Okamenjena ljubav Kraljevia Marka

Legende
Pie Nena Lalovi

Na oko etiri kilometra od Kurumlije nalazi se selo Krmare, obavijeno velom davnanje tajne.
Narodne legende i predanja o nastanku ovog i oblinjih sela, veoma neobinih prirodnih i
kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina
kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu
Istorija delimino poznaje nastanak Marine kule, iji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela,
meutim, stene koje narod zove Marina sena, jo uvek izazivaju nedoumice o poreklu i nainu
nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krmare, a
najee se pominje pria o Marku Kraljeviu i krmarici Mari.
Pria o boravku Marka Kraljevia u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda
kae da se u podnoju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je
ivela devojka po imenu Mara i vaila je za najlepu u toplikom i kosanikom kraju. Nasred
sela, Mara je imala krmu u koju je Marko svraao svaki put kad bi proao kroz ove krajeve, te
se - kako legenda kae - zaljubio u krmaricu.
Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Meutim, kako Marko nije
mogao dugo bez Mare, esto je obilazio krmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika,
prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodei vreme u Toplici, sve vie zapostavljao
svoje vladarske dunosti. Legenda kae da je on sazidao Mari novu, veliku krmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj
obezbedio lagodniji ivot.
itavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajui ove objekte i pravei cevi od peene gline, pomou kojih je Marko doveo
vodu od kule do krme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na uu Toplice, podigao svoju zadubinu, koju narod i danas
zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene,
koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva
Ovu legendu potvruju i najnovija nauna istraivanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraivaa pronala je
temelje krme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraivanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a
legenda i dalje ivi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro
svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja arca. Kad
je doao do sena, video je da se skamenilo i nije imao ime da nahrani konja. Gledajui gladnog arca i kameno seno, pitao se da li
je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boravei kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odluujui
boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratniki duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obeao da
e se vratiti. Na elu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Meutim, zakasnio je, kako i pesma kae: Kasno Marko na Kosovo
stie...
I pored toga to nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmonih Turaka. Posle destekovanja
njegove vojske, morao je da se povue. Tada je razaslao glasnike po itavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili
Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odluio da se malo odmori. im je sklopio oi, usnio je san koji mu je
rekao da e ga stii kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se neto dogodilo Mari, koju odavno nije video.
Ne mogavi da se nosi sa zlokobnim slutnjama i loim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otiao u Toplicu da vidi ta je sa
njegovom dragom. Stigavi tamo, zatekao je samo ruevine krme, to je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Metani
su mu tada ispriali da je Mara dugo patila, mislei da je poginuo, jer se o njemu nije nita ulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a
Turci, prolazei ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pusto. Krmu su zapalili i kulu poruili, a jedino skamenjenom senu
nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, mislei da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne do'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni mukoga ni devojakoga!
Od ruke mu nita ne rodilo,
rujno vino ni 'enica bela!
Rom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda
Razoaran i nesrean, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u
Rumuniji, borei se na strani Turaka. Do poslednjeg asa u srcu je nosio svoju Maru - kae legenda.
Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naroito u letnjem periodu, obilaze ovu
znamenitost. Jedan zid kule dobro je ouvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krme
u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sauvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Metani svedoe da, dok obrauju svoja
imanja savremenom mehanizacijim, esto naiu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono to je najinteresantnije, kako nam
svedoi metanin Rade orevi, jesu cevi od peene gline - delovi itave vodovodne mree kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju udnu mo i uspeno lee ljubavne probleme. Metani svedoe da se neretko
viaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju,
a esto i zanoe pod vedrim nebom kraj sena. Kau da se oni koji sa sobom ponesu komadie te stene nikada ne razilaze, ve

Marino skamenjeno seno
vezu zavravaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena vae i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni
koji imaju taj problem. Deavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dueg perioda svae, ukoliko bi neko od njih proveo no
na ovom mistinom mestu.
Metanka Radojka Stojanovi kae da esto ponudi mlade koja doe ovde eerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im
pokae put, a ona im usput i ispria ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepriala priu o ljubavi izmeu Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalou ova
deca sluaju priu. Svako ko je posluao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, naao je sreu u ljubavi - pria Radojka,
dodajui kroz alu da ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usreili svoje partnere novom snagom.

