2

Poul Anderson

Tau Zero

POUL ANDERSON
TAU ZERO
1970

3
 1
»Pogledaj – tamo – diže se iznad Ruke Božje. Zar ne?«
»Mislim da jeste. Naš brod.«
Bili su poslednji koji će otići nakon zatvaranja Milesgradena. Veći deo popodneva
tumarali su među skulpturama, on u strahopoštovanju i oduševljen svojim prvim kontaktom
sa njima, a ona sa prećutnim oproštajem od onoga što je više činilo deo njenog života nego što
je mogla do sada i da zamisli. Imali su sreće sa vremenom. Leto je bilo na izmaku, dan
sunčan, a senke lišća plesale su po zidovima vile. Fontana je proizvodila kristalno jasan i čist
zvuk.
Ali, kada je sunce zašlo, učinilo se da je bašta naglo oživela. Izgledalo je kao da su
delfini počeli da izvode bravure po vodi, kao da konj Pegaz jaše na nebu, kao da Orfej
osluškuje a mlade sestre se grle nakon uskrsnuća – svi nečujni – sve u trenutku ali je taj
trenutak predstavljao vreme u kome su se ove figure istinski kretale i koje nije bilo manje
stvarno od vremena koje je proticalo za ljude.
»Kao da su živi, prikopčani za zvezde, dok mi moramo da ostanemo ovde i
ostarimo.«, promrmlja Ingrid Lindgren.
Čarls Rejmont je nije čuo. Stajao je na kamenoj ploči ispod breze čije je lišće počelo
lagano da poprima drugu boju; pogledao je preme Leonora Crhistine. Na vrhu njenog stuba
Ruka Božja koja je ukazivala na Ljudskog Genija ocrtavala je siluetu u zelenkasto-plavom
sutonu. Iza nje je proletela brza zvezda i ponovo utonula.
»Jesi li siguran da to nije običan satelit?«, upita Lindreng, probijajući tišinu. »Nisam
uopšte očekivala da ćemo videti...«
Rejmont je ispitivački izvio obrvu. »Ti si prvi oficir a ne znaš gde ti je brod!« Njegov
švedski je, kao i većina drugih jezika koje je govorio, bio naglašen cinizmom.
»Ja nisam oficir – navigator«, uzvrati ona odbrambeno. »Dakle, sve to izbijam sebi iz
glave što bolje mogu. A ti bi trebalo da postupaš na isti način. Mnogo će nam godina proći u
tom znaku. Ona mu se malčice približi a njegov ton postade blaži. »Molim te, nemoj da
pokvariš ovo veče.«
Rejmont slegnu ramenima. »Oprosti. Nisam nameravao.«
Poslužitelj priđe, zastade i reče s poštovanjem: »Žao mi je ali sada moramo zatvoriti
kapije.«
»Oh!«, iznenadi se Lindgren i pogleda na svoj sat a potom i preko terasa. Bile su
ispražnjene izuzev života koji je Karl Majls oblikovao u kamenu i metalu, pre tri stoleća.
»Odavno je prošlo vreme zatvaranja. Uopšte nisam primetila.«
Poslužitelj se naklonio. »Pošto gospođa i gospodin očigledno to žele, ostaviću ih same
i kad svi posetioci odu.«
»Ti nas, znači, poznaješ?«
»A ko vas ne poznaje?« Poslužitelj je imao pogled obožavanja. Ona je bila visoka i
lepo oblikovana, plavih krupnih očiju i kratko podrezane svetle kose. Njena civilna odeća bila
je nešto više stilizovana od uobičajene odeće svemirske žene; bogate blage boje i cvetni
dezeni.
Rejmont je bio prava suprotnost. Bio je krug, taman čovek koji se nikada nije potrudio
da ukloni ožiljak na čelu; njegov ravni ogrtač i pantalone delovali su gotovo kao uniforma.
»Hvala vam što nas ostavljate na miru«, reče on, više kruto nego srdačno.
»Shvatio sam da ne želite da vas slave.«, odgovori poslužitelj. »Nema sumnje da su
vas i drugi prepoznali.«
»Ustanovićeš da smo mi Šveđani uljudan svet.«, nasmeši se Lindgren Rejmontu.
»Ne želim da se prepirem«, reče njen pratilac. »Vi ste svuda u Sunčevom sistemu. Ali,
ko god upravljao svetom, bolje mu je da bude učtiv. Takvi su bili Rimljani u svoje vreme.
Pilat, na primer.«
Poslužitelj se gotovo neprimetno nakloni.

4
 Lindgren odgovori nešto oštrijim tonom: »Rekla sam alskvardig a ne artig (»uljudan«,
a ne »učtiv«)«. Potom ispruži ruku. »Hvala«, gospodine.«
»Sa zadovoljstvom, gospođice Prvi Oficiru Lindgren.«, odgovori poslužitelj. »Želim
vam srećan put i bezbedan povratak.«
»Ako putovanje zaista bude srećno«, podseti ga ona, »nećemo se nikada vratiti. Ako
se vratimo...« Ona zastade. On će biti u grobu. »Hvala vam još jednom«, obrati se
sredovečnom čoveku. »Do viđenja«, javi se vrtovima.
Rejmont se takođe pozdravi i nešto promrmlja. On i Lindgren izađoše.
Visoki zidovi zatamnjivali su pusti pločnik na kome su njihovi koraci jezivo
odzvanjali. Posle nekoliko trenutaka žena primeti: »Pitam se da li je taj brod koji smo videli
bio naš? Mi smo visoko. A čak ni Basarov brod nije dovoljno veliki svetao da se vidi kroz
svetlost zalazećeg sunca.«
»Ona je kada se polje zahvata produženo«, reče joj Rejmont. »A juče se kretala
iskošenom orbitom, što je bio deo njenih poslednjih testova. Vratiće je ekliptičnu putanju pre
nego što odemo.«
»Da, naravno, videla sam program. Ali, nemam razloga da tačno pamtim ko šta radi sa
njom u određeno vreme. Posebno što mi ne odlazimo još dva meseca. Zašto ti tragaš?«
»Prosto zato što sam policajac.« Rejmontov osmeh se pretvori u grimasu. Recimo da
vežbam stalnu zabrinutost.«
Ona ga pogleda popreko. Utom izađoše na šetalište pored vode. S druge strane, kako
je mrak prekrivao kuće i drveća, svetla Štokholma palila su se jedna za drugim. Ali, kanal je
ostao miran kao površina ogledala. Nekoliko iskrica moglo se bez ikakve pomoći videti na
nebu, u blizini Jupitera.
Rejmont privuče svoj privezani čamac. Sidra su osiguravala vezove na betonu. On je
dobio posebnu dozvolu da se praktično svuda parkira. Međuzvezdana ekspecicija je
predstavljala veliki događaj. Lindgren i on provedoše jutro u krstarenju, oko Arhipelaga –
nekoliko časova među zelenilom, kućama kao delovima ostrva, jedrima, galebovima i
bljeskanjem sunca na talasima. Malo šta od toga postoji na Beta Virdžinis a baš ništa na
udaljenijim mestima.
»Počinjem da osećam kakav si tuđinac za mene, Karl.«, reče ona lagano. »Za
svakoga?«
»A? Moja biografija je u dosijeu.« Čamac je udarao o šetalište a Rejmont je skočio u
kabinu, dohvatio uže za vez i pružio njoj jedan kraj. Ona nije imala potrebe da se oslanja na
njega dok se spuštala ali je to ipak učinila. Njegova ruka se bojažljivo obavi oko njenog
struka.
Ona sede na klupicu pored kormila a on zgrabi uže sidra i povuče ga iz vode. Pokreti
su mu bili brzi i ekonomični, za razliku od njenih, mekih i elegantnih.
»Da, pretpostavljam da smo memorisali sve zvanične podatke. O svakome.« Ona
klimnu. »Za tebe, apsolutni minimum koji si pružio usmeno.«
(Čarls Jan Rejmont. Građanski status: Interplanetaran. Star trideset i četiri godine.
Rođen na Antarktiku, ali ne u njegovim boljim kolonijama; podnivo Poliugorska nudio je
dečaku samo siromaštvo i turbulenciju. Otac mu je umro rano. U mladosti je na nepoznat
način stigao na Mars gde je obavljao najrazličitije poslove sve dok ga nevolje nisu savlade.
Onda se bori protiv Zebri, na takav način da mu kasnije Lunarne Spasilačke Trupe nude
službu. Nakon akademskog obrazovanja i brzog uspona u hijerarhiji, postaje pukovnik koji
ustanovljava policijski ogranak. Kada je podneo zahtev za ovu ekspediciju, Kontrolni
Autoritet je bio srećan što može da ga prihvati.)
»Ništa naročito o tebi«, primeti Lindgren. »Jesi li takve podatke pružio i na
psihološkom testiranju?«
Rejmont je upravo odvezivao drugi kraj užeta. Potom je u ugao smestio oba sidra,
prišao kormilu i upalio motor. Magnetski motor je bio bešuman, kao i propeler; međutim,
čamac je hitro kliznuo po površini. Gledao je pravo ispred sebe. »Šta te briga?«, upita ga ne
gledajući je.
»Provešćemo zajedno mnogo godina. Sasvim je moguće da to bude sav ostatak

5
života.«
»Onda me čudi zašto si sa mnom provela i današnji dan?«
»Pozvao si me.«
»Nakon što si ti mene zvala na hotel. Morala si da proveriš kod registra posade da
vidiš gde sam.«
Milesgarden nestade u zgušnjavajućem mraku. Svetla duž kanala i iz središta grada
nisu pokazivali da li je porumenela. Iako je okrenula glavu na drugu stranu.»Jesam«,
priznade.»Ja... mislila sam da si... možda... usamljen. Nemaš nikoga, zar ne?«
»Nikoga od rodbine. Ja koristim obilje čitave Zemlje. Sve je to naš rod.«
Ona ponovo podiže pogled, ovog puta prema Jupiteru, večitoj bledoj svetiljki na nebu.
Ona uzdrhta i osvrte se oko sebe, udišući jesenji vazduh. »Ne«, reče ohrabrena. »Sve je
strano. A kad počnemo da lociramo gde je ta rodbina... sestre, braća... shvatamo da treba da
pređemo trideset i dve svetlosne godine...«
»Takvi su ljudi.«
»Zašto, ideš, Karl?«
On slegnu ramenima »Nemiran sam, pretpostavljam. I, iskreno rečeno, imam
neprijatelje u Trupama. Masirao sam ih kako ne treba i sprečio napredovanje. Bio sam na
tački odakle nisam mogao da mrdnem bez igranja u zvaničnoj politici.« On je pogleda
prodorno. »A ti?«
Ona uzdahnu. »Verovatno iz romantike. Čak i kada sam bila dete mislila sam da
moram otići među zvezde, onako kako je princ u bajci morao da ode na Jedanaestu Zemlju.
Naposletku, na insistiranje mojih roditelja, uspela sam da se upišem na Akademiju.«
U njegovom osmehu bilo je više topline nego obično. »I dobila si izvrstan dosije u
međuplanetarnom odeljenju. Nisu oklevali da te proizvedu u prvog oficira već na tvom prvom
putovanju izvan sunčevog sistema.«
»Ne. Molim te. Nisam loša na poslu. Ali, ženi je lako da se brzo vine u svemir. Moj
posao na Leonora Christine će u osnovi biti izvršni. Više ću imati veze sa... no, dobro, ljudske
veze... nego astronautičke.«
On se vrati krmi i posmatranju vode. Čamac se udaljavao od kopna, u pravcu
Saltsjena. Vodeni saobraćaj se zgušnjavao. Hidrofolije su klizile pokraj njih dok se teretna
podmornica usmeravala prema Baltiku. Iznad glava su zujali vazdušni taksiji, svetleći, kao
vatreni svici. Centralni Štokholm je predstavljao višebojnu neugasivu vatru dok su se hiljade
šumova slivali u jedan, na neki način harmoničan, zvuk.
»To me vraća na moje pitanje«, promrmlja Rejmont. »Moje protivpitanje, bolje
rečeno, pošto vršiš pritisak na mene. Zar ne smatraš da sam uživao u tvom društvu? Jesam, i
to mnogo, a ako budeš ručala sa mnom smatraću ovaj dan jednim od boljih u životu. Ali,
većina mojih iz grupe razišli su se u času kada je obuka bila završena. Otvoreno su izbegavali
svoje kolege. Bolje im je da provedu vreme sa onima koje više nikada neće videti. A ti, sada –
ti imaš korene. Staru, uglednu porodicu: otac i majka su ti živi, braća, sestre i ostali rođaci u
nekoj vrsti panike, i treba da učine za tebe sve što mogu u nekoliko nedelja koje ti preostaju.
Zašto si ih danas napustila?«
On sede bez odgovora.
»Tvoja švedska uzdržanost.«, reče on posle kraćeg vremena. »U skladu sa
gospodarima ljudske rase. Nije trebalo da se namećem. Daj mi samo malo prava na privatnost,
hoćeš?«
»Da.«, odgovori ona. »Hvala ti. Hoću.«
Ona ustade i nađe se pokraj njega, stavljajući mu ruku na rame. Snažni mišići zaigraše
joj pod prstima. »Ne zovi nas gospodarima«, zamoli ona. »Mi to nismo, čitava ta ideja stoji
iza Sporazuma. Nakon nuklearnog rata... koji približava svet kraju... nešto je moralo da se
uradi.«
»Uh, uh!«, promumla on. »Čitao sam i sam istoriju. Opšte razoružanje; svetske
policijske snage koje ga nadziru; sed quis custodiet ipsos Custodes? Kome poveriti monopol
nad oružjem koje ubija planetu i neograničene moći nadzora i hapšenja? Zemlja je dovoljno
velika i moderna da bi se stvorio mir pomoću održavanja krupnije industrije; ali, nije dovoljno

6
velika da osvoji drugu zemlju ili da je podredi svojoj volji bez podrške većine nacija; i
dovoljno razumna. Ukratko, švedska.«
»Dakle, tebi je jasno«, reče ona ozareno.
»Da. Uključujući i posledice. Moć se pothranjuje sama sobom, ne putem konspiracije
već putem logičke potrebe. Novac koji svet plaća da podmiri troškove Kontrolnog Autoriteta,
prolazi ovuda; zato ste postali najbogatija zemlja na svetu, sa svim što to povlači sa sobom. I
diplomatski je centar. A ako je svaki reaktor potencijalno opasan, kao i svemirski brod,
laboratorija, te se mora nalaziti pod nadzorom Autoriteta, to znači da neki Šveđanin ima glas
u svemu tome. A to Vas podržava, čak i oni kojima se više ne sviđate. Ingrid, prijatelju, tvoj
narod neće uspeti da se pretvori u Novi Rim.«
Njeno zadovoljstvo splasnu.
»Ne voliš nas ni ti, Karl?«
»Jednako kao i drugi. Određeni ste za ljudske gospodare. Suviše ljudski, rekao bih. U
mom vlastitom slučaju, trebalo bih da budem zahvalan, pošto ste mi dopustili da zapravo
budem ličnost bez države, što mi se više sviđa. Ne, ne, nije loše što činite.« On pokaza rukom
prema kulama čije ih je zračenje zaslepljivalo. »U svakom slučaju, ovo neće trajati.«
»Šta hoćeš da kažeš?«
»Ne znam. Siguran sam jedino da ništa nije večito. Nije važno koliko brižljivo
oblikuješ sistem, on će se pokvariti i propasti.«
Rejmont zastade da pronađe odgovarajuće reči. »U vašem slučaju, »nastavi, »verujem
da kraj može nastupiti upravo iz te stabilnosti na koju ste toliko ponosni. Da li se nešto važno
promenilo na Zemlji od poznog dvadesetog veka? Je li to željena država?«
»Pretpostavljam«nastavi on posle kraće pauze, »postoji razlog za širenje kolonija po
galaksiji. Ukoliko budemo u stanju. Protiv Ragnaroka.«
Ona steže pesnice a lice joj se ponovo diže ka nebu. Noć je potpuno ovladala
prostorom ali je nekoliko zvezda moglo da se vidi kroz koprenu gradskih svetala. Bilo gde – u
Laplandu, na primer, gde su njeni roditelji imali letnjikovac – mogla su da sijaju nemilosrdno
oštro i obilno.
»Jadan sam ti ja pratilac«, pokuša Rejmon da se opravda. »Hajde da otkačimo ovu
dubinu školaraca i razgovaramo o interesantnijim stvarima. Kao aperitiv.«
Ona se neodređeno osmehnu.
On se potrudi da razgovor preusmeri na bezazlene predmete dok se čamac ne nade u
Stremenu, na doku. Odatle je pešice povede ka Starom gradu. Iza kraljevske palate se nađoše
pod blagim osvetljenjem i uputiše se uzanim uličicama između visokih pozlaćenih zgrada
koje su tu stajale više stotina godina. Turistička sezona je prošla; od bezbroj stranaca u gradu,
svega nekoliko je imalo razloga da poseti ovu enklavu; osim slučajnih pešaka ili
elektrociklista, Rejmont i Lindgren su bili gotovo sami.
»Nedostajaće mi ovo«, reče ona.
»Živopisno je«, uzvrati on.
»Više od toga, Karl. To nije samo muzej pod otvorenim nebom. Tu žive stvarna
ljudska bića. A i oni koji su se tu našli, takođe su stvarni, u Kuli Birger Džerl, crkvi
Ridarholm, Domu plemića, Zlatnom miru gde je Belmen pio i pevao... Biće usamljeni u
svemiru, Karl, tako daleko od naših pokojnika.«
»A odlazite i pored svega«.
»Da. Ne lako, Majka koja me je rodila, otac koji me je vodio za ruku da me podučava
konstelacijama... Da li je on znao šta mi radi te noći?« Ona uze vazduh. »To je delimično
razlog što sam došla u vezu s tobom. Morala sam da se spasem od onoga što im činim. Makar
samo za jedan dan.«
»Potrebno ti je piće«, reče on »Evo nas.«
Restoran je gledao na Veliki trg. Među okolnim fasadama su mogli da se zamisle
vitezovi kako gordo koračaju kamenim pločnikom. Sve je to bilo u davnoj prošlosti, krv koja
je tuda tekla, glave koje su ovde letele... Rejmont pokaza Lindgren na sto u prostoriji sa
svećama i potom naruči akvavit sa pivom.
Uspešno ga je sledila u piću, mada je bila krhkija i sa manje prakse. Jelo koje je

7
usledilo bilo je obilno, čak i po skandinavskim standardima, sa vinom i razumljivim
konjakom posle. On je pusti da priča.
...o kući u blizini Drotingholma, čiji su park i vrtovi bili njeni; sunčevoj svetlosti kroz
prozore, iznad uglačanog drvenog poda; o slupu na jezeru, sa jedrima i krmom za kojom je
stajao otac s lulom među zubima, dok je njena kosa lepršala na vetru; o užasnim zimskim
noćima i danu koji je grejao čitavu zimu, Božiću, o kratkim svetlim noćima leti, vatrometu na
veče Svetog Jovana; o šetnji na kiši, sa prvim momkom, hladnom vazduhu, putovanjima oko
Zemlje, piramidama, Partenonu, Parizu i zalasku sunca posmatranom sa Monparnasa, Tdž
Mahalu, Angkor Vatu, Kremlju, mostu Golden Gejt, da, i Fudžijami, i Velikom Kanjonu,
Viktorijinim vodopadima...
...o ljubavi i pažnji u kući, ali i o disciplini, redu, uzdržanosti u prisustvu stranaca; o
muzici, Mocartu, najdražem od svih, divnoj školi čiji su učitelji i đaci doneli čitav novi svemir
koji je eksplodirao u njenoj svesti; o Akademiji: teškom radu, težem nego što je mogla da
zamisli, o zadovoljstvu otkrićem skrivenih sposobnosti; o krstarenjima svemirom,
putovanjima do planeta, oh, stajala je na snegu Titana sa Saturnom iznad glave, zapanjena
lepotom; uvek je želela da se vrati...
...u dobar svet, među svoj narod, njihove poslove i uživanja; da, preostajali su
problemi, okrutnosti, ali su oni mogli da budu rešeni putem razuma i dobre volje; bilo bi
uživanje verovati u neku vrstu religije, pošto bi to usavršilo svet pružanjem vrhovnog cilja, ali
u odsustvu ubedljivog dokaza ona je mogla da čini što više može da bi pomogla čovečanstvu
da se pokrene prema nečem uzvišenijem...
...ali ne, nije ona bila cepidlaka, ne sme da joj veruje; zapravo, često se pitala da nije
previše hedonista, slobodnija nego što je dovoljno; međutim, zabavljala se u životu ne
povredujući nikoga, koliko sada može da proceni... živela je sa visokim nadanjima... Rejmont
joj sunu malo preostale kafe a konobar donese račun, premda se činilo da ne žuri i kao ostale
njegove kolege u Štokholmu. »Očekujem da uprkos svemu uživaš u našem putovanju«, reče
Rejmont.
Glas joj postade malčice nerazgovetan. Oči, bistre i svetle, počivale su na njemu.
»Tako i planiram.« izjavi ona. »To je glavni razlog što sam te pozvala. Zapamti, tokom obuke
sam zahtevala da dođeš ovamo i potrošiš deo odsustva.«
Rejmont povuče dim iz cigare. Pušenje će u kosmosu biti zabranjeno, da bi se izbeglo
prenatrpavanje sistema za održavanje života, ali večeras je mogao još uvek da ispušta plave
oblačiće dima.
Ona se privuče bliže i stavi svoju ruku preko njegove. »Planiram unapred.«, reče mu.
»Dvadeset i pet muškaraca i dvadeset i pet žena. Pet godina u metalnoj ljušturi. Još pet godina
ako smesta pođemo natrag. Decenija je dobro parče životnog veka.«
On klimnu potvrdno.
»A mi ćemo, naravno, ostati da istražujemo«, nastavi ona. »Ako treća planeta pruža
uslove za život, ostaćemo da je kolonizujemo – zauvek – i počećemo da rađamo decu.
Sparivaćemo se.«
»Misliš da bismo ti i ja mogli predstavljati par?«, reče on.
»Da. Možda je neskromno od mene, bez obzira da li sam svemirska žena ili ne. Ali,
biću zaposlenija nego ikad, posebno prvih nedelja putovanja. Neću imati vremena za nijanse i
rituale. To bi se moglo završiti situacijom koju ne želim. Ukoliko ne planiram i pripremim se.
Kao što i radim.«
On joj podiže ruku do svojih usana. »Duboko sam počastvovan, Ingrid. Mada se može
ispostaviti da nismo slični.«
»Ne sumnjam da je to ono što me privlači.« Njen dlan se savi oko njegovih usana i
kliznu niz obraz. »Želim da te upoznam. Ti si više muškarac od svih koje sam ranije
upoznala.«
On odbroji novac za račun. »Ostaću u hotelu preko puta, Tiska Brinken.«, reče. »Malo
je otrcan.«
»Nije važno.«, odgovori ona. »Sumnjam da ću primetiti.«

8
 2
Gledana sa jednog od šatlova koji su joj prevezli posadu, Leonora Christine je
izgledala kao bodež uperen ka zvezdama.
Oklop joj je bio konusan i zašiljen u luku. Njena izglačanost je više izgledala
ornamentalna nego narušena spoljnom opremom. Bile su to brave i vratanca; senzori
instrumenata; kućišta za dva broda koja će se spustiti na planetu, za šta ona sama nije bila
predviđena; tkanje Busarovog pogona, sada izvedeno površinski. Osnova konusa je bila
prilično široka, pošto je sadržavala, između ostalog, reakcijsku masu; ali, dužina je bila takva
da se masa jedva i primećivala.
Na vrhu bodeža nalazila se struktura koja se mogla zamisliti kao drška korpe. Njen
obod je podržavao osam skeletnih cilindara, cevi koje su ubrzavale reakciju prilikom kretanja
broda interplanetarnom brzinom. »Korpa« je uključivala kontrole i pogon.
Izvan toga, tamnije boje, produžavala se drška bodeža i napokon završavala u
komplikovanom jabučastom obličju. Taj završni deo je predstavljao Busarov motor; ostatak je
bio oklopna zaštita od zračenja tokom aktiviranja motora.
Tako je izgledala Leonora Christine, sedmi i najmlađi brod iz svoje klase. Njena
spoljašnja jednostavnost proisticala je iz prirode njene misije i nalikovala je na ljudsku kožu;
unutra, brod je bio izuzetno složen. Vreme koje je proteklo od osnovne ideje za njenu gradnju,
sredinom dvadesetog veka, uključivalo je možda milion ljudskih godina misaonosti i rada
usmerenog na ostvarivanje; neki od tih ljudi posedovali su intelekte jednake bilo kojim
postojećim. Premda su praktično iskustvo i esencijalne alatke već bili stečeni kada je njena
izgradnja počela, i mada je tehnološka civilizacija dostigla fantastičan procvat (i napokon, za
kratko, ometena ratom ili ratnom pretnjom), njeni troškovi nisu niukom slučaju bili
zanemarljivi i ona je zaista izazvala mnoštvo pritužbi i protesta. Zar sve to radi slanja pedeset
ljudi na jednu zvezdu, praktično u susedstvu?
Tako je. U tome je veličina svemira.
Pojavljivao se iza nje, oko nje, svuda dok je kružila oko Zemlje. Gledano sa sunca i
planeta, mogao se videti kristalni mrak, veći i dublji od onog koji je čovek smeo da zamisli.
Nije se pojavljivao totalno crn; ako nigde drugde, odrazi svetla postojali su u ljudskim očima;
ali, svemir je vrhovna noć koja razdvaja naše mirno nebo od nas. Nastanjivale su ga zvezde sa
svojom ledenom blistavošću; bezbroj iskrica koje je čovek nazirao sa zemlje pokazivale su
jasno svoje boje tek u svemiru: čeličnoplava Vega, zlatna Kapela, narandžasta Betelges. Ko
nije bio uvežban, nije mogao da vidi izvestan broj pripadnika galaksije koje su delovale kao
srodne konstelacije. Noć je vrvela od sunaca.
A Mlečni put je okivao nebo ledom i srebrom; Magelanovi Oblaci nisu bili nejasno
svetlucanje već sjaj i izvor svetla; galaksija Andromeda oštro je sijala preko milion svetlosnih
godina; osećao si kako ti duša tone u te dubine, te si primoran da svoju viziju hitro povučeš
prema kabini koja te drži i čuva.
Ingrid Lindgren stupi na most, uhvati se za ručicu i uspostavi ravnotežu. »Javljam se
na dužnost, gospodine kapetane«, objavi zvaničnim glasom.
Lars Telander se okrete da je pozdravi. U drugim okolnostima, njegova figura je bila
simpatična, nalik ribi u vodi ili sokolu u letu. Inače, bio je to prosedi čovek sa svojih
pedesetak godina. Niko od njih se nije gnjavio stavljanjem oznaka činova na standardnu
letačku uniformu.
»Dobar dan«, reče on. »Nadam se da ste imali prijatan rastanak?«
»Jesam, kako da ne«. Boja obli njene obraze. »A vi?«
»Oh... bilo je sve u redu. Uglavnom sam imitirao turiste, s kraja na kraj Zemlje.
Iznenadilo me koliko toga nisam ranije video«.
Lindgren ga je poštovala uz neku vrstu sažaljenja. Plutao je pokraj svog komandnog
sedišta, jednog od tri nabijena oko kontrolne i komunikacione konzole u središte kružne
prostorije. Satovi, ekrani za očitavanje, indikatori i ostali uređaji koji su ispunjavali pregrade
već su svetlucali, samo pojačavajući njegovu izolaciju. Dok ona nije došla on ništa nije slušao
izuzev mrmljanja ventilatora i neujednačenih otkucaja releja.
»Niste nikoga ostavili?«, upita ona.

9
 »Nikog bliskog.« Duguljasto Telanderovo lice razvuče se u osmeh. »Ne brinite, što se
tiče Sunčevog sistema, ja sam izbrojao gotovo čitavo stoleće. Kada sam poslednji put posetio
moje rodno selo u Dalarni, unuk mog brata je bio ponosni otac dva adolescenta. Nije se moglo
očekivati da me smatraju bliskim rođakom.«
(Bio je rođen tri godine pre prve ljudske ekspedicije na Alfa Kentuar. Došao je u dečji
vrtić dve godine pre prvih poruka koje su odande stigle na Stanicu na Mesecu. To je izgradilo
život introvertnog, idealističkog deteta na trajektoriju. Sa dvadeset i pet godina, kao
diplomirani akademac sa značajnim udelom u međuplanetarnim brodovima, dopušteno mu je
da bude član prve posade za Epsilon Eridani. Vratili su se dvadeset i devet godina kasnije; ali,
zbog vremenske razlike osetili su samo jedanaest godina, uključujući i šest provedenih na
ciljnim planetarna. Otkrića koja su načinili ovenčala su ih slavom. Brod Tau Ceti se
dovršavao kada su se vratili. Telander je mogao da bude prvi oficir da je bio voljan da poleti
za manje od godinu dana. Bio je voljan. Njegovih trinaest godina prošlo je pre nego što se
vratio, kao zapovednik umesto kapetana koji je umro na svetu nečuvene divljine. Na Zemlji je
taj interval iznosio trideset i jednu godinu. Leonora Christine je bila sastavljena u orbiti. Ko je
bolje od njega mogao njome da upravlja? Oklevao je. Trebalo je da poleti kroz tri godine; ako
prihvati, veći deo od tih hiljadu dana provešće u planiranju i pripremama... Ali, nije bilo
zamislivo ni da odbije; a Zemljom je hodao kao stranac...)
»Bacimo se na posao«, reče on. »Pretpostavljam da su Boris Fedorov i njegovi
inžinjeri doleteli s tobom?«
Ona zavrte glavom. »Javiće vam se interfonom nakon što se organizuje, tako mi je
rekao.«
»Hm. Možda je poželeo da na učtiv način posmatram njegov dolazak.«
»Nije u pravoj formi. Duri se i negde je u oblacima. Ne znam zašto. Je li to važno?«
»U ovoj ljušturi ćemo biti prilično dugo zajedno, Ingrid.«, primeti Telander. »Naše
ponašanje će zaista biti važio.«
»Oh, Boris će stići na vreme. Pretpostavljam da se smuca negde okolo, neka cura mu
je rekla da im je to poslednja noć i slično. Tokom obuke me je uverio da je osoba mekog
srca.«
»Psihoprofil i ukazuje na to. Ali, postoje stvari... potencijalne... koje ne pokazuje
nijedan test. Ti bi trebalo da si...« Telander pokaza na optički periskop kao da se ovaj kretao i
posmatrao ga, »... to pokazala pre nego što se razvije, bilo dobro ili loše. I pokazuje se. Uvek
se pokazuje.« On pročisti grlo. »Dobro. Naučni personal je takođe raspoređen?«
»Da. Stižu u dve ture, prva u 13 i 40, druga, u 15.00.« Kao izraz slaganja sa
rasporedom, Telander udari šakom po konzoli. Lindgren dodade: »Ne verujem da nam je
potreban toliki interval između.«
»Sigurnosni razmak«, odgovori Telander odsutno. »Osim toga, bila to vežba ili ne,
treba nam vremena da te zemaljske tipove naviknemo na bestežinsko stanje.«
»Karl će ih uputiti«, reče Lindgren. »Ako bude potrebno, radiće pojedinačno sa njima,
brže nego što biste poverovali na prvi pogled.«
»Rejmont? Naš policajac?« Telander je ispitivački posmatrao njene oči. »Znam da se
nalazi u slobodnom padu, i da će doći u prvoj turi, ali, da li je tako dobar?«
»Pohađali smo L, Etoile de Plaisir.«
»Gde?«
»Na pomoćnom satelitu.«
»Hm, tamo... A da li ste se poigravali sa nultom gravitacijom?«
Lindgren klimnu, ne gledajući kapetana. On se ponovo osmehnu. »Među ostalim
stvarima, razume se.«
»On će biti sa mnom.«
»Mmmm...« Telander protrlja bradu. »Da budem iskren, više bih voleo da je već u
kabini, za slučaj nevolja među, hm, putnicima. On je u tome dobar... i za to je.«
»Mogla bih da mu se pridružim.«, ponudi Lindgren.
Telander odmahnu glavom. »Ne. Oficiri moraju da žive na oficirskoj teritoriji.
Teoretski razlog što se oni dovode blizu nivoa mosta nije stvarni. Tokom pet narednih godina

10
utvrdićete koliko su važni simboli, Ingrid.« I slegnu ramenima. »Uostalom, druge kabine su
samo jedan sprat iznad naših. Usuđujem se da kažem da on može stići do njih i brže nego što
treba. A pretpostavljajući da vaš ugovoreni sobni kolega ne želi da se trampi, dajem vam da
postupite kako želite.«
»Hvala vam«, reče ona tiho.
»Ne mogu da sakrijem da sam pomalo iznenađen«, priznade Telander. »Ne izgleda mi
kao tip koga biste vi izabrali. Mislite li da će veza trajati?«
»Nadam se da hoće. On kaže da to želi.« Iz zbunjenosti Ingrid neočekivano krete u
napad. »A šta je sa vama? Jeste li vi izabrali vašeg pacijenta?«
»Nisam. Ima vremena, nesumnjivo, ima vremena. U početku ću biti vrlo zauzet. U
mojim godinama to nije tako hitno.« Telander prasnu u smeh i odmah se uozbilji. »Kad je već
reč o vremenu, nemamo ga na gubljenje. Molim vas da nastavite sa inspekcijom i da...«
Šatl se približi i uspešno pristade. Sa velikog broda se produžiše sidra koja je trebalo
da zadrže šatl za zaobljenu površinu Leonore Christine. Njeni roboti – senzorski kompjuterski
uređaji – vodili su proces spajanja nepogrešivo. Kasnije će se od njih zahtevati mnogo više.
Obe komore su bile ispumpane a plastična cev je osposobljena za protok vazduha;
brave su otključane a unutrašnji ventili otvoreni.
Rejmont se odveza i, slobodno plutajući iznad sedišta, pogleda nadole na odeljenje s
putnicima. Norbert Vilijems, američki hemičar, takođe je bio otkopčan. »Stani!«, komandova
Rejmont na engleskom. Svi su dobro govorili, ali ne i engleski; za naučnike su engleski i ruski
ostali međunarodni jezici sporazumevanja. »Ostanite na svojim mestima! Rekao sam vam pri
ulasku da ću vas pojedinačno odvesti do vaših kabina.«
»Sa mnom ne treba da se gnjavite«, odgovori Vilijems. »Dobro izlazim nakraj s
bestežinskim stanjem.« Bio je nizak, okruglastog lica, kose boje peska, odeven u šarenu odeću
a govorio je glasno.
»Svi ste imali nešto vežbi«, reče Rejmont. »Ali, ovo nije vežba. Prave reflekse steći
ćete tek iskustvom.«
»Pa šta ako malo letuckamo naokolo? Šta onda?«
»Moguća je nesreća. Nije verovatno, slažem se, ali je moguće. Moja dužnost je da
sprečim sve takve mogućnosti. A sada ću vas smestiti na mesta gde ćete ostati do daljneg.«
Vilijems pocrvene. »Vidite, Rejmont...«
Policajac se okrete prema fizičaru. »To je direktno naređenje«, reče lagano. »Ovlašćen
sam za to i nemojte da putovanje započnemo s nesporazumima.«
Rejmont ponovo zaveza pojas, nepotrebnim energičnim potezima i stisnutih usana.
Nekoliko kapi znoja nakupi mu se za tren na čelu. Fluoroscentno svetlo iznad glave načini ih
sjajnim i iskričavim.
Rejmont se putem interfona obrati pilotu. »Smemo li da podignemo kapke? Da našim
prijateljima damo priliku da se nečim zabavljaju dok čekaju...«
»Samo napred«, reče glas. »Nema rizika... A uostalom... neće videti zemlju... zadugo...
zar ne?«
Rejmont objavi dopuštenje a ruke putnika žudno otkačiše zaponce kapaka, kapci
kliznuše ustranu i otkriše staklene vizire. Zaista je Rejmont imao posla kao pastir.
Na četvrtom sedištu u nizu sedela je Či-Juen Ai-Ling. Nije se kao svi ostali vrpoljila u
sedištu, u pokušaju da se okrene prema prozoru, te je on potapša po ramenu. »Sada i vi,
molim.« Nije odgovorila. »Gospođice Či-Juen.« Ponovo joj dodirnu rame. »Možete da
podignete kapak.«
»Oh!«, trže se Ona, kao probuđena iz najdubljeg sna. Ali, Rejmont u očima zapazi
suze. »Oprostite, oprostite molim vas... Izgubila sam...«
Svetlost još jedne zore obuzimala je Zemljin horizont, donoseći hiljadu boja. Za
trenutak se mogao videti oreol svetlosti znad globusa, kao kružni pojas oko vatrenog diska.
Izvan kruga su bile zvezde i blistavi mesec. Ispod se nalazila planeta, obasjana, sa svojim
okeanima, oblacima punim kiše i munja, zelenosmeđim kontinentima i gradovima nalik
kutijama s dijamantima. Videlo se, osećalo se da je taj svet živeo.
Či-Juen je grčevito stezala prste. Izgledali su suviše krhki za to. »Ne smem da

11
gledam.«, prošaputa ona na francuskom. »Počivaj u miru, Žak.«
»Biće vam dopušteno da gledate kroz brodske ekrane, kad dostignemo odgovarajuće
ubrzanje.«, odgovori joj Rejmont na istom jeziku.
Činjenica da je govorio francuski očigledno ju je iznenadila. »Onda će on biti vrlo
daleko.«, reče i osmehnu se. Raspoloženje joj je više bilo ekstatično nego elegično.
Bila je majušna i koščata a tunika joj je davala nekakav dečački izgled; visoko
podšišana kosa slagala se sa najnovijim modnim trendom na Orijentu. Mora se priznati da je
posedovala najzanosnije lice na brodu. Kada je govorila švedski, trag kineske intonacije
proizvodio je ljupku melodiju.
Rejmont joj pomože da se odveže i uhvati je rukom oko struka. Držeći je, spusti se niz
lestve u unutrašnjost zvezdanog broda. Bilo mu je mnogo lakše da ih prenosi tako pasivne
nego da im pomaže da sami čine te nespretne i dugotrajne korake. Ali, Či Juen je bila
drugačija. Znala je pokrete. Potpuno je podržavala njegove, pripijena uz njega, pa se njihovo
kretanje pretvorilo u nežni, skladni ples, na kraju krajeva, kao planetolog je imala dobro
iskustvo sa slobodnim padom.
Kabine za one koji nisu bili oficiri nalazile su se u dva hodnika koji su se završavali
nizom kupaonica. Svaki stančić je bio visok dva metra a osnovu su činila četiri kvadrata –
dakle, tri puta dva. Sadržavao je dvoje vrata, dva ormarića s policama i dva kreveta na
rasklapanje. Kreveti su mogli ne samo da se sklope već i da se spoje u jedan; postojala je i
mogućnost da se od jedne sobe za dvoje, pomoću pregrade, načine dve minijaturne sobe.
»Sa kim delite ovu sobu?«, upita Rejmont.
»Trenutno sa Džejn Sedler«, reče i pogleda ga uz zagonetni smešak. »Ukoliko nemate
neku drugu ideju?«
»A? Uh... ja sam sa Ingrid Lindgren.«
»Već? Oprostite. Ne treba da čeprkam po privatnim stvarima.«
»Ne, ne, ja sam taj koji duguje izvinjenje.«, reče on. »Zbog toga vas puštam da ovde
besposleno čekate, kao da niste mogli sami da se snađete sa bestežinskim stanjem.«
»Ne možete praviti izuzetke.« Či-Juen je ponovo postala ozbiljna. Rasklopila je
krevet, ulebdela u njega i počela da se vezuje. »U svakom slučaju želim malo da ležim sama i
razmišljam.«
»O Zemlji?«
»O mnogim stvarima. Mi ostavljamo više nego što većina od nas sada shvataju, Čarlse
Rejmonte. To je oblik smrti – na neki način.«

