Arijel Dorfman

SMRT I DEVOJKA

(DEATH AND THE MAIDEN)

Prevod sa engleskog Jelena Stakić

9.VII 199l.

Lica

PAULINA SALAS - oko 40 godina

HERARDO ESKOBAR - njen muž, advokat, oko 45 godina

ROBERTO MIRANDA - lekar, oko 50 godina

Vreme je današnje, mesto radnje je verovatno Čile, ali bi mogla biti i svaka druga zemlja
koja je dobila demokratiju posle dugog perioda diktature

PRVI ČIN

PRVI PRIZOR

Hučanje mora, Posle ponoći. Kuća Eskobarovih na obali. Terasa i prostrana dnevna soba
sa trpezarijom gde je večera postavljena na stolu sa dve stolice. Na komodi su kasetofon i
lampa. Stakleni zidovi između terase i prednje sobe, sa zavesama koje lelujaju na vetru,
PAULINA SALAS sedi na stolici na terasi i izgleda da pijucka na mesečini. Začuje se iz
daljine zvuk nekog automobila koji se približava. Ona žurno ustaje i odlazi u drugu sobu,
gleda kroz prozor, čučne i kako je obasipaju farovi automobila koji se približava, vidi se
sklupčana u položaju fetusa. Kola se zaustavljaju, motor i dalje radi, farovi je zaslepljuju.
Ona odlazi do komode izvlači iz nje revolver i zastaje u trenutku kad motor prestane sa
radom i čuje HERARDOV glas.

HERARDO: (van scene) I baš nećete da svratite? (prigušen odgovor)...Pa dobro, naći
ćemo se pre nego što otputujem. Moram da se vratim do ponedeljka. Možete li u nedelju?
(prigušen odgovor) Zaista želim da znate koliko sam vam zahvalan... (prigušen odgovor)
Vidimo se onda, u nedelju. (smeje se)

(PAULINA sakriva revolver. Stoji iza zavese. Kola odlaze I farovi ponovo osvetljavaju
sobu. Ulazi HERARDO.)
HERARDO: Paulina? Paulina? (Primećuje Paulinu sakrivenu iza zavese. Pali jedno
svetlo. Ona polako izlazi iz zaklona od zavese.) Je l' to...? Šta radiš tu? Žao mi je što sam
se toliko dugo... Ja...

PAULINA: (Pokušava da nedeluje uznemireno) Ko je to bio?

HERARDO: Ne brini, ništa ozbiljno...

PAULINA: Ko je to bio?

HERARDO: Srećom, taj čovek je stao... (Pali još jednu lampu i vidi da je večera na stolu)
Dušo moja. Mora da se ohladilo, pa da, već...

PAULINA: (Vrlo mirna, sve da kraja prizora) Mogu da podgrejem. Naravno ako imamo
šta da proslavimo. (Kratka pauza) Ti imaš šta da proslaviš, Herardo, zar ne?

HERARDO: To zavisi od tebe. (Pauza, On iz džepa sakoa vadi ogroman ekser) Znaš šta
je ovo? To je đubre koje mi je probušilo gumu. A znaš šta normalan čovek radi kad mu se
probuši guma? Uzme iz prtljažnika rezervni točak. Naravno, ako i guma na rezervnom
točku nije probušena. Ako se njegova supruga slučajno setila da popravi gumu na
rezervnom točku, je l' tako?

PAULINA: Njegova supruga? Trebalo je da je ti popraviš.

HERARDO: Stvarno nisam raspoložen za svađu, ali dogovorili smo se da...

PAULINA: Trebalo je da ti to obaviš. Ja se staram o kući, ti se staraš o...

HERARDO: Nećeš pomoć, a posle...

PAULINA:...kolima, barem.

HERARDO:...posle se žališ.

PAULINA: Ja se nikad ne žalim.

HERARDO: Ovo je bez veze. Oko čega se mi svađamo?

PAULINA: Mi se ne svađamo, dušo. Optužio si me da nisam popravila tvoj rezervni

točak...

HERARDO: Stani. Ima još jedna sitnica. Dizalica.

PAULINA: Koja dizalica?

HERARDO: Tačno. Koja dizalica? Gde si stavila dizalicu za kola? Znaš, ono čime
dižeš...

PAULINA: Treba ti dizalica da podigneš kola?

HERARDO: (grli je) Šta si uradila sa dizalicom?

PAULINA: Dala sam je majci.

HERARDO: (pušta je) Majci? Dala si je tvojoj majci? Da. Odlično. Stigne mi teiegram i
moram smesta da pođem u grad. Predsednik lično želi da me vidi. To je najvažniji
sastanak u mom životu, e, ali...

PAULINA: Ali?

HERARDO: ... ali ovo đubre od eksera čuči i čeka me - srećom ne dok sam se vozio
tamo - i onda, eto me, bez rezervnog točka i bez dizalice, nasred tog prokletog druma.

PAULINA: Znala sam da će se naći neko da ti pomogne. Je l' bila zgodna? Seksi?

HERARDO: Već sam ti rekao da je bio muškarac.

PAULINA: Nisi ništa rekao.

HERARDO: Zašto uvek misliš da neka žena...

PAULINA: Stvarno, zašto? Bas mi nije jasno zašto. (Pauza) Je I' bio ljubazan? Taj
muškarac?

HERARDO: Sjajan tip. Imao sam sreće,

PAULINA: Vidiš? Ne znam kako to uspevaš, ali uvek ti polazi za rukom da na kraju sve
ispadne dobro za tebe.

HERARDO: Četrdeset pet minuta. Ravno četrdeset pet. Kola su jurila pored mene kao da
me nema. Počeo sam da vitlam rukama kao vetrenjača, da vidim hoće li neko stati. Zar se
u ovoj zemlji zaboravilo na solidarnost? Srećom, taj čovek - Roberto Miranda - pozvao
sam ga da svrati...

PAULINA: U nedelju, sjajno.

(Kratka pauza)

HERARDO: Pošto se u ponedeljak vraćamo. Bar se ja vraćam. A pomislio sam da bi ti

možda htela da se vratiš sa mnom, da skratiš letovanje...
PAULINA: Predsednik te je, znači, imenovao?

(Kratka pauza)

HERARDO: Imenovao me je.

PAULINA: Vrhunac tvoje karijere.

HERARDO: Ne bih to zvao vrhuncem. Ipak sam ja najmlađi među onima koje je
imenovao, je l' tako?

PAULINA: Tako je. Kad za nekoliko godina postaneš ministar pravde to će biti vrhunac,
a?

HERARDO: To uopšte ne zavisi od mene.

PAULINA: Jesi li mu rekao za to?

HERARDO: Kome?

PAULINA: Tvom samarićaninu.

HERARDO: Misliš na Roberta Mirandu? Jedva poznajem čoveka. Osim toga, još nisam
odlučio...

PAULINA: Odlučio si.

HERARDO: Rekao sam mu da ću odgovoriti sutra, da je to za mene velika čast, ali da

treba da...

PAULINA: Predsedniku? To si rekao Predsedniku?

HERARDO: Predsedniku. Da mi treba vremena da razmisiim.

PAULINA: Ne vidim o čemu to treba da razmišljaš. Odlučio si Herardo, znaš da jesi. Na

tome si radio sve ove godine, i zašto se onda praviš?

HERARDO: Zato što prvo - prvo ti moraš da kažeš da.

PAULINA: Pa lepo, onda: da.

(Kratka pauza)

HERARDO: Ako prihvatim, moram da znam mogu li da računam na tebe, jer ako bi ti se
ono vratilo, mogao bih ostati...
PAULINA: Na vetrometini, mogao bi ostati na vetrometini. Izložen. Mogao bi ponovo da
počneš da brineš o meni.

HERARDO: To nije fer. (Kratka pauza) Da li me ti to kritikuješ što vodim brigu o tebi?

PAULINA: Jesi li rekao Predsedniku da bi tvoja žena mogla imati probiema... sa...

(Pauza)

HERARDO: On ne zna. Niko ne zna. Čak ni tvoja majka, ne zna.

PAULINA: Ima ljudi koji znaju.

HERARDO: Ne govorim o takvim ljudima. Niko u novoj vladi ne zna. Govorim o tome
da mi to nikad nismo razglasili, pošto ti nikad - pošto mi nikad nismo prijavili to što su
oni - što su oni...

PAULINA: Ta Komisija, zar ona ne ispituje samo slučajeve koji su se okončali smrću?

HERARDO: Ispitivaćemo slučajeve kršenja ljudskih prava koji su se okončali smrću ili
se smrt pretpostavlja, da.

PAULINA: Samo najozbiljnije slučajeve?

HERARDO: Zamislili smo da ako uspemo da osvetlimo najteže zločine, onda će i druge
zloupotrebe isplivati na površinu.

PAULINA: Samo najteže?

HERARDO: Pa, recimo one slučajeve koji se ne mogu - da tako kažemo - popraviti.

PAULINA: Ne mogu popraviti. Nepopravljive, a?

HERARDO: Ne volim da govorim o tome, Paulina.

PAULINA: Ni ja ne volim da govorim o tome.

HERARDO: Ali, moraćemo da razgovaramo o tome, ti i ja, zar ne? Ako treba da narednih
meseci slušam svedočenja rođaka i očevidaca i preživelih - a svaki put kad se vratim kući
- ti valjda ne bi želela da sve to zadržim za sebe. A šta ako ti - ako ti... (Uzima je u
naručje) Kad bi znala koliko te volim. Kad bi znala koliko me to još uvek boli.

(Kratka pauza)

PAULINA: (Divlje ga grleći) Da. Je li to ono da koje si želeo?

HERARDO: To je da koje sam želeo.

PAULINA: Otkrij šta se dešavalo! Otkrij sve! Obećaj mi da ćeš pronaći sve.

HERARDO: Sve. Sve što možemo. Ići ćemo do kraja svojih... (Pauza) svojih
ograničenja...

PAULINA: Ograničenja?

HERARDO: Ograničenja. Recimo da imamo ograničenja. Ali možemo da uradimo

veoma mnogo...objavićemo zaključke do kojih budemo došli. Biće to zvaničan izveštaj.
Sve što se dešavalo biće objektivno utvrđeno, tako da niko nikad neće moći da porekne,
tako da u našoj zemlji više nikada neći doći do torture i diktature.

PAULINA: I onda? (Herardo ćuti) Čućete rođake žrtava, razotkrićete zločine. A šta će biti
sa zločincima?

HERARDO: Zavisi od sudija. Sud dobija kopiju dokaznog materijala, a sudije na osnovu
toga...