Kraljevi Marko, poznato ime viteke epike, poslednji zakoniti srpski vladar-naslednik drave
Nemanjia u "ivim" pesmama o podvizima mitskih bogova - preuzima njihovu ulogu. U pesmama u
kojima je zamenio staro balkanska boanstva, Marko se pojavljuje u ulogama slinim onima koje ima u
vitekoj legendi. Paljivijim iitavanjem pesama nesumnjiva razlika postaje uoljiva i oigledna.
Pojavljuje se kao bog-konjanik-spasilac. Preuzima ulogu boga spasioca na belom konju, trakog
konjanika, potom i hrianskog svetitelja - ratnika, svetog ora. Kada slui sultana, Marko nije vie ni
vitez koji dvori sizerena, niti pobeeni ratnik koji ponizno slua pobednika. Bog Marko slui po kazni
izreenoj od Bogova - goreg od sebe, smrtnika. Pre njega to su morali da ine i Apolon i Herakle
(odnosno Herkul). Sultan, Markov gospodar, svestan je prirode (privremenosti i ogranienosti) vlastite
nadmoi. On eli da poniava boga koji mu slui, ali im je suoen sa Markovim gnevom (kada je doteran
"do duvara") - povlai se u strahu, nudei mito. U svojstvu boga i sa atributima solarnog boga, Marko se
bori protiv htoninih boanstava (na primer, protiv Muse Kesedije sa "tri srca junaka"). Markov mitski
pomaga jeste nebeska vila oblakinja; nikako ne htonina vila brodarica, niti vila jezerkinja. Da bi stigao u
udesne predele, u podzemni svet, bog-Marko potkiva arca srebrnim potkovicama. To je jedini nain da
se stupi u podzemlje. Iz istih razloga se u nas vekovima stavljao pored mrtvaca, ili mrtvacu u usta, komad
srebrnog novca. Samo tako se mogao platiti prevoz preko srebrne reke, ili mostarina za prelaz i ulaz u
svet mrtvih. Markovo oruje i Markov konj dobiveni su na natprirodan nain i izuzetni su. Osnovno
Markovo oruje jeste oruje boga gromovnika - buzdovan. Ono nalikuje Heraklovoj batini, ekiu boga
Topa itd. Pesme o Marku mitoloki obeleene drugaije osvetljavaju inae poznate viteke motive.
Markovi postupci nisu uzrokovani eljom viteza da se spere naneta uvreda, ispravi nepravda, niti da se
zatite slabi i nemoni. Oni proishode iz srdbe boga Marka (kao i Ahilove u Ilijadi, ili Zevsove nebrojeno
puta) i zavisti boga-Marka (ubija neaka koji je bolji junak od njega). Po ugledu na stare bogove plodnosti,
Marko je i pijanica i kavgadija.

Nije nimalo sluajno to Marko zamenjuje i smenjuje starog trakog i antikog konjanika. Jo manje je
sluajna Markova nametljiva slinost sa Heraklom. Jedno od najveih poznatih Heraklovih svetilita
Herakleja nalazi se na podruju Markove drave.






Srpske zablude:
Marko Kraljevi
Mit i stvarnost:
Marko Kraljevi je definitivno bio najpopularniji
junak kod narodnih pevaa i pripovedaa, koji
su stvorili mit o oveku nenadmane snage i
hrabrosti. ( U stvarnosti nije bio ni jak, ni
krupan, ni hrabar). Bio je mitski, danas bismo
rekli virtuelni, zatitnik Srba od surovih turskih
Istorija srpskog naroda zabeleila je mnogo heroja,
ali u usmenom predanju niko nije toliko slavljen
kao Marko Kraljevi - zato!?
TA KAE ISTORIJA?
