Zlatna krv

Lucijus epard
Naslov originala:
THE GOLDEN, Lucius Shepard
Copyright 1993 by Lucius Shepard

Za Majkla i Meri Ritu

Sledei ljudi su mi zduno pomogli tokom nastanka ove knjige:

Dim Tarner, Ralf Viinanca, Kris Lots, Robert Frejzer, Mark i Sindi Zising, Am Frener i
Denifer Heri.
Veliko hvala.

Predgovor srpskom izdanju

Kao to to obino biva sa veinom mojih dela, Zlatna krv je nastala iz pripovetke koja se otrgla
kontroli. Pristao sam da napiem neto za antologiju horor pria voen idejom o vampirima koji,
poput starih vinara, uzgajaju ljude radi njihove krvi i onda, jednom u sto godina, kada odreena krvna
loza dostigne vrhunac, organizuju velianstveno otakanje i degustaciju. Vrlo brzo pokazalo se da je
pripovetka postala preduga za antologiju, a ja sam morao da nazovem prireivaa i saoptim mu lou
vest.
Kada je dolo vreme da odaberem lokaciju za svoju vampirsku porodicu, odluio sam da joj ne
dam odreeno ime, ali sam zato dvorac u kojem ive nazvao Banat, po jednoj regiji, dajui tako neku
vrstu nagovetaja o kojem predelu bi moglo da se radi.
to se tie samog dvorca, kao inspiracija za njega posluile su arhitektonske fantazije
Piranezija: njegove ogromne, disfunkcionalne prostorije, mostovi koji ne vode nikuda i ogromni
tokovi koji nemaju svrhu delovali su mi kao koncept koji najvie pristaje zamiljenim operetskim
linostima - vampirima veim od ivota, stvorenjima sklonim krajnostima i kitnjastim gestovima,
gestovima bez praktine svrhe, pod pretpostavkom da im normalan dvorac ne bi bio od velike koristi,
da im je potreban dvorac jedinstvene raskoi i bogate prirode kroz koji mogu da izraze svoju
ekstravaganciju.
To se prelilo i u nastavak, knjigu - za sada bez naslova - na kojoj trenutno radim, u kojoj su kue
koje nastanjuju vampiri (budui da dvorci vie nisu u modi) veoma neobine kue, savremeni,
proporcionalni ekvivalenti dvorca Banat. Izgleda da su ogromne, komplikovane graevine psiholoka
manifestacija vampirizma, prepoznatljiva anomalija... to dovodi do zakljuka da sve velike
evropske porodice imaju vampirskih sklonosti. U Zlatnoj krvi, ta sklonost je samo nagovetena; u
nastavku, ona je mnogo podrobnije obraena.
Zlatna krv je oduvek bila zamiljana samo kao uvod, mali poetni korak pred veliku avanturu, a
nastavak, pisan desetak godina kasnije, kao mnogo vie enciklopedijski, budui da proiruje istorijat
Porodice gotovo dvesta godina u budunost; meutim, uprkos relativnoj saetosti, Zlatna krv ostaje
ea i strastvenija knjiga.
Dakle, da ne bih dalje duio, dozvolite mi da vam u ime Porodice poelim dobrodolicu u
dvorac Banat i njegovu Veliku plesnu salu, u kojoj je, ako se ne varam, u toku jedna zabava...
Lucijus epard, 28.07.2004.

1
Okupljanje u dvorcu Banat u petak uvee, 14. oktobra 186-, bilo je planirano vie od tri veka,
mada je neznatan napor uloen u ceremonijalne formalnosti dogaaja, njegovu pompu i sjaj. Ne, vei
deo tog vremena i energije posveen je odgoju i ukrtanju odreenih krvnih loza smrtnika da bi se
proizvela retka esencija neprevazienog ukusa i bukea: Zlatarica. lanovi Porodice stigli su iz
svakog kutka Evrope da uestvuju u Otakanju, nou putujui koijama ili vozom, danju odsedajui u
seoskim krmama. Sada, odeveni u svoje najfinije odede i veernje toalete, poneki praeni smrtnim
slugama - koji su, iako i sami prelepi i lepo obueni, u poreenju sa gospodarima delovali kao bedni
poniji odabrani da predvode izlazak rasnih konja na trkaku stazu - druili su se u balskoj dvorani,
peinskoj grobnici od kamena prekrivenoj mahovinom i poduprtoj viseim stubovima, osvetljenoj
desetinama srebrnih kandelabri, sa upadljivim kaminom u kome je medved mogao da se okrene na
ranju. Meu pridolicama nalazili su se ak i predstavnici loze De Cegeovih i Valeovih, trenutno u
svai oko podele zemlje; ipak, oni su veeras te i sline razmirice ostavljali po strani i proglaavali
krhka primirja. Orio se smeh, vodili su se uglaeni razgovori i plesalo se; itavom svetu izgledalo je
kao da se radi o kraljevima i kraljicama stotina naroda koji su se okupili da proslave neku
velianstvenu kraljevsku titulu, a ne o saboru vampira.
Uprkos vedrini skupa, nije svaki razgovor bio lien gorine. Dok su stajali kraj oka kamina,
lica rumenih od svetla, dva mukarca i jedna ena raspravljah su o kontroverznoj temi: predlogu da
Porodica poklekne pred trenutnim pritiskom njenih neprijatelja i preseli se na Daleki istok, gde bi se
u primitivnim uslovima i na nepristupanom, esto neistraenom terenu njihove delatnosti tee otkrile.
Taj predlog podravao je stariji mukarac, Roland Agenor, osniva loze Agenorovih, ija je pozicija
hroniara i istoriara Porodice davala posebnu teinu njegovim stavovima. Visok, plemike
spoljanosti i bujne bele kose, drao se kao penzionisani oficir ili uspeni sportista koji je
dostojanstveno ostario. U diskusiji mu se suprotstavljala gospa Dolores Kaskarin i Ribera, tamnoputa
lepotica crne kose do struka i agresivne senzualnosti. Ona je postala de fakto glasnogovornik
reakcionamijih struja u Porodici koje veruju da u borbi nema molbe za milost niti potede ivota, stav
koji je inae odraavao tradicionalni prezir Porodice prema svemu smrtnom. Trei lan grupe, Miel
Behajm, bio je vitak mladi, vii i od Agenora, kovrdave smee kose i upadljivih krupnih crnih
oiju koje su njegovom licu davale gotovo enstvenu istananost i zanos, i potkrepljivale utisak da je
neprestano na granici da prasne nekim ostraenim miljenjem... iako je trenutno izgledao kao da se
nalazi u nebranom grou. Kao Agenorov tienik, bio je primoran da podrava istoriara, a opet,
budui da je jedan od najnovijih - i stoga najslabijih - lanova Porodice, proavi krvnu presudu pre
samo dve godine, nije se mogao odupreti lepoti i arima gospe Dolores, raskonoj i zavodljivoj moi
tradicije iji duh predstavlja. Zatekao je sebe kako refleksno klima glavom njenim poentama i zuri u
njene zagasite, bujne grudi, u surove, zrele obline njenih usta, i zamilja nju i sebe u raznim erotskim
pozama. Toliko je bio pometen njenom fizikom spoljanou da je, kada je Agenor zatraio da
reaguje na jedno od gospinih zapaanja, morao da prizna da je izgubio nit rasprave.
Agenor ga je pogledao sa neodobravanjem, a gospa Dolores mu se samo prezrivo nasmejala.
Sumnjam da bismo od njega dobili bilo ta vredno panje, Rolande, ree ona.
Oprostite... poe Behajm, ali ga Agenor prekinu.
Moda je moj mladi prijatelj nov meu nama, ree on, ali uveravam vas da je veoma
pronicljiv. Da li ste znali da je, neposredno pre nego to se podvrgao krvnoj presudi, postavljen za

efa detektiva u parikoj policiji? Najmlaeg, verujem, na tako visokoj poziciji u istoriji.
Gospa Dolores samo odmahnu rukom. Nikakvo policijsko iskustvo ne moe biti od koristi u
ovoj naoj debati.
Ovaj put Behajm prekinu Agenora.
Sa dunim potovanjem, moja gospo, ali nije potrebno ni bogato iskustvo, ni veliko umee
razuma da bi se zakljuilo da se na vidiku pomaljaju promene. Kako za ceo svet... tako i za Porodicu.
Zastupati doktrinu smrt pre obeaenja nikada nije bilo posebno mudro, naroito ako se uzme u
obzir da, postupajui tako, ovek gubi sve budue anse za bilo kakvo asno dostignue.
Vi jo ne ujete pesmu svoje krvi, ree gospa Dolores. je bar oigledno.
Ali ja je ujem! odgovori Behajm, nesiguran da li ona misli na neku konkretnu pojavu ili se
samo slui metaforom. ,,A vai argumenti otili su predaleko, vreajui moj ponos, moj oseaj asti.
Meutim, i ponos i ast moraju jednom da se suoe sa realnou, jer e u suprotnom postati obina
uobrazilja. Kao to dobro znate, otkriveni su izvesni lekovi koji nam omoguuju da se odreknemo
mranog sna i drugih ivopisnih smetnji koje nam nae stanje namee odvajkada, i dozvoljavaju da
provodimo dnevne sate u zanimacijama kojih se setimo... dokle god se klonimo svetla. A polako
dolazi vreme kada e nai ljudi od nauke, moda ak neki koji ve sada rade u slubi mog gospodara
- on klimnu glavom ka Agenoru - otkriti kako da se slobodno kreemo usred bela dana. To je
neminovnost. A sa tom pramenom, ne mora li i sve ostalo u vezi sa nama da se promeni? Ja mislim da
mora. Biemo primorani da preispitamo svoju ulogu u svetskim okvirima. Mislim da emo jednog
dana redefinisati svoj stav ak i prema smrtnicima, i pridruiti im se u velikim dostignuima. Moda
nikada svim srcem, moda nikada otvoreno, s obzirom na to ko smo i ta smo. Ali barem u izvesnoj
meri.
etnja po dnevnoj svetlosti me ne privlai, ree gospa Dolores. to se tie pridruivanja
smrtnicima u bilo kojoj raboti osim ishrane, ne mogu u dovoljnoj meri da vam iskaem svoje gaenje
prema toj ideji. Jo ete predloiti da traimo savetnike meu stokom na ispai. To mi nije nita
manje mrska pomisao.
Svi smo jednom bili smrtni, gospo.
Govorite kao Agenorov ovek.
,,Ja sam svoj ovek, ree Behajm otro. Poelite li dokaz za to, rado u vam ga pruiti.
Na licu gospe Dolores prvo se ukaza bes, zatim zamiljenost. Drskost zna da bude zabavna
osobina, ree ona. Samo budite obazrivi. Nee uvek naii na ovako blagonaklon prijem.
Njene oi, neznatno rairene i usredsreene na Behajma, postae za nijansu tamnije, koji stepen
blistavije, kao da istovremeno prete i zavode. Jeza proe Behajmovim ramenima i njemu se uini da
se iznenada smanjio i da je onemoao, postao nitavan pod pogledima mnotva neprijatelja; ipak,
znao je da je to samo posledica pogleda gospe Dolores. U njemu je oseao svu teinu njenih godina dvesta devedeset, prialo se - i jezivu pretnju nagomilane snage. Pred njom je bio bespomoan, kao
ptica koju je hipnotisala zmija. Istovremeno prestraen sudbinom koja ga eka, ali i zaveden. Njeno
lice i telo delovali su izoblieno, kao odraz na vodi, a kao da se i itava plesna dvorana iskrivila,
njeni mrani uglovi produbili, plamenovi svea buknuli u treperave, rasplamsale bodee - itava
perspektiva uinila se nalik onoj iz snovienja pod groznicom; senovite ulice koje odlaze u daljinu
izmeu dve grupe izduenih, elegantnih sablasti koje su izale iz nekog E1 Grekovog komara. A
onda, podjednako brzo kao to ga je ovo oseanje obuzelo, odjednom je bio slobodan, toliko
slobodan da se na trenutak osetio ucveljenim, bez oslonca, kao dete koje se budi usred noi i otkriva

da je sa sebe zbacilo ebad od kojih mu je bilo pretoplo i zbog kojih je i imalo komare.
Va scenario zanemaruje, ree gospa Dolores, kao da se nita nije dogodilo, pohotnu stranu
nae prirode, nau potrebu da posedujemo i dominiramo.
Jo dezorijentisan, Behajm se muio da sredi misli, ali ga je arogantni izraz lica gospe Dolores
podstakao da se sabere.
Nita ja ne zaboravljam, ree Behajm. Niti se odriem svoje prirode. Ja sam sada deo
Porodice i nikada to ne bih menjao. Meutim, ja tumaim nae osnovno stanje u drugaijem svetlu od
vas. Dok vi insistirate na tome da imamo dozvolu da izraavamo svoju volju kako nam drago,
dozvolu koju smo dobili od nekakvog anonimnog zlog panteona, ja smatram da smo zaraeni boleu
iji su najznaajniji simptomi glad za ljudskom krvlju i produeni ivotni vek. Mi ve imamo neke
dokaze da je upravo o tome re. Naravno, govorim o supstanci koju je otkrila loza Valeovih, koju
povremeno lui krv smrtnika, faktor koji doputa malom broju srenika da preivi smrtonosni ugriz i
pridrui se Porodici.
Produeni ivotni vek, ponovi ona. Kakav mlak izraz za besmrtnost.
Siguran sam da znate mnogo vie o Misterijama od mene, gospo. Ipak, ak i vi morate priznati
da postoje odreene sumnje u prirodu te vae takozvane besmrtnosti. I tu se krije odgovor na to zato
je vano da preispitate svoje vienje naeg stanja. Ako elimo da postignemo pravu besmrtnost i
izbegnemo groteskne metamorfoze koje dolaze s vekovima, moramo da tretiramo bolest u nadi da
emo unaprediti njene dugorone efekte. Ako nastavimo sebe da doivljavamo kao velike, nestane
gospodare noi, hirovite dame i gospodu koji su, uprkos svoj moi i dramatinoj groznici, tragini i
ukleti, onda emo ostati upravo to. I dok ovo moda zadovoljava teatralnu elju za samounitenjem,
istovremeno ne slui niem drugom. Po mom miljenju, kada primenjujemo prekomerno nasilje i
svirepost, mi pre zadovoljavamo oseanja koja prate devijantno ponaanje, nego to se povodimo za
diktatima sopstvene prirode.
Vi ste jo novoroene u ovim stvarima, ree gospa Dolores. ,,Ik govorite ostraeno, vi ste
oigledno samo marioneta stavova vaeg gospodara. Moda i oseate neto od onoga to ja oseam,
ali vi ne poznajete estinu tih oseanja. Jo niste nauili imena senki koje nas pohode.
Moda nisam. Ali moglo bi se rei da je to zato to se simptomi bolesti, opaajne
ekscentrinosti i tome slino, u meni jo nisu tako dobro razvili kao u vama. Behajm podie ruku da
zaustavi njen odgovor. Moemo da se svaamo oko ovoga u nedogled, gospo. Logika je
prilagodljivo orue i njime oboje moemo da zidamo kule i gradove prevare. Ali to mi nije namera.
Radi se o pitanju tumaenja i ja samo predlaem da pokuate da razumete moje stanovite zarad
usavravanja nae vrste. Sigurno ete se sloiti sa mnom da nam slepo verovanje u tradicionalne
stavove nije donelo mnogo pobeda u poslednje vreme. Zato bi onda kodilo razmotriti da moda
postoje i druge, privlanije staze koje nam se nude?
Gospa Dolores se nasmeja - Behajm pomisli - kao da se istinski dobro zabavlja. Kojim to
vaim logikim oruem pokuavate da me odvratite od upotrebe prilagodljive logike!
Behajm nakrivi glavu, prihvatajui poentu, i pripremi se da brani svoje argumente, kada Agenor
pogleda prema stepenitu na zapadnom kraju dvorane, ka masivnim vratima od crnog hrasta kojima je
ono vodilo, i drhtavim glasom ree: Stigla je, deli sekunde pre nego to se otvorie vrata i na
njima ukaza plavokosa devojka u providnoj spavaici. Dok se sputala niz stepenice, odignuvi rub
haljine sa kamenja, donela je sa sobom poznati miris krvi smrtnika... poznati, a ipak bogatijeg i
suptilnijeg bukea nego to je Behajm ikada sreo. Okrenuo se ka njoj - svi su se okrenuli - sa

iznenadnom gladi koju je probudio taj delikatni miris. Bio je toliko opipljiv da ga je zamiljao kao
teren po kome luta, vrt sa ruama kroz koji tee grimizni potok i sa vazduhom od boanske zlatne
izmaglice, koji podrhtava ritmom usporenih otkucaja srca.
Devojka se probi kroz okupljene koji su se ukoili kao zamaijani. Za smrtnu devojku, bila je
prelepa. Vitka i bleda, kose kao kukuruzne svile uvijene u punu nalik cvetu orhideje. Glatkih, bujnih
grudi, proaranih jedva vidljivim plavim venama. Njene oi - Behajm vide dok mu se pribliavala,
prolazei pored visokog mravog mukarca nalik grabljivici i njegovog sluge - imale su sloenu
strukturu minerala, gotovo tirkiznih duica proaranih topazom i zlatom, a gornja usna bila joj je
punija od donje, darujui ustima utisak seksualne udljivosti. Imala je lice tvrdoglavog deteta, koje se
jo u potpunosti ne pouzdaje u svoju seksualnost, svesna moi svog tela ali jo zbunjena njime.
Behajm je bio hipnotisan nabreklinom njenog trbuha, ranjivou grudi u ifonskim gnezdima, a
ponajvie primamljivou njene krvi. Voda mu je pola na usta; prsti su mu se zgrili. Shvatio je da
drhti, jedva uspevajui da se suzdri i, savladan njenom blizinom, on spusti oi. Ako je samo
Zlatariin buke izazivao takvu glad, pomisli on, ta bi se desilo da je okusi?
Kada je prola pored njega, posmatrao ju je kako se udaljava, hodajui takvom lenjom
gracioznou kao da je jednog letnjeg dana izala u etnju po sveem vazduhu do parka. Gospodari i
gospe Porodice sklanjali su se pred njom, tvorei kanal koji e je vratiti do stepenica i njenih odaja,
gde e, pod Patrijarhovom zatitom, provesti no i sutranji dan. Ali, upravo kada je trebalo da
nestane iz njegovog vidokruga, ona prekinu svoj nehajan hod i okrenu se da pogleda u Behajma.
Zanevi se, vratila se nekoliko koraka ka njemu. Sklopljene ruke zadrhtae joj na struku i ona pokaza
simptome seksualnog uzbuenja: usne joj se razdvojie, obrazi zarumenee. Njen pogled doveo je
njegovu glad do novih visina. Protiv razuma, ne mogavi vie da se obuzda, on naglo krenu napred. A
onda, pre nego to bi stigao do devojke, ruka ga epa za rame i povue nazad. Ljutit to je osujeen,
on se naglo okrenu, spreman za napad, ali prizor Agenorovog kamenog lica i snaga njegovih
svetlucavih crnih oiju umirie njegov bes, i on shvati koliko se neprimereno poneo. Kao da
potvruje ovaj stav, od najbliih posmatraa potee talas apata i priguenog smeha. Oni su motrili
na njega, shvatio je. Svi oni. A kada je meu posmatraima ugledao gospu Dolores, zapazio njen
trijumfalni izraz lica, shvatio je da je ona na neki nain izazvala devojino uzbuenje - moda ak i
njegovu prenagljenu reakciju - samo da bi ga ponizila. Buktei od sramote, on se baci ka njoj, ali ga
Agenor jo jednom povue nazad, obuhvativi ga podlakticom ispod brade, drei ga neodoljivom
snagom. Smeh koji je nakratko postao gromoglasan u meuvremenu utihnu. Tiina koja nastade bila je
ispunjena tenzijom.
Pustite me, ree Behajm. Dobro mi je. Pustite me.
Nevoljno, inilo se, Agenor ga pusti.
Behajm popravi veernje odelo koje se izguvalo tokom rvanja i baci pogled nesputane mrnje
ka gospi Dolores. Na tren je delovalo kao da ne moe da se izbori sa njegovim pogledom, nesigurno
sakrivi lice, ali je onda dola k sebi.
Nadam se da me vi to ne izazivate na dvoboj? ree ona podrugljivim tonom.
Ono to elim i ono to moram da uradim da bih se povinovao tradiciji dve su sasvim razliite
stvari, ree Behajm. Ali, kunem vam se, gospo, zaaliete zbog ove veeri.
Nekoliko lanova loze Kaskarin joj se priblii, spremno da zauzme njenu stranu; iza Behajma,
ostatak loze Agenorovih zauzeo je slinu pozu.
Dobro razmisli, roako, ree Agenor, da li ti se isplati da se kai sa Agenorovima.

Trenutak kasnije, gospa Dolores gotovo nevidljivim pokretom ruke naredi svojim pomagaima
da se povuku. Uvaila je Agenora osornim klimanjem glave i, u suknji koja se nadula od naglog
okreta, odmarirala u drugi deo dvorane.
Behajm krenu da se zahvali svom zatitniku, ali pre nego to progovori, Agenor, fiksirajui
oima taku iznad Behajmove glave, tiho ree: Vrati se u svoje odaje.
Gospodaru, ja samo...
Da li si gluv kao to si glup? Agenor duboko udahnu. Odabrao sam te kao svog tienika zato
to sam u tebi video umerenost i proraunatost za koje sam verovao da e preiveti pridruivanje
Porodici. Veeras si dokazao da sam budala bar koliko i ti. Idi sad!
Behajm je i dalje samo stajao, uzrujan i posramljen.
,,Ako odmah ne poe, ree Agenor hladno, ne odgovaram za svoje postupke. Razume li
me?
Behajm je ustuknuo jedan korak, promrmljao nespretno izvinjenje, potom napustio plesnu
dvoranu, izbegavajui poglede koji su pratili njegovu nepravilnu putanju.

2
Da nije bilo utenog drutva njegove slukinje, izele, ko zna ta bi Behajm uinio te veeri, jer
dok je urio slabo osvetljenim hodnicima koji su ga vodili dalje od dvorane, pored nia u kojima su
visili drevni portreti obavijeni prainom i senkama, postajao je sve ljui, opsednut vizijom krvave
osvete; kada je stigao do svojih odaja - tri ogromne sobe visokih tavanica u zapadnoj kuli dvorca pre bi se suoio sa gospom Dolores nego proveo no progonjen senkom svog ponienja. Ali, prizor
izele u spavaici - svedosmee kose i vitkog stasa, lica visokih jagodica i napuenih usana, koji su
toliko podseali na Zlataricu - ponovo probudi njegovu glad, i, iako je obedovao pre samo nekoliko
dana, bez rei pozdrava on je gurnu na pokriva od crne svile natkrivenog kreveta, skloni pramenove
kose sa vene na vratu i sono povue, pijui iz besa i razoaranja, zadovoljavajui elju za osvetom
tako to je zamiljao da pije krv gospe Dolores. Da je bio mrvicu gnevniji, izgubio bi se u inu i
povukao previe, ali na kraju se, zasien, jo blago uzbuen, odvojio od izele i nastavio da
posmatra sobu leei na leima, omaijan pogrebnom atmosferom svea, crnih somotskih stolica,
drevnih izanalih tapiserija i visokih prozora sa eleznim kapcima. Iza njega, izela je dirljivo
uzdahnula i, najednom svestan nje kao ivog bia, kao neeg vieg od pukog izvora hrane, on se
pokaja to se tako grubo poneo prema njoj. Ne samo da se ponosio svojom tolerantnou prema
smrtnicima, liberalnim stavom koji je priznavao da su oni neto vie od obinih zveri, ve je oseao
posebnu privrenost prema izeli, neobinu meavinu roditeljskog oseanja, seksualne privlanosti i
romantine ljubavi, i on shvati da je prema njoj postupio sa istom vrstom prezira i nebrige koju je
toliko osuivao u razgovoru sa gospom Dolores.
Okrenuo se na stranu i otkrio da ga ona trezveno posmatra. Njene svetlosive oi pronaoe
njegove, ali ona ne progovori. Krvava fleka ostala joj je na oblini desne dojke. Stresla se kada ju je
obrisao.
Pomislila sam da e mi presuditi, ree ona. Pio si tako edno.
Oprosti to sam te uplaio.
Nisam se uplaila. Prstima je prela preko mesta na dojci sa kojeg je obrisao krv, potom
pogledala vrhove prstiju. Zato suzdrava presudu?
Bojim se da u te izgubiti.
Moda nee, moda e me imati, zauvek.
Izgledi za to nisu veliki.
Uzdigla se oslonivi se na lakat. Ti ve zna, zar ne? Zna da neu proi presudu?
Niko to ne zna. Izgledi jednostavno nikada nisu veliki. Rekao sam ti to ve sto puta.
Legla je nazad, zagledana u baldahin kreveta. Nije me briga. elim svoju ansu. Da sam sa
nekim drugim - sa nekim od De Cegeovih, na primer - ne bi mi to uskratili.
Da si sa De Cegeovima, verovatno bi te iskasapili, bez obzira na to da li si prola presudu ih
ne.
Poela je da se buni, ali se Behajm, iznerviran, obrecnu na nju. Ti jo ne shvata opasnosti
sveta kojem eli da prie. Ali ako insistira, ako to zaista eli, on ustade, nagnu se ka njoj,
postavi ruku kraj njene glave na jastuku, zaklanjajui je telom od svetla, presudiu ti ovog trena.
Lice joj nije prikrivalo iznenaenje, da bi je odmah potom preplavila snena oputenost poude, i

on isprva pomisli da e prihvatiti njegovu ponudu; meutim, trenutak kasnije ona skrenu pogled i
gotovo neujnim apatom ree: Nisam toliko osloboena straha kao to sam mislila.
Sluaj, ree on sa olakanjem. Doi e vreme kada e morati da ti se presudi, kada neemo
imati drugog izbora. Tako to ide. Bie to stvar trenutka, trenutak predaje, poziva i potpune
posveenosti, kada emo oboje istovremeno mnogo rizikovati: ti da umre, ja da ostanem bez tebe.
Mogue je da smrt snalazi samo one koji nemaju strpljenja da saekaju da ih obuzme potreba da
presude i da im se presudi, da upravo ta potreba proizvodi odreene hemikalije koje to omoguuju.
Mi tako malo znamo o tome. Ali budi sigurna, to vreme e doi i ja u ti tada presuditi... ne zato to si
me nagovorila na to, ve iz ljubavi.
Ona mu okrenu lea. Ti zna zato sam toliko nestrpljiva, zar ne? elim te za sebe svaku no.
Zauvek. iveti ovako, ne znati ta te eka...
Veruj mi. I veruj sebi.
,,Pokuau. Obgrlila ga je oko struka i pribliila usta njegovim, grejui mu lice dahom. Reci
mi... Nije zavrila zapoeto. ,,ta?
Odmahnula je glavom. Nita.
Sigurno je neto.
Htela sam da te pitam za smrt.
Ne shvatam.
Kada su ti presudili, proao si kroz smrt, zar ne?
Proao kroz smrt, rekao je odsutno, priseajui se. Jeste, moe se rei da se to dogodilo.
Ispriaj mi!
Pogledao je ka baldahinu, poput naduvenog crnog abdomena koji im je visio nad glavama.
Nema nikakve utehe za tebe u injenici da sam upoznao smrt.
Kako moe tako neto da kae? Ti ne..
Nada se da u ti rei da smrt nije kraj, da postoji neto i posle ovog ivota, da preovladava
nekakva vrhunska uzvienost, da due isplivavaju iz mraka i pevaju svetlosti. Mogu samo da ti kaem
da neto zaista postoji posle ivota, ali da ne treba da trai nikakvu utehu u tome. Ima veih uasa i
od najobinijeg gaenja ivota. ,,Kakvih?
Zakleo sam se da neu govoriti o njima.
Molim te! Ja...
Ne smem! Jednog dana e moda i sama otkriti Misterije, ali do tada mora mi verovati na re
sve to sam ti rekao.
Spustila je glavu tako da joj je kosa prekrila njegovo lice, ela oslonjenog o njegove grudi, i
promrmljala rei nenosti. Behajm se kajao to ju je iskoristio na taj nain, to ju je odvojio od
prirodnog ivota i u nju usadio elju za stvarima koje moda nikada nee imati.
Voleo bih da si me molila da mi slui, ree on. Voleo bih da si svojevoljno prihvatila sve
rizike i tekoe koji uz to idu. Prihvatam ih sada.
Da, ali u poetku nisi znala ta te eka. Da jesi, moda bih pomirio svoja oseanja sa pogibelji
kojoj te izlaem.
Gospodaru... poe ona.
,,Ja nisam nikakav gospodar! Daleko od toga.

Jesi moj gospodar, ree ona. Ne seam se ko je pobegao od tebe one noi na ulicama
Monpamasa, ali to nisam bila ja. Ta ena te je mrzela, plaila te se. Ali ona je mrtva, a ja, koja sam
iva, mogu samo da te oboavam.
Te rei zabolele su Behajma mnogo vie od njenih molbi i on je vrsto zagrli, milujui joj kosu,
struk i slabine. Nedugo potom, iako mu to nije bila namera, ona na njegovu panju odgovori svojim
milovanjima. Prislonila mu je usne uz uvo i apnula: elim te veeras, Miel!
Ni njena spremnost ni jedrost tela nisu ga podstakli da vodi ljubav sa njom tada, ve njegova
elja da uini neto humano, da u ivotu sauva traak ljudskosti koji mu je preostao. I kada je ostala
gola, a njegova odea odbaena na pod, poeli su da se bude stari porivi. Nadvijen nad njom,
zagledan u njeno lepo lice, spokojno u iekivanju, savrene grudi sa areolama boje osuene krvi,
ponovo je osetio oajniku urbu mukarca, a kada se porinuo u nju, oseajui kako joj se bedra njiu
i podiu u slatkoj elji da udovolje, ponovo je osetio i ljubavnikov dar umenosti i zadovoljenja.
Kada je uao u nju, njene usne oblikovale su bezglasni samoglasnik, a ruke joj prhnule po njegovim
ramenima. Sve mu je to bilo poznato, mirisalo na ljudske ljubavi i dinastije poude. Ali, dok su se
njihali isprepleteni u crnoj svili, sa samog dna poude obuzelo ga je novo oseanje. Oi je, do tada
vrsto zatvorene od zadovoljstva, otvorio naglo poput oivljenog mrtvaca. Oznojanih grudi i
grozniavih pokreta, sada je delovala kao da je nieg i prostijeg reda, grevito stvorenje u koje je
zabio svoj usijani tap, vrcavi mii oblika devojke, pametan kada ga je trebalo pokretati, ali
bezuman i glup u svemu ostalom. Zurio je u nju, pokuavajui da prodre u nju pogledom jednako
opipljivo kao to je to uradio udom. Kapci su joj zatreperili i otvorili se, oi se rairile, a usne
povukle sa zuba kao pred vrisak, zbog prestravljenosti onim to mu je videla na licu. Potaknuta
strahom, ona se bacakala i borila za vazduh, pokuavajui - inilo se - da se izvue ispod njega, ali
uspela je samo da dovede njegovo uzbuenje do vrhunca. Levom rukom joj je epao grkljan,
smirujui je, a desnom stisnuo guzove, trljajui je o sebe. Strah nije nestao sa njenog lica, ve se
pomeao sa oamuenim simptomima nenijih emocija, kao da su ljubav i strah stari prijatelji koji se
esto sreu u njoj. Njeno dahtanje se ubrzalo, a pokreti postali manje oajniki i usmereni ka bekstvu.
Oi su joj bile staklaste od blizine vrhunca i uasa. Nogama mu je obuhvatila struk, noktima
zagrebala lea, i Behajm, i sam voen sloenim oseanjima od kojih nijedno nije bilo neno, vrisnu u
naglom napadu besa i radosti to ga je jo jednom obuzelo najintenzivnije smrtno zadovoljstvo, a
potom se ukoi od istopljenog elektriciteta zadovoljstva i ostade nepokretan u vazduhu nad njom,
onjaka na samo nekoliko centimetara od plave vene u njenom vratu, udei da je iscedi u istom
trenutku u kome ona cedi njega, zaglavljen izmeu uticaja dve snane vrste gladi.
Njihovo disanje se uspori, a rumenilo nestade sa izelinog lica. Behajm se izvue izmeu njenih
nogu i spusti se na lea, oseajui se istovremeno neprijatno i trijumfalno.
,,Miel?
Izustio je nekakav neodreen zvuk.
Ovako e se desiti, zar ne? Moja presuda. Desie se dok vodimo ljubav.
,,Moda.
Skoro da se sada desilo, zar ne? ree ona posle kratke pauze.
Nisam siguran.
Nije eleo da se okrene ka njoj, ne iz straha od onoga to bi video, ve kako bi je video, u
zavisnosti od toga koja polovina njegove due mu je u tom trenutku izbijala iz oiju.
izela se pripila uz njega, stisla grudi uz njegovu ruku, zalepila se hladnim, vlanim mestom na

butini za njegov kuk i izazvala trenutnu gadljivost kod njega. Ba divno! rekla je sa arom koji mu
se uinio kao nepristojna ushienost. Imati te u sebi a istovremeno biti tako blizu Misterijama!
Nije znao kako da se postavi prema tome, s jedne strane zapanjen njenim nedostatkom nevinosti,
sa druge oduevljen njenim shvatanjem mune slatkoe ivota, trulih nijansi u spektru razuma i krvi,
njenim novoprobuenim znalakim uivanjem u carstvu ula. Jednog trena zamiljao je sebe kao
mono zlo u obliku oveka zatoeno u crnoj kutiji sa gvozdenim katancem, a ve drugog kao nenu
duu zatrovanu bezbonim poljupcem. Pun kontradiktornih nagona i misli, izmoren od podvojenosti,
demona i sumnji, elei samo da spava, oi je odmorio pogledom na tapiseriju na najudaljenijem
zidu. Na njoj se nalazila slika guste ume od kvrgavih debala obmotanih ivicom, u kojima borave
bledunjava nejasna udovita i jelen u trku glave okrenute u potrazi za senkama svojih progonitelja.
Grubi materijal kao da se na trenutak zatalasao, zanjihao preko zida, inei se da nije istkan od konca
ve od hiljada lukavo isprepletenih nemirnih insekata, stvarajui tako utisak da se i itava prostorija
pomera, da je spori brodi na nepokolebljivom kursu, a da je tapiserija luka koja se otvara ka burnim
procesima mranog i nemilosrdnog sveta.

3
Naredne veeri, Roland Agenor doao je u posetu Behajmu. Bila je to poseta koje se plaio, a
kada se starac smestio u stolicu ispod prozora sa eleznim kapcima, Behajm je poeo da izlae
komplikovano izvinjenje i objanjenje ponaanja od prethodne veeri koje je spremao vie od sat
vremena. Ali, pre nego to je u potpunosti stigao da predoi kljune argumente na kojima je radio,
Agenor je samo odmahnuo rukom i rekao: Iskrsao je problem Oi su mu bile krvave, inae oputeni
delovi lica izmueni, a itavi redovi bora na elu dublji nego pre.
Poravnao je pramen bele kose, naslonio se nazad, prekrstio noge i pogledao Behajma zabrinutim
pogledom. Uinio sam neto, mladi moj prijatelju, ree, zatim spusti pogled i zauta due vreme,
kao skrhan nekakvim protivoptubama. On konano nastavi reima: Neto to e ti dati priliku da
stekne veliki uticaj, ali e te dovesti i u jednako veliku opasnost.
Behajm je bio zabrinut nekarakteristinom smetenou svog gospodara. Gledajui ga prisetio se
noi kada su se sreli, uasa kada je spoznao Agenorovu pravu prirodu, podavanja ugrizu, godina
slube pre presude, kako se uas pretoio u potovanje i ljubav; sve to stavilo je izelinu dilemu u
neto lepi kontekst i za trenutak nateralo Behajma da omeka svoj stav prema njoj... ali i prema sebi.
Uvek sam verovao vaim savetima, ree on Agenoru, u elji da ga ohrabri.
Agenoru se ote potiten smeh. Moliu se da ostane tog miljenja. Otkopao je manete,
duboko udahnuo i naglo izduvao vazduh. Dolazim sa sastanka sa Patrijarhom. Kao to rekoh, iskrsao
je problem sa kojim nismo dovoljno struni da se nosimo. Tanije, za koji veina nas nije dovoljno
struna. Ti si, sa druge strane, izuzetno kvalifikovan da ga rei, i ja sam to i predloio Patrijarhu.
Odabrao je tebe da vodi istragu.
Kakvu istragu? ree Behajm zainteresovano.
Dogodilo se ubistvo.
ta kaete! Neko iz Porodice?
Zlatarica.
Behajm nije mogao da veruje. Kako se to dogodilo?
Na to pitanje, dragi moj mladi prijatelju, morae ti da odgovori u ime svih nas. Agenor
ustade, prie prozoru i osmotri elezni kapak kao da prouava umetniko delo. Njene odaje nisu
imale straara. Takav zloin bio je nezamisliv. Naravno, imala je pratilju. Staru sluavku. Od nje
nema ni traga ni glasa. Zlataricu su pronale Patrijarhove sluge pre dva sata. Potpuno isuenu.
Iskasapljenu. On frknu - sa gaenjem, pretpostavi Behajm - i ree: Verujem da su poinioci, ko god
da su, imali vanserijsku gozbu.
Zato kaete poinioci?
Samo pretpostavljam. Bilo je i vie nego dovoljno krvi. Naroito kada se radi o tako opojnom
piu.
Ne razumem.
Uprkos pompi koja ga okruuje, Otakanje nije Najsvetije od svih Svetih dogaaja kakvim ga
predstavljaju. U stvarnosti, ono je jedva neto vie od staromodnog pijanstva... za nekolicinu
odabranih kojima je dozvoljeno da piju. Kao da pije ist viski. Hemijski agens deluje kao opijat.
Ali ako poslua uesnike obreda, oni e tvrditi da ti samo jedan gutljaji daruje mona saznanja,

poput Prosvetljenja...
Zlatarica... zar i ona daruje vidovitost?
Ne, ne! Smrt kroz Prosvetljenje je na jedini put u budunost. Njihova tvrdnja o Zlatarici samo
je izgovor za razvratnitvo. Priznajem da nemam iskustva u vezi s ovim, ali poznajem sutinu stvari.
Nikada niste uestovali u Otakanju? upita Behajm iznenaeno.
Imam neprijatelje koji su se potrudili da mi se uskrati ta ast. Agenor se okrenu od prozora. ,A
sada - glas mu se slomi, a ovaj izliv oseanja okira Behajma - vie ne elim da uestvujem. To je
varvarski obiaj, iako nema prave tete od njega. Jedna od dobrih strana te krvi jeste da presuda
Zlatarici nikada nije neuspena i da ona uvek postaje lan Porodice. Meutim, u ovom sluaju,
budui da je potpuno isuena... Nije zavrio reenicu, a onda potitenim tonom dodao: Odatle nema
povratka.
Moda u Otakanju ima neeg vieg nego to vi znate, ree Behajm. Ne elim da zvuim
drsko, ali budui da ga niste iskusili, moda...
Viao sam ih nakon kuanja Zlatarice, ree Agenor. Veruj mi, nema nieg transcendentnog u
tom iskustvu. Sa druge strane, prisustvovao sam brojnim Prosvetljenjima i, uprkos injenici da su oni
koji su se podvrgavali ritualu osuivani za zloin protiv Porodice, in poseduje sutinsku
plemenitost. ovek rtvuje ivot da bi odgovorio na pitanja o budunosti. Verujem da osueni
razumeju ovo, da izvlae duboko zadovoljstvo iz svog rtvovanja.
Dok je izgovarao ove rei, Agenorovo lice poprimi jedva primetan, gotovo blaen izraz, kao da
razmilja o sopstvenom svetakom rtvovanju. Jo jednom Behajma uznemiri starevo nepredvidivo
ponaanje, ali on odlui da ga ignorie i usredsredi se na vaniji problem. Seo je na ivicu kreveta,
postavio dlanove na kolena i krenuo da prouava are na tepihu izmeu stopala.
emu razmilja? upita ga Agenor.
Pitam se zato bi iko rizikovao da poini takav zloin.
Od svih ljudi, ti bi najpre trebalo da razume privlanost Zlatarice.
Behajm je ignorisao podseanje na njegovo nedolino ponaanje. Odbijam da poverujem da bi
bilo ko ovo radio samo zbog ukusa krvi.
Precenjuje neke lanove Porodice. De Cegeove, na primer. Sumnjam da su ak i De
Cegeovi spremni da poine zloin sa tako nekomplikovanim motivom. Moda da izraze neki svoj
stav, ili iz pobune. Ali ne zbog same krvi.
,,U svakom sluaju, neu se meati. Na kraju krajeva, tvoj posao je da otkrije u emu je stvar.
Starac prie krevetu i spusti ruku na Behajmovo rame. najbolje bi bilo da mu se smesta posveti.
Patrijarh nee moi da zadri sve goste vie od nekoliko dana.
Behajm klimnu glavom, ipak ne oseajui posveenost poslu, budui da je njegovu fascinaciju
zloinom umanjio nagovetaj teine zadatka koji ima pred sobom.
Moda nije trebalo da te predloim... ree Agenor.
Ne, ne, ree Behajm, da bi ga bre-bolje razuverio. sam...
Agenor ga uutka podigavi ruku. Nije trebalo da te predloim zbog naeg prijateljstva. Moda
e se ispostaviti da sam te tako rtvovao, jer nai e se u velikoj opasnosti. ak i uz podrku
Patrijarha, mnogi e doiveti tvoju istragu kao najstranije ponienje. A ukoliko razotkrije
poinioce, oni e se braniti do smrti da ne prou Prosvetljenje. Rizikujemo mnogo vie od obinog
prijateljstva. Poao je nekoliko koraka ka sreditu prostorije i zastao leima okrenut Behajmu, ruku

sklopljenih na leima. Ako uspe, zadobie veliko poverenje Patrijarha i onih kojima on veruje.
Vee poverenje ne bih ni ja dobio. Ovo bi mogao da bude dogaaj koji e okrenuti plimu miljenja u
nau korist, koji e dodati neophodan glas horu razuma i omoguiti nam da vodimo Porodicu, da se
postaramo da napreduje i jaa. I tako, on se okrenu, uradio sam ta sam uradio. Ali dozvoli mi da ti
obeam, prijatelju moj. U ovome nisi sam. Ako padne, i ja padam sa tobom. Neu ugroziti tvoju
venost bez preuzimanja istog rizika na sebe.
Behajmu bi neprijatno i on oseti slabost kada u potpunosti shvati kolike su anse za katastrofalan
ishod u ovom sluaju. Trudiu se da opravdam vae poverenje, ree on, ali mu samom rei zvuae
isprazno; drhtavim glasom dodade: Ne znam odakle da ponem. Stade na noge i prstom protrlja
obraz. Pored toliko sumnjivih, bie gotovo nemogue ispitati ih sve za samo nekoliko dana.
to se toga tie, ree Agenor, mogue je suziti polje delovanja. Pod jedan, sklopio sam
veeras savez koji bi uskoro mogao uroditi plodom. A zatim, dao sam sebi slobodu da poaljem
slugu kod svakog lana Porodice sa molbom da ti prue obavetenja o njihovom kretanju. Neki e
odbiti da se povinuju iz arogancije, drugi e radije lagati nego da ugroze tajnost ljubavnog sastanka
ili neku drugu intimnu stvar. Uprkos svoj naoj moi, mi smo prilino predvidivi stvorovi i ja
verujem da e me neki roaci iznenaditi svojom iskrenou. Imamo anse da jednim udarcem
eliminiemo veinu osumnjienih.
ak i tada, ree Behajm, ako eliminiemo sve osim njih desetak, na primer, bie potreban
golem napor da se ustanovi ko je od njih krivac. Naa najvea nada je da e le pruiti kljuni trag.
Onda treba smesta da te odvedem do njega.
Uz duno potovanje, gospodaru, iako cenim vau pomo i bez sumnje u eleti da mi i dalje
pruate pomo tokom istrage, radije bih da radim a da me niko ne nadgleda preko ramena. To e me
manje ometati u poslu.
Agenor nakrivi glavu. ,,U redu. Ali insistiram da me izvetava o napretku... radi svoje
sopstvene i moje zatite.
Dau sve od sebe da...
Ne, ti e me izvetavati, Miel. Zahtevam to od tebe.
Iako je starevo nareenje bilo strogo, Behajm bi se zakleo da je nazreo oaj i nagovetaj molbe
na njegovom licu, to ga je jo vie zbunilo - nikada pre nije video Agenora tako nesigurnog, ak i
kada je bivao lino napadnut.
Ako postoji neto to mi niste ispriali, ree Behajm, imam pravo da znam za to.
Agenorove aristokratske crte zategle su se od besa, ali samo na trenutak; izgledalo je, potom,
kao da mu se koa oklembesila na lobanji, iznenada otkrivi tragove godina nezdravog ivota. Zurio
je praznih oiju u Behajma kao da je zbunjen onim to je ovaj traio od njega. Na kraju, on ponovi:
Uradio sam neto.
Behajm je ekao zakljuak, ali nije ga bilo.
,,Da? ree Behajm. Uradili ste neto?
Agenorova glava se zatresla i on mirnu nekoliko puta, kao da se upravo probudio u
Behajmovom prisustvu. Savez o kome sam govorio... Smatrao sam da moram da ga sklopim ne bih li
ti dao prednost, a ipak nisam siguran da li e ti na kraju pomoi ili samo odmoi. Ispustio je
mueniki uzdah. Moraemo da saekamo i sami se uverimo.
,,A priroda tog saveza je?

Radije ne bih otkrivao u ovom asu.

Behajm je znao da je besmisleno insistirati na tome. elim da se odreeni broj slugu stavi u
moju slubu, ree posle nekog vremena. Naravno, angaovau izelu kao svog predstavnika, ali
zbog obima istrage bie mi potrebna vea pomo od one koju ona moe da mi prui.
Kako god eli.
Behajm ustade iako su mu kolena jo klecala, ali je zato poeo da osea staro uzbuenje pred
lov iz parikih dana.
Ne zaboravi ta je sve u igri, ree Agenor. ta god otkrio, koliko god da su dobro povezani
poinioci koje otkrije, ne sme posustati u reenosti da otkrije istinu za Patrijarha.
Dau sve od sebe da vas ne osramotim.
Mene ne moe da osramoti, ree Agenor, prihvatajui Behajmovu desnu ruku u obe svoje i
fiksirajui ga ispitivakim pogledom. ,Ja sam se ve osramotio, Patrijarh me vie ne slua. On me
smatra matorom budalom, piskaralom sa zabludama dostojnim jedne Kasandre. Ali ti moe da
nadoknadi moje neuspehe, Miel. Ima priliku da iznedri pobedu iz pepela mog poraza. Nemoj
izneveriti sebe. To je moja zapovest tebi.

4
Le Zlatarice leao je nag i jadan na vrhu istone kule dvorca Banat. Devojine zatvorene oi
bile su zamrznute, a ispucala crvena glazura prekrivala je crno kamenje oko nje. Iskasapljena, rekao
je Agenor, ali ta re nije pripremila Behajma na svirepost rana. Na vratu je imala nepravilnu rupu u
koju bi stala pesnica, a slinu ranu imala je i na stomaku. Manje, ali ne i manje strane povrede
prekrivale su joj lice, grudi i bedra. Iako je telo bilo zamrznuto, Behajm je opaao znake sivila i gra,
to je znailo da su je ubili u sitne sate prethodne noi, u vreme dok je jo bilo dovoljno toplo da
zapone truljenje. Ipak, bio je iznenaen to ovi procesi nisu uznapredovali. Mora da je, zakljui on,
tokom dana dolo do naglog pada temperature koji ih je zaustavio. Ako je to i bio sluaj, nije
izgledalo dovoljno da objasni relativan nedostatak raspada. Moda je nastupio samo kratak period
otopljavanja pred zoru, a onda je sa prvim svetlom doao mraz. To bi moglo da proe kao teorija,
koja se nije mogla dokazati, budui da najverovatnije nijedan sluga nije izlazio na svetlost dana,
paljivo motrei na svoje gospodare, titei ih od prevare.
Devojine votane ruke bile su zgrene poput kandi, usta su joj oblikovala tihi vrisak. Nije
ostao ni nagovetaj njene sveine i lepote, osim sjaja plave kose i blago primamljivog mirisa krvi
koji je dolazio od mrlja sa kamenja kule. Ko god da je ovo uradio, pomisli Behajm, bio bi okupan u
krvi. I uprkos Agenorovoj pretpostavci da je upleteno vie ljudi, po Behajmovom miljenju ubica je
bio samo jedan. Ta vrsta nasilne razularenosti zahtevala je prisne okolnosti seksualnog ina,
ukazivala na najintimniji mogui greh. Nije poznavao ubice koje rade u tandemu - posramljeni pred
svedokom, makar on bio i sauesnik - a koje bi bile toliko slobodne u svom zloinu.
Zatvorivi oi, prizvavi mentalne sposobnosti koje su delom zaslune za njegov meteorski
uspon u parikoj policiji, on se stopio sa prolou, upotrebivi sve znake, najsitnije dokaze i
atmosferske konstante, da se saivi sa ubicom, oseti stanje njegovog uma i kako se oseao dok je
ubijao, da se vrati u trenutak zloina, na vrh kule kakav je on bio prethodnog jutra. Naduveni uti
mesec visio je na istoku iznad nagomilanih brda koja su okruivala dvorac i osvetljavao neprobojne
gutare i zdepaste hrastove patuljastih grana, pravei duboke senovite zalive u naborima zemlje.
Napeta tiina. Zatim su se uz kripu otvorila vrata kule i na njima se pojavila tamna figura mukarca ili moda ipak nije bio mukarac! Behajm pomisli da je osetio muki oblik gladi ubice, miiavost
njegovog ludila, ali onda su usledili nagovetaj neega, finoa pokreta, oklevanje, koji su ga naterali
da promeni miljenje. Ipak, zarad hipoteze, zamislio je ubicu kao mukarca. Visokog. Visoki
mukarac izveo je devojku na ledeni vazduh. Njena paperjasta bela kosa talasala se na povetarcu.
Providna spavaica oblikovala joj je grudi, stomak i izvajane butine. Bila je oamuena, njeni
pokreti mesearski. Nije oseala hladnou pod monom silom vampirskog pogleda. Ubica ju je
okrenuo ka sebi, nadvio joj se nad vrat i poeo da pije. Ona je zabacila glavu; polumeseci beonjaa
pojavili su se ispod njenih polusputenih kapaka. Nakon due pauze, vampir je podigao glavu,
zacrvenjenih usana, jednom rukom pridravajui devojku. Ukus krvi ga je oamutio. Nikada nije
osetio tako izluujui ukus, takav nalet opojne ekstaze. Nije mogao da stane i ekstaza se uskoro
pretvorila u crvenu, sirovu potrebu, primitivno ushienje. Kao da mu se u umu otvorila rupa, tunel
kroz koji je pokuljala poplava najniih ivotinjskih nagona. Uskoro vie nije pio, ve cepao krhko
tkivo onjacima, u potrazi za izvorom divljeg zadovoljstva koji mu je gutao razum, duu, elei samo
da kopa, grebe i kida sve dok ne bude ljubio otvorenu arteriju i iz nje isisao sav savreni plod.
Devojka pade, a on pade na nju, crni pogrbljeni oblik zalepljen za njeno uzdrhtalo telo poput

pijavice. Kidao joj je stomak, obraze, odgrizao i otkidao bez cilja i razumevanja anatomije, cepajui
zidove od mesa koji su zatoili krvavi narkotiki sok. I...
Neto nije bilo u redu.
Misli mu zaokupi blistavi uas. Bacio je pogled nagore. Mesec je goreo i goreo, kao buktee
udovite, as izbrueno, as lelujavo kao kroz mrenu usijanog vazduha. Nebo poprimi otrovnu boju,
a itav svet zablista kao osvetljen nezemaljskom silom. Krv mu je pomutila vid, zakljui on. Mora
biti krv, pijanstvo. Ili je u pitanju neto drugo? Pomislio je da je neto vie od krvi, ali nije mogao da
se seti ta. A onda je video ta je uradio devojci.
Gaenje se rvalo sa oseajem ponosa svojom snagom, ivotinjskom vlau. Oseao je
oamuenost... ali ne ushienu oamuenost od pre nekoliko trenutaka, ve onu izazvanu muninom,
neodreenou i trovanjem. Sve je bilo previe svetlo. Krv je svetlucala kao glatki potok lave preko
kamenja, svetlost se dizala iz mrlja, barica, pukotina izmeu kamenja. Preplavi ga talas munine i on
se uzdie na noge. Sve je bilo nekako pogreno, ono to je uradio, ono to je osetio i video, sve je
bilo pogreno. Previe svetla, svetla koje mu eksplodira u glavi, izvire iz oiju, iz devojinih rana, iz
iskasapljenog mesa njenih grudi, krvavo svetlo koje se probija ka njemu da ga okalja krivicom,
obelei mu ivot. Vrela tenost popela mu se u grlo i on povrati. Stomak mu izbaci crveno iz sebe.
udna pesmica odzvanjala mu je u glavi, kripanje poput grebanja noktiju po tanjiru. Pokuao je da
zaepi ui, ali nije uspeo da prigui zvuk i, dezorijentisan i preplaen - od ega, nije znao zacrvenjene ui koja mu se slivala niz bradu i srca koje je lupalo, on pobee u tamu dvorca...
Kada je doao sebi, Behajm ustanovi da se pridrava za zid kule, zurei ka Karpatima, ka - na
njegovo veliko iznenaenje - malecnom srebrnkastom mesecu, prilino drugaijem od naduvene ute
nakaze koju je zamislio. Imao je oseaj da neko stoji iza njega, ali kada se okrenuo zatekao je samo
telo Zlatarice... iako se neije prisustvo i dalje osealo u vazduhu. Onjuio je to prisustvo, u nadi da
e izolovati njegove karakteristike, siguran da se radi o mentalnim tragovima koje je ubica ostavio za
sobom, opipljive poput krvave fleke ili otiska izme; ali ono brzo ispari i on ne sazna nita novo.
Pokuao je uz pomo razliitih impresija o ubici da sastavi njegov portret, ali je figura u njegovim
mislima ostala bezlina poput siluete iseene od crnog papira. Najverovatnije mukarac. Arogantan,
ali sa pozamanom dozom savesti. Opijen krvlju Zlatarice do halucinacije. Ubio iz nagona, od
sramote osetio muninu i dao se u beg. I to je sve.
Kleknuo je da proui le. Pare crnog konca ispod slomljenog nokta bilo je jedini trag koji je
pruio. To nije nita govorilo. Koji mukarac meu okupljenima nije nosio crninu? Pripremivi se za
manevar, Behajm pomeri telo. Meso se zamrzlo za kamen i proizvelo je zastraujui zvuk
odlepljivanja dok ga je odizao sa zemlje. Nije bilo nieg zanimljivog ispod njega. Jo krvi i komada
pocepane spavaice. Pregledao je krpice, ali, budui da nije imao mikroskop pri ruci, nije saznao
nita novo. Oseajui se bespomono i razoarano, uspravio se i poeo oprezno da tumara okolo,
zurei u kamenje obasjano meseinom. im je temeljno pregledao osvetljeni deo kule, spustio se na
dlanove i kolena i prouio senke du zida, istraujui pukotine noktima. Preao je gotovo polovinu
prostora kada je spazio komadi slomljenog stakla. Nedaleko od njega lealo je jo sre i komada
stakla, a meu njima grli boice sa srebrnim poklopcem. Kada ju je poblie prouio, shvatio je da
se radi o veoma staroj boici, verovatno antikvitetnoj, a sudei po veliini, u njoj je najverovatnije
dran parfem. U poklopac je bilo ugravirano veliko stilizovano slovo, ali se ono vremenom gotovo u
potpunosti izlizalo, osim ukrasnog repia, tako da Behajm nije mogao da odredi o kom slovu se radi.
U ili R, moda. Ili V. Okretao je poklopac u ruci, a zatim ga stavio u dep i nastavio potragu.
Meutim, nita vie nije otkrio.

