Isak Asimov - Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

Isak Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENA file:///E:/Ostalo/Biblioteka/Solaris%20SF%20knjige/Isak%20Asimov/I...
Isak Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENA

Preveo Aleksandar B. Nedeljković
PROLOG: SREBREN OBLAK

Tokom noći počelo je pomalo da sneži. Sneg je, sitan kao prah i razređen kao sumaglica,
dolazio sa zapadnim vetrom; iz daleka, svakako. Još je u sebi nosio miris mora, koji se sada
počeo dizati iz tundre, široke i sumorne, jutarnjim suncem obasjane.
Srebren Oblak imao je prilike da vidi more, samo jednom, davno, dok je bio dete i dok je
Narod još lovio u zapadnim zemljama. More je ogromno, mračno i nemirno, a kad ga sunce
obasja na jedan određeni način, ono zablista kao čudna tečna vatra. Ući u more, to je smrt, ali
gledati ga, to je divno. On više nikad neće videti more, to mu je bilo jasno. Zemlje duž mora sad
drže Drugi, a Narod se povlači, iz godine u godinu sve je bliži onom mestu gde se sunce rađa.
Srebren Oblak je uviđao da, čak i ako bi Drugi nestali isto onako iznenadno kao što su došli, on
više nema nikakve nade da se vrati na obalsko područje. Suviše je mator i sakat, preblizu je
svome kraju. Pola ljudskog veka, možda i više, bilo bi potrebno da se pleme vrati istim putem, na
istok. Srebrenu Oblaku nije ostalo pola života. Dve godine, toliko će još poživeti, ili, uz malo
sreće, tri godine.
Ali nema u tome ničeg lošeg. Ipak je video more, a to niko drugi u plemenu ne može danas za
sebe reći. Nikada neće zaboraviti kako more miriše i kakvu ogromnu ustalasanu snagu ima. On
stoji na uzvisini iznad taborišta i zuri preko neočekivano zasnežene ravnice - jako širi nozdrve,
udiše duboko, da oseti mošusni miris mora koji se, nošen isparenjima sa topećeg snega, diže ka
njemu. Na tren se oseća kao da je opet mlad.
Samo na tren.
Jedan glas iza njega kaže: "Nisi ništa rekao o snegu noćas kad smo podizali tabor, Srebrene."
Glas Znalice. Zašto se popela za njim? On je došao ovde, gore, da bi bio sam u tišini zore.
Ponajmanje je želeo da ga Znalica gnjavi u ovom trenutku izdvojenosti.
Srebren Oblak se polako okrenuo da se suoči sa njom.
"Da li je sneg tako neuobičajen da ja moram davati upozorenje kad god nailazi?"
"Ovo je peta nedelja leta, Srebrene Oblače."
Slegnuo je ramenima. "Pa, može i leti da pada sneg, ženo."
"U petoj nedelji?"
"U svakoj nedelji", reče Srebren. "Pamtim leta u kojima nije ni prestajao, nego je padao iz
dana u dan. Mogla si da gledaš kako blistavo letnje sunce sija kroz njega, a ipak je nastavljao da
pada. I to u zapadnim zemljama, gde su leta toplija nego ovde."
"Davno je to bilo, pre mog rođenja. Leta postaju svuda bolja, tako svi govore, a izgleda i da
istinu zbore. Ali trebalo je da nam kažeš da ide sneg, Srebrene."
"A je li ovo nešto mnogo snega? Samo je malo poprašilo, Znalice."
"Mogli smo da isturimo asure za spavanje."
"Za ovo malo snešnog praška? Za ovu sitnicu od snega?"
"Da. Ko voli da se probudi sa snegom na licu? Trebalo je da nam kažeš."
"Nije izgledalo važno", reče Srebren Oblak razdražljivo.
"Ipak, trebalo je da nam kažeš. Osim ako nisi znao, naravno."
Znalica mu je uputila dug, neprijateljski pogled, pun zlobe. Ta žena postaje mnogo gadna, sad
kad starost sve dublje zagriza u nju, pomisli Srebren Oblak. Pamtio je on i dane kad je ona bila
divna vitka devojka Vodopadna, sa slapovima guste, crne kose i sa grudima poput letnjih dinja.
Tada ju je svako u plemenu želeo: i on - ne bi to poricao. Ali, evo, prošla je svoju tridesetu zimu,
njena kosa se pretvorila u bele uzice, grudi su joj prazne, muškarci je više ne gledaju sa željom, a
ime je promenila i sad je 'ona koja zna', drži se nadmeno, kao da je nešto mnogo mudra, kao da je
Boginja ušla u njenu dušu.
1 of 163 17.12.2007 20:15

Besno je piljio u nju.

"Znao sam da dolazi sneg. Ali sam takođe znao da neće biti vredan pomena. Osetio sam ovaj
sneg u butini, gde mi je ona stara rana, gde uvek osetim dolaženje snega."
"Pitam se da li si stvarno osetio."
"Znači, ja lažem? Je l' to?"
"Rekao bi nam to, da si znao da dolazi sneg. Voleo bi i ti da je asura za spavanje razapeta
iznad tebe, voleo bi isto koliko i svi drugi vole. I više, rekla bih ja."
"Pa onda me ubijte", reče Srebren Oblak. "Priznajem sve. Nisam uopšte osetio da dolazi sneg.
Zato i nisam upozorio ljude i zato ste se probudili sa snegom na licu. To je strašan greh. Sazovi
Društvo za ubijanje, pa neka me odvedu iza brda i neka me udare dvanaest puta batinom od
slonovače. Misliš da bih zažalio, Znalice? Video sam zima četrdeset i poneku više od četrdeset.
Star sam, veoma; i veoma umoran. Ako bi ti bila voljna da upravljaš plemenom neko vreme,
Znalice, ja bih rado odstupio i..."
"Molim te, Srebrene."
"Tačno je to, zar ne? Ti iz dana u dan sve više sijaš silnom mudrošću iznutra, a ja samo starim.
Preuzmi moje mesto. Evo. Evo." Skinuo je svoj poglavički ogrtač od medveđe kože i gurnuo ga
odsečnim pokretom ka njenom licu. "Hajde, uzmi! I perjanu kapu i čudotvorni štap od slonovače
i sve ostalo. Idemo dole da kažemo svima. Moje vreme je prošlo. Sad ti budi poglavica. Evo!
Pleme je tvoje!"
"Praviš gluposti. A i neiskren si. Ti ćeš predati perjanu kapu i štap od slonovače onog dana
kad te nađemo hladnog i ukočenog na zemlji ujutru, ni trenutak pre toga." Gurnula je ogrtač
nazad ka njemu. "Poštedi me tvojih velikih gestova. Nimalo ne čeznem da zauzmem tvoje mesto,
ni sad ni posle tvoje smrti, što i sam dobro znaš."
"Onda, što si se popela ovde da me gnjaviš zbog tog jadnog snežića?"
"Zato što je peta nedelja leta."
"Pa šta? Već smo raspravljali o tome. Sneg može naići u ma koje doba godine, što ti vrlo
dobro znaš."
"Gledala sam štapove sa zapisima. Ovako pozno u godini nije snežilo još otkako sam ja bila
devojka."
"Gledala si štapove sa zapisima?" upita Srebren Oblak, zbunjen. "Misliš, jutros?"
"A kad bih, inače? Probudila sam se, videla sneg i to me je uplašilo. Zato sam otišla kod
Prošlo-čuve i zamolila je da mi pokaže štapove. Sve smo brojale zajedno. Pre sedamnaest godina
snežilo je u petoj nedelji leta. Od tada, nije. Znaš šta se još desilo tog leta? Šestoro naših je
poginulo u lovu na nosoroge, a četvoro u stampedu mamuta. Deset smrti za samo jedno leto."
"Šta mi to govoriš, Znalice?"
"Ništa ti ne govorim. Pitam te da li misliš da je ovaj sneg nagoveštaj zla."
"Mislim da je ovaj sneg samo sneg. Ništa više."
"Nije se Boginja naljutila na nas?"
"Pitaj Boginju, ne mene. Boginja sa mnom ne razgovara mnogo, u poslednje vreme."
Znalica ogorčeno iskrivi usta. "Uozbilji se, Srebrene. Šta ako ovaj sneg znači da nas neka
opasnost vreba u zasedi?"
"Pogledaj", reče on, veličanstveno odmahujući ispruženom rukom prema dolini i ravnicama.
"Vidiš li opasnost tamo? Ja vidim nešto malo snega, da. Vrlo malo. Takođe vidim Narod, koji se
probudio, vidim da se osmehuju, gledaju svoja posla, počinju još jedan dobar dan. Eto šta ja
vidim, Znalice. Ako ti vidiš Boginjin gnev, pokaži mi gde je."
Njemu se uistinu činilo da dole, svuda, vlada divan mir. U glavnom taborištu žene i devojčice
ložile su jutarnju vatru. Dečaci suviše mladi da bi lovili švrljali su unaokolo, prevrćući laki snežni
pokrivač i sakupljajući grančice i suvo busenje koje će poslužiti kao gorivo. Na levoj strani, na
prostoru Majki, video je bebe koje su dobijale jutarnji obrok - eno je, Mlekoizvorna, ta neiscrpna
žena, sa po jednom bebom na svakoj dojki; eno gde mala deca igraju igru kruga, a vodi ih
Duboka Voda, koja je baš sad zastala da uteši jednog dečkića, i to onog koji se zove Grom-obraz,
2 of 163 17.12.2007 20:15

jer je pao i odrao koleno. Iza prostora Majki, Boginjine Žene izgradile su piramidu od
nagomilanog kamenja, da posluži kao svetilište Njoj, i sad su oko te piramide radile: jedna od
sveštenica prinela je i rasporedila ubrane bobice, druga je na krvni kamen sipala krv juče
ubijenog vuka, treća je palila današnju dnevnu vatru. Na sasvim drugoj strani Jahač Mamuta
namestio je svoju radionicu i već je pravio kremene oštrice; još je bio u tom poslu savršen, iako
mu je kostobolja sve više kočila ruke. Iza njega su sedele Igračica Meseca i jedna od njenih kćeri,
već predate svom uobičajenom poslu: žvakale su kožu ulovljenih životinja kako bi je omekšala
toliko da se od nje mogu praviti ogrtači. Srebren Oblak je video, daleko na obzorju, i muškarce iz
Društva za lov, koji su nastupali preko tundre, šireći se lepezasto u levu i desnu stranu, držeći u
rukama spremna koplja i motke za bacanje. U snegu se još pomalo videla neujednačena, dugačka
linija koju su napravili nogama dok su išli, maločas, u koloni: tamno ocrtani otisci peta i jako
raširenih prstiju. Tragovi su vodili iz tabora, a sad su nestajali zato što je i sneg brzo nestajao.
Da, sve je izgledalo mirno. Sve normalno i redovno, jedno novo jutro u životu Naroda koji je
star kao vreme i koji će postojati dok budu postojali dani. Zar treba neki mali sneg u sredini leta
da izazove brigu? Život je težak; sneg je obična stvar i uvek će to biti, tokom cele godine;
Boginja nikad nikom nije obećala da će leta biti bez snega, mada je u tom pogledu bila dobra
prema ljudima, poslednjih godina.
Ali baš je čudno da on sinoć nije osetio dolazak snega. Možda i jeste osetio, ali nije obratio
dovoljno pažnje? Toliko je bolova i probadanja u poslednje vreme: sve je teže i teže protumačiti
svaki pojedini bol.
Svejedno, činilo se da stvari ipak stoje dobro.
"Silazim sada", reče on Znalici. "Popeo sam se ovamo samo radi malo mira i tišine. Ali vidim
da mi to neće biti omogućeno."
"Da ti pomognem", reče ona.
Srebren Oblak besno odgurnu njenu pruženu ruku.
"Ličim li ja tebi na bogalja, ženo? Ruke k sebi!"
Ravnodušno je zatresla ramenima. "Kako god ti kažeš, Srebrene."
Ali staza koja je vodila sa te uzvisine bila je džombasta i nezgodna, a laki posip topećeg snega
prikrio je pojedine male, nepouzdane komade kamena i učinio da pod Srebrenovim nogama budu
glatki i klizavi. Ni deset koraka nije prešao, a već je poželeo da se odrekne ponosa i prihvati
ponudu Znalice. Ali to nije dolazilo u obzir, naravno. Niko ne obraća pažnju na to ako poglavica
malo hramlje, ali ukoliko se dozna da on bez tuđe pomoći ne može da siđe niz ovako blagu
nizbrdicu, neki će pomisliti da je možda vreme da mu pomognu da pređe u konačni odmor.
Prema starcima svako oseća poštovanje, da, ali starce nije moguće tetosati preko izvesne mere.
Pomogao je i Srebren, u svome veku, nekolicini starih ljudi da odu u večni odmor i to je bilo
itekako tužno: napraviš za njih gnezdo u snegu i stojiš pored njih sve dok ih ledena hladnoća ne
odnese u poslednji san. On neće takvu pomoć: nek njegov čas dođe kad dođe, ni jedan sat ranije.
A doći će, u svakom slučaju, brzo.
Srebren je u podnožje stigao malo zadihan, vruć i lepljiv od znoja ispod ogrtača od debelog,
sivog krzna. Ipak je spuštanje prošlo prilično dobro. Još je on u snazi, još može.
Mirisi kuvanja dopreše do Srebrenovih nozdrva. Smeh dečurlije i prodorni vriskovi beba
plovili su vazduhom. Sunce se brzo uzdizalo. Osećaj blagostanja prožimao je Srebrenov duh.
Kroz tri dana biće vreme za Svetkovinu leta, a tad će on morati da pleše u krugu i da prinese
jednog junca na žrtvu i da namaže njegovom krvlju izabranu devicu godine. Štaviše, moraće nju
da odvede u stranu i da je grli, kako bi jesenji lov sigurno uspeo. Dok se vreme za ovogodišnju
Svetkovinu leta bližilo, Srebren Oblak je osećao izvesnu malu nelagodnost, jer je pomišljao da
ovako mator neće moći da pleše sasvim kako treba, a i da bi mogao, štaviše, da se spetlja i pri
žrtvovanju junca - svojevremeno je bio očevidac kad se to desilo jednom ostarelom poglavici. A
što se tiče grljenja device, i u tom pogledu se malčice brinuo da li će uspeti. Ali u toplini jutra svi
ti strahovi su nestali. Ova Znalica postaje drhtava, matora glupača. Taj sneg ne znači ništa. Ništa!
Dan je lep i blistav. Pred Narodom je jedno veličanstveno leto, koje će sad postajati sve toplije.
3 of 163 17.12.2007 20:15

Šteta što Svetkovina leta nije danas, pomisli Srebren. Sad, kad je njegov duh poletan; sad kad
njegovo telo oseća, bar na tren, malenu plimu obnovljene snage. Plesati - junac - zagrliti devicu...
"Srebren Oblače! Srebren Oblače!"
Promukli glasovi, bez daha, glasovi premorenih ljudi koji se bore za vazduh; glasovi sa
otvorenih polja, iza onog mesta na kome Boginjine žene rade oko oltara.
Šta je ovo? Lovci se vraćaju tako rano? I tako žurno?
Zaklonio je rukom oči i pogledao ka suncu. Da, eno su Volkodrev i Prolom Gorski, trče ka
taboru koliko ih noge nose i dozivaju njega. Volkodrev još i mlatara kopljem besomučno oko
sebe, maltene kao da je poludeo; a Prolom kao da uopšte nema oružje.
Došli su u tabor, teturajući se, i srušili se na zemlju Srebren Oblaku tako reći pred noge,
ječeći, šišteći, boreći se za dah. Oni su bili među najjačim i najbržim muškarcima, ali su sigurno
trčali punom snagom čak sa lovišta, pa su se premorili.
Srebren Oblak oseti kako ga obuhvata velika nelagodnost i kako pred njom iščezava onaj
kratki, prekratki trenutak radosti i mira.
"Šta je?" upita on odlučno, ne dajući im vremena da dođu do daha. "Zašto se vraćate tako
rano?"
Prolom pokaza prstom iza sebe. Ruka mu je drhtala kao u starca. Zubi su mu cvokotali.
"Drugi!" izgrca on.
"Šta? Gde?"
Prolom Gorski odmahnu glavom. Nije mu ostalo snage za govor.
Volkodrev reče, uz silan napor: "Nismo... videli... njih. Samo tragove."
"U snegu."
"U snegu, da." Volkodrev je bio na kolenima, glave oborene. Od pleća do struka potresali su
ga veliki trzaji, maltene grčevi. Još koji trenutak i sposobnost govora mu se vratila. "Njihovi
otisci stopala. Dugačka stopala, uska. Ovakva." U vazduhu je prstima ocrtao oblik stopala.
"Drugi. Sumnje nema."
"Koliko ih je?"
Volkodrev zatrese glavom i zažmuri.
"Mnogo", reče Prolom, koji je najednom opet došao do glasa. Digao je obe šake i raširio sve
prste na njima, jednom, dvaput, triput. "Više od nas. Dva, tri, četiri puta više. Stupaju sa juga ka
severu."
"I malo ka zapadu", reče Volkodrev sumorno.
"Misliš, ka nama?"
"Može biti. Nije... sigurno."
"Ja mislim, prema nama", reče Prolom. "Ili mi prema njima. Moglo bi se desiti da se sretnemo
s njima oči u oči, ako ne pripazimo."
"Drugi, ovde, na otvorenom?" reče Srebren Oblak, kao da govori sam sa sobom. "Ali oni ne
vole otvorene ravnice. Nije ovo teren njima drag. Nema tu ničeg za njih. Trebalo bi da se drže
bliže moru. Jeste li sigurni za ta stopala, Volkodreve? Prolome?"
Klimnuli su glavama.
"Njihova putanja će preseći našu, ali ja ne verujem da će oni krenuti baš ka nama", reče
Volkodrev.
"Ja mislim da hoće", reče Prolom.
"Ja mislim da ne znaju da smo ovde."
"Ja mislim da znaju", reče Prolom.
Srebren primače šake licu i povuče se za bradu, jako, tako jako da ga je zabolelo. Zapiljio se
na istok, kao da će, ako samo bude gledao dovoljno napeto, videti tu grupu Drugih kako stupaju
preko one putanje kojom njegov narod namerava da prođe. Ali nije video ništa osim sve jačeg
bleštanja jutra.
Onda se okrete i ukrsti pogled sa Znalicom.
Očekivao je da će ga ona gledati trijumfalno, samozadovoljno, kao neko za koga se dokazalo
4 of 163 17.12.2007 20:15

da je u pravu. Ovaj neočekivani sneg usred leta ipak je bio rđav znak, zar ne? A on ne samo što
uopšte nije predvideo njegov dolazak, nego je potpuno prevideo i zlokobni smisao njegov. Rekla
sam ja tebi, trebalo bi da sad govori Znalica. U velikoj smo nevolji, a ti više nisi podoban da
vodiš.
Ali, na njegovo zaprepašćenje, nije bilo ni traga od takve osvetoljubivosti na licu One Koja
Zna. Lice joj je bilo smračeno od tuge, a tihe suze kotrljale su joj se niz obraze.
Pružila je ruke ka njemu, načinom gotovo nežnim.
"Srebrene..." reče ona blago. "O, Srebrene."
Ne plače ona samo za sebe, pomisli Srebren Oblak. Niti samo zbog toga što je pleme u
opasnosti.
Plače za mnom, uvide on zapanjeno.
NALAŽENJE
1.
Edit Felouz zagladila je svoj radni mantil; uvek je to činila pre nego što bi otvorila ta
komplikovano zaključana vrata i zakoračila preko nevidljive linije razdvajanja između jeste i
nije. Sa sobom je i ovog puta ponela svesku i olovku, iako beleške više nije pravila osim kad je,
zbog nekog izveštaja, to bilo krajnje neophodno.
Ovog puta donela je i kofer. ("Neke igre za dečka", maločas je, sa osmehom, rekla stražaru - a
on, koji već odavno nije ni pomišljao da nju nešto ispituje, samo joj je mahnuo veselo,
pokazujući joj da prođe kroz obezbeđenje.)
A mali, ružni dečko osetio je, kao i svaki put, da je ona ušla u njegov privatni svet, pa je
dotrčao, uzvikujući "Gospođice Felouz - gospođice Felouz...", na svoj način, mekano i
nerazgovetno.
"Timi", reče ona i provuče prste, nežno, kroz tršavu, smeđu kosu na njegovoj čudno
oblikovanoj, maloj glavi. "Šta nije u redu?"
On reče: "Gde je Džeri? Hoće li se vratiti da se igra sa mnom danas?"
"Ne, neće danas."
"Žao mi je zbog onog što se desilo."
"Znam, Timi."
"A Džeri...?"
"Pusti sad Džerija, Timi. Jesi li zato plakao? Zato što ti nedostaje Džeri?"
Pogledao je na drugu stranu. "Ne samo zbog toga, gospođice Felouz. Opet sam sanjao."
"Isti san?" Usne gospođice Feluoz se stisnuše. Naravno, to sa Džerijem dovelo je do vraćanja
tog sna.
Klimnuo je glavom. "Da, isti san."
"Da li je bilo mnogo nezgodno, ovog puta?"
"Nezgodno, da. Bio sam - napolju. Tamo su bila deca, mnogo dece. I Džeri. Svi su me gledali.
Neki su se smejali, neki su pokazivali prstom ka meni i kreveljili se, ali neki su bili fini prema
meni. Govorili su: 'Hajde, hajde, Timi, možeš ti, samo idi jedan po jedan korak. Nemoj stati i
stići ćeš do slobode.' Tako je i bilo. Pošao sam odavde i izišao pravo napolje. I rekao sam: 'Sad
dođite da se igrate sa mnom', ali su onda svi oni počeli da se talasaju i postali su mi nevidljivi, a
ja sam stao da se klizam unatrag, opet ovamo. Nisam se mogao zadržati. Klizao sam se, a kad
sam se našao sasvim unutra, oko mene se stvorio crni zid, nisam mogao ni da maknem, bio
sam..."
"Uh, to je tako strašno. Žao mi je, Timi. Znaš da mi je žao."
Pokušavajući da se osmehne, pokazao je svoje prevelike zube i široko razvukao usne; zbog
toga se činilo da su mu usta isturena napred, iz lica, čak i više nego što su stvarno bila.
"Kad ću biti dovoljno veliki da iziđem odavde, gospođice Felouz? Da stvarno idem napolje?
Ne samo u snovima?"
5 of 163 17.12.2007 20:15

"Uskoro", reče ona. Osećala je da joj se srce kida. "Uskoro."

Pustila je dečka da je uhvati za ruku. Volela je taj topli dodir debele, suve kože njegovog
dlana na svojoj ruci. Povukao ju je ka unutrašnjosti, kroz sve tri sobe koje su sačinjavale
stasis-sekciju Jedan - udobne sobe, svakako, ali sobe u kojima je od prvog dana ostao, zauvek
uhapšen, ovaj ružni, mali dečko star sedam (Da li baš sedam? Kako biti siguran?) godina.
Odveo ju je do svog jedinog prozora, sa koga se pružao pogled na svet onog jeste, onog
napolju; ali samo na jedan delić tog sveta, pokriven kržljavom šumom, a sada i skriven noćnom
tamom. U stvari, kroz prozor se sada videla samo ograda sa zlovoljnom svetlećom tablom koja je
upozoravala sve i svakoga da se ne sme ulaziti ovamo, a ko pokuša, da mu prete takve-i-takve
opake kazne.
Timi je pritisnuo nos na prozor.
"Pričajte mi opet šta ima napolju, gospođice Felouz."
"Bolja mesta. Lepša mesta", reče ona tužno.
Kao i toliko puta u protekle tri godine, proučavala ga je potajno, pogledom iskosa; posmatrala
je profil njegovog jadnog, malog, uhapšeničkog lica, ocrtan naspram prozora. Čelo ravno, ali sa
jakim nagibom unazad; na njega pada gusta, gruba kosa, u čupercima koje gospođica Felouz
nikada nije uspela da ispravi. Potiljak čudno izbočen, tako da glava ostavlja utisak da je preteška
i da je klonula, da se pognula napred, prisiljavajući celo telo da se poguri. Iznad očiju, već sad,
silovito izbočeni koštani svodovi počinju da se ocrtavaju, počinju da rastu. Usta krupna, izturena
napred, ispred širokog, pljosnatog nosa; a vrh vilice praktično ne postoji, nego se vilica povlači,
odmah od donje usne, glatko nadole i unazad. Malen rastom za svoje godine, praktično kepec,
iako moćno građen; noge zdepaste, kratke i krive. Obraz širok, ispod njega moćne kosti; a na
obrazu, mladež, od one vrste koja se zove 'bivolja koža', mladež ljutito crven, izdužen u cik-cak
liniju, sasvim nalik na sev munje.
Veoma ružan, mali dečak, ali dečak koga Edit Felouz voli više nego ikog drugog na svetu.
Stajala je tako da joj je lice ostajalo izvan Timijevog vidnog polja; zato je dozvolila usnama
luksuz da zadrhte.
Ovi su rešili da ga ubiju. Stvar se zapravo svodi na to. Timi je samo dete, i to dete u izuzetnoj
meri bespomoćno, a oni se spremaju da ga pošalju u smrt.
Neće moći. Ona će sve učiniti da to spreči. Sve. Ometanje njihovog plana biće težak prekršaj
radne discipline, to je znala, a ona nikad u životu nije učinila ništa protivno dužnosti, bar po
svom shvatanju dužnosti, ali to sad nije važno. Ona ima obavezu prema njima, naravno, to se ne
može osporavati, ali ima obavezu i prema Timiju, a i prema sebi samoj. Nema nedoumice, u
njenoj duši, koja je od tih obaveza najviša, koja na drugom, a koja na trećem mestu.
Otvorila je kofer.
Izvadila iz njega zimski kaput, vunenu kapu sa preklopnim štitnicima za uši, i ostale stvari.
Timi se okrenuo. Zurio je u nju. Oči su mu bile tako krupne, ogromne, tako blistave i svečane.
"Te stvari, šta su one, gospođice Felouz?"
"Odeća", reče ona. "Odeća za izlazak napolje." Pozvala ga je prstom. "Dođi, Timi."
2.
Bila je, zapravo, tek treća od onih kandidatkinja sa kojima je Hoskins razgovarao; treća po
tome što su oni u Kadrovskom odeljenju smatrali da su prve dve bolje. Međutim, Džerald
Hoskins bio je od one vrste šefova koji vole da sve provere lično i svojeručno i koji, kad svojim
službenicima povere neki izbor, ne prihvataju automatski razložnost mišljenja tih službenika,
nego hoće i sami da se uvere da li je moglo bolje. Neki u kompaniji smatrali su da je to najlošija
strana Hoskinsovog šefovanja. On se ponekad i slagao sa njima po tom pitanju. Svejedno,
insistirao je da lično obavi razgovor sa sve tri kandidatkinje za ovo zaposlenje.
Prva je stigla sa preporukom 'tri zvezdice' od Sema Eikmena, koji je u firmi 'Stasis tehnologije'
bio šef kadrovskog odeljenja. Već zbog te činjenice Hoskins je bio malčice podozriv, jer je
Eikmen imao jaku sklonost ka oštrim, vrhunskotehnološkim ličnostima. To može biti dobro ako
6 of 163 17.12.2007 20:15

tražiš eksperte za održanje implozionih polja, ili one koji mogu da zavire u jato neposlušnih
pozitrona i svakom pojedinom da se obrate po imenu i prezimenu. Ali Hoskins nije bio ubeđen da
će neka od tih Semovih visokotehnoloških osoba biti prava stvar za ovo radno mesto.
Ta prava zvala se Marijana Levien i bila je prava tigrica. Negde u poznim tridesetim
godinama, vitka, glatka, sjajnih površina, u dobroj formi. Ne stvarno lepa - 'lepotica' ne bi bio
najprecizniji naziv za nju - ali, upečatljivog izgleda, svakako upečatljivog.
Imala je veličanstvene jagodične kosti i kosu crnu kao gar, povučenu sa čela pravo unazad i
zategnutu; oći su joj bile hladne i svetlucave i nisu propuštale baš ništa. Nosila je elegantno
poslovno odelo sa sakoom, duboke, bogate, smeđe boje, sa zlatnim porubom; mogla je to kupiti u
Parizu ili u San Francisku prekjuče. Uz to, na grlu je imala nenametljivo pridodat svežnjić zlatnih
žica sa po jednim biserom na vrhu svake; Hoskinsu se činilo da ipak nije uobičajeno da žene
pođu sa nakitom te vrste na razgovor o zaposlenju, naročito ne o ovakvom zaposlenju. Više je
ličila na agresivnu, mladoliku šeficu koja pretenduje na to da kad-tad zauzme neku od
direktorskih fotelja u kompaniji, nego na ono što bi, po Hoskinsovom uverenju, negovateljica
male dece trebalo da bude.
Ipak, bila je negovateljica, u osnovi, mada je ta reč zvučala veoma skromno kad se odnosila na
osobu sa toliko profesionalnih veza i uspeha. Rezime njenog dotadašnjeg kretanja u službi
predstavljao je 'nokaut'. Doktorat iz heurističke pedagogije - i još jedan doktorat, iz
rehabilitacione tehnologije. Asistentkinja direktora Specijalne službe u Opštoj dečjoj bolnici u
Hjustonu. Konsultantkinja pri Kacinovoj komisiji koju je federalna vlada naimenovala u cilju
rešavanja nekih pitanja popravnog obrazovanja. Šest godina iskustva u priključivanju veštačke
inteligencije autističkoj deci. Bibliografija u softveru - kilometar dugačka.
Tačno ono što je kompaniji 'Stasis tehnologije' potrebno za ovo radno mesto?
Da, bar po mišljenju Sema Eikmena.
Hoskins reče: "Vi shvatate, zar ne, da ćemo od vas tražiti da odustanete od svih vaših
projekata izvan naših prostorija, od svega onog što imate u Vašingtonu, Hjustonu, od svakog
konsultativnog rada koji bi značio putovanje. U suštini, bićete prikovani za ovo mesto, i to sa
punim radnim vremenom, nekoliko godina, i imaćete samo jedan jedini, sasvim određeni posao."
Nije ni trepnula. "Razumem to."
"Vidim da ste se samo u poslednjih osamnaest meseci pojavili na konferencijama u Sao Paolu,
Vinipegu, Melburnu, San Diegu i Baltimoru i da su vaša pismena saopštenja čitana od strane
drugih osoba, na pet naučnih sastanaka kojima niste mogli prisustvovati lično."
"Tako je."
"Pa ipak, sasvim ste sigurni da ćete moći da učinite preskok sa tako aktivne karijere, čiju skicu
vidim u vašem rezimeu, na jedno u suštini izolovano bivstvovanje, koje ćete ovde morati da
vodite?"
Svetlucanje hladne rešenosti u njenim očima. "Ne samo što mislim da ću biti sasvim sposobna
da učinim taj prelaz, nego sam i potpuno spremna, pa i željna da ga učinim."
Nešto je u tom iskazu zazvučalo Hoskinsu malčice, samo malčice pogrešno.
On reče: "Da li biste mogli reći nešto podrobnije o tome? Možda ne uviđate u potpunosti
koliko je naš pristup ovde u 'Stasis tehnologijama'... hm... kaluđerski, ponekad; i koliko bi veliki
zahtevi lako mogli da iskrsnu baš na području za koje biste vi bili odgovorni."
"Mislim da to uviđam, doktore Hoskinse."
"A ipak ste spremni i željni?"
"Možda sam malo manje nego dosad željna jurnjave od Vinipega do Melburna i Sao Paola."
"Malčice smo 'preforsirani', možda, doktore Levien, da li je to ono što pokušavate da mi
kažete?"
Na njenim usnama pojavi se senka osmeha, prvi znak ljudske topline koji je ispoljila od kad je
ušla u Hoskinsovu kancelariju. Samo senka osmeha, koja je nestala skoro istog časa kad se i
pojavila.
"Pa, mogli biste to tako nazvati, dr Hoskinse."
7 of 163 17.12.2007 20:15

"Da, ja bih mogao, međutim da li vi to tako nazivate?"

Kao da se malo trgla zbog ovog njegovog neočekivanog protivnapada. Ali odmah je duboko
udahnula i maltene bez ikakvog znaka napora ponovo uspostavila svoj stav gotovo nenarušivog
mira.
"Možda je 'preforsiranje' previše ekstreman termin za moju sadašnju atitudinalnu orijentaciju.
Dozvolite mi da samo kažem da sam zainteresovana za repozicioniranje mojih utrošaka energije -
dosad, kao što ste videli, veoma difuzno manifestovanih - sa ciljem koncentracije oko samo
jednog autputa."
"Ovaj... da. Nesumnjivo."
Hoskins ju je osmotrio sa mešavinom strahopoštovanja i užasa. Njen glas bio je savršeno
podešeni kontraalt; obrve besprekorno simetrične; sedela je izvrsno uspravljena, sa najboljim
telesnim držanjem koje se moglo zamisliti. U svakom pogledu izuzetna. Samo, ne baš - stvarna.
On reče posle male pauze: "A šta vas je, konkretno, navelo na to da se prijavite za ovo radno
mesto, ako izuzmemo činjenicu da ćete tu moći da usredsredite svu svoju energiju na samo jedan
predmet?"
"Opčinjava me priroda tog eksperimenta."
"Aha. Da čujemo."
"Kao što svaki prvoklasni pisac dečje literature zna, svet deteta veoma je različit od sveta
odraslih, zapravo to je jedan tuđinski svet u kome su vrednosti, polazne pretpostavke i osnovne
crte stvarnosti sasvim drugačije. Onda odrastamo, a pri tome većina nas postiže tako potpunu
tranziciju iz tog dečjeg u ovaj naš svet da zaboravljamo prirodu onog koji ostaje iza nas. Tokom
čitavog mog rada sa decom pokušavala sam da uđem u njihov um i da sagledam, koliko god mi to
dozvoljavaju ograničenja koje kao odrasla osoba imam, tu tuđinsku, drugosvetsku prirodu dečje
svesti."
Hoskins reče, nastojeći da mu se iznenađenje ne oseti u glasu: "Mislite da su deca tuđinci, u
smislu - vanzemaljskih bića?"
"Metaforično rečeno, jesu. Ali, naravno, ne bukvalno."
"Naravno." Nastavljajući da preleće pogledom njen rezime, namrštio se. "Niste se udavali?"
"Ne, nisam", uzvrati ona hladno.
"Pretpostavljam da se, takođe, niste opredelili ni za roditeljstvo bez braka?"
"To je bila opcija koju sam veoma ozbiljno razmatrala pre nekoliko godina. Ali moj posao mi
je pružao osećanje surogatroditeljstva, koji se pokazalo sasvim dovoljno."
"Da. Pretpostavljam da je tako. Nego, rekoste maločas da svet deteta sagledavate kao iz
osnove tuđinski. U kakvom je odnosu ta izjava sa mojim pitanjem o razlozima koji su vas naveli
na to da se javite za ovaj posao?"
"Ako mogu prihvatiti kao doslovce istinit onaj vrlo neobični preliminarni opis vašeg
eksperimenta koji mi je dat, trebalo bi da se reč o tome da meni bude povereno staranje o detetu
koje će, u najbukvalnijem smislu reči, biti preneto iz jednog tuđinskog sveta. To nije svet
prostorno, nego vremenski dalek; svejedno, suština te egzistencijalne situacije je ekvivalentna.
Veoma bih volela da dobijem priliku da proučim temeljne razlike između tog deteta i nas; bilo bi
to paralaktičko izmeštanje koje bi obezbedilo dodatne uvide, potrebne za moj sopstveni rad."
Hoskins je zurio u nju.
Ne, pomisli on. Ova uopšte nije stvarna. Ovo je nekakav android, vešto napravljen.
Robodadilja, roboteljica. Međutim, u proizvodnji robota još nije postignut ovaj nivo kvaliteta -
Hoskins je to dobro znao. Prema tome, mora biti da je ova osoba ipak od krvi i mesa. Samo, ne
ponaša se kao takva, to je očigledno.
On reče: "To možda neće biti tako lako. Mogu se pojaviti teškoće u komuniciranju. Dete će,
po svoj prilici, imati umanjenu sposobnost govora, znate. Zapravo, poprilični su izgledi da taj
stvor neće uopšte moći da govori."
"Stvor?"
"Dete, on, ona. Ne znamo još da li će biti muško ili žensko. Uviđate da još tri nedelje,
8 of 163 17.12.2007 20:15

plus-minus dva-tri dana, to dete neće stići ovde, i da mi, do trenutka kad stigne, ne znamo u
osnovi ništa o njegovoj konkretnoj prirodi."
Ovo kao da ju je ostavilo ravnodušnom. "Svesna sam da postoje ti rizici. Ono može imati
drastične hendikepe, vokalne, fizičke, možda i intelektualne."
"Da, a može se i desiti da vi budete prinuđeni da s njim postupate kao sa veoma retardiranim
detetom iz naše sopstvene ere. Naprosto, ne znamo. Potpunu nepoznanicu strpaćemo vam u
šake."
"Pripravna sam da se suočim sa tim izazovom", reče ona. "Ili sa ma kojim drugim. Izazovi i
jesu ono što me interesuje, dr Hoskinse."
U to je poverovao. Ova žena uopšte nije reagovala na uslovnu i čak spekulativnu prirodu
ponuđenog opisa radnog zadatka. Kao da je spremna da se suoči sa svačim i nezainteresovana za
pitanja tipa 'zašto' i 'otkud'.
Nije bilo teško razabrati zbog čega je ova osoba ostavila tako snažan utisak na Sema Eikmena.
Hoskins je opet ćutao nekoliko trenutaka, taman koliko da ostavi kandidatkinji mogućnost za
samostalno istupanje. Marijana Levien iskoristila je taj otvoreni prostor odmah, bez ikakvog
oklevanja.
Posegla je u svoju akten-tašnu i izvukla ručni računar, ne veći od kakvog velikog, metalnog
komada novca. "Donela sam", reče ona, "jedan program na kome radim od kad se u
kompjuterskoj mreži saznalo da primate prijave za ovo radno mesto. To je varijanta jednog mog
ranijeg programa koji sam koristila kod dece sa oštećenjima mozga, u Peruu, pre sedam godina:
sadrži šest algoritama za definisanje i modifikovanje komunikacijskog toka. U osnovi, tu se
mimoilaze normalni verbalni kanali uma i..."
"Hvala vam", reče Hoskins glatko, zureći u taj maleni aparat na njenom dlanu kao da mu je
ponudila bombu. "Ali postoje svakojake zakonske smetnje zbog kojih ja ne mogu da pogledam
taj vaš materijal sve dok ne postanete, konkretno, zaposlenik firme 'Stasis tehnologije'. Naravno,
čim budete pod ugovorom, rado ću porazgovarati sa vama, i to podrobno, o vašim ranijim
istraživačkim radovima, ali do tada..."
"Jasno", reče ona. Njeni besprekorni obrazi pocrveneše. Načinila je taktičku grešku i to joj je
bilo jasno: pokazala je preveliku želju, čak nasrtljivost. Hoskins je stao da osmatra zamršeni put
kojim je odmah krenula da to popravi. "Sasvim sagledavam situaciju. Nije bilo mudro to što sam
pokušala da preskočim formalnosti te vrste. Ali nadam se da možete razumeti, doktore Hoskinse,
da sam ja, i pored ove moje vrlo pažljivo uglačane spoljašnjosti, u osnovi istraživač i da imam
sav onaj polet kojim student, neposredno posle diplomiranja, kreće da otkriva tajne Vaseljene;
zato mi se katkad događa da, i pored sveg mog znanja o onome što je izvodljivo i prikladno,
prekoračim uobičajene protokolarne granice, čisto iz grozničave želje da se bacim na suštinu..."
Hoskins se osmehnuo. Hoskins je klimnuo glavom. Hoskins je rekao: "Naravno, dr Levien.
Nije greh ako je čovek preterano poletan. A ovo je bio veoma koristan razgovor. Stupićemo u
vezu sa vama čim donesemo odluku."
Pogledala ga je čudno, kao da je iznenađena time što joj ne daju ovo zaposlenje istog trenutka.
Ali bila je ipak dovoljno pametna da samo kaže "Mnogo vam hvala" i "Doviđenja" i ništa više.
Na vratima njegove kancelarije zastala je, okrenula se, sevnula jednim visokovoltnim
završnim osmehom. Onda je otišla, ostavljajući za sobom vatreno jarku sliku urezanu u
mrežnjaču Hoskinsovog uma.
"Aaauhhh", ote se Hoskinsu.
On izvuče maramicu i obrisa čelo.
3.
Druga kandidatkinja razlikovala se od Marijane Levien praktično u svakom pogledu. Kao
prvo, bila je starija dvadeset godina; a kao drugo, nije imala u sebi baš ničeg elegantnog,
prohladnog, zastrašujućeg, rasplamsalo sjajnog, ili robotskog. Doroti Njukomb, tako se zvala,
bila je debeljušna žena majčinskog izgleda, maltene preobilnog; bez ijednog juvelirskog
9 of 163 17.12.2007 20:15

proizvoda na sebi, obučena jednostavno, čak i nehajno; držanja blagog, lica prijatno veselog.
Oko nje kao da je zračio zlatni oreol majčinske topline. Izgledala je kao idealna bakica iz
mašte svakog deteta. Tako jednostavna, tako opuštena, da je bilo teško poverovati da zaista ima
potrebnu školsku spremu iz pedijatrije, fiziologije i kliničke hemije. Ipak, podaci o toj spremi bili
su u njenom rezimeu, a uz njih i izveštaj o jednoj iznenađujućoj specijalizaciji: diplomirala je iz
antropološke medicine. Uz sva čudesa civilizacije dvadeset prvog veka, na svetu je i sad postojao
po gde koje primitivno područje, u raznim delovima sveta - u Africi, Južnoj Americi, Polineziji,
Jugoistočnoj Aziji. Nije ni čudo da je od Sema Eikmena dobila pečat 'može'. Žena koja bi mogla
poslužiti kao model za vajanje kipa neke boginje majčinske ljubavi i koja, uz to, ima iskustva u
radu sa decom iz zaostalih društava...
Činilo se da je idealan kandidat, u svakom pogledu. Posle opresivne, hiperuglačane perfekcije
one suviše izvrsne Marijane Levien, Hoskins se toliko opustio u prisustvu ove žene da je morao u
sebi suzbiti snažni poriv da joj istog trenutka ponudi to radno mesto, kao da je svaki razgovor
suvišno gubljenje vremena. Ne bi to bio prvi put da Hoskins dozvoli sebi raskoš popuštanja
sopstvenim spontanim osećanjima.
Ipak, savladao je taj poriv.
A onda je, na njegovo zaprepašćenja i žaljenje, Doroti Njukomb uspela da diskvalifikuje sama
sebe, iako je razgovor do tog trenutka potrajao ni punih pet minuta.
Sve je išlo divno, do te kobne tačke. Imala je puno ličnog upliva, puno topline. Volela je decu,
naravno: imala je i sama troje dece, a još pre toga, kao najstarije dete u velikoj porodici sa
bolesnom majkom, morala je od malena da se bavi negom dece, morala je, od kad zna za sebe, da
pomaže oko gajenja mnogobrojne mlađe braće i sestara. Imala je odličnu profesionalnu
biografiju. Od bolnica i klinika u kojima je ranije radila dobila je preporuke sa najvišim
pohvalama; dobro je podnela najčudnije i najteže uslove u udaljenim plemenskim područjima;
uživala je u radu sa hendikepiranom decom svih vrsta; sa najvećim uzbuđenjem iščekivala je
trenutak kad će moći da priđe jedinstvenim problemima koji u ovom projektu 'Stasis tehnologija'
moraju iskrsnuti.
Ali onda je razgovor skrenuo ka pitanju: zašto bi ona napustila svoj sadašnji položaj - važno i
po svemu sudeći visokoprihodno mesto na čelu Službe dadilja u centru za negu dece, u jednoj od
južnih država SAD - i utonula u tajnoviti, strogo čuvani štab 'Stasis tehnologija'. Rekla je: "Znam
da ću morati da se odreknem mnogo čega, prelazeći ovamo. Ali dosta ću i dobiti. Ne samo priliku
da radim posao one vrste koja mi je najomiljenija, u oblasti u kojoj još niko nikad nije radio.
Nego i priliku da se konačno oslobodim onog prokleto dosadnog Brusa Manhajma, da ga
konačno istresem iz svoje kose."
Led prostruja kroz Hoskinsa.
"Brus Mahhajm? Mislite na onog advokata koji se bavi 'decom u nevolji'?"
"Je l' postoji neki drugi Brus Manhajm?"
Duboko je udahnuo i zadržao dah. Manhajm! Taj galamdžija! Taj zadavač problema! Kako se,
zaboga i pobogu, Doroti Njukomb upetljala s njim? Sasvim neočekivana stvar, nimalo
dobrodošla.
Sledećeg trenutka on pažljivo reče: "Znači li to da postoji nekakav problem između vas i
Brusa Manhajma?"
Nasmejala se. "Problem? Pa valjda to možete tako nazvati. Tužio je moju bolnicu. Tužio je,
valjda bi trebalo da kažem, mene. Naime, ja sam jedna od osoba koje su poimenice optužene.
Stravično nam je to odvlačilo pažnju i snagu, poslednjih šest meseci."
Osećaj mučnine stade da kruži Hoskinsovim želucem. On poče da premešta hartije po radnom
stolu, trudeći se da povrati ravnotežu.
"Ništa o tome ne piše u vašem izveštaju iz Kadrovskog."
"Niko me nije pitao. Naravno da nisam pokušavala ništa da prikrijem, jer da jesam, ne bih ni
sad pomenula. Ali, jednostavno, ta tema se u razgovoru nije pojavila."
"Dobro, evo, ja vas sad pitam, gospođo Njukomb. Šta je tu posredi?"
10 of 163 17.12.2007 20:15

"Znate kakav je profesionalni agitator taj Manhajm? Znate da uzima najnategnutije moguće
slučajeve, samo da bi svakome pokazao koliko se on brine za dobrobit dece?"
Činilo se da nije mudro biti uvučen, sada, u izricanje ma kakvih stavova o ma čemu. Ne kad je
reč bila o Brusu Manhajmu. Hoskins, pomno se čuvajući, reče: "Znam da ima ljudi koji o njemu
imaju takvo mišljenje."
"Baš ste to diplomatski sročili, doktore Hoskinse. Mislite da je ubacio bubu za prisluškivanje
u ovu vašu kancelariju?"
"Ni slučajno. Ali nije sigurno da imam tako loše mišljenje, kao što ga vi očito imate, o Brusu
Manhajmu i njegovim idejama. Pravo rečeno, ja i nemam neko naročito mišljenje o njemu.
Nisam posvećivao mnogo pažnje pitanjima koja je on pokretao." To je bila gola laž, što Hoskinsu
nije nimalo prijalo. Kad su počinjali ovaj projekat, jedan od prvih planskih dokumenata sadržao
je rečenicu: 'Sve preduzeti da gamad kao što je Brus Manhajm ne skoči na naša leđa. Ali Hoskins
je ispitivao ovu ženu radi zaposlenja, a ne ona njega. Nije se smatrao obaveznim da joj kaže i
jednu jedinu reč izvan onog što je firmi bilo prikladno.'
Nagnuo se napred. "Ja, zapravo, znam samo to da je on veoma glasan pokretač krstaških
kampanja i da ima mnogo ideja, i to artikulisanih, o načinima kako bi trebalo podizati decu koja
su u rukama državnih institucija za siročad. E, sad, da li su njegove ideje ispravne ili ne, to ja
stvarno nisam kvalifikovan da kažem. Nego, o toj tužbi, gospođo Njukomb..."
"Pokupili smo neku dečicu sa ulica. Većinom je to treće uzastopno pokolenje narkomana, čak
i četvrto, to su deca sa urođenom zavisnošću. Posredi je najtužnija stvar koju možete zamisliti,
deca koja su rođena kao zavisnici od droge. Pretpostavljam da vam je poznata ona opšte
prihvaćena teorija da narkozavisnost, kao i većina fizioloških zavisnosti, često nastaje zbog
genetske predispozicije u tom pravcu?"
"Naravno."
"E, mi smo počeli genetsko proučavanje te dece, a i njihovih roditelja, i deda i baba, kad smo
ih mogli pronaći. Pokušavamo da lociramo i izdvojimo narkopozitivan gen, ako on postoji, u nadi
da bismo jednog dana mogli i da ga se otarasimo."
"Meni to zvuči kao dobra ideja", reče Hoskins.
"Izgleda i svima ostalima, osim Brusu Manhajmu. Navalio je na nas kao da smo preduzeli
nekakve genetske operacije nad tom decom; a mi samo malo šnjufamo kroz njihove hromozome
da vidimo čega tu ima. Čisto istraživanje, ne vršimo nikakvu genetsku modifikaciju. Međutim, on
je tresnuo ukupno šesnaest sudskih zabrana protiv nas, tako da nam je vezao ruke na svaki
zamislivi način. To je da čovek proplače. Pokušavali smo da objasnimo, ali on ne sluša. Naše
podneske sudu on uzme, pa ih protumači unakaženo, i upotrebi kao osnovu za sledeću tužbu. A
znate kakvi su sudovi kad neko pokrene optužbu da se deca negde koriste kao zamorčići za
eksperimente."
"Bojim se da znam", reče Hoskins žalostivo. "I tako, vaša bolnica troši energiju i novac na
odbranu pred sudom, umesto na..."
"I ne samo bolnica. On je prozvao određene pojedince. Pa i mene. Ja sam u toj grupi od devet
istraživača koje je on optužio za zloupotrebu dece - bukvalno za zloupotrebu dece - što je
proisteklo iz njegovog takozvanog proučavanja našeg dosadašnjeg rada." U njenom glasu bilo je
primetne gorčine, ali i malčice razonođenosti. Oči su joj vedro zasvetlucale. Nasmejala se, i njene
teške dojke su se zatresle. "Možete li to da zamislite? Da zloupotrebim decu? Ja?"
Hoskins saosećajno odmahnu glavom. "Zaista izgleda neverovatno."
Ali njegovo srce je tonulo. I sad je bio uveren, bez iole sumnje, da je ova žena savršeno
kvalifikovana za taj posao. Ali kako bi on mogao zaposliti osobu koja je već u nevolji sa strašnim
Brusom Manhajmom? Ovaj projekat će i bez toga izazvati dovoljno nesuglastica. Neće dugo
proći, a Manhajm će, nesumnjivo, zabosti nos u njihov posao, pa ma kakve mere predostrožnosti
oni preduzeli. Ipak, dodati ime Doroti Njukomb na platni spisak značilo bi prizivati nevolju
najgore vrste. Hoskins je sasvim lepo mogao da zamisli konferenciju za štampu koju bi Manhajm
sazvao. Oglasio bi novinarima da je firma 'Stasis tehnologije' odlučila da zaposli jednu ženu koja
11 of 163 17.12.2007 20:15

se trenutno brani od optužbi za zloupotrebu dece u drugoj naučnoistraživačkoj ustanovi - a

Manhajm bi postigao da reč optužba zazvuči kao da je javni tužilac, a ne privatno lice, pokretač
procesa - i da je toj ženi sad data prilika da radi kao negovateljica i guvernanta jednog zlosrećnog
deteta koje je, jadno, postalo žrtva jedne nove, dosad nepoznate vrste kidnapovanja...
A, ne. Ne. Nipošto on nju neće zaposliti.
Prinudio je sebe, nekako, da još pet minuta postavlja pitanja. Na površini, sve se nastavilo u
prijateljskom i prijatnom tonu. Ali bilo je to mlaćenje prazne slame, a Hoskinsu je bilo jasno da
je i Doroti Njukomb to jasno. Kad je odlazila, zahvalio joj je na iskrenosti, rekao je koliko ceni
njene visoke kvalifikacije, ponudio joj je uobičajena uveravanja da će firma uskoro stupiti u vezu
sa njom; a ona se smeškala i govorila koliko joj je bio prijatan ovaj razgovor - ali Hoskins je
pouzdano znao da je ona svesna da od zaposlenja nema ništa.
Čim je izišla, telefonirao je Semu Eikmenu i rekeo: "Seme, tako ti Boga, zašto mi nisi rekao
da je Doroti Njukomb trenutno meta neke blesave tužbe koju je pokrenuo Brus Manhajm?"
Na ekranu, Eikmenovo lice pokazivalo je zaprepašćenost koja se graničila sa šokom.
"Ma nije moguće!"
"Evo, upravo mi je sama rekla. Optužba za zloupotrebu dece, zbog nekog rada kojim se
bavila."
"Tako, znači", reče Eikmen pokunjeno. Sad je izgledao više postiđen nego zapanjen. "Pa, do
vraga, Džeri, nisam imao nikakvu predstavu o tome da se ona upetljala sa tim krupnim smetalom.
A ispitivali smo je vrlo temeljito, samo da znaš. Ali ne dovoljno temeljito, čini se."
"Samo bi nam još to trebalo, da uzmemo u firmu nekoga ko je već na Manhajmovoj listi za
odstrel."
"Ali ona je strašna, zar ne? Bespogovorno najmaterinskije ljudsko biće koje sam ikada..."
"Jeste. Bespogovorno. I stiže nam sa potpunom garancijom da će Manhajmovi sudski lešinari
zariti kandže u nju čim otkriju da je ovde prešla. Ili se možda ne slažeš s tim, Seme?"
"Znači, uzećeš Marijanu Levien, je l' tako idu stvari?"
"Nisam još gotov sa intervjuima", reče Hoskins. "Ali Levienova izgleda prilično dobro."
"Da, to je tačno", reče Eikmen sa širokim osmehom.
4.
Edit Felouz nije ni na koji način mogla da sazna da je tek treća na listi kandidatkinja za ovaj
posao, ali da je saznala, ne bi se nimalo iznenadila. Odavno je navikla da je ljudi potcenjuju.
Ničeg blistavog nije imala u sebi, ničeg osobito dramatičnog, ničeg što bi odmah pokazalo da je
prvoplasirana u ma kom smislu. Niti zasenjujuće lepa, niti upadljivo ružna; ni izrazito strastvena,
ni zanimljivo gorda i nezainteresovana; ne ističe se smelim, naglim prodorima ka istini, ali ni
mukotrpnim, sporim radom koji bi na kraju dao blistave rezultate. Tokom celog njenog života
ljudi su bili skloni da je smatraju prisutnom pojavom koja se sama po sebi podrazumeva. Ali ona
je bila postojana žena, u čvrstoj ravnoteži, koja savršeno dobro zna svoju vrednost i koja živi
manje-više zadovoljavajući i pun život.
Za nju je direkcija 'Stasis tehnologija', slična upravi nekog studentskog naselja, bila
tajanstveno mesto. Zgrade sive, običnog izgleda, gole i jednostavne, koje se uzdižu iz prijatnih
zelenih travnjaka prošaranih, samo ponegde, nevelikim drvećem. Istraživački centar sličan
hiljadama drugih. Ali u tim zgradama, znala je Edit Felouz, dešavaju se čudnovate stvari; stvari
koje nadmašuju njenu moć razumevanja, pa maltene i njenu sposobnost da poveruje. Pomisao da
će ona možda uskoro raditi u jednoj od tih zgrada brzo ju je ispunila osećanjem čudesnog.
Kao i većina ljudi, imala je samo vrlo neodređenu predstavu o toj kompaniji i o načinima na
koje u 'Stasis tehnologijama' postižu te svoje čudesne rezultate. I do Edit su, dakako, stigle vesti o
bebi dinosaurusu koja je, radom te firme, uspešno dovedena iz prošlosti. Kad je nadvladala svoju
prvu reakciju skeptičnosti, Edit je zaključila da je dovođenje dinosaurusa poprilično čudesna
stvar. Ali kad je na televiziji objašnjeno kako je ta firma uspela da posegne u prošlost i prebaci
jednog izumrlog reptila u dvadeset prvi vek, Edit nije razumela. Onda je ekspedicija na Jupiter
12 of 163 17.12.2007 20:15

potisnula dinosaurusa i 'Stasis' na zadnje stranice novina, a Edit je sasvim zaboravila tu temu.
Pokazalo se da je mladunče dinosaurusa samo još jedno 'čudo za tri dana', jedno od mnogih u
veku koji se polako pretvarao u vek čuda.
A sad, koliko se može videti, 'Stasis tehnologije' nameravaju da dovedu dete iz prošlosti,
ljudsko dete, preistorijsko ljudsko dete. Zato firma traži nekog ko će to dete gajiti.
Ona to može.
I hoće.
Čak je moguće da je sposobna da taj posao obavi bolje nego iko drugi. U svakom slučaju,
može da ga obavi veoma, veoma dobro.
Rekli su da će to biti posao pun izazova, neuobičajen, veoma težak. Ništa od toga nije
uznemirilo Edit. Oduvek je radije izbegavala neizazovne, obične, jednostavne poslove.
Tražili su ženu koja ima školsko obrazovanje iz oblasti fiziologije i kliničke hemije i koja voli
decu. Sve po meri Edit Felouz.
Ljubav prema deci bila je ugrađena od početka; pa zar ijedno normalno ljudsko biće, pitala se
Edit, ne voli decu? Naročito žena?
Poznavanje fiziologije bilo je deo njene elementarne obuke za dadilju. Kliničku hemiju je
uzela kao plod svojevrsnog domišljanja - činilo se da bi i to moglo dobro doći, ako je posao
usmeri na bolesne mališane, među kojima ima mnogo nedonoščadi i druge dece hendikepirane na
samom početku života; klinička hemija ukazuje na koji način se najbolje može pomoći tim
mučeničkim telašcima da dejstvuju uspešnije.
Izazovan i težak posao oko neobičnog deteta - da, to je stvar koja njoj leži. A ponudili su joj i
stvarno izvanrednu platu; Edit je dobro zapazila iznos, iako jurnjava za novcem nikad nije bila
jak činilac u njenom životnom sklopu. Za novi izazov bila je spremna. Poznate i više nego
poznate rutine života u dečjoj bolnici već su počele da joj dosađuju, čak i da izazivaju neki mali
otpor kod nje. Strašna je to stvar, pomisli ona, osećati odbojnost prema sopstvenom poslu,
naročito kad je to posao ove vrste. Možda joj je potrebna promena.
Negovati jedno preistorijsko dete...
Da. Da.
"Doktor Hoskins će vas primiti sada", reče sekretarica.
Elektronski pokretana vrata kliznuše nečujno u stranu, otvarajući se pred njom. Gospođica
Felouz zakorači u kancelariju začuđujuće neraskošnog izgleda: jedan običan radni sto, običan
ekran terminala za podatke i običan čovek pedesetih godina, sa proređenom kosom boje peska,
obrazima koji počinju da vise i ustima čudno povijenim nadole, zbog čega mu čitava faca izgleda
možda i sumornije nego što bi trebalo.
Na radnom stolu stajala je ploča sa imenom, na kojoj je pisalo:
dr DŽERALD A. HOSKINS
glavni izvršni službenik
Ovo je gospođicu Felouz više zabavilo nego što je na nju ostavilo utisak. Zar je ova kompanija
stvarno toliko velika da šef mora da podseća ljude ko je glavni, i to pomoću tablice sa imenom
koja stoji ispred njega samog, u njegovoj sopstvenoj kancelariji? Zbog čega, zatim, smatra da je
potrebno da se hvališe onim 'dr'? Zar nisu svi ovde zaposleni već odbranili po jedan magistrat ili
doktorat? Da li je to njegov način da objavi da nije samo administrativac nego i naučnik? Ona bi i
sama pretpostavila da će na čelu jedne visokospecijalizovane kompanije kao što je 'Stasis' biti
naučnik; nije bilo potrebno da joj se ta činjenica ovako gura u lice.
Ali, u redu. Ljudi mogu imati i veće nedostatke: pridavati sebi malčice previše važnosti nije
najgora od njih.
Hoskins je ispred sebe imao svežanj kompjuterski printanih papira. Rezime njenog
dosadašnjeg profesionalnog rada, pretpostavila je, i izveštaj o preliminarnom razgovoru sa njom -
stvari te vrste. Pogledom je prelazio sa tih odštampanih listova na nju, pa opet na listove. Nije
13 of 163 17.12.2007 20:15

skrivao da odmerava njenu vrednost; bio je u tom pogledu čak previše otvoren. Gospođica Felouz
se automatski ukrutila. Osetila je da joj se obrazi oblivaju crvenilom, a u jednom obrazu jedan
mišić joj se za trenutak trznuo.
On razmišlja o tome kako su mi obrve preteške i kako mi je nos malo nakrivljen u jednu
stranu, reče ona u sebi.
Zatim oštro reče u sebi da je to smešno, da ovog čoveka ugao njenog nosa i punoća njenih
obrva zanimaju isto koliko i pitanje koja firma je proizvela njene cipele - naime, ne zanimaju ga
nimalo. Ipak, iznenađujuće je, i pomalo uznemiravajuće to kad te ma koji muškarac gleda tako
pomno. Negovateljica u uniformi po pravilu je nevidljiva osoba, bar što se tiče zanimanja većine
muškaraca. Felouz sad nije bila u uniformi, ali je tokom godina razvila načine da izgleda, i kad
nosi uličnu odeću, 'nevidljivo' za većinu muškaraca; načine, činilo joj se, veoma uspešne. Ovo
proučavanje kome je sad bila podvrgnuta uznemirilo ju je više nego što bi, po njenoj sopstvenoj
oceni, trebalo da je uznemiri.
"Vaša radna biografija zaista je izuzetno pohvalna, gospođice Felouz", reče on.
Osmehnula se, ali nije ništa uzvratila. Šta bi mogla reći? Da se slaže s njim? Ili da se ne slaže?
"Dolazite sa izuzetnim preporukama od vaših pretpostavljenih. Svi vas hvale gotovo
istovetnim rečima, znate li to? Nepokolebljiva posvećenost svom poslu... duboka odanost
dužnosti... velika snalažljivost u trenucima krize... vrhunske tehničke veštine..."
"Radim vredno, doktore Hoskinse, i najčešće znam šta radim. Mislim da su im to samo
kitnjasti načini da izraze te dve osnovne stvari."
"Pretpostavljam da je tako." Zapiljio se u njene oči i ona odjednom oseti snagu tog čoveka,
njegovu jednoumnost, njegovu tvrdoglavu rešenost da postavljene zadatke ostvari. To bi kod
jednog upravnika mogle biti fine crte. Takođe crte zbog kojih će se život smučiti onima što rade
pod njegovom vlašću. Vreme će pokazati, pomisli ona. Uzvratila mu je pogled, ujednačeno i
postojano. On konačno reče: "Ne vidim nikakvu ozbiljnu potrebu da vam postavljam pitanja u
vezi sa vašom dosadašnjom profesionalnom delatnošću. To je već razmotreno, veoma pomno, u
prethodnim razgovorima sa vama, i tu ste prošli sa zastavom visoko razvijorenom. Imam,
zapravo, samo dve stvari da još razjasnim sa vama."
Čekala je.
"Prvo", reče on, "potrebno je da znam da li ste ikad bili umešani u ma kakve teme koje bi
mogle biti smatrane, ovaj, politički osetljivim. Politički protivurečnim."
"Nisam nimalo politički nastrojena, doktore Hoskinse. Glasam, kad mislim da postoji neko za
koga vredi glasati, a to ne biva odveć često. Ali ne potpisujem peticije niti marširam na
demonstracijama, ako me to pitate."
"Pa, ne baš. Imao sam pre na umu profesionalne, a ne političke nesuglasice. Teme i dileme u
vezi sa pitanjem kako sa decom treba ili ne treba postupati."
"Znam samo jedan način kako sa decom treba postupati: čovek treba do krajnosti da se potrudi
da zadovolji potrebe deteta, onako kako ih shvata. Ako to zvuči kao pojednostavljenje, žao mi je,
ali..."
Nasmešio se. "Pa nije ni to baš ono na šta sam mislio. Mislio sam..." Zaćutao je i ovlažio usne.
"... na brusmanhajmovštinu. Užarene debate o načinu na koji se sa decom postupa u javnim
nadleštvima. Pratite li šta govorim, gospođice Felouz?"
"Radila sam pretežno sa slabom ili hendikepiranom decom, doktore Hoskinse. Nastojim da ih
održim u životu i da im pomognem da ojačaju. A u takvim stvarima nema se šta mnogo
raspravljati, je li tako?"
"Znači, nikad niste imali nikakva profesionalna suočenja sa tim takozvanim dečjim
advokatima kao što je Brus Manhajm?"
"Nikad. Mislim da sam nešto malo čitala o gospodinu Manhajmu u novinama. Ali nikad nisam
imala nikakvih dodira ni sa njim, ni sa ma kim takvim. Ne bih ga prepoznala kad bih ga srela na
ulici. Nemam ni neka posebna mišljenja o njegovim idejama, ni za ni protiv."
Hoskins je izgledao kao čovek kome je laknulo.
14 of 163 17.12.2007 20:15

On reče: "Znate, nije mi namera da se zaključi kako sam protiv Brusa Manhajma ili njegovih
stavova. Ali stvari bi se ovde ozbiljno zapetljale ako bi naš rad bio izložen negativnom
publicitetu."
"Naravno. Ni ja ne bih poželela ma šta slično."
"U redu. Možemo dalje. Moje drugo pitanje odnosi se na prirodu vaše posvećenosti poslu koji
će se ovde zahtevati od vas. Gospođice Felouz, smatrate li da možete da vodite brigu o jednom
teškom, neobičnom, možda neposlušnom ili čak veoma neprijatnom detetu?"
"Naravno da mogu", reče ona odmah.
"Razmislite o tome. Pojaviće se posebni problemi. Nema na planeti Zemlji nijednog deteta
kao što će ovo biti. Jer to će biti najusamljenije dete u istoriji sveta. Jeste li spremni da ponesete
takav teret? Jeste li voljni da ponesete takav teret?"
Opet je zurio u nju, kao da pokušava da vidi, kroz nju, nešto drugo. Opet je dočekala,
nepokolebano, silinu njegovog pogleda.
"Kažete da će biti teško, čudno i - kako ono rekoste? - veoma neprijatno. U kom smislu
neprijatno?"
"Razgovaramo o preistorijskom detetu. To vam je poznato. On - ili ona, ne znamo još šta će
biti - može biti divalj, na neki način koji nadmašuje i najdivljija plemena današnjice. Ponašanje
tog deteta može biti bliže životinjskom nego dečjem. To sam mislio kad sam rekao 'neprijatno',
gospođice Felouz."
"Nisam ja samo sa nedonoščadima radila, doktore Hoskinse. Imala sam iskustva i sa
emocionalno uznemirenom decom. Izišla sam ja nakraj i sa nekim prilično žestokim malim
'mušterijama'."
"Možda ne ovoliko žestokim."
"To ćemo videti, je l' da?"
"Divljak, po svoj prilici, i to ojađen i usamljen divljak, kao i razbešnjen. Tuđin, uplašen, u
svetu koji niukoliko nije deo njegovog sveta. Otrgnut od svega što mu je bilo dobro znano i
stavljen u okolnosti gotovo potpune izdvojenosti: prava izmeštena osoba. Da li vam je poznat taj
termin, 'izmeštena osoba', gospođice Felouz? Nastao je još sredinom prošlog veka, u doba drugog
svetskog rata, kad je Evropom lutalo neverovatno mnoštvo izbeglica, i kad..."
"U svetu je sada mir, doktore Hoskinse."
"Dabome. Ali ovo dete neće osećati mnogo mira. Patiće zbog potpunog poremećaja u
njegovom životu, biće prava pravcijata izmeštena osoba, najdirljivije vrste. I to vrlo mala osoba."
"Koliko mala?"
"U ovom trenutku ne možemo poneti iz prošlosti, jednim zahvatom, više od četrdeset
kilograma mase. To uključuje ne samo živi uzorak, nego i okolnu neživu izolacionu zonu. Znači,
biće malo dete, veoma malo dete."
"Beba, zar ne?"
"Ne možemo biti sigurni. Nadamo se da ćemo dobiti dete od nekih šest ili sedam godina
starosti. Ali moglo bi biti i znatno mlađe."
"Ne znate? Zgrabićete ga samo onako, na slepo?"
Hoskins je izgledao nezadovoljan. "Dajte da pričamo o nečem drugom, gospođice Felouz. U
vašoj biografiji stoji da ste svojevremeno bili udati, ali da ste živeli, posle toga, mnogo godina
sami."
Osetila je kako joj lice počinje silno da crveni. "Bila sam udata jednom, tačno je. Ali to je bilo
davno, a trajalo je kratko."
"I nije bilo dece."
"Brak se raspao", reče ona, "uglavnom zbog toga što se pokazalo da ja ne mogu imati dete."
"A, tako", reče Hoskins, koji je sad izgledao kao da se oseća nelagodno.
"Naravno da se taj problem mogao zaobići svakojakim sredstvima što ih je doneo dvadeset
prvi vek - vanmateričnim fetalnim komorama, implantacijama, surogat-majkama, i tako dalje. Ali
moj muž nije mogao da prihvati ništa osim drevnog, tradicionalnog metoda deljenja gena. Moralo
15 of 163 17.12.2007 20:15

je da bude sto posto naše dete, njegovo i moje. I da ga ja nosim kako valja i treba, devet meseci.
A ja to nisam mogla, a on se nije mogao pomiriti ni sa jednom alternativom, pa smo se... rastali."
"Žao mi je. I više se niste udavali?"
Uspela je da obuzda glas tako da je ostao ravan, bez emocija. "Dovoljno je bolan bio i taj prvi
pokušaj. Ne bih nikad mogla biti sigurna da u drugom pokušaju neću biti još gore povređena, a
taj rizik sebi nisam mogla dozvoliti. Ali to ne znači da ne umem da se brinem o deci, doktore
Hoskinse. Valjda nije potrebno da ukažem na to da moj izbor zanimanja veoma verovatno ima
neke veze sa velikom prazninom koju je brak ostavio u mojoj... u mojoj duši, ako se može tako
reći. Jer, umesto da negujem jedno ili dvoje dece, negovala sam ih na desetine. Stotine. Kao da su
moja sopstvena."
"I nisu sva bila vrlo fina deca."
"Ne, nisu sva bila vrlo fina."
"Niste negovali samo slatku dečicu sa cakanim nosićima i dopadljivim načinom gugutanja?
Nego svu koja su nailazila, lepu i ružnu, blagu i divlju? Bezuslovno?
"Bezuslovno", reče gospođica Felouz. "Deca su deca, doktore Hoskinse. Pomoć je možda
najpotrebnija upravo onoj deci koja nisu lepa i fina."
Hoskins je ćutao, razmišljajući. Osetila je u sebi nagomilavanje razočaranja. Došla je spremna
da razgovara o svojim stručnim dostignućima, o svom istraživačkom radu u oblasti neravnoteže
elektrolita, i u oblasti neuroreceptora, i u fizioterapiji. Ali on nije pitao ništa o tome. Usredsredio
se isključivo na pitanje da li ona može negovati neko nesrećno, divlje dete - može li negovati ma
koje dete, možda - kao da se o tome ima šta pričati. Kako je moguće da on u tom pogledu ima
ikakve sumnje? Pominjao je i jedno pitanje od još manje važnosti - naime, da li je ona ikad
učinila išta što bi moglo podstaći neku političku agitaciju; otkud mu to? Znao je da se ona ničim
sličnim nije bavila. Morao je znati. Očigledno je, dakle, da njega uopšte ne zanima njena stvarna
stručnost. Jasno je da ima na umu nekog drugog, kome će dati ovaj posao, dok će njoj pružiti
samo neki bledi, učtivi oblik 'zbogom', čim smisli kako da to izvede pristojno.
On najzad reče: "Pa, dobro, kad možete dati ostavku tamo gde ste sad zaposleni?"
Pogledala ga je otvorenih usta, zajapurena.
"Šta, zapošljavate me? Ovako, sad odmah?"
Hoskins se nasmešio kratko i u tom trenutku njegovo široko lice imalo je izvesni rasejani
šarm. "Zašto bih inače želeo da tamo date ostavku?"
"Zar to ne mora prvo da prođe kroz neki odbor?"
"Gospođice Felouz, ja sam taj odbor. Onaj krajnji, koji daje konačno odobrenje. A ja sam
čovek koji odluke donosi brzo. Znam kakvu vrstu osobe tražim, a vi ste, čini mi se, takva osoba.
Ali možda i grešim, dabome."
"A ako grešite?"
"Svoju odluku mogu i da preokrenem, jednako brzo, verujte mi. U ovom projektu ne sme biti
nikakvih grešaka. U pitanju je jedan život, ljudski život, život jednog deteta. Iz čiste naučne
radoznalosti preduzimamo nešto za šta će mnogi ljudi reći da je čudovišan postupak prema tom
detetu. U tom pogledu nemam nikakvih iluzija. Ni za trenutak neću poverovati u to da smo mi
ovde čudovišta - niko ovde tako ne misli - i neću se dvoumiti niti žaliti zbog onog što smo
naumili da uradimo; verujem da će, dugoročno gledano, subjekt našeg eksperimenta, dakle to
dete, imati samo koristi od čitave stvari. Ali sasvim jasno znam da će neki drugi ljudi imati
korenito drugačije mišljenje o tom pitanju. Iz tog razloga, mi želimo da to dete dobije najbolju
moguću negu tokom svog boravka u našoj eri. Ako postane očigledno da vi niste sposobni da
pružite takvu negu, bićete zamenjeni bez oklevanja, gospođice Felouz. Ne vidim nikakav
delikatni način da to kažem. Mi ovde nismo sentimentalni i ne volimo da se kockamo ni sa čim
što možemo da kontrolišemo. Znači, to radno mesto se mora smatrati kao samo uslovno vaše, u
ovom trenutku. Tražimo da se odvojite od celog svog sadašnjeg života, ali ne dajemo jemstvo da
ćemo vas zadržati duže od nedelju dana, ili čak duže od prvog dana. Imate li volje da se suočite
sa tim rizikom?"
16 of 163 17.12.2007 20:15

"Bogami, vi to baš bez uvijanja."

"Takav sam. Sem kad nisam. Dakle, gospođice Felouz? Šta kažete?"
"Pa, ne volim ni ja da se kockam", reče ona.
Njegovo lice se smračilo. "Je li to odbijanje?"
"Ne, to je pristanak, doktore Hoskinse. Da sam i za tren pomislila da nisam prava žena za ovaj
posao, ne bih ni dolazila ovamo. Ja ovo mogu da uradim. I uradiću. A vi nećete imati razloga da
žalite zbog svoje odluke, u to možete biti sigurni. Kad počinjem?"
"Mi već dižemo stasis-polje ka kritičnom nivou, taj posao je u toku. Očekujemo da izvedemo
konkretni zahvat kroz dve nedelje, petnaestog, tačno u pola sedam uveče. Zahtevaćemo da budete
u tom trenutku ovde i da budete spremni da odmah preuzmete to dete. Imate vremena u
međuvremenu sredite i obustavite svoje aktivnosti u spoljašnjem svetu. Jasno vam je da ćete
stanovati u našim prostorijama, neprekidno, gospođice Felouz? A kad kažem neprekidno, mislim:
dvadeset četiri sata na dan, bar u ranim fazama. To ste videli još u oglasu, zar ne?"
"Da."
"Onda se razumemo savršeno."
Ne, pomisli ona. Ne razumemo se uopšte. Ali to nije važno. Dete je važno. Sve drugo je od
drugostepene važnosti. Sve.
ZNALICA
Već je bilo podne. Osećanje rastuće krize zahvatilo je čitav tabor. Svi članovi Društva za lov
vratili su se iz ravnica, iako u njima nisu ostali dovoljno dugo ni da vide ikakvu divljač, a kamoli
da počnu lov; sada su sedeli, sva sedmorica, u jednoj sumornoj, zgurenoj grupici, razmišljajući
nervozno o ratu i o posledicama koje bi rat imao na njih. Boginjine žene izvadile su tri svete
medveđe lobanje, do tada bezbedno zamotane, i postavile ih na kamene police iznad oltara; sad
su čučale nage ispred njih, namazane medveđom mašću, vučjom krvlju i medom, i napevale one
posebne molitve koje bi trebalo da donesu mudrost u doba velike opasnosti. Majke su prikupile
svu malu decu oko sebe, takoreći ispod krila, kao da očekuju da će Drugi napasti svakog
trenutka, a napola odrasli dečaci i devojčice vrzmali su se po rubovima kruga, uplašeni i
nesigurni.
Stariji muškarci, mudri i cenjeni oci plemena, povukli su se na jedan brežuljak iznad tabora,
da raspravljaju o strategiji. Četvorica: Srebren Oblak, Jahač Mamuta, jednooki i grbavi Lavobor -
'onaj koji se bori kao lav' - i debeli, tromi Smrdljivi Mošusni Vo. Od njihovih odluka zavisiće
sudbina plemena.
Kad su, svojevremeno, Drugi zašli na lovna područja Naroda u zapadnim zemljama i kad je
postalo jasno da Narod ni na koji način ne može da ih navede da odu, te starešine plemena
odlučile su da je najbolje krenuti na istok. "Boginja se opredelila da prepusti zapadne zemlje
Drugima", bilo je tada mišljenje Vola. "A hladne zemlje na istoku pripadaju nama. Boginja hoće
da mi odemo tamo i da živimo u miru." Ostali su se saglasili. Posle toga, Boginjine žene bacale
su kamenčiće sudbine i došle do ishoda koji je podržao mišljenje muškaraca.
I tako je Narod migrirao ovamo. Ali sad su se, po svemu sudeći, Drugi pojavili i ovde.
Šta ćemo sad? - pitala se Znalica.
Mogli bismo možda krenuti na jug, u tople zemlje. Ali svi su izgledi da su tople zemlje već
pune Drugih, a osim toga tamo ima i mnogo pripadnika našeg sopstvenog naroda, koji neće biti
srećni što nas vide. Treba li, dakle, da krenemo na sever, gde su strašna ledena polja? Drugi su
svakako odveć nežni za život na takvom mestu. Ali i mi smo, podozrevala je Znalica. I mi smo.
Silno se rastužila. Toliko su putovali da bi stigli ovde. To je bila naporna seoba, za nju; znala
je da se i Srebren premorio, a i još mnogo ko. Sad bi se trebalo odmarati, sakupljati zalihe mesa i
oraha za predstojeću zimu, obnoviti snagu. Međutim, čini se da će Narod morati opet da luta, bez
ikakve mogućnosti da se odmori, bez ijednog trenutka mira. Zbog čega je to tako? Zar nema u
ovoj širokoj, pustoj zemlji nijednog mesta gde oni mogu da zastanu malo, da dođu do daha?
Znalica nije umela da odgovori na to, niti na ma koje drugo pitanje, zapravo. Iako je dala sebi
17 of 163 17.12.2007 20:15

tako ponosito ime, Znalica je bila zbunjena kako problemom tih Drugih, koji su narodu ostajali
večita smetnja, tako i tajnama i izazovima svog sopstvenog postojanja.
Ona je bila, u plemenu, jedina osoba koja nije imala nikakvo stvarno mesto, nikakvo stvarno
zaduženje. Kao i većina devojaka, odrasla je pretpostavljajući da će biti Majka, ali onda je,
umesto da brzo uzme nekog momka da joj bude par, čekala, odugovlačila, više joj se sviđao život
duhovne slobode i lutanja; ponekad je, čak, išla sa muškarcima u lovišta. Kad se, u svojoj
dvadesetoj godini, konačno odlučila da uzme ratnika Mrakoluja za životnog druga - u dobu vrlo
poznom za takvu odluku - iz njene utrobe počeše izlaziti samo mrtva deca, ništa drugo. A onda je
izgubila i Mrakoluja: crna groznica shrvala ga je i odnela za jedno jedino popodne.
Tad je još veliki deo svoje lepote imala, ali posle smrti Mrakoluja niko od nesparenih
muškaraca u plemenu nije želeo da ima nju, ma koliko lepa bila. Znali su da je njena materica
mesto koje ubija bebe; prema tome, šta će im takva žena? A prerana smrt Mrakoluja govorila im
je da ta žena vuče sa sobom neko prokletstvo, neku zlu kob. Zato je ona morala ostati zauvek
sama, bez ijednog muškog dodira, ona koja je ranije imala toliko ljubavnika. Nikad neće postati
Majka.
Ali ni ženama Boginje neće se moći pridružiti, ne sad: bilo bi to podsmevanje Boginji i svemu
onome što Boginja zastupa, kad bi jalova žena došla da služi Njoj, a osim toga učenje misterija
Boginjinih žena moraš da počneš pre nego što prva krv pođe iz tvojih bedara. Sasvim je
besmisleno jednu ženu koja već ide ka starosti, ženu od dvadeset pet godina, ženu koja je rodila i
izgubila pet beba za pet godina, proglasiti za ženu Boginje.
I tako, Znalica ne postade ni Majka ni Boginjina žena, dakle - ne postade ništa. Radila je
uobičajene ženske poslove, gulila je životinjske kože, kuvala hranu, negovala bolesne i čuvala
decu, ali nije imala muškarca koji bi bio njen par i nije pripadala nijednom Društvu; a to znači da
je bila maltene tuđinka u svom sopstvenom narodu. Njena jedina nada bila je da će Prošlo-čuva
umreti, a ona tad postati istoričar ovog plemena. Prošlo-čuva - 'ona koja čuva prošlost' - bila je
žena kao Znalica, ni Majka ni sveštenica; i, od svih u plemenu, Znalicina najbolja prijateljica.
Ali, iako je imala već četrdeset godina i bila najstarija žena u plemenu, Prošlo-čuva je još bila
snažna i vitka. Za razliku od njea, Znalica, osam godina mlađa, već se pretvarala u babu.
Počinjala je da misli da joj je suđeno da se sparuši i umre mnogo pre one godine kad će joj
Prošlo-čuva predati svoje štapove sa zapisima i otići pred Boginju.
Bio je to žalostan život. Ali Znalica je dobro pazila da svoju tugu sakrije od drugih. Neka se
svi plaše nje; neka je gledaju sa nedopadanjem. Ona im samo neće dozvoliti da je sažaljevaju.
Sad je stajala sama, kao i obično, i gledala šta rade grupe oko nje. U ovom suočenju sa
pretnjom Drugih svako je bio podjednako bespomoćan kao i Znalica. Ali oni su u grupama bar
imali zajedništvo i utehu.
"Evo ko nam je potreban!" povika Ognjeokac. "Znalica tereba da dođe i da ratuje protiv
Drugih, zajedno sa nama!"
"Znalica! Znalica!" povikaše promuklo muškarci iz Društva za lov.
To su se oni njoj rugali, dabome. Zar nisu oduvek? Zar nije svaki pojedini od tih muškaraca,
redom, odbio Znalicu, u danima posle smrti Mrakoluja, kad se ona nadala da će naći novog
muža?
Svejedno, prišla im je i stala, iscerena žestoko, iznad njih; a oni - u krugu, zgureni, na ledenoj
zemlji.
"Da", reče ona. "Dobra zamisao. Mogu da se borim jednako dobro kao ma koji od vas."
Pružila je ruku, nezaustavljivo brzo, i ščepala koplje Ognjeokca. On razbešnjeno zamumla i
skoči da joj ga preotme, ali ona spretno kliznu šakama duž koplja i uhvati ga za lovni, rukohvatni
deo, a kremeni šiljak pritisnu Ognjeokcu na trbuh. Zagledao se u nju, izbuljenih očiju. Činilo se
da ga ne samo muči svetogrđe, nastalo zbog toga što je žena uzela njegovo koplje u ruke, nego da
i stvarno veruje da će ga ona proburaziti.
"Daj mi to", reče on zgusnutim glasom.
"Vidi, Ognjeokče, pa ona zna kako se koplje drži", reče Volkodrev.
18 of 163 17.12.2007 20:15

"Jeste, a znam i kako se upotrebljava."