PAULINA: Sudije? Iste one sudije koje se nikada nisu umešale da spasu makar jedan
jedini život za dvanaest godina diktature? Hožda sudija Peralta, koji je onoj jadnici što je
došla da se raspita za nestalog muža rekao da je verovatno dosadila čoveku pa je pobegao
sa drugom? Taj sudija? Kako si ga to nazvao? Sudija? Sudija? (Dok govori Paulina
počinje da se smeje tiho, ali sve histeričnije)

HERARDO: Paulina, Paulina. Dosta, Paulina. (Uzima je u naručje. Ona se polako

smiruje) Ludice jedna. Ludice moja mala. (Kratka pauza) A šta bi se desilo da se tebi
probušila guma? Da si ti ostala na putu, a kola fijuču li fijuču, farovi prolaze kao vozovi,
zvižde pored tebe, a niko da stane.

PAULINA: Neko bi već stao. Neki - Miranda?

HERARDO: Pozvao sam ga na piće, u nedelju. Šta ti misliš?

PAULINA: U nedelju, sjajno. (Kratka pauza) Uplašila sam se. Čula sam kola. Pogledala
sam, a nisu bila tvoja.

HERARDO: Ali nije bilo nikakve opasnosti.

PAULINA: Nije. (Kratka pauza) Herardo. Ti si već rekao Predsedniku da pristaješ, zar
ne? Reci mi istinu. Herardo. Ili ćeš početi rad u Komisiji lažući?

HERARDO: Nisam želeo da te povredim.

PAULINA: Rekao si Predsedniku da prihvataš, je li tako? Pre nego što si mene pitao?
HERARDO: Da. Pre nego što sam tebe pitao.

Svetla se gase
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:37 am Naslov:

DRUGI PRIZOR

(Sat kasnije. Na sceni nema nikog. Samo mesečina, bleđa nego maločas, prodire kroz
prozore. Večera je uklonjena, Hučanje mora, Zvuk kola koja se približavaju, potom farovi
obasjavaju dnevnu sobu, pa se gase, vrata na kolima se otvaraju i zatvaraju, neko kuca na
vratima, najpre snebivljivo, potom jače. Iza scene se pali i odmah gasi jedna lampa.
Kucanje na vratima postaje upornije)

PAULINA: (van scene, prestrašeno) Nemoj!

HERARDO: (van scene) Ne budi luda. Ništa se neće dogoditi, ljubavi.

PAULINA: Oni dolaze po mene, dolaze po mene zato što sam ti rekla. Zato što nisam -

(Kucanje postaje glasnije i upornije)

HERARDO: Smiri se, ljubavi. Niko ne dolazi po tebe. Niko ne zna...

PAULINA: Budi oprezan. Obećaj mi.

HERARDO: (Ulazi u dnevnu sobu, u pidžami, Paulini, koja je iza scene) Dobro dobro
dušo, biću oprezan. (Pali lampu, uporno kucanje na vratima) Dolazim, dolazim. (Odlazi i
otvara vrata. Napolju je ROBERTO MIRANDA) O, to ste vi. Pobogu, kako šte me
uplašili.

ROBERTO: Mislio sam da još slavite. Izvinite što ovako upadam...

HERARDO: Morate oprostiti mojoj... Izvolite, uđite. (Roberto ulazi u kuću) Jednostavno,
još se nismo navikli.

ROBERTO: Navikli na... ?

HERARDO: Na demokratiju. Da ti neko u ponoć zakuca na vrata i da bude prijatelj a

ne...

(Paulina se šunja na terasi odakle može da čuje muškarce, ali ne i da ih vidi, niti oni
mogu da vide nju.)

ROBERTO: A ne jedan od onih gadova?

HERARDO: Moja žena je... malo je nervozna, morate joj oprostiti, ako ne i... Ako
budemo morali malo tiše da govorimo...

ROBERTO: Naravno, naravno, ja sam kriv, samo sam pomislio...

HERARDO: Sedite, molim vas, izvoiite...

ROBERTO:...da usput navratim... Samo na minut, ne duže, ali vi se sigurno pitate, otkud
ova iznenadna poseta... Pa, vraćajući se svojoj kući na obali...

HERARDO: Izvinite, da li ste za piće? Sad imam konjak iz fri-šopa, a u nedelju će...

(PAULINA se prišunjava bliže i sluša)

ROBERTO: Ne hvala. Ja... Pa, dobro, malkičice. Slušao sam vesti u kolima. Predsednik
imenovao Istražnu komisiju, i najednom čujem i vaše ime, Herardo Eskobar, i pomislim,
pa to mi zvuči poznato, ali odakle, ko to beše... i onda, baš kad sam stigao kući, shvatio
sam ko je u pitanju. A setio sam se da smo stavili vaš rezervni točak u moj prtljažnik i da
treba da vam sutra guma bude zakrpljena. Pomislio sam, taj čovek radi nešto zaista važno
za čast nacije. Tako da ova zemlja može da sklopi knjigu svojih minulih deoba i mržnji. I
pomislio sam, ovo je poslednji vikend kad će biti slobodan, za toliko meseci, je l' tako, jer
ćete morati da putujete širom naše zemlje i da slušate ispovesti hiljada ljudi...

HERARDO: To je svakako tačno, ali ne bih išao tako daleko da...

ROBERTO: Pomislio sam, najmanje što mogu da uradim je da mu vratim rezervnu gumu,
tako da ne mora da izlazi i zove taksi ili servis, jer ko uopšte ovde na obali ima u kući
telefon.

HERARDO: Pored vas se osećam kao da sam...

ROBERTO: Ne, kažem vam, i to vam najiskrenije kažem, ta Komisija će nam pomoći da
zaključimo jedno izuzetno bolno poglavlje naše istorije. I eto mene, moramo svi da
pomognemo, možda je to malkičice, ali ...

HERARDO: I sutra bi bilo sasvim u redu.

ROBERTO: Sutra? Domognete se svojih kola, a ono nema rezervnog točka. Onda morate
da nađete mene. Ne, prijatelju moj. Onda sam pomislio da zajedno odemo i sredimo stvar
mojom dizalicom. A šta je bilo s vašom dizalicom?

HERARDO: Moja žena ju je pozajmila svojoj majci.

ROBERTO: Svojoj majci?

HERARDO: Znate kakve su žene...

ROBERTO: Itekako. Najveća tajna. Sve ćemo istražiti, prijatelju, ali će nam ženska dusa
ostati nepredvidiva. Znate šta je Niče jednom napisao, bar mislim da je to bio Niče. Da
ženskom dušom nikad nećemo do kraja ovladati. A možda to i nije bio on. Mada možete
biti sigurni da bi stari Niče to sigurno rekao da se za vikend zatekao na drumu bez
dizalice.

HERARDO: I bez rezervnog točka.

ROBERTO: I bez rezervnog točka. I zato - molim, vi i ja ćemo to ujutru lepo da sredimo.

HERARDO: Ne bih želeo da vas iskorišćavam.

ROBERTO: Ni govora. Volim da pomažem ljudima - ja sam lekar, rekao sam vam, zar
nisam? Ali nemojte misliti da pomažem samo važnim ljudima.

HERARDO: Da ste znali u šta se upuštate, pritisnuli biste gas do daske, a?

ROBERTO: (smejući se) Da probijem pod. Ne, ozbiljno. Noćas sam došao ovamo da
vam čestitam, da vam kažem da ste vi upravo ono što je ovoj zemlji potrebno da bi mogla
da sazna istinu jednom zasvagda...

HERARDO: Ovoj zemlji je potrebna pravda, ali ako uspemo da utvrdimo makar deo
istine...

ROBERTO: Upravo sam to hteo da kažem. Čak i ako ne možemo da izvedemo te ljude
pred sud, čak i ako su obuhvaćeni tom amnestijom koju su sami sebi dali, bar će se
njihova imena objaviti.

HERARDO: Ta se imena moraju čuvati u tajnosti. Nije predviđeno da Komisija

objavljuje imena zločinaca.

ROBERTO: U ovoj zemlji na kraju sve izbije na videlo. Njihova deca, njihovi unuci
pitaće ih da li je tačno da si uradio to za šta te optužuju, jeste, tačno je, a oni će morati da
lažu. Tvrdiće da je posredi kleveta, komunistička zavera, takvu nekakvu koještariju, ali
istina će se videti na njihovim licima, a njihova deca, njihova rođena deca će ih
sažaljevati i gadiće ih se. Nije baš isto kao da su strpani u zatvor, ali...

HERARDO: Možda jednog dana...

ROBERTO: Možda ćemo, ako se građani ove zemlje dovoljno razgneve, čak moći i da
opozovemo tu amnestiju.

HERARDO: Znate da je to nemoguće.

ROBERTO: Ja sam za to da se sva ta banda pobije, ali jasno mi je da...

HERARDO: Žao mi je što ne mogu da se složim sa vama, Roberto. Po mom mišljenju,

smrtnom kaznom, nikad nije rešen nijedan problem.

ROBERTO: Onda nećemo moći da se složimo, Herardo. Ima ljudi koji naprosto ne
zaslužuju da žive, ali sam u stvari hteo da kažem da ćete imati priličan problem...

HERARDO: Vise nego jedan. Pre svega, vojska je protiv Komisije. Rekli su Predsedniku
da je ta istraga uvreda, i da je veoma opasno po novu vladu da čeprka po starim ranama.
Ali, hvala Bogu, Predsednik se nije predomislio, mada svi znamo da su ti ljudi spremni
da skoče na nas i za najmanju gresku...

ROBERTO: Pa da, bas sam to hteo da kažem, kad ste rekli da imena neće biti objavljena.
Možda ste u pravu, možda na kraju nikad i nećemo saznati koji su to ljudi bili, oni su
neka vrsta...

HERARDO: Mafije.

ROBERTO: Tačno. Mafije. Svi čuvaju leđa jedan drugome. Vojska neće dopustiti svojim
ljudima da svedoče pred Komisijom, ostaće gluvi na vase pozive, reći će vam,
jednostavno, jebite se. Možda i neće biti tako lako kao što sam zamišljao.

HERARDO: Ni tako teško. Predsednik mi je rekao, ovo ostaje među nama, razume se...

ROBERTO: Razume se.

HERARDO: Predsednik mi je rekao da ima ljudi koji su spremni da govore, ako im se
garantuje anonimnost. A kad ljudi jednom progovore, imena će poteći kao reka. Kako vi
rekoste, u ovoj zemlji se na kraju sve sazna.

ROBERTO: Voleo bih da mogu da delim vas optimizam. Bojim se da ima stvari koje
nikad nećemo saznati.

HERARDO: Mogućnosti su nam ograničene, ali, u najmanju ruku možemo očekivati

neku vrstu moralnih sankcija. Pošto od naših sudova ne možemo očekivati pravdu...

ROBERTO: Najiskrenije se nadam da ste u pravu. Ali, već je kasno. Gospode, dva sata.
Čujte, doći ću po vas ujutru, recimo - u devet, važi?