Tri traga. Poklopac boice, krv - negde u dvorcu krilo se veernje odelo sa mrljama od krvi - i
injenica da je poinilac bio mukarac. Behajm je znao da e mu biti potrebno mnogo sree... sree i
tekog rada, iji e najvei deo odraditi sluge Porodice. Odmah e im naloiti da potrae krvavu
odeu i vlasnika poklopca boice; on e se, pak, posvetiti prouavanju nalaza Agenorove inicijative
za ustanovljavanje alibija lanova Porodice u ranim jutarnjim asovima.
Ali za ta da se uhvati?
Muilo ga je neto oko njegove rekonstrukcije zloina... neto to se ticalo halucinacije. Kako je
izgledao mesec. Kada je malo bolje razmislio, prisetio se da je mesec prethodnog jutra liio na
ovoveernji: mali, srebrnkast, skoro pun. Ipak, ubici se on inio naduven i ogroman. Moda je patio
od poremeaja vida. Ili je bio pijan i pre nego to je okusio Zlataricu i tako bio podloan opaajnim
iskrivljenjima.
Obe mogunosti, zakljui on, vredelo je uzeti u obzir.
Jo jednom je prouio srebrni poklopac boice. Bilo je malo verovatno da je devojina - nije
imala depove na spavaici. Ali ta bi ubica radio sa boicom parfema? Behajm onjui zatvara. Na
njemu se zadrao miris, ali ne od parfema. Opor i kiselkast. Nekakav lek? Droga kojom je omamio
Zlatariinu pratilju? Ali zato bi gubio vreme na droge kada je posedovao prirodan talenat da privoli
smrtnike na dela kojih se doseti? I gde je bila pratilja? Najverovatnije izlomljena u nekom procepu u
dnu dvorca, baena sa visokog prozora. Bie mu potrebno jo slugu da pretrai brda; zbog dubokih
ponora i oblinjih gudura, telo je moglo da se zaustavi prilino daleko od zidina dvorca. Nazad
boici. ta je moglo da se nalazi u njoj? Behajm je preao jagodicom palca preko ostataka
ugraviranog slova, oseajui sve vie da e odgovor na ovo pitanje rasvetliti i sva ostala. Naravno,
postojala je mogunost da boica nema nikakve veze sa ubistvom, da je leala tamo ve neko vreme
pre nego to su naili Zlatarica i njen ubica... iako ne mnogo pre, jer se onda vie ne bi oseao miris.
Ali on nije verovao u tu mogunost. Srebrni poklopac kao da je sadrao vibraciju, zakasneli potres
nasilja koje se odigralo na krovu kule.
Spustio je pogled ka telu. Do tog trenutka nije mnogo razmiljao o linoj tragediji Zlatarice,
doivljavajui sluaj iskljuivo kao povredu asti i tradicije; ali sada se prisetio njene lepote,
gracioznosti, i zapitao kako je ona doivljavala strast koja ju je okruivala i kakva je ena bila. Da li
je poznavala detalje rituala? Da li je bila pohlepna za besmrtnou? Tako blizu. Skoro kraljica i
jedna od neumrlih. Pomislio je na izelu, jednako lepu i voenu istim imperativima. Prisetio se
njenog detinjstva u Kversiju, gospodskog odgoja, prvih dana u Parizu. Nita je od toga nije
pripremilo na ivot koji je sada vodila. Kako li samo drhti ivei meu kicokom, mrzovoljnom
gospodom i gospama, ubicama uarenog pogleda i krvlju punoj snova i neobinih vremenskih prilika,
misli koje im se sklupavaju u mozgu poput crnih paukolikih zvezda. Koliko jak mora da je njen
strah! Strah koji e se istog trenutka pretvoriti u ljubav, poput podzemne reke koja izbija na svetlost
dana. Pomislio je na njenu sudbinu. Bie ili mrtva od njegove ruke ili besmrtna. Kako e on reagovati
na taj prvi i verovatniji ishod? Bie utuen, naravno. Izbezumljen. Plakae. Ipak, znao je ne samo da
e pronai smisao u njenoj smrti ve i da e uivati u njoj, a bilo mu je muka od toga - sposobnosti da
opravda svaki uas u ime mrane ezoterije i mistinih strasti. Agenor je bio u pravu: Porodica mora
da se menja... i ne prosto zato to bi to bio mudar potez, ve i bezbedan i pragmatian. I ako e
hvatanjem ubice, on, Behajm, biti orue te promene, time bi se i vie nego iskupio za ono to je
uinio izeli.
Ustao je od tela i pogledao preko tronih brda, ali pred oima mu je ostala slika Zlatariinih
ispruenih udova i zgrenih aka, bezlina slika nalik zlatnom korenu koji mu se nastanio u umu i

otapao poput putera u tamnu masu njegovog mozga, punei ga sveom odlunou. Iako je problem
delovao nereivo, on je vrsto reio da ulovi krivca. Na kraju krajeva, to je bilo samo ubistvo, bez
obzira na to koliko je neobian poinitelj. U Parizu je reavao sluajeve nasilja koji su u poetku
imali manje izgleda za reenje od ovog. Odluan, on se okrenu prema vratima kule, ali kada se vratio
u mrak dvorca, njegovo samopouzdanje rasprio je iracionalan strah da se srebrnasti, pravi mesec iza
njega povukao, a da se na njegovo mesto popela, poput raka na nebu, naduvena, izobliena
prljavouta kugla, simbol poremeaja i neastive groznice, nove vatre u krvi, jo neotkrivenih
misterija i uasa, ije jezive detalje nije mogao ni da nasluti.

5
Enterijer dvorca Banat nije nastao iz praktinih potreba za utvrivanjem ili stanovanjem, ve
zahvaljujui nizu udnih arhitektonskih fantazija italijanskog umetnika koji je bio jedan od
Patrijarhovih ljubavnika pre oko eststo godina, a suluda golemost dvorca odraavala je razmere i
sloenost problema sa kojim se Behajm suoavao. Beskrajne odaje, i same velike poput dvoraca,
spajali su mostovi - neki od njih pokretni - koji su vodili ka zidovima bez vrata. Stepenita iroka
pedesetak metara zavravala su se u vazduhu, a bilo je odaja koje su se nadovezivale na ponore u
ijim su se mranim dubinama nazirala jo udnija zdanja. Kule sa prozorima nicale su iz
najneobinijih mesta i dizale se ka tamnim nadsvoenim krovovima, a tu i tamo nalazili su se ogromni
tokovi poput onih za dizanje i sputanje tekih reetki, jedino to veina ovih nije imala nikakvu
svrhu. Kada biste podigh pogled u svakom trenutku biste ugledali - na svetlu lustera od kovanog
eleza koji vise posvuda - naizgled beskrajne panorame svodova i stepenita, sa debelim lancima
koji se klate poput ivice, koloturima i konopima naizgled bez svrhe i prostranim kamenim
verandama ukraenim nimfama u bareljefu i bradatim licima kojima veliki elini prstenovi izviruju
iz usta. Na jednom nivou masa crne vode zapljuskivala je obale od elezne ploe sa zakivcima, a
jezivi kip nicao je iz njenih dubina, epurei se kienim glavama i kandama namesto ruku. Golubovi
koji nikada nisu leteli na suncu svijali su gnezda u pukotinama i na ispustima, uzdizali se u visine
prljajui povrine ispod sebe izmetom, a pored kipova gargojla i zmajeva koji su uvali temeljnu
prazninu mostova bilo je i drugih zveri; pacova, stonoga, zmija i poremeenih mukaraca i ena koji
su nekada sluili Patrijarha, ali na kraju nisu imali hrabrosti da prihvate rizik krvne presude, i sada,
jo uvek suvie zaljubljeni u ideju o besmrtnosti da bi otili, iveli poput gamadi u dubinama dvorca,
krijui se po senkama, kradui smee, kreui se - prialo se - tajnim prolazima koji su im
omoguavali prilaz i najsvetijim delovima dvorca, izvodei surove rituale koji su bih gnusne
imitacije Porodiinih. Mesto je bilo toliko veliko da je imalo sopstvene vremenske prilike. U
visinama dvorca stvarali su se oblaci, a s vremena na vreme padala je i kia. ovek na mostu
izgledao bi poput takice nekom ispod njega. Sulude razmere, uz bizaran dizajn i ornamentiku,
ukazivale su na monumentalnu hirovitost i ludost. I zaista, deo unutranje strukture namerno je uraen
poput ruevina: kamene promenade iz ijih pukotina izvire paprat; razbijene fontane u obliku glave
grifona, gigantskih novoroenadi i raznih drugih stvorova iz kojih voda tee u bazene, slivnike ili
obine pukotine u podu; spiralne stepenice sa rupiastom ogradom; kipovi bez lica i eline grede
koje izviruju iz naetog zida. itavim dvorcem osealo se jezovito prisustvo zamiljenog Patrijarha.
Kao da je izgradio ogromnu lobanju od sivkastocrnog kamena koji sadri mrane supstance njegove
linosti i, iako je bogatsvo barokne inovacije uznemiravalo Behajma, on nije mogao da se ne divi
grandioznoj zamisli koja se krila iza nje.
Ipak, im su prvi nezadovoljavajui rezultati istrage izali na videlo, njegovo divljenje zamenili
su nemo i bes, i on je poeleo da srui ogromnu graevinu, slomi je na najsitnije kamenie od kojih
je sastavljena, jer e samo tako, smatrao je, odstranjujui rasipnitvo formalnim triarijama i slepim
uliicama koje su ga simbolisale, iskopati vane informacije koje vode do reenja. Nijedan lan
Porodice nije propustio da ponudi objanjenje gde se nalazio u vreme ubistva, i iako su brojni alibiji
bili lani, bilo je nemogue razotkriti ih za kratko vreme koje je imao na raspolaganju. Nije
pronaena odea umrljana krvlju, a nije ni bilo dokaza da bilo koji gost pati od poremeaja vida.
Protraio je vei deo noi, iscrpevi sve opcije, ne znajui ta dalje, kada je gospa Aleksandra

Konforti, verovatno najmonija ena loze Valeovih, banula u njegove odaje, sa zadihanom i
nezadovoljnom izelom za petama.
Ovaj va stvor ovde, ree gospa Aleksandra hladno, pokazujui na izelu trzajem duge
kestenjaste kose, bio je toliko drzak da provali u moje odaje.
izela je pocrvenela, a jagodice kao da su joj iskoile; meutim, nita nije rekla.
Izvinjavam se zbog bilo kakve neprijatnosti koju ste doiveli, ali morate biti svesni izuzetnih
okolnosti, ree Behajm, pribliivi se sa drugog kraja spavae sobe ka gospi Aleksandri. I bio bih
vam zahvalan kada biste moju slukinju oslovljavah njenom titulom ili imenom - izela.
Gospa Aleksandra ga nije sluala. Okrenula je glavu od Behajma, omoguivi mu pogled na
graciozan vrat i zapanjujui profil. Imala je toliko esktremne proporcije da je bilo teko nazvati je
lepom u klasinom smislu rei. Iako su je udvarai opisivali kao vitku, to se Behajma ticalo ona je
toj rei davala novo, ekscentrino znaenje, budui da je bila nenormalno visoka, gotovo puna dva
metra. Njeni udovi, naroito noge, bili su neprirodno izdueni. Lice u obliku srca, porculanske koe i
iroko razmaknutih blistavozelenih oiju, izvijenih obrva i punih grimiznih usana, graniilo se sa
erotskom karikaturom. Ipak, zahvaljujui proraunatoj gracioznosti koja je krasila svaki njen pokret,
pretvarajui najprostiji gest u baletsku bravuru - verovatno svesna kompenzacija za strah od
nespretnosti kao posledice svoje visine - i zbog seksualnog samopouzdanja koje je irila oko sebe
poput pare, ona je, na kraju, odavala utisak velike lepote. izela je oigledno zatekla gospu u
kupatilu, poto je ova na sebi imala ogrta od svetloplave svile opiven pozlaenim koncem i
neodgovarajue veliine, jer je Behajm imao dobar pogled na obline njenih pegavih grudi u korpama
od bele svile. Zbog onog to je znao o Valeovima, a naroito Aleksandri, koja je u nekoliko navrata
flertovala sa njim, znao je da ga, bez obzira na estinu njenog besa, ona nikada ne bi posetila tako
obuena ukoliko nije elela da njena pojava ostavi utisak, zbog ega je posumnjao u njeno
raspoloenje i zapitao se da li eli da ga izmanipulie.
Vrea me to ste poslali ovog stvora da me ispituje, ree ona okrenuta mu leima. Udaljite je
iz sobe.
Behajm pogleda izelu, istovremeno joj se izvinjavajui i molei je da poslua gospino
nareenje. Kada je izala, pribliio se gospinom ramenu, u intimnoj blizini od koje ona nije
odstupila, i upitao je kako moe da joj pomogne.
Lenjim pokretom, i dalje okrenuta leima, ona podie desnu ruku, pokazujui mu starinski
srebrni poklopac koji je bio pronaao u kuli.
Mislim da ja mogu da pomognem vama.
,,Ah! ree Behajm, dodirujui prstom poklopac. Znai, rei ete mi ije je ovo?
Njeni dugi prsti sklopie se oko poklopca, podseajui ga na latice biljke mesoderke koje se
zatvaraju oko plena. Udaljila se od njega i pogledala ga preko ramena.
,,Moda.
Gospo, ree on. Patrijarh me je zaduio da uhvatim ubicu i bojim se da u potrazi za
informacijama moram da preskoim utivost. Nemam vremena za srameljivost. Ako imate neto za
mene, morate mi rei sada. U suprotnom, ja u...
,,U suprotnom vi neete nita. Udaljila se jo vie, zurei u tepih, paljivo sputajui stopala
kao da pokuava da ih smesti u neije stare tragove. ,,U ovom trenutku imate samo nadu da u vam
pomoi. A bez moje pomoi, vi ete i dalje sedeti ovde i lupati glavu nad svojim neuspehom. Znate li
zbog ega?

Siguran sam da jedva ekate da me prosvetlite.

Nemojte mi se obraati tim tonom, ree ona, okrenuvi se prema njemu. Vi nemate nikakvu
mo nada mnom osim da mi postavite pitanja na koja mogu a ne moram da odgovorim. Naravno, vi
ste lepotan, a to je osobina koja mukarcu daje izvesnu mo. Meutim, moja mo nad vama je
neograniena. Neporeciva.
Kako vi kaete.
Jeste, ba kako ja kaem. Proetala se nazad ka njemu, eui mu se o rukav, kupajui kou
njegove ruke statikim elektricitetom.
Behajm suspregnu elju da je epa za ruku, delom zato to nije znao ta bi tada uradio, da li bi
pokuao da je napadne ili zavede. Poput svih ena Porodice, nain na koji je koristila prednosti svog
pola dovodio ga je do ludila. Iako nije odgovarala njegovoj idealnoj predstavi enske lepote, nije
poricao da ga privlai; ali priroda te privlanosti bila je perverzna, iekivanje jezivih
zadovoljstava, kao kada bi se ovek oduevljavao zmijom sa dojkama. Budu li ikada spavali zajedno,
to e liiti na klupko udova komplikovanije od bilo kog drugog obinog parenja - Gordijev vor od
ivih belih konopa ije izuvijano pulsiranje podsea na migoljenje gnezda crva.
Patrijarh vas nije zaduio da istraite ubistvo zbog vaih detektivskih sposobnosti, nastavi
ona. On je mudriji od toga. ak i vi shvatate da, zbog ogranienog roka za pronalaenje reenja i
prirode onih koje morate da ispitate, imate malo ansi za uspeh. Shvata to i Patrijarh. Ali on zna i
koliko ste savren pion, budui da ste toliko slabi i novi. On je svestan kakvu odlinu partiju prua
vaa istraga. On zna koliko su nam drage intrige, koliko su jake nae strasti. On zna i da mnogi od nas
nee odoleti iskuenju da okrenu igru u svoju korist. Bilo zbog dobiti, osvete ili nekog opskurnijeg
motiva; meutim, to nije bitno za Patrijarhov plan. On veruje da emo samim ueem u igri mi sami
reiti zloin ili vas nesvesno uputiti u pravcu koji e dovesti do reenja.
Uprkos injenici da se njeno vienje situacije toliko razlikovalo od Agenorovog, Behajm nazre
istinu u njenim reima i upi je sa minimumom gorine. Moda je, pomisli on, intervencija gospe
Aleksandre posledica tajanstvenog saveza o kome je govorio Agenor.
Dakle, ree Behajm, vi ste doli da povuete prvi potez.
Odgovorila je pokornim sleganjem ramenima, pola do tapiserije i teatralno je prouila; potom
se naslonila na nju, zurei u Behajma sa neskrivenim podsmehom. Njeno belo lice i crvenkasta kosa
bih su u velikom kontrastu sa crnim klupkom zle ume, kao da su nedavno retuirali njenog
misterioznog stanovnika koji se krije u granju. Podigla je poklopac boice drei ga izmeu palca i
kaiprsta. Ovo pripada jednom od mojih roaka. Zastala je - radi dramske pauze, ili se bar tako
inilo Behajmu. Felipeu Aruciju de Valei.
Behajm se uhvati za to ime. Felipe Aruci de Valea: poglavar Velovih; kolega i saveznik Rolanda
Agenora; prouavalac krvi velike reputacije; smatrao se predstavnikom umerene struje u trenutnoj
svai. Uprkos svemu, nedavno je postao ljubavnik gospe Dolores Kaskarin i Ribera. Prialo se da
gospa Aleksandra vie ne podrava Felipea, da je stala na stranu gospe Dolores i ostalih reakcionara
protiv Agenora i njegovih prijatelja, i da radi na svrgavanju Felipea kao voe Valeovih. Nije bio
spreman da poveruje da je gospa Aleksandra postala reakcionar; bilo je verovatnije da se samo
pretvara da bi pregrupisala snage i ostvarila svoje namere, bilo da se radi o svrgavanju Felipea ili
neem drugom. Nije sumnjao da govori istinu o vlasniku poklopca - la bi se lako otkrila. Ali kada je
razmislio o sloenosti situacije, raznovrsnosti zavera koje mogu biti na delu, zavera od politikog
znaaja i za Valeove i za Porodicu u celini, otvorili su mu se novi pogledi na ubistvo, uzdigao se do

visina sa kojih je jasno video detalje lavirinta potencijalnih intriga oko zloina. ta ako je
Aleksandra pokuavala da uniti Felipea nudei lani dokaz? ta ako je ona ili neko od njenih
ljubavnika poinio ubistvo? I da li je Felipe stvarno bio poinilac? Ili je ovo samo jo jedan
orsokak, novo gubljenje dragocenog vremena? U svojim izjavama Felipe i Dolores pozvali su se
jedno na drugo tokom utvrivanja alibija u vreme ubistva. Da li to znai da su oboje bili na krovu
kule? Ili je njihova veza samo deo ireg plana, taktike gospe Dolores da se rei potencijalnog
neprijatelja? Ili je i sam Agenor igrao igru? Behajm je sve vie uviao da je Agenorova ruka
perfidno umeana u sve ove nejasne stvari, zbog ega je smatrao da mu odgovori na njegova pitanja
nee biti od velike vanosti. Identitet vlasnika srebrnog poklopca nee rasvetliti crno polje zloina
nita vie nego to je glava gospe Aleksandre osvetljavala mranu pozadinu tapiserije na koju se
naslonila. Bio je to nekakav poetak, istina. Ali ponudivi jedan odgovor, ona je samo umnoila
pitanja koja e morati da postavi; tako je, u sutini, bio na veem gubitku nego pre.
Podigao je pogled prema gospi Aleksandri koja mu se srdano osmehivala.
Da li sada shvatate? ree ona i nasmeja se - melodinim vibratom, preciznim poput klavirske
vebe. Nemate drugog izbora nego da dozvolite da vas pomeraju od polja do polja, u nadi da e vas
nae strastvene greke dovesti do uspenog okonanja istrage. Polako je pola prema njemu,
graciozna poput toka koji u reci usmerava bistru vodu; sablasna ozbiljnost njenog bledog lica
delovala je istovremeno umetniki i ivahno, poput lica naslikanog na cvet koje je iznenada oivelo.
,J jo jedna stvar. Felipe i Dolores su robovi navike. Nekoliko sati pred zoru zakljuae se u
Felipeovu spavau sobu i provesti tamo ostatak dana. Njegove sluge vam trenutno pomau u istrazi.
Nee biti teko dati im da se zanimaju neim. Ako elite da pretraite njegove odaje, moete tada to
da uradite. Neete se izloiti prevelikom riziku. Spavaa soba je odvojena od ostalih prostorija, a
Felipe vas nee uti dok ga Dolores zabavlja. Jo jedan jedva ujan smeh, proleni smeh ipkaste
rose na paukovoj mrei radosnih zelenih ivosti. Gospa Aleksandra se, Behajm shvati, ludo
zabavljala. , a ne moje otkrie, bie prvi potez, nastavi ona. im ga prihvatite, biete
nepovratno upleteni u igru, bez kontrole ili orijentacije. A morate da prihvatite potez ili odustanete od
ove arade od istrage. Zaustavila se pored njega i poloila ruku na njegovu podlakticu. Znam da mi
ne verujete, a ja neu tvrditi da se u dubini due ne vodim svojim interesima. Ali ja sam va saveznik
u ovome. Meutim, za poetak, morate nauiti da verujete sebi, a da biste to uinili morate da se
ukljuite u igru. Jedino ete u igri otkriti kome moete da verujete.
elite da kaete da ja to ne znam?
Nije li to vaa najvea briga? Moja jeste bila kada sam se pridruila Porodici.
Pustila mu je ruku, ali se Behajmu inilo da je veza izmeu njih dvoje ostala u vidu toplog naleta
njene krvi oko njegovog zgloba.
Ne pretvarajte se preda mnom, ree ona. Preivela sam burna vremena, vreme metamorfoze
kroz koje vi sada prolazite. Znam za sukobe koji vas razdiru, oluje koje vas pohode, odluke koje
morate da donosite.
,,U redu, ree Behajm iznerviran njenim nadmonim stavom, da li biste onda bili toliko
ljubazni da me prosvetlite kako e se ti sukobi razreiti?
Uskoro ete i sami shvatiti, i to na sebi svojstven nain. Nije na meni da utiem na vas.
Zajedljiv osmeh. ,,U svakom sluaju, ne kada se radi o tako intimnim pitanjima. ivnuvi odjednom,
ona poe ka vratima. Sada moram da idem. Ali pruiu vam svu svoju pomo. I... Ali. Umalo da
zaboravim. Vratila se do njega i tutnula mu neto u ruku. Klju od Felipeovih odaja.

Zato bih gubio vreme na pretraivanje Felipeovih soba? Njih su ve pretresli.

,Ali sluge, ree ona. Sigurna sam da sebe smatrate mnogo pouzdanijim od njih. Nemate drugog
izbora. Moete da se povuete sa sluaja. Naravno, u tom sluaju neete se nai samo u Agenorovoj
nemilosti, ve i Patrijarhovoj. A to nije neka zavidna pozicija.
Behajm zavrte klju meu prstima. Prilino ste sigurni u to kako u se poneti.
Kao to rekoh, nemate mnogo izbora. I ne samo zato to je to vaa jedina nada da reite
ubistvo. Rizici igre e vas primorati na to. U nekom pogledu ste oprezni, ba kao i svi mi, ali je u
vaoj prirodi i da sve to imate uloite u samo jedno bacanje kockice.
Behajmova nervoza preraste u bes. Smuili su mi se ljudi koji tvrde da me poznaju bolje od
mene samog.
Onda morate da napredujete u tom razumevanju, zar ne?
Da li oekujete od mene da promenim miljenje po pitanju Agenorovih stavova?
Odmahnula je rukom. Biete ono to morate da budete, roae. Ne oekujem ja nita od vas...
barem ne ono to biste u ovom trenutku bili u stanju da pojmite. Odista, bilo bi glupo od mene da
imam ikakva oekivanja u vezi sa vama, poto jo nije oigledno ni da li ete preiveti sopstvenu
istragu. Nemate predstavu sa im treba da se nosite. Pa ipak... Glas joj je postao dublji, primetno
uzbuen. Posluajte me, Miel. Moda dajem sebi preveliko pravo kada govorim ovo, ali u vama
vidim potencijal velike vrednosti i velikog srca. Moliu se da uspete da prebrodite tekoe na koje
sam ja nailazila kada sam bila nova. Vi se trenutno povodite zabludama od kojih e vas veina
naterati da poinite glupost. Jedna je naroito opasna, jer moe da uspori va razvoj, a to su vaa
oseanja prema stvoru koga ste poslali u moje odaje. Kladim se da ete pre kraja istrage, ako sve
poe kako treba, otkriti koliko se zapravo razlikuje priroda vaeg odnosa od onoga to verujete sada.
A moda ete otkriti i nesvakidanju vrednost u onome to sada doivljavate samo kao pretnju.
Iskoraivi hitro napred, ona ga privue u zagrljaj, rukama stisnu njegovu stranjicu i poljubi ga
- snanim poljupcem u usta koji ga nimalo nije stimulisao, ija je svrha bila pre da zakljui ugovor
izmeu njih dvoje nego da izazove uzbuenje; ali ba kada je hteo to i da prokomentarie, obuze ga
napad nesvestice i naglo mu se zamagli vid. Na talasastoj zelenoj pozadini poput vodenih dubina identine boje kao njene oi - on ugleda golu gospu Aleksandru kako mu se polako pribliava, njiui
se graciozno poput morskih algi na plimi, rukama i nogama opisujui hipnotike figure, poput sna koji
poprima oblik pred oima davljenika. Pokuao je da odagna nesvesticu, ali um mu se upecao u meku,
toplu mreu, a misli praakale bespomono poput ekinjaa u finoj mreici i umesto da reaguje
uplaeno, on se samo iuavao egzotinoj dimenziji njene lepote i pitao se kako je ikada i mogao da
pomisli da ona nije lepa. Krukastih grudi i prelepih nogu, izduenih butina koje su se gotovo
neprimetno grile i oputale, stabljika za potporu cvata njenog trbuha, ona je bila dar za oi, drvo za
potpalu njegovih ula. Prolaskom svake sekunde, njena senzualnost ostavljala je sve dublji trag na
njemu. Mogao je da joj namirie polni organ. Njenu krv. Njeno lice bilo mu je toliko blizu da vie
nije razaznavao njegov oblik. Grimizna usta bila su joj otvorena, ljubiasti jezik je lagano palacao
poput morske flore i faune. A onda se sve zavrilo. Sva ula, svi oseaji prisnosti i uzavrele krvi
nestadoe. Zateen, nestabilan, shvatio je da se odvojila iz zagrljaja i stajala nekoliko metara od
njega, posmatrajui ga sa izrazom lica koji je, iako nije bio lien proraunatosti, delovao kao da
istovremeno odraava naklonost i zbunjenost.
I ta sada? ree ona tiho, kao da se obraa vie sebi nego njemu. Zatim joj se crte lica
zategnue u odlunosti i ona ree smirenijim tonom: Mislim da u ostati neko vreme sa vama. Da

vam pomognem. Ali morate poslati tog... Zautala je, zastala na sekund. Morate poslati vau
slukinju. Ovu izelu. Naite joj neki drugi posao. Neu tolerisati njeno prisustvo.
Behajm, jo nesiguran na nogama, promrmlja kako mu nije potrebna pomo.
,,Mogue, ree Aleksandra. ,,Ali moram da vas ubedim da je klju koji sam vam dala vaa
najvea nada u svemu ovome. Ostau sa vama sve dok u vama ne sazre to ubeenje. U najgorem
sluaju, moje prisustvo e vam pruiti dodatnu sigurnost prilikom ispitivanja.
To nije poricao, ali muio ga je ovaj nagli preokret u njenim namerama. Zato elite da mi
pomognete?
Kao to rekoh, to mi je u interesu.
I ni zbog ega drugog?
Eh, roae, ree ona, izgovarajui rei sa ritmom koji im je darivao vibraciju tihog,
eznutljivog smeha. Uvek ima neeg drugog.

6
Zlokobnu tiinu dvorca Banat donekle je nadjaala atmosfera emocionalnih gibanja. Vei deo
Porodice ostao je u svojim odajama, ali jedan broj poeo je da luta viim nivoima i uputa se u
rasprave, pa i kratkotrajne arke; njihovi povici i brbljanje odjekivali su hodnicima, prigueni i
daleki poput krika ptica i ukanja veverica, ali jednako okantni u toj pogrebnoj atmosferi. Meu
njima se nalazilo nekoliko mukaraca i ena sa kojima je Behajm nameravao lino da porazgovara.
Pitao se da li njihovi uzbueni pokreti samo prikrivaju elju za izbegavanjem ispitivanja, jer da nije
imao Aleksandru uz sebe, avolski bi se pomuio da ih uopte pronae, a kada se konano suoio sa
njima, niko od njih nije bio kooperativan, ve su mu se kezili ili prikazivali skamenjena lica. Elejn
Vandelor, koju su zatekli kako ita uz sveu u obedaonici za sluge, zafrljaila je knjigu ka njemu i
odgovarala na sva njegova pitanja iskljuivo ledenim, jednoslonim reima. Hermana Kula pronali
su u fotelji u naputenom delu dvorca; Behajmu je odgovarao sa arogantnom nezainteresovanou,
prekidajui svoje odgovore da bi dao erotska uputstva slukinji koja mu je sve vreme kleala meu
nogama. Zor Motner, zakljuan u sobu za razonodu sa Lupitom Kaskarin i Miron, polusestrom gospe
Dolores, zabavljao se gaajui mia strelicom pikada i aljui Behajmu znaajne neprijateljske
poglede. Jedini za koga se moe rei da je na bilo koji nain pokazao razumevanje bio je Ernst
Kostolec, Agenorov politiki saveznik ali ne i prijatelj, neobjanjiva sorta, koga su zbog njegove
reputacije maga ak i najmoniji lanovi Porodice zaobilazili u irokom luku. Zatekli su ga u
Patrijarhovoj biblioteci, koja je manje liila na prostoriju a vie na ogromne spiralne stepenice koje
se sputaju kroz sredite dvorca vie od kilometra, a iji su zidovi ispunjeni knjigama, mnogim toliko
drevnim da bi u sluaju da ih otvorite rasuli stotine poutelih stranica u mrani ponor ispod sebe
poput krhkih duhova roja leptira. Bila je to jedna od malobrojnih prostorija u dvorcu, barem od onih
u javnoj upotrebi, koje su osvetljavale svetiljke umesto baklji - inilo se da je Patrijarhu vie stalo
do knjiga nego do bezbednosti svoje dece.
Kostolec, ovek Agenorovih godina ali mnogo oronulije spoljanjosti, pogrbljen, izboran i
lisijeg izgleda, bunastih obrva i nekoliko vlasi nene bele kose koja mu je lebdela nad pegavom
glavom poput paperjastih oblaaka nad povrinom mrtve planete, stajao je na jednom od odmorita,
osmougaonom prostoru irokom desetak metara, nagnut nad katedru, zurei kroz uveliavajue staklo
u veliku konu knjigu otvorenu na stranici prekrivenoj kitnjastim rukopisom. Zraci narandastog
svetla od svetiljke sa pet prozoria obeene iznad katedre protezali su se do sredine stubita, ali
nisu dopirali do naspramnog zida. Lice mu prekri izraz zlovolje kada ih je ugledao na odmoritu
pravo iznad sebe i on zalupi knjigu, isterujui oblak praine izmeu korica; pozlaeni natpis na
koricama bio je na portugalskom, ispod njega se nalazila pozlaena palma pod polumesecom, a na
hrbatu simboli krune i lista. Behajm je primetio da je Kostolecova siva svilena koulja prekrivena
prainom, to je moda ukazivalo na to da je ovaj nedavno zalupio i neke druge knjige. Mogui znak
besa i bespomonosti. Ali kada su mu prili, on im se prijatno nasmei. Prijatno u poreenju sa nizom
osmeha sa kojima je Behajm imao priliku da se sretne. I tako se, uprkos teskobi pred ispitivanje tako
vane linosti, Behajm donekle opusti.
,Ali, odlino! Na mali policajac, ree Kostolec briui ruke o pantalone, koje su takoe bile
sive; zbog praznine koja ih je okruivala njegov glas je neznatno odjekivao, a njegove rei kao da
uskomeae neto u sreditu tame ponora. Ba zgodno! Oseam se kao usred putujue pozorine
druine. Bacio je pogled na Aleksandru. ,A vi, moja draga, koju ulogu igrate danas? Nadam se

samo, ne lepravu naivku.

Za potrebe ove scene, ree ona hladno, najbolje e biti da me smatrate kopljonoom.
Kakva predivna pretnja. Odobravam. Zatim, Behajmu, koji je vrljao po hrpi papira na kojima
je zapisao svoje zabeleke. uvajte je se, gosn Policaje. Ona poseduje izvanredan talenat
samozavaravanja, a njime jo bolje prikriva svoje prave namere.
Behajm je ignorisao tu opasku. Va sluga il, ree on, izjavio je da je bio sa vama u
biblioteci one veeri kada je izvreno ubistvo. Obojica ste bili ovde itave noi?
Nije li il tako rekao?
,,Jeste, ali ja...
Onda mu ja neu protivureiti. On je gospodin ovek izvanrednih odlika. Kostolec se nasloni
na katedru, ali ne krutim pokretima starca, ve odajui utisak gipkosti. On lovi knjige za mene. Tako
tedim vreme.
zato vam sada nije na usluzi?
Kostolec se nasmeja. Iskrslo je neto vanije. Trenutno jurca po Banatu, postavlja pitanja i
obavlja besmislene zadatke. Za nekog policajca, ini mi se.
Izvinjavam vam se zbog toga, ree Behajm i nastavi da vrlja po svojim papirima. il je
takoe rekao da ste pronali pozamanu studiju. Smem li da pitam ta je predmet vaeg istraivanja?
je nebitno za vau istragu.
Mogue, ree Behajm, ali bojim se da u ja to morati da prosudim.
Vai imperativi nisu i moji, ree Kostolec sa besom koji mu se nazirao u glasu.
Tano, ne mogu vas naterati da odgovorite. Mogu samo da pribeleim da niste. Meutim,
moda vae istraivanje ima neku vanost koje niste svesni. A ak i ako je nevano, zato da ne
zavrimo sa tim?
Kostolec je utao jedno due vreme; njegov stav ili izraz lica nisu odavali nikakav nagovetaj
njegovog raspoloenja. Behajm pogleda preko ograde ka spiralnom stepenitu ispod sebe. Snopovi
svetla osvetljavah su sredinji stub sa mnogih niih odmorita, jasno ispunjeni prainom u vazduhu;
korice knjiga blistale su u senkama poput slojeva rude. Duboko ispod, bljetava narandasta takica
njihala se poput svica u takastoj tmini. Verovatno jo neki uenjak sa svetiljkom. Slabana kripa
doprla je sa odmorita ispod njihovog, ali Behajm nije video nikoga. Verovatno sleganje
konstrukcije, pomisli on.
Napokon Kostolec ree: Siguran sam da ste svesni uvrede koju mi nanosi vae sasluanje.
Naravno, meni je ao to sam primoran da... zapoe Behajm, ali ga Kostolec prekide.
Sa druge strane, nastavi on, sam, pak, svestan vaeg neiskustva i nemogue pozicije u
kojoj ste se nali. Dakle, odgovoriu na vae pitanje.
Prazni osmeh produbi bore na njegovom smeuranom licu i Behajm, okiran ovim racionalnim
gestom, promrmlja rei zahvalnosti.
Prouavam budunost, ree Kostolec.
Behajm saeka dodatno objanjenje, ali ga nije bilo. On pogleda Aleksandru; ona gotovo
neprimetno slee jednim ramenom. Kostolec se i dalje smekao.
Da li biste nam to malo pojasnili? upita Behajm.
Ne, ne bih.

,,U redu. Behajm se proeta do ivice odmorita i ponovo baci pogled u bunar. Jo jedan
kriputavi zvuk dopre do njegovih uiju. Izgleda mi da budunost, ili kako je vi doivljavate, ima
veze sa zapisima Kraljevskog Portugalskog botaniarskog drutva. Knjiga koju prouavate izgleda da
sadri njihove kolonijalne dnevnike. Palma na omotu govori mi da se delo tie neke tropske zemlje.
Polumesec - on rairi ruke - ukazuje na Islam. Tropska portugalska kolonija sa islamskim
stanovnitvom? Nisam upoznat sa istorijom portugalske ekspanzije. Meutim, ovek moe pomisliti
na odreene delove Afrike. Ili neku koloniju dalje na istoku. ta vi kaete? Budui da je Orijent
predmet rasprava koje nam odnedavno zaokupljaju panju, usudio bih se da pretpostavim da traite
lokaciju na Dalekom istoku koja bi odgovarala naoj selidbi.
,,Jednom sam imao psa koji je znao da se uspravi na zadnje noge i zalaje, ree Kostolec.
Pametan malia. Vrlo zabavan.
Drago mi je da sam probudio vau nostalgiju, ree Behajm.
Pronicljivost sama po sebi ne postie nita, a vi ste to upravo postigli kada ste otkrili predmet
mog istraivanja. Kakva je veza izmeu mojih knjikih zanimacija i ubistva Zlatarice?
Koliko ja vidim, nikakva, ree Behajm. Ipak, pitanje nae migracije je zain koji da je
specifian ukus itavoj istrazi. Bar ja imam taj oseaj. Retki su nai meusobni odnosi koji su prosta
rabota. O kom god sledu dogaaja da se radi, koliko god povrno bilo opravdanje za njih, dela koja
inimo odjekuju na mnogim nivoima, privlae razne interese u mehaniku jedinstvene strasti. Mislim
da je neozbiljno pristupati zloinu pojednostavljeno, izdvajati ga iz konteksta. Zbog toga va politiki
angaman budi radoznalost u meni. Koliko sam ja u stanju da primetim, vi ste se donedavno drali po
strani od ove vrste problema. Vi svakako nikada niste bili u prevelikoj ljubavi sa Agenorom, a ipak
ste mu saveznik. Politiki savez zasnovan na zajednikom interesu? Moda. Ipak, bio bih budala kada
ne bih uvaio mogunost da se tu krije neto vie.
Iz ovoga ne vidim kako mogu biti osumnjien za ubistvo.
,,Osumnjien je prejaka re. Ja nemam pravih osumnjienih. Zbog ogranienja koje mi nameu
vreme i okolnosti, svoju energiju usmeravam na one koji se neobino ponaaju. Poput vas. Moda
vam izgleda kao da se hvatam za slamku, i ja to zaista inim. Ali istrage ove vrste retko slede liniju
logike. Neko napravi propust, neko oda tajnu, umea se ruka sudbine i odjednom itava stvar izlazi na
videlo. to se moje uloge u svemu tie, putam mreu u mutne vode u nadi da e mi ajkula ugledati
noge i zaleteti se da ih odgrize mislei da sam samo pronicljiv.
Aleksandra prasnu u tih i zadovoljan smeh, a Kostolec je presee pogledom; za trenutak, crte
lica mu se izobliie u pakosnu masku. Potom se i on nasmeja. Poklonio se Behajmu, iz uljudnosti.
Izvinite me na trenutak, ree on, i nakon silovitog skoka kojim se naao pred stepenicama,
jurnu na odmorite pravo iznad njih. Behajm u krik, zvuke kratke borbe. Kostolec se pojavi nekoliko
sekundi kasnije, vukui za sobom prestravljenog mladia u crnom, smee razbaruene kose i mravog
lica isturene brade; sve niz bubuljica prekrivao mu je elo.
je to? upita Aleksandra, a Kostolec ree: Stvor pripada Vandeloreovima. Zar ne? On
podie oveka za kragnu, prisloni mu glavu uz svetiljku i zaljulja ga tako jako da mu kolena udarie u
ogradu. Ovaj gnusni nesrenik je trei koga alju da me pijunira od kada sam stigao.
Gospodaru, smilujte se! ree ovek vrsto se drei za Kostolecov zglob da se ne bi ljuljao.
Ne elim vam zlo.
Bogu hvala! ree Kostolec podrugljivo. se ba uplaio za svoj ivot. Pogled mu je bio
nepokolebljiv i crn kao u matorog reptila. te alje?

ovek se obliza; pogled mu skrenu ka Aleksandri, potom Behajmu. Marko, ree on. Marko
me alje. Gospodaru, nisam svojevoljno...
Tiina! ree Kostolec; on pogleda Behajma. Da li sada shvatate zato se prema vaim
pitanjima odnosim sa toliko neprijateljstva? Vandeloreovi me opsedaju i danju i nou. Kako da trpim
ovo neprestano meanje u svoje poslove?
ta Vandeloreovi ele od vas? upita Behajm gledajui oveka kako pokuava da proguta
pljuvaku, napola pridavljen sopstvenom kragnom.
Oni ele, ree Kostolec, paljivo naglaavajui svaku re, kao da ih niani i ispaljuje ka
Behajmu, da otkriju moje tajne.
On privue ovekovo lice uz svoje i poljubi ga u usta. Prizor dva spojena lica, glatke koe
jednog koga sisa bleda izborana zver, na crvenkastom svetlu usred duboke tmine izazva oseaj
duboke otuenosti kod Behajma, kao da zuri u dimenziju u kojoj je svaka konstanta reorganizovana, u
kojoj ivotinje hodaju u ljudskom obliku, a prave ljude tretiraju kao ovce, gde je fiziki svet peina
puna pozlaenih simbola i praine, ivot zlokobna, protraena vrednost, a smrt cilj kome se ushieno
stremi.
Kostolec prekinu poljubac i zagleda se u oveka koji mu se mlitavo klatio u ruci. Reci Marku
da u ga posetiti ako se ovo ponovi. inilo se kao da se premilja oko neega; on izdie obrve poput
sove i napui usne. Kad malo bolje razmislim, ree on, rei u mu sam. I gledajui pravo u
Behajma, on nehajnim pokretom ruke prebaci oveka preko ograde.
Izgledalo je kao da se ovaj na trenutak koprca u sreditu bunara, irom otvorenih usta i oiju
ispunjenih uasom, kao da ga u vazduhu pridravaju snopovi crvenog svetla, a onda - dok se Behajm
uzaludno bacio prema ogradi - on se strovali u mrak obrui se oko sebe, putajui za sobom
naputeni krik koji mu je parao grlo. Behajm ga je posmatrao kako pada i nestaje, a prizor mu je
izazvao muninu i jezu u stomaku. Okrenuo se naglo, spreman da ispali gnevno pitanje, ali gnev mu
splasnu pred prizorom Aleksandre i Kostoleca, koji su stajali suoeni, napeti i besni, visoka prelepa
ena u spavaici i matori grabljivac sa drugog sveta. Oekivao je da e svaki as jurnuti jedno na
drugo, cepati, udarati i gristi. Umesto toga, oni napustie svoje agresivne poze i Aleksandra smirenim
glasom ree: vam nije valjalo!
Nije valjalo! Behajm tresnu pesnicom o ogradu lomei je. Moemo slobodno rei da je to
b i o faux pas! I ta je sledee? Da li ete genocid nazvati bezobrazlukom? edomorstvo
nestalukom?
Ona ga ni ne pogleda; nastavila je da se obraa Kostolecu. ,,Ako ve drite lekcije, ree ona,
moete to i na delotvornije naine.
Da li je o tome re? ree Behajm. lekciji? I emu je trebalo da se nauim? Da potujem
starije?
Oprezu, nadam se, ree Kostolec. Bez njega neete jo dugo biti sa nama.
Kada je Behajm pokuao da odgovori, Kostolec povika: Nemojte! Ne iskuavajte me vie!
On se okrenu ka bunaru, dok mu je svetlost lampe palila pramenove bele kose, slikajui oreol
oko zadnje strane okovratnika njegove svilene koulje. Nisam poinio ubistvo, rekao je ledenim
glasom. Pijani uici u krvi me ne privlae. Ja sam u svakom smislu Patrijarhov ovek i nikada ne bih
prekrio njegovu tradiciju. A vi mislite ta hoete.
Nova vibracija nastade u vazduhu, podrhtavanje kakvo bi proizveo rad neke udaljene mone
maine, a Behajm nije mogao da se oslobodi utiska, koliko god bio iracionalan, da je Kostolec izvor

vibracije. Kad bi se Kostolec okrenuo, pomisli on, bio bi potpuno izmenjen, zaarenih oiju,
naboranog lica preobraenog u varvarsku masku od bronze, jezika kao u crne guje. Ipak, kada je
progovorio, uinio je to zamiljenim a ne preteim tonom.
ivimo u tekim vremenima, rekao je. Svako od nas mora da odigra svoju ulogu najbolje to
ume. Meutim, ne bi bilo loe da zapamtite da moja uloga u svemu ovom nema nikakve veze sa
svetom kakav poznajete. Nemam nita protiv vas, ali neu dozvoliti da me dalje ometate u poslu.
Uzdahnuo je. Nemojte mi vie smetati.
Aleksandra spusti ruku na Behajmovo rame; glavom pokaza ka izlazu nekoliko nivoa iznad njih i
Behajm, umiren iznenadnim napadom teskobe, dozvoli da ga ona povede. Ali, dok su se peli
stepenicama do sledeeg nivoa, potaknut nekakvim oseajem nepravde, on zastade, nagnu se preko
ograde i pogleda dole.
Zraci svetlosti koje je bacala svetiljka postae otri i jasni, seiva bletavila koja se ire do
redova knjiga i dosijea na naspramnom zidu, i dok su i dalje postajali svetliji, sam Kostolec postajao
je sve mraniji, njegova koa i odea poeh su da gube detalje i boju, kao da ga prekriva ogromna
senka, sve dok se svetlo konano nije priguilo do svoje uobiajene jaine, a ono to je stajalo pored
ograde ispod njega i samo postalo senka, figura apsolutnog, neprekinutog crnila. To odsustvo oveka
stajalo je nepokretno, ali ve nekoliko sekundi kasnije figura se rasprila u papirne komadie ivog
crnila, poput imia i pepela, i ti ostaci odleprae u tamu; potom, poput ile blistavog antracita
usred vazduha, u sreditu bunara nastade nova sjajna povrina, koja kao da se istovremeno prelivala
nagore i nadole, kao da odraava odlazeu pokretnu svetlost. Behajm oseti podrhtavanje u svom telu,
kao da je neto fiziki jedva prisutno upravo prolo kroz njega. I nakon toga, sjaj nestade i sve je bilo
kao i pre, osim to Kostolec vie nije bio tu, a na njegovom mestu se polako kovitlalo nekoliko
pramenova praine na narandastom svetlu lampe, blistajui poput duhova nebula i zvezda.

7
Nastavivi hodnikom koji ih je izveo iz Patrijarhove biblioteke, Behajm poe da posmatra
Aleksandru u novom svetlu. Nije oekivao da e stati u njegovu odbranu protiv nekog tako monog
kao to je Kostolec samo da bi ostvarila neki politiki cilj, a opet, izgledalo je kao da jeste. Prisetio
se trenutka njene zbunjenosti kada su se zagrlili. Da li je mogue, pitao se, da joj je na neki detinji
nain postao privlaan? Nije verovao da je to mogue, ali nije verovao ni da e njegova naklonjenost
njoj postati tako odreena i arka. Zatekao je sebe kako je kriom posmatra, zapaa njene manire.
Naviku da gricka nokat kaiprsta kada je zbunjena. Kako se senke u njenim zelenim oima menjaju
kad god je nezadovoljna. Njen oprezan hod, gotovo mesearski u svojoj promiljenoj energinosti,
suzdranoj do potiskivanja, osim u trenucima uzbuenosti, kada bi ga pogledala i poela da
poskakuje hodnikom poput zjalave kolarke. Ozbiljnost sa kojom ga je sluala, sputene glave,
zatvorenih oiju, spokojnog lica, poput opatice u molitvi. Smejala se lako, ali kada se smejala nije
izgledalo kao da to ini itavim svojim biem, kao da je to mesto u njoj, u kome se stvaraju ivopisne
reakcije, prazno, sivo i omamljeno, to joj je davalo jezivo nedoslednu ivost, poput nekoga ko je
zaaran. Pitao se kako je ikada pomiljao da je njena izuzetna visina groteskna, poto je sada njeno
telo doivljavao kao elegantno i vitko, savreno oblikovano, udo estetskih proporcija, i kada ih je
zamiljao zajedno, to vie nije bilo kao pre, u bizarnom Gordijevom voru, ve sjedinjene u
skladnom i savreno usaglaenom spoju. Preputati se takvim mislima bilo je smeno, govorio je
sebi; njih dvoje su sauesnici u jo neodreenoj politikoj akciji i nita vie od toga. Ipak, nije
mogao a da im se ne preputa, ba kao to je njene kradomice upuene poglede tumaio kao
posledicu njenih novoprobuenih oseanja prema njemu. Verovao je da mu prua kratke uvide u
svoju istinsku prirodu, povremeno odbacujui oduran agresivan stil kojim je nastupila kada ga je prvi
put posetila u njegovim odajama, dozvoljavajui mu da upozna osobu iza fasade, sposobnu za bes i
radost, udljivost i tugu, sve uobiajene sastojke, koje je ipak nadjaavala sveprisutna ozbiljnost i
revnosna samokontrola. I dalje je sumnjao u nju, i dalje nije verovao u prirodu njenih namera; ali
oseao je da ne grei u potpunosti smatrajui da je izmenila svoj stav prema njemu, da je, ta god
elela od njega u poetku, sada to elela jo vie.
Skrenuli su u sporedni hodnik, dugaak i osvetljen svetiljkama, izbeljenim kamenjem namesto
tavanice, isprekidan lunim prolazima koji vode u tunele, otvorene prostore, druge hodnike, i, u
trenutku kada su shvatili da zure jedno u drugo, Aleksandra brzo skrenu pogled i upita ga o emu
razmilja.
Nije lako odgovoriti na to pitanje, ree Behajm.
Ne slaem se, ree ona. Na to pitanje je najlake odgovoriti ako osoba neto ne krije.
Ne elim da ispadnem glup, ree on nakon nekoliko koraka u tiini.
Mislim da smo dovoljno preli na ovom putovanju da bismo olako sudili jedno o drugom.
,,U redu onda. Razmiljao sam o tebi.
Prolazili su pored svetiljke u nii i njena senka, koja se vukla za njom po podu, odjednom skoi
na zid i nastavi dalje uz nju, vitkija, otrija verzija nje, kao da se u njoj probudio lovac.
li? ree ona i nervozno se nasmeja. ,,I kakva sam to ja?
Fascinantna. Zabrinjavajua. Pokuao je da joj uhvati pogled. Prelepa.
,A na koji nain sam to zabrinjavajua? Ona se jo jednom nasmeja. Kao to vidi,

nesumnjive vrline prihvatam bez pogovora.