3
»...nula!«
Jonski pogon je oživeo; niko ne bi mogao da stane iza njegovog debelog štita i
posmatra aktiviranje a da preživi. Niti bi mogao da ga čuje ili oseti bilo kakvu vibraciju
njegove sile. U takozvanom mašinskom prostoru, koji je zapravo bio elektronski nervni
centar, ljudi su čuli slabo zujanje pumpi koje su opskrbljivale reakcionu masu iz rezervoara.
Jedva da su i primećivali, budući da su bili koncentrisani na ekrane, merače i šifrirane signale
koji su odslikavali rad sistema. Ruka Borisa Fedorova nikada nije bila daleko od osnovnog
prekidača za isključenje. Između njega i kapetana Telandera na komandnom mostu proticao je
stalni mrmor zapažanja. To za Leonoru Christine nije bilo nophodno. I daleko manje
sofisticirana letelica od nje mogla je sama da deluje; ona je zapravo to i radila. Njeni ugrađeni
roboti radili su većom brzinom i preciznošću – nego što bi se bilo koje smrtno stvorenje
moglo nadati. Ali, za pripravnost su joj bili potrebni ljudi.
Inače, neposredni dokaz kretanja onih koji su ležali u svojim kabinama bio je povratak
težine. Nije bila velika, oko jedne desetine gravitacije, ali im je pružala osećaj »gore« i
»dole«, a njihova tela bila su za to zahvalna. Oslobodili su se iz kreveta a Rejmont je, preko
interfona u hodniku, objavio: »Nadzornik objavljuje da možete da se krećete ad libitum – po
vašoj palubi.« A sarkastički je dodao: »Prisetite se da će zvanična oproštajna ceremonija,
zajedno sa blagoslovom, biti emitovana u podne po Grinviču. Prenosićemo je u gimnastičkoj

12
sali za sve koji žele da je posmatraju.«
Reaktivna masa je ušla u komoru za sagorevanje. Termonuklearni generatori su
osnažili silovite električne lukove koji su kroz atome probili do jona; magnetska polja koja su
odvajala pozitivne i negativne čestice; sile koje su ih usmeravale u zrake; impulsi koji su ih
dovodili do još veće brzine prilikom ubrzavanja niz ringove cevi za davanje pravca, sve dok
nisu dostigli brzinu veću od svetlosne. Udarni talas ]e bio nevidljiv. U plamenu nije
izgubljeno nimalo energije. Umesto toga, sve što su zakoni fizike dozvoljavali bilo je
potrošeno na izbacivanje Leonore Christine.
Letelica njene veličine ne bi mogla, kao patrolna krstarica, da ubrzava na takav način.
Zahtevala bi više goriva nego što bi mogla da nosi, a morala je da nosi i pedeset ljudi i
njihove stvari neophodne za deset ili petnaest godina, oruđe za zadovoljavanje naučne
radoznalosti nakon stizanja na cilj i (ako bi podaci sa instrumenata pokazali da je treća planeta
Beta Virginis nastanjiva) pribor i mašine za izgradnju novog ljudskog sveta. Lagano se, u
spirali, izvijala iz Zemljine orbite. Njeni putnici su imali jedinstvenu priliku da stoje kraj
svojih ekrana i posmatraju rodni dom između zvezda.
Nije bilo toliko prostora da bi se na njemu moglo štedeti. Svaki kubni centimetar
unutar broda morao je biti zaposednut. Osobe podložne avanturama ovde su mogle da polude
od »funkcionalne« sredine. Funkcionalnost je išla tako daleko da su čak i pregrade bile od
golog metala i plastike. Ali, artistički nadahnuti su imali planove. Rejmont je primetio da Ema
Glasgold, molekularni biolog, u hodniku, skicira mural koji prikazuje šumu i suncem
obasjano jezero. Takođe su i palube za boravak i rekreaciju već na samom početku bile
prekrivene materijalom koji je svojim zelenilom podsećao na prolećnu travu. Vazduh koji su
pročišćavali ventilatori bio je više nego čist već od samih biljaka i koloida Darelovog
balansera. Balanser je regulisao temperaturu, jonizaciju, miris. Trenutno je mirisalo na svežu
detelinu.
Istovremeno, tu je bilo i odgajalište koje je zauzimalo celu palubu. Gimnastička sala
koja je služila i kao bioskop i kao sala za okupljanja, beše najveća prostorija. Međutim,
uprkos gužvi, svi su prilikom obeda mogli da ispruže noge i opuste se. U blizini su se nalazile
hobi-radionice, klupska prostorija za sedeće igre, bazen za plivanje, male bašte i čardaklije.
Neki od graditelja broda prepirali su se oko toga treba li na tom nivou postaviti i kutije za
sanjaranje. Da li bi svet mogao da dođe ovamo i zabavlja se dok ga vrata kabine podsećaju da
je to zamena za realnost? Međutim, to je bila i vrsta rekreacije i pobedila je odluka da se
kutije instaliraju.
Potrebe za takvom aparaturom još uvek nije bilo; put je tek započeo. Blaga, histerična
veselost ispunjavala je atmosferu. Ljudi su se glasno smejali, žene čavrljale, smeh je bio
obavezan i prilikom obeda a povremene igranke su bile prilika za teške flertove.
Prolazeći pokraj gimnastičke sale čija vrata behu otvorena, Rejmont opazi da se igra
rukomet; pri niskoj gravitaciji, kada se moglo hodati po zidovima, igra je bila doista
spektakularna.
On produži prema bazenu; bilo je devet sati i niko ga nije koristio. Džejn Sedler je
stajala kraj ivice bazena i zamišljeno uzdisala. Ova Kanađanka je bila krupna brineta,
biotehničarka u organskocikličnom odeljenju koja je sada, odevena u šorc i majicu,
pokazivala svoje raskošne obline.
»Problemi?«, upita Rejmont.
»Oh, zdravo Nadzorniče«, odgovori ona na engleskom. »Ništa loše, osim što ne mogu
da ustanovim šta ovde treba da dekorišem. Trebalo bi da nešto predložim mom komitetu.«
»Zar nisu planirali efekte rimskog kupatila?«
»Uh, uh, to traži mnogo prostora. Nimfe i satiri, hramovi, pećine, šta li?« Ona prsnu u
smeh. »Dođavola s tim. Predložiću nešto što se uvek može lako izvesti. A vi nam dajte novi
zadatak.«
»Ko može da izdrži pet godina – i još pet, ukoliko budemo morali da se vratimo – da
se bavi hobijima?«, reče lagano Rejmont.
Sedlerova se ponovo nasmeja. »Niko. Ali ne brinite. Svi na brodu imaju ozbiljnog
posla i to pun program, bez obzira da li je to teoretsko istraživanje ili pisanje Velikog Romana

13
Svemirskog Doba, ili predavanje grčkog u zamenu za tenzorske proračune.«
»Naravno. Video sam predloge. Jesu li odgovarajući?«
»Nadzorniče, opustite se! Druge ekspedicije su to činile manje ili više ludački. Zašto
ne bismo i mi? Bolje plivajte. A kad skočite u vodu, zagnjurite glavu.«
Rejmont se kiselo osmehnu, skide odeću i okači je na vešalicu. Ona zviznu. »Hej!«,
reče. »Ranije vas nisam videla bez uniforme! Lepa kolekcija bicepsa i tricepsa. Vežbate
redovno?«
»U mom poslu je potrebna stalna kondicija«, odgovori on s nelagodom.
»Kad ne budete imali šta da radite«, reče ona sa smeškom, »navratite u moju kabinu i
vežbajte me.«
»Bilo bi mi zadovoljstvo«, odgovori on, merkajući je od glave do pete, »ali smo
trenutno Ingrid i ja...«
»Naravno, naravno, šalila sam se. Izgleda da ću uskoro i ja steći stalnu vezu...«
»Zaista? A ko je to, ako smem da pitam?«
»Elof Nilson.« Ona podiže ruku. »Ne recite ništa. On baš nije Adonis, ponašanje mu
baš nije uvek najljupkije ali ima divan um, najbolji na brodu. Sa njim vam nikada nije
dosadno. I prilično je usamljen.«
Rejmont je neko vreme ćutao. »A vi ste Džejn, prilično lepi. Ja, inače, ovde čekam
Ingrid. Hoćete li nam se pridružiti?«
»Bože moj!«, uskliknu ona. »Je li moguće da se pod ljušturom policajca skriva ljudsko
biće? Ne brinite, neću obelodaniti vašu tajnu. A neću ni ostati ovde. Teško je održati
privatnost.«
Ona mahnu i udalji se. Rejmont baci pogled za njom i skoči u vodu. U njoj je stajao
sve dok se nije pojavila Ingrid.
»Izvini što kasnim«, reče ona. »Prijem signala sa Meseca. Još jedno idiotsko
raspitivanje... Biće mi prilično drago kada se iščupamo iz Velike Dubine.« Ona ga poljubi ali
je on izgledao zanet svojim mislima. Na njenom licu se pokaza zabrinutost.
»Misliš li da sam suviše krut?«, procedi on.
Nije odmah odgovorila. Fluoroscentno svetlo joj je obasjavalo raspuštenu kosu a
ventilator je unosio dašak svežine između njihovih tela. »Šta te je primoralo da pitaš o
tome?«, reče ona napokon.
»Primedba. Dobronamerna ali ipak šokantna.«
Lingren uzdahnu. »Rekla sam ti ranije, bio si despotskiji nego što mi se sviđalo. Niko
na brodu nije budala, zlobnik ili saboter.«
»Zar nije trebalo da kažem Norbertu Vilijemsu da drugog dana zaveže, kada je počeo
da denuncira švedsku? To može imati gadan konačni rezultat.« Rejmont položi stisnutu
pesnicu na drugi dlan. »Znam.«, reče. »Vojnička disciplina nije potrebna, nije poželjna... za
sada. Ali, video sam mnogo smrti, Ingrid. Moglo i bi doći vreme kada nećemo preživeti,
ukoliko ne delujemo kao jedan i ne skačemo na komandu.«
»To će biti razumljivo na Beta Tri«, priznade Lindgren. »Iako robot nije poslao
nikakve podatke o postojanju inteligentnog života. Mogli bismo da računamo na divljake
naoružane kopljima – koji verovatno neće biti naročito gostoljubivi.«
»Mislio sam na opasnosti kakve su oluje, klizanje zemljišta, bolesti, bogzna šta sve ne.
Ili na katastrofu pre nego što uopšte tamo stignemo. Nisam uveren da moderan čovek zna sve
o vasioni.«
»Suviše često smo prekrili ovo područje.«
»Da. Staro je kao svemirski let; starije. To ga ne čini manje stvarnim. Ja pokušavam
da učinim... ne znam, nisam siguran. Ova situacija ne nalikuje nekoj u kojoj sam ranije bio.
Pokušavam da... nekako... održim živom ideju o autoritetu. Osim slepe poslušnosti oficirima...
Autoritetu koji ima pravo da zapoveda šta god hoće, da zapovedi čoveku da umre, ukoliko je
to neophodno za spas ostalih...« On pogleda izraz zaprepašćenja na njenom licu. »Ne«,
uzdahnu on. »Ti ne razumeš. Ne možeš. Tvoj svet je uvek bio dobar.«
»Možda možeš da mi objasniš, ako to budeš rekao na drugačiji način.« Govorila je
tiho. »I možda ja mogu da tebi razjasnim nekoliko stvari. Neće biti lako. Nikada nisi skidao

14
oklop, Karl. Ali, pokušaćemo, zar ne?« Ona se osmehnu i pljesnu ga po boku. »Baš sada, iako
je ludo, nismo na dužnosti. Hoćemo li već jednom zaplivati?«
Ona iskliznu iz svoje odeće. Posmatrao ju je dok mu se približavala. Obožavala je
sportske aktivnosti i ležanje pod kvarcnom lampom to se pokazivalo u čvrstim grudima,
bokovima, vitkom struku i tamnom tenu koji se lepo slagao sa njenom plavom kosom. »Bože
moj, ala si lepa!«, reče dubokim glasom.
Ona načini piruetu, »na službi, ser – samo ako uspete da me uhvatite!« Potom se u
jednom potezu nade na kraju daske za skok i nežno se izvi ka površini vode. Skok je bio spor,
kao u snu, kao neka vrsta vazdušnog baleta.
Rejmont krete ka sredini bazena; pri ovom ubrzanju bilo je dosta teško plivati. Ingrid
Lindgren je jednom prilikom rekla da ovakvi napori pri plivanju oteruju nostalgiju jer ne liče
na zemaljsko kupanje. Čitav svemir je čovekov dom.
Večeras je plivala, prskala se, udarala po površini, gnjurala a njen smeh je odjekivao
među zidovima sale. Kada ju je napokon priterao u ugao, ona mu je obavila ruke oko vrata i
šapnula mu: »Eto, uhvatio si me.«
»Mmm, hm.« Rejmont je poljubi u vrat i oseti živo devojačko meso. »Uzmi odeću pa
idemo.«
On bez teškoća ponese njenih šest kilograma u jednoj ruci. Kada su se našli na
stepeništu, on je pomilova slobodnom rukom, »Senzualist!«, prošaputa ona zatvorenih očiju.
»Uskoro ćemo se vratiti na pravu gravitaciju«, podseti je on i pohita ka oficirskoj
palubi, brzinom u kojoj bi na Zemlji slomio vrat.
Ona se kasnije pridiže na laktove i uhvati mu pogled. Prigušila je svetla a senke su se
kretala svuda oko nje. Ona u vazduhu nacrta njegov profil.
»Divan si ljubavnik, Karl«, promrmlja. »Nikada mi nije bilo lepše.«
»A ja sam ponosan na tebe«, odgovori on.
Nagoveštaj bola iznenada se javi u njenom glasu. »Ali, ovo je jedini put da si zaista
dao. Da li zapravo jesi i sada?«
»Šta tu ima da se daje?«, upita on oštrim tonom. »Pričao sam ti o tome šta mi se ranije
događalo.«
»Anegdote. Epizode. Nikakve veze... Tamo na bazenu, po prvi put, ponudio si mi
delić svog stvarnog bića. Najmanji... I odmah si ga potisnuo. Zašto? Ne bih koristila uvid da
te povredim, Karl.«
On se pridiže, namrgođen.
»Ne znam šta misliš, živeći zajedno ljudi saznaju nešto o sebi i drugome. Ti znaš da ja
cenim klasične umetnike kakvi su Rembrant i Bonestel, i ne marim za apstrakcije ili
hromodinamike. Nisam baš muzički obrazovan. Imam vojnički smisao za humor. Politički
nazori su mi konzervativni. Više volim turnedose od file minjona ali želim i više kulture.
Igram poker, odnosno igrao bih kad bi se tako nešto igralo na brodu. Uživam da radim
rukama i u tome sam dobar, pa ću tako i pomoći da se izgradi laboratorija kada se projekt
organizuje. Trenutno se trudim da pročitam Rat i mir ali uvek zaspim. Šta ti još treba?«
»Sve«, odgovori ona setno i pokaza rukom po prostoriji. Njen ormarić je stajao
otvoren, otkrivajući nevinu zbrku odeće i pribora. Police su bile ispunjene, privatnim
stvarčicama – desetine slika koje su čekale da ih okače, mali portreti rodbine, lutka Hopi...
»Ti nisi doneo ništa lično.«
»Lako sam putovao kroz život.«
»Teškim putem. Možda ćeš se jednog dana usuditi da mi veruješ.« Ona mu se primače
bliže. »Sad nije važno, Karl. Ne želim da te uznemiravam. Želim te ponovo u sebi. Znaš, ovo
je prestala da bude stvar prijateljstva i ugodnosti. Zaljubila sam se.«
Kada je postignuta odgovarajuća brzina, Leonora Christine se oslobodila. U
svemirskom pogledu, postala je još jedna kometa. Gravitacija je delovala na nju, iskrivljujući
joj stazu i smanjujući brzinu.
Nesigurnosti međuzvezdane navigacije behu znatne a posada je – profesionalni
svemirci, različiti od naučnog i tehničkog personala – morala da radi pod vremenskim
ograničenjem.

15
 Boris Fedorov je izveo grupu napolje. Posao im je bio nalik triku. Trebalo je raditi u
bestežinskom stanju i pri tom kontrolisati alatke i telo. Najbolji među njima su čak mogli i da
se otpuste od rukohvata na površini broda. Lebdeli bi sve dok se životna veza sa maticom ne
bi u potpunosti zategla i povukla ih natrag. Osvetljenje je bilo slabo; lampe na šlemovima
trebalo je vešto usmeravati na polje rada i pri tom izbegavati užasnu sunčevu svetlost.
Napokon je modul montiran a krma na kablu trasirana. Fodorov je proverio poziciju.
»Učinjeno.«, promrmlja on. »Nadam se.« Njegovi ljudi su proveravali životne linije na kablu.
To je činio i on, obraćajući se Telanderu na mostu. Kabl je bio ponovo namotan u brodu, tu su
bili i inžinjeri.
Nije bilo potrebe da se žure. Dok modul bude sledio brod u manje-više istoj orbiti,
delovaće različiti uticaji. Uskoro će prouzrokovati neželjene promene u relativnoj regulaciji.
Ali, svako mora biti unutra pre nego što nastupi sledeći stepen procesa. Sile koje će se javiti
neće biti ljubazne prema živim organizmima.
Leonora Christine je širila svoje mreže. Blistale su na sunčevoj svetlosti, srebrne u
zvezdanom crnilu.
Iz daljine je mogla da izgleda kao pauk koji plete svilenu mrežu. Međutim, u samom
svemiru nije bila ništa posebno veliko i važno.
A ono što je učinilo bilo je užasno po ljudskim merilima. Njen unutrašnji pogon je
slao energiju u generatore zahvatnih polja. Iz kontrolne mreže proisticalo je polje magnetno-
hidrodinamičkih sila – nevidljivo ali rasprostranjeno na hiljade kilometara – dinamička
međuigra, ne statička konfiguracija, već prilagođena i održavana sa apsolutnom preciznošću;
enormno snažna i još enormnije složena.
Sile su zahvatile tragove Busarovog uređaja, dovele ga u mikrometarski tačnu poziciju
u odnosu na brod i zadržale ga. Monitori su potvrdili da je sve u redu. Kapetan Telander je
načinio poslednju proveru sa Patrolom na Mesecu, primio dozvolu za nastavak i izdao
komandu. Tada su vođenje preuzeli roboti.
Nisko ubrzanje na jonima proizvodilo je skromnu spoljnu brzinu, merljivu desetinama
kilometara u sekundi. To je omogućavalo da se pokrene zvezdani motor. Snaga je narastala.
Na punoj gravitaciji, Leonora Christine je počela da se kreće!

4
U jednoj od baštenskih prostorija nalazio se ekran koji je prikazivao spoljni svet.
Pokraj ekrana šumela je fontana, obasjana različitim svetlosnim trakama; ovde je vazduh bio
topliji nego na većini mesta u brodu, pun miomirisa i biljne svežine.
Nigde se, doduše, nije moglo izbeći stalno pulsiranje pogona. Busarovi sistemi još
nisu bili razvijeni do stepena bešumnosti električnih raketa. Brod je šaputao i podrhtavao.
Vibracija je bila slaba, negde na granici svesti, ali je prolazila kroz metal, kosti i, možda,
snove.
Ema Glasgold i Či–Juen su sedele na klupi među cvećem. Prethodno su u šetnji
napravile nekoliko krugova osećajući da se zbližavaju i postaju prijateljice. Međutim, ćutale
su još od trenutka kada su ušle u baštu.
Glasgoldova odjednom navuče kapak na ekran. »Bila je greška doći ovamo.«, reče
ona. »Hajdemo odavde«.
»Zašto? Mislim da je ovde šarmantno«, odgovori planetolog, iznenađena. »Bekstvo od
golih zidova biće nam sve češće potrebno.«
»Nema bekstva od onoga«, Glasgoldova pokaza na ekran. Nepokriveni donji deo
prikazivao je mnoštvo malih zvezda i deo jedne veće, bliske – Sunca.
Či-Juen je namršteno pogleda. Molekularni biolog je bila mala i tamnokosa žena, ali
sa okruglastim i plavim očima, licem zaobljenim i ružičastim. Oblačila se jednostavno, bez
obzira da li je na poslu ili ne. U mnogim društvenim aktivnostima koje nisu bile obavezne
radije je bila posmatrač nego učesnik.
»Za koliko vremena smo – za par nedelja – »nastavi ona, »stigli do staze izvan
Sunčevog sistema... Svakog dana... ne, svaka dvadeset i četiri časa, jer »dan« i »noć« više

16
nemaju nikakvog značenja, svaka dvadeset i četiri časa dobijemo u brzini 845 kilometara u
sekundi.«
»Švrća kao ja zahvalan je zbog pune zemljine teže«, reče Či-Juen s očiglednim
olakšanjem.
»Pogrešno si me razumela«, odgovori Glasgold mrzovoljno. »Ja neću da vrištim.
»Okreni se!« »Okreni se!« Potom pokuša da se našali na svoj račun. »Psiholozi koji su me
ispitivali veoma bi se razočarali.« šala nije uspela. »To je samo... treba mi vremena... da se
priviknem, postepeno, na ovo.«
Či-Juen klimnu. Ona, u svom najnovijem, živopisno čeong-samu – jedan od hobija
bilo joj je i kreiranje odeće – skoro da je mogla pripadati vrstama koje su se razlikovale od
Glasgoldove. Ali, nežno je pomilovala ruku druge žene i rekla: »Ti nisi jedinstvena, Ema. To
se i očekivalo. Ljudi počinju da shvataju, ne samo mozgom već svojim celim bićem, šta znači
biti na ovakvom putovanju.«
»Izgleda da tebi nije dosadno.«
»Ne. Ne otkako je Zemlja nestala u sunčevom sjaju. A ni ranije nije bilo
nepodnošljivo. Rastanak boli. Ali, imam iskustva u tome. Čovek uči kako da gleda napred.«
»Posramljena sam.«, reče Glasgoldova. »Pošto sam toga imala više od tebe. Ili mi je to
razmekšalo duh?«
»Jesi li imala zaista?« upita Či-Juen.
»Pa... jesam. Zar nisam? Ili se ne sećaš? Roditelji su uvek bili dobrostojeći. Otac je
inžinjer desalinizacije, majka agronom. Negev je lep kada usevi rastu, miran je i prijateljski,
nije odbojan kao Tel Aviv ili Haifa. Iako sam ja uživala na Univerzitetu. Imala sam prilike da
putujem, u dobrom društvu. Rad je proticao dobro... Da, bila sam srećna.«
»Zbog čega si se onda prijavila za Beta Tri?«
»Naučni interes... nova planetarna evolucija...«
»Ne, Ema.« Gavran zatrese krilom u trenutku kada Či-Juen zavrte glavom. »Prethodni
zvezdani brodovi doneli su podatke za nastavak istraživanja tokom stotinu godina, pravo na
Zemlju. Od čega bežiš?«
Glasgoldova se ugrize za usnu. »Ne bi trebalo da se raspitujem o intimnim stvarima.«,
izvinu se Či-Juen. »Htela sam da pomognem.«
»Reći ću ti«, nastavi Glasgold. »Imam osećaj da bi zaista mogla da pomogneš. Mlađa
si od mene, ali si više videla.« Njeni prsti se prepletoše. »Nisam sasvim sigurna... Kako to da
gradovi počinju da izgledaju vulgarni i prazni? Kada sam otišla kući da posetim svoje, i
seoska okolina mi je izgledala pusta i dosadna. Mislila sam da bih mogla da nađem... svrhu...
ovde. Ne znam. Prijavila sam se i bila pozvana na ozbiljno testiranje a moji roditelji su
prestali da mi se javljaju – dok se ne vratim. A uvek smo bili prisni. Bilo je bolno ostaviti ih.
Moj veliki, verni tata, odjednom je ostario, smanjio se.«
»Da li se radilo i o muškarcu?«, upita Či-Juen. »Reći ću ti, pošto nije tajna – bili smo
vereni a o ovoj posadi su svi podaci ubačeni u dosijee.«
»Kolega sa studija«, nastavi Glasgoldova. »Volela sam ga. I još uvek ga volim. A on
jedva da me je i primećivao.«
»Nije nepoznato«, uzvrati Či-Juen. »Neko pređe preko toga, neko se ozbiljno razboli.
Ti si u duhu zdrava, Ema. Tebi je sada potrebno da izađeš iz svoje ljušture. Pomešaj se sa
kolegama na brodu. Brini o njima. Izađi malo iz tvoje kabine i uđi u neku mušku.«
Glasgold puhnu.
»Ne održavam takvu praksu.«
Či-Juen podiže obrve. »Jesi li devica? Toga se ne možemo lišiti ako želimo da
stvorimo novu rasu na Beta Tri. Genetski materijal je kao retko kad dobar.«
»Želim brak«, reče Glasgoldova pomalo ljutito, »i dece koliko god Bog da. Ali, deca
će znati ko im je otac. Ne boli ako se ne igram smešnih igara muzičkih kreveta dok putujemo.
Na brodu je dovoljno devojaka koje to žele.«
»Ja, na primer«, odgovori Či-Juen. »Stabilne veze će se, nema sumnje, razviti. U
međuvremenu, povremeno, zašto ne pružiti i ne dobiti nekoliko trenutaka zadovoljstva?«
»Žao mi je«, reče Glasgold. »Nije trebalo da kritikujem privatne stvari. Posebno kada

17
se tvoj i moj život tako razlikuju.«
»Istina je. Ne slažem se da je moj bio manje srećan od tvog. Naprotiv.«
»Šta?« Glasgold otvori usta. »Ne misliš valjda ozbiljno!?«
Či-Juen se nasmeši. »Ti si saznala samo za površinu moje prošlosti, Ema. Mogu da
pretpostavim šta misliš. Moja zemlja se podelila, osiromašila i našla u grču nakon revolucije i
građanskih ratova. Moja porodica je kulturna i poseduje tradiciju ali je zapala u takvu bedu
kakvu nikada nijedan aristokrata nije upoznao. Žrtvovali su se da me ostave na Sorboni.
Nakon što sam diplomirala, teško sam radila i žrtvovala se da im pomognem da stanu na
noge.«
Ona se okrete prema svetlosti Sunca i dodade tišim glasom: »A moj dečko... zajedno
smo studirali, u Parizu. Kasnije, kao što sam rekla, morala sam češće da odsustvujem, zbog
posla. Napokon je on došao da poseti moje roditelje u Pekingu. Trebalo je da mu se pridružim
što pre bude moguće, trebalo je kasnije da se venčamo, po svim propisima i običajima.
Dogodila se pobuna. Ubijen je.«
»Oh, draga moja...«
»To je sve na površini.« prekide je Či-Juen. »Površina. Zar ne vidiš da sam i ja imala
voljeni dom, možda lepši od tvog, pošto su me na kraju tako dobro razumeli da se nisu
protivili mom odlasku. Videla sam svet, više nego što se može videti kada se putuje prvom
klasom. Imala sam Žaka. I druge, pre i posle. Bol i tuga me neće izlečiti. Da, srećna sam,
Ema.«
Glasgoldova je ćutala.
Či-Juen je uhvati za ruku i ustade. »Moraš se osloboditi sebe«, reče planetolog. »Na
dugom putu samo ti možeš sebe naučiti kako se to radi. Možda ti mogu malo pomoći.
Hajdemo u moju kabinu. Sašićemo ti haljinu koja ti pristaje. Proslava Dana Saveza je uskoro
a ja nameravam da te uvedem u svet zabave.«
Pomislite samo: jedna svetlosna godina je nepojmljiva provalija. Neizmerna i
nepojmljiva. Običnom brzinom, recimo razumnom brzinom kola u saobraćaju velegrada,
prelaze se dva kilometra na minut – čoveku bi trebalo da ovo rastojanje pređe za devet
miliona godina. A u susedstvu Sunca, zvezde su bile u proseku daleko devet svetlosnih
godina. Beta Virginis je bila udaljena trideset i dve.
Međutim, bez obzira na to, takvi su se prosto mogli savladati. Brod koji stalno ubrzava
pri jednoj gravitaciji bi putovao pola svetlosne godine za nešto manje od jednogodišnjeg
perioda. I kretao bi se vrlo blizu optimalne brzine, tri stotine hiljada kilometara u sekundi.
Javljali su se praktični problemi. Odakle je poticala energija mase za sve ovo? Čak bi i
u Njutnovom svemiru ideja o raketi koja nosi tako mnogo goriva od trenutka starta bila
ludačka. Bila ]e još luda u Ajnštajnovom kosmosu, gde su masa broda i teret narastali sa
povećanjem brzine, penjući se do bezgraničnosti sa približavanjem svetlosnoj brzini.
Međutim, gorivo i reaktivna masa su postojali u svemiru! Dobijali su se preko
vodonika. Istina, koncentracija nije bila velika po zemaljskim standardima; otprilike jedan
atom na kubni centimetar u galaktičkoj blizini Sunca. Bez obzira na to, ovo je proizvodilo
trideset milijardi atoma u sekundi, koji su pritiskali svaki kvadratni centimetar brodskog
poprečnog preseka prilikom približavanja brzini svetlosti. (Slika se može uporediti sa ranijim
fazama njenog leta, pošto je međuzvezdana sredina bila gušća i bliža zvezdi) Energija je bila
užasna. U slučaju sudara oslabila bi se snažna radijacija; a manje od hiljaditog u satu bilo bi
fatalno. Nikakav zaštitni materijal ne bi pomogao.
Međutim, u dobu Leonore Christine uspostavljeni su nematerijalni načini:
magnetohidrodinamička polja, čiji su pulsevi dosezali daljinu od nekoliko miliona kilometara
da bi se dočepali atoma putem njihovih dipola – bez potrebe za jonizacijom – i kontrolisali
njihovo bujanje. Ova polja nisu služila pasivno, kao oklop. Odbijala su prašinu i sve gasove,
izuzev dominantnog vodonika.
Brod nije bio mali. Ali, i dalje je predstavljao sitan metalni odblesak u toj beskrajnoj
mreži sila koje su ga okruživale. Nije ih sam proizvodio. Proces je pokrenut kada je brod
postigao minimalnu brzinu nabojno-mlaznog motora; međutim, postao je ogroman pa je
napokon počeo da se stvara sam od sebe i isto tako održava. Primarni termonuklearni reaktori

18
(odvojeni sistem se koristio za usporavanje), venturi cevi, čitav kompleks uopšte uzev nije bio
smešten u brodu. Veći deo toga nije zapravo bio materijalne prirode već posledica vektora na
kosmičkoj skali. Brodski kontrolni uređaji, upravljani kompjuterski, nisu bili analogni
autopilotima. Bili su kao katalizatori koji su mogli da utiču na pravac monstruoznih reakcija,
da ih dižu i spuštaju... i ugase... ali ne prebrzo.
Vodonička fuzija je gorela kao zvezda, na krmi Busarovog modula koji je fokusirao
elektromagnetizam u kome je sadržana fuzija. Titanski laser za gas pogađao je protone u
zraku čija je reakcija gurala brod. Proces nije bio stopostotno efikasan. Ali, veći deo lutajuće
energije odlazio je na jonizaciju vodonika koji je oslobađao nuklearno sagorevanje. Ovi
protoni i elektroni, zajedno sa produktima fuzije, bili su takođe odbacivani nazad pomoću
polja sile, plazme koja je dodavala svoj sopstveni porast momenta.
Proces nije bio stabilan. Delio je nestabilnost živog metabolizma i uvek se nalazio na
rubu propasti. Nepredvidljive varijacije su se stalno događale u materijalnom sadržaju
svemira. Opseg, intenzitet i konfiguracija polja sile morali su biti prilagođeni problemu od 7
miliona faktora koje je samo kompjuter mogao dovoljno brzo da reši. Pristižući podaci i
odlazeći signali putovali su brzinom svetlosti; ograničena brzina koja je zahtevala cele tri i
jednu trećinu sekunde da bi se savladalo milion kilometara. Odgovor bi bio fatalno spor. Ova
opasnost bi narastala kad bi Leonora Christine prišla blizu konačnoj brzini.
Bez obzira na sve, ona se iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec
kretala napred.
Višestruko cirkulisanje materije koja je pretvarala biološku pustoš u vazduh koji se
mogao udisati, u vodu koja se mogla piti i jestivu hranu, išlo je tako daleko da se održavala
ravnoteža i u brodskom etil-alkoholu. Proizvodeni su vino i pivo. Žestoki alkohol je pravljen
u malim količinama. Međutim, izvesni ljudi su uključili boce u svoj lični prtljag. Štaviše,
mogli su da dobijaju deo apstinenata i tako sačuvaju svoju količinu.
Nije bilo pravilo već samorazvijeni običaj da se, osim u kabinama, pilo samo u
trpezariji. Da bi održavala društvenost, ova prostorija je imala nekoliko stočića – a ne jedan
veliki, hladni i odbijajući. Između obroka, prostorija je mogla da se pregradi i tako pretvori u
dve klupske prostorije. Neki muškarci su izgradili na jednom kraju šank i odgovarajući pribor.
Svuda se stalno čula tiha muzika, diskretno izabrana, od kompozicija iz sedamnaestog veka
do poslednjih hitova dobijenih sa Zemlje.
Jednog dana, otprilike oko 20 časova, klub je bio prazan. Po rasporedu, igranka se
održavala u gimnastičkoj sali. Veći deo personala koji je želeo da dođe – uglavnom svi –
morali su da se posebno obuku. Slavljenička odeća je postala užasno važna. Mašinista Johan
Frajvald se šepurio u svilenoj tunici koju je za njega izradila gospoda. Ona još nije bila
spremna, kao ni orkestar, te on dopusti Elofu Nilsonu da ga povede do šanka.
»Zar ne možemo sutra da razgovaramo o poslu?«, upita on. Bio je to krupan,
prijateljski nastrojen mlad čovek, sa ružičastom lobanjom koja se sijala kroz prorodenu plavu
kosu.
»Želim da to već jednom raspravim s tobom, dok mi je sveže u glavi«, reče Nilson.
»Sinulo mi je dok sam se presvlačio. Pre nego što moju ideju iznesem drugima, želeo bih da
joj proverim praktičnost.«
»Jawohl, ako naručiš piće i budeš kratak.«
Astronom izvadi iz pregrade svoju ličnu bocu, uze par čaša i sede za sto. »Ja pijem
vodu...«, poče Frajvald ali ga drugi čovek nije čuo.
Nilson izvadi beležnicu i poče da crta po njoj. Bio je debeo, nezgrapan i ružan.
Opštepoznato je da ga je intelektualno ambiciozni otac, na drevnom univerzitetu u Upsali,
prisilio da postane čudo od deteta, bez obzira na cenu. Brak mu je bio ishod očajanja a
pretvorio se u produženu katastrofu koja je dovela do korišćenja prilike da se ukrca na brod.
Samo kada se koncentrisao na predmet – koji je on pokretao – zaboravljao je na aroganciju,
objašnjavao je svemir i lepo se moglo videti da je krunisan zvezdama.
»...fantastična prilika da se dobije vredno štivo. Samo zamisli kakvu bazu
posedujemo: deset parseka. Plus priliku da ispitamo spektar gama-zraka sa većom
preciznošću, kada se preobrate u manje energetske protone. I još više. Pa ipak, nisam

19
zadovoljan.
Ne verujem da mi je stvarno potrebno da zavirujem u elektronsku sliku neba – uzanu,
zamrljanu šumovima, da ne pominjem proklete optičke promene. Trebalo je da instaliramo
ogledala na spoljnoj strani broda. Slike bi dovodili preko svetlosnih konduktora do okulara,
fotoumnoživača i kamera.
Svestan sam da su prethodni pokušaji propali. Mogla se izgraditi mašina za izlazak
kroz vazdušna vrata i... Ali, indukcioni efekti Busarovih polja bi smesta pretvorili ogledalo u
nešto što odgovara kući zabave u Grena Lundu. Da.
Sada imam ideju da odštampam senzorska i kružna kola na plastiku, što će automatski
otklanjati pojavne smetnje. Treba mi tvoje mišljenje u pogledu oblikovanja, testiranja i
proizvodnje tih pregibača za kontrolu, Frajvalde. Evo, ovo je grub crtež onoga što imam u
glavi...«
Nilson bi prekinut. »Hej, ti si tu, stari druže!« On i mašinist se okrenuše. Prema njima
je hitao Vilijems. Hemičar je držao bocu u desnoj ruci a polupraznu čašu u levoj. Lice mu je
bilo crvenije nego obično. Disao je vidno otežanije.
»Was zum Teufel?«, upita Frajvald.
»Govorimo engleski, dečko«, uzvrati Vilijems. »I to američkim stilom.« On sede za
sto i gotovo ga prevrnu svojom težinom. Iz njega je mirisalo na jak viski. »Posebno ti,
Nilsone. Večeras moraš da govoriš američki, šveđanine. Čuješ?«
»Molim te da odeš na neko drugo mesto«, reče astronom.
Vilijems se zavali u stolicu i nasloni na oba lakta. »Ti ne znaš kakav je ovo dan«, reče.
»Znaš li?«
»Sumnjam da i sam znaš u takvom stanju«, reče Nilson na švedskom. »Četvrti juli.«
»Ttttačno! Znaš šta to znači? Ne znaš?« Vilijems se okrete Frajvaldu. »Znaš, Hajni?«
»Godišnjica, a?«, promrmlja mašinist.
»Tačno. Godišnjica, kako znaš?« Vilijems podiže čašu. »Pijte sa mnom! Pijte!«
Frajvald mu uputi sažaljiv pogled i kucnu se. »Prosit!« Nilson htede nešto da izusti ali
u poslednjem trenutku ućuta i spusti čašu.
»Četvrti juli«, nastavi Vilijems. »Dan Nezavisnosti. Moje zemlje. Želim zabavu. A
nikog nije briga. Jedno piće sa mnom, možda dva, a onda na tu prokletu igranku.« Potom se
za neko vreme zagleda u Nilsona. »Šveđanine«, izjavi lagano. »Hoćeš li da piješ sa mnom?
Pićeš ili ću ti izbiti zube!«
Frajvald ščepa Vilijemsa za ruku. Hemičar pokuša da stane na noge ali ga Frajvald
zadrža. »Smiri se, Vilijemsu.«, ponovi mašinist blago, »ako želiš da slaviš tvoj nacionalni
praznik, biće nam drago da ti se pridružimo. Zar ne? I pogleda na Nilsona.
Astronom promrmlja: »Znam šta je. Rekao mi je čovek koga znam. Frustracija. Ne
može da izađe na kraj sa procedurama modernog menadžmenta.«
»Neka je prokleta birokratska država blagostanja«, progunđa Vilijems.
»Počeo je da sanjari o suverenosti svoje zemlje, imperijalnoj eri, nastavi Nilson.
»fantazirao je o slobodnom preduzetničkom sistemu za koji sumnjam da je ikada postojao.
Zapleo se u reakcionarnu politiku. Kada je Kontrolni Autoritet morao da uhapsi nekoliko
visokih američkih službenika po optužbi zavere protiv Ugovora...«
»Muka mi je«, reče Vilijems povišenim tonom. »Nova zvezda. Novi svet. Šansa za
oslobođenje. Čak i ako bih morao da putujem sa par Šveđanki.«
»Vidiš?« namignu Nilson Frajvaldu. »On nije ništa drugo do žrtva romantičnog
nacionalizma sa kojim se generacija našeg običnog sveta ranije suočila. Šteta što nije mogao
da se zadovolji istorijskom fikcijom i bednom epskom poezijom.«
»Romantično!«, uzviknu Vilijems. Grčevito se borio da se iščupa iz Frajvaldovog
zagrljaja. »Ti bedni, buljooki skitnico, šta misliš ko si ti?! Brak ti je bio gori od mog! A ja
sam radio, kučkin sine, imao sam platu, što se tebi nikad nije desilo!«
»Molim vas«, reče Frajvald. »Bitte. Gospodo.« Sada je stajao, da bi lakše zadržao
Vilijemsa na stolici. Potom pogledom potraži Nilsona s druge strane stola. »A vi, gospodine«,
nastavi oštrijim glasom, »nemate pravo da ga peckate. Mogli biste da pokažete malo
razumevanja za njegov nacionalni praznik.«

20
 Nilson kao da je povlačio intelektualnu granicu. Prestao je kada se pojavila Džejn
Sedler. Našla se na vratima za nekoliko minuta, posmatrajući društvo. Izraz joj je bio prilično
patetičan.
»Johan ti govori istinu, Elofe.«, reče ona. »Bolje da idemo.«
»A igranka?«, promrmlja Nilson. »Posle ovoga?«
»Naročito posle ovoga. Postala sam prilično umorna od tebe i tvog visokog konja,
dragi. Hoćemo li pokušati da počnemo sveži ili da...«
Nilson promrmlja nešto ali ustade i pruži joj ruku. Bila je nešto viša od njega. Vilijems
sede, boreći se da ne brizne u plač.
»Ostaću ovde neko vreme, Džejn. Da vidim da li mogu da ga malo ohrabrim.«,
prošaputa joj Frajvald.
Ona mu uputi neodređen smešak. »Hoćeš, Johane, hoćeš.«
Bili su zajedno nekoliko puta pre nego što je preuzela Nilson. »Hvala«. Pogledi im se
sretoše i odmah razdvojiše.
Nilson se promeškolji i nakašlja: »Vidimo se kasnije«, reče ona i uputi se prema
izlazu.

