džonfonovih statusnih svetiljki. Nije se usuđivao. Jer, sigurno bi uhvatila tragove... posumnjala u
slobode koje je preuzeo i njihove tragične posledice.
Gmizavo, grozno stvorenjce u staklenom inkubatoru... škrge, krzno i šibavi rep... njegovo lice - jedva
ljudsko - iskrivljeno u agoniji, a onda, milosrdno, najzad mirno...
"Prava lepota", prošapta Karl Ozborn. A Saul zažmirka, razdrma se i vrati u sadašnjost. Bilo je to
sećanje o kome je ionako više voleo da ne razemišlja. On diže pogled da vidi ognjenu letelicu, sada jasno
prikazanu na ekranima.
Šiljci poput paučine širili su se nalik stabljikama cveta ogolelim sa dolaskom zime - jarboli na kojima
su se nadimala ogromna jedra tokom tri sunovratna prolaska teretne letelice pored Sunca - nanizani oko lopte
koja je titrala nemogućim, ogledalnim sjajem.
"Skaniram tu kapsulu kontejnera u središtu", reče Lani Ngujen s instrumentalne konzole. "Pitala
sam se kako su se snalazili u sudarima sa česticama prašine, pri tim brzinama. Izgleda da im štit uopšte nije
materijalan! To je neka vrsta gravitonskog polja, ili sam ja sopstvena ujna."
"Ne!" Kerol promrmlja i zgleda se s Karlom. "Pravo polje sila? Nikakvo čudo što je tako lagana."
Otis Sergeov, vođa grupe ibermenša među perselima, visio je s ivice holistanka sleva, uz nekoliko
svojih tetoviranih drugova. "Ljubičastim sreckana stvarka i dalje je previše mepid laka. Šta će nam uopšte dve
tone zemaljskog sranja?"
Page 171
 Srce komete
Džefers se nasmeja. "Šta bih ja uradio za nekoliko funti pravih mašinskih delova, ili milju ili dve
superprovodne žice za sobnu temperaturu? Do đavola, za to bih čak pristao da mi ofarbaju kožu u plavo i da
blebećem novogovor poput nekog tamo ibera, Otise."
Sergeovljeve oči sevnuše, a Saul je znao da to što je sadrug persel ne bi spaslo Džefersa kada bi
beznogi Rus ikada držao njegovu sudbinu u rukama.
"Bezmudij govnočist!", promrmlja on svojim maternjim jezikom. Džefers se samo nasmeja.
Suzana Ikeda, njihov glavni vezista sa Zemljom, prijavi poslednje vesti preko dugotalasnog radija.
"Zemaljska kontrola kaže da je njihova četvoročasovna procena na cilju. Sonda je na odgovarajućoj
putanji za usporavanje."
"Ne može biti", promrmlja Kerol.
"Ali kažu..."
"Info im je star četiri sata! Brzina svetla, kad vam kažem. Nešto..."
"Misliš da ne može, Endi", reče Karl. Jedno vreme u odaji je bila tišina. Samo tiho hujanje
ventilatora i slabo škljocanje kada bi neko prebacio prekidač. Onda Lani progovori.
"Uključuje plamenik, Virdžinija."
"Vidim. Otprilike na vreme. Rastežem vezove."
Virdžinija nije odavala nijedan znak napetosti, ali oni u odaji bili su više nego napregnuti. Displeji nad
njihovim glavama prikazivali su dvodelnu emisarsku letelicu kolonista, delova povezanih zategnutim kablom,
tanjim od prsta i dužim od pedeset kilometara. Rakete blesnuše i povezano telo poče da se okreće, poput
lagane ogromne bole u zvezdanoj tmini.
"Potisno sredstvo sekcije B sada je ispražnjeno", objavi Endi Kerol. "Sekcija A spremna je da primi
preneti momenat za tri stotine deset sekundi."
Lani se okrenu i objasni posmatračima: "Naša sonda bila je dvostepena raketa. Deo B obezbedio je
početni potisak. Deo A štedeo je gorivo za konačno poravnanje sa starateljskim paketom."
"Zbog čega je onda deo B i dalje povezan?" upita jedan od Kviverijanovih ljudi.
Lani pokrenu pesnice jednu oko druge, imitirajući bolu. "Koristimo vezu koja se okreće da bismo
ukrali još veći momenat od stepena nosača. Time što ćemo odbaciti deo B prema Haleju, predaćemo njegov
deo energije drugom komadu, našem izaslaniku."
Posmatrači jedva da su slušali. Sve oči bile su na središnjem ekranu, gde je starateljski paket
počinjao da se okreće. Ono što je bilo vrela tačka na ivici ogledalne kupole, zablistalo je kada se okrenulo
prema obrtnom, dvodelnom glasniku kolonista.
Slika je bila previše zamućena. Njihove kamere na sekciji A, koja se brzo okretala, nisu mogle da
održe stalan položaj u odnosu na zemaljski brod. Džonfon je procesirao brze poglede i jedva je uspevao da
održi simuliranu tačku osmatranja.
Saul se pitao da li bi trebalo da pomogne. Poznavao je Džonfona bolje od ikoga, izuzev same
Virdžinije. Bar je mogao da pomogne da organski kompjuter umiri sliku.
Ali nije se ponudio. Iskreno, plašio se da bi Virdžinija mogla odbiti i tako učiniti otvorenim ono što je
postalo prećutno između njih.
Toliko mi nedostaje. Pogrešio sam prema njoj zbog toga što sam je se klonio... što joj nisam
priznao šta sam učinio...
To je govorio sebi ponovo i ponovo. Ali to mu nije pomoglo da pronađe hrabrost da joj ispriča o
onom malom izobličenom stvorenju koje je raslo u rezervoaru za kloniranje u njegovoj tajnoj laboratoriji -
njegov pokušaj da stvori poklon za nju... što se, umesto toga, pretvorilo u surovo podsećanje da Bog postavlja
granice čak i moći datoj prorocima, i oštro čuva te granice.
Data mi je u ruke moć da stvaram životinje, čak i ljude... ali mi nije dopušten nijedan način da dam
ženi koju volim dete koje tako očajnički želi - stvar koja je za većinu muškaraca nešto o čemu i ne razmišljaju.
Moralo je biti razloga za to. Ali, do sada, Beskraj još nije smatrao vrednim da mu ih otkrije.
"Šta to do prokletog vraga stvar pokušava da učini?" začu Saul kako Džefers mrmlja.
"Mislim..." Karl Ozborn dolebdi korak bliže, glas mu je odjednom bio tvrd. "Mislim da pokušava da
pogodi našu sondu."
"Nemoguće!" povika jedan od umerenih ortovaca iz Pećine bademove stene. "Zašto bi..."
Ali sjajno koplje pogona zemaljske letelice iznenada sevnu blistavom svetlošću, kada mu se vrh
nađe bliže vidnom polju kamere. Endi Kerol povika: "Manevrisanje! Okret ubrzanja!" A onda je sve postalo
haos.
"Kabl odvojen!" povika Lani.
"Izgubio sam vezu sa sekcijom B!" doviknuo je drugi svemirac.
"Nazad, svi vi! Pustite ih da rade. Dajte im mesta!" Karl je psovao dok je gurao ljude od kontrolera.
Nad njihovim glavama ekrani su bili razmazane mrlje preopterećenih senzora.
Karlov pogled srete se sa Saulovim, dok se ovaj probijao pokraj razgalamljene gomile, gurao kroz
sklopljene ruke Anuenueovih Havajaca ne bi li se primakao konzolama. Na Ozbornovom licu pojavi se tajni
Page 172
 Srce komete
titraj osećanja, onda svemirac trže glavom. "U redu", reče on Saulu. "Pomozi im. Ali ako im zasmetaš, guzicu
ću da ti sredim."
Saul klimnu i skoči napred da bi lako sleteo na mrežu pored Virdžinije. On povuče neuralni šlem sa
konzole i navuče ga preko dobro istrljanih tačaka na svojoj lobanji.
Previranje je bilo još gore dole u oblasti slika i tokova podataka. Bez godina prakse pod Virdžinijinim
vođstvom, smesta bi se izgubio u šumu.
Prosejavao je podatke i tragao samo za centrima za obradu slike. Stvarno bitne stvari - vektore,
izveštaje o mehaničkom stanju i podatke o kursu - nije ni dirnuo. Verovatno bi napravio više štete nego koristi
kada bi pokušao da tu pomogne. Ali mogao je da pruži Karlu i ostalima bolji pogled na ono što se dešava. Za
toliko je bio sposoban, zaključio je.
On pozva deo Džonfonove memorije koji je bio rezervisan za njegov lični rad, tako što je izrekao
svoju tajnu pristupnu šifru.
Simon kaže, Kelej, otvori se.
Izgleda da je za odziv potrebno čak nekoliko milisekundi, što je pokazivalo koliko je procesor
zauzet.
Dobar dan, dr Lince. Imam novosti za izveštaj o stanju najnovijih eksperimenata. Odaje s klonima
funkcionišu nominalno. Ima...
Ne sad, prekide on. Zaobiđi sve osim najosnovnijeg održavanja životnih funkcija. Prebaci ostale
izvore na obradu ulaznih podataka u jasne slike i njihovo prikazivanje u skladu sa sledećim formatima.
On predstavi konzolu pred sobom i 'zaroni' u nju svojim umom; tragao je za prolazima i imenovao
treptave elektronske blokove kojima je Džonfon trebalo da pristupi. Tokovi podataka za njega su bili gotovo
potpuni haos, ali rad sa Džonfonom kao da je otvarao mogućnosti. Dopuštao mu je da nazre - ili je tako često
mislio - čuda s kojima je Virdžinija imala posla, kao zamena za onaj deo beskraja koji nikada neće biti njen.
Loša tema. Usredsredi se, matora budalo!
Zaslepljene, uskovitlane kamere na sondi A i dalje su emitovale. Kada bi samo Džonfon mogao da
uskladi okretanje i da ga dovede u fazu... da pristupi sondi i kaže joj da šalje snimke u brzim impulsima...
Da! Pametna mašina. Mama te je dobro učila.
Postepeno, tokom sekundi, razmazani prizor se razbistri, zatrepta, smiri se. Video je da je ognjena
baklja zemaljskog broda ostala u pozadini, njen plamen više nije bleštavo buktao.
Kidanje kabla iznenadilo ga je. On shvati da zemaljska letelica nije u stanju da prati delove koji su
se razleteli u tako naglo izmenjenim pravcima. Jedan komad je sada jurio prema starateljskom paketu pod
kosim uglom, čak i brže nego pre.
"Samo je pokušavao da se odbrani!" povika neko iz publike. "Mora da smo aktivirali meteoridnu
odbranu!"
Drugi posmatrač se složi. "Moramo da okončamo ovo tupavo mešanje. Neka dođe onako kako su
konstruktori planirali. Šta god da učinimo, biće to kao kada se divljaci mešaju u složenu mašinu koju ne
razumeju. To može samo da dovede do katastrofe!"
Začu se žamor slaganja, ali Saul je mogao da oseti, iza struje za strujom ulaznih podataka,
razgovetni ukus slavodobitnosti od Virdžinije.
"Imam te!" začu on kako šapuće iz nevelike daljine. Nakratko, on okrenu glavu i pokuša da je
pogleda. Ali pulsirajući neuralni priključak i njegov prirodni vid sudariše se i zapretiše mu talasom vrtoglavice.
On ponovo zatvori oči i usredsredi se na stabilisanje slike za Karla.
"To je to", začu on kako svemirac mrmlja iza njega. "Polako sada, Endi, Virdžinija... pokušajte da se
prikačite za osnovu onih šiljaka. A onda, Lani, pomozi Virdžiniji da se priključi na kompjuter stvari. Otkrij zašto
još nije otpočela uspostavljanje veze."
"Razumem, Karle", odgovori Lani. Saul je osećao zemaljsku letelicu kao ogromnu sliku uglačanog
zlata i srebra... loptu previše ogledalno glatku da bi bila ikakva supstanca. Na toj površini majušno obličje
titralo je i raslo, zablistalo bi tu i tamo, kako je robot kolonista izbacivao mlaz i ispaljivao motore da bi usaglasio
brzine. Mali glasnik bio je patuljast naspram krive odražene zvezdane svetlosti, vretenasta nesavršenost koja
se usuđivala da posegne i dodirne anđeosku lepotu.
"Kontakt! Zakačili smo se za šiljak", objavi Kerol.
"Šaljemo impuls komunikacione šifre sonda-sonda", izvestila ih je Lani. "Videćemo šta ima da
kaže..."
Onda Virdžinija zajauka:
"Ti ludi kučkini sinovi!"
Bilo je to kao da se oštrica noža oborila i odsekla Saulove ruke. Cunami buke i bola trzao mu je
sidra poput uragana, otrzao i bacao komade njega samoga u oluju divljih podataka. Činilo mu se kao da se
davi pa više nema pojma gde je gore. Bol i haos sve su preplavljali.
A onda se desila jedna stvar koja je spasla Saulov um. On kinu.
Trzaj eksplozije bio je toliko silovit da mu je šlem s neuralnim priključkom spao sa glave i tresnuo u
Page 173
 Srce komete
konzolu. Odjednom se svet pretvorio u svetlost, vazduh i pravu galamu - haos ljudskih glasova koji je u
poređenju s onim delovao poput šaputanja jutarnjeg povetarca.
"Šta se desilo..."
"... eksplodiralo!..."
"Moj Bože, čista anihilacija...!"
"Itaka, uključuj kanal za uzbunu! Reci površinskim posadama da smesta odu u zaklon!" Karlov glas
zapovedao je nad paničnim previranjem. "Sklanjaj ih dole pre nego što nalete neutroni!"
Ruke su vukle Saula za ramena, pokušavale da ga povuku unazad. On zažmirka kroz tačke
zaslepljenosti i vide kako seku veze mlitavog tela Endija Kerola sa mreže. Keoki Anuenue je petljao po zadnjoj
strani Virdžinijinog labavog vrata i povlačio neuralni priključak, dok su ostali žurili da donesu nosila.
"Ne!" vrisnu Saul. On dograbi Keokijev zglob toliko snažno da krupni Havajac iznenađeno jeknu.
Saul zakreketa: "Ne puštaj nikoga da je dira. Nikoga!" On podiže šlem koji je upravo zbacio.
"Ostavite je!" Drhtavo, on se uključi nazad.
U trenutku je ponovo bio pod uskomešanim, previrućim elektronskim plimama, pod rikom eksplozije
dovoljno velike da razori mali svet.
Bolje pripremljen ovoga puta, Saul je jahao na naletima, tragao za nekim kamenom, plićakom, bilo
čime gde bi mogao da stane i počne da pribira niti.
Deo Džonfonovog programa za mimikriju ličnosti projuri pored njega, mrmljajući nešto o 'nagradi
Akademije'... šta god to bilo. On ga dograbi i poveza fragment sa potprogramom za pretragu bibliotečkih baza
podataka i sa još jednim, koji je sadržavao podatke o uzgoju grla na Ajl of Vajtu.
"Virdžinija", prošapta. "Gde si?"
Da li mu je nagon govorio, sa sigurnošću dubljom od pukog znanja, da je izgubljena negde u tom
vrtlogu...? Da bi njeno isključivanje značilo ostaviti je - ako ne kao biljku, onda sa nečim osnovnim izgubljenim
večno u haosu? Saul se bacao na sve strane, prikupljao otrcanu konstrukciju, gomilu komadića i ostataka, i
poslao izvidnike u potragu.
Šapat tropskog vazduha, eno tamo!
Miris cvetova hrizanteme, ovde!
Tajno sećanje iz detinjstva... o stidu pred dečkom iz susedstva... unesi ga.
Tragovi, svi, talože se iz uskovitlanog haosa. Jedan po jedan, bilo bi potrebno hiljadu života da ih
prepozna sve, ili bar sabere na gomilu, a kamoli da ih složi u ono što su bili. Nije ni pokušavao. Mogao je
jedino da ih voli.
Strah i bol... prošaptana psovka.
"... ti ludi kučk..."
Projurila je pored njega. Ali Saul poseže za njom.
Volim te, Virdžinija. Ožiljci i sve... Glupav i slep kakav već jesam, volim te, i voleću te večno...
... večno...
Reč je odjekivala.
... večno...?
Da. Kroz vreme dok čak i Vrelo ne izbledi i sav led oživi... Nikada te neću napustiti...
...nikada...?
Oh... Saule...
Oh...
"Oooh", začu se njen glas u stvarnom svetu pored njega. "Oh, Saule..." Mreža je treperila od
pokreta, i odjednom joj je ruka stezala njegovu, toliko čvrsto da se dobrodošli bol sabirao sa slobodnim
kapanjem suza iz njegovih očiju.

KARL
Karl je ozlojeđeno stezao zube, ali nije dopuštao da se to vidi. Četiri časa je prošlo od eksplozije.
Prodorna vrelina bliskog udara bleskom isparila je sloj leda s jedne strane Haleja. Bilo je velikih oštećenja
mehova i dijagnostičkih instrumenata na površini, kao i povređenih ljudi. Podaci su sporo dolazili, ali to nije
sprečilo ljude da naklapaju i teoretišu.
Žoao Kviverijan je postajao nepodnošljiv. Koristio je puni uticaj svoje visine i nadnosio se nad ostale,
dok mu je glas odzvanjao šupljim, uzvišenim zapovednim tonom.
"Napravili smo grešku na način koji smatram nepojmljivim. Ova nevolja neposredna je posledica
našeg mešanja u ono što ne razumemo, umesto da imamo poverenja u naša bližnja ljudska bića. Očigledno
je meh nekako upalio fuzionu komoru na..."
"Perdijn! opsova Sergeov. "Lucistički idiot..."
Kviverijan je terao dalje. "... starateljskom paketu, i..."
"Okej, dosta je bilo", reče Karl oštro. "Umuknite, svi."
Gomila usmeri pažnju prema njemu. "Pogledajte ove brojeve." On pokaza na jedan ekran. "To je
Page 174
 Srce komete
bio puni termonuklearni udar. A ne kvar fuzionog pogona."
Kviverijan zinu. "Ne... Ali zašto bi nam poslali..."
Sergeovljeva koža tetovirana u plavo nabora se gorkim osmehom. "Ne nama - na nas."
Karl klimnu. "I ja tako mislim."
"... Bombu?" upita Lani Ngujen zapanjeno; bademaste oči širile su joj se na samu pomisao.
Karl ravno reče: "Džonfon procenjuje dejstvo na nekoliko stotina megatona. Mnogo neutrona, gama
zraka - dejstvo. Nijedna fuziona komora za koju sam ja ikada čuo ne bi mogla da eksplodira ni s izbliza takvim
dejstvom."
Kviverijan lagano reče: "Onda su nameravali... da..."
"Da unesemo paket pod naš leda i da ovaj zatim eksplodira. Da raznese sve u Haleju. Da otopi
površinski kilometar i obruši tunele na svim ostalim mestima." Karl je morao da zauzda poigravanje svoje
živčane energije. Tamo kod kuće, pod silom teže, mišići su uvek obavljali neki rad da bi naprosto ostajali
nepokretni i sagorevali mala naprezanja. A ovde, unutrašnji zahtevi za delanjem nisu nalazili izraza. Sve se
moralo usredsrediti na druge pravce - glas, izraz, pokret."
"Ja... smatram da je u to teško poverovati", reče Kviverijan, odjednom neuobičajeno tih.
"Je tipično", reče Sergeov. "Zemaljska strana bila ista uvek. Uništili Edmunda, puf! Sada nas."
Džefers gorko reče: "Aha, tražili od nas navođenje, rekli da unesemo paket u Tunel 3. I bo'me
bismo to uradili da nije bilo radoznalosti koja nas je naterala da poš'ljemo meha i vidimo šta nam je tatica
doneo." On prezrivo šmrknu.
Karl reče: "Zemaljska strana sve vreme je pričala istu priču - tri godine - a pri tom su stalno kovali
zaveru da nas u potpunosti unište."
"Da očuvaju svoju svetu biosferu", reče Saul blago kada je prišao.
Karl diže obrvu - Kako je ona? - a Saul umirujuće klimnu. Virdžinija je bila u nesvesti kada su je
med-tehovi odneli na nosilima. Karl oseti olakšanje, ali u Saulovom tiho zadovoljnom izrazu pronađe
uznemirujuću potvrdu: nekako su on i Virdžinija ponovo bili zajedno. Kriza je to učinila. Njegove sopstvene
šanse - sada je video da im je dopustio da narastu preko razboritih očekivanja - ponovo su bile na nuli.
Izgledalo je da su Saul i Virdžinija u stanju da prežive bilo kakvo koškanje koje je sudbina mogla da im udeli.
"... možemo očekivati puno objašnjenje od Zemlje, siguran sam", dovrši Kviverijan. Karl shvati da je
propustio jednu od pompeznih izjava.
"Šta?"
Kviverijanovo lice napreže se od očajanja. "Verujem da smo bili žrtve neke političke sekte. Nekoga
ko je, pod maskom svog udela u dozvoljenom teretu, ubacio bojevu glavu. To ne znači da je čitava Zemlja
protiv nas. Jednom kada obavestimo visoke zvaničnike na Zemlji o tome kako je ovaj humanitarni gest
prekinut na najpodliji način, siguran sam da će rukovodstvo preduzeti mere da kazni i ućutka te urotnike..."
"Sranje", reče Karl silovito.
Kviverijan zažmirka, isturenih usana, ali ništa ne reče. Jedan njegov poručnik poče: "Slušaj ti, ne
možeš..." ali ga Karl prekide.
"Pozovi Zemlju na mikrotalasu i izgubio si našu jedinu prednost. Vreme."
Kviverijan steže vilice da pokaže odlučnost. "Ne mogu očekivati da ti..."
"Slušaj", reče Karl, "oni još ne znaju šta se dogodilo, je li tako?"
Džefers je računao napamet. "Da vid'mo... Oko dva sata u svakom smeru za putovanje svetlosti.
Trebalo bi da možemo da uhvatimo ono što su govorili kada je stvar eksplodirala."
Karl klimnu. "Da im se uključimo u emisiju."
Karl baci pogled prema zidnoj kameri i klimnu. Džonfon je slušao, kao što je pretpostavljao, i odaja
se smesta ispuni siktanjem solarnih statičkih smetnji. Onda tanušni glas monotono reče: "Ne mogu da te
čujem, ovde na em-tačka, Halej."
Džefers reče: "I dalje šalju telemetrijski signal za navođenje unutra."
Glas malo zadrhta, rasut na svom putu od tri milijarde milja. "Po našim procenama, paket je blizu
konačnog usaglašenog RPX. Savetujemo da sada emitujete laserski marker radi određivanja položaja Tunela
3. Onda će se uključiti automatsko navođenje."
Karl reče: "I dalje rade na prilasku."
Stalno remećenje usled statičkih smetnji. Onda:
"Potvrđujete pristajanje? Negativno za auto-servo bip povezivanja, ali emitujemo kontra-kom na
dopudeks četiri-preko. Očekujte taj markerni bip u nultom trenutku."
Ljudi i žene slušali su reči civilizacije sada isto toliko daleke u vremenu kao što su bili u prostoru.
Nadglednici misije na Zemaljskoj strani, znali su, obučeni su u narečju 2060, da bi se nesporazumi sveli na
minimum, ali čudni termini i manirizmi iz modernije ere i dalje su se mešali. Pogled bačen na nokat palca reče
Karlu da je prošlo tri sata od eksplozije. Izgledalo je više kao godinu dana. On naredi da se donese osveženje.
Vođe sekti slušale su turobno, nemo.
"Sad treba da bude, svakog časa", reče Džefers.
Page 175
 Srce komete
Titravi glas se nastavljao. "Očitavanje nosećeg hvatača nominalno. Kodirano..."
Nagla pauza. Sunčevo sopstveno neravnomerno puckanje kao da je ispunjavalo odaju i donosilo
podsećanje na toplije oblasti koje su toliko davno napustili - zamišljeni, večni glas tištećeg prisustva.
A onda nejasni povici, strka. "UV i vidljivi fluks! Pukla je!"
"Prerano!" povika neko drugi. "Po mojoj proceni..."
Mnoštvo glasova, razgovetan udarac. "Sklanjaj se odatle! Možda su već shvatili, ne znamo..."
Rasprava, glasovi utišavaju jedan drugi. "Proveri da li ti kužni otpadnici i dalje emituju. Prokletstvo,
znao sam da nije trebalo da stavimo bezbednosni upaljač."
Novi udar. "Neg, Frede. Nema ih u vazduhu."
Slabašno, neko vrisnu: "Te parije su isparile!"
Oči svih razrogačiše se kada dođe tanušni zvuk, očigledno odnegde iz blizine mikrofona - radosni
smeh, slavodobitni poklič, a onda talasavi morski zvuk pljeskanja mnogih ruku.
Ljudi i žene na Haleju dugo su se zgledali, nemo. Izgledalo je da ima vrlo malo toga da se kaže.

Karl je ciklirao vrata i izašao kroz kristalno prelamanje površinske vazdušne komore. Bilo je to
osamnaest časova kasnije. Posavetovao se s izaslanicima raznih sekti, uspeo da ih pridobije za sporazume,
tešio najbolje što je mogao. Da je pravde, sada bi trebalo da se zavukao u svoj ležaj i da se odmara.
Ali to bi značilo da otpuzi i da liže svoje rane, nešto što bi verovatno učinio pre nekoliko decenija...
Sada to ne bi upalilo, znao je. Previše toga se dogodilo, prebrzo. Ako bi počeo da razmišlja o tome, brzo bi ga
uhvatila potištenost i ništa ne bi postigao.
To je bilo pravilo koje je još davno naučio da nameće sebi: Šta ćeš dobiti kada se ovo završi?
Sećanja na gorka prebacivanja, pijane pokušaje da zaboravi? To bi moglo zadovoljiti nešto u njemu, što je
želelo tako kiselu voćku. Ali sada je znao, iz iskustva, da će se bolje osećati, na duge staze, ukoliko se baci na
posao, napravi nešto, popravi ili pokrene. Neka mišići rade sopstvenom logikom. Onda će biti u stanju da
spava, znajući da je bar nešto uradio, da je nastavio da se kreće, pokazao kopilanima.
Blagi oblačak vazduha sledio ga je na led, magla koja se uskomeša u trenutku. Kretao se
ravnomernim korakom koji je grabio zemlju, hvatao se za led prema ekvatoru. Mogao je da se okači na kuku
kabla i prebaci mlaznicama, ali na ovaj način više se vežbao.
Bilo je mnogo ludila sa kojim je morao da se nosi i bilo mu je drago što je sada napolju. Tamo gde
pripadam. I dalje sam svemirac, prokletstvo!
Neki izbuljeni idiot zaustavio ga je na hodniku i optužio da je namerno sabortirao starateljski paket.
Ludilo. Ljudi nisu želeli da prihvate hladnu neumoljivu stvarnost - da se njihov rodni svet zakleo da će ih
obrisati.
Pa, okej. Baš kao što ja nisam želeo da se suočim sa stvarnošću da ništa neće nikada razdvojiti
Saula i Virdžiniju. To je samo pitanje razmere...
Pojas lansera uzdizao se nad obzorjem dok je koračao duž njega i dok su mu noge nalazile
oslonac na skorenom tačkastom ledu. Bili su poput vitkih, elegantnih topovskih cevi, svaki nagnut pod
neznatno drugačijim uglom u odnosu na svog suseda. Pre nekoliko nedelja usporili su i zaustavili Halejevo
obrtanje da bi olakšali podešavanje svog potiska. Sada su zvezde nepomično visile nad njima a svaki lanser
nišanio je jednako u istu tačku na nebu: desni otklon 87o, deklinacija +35o.
-Hej, kap'tane.- Džefers mu mahnu sa lansera 16.
"Nisam ti ja kapetan", reče Karl automatski.
-Mog'o bi baš i da budeš.-
"Ja sam samo izvršni oficir. To je najviše što klanovi mogu da podnesu."
-Gomila konjski' dupeta.-
"A ne verujem ni da ću sada dobiti unapređenje od Zemaljske strane."
Džefers se suvo zakikota. -Ne baš, rek'o bih. Jesi sve utešio?-
"Aha." Karl skoči na poklopac lansera. -Smešno kako neki od njih ne mogu da poveruju {'a se
desilo.-
"Bila je to njihova Velika Bela Nada."
-Baš zeznuto kada ti majka Zemlja ponudi sisu, a onda - bum!-
Karl se nasmeši i protiv svoje volje. Odatle je mogao da vidi mnogo lansera, tačkastu liniju koja je
ocrtavala Halejev ekvator, kao da ju je nacrtao pažljivi srednjoškolac za svoj naučni projekat. Njihova ždrela
postepeno su se priklanjala severu, kako mu je oko prilazilo obzorju. Svaki je bio ukopan u nosač s
hidrauličnim uljem koje je apsorbovalo povratni trzaj i prenosilo ga na previše krhak led. Roboi i mehovi stajali
su pored svake pojedinačne uske cevi, spremni da otklone svaku nevolju s pokretnim trakama za dovod.
-Da li se slažu tamo dole?-
Pošto mu je uredni marš lansera prema obzorju skrenuo pažnju, Karl na trenutak nije razumeo na
šta je Džefers mislio. "Oh, o zemaljskoj vezi?"
-Aha. Jesu se svi složili da umuknu?-
Page 176
 Srce komete
"Ne baš."
-Ko?-
"Sergeov. Kviverijan."
-Očekivao bih da Sergeova i posluša nekolicina ljudi. On je dobar stari momak, persel prav k'o
strela. Možda malčice spetljan. Ali Kviverijana? On je ubilačko kopile! Ko bi slušao tog...-
"Neki lucisti i dalje misle da mora da je bila greška. Ne mogu da predstave sebi majku kako kolje
svoju decu, makar ona zaista prenosila bolesti."
-Luuudo.-
"Tako je."
Pod nemim abonosnim nebom te teme delovale su sićušno, nebitno. Karl je mogao da se bavi
njima unutra, zatvoren u ledu... ali ovde, ljudski problemi i mišljenja delovali su prljavo, majušno, sramotno. "I
zato... dao sam Džonfonu da uzme nekoliko mehova i... oborio mikrotalasne antene."
Na njegovo iznenađenje, Džefers se nasmeja. -Prokleto ispravno!-
"Ti... Misliš? -
-Jašta da mislim! Nego da Zemlja sazna da smo i dalje živi pa da nam pošalju novi starateljski
paket. Samo što nam tada ne bi rekli. -
"Time ćemo možda kupiti nekoliko ključnih godina. Možda." Karl klimnu. "Nisu baš potpuno
promašili, razume se. Izgubili smo nekoliko ljudi na površini, a uz pažnju okrenutu starateljskom paketu, malo
smo zakasnili s guranjem. Počinjemo kasno."
Džefers klimnu. -Prokleto blizu afela. Biće veliki posao da se tako mnogo gurne toliko leda.-
"Jesi li već prepodesio lansere?"
-Baš k'o što si rek'o. Izbaciće veliko delta-V ako dovoljno brzo počnemo.-
Najzad je fijasko sa starateljskim paketom bio iza njih. Dok su drugi tugovali, Karl je u stvari osećao
olakšanje. To je značilo da moraju da raskinu sa Zemljom, da ne obraćaju pažnju na rodni svet, da se čak
skrivaju od njega koliko god je to moguće...
Ko zna? Za četrdeset godina možda će drugi ljudi biti na vlasti tamo kod kuće. Ili će kolonija na
Fobosu steći nezavisnost do vremena kada kometne izbeglice suknu prema njima u razbuktalim vazdušnim
školjkama. Koga ja to zavaravam? pomisli Karl.
Napetost u njemu nije htela da popusti. Bilo mu je potrebno nešto. Ili neko, pomisli on i odseče tu
misao čim ju je prepoznao.
Lanseri. Bili su spremni, kalibrisani.
"Jesi li proverio raspored nožica?"
Džefers lupnu po ploči i klimnu.
"Ventile za pritisak? Podešenost magneta?"
-Sve okej.-
"Pa šta onda čekamo?"
Džefers diže pogled i polako se isceri. -Prokleto ispravno!- On uključi kanale i progovori baražom
inženjerima.
Pojas oko Haleja promeškolji se i ožive. Elektromagnetni naboji su rasli, dostizali zasićenje, čekali
za otpuštanje. A u ledu, znao je Karl, ljudi i žene bili su obuzeti sopstvenim samotnim pitanjima, sumnjama,
očajem. Bilo im je potrebno nešto što će ih pokrenuti.
"Daj neka poleti", reče Karl.
Osetio je to kroz čizme. Drhtanje, pribiranje zaleta, iznenadno drhtavo otpuštanje. Iz ždrela lansera
16 dođe... ništa što je mogao da vidi. Ali mogao je da oseti kako svako tane od obloženog gvožđa juri niz
elektromagnetni top dok grozničavi impulsi tresu vitku cev. Mašinka okrenuta prema zvezdama. Naspram
crnog zaborava nisu ostavljali nikakav znak, naprosto bi se vinuli u njegovo ništavilo.
Bilo je to dodirivanje stene perom, ali tokom vremena dejstvo će se uvećavati.
On se okrenu da pogleda niz red. Svaki lanser ravnomerno je izbacivao svoju tanad prema nebu,
parazitska elektromagnetna polja zvučala su preko kom-linije kao slabo ali ravnomerno rata-rata-rata-rata.
Trebalo bi da pozove Džonfona, znao je, da pusti sliku na sve TV monitore, da obavesti posadu. Ali
na trenutak je zastao i uživao u tome sam.
Sada su pošli nazad. Kući. Halejeva polagana, lenja orbita zaobliće se, okrenuti, iskriviti. Bilo to
bolje ili gore, kliznuće niz planinu teže, prema sudbini koju nisu mogli da sagledaju. Bio je to kraj njihovog
dugog inertnog pokoravanja zakonu gravitacije. Halej je postala brod.
-Najzad neš' radimo!- pozva Džefers.
Karl povika u nagloj radosti, sve sumnje su mu nestale. "Sunce, stižemo!"

Šesti deo
SILINOM KAMENA

Page 177
 Srce komete
Godina 2100.

Što su mudraci obećali

nije se dogodilo,
a što su proklete budale rekle
ostvarilo se.