HERARDO: Zašto ne prenoćite ovde, osim ako vas neko ne čeka kod...

ROBERTO: Kod mene nema ni žive duse.

HERARDO: Pa dobro, ako ste samac.

ROBERTO: Nisam samac. Moja žena je sa decom otišla kod svoje majke, a pošto ja
mrzim da letim avionom, a imam i neke pacijente...

HERARDO: Nemate ih valjda u kući na obali. I zato zašto ne?...

ROBERTO: Vrlo šte ljubazni, ali ja volim da budem sam, da posmatram talase, slušam
svoju muziku. Uostalom, došao sam da vam pomognem, a ne da vam dosađujem. Vratiću
se sutra.

HERARDO: Ni govora. Ostaćete. Paulina će se radovati. Videćete kakav će nam doručak

spremiti.

ROBERTO: Doručak! E, tome ne mogu da odolim. Čini mi se da kod mene nema ni

mleka.

(PAULINA se brzo vraća preko terase u spavaću sobu)

HERARDO: Ne znam da li bi vam još nešto trebalo...? Četkica za zube je jedina stvar
koju ne mogu da vam ponudim...

ROBERTO: Od dve stvari koje se nikad ne dele sa drugima, prijatelju, jedna je četkica za
zube.

HERARDO: Tako je! Laku noć!

ROBERTO: Laku noć!

(HERARDO i ROBERTO se razilaze i odlaze na spavanje. Kratka pauza: tišina i
mesečina.)

HERARDO: (iza scene) Paulina, dušo... Onaj doktor koji mi je pomogao prenoćiće kod
nas. Dušo? Ljubavi, čuješ li me?

PAULINA: (iza scene, kao u polusnu) Da, dušo.

HERARDO: Sutra nam spremi dobar doručak.

(Samo hučanje mora u polutami)

TREĆI PRIZOR

(Malo kasnije. Oblak plovi preko meseca. Hučanje mora postaje glasnije, pa utihnjuje.
Tišina, PAULINA ulazi u dnevnu sobu. Pri mesečini se može videti kako odlazi do
komode i uzima revolver i neke neodređene odevne predmete za koje se ispostavlja da su
čarape. Prilazi usnulom Robertu, jedan tren čeka, osluškuje. Naglo ga onesvešćuje, uz
prigušen Robertov krik. Potom tišina. Dovlači onesvešćenog Roberta do stolice. Pomera
stolicu, diže onesvešćeno telo i vezuje ga za stolicu. Uzima iz džepa Robertovog sakoa
njegove ključeve. Kreće napolje. Okreće se da osmotri onesvešćenog Roberta, skida
gaćice sa sebe i začepljuje njima Robertova usta, Paulina izlazi iz kuće. Čujemo zvuk
motora Robertovih kola. Kad se upale farovi, osvetljavaju scenu i taj nagli svetlosni udar
jasno pokazuje Roberta Mirandu vezanog konopcima za stolicu, u potpunoj besvesti,
začepljenih usta. Kola odlaze. Mrak.)
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
 Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:38 am Naslov:

ČETVRTI PRIZOR

(Praskozorje. ROBERTO otvara oči, pokušava da ustane i shvata da je vezan. Počinje da

se valja i očajnički nastoji da se oslobodi, PAULINA sedi ispred njega s revalverom.
ROBERTO je gleda užasnut)

PAULINA: (vrlo mirna) Dobro jutro, doktore... Miranda zar ne? Doktor Miranda.
(Pokazuje mu revalver i nehajno ga uperi u njega) A ja nisam diplomirala... Nisam daleko
odmakla sa studijama, doktore Miranda. Da vidimo, možete li da pogodite zašto nisam
diplomirala, prilično sam sigurna da nećete morati previše da napregnete maštu da bi ste
pogodili zašto. Srećom, bio je tu Herardo. On je, ne bih baš rekla da je čekao na mene, ali
recimo da me je i dalje voleo, tako da nisam morala da se vratim na fakultet. Srećom, jer
osećala sam, fobija ne bi bila prava reč, pre izvesnu zebnju, u vezi s medicinom. Nisam
baš bila sigurna u zanimanje koje sam odabrala. Ali, nikad se ne zna. Pročitala sam pre
neki dan da sad, kad vojna hunta više nije na vlasti, počinju opet da primaju studente koji
su bili oterani sa studija. Jao, ja se raspričala, a treba da spremim doručak, je l' da, dobar
doručak? E sad, vi volite, da vidimo, sendviče sa šunkom, je l' tako beše? Sendviče sa
šunkom i majonezom. Majoneza nemamo, ali imamo šunke. I Herardo voli sunku.
Nadam se da vam ne smeta što ovo, zasad, mora ostati monolog, ali doći će i na vas red
da govorite, doktore. Prosto neću da iz vaših usta izvadim taj, vi to zovete tampon, zar
ne? Bar ne dok se Herardo ne probudi. Ali, trebalo bi da ga probudim. Zvala sam servis iz
telefonske govornice. Majstor će uskoro biti tu. Delujete kao da vam je pomalo dosadno,
doktore. (Vadi kasetu iz džepa) Uzela sam ovo iz vašeg auta, bila sam tako slobodna, šta
kažete, da slušamo malo Šuberta dok ja spremam doručak? Kvartet "SMRT I
DEVOJKA"? (Stavlja kasetu u kasetofon. Počinju da slušaju Šubertov kvartet "Smrt i
devojka") Znate li otkad nisam slušala ovaj kvartet? Kad god je na radiju. Ja ga iskljućim.
Nastojim i da ne izlazim mnogo, mada Herardo ide na sve te prijeme, a tek ako ga
postave za ministra... Jednom smo večerali s nekim strašno važnim ljudima i domaćica je
pustila Šuberta, sonatu za klavir i ja sam stalno razmišljala da li da isključim gramofon ili
da odem, a onda je moje telo odlučilo umesto mene, strašno mi je pozlilo i Herardo je
morao da me odvede kući. Čudno, zar ne, Šubert je bio, a rekla bih da je i sada moj
omiljeni kompozitor, ima tako tužan, plemenit osećaj života. Ali, uvek sam obećavala
sebi da će doći vreme kad ću ponovo moći da ga slušam. (Glasnije, Herardu) Zar nije
divan ovaj kvartet, dušo? (Robertu) Da li znate da je Šubert bio homoseksualac? Pa
naravno da znate, to ste mi vi neprestano ponavljali dok ste puštali kvartet "Smrt i
devojka". (Dolazi Herardo iz spavaće sobe, još je sanjiv) Da li je to ona ista kaseta
doktore ili svake godine kupujete novu, da vam zvuk ostane čist? Dobro jutro, mili.
Oprosti što doručak još nije gotov. (Videvši Herarda, Roberto ulaže očajničke napore da
se odveže. Herardo zapanjen posmatra prizor)

HERARDO: Paulina! Šta je ovo? Šta, za ime... Roberto... Doktore Miranda... (Kreće
prema Robertu)

PAULINA: Ne prilazi mu.

HERARDO: Šta?

PAULINA: (preteći mu revolverom) Ne prilazi mu.

HERARDO: Šta se, kog đavola, ovde događa, kakvo je to ludilo?

PAULINA: To je on.

HERARDO: Spusti... spusti taj revolver.

PAULINA: To je on.

HERARDO: Ko?

PAULINA: Doktor.

HERARDO: Koji doktor?

PAULINA: Doktor koji je pustao Šuberta.

HERARDO: Otkud znaš?

PAULINA: Po glasu.

HERARDO: Ali, zar te nisu, ti si mi rekla, rekla si mi da si svih tih nedelja bila...

PAULINA: S povezom preko ociju, da. Ali, mogla sam da čujem.

HERARDO: Ti si bolesna.

PAULINA: U redu, bolesna sam. Ali mogu da budem bolesna a ipak da prepoznam glas.
Osim toga, kad izgubimo Jedno čulo ostala to nadoknađuju, postaju oštrija. Je l' tako,
doktore Miranda?

HERARDO: Nejasno sećanje na nečiji glas nije nikakav dokaz.

PAULINA: To je njegov glas. Prepoznala sam ga čim je sinoć kročio ovamo. Način na
koji se smeje. Izrazi koje upotrebljava.

HERARDO: Ali to nije...

PAULINA: Može to biti i nešto malkičice, neka sitnica, ali za mene dovoljna. Svih ovih
godina ni jedan jedini sat nije prošao, a da ga nisam čula, tu, uz moje uho, taj glas
pomešan s pljuvačkom. Zar misliš da bih zaboravila glas kao što je njegov? (Podražava
Rabertov glas, potom glas nekag muškarca) - Pojačaj struju još malo. Može ta kučka da
izdrži još. - Jeste li sigurni, doktore? A šta ako nam pizda capne? - Neće. Rokaj, još jače.

HERARDO: Paulina, lepo te molim, daj mi taj revolver.

PAULINA: Ne.

HERARDO: Paulina, to što radiš može imati ozbiljne posledice.

PAULINA: Ozbiljne, a? Nepopravljive?

HERARDO: Da, mogle bi biti, nepopravljive. Doktore Miranda, moram da vas zamolim
da joj oprostite.

PAULINA: Da se nisi usudio da molis za oproštaj ovog govnara.

HERARDO: Odveži ga, Paulina.

PAULINA: Neću.

HERARDO: Onda ću ja.

(Herardo kreće prema Robertu. Odjednom se iz Paulininog revolvera razleže pucanj.

Jasno je da ona ne zna da rukuje oružjem jer je iznenađena koliko i oba muškarca,
odskočila zbog pucnja. Herardo uzmiče korak nazad, a Roberto deluje očajno)

HERARDO: Ne pucaj, ljubavi. Daj mi taj revolver. (Tišina) Ne smeš to da radiš.

PAULINA: Vidiš da smem. Kada ćeš prestati da mi govoriš šta smem, a šta ne smem da
radim.

HERARDO: Uradila si to ovom čoveku, čija je jedina krivica za koju mi znamo, jedino
za šta možeš da ga optužiš pred sudom, (Paulina se podrugljivo smeje) da, sudom, jeste to
što se zaustavio na putu da pomogne čoveku u nevolji i što me je dovezao kući i potom
mi ponudio da...

PAULINA: Zamalo da zaboravim. Kad sam jutros izašla da sakrijem kola tvog
samarićanina, telefonirala sam im u servis da dođu. Zato se obuci. Samo što nisu stigli.

HERARDO: Molim te, Paulina, budimo razumni.

PAULINA: Ti budi razuman. Tebi oni nikad ništa nisu uradili.