5
Kada je Leonora Christine postigla stvarnu brzinu svetlosti, njeni optički efekti postali
su pregledni i za goli vid. Rezultat brzine i vektorstva dodatog zvezdanim zracima bilo je
odstupanje; osim onoga što je ispred nje ležalo mrtvo, menjala se pozicija. Konstelacije su se
iskosile, postale groteskne, topile su se kako su njeni članovi gmizali kroz tamu. Zvezde su se
sve više gomilale ispred broda.
Doplerov efekat je istovremeno delovao. Pošto je brod bežao od svetlosnih talasa koji
su ga prestizali od strane krme, za njega je njihova dužina rasla i frekvencija opadala. Na isti
način, talasi u koje se zabijao njegov premac behu skraćivani i ubrzani. Stoga je krmeni deo
uvek izgledao crveniji a onaj prednji plavlji.
Na mostu se nalazio kompenzirajući teleskop: jedan jedini na brodu. Kompjuter je
stalno izračunavao kako bi izgledalo nebo da su nepokretni na tom i tom delu svemira i
projektovao odgovarajuću simulaciju. Uređaj nije bio za zabavu ili utehu; bio je vredna
navigaciona pomoć.
Jasno, kompjuteru su bili potrebni podaci o mestu na kome se stvarno nalazi i koliko
brzo putuje brod u odnosu na objekte na nebu. To nije bilo jednostavno utvrditi. Brzina –
tačna brzina i tačan pravac – varirali su zbog razlika u međuzvezdanoj sredini i nesavršenim
odrazom na Busarove kontrole, kao i zbog vremena pod ubrzanjem. Podaci koji su ukazivali
na stazu bili su relativno precizni; ali, na astronomskim rastojanjima svaka nepreciznost bi
mogla da proistekne u fatalni iznos. Nepreciznosti su se morale otklanjati čim se pojave.
Ljubazni, crnobradi oficir navigacije, Avgust Bodro, spadao je u nekolicinu koji su
bili sasvim uposleni rukovođenjem broda. To baš nije zahtevalo od njega da se vrti u
logičkom krugu – utvrdi poziciju i brzinu da bi mogao da koriguješ zbog optičkih fenomena i
proveriš poziciju i brzinu. Udaljene galaksije bile su njegovi osnovni svetionici; statističke
analize posmatranja na bližim zvezdama omogućavale su mu nove podatke; koristio je
matematiku sukcesivnih aproksimativnosti.
Zbog toga je bio saradnik kapetana Telandera koji je sedeo za kompjuterom i
naređivao nužne izmene kursa, kao i glavnog inžinjera Borisa Fedorova koji je izvršavao
naređenja. Zadatak je izvršavao elegantno. Niko nije osećao prilagođenja, izuzev povremenih
trenutnih porasta ljuljanja broda i istovremenih sitnih promena vektora ubrzanja – kao da se
paluba naginjala za nekoliko stepeni.
Bodro i Fedorov su pokušavali i da održe kontakt sa Zemljom. Leonora Christine se
još uvek mogla detektovati pomoću instrumenata instaliranih u Sunčevom sistemu. Bez obzira
na teškoće koje su stvarale njena pogonska polja, mesečev merni zrak još uvek je mogao da je
sustigne sa pitanjima, zabavnim programima, vestima i ličnim porukama. Ona je bila u stanju
da odgovara putem sopstvenog prenosnika. Zapravo, i očekivala se takva komunikacija.

21
Problema sa slanjem informacija nije bilo. U Beti Virginis su se mogle samo slati ali ne i
primati; posada je nameravala da pročita trake tek kada stigne.
Problem je bio u sledećem: sunca i planete su veliki objekti. Kreću se kroz svemir
razumnom brzinom, retko preko pedeset kilometara u sekundi. Bilo je prosto prognozirati u
kom će veku biti daleko usmeriti zrak poruke u odgovarajućem pravcu. Zvezdani brod je
nešto sasvim drugo. Ljudi nisu večni: moraju da požure. Aberacija i Doplerov efekat utiču i
na radio. Možda bi emisije sa Meseca mogle da pronađu frekvencije koje bi brod bio u stanju
da primi. Zbog nekog nepredviđenog faktora, kada se vreme putovanja između projektorskog
merača i broda protegne na mesece, zrak može da promaši brod.
Fedorov koji je bio oficir za komunikaciju, petljao je oko detektora i pojačivača.
Produžavao je signale, nadajući se da će moći da ih dešifruje na nekoj budućoj lokaciji;
međutim, kvalitet prijema bio je sve slabiji, intervali kraći, vreme za dobijanje duže. Jer,
Leonora Christine je ušla u Veliku Dubinu.
Ingrid Lindgren pritisnu zvučno dugme. Kabine su bile tako izolovane da se kucanje
uopšte nije moglo čuti. Odgovora nije bilo. Ona pokuša ponovo. Oklevala je, premeštajući se
s noge na nogu. Potom stavi ruku na kvaku. Vrata nisu bila zaključana. Ona ih odškrinu i, ne
zavirujući unutra, tiho pozva: »Borise? Sve u redu?«
Fedorov otvori vrata, sa izrazom iznenađenja. »Oh! Dobar dan.«
Ona pozdravi čoveka srednje visine, širokog lica i isturenih jagodica, smeđe kose sa
nešto sedih. Nije se brljao nekoliko dana a na sebi nije imao ništa osim tunike, očigledno
navučene tog trenutka. »Mogu li da uđem?«, upita ona.
»Ako želiš.« On je pusti u sobu i zatvori vrata. Njegova polovina kabine bila je
zaklonjena od dela koji je trenutno zauzimao šef biosistema Pereira. Neraspremljen krevet. I
boca votke.
»Izvini zbog nereda«, reče on ravnodušnim glasom. »Hoćeš piće? Nemam slamčice ali
ne boj se, može i ovako. Pa, kakvo te dobro dovodi do mene?«
Lindgren sede na ivicu kreveta. »Ne, hvala«, odgovori ona. »Na dužnosti sam.«
»Trebalo bi da sam i ja. Da. Obavestio sam most da sam indisponiran i da bi bilo bolje
da se malčice odmorim.«
»Zar ne bi bilo dobro da odeš kod doktora Latvale?«
»Zbog čega? Fizički sam dobro.« Fedorov načini kraću pauzu. »Došla si da se uveriš
kako sam.«
»Deo mog posla. Poštovaću tvoju privatnost. Međutim, ti si ključni čovek.«
Fedorov se osmehnu. »Ne brini.« reče. »Nemam nervni slom.« Posegnu za bocom ali
na pola puta zaustavi ruku i povuče je natrag. »Treba mi malo... malo... sjaja.«
»Sjaj se najbolje postiže u društvu.«, uzvrati Lindgren i dodade: »Mislim da bih ipak
mogla da popijem malo.«
Fedorov joj pruži bocu i pridruži joj se na krevetu. Ona podiže bocu i reče: »Skol!«
Nakon jednog gutljaja, pruži mu bocu a on joj nazdravi: »Zdarovje.« Sedeli su ćutke duže
vremena.
»Vrlo dobro. Zato što moraš da znaš. Drugome ne bih rekao, naročito ne ženi. Ali,
došao sam da nešto saznam o tebi, Ingrid... Gunarova kćerka, jel tako?«
»Da, Borise Iljiču.«
On joj uputi pogled i otvoreniji osmeh. Ona sede opuštena. »Verujem... Verujem da
ćeš razumeti i da nećeš ponoviti ono što ti kažem.«
»Obećala sam ćutanje. A što se tiče razumevanja, potrudiću se.«
»To je lično, znaš«, reče on lagano. »Uskoro će biti gotovo... Prosto je... poslednja
poruka koju smo primili... uznemiruje me...
»Muzika?«
»Da, muzika. Zvučni signal, prenizak za televiziju. Skoro prenizak i za zvuk. Poslednji
koji ćemo dobiti, kćeri Ingrida Gunara, pre nego što stignemo na cilj i počnemo da primamo
poruke stare čitavu generaciju. Siguran sam da je poslednja. Ono gubljenje tona... pucketanje
zvezda i kosmičkih zraka... kada smo izgubili tu muziku... uverilo me je da ih više nećemo
dobiti.«

22
 Fedorov zastade. Ingrid je čekala.
On zavrte glavom. »Bila je to ruska muzika. Pesma kojom me je majka uspavljivala.«
Ona mu položi ruku na rame.
»Nemoj da misliš da pravim orgija od samosažaljenja«, nastavi on. »Proći će to.«
»Možda razumem.«, promrmlja ona.
Bio je to njegov drugi međuzvezdani put. Išao je na Delta pavonis; ispitivački podaci
su ukazivali na planetu sličnu Zemlji i ekspedicija je krenula puna nade. Realnost je bila tako
grozomorna da su preživeli pokazali heroizam kada su ostali i nastavili da proučavaju planetu.
Pri povratku, prošlo im je dvanaest godina a na zemlji četrdeset i tri.
»Sumnjam da razumeš.« Fedorov se okrete prema njoj. »Očekivali smo da će ljudi biti
mrtvi kada se vratimo. Očekivali smo promenu. Bio sam najpre iznenađen kada sam mogao
da prepoznam delove mog grada, mesečinu na kanalima, katedrale i tornjeve Kazanske
katedrale, most koji vodi na Nevski prospekt, blago Ermitaža... Ali, život je bio potpuno
drugačiji. Radio sam u svemiru pet godina, što sam više mogao, na istraživanju i razvoju
Busarovog motora... Možemo se nadati novom početku na Beti Tri.
Glas mu je bio jedva čujan. »A onda je stigla mamina uspavanka. Poslednji put.« On
podiže bocu do usana.
»Sad shvatam, Borise, zašto te to tako boli. Malo mi je poznata socijalna istorija. U
tvom dečaštvu ljudi su bili manje opušteni. Popravljali su ono što je rat pokvario u mnogim
zemljama, dovodili populaciju i građanski nemir pod kontrolu... Sada se bave važnim
projektima, kako na Zemlji tako i u kosmosu. Ništa im nije nemoguće. U srcu njihovog elana
nalazi se duh napornog rada, patriotizma, posvećenosti. Pretpostavljam da si imao dva boga
kojima si služio, oca Tehnika i majku Rusiju. Vratio si se a niko nije mario.«
On odmahnu glavom i ugrize se za usnu.
»Je li to razlog što odbacuješ današnje žene?«
»Ne! Ne! Uopšte ne!«
»Zašto onda nijedna od tvojih prijateljica nije trajala duže od nedelju-dve?«, upita ona
izazovno. »Zašto si tako neobičan, najneobičniji od svih muškaraca? Verujem da našu
polovinu sveta ne želiš da upoznaš osim kao tela. Misliš da ne postoji ništa vredno
upoznavanja.«
»Vratio sam se sa Delte Pavonis žudeći za istinskom ženom«, odgovori on.
Lindgren uzdahnu. »Borise, više promena. Sa mog stanovišta, došao si u fazu
nerazumnog puritanizma. Ali, to je bila reakcija na ranije spokojstvo koje je možda otišlo
predaleko... Nije važno. Činjenica je da se čovek nikada ne zadržava na jednom idealu.
Masovni entuzijazam u vreme kada si bio mlad omogućuje hladan, racionalni klasicizam.
Danas je to možda neoromantizam. Bog zna kuda to vodi. Stasale su nove generacije. Mi
nemamo prava da ih zamrznemo. Svemir je dovoljno širok.«
Fedorov je dugo sedeo nepomično a ona je napokon ustala, spremivši se za polazak.
On je iznenada zgrabi za zglob i povuče je na krevet. »Želeo bih da te upoznam, Ingrid, kao
ljudsko biće.«
»Drago mi je.«
»Mada bi sad bilo bolje da odeš. Ti si sa Rejmontom. Ne želim da stvaram nevolje.«
»Želim te za prijatelja, Borise.«, reče ona tiho. »Cenim te od prvog susreta. Hrabrost,
znanje, ljubaznost... šta drugo i treba ceniti u muškarcu? Volela bih da ti sobni kolega bude
žensko.«
»Opominjem te da odeš.«
»Ako odem i dođem na razgovor drugi put, hoćeš li imati strpljenja sa mnom?
»Ne znam«, reče on. »Nadam se ali ne znam.«
»Hajde da budemo sigurni u to.«, reče ona sa smeškom. »Do kraja dežurstva nemam
ništa drugo da radim.«

6
Svaki naučnik na brodu planirao je barem jedan istraživački projekt koji će mu ispuniti

23
pola decenije putovanja. Glasgoldova je tragala za hemijskom osnovom života na Epsilon
Eridani Dva. Nakon postavljanja opreme, počela je da sprovodi svoje protofite i kulture kroz
eksperimentalne stadijume. Tako je dobijala reakcione produkte i zahtevala tačne podatke o
mestu gde se u svakom trenutku nalazi. Norbert Vilijems je obavljao analize za nekoliko
različitih ljudi.
Jednog dana prve godine, doneo je svoj izveštaj na probu uzorka u laboratoriju.
Molekuli su bili čudni a oduševljavali su ga više nego nju, u laboratoriji. Umeo je da satima
razgovara s njom o najrazličitijim detaljima.
Ušao je a ona ga vedro pozdravi; radni sto za kojim je stajala ličio je na pravu
barikadu od cevi, bočica i raznoraznih pomagala. »Pa,« reče ona, »radoznala sam da vidim šta
metaboliti mojih ljubimaca sada rade.«
»Najjezivija gužva koju sam ikada video.« On joj pruži dva spojena lista hartije.
»Izvini, Ema, ali ćeš to morati da privedeš kraju, bojim se. Ne mogu to da obavim preko
mikrokvaniteta, Ovo traži svaki način hromatografije koju posedujemo, plus difrakciju x-
zracima, plus niz enzimskih testova koje sam ovde naveo... a sve to pre nego što se upustim u
avanturu postavljanja strukturalnih formula.«
»Shvatam«, odgovori i Glasgoldova. »Žao mi je što ti pravim više posla.«
»Pa zbog toga sam ovde, barem dok ne stignemo do Bete Tri. Ali, kažem ti, tvoj posao
je najinteresantniji. A moj najobimniji.« Vilijems provuče ruku kroz kosu. »Mada, da budem
iskren, ne razumem šta za tebe ima u tome drugačije od prošlosti. Mislim, na Zemlji tragaju
za istim problemima, sa više osoblja i boljim uslovima.«
»Nema sumnje«, odgovori ona. »Ali, hoće li nam poslati zrakom rezultate?«
»Očekujem da neće, ukoliko ne tražimo. A ako tražimo, bićemo vrlo stari ili mrtvi kad
odgovor stigne.« Vilijems se nasloni na sto. »Zašto bi trebalo da brinemo? Kakav god tip
biologije nađemo na Beti Tri, neće biti slično... našem. Slažeš li se?«
»Delimično je tako«, priznade ona. »Mislim da će imati praktičnu vrednost. Što širi
uvod steknem u život u vasioni, to sam sposobnija za proučavanje pojedinačnog slučaja
prema kome idemo. I tako učimo, sve sigurnije, da li možemo da izgradimo dom tamo i
pozovemo ostale sa Zemlje da podu našim putem.«
On protrlja bradu. »Da... Valjda si u pravu. Nisam to gledao iz tog ugla.«
Pod prozaičnim rečima titrao je strah. Jer, ekspedicija nije išla da posmatra: ne po
cenu takvih troškova za namirnice, laboratorije, rad, snove i godine. Niti je mogla da se nada
nečemu što je ličilo na otkrivanje Amerike.
Ovi ljudi bi potrošili još pola decenije da na sistemu Beta Virginis, istražujući njene
svetove i dodavajući ono malo što su uspevali onome malom što je orbitirajuće ispitivanje
pružilo. A ako je treća planeta zaista bila nastanjiva, oni se nikada ne bi vratili kući, čak ni
profesionalni svemirci. Živeli bi van svojih života, rađali decu i istraživali misterije, slali
svoja otkrovenja gladnim umovima Zemlje. Jer, svaka planeta je svet, beskrajno raznovrstan,
beskrajno tajanstven. A ovaj svet se činio tako teoridnim da bi svaka neobičnost bila još življa
i drastičnija.
Svet Leonore Christine je bio sasvim jasan u svojoj ambiciji da zasnuje tu vrstu
naučne baze. Njihova dalja, dublja nada bila je da njihovi preci nikada neće pronaći razlog da
se vrate; Beta Tri je iz baze mogla da se razvije u koloniju Nova Zemlja i pripremi uslove za
novi skok ka zvezdama. Nije bilo drugog načina za osvajanje galaksija.
Neznatno porumenevši u licu, Glasgoldova reče: »Osim toga, brinem o
Eridanijanskom životu. Fascinira me. Želim da znam šta... to otkucava. I, kao što kažeš, ako
ostanemo, odgovori nam neće biti dostupni za života.«
On je ćutao, uznemiren titranjem broda, zujanjem ventilatora, oštrim hemijskim
mirisima i jarkim bojama sa polica; napokon pročisti grlo i reče: »Uh, Ema.«
»Da?« činilo se da i ona oseća istu neprijatnost.
»Kako bi bilo da prestaneš malo s radom? Siđimo u klub i popijmo nešto pre ručka. Iz
mojih zaliha.«
Ona se povuče iza svojih instrumenata. »Ne, hvala.«, reče zbunjeno. »Ja... moram
mnogo toga da uradim...«

24
 »Pa imaš dovoljno vremena... No, dobro, ako ne želiš aperitiv, možda si za kafu?
Možda da prošetamo vrtom... Vidi, nemam nikakvih drugih namera osim da se malo
opustimo...«
Ona proguta knedlu a onda se osmehnu.
»Da... Norberte... želela bih... ali sama.«
Godinu dana od polaska, Leonora Christine je postigla gotovo optimalnu brzinu.
Uzelo bi joj trideset i jednu godinu da pređu međuzvezdani svemir i još jednu da uspore
prilikom bliženja svom željenom suncu.
Ali, ovo je nepotpuna istina. Ne uzima u obzir relativitet. Pošto postoji apsolutno
ograničavajuća brzina (kojom svetlost putuje in vacuo, nalik neutrinima), postoji i
međuzavisnost vremena i prostora, materije i energije. Tau faktor takođe ulazi u jednačine.
Ako je v brzina svemirskog broda, a c brzina svetlosti, onda tau daje što se v bliži c, tau se sve
više bliži nuli.
Zamislimo merenja spoljnog posmatrača. Meri masu svemirskog broda. Rezultat koji
dobija jeste ostatak njegove mase – odnosno, masa koju on ima ne kreće se u odnosu na njega
– podeljene sa tau. Na taj način, što brže putuje, postaje sve masivniji. Dobija ekstra masu od
kinetičke energije kretanja; e = mc2.
Dalje: ako bi »stacionarni« posmatrač mogao da uporedi brodske satove sa svojim
satom, primetio bi nesklad. Interludijum između dva događaja (kakvi su rođenje i smrt
deteta), meren na brodu gde se i zbivaju, jednak je interludijumu koji meri posmatrač... puta
tau. Moglo bi se reći da na brodu vreme proporcionalno teče sporije.
Dužine se skupljaju; posmatrač vidi brod skraćen u pravcu kretanja pomoću faktora
tau.
Sada su merenja obavljena na brodu i u najmanjem deliću važeća kao i ona na bilo
kom mestu. Za čoveka iz posade, zagledanog napred u vasionu, zvezde su komprimirane u
masi; rastojanja između njih su se skupila; ona svetle i evoluiraju u čudnovato skraćenom
razmaku.
Slika je čak i složenija od ovoga. Morate imati na umu da je brod zapravo ubrzavao i
da će usporavati u odnosu prema celokupnoj osnovi kosmosa. Ovo čitav problem postavlja u
opštu relativnost. Situacija sa brodom i zvezdama nije stvarno simetrična. Dvostruki paradoks
se ne javlja. Kada se brzina još poveća i dođe do sjedinjenja, zvezda će prolaziti sporije od
broda.
Ako se tau spusti na jednu stotinu i dođe do slobodnog pada, svetlosni vek bi se prešao
za jednu godinu ljudskog iskustva. (Mada se, naravno, taj vek nikada ne bi povratio pri
povratku kući, prijatelji bi ostareli i umrli). Ovo bi neopozivo dovelo do stostrukog povećanja
mase. Busarov motor, baziran na vodoniku iz svemira, u stanju je da to obezbedi. Zaista, bilo
bi glupo zaustaviti motor i zaustaviti se kada se može ići prvo na smanjenje taua.
Zato, da bi se u razumnom vremenskom roku stiglo do ostalih sunaca, treba stalno
ubrzavati, do međuzvezdanog središta gde se aktivira sistem usporavanja u Busarovom
modulu. Ograničeni ste brzinom svetlosti koju nikada zapravo ne dostižete. Ali, niste
ograničeni na rastojanje do te brzine. I na taj način nemate ograničenja vašeg obrnutog tau
faktora.
Tokom godine na gravitaciji jedan, razlike između Leonore Christine i sporokrećućih
zvezda akumulisale su se neprimetno. Ljudi su merili rastojanja do svog cilja kao nešto od
čega zaziru, ne prosto zbog toga što su putovali već zato što se za njih geometrija svemira
menjala. Sve više su prihvatali spoljne prirodne procese kao ubrzavanje.
Oni još nisu bili spektakularni. Zaista, minimalni tau u njihovom planu leta, u
centralnoj tački, iskazivao se negde iznad 0,015. Ali, minut na brodu odgovarao je
galaktičkom vremenu od šezdeset i jedne sekunde. Potom šezdeset tri... šezdeet četiri...
šezdeset pet... šezdeset šest... šezdeset sedam...
Prvi praznik koji je posada provela zajedno pao je na početku putovanja. Bio je to vrlo
grozničav festival. Božić. Drugi je bio nešto tiši. Nova Godina. A onda je došla proslava
letnje ravnodnevice. Za Božić su se ljudi bacili na posao, sevale su makaze i igle na sve
strane, sobe su preudešavane, jedni za druge su pronalazili male poklone. Odeljenje

25
hidroponije je ustanovilo da može da pronađe malo zelenih grančica za imitaciju drveta u
gimnastičkoj sali. Iz ogromne mikrofilmske biblioteke potekli su snimci snega, sanki i
zvončića. Šef Karduči je planirao bankete a po skoro svim prostorijama održavale su se male
zabave. Niko nije pominjao da je sa svakom sekundom Zemlja ostavljana za novih tri stotine
hiljada kilometara.
Rejmont je krenuo u obilazak odeljenja za rekreaciju. Neke grupe su još uvek radile na
dekorisanju zidova; nisu trošili dragocenosti već lančiće od aluminijumskih folija, staklene
kugle, delove odeće. Neki su igrali društvene igre, čavrljali, nudili piće jedno drugom,
flertovali. U jednom trenutku, kroz galamu i žagor iz zvučnika se začula pesma:
»Adeste, fideles,
Laeti, triumphantes,
Venite, venite, in Betlehem.«
Činilo se da je za Ivamota Tecua, Huseina Sadeka, Jesu Benzvija, Mohandasa
Čedambarana, Pra Taka i Kato M, Bota ova pesma značila isto što i za Olgu Sobjeski i Johana
Frejvalda.
Mašinist se nagnu prema Rejmontu i šapnu: »Guten Tag, mein lieber Schutzmann!
Dajte da podelimo bocu!« Jednom slobodnom rukom grlio je Margaritu Himenes.
Rejmont zastade. »Hvala ali neću.«, reče. »Jeste li videli Borisa Fedorova? Trebalo je
da dođe ovamo kad završi s poslom.«
»Nismo. I ja bih ga ovde očekivao... Ima više razloga za sreću... šta želite od njega?«
»Poslovni razgovor.«
»Posao, večito posao.«, reče Frajvald. »Kladim se da vam je lična zabava strana. Što
se mene tiče, lepo mi je.« On privuče Himenesovu k sebi. »Jeste li ga zvali na kabinu?«
»Naravno. Niko se ne jvlja. Ali, možda...« Rejmont se okrete. »Pokušaću ponovo.
Kasnije ću se vratiti po taj šnaps!«
On side niz stepenište na oficirsku palubu, praćen muzikom. »Iesu, tibi sit gloria«,
odjekivalo je hodnicima. Posle izvesnog vremena on zazvoni na vrata Fedorovljeve kabine.
Inžinjer otvori vrata, obučen u pidžamu; iza njega su se, na stolu, nalazile dve čaše,
boca francuskog vina i nekoliko danskih sendviča. Poseta ga je očigledno iznenadila.
»Mogu li da razgovaram s vama?«
»Pa...«, promrmlja Fedorov. »Očekujem posetu.«
Rejmont klimnu. »To se vidi. Ne brinite, nemam nameru da gnjavim. Ali, ovo je
hitno.«
»Ne može da sačeka dok se ne pojavim na dužnosti?«
Mora se prodiskutovati u četiri oka.«, reče Rejmont. »Kapetan Telander se slaže.«
Rejmont se pokraj Fedorova provuče u kabinu. »Po našem rasporedu promena ka većem
ubrzanju sledi sedmog januara. Vi znate bolje od mene da su potrebna dva ili tri dana
preliminarnog rada za to. Ali, planeri leta su smetnuli sa uma da je šesti januar važan datum u
istočnoevropskoj tradiciji. Bogojavljenska noć ili Tri kralja, zovite to kako hoćete, završetak
je praznika. Poslednje godišnje proslave su bile tako pobunjeničke da niko nije mislio na njih.
Ali, ove godine čujem da se govori o proslavi, sa starim ritualima. Mislim da bi takva vrsta
proslave mogla da podigne moral. Kapetan i ja želimo da proverite aspekte ubrzanja...«
»Da, svakako, zaviriću u to.« Fedorov krete prema vratima. »Sutra, molim vas...«
Bilo je prekasno. Iza ugla se pojavila Ingrid Lindgren. Bila je u uniformi i očigledno je
ovamo požurila pravo sa smene.
»Šta... šta te dovodi ovamo?«, upita Fedorov zbunjeno.
Rejmont je ubrzano disao; sa lica mu je nestao svaki izraz. Stajao je nepomično.
Jedino su mu se nokti zarivali u meso dlanova.
Počela je nova božična pesma.
Lindgren pogleda najpre jednog, pa onda drugog muškarca. »Ne, Borise. Nećemo
lagati«, reče iznenada.
»Više i ne bi vredelo«, složi se Rejmont mirno.
»U redu!«, obrecnu se Fedorov na njega. »U redu! Bili smo nekoliko puta zajedno!
Nije ti žena.«

26
 »Nikad nisam ni izjavio da jeste«, odgovori Rejmont, gledajući u nju. »Nameravao
sam da je zaprosim.«
»Karl!«, prošaputa ona. »Volim te.«
»Nema sumnje da se jedan partner dosađuje«, reče Rejmont hladno. »Oseća potrebu
za osveženjem. A to je tvoja privilegija, naravno.«
»Ostavi je na miru!«, dreknu Fedorov na Rejmonta i podiže ruku.
Nadzornik uspe da se skloni u trenutku kada je pesnica prozujala kroz vazduh.
Međutim, Fedorov nije uspeo da zaustavi udarac. Pesnica tresnu o ivicu kreveta.
»Nije slomljena«, reče Rejmont nagnuvši se. »Međutim, ako ne ostaneš tu gde si,
potpuno ću te onesposobiti. Ovo nije izazov za tvoju muškost. U pojedinačnoj borbi može se
naučiti nešto o nukleonici. Ali, ostanimo civilizovani. Ona je ionako tvoja, čini mi se.«
»Karl.« Lindgren koraknu prema njemu a niz obraze joj potekoše suze.
»Odneću moje stvari iz kabine što pre.«
»Ne, Karl. Karl!« Ona ga ščepa za tuniku. »Nikada nisam mislila... Slušaj, bila sam
potrebna Borisu. Da, priznajem, uživala sam s njim ali to nikada nije bilo nešto dublje od
prijateljstva... pomoći... dok si ti...«
»Zašto mi nisi rekla šta se dešava? Zar nisam ovlašćen da znam?«
»Jesi, jesi, ali sam se plašila... ljubomoran si...«
»Bio sam siromašan celog života«, reče on, »i posedujem primitivni moral siromašnog
čoveka. Na Zemlji bi ovo moglo da se sredi – mogao bih da se borim protiv svog rivala, ili da
odem na duži put, ili bismo se i ti i ja mogli nekuda odseliti. Ništa, od toga ovde nije
moguće.«
»Zar ne možeš da razumeš?«, upita ona grozničavo.
»A ti? Ne verujem da si mi učinila nešto nažao. Godine će biti dovoljno teške da bi se
savladale bez održavanja te vrste odnosa.«
Rejmont pođe ka vratima, gde zastade i pogleda ih. »Nećemo praviti scene niti
intrige«, reče spokojno. »Kad je pedeset ljudi smešteno u jedan prostor, svako se ili vlada
ispravno ili nestaje. Gospodine inžinjeru Fedorove, kapetan Telander i ja bismo želeli vaš
izveštaj o predmetu koji smo već prodiskutovali. Možete pitati za mišljenje i gospođicu prvog
oficira Lindgren, imajući na umu da je poželjna diskrecija sve dok se ne pripremimo za
obelodanjivanje. Naša dužnost je da mislimo na brod, do đavola! Izvinite i do viđenja.«
I ode.
Fedorov stade pred Ingrid i zagrli je. »Žao mi je«, reče tiho. »Da sam mogao da
pretpostavim ovo, ne bih nikada...«
»Nije tvoja krivica, Borise.« Ingrid je stajala nepomično.
»Bilo bi mi drago da deliš kabinu sa mnom.«
»Ne, hvala«, odgovori ona tupo. »Za neko vreme sam izvan ove igre. Bolje da idem.
Laku noć.«
Fedorov osta sam, sa sendvičima i vinom. »O sveto dete vitlejemsko, siđi do nas,
molimo te.«
Kroz nekoliko sledećih dana behu načinjena prilagođavanja i Leonora Christine
poveća brzinu.
To ne bi ništa posebno značilo za kosmičko trajanje puta. Ali, sa bržim opadanjem
taua i stizanjem do donjih vrednosti taua u srednjoj tački, skraćivano je brodsko vreme.
Intenzivirajući vatrenu loptu koja je ostajala kao trag Busarovog motora, brod je
skočio na tri gravitacije. To bi dodalo skoro trideset metara u sekundi; za njegovu sadašnju
brzinu to dodato neznatno povećanje je stalno slabilo. Ovo se odnosi na spoljna merenja; na
brodu, podigla se gravitacija na stepen tri i to je merenje bilo otprilike stvarno.
Njegova ljudska korisna nosivost to nije mogla da podnese i izdrži dugo. Pritisak na
srce, pluća i naročito na telesnu razmenu tečnosti bio je prevelik. Mogli su da pomognu
narkotici. Na sreću, postojao je i drugi način.
Sile koje su ga gurale ka konačnom c nisu bile samo nenormalne. Bile su i precizne,
tako precizne da se njihova interakcija sa spoljnim svemirom – materijom i njenim
sopstvenim poljima sile – mogla održavati do blizu konstantne rezultante u odnosu na

27
promene u spoljnim uslovima. Slično tome, pogonske energije su mogle bezbedno da se upare
sa sličnim, mnogo slabijim poljima.
Ova povezanost je mogla da deluje na asimetriju atoma i molekula u proizvodnji
ubrzanja koje je jednako samom unutrašnjem generatoru. U praksi, međutim, efekat je ostajao
nepotpun. Gravitacija jedan se nije kompenzovala.
Težina na brodu ostajala je na nivou vrednosti površine Zemlje, bez obzira koliko je
bio visok stepen na kom je brod postizao brzinu.
Takvo ublažavanje se moglo postizati jedino na relativnim brzinama. U običnom
iskoraku njihov tau je bio prevelik a atomi previše masivni da bi se došlo do pravog zamaha;
kako su, se približavali c-eu, postajali su teži – ne za sebe već za sve izvan njihovog broda –
sve dok se međuigra polja između tereta i kosmosa ne zadrži na stabilnoj konfiguraciji.
Tri gravitacije nisu bile limit. Za potpuno proširenim zahvatnim poljima i u
područjima gde se materija pojavljivala gušća nego maglina, na primer, gravitacija je mogla
još da se penje. Na tom stepenu prelaza, omogućenom od lokalnog vodonika, svako moguće
postizanje vremena nije bilo dovoljno – pošto formula uključuje hiperboličku funkciju – da se
isplati redukovanje njegovog koeficijenta sigurnosti. Optimizacija mase naspram
minimalizacije dužine staze takođe je ulazila u proračunavanje obrasca leta.
Na taj način tau nije bio statički faktor množenja. Bio je dinamički. Njegov rad na
masi, prostoru i vremenu mogao se posmatrati kao fundamentalno i zauvek stvara novi odnos
između ljudi i vasione kojom su hitali.
Kalendar brodskog vremena ukazivao je na aprilsko jutro: Rejmont se probudio ali
nije, kao većina ostalih, imao vremena za zevanje i protezanje.
Či-Juen Ai-Ling se probudila ranije. Ugledao ju je kako kleči na istočnjački način
pored kreveta i posmatra ga s krajnje ozbiljnim izrazom koji je odudarao od njenog sinoćnjeg
ponašanja.
»Nešto rđavo?«, upita on.
Ona se lagano osmehnu. »Nekada sam poznavala sokola koga su koristili za lov.
Sedeo je na pesnici čoveka... a ti si se probudio na isti način.«
»Mmmm«, promrmlja on. »Mislio sam da te je to zabrinulo.«
»Ne zabrinulo, Čarls. Zamislilo.«
»Nad čim?«, upita on.
»Nad tobom. Nama.«
»Bila je to veličanstvena noć.« On je nežno uhvati za bradu. »Nešto drugo?«
»Upravo se i ja pitam:«, reče ona i zagonetno podiže obrve. »Kakvo je razumevanje
između nas? Ti si se nauživao... u poslednjih nekoliko meseci.« On se namršti. »Meni to nije
bilo važno. Zaista nisam želela da nastavim... Sve se to meša s mojim poslom... razvijam neke
ideje o planetarnim jezgrima... A to zahteva koncentraciju. Trajna veza bi pomogla.«
»Ne želim ugovore«, reče on ozbiljnim glasom.
»Shvatam.«, reče ona i blago ga dotaknu po ramenu. I ne tražim. Niti nudim. Prosto
mi se sviđaš svaki put sve više, kad razgovaramo, plešemo ili provodimo noć zajedno. Ti si
tih čovek, snažan, ljubazan. Mogla bih srećno da živim s tobom – ali samo ako to oboje
budemo želeli.«
»Sređeno!«, izjavi on i poljubi je.
»Tako brzo?«, upita ona zapanjeno.
»I ja sam o tome razmišljao. S tobom bi bilo lako živeti. Vrlo lako.«
»Koliko tvoje srce učestvuje u toj odluci?«, upita ona i glasno se nasmeja. »Ne, izvini,
takva pitanja su isključena... Hoćemo li se preseliti u moju kabinu? Znam da Marija
Tomađijan neće imati ništa protiv da se zameni s tobom.«
»Lepo«, reče on. »Dušo, još uvek nam preostaje ovaj sat do doručka...«
Leonora Christine bližila trećoj godini putovanja ili desetoj godini po zvezdanom
kalendaru. I onda ju je obuzela žalost.