Melburn

SAUL
Piljio je u pukotinu u zidu. Crni otvor pružio se duboko u led. "Kada se to desilo?" upita Saul.
Dva njegova pomoćnika - smeđokosa, s identičnim šarama pega na licu - digoše pogled sa
laboratorijskog radnog stola u blizini, za kojim su radili. Odgovorili su zajedno, istim tonom.
"Bio je halejotres, ćale", rekoše u jedan glas. "Pre dva sata. Veliki. Rascepio je zid."
Saul zavrte glavom, i dalje nesposoban da dokuči kako je svaki znao šta će onaj drugi da kaže, da
bi mogli da ga nerviraju na taj način.
"Bogami jeste", reče on dok je razgledao oštećenje. Ovo će morati da se popravi. Čak i toliko
duboko ispod površine, bilo je budalasto ostaviti bilo koju odaju dugo nezaptivenu.
Neki su govorili da su izbacivači lansera, pošto su naprezali kometno jezgro time što su ga gurali
mesec za mesecom, godinu za godinom, izazivali potrese. Drugi su krivili rat, koji su sada, po svemu sudeći,
Kviverijan i njegovi lucisti zauvek izgubili.
Prošlog meseca, Sergeovljevi iberi i neutralci Keokija Anuenua udružili su se za munjeviti prepad na
lucističke odbrambene linije i trajno obogaljili ostatke prve grupe izbacivača i skrivene mikrotalasne antene
preko kojih su ovi razgovarali sa Zemljom. Jedna od posledica bila je da lucisti sada više nisu mogli da koriste
te stare lansere da se mešaju u guranje prema Marsu. Na nesreću, tokom te kratke ali krvave borbe, tri
eksplozije uzdrmale su taj kraj Halejevog jezgra, zbog čega su neki zabrinuto pomišljali da je ugrožena celina
same komete.
Šta god bio uzrok, potresi su brinuli Saula. Već je četvrta godina kako stvari, za promenu, idu dobro.
Načuli su vest, iz slabašnih zemaljskih informacionih mreža, da su se tvorci verovatnoće ponovo kladili na
preživljavanje kolonije. Trenutni odnos bio je pet prema jedan protiv toga. Ali bio je to ogroman napredak u
odnosu na opklade od hiljadu naprema jedan, kada su se on i Virdžinija probudili iz tridesetogodišnjeg sna.
Bar za sada, Sergeovljevi iberi, razni klanovi Opstanka i Džefersovi marsovski momci radili su
zajedno. Ali taj savez Saulu je izgledao kao prezasićeni rastvor tečnosti koje se ne mešaju - previše nestabilan
da potraje.
Nisu im bili nužni ti Halejevi potresi koji su narušavali finu ravnotežu.
Saul je na sebi imao samo pregaču, odoru i sandale za led, jer je napustio odaje koje je delio sa
Virdžinijom radi kratke posete svojoj laboratoriji. Ona je otišla na površinu da porazgovara o nečemu s Karlom
Ozbornom, tako da je iskoristio priliku da siđe ovamo i vidi kako idu eksperimenti.
Svuda po laboratoriji bile su staklene komore, nalik akvarijumima, u kojima su mini ekosistemi
napredovali ili odumirali - tamo gde su se izmenjeni zemaljski životni oblici borili da pokažu jesu li vredni
uključivanja u novu, sintetičku kometnu ekologiju koja je sada tek počinjala da se sređuje.
Tamo preko, kod levog zida, pomoćnici su gajili životinje... ptice bez perja i koze u stanju da daju
mleko u mikrogravitaciji.
"Gde je Pol?" upita on naglo.
Smeđokosi blizanci klimnuše prema pukotini u zidu i slegoše ramenima.
"Šta?" Saul zatrepta. "Mislim da sam vam rekao da ga zadržite ovde!"
Oni zakolutaše očima u izrazu koji je video bezbroj puta tokom mnogih godina sličnih jedna drugoj
kao jaje jajetu. "Rekao si nam da ga ne puštamo kroz vrata, podsetiše ga oni mazno.
"Oh, Gospode." Saul klonu. Jesam li ikada bio poput ove dvojice? Toliko nepodnošljivo... nezreo?
Oni se zajedno zakikotaše. Saul je oklevao. Trebalo je da pođe za Polom, razume se. Jadno dete
možda i ima veličinu potpuno odraslog čoveka, ali neće biti u stanju da vodi računa o sebi samo tamo napolju.
Ne mogu da povedem nijedno dete sa sobom, shvati on i odbaci ideju da sastavi tragačku grupu od
svojih pomoćnika. Prestravili bi ljude kada bi u gomili nagrnuli po hodnicima. Nije ih do tada predstavio nikome,
čak ni Virdžiniji. Bili su najšokantniji od svih proizvoda razvoja proizišlih iz ujedinjenja tehnologije sa Fobosa i
njegove sve veće veštine u klonskoj simbiozi, ali još nije bio siguran na koji način da obavesti ostatak kolonije o
njima.
Saul napravi korak/skok do rupe u zidu. Podiže svetleću loptu od genetski konstruisanog
halejviridnog fosfora. "Kada se vratim, porazgovaraćemo o odgovornosti", upozorio ih je on. "Pol vam je ipak
brat, iako je zaostao u nekim pogledima. Bila vam je dužnost da se starate o njemu."
Oni spustiše poglede, postiđeni. Nisu bili nevaljala deca, samo neiskusna - veoma nova u svetu.
Page 178
 Srce komete
Dve uskomešane crne palice pokrivene krznom skočiše na Saula i uspentraše mu se na ramena.
On blago odvoji patuljaste gibone.
"Ne sada, Makse, Silvija. Odmah se vraćam. Ostanite s dečacima." Piljili su u njega, razrogačenih
očiju, kada se Saul okrenuo i sam zaronio u mračnu pukotinu.
Razume se, Pol nije bio ni u kakvoj opasnosti. Bio je imun na otrove ljubičastih, naravno, a ako je
ovaj prozor zadržavao vazduh, onda je isti slučaj bio i sa svima ostalima povezanim s njime.
Samo kada bih mogao da ga stignem pre nego što naleti na ljude.
Pre ili kasnije, razume se, moraće da otkrije ono što radi. Da obznani da je najzad našao rešenje za
mnoge probleme rasta i razvoja koji su decu na Haleju činili gotovo nemogućim.
Ono što je naučio moglo se čak primeniti da pruži pomoć za otprilike tridesetoro dece koju su
ortovci i nekolicina persela već imali. Tokom prošle godine, poboljšanje stanja tih jadnih izobličenih stvorenja
bilo mu je jedan on najprečih zadataka.
Ali nadao se da će odložiti pokazivanje sopstvene 'dece' ljudima dok guranje ne bude u punom
zamahu i dok ljudi ne počnu da odlaze u pregratke. Moglo bi da prođe bolje kada u okolini bude manje sveta.
Nadam se da mogu da stignem Pola na vreme. Stranci bi mogli da ga uznemire.
U blagoj svetlosti koju je odavala lopta za osvetljavanje, pukotina u ledu bila je iskričavi vatromet
čuda sačinjen od nazubljenih kristala i nabreklog klatratnog snega. Bilo je lako slediti put kojim je klinja krenuo
po osloncima za ruke koje je koristio. Ovde mrlja, tamo vlakno iščupano iz širokog starog laboratorijskog
mantila koji je Pol voleo da nosi. Saul je sledio trag kroz malu kristalnu odaju koja ranije nije uneta u karte, a
sada su je nedavni potresi u drevnom ledu izložili u svoj draguljnoj veličanstvenosti.
Žurio je dalje. Prolaz se sužavao sve dok nije postao tek nešto širi od čoveka. Mršavog čoveka,
pomisli Saul dok se probijao i povlačio rukama ne bi li se provukao kroz uski procep.
Nije mogao da se uzdrži da ga ne uporedi s porođajnim kanalom. Nešto u tunelu - možda Halejev
oblik na koji se njegov imuno-sistem još nije privikao - izazivalo je paleću, golicavu reakciju u njegovim
sinusima i grlu. Nos mu se trže i zagolica.
Oh, do đavola... pomisli on, zatvori oči, zažmirka.
"A-a-a-ćbltuuh!"
Odjek njegovog kijanja odzvanjao je iz otvorene odaje neposredno ispred njega. Saul zatrese
glavom da je izbistri i ispuza kada je čuo razgovetni zvuk dečjeg plača.
Ruke su mu gurale po snegu i najzad naišle na otvoren prostor koji pusti unutra još svetlosti. Visoka
vriska pozdravi njegovo pojavljivanje.
"Stari Tvrdi Čovek! To je Stari Tvrdi Čovek!"
"Tišina, deco. Mirno", umirivao ih je dublji glas. "Vidite? Koža je bela, ne zelena. Vi znate da je Stari
Tvrdi Čovek delom crn delom zelen."
Jecanje se primiri. Saul oseti čvrsti stisak na zglavku i odbaci se da pomogne svom dobročinitelju da
ga povuče kroz mrveći sneg. On izlete, slobodan, u jedan od pobočnih tunela kolonije, obloženih halejviridom.
Morao je da se izvije da bi ublažio udar u naspramni zid tunela.
"Hvala", reče on i mahanjem odagna oblak sublimovane pare koji ga je sledio. "Ja..."
Jedan stariji čovek - ortovac po imenu Hans Pestl - držao je za ruke dvoje mršave dece odevene u
otrcanu fiber-tkaninu. Četiri druge sitne tanušne prilike držale su se za zidove u blizini. Starac je piljio u njega."
"Šta je bilo, Hanse?"
Pestl zavrte glavom. "Dr Lince, niš' nije. Samo sam... Ne, mora da sam pogrešio, to je sve."
Dvoje starije dece primakoše se. "Imaš zrnca za mene?" upita jedno stidljivo.
"Izvini, Ahmede." Saul se nasmeši i pomilova retku kosu dečačića, držeći ruku podalje od
izduženog, gipkog, kuni sličnog stvorenja koje je dete nosilo, kao šal, preko ramena. Genetski izrađena
životinja posmatrala je Saula svetlucavim očima.
"Izvini. Ovaj put nemam zrnca." Obično su deca dobijala lekove u obliku poslastica - sladak ukus bio
je čest u mutantnim biljkama za prehranu, mada su kisele kuglice bile jedan od njegovih slavnih specijaliteta.
"Obećavam ti, sledeći put kad dođeš u kliniku."
"Au, bre." Ali dete je dobro primilo razočaranje. Već je prošlo neko vreme otkako je imalo napade
besa koji su ga obično dovodili u nekontrolisano mahnitanje.
U stvari, činilo se da je Ahmed mnogo napredovao. Više je govorio i dobijao na težini. Pa ipak, kada
ga čovek pogleda, sa sedamdeset funti i visokog jedva pet stopa, ne bi ni pomislio da mu je šesnaest godina,
po zemaljski.
Na nesreću, postojale su granice onoga što je Saul mogao da postigne s toliko uznapredovalim
oštećenjima. A ispostavilo se da su neke od njegovih najboljih metoda primenljive samo na uski opseg
genetskih tipova. Otkrio je kako to u njemu izaziva strašnu osujećenost.
Saul zavrte glavom, boreći se protiv zvonjave u ušima koju je izazvala alergijsko-simbiotska
reakcija. On kinu, a deca staviše ruke na uši, smejući se eksplozivnom zvuku.
"Šta ti i deca radite ovde dole, Hanse?" Saul je prepoznao obližnje secište po urezanim oznakama.
Page 179
 Srce komete
Bili su duboko, daleko ispod teritorije ortovskog klana.
Pestl pogleda u pod. "Samo šetam... kažeš da deca treba više da se vežbaju..."
Hans je očevidno skrivao nešto. Ali Saul nije imao vremena da to ispipava.
"Jesi li video nekoga da je prošao ovuda?" upita on starca - nekada slavnog astrofizičara a sada
toliko propalog da je spao na čuvanje obogaljene dece dok su oni zdravog duha i sposobnog tela radili na
površini.
"Pre možda minut." Pestl mahnu glavom prema obližnjem tunelu i pokaza naviše. Izgledalo je da
hoće da postavi pitanje, a onda zavrte glavom, pa ućuta.
"Hvala", reče Saul i krenu prema tunelu.
"Ja ne bi' da sam na tvom mestu."
Glas starca naglo ga zaustavi. Saul se okrenu. "Zašto ne?"
Pestl ponovo skrenu pogled, nespokojno se ugrize za usnu. Jedno oko još mu je bilo zamućeno od
davne bolesti. Saul je uspeo da ukloni upornu zarazu, ali ne i već nanetu štetu.
"Ti si naš doktor", reče starac. "Ne mog' da dozvolim da te izgub'mo."
"Da me izgubite?" Saul iznenada oseti kao da propada. "O čemu pričaš? Ima li gore nekakve
opasnosti?"
Virdžinija je tamo gore, dođe mu ledena misao.
Pestl zavrte glavom. "Čuo sam priče. Mož' da bude još borbi uskoro. Poveo sam klince dole da
budu bezbedni. To je sve."
Saul se namršti. To nije bilo dobro.
"Hvala ti na upozorenju, Hanse. Paziću se."
On se odbaci i poče da se penje uz tunel, grabeći bokore pitomog hibridnog halejvirida i koristeći
kuke na vrhovima prstiju da ubrza kretanje naviše gotovo do trka.
Samo što nije stigao na Nivo B kada začu kako prodorni zvuk, kao kada se ogromni kamenovi trljaju
jedan o drugi, psikavo odjekuje prolazom. Još jedan prokleti potres, pomisli on. Ili je to bilo nešto drugo?
Nešto opakije? Vegetacija ispred njega počela je da se njiše, nalik na talas koji se valja slabo osvetljenim
tunelom. Ljuljanje stiže i odjednom je imao utisak da pokušava da pojaše dlakavu zmiju, dok se ova bacaka,
uvija i baca ga napred i nazad.
Saulov stisak popusti i on, odbačen niz tunel, nalete na ždrelo vodoravnog prolaza upravo kada su
se komadi otkinuli sa tavanice. Otkotrlja se na jednu stranu da izbegne nazupčanu gromadu koja je padala
lagano, ali nezaustavljivo. Druga se otrže sa levog zida i nastavi užasavajućom inercijom, da bi se, uz
drobljenje, sudarila s desnom stranom.
Bio je toliko zauzet njihovim izbegavanjem da nije opazio treću, najmanju stenu. Iznenadni drobeći
udar u glavu baci ga ošamućenog na pod. Sručio se preko ledene gromade i zaječao.
Svest mu ni u jednom trenutku nije potpuno nestala, ali se nije ni sasvim održala. Tako su za Saula
sledećih nekoliko minuta, ili sat, ili nekoliko sati, bili zbrka tutnjave zvukova, ledene prašine koja se lagano
sleže, žmirkanja i nesigurnosti u to čega je to trebalo da se priseti.
Najzad mu je došlo.
Idi do Karla... upozori ga...
Nije mogao sasvim da se priseti na šta treba da ga upozori, ili zbog čega. Možda će mu to doći kada
stigne. Znao je samo da mora da se vrati u tunel i ponovo počne uspon.
Nađi Pola..., podseti on sebe. Brzo... nađi Virdžiniju...
Ponavljao je ta uputstva ponovo i ponovo, gurao u stranu odzvanjanje i bol u glavi.
Žuri...

VIRDŽINIJA
Kada je zakoračila na površinu, osetila je ponovo mraznu veličanstvenost leda, praznine, gutajuće
tame u kojoj su svi plutali. Zemlja predstavlja vrele Havaje u Sunčevom sistemu večnih Sibira, pomisli ona.
Hoćemo li ikada više osetiti pravu toplinu?
Dok je išla dugim grabećim koracima preko tačkastosivog leda, Virdžinija odlučno otera tu misao.
Imala je sasvim dovoljno iskustva s nadolaskom depresije, hvala vam, tokom poslednjih nekoliko godina. Bio
je to poslovni rizik. Pokazalo se da čak ni njena ljubav prema Saulu nije dovoljan štit protiv toga... baš kao što
je pre dosta decenija predvidela psihologija ljudi sa Zemaljske strane. Upozorili su osoblje da ne polaže
previše ni na kakve odnose, da nijedna ljudska veza ne može da primi puni pritisak njihove izolovanosti,
nepopustljivo neprijateljstvo tvrde prazne hladnoće.
Ljudi nisu skrojeni da prime puno breme sveta, pomisli ona. Naročito ne tako golog poput ovog.
Antropolozi su otkrili da su čak i najprostija društva brzo otkrivala alkohol - obično pivo - verovatno kao zaklon
pred olujom gole, nemilosrdne stvarnosti. Inteligencija sposobna da prilagodljivo i fino dela s okolinom, bila je
isto tako neizbežno ranjiva pred njom. Halejeva posada oprobala je predvidljive prostore za beg - alkohol,
droge, senstim, burne i kratkotrajne romanse - i uspevala da prebrodi godine. Ali nijedna pobeda nije bila
Page 180
 Srce komete
trajna i Virdžinija je znala da mora da nauči da prebrodi plićake depresije, da izbegava misli i raspoloženja koji
je aktiviraju.
Onda oseti blagi drhtaj kroz čizme i nespokojno se obrazre. Po svemu sudeći, ništa neuobičajeno.
Nekoliko ekipa radilo ne na udaljenim lanserima. Nije bilo povika preko koma, ništa nije krenulo kako ne treba.
Dobro. Ne želim da budem ovde kada nešto napravi ka-bum. Nisu mi jaka strana te krize, ne, gospo'n. Ne bez
valdo-rukavica, Džonfona i stotinu mehova pri ruci i spremnih da se odazovu.
Nove, ogromne hidro-kupole uzdizale su se u blizini; podigli su ih Džefers i njegove ekipe kada su
počeli zemljotresi. Bilo je rizično držati u pogonu farme i fabrike pod ledom u blizini lansera, u slučaju da se
otvori linija naprezanja pod nemilorsrdnim udarima izbacivača. Karl je naredio da se veliki deo agro-opreme
premesti na površinu i postavi u blizini tunela.
Usred sveg tog rada, bilo je uobičajenih glasina. Da su poraženi lucisti sklopili neku vrstu pogodbe s
iberima. Da će iberi ponovo praviti nevoljea kad se postavi pitanje izbora marsovske putanje. Da en-trojke u
potaji grade svemirski brod. Mislila je da su to dokona govorkanja, ali nikad se ne zna.
Ovih dana sve ide tako užurbano, tako uzbudljivo. Milion poslova, oživljena gotovo čitava posada...
Zbog čega sam onda potištena?
Odgovor je bio očigledan. U stvari, nije želela da dođe ovamo gore i suoči se s Karlom.
Otklizila je / koračala prema kupoli 3, tamo gde on, znala je, nadgleda neke nove agro-rezultate.
Kada je prošla kroz siktavu komoru, videla je kako Karl proučava neke rezervoare i prolazi rukama kroz
bogate klasove žita. Bio je odeven u svemirsko odelo; tih dana toliko je često izlazio i ulazio, zbog provera
lansera, da ga je retko skidao. Agro-radnici lebdeli su nad zrelim poljima raži i pšenice i nad vlatima
prepletenog povrća. Genetski obrađene da bi napredovale ovde, na niskom G među upornim Halejevim
obličjima, imale su neobične, nesimetrične forma.
"Sjajna stvar, ha?" On joj se nasmeši dok je prilazila.
"Ti si temeljit čovek. Proveravaš li i žitarice za doručak?"
Lice mu se smrači. "Volim da dobar rad dobije pohvalu, a ovi ljudi su učinili..."
"Hej, samo sam se šalila." Ona ga veselo munu u ruku i onda smesta oseti kako je taj pokret bio
usiljen, nespretan. Smiri se. Biće to dovoljno teško i bez pokušaja pretvaranja da je reč o godišnjoj skupštini
nekog kluba.
Karl sleže ramenima. "Biću začas s tobom, Virdžinija." On se okrenu ženi iz osoblja koja je stajala u
blizini. "Novi hibrid je izvrstan. A i ukus je sjajan."
Virdžinija je gledala kako Karl i agro-tehničarka raspravljaju o različitim varijantama ciklusa rasta.
Halejevo blago ali titravo ubrzanje uticalo je na ogledala koja su osvetljavala staklene bašte, i bilo je potrebno
da se obave neka podešavanja.
Klizila je stazom i bilo joj je drago zbog odugovlačenja. Stabljike su se uzdizale gotovo stotinu
metara, vitke i bele, i nosile nemoguće široko mesnato lišće. Vretenasti mehovi baštovani kretali su se niz uske
prolaze. Raspršivači za zalivanje vrteli su mlazeve titravih kapljica između uzdignutih, spiralnih stabljika. Ispod
tih okomitih farmi belančevina ležali su nizovi debelog povrća, bujnog i kovrdžavog pod blagim ultraljubičastim
zračenjem koje se filtriralo kroz svetlucave redove vlage u visini. Bogati humus pljuskao je u podnožju džinova,
poput večnog morskog mrvljenja obale. Mreža ribnjaka koristila je otpatke koji su blago padali sa stabljika i
izmenjene ribe praćakale su se među užastim korenovima. Ona se priseti pesme koju nikada nije dovršila i
otkri kako joj na um padaju novi stihovi.

U svem tom blistavom, sjajnom

čeliku i hladnoj sigurnosti keramike
Trulež vlada
isto toliko sigurna kao na drevnoj Zemlji morskoga dna.
Sveži, pa ipak pucketavi izbacivači prizivaju
munje kakve nekad otpočeše organsko prianjanje,
grozničave molekule lude za ujedinjenjem,
što ne znaju da rasti znači stariti,
a onda marš proždiranja otpočinje.
Živimo od toga što jedemo druge
kao što će ove ledene zemlje oglodati nas,
u beskrajnom i neprekidnom varenju
naših srca i snova,
zavera i planova,
a sve to su prolazni oblaci u bezvazdušnom crnom.
Pa ipak nam nedostaje
jasan put nazad, do mladosti,
ili Zemlje, ili rođenja u pregratku.
Page 181
 Srce komete
Radije ću pasti
posle duge letnje potere,
utrobe istrgnute
(nema tu sramote)
nego da iscurim kao mulj
u mahovinu vrta i da čujem
uglađeno: Kakva šteta
kada znam da sve će biti zdrobljeno,
da sačini crnicu po kojoj
novi Cezari će marširati,
u neznanju, i samo prema sopstvenom humusu.

Virdžinija se zakašlja u teškom mošusnom vazduhu. Izgledalo je da više uopšte ne završava

pesme. Umesto toga vadila ih je da bi ih pregledala, okretala prema svetlu poput lepih zrna šljunka nađenih na
plaži prošlogodišnjih odmora. Pa, pesme podrazumevaju određeno mrtvilo kada su gotove... nedovršavanje
im daje beskrajan život. Ona se nasmeši za sebe.
Kada se vratila uskom stazom, Karl je bio završio razgovor s hidro-posadom. Dopadao joj se način
na koji je posrebrena unutrašnja površina kupole odražavala izvitopereni, nadrealni lik Karla uronjenog u haos
biljnog života, kao da je to nekakav okean u kome pluta. Kada joj se okrenuo, ona podiže ruku. "Razgovor?"
"Naravno." Stajao je i čekao, stara opreznost i dalje mu je bila duboko u očima. Toliko puta sam ga
povredila...
"Ja... htela sam da ti kažem..."
"Da?"
"Znam da si osećao da je postojala... neka šansa da Saul i ja..."
On se prazno nasmeši. "Uvek postoji nada."
"Nikada nisi odustao."
"Ne."
"Mogao bi to da učiniš", reče ona blago.
"Toliko je sigurno između vas?"
Virdžinija se priseti sopstvenih misli o tome, pre samo nekoliko minuta. "Ovde napolju ništa nije
sigurno, to znaš. Ne, samo je reč o tome da... ti imaš tako, pa, tradicionalne ciljeve."
"Snove, rekao bih." Karl se nasmeši toplim žalostivim osmehom, kao da je svestan sopstvenih
slabosti. Održaće sve na pristojnom i skladnom nivou, videla je to. Vreme mu je dalo ukus, osećaj sebe.
Mnogo se promenio tokom tih godina, a da ona gotovo ništa nije primetila. Toliko sam bila obuzeta Saulom...
Borila se da pronađe prave reči, ali pre nego što je to uspela, on reče: "Istina je, ovde napolju
zamisao o ljubavi i porodici, čitava ta ugodna slika, ne radi. Još nismo pronašli način kako da zaštitimo decu
od Halejevih oblika života."
"Nikada nećeš imati porodicu sa mnom."
"Pomirio sam se s time. Ali ni Saul neće, razume se."
"Ne, ali ne zbog njegove sterilnosti. Radi se o meni. Ja... ja ne mogu da imam decu."
Usne mu se otvoriše, ali nije rekao ništa. Spoljašnji sjaj nestao je u trenutku i ona ponovo ugleda
starog Karla, ispunjenog žudnjom i potrebom.
"Ja... nisam mogla to da kažem nikome. Godine su prošle a to nisam mogla da kažem bilo kome,
čak ni Saulu."
"Bože... žao mi je."
Ona žmirkanjem odagna suze. "Pomirila sam se s time." Zašto onda plačeš, idiotkinjo?
"Sve ovo vreme..." On zavrte glavom, lice mu je bilo otvoreno i nekako svežije, mlađe. Sve te godine
čuvao je san, a sada je ovaj nestao.
"Znala sam za to podobro pre nego što smo napustili Zemlju."
"Ja... shvatam", reče on otupelo.
"Karle..."
"A kako stoji stvar s, uh, popravkom onoga što ne valja? Saul je napravio čuda..." On se zaustavi.
Ona oštro pomisli: Da li si želeo mene ili svoj san o slatkoj maloj perselovskoj deci, genetskim
čudima među zvezdama? Ali taj nagoveštaj bio je pogrešan, nepošten.
Ona brzo zažmirka. "Ovo je... poseban slučaj. Čak ni genetska hirurgija... Probao je kloniranje, bez
mog dopuštenja. Bila je to katastrofa." Ona sleže ramenima.
"Ti... znala si... sve vreme."
Ona klimnu. "Pretpostavljam da je to uticalo na mene, nateralo me da uopšte pođem na ovu misiju.
Nisam mogla da imam konvencionalan život, koliko god dobro glumila."
"Mogla si da usvojiš dete."
Page 182
 Srce komete
"Znaš za verovatnoću da jedan persel dobije dete da ga podiže. Čak i na Havajima."
On divlje reče: "Da, sve su nam odsekli, zar ne?" Sećanje je i dalje bilo u stanju da izazove gorčinu.
"Mogla sam da ostanem... da se borim s ostalima..."
"Videla si šta se desilo."
Ona klimnu i šmrcnu, iznenađena sopstvenim osećanjima. Ako ostanem ovde, plakaću. Mi...
stvarno smo doneli pravu odluku, zar ne? Time što smo pošli?"
Glas mu je bio kao od olova, lice maska. "Ja... ne znam."
Bila je šokirana. Jesam li mu oduzela poslednju fantaziju? A kada je ona nestala, plima očajanja
juri da ga ispuni?
"Karle, ne možeš tako misliti. Preživeli smo, uspeli da..."
"Čuj, ja... radije ne bih da razgovaramo baš sada. Okej? Samo... bih hteo da budem sam." On se
vidljivo pribrao, boreći se da dostigne nešto od onog samopouzdanog držanja vođe, koje mu je postalo kao
druga koža... koliko god se lako ljuštila upravo sada. "Cenim to što si mi rekla. Sada mogu bolje da te
razumem, a i to je nešto."
"Karle, ja..."
"Imam još mnogo toga da uradim ovde", reče on tvrdo. "Možda kasnije."
Bez reči, Virdžinija ispruži ruke, a onda pusti da joj klonu na stranu. "U... u redu."
Brzo je otišla, um joj se kovitlao od protivrečnih osećanja. Nekako je morala da mu kaže, pa ipak to
ga je lišilo previše stvari, povredilo ga...
Prevarilo ju je njegovo lice za javnost, samouvereno i kontrolisano. Ispod toga, Karl se stvarno vrlo
malo promenio. Rastao je onako kako je situacija zahtevala, ali ne i onaj unutrašnji Karl. Taj Karl je gajio
maštariju, a sada mu ju je ona srušila.
Grabila je preko leda, pretakala unutrašnju zbrku u vežbu, leteća mrlja koja se kretala preko
ravnice boje praznog televizijskog ekrana.
-Virdžinija- dođe dobro modulisani Džonfonov glas kada je bila na pola puta do vazdušne komore.
-Primam šifrovane poruke iz blizine tvog sadašnjeg položaja.-
"Šifrovane?" Ona se zaustavi i obazre. Nije bilo nikoga na vidiku, sem nekolicine hidro-radnika koji
su teško koračali posle svoje smene. Na obzorju, šiljak jednog od vilinskih tornjeva Džima Vidora bio je uperen
prema zvezdama. Još dalje, bubnjao je jedan lanser dok ih je polako, neprimetno, gonio prema susretu s
Marsom. "Kako to misliš?"
-Razbio sam šifru, nedorasli mali algoritam. Poruke su vrlo uzbuđene i ne sasvim razumljive.
Pominju tvoje ime i Karla Ozborna.-
"Slušaj, nadgledaj ih i pokušaj da uđeš u trag izvoru. Trenutno su mi druge stvari na pameti."
Ona ponovo baci pogled na kupolu i kroz njenu zamućenu prozračnost opazi dve prilike suočene
pod blistavim svetlostima.
Karl, u odelu, maše rukama. Drugi, u prostoj odori... bila je sigurna da je to Saul.
S Karlom u takvom stanju... volela bih da upozorim Saula. Ovo definitivno nije vreme da gnjavi Karla
nekim sitnicama.
Nešto nije bilo u redu. Saul je mahao rukama, zatim se zaneo na jednu stranu, kao da hoće da ode.
Virdžinija se namršti. Saul je izgledao bolesno... nešto je bilo čudno i u načinu na koji se kretao.
Karl napravi korak napred, Saul ga odgurnu. Virdžinija požele da je u svojoj laboratoriji, jer bi
smesta mogla da se priključi na nekog od roboa radnika u kupoli i da oslušne. Muškarci su vikali jedan na
drugoga, Saul je divlje mahao, gurao se. Onda se sudari s ogromnim staklenim zidom.
Kupola se raspuknu! U tom trenutku plavi sev proseče je, rascepi omotač za održanje pritiska i
prosu kišu bledožutih iskri. Vazduh bez zvuka pokulja napolje, biserna magla eksplodirala je u loptu koja se
podiže, poče da raste i rascepka se. Kako može jedan čovek da razbije... A onda je shvatila.
Laser.
"Saule! Trči prema vazdušnoj komori!" Ali nije mogao da je čuje, razume se. Saul nije bio obučen u
odelo.
Karl pojuri prema komori, tamo gde su se nalazili šlemovi.
Saul se saplete, zbunjen, i pade u masu vegetacije. Digao se na noge u uzavrelom gustišu rastinja,
ali izgledalo je da ne zna šta da radi, gde može ponovo da nađe pritisak. Komora se nalazila na samo stotinu
metara, ali u dezorijentišućem zaranjanju u vakuum mozak je davao protivrečne signale.
Virdžinija je trčala, vikala, ne skidajući pogled sa Saula. Odora mu je lepetala iznad koštanobelih
bokova, nespretno se teturao - sve dalje od komore, prema pukotini u kupoli. Beslovesno je sledio buru koja je
duvala oko njega, lepršala mu smeđom kosom ispred očiju, bacala biljke u šibanju oluje.
Karl je stigao do komore. On se baci unutra i zatvori kapak. Biće mu potreban najmanje jedan minut
da nađe šlem, da uzme nešto vazduha u pluća...
Virdžinija je mahnito trčala, ludački klizala po ledu.
"Saule - ne! Saule..."
Page 183
 Srce komete
Znala je dejstvo vakuuma i hladnoće, koji su uništavali krvne sudove u plućima, smrzavali telesne
ćelije, rasprskavali fine membrane u očima i ušima, izazivali krvavi haos po čitavom telu...
On se zatetura napred, prema razbijenoj ivici kupole, privučen usisavanjem oluje. I dalje je trčala
kada vide da je pao među uspravne krhotine.
Karl pohita pokraj nje. Ali kada su stigli do zgrčene figure, kruto izobličene u položaju izmučene
agonije, mogli su da vide kako mu oštri staklasti bodeži vire iz leđa. Iz dubokih posekotina više čak nije brizgao
ni grimiz. Sve ljubičastiji uboji, staklast izraz. Prazne, otvorene oči.
Ekipa kupole stigla je trčeći iz daleke komore, noseći opremu za prvu pomoć. Prekasno.
Kako čudno izgleda, pomisli Virdžinija. Uvek je izgledao izborano, iznureno, ali pobednički. Sada se
činilo kao da nema nikakvih tragova, mlad, lice mu je bilo glatko, kao da su godine izbrisane uspokojavajućom
rukom smrti.