"Daj mi to."
Opet ga je ćušnula kopljem u trbuh. Mislila je da će Ognjeokac svakog trenutka dobiti slom
živaca. Lice mu je bilo blistavo crveno, znoj mu je curio niz obraze. Svi su se smejali. Mahnuo je
rukom da uhvati koplje, ali ona je pomakla oružje unazad, izvan njegovog dohvata. On besno
pljunu ka njoj i načini sklopljenim rukama znak za demona. Znalica se isceri.
"Napravi taj znak još jednom, pa ću ga oprati tvojom krvlju", reče mu ona.
"Ma, hajde, Znalice", reče Ognjeokac kiselo. Videlo se da se trudi da ovlada sobom. "I sama
znaš da nije u redu da ti dodiruješ to koplje. Ionako smo u dovoljno velikoj opasnosti, ne treba
nam da još i ti činiš zle stvari."
"Pozvao si me da krenem sa muškarcima u borbu", reče ona. "Pa, ako ću krenuti, treba mi
koplje, zar ne? Tvoje je savršeno dobro. Baš će mi odgovarati. A ti, ako hoćeš, napravi sebi
drugo."
Svi ostali muškarci opet su se nasmejali. Ali sad je u njihovom smehu bilo čudnih tonova.
Izvela je fintu kopljem, a Ognjeokac je, psujući, izmakao. Krenuo je napred čvrsto rešen, kao
da će joj oduzeti koplje sirovom snagom. Ona ga otera jednim ozbiljnim zamahom. Ognjeokac
odskoči unazad; izgledao je ljut i malčice uplašen.
Nije joj bilo lako da se seti kad se poslednji put tako zabavljala. Ognjeokac, najjači ratnik u
plemenu, a uz to i najzgodniji muškarac, ima pleća široka kao u mamuta, i te divne, crne oči koje
blistaju kao žar, ispod veličanstvenog čela koje strši napred, iznad očiju, kao litica. Kad su bili
mladi, ona je s njim spavala mnogo puta, a kad je Mrakoluj umro, nadala se da će Ognjeokac biti
njen novi par. Ali on je samo bio prvi koji ju je odbio. Jedino Mlekoizvornu želi, i nijednu drugu,
rekao joj je tada. I onda je još rekao: njemu se dopadaju žene koje znaju kako treba rađati decu.
To je bio kraj svega, između Znalice i Ognjeokca.
"Evo", reče Znalica, popustivši najzad. Nagnula se napred i zabila šiljak Ognjeokčevog koplja
u zemlju. Pod uticajem podnevne toplote, sneg je već sasvim nestao, a zemlja se razmekšala.
Ognjeokac dočepa koplje, režeći.
"Trebalo bi da te ubijem", progunđa, mašući kopljem ispred njenog lica.
"Samo napred." Raširila je ruke i isprsila se. "Evo ovde ubodi. Ubij jednu ženu, Ognjeokče.
Biće to veliki uspeh."
"Moglo bi nam doneti malčice dobre sreće", reče on. Ipak, spustio je oružje. "Ako ikad više
pipneš moje koplje, Znalice, vezaću te negde na nekom bregu i ostavićute tamo, da te medved
pojede. Razumeš li to? Razumeš li?"
"Sačuvaj svoje pretnje za Druge", odgovori ona ujednačeno. "Njih će biti teže uplašiti nego
mene. A ja se nisam uplašila uopšte."
"Ti si jednom videla Drugog baš izbliza, a?" upita je Prolom Gorski.
"Jednom, da", reče Znalica, mršteći se na tu uznemirujuću uspomenu.
"A kako je mirisao, kad ste bili tako blizu?" zapita Mladi Srndać. "Kladim se da je stvarno
smrdeo."
Znalica klimnu glavom. "Kao mrtva hijena", reče ona. "Kao nešto mrtvo što je trunulo mesec i
po dana. A bio je i ružan. Ne možete ni da zamislite koliko ružan. Lice mu je bilo ravno, ovako,
kao da je gurnuto nekom ogromnom rukom ka unutra." Rukama je živo izmahivala. "Zubi su mu
bili mali kao dečji. Imao je smešne, male uši i majušan nos. A ruke, a noge..." Stresla se. "Jezive i
besmislene. Kao u pauka. Tako dugačke i tako tanke."
Svi su je gledali obuzeti strahopoštovanjem, čak i Ognjeokac. Niko drugi u plemenu, čak ni
sam Srebren Oblak, nikad nije dospeo tako blizu nekog Drugog, licem u lice i nadohvat ruke, kao
ona. Neki od njih ponekad su viđali Druge, ali samo iz velike daljine i samo na tren, u prolazu, u
davnim danima kad je pleme živelo u zapadnim zemljama. Međutim, Znalica je naletela na
jednoga, pukim slučajem, u šumi.
To je bilo pre mnogo godina, kad je njoj bilo devetnaest i dok je još bila divlja devojka, sklona
da u svemu postupa kako joj se ushte. Muškarci iz Društva za lov konačno su joj zabranili da ide
19 of 163 17.12.2007 20:15

u izviđanja sa njima, a ona je rano jednog jutra otišla sama iz tabora, raspoložena mrko i srdito, i
odlutala kroz šume. Oko podneva, na jednoj maloj čistini između belih breza, našla je lepo
jezerce oivičeno stenama, pa je svukla svoju krznenu odeću da se okupa u ledenoj, plavoj vodi;
izlazeći, zaprepastila se kad je videla da jedan Drugi, van svake sumnje Drugi, zuri u nju sa
daljine manje od dvadeset koraka.
Bio je visok - neshvatljivo visok, visok kao drvo - i veoma mršav, sa uzanim plećima i plitkim
prsima, tako da je, i pored tolike visine, izgledao lomniji nego ma koja žena. Njegovo lice bilo je
najneobičnije koje je ikad videla, sa crtama čudno tananim, poput dečjih, i sa izuzetno bledom
kožom. Vilice su mu izgledale tako slabe da se pitala kako uspeva da probije komad mesa
zubima, onako kako treba, s kraja na kraj; ali zato mu je vrh vilice bio neprijatno težak i dubok,
čak je i stršao napred, ispod tog ravnog lica čija je sredina bila gurnuta unutra. Oči su mu bile
krupne i imale su neku čudnu, ispranu, vodenastu boju, a čelo mu se od očiju dizalo pravo uvis,
bez ikakvih grebena koji bi se kod obrva pružali napred.
Sve u svemu, pomislila je, zapanjujuće ružan, ružan kao zloduh. Ali nije izgledao opasan.
Koliko je ona mogla videti, nije nosio nikakvo oružje; osim toga, činilo se da joj se osmehuje.
Bar je ona mislila da to znači njegovo otkrivanje majušnih zuba - osmeh.
Bila je potpuno naga i u punoj zrelosti svoje mladalačke lepote. Stala je pred njega bez stida, a
onda joj je, neočekivano, došla na um pomisao da bi baš volela da je on pokretima pozove do
sebe, da je zagrli i da vodi ljubav s njom na način kako to Drugi rade sa svojim ženama, pa ma
kako to bilo. Iako je bio tako ružan i čudan, poželela ga je. Ali, zašto? - zapitala se tada. I
odgovorila sebi: zato što je drugačiji, nov, zato što je drugi. Ona će se njemu dati, da. A onda će
otići s njim, njegovoj kući, i živeti s njim, i postati Druga, jer su joj već dozlogrdili muškarci
njenog plemena i jer je spremna za nešto novo. Da. Da.
Čega se ima bojati? Priča se da su Drugi zastrašujući zlodusi, ali ovaj čovek uopšte ne izgleda
kao neki zloduh, samo ima čudno lice i previše visine, a nedovoljno širine. Ne bi se reklo da je
mnogo opasan. Samo je drugačiji.
"Zovem se Vodopadna", progovorila je tada - a takvo joj je bilo ime u to doba. "Ko si ti?"
Muškarac Drugi nije odgovorio. Načinio je duboko u grlu neki zvuk koji je mogao biti smeh.
Smeh?
"Da li ti se sviđam?" upita ona. "Svi u plemenu misle da sam divna. A ti, da li tako misliš?"
Provukla je prste kroz svoju gustu, dugačku kosu, mokru od plivanja. Počela se šepuriti i
protezati, da on što bolje vidi punoću njenih dojki, snagu i stamenost njenih ruku i nogu,
temeljitost njenog vrata. Načinila je dva-tri koraka prema njemu, pevušeći prigušenu pesmu
čežnje.
Izbečio je oči i zatresao glavom levo-desno. Pružio je jednu ruku pravo ka njoj, dlanom prema
njenom licu, a drugom rukom je počeo da pravi neke znake, mađijske nesumnjivo, znake za
teranje zloduha. Uzmakao je od nje.
"Pa, ne bojiš me se, valjda? Ja bih samo da se igram. Dođi ovamo, Drugi." Iscerila se na njega.
"Slušaj, prestani da uzmičeš tako! Neću ti ništa. Zar ne razumeš šta ti govorim?" Pričala je vrlo
glasno, vrlo razgovetno, ostavljajući dosta prostora između reči. On je nastavio da uzmiče.
Poduhvatila je dojke šakama i gurnula ih malo napred, sveopštom kretnjom nuđenja.
To je shvatio, konačno.
Načinio je duboki, potmuli zvuk, kao životinja saterana u ugao iz koga ne može pobeći. U
njegovim očima staklasto je zasvetlucao strah. Usne su mu pošle unazad, čineći izraz -
nelagodnosti? Gađenja?
Da, gađenja, shvatila je.
Mora biti da sam ja njemu ružna koliko i on meni.
Već se okrenuo i počeo da beži, teturavo i panično, kroz brezovu šumu.
"Čekaj!" povikala je. "Drugi! Drugi, vrati se! Ne beži tako, Drugi!"
Ali njega više nije bilo. To je bio prvi slučaj u njenom životu da je neki muškarac odbije;
takvo iskustvo bilo je za nju zapanjujuće, neverovatno, maltene razorno. Neka je on Drugi, neka
20 of 163 17.12.2007 20:15

ona njemu izgleda tuđinski i možda neprivlačno, ali ne smatra je valjda toliko odvratnom da treba
da reži na nju i pravi grimase, a onda da pobegne?
Da. Da. Sigurno je samo dečak, rekla je tada sebi. Onoliko visok, ali samo dečak.
Te večeri vratila se u pleme, rešena da konačno uzme jednog muškarca iz svoje vrste za muža;
kad joj je, ubrzo posle toga, Mrakoluj predložio da njegova asura za spavanje postane njihova
zajednička, pristala je bez oklevanja.
"Da", reče ona ljudima iz Društva za lov. "Da, ja i predobro znam kako izgledaju Drugi. Pa,
kad ih sustignemo, nameravam da budem rame uz rame sa vama i da ubijam te gadne zveri kao
odvratne zloduhe, što i jesu."
"Gledajte", reče Volkodrev, pokazujući prstom. "Starejši silaze sa brega."
Zaista su dolazili, napred Srebren Oblak, koji je bolno hramao, a veoma vidno se trudio da
glumi da ne hramlje; ostala trojica starih stupala su mukotrpno za njim. Znalica je gledala njihov
paradni ulazak u tabor. Prišli su odmah oltaru Boginje. Srebren je dugo razgovarao sa tri
sveštenice. Bilo je mnogo odmahivanja glavama, a zatim mnogo klimanja glavama. Konačno je
Srebren stupio napred, da saopšti odluku, a najstarija sveštenica stala je uz njega.
Svetkovina leta, reče on, ove godine se ukida - ili bar odlaže. Boginja je pokazala svoje
nezadovoljstvo, na taj način što je dovela jednu grupu Drugih opasno blizu tabora, i to ovde, u
istočnim zemljama, gde Drugi ne bi trebalo da žive. Jasno se vidi da je Narod učinio nešto kako
ne treba i ne valja; nema sumnje da ovo mesto nije dobro za Narod. Zato će Narod danas krenuti i
preduzeti hodočašće do Mesta tri reke, daleko iza njih, tamo gde su prošle godine, migrirajući na
istok, podigli svetilište, veoma složene izrade, u čast Boginje. A na Mestu tri reke zamoliće
Boginju da im objasni u čemu su grešili.
Znalica je zastenjala. "Ali trebaće nam nekoliko nedelja da stignemo tamo! A i pravac je
sasvim pogrešan! To će biti povratak na područje koje smo upravo napustili, gde sve vrvi od
Drugih!"
Srebren je odmeri ledenim pogledom. "Boginja je nama obećala ovu zemlju, bez Drugih.
Došli smo i nalazimo da su Drugi već tu. To ne treba tako da se dešava. Moramo je zamoliti da
nas povede."
"Onda je zamolimo negde južno od ovog mesta. Tamo će bar biti toplije, a možda ćemo naći i
neko pristojno taborište, gde u blizini neće biti Drugih da nam smetaju."
"Imaš našu dozvolu da odeš na jug, Znalice. Ali mi ostali krećemo danas posle podne ka
Mestu tri reke."
"A Drugi?" viknu ona.
"Drugi se neće usuditi da priđu svetilištu Boginje", reče Srebren. "Ali ti, ako se plašiš da hoće,
Znalice - ništa, idi na jug! Idi na jug, Znalice!"
Čula je da se neko nasmejao. Ognjeokac. Onda počeše i ostali iz Društva za lov da se smeju, a
pridruži im se i nekoliko Majki. Još koji trenutak, i smejali su se svi, upirući prstima ka njoj.
Poželela je da još ima Ognjeokčevo koplje u rukama. Poubijala bi ih sve, ništa ne bi zaustavilo
pokolj.
"Na jug, Znalice!" dovikivali su joj. "Na jug, na jug, na jug."
Kletva joj dođe na usne, ali se Znalica uzdrža. Oni misle ozbiljno, uvide. Ako ona sad
progovori ljutito, mogli bi je lako isterati iz plemena. Pre deset godina, to bi rado prihvatila. Ali
ona je sad stara žena, ima više od trideset godina. Kad bi krenula sama, značilo bi to sigurnu
smrt.
Progunđala je nekoliko ljutitih reči sama za sebe i okrenula se od Srebrenovog postojanog
pogleda.
Srebren pljesnu rukama. "U redu", povika. "Svi da počnu sa pakovanjem! Dižemo tabor!
Polazimo odavde pre mraka!"
DOLAZAK
21 of 163 17.12.2007 20:15

5.
Edit Felouz imala je tokom te dve nedelje veoma mnogo posla.
Najteži deo bio je privođenje kraju njenih poslova u bolnici. Dati otkaz sa rokom od samo dve
nedelje bilo je ne samo nepropisno nego i sasvim nedolično; ali administracija bolnice ispoljila je
zavidnu meru razumevanja čim je gospođica Felouz saopštila da odlazi sa najvećim žaljenjem, i
to samo zato što joj je ponuđena mogućnost da učestvuje u jednom neverovatno uzbudljivom,
novom istraživačkom projektu.
Pomenula je ime 'Stasis tehnologije'.
"Brinućeš se o bebi dinosaurusu?" pitali su je i svi su se prigušeno nasmejali.
"Ne, ne o dinosaurusu", reče ona. "O nečemu što je mnogo bliže onome što znam."
Nije im dala nikakve dalje pojedinosti. Doktor Hoskins joj je bio zabranio da otkrije ma šta
konkretno, ma kome. Ali onima koji su poznavali Edit Felouz i radili s njom nije bilo teško da
pogode da taj projekat mora imati neke veze sa decom; pa, ako su njeni poslodavci ljudi koji su
dovukli to famozno mladunče dinosaurusa iz mezozoika, onda sad sigurno planiraju nešto slično
- recimo, da dovedu neko preistorijsko dete iz nekog udaljenog razdoblja Gospođica Felouz to
nije ni potvrđivala ni poricala. Ali oni su znali. Svi su znali. I dali su joj, dabome, neplaćeno
odsustvo iz bolnice, na neodređeno vreme.
Ipak, morala je još nekoliko dana da radi od jutra do mraka, da bi dovršila razne započete
poslove, da bi napisala i predala svoje konačne izveštaje o raznim otvorenim predmetima, da bi
spremila spiskove stvari potrebnih njenim naslednicama, da bi razdvojila sopstvene instrumente i
istraživačke materijale od onih koji su bili vlasništvo bolnice. Bilo je to naporno, ali nije ni u kom
drugom smislu predstavljalo teret. Stvarno težak deo bio je rastanak od dečice, koja nisu mogla
poverovati da ona odlazi.
"Vratićete se za nedelju-dve, zar ne, gospođice Felouz?" pitala su deca, gurajući se oko nje.
"Idete samo na odmor, je l' tako? Na mali raspust? Kuda putujete, gospođice Felouz?"
Neke od njih je znala još od dana njihovog rođenja. Sad su imali pet, šest, sedam godina:
većina je stanovala u sirotištima izvan bolnice, ali neki su bili na neprekidnom bolničkom lečenju
i ona je s njima radila iz godine u godinu.
Bilo je teško saopštiti im vest, veoma teško.
Ali ona je spremila odlučnost za to. Sad je potrebna drugom detetu, jednom izuzetno
posebnom detetu, detetu čija će nevolja biti jedinstvena u istoriji Vaseljene. Znala je da mora
otići tamo gde je najpotrebnija.
Zaključala je svoj stančić na južnom kraju grada. Sve u njemu je isključila, a sa sobom je
ponela ono malo stvari koje će joj biti potrebne u novom domu. To je bilo brzo gotovo. Nije
imala nikakve kućne biljke o kojima bi se morala brinuti, nijednu mačku, nikakve kućne
ljubimce. Jedina zaista važna stvar bio joj je posao: deca, večito deca, šta će joj nekakve biljke ili
životinje.
Ali, ostajući predostrožna, sredila je da se njen zakup stana produži na neodređeno vreme.
Vrlo ozbiljno je primila upozorenje Džeralda Hoskinsa da u svakom trenutku može biti
otpuštena. Mogla bi, uostalom, i poželeti da podnese ostavku: gospođici Felouz je bilo jasno da
bi joj poslovi 'Stasis tehnologije' mogli postati neprihvatljivi, da bi njena uloga u projektu mogla
biti nezadovoljavajuća, da bi ona mogla vrlo brzo otkriti da joj je prelazak na to zaposlenje bio
divovska greška. Nije spalila mostove iza sebe, nikako: u slučaju povratka, čekaće je ista bolnica,
ista deca, isti stan.
Tokom te dve završne sedmice, iako veoma zauzeta, nekoliko puta je otišla na drugu stranu
grada, u 'Stasis', da pomogne u pripremama za prihvat deteta iz prošlosti. Dali su joj troje
potčinjenih, čija je dužnost bila da nabave sve potrebne stvari. Bili su to dvojica mlađih
muškaraca i jedna žena. Dala im je obiman spisak na kome su se nalazili lekovi, prehrambeni
dodaci, pa čak i inkubator.
"Inkubator?" pitao je Hoskins.
"Inkubator", reče ona.
22 of 163 17.12.2007 20:15

"Ne planiramo da iz prošlosti prenesemo nedonošče, gospođice Felouz."

"Vi ne znate šta ćete doneti, doktore Hoskinse. Sami ste mi to rekli, otprilike tim istim rečima.
Može biti bolesno dete; možda slabo; ili dete koje će se razboleti čim u njegov organizam uđu
mikrobi modernog vremena. Hoću inkubator, bar da bude pri ruci."
"U redu, inkubator."
"I jednu sterilnu komoru, dovoljno veliku da u njoj boravi aktivno i zdravo dete, ako se
pokaže da je suviše veliko za život u inkubatoru."
"Gospođice Felouz, budite razumni, molim vas. Naš budžet je..."
"Sterilnu komoru. Dok ne utvrdimo da je bezbedno izložiti to dete kontaminaciji našim
vazduhom."
"Kontaminacija je, bojim se, neizbežna. Udisaće naš vazduh, pun mikroba, od trenutka kad
stigne. Ne postoji način da izvedemo stasis-akciju u sterilnim uslovima koje vi, izgleda, želite. Ne
postoji, gospođice Felouz."
"Ja hoću da postoji."
Hoskins joj je uputio onaj pogled koji je već počela da smatra njegovim patentiranim
zurenjem koje je govorilo: "Bez gluposti!" . "U ovoj jednoj stvari ću ja pobediti, gospođice
Felouz. Cenim vašu želju da zaštitite to dete od svih zamislivih rizika. Ali vi ne poznajete
mogućnosti naše opreme i zato morate jednostavno da prihvatite činjenicu da ne možemo izvesti
trenutno prebacivanje tog deteta u savršeno čistu izolacionu komoru. Ne možemo."
"A ako se dete razboli i umre?"
"Naš dinosaurus je još u dobrom zdravlju."
"Nema razloga da verujemo da će reptili, preistorijski ili drugi, biti podložni napadu onih
mikroorganizama koji izazivaju bolesti opasne po ljude. Ali vi ćete ovde dovesti ljudsko biće,
doktore Hoskinse, a ne malog dinosaurusa. Dovešćete pripadnika naše vrste."
"Imam u vidu tu činjenicu, gospođice Felouz."
"Iz tog razloga, tražim od vas da..."
"A ja vam kažem da odgovor glasi 'ne'. Ovde se moraju preuzeti i neki rizici, a infekcija je
jedan od njih. Bićemo u pripravnosti sa svim mogućim medicinskim sredstvima ako se pojavi
problem. Ali nećemo pokušati da stvorimo čudesnu, magičnu, sto posto bezbednu životnu
sredinu. Nećemo." Onda se Hoskinsov ton ublažio. "Gospođice Felouz, dozvolite mi da kažem
samo ovoliko. Imam i ja dete, jednog malog dečaka, koji još nije stigao ni do dečjeg vrtića. Da, a
ja imam ovoliko godina, i taj dečak je nešto najlepše od svega, baš svega, što mi se u životu
desilo. Želim da znate, gospođice Felouz, da mi je do bezbednosti tog deteta koje iduće nedelje
stiže ovamo stalo isto kao da je to moj mali sin Džeri. I da sam podjednako čvrsto uveren da će
sve ispasti dobro, kao da je Džeri subjekt opita."
Gospođica Felouz nije bila uverena da je logika Hoskinsove argumentacije naročito čvrsta. Ali
videla je dovoljno jasno da on po ovom pitanju neće odustati i da ona nema mogućnosti da izvrši
pritisak na njega, osim podnošenjem ostavke. Gospođica Felouz je imala nameru da uvek drži
mogućnost ostavke u rezervi, ali pretiti ostavkom sada bilo bi nesvrsishodno. Morala je tu pretnju
da sačuva za pravi trenutak, a ovo nije ličilo na to.
Hoskins je bio podjednako uporan i u vezi sa njenim zahtevom da pogleda prostor u kome će
dete biti smešteno. "To je stasis-zona", rekao je, "i mi u njoj vršimo odbrojavanje, bez prekidanja.
A dok ono traje, ne može ući niko. Niko. Ni vi, ni ja, ni predsednik Sjedinjenih Američkih
Država. Niti možemo prekidati odbrojavanje da biste vi obavili 'obilazak i razgledanje'."
"Ali ako je smeštaj neodgovarajući..."
"Smeštaj je odgovarajući, gospođice Felouz. I više nego odgovarajući. Imajte poverenja u
mene."
"Ja bih ipak radije..."
"Imajte poverenja u mene."
Reči dostojne prezira. Ipak, ona je, iz nekog razloga, imala poverenja u njega, manje-više.
Nije bila sigurna koja bi vrsta naučnika Hoskins mogao biti, niti koliko je kao naučnik dobar;
23 of 163 17.12.2007 20:15

ono neodređeno, hvalisavo 'dr' na tablici sa imenom nije joj o tim stvarima govorilo mnogo. Ali
jedna stvar je bila sigurna. Hoskins je tvrd administrator. Nije se nejakošću popeo na vrh firme
'Stasis tehnologije'.
6.
Tačno u pet po podne, petnaestog dana tog meseca, zazvonio je telefon gospođice Felouz.
Zvao je Ned Braton, jedan od članova Hoskinsovog osoblja.
"Počela su zadnja tri sata odbrojavanja, gospođice Felouz, i sve ide savršeno po planu.
Poslaćemo nekog po vas tačno u sedam sati."
"Hvala, ne treba, mogu i sama da stignem tamo."
"Doktor Hoskins nam je dao uputstva da pošaljemo nekog po vas. U sedam."
Gospođica Felouz je uzdahnula. Mogla bi se raspravljati, ali čemu?
Neka Hoskins ostvaruje male pobede, zaključila je. Prištedi svoju municiju za velike bitke
koje sigurno predstoje.
7.
Padala je laka kiša. Večernje nebo bilo je sivo i sumorno, a zdanja firme 'Stasis' izgledala su
ružnija nego ikad: velike, ambarima slične građevine bez i najmanje elegancije ili šarma.
Sve je izgledalo sklepano, na brzinu sastavljeno. Čitav prizor je davao osećanje grubosti i
mehaničnosti. Celu svoju karijeru gospođica Felouz je provela u zgradama raznih ustanova, ali
čak i najsumornija bolnica izgledala je, u odnosu na zgrade 'Stasisa', kao mesto radosti i smeha.
Unutra, zaposlenici sa značkama na sebi; kruto idu za svojim poslom, zatvorili lica, govore
prigušeno, ali tonom gotovo vojničke hitnosti...
Šta ću ja ovde? - upita se ona. Kako se uopšte dogodilo da budem uvučena u ovo?
"Izvolite ovamo, gospođice Felouz", reče Braton.
Ljudi počeše da joj klimaju glavom i da je pozivaju pokretima ruku. Činilo se da nije potrebno
da ma ko saopšti njen identitet. Svako redom, i muškarci i žene, kao da je znao i ko je ona i
kakvo zaduženje ima. Naravno, sad je i ona imala identifikacijsku značku na grudima, ali činilo
se da niko ne gleda u tom pravcu. Svi su, jednostavno, znali. Ovo je dadilja za to dete, kao da su
govorili. Prolazila je brzo ka unutrašnjosti, maltene kao da su je stavili na skije; posle nekoliko
hodnika koji su imali izgled skrpljenosti i improvizacije, ušla je u jednu zonu ovog istraživačkog
centra u kojoj nikad ranije nije bila.
Sišli su niz odzvanjajuće metalno stepenište, prešli u nekakav tunel bez prozora osvetljen
bleštećim fluorescentnim svetlom, pešačili tako ispod zemlje dugo - činilo se, večno; onda su
stigli do jednih čeličnih vrata po čijoj su crno obojenoj površini, krećući se gore i dole, plesa,li
mutni, svilasti obrasci bezbednosnog štita.
"Prislonite vašu značku na štit", reče Braton.
"Ja se stvarno pitam da li je ovo pot..."
"Molim vas, gospođice Felouz. Molim vas."
Vrata se izmakoše. Suočili su se sa još jednim stepeništem. Ono je vodilo nagore, i još nagore,
zavojito, oko zidova neke ogromne dvorane u obliku bureta - zar im je zaista bilo potrebno sve
ovo?
Najzad je iskoračila na neki balkon sa koga se otvarao pogled nadole, ka velikoj jami. A tamo
je, na suprotnoj strani od gospođice Felouz, bilo zbunjujuće obilje instrumenata, lučno
raspoređenih, tako da su izgledali kao nešto između kontrolne ploče svemirskog broda i radnog
pročelja nekog džinovskog kompjutera - ili, možda, samo kao filmski dekor za neki fantastični i
nerazumni 'naučni' ep. Duž tog prostora jurcali su tehničari, zgužvanog izgleda, divljih pogleda,
upućujući jedni drugima frenetične signale šakama. Ljudi su izvlačili debele, crne kablove iz
pojedinih utikačkih kutija, uključivali ih drugde, ili ih pomno razgledali, vrteći glavom, i vraćali
na ista mesta. Sevala su svetla, brojke su bleskale otkucavajući sve manje i manje brojeve na
ogromnim ekranima.
24 of 163 17.12.2007 20:15

Doktor Hoskins je bio na balkonu, nedaleko od nje, ali joj je dobacio samo jedan udaljeni
pogled i promrmljao: "Gospođice Felouz." Činilo se da je rasejan, zanet u misli, da je jedva
uopšte prisutan.
Nije predložio čak ni da ona sedne, mada je bilo četiri ili pet redova stolica na sklapanje u
blizini balkonske ograde odakle se otvarao pogled na pomamno poprište dole. Ona sama uze
jednu stolicu i privuče je do ograde da bolje vidi.
Odjednom su se u jami upalila svetla, obasjavajući jedan prostor do tad sasvim mračan, odmah
ispod mesta gde je gospođica Felouz sela. Pogledala je tamo i videla pregrade koje kao da su
sačinjavale stan bez tavanice, kolosalnu kuću lutaka u koju se moglo gledati odozgo.
Videla je u jednoj od tih prostorija mikrotalasnu pećnicu i frižider, a u drugoj celu sadržinu
kupatila. Jedna malena prostorija bila je puna medicinske opreme, i to one vrste koja je gospođici
Felouz bila dobro poznata - zapravo, činilo se da su tu sve one stvari koje je od Hoskinsovih
pomagača zahtevala. I inkubator.
A ono što se videlo u sledećoj sobi mora biti deo kreveta, vrlo malog.
Na balkon su sada stizali, jedno za drugim, muškarci i žene sa značkama kompanije i
zauzimali mesta oko nje. Gospođica Felouz je prepoznala nekolicinu viših službenika 'Stasisa' sa
kojima se upoznala tokom svojih ranijih dolazaka u prostorije firme, ali se nijednog imena nije
mogla setiti. Ostali su joj bili sasvim nepoznati. Svi su je pozdravljali klimanjem glave i
smeškanjem, kao da ona već godinama ovde radi.
Onda je videla nekoga čije su joj ime i lice bili poznati: jednog mršavog muškarca, pedesetih
godina i finog lica, sa malenim, pomno okresanim, sivim brčićima i prodornim očima koje kao da
su svuda nalazile nešto zanimljivo.
Kandid Devenej! Naučni dopisnik redakcije 'Međunarodne TV novosti'!
Gospođica Felouz nije bila veliki gledalac televizije. Sat-dva nedeljno, a ponekad i manje od
toga; dešavalo se da se sedam dana uzastopce čak i ne seti da uključi tu stvar. Knjige su joj bile
dovoljna zabava, a bilo je i dugih razdoblja kad je sam njen posao bio tako opčinjujući da joj se
činilo da su čak i one nepotrebne. Ali ipak je znala tu TV ličnost po imenu Kandid Devenej. S
vremena na vreme nailazili su događaji tako ogromno zanimljivi da ih je ona jednostavno morala
videti, a ne samo čitati o njima - sletanje na Mars, na primer, ili javno prikazivanje bebe
dinosaurusa, ili spektakularno nuklearno uništenje, visoko iznad Istočne hemisfere, onog
malenog, ali ubitačnog asteroida koji se našao na sudarnoj putanji sa Zemljom, pretprošle godine.
Kandid Devenej bio je lice na ekranu tokom tih događaja. Bilo je dobro poznato da je on taj koji
će se naći na licu mesta kad god se događa neki krupan naučni prodor. Činjenica da se večeras
pojavio ovde ostavila je na gospođicu Felouz, i protiv njene volje, jak utisak. Osetila je da joj je
srce zakucalo malčice brže na pomisao da će se ovde sigurno dogoditi nešto veoma važno, nešto
što zaslužuje da jedan Kandid Devenej bude prisutan, kao i da je ona tako blizu njega da će
maltene moći da pruži ruku i dodirne ga kad se veliki trenutak približi.
Onda se namrštila na sopstvenu nerazumnost. Devenej je ipak samo jedan reporter. Zar ona
treba da oseća takvo strahopoštovanje prema njemu, samo zato što ga je viđala na ekranu?
Daleko je bolji razlog za strahopoštovanje, pomisli ona, to što će oni posegnuti u daljine
vremena i dovući jedno malo ljudsko biće napred, u dvadeset prvi vek. I to što će ona biti ključni
deo tog poduhvata. Ona, a ne Kandid Devenej. Zapravo bi trebalo da Kandid Devenej bude
impresioniran što se našao u istoj prostoriji sa jednom Edit Felouz, a ne obratno.
Hoskins je prišao Deveneju da ga pozdravi; činilo se da mu je počeo objašnjavati projekat.
Gospođica Felouz je nagnula glavu da oslušne.
Devenej je govorio: "Razmišljao sam o stvarima koje vi radite, još od mog prošlog dolaska
ovamo, od dana kad je stigao mali dinosaurus. Naročito sam se rvao sa jednim pitanjem a to je
selektivnost."
"Nastavite", reče Hoskins.
"Imate ograničen dohvat unazad; čini se da je to razumno. Što dalje u prošlost idete, stvari
postaju sve mutnije. Potrebno je sve više energije, naposletku naiđete na krajnje granice energije
25 of 163 17.12.2007 20:15

- to razumem bez problema. Ali, koliko čujem, vi ne možete da dohvatite ni ciljeve koji su suviše
blizu. Taj deo me zbunjuje. I ne samo mene. Mislim, ako možete da krenete tamo, napolje, i da
ugrabite nešto od pre sto miliona godina, onda bi trebalo još mnogo lakše da donesete nešto iz
prošlog utorka. A vi mi, ipak, kažete da ne možete da dohvatite prošli utorak nikako, niti ma šta
iole blisko našem vremenu. Zašto?"
Hoskins reče: "Mogu da postignem da stvar izgleda manje paradoksalno, Deveneje, ako mi
dozvoliš da upotrebim jednu analogiju."
(Pa oni su na 'ti'! - pomisli gospođica Felouz. Obraća mu se kao kad profesor koledža uzgred
objašnjava nešto učeniku!)
"Može, daj analogiju", reče Devenej. "Šta god misliš da će pomoći."
"Pa, evo: ne možeš da čitaš knjigu sa slovima obične veličine na daljini od dva metra, je li
tako? Ali ako je držiš na daljini od tridesetak centimetara, možeš je čitati sasvim lako. Drugim
rečima, što bliže to bolje. Ali ako je primakneš na samo dva i po centimetra od očiju, opet si je
izgubio. Ljudsko oko se jednostavno ne može fokusirati na tako blizak predmet. Znači, razdaljina
je ključni činilac, ali ne na samo jedan način. Preblizu je isto tako loše kao i predaleko, bar kad je
reč o gledanju."
"Hmmm", reče Devenej.
"Ili uzmi drugi primer. Tvoje desno rame je oko sedamdeset pet centimetara daleko od vrha
tvog desnog kažiprsta i ti možeš postaviti vrh desnog kažiprsta na desno rame, bez ikakvih
teškoća. Dobro. Ali tvoj desni lakat samo je upola toliko udaljen od vrha tvog desnog kažiprsta.
Po svakoj normalnoj logici trebalo bi da ti bude mnogo lakše da ga dodirneš nego rame. A
probaj: dodirni desni lakat desnim kažiprstom. Opet se pojavljuje pojam 'preblizu'."
"Te dve analogije mogu da upotrebim u reportaži, a?"
"Pa, naravno. Upotrebi šta god želiš. Znaš da ti je pristup slobodan. U ovom slučaju, želimo
da nam ceo svet gleda preko ramena. A biće itekako šta da se vidi."
(Gospođica Felouz uvide da se, i protiv svoje volje, divi Hoskinsovoj smirenoj pouzdanosti.
Ima snage, taj Hoskins.)
Devenej reče: "Koliko daleko unazad posežete večeras?"
"Četrdeset hiljada godina."
Gospođica Felouz oštro udahnu vazduh.
Četrdeset hiljada godina?
8.
Na takvu mogućnost nikad nije pomislila. Previše je bila zauzeta drugim stvarima, na primer
obustavljanjem svojih profesionalnih veza sa bolnicom i pripremanjem smeštaja ovde. Iznenada
postade svesna da je, u vezi sa ovim projektom, trebalo razmisliti o mnogim osnovnim stvarima,
ali da se ona do sada nije potrudila da o njima razmisli.
Znala je, naravno, da će oni doneti jedno dete iz prošlosti u moderni svet. Razumela je - mada
ne bi mogla tačno reći odakle joj ta informacija - da će dete biti uzeto iz preistorijske ere.
Ali reč 'preistorijski' mogla bi značiti praktično bilo šta. Moglo bi se reći da je glavnina
Evrope još bila 'preistorijska' pre tri hiljade godina. Neki delovi sveta i danas žive na preistorijski
način. Dosad je gospođica Felouz pretpostavljala, ako se uopšte bavila takvim mislima, da će
dete biti izvučeno iz neke nomadske prepoljoprivredne ere, možda pet ili najviše deset hiljada
godina u prošlosti.
Ali, četrdeset hiljada?
Za to nije bila spremna. Da li će dete, koje će joj ovi ljudi tutnuti u ruke, uopšte biti
prepoznatljivo kao ljudsko biće? Da li je uopšte postojao homo sapiens pre četrdeset hiljada
godina?
Kamo sreće, pomisli ona, kad bi se sad mogla setiti lekcija iz predmeta 'antropologija', koje je
slušala na koledžu, davno; u ovom času do površine njenog uma uspevale su da isplivaju samo
mrvice informacija, pa i one, plašila se gospođica Felouz, beznadežno izobličene i pomešane. Pre
26 of 163 17.12.2007 20:15

nego što su evolucijom nastala prava ljudska bića, postojali su neandertalci, je li tako?
Primitivna, brutalna stvorenja. Pre toga, Zemljom je lutao još primitivniji narod pitekantropusa, a
uz njega još nešto, sa jednako zamršenim imenom, a bilo je valjda i drugih vrsta predljudi ili
podljudi; bila su to čupava, mala, gola, majmunolika bića koja bi se manje-više mogla smatrati
našim dalekim precima. Ali, koliko daleko u prošlosti su ta predačka bića živela? Pre dvadeset
hiljada godina? Pre pedeset? Ili sto hiljada? Edit zapravo nije znala ništa korisno o vremenskim
okvirima svega toga.
Veliki Bože na nebu, da li ću negovati majmunsko mladunče?
Počela je da drhti. Dok ona diže frku oko nekih tamo inkubatora i sterilnih komora, oni se
spremaju da joj bace u krilo nešto manje-više nalik na šimpanzu, je li tako? Zar nije tako? Neko
žestoko, krznato, divljačno, malo stvorenje sa kandžama i zubima, kome je mesto, zapravo, u
zoološkom vrtu, ako mu je uopšte igde mesto, a ne kod negovateljice, specijalistkinje za...
Dobro, dobro; možda nije baš tako. Možda su neandertalci i pitekantropusi i svi ti drugi rani
čovekoliki stvorovi zapravo živeli pre milion ili više godina, pa će njoj dopasti samo jedan divlji,
mali dečak. A ona je uspevala da se izbori sa divljim, malim dečacima i ranije.
Ipak, četrdeset hiljada godina, to zvuči kao ogroman vremenski raspon. Dovoljno veliki da
ošamuti čoveka.
Četrdeset hiljada godina?
9.
U vazduhu se osećala napetost. Haotični balet dole, u jami, prestao je; tehničari pred
kontrolnim aparatima jedva su se pomicali. Međusobno su komunicirali pomoću signala tako
delikatnih, da je to odozgo bilo gotovo nemoguće primetiti - uzvijanje jedne obrve, kuckanje
prstom po gornjoj strani šačnog zgloba.
Jedan čovek sa mikrofonom govorio je u njega tiho i jednolično, kratkim frazama koje
gospođici Felouz nisu značile ništa - pretežno brojevima i rečima koje kao da su bile deo nekog
koda. Zvučalo je kriptično i neprobojno.
Deveni je seo pored nje, a Hoskins do njega. Naginjući se preko balkonske ograde i zureći
pomno, naučni izveštač reče: "Hoće li biti ičega što bismo mogli videti, Hoskinse? Mislim, hoće
li biti ikakvih vizuelnih dejstava?"
"A? Ne. Ništa, dok ne bude gotovo. Detektujemo posredno, donekle na načelu radara, mada
koristimo mezone umesto zračenja. Mezonsko skeniranje obavljamo već nedeljama, podešavamo,
izoštravamo. Mezoni sežu unazad, pod određenim uslovima. Neki se tamo odražavaju, a mi te
odraze analiziramo i puštamo u povratnu spregu da bi poslužili kao vodiči za sledeću sondažu, pa
nastavljamo tako, sve preciznije, dok se ne primaknemo željenom nivou tačnosti."
"To ne zvuči lako. Po čemu ste sigurni da ste dostigli pravi nivo?"
Hoskins se osmehnuo, na onaj svoj uobičajeni hladnokrvno-hitri način: osmeh sevne i već ga
nema. "Petnaest godina se mi već bavimo ovim. Ma, i dvadeset pet, ako uračunate rad kompanije
koja nam je bila prethodnica i koja je razvila mnoga osnovna načela, ali nije mogla da se probije
do prave pouzdanosti. Da, teško je, Deveneje. Vrlo teško. Čovek se naguta straha."
Onaj sa mikrofonom diže ruku.
"Straha?" upita Devenej.
"Ne volimo da nam se dogodi neuspeh. Ja svakako ne volim. Ali neuspeh je večno prisutni
modalitet ishoda, u našim operacijama. Mi ovde radimo u probabilističkim zonama. Kvantna
dejstva, razumeš. Možemo se nadati verovatnoći, izvesnosti nikada. To, zapravo, nije dovoljno
dobro. Ali je najbolje što možemo očekivati da dostignemo."
"Ipak, izgledate kao prilično samopouzdani ljudi."
"Da", reče Hoskins. "Već nedeljama nišanimo baš taj jedan trenutak u vremenu: povremeno
ga napuštamo i onda ponovo nalazimo, ali pri tome uračunavamo i naša temporalna kretanja,
proveravamo paralakse, tragamo za svakom mogućom relativističkom distorzijom, stalno tražimo
dokaze da smo dovoljno precizno ovladali vremenskim tokom. I uvereni smo da ovo možemo
27 of 163 17.12.2007 20:15

izvesti. Bio bih, maltene, spreman da kažem da znamo da možemo."

Ali njegovo čelo blistalo je od znoja.
U dvorani najednom zavlada strašna tišina, prekidana samo zvucima nemirnog disanja. Edit
Felouz se, i bez svoje volje, poče pridizati iz sedišta i naginjati napred; čvrsto je stiskala šipku
balkonske ograde.
Međutim, nije se imalo šta videti.
"Sad", reče čovek sa mikrofonom, tiho.
Tišina se popela do nekog višeg nivoa. Bila je to nova vrsta tišine, potpuna tišina; gospođica
Felouz nije ni slutila da se takva tišina može postići u dvorani punoj ljudi. Ali potrajala je samo
koliko jedan jedini dah.
Onda se iz prostorija kuće lutaka, ispod njih, prolomi krik uplašenog, malog dečaka. Bilo je to
vrištanje najužasnije žestine, vrištanje od koga čovek poželi da pokrije uši šakama.
Uzas! Probadajući užas!
Dete obuzeto strahom, dete koje u trenutku potpunog šoka i očajanja pušta glas, ali glas koji
se prolama zapanjujuće snažno i prodorno - izražavajući gotovo neverovatan užas.
Gospođica Felouz okrete glavu u pravcu tog krika.
A Hoskins poče treskati pesnicom po ogradi balkona i objavi glasom koji je, stegnut, drhtao
od likovanja: "Uspeli smo!"
10.
Pohrliše kratkim zavojitim stepeništem nadole, u operativnu dvoranu, prvo Hoskins, Devenej
u stopu za njim, a za novinarem - nepozvana - gospođica Felouz. Možda pravim neki grdan
prekršaj bezbednosti zato što sad ovako silazim. Ali čula sam krik tog deteta.
Meni je mesto tamo, bar koliko i ovom Kandidu Deveneju, reče ona sebi.
Na dnu stepeništa Hoskins zastade i osvrte se. Činilo se da ga je silazak gospođice Felouz
malo iznenadio - ali samo malo. Ništa joj ne reče.
Raspoloženje u operativnoj dvorani dramatično se promenilo. Nestala je sva ona besomučnost,
čak i sva napetost. Tehničari koji su do tog trenutka nadzirali opremu za vremenski zahvat
izgledali su sada sasvim iscrpljeno. Stajali su na svojim mestima, ali su izgledali maltene
ošamućeno. Hoskins ih je ignorisao, kao da su to odbačeni delovi mašinerije koji mu više ništa ne
znače.
Iz pravca kuće lutaka začu se veoma tiho zujanje.
"Sad ulazimo", reče Hoskins.
"U stasis polje?" upita Devenej. Izgledalo je kao da se ne oseća lagodno.
"Savršeno je bezbedno ući u stasis. Ja sam to uradio hiljadu puta. Čovek se oseti malo
nelagodno u trenutku kad prolazi kroz ovojnicu polja, ali to je samo trenutno dejstvo, ne znači
baš ništa. Pouzdaj se u mene."
Zakoračio je kroz jedna otvorena vrata, pruživši na taj način primer bez reči. Devenej se
osmehnuo kruto, udahnuo primetno duboko i sledećeg trenutka zakoračio za njim.
Hoskins reče: "I vi, gospođice Felouz. Molim!"
Nestrpljivo ju je pozivao savijanjem kažiprsta.
Gospođica Felouz je klimnula glavom i zakoračila preko praga. Nepogrešivo je osetila
prisustvo tog polja. Bilo je to kao da je kroz nju prošlo neko talasanje, jedno malo unutrašnje
golicanje.
Ali kad se našla unutra, nije više osećala ništa neobično. Činilo se da je sve normalno. Osetila
je čisti, sveži miris nedavno izgrađenih drvenih prostorija, i još nešto - miris nalik na šumu, nalik
na iskopanu zemlju, ili...
Uvidela je da je onaj panični vrisak odavno uminuo. U stasis polju sad je sve bilo tiho. Onda
ona začu suvi zvuk nečijih stopala u trenju sa podom, grebanje kao da neko prstima grabi po
drvetu - i, učini joj se, tiho ječanje.
"Gde je dete?" upita gospođica Felouz uznemireno.
28 of 163 17.12.2007 20:15

Hoskins je pregledao neke brojčanike i skale mernih instrumenata, odmah iza ulaza u kuću
lutaka. Devenej je idiotski blenuo u njega. Ni jednome ni drugome kao da se nije žurilo da se
pobrinu za dete - za to dete koje je dejstvom ove ogromne i nerazumljivo nagomilane mašinerije
pre nekoliko trenutaka istrgnuto iz jedne ere, nezamislivo davne.
Zar ove glupave muškarce dete jednostavno ne zanima?
Gospođa Felouz pođe napred, dajući sama sebi ovlašćenje da to učini. Prošla je hodnikom
savijenim u obliku lakta i ušla u onu sobu u kojoj je bio krevet.
Dete je bilo u toj sobi. Dečak. Vrlo sitan dečak, vrlo prljav, mršav i čudnog izgleda.
Moglo mu je biti, možda, tri godine: svakako ne mnogo više od toga. Bio je nag. Njegova
malecna prsa, ubrljana blatom, dizala su se i spuštala grčevito. Svud oko njega bile su razbacane
pregršti rastresite zemlje, šljunka i pokidanih busenova neke grube trave; taj materijal bio je
prosut lučno, kao da ga je neko izručio iz velike kofe jednim zamahom po sobi. Odatle se dizao
bogati miris zemljišta a, uz to, i manje primetan miris nečeg trulog. Gospođica Felouz vide i neke
krupne, crne mrave, kao i dva-tri stvorenja nalik na male, dlakave pauke, koja su lagano puzila
nadomak dečakovih bosih, smeđih nogu.
Hoskins je pratio njen užasnuti pogled. Glasom u kome se oštro osetilo nezadovoljstvo, on
reče: "Ne može se dečak čisto izdvojiti i uzeti iz vremena, gospođice Felouz. Morali smo, radi
bezbednosti, da zahvatimo i jedan deo njegovog okruženja. Ili biste možda više voleli da nam on
ovde stigne bez jedne noge, ili bez pola glave?"
"Molim vas!" reče gospođica Felouz, u agoniji odvratnosti. "Zar ćemo sad samo ovako da
stojimo? Ovo jadno dete je uplašeno. I užasno prljavo."
I to je bilo blago rečeno. U životu nije videla dete tako bednog izgleda. Nije bilo kupano
nedeljama; možda nikad. Dečak je prodorno smrdeo. Celo njegovo telo bilo je prekriveno slojem
skorele prljavštine i masnoće, a na jednoj butini imao je dugačku ogrebotinu koja je izgledala
crvena i upaljena, možda inficirana.
"E, dobro, da pogledam ja tebe..." progunđa Hoskins i pođe napred, obazrivim i sitnim
koracima.
Dečko se poguri, privuče laktove uz telo, a glavu uvuče u ramena - to kao da je bilo neko
njegovo urođeno odbrambeno držanje - i hitro uzmače. Oči su mu plamtele strahom i prkosom.
Kad je dospeo do najudaljenijeg kraja sobe, tako da više nije imao kud uzmicati, podigao je
gornju usnu i zašištao prodorno, kao mačka. Bio je to zastrašujući zvuk - divalj, bestijalan,
krvožedan.
Gospođica Felouz oseti kako kroz njen nervni sistem prolazi hladni talas šoka. Ovo je njen
novi štićenik? Ovo? Ova mala - životinja?
Ostvarile su se njene zle slutnje.
Pa, i one najgore; najgore. Ovo praktično i nije ljudsko stvorenje. Ovo je nešto grozno;
nekakvo malo čudovište.
Hoskins hitro poseže rukama, dohvati oba šačna zgloba deteta i povuče ih tako da su se
dečakove ruke ukrstile preko trbuha; istovremeno ga obuhvati i podiže sa poda. Dečak je vrištao i
ritao se.
Bili su to jezivi, avetinjski urlici. Izbijali su iz dubina tog tela, zapanjujućom snagom.
Gospođica Felouz uvide da je počela drhtati, pa prinudi sebe da se smiri. Bila je to zastrašujuća
buka, odvratna podljudska dreka od koje su pucale bubne opne. Bilo je takoreći nemoguće
poverovati da jedan tako mali dečak može da stvara tako grozomorne zvuke.
Hoskins je držao dečaka u vazduhu, ispruženim rukama; osvrnuo se i pogledao gospođicu
Felouz. Jasno se videlo da je u nevolji.
"Da, držite ga tako, sad. Ne spuštajte ga na zemlju. Pazite se noktiju na njegovim nogama kad
se rita. Nosite ga u kupatilo, da ga operemo. To mu je potrebno pre ma čega drugog, jedno dobro
kupanje u toploj vodi."
Hoskins klimnu glavom. Iako je dete bilo malo, činilo se da nije lako držati ga u tako
sputanom položaju. Odrastao čovek i malo dete: ali dete puno čudesne, divlje snage. Dečak je,
29 of 163 17.12.2007 20:15

nesumnjivo, mislio da se bori za život.

"Punite tu kadu, gospođice Felouz!" povika Hoskins. "Punite je brzo!"
U zoni stasisa sad je bilo i drugih ljudi. U opštoj gunguli gospođica Felouz prepoznade svoje
asistente i pozva ih, sve troje.
"Eliote - odvrnite vodu. Mortensone, hoću antibiotike za tu ranu na njegovoj nozi. Zapravo,
donesite celu antiinfekcionu opremu u kupatilo. Stratfordova, nađite neke čistače i počnite da
izbacujete sve to smeće sa poda!"
Oni energično prionuše na posao. Sad kad je počela davati naređenja, njen šok i užas stali su
da se smanjuju, a neka mera profesionalnog samopouzdanja počela joj se vraćati. Da, ovo će biti
teško. Ali ona se specijalizovala za teške slučajeve. I mnoge rešila uspešno, tokom svoje karijere.
Pojaviše se radnici sa kantama; počeše da čiste zemlju i smeće i da je odnose u prostor za
čuvanje, negde u zadnjem delu prostorija. Hoskins im doviknu: "Vodite strogo računa: nijedna
trunčica ne sme da iziđe iz mehura!"
Gospođica Felouz pođe energičnim koracima za Hoskinsom, u kupatilo, i dade mu signal da
strpa dečka u kadu, koju je Eliot uveliko punio toplom vodom. Edit više nije bila samo pripadnica
jedne zbunjene grupe posmatrača, nego je stupila u dejstvo kao iskusna i delotvorna
negovateljica; zato je sad mogla da zastane i osmotri ovo dete smireno, klinički. Sagledala ga je
jasno, kao da se tek sad pojavilo pred njenim očima.
Ono što je videla ispunilo ju je novom nelagodnošću. Oklevala je, za tren opet obuzeta šokom,
boreći se protiv iznenadnih osećanja koja su se uskovitlala kroz njen nebranjeni um. Probila se
pogledom i kroz tu prljavštinu, i kroz to vriskanje, mlataranje, uvijanje. Videla je tog dečaka
samog.
Onaj njen utisak u prvom, haotičnom trenutku ipak je bio tačan. Najružniji dečak koga je
ikada videla. Grozno ružan, od te glave pogrešnog oblika pa sve do krivih nogu.
Telo mu je bilo izuzetno zdepasto, prsa duboka, pleća široka. U redu: to su crte koje, zapravo,
i nisu Bog zna kako čudne. Ali ta izdužena, prevelika lobanja! To krivo, iskošeno čelo! Taj
ogromni krompir od nosa, sa mračnim rupetinama nozdrva koje su otvorene koliko nadole, toliko
i napred. Te velike, zureće oči uokvirene visokim, koštanim grebenima! Pa donja vilica koja se
odmah od zuba povlači unazad i taj kratak vrat - a ruke i noge kao u kepeca!
Četrdeset hiljada godina, ponovi gospođica Felouz u sebi tupo.
Ovo stvorenje nije ljudsko. Nije stvarno ljudsko.
Životinja. Ostvario se njen scenario najgoreg slučaja. Mladunče čovekolikog majmuna, eto šta
je on. Manje-više neka vrsta šimpanze. To ona treba da neguje, za platu tako veliku. A kako će to
moći? Šta ona zna o negovanju malih, divljih, preistorijskih, čovekolikih majmuna?
Pa ipak - ipak...
Možda i greši. Iz dna duše se nadala da greši. Postoji svetlucanje inteligencije, nesumnjivo
ljudske, u tim dečakovim ogromnim, sjajnim, besnim očima. Njegova koža, svetlosmeđe boje,
maltene oker boje, pokrivena je samo finim, zlatastim dlačicama, a ne grubim, čupavim krznom
koje bi Edit očekivala na mladuncu životinje. A njegovo lice, iako jeste ružno, ipak nije lice
nijedne vrste majmuna. Moraš zaviriti iza površne čudnovatosti, a kad to učiniš, jasno ti je da je
ovo samo jedan mali dečak.
Tačno, mali dečak, ružan dečkić, čudan dečkić, ljudski mali dečak - jedno prljavo, malo,
prestravljeno dete sa krivim nogama, neobično oblikovanom glavom, jadnim ili nikakvim vrhom
donje vilice i sa inficiranom posekotinom na butini i čudnim, crvenim mladežom na obrazu,
protegnutim u cik-cak poput munje; zaista, dete nimalo nalik na ijedno koje je Edit dotad videla,
ali svejedno, ona će pokušati da o njemu misli kao o ljudskom biću. Jadno dete, izgubljeno i
prepadnuto, oteto iz vlastitog vremena. Možda će ona i uspeti. Nije nemoguće.
Ali, Bože, ala je ružan! Bože, Gospode Bože, pa stvarno će biti teško voleti stvorenje koje
izgleda toliko ružno! Gospođica Felouz uopšte nije bila sigurna da će joj to poći za rukom, bez
obzira na sve ono što je napričala Hoskinsu tokom intervjua. Eto jedne duboko uznemirujuće
misli.
30 of 163 17.12.2007 20:15

Napuniše kadu. Eliot, robusni, crnokosi muškarac sa ogromnim šakama i debelim šačnim
zglobovima, već je preuzeo dečaka od Hoskinsa i do pola potopio to uzvrpoljeno telo u vodu.
Mortenson, drugi asistent, dokotrljao je kolica sa poslužavnikom na kome je bila medicinska
oprema. Gospođica Felouz iscedi pola tube antiseptičnog sapuna u kadu i žućkasta pena se poče
stvarati i povećavati na vodi. Mehurići su na trenutak privukli pažnju deteta, koje prekide svoju
dernjavu i ritanje - ali samo na trenutak. Onda je dete sigurno zaključilo da mu rade nešto užasno,
pa je nastavilo da se bori.
Eliot se nasmeja. "Klizav je, đavo mali. Za dlaku je nedostajalo da mi izmakne, maločas."
"Dobro pazi da ti ne izmakne", reče Edit strogo. "Gospode Bože, koja prljavština! Hej, pazi -
drži ga! Drž' ga!"
Posao je bio brutalan. Čak i uz pomoć dvojice muškaraca, jedva je uspevala da održi dečaka
koliko-toliko pod kontrolom. Uporno se migoljio, bacakao, ritao, dernjao, pokušavao da grebe.
Gospođica Felouz nije znala da li on smatra da brani svoj život, ili svoje dostojanstvo, ali ovoliko
opiranja retko je viđala kod svojih pacijenata. I ona i dvojica njenih pomagača već su bili sasvim
ispljuskani prljavom, sapunastom vodom; Eliot se više nije smejao. Noktima jedne ruke dečko ga
je žestoko ogrebao po podlaktici i tu se sada, ispod gustih, kovrdžavih, crnih dlaka, video
dugački, krvavi trag. Gospođica Felouz se poče pitati neće li biti potrebno dati ovom detetu
sedative da bi se posao mogao dovršiti. Smatrala je to rešenje očajnim, poslednjim pribežištem.
"Uzmi neki antibiotik, kad završimo", reče ona Eliotu. "Gadna je to ogrebotina. Ko zna kakve
preistorijske mikrobe ovaj dečko nosi ispod noktiju."
Uvidela je da je sasvim zaboravila sve one svoje ranije zahteve da dete bude uvedeno u
sterilno okruženje, bez mikroorganizama. Sad joj se, nekako, činilo da su to bile samo gluposti.
Ovaj dečko je tako jak, živahan, žustar: a ona je zamišljala da će stići neko nejako, ranjivo
stvorenjce...
Aha, reče gospođica Felouz u sebi, pa on i jeste ranjiv, iako se ovako bori. Moraće da ga
nadziru vrlo pomno, prvih nekoliko dana, za slučaj da ga napadne neka bakterijska infekcija
protiv koje on nema ugrađenu odbranu.
"Digni ga iz kade na trenutak, Eliote", reče ona. "Mortensone, zamenimo sad ovu vodu -
potrebna nam jr čista. Bože, Bože, koje prljavo dete!"
Proces kupanja trajao je i trajao, kao da mu kraja nema.
Gospođica Felouz radila je ćuteći, sve više ljuta. Njeno raspoloženje počelo se odmicati u
drugom pravcu, ka iznerviranosti, pa i pravom besu. Nije više razmišljala kako je podsticajno kad
se čovek dohvati ukoštac sa nekim teškim izazovom. Sad je u njenom umu, podstaknuto daljim
bacakanjem i vrištanjem ovog dečaka i načinom na koji su po njoj i svemu oko nje pljuskale nove
količine vode, preovladavala pomisao da ju je Hoskins na prevaru uvukao u nemoguće
zaposlenje, čiju pravu prirodu nije razumela stvarno niti na vreme.
Nabacio je nagoveštaj da to dete neće biti lepo. Ali nagoveštaj je jedna stvar, a sasvim je
druga stvar kad kažeš da će dete imati odvratne deformacije i da će se opirati kao zver iz džungle.
Osim toga, oko ovog dečaka širio se smrad koji je pred navalom sapuna i vode popuštao tek malo
po malo.
Kupanje se nastavljalo, a nju je obuzimala želja da strpa tog dečaka, tako mokrog i
sapunjavog, doktoru Hoskinsu u ruke i da jednostavno ode odavde. Ali Edit je znala da to ne
može učiniti. Reč je, najzad, i o njenom profesionalnom ponosu. Prihvatila je ovaj posao, bez
obzira na to da li je to bilo pametno ili ne. I moraće ga jednostavno nastaviti. Hoskins nju nije
nipošto prevario, priznade ona sebi. Lepo joj je rekao da će posao biti 'tvrd'. Rekao je da će dete
biti teško, čudno, neposlušno, možda vrlo neprijatno. Baš tim rečima. Pitao je da li je spremna da
se posveti negovanju ovog deteta bezuslovno - bez obzira na to pod kojim uglom je donja vilica
povučena unazad ili čelo unapred. A ona je tada odgovorila - da, da, da, spremna sam da se
suočim sa svim tim.
Osim toga, u Hoskinsovim očima bi se pojavio onaj pogled, ako bi ona sad otišla. Onaj hladni,
ispitujući pogled koji bi govorio: znači, bio sam u pravu. Vas zanima negovanje isključivo zgodne
31 of 163 17.12.2007 20:15

dece, je l' te, gospođice Felouz?

Bacila je pogled ka njemu. Hoskins je stajao podalje od njih, gledao ih je neuznemireno, sa
poluosmehom na licu. Kad su im se pogledi sreli, taj osmeh se proširio, kao da joj Hoskins čita
um, vidi da se unutra klobuče bes i osećanje izdanosti i nalazi da je to zabavno gledati.
Daću ostavku, pomisli ona, obuzeta novim talasom besa.
Ali ne baš sad. Ne dok ne ovladam situacijom. Pre toga dati ostavku - bilo bi bedno. Prvo da
ja ovog groznog, sitnog divljaka malo civilizujem; onda neka Hoskins nađe neku drugu koja će se
s njim baktati.
11.
Bitka u kadi završila se tako što su troje odraslih ljudi pobedili jedno malo, uplašeno dete.
Uklonjeni su bar spoljašnji slojevi prljavštine, tako da je dečakova koža dobila razumno rumene
podtonove. Njegovi prodorni krici sveli su se na zbunjene jecaje.
Činilo se da ga je tolika borba izmorila. Pomno je motrio šta rade svi prisutni u kupatilu;
njegove oči su hitro, uplašeno i sumnjičavo preletale sa jedne osobe na drugu.
Drhtao je. Nije to toliko od straha, nego više zato što mu je hladno posle kupanja, zaključi
gospođica Felouz. Jeste građen kao neko malo bure, ali, ipak, strašno je mršav, nema na njemu ni
trunčice masnih rezervi, a ruke i noge mu otkrivaju da je izgladneo; sad se trese kao da je ona
prljavština bila koristan izolacioni sloj.
Gospođica Felouz oštro reče: "Donesite mi jednu spavaćicu za ovo dete!"
Dečja spavaćica se pojavi istog trenutka. Stvari su dejstvovale kao da je sve spremno i kao da,
ipak, ništa nije spremno ako ona ne daje naređenja: kao da Hoskins namerno izbegava da se
angažuje, kao da je pušta da ona vodi stvar da bi video kako će se snaći.
"Bolje bi bilo da ga ja opet držim, gospođice Felouz", reče robusni Eliot. "Nikad mu nećete
navući tu spavaćicu bez nečije pomoći."
"Tačno", reče gospođica Eliot. "Neću. Hvala, Eliote."
Kad je dečak video da se spavaćica približava, oči su mu se razrogačile, kao da je to neka
naprava za mučenje. Ali bitka je ovog puta bila kraća i manje žestoka nego kod kade. Eliot je
ščepao dečakove malene šačne zglobove svojim šaketinama i podigao mu kratke ruke uvis; a
gospođica Felouz je spretno navukla ružičastu flanelsku spavaćicu preko te njegove glave nalik
na glavu kepeca.
Dečko načini tihi upitni zvuk. Glatko uvuče prste jedne ruke u okovratnik spavaćice i čvrsto
steže tkaninu. Njegovo čudno, iskošeno čelo nabora se dubokim mrštenjem.
Onda zareža i poteže tkaninu brzo i jako, kao da bi je hteo pocepati.
Gospođica Felouz ga oštro pljesnu po šaci. Od doktora Hoskinsa, iza nje, dođe zvuk
iznenađenja, ali ona nije obratila pažnju na to.
Dečko je pocrveneo, ali nije zaplakao. Zarežao je na gospođicu Felouz na čudnovat način, kao
da mu taj udarac po ruci uopšte nije bio uvreda, već nešto dobro znano i očekivano. Njegove oči
bile su najkrupnije dečje oči koje je gospođica Felouz ikad videla, oči crne, oči sjajne i
avetinjske.
Zdepasti, u stranu rašireni prstići njegove šake prelazili su polako po debelom flanelu
spavaćice, opipavali taj neznani materijal, ali nikakav ponovljeni pokušaj cepanja nije se
dogodio.
Gospođica Felouz pomisli očajno: dobro, a šta sad?
Svi su, kao na zaustavljenom filmu, čekali šta će ona učiniti - svi, čak i ovaj ružni, mali dečak.
Dugi spisak stvari koje treba uraditi rascveta se u njenom umu, ali ne baš po redosledu
važnosti:
Profilaksa za tu njegovu inficiranu ogrebotinu.
Podreži mu nokte na rukama i nogama.
Testovi krvi. Slabost imunitetskog sistema?
Vakcinacije? Preventivni antibiotički tretman?
32 of 163 17.12.2007 20:15

Šišanje.
Uzorci stolice. Ima crevne parazite?
Pregled zuba.
Rentgenski snimiti grudni koš. Pa, i ceo kostur.
I još pet-šest drugih stavki, sa raznim stupnjevima hitnosti. Ali Edit onda uvide šta mora biti
na vrhu liste prioriteta, bar za ovog malog, ružnog dečaka.
Ona oštro progovori: "Imate spremnu hranu? Mleko?"
Da, to su imali. Gospođa Stretford, treća članica njene grupe asistenata, dogura jedna sjajna
kolica. U hlađenoj pregradi gospođica Felouz nađe tri kutije od po četvrt litra mleka, spravu za
zagrevanje i zalihu sredstava za jačanje - raznih vitaminskih dodataka, sirupa sa bakrom,
kobaltom i gvožđem i drugim stvarima za koje sad nije imala vremena. U drugoj pregradi bila je
raznovrsna hrana za bebe, u samozagrevajućim konzervama.
Mleko, naprosto mleko, eto čime treba početi. Šta god drugo da je ovaj jeo tamo odakle su ga
ugrabili - napola ugljenisano meso, divlje bobice, korenje, insekte, ko zna šta? - mleko je sigurno
upoznao, deca su sigurno dobijala mnogo mleka. Kod divljaka, nagađala je ona, dojenje dece se
sigurno produžava do odmaklog doba.
Ali divljaci valjda ne znaju da drže šolje. Činilo se da je bar to sigurno. Gospođica Felouz
nasu malo mleka u jedan tanjir i stavi ga u mikrotalasnu pećnicu da se zagreva nekoliko sekundi.
Svi su je gledali - Hoskins, Kandid Devenej, troje pomagača i svi ostali koji su uspeli da se
uguraju u zonu stasisa. I dečko je zurio u nju.
"Dabome, gledaj me", reče ona dečaku. "Sad si dobar momak."
Pažljivo je uzela tanjir u ruke, prinela ga usnama i odglumila da srče mleko.
Dečakove oči su to pratile. Ali da li je razumeo?
"Da piješ", reče ona. "Ovako se pije."
Opet je izvela pantomimu kojom je pokazivala kako se može polokati to mleko iz tanjira.
Osećala se malčice apsurdno. Međutim, odagnala je to osećanje od sebe. Ona će učiniti sve što
smatra podesnim. Ovog dečka treba naučiti kako se pije.
"Sad ti", reče ona.
Ponudila mu je tanjir, pružajući ga ka njegovim ustima, tako blizu da je trebalo da on samo
malo nagne glavu napred i počne da lapće mleko. On je tanjir gledao svečano, bez i najmanjeg
znaka shvatanja.
"Piješ", reče ona. "Piješ." Opet je pokazala, isplaženim jezikom, kako bi to trebalo.
Nikakvog odziva. Zurio je, ništa više. Opet je drhtao, iako je soba bila topla, a spavaćica
svakako više nego dovoljna.
Treba preduzeti neposredne mere, pomisli negovateljica.
Spustila je tanjir na pod. Onda je jednom rukom dohvatila dečaka za mišicu i, saginjući se,
zamočila tri prsta druge ruke u mleko; zahvatila je malo mleka i razmrljala ga preko dečakovih
usana. Mleko mu pocuri niz obraze i niz uvučenu donju vilicu.
Dečak ciknu na jedan novi način, koji dotad nije od njega čula. Činilo se da je zbunjen i
nezadovoljan. Onda polako pređe jezikom preko svojih ovlaženih usana. Namršti se. Okusi.
Njegov jezik se opet pokaza.
Da li je ovo osmeh?
Jeste. Osmeh, kakav-takav. Gospođica Felouz se odmače jedan korak.
"Mleko", reče ona. "To je mleko. Hajde. Probaj još malo."
Dečko se, oklevajući, primače tanjiru. Saže se ka njemu, onda se hitro osvrte i pogleda preko
ramena kao da pomišlja da neki neprijatelj čuči iza njega. Međutim, iza njega nije bilo nikog.
Opet se sagnuo, kruto, nespretno, gurnuo glavu napred i počeo lizati mleko, isprva oprezno,
zatim sve živahnije. Lapao je mleko kao što bi mačka činila. Počeo je i da srče. Nije pokazivao
nimalo želje da uhvati tanjir rukama i podigne ga do lica. Bio je kao mala životinja koja čuči na
podu i lapće mleko.
Gospođica Felouz oseti iznenadni talas odvratnosti, iako je znala da je upravo ona prva izvela
33 of 163 17.12.2007 20:15

pantomimu laptanja. Želela je da o njemu misli kao o detetu, ljudskom detetu, ali on se stalno
vrtaćao na neki životinjski nivo, a to joj je bilo mrsko. Mrsko. Znala je da joj se ta reakcija
sigurno jasno vidi i na licu, ali nije se mogla uzdržati. Zašto je ovo dete tako bestijalno?
Preistorijsko je, u redu - četrdeset hiljada godina! - ali zar to mora da znači toliku
majmunolikost? Ovo jeste ljudsko dete... zar ne? Zar ne? Koju su joj to vrstu deteta dali?
Kandid Devenej je, možda, uočio šta se dešava. "Da li bolničarka zna, Hoskins?" reče on.
"Da li znam - šta?" upita gospođica Felouz oštro.
Devenej je oklevao, a Hoskins (opet sa onim izgledom ravnodušnosti i zabavljenosti) reče:
"Pa, nisam siguran. Zašto joj ne bi ti rekao?"
"Kakva je to tu misterija?" upita ona. "Da čujem, govorite, ako postoji nekakva tajna koju bi ja
trebalo da znam!"
Devenej se okrete ka njoj. "Samo sam se zapitao, gospođice - da li vam je poznato da ste prva
civilizovana žena u istoriji koja neguje mladog neandertalca?"
BOGINJINA ŽENA
Bilo je četvrto jutro marša na zapad, hodočašća ka Mestu tri reke. Suv, hladan vetar duvao je
postojano sa severa još od kad je Srebren dao naređenje da se okrenu i pođu istim putem nazad
preko golih ravnica. Ponekad su proletali, hujeći, novi naleti razređenog, ali tvrdog snega, koji se
mlečno vrtložio iznad njihovih glava - usred leta! Mora biti da je Boginja stvarno ljuta! Ali
zašto? Šta su učinili?
Noću je Narod tražio pribežište u kojekakvim pukotinama i udubljenjima, pod belim mesecom
koji je potapao nebo rekama ledene svetlosti. Ovde nisu postojale pećine u koje bi se Narod
mogao zavlačiti. Neki, najpreduzimljiviji, sakupljali su grane i grančice i od toga uspevali da
skrpe kakav-takav zaklon za sebe, ali većina ljudi bila je odveć umorna za to, posle celodnevnog
pešačenja i traganja za hranom.
Dan za Svečanost leta došao je i prošao, ali - prvi put u celokupnoj zapamćenoj istoriji - te
svečanosti nije bilo. Boginjinoj ženi to se nije ni najmanje svidelo. "Imaćemo veliku glad, kad
dođu hladni meseci", reče ona sumorno Prošlo-čuvi. "Zanemariti Svetkovinu leta - to je ozbiljna
stvar. Zar se ikad dogodilo da godina prođe bez valjanih svetkovina?"
"Ne zanemarujemo mi Svetkovinu leta", odvrati Prošlo-čuva. "Samo je odlažemo dok ne
dođemo u priliku da zatražimo od Boginje da usmeri naša dela."
Boginjina žena pljunu. "Da usmeri! Da usmeri! Šta zamišlja Srebren? Ja sam ta koja se obraća
Boginji sa takvim zahtevima. A da bih to učinila, nije mi potrebno da se vratim na Trorečje."
"Srebrenu jeste", reče Prošlo-čuva.
"Samo iz kukavičluka. Uplašio se Drugih i sad hoće da pobegne od njih, zato što vidi da su
nas prestigli."
"I prestigli i sustigli. Ne možemo se više skrivati od njih. Svuda su oko nas. A nas nema
dovoljno da se borimo protiv njih. Šta da radimo? Mora nam Boginja kazati kako da postupamo s
njima."
"Da", reče Boginjina žena tonom sumornog popuštanja. "Valjda je tako."
"Znači, ako ne možeš ti lično da nas posavetuješ, u ime Boginje, koju taktiku da usvojimo..."
"Dovoljno si rekla, Prošlo-čuvo. Razumela sam."
"Dobro. Onda imaj to na umu."
Boginjina žena mrzovoljno šmrknu i ode do vatre. Stade blizu plamena, obuhvativši rukama
svoje slabine.
Ona i Porošlo-čuva se svađaju, pomalo, već odavno - već mnogo i premnogo godina;
prolaženjem vremena, ne postaju jedna drugoj naklonjenije. Prošlo-čuva zamišlja da je nešto
posebno, zato što ima tako dugo pamćenje (kome pomažu svežnjevi štapova sa beleškama) i
duboko poznavanje tradicija ovog plemena. Pa, dobro, i jeste nešto posebno, priznade Boginja
sebi, protiv volje. Ali nije sveta. Ja sam sveta. Ona je samo hroničar; ja govorim Boginji, a
Boginja ponekad progovori meni.
34 of 163 17.12.2007 20:15

Ipak, priznade Boginjina žena, šireći svoje krznene odore da bi ružičasti sjaj vatre obasjao
njeno mršavo, zdepasto telo, ipak je Prošlo-čuva u pravu, u jednom pogledu. Strašan su problem
Drugi - taj razbešnjujući narod visokih, vrlo pokretljivih ljudi sa uravnjenim licima, koji je došao
niotkud i počeo se širiti svuda, grabeći za sebe najbolje pećine, najbolja lovišta, najčistije izvore.
Nekoliko puta je Boginjina žena slušala užasavajuće priče od bezplemenih lutalica čiji su se
putevi ponekad ukrštali sa putevima Naroda, priče o oružanim sukobima između Drugih i
pojedinih grupa Naroda, o stravičnim porazima i pokoljima. Drugi imaju bolje oružje, koje, čini
se, uspevaju da proizvedu u neverovatnim količinama, a u borbi se kreću hitrije: kad se boriš
protiv Drugih, priča se u Narodu, oni se kreću kao senke i čini ti se da su svuda oko tebe
istovremeno. Do ovog trenutka Srebren je uspeo da izbegne sve to; spretno je vodio pleme tamo i
amo preko velikih, otvorenih ravnica, izbegavajući svaki sudar sa opasnim pridošlicama. Ali
koliko će mu to još uspevati?
Da, najbolje je obaviti ovo hodočašće i videti da li Boginja može dati neki savet, reče
Boginjina žena u sebi.
Uostalom, Srebren Oblak bio je vrlo ubedljiv i kad se došlo do religijske strane ove rasprave.
Svetkovina leta označava najbolji trenutak godine, onaj u kome je sunce toplo, a dan dug. Tad se
slavi dobrota Boginje, njeno milosrđe, njena naklonost, tad se unapred izražava zahvalnost za sva
ona dobra koja će Ona dati Narodu tokom preostalih nedelja letnjeg lova i tokom sezone
sakupljanja hrane.
Kako mogu oni održati Svetkovinu leta, želeo je Srebren da zna, kad je Boginja tako očito
nezadovoljna Narodom?
Ima tu i nešto neposrednije, pomisli Boginjina žena: kako da obave Svetkovinu leta, kad
Srebren jednostavno odbija da učestvuje? To je obred u kome mora da nastupi muškarac, i to
najsnažniji muškarac u plemenu. On mora da odigra ples zahvalnosti pred oltarom Boginje. On
mora da prinese junca na žrtvu, on mora da uzme odabranu devicu u naručje i da je uvede u
misterije Velike Majke. Ostale svete priredbe u plemenu bile su u nadležnosti triju Boginjinih
žena; ovu jednu priredbu, međutim, one nisu mogle izvesti. Morao je poglavica. Ako Srebren
Oblak odbije, Svetkovine leta ne može biti. To je, naprosto, tako. Boginjinu ženu ovo je
ispunjavalo nelagodnošću; ali odluka je bila u Srebrenovim rukama.
Boginjina žena okrete leđa vatri. Vreme je da se namesti oltar i da se počnu jutarnji obredi.
"Boginjine žene!" povika Boginjina žena. "Obe! Na posao!"
Sve tri su imale svoja lična imena, svojevremeno. Ali sada je svaka od njih bila poznata samo
kao sveštenica, Boginjina žena. Kad stupaš u Njenu službu, odričeš se svog imena. Boginja nema
ime, pa zato ni sluškinje božje nemaju imena.
Boginjina žena se i sad sećala imena najmlađe Boginjine žene, zato što je ta bila njena kćer,
tako da joj je ona dala to ime: Zorosjajna. Ali već godinama nije glasno izgovorila to ime svoje
kćeri. Sad je i za nju, i za svakog, ta negdašnja Zorosjajna naprosto Boginjina žena. A ona treća
Boginjina žena, ni najmlađa ni najstarija, zvala se nekada... to ime je već izmicalo pamćenju
najstarije Boginjine žene. Ptica Samotnica? Ili Kao-Lisica-Beži? Nešto od ta dva. Te dve
devojke, Ptica Samotnica i Kao-Lisica-Beži, veoma su ličile jedna na drugu, u svoje doba. Jedna
od njih je umrla, a druga je postala sveštenica, ali najstarija Boginjina žena, tokom godina, u
pamćenju je pomešala njih dve.
Kako je njeno sopstveno ime pri rođenju glasilo - najstarija Boginjina žena se više nije uopšte
sećala. Zaboravila ga je još pre mnogo godina i sad je retko i pomišljala na to. Ona je Boginjina
žena i ništa drugo. Ponekad se, ležeći i čekajući da zaspi, pitala, ipak, kako je moglo glasiti to
njeno devojačko ime. Beše li nešto sa sunčevim sjajem? Ili sa zlatnim krilima? Ili sa sjajnom
vodom? Neko blistanje je postojalo negde u tom imenu, u to je bila prilično sigurna. Ali samo
ime joj je izmaklo zauvek. Osećala se kriva kad god je pokušala da ga se priseti. U svakom
slučaju, nije imala koga da pita. Greh je ako Boginjina žena upotrebi, na ma koji način, svoje
rođeno ime. Zato je, pri svakoj pomisli na to pitanje, odmah pravila znak očišćenja i molila
Boginju da joj oprosti.
35 of 163 17.12.2007 20:15

Ona je, od svih žena u plemenu, druga po starosti. Ovo je njeno četrdeseto leto. Samo je
Prošlo-čuva starija, a i ona samo godinu-dve. Ali Boginjina žena je snažna i zdrava; očekuje da
živi još deset godina, možda i petnaest, a ako bude sreće - i dvadeset. Njena majka doživela je
duboku starost, izgurala je više od šezdeset; njena baba, isto tako. Dugovečnost joj je porodična
osobina.
"Hoćemo li ceo obred jutros?" upita je najmlađa Boginjina žena dok su pomerale kamenje
tamo i amo, praveći svetilište.
Boginjina žena je pogleda prekorno. "Naravno. Zašto ne bismo?"
"Zato što Srebren Oblak hoće da krenemo odmah posle jutarnjeg jela. Kaže da danas moramo
da prevalimo veću daljinu nego što smo postizali tokom poslednja tri dana."
"Srebren! Srebren! Kaže ovo, kaže ono, a mi na svako njegovo naređenje skačemo kao žabe.
Možda je on u žurbi, ali Boginja nije. Radimo ceo obred."
Zapalila je Boginjinu vatru. Srednja po starosti Boginjina žena izvuče svoj zamotuljak od
vučje kože, pun aromatičnih trava, i poče bacati njihove trunčice u plamen. Raznobojni oganj
izvijao se i povećavao. Najmlađa Boginjina žena donela je kamenu činiju sa krvlju životinje
ubijene juče i prolila malo po oltaru za prinošenja ponuda.
Boginjina žena izvadi, iz medveđeg krzna gde su bile umotane, tri svete medveđe lobanje koje
su predstavljale najsvetiju imovinu ovog plemena, i položi ih na tri ravna kamena da ne bi
dodirivale zemlju.
Te tri lobanje bile su u posedu plemena već mnogo pokolenja, toliko mnogo da ni Prošlo-čuva
nije znala kad su dobijene. Veliki junaci iz davnih vremena ubili su te medvede, i to svaki od njih
sam, bez ičije pomoći; onda su lobanje predavane u nasledstvo, od jedne Boginjine žene drugoj.
Medved je životinja-otac, velika sila koja pali vatru i omogućava da iz Velike Majke dođe život.
Zato Boginjina žena mora dobro paziti da te lobanje ne dodirnu zemlju: ako bi se to desilo, one bi
Majku oplodile, a sad nije doba godine za to. Deca koja bi, paljenjem iskre života, nastala sad,
usred leta, rodila bi se u mračnim danima pozne zime, kad hrane ima najmanje. Vreme za
ukresivanje iskrica života mladih je u jesen, da bi porođaji bili u proleće.
Boginjina žena poče pipati jednu po jednu lobanju i sa ljubavlju gladiti gornje svodove
njihove, uglačane i sjajne poput leda od dodira mnogih Boginjinih žena u proteklim godinama.
Osećala je kako joj trnci prolaze kroz šake, pa kroz ruke i pleća: elementarna očinska sila
iskričavo je izlazila iz lobanja i dizala se u njeno telo.
Milovala je blistave očnjake. Opipavala je tamne očne duplje.
Očinska sila joj otvori put i majčinska sila prodre joj u dušu. Jedna sila neminovno vodi
drugoj; ne možeš prizvati jednu, a da ne osetiš prisustvo druge.
"Boginjo, mi ti se zahvaljujemo", promrmlja Boginjina žena. "Zahvaljujemo tebi za plodove
zemlje i za meso životinja, a ponajviše ti zahvaljujemo za plodove materica." Kratkim pokretima
pipnula se po dojkama, trbuhu i preponama. Čučnula je i zarila vrhove prstiju u tvrdu, ledenu
zemlju. Neka je i hladna danas, ipak ta zemlja predstavlja grudi Majke; Boginjina žena je pogladi
sa ljubavlju. Pokraj nje su i druge dve Boginjine žene radile isto.
Sklopila je oči. Videla je veliki luk: to se grudi Majke pružaju ispred nje, sve do obzorja. Ona
poče puniti svoju dušu svešću o prisutnosti Boginje i silom Majke.
Blagoslovi nas, molila se Boginjina žena. Sačuvaj nas. Milosrđe tvoje ljubavi daj nam.
Iz udubljenosti u meditacije trže je bučan i cičav smeh iza nje. To su dečaci plemena igrali
svoje grube igre. Naterala je sebe da ih prenebregne. I oni su Boginjini, ma koliko prosti, surovi i
glupi bili.
Boginja je stvorila žene da rađaju decu i da ih uzgajaju i vole, a muškarce je stvorila da idu u
lov i donose stvari i da se bore, zato svaka strana ima svoju ulogu koju druga strana ne može
preuzeti. To je i smisao Svetkovine leta: muškarac i žena nalaze jedinstvo tako što oboje služe
Boginji. Ako su dečaci grubi i bezobzirni, šta s tim, tako ih je Boginja stvorila. Neka se smeju.
Neka se jure u krug i udaraju štapovima kad jedni druge stignu. Tako i treba da bude.
Kad se dugotrajni obred okončao, Boginjina žena je ustala i razdžarala vatru štapom, tako da
36 of 163 17.12.2007 20:15

je ostao samo žar, a sveto kamenje je prikupila. Podigla je i tri medveđe lobanje, poljubila svaku i
zamotala ih opet u krzno.
Primetila je Srebrena kako stoji, veoma daleko, ruku skrštenih nestrpljivo, kao da je već neko
vreme zlovoljno čekao da ona konačno stigne do kraja obreda. Nešto bliže Boginjinoj ženi bila je
Znalica, koja je vodila grupu najmanje dece u krug, učeći ih da pevaju jednu pesmicu.
Tužan prizor, pomisli ona. Znalica, jalova, glumi da je Majka. Boginja je prema Znalici
postupila okrutno, pomisli Boginjina žena.
"Jesi li gotova već jednom?" povika Srebren Oblak. "Možemo li sad da krenemo, Boginjina
ženo?"
"Da, možemo da krenemo."
Priđe joj Znalica. Za Znalicom, grupica manje dece - Slatkocveta, Grom-Obraz i još
dvoje-troje drugih.
"Mogu li da porazgovaram s tobom na trenutak, Boginjina ženo?" upita Znalica.
"Srebren Oblak hoće da se spakujemo i da krenemo."
"Samo na trenutak."
"U redu, trenutak."
Baš ide na živce, ova Znalica. Boginjinoj ženi nikad se nije sviđala. Niti ikom drugom.
Pametna je, u redu, i puna tamne energije, moraš je na neki način poštovati čak i ako ti to nije po
volji. Ali je nezgodna i teška. Imala je mnogo nevolja u životu i Boginjina žena zbog toga je
sažaljevala Znalicu: mrtva novorođenčad, gubitak muža i sve to. Ali, ipak, dobro bi bilo kad bi
Znalica malo ostavila Boginjinu ženu na miru. Jer Znalica vuče sa sobom neki oreol zle kobi,
nezadovoljstva Boginjinog.
Znalica tiho reče: "Je li istina ono što čujem, da će se obaviti jedno posebno žrtvovanje kad
stignemo na Mesto tri reke?"
"Pa, da, biće žrtvovanje", reče Boginjina žena. "Kakvo bi to hodočašće bilo ako po dolasku ne
bismo na mestu hodočašća prineli žrtvu?"
"Posebno žrtvovanje."
Ostaci strpljenja Boginjine žene brzo su kopneli. "Kako posebno, Znalice? Na koji način
posebno? Nemam vremena sad za zagonetke."
"Prinošenje deteta na žrtvu", reče Znalica.
Boginjina žena ne bi bila zapanjenija ni da joj je Znalica bacila pregršt snega u lice.
"Šta? Ko priča tako nešto?"
"Čula sam da muškarci razgovaraju. Daćemo dete Boginji na Mestu Tri Reke da bi ona
otklonila Druge od nas. To je Srebren već odlučio. Navodno je prvo razgovarao o tome sa tobom.
Je li to istina, Boginjina ženo?"
Boginjina žena oseti gruvanje u grudima, a u ušima joj se podiže zvuk nalik na bubnjeve.
Osetila je slabost i vrtoglavicu; trudila se da ostane uspravno na nogama i da joj oči budu ravno
usmerene u Znalicine oči. Udisala je duboko, punila je pluća ponovo, i ponovo, i ponovo, i
najzad joj se vratilo nešto nalik na smirenost.
Ledeno reče: "To je ludilo, Znalice. Boginja daje decu. Ne želi da joj se vraćaju."
"Ponekad ih uzima nazad."
"Da. Znam to", reče Boginjina žena, nešto blažim tonom. "Boginja se kreće putevima koji su
izvan našeg razumevanja. Ali mi ne ubijamo decu kao ponudu Njoj. Životinje, da. Ali nikad
nijedno dete. Nikad. Ništa slično nije nikada učinjeno."
"A ni Drugi nam nikad ranije nisu bili ozbiljna pretnja."
"Žrtvovanje dece neće nas zakloniti od Drugih."
"Kažu da ste ti i Srebren zaključili da hoće."
"Lažu, ko god da su", reče Boginjina žena žustro. "Ne znam ništa o tom planu. Ništa! Sve je to
glupost, Znalice. Neće se to dogoditi. Obećavam ti da neće. Neće ovde biti žrtvovanja dece. U to
možeš biti sasvim sigurna."
"Zakuni se. Zakuni se Boginjom. Ne." Znalica je posegnula i dohvatila jednom rukom
37 of 163 17.12.2007 20:15

Grom-Obraza, a drugom rukom Slatkocvetu. "Zakuni se dušama ovog dečka i ove devojčice."
"Trebalo bi da moja reč bude dovoljna", reče Boginjina žena.
"Nećeš da se zakuneš?"
"Moja reč je dovoljna", reče Boginjina žena. "Nisam ja dužna ni u šta tebi da se kunem. Ni u
Boginju, ni u Slatkocvetino slatko dupence, ni u šta. Mi smo civilizovani ljudi, Znalice. Mi ne
ubijamo decu. Trebalo bi da ti to bude dovoljno."
Znalica je izgledala skeptično. Ipak, popusti i ode.
Boginjina žena ostade sama, zadubljena u misli.
Žrtvovati dete? Je l' to oni ozbiljno? Da li stvarno misle da bi se time ma šta postiglo? Postoji
li ikakva mogućnost da bi se time zaista nešto postiglo?
Da li bi Boginja odobrila tako nešto? Ona pokuša da razmisli temeljito o ovome. Odreći se
jednog malog života, vratiti Boginji ono što je Boginja dala - da li bi bilo moguće na taj način
uveriti Nju da mora pomoći Narodu u ovom vremenu nevolje?
Ne. Ne. Ne. Ne. Kako god pogledala to pitanje, Boginjina žena u njemu nije videla nimalo
razuma.
Gde je Srebren? Aha, eno ga, pregleda novu skupinu šiljaka za strele koju je Jahač Mamuta
dovršio. Boginjina žena priđe muškarcu zvanom Srebren Oblak i povuče ga u stranu. Niskim
tonom mu reče: "Kaži mi nešto - i to mi kaži pošteno. Da li planiraš da prineseš jedno dete na
žrtvu kad stignemo na Trorečje?"
"Jesi li sišla s uma, Boginjina ženo?"
"Znalica kaže da neki muškarci pričaju o tome. I da si ti već doneo odluku, a da sam se ja
saglasila."
"A jesi li se saglasila?" upita Srebren.
"Naravno da nisam."
"Pa, ostatak te priče jednako je istinit. Prineti dete na žrtvu, Boginjina ženo? Pa nije moguće
da si ti poverovala da bih ja ikada..."
"Nisam bila sigurna."
"Kako možeš to da kažeš?"
"Otkazao si Svetkovinu leta, zar ne?"
"Šta ti je, Boginjina ženo? Zar ne vidiš nikakvu razliku između odlaganja jedne svetkovine i
ubijanja deteta?"
"Ima nekih koji bi rekli da su obe te stvari jednako rđave."
"Pa, ko god da to kaže, taj je lud", reče Srebren. "Ja takve namere nemam, a Znalici možeš
reći da ću..." On zastade. Njegov izraz lica se čudno promeni. "Ne misliš da bi nam to možda i
moglo pomoći, a? Nije ti namera da nagovestiš..."
"Ne", reče Boginjina žena. "Naravno da ne mislim. Sad ti zvučiš kao da si poludeo. Ali ne
budi smešan. Ja ne mislim ništa ni izdaleka slično. Samo sam došla da proverim ima li ikakve
istine u tim glasinama, ništa više."
"I sad znaš. Nema istine. Nimalo."
Ali onaj čudni pogled još je bio u njegovim očima. Kao da je Srebrenovo ogorčenje popustilo;
on kao da se na neki način okrenuo u sebe. Boginjina žena nije bila sigurna kako da protumači taj
Srebrenov izgled zagledanosti u sebe. O čemu li on to razmišlja?
Boginjo nebeska, nije valjda odjednom počeo da razmatra ozbiljno pomisao o prinošenju
deteta na žrtvu? Nisam valjda ja unela tako čudovišnu ideju u njegov um, ovoga trenutka?
Ne, zaključi ona, ne. Ne može biti da je to posredi. Zna ona Srebrena dobro. On je robustan,
on je nepokolebljiv, on ume da bude brutalan - ali ovo, ne. Ne dete.
"Želim da razumeš moj stav vrlo jasno", reče Boginjina žena najubedljivije što je mogla.
"Lako može biti da u plemenu ima nekih koji misle da bi prinošenje deteta Boginji na žrtvu bilo
korisno, a, koliko ja znam, Srebrene Oblače, oni bi možda mogli i da te ubede, pre nego što
stignemo do Mesta tri reke. Ali ja to neću dozvoliti. Spremna sam da prizovem najtežu kletvu
Boginjinu na svakoga ko čak i samo predloži tako nešto. I to kletvu medvednicu, najmračniju.
38 of 163 17.12.2007 20:15

Odseći ću ga od svake nade na i najmanje milosrđe Boginjino, neću oklevati nimalo. Ja ću..."
"Polako, Boginjina ženo. Mnogo se uznemiravaš, a ni zbog čega. Niko ne pominje žrtvovanje
dece. Niko. Kad stignemo do Mesta tri reke, uhvatićemo jednog kozoroga ili divojarca ili dobrog
crvenog losa, pa ćemo njegovo meso predati Boginji, kao što uvek činimo, i to će biti sve. Smiri
se, dakle. Smiri se. Praviš ogromnu gužvu zbog nečeg što ja, kao što znaš, ne bih nikad dozvolio.
Znaš da ne bih, Boginjina ženo."
"U redu", reče ona. "Kozoroga. Divojarca."
"Baš tako", reče Srebren.
Široko joj se osmehnuo. Pružio je ruku, stisnuo njeno rame. Osećala se veoma glupavo. Kako
je mogla i za trenutak da pomisli da bi Srebren ozbiljno razmatrao jednu tako varvarsku ideju?
Otišla je, sama, do potočića, tamo je klekla i ispljuskala ledenom vodom svoje bolno čelo.
Kasnije tog jutra, kad je pleme nastavilo marš, Boginjina žena priđe Znalici i poče hodati
naporedo s njom. "Razgovarala sam sa Srebrenom", reče. "On o tom planu za žrtvovanje dece
nije znao ništa više nego ja. A ocenio ga je isto kao i ja. Isto kao i ti. Nikad on to ne bi dozvolio."
"Ima ovde nekih koji misle drugačije."
"Ko, na primer?"
Znalica neodređeno odmahnu glavom. "Neću pominjati imena. Ali oni misle da Boginja neće
biti zadovoljna ako ne damo jedno od naše dece Njoj."
"Ako tako misle, onda Boginju ne razumeju nimalo. Znalice, kako bi bilo da ti sve to
zaboraviš, a? Čitavu tu praznu priču. To su neke budale nalupetale."
"Nadajmo se da je tako", reče Znalica, glasom zloslutnim i mračnim.
Pleme je išlo dalje. Boginjina žena je uspela, malo pomalo, da potisne te misli iz svog uma.
Posumnjala je čim je Znalica odbila da pomene ijedno ime. Veoma je verovatno da u toj priči
ničeg nema i da ničeg neće ni biti. Možda je Znalica izmislila celu stvar; možda je Znalici malo i
pomračen um; možda ne bi škodilo ako pleme pošalje Znalicu na jedno malo usamljeničko
hodočašće, da ta žena očisti svoju dušu od takvih bolesnih maštarija. Žrtvovanje dece!
Nezamislivo.
Zaboravila je to. Prođoše nedelje; Narod je odmicao ka zapadu, vraćao se kroz sve tanju
toplinu leta ka Mestu tri reke.
Konačno se nađoše na nizbrdici jednog brega odakle se videlo Trorečje. Njihova duga
povratna seoba sasvim se primakla kraju. Staza je blago krivudala nadole, ka sve nižim i nižim
nivoima brežuljkastog zemljišta; videli su, dole u maglenoj dolini, svetlucanje na vodama triju
reka.
Bližilo se veče i Narod je razmišljao gde bi se mogao podići tabor. Onda se desilo nešto
čudno.
Boginjina žena bila je blizu prednjeg kraja kolone; sa jedne njene strane stupao je Volkodrev,
'vučje drvo', a sa druge Ognjeokac, 'onaj sa vatrenim očima' - oni su joj pomagali da nosi
zavežljaje sa Boginjinim stvarima. Odjednom vazduh jako zablista i zaiskri se nadomak staze.
Boginjina žena vide bleštavo crveno i zeleno sevanje i obruče glatkog sjaja sa užarenom belinom
u jezgru. Bela svetlost se pokrenula, pošla je zemljom, ali uz unutrašnje kovitlanje, uzdizanje i
spuštanje.
Bilo je bolno gledati na tu stranu. Munjevito je digla jednu ruku da zakloni oči. Svud oko nje
ljudi su uplašeno uzvikivali.
Onda je to nestalo, isto onako naglo kao što se pojavilo. Činilo se da u vazduhu pored staze
nema baš ničega. Boginjina žena stajala je žmirkajući, oči su je bolele, a u glavi joj se sve
kovitlalo od zbunjenosti.
"Šta je to bilo?" upita neko.
"Šta će sad biti?"
"Spasi nas, Srebren Oblače!"
"Boginjina ženo? Boginjina ženo, reci nam šta je ono bilo!"
Boginjina žena ovlaži usne. "To je... Boginja prošla blizu nas", reče ona, improvizujući
39 of 163 17.12.2007 20:15

očajno. "Bio je to krajičak njenog ogrtača, eto šta je bilo."