Posle Marike bitke, 1371, iz koje se nisu vratili
Vukain i Ugljea, Marko Kraljevi je formalno
pravno postao suvladar cara Uroa, a posle smrti
poslednjeg Nemanjia (2. ili 4. decembra 1371)
jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu
kralja, niko nije ni pomiljao da ga prizna za
vrhovnog gospodara. Bez podrke monog oca i
strica, kruna mu je sluila samo kao ukras. Bez
vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio
je Prizren i Skoplje. U takvim okolnostima Marko je
postao sultanov vazal. tavie, i na suenoj
teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je
preostala posle nasilne deobe drave, sa Prilepom
kao jedinim veim gradom, legitimni srpski kralj
delio je vlast s kraljicom majkom i bratom
Andrijaom. Do kraja ivota Marko je ostao veran
podanik sultanov. Nita se pouzdano ne zna o
ueu kralja Marka u Kosovskoj bici. Kao turski
vazal morao bi se boriti protiv Srba. Ali, navodno,
sultan se plaio da ne pree na srpsku stranu, pa
ga u boj nije zvao. Teko je odgonetnuti zato
narodno predanje ovog nesumnjivog izdajnika
slavi, a izdaju svaljuje na Vuka Brankovia ija je
krivica jedino u tome to je borei se na srpskoj
strani, ostao iv. Ako je malo pouzdanih podataka
Markovom ivotu, neto ih je vie (mada ne
moda pouzdanih) danima koji prethode
njegovoj pogibiji. U bici na Rovinama Marko se
borio na turskoj strani protiv vlakog vojvode
Mire. Na istoj strani borili su se "i protiv svoje
volje", pored Marka, i Stefan Lazarevi i
Konstantin Dejanovi. Stefanov biograf Konstantin
Filozof pie kako je Marko pred bitku rekao
Konstantinu: ...molim Gospoda da bude
hrianima pomonik, a ja neka budem prvi meu
mrtvima u ovom ratu. elja mu se ispunila.
Hriani su pobedili, a Marko je, zajedno sa
Konstantinom Dragaom (Dejanoviem) poginuo
17. maja 1395. godine. Posle Boja na Kosovu, bilo
je zabranjeno da se pevaju pesme o srpskim
junacima. Poto je Marko Kraljevi zvanino bio
osvajaa i kao takav ulivao je narodu nadu u
srca. To je bilo veoma znaajno, jer su na taj
nain Srbi istrajali pod turskim jarmom sa
neunitivim snom o slobodi, koju su davno
izgubili. Stvarajui u svojoj mati takve likove
poput Marka, oni su verovali dae Bog da se
smiluje na njihove patnje i zaista poalje junake
takvih sposobnosti, koji bi ih oslobodili
otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevi u
stvarnom ivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji
se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno
da veruju da postoji takav junak, hrabar i
neunitiv, koji e ih voditi do slobode. Marko je
u pesmama, dakle, opisan kao veoma krupan
ovek izuzetne snage, mudar i hrabar.
Posedovao je i druge talente, a jedan od njih je
da je mogao zaista mnogo da popije, a da se
ne napije. Napomenimo i to da nije mogao
nikuda bez vina. Veto je baratao topuzom
tekim 66 oka, koji je doao glave svim
Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim
uhvatili u kotac. Nije bilo stvora koji ga se nije
plaio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je
odgojila bez pokojnog oca Vukaina, bila mu je
ivotni savetnik. Kao mudra i stara ena davala
mu je savete koji bi mu pomogli u ivotu. Bio je
tvrdoglav, pa nije posluao majine savete da
se mane hajduije. Marko Kraljevi je imao
konja arca od koga se nije odvajao. iveo je
veoma dugo (u nekim pesmama pominjano je i
300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vie
legendi. Najprihvaenija je da nije umro od
maa, u boju, to bi se oekivalo od takvog
ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo duu
ka sebi na planini Urvini. Marko je pre toga
bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad
moj topuz iz mora izi'o, onda 'vaki junak
postanu!". Druga legenda kae da se sa
arcem sklonio u jednu duboku peinu, u kojoj
spava dubokim snom, ekajui trenutak kada
e ponovo srpskom narodu biti potrebna
njegova junatva. Interesantno je i to da ga kao
svog heroja svojataju mnogi slovenski narodi,
pa ak i Albanci.
turski junak, ali i Srbin, narod je to iskoristio da na
doputen nain iskae svoje jade, slavei Markovo
junatvo.
Idi na vrh stranice!

Legenda je pria u prozi ili stihu u kojoj ima puno praznoverja, sujeverja i fantastinih elemenata.
Pretpostavlja se da je poreklo legende veoma staro i da se delimino poklapa sa poreklom i nastankom
mita.