Moda nisi ti ta koja me zabrinjava, ree on. Moda je to nedostatak vere u moju sopstvenu
pristrasnost.
Samo si na ljubazan nain izjavio da nisi siguran u mene. Moda.
Stigli su do lunog prolaza koji je vodio u veliku nenametenu prostoriju u kojoj su tri mukarca
i jedna ena - lanovi Porodice, reklo bi se po raskonosti odee - stajali na pedesetak ili vie metara
od njih u pravouganom ostrvu svetla koje su inile dve svetiljke. ena je bila polugola, gornji deo
haljine bio joj je sputen do struka, a mukarci su bili delimino razgolieni. Prizor je posedovao
atmosferu zloslutne statine slike, pomisli Behajm, kao da je tu postavljen samo zbog njih, a ne
seksualni dogaaj koji su oni prekinuli. Bilo mu je veoma neprijatno. ena ih je dozivala, ali on se
nije naao ni u najmanjem iskuenju da prihvati taj poziv.
Prepoznaje li nekoga? upita on Aleksandru.
Ona ih proui koji trenutak due. Ne sa ove razdaljine. Meutim, ovek u crvenoj tunici.
Mislim da je to... Ona zastade, ponovo se zagleda u njih. Nisam sigurna.
ena ih jo jednom dozva da priu.
Hajdemo. Ostavimo ih na miru, ree Behajm.
Zar ne eli da ih ispita?
Tako velika grupa bi samo podrala meusobne lai. Njegov oseaj nelagode se pojaa. On
prihvati Aleksandru za ruku i povede je niz hodnik, napola je vukui za sobom, povremeno
pogledajui preko ramena.
Aleksandra je delovala zapanjeno, ali nije pokuala da se oslobodi, niti je protestovala kada je
Behajm poeo da tri, vodei ih uvijenim putem kroz lavirinte hodnika; meutim, im su prestali da
tre, ona ga upita ta nije u redu.
Imao sam predoseaj, ree on. Oseaj da su oni... Ne znam. Da su neka vrsta zamke.
Izbili su iz hodnika u peinu, mesto izdubljeno u mermeru tako da lii na peinu, iji je nii kraj
bio prekriven omanjim jezerom, grubo klesanih mermernih blokova rasutih po obali; izbeljena,
plavobela svetlost odbijala se o zidove peine, ili, tanije, o svetlucavu mahovinu koja je krasila
skoro svaki kvadratni centimetar kamena i plutala u komadima na crnoj vodi poput minijaturnih
svetleih ostrvaca. Na jednom od zidova nalazila se povea rupa, dovoljno velika da kroz nju proe
ovek bez saginjanja; kroz nju se pruao pogled na komplikovanu eleznu maineriju ogromnih
zupanika, poluga i drugih nepoznatih delova; kroz procepe u maineriji mogli su da se vide predeli
mermerne ravnice koja se naglo penjala nagore, odajui utisak sloene slagalice na beloj pozadini
kojoj nedostaje nekoliko delova. U celini, mesto je odisalo neovozemaljskim arima i, kada je
Aleksandra sela na mermerni blok, podigavi kolena i oslonivi bradu na njih, ona kao da poprimi
auru nestvarnog, postade stvor koji potie sa tog mesta, nimfa ili Lorelaj.
,,Predoseaj, ree ona zamiljeno. Drugim reima, oseaj kojem si poklonio svoje
poverenje.
Bilo bi glupo ne poverovati mu.
Ipak, ini se da ne veruje drugim svojim oseanjima. Ili si imao predoseaj i u vezi sa
mnom?
Teko. Jedino ne znam na emu sam sa tobom. On sede do nje; dublje u peini, tamo gde se
tavanica sputala sasvim nisko i zidovi suavali, neto veliko i brzo plivalo je tik ispod povrine,

pravei talasastu izboinu na sjajnoj crnoj vodi, ali ne pokazujui ni deli sebe. ,,U svakom sluaju,
nije vano.
ta nije vano?
Pokuala je da prikrije srameljivi osmeh spustivi glavu.
Igra se sa mnom, ree on.
Ona slee ramenima. Nagovaram te da mi otkrije o emu si razmiljao, ali mi ba ne ide od
ruke.
Siguran sam da zna o emu sam razmiljao, ree on nestrpljivo. Mislio sam o tebi i sebi.
Pitao sam se kako bi to ispalo.
Prilino iskreno od tebe, ree ona.
Naravno, nastavi Behajm, oneraspoloen njenim neutralnim tonom, kao to rekoh, nije vano,
iz ovog ili onog razloga.
Ali zato?
Izmeu ostalog, napustiemo Banat za nekoliko dana. Ja u se vratiti u Pariz, a ti svom domu.
Ne razumem.
Zato zapoinjati vezu kada preostaje tako malo vremena da se ona produbi?
Ona mu uputi ispitivaki pogled, zatim se zagleda u rupu u zidu, obmotavajui pramen
kestenjaste kose oko prsta. Veza, ree ona. udno je eleti tako neto. Ono to elim, elim
bezuslovno. Ne brinem se ta e se desiti kada to dobijem. Ponovo ga je pogledala. Najee, u
svakom sluaju.
Povreenog ponosa, on ree: je moda samo simptom mog, uh... Kako si ga nazvala? Mog
perioda metamorfoze.
Ne, ne verujem, ree ona, vrativi pogled na rupu u zidu i mehaniku slagalicu u njoj. ,,Agenor
je rekao da si poseban. Izgleda da je bio u pravu.
Delovala je istinski zbunjena njime, ili neim to je oseala a to je imalo veze s njim. Imao je
utisak da bi sada uticao na nju, ako ne pretera sa svojim argumentima. Ne verujem da je elja da
neto dobro potraje posebna, ree on.
Verovatno nije. Ali odavno nisam razmiljala na taj nain.
Usledila je tiina tokom koje je uo ljapkanje vode i video neto malo i crno kako se ubrzano
kree po mermernoj ravnici iza rupe u zidu, juri tamo-amo, vidljivo na mahove kroz procepe u
maineriji. On zatvori oi sposoban da je oseti kraj sebe, njenu vrelinu, ritam disanja i otkucaja srca.
Oseao je miriljavu vodicu, prirodan miris koe i slatku, uzavrelu krv kao nekakvu meavinu
opojnog parfema.
Voleo bih neto da te pitam, ree on. Neto to e te moda razljutiti.
Trudiu se da se ne naljutim.
ovek koga je Kostolec ubio. Kako uspeva da pomiri tako neto, prihvati takvu vrstu
bezobzirnosti i svireposti sa oseajnou - ili da kaem ljudskou - koju pokazuje sada?
Nije joj video lice; okrenula je glavu blago na stranu, a kosa joj je pala preko obraza, sakrivi
joj profil; meutim, video je da ju je pitanje potreslo - vene na vratu su joj poigravale, stav ukrutio.
Ali kada je odgovorila, nije bilo ni traga ljutnje u njenom glasu, samo daak oklevanja.
Prirodno je da mi je teko, ree ona. Ve si ubijao da bi se hranio. Shvata licemerje koje se

krije u pokuaju da se oni kojima se hranimo posmatraju emocionalno. Ipak, mnogi od nas ine
upravo to. I sama sam to radila. Verujem da nas krivica koja proistie iz tih uzaludnih vezivanja
primorava da se na kraju ponaamo prema svim smrtnicima kao prema ivotinjama, da ih odbacimo
da nam ne bi prirasli srcu. Sklonila je kosu sa lica i trezveno pogledala Behajma. Kada sam te
posetila veeras, moje ponaanje prema tvojoj slukinji bilo je u neku ruku odbrambena reakcija.
Takoe - ona mu uputi brz pogled - pretpostavljam da sam bila pomalo ljubomorna na nju.
Dopada mi se ve neko vreme. Meutim, ona mi se i gadila. Moda je moje gaenje samo
nadoknada. A moda ih vremenom mrzimo zato to moramo. Ili se toliko drastino promenimo da ne
moemo drugaije da ih cenimo. Ipak, ponekad pomislim kako se ne razlikujemo mnogo od smrtnika,
da je jedina istinska razlika meu nama ta to smo mi jai, i da su nae okrutnosti samo ivopisniji i
preteraniji oblik njihovih okrutnosti. I najgori od nas imaju takmaca po zlu meu ljudima. Dakle ona spoji ruke i postavi ih na grudi - kada me pita za Kostoleca, radimo ono to moramo da bismo
preiveli. Ono to je on uradio moda deluje kao zlo ili teta, kako god eli to da okarakterie. Ali
on je star, pripada drugoj generaciji. On je zaboravio ta je nekada bio i ivi samo delimino u tvom
i mom svetu. Ona izusti tugaljiv zvuk. je sve to mogu da ti kaem. To je... Potiteno odmahnu
glavom. je sve.
Oekivao je da e morati da se raspravlja sa njom, pokuati da je ospori, ali njen odgovor bio
je tako jezgrovit i jasan, dirljivo iskren, lien bombastinosti sa kojom je doekivana veina njegovih
pitanja, da mu je u potpunosti poverovao i nije imao ta da doda. Ono to je rekla izazvalo je u njemu
oseaj tuge, a najee je smatrao da su tuga i istina jedno. Poput veine pravih Francuza, nije
verovao u sreu, tanije da sreno moe da bude i dubokoumno.
ta je to, pitam se, ree ona pokazujui ka rupi u zidu, ka hitrom stvoru koji se povremeno
pojavljivao na mermernoj istini.
Nemam pojma.
elim da vidim.
Skoila je sa mermernog bloka i uputila se oko jezera ka rupi u zidu. On ju je nevoljno sledio.
Nadao se, shvatio je, da e je poljubiti, a sada je ta mogunost delovala malo verovatno.
Mainerija koja je leala izvan peine bila je nefunkcionalna, olabavljenih zupanika i
konstrukcije, tokia i poluga, veine razbacanih poput odbaenih igraaka divovskog deteta, ali neki
delovi bili su spojeni vijcima sa glavama veliine pladnja, tvorei jednostavne mehanike skulpture.
Iznad njihovih glava, ogromno nakrivljeno ogledalo bacalo je srebrnasto svetlo nadole sa nekog
nevidljivog izvora. Poput meseine, pomisli Behajm i zapita se da li je mogue da postoji splet
ogledala koji sprovodi meseinu sa bedema dvorca u njegove dubine. Iza mainerije, mermerna
istina uzdizala se stotinak metara ka zidu sa desetak lunih prolaza, a preko nje je kloparao crni
pastuv, sputene glave i u juriu ka izmiljenoj drugarici; preao je u lagani galop i zaustavio se da bi
osmotrio Aleksandru i Behajma koji su mu prilazili. Imao je oko dve godine. Bio je sasvim zreo, ali
se jo ponaao kao drebe.
Predivan je! ree Aleksandra kada je otkasao dalje kolutajui oima. Koa kao da mu je bila
nauljena. Sjajne povrine isticale su poigravanje njegovih miia. Bio je savren u svojoj
energinosti i seksualnoj snazi, iva maina od krvi, satenske koe i kostiju. U daljini, dok je stajao
mirno sa uzvisinom iza sebe, liio je na simbol ugraviran u beli mermer.
ta on trai ovde? upita Aleksandra.
Behajm ree: Moda i nije konj.

 ta je onda?
Matori Kostolec. Ili neprijatelj na koga je ovaj bacio ini. Na ovom mestu, moe biti bilo ta.
Ali konj je bio upravo to, jer im - poput pravog konja - nije dozvolio da mu se priblie i dodirnu
ga, oseajui njihovu neobinost, pokazujui ekstremni strah svaki put kada bi probali, rui i
udaljavajui se od njih. Behajm pomisli na mogunost da je ovo, poput smrti mladia od Kostolecove
ruke, neka vrsta lekcije, ostavljena ovde da ih podseti na njihov neprirodan ivot, na njihovu prirodu
grabljivica, i uniti svaku iluziju normalnosti koju ele da stvore. Takav efekat je bar, inilo se, imalo
na Aleksandru. Postala je mrzovoljna, utljiva, a kada je Behajm pokuao da je poljubi, kada je
spustio ruke na njen struk i prislonio usne uz njene, ona je odgovorila na poljubac samo deli
sekunde, a onda se izvukla iz njegovog zagrljaja i rekla mu da vie ne zna ta eli.

8
Ostale prostorije viih nivoa, poput peine i mermerne istine, ile su u kompletu sa stanarima
ija je funkcija bila ukrasna, ili koji su bar delovali kao da su izloeni u muzeju. U jednoj od takvih,
naili su na starca okovanog lancima za zid, okruenog otpacima hrskavog mesa i gomilicama
fekalija, koji bi udario u veselu, aavu pesmu kad god bi mu se pribliili na oko dva metra i
iznenada prestao da peva im bi se odmakli od njega na vie od dva metra, kao da mu je upravo ta
razdaljina aktivirala unutranji alarm. U drugoj su nali crnog mastifa sa medaljonom od crvenog
zlata oko vrata koji je samo zurio u njih i dahtao; u treoj je lav spavao ispod ruinog drveta ije su
latice bile sainjene od zelenog stakla, a cvetovi izrezbareni od kameola. U sobi sa dugakim
pravougaonim jezerom punim svetlucave vode i freskama na zidovima sa svetloljubiastim nebom,
dalekim snenim vrhovima i dostojanstvenim graevinama sa dorskim stubovima i peristilom,
nalazile su se tri prelepe ene, toliko zaokupljene uzajamnim zadovoljavanjem da ni Behajmovi
povici nisu mogli da im dozovu panju. U kapelici sa tavanicom koju je neko oslikao freskama u
Mikelanelovom stilu - ako ne i on sam - bradati ovek prikucan za krst govorio je tonom predavaa
na jeziku koji je Aleksandra prepoznala kao drevni hebrejski; s vremena na vreme on bi prasnuo u
smeh. U onome to je nekada bilo ptinjak, prostoriji prekrivenoj polomljenim ogradama, zaralim
kavezima i ptijim lepkom, hiljade strvinarskih buba gostile su se leinom ogromne neprepoznatljive
ivotinje. U prostoriji preko ijih je zidova i tavanice bila razapeta crna svila, groteskno debela ena
leala je na crnom nadsvoenom krevetu, igrajui igru ije su figurice bile koice sa ukrasnom
srebrnom kovinom; njen protivnik bio je crnomanjasti, mravi mukarac ne vii od pola metra, koji je
sedeo na ivici kreveta, vei deo vremena uasnuto zurei u opor belih psia koji su stajali na
zadnjim nogama, kevtali i grebali kandama po prostirci u pokuaju da ga epaju.
Bilo je, Aleksandra ree, na desetine takvih soba, moda stotine. Behajm bi voleo da ih pretrai
sve, jer je verovao da se u njima kriju tragovi koji bi rasvetlili do sada nepoznate osobine
Patrijarhove linosti i tako pomogle njegovo dodatno razumevanje Porodice; meutim, vremena je
bilo sve manje, tako da su nastavili pored tih soba do one u kojoj je Aleksandra verovala da e
pronai Mikolasa de Cegea, mlaeg brata Buke de Cegea, patrijarha loze. Budui da su Valeovi i De
Cegeovi bili u svai, Aleksandra je zazirala od susreta sa njim, ne zato to ga se plaila - tvrdila je
da to nije istina - ve zato to nije elela da produbljuje sukob. Ne dozvoli da te razbesni,
upozorila ga je. Tako nee nita saznati. Imajui u vidu reputaciju De Cegeovih, ni Behajmu se
nije urilo da ispita Mikolasa; meutim, kada proe tu probu, pomisli on, najgore e biti za njim i on
pristupi zadatku sa, ako ne samopouzdanjem, onda optimizmom.
Jedan zid dugake, uzane prostorije u kojoj su pronali Mikolasa bio je siv, sa tapetama koje su
se ljutile u trakama i nizom visokih, uzanih prozora; iza stakla svakog od njih nalazila se jaka
svetiljka koja je prosipala kaskade bledog lanog dnevnog svetla po podu od grubog drveta. Poput
zimskog svetla, ono je isticalo optu zaputenost i inilo da prostor koji osvetljava deluje praznije,
naputenije. Troje dece, dva deaka i devojica u ritama, svi prljave plave kose, apatini i bledi,
stari otprilike jedanaest ili dvanaest godina, sedeli su ispod prozora najudaljenijeg od vrata, zurei ni
u ta; iza njih se nalazila usamljena stolica sa uspravnim naslonom na koju su bili nabacani odea i
pekir. Ostali zidovi, takoe sivi i sa tapetama u raspadu, nisu imali prozore, a sa klinova na njima
visila su raznolika oruja: maevi, bievi, buzdovani, koplja, bodei. U sreditu prostorije nalazila se
crna ipka sa dva dugmeta koja je bila povezana sa belom metalnom kutijom na tavanici i

ovekolikom lutkom od izbledelog arenog drveta sa sabljom u ruci. Njena glava bila je bezlinog
jajastog oblika, zailjena na oba kraja, pomalo insektoidnog izgleda, nasaena na tanuni vrat; telo joj
je bilo izbrazdano i okrnjeno; na grudima joj je bilo iscrtano crveno srce, a ice su od njenih udova
vodile do sloenog sklopa kablova koji su se spajali u kutiji na tavanici i dozvoljavah lutki da se
kree po sobi, ak i po njenim najudaljenijim okovima. Kad god bi Mikolas napao, lutka bi odbila
udarac, a onda izvela rasklimatan, ali delotvoran kontranapad. Nakon to je neko vreme posmatrao sa
ulaza, prouavajui kutiju i ice, Behajm nije mogao da ustanovi kako mehanizam funkcionie. Mora
da postoji, zakljui on, sprava u metalnoj kutiji koja pretvara Mikolasove udarce i pariranja u
odgovarajue reakcije lutke, ali takva sprava bi morala da bude uraena na do sada nevienom
tehnikom nivou, a on nije mogao ni da zamisli od ega se ona sastoji.
Mikolas je bio nizak, kran mukarac u dvadesetim godinama, ruku dostojnih jednog kovaa i
zverskog lica isturene vilice; gusta kratka brada prekrivala mu je obraze. Crnu kosu podianu kao u
monaha ovaj put prekrivala je okovana metalna kapa, a na sebi je nosio postavljenu tuniku i titnike
za noge. Svaki put kada bi zamahnuo maem ispustio bi prasei groktaj. Znoj mu je tekao niz
zacrvenjeno lice. Dok je kruio oko lutke, morao je da spazi Behajma i Aleksandru na ulazu, ali bio
je toliko zaokupljen svojim beslovesnim protivnikom da ih nije primetio sve dok Aleksandra, vidno
nestrpljiva, nije viknula njegovo ime. Pogledao je prema njima, zateen, potom se izmakao pred
lutkinim zamahom, primivi boni udarac po metalnoj kapi od koga se zateturao. On skoi do ipke,
pritisnu gornje dugme, a lutka izgubi koordinaciju i oklembesi se.
Pokuava da me ubije, Aleksandra? nasmeja se Mikolas i napravi nekoliko razmetljivih
koraka prema njima; skinuo je lem, zafrljaio ga preko sobe u pravcu troje dece, od kojih se nijedno
nije trgnulo niti na bilo koji nain reagovalo na buku. Morae malo vie da se potrudi.
Ona mu ne odgovori.
je to sa tobom? upita Mikolas buljei u Behajma; poeo je da otkopava svoju postavljenu
tuniku.
Moje ime je Behajm. Poslat sam da...
Ali, da! Nemam vremena za te gluposti! Mikolas se iskobelja iz tunike, otkri masivna prsa
prekrivena gustim krznom kao u medveda i poe da otkopava titnike za noge. Nisam ja, u redu?
Nije da ne bih uivao u gutljaju ili dva plavokose kuke. Ali nisam imao prilike. Moda sledei put.
Odlepio je titnike i stao nag pred njima, majmunski se cerei Aleksandri. ta kae, roako?
Mukarac i po, a? Poi mojoj kui i prirediu ti jebainu koju nee zaboraviti.
Aleksandra ga pogleda sa neskrivenom zlobom. Bolje skloni tu igraku, ree ona. Izgleda da
se od silne vebe smeurala.
,,O-ho! Mikolas zavrte glavom kao u prevelikoj radosti. Vrag me odneo ako ne elim da stvari
stoje drugaije izmeu Felipea i Buke! Ve bih kucao na Felipeova vrata traei dozvolu za brak.
Namignuo je Behajmu. Ima par predivnih sisa, zar ne?
Bojim se da u morati da vam postavim neka pitanja.
Mikolas mu se namrti; zatim, podrugljivo ga imitirajui, ree: ,,Bojim se da u morati da vam
postavim neka pitanja . Frknuo je od zadovoljstva. Kladim se da se plai. Kada se ne bi skrivao
iza irafine suknje, nauio bi da se ponaa kao mukarac.
Behajm se obuzda, pogleda u svoje papire. Tvrdite da ste ili u lov sa bratom u noi kada se
dogodilo ubistvo. Gde ste tano lovili?
Mikolas se jo vie namrti; meutim, trenutak kasnije on izusti razdraljiv zvuk i ree: Do

vraga, odgovoriu na vaa pitanja. Nemam ta da krijem. Doite. Poveo ih je prema stolici i deci
drmusajui dlakavim guzovima. Ili smo u dubine dvorca da lovimo. Tamo sam pokupio ovo troje.
Pokaza maem ka deci. Lep komplet, a? Naslonio je ma na zid i poeo da se brie pekirom.
Toliko ih volim da sam im nadenuo imena. Ovaj tu - pokaza na manjeg deaka koji kao da je
spavao - zove se Doruak. Ovaj ovde - potapa drugog deaka po glavi od ega se on nakrivi na
stranu - zove se Ruak. A ovo ovde - podie bradicu devojice; ona ga tupo pogleda - jeste moje
omiljeno. Coknuo je usnama parodirajui dobar apetit. Veera.
Uprkos odsutnosti njihovih pogleda, bila su to lepa deca; na vratovima su im se nalazile usirene
krvave fleke. Behajmovo gaenje bilo je neizdrivo, ali naterao je sebe da ignorie decu i zadri oi
na Mikolasu. Njegovo lice bilo je slika i prilika nezdravog ivota. Koa mu je bila prekrivena
flekama. U elo mu se urezala crvena linija od metalne kape. Lude crne oi upale su mu u naboranu
kou. Imao je debele, surove usne oveka sklonog ulnim uivanjima. Mrea popucalih kapilara irila
mu se preko irokog i pljosnatog bokserskog nosa, a leva una koljka bila mu je u dronjcima i
pocrnela; kao da ju je neko odgrizao.
Da li jo neko moe da posvedoi o vaem kretanju? ree Behajm.
Naravno. Mikolas jo jednom pokaza na decu. Priupitajte ih ako elite.
Oni ba nisu verodostojni svedoci.
Pitajte bilo koga da li je njih troje bilo sa mnom sino. A onda pitajte decu ta se desilo i
koliko se oduila naa zabava. Predivno smo se zabavljali. Mikolas je navukao pantalone i nagnuo
se prema Behajmu, okruivi ga aurom kiselkastog znoja. Da li ste ikada okusili krv device? Kakva
gozba. Ponudio bih vam je sada, ali, naalost, vie nije devica. ivahna mala kuja, ova ovde.
Praakala se ko ribica na suvom.
Odvratna svinjo! ree Aleksandra.
ta sam to uradio! irafa je ljubomorna. Mikolas je obukao crvenu vunenu koulju, sijajui od
zadovoljstva pred njima.
Zna, ree Behajm Aleksandri polako gubei kontrolu, upravo sam imao izvrsnu ideju. Nema
smisla da nastavljamo nau istragu. Ionako nikada neemo raskrinkati pravog krivca, ali sada ni ne
moramo. Imamo savrenog kandidata pred sobom.
Mikolas ree: O emu ti to, do avola?
Nema pravi alibi, ree Behajm. Nema onoga ko ne bi poveravao da si sposoban za tako
opscen in. Samo treba da iskopam jednog ili dva tvoja neprijatelja koji su spremni da posvedoe
protiv tebe. Podmetnem dokaz ili dva. Mislim da bi Patrijarh bio oduevljen tako urednim
zavretkom.
Mikolasov izraz lica bio je enigma; zavrio je zakopavanje koulje. Saekajte me koji trenutak
, ree on. Potom jednom rukom podie vieg deaka, pomeri mu glavu na stranu i poe da pije iz
vene na vratu. Deakove oi pokazale su se kao dva bela polumeseca ispod poluzatvorenih kapaka.
Leva ruka mu je podrhtavala. Vazduh mu je zvidao u grlu. Dok je gutao krv Mikolas je zurio u
Behajma kroz krajeve deakove kose.
Behajm oseti Aleksandrine prste na svojoj ruci, ali nije mu bilo potrebno obuzdavanje. Deca su
ve bila mrtva, a samilost koju je oseao prema njima nadjaala je mrnja prema De Cegeu. A
moda, pomisli on, nikada i nije oseao nikakvu samilost. Moda je oduvek oseao samo aljenje jer
nita ne osea.
Eto ga, ree Mikolas, odbacivi deaka grubo na pod. Sada je mnogo bolje . Obrisao je krv

sa usana i ispustio uzdah zadovoljstva. Mislim da u vam ispriati jednu priu. Priu o De
Cegeovima Potedi nas, ree Aleksandra.
Ali, stvarno! Morate to da ujete Namestio je pantalone na kukovima, zavrteo glavom da
odagna ukoenost vrata. Bio jednom jedan ovek, ako emo pravo, veoma slian meni. Grubijan
koji je uzimao ta je hteo i ikao svet da mu pljune u oko. E sad, nije on bio nikakav simpatian lik Aleksandra se nasmeja na ovo; Mikolas ne obrati panju - ali nikada nije ni eleo da bude
simpatian, tako da mu to nije smetalo. Jedino je eleo da bude hrabar kao njegov brat. A to je bilo
nesvakidanje hrabro, jer su njegovog brata smatrali jednim od najhrabrijih u zemlji. I sada - on
podie ma i nasloni tupu stranu otrice na dlan - jednog dana brat mu je ispriao da ga je ujeo
vampir. Uspeo je da mu pobegne, ali bio je bolestan, plaio se da e vampir uspeti da ga stavi pod
svoje. Bilo je to jako davno, u vreme kada su se vampiri uzimali zdravo za gotovo, tako da ovek nije
imao razloga da ne poveruje bratu .
Mikolas je napravio pet-est koraka prema sreditu prostorije. ,,I znate li ta je junak moje prie
uradio? Odluio je da ubije vampira . Pogledao ih je preko ramena. Zar ne mislite da je to bilo
hrabro od njega? upita on blago. Znao je ta je vampir, a opet je imao hrabrosti da se suoi sa njim.
Vidite, shvatio je da nikada nee pronai mesto na kome vampir spava, bar ne pre nego to ovaj
ponovo ugrozi njegovog brata. Morae zato da poseti vampirovo prebivalite iste noi i ubije ga dok
je ovaj budan. Plaio se. O, kako je samo bio prestravljen! Ali strah ga je gonio dalje i on je bez
odlaganja posetio vampirovu kuu i sakrio se u njegovom ormanu i, kada se vampir pojavio u drutvu
dve odvratne dame, izaao je iz svog skrovita. Imao je ma u ruci. Kao ovaj. Sablju. Vampir se
smejao i smejao. Znao je da ma ne moe trajno da mu naudi. Ali umesto da napadne, ovek je preao
maem preko svog dlana i napravio dubok rez. Kao ovaj.
Kao to je opisao, Mikolas posee svoj dlan. Krv mu poe niz zglob.
,,E sada, to vam je bio jedan ekstremno glup vampir, nastavi on. Ekstremno sujetan. Verovao
je da je njegov moni arm zasluan za ovekov in hrabrosti. I tako nije zamaijao oveka pogledom
pre nego to mu je uzeo krv. Laptao je ovekov dlan kao da se poigrava sa njim, a onda ga ugrizao za
vrat. oveka je uhvatila nesvestica od ushienja, ali se nije pokolebao, ve je izvukao glogov kolac
koji je krio za pojasom i probo vampirovo srce dok se ovaj hranio. ene su ga napale, ali one su bile
slabe, dezorijentisane smru svog gospodara i on je uspeo da ih izbegne. Obrisao je ruku o
pantalone i potom je pregledao. Tako rei, srean kraj. Ali u prii imate i ironiju. ovek je odjahao
kui da ispria bratu ta se dogodilo samo da bi otkrio da mu je brat umro, a u smrti stekao besmrtan
ivot. Pre nego to mu je saoptio vest, njegov roeni brat mu je presudio. I tako je roena loza De
Cegeovih.
Mikolas je zurio u njih napetog lica. Da li zaista verujete da u se uplaiti od vas? ree
glasom dubokim od besa. Uplaiti bilo ega? On maem napravi vetroviti luk. Ako elite da se
igrate pretnji, evo vam jedne. Isei u vas na paramparad da vidim koliko e vam trebati da se
ponovo sastavite.
Priao im je nizom uurbanih koraka i zamahnuo ka Behajmovoj glavi. Ovaj odskoi, gurajui
Aleksandru dalje od sebe. Izbegao je novi Mikolasov napad bacivi se nadesno, zatim pojurio du
prozora, doekao se o boni zid na kome je na klinovima visilo raznovrsno oruje. Kada se okrenuo,
ugledao je kako Mikolas pesnicom obara Aleksandru na pod. Ostala je da lei nepomino. Behajm
skinu ma sa ukrasnom drkom i izvue ga iz korica.
Mikolas se ushieno smejao. Ah! Nadmetanje! ree on. Ba sam se pitao da li si mukarac,
ali izgleda da jesi. Verovatno nisi ba neki dasa. Ali posluie za posao koji nam predstoji, a? On

se nakloni i napravi uvodni zamah svojom sabljom. ,,Prihvatam izazov.

Napravio je korak napred, sada ve oprezan, ali pre nego to bi poao dalje, Behajm pree u
oajniki napad i vrati ga u sredite prostorije, blizu ipke i lutke za vebu. Borili su se besno due
od minuta, razmenivi na desetine udaraca, dok je zvonjava elika o elik pravila razdragani
kontrapunkt njihovom stenjaju i uzvicima. Behajmu se povrati samopouzdanje. Prefinjenost njegovog
napada uzdrmala je Mikolasovu nadmo. Meutim, njegovo samopouzdanje ubrzano se istopilo kada
je Mikolas preuzeo odbrambenu taktiku, terajui Behajma da se troi, u pokuaju da ga izmori. Znoj
mu se slivao u uglove oiju. Disanje mu je postalo plitko. Kroz njihovo tkanje maevima video je da
se Mikolas smejulji. Smetala mu je svetlost lanog sunca, bacala mu odbljeske seiva u oi i
zaslepljivala ga.
Odsei u ti glavu, ree Mikolas parirajui mu. Staviu je - jo jedan blok, napad direktnim
ubodom - ,,u kutiju za eire. Dau je pacovima. Iskoraio je, ubo maem, napravio horizontalni rez
i vratio se. Pitam se ta e se dogoditi. Da li e joj izrasti novo telo? Da li e telu izrasti nova
glava? ta ti misli? Ramenom se oeao o lutku i gurnuo je u stranu, od ega se ona dade u nervozni
ples. Behajm se neega dosetio. Nije bio siguran da li e uspeti, ali je bio apsolutno siguran ta e se
dogoditi ako u jednainu ne ubaci neki novi element.
Naredni minut potroio je ubeujui Mikolasa da se izmorio vie nego to jeste; nakon toga dao
se u potpuno povlaenje, beei pred Mikolasom po itavoj sobi, prolazei sve blie pored ipke. U
jednom trenutku bio je gotovo suvie ubedljiv glumei slabost, tako da je vrh Mikolasove sablje
ostavio vrelu traku bola na njegovoj butini; meutim, gotovo istog trenutka osetio je da rana zaceljuje
i ona mu nije izazvala ak ni trenutnu neprijatnost. Mikolas je nastavio da se izruguje i preti, i po
tome je Behajm ocenio koliko je porasla njegova arogancija. Naposletku, kada je Behajmova
iznurenost postala prava smetnja, on se baci ka ipki nadajui se da je odabrao pravi pristup.
Mikolas poe za njim, primoran ponovo da skloni lutku sa puta, i tada Behajm pritisnu gornje dugme
na ipki.
Nakon niza neprirodnih pokreta, lutka kao da je dola k sebi, zauzela ljudski stav i dala se u
pokret; reagujui na Mikolasovo odgurivanje, ona ga posee po leima, a sledei rez nameni
njegovom vratu, koji Mikolas jedva odbrani u okretu. Behajm je iskoristio priliku da sa strane zarije
ma u Mikolasa, tik ispod njegovih rebara; okrenuo je otricu na stranu dok je Mikolas zavijao i
uvijao se, ispustivi sablju. Sekund kasnije, lutka mu je proburazila stomak, uspeno ga nabadajui sa
druge strane, Mikolas se zanjiha, oi mu zakolutae i on poe da povraa krv. Potom i lutka i Behajm
izvukoe svoje maeve i on se srui na pod dok mu je krv natapala pantalone i crvenu koulju.
Behajm poe prema Aleksandri, koja se uspravila, drei ruku na slepoonici. Lutka poe za njim
spremne sablje i raspevanog spleta ica, dok su joj razigrana stopala klopotala po daskama.
Pretpostavio je da e lutka reagovati samo na napad, ali sada, budui da je nije napadao, dok je
zurio u tu udnovatu neprijateljsku drvenu glavu i izbrazdano telo sa izbledelim ljubavnim srcem,
shvatio je da je pogreio, da je nekakvo neslueno nauno otkrie lutki podarilo smrtonosnu
samostalnost. Lutka ga je napala, a vetaki zglobovi su njenim pokretima podarili ukoenost
bogomoljke; meutim, bila je bra od bilo kog insekta, dok je konstatno kliktanje i kloparanje njenih
udova davalo zloslutni kvalitet njenim nasilnikim namerama. Behajm nije mogao mnogo ta da uini
da bi se odbranio, a kamoli napao, i, dok ga je lutka sabijala u drugi kraj prostorije, on pomisli da mu
je jedina nada da e, kada bude teko ranjen, kakve god da su lutkine komande, ona biti zadovoljna i
odustati. Lutkina sablja mu zareza rame. Posee prsa. U oajanju, sagnuo se pod zamahom sablje i
pohrvao sa stvorom, licem u lice sa hladnom i glatkom jajastom glavom; ali stvor poe da se trese i

drhturi, da se nekontrolisano trza i on ga zbaci sa sebe na pod. Otkotrljao se da bi izbegao sledei

zamah, uzdigao na noge i jurnuo ka ipki na sredini sobe, u nadi da e stii do dugmeta i iskljuiti
lutku; ali ona je nainila natoveanski nezgrapan skok, vinuvi se u neverovatne visine preko cele
sobe da mu na vreme preprei put. Okrenula se prema njemu, udova koordinisanih u jezivom
mehanikom ritmu koji ga podseti na raka koji se pribliava nekom bespomonom mekucu na dnu
mora.
Kada se suoila sa njim, nakrivila je glavu kao da ga prouava u udu, sablje uperene u njegova
prsa, a are svetlosmeeg drveta kao da su se izduile u jezivo lice bez oiju. Zakleo bi se da je
osetio slabano zraenje, poput prisustva neke ive osobe u tom stvoru, a imao je oseaj da ga ona na
neki nain procenjuje, poredi njegove sposobnosti sa nizom taktikih mogunosti. Predajem se,
rekao je, nadajui se protiv svake logike da e ga lutka razumeti. Bacio je pogled ka Mikolasu. Ovaj
je jo leao. Aleksandra se nije pomerala. ,,Stani, rekao je lutki, pitajui se da li bi ova odgovorila
na prostu komandu, neku maginu re.
Lutka je koraknula ka njemu, drei sablju u neobino visokom gardu uz obraz, otrice uperene u
tavanicu. Ona je stajala mirno za trenutak, a onda prela u silovit napad, vitlajui sabljom u irokim
krugovima, povremeno ciljajui ka Behajmu dok mu je bila okrenuta leima, kreui se
neverovatnom brzinom. Behajm je zalegao, pokuavajui da isee ice koje su joj povezivale noge,
ali se nije probio kroz njenu odbranu. Stao je na noge i povukao se, nesposoban za bilo ta osim
odbrane. Strano se umarao. Svako pariranje oseao je u laktovima. Ma mu je oteao u rukama,
drka postala klizava od znoja. Bacio se lutki u zagrljaj po drugi put, zavrui joj glavu, ruke,
nadajui se da e ih iupati, ali ona ga je ponovo zbacila pre nego to joj je bilo kako naudio.
A onda, bez upozorenja, lutka se oklembesi, ostajui da visi impotentno o icama poput
marionete, sputene glave, sablje koja se vukla po podu. Behajm, koji se upravo uspravio, spusti se
nazad. Ugledao je Aleksandru pored ipke kako buzdovanom udara po kontrolnim dugmiima. Deca
su i dalje sedela u beivotnim pozama ispod prozora, blistave plave kose tako jasno ocrtane na
zimskom svetlu da je mogla biti i poploani red kristala; oi kao da su im bile fleke na belim licima.
Mikolas je slabano puzao ka vratima, ostavljajui za sobom razmazani krvavi trag. Posle odreenog
vremena zastao je i ostao da sedi, nogu podvijenih pod sebe, drei se za ranjeni stomak. Uz veliki
napor, Behajm se podie na kolena. Kada je doao do daha, ustao je, priao Mikolasu i utnuo ga u
prsa, obarajui ga na zemlju. Mikolas je uzdahnuo i zatvorio oi. Kada ih je ponovo otvorio, Behajm
ga je ubo u vrat, okrenuo otricu da bi proirio ranu, zatim ga ubo u prepone. Oseao je ogromno
zadovoljstvo. Krv se nakupila na Mikolasovim ustima. Pokuao je da govori, ali ga je rana u grlu
spreavala u tome; zurio je u Behajma sa mranom agresivnou i Behajm brzo odvrati pogled.
,,Dosta! ree Aleksandra. Ovo nema smisla, osim ako ne namerava da ga ubije.
Vidi, to je dobra ideja!
,,Nije. Sklopila je duge prste oko njegovog zgloba; za trenutak je izgledalo kao da joj u oima
igra vatromet svetla i tame. Ovo ne pomae raiavanju odnosa izmeu Valeovih i De Cegeovih.
Ne elim da se to produbljuje.
Kako eli, ree on. Ali neu dozvoliti da me proganja tokom istrage. Daj mi buzdovan.
ta e uraditi?
Polomiu mu noge. Bie im potrebno dva ili tri dana da se zalee.
Mikolas se prevrnu na stranu i pokua da dohvati ma. Behajm ga povue nazad za pojas i
zadra dok se ovaj trzao i besneo; ljubiasta tenost penila mu je iz grla - rana je brzo zaceljivala.

ta je sa njegovim bratom? upita Aleksandra. ,A ta je sa ostalim De Cegeovima? Njihove

noge e biti zdrave.
Barem jedan od njih nee predstavljati pretnju. Behajm isprui ruku. Daj mi.
Ne verujem ti, rekla je nakon pauze. ,Ja u to uraditi.
Ne budi smena! Vidi ta je sa decom.
Kakva je korist od toga? Ako ih odvedemo od njega, sama e se vratiti. To zna i sam.
I dalje je drao ispruenu ruku, a ona mu je, oigledno nezadovoljna, predala buzdovan i pola
prema prozoru pod kojim su sedela deca.
,,Zna, ree Behajm Mikolasu ne gledajui ga u oi. ,,J te razumem. Nekada sam hapsio ljude
kao to si ti. Ponekad sam morao i da ih ubijam. Razumem ja tebe vrlo dobro.
Kucnuo je blago buzdovanom po Mikolasovom kolenu, posmatrao kako mu se noga gri u
iekivanju. Onda je podigao buzdovan visoko iznad sebe i spustio ga svom snagom na aicu kolena;
smrskao je kost, pretvorio tkaninu pantalona u smesu krvi i hrskavice. Sa Mikolasovih usana pobee
visokotonski jecaj i on izgubi svest. Behajm mu smrska drugo koleno novim udarcem i saeka da se
ovaj probudi. Video je Aleksandru kako klei pored dece, pomaui nekako jednom od njih. Mikolas
se konano trznuo. Oi mu zatreptae i otvorie se. Usredsredie se na Behajma.
Sada u ja tebi da ispriam jednu priu, ree Behajm, gurnuvi Mikolasovo lice glavom
buzdovana na stranu da ovaj ne bi upotrebio mo svojih oiju. Ne tako davno, u Parizu je postojao
manijak koji je ubio etiri ene sopstvenim rukama. Ako emo pravo, bio je ovek vrlo slian tebi.
udo prirode, posedovao je nadljudsku snagu. Zakljuili smo to iz svireposti koju je iskazao na
telima. Slao nam je poruke, ismevao nas, ikao nas da ga uhvatimo. Hvalisao se da e ubiti svakog ko
se usudi da mu prie. Pisao je pesme o naoj gluposti i slao ih novinama. Naposletku smo otkrili ko
je, ali budui da je iveo na ulici, u kanalizaciji, na svakom mranom mestu kojim je mogao da vlada,
nije bilo lako savladati ga. Meutim, nakon mnogo vremena, jedne veeri uspeli smo da ga opkolimo
na Monpamasu i poteramo na krovove.
Aleksandra mu je prila s lea i poela da govori, ali on podie ruku da je utia. Daj mi
sekund, ree on. Skoro sam zavrio.
Mikolas je pokuao da okrene glavu, da pogleda Aleksandru, ali Behajm ga jo jednom snano
gurnu glavom buzdovana.
Kue u tom delu Monpamasa izgraene su vrlo blizu jedna drugoj, nastavi on. Mnoge ulice
nisu vee od sokaia, jedva dovoljno iroke da propuste odraslog oveka. Krovovi su svet za sebe,
ivopisan teren prepun udnih vrhova, zabata i strmih padina, poploan i klizav ak i po suvom
vremenu. Opasno mesto za lov na tako monog oveka kao to je na manijak. Znali smo da ne moe
da nam pobegne. Postavili smo kordone u nekoliko susednih ulica. Morali smo da ga uhvatimo pre ili
kasnije, na ulici ili na krovovima. Meutim, brinule su nas dve stvari. Prvo, nismo eleli mnogo
rtava. Da smo preplavili krovove ljudstvom, manijak bi gotovo sigurno bio u prilici da ubije bar
nekolicinu. Moda i vie. Prikrao bi im se iz nekog mranog procepa i raskomadao ih, ili bacio sa
krova. Morali smo da budemo veoma oprezni. Opet, sa druge strane, brzina je bila vana, jer smo
verovali da e, ako ga ne uhvatimo brzo, uspeti da provali u neki od stanova i iskali bes na stanarima.
Naravno, pokuali smo da evakuiemo zgrade, ali u to doba noi bio je to spor i mukotrpan proces.
anse da ga zavrimo pre nego to manijak pokua da provali bile su zanemarljive.
Zanimljiv problem, ne misli? Naizgled bez srenog ishoda. Behajm unu Mikolasa
buzdovanom. Pitam se kako bi ga ti reio. Ti bi spalio itav prokleti kvart, pretpostavljam. Zna,

ljudi kao to si ti nisu navikli da rade pod ogranienjima. Oni misle da ogranienja ine ljude
slabima, da su ljudi poput mene koji im se pokoravaju slabii, lak plen. Ali oni gree. Ta ogranienja
raaju odreenu vrstu lukavosti koja se esto zavrava porazom za ljude kao to si ti, ljude koji
polau sve u volju i brutalnu silu.
Primetio je da ga Aleksandra posmatra i, iznerviran, ree: ta je sad? Gde su deca?
Oba deaka su mrtva, ree ona ravnoduno. devojica... ona e moda poiveti. Poslala
sam je negde. Bie u dobrim rukama.
Bacio je pogled ka dvema plavokosim nepominim figuricama koje su sedele ispod prozora.
Njihova smrt delovala je gotovo nevano u poreenju sa mrnjom koju je oseao prema Mikolasu,
samo jo jedna nijansa dodata njegovim oseanjima, i on pomisli da je to zato to je davno digao
ruke od njih. Ipak, njihova smrt ga je promenila u jednom pogledu - izgubio je volju da se ispovedi
Mikolasu, a dobio je da ubrza stvari.
Neu ti ispriati ostatak svoje prie, rekao je Mikolasu. Mada treba da ti ispriam kako se
ona zavrila. Nismo izgubili nijednog oveka, a deset minuta nakon to sam se sam popeo na krov,
manijak je oduzeo sebi ivot. Nagnuo se ka Mikolasu, fiksirajui mu glavu buzdovanom. Ne plaim
te se, apnuo mu je. elim da me progoni. Hou rei, ako si mukarac. Ako misli da moe da se
nosi sa mnom a da ne plae bratu i moli ga za pomo. Siguran sam da e doi u iskuenje da
pretvori neto to je u sutini lina stvar u svau sa Agenorovima, ali razmisli dobro ta to govori o
kalibru tvoje mukosti. Iskreno reeno, ne verujem da ima snage da se uputa u sukob za koji nisi
apsolutno siguran da e ga dobiti. Ti si kukavica, grubijan. I ne neki poseban grubijan. Nisi uspeo da
me ubije ovde, na svom terenu, na bilo kom drugom mestu bie mi jo lake. ekau te.
Uzdigao se na noge, hitnuo buzdovan preko poda u najudaljeniji oak i, sa Aleksandrom za
petama, ostavio Mikolasa u mrnji i bolu.
Dok su se hodnikom udaljavah od sive prostorije, Aleksandra ga je posmatrala sa iekivanjem
i na kraju rekla: Zar mi nee rei?
ta to?
ta se dogodilo na krovovima Monpamasa. Sa tobom i manijakom. Zanima me kako si uspeo.
U jednoj od oblinjih prostorija sat je otkucavao pono; u daljini su se uli prestravljeni povici,
razuzdani smeh, metalno egrtanje i meavina ovih zvukova; njihov uplji odjek i zlokobna
specifinost vratili su Behajma u tuinsku golemost okruenja. Aleksandrino lice, uprkos svojoj
ljupkosti i otvorenosti, uinilo mu se kao avolski trik, pretee i misteriozno poput ispraznog drvenog
lica lutke za maevanje. Tajne su bletale i poskakivale u nemirnim tokovima njenih zelenih duica.
Ne odaj nita, pomisli on. Pokai svetu lice lieno svega osim onog to ele da veruju o tebi. Osetio
se odjednom katastrofalno umornim, iznuren otrovima iscrpljenosti i adrenalina. eleo je da se
odmori, da prekine kruenje misli u njihovim nestalnim orbitama.
Neu, rekao joj je. Bar za sada.

9
Nekoliko spratova ispod prostorije u kojoj su se tukli sa Mikolasom, pronali su veliku
nenastanjenu odaju belih okreenih zidova, sa gipsanim anelima koji su lebdeli na ukrasnim
reljefima u uglovima tavanice, ozbiljno zamiljenih lica koja kao da su garantovala nepovredivost
prostora koji nadgledaju; bila je opremljena sa dve duboke meke fotelje, komodom i ratimanim
krevetom od ebanovine, jedne slomljene noge i polusputene nadstrenice, koji je bio dovoljno velik
i morbidnog dizajna - fliz na uzglavlju prikazivao je masu namuenih lica - da je mogao da poslui
kao pogrebni brod. Dve svetiljke visile su sa tavanice; upaljene, gorele su bledim postojanim
plamenom. Uglavili su komodu pod krevet ispravljajui duek u manje-vie pravilan poloaj i, kada
su to uradili, Behajm skinu svoju krvavu koulju, isprui se i zatvori oi. Aleksandra je, meutim,
nastavila da parta prostorijom, a kada je prolo pet minuta a ona nije prestala da eta, Behajm se
uspravi podigavi se na laktove i upita ta je mui.
Nita me ne mui, ree ona. Samo sam malo nervozna. Uvek sam malo nervozna.
Da li se brine da e De Cegeovi pokuati da nas napadnu veeras?
,,Ne. Naslonila se na zid sa rukama iza lea. Oni e da mozgaju, prave planove i pokuae da
smisle ingenioznu zamku, ali na kraju, ako uopte neto urade, to nije sigurno, izgubie ivce i
napasti. Tako oni rade. Nisu sposobni za suptilne manevre.
to ih ini savrenim osumnjienima.
,,U sluaju Zlatarice? Odmahnula je glavom. Ne verujem. Ne zato to nisu spremni na nasilje.
Ovo ubistvo ne izgleda kao skandal kakav bi oni poinili. Ono je zahtevalo bar malo planiranja. Kao
to rekoh, oni obino delaju impulsivno.
Behajm proui arav ispod sebe; bio je ukraen sloenim arama, belim na belom, u obliku
trnja i rua.
Razmislio sam, ree on. Nita ne postiem ovako. Posluau tvoj savet. Poklopac boice je
jedini vaan materijalni dokaz koji imam. Bila si u pravu. Nemam izbora.
Znala sam da e to rei. Glas joj je bio slabaan.
Da li e poi sa mnom do Felipeovih odaja?
Ne mogu, ree ona. Ne smem da rizikujem. Ako me Felipe zatekne tamo, ako otkrije da sam
se urotila protiv njega, to e sve upropastiti. Ali, bie ti potreban neko da ti dri strau. Tvoja
slukinja, izela. Povedi je sa sobom.
Evo ga, pomisli on, evo dela koji mora da rasvetli. Evo presudnog razgovora na kome e
zasnovati sve svoje budue odluke vezane za nju. ta e to tano da upropasti? upita on.
Razdraljiv izraz prelete joj preko lica. Sve to elim.
Mo.
Trenutak oklevanja.,Jeste, mo.
Ali to nije sve.
Ona klimnu glavom.
Nee mi rei, zar ne?
Nita vano. Samo neto to elim.

Kako zna da e to i dobiti? Da li si sigurna da u pronai dokaz koji e ukazati na Felipea?

Kako mogu biti sigurna?
Lice joj se izoblii od besa dok je hodala prostorijom, ramena se ukoie, i ona se zaustavi pred
naspramnim zidom. Dok je leima bila okrenuta belom kreu, do izraaja su dole crvene nijanse
njene kose, plavetnilo spavaice i ivopisna boja oiju; izgledala je kao boginja koja izranja iz
dimenzije beline, iz bezoblinog belog neba.
Onda se samo nada da je Felipe upleten? ree Behajm.
Jo jednom klimnu glavom.
Behajm se uspravi u sedei poloaj, leima okrenut licima na frizu. stvari koje eli. Da li
je jedna od njih gospa Dolores?
Grozniave crvene pege izbie joj na obrazima. Nije!
Pria se da ste postale bliske.
Bliske! Izlete joj prezrivi smeh. Ne bih se posluila ba tim izrazom.
,,A kojim bi?
Njeni zarumenjeni obrazi jo vie pocrvenee i on pomisli da e se proderati na njega; ali ona
ne ree nita.
Moja pitanja su te uznemirila.
Uznemirilo me je to to se ophodi prema meni kao prema osumnjienom.
,,A kako drugaije da se ophodim? Ne eli ni na ta dobrovoljno da pristane.
inilo se da je ovom pitanju posvetila vie panje nego ostalim. Nakon znaajne pauze, prila je
krevetu, sela na njegovu ivicu i prela prstima preko arava.
,,Felipe me je zaduio da saznam ta Dolores eli od njega, ree ona. Sumnja u nju. Sve vreme
od kada su postali ljubavnici.
Zato bi traio pomo od tebe? Vas dvoje ve neko vreme niste u dobrim odnosima, zar ne?
Sklonila je uvojak kose sa obraza i zagledala se u jednog od gipsanih anela, kao da od njega
eka uputstva. Behajmov pogled se zadra na njenom gracioznom vratu, plavoj veni koja ga krasi,
jedva vidljivoj ispod bele koe, nestajui u upljini grla.
Ne verujem da u ikada uspeti da objasnim kako stoje stvari izmeu nas dvoje, ree ona.
,Jedno vreme, iskoriavao je on mene, jedno vreme, ja njega. To je veita borba izmeu mene i
Felipea. Veita. On je jedan surovi, perverzni gad. Ne bih alila za njim da proe kroz Prosvetljenje,
a opet ponekad oseam neto poput ljubavi prema njemu. Neto nas vezuje. Neto u krvi,
pretpostavljam. ta god da oseamo jedno prema drugom, snano je.
Stekao sam utisak da planira da mu preotme vlast. Preuzme vodstvo nad Valeovima.
nije nikakva tajna. Felipe i ja se slaemo u mnogim stvarima, ali on nije dovoljno
agresivan. Previe je zaokupljen zabavom da bi bio dostojan upravitelj naih interesa.
,,U kom pogledu, upita Behajm, smatra da nije dovoljno agresivan?
,,U svakom. Na primer, dozvolio je da se nae neslaganje sa De Cegeovima otrgne kontroli. Nije
bilo potrebe za svaom. Nije se dovoljno potrudio da izgladi stvari. A u poslednje vreme, itava ova
stvar sa selidbom Porodice iz Evrope. Naizgled je na Agenorovoj strani. Ali nee da se posveti. Ne u
potpunosti. Odbija da preuzme rizik, ne zato to se premilja, ve zato to nije dovoljno prouio
materiju.

Kakav je tvoj stav po tom pitanju?

Ne mogu da podrim migraciju u ovom asu, ree ona. ,,Ali verujem da bi hitno trebalo
poslati grupu da istrai tu mogunost. I ako su stvari tako otvorene i bezopasne kako Agenor tvrdi,
bilo bi glupo od nas da ne osnujemo koloniju. U najmanju ruku koloniju.
Izloila je svoje miljenje ubedljivo, pouzdano i uopte nije delovala pritvorno. Behajm nije
nazirao znake dvolinosti u njenom govoru ili ponaanju.
Da li te to iznenauje? upita ona.
Imajui u vidu tvoje navodno prijateljstvo sa Dolores, da. Ali nisi mi jo govorila o tome.
Ukoenost njenih ramena se vratila. Dolores je razglasila da smo prijateljice, ali to nije istina.
Uzdahnula je i naslonila se na stub kreveta. ,,Kada me je Felipe zamolio za pomo, pretvarala sam se
da sam joj postala prijateljica. Moda je prozrela moju igru. Ili moda ona vidi prijateljstvo
drugaije od mene. Jedne veeri kada sam je posetila, zavela me je. Bila sam sa enama i ranije, ali
uvek po svom izboru. Dolores je upotrebila svoju mo da me pokori. Bila je jaa od mene. Primorala
me je, naterala da radim stvari protiv svoje volje. Nije se razlikovalo od najnasilnijeg silovanja.
Mrzela sam je zbog toga. Jo je mrzim. Ne mogu ti rei koliko. Felipeu za ljubav nastavila sam da se
pretvaram da sam joj prijateljica, nadajui se da u saznati neto to e ga okrenuti protiv nje, to e
ga primorati da je ubije.
I da li si saznala?
Poupala je nabor plave svile, zavrtela ga meu prstima. Ne znam. Oboje su tako prokleto
neuhvatljivi. Imala sam nagovetaje, ali nita nepobitno. U poslednje vreme, poela sam da verujem
da je Felipe, iako je eleo da pijuniram Dolores, zapravo imao neto drugo na umu. Mislim da je
igrao dvostruku igru, koristei mene protiv Dolores, i Dolores protiv mene, govorio joj da e mi
naloiti da je pijuniram, kao da to ve nije istina, a pretvarao se da to radi samo da bi joj dozvolio
da joj budem ljubavnica, to je oduvek elela. Ali ne mogu biti sigurna. Ne postoji nain da
razlikujem ono to zaista eli od onoga to se plaim da mu je prava namera. A to se tie
Doloresinih motiva... Nasmejala se gorko. Gde god da se okrenem, vidim potencijalnu nametaljku.
Poela sam da se plaim za svoj ivot. Ako Dolores eli da kontrolie Felipea, onda me vidi kao
prepreku, zar ne? Ili se radi samo o predstavi, jezivoj ali? Nisam sigurna ni da sami znaju u ovom
asu. Stavila je ruku na Behajmovo koleno. Zato sam uplela tebe. Plaila sam se. Videla sam
mogunost da te upotrebim protiv njih. Glas joj je zadrhtao. Sada bih volela da...
Sada bi volela da je neko drugi dobio ovo ogromno zaduenje, a ne ja. U nekoliko asova
koliko smo zajedno, postalo je oigledno da postoji velika prirodna srodnost meu nama, veza koju
ceni i ne eli da ugrozi. Ali ja jesam dobio ovo zaduenje i ti mora da me pusti da idem dalje, u
nadi da e pomo koju mi nudi ne samo posluiti tvojim namerama ve i meni omoguiti da stvar
privedem kraju brzo i uspeno, da bismo onda mogli da se prepustimo naoj privrenosti i
zadovoljimo sve strasti.
Sve ovo rekao je mirnim, ravnodunim tonom, zavravajui istim sarkazmom, kao da sumira
oigledno i prilino neizvesno stanje stvari; lice mu je bilo bezizraajno dok je ekao njenu reakciju.
Bes e, pomisli on, biti najtee rastumaiti, ali iako su se tragovi besa - ili moda protivljenja pojavili na njenom licu, brzo su ih zamenili iznenadna zbunjenost i panika, a kada je zavrio govor,
ona se, potitena, okrenula i rekla: Zato se trudi da ponizi oseanja za koja si traio da ti ih
priznam pre samo sat vremena?
Nije verovao da je povreenost u njenom glasu lana, ali se uzdrao od odgovora, elei da

prikupi jo dokaza pre nego to stigne i do deliminog zakljuka.

Aleksandra ga je pogledala preko ramena, ozbiljnog i ljupko zabrinutog izraza, kao na licima
anela koji uvaju uglove sobe. Ne mogu da odagnam tvoje sumnje. Ne u potpunosti. Sumnja je u
vazduhu na ovom mestu, naroito sada, naroito kada se uzme u obzir zadatak koji ti je poveren.
Spustila je oi. Ali uiniu to mogu.
Ustala je, prila jednoj od viseih svetiljki i smanjila plamen na malenu belu kopljastu taku.
ta to radi? upita Behajm.
Kao to sam ti rekla, ree ona. Ono to mogu.
Smanjila je svetlost na drugoj lampi, napravivi prijatan sumrak u prostoriji. Zatim je spustila
bretelu spavaice sa ramena. Novootkrivena koa blistala je u polumraku.
Nije ba originalno od tebe, ree on, osetivi meavinu udnje i teskobe. Nisam budala. Zar
misli da e to dokazati bilo ta?
Ne mogu da ti ponudim drugi dokaz. Pribliila se krevetu i zastala desnom rukom na
preostaloj breteli. Dobro, Miel. Reci mi ta da radim.
Jezik mu se zavezao, usta osuila.
Moe li da porekne da me eli?
Ne, ree on. Ne mogu.
Zaboravi ubistvo na trenutak, Miel. Zaboravi ko smo. I gde. Moda neemo dobiti ovu bitku.
esto se deava da ono to ovek misli da osea jednostavno ne postoji na delu. Ali ako stvarno
moramo da izgubimo, neka izgubimo kao mukarac i ena, a ne zato to smo dozvolili da sumnje
ovladaju sluajem. Smestila se na krevet pored njega. elim da vodim ljubav, Miel. Ne elim
seks. Seks je uvek pristupaan. On me ne zanima. Nikada nije previe dobar. Ali voenje ljubavi, to
je neto sasvim drugo. Nisam vodila ljubav ve godinama. Toliko dugo da sam ve zaboravila kako
to izgleda. Sa tobom... Uzela mu je ruku, prela palcem preko njegovog zgloba. Sa tobom, imam
oseaj da e mi se to dogoditi. ta ti misli? Da li je to mogue za nas dvoje?
Pokuao je da odgovori, da promrmlja neto, vie ohrabrenje nego odgovor, ali mu je ona
stavila prst na usne, zaustavljajui odgovor.
,,Znam, rekla je glasom koji je prerastao u apat. ,,Znam.