"Da", rekoše oni. "Boginja. Bila je to Boginja. Naravno da je bila Ona."
Svi su, zatim, ćutali neko vreme, nepomični; motrili su, da vide da li Boginja namerava da se
vrati. Ali nije se dogodilo više ništa neobično.
Onda Znalica viknu: "Bila je Boginja, da, i odnela je Grom-Obraza!"
"Šta?"
"Bio je baš ovde, par koraka iza mene, kad se svetlo pojavilo. Sada ga nema."
"Nema ga? Kako? Gde je?"
"Tražite ga!" kriknu neko. "Nađite ga! Grom-Obraze! Grom-Obraze!"
Nastade opšta galama i zbrka. Ljudi su polazili kud koji, vrzmali se, vraćali, bez cilja, tek da
bi se kretali. Boginjina žena začu Srebren Oblaka koji je pozivao da se utišaju i smire. Majke su
bile najuzbuđenije: njihovi prodorni krici nadjačavali su sve. Trčale su, plakale, mlatarale rukama
po vazduhu.
U jednom trenutku Boginjina žena nije se mogla setiti ko je, zapravo, majka Grom-Obraza;
onda se prisetila da je Crvendimna pre četiri leta rodila tog dečaka koji na Obrazu ima veliki
mladež pružen u cik-cak kao munja. Ali Majke su uzgajale svu decu plemena zajednički i vrlo im
je malo značilo koja od njih je donela na svet ovo ili ono pojedinačno dete; Mlekoizvorna i
Snežnolepa i Zelenledna bejahu sada jednako uznemirene zbog Grom-Obrazovog nestanka kao i
Crvendimna.
"Sigurno je odlutao sa staze", reče Prolom Gorski. "Idem da ga tražim."
"Bio je baš ovde", reče Znalica opakim tonom. "Progutala ga je ona svetlost."
"Znači, ti si to videla?"
"Bio je iza mene kad se to desilo. Ali ne toliko daleko iza mene da bi mogao odlutati. Svetlost
ga je uzela. Svetlost."
Ipak, Prolom Gorski ostao je uporan da se treba vratiti i potražiti dečaka. Poslušali su ga.
Provedoše jedan sat tražeći, ali - nigde nijednog traga, nigde nijednog otiska stopala. A već se
smračivalo.
"Moramo dalje", reče Srebren Oblak. "Ovo nije mesto za taborovanje."
"Ali Grom-Obraz..."
"Nestao", reče Srebren neumoljivo. "Dospeo je u svetlost Boginje i nema ga."
"Svetlost Boginje! Svetlost Boginje!"
Krenuli su dalje. Boginjina žena osećala se otupelo. Gledala je pravo u to treperavo svetlo i
evo još je oči bole, kad ih sklopi još vidi ploveće purpurne šare. Međutim, da li je ono bila
Boginja? Boginjina žena to nije mogla reći. Nikad ranije ništa slično nije videla. Nadala se da
nikad više i neće.
"Dakle, Boginja je ipak htela da dobije jedno od naše dece", reče Znalica. "Vidiš, vidiš, vidiš."
"Pojma ti nemaš o tim stvarima!" uzviknu Boginjina žena besno. "Pojma!"
Ali šta ako je ova Znalica u pravu? - zapita se Boginjina žena. Savršeno je moguće. Čak -
verovatno. Onako moćna svetlost može biti samo ispoljavanje Boginje, ništa drugo.
Boginja odnela dete? Zašto? Zar je to razumno?
Rvala se sa ovim čudnim događajem sve do duboko u noć. Nikad mi ne možemo Nju
razumeti, zaključi Boginjina žena najzad; ona je Boginja, a mi smo samo njena stvorenja. A
Grom-Obraz je otišao. Sasvim neshvatljiva stvar, ali šta se može. Što se tiče onih glasina da će na
Trorečju Srebren prineti dete na žrtvu, sad će, bar, takva brbljanja prestati. Pleme je već na
domaku Trorečja, a Boginja im je i bez ikakvog prinošenja uzela jedno dete. Valjda će se time
zadovoljiti, nadala se Boginjina žena. Jer u Plemenu nema toliko dece da bi se, u ovom trenutku,
Boginji moglo žrtvovati još jedno.
OTKRIVANJE
12.
40 of 163 17.12.2007 20:15

Neandertalac? Neandertalac, podljudski stvor? - pomisli gospođica Felouz, u nedoumici,

obuzeta nevericom koja je polako prerastala u gnev i osećanje da su je izdali. Da li je ovo dete
zaista to? Ako su Devenejeve reči istinite, njena najgora strahovanja su se obistinila.
Okrenula se ka Hoskinsu i upiljila se u njega sa svojevrsnom kontrolisanom razbešnjenošću.
"Mogli ste mi kazati, doktore."
"Zašto? Zar tu ima neke razlike?"
"Rekli ste da će biti dete, a ne životinja."
"Ovo jeste dete, gospođice Felouz. Zar ne mislite tako?"
"Neandertalsko."
Hoskins kao da je bio zbunjen. "Pa, da, naravno. Znate kakvim eksperimentima se bavi firma
'Stasis'. Nećete mi valjda reći da niste znali da će dete biti iz preistorijske ere. O svemu tome smo
raspravili sa vama."
"Preistorijsko, u redu. Ali neandertalsko? Očekivala sam da će izgledati kao ljudsko dete."
"Neandertalci su bili ljudi", reče Hoskins, pokazujući prve znake zlovolje. "Manje-više."
"Jesu li? Je li to istina?"
Pogledala je Kandida Deveneja kao da od njega nešto traži.
Devenej reče: "Pa, po uverenju većine paleoantropologa u poslednjih šezdeset ili sedamdeset
godina, neandertalac se svakako mora smatrati jednim oblikom homo sapiensa, gospođice Felouz
- možda jednom arhaičnom granom ljudske vrste, ili podvrstom, ili, da tako kažem, rođakom iz
zaostalih krajeva, ali svakako nam je to bliski rođak i svakako se mora smatrati ljudskim
bićem..."
Hoskins mu nestrpljivo upade u reč. "Manimo se tog pitanja za trenutak, Deveneje. Postoji
ovde druga tema koja se mora razmotriti. Gospođice Felouz, jeste li ikad imali kučence ili
mače?"
"Da, kad sam bila mlada devojka. Ali kakve veze to ima sa..."
"U vreme kad ste imali to vaše kuče ili mače, jeste li se brinuli o njemu? Jeste li ga voleli?"
"Naravno. Ali..."
"A da li je to bilo ljudsko biće, gospođice Felouz?"
"To je bio kućni ljubimac, doktore. Sad ne govorimo o ljubimcima. Ovo je profesionalno
pitanje. Vi tražite da se jedna visokokvalifikovana negovateljica sa znatnom spremom u oblasti
više pedijatrijske medicine bavi negom nekog... nekog..."
"Pretpostavimo da je ovo ovde beba šimpanze", upita Hoskins. "Da li bi vas to odbilo? Ako
bih zatražio da se za nju brinete, da li biste to činili, ili biste okrenuli leđa, zgađeno? A ovo nije
šimpanza. Nije nijedna vrsta antropoidnog majmuna. Ovo je mlado ljudsko biće."
"Neandertalsko dete."
"Upravo to i kažem. Mlado ljudsko biće. Čudnog izgleda i divlje, baš kao što sam vam rekao
da će biti. Težak slučaj. Iskusna ste negovateljica, gospođice Felouz, sa izuzetno dobrom
dosadašnjom radnom biografijom. Da li uzmičete od teških slučajeva? Jeste li ikad odbili da
negujete deformisanu bebu?"
Gospođica Felouz oseti da joj argumenti izmiču. Ona reče, sa daleko manje žestine: "Mogli
ste to, onda, nagovestiti malo određenije."
"Pa biste vi odbili ovo radno mesto? Je li to?"
"Pa..."
"Znali ste da mi ovde sežemo mnogo hiljada godina unazad."
"'Hiljade godina' može značiti i tri hiljade. Tek večeras, kad ste vi i gospodin Devenej
raspravljali o ovom projektu i kad je fraza 'četrdeset hiljada godina' iznenada iskrsla, ja sam
počela da shvatam šta se ovde zaista dešava. Ali ni tada nisam uvidela da će se pojaviti
neandertalac. Nisam stručna za - kako ono rekoste, paleoantropologiju, gospodine Devenej?
Vremenski rasponi ljudske evolucije nisu mi tako dobro poznati kao vama ostalima."
"Niste odgovorili na moje pitanje", reče Hoskins. "Da ste znali sve ove podatke unapred, da li
biste odbili ovaj položaj, ili ne biste?"
41 of 163 17.12.2007 20:15

"Nisam sigurna."
"Želite li da ga odbijete sad? Bilo je i drugih kvalifikovanih kandidatkinja, znate. Da li je ovo
ostavka?"
Hoskins ju je gledao postojano i hladno, Devenej je gledao sa znatne udaljenosti, a
neandertalsko dete, koje je dovršilo mleko i olizalo tanjir sasvim, gledalo ju je odozdo, sa
mokrim licem i širokim, čežnjivim očima.
Zapiljila se u tog dečaka. Ružan je i mali. Ona začu kako njen sopstveni glas kaže: Ali,
neandertalac? Očekivala sam ljudsko dete.
Dečko pokaza prstom prema kutijama sa mlekom, a onda prema tanjiru. Najednom poče
izgovarati neke oštre, grube zvuke, ponovo i ponovo. Bili su to čudno prigušeni, grleni glasovi i
vrlo složena coktanja jezikom.
Gospođica Felouz iznenađeno reče: "Pa, on govori!"
"Reklo bi se", reče Hoskins. "Ili bar ume da načini zvuk Hrani me opet - što, naravno, ume i
svaka mačka."
"A, ne, ne, on je govorio", reče gospođica Felouz.
"To tek treba da se utvrdi. Velike protivurečnosti postoje o pitanju da li su neandertalci bili
sposobni za pravi govor. To je jedna od stvari koje se nadamo da ćemo rešiti tokom trajanja ovog
eksperimenta."
Dete opet načini isti niz cokćućih i prigušenih zvukova. Pri tome je gledalo Edit. Pa u
kartonska pakovanja mleka, pa opet u prazan tanjir.
"Eto vam odgovora", reče ona. "Jasno je da govori!"
"Ako je tako, onda je ljudsko biće, zar se ne biste s tim složili, gospođice Felouz?"
Pustila je da to pitanje promakne neodgovoreno. Reč je bila o predmetu odveć složenom da bi
se sad mogao razmatrati. Nju zove jedno gladno dete. Ona posegnu ka mleku.
Hoskins je dohvati za šačni zglob i povuče ga nagore, na takav način da je okrenuo Edit ka
sebi. "Samo jedan trenutak, gospođice Felouz. Pre nego što nastavimo ma sa čim drugim,
potrebno je da znam da li planirate da ostanete na ovom poslu."
Iznervirano se otresla njegovog stiska. "A ako neću, hoćete li ga ostaviti da umire od gladi?
On traži još mleka, a vi me ometate da mu ga dam."
"Samo napred. Ali potrebno je da znam vaše namere."
"Ostaću uz njega - još neko vreme."
Nasula je mleko. Dečko je čučnuo, zario lice u mleko i navalio da lapće i srče kao da već
danima nije ništa jeo ni pio. Onda je olizao tanjir, stvarajući pri tom tihe, pevuckave zvuke
duboko u grlu.
Ma, to je samo jedna mala zver, pomisli gospođica Felouz, sipajući mleko treći put. Mala
zver!
Malo je trebalo pa da počne sva da se trese. Savladala se, ali ne lako.
13.
Hoskins reče: "Ostavićemo vas sa dečakom, gospođice Felouz. On je mnogo toga pretrpeo, pa
bi najbolje bilo poslati sav ovaj svet napolje, a vama ostaviti mogućnost da pokušate malo da ga
smirite, da se odmori."
"Slažem se."
Pokretom ruke pokazao je ka ovalnim metalnim vratima na ulazu u kuću lutaka, koja su sad
stajala otvorena. Veoma su podsećala na hermetička vrata podmornice. "Ono je jedini ulaz u
stasisno polje broj jedan; biće višestruko zaključan i uvek čuvan. Sada ćemo ga, kad iziđemo,
zaključati. Sutra ću tražiti od vas da naučite sve pojedinosti o otključavanju te brave, koja će,
naravno, biti programirana i za vaše otiske prstiju, kao i za moje. Prostori iznad naših glava..." -
on pogleda gore, ka otvorenim tavanicama kuće lutaka - "takođe su zaštićeni mrežom senzora,
tako da ćemo odmah biti upozoreni ako se ovde dogodi nešto nepoželjno."
"Nepoželjno?"
42 of 163 17.12.2007 20:15

"Neki upad."
"Zašto bi iko..."
"Imamo neandertalsko dete iz godine četrdeset hiljadite pre naše ere, ovde, u ovim
prostorijama", reče Hoskins, jedva skrivajući nestrpljenje. "Vama se može činiti da je opasnost
mala, ali mogući su svakojaki upadi, od holivudskih producenta i takmačkih naučnih grupa do
samozvanih dečjih advokata koje smo pominjali u našem prvom susretu."
Brus Manhajm, pomisli Edit Felouz. On se stvarno brine da ne uđe u nevolje sa Manhajmom.
Znači, ono mu nije bilo samo hipotetičko pitanje, samo čista želja da sazna da li sam u svojoj
karijeri imala sukobe sa Manhajmom.
"Pa, naravno", reče ona. "Potrebno je da dete bude zaštićeno."
Onda joj nešto pade na um. Pogledala je ka prazninama gde bi trebalo da budu tavanice i
prisetila se kako je sa balkona mogla da zaviruje u ove male sobe. "Vaša je namera da ja budem
sasvim izložena pogledima svih posmatrača koji se zateknu na balkonu?" upita ona sa
indignacijom.
"Ne, ne", reče Hoskins i osmehnu se. To je dobrodušan osmeh, možda pomalo sa visine,
pomisli ona. Usedelica, dama, sklona moralisanju, pa zabrinuta da će neki muškarci da vire
unutra. Međutim, nema nikakvog razloga da se ona svlači i presvlači pred pogledima kojekakvih
nepoznatih ljudi. "Vaša privatnost biće u potpunosti poštovana, gospođice Felouz. U to vas
uveravam. Pouzdajte se u mene, gospođice Felouz."
Eto, opet on. Pouzdajte se u mene. Mnogo voli tu frazu, verovatno je koristi u razgovoru sa
svima. A to je fraza koja, upravo, ne uliva mnogo poverenja. I što je češće koristi, to se manje
Edit pouzdaje u njega.
"Ako na taj balkon može da došeta ko god hoće i da gleda dole u ove sobe, onda mi nije jasno
kako..."
"Pristup balkonu biće strogo ograničen, strogo", reče Hoskins. "Dolaziće jedino tehničari ako
budu morali da rade nešto oko energetskog jezgra, ali u tom slučaju vi ćete biti upozoreni znatno
ranije. Senzori koje sam pomenuo obavljaće isključivo elektronski nadzor, a uvid u to imaće
isključivo kompjuter. Nećemo vas uhoditi. Ostaćete uz njega noćas, gospođice Felouz, da li je to
jasno? I svake sledeće noći, dok druga čije ne odlučimo."
"Vrlo dobro."
"Tokom dana, dolaziće neko da vas odmenjuje, po rasporedu koji treba vi sami da odredite
kako god vam je najzgodnije. O tome ćemo se dogovoriti sutra. Mortenson, Eliot i Stratfordova
biće na raspolaganju naizmenično i moći će da vas zamene kad god niste sa dečakom. A on će
morati u svako doba dana i noći da bude pod nadzorom nekoga od vas četvoro. Od suštinskog je
značaja da dečak ostane u zoni stasisa i da vi bez ikakvog prekida znate gde je."
Gospođica Felouz je, zbunjenog lica, stala da se osvrće po kući lutaka. "Zar je sve to potrebno,
doktore Hoskinse? Zar je dečak toliko opasan?"
"Reč je o energiji, gospođice Felouz. Postoje tu određeni zakoni očuvanja energije, koje vam
mogu objašnjavati ako ste zainteresovani, mada mislim da ima stvari koje su sad važnije. Valja
imati na umu samo jedno pravilo: tom dečaku nikad se ne sme dozvoliti da iziđe iz ovih
prostorija. Nikad. Ni za jedan jedini tren. Ni iz kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog
života. Ni u cilju spasavanja vašeg života, gospođice Felouz. Je li to jasno?"
Gospođica Felouz podiže glavu na pomalo teatralan način. "Nisam sigurna šta su vam ti
zakoni očuvanja, ali razumem naređenja, doktore Hoskinse. Dečko ostaje u svojim sobama, ako
postoji neki dobar i dovoljan razlog da ostaje, a očigledno postoji. Čak i ako je moj sopstveni
život u pitanju, ma koliko to melodramski zvučalo, spremna sam da uvažim naređenje. Bolničari i
bolničarke, to su ljudi koji su navikli da svoje dužnosti stavljaju iznad sopstvene bezbednosti."
"Dobro. Uvek možete signalisati preko interkoma ako vam iko bude potreban. Laku noć,
gospođice Felouz."
Odoše i njih dvojica. Svi ostali povukli su se još ranije. Vrata se zatvoriše, a gospođici Felouz
se učini da čuje škljocanje nekih elektronskih naprava koje ležu na svoja mesta.
43 of 163 17.12.2007 20:15

Zaključana je. Sa divljim detetom iz godine četrdeset hiljadite pre Hrista.

Okrenula se dečaku. On ju je gledao podozrivo, a u tanjiru je bilo još mleka. Gospođica
Felouz, ulažući puno truda, pokuša da mu pokaže, gestovima i izrazima lica, kako treba da
podigne tanjir i prinese ga usnama. Ova pantomima nije imala dejstva. On je jednostavno zurio,
ali nije činio nikakav pokušaj da je oponaša. Ona je odglumila do kraja, prinela je tanjir svom
licu i činila pokrete kao da liže mleko iz njega.
"Sad ti", reče ona. "Pokušaj."
Samo je zurio. I drhtao.
"Nije teško", reče ona. "Pokazaću ti kako se to radi. Evo. Daj mi ruke."
Blago - vrlo blago - ona dohvati šakama njegove šačne zglobove.
On zareža: bio je to zastrašujući zvuk kad je dolazio od tako malog deteta. Zatim otrže ruke od
nje, začuđujućom snagom. Taj njegov mladež u obliku munje jasno se crveneo na nedavno
očišćenoj koži.
Nije dugo prošlo od onih trenutaka kad je dr Hoskins zgrabio dečaka za ruke, a zatim mu ruke
ukrstio preko tela i držao ga tako u vazduhu. Dečak je, nesumnjivo, dobro zapamtio kako je bilo
kad su ga te krupne muške šake grubo držale oko zglavaka.
"Ne", reče gospođica Felouz svojim najblažim tonom. "Ne pokušavam da te povredim. Samo
hoću da ti pokažem kako se drži tanjir sa mlekom."
Njegov uplašeni pogled počivao je na njoj i motrio ju je, vrebao da li će ona učiniti makar
ijedan neprijateljski pokret. Polako je opet posegla ka njegovim zglavcima, ali on je odmahnuo
glavom i trgao ih nazad, izvan njenog dohvata.
"Pa dobro", reče ona. "Ja ću držati tanjir. Ti samo liži iz njega. Tek toliko da ne čučiš na podu
kao neka zverčica."
Sipala je još mleka u tanjir, podigla ga, držala ga na nivou koji je odgovarao dečaku. On,
međutim, nije ni pokušao da se približi tanjiru.
Digao je pogled ka njoj: oči krupne, raširene.
Načinio je neki zvuk, a njoj se učini da takav nije čula od njega dosad.
Šta mu sad to znači? Spusti taj tanjir na pod, ti glupavo, matoro stvorenje, da bih mogao da
liznem malo mleka! Možda to pokušava da kaže?
"Hajde, dete. Popij to bez puzanja po podu, popij kao što pristojno ljudsko dete treba da pije."
Zurio je. Coknuo je opet, malčice žalosno.
"Ovako uradi", reče gospođica Felouz. Presamitila se praktično napola i gurnula lice napred -
a to je bilo teško, jer nije imala usta isturena daleko napred, poput njuške, kao on - i lapnula malo
mleka sa svoje strane tanjira, držeći ga i dalje u visini njegovih usta. On je svečano zurio u nju s
druge strane tanjira, dakle sasvim iz blizine.
Kako ima ogromne oči, pomisli ona.
"Ovako..."
Lapnula je još malo mleka.
Pomakao se napred. Ruke je i sad držao spuštene duž slabina, tako da je ona morala i dalje da
drži tanjir; ali liznuo je mleko, neodlučno, pa onda sa više volje i najzad je počeo da pije, još
stojeći.
Gospođica Felouz poče spuštati tanjir prema podu.
Humnuo je nezadovoljno, videći to spuštanje, i digao ruke da zadrži tanjir na istom nivou.
Ona brzo izmače ruke. Sad je dečak sasvim samostalno držao tanjir. I srkao iz njega živahno.
(Dobro izvedeno, dete. Veličanstveno!)
Tanjir je bio prazan. Sad kad je sve popio, on ga nemarno pusti da padne na pod i tanjir se
razbi na pet-šest komada. Dečko diže pogled ka njoj: izraz njegovog lica gotovo je sigurno bio
mešavina nelagodnosti i žaljenja, možda i straha. Ujedno se i oglasi zvukom koji je ličio na jecaj.
Gospođica Felouz se osmehnula.
"To je samo jedan tanjir, dečko. Tanjiri nisu važni. Ima ih još mnogo, tamo odakle je taj jedan
došao. A ima i mleka još mnogo."
44 of 163 17.12.2007 20:15

Nogom je odgurnula polomljene komade u stranu - moraće ih uskoro pokupiti, jer su oštri, ali
to sad može da čeka - i izvuče drugi tanjir, istovetan sa prvim, iz pregrade pri dnu kolica sa
hranom. Diže ga uvis i pokaza dečaku.
Cviljenje prestade. On joj se osmehnu.
Osmeh, prvi nesumnjiv osmeh koji je videla od njegovog dolaska. Zapanjujuće širok - kako su
široka ta njegova usta, bukvalno od uha do uha! - i čudesno blistav, kao sunce kad se iznenada
probije kroz mračne oblake.
Gospođica Felouz je uzvratila osmeh. Obazrivo je pružila ruku da ga dodirne, da pogladi
njegovu kosu, pokretom veoma sporim, omogućavajući da on prati pogledom svaki centimetar
kretanja njene ruke i uveri se da nikakvog zla nema.
Drhtao je. Ali ostao je na svom mestu, gledajući gore ka njoj. Uspela je, na trenutak, da ga
pogladi po kosi; a onda se on izmakao, ustuknuo je bojažljivo, kao - pomisli ona - kao neka
uplašena mala...
...životinja.
Na tu pomisao, lice gospođice Felouz planu crvenilom.
(Prestani s time. Ne smeš razmišljati o njemu na taj način. On nije životinja, bez obzira na to
kako izgleda. On je dečak, mali dečak, uplašeni, mali dečak, uplašeni, mali, ljudski dečak.)
Ali njegova kosa - kako je gruba bila maločas pod njenim prstima, u tom jednom trenutku kad
joj je on dopustio dodir! Kako umršena, kako gruba, kako gusta!
Bila je to čudna kosa, ili dlaka. Stvarno vrlo, vrlo čudna dlaka.
14.
"Moraću da ti pokažem kako se koristi kupatilo", reče ona. "Šta misliš: da li ćeš ti to moći da
naučiš?"
Govorila je tiho, blago, znajući sasvim dobro da on neće razumeti njene reči, ali nadajući se da
će reagovati na mirnoću njenog tona.
Dečko se opet upusti u onu coktavu frazu. Hoće li još mleka? Ili sad kaže nešto novo?
Gospođica Felouz se nadala da neko snima svaki dečakov zvuk. Verovatno i snimaju, ali ona će
ipak to pomenuti Hoskinsu, sutra. Želela je da prouči dečakov način govora, pa ako je moguće i
da nauči njegov jezik. Ako to jeste jezik, ako nisu samo neki instinktivni životinjski zvuci.
Nameravala je i da ga nauči engleski, ako bude mogla; a ako se pokaže da je to nemoguće, bar će
pokušati da nauči da sa njim opšti na njegov način.
Čudan zamisao: učiti neandertalski. Ali ona je u svoje vreme već učinila nekoliko drugih
stvari maltene isto toliko čudnih, kad je trebalo ostvarivati kontakt sa teškom decom.
"Mogu li te uzeti za ruku?" upita ona.
Gospođica Felouz ispruži ruku, a dečko je pogleda kao da nikad ranije nije video ljudsku šaku.
Držala je tako pruženu ruku u vazduhu i čekala. Dečko se namršti. Trenutak potom, njegova
ručica se diže neodlučno i pođe napred, vrlo sporo, drhteći pomalo, ususret njenoj.
"Tako je", reče ona. "Uzmi me za ruku."
Drhteća ručica se približi do na dva-tri centimetra od njene, a onda dečaka izdade hrabrost.
Trže ruku nazad kao da iz vrhova Editinih prstiju suklja vatra.
"Pa, dobro", reče gospođica Felouz smireno. "Pokušaćemo opet, kasnije. Da li bi voleo da
sedneš ovde dole?"
Potapšala je madrac kreveta.
Nikakve reakcije.
Pantomimom je pokazala sedanje.
Ništa. Dečko ju je gledao 'belo'.
Sela je i sama - što nije bilo sasvim lako izvesti, na krevetu tako malom, tako blizu poda - i
potapšala prostor pored sebe.
"Evo", reče ona, dajući mu svoj najtopliji, ponajviše ospokojavajući osmeh. "Sedi pored mene,
važi?"
45 of 163 17.12.2007 20:15

Ćutanje. Zurenje. Onda opet baraž kvrckavih zvukova, sa ponekim dubljim, brundavim; sad je
bila sigurna da su to novi zvuci. Činilo se da on raspolaže popriličnim rečnikom coktanja,
kvrcanja, mumlanja, davećeg grgoljenja. To je morao biti jezik. Eto, već, krupnog naučnog
prodora: doktor Hoskins je rekao da niko ne zna da li su neandertalci imali jezik, a ona već
dokazuje da jesu.
(Ne, nisam još dokazala, reče gospođica Felouz sebi strogo. Ovo je samo hipoteza. Ali
verovatna.)
"Da sedneš? Ne?"
Kvrckanja. Slušala je, a onda pokušala da ih oponaša, ali to je sa njenog jezika silazilo
nespretno, bez one brzometne oštrine izgovora. Sad ju je pogledao sa izrazom - čuđenja?
Razonođenosti? Bilo je tako teško čitati njegove izraze lica. Ali činilo se da je oduševljen
pomišlju da ona njemu upućuje takve zvuke. Nije znala šta mu zapravo govori na tom njegovom
jeziku, možda nešto vulgarno i strašno. Možda nešto što se nipošto ne sme izgovoriti. Ili, mnogo
verovatnije, naprosto nerazumljiva buncanja. Možda on sad misli da je poludela.
Zacoktao je i zarežao, na način maltene kao da se zadubio u neke misli.
Ona mu je uzvratila sličnim zvucima. Oponašala je i njegovo režanje. To je išlo lakše od
coktanja. Opet je piljio. Izraz njegovog lica bio je sumoran i zamišljen, baš kao što bi se i moglo
očekivati od deteta koje se suočilo sa poludelom odraslom osobom.
Ovo je potpuna smejurija, reče gospođica Felouz sebi. Trebalo bi da se držim engleskog. On
nikad ništa neće naučiti ako mu budem dobacivala idiotske, ispreturane zvuke za koje samo
zamišljam da su njegov jezik.
"Sedi", reče ona, na isti način kao što bi rekla kučencetu. "Sedi! Nećeš? Pa, dobro, ne moraš.
Kupatilo? Uzmi me za ruku, pa ću ti pokazati kako se upotrebljava kupatilo. Opet nećeš, zar ne?
Ne možeš samo da pustiš po podu, znaš. Ovo ti nije četrdeset hiljadita pre naše ere, a ako si ti
navikao da iskopaš rupu u zemlji iza sebe, dečko, ovde nećeš moći to da uradiš. Naročito ne u
drvenom podu. Daj ruku, idemo unutra. Nećeš? Malo kasnije?"
Gospođica Felouz uvide da počinje da brblja.
Poče shvatati da je problem u tome što je premorena. Noć je već odmicala, a ona je bila
izložena neobičnim opterećenjima još od rane večeri. Bilo je nešto veoma nalik na snove u ovom
sedenju u kući lutaka i nastojanju da objasni malenom majmun-detetu sa isturenim čelom i
velikim iskolačenim očima kako se iz tanjira može piti mleko, kako se ide u kupatilo, kako se
seda na krevet.
Ne, pomisli ona ljutito. Nije majmun-dete.
Nikad ga ne zovi tako, čak ni u sebi!
"Uzmi me za ruku?" reče gospođica Felouz opet.
Malo je nedostajalo da ovog puta to učini. Samo malčice je nedostajalo.
Sati su lagano odmicali, a napredak je bio slab ili nikakav. Jasno se videlo da ona neće postići
uspeh ni sa kupatilom ni sa krevetom. I dečak je počeo pokazivati znake umora. Zevao je. Oči su
mu izgledale ustakljeno, usne su mu visile mlitavo. Najednom se sklupčao, legao na goli pod i
hitrim pokretom se otkotrljao pod krevet.
Gospođa Felouz se spusti na kolena i zagleda se dole, u njega. Njegove oči blistale su ka njoj;
uputio joj je razbrbljani niz glasova.
"U redu", reče mu ona. "Ako se tamo osećaš bezbednije, tamo spavaj."
Čekala je još malo, dok se nisu začuli zvuci ravnomernog, postojanog disanja. Kako umoran
on mora biti! Četrdeset hiljada godina daleko od kuće, gurnut u zbunjujuće tuđinsko mesto puno
blistavih svetlosti, tvrdih podova i neobičnog naroda koji ne liči ni na šta ikad ranije viđeno; a
ipak, on je u stanju da se sklupča i da utone u san. Gospođica Felouz mu je zavidela na toj divnoj
prilagodljivosti. Deca su tako izdržljiva, tako sposobna da se snađu i u najgorim poremećajima...
Ugasila je svetlost, zatvorila vrata dečakove spavaće sobe i legla na ležaj koji je, u najvećoj
sobi, bio ostavljen za nju.
Iznad nje bio je samo mrak. Edit je pokušavala da pronikne pogledom tamo, pitajući se da li
46 of 163 17.12.2007 20:15

neko vreba sa balkona i gleda šta ona radi. To se nije moglo videti. Bilo joj je jasno da se upustila
u besmislice, da ovako kasno u noći gore nema nikog. Nju će gledati samo oči nekolicine
elektronskih senzora. Ipak - nemati baš nimalo privatnosti...
Oni verovatno sve snimaju. Prave film, potpuni vizuelni zapis o svemu što se događa u zoni
stasisa - zoni zaustavljenosti. Nikako nije trebalo da prihvati ovo zaposlenje, a da prvo ne
insistira na tome da joj Hoskins pokaže kakav su smeštaj spremili za nju.
Pouzdajte se u mene, veli on.
Aha. Kako da ne.
No, šta je-tu je, noćas će ovako. Ali oni će sutra staviti neki krov bar iznad njenog životnog
prostora. Osim toga, pomisli ona, ti glupavi muškarci moraće da donesu ogledalo u ovu sobu i
veći orman sa ladicama, a moraće da zaklone i kupatilo, ako očekuju da ja ovde provodim noći.
15.
Nije bilo lako zaspati. Iako umorna, ležala je otvorenih očiju, u onoj vrsti budnosti do koje
čovek može stići samo kroz najveći umor. Naprezala se da čuje ma i najmanji zvuk koji bi mogao
dopreti iz susedne sobe.
On ne može da iziđe, a? Stvarno ne može?
Zidovi između soba potpuno su okomiti i nemoguće visoki, ali šta ako on ume da se penje kao
majmun?
Uz okomiti zid, bez rukohvata? A i ti si neka - opet si ga sebi predstavila kao majmuna!
Ne, on se nikako ne može uspentrati preko zida. U to je sigurna. Uostalom, tu su i Hoskinsovi
večito budni senzori, gore na balkonu. Oni bi svakako primetili i digli uzbunu, ako bi dečko usred
noći počeo da se penje iz sobe u sobu.
Svakako.
(Toliko ima tih stvari koje se nisam potrudila da saznam, pomisli gospođica Felouz.)
Onda najednom uvide da je već počela da se pita: može li on biti opasan? Fizički opasan?
Razmislila je koliko je teško bilo okupati ga. Gledala je kako se Hoskins, a potom i Eliot, bore
da ga savladaju i drže na jednom mestu. Tako malo dete, a takva snaga! A kako je ogrebao
Eliota!
Šta ako on uđe ovamo i...
Ne, reče gospođica Felouz sebi. Neće on meni ništa nažao.
Sumnje nema, Hoskins nju ne bi ostavio ovde samu, bez obzira na te senzore gore, ako bi
smatrao da postoji ma i najmanji rizik da...
Pokušala se nasmejati sopstvenim strahovima. To je samo dete od tri godine, najviše četiri.
Ipak, još nije uspela da mu potkrati nokte. Ako bi je on napao noktima i zubima dok spava...
Dah joj se ubrzao. O, pa to je smešno, sasvim smešno, a ipak...
Kretala se beskonačno tamo i amo, svesna da ne može da zauzme dosledno gledište i ostane
pri njemu. Da li je on opasni i gadni majmunčić, ili je jadno, uplašeno dete daleko od svojih
voljenih? Ili jedno, ili drugo, reče ona sebi. Ali zašto ne pomalo i jedno i drugo? Čak i uplašeno
m,alo dete može te povrediti ako udari dovoljno jako. Pamtila je ona nekoliko nezgodnih epizoda
u bolnici, kad su deca bila dovedena u takvo očajanje da su napadala osoblje bolnice stvarno
žestoko i uspevala da načine stvarnu štetu.
Gospođica Felouz se nije usuđivala da dopusti sebi da utone u san. Nije se usuđivala.
Ležala je zureći gore, osluškujući sa bolnom pažnjom. Sada začu jedan zvuk.
Dečko je plakao.
Nije vriskao u gnevu ili strahu; nije se dernjao, nije cikao. Bilo je to tiho plakanje, slomljena
srca, jecanje usamljenog, usamljenog deteta.
Sva njena dvoumljenja rastopiše se istog trenutka. Prvi put, gospođica Felouz pomisli, sa
ubodom tuge: jadno stvorenje! Jadno uplašeno dete!
Naravno da je dete. Šta ima veze kakav mu je oblik glave ili opip kose? Od tog deteta
napravili su siroče i to siroče kakvo nikada ranije nije postojalo. Hoskins je to rekao, i to tačno,
47 of 163 17.12.2007 20:15

pri njihovom prvom susretu: "To će biti najusamljenije dete u istoriji sveta." Dete koje je ostalo
ne samo bez svoga oca i majke, nego i bez cele svoje vrste - jer su njeni pripadnici nestali svi do
poslednjeg. Istrgnuto na bezobziran način iz svog pravog vremena, tako da je sad jedino stvorenje
svoje rase na celome svetu.
Poslednje. Jedino.
Osetila je da joj se sažaljenje prema tom detetu pojačava i produbljuje i da počinje stid zbog
malopređašnje bezosećajnosti, zbog toga što je dozvolila sebi da oseća onoliku odvratnost prema
njemu, da se onako ljuti zbog dečakovog divljačnog ponašanja. Zapita se - kako je mogla biti
toliko surova? Toliko neprofesionalna. Dovoljno je zlo kad te ovako kidnapuju; još je gore kad te
prezrivo gleda upravo ona osoba koja bi trebalo da se brine o tebi i da te poučava kako da se
snađeš u tvom zbunjujućem, novom životu.
Pažljivo je obmotala spavaćicu oko listova nogu - senzori su iznad glave, nikako ona ne može
prestati da se brine zbog tih idiotskih senzora! - a onda je ustala i otišla, na vrhovima prstiju, u
dečakovu sobu.
"Dečko mali", pozva ga ona šapatom. "Dečko mali."
Klekla je i počela zavlačiti ruku pod krevet. Ali onda joj dođe misao - neslavna, ali
predostrožna, rođena iz dugog iskustva sa uznemirenom decom - da bi on mogao pokušati da je
ugrize. Povukla je ruku nazad. Upalila je noćnu lampu i odmakla krevet od zida.
To jadno stvorenje bilo je zgureno u jednom uglu. Kolena je bio privukao do vilice. Gledao je
gore, ka njoj, mutnim i zabrinutim pogledom.
U mutnoj svetlosti uspela je da zanemari njegov odvratni izgled, njegove debele i tupe crte
lica, veličinu i nepravilnost oblika njegove glave.
"Jadni, mali dečko", promrmlja ona. "Jadni, uplašeni, mali dečko."
Gospođica Felouz ga je pogladila po kosi, po toj njegovoj gruboj, čekinjastoj, upetljanoj kosi
čiji joj je dodir bio tako neprijatan pre nekoliko sati. Sad se samo činilo da mu je kosa - neobična.
On se ukrutio na prvi dodir njene ruke, a onda se vidno opustio.
"Jadno dete", reče ona. "Dođi kod mene."
Načinio je jedan mekani, kvrckavi zvuk. Onda jedno malo, tiho režanje, ili možda blago i
nesrećno brundanje.
Sela je na pod pored njega i opet počela da ga gladi po kosi, polako, ritmično. Videlo se da
napetost nestaje iz njegovog tela. Možda ga niko nikad ranije nije gladio po kosi, u njegovom
ko-zna-kakvom, žestokom, preistorijskom životu koji je sad ostao daleko iza njega. Činilo se da
mu prija. Igrala se njegovom kosom, polako, nežno, zaglađivala ju je, ispravljala, izvadila je iz
nje nekoliko čičaka, ali mu je, ponajviše, jednostavno prevlačila rukom po temenu, polako,
polako, gotovo hipnotički.
Gladila ga je po obrazu, po mišici ruke. On je to dozvoljavao.
Tiho je počela da peva jednu laganu i nežnu pesmu, bez reči, jednu cikličnu melodiju koju je
znala još od detinjstva i koju je pevala i ranije kad je trebalo stišati i utešiti neko uznemireno
dete.
Čuvši pesmu, podigao je glavu i zapiljio se, u polumraku, u njena usta, kao da se čudi kakvi su
to zvuci.
Manevrisala je i primicala ga postepeno sebi, i najzad sasvim uz sebe, dok je slušao pesmu.
Nije pružao otpor. Polako je pritiskala šakom njegovu slepoočnicu, vodeći mu glavu tako da je
najzad dospela na njeno rame. Provukla mu je ruku ispod butina i podigla ga, jednim glatkim i
nimalo žurnim pokretom, sebi u krilo.
Nastavila je da peva, istu smirenu, krivudavu muzičku frazu, mnogo puta ponovljenu, ali se
počela i njihati napred i nazad, napred i nazad, napred i nazad.
Negde tokom toga, prestao je da plače.
Posle nekog vremena, uz njegovo disanje počeo se provlačiti ujednačeni zvuk nalik na
predenje mačke, koji je kazao gospođici Felouz da je dečak zaspao.
Sa beskrajnom pažnjom, odgurala mu je krevet, pritiskom kolena, malo po malo, opet do zida;
48 of 163 17.12.2007 20:15

zatim je položila dečaka na krevet. Navukla je pokrivače preko njega - da li se on ikad ranije ičim
pokrio? Za krevet svakako nije znao! - i zašuškala ga odasvud da mu bude toplije. Onda je još
neko vreme stajala pored njega i gledala ga. Njegovo lice je, u snu, izgledalo čudesno mirno.
Sad više, nekako, njegova ružnoća nije bila važna. Zaista nije bila važna.
Na vrhovima prstiju izišla je iz sobe. Ali kad je stigla do vrata, stala je, razmišljajući: a ako se
on probudi? Može mu biti još gore nego pre: očekivaće da njeno utešno prisustvo bude sasvim
blizu, ali neće znati gde je ona otišla. Mogao bi se uspaničiti; mogao bi ga zahvatiti napad
ubilačkog ludila, amoka.
Gospođica Felouz je oklevala, boreći se neodlučno sama sa sobom. Stala je opet iznad
kreveta, posmatrala usnulog dečaka. Zatim je uzdahnula. Može se uraditi samo jedno. Lagano se
spustila na krevet i legla pored njega.
Taj krevet bio je daleko premali za nju. Morala je da privuče noge praktično do prsa, da se
natisne levim laktom do zida i da se iskrivi i izvije na neudoban način da ne bi uznemirila dečaka.
Onda je ležala u tom neudobnom i krivom položaju, sasvim budna, osećajući se kao Alisa kad je
u Zemlji Čuda okusila tečnost iz boce na kojoj je pisalo 'Pij me'. Pa, dobro: noćas za nju nema
spavanja. Ovo je samo prva noć. Kasnije će biti lakše. Ponekad ima stvari koje su važnije od
spavanja.
Osetila je dodir na ruci. Prstiće koji dodiruju njen dlan. On u snu pruža ruku da nađe nju.
Gruba, malena šaka uvukla se u njenu šaku.
Gospođica Felouz se osmehnula.
16.
Probudila se sa trzajem, zapitala se gde se nalazi, zašto su joj mišići tako kruti i bolni. U
nozdrvama nepoznati miris neke druge osobe, telo oseća nenaviknuti pritisak nekog tuđeg tela.
Suzbila je divlji poriv vrištanja, svela ga, znatnim naporom, na nekakvo krkljanje.
Dečak se već dizao u sedeći položaj; gledao ju je široko otvorenim očima. Onaj mali, ružni
dečak, dete ugrabljeno iz vremena, neandertalče.
Tek posle jednog dugog trenutka gospođica Felouz se prisetila kako je ušla u krevet sa njim.
Onda joj se sve vratilo. Uvidela je da je ipak nekako uspela da zaspi, uprkos svim okolnostima. A
sad je već jutro.
Polako, pažljivo, ne prestajući da ga gleda u oči, ona ispruži jednu nogu i dotače njome pod,
zatim drugu. Mišići su joj bili napeti za brzo bežanje ako dečka uhvati panika.
Bacila je brz, podozriv pogled ka otvorenoj tavanici. Da li oni, odozgo, gledaju? Da li kamere
snimaju iz sekunda u sekund, dok ona ovako, sa očima mrljavim i mutnim, ulazi u novi dan?
Onda se dečakovi zatupasti prstići ispružiše i dodirnuše njene usne. On reče nešto: dva kratka
škljocaja i jedno režanje.
Gospođica Felouz se nehotice izmače od tog dodira. Baci pogled dole, ka njemu. Mali drhtaj
prođe njenim telom. Mrzela je sebe zbog ovoga, ali stvar se nije mogla sprečiti. U svetlosti dana,
ovaj dečak je bio užasno ružan.
On opet progovori. Zatim zinu i načini rukom pokrete kao da nešto izlazi iz njegovih usta.
Nije bilo teško odgonetnuti značenje ovoga. Gospođica Felouz drhtavo reče: "Je l' ti hoćeš da
ja opet pevam? Je l' to?"
Dečko sad nije ništa govorio, ali je zurio u njena usta.
Glasom koji je podrhtavao i pomalo razdraženo zbog napetosti, gospođica Felouz poče onu
noćašnju pesmicu. Ružni, mali dečak se nasmeši. Činilo se da je prepoznao melodiju; počeo se
nespretno njihati otprilike u ritmu te pesme, mašući rukama. Načinio je i jedan mali, grgoljavi
zvuk koji je mogao biti početak smeha.
Gospođica Felouz uzdahnu u sebi. Muzika magiju ima, prsa divlja da smiri. Pa dobro, ako i to
može da pomogne...
"Pričekaj", reče ona. "Da se prvo ja sredim. Onda ću ti napraviti doručak."
Umila se i iščetkala kosu, čitavo vreme izluđujuće svesna nedostatka tavanice iznad nje,
49 of 163 17.12.2007 20:15

svesna da nevidljive elektronske oči zure. Možda ne samo elektronske, pomisli ona.
Dečko je ostao u krevetu; gledao ju je odatle. Izgledao je smireno. Sad se činilo da ono
njegovo divljanje i bešnjenje, ispoljeno tokom prvih nekoliko sati boravka u dvadeset prvom
veku, predstavljaju davnu prošlost. Kad god se okrenula ka njemu, gospođica Felouz mu je svaki
put malo mahnula rukom. Posle nekog vremena on je uzvratio mahanjem, nespretnim, ali ljupkim
pokretom koji joj niz kičmu posla ledeni talasić iznenađenja i oduševljenja.
Kad se spremila, ona reče: "Mogao bi da gricneš nešto čvršće, čini se meni. Šta ako ti u mleko
dodamo griz?"
Nasmešio se, maltene kao da ju je razumeo. Maltene.
Taj obrok spremila je u mikrotalasnoj pećnici za samo nekoliko sekundi. Onda je pokretima
prsta pozvala dečaka.
Nije mogla znati da li on dolazi zbog tog poziva ili je jednostavno privučen mirisom hrane; u
svakom slučaju, ustao je iz kreveta i dotupkao trapavo do nje. Noge su mu bile srazmerno veoma
kratke u odnosu na zdepasto telo, pa su zato izgledale i kraće nego što su stvarno bile.
Spustio je pogled ka podu, očigledno očekujući da će ona staviti činiju punu kaše pred njega,
na pod, da je srče.
"Ne",reče ona. "Sad si ti civilizovani, mali dečko. Ili ćeš, bar, to postati. Civilizovani, mali
dečaci ne jedu s poda."
Kvrckanja. Režanja.
"Znam da uopšte ne razumeš moje reči. Ali razumećeš, pre ili kasnije. Ne verujem da mogu
naučiti tvoj jezik, ali sam prilično sigurna da ti možeš naučiti moj."
Uze kašiku iz ladice i pokaza mu je.
"Kašika."
Gledao je kašiku tupo i nezainteresovano.
"Time se jede. Kašika."
Zamočila ju je u kašu i prinela ustima. Oči mu se raširiše, a već široke nozdrve još se jače
otvoriše; u njegovom grlu nastade neki čudni i nelagodni, otegnuti zvuk, nešto kao vrlo tiho vučje
zavijanje; oglašavanje, pomisli gospođica Felouz, gladnog stvorenja koje misli da će mu neko
drugo stvorenje ukrasti doručak.
Pantomimom je prikazala kako stavlja kašiku u usta, guta kašu i zadovoljno liže usne. On je
taj proces gledao zaokrugljenih očiju, žalosnog izraza lica: bilo je više nego jasno da ne razume
ništa.
"Sad pokušaj ti", reče gospođica Felouz. Izručila je griz iz kašike nazad u zdelu, onda
okrenula praznu kašiku nazad ka njemu da mu pokaže da ništa nije pojela. Zatim zahvati kašu
ponovo, pa je pruži njemu.
Uzmakao je, očiju uzbunjenih i raširenih kao da je ta kašika nekakvo oružje. Njegovo tamno,
maleno lice zgužvalo se u strahu, a iz grla mu iziđe zvuk koji nije bio baš jecaj, ali ni režanje,
nego nešto srednje.
"Vidi", reče ona. "Kašika. Kaša, griz. Usta."
Ne. Iako gladan, nije hteo ništa da zna o kašikama. Pa, dobro, biće vremena i za to, pomisli
gospođica Felouz, sklanjajući kašiku.
"Ali moraćeš da držiš činiju u rukama. Znaš kako se to radi. Ovde neće biti čučanja na podu
da bi se jelo."
Ponudila mu je posudu, koju je on pogledao, a onda spustio pogled ka podu.
"Drži, u rukama."
Kvrckanja. Učinilo joj se da prepoznaje neki obrazac u njima, ali nije mogla biti sigurna.
Bože, Hoskins bi morao snimiti ove zvuke! Ako ih već ne snima.
"Rukama", reče gospođica Felouz ponovo, čvrstim glasom. "Hajde."
Razumeo je. Prihvatio je zdelu šakama i pri tome zamočio oba palca u kašu; podigao ju je do
lica. Ono što je posle toga činio, činio je veoma nespretno, brljanje je bilo neverovatno, ali
glavnina griza ipak mu je ušla u usta.
50 of 163 17.12.2007 20:15

Tako, dakle: dečak koji brzo uči, kad nije ukočen od straha. Gospođica Felouz bila je uverena
da više neće biti mnogo onog životinjskog laptanja po podu.
Dok je jeo, posmatrala ga je pažljivo. Ostavljao je utisak da je u dobrom zdravlju, čvrst i jak.
Oči su mu blistale, rumeneo se, nije bilo nikakvih spoljašnjih znakova temperature ili bolesti.
Činilo se da, za sad, izdržava napore svog izuzetnog putovanja zaista veoma dobro.
Iako o obrascima odrastanja neandertalske dece nije znala ništa više nego ma ko drugi,
gospođica Felouz je počela pomišljati da je ovaj dečak verovatno stariji nego što je u prvi mah
pretpostavila i da je mnogo verovatnije da ima četiri, nego tri godine. Da, vrlo je sitan, ali
njegova fiziološka razvijenost je iznad nivoa modernog trogodišnjeg deteta. Naravno, neki deo
toga možda je samo posledica uslova pod kojima je dosad živeo, u svom svetu kamenog doba.
(Kamenog doba? Pa, naravno, neandertalci su bili u kamenom dobu. U to je bila razumno
sigurna. Ali ima toliko drugih stvari koje će ona morati da nauči, čim joj se ukaže prilika.)
Ovog puta pokušala je da ga navede da pije mleko iz čaše. Brzo je shvatio zamisao da je čaša
nešto što se može držati u šakama - za to su mu trebale obe šake, ali većina dece njegovog
godišta drži čašu oberučke. Bar se čaše nije uplašio kao kašike malopre. Međutim, mučio se sa
otvorom čaše, koji nije bio dovoljno veliki da dečko u njega gurne lice kao u zdelu; on poče da
cvili, visokim, tankim zvukom koji se postepeno podizao ka besu. Gospođica Felouz položi svoje
šake na njegove, pokaza mu kako se čaša može nagnuti, natera ga da prisloni usne uz rub čaše.
Opet je nastalo brljanje i prosipanje i opet mu je glavnina ušla u usta. A ona je na brljanje i
prosipanje bila naviknuta.
Stvar sa kupatilom je, na njeno iznenađenje i ogromno olakšanje, prošla lakše. U prvi mah on
kao da je pomislio da WC šolja predstavlja neki mali bazen u kome bi se on mogao brčkati i
dobro zabavljati; Edit se uplašila da će se popeti unutra. Zaustavila ga je, otvorila mu spavaćicu,
a on je istog trena razumeo šta se od njega očekuje.
I nehotice ga je počela tapšati po glavi, govoreći: "Dobar dečko. Pametan dečko."
A on je, na ogromno zadovoljstvo gospođice Felouz, reagovao tako što je uputio osmeh gore,
ka njoj.
Uvidela je da će ovo biti jutro puno raznih otkrića i to saznanje joj je prijalo. Otkrivaće on, ali
i ona. On će učiti o kašikama, čašama i WC šoljama. Ona uči o njemu. Otkriva suštinsku
ljudskost koja leži iza tog njegovog čudnog i ružnog - o, tako ružnog! - lica.
Na njegov osmeh uzvratila je svojim. Onda se on opet osmehnuo. Bio je to vrlo normalan
osmeh, osmeh deteta koje vidi da mu je prethodni osmeh urodio zadovoljavajućim plodovima.
Ali on uopšte nije normalno dete, podseti ona sebe. Bila bi ozbiljna greška dozvoliti sebi ma
kakve iluzije u tom pogledu.
No, kad se nasmeši, pomisli ona, sasvim je podnošljiv. Zaista.
PROUČAVANJE
17.
Pre podne. Opet ga je okupala - uz daleko manje bitke nego juče - a onda ga je prilično
podrobno pregledala. Imao je izvestan broj modrica i ogrebotina koje se i mogu očekivati kod
dečaka koji živi u primitivnim uslovima, ali nijedan znak bolesti niti ozbiljnih povreda. Uspela je,
čak, uz beskrajno strpljenje i umirujuće pevuckanje, da mu podreže nokte na rukama. Nokti na
nogama morali su da sačekaju neko drugo vreme. Ni ona ni dečak nisu imali dovoljno
izdržljivosti da se danas pozabave novim manikirskim poslovima.
Nije ni primetila da su se vrata stasis-mehura otvorila dok je ona radila te poslove. Hoskins je
stajao pred njom, ćuteći, ruku prekrštenih na grudima. Mogao je tu biti već nekoliko minuta.
"Smem li ući?" upita on.
Gospođica Felouz kratko klimnu glavom. "Reklo bi se da ste već ušli, a?"
"Misli, u vaš radni prostor. Niste odgovorili kad sam vas pozvao spolja, preko interkoma."
"Bila sam zauzeta. Možda ćete morati da govorite glasnije. Ali, uđite!"
51 of 163 17.12.2007 20:15

Kad je Hoskins ušao, dečak je ustuknuo. Nelagodno je motrio Hoskinsa i činilo se da je

spreman da klisne u zadnju sobu. Gospođica Felouz se osmehnula i pozvala ga prstom; dečko joj
priđe i uhvati se za nju, obavijajući svoje male krive noge - tako mršave, strašno mršave - oko
nje.
Izraz lica blizak strahopoštovanju rascveta se na Hoskinsovom licu.
"Veliki napredak ste postigli, gospođice Felouz!"
"Malo toplog griza može postići čuda."
"Čini se da vam je već veoma privržen."
"Umem da radim ono što se očekuje od mene, doktore Hoskinse. Zar je to toliko
zapanjujuće?"
Pocrveneo je. "Nisam mislio da predložim..."
"Ne, naravno da niste. Razumem. Bio je mala, divlja životinja kad ste ga poslednji put videli,
juče, a sad..."
"Sad uopšte nije životinja."
"Nije", reče gospođica Felouz. "Uopšte nije životinja." Oklevala je samo tren. Onda reče: "Ja
sam o tome u prvi mah imala izvesne sumnje."
"Kako bih to mogao zaboraviti? Vaša indignacija bila je znatna."
"Ali više nije. Prejako sam reagovala. Valjda sam na prvi pogled stvarno pomislila da je to
nešto između dečaka i čovekolikog majmuna, a ja nisam bila spremna da radim sa nečim takvim.
Ali on se zapanjujuće brzo snalazi. To nije čovekoliki majmun, doktore Hoskinse. Zapravo je
veoma inteligentan. Veoma dobro se slažemo."
"Drago mi je što to čujem. Znači li to, dakle, da ste odlučili da zadržite ovo zaposlenje?"
Uputila mu je čelični pogled. "Tu sumnje nikad nije bilo. Je li tako, doktore Hoskinse?"
"Pa..." Hoskins slegnu ramenima. "Valjda nije bilo. Znate, gospođice Felouz, niste vi ovde
jedina koja je bila malo na ivici nerava. Pretpostavljam da možete oceniti kakav je ogroman trud
uložen u ovaj projekat i koliko nam zavisi od njegovog uspeha. Sad, kad je uspeh postignut,
štaviše ogroman uspeh, ne možemo da se ne osetimo malčice ošamućeno. Kao čovek koji je
sakupio svu svoju snagu da provali vrata koja su mu zaprečila put. On jurne, a vrata popuste pod
njegovim naletom, dajući samo mali delić onog otpora koji je on očekivao, i on uleće u mesto gde
je toliko želeo da stigne; a onda, kad je stigao, zaustavlja se, osvrće se pomalo zbunjeno, i pita se:
'Dobro, najzad sam tu, a šta ću sad?'"
"Dobro pitanje, doktore Hoskinse. Šta sad? Dovešćete svakojake stručnjake da pregledaju
dečaka, zar ne? Specijaliste za preistorijski život i slične?"
"Naravno."
"Ubrzo ćete ovde imati nekog ko će dečaka temeljito medicinski pregledati, pretpostavljam."
"Da, prirodna stvar. Ali, on je zdrav, slažete se? U osnovi zdrav?"
"U osnovi, da. To je čvrst mali momak. Ali ja nisam lekar, a on nije imao još nikakav
internistički pregled. Nije isto izgledati zdrav i biti zdrav. Moguće je da on u sebi nosi gomilu
parazita, ameba, protozoa, svačega. Verovatno ih i ima. Ti organizmi su za njega možda
bezopasni, a možda i ne. Čak i ako ne ugrožavaju njegovo zdravlje ozbiljno, mogli bi ugroziti
naše."
"O tome smo već razmišljali. U podne će doći dr Džejkobs da obavi nekoliko preliminarnih
testova. On je lekar sa kojim ćete sarađivati sve dok ovaj projekt bude trajao. Ako dr Džejkobs ne
bude suviše uznemirio dečaka, posle će doći i dr Mekintajer iz Smitsonijanskog instituta da obavi
prvi antropološki pregled. A onda će i mediji navaliti, dabome."
To ju je trglo. "Mediji? Novinari? Koji? Kada?"
"Pa - oni će želeti da vide dečaka što pre bude moguće, gospođice Felouz. Kandid Devenej je
već otkrio javnosti šta je učinjeno. Do večeras, svaka novinska i TV redakcija iz celog sveta
lupaće u naša vrata."
Gospođica Felouz spusti pogled ka dečaku i položi jednu šaku zaštitnički na njegovo rame.
Dečko se samo malo trže i zadrhta, ali ne ustuknu od njenog dodira.
52 of 163 17.12.2007 20:15

"Ispunićete ovaj stančić novinarima i kamerama? Tokom njegovog prvog celog dana ovde?"
"Pa, nismo baš razmišljali o..."
"Ne", reče ona, "niste razmišljali. To se jasno vidi. Čujte, doktore Hoskinse, on je vaš
neandertalčić i vi možete s njim da radite šta god hoćete. Ali ovde neće ući nikakvi novinari dok
on ne prođe kroz medicinske provere i dok ne dobije crno na belo da je zdrav: to je minimum. A
bilo bi bolje da se i posle toga pričeka, da mu se pruži dovoljno vremena da se prilagodi na
boravak ovde. Razumete šta kažem, zar ne?"
"Gospođice Felouz, svakako znate da je publicitet bitan deo..."
"Da. Takva su vremena. Publicitet je bitan deo svega. Zamislite kakav će to publicitet biti ako
dete umre od napada panike pred samim kamerama!"
"Gospođice Felouz!"
"Ili ako navuče nazeb od nekog od vaših dragocenih reportera. Pokušala sam da vam
objasnim, kad sam tražila sterilno okruženje, da je njegova sposobnost da se odupre napadu
sadašnjih infektivnih mikroorganizama ravna nuli. Nuli. On nema antitela, nema urođenu
otpornost, ništa čime bi se mogao..."
"Molim vas, gospođice Felouz. Molim vas."
"A šta ako im on prenese neku lepu, malu kugu iz kamenog doba na koju mi nismo nimalo
otporni?"
"U redu, gospođice Felouz. Objasnili ste svoje gledište."
"Hoću da budem sasvim sigurna da jesam. Ono što kažem jeste: medijski nastup može da
čeka. Dečaku su prvo potrebne sve zaštitne vakcine. Veliko je zlo i to što je bio izložen prisustvu
onolike gomile ljudi noćas; ali, da ovde dotutnji rulja reportera, to ne dozvoljavam ni danas, a ni
sutra. Ako hoće, neka ga fotografišu sa balkona, zasad; neka se drže sasvim izvan zone stasisa,
kao da ovde imamo bebu, a tražim i da budu tihi. Vremenski raspored za video-snimanja možemo
prirediti danas, po podne. Da, kad je reč o prostoru iznad nas - i sada mi smeta ovaj stupanj
izloženosti. Tražim da se moje prostorije pokriju krovom. Za prvo vreme može poslužiti i neka
vrsta ter-papira; ne želim da se baš sad pojave radnici i da počnu da treskaju zidarskom
opremom. Ali mislim da se i ostali deo ove kuće lutaka može bezbedno pokriti plafonom."
Hoskins se osmehnu. "Vi to baš onako po-sred-srede. Vi ste vrlo energična žena, gospođice
Felouz." U njegovom tonu bilo je divljenja ali, u jednakoj meri, i prekora.
"Energična?" reče ona. "Valjda jesam. Bar kad je reč o mojoj deci."
18.
Džejkobs je bio čovek grubog i tupog lica, oko šezdeset godina star, sa gustom, belom kosom
potšišanom kratko, u vojničkom stilu. Ponašao se u stilu 'delotvornost - nema gluposti!', čak
pomalo i oštro; neki bi rekli da takvo držanje više odgovara vojnom lekaru nego pedijatru. Ali
gospođica Felouz je znala, iz dugog iskustva, da se deca ne uznemiravaju zbog te vrste oštrine,
pod uslovom da se ispod nje nalazi, kao ublažujući činilac, temeljna dobrota. Deca, zapravo,
očekuju da doktor bude osoba od autoriteta. Čak i žele to. Na drugim stranama traže blagost,
nežnost, utehu. Doktor treba da bude kao Bog: rešavalac problema, donosilac izlečenja.
Gospođica Felouz se zapitala kakvi doktori su rešavali zdravstvene probleme onog plemena iz
koga je, pre 42.000 godina, došao ovaj klinac. Vračevi, sigurno. Zastrašujući tipovi kojima je
kroz nos provučena koska, a oko očiju nacrtani crveni krugovi, tipovi koji utvrđuju dijagnozu
tako što đipaju i mlataraju oko logorske vatre koja bukti plavim, zelenim i crvenim plamenovima.
Kako bi izgledao ovaj Džejkobs sa kosketinom provučenom popreko kroz nos? - zapita se ona. I
sa medveđim kožuhom ogrnutim oko pleća, umesto ovog prozaičnog belog mantila?
Rukovao se sa njom brzo, bez glumljenja nadmoćnosti. "Čuo sam dobre stvari o tebi, Felouz."
"Pa, i nadala bih se."
"Radila si pod Galagerom u Dolinskoj opštoj, zar ne? Tako bar Hoskins kaže. Fini čovek, taj
Galager. Dogmatski kučkin sin, ali bar se kune u ispravne dogme. Koliko si vremena bila u
njegovom odeljenju?"
53 of 163 17.12.2007 20:15

"Tri i po godine."
"Svideo ti se?"
Gospođica Felouz slegnu ramenima. "Ne osobito. Čula sam kad je nekoj mladoj bolničarki
jednom prilikom govorio neke 'pohvalne' stvari za koje smatram da ipak nisu bile u redu. Ali on i
ja smo sarađivali dobro. Mnogo sam naučila od njega."
"A, ume on, ume", reče Džejkobs, odmahujući glavom. "Žalosno je šta radi sa svojim
bolničarkama. Radi, i to ne samo u jednom smislu reči. Ti nisi, kojim slučajem, imala nešto s
njim, a?"
"Ja? Ne. Ne, ništa slično!"
"Pa da, i meni se čini da on kod tebe ne bi ništa pokušao", reče Džejkobs.
Gospođica Felouz se zapita šta je on time hteo da kaže. Možda da ona nije Galagerov tip? Pa,
ona nije ničiji tip, već mnogo godina njoj baš i prija da ne bude ničiji tip. Sad oćuta ovu
Džejkobsovu primedbu.
Džejkobs kao da je zapamtio čitav rezime njene profesionalne biografije. Pominjao je ovu i
onu bolnicu, tog i onog doktora, razgovarao je sa dobrom upućenošću o upravnicima bolničkih
odeljenja i o direktorskim upravnim odborima. Bilo je jasno da je upoznao mnogo koga i mnogo
šta. A ona je, sa svoje strane, o doktoru Džejkobsu znala samo to da je nešto krupno u jednom
državnom medicinskom institutu i da vodi, sa strane, i svoju obimnu privatnu praksu. Njihove
staze se nikad do sad nisu ukrstile profesionalno. Ako Hoskins misli da je u redu da Džejkobsu
pokaže njen rezime, mogao se bar setiti i da njoj pokaže njegov rezime. Ali gospođica Felouz
oćuta i ovo.
"Pretpostavljam da je sad otprilike došao čas da pogledamo tog tvog neandića", reče
Džejkobs. "Gde se sakrio?"
Pokretom ruke pokazala je ka susednoj sobi. Dečko se tamo vrzmao, nelagodno, i povremeno
izvirivao, tako da se iza ragastova vrata pokazivao samo po jedan čuperak njegove upetljane kose
i krajičak jednog oka.
"Stidljiv je, a? A od bolničara nisam tako čuo. Oni kažu da je divalj kao mali majmun."
"Sad više nije. Njegov prvobitni strah je nestao i sad se samo oseća izgubljeno i uplašeno."
"A kako i ne bi, ubogi stvor. Nego, mi moramo da počnemo. Zovni ga ovamo, molim te. Ili
ćeš morati da uđeš tamo i uhvatiš ga?"
"Možda mogu da ga pozovem", reče gospođica Felouz.
Okrenula se ka dečaku. "Možeš izaći, Timi. Ovo je doktor Džejkobs. On ti neće ništa nažao
učiniti."
Timi?
Odakle joj to? Pojma nije imala.
To ime je prosto iskočilo iz izvora njene podsvesti, tog trenutka. U životu nije upoznala
nijednog Timija. Ali ovog dečka treba nekako zvati, zar ne? Činilo se da mu je sad dala ime.
Timoti; skraćeno, Timi. Neka tako bude. Pravo ime, ljudsko ime. Timi.
"Timi?" reče ona ponovo. Dopadao joj se zvuk toga, uživala je što može da ga zove po imenu.
Više nije morala da misli o njemu kao o 'tom detetu', 'tom neandertalcu', 'ružnom malom dečaku'.
On je Timi. On je osoba. On ima ime.
Prišla je drugoj sobi, a Timi je istovremeno uzmakao od vrata i nestao sa vidika.
"U redu", reče Džejkobs sa izvesnim nestrpljenjem. "Ne možemo provesti ceo dan ovako. Idi
tamo i izvedi ga, Felouz, važi?"
Navukao je preko lica hiruršku masku - verovatno da bi zaštitio ne samo Timija nego, u istoj
meri, i sebe, pomisli gospođica Felouz.
Ali ta maska je bila greška. Timi je izvirio, video masku i arlauknuo prodorno i očajno kao da
je video nekog zloduha iz svojih kamenodobskih noćnih mora. Dok je gospođica Felouz stigla do
vrata, on se već bacio svom silinom o suprotni zid, kao stvorenje u kavezu kad beži od čuvara;
onda se natisnuo uz taj zid, sav cepteći.
"Timi... Timi..."
54 of 163 17.12.2007 20:15

Uzalud. Nije joj dopuštao da mu priđe, ne dok je Džejkobs bio prisutan. Ranije je trpeo
Hoskinsovo prisustvo, ali Džejkobs ga je plašio do ludila. Eto šta je ostalo od njene teorije da
deca vole odsečne 'nema-gluposti!' militarističke tipove. Ovo dete ih, u svakom slučaju, ne voli.
Pritisnula je dugme zvona i pozvala Mortensona i Eliota.
"Mislim da će nam biti potrebna izvesna pomoć", reče im gospođica Felouz.
Dvojica grmalja pogledaše se neodlučno. Eliotova leva podlaktica izgledala je, ispod rukava
njegovog bolničarskog belog mantila, nekako debelo - zavoj, nesumnjivo, preko ogrebotine koju
mu je Timi napravio juče.
"Ma, hajde", reče gospođica Felouz. "To je samo jedno malo dete, znate."
Ali dečak se, u svom užasu, sasvim vratio u ono svoje prvobitno zversko ponašanje. Rame uz
rame sa Mortensonom i Eliotom, gospođica Falouz uđe u njegovu sobu i pokuša da ga uhvati, ali
on se dade u ludu jurnjavu po sobi. Pokazao je pravu antropoidnu pokretljivost; nije im polazilo
od ruke da ga ščepaju. Najzad se Mortenson bacio napred, dograbio Timija oko pojasa i hitro ga
digao s poda. Eliot je obazrivo dohvatio Timija za zglavke nogu, nastojeći da spreči njegovo
ritanje.
Gospođica Felouz mu priđe. Nežno reče: "U redu je, Timi - niko ti ništa neće..."
Vredelo je isto kao i da je rekla: 'Pouzdaj se u mene'. Dečko se borio mahnito, sa maltene
istom onom preduzimljivošću kao prethodnog dana kad su probali da ga kupaju.
Pokušala je, mada se osećala i glupo i smešno, da otpeva onu malu melodiju od prethodne
noći, ne bi li ga umirila i navela na saradnju. Propalo je i to.
Dr Džejkobs se nagnuo blizu. "Mislim da ćemo morati da mu damo sedative. Bože, al' je
ružan!"
Gospođica Felouz oseti oštar probod besa, maltene kao da je to rečeno o njenom sopstvenom
detetu. Kako se Džejkobs usuđuje da kaže tako nešto! Kako se usuđuje!
Oštro mu je odgovorila: "To je klasično neandertalsko lice. On je vrlo zgodan, po
neandertalskim merilima." Zapitala se odakle joj sad pa to. Nije znala praktično ništa o tome
kako treba da izgleda 'klasično' neandertalsko lice i apsolutno ništa o neandertalskim standardima
lepote. "Ne dopada mi se mnogo pomisao o davanju sedativa. Ali ako nema alternatrive..."
"Rekao bih da nema", reče lekar. "Ništa nećemo postići ako ga držimo grubom silom dok se ja
trudim da očitam rezultate."
Nećemo, pomisli gospođica Felouz. Dečko neće biti nimalo oduševljen pokušajem da mu
neko gurne pritiskač za jezik u usta, ili da mu se usmerava lampa u oči, neće pokazati nimalo
razumevanja za pokušaj da mu uzmu uzorak krvi, niti da mu mere temperaturu, pa makar i
daljinski kontrolisanim termospregnutim relejem. Ona, nerado, klimnu glavom.
Džejkobs izvuče iz svog pribora ultrazvučnu trankvilizacijsku ampulu i poče da je aktivira.
"Ne znaš ništa o adekvatnoj dozi", reče ona.
Doktor je pogleda iznenađeno. "Ove doze su kalibrisane za telesnu težinu do trideset
kilograma. Trebalo bi da bude sasvim u granicama tolerancije."
"Kalibrisane su za ljudsku telesnu težinu do trideset kilograma. Ovo ovde je neandertalsko
dete. Nemamo baš nikakve podatke o njihovom cirkulatornom sistemu."
Iznenadio ju je pravac u kome je krenula njena sopstvena argumentacija. Ne bez
nezadovoljstva uvide da je opet istakla razliku između neandertalaca i ljudskih bića. Kao da nije
u stanju da ostane dosledno pri jednoj filozofiji o ovom dečaku. On jeste ljudsko biće, reče ona
sebi žustro. Ljudsko, ljudsko, ljudsko. On je Timi i on je čovek.
Ali Džejkobs to očigledno nije smatrao čak ni temom vrednom rasprave.
"Ma, neka je i mladi gorila ili orangutan, Felouz, ja ovo ipak smatram prikladnom dozom.
Čovek, neandertalac, svejedno, i kakve veze s tim ima cirkulatorni sistem? Važna je telesna
masa. U redu, neka bude pola doze, ovog puta. Čisto da ne rizikujemo ništa kod Hoskinsovog
dragocenog, malog stvora."
I ne samo Hoskinsovog, pomisli Edit, a onda se zapanji pred činjenicom da je tako nešto
pomislila.
55 of 163 17.12.2007 20:15

Džejkobs je smanjio dozu i dotakao Timijevu podlakticu ampulom. Začulo se tiho zujanje i
trankvilizer je odmah počeo da čini svoje.
"E, tako", reče lekar. "Da uzmemo malo te njegove paleolitske krvi, i malo preistorijskog
urina. Imaš li uzorak stolice za mene, Felouz?"
"Nije imao pokrete creva od kad je dospeo ovamo, doktore Džejkobs. Dislokacija zbog
putovanja kroz vreme..."
"U redu, kad bude imao, pokupi malo toga sa poda i javi mi, važi?"
"On upotrebljava toalet, doktore", reče gospođica Felouz tonom odzvanjajuće indignacije.
Džejkobs diže pogled ka njoj. U njegovom izrazu lica videlo se iznenađenje i nešto nalik na
gnev; ali onda se nasmejao. "Vidim da si vrlo hitra da ga braniš."
"Jesam. Jesam. Ima li u tome ičeg lošeg?"
"Pa valjda nema. U redu, kad dečko sledeći put bude išao u toalet, hoću taj uzorak, ako se desi
da pokrene creva. Pretpostavljam da još nije naučio da povuče vodu, a, Felouz?"
Ovog puta nasmejaše se i Eliot i Mortenson. Gospođica Felouz nije učestvovala u ovoj opštoj
zabavi.
Timi se ponašao kao da spava - bio je pasivan, tih, trpeljiv. Džejkobs mu je lako otvorio usta
da prouči izgled i raspored zuba. Gospođica Felouz, koja ranije nije imala prilike da vidi
Timijeve zube, zaviri lekaru preko ramena, plašeći se da će ugledati ogromne, divlje, majmunske
očnjake. Ali ne: Timijevi zubi uopšte nisu bili takvi. Bili su prilično krupni, veći od zuba
savremenog deteta, i izgledali su snažni, ali su imali lepe oblike i ravnomeran raspored; bio je to
zaista veoma lep niz zuba. I bili su ljudski, svakako ljudski, nije tu bilo zastrašujućih isturenih
sekutića. To nisu bili veoma izduženi mesožderski zubi. Gospođica Felouz lagano, sa
olakšanjem, odahnu.
Džejkobs zatvori dečakova usta, zaviri mu u uši, zavrte mu očne kapke. Pregleda mu dlanove i
tabane, poče mu kuckati po prsima, opipavati stomak, ispružati i savijati ruke i noge, zabadati
ovlaš prste u mišićnu masu podlaktica i butina.
"Sila je ovo. Kao što ste vi već osetili. Mali je za svoj uzrast nešto mršav, ali nema znakova
izgladnelosti. Kad dobijemo taj uzorak stolice, imaću neku predstavu o tome šta je dosad jeo, ali
svi su izgledi da je imao ishranu sa mnogo belančevina, a malo skroba, otprilike ono što bi se i
moglo očekivati među lovcima i skupljačima u doba nepovoljne klime."
"Nepovoljne?" upita gospođica Felouz.
"Ledeno doba", reče Džejkobs, pomalo pokroviteljski. "Dok su živeli neandertalci, uglavnom
je bilo ledeno doba - glacijalno razdoblje."
A ti to, kao, znaš? pomisli ona ratoborno. Bio si tamo, inače? Antropolog si?
Ali oćutala je. Doktor Džejkobs je baš zapeo da je nervira; ipak, on je sad njen kolega, pa će
njihovi odnosi morati da ostanu civilizovani. Bar zbog Timija, ako ne zbog drugih razloga.
19.
Kad je zdravstveni pregled odmakao, Timi se počeo vrpoljiti i uznemiravati, a malo posle toga
postalo je očigledno da je dejstvo sredstva za umirivanje gotovo sasvim prestalo. A to je značilo
da mu je na početku trebalo dati normalnu dozu, kao ma kom detetu te veličine, kao što je
Džejkobs i predlagao, i da je gospođica Felouz po tom pitanju pogrešila, da se postavila preterano
zaštitnički. Možda se Timi u nekim drugim stvarima razlikovao od savremenog deteta, ali na
sedative je reagovao približno isto kao što bi reagovalo moderno dete. Što ga je više upoznavala,
sve joj je ljudskije izgledao.
Ali Džejkobs je ubrzo postigao sve što je želeo, pa je spakovao svoje stvari i otišao, uz
napomenu da će se vratiti kroz dan-dva da ispita sve što u preliminarnoj analizi bude izgledalo
neuobičajeno.
"Želite li da mi ostanemo?" upita Mortenson.
"Nema potrebe. Ostavite me sa dečakom."
Timi se smirio čim su oni otišli. Očigledno, već se navikao na prisustvo gospođice Felouz; ali
56 of 163 17.12.2007 20:15

zbog drugih se uznemiravao. Međutim, vremenom će se i to rešiti, pomisli ona.

"Nije bilo baš toliko loše, a, Timi? Malo te ćuškaju, malo te gurkaju - ali mi moramo da
saznamo mnogo toga o tebi, razumeš?"
Zurio je ozbiljnog izraza lica u nju i ćutao.
"Ti to uviđaš, zar ne, Timi?"
On izgovori nešto tiho, nalik na režanje, ali u dva sloga. Njenim zaprepašćenim ušima to je
zazvučalo kao Timi.
Je li to moguće? Zar on već zna svoje ime?
"Kaži to ponovo! Timi. Timi."
Opet je izgovorio ta svoja dva prigušena sloga. Ovog puta nije bila toliko sigurna da on uopšte
izgovara reč 'Timi'. Možda je to samo njena uobrazilja, podgrejana prejakom željom. Ipak,
vredelo je ispitati tu mogućnost.
Pokazala je prstom ka njemu. "Timi - to si ti. Timi. Timi. Timi."
Opet je ćutke zurio u nju.
"A ja sam..." Pokazala je prstom ka sebi, ali je na trenutak ostala bez reči. Felouz zvuči suviše
složeno. Ali Edit ne zvuči kako treba. Sestro? Ne valja ni to. Moraće da bude Felouz.
" Ja - Felouz. Ti - Timi." Ona uperi prst i ponovi: "Ja - Felouz. Ti - Timi." Ovo je na isti način
ponovila još tri ili četri puta. On uopšte nije reagovao. "Misliš da sam luda, zar ne?" upita ga,
smejući se svojoj nerazumnosti. "Pokazujem ka tebi, pravim sve te nerazumljive znake,
pevuckam. A čini mi se da je tebi na umu sada samo ručak, a? Jesam li u pravu, Timi? Ručak?
Hrana? Gladan?"
Izgovorio je opet ona dva režeća suglasnika i dodao, za dobru meru, nekoliko kvrckanja ili
coktanja.
"Gladan, dabome. Vreme je za neku visokoproteinsku, niskoskrobnu papicu. Kuhinja
a-la-ledeno-doba, a, Timi? Dobro, da virnemo šta bi ovde moglo da se nađe..."
20.
U rano popodne stiže dr Mekintajer iz Smitsonijanske ustanove, iz Odeljenja za antropologiju.
Hoskins se potrudio da prvo zovne gospođicu Felouz preko interkoma i da je upita da li će, po
njenom mišljenju, dečko moći da podnese susret sa novim posetiocem tako brzo posle
prethodnog. Ona pogleda preko sobe. Timi se žestoko najeo - popio je celu jednu bocu nekog
sintetičkog vitaminskog pića koje je dr Džejkobs preporučio i pojeo još jednu činiju griza, kao i
parčence prepečenog hleba, prvu čvrstu hranu koju se Edit odvažila da mu da. Sad je sedeo na
ivici kreveta i mahao nogama tako da su njegove pete ritmično udarale o donju stranu kreveta;
izgledao je zadovoljan i opušten, baš kao bilo koji običan mali dečak koji se zabavlja posle ručka.
"Šta ti kažeš, Timi? Misliš li da možeš da podneseš još jedan pregled?"
Nije ozbiljno očekivala odgovor od njega; načinio je nekoliko kvrckavih zvukova, koji,
međutim, najverovatnije nisu bili odgovor. Nije gledao ka njoj. Nastavio je da maše nogama.
Priča sam sa sobom, dabome. Ali svakako se činilo da je dobre volje.
"Mislim da možemo toliko rizikovati", reče ona Hoskinsu.
"Dobro. Šta sam to čuo, kako ste ga nazvali? 'Timi'? Šta to znači?"
"To mu je ime."
"Rekao vam je svoje ime?" upita Hoskins, tonom potpune preneraženosti.
"Naravno da nije. Ja ga, jednostavno, zovem tako."
Kratka, nelagodna pauza.
"Aha", reče Hoskins. "Vi ga zovete 'Timi'."
"Moram nekako da ga zovem, doktore Hoskinse."
"Aha. Da. Da. Timi."
"Timi", reče gospođica Felouz čvrsto.
"Timi. Da. Vrlo dobro. Evo, šaljem doktora Mekintajera unutra, gospođice Felouz, ako nema
razloga da ne uđe. Da vidi Timija."
57 of 163 17.12.2007 20:15

Pokazalo se da je dr Mekintajer sitan, mršav čovek, pažljivo doterane spoljašnjosti, mnogo

mlađi nego što je gospođica Felouz očekivala: oko trideset, najviše trideset pet godina, zaključi
ona. Bio je delikatno građen, sa finom, sjajnom kosom zlatne boje i obrvama toliko bledim i
mekim da su bile gotovo nevidljive. Kretao se odmereno i pažljivo, složenim kretnjama, kao po
nekoj svojoj tajanstvenoj, unutrašnjoj koreografiji. Gospođica Felouz našla se u čudu pred
tolikom njegovim finoćom i nežnošću: uopšte nije očekivala da jedan paleoantropolog izgleda
tako. Činilo se da je čak i za Timija takav doktorov izgled bio zagonetan, jer se Mekintajer
veoma razlikovao od svih ostalih ljudi koje je Timi od svog dolaska video. Zurio je u njega očima
iskolačenim od čuđenja, kao da je stiglo neko svetlucavo božansko stvorenje sa druge zvezde.
Što se tiče Mekintajera, on je, ugledavši Timija, bio toliko skoljen uzbuđenjem, da je jedva
uspeo da progovori. Tokom jednog dugog trenutka stajao je na vratima kao skamenjen i piljio u
Timija jednako napeto kao i Timi u njega; onda je otišao nekoliko koraka levo, stao, dobro se
nagledao, pa otišao nazad do vrata i još nekoliko koraka desno, pa se opet zaustavio da ukočeno
gleda.
Gospođica Felouz reče, malo zajedljivo: "Doktore Mekintajer, ovo je Timi. Timi - doktor
Mekintajer. On je došao da proučava tebe. Rekla bih da i ti, valjda, možeš da proučavaš njega,
ako te je to volja."
Mekintajerovi bledi obrazi pocrveneše. "Ja ovo ne mogu da verujem", reče on najzad glasom
tankim, ali promuklim od osećanja. "Ja uopšte ne mogu naterati sebe da poverujem u ovo. Ovo
dete je čist neandertal! Živ, pred mojim očima, pravi pravcijati neandertal! Oprostite mi,
gospođice Felouz. Morate razumeti - ovo je za mene takav potres, tako izuzetnoo kolosalna stvar,
tako potpuno fenomenalna..."
Bio je praktično u suzama. Gospođici Felouz je bilo neprijatno da gleda to njegovo rastapanje
u uzbuđenosti. Smatrala je da je to malčice neprilično. Onda ta njena mala ljutnja nestade,
zamenjena saosećanjem. Zamislila je kako bi se osećao istoričar koji bi ušao u sobu i video da mu
se pružila prilika da popriča sa Abrahamom Linkolnom ili Julijem Cezarom ili Aleksandrom
Velikim; ili, kako bi reagovao neki proučavalac Biblije ako bi se pred njim našle autentične
kamene ploče sa Božjim zapovestima, baš one koje je Mojsije doneo sa vrha Gore Sinajske.
Naravno da je savladan osećanjima. Naravno. Provoditi godine u proučavanju nečega što je
poznato samo po najminimalnijim ostacima iz davnih vremena, truditi se da to shvatiš,
mukotrpno stvarati u svom umu sliku izgubljene stvarnosti, a onda se neočekivano sresti sa
samom stvari, konkretnom, autentičnom...
Ali Mekintajer se brzo oporavio. Prešao je, tim svojim spretnim i gracioznim hodom, preko
sobe i kleknuo pred Timija, unoseći se dečaku u lice. Timi nije pokazao znake straha. Ovo je bio
prvi slučaj da on tako smireno reaguje na prisustvo nekog novog. Smeškao se, zujkao nešto bez
melodije i malo se ljuljao levo-desno kao da uživa u poseti omiljenog ujaka. U njegovim očima i
sad je blistao onaj sjaj oduševljenja čudesnim. Činilo se da je sasvim opčinjen izgledom ovog
paleoantropologa.
"Kako je leeeeeeep, gospođice Felouz!" reče Mekintajer posle jednog dugog trenutka ćutanja.
"Lep? Nisam čula mnogo ljudi da to o njemu kažu, dosad."
"Ali jeste, jeste! Kakvo savršeno, maleno, neandertalsko lice! Ti grebeni iznad očiju - kod
njega su tek počeli da rastu, a ipak se vidi, van svake sumnje, da su tu. Lobanja platicefalna.
Izduženi ocipitalni region. Smem li mu dodirnuti lice, gospođice Felouz? Biću nežan. Ne želim
da ga uplašim, ali rado bih proverio nekoliko stvari u vezi sa koštanom strukturom..."
"Reklo bi se da i on hoće da dodiruje vaše lice", uzvrati gospođica Felouz.
Zaista, Timi je ispružio ruku ka Mekintajerovom čelu. Čovek iz Smitsonijanske institucije
nagnuo se malo bliže i Timijevi prsti počeli su da istražuju Mekintajerovu blistavu, zlatastu kosu.
Gladio ju je kao da nikad u životu nije video nešto tako čudesno. Onda je, iznenada, uvrnuo
nekoliko čuperaka oko svog srednjeg prsta i povukao. Potegao je baš dobro, jako.
Mekintajer je jauknuo i uzmakao; zacrveneo se u licu.
"Rekla bih da on hoće malo te kose", primeti gospođica Felouz.
58 of 163 17.12.2007 20:15

"Neće moći tako. Dajte vi meni neke makaze." Sada se široko osmehujući, Mekintajer odseče
nešto svoje kose sa čela i pruži svetle vlasi Timiju, koji sav sinu i zagrgota od zadovoljstva.
"Recite mi, gospođice Felouz, da li je iko od njegovih dosadašnjih posetilaca bio plavokos?"
Razmišljala je jedan trenutak. Hoskins - Devenej - Eliot - Mortenson - Stretfordova - doktor
Džejkobs - svi su ili crne, ili smeđe, ili sede kose. Njena kosa je smeđa sa prelazima u sedu.
"Ne. Bar koliko se ja sećam, niko. Vi ste verovatno prvi."
"Možda prvi plavokosi koga je on u životu video, pitam se? Mi, dabome, pojma nismo imali
koje boje je mogla biti neandertalska kosa. U popularnim rekonstrukcijama gotovo uvek se
prikazuje kao tamna, valjda zato što vlada opšte uverenja da su neandertalci bili gruba,
majmunasta stvorenja, a većina današnjih krupnih čovekolikih majmuna ima tamnu dlaku. Ali
tamna kosa je kod ljudi češća u toplim nego u severnim krajevima, a neandertalci su svakako bili
dobro prilagođeni na krajnju hladnoću. Znači, mi možemo i da pretpostavimo da su bili
plavušasti kao prosečni Šveđani ili Finci."
"Međutim, njegova reakcija na vašu kosu, doktore Mekintajer..."
"Da. Nesumnjivo, njen izgled deluje na njega izuzetno. Dobro, možda je celo njegovo pleme
bilo tamne boje kose, ili čak cela ljudska populacija u njegovom delu sveta. Koža mu je prilično
tamna, u njoj svakako nema mnogo nordijskog. Ali ne možemo izvlačiti neke kategorične
zaključke na osnovu uzorka koji se sastoji samo od jednog deteta. Ipak, bar to jedno imamo! A to
je tako divno, gospođice Felouz! Ne mogu verovati - uopšte ne mogu verovati - " Za trenutak se
uplašila da će Mekintajer opet da se prepusti silnom divljenju. Međutim, ovog puta je ipak vladao
sobom. Počeo je veoma ovlašno pritiskati vrhove prstiju na Timijeve obraze, koso čelo i na malu,
unazad oštro povučenu donju vilicu. Dok je to radio, mrmljao je nešto poluglasno, i to stručne
izraze, koje je očigledno namenjivao samo sebi.
Timi je veoma strpljivo izdržavao ovaj pregled.
Posle nekog vremena dečko je otpočeo dugi monolog mljackanja i režanja i kvrckanja; to je
bio njegov prvi govor od kad mu je paleoantropolog ušao u sobu.
Mekintajer diže pogled ka gospođici Felouz. Lice mu je bilo grimizno od uzbuđenja.
"Jeste li čuli te zvuke? Da li je stvarao slične zvuke ranije?"
"Naravno. On čitavo vreme govori."
"Govori?"
"A šta mislite da mu je to, ako ne govor? On nam nešto govori."
"Mislite, vaša je pretpostavka da on nama nešto govori."
"Nije", reče gospođica Felouz, počinjući da se nervira. "On govori, doktore Mekintajer.
Neandertalskim jezikom. Postoje određeni obrasci u onome što izgovara. Razaznavavala sam ih,
čak sam pokušavala i da ih oponašam, ali zasad ovo drugo nisam uspela."
"Obrasci? Kakvi obrasci, gospođice Felouz?"
"Obrasci tog njegovog coktanja i brundanja. Počinjem da ih razabirem. Ima jedan niz zvukova
kojima on meni kaže da je gladan. Drugi, kojim izražava nestrpljenje ili nemir. Jedan koji
pokazuje strah. Znam da su to samo moja tumačenja i da nisu mnogo naučna. Ali bila sam
danonoćno ovde sa ovim dečakom od trenutka kad je stigao, a u radu sa decom čija je govorna
sposobnost poremećena imam neka iskustva od ranije, doktore Mekintajer. Takvu decu slušam
veoma pažljivo."
"A, u to sam uveren." Mekintajer ju je pogledao skeptično. "Ovo je važno, gospođice Felouz.
Da li je iko snimao ta njegova kvrckanja i režanja na traku?"
"Nadam se. Ne znam." (Setila se da je imala nameru da pita dr Hoskinsa o tome, ali da je to
sasvim smetnula s uma.)
Timi opet reče nešto, ovog puta drugačijom intonacijom, melodioznije, maltene žalosno.
"Vidite, doktore Mekintajer? Ovo nimalo nije ličilo ni na šta od njegovih ranijih reči. Mislim
da želi opet da se igra s vašom kosom."
"To vi samo nagađate, a?"
"Naravno da nagađam. Još ne govorim neandertalski tečno. Ali, gledajte, gledajte - opet pruža
59 of 163 17.12.2007 20:15

ruku ka vama kao pre."