28
 7
Spoljni posmatrač bi mogao da vidi stvar pre broda; čak i bez boljih senzora nego što
su njegovi morao bi da postane svestan katastrofe koja je čekala kroz nekoliko nedelja. Ali, ne
bi imao načina da objavi svoje upozorenje.
U svakom slučaju, takvog posmatrača nije bilo; samo noć, protkana suncima, mrzli
katarakt Mlečnog puta i povremeni fantomski sjaj magline ili sestrinske galaksije. Devet
svetlosnih godina od Sunca, brod je bio nepojmljivo usamljen.
Automatski alarm uznemiri kapetana Telandera. Dok se budio iz košmarnog sna, na
interfonu se javi glas Ingrid Lindgren: »Kors i Herrens namn!« Užas u glasu ga sasvim
razbudi te on skoči sa kreveta i istrča iz kabine. Nije se čak ni obukao.
Nije primećivao mir koji je vladao hodnicima, kao ni glasni zvuk pogonskog motora
na donjem stepeništu. Preleteo je sledeći nivo i našao se na komandnom mostu.
Lindgren je stajala kod teleskopa. Na to nije računao; u tom trenutku, teleskop je za
njega značio običnu igračku. Istina koju je brod mogao da saopšti nalazila se u instrumentima
koji su svetlucali preko čitave komandne ploče.
Kapetan se sjuri kraj nje; upozorenje koje ga je uspaničilo još uvek je titralo na ekranu
povezanim sa astronomskim kompjuterom. Čitao je. Pogled mu je skliznuo na okolne merače
i ekrančiće. Kompjuter je zujao i na desnoj strani izbacivao štampane kolone podataka;
zgrabio je list – slova i brojevi su predstavljali kvantitikaciju.
On pritisnu dugme za opštu uzbunu. Sirene pisnuše i talas odjeka oplovi sve brodske
prostore. On preko interfona izdade naređenja da se svi članovi posade koji trenutno nisu na
dužnosti odmah jave, zajedno sa putnicima. Posle nekoliko mučnih trenutaka on dodade da će
prilazni prostori biti otvoreni kako bi svi mogli da prisustvuju sastanku.
»Šta ćemo preduzeti?«, upita Ingrid Lindgren i briznu u plač.
»Nešto malo, bojim se.« Telander ode do teleskopa. »Da li se nešto može videti?«
»Jedva, čini mi se. Četvrti kvadrat.« Ona zatvori oči i okrete mu leđa.
On shvati da je ona mislila na projekciju mrtvila ispred broda i zaviri na okular. Scena
prostora koji se pružao ispred njih bila je neobična – optički krugovi nisu bili u stanju da
kompenziraju ovakvu brzinu ali su se mogle videti tačkice zvezda, dijamanti, ametisti, rubini,
topazi, čitava riznica. U blizini centra sijala je Beta Virginis. Nalikovala je zavičajnom suncu
ali je u bojama spektra dominirala ledenoplava; i, da, eno, na rubu percepcije... taj pramen...
Taj dimni oblačić... zar će on uništiti brod i pedeset ljudskih života?
Galama i buka prekidoše njegovu koncentraciju. »Trebalo bi da konsultujem Borisa
Fedorova pre nego što im se obratim«, reče kapetan ženi koja se ćutke uputi za njim. »Ne, ne,
ti ostani na mestu.«
»Zašto«?, upita ona, pokušavajući da nadjača glasno izražavan strah pridošlih.
»Pravila?«
On klimnu. »Da.« Neka vrsta osmeha prede njegovim licem. »Ako veruješ u Boga,
pravila su sada jedina uteha koja nam je preostala.«
U tom trenutku, zavese i murali u gimnastičkoj sali nisu imali veći značaj od
košarkaških koševa ili slavljeničkog šarenila. Nisu imali vremena da zauzmu sedišta. Svi su
stajali. A svi pogledi su bili upravljeni na Telandera koji se upravo penjao. Zastao im je dah a
znoj tekao niz lica; brodski motori su ih zaglušivali.
»Dame i gospodo«, obrati im se Telander u mrtvoj tišini. »Imam loše vesti. Dopustite
mi da kažem da su, sudeći po sadašnjim obaveštenjima, naši izgledi da preživimo daleko od
beznađa... ali, imamo problema. Rizik se mogao predvideti ali se protiv njega ne može ništa
unapred preduzeti, zbog mlade i još neusavršene tehnologije Busarovih motora...«
»Pređite na stvar, dođavola!«, doviknu Vilijems Norbert.
»Tišina!«, obrecnu se Rejmont koji je, za razliku od ostalih, stajao podalje od
podijuma, sasvim izdvojen. Na uniformi mu se nalazila značka nadzornika.
Neko je očigledno munuo Vilijemsa u rebra. Ćutao je i otvorenih usta buljio u
kapetana.
Telander je postao vidno uzrujaniji. »Instrumenti su... otkrili prepreku. Malu maglinu.
Izuzetno malu, hrpu prašine i gasa, ne veću od nekoliko milijardi kilometara. Putuje

29
abnormalnom brzinom. Možda je ona ostatak većeg komada koji je otpao od supernove,
ostatak koji se još uvek drži zahvaljujući hidro-magnetskim silama. Ili je to možda proto-
zvezda. Ne znam.
Činjenica je da ćemo udariti u nju. Otprilike za dvadeset i četiri sata brodskog
vremena. Šta će se onda dogoditi, ne znam. Uz malo sreće, možemo izbeći sudar i ne pretrpeti
ozbiljna oštećenja. Inače... ako polja postanu prenatrpana i ne budu mogla da nas štite... pa,
znali smo da ovakvo putovanje nosi određeni rizik.«
Slušao je otežano disanje, nalik svom, na mostu, gledao širom otvorene oči, stisnute
usne. Nastavio je: »Ne možemo se mnogo pripremati. Kada dođe taj trenutak, naći ćemo se u
kosmičkom oklopu i protiv-udarnom polju. Tako... Sad se može razgovarati.« Vilijemsova
ruka se prva podiže. »Da?«
»Gospodine kapetane! Robotska ispitivanja nisu pokazala opasnosti ove rute. Barem
nam se nije vratio nagoveštaj opasnosti. Je li tako? Ko je odgovoran što srljamo u ovo?«
U sali nasta žamor. »Mir!«, povika Čarls Rejmont.
»Mislio sam da sam objasnio«, nastavi Telander. »Oblak je mali po kosmičkim
standardima, neosvetljen, nenalaziv sa veće razdaljine. Brzina mu je velika. Tako,
pretpostavljajući da je kod ispitivanja uzeta u obzir naša identična staza, maglina je u to
vreme morala biti vrlo daleko po strani... vremenski... pre više od pedeset godina. Mi smo
sigurni da ispitivanje nije bilo najpreciznije. Osim relativnog kretanja Sunca i Bete Virginis,
uzmite u obzir i rastojanje između. Trideset i dve svetlosne godine su više nego što naši bedni
umovi mogu da zamisle. Najmanja varijacija u krivulji, uzeta od zvezde do zvezde,
predstavlja razliku mnogih astronomskih uređaja u sredini.«
»To se ne može predvideti«, dodade Rejmont. »Imali smo daleko više šansi da ne
udarimo...«
»Ne prepoznajem vas, nadzorniče«, dobaci Telander.
Rejmont frknu kroz nos. »Kapetane, pokušavam sve da ubrzam, jer će vas neki
ograničeni umovi držati ovde radi objašnjenja sve dok se ne sudarimo.«
»Preoštri ste prema kolegama, nadzorniče. I molim vas da ljubazno sačekate da na vas
dođe red.«
»Oprostite, molim vas.« Rejmont prekrsti ruke i još za korak se udalji od podijuma.
Telander nastavi: »Ne ustručavajte se da postavljate pitanja, ma koliko ona izgledala
elementarna. Svi ste vi obrazovani i poznajete teoriju astronautike. Ali ja, čija je to profesija,
znam koliko su to čudni paradoksi i koliko je teško čuvati takvo znanje. Najbolje da svako
razume tačno zbog čega smo se sastali... Doktore Glasgold?«
Molekularni biolog spusti ruku i obrati se skupu pogruženim glasom: »Možemo li...
hoću da kažem... maglinski objekti kao što je ovaj... ne računaju se kao tvrdi vakuumi na
Zemlji. Nije li tako? A mi smo nešto ispod brzine svetlosti i ubrzavamo svake sekunde. Tako
još više dobij amo na masi. Naš obrnuti tau je oko petnaest trenutno, čini mi se. To znači da je
naša masa enormna. Dakle, kako mogu malo prašine i gasa da nas zaustave?«
»Dobro gledište«, odgovori Telander. »Ukoliko budemo imali sreće, proći ćemo bez
većeg oštećenja. Zapamtite, ta prašina i gas se kreću jednako brzo u odnosu na nas, sa
odgovarajućim porastom mase.
Polja sile deluju na tome, usmeravajući vodonik u mlazno-potisni sistem i odbijajući
svu materiju od broda. Ova akcija reflektuje se na nama. Štaviše, događa se prebrzo, prebrzo.
Ono što polja mogu da urade, recimo, za sat, neće moći za minut. Moramo se nadati
da će moći i materijalne komponente broda da izdrže udare.
»Razgovarao sam sa glavnim inžinjerom Fedorovim. On misli da verovatno nećemo
pretrpeti katastrofalno oštećenje. Ali, priznaje da njegovo mišljenje nije definitivno jer, ovo je
pionirska era, uči se putem iskustva. Gospodine Ivamoto?«
»Smatram da ne možemo izbeći sudar! Jedan dan brodskog vremena je oko dve
nedelje kosmičkog, zar ne? Mi nemamo priliku da obiđemo tu maglu... maglicu.«
»Ne, bojim se da nemamo. Mi ubrzavamo na otprilike tri gravitacije. U odnosu na
spoljni svemir, međutim, ovo ubrzanje nije konstantno već stalno opadajuće. Stoga ne
možemo brzo menjati kurs. Čak nas ni puni vektor naše brzine ne može odneti dovoljno

30
daleko u stranu. U svakom slučaju, nemamo vremena da se pripremimo za drastičnu izmenu
modela leta. Drugi inžinjeru M. Botu?«
»Možda bi pomoglo usporavanje? Moramo držati jedan ili drugi način čitavo vreme,
da bismo se osigurali. Ali, usporavanje bi sada ublažilo sudar.«
»Kompjuter nije ništa preporučio u tom pogledu. Verovatno zbog nedostatka
informacija. Najbolje je da procenat razlike u brzini bude neznatan. Bojim se... Mislim da
nemamo izbora izuzev da...«
»Kao bik s rogovima napred...«, dobaci Rejmont a Telander ga pogleda popreko.
Činilo se da Rejmont ne mari za ovo.
Kako je rasprava napredovala, njegov je pogled prelazio sa jednog govornika na
drugog a bore između usana i nozdrva postajale sve dublje. Kada je naposletku Telander
objavio da je razgovor završen, on se ne vrati, Či-Juen već se pomalo drsko probi kroz gužvu i
uhvati kapetana za rukav.
»Mislio sam da je bolje da porazgovaramo privatno, ser.« izjavi on.
»Sad je teško sprečiti nekoga da dođe do činjenica, nadzorniče«, odvrati kapetan.
»Oh, nazovimo to učtivošću, što delujemo sami a ne gnjavimo ostale«, odgovori
Rejmont nestrpljivo.
Telander uzdahnu. »Pođite onda sa mnom na most. Previše sam zaposlen da bih sebi
dopustio specijalne razgovore van mosta.«
Nekolicina ostalih pogledaše Rejmonta za izrazom čuđenja ali ih on isprati
namrštenim pogledom. To natera kapetana da se osmehne. »Vi imate svoje metode«, reče mu
Telander kada su prošli kroz gimnastičku salu.
»Mislite da sam parlamentaran? Bojim se da će mi se sve češće obraćati za pomoć.«
»Na Beta Tri, razumljivo. Specijalista za kontrolu katastrofe bio bi nam dobrodošao
tek kada stignemo tamo«, reče kapetan.
»Vi ste jedini koji prenebregavate činjenice, kapetane. Prilično ste gadno potreseni
onim što nas očekuje. Sumnjam da su naše šanse tako dobre kako ste ih vi predstavili. Je li
tako?«
Telander pogleda okolo i osta bez odgovora. Kada su se našli sami na stepeništu, on
reče: »Naprosto ne znam. Ni Fedorov. Nijedan Busarov brod nije bio testiran pod ovakvim
okolnostima. Očigledno! Ili ćemo stići celi ili ne! U drugom slučaju, to neće biti od radijacije!
Ako neki od tih materijala probije ekrane i pogodi nas, to bi bila brza i čista smrt.«
»Previđate treću šansu«, reče Rejmont. »Da preživimo ali ne u potpunosti.«
»Kako bi nam to pošlo za rukom, do đavola?«
»Teško je reći. Možda ćemo dobiti takav šamar da nam personal pogine. Personal koji
možemo izgubiti... ne kažem da je pedeset neki veliki broj... Reagovali su dobro, u celini.
Uzeti su zbog hrabrosti i inteligencije, smirenosti i zdravlja. Možda u nekoliko slučajeva izbor
nije bio najbolji. Pretpostavimo da budemo oštećeni. Šta onda? Koliko će potrajati moral? Ili
zdravlje? Želim da budem spreman za održavanje discipline.«
»S tim u vezi«, reče kapetan Telander, »molim vas da zapamtite da delujete po mojim
naređenjima i da ste odgovorni članovima ekspedicije.«
»Prokletstvo!«, prasnu Rejmont. »Za šta me vi smatrate? Tražim vaše ovlašćenje da
odaberem poverljive ljude i pripremim ih za vanredno stanje. Podeliću im oružje. Ako ništa
ne krene loše – šta možemo da izgubimo?«
»Uzajamno poverenje«, odgovori kapetan.
Oni dođoše na most, gde Rejmont nastavi da gunđa. Kapetan mu dade znak rukom da
ućuti i priđe kontrolnoj konzoli. »Nešto novo?«
»Da. Instrumenti su počeli da crtaju mapu gustine«, odgovori Lindgren. Govorila je
mehanički, ne obraćajući pažnju na Rejmonta. »Preporučeno je da...« Ona pokaza prstom na
ekrane i poslednji izveštaj.
Telander stade da ih proučava. »Hm. Možemo proći kroz neznatno tanji region nego
što je maglina, čini se, ukoliko generišemo vektor putem usporivača Tri i četiri, zajedno sa
celokupnim sistemom ubrzavanja... procedura sa sopstvenim rizicima... Ovo zahteva
diskusiju.« On uključi interfon i obrati se Fedorovu i Bodrou. »U sobu za dogovor! Smesta!«

31
 U trenutku kada se okrenu da pođe, Rejmont ga zaustavi. »Kapetane...«
»Ne sada«, reče Telander.
»Ali...«
»Odgovor je, ne.« Telander se izgubi u hodniku.
Rejmont ostade nepomično, oborene glave; nije imao kuda da ide. Ingrid Lindgren ga
je, pre nego što je progovorila, posmatrala neko vreme – minut-dva, po brodskom vremenu, a
to je bilo nekih četvrt časa života na planetama i zvezdama »šta si želeo od njega?«
»Oh... Njegovo naređenje da se regrutuje policijska rezerva. Rekao mi je nešto glupo o
tome kako ne verujem svojim kolegama.«
»I kako ih ne puštaš na miru sada kada to mogu biti poslednji sati«, reče ona. Bio je to
prvi razgovor otkako su prestali da razgovaraju.
»Znam. Malo im je preostalo da čine... Osim što čekaju, oni i misle. Tako će provesti
vreme... čitaće omiljene pesme, ješće omiljenu hranu... sa dodatnim sledovanjem vina...
sviraće, slušaće operu, vodiće ljubav... naročito to. Vodiće ljubav.«
»Je li to loše?«, upita ona. »Ako moramo da nestanemo, zar ne bi trebalo da to
propratimo na civilizovan način?«
»Kad bismo bili manje civilizovani, mogli bismo uvećati naše šanse da ne
propadnemo.«
»Tako se bojiš smrti?«
»Ne. Prosto mi se sviđa da živim.«
»Pitam se«, reče ona. »Pretpostavljam da ne možeš da se otarasiš svoje grubosti.
Takva ti je osnova...«
»Iskreno rečeno«, odgovori on, »videći šta obrazovanje i kultura čine od ljudi, sve
manje sam zainteresovan da ih dostignem.«
Ovo joj uzburka krv u žilama. »Oh, Karle, hoćemo li ponovo započeti onu bitku, sada
kada nam je možda ostao samo jedan dan? Volela sam te, želela sam te kao životnog partnera,
oca moje dece, svejedno da li na Beti Tri ili na Zemlji. Ali, svi smo tako sami, ovde, između
zvezda. Moramo biti što ljubazniji ili će od nas postati nešto gore od mrtvaca.«
»Ukoliko ne kontrolišemo svoje emocije.«
»Misliš li da je bilo emocija... nečega višeg od prijateljstva i želje da mu pomognem
da prevaziđe bol i... da budem sigurna da se nije zaljubio u mene...«
»Dakle, ti i ja smo prekinuli odnos koji je postao nezadovoljavajući.«
»Ti si bio više nezadovoljan!«, odbrusi ona.
»Na kratko. Dok nisam našao Ai-Ling.«
»Imam i ja normalnih potreba. Ali, nisam našla nekoga... kao što si bio ti.«
»Niko ne prekida vezu kad pođe loše.«
Rejmont slegnu ramenima.
»Nije važno. Kao što tvrdiš, oboje smo slobodne individue. Nije bilo lako ali sam
konačno ubedio sebe da nije razumno činiti greh od tvog i Federovljevog pokušaja da budete
slobodni. Nemoj dopustiti da ti pokvarim zabavu nakon što završiš dežurstvo.«
»Niti ja tvoju«, odvrati ona energično.
»Zapravo, biću zauzet skoro do poslednjeg minuta. Pošto mi nije dopušteno da
zvanično odredim ljude, potražiću dobrovoljce.«
»Ne možeš!«
»Nije ni zabranjeno. Privatno sam razgovarao sa nekolicinom i slažu se.
Organizovaćemo odred u pripravnosti koji će učiniti sve što bude potrebno. Nameravaš da me
prijaviš kapetanu?«
Ona mu okrete leđa. »Ne«, reče. »I idi, molim te.«
Njegove čizme odjeknuše istog trenutka u hodniku.

8
Urađeno je sve što se moglo uraditi. Smešteni u sigurnosne čaure, privezane za krevet,
ljudi sa Leonore Christine su čekali sudar. Neki su ostavili uključene radio-prijemnike na

32
šlemovima, kako bi mogli da razgovaraju sa sobnim kolegama; ostalima se više sviđala
potpuna izolovanost. Sa tako osiguranom glavom niko nije mogao da vidi drugoga, niti bilo
šta u kabini izuzev gole praznine tavanice.
Odaje Rejmonta i Či-Juen behu manje raspoložene od drugih. Ona je postavila svilene
zavese koje su krasile prazan zid sa strane i tavanicu iznad a na stočiću pored kreveta je
pričvrstila vazu iz dinastije Han, sa vodom i kamenom pločicom na kojoj se nalazio
kaligrafski zapis njenog oca, pribor za šivenje i flautu od bambusa.
Neko vreme su ćutali iako su im uređaji bili uključeni. On je osluškivao njeno disanje
i lagano kucanje sopstvenog srca. »Čarls«, oslovi ga ona napokon.
»Da?«. Govorio je jednako tiho.
»Dobro je bilo s tobom. Volela bih kad bih mogla da te dodirnem.«
»I ja tebe.«
»Postoji način. Prosto dopusti da te dodirnem.«Za ovo nije imao spreman odgovor.
Ona produži: »Uvek si skrivao veći deo sebe. Ne mislim da sam prva žena koja ti to govori.«
»Nisi.« Mogla je da oseti da je to izgovorio sa izvesnim naporom.
»Jesi li siguran da nisi napravio grešku?«
»Šta tu ima da se objašnjava? Radim ono što mi se sviđa, makar to stvaralo i lične
neuroze. Ne bavim se celim svemirom.«
»Nikada nisi spominjao detinjstvo, na primer«, reče ona. »Ja sam ti ispričala svoje.«
»Hteo sam da te sačuvam od toga. Donji nivoi Poligorska nisu bili prijatni.«
»Slušala sam o tamošnjim uslovima. Nikada nisam u potpunosti razumela kako su
nastali.«
»Kontrolni Autoritet nije mogao da deluje. Nije bilo opasnosti po svetski mir. Lokalni
šefovi su mnogo puta bili suviše korisni za važne nacionalne figure i nisu bili izbačeni. Nešto
kao ratni lordovi u tvojoj zemlji, otprilike, ili Leopardi na Marsu pre izazivanja borbe. Mnogo
novca se stvaralo na Antarktiku, za one kojima nije predstavljalo ništa da iscrpe i poslednje
resurse, istrebe poslednje primerke životinja iz divljine...« On zastade. Podizao je glas. »Ali,
sve je to za nama. Pitam se da li bi ljudska rasa bila bolja na Beti Tri. Sumnjam.«
»Kako si naučio da brineš o takvim stvarima?«, upita ona sasvim tiho.
»Sa prvim učiteljem. Otac mi je bio ubijen kada sam bio mlad, a kada sam napunio
dvanaest, majka je bila na kraju sa živcima. Imali smo jednog čoveka, Abisinca, gospodina
Melikota, ne znam kako se obreo u đavoljoj jazbini naše škole ali je živeo sa nama i zbog
onoga što je predavao osećali smo da nam se moždane vijuge bude... Nisam siguran da mi je
učinio uslugu. Počeo sam da pišem, čitam i mislim, da govorim i radim, a to me je vodilo u
nevolje sve dok nisam otišao na Mars, nije važno kako... da, pretpostavljam da je to bila dobra
usluga na duži rok.«
»Vidiš«, reče ona, smešeći se iz šlema, »nije tako teško skinuti masku.«
»Šta hoćeš time da kažeš«, upita on. »Pokušavam da te odobrovoljim, to je sve.«
»Pošto uskoro možemo biti mrtvi. I to mi govori nešto o tebi, Čarlse. Počinjem da
shvatam razloge čoveka iza njih. Zašto kažu da si pošten ali sa novcem u stegnutoj pesnici, da
pomenem trivijalni detalj. Zašto se nikada ne potrudiš da se dobro obučeš i zašto sakrivaš
svoju posesivnost iza rečenice »idi svojim putem ako ne želiš da ideš mojim«, i...«
»Stani! Psihoanaliza sa nekoliko elementarnih činjenica iz vremena kada sam bio
dete?«
»Oh, ne. To bi bilo smešno, slažem se. Ali i delić razumevanja, po načinu na koji si
ispričao. Vuk u potrazi za jazbinom.«
»Dovoljno!«
»Naravno. Srećna sam što si ti... Neću dalje, ako ne želiš. Nedostaju mi životinje. Više
nego što sam mislila. Imali smo šarana i ptice pevačice u roditeljskoj kući. Žak i ja smo u
Parizu imali mačku. To nisam shvatila dok nismo krenuli na ovako dug put, koliko je velik
životinjski svet. Svici u letnjoj noći, leptiri, ribice koje iskaču iz vode, vrapci po ulicama,
konji... Misliš li da ćemo na Beta Tri naći nešto nalik zemaljskim životinjama?«
Brod je udario.
Bila je to suptilna igra energija koje su uravnotežavale pritisak ubrzanja; koreografi

33
kompjutera usmeravali su kolo na gašenje i zatvaranje tog sistema, pre pozitivnog povratnog
udarca.
Ljudi na brodu su osetili težinu i svu promenu; pred očima je osvanula tama; srca su
divlje lupala, znoj je tekao u potocima, puls je divljao; na sve ovo brod je odgovarao svojom
bukom, škripom metala, zvekom i udarima. Nije bio pripremljen za takve udarce.
Njegovi sigurnosni faktori su bili mali; masa suviše precizna. A on je podizao atome
vodonika do težine nitrogena ili kiseonika, delovi prašine pretvarali su se u meteorite. Brzina
je bila longitudinalna u odnosu na oblak ali to više nije bio oblak, ta maglina. Bio je tvrdi zid.
Njegovi spoljni ekrani su apsorbovali materiju u turbulentnim strujama i štitili oklop
od svega izuzev otpora usporavanja. Reakcija je bila neizbežna, na samim poljima i čak
uređajima koji su ih proizvodili i kontrolisali. Elektronske komponente su otkazivale, tečnosti
su kuljale iz zaštićenih kontejnera.
Tako je jedna od termonuklearnih reakcija proticala.
Zvezde su drugačije videle događaj. Videle su masu koja je udarala o objekt,
neverovatno gustu masu. Hidromagnetske sile, pretvorene u atome, jonizirale su ih i spajale.
Došlo je do radijacije. Objekat je izgubio kompas, kao meteor. U toku jednog sata leta,
iskopao je tunel kroz maglinu. Tunel je bio širi od objekta pošto su udarni talasi išli ispred.
Da su sunce i planete ili u tom embrionu, nikada se ne bi formirali.
Objekat je prošao; nije izgubio mnogo na brzini. Ubrzavajući ponovo, uputio se prema
dalekim zvezdama.

9
Rejmont se borio sa nesanicom. Nije dugo bio u mraku. Ili jeste? Zvuk je nestao. Je li
ogluveo? Da li je vazduh kroz neku rupu iscurio u svemir? Jesu li ekrani uništeni, da li ga je
obojena gama smrt već ščepala za rukav?
Ne. Dok je slušao, razaznao je poznati šum motora. Fluorna ploča se još uvek nalazila
u njegovom vidnom polju. I sijala je. Senka čaure u kojoj se nalazio, padala je na zid. Veći
broj brodskih automata je sigurno funkcionisao. »Do đavola sa melodramom!«, reče sam za
sebe. Zvučao je kao stranac. »Posao čeka.«
Nespretno je rukovao opremom koja ga je vezivala. Mišići su se naprezali i užasno ga
boleli. Mlaz krvi slanog ukusa tekao mu je preko usana. Ili je to bio znoj? Ništa. Uspeo je da
se iskobelja, da otklopi šlem i uzme vazduh – duboko, duboko, čisti ozon.
Kabina je predstavljala pravo gnezdo košmara. Fioke ormara virile su napolje, sa
izmešanim sadržajem; nije ništa posebno primećivao, Čin-Juen nije reagovala na njegovu
lupnjavu. Prišao joj je i oslušnuo: disanje se činilo normalnim, nikakvo krkljanje ili šištanje
nije ukazivalo na unutrašnje povrede. Odvezao ju je i podigao jedan kapak; bila je u
nesvestici. Ali, to nije bilo kritično stanje. Drugima je ozbiljna pomoć možda bila potrebnija,
pomislio je i izašao iz kabine.
Niz stepenice se teturao Boris Fedorov. »Kako ide?«, upita ga Rejmont.
»Idem tek da vidim«, odgovori inžinjer i nestade.
Rejmont uzdahnu i krenu dalje, pravo ka delu kabine koji je pripadao Johanu
Frajvoldu. Nemac je takođe bio skinuo svoje kosmičko odelo i sedeo na krevetu. »Izlazi
napolje«, reče Rejmont.
»Kao da su me udarali čekićem po glavi«, usprotivi se Frajvald.
»Ponudio si se da budeš u našem odredu. Mislio sam da držiš reč.«
Frajvald uputi Rejmontu očajnički pogled ali se ipak pokrene.
Nadzornikovi regruti su sledećeg sata bili prilično uposleni. Redovni svemirci još više,
u poslovima nadzora, merenja, raspravljanja povišenim tonom. To im je pružalo slabu šansu
da osete bol ili pak da dopuste da narasta strah. Naučnici i tehničari nisu imali takva sredstva
za umirenje. Iz činjenice da su bili živi i da je brod očigledno funkcionisao kao i ranije, mogli
su da se osećaju srećnim... samo, zašto Telander nije izdao nikakvo saopštenje? Neki su se
bacili na spremanje kafe. Rejmont se osećao slobodnim, nije komandovao na mostu.
Zastao je da vidi Či-Juen, i to je činio povremeno. Konačno je došla k sebi. Uz mnogo

34
teškoća skinula je sa sebe oklop. Blaga svetlost obasjala joj je lice pri pogledu na njega.
»Čarls...«, promucala je.
»Kako si?«, upita on.
»Boli me i... nemam snage... ali«
On joj skide ostatak svemirske odeće. »Sada bi možda mogla da odgegaš do
gimnastičke sale«, reče on. »Doktor Latvala će te pregledati. Niko drugi nije povređen kao
ti.« On je poljubi. »Žao mi je što ne mogu da te otpratim. Strašno se žurim.«
On produži; vrata mosta behu otvorena. Nakon što je pokucao, iz prostorije zagrme
Fedorovljev glas. »Ne ulazi. Čekaj kapetana!«
»Ja sam nadzornik!«, uzvrati Rejmont.
»Dobro, nastavite sa svojim obavezama.«
»Prikupio sam putnike. Začuđeni su... Počinju da shvataju da nešto nije u redu. U
njihovom sadašnjem stanju to može samo da se pogorša... ako ne znaju šta je posredi. Možda
kasnije nećemo biti u stanju da ih skrpimo.«
»Recite im da će uskoro biti izdato saopštenje.«, dobaci nestrpljivo Telander.
»Zar ne bi trebalo vi da im kažete, ser? Interfon radi, zar ne? Recite im da pravite
tačne proračune oštećenja, da biste načinili hitni program opravki. Ali, gospodine kapetane, ja
predlažem da me najpre pustite unutra da vam pomognem da nađete reči objašnjenja za
katastrofu.«
Vrata se sasvim otvoriše a Fedorov zgrabi Rejmontovu ruku i pokuša da ga uvuče
unutra. Rejmont se oslobodi pomoću džudo zahvata. »Ne činite to više«, reče i stupi na most,
zatvarajući vrata za sobom.
Fodorov poče da gunđa i stisnu pesnice. Lindgren pohita ka njemu. »Ne, Borise«, reče
molećivo. »Molim te.« Rus se lagano povuče unazad. Svi su ćutke gledali u Rejmonta:
kapetan, prvi oficir, glavni inžinjer, navigacijski oficir, direktor biosistema. On pogleda u
ploče iz kojih su virile žice. Ekrani behu polomljeni.
»Je li u tome problem?«, upita, pokazujući na ploče.
»Ne«, odgovori Badro, navigator. »Imamo zamene.«
Rejmont zaviri kroz teleskop. Kompenzaciona kola behu takođe uništena. On se okrete
elektronskom periskopu i pogleda kroz njega.
Hemisferska simulacija je virila iz tame; zvezde behu grupisane u čeličnom plavom
krugu. Ta sunca su se crvenela i to doslovno – postajala su svakog trenutka sve crvenija.
Rejmont zadrhta i izvuče glavu.
»Dakle?«
»Sistem usporavanja. Ne možemo da se zaustavimo.«, reče Telander, trljajući bradu.
Rejmontovo lice beše bez ikakvog izraza. »Nastavite.«
»Vi se sećate«, nastavi Fedorov, »da smo aktivirali usporivački deo Busarovog
modula da bismo proizveli i kontrolisali dva uređaja. Njihov sistem je drugačiji od ubrzivača,
pošto radi usporavanja mi ne dajemo gas mlaznim motorima već obrćemo njegov momenat.«
Lindgren zaustavi dah.
»Dakle,« nastavi Fedorov umornim glasom, »ubrzivači su takođe bili u upotrebi, na
mnogo većem stepenu snage. Nesumnjivo ih je štitila snaga njihovog polja. Usporivači su...
gotovi. Uništeni.«
»Kako?«
»Možemo samo da odredimo da je bilo materijalnog oštećenja njihovih spoljnih
kontrola i generatora, i da termonuklearne reakcije koja im je davala energiju, sada nema.
Pošto merači sistema ćute – sigurno su razoreni – ne možemo tačno da kažemo kakav je
kvar.«
Fedorov pogleda palubu. »Normalno je, mora biti da su usporivači bili podložni
većem udaru nego ubrzivači. Pretpostavljam da su te sile, reagujući kroz hidromagnetska
polja, slomile materijalne veze u tom delu Busarovog modula.
Nema sumnje da bismo mogli da opravimo kad bismo mogli da izađemo napolje. Ali,
onda bi se suviše približili vatrenoj lopti akceleratorskog pogona, u njegovoj sopstvenoj,
magnetnoj boci. Radijacija bi nas ubila pre nego što bismo obavili bilo kakav koristan poslić.

35
Isto bi važilo i za teledirigovanog robota kojeg bismo sagradili. Vi znate šta radijacija na tom
nivou čini prenosnicima, na primer. Da ne pominjem induktivne efekte na polja sile.
I, naravno, nismo u stanju da otvorimo ubrzivače. To bi pretpostavljalo otvaranje
čitavog niza polja, uključujući ekrane koji jedino mogu da održavaju spoljno pogonsko
jezgro. Pri našoj brzini, vodoničko bombardovanje bi oslobodilo dovoljno gama zraka i jona
da napolju unište sve u jednom trenu.«
On zaćuta, manje kao čovek koji drži predavanje, više kao mašina koja usporava.
»Zar nemamo nikakvu direktnu kontrolu?«, upita Rejmont tiho.
»Imamo, to imamo«, odgovori Bodro. »Obrazac ubrzivača može da se promeni.
Možemo zatvoriti bilo koji od četiri ventila i otvoriti neke druge. Ali, zar ne shvatate da nije
važno koji put uzmemo... Moramo nastaviti da ubrzavamo... ili umiremo.«
»Večno ubrzavanje«, prime ti Telander.
»Barem možemo da ostanemo u galaksiji«, prošaputa Lindgren. »Da se vrtimo oko
njenog jezgra. A možemo i da lepo ostarimo... sa suncima oko nas... čak i ako ne možemo
više da dodirnemo planetu.«
»Kako da kažem ljudima?«, prekide je Telander.
»Ostali smo bez nade«, reče Rejmont.
»Potpuno«, dobaci Fedorov.
»Oh, možemo odživeti naše živote... dosegnuti razumno doba...«, reče Pereira.
»Biosistemi i aparati za organske cikluse su netaknuti. Možemo čak i da povećamo njihovu
produktivnost. Ne treba da se bojimo skore gladi ili žeđi. Međutim, zatvoreni ekološki sistemi
nisu stopostotno efikasni. Uz lagane gubitke počeće da opadaju. Svemirski brod nije svet.
Čovek nije veći tvorac od Boga. Ne savetujem da imamo decu. Ona bi pokušavala da udišu,
na primer, aceton a ostajala bi bez fosfora i slično. Naše zalihe bi mogle da traju pedesetak
godina.«
»Kada poslednji među nama umre...«, reče Lindgren, kao da se budi iz košmarnog sna,
»mora se sve automatski isključiti. Brod ne sme da nastavi s putovanjem nakon naše smrti.«
»Zašto?«, upita Rejmont.
»Zar to nije očigledno? Ako se stavimo na kružnu putanju... trošeći vodonik, stalno
putujući sve brže i brže, spuštajući tau hiljadama godina... postajaćemo masivniji. Mogli
bismo da prožderemo galaksiju.«
»Ne, tako ne«, reče Telander. Ponovo je bio pedantan. »Video sam proračune. Neko je
ranije bio zabrinut što je Busarov pogon van kotrole. Ali, kako je primetio gospodin Pereira,
ovde je bez značaja svako ljudsko delo. Tau mora biti deseti ili dvadeseti deo snage pre nego
što se brodska masa izjednači sa masom manje zvezde. Šanse su uvek doslovno astronomske
u pogledu njegovog sudara sa nečim važnijim od magline. Osim toga, mi znamo da je vasiona
konačna u vremenu kao i u prostoru. To bi zaustavilo širenje i kolaps pre nego što se naš tau
spusti. Mi ćemo umreti. Ali, kosmos je zaštićen od nas.«
»Koliko ćemo živeti?«, upita Lindgren. I odmah prekide Pereiru. »Ne mislim
potencijalno. Ako kažete pola veka, verujem vam. Ali, mislim da ćemo za godinu-dve prestati
da jedemo, prerežemo grla ili se dogovorimo da isključimo ubrzivače.«
»Ne, ukoliko se budem ja pitao«, graknu Rejmont.
Ona ga preteći pogleda. »Misliš – ti bi nastavio, ne samo odvojen od čoveka, od
Zemlje, već i od ukupne kreacije?«
»Zar ti ne misliš da je ovo predaja?«, odgovori on istim, pretećim tonom.
»Pedeset godina leta u ovom pokretnom kovčegu!«, vrisnu ona neočekivano. »Koliko
će proći napolju?«
»Smirite se«, upozori ih Fedorov i obujmi Lindgren oko struka. Ona se privi uz njega i
duboko uzdahnu.
Javi se Bodro, obazrivim glasom: »Vremenski odnosi će nam se pokazati kao nešto
akademski, zar ne?
Zavise od kursa koji uzmemo. Ako nastavimo pravo, prirodno je da ćemo zapasti u
redu sredinu. Stepen opadanja taua proporcionalno će se smanjivati prilikom ulaženja u
međugalaktički svemir. I obratno, ako pokušamo cikličnom stazom koja nas vodi kroz

36
najgušću vodoničku koncentraciju, mogli bismo dobiti veliki obrnuti tau. Mogli bismo proći
kroz milijarde godina. To bi bilo sasvim lepo.« Na licu mu se pojavi iznuđen osmeh. »Imamo
jedno drugo. Božanstveno društvo. Ja sam sa Čarlsom. Postoje bolji načini života. Ali i
rđaviji.«
Lindgren se još čvršće pripi uz Fedorova. Posle nekoliko trenutaka (jedan sat u istoriji
zvezda), ona ponovo podiže glavu.
»Žao mi je«, reče ona. »U pravu ste. Imamo jedno drugo.« Njen pogled krete po
licima prisutnih i završi na Rejmontu.
»Kako da im saopštim?«, upita kapetan.
»Predlažem da im ne saopštite«, javi se Rejmont. »Neka prvi oficir odnese novosti.«
»Šta?«, zaprepasti se Lindgren.
»Vi ste simpatični«, odgovori on. »Sećam se.«
Ona se otrže iz Fedorovljevog zagrljaja i krete prema Rejmontu.
Nadzornik za trenutak zatvori oči a onda se naglo okrete navigatoru. »Hej!«, povika.
»Imam ideju! Znate li...«
»Ako mislite da bih ja trebalo da...«, poče Lindgren ali je Rejmont prekide.
»Ne sada... Auguste, dođite za sto. Ovo moramo da razmotrimo... hitno!«