10
U lanom sumraku svetlost kao da se skupljala oko Aleksandrinog tela, bledog i boje meseca u
poreenju sa aravom. Bilo je tako mnogo nje, imala je tako neverovatno duge noge, toliko su joj
obline i obimi ili u beskraj, da se Behajm zaneo predimenzioniranim vidikom, zurei u ekvatorijalni
uspon trbuha, spljotene breuljke grudi sa tamnim oazama od areola i kulama od bradavica,
neposluan stidni pramen izmeu bedara, sve to ga podseajui na peanu skulpturu uspavane enediva koju je video pre vie godina na plai u paniji. Kada ju je poljubio, vieminutnim
istraivakim poljupcima, erekcije zatoene izmeu njihovih trbuha, ona je zadrhtala, zadrhtala u
svom sreditu, u nekom neobeleenom tajnom podzemnom postrojenju, i zbog tih neuhvatljivih
potresa, njihove seizmike finoe, on se oseti ogroman i moan. eleo je da ih sve povee u jednu
velianstvenu erupciju koja e proarati njeno mentalno nebo kometama i izazvati potrese du itave
koe. Poljupcima se sputao niz njeno telo, preko rebara, pravei svetlucave puolike tragove
jezikom. Nemoj, rekla je slabano, hvatajui ga za glavu, pokuavajui da ga odgurne. Ali on je bio
odluan, nezaustavljiv. Smestio joj se izmeu nogu, sa sopstvenim nogama koje su virile preko ivice
kreveta, i uao u nju sa dva prsta, probijajui se duboko. Dok ju je lizao i dodirivao, rukom pravei
nepravilne krugove po njenim dojkama, uinilo mu se da je u sonoj gorini njenog ukusa nazreo
suptilne tragove oaja, teskobe, i znao je da treba da se popne nazad, da je poljubi u usta, da je umiri,
zato to se oseala usamljenom i izgubljenom, nesigurna u svoje reakcije, u to kako on eli da ona
reaguje. A onda je poela da nalazi ritam, i ne samo u svojim pokretima, ve i unutranji ritam,
vragolasti oputajui ritam koji je davao signale radu njegovih usta i jezika. Bedra su joj se njihala,
podrhtavala. Milovala mu je kosu, dajui mu preutnu saglasnost. Noge joj se rairie. Probijao se,
inilo mu se, kroz naslage obuzdavanih oseanja ka tom sivom mestu koje je osetio u njoj, pretei da
e oiveti njegovo mrtvilo. Podvukao je ruke pod njene guzove, odigao je, usta prilepljenih za nju,
kao ovek koji pije iz zdele. Potresao ju je estok jecaj, poroajni jecaj, neto to se otkidalo od nje.
Njena skliska bedra prilepie mu se za glavu. Krv mu je odzvanjala u uima. uo ju je kako mrmlja.
Nerazumljive rei, izvitopereni zvidei dah, kienu buku, jadikovke isprekidane uzdasima. Obuzet
vrelinom koju je potpalio, oseao je kako orba njenih reakcija, do tada samo u komadiima na
gomili, samo spoj razliitih elemenata, kljua i komea se. Dopadalo mu se nasilno rastereenje koje
je raslo u njoj, voleo je da ga stvara, poput peinskog oveka koji zadovoljno roke nad plamenom
upaljenog kamenovima. Ali onda je ona poela da ga vue i govori: Miel, Miel, molim te!; diui
ga gore, ostavljajui ga zgurenog pored sebe, ulepljenog lica i zbunjenog, erekcije koja se koprcala i
splanjavala na iznenadno hladnom vazduhu.
ta je bilo? ta nije u redu? pitao je, a ona izbaci iz sebe nespretnu bujicu rei: Ne prvi put,
ne tako. Da li je to u redu? Izvini. elim te ovde. Uz sebe.
Posramljen, oseajui se kao da ne uspeva da je zadovolji, on ree: Izvini, mislio sam da
e...
,,Ne, ree ona, privlaei ga uz sebe, prislanjajui mu glavu uz svoju dojku, nisi ti problem,
moram da te gledam u lice, moram da ti vidim oi. A kada on ponovo progovori, ona ga poljubi da
zaustavi zbrkane rei.
Trenutak kasnije, u sobu se uvukao mir i okruio ih, onako kako obino ispunjava izdubljeni
prostor koji naini eksplozija, smekavajui uglove prostorije, pretvarajui je u intimno i konano
mesto. Ponovo su se poljubili i poljubac je izleio malopreanju neprijatnost. Ona podie levo

koleno, spusti ga na njegov kuk, omoguujui njegovom udu da klizne izmeu njenih nogu. Da se
podigao samo koji stepen, uao bi u nju, ali namemo se zauzdao, pomalo nesiguran u sebe, elei da
ga sada ona vodi. Dahtanje joj se ubrzalo. Njeni poljupci su mu strugali usne, lice; jezik joj je
palacao. Poljupci laneta, poljupci zmije. Ona najzad posegnu iza sebe, prsti joj se obmotae oko
njegovog uda, hladnog i ivog poput mermera, i on ue u nju u jednom, dugom slatkom poniranju,
oseajui kako se te nagomilane jalove godine sklanjaju pred njim a potom ga okruuju, kako ga njena
nauljena vrelina stee, pritiska, praena muzikalnim izdisanjem, a onda, kada ue deli dublje, i
jednim naglim uzdahom. Njeni kukovi udarali su o njega u frenetinom ritmu, kao da je jednim
jedinim zamahom svojih krila izgubila svu teinu.
Tako si divan, Miel! aptala je.
ak i uronjena u seksualno bletavilo, u sjaj intimnosti, ta detinja fraza i bajkovita re zvuala
mu je besramno neprimereno. Da o njemu na bilo koji nain razmilja kao o divnom biu odbilo ga
je, nateralo da ponovo posumnja u nju. A budui da je bio spojen sa njom, ipak je nije u potpunosti
sumnjiio, ve ga je to potaklo da se suoi sa njenom energinou, kao u nekom izvitoperenom
takmienju, dahui joj isprekidane rei nenosti u otvorena usta. Meutim, ona nije mogla da izdri
ritam i, kada je posrnula, a ritam joj postao sporadian, izgubio vodicu, on je prisili u sporo, pohotno
gnjeenje, mirno migoljenje u srcu zajednike oluje, prostor u kome je bilo mogue govoriti i
iskazivati nenost. Rekao joj je koliko je lepa, a ona, podigavi pogled ka njemu, dodirujui mu
bradu i obraz, rekla: ,,Miel, trezveno, refleksivno, kao da je on blago koje je otkrila na dnu starog
kovega i sada mu daje ime, od sada e ga znati samo po tom imenu. Usisao je njen jezik u svoja usta,
istovremeno dodirujui mesto u kom se spajaju, lepljivu meavinu znoja i sokova razmazanu po
njihovim preponama koja je zapeatila spoj. epala ga je za tu ruku, prislonila je uz obraz, zatim mu
olizala ukus njihovog zajednitva sa prstiju. Poeo je mahnito da ulazi u nju, ali ona ga je umirila,
svetlucavih oiju ispod polusputenih kapaka, rekavi mu: Stani! elim da oseti ovo samo na
minut... samo jedan minut.
Spustila je glavu, naslonila elo na njegovo. Neto ga je pritisnulo odozgo, nekakva mrana sila.
Zamiljao je da se vazduh zgunjava oko njih, postaje sve topliji dok se prilagoava njihovom
obliju. Rei i oseanja nagomilala su se u njemu, ali nije mogao da progovori. Rukama je besciljno
vrludao po njenim grudima, struku i boku, kao slepi vajar koji se upoznaje sa novim materijalom.
Svaki pedalj njenog tela pulsirao je pulsom ptiice. Znao je da ona jedva eka da ga primi celog, a
opet je leala nepokretno minutima, oamuena koncentracijom. Konano je zabacila lanak iza
njegovog kolena, pokretom koji je odisao postojanom lakoom. I snagom. Do vraga, kako je bila
snana! U njoj su se krili beskrajni izvori snage, svi usredsreeni na mesto u kojem ga je drala
duboko u sebi, mrea satenskih ila razapeta preko kotanog sedla, preko itavih reka krvi povezana
sa dugim tokovima miia i hrskavica, isprepletena, umreena konstrukcija koja odrava uzbudljivi
nervni saobraaj, simfonije zahuktalih teskoba i goruih zadovoljstava koje doaravaju itav grad
pulsirajue snage, enski svet nepojmljive izdrljivosti i otpornosti. Njegova sopstvena snaga
delovala je nitavno, kao obina ala, oskudna ivotinjska osobina, u poreenju sa njenom koja je
odisala bezvremenim tajnama i traginim tradicijama, toliko celovita da joj nisu bili potrebni glupi
totemski gestovi muke dominacije da joj daruju vrednost, potvrde opseg. Ona je postojala; cvetala u
tajnosti; hranila samu sebe. Osetivi to, osetio se udnovato nevinim i neprefinjenim, i zbog te proste
radnje, tog zabacivanja lanka iza njegovog kolena, oseao je da e, pomerajui se u njoj, zadovoljiti
neki uroeni smisao njene snage. Ali kada ga je povukla na sebe, zagradivi ga svojim dugim
butinama, izgubio je oseaj podreenosti i sjedinio se sa njom, a njih dvoje postae dorasli jedno

drugom u zajednikom lovu na ulne uitke. Njihovi povici i uzdasi kao da su postali deo aure koju
su pleli od topline i bhskosti oko sebe, izbacujui sreu kao strune svile. Iz postojanog, istraivakog
takta preli su u divlje varijante ritmova, uz samo majune neujednaenosti tempa i poloaja:
divljake, znojave segmente; nene, gotovo baletske promene poza; dokone pokrete tokom kojih su
prikupljali snagu, pre nego to e ubrzati ka nekakvom nedefinisanom vrhuncu. Pretpostavljao je da
e svriti pre nje, genitalna pretpostavka zasnovana na porastu vreline u preponama, ali onda je
osetio kako se njeno telo menja pod njim, oputa, potom ukruuje, zatim talasa iznutra kao da
doivljava promene gravitacione sile. Plimno gibanje njenih kukova i guzova postade grevito. Pola
je prema njemu, odiui se prerano da susretne njegove ubode i njihova tela su se uz pljesak sudarala
na pola puta. Runi urlik popeo joj se iz stomaka, krik nekoga ko dolazi svesti, budei se u bolu od
udarca koji ju je i bacio u nesvest. Usledio je jo jedan urlik, ovaj put grozniavi, buni izgon. Pete
joj se zarie u zadnji deo njegovih kolena; meutim, ve sekund kasnije noge joj se razdvojie i
tenzija koja joj je skupila miie listova i butina pree joj na abdomen. Ruke joj prhnue preko
njegovog lica; ona ih potom spusti da epa krajeve dueka i, uz uzdah, podie glavu i ramena, zurei
divljaki u njihove zahuktale kukove, kao da je zateena onim to vidi i pita se ta se deava tamo
dole.
Uskoro se oseao kao da uestvuje u preobraaju, ili tanije povraaju imetka, oslobaanju
anela poude i njegovoj borbi protiv tiranskog demona koji joj je tako dugo nastanjivao telo. Glava
joj se klatila napred-nazad i ona vrsto epa arav, pokuavajui da ga pocepa sa dueka. Lice joj
se izduilo, izobliilo. Kukovi poee da joj krue i uvru se. Jedna noga joj se ukoi i krene da
udara o njegov bok poput daske koja se otkaila u oluji. A onda se ona oklembesi i on oseti, preko
spoja njihovih tela zaista oseti, klizanje u njoj, ilenje reakcije, smirenje u obliku oseaja koga je
bilo lake podneti, kao kiu posle groma. Opet je bila prelepa, blistava od znoja, sa krizom za sobom,
a on je ponovo bio zadivljen i nevin pred njom, doivljavajui je sutinski drugaije, kao tuina ili
anela, jednom od junakinja iz fantastinih romana koji stignu na Zemlju sa neke udnovate planete i
koji su kao mi ali nisu kao mi, koji mogu da uju otkucaje srca insekata, smeju se kada su besni, a
jedina zajednika crta sa ljudima im je ljubav, i koji, zatoeni u tom prostom i bednom primitivnom
drutvu, nakon to je neko izdao njihovu vrstu, proivljavaju nekakvu komplikovanu ekstazu smrti...
ili se preobraavaju u bestelesna bia o kojima jo manje znamo.
Aleksandrino telo poelo je da se trese po drugi put, drhturi, svakim nervom. Znoj joj je orosio
grudi i vrat, zablistao na licu. Noktima mu je ogrebala lea. Rukama je pokuavala da ga epa za
kukove i on se ukoi nad njom dok se izvijala i propinjala, mislei da eli da bude miran. Njeni
uzvici delovali su smeteno i uspanieno. Onjacima je ogrebala donju usnu putajui kap krvi.
Izgledalo je kao da je neko napastvuje, mui elektrookovima nekakve boanske a neukrotive
mutantske sile koja se otrgla kontroli unutar nje, te on spusti dlan na njene grudi, izgovori njeno ime u
pokuaju da je utei i njeni pokreti se konano umirie, a ona se opusti poput perjanih jedara, u
nenim njihanjima klatna, do poslednjih drhtaja i naleta oseanja.
Senoviti vazduh kovitlao se oko njih sporo, toplo, izboden masom svetlucavih iglica, kao to
zatoeni duh krui svojom bocom, mutan oblak prepun genijalnosti i magije. Behajm nije eleo da
svri, eleo je da ostane u njoj, da se vrsto dri mira i spokoja koji ih je obujmio. Stvari koje nije
smeo ranije da joj kae sada su delovale izgovorivo, ali plaio se da e neto tako beznaajno kao
zvuk njegovog glasa naruiti atmosferu. Pomilovao joj je ivicu bedara i samo taj dodir, on i njena
reakcija, neznatno pomeranje pod njim, doveli su ga do ivice. Osetio je potok zadovoljstva, trivijalno
oslobaanje, poput isticanja tanke vrele zlatne strune. Zario se snano u nju u pokuaju da pojaa

oseaj. I ponovo se zario. A kada je shvatila ta se deava, ona izdie bedra, primajui ga dublje u
sebe, i sama se popevi uz jo jedan mali breuljak intenziteta, jecajui rafale nepovezanih rei:
Nikada... nikada... ali, Miel! ...Nikada te neu... Nikada te neu izdati...
I tada, dok je leao ispranjen, ona sklopi ruke oko njegovih lea, pritisnu mu usne uz vrat i kao da pokuava da saopti neto njegovoj krvi, da uveri ono to se nalazi tamo u svoju neverovatnu
vernost - agresivno proapta: ,,Nikad!.

11
Prostorije Felipea Arucija de Valee nalazile su se, ba kao i sve prostorije gospodara Porodice,
iza asimetrinog zida bez vrata sa osmougaonim prozorima - poput kristala nasumino razbacanih po
mranoj rudi - koji se nalazio iznad ogromnog pokretnog mosta izmeu dve kule sa neobinim
kutijastim zdanjima i pukarnicama na vrhu, poput utvrenih koliba. Gvozdena svetiljka veliine pola
kolibe bila je postavljena visoko iznad njihovih glava i pravda senke statua poredanih du mosta;
kamen je bio prekriven hiljadugodinjim skorenim izmetom golubova, a pogled sa mosta bio je
zastrauju sa obe strane: vrtoglavi ponor u lavirintu stepenita, lukova, viseih stubova, ukrasnih
kamenih promenada, koji su svi toliko liili jedni na druge da je izgledalo kao da je itav prizor
nastao od odraza aice originalnih elemenata u ogledalu. Da bi priao prolazima u zidu, ovek je
morao da pree most i ue u procep koji je delovao kao posledica zemljotresa ili greke u strukturi,
ali je zapravo bio smiljeni efekat koji skriva spiralne stepenice; i dok su on i izela urili preko
mosta u strahu da e ih primetiti odozgo - iako donekle preokupiran zadatkom pred sobom - Behajm
nije prestajao da se iuava onom to se dogodilo izmeu njega i Aleksandre, onom to je osetio uz
nju, to mu je rekla, opasnom putovanju na koje ga alje.
Iako je bilo stvari koje su imale bliskiju vezu sa poslom kojim su se bavili, ili koje e se na
kraju pokazati kao mnogo vanije, Aleksandrina izjava da je on, u sutini, neizbrueni dijamant,
zaokupila mu je misli. Nije da se nije slagao sa njom. Znao je da ima jo mnogo da ui, mnogo toga
da iskusi. Ali on je zamiljao da e njegov razvoj podrazumevati produbljivanje, obogaivanje
kvaliteta i karakteristika koje su ve sastavni deo njegove linosti, dok je svojom upotrebom termina
preobraaj, burno i oluje ona nagovetavala da su promene kroz koje e proi mnogo bolnije.
Uprkos ambivalentnosti njegovih oseanja prema mnogim pitanjima - unutranji sukobi o kojima je
Aleksandra govorila? - bio je u miru sa samim sobom i njene opaske da nije svestan svoje prirode
delovale su smeno. U sutini, mislio je, on je ostao ovek kakav je oduvek i bio: miran i povuen;
strastven u svom unutranjem ivotu, ali stidljiv i donekle oprezan kada se radilo o odnosima sa
drugim mukarcima i enama; studiozan, pomalo knjiki moljac; metodian u svemu, paljiv u ishrani,
umeren u alkoholu. Istina, od kada mu je presueno, jarke boje su pridruene tom sumornom obrascu,
i mnoga dela koja je poinio u svom novom ivotu gadila su mu se, mada je uivao u snazi koja mu je
omoguila da ih poini. I priznae da mu se povremeno inilo da mu se linost sastoji od dve
nespojive celine; jedne sposobne za nenost i saoseanje, druge luaki proraunate i nasilne. Ali
nije li ta protivurenost identina onoj koja je obeleavala ljudsku prirodu i nee li - kao kod slinih
ljudskih varijanti - razliite polovine na kraju obustaviti rat i srasti jedna sa drugom? Kada se
zagledao duboko u sebe, traei bilo kakav trag samozavaravanja, nije nalazio greku u tom
tumaenju. Izmenio se, to je sigurno. Koji ovek ne bi nakon to je okusio krv i ugledao venost pred
sobom? Ipak, i dalje su ga pokretali stari refleksi i udnje. Morae da naui, govorio je sebi, da ne
pridaje toliki znaaj reima nove brae i sestara... ili barem da odvaga ono to kau u odnosu na ono
to ele. Moda je Aleksandra samo elela da ga uznemiri, mislio je, da bi skrenula njegovu panju sa
vanijih stvari, prvo ga drogirajui reima a potom poljupcima. A moda je u tome uspela i vie nego
to je nameravala, jer nije zaboravljao poudu kojom ga je zarazila. Taj jedan susret ponizio je sva
njegova iskustva sa drugim enama, ne toliko u klinikim vidovima samog ina koliko u
emocionalnom bogatstvu, nenosti koju je Aleksandra izazvala u njemu; utoliko su mu zakljuci
njegovog kratkog samoispitavanja bili neugodniji.

Stubovi mosta zavravali su se kockama od crnog kamena, koje su podupirali oronuli granitni
kipovi visoki pet metara. Figure su bile groteskne, ali zapanjujui ivotne, sve u pozama
iznemoglosti: bio je tu trol izbuljenih oiju i istaknutih onjaka, sa stomaiem, pogurenog tela
odevenog u zguvane nabore izvajane u kamenu, izgrebanog maa koji mu je visio iz jedne ruke;
gargojl sa zjapeom ranom u slabinama, glave naherene, oiju zatvorenih, sa kandama leve ruke
obmotanim oko odseene ljudske glave; vrag iljatih uiju, proreza namesto oiju i lasijeg lica
duguljaste vilice, kako sedi pognut, u stavu koji odaje poraz i uasnutost. Skoro etrdeset ovih
jezovitih znamenitosti gospodarilo je mostom i svakim prolaskom ispod neke od njih, Behajm je
bivao sve uznemireniji. Statue su posedovale natprirodnu vrstinu, kao da su ive zatoene u lopti
mone gravitacije, i bilo ih je lako zamisliti - kao preivele ratnike poraene satanistike vojske kako slobodni od vekovima starih ini sleu ramenima, zli sjaj im se vraa u oi, granitna plua
nadimaju, bedra od kamenih miia pomeraju, a stene se mrve i praina sliva u vodopadima sa
drevnih zglobova dok silaze sa pijedestala da dovre prekinutu klanicu.
izela je teskobno pogledala ka tim preteim pojavama. Obuena poput Behajma u iroke
pantalone i muki seljaki kaput, skupljene kose, izgledala je kao prelepo dete, i njena ranjivost
nikada nije bila oiglednija nego usred tih tiranskih, mutantskih oblika. Iako nije eleo da je uplete u
pretres, nije verovao nikom drugom, i ova olaka nebriga za njeno blagostanje naterala ga je da
pomisli da je Aleksandra ipak u pravu, da e uskoro neki drugi prioriteti istisnuti njegova oseanja
prema izeli. Kada su proli kroz procep i poeli da se penju stepenitem osvetljenim bakljama,
poeleo je da je poalje nazad da ga saeka, ali nije smeo da rizikuje da provali u Felipeove odaje
bez nekoga na strai, te ju je poveo du hodnika na vrhu stepenita, pored zakljuanih limenih vrata
iza kojih se odmarala bledolika aristokratija neumrlih.
Bilo je hladno i vlano u hodniku; plamenovi baklji lizali su senke crne kao katran. Hodajui du
uzanog prolaza, oseajui trone neravnine u kamenu ispod svojih stopala, Behajm se oseao kao da
je za sobom ostavio civilizovanu sadanjost i kroio u varvarsku prolost. Zato su, pitao se,
gospodari Porodice rizikovali prisustvo nepokrivene vatre kada bi ih svetiljke zatitile od
mogunosti smrtonosne nesree? Uasavajua nostalgija, moda, ili izraz prezira prema opasnosti,
uverenje da mogu da prebrode svaku napast, ak i onu koju sami sebi nanose? Sam Behajm se sav
skupi od baklji. Pucketanje vatre kao da se izraavalo jezikom pretnje.
im je otvorio Felipeova vrata, zastao je na trenutak da oslune. Iza nie nalazio se hodnik koji
je vodio udesno. Iza zatvorenih vrata na kraju hodnika uli su se uzdasi i uzvici napornog voenja
ljubavi. Naloio je izeli da uzme jednu od baklji iz gvozdenog leita na zidu i stane na ulaz u
hodnik.
Ako neko naie, apnu, bei gospodaru Agenoru. On e te zatititi. Upotrebi baklju protiv
svakoga ko ti eli zlo. Jesi li me razumela?
Brada joj zadrhta, ali ona klimnu glavom.
Ne oklevaj ako si ugroena , ree on, oseajui da se ona ne koncentrie na zadatak, ve da je
zaokupljena oseanjima i brigom za njega. Ako neko pokua da ti naudi, spali ga. Zatim pronai
Agenora. Bie sigurna kod njega.
Ali ti, ree ona, ta e se...
,,Tiina! zasikta, ljut na njenu slabost i na sebe to je ovako iskoriava nakon to ju je
prevario sa drugom enom... iako je odbijao da to doivi kao istinsku preljubu. Ako nita drugo,
pomisli on, moda e od sada voenje ljubavi sa izelom doivljavati kao izdaju, nepotovanje
prema neem vanijem i slaih atributa.
4

Ona ustuknu pred njegovim izlivom besa i zagrize donju usnu, to je bio gest koji joj je ponovo
podario izraz seksualno starmalog deteta.
Poput Behajmovih odaja, Felipeova dnevna soba bila je ispunjena tekim, tamnim nametajem,
svetiljkama i drevnim, gotovo neraspoznatljivim tapiserijama; senke koje je bacalo slabo osvetljenje
bile su samo mrlje na izbledelom persijskom tepihu teget, ljubiastih i smeih ara. Iako nije znao ta
da trai, iako se trudio da ne pravi nikakvu buku, znajui da Felipe ima istanan sluh, ubrzao je
pretres, vie uzbuen nego uplaen, kao deak koji prihvata nekakav izazov. Burlao je po sadraju
pisaeg stola, ormara od mahagonija i malene komode od hrastovine, ali nije pronaao dokaz
umeanosti lidera Valeovih u ubistvo. Pretres slukinjinih odaja takoe nije doneo rezultate, kao ni
letimina pretraga tree i poslednje prostorije - radne sobe - koja je delovala kao da nije
upotrebljavana neko vreme; sav nametaj, veliki globus i police pune knjiga bile su prekrivene
debelim slojem praine. Naslage pauine prekrivale su blokove kamenja veliine kutije za eir koji
su popunjavah zidove.
Razoaran, Behajm je stao u ulaz tree sobe i naulio ui. uo je strasne uzdahe i nekoliko
melodinih uzvika, naglaenih stenjanjem i kripom opruga u krevetu. Felipe i gospa Dolores jo su
bili u poslu, ali nije eleo da se igra sa sudbinom. Ipak, nerado je naputao jedini trag, jer nije
verovao da bi ga Aleksandra usmerila u tom pravcu da nije bilo vrstog dokaza u blizini... ukoliko,
naravno, nije elela da organizovanjem njegovog hvatanja obeasti Agenora. Ali, ako se o tome
radilo, zar ne bi ve uzbunila domaine? Ne, ree on sebi, njeni motivi ne bi bili tako lako opipljivi.
Mora biti neega ovde.
Preleteo je pogledom preko pranjave radne sobe poslednji put. Knjige oigledno nisu itane
godinama, a bilo je udno, pomisli, da Felipe, budui da je uenjaki nastrojen, nije doao u
iskuenje da zaviri bar u jednu ih dve.
Vie nego udno.
Onda primeti neto jo udnije.
Nije bilo praine na podu, jer je tepih oigledno nedavno pomeran.
Mogue je da je to uinjeno, pomisli Behajm, iz estetskih razloga pred Felipeov dolazak; ali ako
je tepih uklonjen zato to je bio star ili izanao, zato nije oien ili zamenjen novim?
Spustio se na ruke i kolena i, kao to je to radio na krovu kule, paljivo prouio kamenje. Na
sredini prostorije otkrio je grupu od pet kamenova izlizanih ivica. Pritisnuo ih je i neznatno pomerio.
Mora da postoji nekakva poluga, pomisli, nekakav mehanizam koji ih pokree. Skoio je na noge,
priao polici sa knjigama i mahnito poeo da izvlai knjige, jednu po jednu, da bi ubrzo shvatio da e
utedeti vreme ako problemu pristupi hladne glave... mada, sudei po zvucima iz spavae sobe, nije
morao da uri.
Narednih nekoliko minuta proveo je izvlaei kombinacije knjiga po naslovima, boji ili temi;
nije bilo udubljenja ili procepa koji bi prikrili prekida, a ako zaista postoje skrivena vrata i tajna
soba, knjige su morale biti te koje kriju mehanizam ili i same slue kao klju za otvaranje. Meutim,
nijedna kombinacija koju je probao nije imala efekta i on konano, ljut na sebe, na Aleksandru, ljutito
pljesnu globus i zarotira ga.
Pare poda od pet kamenova beumno se spusti otkrivajui stepenite.

12
Behajm ostade ukoen u iekivanju i strahu da je Felipe uo amar kojim je pljesnuo globus.
Buka iz spavae sobe se prekinula. Trenutak kasnije, meutim, ljubavnici nastavie sa ukanjem
posteljine, razmenom izjava nenosti, slatkim izdisajima i naglaenim uzdasima, signalizirajui,
pretpostavio je, promenu poze, jedan pijanisimo pokret u simfoniji poude. Zabolee ga grudi i on
shvati da je to zato to je u vrstom zagrljaju napetosti prestao da die.
On se beskrajno oprezno spusti niz stepenike - nije ih bilo vie od desetak - i ue u mraan
hodnik koji je smrdeo na vlagu i memlu, toliko nizak da je morao da se sagne. Iao je njime due
vreme, pipajui slepo, oseajui kako mu lepravi prsti klaustrofobije golicaju potiljak; konano,
kada je zaao za ugao, on spazi kaskadu srebrnastog svetla koja osvetljava drugi kraj hodnika,
snopova tako jasnih kao da potiu iz magine lampe. Meseina. Prodirala je kroz uzani prozor u
malecnu sobu sa stolom od grubog drveta i stolicom. I dalje paljiv, on poe napred. Pogled je pucao
na nezanimljivo pare karpatskog horizonta osvetljenog meseinom: bledunjave oblake, crna brda i
svetlucavu reku koja vijuga kroz njih. Na stolu je leala prigaena cigara - tanka i crna, sauesnik
zlikovca.
Felipe je, Behajm se priseti, puio cigaru s vremena na vreme. A bilo je i drugih dokaza da je
lider Valeovih tu provodio svoje vreme. Pepeo rasut po podu. Papiri prekriveni izraajnim
rukopisom, sloeni u koni dosije. Perorez sa slovom V urezanim u otricu. Pored stola i stolice, uza
zid je bio prislonjen nelakirani ormari. Behajm ga otvori. Na nioj polici nalazio se bokal vode. Na
njegovo veliko iznenaenje, na najvioj polici nalazile su se tri pljoske i tri boice parfema sa
starinskim srebrnim poklopcima, svi puni tenosti - svetloute boje, ustanovi Behajm kada podie
jednu od boica ispred prozora - i velika boca koja je sadrala skoro litar iste tenosti. Ispod jedne
od boica nalazilo se pare papira a na njemu nakraban spisak mera poput medicinskih doza.
On sede za sto, prelista papire za koje se ispostavilo da su dnevnik sa putovanja pisan na
francuskom i italijanskom, nasumine krabotine, Felipeovi utisci o raznim lanovima porodice koje
je prvi put posle mnogo godina sreo na Otakanju - nije bio preterano blag u svom miljenju - i tome
slino. On zastade kada spazi Agenorovo ime i proita poruku koja se odnosila na njega:
...Agenor i dalje trai da pourim. Razumem njegovu urbu, jer to to tvrdi da naa vrsta
proivljava svoje poslednje dane ne ini mi se preterano nerazumnim. Ipak, moram da budem siguran
pre nego to se obratim Patrijarhu. Znam da Agenor eli dramatinu prezentaciju tokom Otakanja, ali
odbijam da me pouruje i nastaviu da se oslanjam na sopstveni sud.
Nee me prisiliti na ishitrenu odluku, niti u mu dozvoliti - a ni bilo kome drugom - da preuzme
stvari u svoje ruke. Jo nekoliko nedelja i biu spreman.
Spreman na ta? pitao se Behajm. Nastavio je da ita, ali preletevi ostatak papira, iako njegov
italijanski nije bio savren, zakljuio je da se poslovi dvojice mukaraca vie ne pominju.
Izvadio je jednu od boica iz ormaria i odvrnuo poklopac. Jak, kiselkast miris. Istu stvar osetio
je na poklopcu koji je naao na kuli. Kapnuo je na usne. Ukus je bio neuporedivo bolji od mirisa.
Slian oporoj limunadi. Sudei po polupunoj boci i spisku sastojaka, Felipe je ispijao tenost i
Behajm se zato nije ustruavao da je isproba. Koji bi otrov, na kraju krajeva, nakodio vampiru? Ako
je prepozna, pomisli, moda e biti blii uverljivom dokazu da je Felipe umean u ubistvo. Nategao
je boicu i progutao dobar gutljaj. Ukusno, ali suvie gorko. Oigledno se radi o nekakvom leku. Nije

oseao nikakav trenutni efekat. ta god da je bila prava priroda tenosti, poklopac boice i miris
nedvosmisleno su ukazivali na to da je neko ko ima pristup tajnoj sobi bio na krovu kule u noi kada
se odigralo ubistvo. Bilo je to samo po sebi dovoljno da postavi Felipea na vrh njegove liste
osumnjienih, ali ne i da poslui kao neoboriv dokaz ubistva. Ipak, vredelo je predstaviti dokaz
Patrijarhu; moda poslui kao povod da se razliite loze Porodice zadre u dvorcu dovoljno dugo dok
ne zavri valjanu istragu.
Shvativi da vie ne moe da se pouzda u Felipeove seksualne podvige, Behajm strpa jednu
pljosku u dep i vrati se hodnikom do stepenita, nestrpljiv da pokupi izelu i nestane. Ali, popevi
se uz stepenice, shvatio je da to nee ii tako lako. Vie se nita nije ulo iz spavae sobe. Proklevi
svoju nepanju, on kliznu ka vratima radne sobe. Zadrao je dah, oslunuo, ali nije uo nita. Ni
apat, ni nagovetaj izelinog prisustva. Nije uspeo da oceni ta se dogodilo sa njom. Bilo je previe
kamenja izmeu njih ak i za njegove osetljive ui da bi registrovao njene pokrete. Moda je ve
pobegla, a Felipe ga je ekao na vratima. A moda su ljubavnici zaspali.
Mora da je to, zakljui on. Ono za ta je pretpostavio da je samo zastoj u njihovom voenju
ljubavi, oni uzdasi i apati, verovatno su znaili svretak njihove strasti, razmenu nenosti pred
spavanje.
Ali kada je iskoraio u dnevnu sobu, srce mu se steglo i slabost uvukla u udove, jer tamo, na
ulazu u niu, samo u pantalonama, stajao je Felipe Aruci - plavokosi mukarac mladolikog izgleda
star vie od etiri veka, vitak i u dobroj formi, bledolikih ruku i grudi premreenih miiima, ali
krvavih oiju i osave koe, lica izoblienog prezrivim besom. U zelenoj odori, crne rasputene kose
koja joj se kovitlala oko ramena poput crnog dima u vrstom agregatnom stanju, gospa Dolores
stajala je iza njega, ljupka u svojoj neurednosti. Ona pokaza onjake i poe ka Behajmu, ali je Felipe
uhvati za ruku.
Dobro doao, roae, ree Felipe hladnim, donekle nazalnim glasom. Da li mi nosi
pozdrave od gospodara Agenora?
Behajm se zbuni, ali bio je suvie uplaen da bi razmiljao ta to znai. Ispred sumorne
pozadine stare mrane tapiserije i izanalog tepiha, dva vampira blistala su od ivahnosti, opipljivog
emotivnog naboja, svetliji ak i od svetiljki koje su kupale sobu ukastosivom svetlou.
Izvinjavam se, gospodaru, ree Behajm. Kao to znate, Patrijarh mi je naredio da istraim
ubistvo Zlatarice...
I to vas je, naravno, dovelo ovamo.
Felipe izgovori te rei podrugljivo, a Behajm, osokoljen injenicom da ga nisu napali, ree:
Zato bih inae?
Zaista, zato?
Dolores se oslobodi Felipeove ruke i zakreta: Kako dozvoljava da te ovako vrea? Ubij ga
odmah!
Felipe nakrivi glavu kao da razmilja o tome. Neu, ree smireno. Imam neto zanimljivije
na umu.
Gospodaru, ree Behajm. Pogreno ste razumeli moje motive! Doao sam ovamo veeras ne
da bih vas ponizio, ve da bih odagnao sumnje u vau krivicu.
Behajm prekinu negodovanje kada Felipe koraknu prema njemu i podie ruke poput svetenika
koji doziva Boga; on ih potom polako spusti kao da suzbija neiji nevidljivi otpor. Lukovi koje
opisae njegovi prsti postadoe vidljive crne linije, tanki prorezi u tkivu stvarnosti, predstavljajui

skicu jajolikog elementa u ijem je centru stajao Felipe. Crnilo linija poe da se pretvara u
izmaglicu, da se iri i ispunjava jaje, kao da se otvara prolaz u srce noi; mrak toliko opipljiv da se
nadimao uz granice kao to bi gust oblak crnog gasa koga zadrava providna opna.
Da li poznaje Misterije, roae? upita Felipe, iskoraivi u stranu da bi Behajm bolje video
elipsu. Lebdela je gotovo metar od zemlje, nemogue ali neporecivo - jezivi crni prekid stvarnosti
visok oko metar i po - poput otvorenih usta ogromnog obezglavljenog crva koja su probila zid i
prljavu tapiseriju, i uvukla se u sredite sobe. Siguran sam da zna neke, ali ova je, pretpostavljam,
za tebe nova.
Sasluajte me, preklinjem vas! ree Behajm, prestravljen, oiju prikovanih za crnu elipsu.
alje me gospa Aleksandra. Ponudila mi je dokaz za vau umeanost u ubistvo. Nisam imao izbora.
,,Lae! Tamno lice gospe Dolores jo vie potamni, ispuni se krvlju; okrenula se ka Felipeu.
Kako mu dozvoljava da prosipa takav otrov?
Tiina! On napravi nekoliko koraka ka Behajmu, koji se bio povukao do dovratka radne sobe.
ak i da ti poverujem, to ne bi umanjilo tvoj prekraj. Uao si u moje odaje nepozvan, po
sopstvenom priznanju izneo si preutnu optubu za ubistvo. Ne ustruavam se da ubijam; ja anjem
sebi hranu kako mi drago. Ali nisam tradicionalni kolja. I ne zanima me ije optube prenosi, neu
tolerisati tako neasno ponaanje. Ne pridajem vanost tvojoj tvrdnji u vezi sa Aleksandrom, a poto
znam ko stoji iza ovog krenja poverenja i pristojnosti, primoran sam da budem milosrdan.
Uveravam vas, gospodaru, da govorim istinu.
Ne, ne govori. Ti si samo poen u raspravi izmeu gospodara Agenora i mene. Loe primljen
poen, dodao bih.
Ne znam ni za kakve poslove izmeu vas i gospodara Agenora.
emu ti to govori? upita gospa Dolores Felipea. Ti i Agenor ste u dosluhu?
,,Agenor misli da jesmo, ree Felipe nestrpljivo. ,,A lepo sam mu objasnio da nismo.
Iako preplaen, Behajm nije propustio da primeti neujednaenost izmeu Felipeovog dnevnika i
njegovih rei.
Zato onda i dalje vri pritisak na tebe? insistirala je gospa Dolores.
Felipe slegnu ramenima. zna? Moda me jeste drao za re. Inae ne verujem da bi poslao
lopova da krade od mene. U svakom sluaju, oduvek je bio lud, a sada eli da potkrepim njegovo
ludilo svojim hemikalijama.
On odgurnu u stranu gospu Dolores - koja je delovala zbunjena ovim odgovorom - i prie
Behajmu na pola metra. Behajm je bio hipnotisan njegovim okrutnim, preterano ljubiastim usnama,
crvenim oima crnih zenica, bolesnim sjajem njegove koe, zgodnim crtama lica, arogancijom i
samovoljom svedenim na surovu usredsreenost.
elim da bude svestan sudbine koja te eka, roae, jer je neobina i po svojoj sutini i
milosrdnoj prirodi. Felipe pokaza na crnu elipsu reitim pokretom ruke i - budui da je pokret bio
orue nastanka nove magije - crnilo poprimi dubinu i oblik, tako da se Behajmu uini da zuri u uplju
onu duplju ijom prazninom obitavaju beli fantomi, krilati stvorovi suvie nejasni i brzi da bi ih
prepoznao. Zau se pritajeno uurbano itanje, kao da vetar zasipa prozorsko okno prljavtinom.
Bilo mu je hladno i oseao se krhko, kao da stoji na ivici ponora kroz koji bi padao veno.
Hermeto di Lanca, obraenik moje keri Aleksandre, ree Felipe nehajno, iju si reputaciju
pokuao da ublati, bio je Kolumbo koji je prvi plovio vodama koje posmatra. U noi njegove

presude, preavi iz ivota u ivot, sluajno je nabasao na ovu tamu, i prepoznavi u njoj neistraenu
teritoriju, a osetivi da e putem nje stei prednost nad drugima, nije ispriao nikome za svoje otkrie
i posvetio se crpljenju njegovih potencijala. Naalost po jadnog Hermeta, njegova istraivanja nisu
ostala nezapaena. On podie keramiku figuricu raskono obuenog plesnog para sa kraja stola
pored Behajma. Kada bih dozvolio svojoj deci da vre nedozvoljena istraivanja, nesumnjivo bih
izgubio njihovo potovanje. Zato sam jedne veeri posetio Hermeta dok je ispitivao bezdan koji vidi
pred sobom tako to je veselo ubacivao svoje sluge u njega. Smatrao sam da bi bilo fer da im se
pridrui.
On ubaci figuricu u jajoliko oblije. Kada je probila povrinsku opnu, ostala je na trenutak da
visi u vazduhu, naruivi crnilo koje je okruuje, prskajui oko nastalog udubljenja lenjo poput ive
ili neke druge tenosti tee od vode, bacajui nekoliko kapi u vazduh koje su ostale da lebde, poput
proreza za oi u nebu od ebonovine, a zatim se vratile kada je figura poela da ponire, okreui se
polako, komina u svom krutom veselju, a opet bila tuan i uasavajui prizor: dve oslikane
kraljevske figure, u ipkanoj svili i rumenih obraza, kako padaju u nepostojanje svega, potpuni mrak.
Pre nego to figura nestade, jedan od bledih krilatih stvorova prolete pored nje.
Smrt, pomisli Behajm; nikada pre nije video to mesto, tu odreenu Misteriju, ali je znao da je
ona deo mrane zemlje kojom je putovao tokom svoje presude, a od same pomisli na ulazak u nju iskuavanje seni bola i straha koje je tada preiveo - osetio je nesvesticu i nestabilnost.
Intrigantno, zar ne? ree Felipe posmatrajui odlazak figurice. Nikada nisam pronaao
zadovoljavajue objanjenje za njeno postojanje, pa ipak doivljavam je kao jezero na ravnici smrti
u kojem su stvari poteene presude. Sve to ona usisa nastavlja da ivi. Da si toliko osetljiv na
vibracije etra kao ja, osetio bi znake ivota Hermeta i njegovih slugu... i stvorenja koja ih mue. Ne
znam prirodu tih stvorova, iako verujem da su evolutivni stadijum duha kome streme Hermeto i
njegovi drugari. On se veselo nakezi Behajmu. Vidi, ne osuujem te na smrt. eka te novi
preobraaj. Ili moda jednog dana otkrijem kako da povratim stvari koje sam pohranio u nju. U tom
sluaju, vratiu te iz dubina. Nesumnjivo e imati zanimljive stvari da nam ispria. Dakle! Jo
jednim raskonim gestom on pozva Behajma da ue u crno oblije. Hajde, roae. emu odlagati?
Behajm, napola zamaijan prizorom pred sobom, napola zaveden Felipeovim melodinim
glasom, iznenada postade svestan blizine opasnosti i potra ka nii, ka gospi Dolores, koja mu
preprei put. On zamahnu spoljnom stranom ake ka njoj, udarcem u koji je uloio svu teinu, ali ona
mu uhvati ruku i zavrnu je, poremetivi mu ravnoteu; potom, koristei zagrljaj kao drku od ekia,
tresnu mu glavom o zid. Beli svetlaci prosue mu se pred oima, a gornji deo glave mu eksplodira od
bola. Pokuao je da otrese efekte udarca, da se uspravi, ali gospa Dolores kleknu pored njega, stavi
mu ruku na grudi i gurnu nazad. Njena mrana lepota grabljivice pretvorila se u ivotinjsku, oi su joj
postale potpuno crne, pljuvaka se razvukla izmeu onjaka i donjih zuba. Felipe je stajao nad njom i
mirno ga posmatrao.
Ne verujem da joj je ba stalo do tebe, ree on. Ako ti se vie svia, dozvoliu joj da te
rastrgne.
Nemojte... Molim vas, ree Behajm zapliui jezikom, nesposoban da izotri vid. ,Ja... ja ne
mogu...
Naravno da moe, roae. Felipe ga epa za kaput i postavi na noge. ,,Eto, vidi! Samo si
mislio da ne moe.
Poneo je Behajma preko sobe drei ga za kragnu i zadnji deo pantalona i zabacio ga
neodbranjivom snagom prema elipsi, zaustavljajui zamah tek kada se Behajmovo lice nalo na samo

centimetar od crnila. Behajm oseti hladan pritisak na koi, neno kuckanje, kao da je elipsa osetila
njegovu blizinu i iskuavala ga upoznajui se sa njim, kao to slep ovek dodiruje neije lice da bi
upoznao njegovo oblije. On poe da se bacaka, oajniki pokuavajui da pobegne iz Felipeovog
zagrljaja, ali Felipe ga samo gurnu jo vie napred tako da mu glava uroni u crnilo. Za trenutak nije
mogao ni da vidi ni da die, niti je oseao bilo ta drugo na svom telu osim ledene oduzetosti koja mu
se prilepila za lice kao maska; a onda, ili su mu se oi privikle na mrak, ili je putem nekog
neshvatljivog procesa mrak pretoen u slike u njegovom mozgu, i on pred sobom ugleda itav
horizont nabora kao na nekakvoj beskrajnoj zavesi, blistavoj a opet crnoj, nalik negativu aurore
borealis, meu kojima su lebdele strukture koje ga podsetie na povrinu kvarca, geometrijski oblici
bezbojnih obeliska, kristalni gradovi. uo je izoblieno vibrirajue udaranje, poput glasa pijanca
kako ga uje drugi pijanac kroz zidove; a onda, iz najudaljenijih uglova njegovog vida, bljesak
uzavrele munje skupi se u otricu brijaa zaslepljujueg belila irokog kao nebo i presee crnilo
prema njemu, komeajui nabore, talasajui kristale, kao ma provuen kroz crnu gazu i vodu. Samo
to to nije bio ma, shvatio je kada se pribliilo, irei se, primeujui detalje, ve roj nakaznih
blistavih stvorova, svi razliiti ali sa zajednikom crtom deformisanosti - svinjopacovi, bubalavovi,
psopauci, crvorakovi i drugi - narastajui da mu ispune vidokrug, na hiljade njih, beskraj jezivih lica
i oblika. Kada su poleteli ka njemu on kao da poraste do nesluenih razmera, veliine neba, jer
umesto da se skupe nad njim i sahrane ga pod migoljuom teinom svetla, oni se smanjie i zarie u
njegovo meso poput iglica koje se zabijaju u njegove obraze i elo, tvorei take takvog gorueg bola
da je zamiljao da svaka od njih varnii i iscrtava konstelaciju bola kao tetovau preko ogromnog
crnog lica. A onda je ponovo bio u Felipeovim odajama, pod napadom gra, jo uvek bespomono
visei u vazduhu.
ta si video, roae? upita Felipe blago zainteresovan.
Behajm je goreo od hladnoe, tresao se, cvokotao zubima.
Samo polako, dragi deae, ree Felipe. Nigde ja ne urim. Jo drhtei, Behajm pokua da
upije impresije, da ih ukrasi inovativnou, jer bi upotrebio svaku moguu varku da odloi povratak u
to ledeno crnilo. Ali upravo kada se spremao da ispria izmiljenu priu o svojim iskustvima, gospa
Dolores vrisnu i Felipe ga pusti da padne na pod.
Spusti to, ree Felipe strogo. ,,I pridi mi.
Iako nije bio siguran kome se obraa, Behajm je po izmenjenom tonu Felipeovog glasa znao da
nije on u pitanju. Podigao se na kolena, osokoljen nadom da mu je neko pristigao u pomo. Moda
gospodar Agenor. Ili Aleksandra. Ali bila je to samo izela koja je ula u prostoriju, beskrvnog lica
obeleenog strahom. Drala je plamteu baklju uz kosu gospe Dolores, koja se povlaila pred
plamenovima u oak nie.
Pridi mi, ree Felipe.
izelina ruka zadrhta.
Pogled gospe Dolores bio je u potpunosti uperen u nju i Behajm je znao da je pitanje trenutka
pre nego jedno ili drugo ovlada njom. On se osloni na noge i, izbegavi Felipeov stisak, zatetura
preko prostorije. Preuzeo je baklju od izele drei je daleko od sebe, polulud od straha od blizine
razigranog plamena, pucketavog cveta smrti, ali u oajanju spreman na rizik samospaljivanja. Drao
je baklju na samo centimetar od kose gospe Dolores, uivajui u njenom prestraenom dahtanju.
Kunem ti se, ree mu Felipe, imau tvoje srce u svojoj ruci.
Behajm mahnu bakljom ka gospi Dolores, mamei iz nje krik. Ne prilazi! ree Felipeu. Idi u

radnu sobu.
Felipe riknu, ali se povue nekoliko koraka.
,,Brzo! ree Behajm; izela se privi uz njega, drei ga za ruku. Idi za njim, ree joj.
Zakljuaj ga.
,,Agenor me prvo pokrade, a onda mi poalje lopova, ree Felipe nastavljajui da se povlai.
Reci mu da neu vie trpeti ponienja od njega. Ni zbog ega. Loviu ga kroz svetla pakla ako
treba.
Ulazi u sobu! Behajm epa kosu gospe Dolores i okrenu joj glavu ka Felipeu, prikazujui mu
u punom sjaju koliko je uplaena. Uradi kako ti kaem! Odmah!
Felipe nastavi da se povlai. Da li zna ta te sada eka, ti priprosti gade? Ti...
Ima jo sekund pre nego to je spalim, ree mu Behajm. Posle toga imae sve vreme ovog
sveta da mi preti.
Felipe koraknu nazad u radnu sobu. Svetla pakla, ree pre nego to izela zatvori vrata ispred
njega i navue rezu. Pobrini se da prenese to Agenoru. Tim reima. Ni pod svetlima pakla nee
imati predaha.
Gospa Dolores pade na kolena; pognu glavu, lice prekri razbaruenom crnom kosom. Oputene
grudi ispale su joj iz odore koja se rastvorila, dok je prstima opsesivno grebala po podu. Behajm je
uivao posmatrajui je u potinjenom poloaju.
Zato ste to uradili?
Pola je da podigne glavu, ali on je upozori da ne gleda u njega, ve zadri pogled na podu.
Zatim ponovi pitanje. Kada ree da ga ne razume, on je upita zato su Felipe i ona ubili Zlataricu.
Nikoga ja nisam ubila, ree ona, a onda, sa sveom zlobom u glasu dodade, bar ne skoro.
Onda je Felipe.
Nije, on je bio sa mnom tu. Ona zatresa kosom. Ako misli da smo umeani, stvarno si idiot.
ta bismo time dobili?
Obiavi u irokom luku neobina crna usta nasred sobe, izela mu prie otpozadi i uhvati ga za
ruku.
Moda se ne radi ni o kakvoj dobiti, ree on.
Gospa Dolores je utala, a on se pretei poigrao bakljom.
Proklet bio! Ona podie pogled ka njemu kroz razbaruenu kosu kao kakva ludaa; bes joj se
ogledao u bledilu lica, okantnom poput leda na kimi. Spusti glavu. Nema pojma kako te koriste.
Kako?
Mogu samo da zamislim, ree ona. Ali Zlatarica... zar ne vidi? Ona uopte nije vana. Ko bi
bio tako glup da rizikuje jedan takav in samo zbog ukusa njene krvi? Ubistvo je moralo da ima neku
svrhu, a ne da bude svrha samo sebi.
Ne shvatam kako to vas oslobaa sumnje.
Razmisli, do avola! ta je bio sledei korak posle ubistva? Ko je nainio prvi korak?
Ako znate, recite mi.
,,Agenor, imbecilu!
Ne razumem.
On te je zaduio da vodi istragu, zar ne? Da li zaista misli da je to zbog tvojih detektivskih

sposobnosti? Da li si ba tolika budala? Agenor te koristi da sprovede neki svoj plan u delo.
Behajm razmisli o onome to mu je rekla. Jo ne shvatam kako to oslobaa vas.
je trenutno Agenorov neprijatelj? Gospa Dolores se kucnu po dojci. ! Iskoristio je
priliku da te nahuka na mene. I mog ljubavnika.
Iako Behajm uvide da je ova optuba moda opravdana, on ree: Moja gospo, ako bih
zanemario dokaze na osnovu injenice da neko od mojih osumnjienih ima neprijatelje koji ele da
mu naude, ostao bih bez osumnjienih. Bojim se da je va pokuaj da podrijete moje poverenje u
gospodara Agenora podjednako neutemeljen i pojednostavljen kao i strategija za koju tvrdite da je
primenio.
Vi jeste velika budala, ree ona. Pitam se samo da li i sam Agenor zna kolika.
On odlui da primeni drugaiju taktiku. ,,Kada sam rekao da mi je gospa Aleksandra pruila
informaciju koja optuuje Felipea, priredili ste nam sjajnu predstavu o tome koliko ste uvreeni.
Meutim, uzimajui u obzir va odnos sa njom, sumnjam da ste bili iznenaeni. ta ste imali na umu
kada ste pokuah da utiete na mene u tom pravcu? Zar ne razumete da sam ja svestan da je uspela da
okrene istragu u pravcu svojih interesa? Moda i vaih interesa. Deluje mi sasvim mogue da ste plan
da se optui Felipe skovale zajedno.
Da lije to zvuk veselja pobegao sa usana gospe Dolores? Nije bio siguran, jer joj nije video
lice. Ali rei koje su usledile nije izgovarao neko ko se zabavlja, a on nije uspeo da utvrdi da li ona
glumi ili ne.
Ne elim to da ujem! ree dok joj je nemirni mii poigravao na bradi. Neu da sluam
tvoje otrovne lai o Aleksandri! Ona je nevina u svemu ovome. Recite samo jo jednu la o njoj i...
Usled uzburkanih emocija, narednih nekoliko sekundi njene rei su se svele na besne
nesuvislosti nalik govoru ivotinja. Uzela je vazduh, skupila ramena, pognula lea. Na trenutak,
Behajm pomisli da se iri, raste, postaje ena-div. Zamislio se nad Doloresinim besom setivi se
Aleksandrinog opisa njihovog odnosa. Nije bilo nezamislivo da govori istinu. Ako ju je Dolores
zaista zavela protiv svoje volje, moda je to bilo zato to je od samog poetka bila opsednuta
Aleksandrom - to bi moglo da objasni Doloresin opis Aleksandre kao nevinaceta. eleo je da
veruje u to, eleo je da veruje u sve to se dogodilo izmeu njega i nje. Ali nije mogao da odagna sve
vee sumnje da ga je poslala u Felipeove odaje iz drugaijih pobuda od onih koje je navela.
ivela sam gotovo tri veka, ree Dolores promuklo, odajui utisak nekoga ko se suzdrava od
vikanja. Volela sam pet hiljada mukaraca, pet hiljada ena. Gledala sam Sibir kako gori i hodala
tajnim gradovima Kana. I da doivim da me satera u oak jadno stvorenje kao to si ti. Ona usiljeno
uzdahnu. Tri veka. Moda je bilo dovoljno.
Pogledala ga je.
Ne inite to, ree on, pretpostavljajui ta namerava. izela mu apnu: ,,Miel! i jae stisnu
njegovu ruku.
Gospa Dolores se unezvereno nasmeja kao da komentarie samu sebe.
Sklonite pogled sa mene, ree joj Behajm.
,,Pogled? ree ona. Plai se samo mog pogleda? Ane ruku, ih kose? Ili njih? Poduhvatila je
grudi kao da procenjuje njihovu teinu, dok su joj dokoni palci pravih krugove oko bradavica boje
okolade. Jo jednom se unezvereno nasmeja, a glas joj poprimi brujei, agresivan ton. Roae,
roae, ja sam skovana od zastraujuih stvari! Moje srce je otrov, moj um su vatra i rima. Moje
meso je smrt sama. Bube leu biserna jaja u naborima moga mozga. Ne postoji straniji stvor od

mene, nesavesniji neprijatelj spreman na sve. Misli li da mi nedostaje hrabrosti ili volje da te
ponesem do pakla na rukama? Ako tako misli, vara se, smrtno se vara, jer smrti se plaim kao to
se plaim da neu zadovoljiti ljubavnika koga sam sanjala hiljadama noi. Ona je uvek sa mnom i
oduvek sam udela za njom. Ona je beskrajno poeljna, beskrajno strpljiva. Oni koji je ne znaju,
plae je se. Ali ne ja. Iako je Misterija sama, ona za mene nije misterija, nije neistraena teritorija.
Svake noi putovala sam njenim paklenim rekama, drumovima boje meseca koji vode iz pustinja
lobanje. Trala sam sa zverkom ija se lepota meri sa suncem koje pravi prelepe senke naih ivota.
Uzimala sam njene demone u usta i pila sokove njihove trule plodnosti. U meni su puzali fetusi koji
riju njenu nonu zemlju. Preputala sam se parazitima koji se hrane otpacima njenih stranih snova.
Zurila je bezumnom energinou u crni otvor koji je Felipe prizvao, kao da je tek sada svesna
njegovog postojanja. Smrt. Izgovori to, roae. Reci naglas i obrati panju kako vibrira u vazduhu!
Ta re ima bombastian, svean prizvuk, zar ne? Kao svretak velike strasti ili prvi dah oluje.
Zarila je lice u ake, kao ophrvana eljom za smru. A onda, pokretom brim nego to je Behajm
mislio da je mogu, zatekavi ga nespremnog, ona ga epa za zglob, fiksirajui ruku koja dri baklju.
Slobodnom rukom gurnu izelu s puta i, uzdigavi se na noge, tresnu Behajma o vrata. Baklja pade na
kamenje i otkotrlja se od nje sipajui vamice.
Ipak, kad ve moram, ree ona zadovoljno, spremna sam da trpim ivot jo malo. Jo vre
je stisla Behajmov kaput, odigavi ga od zemlje tako da su mu stopala visila u vazduhu. Dovoljno
dugo, u svakom sluaju, da te ispratim na tvoje poslednje putovanje. Viknula je preko ramena:
Felipe! Slobodna sam!
Behajm je udari glavom u lice i ona posrnu unazad, poputajui stisak. Krv joj pojuri na nos,
slivajui se poput sosa u gustom mlazu niz usne i bradu. Jezik joj ispade napolje. Ona poliza bletavi
potoi iz nosa i nasmei se.
Felipe poe da nalee na vrata radne sobe; svakim naletom drvo se povijalo prema njima.
Gospa Dolores tada vrisnu. Sa uasom je posmatrala dim koji se dizao sa nje, jer, odstupivi
pred Behajmovim udarcem glavom, kroila je dovoljno blizu isputene baklje da joj vamica skoi na
skute odore. Svilena tkanina planu. Ona ispusti urlik agonije i gneva i baci se na njega, ali on je
izbegnu. Sepao je izelu za ruku i, skrenuvi udesno od Felipeovog maginog nitavila koje je i
dalje lebdelo u sredini prostorije, odvukao je od nie i ene u plamenu; ova je teturala za njima
vritei, ispruenih ruku, ubrzano postajui divovska baklja na dve noge koja osvetljava sobu kao da
je dan. Vrata od radne sobe popucae i polomie se. Kou gospe Dolores prekrie plikovi i ona
pocrne, a krici joj se pretvorie u sirovi piskavi zvuk jedva ujan od pucketanja vatre koja ju je
gutala. Njeno spreno lice bilo je uasavajui prizor i Behajm nije oseao ar osvete, niti nagovetaj
trijumfa. Pohitala je ka njima zasipajui ih plamenom, ali kada su je izbegli, ona promeni pravac i,
napravivi nesiguran korak nalevo, zastavi deli sekunde kao da pokuava da se orijentie ne
ostavljajui sumnju kod Behajma da se radi o svesnom inu, presamiti se ka crnoj eljusti u vazduhu
u asu kada se Felipe probio kroz vrata uz prskanje iverja i eksploziju dasaka, liei - isukanih
onjaka i crvenih oiju - na olienje komara. Prestravljen Doloresinim izgledom, on je uhvati za
zglob, i dok je padala ona ga - mislei moda da se radi o Behajmu, a moda samo refleksno - epa
u zagrljaj. Za trenutak su se klatili na ivici smrtne ravnotee, napola unutra, a napola izvan ledene
crne praznine; plamen proguta Felipeovu ruku, palacajui mu ka licu. Behajm tada, shvativi da ne
sme da prihvati rizik da njih dvoje preive, pohita napred i gurnu ih u rupu.
Njihov nestanak sa sobom donese potresnu tiinu. Delovalo je nemogue da se tolika vitalnost
ugasi tako brzo i Behajm oseti krajnju nelagodu zbog iznenadnosti i konanosti njihovih smrti... ako je

smrt bila to to im se dogodilo. Moda je gospa Dolores verovala da e crnilo ugasiti plamenove.
Meutim nije. ak i dok su ona i Felipe nestajali u daljini, Behajm je video da gore: majuna
crvenkasta zvezda usred bledih nagomilanih svetala. Tiina u prostoriji delovala je kao zatvor na
njega, upravljajui njegove misli ka sebi samom, terajui ga da razmilja o sopstvenoj nesposobnosti,
naivnosti.
Kako joj je samo olako dozvolio da ga zagovara!
Bio je potresen mogunou gubitka besmrtnosti. Ubie ga zbog tog zloina, prisilie ga na
Prosvetljenje. Zavezan za kamenje kule, pei e se i cvrati na zracima zore, sunce e mu skuvati
duu, poslae je zadimljenu u budunost, i, dok umire, urlae ta je video, nadajui se da je njegova
vizija dovoljno vredna Porodici da Patrijarh naredi slugi da se poigra drvenim kocem i skona mu
muke. Prisetio se kako je uo da je Prosvetljenje uzepea incala trajalo satima, da je njegova vizija
budunosti bila tako jasna i prepuna znaenja da Patrijarh nije eleo da prekida proces. incal se,
priaju ljudi, pretvorio u kosti i ugljenik, ne prestajui pepeljastim glasom da bljuje krvave rue i
vidovite fragmente mudrosti.
ta je sunce kada prerauje tako mistine dijamante iz vreline i pritiska smrti?
A ta je dua kada se izdie tako visoko i putuje tako daleko kroz vreme, a ipak ostaje vezana za
telo?
Behajm je stajao zbunjen, pokuavajui da shvati ta se dogodilo, da uklopi delie dogaaja u
jedinstvenu slagalicu koja e pruiti dokaz o postojanju nade; ali jedini dokaz govorio je o njegovoj
zabludi. I o Aleksandrinoj izdaji. Kako ga je samo iskoristila. I uinivi to, odbrojala mu dane. udna
vrata kroz koja su gospa Dolores i Felipe propali liila su na crno ogledalo koje mu je pokazivalo
njegovu budunost.
Panika mu zapucketa u glavi. Strah je bio redak, ut i gorak u njegovim ustima.