Mekintajer kao da nije bio raspoložen da mu neko opet čupa kosu. Osmehnuo se i pružio
Timiju jedan prst, umesto kose, ali dečaka prst nije zanimao. To Timi i reče, nizom kvrckanja
prekinutim trima neobično visokim tonovima na pola puta između režanja i cviljenja.
"Mislim da ste u pravu, gospođo Felouz!" reče Mekintajer, glasom čiji se ton povišavao.
Izgledao je zajapureno. "Zaista zvuči kao formalni govor! Nesumnjivo formalni govor. Koliko je,
po vašem mišljenju, staro ovo dete?"
"Negde između tri i četiri godine. Bliže četiri, rekla bih. Nema razloga da budemo iznenađeni
njegovom visokom govornom sposobnošću. Četvorogodišnjaci veoma dobro govore, doktore
Mekintajer. Ako vi lično imate bar jedno dete..."
"Zapravo, imam. Devojčicu od blizu tri godine, koja ima mnogo toga da izjavi. Ali ovo je
neandertalsko dete."
"Zašto bi to bilo bitno? Zar očekujete da neandertalska deca tog uzrasta ne znaju da govore?"
"U ovom trenutku mi nemamo stvarnih razloga, gospođice Felouz, da pretpostavimo da je ma
koji neandertalac, ma kog uzrasta, imao sposobnost govora, u onom smislu u kome mi shvatamo
govor. Zato su zvuci koje ovo dete stvara od tako ogromnog značaja za naše poznavanje
preistorijskog čoveka. Ako oni predstavljaju govor, stvarne organizovane obrasce zvuka sa
jasnom gramatičkom strukturom..."
"Pa, naravno da to predstavljaju!" uzviknu gospođica Felouz. "Govor je ono jedino što odvaja
čoveka od životinje, zar ne? A ako mislite da me i za jedan trenutak možete navesti da poverujem
u to da ovaj mali dečak nije ljudsko biće, onda se var..."
"Neandertalci su svakako bili ljudska bića, gospođice Felouz. Ja sam poslednji koji bi to
osporio. Ali to ne znači da su imali govorni jezik."
"Šta? Kako bi mogli biti ljudska bića bez sposobnosti govora?"
Mekintajer duboko udahnu, onim prenaglašenim načinom koji ljudi koriste kad hoće da
nagoveste da se njihovo strpljenje bliži kraju. Gospođici Felouz ta vrsta izmotacije bila je dobro
poznata. Celu svoju karijeru provela je u blizini ljudi koji su pretpostavljali da ona zna manje od
njih zato što je 'samo' medicinska sestra. A najčešće nisu znali više od nje, bar ne u bolnici.
Međutim, ovo nije bolnica; njeno znanje o neandertalcima negde je blizu nule, dok je ovaj mladi
čovek stručnjak za njih. Prinudila je sebe da zadrži izraz vrednoće i želje za sticanjem znanja.
"Gospođice Felouz", reče Mekintajer, nepogrešivo prepoznatljivim tonom pridike, "da bi
jedno stvorenje moglo da govori, treba da ima ne samo izvestan stupanj inteligencije, nego i
fizičku sposobnost za proizvođenje složenih zvukova. Psi su veoma inteligentni i imaju znatan
rečnik - ali jedno je kad ti znaš šta znače reči 'sedi' i 'donesi', a sasvim je drugo kad si u stanju i da
izgovoriš reči 'sedi' i 'donesi'; nijedan pas, od početka vremana pa do danas, nije uspeo da stigne
dalje od 'av!' Svakako vam je poznato i to da je moguće naučiti šimpanze i gorile da opšte veoma
dobro, znacima i pokretima - ali šimpanze i gorile, baš kao ni psi, ne mogu da oblikuju reči.
Jednostavno, nemaju anatomsku opremu za to."
"Nisam to znala."
"Ljudski govor je vrlo složena stvar", reče Mekintajer i kucnu prstom po svom grlu. "Ključ za
to je jedna majušna kost u obliku latiničnog slova 'U' koja se zove hioida i koja se nalazi u korenu
jezika. Ona kontroliše jedanaest malih mišića koji pokreću jezik i donju vilicu i koji su, uz to,
sposobni da dižu i spuštaju larinks, to jest grkljan, da bi se mogli obrazovati samoglasnici i
suglasnici od kojih je govor sačinjen. Kod čovekolikih majmuna hioida ne postoji. Zato oni
jedino mogu da mumlaju i kriče."
"A papagaji i ptice zvane majne? One izgovaraju cele reči. Zar vi meni kažete da je hioida
evolucijom nastala kod njih, a kod čovekolikih majmuna nije?"
"Ptice kao što su papagaji i majne jednostavno oponašaju ljudske zvuke, koristeći anatomske
strukture koje su sasvim drugačije. Ali to što one rade ne može se smatrati govorom. Tu nema
nikakvog razumevanja reči. One pojma nemaju šta kažu. Samo ponavljaju neke zvuke koje su
čule."
60 of 163 17.12.2007 20:15

"U redu. A neandertalci - zar oni nemaju hioidnu kost? Ako se smatraju ljudskim bićima,
moraju je imati."
"Nismo bili sigurni da li imaju", reče Mekintajer. "Morate pre svega obratiti pažnju na
činjenicu da ukupan broj neandertalskih kostura koji su ikada pronađeni, od kad je prvi otkriven
1856. godine, iznosi manje od dve stotine, od čega je veliki deo fragmentaran ili jako oštećen. I,
drugo, da je hioida vrlo mala i da nije povezana ni sa jednom drugom kosti u telu; jedino je
povezana sa mišićima grkljana. Kad se telo raspada, hioida otpadne i lako se može desiti da bude
odvojena od ostatka kostura. Od svih neandertalskih kostura koje smo pregledali, gospođice
Felouz, samo jedan - jedan - je još imao hioidu na mestu."
"Ali ako je jedan imao, morali su je imati i svi ostali!"
Mekintajer klimnu glavom. "To je veoma verovatno. Ali mi nikada nismo videli neandertalski
grkljan. Mekana tkiva nestanu, dabome. Zato ne znamo kakvu funkciju je hioida imala kod
neandertalaca. Sa hiodom ili bez nje, svejedno, nismo mogli biti sigurni da su neandertalci zaista
bili sposobni da govore. Jedino možemo reći da je anatomija govornog aparata kod njih
verovatno bila ista kao kod modernih ljudskih bića. Verovatno. Ali, da li se taj aparat razvio u
meri potrebnoj da bi oni mogli artikulisati razumljive reči - i da li su njihovo mozgovi bili
dovoljno napredni da ovladaju idejom govora..."
Timi je opet kvrckao i režao.
"Čujte ga!" reče gospođica Felouz likujući. "Eto vam odgovora! On raspolaže finim jezikom i
dobro ga govori. A kad provede ovde još neko vreme, govoriće i engleski, doktore Mekintajer. U
to sam sigurna. A onda više neće biti potrebno da nagađate da li su neandertalci bili sposobni da
govore."
21.
Mekintajer kao da je hteo da reši sve zagonetke neandertalstva odjednom. Upućivao je Timiju
nekakve škljocave zvuke, u nadi da će mu ovaj isto tako odgovoriti; izvukao je iz tašne plastične
kocke u raznim bojama, svakako deo nekog testa inteligencije, i trudio se da navede Timija da ih
grupiše po bojama ili po veličinama; ponudio je dečaku krejon-bojice i hartiju, a onda je uzmakao
i čekao da on nešto nacrta, iako Timi nije pokazivao zanimanje za tu mogućnost; rekao je
gospođici Felouz da vodi Timija u krug po sobi, držeći ga za ruku, a onda ih je fotografisao dok
to čine. Bilo je i drugih testova koje je hteo da izvede sa Timijem; ali Timi je imao svoj stav o
tome. Upravo kad je Mekintajer počeo da namešta nekakvu skalameriju od vretena i kalemova,
koja je izgledala kao igračka, ali je zapravo trebalo da meri dečakovu sposobnost koordinacije,
Timi je seo nasred poda i počeo da plače. Glasno.
To je bio njegov prvi pravi plač - za razliku od jecanja, cviljenja i ječanja - od one noći kad je
stigao. Bilo je to ono dobro poznato mrzovoljno plakanje deteta koje je vrlo umorno i od koga su
previše zahtevali. Gospođici Felouz je bilo drago da to čuje, iako je bila zapanjena, videvši
koliko široko Timi može da razjapi usta kad stvarno zine, kako mu nos tada izgleda veći nego
pre, koliko se daleko napred mogu pružiti njegovi grebeni iznad očiju kad zlovoljno zažmuri, kao
što je učinio sad. Sa licem tako izobličenim zbog neraspoloženja, izgledao je gotovo zastrašujuće
tuđinski.
Ali ipak, ipak - taj zvuk, to talasasto drečanje izazvano osećanjima... da nije gledala Timija,
Edit je lako mogla pretpostaviti da je taj dečak koji sedi u sobi, lupa petama po podu i dernja se,
naprosto neki četvorogodišnji klinac kome je zaista dozlogrdilo.
"Čime sam ga toliko uznemirio?" upita Mekintajer.
"Ostali ste duže nego što iznosi raspon njegove pažnje, utisak je moj", reče gospođica Felouz.
"Prekardašili ste, vremenski. On je samo mali dečak, doktore Mekintajer. Ne može se od njega
očekivati da trpi da ga beskonačno nešto pipkaju i teraju. Pogotovu stoga što je to mali dečak koji
je nedavno pretrpeo veoma traumatično razdvajanje od svakoga i od svačega njemu shvatljivog.
Mislim da moram da vas podsetim na to."
"Ali nisam ga ja terao da... dobro, možda i jesam. Žao mi je zbog toga. Evo, Timi, evo, vidiš
61 of 163 17.12.2007 20:15

kosu? Vidiš kako sija ova kosa? Hoćeš da se igraš sa mojom kosom? Hoćeš li da me vučeš za
kosu?"
Mekintajer je rastresao svoje zlataste prednje čuperke praktično Timiju u lice. Timi na to nije
obraćao pažnju, već se počeo dernjati još glasnije.
Gospođica Felouz nestrpljivo reče: "On nije voljan da se igra vašom kosom baš sad, doktore
Mekintajer. A ako bi stvarno rešio da je počupa, mislim da biste zažalili. Najbolje je da ga
ostavite na miru. Biće mnogo drugih prilika da ga pregledate."
"Tačno. Biće." Paleoantrololog ustade. Izgledao je postiđeno. "Shvatate, gospođice Felouz,
ovo je kao da vam neko stavi u ruke zapečaćenu knjigu koja sadrži odgovore na sve tajne svih
vekova. Čovek poželi da je otvori i odmah celu pročita. Svaku pojedinu stranicu."
"Razumem. Ali, bojim se da je vaša knjiga gladna i mrzovoljna, a osim toga, knjizi se
verovatno ide u WC."
"Pa, da. Pa, da, naravno."
Mekintajer stade žurno da skuplja svu svoju opremu za testiranje. Kad je počeo da kupi i
vretena i kalemove, gospođica Felouz reče: "Možete li to da ostavite ovde - jednu od tih stvari?"
"Da vi testirate njegovu inteligenciju?"
"Nije meni potrebno da testiram njegovu inteligenciju, doktore. Meni on izgleda itekako
inteligentan. Ali mislim da bi mu dobro došlo nekoliko igračaka, a ovde ih, evo, već ima."
Rumenilo se opet podiže u Mekintajerove Obraze. Ovaj lako pocrveni, pomisli Edit.
"Naravno. Izvolite."
"I - kad smo već pomenuli otvorene knjige, doktore - da li biste možda mogli srediti da ja
dobijem neki materijal o neandertalskom čoveku? Dva-tri osnovna udžbenika, nešto što bi mi
moglo pružiti bar osnovna obaveštenja, koja se dosad niko nije potrudio da mi da? Mogu to biti i
prilično stručne knjige. Sasvim sam sposobna da čitam naučnu prozu. Treba da upoznam
anatomiju neandertalaca, njihov način života, koje vrste hrane su jeli, sve što je dosad otkriveno.
Da li biste mogli to učiniti za mene?"
"Poslaću vam odmah ujutro sve što vam je potrebno. Mada vas moram upozoriti, gospođice
Felouz, da je celokupno naše znanje o neandertalcima praktično ništavno u odnosu na ono što
ćemo saznati od Timija tokom sledećih faza našeg projekta."
"Sve u svoje vreme." Široko se osmehnula. "Vi baš žarko želite da ga ščepate, a?"
"Jasna stvar."
"Pa, bojim se da ćete morati da se strpite. Neću vam dozvoljavati da ga iscrpljujete. Danas
smo već dopustili da kod njega upadne previše gostiju. To se više neće desiti."
Mekintajer je izgledao kao da mu je nelagodno. Uspeo je nekako da načini jedan kruti, mali
osmeh, a onda je krenuo ka vratima.
"A kad budete birali knjige za mene, doktore..."
"Da?" reče Mekintajer.
"Naročito rado bih čitala one koje govore o odnosu između neandertalaca i ljudi. Modernih
ljudi, htedoh reći. Na koji način su se razlikovali od nas i na koji način su bili slični. Kako
shvatamo evolucionu shemu. Te informacije želim ponajviše." Prostrelila ga je pogledom. "Oni
jesu ljudska bića, je li tako, doktore Mekintajer? Različita, ali ne mnogo različita od nas. Zar nije
tako?"
"U osnovi je tako. Ali, naravno..."
"Ne", reče ona. "Ništa 'naravno'. Ovo pred nama nije nekakav čovekoliki majmun, to već
znam. Timi nije nikakva nedostajuća karika evolucije. On je mali dečak, mali ljudski dečak.
Samo vi meni pribavite nekoliko knjiga, doktore Mekintajer, i hvala vam unapred. Vidimo se
uskoro."
Paleoantropolog iziđe. Već sledećeg trenutka Timijevo bučno plakanje smanji se do
svađalačkog i neodlučnog jecanja, a onda i prestade.
Gospođica Felouz ga podiže i uze u naručje. On se, drhteći, tesno privi uz nju.
"Jeste", reče ona umirujućim tonom. "Jeste, jeste, jeste, bio je ovo dan pun događaja. A ti si
62 of 163 17.12.2007 20:15

stvarno samo mali dečko. Izgubljeni, mali dečko."

Daleko od doma, daleko od svega što si ikad poznavao.
"Da li si imao braću i sestre?" upita ga ona, govoreći više sebi nego njemu. Nije očekivala
odgovor; samo je nastojala da ga uteši blagim glasom blizu uha. "Kakva ti je bila majka? A otac?
I svi tvoji prijatelji, drugari u igri. Nikog od njih više nema. Nikog nema. Sigurno ti svi oni već
izgledaju kao nešto iz sna. Pitam se koliko dugo ćeš pamtiti išta o njima?"
Izgubljeni, mali dečak. Moj izgubljeni, mali dečak.
"Kako bi nam se dopalo toplo, fino mleko?" predloži ona. "A posle toga da se malo odspava,
a?"
NA TROREČJU
Te noći Srebren je sanjao o moru.
Opet je mlad bio, u svom snu. Sanjao je da je samo dečak, samo jedno leto ili dva leta stariji
od onog dečaka, Grom-Obraza, koga je Boginja odnela u vrtlogu svetlosti; da stoji blizu mora i
da oseća čudni, slani vetar na usnama. S njim su njegov otac i njegova majka, Gorodiv i
Beharsladna, oni ga drže za ruke i vode ga blago ka vodi.
"Neću", kaže on. "Hladno je. Bojim se da uđem."
"Ništa ti neće biti", kaže Beharsladna.
Ali to nije istina. U more ne sme niko, niko, nikad. Tu činjenicu nauči svako dete čim
dovoljno odraste da nauči išta. More ubija. More za tren isisa život iz tebe i izbaci te natrag na
obalu, praznog i nepomičnog. Eto, prošle godine, ratnik Pet-Mamuta-Ubio omakao se sa jedne
snežne litice, pao u more, a kad ga je more malo kasnije izbacilo na obalu bio je mrtav, pa su
morali da ga sahrane u jednoj malenoj pećini u steni, blizu mesta gde je pao, a onda su cele noći
odjekivali njihovi napevi i cele noći je plamsala vatra čudnih boja. Sad ga rođeni otac i majka
gone u more. Zar žele da on umre kao Pet-Mamuta-Ubio? Umorili su se od njega? Kakva je ovo
izdaja?
"More će te ojačati", kaže mu Beharsladna. "Od mora ćeš postati čovek."
"Ali u njemu je poginuo Pet-Mamuta-Ubio!"
"Bilo mu je doba za mreti. More ga je pozvalo i uzelo. A tvoje doba za grob je daleko, dečko
moj. Nema razloga da se bojiš."
Da li je to istina? Da li da im veruje?
To su mu otac i majka. Zašto bi oni želeli da on umre?
Čvrsto stiska njihove ruke i korača s njima napred, ka rubu mora.
Nikada pre nije stupio tako blizu mora, iako je njegovo pleme živelo u obalskoj ravnici i lutalo
duž obale, tamo i amo, prateći kretanje divljači. Sad on zuri u vodu, obuzet divljenjem i strahom.
Kao da pred njim leži neka ogromna, moćna, pljosnata zver, tamna, ali svetlucava. Iz nje dopire
rika, a njeni rubovi se ljuljaju gore-dole i izbacuju belu penu. Tu i tamo, po jedan deo mora digne
se visoko u vazduh i stropošta sa tutnjavom na obalske stene. Ponekad je, stojeći na liticama koje
su sasvim ličile na onu sa koje se okliznuo Pet-Mamuta-Ubio, Srebren Oblak gledao daleko na
pučinu i viđao kako se neke gipke životinje kreću tamo, između pomičnih gromada leda.
Životinje, ali ne kao kopnene, mamuti i mošusni volovi i nosorozi, nego neke vitke, glatke, sjajne
životinje, koje po moru idu kao da lete kroz vazduh.
Prošlog proleća jedna od tih morskih životinja izišla je na obalu i Društvo za lov kidisalo je na
nju i ubilo je, pa je pleme uživalo u velikoj gozbi. Kako je mekano bilo to meso! Kako neobično!
Pa to debelo, divno krzno - tako meko, tako predivno meko. Gorodiv je od tog tamnog, bogatog
krzna morskog stvorenja napravio ogrtač za Beharsladnu i ona ga je gordo nosila svakog
svečanog dana u godini.
Oni će njega dati moru, u zamenu za krzno tog morskog bića? Da li se o tome radi?
"Još jedan korak, momče", podstiče ga Gorodiv. "Nemaš čega da se bojiš."
Srebren Oblak diže pogled. Ali na očevom licu - osmeh.
Mora imati poverenja u svog oca. On zakorači napred, čvrsto se držeći za njihove ruke. Ivica
63 of 163 17.12.2007 20:15

mora se diže oko zglavaka njegovih stopala. Očekivao je da bude hladno, ali ne, ne, ono je toplo,
ono peče kao vatra. Već sledećeg trena, međutim, on tu vrelinu ne oseća nimalo. More uzmiče od
njega i, evo, već se vraća, sad ima veću visinu, dohvata ga do kolena, do butina, do trbuha.
Gorodiv i Beharsladna zakoračuju dalje u more, vuku i Srebrena sa sobom. Zemlja na dnu mora
je vrlo meka, meka poput životinjskog krzna, i kao da se migolji ispod njegovih nogu dok on po
njoj gazi.
Sad je već do prsa u moru. Ono se omotalo oko njega kao toplo ćebe.
"Da li još dodiruješ nogama dno?" pita ga Gorodiv.
"Da. Da."
"Dobro. Nagni se napred. Stavi glavu u more. Pokrij lice morem."
On to i čini. More ga zapljuskuje i prebacuje se preko njega, a to je kao da te neko pokriva
ćebetom od snega. Jer i sneg tako prestane da bude hladan kad se zavučeš duboko u njega.
Postane topao, kao vatra, a ako dovoljno dugo ostaneš u njemu, zaspiš kao da si umotan u ćebe.
Tako mu je rekla jedna starija devojčica, jednom: ona je gledala, svojevremeno, kako su
pripadnici plemena odveli jednu babu, čije su kosti bile iskrivljene, a oči mutne, i stavili je u
sneg, a ona je tamo sklopila oči i zaspala, zaista vrlo mirno.
Znači, ja ću sad tako da nađem svoj san u moru, pomišlja Srebren Oblak, i to će biti moj kraj.
Sad mu se, odnekud, čini da umiranje nije ništa loše. On podiže glavu da vidi da li su i majka i
otac pokrili svoja lica morem, ali, na njegovo iznenađenje, njih dvoje više nisu pored njega, nigde
ih nema. On je sasvim sam. Čuje iz velike daljine očev glas, koji mu kaže: "Sad iziđi iz mora,
momče. Okreni se i iziđi."
Da. Tako će učiniti.
On kreće kao obali, ali, šta je ovo, njegovo telo se pri svakom koraku menja, izdužuje se, on
postaje sve viši i sve širi, uviđa da se pretvara u odraslog muškarca i da postaje stariji iz časa u
čas. Sad su mu pleća široka, prsa duboka, butine debele i jake. Na kamenitu obalu iskoračuje kao
mladi ratnik u punoj snazi. Spušta pogled ka svom bagom telu i vidi da je to telo muškarca,
tamno i dlakavo. Smeje se. Trlja se po prsima i pljeska po butinama. U daljini vidi vatre njihovog
tabora i počinje na tu stranu da trči najvećom brzinom, da bi ispričao svima kakve su mu se čudne
stvari dogodile.
Dok trči, međutim, nova čudesnost počinje da ga obuzima: jer on uviđa da mu se starenje, iz
trenutka u trenutak, nastavlja. Starenje ga je ščepalo i sad neće da ga pusti. Svoje detinjstvo
ostavio je u moru. Iz mora je izišao pun likujuće snage mladog muškarca. Ali već se nešto
zadihao, štaviše već hvata vazduh, iz sprinta prelazi u lagano trčkanje, pa u hod. Onda hramlje,
vuče noge, jer nešto se desilo sa njegovom levom butinom, cela leva noga mu je ukočena i
prožeta bolovima. On spušta pogled ka njoj. Sva je krvava, kao da je isparana kandžama neke
zveri. Sad se on seća, pa da, bio je u lovu sa Društvom za lov i na njega se snežni leopard
nenadano bacio odozgo...
Kako je teško hodati. Baš sam ja mator i umoran, misli on. Ne mogu više ni da stojim
uspravno. Vidi: dlake postaju srebrnaste, svud na mom telu.
U njemu bolova nebrojeno mnogo. Oseća da ga snaga napušta. Kako je čudan i nezgodan bio
ovaj san! Prvo dečak koji ulazi u more, onda muškarac koji izlazi i naglo stari, a sad umire,
umire, na nekom neznanom, kopnenom prostoru, daleko od mora, gde je zemlja hladna i tvrda, a
vetar suv, i gde se oko njega nalaze samo neznanci. Gde je Gorodiv, gde je Beharsladna - gde je
Srebren Oblak?
"U pomoć", uzvikuje on i pridiže se u sedeći položaj, iako se još nije probudio. "Ubi me more!
More... more..."
"Srebrene?"
Neko je uz njega. On žmirka, škilji, vidi Znalicu koja kleči pored njega i zabrinuto ga
posmatra. On se bori da vlada sobom. A drhti, kao bolesna baba; njegov grudni koš nadima se
ludo. Niko ga ne sme videti ovakvog, niko. Petljavo traži svoj štap, dohvata mu kraj i uz pomoć
štapa nezgrapno se uzdiže na noge.
64 of 163 17.12.2007 20:15

"San", progunđa Srebren. "Zle slutnje. Moraću odmah da prinesem nešto na žrtvu. Gde je
Boginjina žena? Zovite mi Boginjinu ženu!"
"Sišla je tamo", reče Znalica. "Da radi na očišćenju svetilišta."
"Kakvog svetilišta? Gde?"
"Na Trorečju. Šta je tebi, Srebrene? Sav si zbunjen!"
"Taj san", reče on. "Veoma rđav."
Krenuo je krupnim i teškim koracima napred, oslanjajući se o štap. U glavi mu se
razbistrivalo. Sad je znao gde se nalazi. Onamo je dolina u kojoj se sustiču tri reke.
Da. Dugo povratno hodočašće dovelo ih je do odredišta. Oni sad imaju svoj bivak na jednoj
visokoj zaravni odakle se otvara pogled ka niziji u kojoj je susretište triju reka. U izmagličastoj
svetlosti zore Srebren vidi sve tri: najveća dolazi sporo sa severa i nosi u sebi bogat tovar ledenih
blokova, a dve manje, ali brže, ulivaju se u nju pod oštrim uglom, jedna sa istoka, a druga sa
zapada.
Prošle godine - to kao da je bilo u davnoj prošlosti - Narod je na ovoj zaravni zastao; tu je
proveo mnogo nedelja, i to gladnih nedelja, a onda im je Boginja čudesno poslala krdo irvasa, od
gladi toliko sluđenih da je Društvo za lov bez mnogo napora nagnalo desetak tih životinja preko
ruba jedne litice. Kakva je to divna žetva mesa bila! U znak zahvalnosti, podigli su divno
svetilište Boginji, kod samog ušća; naslagali su najteže kamenje koje su mogli podići, onda su
ukrasili svetilište onim čudnim, svetlucavim kamenom koji se razlama na ljuske, a koji su uspeli
da iskopaju iz bočne strane tamošnje litice. Posle toga nastavili su svoju dugu seobu ka istoku.
A sad su se vratili.
"Ne vidim Boginjinu ženu tamo dole", reče Srebren Oblak Znalici.
"Trebalo bi da je kod oltara."
"Oltar vidim. Boginjinu ženu ne vidim."
"Oči ti više nisu kako treba, Srebrene. Da pogledam ja."
Stala je ispred njega i pogledala u dolinu punu izmaglice. Sledećeg trenutka reče: "Ne, u pravu
si, ona nije tamo. Sigurno se već vraća. Ali rekla je da će celo jutro ostati tamo, da će se posvetiti
kazivanju molitvi i očišćenju svetilišta..."
"Srebrene! Srebrene!"
"Boginjina ženo? Šta ti..."
Sveštenica je dolazila, trkom, uz bočnu stazu koja je vodila iz doline. U licu zajapurena,
odežde razdešene, grabila je vazduh kao da je jurila celim putem iz doline.
"Šta je? Šta je, Boginjina ženo?"
"Drugi!"
"Šta? Gde?"
"Svuda oko svetilišta. Nisam ih videla, ali njihovi otisci stopala bili su svuda. Ta duga stopala
- znam ih. Svuda, na vlažnom tlu. Sveži otisci, Srebrene. Im ih svuda, tamo dole. Uleteli smo
pravo među Druge!"
POGREŠNE OCENE
22.
Hoskins reče: "Kako se drži naš dečko jutros, gospođice Felouz?"
"Zašto ne pogledate sami, doktore?"
Na Hoskinsovom licu videla se izvesna mešavina zameranja i zabavljanja. "Zašto vi mene
stalno zovete 'doktore'?"
"Zato što jeste doktor, ili bar ja to verujem", reče ona, pomišljajući na ono 'dr' tako ponosno
ugravirano u pločicu sa imenom, u njegovoj kancelariji.
"Ali to je samo doktorat iz fizike."
"Doktorat je doktorat."
"A vi ste naviknuti da ljude na rukovodećim položajima oslovljavate sa 'doktore', je li tako?
65 of 163 17.12.2007 20:15

Naročito ako su muškarci?"

Ove njegove reči su je iznenadile. Bile su savršeno istinite, dabome: od početka njene karijere
svi rukovodeći ljudi u bolnicama gde je radila imali su medicinske titule. I većina su bili
muškarci, mada je itekako bilo i žena. Ona je lako, automatski, produžavala naviku da na svaku
drugu rečenicu prikači i ono 'doktore' kad god je razgovarala sa nekim koga je smatrala svojim
pretpostavljenim.
I njen muž je bio doktor - i to ne lekar, nego je imao doktorat iz fizike, kao i Hoskins.
Gospođica Felouz postavi sebi neobično pitanje da li bi i mužu sada govorila 'doktore' da su
uspeli da ostanu u braku tokom svih ovih godina. Čudna pomisao. Retko je razmišljala o tom
čoveku, poslednjih godina; čitava zamisao življenja u braku, udatosti, imanja muža, izgledala joj
je daleka i neverovatna. Ona je bila udata tako kratko, tako davno.
"A šta biste vi radije?" upita ona. "Da vas zovem gospodine Hoskinse?"
"Većina ljudi me zove 'Džeri'."
Gospođica Felouz ga pogleda čudno. "Ja to ne bih mogla!"
"Ne biste mogli?"
"Ne bi... zvučalo kako treba."
"Ne bi zvučalo kako treba", ponovi Hoskins zamišljeno. "Ako biste me zvali 'Džeri'." Pomno
ju je posmatrao, kao da je prvi put vidi. Njegovo široko, mesnato lice raširi se u topli osmeh. "Vi
ste stvarno jedna vrlo formalna osoba. Mislim da nisam shvatao koliko formalna. Neka bude,
onda: možete nastaviti da me zovete 'doktore Hoskinse' ako vam je tako najlagodnije. A ja ću
nastaviti da vas zovem 'gospođice Felouz'."
Šta je ovim hteo da kaže? - zapita se ona.
Da li je pomišljao da je zove 'Edit'?"
Nju niko ne zove tako. Dobro, ne baš niko: možda je dosad bilo šestoro ljudi, na celom svetu,
koji su je tako zvali. Najčešće je bila 'gospođica Felouz', čak i za samu sebe, kad je o sebi mislila
u trećem licu, što nije bilo često. Stvar navike, ništa više: ona nikad nije razmišljala kako će sebe
zvati. Ali sad pomisli: kako je to uvrnuto, sama o sebi tako misliti. Kakav asketizam, kakva
krutost. Stvarno sam postala malo uvrnuta, sad kad sam stigla u srednje godine, pomisli
gospođica Felouz. A nisam ni primetila.
Hoskins ju je i dalje gledao postojano, i dalje se osmehivao.
Ima nečeg veoma toplog u njemu, uvide ona, nečeg veoma simpatičnog. Ni tu činjenicu nije
ranije primetila. Tokom njihovih ranijih susreta, on je na nju uglavnom ostavljao utisak čoveka
koji se svetu predstavlja kao napet, oprezan, nepopustljiv i koji samo u pojedinim trenucima
dopušta da pomalo njegove humanosti proviri. Ali možda je tako samo izgledalo, zbog napetosti
koja je vladala u poslednjim danima pre ovog eksperimenta sa stasis-poljem; znači, sad kad je
vremenski zahvat obavljen i kad je uspeh celog projekta potvrđen, Hoskins nastupa opuštenije,
ljudskije, više je nalik samome sebi. A njegova prava ličnost je baš fina.
Gospođica Felouz uhvati sebe u dokonoj misli - da li je Hoskins oženjen.
Ovo nagađanje je zapanji i postide. Pre par nedelja rekao joj je da ima sina, zar ne? Malog,
koji tek što je prohodao. Naravno da je Hoskins oženjen, nego šta. Nego šta. Šta to njoj pada na
pamet? Odgurnula je ceo taj pravac razmišljanja od sebe, užasnuta.
"Timi!" pozva ona. "Dođi, Timi!"
Dečak je, kao i Hoskins, izgledao vedro i preduzimljivo ovog jutra. Dobro se naspavao; dobro
se najeo; sad je zahuktano izišao iz svoje sobe, nimalo zbunjen Hoskinsovim prisustvom. Smelo
je prišao Hoskinsu i izgovorio niz kvrckavih glasova.
"Mislite li da on nešto govori, gospođice Felouz? Ne pravi samo bilo kakve zvuke zato što mu
je zabavno da čuje svoj glas?"
"A šta drugo može ovo biti ako ne govor o nečemu, doktore? Isto me je pitao doktor
Mekintajer juče kad je čuo Timija kako govori. Kako može iko sumnjati da ovaj dečak govori
jednim jezikom - i to veoma razvijenim jezikom?"
"Doktor Mekintajer je izuzetno konzervativan. Nije sklon da naprasno prihvata neutemeljene
66 of 163 17.12.2007 20:15

zaključke."
"Pa, nisam ni ja. Ali ako to nije pravi jezik, onda ni ovo što ja govorim nije pravi jezik."
"Nadajmo se da ste u pravu, gospođice Felouz. Svakako bi trebalo da se nadamo da ste u
pravu. Ako ne možemo da razvijemo nikakav način komuniciranja sa Timijem, propašće veliki
deo koristi od njegovog dovođenja ovamo. Prirodno je da želimo da nam on priča o svetu iz koga
je došao. Da nam priča o mnogim stvarima."
"Pričaće, doktore. Ili na svom jeziku, ili na našem. A meni izgleda da će on naučiti da govori
našim jezikom mnogo pre nego što ćemo mi naučiti njegov."
"Moguće je da ste u pravu, gospođice Felouz. Vreme će pokazati, zar ne? Vreme će pokazati."
Hoskins je čučnuo, tako da mu se lice našlo na istoj visini sa Timijevim, i ovlašno stavio šake,
raširenih prstiju, na dečakov grudni koš. Timi je ostao miran. Malo kasnije gospođica Felouz
uvide da ga Hoskins malčice golica, pomičući prste samo malo, na jedan lak i neozbiljan način
koji je pokazivao da Hoskins itekako dobro zna kako treba postupati sa malim dečacima. A
Timiju se golicanje dopalo.
"Žilavi, mali momak", reče Hoskins. "Nema žilavijih. Znači, sinko, ti ćeš učiti engleski, a? A
onda ćeš nam izdiktirati knjigu u kojoj ćeš reći sve o paleolitskoj eri, i svako će hteti da je čita,
ona će biti veliki bestseler, pa ćemo videti i neki prihod, posle tolikog ulaganja u tebe, a, Timi?
A?" Podigao je pogled ka gospođici Felouz. "Nama od ovog dečka veoma mnogo zavisi, znate.
Valjda ne treba ni da vam objašnjavam. Nije u pitanju samo novac, nego i čitava naša
profesionalna budućnost."
"Da. Pretpostavljam da je tako."
Hoskins razbaruši Timijevu neposlušnu kosu, potapša ga po glavi i ustade. "Godinama smo
radili sa mizernim budžetom, borerći se da iscedimo svaku paricu gde god je bilo moguće. Ne
biste verovali kolika je energetska cena održavanja stasis-polja čak i jedan sekund - toliko struje
potroši ceo jedan grad za ceo dan - a energija je samo deo naših troškova ovde. Bili smo nekoliko
puta na samom rubu propasti. Morali smo da potrošimo sve za jedan veliki šou, da bismo postigli
uspeh. Kad kažem sve, mislim sve. Ali ovaj Timi nas je spasao. Zahvaljujući njemu, 'Stasis
Tehnologije' će biti na mapi. Popularni smo, gospođice Felouz, popularni smo!"
"Pa, valjda je dovođenje živog dinosaurusa trebalo da bude dovoljno za postizanje tog
učinka."
"To smo i mi mislili. Ali ispalo je da dinosaurus nije uspeo da pridobije maštu naroda."
"Dinosaurus nije uspeo?"
Hoskins se nasmeja. "Ma, da smo doneli odraslog brontosaurusa, ili tiranosaurusa koji frkće i
razdire sve oko sebe, ili nešto tih razmera. Ali, znate, imali smo ograničenje mase, što znači da su
nam ruke bile u znatnoj meri vezane. Na stranu to što ne bismo baš znali kako da održimo
tiranosaurusa pod kontrolom, čak i da smo ga mogli doneti. Trebalo bi da vas povedem
prekoputa, jednog od ovih dana, da vidite našeg dinosaurusa."
"Da, to bi trebalo."
"Vrlo je sladak."
"Sladak? Dinosaurus?"
"Da. Videćete. Slatki mali dinosaurus. Na nesreću, izgleda da slatki mali dinići ne uzbuđuju
ljude naročito. 'Zanimljivo', govorili su, 'ovi naučnici su doveli živog dinosaurusa iz preistorijskih
vremena'. Ali kad su na televiziji pogledali tog dinosaurusa, zaključili su da uopšte nije zanimljiv,
valjda zato što nije bio dvaput viši od kuće i nije rigao vatru. E, ali, neandertalski dečak - pravo
preistorijsko ljudsko biće, vrlo čudnog izgleda, ali ipak nek sa čime se svako može poistovetiti i
prema kome može osetiti duboku naklonost - to će biti naš spas. Čuješ, Timi? Ti si naš spas."
Obrativši se gospođici Felouz, Hoskins reče: "Da ovo nije uspelo, ja bih bio gotov. Tu sumnje
nema. Propala bi cela ova korporacija."
"A, tako."
"Ali sad smo o-kej. Uskoro ćemo imati puno para. Odasvud su obećani prilozi za naš budžet.
Sve je ovo divno, gospođice Felouz. Pod uslovom da nam Timi ostane zdrav i zadovoljan i da ga
67 of 163 17.12.2007 20:15

možda naučimo da kaže nekoliko engleskih reči. 'Hej, zdravo svima, govori Timi iz kamenog
doba...'"
"Ili nešto tako", reče gospođica Felouz suvo.
"Da. Nešto tako. Zdrav i srećan, to je ključ svega. Ako se njemu išta desi, naše ime će biti
blato, ili gore od blata, gospođice Felouz. A to znači da ste vi središnja figura cele operacije,
shvatate li to? Zavisimo od vas, zato što vi treba da obezbedite atmosferu topline i podrške i da
hranite našeg dečaka. Vaša reč biće zakon: šta god Timiju treba, dobiće. Potpuno ste bili u pravu
juče kad ste odbili da pustite novinare da se sjure na njega tako brzo."
"Hvala."
"Prirodno, vi razumete da mi ipak želimo konferenciju za štampu što je pre moguće - od
životne je važnosti za sve nas da što više i što pre iskoristimo vrednost Timija kao projekta..."
Odjednom je Hoskins izgledao i manje prijatan i manje simpatičan, opet je bio više nalik na
rukovodioca koga neke sile gone i koji kaže 'Imajte poverenja u mene' upravo onda kad
poverenje najmanje zaslužuje.
Gospođica Felouz hladno reče: "Da li to znači da želite da ih uvedete ovde već posle podne?"
"Pa, ako biste vi smatrali da je on spreman za..."
"Ne smatram. Još nije."
Hoskins ovlaži usne. "Vaša reč je zakon. Samo nam recite kada."
"Hoću."
"Mislim, možete li nam dati neku procenu sada? Šta ako bismo održali tu konferenciju za
štampu sutra? Prekosutra?"
"Dajte da jednostavno kažemo da će to biti kasnije, doktore. Važi? Jednostavno, ne želim da
obavežem Timija na nešto tako uznemirujuće kao što je konferencija za štampu, u ovom trenutku.
On još i sad nastoji da uhvati dah, da se tako izrazim, još pokušava da stane sa obe noge čvrsto na
zemlju; uzmite za to koju god hoćete metaforu. Fino je napredovao, posle onih prvih trenutaka
straha. Ali samo sekund je dovoljan da se on opet pretvori u ono divlje, prestravljeno dete koje
ste videli one noći. Čak i doktor Mekintajer je uspeo da ga uznemiri, posle nekog vremena."
Hoskins je izgledao brižan. "Novinare ne možemo odbijati večito, gospođice Felouz."
"Ne govorim o večnom. Nego o nekoliko dana. Dva dana, tri, četiri - dozvolite da ja o tome
odlučim, važi, doktore Hoskinse? Moja reč je zakon?"
"Vaša reč je zakon", reče Hoskins. Nije zvučao strašno zadovoljno. Jedan trenutak je ćutao.
Onda reče: "Niste izlazili iz zone stasisa još od noći eksperimenta, je li tako, gospođice Felouz?
Niste ni za trenutak izlazili?"
"Nisam!" reče ona indignirano. "Svesna sam svojih dužnosti, doktore Hoskinse, i ako
mislite..."
"Molim vas, gospođice Felouz." Osmehnuo se, dižući ruku. "Nikakve insinuacije ne pravim.
Samo pokušavam da dođem do trenutka kad ću istaći da mi zaista nemamo nameru da vas držimo
u kavezu ovde sa tim dečakom dvadeset četiri sata na dan, sedam dana nedeljno. Svestan sam da
je u prvih, kritičnih nekoliko dana bilo najbolje da budete na dužnosti danonoćno i da sam vam
zapravo u našem prvom razgovoru rekao da ćete biti neprekidno na dužnosti, bar u početku. Ali
izgleda da se Timi lepo stabilizuje. Biće potrebno da razradite neki vremenski raspored za svoj
odmor i rekreaciju. U početku vas može zamenjivati gospođa Stratford, na po sat-dva, a kasnije
možda možete uzimati i po celo popodne odsustva."
"Kako god vi kažete."
"Ne zvučite mnogo oduševljeno. Nisam znao da ste takav fanatik rada, gospođice Felouz."
"Nije to baš prava reč. Posredi je, naprosto, to da... eto, Timi je u tako zastrašujućem položaju.
Dezorijentisan, izdvojen, daleko od doma - toliko ljubavi i zaštite mu je potrebno u ovom
razdoblju, dok pokušava da se pomiri sa onim što mu se desilo. Nisam želela da ga ostavljam ni
za kratko."
"To vam je veoma pohvalno. Ali sada, kad je najgori deo tog prelaska prošao, treba da počnete
da izlazite odavde, makar i samo na kraće odmore."
68 of 163 17.12.2007 20:15

"Ako vi tako želite, doktore."

"Mislim da je tako najbolje. Za vaše sopstveno dobro, gospođice Felouz. Imate pravo na
povremene odmore od rada. A ja, opet, ne bih želeo da Timi postane potpuno zavisan od vašeg
prisustva u istim prostorijama gde je i on. Ko zna kakva bi se jaka veza mogla roditi ako ovo
danonoćno prisustvo negovateljice potraje još dugo. Posle, ako se desi da iz nekog razloga
morate da iziđete iz zone stasisa, Timi može biti nesposoban da izdrži taj vaš izlazak. Takva
situacija ne bi bila sasvim zdrava. Pratite li me?"
Gospođica Felouz klimnu glavom. "Ima neke istine u tome što govorite."
"Dobro. Onda, želite li da pokušamo jedan mali eksperiment? Da pozovemo gospođu
Stratford, pa da ona čuva Timija sat-dva, a za to vreme vi pođite sa mnom, evo, baš danas;
povešću vas u obilazak drugih delova ove laboratorije."
"Pa..."
"Ne sviđa vam se to, a? Čujte, prikačićemo vam pejdžer. Ako se gospođi Stratford desi makar
i najmanji problem sa Timijem, vratićemo vas ovde, unutra, u roku od pet minuta. Važi? Imajte
poverenja u mene."
"U redu", reče gospođica Felouz, manje nerado nego pre. Morala je priznati ispravnost
Hoskinsovog načina razmišljanja. Pomogla je Timiju da prebrodi prva dva dana, a sad bi
verovatno bilo mudro oprobati da li je dečak sposoban da izdrži njeno kraće odsustvo. "Voljna
sam da probam. Vodite me vašem diniću."
"Sve ću vam pokazati", reče Hoskins. "Životinje, biljke i minerale, u jednakim delovima."
Bacio je pogled na svoj časovnik. "Recimo da vam dam... hm, devedeset minuta da završite ono
što ste radili kad sam stigao jutros i da objasnite gospođi Stratford na šta treba da pazi. Onda se
vraćam i vodim vas u obilazak za jednu osobu."
Gospođica Felouz malo razmisli. "Bolje da to bude dva sata."
"Dva sata? Fino. Vratiću se tačno u jedanaest. Vidimo se tada. Vama ovaj izlazak ne
predstavlja problem, a?"
Osmehnula se srećno. "Zapravo, radujem se što ću izaći. Timi, ti ćeš moći neko vreme bez
mene?"
Dečko kvrcnu i coknu nekoliko puta.
"Vidite, doktore? On zna kad mu postavljam pitanje i reaguje na to, iako ne zna šta mu
zapravo kažem. U toj njegovoj glavi postoji prava inteligencija."
"Siguran sam da je tako", reče Hoskins. Osmehnu se, klimnu glavom i ode.
Počela je da obavlja svoje jutarnje dužnosti, a onda je uvidela da to radi pevušeći. Nije slagala
kad je rekla da se raduje što će na neko vreme izići iz mehura stasisa. Mnogo je volela da radi
oko Timija, ali je, ipak, čak i njoj bio potreban predah.
Ili je možda stvar samo u tome što će provesti neko vreme sa Hoskinsom?
E, stvarno - pomisliti tako nešto... znala je da u tome pameti nema, pa ipak... ovo što su
maločas uradili bilo je maltene kao da su zakazali randevu.
On ima sinčića, reča ona sebi, opet vrlo strogo. Što znači da gotovo sigurno ima i suprugu.
Mladu i zgodnu.
Ipak, kad se Hoskins vratio po nju u jedanaest, gospođica Felouz ga je čekala u haljini, a ne u
negovateljičkoj uniformi. U haljini konzervativno dugačkoj, dabome - ona drugačijih i nije imala
- ali, svejedno, već godinama se nije osećala tako ženstveno.
Pohvalio je njen izgled, tonom staloženim i formalnim, a ona je to prihvatila sa jednako
formalnom elegancijom. Zaista, savršeni preludijum, pomisli ona. Ali onda dođe sledeća misao,
neumitno: preludijum za šta?
23.
Oprostila se od Timija i rekla mu da će se uskoro vratiti. Uverila se da gospođa Stretford zna
šta i kad treba dati Timiju za ručak. Ta mlada bolničarka kao da je sa izvesnom nelagodnošću
gledala na činjenicu da će na dužnosti kod Timija ostati sama i preuzeti svu odgovornost; tako se
69 of 163 17.12.2007 20:15

bar gospođici Felouz učinilo. Ali onda gospođa Stratford reče da će Mortenson biti u blizini za
slučaj da Timi počne da pravi probleme i gospođica Felouz uvide da tu ženu više brine
mogućnost da se nađe upletena u bitku sa Timijem, nego pomisao na ma kakvu štetu koja bi se
Timiju mogla desiti dok je pod njenim nadzorom. Možda ovu treba premestiti na neke druge
dužnosti, pomisli gospođica Felouz. Ali sad je morala predati Timija njoj, drugog izbora nije bilo.
U torbici ima pejdžer, koji će je pozvati dovoljno brzo ako se pojavi potreba za tim.
Izišli su. Od Timija je dopro samo jedan mali jecaj - iznenađenja? Očajanja?
"Ne brini se, Timi! Vratiću se! Vratiću se!"
Mora se prekinuti na nekoj tački, pomisli ona. Što pre to bolje, i za dečka i za nju.
Hoskins ju je poveo gore, kroz lavirint jarko osvetljenih hodnika, odjekujućih svodova i
sumornih metalnih stepeništa. Tu su išli i one noći kad je Timi stigao; sad se gospođici Felouz
činilo da je ta noć bila veoma davno i da je uspomena izbledela kao da se odnosila na san, a ne na
stvarni događaj. Vrlo kratko vreme provedoše izvan zgrade, žmirkajući u podnevnoj blistavosti
vedrog, zlatnog dana; onda su zaronili u drugu sumornu, ambaru sličnu građevinu, veoma nalik
na onu u kojoj je obrazovan Timijev stasisni mehur.
"Ovo nam je stara laboratorija za stasis", reče joj Hoskins. "Tu je sve počelo."
Još jednom, bezbednosne provere; još jednom klaparava stepeništa, memljivi hodnici i očajne,
ogromne, zasvođene prostorije. Ali sad su bar bili usred vrlo aktivne istraživačke zone, u kojoj se
radilo znatno više nego u onoj drugoj. Muškarci i žene u laboratorijskim radnim mantilima išli su
tamo i amo, noseći hrpe izveštaja, faascikli, kompjuterskih kocki. Hoskins je mnoge pozdravljao
po imenu, a i oni njega. Gospođici Felouz je ta neformalnost smetala.
Ali ovo nije bolnica, reče ona sebi. Ovi ljudi samo rade ovde. Postoji tu razlika.
"Životinje, biljke i minerali", reče Hoskins. "Baš kao što sam obećao. Životinje su odmah tu
dole; naši najspektakularniji izložbeni primerci. Mislim, pre Timija."
Prostor do koga su došli bio je podeljen u mnogo soba; svaka od njih bila je zaseban
stasis-mehur, kudikamo manji od onog u kome je Timi bio smešten. Hoskins je povede do stakla
koje je omogućavalo da se pogleda u jednu od tih soba i gospođica Felouz zaviri unutra.
Stvorenje koje je ugledala učinilo joj se, u prvi mah, kao nekakvo ošureno pile sa dugačkim
repom. Ono je, na svojim tankim nogama, trčkalo od jednog zida do drugog, nervozno i
uspaničeno, bacajući poglede na sve strane. Ali takvo pile još nikada nije viđeno: pile sasvim bez
krila, ali sa dve male, viseće ruke na čijim su krajevima bile šape nalik na šake - koje su se stalno
stezale u pesnice, a zatim opuštale. Glava tog stvora bila je delikatna, pticolika, sa
skerletnocrvenim očima koje su čudno svetlucale. Na vrhu glave imalo je koštani greben sličan
petlovoj kresti, ali blistave plave boje. Telo mu je bilo zeleno, sa tamnije zelenim prugama i sa
nekim reptilskim presijavanjem i svetlucanjem kože. Tanki, zmijoliki rep šibao je nervozno s
leva na desno.
"Eto našeg dinića", reče Hoskins. "On nam je bio glavni ponos i glavna radost - do Timijevog
dolaska."
"To? To je dinosaurus?"
"Rekao sam vam da je mali. Vi biste hteli da bude div, zar ne, gospođice Felouz?"
Osmehnula se široko. "Valjda i bih. A i prirodno je. Kad se pomenu dinosaurusi, čovek prvo
pomisli na njihovu ogromnost. A ovaj je, hm, baš malecak."
"Mi smo samo maleckog i nastojali da uhvatimo, verujte mi. Možete zamisliti šta bi se ovde
desilo kad bi jedan sasvim odrastao, recimo, stegosaurus odjednom grunuo u stasis i razmlatarao
se po laboratoriji. Ali, naravno, nema u šest država toliko električne energije da bi se načinilo
polje stasisa kadro da ovlada predmetom tako velikim. A i sama naša tehnologija još nije
dovoljno razvijena, tako da ne bi mogla ostvariti takav prenos čak i kad bismo mogli dovesti
potrebnu količinu energije."
Gospođica Felouz je zurila. Osetila je kako njome prolazi talasić hladnoće. Živi dinosaurus,
da! Fantastično!
Ali majušan - više kao ptica bez perja, ili neka neobična vrsta guštera...
70 of 163 17.12.2007 20:15

"Ako nije veliki, po čemu je dinosaurus?"

"Veličina nije odlučujući činilac, gospođice Felouz. Da li ćemo neku životinju klasifikovati
kao dinosaurusa ili ne, zavisi od njene koštane građe. Od anatomije karlice, prvenstveno.
Moderni reptili imaju udove koji iz tela izlaze u stranu, ovako. Pomislite kako hoda krokodil, ili
gušter. Više se vuku po tlu, nego što hodaju, zar ne? Ne postoji nijedan krokodil koji bi mogao da
ustane i prošeta na zadnjim nogama. Međutim, dinići su imali karlice više nalik na ptičje. I kao
što svako zna, mnogi od njih su bili sposobni da hodaju uspravno, kao današnja dvonožna
stvorenja. Pomislite na noja, ili na dugonoge barske ptice, ili na način na koji su vaše noge
usađene. Čak i oni dinosaurusi koji su ostajali prednjim delom tela blizu tla, imali su karlice
takve građe da su noge mogli spuštati pravo ispod sebe, ispod tela, a ne u stranu kao gušteri. To
je sasvim drugačiji evolucioni model, linija koja je preko dinosaurskih reptila dovela do ptica, a
od ptica do sisara. Onda je dinosaurska strana izumrla. Jedini reptili koji su preživeli taj veliki
pomor na kraju mezozoika bili su oni sa drugim tipom karlice."
"A, tako. A dinosaurusa je bilo i velikih i malih. S tim što se nama više dopada da maštamo o
velikima."
"Tačno. Oni su slavni, u njih po muzejima svako gleda izbuljenim očima. Međutim, bilo je
mnogo vrsta visokih samo po koju stopu. Jednoj takvoj pripada i ovaj."
"Sad mi je jasno zašto su ljudi tako brzo izgubili zanimanje. Ovaj ovde ne zastrašuje. Ne uliva
strahopoštovanje."
"Možda su nestručnjaci izgubili zanimanje, gospođice Felouz. Ali ja vas uveravam da je za
naučnike ovaj mali drugar bio pravo otkrovenje. Proučavaju ga danju i noću i već su otkrili neke
vrlo zanimljive stvari. Na primer, uspeli smo da dokažemo da njegova krv nije sasvim hladna.
Time je potvrđena jedna od najkontroverznijih dosadašnjih teorija o dinosaurusima. Za razliku od
svih današnjih vrsta reptila, ovaj raspolaže jednim metodom da temperaturu svoga tela održi
iznad temperature okoline. To mu nije savršen metod, daleko od toga - ali činjenica da ga uopšte
ima predstavlja dodatni dokaz, pored sličnosti kostura, toga da su dinosaurusi uključeni u
neposrednu evolucionu liniju koja je dala ptice i sisare. Stvorenje koje gledate jedan je od vaših
sopstvenih najdaljih predaka, gospođice Felouz."
"Ako je tako, zar vi ne kvarite istoriju evolucije izvlačeći ovog dinosaurusa iz njegove
sopstvene ere? Šta ako je baš ovaj jedan dinosaurus bio ključna karika u celom lancu evolucije?"
Hoskins se nasmeja. "Bojim se da evolucija ne dejstvuje tako jednostavno. Ne, ovde ne postoji
opasnost da izmenimo evolucionu istoriju. Činjenica da smo svi još ovde, iako je ovaj mali baja
prenet sto miliona godina napred, trebalo bi da bude dovoljan dokaz za to."
"Valjda je tako. Je li ovo muško ili žensko?"
"Mužjak", reče Hoskins. "Na žalost. Od dana kad smo ga doveli trudimo se da osmotrimo
nekog drugog dinosaurusa iste vrste, u nadi da bude žensko. Ali u poređenju sa time verovatnoća
da čovek nađe iglu u plastu sena izgleda ogromna."
"Zašto da bude ženka?"
Pogledao ju je upitno. "Pa, da bismo stekli priliku da dobavimo plodna jaja, i da počnemo da
gajimo jedno pokolenje malih dinosaurusa ovde u laboratoriji."
Osetila se glupo. "Naravno."
"Hodite ovamo", reče Hoskins. "Sektor trilobita. Vi znate šta su trilobiti, gospođice Felouz?"
Nije odgovorila. Posmatrala je kako mali dinosaurus jadno skakuće po svom zatvorenom
prostoru, od zida do zida, sav zbunjen. Svaki put je natrčavao pravo na zid, pa se odbijao od
njega i tek tad okretao. Činilo se da to glupo stvorenje nije u stanju da shvati zašto ne može
jednostavno da produži napred, u otvoreni prostor, u gnjile močvare i vrele šume svog
preistorijskog sveta.
Pomislila je na Timija, koji sedi u susednoj zgradi, u onih nekoliko sobičaka, zatvoren kao u
kakvom oboru ili štali.
"Rekoh, gospođice Felouz, vi znate šta su trilobiti?"
"Šta?" A - da. Da. Neka izumrla vrsta jastoga, je li tako?"
71 of 163 17.12.2007 20:15

"Pa, ne baš. Jeste ljuskar i jeste izumro, ali uopšte ne liči na jastoga. Zapravo, ne liči mnogo ni
na jedno danjašnje živo biće. Svojevremeno su trilobiti bili preovlađujući oblik života na Zemlji,
kruna sveg Postanja. To je bilo pre pola milijarde godina. U to doba, kud god god pogledaš,
trilobit. Milioni njih su puzili po dnu svakog mora. Onda su svi izumrli; još ne znamo zašto. Nisu
ostavili nikakvo potomstvo, niti ikakvo genetsko nasleđe. Bili su tu, bili su plodni i množili su se,
a onda su nestali kao da ih nikad nije bilo. Iza sebe su ostavili svoje fosile u ogromnim
količinama."
Gospođica Felouz pogleda u bazen sa trilobitima. Vide šest ili sedam tromih, zelenosivih
stvorenja od po dvadesetak centimetra dužine, na podlozi od sivog mulja. Izgledali su kao nešto
što bi čovek mogao videti na obali mora, u baricama zaostalim posle povlačenja plime. Njihova
uzana, ovalna, tela čvrstog izgleda bila su podeljena na po tri uzdužna režnja, jedan srednji
izdignuti i dva manja bočna. Duž spoljašnih rubova tih bočnih režnjeva videli su se redovi malih
klinova. Na jednom kraju imali su po dva ogromna crna oka, facetovana poput očiju insekta.
Gospođica Felouz vide kako jedan trilobit ispušta mnoštvo uporednih člankovitih nožica iz
bokova i počinje da puzi - sporo, veoma sporo - po dnu bazena.
Kruna sveg Postanja. Preovlađujući oblik života, u svome vremenu.
Pojavi se jedan čovek u laboratorijskom radnom mantilu. Ispred sebe je gurao kolica sa
poslužavnikom na kome se nalazila neka složena sprava, gospođici Felouz nepoznata. On
prijateljski pozdravi Hoskinsa, a gospođici Felouz uputi jedan široki, bezlični osmeh.
"Ovo je Tom Dvejn sa Vašingtonskog univerziteta", reče Hoskins. "Jedan od naših trilobitaša.
Tom je nuklearni hemičar. Tome, da ti predstavim Edit Felouz, stručnu negovateljicu. To je ta
divna žena koja neguje našeg neandića."
Pridošlica se opet osmehnu, sada znatno manje bezlično. "Velika je čast sresti vas, dr Felouz.
Dobili ste kolosalan posao."
"Dovoljno će biti gospođica Felouz", reče ona, nastojeći da ne zazvuči isuviše sitničarski.
"Kakve veze ima nuklearni fizičar sa trilobitima, ako ne zamerate što pitam?"
"Pa, ja, zapravo, ne izučavam trilobita per se", reče Dvejn. "Nego hemiju vode koja je stigla s
njim."
"Tom meri razmere izotopa u kiseoniku koji je sadržan u toj vodi", reče Hoskins.
"Zašto?"
Dvejn odgovori: "Ovde imamo praiskonsku vodu, staru bar pet stotina, a možda i šest stootina
miliona godina. Razmera izotopa daje nam preovlađujuću temperaturu vode u to doba - mogao
bih objasniti podrobno, ako želite - a ako znamo temperaturu vode, možemo izvesti zaključke o
svakojakim drugim odlikama tadašnje klime na ovoj planeti. Svet se sastojao pretežno od okeana,
u vreme kad su trilobiti odlično uspevali."
"Vidite, dakle, gospođice Felouz, Toma zapravo trilobiti nimalo ne zanimaju. Oni su za njega
samo ružna, mala smetala koja gamižu po njegovoj dragocenoj, praiskonskoj vodi. Mnogo je
lakše onim naučnicima koji proučavaju same trilobite, jer oni samo treba da obavljaju disekciju
tih stvorova, a za to im nije potrebno ništa osim skalpela i mikroskopa. Dok jadni Tom mora za
svaki svoj eksperiment da ovde dogura spektrograf mase i namesti ga."
"Zašto? Zar ne može..."
"Ne, ne može. Ništa ne sme da iznese iz ovog stasisnog mehura, to je strogo pravilo. U pitanju
je uravnoteženje temporalnog potencijala."
"Uravnoteženje temporalnog potencijala", ponovi Edit, kao da je Hoskins rekao nešto na
latinskom.
"To spada u problematiku očuvanja energije. Ono što dolazi kroz vreme, putuje duž linija
temporalne sile. Krećući se, nagomilava u sebi potencijal. A mi taj potencijal neutrališemo unutar
stasisa, i to mora tako ostati."
"Aha", reče gospođica Felouz. U njenom naučnom obrazovanju nikad nije bilo mnogo fizike. I
one zamisli iz fizike koje je nekada znala, velikim delom je pozaboravljala. Možda je to bila
njena reakcija na nevesele bračne uspomene. Njen bivši muž voleo je da priča naširoko i
72 of 163 17.12.2007 20:15

nadugačko o 'poeziji' koja je fizici svojstvena, o tajanstvenosti, magiji i divoti fizike. Gospođica
Felouz je smatrala da u toj nauci možda i ima nečeg takvog, ali nije volela da se zadržava na
razmišljanju o ma čemu što bi bilo u vezi sa njim.
Hoskins reče: "Da krenemo mi dalje, a Toma da ostavimo njegovim trilićima?"
U drugim izdvojenim prostorijama bili su uzorci praiskonskog rastinja - neobične biljke,
krljuštave, žgoljave, nelepe - i komađe stena, koje je gospođici Felouz izgledalo sasvim isto kao
kamenje iz dvadeset prvog veka. To su bili biljni i mineralni delovi zbirke. Životinje, biljke i
minerali: da, kao što je Hoskins i rekao, ovde je izveden svestran napad na istoriju prirode
minulih vremena. Svaki uzorak imao je svog istraživača. Bilo je to kao u muzeju: ali u muzeju
vraćenom u život i pretvorenom u superaktivni istraživački centar.
"I vi morate sve ovo da nadgledate, doktore Hoskinse?"
"Samo posredno, gospođice Felouz. Imam pomoćnike, nebu hvala. Opšti administrativni
poslovi vezani za upravljanje ovom korporacijom dovoljno su obimni da me angažuju i tri puta
po celo radno vreme."
"Ali vi niste stvarno poslovni čovek", reče ona, pomišljajući na ono hvalisavo 'dr' iz fizike.
"Vi ste u osnovi naučnik koji je postepeno otplovio ka poslovima direktora jedne firme, zar ne?"
Klimnuo je glavom; na njegovom licu bio je izraz žaljenja. "'Otplovio', to je prava reč. Počeo
sam kao teoretičar. Moj doktorat bio je u vezi sa prirodom vremena, tehnikom mezonske
intertemporalne detekcije i tako dalje. Kad smo stvarali ovu kompaniju, ni sanjao nisam da ću u
njoj biti išta osim šefa teorijskog istraživanja. Ali onda su počeli, hm, problemi. Ne mislim na
tehničke. Došli su bankari i održali nam temeljite lekcije o načinu na koji smo vodili svoj biznis.
Posle toga nastale su personalne promene u vrhu korporacije, jedna stvar je vodila drugoj i
odjednom su počeli da se okreću ka meni i da mi govore: 'Moraš ti da budeš direktor, Džeri, ti si
jedini koji može ovo ovde da stabilizuje.' Ja sam bio dovoljno nepametan da im poverujem, a
onda, eto, eto..." Široko se iscerio. "Dadoše mi ovaj fini mahagonijski sto, i tako dalje. Premećem
papire, parafiram izveštaje, držim sastanke. Govorim drugima šta treba da rade. I ostane mi
možda deset minuta dnevno da razmišljam o ma čemu što ima ikakve veze sa mojim naučnim
istraživačkim radom."
Gospođica Felouz oseti neočekivano jak nalet saosećanja. Sad je bar znala zašto je na
njegovom radnom stolu ona pločica sa hvalisavim 'dr'. On ne želi da se pravi važan. Ta pločica je
na tom mestu samo zato da bi ga podsećala na to ko je on stvarno i šta je.
Kako je to žalosno, pomisli ona.
"Ako biste mogli da se povučete iz poslovne strane ovih događaja", reče ona, "u koju oblast
istraživanja biste hteli da krenete?"
"U probleme kratkodometnog temporalnog prenosa. Nesumnjivo. Želeo bih da tražim metod
za detektovanje objekata koji leže, u vremenu, bliže nama, bliže od sadašnje granice koja iznosi
10.000 godina. Obavili smo izvesne preliminarne studije koje dosta obećavaju, ali tu smo stali.
Zaustavlja nas pitanje raspoloživih resursa - finansijskih, tehničkih; pitanje prvenstava, potreba
da prihvatimo naša trenutna ograničenja. Kad bismo samo mogli izvesti zahvat u istorijsko
vreme, gospođice Felouz - uspostaviti kontakt sa živim Egiptom faraona, ili sa narodom
Vavilonije ili antičke Grčke, antičkog Rima, ili..."
Zaćutao je usred rečenice. Gospođica Felouz je čula kako u jednoj od udaljenih prostorija
počinje neka tarapana; neko je tankim glasom svađalački vikao. Hoskins se namrštio, progunđao
jedno žurno 'Oprostite' i otišao veoma brzo.
Gospođica Felouz je pošla za njim najbrže što je mogla ići, a da baš ne potrči. Nije bila
osobito raspoložena da ostane sama u okruženju ispremetanih davnih vremena.
Jedan stariji čovek u uličnoj odeći, sa proređenom sivom bradom, crven u licu, raspravljao se
sa mnogo mlađim tehničarem na čijem je laboratorijskom belom mantilu stajala crvena i zlatna
oznaka firme 'Stasis Tehnologije'. Razbešnjeni stariji čovek je govorio: "Ja moram da dovršim
bitne vidove mojih istraživanja. Zar to ne razumete?"
"Šta se dešava?" upita Hoskins, žurno stupajući između njih.
73 of 163 17.12.2007 20:15

Tehničar reče: "Pokušaj iznošenja uzorka, doktore Hoskinse."

"Iznošenja iz stasisa?" reče Hoskins, uzvijajući obrve. "Je l' ti to ozbiljno?" Okrete se starijem
čoveku. "Ne mogu verovati da je to istina, profesore Adamevski."
Stariji čovek pokaza ispruženim prstom ka najbližem stasisnom mehuru. Gospođica Felouz
pogleda tamo, ali vide samo jedan mali, sivi laboratorijski sto i na njemu jedan komad kamena,
koji se baš ničim nije isticao, i nekoliko epruveta u kojima su, pretpostavila je, bili reagensi za
testiranje.
Adamevski reče: "Obiman je posao koji ja još moram obaviti da bih utvrdio..."
Tehničar mu upade u reč. "Doktore Hoskinse, profesor Adamevski je od početka znao da ovaj
uzorak halkopirita može samo dve nedelje da ostane ovde. A to vreme ističe danas."
"Dve nedelje!" dreknu Adamevski. "Ko može unapred da odredi koliko će jedno istraživanje
potrajati? Da li je Rendgen otkrio načela X-zraka za dve nedelje? Da li je Raderford rešio
problem atomskog jezgra za dve nedelje? Da li je..."
"Ali dve nedelje su granica određena za ovaj eksperiment", reče tehničar. "Profesoru je to bilo
poznato."
"Pa šta? Nisam bio u mogućnosti da jemčim da ću završiti svoj rad za tako kratko vreme. Ne
mogu da gledam u budućnost, doktore Hoskinse. Dve, tri, četiri nedelje - šta mari, važno je rešiti
problem, zar ne?"
"Problem se sastoji u tome što su naši kapaciteti za delovanje, ovde, ograničeni, profesore",
reče Hoskins. "Imamo samo toliko stasisnih mehurova koliko imamo, a posla ima beskonačno
mnogo. Zato moramo da rotiramo uzorke. To parče halkopirita mora da se vrati tamo odakle je
uzeto. Dugačak je spisak ljudi koji čekaju da upotrebe ovaj mehur."
"Pa neka ga upotrebe", reče Adamevski vatreno. "A ja nosim uzorak odavde i završavam na
mom univerzitetu rad sa njim. Biće vam vraćen čim završim."
"Znate da to nije moguće."
"Parče bakarne rude! Jedno bedno parče kamena, teško tri kilograma, bez ikakve komercijalne
vrednosti! Zašto ne bi bilo moguće?"
"Ne možemo sebi dozvoliti toliki utrošak energije!" reče Hoskins. "To vam je poznato, kao i
sve ostalo što vam se ovde govori, te zato molim da ne pokušavate da glumite neznanje."
Tehničar reče: "Doktore Hoskinse, suština je u tome što je on zapeo da odnese kamen protivno
pravilima. Malo je nedostajalo da probijem stasis maločas, ne znajući da je profesor unutra."
Zavladala je ledena tišina.
Posle nekoliko trenutaka Hoskins se okrete naučniku i reče hladno formalnim načinom: "Da li
je to tačno, profesore?"
Adamevski je izgledao kao da mu je nelagodno. "Nisam smatrao da će biti ikakve štete ako..."
"Nikakve štete? Nikakve štete?" Hoskins odmahnu glavom. Činilo se da suzbija u sebi pravi
bes, velikim naporom.
Jedna poluga za potezanje, koja se završavala crveno obojenom drškom, bila je postavljena
iznad njihovih glava, ispred stasisne odaje sa profesorovim mineralnim uzorkom. Drška je bila
tako visoko da se mogla dohvatiti, ali ne lako. Za njen kraj bilo je vezano najlonsko uže koje je
odatle vodilo kroz zid, u tu prostoriju. Hoskins bez oklevanja pruži ruku gore i povuče polugu.
Gospođica Felouz, koja je gledala u tu sobu, naglo udahnu: blistava svetlost zatreperila je na
tren oko komada rude, obavijajući ga zasenjujućim oreolom crvenog i zelenog sjaja. Pre nego što
je gospođica Felouz imala vremena čak i da zatvori oči pred time, svetlost je nestala. Ali sa
svetlošću je nestao i taj komad kamena; ugasilo se i njegovo postojanje; na sivom
laboratorijskom stolu nije ga više bilo.
Adamevski je stajao, hvatajući vazduh, sav razbešnjeni ogorčen. "Šta ste to..."
Hoskins ga prekide grubim tonom. "Možete pokupiti stvari iz vašeg ormarića, profesore.
Dozvola koju ste imali da istražujete materijal u stasisu trajno je ukinuta, počev od ovog
trenutka."
"Čekajte. Pa ne možete..."
74 of 163 17.12.2007 20:15

"Žao mi je. Mogu, profesore. I činim to. Prekršili ste jedno od naših najstrožih pravila."
"Žaliću se zbogo ovoga Međunarodnom udruženju za..."
"Samo se vi žalite koliko hoćete", reče Hoskins. "Ustanovićete da u slučajevima kao što je
ovaj ničija reč nije starija od moje."
Okrenuo je leđa namerno, ostavljajući profesora da protestuje i dalje, i suočio se sa
gospođicom Felouz. Ona je celu tu epizodu gledala sa sve većom nelagodnošću, nadajući se da će
njen pejdžer proraditi i dati joj izgovor za povlačenje iz ove neugodne situacije.
Hoskinsovo lice bilo je belo od gneva.
"Žao mi je što smo morali da prekinemo naš obilazak ovakvim neprijatnostima, gospođice
Felouz. Ali ponekad se i ovako nešto mora uraditi. Ako želite još nešto ovde da vidite - ako imate
neka dalja pitanja..."
"Mislim da sam videla dovoljno, doktore. Ako nemate ništa protiv, ja bih se vratila Timiju,
možda je već vreme."
"Ali izvan vaše komore proveli ste samo..."
"Ipak, možda bi trebalo da se vratim."
Hoskinsove usne su se tokom jednog trenutka pokretale nečujno. Kao da je pokušavao da
sastavi nekakav apel koji bi joj uputio. Onda reče: "Kako bi bilo da pozovete gospođu Stretford i
pitate je kako je Timi. Pa, ako je sa dečakom sve u redu, možda možete dozvoliti sebi malo više
slobodnog vremena. Želeo bih da odemo na ručak zajedno, gospođice Felouz."
24.
Otišli su u kafe-restoran kompanije, u jedan kutak namenjen za više službenike. Hoskins je
pozdravljao ljude na sve strane i svima predstavljao gospođicu Felouz sasvim slobodno; ona je,
međutim, osećala bolnu postiđenost.
Šta li će ovaj svet da misli, videći da smo nas dvoje ovako zajedno? - pitala se. Očajnički je
pokušavala da izgleda poslovno. Sad je zažalila što nije ostala u uniformi negovateljice. Ta
uniforma joj je služila kao svojevrsni oklop. Omogućavala joj je da svetu predoči jednu
spoljašnjost koja znači funkciju, a ne ličnost.
Hrana nije bila ništa osobito. Restorančić je imao razne salate, sendviče, voćne aranžmane,
kifle - i to je bilo otprilike sve. Takav izbor joj je odgovarao: Edit nikad nije volela složene
ručkove, naročito ne usred dana. Uostalom, posle toliko godina života u bolnici, ne samo što se
navikla na hranu iz raznih kafeterija, nego ju je čak i zavolela. Odabrala je i na poslužavnik
stavila nekoliko jednostavnih stvari: tanjir sa zelenom salatom, mešavinu isečenih jagoda i
pomorandži, dve kriške raženog hleba, boćicu maslacmleka.
Kad su seli, gospođica Felouz reče: "Imate li često nevolje te vrste, doktore Hoskinse?
Mislim, kao sad sa profesorom."
"A, pa to je bilo nešto novo", reče Hoskins. "Naravno da večito moram da se raspravljam sa
ljudima čije je vreme za eksperiment isteklo i koji bi hteli da odnesu svoj uzorak. Ali ovo je prvi
put da neko pokuša da to stvarno učini."
"A onda bi nastao grozan problem sa... hm... ravnotežom vremenskog potencijala?"
"Tačno tako", reče Hoskins, koji kao da je bio zadovoljan što je ona ovladala tim rečnikom.
"Naravno, pokušali smo da uzmemo u obzir takve mogućnosti. Uvek će postojati opasnost od
nesreća, pa smo mi spremili posebne izvore energije koji bi nadoknadili gubitak nastao
iznošenjem nečega iz stasisa. Ali to ne znači da bismo rado videli trošenje jednogodišnje količine
energije za pola sekunde. Jednostavno, nemamo para za tako nešto; posledica bi bila ta da bismo
morali da smanjimo obim svojih operacija tokom nekoliko sledećih meseci kako bismo
nadoknadili štetu. A da bi sve bilo još gore, u trenutku probijanja stasisa taj profesor bi i sam bio
u istoj prostoriji."
"Da se to desilo, šta bi bilo s njim?"
"Pa, pravili smo mi te eksperimente, sa neživim stvarima - ali i sa miševima, zapravo - i sve
što se našlo u mehuru u trenutku probijanja stasisa iščezlo je."
75 of 163 17.12.2007 20:15

"Mislite, vratilo se unazad kroz vreme?"

"Verovatno. Odneto, povučeno, da se tako izrazim, snagom predmeta koji u tom času preskače
nazad u svoje prirodno vreme. Tako je bar po teoriji, a mi nemamo nikakvog razloga da u nju
sumnjamo: predmet koji se vraća na svoje mesto u prostorvremenskoj matrici stvara tako moćne
sile u svojoj neposrednoj blizini da sa sobom povlači i sve što se oko njega nađe. Ograničenja
mase važe, čini se, samo za prebacivanje napred. Da se u tom mehuru našao, pored uzorka rude,
slon, bio bi i on odvučen u prošlost. Ne usuđujem se ni da pomislim na kršenje zakona o održanju
energije sadržano u tome."
"Laboratorijski sto nije otišao", reče gospođica Felouz.
Hoskins se široko osmehnuo. "Nije. Ni pod, ni zidovi. Ta sila ima izvesna ograničenja. Izgleda
da nije dovoljno jaka da povuče u prošlost objekte koji su dobro pričvršćeni za podlogu. Ona
pokupi samo neučvršćene, zasebne predmete koji se nađu u blizini. Zato mi sve predmete u
stasisnom mehuru koji su blizini prenošenog objekta dobro pritegnemo za podlogu, što baš i nije
jednostavan posao."
"A profesor ne bi bio na taj način pričvršćen."
"Ne bi", reče Hoskins. "Taj idiot bi skupa sa svojom kamenčinom šibnuo pravo nazad kroz
vreme iz koga je kamen uzet - u pliocen."
"Ala bi nagrajisao."
"Verovatno. Mada ja ne bih suze ronio za njim, to vas uveravam. Ako je dovoljno nerazuman
da krši pravila, pa se zbog toga zatekne na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i nešto grozno mu
se desi, onda je to tačno ono što je zaslužio. Međutim, mi bismo na kraju stradali. Možete li da
zamislite kakva bi se tužba sručila na nas?"
"Ali ako bi njegova sopstvena nemarnost bila uzrok njegove pogibije..."
"Ne budite naivni, gospođice Felouz. U ovoj zemlji, raznorazni idioti već decenijama stradaju
zbog sopstvenog nemara, a advokati njihovih naslednika usprevaju da prilepe odgovornost
drugim ljudima. Pijandura se skljoka pred voz - provalnik se smandrlja niz svetlarnik nečije kuće
i razlupa lobanju - đak se okeša na zadnju stranu autobusa i padne - zar ne znate da posle bude
plaćanje odštete za takve? Naslednici Adamevskog bi rekli da smo mi bili nemarni zato što pre
ukidanja stasisa nismo proverili ima li koga u mehuru. A sud bi se složio, bez obzira na činjenicu
da taj čovek nije imao nikakvo pravo da se ušunja unutra i da pokuša da ukrade uzorak. A i kad
bismo u toj parnici pobedili, gospođice Felouz, možete li zamisliti kako bi javnost reagovala kad
bi se za tu priču saznalo? Bezazleni stari naučnik ubijen u stasisnom incidentu! Stravični rizici
vremeplovskog procesa! Neznane opasnosti prete stanovništvu! Ko zna, možda se od stasisnog
mehura može napraviti zrak smrti! Kakvi se to smrtonosni eksperimenti vrše iza tih kapija?
Zatvorite ih! Zatvorite ih! Vidite? Preko noći bi se stvorila slika da smo mi nekakva čudovišta, a
budžet bi bio ugušen, ovako", reče Hoskins i pucnu prstima. Namrštio se, spustio pogled ka
tanjiru i počeo se neraspoloženo igrati sa hranom.
Gospođica Felouz reče: "Zar ga ne biste mogli vratiti? Istim postupkom kojim ste doneli taj
komad stene?"
"Ne, jer kad se neki predmet vrati, prvobitna nanišanjenost prestaje, osim ako su prethodno
preduzete mere da se ona očuva, a mi to u ovom slučaju ne bismo uradili. Zapravo, mi nikad ne
preduzimamo te mere, ni u jednom slučaju. Nema razloga. Ponovo naći tog profesora značilo bi
nanišaniti još jednom u istu tačku, sa daljine od oko pet miliona godina, a to je otprilike kao da
bacite udicu u okean sa nadom da ćete upecati baš jednu određenu ribu. Bože, kad samo
pomislim koje sve mere predostrožnosti preduzimamo da se nesreće ne događaju, odmah počnem
da se ljutim. Udesili smo da svaki pojedini stasisni mehur ima svoj zaseban mehanizam za
probijanje, što smo i morali, jer je svaki mehur zasebno nanišanjen i svaki mora imati nezavisnu
kolapsibilnost. Suština je da svaki probojac aktiviramo tek u poslednjem mogućem trenutku, a i
to je nemoguće uraditi ma kojim postupkom osim - videli ste me, zar ne? - potezanjem one šipke,
koja se uvek nalazi izvan mehura. Takvo jedno potezanje znači grubu mehaničku radnju koja
zahteva priličan napor: nije verovatno da bi iko to uradio slučajno."
76 of 163 17.12.2007 20:15

"Znači, profesora Adamevskog biste jednostavno morali da ostavite u, kako rekoste,

pliocenu?"
"Nikakve alternative ne bi bilo."
"A pliocen je bio pre pet miliona godina?"
"Zapravo, započeo je pre nekih deset miliona godina. I trajao približno osam miliona. Ali onaj
komad stene je uzet iz jednog trenutka koji je bio pre pet miliona godina."
"Šta mislite, da li bi profesor tamo uspeo dugo da se održi u životu?"
Hoskins okrete dlanove nagore, gestom neizvesnosti. "Pa, klima verovatno ne bi bila onako
nezgodna kao u ledenom dobu iz koga je uzet vaš Timi, a atmosfera bi bila manje-više podudarna
sa ovim što mi danas ovde dišemo - naravno, bez gomile smeća koju smo sami utrpali u svoju
atmosferu tokom poslednjih dve-tri stotine godina. Znači, ako bi Adamevski imao iole pojma o
lovu i o pronalaženju jestivih biljaka, što, po mom utisku o njemu, nije uopšte verovatno, mogao
bi da se snalazi izvesno vreme. Između dve nedelje i dva meseca, rekao bih."
"Ali ako bi tokom tog vremena sreo neku pliocensku ženu i ako bi joj se dopao, pa ako bi ga
ona naučila kako se sakuplja hrana?" Tad gospođici Felouz pade na um nešto još luđe. "Oni bi se
čak mogli i spariti tamo i imati dece, celu jednu novu genetsku liniju, bila bi to kombinacija gena
današnjeg čoveka sa genima jedne preistorijske žene. Zar to ne bi promenilo potonju istoriju? U
tome bi ležala najveća opasnost od profesorovog preskoka u prošlost, zar ne?"
Hoskins je nastojao da se ne smeje mnogo.
Osetila je kako joj lice počinje jako da se crveni. "Jesam li kazala nešto mnogo glupo,
doktore?"
Tek nekoliko trenutaka posle toga bio je u stanju da joj odgovori. "Glupo? Ne, to je preoštra
reč. Naivno, eto koju bih reč ja radije upotrebio. Gospođice Felouz, u pliocenu nije bilo nikakvih
žena koje bi čekale da se pojavi naš profesor Adamevski i da uspostavi domaćinstvo s njima. Ili,
bar, nije postojala nijedna koju bi on mogao sagledati kao prihvatljivu partnerku."
"Aha."
"Zaboravio sam većinu onog što sam nekad znao o precima hominida, ali mogu vam reći sa
punim pouzdanjem da Adamevski tamo ne bi našao nijednu koja bi ličila na homo sapiensa. U
najboljem slučaju, naišao bi na neku primitivnu vrstu australopitekusa; oni bi bili možda sto
dvadeset centimetara visoki i pokriveni od glave do pete krznom. Ono što mi smatramo ljudskom
rasom tada još nije postojalo, jer evolucija nije bila stigla tako daleko. Dalje, po mom mišljenju,
čak ni čovek tako prepun strasti, kao što je profesor Adamevski" - Hoskins savlada još jedan
nastup cerekanja - "ne bi se zaljubio u prosečnu pliocensku hominidnu ženku do te mere da bi
poželeo da ima seksualne odnose s njom. Doduše, ko zna, ako bi ta njegova australopitečkinja
bila pliocenski ekvivalent Helene Trojanske - cica majmunskog lica zbog koje je porinuto hiljadu
brodova, da se tako izrazim..."
"Mislim da sam shvatila", reče gospođica Felouz brzo. Sad se kajala što je upravila razgovor
na tu stranu. "Ali pitala sam vas ranije, kad ste mi pokazali dinosaurusa, zašto izvlačenje
pojedinih stvari iz prošlosti, ili ubacivanje nekih stvari u prošlost, ne menja istoriju. Sad znam da
naš profesor ne bi mogao zasnovati porodicu u pliocenu, ali ako biste poslali nekoga u neku bližu
eru, kad su prava ljudska bića već postojala - recimo, dvadeset hiljada godina unazad..."
Hoskins kao da se zamislio. "Hm, pa u tom slučaju bi, valjda, nastali neki manji poremećaji u
vremenskoj liniji. Ali ne verujem da bi se desilo išta krupno."
"Znači, vi jednostavno ne možete promeniti istoriju upotrebom stasisa?"
"Teorijski, možemo. Valjda možemo. Ali u praksi, osim ako bi se desilo nešto veoma
neuobičajeno, ne možemo. Nama čitavo vreme ponešto beži iz ovih mehura. Molekuli vazduha.
Bakterije. Prašina. Nekih deset posto naše potrošnje energije ide na kompenzovanje takvih
mikro-gubitaka. Ali nastali poremećaji se sami vremenom ublaže, čak i kad su u pitanju veliki
predmeti. Razmotrite, na primer, to parče halkopirita doneto za Adamevskog iz pliocena. Ono je
provelo ovde dve nedelje. Recimo da je za to vreme neki insekt, u pliocenu, trebalo da se sakrije
pod taj kamen, ali pošto kamena nije bilo, insekt je ubijen. Pretpostavljam da bi to moglo
77 of 163 17.12.2007 20:15

pokrenuti celi niz promena duž vremenske linije. Ali stasisna matematika pokazuje da bi
promene činile konvergentan niz. Količina promena bi se vremenom smanjivala i najzad bi se svi
događaji vratili na onu putanju na kojoj bi i inače bili."
"Hoćete reći da stvarnost uspe da se izleči?"
"Pa, moglo bi se tako reći. Ako iz prošlosti iščupate ljudsko biće, ili ako čoveka bacite iz
sadašnjosti u prošlost, napravićete veću ranu. Ako je reč o nekom običnom čoveku, rana će se
ipak zalečiti - tako proračuni pokazuju. Naravno, svaki dan dobijamo pisma od ljudi koji bi hteli
da iz prošlosti dovedemo Abrahama Linkolna, ili Muhameda, ili Aleksandra Velikog. Mi to iz
tehničkih razloga zasad ne možemo izvesti, niti je verovatno da bismo pokušali ako bismo i
mogli. Ali čak i kad bismo mogli bacati svoju mrežu u tako blisku prošlost i kad bismo bili u
stanju da lociramo unapred određene pojedince kao što su ta trojica koje sam pomenuo,
premeštanjem takvih velikih oblikovatelja istorije napravili bismo promenu u stvarnosti, tako
veliku da ne bi mogla biti zalečena. Postoje načini da se izračuna koje promene bi mogle biti
prevelike, a mi dobro pazimo da ne dospemo ni blizu te granice."
Gospođica Felouz reče: "Znači, Timi..."
"Ne, s njim nema nikakvih problema te vrste. On je samo mali dečak, koji je pripadao jednoj
podvrsti ljudskog roda kojoj je bilo suđeno da izumre nekih pet ili deset hiljada godina kasnije;
zaista nije verovatno da bi on mogao, zato što smo ga doveli u naši eru, postati promenitelj
istorije. Stvarnost je bezbedna." Hoskins joj dobaci jedan oštar, kratak pogled. "Nema potrebe da
se oko toga brinete."
"Ne brinem se. Samo pokušavam da shvatim kako stvari ovde dejstvuju."
"Nalazim da je to pohvalno."
Gospođica Felouz otpi jedan dug gutljaj maslacmleka. "Ako nije istorijski rizično dovesti
jedno neandertalsko dete u našu eru, onda bi trebalo da bude moguće dovesti, jednog dana, i
drugo, zar ne?"
"Jasna stvar. Al' nama će i ovo jedno biti dovoljno, pretpostavljam. Ako nam Timi pomogne
da saznamo sve što želimo..."
"Nisam mislila da dovodimo drugo dete radi istraživanja. Nego, kao drugara, da se Timi s
njim igra."
"Šta?"
Ta pomisao je maločas prosto zasijala u njenom umu, isto onako naglo i neočekivano kao
svojevremeno ime 'Timi': stvar impulsa, spontana. Gospođica Felouz je bila zapanjena tim svojim
naglim nadahnućem.
Ali sad, kad joj je to već palo na pamet, nije htela da odustane.
"Timi je u svakom pogledu normalno i zdravo dete, koliko ja mogu videti. Dete svog vremena,
razume se. Ali, po mom mišljenju, Timi je, na svoj osoben način, čak i izuzetno sposoban."
"I ja svakako mislim da je to tako, gospođice Felouz."
"Međutim, njegov razvoj se u predstojećem razdoblju možda neće nastaviti normalno."
"Zašto ne bi?" upita Hoskins.
"Svakom detetu potrebni su podsticaji, a ovo dete živi kao robijaš u samici. Nameravam da
učinim koliko mogu, ali ne mogu da nadoknadim odsustvo čitave jedne kulturološke matrice. A
time hoću da kažem, doktore Hoskinse, da je njemu potreban drugi dečak, da se igraju zajedno."
Hoskins lagano klimnu glavom. "Na žalost, on je stigao samo u jednom primerku, a? Jadni
klinac."
Gospođica Felouz ga je motrila prodornim pogledom, nadajući se da je izabrala pravi trenutak
za ovo.
"Pa, ako biste mogli dovesti još jednog neandića, da boravi u istim ovim prostorijama, sa
Timijem..."
"Da. To bi bilo idealno, gospođice Felouz. Ali je, dabome, neizvodljivo."
"Neizvodljivo?" upita gospođica Felouz razočarano.
"Ni sa najboljom voljom na svetu, a najbolja volja je, nadam se, upravo naš stav. Nikako ne
78 of 163 17.12.2007 20:15

bismo mogli očekivati da nađemo još jedno neandertalče te starosti, osim ako bismo bili
neverovatno srećne ruke - bila je to era izuzetno niske gustine naseljenosti, gospođice Felouz; ne
možemo da zahvatimo olako u neki neandertalski ekvivalent velikog grada i šćapimo neko dete; a
i kad bismo mogli, ne bi bilo pošteno umnogostručavati rizik dovođenjem još jednog ljudskog
stvorenja u isti stasisni mehur."
Gospođica Felouz spusti kašiku. Vrtoglave nove pomisli prodirale su kao poplava u njen um.
Ona energično reče: "U tom slučaju, doktore Hoskinse, dozvolite mi da pristupim iz drugog
pravca. Ako je nemoguće dovesti drugo 'neandertalče' u sadašnjost, u redu, onda je to tako.
Nisam baš ni sigurna da bih mogla izaći nakraj sa još jednim. Ali šta ako mi - malo kasnije,
mislim, kad se Timi bolje prilagodi na ovaj moderni život - šta ako mi dovedemo spolja neko
dete da se igra s njim?"
Hoskins se zabrinuto upilji nju. "Ljudsko dete?"
"Drugo dete", reče Edit zureći besno. "Timi je ljudsko biće."
"Naravno. Znate šta sam hteo da kažem. Ali ja ni u snu ne bih tako nešto pomislio."
"Zašto ne? Zašto ne biste to mogli? Ne vidim šta ne valja u toj zamisli. Izvukli ste to dete iz
vremena i pretvorili ga u večitog zatvorenika. Zar mu ne dugujete nešto? Doktore Hoskinse, ako
u ovom današnjem svetu postoji ijedan čovek koji bi mogao biti smatran ocem tog dečaka, ocem
u svakom smislu sem u biološkom, to ste vi. Zašto ne možete tu sitnicu da učinite za njega?"
"Njegov otac?" reče Hoskins, pa ustade, malčice nesigurno, na noge. "Gospođice Felouz,
mislim da ću vas sad vratiti tamo, ako nemate ništa protiv."
Dok su se vraćali u kuću lutaka zvanu 'Stasis sekcija jedan' vladalo je sumorno ćutanje koje ni
on ni Edit ne prekidoše.
25.
Kao što je obećao, Mekintajer joj je poslao hrpu stručne literature o neandertalcima.
Gospođica Felouz se bacila na čitanje kao da je opet učenica medicinske škole i kao da će kroz
nekoliko dana polagati neki bitan ispit.
Naučila je da su prvi neandertalski fosili otkriveni sredinom devetnaestog veka i da su ih
otkrili radnici koji su kopali u nekom kamenolomu krečnjaka blizu Diseldorfa, u Nemačkoj, na
mestu zvanom Neanderska dolina - Neanderthal, na nemačkom jeziku. Radnici su bili u jednoj
pećini, dvadesetak metara iznad dolinskog dna, i raščišćavali su blato kojim je bila pokrivena
neka naslaga krečnjaka; tada su našli ljudsku lobanju usađenu u pod pećine, a nedaleko odatle još
neke kosti.
Radnici su lobanju i nekoliko tih kostiju dali jednom nastavniku lokalne srednje škole, a on ih
je odneo u Bon, doktoru Hermanu Šafhauzenu, čuvenom anatomu. Šafhauzen je bio iznenađen
njihovom čudnovatošću. Lobanja je imala mnoge ljudske odlike, ali izgledala je neobično
primitivno: bila je izdužena, a uska, čelo je bilo koso, a ne uspravno, dok je iznad očiju, tamo gde
bi trebalo da budu obrve, stršao ogroman koštani greben. Butne kosti donete kad i lobanja bile su
toliko debele i teške da zapravo i nisu ličile na ljudske.
Ali Šafhauzen jeste zaključio da su to ljudski ostaci - samo, izuzetno stari. Početkom 1857.
godine pročitao je na jednom naučnom skupu svoj rad o tome, a u njemu je ove neobične fosilne
ostatke nazvao 'najdrevnijim tragom ranih stanovnika Evrope'.
Gospođica Felouz je digla pogled ka Timiju, koji je, na drugom kraju sobe, bio zabavljen
nekom igračkom.
"Čuj ovo", reče ona. "'Najdrevniji trag ranih stanovnika Evrope'. On tako, o nekome od tvojih
rođaka."
Nije se primećivalo da je Timi impresioniran time. Izgovorio je nekoliko ravnodušnih
kvrckanja i vratio se svojoj igri.
Gospođica Felouz je čitala dalje. Knjiga je brzo potvrdila nešto što je Edit i ranije, mada
nejasno, znala: da neandertalski narod, iako je svakako bio evropski i star, nije bio i najstariji.
Posle tog prvog otkrića neandertalskih ostataka, učinjena su, tokom poznijih godina
79 of 163 17.12.2007 20:15

devetnaestog veka, slična otkrića u mnogim drugim delovima Evrope. Nalažene su fosilizovane
kosti preistorijskih čovekolikih stvorenja sa koso nagnutim čelima, ogromnim guravim
svodovima iznad očiju, i - još jedna njihova tipična osobina - sa vilicom koja se ispod donjih
zuba naglo povlači unazad. Naučnici su vodili rasprave o tim fosilima. U to vreme, Darvinove
teorije o evoluciji široko su prihvaćene i došlo se do opšte saglasnosti oko toga da fosili
neandertalskog tipa predstavljaju ostatke jedne preistorijske vrste ljudskih bića, grubog izgleda,
vrste koja je bila predak modernog čoveka i koja se, na evolucionoj lestvici, nalazila možda
negde između čovekolikih majmuna i ljudi.
"'Grubog izgleda'", reče gospođica Felouz i šmrknu. "Lepota je u oku posmatrača, a, Timi?"
Međutim, usledila su otkrića drugih tipova čovekolikih fosila - na Javi, u Kini i na drugim
lokacijama u Evropi - a ti fosili su izgledali primitivnije od neandertalskih. U dvadesetom veku,
kad su razvijeni pouzdani metodi za datiranje drevnih nalazišta, postalo je jasno da su
neandertalci morali živeti u doba srazmerno nedavno na lestvici ljudske evolucije. Javanski i
kineski oblici primitivnog ljudskog bića bili su bar pola miliona godina stari, možda i stariji, a
neandertalac se pojavio na pozornici života tek pre nekih sto pedeset hiljada godina. Po svemu
sudeći, neandertalci su tokom nekih stotinak hiljada godina živeli u velikom delu Evrope i
Bliskog Istoka; vreme njihovog uspeha okončalo se pre nekih trideset pet hiljada godina. Onda su
nestali: na svim lokacijama zamenile su ih moderni oblici ljudske rase, koji su, izgleda, nastali u
isto vreme kad i prvi neandertalci. Toliko hiljada godina naporednog življenja sa neandertalcima,
možda u slozi ili u neslozi; zatim, populaciona eksplozija jednih i propast drugih.
Knjige su davale nekoliko raznih teorija o uzrocima iznenadnog izumiranja neandertalaca. Ali
svi stručnjaci bili su saglasni u jednoj stvari: taj narod je nestao sa lica Zemlje pozno u razdoblju
ledenih doba.
Neandertalci, dakle, nisu bili preci današnjeg čoveka, majmunoliki, zverskog izgleda. Oni
uopšte nisu bili čovekovi preci. Bili su samo ljudska bića drugog oblika, u mnogo čemu različiti
od svojih savremenika koji su opstali i do modernih vremena. Možda - daleki srodnici. U toku
ledenih doba te dve rase postojale su naporedo, možda je to bila nelagodna koegzistencija. Ali
doba kad su veliki glečeri pokrivali Evropu preživela je samo jedna.
"Znači, ti jesi ljudsko biće, Timi. Nikad nisam stvarno sumnjala u to." - Iako jeste jednom
posumnjala, tokom onih rđavih trenutaka na samom početku; i sad se stidela zbog toga. - "Ali
ovde, evo, piše crno na belo. Ti samo malčice neobično izgledaš, to je sve. Ali ljudsko si biće u
jednakoj meri u kojoj sam to i ja. U jednakoj meri kao ma ko ovde."
Od Timija dopreše opet mrmljanja i kvrckanja.
"Dabome", reče gospođica Felouz. "To je i tvoje mišljenje, je l' tako?"
A ipak, te razlike, razlike...
Pogled gospođice Felouz jurio je po redovima teksta. Kako su stvarno izgledali neandertalci?
U početku su o tome vođene žustre rasprave, zato što je samo mali broj neandertalskih fosila bio
nađen; za jedan od prvih pokazalo se da je kostur nekog muškarca čije su kosti unakažene
artritisom, zbog čega je nastala iskrivljena slika o mogućem izgledu normalnog pripadnika te
rase. Ali, tokom vremena, nalaženjem sve novih i novih fosilnih ostataka, stvorena je
opšteprihvaćena slika o neandertalskom čoveku.
Bili su nižeg rasta nego današnji ljudi - njihovi najviši muškarci verovatno nisu nadmašivali
sto šezdeset dva centimetra - ali zdepasti i plećati; prsa su im bila kao bure. Čelo je bilo u vidu
nizbrdice ili kosine, na čijem dnu su se uzdizali ogromni koštani lukovi iznad očiju. Njihova
donja vilica završavala se oblinom, ali nikakav 'vrh vilice' nisu imali. Nos im je bio veliki, širok,
ali nosnu kost imali su nisku. Usta su im bila uspružena napred, kao njuška. Stopala su im bila
ravna i veoma široka, sa kratkim, ali debelim nožnim prstima. Kosti su im bile debele i teške,
zglobovi krupni, a muskulatura verovatno izuzetno dobro razvijena. Noge su im, u odnosu na
torzo, bile srazmerno kratke; moguće je da su uvek hodali sa nogama delimično povijenim, to jest
savijenim u kolenima, kao u nekom blagom polučučnju.
Ne, nisu bili lepi. Ne po današnjim shvatanjima lepote.
80 of 163 17.12.2007 20:15