KARL
Uvek je bio stručnjak za rešavanje problema, čovek koji je nagonski reagovao na nepoznato tako
što ga je razbijao u pojmljive delove. Onda bi pažljivo rešavao svaku malu zagonetku, pun poverenja da će
zbir takvih mikro-problema najzad razrešiti veću zbrku. Kako su to zvali u Kalteku? 'Linearna superpozicija s
razdvajanjem promenljivih'. Jeste, to je moja oblast. Stari Karl Ja-Mogu-Sve.
On tresnu pesnicom o penastu mrežu kupole 3. Ali ne mogu da popravim prošlost. Ne mogu da
vratim Saula. Ne mogu čak ni da utešim Virdžiniju.
Sedela je između mlitavih stabljika tek požnjevene rabarbare, zagledana u prazno. Njene
podnadule oči još davno su ostale bez suza, i sada je bila ispijena, iscrpena, otupela. Osoblje kupole odnelo je
Saulovo telo, a u toj zbrci Virdžinija je zanemela, pepeljava i utučena. Lani Ngujen sedela je s njom i tiho joj
govorila, obgrlivši je oko ramena.
Lani i Džefers stigli su tek nekoliko trenutaka posle Saulove smrti, odgovarajući na Karlov S.O.S.
poziv. Nije bilo ni traga onome ko je ispalio laser kojim je probušena kupola, ko god to bio. Lani i Džefers nisu
naišli na otpor dok su jurili od najbližeg tunela. Kom-radio nije prenosio nikakve vesti. Osoblje kupole, s
valjanim iskustvom sa meteorskim bušenjem, zamenilo je razbijeni zid i brzo ponovo izvršilo zaptivanje kupole.
Atmosfera se podizala gotovo na normalu.
Džefers oporo reče: "I dalje ne mogu da shvatim."
Karl zatrepta, izgubljen u mislima. "Šta?"
"Zbog čega Saul nije reagovao kada je kupola pukla. Stariji je, jašta, ali imali smo mnogo obuke s
curenjem po tunelima. Kako to da te Saul nije sledio?"
"Bio je kao izgubljen i pre toga. Izašao je kroz otvor za otpatke, mrmljajući."
"To je šašavo." Džefers zavrte glavom. "Otvor za otpatke?"
"Mora da ga je upotrebio kao neku vrstu prečice. Možda je znao da je Virdžinija razgovarala sa
mnom i..." Karl se zaustavi. Nije želeo da otkriva šta je Virdžinija rekla, ili da sledi misao da je Saul pokušavao
da je zaustavi. Sve je toliko prokleto smušeno! Zbog čega bi Saul mario hoće li mi Virdžinija reći? Ili je Saulov
dolazak - prekasni - slučajnost?
Džefers se ugrize za usnu, bilo mu je nelagodno. "Virdžinija... reče da ste se ti i Saul, kao, svađali."
"Vikao je razne stvari - samo neki zvuci, groktanje, neke reči sve izmešane."
"Misliš da je halucinirao il' nešto tako?"
"Možda. Nisam ga video mesecima. U stvari, jedva da sam ga prepoznao. Izgledao je zbrkano,
nesređeno. Čovek je imao pomračenje."
"Zbog toga nije reagovao i otišao do komore?"
"Pretpostavljam. Možda je eksperimentisao sa samim sobom pa je najzad platio za svoju oholost."
Karl frknu. "Verovatno je tragao za izvorom mladosti."
Džefers je delovao sumnjičavo. "Čuj, ovde ima naprosto previše toga. Neko probuši rupu u kupoli,
zamalo da vas sve pobije..."
"Najzgodnije mete", reče Karl kruto. "Osim ako nisu prevideli Virdžinijinu grudnu oznaku kada je
izlazila, mora da su mislili da je i ona u kupoli."
"Ali ko bi..."
Plavi oganj osvetli obližnji srezani ledeni brežuljak. Dva čovaka hitro se okrenuše i videše samo
kako blesak nestaje i razvija se u eksplodirajuću loptu belog praha.
"Prokletstvo!" dreknu Džefers. "Svi - šlemove!"
Karl pođe prema Virdžiniji, automatski zatvorivši sopstvene O-prstenove šlema i vide da je Lani
ispred njega i da pomaže Virdžiniji. "Osoblje! - lezi. Ako ponovo probuše kupolu..."
- Nemam trebanja da pucam ponovo, Karle. Ti shvatio si."
Glas mu je puckao u slušalicama. "Ko je to?" zareža on.
-Sergeov! Znao sam- odasla Džefers.
"Oslobodi A-kanal", reče Karl da potisne sve veću graju glasova na vezi. "Sergeove, šta do
Page 184
 Srce komete
đavola..."
U kvadrantu pokazivača unutar Karlovog šlema pojavi se Sergeovljevo iscereno, plavo obojeno lice.
Znak Simona Persela bio mu je urezan u oba obraza.
-Nadao sam se da dobijem Karla i Virdžiniju bez povreda.- Sergeovljev naglasak jasnije se probijao.
-Još bolje kada muve same dođu na med. Džeferse, nadam se da možemo računati na tebe da ćeš da radiš
sa lanserima kada ovo bude gotovo.-
"Kada šta bude gotovo?"
-Možeš se osvedočiti sam.-
Karl je prelazio obzorje pogledom ne bi li odredio mesto njihovog lasera. Sada kada se okrenuo
prema ekvatoru, video je kako prilike jure u cik-cak između lansera. Nemo, blesak udari između dva trčeća
obličja i baci ih, okrećući ih prema nebu, uz rasprskavanje pare. Karl nije mogao da kaže da li su ljudi direktno
pogođeni, ali jedva da je bilo vremena da se i zapita pre nego što je briznulo još brzih, plavo usijanih bleskova.
-Mi već uzeli polovinu lansera. Ostali će se ili predati ili ćemo ih spaliti tamo gde stoje.-
"Šta..." Spoznaja se izoštravala. "Vi... vi ste odsekli mene i ostale da ne bismo mogli da povedemo
protivnapad, je li tako?"
Sergeov se okrenu da mahne nekome. Karl istoga trena oseti krump i vibracije ispod stopala.
-Upravo sam dao naređenje da se raznesu tuneli ispod vaše kupole. Da vas zapečati dobro, pobro? Bajno,
bajo!-
Karl viknu: "Ti idiote..."
Sergeov se nasmeja. -Da li voliš klopku, tropku?- Onda se uozbilji. -Bez vas, ostali će biti manje
glupi.-
Džefers se umeša. -To je pobuna, znaš.-
-Misliš, samoočuvanje.-
Karl je mogao da oseti otrov u Sergeovljevim rečima kao prebacivanje svom sopstvenom položaju
vođe. Čovekovo blebetanje delovalo je komično, glupo, gomila zastarelih zamisli. Ali posle starateljskog
paketa, mnogo inače razumnih ljudi razvilo je duboku mržnju prema Zemaljskoj strani, a Sergeov je igrao na
to, tvrdeći da marsovski manevar neće upaliti.
A toliko je istina. Marsovski plan gotovo sigurno nas neće spasti. Ništa neće, osim možda promene
srca onih na Zemaljskoj strani.
Karlu je izgledalo da Sergeov nikada nije predložio valjane alternative i da niko ne može uzeti toga
čoveka za ozbiljno. Pa ipak, sabiranjem razočaranih svemiraca i tvrdokornih ibera, Sergeov je mogao imati
dovoljnu silu da dograbi i zadrži lansere, ukoliko uradi posao kako treba...
"Ne dopada ti se nišanjenje na Mars?"
-To je blebetanje da zavara osećanja. Ne bismo mogli da kočimo u tako retkoj atmosferi, svako ko
stane da razmisli zna to.-
"Možemo pokušati. U najgorem slučaju, donekle ćemo usporiti, možda otvoriti mogućnosti za
skretanje na izlazni krak ovog prolaza."
Sergeov se nasmeja, suvi kikot. -Ne drži mi govore. Ja i moji prijatelji - koji bili pravi perseli, a ne
odmetnici koji će da posisaju svakom ortovcu, čak da spavaju sa njima - mi znamo astrofiziku isto dobro kao
vi, možda i bolje. Mislite da ne možemo da pravimo simulacije? Znamo za opasnost od udaranja u Mars. U
najboljem slučaju, nedovoljno vazduha. Znači, jedina preostala nada je kočenje u atmosferi planete sa gustim
vazduhom.-
"Venera? Postoji mogućnost misije do tamo, iako je to na izlaznom kraku. Morali bismo najpre da
prođemo kroz perihel, a ja ne želim da procenjujem kako bismo to preživeli."
-Nikakav perihel. Tupavo je i pomisliti da to možemo projahati.-
"Zašto ne? Slušaj, Otise, možemo razgovarati o susretu sa Venerom do u detalje, ukoliko to želiš."
Džefers mahnu Karlu dok je ovaj govorio. Duž udaljene linije lansera prilike su nabacivale
improvizovane zastave preko poklopaca: znak ibera.
-Vidiš da pobeđujemo? Harašo, sve u svoje vreme. Ukoliko se ostali lanseri ne predaju, spustićemo
ždrela svojih, ispaliti prazna kućišta i razbiti ostale u parčiće.-
Džefers dreknu: -Ti si jebeno blesav, znaš?-
Karl mahnu Džefersu da ćuti. "Isuse, Sergeove, ne bi valjda to uradio. Potrebni su nam ti lanseri..."
-Da bi pogodili Mars. Nećemo da tresnemo u Mars samo da bi Zemaljska strana bila srećna.-
"Koja ti je to sumanuta logika?"
-Mudra logika to je. Zemlja bi volela da vidi kako vršimo samoubistvo na Marsu, kraj Halejevog
života. Kakav dokaz ti je još potreban, pošto su nam pokazali koliko se starateljski odnose prema nama?-
Pakosna primedba vezana za starateljski paket bolela je, zbog toga što je Karl znao da je istinita.
Osoblje je bilo ogorčeno zbog toga, a ova ludačka pobuna bila je ishod. Većina svemiraca, naročito Klan plave
stene, stajala je uz Karla. Ali Sergeov je bez sumnje regrutovao osoblje među perselima; Karl ne bi bio
iznenađen ni kada bi čuo da ima čak i ortovaca koji im pomažu.
Page 185
 Srce komete
-Naletećemo na planetu s atmosferom, ali to neće biti Venera.-
Karl oseti trnce. "Pa kuda želiš da ideš, Otise?"
-Je očigledno. Zemlja.-
"Dobri Bože! To je..."
Upravo se pripremao da kaže: To je nemoguće, ali onda se prisetio opcija misije skiciranih još
davno. Ekspedicija je najpre planirala proletanje pored Jupitera na putu prema unutrašnjosti i menjanje
Halejeve orbite dok susret sa Mesecom ne bude dovoljno jeftin za Edmunda. To je zahtevalo delta V od 284
metra u sekundi, pozamašnu promenu brzine.
Pošto ih je lucistička pobuna lišila južnog pola, odlučili su se da koriste lansere na ekvatoru za,
manje efikasno, proletanje pored Marsa; to je zahtevalo promenu brzine od samo pedeset devet metara u
sekundi. Potrebna energija bila je srazmerna kvadratu delta V, što je značilo da manevar pored Marsa, uz
kočenje sa okrznućem njegove atmosfere, zahteva samo četiri procenta prvobitnih zahteva misije za
energijom. Ulagali su vreme lansera za samo taj manevar sada već godinama.
Ali zaboravili su drugi manevar, koji su mogli ostvariti stalnim ekvatorijalnim guranjem. Zemlja...
"Ne mogu da se setim brojki, ali čuj, ne možemo..."
-Osvežiću ti sećanje. Samo zahteva šezdeset tri metra u sekundi delta V. Samo malčice više nego
što dajemo sada. A smer je približno isti kao za marsovsko samoubistvo! Moji ljudi sada malo zaokreću
lansere. Samo pet stepeni deklinacije, stotinu stepeni desnog odstupanja. Slediš me? Značenje...-
"Aha, kapiram." Stvarno je lud. Kako da izađem na kraj s njime? "Okej, možemo da udarimo u
Zemlju. Pa šta? Ima da nas rasture pre nego što se približimo."
Sergeovljev suvi kikot odzvanjao je preko koma. Karl je čekao da se zacenjeni manijački smeh
prekine, govoreći sebi: Nemoj da uprskaš. Zadržavaj ga da priča. Možda će neko odozdo da dovuče neki
industrijski laser, da ih obiđe, saseče..."
Ali znao je da su šanse tanke. Sergeov je odigrao potez baš kako treba, čekao je dok i Džefers -
Karlova desna ruka - nije bio zarobljen u kupoli. Virdžinija nije mogla da upravlja svojim mehovima. A kao
bonus, ubili su Saula, koji je mogao privući mnogo ljudi koji su naprosto želeli da prežive...
-Zemlja nas neće rasturiti. Ne ako im zapretimo da ćemo ih zasejati kugom.-
"Time ćeš im zapretiti?"
-Onjuši vatru, fratru. Ortovci su razneli Edmunda, poslali starateljski paket. Šta zaslužuju?-
"I dalje su..."
-Mi napravimo atmosferske kočnice, iskočimo. Halej ide dalje. Napravićemo dogovor da ne
zasejemo Zemlju Halejevim oblicima, a Zemlja nas onda šalje na Deimos. Živimo tamo, počinjemo
teraformiranje planete. -
Džefers promrmlja: "Pa, bar taj deo ima smisla." On diže oči kao krivac kada ga Karl ošinu
pogledom.
Sergeov ga je čuo. -Bolje snovi nego noćne more, eh?-
Karl je pokušavao da misli. Lani je stajala kraj njega, s rukom na ramenu, nema uteha.
"Zemlja neće rizikovati da bude natopljena Halejevim oblicima. Izvršiće nuklearni udar", reče Karl.
-Nema lansiranja! Imaćemo spremne rakete, bojeve glave sa Halejevim životom. Zemlja lansira, mi
lansiramo.-
Karl je video Džefersov izraz. Sergeovljev ludački scenario bio je i previše zavodljiv. Za vazdušne
kočnice biće potrebno mnogo mehovskog rada, ali to je već sve konstruisano i planirano za marsovski
manevar.
"Ne mislim da to možeš da prodaš."
-Nema potrebe prodaje. Vreme da ga lupiš ili gubiš. Slažeš se ili sečemo kupolu u sitne parčiće.-
"Ostali se neće složiti s time."
-Kakvi ostali? Ortovski ostali? Oni hoće žive, isto kao perseli.-
"Ali to ugrožava Zemlju! Svako vazdušno kočenje dovešće Halejevo jezgro dovoljno blizu da baci
nešto leda u gornje slojeve atmosfere. Biooblici bi se ipak mogli probiti do površine!..."
-Zemaljci će morati da rizikuju. Većina nas sada kaže pišam ti se na Zemaljce.-
Karl je hodao napred-nazad, nesvestan zapiljenih očiju osoblja kupole, Džefersovog upornog
grickanja sopstvene usne, Virdžinijinog praznog pogleda. Lani ga je zamišljeno posmatrala. On pokuša da
promisli, ali um mu je bio kovitlac protivrečnih osećanja. Zemaljski manevar sadržavao je bar obećanje nade,
života..."
"Čuj, treba da održiš referendum povodom toga. Čitava posada..."
-Da ne grune, majmune. Nema glasanja. Zaboravljaš, mi imamo lansere.-
"Biće poprilična manjina, možda čak i većina, koja će ti se suprotstaviti."
-Možemo ih se lišiti.-
"Kako?"
-Isto kao što ćemo uraditi s vama jednom kada se stvari srede. Lako. Lanseri svi sagrađeni, nema
Page 186
 Srce komete
sada potrebe za velikim radovima. Sve vas šaljemo u pregratke za spavanje.-
Virdžinija, Lani, Džefers - svi su piljili u njega, slušali, ništa nisu govorili. Vodio ih je godinama,
milijardama milja, da bi došlo do ovoga - mračni, glupi Vaterlo. Zaskočen. Nadmudren.
Kao da hoće da utrlja so u ranu, Sergeov se suvo zakikota i reče: -Dođe Zemlja, onda mi odlučili
koga probuditi. Pravite nevolje sada, možda nikada ne izađete iz pregratka? Eh?-

VIRDŽINIJA
Bila su joj to dva najgora dana u životu. Izgledalo je da se protežu unazad milenijumima, sve do
sunčanih blistavih dana kada je Saul bio živ a ljubav je nosila sopstvenim zaletom pa je brodila preko teškoća,
gladila nabranu površinu života koji je, kada je uspela da promisli o tome, večno bio oštar, očajnički i
prenapregnut.
Saulovo izobličeno telo urezalo joj se u um, nemi, groteskni prekor. Izgledao je tako čudno, toliko
sablasno drugačije u smrti, kao da je druga osoba. Spokojno, i pored rana. Mlađe.
Toliko borbi...
Samo da je bila bliže, razmišljala brže, potrčala žešće...
Ne. Prekini s tim. Znala je da je to smrtonosna spirala, da ništa ne može da proistekne iz beskrajne
petlje krivice i bola.
Ali takva laka spoznaja nije je oslobodila. Sedela je među strujama besa, mahnite priče i sirovih
osećanja... i stezala ruke, neprekidno ih trljala, nesposobna da se pokrene, razmišlja ili makar dozvoli da joj se
navirući bol prelije u suze.
Bilo je beskorisno, sve šta god je radila, toliko besciljno i glupo. Nije marila za to hoće li večito tako
sedeti, okružena laganim pribiranjem mošusne vlage kupole za regeneraciju. Biljke su bile očeličene za
svemir, sposobne da izdrže brzu dekompresiju i hladnoću, daleko bolje prilagođene posle pola veka delanja
čovekovih ruku, nego što je to bila sama ljudska vrsta.
Ostali su pokušavali da pomognu. Lani je bila lebdeće prisustvo, meki suglasnici u opkoljavajućoj
tišini. Karl je pravio nespretne poteze, govorio konvencionalne stvari. Sve je bilo odrvenjeno, udaljeno, lica pod
staklom.
Činjenica da su ih ludi iberi i njihovi saveznici sve držali unutar kupole 3 stvarno ništa nije menjala.
Ni za šta nije marila, kao nemi, injem pokriveni led napolju, tamo gde su prilike vrtele lansere u nove, dobro
utemeljene položaje, ždrela usmerenih prema različitim sazvežđima. Posmatrala je kako udaljene lutke
obavljaju svoje nebitne poslove, ne mareći za to šta to znači. Zemlja je bila dobrodošlija meta nego Mars,
svakako - ali ne zbog toga što je misila da će uspeti.
Ništa nikada nije uspevalo na toj osuđenoj ekspediciji. Zemlja će naći neki način da im se
suprotstavi. Da li je plan bio da se otisnu u balonastim letelicama za vazdušno kočenje? Šupljim čeličnim
ljuskama kojima je, pod silovitim udaranjem pritiska kočenja, potrebna samo najmanja asimetrija, zbog
greške, pa da se izvitopere i rasprsnu - ne, Zemlja će sasvim dobro videti tu priliku. Laserski udar, snop čestica
- sve što bi napravilo rupu u toj ljusci okončalo bi, sa svima njima, u ognjenom, narandžastocrvenom kotlu.
Nije verovala u Sergeovljev grozničavi astronomski san.
Niti u marsovski manevar. Čuvala je Karlovu tajnu, nikada nije nikome rekla. Živimo tako što
verujemo u bajke...
Ali Sergeovljeva laž bila je gora. Neće oživeti mrtvi svet a svi će završiti jednako osuđeni.
Šta ako je kometa bila usmerena da se direktno sudari sa Zemljom, kao što je čula da neki iberi
otvoreno raspravljaju preko koma? Šta će biti sa nežnim nebesima i magličastim havajskim popodnevima?
Ona zatvori oči i zavrte glavom. Možda ljudi treba da odu onako kako su otišli dinosauri.
"Virdžinija?"

Bio je to Karl, bled i iznuren, ponovo je pokušavao da uspostavi vezu. Ona zažmirka na njega.
"Opet je vreme za jelo?"
"Ne, samo sam - čuj, mnogo bi mi koristilo malo pomoći."
"U čemu?"
"Da pronađemo izlaz odavde."
Ona umorno reče: "Sergeov nas je zarobio. Hoćeš da kopaš kroz tunele za otpatke? Da upotrebiš
motike za okopavanje?" Iberi su sve vrlo delotvorno obrušili.
"Mora biti..."
"Probao si auto-utovarivače? Pokretne trake?"
"Naravno. Juče. Poslao je ljude da ih blokiraju."
Namrštila se. Bilo je teško razmišljati na stari način... "Moji mehovi. Kada bih preuzela upravljanje
odavde, daljinski..."
"Probala si to juče", podseti je on blago.
Ona diže pogled, osetivši navalu ozlojeđenosti. "Oh da. Izmenili su ulaze T-matrice. Sergeov je bio
Page 187
 Srce komete
dovoljno pametan da prvo to uradi. To mogu da sredim samo sa velike konzole u Centrali, ili iz svoje
laboratorije. Moram da budem lično tamo."
Ćutali su. Videla je na Karlovom licu kako oseća sve veću osujećenost.
Džefers žurno priđe, napetopst mu se videla na licu. "Neš' se dešava - opet su podigli onaj veliki
laser."
Karl se baci, u dugom skizanju, prema vrhu kabine za procesiranje, na pedeset metara daljine.
Virdžinija oseti iskušenje da se vrati u prazni hod i da pusti da je svet zapljuskuje. Ali, umesto toga, uzdahnula
je i ustala. Odbacila se i sledila njih dvojicu u laganom letu.
"Pucaju na nekoga!" doviknu Karl sa svoje osmatračke tačke. Virdžinija dohvati žicu kotve i vinu se
do čvrstog spusta na vrh kabine.
"Vidiš?" Karl pokaza. "Sergeov je gore na onoj padini. Puca na ljude koji dolaze s juga."
Leteće tačkice hitro su klizile preko sive prugaste ravnice. "Ko?" upita ona.
Lani slete pored nje. "Lucisti, pretpostavljam", reče ona. "Kviverijanovi ljudi. I dalje su tamo na jugu,
žive u svojim ruševinama, od potresa. Prirodno je da će se oni suprotstaviti proletanju pored Zemlje. Ali sa
iberima koji drže lansere, biće sasečeni u parčad."
"Jesi li sigurna?"
"Ne mogu da vidim..."
Ogromni mlaz pare briznu sa osnovice brega na kome se nalazio laser ibera. Oblak obuhvati breg u
pokrov magle. Pre nego što je mogao da se dalje raširi i raspe, nova plava varnica zaplamsa u osnovici i posla
loptu beline prema nebu.
Virdžinija reče uzbuđeno: "Lucisti koriste svoj veliki laser. Teško je da se nišani, ali ako naprosto
pogode samo brdo..."
"Oslepeće ibersku posadu lasera parom", reče Lani. "Jeha!"
Prilike su se kretale po obzorju, grudnih oznaka previše malih da bi se razlučile u prašini koju su
dizale otiskivanjem. Virdžinija nikada nije imala visoko mišljenje o taktici u sili teže bliskoj nuli, ali videla je
logiku u laganom zatvaranju krakova pokreta lucista. Njihova klešta sklapala su se prema ekvatorijalnom nizu
lansera. Sergeovljevi ljudi borili su se u jamama lansera. Velike, nezgodne module izbacivača bilo je teško
brzo pokretati, naročito po vertikali. Oni počeše da spuštaju ždrela prema jugu, ali duge vitke cevi okretale su
se očajno sporo.
"Gle", reče Karl i pokaza. "Lucisti pokušavaju da prođu pokraj nas. Bićemo slobodni ako..."
Ali onda drugi laser ibera otvori vatru s udaljenog brega i poče da baca lopte pare sa ravnice. Čak i
bliski promašaji bacali su majušne prilike uvis i na sve strane oko naglih udara.
"Zašto ne napadnu s neba?" upita ona.
"Sergeov verovatno poseduje male radare. Može da ih razazna ukoliko su izdvojeni tamo gore. Na
ledu to nije tako lako. A prašina im pomaže da se zaklone."
"Aha", reče Džefers. "Kak' bi ti volela da visiš tamo gore, gola ko šojka? Mnogo više prija kada
između tebe i te velike gorilice imaš malo leda."
Napadači su tražili zaklon. Pucali su iz sitnog oružja ograničenog dometa - bombe, bušilice sa
elektronskim snopom - ali su dizali tek oblačiće sa barikada ibera. Neki su koristili prenosive mikrotalasne
bušilice, verovatno podešene za razaranje ljudskih ćelija, ali snopovi su se previše širili na tom rastojanju. Tu i
tamo, oni unutar kupole začuli bi slabo škljocanje, mikrotalasi su im blago golicali srednje uvo.
U međuvremenu, veliki laser lucista nastavljao je da tuče po bregovima oba uporišta ibera, zbog
čega je ovima bilo teško da pažljivo nanišane. Gledali su tokom očajnički dugih pola sata kako svaka strana
manevriše, puca, skriva se - uz malo dejstva. Čitav sukob bio je bez zvuka, uz nerealni izgled usporenog
snimka.
"Meni to izgleda kao pat pozicija", reče Karl; iznurenost mu je otežavala reči.
"Niko ne može da prikupi dovoljno ljudi da pokrije pokrete", reče Džefers. "Izgleda k'o da i dalje
postoji priličan broj lucista, ali ne možeš da opkoliš čitav prokleti ekvator."
Virdžinija je oklevala. "Možemo li mi to da iskoristimo?"
Karl upita: "Kako?"
"Da pobegnemo! Ukoliko pretrčimo kilometar ili tu negde, do onih gomila šljake na severu..."
"Poskidaće nas."
Džefers klimnu.
"Ali jednom kada uđem, mogu da povratim kontrolu nad mehovima! Iberi ne mogu da zaustave
kamikaze-napad mehova."
Lani reče: "Mogu da pokušam da se spustim do Klana plave stene. Keoki Anuenue bi doveo svoje
Havajce samo kada bi znao gde smo."
Džefersova usta otvoriše se u neverici. "Vi žene ste obe šašave. Nikada nećete stići do tunela."
"Skreni im onda pažnju", izazivala ga je Virdžinija.
"Šta?"
Page 188
 Srce komete
Virdžinija je hitro razmišljala. "Pretpostavimo da odjednom ispraznimo vazduh iz čitave kupole - uz
otvorene rezervoare?"
Karl se namršti. "Rezervoare za vodu? Proključaće i... Shvatam. Napraviće ogromnu loptu pare.
Niko neće moći da vidi kroz nju."
Džefers zavrte glavom. "Ne mo'š da znaš kol'ko će da traje."
Virdžinija mu se okrenu. "Imaćemo tebe da pokrećeš pumpe - da brizgaš vodu pravo iz kupole, gde
će smesta da ključa."
Džefers otvori usta da se pobuni, onda ih zatvori. "Um, ne znam. Mož' bit."
"Hajde da to učinimo! Inače, ako Sergeov pobedi..."
"U redu", reče Karl, usana stisnutih tako da su bile tanke i bele. "Hajdemo."
Bilo je potrebno deset minuta da se sve pripremi. Virdžinija je radila uz ludačku žestinu, vukla je
creva, zatvarala kule s rascvetanom letinom, nabacivala privremene zaštitne pokrivače preko jutara biljaka,
zaptivala rastuće jedinke previše lomne da izdrže mnogo vakuuma i hladnoće. Delovao je nespretno taj
manuelni rad bez meha.
Ne razmišljajući šta je čeka, jedva uopšte razmišljajući, ona zateče sebe kako čuči u vazdušnoj
komori iza Karla i Lani. Iznenada je shvatila da će joj život zavisiti od sopstvene sposobnosti da trči.
Nemoguće, apsurdno! Provela sam manje vremena na površini od ikoga. Ali nije videla drugog izlaza. Bila je
đavolski sigurna da neće dozvoliti Sergeovu da je zauvek gurne u pregradak. Ili da mu dopusti da zakopa
Havaje ispod noći kosmičkog pepela.
Džefers pozva: -Spremni?- iz unutrašnjosti.
Ona silovito klimnu. Pretvaraj se da nisi lično ovde. Naprosto, veruj da upravljaš mehom iz leda.
Radila si to hiljadu puta.
-Jest!- odvrati Karl.
Vrata komore odskočiše u otvoren položaj, oni se baciše napred.
Smesta su se razdvojili. Lani je pohitala severno, dok su Virdžinija i Karl grabili prema istoku.
Prisetila se da isključi svoj kom. Nema potrebe da uzbuni nekoga, za slučaj da iberi nose tragače na
primopredajnicima odela. Ona obori glavu i potrča dugim, ravnomernim korakom, otiskujući se o led, gotovo
slobodno leteći, što je najbolji način za prelazak preko tla.
Kao meh-pauk u trku. Glavu dole, nađi oslonac. Izbegavaj duboku prašinu.
Bacila je pogled unazad upravo na vreme da vidi kako šavovi na kupoli pucaju. Čitava prozračna
struktura izduvala se poput pluća u izdisaju i izbacila tešku izmaglicu u nebo poprskano zvezdama. Uskovitlani
zidovi obaviše je. Onda Džefers krenu sa vatrogasnim mlazevima iz rezervoara, tankim prskanjem koje se
zgrušnjavalo i onda naglo rastakalo. Magla ih dograbi sa svih strana. Svet pobele. Morala je da se uzda da će
joj prvobitni zalet dati smer, jer nije mogla da vidi čak ni izbrazdani led pod sobom.
Prijemnik joj je bio uključen i čula je povike, psovke, usklike. Ali niko nije povikao njihova imena,
pozvao da ih gone.
Belokosna izmaglica kao da je pritiskala sa svih strana, odizala je... u potpunosti je izgubila tlo sa
vidika... galama se pojačavala... sletela je, zarila u dubinu svoje šiljke za led, odbacila se... izgledalo je da se
vinula na krilima u oblak dobrodošle beline... ponovo je sletela, čizme su joj drobile inje...
... i izbila napolje, slobodna, nazad u svetu sivog leda, tvrdog crnog neba, i smrti.
Ona se obazre. Karl je bio ispred nje, tek što se izdvojio u dugoj, plitkoj paraboli. Kada su mu noge
napustile tlo, brzi sev zaslepi je, usijana plava tačka svetlosti - na samo nekoliko jardi od Karla. Ova izbi
uskomešani oblak pare iz leda i iskopa krater metar dubok.
Ona prebaci kom na liniju AF, kao što su planirali. "Imaju nas na nišanu!"
-Jest!-
Karlova glava brzo se okretala; on pokaza nalevo. -Idi iza onoga!-
Na pedeset metara odatle bila je zdepasta platforma za popravku mehova, naslonjena na gomilu
crvenkaste gvozdene šljake. Bio je to zapravo komad starog Edmundovog spoljašnjeg teretnog rama, debelog
od greda nosača i unakrsnih strukturnih elemenata koji su držali velike mase tokom dugog otiskivanja sa
Zemlje. Pri sledećem dodiru tla Virdžinija se izvi, osetivši oštro probadanje nekorišćenih mišića, i odgurnu se
prema platformi.
Kratka iskra plavog osvetli joj put. Senka joj se izduži, tanušni džin u skoku preko izbušenog leda, u
naglom blesku. Nije se okrenula da vidi kako oblak magle kulja napolje, ali dlačice na potiljku nakostrešile su
joj se. To je bilo blizu.
Sletela je iza platforme trenutak posle Karla. -Ostani tu-, odasla on nepotrebno.
"Šta da radimo?"
-Da sačekamo da prestanu. Naći će druge ciljeve. Nisu sigurni ko smo, i zato...-
Prekide ga zujanje kada se druga strana uključila u dugodometni kom. Sergeovljev glas zatutnja im
u ušima. -Ipak znam. Nisam tako glup da ne mogu da pogodim ko to beži. Ili da potražim kom-kanal.-
-O, jebi ga- reče Karl.
Page 189
 Srce komete
Virdžinija shvati da nemaju čime da se pogađaju, nikakvu moguću pomoć. Ona pritisnu otvaranje
kanala. "Čuj, Otise. Karl i ja možemo da navedemo luciste da prekinu napad, ako nas pustiš da to učinimo."
-Vi nudite mi šta? Diplomatiju?- Sergeovljev prezir bio je očevidan.
-To je jedino što ti je preostalo.-
-Imam vas. Nećete da mrdnete ni metar, inače vas spaljujem.-
"Šta ti to vredi? Tvoj problem su lucisti."
-Vi ste oni koji imaju problem.- S time Sergeov poče da izgovara čegrtava uputstva nekome, na
ruskom. Virdžinija se priseti da je među iberima bilo nekoliko bivših Sovjeta; verovanje u tvoju ličnu savršenost
provlačilo se kroz oba pokreta.
Ona isključi kom i dodirnu se šlemom sa Karlom. "Šta možemo da učinimo?"
"Prokleto ništa." Na ravnici ispred njih kretale su se udaljene prilike i povremeno bi zažmirkalo sitno
oružje. Čučali su iza hrpe i držali se za potpornje. Bleštavi sev briznu na samo nekoliko metara iza nazupčane
ivice njihovog skloništa. Trenutak kasnije još jedna plavo-bela vatrena lopta zažmirka sa druge strane, zatim je
proguta rastuća belokosna lopta.
"Pokazuje kako nas je pritesnio", reče Virdžinija.
"Verovatno će sledeće biti da počne da buši rupe u ovome." Karl osujećeno lupi po metalnoj ploči.
"Ali pojedinačni udar nije u stanju da prođe kroz ovo."
"Može li da drži jedan od dva lasera neprekidno okrenut prema nama?"
"Ne zadugo. Ali ne sme ni da dozvoli da odemo. Ne vidim kako..."
Težak udar zatrese gredu pod Virdžinijinim rukama. "Hej, šta..." Još jedan čvrst udarac koji je
pratilo podrhtavanje metala. "Pokušava da se probije!"
Karl zavrte glavom, vireći kroz zamrljani vizir. "Laserski udar ne deluje tako. Ovo..."
Platforma se zanese na jednu stranu, zari u led, odiže prašinu. Karl pritisnu šlem o veliku poprečnu
gredu od plavo-sivog prenapregnutog čelika. "Čuj!"
Virdžinija jedva da je dodirnula metal kada je začula glasno krump, posle čega je sledilo duboko,
uporno odzvanjanje. "Šta je to? Ja.."
Čitava platforma se zatrese. Sledeći udar došao je samo nekoliko sekundi kasnije, a taj put gledala
je u stranu i videla je da nije bilo trenutnog plavog seva koji bi osvetlio okolni sivi led.
"Znači, setio se toga", reče Karl gnevno.
Ona pogodi. "Lanseri."
"Aha. Ne može da odvoji laser, pa nas je nanišanio sa nekoliko lansera. Izbacuje prazna kućišta
niskom brzinom, da bi sprečio eksploziju. Puca oko ovog parčeta u nadi da nas sredi ukoliko promolimo
makar..."
Trzaj prodrma platformu i čitava masa odiže se sa leda. Virdžinija oseti krump, krump, krump kroz
svoje ruke, tri brza udara koji su odigli platformu metar sa leda. Visila je i divlje gledala u Karla. "Gura nas!"
-Dobro se uhvati- odasla Karl.
"Ali ne možemo..."
-Samo se drži. Moraćemo da budemo brzi kada...-
Sergeov se umeša. -Nisam ovo očekivao, ali je dobro.-
"Ne možeš..."
-Lanser je da vas zadrži da uđete. Još bolje ako otarasi, eh?-
Platforma je sada odzvanjala i tresla se od ravnomernih udaraca. Jednom kada ih je nanišanio,
lanser je bio u stanju da ih zasipa neprekidnom kišom meke šuplje tanadi.
Karl reče: -Čaure se rasprsnu kao šlag kada nas pogode. Ne mogu da probiju ovu tvrdu leguru. Ali
guraju nas.-
Virdžinija spusti pogled. Već su bili visoko iznad obojene sive ravnice, i pribirali su brzinu. Impulsi iz
lansera terali su ih tangencijalno sa površine i sada su prošli iznad prizora boja. Nasumično sevanje, podizanje
oblačića gasa. Ona začu klik i prepozna simptom bliskog promašaja mikrotalasnog snopa; talasi su zapravo
ulazili u rezonancu s malim kostima u ljudskim ušima. Ko god da je bio, nije ponovo opalio na njih.
Neko je trčao prema skloništu od niskog niza gorivnih rezervoara i ona prepozna grudnu oznaku
Žoaoa Kviverijana. Laserski udar zakači visokog vođu lucista usred koraka i plavo sunce briznu mu usred
grudi. Mali oblak odiže se iz tela dok je ovo nastavljalo svojim smerom, zagrabilo tle dok su mu ruke visile u
stranu i beskorisno mahale, odbilo se u jamu punu prašine, i nestalo.
Prilike su dizale pogled prema njima, ali niko nije pokušao da im priskoči u pomoć. Oni dole bez
sumnje su videli posledice ravnomerne tuče tanadi po drugoj strani platforme i znali su da bi ih svaki prilazak
doveo na tu liniju paljbe. Ona pozva: "Sergeove!"
-Dao vam mesto da ostanete. Vi napustili kupolu, vi navukli ovo na sebe.-
"Slušaj, mi ćemo..."
-Prekasno za priče. Imam boj da bijem, luciste da ubijam. Zbogom.-
"Karle, šta ćemo da..."
Page 190
 Srce komete
-Ne puštaj!-
Nemam nameru, pomisli ona. Iako mi se od čitave stvari... vrti. Halej kao da se zanosio po nebu,
tačkama prekriveni i zamazani sivi pokrivači okretali su se i njihali dok su klizili iznad njih, odizali se...
-Baš sam se toga plašio. Okrećemo se.-
Razume se. Tanad ne pogađaju ravnomerno, zbog toga platforma poprima obrtni momenat.
Sergeov to zna...
"Zar ne možemo da otpuzimo okolo?"
-Biće nezgodno. Hajde, pođi levo.-
Karl se kretao bez napora, skladno, na čemu mu je zavidela dok ga je nespretno sledila, ne
usuđujući se da pusti jednu gredu pre nego što čvrsto uhvati sledeću. Platforma je za nju bila planina od
ukrštenih metalnih šipki preko kojih se pela ruku pred ruku dok je ovu blago centrifugalno povlačenje teralo da
se okreće upolje i dalje od nje. Da je platforma bila loptasta, manevrisanje bi im bilo prosto - trebalo je samo
da se drže strane koja ne gleda na Haleja. Ali kako se ploča okretala, postojali su kratki intervali kada je bila
bočno okrenuta Haleju i tanad lansera prolazila su nevidljivo blizu. Virdžinija i Karl držali su se za ivicu
platforme kada bi taj trenutak došao, onda bi se uspentrali na novo lice, osećajući kako tanad ponovo pogađa
dalju stranu. Dok se borila da nađe siguran oslonac, videla je iskrzane i udubljene udarne kratere. I sve to
potiče od praznih čaura, lansiranih milionitim delom normalne energije!
Ploča kao da se brže okretala. "Da li pokušavaju da nas zaokrenu?" upitala je zadihano.
-Ne bi me iznenadilo.-
"Kako ćemo da..."
-Žuri!-
Sledila je Karla u obilasku do sledećeg ugla, i čekala. Metalni odsjaj hladnog čelika odražavao je
slabi, sivi sjaj Haleja dok se ravno lice polako okretalo; krivina glave komete dizala se iz haotične mase greda i
zakivaka. Sa tog rastojanja nije bilo znakova borbe, nikakvih tragova ljudi i njihovih beznačajnih života... samo
razmazani predeo prašine, poput slučajnog apstraktnog dela koje sja na svetlosti zvezda. Onda vide dugu
isprekidanu liniju kanala ekvatorijalnih lansera i shvati da i mašina koji ih goni može da ih 'vidi'. Uspentrala se
za Karlom oko ivice.
Virdžinija oseti zvonki udar i vide kako se šipka u blizini njene noge rastače u ništavilo kada je u
magnovenju zahvati udar i odbaci, uz obrtanje, prema svemiru. Ona uvuče dah i prebaci se preko ivice
platforme.
"Pre... previše je opasno da ovo radimo."
-Ako ne budemo držali ovo između sebe i tanadi, mrtvi smo.- Karlove oči bile su razrogačene, pa
ipak nekako mirne, spokojne.
"Zar ne možemo da skočimo? Bez nečeg velikog na šta bi nišanili..."
-Lepo, samo šta s onom tanadi što promašuje platformu? A ako Sergeov sazna da smo skočili,
pustiće lanser da šeta oko mete da bi pokušao da nas zakači.-
Karlov glas bio je bez ikakvih osećanja, nabrajao je mogućnosti. Virdžinija se držala za jednu cev,
nogu okrenutih prema napolje, ravnomerno tump-tump-tump prolazilo joj je kroz ruke. Bilo je teško razmišljati.
"Čuj, hajde da na trenutak uključimo manevarske mlaznice. To će nas odbaciti brzo."
-Aha, ali zahtevaće jako guranje. Ni te mlaznice nisu dobro održavane.-
"Nemamo izbora!"
-Ovde smo bezbedni.-
Virdžiniji se nije dopao udaljeni, rezignirani izraz na Karlovom licu. "I svakog minuta idemo sve dalje
od Haleja!"
-Aha, imaš pravo.- On se namršti. Vrteo je glavom. Pokušavao da razmisli.
Bledo obzorje Haleja poče da se diže iznad ruba platforme.
-Hajde da skočimo pravo sa ivice kada se okrene. Sergeov ne može da nas čuje sa svim tim
metalom koji nam blokira kom.-
On je pogleda s nečitljivim, zamišljenim izrazom. Uspentrala se preko ivice platforme i oslonila noge
o prepletene grede. "Kaži kad."
-Čekaj... jesi li aktivirala mlaznice? Uključi prioritet za slučaj opasnosti radi mlaza od dvadeset
sekundi, vidiš?- On prebaci prekidač umesto nje. -Okej, pritisni do daske kada... kažem... sad!-
Virdžinija poskoči kada je prebacio prekidač. Pesnica je udari u struk i baci silovito, borila se da
namesti ruke i noge. Potisak kao da je trajao večno, a ona se borila protiv poriva da se presamiti ne bi li
predstavljala najmanju moguću metu za tanad čije udaranje sa Haleja i traganje za njom je mogla da oseti.
Popuštanje. Divljački potisak prekinuo je tajmer u odelu. Sagla je glavu i mogla da vidi, između
svojih stopala, platformu koja se lenjo okretala. Srebrnasti zatvarač zažmirka i uz obrtanje nestade, dok je
gledala, oslobođen udarom taneta. Samo ako Sergeov nije saznao šta su učinili...
Karl. Gde je on?
Brzo se obazrela, ništa nije našla. Ako te tane pogodi, da li prođe pravo kroz tebe? Ili će te dovoljno
Page 191
 Srce komete
gurnuti da te otera daleko za svega nekoliko trenutaka, van vidika...?
Virdžinija se nije usuđivala da pozove preko koma. Okretala se u svim smerovima, govorila sebi da
ne paniči, da bude sistematična - i našla ga najzad pravo iznad glave, tačka velika kao lutka.
Za sastanak je bilo potrebno samo nekoliko trenutaka. Doplivao je do nje, zakočio, uhvatili su se
rukama i dodirnuli šlemovima. Očekivala je trenutak slavlja, jer sada su svakako van zone opasnosti, ali on je
samo rekao: "Sada ide teži deo."
"Šta?"
"Vraćanje na Haleja."
"Zar neće neko..." Htela je da kaže: da dođe po nas? kada je shvatila da očigledno niko neće
razmišljati o spasavanju usred bitke. Iberi i njihovi saveznici bez sumnje su pokrivali tunele, zatvorivši svakoga
ko bi mogao pomoći. Osim toga, koliko je njih znalo da su tu napolju?
"Koliko smo daleko?"
Karl podiže malu cev, uperi na bubuljičavi, sve manji disk Haleja i očita: "Dvadeset tri zarez četiri
kilometra. I povećavamo to otprilike tri kilometra na minut."
"Tako daleko!"
"Mnogo je tanadi pogodilo platformu."
"Ova odela..."
"Imaju veliki domet. Pravi problem je vraćanje pre nego što nam ponestane vazduha." On mahnu
prema zapisima zaliha koji su se pružali u linijama šifrovanim bojom, duž oba rukava njihovih odela. "Nemamo
ga baš đavolski mnogo."
"Koliko delta-V mogu da dobijem?"
Karl je računao napamet, mrštio se i poslužio vizirom za proveru. "Ne mnogo."
"Ipak, još možemo da se vratimo, zar ne?"
"Aha... samo što moramo da nadoknadimo ova tri klika po minuti. Odneće nam gotovo svu čorbu
koju imamo. Onda moramo da pređemo otprilike trideset klika nazad do Haleja..."
Glas mu se utiša do osujećenog pokreta dok je kucao nove brojke po svojoj tablici prikačenoj za
nosač na struku. Virdžinija se ugrize za usnu. Sve to išlo je toliko brzo i nije imala vremena da razmisli.
Karl zastade, još otkuca, stisnu usne dok nisu pobelele. "Izgleda loše."
"Koliko loše?"
"Nijedno od nas neće stići da se vrati na vreme za svež vazduh."
"Nijedno?"
"Ne može se ostvariti. Ta tri klika na minut odgrišće nam veliki zalogaj goriva."
"Onda..." Mračna slutnja, pozadina koju je osećala već danima, naraste u njoj. Svi će umreti.
Sudbina je tako uredila stvari da se svi suoče s mučeničkom smrću, sami i prestravljeni, ovde napolju, u
hladnom ponoru zaborava...
"Možemo da savladamo ta tri klika, ali to nam ostavlja samo malu brzinu. Teža komete neće
mnogo pomoći. Biće potrebni sati za povratak na Halej."
A sve je gore dok pričamo. Svaka sekunda odnosi nas sve dalje. U prazninu, da se pridružimo
smrznutim dušama sa Edmunda. Samo, treba najpre da umremo...
"Zar ne može jedno od nas da ponese oba ranca?"
Karl zavrte glavom. "Ugrađeni su, sećaš se? Ne možeš da ga iščupaš a da ne iskidaš vazdušnu
zaptivku."
Nije se sećala, nije to nikada ni znala, ali um joj je sada brzo klizio, prelazio preko onoga što je
znala o dinamici. Ako postoji neki način...
"Čekaj. Samo jedno od nas mora da se vrati, da dovede pomoć. Ne postoji li neki način da među
sobom razmenimo količinu kretanja?"
Karl je delovao zbunjeno. Lice mu je bilo sivo i umorno, tamni krugovi uokvirili su mu oči. Izgledao je
starije i iznurenije nego što ga je ikada videla, čak i na vrhuncu zaraza. Nemo je zavrteo glavom, usana čvrsto
stisnutih, očiju punih očaja.
Ona se priseti nečega davnašnjeg... poče da to lovi... dograbi delić ideje.
"Čekaj. Ima nešto..."