10
Tišina je i dalje vladala. Ingrid Lindgren je posmatrala ostale sa podijuma, na kome se
nalazila sa Larsom Telanderom. Ljudi su posmatrali nju. I niko u toj odaji nije mogao da
izusti nijednu reč.
Kada se konačno odlučila, pažljivo je birala reči. Istina je iz njenih usta odzvanjala
manje divlje nego iz bilo čijih drugih. Ali, kada je stigla do planiranog akcenta – »Izgubili
smo Zemlju, izgubili smo Betu Tri, izgubili čovečanstvo kome smo pripadali. Napustila nas je
hrabrost, ljubav i, da, nada« – nije mogla da nastavi. Usne su joj bile čvrsto stisnute, pesnice
skupljene a niz obraze lagano su lile suze.
Telander se nelagodno promeškoljio. »Ah... molim vas.«, pokušao je da kaže, »molim
da obratite pažnju. Postoji...« Brod je zadrhtao.
Glasgoldova je bila van sebe; nije plakala glasno ali se primećivala očajnička borba da
se uzdrži od njega. M, Botu, koji je stajao pokraj nje, pokušavao je da je uteši. Pokazivao je
takav stoicizam da bi čovek slobodno mogao da ga smatra robotom. Ivamoto se povukao
nekoliko koraka iza njih; kao da je uvukao dušu u neku vrstu nirvane, zaključavši za njom
vrata. Vilijems je mlatarao rukom i psovao. Začuo se još jedan ženski plač. Žena se obraćala
muškarcu koji je bio u njenom društvu: »Zar da budem s tobom za ceo život?« Odmaknula se
a on je pošao za njom. Međutim, zaustavila ga je posada. Morao je da se izvini.
»Slušajte me«, govorio je Telander. »Slušajte, molim vas.«
Rejmont je povukao ruku kojom je grlio Či-Juen i skočio na podijum. »Na taj način ih
nikada nećete skupiti«, izjavio je uzbuđenim glasom. »Naviknuti ste na disciplinovane
profesionalce. Pustite da ja rukujem njima kao s civilima.« On se okrete uznemirenoj masi.
»Tišina! Prestanite već jednom da blebećete. Ponašajte se jednom kao odrasli.«
Vilijems se namršti a M. Botu stisnu zube. »Ostanite na svojim mestima!«, nastavi
Rejmont tišim glasom. »Prvi koji se mrdne biće nokautiran! A kasnije ga čeka suđenje! Ja
sam nadzornik ove ekspedicije i nameravam da održavam red i efikasnu saradnju. Ako
smatrate da sam prekoračio ovlašćenja, možete uložiti žalbu odgovarajućoj kancelariji u
Štokholmu. A za sada slušajte!«
Njegov oštar jezik uzburka njihove adrenalinske žlezde. Počeše da gunđaju ali
ostadoše na svojim mestima.
»Dobro.« Rejmont se osmehnu i vrati oružje u futrolu. »O tome više nećemo govoriti.
Shvatam da ste imali šok za koji niko od vas nije bio psihološki pripremljen. U svakom
slučaju, problem je tu. A on se može rešiti, ukoliko delujemo zajednički. Ponavljam: ako.«
Lindgren je prestala da plače. »Mislim da je trebalo da... ne možemo opraviti
usporivače pošto nismo u stanju da isključimo ubrzivače. Glavni razlog je, kao što vam je

37
rečeno, u velikoj brzini pri kojoj moramo jedan sistem polja sile ili drugi... kako bi se zaštitili
od međuzvezdanih gasova. Tako izgleda kao da smo zatvoreni u bocu. Verujem ipak da
možemo da izdržimo. Srednjovekovni kaluderi su prihvatali i lošije uslove.
Međutim, raspravljajući o tome na mostu, došli smo do ideje. Mogućnost izbavljenja,
ukoliko budu imali nerava i odlučnosti. Navigacioni oficir Bodro je načinio probno
ispitivanje. Nakon toga smo pozvali profesora Nilsona da pruži stručnu ekspertizu.«
Astronom uze vazduh i zauze važnu pozu. Džejn Sedler je izgledala manje
impresionirana od ostalih.
»Imamo šansi na uspeh«, obavesti ih Rejmont. Reči su zazvučale kao vetar kroz
granje. »Onda nemojte da čekamo!«, doviknu jedan mladić.
»Drago mi je što vidim duhovnu spremnost«, reče Rejmont. »Zahteva punu
koncentraciju i rad. Evo ukratko ideje – kapetan Telander i specijalisti će objasniti detalje.
Ako pronađemo područje gde gasa praktično nema, možemo bezbedno zatvoriti polja a naši
inžinjeri mogu i opraviti sistem za usporavanje. Astronomski podaci nisu precizni onako kako
bismo mi hteli. Međutim, negde u galaksiji, pa čak i u obližnjem intergalaktičkom svemiru,
postoji gusta sredina. Sada se galaksije generalno javljaju u grupacijama. Naša galaksija,
Magelanovi oblaci, M31 u Andromedi, i trinaest ostalih, velikih i malih, čine jednu takvu
grupu. Volumen koji zauzima ima u prečniku otprilike oko šest miliona svetlosnih godina.
Izvan njih je mnogo veća razdaljina do sledeće galaksičke porodice. Sasvim slučajno, i ona je
Virgo: četrdeset miliona svetlosnih godina odavde.
Na tom putu je, nadamo se, gas dovoljno redak i nema potrebe da se štitimo.«
U prostoriji nasta žamor. Rejmont podiže obe ruke i nasmeja se. »Čekajte, čekajte!
Znam šta hoćete da kažete! četrdeset miliona svetlosnih godina je nemoguće. Za to nemamo
tau. A iznos od pedeset, sto ili hiljadu, neće nam odgovarati. Slažem se. Ali.«
Poslednja reč ih umiri. On uze vazduh punim plućima. »Ali, zapamtite... Nemamo
ograničenja kod obrnutog taua. Možemo da ubrzamo mnogo više od tri gravitacije, takođe,
ukoliko proširimo polja i izaberemo put kroz onaj deo galaksije gde je gušća materija. Tačni
parametri koje smo koristili bili su određeni našim kursom ka Beta Virginis. Brod nije
ograničen na njih. Navigator Bodro i profesor Nilson potvrđuju da možemo putovati prosečno
na deset gravitacija. Inžinjer Fedorov je, s razlogom, siguran da sistem ubrzavanja može to da
izdrži, nakon određenih modifikacija koje on zna kako da napravi.
Eto tako. Gospoda su pravila račun bez krčmara. Njihovi rezultati ukazuju da se
možemo vrteti oko galaksije, spiralno ka centru, sve dok se ne zabijemo pravo u njenu sredinu
i ponovo se odbijemo prema spoljnoj strani. U svakom slučaju, trebalo bi da sporo menjamo
bilo koji kurs. Ne možemo pri našoj brzini da se vrtimo kao najsitniji novčić! To bi nas
onemogućilo da postignemo potrebni tau. Ne zaboravite, on će stalno opadati. Naš tranzit ka
Beta Vi bio bi mnogo brži da nismo nameravali da se ovde zaustavimo: trebalo je prosto da
nastavimo umesto što smo kočili na pola puta.
Navigator Bodro potvrđuje – potvrđuje, podsećam vas – moraćemo da skupljamo
podatke dok letimo; uzimajući u obzir brzinu koju već posedujemo, on misli da možemo
okončati sa ovom galaksijom i izvući se iz nje za godinu ili dve.«
»Koliko je to kosmičkog vremena?«, upita neko iz gomile.
»Zar je to važno?«, zagrme Rejmont. »Vi poznajete dimenzije. Galaktički disk je
otprilike sto hiljada svetlosnih godina u prečniku. Trenutno smo trideset hiljada od središta.
Jedan ili dva milenijuma? Ko to može reći? Zavisiće od puta za koji se opredelimo, a zatim od
širine posmatranja.«
On uperi prst prema njima.
»Znam. Pitate se, šta ako naletimo na oblak kakav nas je i doveo u ovu bednu
situaciju? Imam dva odgovora. Prvo, moramo da rizikujemo. Ali, drugo, što se naš tau bude
smanjivao, mi ćemo sve više biti u stanju da koristimo regione koji su gušći. Imaćemo mnogo
mase, shvatate? što je više imamo, više možemo dobiti, i u brodskom vremenu više i ubrzati.
Možemo ostaviti galaksiju sa obrnutim tauom od sto miliona. U tom slučaju, bićemo izvan
čitave galakticke porodice za nekoliko dana!«
»Kako da se vratimo?«, reče Glasgoldova. Iskreno zainteresovana za odgovor.

38
 »Nećemo se vraćati«, priznade Rejmont. »Nastavljamo prema grupaciji Virgo. Tamo
obrćemo proces, usporavamo, ulazimo u jednu galaksiju iz grupacije, povećavamo osetljivost
taua i počinjemo da tražimo planetu na kojoj bi se moglo živeti. Da, da!
Milioni godina u budućnosti! Milioni svetlosnih godina! Ljudska rasa... u tom delu
vasione! Pa, zar da počnemo u neko drugo vreme, na drugom mestu? Ili biste radije sedeli u
metalnoj školjci, žaleći sebe, dok ne posenilite i umrete detinjasti? Mislim da ćete se složiti.
Ako neko oseća drugačije, neka to kaže sada.«
On side sa podijuma. »Ah... navigacioni oficir Bodro, glavni inženjer Fedorov,
profesor Nilson«, reče Telander. »Dođite, molim vas. Dame i gospodo, sastanak je otvoren za
diskusiju.«
Či-Juen priđe Rejmontu. »Bio si sjajan.«
On stisnu usne i otkloni pogled sa nje, sa Lindgren i svih prisutnih. »Hvala.«, odgovori
kratko. »Nije to ništa.«
»Jeste, jeste. Vratio si nam nadu. Čast mi je što živim s tobom.«
Činilo se kao da je nije čuo.
»Svako je mogao da predstavi novu ideju.«, reče on kroz zube. »Svi će doći na to a ja
sam samo ubrzao stvari. Kada prihvate program, počinju prave nevolje.«

11
Polja sile su delovala; nisu bila statičke cevi i zidovi. Ono što ih je formiralo bilo je
prožimanje elektromagnetskih pulseva koji su morali biti pod kontrolom svake sekunde. Kako
su se spoljne okolnosti menjale – gustina materije, radijacija, gravitaciona zakrivljenost
prostora – iz trena u tren, njihova reakcija na brodsku nematerijalnu mrežu beše registrovana;
podaci su ubacivani u kompjuter a ovaj je vraćao odgovore; uređaji za generisanje i kontrolu
uspešno su se prilagodavali stalno novim situacijama.
Leonora Christine je krenula novim kursom.
Kretala se svemirom koji je bio potpuno stran. U unutrašnjosti broda se ništa nije
izmenilo. Vazduh i metal su još uvek imali ubrzavanje a interni pogon je nastavljao da daje
svetlo, struju, ujednačenu temperaturu... Biosistemi i organski ciklusi prerađivali su kiseonik i
vodu, proizvodili hranu, održavali život. Entropija je rasla. Ljudi su starili po drevnom ritmu
od šezdeset sekundi na minut, šezdeset minuta na sat.
Džejn Sedler i Johan Frajvald su se bacili na gimnastičke vežbe. Osećali su da se
nekakav novi život gnezdi u njihovim telima. U sali nije bilo nikoga osim njih, te oni,
završivši sa vežbama, sedoše jedan uz drugog, tesno pripijeni.
»Lakše će ti biti da vežbaš sa ostalim ženama.«, reče Frajvald. »I bolje da što pre
kreneš sa časovima.«
»Ja? Da podučavam druge žene, u mom dobu?«
»Nastaviću da vežbam s tobom. A ti se samo postavi ispred svojih učenica. Ja ću
početi sa muškarcima.«
Sedlerova ga pogleda ispitivački. »Nisi li to predložio zbog sopstvenog učinka?
Razmišljala sam i mislim da si jedina osoba koja želi partnere.«
»To je ideja nadzornika Rejmonta. On je sredio da ovde instalira opremu za vežbanje.
Znaš, održavanje fizičke kondicije je neophodno...«
»I tako ne misliti na kavez u kome smo zatočeni...«, prekide ga ona oštro.
»Elof bi takođe trebalo da...«
»Profesor Nilson je previše angažovan«, prekide ga ona ponovo. »Jer, ako ne
razvije...«.
»Tačno, tačno«, reče on. »Ali, on bi mogao da ima koristi od vežbi. Čak i za profesiju
kojom se bavi.«
»Svakog dana mu je sve teže. Dakle, Rejmont te je proizveo u trenera.«
»Nezvanično«, odgovori Frajvald. »Zahtevao je da budem vođa i razvijem nove,
atraktivne sportove. Dakle, ja sam jedan nezvanični opunomoćenik.«
»Oho. A on lično nije u stanju, zar ne? No, dobro, Johane. Može računati na mene.«

39
 »Drago mi je.«
»Sjajno! Idemo onda do bazena!«, predloži ona.
»Ne, hvala«, odgovori on. »Ne večeras. Bili bismo opet sami. Ne usuđujem se,
Džejn.«
S obzirom da su se prisutni na brodu pridržavali zemaljskog kalendara, verski obredi
sprovodeni su po određenom redosledu za svaku konfesiju.
Kapetan Telander je obavljao službu svakog sedmog jutra za šačicu protestanata.
Jedne nedelje zamolio je Ingrid Lindgren, da dođe kod njega u kabinu odmah posle
službe. Ona je već bila tu kada je kapetan došao.
»Dobro jutro«, reče on sa izvesnom uzvišenošću u glasu, potom spusti Bibliju na sto,
odveza dugme na okovratniku uniforme i ponudi je da sedne.
»Kako je bilo?«, upita ona sedajući naspram njega, nervozno pokušavajući da započne
razgovor. »Je li bio Malkolm?«
»Danas nije. Ne znam da li naš prijatelj Foksi Džejmson još uvek želi da se vrati našoj
veri ili će ostati ubedeni agnostičar.« Telander se malčice osmehnu. »Doći će, ipak. To mu je
potrebno. Samo da shvati da može biti i astrofizičar i hriščanin. Kad ćete vi prići, Ingrid.«
»Verovatno nikad. Ako postoji nekakva inteligencija izvan realnosti – a mi nemamo
naučnih dokaza da postoji – zašto bi...«
»Već prepoznajem Rejmontove reči«, prekide je kapetan. »No dobro. Zvao sam vas da
vam kažem da se povlačim.«
»Šta hoćete time da kažete?«, upita ona sa prizvukom panike u glasu.
»Ništa dramatično«, reče on. »Rad u inženjerskom i navigacionom odeljenju oduzima
mi mnogo vremena. To je ujedno pokriće za postepeno odustajanje od društva na brodu.«
»Zbog čega?«
»Imao sam nekoliko razgovora sa Čarlsom Rejmontom. On je izrekao ključni stav,
rekao bih. Kada nas okružuje neizvesnost, kada nas beznađe svaki čas može slomiti...
prosečna osoba na brodu mora da oseća da mu je život u kompetentnim rukama. Naravno,
niko svesno ne pomišlja da je kapetan popustio. A postoji nesvesna potreba za aurom sveca
kod kapetana. A ja... ja sam umoran i glup. Pod svakodnevnim stresom bitno mi je smanjena
moć rasuđivanja.«
»I šta nadzornik želi od vas?«
»Da prestanem da delujem na neformalnoj osnovi. Da se izvinim zbog važnih poslova
kakvo je vođenje broda kroz galaksiju i ne prepuštam se više običnim poslovima. To je
razumno izvinjenje i biće prihvaćeno.
Ukratko, vaš sedokosi prijatelj Lars Telander se preobražava u starca.«
»To i liči na Rejmonta«, reče ona gorko.
»Ubedio me je.«
»Bez obzira šta će to vama učiniti!«
»Uspeću. A vi, Ingrid, takođe imate ulogu. Vi ćete rešavati ljudske probleme.«
»Neću moći sama.«
»Moći ćete ako budete morali«, reče joj on. »Treba samo dobro planirati.«
On zastade za trenutak.
»Naravno, ne preporučuje se celibat. Ja, naravno, živim tako, za mene su te stvari
prošle... ali vi morate pokušati da nađete nekog kao trajnu vezu... stabilan odnos je uslov...«
»Na koga ciljate?«, upita ona sa zagonetnim smeškom na licu.
Leonora Christine je ponovo ušla u područje sa mnoštvom zvezda. Prolazeći pored
novorođenog sunca, brod se našao u gasnom omotaču koji ga je okruživao; jonizovani atomi
su proradili sa punom efikasnošću.
Tau se bližio nuli.

12
Ekran iza šlema Glasgoldove pokazivao je da se nalazi u dobrom stanju. To je značilo
da su ključne opasnosti prošle.

40
 »Šalom Mojsije... »šaputala je, nesvesna njegovog prisustva u kabini.
On joj skinu šlem.
»Probudi se.«
Ona ga pogleda, uze dah i podiže se u krevetu.
»Hajde«, reče on nežno. »Izađi iz tog prokletog kovčega.«
»Ah, ne«, zajeca ona. »Bila sam sa Mojsijem.«
»Žao mi je ali... Znaš šta, moraću da upotrebim ovlašćenje za izdavanje naređenja.
Diži se! I smesta kod doktora Latvale.«
»Šta se kog đavola ovde događa? Nešto kasnije, kada je Glasgoldova već bila u
ordinaciji doktora Latvale, Rejmont se vrati u svoju kabinu gde zateče Či-Juen na krevetu.
»Zdravo«, reče mu ona veselo. »Na licu ti piše da se dogodilo nešto značajno. Šta?«
»Ništa naročito. Problemi sa posadom.«
»Ništa drugo?«
»To je dovoljno.«
»Smem li onda da te nešto pitam?«
»Novi problemi?«
»Pa, kako se uzme. Htela sam da znaš o planovima u radu sa Ingrid?«
»Pa, njena uloga je vrlo određena a ona ne može biti Makijeveli.«
»Ali si poslednjih dana često bio sa njom. Je li to obaveza u novom planu leta?«
»Formalne obaveze. Posao to zahteva.«
»Možda time nastavljaš da je zbunjuješ. Možda će ona...«
»Ostavi me na miru, Či-Juen. Ja se samo trudim da svima povratim želju za životom.«
»Mogu li ja u tome da ti pomognem?«
»Pa... Ja nisam supermen. Prošlo je mnogo vremena otkako mi je neko dao rame da se
na miru isplaćeni.«
»Da li to kažeš zato što misliš ili što služi nekoj tvojoj svrsi?« Či-Juen se uozbilji.
»Nije važno. Ne moraš da odgovoriš. Uradićemo jedno za drugo ono što moramo. Nakon
toga... ako preživimo. U stvari, o tome ćemo razgovarati ako preživimo.«
»Odlično uspostavljaš u sebi ravnotežu«, reče on sa osmehom. »To mi se sviđa.«
Ona prasnu u smeh i zagrli ga.
»Dođi.«

13
Brod se može približiti brzini svetlosti ali nijedno telo je praktično ne može izdržati.
Leonora Christine je bila blizu granice i daljeg povećavanja nije bilo – međutim, nije bilo
ograničenja za obrnuti tau. U skladu s tim, nije bilo ni ograničenja za optičke promene.
I tako, dok je brod pravio svoj veliki okret oko Mlečnog puta i usmeravao se ka
njegovom središtu, brodski periskop je otkrio čudan fenomen. Najbliže zvezde su brže
promicale, sve dok ih napokon oko nije videlo da marširaju preko vidnog polja; napolju su
proticale godine a unutra minuti.
Nebo više nije bilo crno; bilo je ljubičasto. Iako je teleskop bio popravljen, bio je sve
manje u stanju da hvata pojedinačna sunca. Tehničari su ga uklonili i prekonstruisali ga za
veći kapacitet. Ovaj projekt i razne druge rekonstrukcije behu verovatno više od koristi onima
koji su radili a ne onima koji su ih koristili. Naime, osobe koje su radile nisu se bile povukle u
svoje ćelije kao većina ostalih. To im je donekle ulivalo samopouzdanje i nadu u spas.
Boris Fedorov je pronašao Luisa Pereiru na palubi. U rezervoaru su negovane alge; šef
biosistema je radio sa svojim ljudima. Pod crnim brkovima beleli su mu se pravilni zubi.
»Ovo ćete jesti«, reče Pereira inženjeru.
»Oduvek sam se pitao kako imitacija sira može da bude tako dobra.«, reče Fedorov.
»Možete li doći da porazgovaramo?«
»Zar ne može malo kasnije? Ne možemo sad da stanemo...«
»Nemam vremena za gubljenje«, odvrati Fedorov. »Bolje biti gladan nego mrtav.«
»Onda, vi nastavite«, obrati se Pereira svojim ljudima.

41
 Tek među biljkama čije je lišće nadvisilo prolaz ka palubi, Fedorov oseti zašto su ljudi
koji su ovde radili još uvek posedovali dobru dozu veselosti i samopouzdanja. Voće je bilo
prekrasno.
»Slušajte«, obrati se on napokon Pereiri. »Dovoljno smo blizu centralne galaktičke
magline u kojoj Foksi Džejmson može da koristi nove instrumente.«
»On? Mislio sam da je Nilson čovek koji posmatra.«
»Trebalo bi«, odgovori namršteno Fedorov. »U poslednje vreme nije ničemu
doprineo. Stalno se svađa i zakera... ostali iz njegove grupe već rade njegov posao, onoliko
koliko su u stanju.«
»To je loše«, reče Pereira tihim glasom. »Nilson je trebalo da oblikuje instrumente za
intergalaktičku navigaciju, zar ne?«
Fedorov klimnu.
»Bolje bi bilo da se povuče. Međutim, nije problem u tome. Mi ćemo udariti u oblake,
zbog relativnosti i njihove debljine, ali ja verujem da ćemo proći bezbedno. Bez obzira, želim
da se osiguram. Želim da ovde smestim grupu za izgradnju, pa ćete morati da sklonite
instalacije. A vi biste trebalo da isplanirate kako da to prođe sa najmanje smetnji za vaš
posao.«
»Dakle, tu smo. Pođite sa mnom.«
Kada se nađoše u Pereirinoj kabini, šef biosistema reče: »Pokazaću vam nacrte.«
Dok su posmatrali crteže, Pereira krišom pogleda inženjera. »Ne spavate dobro ovih
dana, zar ne?«
»Prezaposlen sam«, odgovori Fedorov.
– Ne verujem ti, stari prijatelju. Da nije Margarita u pitanju? U našem selu niko ne bi
mogao da ne primeti kako ona pati.«
»Voleo bih da je ostavim a da nemam osećaj da sam begunac... »progunda Fedorov.
»Osim toga, ona... ona želi da umre pre nego što se raspadnu hemijski i ekološki sistemi. A ti
si predvideo pet decenija do propasti, zar ne?«
»Da. Kad bismo do tada našli planetu...«
»Ona je ipak hrišćanin. Ima predrasuda prema samoubistvu. Na sreću.«
»Možda bi Rejmont mogao da pomogne?«, reče blago Pereira.
»Rejmont!«
»Ne bi trebalo da ga mrziš. Vas dvojica ste slični.«
»Jednog dana ću ga ubiti. Uostalom, kako bi on mogao da pomogne Margariti?«
»Oh... ne znam. Nešto nesentimentalno. Na primer, mogao bi da je kooptira u
istraživački tim, da radi na biosistemima i organskim ciklusima... a onda bi joj dozvolili
barem dvoje dece... kada bi se brod udesio za dugo trajanje, mislim...«
Pereirine reči značajno odjeknuše u Fedorovljevoj glavi.
Zašto da ne, upita se on. Marija Tomadžijan utrča u gimnastičku salu i tu zateče
Johana Frajvalda kako vežba na trapezu. »Opunomoćeniče!«, viknu ona. »Tuča u igračnici,
brzo!«
On potrča ka palubi i ubrzo se nade u glavnom hodniku. Desetak ljudi beše načinilo
krug u kome su se tukli Pedro Varios, drugi pilot i kuvar Majkl O'Donel. Težih povreda nije
bilo ali je slika bila veoma ružna.
»Prestanite!«, doviknu Frajvald.
Oni prestadoše, zagledani u gomilu. Tek tada ljudi shvatiše da je u pitanju bila trik-
borba. Rejmont je na taj način uvežbavao svoje regrute.
»Kakva je to farsa?«, upita Frajvald. A potom se okrete posmatračima. »Zašto niko od
vas nije ništa preduzeo? Jeste li toliko glupi da ne shvatate kuda može odvesti ovakvo
ponašanje?«
»Niko mene neće optuživati da sam varao na kartama«, reče O'Donel.
»Varao si«, odgovori Varios.
Frajvald im lagano zađe iza leđa i sa dve ruke istovremeno obuhvati ljude oko vrata,
pritisnuvši im Adamove jabučice. Od zahvata fumikomi obojica kriknuše od bola i sručiše se
na kolena.

42
 »Mogli ste da koristite bokserske rukavice«, reče Frajvald. »Sad idete kod prvog
oficira.«
»Oprostite«, umeša se jedan od posmatrača, kartograf Pra Tak. »Ne mislim da je to
potrebno.«
»Gledajte svoja posla«, promumla Frajvald.
»To i činim«, reče Tak. »Naše jedinstvo je suštinski važno za naše živote i zvanično
kažnjavanje ne pomaže. Verujem da mogu da posredujem u njihovom nesporazumu.«
»Zakon moramo poštovati«, uzvrati Frajvald. »Vodim ih.«
»Mogu li najpre da s vama privatno porazgovaram? Na trenutak?« Ton njegovog glasa
svedočio je o neodložnosti razgovora.
»Pa... dobro«, složi se Frajvald. »Vas dvojica ostanite tu.«
Oni uđoše u igračnicu a Tak zatvori vrata.
»Ne mogu da ih pustim tek tako, bez obzira što imam ovlašćenje kapetana Telandera.«
»Mogli biste da ignorišete to«, predloži Tak. »Pretvarajte se da niste primetili. Oni
nisu rđavi. Naprosto su podivljali od monotonije i beznađa i napetosti.«
»Ako pustimo svakog da se nasilno ponaša...«
»Pretpostavimo da ih odvedem u stranu i zatražim da vam se izvini. Ne bi li to bilo
bolje od hapšenja i kažnjavanja?
»Bilo bi«, reče Frajvald skeptički. »Ali, kako da vam poverujem da biste to mogli da
učinite?«
»I ja sam opunomoćenik«, reče Tak.
»Šta?«, zapanji se Frajvald.
»Pitajte Rejmonta kad budete bili s njim nasamo. Ne bih smeo da otkrivam tajnu da
me je regrutovao, osim zvaničnom opunomoćeniku u hitnim slučajevima. A to je upravo
sada.«
»Ali... zašto?«
»Ovde nema pravog kriminala. Ali, potrebno je mnogo nadzora u novonastaloj
situaciji. Nadzora, mislim, ne doušništva i špijuniranja.«
»Koliko je još takvih osoba na brodu?«, upita Frajvald.
»Nemam pojma«, reče Tak. »Međutim, ne verujem da su uključeni svi.«
Potom napusti igračnicu.

14
Maglinske mase koje su carovale u jezgru galaksije sejale su munje i gromove;
Leonora Christine je već premostila njihov spoljni rub. Napred se nisu videla nikakva sunca
ali su ova, na drugim mestima, sijala sve slabije i slabije.
Kroz ovakvu koncentraciju zvezdanog materijala brod se kretao u skladu sa
određenom aerodinamikom. Njegov obrnuti tau bio je sada toliko velik da mu gustina svemira
nije pričinjavala veće teškoće. Plivao je kroz materiju lakše nego ranije i više ga nisu napadali
atomi vodonika. Njegovi prilagođeni reaktori pretvarali su sve na šta su nailazili – gas,
prašinu ili meteriode, u gorivo i reaktivnu masu. Leteo je kroz to kao vetar koji pirka između
grupacija sunaca.
Rejmont potraži Nilsona u sobi za razgovor.
Ingrid Lindgren je zauzimala svoje mesto iza stola. Bila je u uniformi. Izgubila je na
težini a dobila podočnjake. Kabina je odjekivala od povremenih udara. Na brodu su se osećale
nepravilnosti oblaka.
»Zar to ne može da pričeka dok ne okončamo putovanje, Nadzorniče?«, upita ona
ljutito.
»Mislim da ne, madam«, odgovori Rejmont. »Ako dođe do uzbune, potrebni su nam
ljudi uvereni u svrsishodnost borbe.«
»Optužuješ profesora Nilsona da širi defetizam. Radi se o napadu na slobodno
izražavanje ideja.«
»Ja sam naučnik«, javi se Nilson, »i nemam samo pravo već i obavezu da govorim

43
istinu.«
»Nemate pravo da širite horor-priče«, reče Rejmont. »Zar niste primetili šta ste učinili
nekim ženama, posebno kada ste govorili onako kao i na proslavi? To me je podstaklo da
intervenišem. Premda ste vi i ranije započeli sa stvaranjem problema, Nilsone.«
»Samo sam obelodanio ono što su svi znali od početka«, obrecnu se debeli čovek.
»Nisu imali hrabrosti da o tome detaljno razgovaraju. Ja jesam.«
»Nisu bili lakoumni. Vi jeste.«
»Bez uvreda«, umeša se Lindgren. »Recite mi šta se zapravo dogodilo«. Nekoliko
minuta ranije jela je sama u svojoj kabini i nije videla mnogo.
»Pa znate«, reče Nilson. »Pridali smo mnogo važnosti predmetu.«
»Kakvom predmetu?«, upita ona. »Ima ih više. Razgovarali smo o mnogima.«
»Razgovarali, da, kao razumni ljudi«, graknu Rejmont. »Ne držali predavanja
brodskim kolegama.«
»Molim vas, Nadzorniče. Nastavite profesore Nilson.«
Astronom se podiže iz sedišta. »Elementarna stvar. Ne mogu da shvatim zašto ste vi
ostali takvi idioti da ne počnete ozbiljno razmatranje. Slepo ste zaključili da ćemo se odmoriti
u galaksiji Virgo i tamo naći nastanjivu planetu. Ali, recite mi sada, šta sa uslovima... masom,
temperaturom, atmosferom, hidrosferom, biosferom... jedan posto zvezda mogu sadržavati
planete koje su slične Zemlji.«
»To...«, reče Lindgren. »Pa, naravno...«
Nilson nije hteo da ode sa svoje platforme. Možda mu nije smetalo da je sluša. »Da je
samo jedan odsto zvezda nastanjiv, shvataš li koliko njih ćemo morati da ispitamo da bismo
našli ono što tražimo? Pedeset! Trebalo je da znam da će svako na brodu biti u stanju da tako
računa. Razumljivo je da ćemo biti srećni ako stignemo na našu Novu Teru kod pokušaja sa
prvom zvezdom. Ali, šanse su devedeset devet prema jedan. Nesumnjivo moramo pokušati sa
mnogima. Istraživanje svake podrazumeva gotovo godinu dana usporavanja. Otputovati radi
daljeg istraživanja podrazumeva isto toliko vremena ubrzavanja. To su godine brodskog
vremena, setite se, pošto je gotovo čitav period potrošen na brzine koje su male u poredenju
sa svetlosnom. Tako se tau faktor bliži sjedinjenju a to, zauzvrat, sprečava da nadmašimo
gravitaciju jedan.
Dakle, za svaku zvezdu potrebno nam je minimum dve godine. Čak i šansa o kojoj
sam govorio – a podsećam vas da je to samo šansa – zahteva sto godina istraživanja, pošto je
u pitanju pedeset zvezda. Zapravo još više, pošto ćemo s vremena na vreme morati da se
zaustavimo zbog reakcione mase za pogon na jone.
Stoga je čitav ovaj naš poduhvat, sve ovo ronjenje kroz galaksiju i intergalaktički
prostor, vežba spremnosti. Quod erat demonstrandum.«
»U vaše osobine, Nilsone«, reče Rejmont, »spada i vaša navika da sumnjičavo gurate
nos u očigledne stvari.«
»Madam!«, usprotivi se astronom. »Protestujem! Zapamtiću ovo kao ličnu uvredu!«
»Prestanite obojica!«, zapovedi Lindgren. »Moram da priznam da zaista provocirate,
profesore Nilson. S druge strane, Nadzornice, mogu li da vas podsetim da je profesor Nilson
jedan od najiskusnijih ljudi u svojoj profesiji... koje je Zemlja ikada imala. Zaslužuje
poštovanje.«
»Ali način na koji se ponaša nije«, reče Rejmont.
»Budite uljudni, Nadzorniče, ili ću lično preduzeti mere.«, reče Lindgren. »Svet koji
smo poznavali je stotinama hiljada godina u svom grobu; mi slepo jurimo u najkrcatiji deo
galaksije; možemo svakog trena da se sudarimo sa nečim što će nas uništiti; najbolje je da
gledamo napred i tražimo pogodnu sredinu. Zar ne očekujete da će narod reagovati na to?«
»Da, gospođo, očekujem.«, reče Rejmont. »Ne očekujem da se ponašaju tako da
pogoršavaju stvari.«
»Ima neke istine u tome«, dobaci Lindgren.
»Trudio sam se da ih poštedim razočarenja na kraju ovog leta«, promrmlja Nilson.
»Jeste li apsolutno sigurni da time ne pothranjujete svoj ego?«, upita Lindgren. »Nije
važno. Vaše stanovište je legitimno.«

44
 »Ne, nije«, usprotivi se Rejmont. »On postiže svoj jedan odsto prebrojavanjem svake
zvezde. Ali, očigledno nećemo da se gnjavimo sa crvenim patuljcima – beskrajnom većinom
– ili plavim divovima ili nečim izvan vrlo uzanog spektralnog opsega čime nam se smanjuje
polje pretrage.«
»Uzmite faktor deset«, reče Nilson. »Ja ne verujem baš u to ali recimo da imamo jedan
odsto verovatnoće da ćemo naći Teru Novu na jednoj od zvezda tipa Sunca. To ipak zahteva
od nas da lovimo između pet da bismo došli do šanse. Deset godina? Pre će biti dvadeset,
kako izgleda. Najmlađi među nama će već biti sredovečan čovek. Gubitak prilika za
reprodukciju znači i gubitak nasleđivanja; a naš odnos polova i njihov broj je minimum s
kojim treba početi. Ako čekamo nekoliko decenija da dobijemo decu, ne možemo ih dobiti
dovoljno. U svakom slučaju, ljudska loza bi se ugasila kroz tri-četiri generacije. Znam nešto o
genetici, kao što vidite.«
Potom se namršti. »Nisam želeo da povredim vaše osećaje«, reče. »Želeo sam da
pomognem, pokazujući vaš plan pionirske zajednice, stvaranje ljudske rase u novoj galaksiji...
pokazujući da je to infantilna fantazija...«
»Imate li alternativu?«, upita Lindgren.
Mišić na Nilsonovom licu poče nekontrolisano da igra. »Ništa osim realizma«, reče
on. »Prihvatanje činjenice da nikada nećemo napustiti ovaj brod. Prilagodite svoje ponašanje
toj činjenici.«
»Je li to razlog što ste militarizovali posao?«, upita Rejmont.
»Odbacujem vaš termin, gospodine, ali je istina da nema smisla u pravljenju opreme
za navigaciju dalekog dometa. Ne idemo na neko mesto koje se razlikuje. Ne mogu čak ni da
se oduševim Fedorovljevim i Pereirinim predlozima u vezi sa sistemima za održavanje
života.«
»Pretpostavljam da razumete«, nastavi Rejmont, »da je možda za polovinu ljudi na
brodu, logično samoubistvo – ako zaključe da ste u pravu.«
»Moguće«, slegnu Nilson ramenima.
»Tako mnogo mrzite život?«, upita Lindgren.
Nilson se pridiže ali se odmah ponovo sruči u stolicu. Rejmont iznenadi slušaoce
naglim prelaskom na blagi govor.
»Zanima me zašto niste razmišljali o tome kako da popravimo naše šanse.«
»Zar mogu da se poprave?«
»To i želim da saznam od vas. Vi ste ekspert za osmatranje. Koliko se sećam, kod
kuće ste bili zaduženi za programe lociranja pedesetak planetarnih sistema. Zapravo ste
identifikovali individualne planete i označili ih. Zašto ne možete da to isto uradite i za nas?«
Nilson se napući. »Smešno! Vidim da moram da objasnim predmet dečjim terminima.
Prvi oficiru, hoćete li mi se pridružiti? Obratite pažnju, Nadzorniče.«
Nilsonovo objašnjenje matematičkih analiza podataka o perturbaciji i zvezdanih
fenomena potrajalo je prilično dugo; Rejmont je zaista pažljivo slušao.
Zaključak Nilsonovog izlaganja beše opomena da čak i najidealnija pronađena planeta
može biti sterilna ili pak imati biohemiju koja može doneti smrtonosne posledice ljudima.
»Zahtevam, nadzorniče, da se malčice predate nauci, logici, da dotaknete površinu realizma«,
završio je Nilson, sa izrazom trijumfa na licu.
»Profesore...«, umeša se Lindgren.
Rejmont se osmehnuo kiselo. »Ne brinite, gospođo«, reče on. »Neće doći do tuče.
Njegove reči me ne mogu razoriti.«
On pogleda ostale. »Verovali ili ne, znam šta ste nam rekli. Takođe znam da ste
sposoban čovek. Načinili ste izvesne inovacije, mnoga otkrića... Pa zašto onda svoj mozak ne
upotrebite rešavanju problema koji nas muče?«
»Biste li bili tako ljubazni da mi predložite proceduru?«, upita Nilson podrugljivo.
»Ja nisam ni naučnik ni tehničar«, reče Rejmont. »Ali, nekoliko stvari mi je očigledno.
Pretpostavimo da smo ušli u našu željenu galaksiju. Postigli smo skoro odgovarajući tau...
kažem skoro... deset na minus tri, možda? To nam pruža priliku za posmatranje. Za nekoliko
nedelja brodskog vremena možete prikupiti više podataka o određenoj zvezdi nego o bilo

45
kojoj iz Sunčevog susedstva. To bi omogućilo informacije koje se kod kuće nisu mogle dobiti.
I, prirodno, možete posmatrati više tipova istovremeno. Na taj način se dovoljno pažljivo
može ispitati i pronaći planeta koja je nalik Zemlji.«
»Ostaje pitanje atmosfere i biosfere. Za to nam je potreban pogled iz blizine.«
»Da, da. Moramo li se zaustaviti zbog toga? Imamo dovoljno kosmičkog vremena za
detaljnu inspekciju. Spektroskopija, termoskopija, fotografija, magnetika... Možemo prilično
saznati o planeti... Znate i sami da je sve to moguće, zbog dovoljno vremena koje nam stoji na
raspolaganju. Pri niskom stepenu taua, možemo da ispitamo svaku interesantnu stavku, uz
pomoć automata i elektronike, naravno. Ako pronađemo odgovarajući svet, možemo se vratiti
na njega, posle nekoliko godina. A kod kuće nas čekaju.«
»Blagi Bože«, dobaci Lindgrenova. »Zašto to nisi ranije rekao?«
»Imao sam drugih problema«, odgovori Rejmont. »Zašto niste vi, profesore Nilson?«
»Zato što je sve to apsurdno«, promumla astronom. »Instrumente kakvi su nam
potrebni za vašu ideju mi nemamo.«
»Zar ne bismo mogli da ih napravimo? Imamo alat, preciznu opremu, uvežbane
majstore. Vaš tim je već počeo da napreduje.«
»Verujem da moramo prodiskutovati o nekim privatnim stvarima«, reče Ingrid
Lindgren Rejmontu kada ostadoše sami u kabini. Razgovor je bio završen. Nilson je oborene
glave izašao, još uvek ne pokazujući da veruje u mogućnost uspeha.
»Ne«, odgovori on. »Naravno da nemamo o čemu da razgovaramo.«
I napusti kabinu.