Ali bili su ljudska bića. Nesumnjivo ljudska. Ošišaj i obrij neandertalca i strpaj ga u košulju i
farmerice: verovatno će moći da se šeta ulicom bilo kog grada na svetu, a da ne privuče ničiju
pažnju.
"A čuj ovaj deo, Timi!" Gospođica Felouz je vukla prst po stranici i čitala mu glasno. "Njegov
mozak bio je veoma veliki. Mozak se kod kostura meri po kranijalnom kapacitetu, što znači po
konkretnoj zapremini, u kubnim centimetrima, lobanjske šupljine. Kod modernog homo sapiensa
prosečni kranijalni kapacitet iznosi oko 1400 do 1500 kubnih centimetara. Neki muškarci imaju
kranijalni kapacitet od samo 1100 do 1200 cm3. Prosečni neandertalski kapacitet mozga iznosio
je oko 1600 cm3 kod muškaraca i oko 1350 cm3 kod žena. To je iznad odgovarajućih prosečnih
vrednosti kod homo sapiensa." Frknula je. "Šta kažeš na to, Timi? 'Iznad odgovarajućih prosečnih
vrednosti kod homo sapiensa'!"
Timi joj se osmehnuo. Maltene kao da je razumeo! Ali gospođica Felouz je znala da za to
nema izgleda. Nije razumeo.
"Naravno", reče ona, "nije stvarno važna veličina lobanje, važan je kvalitet mozga unutra.
Slonovi imaju veće lobanje nego valjda iko drugi, ali za algebru nisu sposobni. Doduše, nisam ni
ja, ali ja bar umem da čitam knjigu i vozim kola, a pokaži mi slona koji to ume! Šta misliš, Timi,
da li sam smešna? Što ovako pričam s tobom?" Dečakovo lice bilo je ozbiljno; ponudio joj je
dva-tri coktanja. "Ali tebi treba neko s kim bi ovde pričao. A i meni. Dođi časkom ovamo, Timi,
je l' može?" Pozvala ga je pokretima prsta. Gledao ju je 'belo'; ostao je na svom mestu. "Dođi
ovamo, kod mene, Timi. Hoću nešto da ti pokažem."
Ali on ni da makne. Lepa je to maštarija bila, zamišljati da on počinje da shvata njene reči; ali
Edit je dobro znala da iza te maštarije ne stoji ništa stvarno.
Zato je ona prišla njemu, sela pored njega i pružila mu knjigu koju je do tada čitala. Na levoj
stranici bio je crtež, umetnička rekonstrukcija izgleda neandertalskog lica. Masivna, proseda
muška glava, sa tim tipičnim ispruženim ustima, velikim pljosnatim nosem i umršenom
bradurinom. Glava mu je bila pognuta napred iz ramena, usne malo povučene unazad tako da su
se zubi videli. Lice divljaka, svakako. Moglo bi se nazvati i grubim: od te činjenice nije bilo
uzmaka.
Ipak, u očima te naslikane glave iskričila je nesumnjiva inteligencija. A izraz lica
nagoveštavao je - šta? Tragediju? Bol u srcu i duši?
Nacrtani divljak zurio je u daljinu kao da gleda kroz mnoga hiljadugodišta. Kao da vidi jedan
svet u kome više nema nijednog pripadnika njegove rase, nijednog osim ovog malog dečaka koji
i ne bi trebalo da bude tu.
"Kako ti on izgleda, Timi? Da li ga uopšte prepoznaješ? Da li ti iole liči na ono kako je tvoj
narod stvarno izgledao?"
Timi kvrcnu nekoliko puta. Knjigu je pogledao jednom, ali bez ikakvog primetnog zanimanja.
Gospođica Felouz nekoliko puta kucnu prstom po slici. Onda dohvati Timija za ruku i položi
mu šaku na tu stranicu, da mu skrene pažnju na ilustraciju.
On to jednostavno nije razumeo. Činilo se da mu taj lik na stranici ne znači baš ništa.
Gladio je stranicu šakom, nezainteresovano i udaljeno, kao da je glatkoća hartije bila jedina
osobina te knjige koja mu je privukla pažnju. Onda je zavrnuo i podigao donji ugao stranice i
počeo dokono da ga vuče, tako da je stranica počela da se cepa iz knjige.
"Ne!" uzviknu gospođica Felouz i brzim, refleksnim gestom odvuče dečakovu šaku od knjige,
odmah ga pljesnuvši po ruci. Udarac je bio lak, ali je značio nesumnjivi prekor.
Timi se zapilji u nju. Oči su mu blistale od besa. Zarežao je, užasavajućim zvukom, a njegova
šaka se pretvorila u kandže; njome je opet posegnuo prema knjizi.
Ona mu izmače knjigu iz dohvata.
Spustio se naglo na kolena i nastavio da reži na nju. Zvučalo je stravično: duboki, avetinjski
zvuk, oči prevrnute nagore ka njoj, usne povučene unazad, zubi iskeženi; jeziva grimasa gneva.
"O, Timi, Timi..." Suze se počeše nagomilavati u njenim očima, osetila je kako se u njoj dižu
ogromna osećanja poraza, očajanja - čak i straha.
81 of 163 17.12.2007 20:15

Vuče se po podu i reži kao mala, divlja zver, pomisli ona zgroženo. Kao da bi najradije skočio
na nju i zaklao je zubima. Kao što je maločas navalio da cepa knjigu.
O, Timi...
Onda je, ipak, prinudila sebe da se smiri. Ovako se ne reaguje na dečji ispad. Šta je ona
očekivala? Dečko ima četiri godine, najviše. Došao je iz neke primitivne plemenske kulture.
Nikad u životu nije video knjigu. Da li se sad očekuje od njega da pristupi knjizi sa poštovanjem i
divljenjem i da učtivo zahvali dadilji što je stavila taj dragoceni izvor informacija na raspolaganje
njegovom mladom umu željnom znanja?
Čak i današnji četvorogodišnjaci iz finih i obrazovanih porodica, podseti ona sebe, umeju da
cepaju knjige. Ponekad i da reže i da se keze i da izgledaju besno kad ih pljesneš po rukama zbog
cepanja stranica. I niko ne misli da su male, divlje zveri, samo zbog takvog ponašanja. Ne - kad
imaju tako malo godina. Pa ni Timi nije zver, nego je samo mali dečak, mali, divlji dečak koji se
našao utamničen u jednom svetu koji ne može ni da počne da shvata.
Gospođica Felouz pažljivo ostavi knjige koje je dobila od Mekintajera u jedan od svojih
ormarića sa zaključavanjem. Kad se vratila u drugu sobu, videla je da je Timi opet miran i da se
igra svojim igračkama kao da se ništa čudno nije desilo.
Ljubav prema Timiju zapljusnu njeno srce kao poplava. Želela je da ga zamoli da joj oprosti
što je, bar prividno, još jednom tako brzo digla ruke od njega. Ali kakva bi bila korist od toga?
On njene reči ne bi razumeo, nimalo.
Dobro, postoji i drugi način.
"Mislim da je vreme za grizić, Timi. A?"
SAOPŠTAVANJE ISTINE
26.
Kasnije toga dana, doktor Mekintajer je došao u kuću lutaka, u svoju drugu posetu Timiju.
Kad je ušao, gospođica Felouz je rekla: "Hvala vam za knjige, doktore. Želim da vas uverim da
sam vrlo temeljito radila svoj domaći zadatak."
Mekintajer joj uputi svoj odmeren, mali, ne osobito zračni osmeh. "Drago mi je što sam bio u
mogućnosti da vam pomognem, gospođice Felouz."
"Htela bih da znam još ponešto. Nastaviću da čitam, ali pošto ste ovde, pomislila sam da vas
pitam..."
Paleoantropolog se opet nasmeši, ali sada sa još manje sjaja. Bilo je više nego očigledno da
mu je stalo da pređe na posao sa neandertalskim detetom i da nema nimalo volje da zastane i
odgovara na beznačajna pitanja jedne dadilje. Međutim, posle fijaska njegove prethodne posete
gospođica Felouz je bila rešena da ne dozvoli Mekintajeru da, silinom svoje naučne radoznalosti,
natera Timija u suze. Rad sa Timijem ovog puta će ići lagano, tempom koji ona bude odredila, ili
rada neće biti uopšte. Njena reč biće zakon: Hoskinsova fraza, ali Edit ju je prihvatila kao svoju.
"Ako vam mogu pomoći, gospođice Felouz - u vezi sa nečim što niste mogli naći u
knjigama..."
"Reč je o jednom središnjem pitanju koje me uznemirava od početka mog rada sa Timijem.
Svi se slažemo da su neandertalci bili ljudi. Pokušavam da utvrdim koliko su bili ljudi. Koliko su
nam bliski - gde su sličnosti, a gde razlike. Pri tom mi nisu toliko važne fizičke razlike, jer one se
lepo vide, a osim toga proučila sam tekstove koje ste doneli. Imam na umu kulturne razlike. I
razlike u inteligenciji. Dakle, one stvari koje zaista određuju ljudskost."
"Pa, gospođice Felouz, to su upravo stvari koje ja pokušavam da otkrijem, zato sam tu. Svrha
testova koje ću dati Timiju upravo je otkrivanje..."
"To razumem. Prvo mi recite šta je već poznato."
Mekintajerove usne trznuše se nervozno. On provuče prste kroz svoju finu, sjajnu kosu boje
zlata.
"Konkretno šta?"
82 of 163 17.12.2007 20:15

"Danas sam pročitala da su dve rase, neandertalska i ova naša moderna, živele jedna uz drugu,
u Evropi i na Bliskom Istoku, tokom možda stotinu hiljada godina, u vreme ledenih razdoblja."
"Izraz 'rase' nije sasvim tačan, gospođice Felouz. Razne 'rase' čovečanstva, u smislu kako mi
danas koristimo tu reč, u međusobnom su srodstvu koje je daleko bliže nego naše srodstvo sa
neandertalcima. Možda je bolje da kažemo 'dve podvrste' kad govorimo o nama i neandertalcima.
Oni su pripadali podvrsti homo sapiens neanderthalensis, dok smo mi klasifikovani kao homo
sapiens sapiens."
"U redu. Ali te dve podvrste živele su naporedo, jedna uz drugu."
"Izgleda da jesu, bar u nekim oblastima. Naime, u toplijim zonama - neandertalci su verovatno
sami držali sve hladnije zone, zato što su bili bolje prilagođeni tamošnjim uslovima. Naravno, to
su bile vrlo male populacije, grupice međusobno razdvojene ogromnim rastojanjima. Sasvim je
moguće da su neka neandertalska plemena živela vekovima bez i jednog jedinog susreta sa homo
sapiens sapiensom. Opet, moguće je da su u nekim oblastima bili najbliži susedi, naročito kada se
poslednje ledeno doba primaklo kraju i kada je sve veći deo Evrope postajao nastanjiv za naše
pretke."
"Znači, vi ne verujete da postoji i najmanji izgledi da su neandići bili takođe naši preci."
"O, ne. Oni su zasebna grupa, oni su evoluciona grana koja se odvojila i osamostalila. Tako
bar smatraju gotovo svi današnji naučnici. Bili su nam dovoljno bliski za međusobno sparivanje i
za ukrštanje vrsta; neki fosilni nalazi ukazuju na to da je i do toga dolazilo. Ali gotovo je sigurno
da su se oni pretežno držali na odstojanju, sačuvali su svoje gene i dali su vrlo malo, ili nimalo
doprinosa današnjoj ljudskoj genetskoj mešavini."
"Ljudi iz zabačenih šumskih predela. Rođaci sa sela."
"To nije loš opis", reče Mekintajer.
"Hvala. A da li su bili manje inteligentni nego homo sapiens sapiens?"
Opet je izgledao nestrpljiv. "To je nešto o čemu se ja zaista ne mogu izjašnjavati, gospođice
Felouz, dok mi ne dozvolite da pređem na malo ozbiljnije testiranje Timijevih mentalnih
kapaciteta i njegovih sposobnosti za..."
"Šta biste, nagađajući, rekli, na osnovu onog što ste znali do ovog popodneva."
"Manje inteligentni."
"Na čemu se to zasniva, doktore Mekintajer? Na predrasudama u korist sapiensa?"
Mekintajerov delikatni ten pocrvene obilato. "Zatražili ste da obrazujem svoje mišljenje pre
nego što mi je data prilika da pregledam jedini pravi uzorak ikad dostupan nauci. Šta drugo može
moj odgovor biti nego izraz mojih predrasuda? Ta reč to i znači: rasuđivati pre, unapred; latinski
- prejudicirati."
"Da, da, to razumem. Ali sigurno je zasnovano na nečem konkretnom. Na čemu?"
Savlađujući se, Mekintajer reče: "Mousterijanski nivo kulture - a to je naš stručni termin za
kulturu neandertalaca, mousterijanska kultura - nije bio mnogo visok i nije pokazao mnogo
napretka tokom stotina i stotina vekova svoga trajanja. Na neandertalskim nalazištima imate
jednostavno kremeno oružje, koje se proticanjem vremena nije tako reći nimalo izmenilo. Za
razliku od toga, linija sapiensa je ostvarivala stalna unapređenja svoje tehnologije tokom celog
paleolita, a tako je nastavila i do dana današnjeg, pa se zato i dogodilo da mi, sapiensi, evo
donesomo iz dubina vremena neandertalsko dete, a ne oni naše." Mekintajer zastade da dođe do
daha. "Osim toga, nije nam poznato da je postojala ikakva neandertalska umetnost, nijedna
skulptura, nijedna pećinska slika, ni traga ma kakvom ukrašavanju koje bi se moglo smatrati
religijskim. Pretpostavljamo da su morali imati nekakvu religiju, jer nalazili smo neandertalske
grobove, a vrsta koja sahranjuje svoje mrtve mora, gotovo sigurno, imati nekakvo verovanje u
život posle smrti, pa prema tome i u viša duhovna bića. Ali neandertalska staništa koja smo
ispitali, a ona su malobrojna, ne daju dokaza ni o čemu što bi bilo iznad najjednostavnijeg,
najosnovnijeg lovno-skupljačkog plemenskog života. Kao što pomenuh pre neki dan, mi čak
nismo sasvim sigurni ni da su oni bili fiziološki sposobni da govore. Ili da su imali intelektualnu
sposobnost za govor, čak i ako im je struktura grkljana i jezika omogućavala da stvaraju govorne
83 of 163 17.12.2007 20:15

glasove."
Gospođica Felouz je osećala kako tone u sumornost, kao u močvaru. Bacila je pogled ka
Timiju, zadovoljna što on ne može da razume Mekintajerove reči.
"Znači, vi mislite da su oni bili intelektualno niža rasa? Mislim, u poređenju sa homo sapiens
sapiensom?"
"Svakako moramo biti tog mišljenja, na osnovu onoga što smo dosad doznali", reče
Mekintajer. "S druge strane, to možda nije sasvim pošteno prema njima. Jer, neandertalcima
možda nisu bile potrebne kulturne šljokice i đinđuve koje je subvrsta sapiens sapiens smatrala
značajnim. Mousterijanski alati, iako jednostavni, bili su savršeno prilagođeni poslovima koji su
se pred njih postavljali: ubijanju sitne divljači, seckanju mesa, guljenju koža, obaranju stabala i
slično. Ako neandertalci nisu slikali niti vajali - ko zna, možda su jednostavno verovali da bi
takve delatnosti bile bogohulne. Nemamo dokaza da nisu tako mislili. U nekim kulturama
skorašnjijim od njihove postojale su zabrane u vezi sa pravljenjem slikanih likova, znate."
"Ali ipak mislite da su neandertalci bili niža rasa. Niža podvrsta, hoću reći."
"Mislim. To je predrasuda, gospođice Felouz, čista predrasuda, priznaću tu činjenicu
otvoreno. Šta mogu, kad sam pripadnik homo sapiens sapiensa. Mogu ja i da zastupam
neandertalsku stranu, ali činjenica ostaje da ih, u osnovi, vidim kao priglupi i nenapredni oblik
ljudskog roda, oblik koji su nadmanevrisali, a zatim i uništili pripadnici našeg naroda. Naravno,
ako je reč o fizičkoj nadmoćnosti, stvari su drugačije. Ako uzmemo u obzir uslove za život u
vremenu neandertalaca, moglo bi se čak reći da su neandertalci bili nadređeni oblik. A znaci te
nadređenosti možda su baš one crte na njima koje smatramo ružnim i životinjskim."
"Dajte mi neki primer."
"Nos", reče Mekintajer i pokaza prstom ka Timiju. "Njegov nos je mnogo veći nego nos
današnjeg deteta."
"Jeste. Tako je."
"Neko bi mogao reći da je to ružan nos, zato što je toliko širok i debeo i toliko izbačen
napred."
"Neki bi to mogli kazati", saglasi se gospođica Felouz hladno.
"Međutim, razmotrite sa kakvom klimom se morao boriti čovek paleolita. Veliki deo Evrope
bio je pokriven permafrostom. Neprekidni suvi i hladni vetar duvao je preko središnjih ravnica. U
ma koje doba godine mogao je pasti sneg. Znate kako je kad morate da dišete zaista hladan
vazduh. Ali jedna od svrha kojima ljudski nos služi jeste zagrevanje i ovlaživanje udahnutog
vazduha koji je krenuo ka plućima. Što je nos veći, utoliko je veća i njegova grejna moć."
"Mislite, nos nam služi kao nekakav radijator?"
"Tačno tako. Celokupna građa neandertalskog lica kao da je podešena da spreči prodor
hladnog vazduha u pluća - ali i prodor hladnoće ka mozgu; ne zaboravite da se arterije koje
snabdevaju mozak krvlju nalaze odmah iza nosnih prolaza. Taj veliki neandertalski nos,
postavljen toliko napred, zatim izuzetno veliki maksilarni sinusi, kao i veliki prečnik krvnih
sudova koji snabdevaju lice - sve su to možda bila prilagođavanja na glacijalnu životnu sredinu,
zahvaljujući kojima je neandertalac izdržavao hladnoću mnogo lakše nego naši preci. Pa i ta
masivna muskulatura, i zdepasta građa tela..."
"Znači, taj takozvani 'grubi' izgled neandertalca možda je bio samo ishod prirodnog
odabiranja, specijalizovani evolucioni odgovor na surove uslove sa kojima se čovek morao boriti
u Evropi ledenih doba."
"Upravo tako."
"Ako su bili tako dobro opremljeni za opstanak", reče gospođica Felouz, "onda zašto su
izumrli? Promenila se klima, pa njihove specijalizacije više nisu donosile prednost?"
Mekintajer teško uzdahnu. "Pitanje propasti neandertalaca, gospođice Felouz, tako je
nesrećno, tako puno nesuglasica..."
"Pa, kakvo je vaše mišljenje? Da li su oni jednostavno istrebljeni, zato što su bili tako spore
pameti kako vi, izgleda, smatrate? Ili su njihove posebne genetske odlike nestale zato što su se
84 of 163 17.12.2007 20:15

kroz mešovite brakove stopili sa našom linijom? Ili je bila neka kombinacija te dve..."
"Mogu li vas podsetiti, gospođice Felouz, da ja ovde danas imam i izvestan posao da uradim?"
reče Mekintajer. U njegovim očima se počelo pokazivati gubljenje strpljenja. "Iako veoma volim
da sa vama raspravljam o neandertalcima, ostaje činjenica da u ovoj sobi imamo jednog pravog
živog neandertalca koji čeka da ga proučavamo, a ja imam na raspolaganju samo ograničeno
vreme za..."
"Pa, počnite, onda, doktore Mekintajer", reče gospođica Felouz rezignirano. "Pregledajte
Timija koliko god hoćete. Nas dvoje ćemo pričati nekom drugom prilikom. Samo, nemojte
uznemiriti dečaka kao prošli put."
27.
Dođe vreme i za prvu konferenciju za štampu - za prvo pokazivanje Timija javnosti.
Gospođica Felouz je sa time odugovlačila koliko god je mogla. Ali Hoskins je navaljivao.
Javnost je, govorio je neprestano, bitna za finansiranje ovog projekta. Sad je neporeciva činjenica
da je dečakovo fizičko stanje odlično, da ga nije uhvatila nikakva dvadesetprvovekovna
bakterijska infekcija i da je sposoban da izdrži jednu takvu stresnu situaciju kao što je susret sa
novinarima; prema tome, stvar se jednostavno mora obaviti.
Možda je reč gospođice Felouz bila zakon, ali bilo je sasvim jasno da ipak postoji jedna reč
koju ona ovog puta ne sme da kaže. Jer u ovom slučaju Hoskins ne bi prihvatio 'ne' kao odgovor.
"Onda hoću da ograničim javno pokazivanje Timija na pet minuta", reče ona.
"Tražili su petnaest."
"Mogli su oni da zatraže i dan i po, doktore Hoskinse. Ali ja smatram da je pet minuta
prihvatljivi maksimum."
"Deset, gospođice Felouz."
Videla je odlučnost na njegovom licu.
"Onda deset, ali da to bude neporeciva gornja granica. Pa i to samo ako ne pokaže znake
velikog uznemirenja."
"Vi znate da će pokazati znake uznemirenja", reče Hoskins. "Ne mogu tek tako da dozvolim
da zbog malo šmrcanja reporteri budu izbačeni napolje."
"Ne govorim ja o malo šmrcanja, doktore. Govorim o histeriji, o dubokim psihosomatskim
reakcijama, o takvima koje bi mogle ugroziti i njegov život, kad bude počela ta masovna invazija
na njegov životni prostor. Sećate se kako je podivljao one noći kad su ga doveli ovamo."
"Bio je te noći uplašen do besvesti."
"A vi mislite da se neće ponovo toliko uplašiti kad gomila televizijskih kamera bude uperena
u njegovo lice? I blešteća, vruća svetla? I kad rulja nepoznatih ljudi utrči i počne da mu postavlja
pitanja, dernjajući se?"
"Gospođice Felouz..."
"Uostalom, koliko vi to izveštača mislite da pustite unutra?"
Hoskins je zaćutao i u mislima prebrojao. "Najverovatnije bi bilo dvanaestak."
"Troje."
"Gospođice Felouz!"
"Stasisni mehur je mali. To je Timijevo pribežište. Ako dozvolite da unutra prodre ogromna
osvajačka horda - pavijana..."
"Biće to naučni izveštači, kao Kandid Devenej."
"Fino. Troje njih."
"Vi ste baš rešili da budete teški, zar ne?"
"Imam ovde jedno dete koje treba da negujem. Za to me plaćate, a to i nameravam da radim.
Ako sam vam suviše teška za saradnju, uvek me možete otpustiti, znate."
Te reči su joj iskliznule neočekivano. Gospođica Felouz oseti iznenadni probod uzbunjenosti.
A šta ako Hoskins iskoristi ovaj njen blef i otpusti je? A namesto nje pozove neku od onih
odbačenih kandidatkinja - svakako je bilo odbijenih kandidatkinja - da se brine o Timiju?
85 of 163 17.12.2007 20:15

Međutim, zamisao o otpuštanju kao da je uplašila Hoskinsa koliko i nju.

"Ja to ne želim da učinim, gospođice Felouz. To vi veoma dobro znate."
"Onda me slušajte. Predstava o novinarskoj zajedničkoj grupi ovde nije nepoznata, zar ne?
Neka vaši dragoceni predstavnici medija izaberu troje delegata koji će, kao 'pul', doći i razgledati
Timija. A još bolje bi bilo da stoje izvan ulaza u stasisni mehur, a da im ja samo pokažem Timija.
Nek podele te informacije sa svima ostalima. Recite im da bi više od troje bilo opasno za
dečakovo zdravlje i za njegovu mentalnu stabilnost."
"Četvoro, gospođice Felouz?"
"Troje."
"Zgromiće me ako im kažem da..."
"Troje."
Hoskins je zurio u nju. Onda se poče smejati. "U redu, gospođice Felouz. Pobeda je vaša.
Troje medijskih ljudi. Ali moći će da ga gledaju ukupno deset minuta. Saopštiću im da, ako žele
nekom da se žale, treba da se žale Timijevoj negovateljici, a ne meni."
28.
Kasnije toga dana stigla su gospoda novinari. Tačnije, dva gospodina i jedna dama: Džon
Anderhil iz 'Tajmsa', Sten Vašington iz 'Gloub Net' kablovske televizije i Margaret En Krofort iz
'Rojtersa'.
Gospođica Felouz podigla je Timija u naručje i držala ga na rubu stasisa, a on se grčevito
držao za nju; oni su nameštali kamere i kroz otvorena vrata joj saopštavali svoje zahteve, ne
ulazeći u mehur. Trudila se da im ispunjava želje najbolje što je umela, okretala je Timija tako i
ovako, da bi oni iz raznih uglova videli njegovo lice i glavu.
"Je li dečko ili devojčica?" upita žena iz 'Rojtersa'.
"Dečko", reče gospođica Felouz odsečno.
"Izgleda gotovo kao ljudsko biće", reče Anderhil iz 'Tajmsa'.
"On to i jeste."
"Nama je rečeno da je neandertalac. Ako nam vi sada kažete da je ljudsko biće..."
"Ja vas uveravam", odjeknu Hoskinsov glas iznenada, iza nje, "da ovde nije bilo nikakve
prevare. Dete je autentični homo sapiens neanderthalensis."
"A homo sapiens neanderthalensis", reče gospođica Felouz resko, "jeste jedan oblik homo
sapiensa. Ovaj dečko je ljudsko biće u istoj meri kao vi i ja."
"Ali sa majmunskim licem", reče Vašington, čovek kablovske televizije. "Mi ovde imamo
majmuna-dečaka. Kako se ponaša, dadiljo? Kao majmun?"
"Ponaša se tačno kao i ma koji mali dečko", kresnu gospođica Felouz, koja je sa svakim
daljim trenutkom sve dublje zalazila u ratoborni odbrambeni stav. Timi se uz njeno rame silno
vrpoljio. Čula ga je kako izgovara tihe, male kvrckaje straha. "On ni u kom smislu nije
majmun-dečak. Njegove facijalne crte jesu crte neandertalske grane ljudskog roda. Njegovo
ponašanje je ponašanje sasvim normalnog ljudskog deteta. Inteligentan je i reaguje dobro, osim
ako se uplaši gomile bučnih, nepoznatih ljudi. Zove se Timoti - Timi. Krajnje je pogrešno
smatrati ga..."
"Timoti?" reče čovek iz 'Tajmsa'. "Kakav je smisao toga imena u ovom slučaju?"
Gospođica Felouz pocrvene. "Pa, nema tu nekog posebnog smisla. To je, jednostavno,
njegovo ime."
"Bilo mu je privezano za rukav kad je došao?" upita 'Gloub Net'.
"Ja sam mu dala to ime."
"Timi majmunarac", reče 'Gloub Net'.
Troje reportera se nasmejaše. Gospođica Felouz oseti da joj se bes bliži tački kad ga možda
neće moći obuzdati.
"Pa, zar ga ne možete staviti na pod?" doviknu žena iz 'Rojtersa'. "Da vidimo kako to hoda."
"To ne mogu, jer je dete suviše uplašeno", reče gospođica Felouz, pitajući se da li oni očekuju
86 of 163 17.12.2007 20:15

da Timi hoda vukući zgrčene šake po podu. "Suviše uplašeno", ponovi ona. "Zar to ne vidite? Zar
to nije očigledno?"
Zaista, Timi je uzdisao sve dublje i dublje, hvatajući zalet za glasno plakanje. Ono sada poče:
prodorni, očajni krici isprekidani režanjima i coktanjima. To je trajalo i trajalo. Osećala je
drhtanje njegovog tela uz njeno. Smeh, vrući reflektori, baraž pitanja - dečko se sasvim uplašio.
"Gospođice Felouz - gospođice Felouz..."
"Nema više pitanja!" uzviknu ona. "Konferencija za štampu je završena."
Okrenula se naglo, čvrsto držeći Timija, i krenula ka drugoj, unutrašnjoj sobi. Prošla je brzim
korakom pored Hoskinsa, čije je lice bilo stegnuto od zaprepašćenja, ali koji joj je ipak brzo,
napeto klimnuo glavom i uputio maleni smešak odobravanja.
Bilo je dovoljno dva-tri minuta da se dečak smiri. Napetost je postepeno nestala iz njegovog
malog, uzdrhtalog tela, a strah iz njegovog lica.
Konferencija za štampu! - pomisli gospođica Felouz ogorčeno. Za dete od četiri godine.
Mučenik mali! Šta li će sledeće da mu rade?
Ubrzo je izišla iz te sobe, sva zajapurena od indignacije. Za sobom je zatvorila Timijeva vrata.
Ono troje reportera još su bili tamo, zgureni u prostoru odmah iza ulaznih vrata stasisnog mehura.
Edit zakorači kroz stasisnu barijeru i suoči se s njima napolju.
"Zar vam nije bilo dosta?" upita ona. "Celo popodne biće mi potrebno da popravim štetu koju
ste vi već naneli duševnom miru ovog dečaka. Zašto ne odete, sada?"
"Imamo samo još nekoliko pitanja, gospođice Felouz. Ako se slažete..."
Pogledala je Hoskinsa kao da od njega očekuje da nešto učini. On je slegnuo ramenima i
uputio joj nejaki osmeh, kao da predlaže strpljenje.
"Ako bismo mogli saznati nešto o vašoj biografiji, gospođice Felouz..." reče rojtersovka.
Hoskins brzo ubaci: "Možemo vam dati primerke izveštaja o dosadašnjim profesionalnim
postignućima gospođice Felouz, ako želite, gospođo Kroford."
"Da. Dajte nam, molim vas."
"Da li je stručna za oblast vremeplovstva?"
"Gospođica Felouz je veoma iskusna bolničarka za decu", reče Hoskins. "Dovedena je u firmu
'Stasis Tehnologije' upravo da bi se brinula o Timiju."
"I šta nameravate da radite sa... Timijem", upita tajmsovac, "sad kad ga imate?"
"Pa", reče Hoskins, "sa moje tačke gledanja, glavna svrha neandertalskog projekta bila je,
jednostavno, da utvrdimo da li imamo sposobnost da izvedemo nišanjenje i zahvatanje mete u
srazmerno bliskoj prošlosti, u paleolitu, sa tačnošću potrebnom da se ovamo prenese živi
organizam. U svim našim ranijim uspesima, kao što znate, cilj je bio milionima godina daleko u
prošlosti. A sad, samo četrdeset hiljada. To je postignuto - i mi idemo dalje, radićemo na sve
uzanijem i finijem nišanjenju, sa željom da mete budu u sve bližoj prošlosti. Ali, naravno, sada je
kod nas jedino živo neandertalsko dete, stvorenje koje je na rubu da bude ljudsko biće ili,
zapravo, već i jeste ljudsko biće. Antropolozi i psiholozi se, prirodno, veoma zanimaju za njega,
tako da će ono biti predmet pomnih proučavanja."
"Koliko ćete ga zadržati?"
"Sve dok nam taj prostor ne bude potrebniji nego Timi. A to može potrajati itekako dugo."
Kablovac reče: "Možete li ga izvesti na otvoreni prostor, da bismo postavili opremu za
subeterični prenos, tako da naši gledaoci dobiju stvarno dobru predstavu?"
Gospođica Felouz glasno pročisti grlo.
Ali Hoskins je bio za korak ispred nje. "Žao mi je, ali dete se ne može izvoditi iz stasisa."
"Dobro, kažite nam još jednom, šta je taj vaš stasis, zapravo?" upita Krofordova iz 'Rojtersa'.
"Tja." Hoskins dozvoli sebi jedan od svojih kratkih osmeha. "To bi se moralo poprilično
objašnjavati - opširnije, bojim se, nego što bi vaše čitaoce i gledaoce u ovom trenutku zanimalo.
Ali mogu vam dati kratki rezime. U stasisu, vreme kakvo poznajemo ne postoji. Ove sobe su u
unutrašnjosti jednog nevidljivog mehura koji, zapravo, nije deo našeg Vaseljene. Mogli bismo
reći da je to jedan nepovrediv prostor zatvoren sam u sebe. Iz tog razloga je dete i moglo biti
87 of 163 17.12.2007 20:15

onako ugrabljeno iz vremena."

"E, čekajte malo", pobuni se Anderhil iz 'Tajmsa'. "Nepovrediv? Zatvoren sam u sebe? Ova
negovateljica ulazi tamo i izlazi."
"To bi isto mogao svako od vas", reče Hoskins činjeničnim tonom. "Kad to radite, krećete se
uporedo sa linijama temporalne sile, tako da nema velikog gubitka niti dobitka energije. Ali dete
je uzeto iz prošlosti. Kretalo se poprečno u odnosu na temporalne linije sile, što znači da je
nakupilo u sebi temporalni potencijal. Timijev izlazak u Vaseljenu, našu Vaseljenu, apsorbovao
bi toliko energije da bi pregoreli svi kablovi u ovoj ustanovi, a verovatno bi i čitav grad ostao bez
struje. Kad je Timi stigao, svakojako đubre je prispelo sa njim, zemlja, grančice, šljunak i slično;
mi smo sve to sakupili i ostavili u jedno spremište u zadnjem delu mehura. Kad se bude ukazala
prilika, poslaćemo sve to tamo odakle je došlo. Ali iz stasisne zone ne smemo ni to malo izneti."
Dok im je Hoskins govorio, reporteri su brzo pisali svoje beleške. Gospođici Felouz se činilo
da ne razumeju mnogo, kao i da su sigurni da ni njihova publika neće razumeti mnogo. Ali reči
su zvučale naučno, a to je bilo jedino važno.
Muškarac iz 'Gloub Neta' reče: "Možete li doći na svekanalni intervju večeras, doktore
Hoskinse?"
"Mislim da će se to moći urediti", uzvrati Hoskins odmah.
"Ali dečko ne može doći", reče gospođica Felouz.
"Ne može", složi se Hoskins. "Dečko ne može. Međutim, ja ću vrlo rado odgovoriti na sva
vaša dalja pitanja. A sada, molim vas, ako možemo isprazniti ovu zonu..."
Gospođica Felouz je bez žaljenja posmatrala njihov odlazak.
Zatvorila je vrata i čula kako se električne brave sa škrgutom sklapaju. Stajala je tu još
nekoliko trenutaka, razmišljajući o svemu što je izgovoreno.
Opet je bilo reči o tom nagomilavanju temporalnog potencijala, o strahu od izmeštanja iz
stasisa makar i malih predmeta koji su pomaknuti napred u vremenu, o naglim skokovima u
trošenju energije. Zapamtila je koliko se Hoskins uznemirio kad je profesor Adamevski uhvaćen
u pokušaju da prošvercuje uzorak rude iz jednog stasisnog polja, a setila se i objašnjenja koja joj
je Hoskins kasnije dao. Veliki deo toga brzo je izmakao njenoj pažnji, ali jednu stvar je sada
videla sa strašnom jasnoćom: to je bio onaj zaključak koji je ranije dotakla, ali na koji nije
obratila ozbiljnu pažnju. Timi je osuđen da nikad ne vidi ništa od ovog sveta u koji je - bez svoga
razumevanja i pristanka - gurnut. Ovaj mehur biće ceo njegov svemir, dokle god on bude boravio
u dvadeset prvom veku.
Timi je zatvorenik, i uvek će ostati zatvorenik. Ne zbog neke proizvoljne odluke doktora
Hoskinsa, nego zbog neumoljivih zakona onoga procesa kojim je ugrabljen iz svog vremena. Nije
reč o tome da Hoskins neće da ga pusti ni na tren iz zone stasisa. Hoskins ne može da ga pusti
napolje.
U sećanje joj se vratiše reči iz njenog razgovora sa Hoskinsom one večeri kad je Timi
doveden.
Valja imati na umu samo jedno pravilo: tom dečaku se nikad ne sme dozvoliti da iziđe iz ovih
prostorija. Nikad. Ni za jedan jedini tren. Ni iz kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog
života. Ni u cilju spasavanja vašeg života, gospođice Felouz.
U to vreme gospođica Felouz nije obratila mnogo pažnje na ovlašno objašnjenje koje je od
Hoskinsa dobila. Reč je o energiji, kazao joj je. Postoje tu određeni zakoni očuvanja energije.
Tad je morala da misli o nekim drugim, daleko hitnijim stvarima. A sada joj je sve bilo u
dovoljnoj meri jasno. Tih nekoliko sobica u kući lutaka ostaće zauvek granice Timijevog sveta.
Jadno dete. Jadno dete.
Najednom je shvatila da joj teku suze. Požurila je u sobu da teši Timija.
29.
Hoskins se pripremao da proglasi početak sastanka odbora direktora, kad mu telefon zazvoni.
Zapiljio se razdraženo u tu spravu. Šta je sad?
88 of 163 17.12.2007 20:15

Telefon je nastavio da zvoni.

"Izvinite", reče on, gledajući po sobi. Prebaci telefon na 'samo-audio' modalitet rada, pa reče:
"Hoskins".
"Doktore Hoskinse, Brus Manhajm ovde. Član Saveta za zakonsko zastupanje dece, što
mislim da vam je poznato."
Hoskins se uzdrža da se ne zakašlje.
"Da, doktore Manhajme. Šta mogu da učinim za vas?"
"Gledao sam vas na televiziji sinoć, naravno. Onaj mali neandertalski dečak. Opčinjavajuće,
opčinjavajuće; krajnje čudesno naučno ostvarenje!"
"Pa, hvala. A..."
"Ali, naravno, ta situacija pokreće izvesna moralna i etička pitanja. Što mislim da vam je
poznato. Uzeti dete iz jedne tuđe kulture, odvojiti ga od njegove porodice, u kojoj je gajeno, pa
ga preneti u našu eru..." Manhajm zastade. "Mislim da je potrebno da porazgovaramo o tome,
doktore Hoskinse."
"Možda i jeste. Ali u ovom trenutku..."
"A, pa ne u ovom trenutku", reče Manhajm vedrim, lakim tonom. "Uopšte nisam to
nameravao. Samo bih hteo da predložim da se dogovorimo o terminu kad ćemo moći opširnije da
raspravimo o pitanjima koja..."
"Da", reče Hoskins i prevrte oči ka plafonu. "Naravno. Naravno, doktore Manhajm. Ostavite
vaš broj mojoj sekretarici, a ona će vas onda pozvati što ranije bude moguće, pa ćemo zakazati
razgovor."
"Vrlo dobro, doktore Hoskinse. Mnogo vam hvala."
Hoskins spusti slušalicu, pa pogleda sumorno po prostoriji.
"Brus Manhajm", reče on žalosnim glasom. "Slavni dečji advokat. Hoće da razgovara sa
mnom o ovom dečku. Bože, Bože! Bilo je neizbežno, zar ne? I, evo, dabome, došlo je."
30.
Tokom nedelja koje su usledile gospođica Felouz je osećala da postepeno srasta sa
preduzećem 'Stasis Tehnologije', postaje njegov sastavni deo. Dali su joj zasebnu kancelariju, sa
njenim imenom na vratima, i to u blizini kuće lutaka (Timijev stasisni mehur nikad nije prestala
da naziva tako). Raskinut je njen prvobitni ugovor, a Hoskins joj je dao novi, sa znatnom
povišicom plate. Možda je sudbina htela da se njih dvoje povremeno sukobljavaju, ali sumnje
nije bilo da je Edit uspela da stekne njegovo poštovanje. Kuću lutaka su pokrili plafonom, kao što
je Edit od početka zahtevala; nameštaj su dopunili i poboljšali; dodali su još jedno kupatilo, kao i
bolje smeštajne kapacitete za lične stvari gospođice Felouz.
Hoskins joj je rekao da se na zemljištu koje je u vlasništvu firme može obezbediti i zaseban
stan za nju, da ne bi morala da bude na dužnosti dvadeset četiri sata dnevno. To je odbila. "Hoću
da ostanem blizu Timija kad spava", objasnila je. "On se skoro svake noći budi plačući. Izgleda
da ima vrlo živopisne snove - a i zastrašujuće, rekla bih. Ja uspevam da ga utešim. Ne verujem da
bi iko drugi to mogao."
Gospođica Felouz je ipak povremeno odlazila iz prostorija firme, više zbog uverenja da tako
treba nego iz želje da to čini. Odlazila je u grad da obavi sitne poslove - da uloži nešto u banku,
da kupi neku igračku ili odevni predmet za Timija, a jednom je čak otišla u bioskop. Ali tokom
tih izlazaka uvek se osećala nelagodno što nije uz Timija, uvek je želela da se što pre vrati. Ništa
joj nije bilo važno osim tog dečaka. Tokom svih godina rada u bolnici nikad nije stvarno
primetila koliko joj je život potpuno usredsređen na decu, koliko su slabe njene veze sa
spoljašnjim svetom. To je postalo izuzetno jasno sad kad je i stanovala na radnom mestu. Imala je
malo želje za vezom sa ma kim i ma čim izvan, čak nije želela ni da viđa svoje malobrojne
prijateljice, koje su većinom bile bolničarke kao i ona. Bilo joj je dovoljno da s njima popriča
telefonom; nije osećala jaku potrebu da ih vidi.
Tokom jednog od tih izleta u grad počela je da shvata koliko se temeljito privikla na Timija.
89 of 163 17.12.2007 20:15

Jednog dana je, naime, uhvatila sebe kako zuri u nekog običnog dečaka na ulici i kritički
razmišlja o njegovoj ružnoći: čelo uspravno i visoko, vrh donje vilice strši napred, obrve u ravni
čela, nosić jadan i mali. Morala je da se strese da bi prekinula tu začaranost.
Ona je prihvatila Timija takvog kakav jeste i više nije videla ništa naročito čudno i neobično u
njemu, ali činilo se da se i Timi prilično brzo uhodava u svom novom životu. Sve manje se plašio
nepoznatih osoba; snovi kao da su ga manje mučili nego ranije; uz Edit se sad ponašao opušteno
kao da mu je majka. Sam se oblačio i svlačio. Njegov najčešći odevni predmet bio je jednodelni
triko sa rukavima i nogavicama; u njega je Timi ulazio sa jasnim znacima da je zadovoljan što to
ume da izvede. Naučio je da pije iz čaše i da upotrebljava - iako nespretno - plastičnu viljušku,
pomoću koje je unosio hranu u usta.
Čak se činilo i da pokušava da nauči engleski.
Gospođica Felouz nije postigla nikakav uspeh u odgonetanju Timijevog jezika sačinjenog od
režanja i kvrckanja. Hoskins je, zaista, bio snimio sve od početka, pa je Edit preslušavala
Timijeve izjave i po nekoliko puta, ali u njima nije pronašla nikakav razaznatljiv obrazac reči.
Bila su to samo kvrckanja i samo režanja. Izvesne zvuke Timi je stvarao kad je bio gladan, neke
druge kad je bio umoran, treće kad se plašio. Ali kao što je Hoskins odavno ukazao, i psi i mačke
reaguju prepoznatljivim zvucima na pojedine situacije, pa ipak niko nikad nije razabrao
konkretne 'reči' nekog psećeg ili mačjeg 'jezika'.
Možda ona samo nije uspevala da čuje Timijeve lingvističke obrasce. A takvih obrazaca je
možda u njegovom govoru bilo. I sad je bila sigurna da on odista govori nekim jezikom - ali
jezikom koji je od modernih jezika toliko udaljen po strukturi, da niko živi ne može ni da počne
da shvata kako je ustrojen. Međutim, u nekim sumornijim trenucima plašila se da će se na kraju
pokazati da Timi jednostavno nije u stanju da nauči pravi jezik, možda zato što su neandertalci
suviše nisko na evolucionoj lestvici i nemaju intelektualni kapacitet za govor, ili zato što je Timi
već prošao svoje formativne godine u društvu ljudi koji su govorili samo najjednostavnijim,
najprimitivnijim jezikom, pa je sad prekasno da nauči nešto složenije.
Svojevremeno je proučavala problematiku feralne dece - što će reći, dece koja su duže
vremena provela u divljini, u primitivnim područjima, živeći sasvim sama i praktično životinjski
- pa je znala da ta deca, čak i kad budu pronađena i vraćena u civilizaciju, obično nikad ne razviju
sposobnost da izgovore više od nekoliko jednostavnih mumlanja. Pokazalo se da dete, čak i ako
ima sve fiziološke i psihološke preduslove za govor, mora dobiti i prave podsticaje za učenje, i to
u ranim godinama života, inače nikad neće naučiti da govori.
Gospođica Felouz je očajnički priželjkivala da Timi dokaže da su ona i doktor Mekintajer u
tom pogledu u zabludi i da izbije argumente iz ruku svima onima koji misle da on nije čovek. A
koja crta razdvaja ljude od životinja jasnije nego sposobnost govora?
"Mleko", reče ona pokazujući prstom. "Čaša mleka."
Timi načini zvuke koje je ona smatrala zvucima gladi.
"Da. Gladan. Hoćeš mleko?"
Nikakvog odgovora.
Ona pokuša drugim načinom.
"Timi - ti. Ti - Timi." Pokazivala je prstom.
Buljio je u njen prst. I ćutao.
"Timi šeta."
"Timi jede."
"Timi se smeje."
"Ja - Felouz. Ti - Timi."
I svaki put, ništa.
Ovo je beznadežno, razmišljala je gospođica Felouz gorko. Nema nade, nema, nema!
"Priča?"
"Pije?"
"Jede?"
90 of 163 17.12.2007 20:15

"Smeje?"
"Jede", reče Timi iznenada.
Bila je toliko zapanjena da je maltene ispustila tanjir pun hrane koju je upravo pripremila za
njega.
"Kaži to ponovo!"
"Jede."
Isti zvuci. Nije bilo stvarno razgovetno. Zvučalo je više kao "Jehe". Edit nije stvarno čula
nikakvo 'd'. Ali po kontekstu, trebalo bi da tu bude baš 'd'.
Pružila je tanjir prema njemu, ali tako visoko da ga on nije mogao dohvatiti.
"Jehe!" reče on ponovo, sa više odlučnosti.
"Jede?" pitala je Edit. "Hoće jede?"
"Jeeeehe!" To je sad bilo stvarno nestrpljivo.
"Evo", reče gospođica Felouz. "Jede, da, Timi. Jede Timi! Tvoja hrana!"
"Jehe", reče on zadovoljno, dohvati viljušku i navali svojski na hranu.
Posle ga je pitala: "Da li je bilo dobro? Da li ti se ručak dopao?"
Ali to je, već, bilo zahtevanje nečeg što je bilo iznad njegovih mogućnosti. Ipak, nije htela sad
da odustane. Posle prve reči mogu doći i druge. Moraju doći druge.
Uperila je prst u njega. "Timi."
"Mmm-mmmm", reče on.
Da li je to bio njegov način da kaže 'Timi'?
"Hoće Timi jede još? Jede?"
Pokazala je prstom ka njemu, pa prema svojim ustima i načinila pokrete jela. On ju je gledao,
ali ništa nije govorio. A i zašto bi? Nije više bio gladan.
Ali on zna da se zove Timi. Valjda zna?
"Timi", reče ona opet, i pokaza ka njemu.
"Mmm-mmm", reče on i kucnu se po grudima.
Sumnje nije moglo biti. Sva je pretrnula, zapljusnuo ju je talas osećanja - ponosa? radosti?
zaprepašćenja? Sva tri. Na trenutak joj se učinilo da će joj suze grunuti na oči.
Onda je pojurila do interkoma. "Doktore Hoskinse! Hoćete li doći, molim vas? A bilo bi dobro
da zovete i doktora Mekintajera!"
31.
"Na telefonu je opet Brus Manhajm, doktore Hoskinse."
Hoskins je zurio u slušalicu u svojoj ruci kao da se pretvorila u zmiju. Treći Manhajmov poziv
u nepune dve nedelje. Ipak, potrudio se da progovori tonom veselja.
"O, da, gospodin Manhajm! Baš je lepo čuti vas!"
"Samo sam želeo da vas obavestim da sam o ishodima našeg vrlo prijateljskog
prošlonedeljnog razgovora popričao sa mojim savetodavnim odborom."
"Da?" reče Hoskins, više ne tako veseljački. On, za razliku od Manhajma, nije imao utisak da
je prošlonedeljni razgovor bio mnogo prijateljski. Pre bi rekao da je posredi bio razgovor u kome
se jedna strana trpala u tuđa posla, nametala i sve u svemu ponašala odvratno.
"Rekao sam im da ste na moja preliminarna raspitivanja odgovorili na veoma zadovoljavajući
način."
"Drago mi je što to čujem."
"Ovde preovlađuje osećanje da mi, zasad, nećemo želeti da preduzimamo nikakve akcije u
vezi sa tim neandertalskim dečakom, ali da ćemo morati da nastavimo sa pomnim praćenjem
situacije, dok ne upotpunimo svoja proučavanja celog tog pitanja. Zvaću vas iduće nedelje, sa
jednim daljim spiskom elemenata koji treba da budu razjašnjeni. Smatrao sam da biste voleli to
da znate."
"Ovaj... da", reče Hoskins. "Baš vam hvala što ste me o tome obavestili, gospodine
Manhajme."
91 of 163 17.12.2007 20:15

Sklopio je oči i prisilio sebe da lagano udiše i izdiše.

Baš vam hvala, gospodine Manhajme. Baš je ljubazno od vas što ste nam dozvolili da
nastavimo naš posao, zasad. Naime, samo dok vi ne proučite ceeeeelo pitanje jako dobro. Hvala.
Onol'ko, onol'ko, onol'ko vam hvala.
32.
Dan kada je Timi izgovorio svoje prve engleske reči bio je za gospođicu Felouz čudesan. Ali
ubrzo su došli drugi, daleko manje čudesni dani.
Problem se sastojao u tome što Timi nije bio samo klinac koga su sticajem okolnosti dali njoj
na čuvanje. On je bio izuzetan naučni primerak, pa su se naučnici sa svih strana sveta tiskali oko
njega, boreći se međusobno za povlasticu da ga proučavaju. Doktor Džejkobs i doktor Mekintajer
bili su tek početak tog talasa, prvi nagoveštaji dolazeće poplave.
Naravno, njih dvojica su se i sledećih dana često pojavljivala. Imali su sreću da prvi 'napadnu'
Timija i time su stekli nekakvo pravo 'unutrašnjih', kao da su 'iz kuće'. Ali bilo im je jasno da ne
mogu imati monopol na njega. Čitava horda antropologa, psihologa, istoričara kulture i
specijalista za desetak drugih oblasti bila je pred vratima, kucajući i zahtevajući ulazak. A svaki
od njih imao je svoj program rada sa tim neandertalskim dečakom.
Činjenica da je Timi progovorio na engleskom još je više razbuktala njihove ambicije. Neki
od njih su se ponašali kao da mogu jednostavno da sednu sa Timijem i da mu počnu postavljati
pitanja o onome šta je zapamtio iz života u paleolitskoj eri:
"Koje vrste životinja je tvoje pleme lovilo?"
"Kakva su bila religijska uverenja tvog naroda?"
"Da li ste obavljali sezonske migracije?"
"Da li je bilo ratovanja između plemena?"
"A između tvoje i one druge podvrste?"
Timi im je bio jedini dostupni izvor podataka. U njihovim umovima sve je kiptelo od raznih
pitanja na koja je samo Timi mogao dati odgovor. Kaži nam, kaži nam, kaži nam, kaži nam!
Hoćemo da znamo sve što se ima znati o tvom narodu i njegovim...
rodbinskim odnosima...
totemskim životinjama...
lingvističkim grupama...
shvatanjima astronomije...
tehnološkim veštinama...
Ali, dabome, niko nije uspeo da postavi Timiju nijedno od tih očaravajućih pitanja, zato što je
Timijev engleski, iako iz dana u dan sve bolji, ostajao ograničen na rečenice tipa 'Timi jede sad' i
'Čovek ode, ode sad'.
Osim toga, jedino je gospođica Felouz mogla iole pouzdano da ga razume. Za druge ljude, pa
čak i za one koji su Timija viđali gotovo svakodnevno, njegovi zgusnuti, pridavljeni pokušaji
izgovaranja reči predstavljali su samo daleke nagoveštaje nekog značenja. Pokazalo se da su
ranije pretpostavke o jezičkoj sposobnosti neandertalaca bile bar jednim delom tačne:
neandertalci su imali intelektualnu sposobnost da govore, pa i anatomsku sposobnost da
izgovaraju razumljive reči, ali zbog građe jezika i grla nisu mogli da stvore one visoko
artikulisane glasove koji su za moderne jezike potrebni. Ili, bar, Timi to nije mogao. Čak je i
gospođica Felouz morala najčešće jako da se napregne da bi razabrala šta on to pokušava da
kaže.
U tom poslu, svi su se osećali uskraćeno - i Timi, i gospođica Felouz, i naročito naučnici koji
su toliko čeznuli da ispituju dečaka. Sad se još bolnije osećalo koliko je Timi izdvojen. Iako je
počeo da se osposobljava za razgovor sa svojim otmičarima - a to smo mi, pomišljala ge
gospođica Felouz mnogo puta, mi smo njegovi otmičari - on se morao silno truditi da bi preneo
čak i najjednostavnije misli jedinoj osobi koja je uspevala da ga koliko-toliko razume.
Koliko usamljen on mora biti! - pomišljala je.
92 of 163 17.12.2007 20:15

I koliko zbunjen i uplašen zbog sve te neprekidne gužve oko njega!

Davala je sve od sebe da ga zaštiti. Nije mogla i nije htela da natera sebe na prihvatanje
saznanja da je samo učesnica u jednom naučnom eksperimentu. Svakako je to bila, ali u središtu
eksperimenta našlo se jedno malo, nesrećno dete, a Edit nije mogla dozvoliti da se prema tom
detetu postupa isključivo kao prema naučnom uzorku.
Fiziolozi su mu odredili posebnu ishranu. Ona mu je kupovala igračke. Dodijavali su joj
zahtevima da se Timi slika rentgenom, da mu se uzimaju uzorci krvi, pa čak i kose. Ona ga je
učila pesmama i pesmicama za malu decu. Podvrgavali su Timija obimnim i zamornim testovima
refleksa i koordinacije, oštrine vida i sluha, intuitivne inteligencije. Posle ga je gospođica Felouz
tešila, grlila i mazila sve dok se Timi ne bi opet smirio.
Zahtevali su sve više i više njegovog vremena.
Ona je insistirala da ta svakodnevna izlaganja 'inkviziciji' moraju biti vremenski strogo
ograničena. Njeni stavovi pobeđivali su najčešće, ali ne uvek. Naučnici koji su dolazili u posete
smatrali su, nesumnjivo, da je gospođica Felouz strašilo, čudovište, prepreka sticanju znanja,
žena zadrta i nerazumna. Gospođica Felouz nije marila za to. Nek misle šta im volja; ona se brine
za Timijevu, a ne za njihovu dobrobit.
Njen jedini, bar kakav-takav 'saveznik' bio je Hoskins. Dolazio je skoro svakog dana u posetu
kući lutaka. Gospođici Felouz je bilo jasno da je Hoskinsu dobrodošla svaka prilika za izmicanje
od sve težih direktorskih poslova u firmi i da se, uz to, i emotivno vezao za dete koje je izazivalo
toliku gužvu; ali njoj se takođe činilo da Hoskins voli i da razgovara sa njom.
(Sad je već i znala što-šta o njemu. On je pronašao metod za analizovanje refleksija koje se od
mezonskog zraka, poslatog u prošlost, odbijaju do sadašnjosti; on je bio jedan od pronalazača
metoda za uspostavljanje stasisa; njegovo ponašanje, često hladno i strogo službeno, bilo mu je
način za prikrivanje stvarne, blage prirode koju su pojedini ljudi uspevali veoma lako da
zloupotrebe; a što se braka tiče, ooo, da, bio je oženjen, sasvim nesumnjivo i srećno oženjen.)
Jednog dana Hoskins je ušao upravo u času kad je Edit imala 'erupciju' ljutnje.
Taj dan je išao loše, veoma loše. Banuli su neki fiziolozi iz Kalifornije, čitava ekipa, sa novim
nizom testova kroz koje su hteli da provedu Timija odmah, odmah; nešto u vezi sa građom
karlice i držanjem tela. U tim testovima trebalo je upotrebiti neku zamršenu skalameriju od
hladnih metalnih poluga i trebalo je da ih Timi poprilično gura i pritiska. Timi u tom času nije bio
osobito raspoložen da ga guraju i potiskuju između hladnih metalnih poluga. Gospođa Felouz je
posmatrala kako s njim manipulišu kao da je neka laboratorijska životinja, a onda je osetila u sebi
vreli talas želje da ih sve pobije.
"Dosta!" uzviknula je konačno. "Napolje! Napolje!"
Blenuli su u nju.
"Rekla sam, napolje! Ispitivanje je završeno. Dečko je umoran. Zavrćete mu noge i
opterećujete kičmu. Zar ne vidite da plače? Napolje! Napolje!"
"Ali, gospođice Felouz..."
Počela je da prikuplja njihove instrumente. Oni su ih, opet, hitro dograbili iz njenih ruku.
Pokazala je ispruženim prstom ka vratima, a oni su, gunđajući između sebe, brzo izišli napolje.
Zurila je za njima, slepa od besa; pitala se kakav je nepodnošljivi upad sad na redu. Timi je
stajao iza nje i jecao. Onda je shvatila da je Hoskins tu.
"Neki problem?" upita on.
Besno se zagledala u njega. "Još kako!"
Okrenula se Timiju i načinila jedan pokret, a on joj je pritrčao, doskočio u njeno naručje,
uhvatio se rukama i nogama za nju. Čula ga je kako mrmlja nešto, vrlo tiho, reči koje nije mogla
razabrati. Prigrlila ga je jače.
Hoskins reče sumornim glasom: "On ne izgleda srećan."
"Da li biste vi bili, na njegovom mestu? Svakog dana ga spopadaju sa tim uzorcima krvi i
raznim čačkanjima i testiranjima. Trebalo je da vidite šta su maločas pokušali da mu urade -
izgledalo je kao pokušaj da se proveri na koji način su mu noge uglavljene u telo. A i hranu su
93 of 163 17.12.2007 20:15

mu promenili. Ova sintetička dijeta na kojoj ga Džejkobs drži još od ponedeljka - ja to ne bih
dala ni svinji."
"Doktor Džejkobs kaže da će mu to dati veću snagu, da bi bolje izdržao..."
"Izdržao šta? Još obimnija testiranja?"
"Treba da imate na umu, gospođice Felouz, da je osnovna svrha ovog eksperimenta da
saznamo najviše što možemo o..."
"Ja to imam na umu, doktore Hoskinse. Ali vi imajte na umu da nam ovo ovde nije hrčak ili
zamorče ili šimpanza, nego pravo ljudsko biće."
"To niko ne poriče", reče Hoskins. "Međutim..."
Opet mu je upala u reč. "Ali ipak svi vi prenebregavate činjenicu da on jeste ono što jeste,
ljudsko biće, ljudsko dete. Pretpostavljam da ga vidite samo kao nekog malog majmuna u
pantalonicama i da mislite da možete..."
"Mi ga ne vidimo kao..."
"Vidite ga! Tako ga vidite! Doktore Hoskinse, ja insistiram. Rekli ste mi da Timijev dolazak
'postavlja vašu kompaniju na mapu'. Ako imate iole ikakvo osećanje zahvalnosti za to, morate
držati te ljude podalje od Timija bar dok on ne odraste dovoljno da malo bolje razume šta se od
njega hoće. Posle pojedinih neprijatnih susreta sa njima, on ima noćne more, nesanicu, ponekad
satima cvili. I zato vas sad upozoravam..." (njen bes odskoči do iznenadnog vrhunca) "...da ih
više neću puštati unutra! Neću!"
(Shvatila je da joj je glas već neko vreme postajao sve jači i da je, zapravo, već počela da viče.
Ali nije se mogla uzdržati.)
Hoskins ju je gledao duboko zabrinut.
"Oprostite", reče ona nekoliko trenutaka posle toga, tonom daleko umerenijim. "Nisam htela
tako da se dernjam."
"Shvatam da ste uznemireni. Shvatam i zašto."
"Hvala."
"Doktor Džejkobs me uverava da je dečakovo zdravlje odlično i da neće biti nimalo narušeno
ovim ispitivanjima kojima je Timi... podvrgnut."
"Onda doktor Džejkobs treba i da prespava jednu noć ovde, pa će možda drugačije da sagleda
stvari", reče gospođica Felouz. Videla je iznenađenje u Hoskinsovim očima i odmah pocrvenela
zbog drugog, nehotičnog i slabo verovatnog značenja tih reči koje je upravo izrekla. "Neka čuje
kako Timi plače u mraku. Neka vidi kako ja moram da idem u Timijevu sobu da ga držim i da mu
pevam uspavanke. Neće biti narušeno, doktore Hoskinse? Ako nije narušeno svim ovim, to je
zato što je Timi proveo prvih nekoliko godina svog života pod najgroznijim zamislivim uslovima
i nekako ih preživeo. Dete koje u toku ledenog doba preživi zimu verovatno može da preživi i
mnoga ćuškanja i oprobavanja od strane ljudi u belim mantilima. Ali iz toga ne proističe da su
takvi postupci dobri za Timija."
"Biće potrebno da porazgovaramo o vremenskom planu istraživačkog rada već na sledećoj
sednici našeg osoblja."
"Da. I imaće o čemu da se raspravlja. Treba podsetiti sve i svakoga da Timi ima pravo na
human tretman. Ima pravo da se prema njemu postupa ljudski."
Hoskins se osmehnuo. Pogledala ga je upitno.
"Upravo sam razmišljao o tome koliko ste se promenili od onog prvog dana, kad ste se
onoliko ljutili što sam vam utrapio malog neandertalca. Bili ste voljni da date ostavku, sećate
se?"
"Nikad ja ne bih dala ostavku", reče gospođica Felouz tiho.
"Rekli ste 'ostaću uz njega - još neko vreme'. Baš tim rečima. Izgledali ste vrlo uzbunjeno.
Morao sam da vas ubeđujem da ćete se stvarno brinuti o detetu, a ne o nekakvom malom primatu
koji treba da bude stavljen u zoološki vrt."
Gospođica Felouz je oborila pogled. Tiho reče: "Pa, valjda u prvi mah nisam sasvim
razumela..." i zaćuta.
94 of 163 17.12.2007 20:15

Pogledala je Timija, koji se još čvrsto držao za nju. Sad je bio mnogo smireniji. Stavila ga je
na tlo, pljesnula ga po turu i poslala ga u sobu sa igračkama. U trenutku kad je Timi otvarao vrata
te sobe, Hoskins baci pogled u nju i kratko se nasmeši, videći koliko igračaka ima unutra.
"Boga mi, ima toga, ima", reče on.
"To jadno dete zaslužuje igračke. Ništa drugo osim tih igračaka nema, a zarađuje ih onim kroz
šta prolazi."
"Naravno. Naravno. Treba da mu nabavimo i više. Poslaću vam narudžbenicu. Sve što bi po
vašem mišljenju on voleo da ima..."
Gospođica Felouz se toplo osmehnu. "Volite vi Timija, je l' tako da ga volite?"
"Kako bih mogao da ga ne volim? Tako tvrd momčić! Tako hrabar."
"Hrabar jeste."
"A hrabri ste i vi, gospođice Felouz."
Nije znala šta bi sad to trebalo da znači. Stajali su nekoliko trenutaka ćuteći, tako suočeni.
Hoskins kao da je spustio svoj odbrambeni "gard". Videla je u njegovim očima duboki umor.
Reče, iskreno zabrinuta: "Izgledate premoreno, doktore Hoskinse."
"Zar izgledam, gospođice Felouz?" Nasmejao se, ne mnogo uverljivo. "Onda ću morati da se
vežbam da izgledam živahnije."
"Da li je iskrsao neki problem za koji bi ja trebalo da znam?"
"Problem?" Ovo kao da ga je iznenadilo. "Ne, nema problema! Odakle vam takva pomisao?
Imam posao koji od mene mnogo traži, to je sve. Ne zbog neke naročite složenosti, znate. Meni
složenost ne smeta. Ali ovo nije zanimanje kojim najviše volim da se bavim. Kad bih mogao
jednostavno opet da se bacim na laboratorijski rad..." Odmahnuo je glavom. "Dobro, to sad nije
važno. Uzeo sam u obzir vašu žalbu, gospođice Felouz. Videćemo šta možemo uraditi u smislu
da bar malo smanjimo Timijev program istraživačkih razgovora. Naime, onoliko koliko legitimno
možemo, imajući u vidu veliku važnost sveg onog znanja koje se od Timija može dobiti. Siguran
sam da me shvatate."
"Sigurna sam da shvatam", reče gospođica Felouz, tonom koji je možda bio malčice previše
suv.
DRUŠTVO ZA RAT
Zora je bila i nebo je imalo mrtvu, sivu boju; oštar vetar duvao je iz dva pravca odjednom.
Jedan beli komadić Meseca još se video, kao koštani nož okačen na nebu. Muškarci iz Društva za
rat spremali su se da siđu niz breg, do ušća i do svetilišta sa pločicama od svetlucavog kamena.
Znalica je stajala po strani, gledajući ih sa izvesne udaljenosti; želela je da može poći s njima
dole.
Uvek muškarci dobiju da rade sve što je zanimljivo, i to uvek isti muškarci, oni mladi, puni
sokova. Matori, kao Srebren i Vo i 'Onaj koji se bori kao lav' daju saopštenja i naređenja, ali
mladi, Volkodrev i Prolom i Ognjeokac i Pticohvat i još trojica ili četvorica njih, e, oni stvarno
delaju. I to su oni članovi plemena koji su zaista živi, razmišljala je Znalica, zavideći im žestoko.
Kad se u ravnicama pojavi divljač, oni su Društvo za lov. Počnu da oštre vrhove kopalja,
omotavaju zglavkove stopala trakama tamnog vučjeg krzna da bi dobili brzinu i krvožednost,
kreću u lov, nagone mamute u stampedo preko litica, ili se sjate oko nekog bespomoćnog,
zalutalog nosoroga i bodu ga dok ne padne, ili bacaju kamenove sa konopcima na hitre irvase u
nadi da će ih saplesti i oboriti. Posle nose ili vuku plen do tabora, pevajući i plešući s likovanjem;
tad svako iziđe da ih hvali i da izvikuje njihova imena, a kad se meso skuva, lovci prvi biraju
koje će komade uzeti i jesti - srce, mozak i druge dobre delove.
A kad neko učini prestup ili kad poglavica stigne do kraja svojih dana i mora da bude poslat
na sledeći svet, oni postaju Društvo za ubijanje, stavljaju na glavu maske od medveđe kože i
izvlače batinu smrti, napravljenu od slonovače, što, zapravo, znači od kljove mamuta; odlaze sa
svojom žrtvom malo dalje, na neko mesto gde pogledi plemena ne dopiru, i tamo urade ono što se
mora uraditi. Posle toga vraćaju se svečano, u povorci po jedan, pevajući Pesmu sledećeg sveta,
95 of 163 17.12.2007 20:15

čije je pevanje dozvoljeno samo muškarcima, i to jedino članovima Društva za ubijanje.

A kad u blizini vreba neprijatelj, vreme je da muškarci, isti ti muškarci, postanu Društvo za
rat, da se namažu trakama plave boje preko pleća, a crvene oko bedara, i da se ogrnu žutim
lavljim ogrtačima. Kao što su radili upravo sad. Na tome im je Znalica gorko zavidela. Stajali su
nagi u krugu, nervozno se šaleći i smejući, a stari zanatlija Jahač Mamuta privodio je kraju
mešanje pigmenata. Muškarci ovog plemena jedino u ratu boje telo; a poslednji rat bio je davno,
pa su se pigmenti sad morali zamešati iznova. To je dugotrajan posao. Ali Jahač Mamuta je znao
kako se kamen melje i kako se dobijeni prah meša sa antilopinom mašću da bi se držao za kožu.
Sedeo je prekrštenih nogu, poguren nad svojim poslom. Članovi Društva za rat čekali su da
završi. Izvadio je koštane cevi sa pigmentima; počeo je da meša masnoću sa prahom u jednoj
kamenoj činiji. I najzad su boje bile spremne. Jahač Mamuta pružio je činiju sa crvenom bojom
Prolomu Gorskom, a onu sa plavom bojom Mladojelenu; ostali stadoše u red da budu obojeni.
Smeh i šale postadoše glasniji. Muškarci su se plašili onog što će biti posle; zato su se toliko
smejali. Dvojica bojitelja koristili su četke od lisičjeg repa, a to je bio dodatni razlog za smeh, jer
su golicale. Lako je bilo izvući jednu uzanu, plavu traku preko leđa i drugu, široku i plavu, preko
prsa, i dodati plavu Boginjinu tačku na samom grlu, na mestu gde onaj tvrdi deo grla malo strši, i
još jednu istu takvu iznad srca. Međutim, bojenje donjih delova stvaralo je komediju. Prvo široka
crvena traka po dnu trbuha, tačno iznad mesta gde su muški delovi; ta traka se mora produžiti u
levo i desno, oko bedara, i iznad zadnjice, pa sastaviti u pun krug. Onda se po jednom uskom
crvenom trakom obaviju i jedna i druga butina, odmah ispod muških delova; najzad, ono što ih je
uvek zasmejavalo, Boginjina crvena pruga duž celog dugačkog muškog dela i još po jedna crvena
tačka na ona dva loptasta muška dela koji vise odmah iza tog izduženog. Prolom je
veličanstvenim pokretima nanosio boju tamo dole, a muškarci su glumili da ih baš to neizdržljivo
golica. A možda nisu ni glumili.
Pa, nastavite, razmišljala je Znalica. Obojite i mene! Nemam muške delove, ali možete
nacrtati crvene pruge oko mojih bedara i na vrhovima dojki, poslužiće jednako dobro kad počne
bitka. Jer ja sam ratnik sasvim jednako kao ma ko od vas. Sasvim jednako.
Već su bili pri kraju tog posla. Obojeni su bili svi muškarci, osim samih bojitelja. Sad je
Prolom namazao donje šare Mladojelenu, a Mladojelen gornje šare Prolomu; onda su razmenili
zdele sa bojom, pa je Mladojelen crtao crveno Prolomu, a Prolom je crtao plavo Mladojelenu.
Onda su svi vezali oko struka svoje bedrene omotače, a oko pleća lavlje ogrtače, pa dohvatili
koplja, spremni da vode rat.
Zapravo, maltene spremni. Trebalo je još da Boginjina žena izgovori reči rata iznad njih, pred
one tri medveđe lobanje. Znalica je videla da dve mlađe Boginjine žene već postavljaju medveđe
lobanje, raspoređene kao da treba zaprečiti stazu koja vodi nadole, i da najstarija Boginjina žena
oblači onu posebnu odeždu koju mora nositi kad daje ratni blagoslov.
Znalica pogleda niz brdo, ka ušću i ka svetilištu sa svetlucavim kamenom. Tamo nikog nije
bilo.
Sve će ovo biti uzalud ako su Drugi otišli negde drugde. Boginjina žena je javila da su oko
svetilišta otisci stopala sveži; koliko se, međutim, Boginjina žena razume u te stvari? Lovac nije.
To što je ona videla možda su otisci tri dana stari. Dakle, Drugi mogu biti već daleko.
Sad samo treba brzo sići dole i obaviti na oltaru one obrede koje Srebren smatra potrebnim;
posle toga Narod se može opet okrenuti na istok i krenuti odavde, u ravne prazne hladne zemlje
gde Drugi retko zalaze, da tamo nastavi sa svojim životom. Možda zapravo nema potrebe da se
napred šalje Društvo za rat da pronjuška oko svetilišta i uveri se da nema posakrivanih Drugih u
blizini; ako je tako, onda Srebren traći dragoceno vreme. Godina odmiče. Dani postaju kraći.
Uskoro će sneg padati svakog dana. Potrebno je da Narod brzo završi ono radi čega je ovde došao
i da nađe neko bezbedno mesto gde može da se nastani i izdrži rđave mesece koji dolaze.
Međutim, Boginjina žena je najverovatnije u pravu, Drugi jesu tu negde. Dogodiće se rat;
muškarci će ginuti; možda ne samo muškarci.
Prošlo-čuva joj priđe s leđa i reče joj maltene u samo uho: "Boginja vrlo oštro postupa prema
96 of 163 17.12.2007 20:15

nama u poslednje vreme. Prvo nam je uzela onog dečaka, a sad nas je uvela usred Drugih."
Znalica slegnu ramenima. "Ne vidim Druge. Već dva dana smo ovde, a još niko nije video
nikakve Druge."
"Ali tu su. Čekaju nas, sakriveni dole, spremni za napad. Ja to znam."
"Kako znaš?"
"Sanjala sam", reče Prošlo-čuva. "Bili su nevidljivi, kao stvorenja od izmaglice, onda su
postali napola čvrsti kao senke, a posle toga su počeli da iskaču iz zemlje svud oko nas i da nas
ubijaju."
Znalica se nasmeja grubo. "Još jedan mračni san."
"Još jedan?"
"Pretprošle noći Srebren je sanjao da je opet dečak i da je zašao u more, a kad je izlazio iz
mora počeo je iz koraka u korak da stari, pa se za samo nekoliko trenutaka sparušio i postao sav
bangav i nejak. To je bio san o smrti, dabome. A sad ti sanjaš da nas oko svetilišta čekaju Drugi."
Prošlo-čuva klimnu glavom. "Štaviše, Boginja je odnela dečaka Grom-Obraza, a nije nam za
uzvrat dala nijedan znak svog zadovoljstva. Mislim da bi trebalo da odemo odavde, ne čekajući
da obavimo ma kakve svečanosti dole kod tog oltara."
"Ali Srebren kaže da ih moramo obaviti."
"Srebren Oblak postaje, sa godinama, bojažljiv i slab", reče Prošlo-čuva.
Znalica se razljućeno okrete ka čuvarici istorije. "Da ne bi ti volela da budeš poglavica umesto
njega?"
"Ja?" Prošlo-čuva se osmehnula. "Ne ja, Znalice. Nikakve veze sa poglavičkim poslom neću
da imam. Ako na svetu postoji ijedna žena koja u srcu čezne da bude poglavica, onda si to, po
mom utisku, ti, Znalice; a ja nemam apetita za takve terete. Ipak, mislim da je možda došlo vreme
da Srebren Oblak položi dole svoj čarobni štap, i kapu, i ogrtač."
"Nije došlo."
"Sve je stariji i sve slabiji. U oku mu vidiš zamor."
"Jak je i mudar", reče Znalica, ne osobito ubeđeno.
"Znaš da govoriš nešto što nije istina."
"Je l' to tako, Prošlo-čuvo? Je l' to tako?"
"Polako, ženo. Ako me udariš, reći ću ljudima da te bace niz brdo."
"Rekla si da lažem."
"Rekla sam da govoriš nešto što nije istina."
"Pa, ista stvar."
"Lažljivica koja laže i samu sebe nije lažljivica, nego je glupača. Ti znaš i ja znam i Boginjina
žena zna da Srebren više nije podoban za poglavicu. Svaka od nas tri je to pomislila i kazala na
svoj način. A kad i muškarci počnu to da uviđaju, Društvo za ubijanje moraće da obavi svoj
posao."
"Može biti", reče Znalica nelagodno.
"Onda, zašto ga braniš?"
"Žao mi ga je. Ne želim da bude prisiljen da umre."
"Kako je to nežno od tebe. Ali poglavica zna kako treba raditi. Pamtiš li dane kad je Crni Sneg
bio poglavica, pa kad je oboleo i počeo da povraća zelenu žuč i kad nikakvo lečenje nije
pomoglo, kako je ustao i rekao pred svima nama da je njegovo vreme došlo? Da li je i tren
oklevao? Tako isto je učinio pre njega i Gorodiv, Srebrenov otac, kad sam ja bila devojka. Ti tada
još nisi bila rođena. Gorodiv je bio veliki poglavica; ali jednog dana je rekao, suviše sam star, ne
mogu više da budem poglavica, i pre nego što je pala noć bio je mrtav. A tako mora biti i sa
Srebrenom."
"Ne još. Ne još."
Prošlo-čuva hladno reče: "Čak i ako nas uvede u propast? A to čini možda ovog trenutka. Bila
je greška dolaziti ovamo; to sada vidim, iako u prvi mah nisam videla. Zašto ga toliko braniš? On
ti nije ništa. Nisam znala ni da ti se sviđa."
97 of 163 17.12.2007 20:15

"Ako Srebren umre, ko će, po tvom mišljenju, biti poglavica umesto njega?"
"Ognjeoki, valjda."
"Dabome. Ognjeoki!" Znalica se iscerila osvetoljubivo. "A ja ti kažem, Prošlo-čuvo, više
volim da ostanem sa starim, spetljanim Srebrenom i poginem pod kopljima Drugih, nego da
budem prisiljena da živim još deset godina pod upravom Ognjeokog!"
"A", reče Prošlo-čuva. "Aha! Sad razumem. Stavljaš svoje male, lične nesklonosti prema
jednom muškarcu ispred zdravog razuma - pa čak i ispred života samog, Znalice. Kako je to
besmisleno! I kakva si ti budala!"
"Nateraćeš me da te ipak tresnem."
"Ali zar ne vidiš..."
"Ne", reče Znalica. "Ne, ne vidim uopšte. Ali dosta toga. Gledaj dole, dole!"
Dok su njih dve razgovarale, Boginjina žena je završila davanje blagoslova Društvu za rat, pa
su se muškarci tog Društva, propisno obojeni i opremljeni, spustili niz brdo da zauzmu položaj
oko svetilišta. Sad su stajali ispred svetilišta, rame uz rame, držeći naperena koplja i zureći
izazivačkim pogledima na sve strane.
A Drugi su se počeli pojavljivati, počeli su se stvarati niotkud, kao ona stvorenja od izmaglice
koja su u snu Prošlo-čuve stekla telesnost.
Odakle dođoše? Sigurno su do sad čučali u gustom žbunju duž obale jedne od tih triju reka,
pogureni, pa ih nije bilo moguće videti; ili su se, možda, skrivali na neki magičan način, tako da
su ličili na žbunje i zadržali taj izgled sve do časa kad su ustali i stupili napred.
Osmorica, možda desetorica. Ne, više od deset. Znalica pokuša da ih broji; iskoristila je prste
obeju šaka, ali Drugih je bilo još, neprebrojanih. Možda još za celu jednu šaku brojanja. A
Društvo za rat je imalo samo devet ratnika.
Biće pokolj. Srebren je poslao sve mlade muškarce ovog plemena u smrt.
"Kako su ogavno ružni!" prošaputa Prošlo-čuva promuklo, grabeći Znaličinu podlakticu i
stežući je tako jako da je taj stisak počeo boleti. "Kao čudovišta! Kao bića iz strašnih snova! Kad
sam ih videla u mome snu, nisu bili ni približno ovoliko odvratni!"
"Pa, oni prosto liče na sebe", reče Znalica. "Tako izgledaju Drugi."
"Ti si ih viđala ranije. Ja nisam. Fuj, kakva ravna lica! Pa ti mršavi vratovi. Noge, ruke - tako
dugačke. Kao kod paukova!"
"Da, kao kod paukova."
"Gledaj. Gledaj."
Sad se već celo pleme okupilo na jednoj ivici najpogodnijoj za gledanje, odmah iznad
trorečkog svetilišta. Svi pogledi bili su uprti u prizor dole. Znalica začu Srebrenovo šumno, teško
disanje u blizini. Jedno dete je plakalo. Činilo se da i dve-tri majke plaču.
Dole se dešavalo nešto neobično, maltene nalik na ples.
Muškarci Društva za rat još su stajali rame uz rame, u jednom ravnom redu, ispred svetilišta.
Izgledali su nervozno, ali su držali svoj položaj, ma koliko u sebi možda priželjkivali da se
okrenu i pobegnu.
Naspram njih postrojili su se Drugi, na odstojanju od možda dvadeset koraka. Stajali su i oni
rame uz rame: visoki muškarci, čudnog izgleda i ravnih lica, sa dugačkim kopljima u rukama.
Ali nije bilo napada.
Dve grupe ratnika jednostavno su stajale tu. Zurili su jedni u druge preko ničije zemlje koja ih
je razdvajala. Niko se nije pomicao. Kao da niko nije ni disao. Svi su bili nepomični kao stene.
Mora biti da su ratnici Naroda uplašeni; da li je moguće, međutim, da i Drugi osećaju isti toliki
strah? Navodno su Drugi ubice bez milosti. A ima ih i više od ratnika Naroda, više bar za broj
prstiju na jednoj šaci. A ipak, ne dešava se ništa. Niko nije voljan da krene.
Ognjeoki je učinio prvi pokušaj da prekine taj zastoj. Stupio je jedan korak napred. Sledećeg
trenutka i svi ostali članovi Društva za rat stupili su takođe jedan korak napred.
Ognjeoki na preteći način zatrese koplje, zagleda se besno u Druge i načini jedan dug, dubok
zvuk koji doplovi do posmatrača na brdu: "Huuuuu."
98 of 163 17.12.2007 20:15

Drugi su se zagledali između sebe, mršteći se. Izgledali su zbunjeni, nesigurni, uznemireni.
Iskorači napred i jedan od njih, a onda i ceo njegov red. Zatrese i on kopljem.
"Huuuuu."
"Huuuuuu."
"Huuuuuuu."
Znalica i Prošlo-čuva se pogledaše zapanjeno. Oni dole ništa ne rade, samo upućuju smešne
zvuke jedni drugima! Zar se tako počinju bitke? Može biti: Znalica o tome nije imala sigurnog
znanja. Ali ako je to pravi način da se počne ratovanje, onda ratovi počinju budalasto.
Možda ni oni muškarci dole nisu sigurni kako bi trebalo da se ponašaju. Ovi ratnici, uvide
Znalica, još nikad nisu ratovali protiv Drugih, štaviše nisu nikad do ovog trenutka ni sreli Druge.
Jedino je ona imala nekakav raniji susret sa Drugima, onda kad je pored ledenog jezerceta srela
jednog usamljenog Drugog. A u to doba, tako davno, taj Drugi se okrenuo i pobegao od nje.
Sad ovi Drugi samo tako stoje, zabrinutih lica, i oponašaju smešne zvuke koje im ratnici
plemena dobacuju. Iako su brojniji, a čini se i bolje naoružani, nego Društvo za rat.
Zašto? Da li su ti Drugi, od kojih se svako plaši, rasa kukavica?
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Slušaj ih samo", reče Znalica podsmešljivo. "Zvuče kao sove."
Baš tad se dole primetio neki pokret. Ceo red Društva za rat načinio je mali zaokret u levo,
tako da sad svetilištu nisu bili okrenuti tačno leđima, nego pod izvesnim uglom. Isti zaokret
izvede i formacija Drugih. Tako su opet bili tačno licem u lice.
Huktanje se nastavljalo. Oba stroja pomicala su se još nekoliko puta, ali niko nije nigde otišao.
Oba stroja su se i vraćala na ranija mesta. Koplja su uzdizana, ali ne i bacana.
"Oni se jedni drugih boje!" reče Prošlo-čuva zapanjeno.
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Treba samo da jurnemo na njih", progunđa Znalica. "Svi bi se okrenuli i pobegli istog
trenutka!"
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Kao sovuljage", reče Prošlo-čuva.
Bilo je nepodnošljivo. Ta blokada mogla je potrajati večno. Znalica više nije mogla da trpi.
Prišla je mestu gde je Jahač Mamuta sedeo; ispred njega su, na zemlji, ležale dve činije sa ratnim
bojama. Zbacila je ogrtač sa sebe. Jahač Mamuta diže pogled ka njoj, zbunjen.
"Daj boju", reče Znalica.
"Ti ne možeš..."
"Mogu."
Sagnula se, hitro dohvatila činiju sa plavom bojom i nemarno pljusnula po malo na svaku
dojku. Onda je dohvatila crvenu, nacrtala veliki trougao sačinjen od jedne vodoravne linije preko
stomaka i dve koje su išle nadole preko butina; i još malo je pljusnula na tamnu dlaku na svojim
preponama. Sad su svi gledali nju. Nije zatražila od Jahača Mamuta da joj nacrta ratne linije na
leđima, nije htela da gubi vreme ubeđujući se s njim, pogotovu što nije verovala da bi pristao.
Nije bitno. Ionako nije imala nameru da dopusti ma kom protivničkom ratniku da joj vidi leđa.
Drugi! - pomisli ona rasrđeno. Sve same kukavice!
Srebren joj je prilazio; kretao se sa oklevanjem, nastojeći da poštedi svoju bolesnu nogu.
"Šta radiš ti to, Znalice?"
"Spremam se da vodim vaš rat umesto vas", reče ona. Ogrnula je opet odeću i krenula niz
brdo, prema svetilištu, sa svetlucavim komadima kamena.
99 of 163 17.12.2007 20:15

OTPOR
33.
Sem Eikmen reče: "Džeri, pusti još jednom poziv tog tupadžije."
Hoskins ćušnu transkript-kocku u prorez mašine. Na ekranu kojim je prednji zid sobe
upravnog odbora bio pokriven pojavi se lice Brusa Manhajma; izgledalo je sasvim isto kao na
ekranu Hoskinsovog telefona onog dana kad je Manhajm pozvao. U donjem desnom uglu uporno
je treptala, paleći se i gaseći, jedna zelena rozeta, što je značilo da je poziv snimljen sa znanjem i
dopuštenjem pozivaoca.
Manhajm je bio mlađi čovek, sa punim licem i gustim talasima čvrste, crvene kose,
priljubljenim uz glavu. I koža njegovog lica bila je sva crvenkasta. Iako brade već godinama nisu
bile u modi, osim kod izuzetno mladih i kod izuzetno starih ljudi, Manhajm je nosio kratku,
uredno potkresanu bradicu i žbunaste, male brkove.
Taj dobro poznati branilac dečjih prava izgledao je veoma iskreno, veoma čestito i veoma
ozbiljno.
Hoskinsu se činilo - i veoma nervirajuće.
Na ekranu, Manhajm reče: "Situacija je sledeća, doktore Hoskinse: naša najnovija rasprava
nije urodila baš nikakvim plodom, pa ja jednostavno više ne mogu da vam verujem na reč da tog
dečaka držite u prihvatljivim uslovima."
"Zbog čega?" odgovori Hoskins na ekranu. "Je li moja reč iznenada postala nepouzdana?"
"Nije to posredi, doktore. Nemamo razloga da sumnjamo u vašu reč. Ali nemamo razloga ni
da sve verujemo bez provere, a neki članovi mog savetodavnog odbora imaju utisak da sam
dosad bio odveć spreman da prihvatam vaša vrednovanja dečakovog statusa. Suština je u tome
što nismo izvršili inspekciju na licu mesta."
"Govorite o tom detetu kao da je to nekakvo skriveno oružje, doktore Manhajm."
Manhajm se osmehnuo, ali u njegovim bledosivim očima nije bilo mnogo veselosti. "Molim
vas da razumete u kakvom sam položaju. Onaj sektor javnog mnjenja čiji sam zastupnik vrši
znatan pritisak na mene, doktore Hoskinse. Uprkos svim vašim saopštenjima za javnost, mnogi
ljudi i dalje su uvereni da dete koje je tako dovedeno i koje ostaje maltene kao robijaš u samici,
na neodređeno dugo vreme, jeste dete podvrgnuto surovom i nehumanom postupanju."
"Nas dvojica smo o ovome razgovarali više puta", reče Hoskins. "To dete dobija najbolju negu
na svetu, znate da je tako. Sa njim je dadilja dvadeset četiri sata na dan, zdravstveno ga
pregledaju svakog dana, dobija savršeno uravnoteženu ishranu koja je već čudesno delovala na
njegovo fizičko stanje. Bili bismo ludi kad bismo radili drugačije, a mi, šta god drugo da smo,
ludi nismo."
"Priznajem da ste mi rekli sve to i ranije. Ali ipak do današnjeg dana niste dozvolili da neko
dođe spolja i potvrdi sve to što govorite. A pisma koja mi stižu svakog dana - protesti, pritisak
zabrinutih pojedinaca..."
"Možda ste vi pod nekim pritiskom, gospodine Manhajm", reče Hoskins ne baš ljubazno, "ali
zar to ne bi moglo biti zbog toga što ste sami, baš vi lično, pokrenuli celu tu gungulu, pa sad vaši
ljudi okreću i prema vama jedan deo te vreline koju ste sami, svojom voljom, izazvali?"
"Tako treba s njim govoriti, Džeri, momčino!" reče Čarli Mek Dermot, šef računovodstva.
"Možda je malo preoštro, čini mi se", reče Ned Kesidej. On je bio šef pravnog odeljenja;
njegova je dužnost bila da, u pogledu predostrožnosti, čak i preteruje.
Na ekranu se nastavljao snimljeni razgovor.
"...nam sad ništa ne znači, doktore Hoskinse. Mi se ovde moramo stalno vraćati na jednu
osnovnu istinu: to dete je otrgnuto od svoga doma i svojih roditelja..."
"To neandertalsko dete, gospodine Manhajm. Neandertalci su bili primitivni, divlji, nomadski
oblik ljudskog roda. Može se samo nagađati da li su imali ikakve domove, pa čak i da li su
razumeli postojanje odnosa roditelj-dete u našem današnjem smislu. Ne možemo to znati, ali
sasvim je moguće da smo izvukli ovo dete iz jedne potpuno divljačnog, neprijateljskog, bednog
100 of 163 17.12.2007 20:15

postojanja - ja bih čak rekao da je to mnogo verovatnije od slike koju vi nudite, a u kojoj mi,
tobože, bezobzirno istržemo to dete iz njegovog idiličnog malog porodičnog života kao na
božićnoj razglednici, u pleistocenu."
"Da li mi vi to kažete da su neandertalci bili samo životinje i ništa više?" upita Manhajm. "Da
je dete koje ste doveli iz pleistocena samo nekakav čovekoliki majmun sposoban da ide na dve
noge?"
"Naravno ne. Ne pokušavamo da izmišljamo ništa slično. Neandertalci su bili primitivni, ali,
nesumnjivo, bili su ljudska bića."
"...jer ako pokušavate da tvrdite da vaš zarobljenik nema ljudska prava zato što nije ljudsko
biće, doktore Hoskinse, onda vam moram ukazati na to da su naučnici sasvim jednoglasni u oceni
da je homo neanderthalensis, zapravo, samo podvrsta naše sopstvene rase, homo sapinensa, pa
prema tome..."
"Isuse napaćeni Hriste!" eksplodirao je Hoskins tada. "Pa je l' vi mene uopšte slušate? Upravo
sam uspeo da kažem da priznajemo činjenicu da Timi jeste čovek."
"Timi?" reče Manhajm.
"Da, to dete je ovde dobilo nadimak. Pomenut u svim novinskim izveštajima."
Ned Kesidej sa strane progunđa: "To je verovatno bila greška. Dovodi do prevelikog
poistovećenja sa tim detetom kao pojedincem. Daš nekome ime i taj počne da izgleda suviše
stvaran u očima javnosti; a onda, ako se posle desi neka nevolja..."
"Dete jeste stvarno, Nede", reče Hoskins. "A nevolja neće biti nikakvih."
Na ekranu Manhajm je govorio: "Vrlo dobro, doktore. Mi smo, dakle saglasni, oko toga da
govorimo o ljudskom detetu. Između nas dvojice nema stvarnog neslaganja ni o još jednoj bitnoj
stvari, a ona se, kao što rekoh maločas, sastoji u tome što ste vi svojevoljno uzeli to dete u vaše
starateljstvo, iako nemate nikakvo zakonsko pravo na to. Vi ste, u suštini, kidnapovali to dete,
mogao bih sasvim precizno reći."
"Zakonsko pravo? Po kom zakonu? Gde? Kažite mi koje sam to zakone prekršio. Pokažite mi
taj pleistocenski sud koji bi mi mogao suditi!"
"Činjenica da ljudi pleistocena nemaju sudstvo ne znači da nemaju ljudska prava", reče
Manhajm glatko. "Primetićete da sadašnjim vremenom govorim o tom izumrlom narodu. Sad kad
je vremeplovstvo postalo stvarnost koja dejstvuje, sve je u sadašnjem vremenu. Ako smo u
mogućnosti da se mešamo u živote ljudi od pre četrdeset hiljada godina, onda moramo,
neizbežno, proširiti na te ljude sva ona ljudska prava i svu onu učtivost koje, u našem društvu,
smatramo neotuđivim. Vi svakako ne biste pokušali da mi kažete da firma 'Stasis Tehnologije'
ima pravo da posegne u neko selo u današnjem Brazilu ili Zairu ili Indoneziji i da tek tako ugrabi
ma koje dete, iz ćefa, samo zato što tamo..."
"Ovo je jedinstveni opit, od ogromnog naučnog značaja, gospodine Manhajm!" zamuca
Hoskins.
"Sad mi se čini da vi ne slušate mene, doktore Hoskinse. Ja ne raspravljam o pobudama; ja
govorim o jednostavnim činjenicama zakona. Čak i ako se želi izvršiti naučno istraživanje, da li
biste smatrali da imate pravo da se sjurite na neko dete u njegovom rodnom selu u nekoj
današnjoj plemenskoj kulturi i da ga dovedete ovamo kako bi ga antropolozi proučavali, bez
obzira na osećanja njegovih roditelja ili staratelja?"
"Svakako ne."
"Ali plemenske kulture iz prošlosti su prostor za vaš slobodan lov?"
"Pa tu nema analogije", reče Hoskins. "Prošlost je sklopljena knjiga. To dete, koje mi sad
imamo u svome starateljstvu, već je mrtvo, gospodine Manhajm, četrdeset hiljada godina."
Ned Kesidej jeknu i poče žestoko da odmahuje glavom. Hoskins zaključi da je Ned sigurno
uočio, u izgovorenim rečima, nova i uznemirujuća zakonska razgranavanja koja, verovatno,
nipošto nije trebalo uvoditi u razgovor.
"Vidim", reče Manhajm. "Mrtvo dete, a dadilja se trudi oko njega dvadeset četiri sata dnevno?
Ma, hajdete, doktore Hoskinse. Takvo razmišljanje sasvim je neosnovano. U eri plovljenja kroz
101 of 163 17.12.2007 20:15

vreme, ona stara razgraničenja između pojma 'mrtav' i pojma 'živ' nemaju više istu vrednost kao
pre. Vi ste tu sklopljenu knjigu, koju pomenuste, otvorili i ne možete je sada zatvoriti samo
snagom svojih reči. Sviđalo se to vama ili ne, mi sad živimo u epohi paradoksa. To dete je živo
jednako kao vi i ja, sad kad ste ga prebacili iz njegove sopstvene ere u našu, a obojica se slažemo
u tome da je ljudsko i da zaslužuje da se prema njemu postupa kao prema ma kom drugom detetu.
A to nas neposredno vraća na pitanje nege tog deteta dok je među nama. Možemo ga zvati
žrtvom kidnapovanja, ili podjektom jedinstvenog naučnog opita, ili nevoljnim gostom u našoj eri,
možemo tu izvoditi semantičke zaokrete koliko god vam je volja - ali, zapravo, jedino važna stvar
jeste ta da ste vi proizvoljno izbacili jedno dete iz njegove rodne životne sredine, bez pristanka
ma koga od onih ljudi kojih se to ticalo, i sad držite to dete pod ključem, u nekakvom izdvojenom
prostoru. Moramo li se i dalje vrteti u krugu? Ovde postoji samo jedna tema za razgovor. Vi
znate koja. Zastupam veliki broj zabrinutih ljudi; od mene je zatraženo da procenim da li se
ljudska prava tog nesrećnog deteta poštuju kako valja i treba."
"Protivim se toj vašoj upotrebi reči 'nesrećnog'. Objasnio sam, već toliko puta, da je to dete..."
"U redu. Povlačim tu reč ako vam ona toliko smeta. Ostatak moje izjave ostaje nepromenjen."
Hoskins reče, ne trudeći se da prikrije da mu je strpljenje već veoma istanjeno: "Šta vi,
konkretno, hoćete od nas, gospodine Manhajm?"
"Rekao sam vam. Inspekciju na licu mesta, tako da lično procenimo u kakvom je stanju to
dete i kakav je njegov stav."
Hoskins na ekranu zatvori oči na trenutak. "Vi ste vrlo uporan čovek, zar ne? Neće vas
zadovoljiti ništa osim da lično dođete ovde i lično proverite?"
"Znate odgovor na to."
"Pa dobro, moraću vas pozvati kroz izvesno vreme, gospodine Manhajm. Mi smo dopuštali
pristup do Timija samo kvalifikovanim naučnim istraživačima, a ja nisam siguran da vi spadate u
tu vrstu. Moraću da sazovem sastanak mog odbora da bismo o svemu ovome raspravili. Mnogo
vam hvala što ste zvali, gospodine Manhajm. Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa vama."
Ekran je potamneo.
Hoskins pogledom pređe po sali.
"Dakle? Stvar je takva. Problem vidite. Ovo je kao da mi je buldog zagrizao nogavicu
pantalona. Neće pustiti, ma kako ja pokušavao da ga otresem."
Ned Kesidej reče: "Ako i uspeš da ga otreseš, on će te istog trenutka ponovo napasti, ali je
vrlo verovatno da će ti tada zariti zube u nogu, Džeri, a ne samo u nogavicu."
"Šta mi ti to govoriš, Nede?"
"Kažem da treba da ga pustimo da obavi taj pregled na licu mesta. I da to bude naš gest dobre
volje."
"To je tvoj pravni savet, posle dobrog razmišljanja?"
Kesidej klimnu glavom. "Blokiraš tog tipa već nedeljama, je l' tako? On pozove, ti ga vozaš,
on opet pozove, ti nađeš neki novi štos da odbiješ njegove razloge, i sve tako, ponovo i ponovo.
Ali to ne možeš večno. Tip je tvrdoglav koliko i ti, a razlika se sastoji u tome što u njegovom
slučaju tvrdoglavost izgleda kao posvećenost plemenitom cilju, a u tvom slučaju kao hotimično
onemogućavanje. On je tek sad, prvi put, konkretno zatražio da uđe u naše prostorije, je l' tako?"
"Tako je", reče Hoskins.
"Vidiš? Uvek može da navali nekim novim manevrom. A ti ne možeš uvek tome da pariraš
novim saopštenjima za štampu i novim subeteričnim intervjuima sa Kandidom Devenejom. Jer će
Manhajm, tras, javno, da postavi tezu da se ovde prikriva nešto strašno, da mi krijemo neku
stravu ovde. Nek on dođe i pogleda maleckog. Onda će možda da zaklopi svoju blebetalicu
dovoljno dugo da mi završimo ovaj projekat."
Sem Eikmen zavrte glavom. "Ne vidim ni jedan jedini razlog da kapituliramo pred
navaljivanjem tog kolosalnog smetala, Nede. Bilo bi razloga kad bismo mi, recimo, držali klinca
u lancima u nekom sobičku, ili kad bi klinac bio kost i koža, čirav i rahitičan, i kukao i urlikao do
neba, danju i noću. Al' dečku je superdobro, tako nam bar Džeri kaže, ugojio se malo, čak čujem
102 of 163 17.12.2007 20:15

da nabada i nešto engleskog. Živi bolje nego što je ikad ranije živeo, a to bi trebalo da bude
očigledno čak i Brusu Manhajmu."
"Tačno tako", reče Kesidej. "Mi nemamo šta da krijemo. Zašto, onda, pružati Manhajmu
priliku da stvara privid da imamo?"
"Dobra poenta", reče Hoskins. On pogleda i ostale prisutne. "Želeo bih da se svi izjasnimo o
ovome. Da pozovemo, ili da ne pozovemo, Manhajma ovamo da vidi Timija?"
"Ja kažem, do vraga sa Manhajmom", reče Sem Eikmen. "On je samo jedna štetočina, ništa
više. Nema razloga, pod kapom nebeskom, da mi popustimo pred njim."
"Ja sam više za ovo Nedovo", reče Frenk Braton. "Neka dođe i neka vidi, i gotov posao."
"Rizično je", reče Čarli Mak Dermot. "Kad taj uđe, ko zna kakva će sve dalja pitanja da
pokrene. Kao što Ned kaže, uvek postoji neki novi manevar. Ako mu dozvolimo da poseti
dečaka, nećemo ga time skinuti sa grbače; štaviše lako je moguće da ćemo samo pogoršati sebi
situaciju. Ja kažem ne."
"A ti, Elena?" reče Hoskins, okrenuvši se ka Eleni Sedler, šefici nabavnog odeljenja.
"Ja glasam da ga pustimo da dođe. Kao što reče Ned, nemamo šta da krijemo. Ne možemo
dozvoliti da se on i dalje baca blatom na nas kao što je počeo. A kad se zna da je bio ovde, onda
ostaje samo da svet veruje ili nama ili njemu, s tim što imamo one vrlo kratke televizijske snimke
Timija koji će pokazati da smo mi u pravu."
Hoskins turobno klimnu glavom. "Dva za, dva protiv. Znači, moj glas će biti odlučujući. U
redu, neka bude. Javiću Manhajmu da može da dođe."
Eikmen reče: "Džeri, jesi li siguran da hoćeš da..."
"Jesam", reče Hoskins. "Meni se on ne sviđa ništa više nego tebi, Seme. Niti želim da on
njuška ovde, ni dva minuta. Jeste štetočina, to si dobro rekao. Ali baš zato što jeste štetočina,
došao sam do zaključka da je bolje popustiti mu. Neka vidi Timija i uveri se da Timi napreduje i
cveta. Neka vidi gospođicu Felouz i sam zaključi da li se ovde događa ma kakvo zlostavljanje
deteta. Slažem se s Nedom da bi poseta mogla prosto da mu začepi usta. A ako se to ne desi, onda
ništa, nećemo biti u gorem položaju nego sad: on će nastaviti sa svojim agitovanjem i urlikanjem,
a mi ćemo nastaviti da poričemo sve njegove optužbe. Ali ako mu zabranimo posetu, nastaviće da
nam omotava oko vrata razne bizarne nove optužbe, a onda Bog sam zna šta ćemo morati da
činimo da bismo ih opovrgli. Znači, ja glasam da buldogu bacimo kosku. Na taj način imaćemo
izgleda protiv njega; inače smo izgubili. Manhajmu će biti upućen poziv da nam dođe u posetu, i
to je sve. Sastanak je završen."
34.
Gospođica Felouz je kupala Timija, kad se u susednoj sobi začu interkom. Namrštila se što je
tako prekidaju u poslu. Bacila je pogled na dečaka u kadi. Za njega kupanje više nije bilo
mučenje. Sad je bilo više kao zabava: svakog dana iščekivao ga je radosno. Više mu se nije činilo
da je ugrožen kad leži u toploj vodi, napola potopljen u nju. Lepo se videlo da shvata kupanje kao
veličanstveni luksuz, ne samo zbog osećaja tople vode na telu, nego i zbog onog divnog trenutka
kad iziđe iz kade rumen, čist, mirišući fino. Dabome da je deo radosti bio i to da malo pljuska po
vodi. Što Timi duže obitava ovde, sve više liči na najobičnijeg klinca, razmišljala je gospođica
Felouz.
Međutim, nije joj se dopadala zamisao da ostavi Timija dugo u kadi samog, bez nadzora. Nije
se mnogo brinula da bi se on mogao udaviti. Mali dečaci njegovih godina ne dave se često u
kadama; činilo se da ovaj dečak ima i te kako snažnu volju za samoodržanjem. Ali ako odluči da
sam iziđe, pa ako se oklizne i padne...
Ona reče: "Odmah se vraćam, Timi. Ti ostani u kadi sam, važi?"
Klimnuo je glavom.
"Ostani u kadi. U kadi. Razumeš?"
"Da, Felouz."
Niko na svetu ne bi prepoznao, u onome što je Timi izgovorio, te dve reči: "Da, Felouz."
103 of 163 17.12.2007 20:15

Niko, niko sem gospođice Felouz.