13
izela ga povede za ruku ka vratima, suvie okirana da bi bilo ta rekla. Iako obeznanjen od
straha, Behajm je imao dovoljno snage da je saaljeva. Ona sigurno zna da im nema spasa, ne sa
ovim smrtima na dui. Ipak, nije imao srca da joj rui nadu koja joj je preostala i, budui da je beg
delovao kao bolje reenje od ekanja, on pristade da glumi in borbe za opstanak, i oni se spustie sa
pokretnog mosta kroz strmi lavirint lukova i stepenita, dublje, sve dublje u podnoje dvorca, kreui
se toliko sporednim i opskurnim putevima da su velike visee svetiljke, kad god bi pogledao iznad
sebe, delovale kao blede zvezde na mutnom nebu. Oekivao je svake sekunde da uje povike iza njih,
ali niko ih nije jurio. Da li je mogue da je zloin proao nezapaeno? Drugog objanjenja nije
mogao da se seti. ak i u tom sluaju, uskoro e se otkriti da su Felipe i Dolores nestali, a
Aleksandra e ga povezati sa tim dogaajem. Ona nije mogla da pretpostavi da e ubiti ljubavnike,
ali bio je siguran da je na neki nain pokuala da diskredituje njega ili Agenora; sigurno je pripremila
mreu koju e da spusti na njega. A opet, uputila ga je u isplativom pravcu, jer je sugestija
sauesnitva izmeu Agenora i Felipea bila intrigantna, iako je bilo nejasno na koji nain je ono bilo
povezano sa ubistvom Zlatarice.
Doao je u iskuenje da je optui za izdaju, ali je za sada imao premalo pravih dokaza da donese
bilo kakav konaan zakljuak. Trebalo mu je vremena da se uzburkana voda smiri i vrste injenice
slegnu na dno. Da, upravo mu je to bilo potrebno. Vreme i neverovatna koliina sree.
Nakon vie od dva sata beanja, skrivanja po senkama, stigli su do razjapljenih eljusti tunela
iznad koga se nalazio intrigantan crte nimfi koje siluju satiri, skrnavljene otpozadi na rukama i
kolenima, izoblienih usta, ispruenih ruku, kao da im se negde u mraku krije spas. Behajm, skrhan
iscrpljenou koja je bila vie psihika nego fizika, delio je njihovu udnju za svretkom. Ispod
crtea, nakrabani su bili lascivni komentari na nemakom, francuskom i maarskom, meu kojima su
se nalazile mnoge rei koje nije razumeo. Osetio je iracionalnu elju da skona na tom mestu, da
stane tamo i prevede svaku re i frazu, razvrsta imenice od glagola i obrnuto, i od njih sastavi
opscenu odu, epitaf moralnoj izopaenosti.
Nastupila je mrtva tiina, oseao se miris vlage koji je dolazio od neosunane vode i trulog
kamena. Nije video dalje od nekoliko metara ispred sebe, ali naulivi ui, nazreo je otkucaje srca u
blizini: dvoje skrivenih smrtnika na dvadesetak metara od njih. Mukarci, zakljui po njihovom
mirisu. Ili su bili sluge, izvidnica potere ih - a to mu se inilo verovatnijim - izbeglice koje su nekada
sluile Porodicu i napustile nadu u besmrtni ivot. Ideja da je postao poput njih, uplaeni izoptenik,
izazvala je u njemu oseaj sramote i besa i, pogledavi izelu, koja je strpljivo lebdela pored njega,
delujui ranjivo sa rasputenom kosom, osetio je napad mrnje. Kako li je samo dopustio sebi da na
njega utie takav stvor? Da nije pobegao, moda bi uspeo da ubedi Patrijarha da je bio rtva prevare;
trebalo je da ostane i zahteva suoavanje sa Aleksandrom.
I Rolandom Agenorom.
Naroito sa Agenorom.
Prsti tog matorog zlikovca nalazili su se na svakom koraku njegove propasti. Verovatno je bio
nevin. Nevin to se tie ubistva, u svakom sluaju. Ali gospa Dolores je imala pravo: Agenor je
najverovatnije manipulisao njime da bi preokrenuo smrt Zlatarice u svoju korist. Ono to je Behajm
protumaio kao oinsku brigu i plemeniti motiv verovatno je bila samo formalna odeda lukave

strategije i on prokle sebe to nije shvatio da je tobonji Agenorov altruizam stran Porodici, da samo
mali broj usluga nije dvolian, a da nijedno utivo delo nije lieno pohlepe ili nekog drugog oblika
perverzije. Agenorova poza drevnog bia koje je tokom vekova akademske usamljenosti steklo
zdravu mudrost nesumnjivo je krila zverske i nesavesne apetite kao i u De Cegeovih.
Agenor i Aleksandra, Aleksandra i Agenor.
Da li je ta osovina bila zasnovana na nekoj kljunoj injenici, neemu vanom za istragu?
Nije znao.
Izgubio je sve, a nije saznao nita.
Behajmov oaj pretvorio se u bes, a bes je postao tako snaan, tako oslobaajui, da se oseao
kao da leti daleko iznad svojih sumornih misli, udaljen od racionalnih briga koje su ga izazvale. I u
tom gnevnom letu, daleko od svih nenih obzira, inilo mu se da je konano zavrio luk svog
postojanja, prigrlio oblije crne, krilate due, i u potpunosti zauzeo njeno mesto. Imao je utisak da
osea hiljade ivotnih mogunosti na koje je samo trenutak ranije gledao sa prezrenjem, dok su mu
sada delovale intrigantno i primamljivo, obeavajui nove vidove dominacije, svee poglede kojima
e pristupiti problemu venosti. To saznanje ga je razveselilo. Opilo. Srce mu je udaralo snanim
ritmom nekoga ko se upravo nahranio i on u mislima ugleda - ili se nije radilo o unutranjoj viziji,
ve o pogledu koji mu se otvorio kroz pukotine dvorca Banat u nekakav pakao kada su se sruile
zidine trenutka - nejasne figure koje su se okupile oko njega: mrave mukarce i ene u crnom, blede
koe i zaarenih oiju. Lebdeli su ka njemu poput spore povorke iz sna, obavijeni trakama magle.
Uplaen, pokuao je da ih otera snagom volje, a kada se nisu razili, jo se vie uplaio; tada je,
meutim, shvatio da su oni domaini loze Agenorovih, mrtvi i ivi koji su se okupili tu da posvedoe,
prisutni a odsutni, bestelesno iverje koje je privukla ceremonija njegovog Prosvetljenja. Kao da je
uo njihova imena u svojoj krvi, prigueno zujanje poput nagovetaja pesme, muziku koja ga
ispunjuje i obogauje poput tame koja se skuplja u grobnici; osetio je karakteristinu silu njihovog
prisustva, estar energija sloen poput senki paprati; i usled svega toga, uronjen u te spiritualne
pritiske, on naui da ceni svoju istoriju.
Ti raspadnuti zlikovci proburaenih grudi i zaivenih oiju; te muevne mlade zveri uglaenih
manira i blistavih zuba; te ene sa osmesima koji su pokazivah onjake i meavinom lepote i
nezdrave ivosti koja udara na ula - svi su oni delili, shvatio je, vie od odreene vrste krvne
zaraze, jer je ta zaraza bila samo posuda iz koje je stvorena jedna velika harmonija. Kako su mu
prili blie, jo blie, a crte lica postale jasnije, tako je prepoznao nekoliko poznanika meu njima:
Danijelu Hino, kestenjaste kose skupljene u punu; Monroa Siforta, amerikog finansijera; Kloda
Sent Kirila, Pola Vidouza i Endrjua Mekehnija, tri mukarca - poput njega - relativno novih u
Porodici. A bio je tu i matori Agenor lino. Njegova kutrava kosa, poput belog plamena, inilo se
Behajmu - suprotno prvobitnoj proceni karaktera njegovog mentora - da odraava belinu duha. Nije
to bila nuno pozitivna osobina. Osobina je suvie ogranien izraz. Radilo se vie o istoti namere,
apsolutnoj jasnoi svrhe koju je Agenor preneo svakom od njih, znaenjski kvalitet koji e se vezati
za svako njihovo delo. Zlato njegove krvi, njihovo hemijsko pravo steeno roenjem. Behajm je sebe
sada video kao jednu figuru u vekovima dugoj tradiciji, njenog naslednika i - to je vanije - orue,
poto je sutinski njegova svrha bila da pomogne ostvarenje plana iji krajnji cilj nije bio jasan ni
samom Agenoru, ali je bio peat krvi, elijski lavirint ije su komplikovane are bili predodreeni
da kopiraju svojim spletkama i nasiljem. Gotovo da je video njegovu krajnju posledicu i gotovo da je
prepoznavao one iz loze - neke jo neroene, druge ive, ali kojima jo nije presueno - koji e
jednog dana oblikovati njegov krajnji ishod. Moda e, pomisli, i on biti meu njima, jer se uzvieni

cilj pribliavao svom ostvarenju. Bilo je to oigledno, mudrost koja mu se nalazi u krvi. A shvatio je
da je njegova krv ta koja je istinski mudra, a ne njegov um ili dua. Kao to otkucaji srca potiskuju
crveni sok hodnicima od vena, tako i njega potiskuje hodnicima uzvienog cilja neka mistina maina,
iju pravu prirodu skrivaju vreme i zahtevi mutantske biologije. Ipak, uo ju je u pesmi svoje krvi (o,
kako je gospa Dolores samo bila u pravu; bila je to pesma koju nije uo do sada, a sada kada ju je
uo, znao je tano ta je). Zamiljao je da vidi otelotvorenje melodije kako poput svetionika svetli na
crnom nebu njegove samoe, jednostavna sprava poput krsta ili anka, ali koja simbolie dublje strasti
i fundamentalnije istine.
Kao da je njihova svrha samo da ga dovedu do vrhunca toga saznanja, senke lanova loze
Agenorovih poee da ile, talasajui se poput senki plamenova; njihova mrmorea pesma podie se
kao oblak parfema, nameui mu svest o velikoj sudbini, ogromnoj istini i beskrajnoj pripadnosti.
Oseao se kao drogiran i u bunilu. Kao da je, nakon to je godinama lutao po zaaranoj umi, izrastao
u diva i sada mogao da vidi iznad vrhova drvea, i orijentisao se po okultnoj metafizikoj geografiji
Porodice. Imao je elju da urla, da izrazi svoje ushienje kroz riku; ali ga obuze oseaj smirene
snage, emocije koja je posedovala bogatstvo tiine u katedrali. Sve ovo moda je, pomisli, samo jo
jedan mrani simptom, ubrzanje groznice koja je zahvatila Porodicu, poputanje zdravog rasuivanja
pre nego evolucija svesti. Iako se plaio te mogunosti, nije mogao tek tako da odbaci oseaj, jer mu
je vratio samopouzdanje, omoguio mu da zanemari beznadenost situacije i usredsredi se na ono to
moe da postigne.
izela izusti slabaan glas, ali je Behajm bio suvie zaokupljen svojim mislima da bi obratio
panju na nju. Kroio je u tunel, zamiljajui kako senke prianjaju uz njega poput plata, i ispruio
ruke ka dubljoj tami ispred sebe. Srca dvojice mukaraca koji su se krili poee ubrzano da lupaju.
Videti jednog od bivih gospodara tako blizu sigurno im je, pomisli Behajm, povratilo strahotnu ar
bive slube.
,,Priite, ree on. Neu vam nita, obeavam.
uo je korake nekoga ko se povlai, ali pre nego to se Behajm dade u poteru, rapav, drhtavi
glas povika: Imajte milosti, gospodaru! Bespomoan sam protiv vas!
Poput prikaze koja izranja iz crnog jezera, mrava koata prilika kose boje gvoa i proroki
raupane brade u izbeljenoj odori sa kapuljaom, pola je nesigurno napred iz mranih dubina
tunela. Ispod majih brka nalazilo se upalo, izmueno lice, ali Behajm shvati da ovek nije star, na
ta je ukazivao njegov pogrbljen stav i troan izgled, ve samo propao. Preblizu smetene sitne oi
bile su ledenoplave, darujui mu pasji izgled; vrat mu je bio neizboran, a etvrtaste ruke uljevite,
snane. Behajm namirisa otrove straha u njegovoj krvi, ali oseti i da njegov strah ne ide duboko, da je
ponizni stav delimian pokuaj prikrivanja oseaja prezira.
,,Reci mi svoje ime, ree Behajm.
ovek zastade nadohvat ruke, skrenu pogled, spustivi levo rame kao da se sprema da primi
udarac. Vlad, gospodaru, ree on i odmah nastavi razdraganim i sasvim neprimerenim tonom:
Moje ime je Vlad. Ipak, ja nisam nabija na kolac kao moj imenjak. Nesiguran smeh glasom koji
pobee previsoko i napue. Ne, ne, nikako. Nesrena sluajnost, nita vie od toga.
Ba imam sree, zar ne? ree Behajm i veselo pogleda izelu, izmamivi joj stidljivi osmeh.
Gde ti je drugar, Vlade?
Gospodaru, uplaio se. Pred vaom velianstvenou. Nije dostojan da stane pred vas.
ti... Ti se ne plai?

, plaim se, gospodaru. Prestravljen sam. Moja krv se... - on rukom pritisnu grudi da bi
dramatinije izgledao - sledila. Ali ja sam izveban u strahu. Nauio sam da budem svedok svojih
oseanja, a ne njihov rob. Pogled mu skrenu ka izeli, zadra se na njoj trenutak; potom se vrati ka
izlizanom kamenju pod nogama.
se zove uveban odgovor, ree Behajm bezbrino. Mislim da ti verujem.
U deliu trenutka Vlad susrete njegov pogled i Behajm oseti nestabilan proces njegovog
razmiljanja i vrste principe njegove mrnje, posledicu godina provedenih u unjanju po mraku,
izbegavanju briljantnih pojava koje vladaju viim nivoima njegovog kamenog univerzuma, udei za
moi koju nikada nee imati.
uo sam, ree Behajm, da vi koji ivite tu dole znate sve tajne prolaze dvorca Banat.
Moda ne sve, ree Vlad. Neke znamo.
uo sam i da neometano stiete do svih delova dvorca.
Vlad neznatno nakrivi glavu u znak potvrde.
ak i do Patrijarhovih odaja?
ak i tamo, gospodaru.
Odlino! Odmah e me odvesti do Patrijarha.
Vlad je oklevao. Oprostite mi, gospodaru, na smelosti to pitam, ali zato biste ili tajnim
prolazima kad moete lino da traite da vas primi?
nije tvoja briga.
ovek zatvorenih usta otpeva nejasnu melodiju poput zujanja pijane pele i poe ubrzano da
klima glavom, kao u saglasnosti sa nekom unutranjom urbom. Oigledno je, gospodaru, da ste pali
u nemilost, inae ne biste traili vodia. Budui da je to sluaj, bio bih budala da ne traim nagradu
za svoj trud.
Tvoja nagrada, ree Behajm jedva se suzdravajui da ne eksplodira od besa, bie to to e
preiveti ovaj susret.
Za mnoge bi to bilo vie nego dovoljno, ree Vlad, zvuei jo samouverenije uprkos
poniznom stavu. Ali to se mene tie, gospodaru, mene mue mnogi strahovi. Smrt je samo jedan od
njih, a ivot - on se potiteno nasmeja - ivot je lep, ali u poslednje vreme nedovoljan. Pogledao
je pravo u Behajma; njegovo koato lice zaraslo u bradu, ukraeno svetlucavim oima delovalo je
surovo i pacovski; izvirio mu je vrh ruiastog jezika. Dajte mi enu. Vau predivnu, predivnu
gospu. Dajte mi je i ja u vas odvesti do Patrijarha.
izela se sakri iza Behajma i stavi mu ruku na rame, a Behajm se hladno nasmeja.
Poujte me, gospodaru! Vlad se povue jedan korak, ali zauze odreen stav poput - Behajm
pomisli - mungosa koji se nakratko povlai iz bitke da bi ocenio koliko se kobra izmorila. ta gubite
ako mi to obeate? Razumem ja da vas to nita ne obavezuje ako date re nekom poput mene.
Obeajte mi je. Potom, ako vam odgovara, prekrite to obeanje. A kada vas odvedem do Patrijarha,
moete da me kaznite za moj bezobrazluk.
Neloginost ovih rei ublai Behajmov bes. ta oekuje da e izvui iz jednog takvog
dogovora?
Kako ta... pa enu, gospodaru. Vidite, verujem da ete dok ne stignemo do Patrijarha shvatiti
da vam ja mogu biti od mnogo vee koristi nego ona. Mada, priznajem, moje usluge verovatno nisu
toliko prijatne. On se nakloni izeli sa arenim, krezubim osmehom. Kako se zove, draga moja?

Svinjo! ree ona pripijena uz Behajma. Preklae te zbog ovoga!

Hoe li? Moj gospodar e uvek pronai drugu kuku koju e da pije. Ali pomo u nevolji? To
vam je najrei luksuz u dvorcu Banat. Delujui skoro veselo, Vlad potra dublje u tunel; on obmota
pramen kose oko prsta i poupa ga, zbog ega glava poe da mu se klati kao u lutke dok je posmatrao
Behajma. Imamo li dogovor?
Samo ovoliko, ree Behajm nakon pauze. Odvee me do Patrijarha, a ja u tada, ako
budem smatrao za shodno, da te kaznim.
Miel, ne moe... zapoe izela, ali Behajm je privue u zagrljaj i ree: Nikada te ne bih
rtvovao. Valjda to zna?
Vlad se zacereka.
On je lud! Kako moemo da mu verujemo? izela je pokuavala da uhvati Behajmov pogled,
ali je ovaj zurio u Vlada preko njene glave, razmiljajui u novom pravcu. ta ako se ispostavi da je
ovek u pravu? Ko zna ta e se dogoditi kada stignu do Patrijarhovih odaja. Pod ovakvim
okolnostima, pomo strunjaka za geografiju dvorca predstavlja razliku izmeu ivota i smrti.
Prisetio se Aleksandiine tvrdnje da e vrlo brzo otkriti koliko mu izela malo znai. eleo je da joj
dokae da nije u pravu, ali sada su ga izjedale sumnje.
O, pa ja jesam lud, ree Vlad. se ne dovodi u pitanje. Lud sam ko jutarnja svetlost.
ovek mora biti lud da bi iveo u Banatu. Svi mi tu smo ludi, ak i najvei meu nama. Nije li tako,
gospodaru?
Behajm gotovo neprimetno slegnu ramenima.
Ali, nastavi Vlad, lud ili ne, ja prepoznajem unutranje mehanizme svog mesta i vremena.
Jednom sam sluio Patrijarha lino. Da li sam vam to rekao? E, pa jesam... i dobro sam ga sluio. Ja
razumem potrebe Porodice, znam ih u duu. U stvarima koje ih se tiu, moj sud je uvek
zdravorazumski.
Sasluaj me, ree Behajm izeli zagrlivi je oko struka. Ako nas odvede na stranputicu,
umree. On to zna. Tada u prosto pronai drugog vodia. Ako nas odvede na pravo mesto, to nita
nee uticati na tebe. Moram izloiti svoj sluaj Patrijarhu. I to brzo. To nam je najvea nada, moda i
jedina. Mislim da moramo da je isprobamo, ali budui da je i tvoja sudbina u pitanju, prepustiu tebi
da odlui.
Razdvojila je usne kao da se sprema da progovori; zatim joj se lice smrai i ona nakon sekunde
ili dve spusti pogled i osloni elo o njegovu bradu.
Ne mogu ja da odluujem o tome, ree ona. Moram da ti verujem. Kako mogu drugaije?
,,Jesi li sigurna?
Ona klimnu glavom.
Behajm je pomilova po kosi, oseti otkucaje njenog srca u grudima. Jo jednom pogleda Vlada,
koji nije prestajao da se smeka izeli, premetajui se s noge na nogu, delujui - razbaruene kose i
brade, nervoznih oiju - kao neko ko je na pola puta da se preobrazi u ivotinju.
Izdaj nas, ree Behajm bez emocija, ,,i prirediu ti muke iz pakla. Jesi li me razumeo?
Vlad kao da nije uo. Kako se zove lepa dama? pitao je. ,,elim da znam kako se zove.
izela sagnu glavu i spusti je na Behajmovo rame. Behajm nije odgovarao, razmiljajui o
mogunosti da ovek glumi ludilo da bi ga naterao da bude neoprezan. Nije bilo mnogo verovatno da
je Vlad - zaostao i u stalnom strahu od grabljivaca visoko iznad sebe - sposoban za takvu suptilnost,

pa ipak, itav dvorac bio je svet lanih predstava i mudrih prevara, a u takvom svetu ak i pacovi
mogu nositi maske.
Nije vano, ree Vlad, poavi dublje u tunel. Sam u joj nadenuti ime. Neto klasino, neto
latinsko. Lavinija. Ili Kalpumija. Porcija. Tako je! Porcija! Zaokrugljeno ime, sa oblinama. Ime koje
je tako opipljivo i mesnato da vam se jezik ukoi. On zanjita od radosti i poe da mae rukom.
Hodite, gospodaru moj! Vi se moda ne urite, ali ja jedva ekam svoju nagradu.

14
Sledili su Vlada dvadesetak minuta kroz splet uskih neosvetljenih prolaza, kroz predele
neizdrivog smrada i sladunjave vlage. ovek je izgleda znao svako skretanje napamet, jer ga
nedostatak svetla uopte nije uzbuivao. Poskakivao je ispred njih dok su oni napipavali put, ne
videi ni ruke ispred lica, povremeno se okreui da se obrati izeli, izjavljujui joj lascivne
nenosti, potom se nairoko izvinjavajui Behajmu, objanjavajui da ne odgovara za svoje postupke,
jer mu je prelepa gospa otela srce. Samopouzdanje koje je Behajm oseao pre nego to ga je sreo
poelo je da se osipa i vie nije bio siguran da je doneo pravu odluku. Iako su se uspinjali, bio je to
samo postepen uspon - nije verovao da su se popeli vie od dvadesetak metara od take iz koje su
krenuli. Izgubio je sav oseaj gde se nalaze u odnosu na gornje nivoe dvorca. Postalo je oigledno da
Vlad nije vrhunski vodi kakvim se predstavljao ili je imao neku skrivenu nameru.
Trebalo je da poslua izelu, Behajm je govorio sebi; njegovi instikti bili su oigledno narueni.
Vie puta je pomislio da pripreti Vladu, zahteva razreenje; ali svaki put bi shvatio da ne moe da se
pouzda u njegove reakcije. Ako je poremeen, moda e ih u panici odvui jo vie na krivu stranu; a
ako je ve pokuavao da ih zbuni, kako je Behajm mogao da se pouzda u bilo ta to radi ih govori?
Ne, najbolje reenje bilo je da nastave dalje uz oprez. Jo pola sata. Onda e ponovo razmisliti.
Visoko iznad, u orlovskim gnezdima dvorca Banat, mukarci i ene za koje su najkrvavija dela bila
svakodnevna rabota poput ubijanja muve, verovatno su ve planirali da okonaju njegovu sudbinu.
Nije mislio da e se suzdravati jo dugo.
Konano stigoe do zida koji im je prepreio put, ali im Vlad ree da postoji kamena cev pri
dnu. Morae da puze kroz nju, ree on, i to prilino dugo.
Zar ne postoji neki drugi prolaz? ree Behajm, nervozan zbog te mogunosti.
Ne ukoliko se ne vratimo odakle smo poli i ponemo iznova, ree Vlad. Odabrao sam
najkrai put, gospodaru. Nije najlaki za prelazak, ali nema blieg. Nijedan nije toliko skriven od
znatieljnih oiju.
Behajm nije imao izbora nego da prihvati. I tako, sa Vladom na elu i izelom na repu, oni
nastavie dalje.
Cev je bila jedva dovoljno iroka da ih primi; zbog smrada fekalija i lepljivih povrina Behajm
je pretpostavio da se radi o sastavnom delu kanalizacionog sistema. Vazduh je bio topao, a od zvuka
njihovog disanja inilo se da je vruina jo nepodnoljivija a tama smolasta, poput crnog lepka koji
je zapuavao Behajmove nozdrve i plua. Drao se odmah iza Vlada, toliko blizu da bi rukom
povremeno oeao ovekova stopala, ali to su ili dalje, sve je manje pazio na njihovog vodia.
Misli su mu putovale dalekim orbitama. Spasti na ovo! Puzati kao buba du pukotina sveta kojim je
nekada eleo da vlada. Mrnja mu je zavladala lobanjom tako opipljivom snagom da je oseao kao
da mu se itavo telo nadulo, ispunjavajui tunel, prilagoavajui se njegovom obliku, oblikujui se u
metak koji e ispljunuti pravo u mozak svojih neprijatelja. Mrnja postade neka vrsta briljantnog
opaanja i on uvide kako e sprovesti osvetu za to svoje ponienje. U prolosti je imao previe
strahopotovanja prema svojim roacima, previe je bio impresioniran njihovom fizikom nadmoi
da bi se usudio da im se suprotstavi; sada je, meutim, shvatao da ih je njihova strast prema igricama
i prevarama vodila na njegovu teritoriju. Nije se plaio da ukrsti pamet sa njima; u takvoj vrsti
takmienja, oni bi mogli da budu nadigrani. A kakvu e im samo igru spremiti! Kakav lukavi niz

zabluda! Naravno, sve e zavisiti od toga u kojoj meri bude zadivio Patrijarha i zadobio njegovo
poverenje. Bila mu je potrebna savrena la, neto to je sadralo deo istine - koji god deo njemu bio
poznat - koji e onda ukrasiti nagovetajima ne saoptavajui nita bitno, a da ipak izgleda kao da je
njegova intuicija pronala put do sredita zloina. Kada la bude obavila svoje, uvui e svoje
neprijatelje u mreu koju je stvorila. Agenor, Aleksandra, i svi ostali koji se pokau kao prepreka.
Svi su oni njegovi neprijatelji u ovome. I uprkos Prosvetljenju koje je doiveo kada je uo pesmu
svoje krvi, ak su mu i lanovi sopstvene loze bili sumnjivi. To je, shvati on, bila priroda Porodice:
liga smrtnih neprijatelja, istovremeno njena kljuna slabost i najvea snaga.
Misli mu prekinue zvuci guenja iza njega, ukanje, zvuk odvlaenja neega. Potom uljanje,
udarac, kao da je neto teko sputeno niz stazicu.
Uspanien, Behajm pokua da okrene glavu, ali udari slepoonicom u zid cevi; bol ga na
trenutak zaslepi.
,,izela! ree on drei se za udareno mesto.
Znai tako se dama zove, ree Vlad. Svia mi se.
Gde si, izela?
Van tvog domaaja, vampiru.
Vlad je govorio sa popriline udaljenosti i Behajm shvati da je verovatno odmakao napred.
ta si joj uradio?
Ona vie nije tvoja briga, ree Vlad nainom koji nije odavao preanju ekscentrinost.
Predlaem ti da se pozabavi sopstvenom duom. Ako je ima.
Behajm shvati da mu se Vlad ne bi obraao sa takvim nepotovanjem da nema neku vrstu
monog odbrambenog sredstva pri ruci i zato ne pouri bezglavo napred. unjao se ka zvuku
Vladovog glasa i, uprkos sve veem oseaju teskobe, glasno se nasmejao.
,,A ta emo sa tvojom duom, Vlade? ta e biti sa njom kada zavrim s tobom?
Nema nikakvu mo nada mnom. Ti si mrtav ovek. Mrtav stvor. Za minut bie zavreno sa
tvojim koljakim danima.
Stvor, kae? Behajm se jo malo priblii, napinjui se da razazna Vlada u mraku. ,A nekada
si eleo da postane takav stvor, zar ne? Moda jo robuje toj elji. Moda jo udi za
presudom.
Blie, jo blie. Centimetar po centimetar.
je istina, ree Vlad. Nekada davno udeo sam za moi i besmrtnim ivotom, ali onda sam
se uplaio i pobegao iz slube. Ali iz straha sam nauio mnogo i ta god da sam izgubio, nadomestio
sam jo i vie povratkom svoje ljudskosti.
Zaista? Zato si onda ostao u dvorcu Banat, zato se nisi vratio ljudskoj rasi?
ivot ovde me je zarazio. Nikada se neu vratiti u rodno mesto. Ali mogu da ubijem tebe,
vampiru. To e biti konaan dokaz moje ljudskosti, zar ne?
Doi e novi. Istrebie vas.
Ve nas lovite. Zato bismo vas se plaili vie nego to vas se ve plaimo? I ne verujem da e
pod bilo kakvim okolnostima doi do poziva na nae istrebljenje. Postoje opasnosti za tvoju vrstu u
ovim dubinama. Ne bi nas bilo lako iskoreniti. Verovatnije je da Patrijarh ne eli da umremo. Mi ga
ne ugroavamo, moda uvidi da je naa mala zajednica intrigantna opasnost pomou koje e iskuati
podanike. ta vie, ne sumnjam da je ve doao do tog zakljuka i odluio da zadri status kvo. On

voli ironiju kakvo je nae postojanje tu. U svakom sluaju, ako tvoji roaci dou da te osvete,
potrudiu se da i njih ubijem. To e donekle ispraviti nepravde koje sam inio u danima sluenja
zlu.
Sudei po Vladovom glasu, Behajm je procenio da se ovaj ne nalazi na vie od dva metra od
njega. On se spremi za skok, ali pre nego to se pomerio, Vlad ree: Razmiljaj o tome dok umire,
vampiru. Veeras u kod tvoje prelepe dame okusiti sva ona zadovoljstva koja si i sam okusio. Ali i
vie od toga.
Jo uljanja, jo jedan udarac. Behajm otpuza napred i naleti na prepreku. Kamena ploa mu je
prepreila put. Iako je uloio svu svoju snagu, nije mogao da je pomeri. On polete nazad znajui da
e i iza sebe pronai prepreku, ali ipak se nadao, nadao se dok mu se srce stezalo od klaustrofobije i
straha, a um crveneo od panike.
Kao to je i pretpostavio, tu se nalazila nova prepreka.
Bio je zatoen u prostoru jedva veem od kovega, okruen nesagledivom koliinom kamena.
Za trenutak nije mogao da die. Usisavao je ustajao vazduh, kuajui crnilo i trule. uo je
lupnjavu sopstvenog srca, kako mu raste u grudima. Vrisak mu se otkinu iz grla i on poe da udara po
zidovima, lupa po njima pesnicama. Strah mu je bio toliko ivotinjski i oajniki da je mogao tako u
beskraj, ali nije proao ni minut pre nego to se pare cevi ispod njega otvorilo poput tajnih
vrataaca, a on skliznuo stopalima napred u drugu cev, jurei nadole pod kosim uglom, hvatajui se
za klizavi, vlani kamen, pokuavajui da napipa naprslinu, ispupinu, bilo ta to e usporiti njegov
pad, udarajui usput glavom zaslepljujuom snagom. Onda se naao u slobodnom padu, vritei i
mlatarajui rukama i nogama u vazduhu... ali ne zadugo. Sekundu ili dve, ne vie. Doekao se na lea;
otar bol od udarca proirio mu se po udovima i on od oka izgubi svest.
Kada je posle dueg vremena otvorio oi, oamuen i sav u ranama, neto mu je zagolicalo
obraz i ono to je ugledao nije imalo nikakvog smisla. Iznad glave nalazilo mu se razmazano, muno
plavetnilo, kao loe okreena tavanica, zamazano tu i tamo mrljama belog i tamnozelenog, ali i
bletavoutom i ljubiastom masom, difuznom i oblanom, kao da u nju zuri kroz veliku koliinu
vode. uo je uzdahe. Vetar, pomisli on, zvui kao vetar. Stvar koja mu je golicala obraz prela mu je
poput pera preko usne; iznerviran, on je epa i priblii oima; tanka, iskrivljena, maslinastozelena
trakica. Glatka i hladna na dodir. Nije je prepoznao. Trepnuo je, pokuavajui da proisti vid. Jasniji
detalji pojavie se u zelenim mrljama iznad njega. Iglica bora? Nemogue, rekao je sebi. Uzdigao se
u sedei poloaj, muno, bolno. Spustio je glavu, zatvorio oi da se oslobodi mrene. Misli su mu
sporo navirale. Rudimentarne, deje misli. Tu boli, tamo boli. ta mu je to na ruci? Zemlja? Pitao se
ta dalje da radi. Potrai izelu? Produi do Patrijarhovih odaja? Nije imao predstavu gde se nalazi kako je zamiljao da pronae bilo koga ili bilo ta? Ponovo je otvorio oi i na svoje veliko olakanje
ustanovio da mu se vid vratio u normalu. Pantalone su mu bile pocepane, kolena ouljana. Vlati trave
svuda oko njega. Zimska trava, osuena i krta. To takoe nije imalo smisla, trava da raste unutar
dvorca Banat. Upravo se bio zabrinuo oko toga kada je podigao glavu i pogledao pravo u sunce.
Nije to bilo sunce koga se seao iz mladosti, ne ona topla, ljupka zlaanobela plamena kugla.
Bilo je vee, mnogo vee. udovino. Izobliena uta lopta sa ljubiastom koronom i povrinom
proaranom uarenim spiralama i vrelima stravine vatre. Isprva nije prepoznao ta vidi, ve je
pomislio kako to groteskno nebesko telo lii na mesec koji je u njegovoj viziji ugledao ubica na vrhu
kule. ak i kada je shvatio da je to sunce, da su zelene mrlje zaista borove grane, da je plava tavanica
nebo, a da on nije okruen kamenim zidovima ve brdima, hladnim vazduhom i svetlom... ak ni tada
nije verovao svojim ulima. Suneva svetlost bi ga spalila, ugljenisala mu kosti. A onda je pomislio

da ga ubija u tom trenutku, da jo ne osea nadolazei bol. Moda su mu ula istupela, moda vie
nita nije oseao.
Poeo je da drhti. Vrela mokraa sjuri mu se niz nogu. Oseao se kao da pada ka suncu, ili da
ono jo vie raste. Plamenovi njegove treperave korone izduivali su se da ga dohvate, mehurii
arke plazme nadimali se ka njemu i pucali kao na povrini otrovne, itke orbe. Zacvileo je i
pokuao da se ukopa u tle, iskopavi grumenje zemlje i busenove trave. Kukao je. Udarao je glavom
o zemlju, pokuavajui da prokopa sebi put u crnicu. Kada nije uspeo, izvrnuo se na lea i zagledao u
horizont u beznadenom uasu.
Leao je na nasipu prekrivenom bunjem na oko tri metra od zidina dvorca, petnaestak metara
ispod zjapee rupe - oigledno zavretka cevi niz koju je skliznuo; na mnogim se mestima malter
izmeu granitnih blokova povukao tako da je zid itavom povrinom bio izbrazdan procepima i
pukotinama, delujui kao da je itava konstrukcija na ivici raspada. Nadesno od njega, brdoviti
predeo - prekriven patuljastim borovima - naglo se sputao u dolinu. Borove granice nadvijale su se
nad mestom na kojem je leao, i kad god bi ih vetar pritisnuo nadole, izgledalo je kao da se nene
zelene ape sputaju ka njemu u nameri da ga pokupe. Neto malo i crno kruilo je po nebu, njiui se
tamo i amo na strujama vetra, dajui dimenziju dubine njegovom pogledu. Zidine dvorca uzdizale su
se i uzdizale, siva ruevina visoka oko kilometar i vie, dok je sunce, erupcija zla koja se probila sa
druge strane neba, prilazilo blie, a ume siktale vetrom, ukajui pogubnim tajnama dana, a taj glupi
krilati stvor samo bezumno kruio i kruio, kande bledih oblaka se razmotavale, troile se u
besmislene krabotine, a borovi, njiui svoje stamene vrhove poput zelenih zveri koje su upravo
izale iz reke, pokuavali da iupaju korenje iz zemlje i bace se napred u napad. Bilo je previe
svetla, previe pokreta, previe svega. Obilje prizora i zvukova dezorijentisali su Behajma,
rasplamsali vatru u njegovom umu koju nije mogao da ugasi. Sve dobro poznate konstrukcije njegovih
misli i oekivanja gorele su, raspadale se, kotrljale u kii varnica ka haosu svetlosti, i, nesposoban
da povrati unutranji mir razumom, ignoriui bol u nogama, on se podie na stopala i potra
skrivajui glavu rukama. Trao je ne marei za pravac, naprosto je jurio, molei se da se saplete o
nekakav bezazleni mrak, rupu, grobnicu, peinu. Uleteo je meu borove, izbegavajui sunane delove
kao da su jezera utog otrova. Ali dok je pokuavao da proe kroz strmi prolaz oivien stenjem koje
je izbijalo iz zemlje, okliznuo se na tepihu od borovih iglica, ispruio se koliko je dug, zavrio zguren
na strani, zadihan, ponovo zurei pravo u sunce.
Iscrpljenost mu je povratila um. Nije umirao, nije goreo. Dogodilo se udo i on je preiveo.
Nije imalo smisla trati dalje. Ipak, nije mogao da ovlada strahom od kljuale, zadimljene stvari
iznad njegove glave, niti je mogao da odagna nelagodnost koju je oseao u svetu ogoljenom na svetlu.
Leao je dugo prikucan sunevim zrakom, oekujui svaki as da bude spren. Konano je skupio
kolena, obujmio ih rukama i, leima oslonjen o jednu od stena, sedeo tako poguren i jadan, muen
toplim suncem koje mu je milovalo glavu i ramena. Potraio je u sebi rezerve snage, neto to e ga
podupreti i omoguiti mu da misli, analizira, sagleda tu oigledno neshvatljivu situaciju. ta je moglo
da se dogodi to bi to izazvalo? ta je to uradio - ili ta su mu uradili - da toliko pogazi zakone svog
bia? Pitao se i kako je mogao - uprkos satima provedenim u seanju na dnevni ivot, uprkos snazi
svoje nostalgije - udeti da se ponovo izloi suncu. Mora da je neka bezazlena bolest oka
dozvoljavala ljudima da gledaju u njega bez posledica. ak su i minorne nuspojave bile
zabrinjavajue: nestalan vazduh koji treperi, prepun poluprozirnih virova i lebdeih neprozirnih
oblika; trunice praine koje plutaju poput zrna bibera u providnoj tenosti; are borovih ighca koje
igraju na zemlji poput hiljadu pomeanih heksagrama koji se slau meu sobom. Posmatrajui sav taj

pokret, stvaran i prividan, osetio je vrtoglavicu, muninu u stomaku. Sve je bilo suvie svetlo,
pogreno u opscenom vrtlogu detalja. Nepravilni redovi borovih stabala, jasni pod runim svetlom
umesto zagonetni i obini pod meseinom; pegava mineralna struktura stenja, bolesna sloenost
iarki; sivozeleni osip mahovine. Bilo je strano, neprirodno, pod vlau te paklene vatre na nebu,
izvora svega naopakog i ono ga jo jednom podseti na scenu sa vrha kule, njegove halucinogene
impresije o ubici.
,,Sranje! ree on, iznenada uzdrman saznanjem, povezavi ono to mu se dogodilo i Zlatariinu
smrt.
Ubistvo se moda dogodilo po danu. Ne, ubistvo se sigurno dogodilo tada! To objanjava snagu
samrtnog gra.
Da je do ovog zakljuka doao pod normalnim okolnostima, smejao bi mu se i odbio bi da
prihvati punovanost onoga to je zamislio na vrhu kule o ubiinom stanju svesti; bez obzira na to
koliko su sline intuicije bile ispravne u prolosti, on bi smatrao da je nemogue da vampir izdri
suneve zrake. Ali on je bio ivi dokaz da vampir moe da preivi neposrednu sunevu svetlost. A
vampir jeste ubio Zlataricu, a ne sluga koji je oponaao e za krvlju gospodara. Behajmov doivljaj
dana kao perverzije mraka iao je u prilog ovoj injenici, dodatno je potvrivao impresiju ubiinog
doivljaja sveta koju je stekao na mestu ubistva.
Ali kako, pitao se, kako je to moglo da se dogodi?
Udahnuo je duboko da odagna nelagodu i razmisli o dogaajima koji su se odigrali u poslednjih
nekoliko sati. Odgovor - jedini mogui, inilo se - ubrzo je postao oigledan. Tenost koju je ispio u
Felipeovoj radnoj sobi. Mora da se radilo o leku koji omoguava kretanje po danu. Spisak sastojaka
i Felipeovi dnevniki zapisi potvrivali su tu pretpostavku. A bilo je tu jo neto. injenica da
prozori u radnoj sobi nisu imali kapke. ak i da se radilo o mestu koje je Felipe poseivao iskljuivo
nou, niko iz Porodice ne bi istrpeo prisustvo prozora bez kapaka a da se nije postarao da ima jo
neku zatitu. U protivnom moglo je doi do sluajne nesree koja bi ih ostavila obogaljene i izloene
suncu. Bio je imbecil to to nije primetio ranije.
Jo jednom ga obuze panika.
Koliko je trajao imunitet od jedne doze? Mora da se vrati u dvorac... i to brzo!
Zatim se seti pljoske koju je uzeo iz Felipeove radne sobe.
Jo je bila tu, u depu od koulje.
Toliko prestravljen da nije mogao da die spetljao se sa srebrnim poklopcem, odvrnuo ga i
prislonio pljosku uz usne; a onda, shvativi da uopte ne pokazuje simptome slabosti, odustao od
ispijanja.
Preivee, rekao je sebi; trebalo je samo da se smiri i ne uri.
Nita se nije promenilo. Prvo je, svakako, trebalo da se vrati u dvorac. Naravno, ak i da otkrije
kako da se vrati unutra, nai e se u istoj nevolji kao i pre. Meutim, naoruan saznanjem o
Felipeovim istraivanjima, sa dokazom u vidu linog iskustva, moda e nagovoriti Patrijarha da mu
dozvoli da nastavi istragu. Sada je bilo nade za njega.
A izela, ta je bilo sa nadom za nju?
Kaskao je napred prema istonoj kuli, koja se izdizala iznad vrhova borova, i u hodu zakljuio
da je najbolje da se vrati u dvorac putem kojim je i izaao. Vlad i njegov sauesnik najverovatnije su
uklonili pregrade iz cevi pretpostavivi da je mrtav. Ako uspe da se popne uz zid, sluei se
pukotinama kao osloncem za prste i stopala i vrati se putem kojim je doao, moda e uspeti da

pronae izelu. Nije smeo da gubi vreme na duu potragu, ali bi svakako jako voleo da jo jednom
sretne Vlada.
Izai iz senke borova pod naduveno oko sunca nije bilo nita manje neprijatno nego pre, ali
ovladao je svojim strahom i ivahnim hodom nastavio ka dvorcu ne gledajui gore. Nije imao mnogo
potekoa u penjaju uz zid, i kako se pribliio ustima cevi, krugu slatke tame, oseao se bezbednije i,
ako ne potpuno siguran u sebe ono makar malo sposobnije. Podigao se do ivice cevi i usudio se da
baci jo jedan pogled na svet svetla i vreline koji naputa. Preavi pogledom preko zemlje ispod
sebe, ugledao je neto ugnedeno u udubljenju izmeu dva brdaceta ni desetak metara od mesta na
koje je pao. Neto umotano u crni al, sa bledim kvrgavim tapovima koji izviruju iz krvave suknje nogama, shvati, runo polomljenim nogama.
Verovatno starica.
Slukinja koju je Patrijarh zaduio da dvori Zlataricu?
Ko bi drugi bio?
Nije se oseao dovoljno bezbednim da se spusti nazad i ispita le; eleo je tamu, tiinu i miran
vazduh, i, iako je shvatio koliko je to nemarno i neprofesionalno od njega, nije trpeo pomisao na jo
jedan minut proveden napolju. U svakom sluaju, vie nije verovao da e dobiti tu igru kroz proces
dedukcije. Kako da poveruje tragu koji pronae na telu? Verovatno ih ne bi ni bilo, ali i da ih ima,
moda su podmetnuti. Ne, ono to treba da uradi jeste da upotrebi le u svoju korist.
A to je ve izvodljivo.
Uprkos injenici da je sve bilo protiv njega, ako preivi naredni korak, verovao je da e se nai
u poziciji da sam povlai poteze, da sada on tera druge da uurbano trae zaklon. Vie nije morao da
potuje zakone dokaza ili potrebu za svedocima koji bi potvrdili priu. On je sada bio Kolumbo
dnevnog svetla, putnik neistraenih mora. Ko bi sada sumnjao u valjanost njegovog svedoka? Ako je
ubica uklanjao ili podmetao dokaze, zato ne bi i on? Ako bi iko pokuao da opovrgne njegove
dokaze, iskazivanjem takve vrste saznanja optuio bi samog sebe za umeanost u zloin.
Radilo se zapravo o prilino jednostavnoj igri. Sada kada je izaao van table i uvideo njene
parametre, shvatio je koliko je primitivna njena postavka, kako su nespretni i neobueni igrai, koliko
zavise od taktike zastraivanja.
Naterao se da poslednji put pogleda u sunce, vrsto se drei ideje da je to svet u kojem e
jednog dana iveti, da e morati da se navikne na uase koje nudi kakvi god oni bili.
Izgledalo je kao da se ponovo kotrlja ka njemu, ali ovaj put nije ustuknuo, iako su mu se
genitalije skupile, a stomak zavezao. Stvar je podseala, inilo mu se, na trbuh ute meduze sa
ljubiastim pipcima i ozbiljnim unutranjim poremeajima. Razmiljajui o njemu na taj nain,
umanjujui njegov znaaj, bilo mu je lake. Pitao se da li se tu krije bilo kakva lepota, lepota ugodne
topline koje se seao, letnjih vetrova i ikova koji lebde u vazduhu, harmonino zujanje vilinskog
konjica, univerzuma u kojem su se deca igrala hulahopom a ljubavnici bezbrino etkali. Ili je ono to
je sada video bila stvarnost? Da li je sve to je viao ranije bilo upropaeno simpatinom kletvom,
surova stvarnost sveta skrivena od oiju smrtnika? Da li e ikada uspeti da povrati stari pogled na
stvari?
Zagledao se preko planinskih vrhova, preko doline i brda, pokuavajui da savlada strah, da
pronae deli lepote u muno bledom nebu i njegovoj neprirodnoj konfiguraciji oblaka i sunca,
primeujui samo ono to mu se inilo posledicom izopaenosti i komara. Ali tik pre nego to se
okrenuo, doiveo je trenutak - kratak trenutak gotovo izgubljen u napadima panike i drhtajima gaenja

- kada kao da se nije vratio u stari detinji svet istog zlatnog sunca i umirujue topline, ve na tom
mestu napadnog svetla i turbulencije doiveo savrenstvo kakvo je postojalo u vreme praistorije, u
vreme kada je grimizno sunce slalo svoje smrtonosne zrake, divovska paprat uzdizala se u senci
svetloljubiastih, bakrenih i zlaanih oblaka, a trava kljuala ivou najsiunijeg ivota, gde su
otrovni leptiri bili veliine ptica i bube veliine pacova, krici krilatih reptila cepali nebo, komari sa
igliastim zubima kopulirali u krvavom gnevu, i gde je negde u dubini beskrajne ume nova vrsta
udovita podigla glavu i - poput Behajma tada - kriknula u oku i zaprepaenju, izrazom koji je sam
po sebi bio toliko zastraujui da mu je odagnao strah i podsetio ga da je on jedan od prvih uasa
ovog sveta.