15
Leonora Christine je pregrmela galaktički nukleus u toku dvadeset hiljada godina. Za
putnike na brodu to vreme se merilo satima. Bili su to sati straha pred neverovatnim
podrhtavanjem broda, udarima i ljuljuškanjima; spoljni izgled se menjao od potpunog mraka
do maglovite zaslepljenosti i svetlucanja čitavog jata zvezdanih grupacija. Šanse za sudar sa
suncem nisu bile izbegnute; skriven u oblaku prašine, moglo bi se naći ispred broda svaki čas
(niko nije znao šta bi se dogodilo zvezdi. Mogla bi postati nova. Ali, brod bi svakako bio
uništen.) S druge strane, ovo je bilo područje gde se obrnuti tau penjao do vrednosti koje su
jedva mogle da se potvrde, gotovo nemerljiv i nenadmašiv.
U središtu je carovao prazan prostor, kao srce orkana; Foksi-Džejmson je zavirio u
teleskop i zagledao se u gaseća sunca – crvene, bele i neutronske patuljke, višestruko starije
od Sunca ili njegovih suseda – i skoro zaplakao. »Jezivo! Užasno! Evo, upravo ovde,
odgovori na milion pitanja a nijedan instrument koji mogu da koristim«!
Brodske kolege počeše da gunđaju. »Gde bi objavio nalaze?«, upita neko. Ponekad se
nada izražavala u vidu crnog humora.
Ali, nije bila šala kada je Bodro sazvao konferenciju sa Telanderom i Rejmontom.
Bilo je to odmah nakon što se brod izvukao iz magline i usmerio ka spiralnoj ruci odakle je
došao. U slici koju je ostavljao za sobom videla se samo vatrena kugla. Ispred mrak i samo
mrak. Ako bi se putovanje i stabilizovalo, trajalo bi – do Virgo galaksija – svega nekoliko
meseci ljudskog životnog veka. Program istraživanja i razvoja tehnike nalaženja planete bio bi
objavljen sa visokim optimizomom.
»Možda je trebalo da vas pustim da uživate kao i svi drugi«, reče Bodro, misleći na
zabave i pijanke koje su se bez prestanka održavale na brodu. »Ali, Mohanda Cidambaran mi
je dao rezultate svog proračuna najnovijih podataka do kojih je došao nakon što smo se
iščupali iz jezgra. Osećao je da sam ja najpogodniji za saopštavanje praktičnih konsekvenci...
kao da postoje pravila ponašanja u intergalaktičkoj navigaciji! Kad sam savladao prvi udar
iznenađenja, smatrao sam da treba smesta i vas da obavestim.«
»Kakav je rezultat?«, upita kapetan Telander nabranog čela.
»O čemu se uopšte radi?«, dobaci Rejmont.
»O gustini materije u svemiru ispred nas«, reče Bodro. »O ovoj galaksiji,
međugalaktičkom prostoru, o prostoru između svih galaktičkih grupacija. Sa sadašnjim

46
tauom, frekvencija prirodnih vodoničkih radio-emisija pokazuje se na instrumentima koje je
već sačinio astronomski tim sa neverovatnom preciznošću.«
»Šta pokazuju, dakle?«
Bodro nastavi: »Koncentracija gasa opada sporije nego što smo pretpostavljali. Sa
tauom ćemo verovatno ostaviti galaksiju Mlečni put... dvadeset miliona svetlosnih godina...
na polovini puta do druge Virgo... ali se nećemo usuditi da isključimo polja sile.«
Telander zatvori oči.
»Raspravljali smo ranije o toj mogućnosti«, javi se Rejmont. Kao da mu je ožiljak na
čelu poigravao od nestrpljenja. »Čak ni između dve grupe nećemo moći da obavimo opravku.
To je deo razloga što Fedorov i Pereira žele da isprobaju sisteme za održavanje života. Vi se
ponašate kao da imate drugačiji predlog.«
»Da, onaj o kome smo ne tako davno razgovarali«, obrati se Bodro kapetanu.
Rejmont je čekao.
Bodro nastavi glasom bez imalo strasti: »Astronomi su pre više vekova saznali da
grupa ili porodica galaksija nalik našoj lokalnoj grupi nije najviši oblik organizacije zvezda.
Ti skupovi od dvadesetak galaksija pokazuju tendenciju da se pojave u većim asocijacijama...
super-porodicama...«
Rejmont se kiselo osmehnu. »Nazovimo ih grupacijama...«
»Molim... da... u redu... Grupacija je sastavljena od nekoliko porodica. Prosečno
rastojanje između pripadnika porodice – individualnih galaksija unutar grupe – jeste, recimo,
milion svetlosnih godina. Prosečno rastojanje između dve porodice je veće: negde oko pedeset
miliona svetlosnih godina. Mi smo planirali da napustimo ovu porodicu i odemo do najbliže,
Virgo grupe. Obe pripadaju istoj grupaciji.«
»Ako uopšte možemo da se nadamo zaustavljanju, onda moramo napustiti čitavu
grupaciju.«
»Bojim se da je tako.«
»Koliko je udaljena sledeća?«
»Ne mogu da kažem. Nisam vodio dnevnik. Nekako deluje zastarelo u ovim
trenucima, zar ne?«
»Pazite se«, opomenu ga Telander.
Bodro proguta knedlu. »Molim kapetana za izvinjenje. Bila je to opasna šala.
Čidambaran ne veruje da iko može biti siguran. Koncentracija galaktičkih grupa oštro opada
na razdaljini od oko šezdeset miliona svetlosnih godina odavde. Osim toga, dug je put do
drugih obilnih regiona. Čidambaran procenjuje na sto miliona svetlosnih godina, možda
manje. Inače bi hijerarhijska struktura vasione olakšala astronomima identifikaciju.
Naravno, između grupacija je prostor tako zgusnut u savršen vakuum da nam zaštita
neće biti potrebna.«
»Možemo li se upraviti u tom pravcu?«, upita Rejmont.
»Svesni ste rizika«, reče Bodro. »Naći ćemo se u dubljoj nepoznanici nego što smo
sanjali. Biće nam potreban takav tau...«
»Trenutak«, dobaci Rejmont. »dopustite da ocrtam situaciju mojim rečnikom, kako
bih pokazao da sam vas razumeo.« On načini pauzu i nekoliko puta duboko udahnu, kao da
sređuje misli.
»Moramo dopreti do... ne samo međuporodičnog već i međugalaktičkog svemira.
Stoga moramo spustiti tau do vrednosti milijarditog dela ili još manje. Možemo li? Možda.
Zamišljam da je metod u postavljanju kursa unutar porodice koja nas vodi kroz nukleaus
barem jedne sledeće galaksije. A onda na sličan način kroz sledeću porodicu... naći se u grupi
Virgo... kroz što više pojedinačnih galaksija, uz stalno ubrzanje.
Kada grupaciju pošteno ostavimo za leđima, trebalo bi da dođemo do prilike za
opravku. Posle toga će nam biti potreban isti period usporavanja. A pošto će naš tau biti tako
nizak, a svemir tako prazan, moći ćemo da kontrolišemo krmu. Neće biti dovoljno materijala
za rad motora, niti navigacionih podataka za navođenje broda. Moraćemo da se nadamo
prolasku kroz još jednu grupaciju.
»Trebalo bi da to uradimo.«

47
 »Tačno«, javi se Telander. »Razumeli ste.«
Rejmont slegnu ramenima. »Treba nam više od taua za prelaženje prostora do naredne
grupacije, stotine miliona svetlosnih godina ili koliko je već to. Treba nam tau za lov koji će
nas provesti pokraj mnogo njih, sve dok ne nađemo onu na koju možemo da računamo.
Verujem da možete utvrditi kurs unutar prve grupacije koja će nam dati takvu brzinu. Ne
brinite za moguće sudare. Nemamo vremena da brinemo. Pošaljite nas kroz najgušći gas i
prašinu.«
»Vi to... tako hladno primate«, reče Telander.
»A šta bi trebalo da radim? Da počnem da cmizdrim?«
»Zato sam i pomislio da bi trebalo da čujete novosti«, reče Bodro. »Možete ih preneti
ostalima.«
Rejmont je za trenutak proučavao oba čoveka. »Ja nisam kapetan, znate«, reče
napokon.
Telanderov osmeh je zapravo bio grč na licu. »Na određeni način, Nadzorniče, vi to
jeste.«
Rejmont pride najbližoj ploči sa instrumentima i zagleda se u nju. »Dobro«,
promrmlja, »ako zaista želite.«
»Mislio sam da biste bili bolji.«
»Pa, u tom slučaju... Oni su dobri ljudi. Moral je ponovo porastao... Mislim da ću biti
sposoban da shvatim, ne samo intelektualno, već i emocionalno, da nema ljudske razlike
između miliona i milijarde svetlosnih godina. Ishod je isti.«
»Mada vreme...«, dobaci kapetan.
»Da, vreme«, reče Rejmont i nastavi: »Ne znam koliko života možemo posvetiti ovom
putovanju. Ne mnogo. Uslovi su neprirodni. Neki od nas mogu da se adaptiraju ali neki ne.
Dakle, moramo spuštati tau što niže, bez obzira na opasnosti. Ne samo da prosto skratimo put
kako bismo izdržali... Već iz psiholoških razloga.«
»Kako to?«
»Ne shvatate? Punom parom napred i da izbacimo torpeda. Hoću da kažem, to je naš
način da se ponovo borimo. Verovaće ako im na taj način objasnimo stvari.«

16
Kurs izlaska iz Mlečnog puta nije bio prav; delimično je vidio cik-cak, po nekoliko
svetlosnih godina levo i desno, sve do prolaska kroz najgušću nebulu i obale prašine. Bez
obzira na to, vreme na brodu računalo se u danima sve dok se on nije našao na maršu u
spiralnoj ruci.
Jonan Frajvald je doneo Emi Glasgold deo opreme koju je napravio po njenoj
porudžbini. Kao što je obećano, ona se priključila snagama Norberta Vilijemsa da konstruiše
dalekometne detektore života. Mašinist ju je zatekao kako trčkara po laboratoriji, punih ruku,
mrmljajući sebi u bradu. Aparati i stakla su bili ezoterični, mirisi hemikalija jaki a
podrhtavanje broda stalno; sredina u kojoj se ona kretala više je naličila na sobu u kojoj
nevesta priprema svadbeni kolač za mladoženju.
»Hvala ti«, reče ona, primajući materijal.
»Izgledaš srećno«, reče Frajvald. »Zašto?«
»A zašto da ne?«
»Zbog svega!«, prasnu on.
»Pa... razočaranje zbog grupacije Virgo može biti razlog protiv ali... Norbert i ja...«
Ona zastade i udahnu vazduh. »Imamo fascinantan problem, pravi izazov a Norbert je već
spremio izvrstan predlog u tom pogledu. Nikada te nisam videla tako loše raspoloženog. Šta
je postalo od tvog divnog ničeanizma?«
»Danas napuštamo galaksiju«, reče on. »Zauvek«.
»Pa znao si...«
»Da. Takođe sam znao i da jednom moram umreti, kao i Džejn, što je najgore. To ne
olakšava stvar«. Veliki plavokosi čovek iznenada prasnu: »Veruješ li da ćemo ikada stati?!«

48
 »Ne mogu da kažem«, odgovori Glasgoldova. Bese se podigla na vrhove prstiju da bi
dosegla sagovorniku do ramena. »Nije bilo lako da se pomirim s tom mogućnošću. Jesam,
mada uz Božju pomoć. Sada mogu da prihvatim sve što nas očekuje. Ti to takođe možeš,
Johane«.
»Trudim se«, reče on.« Tako je mračno oko nas. Nisam mislio da ću se, kada
odrastem, opet bojati mraka«.
Veliki bazen sunca skupljao se i sve više bledeo. Drugi je lagano narastao, nešto dalje;
u teleskopu je to bila delikatna lepota, niska dijamanata; izvan njega su se pojavljivali novi i
novi... Uprkos Ajnštajnovoj teoriji svemira u odnosu na brzinu Leonore Christine, sunca su se
pokazivala čudovišno dalekim i izolovanlm.
Brzina je nastavljala da raste, ne tako brzo kao u upravo pređenim područjima – ovde
je koncentracija gasa bila možda tek stohiljaditi deo od one u blizini Sunca – ali dovoljno da
dovede brod u sledeću galaksiju. Opservacije se nisu mogle nastaviti bez radikalnih promena
astronomske tehnologije: zadatak na koji su se Nilson i njegov tim bacili sa strašću
brodolomnika.
Testirajući uređaj za fotokonvertiranje, on je lično došao do otkrića. Nekoliko zvezda
ovde nije postojalo. On nije znao da li su ih slučajne perturbacije prognale iz njihovih
galaksija, pre nebrojeno milijardi godina, niti da li su se one zaista formirale u tim dubinama
na nepoznat način. Brod je slučajno prošao pored jedne koju je Nilson mogao da identifikuje
– malog, slabo svetlećeg patuljka – i utvrdi da mora imati planete.
Jeziva misao, na ledene svetove u senci, starije od Zemlje, možda sa životom, nikada
osvetljenim noću. Kada je rekao Lindgren za otkriće, ona ga je zamolila da to ostane među
njima.
Nekoliko dana kasnije, vraćajući se s posla u kabinu, otvorio je vrata i zatekao
Lindgren. Ona ga nije primećivala. Sedela je na krevetu, zagledana u fotografiju svoje
porodice. Svetlo je bilo prigušeno, te on u početku nije dobro video šta joj leži na kolenima.
Tek kada je začuo muziku, shvatio je da ona svira na lauti... i peva. Peva na danskom... Nešto
kasnije, Nilson se prisetio da se radi o Jakobsenovoj Pesmi o Guri i Šenbergovoj muzici.
Poziv kralja Valdemara svojim ljudima, da ga slede na putu na koji je osuđen...

Budi slavljen, Kralju, kraj jezera Guri,

po ostrvu počećemo lov,
nek strele naše oštre polete,
što odapeli smo ih okom opreznim.
Krv će se razlivati svuda po travi,
kao jutarnja rosa, kao rosa.
Noćni gavran grakće
i krilima mlatara,
lovićemo svake noći,
do Sudnjeg nam dana.
Skočimo na konje i krenimo,
prvi je ovaj pred nama zamak!

Nilson je znao da sada sledi druga strofa ali ona zastade.

»Kao da je u pitanju teška nostalgija, draga«, reče joj Nilson. Ona se osvrte, bleda u
licu. »Ne bih to nikada pevala javno«, odgovori.
Zabrinut, on joj priđe, sede na krevet i upita: »Zaista misliš da smo se i mi uputili na
Divlji Lov prokletih? Nisam znao«.
»Probaću da ne nastavim«. Ona se tupo zagleda ispred sebe. Prsti su joj nasumce
prebirali po žicama laute. »Ponekad... mi smo sada otprilike milion godina... stari...«
On je obuhvati oko struka. »Kako mogu da ti pomognem, Ingrid? Mogu li?«
Ona odmahnu glavom.
»Mnogo ti dugujem«, nastavi on. »Za snagu, ljubaznost, sve. Ti si od mene ponovo
napravila čoveka. Priznajem, ne najboljeg, ne zgodnog, sarmantnog i duhovitog... često čak i

49
zaboravljam da ti budem dobar partner. Ali, želim«.
»Naravno Elofe«,
»Ako si se umorila... od nas... ili prosto želiš više, raznovrsnije...«
»Ne, ništa slično«. Ona odloži instrument. »Moramo ovaj brod dovesti do luke,
ukoliko budemo u stanju. Ne smemo računati ni na šta drugo«.
On joj uputi ispitivački pogled; međutim, pre nego što je stigao da zapita šta je pod
tim mislila, ona se osmehnu, poljubi ga i reče: »Još uvek možemo da koristimo odmor.
Zaboravljanje. Elofe, postoji nešto što možeš da učiniš za mene. Smanji piće. Pomozi sam
sebi, pre svega; možemo pozvati neki mlad par. Luis i Mariju... smejati se, glupirati, igrati
društvene igre i sve drugo... samo nemoj da se zavlačiš u sebe i radiš na toj stidljivosti...
Hoćeš li?«
»Ako budem mogao«, odgovori on.
Leonora Christine je ušla u sledeću galaksiju na njenom ekvatorijalnom nivou a da bi
maksimalizovala rastojanje trebalo je da premosti obilje gasa i zvezdane prašine. Već na
rubovima, gde su sunca bila široko razbacana, počela je da povećava brzinu. Silovitost tog
prolaska protresla ju je više nego ikad.
Kapetan Telander je dežurao na mostu. Bilo je očito da slabo kontroliše situaciju.
Načinjena je greška; spiralna ruka izvijala se pred njima kao plavosrebrni blešteći put.
Povremeno su se bližili džinovskim zvezdama koje su se sada pokazivale na modifikovanim
ekranima. Vidik se povremeno zatvarao gustim maglinama, uzrokujući totalnu noć.
U takvoj noći naziralo su se fluoroscentne vatrice novorođenih zvezda.
Lenkei i Barios su ih brojali na ekranima; sa interfona je glas navigatora Bodroa
objašnjavao šta leži ispred broda a inžinjera Fedorova opominjao na mogućnosti udara.
Uprkos sjajnoj uvežbanosti i relativnom obilju podataka, događalo se ono što ume da
zadesi pilote: da vode brod po instinktu i sluhu, a možda i uz Božju pomoć.
Kapetan Telander je satima sedeo nepomično; neko bi mogao pomisliti da je umro.
Nekoliko puta su mu postavljana pitanja, na primer: »Identifikovana teška koncentracija
materije, gospodine. Predebelo za nas. Hoćemo li pokušati da je izbegnemo? Odgovor bi
glasio: »Ne, nastavite, koristite svaku priliku da snizite tau«. Ton je bio hladan i nekolebljiv.
Oblaci oko nukleusa postajali su sve deblji i sredina se pokazala težom nego u
zavičaju; gromovi su pucali a brod je bacan levo i desno, kao u najžešćoj oluji. Ubrzanje je
bilo veće nego što je iznosila kompenzacija. Uređaji su se lomili čak i u zaštitnim kutijama,
svetla su treperila i nestajala. Ljudi u zatamnjenim kabinama očekivali su smrt.
»Nastavite sadašnjim kursom«, naredio je još jednom Telander. Poštovali su
naređenje.
I brod je oživeo. Probio se kroz zvezdani prostor i našao se na drugoj strani
Katarininog točka. Za nešto više od pola časa ponovo se dočepao intergalaktičkog regiona.
Telander je to objavio bez fanfara. Nekoliko ljudi je uskliknulo.
Bodro stade ispred kapetana, tresući se od reakcije. »Moj Bože, uspeli smo! Nisam
verovao da je moguće! Ne bih imao hrabrosti da izdam takve komande! Bili ste u pravu!
Učinili ste ono čemu smo se nadali!«
»Ne još«, reče čovek koji je sedeo. Izgled mu je i dalje bio neizmenjen. »Jeste li
korigovali vaše navigacione podatke? Hoćemo li moći da koristimo neku drugu galaksiju iz te
porodice?«
»Pa... hoćemo. Mada su neke mali eliptični sistemi, pa ćemo verovatno uspeti samo da
pređemo preko ugla. Prevelika je brzina. Međutim, trebalo bi da imamo manje problema i
rizika, upravo zbog naše mase. A naravno da možemo koristiti najmanje dve druge galaktičke
porodice, možda tri, na isti način«.
Bodro protrlja bradu. »Tvrdim da ćemo prodreti u međugrupacijski svemir... pa onda
možemo obaviti te opravke... narednog meseca«.
»Odlično«, reče Telander.
Tama.
Apsolutna noć.
Instrumenti su vredno beležili podatke, pokušavajući da pronađu bilo kakav sjaj,

50
svetlucanje, najmanju svetlost. Ljudska čula nisu pronalazila baš ništa.
»Mrtvi smo«, odjeknuše Fedorovljeve reči u lobanjama prisutnih.
»Ja se osećam živ«, odgovori Rejmont.
»A šta je drugo smrt nego gašenje? Nema sunca, nema zvezda, nema zvuka, težine,
senke...« Fedorovljevo teško disanje se čulo preko radija gde više nije bilo onog stalnog
zvuka kosmičke interferencije. U praznom prostoru glava mu se nije videla.
»Hajde da se pokrenemo«, zahtevao je Rejmont.
»Ko si ti da daješ naređenja? Šta znaš o Busarovim motorima? Uostalom, zašto ne
radiš svoj posao?«
»Umem da se snalazim na nultoj gravitaciji i u oklopu«, reče mu Rejmont, »i da ti
tako obezbedim dodatni par ruku. Znam da bi bilo bolje da posao teče brže«.
»Čemu žurba?«, obrecnu se Fedorov. »Večnost je pred nama. Mi smo mrtvi, seti se«.
»Zaista ćemo biti mrtvi ako budemo uhvaćeni u nešto što je prava koncentracija
materije«, odvrati Rejmont. »Manje od jednog atoma po kubnom centimetru bi nas ubilo pri
sadašnjem stepenu taua – a do naredne galaktičke grupacije je samo nedelju dana«.
»Pa, šta onda?«
»Pa, jesi li apsolutno siguran, Fedorove, da nećemo naleteti na embrionalnu galaksiju,
porodicu, grupaciju... na neki ogroman vodoničkl oblak, još uvek taman...«
»Možda za koji milenijum«, reče glavni inžinjer.
Potom nasta tišina.
»Zamislimo da usporivač nećemo moći da popravimo«, javi se posle dužeg vremena
Fedorov. »Hoćemo li onda nastaviti? Šta će se dogoditi?« Glas mu je sada zvučao manje
osorno. »Mislim, neće li zakoni biti drugačiji na ivici vasione? Nećemo li se pretopiti u nešto
jezivo?«
»Svemir je izotropski«, reče Rejmont u mraku. »A bolje da zamislimo da će glupa
mašina biti popravljena«.
Nakon toga odvezaše sigurnosne pojaseve a Fedorov, skidajući šlem koji je imao
radio-vezu, okrete glavu prema Rejmontu. Želeo je privatan razgovor.
»Hvala, Nadzorniče«, reče Fedorov.
»Zbog čega?«
»Zato što si bio takva prozaična bitanga«.
»Pa, predstoji nam prozaični posao opravke. Možda ćemo daleko dospeti, možda
ćemo nadživeti rasu od koje potičemo, ali nismo nogo odmakli od majmuna. Zašto uzimaš
sebe tako ozbiljno?«
»Hm... Sad mi je jasno zašto je Lindgren navalila da te pustim da dođeš«. Fedorov
pročisti grlo. »Radi se o njoj«.
»Da...«
»Bio sam ljut... zbog tvog postupanja prema njoj. Naravno, bio sam lično ponižen. Ali,
čovek mora biti spreman da prevaziđe takvu situaciju. Mnogo sam pazio na nju«.
»Zaboravi«, reče mirno Rejmont.
»Ne mogu. Ali, možda mogu da razumem malo bolje nego ranije. Mora biti da si i ti
povređen. A sada je obojicu ostavila. Hoćeš li da se rukujemo i sprijateljimo se ponovo,
Čarls?«
»Svakako. I sam sam to želeo. Dobri ljudi se teško razilaze«. Oni se rukovaše i
zagrliše.
»U redu«. Fedorov ponovo uključi svoj predajnik.

17
Svetlost ispred njih poče da treperi, da se roji i širi; teleskop je pokazivao da
dominiraju polovinom neba; a širila se i dalje, postajući sve blistavija. Tačkice, zvezdice,
zvezde.
Nisu to zvezde formirale te čudne konstelacije. Bile su to, najpre, čitave porodice
galaksija u okviru grupe. Kasnije, kada se brod približio, podelile su se u grupacije a onda u

51
odvojene članove.
Teleskopska rekonstrukcija udaljenosti i vrednosti objekata bila je samo približna.
Kompjuter je obrađivao primljene podatke od spektra u cilju da utvrdi o kakvom se
Doplerovom efektu radi i kolika je aberacija. Shodno računu, činio je odgovarajuće
prilagođavanje. Ali, podataka je bilo malo.
Verovalo se da grupacija leži otprilike tri stotine miliona svetlosnih godina od kuće.
Ali, za tu dubinu nije postojala mogućnost merenja. Verovatno je greška u dobijenoj vrednosti
taua bila ogromna. Faktori kao što je apsorpcija prosto nisu bili u dodiru s poslom na brodu.
Leonora Christine je mogla videti manje pokretno odredište, za koje je bilo više vernih
podataka. Međutim – imajući na umu da pri ultra niskom tauu ona nije bila pogodna za
upravljanje – ta ruta bi je vodila kroz manju materiju u okviru grupacije Mlečni put –
Andromeda – Virgo. Uspostavila bi manju brzinu; a sada se toliko brzo bližila c-eu da je svaki
porast predstavljao značajnu razliku. Paradoksalno, brodsko vreme do najbližeg mogućeg
cilja bilo bi veće nego do ovog.
A nije bilo poznato ni koliko dugo bi ljudi mogli da izdrže.
Veselo raspoloženje, nastalo nakon opravke usporivača, beše kratkog veka. Ni
polovina Busarovog modula nije mogla da dejstvuje u međugrupacijskom svemiru. Ovde se
primordijalni gas konačno suviše razredio; nedeljama je zbog toga brod morao da se kreće bez
pogona, samo na osnovu relativističke balistike. U brodu je vladala nulta gravitacija.
Govorkalo se o korišćenju lateralnih jonskih mlazova radi obezbedivanja centrifugalne
pseudo-gravitacije. S obzirom na veličinu, to bi generisalo radijalne i Koroljevljeve efekte
koji bi izazivali mnogo nevolja. Niti je brod za to bio predviđen niti je posada obučavana.
Moralo je da prođu nedelje i nedelje, dok su napolju promicale geološke epohe.
Rejmont otvori vrata kabine. Umor ga je načinio neopreznim. Upavši naglo, nije
uspeo da uhvati ručicu, te naprosto polete kao ispaljen iz topa. Za trenutak se vrteo u sredini
prostorije, kao propeler a onda je udario o suprotnu stranu hodnika, odgurnuo se i vratio u
prostoriju. Našavši se ponovo u kabini, zgrabio je prvu slobodnu dršku pre nego što su se
vrata zalupila.
Mislio je da će u ovo vreme Či-Juen Ai-Ling spavati. Međutim, ona je lebdela u
budnom stanju, nekoliko centimetara iznad njihovih spojenih kreveta, privezana jednim
užetom. Kada je po drugi put uleteo, ona ugasi bibliotečki ekran brzinom koja je govorila da
zapravo i nije obraćala pažnju na projektovanu knjigu.
»Zar ni ti?« upita on glasno. Toliko su bili naviknuti na pulsiranje motora kao i na
snagu ubrzanja da su jedva primećivali tišinu.
»Šta?«, uzvrati ona uz kiseli osmeh. U poslednje vreme su slabo kontaktirali; u
izmenjenim okolnostima leta on je imao previše posla.
»Zar ne možeš da se odmoriš na nultoj gravitaciji?«, upita on.
»Ne... To jest, mogu. Ali, to je neko čudno spavanje, puno snova... Iako se kasnije
osećam odmornom.«
»Dobro«, uzdahnu on. »Pojavila su se inače još dva slučaja.«
»Nesanice?«
»Da. Sa tendencijom ka neurozi i nervnom slomu. Svaki put kad zaspe, probude se sa
vriskom. Košmar. Nisam siguran da li je to zbog samog bestežinskog stanja ili je to poslednji
uslov za slom živaca. Ne zna ni Urho Latvala. Upravo sam o tome razgovarao sa njim. Želeo
je moje mišljenje, šta da preduzme...«
»Šta si predložio?«
Rejmont načini glupu grimasu. »Rekao sam da bi bezuslovno morao da odredi kome
će dati psiholekove.«
»Problem nije prosto u posledicama psiholekova, shvataš.«, reče Či-Juen. »Umor je u
pitanju. Čisti psihički umor, od pokušaja da se radi u bestežinskim uslovima.«
»Naravno«. Rejmont zakači jednu nogu za šipku i poče da skida uniformu.
»Sasvim nepotrebno. Pravi kosmički letač zna kako se treba dovijati, ti, ja i nekoliko
drugih. Mi se ne iscrpljujemo pokušajima da uskladimo naše mišiće. To rade naučnici.«
»Koliko još, Čarls?«

52
 »Ovako? Ko zna? Planiraju da reaktiviraju polja sile, na minimum snage od
unutrašnjeg pogona. Sutra. Predostrožnost, u slučaju da naletimo na gušći materijal nego što
se očekuje. Poslednje što sam čuo je da ćemo stići do ivice grupacije za nedelju dana.«
Ona se opusti sa vidnim olakšanjem. »To možemo izdržati. A onda... počinjemo da
gradimo novi dom.«
»Nadam se«, promrlja Rejmont. Slažući odeću, primetno je drhtao, mada je vazduh
bio topao. Izvadio je iz pregrade dve pižame.
Či-Juen upita: »Zašto nadam se? Zar nisi siguran?«
»Vidi, Ai-Ling«, odgovori on umornim glasom, »obaveštavana si kao i svi drugi o
našim instrumentacionim problemima. Kako uopšte možeš da očekuješ odgovor na nešto?«
»Žao mi je...«
»Treba li optuživati oficire što putnici ne slušaju njihove izveštaje i neće da
razumeju?« Rejmont ljutito podiže glas. »Neki od vas se raspadaju. Ponovo. Neki od vas su
podigli barikade od apatije, religije, seksa ili čega god hoćeš i ništa im se ne urezuje u
memoriju. Većina vas – dobro, bilo je zdravo raditi na onim projektima ali to je postala
odbrambena reakcija u vašu korist. A to je još jedan način sužavanja vaše pažnje sve dok iz
sebe ne isključite veliki ružni svemir. I sada, kada vas slobodni pad sprečava da nastavite, vi
se zavlačite u vaše lepe rupe. Nastavite. Radite šta hoćete. Samo nemojte dolaziti i zavitlavati
me. Čuješ li?«
On zavitla pižame i spusti se na krevet, odvezujući joj sigurnosno uže. Či-Juen ga
zagrli.
»Ljubavi moja«, reče šapatom. »Žao mi je. Tako si umoran, zar ne?«
»Svima nam je teško«, uzvrati on.
»Zašto se ne odmoriš?«, upita ona milujući ga po obrazima.
»Želeo bih.«
Ona ga odgurnu na drugi kraj kreveta i sasvim se privi uz njegovo napregnuto telo.
»Onda hajde. Baš je dobro ne biti težak.«
»Mmmmm... da, na neki način... Ai-Ling, poznaješ li dobro Ivasakija? Misliš li da bi
on mogao bez sredstava za umirenje? Doktor i ja nismo sigurni.«
»Ćuti.« Ona mu dlanom prekri usta. »O tome ništa.«
»Ali...«
»Ne, neću o tome. Brod će se raspasti ako ne spavaš još jednu noć.«
»Pa... možda i neće.«
»Zatvori oči. Izmasiraću te... ovako... već je bolje, zar ne? Misli samo na lepe stvari.«
»Kakve, na primer?«
»Zar si zaboravio? Misli na kuću. Ne. Bolje ne. Misli na kuću koju tražimo. Plavo
nebo. Toplo sunce, svetlost kroz lišće, svetlucanje reke, cvetove, cvetove koji ti pevaju
uspavanku...«
»Mmmm...«
Ona ga nežno poljubi. »Na tvoj dom. Vrt. Cveće čudnih boja... Oh, zasadićemo i cveće
sa Zemlje, ruže, jabuku... Naša deca...«
On je ubrzano disao. Nervoza ga je ponovo savlađivala. »Čekaj malo. Ne možeš da
činiš privatne... Još ne... Ne smem želeti, hm, nekog određenog muškarca... Ponosan sam na
tebe, naravno, ali...«
Ona zatvori kapke pre nego što se on okrenu prema njoj. »Sanjarimo, Čarlse«, reče,
smejući se.
»Prestani sa tom bukvalnošću... Samo pomisli na decu, svačiju decu koja se igraju u
vrtu. Pomisli na reku. Šume. Planine. Pev ptica. Mir.«
»Ti si dobra osoba«, reče on i zagrli je.
»Ti si ti. Dobra osoba koja bi trebalo da bude mažena. Hoćeš da te uspavam
pesmom?«
»Da. Molim te. Želeo bih kinesku muziku.«
Ona nastavi nežno da ga masira i taman kada poče da peva, javi se interfon.
»Nadzorniče«, začu se Telanderov glas. »Jeste li tu?«

53
 Rejmont htede da se pridigne ali ga Ču-Juen zadrža rukom. »Nemoj da se javiš.«
»Da«, reče Rejmont, »tu sam.«
»Dođi na most. Poverljivo je.«
»Ajajaj...« Rejmont odveza sigurnosni pojas i navuče gornji deo pižame preko glave.
»Nisu mogli da ti daju ni pet minuta, zar ne?«, reče Či-Juen.
»Mora biti da je ozbiljno«, odgovori on. »Ne govori ništa nikome dok ti ne javim šta
je u pitanju.« U nekoliko pokreta on obuče uniformu, cipele i nađe se u hodniku.
Očekivali su ga Telander i, što je iznenađujuće, Nilson. Kapetan je izgledao kao da je
udaren u stomak; astronom je bio izbezumljen iako nije potpuno izgubio komandu nad
sobom. U ruci je držao ispisani list hartije.
»Problemi s navigacijom?«, zaključi Rejmont. »Gde je Bodro?«
»Ovo se ne tiče njega neposredno«, reče Nilson. »Proračunavao sam značenje
opservacija koje sam obavio putem najnovijih instrumenata. Došao sam... ovaj... do
uznemirujućeg zaključka.«
Rejmont se uhvati za šipku i približi im se. »Uopšte ne možemo stići do galaktičke
grupacije koja je ispred nas«, pretpostavi on.
»Tako je«, reče Telander.
»Nije baš sasvim tako«, obrecnu se Nilson. »Proći ćemo. Zapravo, nećemo proći samo
kroz opšti region već – ako tako izaberemo – kroz sasvim lep broj galaksija unutar određenih
porodica koje komprimiraju grupacije.«
»Možete li da to objasnite detaljnije?«, upita Rejmont. »Bodro ne bi mogao.«
»Rekao sam vam, imamo novu opremu«, odvrati Nilson, »a vi se sećate da mi je
Ingrid dala posebne lekcije i da sam se osposobio za rad pri nultoj gravitaciji. Preciznost
mojih podataka izgleda veća nego što sam se nadao u vreme kada smo istraživali projekat. Da,
imam mapu tog dela grupacije koji bismo mogli da premostimo. Na takvoj osnovi izračunao
sam kakve su nam opcije otvorene.«
»Pređite na stvar, do đavola!«, viknu Rejmont. A onda udahnu i reče smirenije:
»Izvinite. Malo sam prenapregnut. Molim vas da nastavite. Ako imamo dovoljno materije
koju dajemo motorima, zašto ne možemo tada i da kočimo?«
»Možemo«, odgovori Nilson brzo. »Naravno da možemo«.
»Ali naš obrnuti tau je neizmeran. Seti se, postigli smo ga prolaženjem kroz najgušće
moguće delove nekoliko galaksija na putu ka međugrupacijskom svemiru. Bez obzira na to,
ograničeni smo u korišćenju izbora staza radi presecanja prostora koji zauzima ova grupacija.
Staze formiraju uzanu zapreminu, kao što možeš da pretpostaviš«.
Rejmont se počeša po glavi. »Što rezultira nedovoljnom materijom.«
»Tačno. Između ostalog, razlika u brzini između nas i tih galaksija, s obzirom na
širenje svemira, umanjuje efikasnost našeg Busarovog motora više nego što umanjuje iznos
potrebnog usporavanja.
Najbolje će biti da se prebacimo na drugu stranu grupacije – posle šestomesečnog
putovanja brodom pod usporavanjem – dok tau ostaje na deset do minus trećine ili četvrtine
snage. Dalje nema važnih promena brzine u spoljnom svemiru, međugrupacijskom. Jer, bilo
bi nam nemoguće da stignemo do sledeće grupacije – sa tom vrednošću taua – pre nego što
umremo od starosti.«
Rejmont odvrati pogled od umornog Telanderovog lica i ponovo se okrete Nilsonu.
»Zašto je ovo saopšteno meni a ne Lindgren?«
»Ona radi okrutan posao.«, odgovori Nilson. Šta bi ona mogla? Mislio sam da bi bilo
najbolje da je pustimo da se ispava.«
»Dobro, a šta mogu ja?«
»Daj mi... nama... savet«, reče zamuckujući Telander.
»Ali, gospodine... vi ste kapetan.«
»Već smo se nalazili u ovoj situaciji ranije, Karl. Mogu... da kažem da... mogu da
donesem odluku i izdam odgovarajuća naređenja... koja će dovesti do kraha.« Telander
ispruži nike koje su se tresle. »Više od toga ne mogu, Karl. Nemam više snage. Moraš ti reći
ljudima na brodu.«

54
 »Da im kažem da smo propali?«, upita Rejmont. »Da im kažem da smo, bez obzira na
sve preduzeto, osuđeni da letimo dok ne poludimo i poumiremo? Ne tražite li previše od
mene, kapetane?«
»Vesti možda i ne moraju biti tako loše«, reče Nilson.
Rejmont ga iznenađeno pogleda. »Zar ipak ima neke nade?«
Debeli čovek pročisti grlo i reče:
»Možda. Vredne podatke nemam. Rastojanja su suviše velika. Ne možemo da
odaberemo još jednu posebnu galaktičku grupaciju i da se usmerimo prema njoj. Prešli bismo
mnogo miliona kilometara... Međutim, verujem da možemo imati nadu na osnovu zakona o
šansama.
Negde možda možemo naleteti na pravu konfiguraciju. Ili na naročito krupnu
grupaciju kroz čije galaktički najgušće delove možemo uhvatiti kurs; ili čak dve ili tri
galaksije, bliske jednu drugoj, manje više u pravoj liniji, kroz koje možemo proći u nizu; ili
na neku čija brzina u odnosu na nas može biti odgovarajuća... Shvataš li? Kad bismo mogli da
naletimo na nešto takvo, našli bismo se u razumnom položaju. Bili bismo sposobni da kočimo
tokom nekoliko godina brodskog vremena.«
»Kakve su šanse?«, upita Rejmont.
Nilson zavrte glavom. »Ne mogu da kažem. Možda nisu sasvim loše. Ovo je veliki i
raznovrsni kosmos. Ako nastavimo još, moramo računati na mogućnost pojave odgovarajućeg
prostora.«
»Koliko je to dugo dugo?«, upita Rejmont. »Uostalom, nemojte se gnjaviti
odgovorom, reći ću ja. Milijarde godina. Deset milijardi, možda. To znači da moramo imati
još niži tau. Tau toliko nizak da možemo uspešno vladati svemirskom navigacijom. A to znači
da ne možemo početi s usporavanjem kad stignemo u grupaciju koja je ispred nas. Ne.
Ponovo ubrzavamo. Nakon što je prođemo... u redu, treba nam kraći period brodskog
vremena u slobodnom padu... sve dok ne dosegnemo sledeću grupaciju. Verovatno ćemo i
tamo utvrditi da je pametno ubrzati, još niže spuštajući tau. Da, znam, to otežava nalaženje
mesta gde se možemo odmoriti ali nešto drugo nam ne pruža ama baš nikakve šanse, zar ne?
Očekujemo da ćemo koristiti svaku priliku da ubrzavamo, sve dok ne vidimo da nam
kraj putovanja može koristiti. Ako do toga uopšte dođe. Slažete se?«
Telander zadrhta. »Može li bilo ko od nas to izdržati?«, upita slabašnim glasom.
»Moramo«, izjavi Rejmont. »Pronaći ću taktičan način da obelodanim ove novosti.
Skoro svi su već razmatrali slične mogućnosti. To pomaže, naći ću nekoliko ljudi u koje
imam poverenja... ne, ne zbog nasilja... Spremne za vodstvo, ohrabrenje. I sprovešću opšti
program snalaženja u bestežinskom stanju. Nema razloga da to stvara nevolje. Naučićemo
sve, do poslednjeg, kako da se ponašaju na nultoj gravitaciji. Kako da spavaju, čak i kako da
održavaju nadu!« On pucketnu prstima.
»Ne zaboravite da možemo zavisiti i od nekih žena«, dobaci Nilson.
»Da, svakako. Na primer, Ingrid Lindgren.«
»Na primer.«
»Hmmm... Bojim se da ćete morati da je razbudite, Elofe. Moramo da okupimo naš
kadar – nepokolebljiv kadar, ljude koji razumeju ljude – da ih okupimo i sve isplaniramo.
Možete početi da predlažete imena.«