Pohitala je, ipak se pomalo brinući, u sobu i rekla u proreze interkoma: "Ko zove?"
"Ja sam, doktor Hoskins, gospođice Felouz. Želeo bih znati da li Timi može da izdrži još
jednu posetu, ovog popodneva."
"Trebalo bi da on ima slobodno popodne. Već ga kupam. On nikad nema posetioce posle
kupanja."
"Znam. Ovo je poseban slučaj."
Edit je osluškivla zvuke iz kupatila. Pljuskanje je bilo vrlo bučno, Timi se očigledno dobro
provodio; čula je njegov smeh.
Ona reče prekornim tonom: "Svi oni su posebni slučajevi, zar ne, doktore Hoskinse? Ako
pustim unutra svakog ko je po nečemu poseban, dečko će takvim posebnim tipovima biti na
izložbi po ceo dan i po celu noć."
"Ovaj je stvarno poseban, gospođice Felouz."
"Ja ipak radije ne bih. Ima i Timi pravo na izvesno slobodno vreme, baš kao i svako drugi.
Nego, doktore Hoskinse, ako ne zamerate, ja bih se vratila da ga kupam..."
"Ovaj posetilac je Brus Manhajm, gospođice Felouz."
"Šta?"
"Znate da nas je Manhajm zasipao svojim standardnim montiranim optužbama i zapaljivim
glupetanjima praktično od samog trenutka kad smo saopštili da je Timi stigao - to vam je
poznato, zar ne?"
"Pa, valjda", reče gospođica Felouz. Uistinu, ona na te stvari nije obraćala mnogo pažnje.
"Pa, on nam je telefonirao praktično svaki treći dan, da bi saopštio ovaj ili onaj oblik svog
ogorčenja. Konačno sam ga pitao šta konkretno hoće od nas, a on je odgovorio da insistira na
'inspekciji na licu mesta'. Naime, da pogleda Timija. Kao da mi ovde imamo nekakvu raketnu
atomsku bazu. Stvar nas ne oduševljava, ali održali smo sastanak upravnog odbora i zaključili,
konačno, da bi odbijanje donelo veću štetu nego korist. Bojim se da izbora nema, gospođice
Felouz. Moramo pustiti Manhajma unutra."
"Danas?"
"Kroz približno dva sata. On je vrlo uporan čovek."
"Mogli ste mi to javiti znatno ranije."
"Da sam mogao, javio bih, gospođice Felouz. Ali kad sam pozvao Manhajma da mu saopštim
da će biti pušten unutra, on me je uhvatio na iznenađenje. Rekao mi je da odmah dolazi; a kad
sam kazao da nisam siguran da li se sve može izvesti odmah, počeo je iznova sa svim onim
sumnjama i optužbama. Mislim da je počeo da nabacuje kako mi hoćemo da dobijemo na
vremenu da bismo prikrili sve one modrice koje Timi ima na telu, od našeg bičevanja, ili nešto u
toj meri blesavo. U svakom slučaju, dodao je da sutra ima mesečni sastanak svog odbora i da će
mu to biti odlična prilika da izvesti o Timijevom stanju, pa prema tome..." Hoskins zaćuta.
"Znam da je trebalo ranije da vam se to javi, gospođice Felouz. Molim vas da ne dižete gužvu oko
ovoga. Važi? Molim vas."
Osetila je talas sažaljenja prema njemu. Našao se u procepu između jednog neumornog
političkog agitatora i jedne prgave dadilje koja je prava gorgona... jadan taj premoreni čovek.
"U redu, doktore Hoskinse", reče ona. "Može, ali samo ovaj jedan put. Videću koliko ću
uspešno pokriti modrice šminkom do trenutka Manhajmovog dolaska."
Krenula je nazad ka kupatilu, iako je Hoskinsova zahvalnost još izlazila iz interkoma. Timi je
žustro vodio pomorsku bitku između jedne zelene plastične patke i jednog purpurnog plastičnog
morskog čudovišta. Činilo se da patkica pobeđuje.
"Imaćeš društvo popodne", reče mu gospođica Felouz. Kipela je od besa. "Dolazi jedan čovek
da proveri kakvi smo. Da vidi da li smo te zlostavljali, ako možeš u to poverovati. Zlostavljali!"
Timi joj uputi prazan pogled. Njegov početnički engleski rečnik nije dosezao ni približno tako
daleko. Niti je Edit očekivala da će on razumeti.
"Ko dođe?" upita on.
104 of 163 17.12.2007 20:15

"Jedan čika", reče ona. "Posetilac."

Timi klimnu glavom. "Dobar čika?"
"Pa, nadajmo se. E, hajde, vreme je da te vadimo iz kade i sušimo."
"Još kupa! Još kupa!"
"Još kupa sutra. Hajde, Timi!"
Nevoljno se ispentrao iz kade. Gospođica Felouz ga je osušila peškirom i na brzinu
pregledala. Ne, nikakvih tragova od korbača. Niti ikakvih ozleda. Dečko je bio u odličnom
stanju. Osobito ako se uporedi sa onim jezivo prljavim, perutavim, izgrebanim stvorenjem punim
modrica koje se istumbalo iz stasisnog zahvata zajedno sa gomilom zemlje, šljunka, mrava i
busenja, one prve noći, čudne i strašne. Timi je sav zračio dobrim zdravljem. Dobio je, od onda,
dva-tri kilograma težine; njegove ogrebotine su se zalečile, a zbirka modrica mu je nestala još
davno. Kosa mu je bila uredno podšišana; nokti podrezani. Neka samo Brus Manhajm pokuša da
nađe nešto zbog čega bi se požalio! Neka pokuša!"
Normalno bi obukla Timija, posle kupanja, u pidžamu; ali sad je sve bilo drugačije, zbog ovog
veoma posebnog posetioca koji je dolazio. Znači, svečano odelo; purpurni triko sa crvenim
dugmetima, pomisli gospođica Felouz.
Timi se široko nasmeši, videvši ga: i on je najviše voleo baš taj triko.
"A sad nešto lepo da glocnemo, pre nego što nam društvo stigne. Šta kažeš ti na to, Timi?"
Još se tresla od gneva.
Brus Manhajm, pomisli ona ledeno. Petljaroš. Čovek koji pravi nevolje. On sebe naziva
dečjim tribunom! Ko je njemu ikad rekao da bude zastupnik ičega? Profesionalni agitator, eto šta
je on. Jedan dosadni stvor, ali na javnoj sceni.
"Gospođice Felouz?"
Opet je kroz interkom dopirao Hoskinsov glas.
"Šta je sad, doktore? Manhajm treba da stigne tek kroz nekih pola sata, tako sam bar ja
mislila."
"Poranio je", reče Hoskins. "On je takav čovek, bojim se." U Hoskinsovom glasu osećala se
neka čudna pokornost. "Štaviše, bojim se da je sa sobom doveo još nekog, iako nam nije najavio
da će to učiniti."
"Dva posetioca, to je previše", reče gospođica Felouz čvrsto.
"Znam. Znam. Molim vas, gospođice Felouz. Pojma nisam imao da će dovesti još jednu
osobu. Ali Manhajm veoma insistira da i ona vidi Timija, a ne samo on. Pa, kad smo toliko
daleko otišli - a rizik je uvrediti ga - shvatate? Shvatate?"
Dakle, ponovo moljaka. Stvarno se boji tog Manhajma. Gde nestade onaj silni i nepobedivi
doktor Džerald Hoskins koga je ona svojevremeno upoznala?
"I ko je ta druga osoba?" upita Edit nekoliko trenutaka posle tih misli. "Ta neočekivana
gošća?"
"Jedna njegova saradnica; ona je konsultant pri njegovoj organizaciji. Možda je čak i znate.
Verovatno je znate. Ona je stručnjak za psihički uznemirenu decu, upetljana je u svakojake
državne komisije i institucije, osoba veoma visokog profila. Mogu vam čak reći da je čak bila
neko vreme kandidatkinja za ovo radno mesto koje vi sad držite, ali smo zaključili - ja sam
zaključio - da nema onu vrstu topline i saosećajnosti koju smo hteli. Zove se Marijana Levien.
Mislim da bi mogla biti pomalo opasna. Ponajmanje možemo da rizikujemo da je ostavimo pred
zatvorenim vratima, sad kad je već došla ovamo."
Gospođica Felouz užasnuto pokri šakom usta.
Marijana Levien! - pomisli ona panično. Bog neka me čuva. Bog neka čuva sve nas!
35.
Ovalna vrata kuće lutaka otvorila su se i Hoskins je ušao, a dve prilike odmah iza njega.
Hoskins je izgledao grozno. Njegovo mesnato lice bilo je otromboljeno, tako da se činilo da je
ostario deset godina za jedan dan. Koža mu je imala boju olova. Oči su mu imale čudan izgled
105 of 163 17.12.2007 20:15

poraza i zastrašenosti, koji gospođicu Felouz još više uplaši.

Jedva ga je prepoznala. Šta se ovo dešava?
On reče, nelagodnim, niskim tonom: "Ovo je Edit Felouz, Timijeva dadilja. Gospođice
Felouz, ovo su Brus Manhajm i Marijana Levien."
"A ono je Timi?" upita Manhajm.
"Da", reče gospođica Felouz bučno i robusno, da bi stvorila protivtežu Hoskinsovoj
iznenadnoj snishodljivosti. "Ovo je Timi!"
Dečko je bio u zadnjoj sobi, svojoj sobi za spavanje i igranje, a kad je čuo da dolaze posetioci
provirio je samo glavom, neodlučno, iza vrata. Sad, međutim, pođe ka njima, postojanim,
elastičnim, preduzimljivim koracima koji od Edit izmamiše nečujno, unutrašnje, klicanje.
Tako je, Timi, pokaži im! Jesmo li te zlostavljali? Da li se kriješ ispod kreveta, tresući se od
straha i jada?"
Sav sijajući, zato što je bio u svojoj najboljoj odeći, dečko energično priđe gostima i zapilji se
u njih, ne krijući radoznalost.
Ovo ti je dobro, pomisli gospođica Felouz. Štaviše, dobro je za sve nas!
"Dakle, tako", reče Manhajm. "Ti si Timi."
"Timi", reče Timi. Ali od svih prisutnih jedino je gospođica Felouz znala da je on izgovorio
baš to.
Dečko pruži ruku gore ka Manhajmu. Ovaj očigledno zaključi da dečko hoće da se rukuje, pa
mu pruži ruku, ali Timi o rukovanju nije imao pojma. Izbegao je Manhajmovu pruženu ruku i
malo zamahao svojom rukom levo-desno, pokazujući izvesno nestrpljenje, ali i pružajući se uvis
najviše što je mogao. Manhajm je izgledao zbunjeno.
"Vaša kosa", reče gospođica Felouz. "Pretpostavljam da nikad ranije nije video nikoga sa
riđom kosom. Sigurno to nisu imali u neandertalskim vremenima, a među posetiocima ovde nije
bilo riđokosih. Timija, izgleda, silno očaravaju sve vrste svetle kose."
"Aha", reče Manhajm. "Znači, to je to."
Široko se osmehnuo, a onda kleknuo. Timi je odmah zavukao prste u Manhajmovu gustu,
gipku kosu. Ne samo boja, nego i gipkost te talasave kose predstavljali su za Timija, činilo se,
novinu; temeljito se pozabavio ispitivanjem tih neobičnih pojava.
Manhajm je to trpeo, izvrsno raspoložen. Gospođica Felouz uvide da je već počela da menja
svoju sliku o Manhajmu, koji nije bio ni približno ono što je zamišljala. Jer ona je očekivala da će
uleteti neki radikal užagrenih očiju koji će još sa vrata početi da izriče optužbe, čita manifeste i
kategorično zahteva reforme. Pokazalo se da je Manhajm prilično blag i prijatan čovek, da
izgleda misaono i ozbiljno, da je mlađi nego što je očekivala i da vrlo brzo uspostavlja
prijateljstvo sa Timijem.
Marijana Levien je, međutim, bila nešto sasvim drugo. Čak i Timi, kad se umorio od
proučavanja Manhajmove kose i kad se okrenuo da pogleda drugog posetioca, kao da nije znao
šta da misli.
Gospođica Felouz je svoje mišljenje o njoj već uobličila: Levienova joj je bila antipatična već
na prvi pogled. Naslućivala je, štaviše, da se Hoskins toliko oneraspoložio upravo zbog
Levienove, a ne zbog Manhajma.
Šta će ona ovde? - pitala se gospođica Felouz. Koju vrstu gužve misli da nam pravi?
Levienova je bila poznata širom negovateljičke profesije kao ambiciozna, agresivna,
protivurečna žena, vešta u samoreklamerstvu i postojanom karijerizmu. Gospođica Felouz se
nikad dosad nije susrela licem u lice sa Levienovom, ali, gledajući je sad, dođe do zaključka da je
to osoba zaista onoliko zastrašujuća i nedobrodošla koliko se i pričalo.
Levienova je više ličila na glumicu... ili poslovnu ženu... ili na glumicu koja igra ulogu
poslovne žene... nego na ma kakvog stručnjaka za negovanje dece. Na sebi je imala gracioznu
haljinu od gusto utkanih vlakana metalnog izgleda, na prsima ogroman, blešteći, zlatni privesak u
obliku sunca, a oko glave i preko svog širokog čela traku od složeno utkanog zlata. Kosa joj je
bila crna i blistava, pritegnuta čvrsto unazad da bi se pojačao utisak dramatičnosti. Usne su joj
106 of 163 17.12.2007 20:15

bile blistavo crvene, oči drečavo okružene šminkom. Nevidljivi oblak parfema okruživao je
Levienovu.
Gospođica Felouz je zgađeno zurila u nju. Bilo je teško zamisliti kako je doktor Hoskins
mogao i za delić sekunde da uzme u obzir ovakvu kandidatkinju za čuvanje Timija. Bila je
suprotnost gospođici Felouz, takoreći u svakom pogledu. Ali zašto se Marijana Levien uopšte
zainteresovala za takav posao? - pitala se Edit. To je posao koji zahteva odvajanje od sveta i
potpunu posvećenost dužnosti. Dok ova Levienova, to je gospođici Felouz bilo poznato, večito
nekud ide, zvrji po naučnim skupovima širom sveta, ustaje i iznosi čvrsta uverenja za koja
iskusniji ljudi uglavnom nalaze da su protivurečna i problematična. Ta žena je puna
iznenađujućih zamisli o upotrebi visoke tehnologije da bi se rehabilitovala teška deca: o
ubacivanju čudesne svetlucave futurističke mašinerije tamo gde se posao, tokom glavnine
ljudskog postojanja na ovom svetu, najčešće uspešno obavljao pomoću najobičnije ljubavi i
odanosti.
Levienova je bila spretna političarka - večito je bila u nekom komitetu za nešto, ili savetnik u
nekoj uticajnoj radnoj grupi za nešto, svuda je stizala da se pojavi u nekoj značajnoj ulozi.
Visoko vidljiva osoba, osoba koja se u svojoj profesiji diže kao raketa. Ako je Levienova
poželela ovo radno mesto koje je na kraju pripalo gospođici Felouz, to je moglo biti samo zato
što je računala da će preko Timija na kraju odskočiti do nečeg mnogo krupnijeg.
Ja sam sigurno veoma staromodna, razmišljala je gospođica Felouz. Videla sam samo priliku
da donekle pomognem jednom, malom dečaku kome je bilo potrebno neobično mnogo ljubavi i
pažnje.
Timi pruži ruku prema sjaktavoj, metalastoj haljini Marijane Levien. Oči su mu blistale
oduševljenjem.
"Lepo", reče on.
Levienova je brzo uzmakla jedan korak nazad, van dečakovog domašaja. "Šta je rekao?"
"Divi se vašoj haljini", reče gospođica Felouz. "Hteo bi samo da je dodrne."
"Ja bih radije da je ne dodiruje. Ona se lako oštećuje."
"Onda treba dobro da pripazite. On je vrlo brz."
"Lepo", reče Timi opet. "Hoće."
"Ne, Timi. Ne. Ne sme dira."
"Hoće!"
"Žao mi je. Ne. NE."
Timi je pogleda nesrećno. Ali ne poseže više ka haljini Marijane Levien.
"Da li vas on razume?" upita Manhajm.
"Pa haljinu više ne dira, zar ne?" upita gospođica Felouz, smešeći se.
"A vi razumete njega?"
"Ponekad. Često."
"To njegovo groktanje", reče Levienova. "Šta mislite, šta li mu je to moglo značiti?"
"Rekao je 'lepo'. Za vašu haljinu. Onda je rekao 'hoće'. Mislio je, hoće da je dodirne."
"A on je to govorio engleski?" upita Manhajm iznenađeno. "Ne bih pogodio."
"Njegova artikulacija nije dobra, verovatno iz nekog fiziološkog razloga. Ali ja razumem šta
kaže. Ima rečnik od... možda stotinu engleskih reči, možda i malo više od stotinu. Nauči po
nekoliko novih reči svakog dana. Sad ih već sam hvata. On je verovatno oko četiri godine star,
razumete. Iako Timi počinje sa tako velikim zakašnjenjem, njegova jezička sposobnost je
normalna, ona koju biste i očekivali kod deteta te starosti. A zakašnjenje - zakašnjenje
nadoknađuje vrlo brzo."
"Kažete da neandertalsko dete ima istu jezičku sposobnost kao ljudsko dete?" upita Marijana
Levien.
"On jeste ljudsko dete."
"Da. Da, naravno. Ali drugačije. Jedna zasebna podvrsta, zar ne? Prema tome, bilo bi razumno
očekivati razlike u mentalnoj sposobnosti, koje bi bile jednako velike kao i razlike u fizičkoj
107 of 163 17.12.2007 20:15

građi. Njegova izuzetno primitivna facijalna struktura..."

Gospođica Felouz oštro reče: "Nije baš toliko primitivna, gospođo Levien. Idite pa pogledajte,
jednog dana, nekog šimpanzu, ako hoćete da vidite kako izgleda istinski podljudsko lice. Timi
ima neke neuobičajene anatomske crte, ali..."
"Vi ste upotrebili reč podljudsko, a ne ja", reče Levienova.
"Ali ste vi to mislili."
"Gospođice Felouz! Doktorko Levien! Molim vas! Nema razloga za takvu zlovolju!"
Doktorka Levien? - pomisli gospođica Felouz, bacivši hitro pogled ka Hoskinsu. Pa, dabome,
dabome. To je verovatno tako.
Manhajm reče, gledajući oko sebe: "Ove sobice ovde - to je dečakova celokupna životna
sredina?"
"Tako je", odgovori gospođica Felouz. "Ona prostorija pozadi mu je spavaća soba i soba za
igru. Jede ovde, a ono mu je kupatilo. Ja imam svoj životni prostor tamo, a ono su ostave za
smeštaj raznih stvari."
"Nikada ne izlazi iz ove zatvorene oblasti?"
"Nikad", reče gospođica Felouz. "Ovo je stasisni mehur. Timi iz njega ne izlazi, nikad."
"Vrlo ograničen način života, zar ne?"
Hoskins zabrza: "To je nužno ograničenje kretanja. Za njega postoje tehnički razlozi, u vezi sa
nagomilavanjem temporalnog potencijala koje se događa kad dečaka prebacujemo kroz vreme,
mogu to da vam objasnim podrobno ako želite da sagledate osnove na kojima se sistem zasniva.
Ali suština je da ne možemo podneti energetsku cenu dečakovog izlaska iz stasisnog mehura."
"Znači, da biste uštedeli malo para, vi planirate da ga držite večito zatvorenog u ovih nekoliko
sobičaka?" upita Levienova.
"Ne samo zbog malo para, doktorko Levien", reče Hoskins, izgledajući namučenije nego ikad.
"Rekao sam da bi cena bila nepodnošljiva. Ali ne samo cena. Električna struja celog jednog
velegrada morala bi se preusmeriti ovamo, na način koji bi, rekao bih, nepodnošljivo opteretio
elektromrežu cele ove oblasti. Nema problema kad vi ili ja ili gospođica Felouz zakoračimo
preko stasisne linije, ali Timi, da on to uradi, bilo bi, ovaj, jednostavno nemoguće. Jednostavno
nemoguće."
"Ako nauka može da nađe način da prebaci jedno dete preko četrdeset hiljada godina", reče
Levienova veličanstvenim tonom, "onda može, ako hoće, i da omogući tom detetu odlazak niz
onaj hodnik."
"I ja bih želeo da je tako, doktorko Levien", reče Hoskins.
"Znači, to dete je pod trajnim ograničenjem i ostaće u ovim sobama", reče Manhajm. "Koliko
shvatam, trenutno se ne preduzimaju nikakva istraživanja sa svrhom da se taj problem
prevaziđe?"
"To je tačno. Kao što sam pokušao da objasnim, izlazak ne može biti ostvaren, ne uz ona
ograničenja koja nam stvarni svet nameće, a koja mi moramo trpeti. Želimo da dečak živi
udobno, ali jednostavno ne možemo preusmeriti svoje resurse ka rešavanju nerešivih problema.
Kao što sam vam kazao, mogu vam kasnije dati celokupnu tehničku analizu, ako želite da
proverite istinitost mojih reči."
Manhajm klimnu glavom. Izgledalo je kao da u pameti drži neki spisak i pregleda stavku po
stavku na njemu.
Levienova reče: "Kakvu ishranu dobija?"
"Da li biste želeli da pregledate zalihe?" upita gospođica Felouz, ne mnogo prijateljskim
tonom.
"Da, zapravo bih to želela. Svakako."
Gospođica Felouz širokim razmahom ruke pokaza prema frižiderima.
Dobro se ti nagledaj, pomisli ona. Mislim da će ti se dopasti.
I zaista, Levienova kao da je bila zadovoljna onim što je tamo našla - jer našla je mnoštvo
epruveta, ampula, pipeta i posuda za mešanje. Čitav jedan neljudski asortiman veštačke hrane,
108 of 163 17.12.2007 20:15

toliko dalek od svega onoga što je gospođica Felouz smatrala zdravom hranom, asortiman koji su
nametnuli doktor Džejkobs i njegovi saradnici, iako se gospođica Felouz žestoko protivila.
Levienova je, sa vidnim odobravanjem, pregledala pregrade sa visokotehnološkim hranljivim
materijama. Nije čudo da se ona loži na te futurističke stvari, pomisli Edit besno. Verovatno i
sama jede isključivo sintetiku. Ako uopšte išta jede.
"Ovde nema zamerki", reče Levienova posle nekog vremena. "Izgleda da vaši nutricionisti
znaju šta rade."
"Dečko zaista izgleda zdrav", reče Manhajm. "Ali zabrinjava me to njegovo prinudno
usamljeništvo."
"Tačno", ubaci Marijana Levien tonom koji je bio savršeno usklađen sa Manhajmovim tonom.
"Zabrinjava i mene. Veoma."
Manhajm reče: "Dovoljno je zlo već i to što je dečko ostao bez onog prirodnog plemenskog
okrilja u kome je rođen; a činjenica da Timi ovde ostaje bez iole ikakvog društva meni izgleda
izuzetno negativna."
"Zar se ja ne računam u društvo, gospodine Manhajm?" upita gospođica Felouz, ne bez
zajedljivosti. "Ja sam tako reći bez prestanka uz njega, znate."
"Govorio sam o potrebi da se Timu druži sa nekim ko je približno istih godina. Da ima
drugara za igru. Planirano je da ovaj opit potraje vrlo dugo, zar ne, doktore Hoskinse?"
"Mnogo toga se mi nadamo da od Timija saznamo o eri iz koje on dolazi. Njegovo vladanje
engleskim jezikom će se poboljšavati - gospođica Felouz me uverava da Timi govori sve tečnije,
mada nekima od nas nije baš lako da razaberemo šta kaže..."
"Drugim rečima, nameravate da ga držite ovde godinama, doktore Hoskinse?" upita Marijana
Levien.
"Da, to bi moglo biti."
Manhajm reče: "I da večito bude ograničen na ovo nekoliko sobica? A nikad da ne dođe u
dodir sa decom svog uzrasta? Pa šta mislite, da li je to iole zdrav život za mladog momka kao što
je Timi?"
Hoskinsov pogled brzo je prelazio sa jednog gosta do drugog. Izgledao je kao čovek koji je u
manjini i koga napadaju.
"Gospođica Felouz je već pokrenula pitanje nalaženja drugara s kim bi se Timi igrao", reče
on. "Ja vas uveravam da mi nemamo ni najmanju želju da osakaćujemo dečakov emotivni razvoj,
ili ma koji drugi vid njegovog postojanja."
Gospođica Felouz ga pogleda iznenađeno. Ona to pitanje jeste već pokrenula; ali uzalud. Posle
onog nezaključenog razgovora u kantini Hoskins joj nije rekao baš ništa što bi predstavljalo
reakciju na taj njen zahtev da se Timiju dovede neko dete da se igraju zajedno. A u kantini je
odbacio taj zahtev kao nepraktičan; štaviše činilo se da ima za njega tako malo sklonosti da je
gospođica Felouz oklevala da po drugi put istupi s njim. Zasad je Timi, činilo se, sasvim dobro
napredovao i bez druženja sa ma kakvom decom. Međutim, u poslednje vreme Edit je počela da
razmišlja o budućnosti; pomišljala je da Timijevo prilagođavanje na moderni život napreduje
veoma brzo i da se zato primiče trenutak kad će ona morati da postavi isti zahtev ponovo.
Ali umesto nje to je sada učinio Manhajm; za to mu je bila silno zahvalna. Ovaj tribun dečjih
interesa potpuno je u pravu. Ne mogu oni Timija da drže ovde samog samcijatog, kao majmuna u
kavezu. Timi nije majmun. Čak ni gorila ili šimpanza ne bi dobro napredovali ako bi bili zauvek
odsečeni od druženja sa sebi ravnima.
Manhajm reče: "Pa, dobro, ako ste već počeli da radite na traženju drugara za Timija, voleo
bih da znam kakav je napredak postignut u tom pravcu."
Njegov glas je, odjednom, zvučao daleko manje prijateljski.
Hoskins reče, pomalo usplahireno: "Što se tiče dovođenja još jednog neandertalca u sadašnjost
radi druženja sa Timijem, što je gospođica Felouz predlagala, ja vam moram reći da jednostavno
ne nameravamo..."
"Drugi neandertalac? O, ne, doktore Hoskinse", reče Manhajm. "Mi uopšte ne bismo to
109 of 163 17.12.2007 20:15

želeli."
"Problem je dovoljno veliki i sad, sa samo jednim uhapšenikom ovde", reče Marijana Levien.
"Uhvatiti još jednog, značilo bi samo pogoršati problem."
Hoskins joj uputi pogled pun otrova. Znoj mu je curio niz lice.
"Pa rekao sam da ne nameravamo da dovodimo drugog neandertalca ovamo", uzvrati on,
maltene kroz stisnute zube. "To nikad nije uzeto u razmatranje. Nikad! Ima desetak različitih
razloga zašto nije. Kad je gospođica Felouz prvi put pomenula tu zamisao, rekao sam joj..."
Manhajm i Levienova se zgledaše. Činilo se da im smeta ova neočekivana Hoskinsova
žestina. Čak i Timi kao da se malo uplašio; prišao je bliže gospođici Felouz, kao da traži zaštitu.
Manhajm glatko reče: "Svi se mi slažemo, doktore Hoskinse, da bi dovođenje drugog
neandertalca bilo rđava zamisao. Uopšte nije reč o tome. Mi želimo da znamo da li se Timiju
može dati jedan... ovaj, koju reč ja ovde želim? Ne 'ljudski', jer Timi jeste ljudsko biće. Nego:
moderan. Jedan moderan drugar za igru. Dete ovog doba."
"Dete koje bi moglo redovno dolaziti u posetu Timiju", reče Marijana Levien, "i koje bi mu
davalo one razvojne podsticaje koji bi vodili ka zdravoj sociokulturnoj asimilaciji, koja je, tu se
svi slažemo, potrebna."
"Samo čas", reče Hoskins odsečno. "Kakvoj asimilaciji? Da li vi zamišljate za Timija neki
prijatan budući život u nekom udobnom malom predgrađu? Pa da se on prijavi za američko
državljanstvo, da se učlani u neku crkvu, da nađe sebi mesto u društvu i oženi se? Mogu li ja vas
da podsetim da ovde imamo preistorijsko dete iz jedne ere toliko udaljene da je ne možemo
nazvati čak ni varvarskom, dete iz kamenog doba, posetioca iz jednog društva koje ste vi,
doktorko Levien, svojevremeno nazvali, čak donekle tačno, 'tuđinskim' društvom. Pa ako mislite
da će on postati..."
Levienova mu hladno upade u reč. "Naša tema, doktore Hoskinse, nisu ni Timijevo
hipotetično državljanstvo i veroispovest, ni ma kakav sličan reductio ad absurdum. Timi je još
dete; gospodin Manhajm i ja se prvenstveno zanimamo za kvalitet njegovog detinjstva. Uslovi
pod kojima ga sad držite nisu prihvatljivi. Bili bi, sigurna sam, neprihvatljivi i u Timijevoj
društvenoj zajednici, ma koliko da je ona bila u ponečemu 'tuđinska' u odnosu na našu. U svakom
ljudskom društvu za koje znamo, ma koliko njegove paradigme i njegova merila bili udaljeni od
naših, detetu se obezbeđuje podrška za integrisanje u socijalnu matricu. Mi nikako ne možemo
smatrati da Timijevi sadašnji životni uslovi daju tu vrstu prikladne i podržajne socijalne matrice."
Hoskins zajedljivo reče: "Što znači, ako se kaže jednosložnim rečima koje može da razume
jedan običan fizičar kao što sam ja, doktorko Levien - da po vašem mišljenju Timi treba da ima
drugara za igru."
"Ne samo 'treba'", reče Levienova. "Mora."
"Bojim se da ćemo usvojiti stav da je za ovo dete od suštinskog značaja da dobije društvo",
reče Manhajm, manje ratobornim tonom nego Levienova.
"Od suštinskog značaja", ponovi Hoskins prazno.
"Minimalan prvi korak", reče Levienova. "To ne znači da smo spremni da prihvatimo
dečakovo dugotrajno zatvoreništvo u našoj eri kao pojavu prihvatljivu ili dopustivu. Ali mislim
da možemo, bar u ovom trenutku, da odustanemo od naših drugih krupnih primedaba, iz čega
proističe da se nastavljanje ovog opita može dozvoliti - zar nije tako, gospodine Manhajm?"
"Dozvoliti!" jeknu Hoskins.
"Pod uslovom", nastavila je Marijana Levien spokojno, "da se Timiju dopusti da ima redovne,
emotivno podsticajne dodire sa drugom decom njegovog biološkog uzrasta."
Hoskins pogleda ka gospođici Felouz kao da traži da mu ona pomogne sad kad se našao pod
ovolikim napadom. Ali ona mu nije mogla ponuditi nikakvu pomoć.
"Ja se moram složiti s tim, doktore Hoskinse", reče ona, osećajući se kao izdajnik. "To je bilo i
moje mišljenje, od početka, a sad je to već stvar koja postaje hitna. Dečak zaista veoma lepo
napreduje. Ali primiče se trenutak kad će dalje življenje u ovom socijalnom vakuumu postati
veoma rđavo za njega. A pošto neće biti nikakve druge dece iz njegove podvrste koja bi se mogla
110 of 163 17.12.2007 20:15

ovde družiti s njim..."

Hoskins se okrete ka njoj kao da kaže: I ti protiv mene?
Nekoliko trenutaka u sobi je vladalo ćutanje. Timi kao da se sve više uznemiravao zbog
bučnosti ove rasprave; sve čvršće se pribijao uz gospođicu Felouz.
Najzad Hoskins reče: "To su vaši uslovi, gospodine Manhajm? Drugar za Timija, ili ćete
dovesti horde vaših demonstranata da mi se sruče na glavu ovde?"
Manhajm reče: "Nikakve pretnje se ovde ne izriču, doktore Hoskinse. Ali, eto, čak i vaša
gospođica Felouz smatra da naše preporuke treba da budu sprovedene u delo."
"U redu. A mislite da je lako naći ljude koji će veselo da pošalju svoju dečicu ovde, na igranje
sa jednim malim neandertalcem? Kad se svašta priča, svakojake fantazije, o navodnom
divljaštvu, animalnosti i primitivizmu nekandertalskog čoveka?"
"To ne bi trebalo da bude teže", reče Manhajm, "od onog što je prvo učinjeno, naime od
dovođenja jednog neandertalskog detenceta čak u dvadeset prvi vek. Rekao bih, štaviše, da bi to
trebalo da bude znatno lakše."
"Mogu da zamislim šta će onda vaš savetodavni odbor da kaže. Koliko će samo koštati polisa
osiguranja... pod pretpostavkom da možemo naći nekoga ko je dovoljno lud da pusti svoje dete u
stasisni mehur sa Timijem..."
"Meni Timi ne izgleda naročito krvožedno", reče Manhajm. "Zapravo, čini mi se da je to dete
baš puno neke blagosti. Zar ne, gospođice Felouz?"
"A kao što je gospođica Felouz ranije ukazala", reče Levienova sa ledenom slatkoćom, "mi
Timija ne smemo smatrati u ma kom pogledu podljudskim bićem ili stvorenjem niže rase, nego
samo ljudskim bićem koje u fizičkom pogledu ima neke neuobičajene osobine."
"Dabome", reče Hoskins. "Znači, vi biste oduševljeno pustili vaše sopstveno malo dete da
dođe i igra se s njim. Sem što vi, doktorko Levien, dece nemate, je l' tako? Naravno da nemate. A
vi, Manhajm? Imate li sinčića koga biste nam dali, kao dobrovoljca?"
Manhajm je na ovo reagovao kao na žaoku. Kruto reče: "To vam nije baš u vezi sa temom,
doktore Hoskinse. Uveravam vas, kad bih ja imao dece, to jest da je sreća tako htela, bez
oklevanja bih ponudio pomoć. Razumem vaše opiranje nečemu što sagledavate kao mešanje
spolja, doktore. Ali, dovevši Timija u našu eru, vi ste uzeli zakon u svoje ruke. Sad je vreme da
se razmotri šta sve proishodi iz onoga što ste učinili. Ne možete držati dečaka u samici samo
zbog toga što je ovde u toku jedan naučni opit. Ne možete, doktore Hoskinse."
Hoskins sklopi oči i nekoliko puta duboko udahnu.
"U redu", reče konačno. "Dovoljno je bilo ovoga. Priznajem ispravnost tog vašeg stava.
Nabavićemo drugara Timiju. Negde. Nekako." Njegove oči planuše iznenadnim gnevom. "Ja, za
razliku od vas dvoje, imam dete. Pa ako bude potrebno, dovešću njega da bude Timijev drugar.
Mog sopstvenog sina, ako budem morao. Da li vam je to dovoljno jemstvo? Timi više neće
ostajati usamljen i nesrećan. Je li sad dobro? Je li sad dobro?" Gledao ih je besno. "I pošto smo to
sredili, imate li još neke zahteve? Ili nam se može dozvoliti da nastavimo naš naučni rad na
miru?"
DRUGI
Znalica je, silazeći niz brdo, imala osećaj da joj se ratne boje žare na telu, kao da su zapaljene.
Da se usudila, rado bi naga pošla niz brdo, da svi vide, i ratnici njenog plemena i Drugi, kako je
obojena. Naročito da vide njeni ratnici. Neka znaju da i žena može da nosi ratne boje, baš kao i
muškarac; i neka znaju da će ona udariti po neprijatelju, ako se oni nećkaju da to učine.
Ali, naravno, nije mogla naga da pođe. Žena pokriva donje delove svog tela, osim ako se nudi
za obred sparivanja; to je pravilo. Kad bi bar imala bedrenik, široki i dugački komad životinjske
kože koji se vezuje oko pojasa i pokriva bedra, mogla bi da ide u bitku nagih prsa, kao muškarci,
pa bi neprijatelj video boju na njenim grudima. Ali bedrenik nije imala. Samo ogrtač, a on
pokriva sve. Pa dobro, onda će ona otvoriti ogrtač sa prednje strane, kad stupi pred Druge, i oni
će po bojama na njenoj koži znati da pred sobom imaju osobu koja je ratnik, iako ratnik sa
111 of 163 17.12.2007 20:15

dojkama.
Čula je da Srebren viče na nju, ali daleko pozadi, na početku silazne staze. Nije obraćala
pažnju na njega.
Sad su muškarci iz Društva za rat videli da im se ona približava. Još su bili u istoj besmislenoj
blokadi, licem u lice sa redom Drugih; ali, pošto se ona približavala, okrenuli su glave i
zaprepašćeno se zagledali u nju.
"Vraćaj se tamo, Znalice", doviknu joj Ognjeoki. "Ovo nije mesto za ženu."
"Ti mene zoveš ženom, Ognjeoki? Žena si ti! Žene ste svi vi! Ja ovde ne vidim ratnike. Vi se
vraćajte nazad, ako se plašite borbe."
"Šta će ona ovde?" upita Volkodrev, govoreći vazduhu.
"Luda je." To je Mladojelen rekao. "Oduvek je bila luda."
"Vraćaj se, ej", dovikivali su muškarci. "Odlazi od nas! Ovo je rat, Znalice! Ovo je rat!"
Ali niko više nije mogao da je natera da se vrati. Njihovo ljutito dovikivanje bilo je, u njenom
sluhu, kao zujanje bezopasnih insekata.
Znalica je stigla do najnižeg dela staze i produžila krupnim koracima ka svetilištu. Ovde je tlo
bilo sunđerasto, zbog triju reka. Ispod zemlje sigurno ima vode, pomisli ona. Pri svakom koraku
njeni goli nožni prsti zarivali su se duboko u hladno, vlažno, mekano zemljište.
Sunce se iza nje dizalo i već se pomaljalo iznad brda na kome je Narod namestio svoj tabor.
Nestala je ona ranije vidljiva, mala, bela kriška meseca. Na njeno lice nalete vetar, brz i oštar,
kao šamar. Išla je napred, sasvim do stroja Društva za rat.
Niko se nije micao. Ratnici Drugih bili su nepomični kao kipovi.
Pticohvat je bio na kraju reda ratnika Naroda, i to na bližem kraju. "Daj mi tvoje koplje", reče
mu Znalica.
"Odlazi", reče Pticohvat, glasom kao da ga neko davi.
"Potrebno mi je koplje. Hoćeš da se suočim sa ratnicima Drugih bez koplja?"
"Od-la-zi."
"Vidi! Na meni je ratna boja!" Raširila je ogrtač i pokazala grudi, hrabro ispljuskane plavom
bojom. "Ja sam ratnik, danas. Ratniku je potrebno koplje!"
"Onda napravi sebi jedno."
Znalica pljunu i zakorači pored njega. "Ti, Mladojelene! Daj mi tvoje. Tebi ne treba ni za šta."
"Luda ženo."
Volkodrev pruži ruku pored Mladojelena i uhvati Znalicu za lakat. "Vidi", reče on, "ne možeš
ti ovde da budeš. Ovde će da bude rat."
"Rat? Kad? Vi samo stojite i dovikujete im nešto glupo. I oni vama. Jednako ste kukavice, i vi
i oni. Što ne napadnete?"
"Ne razumeš ti te stvari", reče Volkodrev sa gađenjem.
"Ne razumem. Svi su izgledi da ne razumem."
Ali nije vredelo tražiti od bilo koga od njih koplje. Nisu nameravali da joj daju ijedno; svako
je dobro stezao svoje, nesumnjivo zato što su svi zapamtili kako je ona svojevremeno ugrabila
Ognjeokčevo koplje i pretila mu njime. To je bilo skrnavljenje, Ognjeokac je posle morao da
napravi novo koplje. Smrdljivi Mošusni Vo rekao mu je da se u bitku ne ide sa kopljem koje je
žena držala u rukama, pa je on to staro koplje spalio, a sebi izdeljao novo, gunđajući i proklinjući
bez prestanka. Ali šta mu vredi i novo, zapita se Znalica, ako je on odveć bojažljiv da ga
upotrebi?
"Pa dobro. Snaći ću se ja i bez koplja."
Okrenula se naglo i zakoračila ka stroju Drugih, dva koraka, tri; a oni su je gledali kao da je
zloduh sa tri glave i šest kljova.
"Vi! Vi Drugi! Gledajte ovamo, gledajte mene!"
Gledali su je - otvorenih usta. Opet je raširila ogrtač, pokazujući svoje obojene grudi.
"Ja sam ratnica Boginje", reče im ona. "To je značenje ove boje. A Boginja vam naređuje da
idete odavde. Ovo je njeno svetilište. Mi smo ga izgradili, za Nju. Nemate vi ovde šta da tražite."
112 of 163 17.12.2007 20:15

Još su samo blenuli, zapanjeni.

Znalica je prelazila pogledom po njihovom redu, levo i desno. Svi su bili visoki i bledi. Bujna,
crna kosa visila im je do ramena, i još duže, ali je iznad čela bila kratko odrezana, kao da su baš
namerno hteli da pokažu kako im se od očiju čelo uzdiže grozno, pravo uvis.
Ruke su im bile dugačke i uske, noge isto takve. Usta su im bila mala, nosići besmisleni, a
svakome se ispod usta video vrh vilice, isturen napred, na vrlo ružan način. Međutim, vilice su im
izgledale nejake, a oči bezbojne. Dok ih je tako gledala, u njoj su se probudile stare uspomene i
ona opet vide onog mršavog, klimatavog Drugog sa kojim se srela pored onog jezerceta sa
obalom od stena, davno, dok je još bila devojka. Ovi muškarci izgledali su isto kao on, a osim
toga i svi međusobno isti: ona ne bi mogla razlikovati ko je od njih ko, niti reći u čemu se ma ko
od njih razlikuje od onog koga je pored jezera srela. Zapravo, sasvim je moguće da se među
njima danas nalazi i on? Tad uvide da je to nemoguće, jer ovi svi izgledaju mladi, a on je već
morao ostariti, jednako kao ona.
"Kako ste ružni", reče im ona. "Kakve ste blede, cijukave, bolesne nakaze! Šta vi njuškate
ovde oko svetilišta Boginje? Boginja nije napravila vas! Naišla neka hijena pa vas napravila od
balege nosoroga!"
Drugi nastaviše da je gledaju prazno i zbunjeno.
Načinila je još jedan korak prema njima. Jednom rukom je oštro i odsečno izmahivala ka
njima, kao da hoće da ih počisti odatle, da ne budu u blizini svetilišta.
Jedan od Drugih progovori.
Znalica je, bar, pretpostavila da je to govor. Izgovorio je dugi niz nekakvih zgusnutih glasova,
kao da su mu usta puna krzna, a jezik naopako nasađen. Buka, najobičnija buka. Ništa što bi se
iole moglo razumeti.
"Zar ne možeš da govoriš kako treba?" upita Znalica. "Nije moguće razumeti ništa od toga što
si sad rekao. Pusti da neko drugi govori, ako ti ne umeš."
Opet je progovorio, jednako nerazumljivo.
"Ne", reče ona, "ne znam šta pokušavaš da kažeš."
Prišla je bliže i okrenula se, tako da je sad gledala ka udaljenijem kraju stroja Drugih.
"Ti", reče ona jednome. "Možeš li da govoriš bar malo bolje od ovoga?"
Pokazala je prstom ka njemu i pljesnula šakama. Njegove oči su se raširile; stvorio je neki
tupi, gunđavi zvuk.
"Upotrebljavaj reči!" naredi mu Znalica. "Nemoj praviti samo neku blesavu galamu! Fuj! Jeste
li svi zveknuti u glavu?" Opet je uperila prst ka tom čoveku. "Govori! Rečima! Zar niko od vas
nije nikad naučio kako se izgovaraju reči?"
Taj Drugi ponovi iste zvuke.
"I glupi, a ne samo ružni", reče Znalica, odmahujući glavom. "Delo hijena, eto šta ste vi!
Napravljeni od balege nosoroga!"
Muškarci su bili zbunjeni njenom pojavom. Niko se nije pomicao.
Zaobišla ih je sve i prišla samom svetilištu. Vode triju reka dolazile su iz raznih pravaca i
slivale se, pljuskajući visoko, u jedan tok, u neposrednoj blizini. Narod je podigao to svetilište na
samom ušću, koristeći kao temelj jedno stenovito izdignuće koje je bilo nadomak vode. U to doba
Boginjina žena je puzila, zasipana ledenim kapljicama, da bi svaki kamen postavila na propisno
mesto i da bi između pojedinih običnih kamenova ugurala pločice onog posebnog, svetlucavog
kamena. Sada, prilazeći, Znalica vide Boginjine crte urezane rukama sveštenica: pet crta na onu
stranu, tri na ovu i još tri na suprotnu. Ali neko se tu umešao. Neko ko nije pripadnik Naroda
nacrtao je po jedan krug oko svake grupe linija, zasecajući duboko u kamen, a iznad toga dodao
još što-šta, nekakve likove, neke čudne i odvratne znake, nanete bojama, uvijene, zavrnute, kao
da su iz strašnog sna. Nacrtali su tu i neke životinje, mamuta sa velikom, grbavom glavom, vuka i
neko stvorenje koje Znalica nije prepoznala. Ovo mora biti delo Drugih, pomisli Znalica. Narod
koristi boju da oboji sebe, kad zatreba; ali nikad ne pravi obojene znake na stenama. Nikad. Što
se tiče crtanja životinja, to je naprosto glupo. Zbog toga se mogu naljutiti duhovi naslikanih
113 of 163 17.12.2007 20:15

životinja, a onda više nikad nećeš imati uspeha u lovu na te vrste životinja.
"Šta ste uradili, ogavne zveri? Oskrnavili ste svetilište Boginje. Svetilište Boginje." Rekla je
to još jednom, glasnije, pošto oni nisu pokazali nikakve znake da su razumeli. "Svetilište
Boginje."
Prazni pogledi. Sleganje ramenima.
Znalica pokaza prstom ka zemlji, pa ka nebu: opšti znak za Boginju. Dotače svoje grudi,
matericu i prepone: a to znači 'ja sam stvorena u liku Boginje'. Pa, bar to moraju razumeti.
Svakako.
Ali oni su samo nastavili da blenu.
"Nemate pameti uopšte, je l' tako?" ciknu ona. "Glupaci! Glupaci! Vi ste gomila glupih
životinja!"
Ispentrala se na gomilu kamenja. Pri tome se više puta okliznula o mokre površine; u jednom
trenutku malo je nedostajalo da padne u plahu reku. Takav pad, pad u vodu, bio bi kraj njenog
života; ali ona se uhvatila za jedan istureni kameni šiljak i održala. Prilazeći oltaru, pružila je
ruku i kucnula prstom po crtežu mamuta.
"Pogrešno!" povika ona. "Zlo! Svetogrđe!"
Pokvasila je prst i nekoliko puta prešla njime po crtežu, koji se poče zamrljavati.
Sad su Drugi izgledali uznemireno. Okretali su se jedan ka drugome, gunđali, strugali
stopalima napred-nazad po tlu.
"Vašim slikama nije mesto ovde!" povika Znalica. "Ovo je naše svetilište! Mi smo ga izgradili
za Nju! Došli smo da je obožavamo i da zatražimo da nas usmeri." Vredno je nastavila da trlja tu
sliku, od koje najzad ostade samo brljotina. Zatim je posegla ka drugim slikama, ali ih nije mogla
dohvatiti: njene ruke bile su prekratke. Samo paukolike ruke Drugih mogle su da dosegnu tako
visoko.
Ali bila je uverena da je uspela da objasni svoj stav. Hitro se spentrala sa stena i vratila do
mesta gde su dve grupe ratnika još bile suočene.
"Razumete?" upita ona Druge. "Ovo je naše svetilište! Naše!" Krenula je ka njima, došla
sasvim do njih, neustrašivo. Oni su se vrpoljili, ali niko nije podigao koplje. Znala je da se svi
plaše nje: jer ona je sveta žena, ima Boginju u sebi. Nisu se usuđivali da pruže otpor.
Zurila je gore, u njihova lica. Bili su daleko viši od nje, visoki kao drveće, visoki kao planine.
Pokazala je prstom ka zapadu.
"Vraćajte se tamo, u vašu zemlju", reče ona. "A nas ostavite na miru. Pustite nas da na miru
prinesemo svoje ponude, vi, ružne i smrdljive životinje! Tupaci! Glupave zveri!"
Zgrabila je najbližeg Drugog i gurnula ga u pravcu koji je maločas pokazala. On je uzmakao
od njenog dodira, odstupio je nekoliko koraka. Načinila je ka njemu gest kao da ga tera od sebe.
"Nastavi! A vi svi ostali, krećite!"
Znalica je jurila kroz njihov red kao vazdušni kovitlac, dernjajući se i gurajući ih. Uzmicali su
od nje nervozno, kao da je zaražena kugom. Pratila ih je u stopu, mahala rukama, vikala na njih i
tako ih je oterala, sama samcita, iz neposredne blizine svetilišta.
Onda je stala i posmatrala njihov odlazak. Uzmakli su nekih stotinu i pedeset koraka, do mesta
gde je jedna od dve manje reke izbijala iza okuke i ulazila između dva kamena zida. Tu su stali; a
Znalica vide, tek sada, da tamo postoji tabor Drugih, skriven u jednoj žbunovitoj jaruzi, a u
taboru grupa žena, dece i staraca.
U redu, pomisli Znalica. Oterani su od svetilišta; ona se ne može nadati da će postići više od
toga. Ali to je veliko postignuće, a u celosti je njeno, Znalicino - mada je vatra Boginje
neprekidno gorela u njoj, svakako, jer da nije, nikakvog uspeha ne bi bilo.
Vratila se muškarcima Društva za rat.
"Čak i bez koplja", reče im ona, likujući.
Mladojelen odmahnu glavom. "Kakva si ludača!" Ali njegove oči sijale su divljenjem.
SNEVANJE
114 of 163 17.12.2007 20:15

36.
Kasnije tog popodneva, dugo posle odlaska Brusa Manhajma i Marijane Levien, Hoskins se
vratio u kuću lutaka, iscrpljen i sumoran.
"Je li spava?" upita je.
Gospođica Felouz klimnu glavom. "Konačno je zaspao. Bilo je potrebno mnogo smirivanja."
Spustila je knjigu koju je dotle čitala. Pogledala je Hoskinsa bez topline. Popodne je bilo napeto,
uznemirujuće; ona bi sad više volela da bude ostavljena na miru.
Hoskins reče: "Žao mi je što su stvari ispale onako ćoškasto."
"Pa, da, bilo je prilično dernjave. Više nego što je dečaku bilo potrebno, zaista. Zar ne mislite
da se ta rasprava mogla voditi i na nekom drugom mestu?"
"Žao mi je", ponovi Hoskins. "Valjda je i meni bio pukao film. Od tog čoveka ću poludeti."
"A on, zapravo, nije izgledao onako grozno kako sam ja očekivala. Mislim da mu je zaista na
srcu briga za Timijevu dobrobit."
"Nema sumnje da je tako. Ali zabadati nos ovde, bez našeg poziva, i držati nam pridike o
tome šta mi treba da radimo..."
"Dečaku je potreban drug za igru."
Hoskins je pogleda potišteno, kao da očekuje da će rasprava krenuti iz početka. Ipak, uspe da
ovlada sobom na vreme.
"Da", reče on tiho. "Potreban mu je. Neću se sa vama raspravljati o tome. Ali gde ga naći? Tu
su problemi ogromni."
"Znači, niste ozbiljno rekli ono da ćete dovesti svog sina ako ništa drugo ne uspe?"
Hoskinsa kao da se trgao, čuvši to. Zapitala se, nije li možda preterala. Ali ona od njega nije
tražila da danas još jednom dođe ovamo.
"Ozbiljno?... Pa, da, ozbiljno sam to rekao, sigurno. Ako ne uspemo da nađemo nikog drugog.
Zar mislite da se ja plašim da bi moj dečak mogao... da strada od Timijevih ruku? Ali
podozrevam da bi se moja žena bunila. Videla bi rizike. Mnogi ljudi napolju misle da je Timi
nekakav divlji majmun-dečak. Divlje biće koje je živelo po pećinama i žderalo sirovo meso."
"Šta ako napravimo jedan intervju sa Timijem, na subeteričnoj?" predložila je gospođica
Felouz. Iznenadila se začuvši samu sebe kako predlaže da se izvede još jedan medijski upad u
Timijevo slobodno vreme; ali, ako bi to pomoglo da se razbiju neke od predrasuda o tom dečaku,
vredelo bi zahtevati od njega dodatni napor. "Sad kad on govori engleski - ako bi narod saznao da
on to može..."
"Ne verujem da bi se time stvari popravile, gospođice Felouz."
"Zašto ne bi?"
"Njegov engleski, znate, stvarno nije mnogo dobar."
Odjednom ju je obuzela malodušnost. "Šta vam to znači? Timijev rečnik je zapanjujuće veliki,
ako se ima u vidu odakle je krenuo. Štaviše, Timi svoj rečnik proširuje iz dana u dan."
U Hoskinsovim očima bilo je mnogo umora. "Vi ste jedina osoba koja ga razume. Nama
ostalima to što on izgovara zvuči kao neandertalski jezik. Praktično nerazumljivo."
"Znači da ga ne slušate pažljivo."
"U tome je stvar", reče Hoskins bez mnogo živosti. "Verovatno ga ne slušamo pažljivo."
Slegnuo je ramenima i pogledao na drugu stranu, a zatim kao da je utonuo u neko sanjarenje.
Gospođica Felouz opet uze svoju knjigu i otvori je na stranici gde je stala, ne spuštajući pogled
ka njoj ali nadajući se da će Hoskins da shvati taj nagoveštaj. On je, međutim, samo sedeo, ne
pomičući se.
"Da se samo nije u ovu stvar umešala još i ta nesreća od žene!" uzviknu on najednom.
"Marijana Levien?"
"Da, ta robotkinja."
"Pa - nije valjda!"
"Nije, nije stvarno robotkinja", reče Hoskins, sa umornim, malim osmejkom na licu. "Nego
115 of 163 17.12.2007 20:15

samo meni izgleda kao da jeste. Eto, imamo u sobi do nas dečaka iz prošlosti, a jedna ženska koja
izgleda kao nešto proizvedeno u budućnosti dolazi da mi diže pritisak. Kamo sreće da je nikad
nisam sreo. Sam Manhajm nije toliko loš, on je samo jedan od onih tipova kojima je u mozgu
mutno, ali su društveno svesni, imaju mnogo svakojakih uzvišenih zamisli o tome da stignu
svuda i poboljšaju svet u skladu sa svojim shvatanjima šta je poboljšanje; ima takvih. On vam je
onaj osnovni model visokogledajućeg, dobronamernog petljaroša. Ali Levienka - jedna takva
kučka obložena hromiranim pločama - izvinite me što tako govorim, gospođice Felouz..."
"Ona tačno to i jeste."
"Jeste. Tačno to, a? Tačno to."
Gospođica Felouz klimnu glavom. "Nije mi lako da poverujem da je takva žena svojevremeno
bila ozbiljno razmatrana kao moguća Timijeva negovateljica."
"Prijavila se među prvima. Silno je želela taj posao. Bila je, zapravo, tog posla gladna."
"Izgleda tako... neprikladna."
"Njena postignuća u karijeri bila su straobalna. Odbila me je kao ličnost. Veoma se iznenadila,
videći da neće dobiti posao. Eto, a sad se nekako slizala sa tom Manhajmovom ruljom, pa su tako
stvari postale još gore. Verovatno je to učinila namerno, da mi vrati za to što je nisam zaposlio
ovde. To joj je način da se osveti. 'Pakao besa nema, kao...' i tako dalje. Ona će njega da pali i
pali i pali - puniće mu glavu svojim blesavim žargonom, kao da mu glava nije već puna njegovog
sopstvenog psihotrtljanja... ona će ga navoditi da me uvek iznova napada, paliće ga da me stalno
proganja..."
Njegov glas se počeo pojačavati.
Gospođica Felouz čvrsto reče: "Ne verujem da možete nazvati proganjanjem ako neko samo
nabaci misao da je Timi veoma usamljeno dete i da nešto treba da se preduzme u vezi s tim."
"Nešto će se i preduzeti u vezi s tim."
"Onda, zašto mislite da se ona sveti, ako je, koliko vidim, samo..."
"Zato što jeste preduzela da se sveti!" reče Hoskins, još glasnije. "Jer ona je htela da dođe
ovde i da preuzme vlast nad ovim projektom, u trenucima kad je tek započinjao, ali joj prilika
nije data, pa zato sad želi da nam sve sruši. Neće ona imati milosti. Manhajma je, u poređenju s
njom, lako savladati. Njime se može manipulisati, ako znaš koje dugme da pritisneš. On će biti
zadovoljan ako mi dajemo redovno izjave o dobrim namerama, učtiva uveravanja da ću se ja
držati njegove 'partijske' linije. Ona će, međutim, zahtevati inspekciju na licu mesta, i to svakog
drugog utorka, sad kad on igra po njenoj muzici; tražiće i učinke. Promene. Stvari koje će nam
značiti neprestano tumbanje. Sledeći put će zahtevati da Timi dobije psihoterapeuta, ili zubara, ili
plastičnog hirurga koji bi mu skrojio jedno lepo i veselo homo sapiensko lice - petljaće se i
utrpavaće se, biće jedan prokleti upad za drugim, koristiće Manhajmovu publicitetsku mašineriju
da se baca blatom na nas, tako da izgledamo kao zli, ludi naučnici koji hladnokrvno zlostavljaju
nedužno detence..." Okrenuo se, zagledao se u zatvorena vrata Timijeve spavaće sobe. Turobnim
glasom reče: "Manhajm je bespomoćan kad je u rukama takve žene. Ona verovatno i spava s
njim. Sigurno je do sada postao njen, njena svojina. Nema taj nikakvih izgleda protiv nje."
Oči gospođice Felouz se raširiše. "Zar... tako nešto reći!"
"Šta tako nešto?"
"To da ona i on... da bi ona iskoristila svoju... nemate vi dokaza da je tako. Ta zamisao vam je
sasvim neumesna, doktore Hoskinse. Potpuno neumesna."
"Da li je?" Hoskinsov gnev kao da se u trenu rastopio i nestao. Pogledao ju je i nasmešio se
široko, ali postiđeno. "Pa, da, valjda je neumesna. U pravu ste. Ja pojma nemam s kim Manhajm
spava i da li sa ma kim spava, a i nije me briga. Ili s kim Levienka spava. Ja bih jedino želeo da
izbacimo iz svoje kose ta dva stvorenja, pa da se posvetimo svom istraživačkom radu, gospođice
Felouz. Vi znate da je tako. Vi takođe znate da sam preduzeo sve što je bilo u mojoj moći da
Timi ovde bude srećan. Ali sada sam toliko umoran - toliko prokleto umoran..."
Gospođica Felouz mu, impulsivno, priđe, i uhvati ga za ruke. Šake su mu bile hladne. Držala
ih je nekoliko trenutaka, priželjkujući da nekako ubrizga životnu energiju u njih.
116 of 163 17.12.2007 20:15

"Kad ste poslednji put išli na godišnji odmor, doktore Hoskinse?"

"Godišnji odmor?" Nasmejao se šuplje. "Ne bih rekao da mi je poznato značenje tih reči."
"Možda je u tome problem."
"Ja to ne mogu. Ja to jednostavno ne mogu. Čim okrenem leđa, makar i za minut, gospođice
Felouz, ovde počne svašta da se dešava. Desetak raznih Adamevskih proba da ukrade naučne
uzorke iz stasisa. Ljudi se upuštaju u čudne nove opite bez dozvole, a to znači da rade Bog zna
šta po Bog zna koju cenu. Kupuje se oprema za koju nemamo para i instalira se da bi se radili
projekti koji nemaju nikakve izglede da uspeju. Imamo znatan broj otkačenih tipova, ovde, a ja
sam jedini policajac. Dok ne završimo ovu fazu projekta, ne usuđujem se da odem na odmor."
"Pa, bar jedan dugi vikend? Potreban vam je odmor."
"Znam da je tako. Bože, znam da je tako! Hvala vam što se toliko brinete, gospođice Felouz.
Hvala vam za sve. U celoj ovoj ludnici zvanoj 'istraživački zavod' vi ste bili jedan od malobrojnih
stubova zdravog razuma i pouzdanosti."
"A vi ćete pokušati da obezbedite sebi bar malo odmora?"
"Da, pokušaću."
"Sa početkom odmah?" upita ona. "Još malo pa će biti šest po podne. Očekuje vas supruga,
kod kuće. I vaš sinčić."
"Tako je", reče Hoskins. "Trebalo bi da krenem odavde. Još jednom: hvala vam za sve,
gospođice Felouz. Hvala vam. Hvala."
37.
U noći, probudila se, čuvši jecanje iz Timijeve sobe. Bilo je to prvo njeno takvo buđenje posle
mnogo dana.
Brzo je ustala iz kreveta i otišla kod njega. Odavno je Edit ovladala veštinom brzog buđenja
kad dete u nevolji zove.
"Timi?" reče ona.
Upalila je noćnu svetiljku. Timi je sedeo u krevetu, uspravljenih leđa; oči su mu bile širom
otvorene i zurile su pravo napred. Cvilio je avetinjskim, visokim zvukom koji je njemu služio kao
jecanje. Nju, međutim, kao da nije video. Nije uopšte obratio pažnju na njen ulazak u sobu, a
cviljenje je nastavio.
"Timi, ja sam. Felouz." Sela je uz njega i obuhvatila ga rukom oko pleća. "Dobro je, Timi.
Dobro je."
Jecanje, malo pomalo, prestade.
Pogledao je Edit kao da je nikad ranije, nikad u životu, nije video. Oči su mu bile čudno
staklaste, usne povučene na bizaran način unazad. U polutami, izduženi mladež nalik na munju
žestoko mu se isticao na obrazu. Edit već mesecima nije taj mladež prektično ni primećivala, ali
noćas je Timijevo lice bilo bledo, gotovo beskrvno, a mladež je izgledao veći nego ikad ranije.
Još on spava, pomisli gospođica Felouz.
"Timi?"
On joj poče govoriti nešto, kvrckanjima i coktanjima, neandertalskim govorom. Ali kao da
nije stvarno govorio njoj, nego kroz nju, nekom nevidljivom entitetu iza nje.
Gospođica Felouz ga je zagrlila i počela ga blago ljuljati levo-desno, mrmljajući njegovo ime i
pevušeći mu. Njegovo malo telo bilo je ukrućeno. Ponašao se maltene kao da je omađijan.
Kvrckanja su se nastavljala, povremeno prekidana onom vrstom životinjskog režanja koju je
Timi koristio samo u prvim nedeljama svog boravka ovde. Zastrašujuće je zvučao taj njegov
povratak sopstvenoj preistorijskoj ličnosti.
"Dobro, dobro, Timi... dečko mali... ima Felouz malog dečka... u redu je, sve je u redu, nema
šta da se brinemo. Jesi li za malo mleka, Timi?"
Osetila je da Timijeva ukočenost popušta. Budio se.
"Fe-louz", reče on sa zastajkivanjem.
"Mleko? Toplo mlekce hoćemo, a, Timi?"
117 of 163 17.12.2007 20:15

"Mleko. Da. Hoće mleko."

"Dođi", reče ona, podiže ga iz kreveta i odnese ga u naručju do kuhinje. Smatrala je da ne bi
bilo pametno ostavljati ga samog baš sad. Stavila ga je na stoličicu pokraj jednog od frižidera,
izvadila bočicu mleka, ćušnula je na trenutak u pećnicu.
"Šta je bilo?" pitala ga je dok je pio. "San? Ružan san, Timi?"
Klimnuo je glavom, ne prestajući da pije mleko. Gospođica Felouz je sačekla da on završi.
"San", reče on. Bila je to jedna od njegovih najnovijih reči. "Loše. Loše san."
"Snovi nisu stvarni." Da li on to shvata? "Ne moraš se plašiti snova, Timi."
"Loše... san."
Na njegovom licu bio je ozbiljan, svečan izgled. Timi je i drhtao, celim telom, mada je u kući
lutaka bilo toplo kao i uvek.
"Vrati se sad u krevet", reče mu ona, podižući ga ponovo u naručje. Zašuškala ga je
pokrivačem odasvud. "Šta si sanjao, Timi? Možeš li da mi kažeš šta je bilo u snu?"
Opet je počeo sa kvrckanjem, u dugim nizovima, uz samo dva kratka, blaga režanja.
Vraća se, pod uticajem potresa ove noći, svojoj staroj prirodi? Ili, jednostavno, ne raspolaže
rečnikom da san opiše na engleskom?
Onda Timi reče: "Napolje."
Njegov izgovor bio je tako loš da nije bila sigurna da je baš to rekao.
"Napolje? Jesi li to rekao? Napolje?"
"Na-po-lje", reče on opet.
Da, sad je bila prilično sigurna da je to kazao. "Izvan ovog mehura?" upita gospođica Felouz,
pokazavši prstom ka zidu. "Tamo, napolje?"
Klimnuo je glavom. "Van."
"Sanjao si da si napolju?"
Žustro klimanje glavom. "Da."
"I šta si napolju video?"
Kvrckanje.
"Ne razumem."
Upornije kvrckanje.
"Ne, Timi. Ne vredi. Moraš da govoriš mojom vrstom reči. Ja tvoju vrstu ne razumem. Kad si
sanjao da si napolju, šta si video?"
"Ništa", reče on. "Prazno."
Prazno, pa da. Nije ni čudo. On nema nikakvu predstavu o spoljašnjem svetu. Kuća lutaka ima
prozor, ali samo jedan, kroz koji se vidi samo jedan delić livade, jedna ograda, na ogradi
besmisleni znak.
"Veliko - prazno", reče on.
"Nisi tamo van video baš ništa?"
Kvrck, kvrc, cok.
Možda se u snu vratio u svoj neandertalski svet, video prizore iz ledenog doba, snežne
smetove, ogromne, trapave, krznate životinje koje lutaju kontinentom, ljude obučene u krznenu
odeću. Ali ne zna engleske reči kojima bi joj išta od toga opisao; zato upotrebljava one zvuke
koje jedino zna.
"Van", reče on opet. "Veliko - prazno..."
"Plaši?" reče gospođica Felouz, da ga podstakne.
"Prazno", reče on. "Sam Timi."
Dabome, pomisli ona. Sam je Timi. Jadno, jadno detence.
Zagrlila ga je, zatutkala ga još jednom, zato što se u međuvremenu otkrio, i dala mu jednu od
njegovih najomiljenijih igračaka, bezobličnu, zelenu životinju mlitavih udova koja je navodno
trebalo da predstavlja dinosaurusa. Doktor Mekintajer se mrštio kad je video tu igračku; održao je
tada gospođici Felouz jedno od svojih paleontoloških minipredavanja, saopštavajući joj da narod
često zamišlja da su ljudi kamenog doba bili savremenici dinosaurusa, ali da je to samo popularna
118 of 163 17.12.2007 20:15

netačnost, jer se era mezozoika zapravo okončala mnogo miliona godina pre nego što su na
evolucionu pozornicu stupili prvi čovekoliki primati. Da, odgovorila mu je gospođica Felouz,
znam ja sve to. Ali Timi ne zna, pa voli svog dinića, mnogo. Sad je Timi prigrlio dinosaurusa. A
gospođica Felouz je stala pokraj Timijevog kreveta i tako ostala sve dok dečko nije zaspao.
Nikakvih noćnih mora više da ne bude, reče mu ona u sebi. Nikakvih snova o velikoj,
spoljašnjoj praznini u kojoj je Timi sasvim sam.
Vratila se u svoj krevet. Jedan pogled na časovnik na njenom noćnom stočiću: četiri i
četrdeset pet. Suviše blizu jutru; nije bila ubeđena da će moći ponovo da zaspi. Mnogo je
verovatnije da će samo ležati budna, osluškivati pomno šta se čuje u Timijevoj sobi, i da će
uskoro doći jutro.
Ali to je procenila pogrešno. San ju je odneo brzo; ovog puta je ona bila ta koja sanja.
Leži u svom krevetu, ne ovde u kući lutaka nego u svom stančiću na drugom kraju grada,
stančiću koji već mesecima nije ni videla. Neko kuca na njena vrata: kuca žustro, žurno,
nestrpljivo.
Ona ustaje, nabacuje kupatilski ogrtač-mantil na sebe, uključuje bezbednosni ekran. U holu
stoji jedan muškarac: mlad, riđa kosa pripijena mu je uz glavu, brada mu je takođe riđa.
Brus Manhajm.
"Edit?" kaže on. "Edit, moram te videti."
On se osmehuje. Njene ruke pomalo drhte dok oslobađaju bezbednosne mehanizme na
vratima. U mračnom, senovitom hodniku on se nadnosi nad nju, viši nego što ga je zapamtila,
plećat, robusna, muževna prilika. "Edit", kaže on. "O, Edit, već toliko vremena je prošlo..."
Odjednom, ona je u njegovom naručju. Eto, baš tu, usred hodnika, on nimalo ne obraća pažnju
na susede koji stoje svaki na svojim vratima, mrmljaju i pokazuju prstima ka njima. Podigao ju je
u naručje, baš kao ona maločas Timija; i, evo, već je unosi u stančić; neprestano šapće njeno
ime...
"Brus", kaže ona. I shvata da je to kazala glasno. Probudila se. Brzo se pridigla u sedeći
položaj i pritisnula usta obema šakama. Obrazi vreli, vreli, peckaju je od silnog stida. Krhotine
tog sna još se kovitlaju po njenom zapanjenom umu. Takva jedna besmislica, erotizam na nivou
srednjoškolke, pa to je stvarno da se čovek postidi i zbuni. Nije se mogla setiti kad je poslednji
put imala san te vrste.
I koga je izabrala da bude njen romantični heroj: Brusa Manhajma!
Poče se smejati.
Doktor Hoskins bi se zgrozio kad bi za ovo saznao! Njegova pouzdana gospođica Felouz -
prisno se druži sa neprijateljem, pa makar to bilo samo u snovima!
Kakva smejurija - sasvim nerazumno...
Sasvim jadno, reče ona sebi odjednom.
Oreol tog sna još je lebdeo oko nje. Neke pojedinosti već su joj iščilele iz uma. Druge su,
međutim, još plamtele, blistavo kao da se san nastavlja. Njegov žarki zagrljaj, njegovo
pregrejano, strasno šaputanje. Edit - Edit - posle tolikog vremena smo zajedno, najzad, Edit...
Jadna fantazijica jedne usedelice. Bolesno. Bolesno. Gospođica Felouz poče da drhti; borila se
da spreči suze. Više joj se nimalo smešnim nije činio taj san. Osećala se zaprljana njime. To je
bilo nekakvo zadiranje u njen um; invazija na njen uredni, dobro zatvoreni život; odakle je to
došlo? Zašto? Edit je takve čežnje u sebi još pre nekoliko godina zaklopila; tako je, bar, želela da
misli. Opredelila se za život oslobođen od onih uznemirenja koja stižu kad se strast pojavi. Život
devojački; život usedelički. Strogo uzev, ona nije ni devojka ni usedelica, jer je bila, ipak, udata
jednom, tokom nekoliko meseci. Ali to poglavlje je zaklopila. Otad živi kao ostrvo, zasebna
celina, evo, već godinama - već decenijama. Posvetila se svom radu, svojoj deci. A sad ovo...
Ma, to je samo san, reče ona sebi. A snovi nisu stvarnost. Maločas je to rekla Timiju.
Samo san. Ništa više. Usnuli um sposoban je da oslobodi ma kakvu, svaku, pomisao. Unutra
nasumično plove, na plimama podsvesnog, čudnovate stvari. Ništa to ne znači, baš ništa, jedino
znači da je danas ovde bio Brus Manhajm i da je na nju ostavio određeni utisak, pa je posle njen
119 of 163 17.12.2007 20:15

usnuli um preuredio taj utisak i načinio iznenađujući i slabo verovatni mali scenario. Pa taj
Manhajm je bar deset godina mlađi od nje. Izgleda prijatno, ali ona ne nalazi da je osobito
privlačan, čak ni u fantaziji. On je samo jedan muškarac: čovek koga je srela tog dana. Nju
muškarci, uprkos svemu, ponekad ipak privlače. Zar nije osetila i da je Hoskins privlači - a ta
vrsta privlačnosti bila je beskorisna i besmislena, jer Hoskins je srećno oženjen čovek sa kojim
ona, pukim slučajem, sarađuje na poslu. Ipak je u njenim osećanjima prema Hoskinsu bilo bar
malo realističnosti, kakve-takve; ovde, nimalo. Ovo je samo san bio, ponavljala je gospođica
Felouz sebi; samo san, samo san.
Sad treba još odspavati, zaključi ona. Do jutra će sve ovo zaboraviti.
Zatvorila je oči. Posle nekog vremena zaspala je. Ipak, kad se probudila po drugi put, nedugo
posle šest, čuvši da je Timi počeo da se vrzma po svojoj sobi, senka tog sna bila je još uz nju,
samo mutna predstava i ponižavajuća suština: žurno kucanje na njena vrata, pozdrav bez daha,
strasni zagrljaj. Sad joj se, međutim, činilo da je čitava ta stvar samo besmislena, ništa više.
38.
Posle tolike priče o potrebi da se Timiju nađe drugar za igru gospođica Felouz je očekivala da
će Hoskins dovesti nekog takvog praktično odmah, makar samo da bi smirio moćne političke
snage koje Marijana Levien i Manhajm zastupaju. Ali na njeno iznenađenje, prođoše nedelje, a
ne dogodi se ništa. Hoskinsu je, očito, dovođenje nečijeg deteta u stasisni mehur bilo težak
zadatak, baš kao što je i očekivao. Nije joj bilo jasno kako Hoskins uspeva da odbije dalje
Manhajmove napade.
Zapravo, Hoskinsa jedva da je ikad i viđala, tokom tog razdoblja. On je očigledno bio zauzet
drugim delatnostima 'Stasis Tehnologija', tako da ga je svega nekoliko puta videla, i to samo u
prolazu. Stekla je utisak da je za upravljanje tom firmom Hoskinsu potrebno celo radno vreme - i
više od toga. Na osnovu delića raznih uzgrednih komentara koje je čula od pojedinih ljudi, Edit je
i ranije naslutila da se Hoskins večito bori da ovlada osobljem sastavljenim od nadarenih, ali
veoma napetih primadona željnih Nobelove nagrade, a istovremeno da usmerava jedan od
najsloženijih naučnih poduhvata u istoriji.
U to se nije upuštala: on ima svoje probleme, a ona svoje.
Jedan od najtežih njenih problema bila je Timijeva sve veća usamljenost. Pokušavala je da
bude tom dečaku sve - i dadilja i učiteljica i zamena za majku. Ali nije to mogla da bude
dovoljno. Njegov se san ponavljao, ne svake noći, ali ipak toliko često da je gospođica Felouz
počela voditi evidenciju o učestanosti tog sna; bio je to uvek onaj isti, o velikom praznom
prostoru izvan kuće lutaka, prostoru gde Timiju nikad neće biti dozvoljeno da ode. Ponekad je
tamo bio sam, ponekad u društvu nekih senovitih, tajanstvenih prilika. Pošto je njegov engleski
još bio tako rudimentaran, nije mogla da odredi da li Timiju ta velika pustoš predstavlja njegov
izgubljeni, ledeni svet ili maštariju o čudnoj novoj eri u koju su ga doveli. U svakom slučaju, ta
pustoš je za njega bila mesto strave: često se budio u suzama. Nije morala da ime diplomu iz
psihologije da bi znala da je taj san snažan simptom Timijeve izdvojenosti i sve dublje tuge.
Danju je Timi povremeno zapadao u duga razdoblja sete, kad se zatvarao u sebe i ponašao kao
da nema nikakve svrhe. Takođe je ponekad provodio sate ćuteći i gledajući kroz prozor kuće
lutaka, iako se odatle nije videlo takoreći ništa; zurio je u onu veliku pustoš iz svoga sna, možda
razmišljajući nostalgično o sumornim, ledenim ravnicama svog sad dalekog detinjstva, ili se
možda jednostavno pitajući šta leži iza zidova koji znače neprelaznu granicu njegovog življenja.
Razmišljala je besno: zašto mu ne dovedu nekoga da mu pravi društvo? Zašto?
Pitala se ne bi li trebalo da stupi u vezu sa Manhajmom i kaže mu da se ovde ne preduzima
ništa, da zatraži od njega da jače pritisne Hoskinsa. Ali činilo joj se da bi to bilo preveliko
izdajstvo. Iako je bila odana Timiju, ni sad nije mogla naterati sebe da tako dejstvuje iza
Hoskinsovih leđa. Ipak, njen gnev se povećavao.
Fiziolozi su već saznali sve što su od ovog dečaka mogli saznati bez seciranja, koje im ipak,
po svemu sudeći, nije bilo u planu. Zato su se njihove posete proredile; dolazio je poneko,
120 of 163 17.12.2007 20:15

jednom nedeljno, ali samo da izmeri Timijev rast, postavi nekloliko rutinskih pitanja i fotografiše
Timija nekoliko puta. Nisu se više pojavljivale igle, injekcije, špricevi za izvlačenje tečnosti;
posebne dijete više niko nije zahtevao; složena i teška ispitivanja funkcionalne uklopljenosti
Timijevog kostura nastavljala su se, ali ni približno onako često.
Sve to je bilo dobro. Ali iako se zanimanje fiziologa smanjivalo, psiholozi su tek počeli da se
zagrevaju. Gospođica Felouz je zaključila da je ta nova grupa podjednako dosadna, ili čak
poprilično dosadnija, od prethodne. Timiju su sad nameštali prepreke koje je on morao savladati
da bi došao do hrane i vode. Morao je da podiže ploče, pomera poluge, dohvata konopce.
Povremeni blagi elektrošokovi navodili su ga da jeca od iznenađenja i straha - ili da reži na
veoma praiskonski način. Sve to je gospođicu Felouz veoma uznemiravalo.
Ipak, nije htela da se obrati Hoskinsu u vezi s tim. Nije imala nimalo želje da ode kod
Hoskinsa. On je, iz nekog razloga, ostajao na udaljenosti; a gospođica Felouz se plašila da bi
mogla, ako mu sad priđe sa novim zahtevima i ako naiđe na ma kakav otpor, da plane, pa čak i da
podnese ostavku istog trenutka. Nije želela da joj se dogodi da učini taj korak sada. Za Timijevo
dobro, morala je ostati ovde.
Ali zašto se taj čovek udaljio od projekta sa Timijem? Otkud ta ravnodušnost? Da li je hteo na
taj način da se izdvoji od Manhajmovih žalbi i zahteva? To mu je glupo, pomisli ona. Timi je
jedina žrtva njegove udaljenosti. Glupo, glupo, glupo.
Činila je koliko je mogla da naučnicima ograniči pristup do Timija. Ali nije mogla sasvim da
izdvoji dečaka od njih. Reč je, ipak, bila o naučnom opitu. Zato se pipkanje, gurkanje i
uslovljavanje blagim električnim šokovima nastavilo.
Bili su prisutni i antropolozi, cele čete antropologa željne da pitaju Timija kako se živelo u
paleolitu. Ali njima je bilo suđeno da ostanu nezadovoljni, iako je Timi sad iznenađujuće dobro
vladao engleskim - svojom vrstom engleskog. Mogli su da pitaju do mile volje, ali on je mogao
odgovarati samo na ona pitanja koja je razumeo i samo ako je u svome umu sačuvao iole znanja o
svojim sada udaljenim danima u svetu kamenog doba.
Dok su se nedelje njegovog boravka u modernom svetu postepeno pretvarale u mesece,
Timijev govor postajao je sve bolji i tačniji. Nikad nije gubio izvesnu meku zamućenost za koju
je gospođica Felouz nalazila da je donekle šarmantna. Timijevo razumevanje engleskog sad je
bilo praktično jednako razumevanju modernog deteta istog uzrasta. U trenucima uzbuđenja, Timi
je i sad povremeno zapadao u onaj stari, kvrckavo-režeći način govora, ali takve epizode bile su
sve ređe. Svi su izgledi bili da Timi postupno zaboravlja onaj život koji je poznavao pre ulaska u
dvadeset prvi vek - osim u svom privatnom svetu snova, u koji gospođica Felouz nije mogla ući.
Ko zna kakvi mamuti i mastodonti đipaju tamo, mislila je Edit; kakvi mračni prizoti preistorijskih
tajanstava se prikazuju na ekranu uma ovog neandertalskog dečaka?
Ali na iznenađenje gospođice Felouz, još je bila jedina osoba koja je Timijeve reči mogla
razumeti sa iole ikakvim pouzdanjem. Neki od kolega koji su često radili unutar stasisnog mehura
- njeni asistenti Mortenson, Eliot i Stratfordova, kao i dr Mekintajer i dr Džejkobs - kao da su
uspevali da razaznaju pokoju grupu reči, ali samo sa velikim trudom, i sa bar pedeset posto
pogrešnog razumevanja. Ovo je zbunjivalo gospođicu Felouz. Dobro, taj dečak je u početku imao
neke manje teškoće u oblikovanju reči tako da budu razumljive; ali prošlo je izvesno vreme i
Timi se osposobio da govori tečno. Bar se njoj tako činilo. Postupno je bila primorana da prizna
da Timija razume tako dobro samo zato što je danonoćno u njegovoj blizini. Njen sluh je
automatski nadoknađivao razlike između onog što je on izgovarao i onog što je stvarno trebalo da
se čuje. Razlika između Timija i modernog deteta odista je postojala, bar u pogledu govorne
sposobnosti. Razumeo je veliki deo onog što mu se govorilo, bio je sad u stanju da odgovara i
složenim rečenicama, ali su njegov jezik, usne, grlo i, pretpostavljala je gospođica Felouz,
njegova hioidna kost bili, po svemu sudeći, slabo prilagođeni prefinjenostima
dvadesetprvovekovnog engleskog jezika; otud tolika izobličenja.
U razgovoru sa drugima, branila je Timija. "Da li ste ikad slušali Francuza kad pokušava da
izgovori jednostavnu reč kao što je naše englesko 'the'? Ili Engleza kad pokušava da govori
121 of 163 17.12.2007 20:15

francuski? A tek u ruskom da vidite kakvih glasova ima, mi moramo vilicu slomiti da to
izgovorimo. Govornici svakog jezika uvežbavaju, od rođenja, govorne mišiće na drugačiji način,
i to većina ljudi nije u stanju da promeni. Zato postoji čudno i pogrešno izgovaranje. Eto, Timi u
govoru zanosi na neandertalski. Ali to će se vremenom poboljšavati."
A do tad će, shvatala je, ona sama imati položaj neočekivane vlasti i moći. Jer sad nije samo
Timijeva dadilja, nego i prevodilac: kanal kroz koji moraju proći sve Timijeve uspomene na
preistorijski svet da bi ih antropolozi, koji dolaze da ga ispituju, mogli saznati. Bez nje kao
posrednika ne bi mogli dobiti nikakve suvisle odgovore na pitanja koja žele da mu postave.
Potrebna je saradnja gospođice Felouz da bi ovaj projekat iskazao svoju punu naučnu vrednost.
Tako je Edit, na način koji niko, pa ni ona sama, nije očekivao, postala bitna za dalje istraživanje
ljudskog postojanja u dalekoj prošlosti.
Na žalost, Timijevi ispitivači gotovo su uvek odlazili nezadovoljni onim što su od njega
saznavali. Nije reč bila o nekom njegovom odbijanju da sarađuje, već o tome da je u
neandertalskom svetu proveo samo tri ili četiri godine - i to svoje prve tri ili četiri godine. Ni u
jednom dobu ljudske istorije nije bilo baš mnogo dece koja bi, tako mlada, mogla dati svestran
usmeni izveštaj o dejstvovanju društva u kome su živela.
Glavninu onog što je Timi uspevao da im saopšti činile su stvari koje su antropolozi i bez
Timija odavno naslućivali, stvari koje su možda i sami usadili u dečakov um samom prirodom
pitanja koja su mu, preko gospođice Felouz, postavljali. Na primer, kažu:
"Pitaj ga koliko je veliko bilo njegovo pleme."
"Ne verujem da on zna šta znači reč 'pleme'."
"Onda, koliko ljudi je bilo u grupi koja je živela s njim."
Postavila mu je to pitanje. Odnedavno ga je počela učiti brojanju. Timi je izgledao zbunjen.
"Mnogo", rekao je.
U Timijevom rečniku 'mnogo' je moglo značiti ma šta veće od tri. Činilo se da je njemu posle
te tačke - sve isto.
"Koliko mnogo?" pitala je ona. Podigla je njegovu šaku i prešla prstom preko vrhova njegovih
prstiju. "Ovoliko mnogo?"
"Više."
"Koliko više?"
Potrudio se. Sklopio je na trenutak oči kao da zuri u drugi svet, pružio ruke i počeo brzo da
izmahuje i migolji prstima ka njoj.
"Da li on to naznačuje brojeve, gospođice Felouz?"
"Mislim da je tako. Svaki pokret šake verovatno znači pet."
"Ja sam izbrojao tri pokreta obema šakama. Znači, pleme je imalo trideset članova?"
"Ja bih rekla četrdeset."
"Pitajte ga ponovo."
"Timi, reci mi ponovo: koliko je ljudi sadržavala tvoja grupa?"
"Grupa, gospođice Felouz?"
"Ljudi oko tebe. Tvoji prijatelji i rođaci. Koliko ih je bilo?"
"Prijatelji. Rođaci." Razmatrao je te pojmove. Reči njemu nejasne i nestvarne, po svemu
sudeći.
Posle nekog vremena zagledao se u svoje šake, ispružio prste, i opet počeo sa tim svojim
hitrim, lepršavim pokretima prstiju, koji su mogli značiti brojanje, mada su mogli predstavljati i
nešto sasvim drugo. Nije se moglo znati koliko puta ih je ponovio: možda osam, možda deset
puta.
"Jeste li videli?" upitala je gospođica Felouz. "Osamdeset, devedeset, stotinu ljudi - mislim da
je to rekao ovog puta. Ako je uopšte odgovarao na moje pitanje."
"Malopre je broj bio manji."
"Znam. Sad kaže ovo."
"Nemoguće. Tako primitivno pleme nije moglo imati više od trideset osoba! Najviše trideset!"
122 of 163 17.12.2007 20:15