HERARDO: Radili su svašta, znam, ali mi se ovde ne takmičimo za nagradu za

pretrpljene strahove. Hajde da pokušamo da budemo razumni. Čak i ako je ovaj čovek taj
doktor, a nije, nemaš pravo da ga vežeš, dušo. Paulina, pomisli na posledice...
(Napolju se čuje motor kamiona, Paulina trči do vrata, otvara ih do pola i viče)

PAULINA: Evo ga, dolazi, dolazi. (Zatvara vrata, zaključava ih, navlači zavese i gleda u
Herarda) Evo ih. Obuci se. Rezervni točak je napolju. Uzela sam i njegovu dizalicu.

HERARDO: Ukrala si mu dizalicu?

PAULINA: Tako moja majka može da zadrži našu.

(Kratka pauza)

HERARDO: A ako odem u policiju?

PAULINA: Dobićeš metak u čelo. A onda ću ubiti i sebe.

HERARDO: Oh, mila, mila moja. Ne mogu da te prepoznam. Kako možeš da budes
takva, da govoriš tako?

PAULINA: Doktore, objasnite mome mužu šta ste mi to radili kad mogu da budem
ovakva.

HERARDO: Paulina. Hoću da mi kažeš šta tačno nameravaš da uradiš?

PAULINA: Ne ja. Ti i ja. Izvešćemo ga na suđenje. Baš ovde. Danas. Ti i ja. Ili želiš da to
uradi tvoja čuvena Istražna komisija?

Svetla se gase
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:39 am Naslov:

DRUGI ČIN

PRVI PRIZOR

(Podne. Roberto je i dalje u istom položaju. Paulina mu je okrenuta leđima, gleda napolje
prema prozoru i moru, blago se klateći dok mu govori )

PAULINA: A kad su me pustili, znate li kuda sam otišla? Nisam mogla kući, roditeljima,
oni su bili naklonjeni vojnoj hunti. Samo sam jednom, posle dugo vremena videla majku.
Čudno, vama mogu da kažem tačno ono što osećam. Neke stvari koje nikad nisam rekla
ni Herardu, a pogotovu ne majci. Te noći... dobro, vama ne treba opis u kakvom sam
stanju bila, temeljno ste me pregledali pre no što sam bila oslobođena, zar ne? Prilično
nam je udobno ovde, ovako, je l' da? (Roberto pravi jedan pokret, kao da želi da govori ili
da se odveže) Gladni ste? Morate se strpiti dok Herardo dođe. (Podražava muški glasi)
„Jesi gladna? Oćeš da jedeš? Daću ti nešto za jelo, pičkice, daću ti nešto veliko, da te
zasiti, da zaboraviš na glad.“ (Sopstvenim glasom) Ništa niste saznali o Herardu, zar ne?
(Podražava muški glas) „Guknite madam, nemojte nam reći da niste imali nekog da vas
ševi, a? Ajde, lepo nam reci, ko je tebe ševio, damice.“ (Sopstvenim giasom) Nikad
nisam pomenula Herardovo ime. Čudno, kako se stvari preokreću. Da sam ga samo
pomenula, ne bi sad bio ni u kakvoj komisiji, nego žrtva. On bi bio nepopravljiv slučaj.
Znate kaka sam ga upoznala? Odmah posle vojnog puča, pomagali smo ljudima da
potraže azil u amabasadama, spasavali živote, tajno izvodili ljude iz zemlje da ne bi bili
ubijeni. Bila sam svojeglava i neustrašiva, spremna na sve, ne mogu da verujem da u
mom telu u ono vreme nije bilo ni trunke straha. One noći kad ste me pustili, otišla sam
kod Herarda. Pokucala sam na vrata, i kucala, baš kao vi sinoć, a kad je Herardo konačno
otvorio delovao je zbunjeno, kosa mu je bila razbarušena. (Spolja se čuju kola. Vrata na
kolima se otvaraju i zatvaraju. Paulina odlazi da stola i uzima revolver. Ulazi Herardo)
Jesu li popravili gumu?

HERARDO: Paulina, sada sedi i slušaj me. (Paulina seda) Znaš da sam dobar deo života
proveo braneći zakon. Ako mi je nešto kod onih u starom režimu bilo odvratno..

PAULINA: Slobodno ih zovi fašistima.

HERARDO: Ne prekidaj. Ako mi je nešto kod njih bilo odvratno, onda je to što su
optuženima uskratili svaku priliku da se brane, i zato, čak i ako je ovaj čovek
svakodnevno vršio genocid, ipak ima pravo da se brani.

PAULINA: Ali ja i nemam nameru da mu uskratim to pravo, Herardo. Daću ti onoliko

vremena koliko ti bude potrebno da razgovaraš nasamo sa svojim klijentom. Samo sam
čekala da se vratiš, pa da započnemo zvanični postupak. (Daje znak Herardu, koji vadi
„čep" iz Robertovih usta. Zatim pokazuje na kasetofon.) Treba da znate, doktore, da će
sve što budete rekli biti snimljeno.

HERARDO: Pobogu, Paulina, umukni! Pusti ga da kaže šta...

(Kratka pauza, Paulina uključuje kasetofon)

ROBERTO: (kašlje, potom grubim, promuklim glasom) Vode.

HERARDO: Šta?

PAULINA: Hoće vode, Herardo.

(Herardo hita da napuni čašu vodom i donosi je Robertu, dajući mu da pije, Roberto je
glasno ispija)

PAULINA: Ništa kao dobra, sveža voda, a doktore? Bolje nego da piješ sopstvenu
mokraću.

ROBERTO: Eskobar. Ovo je neoprostivo. Neću vam oprostiti dok sam živ.

PAULINA: Stop, stop. Stanite, doktore. Da vidimo da li ovo radi.

(Paulina pritiska dugmad i tada čujemo Robertov glas)

ROBERTOV GLAS SA KASETE: Eskobar. Ovo je neoprostivo. Neću vam oprostiti dok
sam živ.

PAULININ SLAS SA KASETE: Stop, stop. Stanite, doktore. Da vidimo da li ovo radi.,

(Paulina zaustavlja kasetu.)

PAULINA: Spremni smo. Već imamo izjavu po pitanju oproštaja. Po mišljenju doktora
Mirande, neoprostivo je ako se neko drži vezan nekoliko sati, bez prava da govori.
Slažemo se. Dalje?

(Pritiska drugo dugme)

ROBERTO: Gospođo, ja vas ne poznajem. Do danas vas nikad u životu nisam video. Ali
ovo mogu da vam kažem: Vi ste strašno bolesni, takoreći prototip šizoidne osobe. Ali vi,
Eskobar, vi niste bolesni. Vi ste advokat, branilac ljudskih prava, čovek koga je proganjao
bivši režim, baš kao i mene. Vi ste odgovorni za ono što radite. Smesta morate da me
odvežete. I da znate da ste sa svakim minutom koji prođe sve više saučesnik u ovom
zlostavljanju. I zato ćete snositi posledice

PAULINA: (Prislanja mu revolver uz slepoočnicu) Vi pretite?

ROBERTO: Ne.

PAULINA: Da raščistimo, doktore. Vreme pretnji je prošlo. Tamo napolju vi gadovi i

dalje izdajete zapovesti, ali ovde naređujem ja. Jasno?

ROBERTO: Moram u toalet.

PAULINA: Da pišas, ili da sereš?

HERARDO: Pobogu, Paulina! Doktore Miranda, nikada u životu nije ovako govorila.

PAULINA: Doktor je navikao na ovakav jezik. Ajde doktore. Koja nužda, prednja ili
stražnja?

ROBERTO: Stojeći ću.

PAULINA: Odveži mu noge, Herardo. Ja ću ga odvesti.

HERARDO: Taman posla. Ja ću.

PAULINA: Ja ću ga odvesti. Ne gledaj me tako. Neće mu biti prvi put da vadi svoju
alatku preda mnom. Ajde, doktore. Dižite se. Neću da mi se popišate na tepih.

(Herardo odvezuje noge Robertu, Polagano, s naporom, Roberto hramlje prema kupatilu,
dok Paulina upire revolver u njegova leđa. Herardo isključuje kasetofon. Paulina izlazi sa
Robertom. Posle nekoliko trenutaka čujemo šum mokrenja, a potom vodu iz kazančeta.
Za to vreme Herardo nervozno korača, Paulina se vraća sa Robertom.)

PAULINA: Veži ga. (Herardo počinje da vezuje Robertove noge) Čvršće, Herardo!

HERARDO: Paulina, ovo je nepodnošljivo. Moram da razgovaram s tobom.

PAULINA: Ko te sprečava?

HERARDO: Nasamo.

PAULINA: Zašto? Doktor je o svemu razgovarao preda mnom.

HERARDO: Šta to pokušavaš da postigneš tim ludim postupcima?

(Herardo i Paulina se osamljuju. Dok oni razgovaraju, Raberto polako uspeva da

razlabavi veze na nogama)

PAULINA: Već sam ti rekla, da mu sudimo.

HERARDO: Da mu sudimo, šta to znači, da mu sudimo? Mi ne možemo da se služimo
njihovim metodama. Tražitiosvetu na ovaj način...

PAULINA: Ovo nije osveta. Ja njemu dajem sva ona jemstva koja on meni nikad nije
dao. Niko, ni on ni njegove kolege.

HERARDO: A njegove kolege, hoćeš li i njih da kidnapuješ i dovedeš ovamo, vežeš i...

PAULINA: Da bih to izvela, morala bih da znam njihova imena, zar ne?

HERARDO: ...i onda ćeš ih...

PAULINA: I ubijem? Pošto on nije ubio mene, mislim da ne bi bilo fer.

HERARDO: Upozoravam te, ako nameravaš da ga ubiješ, onda ćeš najpre morati da
ubiješ mene.

PAULINA: Ni na pamet mi ne pada da ga ubijem. A pogotovu ne da ubijem tebe...Ali ti

mi, po običaju, ne veruješ.

HERARDO: Ali šta ćeš onda da mu uradiš? Šta ćeš s njim? Šta? I to sve zato što je pre
deset godina neko...

PAULINA: Neko šta?...Šta su mi uradili, Herardo? Reci. (Kratka pauza) Nikad nisi hteo
da izgovoriš. Izgovori sada. Oni...

HERARDO: Ako ti nisi izgovorila, kako ću ja?

PAULINA: Izgovori sada.

HERARDO: Znam samo ono što si mi rekla one prve noći, kad...

PAULINA: Oni...

HERARDO: Oni... oni su te mučili.

PAULINA: Oni su me mučili. I šta još? Šta su mi još radili, Herardo?

HERARDO: (Prilazi joj, uzima je u naručje i šapuće) Silovali su te.

PAULINA: Koliko puta?

HERARDO: Više puta.

PAULINA: Koliko puta?

HERARDO: Nikad nisi rekla. Nisam brojala, rekla si.

PAULINA: To nije istina.