18
Kosmičko vremenski obimi ne mogu se brojati brojevima koje poznaju ljudi. Čak se
pošteno, ne mogu računati ni pomoću nizova veličina. Da bi se ova činjenica osetila, načinimo
rekapitulaciju:
Leonora Christine je provela veći deo godine u postizanju jednog procenta brzine
svetlosti. Vreme na brodu bilo je otprilike isto, pošto je vrednost taua počela oštro da opada
tek kada se sasvim približila c-eu. Tokom tog početnog perioda zahvatila je pola svetlosne
godine prostora, otprilike pet triliona kilometara.
Nakon toga se opadanje sve više ublažavalo. Sada je brodu bilo potrebno – ubrzavao

55
je kad god je to želeo – dve godine da se udalji deset svetlosnih godina od Zemlje. Na tom
mestu mu se dogodio maler.
Doneta je bila odluka da se potraži Virgo grupa galaksija, te je brod morao da postigne
takav tau koji će premostiti rastojanje u tolerantno brodsko vreme. Pri maksimalnom ubrzanju
– maksimum koji je rastao tokom puta – zaobišao je polovinu Mlečnog puta i došao u njegovo
jezgro za nešto manje od godine. U kosmičkim merama, to je bilo više od sto milenijuma.
Među Sagitarijanskim oblacima postigao je tau koji ga je izveo iz rodne galaksije;
posada je otkrila da vakum između porodice zvezdanih grupa gde su se nalazili i grupe Virgo
prema kojoj su se usmerili nije bio dovoljno čvrst. Morali su da idu izvan čitave grupacije.
U međugalaktičkom svemiru, Leonora Christine je zadržala sposobnost da povećava
brzinu. Prošle su nedelje da bi prošla par miliona svetlosnih godina do odabrane susedne
galaksije. Napunila se kinetičkom energijom tako da je prelazila isto rastojanje za nekoliko
dana... a onda cela sedmica za odvajanje od prvobitne grupe i dosezanja sledeće... kuda je
proletela vrlo brzo...
Plovila je gotovo totalnom prazninom međugrupacijskog svemira; u međuvremenu,
brodski inžinjeri su opravili oštećeni uređaj. Iako bez ubrzanja, za par njegovih meseci ostavio
je tri stotine miliona svetlosnih godina za sobom.
Dostupna masa čitave galaktičke grupacije koja mu je bila cilj ispostavila se kao
nedovoljna za kočenje i usporavanje.
Brod stoga nije ni pokušavao da koči; umesto toga, sve brže se kretao napred.
Premostio je područje druge galaksije – bez pokušaja manuelnog kontrolisanja – za samo dva
dana.
Na drugoj strani, ponovo u dubokom svemiru, brod je postao slobodan. Sledeće
rastojanje – do nove grupacije – iznosilo je još sto miliona svetlosnih godina. Putovanje je
trajalo nedelju dana.
Kada je prispeo tamo, brod je naravno potrošio zvezdani materijal koji je pronašao da
bi se približio apsolutnoj brzini.
»Ne... ne gledaj!«
Margarita Himenes je promašila držač i našla se u lebdećem položaju.
»Do đavola!«, uzviknu Boris Fedorov.
On je računao vektore, što nije predstavljalo svesno računanje jer bi ono bilo
neizmerno grubo; kao lovac koji je nišanio pokretnu metu, koristio je veštinu i umnožena čula
sopstvenog tela – ugaone prečnike, pritisak mišića i kinesteziju, neviđenu ali tačno poznatu
konfiguraciju svakog zgloba – njegov organizam je predstavljao neverovatno složenu i
preciznu mašinu.
Nalazili su se na Palubi broj dva, u blizini pogonske prostorije, na mestu koje je bilo
predviđeno za skladište; ali, veći deo materijala koji je tu bio uskladišten, bio je već prerađen.
Na mestima gde su se nalazili sanduci sada je bilo pusto, reči su odjekivale u hladno
osvetljenom prostoru, retko posećivanom. Fedorov je ovamo doveo svoju ženu radi privatnih
lekcija o tehnici slobodnog pada. Bila je vrlo loša na časovima koje je vodila Ingrid Lindgren.
Raširila je ruke i noge, glavu zabacila unazad, grudi su joj podrhtavale a znoj lio niz
golu kožu. »Opusti se, rekao sam ti«, viknu Fedorov. »Opuštanje je prvo što moraš da naučiš.
Što si se tako ukočila?«
U jednom trenutku ona podiže noge i zamahnu rukama, kao da je želela da se uspravi i
stane na pod. Taj neočekivani pokret nije izmakao Fedorovu ali ga je prekasno primetio.
Pokušao je da dohvati telo koje je bespomoćno i u panici letelo prema zidu. Žena udari o
metal a on je zgrabi za ruku i privuče k sebi, sprečavajući je da odleti na drugi zid.
»Jesi li se dobro udarila?«
Ona je drhtala od straha. »Želim da se operem.«
»Svakako. Sada ćemo otići na tuširanje. Pričekaj ovde. Moram da odem na nekoliko
minutta. Nemoj da mrdaš«.
Morao je da zatvori ventilatore pre nego što uključi prostoriju u opšti brodski sistem.
Pa da uključi čistač. Nije želeo da se pronose kojekakve glasine o njegovoj nemarnosti. Kada
je završio sa poslom, vratio se do Margarite.

56
 Iako još uvek bleda u licu, činilo se da vlada svojim pokretima. »Strašno mi je žao,
Borise. Nije trebalo da pristanem... da se toliko udaljimo... od toaleta.«
On stade ispred nje i reče: »A kada si poslednji put imala menstruaciju?«
»Pa video si...«
»Ono što sam video moglo je biti i falsifikat. Posebno zato što sam bio non-stop
obuzet poslom. Reci mi istinu.«
On je uhvati za rame i prodrma. Ona vrisnu. »Nisam želeo da te povredim«, reče i
zagrli je.
»Pre tri meseca...«, promrmlja ona kroz suze.
Potom lagano odoše do kupaonice, okupaše se i osušiše na toplom vazduhu.
»Znaš li«, reče on nakon dužeg ćutanja, »kad bismo rešili problem hidroponije na
nultoj gravitaciji... mogli bismo da napravimo nešto što bi ličilo na pravo kupatilo. Čak i tuš«.
Da, mislio je na pravo kupanje a ne ovo čišćenje tela putem aparata i tečnosti za sterilizaciju
tela.
Ona ne reče ni reči.
»I, kako je došlo do toga?«, upita on posle kraće pauze. »Zar doktor ne mora da vodi
računa o kontracepciji?«
Ona klimnu, ne gledajući ga. I reče šapatom. »Da, to radi jednom godišnje, za nas
dvadeset i pet... a kad to radi, sve drugo ima na umu osim kontrole...«
»Niste možda oboje zaboravili?«
»Ne. Otišla sam u njegovu ordinaciju u redovnom terminu. Nije prijatno ako te on
podseća na datum i tako... Nije bio unutra. Raspored mu je ležao na stolu... Pogledala sam...
Džejn je došla zbog toga... Videla sam, baš istog dana, možda sat dva pre mene. Odjednom
sam zgrabila njegovu olovku i napisala OK iza mog imena. Učinila sam to onako kako on
čini. Desilo se to pre nego što sam shvatila šta radim. Istrčala sam.«
»Zašto posle nisu priznala?«
»Ako je zaboravio da li sam bila kod njega... zašto ja da ga podsećam... To mu je
posao... a ima nas svega dvadeset i pet žena...«
Fedorov opsova i zgrabi je za zglob. »Pravo ludilo! Latvala je radio do smrti, da nas
održi u kondiciji, a ti se pitaš zašto da obavljaš njegov posao?«
Ona mu se unese u lice i viknu: »Obećao si da ćemo imati decu!«
»Pa jesam... istina je... želimo mnogo dece, ali tek kada budemo imali planetu...«
»A ako ne nađemo planetu? Šta onda? Nekoliko beba neće predstavljati neki
problem... za ovaj brod, za ovaj prokleti brod... možda samo za nas...«
On joj priđe bliže, sa podignutom rukom a ona raširi oči i vrisnu: »Ne! Znam da ti ne
želiš moju bebu! Ona je i tvoja! Ako... ako mi je oduzmeš... ubiću te! Ubiću sve na brodu!«
»Ćuti!«, reče on mirnim glasom i povuče se unazad. »Ne želim da odlučim sam. Ići
ćemo kod nadzornika.« On dođe do izlaza. »Ostani tu. Idem da donesem odeću.«
Preko interfona on zatraži privatni razgovor sa Rejmontom i vrati se po Margaritu. Na
putu do kabine nisu progovorili ni reči.
Kada su ušli, ona ga uhvati za ruke. »Borise, to je tvoje dete i ne možeš... približava se
Uskrs...«
On je blago odgurnu od sebe. »Smiri se.«, upozori je. »Drži«. Pruži joj bocu sa
sisaljkom i nešto tekile. »Možda će ti ovo pomoći. Nemoj mnogo da piješ. Trebaće ti razum
za brigu oko sina.«
Na vratima se začu kucanje. Fedorov otvori i pusti Rejmonta. »Hoćeš li gutljaj, Čarls?,
upita inžinjer.
»Bolje da najpre porazgovaramo o problemu«, uzvrati nadzornik.
Rejmont odlebdi do drške i uhvati se za nju. »Molim vas...«, započe Himenesova.
Rejmont joj dade znak da ućuti. »Kako se to dogodilo?«, upita on, blago, nalik dašku
svežine iz ventilatora.
Ona pokša da objasni ali joj to ne pođe za rukom. Fedorov iznese problem u nekoliko
reči.
»Shvatam«, klimnu Rejmont saslušavši ga. »Još sedam meseci, a? Zašto me

57
konsultujete? Trebalo je da odete pravo kod prvog oficira. Ona je nadležna za svaki aspekt
takvih slučajeva. Ja nemam moći osim da vas uhapsim zbog kršenja propisa.«
»Ti... mislio sam da smo prijatelji, Čarlse«, reče Fedorov.
»Moja dužnost se prostire na ceo brod«, odgovori Rejmont monotonim glasom. »Ne
mogu da se slažem sa sebičnim postupcima koji prete životima ostalih.«
»Zar nijednu malenu bebicu...«, briznu Himenesova u plač.
»A koliko bi beba poželeli ostali?«
»Moramo li zauvek čekati?«
»Valjano je čekati dok ne saznate kakva će vam biti budućnost. Dete rođeno ovde
moglo bi imati kratak život i jezivu smrt.«
Himenesova stavi šake preko stomaka. »Nećete ga ubiti! Nećete«
»Smiri se!«, naredi Rejmont. Ona posluša iako joj je telo i dalje nekontrolisano
podrhtavalo. Rejmont se okrete Fedorovu. »Kakvo je tvoje stanovište, Borise?«
Rus lagano priđe svojoj ženi i reče joj: »Abortus je ubistvo. To ne bi trebalo da se
dogodi ali ja ne mogu da verujem da su moje brodske kolege ubice. Pre ću umreti nego da to
dopustim!«
»Bili smo u gadnom sosu bez tebe.«
»Tačno.«
»I onda...«, Rejmont podiže obrve. »Još mi nisi rekao šta misliš da ja treba da
preduzmem.«
»Znam šta možeš«, odgovori Rejmont. »Ingrid će hteti da sačuva taj život. Možda
neće biti u stanju bez tvog saveta i podrške.«
»Hm. Hm. Znači tako. Ovo nije najgore«, reče Rejmont otegnuto i zamišljeno.
»Možda može čak i da uspe. Ako možemo da prođemo kroz to bez nesreće... Margarita se
ponašala nerazumno... međutim, koliko su sada razumni ostali? Pretpostavimo da se propisi
nešto ublaže. Da se dozvoli ograničen broj rađanja. Izračunaćemo koliko ekosistema može da
izdrži i daćemo da žene bacaju kocku. Sumnjam da će mnoge hteti... pod sadašnjim
okolnostima... Neće biti velika konkurencija... Možda bi se u određenom smislu oslobodili
napetosti ako bismo imali nekoliko dečice...«
Rejmont podiže glas. »Dakle, dobar razlog za preživljavanje. Da!«
Himenesova pokuša da ga zagrli ali on uzmaknu. Kroz njen plač i istovremeni smeh,
on naredi inžinjeru: »Smiri je. Razgovaraću o ovome sa prvim oficirom. U međuvremenu,
nikom ni reči.«
»Ti... treba hladno da postupaš...« promuca Fedorov.
»Nego kako? Inače imamo previše emocija«, odgovori Rejmont i otpliva kroz vrata u
hodnik.
Bodro je virio kroz teleskop. Galaksija prema kojoj je jurila Leonora Christine
pokazivala je svetloplavi sjaj na tamnom vizuelnom polju. Kada je sve pregledao, nabra čelo i
uputi se ka glavnoj konzoli.
»Nije tačno«, mrmljao je usput. »Video sam mnogo njih. Znam. Znam. «
»Misliš na boju?«, upita Foksi-Džejmson. Navigator pomože astrofizičaru da se popne
na most. »Frekvencija je suviše niska za našu brzinu? To je uglavnom zbog prostog širenja
kosmosa, Avguste. Hablova konstanta. Mi prolazimo galaktiče grupe čija brzina postaje sve
veća i veća u odnosu na našu polaznu tačku. Takođe dobra stvar. Inače bi Doplerov efekat
mogao da nam pokaže više gama radijacije nego što naša materijalna zaštita može da podnese.
I, da budemo sigurni, kao što dobro znaš, mi računamo da nam isto širenje svemira pomogne
u situaciji gde možemo da se zaustavimo. Promene brzine bi trebalo da uravnoteže njihovu
redukciju Busarovog efekta.«
»Taj deo je jasan.« Bodro se nasloni na sto, pregledajući beleške koje je načinio. »Reći
ću ti, međutim, da sam posmatrao svaku pojedinačnu galaksiju kroz koju smo prošli ili sa
povoljne udaljenosti. Njihovi tipovi su mi postali bliski. Postepeno su se ti tipovi menjali.
»On priđe teleskopu i pogleda kroz njega. »Ona tamo napred, na primer, pripada nepravilnoj
vrsti, kao Magelanovi oblaci kod kuće...«
»Usuđujem se da kažem, kad smo ovde, da Magelanove oblake možemo računati kao

58
zavičaj«, promrlja Foksi-Džejmson.
»Trebalo bi imati visoku proporciju zvezda Populacije II«, reče Bodro. »Odavde bi
trebalo da smo u stanju da vidimo mnogo pojedinačnih plavih divova. Umesto toga, ne
vidimo ništa.
Svi spektri koje uzimam, koliko umem da ih interpretiram, postaju različiti od onoga
što je normalno za tipove. Nijedna vrsta galaksije ne izgleda više ispravna.«
On podiže obrve. »Malkolme, šta se događa?«
Foksi-Džejmson se iznanadi. »Zašto si to pitao mene?«
»Najpre sam imao samo utisak«, reče Bodro... »Nisam pravi astronom. Osim toga,
nisam mogao da postignem prave astronomske uvide. Da bi se, na primer, postigla vrednost
taua, potrebno je mnogo... Dobro, kada sam se napokon uverio da se kosmos menja, otišao
sam kod Čarlsa Rejmonta. Znaš kako on ume da ohladi paničare i ima pravo. Rekao mi je da
sazovem nekoga iz tvog tima, tiho, i da mu kažem šta je bilo.«
»Obojica ste patetični!«, uzviknu Foksi-Džejmson. »Niste imali šta drugo da žvaćete?
Doista, mislio sam da će to svi znati. Pazi ovako. Zvezde evoluiraju. Grade teže elemente od
vodonika u termo-nuklearnim reakcijama. Ako je jedna tako velika da eksplodira, supernova,
na kraju svog životnog veka, onda vraća neke od tih atoma natrag u međuzvezdanu sredinu.
Mada je još važniji proces, doduše manje spektakularan, grupisanje mase manjih zvezda, a to
je većina, u stupanj crvenih divova, na putu ka iščeznuću. Nove generacije zvezda i planeta
dekondezuju taj obogaćeni medijum i dodaju ga u svojoj preobrazbi. Za neko vreme dobija se
rastuća proporcija sunca bogatih metalima. To utiče na sve spektre. Ali, naravno, nijedna
zvezda ne vraća više od procenta materijala koji ju je oblikovao. Većina zvezda ostaje
zaključana u gustim telima, hladeći se do apsolutne nule. Tako međuzvezdani medijum
postaje iscrpljen. Svemir unutar galaksija sada narasta jasnije. Brzina formiranja zvezde
opada.
Naposletku stižemo do tačke gde je moguća mala kondenzacija ili pak nikakva.
Energetski, kratkog veka plavi divovi izgaraju i nemaju naslednika. Sjajni članovi galaksije su
očigledno patuljci – ništa drugo do hladni, crveni, jadni Tip Ms. Traju skoro sto giga godina.
Procenjujem da galaksija prema kojoj mi idemo nije još u toj fazi. Ali, bliži se. Bliži
se.«
Bodro se zamisli. »Onda nećemo ubuduće prolaziti galaksije dosadašnjom brzinom.
Ukoliko se povećaju gas i prašina.«
»Tačno«, reče Foksi-Džejmson. Ne skuplja se svaka najmanja čestica u zvezdama.
Osim toga, imamo intergalaktički medijum, međugrupaciju – tanušnu ali upotrebljivu za naš
sadašnji tau – a možda bismo mogli da iskoristimo i gas same međugrupe.«
On prijateljski pljesnu navigatora po ramenu. »Sada smo prešli oko tri stotine
megaparseka, seti se, što znači oko hiljadu miliona godina. Morale bi se očekivati izvesne
promene.«
Bodro se nije najbolje snalazio u astronomskim proračunima. »Hoćeš da kažeš«, reče
šapatom, »da čitava vasiona stari tako da to možemo da primetimo?«
Vrata prostorije za razgovor behu zatvorena. Či-Juen je oklevala neko vreme pre nego
što je pritisnula dugme; kada ju je Lindgren pustila da ude, ona reče: »Rekli su mi da si
sama.«
»Nisam htela da te uznemiravam.«
»Zbog toga sam na brodu, Ai-Ling. Sedi.« Lindgren sede za svoj sto prekriven
hartijama. Kabina je podrhtavala od nepravilnog ubrzavanja. Leonora Christine se probijala
kroz grupaciju nepredviđene veličine.
Nakratko je postojala nada da bi to mogla biti grupacija u kojoj bi brod mogao da se
zaustavi. Bliža posmatranja pokazivala su drugačije.
Na opštem zboru izbila je prepirka zbog potrebe da se dođe do ograničenog
usporavanja, ne naglog, kako bi se posledice zaustavljanja u sledećoj grupaciji što manje
osetile. Nije se mogla dokazati ispravnost ovog stava; niko nije ni poznavao toliko
kosmografije. Mogla se koristiti samo statistika, kako su to činili Nilson i Cidambaran, radi
dokazivanja da sličnost nalaženja mesta za odmor izgleda veća ukoliko se ubrzanje nastavi.

59
Teoremu nije trebalo prepustiti velikom broju ljudi. Brodski oficiri su među sobom izabrali
grupu.
Či-Juen se nervozno vrpoljila na ivici stolice za posetioce. Bila je mala i ljupka, u
tunici sa mnogo boja; Lindgren joj je bila prava suprotnost, pre svega u veličini; košulja joj je
bila otkopčana, rukavi zavrnuti, kosa razbarušena, nepravilno začešljana i utegnuta kao kod
Či-Juen.
»Šta pišeš, ako smem da pitam?«, upita ona. »Besedu«, uzvrati Lindgren. »Nije lako.
Ja nisam pisac.«
»Ti pišeš besedu?«
Jedan kraj Lindgrenovih usta se podiže. »Zapravo za račun kapetana, zbog proslave
Leta. Tražio je da nadahnem trupu u njegovo ime.«
»On nije dobar čovek, zar ne?«, upita Či-Juen tiho.
»Ne. Ali, bolje da o tome ne govoriš naokolo. Čak i ako svi misle slično. Uništava ga
njegova odgovornost.«
»Kako može da optužuje sebe? Kakav izbor ima osim da dopusti robotima da nas
vode?«
»Brine«, uzdahnu Ingrid. »U njegovom stanju to je više nego što može da podnese.
Nije on sasvim neurotičan. Ali, više ne može ni da deluje na ljude.«
»Je li pametno da održimo ceremoniju?«, upita Či-Juen.
»Ne znam«, reče Lindgren odsutnim glasom. »Prosto ne znam. Treba da slavimo
praznik koji se praznuje na Zemlji, sada kada moramo da mislimo o njoj kao zauvek
izgubljenoj...«
Ingrid se opusti u sedištu i nastavi još tišim glasom: »Nadzornik me je ubedio da
nastavimo sa našim ritualima. Odbrana. Ujedinjenje, nakon poslednjih prepirki. Ponovno
posvećivanje, posebno toj nerođenoj bebi. Nova Zemlja: ako Bog nešto znači, makar
emotivno, tim pre. Možda bi trebalo da uvedemo zajedničku religiju. Karl mi nije spominjao
detalje. Samo opštu ideju. Pretpostavlja da sam ja najbolji govornik. Ja. To ti već dovoljno
govori o stanju u kome se nalazimo, zar ne?«
Ona duboko udahnu te nastavi: »Izvini. Nije trebalo da te mučim svojim problemima.«
»To su zajednički problemi, Prvi oficiru.«, uzvrati Či-Juen.
»Dobro. Zovem se Ingrid. Ako ti ranije nisam rekla, reći ću ti sada; ti si jedan od
ključnih ljudi na brodu. Vrt spokojstva. Tako. Dobro. Šta mogu da učinim za tebe?«
Či-Juen pogleda ka stolu. »Radi se o Čarlsu.«
Mišići na licu Ingrid Lindgren zadrhtaše.
»Potrebna mu je pomoć«, nastavi Či-Juen.
»Ima svoje ljude«, uzvrati Lindgren tiho.
»Ko istrajava osim njega? Ko nas podstrekava? I ti Ingrid zavisiš od njega.«
»Svakako.« Lindgren poče da steže prste. »Moraš shvatiti – možda ti on nikada nije
napomenuo, rečima, više nego što je meni ili ja njemu... ali, očigledno je – između njega i
mene nije ostala nijedna neraščišćena stvar, želim mu sve najbolje.«
»Možeš li mu onda pružiti nešto od tog najboljeg?«
Lindgren se iznenadi. »Na šta misliš?«
»Umoran je. Umornijij nego što misliš, Ingrid. A pri tom i usamljen.«
»To mu je u prirodi.«
»Možda. Ali, nikada na to nije delovala neka nehumana pojava, vatra, oružje, mašina.
Morala sam da ga upoznam... Nedavno sam ga posmatrala, kako spava i to... Ponekad sam
čula da govori u snu, ali to nisu bile prosto noćne more.«
Lindgren podiže pogled. »Šta možemo da učinimo za njega?«
»Da mu vratimo deo njegove snage. Ti to možeš.« Či-Juen se blago osmehnu. »Znaš,
on te voli.«
Lindgren ustade i načini nekoliko koraka po prostoriji. »Ne treba smlaviti čoveka,
posebno onoga koji je potreban. Ja... ja moram da budem oficir. Kao i Karl. On bi odbio!«
Či-Juen takođe ustade. »Možeš li da priuštiš sebi ovu noć?«, upita ona.
»Šta? šta? Ne, nemoguće. Oh, imam vremena ali nemoguće. Bolje da odeš.«

60
 »Pođi sa mnom.« Či-Juen uze Lindgren za ruku. »Kakav to može biti skandal ako
posetiš nas dvoje u našoj kabini?«
Krupna žena krete za njom. Nakon stepeništa, dođoše do vrata kabine, otvoriše ih i
uđoše. Lindgren je teško disala, crvena u licu.
»Trebalo bi uskoro da se vrati«, reče Či-Juen. »On ništa ne zna. To je moj poklon za
njega. Barem jedne noći mu pokaži da tvoja osećanja prema njemu nisu umrla.«

19
»Molim te«, reče Džejn Sedler. »Dođi i pomozi mu.«
»Ti ne možeš?«, upita Rejmont.
Ona odmahnu glavom. »Pokušala sam. I mislim da bih samo pogoršala situaciju. U
sadašnjim okolnostima. Postajem žena. Kapiraš?«
»Pa, ja nisam psiholog«, uzvrati Rejmont. »Međutim, pogledaću šta mogu da uradim.«
On napusti glavno sidro gde ga je ona našla kako se odmara. Drveće, vinova loza,
močvara i cvetovi činili su ovo mesto lekovitim za njega. Ali, on primeti da je i nekoliko
drugih otišlo u te prostorije. Da li ih to suviše podseća na nešto?
Svakako da nisu postojali planovi za proslavu jesenjeg ekvinocija koji je bio obeležan
na brodskom kalendaru – niti nekog drugog praznika. Sredina leta je bila bezočno prećutana.
U gimnastičkoj sali su igrali rukomet na nultoj gravitaciji, loptom koju su bacali od
ugla do ugla. Igrali su svemirci; većina putnika, uz malo izuzetaka, došla je da prisustvuje
čudnoj obuci. Nisu pokazivali mnogo zanimanja za obede, čak ni Karduči nije obavljao svoj
nadahnuti posao. Jedan ili dva prolaznika uputiše Rejmontu bezglasan pozdrav.
U produžetku hodnika, kod hobi-radionice, vrata behu otvorena. Mašina je zujala,
plavičasti plamen za sečenje je svetleo u rukama Kato M, Botu i Ješu ben-Zvi. Očigledno su
pravili nešto za nedavno usvojen ekološki projekt Fedorova i Pereire.
To je bilo dobro sve dok je išlo ali nije odmaklo suviše daleko. Čovek je morao da
bude siguran u ono što radi pre nego što naruši sisteme koji su održavali život. Za sada, a
nesumnjivo i za mnogo sledećih godina, sve je još uvek bilo na nivou ispitivanja. Poduhvat je
mogao da angažuje punu pažnju nekolicine specijalista, sve dok ne počne istinska gradnja.
Nilsonova poboljšanja instrumenata bila su odlična radna pomoć. Sada se posao
približavao kraju, ukoliko astronomi priznaju nove izume. Veći deo posla je obavljen; teret je
pretovaren, paluba Broj Dva prebačena na elektronsku opservatoriju. Eksperti su se mogli
osećati kao da su se izgubili u svojim ponosnim proučavanjima spoljnog svemira.
Narod se oporavljao nakon svake krize. Ali, tu je uvek primetan zanimljiv fenomen.
Što se kriza produbljivala, nade su postajale sve veće, ljudi su prosto bili opsednuti čežnjom
za prirodnošću; često su spas videli u deci, kao da će zbog njih nestati kriza i njeni uzroci.
Sada su dve žene zatražile dopuštenje za materinstvo. I ostale su, nema sumnje, bile
zainteresovane...
Brod se tresao. Težina je zahvatila Rejmonta i jedva je izbegao pad na palubi. Metalni
zvuk ispunio je brod, kao zvuk velikog gonga. Ubrzo je sve prošlo.
Slobodni pad je prestao. Leonora Christine je prošla kroz još jednu galaksiju.
Takvi prolasci su se svakodnevno povećavali. Zar uopšte neće pronaći pravu
konfiguraciju koja će ih zaustaviti? Da je trebalo da započne sa usporavanjem?
Da li su Nilson, Čidambaran i Foksi-Džejmson izveli pogrešan račun? Jesu li počeli da
to shvataju? Jesu li na tome radili do kasno u opservatoriji, poslednjih nekoliko nedelja, i
bivali tako iscrpljeni kada bi dolazili na obed ili počinak?
Nema sumnje da će Lindgren dobiti informacije od Nilsona kada se potvrdi, bez
obzira o čemu se radilo.
Rejmont je uzlebdeo iznad stepeništa koje je vodilo prema palubi sa posadom. Posle
pauze u svojoj kabini našao je tražena vrata i zazvonio. Ne dobivši odgovor, dohvatio je
kvaku. Vrata su bila zaključana. Vrata Džejn Sedler nisu bila zaključana. Ušao je u njen deo
kabine. Pregrada se nalazila dole, između nje i njenog muškarca. Rejmont je ukloni s puta.
Johan Frajvald je lebdeo iznad ivice svog kreveta. Nalazio se čudno savijen, u

61
položaju fetusa. Ali, oči su odavale da je u svesnom stanju.
Rejmont zgrabi ručku i reče ravnodušnim tonom: »Pitao sam se gde ste. A onda sam
čuo da se ne osećate dobro. Mogu li nešto da učinim za vas?«
Frajvald progunđa nešto nerazgovetno.
»Vi možete za mene«, nastavi Rejmont. »Silno ste mi potrebni. Bili ste najbolji –
policajac, savetnik, radnik, čovek s idejama – koga sam upoznao na ovom putu. Ne treba vas
štedeti.«
Frajvald je govorio s očiglednim naporom. »Štedeću se sam.«
»Zašto? Šta se dogodilo?«
»Ne mogu dalje. Prosto. Ne mogu.«
»Zašto ne?«, navaljivao je Rejmont. »Poslovi koje mi imamo nisu teški, fizički. A vi
ste snažni. Vi ste čovek mašinske ere, praktičan, prava zemaljska duša. Niko od svih ovih
slatkiša sa svojim nežnim dušicama ne može zapravo da podnese ovo putovanje. A vi
možete.«
Frajvald se namršti. Donji deo lica prekrivala mu je dvodnevna brada. »Ja sam
čovek«, reče on, »a ne robot. Možda bih mogao da počnem da mislim.«
»Prijatelju, mislite li da bismo mogli da preživimo ovoliko da oficiri nisu svaki sat u
budnom stanju proveli razmišljajući?«
»Ne mislim tu na vaše proklete instrumente, kompjutere, prilagođavanja kursa,
izmenu opreme. To nije ništa drugo do instinkt preživljavanja. Jastog koji pokušava da se
izvuče iz lonca ima više dostojanstva. Pitam se, zašto? Šta mi to zapravo radimo? Šta to
znači?«
»Zar i ti sine Brute...«, promrmlja Rejmont.
Frajvald se okrete i pogleda nadzornika pravo u oči. »Zato što ste tako oguglali. Znate
li koja je ovo godina?«
»Ne. A ni vi. Podaci su nesigurni. A ako se pitate koja je godina na Suncu, to je
beznačajno.«
»Ćutite! Znam da smo prešli nekih pedeset milijardi svetlosnih godina. Idemo po celoj
svemirskoj krivini. Da smo se odmah vratili u Sunčev sistem, ne bismo našli ništa. Naše sunce
je odavno mrtvo. Svetlelo je i grejalo sve dok Zemlja nije bila požderana; postalo je krhko kao
sveća na vetru, pretvorilo se u patuljka, u pepeo. A druge zvezde su pošle njegovim putem.
Ništa ne može ostati u našoj galaksiji osim malih crvenih patuljaka. Mlečni put je nestao. Sve
što smo poznavali, sve što nas je načinilo, mrtvo je. Počev od ljudske rase.«
»Nije sigurno.«
»Mi smo duhovi.« Frajvaldu su podrhtavale usne. »Jurimo i lovimo... usamljeni
manijaci...« Brod ponovo potrese ubrzanje. »Eto. Čuli ste. Prošli smo kroz još jednu galaksiju.
Još sto hiljada godina. Za nas je to delić sekunde.«
»Oh, nije baš tako«, reče Rejmont. »Naš tau ne može biti tako daleko, zar ne?
Verovatno smo napravili četvrtinu spiralne ruke.«
»Uništavajući svetove? Koliko? Znam ja šta znam. Mi nismo masivni kao zvezda. Ali,
naša energija – mislim da bismo mogli da raskomadamo srce sunca a da to i ne primetimo.«
»Možda.«
»To je jedan deo našeg pakla, što smo postali pretnja...«
»Ne recite to«, uozbilji se Rejmont. »Ne mislite to. Pošto nije istina. Mi smo u
interakciji sa prašinom i gasom, ništa drugo. Tranzitno prolazimo kroz mnoge galaksije. One
leže relativno blizu jedna drugoj u odnosu na njihovu veličinu. Unutar grupacije, delovi su
oko deset prečnika odvojeni, češće i manje. Pojedinačne zvezde unutar galaksije – to je još
jedna zajednička konstelacija. Njihovi prečnici su mikroskopski u odnosu na svetlosnu
godinu. U nuklearnom regionu, najnastanjeniji deo... dobro, razdvajanje dve zvezde još uvek
je kao razdvajanje dva čoveka, na različitim krajevima kontinenta. Velikog kontinenta. Kao
Azija.«
Frajvald skloni pogled. »Nema više Azije«, reče. »Ničega više nema.«
»Ima nas«, odgovori Rejmont. »Mi smo živi, stvarni smo, imamo nadu. Šta još želite?
Neko grandiozno filozofsko značenje? Zaboravite. To je luksuz. Naši potomci će to već

62
izmisliti, zajedno sa epovima o našem heroizmu. Mi imamo krv, znoj i suze. Ukratko, nimalo
sjajne telesne preokupacije. I šta je u tome loše? Vi smatrate da su akrofobija i nervozna
napetost metafizičke krize? Što se mene tiče, uopšte ne odbacujem naš instinkt za
preživljavanjem na način jastoga. Drago mi je što ga imamo uopšte.«
Frajvald je nepokretno lebdeo.
Rejmont mu priđe i stisnu za rame. »Ne umanjujem vaše teškoće«, reče. »Teško je
nastaviti. Naš najgori neprijatelj je očajanje; svakoga od nas pridavljuje za palubu, svaki čas«.
»Vas ne«, reče Frajvald.
»O, da«, uzvrati Rejmont. »I mene. Mada se ja okrećem. I vi ćete. Ako samo
prestanete da osećate bezvrednost – koja je savršeno normalni privremeni rezultat psihičke
iscrpljenosti – što Džejn razume bolje od vas, mladi prijatelju – sve će uskoro nestati samo od
sebe. Posle ćete u perspektivi sagledati ostatak vaših problema i početi da ih ponovo
savlađujete«.
»Dobro.« Činilo se da je Frajvald nešto opušteniji. »Možda.«
»Znam. Pitajte doktora ako mi ne verujete. Ako želite, reći ću mu da vam da neke
psiholekove da ubrza vaš oporavak. Rezonujem da vam ja nisam potreban, Johane.«
Mišići pod Rejmontovim dlanom primetno omekšaše. On se osmehnu. »Međutim,
doneo sam sa sobom jedini psiholek za koji smatram da je tražen.«
»Šta?«, zainteresova se Frajvald.
Rejmont zavuče ruku ispod tunike i izvadi bočicu sa cevčicom. »Evo«, reče. »Čin ima
privilegije. Viski. Sjajna stvar, a ne ono veštičje piće za koje Skandinavci misle da je
imitacija. Propisujem jednu dozu za vas a jednu za mene. Uživaću u ćaskanju. Niste dugo
ćaskali, koliko se ja sećam.«
Zadržali su se oko jedan sat; život se polako vraćao u Frajvaldov svet. Na interfonu se
iznenada začuo glas Ingrid Lindgren. »Je li nadzornik tu?«
»Pa, da... jeste«, odgovori Frajvald.
»Sedlerova mi je rekla«, objasni prvi oficir. »Možeš li da dođeš na most, Karl?«
»Hitno?«, upita Rejmont.
»Pa valjda nije... Poslednje opservacije izgleda ukazuju... na dalje evolucione promene
u svemiru. Možemo modifikovati naš plan. Mislila sam da bi ti želeo da porazgovaramo o
tome.«
»U redu.«, Rejmont slegnu ramenima i okrenu se Frajvaldu. »Žao mi je.«
»I meni«. Čovek je tužno pogledao flašu, protresao je i vratio vlasniku.
»Ne, ne, ti je samo slobodno završi.«, reče Rejmont. »Nemoj sam. Nije lepo kad čovek
pije sam. Reći ću Džejn.«
»Dobro«, nasmeja se Frajvald. »Lepo od tebe.«
Izašavši iz kabine, Rejmont baci pogled duž hodnika. Nikoga nije bilo na vidiku. On
se pognu i zatvori oči. Posle minut on napuni pluća i uputi se prema mostu.
Na drugom kraju stepeništa nalazio se Norbert Vilijems. »Zdravo«, pozdravi ga
hemičar.
»Izgledate bodrije od ostalih«, primeti Rejmont.
»Pa, moguće je. Ema i ja smo razgovarali i smislili novi trik da proverimo sa daljine
da li planeta poseduje naš tip života. Populacija nalik planktonu, znaš, treblo bi da odaje
određenu termalnu radijaciju karakterističnu za površinu okeana, kao i da pokaže Doplerov
efekat, sa frekvencijama koje možemo na odgovarajući način da analiziramo...«
»Dobro.« Radite na tome. I biće mi zadovoljstvo da se uključim ako vam budu
potrebni saradnici.«
»Svakako, imaćemo to na umu.«
»Samo, Džejn Sedler je nestala s posla. Njen prijatelj ima nešto da raspravi s njom.«
Rejmont se okrete bez reči a Vilijems ga isprati pogledom sve dok nije zavio u drugi
hodnik.
Međutim, komandna paluba je bila prazna i tiha; Lindgren je na mostu stajala sama.
Ruke su joj počivale na rukohvatima u osnovi teleskopa. Kada se okrenula, on opazi da joj je
lice sasvim bezbojno.