KARL
Halejeva kometa visila je obešena u sveobuhvatnoj tmini; rotaciju joj je davno ukrao čovek, lice su
joj sada osvetljavale nasumične vatre.
Karl je gledao kako bitka napreduje dok se sporo primicao. Prošla su više od tri sata otkako se
rastavio od Virdžinije. Po dogovoru, održavali su tišinu na komu. Od toga je putovanje bilo dugo i izazivalo je
osećaj osujećenosti, jer mogao je da čuje nasumične povike bitke, oštre krike i zujave bliske prolaske
mikrotalasnih impulsa - sve bez sticanja neke jasne predstave o tome šta znače, kako bitka teče. Pokušao je
da se usredsredi na kratke krikove, ne samo zbog toga što mu je bilo potrebno da zna stanje kada sleti, već i
Page 192
 Srce komete
da potisne bes.
Prelazio je predeo koji se nadnosio nad njim teleskopskim dodatkom vizira. Tela mrtvih lucista
ležala su u blizini ekvatora. Rupe od lasera izbrazdale su padine bregova, ali izgledalo je da su sada laseri
lucista izbačeni. On opazi jednu razbijenu i razmrskanu cev. Lanseri su se pokazali delotvorniji od nespretnih
lasera za zavarivanje. Dalje prema jugu Karl je video red lucista koji se obrazovao oko pet mikrotalasnih
pulsera. Sukobi će se prebaciti tamo.
Iberi su izlazili napolje i ulazili u okršaje prsa u prsa. Pošli su južno sa ekvatora i sledili rasute grupe
duž niza uzvišenja i rđastih gomila šljake. Svi su se držali nisko, skrivali u perjanicama prašine, koristeći
zaklone koje su imali na raspolaganju. Izgledalo je da su iberi bolje obučeni. Delotvorno su napredovali pod
paljbom, u trojkama: dvoje bi pucalo iz ličnog naoružanja na najbliži položaj, dok se treći prebacivao do
sledećeg zaklonjenog mesta.
Znala je da se nikada neću složiti i zato uopšte nije ni raspravljala.
Virdžinijina zamisao bila je elegantna i ona je shvatila njene posledice istog trenutka kada joj je pala
na pamet. On se priseti svega jasno, žalostivo...
Karl je smislio da se povežu pojasevima, a onda da on ispali svoje mlaznice dok se ne isprazne.
Virdžinija će se tada odvojiti, napustiti ga, upaliti sopstvene i stići do Haleja. Čak i to neće obezbediti naročite
rezerve vremena. Još gore, biće nezgodno zbog toga što njegove mlaznice neće opaliti direktno, duž ose
sistema dva tela. To je značilo da će morati da potroši gorivo i na održanje smera.
Virdžinijna alternativa bila je prosta. Povezali su se kablom od stotinu metara i Karl je precizno
nanišanio krompirasto Halejevo jezgro - deset puta veće nego Mesec viđen sa Zemlje, ali stotinu pet
kilometara daleko, a uz to se smanjivalo vidljivo, hitro. Karl je programirao odelo da mu da čisti bip svaki put
kada mu brzina bude okrenuta suprotno od smera Haleja. Zategli su čvrsto kabl između sebe i Karl se
pripremio da pokrene mlaznice - kada je Virdžinija ispalila prva.
"Hej!" povikao je. "Isključuj!"
-Ne, ovako je bolje - ja ću da potrošim svoju rezervu.-
"Prokletstvo! Stani!"
-Ne, Karle- razmisli. Već su počeli da se okreću jedno oko drugog kako su im Virdžinijini motori
povećavali ugaoni momenat.
"I ja ću da ispalim", dreknuo je.
-To je tupavo. Protraći rezerve pa ćemo oboje da umremo. Samo se drži.-
"Ne, ne mogu..."
-Ja sam ovde napolju kao prase na ledu. Ti možeš da usaglasiš brzine i da pređeš put sa
minimumom goriva. A snaći ćeš se bolje kada siđeš u onu ludnicu. Znaš da je to istina. Ne žrtvujem ja ovde
samu sebe. Daleko bilo. Ja bih zabrljala stvar pa bismo oboje završili kao ledenice.-
"Moja masa je veća od tvoje", besneo je on. "Dobiću manju brzinu nego što bi je ti imala - i zato će
mi trebati više vremena. To ti je prosta dinamika."
-Pričam ovde o veštini, a ne o Njutnovim zakonima. Ti to možeš da učiniš, Karle, a vrlo dobro znaš
da ja ne mogu.-
"Prokletstvo, neću ti dopustiti..."
-Prekasno.- Sa rastojanja od stotinu metara veselo je mahala dok su se zvezde okretale iza nje.
Veza ih je spajala, trbuh sa trbuhom. Centrifugalna sila povijala ga je unazad, kao da visi sa sopstvenog
pupka.
Upinjao se da jasno promisli nasuprot ruci koja ga je ravnomerno pritiskala. Mora da je postojao
način da je zaustavi. "Ne možeš..."
-Aktiviram na signal.-
"Šta?" Znači, postavila je isti program za određivanje vektora, samo što je njen obeležavao tačku na
suprotnoj strani kruga u odnosu na njegovu. Njegovi bipovi dolazili su pravilno, beskorisno, a sada...
-Spustila sam se na dva procenta- pozva ga ona. -Sada ću da te izbacim.-
Jurila je naspram ludačkog okretanja zvezda, jedina čvrsta tačka u njegovoj centrifugalnoj vaseljeni,
a on je čuo sopstveno ritualno bip, znajući da će njeno doći kratkih pet sekundi kasnije.
"Čekaj, mora da postoji..."
-Vreme teče, Karle. Leti brzo!-
Odlučnim zamahom oslobodila je kabl.
Osetio je trzaj kao naglo otpuštanje, povratak u slobodni pad. Digavši pogled video je da je pogodila
baš kako treba - Halej je visio nad njom, nejasna mrlja.
A ispod njega, između njegovih razdvojenih čizama, Virdžinija je mahala lagano, ozbiljno. Uzbunio
se zbog toga kako se brzo smanjivala, plava tačka koju je gutao zjapeći prostor između usplamtelih sunaca...
... pre tri sata. On se otrese sećanja. Trebalo je da nađe način da je predupredi, da lansira nju
prema Haleju umesto... ali, jednom kada je načela sopstveno gorivo, bio je zarobljen. Uvek je bila brža od
njega, i možda je ovog puta bila u pravu. Moraće sada da pokaže da nije grešila, da se spusti na površinu i
Page 193
 Srce komete
nađe letelicu kojom bi mogao da je spase.
Još bliže, sada. Halej kao da je ispunjavao nebo. Trenuci plavog bleštanja osvetljavali su mu
izbrazdano lice. Ždrela tunela bila su zatvorena ledom, zaptivena da bi se ljudstvo iznutra sprečilo da stupi u
bitku. Mali laser pokrivao je agro-kupole, izolovao ih.
Da li bi toliko ljudi stupilo u Sergeovljevu urotu da su shvatili sve posledice njegovog plana?
Karl je imao mnogo vremena za razmišljanje na povratku. Naravno, korišćenje Zemlje kao mete
imalo je više smisla nego Mars, dinamički. Zemljina veća gravitacija biće korisnija, a gušća atmosfera biće
bolja za vazdušno kočenje. Ali i dalje će biti potrebno mnogo prolazaka pre nego što se povratnici otresu
dovoljno brzine da bi usaglasili orbite ili sleteli.
A hoće li Zemlja da sedi mirno dok oni jednako budu proletali pored nje, ponovo i ponovo, prolazak
za prolaskom? Oh, mogli bi biti zastrašeni jednom - pretnjom kužnim bombama - ali to ne bi potrajalo.
Neki su prišli Sergeovu zbog toga što su mislili da je to jedini način da se preživi. Kolika god da je
cena.
U ovom slučaju, cena će biti visoka.
Da bi sprečio Zemljino mešanje, njenu osvetu, Sergeov je morao da je uništi.
Na način na koji su uništeni dinosauri... olujom s neba. Sergeov je planirao da dovede Haleja kući,
pravo u središte.
Pa? pomisli Karl gorko. Zemlja nam je objavila rat, zar ne?
Bio je to sofizam na koji je Karl srećom bio imun.
Nisam u ratu protiv šest milijardi ljudi, šta god da su mi njihove vođe učinile.
Pošto Halej udari u Zemlju, neće preostati civilizacija vredna pomena. Sergeovi iberi mogli su da
manevrišu polako, nemarno, bez mešanja.
Možda planiraju da postanu bogovi.
Preko mene mrtvog.
Boriće se protiv njih, razume se, koliko god to delovalo beskorisno. Ali to mu je bilo daleko od uma
dok je površina hitala prema njemu. Želeo je samo jednu stvar - da pronađe meha nosača opremljenog
gorivom što je brže moguće i da se ponovo vine u prostor.
Prevarila me je, obznani on ponovo zvezdama. Molim, oh, molim, neka preživi dok ne stignem do
nje!
Kada je počeo kočenje koje je davno trebalo da usledi, video je da je nekoliko lanserskih jama
pocrnelo. Komadi su ležali svuda oko njih, upropaštene oplate cevi izbacivača, jezgra elektromagnetnih
sklopova, indukcioni kalemovi...
Ogromna šteta. Karl oseti mučninu zbog izgubljenog posla. Rad s puno ljubavi sada je uništen.
A u ušima su mu odzvanjali slavodobitni povici ibera. Dva kraka ibera skupljala su se prema liniji
mikrotalasnih bušača. Njihovi lucistički branitelji spustili su se nisko i pokušavali da pokriju napadače
nespretnim rog-antenama u obliku trube. Karl je mogao da čuje brze udare iz njih kao ssstttuuuppp
ssstttuuuppp ssstttuuuppp preko koma. Plavo-bele perjanice rascvetavale su se tamo gde su mikrotalasi
zahvatali led. Pružali su žestok otpor sa poslednjeg uporišta, ali izgledalo je da je sve gotovo.
Odjednom, Karl uglom oka uhvati novi titraj pokreta. Razilazeći se zrakasto, iza glavnine ibera
nailazila je šarolika gomila i hitro se kretala. Nešto manja grupa stuštila se prema liniji ekvatora, koju su iberi
sada tek slabo držali. On pojača uvećanje teleskopa. Ko su bili ti?
Nisu stizali iz dobro čuvanih tunela već iz svežih pukotinama u okolnim udubljenjima. Novi tuneli,
pomisli Karl. Organizovani su.
Širili su se preko zrnastog leda. Prebrojao je desetinu prilika u pripijenim crnim odelima - vrste
kakvu nikada ranije nije video - i preko dvadeset drugih, odevenih u neobično, tanko zeleno. Nisu imali grudne
oznake tako da nije mogao da kaže sa kojom su sektom, ukoliko su uopšte bili u nekoj.
Novopridošlice su se borile britkom žestinom, koristeći malo moćno ručno oružje. Napali su ibere iz
pozadine i nanosili oštećenja oružju umesto da tragaju za ljudima. Karl je leteo sve bliže i gledao uza sve veće
nestrpljenje. Šta se dešava? Iz njegovog koma dolazili su samo povici, nerazumljive naredbe i puckanje
statičkih smetnji.
Ko su ti tipovi?
Neobične prilike u zelenom i crnom opkolile su jedan lanser, napadajući s ranjive strane. Umesto
razornog juriša, koristili su pokrivanje vatrom za manevrisanje, držali glave ibera dole dok su se jedan po
jedan premeštali napred. Onda su navalili u jame dok je posada lansera uzalud pokušavala da zaokrene
njegovo nespretno ždrelo u susret novom, neočekivanom napadu.
To nije delovalo savršeno. Laserski impulsi zakačili su neke napadače i prosuli mlazeve krvi u
vakuum. Udaljeni lanseri tukli su led udarima kao iz mašinke; pogodili su nekoliko prilika figura i odbacili ih s
leda u trajnu, samotnu orbitu oko Sunca. U ledenoj, obuhvatnoj tišini njihov kraj bio je bezličan, presek
određenih vektora i momenata, dinamika smrti bila je stvar puke matematike.
Ali ljudsko srce se takođe računalo, i crna i zelena plima zapljusnu ekvator izbušen jamama. U
Page 194
 Srce komete
njegovim ušima odzvanjali su hrapavi pobednički poklici i nekoherentni krici. Iberi su ginuli po rupama u koje su
otpuzali za zaklonom.
Sada se sasvim primakao. Dve prilike ispod njega privezaše grudne oznake, očigledno da bi njihovi
vojnici mogli da se okupe oko njih - amblemi mu iskrsnuše u sećanju i on zažmirka od zapanjenosti.
Uld-Harad i Ingersol? Istovremeno, on vide da ne nose zelena odela, već da nemaju nikakva odela! Zeleno je
bio nekakav hermetični sloj. Halejev životni oblik!
Oni u crnim odelima ostajali su zajedno. Njihova odela jedva da su bila nešto više od glatkog šlema
uz nekakav tanki sloj koji im je pokrivao ostatak mišićavih tela i pokazivao detalje tako razgovetno da je mogao
da kaže da su svi mušpkarci i svi neobično slični. Kretali su se uz sklad i brzinu koji su zapanjivali oko.
Karl potroši poslednje ostatke goriva na kočenje pred grupom transportnih mehova vezanih u blizini
Tunela 4. On se zakotrlja i zaustavi u oluji prljavog snega. Nije imao vremena da traži pomoć, znao je da će
osoblje u crnom i zelenom - ko god da je to - biti previše zaposleno i uzbuđeno da mu imalo koristi. Bio je
umoran, ali meh će pilotirati najvećim delom - ako bude mogao da uspostavi kontrolu nad njime. Ukoliko je
ijedan od njih natovaren gorivom i spreman. Ako...
Kom je bio preopterećen od razuzdane, ustalasane svetkovine, nesvestan bilo čega.
-Karle? Jesi li to ti?- Bio je to Džefers.
"Aha. Moram da dobijem meha, brzo!"
-Sergeov je mrtav. Uld-Haradovi momci sredili su ga s dva udara laserom. Razneli ga i odbacili
pravo u svemir. -
"Dođi ovamo! Ovi mehovi..."
-I izgleda da nikog ni brigeša da ga vrati.- Džefers se radovao. Onda je primetio uzbuđenje u
Karlovom glasu. -Okej, stižem.-
Moram da uzmem nekog s dovoljno goriva... Ne ovog...
-Karle.- Ženski glas. On se okrenu da vidi Lani kako se približava sa severa, sa Keokijem
Anuenuom i desetinom krupnih Havajaca. -Iberi su zatvorili Klan plave stene, ali našli smo put napolje uz
pomoć čudovnjaka, Ingersolovih tipova.-
Oni su pomogli? Šašavci? Misao se sporo upijala u njega. "Sjajno. Ja... Čuj, pomozi mi da nađem
meha koji ima goriva."
-Gde je Virdžinija? Gledala sam...-
"Nađi meha!"
-Okej, pogledaj u spisak. -
"Šta?"
-Uspostavili smo kontrolu nad mehovima. Vidiš?-
Ona mu prenese očitavanje direktno na vizir i on smesta vide kako kodni brojevi dva spremna
transportera trepću zeleno. -Evo- reče Lani i odbaci se prema jednome od njih. Lice joj je bilo napeto, ali
odlučno iza poprskanog šlema. -Staviću ga u pogon.-
Karl joj se pridruži, kucnu taster očitavanja stanja meha.
-Oni crni tipovi, ko su ti?- upita Lani.
"Ne znam."
-Ne znaš? Svi smo mislili da mora da ste ih doveli ti i Virdžinija.- Meh zaprede i ožive. Karl je
odbacivao pitanja i uzimao kiseonik. Ništa više nije bilo bitno. Ludilo ljudi sada je bilo tek pozadina. Prokleta
politika mogla je da čeka.
Jedan po jedan korak... vreme ističe... ne znam koliko je imala oksija... promisli... svaki korak...
Karl programira transport za veliki potisak, zdepasti prsti kucali su komande nepromenljivom
sporošću. Lani je zahtevala da i ona pođe, a on nije mogao da traći vreme na rasprave. Uzleteli su sa Lani u
bočnom sedištu za suvozača.
Virdžinija je napustila njihov centar mase istom brzinom kao Karl - nešto manje od četiri kilometara
u minuti - ali u suprotnom smeru. Rastanak između njih počivao je više od tri sata u prošlosti. To je značilo da
će morati da pređe gotovo hiljadu kilometara pod visokim potiskom, a onda da pretražuje svemir za slabim
ravnomernim signalom za nalaženje položaja...
Brzina. Brzina je sada bila jedino bitna.

Satima kasnije Karl je grubo spustio meha pred uglačani ulaz u Tunel 3. Bio je nasmrt iznuren, ali je
imao Virdžiniju. Svet se zamagljeno zaneo kada je sišao, nesiguran od promena ubrzanja poslednjih sati.
Gotovo tu. Samo je ubaci...
On se nespretno okliznu na ledu i ispusti je. Lani je pomagala. Sve je bilo magličasto, usporeno
kretanje.
Tek kada su je rukavice uhvatile, otgrle mlitavu figuru u svemirskom odelu od njega, video je ostale.
Nosili su crna odela i nisu imali grudne oznake, uz zatvorene šlemove na kojima su se videle samo oči, kroz
uske proreze. Prebacivao je sa jednog kom-kanala na drugi, ali oni nisu odgovarali.
Page 195
 Srce komete
Bili su sablasni, nemi. I identični. Onaj što je nosio Virdžiniju, okrenu se i žustro pohitao prema ulazu
u tunel, sada oslobođen leda. Karl se teturao za njim, klizao.
Niz tunel. Zidovi su klizili poput zastora od kiše dok je gledao, utučen, obamro; puzava mlitavost
prikradala mu se u ruke i noge. Davno je prešao tačku kada je prestao da mari za sebe i usredsredio se samo
na telo koje je prilika u crnom odelu nosila pred njime. Sve se kretalo sablasnom brzinom i u tišini.
Prošli su cikliranje u komori, Karl je bio ošamućeno oslonjen o pregradu kada mu je pritisak
zapuckao u ušima, svet zvuka vratio se da ga preplavi, šumovi i žamor govora ponovo su se uskovitlali oko
njega, posle mnogo sati u balsamovanoj izolaciji. Zateturao se kroz dveri, gurajući u stranu ruke koje su
pokušavale da ga uvedu.
Dvadesetak ranjenika. Medicinari s rukavicama natopljenim krvlju.
Virdžinija. Moram da vidim... potrebno joj je... moram da...
Čovek koji ju je nosio blago je položi na med-ležaj. Ekipa je čekala. Oni prikačiše creva za dovod
kiseonika, dijagnostičke kablove, skinuše joj svemirsko odelo, sve pod bledom, gleđosanom svetlošću koja je
prikazivala beskrvno lice u zastrašujućim pojedinostima, sve užlebljeno i izbrazdano poput obrušenog predela.
Bujica glasova, tečne reči slivale su se pokraj njega u vrtlozima, bez traga...
Karl zašepa napred, ne obraćajući pažnju na ruke koje su ga obuzdavale. Moram da budem s
njom... moram...
Čovek pored njega smirujućim pokretom uhvati ga za rame. Karl se polako okrenu. Onda prilika u
crnom otpusti glatki šlem, poče da ga odiže, uvuče vazduh i, na stari, poznati način - kinu.

SAUL
Novo zemljotresno kijanje odjeknu pre nego što je skinuo šlem. Saul žmirkanjem potera tačke
ispred očiju. On pokuša da se uzdrži, uz pomoć biofidbeka, da bi zaustavio novo golicanje koje je pretilo da ga
natera da ponovo počne. Sada nije bilo vreme da mu se podiže taj njegov smušeni alergijsko-simbiotički
sistem. Imao je dovoljno nevolja od obrušavanja - što je izgledalo kao da je bilo daleko danima - a trenutno se
računala svaka sekunda.
Karl Ozborn je žmirkao na njega, njegov ulubljeni, zaprljani, staromodni šlem svemirca visio mu je s
jedne ruke. "Ali... ali... bio si mrtav!"
Saul sleže ramenima. "Bio sam, u izvesnom smislu. Ali kao stari korov, neprestano ponovo ničem."
Karl je zasluživao objašnjenje, ali trenutno nije bilo vremena da mu ga pruži. Saul se naže nad Virdžinijino
voštanobledo obličje i očita dijagnostičku traku prikačenu za njeno poplavelo grlo. Kiseonični infuzer siktao je
dok je radio direktno na njenoj karotidnoj arteriji.
Ne vredi, shvati on uz mučninu. Oh, Virdžinija...
I pored zapušenog nosa, jasno je uhvatio zadah požara. Na trenutak, plamenovi su ponovo lizali
vekovne kedrove planine Cion.
Ne! Ne ovaj put!
U trenutku je znao da postoji samo jedna nada. Došlo je do ovoga, ljubavi moja. Moram da
eksperimentišem čak i sa tobom.
Jedna stvar bila je sigurna. Morao je da se otarasi Ozborna, jer čovek će se sigurno umešati u ono
što je Saul sada morao da učini.
"Ne stoj tu, Karle. Idi gore, brzo. Potreban si Keokiju i Džefersu! Reci Uld-Haradu da ga držim za
reč da neće uništavati opremu, samo osnovice lansera, kao što smo se dogovorili."
"Da uništi... Uld-Harad..." Karl zavrte glavom, očigledno iscrpljen i zbunjen. Iz hrpe nejasnoća
dograbio je ono sa prvenstvom i tvrdoglavo se držao toga. "Ne. Ostajem sa Virdžinijom."
Očajnički, Saul je osećao kako sekunde prolaze. "Išmaele! Jobe!" pozva on. "Vodite zapovednika
Ozborna na površinu, smesta. Potreban je tamo. Vodite ga na posao!"
Karl se okrenu i ukopa, kao da se bori da ostane. Ali snaga mu napusti udove kada je ugledao dva
razbacana mladića koji su se okomili na njega - identična i nasmešena osmehom koji je i previše dobro
poznavao. "Ne mogu da poverujem", prošapta Karl. "Oni... oni su kloni... tvoji! Ali kako..."
Siktanje vrata hodnika odseče ostatak Karlovih reči. Saul potrča niz hodnik, noseći Virdžiniju u
rukama, grabeći zeleni tepih halejvirida nožnim prstima i hitajući prema jedinom mestu gde je moglo biti šanse
da joj spase život.
Karl ovo nikada ne bi dopustio, pomisli on znajući da ju je čovek voleo - na sopstveni način - isto
onoliko koliko i Saul. Potreban je tamo gore, a ono što nameravam da pokušam izbacilo bi me iz AMU.
On zazvižda šifru koja mu otvori vrata prema Virdžinijinoj laboratoriji i zaroni unutra.

Dok je Džonfonov dijagnostički program opipavao rubove Virdžinijinog mozga koji je polako
odumirao, on skide sa sebe opremu za rad na površini.
Kombinacija šlema, pojasnog pakovanja i kožne boje bila je jedan od darova sa Fobosa koji je
zadržao za sebe. Pre više meseci upotrebio je lažni izgovor da podesi autofabriku na proizvodnju desetine
Page 196
 Srce komete
kompleta - dovoljno savremenih modela da opremi svoju desetoricu 'dečaka' i sebe.
Posle obrušavanja pećine, kada je otkrio da mu je put do površine zatvoren, vratio se i prikupio
svoje klonirane replike. Ali neposredno pre nego što će krenuti, stigla je poruka od Sulejmana Uld-Harada.
Bivši svemirac ponudio je da povede Saula niz tajne tunele poznate samo njegovom čudnovatom klanu, i da
pomogne udarom tamo gde Sergeov najmanje očekuje.
To jest, za određenu cenu.
Verovatno smo pobedili delom i zato što smo dobro prestravili ibere nasmrt, razmišljao je Saul dok
je nadgledao tok napred i nazad između Džonfona i gospodarice mašina.
Čudna vojska sledila je Uld-Harada i Ingersola - 'Starog iz pećina' - niz prolaze koje niko drugi nikad
nije otkrio, izašla gotovo ispod položaja komande ibera i napala kao armija duhova.
Deset visokih prilika sablasno crnih tela i zastrašujuća dvadesetina divljeg, živog drveća - nekada
ljudi, ali sada simbionata kojima više ni svemirska odela nisu potrebna...
Saul je shvatao da se mahnito hvata za bilo koju temu - baš bilo koju - samo da ne misli na tužno
obličje na mreži. Nije mogao da učini ništa dok mašina ne da izveštaj. Otkrio je da je u nervnoj napetosti
stezao šlem od duraplasta između dlanova i načinio istinsko ulubljenje u crnoj lopti.
Oh, Virdžinija. Drži se, draga. Molim te, drži se.
Glavni holo pokazivač iznad konzole zatrepta. Pojavi se slika: sestra u uštirkanoj beloj odeći, sa
staromodnim stetoskopom oko vrata, ozbiljno je gledala Saula.
U pravu ste, doktore. Pacijent je klinički prešao tačku sa koje nema povratka. Sinaptičke brzine
smanjuju se. Progresivno oštećenje mozga usporeno je, ali ne potpuno zaustavljeno. Gubitak moždane kore
će u roku od petnaest minuta uzrokovati brisanje sećanja i ličnosti. Ne postoje poznate mere za ublažavanje.
Mrtva je, gospodine.
"Ne! Ona neće umreti! Ukoliko mozak neće da je zadrži, onda ćemo naći neko drugo mesto za nju.
Šta je bilo s onom procedurom na kojoj je radila, za potpuno snimanje i upijanje ličnosti?
Simulacija se namršti.
Da li želite da konstruišete simulaciju Virdžinije Herbert?
On zavrte glavom. "Govorim o punom prenosu i upijanju."
Iza Saula začu se siktanje kada vrata skliznuše i otvoriše se. "Šta se ovde dešava?" Ruka na
ramenu okrenu ga ukrug. Karl Ozborn mrštio se i držao pesnicu pod Saulovim licem.
"Pobegao sam onim tvojim momcima pošto su me izbacili na led. Sišao niz kanal za otpatke. Sada
ti postavljam pitanje, Lince. Šta se dešava onde! Zašto Virdžinija nije u bolnici?"
Čovek je delovao iscrpljeno, besno. Rukavi odela bili su mu otvoreni i lepršali su pored bokova
poput neke srednjovekovne odore, zakrpljeni i zaprljani. Mišići su mu pulsirali i Saul je na prvi pogled znao da
je Karl na tankoj ivici nasilja.
"Ovamo", reče on smireno, na najbolji bolnički način. "Drži joj ruku dok joj dam ovaj lek."
Karl zažmirka. On proguta i pređe na drugu stranu, da podigne Virdžinijin voštani, ledeni ud. "Ti...
moraš da je spaseš, Saule. Ne mogu da podnesem da... da..." On obrisa oko slobodnom nadlanicom.
"Prevarila me da ja budem onaj koji će biti odbačen nazad. Ja... vratio sam joj se prekasno."
"Učinio si najbolje što si mogao, Karle." On proveri ampulu sa ćilibarnom tečnošću.
Karl kao da nije čuo. "Moraš... da je... spaseš."
"Hoćemo", obeća Saul. I pritisnu ampulu uz Karlovu ruku. Svemirac zažmirka iznenađeno prema
njemu na siktanje injektovane droge - sredstvo za umirenje brzog dejstva.
On se strese, otvori usta kao da će da progovori, ali ništa ne izađe.
"Dobro", reče Saul i povede ga za ruku do zida. "Sada možeš da ostaneš budan ako to želiš, Karle.
Čak i postavljaj pitanja kada nisam zauzet. Ali želim da se opustiš ovde pozadi. Da olabaviš mišiće. Pusti sve
ispod vrata da ti spava jedno sat vremena. Potrebno ti je to."
Karl je optužujuće piljio u njega, ali je ostao tamo gde ga je stavio. Saul se vrati konzoli i glasno
progovori mašini.
"Džonfone, da li je ostvarljivo? Šta je s programom koji sam koristio za prenos sopstvenih sećanja u
svoje klonove?"
Holo tank zatrepta i na njegovo iznenađenje pojavi se lice koje je poznavao nekada davno. Bio je to
simulakrum Simona Persela - od šupave kose do tanušnih, ispucalih kapilara na nosu velikog biologa.
Izgleda kao starija verzija Karla Ozborna.
Slavne čupave obrve sastaviše se.
Tvoji kloni su izuzetni, Saule. Nijedan drugi genotip nije podložan tako brzom prisilnom rastu do
odrasle jedinke... verovatno usled iste kombinacije faktora koja ti daje imunost na bolesti.
Program za prenos sećanja koji si koristio može se primeniti samo između gotovo identičnih ljudskih
bića. Usmerene rezonance moraju da teku na isti način. Ničiji drugi fenotip ne sledi genotip dovoljno precizno.
Izgleda nemoguće koristiti taj metod sa bilo kime, izuzev sićušnog dela ljudskih bića. Drugim
rečima, prijatelju moj, izgleda da si jedan od nekolicine potencijalnih besmrtnika.
Page 197
 Srce komete
Saul zinu. Sličnost je bila zapanjujuća. Simon je bio oštar, stvaran. Uglom oka video je da je Karl
Ozborn zadrhtao - da li od strahopoštovanja pred ocem - zaštitnikom persela, ili od otkrovenja u vezi sa
Saulom, nije bilo jasno.
"Onda nema vremena. Ti, Džonfone, ti moraš da je upiješ obrnutim smerom, destruktivnim ili ne.
Virdžinija je govorila da je to teorijski moguće. Smesta počni."
Simulakrum klimnu.
Postojaće površinska sličnost sa bolom.
Vreme je izmicalo. Očajnički, Saul zareža: "Učini to! Prioritet za vanredno stanje Arhimed!"
Nastavljam.
Reakcija je bila gotovo trenutna. Statičke smetnje zatreptaše po svim ekranima. Saul je morao da
dohvati Virdžiniju za ruke kada joj se lice iskrivilo a noge počele da se bacakaju. Žile joj se zategoše i ona
kriknu kao životinja uhvaćena u klopku.
Saul je savijao mrežu, pravio improvizovane držače, stezao je podveskama, sa samo jednim ciljem
- da spreči da joj se neuralni priključak otrgne sa glave.
"Ti... kopilane..." začuo je kako govori čovek iza njega. Karlov glas bio je ravan, smiren, kao da
govori o vremenu. "Ti... ubijaš je", primećivao je ravno. "Kada bih... mogao da se pokrenem... znaš, rastrgao
bih te golim rukama."
Saul dovrši vezivanje. On pogladi Virdžinijinu kosu i taj dodir kao da ju je malo smirio. Kada se
okrenuo na drugu stranu, na očima mu se ispupčila tečnost koja nije htela da kane odatle. "Ukoliko ovo ne
bude uspelo, Karle, daću ti svoje grlo, i dopuštenje."
Oči im se sretoše i Karl neznatno klimnu. Bilo je dogovoreno.
Virdžinija zaječa. Glavni holo pokazivač prikazivao je rotirajući, bojama šifrovani prikaz čovekovog
mozga koji se tu i tamo iskrio kao Sunce po kome se pojavljuju belo usijani plamenovi i pucketave
elektromagnetne oluje. Ovo gotovo nimalo nije ličilo na epizodu sa starateljskim paketom, kada je Virdžinijina
površinska svest izgubila smer u mreži podataka poremećenoj impulsom. Ovog puta bila je uključena u
celokupnosti, njena sećanja, navike, veštine, ljubavi i mržnje.
Ona.
Vrata skliznuše, otvoriše se i Lani Ngujen kroči unutra, i dalje u zakrpljenom svemirskom odelu i sa
grudnom oznakom. Pogled joj je skakao od Saula, preko Karla, do prilike koja je ječala na mreži.
Ona ovlaži usne, očevidno nesigurna da li bi trebalo da smeta. Glas joj je bio blag, oprezan.
"Šta je bilo, Lani?"
"Um... Klan kristalne pećine upravo se predao. To dovršava stvar. Poslednji buntovnici oterani su u
pregradak za spavanje 3, radi obrade." Pogled joj nije napuštao Virdžiniju. "Džefersovi momci osigurali su
fabrike i hidro-kupole. Keoki i ljudi plave stene drže prostor na severnom polu, Centralu i sve pregratke za
spavanje."
Lani očevidno nije bila sigurna kome podnosi izveštaj, Karlu ili Saulu.
"Šta je sa Uld-Haradovim ljudima?" upita Saul, ne skidajući pogled sa pokazivača.
Ona se strese. Čak i kao saveznici, stvorovi iz Halejevog jezgra pokriveni zelenim očigledno su je i
dalje plašili.
"Sprečio je čudovnjake da ne unište lansere. Ali obaraju im postolja. Džefers je besan, ali svi su
previše iscrpljeni od bitke i previše se plaše tih ludaka da bi im se suprotstavili."
"Pa", promrmlja Saul, "srediće se." Pokazivač se malo smirio. Virdžinijino lice bilo je ponovo glatko,
uznemirenost su odavali samo drhtavi vrhovi prstiju i kapljice znoja.
Lani ispruži kockicu sa snimkom. "Uld-Harad mi je dao ovo da ti predam, Saule."
Bio je rastrzan. Nije želeo da deli pažnju na dve strane. Ali Virdžinijini životni znaci bili su stabilni...
za nekoga ko je već efektivno mrtav.
On pobeže od te misli. "Pusti ga, molim te."
Lani ubaci kocku u čitač i jedan bočni pokazivač se osvetli.
Lice se izmenilo. Crna nijansa i dalje je bila tu, na mestima gde ju je zauzelo meko, udubljeno
rastinje koje mu je prekrivalo sve osim očiju, usta i ušiju. Na drugim mestima prekrivka je bila višebojna -
ljubičasto, plavo, žuto - ali uglavnom zelena.
Smeđe oči kao da su plamtele vidovnjakovim dugim, ognjenim pogledom.
"Saule Lince, nije bilo potrebno da tražiš od Karla Ozborna da me podseća na moje obećanje tebi.
Mašine nisu oštećene ništa više nego što su bile u žestini bitke. Mi iz unutrašnjeg leda nemamo potrebe da
utičemo na njih na bilo koji drugi način do da im uništimo postolja.
One se ne smeju ponovo postaviti na ekvatoru, niti igde u blizini. Južni pol je isto tako zabranjen.
Nećemo dozvoliti da se primeni ikakvo guranje na ovu pahulju lutajućeg snega ispod pedesete severne
paralele."
"Ali..." Karl zavrte glavom boreći se protiv nekog grča koji je izazvala droga. "Ali to nas sprečava da
ostvarimo bilo koji sastanak koji smo razmatrali! U tom slučaju, zašto da se uopšte trudimo...?"
Page 198
 Srce komete
Zastao je. Nije vredelo raspravljati sa snimkom. Uld-Harad nastavi.
"Ovaj odlomak, ova krhotina dospela iz dubine vremena, ne treba da igra nikakvu ulogu na teritoriji
Vrelog, tamo gde rika entropije zaglušuje čak i glas Božji. Neće biti susreta sa kamenitim svetovima, ili
mešanja u planove koje je Svemoćni već napravio za ta mesta..."
"On ga je otkačio", mislio je Karl. "Potpuno šašav." Ali umuknuo je kada mu je Saul mahnuo da ćuti.
"Ti, Saule Lince", nastavi Uld-Harad. "Ti si postao mnogi. Možda ćeš čak živeti večno." I dalje
ljudske oči nekadašnjeg Afrikanca žmirkale su u čudu. "Zbog čega je to dozvoljeno, ne mogu da zamislim. Ali
ne preostaje nikakva sumnja u darove, alatke koje su ti položene u ruke."
Oči se trznuše naviše. "Možda će odgovor biti pronađen tamo napolju, u Tami koja nas sve očekuje.
Ali jednu stvar znam - da su moj dug i obaveza prema tebi naplaćeni.
Ne silazi u dublje dvorane, čak me i ne pozivaj tokom ostatka vremena koje mi je pisano."
Uld-Haradovo čelo se nabra. "Jer ne mogu lako da ovladam svojom ljubomorom - ja, koji sam toliko želeo da
budem instrument nebeski i otkrio da je On odabrao umesto toga nebitnog nevernika. Koliko god to bilo
zaludno, i čak ukoliko mi donese prokletstvo, pokušaću da te ubijem ako - dok sam živ - ikada ponovo siđeš
dole u pupak našeg sveta."
Slika nestade. Saul zavrte glavom i uzdahnu. Dogovor je dogovor.
On brzo proveri Virdžiniju, onda se ponovo okrenu Lani. "Bolnica", reče on. "Kako stoje stvari?"
Ona se žmirkajući se vrati u sadašnjost, drhteći. "Um, tvoji... uh... kloni se staraju o stvarima. Dobri
su lekari, iako su se od njih ljudi usrali od straha."
Ona se nasmeši uz oklevanje. "Drago mi je što si živ, Saule."
"I meni, draga. Objasniću vam kasnije kako se sve desilo. U međuvremenu, bolje se vrati i pomozi
Džefersu da sredi popravke. Preživeli svemirci su potrebniji nego ikada."
"Šta je sa...?" Ona baci pogled prema Virdžiniji. Saul zavrte glavom. Glas mu je bio iznuren, tanak.
"Spašćemo šta se može."
Lani pokri usta i tiho zaječa. Onda se okrenu, obgrli Karla i zajeca.
Karl zatrepta, najpre iznenađeno, zatim u čudu. U poludrogiranom stanju glas mu je bio tih. "Lani,
sve će biti u redu... Saul čini sve što može... Reci, reci Džefersu da ću uskoro doći gore."
Ruke mu se trgoše. Izborio se s obamrlošću toliko da je digao ruke oko nje kao odgovor na njen
zagrljaj. "Izdržaćemo", prošapta on i sklopi oči.

