„Где ти је муж?

“ (1)
157473.p
На почетку бих се обратио људима који се већ налазе у браку, а затим ћу рећи и
неколико речи онима који још нису учинили тај корак.

Gaudi U наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: „Да, сада
смо у браку! Сада је то заувек!“ Знали су да након венчања нема пута назад: брак се
не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада.
Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће – људи су
такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме
нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале,
догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви…

Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни
и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим
речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне
браку јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може
упоредити са великим кандилом – ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо
почети да се смањује и на крају да се угаси. А за то заправо и није потребно много
труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме
гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит:

– Да ли си ожењен?

– Нисам.

– Значи да си јако срећан!

– Зашто тако говориш?

– Јако је тешко бити ожењен баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са
дивљењем размишљам о Светогорцима.

– То није добро.

– Зашто?

Архимандрит Андреј (Конанос)

– Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку.
Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: „Какав је овај подвижник!“ и
потпуно друго када говориш: „Шта ми је уопште требало да се оженим?“

Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам
пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу.
Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ
вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако
се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом „половином“ –
шта рећи, то није лак подвиг.

Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:

– Слава Богу! Код нас је све у реду!

Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте
спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло „код нас је све у реду“ о чему сте
говорили? „Све је у реду“ – постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што
се догађа код куће. Хероји – то су они међу вама који су у браку и заиста имају
породицу.

Један човек ме је неко време након свадбе питао:

– Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?

– Тако и јесте, живећеш само са њом.

– То је јако тешко – рекао ми је он – разумеш ме, као млад сам живео другачије.
Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми
се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе
да препознам.

Одговорио сам му:

– То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању
да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод.
И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити,
то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да
порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује
кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.

Неки човек ми се након десет година брака пожалио:

– Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам
се оженио овом женом.

– Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе –
и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је
сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други
човек.

– Зашто се тако догађа? – питао ме је.

Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности,

љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право „ја“. То је истина.

У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком
пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или
ресторану „случајно“ проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена
реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода
из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:

– Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!

Девојка му је одговорила:

– Не, љубави, не брини се, све је у реду!

Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим,
ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:

– Је л’ си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?

Када седне да руча, жена не престаје:

– Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!

Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:

– Шта тебе толико нервира у твом мужу?

Да ли знате шта ми је одговорила:

– Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а
ја то слушам.

Онда сам је питао:

– Шта, зар си то тек сада схватила?

– Не, али је сада то почело да ме нервира!

Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер,

открива карактер људске душе – како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно
показивати своје право „ја“.

На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним.

Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима.
Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића,
имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио
Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког
човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим
захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази
са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао
видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење
проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и
измениш свој „его“. Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у
брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у
брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други
променити.

Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:

– Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!

Тада је свештеник одговорио:

– Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?

Жена је била неумољива:

– Учинићу све да буде добар!

Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама
апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме,
ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.

Размислите, да ли волите оне са којима живите?

Једном приликом сам питао једног мушкарца:

– Да ли волиш своју жену?

– Да, волим је!

– Како би то показао?
– Волим је, шта још треба да урадим?

– Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли

знаш које је њено омиљено јело?

– Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?

– Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све
њене особине, све што воли.

Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да
је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:

– Шта јој се свиђа више од свега?

– Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена
душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!

Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о
својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли
заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе
заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о
другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају
ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:

– Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.

Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много,
много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању
ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску
особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на
њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно.
Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и
гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње
буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.

Неки супружници ми говоре:

– Ми се никада не свађамо!

– Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико

предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да
кажете једно другом?

Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу
особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе,
постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.

Један човек је о томе рекао јако лепо:

– Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит – у јелу, топлини, љубави.
Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже
свет око мене.

Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема
други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе
јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.
Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је
дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:

– Зашто си толико узнемирена?

Одговорила ми је:

– Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На
послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и
ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.

Рекао сам јој:

– Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се

тако осећаш и како се тако нешто догодило?

Ево шта ми је испричала:

– Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу:
„Хајде да се прошетамо негде!“, и као одговор стално чујем: „Не могу, немам
времена!“; „Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште,
кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући.“ – „Не могу, морамо да
платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!“ Направила сам нову фризуру
а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни
најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко
пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који
сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи – оно што већ годину
дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми
пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?

Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж
јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у
браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом
бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.

– Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што
сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и
раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада…
сада ме једноставно не примећује.

Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех.
Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом
половином? Да ли је она задовољна са тобом?

Архимандрит Андреј (Конанос)

Превод: Станоје Станковић

Лектура: Драгана Јовановић

(наставиће се)

Православие.ру