HERARDO: Šta nije istina?

PAULINA: Da nisam brojala. Nisam prestajala da brojim. Znam tačno koliko puta.
(Kratka pauza) A one noći, Herardo, kad sam došla kod tebe, kad sam ti rekla, kad sam
počela da ti pričam, ti si se zakleo "Jednoga dana, ljubavi, izvešćemo te gadove pred sud,
moći ćeš da ih gledaš direktno u oči dok budu slušali tvoju priču. Izvešćemo mi to,
videćeš da hoćemo." A sad, mili, reci mi kome sad da se obratim?

HERARDO: Ali to je bilo pre deset godina.

PAULINA: Reci mi kome da se obratim? Tvojoj Komisiji?

HERARDO: Mojoj Komisiji? Kojoj Komisiji? Zahvaljujući tebi nećemo moći ni da

ispitamo sve druge zločine. A ja ću morati da dam ostavku.

PAULINA: Uvek si tako patetičan. Na čelu su ti se pojavile bore koje te čine deset godina
starijim. Kad ljudi vide tvoju sliku u novinama, neće verovati da si najmlađi član
Komisije.

HERARDO: Upravo sam ti rekao da ću morati da podnesem ostavku.

PAULINA: Ne shvatam zašto.

HERARDO: Ali svi ostali u zemlji, naročito oni koji ne žele nikakvo istraživanje
proslasti, shvatiće zašto. Jedan član Predsednikove Komisije, koji bi trebalo da je uzor
umerenosti i staloženosti.

PAULINA: Pogušićemo se od tolike staloženosti!

HERARDO: ... i objektivnosti, baš je on dopustio da jedno nevino ljudsko biće bude
vezano i mučeno u njegovoj kući. (Kratka pauza) Hoćeš li da se ljudi vrate na vlast?
Hoćeš li ponovo ono vreme kad su oni odlučivali o našim životima? Oslobodi tog
čoveka, Paulina. Izvini mu se zbog greške i oslobodi ga. Ja sam razgovarao s njim,
izgleda da je čovek u koga, politički, možemo imati poverenja.

PAULINA: O, mali moj, ti baš nasedaš na svaki trik. Zar stvarno misliš da bi ja učinila
bilo šta što bi tebi napravilo probleme, sprečilo te da otkriješ gde se nalaze tela nestalih
zatvorenika, kako su nad ljudima izvršavane smrtne kazne, gde su sahranjeni. Ali članovi
Komisije se bave samo mrtvima, a mrtva usta ne govore. A ja govorim i zato me pusti da
kažem šta imam i veruj mi da ništa od ovoga neće biti objavljeno.

HERARDO: Čak i u tom slučaju, moram da dam ostavku. Što pre to bolje.
PAULINA: Čak i ako niko ne bude znao za ovo?

HERARDO: Tačno.

PAULINA: Zbog tvoje lude žene, koja je bila luda zato što je ćutala, a sad je luda zato što
može da govori?

HERARDO: Između ostalog i zbog toga, ako ti je još stalo do istine.

(Kratka pauza. Paulina odlazi i otkriva da Roberto samo što se nije oslabadio. Roberto,
videvši je, istog časa postaje nepomičan. Paulina ga ponovo vazuje, a njan glas poprima
muški prizvuk)

PAULINA: „Je l' se to tebi ne sviđa ovde kod nas? Tako brzo oćeš da odeš, kučko? Nema
napolju takvog provoda kao ovde, sa mnom, medena. Reci da ću ti nedostajati. Reci da će
ti nedostajati šipka sa strujom. Da ti je malo uvučem. Bar mi to reci.“

(Paulina polako prelazi rukom po Robertovam telu, kao da ga miluje. Potom se vraća kod
Hararda)

PAULINA: Da, stalo mi je do istine. Nisam mu prepoznala samo glas Herardo.

Prepoznajem mu i kožu. I miris njegove kože. (Kratka pauza) A šta ako dokažem da je taj
tvoj doktor kriv? Da li bi i onda hteo da ga oslobodim?

HERARDO: Da. Ako je kriv, to je razlog više da ga oslobodiš. Ne gledaj me tako.

Zadovoljavaš svoju ličnu strast, kažnjavaš po svome. Zamisli šta bi se desilo kad bi svi
postupali kao ti. Čitav povratak demokratiji bio bi sjeban.

PAULINA: Niko neće biti sjeban! Niko neće ni znati!

HERARDO: Jedini način da budemo sigurni u to jeste da ga ubiješ. U tom slučaju ti ćeš
biti sjebana, a i ja zajedno s tobom. Pusti ga, Paulina. Za dobro ove zemlje, za naše
dobro.

PAULINA: A ja? Šta je meni potrebno? Pogledaj me, pogledaj me!

HERARDO: Da, gledam te, dušo. Ti si i daije zatvorenica, ostala si tamo, s njim,
zaključana u podrumu. Deset godina ništa nisi učinila sa svojim životom. A sad kad si
dobila priliku da sve počneš ispočetka riješ po starim ranama....Zar nije došlo vreme da...

PAULINA: Zaboravimo? Tražiš od mene da zaboravim?

HERARDO: Da ih se oslobodiš, Paulina, to tražim.

PAULINA: A njega da pustim da ode, pa da se kroz nekoliko godina može vratiti?

HERARDO: Pusti ga da ode pa se više nikad neće vratiti.

PAULINA: Pa da ga vidimo kod Tavelija i da mu se smešimo, a on da nas upozna sa

svojom ljupkom suprugom i da pričamo kako je toplo za ovo doba godine?

HERARDO: Baš tako bi trebalo da se ponašamo. I da počnemo da živimo.

(Kratka pauza)

PAULINA: Herardo, hajde da napravimo kompromis.

HERARDO: Ne razumem.

PAULINA: Kompromis, sporazum. Sve se u ovoj zemlji postiže opštom saglasnošću, je li

tako? Zar cela stvar oko ovog prelaznog razdoblja nije u tome? Dali su nam demokratiju,
ali su zadržali nadzor nad privredom i vojskom? Komisija može da istražuje zločine, ali
niko zbog njih neće biti kažnjen? Imaš slobodu da kažeš sve što hoćeš sve dok ne govoriš
sve što hoćeš? (Kratka pauza) Ti hoćeš da oslobodimo, a ja hoću... želiš li da znaš šta ja
hoću?

HERARDO: Voleo bih da znam šta ti hoćeš.

PAULINA: Kad sam mu sinoć čula glas, prva misao koja mi je proletela kroz glavu, ono
o čemu sam razmišljala sve ove godine, kad bi me ti zaticao sa pogledom za koji si
govorio da je mutan, nestalan, da im, sistematski, minut za minutom, svim instrumentima
redom, radim ono što su oni radili meni. Naročito njemu, doktoru, jer ostali su bili tolike
prostačine, toliko vulgarni... A on je voleo da pušta Šuberta, govorio je o nauci, citirao
Ničea...

HERARDO: Citirao Ničea?

PAULINA: Užasavala sam se same sebe, što u meni postoji tolika mržnja, ali to je bio
jedini način da uveće zaspim, da izlazim s tobom na prijeme, iako sam se uvek pitala nije
li neko od prisutnih možda baš on, ili jedan od njih... I zato, da ne bih sasvim otkačila,
zamišljala sam kako im guram glavu u kofu sa njihovim sopstvenim govnima... Ono s
šipkom, kad god bismo vodili ljubav i ja uspela da osetim nadolazak orgazma, setila bih
se struje koja prolazi mojom vaginom i celim telom, onda bih morala da glumim, da ti ne
bi znao šta ja mislim, da ne bi pomislio da si omanuo... Oh, Herardo.

HERARDO: Oh, dušo moja, dušo moja.

PAULINA: I tako, kad sam mu čula glas, pomislila sam da sve sto želim jeste da on bude
silovan, da ga neko pojebe, da on samo jednom vidi kako je to... A pošto ja ne mogu da
ga silujem, pomislila sam da je to presuda koju bi ti mogao da izvršiš.
HERARDO: Prestani.

PAULINA: Ali znam da bi tebi bilo teško da sarađujes na taj način, na kraju, mora biti
donekle zagrejan da bi...

HERARDO: Prestani, Paulina!

PAULINA: A što ne bismo upotrebili metlu? Da, metlu, Herardo, znaš, dršku od metle?!
(Kratka pauza) Hoću da on prizna. Hoću da sedi ispred kasetofona i ispriča šta je radio ne
samo meni, nego sve, svakome i da ga nateram da sve to napiše sopstvenom rukom i
potpiše, a ja bih jednu kopiju zauvek sačuvala, sa svim obaveštenjima, imenima i
podacima, svim pojedinostima. Eto šta hoću.

HERARDO: Ako prizna, ti ćeš ga pustiti?

PAULINA: Pustiću ga.

HERARDO: I ništa ti više od njega ne treba?

PAULINA: Ništa. (Kratka pauza) S njegovim priznanjem u ruci ti bi bio bezbedan,

mogao bi i dalje da radiš u Komisiji, a on se ne bi usudio da pošalje svoje ubice da nas
srede, jer bi znao da bi ako nam se bilo šta desi njegovo priznanje sutradan osvanulo u
svim novinama.

HERARDO: Očekuješ da ti poverujem da ćeš ga pustiti kad prizna? I od njega očekuješ

da ti poveruje?

PAULINA: Ne vidim da ijedan od vas dvojice ima neku alternativu. Reci mu da sam
sakrila njegov auto zato što se spremam da ga ubijem i da je jedini način da me odvrati od
toga da prizna. Nadam se da ćeš ga ubediti.

HERARDO: Moram da ga ubeđujem?

PAULINA: To je mnogo prijatnije nego da ga potucaš.

HERARDO: Postoji jedan problem, naravno, šta ako nema šta da prizna?

PAULINA: Ako ne prizna, ubiću ga.

HERARDO: Ali šta ako nije kriv?

PAULINA: Meni se ne žuri. Mogu mesecima da čekam da prizna.

HERARDO: Paulina, ti me ne slušaš. Šta da prizna ako je nevin?

PAULINA: Ako je nevin? Onda je stvarno najebao.

Svetla se gase
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:40 am Naslov:

DRUGI PRIZOR

(Ručak. Herardo i Roberto sede za stolom, Roberto je i dalje vezan, ali sada sa rukama
spreda, Herardo je upravo poslužio supu, Paulina ih posmatra sa terase, može da ih vidi,
ali ne i da ih čuje, Roberto i Herardo ćute nekoliko trenutaka gledajući hranu)

HERARDO: Niste gladni, doktore Miranda?

ROBERTO: Roberto. Ja se zovem Roberto. Molim vas, ponašajte se sa mnom isto onako
prijateljski kao...