Gospođica Felouz je slegnula ramenima. Ako ovi žele da zamućuju prikupljeni materijal
svojim sopstvenim predubeđenjima, to nije njen problem. "Onda zapišite trideset. Pa, vi tražite od
deteta kome je tad bilo samo oko tri godine da vam daje statistiku o populaciji. On samo nagađa,
čudo je da uopšte razume šta to hoćemo da ga navedemo da nam kaže. Uostalom, možda i ne
razume. Odakle vam pomisao da on ume da broji? I da uopšte razume pojam broja?"
"Ali ipak, razume ga, zar ne?"
"Otprilike u onoj meri koliko i ma koji petogodišnjak. Kad sretnete nekog petogodišnjaka,
pitajte ga koliko ljudi, po njegovom mišljenju, stanuje u njegovoj ulici, pa da vidite šta će vam
reći."
"Pa..."
I druga pitanja davala su rezultate u sličnoj meri nepouzdane. Plemenska struktura? Gospođica
Felouz je uspela da izvuče iz Timija, posle mnogo verbalne akrobatike, da je pleme imalo
'velikog čoveka', pri čemu je Timi očigledno mislio na poglavicu. Tu nikakvog iznenađenja nije
bilo. I u istoriji, primitivna plemena uvek su bila predvođena poglavicama; bilo je razumno
očekivati isto i kod neandertalskih plemena. Ime tog poglavice Timi nije mogao prevesti na
engleski, niti dati fonetski ekvivalent, to jest izgovoriti ga pomoću glasova iz engleskog jezika;
morao se poslužiti neandertalskim glasovima.
Da li je poglavica imao suprugu? - pitali su naučnici.- Timi ne zna šta je to supruga. - Kako su
birali poglavicu? - Timi ne razume pitanje. - Kako je bilo u pogledu religijskih verovanja i
obreda? Tu je gospođica Felouz uspela da izvuče, dovijajući se i dajući Timiju svakojake naučno
sumnjive sugestije da bi ga podstakla, opis nekog svetog mesta načinjenog od kamenja, na kome
je Timiju bio zabranjen pristup, i nekog kulta kojim je možda upravljala visoka sveštenica. Edit
je bila sigurna da je reč o sveštenici, a ne o svešteniku, zato što je Timi pokazivao prstom ka njoj
dok je govorio; međutim, da li on uopšte razume šta ga pitaju - nije bila sigurna.
"Da su samo uspeli da prebace kroz vreme neko starije dete!" jadikovali su antropolozi. "Ili
odraslog neandića, zaboga! Da su! Da su! Kako je to nepodnošljivo, da nam jedan mali dečak,
koji ništa ne zna, bude jedini izvor podataka!"
"Verujem da je nepodnošljivo", saglasila se gospođica Felouz nimalo saosećajnim tonom. "Ali
taj mali neandertalac koji ništa ne zna ipak je jedan više nego što ste ikad očekivali da vam se
namesti za ispitivanje. Ni u najluđim ranijim snovima niste sanjali da ćete ikad imati prilike da
razgovarate sa ma kakvim neandertalcem."
"Pa ipak! Da su samo mogli! Da su mogli!"
"Jeste, da su mogli", rekla je gospođica Felouz, a onda im je saopštila da je vreme za njihov
razgovor sa Timijem, za taj dan, isteklo.
39.
Onda se Hoskins opet pojavio, jednog jutra; ušao je u kuću lutaka bez ikakve prethodne
najave.
"Gospođice Felouz? Mogu li da govorim s vama?"
Opet je govorio onim svojim postiđeno-pokornim tonom, kao da se oseća izuzetno nezgodno.
Za šta bi i imao razloga, pomisli gospođica Felouz.
Izišla je hladno, zaglađujući svoju bolničarsku uniformu. Onda je zastala zbunjeno. Hoskins
nije bio sam. S njim je bila jedna bleda, omanja, vitka žena, koja je oklevala pred pragom stasisne
zone. Zbog svetle boje kose i tena davala je utisak krhkosti. Njene oči, veoma svetle plave boje,
zabrinuto i vredno su tragale za nečim što bi moglo biti iza gospođice Felouz, hitro su osmatrale
sobu kao da bi iza vrata Timijeve sobe za igranje mogao iskočiti besni gorila.
Hoskins reče: "Gospođice Felouz, ovo je moja supruga, Aneta. Draga, slobodno uđi. Savršeno
je bezbedno. Osetićeš sasvim malu nelagodnost na pragu, ali to prođe. Želeo bih da upoznaš
gospođicu Felouz koja se brinula o dečaku od one noći kada je stigao."
(Znači, to mu je žena? Gospođica Felouz nije je tako zamišljala, ali sad uvide da, zapravo,
nikad i nije imala u mašti neku jasnu sliku kako bi ta osoba mogla izgledati. Ali svakako neka
123 of 163 17.12.2007 20:15

temeljitija ženska, i smirenija, a ne ovako vidno napeta i trzava kao ova. Opet, zašto bi bila
takva? Možda čoveku snažne volje, kao što je Hoskins, odgovara neka takva slabotinja. U redu,
ako je on takvu hteo, neka mu bude. S druge strane, gospođica Felouz je pretpostavljala da će
Hoskinsova žena biti mlada; mlada i raskošno lepa i blistava; priča se da uspešni poslovni ljudi u
Hoskinsovim godinama vole da nabave sebi takvu kad se žene po drugi put. Aneta Hoskins nije
pripadala toj kategoriji. Znatno mlađa od Hoskinsa, da, a mlađa i od gospođice Felouz, kad je već
o tome reč; ali ne stvarno mlada. Možda četrdeset godina, ili blizu četrdeset.)
Gospođica Felouz prinudi sebe da je pozdravi tonom kao da konstatuje neku činjenicu.
"Dobro jutro, gospođo Hoskins. Drago mi je što smo se upoznale."
"Aneta."
"Molim?"
"Zovite me Aneta, gospođice Felouz. Svi me zovu tako. A vaše ime je..."
Hoskins se brzo ubaci. "Šta sad radi Timi, gospođice Felouz? Da li je otišao da malo odspava?
Želeo bih da se moja supruga sretne s njim."
"On je u svojoj sobi", reče gospođica Felouz. "Čita."
Aneta Hoskins se nasmeja, kratko, oštro i maltene podsmešljivo. "On ume da čita?"
"Jednostavne slikovnice, gospođo Hoskins. Sa kratkim tekstovima ispod slika. Još nije sasvim
spreman za pravo čitanje. Ali rado gleda u knjige. Sad čita jednu knjigu o životu na dalekom
severu. Eskimi, lov na morževe, igloi, ta vrsta stvari. Tu knjigu čita bar jednom dnevno."
(Ali znala je da čitanje nije prava reč, da je to svojevrsna mala laž. Timi uopšte nije čitao.
Koliko je Edit mogla oceniti, samo je gledao slike; reči štampane ispod slika za njega su imale
samo ukrasnu vrednost, bile su čudne, sitne šare. Dosad nije ispoljio ni najmanju radoznalost u
vezi sa njima. Možda nikad i neće. Ali bar je razgledao knjige, i, po svemu sudeći, razumeo šta
se na slikama vidi; a to je najpribližnija zamena za pravo čitanje. Smatrala je da će u ovom
razgovoru najkorisnije biti da Hoskinsova žena stekne utisak da Timi stvarno može da čita, bez
obzira na to što je samom Hoskinsu istina verovatno jasna.)
Hoskins reče robusnim, čudnovato snažnim tonom: "Zar to nije zapanjujuće, gospođice
Felouz? Pamtite li kakav je bio one večeri kad smo ga doveli? Ono divlje, kričavo, prljavo,
besomučno, malo, preistorijsko stvorenje?"
(A ja bih to, kao, mogla da zaboravim, a? - pomisli gospođica Felouz.)
"A sad, sedi mirno, tamo unutra, čita knjigu, uči o Eskimima i igloima..." Hoskins je sijao od
ponosa, maltene očinskog. "Kako je to čudesno! Veličanstveno! Zar ne? Kakav divan napredak
ostvaruje taj dečko sad kad se vi brinete o njemu!"
Gospođica Felouz je podozrivo odmerila Hoskinsa. Bilo je nečeg čudnog i nestvarnog u tom
njegovom iznenadnom uzvišenom, govorničkom tonu. Šta on to smera? Zna da Timi ne ume
stvarno da čita. Zašto je uopšte doveo svoju ženu ovamo, posle tolikog vremena, i zašto pravi ovu
neiskrenu galamu oko Timijevog divnog napredovanja?
Onda je shvatila.
Hoskins reče, nešto normalnijim tonom: "Moram se izviniti što sam u poslednje vreme
navraćao tako retko, gospođice Felouz. Ali kao što možete pretpostaviti, bio sam zauzet i
prezauzet jer sam morao da rešavam svakojake sporedne zavrzlame. Među kojima je jedna, i to
ne najmanja, naš prijatelj Brus Manhajm."
"Pretpostavljam da je tako bilo."
"Pozivao me je otprilike jednom nedeljno, posle one njegove posete Timiju. Pitao me ovo,
ono, nervirao se zbog Timija kao da mu je Timi rođeni sin, a ja razredni starešina nekakvog
internata u koji je Timi poslat. I to nekog jezivog internata, kao iz romana Čarlsa Dikensa,
pomislio bi čovek."
"A naročito vas je pitao šta preduzimate da Timiju nađete drugara za igru?" reče gospođica
Felouz.
"To naročito."
"A šta ste, konkretno, učinili po tom pitanju, doktore Hoskinse?"
124 of 163 17.12.2007 20:15

Hoskinsovo lice se malo trznu. "Jednom reči, pretrpeo sam brodolom. Imali smo razgovore sa
šestoro ili više dece, koja su bila kandidati za to. I sa njihovim roditeljima, prirodno."
Ovo je za gospođicu Felouz bila novost. "I?"
"Stvar se svela na to da smo našli dva mala dečaka koji su bili podesni, ali njihovi roditelji su
postavili raznorazne posebne uslove i primedbe, nama neprihvatljive. Postojao je još jedan dečko
koji je mogao da bude prava stvar, i već smo se spremali da ga dovedemo ovde u probnu posetu
Timiju, ali u poslednjem trenutku pojavili su se novi uslovi, nove zamerke: roditelji su doveli
advokata koji je tražio da deponujemo unapred sumu za obeštećenje, da se vežemo veoma
složenim ugovornim obavezama i da pristanemo na razne druge ustupke koje su naši advokati
smatrali nemudrim. Što se tiče sve ostale dece koju smo videli, pitanje eventualnih obeštećenja
nije se postavljalo, jer su njihovi roditelji, koliko smo mogli da vidimo, bili zainteresovani samo
za honorar koji smo nudili. Međutim, ti dečaci izgledali su nam kao besni, mali huligani koji bi
Timiju doneli više zla nego dobra. Naravno da smo sve takve odbili."
"Znači, vi meni kažete da nemate nikog."
Hoskins ovlaži usne. "Na kraju smo odlučili da sa ovim problemom ostanemo u kući - da
uzmemo dete nekoga ko je ovde zaposlen. I to upravo ovog zaposlenog koji pred vama stoji.
Moje dete."
"Vašeg sina?" reče gospođica Felouz.
"Vi pamtite, zar ne, kad su bili ovde Manhajm i Levienka, rekao sam, više u besu, da ću dati
svog sina ako bude potrebno? Eto, na to se i svelo. Ja sam čovek od reči, gospođice Felouz, što
vam je, verujem, već poznato. Neću tražiti ni od koga drugog u ovoj kompaniji da radi nešto što
ja nisam spreman da uradim. Odlučio sam da kao drugara koji je Timiju toliko potreban dovedem
mog Džerija. Ali, naravno, to ne može biti samo moja odluka, jednostrana."
"Pa ste doveli gospođu Hoskins da se uveri da vaš sin neće biti ni u kakvoj opasnosti u
Timijevim rukama", reče gospođica Felouz.
Hoskins je izgledao silno zahvalan. "Da, gospođice Felouz. Da, baš tako!"
Gospođica Felouz još jednom pogleda Hoskinsovu ženu, koja je grickala donju usnu i opet
zurila u vrata iza kojih vreba ta strašna neandertalska spodoba.
Ona sigurno veruje da je Timi čovekoliki majmun, pomisli gospođica Felouz. Gorila.
Šimpanza koji će istog trena da se baci na njenu dragu bebu i rastrgne je na komade.
Gospođica Felouz ledeno reče: "Pa, da izvedem ja Timija, da joj ga pokažem?"
Gospođa Hoskins, koja je od početka bila sva u grču, postade vidno napetija. "Pa valjda...
trebalo bi... gospođice Felouz."
Negovateljica klimnu glavom.
"Timi?" pozva ona. "Timi, hoćeš li doći ovamo za trenutak? Imamo posetioce."
Timi izviri stidljivo iza ragastova vrata.
"U redu je, Timi, To su doktor Hoskins i njegova žena. Iziđi."
Dečko zakorači napred. Izgleda baš pristojno, pomisli gospođica Felouz, dodajući uz to jednu
malu molitvu zahvalnicu. Na sebi je imao triko, i to onaj plavi sa šarama u vidu velikih, zelenih
krugova, drugi po redosledu omiljenosti; njegova kosa, koju je gospođica Felouz temeljito
iščetkala pre jedan sat, još je bila srazmerno neraskuštrana i neumršena. Tanka knjižica koju je do
maločas razgledao bila mu je i sad u levoj ruci, opuštena ka podu.
Zurio je sa iščekivanjem u svoje posetioce. Oči je veoma raširio. Videlo se da Hoskinsa, i
posle toliko vremena, prepoznaje, ali da mu Hoskinsova žena nije 'jasna'. Nesumnjivo je nešto u
njenom govoru tela, nešto napeto i podozrivo u njenom držanju, signalisalo dečaku oprez. Možda
su stupili u dejstvo njegovi primitivni refleksi - da li bi čovek mogao reći: njegovi nagoni?
Nastalo je dugo, neprijatno ćutanje.
Onda se Timi osmehnuo.
Bio je to jedan topao, divan osmeh, Timijev naročiti osmeh, 'od uha do uha', koji je gospođicu
Felouz ovog puta bacio u oduševljenje. Mogla je ovog časa podići Timija i zagrliti ga. Kako je
divan, kad se tako osmehne! Slatkiš mali - koliko poverenja pokazuje, baš je pravo dete. Da.
125 of 163 17.12.2007 20:15

Klinac koji izlazi iz obdaništa da pozdravi goste. Kako bi mogla Aneta Hoskins odoleti tom
osmehu?
"Oh", reče Aneta, kao da je našla bubu u supi. "Nisam očekivala da izgleda tako... čudno."
Gospođica Felouz je pogleda mrko i popreko.
Hoskins reče: "Većinom su to crte lica, znaš. Od vrata nadole, on izgleda otprilike kao veoma
mišićavi, mali dečko. Manje-više."
"Ali njegovo lice, Džeralde... ta ogromna usta, taj ogromni nos... obrve toliko pomaknute
napred... pa vrh vilice... toliko je ružan, Džeralde. Toliko uvrnut."
"On razume veliki deo toga što govorite", upozori gospođica Felouz niskim tonom po kome se
inje moglo nahvatati.
Gospođa Hoskins je to čula i klimnula glavom, ali još se nije mogla zaustaviti. "Ovako uživo
izgleda sasvim drukčije nego na televiziji. Mnogo ljudskije izgleda na ekranu nego..."
"On jeste ljudsko biće, gospođo Hoskins", reče gospođica Felouz suvo. Već je bila umorna i
preumorna od saopštavanja te činjenice raznim ljudima. "On je samo pripadnik druge grane
ljudskog roda, to je sve. Pripadnik jedne grane koja je izumrla."
Hoskins je po Editinom tonu verovatno osetio da ona jedva suzdržava svoj bes. Okrete se
svojoj ženi i reče tonom navaljivanja: "Zašto ne popričaš sa Timijem, draga? Da ga malo
upoznaš. Pa, zato si i došla."
"Jesam, jesam."
Izgledalo je kao da pokušava da prikupi dovoljno hrabrosti.
"Timi?" reče ta žena, tankim i napetim glasom. "Zdravo, Timi. Ja sam gospođa Hoskins."
"Zdravo", reče Timi.
Pruži ruku ka Aneti. Gospođica Felouz ga je naučila da tako treba.
Aneta Hoskins baci jedan hitri pogled ka svom mužu. On prevrnu očima ka plafonu i klimnu
glavom.
Pružila je neodlučno ruku i rukovala se s Timijem kao sa nekakvim dresiranim šimpanzom u
cirkusu. Kratko, sa nimalo oduševljenja, gledajući da mu što pre ispusti ruku.
Timi reče: "Zdravo, gospođo Hoskins. Drago mi je da vas upoznam."
"Šta je rekao?" upita Aneta Hoskins. "Je li on to nešto meni rekao?"
"Rekao je 'Zdravo'", odvrati gospođica Felouz. "A zatim, da mu je drago da vas upozna."
"On govori? Engleski?"
"Da, on govori. Razume lakše knjige. Jede viljuškom i nožem. Sam se oblači i skida. Ne bi
trebalo nikog da iznenađuje što on sve to čini. On je normalni, mali dečak, gospođo Hoskins, i
sad mu je oko pet godina. Možda i pet i po."
"Ne znate?"
"Možemo samo nagađati", reče gospođica Felouz. "Nije imao krštenicu u džepu kad je došao."
Gospođa Hoskins opet pogleda svog muža. "Džeralde, nisam sigurna za ovo. Džeri još nije
napunio pet."
"Znam koliko godina ima naš sin, draga", reče Hoskins kamenim tonom. "Ali krupan je i jak
za svoje godine. Veći je od Timija. Čuj, Aneta, kad bih smatrao da ima ikakvog rizika... i
najmanje mogućnosti da..."
"Ne znam. Naprosto, ne znam. Kako možemo biti sigurni da je bezbedno?"
Gospođica Felouz najednom reče: "Ako pitate da li je za vašeg sina bezbedno da bude u
Timijevom društvu, odgovor je: naravno, da. Timi je blagi, mali dečak."
"Ali je div... divljak."
(Opet medijska etiketa o majmunu-dečaku! Zar ljudi baš nikad ne razmišljaju svojom
glavom?)
Gospođica Felouz naglašeno reče: "Nije divljak, nije ni najmanje divalj. Da li divljak izlazi iz
svoje sobe sa knjigom u ruci i pruža ruku da se rukuje sa vama? Da li se divljak tako osmehuje i
pozdravlja i kaže da mu je drago da vas upozna? Evo, vidite ga tačno ispred sebe, gospođo
Hoskins. Kako vam on zaista izgleda?"
126 of 163 17.12.2007 20:15

"Ne mogu da se naviknem na njegovo lice. To nije ljudsko lice."

Gospođica Felouz nije dopustila sebi eksploziju besa. Napeto reče: "Kao što sam već
objasnila, on je čovek u jednakoj meri kao i ma ko od nas. I nije uopšte divalj. Onoliko je miran i
razuman koliko možete očekivati da jedan dečko od pet i po godina bude. Veoma je velikodušno
od vas, gospođo Hoskins, što ste dozvolili da vaš sin dođe ovde i igra se sa Timijem, ali, molim
vas, nemojte se zbog toga plašiti."
"Nisam rekla da sam pristala", uzvrati gospođa Hoskins, ne bez izvesne blage vreline u glasu.
Hoskins je pogleda ukočeno i očajno. "Anet..."
"Nisam!"
(Onda, što ne bi izišla napolje i pustila Timija da se vrati svojoj knjizi?)
Gospođica Felouz se borila da ne plane.
(Neka doktor Hoskins ovo sredi. Njegova je to žena.)
Hoskins reče: "Razgovaraj sa dečakom, Aneta. Upoznaj ga malo. Jesi li pristala da učiniš bar
toliko."
"Jesam, jesam, valjda." Opet je prišla dečaku. "Timi?" reče ona neodlučno. Timi diže pogled.
Ovog puta nije bilo osmeha od uha do uha. Već je shvatio, iz samog načina na koji se govorilo,
da tu ženu ne može ubrojati u svoje prijatelje.
Gospođa Hoskins se osmehnu, ali ne mnogo ubedljivo. "Koliko ti je godina, Timi?"
"On nije mnogo jak u brojanju", reče gospođica Felouz tiho.
Ali na njeno zaprepašćenje, Timi diže levu šaku sa jasno raširenim prstima.
"Pet!" uzviknu Timi.
"Digao je pet prstiju i kazao pet", reče gospođica Felouz zapanjeno. "Čuli ste ga, zar ne?"
"Ja sam to čuo", reče Hoskins. "Valjda."
"Pet", reče gospođa Hoskins, nastavljajući sa tvrdom rešenošću. Sad se stvarno trudila da
uspostavi kontakt sa Timijem. "To su vrlo fine godine. Moj sin Džeri i sam ima gotovo pet. Ako
dovedem Džerija ovamo, da li ćeš ti biti dobar s njim?"
"Dobar", reče Džeri.
"Dobar", prevede gospođica Felouz. "Razumeo vas je. Obećao je da će biti dobar."
Gospođa Hoskins klimnu glavom. Onda progunđa, vrlo tiho: "Mali je, ali izgleda tako jak."
"Još nikad nije pokušao nikome da nanese zlo", reče gospođica Felouz, nalazeći da joj je
pogodno da malčice zaboravi besomučnu bitku one prve noći. "Izuzetno je blag. Izuzetno. To
morate verovati, gospođo Hoskins." A Timiju reče: "Povedi gospođu Hoskins u tvoju sobu.
Pokaži joj tvoje igračke i knjige. I tvoj orman sa odećom." Pa da vidi da si pravi mali dečko,
Timi. Nateraj je da vidi dalje od tvojih svodova iznad očiju i donje vilice bez vrha.
Timi pruži ruku, a gospođa Hoskins je, posle samo jednog trenutka oklevanja, prihvati. Prvi
put od kad je ušla u stasisni mehur, na njenom licu se pojavi nešto nalik na pravi osmeh.
Ona i Timi odoše u njegovu sobu. Vrata se zatvoriše za njima.
"Mislim da će uspeti", reče Hoskins tiho gospođici Felouz, čim mu je žena izišla napolje. "On
nju polako pridobija."
"Naravno da je pridobija."
"Aneta nije nerazumna. To mi verujte. Nije ni neracionalna. Ali Džeri joj je veoma dragocen."
"Prirodna stvar."
"Naše jedino dete. U braku smo nekoliko godina, a problem neplodnosti pojavio se od
početka; i kad smo najzad uspeli... kad nam je pošlo za rukom..."
"Dobro", reče gospođica Felouz. "Razumem." Nije bila naročito zainteresovana da sluša o
problematici neplodnosti kod doktora i gospođe Hoskins. Niti o načinu na koji su konačno uspeli.
"Eto, vidite - iako sam sa njom temeljito razgovarao o svemu, iako ona razume kakve
probleme su mi napravili Manhajm i njegova rulja i zna koliko je važno prekinuti Timijevu
izdvojenost, još donekle okleva po pitanju izlaganja Timija riziku da..."
"Nema rizika, doktore Hoskinse."
"To ja znam. To i vi znate. Ali dok to i Aneta ne bude znala..."
127 of 163 17.12.2007 20:15

Posle nekog vremena, otvorila su se vrata Timijeve sobe za igru. Iziđe gospođa Hoskins.
Gospođica Felouz vide da Timi ostaje unutra i da viri iza vrata na onaj svoj obazrivi način kome
je ponekad pribegavao. Dah joj stade. Sigurno je nešto unutra pošlo kako ne valja, pomisli ona.
Ali ne. Aneta Hoskins se smeškala.
"Slatka mu je sobica", reče ona. "Ume sam da presavija svoju odeću. Pokazao mi je to. Kamo
sreće da to Džeri radi bar upola tako dobro. A igračke drži tako uredno..."
Gospođica Felouz dozvoli svome dahu da iziđe napolje.
"Znači, možemo da pokušamo?" upita Hoskins svoju ženu.
"Da. Mislim da možemo da pokušamo."
BLOKADA
Dim se vijorio iz tabora Drugih, pokraj obale najmanje reke, zapadno od svetilišta Boginje.
Srebren Oblak prenese pogled na drugu stranu i vide da se beli dim vije i iz tabora njegovog
sopstvenog naroda, ispod kosine brda niz koje su poslednje sišli kad su dolazili sa istočnih
planina. Pored samog svetilišta nije bilo nikog. Od kad je počeo ovaj beskrajni zastoj, između dva
plemena nastao je prećutni sporazum da je svetilište neutralno područje i da mu niko, ni iz jednog
plemena, ne sme prići. Obe strane držale su stražare na rubu svetilišne zone, danju i noću, da bi
bile sigurne da prekršaja neće biti.
Srebren je stajao sam, oslonjen o koplje. Već je padao mrak, mada se njemu činilo da je da je
dan tek počeo. Brzo odmiče godina. Noć stiže svaki put sve ranije i ranije. Jutro sviće sve kasnije
i kasnije. Sati dnevnog svetla stisnuti su sa obe strane i smanjuju se. Uskoro će biti godišnje doba
dugih snegova, kad samo budale izlaze napolje: vreme kad se treba zguriti u nekom zaklonitom
mestu, živeti od jesenjih zaliha i čekati proleće.
Ali mi još nismo uspeli da se pomirimo sa Boginjom i dobijemo usmerenja od Nje, razmišljao
je Srebren neutešno. A kako i možemo, kad Drugi stalno vrebaju pored svetilišta, tako da nam je
pristup nemoguć?
"Srebrene! Hoće li opet sneg?"
Znalicin glas doplovio je sa vetrom do njega. Stajala je s druge strane staze, blizu rečne obale,
sa Boginjinom ženom i Prošlo-čuvom. Te tri žene već su dugo tu pričale. Srebren se namršti. Sve
tri samo stvaraju nevolje. Tri moćne žene, pune Boginjine snage. Ispunjavale su ga
nelagodnošću. Međutim, znao je koliko su važne, svaka na svoj način, za život plemena.
"Hoće li padati sneg, Srebrene? Reci nam!"
Slegnuo je ramenima. Onda je kucnuo prstom po kolenu i klimnuo glavom.
Ona stara rana na nozi bolela ga je žestoko, kao i uvek kad se sneg bližio. Sada i žešće nego
ikad.
Juče je sneg padao čitav sat, a dan pre juče bilo je takođe snega, ali nakratko. Sad će opet
padati. Zlo je kad sneg zaređa svaki dan. Veliki deo jučerašnjeg snega ostao je na tlu. A vetar -
onaj sa severa, zloduhski - poduhvatao je te ostatke snega, vitlao njima po vazduhu i bacao ih
Srebrenu u lice.
Treba da odemo odavde, pomisli on. Treba uveliko da smo našli mesto za svoj zimski tabor.
Sad se Znalica odvojila od Prošlo-čuve i uputila ovamo, da razgovara s njim. To će,
najverovatnije, značiti nevolju. Od onog svog hrabrog poduhvata ispred svetilišta Znalica se
kretala sa toliko samouverenja i veličanstvenosti da je, maltene, izgledalo da je ona ovde
poglavica. Niko se nije usuđivao da joj se podsmeva, niti čak da je pogleda na pogrešan način -
sve zbog tog izuzetnog dana kad je pokrila svoje telo ratnim bojama i krenula da prkosi celoj
grupi ratnika Drugih. Oduvek je bila čudna; oduvek žestoka; ali sad je prešla u neku novu vrstu
žestoke čudnosti, zbog koje kao da hoda po nekim svetovima koji su samo njeni.
Ona reče: "Ovo se nastavlja i nastavlja, Srebrene, bez ikakvih promena. A vreme snegova
dolazi."
"Znam to."
"Treba da napadnemo i da završimo s time."
128 of 163 17.12.2007 20:15

"Ima ih previše, za nas", reče joj Srebren. "Znaš to." Ovo nije bio prvi put da njih dvoje vode
tu raspravu.
"Nema ih baš toliko. Mogli bismo izaći nakraj s njima. A mi šta radimo, samo sedimo ovde.
Oni se boje nas, mi se bojimo njih, niko ni da mrdne. Koliko ćeš nas još držati ovde?"
"Sve dok ne stupimo pred Boginju kod Njenog oltara i ne saznamo Njenu volju."
"E, onda moramo u napad", reče Znalica.
Srebren ju je postojano gledao. Njene oči bile su zastrašujuće, uopšte nisu bile ženske oči, čak
ni ratničke oči, nego kao da su bile od uglačanog kamena.
"Bila si dole sa muškarcima", reče Srebren. "Videla si da oni nisu hteli da napadnu. Hoćeš li
da se boriš protiv Drugih sasvim sama, Znalice?"
"Ti si poglavica. Naredi im da se bore. Ja ću se boriti rame uz rame sa njima."
"Poginuće svi."
"A ako ostanemo ovde i sačekamo zimu? U tom slučaju pomreće svi, Srebrene."
Klimnuo je glavom, sav natmuren. Istina je: ovde se ne može još dugo ostati. To je njemu bilo
jasno baš kao i njoj.
Dolazak ovde bio je verovatno greška, uviđao je Srebren. Ali on to ne sme priznati nikada,
nikome, sem sebi.
"Ne možemo otići odavde, Znalice", reče on. "Ne dok ne dobijemo pristup svetilištu."
"Ne možemo otići, a ne možemo ni ostati. Ne možemo ni prići svetilištu. To je vrlo gadna
nevolja, Srebren Oblače."
"Možda."
"Govorila sam ja da se ovde ne dolazi. Još na samom početku sam ti to rekla, kad si oglasio da
će Svetkovina leta biti otkazana."
"Pamtim to, Znalice. Ali sad jesmo ovde. I ovde ćemo ostati, sve dok ne obavimo obred zbog
koga smo došli. Ne možemo jednostavno da odemo, a da nismo čuli glas Boginje."
"Ne možemo", reče Znalica. "U tome se slažem s tobom. Nisam želela da dođem ovamo; ali
kad smo već tu, moramo pred Boginju, to dobro kažeš. U tom pogledu se ne protivim tvom
mišljenju."
Bio je zahvalan za to.
"Ali ako ne možemo ni ostati ovde još dugo, zbog snega, a ni otići bez obavljanja obreda, pa
ako nas Drugi sprečavaju da obavimo obred zato što su ovde i što svojim prisustvom skrnave
svetilište, onda moramo da ih oteramo", reče Znalica. "Nema tu mnogo da se priča."
"Pobiće nas ako ih napadnemo."
"Zima će nas pobiti ako ih ne napadnemo."
"To ide tako u krug", reče Srebren. "Ne vodi nas nikud."
Pogledao ju je ozbiljno. Na njenom licu nije bilo milosti. Nije mu nudila nikakav odgovor,
osim jednog, a taj je značio da se mora izginuti od ruke neprijatelja.
U krug, u krug, da. Otići ne možemo, ostati ne možemo. On je otkazao Svetkovinu leta zarad
obreda koji se, po njegovom mišljenju, morao ovde izvršiti. Ako bi sad otkazao i taj obred, zbog
prisustva Drugih u blizini svetilišta, to bi značilo da su i leto i jesen prošli bez ikakvog obreda, a
zbog toga bi se gnev Boginje svakako punom snagom sručio na Narod. Počela bi velika glad, za
koju bi svi okrivili poglavicu. Srebren je znao da je u opasnosti da bude zbačen sa vlasti ako
uskoro ne poboljša prilike. Međutim, ne postoji 'živi bivši poglavica', ne kod Naroda. Običaj u
vezi s tim bio je svima vrlo jasan. Poglavica koji digne ruke od vlasti rekao je zbogom i samom
svom životu.
Vreli plamen proticao je kroz ranjeni deo njegove noge. Možda i neće biti tako loše, pomisli
Srebren: odstupiš sa vlasti, pustiš da neko drugi ponese taj teret. I učiniš kraj ovom bolu i ovom
umoru, zauvek.
Pridružila im se Boginjina žena. "Da li te je Znalica ubedila da napadnemo?"
"Nije."
"Zar se toliko plašiš da umreš?"
129 of 163 17.12.2007 20:15

Srebren Oblak se nasmeja. "Ne uviđaš koliko u tom pitanju ima gluposti, Boginjina ženo. Ja
se plašim da ćete vi umreti, ti i Mlekoizvorna i Lavobor i Snežnolepa i svi ostali. Moj zadatak je
da Narod preživi, a ne da ga odvedem u sigurnu smrt."
"Snegovi dolaze. Oni će nas takođe pomoriti, ako ostanemo ovde na otvorenom."
Srebren uzdahnu i reče: "Da, da, znam i to."
"Ja nisam htela ovo hodočašće", reče Boginjina žena. "Pamtiš li? Govorila sam da nije
potrebno vraćati se ovako daleko samo da bismo saznali volju Boginje. Ali Prošlo-čuva me je
ubedila da pustim da bude po tvome."
"Pamtim", reče Srebren strpljivo. "Sad te uspomene ništa ne menjaju. Ovde smo. Šta misliš -
možemo li otići bez obraćanja Boginji?"
"Možda je Boginja već progovorila", reče Boginjina žena, "i možda je smisao njenih reči bio
da smo budale predvođene budalom i da zaslužujemo smrt. Bolje je, u tom slučaju, pasti u borbi,
od ruke neprijatelja, nego skapati ovako, stojeći i beskrajno brbljajući između sebe, dok nas sneg
polako zatrpava. Ili možda misliš..."
"Vidi", upade joj Znalica u reč. "Jedan od Drugih dolazi da razgovara sa nama!"
Srebren se trže i naglo se okrete ka zapadu. Da, tako je: jedan visoki, mladi ratnik sa kopljem,
oko čijeg vrha je zavezana traka crvenog krzna, krenuo je iz protivnog tabora, ka njima. Dok je
prolazio pored svetilišnog područja, Prolom Gorski, koji je bio na straži, naperi koplje i poče se
preteće ponašati. Drugi dobaci Prolomu neke drugaške zvuke i prođe mimo Proloma, dugačkim
koracima, ne zaustavljajući se.
Ognjeoki i Volkodrev iziđoše iz naseobine i počeše Srebrenu pokazivati prstom pridošlicu kao
da misle da ga on nije video. Mahali su kopljima i nagoveštavali da su spremni da jurnu u napad.
Srebren im ljutito mahnu da se vrate nazad. Šta li zamišljaju, da je to odred za napad sastavljen
od jednog člana? Čovek dolazi da razgovara, to je jasno. To je jasno.
Nego, kako bi to trebalo da ja razgovaram sa Drugim? - zapita se Srebren.
Izaslanik se primicao krivudavo preko zasneženog terena, zaobilazeći mesta gde je zbog
podzemnih voda površina bila močvarna. Onda je, duž obale reke, prišao mestu gde je Srebren
stajao sa Znalicom i Boginjinom ženom. Digao je koplje, pokretom koji je samo mogao biti
nekakav pozdrav, i počeo svečano da maše njime s leva na desno.
Srebren, u znak prihvatanja, odiže koplje malo sa tla, pa ga spusti. Potom je samo čekao da
vidi šta će dalje biti.
Taj Drugi poče praviti zvuke drugaške vrste. Srebrenu su zvučali kao ječanje neke životinje u
bolu.
"Možda čoveku nije dobro, a? Šta ti misliš?" upita on Znalicu.
"On kaže nešto. Tako govore Drugi."
"To? Govor? To je samo galama."
"Na taj način oni govore", reče Znalica. "U to sam sigurna."
"U redu", reče Srebren Oblak. "Onda mi kaži šta on to pokušava da kaže."
"Eh. Eh. Kako bih ja to mogla znati?"
"Ti si Ona-koja-zna. Sama si se tako nazvala."
"Pa, ja znam samo ono što znam. Jezik drugih ne spada u ono što znam."
"Gle, gle", reče Srebren. "Znači, postoji i nešto što ti ne znaš! Takvu izjavu još nikad nisam od
tebe čuo, Znalice."
Osmehnula mu se kiselo, ali nije odgovorila.
Drugi je opet govorio. Glas mu je bio utanjen i pojačan i činilo se da govori naprežući se,
istiskujući jedan po jedan zvuk, u želji da bude shvaćen, kao da govori deci. Ali značenja tu nije
bilo. Srebren je gledao pomno, posmatrao je usta tog čoveka, ali nije uhvatio ni jednu jedinu
razumljivu reč. Zvuci Drugoga nisu bili zvuci govora.
Srebren reče: "Pa zar ne možeš da govoriš kako valja i treba? Ne mogu te razumeti dok tako
ječiš."
Dok je Srebren govorio, Drugi se sagnuo napred, ispružio glavu bliže Srebrenu i stavio šaku
130 of 163 17.12.2007 20:15

iza uva, kao što gluvi ljudi rade, iako je Srebren govorio baš glasno. Čudna je to poza bila. Taj
Drugi bio je visok, neverovatno visok, glava mu je bila na pola puta do neba, pa je sad, ovako
sagnut, izgledao kao neka dugonoga barska ptica. Srebren je zurio u njega sasvim opčinjeno.
Kako ostaje u ravnoteži? Kako se ne preturi na neku stranu? Onaj ko stoji na tako dugačkim i
tankim nogama morao bi pasti. Kako se ne prelomi na pola kad se kreće? A tek što je ružan -
koža mu je bleda kao u duha - a kako mu je lice izduženo napred, ispod usta, i kako su mu crte
čudno tanke...
"Rekoh, zar ne možeš da govoriš kako treba? Govori rečima, ako hoćeš da govoriš sa mnom!"
"To su njemu reči", reče Znalica iznenada. "On ima svoje sopstvene reči." Imala je na licu
neobičan izraz, kao neko ko je odjednom shvatio neku čudnu, novu istinu. "Drugi imaju svoj
jezik, koji nije isti kao naš."
"Šta?" reče Srebren, duboko začuđen. "Šta ti to znači? Postoji samo jedan jezik, Znalice.
Postoje reči koje se mogu razumeti, a postoji i bučanje koje se ne može razumeti. Mi ne možemo
razumeti šta on kaže, prema tome njegovi zvuci su samo bučanje. Kako bi moglo biti više od
jednog jezika? Nebo je nebo. Planina je planina. Voda je voda, sneg je sneg. To svako zna. Onda,
kako bi ih iko mogao zvati nekim drugim imenima?"
"Dva naroda - dva jezika. Jedan jezik za nas - drugi za njih..."
Od ovoga je Srebrena zabolela glava. Stvar bi mogla biti do neke mere razumna, morao je
priznati - dva naroda, dva jezika, zašto ne? - ali bilo je veoma naporno razmišljati o takvom
nečem u ovom trenutku. Takve pomisli zahtevaju pomno razmišljanje u neko mirno doba. On
potisnu taj problem u stranu i opet pogleda Drugog.
Taj je nastavio da govori, jednako nerazumljivo. Sad je činio i pokrete rukama, možda u želji
da odglumi tu poruku radi čijeg prenošenja je došao; bilo mu je jasno da od njegovog govora
nema velike koristi. Svoje koplje omotano krznom uperio je ka svetilištu; onda je pokazao ka
istoku, ka brdovitom zemljištu odakle je Narod došao; zatim ka zapadu, ka zemljama koje su se
prostirale ka moru i koje su Drugi već sasvim zaposeli. Pa ponovo ka svetilištu. Onda je pokazao
prstom ka Srebrenu; ka sebi; ka svetilištu.
"Boginjina ženo?" reče Srebren. "Razumeš li ti tu išta?"
"On bi hteo da mi odemo, pa da svetilište ostane njima", reče Boginjina žena odmah.
Srebren nije bio baš ubeđen u to. Suviše se Drugi pokazivao tamo-amo. Da su ga Drugi poslali
da jednostavno kaže Narodu da mora otići, on bi samo pokazao ka svetilištu i Drugima, onda ka
zapadu, a ka Narodu bi uperio šaku i pokretom otresanja kazao da Narod mora da ide tamo
otkuda je došao. Ko god ima iole pameti, trebalo bi da to razume.
Ako je već tako, zašto ne pokušati odmah? Srebren to i učini.
Drugi ga je gledao sa izrazom koji bi čovek mogao napraviti kad neko dete upadne u sasvim
razuman razgovor odraslih, i to dete koje muca i nikako ne stiže do kraja onog što bi htelo da
kaže. Kad je Srebren završio, Drugi je uzvratio tako što je celo svoje pokazivanje tamo-i-amo
izveo iz početka.
Znalica reče: "Mislim da pokušava da nam kaže da možemo da delimo to svetilište, da i
njegov narod i naš zajedno obožavaju Boginju na tom mestu."
"Deliti svetilište sa tim smećem?" uzviknu Boginjina žena. "Svetilište je naše!"
"Je li to ono što ti meni govoriš?" upita Srebren Drugog, izgovarajući reči što je sporije i
glasnije mogao. "Misliš da i vi i mi možemo koristiti isto svetilište? Pa nije moguće da to misliš
ozbiljno. To je svetilište Boginje. Vi niste Boginjin narod. Ili jeste? Da li ste?"
Čekao je, nadajući se da će dobiti neki odgovor koji bi mogao razumeti.
Ali Drugi je opet napričao niz nerazumljivih stvari, načinom Drugih. Zatim je izveo, još
jednom, celo ono pokazivanje u raznim pravcima.
"Beznadežno", reče Srebren Oblak. "Beznadežno, beznadežno, beznadežno. Ja ne razumem
tebe, a ti ne razumeš mene. To je jasno. Znalica i Boginjina žena misle da te razumeju, ali nisu u
pravu, ne razumeju te stvarno. Obe samo čuju ono što bi želele da poveruju da si ti rekao."
"Mogla bih da sednem s njim i da pokušam da ga naučim našem jeziku", ponudi Znalica. "Ili
131 of 163 17.12.2007 20:15

da, možda, naučim njegov jezik."

"Drži se podalje od njega", reče Boginjina žena. "On je nečist, a ovo je sveta zemlja."
"Ali kad bismo mogli da govorimo sa..."
"Ne vredi", reče Srebren Oblak. "Čak i ako ta njegova bučanja jesu jezik, ti ga nikad nećeš
naučiti. A kako bi i mogla? To ti je kao da sedneš sa medvedom i pokušaš da naučiš mumlanje.
Ili da naučiš medveda da govori. Neizvodljivo."
"Stari čovek uvek govori da se stvari ne mogu postići", odvrati Znalica.
"Star? Star?" uzviknu Srebren.
Ali Drugi je opet počeo da pokazuje kopljem i da stvara svoje zvuke. Možda je to bio njegov
poslednji pokušaj da prenese poruku Srebrenu. Ali poruka je bila jednako nerazumljiva kao i prvi
put. Srebren oseti kako se velika tuga spušta na njega, i to ne samo zato što ga je Znalica nazvala
starim, i što mu je bol u nozi strujao kao vatra, i što se vreme snegova bližilo Narodu koji još nije
načinio i snabdeo svoj zimski tabor. Ne, nego zato što mu je ovaj čudni čovek nalik na rodu
došao sa porukom koja je možda poruka mira, a on, Srebren, ne uspeva da je razume i ne postiže
da Drugi razume njega, tako da će se blokada nastaviti. Kao da je između njih dvojice neki
kameni zid koji onemogućava razgovor.
Završivši svoj govor, Drugi je čekao.
"Žao mi je", reče Srebren. "Jednostavno, ne razumem. Problem je u tome što ja ne govorim
tvojim jezikom. A ni ti, valjda, mojim."
"Znači, slažeš se da je to jezik!" reče Znalica, likujući.
"Da", reče Srebren potišteno. "Ako od mog slaganja ikakve koristi ima."
Pregovori su bili završeni. Drugi se, sumorna i razdražena lica, hitro okrete i ode ka svom
taboru. Srebren Oblak ga je gledao, zapanjen načinom hoda Drugog. Tako slobodan hod, sa
takvim zamasima - ali kao da su mu zglobovi sasvim rasklimatani. Činilo se da je pravo čudo da
mu u hodu nisu pootpadale i ruke i noge; toliko je bio klimavo skrpljen, toliko loše građen. I
jednako čudo da mu se glava nije već otkotrljala sa tog nejakog vrata. Srebren Oblak je osećao
zahvalnost što je njegovo sopstveno telo zbijeno i robusno, iako u poslednje vreme obuzeto
umorom i bolovima. Telo koje je njemu, Srebrenu, dobro služilo već mnogo godina. Telo koje je
Boginja stvorila. Žalio je Druge što su tako krhki i ružni.
Kad je emisar Drugih ponovo prošao pored stražarno čuvanog prostora, Prolom Gorski je opet
počeo da trese koplje ka njemu i da besno šišti. Drugi na to nije obratio pažnju. Prolom pogleda
ka Srebrenu, očekujući uputstva; Srebren samo odmahnu glavom i reče mu da bude miran. Drugi
nestade u pravcu dalekog tabora svog naroda.
I to je bilo to. Postigli nisu ništa.
Srebrena su rastrzale sumnje. Šta god on pokuša ovih dana, pretvori se u brljotinu. Boginja je
ostala neobožavana, jedan mali dečak nestao je kao da je propao u sam vazduh, svetilište do koga
su toliko putovali nedostupno im je, godišnje doba se brzo okreće protiv njih; a sad još i njegov
potpun neuspeh u pregovorima. Nesumnjivo, Znalica je u pravu, kao što obično i jeste: on je
previše star za ovaj posao. Vreme je da siđe s vlasti, vreme je da dopusti da Društvo za ubijanje
uradi svoj posao, vreme je da legne u onaj san kome kraja nema.
Ognjeoki će postati poglavica umesto njega. Nek se Ognjeoki onda brine šta će i kako će.
Ali ta misao razgnevila je Srebrena čim mu je prošla kroz um. Ognjeoki? Glupak. Činiće
gluposti, što se od takvih glupačina i može očekivati. Bio bi greh predati pleme u ruke
Ognjeokom.
Kome drugom? Prolomu? Volkodrevu? Mladojelenu?
Sve budala do budale. Nijednom od njih ne može se pleme poveriti. Možda će jednog dana oni
sazreti, pa više neće biti budale; međutim, Srebren nije bio naročito ubeđen u to.
Pa ko će, onda, biti poglavica posle mene?
Neka Boginja odluči, reče Srebren sebi. Kad mene više ne bude. To će tad biti Njen problem,
ne moj.
Neće on davati ostavku. Čekaće da ga smrt zgrabi. Znao je da je i sam glup - jer da nije, oni
132 of 163 17.12.2007 20:15

sad ne bi bili u ovom beskorisnom zastoju - ali je, bar, bio manje glup nego ti mlađi muškarci;
prema tome, može još malčice da ostane poglavica.
"Šta ćeš, Srebrene, sad?" upita Znalica.
"Ništa", reče on. "Šta se može učiniti?"
Vratio se u tabor i seo pored vatre. Jedna devojčica mu je prišla - nije se mogao setiti njenog
imena - a on ju je privukao uz sebe, pa su dugo sedeli zajedno, zureći u skakutave plamenove.
Prisustvo tog deteta podiglo je, bar delimično, teret tuge sa njega. Od te curice poteći će Narod
sutrašnjice, jednog dana, dugo posle nestanka Srebrena Oblaka. To je utešna misao: možda
poglavice umiru, umiru i ratnici, svako umre pre ili kasnije, ali Narod se nastavlja i nastavlja, u
vremena nedogledna; svet bez kraja. Da. Da. Imati na umu tu stvar, to valja, to je dobro.
Uskoro poče da sneži i ne prestade do kasno u noć.
POSTAJANJE
40.
Tri dana kasnije Hoskins je navratio da vidi gospođicu Felouz i rekao: "Sve je sređeno. Moja
žena nema više nikakav problem oko toga, pustiće Džerija da dolazi ovde i da se igra sa Timijem,
a Ned Kesidej je spremio sporazum o odgovornosti, koji će, po njegovom uverenju, izdržati
svako zakonsko vrednovanje."
"O odgovornosti? Odgovornosti za šta, doktore Hoskinse?"
"Pa, za ma kakvu moguću povredu."
"Mislite, ako bi Timi povredio Džerija."
"Da", reče Hoskins, opet onim svojim postiđenim tonom.
Gospođica Felouz se istog trenutka narogušila. "Racite mi: da li ozbiljno verujete i da li vaša
žena ozbiljno veruje da postoji makar i najmanja mogućnost da se to desi?"
"Kad bismo mi bili stvarno zabrinuti po tom pitanju, ne bismo dobrovoljno ponudili Džerija
da bude Timijev drugar u igri. Moja žena je u prvo vreme imala određene sumnje, kao što znate,
ali Timi ju je brzo pridobio. Ipak, postoji uvek mogućnost, kad se druže dva mala dečaka koji se
ne poznaju, da jedan tresne drugog. Gospođice Felouz, siguran sam da nije potrebno da vas
podsećam na to."
"Naravno. Ali nije običaj da roditelji prvo zahtevaju da se potpiše sporazum o odgovornosti,
pa tek onda da puste svoje dete da se igra se drugom decom."
Hoskins se nasmeja. "Ne razumete. Nismo mi tražili taj sporazum, kompanija je tražila. Aneta
i ja sporazumom jemčimo 'Stasis Tehnologijama' da nećemo preduzeti protiv te firme nikakve
pravne korake ako se nešto desi. To je sporazum o oslobađanju od odgovornosti, gospođice
Felouz."
"Ah", reče ona, znatno 'smanjenim' glasom. "Shvatam. Pa, dobro, kad dovodite Džerija?"
"Kako bi bilo sutra ujutro?"
41.
Gospođica Felouz je čekala do doručka i tek tad mu je rekla. Sinoć nije htela ništa da kaže,
zato što je pomišljala da bi uzbuđenje, izazvano iščekivanjem, moglo narušiti Timijev san, zbog
čega bi Timi u trenucima Džerijevog dolaska bio nervozan i nepredvidljiv.
"Timi, danas ti dolazi prijatelj."
"Prijatelj?"
"Drugi mali dečak. Da se igra s tobom."
"Mali dečak isti kao ja?"
"Da, isti kao ti." Isti u svakom zaista važnom pogledu, dodade gospođica Felouz sebi sa
žestinom. "On se zove Džeri. Sin je doktora Hoskinsa."
"Sin?" Pogledao ju je zbunjeno.
"Doktor Hoskins mu je otac", reče Edit, kao da će to pomoći.
133 of 163 17.12.2007 20:15

"Otac."
"Otac - sin." Podigla je šaku kao da pokazuje visinu nekog čoveka, a zatim nekog deteta.
"Otac je veliki čovek. Sin je mali dečko."
Timi je i dalje izgledao zbunjeno. Toliko je tih najosnovnijih stvari za koje svako smatra da su
same po sebi jasne, ali koje za Timija ostaju nešto tuđinsko i nejasno. To je zato što je on sav svoj
ovdašnji život proveo izdvojen od sveta, zatvoren u ovaj stasisni mehur. Ali i Timi sigurno zna
šta su roditelji. Ili je zaboravio i to? Gospođica Felouz oseti, ne prvi put, izrazitu odvratnost
prema Džeraldu Hoskinsu i svim ostalim službenicima 'Stasis Tehnologija' zbog njihovog
postupka prema ovom malom dečaku. Istrgli su ga iz njegovog pravog vremena i mesta. Mogla
se, maltene, složiti sa stavom Manhajmove rulje da se ovde odigrava jedna vrlo usavršena vrsta
zloupotrebe deteta.
Preturajući po Timijevoj gomili slikovnica, gospođica Felouz nađe jednu od njoj najdražih, sa
pričom o Vilijemu Telu. Šta u toj priči Timi shvata ili ne shvata, Edit nije imala pojma, ali ta
knjižica imala je krupne, upadljive slike u živim bojama; Timi je već mnogo puta razgledao te
stranice, ovlaš prelazeći prstima preko blistavih slika. Sad je Edit otvorila 'duplericu' na kojoj se
videlo kako Vilijem Tel strelom iz samostrela gađa jabuku na glavi svog sina; prstom je pokazala
prvo strelca u srednjevekovnom kostimu, a zatim sina.
"Otac - sin, otac - sin..."
Timi, veoma ozbiljnog izraza lica, klimnu glavom.
Šta li on sad misli? - upita se gospođica Felouz. Da je doktor Hoskins, u stvari, jedan zgodan
muškarac sa dugačkom, plavom kosom koji nosi čudnu odeću na sebi i jednu neobičnu mašinu u
rukama? Ili da se neko sprema da gađa strelama jabuke na njegovoj, Timijevoj, glavi? Možda
nije trebalo baš u ovom trenutku unositi zabunu tako apstraktnim pojmovima kao što su 'otac' i
'sin'.
Ali jedino je važna činjenica da će Timi uskoro imati prijatelja.
"On će doći kad završimo doručak", reče mu gospođica Felouz. "To je veoma dobar dečko."
Iz dubine duše se nadala da je to tačno. "A ti ćeš mu pokazati da si i ti dobar dečko, je li tako?"
"Dobar dečko. Da."
"Ti budi njegov prijatelj. On će biti tvoj prijatelj."
"Prijatelj. Dobar dečko."
Oči mu blistaju - a da li je išta shvatio? Da li je makar i delić svega ovoga razumeo?
Dok se vreme dolaska Džerija Hoskinsa bližilo, Edit poče u glavi prevrtati svakojake
neočekivane zamerke i sagledavati probleme kojih se dotad nije setila.
Ma, prestani, reče najzad sebi.
(Mesecima si želela da Timi dođe do ovoga. Sad se ostvaruje. Nema razloga da se brineš.
Nikakvog razloga.)
Hoskinsov glas, preko interkoma.
"Evo, idu", reče ona Timiju. "Džeri dolazi!"
Na njeno iznenađenje, Timi hitro odskakuta u svoju sobu za igranje i delimično zatvori vrata.
Odatle poče viriti nelagodno. Ovo nije dobar znak, pomisli ona.
"Timi..." poče ona.
Onda se cela porodica Hoskins pojavi na rubu stasisnog mehura.
"Ovaj momak je moj sin Džeri", reče Hoskins. "Pozdravi gospođicu Felouz, Džeri."
Ona vide jedno dete okruglog lica i krupnih očiju, bledih obraza i raskuštrane smeđe kose,
koje se čvrsto držalo za skute Anete Hoskins. Dečko je veoma ličio na svog oca: petogodišnja
verzija Džeralda Hoskinsa, zaista.
"Kaži 'dobar dan'", reče Hoskins dečaku, sada malčice zloslutnim tonom.
"Dobar dan." To se jedva čulo. Džeri je uzmakao još malo u nabore majčine suknje.
Gospođica Felouz mu uputi svoj najtopliji osmeh dobrodošlice. "Zdravo, Džeri. Da li bi voleo
da uđeš? Ovde Timi stanuje. Timi će biti tvoj prijatelj."
134 of 163 17.12.2007 20:15

Džeri je zurio. Izgledao je kao da bi mnogo radije klisnuo odavde.

"Prebaci ga preko praga", reče Hoskins svojoj ženi, ne mnogo strpljivim tonom.
Podigla je dečaka u naručje - sa primetnim naporom; Džeri je bio krupan za svoje godine - i
zakoračila preko praga. Džeri se vidno uzvrpoljio dok je ulazni osećaj stasisa strujio kroz njega.
"On se ne raduje, Džeralde", reče gospođa Hoskins.
"Vidim ja to. Biće mu potrebno izvesno vreme da se opusti. Spusti ga."
Aneta Hoskins je pogledom pretraživala sobu. Mišići u njenim rukama napregoše se vidno.
Možda ju je Timi pridobio prilikom ranije posete, ali činilo se da je sad ispunjena velikom
strepnjom. Njeno dragoceno detence treba da bude stavljeno u kavez ovog majmuna-dečaka...
"Spusti ga, Aneta."
Klimnula je glavom i spustila Džerija. On je uzmakao i pribio se uz nju, zureći zabrinuto u
onaj par očiju koji je iz susedne sobe uzvraćao istim takvim zurenjem.
"Iziđi, Timi", reče gospođica Felouz. "Ovo je tvoj novi prijatelj Džeri. Džeri veoma želi da te
upozna. Ne plaši se."
Timi je polako ušao u sobu. Džeri se na to uzvrpoljio. Hoskins se sagao i odvojio Džerijeve
prste od Anetine suknje. Pozorišnim šapatom, tako da su svi čuli, dr Hoskins reče: "Povuci se
malo nazad, Aneta. Zaboga, pruži deci priliku."
Mladi se nađoše oči u oči; stadoše tako blizu da su se maltene dodirivali nosevima. Iako je
Džeri bio gotovo sigurno mlađi od Timija, i to nekoliko meseci mlađi, ipak je bio dva-tri
centimetra viši. Pokraj Džerijevog uspravnog držanja i visoko podignute, lepo skladne glave sve
groteskne crte Timijeve spoljašnjosti postadoše, najednom, i u očima gospođice Felouz gotovo
isto onoliko upadljive kao što su bile u prvim danima.
Usne joj zadrhtaše.
Proticali su dugi trenuci ćutanja i uzajamnog zurenja. Prvi je, najzad, progovorio mali
neandertalac, detinjastim slabim zvucima.
"Ja se zovem Timi."
To reče, pa iznenada pođe licem napred kao da hoće izbliza da osmotri crte Džerijevog lica.
Iznenađen, Džeri je reagovao tako što je energično odgurnuo Timija, koji se preturi na leđa.
Obojica počeše da plaču glasno. Gospođa Hoskins dočepa svoje dete i podiže ga u naručje, a
gospođica Felouz, crvena od suzdržanog gneva, brzo podiže Timija i poče ga tešiti. Životinja
jedna mala! - pomisli gospođica Felouz. Opaka, mala zver!
Ali znala je da su takve ocene o Džeriju krajnje preoštre. Timi ga je uplašio; Džeri se odbranio
na jedini način koga se mogao setiti. Nije se dogodilo ništa neobično. Trebalo je u početku
očekivati ovako nešto, reče gospođica Felouz.
"Tako, dakle", reče Hoskins. "Tako, dakle!"
Aneta Hoskins reče: "Znala sam ja da to nije dobra zamisao. Oni se prosto nagonski ne trpe."
"Nije u pitanju nagon", reče gospođica Felouz odlučno.
"Nije", reče Hoskins. "Nije reč o nagonskoj reakciji. Bilo koja dva deteta mogu da se ne slažu
dobro, pri prvom susretu. Spusti Džerija dole i pusti ga da se navikne na situaciju."
"Šta ako mu taj pećinski dečko uzvrati, ako počne da ga udara?"
"Ne bi bilo veliko čudo, zaista", reče Hoskins. "Ali Džeri ume sam da se brine o sebi. Ako ne
ume, nek počne da uči. Jednostavno, moramo da ga pustimo da se sam navikne na ovo."
Aneta Hoskins kao da se još dvoumila.
"Zapravo", reče joj muž, "mislim da je najbolje da ti i ja odemo. Ako bude ikakvih problema,
gospođica Felouz će umeti da ih reši. Kroz otprilike jedan sat može da dovede Džerija u moju
kancelariju, a ja ću onda urediti da bude odveden kući."
42.
Taj sat bio je dug. Timi se povukao sasvim na jedan kraj te prednje sobe; odatle je zlovoljno
buljio u Džerija, kao da pokušava žestinom samog pogleda da ga izbriše iz svog sveta. Lepo se
videlo da ovog puta neće da potraži utočište u zadnjoj sobi, iako je to bio njegov čest postupak
135 of 163 17.12.2007 20:15

kad ga je nešto mučilo; možda je mislio da ne bi bilo mudro povući se i time prepustiti, bez
borbe, prednji deo svoje teritorije neprijatelju.
Džeri se smestio u suprotni kraj sobe i tu se zgurio, sav jadan, plačući i dozivajući mamu.
Tako je žalostivno izgledao da mu je gospođica Felouz, iako svesna da time može Timija još više
da uznemiri, prišla i počela ga uveravati da je mama blizu, da ga nije napustila i da će on uskoro,
uskoro biti opet kod mame.
"Hoću sada!" reče Džeri.
(A ti verovatno misliš da si ostavljen da u ovoj sobi boraviš doživotno, je li tako, dete? Samo
ti i Timi, da budete zaključani u ovoj kući lutaka i niko da ne bude s vama. Ta mogućnost ti se ne
sviđa. Naravno. Ne sviđa se ni Timiju.)
"Hoću kući!" reče Džeri. "Sad odmah!"
"Pa, uskoro ćeš kući, Džeri", reče ona dečaku. "Ovo je samo mala poseta."
On poče izmahivati pesnicama na nju.
"A, nećeš", reče ona, uhvativši ga spretno za opasač i držeći ga tako daleko od sebe da je samo
uzaludno izmahivao. "Ne udaraj se, Džeri. Ne udaraj se. Nego, ko hoće jedan lilihip? Džeri?"
"Neću! Neću! Neću!"
Gospođica Felouz se nasmeja. "A ja mislim da bi ti ipak hteo. Ostani tu gde si, idem da ti
donesem."
Otključala je svoju skrivenu zalihu lilihipa - jer se već odavno pokazalo da se u Timija ne
može imati poverenja da neće zavući ruku u onu zalihu lilihipa koja mu je dohvatljiva - i izvukla
jedan ogromni, loptasti, zeleni lilihip, maltene prevelik za Džerijeva usta.
Džerijeve oči su se raširile. Istog trena prestao je da cvili.
"Tako sam i mislila", reče gospođica Felouz, osmehujući se široko. Pružila mu je lilihip, koji
je Džeri odmah strpao u usta, bez imalo teškoća.
Timi je, iza nje, tiho zarežao.
"Znam, znam da i ti hoćeš jedan. Nisam zaboravila na tebe, Timi."
Izvukla je drugi lilihip, ali narandžaste boje, i pružila ga Timiju. Timi ga zgrabi i otrže iz
njene ruke. U tom pokretu bilo je žestine kao kod zveri u kavezu.
Gospođica Felouz ga pogleda zabrinuto. Nije očekivala da će ova poseta proteći u miru i
spokojstvu; ali ovi znaci Timijeve reverzije ka divljaštvu bili su ipak uznemirujući.
Divljaštvo? Ne, pomisli ona. To je preoštro tumačenje Timijevog ponašanja. Džeri je zadao
prvi udarac, podsetila je gospođica Felouz sebe. Timi je, ipak, prišao i predstavio se civilizovano
i učtivo, a Džeri ga je odgurnuo. Sasvim je moguće da sad Timi misli da režanje predstavlja
jedini pametan odgovor na takvo ponašanje.
Deca su nastavila da se gledaju besno i uporno, preko cele širine sobe, ali sad preko svojih
lilihipa.
Ovaj prvi sat neće biti mnogo zabavan nikome, uvide gospođica Felouz.
Ali ta vrsta problema nije bila, za nju, ništa novo i ništa osobito zastrašujuće. Nadgledala je, u
prošlosti, mnogo upornih bitaka između razljućene dece, pa je imala prilike da vidi i mnoga
pomirenja, čak i rađanje prijateljstva posle pomirenja. Pravi odgovor bilo je strpljenje. Kod rada
sa decom strpljenje skoro uvek uspeva; problemi ove vrste pre ili posle se reše sami od sebe.
"A kocke?" reče ona. "Timi, da li bi se ti igrao kockama?"
Timi je pogleda mračno i durnovito - na način koji ipak, manje-više, znači pristanak, zaključi
gospođica Felouz; međutim, nije bila sigurna da li je to dobro ocenila.
"Dooo-bro", reče ona. Prešla je u drugu sobu i donela blokove. Bile su to kocke najmodernije
izrade, mašinski fino izglačane; elegantno su se, uz škljocanje, uklapale jedna u drugu. Prilikom
dodirivanja slično obojenih površina, čuli su se blagi zvuci nalik na zvona. Gospođica Felouz ih
je rasporedila po sredini poda. "Može li i Džeri da se igra tvojim kockama, Timi?"
Sa Timijeve strane začulo se nekakvo gunđanje.
"Znači, može", reče ona. "Ti si dobar dečko! Znala sam da nećeš imati ništa protiv. Dođi
ovamo, Džeri. Timi te pušta da se igraš njegovim kockama."
136 of 163 17.12.2007 20:15

Džeri se neodlučno primakao. Timi je već bio na podu, preturao je po kockama i uzimao svoje
najomiljenije. Džeri se zadržao na bezbednom rastojanju; gledao je, ali nikako da sasvim pristupi.
Gospođica Felouz mu priđe s leđa i blago, ali čvrsto ga pogura napred i dole, prema kockama za
uklapanje.
"Igraj se kockama, Džeri. Hajde. U redu je. Timi se ne buni."
Osvrnuo se i digao pogled, veoma neubeđen, ka njoj.
Onda je obazrivo uzeo jednu. Timi je nešto glasnije zagunđao, ali je ostao na svom mestu zato
što mu je gospođica Felouz dobacila jedan brzi, upozoravajući pogled. Džeri je uzeo još jednu
kocku, pa još jednu. Timi je onda ščepao dve i sklonio ih iza sebe. Džeri je uzeo četvrtu.
Za tren oka cela hrpa bila je podeljena približno na pola; Timi je odvukao svoj deo u svoj kraj
sobe i tamo se igrao, a Džeri se zamišljeno bavio svojim kockama u drugom kraju sobe, bliže
izlaznim vratima. Jedan drugoga su prenebregavali tako temeljito kao da su na dve različite
planete. Između njih nije bilo nikakvih veza, čak ni bacanja pogleda krišom.
Bar se igraju istim kompletom kocki za slaganje, pomisli gospođica Felouz. To je neki
početak.
Sklonila im se sa vidika, puštajući ih da se igraju. S vremena na vreme dolazila je da pogleda
da li je neko od njih počeo da pomišlja na prelaženje nevidljivog zida koji je, njihovom voljom,
podelio sobu preko sredine. Ali ništa od toga: svako je ostajao na svom zasebnom području igre.
Toliko su se upinjali da jedan na drugog ne obrate nimalo pažnje, da je to za njih moralo biti i
zamorno. Timi je uklopio sve svoje kocke i rasporedio ih u neravnu liniju nalik na kvadrat
otvoren na dva ugla. Džeri je svoje složio na mnogo složeniji način i ostvario, posle nekoliko
pokušaja i pogrešaka, savršenu piramidu.
Gospođica Felouz oseti izvesno razočaranje pred činjenicom da je Džeri načinio bolji sklop.
Još jedan primer nadmoći uma homo sapiens sapiensa nad umom homo sapiens
neanderthalensisa? Možda. Ali sa jednakom uverljivošću bi se moglo tvrditi da Džeri ima kod
kuće isti ovakav komplet delova za uklapanje i da je od svog oca - naučnika, fizičara - naučio da
ih uklopi u tako tačnu malu piramidu. Jadni Timi, bez oca, nema tu prednost; gospođica Felouz
nije ni pokušala da ga uči kako se slažu te kocke. Štaviše, nikad joj ta mogućnost nije ni pala na
um. Bila je zadovoljna time što se Timi sam snašao, kao po nagonu, i počeo da se igra kockama
na svoj način. Sada je, postiđena Timijevim srazmernim nedostatkom domišljatosti, želela da
veruje da je doktor Hoskins uložio veliki trud u pojačavanje Džerijeve graditeljske veštine.
Usrdno se nadala da je tako bilo.
"Da li biste vi, momci, hteli mleka?" upita gospođica Felouz pred kraj tog jednosatnog
razdoblja.
Hteli su, i dobili, mleka, ali ono nije doprinelo da postanu skloniji druženju. Svako je otišao u
svoj ugao da pije. Gospođica Felouz je uočila, sa nezadovoljstvom, da Džeri čašom rukuje daleko
spretnije nego Timi.
Prestani s time, naredi ona sebi strogo. Džeri je imao mnogobrojne i raznovrsne mogućnosti
za učenje, koje se Timiju nikad nisu pružile. Džeri nije upao u ovaj svet kao pridošlica stara
četiri godine, a sasvim neupoznata sa delatnostima modernog čovečanstva.
Ipak, nije mogla sasvim da se odbrani od vrlo blagog osećanja potištenosti, kad je po isteku
jednosatnog razdoblja odvela Džerija u Hoskinsovu kancelariju.
"Dakle, kako je prošlo?" upita Hoskins.
"Počeli smo", reče gospođica Felouz. "Postigli smo samo početne rezultate, ali od nečeg se
mora krenuti."
"Nisu se više udarali?"
"Nisu." Ispričala mu je o kockama, ali nijednom reči nije pomenula da je Džeri po svemu
sudeći nadmoćan kao graditelj. "Trpeli su se. To je najbolje što se može reći. Timi je ostao u
jednoj zoni, a Džeri u drugoj. Biće im potrebno vreme da poprave odnose."
"Da, siguran sam da je tako", reče Hoskins. Zvučao je sasvim ravnodušno, maltene kao da
jedva čeka da ona ode. Primetila je da svome sinu nije rekao još nijednu reč od kad ga je dovela u
137 of 163 17.12.2007 20:15

kancelariju.
Po Hoskinsovom radnom stolu bilo je razasuto mnoštvo hartija, printauta, komada vizuelne
trake i dejta-točkova.
"Neki novi opit?" upita ona.
"Pa, i jeste. Ili, tačnije, naglo poboljšanje ranijeg opita. Sve smo bliže zahvatanju na manjim
odstojanjima. Još samo malo i ovladaćemo intertemporalnom detekcijom na veoma kratkim
rastojanjima."
"Intertem..."
"Vidimo sve bližu prošlost. Već smo sagledali ciljeve znatno bliže od deset hiljada godina, a
pri sledećem prolasku postići ćemo, svi su izgledi, poboljšanje od nekoliko redova veličine."
Gospođica Felouz, čiji je um bio pun Timija i Džerija, Džerija i Timija, pogleda Hoskinsa
belo.
Hoskins je nastavio nepomućenom vedrinom. "Time hoću da kažem da očekujemo da ćemo
uskoro postići zahvate iz doba od pre hiljadu godina - ili čak i manje, gospođice Felouz! To nije
sve. Povećavamo i svoje ograničenje mase. Ono staro ograničenje od četrdeset kilograma uskoro
će postati stvar prošlosti. Smatramo da je sad moguće lako preneti i osamdeset, čak i stotinu
kilograma."
"Baš mi je drago što vam to uspeva, doktore Hoskinse." To je rekla bez imalo topline u glasu,
što Hoskins kao da nije primetio.
"Dobro. Hvala vam, gospođice Felouz." Bacio je pogled na svog sina kao da tek sad primećuje
njegovo prisustvo; zatim je privukao Džerija uz sebe, jednim nehajnim zahvatom ruke. "Dobro,
moraćemo kroz koji dan da opet dovedemo Džerija ovamo, da vidimo hoće li njihovo igranje
ispasti bolje, je li tako, gospođice Felouz?"
"Da. Da, naravno."
Oklevala je.
"Imate li još nešto?" upita Hoskins.
Da, imala je još nešto. Želela je da mu izrazi svoju veliku zahvalnost što je uopšte dozvolio da
Džeri dođe u posetu Timiju. Bez obzira na to što poseta nije naročito uspela. Edit je znala da će
početne napetosti između te dvojice dečaka postepeno popuštati, da će strahovanja i osećanja
neizvesnosti polako nestati i da će se njih dvojica na kraju sprijateljiti. To je znala na osnovu
Timijeve spremnosti, makar kako mlake, da podeli kocke sa Džerijem. A prijatelj je Timiju bio
potrebniji od bilo čega drugog. Proticanjem vremena, Džerijevo prisustvo dovešće do divnih
promena u Timiju, koji će se otvoriti, uspostaviti mostove prema nekome ko je njemu ravan,
postati onakav dečko kakav i treba da bude. Da. Na kraju će Timi dobiti priliku da postane Timi.
A to ne bi mogao kroz samotnjačko življenje, ma koliko se dadilja trudila oko njega. Gospođica
Felouz je bila zaista zahvalna Hoskinsu, maltene razneženo zahvalna, što je doveo sina.
Ipak, nije uspela da natera sebe da mu to kaže. Tragala je za načinima da mu zahvali, ali
Hoskinsova učtivost, udaljenost i zauzetost isprintanim papirima i dejta-točkovima za taj njegov
novi opit delovali su kao hladno odbijanje. Možda Hoskins ima na umu onaj njihov razgovor kad
su išli na ručak u kantinu, kad je ona govorila kao da je Hoskins Timijev otac u svakom smislu
sem u biološkom i dodala da je surov što mu uskraćuje društvo vršnjaka koje je dužan da mu
obezbedi. Zato je doveo baš svog pravog sina. Možda je dovođenje Džerija bilo pokušaj da
istovremeno dokaže da je Timiju dobar otac i da mu nije otac uopšte. Te dve stvari, istovremeno.
I još zamršene raznim prikrivenim otporima.
Zato je samo uspela da kaže: "Veoma mi je drago što ste dozvolili vašem sinu da dođe. Hvala.
Mnogo vam hvala, doktore Hoskinse."
A on je samo mogao reći: "Nema na čemu. Sve je u redu, gospođice Felouz."
43.
Posete postadoše rutina. Džeri se vratio posle tri dana, pa opet posle četiri dana. Druga poseta
potrajala je koliko i prva, treća je produžena na dva sata, a sve kasnije trajale su takođe po dva
138 of 163 17.12.2007 20:15

sata.
Nije se ponovilo ono guranje i besno gledanje. Kad je Džeri doveden drugi put, sada bez
roditelja, bilo je zlovoljnih pogleda, ali gospođica Felouz je brzo rekla: "Timi, evo ga opet tvoj
drugar Džeri", a Timi je na to odmah klimnuo glavom u znak da prihvata Džerijevo prisustvo;
nije pokazivao više nikakve znake neprijateljstva. Počinjao je da prihvata Džerijevo prisustvo kao
deo redovnog življenja u ovom mehuru, kao što je već prihvatio i posete antropologa i
Džejkobsova testiranja.
"Timi, kaži zdravo."
"Zdravo."
"Džeri?"
"Zdravo, Timi."
"A što ne bi ti, Timi, sad rekao 'Zdravo, Džeri'?"
Pauza. "Zdravo Džeri."
"Zdravo, Džeri."
"Zdravo, Timi."
"Zdravo, Džeri."
"Zdravo, Timi."
Nisu prestajali. To se za njih pretvorilo u igru. Obojica se počeše smejati. Gospođica Felouz
oseti poplavu olakšanja u duši. Deca koja zajedno mogu da prave neku smejuriju jesu deca koja
najverovatnije neće početi da se udaraju čim ona okrene leđa. Deca koja se uzajamno
zasmejavaju neće se mrzeti.
"Zdravo, Timi."
"Zdravo, Džeri."
"Zdravo..."
Još nešto se tu desilo. Džeri kao da je razumeo Timijeve reči bez teškoće. Doduše, reči
'Zdravo, Džeri' i nije neki strašno složen niz zvukova; ali mnogi odrasli posetioci kuće lutaka nisu
razumeli ni jedan jedini slog Timijevog govora. Za razliku od njih, Džeri nije imao nikakva
predubeđenja o tačnom i dobrom izgovoru reči. Za njega Timijevo zgusnuto izgovaranje očito
nije predstavljalo nikakvu tajnu.
"Da li biste hteli opet da se igrate kockama za uklapanje?" upita ih gospođica Felouz.
Žustro klimanje glavom, na obe strane. Donela je kocke iz druge sobe i izručila ih na pod.
Brzo su ih razdelili između sebe, na dve hrpe približno jednake veličine. Svako je prionuo na
posao sa svojom hrpom. Ali ovog puta nije bilo povlačenja u dva suprotna kraja sobe. Radili su
jedan uz drugoga, ćuteći, ne pazeći mnogo šta drugi radi, ali i ne pokazujući da prisustvo onog
drugog smeta.
Dobro je. Dobro je.
Ali način na koji su kocke podeljene nije bio baš dobar, jer nije bio onako ujednačen kako se
njoj na prvi pogled učinilo. Džeri je prigrabio znatno više od pola - zapravo, gotovo dve trećine. I
opet ih je brzo uklapao u piramidu, sad još lakše, jer je imao više materijala za gradnju.
Timi je dotle pokušavao da napravi nešto u obliku latiničnog slova 'X', ali nije imao dovoljno
kocki da taj raspored izvede do kraja. Gospođica Felouz je videla da on baca zamišljene poglede
ka Džerijevoj hrpi i počela se pripremati da se umeša ako počne svađa. Ali Timi nije pružio ruku
da uzme ijednu od Džerijevih kockica; zadovoljio se time da samo zuri u njih.
Da li je to pohvalna uzdržanost? Učtivost dobro vaspitanog deteta prema gostu?
Ili je nešto zabrinjavajuće - možda neka neodlučnost? Timi nije bio dobro vaspitano dete; u
tom pogledu gospođica Felouz nije imala nikakvih iluzija. Ona ga je spretno i vredno obučavala
da se ponaša učtivo i lepo, ali, ipak, bilo bi ludo verovati da je Timi postao uzor lepog vaspitanja.
Jer to je dete iz jednog primitivnog društva u kome 'maniri' ili 'bon-ton' u modernom smislu
najverovatnije nisu ni postojali; otet je iz svog plemena, ali je onda prisiljen da živi u izdvojenosti
u stasisnom mehuru, tako da nije imao prilike da se socijalizuje na način na koji to obična deca
njegovih godina mogu. Uostalom, ni obična deca tih godina nisu Bog zna kako učtiva.
139 of 163 17.12.2007 20:15

Timi ne poseže da uzme kocke od Džerija - svoje kocke, zapravo - verovatno ne zbog
predobrog vaspitanja, nego jednostavno zato što se plaši Džerija. Plaši se da postupi kao što bi se
od ma kog običnog dečaka moglo očekivati: da pruži ruku i uzme kocke.
Da li ga je ono jedno jedino odgurivanje prilikom prvog susreta toliko zastrašilo?
Ili je reč o nečem drugom - o nečem dubljem, mračnijem, nečem što je izgubljeno u
zaboravljenoj istoriji najdrevnijih ljudskih dana?
44.
Rano jedne večeri, kad je Timi već otišao u svoju sobu, zazvonio je telefon, a glas sa
telefonskog razvodnog pulta je rekao: "Gospođice Felouz, imam poziv za vas, od Brusa
Manhajma."
Uzvila je obrve. Manhajm zove nju? Niko nju nikad nije pozvao, otkad je došla ovde. Po
sopstvenom opredeljenju, ona ovde živi praktično sasvim odsečena od spoljašnjeg sveta, da joj ne
bi dosađivali novinari, svakojaki radoznalci, ludaci, fanatici i... Brus Manhajm. Ipak, evo njega
na telefonu. Kako li je uspeo da se probije do nje, iza Hoskinsovih leđa? Ne, on sigurno ipak
zove sa Hoskinsovim znanjem i dopuštenjem, zaključi Edit.
"Da, gospodine Manhajm. Kako ste?"
"Fino, gospođice Felouz, baš fino. Doktor Hoskins mi kaže da Timi najzad ima odgovarajućeg
drugara za igru."
"Ima. A taj drugar je, baš, Hoskinsov sin."
"Da, to mi je poznato. Svi mi smatramo da je baš veličanstven potez sa Hoskinsove strane što
je to učinio. I, po vašem mišljenju, kako stvar uspeva, sve u svemu?"
Gospođica Felouz je oklevala. "Zapravo, veoma dobro."
"Dečaci se dobro slažu?"
"Naravno da se slažu. U početku se pojavila ona uobičajena mala nervoza - više na Džerijevoj
nego na Timijevoj strani, moram reći; Timi je veoma spremno prihvatio drugarstvo sa Džerijem,
iako nikad ranije nije video dete naše vrste, a njegovog uzrasta."
"A Džeri? Suočen sa neandertalcem, nije reagovao tako dobro?"
"Ne znam da li Timijevo neandertalstvo ima ikakve veze s tim, gospodine Manhajm. Bio je
naprosto nervozan, to je sve. Ja bih rekla da je to bila jedna sasvim obična reakcija na odnos
dete-dete, bez ikakvih posebnih antropoloških podtonova. Napetost, sukobljavanje - to se moglo
desiti između ma koja dva dečaka. Ali sad nije tako. Između njih je sad mir, izrazit mir."
"Drago mi je što to čujem", reče Manhajm. "A Timi dobro napreduje?"
"Da, odlično."
Razgovor kao da je zastao. Nadala se da ovaj zastupnik dece neće sad saopštiti ta je
izdejstvovao dozvolu da kuću lutaka poseti još jednom i da lično proveri kako dejstvuje Timijevo
novo prijateljstvo. Timiju nisu potrebni nikakvi novi posetioci, a osim toga gospođica Felouz je
zazirala od prisustva strane osobe dok se Timi i Džeri druže. Između njih dvojice vladao je zasad
mir, baš kao što je Manhajmu i rekla, ali ipak je to bio jedan potencijalno zapaljiv odnos koji bi
se u prisustvu neznanca mogao izokrenuti u nešto rđavo.
Međutim, Manhajm kao da nije nameravao da dođe u posetu. Posle nekoliko trenutaka ćutanja
on reče: "Samo želim da vam kažem, gospođice Felouz, koliko smo svi mi zadovoljni što o
Timiju brine tako sposobna negovateljica kao što ste vi."
"To je veoma ljubazno od vas."
"Taj dečko je prošao kroz veoma zastrašujuće iskustvo, ali se divno prilagođavao situaciji - do
sada. Velikim delom za to ste zaslužni vi."
(Šta mu znači to 'do sada'?)
"Naravno, nama bi se mnogo više dopadalo da je Timi pušten da odživi svoj prirodni život sa
svojim narodom", nastavi Manhajm. "Ali pošto mu ta mogućnost nije bila pružena, dobro je znati
da je staranje o njemu povereno jednoj odanoj i vrednoj ženi kao što ste vi i da ste ga negovali na
vaš način od dana kad je stigao u našu eru. Postigli ste čuda. Nemam drugu reč za to."
140 of 163 17.12.2007 20:15

"To je veoma ljubazno od vas", reče gospođica Felouz ponovo, ali sad još postiđenije. Nikad
nije mnogo volela da bude hvaljena, a ovaj Manhajm... baš navalio sa pohvalama.
"I doktorka Levien je istog mišljenja."
"Ah", reče gospođica Felouz. "Da." Zatim, hladno i kruto dodade: "To je... veoma prijatno
čuti."
"Želeo bih da vam dam moj broj", reče Manhajm.
(Zašto?)
"Uvek vas mogu dobiti preko doktora Hoskinsa", odgovori gospođica Felouz.
"Naravno. Ali može nastupiti vreme kad ćete želeti da mi telefonirate bez posrednika."
(Zašto? Zašto? Šta je ovde posredi?)
"Pa dobro, možda..."
"Imam osećanje da smo vi i ja prirodni saveznici u ovome, gospođice Felouz. Ono što je i
meni i vama ponajviše na srcu to je, iznad svega, Timijeva dobrobit. Ma kakva mišljenja da
imamo o tehnikama negovanja dece, ili o politici, ili o ma čemu drugom na svetu, oboje smo
zainteresovani, duboko, za Timijevu sudbinu. Prema tome, ako bude potrebno da razgovarate sa
mnom u vezi sa načinom na koji se Timi odgaja, ako u firmi 'Stasis Tehnologije' nastupe ma
kakve promene koje bi mogle negativno delovati na Timijevo ovdašnje postojanje..."
(A, to je. Ti bi hteo da ja budem uhoda za tvoj račun.)
"Sigurna sam da će se sve nastaviti sasvim glatko, gospodine Manhajm."
"Naravno da hoće. Naravno. Ali svejedno..."
Onda joj je rekao svoj broj telefona, a Edit ga je zapisala, iako ni sama nije znala zašto.
Pa, za svaki slučaj, reče ona sebi.
Za slučaj čega?
45.
"Da li Džeri dolazi danas opet, gospođice Felouz?" upita Timi.
"Sutra."
Dečakovo razočarenje bilo je više nego očigledno. Njegovo okruglo lice svo se nabora, a
guravo čelo se učvori mrštenjem. "Zašto ne danas?"
"Danas nije Džerijev dan, Timi. Džeri danas mora da ide... na jedno mesto."
"Koje mesto?"
"Jedno mesto", reče ona, hotimice neodređeno. Kako bi mogla opisati dečji vrtić Timiju? Šta
bi ovaj dečak mislio ako bi saznao da druga deca, mnogobrojna, dolaze u vrtić da budu zajedno,
da se igraju, da se uz smeh jure po dvorištu nalik na školsko, da razmazuju po listovima iz bloka
za crtanje i to ne četkicama, nego prstima, koristeći veličanstveno gnjecave 'ručne bojice'. "Sutra
će Džeri doći."
"Kad bi mogao svaki dan."
"I ja bih to želela", reče gospođica Felouz.
(A da li bih? Stvarno?)
46.
Problem sad više nije bio u postojanju ili nepostojanju prijatelja, nego u tome što je
proticanjem vremena taj prijatelj postajao previše samopouzdan, previše agresivan. Džeri je svoju
prvobitnu bojažljivost sasvim savladao i postao ubedljivo nadmoćan član tog para.
Već na početku bio je veći rastom od Timija, a sad kao da je i rastao brže. Razlika u visini sad
se povećala na oko četiri centimetra; osim toga, Džeri je bio i teži od Timija. I brži, i jači, i -
gospođici Felouz nije bilo lako da se suoči sa tom stranom stvari - po svemu sudeći pametniji.
Mnogo brže je shvatao nove igračke, brže smišljao zanimljive načine da ih iskoristi. Kad im je
davala da se igraju bojicama, krejonima ili plastelinom, Džeri se odmah bacao na posao i stvarao
razne oblike i skice, dok je Timi samo brljao. Činilo se da Timi nema baš nikakvu umetničku
sposobnost, pa čak ni onu najminimalniju veštinu koja bi se očekivala od deteta njegovih godina.
141 of 163 17.12.2007 20:15

Naravno (vodila je ona raspravu sa samom sobom) Džeri ide u vrtić svakodnevno. Tamo je
naučio sve o upotrebi bojica za mazanje, mekih krejon-štapića i plastelina.
Ali i Timi je sve to dobijao, ovde, mesecima pre Džerijevog prvog dolaska. Nije ovladao
crtanjem, ali tada se gospođica Felouz nije zbog toga uznemiravala; nije poredila Timija ni sa
jednim drugim detetom, a osim toga uzimala je u obzir prazninu Timijevih prvih godina.
Sad joj je na umu bilo ono što je u knjigama dobijenim od doktora Mekintajera čitala o
nepostojanju makar i jednog jedinog primera neandertalske umetnosti. Neandići nisu ostavili
nijednu pećinsku sliku, nikakav izvajani kip, nisu ništa urezali u zidove.
(Šta ako su bili zaista podređeni? Dabome, zato su izumrli kad smo mi došli.)
Gospođica Felouz nije želela da razmišlja o tome.
A sad je tu Džeri, koji razmetljivo ulazi u ove sobe, dvaput nedeljno, držaći se kao da su
njegove. "Aj' se igramo sa kockama", kaže Timiju. Ili "Aj' crtamo" ili "Aj' gledamo vrtiekran".
Timi uvek pristane, nikad ne predloži nešto drugo što bi bilo više po njegovoj volji, uvek tiho
prihvati Džerijev dnevni red, sasvim je potisnut u podređenu ulogu. Ovo je vremenom postajalo
sve izraženije, ali se gospođica Felouz sa takvim okolnostima mirila, uglavnom zato što je bilo
jasno da se Timi sve više raduje dolascima svog drugara.
On osim Džerija nikog nema, razmišljala je tužno.
Jednom, dok ih je gledala, pomislila je: eto, Hoskins je stekao dvoje dece, jedno je od svoje
žene, a drugo od stasis-polja.
A ja, šta sam ja stekla...
Nebesa, pomisli ona, prislanjajući pesnice na slepoočnice, sva postiđena: postajem
ljubomorna!
POSEZANJE
47.
"Gospođice Felouz", reče Timi, "kad ću ja u školu?"
Grom iz vedra neba: tako je doživela ovo njegovo iznenadno pitanje.
Spustila je pogled ka tim njegovim željnim, smeđim očima koje su gledale gore ka njoj. Blago
je provukla prste kroz njegovu grubu, gustu kosu, automatski tražeći zamršena mesta i
pokušavajući da ih razmrsi. Timi je uvek bio raščupan. Gospođica Felouz ga je sama šišala, dok
se on nemirno vrpoljio pod makazama. Nije joj se dopadala pomisao da berberin dolazi ovamo da
ga šiša; osim toga, neveština njenog šišanja doprinosila je da se prikrije nagnutost njegovog čela
unazad i izbočenost zadnjeg dela njegove lobanje.
Edit obazrivo reče: "Gde si čuo to o školi, Timi?"
"Džeri ide u školu."
(Pa jasno. Od koga bi on to mogao da čuje, ako ne od Džerija.)
"Džeri ide u deč-ji vrrr-tić." Izgovorio je to polako i neobično precizno. "To je samo jedno od
mesta gde on ide. Ide i u prodavnicu sa mamom. Pa ide u bioskop. Pa u zo-o-loš-ki vrt. Na razna
mesta napolju. Kad ću ja napolje, gospođice Felouz?"
Jedan mali bol usadio se u središte Editinog srca.
Neminovno se moralo desiti, znala je, da Džeri priča Timiju o spoljašnjem svetu. Oni su
razgovarali slobodno i lako: dva klinca koji se razumeju bez problema. Onda je normalno da
Džeri, izaslanik iz tajanstvenog i zabranjenog sveta onostran ulaznih vrata stasisnog mehura,
poželi da ispriča Timiju sve o tom svetu. Ni na koji način se to nije moglo izbeći.
Ali u taj svet Timi nikad neće moći da uđe.
Gospođica Felouz reče, namernom vedrinom koja je bila njen najveštiji mogući pokušaj da
Timiju odvrati pažnju od teme koja mu sigurno zadaje veliki bol: "Pa, šta ćeš napolju, Timi?
Zašto bi želeo da ideš tamo? Znaš koliko hladno napolju bude kad dođe zima?"
"Hladno?"
Prazan pogled. Timiju nije bilo poznato značenje te reči.
142 of 163 17.12.2007 20:15

(Ali kako bi hladnoća mogla uplašiti njega, dečaka koji je naučio da hoda po snežnim
ravnicama Evrope ledenog doba?)
"Hladno, to znači, kao u frižideru. Iziđeš napolje i kroz minut-dva počnu od hladnoće da te
bole nos i uši. Ali to je samo zimi. Leti napolju bude veoma vruće. Kao u pećnici. Svi se
preznojavaju i žale se koliko je vruće. Bude i kiše. Voda pada iz neba na tebe, namoči ti odeću,
budeš sav mokar i jadan..."
Bio je to bedan i ciničan način ubeđivanja i gospođici Felouz je to bilo jasno; osećala se bedno
zbog onog što je pokušavala da učini. Govoriti jednom dečaku koji nikad ne može da iziđe iz
ovih nekoliko sobičaka da u spoljašnjem svetu ima nekih sitnih fizičkih neprijatnosti, to je kao
kad bi slepom detetu neko govorio da su boje i oblici dosadne stvari, smetnje, da, zapravo, na
svetu nema ničega što vredi gledati.
Timi je, međutim, ovo njeno jadno mudrovanjeu prenebregao kao da nije ništa rekla.
"Džeri kaže da deca u školi igraju mnoge razne igre kojih ovde nema. Imaju muziku i slike sa
trake. Kaže da ima mnogo dece u ob-da-niš-tu. Kaže da ima dece... ima dece..." Trenutak
razmišljanja, a onda je digao obe svoje malene šake raširenih prstiju. "... ovoliko!"
"Imaš i ti trake sa slikama", reče gospođica Felouz.
"Samo nekoliko. Džeri kaže da vidi više trake za jedan dan nego ja za uvek."
"Možemo da ti nabavimo još traka sa slikama. I to vrlo finih. A i sa muzikom."
"Je l' može?"
"Doneću ih nekoliko danas popodne."
"A Četrdeset hajduka?"
"Je li to neka priča koju je Džeri čuo u obdaništu?"
"Tamo ima četrdeset hajduka u pećini i ćupovi..." Zastao je. "Veliki ćupovi. Šta su to
'hajduci'?"
"To su ljudi koji - otimaju nešto što pripada drugim ljudima."
"A."
"Mogu ti doneti Ali Babu i četrdeset hajduka", reče mu gospođica Felouz. "To je veoma
slavna priča. Ima i drugih takvih. Sinbad Moreplovac, taj je putovao po celom svetu i video -
sve." Glas ju je u tom trenutku izneverio. Ali Timi nije shvatio da tu postoji nešto deprimirajuće.
"I Guliverova putovanja, to takođe mogu da ti donesem. Guliver je otišao u zemlju
malih-maleckih ljudi, a posle i u zemlju džinova i..." Opet se zagrcnu i ostade bez reči. Toliko
svetskih putnika, toliko proždirača znanja! Ali možda je to i dobro: neka se Timi, u svom
zatočeništvu, zadovolji posredno pričama o tuđem putničkom iskustvu. Neće biti prvi koji ne
može da izlazi iz prostorija, ali se oduševljava takvim pripovestima. "Postoji i priča o Odiseju,
koji je ratovao a onda deset godina pokušavao da se vrati svojoj kući i porodici." Opet bol. Njeno
srce zaplaka zbog ovog dečaka. Jer i Timi je, kao Guliver, kao Sinbad, kao Odisej, postao stranac
u stranoj zemlji; i to je njoj stalno na umu. Da li sve velike priče sveta govore o lutalicama
bačenim u daleka mesta sa kojih pokušavaju da se vrate kući?
Ali Timijeve oči su blistale. "Donesi ih sad, odmah? Je l' hoćeš?"
Tako se, bar privremeno, utešio.
48.
Naručila je sve trake sa filmovima mitske i legendarne sadržine koje je u katalogu našla. U
sobi za igranje te trake su, natrpane jedna na drugu, načinila gomilu višu od Timija. Kad god
Džeri nije bio tu, Timi je provodio nebrojene sate gledajući te filmove.
Nije bilo lako oceniti koliko on zapravo razume. U filmovima je svakako bilo mnogo raznih
zamisli, slika i mesta nerazumljivih za Timija. Međutim, do koje mere može bilo koje dete od pet
ili šest godina da razume takva filmska dela? Ne postoji način da odrasla osoba uđe u um deteta i
uveri se. I sama gospođica Felouz je volela te priče kad je bila devojčica, iako ih nije sasvim
razumela; kroz slična iskustva prolazila su deca tokom mnogih stotina, pa i hiljada godina pre
nje; ono što nisu do tančina razumela, deca su nadoknađivala maštom. Gospođica Felouz se
143 of 163 17.12.2007 20:15

nadala da i Timi sada tako nadoknađuje.