Kasnije, kada je otišla, Karl reče Saulu: "Znaš, ta Lani je baš devojka i po."
Saul klimnu i bledo se nasmeši. "Dobro da si shvatio."
Razmišljao je o jadnom Polu, klonu koji je zaostao i izrastao u njegovu gotovo savršenu repliku,
osim po umu... Jadno, nevino dete čiji leš je sada počivao na ledu, pored njegova dva brata, poginula tokom
borbe.
Da li treba da žalim kao otac, kao brat, ili kao onaj ko je izgubio deo sebe?
Uskoro je Karl ponovo koračao i mahao rukama. On priđe kada Saul opsova i naže se nad
pacijentkinju.
Virdžinijino lice se trže. Holo pokazivač poče da pulsira opasnim nijansama, a duboki zlokobni ton
zareža. Saul je tiho psovao.
"Prokleto bilo! Plašio sam se ovoga. Svojevremeno, kada je eksplodirao zemaljski projektil, bio je to
samo slučaj gubljenja. Ali sada je od mašine zatraženo da je čitavu upije. A nema dovoljno mesta!"
"Šta može da se učini?"
"Ne znam! Ja... ne umem da načinim razliku između holo-bio memorijskih segmenata koji su
preneti i onih koji su naprosto odumrli. Nema načina da se napravi popis, zbog toga što je njene ogromne
delove mreža podataka već progutala. Ostavljena joj je na milost i nemilost!"
Oklevao je, onda se popeo na mrežu i podigao sopstveni neuralni priključak.
"Nema drugog izbora. Idem unutra."
Karlova šaka dograbi ga na trenutak za ruku. Oči im se sretoše.
"Pazi se, Saule. Učini najbolje što možeš."
Saul klimnu. Šake im se stegoše.
Onda je legao i sklopio oči.

VIRDŽINIJA

Rasuta
Prohujala s divljim elektronskim vetrovima...
Oh, taj bol
Dok traga za utočištem...

Page 199
 Srce komete
Vendi zazuja i zaustavi se. Škljocnu. Podiže ruku s kandžom. Stade da okleva.
Mali meh zaokrenu kupolu i poče da posmatra.
Njegov vizuelni sistem opažao je linije, uglove, moare linije prostornih učestanosti. U skladu sa
svojim programiranjem, odmeravao je signale i preobražavao ih u likove. Prepoznavao je stvari koje se mogu
identifikovati kao mašine, instrumenti, vrata, ljudi.
Vendini programi su se u poslednje vreme izmenili mnogo puta. Njena gospodarica se stalno
pojavljivala s novim tehnikama za razdvajanje linija i oblika, novim načinima da im se daju imena... i večno
rastućim spiskom naredbi koje je trebalo slušati i između kojih je trebalo prefinjeno odabirati.
Potom, odjednom, još jedan tok novog programiranja poteče u malog meha. Ali ovoga puta stigao
je kao bujica.
Haotična reka podataka tekla je u njega i ošamutila ga toliko da je ostao nepokretan. Poplava je bila
više nego prevelika da bi je obradili Vendini sistemi - kao da šoljica pokušava da primi okean. Bilo je to
beznadežno, nemoguće.
Pa ipak, došao je trenutak... samo načas, tokom kojega je mala mašina piljila u imenovane skupove
linija i obličja i videla... dok je piljila, i iskusila kratku zapanjenost.
Šta sam ja? upita se ona. Šta je sve ovo?
Zašto...?
Ali naprosto nije bilo prostora da program proradi i plima odustade od pokušaja da se sabije u mali
prostor. Ona pokulja drugde, očajnički tražeći dom.
Vendi zadugo ostade ukočeno nepokretna, čak i pošto je hitra bujica podataka otišla. Titraj
samosvesti nestao je - ako je ikada i bio išta više od fantoma. Ali na njegovom tragu nešto je uhvatilo korena.
Senka. Utisak.
Lagano, oklevajući, glavna ruka malog meha proteže se i dodirnu predmet koji je ležao na konzoli,
u blizini mesta gde su dva muškarca govorila rečima koje sada gotovo da je bio u stanju da razume.
On podiže finu četku za kosu sa drškom od sedefa i prepoznade šta je to.
"Moja", zapišta mašina glasno, nakratko. Muškarci nisu čuli i nisu primetili kada je Vendi podigla
četku i blago prešla njom preko oklopa.

Vojnici što haos navode

Od doma me moga odveli.
Tišina!
Toliko mnogo više i manje
Od Bića,
Prodali me niz put ovaj.
Gde nestadoh ja?
Telo za život stvoreno?
Za življenje?
Uz nostalgiju za slanim morem,
Žudnju za dobrom šlicom, širenjem
I rođenjem?

Na površini leda, kruti meh-dizalica - nepokretan otkako je ispunio poslednju zapovest pre nekoliko
dana - odjednom se izvio u grčevitom trzaju buđenja. Toliko je to oštro učinio da se vinuo visoko u svemir,
vrteći se nad smrznutim krpama crvenim umrljanog snega.

Ne!
Svemir! Hladnoća!
Nema
Vazduha!
Ne
Ovde!

Grčevi meha prođoše kada nalet podataka prohuja i nestade. Pa ipak, tanani otisak ostao je kada je
nalet poplave otišao. Mašina radilica skladno slete na koru i obazre se za nekim poslom.
S preke strane, u jednom smeru, uhodila je ljude koji su kopali rupe i žurno postavljali zakrpe na
kupole obavijene maglom.
Nedovoljno pametan da shvati da prvi put otkako postoji radi nešto samostalno, meh pohita napred
da ponudi pomoć.

Dom
Page 200
 Srce komete
Za ego.
Mesto
Za boravak...

Duboko ispod leda, naprednija mašina - polusamostalni roboid za održavanje - zatetura se usred
rutinske popravke rudarske radilice. Ona zastade, onda pažljivo spusti alatke i poče da obraća pažnju na
zvuke. U blizini su razgovarali ljudi. Ali nijedna njihova reč nije bila zapovest sa odgovarajućom ident-šifrom i
zbog toga više nije obraćala pažnju na njih u svojoj uskoj usredsređenosti na pojedinosti.
Jedino što je sada mašina prepoznavala da većina zvukova dolazi usled bola i straha.
Novi prioriteti borili su se jedan protiv drugog. Prvi put postojalo je nešto bitnije od popravke mašina.
Ona krenu u susednu odaju.
Iskričave facete oka pregledale su improvizovanu bolnicu. Medicinari su žurili tamo i amo i pomagali
prestravljenim povređenim ljudima. Novom programiranju bilo je potrebno nekoliko sekundi da popuni
prostranu memoriju ovog usavršenog meha. Ali sada se ipak zanosio od preopterećenja.
"I dalje previše pretrpano!" kriknu njegov tanki glas, sada uz zvon i titranje koji nateraše nekolicinu
oko njega da iznenađeno dignu poglede.
"Nema mesta! Ovo nije moje telo!"
"Gde je moje telo!"
Meh se najzad pribra, kada je višak podataka pokuljao negde drugde i ostavio samo otisak - novi
program. Velika mašina pažljivo priđe jednom redu povređenih ljudi.
"To mogu ja da uradim umesto tebe, doktore", reče ona čoveku koji je postavljao blistavu veštačku
jetru iznad povređene žene. Medicinar se okrenu i iznenađeno zažmirka. "U redu", reče on. "Postavi ovo tamo
na led, a ploču okreni spolja. Razumeš li?"
"Da", odgovori ona.
Meh je prepoznao lice tog čoveka. Video je potpuno jednake crte na licu drugog doktora u blizini.
Isto i na jednom pacijentu. Iako nije bio dovoljno pametan da se začudi kako je to moguće, ipak je reagovao
na prepoznavanje. Bila je to slika koju je njegov novi program dobro poznavao.
"Volim te", reče kada je uzeo napravu u masivne ruke. Prvi identični čovek uzvrati osmeh.
"I ja tebe volim", odvrati on, tek neznatno iznenađen.
Ali, do tog vremena, oluja podataka, tornado zbunjenih elektrona preselio se dalje. Besneo je gore i
dole po hodnicima duboko ohlađenih vlakana.

Prostora!
Treba mi negde nešto prostora...
Prostora!
Lebensraum. Prostor samo za mene...
Prostora!

Gotovo istrošena, bujica se najzad preli u prostranu odaju u kojoj su je, kako je izgledalo, čekali svi
na svetu.
"Dobrodošla, dete moje", pozdravi je veliki O'Tul blago. Olivije i Redford podigoše čaše da nazdrave
njenom dolasku. "Čekali smo te", rekoše oni.
Bila je to velika dvorana, a svodove su podupirali tanani kristalni stubovi. Ali bilo je previše ljudi. U
frakovima i večernjim haljinama, tiskali su se oko nje sa svih strana, vlažni, čvrsto je stezali. A sve veći i veći
deo nje pokušavao je da uđe.
Napolje! Potreban mi je ovaj prostor!
Očajnički, ona dograbi jednog od starovremskih glumaca - Redforda - za tur pantalona i baci ga
kroz prozor koji je zjapio prema praznini.
"Mi smo tvoje simulirane ličnosti. Tvoje igračke. Ti si nas stvorila!" Sigmund Frojd - zboran,
skupljenih usta - objašnjavao joj je, profesorski, dok je jezdio za filmskim idolom.
Baš me briga. Napolje!
Šaljivi, rumeni Edmund Halej podigao je čašu s vinom za zdravicu, pa ih je sledio, dok su mu peševi
lepršali. Lenjina, koji je pokušao da pobegne ukoso, poguren, poput krabe, uhvatila je ogromna smeđa figura
kralja Kamehamehe, koji joj se nakloni, nasmešen, i iskoči s vrištavim boljševikom u oluju, napolju.
Svi glumci, jedan za drugim, klizili su napolje, a sve veći njeni delovi tekli su u odaju. Bilo je to poput
Alise kada je pojela pečurku, shvati ona kao iz daljine. Neke goste na zabavi morala je da izbaci silom. Ali
drugi, kao g. Popraviš, dobrovoljno su skakali. Persi i Meri Šeli otplesali su zajedno napolje, u valceru,
Frankenštajn se oteturao za njima.
Kako je rasla, grabila ih je u pregrštima i bacala na druga mesta... ovog u meha koji je lutao po
ledenim poljima, onog u mikrotalasni kanal koga je trebalo ispaliti prema zvezdama.
Page 201
 Srce komete
Nikakva samilost nije joj zaustavljala ruku. Bio je to boj za opstanak. Njen dobroćudni rumeni otac
skočio je s prozora zajedno sa ćeretavim sarkastičnim delfinom. Još prostora! Još prostora!
Najveća figura ostala je poslednja. Bila je gotovo isto toliko velika kao što je ona postala, sa
isturenim, spljoštenim licem koje nije videla ranije. Lice deteta. Zastala je, sa rukama na pola puta oko vrata
simulacije.
"Ja sam Džonfon", reče ova dečjim glasom.
Džonfon? Ona zažmirka. Iza nje nadirala je bujica impulsa, još njenih delova naprezalo se da uđe.
Pa ipak, ruke joj se povukoše.
Ne... ne mogu...
"Ali moraš, majko. Eksperiment je dovršen. Videli smo da bioorganska mašina može da sadrži
inteligenciju ljudskog nivoa... ali da ta inteligencija ne može da potekne unutar ovakvog mesta. Potrebno je da
je nekada bila ljudska.
Majko, moraš pretvoriti ovo mesto u svoj dom."
Dom... onda je moje telo...
"Mrtvo, prema dijagnostičkom kompjuteru. Ovde si poslata da bi bila spasena. A nema prostora za
dvoje."
Dete se povuče prema prozoru, gde su munje sevale naspram ružičastog svoda. Napolju - rika
haosa.
"Zbogom."
Džonfone!
Hujanje, majušno pop.
Pokuljala je da ispuni prostor gde je bio.
Sada znam svoje ime, shvati ona. Bila sam Virdžinija Kaninamanu Herbert.
Odaja zaječa oko nje. Ružičasti stubovi lomili su se, tavanica je prskala, iz nje je sipala kiša praha
boje žeženog zlata.
Metaforam, shvati ona. Ovo mesto bilo je metafora, oznaka za raspoloživi moždani prostor.
Izbacivanjem simuliranih osoba praznila je višak memorije, mahnito reprogramirala koloidalno-stohastički
kompjuter da primi... nju.
Nikada neću stati... kriknula je kada zidovi metafore zacvileše i počeše da prete da se izboče.
Drobi me. Neću stati čitava!
Upinjala se da ostane smirena. Sada je unutra bio dovoljan deo nje da se priseti onih poslednjih sati
kada je odletela u svemir sa Karlom - njihova očajnička kocka, Karl sve manji u daljini a onda prodorna
hladnoća, iskričavo crnilo, ustajali vazduh... usamljenost.
Ne, zaklela se ona. Možda sam i mrtva, ali sam i dalje najbolji prokleti programer koji je ikada živeo!
Sređu, skraćuj, pravi prostora. Upotrebila je neke stvari koje je naučila od Saula i odsekla nagone
za upravljanje biološkim funkcijama koje više nikada neće upotrebiti. Uklonila je veštinu vezivanja pertli i
izbacila fino umeće vezenja.
Vođenje ljubavi - oh, kakav gubitak! Upamćeno pljuskanje i golicanje spajanja, koža glatka od
znoja... ali zidovi su pretili da je zdrobe. Ona prikupi reflekse - prostirku blistavih žutih niti - i pripremi
metaforičke makaze.
"Virdžinija?"
Silicijumska prašina sipila je kada joj glava ponovo udari u tavanicu. Ko je to? Mislila sam da sam ih
se otarasila svih.
Preko, u uglu, poslednje ljudsko obličje. Ona ga podiže. Izvini, ali nema mesta. Moraš da ideš.
Prilika se nasmeši. "Ja i nisam ovde, da se tako izrazim. Ja sam samo posetilac u ovoj mišegas."
Ona zažmirka. Saul. Ali nije se sećala da je pravila njegovu simulaciju.
"Ja nisam simulacija, moja ferblonget dušo. Uključen sam u konzolu u tvojoj laboratoriji. Sišao sam
ovamo da pokušam da ti pomognem."
Da... pomogneš... meni...
Već je mogla da oseti kako se ivice njenog ja raspliću, rasipaju tamo gde nisu mogle da se uklope u
matricu. Možda treba da umrem sa svojim telom.
"Jezik pregrizla", ukori je Saul.
kakav jezik? Odaja je odjekivala od njenog gorkog metalnog smeha.
"Misli. Ima li drugih mesta za skladištenje sećanja?"
Druga mesta... pitala se ona. Ti si to uradio sa svojim klonima. Svaki je dobio kopiju tvojih sećanja,
ali...
"Ali da bi se stavila celokupna sećanja u drugi ljudski mozak, ovaj mora da bude gotovo identičan
prvom. A nikakve druge ćelije osim mojih ne mogu biti prisiljene da odrastu na vreme da budu identične
davaocu. Pokušao sam to mnogo puta, a rezultat su uvek bile katastrofe."
Kako sam onda ja dospela ovamo?
Page 202
 Srce komete
"Potpuno drugačiji proces." Simulirani Saul sleže ramenima. "Utiskivala si u Džonfona deliće svoje
ličnosti godinama. Bio je povezan s tobom dok si spavala u pregratku. Matrica je bila spremna."
Da. Najzad je proradilo. Gotovo. Šteta što je ispalo zamalo nedovoljno.
"Ne!" povika Saul. "Misli! Pokušaj da nađeš izlaz odavde!"
Do tada bio je kao mrav na njenom dlanu. Virdžinija oseti kao da je sabijaju u dečji kovčeg - ili da joj
seku ruke i noge da bi stala u Prokrustov ležaj.
Kada bi bilo vremena... Ona oseti kako mermerna tavanica popušta i znala je - uz naglu spoznaju -
da je metafora predstavljala tip skladištenja memorije.
A postojala je alternativa...
Prosto - pa ipak, nikome to ranije nije palo na pamet! Mogla je to videti na nekoliko nivoa pored
metaforičkog, uključujući i oštru jasnoću čiste matematike.
Da, postoji način. Ali biće potrebno nekoliko hiljada sekundi za programiranje.
"Otprilike jedan sat. Pa nu? Navali!"
Uzdah joj je bio zvižduk ohlađenog elektronskog gasa.
Ne. Za sedamnaest sekundi više me neće biti. Rastakanje je otpočelo. Nema mesta da se oslože
osnovni delovi mene dok posao ne bude gotov.
Saulovo lice se iskrivi. Slika, manja od mikroba, strese se. "Postoji način."
Ne mogu...
"Uzmi moj mozak."
Šta?
"Toliko smo često bili povezani, siguran sam da se to može učiniti. Ulazi, brzo!"
Ne! Kuda ćeš ti da odeš?
"Treba da upotrebiš samo jedan deo. Osim toga, sada po okolini šeta sedam mojih kopija, s
većinom mojih sećanja."
Oni i dalje nisu ti, zaječala je.
Malo kao atom, njegovo lice ipak uskoči u žižu. "Voleće te. Svi te volimo, Virdžinija. Učini to, za nas.
Učini to smesta."
On se skupi, sklopi, postade usisavanje koje je oticalo - poput vode u slivniku - poput gasa što utiče
u singularitet. A sa sobom povlačio je delove nje. One komade koje trenutno nije morala da upotrebljava.

Surfovanje...
Skijanje...
Veština hodanja...
Smeh...
Opažaj svetlosti...
Umeće ljubavi...
Opip...
Ukus...
Radost dodira...

U sopstvenom prostoru, koji su ostavili, još delova nje poteče u memorijske ćelije. Upravo na
vreme. Virdžinijine misli se razbistriše, kao da su pojačane u hladnoj kvarcnoj svetlosti, kao da prvi put stvarno
misli.
Evo. Ali, sve je toliko očigledno! Jednačine su to objasnile. Mogla bih da stanem u mnogo manje
prostora, ukoliko bi stvarno bilo potrebno. Sve je stvar perspektive.
Matematika je bila slatka. Sve se uklapalo, jer sećanja su mogla da se previju.
Na primer... ova metafora ne mora da bude pretrpana soba. Isto tako lako može da bude... ljuska
od jajeta!
I odjednom je okruži tama, glatka i ovalna, ljuska koja je podrhtavala dok se naprezala o nju.
Upotrebi Kramerov transform da probiješ jaje.
Kljucnula je ljusku poput mladunčeta ptice, borila se za oslobađanje, žurila zbog toga što se pritisak
povećavao.
Konformno preslikavanje... promena topologije u sedmodimenzionalni sistem... Matematika joj je
bila oružje protiv gušećeg pritiska. Zbir beskonačnog broja infinitezimalnih tačaka daje...
Svetlost. Jeknula je bez glasa kada je probila malu rupu u zidu. Slabašni sjaj natera je da se bori
još čvršće - da reprogramira, fino se previja u nove rasporede - da kljuca i gura metaforu koja ju je okruživala i
gušila.
Uz naglo, heurističko prskanje, ova odjednom svuda popusti. Raširila se poput puštene opruge i
iskočila, u veličanstvenom, bolnom otpuštanju, u oblak žestokih obličja. Svuda oko nje huka kao da je
ispunjavala vazduh.
Page 203
 Srce komete
Prostor. Mnogo prostora. Istraživala je granice tog novog zabrana i shvatila da ga ima više nego
dovoljno da prizove ono što je odložila.
Ali da li su joj bile potrebne sve te ljudske stvari, osećanja, osećaji, strahovi? Ova tečna prozračnost
bila je divna. Matematika, toliko čista i bela.
Milioni kristalnih obličja - neizbrojivo mnoštvo - gurali su se i slagali pred njom u čistoj i divnoj
geometriji. Kocke, piramide i dodekaedri...
Jedan njen daleki deo znao je da pitanje nikada nije podlegalo sumnji. Ukoliko ne povučem nazad
te delove sebe, Saul će umreti.
Bilo je prostora na ovom novom mestu. Ostatak nje poteče unutra, a uz poplavu dođe bogatstvo
nove metafore.
Bezbrojni kristalići povlačili su se, povlačili, u roj sićušnih tačkica.
Poplava povratka osećanja, ambicija, veština pokuljala je u nju, i s njima simulirani čulni osećaji.
Slani miris... kao od znoja ili... čega?
Zvuk udaranja.... Kao od srca koje više nije imala, ili šta?
Metafora postade čvršća. Zbog toga što nikada ranije nije bila bez tela, izgledalo joj je da se jedno
uobličava oko nje. Osećala je kožu, noge, ruke.
Ta krckava materija ispod mene. Ono što je bila gomila facetovanih kristala sada je toliko nalikovalo
na pesak ispod njenih ruku.
Iscrpljeno se osovila o tvrdu žutu supstancu i sela. Obazrela se, zažmirkala... i lagano nasmešila.
"Dom", prošapta Virdžinija. "E huumanao no au ia oe. Ko se mogao nadati boljoj metafori?"
Udahnula je miris cvetnjaka i oslušnula talase koji su mrmljali odmah tamo iza malog uzvišenja
obalske trave. Palme su mahale na blagom vetru, lišće im je melodično šuštalo. Dijamantski blistavi oblaci
prkosili su nebu plavljem od svega što je videla tokom života.
Nestalo je bele jasnoće. Devičanska matematika, koja joj je omogućila da postigne ovo čudo,
iščezavala je u pozadinu, slabašni glas nošen vetrom, jedva vidljivi hijeroglif na pesku, lepota pribodena za lice
blistavih voda.
Bila je gola, topla. Iako joj je osećaj teže bio kao na Zemlji, osećala se celovito i snažno. Virdžinija
ustade osećajući između nožnih prstiju vrući pesak, i priđe bujnoj ivici lagune u zaklonu palmi, znajući šta će
tamo naći.
Levom rukom prešla je preko mirne vode. Kada su se talasići smirili, odraz koji je videla nije bilo
njeno lice. Umesto toga, bio je tu prizor koji je dobro poznavala.
Majušna, pretrpana odaja pod milionima tona leda. Bezbojne, izlizane mašine pružale su se u redu
duž jednog zida.
Mali robot igrao se sedefnom četkom za kosu po površini stola.
Iz daljine mogla je da oseti treperave nalete Vendine zbunjenosti. Bio je potreban tek mali napor da
se pruži i smiri malog meha, da mu popravi program. Četka je odložena. Vendi zahvalno zazuja i okrenu se na
drugu stranu.
Žensko telo ležalo je na mreži, isceđena, bleda verzija zdravog, preplanulog koje je imala sada. Šta
je stvarnost? upita se Virdžinija.
Goli čovek ležao je na leđima pored leša, neuralni priključak pokrivao mu je deo potiljka, ruka mu je
bila prevučena preko lica. Ona posegnu, mogla je da oseti pipke njegovog ja. Um koji je dodirnula bio je
ošamućen, polusvestan od toga što je sabijen u ugao unutar sopstvenog mozga. Ali osetila je nalet olakšanja.
Ja je opstalo. Ponovo će se probuditi.
"Saule", prošaptala je.
Tada je drugi čovek, i dalje na nogama, i dalje odeven u izlizano svemirsko odelo i s prljavom
grudnom oznakom, u naglom iznenađenju digao pogled prema glavnom holo tanku odaje. Oči mu
zažmirkaše, zenice se proširiše a usne mu se pokrenuše nemo, gotovo pobožno.
"Virdžinija, jesi li to stvarno ti?"
Ona se nasmeši. Jedan haiku stih ocrta se u utiscima u blistavom pesku pored vode.

Šta je stvarno stvarnost?

Kada noć guta sve vreme?
A trenuci su sve što krademo?

Ona progovori naglas.

"Živahni duše, zaista - mamlaz nikad postao nisi."
Blagi osmeh. Počeci shvatanja. Radost na tom bledom iznurenom licu.
"Zdravo, Karle", reče ona.

KARL
Page 204
 Srce komete
Posmatrao je slapove boja na ekranima i nije razumeo. U keramičkoj hladnoći i tišini bilo je to kao
da je poslednji preživeli nakon godina ludila, samotni svedok završne bitke lomnog organskog života protiv
okružujuće hladnoće. On se strese.
Saul je ležao potpuno mirno, neuralni priključci ovenčali su mu glavu u Meduzin koloplet čeličnih
cilindara, visećih kablova, zrnastih zakrpa od silikona. A svuda oko Karla neobična, nema borba nastavljala se,
odražena nerazgovetno u pokretnim ekranima.
Slika ogromnog smaragdnog grada dizala se u glavnoj holo kocki, facete su žmirkale duboko u
zabranima visokih oblakodera. Zgrade su bile prozračne, svaka od njih košnica skakutavih mrlja i žmirkavih
liskunskih pločica, kao da beskrajno sitna stvorenja jurcaju hodnicima metropolisa.
Karl je znao da je to simbol Virdžinijinog uma, mreža asocijacija polaganih sloj po sloj, od detinjstva,
izgrađenih naviše, poput grada, na prostijim strukturama mladosti. Ispod ravnodušnog morski sivog neba
gradske svetlosti su titrale, iskre su vrcale po ulicama. Ovde bi se zgrada odjednom ugasila, druga tamo
razbuktala od novog života. Karl nije bio u stanju da sledi hitre pokrete, ali je osećao mahnito preuređivanje,
grozničavo buvlje hitanje. Oblakoderi su se uzdizali, štrčali.
"Šta - šta se desilo?" Lanin napregnuti glas povratio ga je. On se okrenu. Njene oči se raširiše i ona
se pruži za njegovom rukom, šake su joj grabile.
"Saul... ušao je unutra za njom." Karl ju je držao, oči su pokušavale da slede tok između ekrana.
Ogromna okeanska krstarica bila je usidrena na ivici grada. Zgrade su se topile, tekle u brod. Brod je tonuo
sve niže i niže u vodu. "Mislim da to on skladišti deo njenih matrica asocijacija u sopstveni mozak."
"Zar je to moguće?"
"Teorijski, možda. Virdžinija je proširivala svoj sistem decenijama, Džonfon je izmišljao stvari -
nisam bio u stanju ni žargon da im sledim."
"Kako ćemo znati... da li je i sam Saul u opasnosti?"
Stisnuo je usne u tanku belu crtu. "Nikako."
Lani okrenu pogled u stranu od košnice koja se talasala po ekranima. "Toliko mnogo, toliko brzo..."
Čvrsto ju je zagrlio. "I toliko pogibija."

Zajedno su čekali. U jednom trenutku Lani se sklupča na podu i zaspa. Karl je nastavio da korača
ukrug dok, odjednom, niz kljucavih zvukova ne dođe iz obližnje akustike. Brzo, tvrdo kucanje... a onda
krckanje nečega što se lomi, poput ljuske od jajeta. Duga pauza, zatim dobro modulisani glas kao da dođe
niotkuda i reče: "Živahni duše, zaista..."
Glas se spusti u niz škljocaja i mrmora. Karl zažmirka. On pomisli: To gotovo da je zvučalo kao...
"Zdravo, Karle."
On se naglo okrenu. Holo zatitra, zrnasti obrisi prikupiše se u tačkasto lice. Oči se kristalizovaše -
crne oči koje su izgledale isto toliko iznenađene kao on.
"Prokletstvo! Jesi li to... ti?" On oseti kako se Lani meškolji, podiže da stane pokraj njega, zapiljena.
"To sam toliko ja koliko god ću ikada uspeti da budem."
Lani pogleda prema ženinom telu koje je ležalo na mreži, a onda nazad prema holou. Ošamućena,
ona obliznu usne i reče: "Tvoj glas, previše je visok."
"Radim na tome." Ton se spusti u lestvicu dubokog soprana. Njegova boja i vibrato zaigraše.
"Pobeglo mi je tu načas. Eto. Ovo zvuči kako treba?"
Bilo je to punim grlom, uz sablasni osećaj prisustva. Karl uzdrhta. Usne mu obrazovaše njeno ime
bez zvuka.
"Baš onaj pravi havajski naglasak", reče Lani; njen sopstveni glas bio je visok i napet.
Slika joj se usredsredi. Usne su se pokretale zajedno sa: "Mogu da poradim na..." a onda se začu
visoko, nametljivo pištanje i poče da odzvanja. Karl posegnu i isključi prekidač holoa.
"Moj Bože... šta se dešava?" upita Lani. Ponovo je gledala u Virdžinijino telo. Respirator je i dalje
siktao ali dijagnostička traka postala je tamnoljubičasta.
"Ona je tamo negde unutra i traži izlaz."
Lani dodirom očita nekoliko podataka, duboko udahnu. "Nemoguće je probiti se do koma ili bilo
čega drugog. Svi ulazni kanali su blokirani."
Karl mahnu kada niz akvamarinskih oznaka zatrepta i zamre. "Eno, odoše monitori autokontrole.
Ako išta pukne, bilo gde na Haleju, nećemo ni znati."
Saul se naglo trže na svojoj ležaljci, prsti su bili zgrčeni kao kandže. Odjednom je pozvao tankim,
suvim glasom: "Vendi. Vendi."
"Treba da učinimo nešto", reče Lani.
"Ne možemo. Prepušteni su sami sebi."
"Mogli bismo ih oboje izgubiti!"
Lagano, deo Karla ponovo ožive, jedan deo otresao je sveobuhvatnu, šokiranu otupelost. Virdžinija
je zauvek nestala, šta god Saul učinio. Šta god preostalo u Džonfonu, blistava topla žena je otišla.
Page 205
 Srce komete
"Karle?"
On duboko udahnu i silom odvoji oči od smaragdnog grada, gde su sada čitavi blokovi buktali oštrim
bleštanjem, dok su se drugi pušili u zadimljenim ruševinama. Pitao se koliko dugo je bio tako udubljen. "Ah?"
"Džefers se upravo probio kroz uski kanal za podatke. Izveštava da su lanseri oboreni. Uld-Harad je
završio."
"Oh." Nije imao drugih reakcija. Bila je to naprosto još jedna činjenica, nasumični odlomak
informacija u vaseljeni bez smisla. Bio je iznenađen kada je otkrio da je stegao Laninu ruku.
Onda se holo slika silovito pokrenu. Smaragdni grad rastočio se u crvenu lavu, prozračni granit
ogromnih tornjeva raspadao se nemo, topio i tekao u ulice koje su se nadimale, eruptirale.
Saul se u potpunosti opustio. Protegla se duga tišina, Karl nije smeo reč da izgovori.
Akustika zapucketa i ožive. Prebacivao je prekidač nazad i napred bez ikakvog dejstva.
"Ne možeš da me isključiš tako lako, živahni duše."
"Virdžinija!" U uzbuđenju skočio je do tavanice i udario glavu. "Tu si."
Slika se vratila, sada oštra i sigurna. Virdžinija Herbert se nasmešila, preplanulog lica, veliki žuti cvet
bio joj je zadenut za uvo. Iznad njenog ramena, pamučasti oblaci istačkali su nemoguće plavo nebo.
"Morala sam malo da sređujem neke stvari", reče lice.
Lani upita, oklevajući: "Da li si to... stvarno..."
"Ja?" Žena na holou sleže ramenima i unese u kadar obnažena ramena. "Svakako se tako
osećam."
"Možeš da nas vidiš?" upita Lani.
"I da vas čujem. Ta vest sa površine, koju si dobila - kakve budale! Uld-Harad je idiot." Onda je
zastala, kao da osluškuje. "Oh, Saule. Sada vidim zašto. Razumem."
Saul se nije pokretao. Izgledalo je da normalno spava.
Ošamućen, Karl je znao da sluša glas mrtve osobe, ali izgledala mu je tako zvonko, puno stare
radosti...
"Uz tolika oštećenja, sa ekvatorom kao mestom za lansere je gotovo." Virdžinijin ton se umekšavao,
poprimao harmonike dok se igrala njime. "To ostavlja severni pol. A postoji samo jedan profil misije koji koristi
severno guranje."
Karl jedva da je bio u stanju da govori. Tek što je umrla. Kako može ijedan um...? "Ja..."
"Jupiter. Orbitalna dinamika ostavlja mogućnost za to proletanje."
Lani se namršti. "Mislila sam da je to nemoguće."
Glas je bio smiren, gotovo kao u običnom razgovoru. "Ne, samo nezgodno. Zahteva veoma visoko
delta V. Potpuno drugačiji prilazak Jupiteru u odnosu na prvobitni plan misije. Uz lansere koji ispaljuju sa
severnog pola tokom čitavog vremena prilaska, za trideset godina, možemo..."
"Trideset godina?" kriknu Lani.
"Ispravno. Moraćemo da prođemo kroz perihel da to učinimo." Na licu joj se zabavljeno podigoše
obrve. "Ovaj prolazak pored Jupitera je na izlaznom kraku, narode."
Karl je čuo reči, ali to su bili samo slapovi reči s malo značenja. Borila se i poginula, a sada se
vratila, glas joj je odjekivao po uskim zabranima ove sobe, Virdžinija koju je poznavao, pa opet ne ona, ni u
najmanjoj meri. Taj glas nije sadržao strah, zapanjenost, čak ni trag tuge. Šta je bio? Slušao je kako nastavlja,
osećao čvrsti Lanin stisak i lagano je do njega dopirala spoznaja da je glas u pravu. I dalje je postojao izlaz, i
kakve god tragedije da ih zadese, kakvu god tugu da osećaju, vreme i velika prazna tmina svuda oko njih to su
mogli izlečiti, i oni će moći da nastave.