HERARDO: Radije bih s vama razgovarao kao da ste mi klijent, doktore Miranda. To će
mi pomoći da se izvučem. Mislim da bi trebalo nešto da pojedete.

ROBERTO: Nisam gladan.

HERARDO: Dopustite...

(Uzima kašiku supe i hrani Roberta kao da je ovaj maio dete. Tokom scene on neprestano
hrani Roberta, a i sam jede)

ROBERTO: Ona je luda. Oprostite što to kažem, Herardo, ali vaša žena...
HERARDO: Hleba?

ROBERTO: Ne, hvala. (Kratka pauza) Njoj bi bila potrebna psihijatrijska terapija.

HERARDO: Vi ste njena terapija, doktore.

(Briše salvetom Robertova usta)

ROBERTO: Ubiće me.

HERARDO: Ubiće vas. Ako ne priznate.

ROBERTO: Ali, šta da priznam? Šta ja mogu da priznam ako...?

HERARDO: Vama je poznato, doktore da je tajna policija angažovala neke lekare kao
savetnike prilikom mučenja...

ROBERTO: Lekarsko udruženje je saznalo za takve slučajeve i ispitalo ih kad god je to

bilo moguće.

HERARDO: Ona je ubeđena da ste vi onaj doktor koji je... Sem ako nemate načina da
poreknete...

ROBERTO: Kako da poreknem? Morao bih da promenim glas, dokažem da to nije moj
glas. Ako me samo glas optužuje, ako nema drugih dokaza...

HERARDO: Vasa koža. Pomenula je vašu kožu.

ROBERTO: Moju kožu?

HERARDO: I vaš miris.

ROBERTO: Fantazije bolesnog uma. Mogla je da ih pripiše bilo kom muškarcu koji bi
ušao na ova vrata...

HERARDO: Na nesreću, vi ste ušli na ova vrata.

ROBERTO: Čujte, Herardo, ja sam miran čovek. Vidi se da nisam sposoban za nasilje,
muka mi je od svakog nasilja. Dolazim u svoju kuću, lutam po plaži, zurim u talase,
skupljam kamičke, slušam svoju muziku...

HERARDO: Šuberta?

ROBERTO: Da, Šuberta. A volim i Vivaldija, takođe i Mocarta i Telemana. Ali eto, juče
sam poneo baš Šuberta. A pogrešio sam što sam zaustavio, zbog vas, Herardo, upao sam
u ovaj sos zbog šašavka koji je mlatarao rukama pored pokvarenih kola. Slušajte, na
vama je da me izvučete odavde.

HERARDO: Znam.

ROBERTO: Bole me skočni zglobovi, šake, leđa. Zar ne biste mogli malo da me
odvežete, tako da...

HERARDO: Roberto, da budem iskren. Postoji samo jedan način da izvučete živu glavu.
(Kratka pauza) Moramo joj udovoljiti.

ROBERTO: Udovoljiti? Njoj?

HERARDO: Povlađivati joj, stišati je tako da oseti da ste... kooperativni.

ROBERTO: Ne shvatam kako mogu da sarađujem u ovoj situaciji...

HERARDO: Obećala mi je da će, ako priznate, biti spremna da...

ROBERTO: Nemam ja šta da priznam!

HERARDO: Onda morate nešto da izmislite. To je jedini način da vam ona oprosti.

ROBERTO: (diže glas, gnevan) Nema ona šta meni da oprašta. Ništa nisam uradio i
nemam šta da priznam. Razumete? (Začuvši Robertov povišeni ton, Paulina usta'e sa
svog sedišta na terasi i kreće prema njima) Umesto što meni predlažete nečasna rešenja,
trebalo bi da ubedite tu ludakinju da prestane s tim zločinačkim ponašanjem pre nego što
vam uništi karijeru i završi u zatvoru ili ludnici. Slobodno joj to recite. Ili možda ni u
rođenoj kući ne možete da uvedete malo reda?

HERARDO: Roberto, ja...

(Ulazi Paulina)

PAULINA: Imaš nekih problema, mili?

HERARDO: Nikakvih.

PAULINA: Videla sam maločas da si malo... uzbuđen. (Kratka pauza) Lepo, vidim da ste
obojica pojeli. Možda biste malkičice kafice, doktore? Doktore, vama govorim.

HERARDO: Paulina, da li bi mi učinila uslugu i ostavila nas.

PAULINA: (izlazeći, okreće se) Da, dušo, ako ovaj hoće da piša, samo pucni prstima i ja
ću dotrčati.
(Vraća se na isto masto na terasi i motri)

ROBERTO: Ona je stvarno luda.

HERARDO: Kad pomereni ljudi imaju vlast, onda im morate povlađivati. U njenom
slučaju, priznanje...

ROBERTO: Ali šta bi priznanje....

HERARDO: Možda bi je oslobodilo utvara koje je proganjaju. Otkud znam šta se ljudima
mota po glavi pošto su preživeli pakao. Razumem tu njenu potrebu. Celoj zemlji je
potrebno da se rečima iskaže ono što nam se dogodilo.

ROBERTO: A vi?

HERARDO: Šta ja? Da mislim da ste krivi, zar bih tako očajnički pokušavao da vas
spasem?

ROBERTO: Vi od početka šurujete s njom. Igrate uloge, ona je zla, vi ste dobri, da biste
me na veli da priznam. A kad jednom priznam, vi ćete me ubiti, a ne ona, to bi učinio
svaki pravi muškarac kome su silovali ženu, to bih i ja uradio ako bi mi neko silovao
ženu. Otfikario bih mu jaja. I vi mislite da sam ja taj jebeni doktor, zar ne? (Pauza.
Herardo ustaje) Kuda ćete?

HERARDO: Idem po revolver da vam prospem jebeni mozak. (Kratka pauza. Harardo je
sve srditiji) Ali prvo ću, dripčino fašistička, poslušati tvoj savet, otfikariću ti jaja. To radi
pravi muškarac, je l’ da. Pravi mačo prosipa ljudima mozak i jebe žene privezane za
krevet. Ne kao ja. Ja sam budala, seronja, peder, svilen kurac zato što branim kučkinog
sina koji mi je tucao ženu i upropastio joj život. Koliko si je puta poševio? Koliko puta,
gade?

ROBERTO: Herardo, ja...

HERARDO: Nema više Herarda, pederčino. Ovde sam ja. ja. Oko za oko, zub za zub, je
l' tako? Zar nije to naša filozofija?

ROBERTO: Samo sam se šalio, to je bila...

HERARDO: Ali što da ja prljam ruke s takvim šljamom...

ROBERTO: Samo šala.

HERARDO: Postoji neko kome će vaša smrt pričiniti mnogo veće zadovoljstvo. Zašto
bih joj to uskratio? Odmah ću je pozvati da prospe taj vaš jebeni mozak.

ROBERTO: Ne. Nemojte je zvati.

HERARDO: Dosta mi je posredovanja. Sami se sporazumite s njom.

ROBERTO: Herardo, ja se bojim.

(Kratka pauza. Herardo se okreće, manja ton)

HERARDO: I ja.

ROBERTO: Ne dajte joj da me ubije. (Kratka pauza) Šta ćete joj reći?

HERARDO: Istinu. Da nećete da sarađujete.

ROBERTO: Šta sam to uradio? Morate razumeti da ja ne znam šta to moram da priznam.
Da sam ja onaj čovek, znao bih svaku pojedinost... ako negde pogrešim ona će misliti da
ja... biće mi potrebna vaša pomoć, moraćete da mi kažete tako da mogu da izmišljam, na
osnovu onoga što ćete mi vi reći.

HERARDO: Tražite da obmanem svoju ženu?

ROBERTO: Tražim da spasete život jednog nevinog čoveka. Vi verujete da sam nevin,
zar ne?

HERARDO: Toliko držite do onoga u šta ja verujem?

ROBERTO: Razume se da držim. Nije ona glas civilizacije, nego vi. Nije ona član
Predsednikove Komisije, nego vi.

HERARDO: (ogorčeno, tužno) Ne, nije ona. Kome se jebe za to šta ona misli. Ona je
samo... (Kreće napolje)

ROBERTO: Čekajte. Kuda ćete? Šta ćete joj reći?

HERARDO: Reći ću joj da morate da pišate.

Svetla se gase
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~
Pridružio: 11 Sep 2005
Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:41 am Naslov:

TREĆI ČIN

PRVI PRIZOR

(Predvečerje. Paulina i Herardo su na terasi koja gleda na more. Roberto je unutra i dalje
vezan, Herardo drži kasetofon u krilu)

PAULINA: Ne shvatam zašto.

HERARDO: Moram da znam.

PAULINA: Zašto?

(Kratka pauza)

HERARDO: Moram da čujem iz tvojih usta. Bilo bi mi strašno da posle toliko godina na
kraju bude on taj koji će mi ispričati. Nepodnošljivo.

PAULINA: A ako bih ti ja ispričala, onda bi bilo podnošljivo.

HERARDO: Podnošljivije nego da mi on ispriča prvi.

PAULINA: Ponešto sam ti rekla, Herardo. Zar to nije dovoljno.

HERARDO: Pre deset godina počela si da mi pričaš.

PAULINA: Zar si očekivao da ću nastaviti da pričam pred onom kučkom koja je polugola
izašla iz tvoje spavaće sobe i pitala dokle ti to misliš sa mnom da razgovaraš?

HERARDO: Ona nije bila kučka.

PAULINA: Jeste. Prava kučka. Kresala se sa tobom dok su mene u onom podrumu i to
zbog tebe.

HERARDO: Nećemo sad opet o tome, Paulina.

PAULINA: Ti si prvi počeo.

HERARDO: (mala pauza) Koliko puta moram da... Dva meseca sam proveo tražeći te.
Onda je naišla ona i rekla da bi mogla da pomogne. Popili smo nekoliko pića. Gospode,
pa i ja sam čovek.

PAULINA: Dok sam ja branila tvoj život, dok je tvoje ime ostajalo u meni i nikad nije
sišlo s mojih usana... pitaj ga, pitaj Mirandu, da li sam ikad izustila tvoje ime, dotle si ti...

HERARDO: Ti si mi već oprostila, oprostila si mi, koliko još puta moramo da prolazimo
kroz to? Umrećemo od toliko prošlosti i tolikog zlopamćenja.

PAULINA: Da oprostim i zaboravim, a?

HERARDO: Da oprostiš - da, da zaboraviš - ne. Tako da možemo početi iznova. Ima
toliko stvari zbog kojih vredi živeti.

PAULINA: Šta si hteo od mene, da govorim pred njom? Da ti ispričam šta su mi radili,
pred njom, da sam morala...? Koliko puta?

HERARDO: Koliko puta šta?

PAULINA: Koliko si je puta kresnuo?

HERARDO: Paulina...