Posle onih prvih trenutaka nedoumice zbog Sinbada i Gulivera i Odiseja, nije više ni
pomišljala da iz Timijeve sve veće filmoteke izostavi priče koje bi mogle da pobude u njemu
neke uznemirujuće misli vezane za njegovu sopstvenu nevolju. Znala je da se deca ne
uznemiravaju baš tako lako kako to odrasli zamišljaju. Čak ni neka povremena noćna mora ne bi
Timiju nanela nikakvu stvarnu štetu. Nijedno dete nije nikad umrlo od straha slušajući priču
'Zlatokosa i tri medveda', iako je to, ako se shvati bukvalno, priča strave i užasa. Niko od jezivih
vilenjaka trolova, niti vukova kojima iz čeljusti curi pljuvačka, ni bauka koji se teturaju i vuku
noge - niko takav nije ostavio u psihi dece trajne ožiljke, iako su priče za malu decu pune takvih
bića. Deca vole da slušaju takve stvari.
Da li je bauk, zver-čovek iz mitova - čupav, sa nakostrešenim obrvama, plamtećeg, besnog
pogleda - ostatak uspomena ljudske rase na doba kad su neandertalci lutali Evropom? U jednoj
od knjiga pozajmljenih od doktora Mekintajera gospođica Felouz našla je nekoliko rečenica o toj
teoriji. Da li bi Timija uznemirila pomisao da je pripadnik plemena koje je u narodnim pričama
ostalo kao pojam strahote i odvratnosti? Ne, pomisli ona; Timiju tako nešto nikad ne bi palo na
um. Samo odrasli, preterano obrazovani ljudi mogu da se brinu zbog nečeg takvog. Timija će
ljudi-strašila očarati kao i drugu decu, on će se zguriti ispod jorgana i odatle viriti obuzet divnim
užasom, viđaće stašne oblike u mraku - ali izgledi ne iznose niti jedan prema milijardu da će iz
strašnih priča izvući ma kakve nezgodne zaključke o svom genetskom poloaju.
Zato su nove trake nastavile da stižu kao bujica, a dečak ih je gledao jednu za drugom: kao da
se provalila neka brana, kao da je čitava slavna reka ljudske mašte jurnula u Timijevu dušu. Tezej
i Minotaur, Persej i Gorgona, Kralj Mida od čijeg dodira se sve pretvara u zlato, Šareni Svirač iz
Hamelina za kojim idu svi pacovi, Herkul i njegova junačka dela, Belerofon i Himere, Alisa u
zemlji čuda, Džek koji se uz stabljiku pasulja popeo do neba, Aladin i čarobna lampa, ribar i duh,
Guliver među Liliputancima i među Hoinhnimima, pa pustolovine Odina i Tora, boj Ozirisa
protiv Seta, lutanja Odisejeva, putovanja kapetana Nema - kraja nije bilo, a Timi je sve to
proždirao. Da li mu se sve i pomešalo u glavi? Da li je bio u stanju da razlikuje jednu priču od
druge, ili da se ijedne seti sat kasnije? Gospođica Felouz to nije znala i nije pokušavala da sazna.
U ovom trenutku, jedino je želela da mu dopusti da sasvim slobodno roni kroz tu ogromnu bujicu
priča, da ispuni pričama svoj um, da zgrabi magične svetove mitova, kad već stvarni svet zgrada,
aviona, auto-puteva i ljudi mora ostati zauvek izvan njegovog dosega.
Kad bi primetila da se umorio od gledanja filmova, čitala mu je iz običnih knjiga. Iste priče,
ali sad je ona izgovarala reči, a Timi je sam, u svojoj glavi, stvarao slike.
Nekih dejstava moralo je biti. Ne jednom je čula kako Timi priča Džeriju neku ludo
ispremetanu verziju onog što je gledao: kao, Sinbad se vozi podmornicom, Herkula vezali
Liliputanci; Džeri je slušao sav ozbiljan, uživajući u slušanju isto koliko i Timi u pričanju.
Svaka Timijeva reč je snimljena; gospođica Felouz je povremeno proveravala da li se to
stvarno obavlja. Ti tonski snimci bili su bitan dokaz da je Timi pametan. Ako neko misli da su
neandići bili zveroliki, krznati poluljudi i ništa više, neka čuje kako Timi priča o zalaženju Tezeja
u lavirint Minotaurov. Doduše, u Timijevoj verziji Minotaur sija kao glavni junak i pozitivac, ali,
to nije bitno.
49.
Međutim, postojali su i snovi. Sanjao je sve češće, sad kad je svet izvan ovog mehura postajao
stvarnost u njegovom umu.
Uvek jedan isti san, bar koliko je Edit mogla da razabere: uvek onaj o spoljašnjem prostoru.
Timi je zastajkivao u govoru kad god je pokušao da joj opiše taj san. U njemu je uvek dospevao u
to veliko prazno mesto o kome joj je tako često pričao. Ne više tako prazno, u novijim snovima.
Sad su tu bila i neka deca i kojekakvi uvrnuti predmeti, valjda iz priča, napola shvaćenih, ili iz
dalekih neandertalskih uspomena, napola zaboravljenih.
Ali kad je Timi u snu pokušavao da ih dodirne, deca su ga prenebregavala, a predmeti su mu
144 of 163 17.12.2007 20:15

izmicali. Timi je bio u svetu, ali nije bio deo sveta. Lutao je kroz veliko prazno 'napolje', ostajući
usamljen, potpuno usamljen, kao da nije izišao iz svoje sobe. Iz tog sna budio se češće u suzama
nego bez njih.
Gospođica Felouz nije uvek bila u blizini da čuje njegov plač u noći. Počela je da provodi po
tri ili četiri noći svake sedmice spavajući u onom stanu koji joj je Hoskins odavno ponudio, a koji
se nalazio u jednoj od susednih zgrada 'Stasis Tehnologija'. Činilo se da je mudro otpočeti sa
navikavanjem Timija da ne bude toliko zavistan od njenog neprekidnog prisustva. Tokom prvih
nekoliko noći kad je to pokušavala, toliko se osećala krivom što ga ostavlja samog, da je jedva
uspevala da zaspi; ali kad se ujutru pojavljivala, Timi nije ništa govorio o njenoj odsutnosti.
Možda je očekivao da pre ili kasnije bude ostavljen da se snalazi sam. Posle nekog vremena
dozvolila je sebi da te odlaske iz kuće lutaka shvata kao nešto manje-više normalno. Shvatila je
da Timi nije jedini koga treba odučiti od zavisnosti.
Svako jutro pravila je obimne beleške o njegovim snovima, nastojeći da ubedi sebe da je to
samo koristan materijal za buduću psihološku studiju o Timijevom umu, koja će, na kraju, biti
jedan od najdragocenijih ishoda ovog opita. Ali bilo je noći kad je i ona, sama u svojoj sobi,
plakala.
50.
Jednog dana, dok mu je čitala knjigu - i to jednu od njegovih najomiljenijih, Priče iz hiljadu i
jedne noći - Timi pruži ruku ispod njene vilice i blago joj podiže glavu, tako da joj je pogled
napustio stranicu i susreo se sa njegovim pogledom.
"Kad god mi čitaš tu priču uvek je tačno ista. Kako uvek znaš da kažeš isto, Felouz?"
"Pa, čitam je sa ove strane!"
"Znam. Ali šta znači to čitam?"
"Vidi... ovaj..." Pitanje je bilo toliko jednostavno da ona u prvi mah nije znala kako da počne
na njega da odgovara. Kad deca počinju da čitaju, obično na neki način shvate, intuicijom,
prirodu tog procesa i odmah prelaze na učenje pojedinačnih simbola na stranicama. Međutim,
Timijevo neznanje kao da je bilo daleko dublje ukorenjeno nego neznanje običnog
četvorogodišnjaka ili petogodišnjaka koji otkriva da postoji veština zvana 'čitanje' koja će mu
jednog dana možda postati dostupna. Timiju je bila nepoznata i sama suština čitanja kao radnje.
"Znaš da u tvojim slikovnicama - ne na trakama, nego u knjigama - postoje neke oznake na
donjem delu mnogih stranica?" upita ona.
"Da", reče on. "Reči."
"Ova knjiga koju čitam sastoji se samo od reči. Nema slika, samo reči. Te oznake su reči. Ja
gledam te znakove i čujem reči, u mojoj pameti. To ti je čitanje: znake na stranici pretvaraš u
reči."
"Daj da vidim."
Dala mu je knjigu. Okretao ju je i obrtao u rukama. Gospođica Felouz se nasmejala i postavila
knjigu kako treba. "Oznake imaju smisla samo ako se gledaju ovako", reče.
Timi je klimnuo glavom. Sagnuo se i primakao lice stranici, toliko blizu da reči nikako nisu
mogle biti u žiži, pa je proveo neko vreme zureći radoznalo, u tom položaju. Onda je odmakao
lice dvadesetak centimetara od knjige, tako da je tekst opet mogao stvarno videti. Opita radi,
knjigu je još jednom okrenuo postrance, a zatim ju je opet namestio uspravno.
"Ima neki znaci isti", reče posle veoma dugog vremena.
"Dabome. Tako je." Nasmejala se zadovoljno, videći taj znak njegove pronicljivosti. "Neki su
isti, Timi!"
"A kako znaš koji znače koju reč?"
"To čovek mora da nauči."
"Ali ima toliko mnogo reči! Kako može neko da nauči sve te znake?"
"Upotrebljavaju se mali znaci, koji zajedno daju velike znake. Veliki znaci su reči; mali znaci
se zovu slova. A tih slova, u stvari, i nema toliko mnogo", reče ona. "U engleskom jeziku, samo
145 of 163 17.12.2007 20:15

dvadeset šest." Podigla je jednu ruku i pet puta raširila sve prste, a šesti put ispružila samo jedan
prst. "Sve reči su napravljene od tih slova, raspoređenih različito."
"Pokaži mi."
"Evo. Vidi." Pokazala mu je na toj stranici reč 'Sinbad'. "Vidiš li ovih šest malih znakova
ovde, između dva prazna mesta? To su znaci koji znače SINBAD. Ovaj znak je za zvuk 's'. Ovaj
za 'i' a ovaj za 'n'." Izgovarala je slova fonetski, nije ih spelovala. "Čitaš slova jedno po jedno i
sastaviš te zvukove - Ssssss iiiii nnnnn b aaaaa d. Sinbad."
Da li je išta razumeo, bar početak?
"Sinbad", reče Timi tiho i povuče prstom ispod tog imena na stranici.
"A ova reč je ostrvo. Tu imaš isto 's', vidiš, kao u Sinbad, ali sad je to 's' pomoglo da se
napravi reč 'ostrvo'."
Zurio je u stranicu. Izgledao je izgubljeno.
"Pokazaću ti sve znake", ponudi ona. "Da li bi to voleo?"
"Da, to bi bila fina igra."
"Onda mi donesi jedan list hartije i jedan krejon. I tako isto za tebe."
Seo je pored nje i namestio se udobno. Napisala je slova 'A, a' jedno pored drugog, onda 'B, b'
ispod toga, i tako dalje, sve do 'Z,z', tako da je nastao dugački stubac. Pored nje je Timi, stežući
mekani štapić nespretno u pesnici, nacrtao nešto što je sigurno smatrao oponašanjem njenog 'A'.
Ali to je imalo dve ogromno dugačke noge koje su krivudale po celoj stranici. Nije mu ostalo
mesta za drugo slovo.
"E, sad", reče ona, "da pogledamo prvi znak..."
Na njenu sramotu, nikada do tog trenutka nije se dosetila da bi Timi mogao da nauči da
stvarno čita. Posle one ogromne gladi za slikovnicama i filmovima, tek sad je, prvi put, ispoljio
zanimanje za štampane simbole koji su uz slike postojali. Možda je i to pokupio od Džerija?
Načinila je u sebi mentalnu belešku da pita Džerija, kad on sledeći put dođe, da li je počeo da uči
čitanje. U svakom slučaju, do danas je a priori odbacivala pomisaou da bi Timi jednog dana
mogao učiti da čita.
Rasne predrasude, uvide ona. Čak i sad, pošto je toliko dugo živela s njim, gledajući rast i
razvoj i procvat njegovog uma, još je na nekom nivou smatrala da on nije sasvim ljudsko biće. Ili,
bar, da je suviše primitivan i zaostao da bi ovladao jednom veštinom tako visokom kao što je
čitanje.
Sad mu je pokazivala slova, isticala jedno po jedno na tablici koju je upravo načinila,
izgovarala ih je, učila ga je kako da ih svojim neveštim rukama sam crta, ali ipak nije ozbiljno
verovala da će on to moći da primeni.
Njena neverica se nastavila sve dok joj Timi nije pročitao jednu knjigu.
Bilo je to mnogo nedelja kasnije. Sedeo je u njenom krilu, držeći jednu od knjiga i okrećući
stranice, samo da bi gledao slike - tako je, bar, ona pretpostavljala.
Odjednom je počeo da vuče prst ispod jednog reda teksta i da izgovara glasno, zastajkujući,
ali ostajući uporan: "Onda... pas... poče... juriti... mačku."
Gospođica Felouz je bila pospana, jedva je obraćala pažnju na njegove reči. "Šta kažeš,
Timi?"
"Mačka... po-beže... na... drvo."
"To nije ono što si malopre kazao."
"Nije. Pre sam kazao 'Onda pas poče juriti mačku'. Kao što ovde piše."
"Šta? Šta?" Oči gospođice Felouz sad su bile veoma raširene. Bacila je pogled dole, ka tankoj
knjižici u dečjim rukama.
Ispod slike na levoj strani pisalo je: Onda pas poče juriti mačku.
A ispod desne slike: Mačka pobeže na drvo.
Timi je izgovorio napisane reči, od prve do poslednje. Timi je čitao!
Zapanjena, skočila je na noge, tako brzo da se Timi stumbao na patos. Po svemu sudeći,
pomislio je da je to neka nova igra; digao je pogled ka njoj, široko se osmehujući. Ali ona ga je
146 of 163 17.12.2007 20:15

brzo podigla na noge, a zatim ga stavila da sedi uspravno.

"Od kad umeš da čitaš?"
Slegnuo je ramenima. "Oduvek?"
"Ne - stvarno."
"Ne znam. Gledao sam znake pa sam čuo reči, kao što si rekla."
"Hajde, čitaj mi iz ove." Dograbila je nasumce jednu knjigu sa hrpe i otvorila srednje stranice.
Timi je uzeo knjigu i zadubio se u gledanje; mrštio se na onaj svoj izrazit način od koga je
koštani breg njegovih obrva postajao još upadljiviji. Onda isplazi jezik i poče njime da šeta
tamo-amo po usnama.
Polako i bolno izgovori: "Vozzz-zić je zasvirao u ziz... ziziz... viz..."
"Zviždaljku!" završi ona za njega. "Ti čitaš, Timi! Ti stvarno umeš da čitaš!"
Gotovo van sebe od uzbuđenja, podigla ga je visoko u vazduh i počela da pleše s njim po sobi;
a on je zurio u nju, ogromnim, zapanjenim očima.
"Umeš da čitaš! Umeš da čitaš!"
(Majmun-dečko, je li? Pećinski dečko? Niži oblik ljudskog bića, je l' tako? Mačka pobeže na
drvo. Pokažite mi šimpanzu koji može to da pročita! Ili gorilu! Vozić je zasvirao u zviždaljku. O,
Timi, Timi...)
"Felouz?" reče on, blago uzbunjeno, dok je vitlala i vijorila sa njim po sobi.
Nasmejala se i spustila ga.
Ovaj ogromni uspeh morala je sa nekim podeliti. Filmovi mogu da zabavljaju Timija neko
vreme, ali on će ih nadrasti. Zato mu je sad otvoren pristup i do bogatog, preobilnog sveta knjiga.
Ako Timi ne može da iziđe iz stasisnog mehura u svet, moguće je uneti svet ovamo - ceo svet, u
knjigama. Timiju se mora obezbediti obrazovanje koje će omogućiti da se sve njegove
sposobnosti do krajnosti razviju. Bar mu se to duguje.
"Ti ostani ovde sa tvojim knjigicama", reče mu ona. "Ja ću brzo da se vratim. Moram da idem
da porazgovaram sa doktorom Hoskinsom."
Zaputila se lavirintom hodnika i metalnih staza, visoko podignutih. Uskoro je stigla do
kancelarija uprave. Nahrupila je u Hoskinsovu pretkancelariju; sekretarica iznenađeno diže
pogled.
"Da li je doktor Hoskins tu?"
"Gospođice Felouz! Doktor Hoskins ne očekuje..."
"Da, to znam. Ali ja hoću da ga vidim."
"Pojavio se neki problem?"
Gospođica Felouz odmahnu glavom. "Imam vesti. Uzbudljive. Molim vas, samo mu recite da
sam ovde."
Sekretarica pritisnu jedno dugme. "Gospođica Felouz je došla i želi da razgovara sa vama,
doktore Hoskinse. Nema zakazano."
(Od kad je to potrebno da ja...?)
Nastalo je nelagodno ćutanje. Gospođica Felouz se zapitala da li će morati da napravi scenu
da bi bila puštena kod Hoskinsa. Bez obzira na to šta on unutra radi, to ne može biti tako važno
kao vest koju mu ona donosi.
Hoskinsov glas reče iz interkoma: "Zamolite je da uđe."
Ploča ulaznih vrata kliznula je u stranu, u zid. Iza radnog stola sa pločicom na kojoj je pisalo
'dr Džerald A. Hoskins, glavni izvršni službenik' on je već ustajao da je pozdravi.
Činilo se da je i sam zajapuren i uzbuđen, otprilike u istom raspoloženju kao Edit: obuzet
osećanjima slave i likovanja. "Znači, i do vas je to došlo?" upita on odmah. "Ne, nije, niste vi to
mogli čuti, naravno. A mi - uspeli smo. Uspeli smo, stvarno."
"Uspeli ste - šta?"
"Pošla nam je od ruke intertemporalna detekcija na malim udaljenjima."
Bio je toliko pun sebe da je gospođica Felouz dopustila da njene spektakularne vesti budu
privremeno potisnute u pozadinu. "Hoćete reći da sad možete da hvatate stvari iz istorijskog
147 of 163 17.12.2007 20:15

vremena?"
"Tačno tako. U ovom trenutku imamo na nišanu jednu osobu iz četrnaestog veka. Zamislite!
Zamislite! Spremni smo da počnemo 'Projekat Srednji vek'. Gospođice Felouz, kad biste samo
znali kako bih se rado otarasio te večite usmerenosti ka mezozoiku i kojekakvim trilobitima i
kamenčinama i komadima paprati i drugim koještarijama - kako bih rado poslao paleontologe
kući i konačno uveo istoričare ovamo..." On zastade usred rečenice. "Ali vi ste nešto hteli da mi
kažete, je l' tako? A ja se raspričao, pa vam i ne dajem da dođete do reči. Dobro, krenimo napred.
Napred, gospođice Felouz! Zatekli ste me u zaista dobrom raspoloženju. Što god želite - treba
samo da zatražite."
Gospođica Felouz se nasmešila. "Drago mi je što to čujem. Jer se pitam da li možemo početi
da dovodimo učitelje za Timija."
"Učitelje?"
"Da. Tutore, da ga poučavaju. Znanje koje mu ja mogu preneti ograničeno je, uskoro ću
morati da se povučem u stranu, a nastavnički posao da prepustim nekome ko je za nastavničko
zvanje pozvan."
"Da ga poučavaju - čemu?"
"Pa, svemu. On treba da uči istoriju, geografiju, prirodne nauke, matematiku, gramatiku,
celokupno gradivo osnovne škole. Mi ovde moramo napraviti neku vrstu škole za Timija. Da bi
on mogao da nauči sve što mu je potrebno."
Hoskins je blenuo u nju kao da Edit govori nekim nepoznatim jezikom.
"Vi biste da ga učite o množenju i deljenju? O dolasku broda 'Mejflauer' u Ameriku? O
američkom ratu za nezavisnost?"
"Zašto da ne?"
"Pa, mi možemo pokušati da ga nečemu naučimo. Čak i aritmetici i trigonometriji, ako vi tako
želite. Ali koliko on može naučiti, gospođice Felouz? On je super dečko, tu sumnje nema. Ali
nikad ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da je samo neandić."
"Samo?"
"Pa to je bio narod veoma ograničenih intelektualnih moći, bar ako je verovati svim
dosadašnjim..."
"On već ume da čita, doktore Hoskinse."
Hoskinsova donja vilica se opusti.
"Šta?"
"Mačka pobeže na drvo. To mi je Timi pročitao sa jedne stranice. Vozić je zasvirao u
zviždaljku. Uzela sam jednu knjigu, pokazala sam mu te stranice, a on je čitao."
"Ume da čita?" reče Hoskins zapanjeno. "Stvarno?"
"Pokazala sam mu oblike slova, kao i to kako se slova slažu u reči. Sve ostalo uradio je sam.
U zapanjujuće kratkom roku je to naučio. Jedva čekam da kažem Mekintajeru i svima ostalima iz
te ekipe. Time je sve rečeno o 'veoma ograničenim intelektualnim moćima' neandića, je li tako,
doktore Hoskinse? On ume da čita tekstove u ilustrovanim knjižicama. Posle izvesnog vremena
videćete kako će čitati i knjige koje uopšte nisu ilustrovane, pa i novine, časopise, udžbenike..."
Hoskins je sedeo nepomično. Odjednom kao da je postao potišten. "Ne bih znao, gospođice
Felouz."
"Pa upravo ste mi rekli da zatražim šta god želim", reče ona.
"Znam, ali nije trebalo to da kažem."
"Zar je toliki trošak - naći jednog učitelja za Timija?"
"Ne brinem se ja zbog troška", reče Hoskins. "A to što on zna da čita, to je divno. Zapanjuće.
Ozbiljno govorim. Želim da vidim demonstraciju te njegove sposobnosti odmah, sad. Međutim,
vi govorite o školovanju za njega. I o svim mogućim stvarima koje će on vremenom naučiti.
Gospođice Felouz, vremena nije ostalo još mnogo."
Žmirnula je. "Vremena?"
"Sigurno imate u vidu da mi ne možemo da produžavamo taj opit sa Timijem beskrajno."
148 of 163 17.12.2007 20:15

Plima užasa jurnu kroz nju. Osećala se kao da patos ispod nje počinje da se pretvara u živi
pesak.
Šta mu ovo sad znači? Nije bila sigurna da ga je razumela. Ne možemo da produžavamo taj
opit sa Timijem beskrajno. Šta to znači?
U bolnom sevu prisećanja videla je profesora Adamevskog i njegov mineralni uzorak koji je
posle dve nedelje bačen nazad u prošlost zato što se taj stasisni mehur morao osloboditi za sledeći
opit.
"Poslaćete ga nazad?" reče ona prigušenim glasom.
"Bojim se da hoćemo."
"Ali vi ovde govorite o jednom dečaku, doktore Hoskinse. Ne o nekoj kamenčini."
Hoskins nelagodno reče: "Pa, šta sad. Ne može se Timiju pridavati neopravdano veliki značaj,
je li tako. Iz njega smo izvukli otprilike onoliko znanja koliko smo najviše mogli. On o svom
životu u neandertalskoj eri ne pamti ništa što bi imalo ikakvu stvarnu naučnu vrednost.
Antropolozi nisu mnogo razumeli iz njegovih izjava, pitanja koja su mu postavljali uz pomoć vas
kao prevodioca nisu dala neke osobito vredne podatke, prema tome..."
"Ne mogu da verujem da se ovo stvarno dešava", reče ona.
"Molim vas, gospođice Felouz. Neće to biti danas, znate. Ali nema bežanja od činjenice da će
morati da se desi." Pokretom ruke pokazao je ka naučnoistraživačkim materijalima na stolu. "Sad,
kad očekujemo da ćemo dovoditi ličnosti iz istorije, a ne više iz praistorije, biće nam potreban
svaki raspoloživi delić stasisnog prostora."
Nije mogla da shvati.
"Ali nećete valjda. Timi je... Timi je..."
"Molim vas, nemojte se toliko uznemiravati, gospođice Felouz."
"Jedini živi neandertalac na svetu, a vi ga šaljete nazad?"
"Ko što rekoh, saznali smo od njega sve što se moglo. Sad moramo krenuti dalje."
"Ne."
"Gospođice Felouz, molim vas. Molim vas. Znam da ste duboko privrženi tom dečaku. Ko bi
vam mogao zameriti? On je strašan momčić. A vi već dugo živite uz njega i dan i noć. Ali vi ste
profesionalac, gospođice Felouz. Znate da deca koja su pod vašim starateljstvom stalno dolaze i
odlaze i da se ne možete nadati da ih zadržite zauvek. Ničeg novog tu nema. Osim toga, Timi
neće otići odmah, možda neće još mesecima. U međuvremenu, ako vam je potreban tutor za
njega, dobro, neka bude, učinićemo sve što možemo."
I dalje je zurila u Hoskinsa.
"Da vam donesem nešto, gospođice Felouz."
"Ne", šapnu ona. "Ne treba mi ništa."
Drhtala je. Digla se iz fotelje i oteturala kroz kancelariju kao u strašnom snu; sačekala je da
vrata kliznu u stranu, a onda je izišla kroz pretkancelariju, ne gledajući ni levo ni desno.
Da ga vrate?
Da ga vrate?
Jesu li poludeli? On više nije neandertalac, osim po spoljašnjem izgledu. Sad je to blag,
dobroćudan dečko u zelenom trikou, dečko koji voli da gleda filmove i slikovnice sa
Šeherezadinim pričama. Dečko koji uveče dovede svoju sobu u red. I koji jede nožem, viljuškom
i kašikom. I čita.
A oni će ga šutnuti nazad u ledeno doba da se sam samcijat snalazi na nekoj prokletoj tundri?
Nije moguće da ozbiljno imaju takvu nameru. On nema nikakvih izgleda da preživi u svetu iz
koga je došao. Jer tom svetu više nije prilagođen. Nema više nijednu od veština koje su
neandertalcu potrebne; umesto njih stekao je mnogo novih veština koje su u neandertalskom
svetu sasvim izlišne.
On će tamo umreti, pomisli Edit.
A, ne. Neće.
Timi, reče sebi gospođica Felouz sa najvećom žestinom koju je u svojoj duši mogla prikupiti,
149 of 163 17.12.2007 20:15

nećeš ti tamo umreti, ne dam te.
51.
Sad je znala zašto joj je Brus Manhajm utrapio svoj telefonski broj. U ono vreme, nije joj bilo
jasno; Manhajm je, očito, mislio nekoliko poteza unapred. Video je, a ona nije videla, da će pre
ili kasnije naići nešto zbog čega će Timi biti u opasnosti. Sama sebi je bila zavezala oči, da ne
vidi stvarnost. Pažljivo se trudila da previdi sve one očite nagoveštaje koji su ukazivali na to da
ishod u stvarnosti mora biti onakav kao što je Hoskins malopre, na svoj grubo otvoreni način,
kazao. Dopuštala je sebi iluziju, nasuprot svim signalima i nasuprot razumu, da će Timi provesti
ostatak svog života ovde. U dvadeset prvom veku.
A Manhajm je znao da Timi to neće moći.
Zato je čekao, i još čeka, da ga ona pozove.
"Treba odmah da se vidimo", reče mu Edit.

"U upravi 'Stasis Tehnologija'?"
"Ne", reče ona. "Na nekom drugom mestu. Bilo gde. Negde u gradu. Predložite vi neko
mesto."
Dogovorili su se da susret bude u jednom malom restoranu blizu reke, zato što je Manhajm
rekao da im tamo niko neće smetati. Bila je sredina nedelje, kišno popodne. Kad je stigla,
Manhajm ju je već čekao. Imala je utisak da se upustila u nekakvu straobalno tajnovitu i malčice
skandaloznu operaciju: ručak sa čovekom koji pravi probleme njenom poslodavcu. Štaviše -
ručak sa jednim muškarcem. I to mladim i privlačnim, ali muškarcem koga ona jedva poznaje.
Baviti se ovakvim nečim, to uopšte ne liči na jednu Edit Felouz, reče ona sebi. Osobito ako se
ima u vidu onaj njen san, kako Manhajm kuca na vrata, uleće, ona pada u njegovo naručje, on je
nosi...
Ali ovo nije bio romantični susret. San je ostao samo san, maštarija koja je pobegla iz njene
podsvesti. Zaboga, Manhajm nju ne privlači ni najmanje. Ovo je posao. Ovo je pitanje života i
smrti.
Pipkala je svoj meni, pitajući se kako da počne.
"Kako se drži Timi ovih dana?" reče on.
"Odlično. Odlično. Da ne poverujete, kako napreduje."
"Postaje krupniji i jači?"
"Iz dana u dan. Štaviše, sad ume i da čita."
"Da čita!" Manhajmove oči zaiskriše. Ima veoma lep osmeh, pomisli gospođica Felouz. Otkud
doktoru Hoskinsu pomisao da je Manhajm nekakvo čudovište? "Zapanjujući korak napred, zar
ne?" nastavi on. "Kladim se da su momci iz antropologije bili zadivljeni kad su to saznali."
Klimnula je glavom. Okretala je stranice menija kao da ne zna šta je to. Napolju se kiša
pojačavala; bubnjala je o prozor malog restorana, snagom gotovo zlobnom. Osim njih dvoje, u
restoranu gotovo nikog drugog nije bilo.
Manhajm reče: "Meni se, ovde, naročito dopadaju pilići u sosu od crnog vina. Može se dobiti i
fina lazanja. Ili bi vam se možda više dopadala teletina."
"Nije bitno. Uzeću štagod i vi uzmete, gospodine Manhajm."
Pogledao ju je čudno. "Zovite me Brus. Molim vas. Hoćemo li bocu vina?"
"Vina? Na žalost, ja vino nikad ne pijem. Ali vi uzmite ako vam se pije..."
I dalje ju je gledao.
Preko dobovanja kiše on reče: "U čemu je nevolja, Edit?"
(Edit?)
U prvi mah nije mogla ni reč da izgovori.
(Dobro, Edit. Saberi se, Edit! Pomisliće da si idiotkinja!)
"Oni se spremaju da pošalju Timija nazad", reče ona.
"Nazad? Mislite, nazad u vreme?"
150 of 163 17.12.2007 20:15

"Da. U njegovu eru. U neandertalska vremena. U ledeno doba."

Široki osmeh preli se Manhajmovim licem. Njegove oči zasijaše. "Pa, to je divno! To je
uistinu najbolja vest koju sam čuo ove nedelje!"
Užasnula se. "Ne... ne razumete..."
"Razumem da će naš tužni, mali zarobljenik najzad biti vraćen svom narodu, svojoj majci,
ocu, sestrama i braći. On voli taj svet, pripada mu, a sad će se u njega vratiti. To treba da se
proslavi. Konobar! Konobar! Želeo bih bocu kjantija - ne, neka bude pola boce, jer moja
prijateljica neće piti..."
Gospođica Felouz je zurila u njega, obuzeta pometnjom.
"Ali vi izgledate kao da vas nešto silno muči, gospođice Felouz. Edit. Zar ne želite da se Timi
vrati svom narodu?"
"Želim, ali, ali..." Odmahnula je rukama bespomoćno.
"Mislim da shvatam." Manhajm se nagnuo preko stola ka njoj. Sav je zračio saosećajnošću i
brižnošću. "Toliko dugo ga čuvate, da vam je sad teško da se razdvojite od njega. Veza između
vas i Timija postala je toliko jaka da je sad za vas pravi šok saznanje da ga šalju nazad. Potpuno
razumem vaša osećanja."
"Jednim delom je i o tome reč", odgovori gospođica Felouz. "Ali samo vrlo malim delom."
"Onda, u čemu je stvarno problem?"
U tom času stigao je kelner sa vinom. Izveo je veličanstvenu predstavu pokazivanja etiketa
Manhajmu i izvlačenja čepa, a onda je Manhajmu sipao malu količinu u čašu, da proba. Manhajm
je klimnuo glavom i rekao gospođici Felouz: "Jeste li sigurni da nećete nimalo, Edit? Kad je
ovako grozan kišni dan..."
"Ne, molim vas", reče ona gotovo šapatom. "Vi samo pijte, na mene bi to bilo straćeno."
Konobar je napunio Manhajmovu čašu i otišao.
"E, sad", reče on. "Timi."
"Umreće ako ga vrate. Zar vam to nije jasno?"
Manhajm je spustio čašu tako naglo da se vino prelilo preko ruba, na stolnjak. "Da li vi to
meni kažete da je povratni put kroz vreme smrtonosan?"
"Ne, nije reč o tome. Koliko ja znam, nije smrtonosan, niti vidim razloga zašto bi bio. Ali bi
za Timija bio koban. Čujte, on je sad civilizovan. Sam vezuje svoje pertle, seče meso
upotrebljavajući nož i viljušku. Ujutru i uveče pere zube. Spava u krevetu. Tušira se svakog dana.
Gleda filmove, a naučio je, eto, i da čita jednostavne knjižice. Kakve će koristi imati od tih
veština u paleolitskoj eri?"
Iznenada uozbiljen, Manhajm reče: "Mislim da vidim na šta ciljate."
"A za to isto vreme", nastavi ona, "verovatno je zaboravio kako se opstaje u paleolitskim
uslovima - mada vrlo verovatno ni kad je ugrabljen nije znao mnogo. Tad je bio mali dečkić.
Sigurno su se o njemu još starali njegovi roditelji, ili plemenski staratelji, ili već neko. Čak ni
neandertalci valjda nisu zahtevali od trogodišnje dece da sama love i sama sakupljaju hranu. Ako
je tada i znao nešto, danas ne zna, prošle su godine od kad je bio izložen tim uslovima. Ne seća se
verovatno više ničeg."
"Pa dobro, ali ako se vrati u svoje pleme, primiće ga, valjda, naučiće ga opet plemenskim
običajima..."
"Hoće li? On više ne zna njihov jezik tako dobro, ne razmišlja na njihov način, miriše čudno
zato što je tako čist. Moglo bi se isto tako lako desiti da ga ubiju, kao i da ga prihvate; zar ne?"
Manhajm se zagleda zamišljeno u svoju vinsku čašu.
Gospođica Felouz nastavi. "Uostalom, šta nam jemči da će se on uopšte vratiti u svoje pleme?
Ne znam mnogo o načinu rada stasisnog polja, a nisam ubeđena ni da ljudi iz firme to stvarno
razumeju. Hoće li se Timi vratiti tačno u isti onaj trenutak iz koga je uzet? Tri godine stariji? Sa
tačke gledanja njegovih saplemenika, biće silno izmenjen u jednom trenu, tako da neće znati
kako da shvate njegovu pojavu. Možda će pomisliti da je nekakav zloduh. Ili će se vratiti na isto
mesto na terenu, ali u vreme tri godine posle dana kad je ugrabljen? Ako to tako dejstvuje,
151 of 163 17.12.2007 20:15

njegovo pleme će znatno pre toga da se odseli na neka druga područja. Oni su tada sigurno bili
nomadi. Kad se Timi bude vratio u prošlost, okolo neće biti nikog ko bi ga prihvatio. Biće sasvim
sam u jednoj gruboj, neprijateljskoj, strašno hladnoj životnoj sredini. Jedan mali dečak moraće
sam samcit da se suoči sa ledenim dobom. Uviđate li vi to, doktore Manhajm? Uviđate li?"
"Da", reče Manhajm. "Jasno mi je."
Dugo je ćutao. Činilo se da u mislima izvodi neku duboku računicu.
Napokon reče: "Da li vam je poznato za kad je planirano da ga istovare nazad?"
"Možda tek kroz nekoliko meseci, po rečima doktora Hoskinsa. Ne znam da li mu je to
značilo dva meseca, ili šest meseci."
"U oba slučaja, nije dugo. Morali bismo organizovati kampanju, sa parolom 'spasite Timija' -
pisma novinama, demonstracije, sudska zabrana, možda kongresna istraga o celokupnoj
delatnosti 'Stasis Tehnologija'. Naravno, pomoglo bi ako biste vi učestvovali svojim
svedočenjima o Timijevoj suštinskoj ljudskosti, ako biste nam dali video-snimke na kojima on
čita i brine se sam o svojim potrebama. Naravno, da biste to radili, verovatno bi bilo potrebno da
podnesete ostavku tamo, čime biste ostali odsečeni od Timija, a vi to ne biste želeli niti bi nama
bilo korisno. Tu postoji problem. Opet, s druge strane..."
"Ne", reče gospođica Felouz. "Ne vredi tako."
Manhajm diže pogled, iznenađen. "Šta ne vredi?"
"Ne vredi takva kampanja. Urodiće neželjenim plodovima. Čim krenete sa vašim protestima i
čim počne da se priča o demonstracijama i sudskim zabranama, doktor Hoskins će jednostavno
povući prekidač iznad Timija. Bukvalno postoji jedan prekidač, jedna ručica: potegnete i sve što
se zatekne u mehuru vraća se nazad u vreme iz koga je došlo. Firma ne bi mogla sebi dozvoliti da
stvari odu čak do neke sudske naredbe koja bi im vezala ruke. Stupili bi u dejstvo istog trena i
cela stvar bi postala akademska."
"Ne bi se usudili."
"Zar ne bi? Već su rešili da okončaju 'opit sa Timijem'. Sad im je taj stasisni mehur potreban
za nešto drugo. Ne znate vi njih. Nisu oni sentimentalni. Hoskins je u osnovi pristojan čovek, ali
ako bude morao da bira između Timija i budućnosti 'Stasis Tehnologija', neće mu biti nimalo
teško da se odluči. A kad Timi ode, više mu nema povratka u naše doba. Biće to svršen čin, fait
accompli. Oni nikako ne bi uspeli da ga drugi put pronađu u prošlosti. Vaša sudska naredba biće
bezvredna. Neko ko je živeo pre četrdeset hiljada godina i umro pre nego što je iko mogao i da
zamisli civilizaciju, neće moći ni na koji način da bude zastupljen pred našim sudskim
institucijama."
Manhajm polako klimnu glavom. Zamišljeno je otpio jedan dug gutljaj vina. Dođe konobar sa
spremnom beležnicom za narudžbine, ali mu Manhajm odmahnu rukom da ode.
"Preostaje samo jedna mogućnost", reče on.
"A to je?"
"Imamo u Kanadi ljude koji bi rado primili Timija da stanuje kod njih. Imamo ih i u Engleskoj
i u Novom Zelandu. Ljude koji vole decu i kojima je stalo do dečje dobrobiti. Naša organizacija
bi mogla da obezbedi fond iz koga bi se pokrivali izdaci za vašu platu, ako vas zaposlimo kao
njegovu negovateljicu sa punim radnim vremenom. Naravno, morali biste načiniti potpuni raskid
sa vašim dosadašnjim životom i početi iz početka u nekoj drugoj zemlji, ali koliko vas ja
poznajem, ne bi vam uopšte bilo teško, za Timijevo dobro, da..."
"Neizvodljivo."
"Je l' te?"
"Sasvim neizvodljivo."
Manhajm se namršti. "Shvatam", reče, mada se videlo da mu nije jasno. "Dobro, Edit, ako je
vama problem da odete iz ove zemlje, što ja sasvim razumem, bar nam pomozite da
prošvercujemo Timija iz te stasisne firme; možemo li u tom pogledu računati na vas?"
"Ne bi meni bio nikakav 'problem' da odem u inostranstvo, ako bi na taj način Timi mogao biti
spasen. Spremna sam, za Timija, da odem ma gde i uradim ma šta. Ali prošvercovati ga iz
152 of 163 17.12.2007 20:15

stasisne zone, to nije moguće."

"Zar je obezbeđenje baš toliko jako? Uveravam vas da imamo načina da se infiltriramo među
stražare i drugo osoblje obezbeđenja i da razradimo sasvim pouzdan plan za preuzimanje Timija
od vas i njegovo prebacivanje iz te zgrade."
"Stvar se, iz naučnih razloga, ne može izvesti."
"Iz naučnih?"
"Postoji nekakav temporalni potencijal, nagomilava se neka energija, reč je o nekim linijama
temporalne sile. Ako bismo masu veliku kao Timi izneli iz stasisnog polja, pregoreli bi svi
dalekovodi oko ovog grada. To mi je Hoskins rekao, a ja se ne upuštam u istinitost toga. Kad su
pokupili Timija iz prošlosti, zahvatili su i gomilu zemlje, šljunka i grančica; ne usuđuju se čak ni
to da iznesu i bace, nego sve čuvaju u zadnjim prostorijama, u mehuru. Osim toga, nisam sigurna
ni da li bi za Timija bilo bezbedno da iziđe iz stasisa. Nemam pouzdano znanje o tome, nego
samo nagađam, ali moguće je da opasnost postoji. Koliko je meni poznato, moglo bi se i njemu
dogoditi neko hronoenergetsko dejstvo, ako bi iz tog mehura iskoračio u našu Vaseljenu. Jer
mehur, znate, nije u našem svemiru. U nekom drugom mestu se nalazi, svom sopstvenom,
posebnom. Sećate se kako čovek oseti promenu kad prolazi kroz ona vrata? Prema tome, ta vaša
zamisao da kidnapujemo Timija iz stasisa i da ga pošaljemo nekim prekomorskim usvojiteljima -
ne ide. Previše je rizična. Možda nije opasno za vas ili za mene, ali može biti opasno za njega."
Manhajmovo lice bilo je sumorno.
"Ne znam", reče on. "Ponudim da stvorim zakonsku oluju u Timijevu korist, a vi mi kažete da
to ne može uspeti i da će firma jednostavno povući prekidač onog trenutka kad počnemo da im
stvaramo ikakvu nevolju. Onda ponudim sasvim ilegalan put, da ukrademo Timija iz stasisa i
sasvim ga udaljimo iz Hoskinsove nadležnosti, a vi mi kažete da ni to ne može uspeti jer postoji
neka prepreka sa stanovišta fizike. U redu. Ja želim da pomognem, ali, Edit, sasvim ste me
zakočili i ja u ovom času nemam više nikakvih ideja."
"Nemam ni ja", reče gospođica Felouz žalostivno.
Sedeli su ćuteći, a kiša je nastavila da bubnja po prozorima restorana.
ODLAZAK
52.
Niko više u kompaniji 'Stasis Tehnologije' ni o čemu nije pričao osim o 'Projektu Srednji vek'.
Svi su bili saglasni da počinje jedna zapanjujuća nova faza u vremeplovskim operacijama.
Primeniće se jedinstveni proces, kojim samo 'Stasis Tehnologije' raspolažu, i otvoriće se dveri
istorije: nova i zapanjujuća znanja o drevnim vremenima poteći će u dvadeset prvi vek. To će biti
neverovatno intelektualno blago. Neki su pominjali i blago druge vrste: ako je moguće zahvatati
ljude iz bilo kog veka istorije, zašto ne štrpnuti i pokoje umetničko delo, retke knjige i rukopise,
kao i razne druge dragocenosti? Preko noći bi se mogla udvostručiti bogatstva svetskih muzeja, i
utrostručiti, i učetvorostručiti! Štaviše, svi tako doneti predmeti biće u savršeno ispravnom stanju,
a jedina cena biće cena potrošene energije.
Svi u kompaniji molili su Boga da 'Projekat Srednji vek' uspe bez ikakvih zastoja. Svi, sem
Edit Felouz, koja se tiho molila da projekat propadne; da se Hoskinsove teorije pokažu kao
pogrešne, ili da oprema bude nedovoljno dobra. Jedino tako mogla je imati iole ikakvu nadu da
Timi neće umreti. Ako bi propao pokušaj dovođenja čoveka iz četrnaestog veka, ne bi bilo
potrebno isprazniti prostor u kome se Timi nalazi. Tada bi sve moglo da se nastavi kao i dosad.
Dok se Edit nadala neuspehu, sav ostali svet nadao se uspehu. Zato je gospođica Felouz,
sasvim iracionalno, mrzela svet. 'Projekat Srednji vek' bližio se, u javnim glasilima, užarenom
vrhu publiciteta. I narod i mediji bili su njime opsednuti. Već je dugo vreme proteklo od kad je
firma 'Stasis Tehnologije' imala išta novo za javnost. Neki novi komad kamena ili neka nova
drevna riba - pa, to bi prošlo tako reći neprimećeno. Mali dinosaur je, u svoje vreme, izazvao
talasić zanimanja, ali je onda sasvim zaboravljen. A Timi Neandić, mali Timi Pećinarac, pa,
153 of 163 17.12.2007 20:15

ništa, on je mogao kudikamo duže privlačiti maštu svetine da je bio bar približno onako
krvožedan, besan i majmunast kao što su neki ljudi očekivali. A on, pokazalo se, uopšte nije
majmun-dete, nego je običan, ali vrlo ružan mali dečak. Šta ima uzbudljivo u tome: jedan ružan,
mali dečak, odeven u triko, sedi i čita slikovnice? Ostao je bez svoje preistoričnosti. Da je urlikao
u gnevu i bubnjao pesnicama po prsima, dabome, i da je izvikivao neke praiskonske divljačke
krikove, odlično, to bi malčice duže zadržalo pažnju masovne publike. Ali to nije bio Timijev
stil.
Međutim, čovek iz istorijskih vremena, i to odrastao čovek, koji će iskoračiti iz prošlosti;
čovek koji je svojim očima gledao Jovanku Orleanku ili Ričarda Lavljeg Srca ili Saladina - čovek
koji može odmah da govori nekim poznatim jezikom i da unese život u stranice istorijskih
knjiga...
Nedelje su promicale. Bližio se čas opita.
Onda se nulti trenutak 'Projekta Srednji vek' sasvim primakao.
Od vremena kad je Timi, pre tri godine, stigao, Hoskins i njegovi saradnici mnogo su naučili o
tehnikama medijskog prikazivanja. Ovog puta nisu se ograničili na grupicu posmatrača koji
gledaju sa jednog balkona; stvari su pripremili na takav način da će gotovo čitavo čovečanstvo
moći da posmatra kako tehničari 'Stasis Tehnologija' igraju svoju ulogu.
Gospođica Felouz bila je van sebe od iščekivanja. Želela je da ta napetost što pre prođe; želela
je da zna da li će projekat uspeti ili propasti. Nameravala je da bude lično prisutna, u grupi
posmatrača, dok se poslednji prekidači okreću. Zašto već ne dolazi ona nova pomoćna dadilja,
koja će poslužiti kao smena samo da bi Edit mogla otići tamo - ta, kako se zvaše, Mendi Teris,
koju su zaposlili prošle nedelje zato što je gospođa Stretford otišla na novo, bolje plaćeno radno
mesto u drugoj saveznoj državi...
Okrenula se munjevito, nadajući se da je to, najzad, Mendi Teris. Ali ne, bila je to samo
sekretarica doktora Hoskinsa; dovela je Džerija Hoskinsa na zakazanu igru sa Timijem. Ostavila
je Džerija i istog časa žurno otišla. I ona je hitala da zauzme što bolje mesto za posmatranje
vrhunskog trenutka u novom opitu.
Džeri je nekako postrancve pošao ka gospođici Felouz. Činilo se da mu je neprijatno.
"Šta je, Džeri?"
Izvukao je iz džepa komad kućne novinske trake, neuredno otkinut, i pružio joj ga.
"Ovo je Timi na slici, je l' tako?"
Hitro je bacila pogled na tu fotografiju. Timi, dakako: njegov široki osmeh. Uzbuđenja oko
'Projekta Srednji vek' dovela su i do bledog, skromnog oživljenja zanimanja za Timija u jednom
delu medija. Ta Timijeva slika bila je napravljena nedavno, na treću godišnjicu Timijevog
dolaska. To su novinari nazvali Timijevom 'rođendanskom žurkom' - kao da se dolaskom u
dvadeset prvi vek 'rodio'. Na toj zabavi bili su prisutni Timi, Džeri, nekoliko naučnika i nekoliko
novinskih reportera. Videlo se da Timi u rukama drži jedan od 'rođendanskih' poklona, blistavu,
novu igračku.
"Pa šta?" reče gospođica Felouz.
Džeri je pogleda suženim očima. "Tu piše da je Timi dečak-majmun. Oni to ne bi smeli da
govore, je l' tako?"
"Šta?"
Zgrabila je traku iz ruke mladoga Hoskinsa i zagledala se u nju. Ispod slike je bio naslov, koji
se maločas nije potrudila da pročita:
PREISTORIJSKI MAJMUN-DEČAK DOBIO ROBOTA-IGRAČKU ZA ROĐENDAN
Majmun-dečak. Majmun-dečak. Preistorijski majmun-dečak. Oči joj se ispuniše vrelim
suzama gneva. Besnim uvrtanjem ruke pocepa novinsku traku na desetak komada i baci ih na
pod.
"Zašto ste to pocepali, gospođice Felouz? Zato što piše da je Timi majmun-dečak? On nije
154 of 163 17.12.2007 20:15

majmun dečak, je l' tako? Ili ipak jeste?"

Dočepala je dečaka za zglob šake, ali je savladala poriv da ga protrese. "Nije majmun-dečak!
Ne želim da ikad više izgovoriš te reči. Nikad, jesi li razumeo? Ogavno je reći tako nešto i ti to
ne smeš."
Džeri je nastojao da se izvuče iz njenog zahvata. Izgledao je uplašen.
Njeno srce je gruvalo. Borila se da ovlada sobom.
"Idi unutra i igraj se sa Timijem", reče. "On ima novu knjigu da ti pokaže."
"Zabolelo me je."
"Izvini. Nisam namerno."
"Ako kažem mom ta..."
"Unutra! Odmah! Rekla sam ti 'izvini'."
Dečko pohita unutra, kroz ulazna vrata stasisne zone. Jednom se osvrnuo da je pogleda
gnevno. Gospođica Felouz začu korake sa druge strane i okrete se. Prilazila je Mendi Teris.
Bogami, već je vreme, pomisli ona.
"Malo ste zakasnili, zar ne?" reče Edit. Pokušavala je da izbriše svađalački ton iz svog glasa.
"Džeri Hoskins je već došao. Unutra je, igra se sa Timijem."
"Znam, gospođice Felouz. Pokušavala sam da požurim, ali svuda su gomile ljudi. Uzbuđenje
je ogromno."
"Znam. E, sad, molim vas da..."
Mendi reče: "Pretpostavljam da vam se žuri da odete tamo i gledate." Njeno mršavo, na
prazan način lepo lice bilo je sad ispunjeno zavišću. "Dakle, zaista, da se ja nađem na dužnosti
baš sad, baš sad..."
"Moći ćete da gledate na večernjim vestima", reče gospođica Felouz kratko. "Hajdemo
unutra." Mendi Teris će sad prvi put ostati sama sa Timijem, bez prisustva gospođice Felouz.
"Dečaci vam neće praviti nikakve probleme. Imaju mleko pri ruci i igračaka koliko im je
potrebno. Zapravo, bilo bi najbolje da ih u najvećoj mogućoj meri ostavite na miru."
"Shvatila sam. Kao i to da Timi ne sme nikako da mi pobegne napolje. Znam koliki je značaj
toga."
"Dobro. Idemo sad unutra."
Otvorila je Mendi Teris vrata i uvela je unutra. Timi i Džeri su se uveliko bavili svojim igrama
u zadnjoj sobi; nisu obratili pažnju na njih dve. Pokazala je Terisovoj šta treba raditi u sledeća
dva sata, kako se popunjavaju narudžbenice, kako se vodi evidencija.
Kad je Edit već odlazila, devojka doviknu za njom: "Nadam se da ćete dobiti dobro mesto!
Kao i da će stvar uspeti!"
Gospođica Felouz je ocenila da na ovo ne bi uspela da odgovori razumnim nizom zvukova.
Zato je pohitala napred, ne osvrćući se.
Međutim, zbog ovog zadržavanja nije dobila dobro mesto. Uspela je da se probije samo do
ogromnog zidnog ekrana u dvorani za sastanke. Bilo joj je strašno žao zbog toga. Da je uspela
nekako da se progura u sam prostor gde se opit odvija; da je uspela da se baci do nekog osetljivog
instrumenta, da na neki način sabotira čitav taj poduhvat...
Ne. To je ludilo. Pribrala je snagu i odgurnula te nerazumnosti od sebe.
Prostim razaranjem ne bi se postiglo ništa. Oni bi jednostavno gradili iz početka,
rekonstruisali, pokušali ponovo. A ona bi sebi zauvek onemogućila pristup do Timija.
Nema pomoći.
Ništa ne može da pomogne, ništa osim neuspeha koji bi proisticao iz samog opita: ako bi se
ispostavilo da je iz osnove nemoguć, ili tako nešto.
Zato je čekala dok je trajalo odbrojavanje, posmatrala svaki pokret na divovskom ekranu,
motrila kakvi su izrazi na licima tehničara kad ih je kamera pokazivala. Vrebala je ma kakav
znak brige i nesigurnosti koji bi nagovestio da je nešto neočekivano pošlo ka neuspehu.
Vrebala - motrila...
Niko nije ispoljavao nesigurnost. Niko nije izgledao mnogo zabrinut. Tu opremu su već
155 of 163 17.12.2007 20:15

testirali mnogo puta. Obavili su hiljadu simulacija; uverili su se da je temporalno nišanjenje na

maloj daljini sasvim izvodljivo.
Odbrojavanje je teklo i isteklo. Do brojke 'nula'.
I opit je - vrlo tiho, vrlo nespektakularno - uspeo.
U novouspostavljenom mehuru stasisa stajao je neki bradati, pogureni seljak neodređene
starosti, u prljavoj i dronjavoj odeći, sa drvenim cipelama na nogama; zurio je u tupom užasu oko
sebe, gledajući tu iznenadnu ludu promenu koja se sama stvorila svud oko njega.
I dok je svet ludovao od radosti, gospođica Felouz je stajala sleđena od tuge. Pritiskali su je i
gurali, malo je nedostajalo da padne pod noge ostalih. Opkoljena sa svih strana likovanjem;
pognuta i klonula od poraza.
Onda je zvučnik počeo prodorno da ponavlja njeno ime i da je poziva, ali ona je to čula tek
kad je ponovljeno treći put.
"Gospođica Felouz. Gospođica Felouz da se javi u stasisnu zonu jedan, odmah. Gospođica
Felouz. Gospođica Fel..."
Šta se desilo?
"Da prođem!" kriknu ona. Zvučnik je ponavlajo taj poziv, bez prestanka. Prokrčila je sebi put,
divljom energijom, kroz gomilu, naletala je na ljude, čak ih i udarala pesnicama, mlatarala je
očajno, primicala se vratima sporo, kao u noćnoj mori.
"Gospođica Felouz - molimo - gospođica Felouz - hitno..."
53.
Mendi Teris je stajala u hodniku ispred stasisne zone, uplakana. "Ne znam kako se to
dogodilo. Otišla sam u hodnik samo do ugla, da vidim onaj džepni ekran koji su tamo stavili.
Samo na minut. A onda, nije bilo vremena ni da se pomaknem, ni da učinim ma šta..." Uzviknula
je, najednom optužujućim glasom: "Vi ste mi kazali da nikakvih problema neće biti; vi ste mi
rekli da je bolje da ih ostavim na miru..."
Gospođica Felouz je zurila u nju, raščupšana, tresući se nekontrolisano. "Gde je Timi?"
Odnekud se tu stvorio i Mortenson. Već je tapkao dezinfekcionim sredstvom Džerijevu ruku.
Džeri je kukao i zapomagao. Pojavio se i Eliot, noseći i spremajući špric sa injekcijom protiv
tetanusa. Na Džerijevoj odeći blistala je crvena mrlja krvi.
"Ujeo me je, gospođice Felouz", urlikao je Džeri razjareno. "Ujeo me je!"
Ali gospođica Felouz je već gledala kroz njega.
"Šta ste uradili sa Timijem?" povika ona.
"Zatvorila sam ga u kupatilo", reče Mendi Teris. "Bacila sam tu malu nakazu unutra i natrpala
stolice na vrata da ne može da iziđe."
Gospođica Felouz je trkom uletela u kuću lutaka. Talasić rastrojstva prilikom ulaska u stasisno
polje jedva da je primetila. Razgrtala je stolice i drmala kupatilska vrata. Potrajalo je čitavu
večnost dok ih je otvorila.
Najzad. Pogleda dole: ružni mali dečak, sav jadan, šćućuren u jednom uglu.
"Nemoj me bičevati, Felouz", reče Timi promuklo. Oči su mu bile crvene. Usne su mu drhtale.
"Nisam hteo ništa loše da mu uradim. Nećeš da me udaraš bičem?"
"Ali, Timi, ko ti je govorio o bičevanju?" Podigla ga je u naručje i zagrlila ga ludo.
On drhtavo reče: "Ona je govorila. Ova nova. Rekla je da ćeš ti da me udaraš dugačkim
bičem, i to mnogo, mnogo, mnogo puta."
"Ona je zla ako tako govori. Niko te neće udarati bičem. Ali šta je bilo? Šta je bilo, Timi?"
Zurio je nagore, ka njoj. Njegove oči izgledale su ogromne.
Tiho reče: "Rekao mi je da sam majmun-dečak."
"Šta!"
"Rekao je da nisam pravi dečak. Da je to čitao u novinama. Rekao je da sam samo životinja."
Borio se da zadrži suze; ali one su ipak potekle, kao reka. Počeo je da šmrkće, njegove reči
postale su nejasne, ali ona je ipak svaku tačno razumela. "Rekao je da neće više da se igra sa
156 of 163 17.12.2007 20:15

majmunom. Ja sam kazao da nisam majmun. Ja nisam majmun. Znam šta je majmun."
"Timi... Timi..."
"Rekao je da izgledam sav smešan. Da sam grozan i ružan. To je ponavljao, pa sam ga ujeo."
Sad su oboje plakali.
Gospođica Felouz reče, između jecaja: "Nije istina. To znaš, Timi. Ti si pravi dečko. Ti si
dragi, pravi dečak, najbolji dečak na svetu. I niko te, niko, nikad neće oduzeti od mene."
Izišla je napolje. Eliot i Mortenson još su zujali unaokolo i pomagali Džeriju. Mendi Teris nije
bila nigde na vidiku.
Gospođica Felouz reče: "Vodite tog dečaka u kancelariju njegovog oca i tamo završite sve što
ima da se završava. A ako vidite gospođicu Teris, recite joj da uzme svoj isplatni ček i da nestane
odavde."
Klimali su glavama. Uzmicali su od nje kao da je počela da sipa vatru iz nozdrva.
Okrenula se i vratila unutra, kod Timija.
54.
Donela je čvrstu odluku. Bilo je to veoma lako: iznenadno je nastupila jasna svest o onome što
se mora uraditi i rešenost da se to uradi odmah, brzo, bez ikakve mogućnosti oklevanja. Možda u
njenom planu postoje neke opasnosti koje ona ne razume, ali na taj rizik se mora ići. Jer ako ona
ne preduzme ništa, Timi će sigurno biti vraćen kroz vreme i umreti. A ako izvede ono što je
naumila, Timiju ostaje bar neka nada. S jedne strane, sigurna smrt - s druge strane, nada. Lak
izbor. A vremena za razmišljanje i preispitivanje nema, ne sad, kad je Hoskinsov sin ovako gadno
povređen.
Ne, sve će morati da bude izvedeno noćas, dok su svi još zaneti proslavljanjem uspeha
njihovog novog opita.
Poželela je da pozove Brusa Manhajma i obavesti ga. Međutim, nije se usudila da to rizikuje.
Kompjuteri-telefonisti na centrali možda imaju instalisan bezbednosni program, možda bi čuli i
prijavili šta ona sprema. Ali kad izvede operaciju, zvaće Manhajma. Manhajm se neće ljutiti što
ga neko budi u sitne sate, ne kad je o ovome reč. Onda će on preuzeti da obavi svoj deo posla.
Ponoć, pomisli ona. To je pravo vreme.
Neće joj niko praviti smetnje što tako kasno odlazi i dolazi. Često je dolazila u Timijevu
zgradu noću, ponekad baš i onim noćima kad je prethodno već odlučila da spava u svom
apartmanu u drugoj zgradi. Čuvar nju dobro poznaje; njemu neće ni na um pasti da je ispituje.
Neće se ni zapitati zašto je ponela kofer. Ona poče uvežbavati da ravnodušno kaže: "Neke
igračke, za dečaka."
Igračke za dečaka? A ona ih donosi u ponoć?
Ali zašto bi iko sumnjao u nju? Ona živi samo za Timija. To ovde svi znaju. Ako je odlučila
da mu donosi igračke i usred noći, pa šta s tim? Ona je takva. Zašto bi to zabrinulo stražara?
Nije ga zabrinulo.
"Dobro veče, gospođice Felouz. Kakav dan, šta kažete?"
"Silan dan, zaista. Hm, neke igračke, za dečaka", dodala je, izmahujući koferom i smešeći se.
Tako je i prošla kroz bezbednosnu barijeru.
Timi je još bio budan kad je ušla u kuću lutaka.
"Felouz - Felouz..."
Očajnički je održavala privid normalne situacije, da ga ne uplaši. Da li je odspavao? Jeste,
malo, reče on. Pa je opet sanjao ono isto i zato se probudio. Sela je i pričala s njim neko vreme o
snovima. Slušala je njegova tužna pitanja o Džeriju. Bila je strpljiva koliko je najviše mogla.
Nema žurbe, reče ona sebi. Zašto bi iko išta posumnjao? Ona sasvim ima pravo da bude ovde.
Malo ko će biti u blizini i videti njen odlazak. Niko je neće pitati šta to iznosi. Timi će biti
veoma tih, stvar će biti izvedena. A kakvog će smisla onda imati ma čiji pokušaj da se uspostavi
ranije stanje? Firma će ostaviti gospođicu Felouz na miru. Ostaviće ih oboje na miru. Možda će
Timijev izlazak dovesti do pregorevanja svih dalekovoda u šest okolnih oblasti ove države, ali,
157 of 163 17.12.2007 20:15

svejedno, posle bar neće biti nikakvog razloga da se Timi vraća u ove prostorije.
Otvorila je kofer.
Izvukla je mali, zimski kaput, vunenu kapu sa poklopcima za uši i ostalo.
Timi reče, zbunjeno i možda sa prizvukom brige u glasu: "Zašto mi oblačiš sve ovo, Felouz?"
"Vodim te napolje, Timi", reče ona. "Tamo gde su tvoji snovi."
"Moji snovi?" Njegovo lice se izobliči iznenadnom čežnjom, ali ne bez nagoveštaja straha.
"Nema čega da se bojiš. Bićeš sa mnom. Ti se nećeš plašiti ako budeš sa mnom, je li tako,
Timi?"
"Neću, gos-po-đice Felouz." Zagnjurio je svoju malu, izobličenu glavu u njeno rame; sa strane
je osetila kako mu malo srce gruva.
Podigla ga je u naručje. Isključila je alarm i hitro otvorila vrata.
I vrisnula.
Pred njom je, u otvorenim vratima, stajao Džerald Hoskins.
55.
Još dva čoveka stajala su uz njega. Zurio je u nju. Činilo se da je zapanjen jednako kao i Edit.
Gospođica Felouz se pribrala sekund ranije i hitro pokušala da se progura u hodnik, pored
njega; ali Hoskins je ipak stigao da to spreči. Zgrabio ju je grubo i bacio je nazad u sobu, tako da
je naletela na jedan orman. Onda je onoj dvojici pokazao da i oni uđu. Stadoše tako da zapreče
vrata.
"Nisam ovo očekivao. Jesi li sasvim poludela?" reče on.
Gospođica Felouz je uspela da podmetne rame, tako da je zaklonila Timija od udara u orman.
Sada se okrenula, držeći se čvrsto za Timija i ratoborno piljeći u Hoskinsa. Ali čim je
progovorila, ratobornost je napusti. Ona molećivo reče: "Kakve štete može biti ako ga izvedem,
doktore Hoskinse? Ne možete se postaviti kao da je neki, tamo, gubitak energije važniji od
jednog ljudskog života."
Hoskins je klimnuo glavom toj dvojici, a oni su prišli bliže i stali levo i desno od nje. Činilo se
da su spremni da je savladaju ako nešto pokuša. Hoskins pruži ruke, uze Timija od nje i zadrža ga
u naručju.
"Energetsko preopterećenje takvih razmera", reče on, "koje bi proisteklo iz ovog što ste
pokušali da uradite, dovelo bi do nestanka struje u ogromnoj oblasti. Čitav grad bio bi
onesposobljen i noćas i tokom celog sutrašnjeg dana. Računari bi 'pali', alarmi ne bi dejstvovali,
podaci bi bili izgubljeni, bilo bi svakojakih nevolja. Bilo bi na hiljade tužbi sudu, a mi bismo u
većini njih bili tužena strana. Morali bismo da platimo milionske svote. Mnogo miliona dolara.
Moglo bi se čak dogoditi da bankrotiramo. U najboljem slučaju sve bi se završilo stravičnim
finansijskim štetama za našu firmu i ogromnim medijskim fijaskom. Zamislite šta bi narod rekao
kad bi saznao da je tolika šteta nastala zbog jedne sentimentalne bolničarke koja je htela na
nerazuman način da učini nešto za jednog majmuna-dečaka."
"Majmun-dečaka!" reče gospođica Felouz u nemoćnom besu.
"Znate da izveštači vole tako da ga nazivaju", reče Hoskins. "I znate da svi obični ljudi tako
misle o njemu. Oni još nisu shvatili šta je, zapravo, neandertalac. Ne verujem da će ikad shvatiti."
Nekoliko trenutaka pre toga jedan od one dvojice izišao je iz stasisnog mehura. Sad se vraćao,
ali je nosio najlonski konopac i provlačio ga kroz alke koje su se nalazile visoko na zidu hodnika.
Gospođica Felouz je jeknula. Pamtila je konopac koji je bio pričvršćen za polugu za potezanje
nameštenu ispred i iznad sobe u kojoj je, pre toliko vremena, bio kamen profesora Adamevskog.
"Ne!" uzviknu ona. "Ne smete!"
Ali Hoskins je spustio Timija na pod i blagim pokretima počeo da mu skida kaputić. "Timi, ti
ostani tu. Ništa ti neće biti. Mi samo idemo napolje za trenutak. Važi?"
Timi je, belog lica, zanemeo, uspeo da klimne glavom.
Hoskins je izveo gospođicu Felouz iz kuće lutaka, tako što ju je vodio ispred sebe. Ona, u tim
trenucima, nije bila sposobna ni za kakav otpor. Tupo je primetila da u hodniku podešavaju onu
158 of 163 17.12.2007 20:15

polugu sa crvenom drškom. Čudo jedno, toliko puta je prošla pored te poluge i nikad nije na nju
obratila pažnju, nikad je nije svesno videla.
Mač dželatov, pomisli ona.
"Žao mi je, gospođice Felouz", reče Hoskins. "Poštedeo bih vas ovoga da sam mogao.
Zamislio sam da ovu stvar izvedemo u ponoć, tako da vi saznate tek kad bude gotovo."
Ona reče umornim šapatom: "Vi ovo činite zato što je vaš sin povređen. Ali Džeri je toliko
zlostavljao Timija, da ga je ovaj najzad morao napasti."
"Ovo nema nikakve veze sa onim što se dogodilo Džeriju."
"Baš sam ubeđena da nema", reče gospođica Felouz zajedljivo.
"Nema. Verujte mi da nema. Razumem kako je tekao današnji incident i znam da je Džeri
kriv. Pa, dobro, valjda je današnji događaj ipak malo i ubrzao tok stvari. Naime, saznalo se. Nije
bilo moguće da priča ne procuri, jer laboratorija vrvi od novinara zbog 'Projekta Srednji vek'.
Uskoro ćemo slušati o 'nebrizi', o 'divljaku neandertaleru' i još mnogo takvih gluposti; sve će to
da prodre u vesti i da nam kvari reportaže o današnjem uspešnom opitu. Zato je bolje okončati
opit 'Timi' sad odmah. Timi bi ionako morao uskoro da ide. Bolje je poslati ga nazad već noćas,
tako da senzacionalisti imaju što manji klin za okačinjanje svog smeća."
"Nije to kao da vraćate kamen u prošlost. On je ljudsko biće, ubićete ga."
"Nema ubijanja. Nema razloga da verujemo da je povratno putovanje štetno. On će dospeti
otprilike na isto ono mesto sa koga je uzet, u vremensku tačku koja će po našim kalkulacijama
biti nekih deset nedelja posle njegovog polaska - plus-minus par nedelja, zbog činilaca kao što su
entropijsko pomicanje i druge tehničke sitnice. Neće osetiti ništa. Vratiće se kući. Neandertalski
dečko u neandertalskom svetu. Neće više biti ni zatvorenik, ni tuđin. Imaće priliku da živi
slobodno."
"Kakvu? Njemu je najviše sedam godina; navikao je da ga hrane, oblače, da mu se obezbeđuje
nega i stanovanje. Sad će biti sam u ledenom dobu. Zar vam ne pada na um da je njegovo pleme
tokom tih deset nedelja nekud odlutalo? Oni ne sede na jednom mestu, nego idu za kretanjem
divljači, imaju svoje staze. Pa čak i ako bi nekim čudom još bili na onom mestu, zar mislite da bi
ga prepoznali? Dečaka koji za deset nedelja postane tri godine stariji? Pobegli bi, vrišteći. Ostao
bi sam i morao bi sam da se snalazi. A kako, kad ne ume?"
Hoskins odmahnu glavom. Izraz lica bio mu je sumoran, kamenit, nepopustljiv.
"Naći će on opet svoje pleme, koje će ga primiti sa dobrodošlicom. U to sam sasvim siguran.
Imajte poverenja u mene, gospođice Felouz."
Uputila mu je pogled pun patnje.
"Poverenja u vas?"
"Molim vas", reče on. Odjednom je i u njegovom pogledu bilo patnje. "Ovo se ne može izbeći.
Žao mi je, gospođice Felouz. Verujte da mi je mnogo žao - mnogo više nego što ćete mi ikad
poverovati. Ali taj dečko mora da ode, i to je sve. Nemojte mi ovu situaciju činiti težom nego što
jeste."
Ukočeno ga je gledala u oči, ćutke, tokom nekoliko dugih trenutaka.
Najzad ona reče, žalosnim glasom: "Pa, u redu. Bar mi dajte da se oprostim od njega. Dajte mi
pet minuta nasamo s njim. To bar možete, zar ne?"
Hoskins se dvoumio. Zatim je klimnuo glavom.
"U redu", reče on.
56.
Timi joj je pritrčao. Poslednji put u životu joj je pritrčao, a ona ga je poslednji put u životu
podigla u zagrljaj.
Neko vreme ga je samo slepo grlila. Onda je prstima jedne noge zakačila nogu najbliže
stolice. Povukla je tu stolicu do zida i tu je ostavila.
"Ne plaši se, Timi."
"Ne plašim se, ako si ti tu, Felouz. Da li je onaj čovek ljut na mene?"
159 of 163 17.12.2007 20:15

"Nije. Ali ne razume o nama. Timi, znaš li ti šta je majka?"

"Kao Džerijeva mama?"
"Pa... da. Kao Džerijeva mama. Znaš li šta mama radi?"
"Majka je gospođa koja se brine o tebi i vrlo je fina i čini dobro."
"E, tako je. To majka radi. Da li si ikad želeo da imaš majku, Timi?"
Timi odmače glavu od nje da bi je mogao pogledati u lice. Lagano dotače šakom njen obraz,
pa kosu, i poče je gladiti po glavi baš onako kao što je, pre dugog, dugog vremena, ona njega
gladila po glavi.
Onda reče: "Zar ti nisi moja mama?"
"O, Timi."
"Ljutiš se što sam ovo rekao?"
"Ne. Naravno da se ne ljutim."
"Ja znam da je tvoje ime gos-po-đica Felouz, ali ja te ponekad zovem 'mama' unutra. Kao
Džeri svoju mamu, ali on to čini glasno. Je li u redu to što sam te u sebi zvao tako?"
"Jeste. U redu je. A ja tebe više neću ostavljati i neću dati da ti se ma šta loše desi. Biću uvek
sa tobom i brinuću se o tebi. Zovi me 'majko' glasno, da te čujem."
"Majko", reče Timi zadovoljno, naslanjajući obraz na njen.
Ustala je, i dalje ga držeći, i popela se na stolicu.
Pamtila je Hoskinsova objašnjenja o tome da će svi predmeti koji nisu pričvršćeni za podlogu
biti odvučeni u prošlost zajedno sa predmetom koji se prenosi, u trenutku probijanja stasisa. U
ovoj sobi mnoge stvari bile su pričvršćene za podlogu, ali mnoge i nisu. Na primer, ta stolica na
kojoj je ona sad stajala. Neka bude tako: ide i ta stolica. Nije bitno. Neka pođu i drugi predmeti.
Edit nije znala šta će biti uhvaćeno vremenskim poljem, a šta neće. Nije ni marila. To nije bio
njen problem.
"Hej!" viknu Hoskins izvan mehura.
Smešeći se i čvrsto grleći Timija jednom rukom, ona ispruži drugu uvis i celom svojom
težinom povuče konopac koji je na tom delu zida visio između dve alke.
Stasisno polje bilo je probijeno i soba je u magnovenju ostala prazna.
EPILOG: GROM-OBRAZ
Srebren Oblak priđe Boginjinoj ženi, koja je čučala i crtala magične krugove po snegu, i reče
joj: "Treba da razgovaram s tobom."
Nastavila je da radi isto što i do tad. "Pa, razgovaraj."
"Možeš li za trenutak da prestaneš sa crtanjem krugova?"
"Ti krugovi nas štite."
"Ipak, prestani", reče Srebren. "Ustani i pogledaj me u oči. Treba o nečem ozbiljnom da
razgovaram s tobom."
Boginjina žena ga pogleda namršteno i kiselo i polako ustade. Učinilo mu se da je čuo kako
joj kosti škripuću dok je ustajala iz čučnja.
Sneg je prestao, bar zakratko. Sunce je sijalo nejako, sunce poznog doba godine, nisko na
obzorju.
"Dakle?" reče Boginjina žena. "Govori."
"Moramo odavde", reče Srebren Oblak.
"Naravno da moramo. To svako zna već odavno."
"I krećemo odavde, to hoću da kažem. Danas."
Boginjina žena se zamišljeno počeša po zadnjici. "Još nismo uspeli da obavimo obred kod
svetilišta."
"Nismo."
"Došli smo ovamo zbog toga. Ako odemo neobavljena posla - a nismo ni Svetkovinu leta
držali - Boginja će biti ljuta na nas."
Srebren nervozno reče: "Boginja jeste ljuta na nas. To već znamo. Poslala je Druge da
160 of 163 17.12.2007 20:15

zaposednu obalu i onemoguće nam pristup svetilištu. U redu: onda svetilište ne možemo
upotrebiti. Ali ne možemo ni ostajati više. Ovde nemamo stvarnog zaklona, ni mnogo hrane, a
zima samo što nije počela."
"Trebalo je da sebi priznaš te stvari odavno, Srebrene."
"Da. Trebalo je. Ali priznajem ih bar sad. Čim završimo ovaj razgovor, izdaću naređenje da se
podigne tabor, vi ćete obaviti obrede polaska i pleme će krenuti. Je li to jasno?"
Boginjina žena je stajala i gledala ga neko vreme.
Onda je rekla: "Jeste, jasno je. Ali ti, posle ovoga, više ne možeš biti poglavica, Srebrene."
"Znam. Sastaće se Društvo za ubijanje i uradiće ono što se mora uraditi. Ja mogu biti ostavljen
kao ponuda prineta Boginji. Neki drugi poglavica povešće vas u brda i izvući će vas odavde,
odvešće vas ka istoku, gde ćete naći sklonište."
"Da", reče Boginjina žena. Ovo što je Srebren upravo rekao, nju kao da nije ni najmanje
uznemirilo. "A ko će biti poglavica posle tebe? Ognjeoki? Prolom?"
"Ko god hoće da bude", reče Srebren Oblak.
"A šta ako to hoće ne samo jedan, nego više njih?"
Slegnuo je ramenima. "Nek se bore, pa ko pobedi."
"Ali to ne treba tako. Treba ti da odabereš."
"Ne", reče on. "Moja mudrost je potrošena. Moji dani su istekli. Idi i spremi se za ono što će
sad biti, Boginjina ženo. Završio sam razgovor sa tobom."
Udaljio se od nje. Dozivala ga je, ali on na to nije obraćao pažnju. Bacila je i grudvu snega za
njim i pogodila ga u rame, čak mu je nešto snega upalo za vrat i pošlo niz leđa, ali on je hodao
dalje. Nije osećao želju da razgovara ma sa kim, sada. Ovo je poslednji dan njegovog života; on
želi, jednostavno, da bude smiren, da bude tih, da mirno provodi svoje vreme, dok ne dođe
Društvo za ubijanje sa batinom od mamutove kljove. Sutra ga više neće boleti noga, sutra će teret
vladavine ležati na plećima nekog drugog čoveka.
Stao je, sam, i pogledao ka svetilištu koje njegov Narod nikako nije uspeo da upotrebi.
A tamo, dole, kod obale one reke, vrzmali su se neki Drugi. I to ratnici; sa oružjem, štaviše.
Šta su sad smislili? Na stražarskoj dužnosti kod svetilišta je Mladojelen, koji se nelagodno šetka
tamo-amo. Napad - da li im je to palo na um? Da zauzmu svetilište silom?
Takve sam ja sreće, zaista, pomisli Srebren Oblak. Sedimo nedeljama ovde, blokirani, svaka
strana se boji one druge, niko ne želi da rizikuje i da silom osvaja svetilište. I baš na dan kad sam
odlučio da se povučem i da im prepustim ovo mesto, oni odluče da ga borbom otmu od nas. A mi
nemamo načina da razgovaramo s njima, pa ćemo zato morati da se borimo i mnogi od nas će
poginuti. Nepotrebno. Da su samo sačekali do sutra, svetilište bi bilo njihovo bez bitke, jer mi
više ne bismo bili tu.
"Ognjeoki!" povika on. "Volkodreve!"
Ta dvojica dođoše, trčeći kratkim koracima. Srebren im pokaza šta se dešava dole, u blizini
svetilišta.
"Da li će oni započeti borbu?" upita Volkodrev.
"To samo Boginja zna, dečko. Ali bolje je da se vi spremite, za svaki slučaj. Recite to i
ostalima. Svima. Čak i starcima." Srebren Oblak podiže koplje. "Boriću se i ja, zajedno sa vama,
ako napadnu."
Ognjeoki ga pogleda sa nevericom. "Ti, Srebrene?"
"Zašto ne bih? Da li misliš da sam zaboravio kako se to čini?"
Bolje je pasti u borbi, reče on sebi, nego da te umlate batinom od mamutovače. Iako bi on više
voleo da ne bude bitke i da Narod mirno ode odavde.
Ognjeoki i Volkodrev odjuriše da daju uzbunu.
Odjednom iskoči Znalica, niotkud, kao da ju je osa ujela. Znalica je jutros sama otišla nekud;
često je tako radila, lutala je sama uzbrdnom stazom kojom su došli sa istoka. Eto žene koja iz
dana u dan postaje sve čudnija.
"Srebrene! Srebrene! Gledaj!"
161 of 163 17.12.2007 20:15

Okrenuo se ka njoj. "Šta da gledam?"

"Na brdu! Svetlost!" Okrenula se munjevito, pokazala iza sebe. "Vidiš li?"
"Šta? Gde?"
Suzio je oči i zapiljio se uz brdo. Tamo nije video ništa neobično.
"Duž staze gledaj", reče Znalica. "Tamo gde smo sišli. Vidiš li svetlost?"
"Ne. Da! Da!"
Srebren oseti čudne, hladne trnce. To je bila svetlost one vrste koju je video jednom prilikom,
ranije. Vazduh se iskrio, na brdu, i sevao u crvenoj i zelenoj boji, zasenjujuće. Bleštavi obruči i
kovitlaci boja plesali su u mestu, pleli se u divlje vence. A u središtu je bio prostor bele svetlosti,
tako zapanjujuće beo da je Srebren jedva mogao izdržati da pravo u njega gleda.
Takvo svetlo pojavilo se onog dana kad su dolazili ovamo, pre mnogo nedelja. Onog dana kad
je Boginja ugrabila dečaka Grom-Obraza.
Promuklo je počeo da mrmlja molitvu. Čuo je iza sebe ritmični napev - to je Boginjina žena
pevala. Glasovi drugih dveju Boginjinih žena pridružiše se glasu najstarije.
"Kakvo je ono svetlo, Srebrene Oblače?" upita ga neko. "Kaži nam. Kaži nam!"
Odbio je od sebe sve te pitaoce. Polako, tupo, kao čovek koji je predugo stajao u snegu, pa su
mu se stopala skamenila, pođe prema uzbrdnoj stazi. Mora prići bliže. Mora videti.
"Vratila se Boginja", prošaputa neki ženski glas iza njega.
Nastavio je da hoda. Čuo je da za njim idu i drugi. Osvrnuo se, bacio pogled ka svetilištu i
video da su i Drugi svesni te pojave na brdu, da su prestali da rade ono što su dotad radili na obali
- šta god da je to bilo - i da takođe hodaju polako na istu stranu gde i narod, jer ih privlači,
jednako neodoljivo kao i njega, želja da pogledaju sa manjeg rastojanja.
"Boginja je tamo gore!" ječala je neka žena. "Vidim je. Vidim je!"
"Boginja, da!"
"Boginja. Ali Boginja je od roda Drugih!"
Srebren Oblak je opet suzio oči, naprežući se da vidi to što su oni videli. Ali svetlost je bila
prejaka; ta čudna svetlost, taj zbunjujući vrtlog boja sa dugačkim, belim vrtlogom u srcu...
Onda je svetlost počela da bledi. A Srebren je ugledao Boginju.
Stajala je, spokojna i vedra, na brdu, na mestu gde je čudna svetlost do maločas bleštala.
Pripadala je rodu Drugih, tačno, bila je veoma visoka, veoma mršava. Koža joj je bila bleda, kosa
svetle boje, usne crvene, čelo glatko i dignuto strmo uvis. Na sebi je imala neku belu odeždu;
Srebren Oblak nikad ranije nije video odeću te vrste.
A u naručju je držala dete. Dete Naroda.
Lagano i smireno silazila je stazom, niz brdo, ka grupi okupljenoj u podnožju. Srebren Oblak
je nastavio da se penje ka njoj. Sad je levo od njega stupala Znalica, desno Boginjina žena, a
Prošlo-čuva odmah iza njega. Sve tri su hodale sasvim uz njega, kao da, zapanjene koliko i on,
žele da budu zaštićene poglavičinim svetim prisustvom dok idu ka njoj.
Boginja im se sasvim približila.
Kako je čudno bilo njeno lice! I, iako lice Drugih - van svake sumnje lice Drugih - kako
divno, kako smireno! Osmehivala se, oči su joj sijale od radosti.
Kao i oči tog dečaka u njenim rukama, koji je poluodrastao i koji na sebi ima neku čudnu
vrstu odeće.
"Onaj beleg na njegovom licu", reče Znalica. "Vidite li? Znak vatre sa neba! Vi znate koje je
to dete. Gde je Crvendimna? Pogledaj, Crvendimna, Boginja je vratila tvog izgubljenog sina
Grom-Obraza!"
"Ali Grom-Obraz je bio mali dečak. A ovaj je..."
"Pa vidi beleg! Beleg na njegovom licu!"
"Grom-Obraz! Grom-Obraz!" Povici su se zaorili odasvud.
Jeste, pomisli Srebren. Grom-Obraz. To mora biti on. Kako srećan izgleda! Osmehuje se,
maše, zove ih. Za samo nekoliko nedelja ostario je nekoliko godina - a to je neko čudo Boginjino,
svakako - ali je nesumnjivo baš on, Grom-Obraz; vratio im se. Gde li je taj dečak bio? Zašto je
162 of 163 17.12.2007 20:15

sad vraćen? Ko bi to mogao znati? Sve je to neko čudesno i veličanstveno delo Boginje.
"Gledaj", šapnu mu Prošlo-čuva. "Stižu Drugi."
Srebren Oblak se obazre. Da: neprijatelj ih je gotovo sasvim sustigao, uvide on. Ali Drugi nisu
došli da ratuju; to je video po njihovim licima. Uz brdo su dolazili ne samo ratnici Drugih, nego i
svi drugi, žene, deca, starci. I svi su, činilo se, bili Boginjinom pojavom zapanjeni koliko i Narod,
jednako ispunjeni strahopoštovanjem, jednako ponizni pred ovim božanskim prikazanjem.
Boginja je stajala i čekala, držeći dečaka Grom-Obraza još u naručju i smešeći se. Od njih
dvoje kao da je tekla neka zlatna svetlost.
Srebren Oblak pade na kolena pred njom. Radost je u talasima tekla iz njih dvoje, radost koja
mu je naterivala suze u oči; morao je da klekne da bi Boginji zahvaljivao. Kleče i Boginjina žena,
pa Znalica; on se osvrte i vide da na kolena padaju i ostali, svud uokolo, i Narod i Drugi. Svi,
rame uz rame; sve misli o ratovanju bile su zaboravljene; spuštali su se na kolena u sneg u znak
odanosti i podizali poglede divljenja i čuđenja ka blistavom liku žene sa detetom u naručju koja
je stajala u njihovom krugu, kao vesnica proleća i mira.
163 of 163 17.12.2007 20:15

Isak Asimov - Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Isak Asimov - Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Isak Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENA file:///E:/Ostalo/Biblioteka/Solaris%20SF%20knjige/Isak%20Asimov/I...

Isak Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENA

PROLOG: SREBREN OBLAK

1 of 163 17.12.2007 20:15

Besno je piljio u nju.

2 of 163 17.12.2007 20:15

3 of 163 17.12.2007 20:15

4 of 163 17.12.2007 20:15

5 of 163 17.12.2007 20:15

"Uskoro", reče ona. Osećala je da joj se srce kida. "Uskoro."

6 of 163 17.12.2007 20:15

7 of 163 17.12.2007 20:15

"Da, ja bih mogao, međutim da li vi to tako nazivate?"

8 of 163 17.12.2007 20:15

9 of 163 17.12.2007 20:15

10 of 163 17.12.2007 20:15

11 of 163 17.12.2007 20:15

se trenutno brani od optužbi za zloupotrebu dece u drugoj naučnoistraživačkoj ustanovi - a

12 of 163 17.12.2007 20:15

13 of 163 17.12.2007 20:15

14 of 163 17.12.2007 20:15

15 of 163 17.12.2007 20:15

16 of 163 17.12.2007 20:15

"Bogami, vi to baš bez uvijanja."

17 of 163 17.12.2007 20:15

18 of 163 17.12.2007 20:15

"Jeste, a znam i kako se upotrebljava."

19 of 163 17.12.2007 20:15

20 of 163 17.12.2007 20:15

21 of 163 17.12.2007 20:15

22 of 163 17.12.2007 20:15

"Ne planiramo da iz prošlosti prenesemo nedonošče, gospođice Felouz."

23 of 163 17.12.2007 20:15

24 of 163 17.12.2007 20:15

25 of 163 17.12.2007 20:15

26 of 163 17.12.2007 20:15

27 of 163 17.12.2007 20:15

izvesti. Bio bih, maltene, spreman da kažem da znamo da možemo."

28 of 163 17.12.2007 20:15

29 of 163 17.12.2007 20:15

nesumnjivo, mislio da se bori za život.

30 of 163 17.12.2007 20:15

31 of 163 17.12.2007 20:15

dece, je l' te, gospođice Felouz?

32 of 163 17.12.2007 20:15

33 of 163 17.12.2007 20:15

34 of 163 17.12.2007 20:15

35 of 163 17.12.2007 20:15

36 of 163 17.12.2007 20:15

37 of 163 17.12.2007 20:15

38 of 163 17.12.2007 20:15

39 of 163 17.12.2007 20:15

očajno. "Bio je to krajičak njenog ogrtača, eto šta je bilo."

40 of 163 17.12.2007 20:15

Neandertalac? Neandertalac, podljudski stvor? - pomisli gospođica Felouz, u nedoumici,

41 of 163 17.12.2007 20:15

42 of 163 17.12.2007 20:15

43 of 163 17.12.2007 20:15

Zaključana je. Sa divljim detetom iz godine četrdeset hiljadite pre Hrista.

44 of 163 17.12.2007 20:15

45 of 163 17.12.2007 20:15

46 of 163 17.12.2007 20:15

47 of 163 17.12.2007 20:15