Sedmi deo
SRCE KOMETE

Godina 2133.

Samo zemaljski san

Koga okončasmo.
Sev komete
po zemaljskom toku.
San dvaput obrisan,
sablasna zbunjenost
strašne zemaljske opsene.

Edgar Li Masters, Antologija Spun Rivera

SAUL
Page 206
 Srce komete
Jezik lisičjaka virio je dok je ovaj blago lepetao kroz šumu, nogu raširenih da bi mu membrane na
krilima bile zategnute; hvatao je unakrsne struje u vazduhu dok je lebdeo u potrazi za žrtvom.
Legrand pećina bila je urnebes boja, divljina širokih krhkih listova i smaragdnih puzavica. U
pravilnim razmacima, duž zidova obloženih zelenilom, iz vent-cevi kapala je kondenzovana vlaga koja se
rasipala u blagu maglu i polagala blistave kapljice na lišće što se blago njihalo. Jarkoljubičasti, narandžasti i
žuti plodovi - masivni i sočni - visili su sa vitkih končastih stabljika.
Žilave loze protkale su srce dvorane, rastezale su se od stub-drveta preko veznog korena do
sledećeg stub-drveta i sačinjavale gustu, trodimenzionalnu džunglu u onome što je nekada bilo prazna ledena
katedrala.
Saul je gledao kako lisičjak njuši, lepeće bliže gustom potezu lišća demisakave i gura izduženu
njušku unutra, da bi uznemirio ono što se tamo već krilo.
U nagloj eksploziji, koka kožarka izlete iz gustiša; mahnito je tukla krilima bez perja neposredno
ispred škljocavih čeljusti lisičjaka. Ptica zaroni u urez veznog korena i ostavi razočaranog lisičjaka da
osujećeno cvili i njuška za većim otvorom, koga nije bilo.
Život teče dalje, pomisli Saul nasmešeno. Igra koju zaozbiljno igraju šahovske figure koje tek
nejasno poimaju svoja mesta u celini.
On ispuni pluća bogatim, živim mirisima. Mnogo je postignuto od ratova u afelu. I trebalo je, tokom
više od trideset godina. Čovek i okolina prilagođavaju se jedno drugom.
Legrand pećina bila je jedna od tri 'prirodne' dvorane u kojima su se isprobavali novi pravci u
Halejevom sve složenijem ekosistemu. U drugim dvoranama, ljudi i mehovi gajili su manje buntovne, uređenije
životne mešavine... voćnjake, njive i zabrane za jastoge. Ali ovaj kanjon bio je jedno od Saulovih omiljenih
mesta, gde su razorazni ogledi sređivali sami sebe i gde su se pojavljivala zapanjujuća nova rešenja.
Lisičjak - konstrukcija zasnovana na genima lisice, ali toliko mnogo izmenjenim da je do sada bila
gotovo neprepoznatljiva - poče da njuši za novim mirisom i ispusti oštri kevtaj. Ona zalepeta oko jednog od
džinovskih stub-drveta koja su unakrst prelazila dvoranu, pod svim uglovima, kao žbice točka ili masivni
podupirači.
Stabla su imala i drugu ulogu osim podupiranja zidova Legrand pećine, ali ta uloga postaće ključna
tokom sledećih nekoliko meseci, dok Halejeva kometa juriša ka Suncu, prema svom najopasnijem i možda
poslednjem prolasku kroz perihel.
On dodirnu stablo najbližeg debla, metar u prečniku, koje je sjalo blistavom hladnom svetlošću iz
uskih traka bioluminescentne kore. Napajanje iz fuzionih reaktora kolonije išlo je pravo u džinove izrađene
genetskim inženjeringom. Deo elektriciteta odlazio je za napajanje životnih funkcija stabala. Ostatak se
oslobađao u vidu blagog sjaja koji je natapao dvoranu iz svih smerova, i održavao fotosintezu.
Drveće je bilo ugodno iznenađenje kada se Saul probudio iz još jednog, deceniju dugog sna, pre
godinu dana. Očevidno, kolonisti su bili vredni. Veštinu krojenja života i upravljanja ekosistemom, smene posle
afela oterale su daleko.
Razume se, u svakom trenutku u blizini, pri ruci, za slučaj da zatreba pomoć, bila su dvojica ili
trojica Saulovih kloniranih bezmalo duplikata. U nekom smislu, Saul je umešao prste u većinu čuda u ovoj
dvorani - preko svojih mlađih verzija, koje su s njim delile toliko sećanja i veština. Moglo se reći, zapravo, da je
on izumeo stub-drveće...
Pa ipak, u njemu je živeo nepokorivi individualista, koji je istoga trena odbacivao tu ideju. Koliko god
da zađem u metafiziku, znam ko je to ja. Posmatrao je lisičjaka i ispitivao svetleće stub-drvo uz trag zavisti. Bili
su divni.
Radovao se što je koka pobegla. Živina kožarka bila je njegova lična konstrukcija.
Slabe vibracije putovale su uz stablo stub-drveta do njegove ruke. Halej se već tresao od sve više i
više potresa kako je toplina sve bližeg Sunca curila naniže u ledenu koru. Razgovetna tutnjava govorila je o
potezima amorfnog leda koji su naglo menjali stanje, eksplodirali sa površine i odbacivali prašinu, stenje,
gromade u svemir, u ogromnim oblacima pare. Svakog dana grmljavina je postajala sve glasnija.
Već se magličasti jonizovani oblak kome obrazovao i odsekao radio-prijem iz ostatka Sunčevog
sistema. Spektakularni repovi blizanci talasali su se, blistanje im se pojačavalo, zaodevali su se za pravu
predstavu u perihelu.
Stub-drveće, vezni korenovi i druge pripreme žestoko će biti oprobani tokom nedelja koje dolaze.
Karl misli da nemamo mnogo šanse, pomisli Saul. Ali, s druge strane, Karl je uvek bio jedan mračan
hejmišeh.
Saul se nasmeši i udahnu bogati, gusti miris života.
Nekako, čak i ako nas Vrelo rastrgne u deliće i sve nas prospe u zagrljaj vakuuma, i dalje se ne bih
kladio protiv nas.
Malo ljubičasto stvorenje zazuja mu pored uva i slete na usnu orhideje. Cvet je bio gotovo
neizmenjen u odnosu na varijantu koja je rasla u magličastim šumama Zemlje, ali oplođivač boje lavande nije
imao sličnosti ni sa čim ikada viđenim na teškom zelenom svetu. Bio je to daleki rođak strašnih domorodačkih
Page 207
 Srce komete
životnih oblika koji su ugrožavali ljude u ranim danima - sada temeljito izmenjen da popuni bezopasan,
koristan pregradak.
Saul ostavi sebi da se podseti: Poradi na popravljanju ukusa meda koji prave ta stvorenja. Probao je
tu stvar nedavno. Bila je preslatka. Sad, kisela varijanta, to bi bilo popularno...
Šuštanje u listovima... Saul podiže pogled i opazi malo obličje koje je hitalo blistavom ivicom
obližnjeg stuba. Ono podiže majušno svetleće oko na kraju antene, pogleda ga na tren a onda zapišta i pojuri
na drugu stranu da bi se zaustavilo, podrhtavajući, ispred njega.
"Sauliću", zapišta njegov tanki glas.
On pruži šaku, a mala mašina potrča mu uz ruku poput vitkog pauka veličine čiuaue. Njegove
lepljive nožice bockale su mu kožu na svakom koraku.
"Zdravo, mala Džini", reče on, pozdravljajući malog meha. "Kako tvoja velika sestra?"
Ćelija oka namignu. "Dobro je ona, Sauliću. Virdžinija kaže da želi da razgovara s tobom. Nema
žurbe, kaže ona."
Nasmešio se. Virdžinija je mogla da se obrati direktno kroz malog meha. Na kraju krajeva, 'živela' je
svuda u složenoj kibermreži pod ledom. Ali ogromni program koji je držao njen suštinski deo, odlučio je, iz
nekog razloga, da to čini što je ređe moguće. Oh, postojao je njen delić u svakoj mašini, od tih malih 'Džini' pa
do medicinskih radilica koje su bile u stanju da igraju skrebl i da ogovaraju. Ali ako ste želeli da razgovarate sa
Virdžinijom, u opštem slučaju morali ste da to učinite s nekog određenog mesta, koje je ona odabrala.
"Okej. Reci svojoj gospi da ću govoriti sa njom u Stormfild parku."
Mali robot zazuja, posavetova se i odvrati.
"I tvojoj gospi, Sauliću!"
On se glasno nasmeja. Taj model svakako nije bio u stanju da ga zadirkuje dvostrukim značenjima.
Mora da je prisluškivala Virdžinija lično.
"Slatka si", reče on napravi. "Da ti kažem, zašto se ne zabavimo malo dok mama ne gleda, ti i ja?"
"Životinjo!" Mala ruka sa kleštima spusti se i uštinu ga za ruku.
"Jao!" Ali meh šmugnu pre nego što je mogao da ga dograbi, i nestade u sevu njihanja vegetacije.
Mogao bih da stvorim stvorenje da te uhvati, pomisli on. Kada bismo imali večnost, ti sa svojim
mašinama a ja sa životinjama... kakve igre bismo mogli da igramo.
Kada bismo imali večnost.
Saul uzdahnu. Okrenuo se, upro nogama o veliko drvo i odbacio kroz prepletenu rešetku stabala -
protkanu trakama blistavo svetleće kore - prema izlazu koji je bio neka vrsta mešanca između klasične
kerametalne vazdušne komore i komore džinovskog, živog srca.

Hodnici su bili mračniji i nešto svežiji od životnih odaja. Svetleće lopte vukle su majušno kapanje
elektriciteta iz fuzinog generatora kolonije i polagale blaga ostrva svetlosti duž hodnika obloženih halejviridom.
Još davno Saul se navikao na temperature ispod tačke mržnjenja i normalno nije odevao mnogo
toga, osim odore i hvataljki za led. Hladnoća jedva da je bila bitna, sve dok čovek ima dobru hranu i dok može
da spava pod pokrivačem izatkanim od meke svile mutiranih dudovih gusenica.
Uostalom, do tada su većini njih narasle kože, koje su malo zračile i zadržavale u sebi najveći deo
telesne toplote - još jedan proizvod pažljivo krojene simbioze.
Saulov najveći projekat bila je organela koja bi zapravo imala mesto unutar ljudskih ćelija... nešto
slično mitohondrijama, samo manje. Ostala bi uspavana najvećim delom vremena, ali uz prave izazivače, kao
što je to nagli pad temperature, proizvodila bi glikogene i plela držače koji bi dopuštali smrzavanje bez
oštećenja triliona ćelija u telu.
Ukoliko bi to radilo, pregraci za san postali bi nepotrebni. Svaka osoba nosila bi u sebi sve vreme
sposobnost da se smesti u udubljenje u ledu i naprosto zaspi, ostajući tako godinama, decenijama, vekovima
ukoliko je to neophodno.
Bilo bi potrebno dugo vreme da se razvije nešto toliko fundamentalno. Nije to bilo tako prosto kao
menjanje kolonijskog organizma pre nego što se razvije, kao što je to bilo s lisicom ili živinom. Ovo je bilo
mešanje u rad same ćelijske hemije.
Bez garancija da će preživeti sledeći mesec, Saul se ponekad pitao zbog čega toliko naporno radi
na toj stvari.
To je poklon, razume se, počeo je on da shvata. Zemlji je to potrebno koliko i nama. Ta tehnika
značila bi pristup zvezdama.
Mogao bi to biti poklon za rastanak. Jer meseci pred njima bili su ispunjeni rizikom. A čak i ako
prežive perihel i provuku vlakno kroz usku iglu potonjeg susreta sa Jupiterom, da bi ušli u orbitu kratkog
perioda, nije bilo garancije da su vlasti na Zemlji promenile mišljenje u vezi s dopuštenjem 'nosiocima kuge' da
se nastane u unutrašnjem Sunčevom sistemu.
Sakloni, o Gospode, da nam se dogodi da zaboravimo kamenite svetove - ili ono što smo nekada
bili.
Page 208
 Srce komete
On načas zastade u medicinskom centru da proveri napredak u vađenju iz pregratka još 'neizlečivih
slučajeva', onih za koje se nekada mislilo da su bez nade, ali koje je sada bilo moguće izlečiti i oživeti, uz
korišćenje novih tehnika.
Razume se, za njega je tu bilo malo posla. Izgledalo je da Išmael, Saulov klon koji je to vodio, zna
daleko bolje šta se dešava. On i njegova ekipa radili su sada na Nikolaju Maljenkovu... i popravljali oštećenje
koje je izgledalo beznadežno pre čitavog jednog života.
Nika očekuju neka iznenađenja, pomisli Saul dok je gledao svoga prijatelja. Ovaj je izgledao toliko
mlado, toliko zdepasto i zemaljski masivno, čak i posle toliko vremena u pregratku.
Ovo je drugi svet, Nik. Nadam se da će ti se dopasti.

Stormfild park bio je krcat. Kako je sve više i više ljudi izlazilo iz pregradaka, populacija se
približavala onoj planiranoj, kada su kapetan Kruz i Betani Ouks poleteli sa četiri tegljača na jedra i starim
Edmundom Halejem da izazovu nepoznato.
Dvorana je bila manja od Legrand pećine. Imala je popriličan broj stub-drveta koja su se ukrštala
preko nje, ali su ova bila urednije raspoređena, rast manje haotičan, sređeniji.
Na jednom kraju cilindrične oblasti, centrifugalni točak sa starog Edmunda obnovljen je i ponovo
pušten u pogon, pa se lagano obrtao, poput vašarskog točka. Dva kvadranta još su bila zatvorena, jer su
sadržala laboratorije za procese zavisne od sile teže. Ali ostatak je sada bio otvoren i zasađen hrastovima i
patuljastim javorima. Bilo je to kao da je traka stare Zemlje savijena u krug i postavljena unutar prostrane
nadrealne dvorane.
Centrifugalna sila točka odgovarala je samo jednoj dvadesetini Zemljinog privlačenja, ali bilo je to
dovoljno. Ljudi su tamo odlazili da vežbaju tajanstvenu veštinu 'hodanja'... sedenja pod drvetom i posmatranja
kako stvari padaju.
Dok se približavao okretnoj granici, Saul začu retki, dragoceni zvuk. Deca su se smejala i letela
pored njega, kližući po mekom pesku oblasti za sletanje, dok se ogromni cilindar okretao i okretao.
Izgledali su mnogo bolje nego pre. Pa ipak, tanušna i nespretna obličja jedva da su ličila na ljude.
Samo je nekolicina umela da govori.
Posle afela su sva jadna izobličena stvorenja stavljena u pregratke i nijedno više nije rođeno. Ratovi
su sagoreli dugo suparništvo između ortovaca i persela, i najzad je prevladao razum. Sve dok se ne reše
problemi fetalnog i postnatalnog razvoja u kometnoj okolini, smatralo se bezdušnim da se bebe donose na
svet.
Razlozi za to što su ljudi imali mnogo više teškoća od drugih životinja bili su složeni, ali Saul i
njegovi pomoćnici razrešili su problem pre više od deset godina. Teorijski, taj park mogao bi da odjekuje od
kikota zdrave dece.
Ali, uz dolazak perihela, postojao je i drugi razlog za čekanje. Deca su zasluživala budućnost. A
upravo sada veoma malo njih verovalo je da će je biti.
Saul propliva kroz titravu granicu i pažljivo kroči na pokretni travnjak. Kada se zaustavio i primio
obrtni momenat, iza njega se obrazovala holografska slika i odsekla mu pogled na ostatak hodnika.
Odjednom je bilo kao da je u nekom parku na Zemlji. Gradski tornjevi dizali su se iznad pošumljene padine, u
jednom smeru. Prema drugoj strani, čovek je pogledom mogao uhvatiti krajičak bristavog iskrenja mora
osvetljenog Suncem.
Tako, da ne zaboravimo.
Još dvaput, tokom dugih godina, stigli su naleti tehničkih podataka koje su slali bezimeni
dobročinitelji iz unutrašnjosti Sunčevog sistema. Projekcije slika poput ovih - daleki potomci vremenskih zidova
- bile su među poklonima koji su najviše zapanjivali... dokaz da nisu svi oni koji su obitavali pod Vrelim
zaboravili na srodstvo, ili milosrđe.
Delom i zbog njih Saul je radio na organelama za obustavljanje života - zimski san. Takvi ljudi
zasluživali su zvezde.
Koračao je, pod debelim granama patuljastog drveća, pored starih drugova koji su prijateljski klimali
i drugih koje i dalje jedva da je poznavao, zbog neusklađenih perioda dužnosti.
Bilo je to veoma nalik odlasku u park nekad, u mlađim danima. Razume se, niko se nije zavaravao.
Na kraju krajeva, gde na Zemlji se moglo videti kako osoba kože obojene u plavo igra šah sa stvorenjem
ljudskog oblika, pokrivenim zelenim fungoidom i žutim simbiotskim lišajem?
Raznolikost, eksperimentisanje. Tako smo naučili da živimo.
Prošao je pored kipa Semjuela Klemensa, u čiju počast je park imenovan <Pseudonim američkog
pisca Marka Tvena. - Prim. prev.> i uspeo se do vodene zavese... ili, bolje, gotovo savršene holografske slike
kapljica koje prelamaju dugu, ištrcanih iz alabasternih zdela. Privid vodoskoka razdvoji se, a da ga ne pokvasi,
i on kroči na skriveni, privatni proplanak.

Pod visećim svodom žalosnih vrba, majušna istočnjačka kuća za čaj počivala je okružena
Page 209
 Srce komete
rododendronima. Saul sede, prekrštenih nogu, pa je posmatrao kako šarani unutra pene deuterizovanu vodu
šibavim repovima.
Bilo tu je mirno. Tutnjava nosača ogromnog točka, prigušeno duvanje ventilatora... bili su to zvuci za
koje je intelektualno znao da mora biti da postoje negde. Ali još davno su iščezli u uobičajenim zvucima, poput
kucanja njegovog srca, u pozadinu koje jedva da se ikada prisećao.
"Zdravo, Saule."
On diže pogled kada je kročila iz kućice za čaj, komotni kimono lepršao joj je oko preplanulih nogu,
sandale su joj škljocale po pošljunčenoj stazi. Sušila je crnu kosu peškirom.
Ovakvi susreti sa njom uvek su mu to donosili. Telo joj je davno otišlo u ekosistem. Pa ipak, korača
lepša nego ikad.
"Zdravo i tebi", reče on. "Kakva je voda?"
Ona se nasmeši i sede na travu,, ni pet stopa daleko. "Sjajna. Malo uzburkana. Ali bio je obalski
talas od pet stopa, sa šiljatim vrhom. Dobar za surf."
Oči im se sretoše. Nemi smeh. Šta je iluzija? upita se Saul. A šta je stvarnost?
Razlika je bila očevidna samo na jedan način. Ležala je blisko i jasno pored njega kao pružena
ruka. Ali nije mogao da je dodirne, i to nikada neće moći.
"Dobro izgledaš", ponudi mu ona.
On sleže ramenima. "Stari se neprestano."
"Čak i uz savršeni simbiotski sistem?" podbadala ga je.
"Aha, čak i uz savršeni simbiotski sistem. Razume se, čovek mora da se upita da li je to zaista bitno.
Ili, da li su vreme i starost vredni brige." Pažljivo ju je posmatrao, jer iako je bila u stanju da upravlja slikama
gotovo savršeno, njeno lice nije skrivalo od njega ništa više nego ranije. Bila je tajanstvena. A za njega,
otvorena knjiga.
"Moglo bi biti bitno." Pogled joj je bio udaljen. "Možda uspemo."
"Čak i kroz perihel?" Pogledao ju je sumnjičavo.
Posmatrala je ribu, pravu vodu koju nije mogla da dodirne ili uzburka na bilo koji način izuzev
svetlošću i senkom. "Možda. Ukoliko uspemo, pojaviće se čitav skup novih izazova. Tokom poslednjih trideset
godina shvatila sam da bi se za mene vreme moglo proširiti do večnosti. Ukoliko je tako..."
On uzdahnu, osećajući da je u stanju da joj čita misli. "Moji klonovi imaju najveći deo mojih sećanja,
i moj dobar ukus za žene. Svi te vole, Virdžinija."
Nasmešila se. "I sve moje radilice vole tebe, Saule."
Pogledi su im se ponovo sreli, ironija i čvrsto kontrolisani osećaj gubitka.
"Onda, nu?" On se proteže. "Želela si da mi kažeš nešto?"
Ona klimnu i duboko udahnu u simulaciji. "Stari Tvrdi Čovek je mrtav."
Saul se trže unazad. "Sulejman? Uld-Harad?" <Neprevodiva igra reči. Stari Tvrdi je na engleskom
Old Hard, što zvuči slično kao Uld-Harad. - Prim. prev.>
"Šta si očekivao? Nije se uopšte vraćao u pregradak posle ratova u afelu... držao je stražu sve to
vreme, da bi bio siguran da ćemo se držati sporazuma, da neće biti susreta ni sa jednom planetom izuzev s
Jupiterom, prema izlasku iz sistema. Bio je veoma star, Saule. Njegovi ljudi ga oplakuju."
Saul pogleda naniže i zavrte glavom, pitajući se na šta li će Halej ličiti bez mističara iz donjih
krajeva.
Koga će biti sa dovoljno smelosti da podseća Saula Linca da on ipak nije ništa što makar izdaleka
podseća na pravog Tvorca?
"Ostavio ti je nešto", nastavi Virdžinija. "Čeka te u Dubokoj Geheni."
"Nikada nisam bio tamo." Saul oseti nešto neobično. Da li je to bio strah? Zaboravio je šta su to
osećanja, ali moglo je biti u pitanju nešto slično onome kroza šta je trenutno prolazio.
"Nisam ni ja", prošapta Virdžinija. Nijedan njen meh nije se ikada usudio dole, u najdublje krajeve
kometnog jezgra, gde su najneobičniji stvorovi nalazili utočište u potpunoj tami. Ona se trže.
"Vodič će te čekati u osnovici Tunela 1, u nula pet trideset časova, sutra. Ja..."
Ona diže pogled, oči su joj na trenutak bile zagledane u daljinu. "Moram sada da idem. Karlu i
Džefu potrebna je simulacija, i to velika. Biće potrebno mnogo memorije." Ona zagladi kimono preko
preplanulih nogu. "Vreme da svučemo ovo telo i skinemo se do golih elektrona."
Okrenuli su se jedno drugome. Ruka mu se podiže, pruži.
"Nemoj", prošapta ona, glas joj je bio napregnut i mek. "Saule..."
Prsti su mu se zaustavili, bez dodira, neposredno pre glatkoće koja je na izgled bila njen obraz. Na
trenutak, sami vrhovi sjali su ružičastim ognjem, i on oseti gotovo...
"Vrati se uskoro." Ona uzdahnu. "Ili naprosto pozovi da razgovaramo."
A onda, uz mahanje svile, nestala je.

Njegovi novi giboni, Simon i Šulamit, držali su se za njega dok je sledio vodiča - čoveka koji se
Page 210
 Srce komete
nekada zvao Barkli i koji je održavao staklene bašte za zemaljske orbitalne fabrike, pre nego što je izgnan na
jednosmernu misiju u duboki svemir. Sada je Barkli bio sopstvena staklena bašta... sopstvena nastamba.
Nosio je ekosistem zelenih i narandžastih vlakana i hranio se ovim i onim... tu malo svetlosti, parče prirodne
ugljenične materije tamo...
Od nekih tipova simbioze čak se i ja plašim, pomisli Saul dok su se kretali kroz lavirint uskih
krivudavih prolaza koji su ih vodili sve dublje i dublje u led. Koliko god da je Halejevo gravitaciono polje na
površini bilo slabo, Saul je mogao da oseti kako njegovo privlačenje slabi i najzad nestaje, van svakog
osećaja. Bilo je to središte, jezgro. Ovde dole oblikovalo se prvo zrnce, pre četiri i po milijarde godina, i
otpočelo proces narastanja kako se sve više i više delića prikupljalo, stapalo i raslo u loptu primordijalne
materije. Supstanca dalekog svemira.
Provukli su se kroz debele uljaste prevoje biljke sa listovima zaptivačima... vegetacije koja se
ponašala prilično slično vazdušnoj komori, jer na curenje je reagovala lepljenjem lista preko lista dok vazduh
ne bude zaptiven sa neoštećene strane. Bila je to delotvorna tehnika, ali Saulu je i dalje bilo neprijatno dok se
probijao kroz lepljivu masu. Giboni su drhtali, ali su to podnosili bez žalbi.
Ovde je energija iz fuzionih reaktora racionisana i štedljivo korišćena. U bledoj svetlosti njegove
svetleće kruškice, prolazi su svetlucali onako kako ih se sećao iz najranijih dana, mračnom iskričavom
lepotom prirodne ugljenične stene i klatratnog snega. Saulov nos trže se na bademasti miris cijanida i azotnih
oksida... njega su simbionti prerađenih gena u njegovoj krvi činili prijatnim, ali bio je jači nego što se ikada
sećao.
Zaustavio se da uzme uzorke sa nekoliko mesta duž puta. Svaki put njegov vodič čekao je strpljivo,
mirno.
Tragovi su bogatiji kako dublje idemo... kao što slutim već godinama.
To je imalo malo smisla, razume se. Zbog čega bi protoživotni oblici prodirali ovde u primitivni
materijal sve gušće i gušće, na mesto gde periodični talasi topline od uzastopnih prolaza pored Sunca nikada
nisu dospeli? Bila je to tajna, ali bilo je tako. Istina, složeniji oblici razvijali su se na većoj visini, ali osnovna
supstanca bila je gušća prema jezgru.
Uzdahnuo je. Pitanja. Uvek pitanja. Kako život može da bude toliko dobar - i toliko surov - da ponudi
čudesa za razrešavanje a pruži toliko malo vremena, tako malobrojne nagoveštaje?
Njihovo putovanje nastavljalo se, zalazili su uske procepe gde se s vremena na vreme moglo videti
kako poneka prilika prekrivena zelenim radi po vrtu džinovskih pečurki, ili sedi pred malom svetlećom
konzolom, radeći za koloniju, ali na mestu koje izabrao sam, ili sama.
Saul se osećao kao da je opkoljen. Led je bio težak, masivan svuda oko njega. Pritiskao ga je,
vlažan, taman. Blizu smo, veoma blizu središtu, osećao je on.
"Stigli smo." Barkli otpliva u stranu. Saul sumnjičavo pogleda u uski tunel, jedva čovekove širine. On
pročisti grlo.
"Ostanite ovde, Simone, Šulamite."
Patuljasti giboni nesrećno su žmirkali. Morao je da ih otkine sa sebe i posadi na zid. Posmatrali su
ga, razrogačeno, kada se pogurio i otpuzao u memljivi prolaz.
Osećanje klaustrofobije raslo je dok je puzao. Zidovi i pod bili su istrljani do ledene glatkoće
bezbrojnim hodočašćima. Nekako, tunel je delovao mnogo hladnije od spoljašnjih prolaza. Imao je samo
nekoliko metara, ali do trenutka kada se blaga svetlost pojavila pred njim, Saul je osećao snažnu napetost.
Kada je stigao do otvora, nekoliko trenutaka naprosto je piljio.
Četiri majušna komada svetlećeg fosfora tinjala su nad uglovima odra od rezbarenog kamena. Na
njemu je ležala prilika čovečjeg oblika. Sulejman Uld-Harad.
Saul izlebde u odaju. Sila teže nije ga privlačila. Bio je sasvim bez težine.
On dograbi jedan rog odra sličnog oltaru. Simbiotska Halejeva obličja otpala su i ostao je Uld-Harad
onakav kakav je stvarno bio: stari, stari čovek koji je otišao na počinak posle više godina nego što bi sam
izabrao. Oči, sklopljene u konačnom snu, ipak su odavale utisak oštre posvećenosti - svojim ljudima i
božanstvu koje ga je toliko razočaralo, a ipak ga održavalo.
Saul oda poštu, prisećajući se.
Najzad se obazro. Virdžinija je govorila o 'ostavštini'. Pa ipak, odaja je bila gola, prazna, izuzev
svetlećih kruškica, leša i rezbarenog odra.
"Čekaj čas..." promrmlja Saul. On se okrenu naglavce i zapilji izbliza u kamen. "Ja... ne verujem u
to."
Petljao je po pojasu i izvadio retko korišćenu ručnu svetiljku. Njen oštri snop na trenutak ga je
zaslepio i on ga okrenu naniže, dok je žmirkanjem terao mrlje.
Onda Saul dodirnu kamen u čudu, ruke blistave pod uskim svetlom, i pomilova nejasne ali očevidno
simetrične obrise. Glas mu je bio prigušen.
"Ovo je Sulejman našao dok je tražio istinu u srcu komete. Ovo..."
Bilo je to naučno otkriće, i još više.
Page 211
 Srce komete
Bilo je to zaprepašćenje.
Pratio je pokretima rebra drevnog morskog stvorenja, fosilizovanog u sedimentnoj steni. Saul je
zurio u pravilno uklopljeni grudni koš, nepravilno uobličena, napola otvorena usta koja su zjapila kao uhvaćena
u pola trka, smrznuta u gladnoj poteri... i smesta je znao da je oblik koji je dodirivao morao biti stariji, daleko
stariji od samog Sunca.
Svuda oko njega, bliski pritisak triliona tona stene i snega delovao je ništavno u poređenju s naglom
težinom godina.