15
Behajmu je trebalo dobrih sat vremena da se istim putem vrati do ulaza u tunel gde su on i izela
prvi put sreli Vlada. U poetku je koraao oprezno, ali vremenom postajao sve samouvereniji vrsto je reio da ne dozvoli da ga ponovo iznenade. Verovao je da, kada oduzme elemenat
iznenaenja glodarima koji naseljavaju dubine Banata, oni nee moi da se nose sa njim. S vremena
na vreme uo bi delirine krike i smeh kako odjekuju u daljini, a kada se pribliio ulazu u tunel,
bacivi pogled nalevo u boni hodnik, ugledao je odsjaj svetlosti baklje. Poao je ka svetlu i uskoro
se naao u novom hodniku iji je drugi kraj bio okupan treperavim crvenim sjajem. Do njega stie
jedva ujan amor glasova, kao i miris krvi. Ocenio je da bi tu moglo biti i do trideset ljudi na
gomili. Dovoljno da predstave potencijalnu opasnost ako nastupe jedinstveno. Ali on nastavi dalje,
voen podjednako arkom eljom da sretne Vlada, kao i nadom da e pronai izelu.
Kada je stigao do izvora svetlosti - poluotvorenih vrata, masivnih hrastovih dasaka povezanih
gvozdenim obruem - zavirio je u prostoriju toliko uzanu da je liila na krajnje izduen plakar.
Dugaka dvadesetak ili vie metara, sa visokom nadsvoenom tavanicom, osvetljena bakljama u
gvozdenim leitima. Prostor je bio izdubljen u steni na kojoj je izgraen dvorac, zidova od sjajnog,
neokrnjenog crnog kamena ukraenog arenim karikaturama bledolikih mukaraca i ena grubih
crvenih usta, preterano izduenih udova i prenaglaenih onjaka. Zle karikature nalazile su se u
preteim pozama, svaka visoka oko pet metara. Slike su bile tako ivopisno doarane da su izgledale
kao da e svakog asa oiveti, da e se odlepiti sa stene i poiniti nekakvo dvodimenzionalno nasilje.
U prostoriji nije bilo onoliko ljudi koliko je Behajm oekivao. Samo desetak, svi u odori sa
kapuljaom kakvu je nosio Vlad. Veina se okupila oko izele, koja je bila lancima okovana za zid,
gola i naizgled u nesvesti, koe narandaste od svetlosti baklje. Svee modrice prekrivale su joj
butine i ruke. Sputene kapuljae, Vlad je stajao pored nje, razgovarajui sa debeljukastom
sedokosom enom. Svakih nekoliko sekundi on bi tako usputno dodirnuo izelino rame ili kuk da se
Behajmu inilo da je koristi za primer u razgovoru; kad god bi se nasmeio, zubi bi mu zasjali
neprirodnim sjajem, to je samo pojaalo pacovski vid njegove bradate pojave. Nekoliko ljudi
muvalo se unaokolo prouavajui freske, povremeno bacajui pogled ka izeli, kao da neto oekuju.
Behajm se plaio baklji, ali je znao da ako eli neto da uradi, mora biti brz, pre nego to se posvete
onom to su naumili.
Iz hodnika se zaue koraci.
Neko se uurbano kretao ka prostoriji.
Sa jo vee daljine, duboko iz lavirinta hodnika, zau se smeh.
Behajm se priljubi uza zid i kada krna figura u odori izbi pred njega, on je epa otpozadi i
slomi joj vrat brzim zavrtanjem glave, guei bilo kakav zvuk. Odvukao je telo dublje u mrak, u
udubljenje koje je nekada verovatno sluilo kao straarsko mesto. Tu je skinuo ovekovu odoru i,
ignoriui odurni miris, navukao je na sebe preko glave. Upravo kada je navukao kapuljau preko
lica naila su jo dva oveka iz hodnika i, veselo askajui, ula u prostoriju. Behajm nauli ui.
Saekavi jo nekoliko minuta zakasnele prinove, i on ue unutra, meu majune vatre i opojan smrad
krvi.
Nestao je svaki trag njegove bezazlene brige za smrtnike. Oseao je iskljuivo bes i mrnju. Dok
se muvao meu njima, zapaao im je musava lica, tupe poglede i razjapljena usta. Nekoliko lanova

skupa, primeti on, nosili su vetake onjake: zakrivljene cevi od grubo skovanog metala koje su
navukli na svoje zube. Ovo ismevanje Porodice pojaalo je njegov prezir. Bili su seksualno
uzbueni, shvatio je. Nadraeni. Oekivali su nekakvo krvavo veselje. Moda primitivnu verziju
Otakanja. I u svom tom uzbuenju, ari pohotne perverzije prevagnule su nad vetinom koja ih je
odrala u ivotu. Brinuo se da e ga odmah prepoznati, da e ga napasti pre nego to bude spreman da
uzvrati. Meutim, nisu imali ni najmanju predstavu o njegovom prisustvu. Ovce bi bile opreznije,
pilad bi pre osetila opasnost.
Smestio se iza dva mukarca na samom kraju skupa, na oko pet metara od izele. Bila je vezana
tako da joj se glava nalazila ispred prepona jedne od ogromnih bledih karikatura na zidu, izgledajui
kao da su joj lice i kosa matoviti oblik stidnog ukrasa. Zajaukala je i neuspeno pokuala da podigne
glavu. Bila je drogirana, pretpostavljao je. Gledajui izbliza njene modrice, zamiljajui kako je
iskoriena... to ga je samo jo vie razbesnelo. Kako su samo smrdeli ti stvorovi! Njihova krv bila
je prljava strvinarska tenost, njihove kosti crni tapovi koji nose ukvarene otrove i ilavo meso.
Nemani, ivotinje, nesposobni za bilo ta osim za najodvratnije doivljaje, najrudimentamije sudove.
Poee apati i ukanja kada se Vlad okrenu ka izeli. Zatim tiina. On joj neno ree neto,
lagano je oamari. Njeni kapci zatreperie, ali ostadoe zatvoreni. Vlad se iskezi publici i slegnu
ramenima - svojim ponaanjem podseao je Behajma na treerazredne lakrdijae iluzioniste koji
povremeno nastupaju u pauzama u Operi Komik. I on je nosio par metalnih onjaka i, u nastupu lane
surovosti, sklopio ih i zasiktao. Publika se kikotala; nekoliko ena pretvaralo se da iz straha bei od
njega. On se ponovo okrenu ka izeli i pomilova joj bedra poput ljubavnika; a onda, uz jo jedan
iscereni pogled preko ramena ka publici, on joj zari lane onjake u vrat. Ona se ukruti, prsti joj se
rairie, ali se ne probudi. Mlaz ljupke rubinove krvi pobee mu iz usta i skliznu joj niz vrat pravo na
dojku.
U strahu za nju, ali pre svega doivljavajui in kao povredu vlasnitva, Behajm postavi ruke na
vratove dvojice mukaraca ispred sebe i pritisnu ih neno, kao iz ljubavi. Kada se okrenue da ga
pogledaju zbunjenih izraza na licima, on pritisnu jae. ulo se struganje, kao kada se ljunak mrvi
pod tokovima kola; kimeni prljen u korenu njihovih vratova drobio se u kotanu smesu. Posmatrao
ih je namrteno, kao da svojom mrnjom eli da obelei poslednje sekunde njihovih ivota. Tresli su
se poput zeeva u njegovom stisku. Zahvaena inercijom okreta nalevo, osloboena ogranienja
skeleta, glava jednog od njih napravi skoro pun okret, tako da je - kada mu se oi izvrnue nagore poslednji prizor koji je video bila tavanica u najudaljenijem desnom uglu.
Behajm odbaci tela u stranu i suoi se sa ostalima, koji su se sklonili sa jedne ili druge strane
Vlada i izele. Prostorija je bila toliko uska, iroka jo jedva metar od njegovih potpuno rairenih
ruku, da nisu mogli da mu pobegnu. Kada su se nagurali zajedno, drei se jedni za druge i kukajui,
delovali su podjednako prljavi i anonimni poput ohara. U podrumu svojih misli setio se ko su i znao
da se - iako jadnici - nisu mnogo razlikovali od njega samog; ali je to saznanje bilo beskorisno, kao
kada neko zna principe sagorevanja dok pali ibicu u nameri da spali kuu punu spavaa. Znao je da
su mu neprijatelji, da ne sme nimalo da im popusti. Nadvisio ih je u svakom pogledu, naroito to se
tie prefinjenosti i opsega emocija, i inilo mu se da se njegov bes vie ne meri ljudskim reakcijama,
jer se radilo o evoluciji besa, udovinom plamenu koji mu je ispunio um kao to svetlo ispunjava
stakleni poklopac uljane lampe. Bio je to tako velianstven, simfonijski zamah oseanja da ga je
jedva kontrolisao. Pomislio je kako im sada izgleda i, posluivi se modelom gospe Dolores,
zamislio svoja irom rairena usta i strune pljuvake razvuene izmeu onjaka, i onda se razmetao
malo pred njima, dozvolio da mu zaiti dah, elei da osete strah u svim suptilnim nijansama, da

iekuju bogatstvo bola, elei da postanu oajni i napadnu.

Trbuast, zdepast ovek bledoutog tena konano se okuao u boju sa Behajmom, skinuvi jednu
od baklji sa zida i zavitlavi je prema njemu uz glasno vuuu i kiu varnica. Behajm mu izbi baklju iz
ruke, epa ga za vrat i priblii sebi. ovek se zaudo opusti. Oi su mu preletale preko Behajmovog
lica sa nevinom znatieljom, iz strahopotovanja, poput nedonoeta koje se trudi da sagleda obrise
osobe koja se nadvija nad njegovu kolevku. Behajm nikada nije okusio niije prisustvo na tako sirov
nain. ovekova esencija kovitlala se oko njega poput magle, vlana, uzburkana i puna odbojnih
tajni. Izgledao je obino, sivih obraza i nezdravih tamnih kesica ispod oiju, osipa u upali svuda po
bradi i vratu; a ipak, bio je istovremeno savreno ivahan, zaaren, kao da pod pritiskom trenutka iz
njega isparava svaki gram ivota. Behajm je nakratko bio fasciniran. Zatim se fascinacija jo jednom
povukla pred gaenjem i on tresnu ovekovom glavom o zid, lomei mu lobanju. Osetio je iznenadno
odsustvo smrti, poput tunela kroz vazduh koji vodi u dimenziju laganih vibracija, i tiinu poput ledene
tenosti koja ispunjava novonastalu rupu. Osetio je osipanje energije onih stvari koje se ne mogu
sauvati posle smrti, malih nijansi ega, jedva primetnih, poslednjih zapamenih trenutaka, svega onog
suvinog u ovekovom ivotu; sve to osetio je na svojoj koi u vidu jedva primetnih treptaja, poput
pepela na vruem vetru.
Ostali su stajali nekoliko sekundi nepomini, jedinstveni u svojim uasnutim izrazima lica,
gledajui trzaje udova njihovog mrtvog drugara na kamenu, tamnu krv koja se prostire ispod njegove
napukle glave. Zatim se odmakoe od Behajma, okrenue ka zidovima i poee da se penju to dalje
od njegovog domaaja, upotrebljavajui ramena drugova umesto lestava, kopajui po naprslinama,
zbijajui se jedno uz drugo, jurcajui tamo-amo poput pacova na dnu bureta. Jedna ena vrisnu, pa jo
jedna, onda i Behajm vrisnu, delom im se rugajui, a delom kidajui zvuke iz grudi iz saoseanja,
tvorei prirodni kontrapunkt njihovoj pesmi. Jedan drugi mukarac, krakati tip sive kratke brade,
pokupi baklju koju je zdepasti ispustio, ali pre nego to je sproveo bilo kakvu agresivnu akciju
Behajm mu izbi baklju na zemlju i zari pesnicu u lice: tri snana udarca izobliie mu izgled i
poprskae odore oblinjih krvlju i komadima mozga. Drao je ovekovu odoru putajui ga da se
klati, mlitav i beivotan, nebitan poput lea ulovljene kvoke. Desna ruka bila mu je okupana u krvi i
on je pokaza svima kao ma, elei da shvate koliko joj je britka otrica, da iekuju njen rez. Tresao
se od nestrpljenja i mrnje. U bletavoj crnoj prostoriji zavlada tiina. Beli stvorovi sa fresaka kao
da su drhturili na nemirnom svetlu; jedini zvuci bili su pucketanje baklji i poneki jecaj. Jedan
mukarac zaplaka. Vlad je ostao da stoji pored izele. Oi mu beae levo-desno; usne su mu bile
vlane i grimizne, glupavo razdvojene kao u klovna.
Behajm zamisli sebe kako se kree meu njima upajui im srca, otkidajui udove, lomei kosti.
Ali prisetivi se vee nevolje u kojoj se naao, smogao je snage da se suzdri. Poterao je preivele
uz boni zid i priao izeli. Kada joj se obratio, ona otvori oi, ali ga ne vide. On joj iupa okove iz
zida i obuhvati je jednom rukom; drugom slobodnom rukom epa Vlada za prednju stranu odore i
podie ga sa zemlje. Vladova usta muljala su neto i on izusti neraspoznatljiv zvuk koji je odavao
utisak molbe. Jo jednom je pokuao da progovori i uspeo da moli za milost, kao prilikom njihovog
prvog susreta.
Milost nije uvek i milosre. Behajm se blago nasmei. ,,Ali ako insistira, biu milostiv.
Oslonio je izelu na zid, daleko od ostalih, ne isputajui Vlada. Ponovo je bila u dubokoj
nesvesti; disanje joj je bilo oteano, puls neujednaen. Kada se okrenuo od nje, nekoliko preivelih
pali su na kolena i poeli da ga preklinju. Bilo je lako ignorisati ih, ali shvatio je da vie ne uiva u
prizoru mrtvih, jer mu je samoprezir opseo misli. Ipak, odbio je da u potpunosti preuzme odgovornost

za to to se desilo. Obeastili su izelu i pokuali da ga ubiju. Delao je u interesu njihovog

preivljavanja.
,,Ovo... - Behajm protresa Vlada, izmamivi iz njega cijuk - ovaj stvor ovde pokuao je da me
ubije pomou sunca. I nije uspeo. Da li jo neko od vas eli da me iskua?
utali su.
,,U redu, ree on. Jer to vam nita ne bi pomoglo. Ja sam prvi svoje vrste koji se ne plai
svetla i vatre.
Niste prvi, gospodaru, oglasi se devojka desno od njega. Privlaan komad, primeti. Lepa na
seoski nain, bujnih oblina, nene koe i kose boje slame. Mlade kao kap ebonovine krasio joj je
ugao usana. Iako je bila mnogo obdarenija oblinama, a lice joj bilo neto grublje, neobino je liila
na Zlataricu. Behajma je odbilo to to je pokuala da iznudi uslugu, ali nije mogao da se ne divi
njenoj snalaljivosti i hrabrosti. On joj naredi da mu prie i, im je posluala, zastavi nadohvat ruke
od njega, on zatrai da mu ispria ta je videla.
Nita, gospodaru. Bar ne svojim oima. Ali ovek jeste vien jue izvan dvorca dok je sunce
bilo visoko na nebu. Nije bio sluga... tako su mi bar rekli. Bio je lan Porodice.
Kako zna?
Da je lan Porodice? Niko od nas ne bi u tome pogreio, gospodaru.
Devojine oi bile su prodorno, gotovo neprirodno plave. Njen miris krvi, koji je takoe
podseao na Zlatariin, bio je neobino sloen. Behajm ustanovi da je sve gladniji. I vie nego
uzbuen. Setio se da ona nije nosila lane onjake. To joj je ilo u korist. Dok izela ne povrati
snagu, bie mu potreban neko da ga slui, a ova otvorena devojka snanog duha mogla bi da poslui u
tu svrhu.
Kako se zove, dete? upita on.
Paulina.
ti je to rekao, Paulina?
Ona pokaza prstom na le krakatog oveka. On, gospodaru. I jo jedan koji nije ovde.
I nisu ti rekli nita vie?
Samo da je ovek bio veoma visok. I da je nosio eir irokog oboda i naoare zatamnjenih
stakala. Zanimao ga je le.
Le?
Da, gospodaru. Jedna starica je pala sa vrha dvorca pre neko jutro.
Jutro, pomisli Behajm. Termin koji se, kada ga upotrebljava neko iz Porodice, obino odnosi na
vreme posle ponoi. Ali kada ga koristi smrtnik, zar se on ne odnosi iskljuivo na period dnevne
svetlosti do podneva?
Posle izlaska sunca, ree on. Da li je pala posle izlaska sunca?
,,Jeste, gospodaru.
Da li je jo neko video tog oveka?
Grupica zamumla odlino u glas.
Gospodaru moj, ree Vlad. Ako mi dozvolite, poslau ljude da se raspitaju po dvorcu...
Behajm stisnu jae Vladov vrat i ovaj uuta.
Naoare zatamnjenih stakala. eir irokog oboda. O kome god da se radilo, pomisli Behajm,

imao je iskustva u kretanju po dnevnom svetlu, bio je spreman za njegove uase. Moda Felipe. U
potrazi za leom Zlatariine slukinje, u elji da ukloni bilo kakav trag koji bi ukazao na njegov
identitet. Ipak, to objanjenje mu nekako nije odgovaralo. Ako je Felipe ubio Zlataricu, hvalio bi se
time dok je muio Behajma. Zadrati to za sebe i u tajnosti, propustiti priliku da trijumfuje, ne bi
pristajalo njegovoj linosti. Ne, to nije bio Felipe.
Osim toga, Felipea niko ne bi opisao kao visokog.
Ali Aleksandra, taj tajnoviti stvor, ona jeste bila visoka, sposobna za navoenje na krivi trag i
neophodnu suptilnost.
Njeni motivi jo su mu bili misterija, ali ako se uzmu u obzir glasine o njenim ambicijama, njene
veze sa Felipeom i Dolores, itava pometnja oko selidbe Porodice na Istok, potencijalnih motiva bilo
je u izobilju. Sa dosadanjim saznanjima, Aleksandrino uplitanje u njegovu istragu i ivot bilo je
sumnjivije nego ikad, bilo ono posledica saveza sa Agenorom ili ne.
Da li je mogue da je ona ubila Zlataricu?
Bilo bi glupo sumnjati u to, zakljui Behajm. Na kraju krajeva, koji lan Porodice nije bio
sposoban za nasilje? Iz ono malo iskustva to je imao sa Aleksandrom, ne bi za nju rekao da je sklona
preteranom nasilju kao to je kasapljenje Zlatarice. Ali logika nije imala nikakvu prednost nad
injenicama. Imao je posla sa stvorenjima ije su due poremeene, ijom prirodom vladaju potreba
za preteranom svirepou i divlja posrnua duha. ak su i najrazumniji meu njima bili zaraeni
ludilom i, iako nije bio siguran ni u ta, dolazio je u iskuenje da zakljui kako je Aleksandra ta koju
trai. Nije li mu manje ili vie sama rekla da je njena intervencija iskljuivo sebine prirode? Kada
je porazmislio uvideo je da je njena analiza toga kako e lanovi Porodice manipulisati njime bila
gotovo ispovest. A to se tie ostatka njihove veze, ko zna ta je to znailo? Moda je i bilo poneke
iskrene emocije, ali je u sutini sve bilo deo igre, igre koju je moda i sam eleo da igra. injenica
da je dopustio sebi da se upusti u vezu sa njom u tako kritinom trenutku moda je bio simptom
njegovog sopstvenog ludila, izraz nesvesne elje da flertuje sa smru. Najbolje bi bilo, uvide on, da
odmah isproba svoju hipotezu. Ako pogibija Felipea i Dolores jo nije otkrivena - kolike su anse za
to nije mogao ni da pretpostavi - moda je imao vremena da pripremi validan test. Ako se dokae da
je u pravu, moda jo ima spasa za njega. Ako nije u pravu, nee imati mnogo vremena da ali za
svojom grekom.
Posluajte me, obrati se on maloj grupi preivelih. Zbog nesmotrenosti ovog oveka - jo
jednom prodrma Vlada - neki od vas platili su preveliku cenu. Ako mislite da moete da mi se
suprotstavite, uzmite baklje i poite na mene odmah. Ali ako elite da preivite dan, savetujem vam
da uete u moju slubu. Kada uradim ono to moram, oslobodiu vas.
Prouavao ih je na trenutak, motrei njihove reakcije; uveren da su temeljno preplaeni,
posvetio se Vladu.
Gospodaru, znam tajne! ree Vlad migoljei se u njegovom stisku. Vane tajne. Dau vam
krv od koje ete...
Muke iz pakla, ree Behajm. Sea se?
On uhvati jedan od Vladovih metalnih onjaka palcem i kaiprstom i odlomi ga zajedno sa
pravim zubom i njegovim krvavim korenom.
Vlad je poeo da urla, vrpolji se i bacaka. Grimizni sok slio mu se niz vilicu, natapajui bradu.
Behajm ga je drao za kapuljau visoko u vazduhu sve dok se ovaj nije oklembesio. Zatim ga Behajm
tresnu o zid, oamutivi ga, i povue glavu unazad otkrivajui mu vrat. Veina ostalih posmatrala ih

je obnovljenog interesovanja. Jedno putanje krvi, pomisli Behajm, iz njihovog poniavajueg ugla
bilo je jednako dobrodolo kao i bilo koje drugo.
Misli na svoju duu, ree on Vladu i zari mu zube u vrat. ilavo tkivo nije se dalo probiti;
Behajm je morao da razdere meso zubima da bi uao u venu. Usta mu se ispunie gorkim ukusom i
kada krv pokulja napolje, bila je preslatka, osnovni ukus zatrovan prizvukom divljai. On se odmaknu
i ispljunu puna usta crvene tenosti Vladu u lice.
Pij to, ree on, kad ve eli da oponaa bolje od sebe.
Jo ophrvan zanosom koji prati ugriz, Vlad je tupo zurio u zid. Da bi ga doveo svesti, Behajm
mu otkinu drugi metalni onjak, i, dok se Vlad uvijao od bola, Behajm ree ostalima: Moram da
stignem do prostorija Felipea de Valee neprimeen. A posle toga do Patrijarhovih odaja. Da li
postoji bezbedan prolaz kojim ete me povesti? Razmislite dobro. Neu tolerisati izdaju.
Nekoliko njih ubeivalo ga je da postoji takav prolaz. Paulina susrete njegov pogled i klimnu
glavom. Kao da ga se sada manje plaila, a njen strah zamenila nervozna znatielja.
Vrlo dobro. Odvedite me tamo i ja u vas nagraditi. U suprotnom... - on sklopi ruku oko
Vladovog lica, dlanom mu prekri usta, palcem i ostalim prstima pritisnu vilicu sa strane - ,,u
suprotnom, za vas nema nikakve nade i eka vas samo ovo kao nagrada.
On pritisnu Vladovu glavu, postepeno pojaavajui stisak, sve vreme mu zurei u oi,
pokuavajui da se probije do sredita njegove sitne pacovske due, u elji da doda obilne porcije
ponienja njegovoj agoniji. Vlad je pokuao da se iskobelja. Batrgao se, grebao, pete su mu udarale u
kameni pod, dok mu je krike priguivao Behajmov dlan. Oi mu se rairie i tanki grimizni okvir
poe da mu ispunjava beonjae. itavo telo mu je podrhtavalo.
Da li boli? upita Behajm sa prizvukom lane brige. Siguran sam da boli.
Vlad poe da mae rukama. Tanuni jecaj pobee iz Behajmovog dlana. Kost njegove vilice
pue kao pucanj iz pitolja. Kapci mu se sklopie i on naizgled izgubi svest. Behajm nastavi da
pritiska. Prvo mu se nadu jedan oni kapak, zatim drugi. Polako ih na silu otvorie one jabuice koje
su izbijale napolje. On lagano oamari Vlada da doe k sebi, a onda mu ponovo prekri usta. Vladov
vrat se nape od priguenog vriska. Pue mu jagodica, poskoie udovi. Pod kapcima su mu se videli
samo nabubreli polumeseci od beonjaa. Lice mu je delovalo poput vree polomljenih ploica i kada
ga Behajm konano ispusti na pod, ovaj osta da sedi tako, rairenih ruku i nogu poput velike bebe,
klonule glave, disanja koje proizvodi zvidee, kretave zvuke u grlu.
Eto ti, ree Behajm, briui krv i pljuvaku sa dlana. Bio sam milostiv. ivi ako moe.
Vlad se preturi na stranu, mlitavo traei oslonac na kamenu. Oi su mu bile otvorene. Oiviene
crvenim, lijui krvave suze, natekle poput kuvanih jaja; kapci su mu bili razvueni preko gornje
polovine loptica. Sudei po nainu na koji je traio pukotine u kamenu, Behajm je bio siguran da je
slep. Okrenuo je pogled ka ostalim preivelima koji su se pribili uza zid. Jedino je Paulina uspela da
zadri svoju malopreanju pozu.
Skinite odeu sa mrtvih , ree im on. Pocepajte je u trake i napravite uad od njih. Veite se
zajedno. Drau kraj ueta i poveu vas sa sobom u dvorac. Kada stignem do Patrijarha, nagradiu
vas. Je li to jasno?
Promrmljali su neto u znak saglasnosti i, dok se on bavio izelom, poeli da rade kako im je
naloio. Ona nije reagovala na njegovo pruanje pomoi i on se zabrinu da e se patnje kroz koje je
prola i droga koju su joj dali zavriti smru. Odluio je da saeka jo malo. Ako se ne popravi,
uradie ono to mora.

Paulina! Pozvao je plavokosu devojku, poveo je ka vratima i napolje na hodnik, ostavljajui

vrata odkrinuta da bi motrio na ostale. Oslonio je Paulinu uza zid i, ostajui po strani, jo jednom je
prouio. Bilo je nekog kvaliteta u njoj, iste senzualnosti, i on shvati da je to ono to je isprva
izazvalo njegovu poudu. To, i njena krv, opojnog, pikantnog bukea. Ne tako primamljiva kao u
Zlatarice. Manje istanana sorta, ali, u svakom sluaju, vredna.
Zar nikada nisi sluila nikog iz Porodice? upita on.
Nisam, gospodaru.
Kako si onda dospela ovamo?
,,Roena sam u dvorcu, gospodaru.
Tu... na ovom ogavnom mestu?
,,Jeste, gospodaru. Kao moja majka i otac. I njihovi roditelji pre njih. Vie od dvadeset
generacija moje porodice ivelo je u dvorcu Banat.
Ta injenica zaintrigirala je Behajma, ali nije imao vremena ni volje da se zamisli nad njom.
elim da me slui, Paulina. Da li shvata ta to znai?
Shvatam, gospodaru.
I da li e pristati da me slui?
Ona ne odgovori. Tenzija je bila oigledna u njenim ramenima i vratu; boja joj nestade iz
obraza.
Da li se plai?
Plaila sam se, gospodaru moj. Veoma sam se plaila. Ali sada... Ona spusti pogled. Sada se
vie ne plaim toliko.
On isprui ruku i podie joj bradu, zagleda se u njene oi. Krajevi njenih usana se opustie, oi
iskolaie; on u njima ugleda odraz narandaste svetlosti baklji u sreditu tame koju prepozna kao
sebe.
Reci mi, Paulina, ree on. ,,Reci mi sada. Ne dozvoljavam ti da se mnogo premilja.
Sluiu vas, ree Paulina glasom koji ju je izdavao; pogledala je kroz vrata, u izelu, koja je
leala kao da spava. Ali moj gospodar ve ima slukinju.
Dve su doputene, ree on razveseljeno. Ipak, u dubini due znao je koliko je pragmatino ovo
formalno zavoenje. Ako se izela ne oporavi, ako je izloi presudi, pa ni to ne uspe, bie mu
potrebna zamena. Jo jedna izdaja. Ne tako ogoljena kao njegova zaljubljenost u Aleksandru, ve
verovatno dublja, jer je banalizovao izelino stradanje pripremivi se da je se rei. Utoliko je bio
vie kriv, jer je to govorilo o dubini njegovih oseanja prema njoj.
Vrhom prsta preao je preko plave vene na Paulininom vratu. Njeni kapci se zaklopie i ona se
blago zanjiha, kao oslabljena njegovim dodirom.
Reci mi, Paulina, ree on.
Njen odgovor, potvrdni apat, kao da je doao duboko iz nje, sa mesta na kojem je bila
zavedena i omamljena, osloboena svih strahova i zabrana.
Priao je dovratku. Ostali podigoe pogled sa svog prljavog posla, lica u iekivanju. Nita nije
rekao, samo im je pripretio pogledom. Na kraju je zatvorio vrata, ostavivi ih sa druge strane, i
vratio se Paulini, koja se nije ni pomerila. Pomilovao ju je po obrazu, kosi, potom joj spustio odoru
sa ramena. Vrhovi grudi bili su joj ukraeni detinjim ruiastim areolama. Delovale su neverovatno

velike, udovino lepe. Bele ivotinje sa samostalnim mekim ivotima. On podie jednu,
isprobavajui joj teinu i oseti strujanje poude u svojim preponama. Ipak, misli mu se nisu u
potpunosti usredsredile na Paulinu; vratile su se seanju na Aleksandru, njene manje, zaobljenije
grudi, njen gotovo ivotinjski ar. To ga je iznerviralo. Nije eleo da razmilja o njoj osim kao o
osumnjienom, i da bi je izbio iz misli, on se nadvi nad Paulinu, udiui miris bele koe i slatkou
reke koja joj je tekla kroz tanki plavi kanal u vratu. Nosom i usnama on protrlja taku, vlaei je
hemikalijama ushienja. Rukama joj obujmi struk. Kada je zario onjake u nju, a njeno meso mu se
otvorilo lako i spremno kao to bi pluta elinoj igli, ona tuno uzdahnu; ali onda nakrivi glavu da mu
obezbedi bolji prilaz. Krv joj pokulja kao da jedva eka da bude popijena i on se zapanji sloenou
njenog ukusa. Radilo se o verovatno najudesnijoj krvi koju je ikada okusio. Bogatoj esencijom.
udna oblija pojavie mu se u mislima, oblici koji poprimie boju i veliinu, i, na njegovo
beskrajno iznenaenje, on doivi neobinu viziju Paulinine prolosti. Video ju je u slabo osvetljenoj
prostoriji obloenoj aavim kamenom sa jo nekoliko plavokose dece - verovatno njenom braom i
sestrama - i nekoga ko ih posmatra, neko ko je uvek bio tu u mraku i ekao neto. Bilo je i drugih
slika, prava navala, koje su se smenjivale prebrzo da bi ih registrovao, trenuci ljubavi, straha i setne
samoe, svi optereeni istim oseajem prisustva nekoga ko je posmatra, i u dubini ovih impresija
nalazio se nagovetaj njene prirode, due, zaprljane nasilnom, sramotnom kulturom Banatovih
izgnanika, a opet nekako ouvane, nevine i jake. Zatim ovo udnovato poimanje nje zameni njegova
zaokupljenost ukusom njene krvi, mranom sirupastom slatkoom sa kiselkastim tonovima i telom
prepunim divljeg, burnog ivota koje je stimulisalo naglu, jo nedoivljenu glad.
Bio mu je potreban svaki gram samodiscipline da se odvoji od nje, a kada je to uinio, jo
oamuen od izobilja, predstavljala je predivan prizor, zatvorenih oiju, kose boje slame razbaruene
preko lica, zbog ega je izgledala jo prefinjenije u odnosu na neodgovarajuu okolinu; krv je tekla iz
uboda njegovih onjaka i natapala oblinu njene desne dojke, to ga ponovo uzbudi. Ali, on se odupre
iskuenju da je svu oblie i umesto toga, usredsredi se na uznemirujue elemente onoga to se upravo
desilo. Halucinogene elemente krvi; slike plavokose dece. Setio se neega to je Vlad rekao: Dau
vam krv od koje ete...
Od koje ete ta?
Da poludite? Budete opijeni kao od krvi Zlatarice?
Behajm se dosetio da nikada nije pitao Agenora gde ivi sorta za uzgoj iz koje potie Zlatarica.
Pretpostavljao je da zadueni za program uzgoja ive u okolnim selima, ali sada mu se najloginijim
mestom uini sam dvorac. I Paulina. Plod dvadeset generacija koje su ivele u dvorcu. Nije li
mogue da je njena sorta na samo jedan stepen od savrenstva, nedovoljno suptilna da poslui kao
centralna linost Otakanja? Zlatariina roaka, moda ak sestra? Bio je siguran u to jer nikada nije
okusio takvu krv, nikada nije doiveo tako snanu reakciju. Meutim, ako je to i bila istina, nije
verovao da to ima bilo kakav uticaj na njegovu istragu. Samo mu je pomoglo u boljem razumevanju
dvorca Banat, njegovog sloenog okruenja i podsetilo na to koliko nije spreman da se nosi sa svim
tim zavrzlamama.
Otvorio je vrata i pogledao po prostoriji, zaustavljajui se na osakaenim mrtvima i
oskrnavljenim ivima; na okrvavljenom, izbuljenom Vladu koji se koprcao i jecao u nekavom snu o
konanosti; na grozomornim freskama sa Behajmovim roacima i haotinim slikama koje je oslikao
crvenim potezima i mrljama na zidovima; i konano na smalaksaloj izeli, koju je nekada voleo, koju
verovatno jo voli, iako vie nije siguran u svoje sposobnosti to se toga tie. Uprkos atmosferi
perverzije i svireposti, on prepozna traginu veliinu u detaljima scene i ophrva ga oseaj da e se,

bez obzira na to ta budunost nosi, bez obzira na to koliko ta budunost bude potrajala, uvek seati
ove prostorije kao mesta na kome je konano napustio prethodni ivot. On se sada razlikovao, bio je
uveren, od oveka koji je uao u nju. Bio je vei i mudriji. Opasniji. Drugaiji u vidovima koji su
izmicali kategorijama, vidovima koje nije mogao da izdvoji iz kovitlaca novih iskustava i shvatanja.
Ali, neki veliki mrani stvor u njemu, taj entitet koji se probudio tokom njegovih puteestvija po
dubinama dvorca Banat, kao da je izdigao glavu i po prvi put dobro pogledao oko sebe, sakupljajui
informacije koje e mu pomoi da donese prve zakljuke. Nije znao da li da bude srean ili oajan
zbog svega toga. Bar to - njegova sutinska zbunjenost - nije se izmenilo. Meutim, sumnjao je da e
ostati zbunjen jo dugo.

16
Felipeove odaje bile su u istom stanju kao to ih je Behajm ostavio i, iako je to smatrao srenom
okolnou, iako se pitao gde je Aleksandra i ta radi, zakljuio je da pogibija Felipea i Dolores jo
nije otkrivena. Crni portal koji ih je progutao i dalje je lebdeo u sreditu dnevne sobe, ali kao da je
trulio, njegova crna supstanca se povlaila, gubila koherenciju. Ako su Felipe i Dolores i dalje goreli
unutra, Behajm nije raspoznavao njihovu vatru meu bezbroj svetala koja su se rojila u neobinim
dubinama. Zastao je na trenutak pred portalom ne da bi odao potu mrtvima ve iz potovanja prema
Misterijama; pribliio mu je dlan, ponovo osetio hladan pritisak, na smenu osetio odbojnost i
privlanost. Nije bilo toliko zastraujue, to malecno pare smrti, kada je ovek birao da li e ui u
njega ili ne. I zaista, sam izbor bio je mnogo problematiniji, odluka o beskrajnom putovanju u ludilo
ili nekom drugom putovanju ije bi najstranije pristanite bila veranda zaborava.
im se uverio da su odaje prazne, pustio je izgnanike unutra; prvo im je dozvolio da poharaju
dragocenosti, a onda im naloio da se vrate u svoja stanita i ne priaju o njegovim poslovima;
Paulinu je zadrao kod sebe, naredivi joj da nadgleda izelu koja je leala u nesvesti pri vrhu
stepenita koje je vodilo u Felipeovu tajnu sobu. Kada su je smestili, seo je za Felipeov radni sto i
poeo da pretura po njegovim dnevnicima u elji da sazna neto o dozama neophodnim za zatitu od
dnevne svetlosti. Felipe nije precizirao koja je doza potrebna za odreene vremenske periode - iako
je zabeleio kako veruje da e se stalna upotreba zavriti trajnim imunitetom - tako da je Behajm bio
primoran da nagaa. Kada je prepisao formulu i sakupio ostalo korisno znanje otvorio je ormari u
kome je Felipe drao lek i posvetio se meanju posebnih zaliha sa vodom, radei grozniavo, u strahu
da ne bude otkriven - prema onome to je Felipe napisao o Agenorovom insistiranju na testu, bilo je
malo verovatno da Aleksandra ih bilo ko drugi poseduje zalihe leka; zato e biti primorani da
provale u skrovite da dou do njega. Ako se to dogodi, Behajm im je pripremio iznenaenje. Slika
Aleksandre ugljenisane pod grotesknim suncem nije ga oduevljavala, ali bila je to, uveravao je sebe,
igra koju je sama smislila - voljno je na nju pristala, u najmanju ruku - a njega ubedila da joj se
pridrui. Koliko god da ga je muila pomisao na njenu smrt, pomisao na sopstvenu muila ga je jo
vie.
Kada je zavrio, stavio je tri pljoske nerazreenog leka u unutranji dep, zalihe dovoljne, po
njegovoj proceni, za itave mesece zatite od svetla - postojala je ansa da e morati da bei ako
stvari pou naopako, a nije eleo da se ogranii samo na nona putovanja. Uzeo je i bode iz fioke
stola. Potom je pohitao do stepenita, podigao izelu u ruke i - sa Paulinom ispred sebe - poao
mranim, neistraenim hodnicima do sredita dvorca. Dok je hodao pokuao je da razmota klupko
rivalstva i prinude koji su ga doveli do ove take. Bio je to nemogu zadatak. Meutim, kakvi god da
su lini hirovi i politike mahinacije u igri, smatrao je da su sve nekako u zapeku u odnosu na
trenutnu debatu koja se vodi unutar Porodice. Po prvi put se zapitao da li je, dok je stajao sa
Agenorom i Dolores u velikoj dvorani u noi ubistva, kao papagaj samo ponavljao stavove svog
mentora. Sada, odvojen od Agenorovog uticaja, nije vie bio tako siguran u svoje stavove. Ko je znao
kakvi se neobini konani rezultati kriju na Istoku? Moda ih tamo ekaju nepoznate opasnosti,
fatalnije po Porodicu od onih ve poznatih, sa kojima se suoava u Evropi. Moda mogu da ostvare
promene u Evropi, postanu pritajeniji i oprezniji u svojim delima, to bi samo po sebi osiguralo
njihov opstanak. A moda je asimilacija na Istoku jedina taktika koja bi im obezbedila dovoljno
vremena da se priviknu na takve promene. Na kraju, shvatio je, itavo pitanje najverovatnije e

razreiti nunosti plana ili igre koje niko od njih u potpunosti nije razumevao, sa moguim izuzetkom
stvorenja sa kojim je upravo nameravao da se sastane. Moda se ne radi ni o emu viem do
neizbenoj posledici igre sudbine, poput one ije je prisustvo osetio pre nego to je sreo Vlada, kada
je uo pesmu svoje krvi, pletenje nezamislivo velike tapiserije koje se privodi kraju, dok se vlaknasti
potpis ispisuje u donjem uglu. Aleksandra je bila u pravu: on je bio samo pion. Ali onda je, uprkos
svoj svojoj lukavosti, to bila i ona. Najvie emu su mogli da se nadaju bilo je da otkriju da li su
figure iste boje, da li se kreu preko table ka mogunosti unapreenja, ih su sukobljeni jedno protiv
drugog u beznaajnoj bici koja je nevana za krajnji ishod.
U Patrijarhove odaje ulazilo se kroz okno koje vodi do skrivenih vrata. Behajm poloi izelu
pored ulaza u okno i kleknu pored nje, pokuavajui da otkrije bilo kakvu promenu u njenom stanju
koja e nagovestiti skori oporavak. Iako je treperenje Paulinine baklje darivalo lanu boju njenom
licu, puls joj je i dalje bio neujednaen, a uglovi usana izvrnuti na dole, kao da je u stranim mukama.
ta joj je, za ime Boje, dao? ree Behajm udarivi dlanom o zid.
Moda laudanum. Paulina sumorno zavrte glavom. Vlad je imao mnoge droge, mnoge
otrove.
Behajm nije mogao da odlui da li da rizikuje presuivanje izeli, da prihvati mogunost da e
preiveti presudu, ili da ne radi nita u nadi da e se sama oporaviti. Na kraju ga je sopstvena
neodlunost ubedila da nije vreme za presudu. Videe kako stvari stoje kada se vrati sa sastanka sa
Patrijarhom.
Ako se vrati.
Bilo je besmisleno razmiljati o tome.
Budi uz nju, ree on Paulini. Budi strpljiva. Ne znam koliko e to da traje.
Ona mu ne odgovori, ali mu nije ni bila potrebna potvrda njene vernosti. Seao se kako je to
izgledalo odmah nakon to je podlegao Agenorovim arima. Nije skidao pogled sa oveka; pamtio je
i pohranjivao svaki njegov mig i naviku: kako je Agenorov smeh prelazio u rapavi, isprekidani kikot;
kako bi ponekad zabacio glavu unazad gotovo enskim pokretom pre nego to e progovoriti; kako bi
presavio desnu ruku preko grudi kada bi se zaneo u prouavanju neega i postavio levi lakat na desnu
aku, otvorene leve ake kao da pokuava da uhvati sadraj svojih misli koji e njegovo elo da
ispljune svaki as. Paulina je bila, kao Behajm nekada, u potpunosti oarana njime, ushiena, zurila
je u njega sa neskrivenim oboavanjem.
Izvukao je iz pojasa bode koji je uzeo iz Felipeove radne sobe i predao ga Paulini. Ako te
neko iz Porodice zatekne ovde, mora ubiti izelu a potom i sebe. Znam da je to surova zapovest. Ali
veruj mi, tako ete obe manje patiti.
Zurila je utke u njega kroz pramenove plave kose zadivljena poput psa. Bio je nezadovoljan
njenim jednoumljem, ali se to nezadovoljstvo nije odnosilo na to ko je ona, uvide on, ve na prirodu
njihove veze, identinu onoj kakvu je imao i sa izelom. Sada mu je delovala neizazovno, liena
intrige. Zadovoljstvo koje je nekada izvlaio iz takve dominacije sada mu je delovalo detinjasto i,
dok ih je posmatrao, shvatio je da mu, iako od koristi, nijedna od njih, ak ni izela, nisu drage kao
to je mislio. Aleksandra, ena prema kojoj je s vremena na vreme razvijao neverovatnu mrnju, i
koju e najverovatnije pokuati da ubije, bila je ta koja ga je izazivala i intrigirala. Aleksandra je
bila ta koja mu je raspaljivala matu. Aleksandra, ije su tajanstvene i nesumnjivo patoloke opsesije
stimulisale njegove sopstvene opsesije. A to se tie izele i Pauline, stigao je do te take u razvoju
sa koje nije bilo povratka; sve izjave ljubavi i vernosti izeli bile su, sada je shvatao, samo nain da

se vrsto dri onoga to poznaje, u ta se razume, ivica protiv nesigurnosti novog ivota. Odbijao je
da to u potpunosti prizna, govorio sebi da razmiljajui o tome na ovaj nain eli sebe da zatiti od
mogunosti izeline smrti; pa ipak, dok se spremao da ue u Patrijarhove odaje, oseao je da e ovo
biti poslednji rastanak i bio je oajan zbog relativnog nedostatka emocija kod sebe, svoje
razvodnjene krivice i privrenosti. inilo mu se da ga vie zanima suoavanje sa opasnom
budunou nego dranje za sigurnost prolosti.
Budi oprezna, ree on Paulini. Ne sme zaspati.
Pomislio je da bi trebalo jo neto da joj kae, neto to e joj dati veru u njegov povratak, ali
nije smogao snage. Nije mogao da se natera ni da pogleda izelu, posramljen njenom vernou i
rtvom. eleo je samo da ih ostavi za sobom, da ih izbaci iz misli, makar na neko vreme. Napravio je
jedan brz korak od njih, ali pre nego to se spustio niz okno, Paulina ga epa za ruku i poljubi, ne
isputajui je sve dok joj nije uzvratio poljubac i uteio laima.

17
Kada je proao kroz skrivena vrata, Behajm iskorai na kamenu promenadu koja se izdizala sa
dna ogromne odaje - stotinak metara visoke, ocenio je; iroke moda pola od toga - i susrete sa
prizorom od kojeg mu je, kada su svi detalji postali jasni, jeza prola kimom a dlaice na vratu se
nakostreile. Nije bilo izvora svetlosti, bar ga on nije video. Ipak, svetla je bilo. Odaja je bila
ispunjena zlokobnim, zrnastim, plaviastim sjajem; slinim brujanju u smrtnoj tiini, hladnoi i
smradu ozona, kao da se svetlo sa tim osobinama pretvorilo u tenost. Sjaj je bio dovoljno jak da
pravi nejasne senke, a opet toliko priguen da mu je trebalo nekoliko minuta da raspozna detalje
mesta: imie koji krue kobaltnim prostorom, pornografske bareljefe na zidovima, od kojih su
mnogi izgledali kao da su nastali topljenjem, poput stalaktita, odajui utisak prirodnog proizvoda
stenja koji jo nije poprimio konaan oblik; raznorazne promenade i prolazi koji su se ukazivali tu i
tamo iznad njega, neki sa masivnim vratima od kovanog gvoa, drugi obini procepi; jo neizbenih
statua - nijedna figura koju je video nije imala lice, samo gole elipsoide na ivotinjskim i ljudskim
trupovima. Najneobiniji od ovih ukrasa, meutim, prekrivao je pod same odaje, na pet-est metara
ispod njega, i predstavljao skulputuru sainjenu od hiljada izbledelih, izvitoperenih, neuhranjenih tela
sa izrazom agonije na licima. Skulptura je bila izvajana tako velianstvenim oseajem za pokret da je
Behajm imao utisak da tela puze, gmiu jedno preko drugog, kreui se u istom pravcu, svi u pokuaju
da dosegnu isti neprepoznatljivi cilj. A onda, na svoj uas, on uvide da se ona zaista kreu, da nisu od
kamena ve od mesa, donekle iva, oivljena verovatno trakom Patrijarhove volje.
Dok je tako stajao, drhtei na sumranom svetlu i vlanom vazduhu, oseajui se sve
neprijatnije, Behajm je shvatio da se odaja ne moe smatrati obinom ak ni u okviru izuzetnih
standarda dvorca Banat. Mesto je bilo sama Misterija. Oseao je to. Bilo je to pare smrti, pare
beskrajne zemlje ija je jedina granica in umiranja, i, poput svih Misterija, carstvo u kojem bi se
ovek potpuno izgubio, gde je pojam ivota posle smrti prelazio iz filozofskog pojma u sumornu
stvarnost, predeo ija je neuhvatljiva logika u tren oka pretvarala nabor crne esencije u udovite, u
san, u beskrajnu nisku uasnih dogaaja i predmeta. Oseao je istu razuzdanu gravitaciju kao kada je
proivljavao presudu, isti oaj, slabost i gubitak orijentacije, kao da pada i pada, u nadi da e mu krv
planuti i dati snage da pliva uzvodno od smrti, ka jednom od slabanih svetala koje nazire u daljini.
Patrijarh je nekako uspeo da pomiri kontinuume ivota i smrti, i tu je obitavao u oba, oseajujui se
kao kod kue i u vatri i ledu, obilju i nitavilu, obavijen kontradiktornostima, ovrsnuvi tokom
vekova u boga.
Preplaeniji nego ikad u ivotu, Behajm se odmakao od ivice promenade, pogleda
usredsreenog na masu tela koja se migolji, ali je zastao kada je primetio neto na promenadi pravo
preko puta, tridesetak metara od sebe: bletavu figuru, oveka sazdanog iskljuivo od bele vatre,
toliko jasno ocrtanog na tamnoplavoj pozadini da je izgledao kao da je umetnut u vazduh. Iako je
imao ljudski oblik, nije imao raspoznatljive crte lica, odajui utisak, kasnije je shvatio,
arobnjakovog peata utisnutog na dnu mistinog pergamenta. Nakon nekoliko sekundi, figura je
podigla ruku i pokazala na nepravilan otvor nalik peini desetak metara iznad i levo od sebe.
Behajmu se uini da mu pokazuje put do Patrijarha, nareuje mu da ga sledi. Ali pomisao na silazak
meu poluive stvorove koji se bezumno uvijaju na putu ni do ega... Nije mogao da podnese.
Nastavio je da se povlai ka vratima, ali kada se okrenuo, spreman da potri, naao se licem u lice sa
jo jednom figurom u plamenu. (Ili se radilo o istoj? Kada je bacio pogled preko ramena, nije video

original.) Stajala je nadohvat ruke, zaklanjajui izlaz. Iako lice nije imalo obeleja, zurei u tu belu
elipsu, u toliko apsolutno uareno belilo da mu se inilo da u njemu plutaju blistave naznake svih
boja, stekao je utisak prisustva poremeenog uma, due u neobuzdanom rasulu. Jedan dodir te
usplamtele ake, pomisli on, i kljuala energija prostrujala bi njegovim telom, pretvarajui ga u
pomahnitalog stvora bez lica, u duu zatoenu u oklop od vatre, poludelu od bola, sposobnu samo za
straarsku poslunost.
Behajmova prva pomisao bila je da je figura nekada bila ovek poput njega, neko ko je razljutio
Patrijarha te je kanjen na taj nain; ali onda ga je obuzelo saznanje da taj nije ovek poput njega, ve
putem nekog neastivog procesa slika njegove budunosti, pakleni stvor kakav e postati ako pokua
da bei. Nije znao da li je taj utisak predskazanje ili mu ga je u um usadio sam Patrijarh... iako je
sumnjao da se radilo o potonjem. Ipak, kakvo god predskazanje bilo, nije ga dovodio u pitanje.
Nevoljno je priao ivici promenade i sa olakanjem otkrio da su mu tela pod njim napravila prolaz,
formirajui dugu krivudavu ulicu koja se protezala itavom duinom poda prostorije; bilo kako bilo,
taj razvoj dogaaja samo je neznatno umanjio njegov strah i on se spusti do poda niz polurazruenu
padinu na nesigurnim nogama i narastajueg oseaja beznaa, i uputi ka ulazu u peinu na koji ga je
uputila plamena figura.
Dok je iao prolazom pokuao je da ne gleda u tela, nagomilana na obe strane jedva neto iznad
visine njegove glave; ali, s vremena na vreme, neto bi mu privuklo panju: zvuk iz neijeg grla,
utavi dah, klonuli uzdah, i on bi refleksno pogledao ka izvoru i ugledao oko kako zuri u njega,
oklembeena usta, klupko plaviastobelih udova, bledunjavu lobanju iz koje niu retke crne dlake,
par izmravelih guzova, svi u ispretumbanom, nasuminom rasporedu kakav bi smislio samo neki
poludeli umetnik. Nije zadravao pogled najednom mestu, ali je ak i letimian pogled bio dovoljan
da shvati da su ta bia, i pored jezivog oaja u kome se nalaze, posedovala svest i volju. Njihova
izmuena lica bila su moleiva. Moleiva, a Behajm na njima prepozna i prestravljenu spoznaju.
Sparuena tela su im se raspadala, odajui utisak bespolnosti; ipak, tu i tamo videle su se skvrene
genitalije i mlitave enske dojke. Generalno gledano, zraili su tanunom emocijom; gotovo da ju je
uo, vie jecanje nego naricanje, izraz koji ne podsea - kao to je u prvi mah pomislio - na agoniju i
gubitak ve na neka blaa oseanja, razdraljivost i razoaranje, kao da nisu nesreni zbog svoje
sudbine ve samo nezadovoljni njome.
Nakon to je hodao meu njima oko pola minuta, Behajm se donekle privikao na okruenje. Iako
zastraujua, prostorija je bila dovoljno grandiozna da to ublai njena jezivija obeleja. Ako bi,
pomisli on, ovek zanemario prvobitno gaenje i posmatrao je kao produetak bizarnog dekora
dvorca, stekao bi odreenu perspektivu, doiveo je kao neto s onoga sveta, moda ak i neto
neobino uzvieno. Ali, izaavi iz krivine i ugledavi otvor kroz koji treba da proe, Behajmov
teko steeni stav poe da bledi. Desetine stvorova naslagali su se jedni na druge kako bi napravili
grubo stepenite po kome treba da se popne do svog cilja. Pokuao je da se vrati, nespreman na toliku
intimnost sa njima, ali shvati da se ulica zatvorila za njim, da mu se ispreio zid od naduvenih trbuha,
trokavih laktova i koatih cevanica. Nije mu preostalo nita drugo osim da produi dalje.
Peo se uz stepenite, pridravajui se za savijena kolena i razdvojene guzove umesto rukohvata,
gazei po elima, dojkama i leima, nailazei na jedva osetne pulseve i sluajui uzvike iznenaenja
kada bi spustio svoju teinu na neiji stomak ili prsa, drei se za par ramena i prilazei tako blizu
lica izbuljene ene da mu je njen dah kao iz groba zagrejao obraz, oseajui da se tela upinju da ne
popuste pod njim - ak ni puzanje iza Vlada u kanalizacionoj cevi nije bilo neprijatnije - i kada je
Behajm stigao do vrha i zateturao se ka otvoru, tunelu u produetku, oseao se tako prljavo i poraeno

da je bio spreman da zauzme mesto meu ovim prokletim i gotovo praznim duama, i da gamie
zajedno sa njima tamo-amo, pravei novim regrutima prolaze i slepe ulice. Oslonio se uza zid da bi
doao do daha. Iz dubine tunela dopirala je plaviasta svetlost, odbijajui se od stenja,
nagovetavajui jo jednu prostoriju. Pretpostavljao je da nee biti nita manje jeziva od prethodne.
Nastavio je put opreznim korakom kroz tunel, zaustavivi se samo jednom da razmisli o svom
izboru, i, shvativi da ga zapravo nema, poao dalje. Kratka etnja, kao to je i oekivao, dovela ga
je do vrha velikog mermernog stepenita koje se sputalo u drugu odaju, jednako prostranu ali mnogo
duu nego viu, grubog oblika poloenog jajeta, glatkog svetlosivog poda koji je bio pomalo talasast,
poput istroenog krenjaka - podsetila ga je na veliku prirodnu peinu, podzemnu panoramu kakva se
moe nai u delima nekog baroknog fantastiara. I tu se videla plaviasta svetlost bez izvora; i tu su
zidovi bili ukraeni uznemirujuim bareljefima, a prizemlje nastanjeno stotinama ljudskih figura, ali
ove nisu puzale ve stajale, etkale se, ak i plesale. Okupani tim munim sjajem, obueni u elegantne
krpe, ostatke balskih haljina i veernjih odela, gracioznih ali pomalo ukoenih pokreta, bledi parovi
kruili su uz neujne ritmove spokojnog valcera - neujnim bar za Behajma - izbegavajui brojne crne
barice koje su prekrivale prostor, ulazei i izlazei iz senki kolosalnih statua ratnika, zveri i slinih
bia, devet ili deset njih, koje su se izdizale u redovnim intervalima poput ahovskih figura u
zavrnici. Bio je to skup nalik onom u plesnoj dvorani u noi ubistva, osim to ovde nije bilo muzike,
smeha, razgovora, samo duboka tiina koja kao da je dopirala iz plavih senki na suprotnom kraju
dvorane.
Uprkos morbidnoj ekscentrinosti scene, ova prostorija uini mu se prijemivijom od prve; ali
mir koji mu donese ta pomisao nestade istog asa kada ugleda enu koja se pela stepenitem ka
njemu. Bila je, zapazi kada mu se pribliila, prilino lepa, ali njeno bledilo i ukoenost izraza tipino, nauo je, za uticajnije lanove Porodice - nisu naglaavali taj utisak. Crna kosa prelazila joj
je u veliku pletenicu preko ramena; glatke obline trbuha i grudi ocrtavale su se kroz odoru od belog
brokata, a crte lica bile su izraene, moda i previe da bi bile u skladu sa nenim kostima. Bilo je to
mediteransko lice, krupnih crnih oiju, visokih jagodica i punih usana, maslinastog tena koji se
pretvorio u boju voska, ali zadrao optu senzualnost; tavie, to je due posmatrao, sve su vie
njena samrtna boja i bezizraajnost postajali pozitivni vidovi njene lepote, perverzna naglaenost
sablasne seksualnosti. Iako je njena linost podrazumavala ogromnu pretnju nasiljem i
osvetoljubivost, nije mogao a da joj se ne divi i poeli da bude uz nju, da stekne malo njenog znanja i
moi kroz intimnu vezu sa njom. Koliko je ivela, pitao se. Hiljadu godina i vie, ocenio je. Moda je
hodala Vizantijom, Rimom, ila rame uz rame za Darijem i Cezarom. Moda je bila Helena,
Magdalena, Kleopatra i arobnica sa Krita. U poreenju sa njom, u poreenju sa snagom ledene vatre
koja izbija iz nje, otupljujui njegov strah i inei ga sve ranjivijim pred njenim armom, sve ene
Porodice koje je upoznao, ak i Aleksandra, bile su deca.
Ona otvori usta, ali ih odmah zatvori i uzdahnu, kao da joj je teko da govori. Kada je konano
progovorila, glas joj je bio tanak, zarao, kod nekih rei tekim disanjem pravila je pauzu izmeu
slogova. Dobro nam doao, Miel, ree, nudei mu levu ruku, ukraenu meseevim kamenom u
irokom srebrnom prstenu. Doi da te upoznam sa tvojim starijim roacima.
Njen stisak ruke bio je varljivo nean. Mogla je, znao je, da mu otkine ruku i baci ga preko pola
prostorije uz najmanji trud; ipak, dok ga je vodila niz stepenice i na podijum meu plesae nije se
usredsredio na stravine posledice koje njen dodir moe imati, ve na varnicu seksualnog uzbuenja
koju bi osetio kad god bi joj se bedro oealo o njega; senzacionalan parfem njene krvi; talasanje
mlenog mesa njenih grudi koje je izazivao svaki njen korak; blesak svetla u njenim oima svaki put