Lepota legendi je u njihovoj smeloj matovitosti i u blistavim pesnikim slikama od kojih su sazdane. U svakoj legendi je
prisutna namera pripovedaa da sluaoce neto poui i naui. I u tim fantastinim objanjenjima, posebno kada se pria o
nastanku mesta ili obiaja, ponekad se nalazi zrnce istine, ali je duboko sakriveno sa dodatim izmiljenim objanjenjima.
Legende su po dogaajima o kojima priaju uglavnom neistinite, istorijski neautentine.
Po smelim uzletima fantazije, po prisustvu izmiljenih bia (zmajeva, ala, vila, vetica, vukodlaka), legende lie na bajke i
ponekad ih je teko razgraniiti. Takve su na primer, bajke-legende Usud (gde se objanjava zato su neki ljudi sreni i
bogati, a drugi nesreni i siromani) i Sedam Vlaia (gde se objanjava kako je nastalo sazvee Sedam Vlaia). One se
mogu ubrajati u jednu i u drugu vrstu.
Legenda se razlikuje od bajke, pre svega po nastojanju narodnog pripovedaa da kroz ovaj oblik kazivanja objasni poreklo
i postanak pojava u prirodi i u ljudskom drutvu.
Legende mogu da se podele na legende o linostima i legende o dogaajima. Legende o linostima, opet, mogu da se
podele na legende o svecima i legende o junacima i znamenitim ljudima. I legendi o dogaajima ima raznih vrsta: o
postanku pojedinih mesta, o postanku pojedinih nebeskih tela, o postanku pojedinih ivotinja, o ratnim pohodima.
Narodni pripoveda obino nije znao gotovo nita o predmetu koji je objanjavao. Nedostatak pravog znanja i injenica,
esto je nadoknaivao matom, fantazijom. Zato se u legendama govori o tome kako su nastale zvezde, reke, planine,
ivotinje. kako su podizani gradovi, kako su dobijali imena ljudi i mesta. U legendama se prepliu fantastini elementi;
gradovi se sami od sebe zidaju, ljudi se pretvaraju u ivotinje i u biljke, a zmajevi u zvezde, ljudi poklanjaju jedan
drugome po nekoliko ivota, odreuju sudbinu drugim ljudima. O nastanku velikog broja mesta postoji legenda. Tako
postoje legende o nastanku mesta etonje kod Poarevca, mesta Hisara kod Leskovca (da su tu Jugovii imali svoje
dvore). Legende se naroito vezuju za osnivanje i zidanje pojedinih manastira.
Neke legende se vezuju za odreenu linost istorijsku, ili iz predanja. Tako se u legendama pria kako su se raali i
postajali veliki junaci, o njihovim junatvima i izuzetnim delima. Vezujui izvestan dogaaj za neku linost, narodni
pripoveda je priu doterivao i ulepavao menjajui u isto vreme i fabulu. Za mnoge legende, posebno o svecima fabula je
uzeta iz pobonih spisa koje su svetenici sastavljali za narod.
U srpskom narodnom stvaralatvu legende se pletu oko Svetog Save, kneza Lazara, Juga Bogdana i njegovih devet
Jugovia, Miloa Obilia, Marka Kraljevia, despotice Jerine, kralja Matijaa, Sibinjanin Janka, Starine Novaka, Ive
Senjanina i drugih. Legende su nekada utkane u epske narodne pesme, a nekada imaju i svoj poseban knjievni oblik.
Legenda je svoj vrhunac doivela u srednjem veku, ali je ostala kao motiv inspiracije u knjievnosti sve do naih dana.
Re legenda je ula i u srpski svakodnevni govor. Njome se oznaava ono to je izmiljeno ili nedovoljno pouzdano. Ali,
kada se kae da je neto legendarno obino se misli da je neko delo, neki postupak, izvanredan.
Kralj Marko
Mrnjavevi, freska na zidu Crkve Svetog Dimitrija u Markovom manastiru kod Skoplja
Marko Kraljevi je narodni junak koji je prisutan u skoro celokupnom srpskom narodnom stvaralatvu.
On ivi u epskoj i lirskoj poeziji, baladama i romansama, pripovetkama, legendama, ali i u istorijskim i
mitskim predanjima. Pominje se u poslovicama, izrekama, pa ak i u aljivim priama.