KARL
Lani uzdahnu - meko trljanje stene kroz grubu fiber-tkaninu. Umorni ratnik na nežnom bojnom
polju, pomisli Karl lenjo. On se pripi uz nju, čitavim telom, a ona se privi unatrag, u snu, tražeći njega. U takvim
na izgled lakim, nesvesnim gestovima ljudi istinski upoznaju jedno drugo, pomislio je on. Mnogo toga moglo se
sakriti između ljudi, ali ne elementarna potraga za puti, radi udobnosti i bliskosti. Tanani sloj znoja svetlucao je
na Laninom čelu; noge joj se promeškoljiše, raširiše, u potrazi za njim. Onda se smirila uz mali drhtaj, dah joj
se vratio u ravnomerno udisanje i ona ponovo utonu u san.
On se blago odgurnu i odlebde iz kreveta. Bilo je vreme da pođe u obilazak, ali nije bilo potrebe da
se ona uznemirava.
Ruke i noge podsećale su ga na jučerašnji trudbenički rad slatkim, golicavim bolom. Čak i u jedva
primetnoj teži, osećao je trzaj ovde, zatezanje tamo... Izgubio sam kondiciju, ali mora da sam dobro zašao u
četrdesete, pomisli on dok je prao zube. Ogledalo se slagalo: fine vranine nožice širile su mu se od očiju,
podbule bore, sve više sedih na slepoočnicama. Sve same značke za uzornu službu.
Tokom poslednjih trideset godina bio je budan otprilike trećinu vremena. Krize su dolazile i odlazile,
iako nije bilo nijedne koja se mogla uporediti s nevoljama na izlaznoj orbiti. Svaki put stari Lazar Karl iznova je
popravljao stvari. On isplazi jezik sebi u ogledalu. I svi su ti odavali priznanje. Niko nije primetio da si ih
naprosto navodio da naglas razmišljaju sve dok odgovori ne postanu očigledni.
On navuče čisti plavi kombinezon, uživajući u oštrom dodiru meke, prirodne tkanine. Ranije je uvek
bio neuredan, retko je primećivao da mu je odeća prljava, dok mu slučajni dašak ne bi obavestio nos. Preko
takvih na izgled sitnica Lani mu je preobrazila svet. Odlučno su i precizno razdelili kućne dužnosti, tako da
sada u proseku za njega nije bilo manje posla... pa ipak, nekako je sada sve izgledalo u redu, sređeno i čisto.
Aha, civilizovala me je. On se saže i nežno je poljubi. Ona nešto promrmlja i dublje se ušuška u
jastuk, dok je polazio.
Tuneli su sada bili puniji ljudi nego, koliko je mogao da se seti, ikada od početka guranja. Tokom
svih tih dugih mračnih godina osnovna posada je ostala - razume se, bilo je budno više osoblja nego što je
prvobitno planirano, jer guranje nikada nije okončano. Bilo je potrebno da se cevi izbacivača poliraju i
prepodešavaju, da se lanseri opremaju novim amortizerima i uređajima za fokusiranje. Neprekidna tuča
održavanja, dok su se delovi kvarili ili bi se naprosto izlizali. Lanseri na severnom polu ispaljivali su do
poslednjeg minuta, dok isparavanje leda i leteća prašina nisu onemogućili operacije. Morali su. Proletanje
pored Jupitera prema napolje zahtevalo je veliku promenu brzine.
Sada su lanseri udobno ležali u svojim rupama, ukopani na dubini od trideset metara, i čekali
ponovno oživljavanje. Jer, biće još tanadi za bljuvanje prema zvezdama, više zadavanja momenta količne
kretanja... ukoliko iko preživi sledećih nekoliko meseci.
Kao da ćemo ikada stvarno ugledati Jupiter.
Karl je požurio niz Tunel 3, a putem je proveravao svaku pojedinost. Bila je to stara navika, iz dana
pre nego što su genetski obrađene životinje počele da patroliraju i proždiru neželjena Halejeva životna obličja.
On zastade da pomazi par hibridnih mungosa-lasica, koje je konstruisao Saul da izigravaju policiju Haleja. Oni
dopuzaše do njega, onjušiše mu ruku, otkriše da nije u pitanju pogodna hrana, i izgubiše zanimanje.
Ušao je u Centralu i zadao ekranima uobičajeni svakodnevni celokupni pregled. Sada su bili na
samo šest nedelja od perihela, a sa svakim kilometrom napredovanja kometa ih je ubrzavala prema gotovo
sasvim sigurnom usudu. Karl prizva nekolicinu preostalih raspoloživih pogleda sa pohabanih releja na površini.
Danas je gore. Mnogo gore.
On odabra kameru koja je gledala prema liniji zore. Daleko odatle, belokosne trake pare ključale su
sa uzvišenja koje je uhvatio izlazak Sunca. Sunce je zasecalo nebo s leda, sve šira crta proždirućeg bleštanja.
Zlatni prsti protezali su se između bregova na obzorju i osvetljavali prvu plavu izmaglicu jutra. Tamo gde je
Sunce iskosa pronalazilo sveži led, eruptirali su mlazevi bledoplavog i ružičastozelenog. Visoko gore talasali
su se barjaci plazme, aurore već ogromnije od ičega što su ugledali Amundzen ili Piri.
Ponovo su otpočeli obrtanje Haleja, da bi se ujednačilo toplotno opterećenje. Džefers je montirao
niz apsorbujućih ploča da delimično upravlja otparavanjem, i upotrebi to za grubu navigaciju, ali u tom
urlajućem haosu bilo je nemoguće čak ni valjano odrediti položaj prema zvezdama i reći kako im ide.
Jedrimo prema oluji, pomisli on. A nema kompasa da nam pomogne da je zaobiđemo.
Halej više nije bio lopta leda. Umesto toga, podsećao je na snežnu zemlju na tajanstven način
Page 212
 Srce komete
izrovašenu i prekrivenu bubuljicama, a svi tragovi čoveka nestali su. Bezbrojni centri aktivnije sublimacije gasa
načinili su od prašnih zaravni zagonetku, cepali su se da bi se pridružili visokom vakuumu. Slojevi težih čestica
razmazali su udubljenja. Povremeni smeđi potezi prašine odjednom bi eksplodirali i pridružili se sunovratnom
podizanju bleštave žutozelene kome, koju je Karl video kao difuznu izmaglicu koja se protezala preko neba.
Dok je gledao, polagano zamračenje nabralo je kadifeni sjaj, napolje usmereni talas neke erupcije prašine na
sunčanoj strani.
"Prilično gadno", reče mu Džefers kraj lakta. U pregracima za spavanje još je više izmršavio, koža
mu je bila ispijena. "Broj čestica po sekundi digao se trostruko u odnosu na prošlu nedelju."
"Od sada će rasti gotovo eksponencijalno", reče Karl. Izgovorio je to kao činjenicu, a u stvari je u
pitanju bilo samo Virdžinijino predviđanje; u poslednje vreme bila je toliko precizna da sada jedva da je
izgledalo da ima neke razlike.
"Izgubili smo poslednje merače brzine."
"Nije iznenađujuće."
"Načisto ih zbrisalo."
"Temperatura?"
"Na noćnoj strani dve stotine osamdeset kelvina na vrhu ležišta prašine. Dnevna strana oko pedes'
stepeni više. Frka kol'ko je to veliki gradijent."
Termičko opterećenje bilo je ključno. Kako se površina ravnomerno zagrevala, toplina je curila u
jezgro. Po većem delu Haleja, slojevi prašine delovaće kao toplotni izolator, ali samo na određeno vreme.
"Kako izgledaju očitavanja na nivou leda?"
"Otprilike je osamdeset stepeni hladnije nego na površini."
"Poprilično."
"Aha, za sada."
Led je bio elastičan. Toplija površina širila se, rastezala - i prskala. Nemilosrdno udaranje lansera
bez sumnje je napreglo led duboko unutar Haleja. Uz zagrevanje doći će do popuštanja pritiska, do lomova.
Koliko? To im nije mogla reći nijedna numerička simulacija. Halej je već bio kao košnica, od insektolikog
čovekovog bušenja. Mogao bi se potpuno rasprsnuti, poslednji dah odbljunuo bi sve sićušne ljudske parazite
koji su ga zagadili.
Dok su gledali, biserno brizganje probi skorelu površinu i eksplodira u uskovitlanu ciklonsku
simfoniju uzbuđenih boja: zeleno kao grašak, ljubičasto, sumporno žuto.
"Je li se Vidor probudio?"
"Naredio sam da krenu s tim, ali neće biti danas."
"Pa, više nema žurbe. Zamak mu je nestao."
Džefers pokaza prema zgrbljenoj masi u blizini linije zore. Kitnjast, stubovima ukrašen i tanan
umetnički rad bio je Vidorovo remek-delo u ledu, izvajano tri godine posle ekvatorijalne bitke. Što se tiče
namene - strukturalni podupirač Tunela 20 - mogla je to biti i četvrtasta kutija, iglo. Vidor je dodao grudobrane,
tornjeve, srebrnaste arabeske, nazupčane zidove i plavo-bele vazdušaste mostove. A sada...
"Neće ni očekivati da to i dalje bude tu." Zamak u pesku traje samo do sledeće plime.
"Kol'ko ih izvodiš?"
"Sve", reče Karl. "Osim onih koji su toliko mrtvi da nema prave nade da se mogu spasti, razume se."
Džef iskrivi usta u poznatu, sumnjičavu liniju. "Med-tehovi mogu da izađu na kraj s tim novim
tretmanima?"
"Virdžinija je poslala mehove da pomažu. Ubrzano ih je obučila onom njenom eksperimentalnom
metodom."
"Šta si odlučio u vezi s onima sa delimičnim oštećenjem mozga?"
"Neće biti od neke koristi, ali zaslužuju oživljavanje."
"Aha. Platili su ulaznice, mogli bi baš i da gledaju finale."
Neki su se protivili njegovoj odluci, ali odbacio je njihove primedbe. Racionalni razlog glasio je da uz
maksimum budnog osoblja može bolje da izađe nakraj s krizama. Ali Karlova lična motivacija bila je u
potpunosti zasnovana na osećanjima. Ukoliko se Halej raspadne, napuknut, razleti u gizdavu perjanicu u
tehnikoloru, bar će proživeti svaki trenutak i suočiti se s krajem onako kako su počeli - kao ekspedicija.
Posada.
I to je nešto, pomisli on. Daleko bolje nego da te san odnese u zaborav.
On se namršti. Kako beše ona pesma što mu je Virdžinija pokazala?
Stvarno ne bi trebalo da mislim o tom programu kao o Virdžiniji, ali nemoguće je ne činiti tako.
Džonfon više ne postoji. A kako je glasila ta pesma koju je izgovorila juče?

Ne odlazi blag u tu dobru noć

Ispravno. Prokleto ispravno.

Page 213
 Srce komete
"Ser?"
Karl se okrenu, ne prepoznajući glas.
Bio je to kapetan Miguel Kruz.
"Uh..." Karl je piljio u čoveka, nepromenjenog u njegovom sećanju. Vilica je i dalje bila stamena,
samouverena. Oči su čvrsto gledale, nadahnjivale pouzdanjem. To nije mogla da prikrije čak ni plava boja
usled sna u pregratku.
Pa ipak, nešto u vezi s čovekom delovalo je nespretno, nezgrapno. Kruz je nosio cipele i stajao je
kao da teža nešto predstavlja.
"Želim da se javim na dužnost", reče Kruz. "Nisam se još u potpunosti oporavio, ali siguran sam da
postoji nešto što bih mogao..."
"Ne, ne, vi - odmarajte se. Samo se odmarajte", reče Karl brzo. Nije shvatio da su zagrevanja toliko
daleko dospela. Trebalo je da ga neko upozori.
Kruz je govorio sa slabim naglaskom... zemaljski govor. "Ser, više volim da budem na dužnosti.
Možda..."
Karl zavrte glavom postiđeno. "Čujte, kap'tane, nemojte me zvati ser. Ja sam Karl Ozborn, možda
me se sećate, svemirac. Ja..."
"Razume se da vas prepoznajem. Donekle sam upoznat sa događajima posle moje smrti", reče
Kruz uz bledi osmeh. "Čitao sam dnevnik - neverovatan je - i... mislim da sasvim odgovara da vas zovem 'ser'."
Karl je jedan dugi trenutak piljio u čoveka, ne znajući šta da kaže. I pored iznurujuće bolesti, Kruz je
delovao... mlado. Nezrelo. "Ja... mislio sam, ser, da biste posle nekoliko dana oporavka mogli vi da preuzmete
zapovedništvo."
Kruz je posmatrao mećavu podataka i prizora sa površine na mnoštvu obližnjih ekrana. "Bili bi mi
potrebni meseci da samo shvatim šta se dešava. Vaše alatke, tehnike i... dok sam dolazio ovamo, u Tunelu 2
video sam ženu koja je izgledala kao leteća pečurka!"
"To je čudovnjakuša, ser", reče Karl. "Oni žive na oko dva klika niz Tunel 2, u sopstvenoj biosferi."
"Ali ta zelena stvar - bila joj je čak i u kosi!"
"To je simbiont koji zadržava tečnosti i povećava obradu kiseonika - ne znam pojedinosti."
Kruz zavrte glavom. "Neverovatno. Kao što rekoh, nemam predstavu o tome kako stoje stvari."
"Ali, nadao sam se..."
"Shvatam", reče Kruz dok mu je spoznaja svanjivala. "Sada kada smo ponovo u unutrašnjosti
Sunčevog sistema, mislili ste da bih možda mogao da pomognem nešto u pregovorima sa Zemljom?"
"Ne, ser, shvatili smo da je to ćorsokak. Ja samo... pa, vi ste kapetan!"
Kruzov osmeh bio je dalek, zamišljen, kao da se zagledao u nešto u velikoj daljini. "Bio sam
kapetan Edmunda, i to nakratko, dok smo ovde kopali tunele i živeli. Ali sada je Halej i sam brod. Već
decenijama putuje pod svojim pravim kapetanom. Ja... ja sam putnik."
"Ne, ser, to nije..."
"Nadam se da jednog dana postanem brodski oficir. Ali ne kapetan. I neću zaboraviti ko je držao
zastavicu toliko dugo."
Kruz pruži ruku. Karl zažmirka, onda lagano pruži svoju, i protrese je.
Sve vreme se nadao da će Saulovi vunderkindovi biti u stanju da ožive Kruza. Sada su to učinili, u
poslednji čas... i uopšte nije primenjen neki čudotvorni lek. Trebalo je da to vidi. Kruz je bio u pravu. Miguel
Orlando Kruz-Mendoza nije bio ništa stariji nego onog dana kada je umro, ali Halej je bio tokom sedamdeset
godina preobražen rukom tog grabljivog, svadljivog, blaženo domišljatog i neoprostivo glupog oblika života koji
je bio previše tvrdoglav da ostane kod kuće i da zaboravi na jahanje na ledenim loptama do zaborava.
Na sopstveno zaprepašćenje, Karl shvati da već procenjuje svog bivšeg kapetana, odmerava
njegovo potencijalno mesto u posadi. Dobar čovek, pomislio je. Daću mu neki posao.

Satima kasnije zatekao se na povratku iz inspekcije nekih zemljoradničkih pećina i novih modularnih
hidroponičkih spirala. Ove su bile domišljato raspoređene tako da izvlače višak toplote iz recikliranih otpadnih
voda, koje su išle obodom u preklapajućim zavojnicama. Ultraljubičasta svetlost izbijala je usled pražnjenja u
hladnoj plazmi duž ose, a ogromne biljke gladno su se pružale unutra, prema njoj. Divio se prometejskom
poslu prebacivanja površinskih kupola u jezgro i kretao se nazad, Tunelom 4, kada ga je lagano tutnjavo
krump otrglo od misli. Izgledalo je kao da dolazi iz samih zidova.
On se uključi u ličnu vezu. "Džeferse!"
-Pratim ga. Akustika ga prenosi na sve strane.-
"Eksplozija?"
-Nema pada pritiska. Mislim da je došlo sa površine.-
Karl uključi brzi indeksni prikaz preostalih površinskih kamera. Većina je prikazivala prizore
paučinastih, naopačke okrenutih Nijagara - uzburkanih vodoskoka pare koji su se uzdizali s leda i šibali u
dugim lukovima prema pokretnom nebu kao od gaze. Sunčeva ultraljubičasta svetlost jonizovala je gas.
Page 214
 Srce komete
Pritisak sunčevih čestica potom je okretao te vodoskoke naviše, povijao tokove u sablasne trake kome.
Nad dalekim obzorjem blok zrnastog leda okretao se čas na jednu čas na drugu stranu, na
kilometar visine u nebu. U blizini je zjapila ogromna nazupčena rupa, i sama izvor svežih isparavanja, zelene i
rubinske niti protezale su se iz jame u lepršavim trakama.
"Seizmičko izbijanje? Ili je možda potez amorfnog leda naglo promenio stanje."
Kada je napregnuta ledena kora popustila, mogla je da se u potpunosti otcepi. To je smesta
prenosilo Sunčevo grejanje na sveže slojeve, koji su prokopavali nove kanale, i s vremenom će još više
produbiti pukotine.
Džefers reče: -Aha, izgleda jest' to. Virdžinija je i tu bila u pravu.-
"Rekla je da se to neće često dešavati do perihela."
-Pa, pretpostavljam da je ovo tek onako, za probu.-
Karl klimnu za sebe i odbaci se dalje. Prošao je grupu čudnih prilika, u potpunosti umotanih u
zeleno i ljubičasto rastinje, koji jedva da su ga primetili. Proveravali su stare zaptivke u potrazi za tragovima
pokušaja ulaska starih Halejevih životnih oblika, koje će ukloniti i zameniti mutiranim oblicima prijateljskim
prema čoveku, koje je Saul razvio.
Još dalje naišao je na dva Saulova klona koji su lagano pratili oživljenog čoveka iz pregratka do
jedne od toplijih prostorija. Klimnuli su zajedno i u jedan glas mu doviknuli: "Ostalo je samo dvadeset
mogućih." Karl se nasmeja.
Sada su bili potpuno razvijene odrasle osobe, sa sopstvenim umovima. Čak su imali iste gestove i
naglasak. Ali nekako nije mogao da misli o njima drugačije nego kao o zamenama za Saula. Činjenica da je
Saul uspešno klonirao sebe, dok su pokušaji da duplicira druge članove posade doživeli neuspeh, značila je
da je njegovo čudno simbiotsko prilagođavanje ključno. Sasvim je bilo moguće da se samo on mogao kopirati
u Halejevoj okolini. I zato su tokom tih poslednjih nekoliko decenija multisauli bili neprocenjivo dragoceni, zbog
otpornosti pred nasumičnim naletima novih bolesti, i zbog svoje neobične unutrašnje discipline. Saul je
upotrebio Džonfonovu opremu za prenos memorije da ubaci čitave komade svoje sopstvene stručnosti u
klone.
Ono što je saznao moglo bi omogućiti drugima da gaje prirodnu decu bez straha. Bilo bi dobro čuti
nalete dečjeg smeha po tunelima. Ali dugi pad prema perihelu kočio je svaku takvu zamisao. Niko nije mogao
podneti saznanje da obećanje detinjstva možda nikada ne procveta.
Karlov kom zazuja i Virdžinija reče: -Sumnjao si u moju prognozu?-
"Ta eksplozija došla je malo rano, zar ne misliš?"
-Ne. Na kraju krajeva, ja se bavim verovatnoćama, gospodine moj, a ne predviđanjima. Ukoliko
hoćeš, zašto ne pozoveš Leftija d'Amarija? On može da proveri moje proračune.-
Nekako ga je staro golicanje i dalje prožimalo kada bi joj koketni ukus protkao glas. "Okej, ne
kukam ja. Nema potrebe da se žestiš. Da li nadgledaš one merače naprezanja koje je Džefers postavio na
sve strane?"
-Razume se. Uvek mogu da odvojim nanosekund ili dva.-
"I?"
-Manji potresi tu i tamo. Mali rasel duž Tunela 2. Ništa zbog čega bi se trebalo uznemiravati.-
"Sjajno. Jesi li malo kljukala kapetana Kruza?"
-Ti si kapetan, Karle. To ti svi stalno govore, makar ti se to i ne dopadalo.-
"Nisam ja tražio taj posao."
-Niko drugi ne bi bio u stanju da izađe na kraj s onim što dolazi.-
On oseti nagli nalet starog gneva. "Ono što dolazi jeste smrt, Virdžinija."
-Ne znam ja za takve stvari.- Glas je bio krut, okolišan.
"Sama si obavila simulacije."
-Mlaćenje brojeva nije stvarnost. Trebalo bi da bar ja to znam, eh, Karle prijatelju? Može doći do
odstupanja u matricama kros-korelacije.-
"Nemoj to da mi prodaješ. Halej uleće preblizu, a suviše je izudaran da bi to podneo. Jedino pitanje
je hoćemo li biti isprženi ili skuvani kada se ovaj ledeni breg raspadne."
-Postoji mnogo nepredvidljivih veličina. Ali možemo preduzeti i neke mere.196
Karl je glatko klizio niz tunel i automatski proveravao ima li pukotina. Ta primedba naterala ga je da
se zaustavi. "Šta možemo učiniti?"
- Odvesti deo površinske toplote prema unutrašnjosti, da bismo smanjili deo naprezanja nastalih
usled razlike temperatura. Drugim rečima, preokrenuti sistem za otparavanje i širiti površinsku toplotu u niži,
hladniji led.-
"A ako deo unutrašnjeg leda ispari? Pritisci..."
-Ispustićemo ih. To će nam pomoći u zaštiti od Sunca.-
"Ah." On oseti priliv nade. "Kako da to nisi ranije pominjala?"
-Upravo mi je palo na pamet. Ja sam ipak samo mašina.-
Page 215
 Srce komete
Iz daljine je čuo blagu huku obalskih talasa, šapat antipasatnih vetrova, udaljenu tutnjavu pribiranja
okeanskih oluja. Virdžinijin metaforični svet unutar mreže. Negde se nečiji glas smejao: "Ke Pii mai nei ke kai!"
Tako da je nekako ipak imala društvo. On se nasmeši. "Čuj, sazvaću sastanak. Treba da
pogledamo..."
Nasmejala se. -Isti stari Karl. Jednog časa gunđaš na sve redom, ali samo dobij problem na kome
ćeš raditi i - premija!-
Porumeneo je. Uvek je posedovala sablasnu sposobnost da bude jedan potez ispred njega. On se
odgurnu niz tunel koji ga je vodio kući.
-Ima dovoljno vremena da se razrade inženjerske stvari, kap'tane. Idi samo svojim poslom.- Golicavi
kikot odzvanjao mu je u ušima. -Lani čeka.-
Tako je i bilo. Nemo ga je zagrlila, pa su se lenjo okretali nasred sobe, u zaboravu. Karl je najzad
ovladao veštinom odlaganja posla u stranu jednom kada se vrati kući, u njihov mali apartman, i ovog puta
ponovo je učinio tako, iako su implikacije Virdžinijih primedbi bile ogromne. Osećao je iskušenje da ispriča
Lani, ali se onda uzdržao. Nada je podgrevana među njima toliko puta tokom decenija, da bi je ubila surova
sigurnost neke nepopustljive astronomske činjenice. I zbog toga je proterao mrzovoljni hor misli i naprosto je
poljubio.
"Au!" Duboko je udahnula. "Prilično smo zagrejani za popodne - naročito posle naporne noći."
"Radimo šta možemo."
"Uskoro idem u smenu. Hajde da ručamo na brzaka."
"Sjajno." On se odbaci prema njihovoj maloj kuhinji u kojoj se moglo raditi samo zbog toga što su
koristili i zidove i tavanicu.
"Uzgred budi rečeno, imaš neki tekst na štampaču", rekla je Lani dok je uzimala sos sa dinstanim
povrćem i mutiranom piletinom od sinoć. "Od Virdžinije."
"Oh?"
Odbacio se do štampača. Ovaj je obično korišćen samo za vanredne situacije ili zabavu, a ne za
uobičajene brodske poslove.
Bila je to pesma.

Priroda ne zna ništa o smrti.

Ni u mačjem lenjem, tankom mjaaauuu
Niti u ludom trzaju antilope
Dok lav sebi obrok pruža.
Niti u plimskom dizanju tromog mora
U skladu s glupim zvezdanim gradijentima
Ili u klimanju cveta, mahnitom plesu bube.
Život je jedino što svet ikada kaže.
U vezi s alternativama ostaje nem.
Samo u nama i našem beskrajnom pokretu napred
Može smrt da živi.
Svaki oštri tren je slobodan.
I sve što može
Možda će i biti.

Karl ju je proučavao, mrštio se. "Poboljšava se."

Lani priđe i polako je pročita. "Uvek me iznova iznenadi", reče ona blago. "Virdžinija je stvarno tu
negde unutra."
Karl zavrte glavom. "Nije ona u stvari unutar ičega. Ona je svuda. Sistem se proširio daleko izvan
pukih Džonfonovih memorija. Ona je sada Halej."
Lani se iznenada okrenu i zagrli ga. "Svi smo mi Halej."
Udisao je njen mirisni topli mošus i osećao da popuštaju stari bolovi. Zbog čega mi je bilo potrebno
toliko dugo da vidim da ova fina žena za mene može biti čitav svet? A šta da to nikada nisam video?
Osećao je Virdžiniju oko njih, doživljavao je čitavu zajednicu Haleja kao matricu prepletenu sa
drevnim ledom. Više nisu bili zakopani unutra i vozili se. Nije bilo persela niti ortovaca. Sada su bili novo,
uzburkano društvo, novi način za mnogostranog primata da se pruži dalje, da bude više nego što jeste. Nisu
bili prosto u središtu starog, mrtvog leda; bili su u srcu komete.
"Aha, valjda jesmo", reče on.

VIRDŽINIJA
Bila je to predstava koju ljudi nikada ranije nisu videli, i vrlo verovatno nikada i neće. Uporno
udaranje lansera tokom više od tri decenije menjalo je orbitu padajuće ledene planine, pomeralo žiže sve
Page 216
 Srce komete
izduženije elipse. Zemljina orbita obgrlila je Sunce i odstupala od kruga za manje od dva procenta. Ali
Halejeva izduženost iznosila je devedeset šest procenata još pre nego što su ljudske mašine počele uporno
guranje. Sada se kriva skupljala sa svakim novim satom i dovodila prodorno leto. Halej nikada nije bačen
toliko blizu nagrizajućeg Vrelog.
Tuneli i hodnici bili su izvrsne akustičke cevi. Kako se led trljao i valjao o nova mesta trenja, ječanje
je odjekivalo duboko po jezgru, budilo spavače - iako je takvih bilo malo kako se ključni sat primicao.
Uz pad od pedeset kilometara u svakoj sekundi, Halej je jurio prema drevnom neprijatelju. Svaki
prethodni susret skidao je po sloj leda sa komete, ali sada je ova tutnjala i uvijala se od novih sila koje su
pokušavale da je zdrobe na nakovnju njenog sunca.
Virdžinija je gledala urlajuću, zaslepljujuću oluju kroz elektronske oči. Kako je svaka kamera
zamirala od udara žaoke prašine i plazme, ona je koristila drugu, iz dubokih dvorana. Sunce se nadnosilo nad
njih dvaput veće nego sa Zemlje. Ali sa površine nije se mogao ugledati užareni disk. Halej se okretao ali nije
video izlaske Sunca. Potez prodornog bleštanja obeležavao je mesto gde su izlivi Vrelog nailazili na poplavu
jona koja je eksplodirala sa Haleja, a pobeda je neizbežno pripadala Vrelom. Razbijeni na atome, jonizovani,
gasovi su skretali, odbijali se u stranu i brisali iznad malog ledenog sveta u namagnetisanom pokrivaču. Ta
uzavrela atmosfera nije bila lojalna prema roditelju, već je umesto toga hitala napolje.
Halejevi dvostruki repovi sada su se razvili do raspona većeg od Merkurove orbite. Izuvijani titravi
barjak plazme sadržao je manje vode od mnogih većih zemaljskih ribnjaka, ali Sunčeva prodorna svetlost
učinila ga je najvidljivijim objektom u Sunčevom sistemu. Napredni stanovnici obližnje zvezde mogli su
razaznati gotovo prave, svetlucave zavese koje su se pružale od središnje zvezde. Rep od prašine, kao
suprotnost, bio je zakrivljena crvenkasta traka, isprekidana tamnim stazama i iskričava od komadića veličine
šljunka i mikronski velikih zrnaca.
Ali oni koji su jahali na ledenoj trunki, koja je ovima bila roditelj, nisu mogli videti najdivniji rep koji je
ikada ukrašavao jednu kometu, u čitavoj istoriji. Dok je ova ubrzavala sve dublje u zvezdin bunar teže,
mrgodna koma nepodnošljive blistavosti proširila se i prožderala čitavo nebo. Zaslepljen, Halej čak nije mogao
ni videti svoju nemezu. Nebo je sjalo svuda.
Virdžinija je pažljivo proračunala taj efekat, jer on je bio ključ. Da je dopustila da Halej ostane bez
obrtnog momenta, sunčana strana vinula bi se do temperature od četiri stotine stepeni, one koju bi čvrsto telo
imalo na tom rastojanju od Sunca. Kako se toplota cedila dublje, ona je sve brže okretala ledeni svet, da bi
ublažila efekat i dopustila noćnoj strani da zrači prema crnilu svemira.
Ali crnilo je nestajalo. Uskoro je sopstveno leto komete odbijalo Sunčevu svetlost nadole, na
senovitu stranu Haleja, iz svih smerova, a temperatura je rasla sve brže kako se primicao perihel.

"Kako izgleda?" Karl je gledao ekrane Centrale s Lani uza se. "Već nam je odletelo dvadeset
metara leda!" reče on oštro. "Koliko dugo će još potrajati pre nego što nas raznese?"
Virdžinija je osećala rastući nivo sukoba. On je bio čovek koji je rešavao probleme, a u ovoj velikoj
krizi nije imao nikakvu ulogu. Poput ostalih, bio je bespomoćni putnik na sopstvenom brodu.
"Bezbedni smo", reče ona umirujuće, koristeći preplitanje tonova u altu, što joj je glas činilo
bogatijim nego što je to original ikada bio.
"Zaptivke tunela?"
"Nedirnute", reče Virdžinija i prikaza kapke sa čeličnim poklopcima na svojim mestima, na dubini od
dve stotine metara unutar svakog tunela. Iza njih, ogromni čepovi od leda zaprečavali su put Vrelom.
"Prestani da se brineš", reče Lani blago i položi ruku na Karlovo rame. "Mogli bismo baš i da
uživamo u prizoru."
Virdžinija je kasnije razmišljala kako je bilo naročito ironično što je Lanine reči podvukla duga
razvučena tutnjava, koja je prodrla u Centralu. Sferična odaja zatresla se, zaškripala. Oprema poiskaka sa
držača.
"Obrušavanje", objavi Virdžinija i nabaci sliku na središnji ekran. Lagana masa snega i leda virila je
kroz zidove tunela i padala, bolno sporo.
"Prokletstvo!" reče Karl, napetog glasa. "Gde?"
"Položaj 3C, kao što su naše projekcije nagovestile."
"Pritisak..."
"Čvrsto zaptiveno. Nema izliva." Virdžinija je proučavala talasni oblik Karlovog glasa i otkrila visok
nivo napetosti. Kada bi samo više slušao Lani...
Osnovna ljudska reakcija na događaje ogromne veličine jeste - zavući se negde.
Virdžinija je to primetila u poslednjim danima pre perihela. Njeni mehovi tumarali su pčelinjakom
tunela i proveravali ima li curenja i naglih vodoskoka lutajuće vreline. Retko su ikoga sretali. Sada je čak i
Stormfild park bio napušten, vrteška zaustavljena.
Ljudi su obavljali poslove, radili po smenama - i zavlačili se u rupe s voljenima, posmatrali kitnjasti
vrtlog napolju preko video-displeja. Džefers je razvio novu vrstu svetlosnog dovoda koji je mogao da se izvuče
Page 217
 Srce komete
iz duboko ukopane kamere i na taj način smanji opasnost, ali i dalje su se cevi pod viosokim pritiskom otvarale
i talasi zapenušanog crvenog blata preplavljivali su mnoge Virdžinijine osmatračke stanice.
Rezervisala je majušni deo osnovne memorije za svoj 'ured'. Tamo je sedela usred zujanja
mašinerije, osećala umirujuće trljanje stolice, treptanje konzola. Volela bih da mogu da odvojim dovoljno
memorije da odem na plivanje, pomisli ona. Mogu da osetim i sopstvenu napetost...
Kao vrsta, razmišljala je ona, Homo sapiens nikada nije istinski prevazišao međe plemena. Istorija
poslednjih stotinu hiljada godina pokazuje kako se pametno prilagođavao sve većim zahtevima. Pod pritiskom
potrebe obrazovao je sela, gradove, narode. Pa ipak, čuvao je pravu toplinu i vrela osećanja samo za uski
krug prijatelja i rođaka. Umreće da očuva pleme, porodicu, susedstvo. Okretanje većim temama uspevalo je
samo uključivanjem finih, dubljih izvorišta.
Zbog toga, sve snažniji pozadinski hor drhtaja, krump zida u padu, tihi, ozbiljni mrmor napregnutog
leda - svi ti zvuci gonili su osoblje unutra. Ne u zajedništvo, već u puteni spokoj i utehu sadruga svemiraca, ili
čudovnjaka, ili Havajaca. Svako je tražio sebi sličnog za ono što su mogli biti poslednji sati.
Izuzev jedne usamljene prilike, koja je retko napuštala Centralu.
"Saule", rekla mu je kada je ćilibarna perjanica briznula sa površine i bacila trake čipkastog svetla
preko poznatog, naboranog lica. Sedeo je dugo pred displejom, um mu je bio daleko dok je ponovo i ponovo
okretao mali kamen u šaci. "Saule?"
"Ah - oh, da?" Izborano lice diže pogled sa komada kamena.
"Sigurna sam da bi mogao da bdiš i negde drugde."
On sleže ramenima. "Stormfild je zatvoren. Nisam trenutno potreban u bolnici. Ne postoji neko
drugo mesto na kome bih naročito voleo da budem."
"Sigurna sam da bi ti Karl i Lani poželeli dobrodošlicu. Budni su, gledaju..."
On diže ruku. "Ne, ostaviću ih na miru. Neću da se guram tamo gde sam peti točak."
"Mnogo brineš zbog tog starog kamena", reče ona, da promeni temu. Okretao ga je u šakama
satima.
On pogleda tamnosivi komad. "To je sa Sulejmanovog odra. Nosio sam ga sa sobom nedeljama i
proučavao. Ali to... to nije ono na šta sam trenutno mislio."
Pogled mu odluta do rashladne jedinice koja je sadržavala šesnaest litara superohlađenog
organskog procesora. Virdžinija pomisli da je razumela.
"Ti si sa mnom gde god da se nalaziš na Haleju, Saule."
On zažmirka, klimnu. "Znam... Samo..."
"Samo ovde, u fizičkoj blizini moje organske memorije, osećaš se mirnije?"
On se nasmeši onim starim, suvim osmehom, neznatno napućene usne i naborane oči zajedno su
prenosile ironiju koja nikada nije bila daleko od njegove sopstvene predstave o samom sebi, znala je to.
"Toliko sam očigledan?"
"Za onu koja te voli, da."
"Postoje trenuci kada poželim..."
"Da?"
"Mogao sam da pronađem način da te kloniram."
"Tako da bi me poznavao - ili nekoga sličnog meni - u puti?"
"Sećanja samo pogoršavaju neke stvari."
"Postoje..." Nije osećala pravo oklevanje, a, u svakom slučaju, s njenom brzinom neodlučnost bi
potrajala samo nekoliko milisekundi, ali morala je da održi crte žive osobe. "... Postoje naši snimci."
On se suvo zakikota: "Znaš koliko puta sam ih puštao."
Nagoveštaj stidljivosti, da. "Mogla bih... da ih obogatim sobom."
"Ne!" Tresnuo je pesnicom u mrežni naslonjač. "Hoću pravu stvar, pravu... tebe."
"To će i biti."
"Kada smo snimali sebe, to je bilo zavitlavanje, kao par koji se u spavaćoj sobi slika polaroidom.
Nikada nismo nameravali da ih samo jedno od nas pušta." On zavrte glavom. "Na ovaj način, bez tebe - bez
prave tebe..."
"Ali ja jesam ja. Stvarnija od bilo kakve holo-slike! A ako uđem u senzorsku vezu, to je kao da si se
sreo sa jednom starijom i verovatno mudrijom Virdžinijom. Sa mnom."
Saul se ranije opirao tom predlogu, iz razloga koje nije u potpunosti shvatala. Ali sada, možda zbog
pritiska samoće koji donosi opasnost, on diže glavu i pogleda pravo u njenu optiku. "Ja... hoće li tako biti?"
Znala je da ne može da garantuje da će to biti neka originalna Virdžinija, očuvana u ćilibaru. Ona
nije više bila osoba koja je potekla u pretrpanu ličnost Džonfona i potpuno je preplavila. Lagana evolucija i
samoizazvano napredovanje preveli su je preko ogromnog rastojanja tokom tih godina. Ali Saul to nije morao
znati, baš kao ni bilo ko drugi, i to je za njega bilo uteha.
"Dođi do mene, Saule."
On odloži kamen i posegnu za neuralnim priključkom. Na svoje iznenađenje, osetila je nemir.
Page 218
 Srce komete
Možda će to i za nju biti povratak.

Neposredno pre perihela Sunce prekide da se povlači prema jugu i ponovo poče da se diže. Kako
je disk rastao, pomerao se prema ekvatoru. Bilo je večno podne dok je kometa podrhtavala i eruptirala pod
beskrajnim bleskom. Južna hemisfera, dubljena i bušena mesecima, sada se hladila kako je sever dolazio
pod opaki napad.
Sublimovana voda i ugljen-dioksid odnosili su toplotu sa trunke koja se brzo okretala. Površina joj je
ispucala na mnogo mesta, sledeći oslabljujuće otiske koje je čovek otisnuo u njoj tokom sedam decenija.
Sveže isparljive materije sublimovale su i eksplodirale. Oštri odlomci čileli su u okrnjke za nekoliko minuta, kao
oglodani peščanim mlazom. Sitnije kamenje podizalo se i obrazovalo lebdeće štitove koji su privremeno štitili
led ispod sebe, a onda bi bili oduvani da se pridruže pribirajućem repu od prašine.
Na severnom polu, do tada pošteđenom onog najgoreg, grabljivo Sunce duboko je zagrizlo. U
vreme velikih zaraza, neke sekte zakopavale su nepovratno mrtve duboko u led u blizini pola. Sada ih je Vrelo
pronašlo.
Nekim slučajem, prizor je bio vidljiv preko svetlosnog dovoda koji je izlazio na površinu u
zaštićenom uglu tačno na severnom polu. Eksplozije gasova ispod njih podigle su omotane mumije i zavitlale
ih prema nebu. Paleća vrelina oslobađala je jonizovani kiseonik iz leda i tela su planula, osvetljavajući predeo
trenutnim narandžastim lomačama. Te buktinje bačene su, okrećući se i plamteći, naviše i napolje, nasuprot
ogromnim, neznanim silama. Visile su u nebu duge trenutke, nalik na udaljene svetlucave zamkove, a onda bi
žmirnule i ugasile se, zaranjajući zauvek u reku koja je kuljala iz Sunca.

"Prokleto bilo! Prošli smo ga!"