PAULINA: Koliko puta?

HERARDO: Mila...

PAULINA: Koliko si puta to uradio? Koliko, koliko? Ja ću reći tebi kad ti kažeš meni.

HERARDO: (očajan, drmusa je i potom govori, držeći je u naručju) Paulina, Paulina.

Hoćeš da me uništiš? Je l’to hoćeš?

PAULINA: Ne.

HERARDO: E pa, uništićeš me. Na kraju ćeš se naći u svetu u kojem mene nema. Je l ' to
hoćeš?
PAULINA: Hoću da znam koliko si puta kresnuo onu kučku.

HERARDO: Nemoj to da mi radiš, Paulina.

PAULINA: To nije bila vaša prva noć, je l' da, Herardo? Viđao si je i ranije? Reci mi
istinu.

HERARDO: Ljudi mogu i umreti od prekomerne doze istine, znaš.

PAULINA: Koliko puta. Ti kaži meni, ja ću reći tebi.

HERARDO: Dva puta.

PAULINA: Te noći. A pre te noći?

HERARDO: (vrlo tiho) Tri puta.

PAULINA: Šta?

HERARDO: (glasnije) Tri puta.

PAULINA: Toliko je dobra bila? Toliko ti se svidela?

HERARDO: Da li shvataš šta mi radiš?

PAULINA: Nešto nepopravljivo, a?

HERARDO: (očajan) Šta još hoćeš od mene? Preživeli smo diktaturu, sada ćemo jedno
drugome da radimo ono što oni gadovi nisu stigli da nam urade? To hoćeš?

PAULINA: (mirno) Ne.

HERARDO: Hoćeš da odem, da odem i da me nikad više ne vidiš? Da li to hoćeš?

PAULINA: Ne.

(Kratka pauza)

HERARDO: U tvojim sam rukama, bespomoćan, kao dete. A ti sa mnom postupaš kao da
sam neki...

PAULINA: Ne.

HERARDO: Da li hoćeš da ja...?

PAULINA: Želim te, želim te u meni, živog. Hoću da vodimo ljubav bez utvara u krevetu
i želim te u toj Komisiji i da braniš istinu i želim te u vazduhu koji dišem i želim te u
mom Šubertu tako da mogu ponovo da počnem da ga slušam.

HERARDO: Da, Paulina, da, da.

PAULINA: ... i želim da usvojimo dete i želim da vodim brigu o tebi kao što si ti vodio
brigu o meni one noći.

HERARDO: Nikad više ne pominji tu prokletu noć!

PAULINA: Dobro.

HERARDO: Onda... Hoćeš li mi ispričati?

PAULINA: Hoću.

HERARDO: Sve?

PAULINA: Sve.

HERARDO: Eto, to je način, to je način da se izvučemo iz ove zbrke, zajedno, da ništa

ne sakrijemo jedno od drugog.

PAULINA: To je način.

HERARDO: Uključiću kasetofon. Ne smeta ti, dušo, ako ga uključim?

PAULINA: Uključi ga.

(Herardo ga uključuje)

HERARDO: Kao da sediš pred Komisijom.

PAULINA: Ne znam odakle da počnem.

HERARDO: Počni od toga kako se zoveš.

PAULINA: Moje devojačko ime je Paulina Salas. Sad sam udata za Herarda Eskobara,
advokata, ali u ono vreme biia sam neudata. Išla sam ulicom...

HERARDO: Budi preciznija. Datum.

PAULINA: Šestog aprila l975. Išla sam ulicom San Antonio oko dva i petnaest posle
podne i kad sam stigla do ugla začula sam iza sebe, tri čoveka su izašla iz jednog
automobila i jedan je zario revolver u moja leđa: "Samo jednu reč i raznećemo vam
glavu, gospođice." Smrdeo je na beli luk. Začudila sam se što razmišljam o tome kako
upravo vari tu hranu u svim organima o kojima sam učila na časovima anatomije. Zašto
nisam vikala, znala sam da ako se to nekome desi onda treba da viče tako da ljudi znaju
ko je. Da izvikuje svoje ime. Predala sam se suviše lako. Celog života sam bila previše
poslušna...

HERARDO: Doktor, doktor.

(Svetla počinju da se gase)

PAULINA: Prvi put sam srela doktora Mirandu tri dana kasnije... Tada sam videla
doktora Mirandu. (Svetla su još prigušenija i Paulinin glas se dalje čuje iz pomrčine,
samo je kasetofon osvetljen mesečinom) Najpre sam pomislila da će me on spasiti. Bio je
tako blag, tako ljubazan, posle svega što su mi oni drugi radili. A onda sam, odjednom,
začula Šubertov kvartet. Nemoguće je opisati kako je to čuti tu divnu muziku u mraku,
kad puna tri dana nisam jela, kad se telo raspada, kad...

(U polumraku prisustvujemo snimanju kamerom i reprodukciji snimka Robertovog

iskaza. Robertov glas pokriva poslednje rečenice prethodne Paulinine ispovesti, Muzika.
Drugi stav "Smrt i devojka'')

ROBERTOV GLAS: Puštao bih muziku zato što mi je pomagala da igram ulogu dobrog
tipa, kako oni to zovu. To je bio način da steknem poverenje zatvorenika. A znao sam i da
im time ublažavam patnje.

(Noć je. Svetla jačaju kao da je izašao mesec, Muzika se gubi. Snimanje. Roberto sedi
ispred kasetofona, priznaje)

ROBERTO: Umiru im zatvorenici, rekoše mi, treba neko da im pomogne u staranju o

njima, neko u koga bi imali poverenja. Imam brata koji je bio u tajnoj policiji. "Možeš da
vratiš komunistima milo za drago za ono što su uradili tati", rekao mi je. Moj otac je
dobio moždani udar onog dana kad su mu oduzeli zemlju. Ostao je oduzet, izgubio moć
govora, satima je samo zurio u mene, a pogled mu je govorio: Uradi nešto. Ali, nisam
zato pristao, već isključivo iz humanih razloga. U ratu smo, mislio sam, oni hoće da
smaknu i mene i moju porodicu, hoće da uspostave totalitarnu diktaturu, ali čak i tad
imaju pravo na neku vrstu medicinske pomoći. Sasvim polako gotovo neprimetno,
uključio sam se i u tugaljivije radnje. Morao sam da prisustvujem seansama da bih
odredio da li zatvorenici mogu da podnesu još mučenja, još struje. U početku sam
uveravao sebe da tako spasavam ljudske živote, a i spasavao sam, jer mnogo puta sam im
rekao, a da to nije bilo tačno, naređivao sam im, da prestanu ili će zatvorenik umreti. Ali,
kasnije sam počeo da... malo pomalo, moja vrlina pretvarala se u uzbuđenje. Pala je
maska vrline. Kad je Paulina Salas dovedena, već je bilo kasno. Suviše kasno.

(Svetla se ponovo prigušuju. Snimak)

ROBERTO: Počelo je istinski da mi se sviđa to što radim. Postalo je igra. Moja je

radoznalost delom bila bolesna, delom naučna. Koliko ova žena može da izdrži? Više od
one druge? A njen polni organ? Da li se vagina suši kad se kroz nju pusti struja? Da li u
takvim okolnostima može da doživi orgazam? Ona je potpuno u tvojoj vlasti, na njoj
možeš da iživiš sve svoje maštarije, možeš s njom da radiš šta god hoćeš. (Svetla se i
dalje gube dok Robertov glas nastavlja da govori u polutami, jedan zrak mesečine na
kasetofonu) „Hajde, doktore, nećete valjda da odbijete sveže meso, niste ludi“ čikao me
je jedan od njih. Ime mu je bilo... zvali su ga Diler... ne, ne... Kiler, nikad nisam saznao
njegovo pravo ime. „One to vole, doktore“ govorio bi mi Kiler „sve te kučke to vole, a
ako pustite tu vašu muziku, biće im još lepše.“ Govorio bi mi to pred ženama, te sam ja
konačno... ali ni jedna mi nije umrla, ni jedna jedina žena, ni jedan jedini muškarac.

(Svetla jačaju, sviće, Roberto je delimično odvezan. Prepisuje svoje reči sa snimka,
ispred njih mnogi rukom ispisani listovi. Paulina i Herardo motre na Roberta)

ROBERTOV GLAS: (sa snimka) Koliko se sećam učestvovao sam u saslušavanju

devedeset četvoro zatvorenika, uključujući i Paulinu Salas. To je sve što mogu da kažem.
Molim za oproštaj.

(Herardo prekida snimak dok Roberta piše)

ROBERTO: (dok piše) ...oprostaj. (Herardo ponovo uključuje snimak)

ROBERTOV GLAS: I nadam se da je ovo priznanje dokaz da se istinski kajem i da u

trenutku kad u ovu zemlju stiže pomirenje i mir...

(Herardo prekida snimak)

HERARDO: Da li ste i to zapisali? U trenutku kad u ovu zemlju stiže pomirenje i mir?

(Ponovo uključuje snimak)

ROBERTOV GLAS: ... i meni treba dozvoliti da proživim ostatak života sa svojom
užasnom tajnom. Nema gore kazne od one na koju me osuđuje moja savest.

ROBERTO: (dok piše) ... kazne... moja savest.

(Herardo isključuje snimak. Trenutak tišine)

ROBERTO: I sad, šta? Hoćete da potpišem?

PAULINA: Prvo napišite da ste sve ovo uradili po sopstvenoj volji i bez ikakvog pritiska.

ROBERTO: To nije istina.

PAULINA: Da li želite stvarni pristanak, doktore? (Roberto ispisuje nekoliko rečenica,

pokazuje ih Herardu koi potvrdno klima glavom) Sad možete da potpišete.
(Roberto potpisuje. Paulina gleda potpis, uzima papir, vadi kasetu iz kasetofona, stavlja
drugu, pritiskuje dugme, čujemo Robertovo priznanje na kaseti)
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005

Poruke: 4608
Lokacija: nigdina
Poslao: Pet Jul 07, 2006 9:42 am Naslov:

ROBERTOV GLAS: Puštao bih muziku zato što mi je pomagala da igram svoju ulogu,
ulogu dobrog tipa, kako oni to zovu, puštao bih Šuberta zato što je to bio način da
steknem poverenje zatvorenika. Ali znao sam da je to i način da im ublažim patnju.

HERARDO: Paulina, gotovo je.

ROBERTOV GLAS : Morate verovati da je to bio način da se zatvorenicima ublaže

patnje.

HERARDO: (Isključujući kasetofon) Gotovo.

PAULINA: Skoro gotovo.

HERARDO: Mislim da je vreme da...