kada bi ga pogledala, poput srebrne ribice koja se nakratko pojavljuje na povrini crnog jezera, jedva
nagovetaj, ali suvie svetao da bi bio samo odraz; smeteni poluosmeh na njenim usnama kada bi ga
ulovila kako zuri u nju; itava suptilnost njene pojave, snaan odsjaj u kome mu se inilo da nazire
sr drevne magije i izgubljene istorije, naputenih kraljevstava, gradova u plamenu. Toliko je bio
obuzet njom da je jedva obraao panju na ljude sa kojima ga je upoznavala. Arogantna kurtoazna
klimanja glavom mukaraca, uzavrele oi ena koje pokuavaju da zatoe neki ustreptali kutak
njegove due, zvuna imena loza koje su predstavljali, Vandelore, Moritela, Agenor, Peskalko, De
Cege, Le Miron, Sepulveda - sve je to bilo nevano. eleo je da zna njeno ime, eleo je da tumai
njene gestove i poglede. ini koje je bacila na njega nisu nestale i on se ne seti zato je doao sve
dok jedan plesni par nije proao preblizu i gurnuo ga. Do tog trenutka nije bio u potpunosti svestan
gde stoji, da osea prisustvo Misterija dvostrukim intenzitetom, dezorijentisanost i klonulost duhom
koji potiu iz slinosti sa zemljom smrti, koja se nalazila posvuda, prilepljena za kou ivota kao
mrani potkoni sloj, a na mestima poput ovoga, ak mestimino izbijala kroz tanki sloj ivog sveta.
On se oslobodi uticaja ene i uspanieno razgleda oko sebe. Preli su vie od polovine sale i
stajali na desetak metara od jedne od statua; monolitne stene boje gvoa koja se izdie iz bledog
kamenog poda, na ijem se vrhu nalazi presto od nekog rupiastog plavog minerala, na koji je
posaena skulptura mukarca grubih, zamiljenih crta lica, kandi namesto ruku i tamne izjedene koe
gotovo boje prestola, zbog ega je delovalo kao da tone ih izvire iz njega. Nekoliko crnih barica
okruivalo je temelj monolita, a etiri para plesaa kruilo je meu njima, gazei u njih i klatei se
veselo nakrivljenih glava; jedino se ulo piskavo struganje njihovih plesnih cipela po kamenu. Kada
je pogledao u kipove, ogromne dvorske figure, i njihove pione kako se vrte po talasastom sivom
podu, Behajm se oseti malenim i izgubljenim, u potpunosti van svog elementa.
Moram da vidim Patrijarha! ree, okrenuvi se ka eni, trudei se da zvui autoritativno, ali
uo je da mu glas podrhtava. Moram odmah da ga vidim!
Ona ostade ravnoduna. On te uje, Miel. Samo treba da obznani svoje elje.
Gde je? Behajm se osvrnu oko sebe, traei znake nekoga ko neprimetno prislukuje sa strane.
Moram da ga vidim!
Miel! enin odsean ton natera ga da uuti. On te vidi. To je najvanije. Reci ta ima i on
e ti odgovoriti.
Shvativi da nee uspeti da istera svoju volju, Behajm se donekle smiri i poe da pria ta se
dogodilo, o svom planu i svemu to je eleo da postigne, obraajui se eni. Ona nije skidala pogled
sa njega, ali u njemu nije bilo malopreanje snage. Kao da je neki kljuni deo njene mainerije bio
iskljuen. Osim dizanja i sputanja prsa, stajala je nepomino, dok je njena bela odora svetlela u
polumraku.
Kada je zavrio, utala je jo neko vreme; konano, ne pokazujui veu ivost nego dok ga je
sluala, ree: Mi smo, naravno, bili svesni da su Felipe i Dolores preli u Misteriju. Samo nismo
znali kako ih je snala njihova sudbina. Pauza. Mnogo smo ih voleli.
Poslednja izjava u sebi je imala nagovetaj optube i Behajm bre-bolje stade u svoju odbranu.
Nisam imao izbora. Ispunjavao sam Patrijarhovo nareenje.
Moda. ini nam se da si bio preterano revnostan u svojoj pokornosti. Bilo kako bilo, kada
itava ova stvar bude za nama, Valeovi e eleti da raiste raune sa Agenorovima. Nadam se da to
nee smetnuti sa uma.
Behajm krajikom oka spazi pokret, ali kada se okrenuo, video je samo kip oveka na tronu. Led

du njegove kime kao da je poeo da se otapa. Nisu li se te kande pomerile malo dalje du
naslona? Bio je siguran da jesu. I ti bledi prorezi ispod tekih kapaka, da li su to bile nesavrenosti
kamena ili beonjae dva okrugla oka? Ovaj kip, pomisli on, mogao bi biti Patrijarh. Ako je to istina,
bilo je strano zamisliti stepen njegove deformacije, stanje blisko okamenjenosti; cena
hiljadugodinjeg ivota zaista je bila visoka. On se zagleda u te skrivene oi, pokuavajui da ostvari
kontakt sa velikim hladnim umom, jo ivahnim u svom kamenom zatvoru, i ree: Ne mogu da
nastavim bez vae pomoi, gospodaru. Ako razglasim da se vaan trag vezan za ubistvo Zlatarice
nalazi izvan dvorca, ubica e to sigurno videti kao zamku. Ako, pak, vi pustite glas, u to se nee
sumnjati. Dalje, zahtevam odreeni broj slugu koji e mi pomoi da iskopamo jame pre izlaska sunca.
Veoma je vano da ponemo odmah. Po mojoj raunici, preostalo nam je samo est sati noi, a treba
vremena da se organizuju stvari.
Jo jednom je ena dozvolila da proe nekoliko trenutaka pre nego to je progovorila. Upravo
se izvrava to to trai.
Behajm nije zapazio nikakav pokret oveka na tronu i zapitao se da li je mogue da on i ena
razmenjuju mentalne poruke.
Vi shvatate da se to mora izvesti suptilno, ree Behajm. Mislim na irenje glasina. I ne smete
nikoga da obavestite pre izlaska sunca. Recite im da nameravam da ispitam le starice nakon sumraka
i da ne elim da bilo ko drugi dira telo pre nego to dobijem priliku da sam to uradim. Moda treba
izmisliti neto da bi se objasnio nestanak Felipea i Dolores. Prepustiu to vama.
Sve e biti kako ti eli, ree ena. Jo jedna dugaka pauza. Meutim, evo uslova koji ide uz
moju pomo. Pridruie ti se moja izaslanica. Da li ima dovoljno zaliha nerazreenog leka?
,,Imam.
Dovoljno za dvoje?
Vie nego dovoljno.
Ona isprui ruku i on nevoljno predade jednu od tri pljoske. Poslau ti je nakon izlaska sunca.
Gutljaj prua dovoljnu zatitu za jedan dan, ree Behajm. I jo neto, gospodaru. Dve moje
slukinje ekaju ispred vaih odaja.
Da, ree ena. Znamo. Jednoj je preko potrebna presuda. Nakrivila je glavu kao da
pokuava da ga bolje vidi. Da li da joj presudimo umesto tebe?
Mogunost skidanja odgovornosti sa sebe bila je privlana, ali odupro se iskuenju. Nemojte,
gospodaru moj. Ali, preklinjem vas da pazite na njih dok me nema.
Naklonila se. Bie kao to eli.
Zanima me neto, gospodaru moj, ree Behajm. Reeno mi je da je sve ovo, istraga i ubistvo,
deo jedne igre, da su igre najvanija stvar, a da sam ja samo jedan nevaan igra. To mogu da
prihvatim. Ali, teko mi je da ne znam cilj igre. Ili njen ulog.
ena ne ree nita.
Stvar zajednike rasprave, ree Behajm. Pitanje da li da se Porodica seli na Istok... da li je
to jedna od stvari koja je u opasnosti? Razreenje te rasprave?
Moda, ree ena.
Iznerviran, Behajm ree: Da li sa moda mislite da je to jedna od mnogih stvari u opasnosti
ili da...
Odgovor na sva tvoja pitanja je moda, ree ena. Svaki trenutak donosi nov odgovor, a to

se tebe tie oni su svi moda, jer ne poseduje diskreciju neophodnu da razume nijanse razlika u
pitanjima.
Behajm krenu da govori, ali mu ona mahnu da uuti.
Pitanje mogue selidbe, nastavi ona, zapravo ima odreenu vanost za nas. I budui da je
tako, ono je u odreenoj meri umeano u sve nae odluke i dela. Ali samo u odreenoj meri. Ako nas
zadesi nesrea, neki od nas ovde - ona pokaza na prisutne posmatrae, plesae - imaju i druge
naine na raspolaganju pored bekstva na drugi kraj Zemlje. Ostali ne ele da bee. Neki vie ne
shvataju pojam bekstva. Dakle, kao to vidi, iako to pitanje zanima veinu naih roaka, ovde, meu
ovom uzvienom manjinom, u najboljem sluaju zasluuje samo deliminu panju.
Ali vi sigurno imate na umu dobrobit itave Porodice, a ne samo njenih najmonijih lanova?
Da moe da vidi ta se krije u mojoj dui, ree ena, oslepeo bi od te vizije. Da moe da
shvati samo stoti deo logike koja me obuzima svake sekunde, mozak bi ti eksplodirao. Igraj svoju
ulogu. Ui iz igre. To je sve to moe da uini. U svakom sluaju, na kraju e doneti svoje
zakljuke, ta god ti ja rekao.
Behajm je bio razoaran. Istrpeti toliko, proi kroz to potresno predvorje, a dobiti tako tur
odgovor, otkriti da je Patrijarh sveden na kip, na groteskni batenski ukras sposoban za komunikaciju
samo preko posrednika, bilo je vie nego razoaravajue. Oekivao je dinaminiju pojavu, nekoga
ija e mu mo i bistrina raspriti sumnje i iskristalisati mudrost.
ena ispusti veseli siktaj. Osmeh joj se razvue sve dok se ne pojavie vrhovi njenih onjaka,
darujui novu zlokobnu naznaku njenoj lepoti. Nekoliko parova prestalo je da plee i sada je
posmatralo Behajma sa pakosnim iekivanjem.
eli da se suprotstavi Patrijarhu? ree ena hladnim glasom. Ba ima kurai.
Behajm zbunjeno pogleda kip oveka na tronu, plave spaljene koe, smrknutih usta i proreza
namesto oiju. Mislio sam da je ovo...
Moda jednog dana. Za sada eka svoj red. Ona se priblii Behajmu i uhvati ga za levu ruku.
Poi sa mnom, Miel. Ako ba eli da vidi Patrijarha, odveu te kod njega.
Odvukla ga je do same ivice jednog od crnih jezera i, pogledavi dole, videvi svetlost kako
pluta ispod povrine, vetrenjae bledog sjaja poput aurore borealis koja nestaje, on vrisnu i skoi
unazad, jer ovo jezero, a verovatno i sva ostala, nisu bila jezerca podzemne vode ve portali u istu
Misteriju, u zemlju smrti. Zena ga hitro epa, stisnuvi mu ruku takvom snagom da je pomislio da e
mu smrskati kosti. Ona mu uputi hipnotiki pogled i on ubrzo shvati da ga je zamaijala smenama
boja u svojim duicama, trenutnim skupljanjima i irenjima enice. Njegov strah se sveo na treperavu
teskobu. Kada mu ree da korakne napred, on oseti ujed panike, ali nita vie od toga i poslua je.
Probijanje povrine bazena bilo je kao probijanje kore na stvrdnutom puteru. Kora se sluzavo
uvukla izmeu Behajmovih nogu, preko prsa, do lica, poput slepog stvora koji ga opipava da bi se
upoznao sa oblikom. Zatim ena i on potonue u ledeno nitavilo, prazninu nastanjenu grozdovima
zvezdanih svetala, razbacanih tu i tamo poput cvetova na crnom grmu. Prisustvo svetala ga je
uznemiravalo; delovala su nedostino daleko, blistava i puna nade, protiv- otrov nesagledivoj tami u
koju je tonuo. Hladnoa je bila tako velika da nije oseao eninu ruku i silno se iznenadio kada je
shvatio da ona nije popustila stisak. Plutala je napola okrenuta ka njemu, klasinih crta lica
izoblienih demonskim osmehom, suknje zategnute izmeu nogu od siline pada, krute tkanine
zalepljene za trbuh i bedra, kose odignute sa ramena, stapajui se sa crnilom. Delovala je tako
napeto, puna vreline i svireposti, da je oekivao da e planuti. Uspeo je da uputi kratak pogled za

sobom. Tamo je migala i sijala usamljena plava zvezda - povrina jezera viena odozdo. Raspoznao
je crne zidove smrti kako se krive na sve strane oko tog izvora svetla, kao da su grli boce u koju su
ga ubacili; ali u svim ostalim pravcima video je samo dubinu bez perspektive, a kada je ponovo
pogledao unazad, otkrio je da se plavo svetlo smanjilo i sada nalazilo na obodu grozda svetlosti, i
vie nije raspoznavao bilo kakvu granicu oko sebe.

18
U poetku nije imao oseaj kojom brzinom padaju, jer se nije opirao kao na dan presude,
spreman da pada na noge, postajui, ako ne oputeniji, onda spremniji da prihvati situaciju. Zato bi
se, mislio je, opirao? inio je ono to Patrijarh eli. Nita mu se nee desiti. Ali kada je primetio da
se enina kosa vijori iznad nje, shvatio je da im se brzina znaajno poveala i sav razum ga je
napustio. Pomislio je da osea kako crnilo ulazi u njega, uvlai mu se u krajike oiju, pore,
ispirajui ono malo due to mu je preostalo. Punilo mu je glavu nulama, pritiskalo srce, ledilo kosti.
Pokuao je da se oslobodi eninog stiska; da pocepa crnilo, zapliva nazad putem kojim je doao, ali
sa samo jednom rukom na raspolaganju nije napredovao i sve to je postigao bilo je da ih
nekontrolisano zavrti. Svetlost se zarotirala u njegovom zamagljenom vidu; vazduh mu bi isisan iz
grudi. Bio mu je potreban svaki atom snage i volje da ih ispravi. ena mu nimalo nije pomagala u
tome. inilo se da nita ne moe da poremeti patoloku pravinost tog osmeha.
Prokleta bila! ree on, iznenaen to uopte moe da uje svoj glas u toj uskovitlanoj praznini.
Pusti me! Neuspeno je pokuao da se oslobodi. Osmeh joj se rairi i ona podrugljivo odmahnu
glavom, kao da je on dete kome odbija da da slatki.
Povukao je ruku i oamario je, unevi svu snagu u udarac. Glava joj se nije pomerila ni za
milimetar; kao da je bila od kamena. Savio je prste i pokuao da je ogrebe po oima, ali mu je odbila
ruku, onesposobivi je udarcem. eleo je da je moli, preklinje, ali ponos mu to nije dozvoljavao.
Struja koja ih je uvlaila u prazninu bila je jaa od ijedne koju je do sada iskusio. ak i da su
mu obe ruke bile slobodne, sumnjao je da bi bio u stanju da se bori protiv nje. A moda nije bilo ni
potrebe za tim, zakljui on, jer je izgledalo kao da ih struja - dobijajui na brzini svake sekunde nosi ka svetlima u daljini, ka spasu, a ne od njih kao u sluaju njegove presude. Moda, govorio je
sebi ponovo obuzet panikom, ovaj put sa trakom histerine radosti, moda Patrijarh nije kod kue,
moda je imao neku obavezu ili neto shno, pa se brza struja ponaala poput batlera, vodila onog ko
navrati nazad odakle je krenuo ili na neko drugo sigurno mesto. Meutim, kada su prili najbliem
svetlu, utoj iglici koja se uveala do bletavog zlatnog sunca, shvatio je da je njeno sredite, prema
kome je eleo da skrene jer je mesto do koga je vodilo sigurno bilo bolje od ovog beskrajnog pada,
neto zaklanjalo. Neka ena, uvide kada se pribliio. ilava; maslinaste koe. Grudi u obliku jabuka,
miiavih nogu i zastraujue otvorene rane na vratu koja joj je skoro otkinula glavu. Grudi i stomak
joj je prekrivala sasuena krv, arala stidne dlake. Lebdela je u sreditu zlatne vatre, ogromna, enadiv; ali Behajm je znao da je njena veliina samo privid, posledica vizuelnih izoblienja koja su
vaila za sve koji prolaze kroz Misteriju i, kada se jo vie pribliio, svetlo se smanjilo, a ena
skupila na normalne proporcije. Prvo je pomislio da je ona Imago, strailo koje je Patrijarh ostavio
za sobom da tera nezvane goste, ali kako su joj se pribliavali, ona prui ruke kao da ih doekuje.
Srce mu je preskoilo kada ju je jasnije sagledao. Crvenih naotrenih zuba, vatre u sreditu enica.
Nokti su joj bili boje ebanovine, dugaki, zakrivljeni i otri. Pokuao je da preusmeri njihovu
putanju, da skrene, ali struja se pokazala nepobedivom i on ulete u zlatni oreol, na samo nekoliko
centimetara od eninih prstiju koji su posezali za njim. Toliko blizu da je video fleke trulei koje su
joj izbile po koi, klonulo raspoloenje u oima, a uinilo mu se da je video i neto drugo, neto to
je puzalo u crnini njenih usta, nekog boga insekata moda, bezbednog iza grimiznih reetaka njenih
zuba. A onda, kada je zamahnula ka njemu noktima otrim poput ileta, struja ga odnese dalje, na
bezbedno. Iza njega se uo kretavi vrisak razoaranja.

Jo jednom je pokuao da se oslobodi ene u belom; jo jednom mu nije polo za rukom.

Kuko! proderao se i poeo da se bacaka; enini nokti arili su mu se u zglob ruke.
Pokuao je da je privue podlakticom; pokuao je da je ogrebe, ali mu je ona blokirala aku.
Zamahnuo je pesnicom, i, ovaj put, umesto da ga blokira, dopustila je da joj njegov udarac sklizne niz
glavu i uzvratila svojim. Pesnica ga je zakaila posred slepoonice i omamila; klatio se oklembeeno
u njenom zagrljaju, posmatrao kako tama prolazi pored njega, svetla se pretvaraju prvo u zvezde, a
potom u demonske kaveze. Sada je shvatio da je besmisleno boriti se sa njom i umesto da snagu troi
na planiranje bekstva, utehu potrai u seanjima, neemu to e mu odagnati strah. Nije se iznenadio
kada su mu se misli zaustavile na Aleksandri.
Iako je sumnjao u gotovo sve to se ticalo njene umeanosti, bio je to jedini put nakon njegove
presude kada je ivot prevaziao njegova oekivanja, kada je postigao neto nesputano, ak i ako se
radilo samo o estini, jarkom bljesku bia koje kao da je postojalo izvan vremena, nezavisno od
lanca dogaaja koji ih je vezivao za put sukoba, nepoverenja i izdaje. ovek ne sme da crpi previe
nade iz takvog trenutka, pomisli on. Bila je to anomalija, razonoda nastala iz udarca groma koji je
pogodio i izmenio korpus njihovih neistih oseanja. Ipak, prosta injenica da je on postojao bila je
otelotvorenje nade samo po sebi, kao neki znak na nebu koji najavljuje udotvorni silazak i,
povrativi ta seanja, okusivi ih i umotavi se u njihove jarke boje i emocije, oseao se, ako ne pun
nade, a ono makar istiji zato to ih ima u sebi. Okusio je ponovo Aleksandiina usta i uo njen apat,
iskusio vragolast dodir njenih dugih prstiju, njihao se ponovo sa njom u tom ogromnom pogrebnom
krevetu. Postao je siguran da meu tim blescima i potresima mora postojati jedan jedini trenutak ija
je istota nadjaavala dvolino poreklo ina, trenutak ogoljene veze koji je nudio nekakav dokaz i
obeanje dugotrajnije od seksualnog zadovoljstva. Neka razmena pogleda, mirni predah u kome su
spoznali neku istinu iz dubine due. Da ima vremena, govorio je sebi, da proui te trenutke po redu,
sigurno bi uspeo da izoluje taj jedan, apsolutan. Ali nije mogao da zadri slike i, kada je otvorio oi,
ustanovio je da ga ena u belom posmatra, pokuavajui svojim tamnim otrovnim pogledom da zatre
utehu koju mu je pruilo seanje.
Kad god bi se pribliili nekom od svetala, oni bi ubrzali, jurei pored njega vrtoglavom
brzinom, i svako je bilo kao prvo: svetao tunel koji zaklanja neko jezivo stvorenje, i svakom od njih
je malo nedostajalo da epa, ujede, posee Behajma. Pomislio je da mu pokazuju da nema izlaza, da
je ovo dep smrti koji je Patrijarh izolovao i dri iskljuivo u svom vlasnitvu. Nije mogao ni da
pretpostavi ta to znai, ali verovao je da nee izai na dobro. Prozujali su pored korpiona koji se
unja po unutranjosti plave zvezde, vuka koji besni u grimiznoj vatri, belog sunca u ijem se sreditu
ugnezdio divovski crv, pored niza deformisanih mukaraca i ena, pored muve sa krunom, pored
izobliene tame poput oivljenih greaka u centru uarenog dragog kamena, pored pokretne zagonetke
od sjajnih srebrnih kostiju, pored pacova sa krilima i majmuna sa ljudskim genitalijama, pored
naduvenih leeva sa zmijskim jezicima, sve dok, iza grozda svetlosti, nije ugledao liniju mrtvog
belila tanku poput ice koja je sekla tamu, odajui utisak horizonta u prostoru bez horizonta. Iako je
bio blag u poreenju sa uasima koje je ve video, smatrao je da je to ili znak, ili simptom najveeg
uasa na ovom mestu: Patrijarha lino. Osetio je sablasno zaguenje u glavi - kao da mu se mozak
zapuio preobiljem misli - to se razvilo u mentalnu disonancu, krhotine gneva, provale gaenja,
meuigre pakosnog likovanja, eksplozije neutaivog besa i pohotne misli poput noeva, mozaik
utisaka koji su inili jedinstvo, celinu. Shvatao je da je probijanjem povrine crnog jezera, zemlje
smrti, takoe probio smirenu, ledenu povrinu Patrijarhovog uma i upao u haos koji se nalazi ispod
nje, u ovu malu smrt koju je on stvarao godinama punih gozbi, snova i malodunosti, u masnu crnu

groznicu u kojoj se veno kupao, nemajui kako drugaije da ubije vreme, nemajui veu korist od
ivota, jer se sve vie bliio smrti; a opet, zbog svoje prirode nikada nee umreti, samo e sve vie
liiti na smrt, kao u kolskoj teoremi, prvom matematikom poimanju krajnje neshvatljivosti
univerzuma, u kojoj se kae da ako neko poeli da putuje iz take A u taku B prevalivi polovinu
puta, zatim polovinu koja preostaje, potom polovinu toga, i tako dalje i tako blie, ovek nikada nee
stii do take B, ve e mu uvek nedostajati sve manji, beskrajno mali segment, i tako je on osuen da
veito putuje izmeu neega to je nekada bio poetak i kraj, ili izmeu gradova Rens i Momej, ili
izmeu koja god dva graninika da odabere, graninika koji su u meuvremenu postali besmislene
apstrakcije. Upravo je to, pomisli Behajm, ta beskrajna sposobnost da istrpi najsumornija i
najiracionalnija okruenja, da cveta u apsolutnoj negativnosti, kastriralo elju Porodice da preivi,
teralo je da preokrene svaku optimistiku nit bia u neto tamnije i od prvobitne tame njenog porekla,
i nagonilo je da pokua da uniti bukvalno neunitivo. A sada je i on bio zaraen tim sklonostima, jer,
iako su mu Patrijarhova trabunjanja odjekivala u glavi a on putovao rukom u ruci sa enom koja se
hranila pokvarenou i prevarom, poeo je da se prilagoava Misteriji - i ne samo zato da bi opstao
kao kada je proao Agenorovu presudu. Poeo je da ceni njene kvalitete, izvlai hranljive materije iz
nje. Nije se manje plaio; samo je nauio da uvaava strah umesto da reaguje protiv njega; i tako se
prilagodivi, posmatrao je okruenje bez predrasuda, shvatao da ono nije aspolutno neprijateljsko.
Odjednom su crna tiina, lane zvezde i hladnoa prizvali poznato oseanje u njemu, kao da je
nanjuio stari prijatan miris, ili osetio isti oseaj bliskosti sa prostorom kao pre mnogo vremena - ne
tako mnogo, pre jedva dve godine - kada je gledao drvored na ravnici u mlenobeloj zori blizu kue
svog oca u okolini Iruna, dok se bela izmaglica sputala na polje krompira, zeleni prah dizao iz buna
mirte, stvari koje se tako vrsto ureu u naa srca da ih vie ni ne primeujemo, ali koje, kada ih
sretnemo posle dugog odsustva, izazivaju potrese u naim duama. Domae stvari. To je, shvatio je,
bio tajni zov ove tame, ono to je ublailo njegovo uasavanje; saznanje da vie ne smatra da se rodio
u Irunu. Misterija je sada bila njegovo rodno mesto, zemlja iz koje je potekao na dan svoje presude i
kojoj e se od sada zauvek vraati. Ta praznina, taj presahli bunar sa svojim demonima, svetlima i
muenjima, istisnula je seanja na pikantan miris orbe od divljai njegovog dede, predenje omiljene
make, zvonjavu klavira njegove majke sa ratimovanim visokim C koje je kvarilo umanov valcer.
To saznanje ga je razdiralo, ali mu je i davalo snagu, vezivalo ga sigurnosnim konopcem zbog kojeg
je njegov pad delovao manje strm i na kraju mu obezbedio vrsto tle, odakle e moi da napinje
polugu protiv sudbine.
Bliili su se jo jednom zlaanom svetlu, u ijem je sreditu poskakivao goljavi crvenooki
starac sa neurednom sedom kosom do ramena, sav u ritama, zubat i koat, lomei prste. Behajm,
izgubivi veru u pomisao da mu priroda njegove misije garantuje bezbednost, smisli plan. Zagledao
se u oi ene u belom, koja je lebdela na crnoj pozadini poput anela smrti i poude, sjajne i blistave
koe koja izbija iz proreza odore poput kakve sone biljke. Mahnuo joj je slobodnom rukom, pozvao
je u zagrljaj. Bojim se, ree on. Dozvoli mi da ti se pribliim na trenutak. Znao je da ga se ona
nee plaiti, sigurna u svoju fiziku nadmo, i, iako e podozrevati od njegovih dela, uivae
zaikavajui ga obeanjem nade. Svim silama se usredsredio na odavanje slike straha i molbe.
Dozvolila mu je da joj se priblii, ali nije popustila stisak. Njena se bedra elegantno privie uz
njega. Iz te intimne blizine, njeno lice rastopilo se u bledo plavetnilo kojim su dominirale te
sugestivne oi - da bi izbegao da ga njima hipnotie, privukao ju je da je poljubi. Usne su joj imale
ukus ustajale krvi, a kada mu je pretraila usta jezikom, ustanovio je da je ovaj krut, vlaan i spor
poput pua, kao poluivi beslovesni stvorovi koje ovek pronae u lopati punoj svee iskopane

zemlje. Ipak, taj neisti poljubac zahtevao je mnogo vie njegove panje nego to je eleo i morao je
da se podsea da motri preko njenog ramena dok se pribliavaju zlaanoj svetlosti i njenom
ostarelom straaru, znajui da e morati savreno da tempira svoja dela. Iza svetlosti, traka beline
razvuena preko nitavila zgruavala se na pojedinim mestima poprimajui obrise spljeskanog tankog
lica, razvuenih zubatih usta ispod tankih oiju upaljenih rubova i urezanih enica, poput udovita
koje viri iz ugla ravnice koju nije imao vremena da pohara. Behajm se prisilio da se vrati eni u
belom i starcu, ali nije prestajao da zamilja belog stvora koji poprima oblik u daljini.
Milovali su ih zraci svetla. Ono to se inilo kao zvezda postao je zlatni tunel sa avolom,na
drugom kraju i dok su padali ka njemu Behajm vide da stareve crvene oi uopte nisu oi ve
prazne, krvave duplje; mrtvaki obrazi bili su mu prekriveni kratkom bradom koja izraste posle smrti,
a jezik mu je bio nateen, tamnocrven, kao da mu je pu ispuzao iz usta, ake su mu se otvarale i
zatvarale grevitim refleksom svee ubijenog oveka i ono to mu je izgledalo kao poskakivanje bili
su zapravo epileptini trzaji poput plesa obeenog oveka.
Behajm sklopi ruke iza eninih lea i poljubi je jo strasnije. Ona se pribi uz njega, naizgled
nita ne sumnjajui, obuzeta sopstvenim podmuklim planovima. Nekoliko sekundi pre nego to e
proleteti nadohvat ispruenih posivelih prstiju, posumnjao je u mudrost svog plana, uvidevi njegove
mogue klopke i obrte; ali, nije bilo vremena za premiljanje, i kada su stigli do starcu najblie take,
upotrebivi svu silu on ih okrenu, sluei se eninom vuom umesto da se bori protiv nje, menjajui
njihovu putanju za deli, dovoljno da se ona nae u domaaju stareve desne ruke. Njegovi prsti se
ukopae u njeno rame, odvlaei je od Behajma. ok stvrdnu njeno lice u belu masku. Posegnula je za
Behajmom, ali on se odbrani, putajui da ga zamah ponese dalje du njihovog izmenjenog kursa, i
baci se ka izvoru svetla, nazirui - dok se vrteo i mlatarao rukama - njih dvoje u zagrljaju, kako grizu
i grebu jedno drugo, isukanih onjaka, dok blistava krv prska na sve strane. A iza njih, zamagljenog i
nejasnog oblika od svetlosnih zraka, neto ogromno i bledo pribliavalo mu se velikom brzinom.
Strah je toliko blesnuo u njemu, da je osetio kako je poskoio unutar sopstvenog tela, poput
make sa prozora u plamenu, dajui snagu napornom prodoru. Obuzee ga nove sumnje. ta ako nema
portala u srcu svetla? ta ako je tamo jo jeziviji uvar koji e mu prepreiti put? Neko vrisnu iza
njega. Mukarac ili ena, nije mogao da oceni. Jedino je bol bio nesumnjiv. Pojurio je naslepo u
svetlo, pogurujui se napred nespretnim zamasima nekolovanog plivaa protiv struje koja bi ga
oduvala nazad u nitavilo, poseui za neim to moda ni ne postoji, neku ivicu, malterisani obod,
kamenu izboinu...
Uspeo je!
Prsti mu napipae kamenu izboinu, epae je u borbi za ivot.
Drugom rukom dodirnu ravnu povrinu, potom pukotinu. Zavue tri prsta u nju, pronae vrst
oslonac.
Uzdigao se iz crnog jezera pravo pod treperavo svetlo baklje, na hladan i grub kamen. Dok je
leao borei se za dah, video je da lei na hodniku, u oba smera obloenog bakljama u gvozdenim
leitima. Nije prepoznao mesto. Moglo je da se nalazi bilo gde u dvorcu; moglo je da vodi u svet
uasa. Ali sigurno ne vei od onog iz koga je upravo pobegao.
Ako je, uopte, pobegao.
Pomisao da jurnjava moda nije okonana dala mu je snage da nastavi. Ustao je uz napor i sa
zaprepatenjem otkrio kapi crnila kako gamiu iz nabora njegove odee, kapaju na kamen, gde se
kotrljaju poput oivelih znakova interpunkcije, potom spajaju, prvo u baricu, a zatim u potoi koji

plovi dalje da se spoji sa povrinom jezera.

Poao je hodnikom, nasumice odabravi smer, ali nije napravio ni tri koraka kada je uo zvuk
cepanja iza sebe, kao da ogromna tkanina puca po avu. Okrenuo se i ugledao kako enina glava i
ramena izranjaju iz jezera. Kosa joj je bila zalizana, crne kapi su joj trkarale po koi poput buba.
Njene oi, crne i prazne kao rupe u posteljini, zadrale su se na njemu; otvorie joj se usta. Da li u
elji da kae neto, ih udahne vazduh, nije znao. Zatim je aka, bela aka sa neverovatno dugakim
prstima koja je bila produetak gnjecave ruke, izronila iz povrine, obuhvatila joj teme, kao to bi
normalna aka obujmila narandu - i povukla je nazad.
Behajm se dao u trk, divlje maui rukama, reen da pronae boni hodnik da bi itavo iskustvo
ostavio iza sebe, iza nekog oka, ali ispostavilo se da nema sporednih prolaza. inilo se da se
hodnik protee u venost, beskrajni red baklji koji se izdie iz leita i blista, tamnosivi kamen
protkan skorenom mahovinom. Nastavio je da tri sve dok nije osetio iznenadan bol u slabinama.
Kada je konano zastao da se odmori, oslonjen o zid, a njegov teki dah naruio tiinu, pogledao je
iza sebe du hodnika i ugledao belu figuru - malecnu u daljini - kako stoji na mestu odakle je pobegao
ili blizu njega. Oseao je haotini pritisak istog mentalnog rasula koje ga je obuzelo kada je ugledao
belu liniju horizonta koja je najavljivala Patrijarhovo prisustvo. Noge su mu se tresle, plua gorela.
Znao je da nee jo dugo moi da tri. U njemu se nakupi ogorenost i on povika: ta hoete od
mene? Radim ono to ste mi rekli!
Patrijarh nije pokazao da je uo.
Behajm se zatetura nekoliko koraka. ta elite od mene? povikao je ponovo, i ovaj put dobio
odgovor, iako ne onakav kakvom se nadao.
Hodnik kao da se nagnu nadole - kao da je zurio u tunel perspektive, opadajui niz jarkocrvenih
suza i sivih kamenih ploa na ijem se kraju nalazio Patrijarh, vie beli simbol nego ivi stvor.
Behajm dobi napad vrtoglavice. Pridrao se za vlani kamen i zatvorio oi.
Nakon nekog vremena paljivo ih otvori.
Najradije bi vrisnuo da je mogao, da se oslobodi stravinog pritiska koji mu se nagomilao u
grudima; ali prizor pred njim kao da je posedovao sopstvenu teskobnu gravitaciju, silu koja mu je
oduzela dah i onemoguila da da bilo kakav glas od sebe. Patrijarhovo lice ispunilo mu je vidokrug izgledao je kao div koji viri kroz okno tunela na metar od mesta na kome je Behajm stajao prilepljen
uza zid. Bilo je to lice iznenaujue nene grae, poput imia, lasice ili bilo koje vrste glodara: nos
sveden na izboinu sa prorezima; usta bez usana iz kojih izviruju onjaci veliine kljova; gnjecava
bela koa proarana plavim venama, sitnim i detaljnim arama poput tetovae; oi neproporcionalno
velike, enice uspravni prorezi usred duica iji se mutni sadraj komeao, uvek u pokretu, osvetljen
tu i tamo fosforescentnim svetlom koje cveta i bledi nepostojanou svetlucavih gljiva.
Usta mu se otvorie otkrivajui dodatne, krvave, igliaste zube; usledila je bujica strvinarskog
daha.
Behajm se uneredi. On pade na pod, bez snage, i okrenu pogled ka zidu iekujui kraj.
Ali kraj ne nastupi.
Umesto toga, on zau obrazovan muevan glas koji ree: Doi, dete moje. Sedi i popriaj malo
sa mnom.

19
ovek koji je progovorio bio je vitak i mlad, delovao je ak nekoliko godina mlai od Behajma,
irokog bajronovskog lica uokvirenog crnim kovrdama; nosio je talasastu koulju od bele svile i
iroke sive pantalone, a na etvrtom prstu desne ruke imao je masivan zlatni prsten sa peatom.
Sedeo je u stolici od kovanog gvoa u centru dvorita osvetljenog meseinom, okruenog
trospratnim zidovima sa pukarnicama - mora da su, shvati Behajm, na samom vrhu dvorca - okruen
papratima u saksijama i procvalim biljkama; dvorite je bilo poploano mozaikom kamenih ploa i
izdeljeno na uglove reetkama za podupiranje vinove loze. Mesec je bio gotovo iznad njihovih glava,
bacajui otro pare senke preko najzapadnijeg dela dvorita, gde je kratko stepenite vodilo do
prostorije sa kapcima na prozorima. Kicokim pokretom ruke ovek pokaza na drugu stolicu od
kovanog gvoa, uz koju se nalazio sto slinog dizajna i jo jednom pozva Behajma da sedne.
Iako se jo plaio, znajui da je ovek samo prijatnija inkarnacija leinarskog stvora iz hodnika,
eleo je da veruje da je dolo do nekakvog sporazuma, da je proao nekakvu probu i da e se stvari
sada odvijati razumnim ritmom i merom. Tu nadu potkrepljivala je injenica da je njegova isprljana
odea nestala i da je na sebi imao koulju i pantalone sline Patrijarhovim. Podigao se na noge i
nesigurno priao stolici. Patrijarhov osmeh bio je armantan, bezazlen; kao da je blistao
odobravanjem svakog Behajmovog dela.
Da li bi voleo da se okrepi? upita on kada se Behajm smestio. au vina, moda. Ili si za
neto jae? U svakom drugom sluaju imao bih potreptine pri ruci, ali nisam se pripremio za tvoju
posetu. Uvek je najbolje doi najavljen. U tom sluaju - namignuvi mu oinski, on potapa Behajma
po kolenu - nema iznenaenja.
Behajm je spoznao ludilo nagomilano iza te prijatne fasade. Refleksno slegnu ramenima.
Raskone gvozdene are sa dna stolice kao da su ga igosale hladnim arabeskama.
Prijalo bi mi malo viskija, ree on.
Viski e i dobiti! Patrijarh zatrai da se odmah donese flaa.
Ispruio je noge, prekrstio ruke na stomaku. Dobro si se poneo, moj deae. Bolje nego to sam
oekivao. Iskazao si neobinu odvanost i neto domiljatosti. Uz malo sree, staviemo taku na tu
zamornu rabotu do sutra uvee.
I ja se nadam, gospodaru moj, ree Behajm trudei se da odaje sliku dobrog poznavaoca
materije. Ali nita nam ne garantuje uspeh. Zamka je prosta i oigledna. Moda i previe oigledna
da bismo uhvatili suptilnog stvora kao to je na ubica.
Zato suptilnog? ree Patrijarh, naginjui se napred; glas mu je postao prodoran. Kakvu
suptilnost ti vidi u klanju koje je poinio? Istina, tvoji roaci imaju suptilne manire, ali njih
uglavnom motivie strah, raznorazne iracionalne brige. Jednostavnost zamke nije nuno mana.
Prostoduna logika koja stoji iza nje predstavljae veliko iskuenje. Moda e ubica pomisliti da je
neto zaboravio, prevideo. A to se tie oiglednosti, suptilni stvorovi esto u jednostavnim stvarima
vide najzamrenije mogunosti. Prilino sam siguran da e sutra pronai zeca u svojoj klopci.
Kucnuo se po slepoonici. Imaj oseaj za te stvari. Pogledao je prema stepenitu. Ali! Evo tvog
viskija.
ena u belom silazila je niz stepenice, nosei posluavnik sa flaom i aom od bruenog
kristala. Kada je izala iz senke, Behajm vide da, iako joj je telo ostalo zamamno i glatke koe, lice

joj je propalo, tkivo se rascvetalo, meso visilo u dronjcima, usne su se povukle, tako da su joj se
videle trule desni, sivi zubi i pare lobanje. Oi su joj bile jeziva praznina iz koje je tekla gusta
tenost. Behajm se na jedvite jade suzdrao da ne odskoi od nje kada mu je pruila au.
Ostavi flau, Kristina, ree Patrijarh i ona spusti posluavnik na sto pored Behajma. Disanje
joj je bilo grguljavi siktaj i, dok se naginjala ka njemu, on u nekakvu kripu i zamisli da joj se meso
odvaja sa kostiju.
Progutao je dva prsta viskija, crpei snagu iz njegove vatre, i nasuo sebi jo jedan.
Tako lepo stvorenje, ree Patrijarh dok se Kristina vraala u sobu sa kapcima. Pod
normalnim okolnostima, u svakom sluaju. Podigao je svoj glas. Sada vie nisi lepa, zar ne,
draga?
Kristina se pravila da ne uje.
Strano je tata, nastavi Patrijarh. Nadajmo se da e joj ovo biti dobra lekcija.
Zato je kanjavate? ree Behajm.
Patrijarh ga vragolasto pogleda. Zato to je naruila moju privatnost, naravno. I kao posledica
toga, rizikovala tvoj ivot.
Rizikovala moj ivot, ree Behajm zamiljeno, pitajui se kako da formulie sledee pitanje a
da ne izazove ljutitu reakciju.
Tako je. Mogao sam da te ubijem.
Ali, Behajm je oklevao, zar niste znali da dolazim?
Aha! Patrijarh zavrte prstom u vazduhu, kao da eli da naglasi trenutak otkrovenja. Naravno!
Pita se zato bih te lovio kad znam da si u mojoj slubi. Lako je odgovoriti na to. Jo jednom se
nagnu napred, ali ovaj put uopte nije delovao oinski. Postoje pravila, ree on smrtno ozbiljnim
tonom. Pravda koja se ne smeju kriti. Klimnuo je glavom, kao da je upravo izrekao veliku
mudrost. Pravila koja ne trpe neposlunost. Nema izgovora za njihovo krenje.
,,Razumem, ree Behajm.
Ne, dete. Patrijarh se nagnu nazad i prekrsti noge. Ne razume. Jo ne. A moda nikada i
nee. Nije svakom sueno da razume te stvari.
Oblaci iskrzanih oboda prelazili su preko meseca, bacajui igru tanunih senki preko kamenih
ploa i Behajm steknu utisak nestabilnosti mesta, nestabilnog uma koji ga je stvorio. Moglo bi sve da
nestane istog trenutka, pomisli on. Stolice, meseina, nemirna paprat. Bio je to samo veo, privid. ak
i da je bilo stvarno, ne bi moglo da se odupre moima oveka pred njim, oveka za koga su vekovi
godine. Fascinantno, kada samo pomislite na to ta je sve video ili uradio. Ali Behajm nije udeo za
Patrijarhovim iskustvom ili moi, niti je eleo da ih razume. eleo je da ode iz dvorca Banat, dalje
od svega to je imalo veze sa njim, i on odlui da dri jezik za zubima, nadajui se da e njegova
utnja ubrzati svretak razgovora.
,,Zna, ree Patrijarh migoljei se na stolici, nije mi ba najjasnije zato nam je to toliko
vano. Sve to sa Zlataricom. Naravno, tu je pitanje nedolinog ponaanja. Krajnje nedolinog
ponaanja, ako emo pravo. Ne smemo dozvoliti takve stvari. Ali, ima tu jo neega. Upleteno je i
neto mnogo vanije. Samo ne mogu nikako da se setim ta. Prouio je levu ruku, kao da razmilja o
nesposobnosti svojih pet prstiju; potom ivahno podie pogled. Malo mi je falilo. Malo! Ali, nita.
Oigledno si mi potreban. Pretpostavljam da u morati da se zadovoljim time. udan je oseaj znati
da ti je neko potreban, naroito neko tako zelen.

Behajm ne ree nita, a Patrijarhove usne se razvukoe u usiljen osmeh.

Pitam se da li Agenor shvata tvoju pravu ulogu u svemu ovome, ree on. Mislim da ne
shvata. Nema kontrolu nad situacijom kao to misli. Sve je tako isprepletano. Roland. Felipe i
Dolores. Valeovi. Aleksandra. On se suvo zakikota. Aleksandra! E, to je komad i po! Pogledao je
Behajma, ali Behajm je i dalje tvrdoglavo utao.
Jedna jedina bora zabrinutosti naruila je glatku povrinu Patrijarhovog ela. To je bio savreni
odraz njegovog raspoloenja, bora kojom bi umetnik prikazao strogo nezadovoljstvo.
Dakle, ree on nestrpljivo. Kako da te nagradim za tvoje neprocenjive usluge? Nekakvim
blagom, moda. Tajnama. Moram da ti dam neto vano. ta da to bude?
Tamni vazduh iznad njegove glave, bremenit jedva primetnim svetlucanjem, poeo je da se
komea, kao fiziki simptom, pomisli Behajm, njegove unutranje borbe izmeu razuma i poremeene
poude. Smatrao je da ne sme vie da nervira Patrijarha, a nije eleo da trai nagradu, plaei se da
e traiti previe ili premalo, to bi ovoga jo vie uznemirilo. Naposletku on ree: Srean sam to
vam sluim, gospodaru. Ne elim vie od vae brinosti i u budue. Ipak, pitam se da li bismo mogli
da popriamo o neemu to me zanima ve neko vreme, a verujem da utie na moju istragu.
inilo se da se ovo dopalo Patrijarhu. Nije se vie mrtio, zavalio se u stolicu i rekao Behajmu
da nastavi.
Ranije u vaim odajama, ree Behajm, kratko smo dotakli ovu temu i, iako shvatam da ne
privlai vau preveliku znatielju, smatram da u ovom trenutku zasluuje vau panju.
Patrijarhov uzdah bio je znak da je na ivici strpljenja. Ponovo namerava da mi dosauje
priom o Istoku, zar ne?
Nadam se da u uspeti da...
,,Rek sam sve to sam imao o toj temi.
Behajm pusti da proe nekoliko sekundi pre nego to odgovori. Stavljate me u nezgodnu
poziciju, gospodaru. Ne elim da vas uvredim, ali neu vas dobro sluiti ako ne istrajem u ovome.
Oseam, a oseao sam to od samog poetka, da su ubistvo i mogunost selidbe meusobno usko
povezani. Sami ste rekli da se u istrazi krije mnogo vie od obinog rasvetljavanja zloina, da
oseate da su upletene neke dublje stvari. Tvrdim da je upravo pitanje selidbe ta stvar koju ste
osetili.
ta ako i jeste? ree Patrijarh.
Zbunjen ovim pitanjem, Behajm ree: Ako je to sluaj, pretpostavljam da ete eleti da
prouite materijale, da...
Nema ta da se prouava. Ili e deo moje dece otii na Istok, ili nee. Ostavljam to njima.
Donoenje takvih odluka pomoie im da se nau na putu do vie ravni postojanja i moda e jednog
dana biti sposobni da donose i vanije odluke. O stvarima o kakvima ja odluujem. O stvarima - on
podie glas, onemoguivi Behajmu da ga prekine - koje nemaju nikakve veze sa bilo im to bi ti
razumeo!
Ali, gospodaru, ree Behajm, ako je tako, zato upotrebljavate rei kao to su vaan i
znaajan kada govorite o tome?
Prvo i prvo, ree Patrijarh hladno, uopte nije sigurno da sam u svojim komentarima mislio
na pitanje selidbe. To e se tek razjasniti. Meutim, ako i jesam mislio na nju, moda je u tom
trenutku imalo neku vanost za mene. Sada, uveravam te, nema vie nikakvo znaenje.

Iracionalnost te izjave ostavila je Behajma u potpunom udu. Onda se zapitao da li je mogue da

ta promena Patrijarhovih interesovanja ne predstavlja dokaz ludila, ve vaan nagovetaj prirode
karaktera koji se vremenom razvio u tuinsko bie. I da li neko ko nije iskusio nijedno od ta dva
moe da nasluti razliku?
ta je sa vaim blagostanjem, moj gospodaru? upita on. ta je sa Porodicom? Ako se svet
izmeni kao to Agenor veruje da hoe, zar onda to pitanje nije vano za sve nas?
Ako se ukae potreba, postoje mesta izvan ovog sveta na koja emo ja i moj dvor otputovati.
Ostali e, kao to sam ve rekao, morati da odlue sami. A sada dosta! Patrijarhova glava pade
nazad, kapci mu se spustie; izgledao je kao da razmilja o nekom zakukuljenom filozofskom obrtu.
Nisam uivao u ovom razgovoru, ali svakako nameravam da te nagradim. U ovom trenutku, meutim,
razmiljam da li tvoja nagrada da poprimi oblik lekcije.
Mesec zablista kao da je sa njega skinuta mrena. Visio je nisko nad dvoritem, tako nisko da se
figura koja je stajala na vrhu grudobrana ocrtavala kao silueta na njemu. Deak, pomisli Behajm,
obuen u spavaicu. Nije ga jasno video.
Veeras si saznao mnogo o Misteriji, ree Patrijarh. Vie, rekao bih, nego to si u ovom
trenutku u stanju da pojmi. Vie nego to si i sam svestan. Proi e decenije pre nego to stekne
dovoljno iskustva da sistematizuje svoja saznanja. Zato to te volim - a ja te volim, dete moje pokuau da ti razjasnim to to si otkrio i utedim ti decenije bezuspenih napora. Bojim se samo da
e prvi deo te lekcije biti pomalo gorak.
On graciozno mahnu deaku na grudobranu i deak koraknu sa ivice u prazan prostor. Behajm
skoi sa svoje stolice oekujui pad i straan udarac, ali deak ne pade. Ostao je da lebdi u vazduhu,
odora mu je leprala na vetru, nadula se, potom spustila uz telo, otkrivajui da se uopte ne radi o
deaku, ve o devojci bujnih grudi i raskonih bedara. Poela je da se sputa ka njima, ruku uz sebe,
postajui senka dok je prolazila ispod ivice krova i izvan dometa meseeve svetlosti. Kada je stigla
do nivoa drugog sprata, ponovo se jasno videla. Njena kestenjasta kosa bila je podignuta u
nepravilnu punu; oi su joj bile prilino velike, a usne putene, donja usna naroito mesnata.
Bila je to izela.
Spoznaja je ostavila ledenu prazninu u Behajmovim grudima. Okrenuo se ka Patrijarhu, gorei
od besa; meutim, Patrijarh nije skidao oi sa izele, osmehujui se, Behajmu se uini, zaljubljenim,
blagonaklonim osmehom.
Sputala se nie i nie, sve dok joj stopala nisu dola na nekoliko centimetara od kamena. Ostala
je da lebdi tako, na ne vie od pet metara od njega, dok su joj prsti desne ruke dodirivali mahovinu, a
krajevi njene odore uvijali od zemaljskih strujanja. Nita nije videla, oiju fokusiranih u taku izvan
ovog sveta.
Behajm koraknu ka njoj.
Stani! ree Patrijarh. Ostavi je na miru.
Behajm stade u pola pokreta, kao da su mu odsekli strune koje ga pridravaju. Patrijarh klimnu
zadovoljno, poput nekoga za koga se ispostavilo da je u pravu uprkos svim predvianjima, ko je sve
vreme ostao siguran u sebe.
Mogla je da bude prva iz tvoje loze, ree on. Gospa jedne nove loze. Behajmovih. Taj
potencijal je oigledno postojao u oboma. A sada - on slegnu ramenima - sada e biti samo jo
jedna od mojih kurvi. To je privilegovana pozicija, moram da naglasim. Ali ne od prevelike
istorijske vanosti. Uzeo je suvie vazduha da bi to bio pravi uzdah. Mislim da e te to nauiti da

dela kada se to od tebe trai, da iskoristi priliku. Trebalo je odavno da primeti da je uveliko
spremna za presudu i da ima velike anse za opstanak. Ali pretpostavljam da je svu tvoju panju
zaokupila Aleksandra.
Jo okiran izelinom pojavom, Behajm se ponovo okrenu ka njoj. Njegove misli o Aleksandri
bile su gorke, osvetnike.
Umrla bi da joj nisam presudio, ree Patrijarh. Inae ne bih uzurpirao tvoje pravo.
Iznenadan nalet besa pokrenu Behajma ponovo ka njoj.
Rekao sam da stane! viknu Patrijarh, zaustavljajui ga. Ustao je sa stolice i stajao stisnutih
pesnica uz sebe. Ona vie nije tvoja. Sada je moja! Samo je dodirni i sve e upropastiti. Zatim
manje odsenim tonom: Ostavljam ti plavokosu kuku, onu sa slatkom krvlju. Dvorsku kurvu zbog
koje si zapostavio ovo predivno stvorenje. I to je vie nego to zasluuje.
Na pomen Pauline, Behajm ne oseti ak ni treptaj oseanja; jedva joj je prizvao lik, toliko je bio
obuzet krivicom i kajanjem. ta joj se deava?
Ona je u Misteriji, naravno. Bori se za ivot. Ne boj se. Uskoro e nam se vratiti.
Kako je to mogue? Ona je ovde.
Ali da, to se odnosi na drugi deo tvoje lekcije. Patrijarh se vratio u stolicu. Vidi, moj
deae, Misterije ne moe lako da podvrgne analizi. Recimo da je istina ako kaemo da su one
smrt, mesto u kojem nas smrt doekuje, mesto u kojem emo moda - ako smo valjano pripremljeni odabrati nain na koji emo se preporoditi. Za one koji ele da se pridrue Porodici, izbor je
jednostavan. Ili e pronai put do nas, ti malobrojni srenici, ili e zauvek padati kroz tamu,
prolazei kroz patnje koje daleko nadmauju one opisane u popularnim vizijama pakla. On frknu
podrugljivo. Pakao! Kakva draesna ideja! Da zlo moe imati tako jednostavnu geografiju i
stanovnitvo. Crveni avolci ravastih repova i kozjih rogova. Ili, kad smo ve kod toga, da zlo moe
biti tako jasno i uopteno definisano kao da je flairani crni sok koji se kupuje u lokalnoj apoteci. Ti
hriani i njihov Bog! Jo jednom frknu podrugljivo. iveo sam u vremenima kada je bogova bilo
na bacanje. Ako emo pravo, priao sam sa nekima od njih, veruj mi, nisu nikakve cveke. Uzmi tog
Isusa, na primer. Slavni mesija. Jedno moje dete bilo je ovako blizu - spoji palac i kaiprst - da mu
podari smrtonosni poljubac. I uspeo bi, da se sluaj nije umeao. ovek je - ili da kaem, Bog? - sam
to traio.
Jo patei za izelom, Behajm je naao vremena da se zapita nad Patrijarhovim raspoloenjima,
brzim prelaskom iz zlobe, preko hirovitosti do senilnog trabunjanja.
Ali da nastavim, ree Patrijarh, Misterija je u mnogome slina bardo-ravni opisanoj u
Tibetanskoj knjizi mrtvih. Iz toga slobodno moemo da pretpostavimo da su se razni Tibetanci sreli
sa Misterijom. Ako je tako, meutim, oni su pogreno protumaili iskustvo, jer je Misterija mnogo
prilagodljivija i sloenija, i manje precizan entitet od bardo-ravni. Bilo bi tanije ako bismo rekli da
je Misterija kosmika esencija koja otelotvoruje neku vrstu metafizike geografije nastanjene
propalim duhovima. Izgubljenim duama, ako hoe. Ipak, ni to nije sasvim tano. Da bi razumeo
Misteriju, da bi je u potpunosti shvatio, ovek mora da boravi u njoj kao ja. Ali, za potrebe naeg
razgovora, za tebe je jedino vano da zna da neiji boravak u njoj ne iskljuuje prisustvo na nekom
drugom mestu. On nehajno mahnu ka izeli. ,,Voila!
Kada je izveo gest rukom, zid iza izelinih lea i pare kamenog poda spojeno sa njim istopie
se i njih zameni crno, zvezdano polje Misterije, prizor koji je za Behajma ve postao uobiajen.
Tama se nadula ka njima, kao ograniena meniskusom. Izgledalo je kao da je izela delimino

umetnuta u polje, kao da se na petama klati na ivici bezdana.