63
 On zatvori vrata. »Šta ne valja?«
»Nisi primetio?«
»Naravno da nisam. Šta je?«
Ona pokuša da izusti jednu reč ali joj to nije pošlo za rukom.
»Zar nije trebalo da dođe više ljudi na ovaj sastanak?«
Ona odmahnu glavom. On joj priđe, zakači se nogom za ogradu i uhvati je za ruke.
Ona ga tako stegnu kao da se radilo o dragocenom vremenu na tajnom ljubavnom sastanku.
»Ne...«, reče teško dišući. »Elof i... Augusta Bodro... Oni su mi rekli. Tražili su od
mene da kažem... Starom. Oni se ne usuđuju. Ne znaju kako. Ne znam ni ja. Kako uopšte
nekome reći?« Nokti se zabiše u njegovu tuniku. »Karl, šta ćemo?«
On joj pomilova kosu, osećajući kako joj srce snažno udara. I nepravilno. Brod je
ponovo odskakivao i okretao se. Tonovi koji su se mogli čuti bili su primetno viši. Ventilator
je duvao hladan vazduh. Činilo se da se metalna unutrašnjost steže.
»Nastavi«, reče on napokon. »Reci mi.«
»Vasiona – čitava vasiona – umre.«
On pročisti grlo. Očekivao je to.
Ona se odmaknu od njega, zagleda mu se u oči i reče užurbano: »Otišli smo dalje nego
što smo mislili.. U prostoru i vremenu. Više od sto milijardi godina. Astronomi su počeli da
sumnjaju kada... ne znam. Znam samo šta su mi rekli. Svi su čuli kako galaksije koje vidimo
postaju slabije. Stare zvezde blede, nove se ne rađaju. Nismo računali da će to uticati na nas.
Jedno malo sunce, ne drugačije od naših, bilo je sve što smo videli. Trebalo je da ih ostane
mnogo. Galaksije dugo žive. Ali, sada...
Ljudi nisu bili sigurni. Teško je osmatrati. Ali, počeli su da se pitaju... da bar nismo
ograničeni razdaljinom koju smo prevalili... Pažljivo su proverili Doplerove efekte. Posebno
one kasnije, kada je izgledalo da prolazimo kroz nove i nove galaksije a gas između njih
postajao gušći.
Ustanovili su da ono što su osmatrali ne može biti objašnjeno nikakvim tauom koji mi
možda posedujemo. Uključio se još jedan faktor. Galaksije su počele da se grupišu. Gas se
komprimirao. Svemir se više ne širi. Stigao je do svojih granica i ponovo kolabira iznutra.
Elof kaže da će se kolaps nastaviti. Do samog kraja.«
»A mi?«, upita on.
»Ko to može da kaže? Osim što račun pokazuje da se ne možemo zaustaviti. Ja mislim
da bismo mogli. Ali ako vremenom to uspemo, neće ostati ništa... Osim crnila, izgorelih
sunaca, apsolutne nule, smrti, smrti. Ništa.«
»Mi to ne želimo«, reče on glupo.
»Ne. A šta mi želimo?« čudo da nije zaplakala. »Ja mislim... Karl... zar ne bi trebalo
da kažemo: laku noć! Svima nama, jedan drugom. Poslednji festival, sa vinom i svećama. A
posle toga da se uvučemo u naše kabine. Ti i ja u našu. Da se volimo, ako možemo, i da
kažemo laku noć. Oh, Karl, tako smo umorni... Biće dobro zaspati.«
Rejmont je ponovo privuče bliže sebi.
»Jesi li čitala Mobi Dika?«, prošaputa ona. »To smo mi. Gonili smo Belog kita. Do
kraja. A sada... Pitanje je sad. Šta je čovek da svog Boga nadživeti može?«
Rejmont se povuče i pogleda kroz teleskop. Za trenutak ugleda prolazeću galaksiju;
mora biti da je bila udaljena nekih dest hiljada parseka, pošto ju je kroz mrak video sasvim
jasno i u krupnom planu. Oblik je bio haotičan. Kakvu god da je strukturu imala – bila je
dezintegrisana.
A onda mu se izgubila iz vida. Brod je prošao kroz još jednu, zanošen olujom, ali ta
nije bila vidljiva.
Rejmont se vrati na komandnu palubu.
»Ne!«, procedi kroz zube.

20
Sa podijuma, on i ona pogledaše svoje brodske kolege.

64
 Okupljeni su sedeli, bezbedno privezani za sedišta čije su noge bile osigurane
hvataljkama iz sale za vežbanje. U svakom drugom slučaju bilo bi opasno. Nije preovladalo
bestežinsko stanje. U protekloj nedelji su se tako brzo menjale okolnosti da oni koji su znali
nisu više poklanjali pažnje objašnjenju.
Zbog taua, čiji su međuzvezdani atomi sada poštovali Leonora Christine; i kompresije
dužina u njenim sopstvenim razmerama, s obzirom na tau; i iščezavajućeg radijusa samog
kosmosa: njeni nabojno-mlazni motori vodili su je uz znatan razlomak od jedne gravitacije ka
najudaljenijim ambisima svemira. A sve češće i češće je dolazilo do iznenadnih ubrzanja
prilikom prolaženja kroz galaksije. Bilo je to prebrzo za korekciju unutrašnjih polja. Ubrzanja
su se osećala kao udari talasa; svaki put buka u unutrašnjosti bivala je jača i vetrovitija.
Pedeset tela je moglo imati polomljene kosti ili nešto još gore; međutim, dvojica
uvežbanih članova posade čuvalo im je udove uz pomoć ograde; bilo je neophodno da to
učine; da zaglave i privežu noge u mrežu ograde i sačuvaju se od tumbanja i padova.
Ingrid Lindgren je dovršila račun »...eto, to se događa. Nećemo uspeti da se
zaustavimo pred smrću vasione.«
Tišina koju je narušila izgledala je još dublja. Nekoliko žena je plakalo, nekoliko
muškaraca se molilo ali niko nije traži pomoć. U prednjem redu kapetan Telander je sedeo
pognute glave i šakama pokrio lice. Brod je naleteo na još jedan talas, uz zvuk drobljenja,
grmljavine i šištanja.
Ingridini prsti ščepaše Rejmonta. »Policajac ima nešto da ti kaže«, reče ona.
On priđe bliže i pogleda ostale svirepim pogledom. Na vučje sivoj uniformi imao je
okačen automatski pištolj. Tiho ali bez sažaljivosti prvog oficira on prošapta: »Znam da misliš
da je ovo kraj. Pokušali smo i nismo uspeli a tebe bi trebalo ostaviti nasamo ili sa tvojim
Bogom. Dobro, ne kažem da ne treba. Nemam pojma šta će biti od nas. Ne verujem da iko
može da prognozira. Iskreno rečeno, slažem se da su nam šanse jadne.
Ali, takođe ne mislim da su svedene na nulu. A pod tim ne smatram da možemo
preživeti u mrtvoj vasioni. Treba pokušati. Usporavati dok nam se vreme ekstremno ne razluči
od spoljnog, dok produžavamo brzo da se krećemo, dovoljno brzo da bismo prikupili vodonik
kao gorivo. Onda trošiti ono što su godine ostavile u našim telima na ovom brodu, uopšte ne
gledajući u tamu oko nas, uopšte ne razmišljajući o sudbini deteta koje će se uskoro roditi.
Možda je to fizički moguće, ukoliko termodinamika kolabirajućeg svemira ne primeni
neki trik na nama. Ne zamišljam da je to psihološki moguće, međutim. Izraz tvog lica kazuje
da se slažeš sa mnom. Je l' tako?
Šta možemo da učinimo?«
»Mislim da imamo obavezu – prema rasi koja nas je zamolila, prema deci koju bismo
mogli da izrodimo – obavezu da pokušavamo, do samog kraja.
Jer, većina od vas koji nećete da se bavite nečim višim od produžetka života, nastavlja
da živi u ludilu. Svestan sam da to može biti najteži zadatak koji su ljudska bića ikada primila
na sebe. Posada i naučnici koji su različitih specijalnosti nastaviće, pak, da rade na brodu i
pripreme za ono što dolazi. Biće naporno.
Dakle, pomirite se. Sklopite mir. Unutrašnji mir. To je oduvek jedini pravi način.
Spoljna borba se nastavlja. Predlažem da je vodimo bez i najmanje primisli na predaju.«
Njegove reči odjednom postadoše glasne: »Predlažem da nastavimo ka narednom
kosmičkom krugu.«
To im u potpunosti privuče pažnju: u poplavi gunđanja i povika mogle su se razabrati
sledeće reakcije: »Ne! To je ludilo!« – »Fantastično!« – »Blasfemija!« – »Nemoguće!«.
Rejmont izvuče svoj revolver i opali uvis. Pucanj ih umiri.
»Čaura je prazna«, reče. »A bolja od predsednika u parlamentu. Naravno, prethodno
sam se konsultovao sa oficirima i astronomskim ekspertima. Oficiri se uglavnom slažu da se
vredi upustiti u igru, samo zato što nemamo mnogo da izgubimo. Ali, jednako prirodno je i da
želimo opštu saglasnost. Prodiskutujmo to na regularan način. Kapetane Telander, hoćete li da
predsedavate?«
»Ne«, odgovori gazda tiho. »Predsedavajte vi, molim.«
»Vrlo dobro. Komentari... ah, verovatno bi trebalo da započne naš glavni fizičar.«

65
 A Ben-Zvi, gotovo prezrivim glasom izjavi: »Svemiru je trebalo između sto i dvesto
milijardi godina da dovrši svoje širenje. On neće kolabirati u kratko vreme. Verujete li
ozbiljno da možemo da dobijemo tau koji nas izbacuje iz kruga?«
»Ozbiljno verujem da treba da pokušamo«, odgovori Rejmont. Brod se tresao.
»Zauzeli smo neki procenat prostora udesno, u ovoj galaktičkoj grupi. Što se materija više
zgušnjava, mi više ubrzavamo. Svemir se sam po sebi povlači u sve tešnju i tešnju krivinu. Mi
nismo ranije mogli da imamo kružnu navigaciju pošto on nije dugo trajao u formi koju smo
poznavali. Ali, trebalo bi da smo sposobni da stalno kružimo po skupljajućem svemiru. To je
mišljenje profesora Cidambarana. Želite li da ga objasnite, Mohandase?«
»Ako vi želite«reče kosmolog. »Na vreme se, kao i na prostor, mora računati.
Karakteristike čitavog kontinuuma će se sasvim radikalno izmeniti. Konzervativne
pretpostavke me vode ka zaključku da bi naše sadašnje eksponencijalno smanjenje taua
usklađeno sa brodskim vremenom trebalo samo da poraste.« On načini pauzu. »Po grubom
proračunu, rekao bih da će vreme pod ovakvim okolnostima, od sada počev pa do konačnog
kolapsa, trajati tri meseca.«
U tišini koja je nastupila on dodade: »Bez obzira na to, kako sam i rekao oficirima
kada su zatražili da načinim ovaj proračun, ja ne vidim kako bismo mogli da preživimo. Naša
sadašnja zapažanja pružaju empirijske dokaze da je Elof Nilson pronašao, pre mnogo eona u
Sunčevom sistemu, da vasiona zaista oscilira. Rodiće se ponovo. Ali, najpre sva materija i
energija moraju biti skupljeni u monolit najveće moguće gustine i temperature. Mi bismo
mogli neoštećeno da prodemo kroz zvezdu našom sadašnjom brzinom. Mogli bismo jedva
proći kroz primordijalni nukleon. Moja lična sugestija je da negujemo ozbiljnost.« To kaza,
sklopi ruke i položi ih u krilo.
»Nije loša ideja«, reče Rejmont. »Ali, ja ne mislim da je to jedino što možemo.
Trebalo bi takođe da nastavimo let. Dopustite da vam kažem ono što sam rekao prvoj
diskusionoj grupi. Niko nije osporio.
Činjenica je, niko zasigurno ne zna šta će se dogoditi. Moja pretpostavka je da se neće
sve iscediti u nultu tačku Nečega. To je simplifikacija koja nam pomaže da računamo ali
nikad ne predstavlja celu priču. Mislim da centralno jezgro mase ima enorman vodonički
omotač, čak i pre eksplozije. Spoljni delovi tog omotača ne smeju biti suviše vreli, da ne zrače
ili gusti, za nas. Kosmos će biti dovoljno mali da mi možemo kružiti oko monobloka kao neka
vrsta satelita. Kada eksplodira i počne ponovo da se širi, mi ćemo se spiralno izbaviti. Znao je
da je to takođe fraziranje ali nagoveštava šta bismo mogli da učinimo. Norberte?«
»Sebe nikada nisam smatrao religioznim čovekom« reče Vilijems. Bilo je čudno i
uznemirujuće gledati ga poniženog. »Ali, ovo je previše. Mi smo... dobro, šta smo mi?
životinje. Moj Bože... vrlo bukvalno, Bože... ne možemo da nastavimo... imamo redovnu
stolicu... dok se događa stvaranje!«
Ema Glasgold koja je stajala pokraj njega izgledala je iznenađena.
»Govoreći kao vernik«, naglasi ona, »moram reći da je to najobičnija glupost. Žao mi
je, Norberte, dragi moj, ali tako je. Bog nas je napravio onako kako je hteo da izgledamo.
Ništa nije sramno ni u jednom deliću njegove tvorevine. Želela bih da ga gledam kako
oblikuje nove zvezde, i slavim ga.«
»Mogao bih da dodam«, reče Rejmont, »da sam ja čovek bez poezije u sebi i sumnjam
da nijedna duša može poeziju... Mogao bih da vam sugerišem da zavirite u sebe i upitate se
kakvi vas psihološki obrati mogu načiniti nevoljnim za život u momentu kada vreme počne.
Ne postoji li, duboko dole, neka identifikacija sa – vašim roditeljima, možda? Ne bi trebalo da
vidite vaše roditelje u krevetu, zato ne treba da vidite započinjanje novog kosmosa. To sada
nema smisla. »On uze dah. »Ne možemo poreći da je ono što se događa užasno. Ali, to je i
sve drugo. Uvek. Nikad nisam mislio da su zvezde misterioznije i mističnije od cveća.«
Drugi poželeše da govore; i svi su govorili. Njihove reči zaobilazile su temu. Nije da
nije imalo smisla. Morali su da se pravdaju. Posle nekog vremena Rejmont i Lindgren osetiše
užasan umor.
Ljudi su se podelili u grupe i započeli manje-više privatan razgovor. Ona ga uze za
ruke i reče: »želim da ponovo budem tvoja žena.«

66
 On pokaza zadovoljstvo. »Sutra? Mi... mi moramo da preselimo lični pribor... i
objasnimo našim partnerima... Sutra, Ingrid?«
»Ne«, odgovori ona. »Nisi mi dozvolio da završim, čitavo moje biće to želi ali ja ne
mogu.«
Iznenađen, on upita:»Zašto?«
»Ne smemo rizikovati. Emocionalni balans je suviše krhak. Svašta bi moglo da
oslobodi pakao u svakom od nas. Elof i Ai Ling bi teško primili da smo otišli – kada je smrt
ovako blizu.«
»Ona i on bi mogli...«, ubaci se Rejmont u pola reči.»Ne. On bi mogao, I ona. Ne, ne.«
»Ti ne bi bio čovek za kojim bih ja, ležeći noću budna, čeznula, samo da si to tražio od
nje. Nikada ti ne bi dopustila da govoriš o tim satima koje ti je podarila, zar ne?«
»Ne. Kako si pretpostavila?«
»Nisam pretpostavila. Poznajem je. I neću da to ponovo učini za nas, Karl. Jedanput i
u redu. To nas je vratilo onome što smo izgradili zajednički.« Lindgren načini pauzu. »Osim
toga, tu je i Elof. Potrebna sam mu. Optužuje sebe što nas je pustio da predugo vodimo brod –
kao da je neko smrtno stvorenje moglo da zna! Da je on čuo da ja... Beznađe, možda
samoubistvo pojedinca bi moglo da donese histeriju celoj posadi...«
Ona se ispravi, odvažno ga pogleda i osmehnu se, nastavljajući ponovo blagim
glasom: »Nakon toga, da. Kad budemo sigurni. Onda ti nikad neću dopustiti da odeš.«
»Nikad ne možemo biti sigurni«, usprotivi se on. »Želim te pre nego što umrem.«
»I ja tebe. Ali, ne možemo. Ne smemo. Oni zavise od tebe. Apsolutno. Ti si jedini
čovek koji nas može voditi kroz ono što nas očekuje. Dao si mi hrabrosti... Karl. Nikada nije
bilo lako biti kralj.«
Ona se udalji od njega.
Stajao je sam. Neko se približavao podijumu sa pitanjem. On je nekome mahnuo.
»Sutra«, rekao je. Skačući na palubu, on mahnu i Či-Juen koja ga je čekala na vratima.
»Ako umremo sa poslednjim zvezdama, Čarls, još uvek ću imati više od života nego
što sam se nadala. Šta mogu da učinim za tebe?«
On je pozdravi; divlji pev broda isključi ih iz ostatka čovečanstva. »Vrati se u našu
kabinu sa mnom.«, reče on.
»Ništa drugo?«
»Ne, osim da budeš ono što jesi.« On prođe prstima kroz svoju sivu kosu. »Ne mogu
da sročim fine fraze, Ai Ling. Nisam navikao na prefinjene emocije. Reci mi, je li moguće
voleti dve različite osobe u isto vreme?«
Ona ga zagrli. »Naravno da jeste, ludo.« Njen odgovor prostruji njegovim telom i kaza
mu manje nego ranije. Ali, kada ga ona uze pod ruku i povede ka sobi, s osmehom na licu.
»Znaš li«, nastavi usput, otegnutim glasom, »da se pitam neće li najveće iznenađenje u
sledećim mesecima biti organizovanje običnog života.«

21
Margaritina kćer se rodila noću. Nije se videlo nijedno sunce. Brod je teturao između
oluja i gromova. Za vreme porođaja otac je predvodio radnu grupu, uprežući i sopstvene
mišiće, da bi osnažio brod. Prvi detetov plač odjeknuo je kad i buka svetova koji su unutra
padali.
Neko vreme nakon toga sve se utišalo. Naučnici su posmatrali i proračunavali sve dok
nisu shvatili čudne sile koje su galopirale kroz svetlosne godine. Reprogramirani, roboti su
uskladili brod sa povoljnim vetrovima.
Nisu svi bili za proslavu, već samo oni koje su Johan Frajvald i Džejn Sadler pozvali.
Uz prigušena svetla, ona je zagradila ugao sale za vežbanje tako da su imali malu i toplu
prostoriju. Svečanom izgledu doprineli su i okačeni ukrasi za maskaradu.
»Je li to pametno?«, upita Rejmont kada stiže da Či-Juen.
»Nismo daleko od kalendarskog datuma«, odgovori Sadlerova. »Zašto da ne
kombinujemo događaje?«

67
 Popili su više nego što su navikli i pošteno se razgalili. Na kraju su dovukli Borisa
Fedorova na binu, sa dve devojke koje je trebalo da mu ispune svaku želju. Ostali su stajali u
krugu, držeći se za ruke, pevajući pesmu koja je bila starinska još pre nego što je letelica
napustila zavičaj.

Nije važno gde ću kad umrem

Nije važno gde ću kad umrem
Da l' ću u raj ili pakao
Svejedno je meni jer svuda me
Poneki prijatelj čeka
Zato nije važno gde ću kad umrem.

Majkl O'Donel, koji se priključio kasno, tek posle završetka smene, probio se kroz
gomilu i doviknuo: »Hej, Borise! Prsten oko Borisa ga je odbacio.

Kad umreš pare ti mnogo ne vrede

Jer Sveti Petar ne naplaćuje karte
Na ulazu u nebo
O, kad umreš pare ti mnogo ne vrede!

On se ipak probi do bine. »Hej, Borise! čestitam!«

Daću ti moj stari bicikl kad umrem

Daću ti moj...

»Hvala, uzvrati Fedorov. Ovo je uglavnom Margaritino delo. Ona vodi život na brodu,
zar ne?«

Poslednji kilometar
Provozaću se sa Svetim Petrom...

»Kako ćete nazvati dete?«upita O'Donel.

Kad umrem, Sveti Petar i ja ćemo praviti gluposti...

»Nismo još odlučili«, reče Fedorov i mahne bocom. »Mada ti mogu reći da se neće
zvati Eva.«

Ako budem pravio gluposti kao sad ovde...

»A Embla?«, predloži Ingrid Lindgren. »Prva žena u Edičkoj istoriji.«

Onda ću ga voditi na pivo...

»Ni to«, reče Fedorov.

Kad umrem, Sveti Petar i ja ćemo praviti gluposti...

»Niti Leonora Christine«, nastavi inžinjer. »Neće predstavljati nijedan prokleti simbol.
Predstavljaće sebe.«
Pevači počeše da igraju u krugu.

Nije sigurno da ćemo imati pića kad umremo

Nije sigurno da ćemo imati pića kad umremo

68
 Zato pijmo noćas dok smo zajedno
Nije sigurno da ćemo imati pića kad umremo

Čidambaran i Foksi-Džejmson su izgledali patuljasto naspram mase opservatorijskih

aparata, kontrola, svetlećih indikatorskih ekrana; glasni i preglasni usred bruja tišine koja je
prekrivala palubu. Podigli su se čim se pojavio kapetan Telander.
»Želeli ste da me vidite?«, reče on spokojno. »Ima li kakvih novosti? Prošlih meseci je
bilo dosta mirno...«
»To ne može večno da traje«, uzvrati Foksi-Džejmson. »Elof se pretvorio u osobu
koja privlači Ingrid. To ne možemo uraditi za vas, gospodine. Slika je još uvek vrlo slaba,
mogla bi da se izgubi ako ne idemo grupno. Trebalo bi da ste prvi koji to zna.«On se vrati
svom sedištu ispred elektronske konzole. Ekran iznad konzole pokazivao je tamu.
Telander se primače bliže. »Šta ste pronašli?« Čidambaran ga uhvati za lakat i pokaza
na ekran. »Tamo. Vidite?«
Na ivici ekrana ukazivale su se vrlo blede i tanke iskrice.
»Daleko smo, naravno«, reče Foksi-Džejmson nakon kraćeg ćutanja. »Želimo da
održimo što veću distancu.«
»Šta je to?«, upita Telander.
»Klica monolita«, odgovori Čidambaran. »Novi početak.«
Telander je stajao dugo, veoma dugo, buljeći u ekran; onda je kleknuo a niz lice su mu
potekle suze. »Oče, hvala Ti«, reče tiho.
»Hvala vam, gospodo. Bilo šta dalje da se dogodi... došli smo dotle, uradili smo
mnogo. Mislim da ponovo mogu da nastavim... nakon ovoga što ste mi upravo pokazali.«
A sada je napokon krenuo ka mostu, hodao je kao zapovednik.
Leonora Christina je zaurlala, zadrhtala je i odskočila.
Prostor je buknuo oko nje, vatrena oluja, blesak vodonika iz sunca koje se formiralo u
srcu postojanja; gorelo je sve sjajnije i sjajnije kako su galaksije padale na njega. Na sve
strane behu vidljivi zraci, aure, plamenovi i munje. Sile, neizmerne i beskrajne, provlačile su
se kroz atmosferu: električna, magnetna, gravitaciona i nuklearna polja; talasi udara
eksplodirali su kroz magaparseke; čovekov brod leteo je kroz srce stvaranja, kroz cikluse od
milijardu godina – koji su se odvijali u trenu.
Leteli su.
Druge reči nije bilo. Što se tiče čovečanstva – ono se borilo sa orkanom ali takav
orkan nije spoznat još od kada su se zvezde stopile.
»Ja.. aa... ahh!«, vrištao je Lenkej i vodio brod gore-dole po talasu čiji je vrh
oslobodio penu super-nove. Ispijeni ljudi koji su mu pravili društvo na mostu buljili su u
ekran koji je bio i izgrađen za taj trenutak. Ono što je besnelo na njemu nije bila realnost –
sadašnja realnost menjala je svaku sliku ili poimanje – već ekran spoljnih polja sile. Goreo je i
bljuvao ogromne varnice. Verovao je u metal broda, u meso i lobanje.
»Ne možete više da izdržite?«, doviknu Rejmont sa svog sedišta. »Barios, oslobodi
ga.«
Drugi pilot zavrte glavom. Bio je suviše iznenađen i izmučen predašnjim dežurstvom.
»U redu«, reče Rejmont i odveza se. »Pokušaću ja. Već sam upravljao različitim
tipovima letelica.« Niko ga nije čuo u užasnoj gužvi ali su ga svi videli kako se bori na
nemirnoj palubi. Uspeo je da se dočepa kontrolnog sedišta, na suprotnoj strani od Lenkeja, i
da mu vikne na uvo: »Uključi me.«
Lenkej klimnu. Njihove ruke predoše preko table.
Morali su da drže Leonoru Christine daleko do rastućeg monolita čije bi ih zračenje
moglo ubiti; u isto vreme, morali su da ostanu tamo gde je gas bio tako zbijen da je mogao da
nastavi da se smanjuje, pretvarajući poslednje feniks-gigagodine u sate; morali su i da
pažljivo upravljaju brodom kroz haos koji bi ih, da je udario punom snagom, razneo u atome.
Nijedan kompjuter niti bilo koji drugi instrument nije mogao da ih vodi. To je moralo da se
obavi putem instinkta ili uvežbanog refleksa.
Rejmont je postepeno savlađivao shemu, sve dok nije došao u stanje da upravlja sam.

69
Ritmovi ponovnog rođenja behu divlji ali... penjanje... vektor u devet časova nadole... sada
pritisni... ovde malo koči... ne dopusti da brod bude zahvaćen... izbegni taj vatreni oblak.
Gromovi su parali prostor. Vazduh je bio oštar od ozona. I hladan.
Ekran je pobeleo. Trenutak kasnije, svaka fluorska ploča na bordu istovremeno je
postala ultraljubičasta i infracrvena. Oni koji su ležali odvezani, mogli su da čuju nevidljiv
hod munja po koridorima. Oni na komandnom mostu, pilotskoj kabini i mašinskom odeljenju,
osetili su užasnu težinu – nisu mogli da se pokrenu, niti da zaustave već započeti pokret – a
potom i svetlost od koje su tela počela da im se tresu – bila je to promena inercije – za kratki
trenutak, infinitezimalan i beskrajan, ljudi, žene, dete, brod i smrt bili su jedno.
Sve je prošlo tako blago i nežno da nisu mogli da kažu da se uopšte nešto dogodilo.
Svetlo se vratilo, kao i pogled napolje. Oluja je postala svirepija ali im se sada činilo da lete
kroz njene belo-plave vatrene kapljice koje su se pretvarale u varnice. Pred njima su se nizale
radajuće galaksije.
Monolit je eksplodirao. Stvaranje je počelo.
Rejmont pređe na puno smanjivanje brzine. Leonora Christine poče da usporava i nađe
se u ponovo rođenoj svetlosti.

22
Bodro i Nilson klimnuše jedno drugom. Slagali su se.
»Da, zaista.«, reče astronom.
Rejmont se nervozno osvrnu po opservatoriji. »Šta da?«, upita. Potom pritisnu dugme
ispod vizuelnog ekrana. Svemir se rojio od lagane, razigrane iskričavosti. »Ja znam.
Galaktičke grupe su još uvek blizu. Većina njih još uvek nisu ništa drugo do hidrogenske
magline. A hidrogenski atomi su još uvek debeli među njima, komparativno rečeno. Šta je
to?«
»Računanje na osnovu podataka,« reče Bodro. »Konsultovao sam se sa ovdašnjim
timskim vođama. Osetili smo da ste zaslužili i da treba da čujete u poverenju šta smo saznali,
kako biste mogli da donesete odluku.«
Rejmont se ukoči. »Lars Telander je kapetan.«
»Da, da. Niko ne želi da mu radi iza leđa, posebno kada on ponovo obavlja dobar
posao sa brodom. Drugačije je sa ljudima u samom brodu. Budi realan, Čarlse. Ti znaš šta si
za njih.«
Rejmont ispruži ruke. »Dobro. Onda nastavi.« Nilson ode u kabinu za učenje. »Nisu
važni detalji«, reče. »Ovaj rezultat je ishod problema koji ste nam postavili, da utvrdimo u
kojim pravcima ide materija a u kojima antimaterija. Sećate se, bili smo u stanju da to
učinimo zahvaljujući pretraživanju staza masa plazme kroz magnetska polja svemira kao
celine, dok je njen radijus mali. I stoga oficiri nisu mogli da bezbedno dovedu brod.
Sada, da bi se obavila ova proučavanja, prikupili smo i obradili zapanjujući broj
podataka. I evo šta imamo. Kosmos je nov i na neki način poremećen. Stvari još nisu
sortirane.
Unutar našeg kratkog dometa, u poređenju sa distancama koje smo već premostili,
jesu materijalni kompleksi – galaksije i protogalaksije – sa svom mogućom brzinom.
Ovu činjenicu možemo da iskoristimo za naš poduhvat. To jest, možemo pokupiti
klan, porodicu, grupu ili individualnu galaksiju koju želimo da načinimo našim odredištem –
možemo da prispemo sa nultom relativnom brzinom na bilo koju tačku evolucije, dakle, bilo
koje mesto koje izaberemo. U okviru razumno širokih granica, svakako. Ne bismo mogli da
stignemo do galaksije koja je starija od petnaest milijardi godina: ne ukoliko želimo da joj se
približimo zaobilaznim putem. Niti možemo da na onu koja još nije stara jednu milijardu
godina. Inače, sve ostalo stoji nam na raspolaganju.
I... bilo šta da izaberemo, maksimalno vreme potrebno da brod stigne tamo neće biti
duže od nekoliko nedelja!«
Rejmont beše zaprepašćen.
»Vidite«, objasni Nilson, »možemo odabrati cilj čija će brzina biti skoro identična

70
našoj.«
»Ah, da«, promrmlja Rejmont. »To mi je jasno. Nisam navikao da imamo sreće u
poslovima.«
»Nije to sreća«, reče Nilson. »S obzriom na oscilirajući svemir, ovaj razvoj je bio
neizbežan. Ili mi to tako vidimo. Treba samo da koristimo činjenice.«
»Bolje se koncentrišite na svoj cilj«, zahtevao je Bodro. Dakle. Oni drugi idioti će se
satima prepirati, ako predložite glasanje. A svaki sat predstavlja neizmerni gubitak kosmičkog
vremena, što nam umanjuje mogućnosti. Ako hoćete da nam kažete šta želite, ja ću
proračunati odgovarajući kurs i brod za kratko vreme može da startuje. Kapetan će uzeti vaše
preporuke. Ostatak našeg naroda će prihvatiti bilo koji fait accompli koji im date. I zahvaliti
vam na tome. To znate.«
Rejmont načini nekoliko krugova po prostoriji. Potom zastade, protrlja čelo i napokon
pogleda svoje sabesednike. »Želimo više od galaksije«, reče »želimo planetu na kojoj ćemo
živeti.«
»Razumem«, složi se Nilson. »Smem li da kažem nešto o planeti – sistemu – otprilike
iste starosti kao i Zemlja? Recimo, pet milijardi godina? Otprilike je i tamošnja biosfera slična
Zemljinoj. Mogli bismo da živimo u mezozoičkom tipu životne okoline, zamišljam.«
»Izgleda razumno«, klimnu Rejmont. »Koliko ima metala?«
»Ah, da. Želimo planetu jednako bogatu teškim elementima. Ne mnogo manje, jer će
inače biti teško zasnovati civilizaciju. Ne mnogo više, jer bismo mogli da nađemo brojna
područja čije je tle zatrovano. Pošto se viši elementi formiraju u ranijim generacijama zvezda,
trebalo bi da potražimo galaksiju koja će u trenutku randevua biti stara koliko i naša.«
»Ne«, reče Rejmont. »Mlada.«
»Hein?«, zatrepta Bodro.
»Verovatno možemo da nađemo planetu kakva je Zemlja, dakle sa poštovanjem prema
metalima, u nekoj mladoj galaksiji«, nastavi Rejmont. »Globalna grupa bi trebalo da ima
mnoštvo supernovih u svojim ranim stupnjevima koje bi morale da daju drugo-generacijska
sunca G-tipa, otprilike iste kompozicije kakva je Sunčeva. Kad uđemo u našu ciljnu galaksiju,
potražimo onda naše čedo.«
»Ne možemo otkriti nijednu u razdoblju manjem od nekoliko godina«, upozori ih
Nilson.
»Pa, onda nećemo«, odgovori Rejmont. »Možemo naseliti planetu koja ima manje
gvozđa i uranijuma od Zemlje. To nije ključno. Posedujemo tehnologiju za lake legure i
organske. Kao pogon imaju vodoničku fuziju.
Važno je da budemo prva inteligentna rasa koja će tamo živeti.«
Oni se nemo zagledaše u njega. On im uzvrati osmehom kakav ranije nisu videli.
»Voleo bih da načinimo izbor svetova, kada naši potomci dođu do međuzvezdane
kolonizacije«, reče on. »I voleo bih da postanemo – oh, roditelji. Ne imperijalisti; to je
smešno; ali, narod koji je tamo od početka i zna svoj put, zaslužuje da od njega uče. Nije
važno kakvu će psihičku strukturu imati mlade rase. Koga je briga? Ali, učinimo ovu
galaksiju ljudskom, što je pre moguće, u najširem značenju reči »ljudski«. Možda čak i
svemir. Mislim da smo to zaslužili.«
Leonore Christine je za samo tri meseca od nastanka pronašla novi dom za svoj narod.
Bila je to prilična sreća, premda je nastala na dobrom predviđanju. Novostvoreni
atomi su znatno povećali brzinu. Formirali su vodoničke oblake koji su posedovali različite
individualnosti; tokom derivacije, ovi oblaci su se kondenzovali u podoblake koji su se, pod
sporim dejstvom mnogih sila, razdvojili u zasebne familije, potom u pojedinačne galaksije a
onda u pojedinačna sunca.
Na prvim nivoima su se pojavile nepredviđene situacije. Galaksije su bile suviše blizu
jedna drugoj. Još uvek su sadržavale anomalijske grupe. Tako su razmenjivali materiju.
Velika grupa zvezda mogla je da se obrazuje unutar jedne galaksije ali da poseduje veću
brzinu od one koja je bila potrebna za izbavljanje, mogla je da pređe u drugu (sa zvezdama
koje su u međuvremenu srasle) i da bude u drugoj zarobljena. Na taj način mnoštvo stelarnih
tipova koje pripadaju pojedinačnoj galaksiji nije bilo ograničeno na one koje su evoluirale do

71
njenog vlastitog stepena.
Usredsređujući se na svoje odredište, Leonora Christine je nastavila da posmatra
dobro razvijene grupe čijim brzinama je mogla uspešno da parira. Dok je ulazila u svoje
područje, tražila je zvezdu pravih karakteristika. Niko se nije iznenadio što je najbliža iz te
vrste imala planete. Spuštala se prema njoj.
Procedura se razlikovala od prvobitnog plana koji je trebalo da se sprovede velikom
brzinom, uz posmatranje prilikom prolaženja kroz sistem. Za to je bio odgovoran Rejmont.
Ovog puta će, rekao je, šansa biti iskorišćena. Merenja koja su tokom svetlosnih godina
obavljana sa instrumentima i tehnikom razvijenom na brodu davala su razloga da bi kružilac
oko žutog sunca mogao da ponudi sklonište za čoveka.
Ako ne – godina bi bila izgubljena. Ali, ako je to zaista bila planeta kakva je živela u
njihovoj uspomeni, onda neće biti nikakvih manevara i gubljenja još jedne godine. Zapravo,
dobile bi se dve godine.
S obzirom na dvadeset i pet plodnih parova, te dve godine značile su pedeset
potomaka za buduću rasu.
Leonora Christine je našla svoj svet, po prvi put.

23
Na brežuljku sa koga je pucao široki vidik na prekrasnu dolinu, stajao je čovek sa
svojom ženom.
Nije to bila Nova Zemlja. To bi već bilo preterano očekivati. Fleka pod njima,
tamnozlatna, vrvela je od minijaturnog vodenog života i tekla kroz livade čije se raznoliko
rastinje kupalo u plavetnilu. Drveća su izgledala kao stvorenja obložena perjem, sa senkama
iste boje, a vetar je usklađivao zvonjavu nekih vrsta cvetova. Na suprotnoj strani dizali su se
strmi grebeni, crni i crveni, nazubljeni liticama na kojima su se presijavali oštri rogovi
glečera.
Vazduh je ipak bio topao; ljudska rasa bi ovde mogla da uspe. Visoko iznad reke i
litica plutali su srebrnasti oblaci.
Ingrid Lindgren reče: »Ne smeš da je ostaviš, Karl. Ona zaslužuje sve najbolje s naše
strane.«
»O čemu ti govoriš?«, upita Rejmont. »Mi ne možemo da ostavimo jedno drugo. Niko
od nas to ne može. Ai-Ling razume da si ti jedinstvena za mene. Ali, to je i ona, na svoj način.
Takvi smo svi, svako prema svakom. Zar ne? I to nakon svega što smo zajedno prošli.«
»Da. Samo... nisam ni sanjala da ću te reči čuti od tebe, dragi Karle.«
On prasnu u smeh. »A šta si očekivala?«
»Oh, ne znam. Nešto grubo i beskompromisno.«
»Prošlo je to vreme«, reče on. »Moramo tamo kud smo pošli. Sada počinjemo
iznova.«
»Dakle, jedno s drugim?«
»Da. Naravno. Blagi Bože, nismo li ovo zajednički raspravili? Od prošlosti treba da
uzmemo ono što je dobro a loše da zaboravimo. Na primer... zapravo, to o ljubomori naprosto
nije nimalo važno. Neće biti novih doseljenika. Moramo proširiti naše gene naokolo što više
možemo. Nas pedeset započinje sa ponovnim stvaranjem inteligentnih vrsta! Dakle, tvoja
briga o nečijoj povređenosti ili zapuštenosti – nije opravdana. U poslu koji je pred nama
ličnosti nemaju nikakav značaj.«
On je povuče k sebi i prigušeno se nasmeja. »Ne možemo reći vasioni da je Ingrid
Lindgren najljupkiji objekat u njoj«, reče on i povuče je pod staro, visoko stablo. »Dođi.
Rekao sam ti gde ćemo za praznik.«
Iznad njihovih glava, bučno mašući krilima, preleti jedno stvorenje zvano zmaj.
Lindgren se, pomalo oklevajući, pridruži Rejmontu. »Ne znam da li bi trebalo , Karl«
reče.
»A zašto ne?«
»Mnogo je posla.«

72
 »Izgradnja, sađenje, sve će proći dobro. Naučnici nisu izvestili ni o kakvoj opasnosti,
stvarnoj ili potencijalnoj, sa kojom bismo se mogli suočiti. Možemo priuštiti malo
džabalebarenja.«
»U redu, suočimo se onda s činjenicama. »Kraljevi ne praznuju.«
»O čemu to brbljaš?« Rejmont se nasloni na ružnu, kvrgavu koru i promrsi joj kosu
koja se presijavala na ranom suncu. Kad se bude smrklo, obasjavaće je tri meseca i više
zvezda nego što je ijedan čovek ikada video.
»Gledajući u tebe, čoveka koji ih je spasao, čoveka koji se usudio da preživi, gledaju u
tebe zbog...«, reče ona a on je prekide na najlepši način.
»Karl!«, usprotivi se ona.
»Smeta ti?«
»Ne, naravno da ne... Naprotiv. Ali... mislila sam, tvoj posao...«
»Moj posao...«, reče on, »pripada poslu cele zajednice. Ni manje ni više. Drugim
rečima... da iskoristim izraz koji je nekada važio u Americi: Ako sam nominovan, neću se
takmičiti; ako sam izabran, neću služiti.«
Ona ga pogleda sa nekom vrstom užasa. »Karl! Ne misliš valjda ozbiljno?«
»Siguran sam da mislim!«, uzvrati on. Za trenutak se ponovo uozbilji. »Kad prođe
kriza, ljudi mogu da se pobrinu za sebe... šta bolje da učini kralj nego da skine krunu?!«
A onda se nasmeja, primoravajući i nju da se smeje; bili su samo ljudi.

73