PAULINA: Tačno. Sporazumeli smo se. (Ustaje, odlazi do prozora, duboko udiše morski
vazduh) Znaš li, Herardo, kako se sada osećam? Osećam se slobodno. Kao onaj galeb,
onaj talas, kao vazduh. (naglo se okrenuvši) Milo mi je što vidim da si i dalje
principijelan. Sad kad znaš da je zaista kriv, mislila sam da ću ja tebe morati da ubeđujem
da ga ne ubiješ.
HERARDO: Ne bih hteo da na duši nosim nekog kao što je on.

PAULINA: Slobodan je. (baca mu ključeve od kola) Idi po njegov auto. (Kratka pauza,
Herardo prilazi Robertu da bi mu pomogao da se spremi za polazak) Nisi me razumeo,
Herardo. (Herardo je pogleda) Neću da te pustim samog sa njim.

HERARDO: Paulina, zar se nismo sporazumeli?

PAULINA: Čuo si šta je sve priznao. Opasan je.

HERARDO: On je poraženi, sjebani gad. Kad se toliko ponizio, ne može više da te

povredi, Paulina.

PAULINA: Ali tebe može.

ROBERTO: Kako bih mogao da ga povredim kad...

PAULINA: Znam ja tebe, doktore. Ne dolazi u obzir, Herardo, da ga pustim sa tobom.

HERARDO: U redu... Čuvaj se.

PAULINA: I ti. (Herardo ide prema vratima) Ovaj, nemoj zaboraviti da mu vratiš
dizalicu.

HERARDO: (pokušavajući da se osmehne) A ti nemoj zaboraviti da mu vratiš njegovu

kasetu s Šubertom. Imaš svoju.

(Izlazi. Paulina ga posmatra dok odlazi. Roberto odvezuje svoje skočne zglobove)

ROBERTO: Otišao bih do toaleta. Pretpostavljam da više nema razloga da me i dalje

pratite?

PAULINA: Ne mrdajte, doktore. Još je jedna stvarčica ostala nerešena (Kratka pauza)
Danas će biti neverovatno lep dan. Znate šta još nedostaje, doktore, da bi bio istinski
savršen? (Kratka pauza) Da vas ubijem. Tako da mogu da slušam Šuberta, a da ne
pomišljam da ga i vi slušate, da kaljate mog Šuberta i moj dan i mog galeba i moju
zemlju i mog muža. To mi je potrebno.

ROBERTO: Madam, vaš muž je otišao imajući poverenja u vas... vi ste dali reč...

PAULINA: Ali kad sam dala reč, još sam sumnjala, malkičice, da ste vi zaista onaj čovek.
Sad kad znam da jeste, ne mogu da živim u miru sa sobom ako vas ostavim u životu.
(Nišani revolverom u njega) Imate minut da se pomolite, doktore.

(Roberto polagana ustaje)

ROBERTO: Nemojte. Ja sam nevin.

PAULINA: Priznali ste.

ROBERTO: To priznanje, madam... lažno je.

PAULINA: Šta to znači, lažno?

ROBERTO: Izmislio sam ga. Izmislili smo ga.

PAULINA: Meni se učinilo sasvim istinito. Bolno poznato.

ROBERTO: Vas mi je muž rekao šta da napišem, ponešto sam i izmislio, ali uglavnom je
to ono što sam doznao od vas, ono za šta je on znao da vam se dogodilo, da bi ste me vi
pustili, ubedio me je da je to jedini način da me ne ubijete, te da moram... morate znati da
pod pritiskom govorimo bilo šta, ali ja sam nevin, gospođo Eskobar. Bog na nebesima
zna da sam nevin.

PAULINA: Kiler.

ROBERTO: Šta?

PAULINA: U svom priznanju nekoliko puta ste pomenuli Kiler... Mora da je bio krupan
čovek, mišićav, grickao je nokte, jeste, grickao je svoje proklete nokte. Kiler.

ROBERTO: Uopšte nisam pominjao nikog ni nalik na čoveka kog opisujete. To ime mi je
dao vaš muž. Pitajte ga kad se vrati.

PAULINA: Nema potrebe da ga pitam. Znala sam šta će da uradi, znala sam da će
iskoristiti moje reči za vaše priznanje. Ne krivim ga zbog toga. Podmetnula sam mu
nadimak Diler, doktore, podmetnula sam mu pogrešno ime da vidim da li ćete ga
ispraviti. I vi ste ga ispravili, Diler ste zamenili sa Kiler. A da ste nevini...

ROBERTO: Lepo vam kažem da mi je vaš muž... Slusajte. Molim vas, slušajte. On je
sigurno mislio da je Kiler ime koje bi onakav čovek... ne znam zašto je... pitajte njega.
Pitajte ga.

PAULINA: Nije to jedina vaša ispravka. Bilo je i drugih... laži.

ROBERTO: Kojih laži, kojih laži?

PAULINA: Sitnih laži, koje sam ubacila u svoju priču Herardu, a vi ste ih skoro sve
ispravili, Ali neću vas ubiti zato što ste krivi, doktore, nego zato što se uopšte niste
pokajali. Mogu da oprostim samo nekome ko se stvarno kaje, ko stoji uspravan među
onima o koje se ogrešio i kaže, uradio sam ovo, uradio sam ono, i to više nikad neću
uraditi.
ROBERTO: Šta još hoćete? Dobili ste više nego što će sve žrtve u ovoj zemlji ikad
dobiti. (Spušta se na kolena) Šta još hoćete?

PAULINA: Istinu, doktore. Istinu, i pustiću vas da idete. Pokajte se i pustiću vas. Imate
deset sekundi. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. Vreme ističe. Sedam. Govorite!

(Roberto se diže)

ROBERTO: Ne. Neću. Jer, čak i ako priznam, vi nikad nećete biti zadovoljni. Svejedno
ćete me ubiti. I zato, samo napred, ubijte me. Ne dopuštam da jedna bolesna žena ovako
postupa sa mnom. Ako hoćete da me ubijete, izvolite. Ali, ubićete nevinog čoveka.

PAULINA: Osam.

ROBERTO: Znači, neko vam je nekad uradio neke grozne stvari i sad vi meni radite
grozne stvari, a sutra će neko drugi, i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Imam decu, dva
sina i kćerku. Treba li da oni sledećih deset godina provedu tražeći vas dok vas ne nađu?
A onda...

PAULINA: Devet.

ROBERTO: Oh, Paulina... Zar nije vreme da nasilje prestane?

PAULINA: A zašto uvek ljudi kao što sam ja moraju da se žrtvuju, zašto uvek mi
moramo da činimo ustupke, zašto uvek moram ja da se ugrizem za jezik, zašto? E pa,
ovoga puta neću. Hoću da isteram pravdu makar u jednom jedinom slučaju. Gadovi. Šta
gubimo ako ubijemo jednog od njih? Šta gubimo? Šta gubimo?

(Ostaju zaleđeni u položajima u kojima su se zatekli, dok svetla polako pastaju slabija.
Muzika. Paslednji stav Mocartavog Disonantnog kvarteta. Paulinu i Roberta zaklanja
ogromno ogledalo koje se spušta, primoravajući gledaoce da se pagledaju. Nekoliko
minuta čuje se Mocartov kvartet dok se gledaoci gledaju u ogledalu. Polagano birajući,
treperave svetlosne tačke kreću se preko gledalaca, preko dvoje ili troje odjednom, uz i
niz redove.)

DRUGI PRIZOR

(Muzika. Promena svetla, svetlosni pištolj pa publici. Promena ambijenta - zavesa?

Svečani koktel, ispred zavese pojavljuje se Herardo, svečano obučen, otpozdravlja
publici iz koje na scenu dolazi novinarka, takođe svečano obučena. kasnije će se, tokom
trajanja sledeće scene, pojaviti i Paulina i Roberto, svečano obučeni. SUSRET. Muzički
akcenat)

NOVINARKA: Gospodine Eskobar... Dozvolite da vam čestitam postavljenje za ministra

pravde.

HERARDO: O, hvala vam, hvala, hvala vam mnogo... Pa, malo sam umoran, ali vredelo
je... Da, vrlo smo zadovoljni sa završnim izveštajem Komisije.

(Paulina polako odlazi od njega, ide na jednu stranu gde je postavljen mali bar. Herardo
nastavlja da razgovara sa novinarkom)

NOVINARKA: Interesuje me vas lični stav o završenom izveštaju Istražne Komisije.

HERARDO: Nama se čini da je završni izveštaj Komisije nešto zbilja značajno... Da, da,
i ja bih dodao da će cela zemlja od toga imati koristi... To je zaista doprinos opštem
pomirenju...

NOVINARKA: Da li vi zaista verujete da je pomirenje moguće?

HERARDO: Ljudi se ponašaju zbilja širokogrudo, nema nimalo težnji za ličnom

osvetom, i vi biste bili tronuti da ste, na primer, videli jednu ženu. Bila je bojažljiva.
Počela je da govori stojeći: "Nolim vas, sedite", rekao sam joj, kao predsednik Komisije i
ustao da joj pridržim stolicu. Sela je i počela da jeca. A onda nas je pogledala i rekla:
"Ovo je prvi put, gospodine," rekla je, njen muž je nestao pre dvanaest godina, pa je
provela hiljade sati pišući molbe, hiijade i hiljade sati čekajući, "Ovo je prvi put," rekla
je, "za sve ove godine,da mi neko ponudi da sednem."

(U međuvremenu, Paulina je uzela piće, ulazi Roberto pod svetlom koje deluje pomalo
fantazmagorijski kao mesečina. Mogao bi biti istinski čovek, ali i iluzija u Paulininoj
glavi. Paulina ga još ne vidi. Čuje se zvono koje naznačuje da se koncert uskoro
nastavlja. Ona se vraća Herardu koji u tom trenutku treba da završi svoj razgovor,
Roberto ostaje pozadi, posmatrajući iz daleka Paulinu i Herarda.)

NOVINARKA: Po vašem mišljenju, gospodine ministre, to je najznačajniji pomak ka

demokratiji?

HERARDO: Oni koji su bili dužni da joj pomognu nazivali su je svih ovih godina ludom
i lažljivicom, a sad, najednom, može da priča o svom bolu Komisiji koju je imenovao
sam Predsednik Republike. Ona je uvek bila dostojanstvena, ali sada joj je ukazana javna
pažnja, njene su reči sad zbilja neste značile. A to je neprocenjivo. Ona i njena porodica
najzad su dobile satisfakciju.

NOVINARKA: I sada, gospodine ministre? Saslušali ste rodbinu žrtava, razotkrili ste
zločine. Šta će biti sa zločincima?

HERARDO: A što se ubica tiče, iako ne znamo ili ne možemo da otkrijemo njihova
imena...

(Nadjača ga muzika koja je kakofonično burna i veoma glasna. "Smrt i devojka". Naglo
mrak.)

ZAVESA
___________