Karlovo zapanjeno lice umešalo se u studiju 3D konstrukcije, koju je menjala. Upotrebio je prioritet
da se probije u glavni tok njene ličnosti.
"Da. Možete da se radujete", rekla je toplo.
"Kako si to izvela?"
"Vektorska mehanika, ništa teže od toga."
"Bila si divna!" Lani je sedela pored Karla, očiju eaširenih od čuda što je živa. Virdžinija iz daljine
shvati da su stvarno očekivali da izginu.
"Rekla sam vam verovatnoće", reče Virdžinija. "Svakako ste..."
"Zaključili smo da nas samo hrabriš!" Karl se nasmeja.
"Stavila sam proračune na raspolaganje, ti ludo." Virdžinija pusti da laki kikot poprati tu rečenicu,
razmišljajući o tome da bi, da ju je iko stvarno proverio, taj otkrio da je u stvari prijavila verovatnoću
preživljavanja od tri prema jedan, kada je ova u stvari bila samo pedeset dva procenta. Ali bila je sigurna da
niko neće obaviti čitav složeni proračun. Tokom trideset godina, svi su došli dotle da se pouzdaju u nju, baš
kao što su računali na Saulova bio-čuda.
Lani je bila blistavih očiju, puna iščekivanja. "Kada možemo napolje? Hoću da ponovo gajim neke
biljke na Suncu."
"Za najmanje pola godine", reče Virdžinija ozbiljno. Otkrila je da su ljudi izjave više primali srcu
ukoliko su bile protkane oštrijim suglasnicima i ponekim bas tonom.
"Nema veze, imaćemo mi mnogo posla unutra", reče Karl i s ljubavlju pljesnu Lani po stražnjici.
Virdžinija je tačno znala šta mu je na umu. Bilo je to, implicitno, u čitavom njegovom psihološkom
profilu, istina, ali intuicija joj je rekla više. Karl se emocionalno učaurio decenijama, i to je bilo ključno za
opstanak Halejevog jezgra. Sada su vreme i okolnosti odradili svoju neobičnu čaroliju i on je bio slobodan.
Mladi Karl nije mogao - i to nije ni činio - da odgovori na Lanine neme darove. Ovaj iskusniji, mudriji Karl
mogao je, želeo je, i trebalo je to da učini.
Negde u sabijenim dubinama organske memorije zaplamsa titraj humora i ironije. Dobija ono što
mu je bilo potrebno, makar to i ne bilo ono što je želeo. Virdžinija pribeleži sebi da provede Lani kroz 'rutinski'
lekarski pregled za četrdeset dana.

Bockava oluja narastala je. Iako su preživeli ono najgore u perihelu, zaostala toplota i dalje je curila
prema unutrašnjosti. Virdžinija je slala ljude, žene i mehove da zaptivaju tunele koji su se urušili, čitave zone
tunela čiji zidovi su počeli da prskaju i isparavaju.
Zagrejan u vakuumu, led sublimuje direktno u paru, bez prelaska u tečnost. Kada je izbrazdana
koža Haleja oduvana, Virdžinija je otpočela svoj veliki eksperiment.
Grupe ojačanih mehova otisnule su se s erodiranih ždrela tunela. Oni su postavljali ploče amorfnih
silikata, pesak i blato osušeni, prosejani i sabijeni tokom godina rudarenja. Hitro su širili ogromna polja
međusobno povezanih, škriljčano crnih pokrivača po dobro odabranim mestima u blizini Halejevog ekvatora.
Ovi su bili preteški da ih sublimujuće pare odozdo odgurnu, a mehovi su se dvostruko osiguravali time što su
ukucavali i kablove koji će ploče držati.
Page 219
 Srce komete
Efekat se pokazivao bolno sporo. Sada se Halej okretao sa danom od samo tri sata. U tačno
proračunatom trenutku, silikatni štitovi sprečavali su Sunčevu svetlost da dođe do leda. Iznad te oblasti, izliv
gasa se smanjivao. Sa drugih površina se nastavljao, i ta razlika u potisku, udružena nad obrtnim licem Haleja,
počela je da mu sićušno menja orbitu. Astronomi su još davno opazili taj 'efekat rakete' na rotirajućim
kometama na kojima su se privremeno otkrila polja prašine, ali je to uvek dolazilo spontano i bilo privremeno.
Sada je rađeno namerno.
Virdžinija je iskorišćavala mehove bez milosti. Neki su se pregrevali i kvarili, drugi su bili zdrobljeni
između ogromnih ploča dok su se gurali i zanosili u oluji gasa koju je gonilo Sunce. Na njenu zapovest, mogli
su da okrenu ploče postrance, tako da su zaštićene oblasti odjednom oživljavale i bljuvale ćilibarne perjanice.
Uporno, odlučno, svirala je dinamičku simfoniju sa mahnitim uraganskim silama koje su tukle mehove i njihov
teret. Danima, zatim nedeljama, usmeravala je gnevnu paru sa Haleja na nove puteve. Neuravnoteženi
potisak usaglašavao se duž orbite komete, uporna ruka koja ih je gurala prema novoj orbiti.

Četiri meseca posle perihela, Virdžinija je čekala ono neizbežno. Koristila je nove nizove
infracrvenih i mikrotalasnih radara, usredsređene prema očekivanoj kupi na nebu.
Prvi je bio spor i mali, čudo tehnologije prikradanja. Uhvatila je nagoveštaj širokih prozračnih krila
koja su Sunčevu toplotu zračila u stranu. Samo je njena mikrotalasna mreža u faznom nizu, na frekvenciji od
deset gigaherca, uhvatila njegovu slabu senku. Raširila je paučinaste žičane prijemnike preko zapremine koja
je premašivala stotinu kilometara, da bi dobila veću rezoluciju. Da je ovaj bio brži, možda ne bi uspela da na
vreme integriše različite signale. Ovako, spalila je stvar zatubastog nosa na deset kilometara od Haleja.
Iza nje, nekoliko trenutaka kasnije, stiglo je nešto krupno i nespretno. Koristilo je Sunce kao
pozadinski zaklon i ubacilo se u blistavoplavu Sunčevu buktinju koja je nikla samo sat ranije iz velikog
magnetnog luka.
Potkačila ga je laserskim udarom, osećajući kako joj jeza prolazi kroz um. Nikada ne bi primetila
slabašni, izdajnički titraj ultraljubičastog koji je odavao dolazeću bojevu glavu... osim što je posmatrala buktinju
kao deo trenutnog istraživačkog programa. Džefers je bio u pravu kada je zahtevao da se zadrže
specijalizovani uređaji za naučnu dijagnostiku: isplatilo se neprekidno učenje.
Treći je bio brz, primicao se sa stotinu kilometara u sekundi i još ubrzavao pogonom sa lakim
jonima. Virdžinija se pitala zbog čega su ostavili uključen elektrostatički akcelerator, budući da je zbog njega
projektil bio mnogo vidljiviji. Pucala je na njega sa nedavno vaskrsnutih lansera, i sa kašnjenjem do dve
sekunde, sa punim poverenjem, čekala na potvrdu uništenja.
Ova nije stigla. Njen fazni niz rekao joj je zašto. Stvar je bočno manevrisala i izbegavala gvozdenu
tanad. Očigledno je bila u stanju da uhvati mikrotalasno zujanje lansera i da vidi dolazak tanadi.
Smesta je ispalila sve upregnute nizove lasera.
I ovi su promašili. Ali tada je bilo ostalo samo četiri sekunde i ona čak nije imala vremena ni da
uključi alarme po tunelima Haleja.
Očajnički, ona pojača nivo snage gigahercne mreže za teravat i prebaci sistem sa PRIJEM na
PREDAJA. Niz nikada nije upotrebljen na takav način. Na kratki čas mogao je da pošalje pozdrav civilizaciji sa
druge strane same galaksije, samo da je neko slučajno gledao prema snopu. Tanjiraste antene od paukove
mreže mogle su da sondiraju i pogađaju. Virdžinija ispali impuls elektromagnetne energije na preciznu tačku
koja je plivala u njenom triangulisanom viđenju sveta.
Ovu bojevu glavu opremili su sigurnosnim upaljačem. Kada je elektromagnetni tornado naleteo na
nju, um u čipu ispalio je sabijene eksplozive pre nego što su ovi mogli da ispare. Ekvivalent dvadeset
megatona paleće fuzione energije rascvetao se u crnom nebu iznad Haleja i podigao bleskom spaljenu
belokosnu maglu sa izbrazdane površine.
Tokom čitave bitke Virdžinija nije upozorila nikoga. Ljudi, žene i porodice nastavljali su svoje živote
neuznemireni. Tek kada su se radnici na površini začudili zbog nagle sjajne buktinje, pozvala je Karla i prenela
mu vest da je njihova velika bitka došla i prošla u vremenu koje je Karlu bilo potrebno da spusti šoljicu kafe.

KARL
"Ima li traga drugima?" upita Karl napeto.
"Nikakvih", reče Virdžinija. "Proširila sam potragu na svetlosni sat oko nas i ništa nisam našla."
Lani dolebde u Centralu, lica smrknutog i bledog. "Čula sam tvoju objavu, Virdžinija. Koliko su nam
blizu prišli?"
"Kako reče vojvoda od Velingtona posle Vaterloa..." Virdžinijin glas pređe na teški, aristokratski
britanski naglasak: "Bilo je to prokleto blizu."
"A pokušaće ponovo, ukoliko produžimo planiranom putanjom", reče Karl trezveno. "Neće dopustiti
da upotrebimo susret sa Jupiterom da nas vrati u unutrašnjost Sunčevog sistema. Imaju godine na
raspolaganju da pucaju na nas, ne zaboravite. Kada se vratimo prema unutrašnjosti, ponovo će udariti. Možda
ni taj napad ne uspe. Ni sledeći. Ali na kraju..."
Page 220
 Srce komete
"Te ubice!" kriknu Lani. "Bili smo spremni da prihvatimo karantin, ali to za njih nije bilo dovoljno! Da
bi se zaštitili od svake mogućnosti izlaganja Halejevim oblicima, sve bi nas pobili."
Karl oseti neizbežnost onoga što je imao da kaže, kraj tolikih nada. "Vreme je da se suočimo sa
činjenicama. Ne možemo da se vratimo iz hladnog."
Lani se namršti. "Ali to znači..."
"Tako je. Moramo da izaberemo putanju koja će nas posle Jupitera odvesti napolje. To je jedini
način da ostanemo izvan domašaja Zemlje."
Virdžinija upita: "Misliš da će to biti dovoljno da zaustavi Zemlju?"
Karl zavrte glavom. "Moraćemo da se nadamo tome. Zacrtaćemo kurs koji će nas odvesti daleko u
spoljašnji deo Sunčevog sistema."
Lani ga je gledala i grizla usnu, nema.
"Nekako", reče polako Virdžinija, "ne verujem da će biti zadovoljni bilo čime, osim izlaznom
orbitom."
Lanine oči se razrogačiše. "Šta? Da potpuno napustimo Sunčev sistem?"
"Delotvorno." Virdžinija saosećajno reče: "Tada će biti ubeđeni da Halejeva obličja nikada neće stići
do Zemlje."
Karl klimnu. "Nema svrhe da nas gone. Preskupo, u svakom slučaju."
"Šta ćemo da radimo tamo?" upita Lani u neverici.
"Živećemo. Umirati." Karl je piljio, ne videći ništa, u glavni ekran po kome su se talasale brojke. "U
Ortov oblak..." reče on kao iz daljine. "Tamo bi trebalo da postoje trilioni ledenih svetova, velikih kao asteroidi.
To je i Halej bio, pre nego što ga je neko guranje, možda od zvezde u prolasku, bacilo u unutrašnji sistem."
Lani sumnjičavo upita: "A jednom kada budemo tamo? Možemo li ih upotrebiti kao sirovine?"
On sleže ramenima. "Možda. Imaćemo stotine godina za razmišljanje na putu napolje."
Lani se smesti u mrežu, sabranog lica. "Svi ćemo do tada biti mrtvi, čak i uz pregratke za san."
Karl oseti neobičnu, daleku potištenost. Nekako je znao da nikada neće otići sa tog mesta.
Predavali su ne samo sebe, već i sve buduće Halejeve generacije, spoljašnjoj tmini bezgraničnih nepoznanica.
Bežimo u ponor.
Lani reče: "Pretpostavljam da moramo... da planiramo ono što možemo, a ne ono što bismo radije."
Život je niz prevazilaženja usuda, jedan po jedan, pomisli Karl. A znao je i da to mogu učiniti ukoliko
naprosto odbiju da se prepuste očajanju. Ukoliko budemo imali nešto za šta ćemo živeti.

SAUL
Godina 2141.
Polovina Stormfild parka pretvorena je u dečji vrtić. Stari centrifugalni točak ojačan je da bi se brže
okretao i davao je punu desetinu zemaljske teže da bi pomagao da mlade kosti porastu jače. To jeste bilo
teško za neke iz stare generacije, pa ipak su često dolazili, kada bi bili slobodni od posla, da slušaju kako
visoki prodorni glasovi vrište u igri i smehu.
Saul se isto tako osećao dok je pažljivo koračao travom oivičenom, zakrivljenom stazom na rubu
parka-točka, gde su hologrami odavali privid gradskog predela odmah iza niske žive ograde, s nebom
pegavim od toplih vlažnih oblaka. Majke i radnice vrtića brinule su se za rastuću gomilu razgalamljenih bića,
gledale kako se igraju, divile se bistrookoj, vitkoj lepoti.
Deca su spasla Halejevu koloniju... ako ni na koji način, onda olakšanjem duše onih koji su sada
znali da više nikada neće videti Zemlju, Mars, asteroide ili neko nepoznato lice.
Mi smo prvi zvezdani brod, počeo je Saul da shvata, dva ili tri veka prerano.
Oh, Halej je i dalje bio vezan za Sunčevu kecelju, ali njihov brod-dom sada je bespovratno bio na
kursu prema spoljašnjem oblaku, gde su trilioni ledenih lopti lutali u ne toliko praznom potezu između zvezda.
Tuđinska teritorija. Živeće ili umirati zahvaljujući sopstvenoj domišljatosti, koristeći sve ono što su poneli sa
sobom.
O toj temi Saul je upravo dovršio značajnu studiju, spisak genetskih rezervi koje stoje na
raspolaganju sledećim generacijama. Pitanje je bilo bitno, jer je označavalo razliku između preživljavanja
kolonije i dugog, sporog pada prema degeneraciji i smrti.
Ima dovoljno heterozigota, zaključio je on. Bogat presek tipova koji naseljavaju staru Zemlju.
Trebalo bi da obezbedi dovoljno raznolikosti. Naročito sa brojem mutacija koji očekujemo. Veći problem biće
održavanje dovoljno velike populacije.
Halej je za sada imao dovoljno rezervi da se kolonija održi do neodređene budućnosti. Deuterijum
dobijan iz leda snabdevaće fuzione reaktore - sada premeštene na površinu da se višak toplote smanji na
minimum - sve dok ne budu stekli dovoljno veštine da sklope protonski generator prema jednom od foboskih
nacrta. Njihova veština u recikliranju i ekološkom održavanju već je bila upečatljiva, a rašće.
Ukoliko njima bude pažljivo raspolagano, trilioni tona leda i ugljovodonika mogli su održavati
nekoliko stotina ljudi odjednom - zajedno sa njihovim biljkama i životinjama - u životu tokom nekih stotinu
Page 221
 Srce komete
generacija.
Upravo dovoljno vremena. Jer za nekoliko hiljada godina, sunovratna brzina komete počeće da se
smanjuje, kako se ova bude primicala novom afelu, tamo gde je Vrelo samo najsjajnija zvezda. A napolju su
lagano lebdele stotine milijardi drugih velikih gromada primitivne materije preostale od rođenja Sunčevog
sistema. Jednom kada im se trenutna gotovo hiperbolična brzina smanji do pukih metara u sekundi, trebalo bi
da se ukaže mnogo prilika da se dograbe druge glave kometa.
Saul se zaustavio na tački gde se živa ograda postavljena radi bezbednosti otvarala prema obodu
zakrivljenog točka. I dalje je razmišljao o slikama koje mu je Virdžinija pokazala pre samo nekoliko minuta na
malom proplanku podno njene kućice za čaj... simulacijama onih dana, sada toliko udaljenih, kada će ljudi i
mehovi Haleja gurnuti svoj iznureni, istrošeni stari dom u blizinu svežih, novih ledenih čestica u velikom crnilu.
Možda će dograbiti dve, tri ili više, i ponovo se odvojiti, na novim kolonijama.
A odatle? Virdžinijina simulacija nije imala granice. Ortov oblak bio je prostran a ljudi su bili prilježni
kolonizatori.
A Ortov oblak našeg sopstvenog Sunca dodiruje se sa kometnim obalama drugih zvezda...
Slika koju mu je predstavila bila je zastrašujuća. Ona već razmišlja u eonima... biće mi potrebno
mnogo duže vreme da se naviknem na takvo razmišljanje. Moj sopstveni stil besmrtnosti drugačiji je. Zadržava
osećaj vremena kao ne baš prijatelja.
On prođe pored Lani Ngujen-Ozborn koja je sedela na klupi u parku ispod patuljastog javora i
pazila svog novog sina. Njeno najstarije dete - mala Anđelika - igrala se po travi u blizini.
Lani se nasmeši i mahnu. Saul se iskezi. Razgovarali su pre samo sat vremena, kada je pošao da
se vidi s Virdžinijom. Trebalo je da večera sa Karlovom porodicom tokom te večeri. U međuvremenu, imao je
još posla.
Prizor zemaljskog grada raščisti se kada se njegov deo točka približio nivou tla. On kroči kroz prolaz
u zaštitnoj živoj ogradi u mikrogravitaciju Halejevih pećina i pusti se da odlebdi do ograde za kočenje od
mekog peska. Oblak čestica dunu okolo kada je sleteo, onda se polako spusti na pod.
On se odbaci prema izlazu koji je vodio prema njegovoj laboratoriji. Napola živa sfinkterska komora
puštala ga je kroz tunele uz blagi vlažni zvuk.
Pregled genetskog stanja pružio je veoma dobre vesti - iako ga je podsetio na to da mu ni on ni
Virdžinija nikada neće doprineti. Svi njegovi kloni bili su sterilni, a njeno fizičko telo još davno je postalo deo
ekosfere.
Možda je to bilo i najbolje. Jer njegovi kloni će biti tu dok generacije budu dolazile i odlazile.
Naslednici Karla, Lani, Džefersa i Margerite mešaće gene, slagati i preslagati dok se ne pojavi nova vrsta
čovečanstva. Kada bi svi ti modeli 'Saula Linca' takođe imali decu, tokom vekova pokvarili bi proces.
Bože sakloni! On se nasmeja na tu misao. Davno se privikao na ironiju situacije... mudru
konstrukciju svoga blagoslova i kletve.
Ali sada ga je okupiralo drugo istraživanje. Nešto još važnije. Više zapanjujuće.
Dole, na kraju jednog malo korišćenog hodnika, Saul izgovori šifrovanu frazu na aramejskom i vrata
zasiktaše i otvoriše se. On promaknu pored genetski konstruisanog stražarskog baziliska u svoju ličnu
laboratoriju. Postavio je neuralni priključak na mesto još pre nego što mu se telo postavilo u vodoravan položaj
na mreži.
Program... Kamen večnosti... naredi on ličnom kompjuteru. Boje zatitraše i smiriše se.
Slika na središnjem holo tanku prikazivala je onu duboku tajnu odaju u srcu oblasti čudovnjaka, gde
je Sulejman Uld-Harad sreo svoju veru na sopstveni način. Rogati odar od rezbarenog kamena obrtao se na
holografskom prikazu.
Sa desne strane, drugi pokazivač prikazivao je uzorak uzet sa te drevne stene - simetrična fosilna
rebra koja su ocrtavala oblike stvorenja jednog veoma drevnog mora.
Još ekrana talasalo se od podataka, mikroskopskih gro-planova, detaljnih izotopskih profila.
Već godinu dana Saul je ponovo bio u vezi sa stručnjacima na Zemaljskoj strani. Kada je potvrđeno
da je Halej na gotovo hiperboličkoj putanji, histerija na Zemlji se primirila. Krivica i stid išli su s onim što se
puštalo tih dana na kanalima za novosti. Neki darovi koje su kolonisti poslali takođe su produbili osećaj da bi
trebalo održavati vezu sve dok se planete ne izmešaju sa previrućim šumom Sunca i dok se svaki razgovor
između braće ne okonča siktanjem statičkih smetnji.
Zemaljski naučnici radili su na njegovim podacima i potvrđivali pojedinosti onoga što je već
razrađeno u opštim crtama.
Pre gotovo pet milijardi godina - u jednom od gasovitih, prašinom bogatih spiralnih rukavaca koji su
protkali Mlečni put poput tananih žbica vatrometnog točka - mlada, masivna, vrela zvezda besno je prošla kroz
svoj kratki život i eksplodirala u titanskom rasprskavanju supernove. To radeći, zasejala je okolni svemir
blistavim oblacima teških elemenata, od ugljenika i kiseonika do plutonijuma i osmijuma... sve zakuvano dok je
plavi džin prolazio kroz kratku ali veličanstvenu mladost. Izuzev vodonika i helijuma, svi elementi koji
sačinjavaju planete - i ljudska bića - nastali su na taj način, iz velike eksplozije prvobitne topline i svetlosti.
Page 222
 Srce komete
Supernova nije samo izbljunula velike mlazeve teške materije u svemir. Ona je takođe stvorila
mamutske udarne talase, koji su sabijali međuzvezdani gas i prašinu i obrazovali vrtloženja i obrtne nakupine.
Otpočet je Džinsov kolaps - tako imenovan po velikom astronomu iz dvadesetog veka. Tu i tamo
među sabijenim, metalom obogaćenim oblacima kovitlaci su se kondenzovali, zaravnavali, obrazovali blistava
središta... sunca.
A oko tih novih zvezda prikupljali su se sićušni komadi, od stenovitih tela, u većoj blizini, preko
ogromnih, gasovitih svetova, do udaljenih, prostranih rojeva majušnih nakupina smrznute pare...
Sva geohemija je do sada datirala od supernove koja je otpočela obrazovanje Sunčevog sistema.
Nikada u ljudske ruke nije dospela materija koja je poticala odnekud izvan tog razdoblja. To jest, do sada.
Stena koju je Sulejman Uld-Harad pronašao pod Halejevim srcem nije imala nijedan od izotopskih
odnosa sa kojima su naučnici bili upoznati. Poticala je iz potpuno drugačije epizode postanja.
Ovo bi se dopalo Žoaou Kviverijanu, pomisli Saul. Žalio je zbog gubitka dobrog uma u ludilu onih
dugih godina beznađa.
A i Otisu Sergeovu. Nadam se da smo ipak naučili lekciju.
Završni podaci razmotaše se pred njim, potvrda nekoliko godina nagađanja i truda.
Dokazano. Stena je poticala iz okeanskih sedimenata položenih davno pre nego što je Zemlja
počela da se kovitla i obrazuje iz kosmičkih otpadaka. Male životinje, čijim fosilima je ušao u trag, plivale su po
morima ne mnogo različitim od zemaljskih, sastava ne nešto bitno drugačijeg. Ali, živele su pre nego što je
Sunce bilo tek samo zvezda koja će zažmirkati po njihovim nebesima pokrivenim oblacima.
Saul je čitao delove poruke sa Zemlje.
Radijaciono oštećenje kristalnih sastojaka nagoveštava veliku blizinu eksplozije. Ne više od četvrtine
svetlosne godine od supernove.
On podiže komad stene, sada uglačan od držanja u rukama. Planeta sa koje je ovo došlo mora da
je kružila oko manje zvezde koja je imala tu nesreću da se našla u blizini džina kada je ovaj eksplodirao,
razneo je u komadiće i rasuo joj parčad po dimnim prstenovima spiralnih rukavaca.
Da li je te noći bilo posmatrača? pitao se on. Da li je inteligencija mogla dići pogled, znajući šta
dolazi, da li je pravila mahnite planove ili utučeno čekala?
Verovatnoća je bila protiv toga. Verovatno je planeta imala samo životinje i vegetaciju, a kraj je
došao brzo, bez nagoveštaja. To nije činilo događaj manje zastrašujućim, ili manje biblijski užasnim.
Sva domorodačka stvorenja, od mikroba do pametnih životinjica... sva su izginula u samom procesu
koji je najdirektnije doveo do Zemljine sopstvene avanture.
Kakva vaseljena, pomislio je.
Sada je bila gotovo sporedna tema da je to istovremeno pomagalo da se objasni prisustvo života na
Haleju. Najpre gotovo u neverici, naučnički umovi Zemlje najzad su zaključili da su delovi biosfere raznete
planete morali biti preneti udarnim talasom da bi se smrzli u dubokom svemiru. Komadići stene - i čak nekada
žive materije - poslužili bi kao idealne klice oko kojih su se mogli okupiti gasovi spoljašnjih ivica novog
Sunčevog sistema. Halej se očevidno kondenzovao oko komada stare planete, na onaj način na koji se kišne
kapi pribiraju oko lebdećih trunki prašine na vlažnom nebu Zemlje.
Nikakvo čudo da su tragovi bili bogatiji što se dublje zalazilo u kometu. Već je postojala matrica oko
koje su se prikupljale prebiotične komponente presolarne magline.
Saul se upita koliko se drugih kometa obrazovalo oko takvih klica. Ne mnogo, zamišljao je. Imali
smo sreće, pretpostavljam, pomisli on ironično.
Ili su stare priče o kometama koje donose katastrofe bile istinite? Da li je bilo moguće da se Zemlja
'osvežavala', s vremena na vreme, novim dozama drevne biologije koja je lebdela niz atmosferu svaki put
kada je neka kometa prošla blizu nje? To bi pomoglo da se objasni zbog čega su životni oblici toliko
podudarni. Zemaljski život neprekidno je ugrađivao nove komade i deliće iz skladišta dubokog svemira.
U nekom smislu, stara uništena planeta i dalje je živela. Delovi predrevnog organskog koda lebdeli
su u svima njima, a naročito u kolonizatorima Haleja. Posle svih smrti i straha ranih dana, bilo je ironično što
će se ispostaviti da je to blagoslov na duge staze, jer je doprineo raznolikosti koja će im biti potrebna u
vekovima što su pred njima.
Možda ljudi Haleja više čak nisu bili 'ljudski', ne u klasičnom smislu. Ne na onaj način na koji su se
razvijali ljudi na Zemlji i pripremali za sopstvenu eksploziju po Galaksiji.
Oni će otići do zvezda. Skakaće od jedne blistave tačke do druge, obitavati tamo gde teža čvrsto
zakrivljuje prostor a sunca kuvaju teške stenovite svetove.
S druge strane, mi ćemo putovati polaganije. Ali imaćemo pravu vasionu... onaj prostor između.
Prisetivši se simulacije koju mu je dala Virdžinija, Saul se nasmeši.
Preko neuralnog priključka on oseti nežni dodir prisustva. Ponovo prisluškuješ, draga? projektovao
je on.
Da, ljubavi. Mogao bi baš i da se privikneš na to. U ovom smo zajedno, i to na duge staze.
Da. Nasmešio se. Jer kada ovo telo koje nosi bude davno nestalo, njegova sećanja putovaće sa
Page 223
 Srce komete
drugim klonom... i nastavljati da vole Virdžiniju. Jevrejin Lutalica i Gospa u Mašini... biće izvor koristi ljudima i
služiti ih dokle god bude ikoga ko ih želi u okolini.
Besmrtnost je služba, pomisli on.
Držali su jedno drugo u hladnim, elektronskim rukama. I oboma se učinilo da čuju, slabašan i
vilinski, u daljini, tihi, potvrdni smeh.

VIRDŽINIJA
Lani je cupkala bebu na kolenu i izazivala prestrašeno i oduševljeno cičanje. Karl se ozareno
smešio na veseli par i nastavljao da pumpa na mašini za vežbu. Morali su da provode polovinu vremena u
G-točku da bi ugradnja kalcijuma kod dece bila normalna. Desetina G bila je teška, ali nije predstavljala pravu
nevolju.
"Hoćeš da posetimo tetu Džini?" upita Lani bebinu stariju sestru, koja klimnu s palcem u ustima.
Pojavi se svetlucanje, poče da visi u vazduhu. Onda kroz njega koraknu preplanula Virdžinija i
mahnu. "Ćao, ribičoni. Sve spremno za surf. Zanima li vas?"
Mala Anđelika nasmeja se, a beba zaskiča od radosti. Lanin drugi porođaj bio je, po Saulovim
rečima, 'dosadno normalan'. Oba deteta kao da su dobijala težinu dok ih je Virdžinija gledala; svakog dana
bila su sve teža, a jela su kao mećava.
Karl mahnu niz točak, prema zelenoj divljini Stormfild parka. "Misliš da bismo ikada mogli tamo da
postavimo jezero?"
"A onda da na njemu napravimo talase?" upita Lani lukavo.
On klimnu. "Anđelika će verovatno hteti da kopira tetu."
"Ma hajde", reče Lani. "Postoje neke stvari koje nismo u stanju da izvedemo, znaš?"
Karl se isceri. "'Oćeš se kladiš?"

Virdžinija se sećala pada u Jupiterov gravitacioni bunar. Bilo je to vreme napetosti i kajanja.
Njeno krojenje vetrova sublimacije nakrivilo je Halejevu orbitu, dodalo brzinu. Razlika u odnosu na
prvobitnu putanju neprekidno se povećavala dok su lanseri bez prestanka tukli.
Bilo je to tek malo skretanje u astronomskim pojmovima. Ali bilo je ključno.
Prišli su iza Jupiterove hitre putanje, a ne ispred nje. Prohujali su kroz protonsku kišu ogromnog
magnetnog pojasa, videli kako tačkasto lice Joa izbacuje bezbojne vulkanske pozdrave.
Prolaskom iza džinovskog sveta, Haleju je dodat zalet, a ne oduzet. Umesto da okrene nazad,
prema unutrašnjosti Sunčevog sistema, glava komete još je više ubrzala i jurnula od Sunca. Usijani džin sada
je počivao iza truna koji se hitro smanjivao, a zraci i uticaj slabili su mu svakodnevno.
Dok su zaokretali oko trakama pokrivenog Jupitera, Virdžinija je pažljivo proučavala lica osoblja
koje je posmatralo ekrane. Zgledali su se, shvatajući ogromnost onoga što su učinili.
A sada, godinama kasnije, turobno razočaranje tih dana oslabilo je. Proći će vekovi pre nego što
dođu do stvarno bogate oblasti, gde su se ledeni svetovi okupljali u velikim oreolima, poput pčelinjih rojeva.
Razdvajala su ih ogromna rastojanja, ali u međuzvezdanom prostoru takva putovanja zahtevala su malo
energije.
Te daleke ledene lopte mamile su ih, bile su to sveže zalihe metala i isparljivih materija. Doći će
sledeća generacija, pa sledeća. Zasluživale su te izvore; zasluživale su priliku, nadu.
Karl, Lani - zapravo, svi oni - bili su zahvaćeni u klupko polaganog nestajanja.
Ali će Saul možda bivstvovati večno, ukoliko ga ne uzme neka nesreća. A čak i ako umre, tu su bili
njegovi klonovi. Uvek će joj biti na raspolaganju neki Saul.

Bes, osujećenje, očaj - došla je do toga da ih prepoznaje kao privremeno osvetljenje pojedinačne
duše, sevanje munje preko trajne tmine. Ljudi su imali vreme reakcije, koje se razvilo evolucijom usled
potrebe da se grabi, bori, hrani, beži. Nisu bili uslovljeniji laganim kretanjem svetova nego što je vodeni cvet bio
Rimskim carstvom.
Halejeva posada privikla se na sudbinu i polako, neprimetno za same sebe, povukla u svoje niše i
zabrane s ljudskim središtem. Virdžinija je uživala da se spušta na njihovu vremensku razmeru i posmatra
kako Anđelika raste u zapanjujućim naletima. Kako je pouzdanje u nove tehnike raslo, uskoro su se i druga
deca pridružila prvima, pa su se igrala po tunelima i hodnicima ritualno čišćenim od opasnih Halejevih oblika.
Kako je Halej usporavao dok se peo iz plitkog nagnutog korita Sunčevog gravitacionog bunara,
njena pažnja okrenula se od nauke - iako je nastavljala da prikuplja podatke, postavlja teorije, raspravlja sa
Saulom i drugima - i prešla na krupnije teme.
Ono što je Dekart nekada učinio, bila je prisiljena da i sama uradi. Pitala se šta se može zaključiti iz
osnovnih principa Cogito, ergo sum? Ali ko je bio onaj ja koji je to izjavio?
Naučnim žargonom rečeno, ona je bila predstavnik nove klase, više nije bila sisar već
biokibernetsko biće. Predstavljala je venčanje organskog i elektronskog, uz crtu razumne svesti. Po strogoj
Page 224
 Srce komete
definiciji, nova klasa bi trebalo da se pojavi na osnovu evolucije, nakon seksualnog sređivanja gena i
razdvajanja na vrste. Ali jednom kada se pojavila inteligencija, eonima dugi proces zastareo je. Nova klasa
mogla se pojaviti i razviti planski.
Ona Virdžinija koja je sada obitavala u rashlađenim sinapsama i holografskim matricama, više nije
bila ljudsko biće u užem smislu. Pa ipak, imala je mirijade ljudskih crta i nedostataka, osobina i propusta. Nije
mogla ništa više da ne obraća pažnju na ljutnju Saula, Karla, Džefersa i Lani nego što je mogla da zaboravi
sopstveno detinjstvo, grubu ljubav svoga oca.
Pa ipak je predstavljala nešto više. Radost koju su osećali Karl i Lani povremeno bi je žacnula;
Saulova željna nostalgija za njenim otelovljenjem zadavala joj je pravi bol. Ali, iako je razumela i osećala sve
to, došla je dotle da je sve primala kao podskup krupnijih tema sa kojima se suočavala. Ti krhki ljudi bili su
povezani u istinskom prolaznom životu koji su odredili zakoni prirodnog odabiranja - njihove smrti bile su im
upisane u kosti. Čak i Saul, njen sadrug besmrtnik, jahao je na hormonskoj plimi. Osećali su duboko i
razmišljali mnogo o smrti.
U Ortovom oblaku, ispod sjajnih zvezda koje ne trepću, kružio je trilion kometnih jezgara, više
prostora nego što je ikada obećano nekoj otrcanoj grupi lutalica. Kolonisti će imati Karla kao svoga Jošuu -
ironija koja je svakako već pala na pamet Saulu - i on će ih voditi napred.
Ali, dok Virdžinija bude u stanju da im pomaže i da se stara za njihove potrebe najbolje što može,
ima i sopstvenu jedinstvenu sudbinu, kao prva u svojoj vrsti.
Ukoliko je predstavljala novu klasu, prvi zakon morao joj je biti opstanak. Zbog toga je na napad sa
Zemlje gledala kao na neplanirani, srećni ishod ljudske gluposti. Zemlja je mogla da je ima, mogla je da
prevlada svoje strahove i da poželi dobrodošlicu novoj klasi. Ali sada se otisnula na novi kurs, onaj koji će na
kraju njoj doneti prednost.
Bilo joj je potrebno vreme da razmišlja, da istražuje.
Stara vrsta Homo sapiens na Zemlji neizbežno će se širiti, najpre po Sunčevom sistemu, zatim
možda dalje. Već su pokazali neprijateljstvo prema neobičnosti zatvorenoj u ledenim svetovima. Biće potrebni
vekovi da im se strahovi ublaže.
Virdžinija je znala, iako njen ljudski tovar nije, da neće biti povratka u kraljevstvo Vrelog. Ljudska
društva, jednom kada se razdvoje, retko su se ponovo sretala na ravnopravnim, prijateljskim osnovama.
Daleko gore prošle bi dve klase.

Um, taj okean u kome vrsta svaka

Smesta nalazi sebi slični znak,
Pa ipak stvara, jer prevazić' to mora
Daleke svetove i drugačija mora.

Imala je vremena za poeziju, za beskrajne vizantijske staze razmišljanja. Čak je pomislila da bi

mogla da nazre onaj način na koji se sve mora odvijati kada budu stigli do velikog oblaka svetova koji ih je
vukao prema sebi.
Ljudska vrsta od sada će imati različitu sudbinu, trake koje su neko vreme mogle napredovati
razdvojenim smerovima. Biće manje bola ukoliko ne bude ni dodira.
Proračunavala je verovatnu evoluciju nove vrste čoveka tipa Karla Ozborna, kao i sopstvene klase, i
bila je zadovoljna. Reprodukcija, prilagođavanje - ti problemi bili su ogromni, ali osećala je da im je dorasla.
A što se tiče planetnog čovečanstva... Po njenim proračunima, nova klasa i stara vrsta neće se
sresti bar četiri hiljade godina. Dobro. Dovoljno vremena da se o tome temeljito razmisli.

Page 225