Srpsko narodno stvaralatvo je Marka Kraljevia uzdiglo do simbola snage i neustraivosti. Ne krtarei u pohvalama i ne
zakidajui na pokudama, posebno su srpske narodne epske pesme obasule Marka dobrim i loim. On se u njima ne
opisuje, ni kao svetac, ni kao razbojnik, nego jednostavno kao ovek sa svim ljudskim vrlinama i slabostima. Ali narodna
pesma kae i "Spominje se Kraljeviu Marko kao dobar danak u godini". U narodnom predanju je uz preplitanje realnog i
fantastinog ispriana pria o Marku Kraljeviu od roenja do smrti.
U svakodnevnom govoru se pominje Marko Kraljevi. Sa njim se uporeuju junaci, njegovim podvizima se mere junaka
dela. Kada je neto zaista nemogue, onda se kae da to ne bi mogao uraditi ni Marko Kraljevi.
Neki lokaliteti na Balkanu su vezani za ime Marka Kraljevia. Najpoznatiji su Markovgrad ili Markove kule,
srednjovekovna tvrava iznad Prilepa u Makedoniji i Markove kale, tvrava - srednjovekovni istorijski spomenik na jugu
Srbije 4,5 kilometara severno od Vranja. Poznat je i Markov manastir, stari srpski manastir koji se nalazi 18 kilometara
juno od Skoplja, a iju je izgradnju zapoeo Markov otac Vukain Mrnjavevi, a zavrio ga Marko oko 1372. godine.
Legendarni junak Marko Kraljevi nije imao neku posebnu istorijsku ulogu. Istorija ga prvi put pominje 1361. godine, i to
kao poslanika cara Uroa u Dubrovniku. Posle poraza srpske vojske na reci Marici i smrti svoga oca kralja Vukaina
Mrnjavevia, Marko postaje kralj 1371. godine u jednom delu dananje Makedonije. Prestonica mu je bila grad Prilep
("od Prilepa Marko"). On nije vladao samostalno, ve je bio turski vazal. Uestvovao je kao vazal u turskim ratovima i
pohodima na hrianske zemlje i vladare. U jednom takvom pohodu na vlakog vojvodu Jovana Miretu poginuo je 1398.
godine na Rovinama, u dananjoj Rumuniji. Konstantin Filozof, pisac biografije despota Stefana Lazarevia, pie: "Tada
(u boju na Rovinama) pogiboe kralj Marko i Konstantin Dejanovi (u narodnoj pesmi poznat kao beg Konstantin). Tu, u
tome boju, sa ovim vladaocima bio je i knez Stefan, koji je predmet nae povesti, jer su se svi oni nali na strani Turaka,
iako ne po svojoj volji, nego od nevolje. Zato se i pripoveda da je blagopoivi Marko rekao Konstantinu: - Ja mogu rei
da molim Gospoda da pomogne hrianima, makar ja prvi poginuo u ovom boju."
Narodno predanje navodi da je u bici na Rovinama stradalo toliko ljudi da su konji i ratnici plivali u krvi. Marko Kraljevi
je u oaju pozvao Boga u pomo, koji se smilovao i preneo njega i arca u neku peinu, gde se nalaze i danas. Prema
ovom predanju Marko spava, a arac polako pase mahovinu. Marko e se probuditi kada njegova sablja bude ispala ispod
grede ili iz kamena, a arac pojede svu mahovinu.
Velika popularnost Marka Kraljevia je ostala zagonetka sve do dananjih dana. Postavlja se pitanje kako je jedan neznatni
lokalni vladar, a uz to turski vazal, postao srpski nacionalni heroj, branilac i zatitnik? Postoje razna objanjenja i
pretpostavke. Tako postoje pretpostavke da je Marko svoje podanike titio od turskog nasilja i da je zaista bio hrabar i
fiziki veoma jak. Drugi govore da je mnogo pomagao crkve i da su crkveni ljudi razneli njegovu slavu po narodu. Trei
misle da su Turci zabranjivali da se peva o Milou Obiliu, koji je ubio turskog cara na Kosovu, i o drugim srpskim
junacima, a dozvoljavali su da se peva o Marku Kraljeviu, jer je bio turski vazal, pa da je zato o Marku nastalo toliko
pesama i pria u narodu.