Gledaj sada, ree Patrijarh. Gledaj kako leti. Materijalizovala se druga, poluprozirna
izela, preslikana preko prve i identina u svim vidovima osim dva: nije imala odoru i kao da se
upinjala, borila protiv tame, vrpoljila, okretala glavu, kao da je crnilo tkanina u koju je umotana i
koja je gui. Postepeno je druga slika poprimila punou i ivopisne boje, dok je prva postala nejasna
i sablasna kao to je druga bila. Od savrenstva i ranjivosti njenog golog tela Behajma zaboli srce.
Njene se usne tada razdvojie na milimetar i mlazi crnila pokulja iz nje, prosipajui joj se na bradu,
uoljivo poput pukotine na bledoj koi.
Tako si jednom i ti leteo, ree Patrijarh setnim tonom. Kao i svi mi. Uronjeni u alkohol smrti,
proeti njime.
Sramota ophrva Behajma. Sramota koja je samo sluajno bila povezana sa izelinom sudbinom,
i to u najveoj meri sa injenicom da je najvie alio zbog proputene prilike da joj presudi zato to
je bio svestan da je zauvek izgubio ansu da je dri pod svojom kontrolom. To bi zauvek obeleilo
njihov odnos, shvatio je. Dominacija i pokoravanje. Iz itave Porodice, samo je sa Aleksandrom
postigao privid jednakosti. Ipak, nijedno od ovih saznanja nije umanjilo njegovo oseanje kajanja.
Vratite je, ree on.
Patrijarh se nasmeja. Ne mogu. A ak i kada bih mogao, samo bih odloio neizbeno.
Vrati je, proklet bio! prodera se Behajm.
Jesi li poludeo? Patrijarh ustade. Kontrolii se. To nije prikladno ponaanje. Ali nimalo.
Meutim, Behajm potpuno izgubi kontrolu nad sobom; poleteo je napred mislei - protivno
razumu - da e uspeti da izvue izelu iz nitavila; pre nego to je stigao do nje, meutim, udarac u
potiljak oborio ga je na sve etiri i munja mu ponovo eksplodira pred oima.
Oigledno je, ree Patrijarh, da e izvui mnogo vie iz ovog razgovora kada sve smetnje
budu uklonjene.
Behajm je podigao glavu na vreme da vidi izelu kako odlee u nitavilo, ubrzano se smanjujui
do bele takice, i, kao da je crnilo pokriva koji neko dri iza nje dok ga ona povlai za sobom,
poput ruke gurnute u crnu tkaninu koja bi sakupila tkaninu oko sebe kao da je rukavica, tako je i
nitavilo nestajalo sa njom, smanjujui se na nepravilnu zakrpu ne veu od prozora, potom nepravilni
krug veliine kapljice, zatim takicu, a onda nestade, ostavljajui za sobom kamene ploe i sive
rupiaste zidove dvorita.
Patrijarh zgrabi Behajma za okovratnik i podie ga lako kao to bi mae. eli je samo zato to
si izgubio igraku, ljubimca, i sada se duri. Podigao je Behajma vie, tako da su mu stopala visila u
vazduhu, i naterao ga da podigne glavu da bi im se pogledi sreli. Ne voli je. Da je voli, bio bi van
sebe od sree, bio bi presrean to e uskoro postati jedna od nas. Besmrtna i ivahnija nego u
svojim najluim snovima. Da su se stvari odigrale drugaije, moda bi razvio neku vrstu veze sa
njom posle presude. Ali ono to umilja da osea prema bivoj njoj, samo je pretvaranje i nita
drugo. Misli da si smrtan? Stvorenje slabanih oseanja i detinjastog morala? Izbaci to sebi iz glave.
Evo ta si ti.
To iroko, lepo bledo lice poe da se razvlai, njegove crte da se tope, i oi, mrane i pune
inteligentnog mira, postadoe grotlo crvenih uzavrelih vatri, crna kovrdava kosa izgledala je kao
trnovit bun koji je izrastao, ali jo nije prekrio rugobnu mermernu glavu. ak i kada se raspad
zavrio, a lice ponovo poprimilo bajronovske crte, Behajm je i dalje video oronulog stvora ispod
njih. Prisetio se kako je planirao da lae Patrijarha i ubedi ga da ga podri. Kakva je budala bio!

Toliko zanesen svojom novootkrivenom snagom i prosvetljenjem da ni za trenutak nije pomislio da

postoji vea sila.
,,Jednolina crna je boja tvoje prirode, ree Patrijarh pustivi Behajma da padne na kamene
ploe. Boja smrti u kojoj si se preporodio. Boja zemlje u grobu i boja komara. Ti zna da je to
istina, osea istinitost tih rei, a opet mu se opire i odbija da shvati ta to podrazumeva. Ti ga
doivljava kao zlo, ali ne shvata ta ta re znai. Ti ga vidi kao neto pogreno, ba kao i hriani.
Kao straan, nesavestan, nasilan proces protiv poretka stvari. On to i jeste. Ali ne vidi dubinu ispod
te definicije, logiku, dobar stari seoski oseaj za zlo. Zato me posluaj, ja u te prosvetliti.
Odetao je nekoliko koraka dalje; zauzeo je teatralnu pozu lea okrenutih Behajmu, ruku
sklopljenih iza sebe, lica okrenutog nonom nebu.
Poredak je, dete moje, iluzija. Bar u uobiajenom smislu te rei. I filozofija dobra i filozofija
zla to priznaju, iako na razliite naine. Posveenici dobra doivljavaju sebe i ostale poput njih kao
sutinski nesavrene; oni ele da zavedu red u svojim ivotima, ogranie prirodne nagone, simuliraju
red putem ogranienja i bezglavih privrenosti. I ta su posledice njihovog truda? Rat. Glad. Patnje.
Silovanje. Pokolj i porobljavanje miliona.
Na trenutak kamene ploe se rastopie u pljosnatu sivu povrinu poput mora u oblano jutro;
paprat se pretvori u bezbojne kosture, a zidovi dvorita izgubie teksturu. Potom se sve vrati u
normalu. Bilo je to, pomisli Behajm, kao da je Patrijarh, duboko pogoen svojim shvatanjem dobra,
doiveo prolaznu sumnju u vrstinu svog pogleda na svet.
,,A mi, naklonjeni zlu, ree Patrijarh, predstavljamo se kao stvorenja prirode i teimo
iskljuivo iskazivanju svoje prirode. Hranimo se kada moramo, dajemo oduka gnevu i poudi,
najirem dijapazonu emocija, i inimo to bez samooptube, bez neprirodnog sputavanja svojih
prirodnih nagona. Ne uskraujemo sebi nita i prihvatamo istinu o tome ko smo i ta smo. I ta
proizlazi iz toga? Neki umiru od nae ruke, neki se nagrauju besmrtnou. Nastaju neka neprijatna
fizika i mentalna stanja, ali, da li su ona ita gora od raka, senilnosti i umnih poremeaja koji zadese
smrtnike? Povremeno preterujemo, ali nikada u toliko grandioznoj i grmeoj meri kao to preteruju
hriani. Ne objavljujemo im ratove. Hranimo se njima, da. Ali to je prirodna stvar, to povremeno
potkresavanje stada. Oni su ti koji ele rat sa nama, oni koji vre genocide. To je njihov nain. Oni
nemaju smisla za umerenost.
Uputio je pogled preko ramena ka Behajmu. ,,Obe filozofije u sutini tee miru, obe imaju
identinu viziju savrenog spokoja. Sa jedne strane, on se doivljava kao besprekorna bela svetlost;
sa druge, kao beskrajna tama. Ali nema mnogo upadljivih razlika izmeu ta dva oigledna pola.
Zapravo, jedino se ne slau u nainu postizanja tog mira. Na metod, koji se naziva zlim, primena
dozvole i moi na individualnom planu, stabilna vrsta anarhije sa najneobaveznijim oblikom
obuzdavanja, zapravo je najhumaniji nain, nain koji nanosi najmanje bola. Protivargument je da je
to samo zato to nas nema toliko kao zastupnika dobra. Moj odgovor na to je oduvek bio da nas ni
pod kojim okolnostima nee biti toliko kao to je danas dobrih, jer emo se postarati da na broj ne
raste, ukloniemo slabe i boriti se protiv zloupotrebe moi. I ta je onda istinski dobro, pitam ja tebe.
A ta zlo? Raskalani, pokvareni, samougaajui nain koji izaziva manje bola? Ili poboan,
psalmski, nesebian nain koji izaziva ratove i pustoenje? Vratio se ka Behajmu. Tajna nae
vrline je ovo, dete moje: nije nam stalo. Nikome od nas nije stalo. Ni tebi, ni Aleksandri, ni Agenoru,
nijednom lanu nae Porodice. Dobro, pojavi se ponekad briga kada dvoje ili vie nas postane
fascinirano nekim drugim, i to je simpatino, pravo uivanje. Ali to nije briga kako je definiu
hriani. To je nestana samoobmana, kostim u koji oblaimo svoju poudu, svoje sebine potrebe. I

ovaj sutinski nedostatak brige za druge, naa gotovo potpuna opsednutost samim sobom, to je ono to
nas ini manje opasnim i saoseajnijim od naih neprijatelja. Oni su otrovani i ludi od potrage za
licemernim sablastima: velikodunosti i ljubavlju za svoje blinje. U poreenju sa njihovom
sklonou ka masovnom nasilju u ime spasenja, nae ludilo je samo blaga neprijatnost.
Jo jednom itavo dvorite zatreperilo je prelaskom u nestvarno, postavi na trenutak nejasna
skica samog sebe, gotovo potpuno izgubljeno u sivilu. Patrijarh je uhvatio Behajma za prednju stranu
koulje i podigao ga uvis tako da stoje licem u lice.
Zlo, ree on, prizvavi smisao rei svojim zlokobnim izgovorom. nije satanistika seoska
pozorina predstava, ono nema pakleni metropolis kao svoj glavni grad. Zlo je naprosto ono to jesi,
Miel, esencija tvog ivota. To je ukus krvi, to je oputeni oseaj isuene veere oklembeene u
tvojim rukama i, kada podigne pogled, prizor prljavog meseca poput mrtvog boga koji plovi po
mraku izmeu ravastih grana drva za veanje. Neko vreme e odbijati da prizna ta si, ali na kraju
e te obuzeti sopstvena priroda. Kao to je poela ove noi. I ako nastavi da porie, da se opire pribliio je lice Behajmu tako da im se nosevi dodiruju, stiao glas do surovog apata - silno e me
ozlovoljiti! To je, dete moje, daleko najgora sudbina koja moe da te snae. To je neto to bih se
potrudio da izbegnem da sam na tvom mestu. Podigao je Behajma u vazduh. sada idi! Izvri
zadatak koji sam ti poverio. A kada zavri, razmisli dobro o svemu to sam ti veeras rekao.
On odgurnu Behajma, a Behajm, nemajui elju da ga vie ljuti, uurbano prie stepenitu koje
je vodilo u dubine dvorca. Iza njega se zauo smeh, tako tean i zvuan da nije verovao da potie iz
ljudskog grla, i zato, kada su stepenite - dok se peo uz njega - i kameni zidovi poeli da nestaju u
bljutavo, jednolino sivilo, nije oklevao ve nastavio dalje, manje se plaei netelesnosti mesta nego
onoga to bi video da se okrenuo. Zemlja je ostala vrsta pod njegovim nogama, a vazduh, iako
hladniji nego to je bio u Patrijarhovim odajama, slai za udisanje. Kada su poslednji obrisi oblika
nestali, zatoivi ga u bezizraajnom sivilu, osetio je probadanje klaustrofobine panike, ali ostao je
pribran i pronaao utehu u injenici da je smeh nestao zajedno sa svim ostalim; meutim, nakon to je
hodao nekoliko minuta ne nalazei kraj sivilu, zapitao se da li bi panika moda bila primerenija od
samokontrole. Zlo, pomisli on, ne bi moglo da nae prikladniji izraz za sebe od ovog predvorja
pakla. Moda je to bila jo jedna Patrijarhova ideja, neka vrsta praktine pouke. Ipak, to bi bilo
previe. Verovatnije je bilo da je neto drugo privuklo Patrijarhovu panju i da je zaboravio ta je
uradio sa Behajmom, da je potpuno zaboravio na njega. Ostavio ga da luta, da postane duh te
vrhunske praznine. To je bilo sasvim mogue, zakljui on, jer je slika koju je stekao o Patrijarhu bila
slika grene, briljantne trulei. Ali on onda shvati da je, prizivajui Patrijarhovu bit, uzimao u obzir
samo poslednju, neniju masku, zaboravivi demonskog strvinara na koga je ovek isprva liio,
svemonog stanovnika Misterije. Taj stvor nita ne zaboravlja. Taj bi se pravio da je neto zaboravio
samo da bi pojaao neiju teskobu; toliko bi uivao u svakoj prilici da mui da nita ne bi promaklo
njegovoj sposobnosti mentalnog poimanja, ak i da puta hiljadu dua da se istovremeno klate iznad
vatre njegovog velianstvenog prezira.
Behajm izbaci te morbidne misli iz glave i paljivo nastavi dalje, u mislima postepeno postajui
podjednako siv kao i okolina. Ako je i imao nekakvu ideju, sastojala se od turobne, primitivne
bajalice, ritma bez rei o gubitku i uzaludnosti koji je marirao paralelno sa njegovim koracima.
Oseao je teinu u telu, srcu, ophrvan fizikom i duhovnom iznemoglou, i, kada je konano uvideo
da se sivilo razilazi i ugledao mrane obrise borova i brda, zatim drugih brda, i shvatio da je proao
kroz neprobojnu magiju zidina dvorca Banat, zaista proao kroz njih, kao da je duh, ako to stvarno
nije i bio, i stigao do mesta za koje ga je vezivala dunost, nije osetio ni zrnce olakanja, samo je

postao umorno svestan da poinje jo jedna faza njegovih patnji.

20
Patrijarhove sluge su, po Behajmovim uputstvima, iskopale nekoliko jama dubokih etiri metra u
umi blizu dvorca. Obloili su ih tekim platoom da bi usporili oticanje i napunili tri etvrtine
vodom, to samo po sebi nije bilo dovoljno da zarobi lana Porodice, ali dovoljno da ga uspori
nekoliko trenutaka pre nego to se gvozdene ploe - kapci skinuti sa prozora dvorca - navuku preko
rupe i zatoe ubicu. Uzimajui u obzir nivo vode i blatnjavo zemljite, Behajm je sumnjao da e ona ili on - uspeti da pronae oslonac da se uspne i ukloni gvozdenu plou. Kada je to uraeno, dao je da
se poklopci i rupe maskiraju granjem i prainom, i poslao sluge nazad u dvorac. Neto pre svitanja
zauzeo je busiju iza brdaceta na dvadesetak metara od udubljenja u kome se nalazila Zlatariina
pratilja, iji je miris trulei noni vetar doneo ak do njega.
Uskoro se izmeu horizonta i neba ukaza otrica crvenkasto-smeeg svetla. Behajm, oduzet,
suvie zaokupljen veeranjim dogaajima da bi posvetio vie od usputne panje opasnosti u kojoj se
nalazio, posmatrao je kako se iri, osvetljava grbavu plavocrnu konfiguraciju brda, nabrane doline i
njihove blistave reke omaijane zvezdama, i gradove sa ponekim ranim svetlom koje je gorelo poput
rasute eravice. Namirisao je vlanu travu, opojni miris borovih iglica, gorki dim neke udaljene
paljevine i, zbog tih mirisa, tih prizora, inilo mu se da lica i obrisi naputaju njegovu prolost, da je
neka jo iva esencija svakog od njih isputena u vazduh i da se, postajui jo ivlje posle poljupca
zasienog azota i peckutavog ozona trenutka, diu pred njim poput fantastinih vizija oveka na
samrti, koji vie ne osea stranu povredu koju mu je nanela rana ili bolest, ve radije lebdi u
blaenoj nigdini izmeu Misterije i kraja vremena.
Stvari koje su mu se tada ukazale nisu bile neto to je oekivao da e zapamtiti, obeleavanja
dogaaja, roendani, unapreenja, uspesi, ve manje vana, veselija i prijemivija parad ivota.
Kako jede riblju orbu iz konzerve na marsejskim dokovima i razmenjuje uvrede sa ribarima.
Provodi no u peini u suncem opaljenim brdima punim bogova iznad Korinta. U drutvu drugih
studenata, pijan se baca sa jutarnjih mostova da zadivi devojku. Neka druga devojka sa kojom je
iveo jedno leto, plesaica u jednom od manjih porodinih cirkusa koji krue Evropom poput
paradnih vodova; deak iz Rensa koji mu je prodao sat koji nije imao mehanizam; gospa koja ga je
ugostila kada je peaio kod Strazbura, skuvala mu obrok, molila se zbog njega vie od sat vremena kao da to garantuje neophodno proienje - i onda mu oduzela nevinost; stari vojnik koji je radio
kao kuvar u drumskoj krmi blizu Avinjona, pripremao sveu pastrmku sa gljivama i priao prie iz
napoleonskih ratova od kojih se ledila krv u ilama. Susret sa enom upravo otputenom iz ludnice u
Kversiju koja je tvrdila da ide na sastanak sa svojim mrtvim muem u bistrou blizu Leala; susret sa
grupom albino dece koju su roditelji obuavali da postanu vidovnjaci; susret sa svetenikom koji je
mrzeo Boga, Ciganinom koji je odbio da mu gleda u karte, pijanim dreserom pasa kome su ukrali
obuene ljubimce. Rvanje sa divom na vaaru u Irunu koji mu je polomio ruku. Borba petlova u
Salamanki, no ispod maslinovog drveta osvetljenog bakljama i hiljadu pezeta osvojenih na crnom
petlu ija su creva na kraju visila iz trbuha poput struna generalskih epoleta. Velika katedrala u Kelnu
u kojoj je prvi put sluao Mesiju; kafana kod San Sebastijana na ijim su vratima naslikani
nerazumljivi znaci protiv uroka, kao da je zlo neuki glupak koga moe oterati prizor nekoliko arenih
krabotina i pogreno napisanih latinskih rei; reni brod u vlasnitvu mlade udovice sa prozorima od
arenog stakla i zidova osvetljenih skarednim freskama svetaca; kafana na dokovima Kalea gde je
jedne noi, dok je uivao u svojoj prvoj jabukovai posle veere, gledao kako desetogodinja

devojica probija sebi obraz elinim iglama u zamenu za sitni gostiju.

Sve je isticalo iz njega, shvatio je, kao ljubiasta voda niz slivnik, sve te briljantne posebnosti
ivota i istorije su se praznile, kao da vie nije pogodno skladite za njih. Zamenilo ih je... ta? Nije
uspevao da to nazove prostim imenom, ali izgledalo je kao da je dunost preuzeo novi kormilar
njegove due. Neko ko poseduje mranu, hladnokrvnu vetinu, ali i neko u kome gori tako divljaka
pouda daju je gotovo nemogue razlikovati od besa, toliko snanog da potiskuje njegov strah od
dana koji se raa. To bie je sada njegovim oima posmatralo svet obasjan svetlom, sa nemilosrdnim
nezadovoljstvom prouavalo je poljane korova oko sebe, hajduku travu i grahoricu, metvicu i
kiselicu, iznervirano jakim, trulim mirisima jesenjih uma, koje ravnoduno posmatra kako sunce
razmazuje grimiznu, narandastu i purpurnu boju preko horizonta ispod gahona oblaka, pravei od
poumljenih vrhova oblinjih brda savreno jasan reljef. Ipak, nije se povinovao Patrijarhovoj
definiciji obzirnog i samozadovoljnog mentaliteta, jer je u njemu ostao vie nego traak savesti,
moralnih obzira, svih njegovih starih poriva, i nije verovao da su to puki ostaci. Promenio se, jeste,
ali jo je na neki nain bio onaj stari, Behajm ovek, i iako ga shvatanje toga nije radovalo kao to bi
nekada, bio je u svakom sluaju zadovoljan to ga pramena nije u potpunosti proela. Patrijarhova
mudrost oigledno je imala svoja ogranienja, a uvianje toga je takoe bio povod za radovanje.
Ubrzo je svet bio ispunjen velikim vibracijama sunca. Behajm je leao na stomaku, odbijajui
da pogleda gore, oseajui talase smrtonosne topline na vratu i ramenima, oiju zakucanih za dvorac
koji je zaklanjao gotovo pola neba, miran i tih poput leine kakve ogromne ivotinje boje kamena.
Bledoplavo nebo ga je uznemiravalo, ba kao i nemirno zelenilo, talasasta trava i neprestana igra
svetlosti i senki; ipak, nije oseao paniku niti agresivnu dezorijentisanost kao prvi put. Znao je da
nikada nee zavoleti svetlo, ali ako ve mora da ga tolerie, on e ga i tolerisati. Crna buba, kleta
gotovo dvostruko veih od tela, poe da se penje uz stabljiku kiselice ispred njega, slepo napredujui
u visinu. Osetio je udnovatu srodnost sa stvorom, ali kada je buba stigla do vrha stabljike i ostala da
se njie, okreui antene tamo-amo, iznervirala ga je kao i poreenje koje je napravio sa bubinim
napretkom i on je otera kaiprstom.
Nedugo posle svitanja neko izae iz dvorca. Neko veoma vitak i visok, u dugakoj suknji i
tamnoplavom alu koji joj je pokrivao glavu i ramena, i zaklanjao lice. Aleksandra. Behajm nije
sumnjao da je ona, ali bio je zbunjen njenim oklevanjem dok je prilazila leu, zaustavljajui se i
kreui, upuujui brze poglede iznad sebe, ne pokazujui nita od proraunatosti koju je oekivao. I
kada je u irokom luku obila le, umesto da poe pravo ka njemu, nimalo ne obraajui panju na
njega, i zaputila se kroz visoku travu, zastajui s vremena na vreme da se zagleda u borovu umu i
vikne njegovo ime, nije znao kako da se postavi prema tome.
,,Miel! viknula je. Gde si?
Bacila je pogled ka dvorcu.
Proklet bio, Miel! proderala se. Pokai se! Nemamo mnogo vremena!
Saplela se, pala i nestala u travom prekrivenom udubljenju; potom se teturajui uspravila. al
joj je pao na ramena, otkrivajui slap kestenjaste kose i, pre nego to ga je vratila na glavu, Behajm
prepozna izraz nesputanog uasa na njenom licu. Stajala je nepomino i njemu se uini da se trudi da
se sabere - to ponovo nije bilo ponaanje koje bi oekivao od ubice, koji se, pretpostavljao je, ve
prilagodio takvom okruenju. Ponaala se identino kao on kada je prvi put iskusio dnevnu svetlost.
Ipak, kada je pogledala ka mestu na kojem se krio, znao je da je otkrila nekakav znak njegovog
prisustva, moda otkucaje srca, i on se uspravi na kolena spreman da potri. Kada mu je prila,
podigao se na noge i uzmakao.

Ne ustaj, idiote! ree ona. Videe te.

Saplete se jo jednom i pade, i, umesto da ustane, nastavi da puzi ka njemu kroz visoku travu.
Strah se oitavao u njenim stisnutim usnama i okruglim oima. On se i dalje povlaio.
ta ti je, kog vraga? ree ona. Sagni se!
Uspravila se na kolena u travi i pogledala ga pakosno; a onda joj je izraz lica smekao i ona
isprui ruku ka njemu kao da eli da ga pomiluje. On to ne dozvoli, povlaei se jo vie unazad, i
ona se zagleda u njega, oigledno zbunjena.
,,U emu je stvar? upita. Zato se ponaa ovako?
Kako da se ponaam? Da ti laskam, milujem te? Molim za poljubac?
Mislim da bi neki izraz nenosti bio primeren, ree ona ukoeno. Na kraju krajeva, mi
smo...
ta smo mi? eleo bih da ujem tvoje tumaenje.
Mi smo vodih ljubav, ree ona posle kratke pauze, utianog glasa. Bar sam ja to radila.
Nije prepoznao nikakvu naznaku neiskrenosti u njenim reima, ni u jednom vidu njene reakcije, i
eleo je da joj veruje, ali jednostavno nije mogao.
elela bih da ujem tvoje tumaenje, ree ona.
Kako sam ja to doiveo, nema nikakve veze sa ovim, ree on. Uradio sam ono to si elela
od mene. To bi trebalo da ti je dovoljno.
Miel... poe ona; zatim zastade i pogleda oajniki nazad ka dvorcu. Sedi. Neko e te
videti.
Nije se ni pomerio da bi je posluao.
,,Jesi li gluv? ree ona. Videe te ako nastavi da stoji kao prokleti kip!
Zbunjen, jo nesiguran u nju, ali priznajui sebi traak nesigurnosti u njenu krivicu, Behajm
unu, odravajui razdaljinu meu njima.
Aleksandra namesti al tako da joj pokrije lice i uzdahnu. Kako izdrava ovo? ree ona.
Uasno je! Glava joj se trznu, kao da je poelela da pogleda ka suncu, ali se suzdrala.
Vremenom postaje sve manje neprijatno, ree Behajm. ta ti trai ovde?
Izala sam u nedeljnu etnju! Pogledala ga je sa saaljenjem. Misli da bih svojevoljno
pristala na ovu... halucinaciju? Patrijarh me je poslao da prisustvujem tvom trijumfu. Re trijumf
obojila je jakim sarkastinim tonom.
Nije progovarao, prouavajui je, i dalje nesiguran; oekivao je da e Kristina biti Patrijarhov
izaslanik. Gledajui ga, Aleksandra prasnu u smeh.
Ti misli da sam ja poinila ubistvo, zar ne? ree ona. Da li se zato ponaa tako hladno
prema meni? Zavrtela je glavom u neverici. Tako je! Ja sam ta! Ja sam ludaa koja je raskomadala
Zlataricu samo da bi okusila njenu krv. I prirodno, budui da sam kriva, ja sam ta koja te je uputila na
pravi put.
Moda nisi imala ba taj put na umu, ree Behajm ljutito. U stvari, ak i ako si nevina,
mislim da nisi. Nisi imala pojma o Felipeovim istraivanjima. ta si zaista elela da se dogodi?
Rekla sam ti! Pre nego to smo vodili ljubav, sve sam ti rekla! Znao si da rizikuje. Znao si da
postoji ansa da e sve poi naopako.
Moda si mi rekla samo deli, ali ne sve. Da li si elela da me Felipe ubije da bi to

kompromitovalo Agenora?
Na pomen Felipeovog imena, ona se smrai. Nisam elela da te ubije. Nisam mogla to da
oekujem. Ali nisam se ba nadala ni suprotnom. Sve sam ti to ve objasnila, ali ti si oigledno
odbacio sve to sam ti rekla kao deo nekakvog paklenog plana u koji sam elela da te uvuem
Odluio je da ignorie poslednju opasku. Nisam imao izbora nego da ga ubijem. Felipe i
Dolores su nameravali da ubiju mene.
Nije vano zato si to uradio, ree ona krhkim tonom. ,,U stvari, mislim da si mi uinio veliku
uslugu, jer si me unapredio. Meutim, to nee odueviti ostale iz moje loze.
Pitam se kako e reagovati na vest da si me ti poslala u Felipeove odaje.
Loe, pretpostavljam, ree ona sa iznenadnom pakou. Daje mi dobar povod da spreim
irenje te prie. A budui da si ti jedini koji zna za nju...
Ali ti mora da posvedoi u Patrijarhovo ime. ta e mu rei? Da si razreila privatnu
razmiricu na raun izvrenja njegovog nareenja? Ima podjednako malo izbora u svemu ovome kao i
ja.
Njen bes splasnu jednako brzo kao to se i pojavio. Posmatrala ga je smrknuto nekoliko
trenutaka, onda ponovo pogledala u travu; polomila je vlat, protrljala je izmeu prstiju.
O emu razmilja? upita on.
Seam se da sam ti nedavno postavila isto pitanje. Imao si potekoa da odgovori na njega.
ja se seam da si mi rekla da je najlake odgovoriti na to pitanje ako nema ta da krije.
Nemam ta da krijem. Nastavila je da trlja vlat trave, sputene glave, kose koja joj je
delimino skrivala lice. Nadala sam se, Miel. O tome sam razmiljala. Mislila sam na nade koje
sam polagala, o tome kako su retke, kako su retki trenuci koji ih inspiriu. Da li ti to deluje glupo?
Ne, ukoliko su te nade i trenuci zaista postojali.
Kako moe da sumnja u to?
Zamalo sam poginuo sledei tvoj savet. Nije li to...
,,Ja ti nisam ponudila savet. Bil je to mnogo vie od toga.
ta god bilo, zamalo sam poginuo zbog njega. To je dovoljan razlog da posumnjam u namere
tvog savetovanja, zar ne?
Oi joj se zadrae na Behajmu i on ponovo bi fasciniran egzotinou njenog lica, neverovatno
irokim ustima, jagodicama otrim poput oiljaka.
,,Agenor mi je rekao da si tvrdoglav, ree ona. Ali rekao je i da ti nikada ne ponestaje logika.
Oigledno nije sve videi ovek.
Kakav je tvoj odnos sa Agenorom?
Zato bih ti ita rekla? Da bi me optuio da sam laov ili neto jo gore? Predugo si bio
policajac. Sumnja i kada neko ima dobre namere.
Neu porei da sam po prirodi sumnjiav, ree on. Da li sam imao razloga da budem
sumnjiav ili ne, to je ve sasvim druga pria.
Poupala je punu aku trave, dozvolila da je vetar ponese, osim nekoliko vlati koje su joj ostale
na dlanu tvorei znak koji ga podseti na ifrovan zapis. Vie nego bilo ta to je rekla ili uradila do
tada, nain na koji je posmatrala kako trava lebdi kroz vazduh, zapanjeno, sa dirljivom panjom,
poput deteta koje vidi neto prosto i udnovato po prvi put, uverio ga je da nije bila dugo izloena

dnevnom svetlu, da nije mogla poiniti ubistvo.

Ne mora mi rei, ree on. Verovatno nije ni vano. Nisam vie siguran zato elim da znam
te stvari. Navika, pretpostavljam.
Ni ja ne verujem da je vano, ree ona. ,,Agenor nije vie svoj ovih dana. Trabunja, gubi nit.
Mislim da bi bilo glupo pridavati prevelik znaaj onom to radi. Oistila je neto sa suknje.
Nemam pojma kako bi on opisao na odnos. Imamo zajednike politike stavove, ali malo ta drugo.
Posle ubistva, doao je do mene unezveren, vie nego ikada pre. Pitao me je da li znam neto to bi ti
pomoglo u istrazi. Plaio se da te je stavio u bezizlaznu situaciju. Rekla sam mu da moda mogu da ti
pomognem. Naravno, imala sam sopstvene ciljeve na umu. Kao to sam ti rekla, nadala sam se da e
pronai neto to e optuiti Felipea. Poklopac boice bio je srena okolnost. Ipak, ne verujem da je
imao bilo ta sa tim ubistvom. To nije njegov nain. Da je udeo za posebnom krvi, odgojio bi
sopstvenu Zlataricu. I zaista, znam da je razmiljao o tome. Vidi.
Iz dubokog depa na suknji izvukla je koni dosije koji Behajm prepozna kao Felipeov dnevnik.
Bio je smeten, ne zato to ga je ukrala, ve zato to se nije setio da to sam uini.
Poela je da lista papire, ali on ree: Ne trudi se. Verujem ti.
Sve je imalo smisla, pomisli on, ali tek u naznakama. Nije shvatao zato se Agenor uopte trudio
da sklopi savez. Moda zbog instinkta. Ilije znao za Felipeova istraivanja? Moda je sumnjao da je
ubistvo poinjeno tokom dana. Ako je tako, zato nije rekao Behajmu?
Nema potrebe za daljim analizama, zakljui on. Morae da saeka i vidi da li e mu plan uroditi
plodom. Bilo je malo verovatno. Oigledno je pogreno protumaio veinu tragova i sklonosti u
sluaju.
Seo je pored Aleksandre, jo zazirui od nje, ali prihvatajui je za sada kao, ako ne ljubavnicu,
onda neutralnog posmatraa, moda i saveznika. Nije znao da li moe da joj veruje u tekoj situaciji.
ta eli iz svega ovoga? upita ga ona.
Nasmejao se gorko. Nisam u situaciji da elim bilo ta. Samo pokuavam da preivim.
Delovala je kao da eka da nastavi, ali nije bio raspoloen da ponovo prolazi kroz svoja
iskustva iz poslednja dvadeset etiri asa.
,,Dobro, ree ona konano, ta bi ti eleo, da je uopte elja tvoja motivacija?
Zato te to zanima?
Zanima me da vidim imamo li ta zajedniko. Moda emo se ponovo sprijateljiti.
Prijatelji? To smo?
Za sada.
Mislim da jo nisam uo re prijatelj od kada sam postao lan Porodice.
Priznajem da ta re ima neto drugaije znaenje za veinu nas. Ali prijateljstvo i lanstvo u
Porodici se meusobno ne iskljuuju.
Izgledala je zaista prelepo sa alom preko lica, meke i ranjivije nego to su ene iz Porodice
obino izgledale. Ali Behajm je nauio da ne veruje lepoti. Skrenuo je pogled visoko iznad sebe ka
grudobranima dvorca, tamnim na pozadini od plavog neba. Nekoliko pramenova sivih oblaka
skupljalo se iznad doline, premreavajui pare plavetnila, a dalje na zapadu, jato kosova izdiglo se
iz ikare kao da je nevidljiva ruka prosula pepeo diva.
Nisam siguran, ree on. Pretpostavljam da ne znam dovoljno da bih u ovom trenutku imao
razborite prohteve. Ali u jedno sam siguran. elim vie nego to mi je reeno da je mogue eleti.

elim neto to bi veini naih roaka delovalo neprirodno. Kada bih pokuao sada to da definiem,
verovatno bih delovao glupo. Ipak, nije glupo eleti tako neto. U to sam sasvim siguran.
utala je nekoliko sekundi, a onda rekla: Nije lo odgovor. I sama se tako oseam.
Zaista? ree on naglo. Verovatno se radi samo o jo jednoj fazi kroz koju prolazim.
Ne budi glup, Miel! elim da ti budem prijatelj, da ti pomognem.
Prvo i pre svega, pokuava da pomogne sebi.
Mogue. Ali u ovom sluaju nai interesi se poklapaju. Od samog poetka su se poklapali.
Moemo pomoi jedno drugom. Bili bismo glupi kada ne bismo. Bez obzira na to koliki je izuzetak
bilo ono to nam se dogodilo pre dve noi, sigurno je neto znailo. Neka vrsta intuitivnog poverenja,
ako nita drugo.
Poverenje, ree on zamiljeno, gledajui preko polja ka dvorcu, poput Boga u svojoj sivoj
zaputenosti i ogromnoj, neodredivoj masi.
,,Jeste, ta s njim?
Upravo sam razmiljao o tome da li to cenim najmanje od svih stvari koje nas veu.
Ona mu ne odgovori i on je pogleda. Sa gaenjem je posmatrala bubu - moda istu onu koju je
oterao - kako joj se penje po avu suknje. Pretpostavljao je da je njeno gaenje sastavni deo
odbojnosti prema itavom dnevnom svetu, ali bilo je neeg fantastino normalnog u njenoj reakciji,
tako enstvenog, da se on smejao i smejao. A kada ga je pitala zato joj se smeje, osetio je tako
mnogo toga - olakanje, nadu, odbegle krajeve dubljih oseanja, da jo jednom nije bio siguran da
zna odgovor.

21
Sunce, ogromna zlatna vrea svetlosti, pelo se ka vrhu neba; sivi oblaci i dalje su se skupljali
nad dolinom. Priali su na mahove, uglavnom neobavezno, Aleksandra je izraavala svoje
zgraavanje prema dnevnim pojavama, doivljavajui napade ekstremne teskobe, a Behajm ju je teio
prepriavajui joj svoja ranija iskustva. Izbegavali su da pomenu ono to se desilo u beloj sobi, na
velikom rezbarenom krevetu, ali je stajalo izmeu njih, gotovo opipljivo, trea osoba za koju su
oboje bili vezani sedela je kraj njih i donosila oseaj topline njihovom razgovoru. Ubrzo zaue
crkveno zvono kako oznaava podne i, kada je zvuk poslednjeg udarca zamro, ovek u crnom izbi iza
oka dvorca i zastade u senci zidina, gledajui ka mestu na kome je lealo telo Zlatariine pratilje.
Nosio je pantalone, kaput, eir irokog oboda i naoare zatamnjenih stakala. Behajm pomisli da
oklevanjem pokuava da izmami mogue posmatrae, verujui da ima vremena da se povue u dvorac
pre nego to se otkrije njegov identitet Naposletku poe napred, na svetlo. Behajmu se inilo da mu
je njegov hod poznat, nain na koji mae levom rukom vie nego desnom i kako mu glava pada
neznatno nadesno, kao da da je protivteu zamahu leve ruke. Svakim sledeim korakom, ovekova
pojava bila mu je sve poznatija. Behajm je drao dah, napinjao oi, zurei izmeu vlati trave.
Napetost je bila tako velika da se oseao kao da je u eleznoj presi. I kada je konano prepoznao
oveka, kada je ugledao belu razbaruenu kosu ispod eira, kada su trone, plemenite crte lica
postale oigledne, odbio je da poveruje svojim ulima.
,Agenor! uzdahnu Aleksandra. je Agenor!
Ne, ree on, pokuavajui da porekne saznanje. Ne, to nije mogue.
Aleksandra ga epa za zglob.,Ali jeste! Pogledaj! To je on!
Agenor je zastao na oko pet metara od lea. Okrenuo je glavu u sporom luku, u potrazi za bilo
kakvim pokretom u umi. Izvukao je al iz depa. Kada se jo jednom osvrnuo oko sebe, zavezao je
al oko nosa i usta, i priao leu.
ta e sada? apnu Aleksandra.
Nita, ree Behajm, jo potresen. Rei u Patrijarhu ta sam video. Ili moe i ti. Jo si
njegova izaslanica.
nije dovoljno. Mora ga naterati da prizna ubistvo. Ako to ne uini, izmislie neki izgovor
zato je tu.
Kakav izgovor? Meutim, jo dok je izgovarao te rei, Behajm je znao da bi Agenor bio u
stanju da objasni svoje prisustvo. Nijedan scenario po kome je on ubica nije drao vodu. Bilo je to
apsurdno, pomisli Behajm; niko ga ne bi osudio bez sasluanja. A opet, ako je Agenor ubica - a
morao je da prizna da postoji ta mogunost - izloie se velikoj opasnosti ako ga bude sasluao. Za
ovo se pripremao jo dok je pretpostavljao da je Aleksandra krivac, ali Agenor je mnogo opasniji
protivnik i sve Behajmove pripreme, njegove jame, razreivanje leka, sada su delovale nedovoljno.
ta ako Agenor ima sopstvene zalihe leka? Aleksandra ga je posmatrala sa iekivanjem, te pohotne
zelene oi gledale su pravo u njegove, ali ne utiui svojom voljom na njegovu.
,,U redu, ree on. ,,Ali klanjaj ga se. Ako uspe da me savlada, ti mora ostati svedok svega.
Ako me napadne, mora pretpostaviti da je kriv i odmah se vratiti u dvorac. Jesi li me razumela?
Ona klimnu glavom, dodirnu mu ruku - za sreu, pretpostavio je, za samopouzdanje. Gotovo da
joj je verovao.

Ustavi iz trave iza koje se krio, Behajm se oseao kao da je porastao do nesluenih razmera, da
se nadneo nad dolinu, umu i reke, izdigao ak i iznad okolnosti ubistva, da je manji jedino od
nepojmljive teine dvorca Banat. Prizor Agenora - sada bez naoara - kako se naginje nad leom i
pretura po njegovoj odei nije se razlikovao od prizora bilo kog krivca koga je uhapsio u trenutku pre
asa istine. Starac je delovao ranjivo, malecno, nesvestan sudbine koja e zaklopiti ralje oko njega, i,
iz te perspektive, u tom stanju svesti, Behajm mu se obrati dok mu je prilazio: Lep dan za etnju, zar
ne?
Agenor jauknu od iznenaenja, ispusti naoare i skoi na noge. Zurio je u Behajma itavu
sekundu, a onda mu se lice opusti i sabra u smirenu masku.
Kriv je, pomisli Behajm, zastajui nekoliko metara od njega. Kriv ko sam avo.
,,Miel! ree Agenor. Ba sam iznenaen to te vidim ovde. Mislio sam da se jo bavi
svojom istragom. Sluga mi je rekao za ovo. Rukom pokaza na le. Pomislio sam da bi trebalo da
pogledam. Vidim o emu se radi. Mislim - elo mu se nabra kao u dubokoj kontemplaciji - da je
ovo le Zlatariine slukinje.
Ne prolazi, gospodaru moj, ree Behajm. Zaista. Uopte ne prolazi.
Agenorovim licem prelete itava lepeza oseanja: prkos, bes, tuga. ,,Ne, ree konano, gotovo
neujnim glasom. Pretpostavljam da si u pravu.
Vetar napravi ustalasale linije preko polja, talasajui i arajui visoku travu; trava ispusti
dugaak, siktavi uzdah.
Tuno se nasmejavi, Agenor pogleda u sunce, potom mu mahnu. I onda, ree ivahno, reci
mi ta misli, Miel. Da li moemo da istrpimo ovo na dnevnom svetlu? Je li vredno truda?
Behajm nije znao ta da mu kae.
Agenorova adamova jabuica refleksno poskoi. Izgleda da sam dobio ono to sam eleo. Bez
obzira da li sam to stvarno eleo.
Behajm nije razumeo ovu izjavu, ali nije imao elju da isteruje stvar. Svake sekunde obuzimao
ga je splet sloenih oseanja, starih oseanja privrenosti i vernosti, novih oseanja besa i prezira
prema Agenorovoj izdaji. Hoete li se vratiti sa mnom u dvorac, gospodaru?
Dvorac. Agenor skinu eir, provue ruku kroz gustu belu kosu. da. Vidi, bojim se da ne
mogu. Voleo bih. tavie, name-ravao sam. Ali ja to prosto ne mogu. Pogledao je Behajma. Pitao
sam se da li je ovo klopka. Pretpostavljam da je idiotski od mene to to nisam shvatio.
Gospodaru, ako ne poete sada sa mnom, sigurno ete umreti.
Od tvoje ruke? Arogantno. Sigurno neu.
Razredio sam Felipeov lek, gospodaru moj. Ne garantujem vam da vam je ostalo vie od
nekoliko minuta ivota.
Strogost i ozbiljnost izlapee iz Agenorovog lica; izgledalo je kao da e mu se lice rastopiti
poput zagrejanog voska i sjuriti se niz kosti. On odmah potom povrati prisebnost. je la.
Izvinjavam se, gospodine, ali ta bih postigao jednom takvom lai? Nisam znao ko je ubica.
eleo sam da se zatitim. Razrediti lek bio je jedini nain da se zatitim od monih neprijatelja.
Behajm koraknu napred, odjednom elei - uprkos svemu - da spase starca. Vreme istie, gospodaru
moj. Ne elim da vas gledam kako umirete na tako poniavajui nain.
Ali, ali ja sam smrt i prieljkivao! Istina ne poniavajuu, to nikako. Na Behajmovo veliko
nezadovoljstvo, Agenor je delovao veselo, opijen mogunou rtve; on jo jednom pogleda ka

suncu. Ako zaista govori istinu, i ako si, u tom sluaju, znao ta ini dok si razreivao lek, u ta
sumnjam, jo ne verujem da u potpunosti shvata ironiju ovog trenutka.
Onda mi objasnite, gospodaru moj, ako e vas to zadovoljiti. Samo pourite, molim vas.
Da, moda bi trebalo da objasnim. Ako ni zbog ega drugog, da bi ti potvrdio moju zabludu.
Agenor koraknu ka Behajmu, prikrivenim pokretom koji ga je upuivao na oprez. Vidite, prijatelju
moj, u poslednje vreme poeo sam da doivljavam - kako to da nazovem? - izvesne neprijatnosti.
Mentalne potekoe. Sklonost nepredvidivom ponaanju, podlonost zabludama i naglo shvatanje
istih. Prepoznao sam ih kao simptome koji prate prelazak iz jednog stanja venosti u drugo, i moram
ti rei da mi se nimalo nisu dopali. Delovali su poput bolesti, posledice kletve. I tako, nespreman da
se podvrgnem tim promenama i zahvaen najstranijom depresijom, odluio sam da prekratim sebi
ivot.
Agenor mu se jo vie priblii i Behajm se spremi da potri. Oseao se otuenim od sveta,
smuen, ali ga to nije brinulo. Bio je fasciniran Agenorovom arogancijom, upornim odbijanjem da
prihvati okolnosti koje su ga dovele u smrtnu opasnost. Meutim, to ga nije previe udilo; bilo je
savreno u skladu sa Porodiinim nagonom za samounitenjem.
Odluka nije bila teka, ree Agenor. ,Ali sprovesti je u delo bilo je neto sasvim drugo.
Nisam eleo da moja smrt bude obino gaenje ivota, a moram priznati i odreeni stepen
kukaviluka. I onda, jednog jutra - ve sam eksperimentisao sa Felipeovim lekom - vrativi se iz
etnje izvan zidina dvorca, prolazio sam pored Zlatariinih odaja i dosetio sam se da bi ona mogla da
poslui kao orue moje smrti. Smatrao sam to genijalnom idejom. Oduvek sam eleo da uestvujem u
Otakanju i sada sam imao priliku da zadovoljim tu elju. Znao sam da Patrijarh nee dozvoliti da
takvo krenje tradicije proe nekanjeno. Osudie me na Prosvetljenje. I tu se krila, shvatio sam,
vrednost moje smrti. Postavljae mi se pitanja koja e mi skrenuti misli sa umiranja na pare
budunosti koje me je opsedalo proteklih godina: pitanje da li Porodica treba da napusti Zapad i
preseli se na Istok zarad sigurnosti.
Behajm je pokuao da korakne unazad, ali se oseao kao da je pustio korenje u toj taki.
Agenorova visoka, crna prilika zatalasala se kao da je vidi kroz plamen, a glas mu je vibrirao poput
velikog zvona; od tih vibracija Behajm postade oamuen, usporen i ravnoduan.
Hteo sam da uzmem gutljaj, ne vie. Samo gutljaj. Ali kada sam okusio Zlataricu, nisam mogao
da se zaustavim. O, Miel, kakav je samo ukus ta krv imala! I nije samo ukus taj koji me je savladao.
Imao sam vizije. Kao da sam postao Zlatarica, kao da sam, ispivi njenu krv, zaplovio rekom njenog
ivota i znao... ne, ne znao. Osetio! Osetio sve njene enske tajne, uzavrelo uzbuenje koje joj je
probudio prvi poljubac, njene mesene bolove, njene jake vaginalne enje. Ponizio sam se silovavi
je. I tim jednim jedinim inom nasilja ja sam odbacio vekove umerenog ivota i uenjakih ideja.
Kada sam uvideo ta sam uradio, moja elja za smru bila je jo vea i pokrenuo sam plan koji bi
mene kaznio, a tebe unapredio. Jer, vidi, uprkos tvom neiskustvu, verovao sam da si taj koji treba da
zauzme moje mesto, da e postati glas politike razuma i obuzdavanja u naoj Porodici. Nameravao
sam polako da te navodim ka spoznaji moje krivice, da sve izgleda kao trijumf tvog briljantnog uma.
Ali, sada ispada da moja odluka da umrem nije bila tako vrsta.
Nakrivio je glavu kao da slua nekakav unutranji glas i proizveo piskavi zvuk u svom grlu, kao
da mu je ono to je uo priredilo blago iznenaenje. Panja poe sve vie da mu luta, a govor da se
prekida.
Nikada nije bila vrsta. Nikada. Ja... ja to shvatam sada. Moja elja za smru, ako emo tako
da je nazovemo, bila je samo jo jedan simptom mentalnih poremeaja zbog kojih sam bio toliko

despresivan, neka vrsta morbidne igrarije. Igre. Igrao sam se igara. Sa samim sobom, valjda. Sa svim
i svakim. I moj komplikovani plan da doem do smrti putem tvoje istrage, takoe je bio simptom.
Igra. Vidi, ja i jesam i nisam eleo da umrem. Obe opcije su me privlaile. Zato sam smislio
scenario kojim u iiveti svoju podvojenost. ak i u ovom trenutku, igram se sa pomilju na smrt i
plemenitu rtvu. Ali - hrapavi smeh - samo u se igrati sa njom, nita vie od toga.
Behajm shvati da mu se Agenor pribliio nadohvat ruke. Bela kosa bletala mu je poput
plamena. Duboke bore na elu kao da su ispisivale epove o brigama i temeljnim studijama; oi su mu
bile skrivene, zamiljene; ali njegova grozniava, oklembeena usta govorila su o slabosti,
preputanju uicima, unutranjem lomu. Taj izraz bio je znak za veliku opasnost - Behajm ga je dobro
poznavao. Meutim, sva njegova zapaanja i prepoznavanja bila su uzaludna. Nije mogao ni da
korakne. Agenorove usne polako se razdvojie u osmeh da bi otkrile onjake i Behajm oseti kao da se
skvrao u sebi, bespomoan poput ptice pred zmijom.
A onda neto zazvida iz vazduha i udari Agenora postrance u glavu, neto to je proizvelo
glasan, tup zvuk. On vrisnu i zatetura se. Krv mu oboji belu kosu, potee obilnim mlazom niz obraz i
vilicu, i Aleksandra, razbaruene kose, i sama poluluda od straha, ispusti sasuenu granu kojom ga je
tresnula, epa Behajmovu ruku i povue ga ka umi. Jo omamljen, on joj se opirao. Ona je vikala,
amarala ga i dozivala svesti, tako da joj je na kraju dopustio da ga vue za sobom, trei nespretno
po neravnom terenu, naginjui se na stranu svaki put kada bi naiao na udubljenje, maui rukama da
bi odrao ravnoteu. Neko mu je rikao za leima poput ranjene ivotinje.
Probili su se kroz obod reda divljih treanja do upavih zelenih borova, proaranih sunevom
svetlou, paprati, stena koje izbijaju iz pokrivaa od sasuenih iglica, zemlje koja se naglo sputa.
Aleksandra poe nizbrdo, teglei Behajma za sobom, ali, dok su se sputali niz strmu padinu, setivi
se jama, on ree: Ne, ovamo! i povede je nazad uzbrdo, gotovo paralelno sa ivicom ume. Suneva
svetlost ga je zbunjivala. Sva mesta liila su jedno na drugo, masa tamnozelenog i borovih debala
koja blistaju bakrenim sjajem na jakom svetlu, i kretali su se tako brzo, tako haotino, skreui levo i
desno, da vie nije bio siguran gde se jame nalaze. Negde u blizini, bio je siguran, ali nije odredio
njihovu tanu lokaciju. uo je Agenora kako se probija kroz bunje nedaleko iza njih i jo jednom
pomislio kako se nije dovoljno pripremio. Jame bi, ak i kada bi uspeo da ih nae, verovatno bile
beskorisne. I ko zna koliko e dugo Felipeov lek, ak i razreen, tititi Agenora?
Nakon minut ili dva, postalo je oigledno da ih Agenor ubrzano sustie i Behajm izmeni taktiku;
umesto da pokua da uhvati Agenora u zamku neke od jama, odluio je da bi najbolje bilo da ga
izbegavaju koliko god mogu i prepuste suncu da obavi svoje. I budui da mu je ponestajalo daha,
zakljuio je da bi bilo bolje po njih da se sakriju nego da nastave da tre. Nedaleko ispred njih, on
spazi gusti korova, minijaturnu dunglu koja je nikla oko dva oborena drveta, ogromnog spleta
korenja zakrenog prljavtinom, mranog i misterioznog, poput neobinih ritualnih tokova koji su
upravo iskopani iz ruevina, gusto nagomilanih vorova korenskog tkiva i grumenova vlane zemlje
koji jezivo lie na skupove bogova na indijskim mandalama. Mrtva debla leala su jedna preko
drugih, obrasli gustiem bekovine, suruice i zove, obavijeni brljanom i zejim trnom, kao i
gomilom sasuenih debelih grana. Uverivi se da
Agenora nema nigde na vidiku, Behajm skoi na deblo, povue Aleksandru za sobom i oni,
balansirajui po njemu, stigoe do mesta na kome su se debla ukrtala. Tu su se oprezno spustili u
masivnu vegetaciju, probijajui se kroz redove vlanih iglica i mreu granica i ilave loze u vlanu
upljinu, koja se, Behajm shvati sa olakanjem, irila u mahovinom obraslo ulegnue kojim e moi
da otpuze dalje pod gutaru ukoliko se za to ukae potreba. Seli su na vlanu, hladnu zemlju. Vlaga je

gotovo trenutno natopila Behajmove pantalone, ali bar se oseao da je na sigurnom. Rastinje iznad
njihovih glava bilo je toliko gusto da je jedino nekoliko iglica svetlosti prodiralo do njihovog
skrovita. Posmatrao je kako jedna klizi preko Aleksandrinog bledog obraza i zaustavlja se na
velianstvenom zelenom oku. Zenica joj se smanjila do siune take, savreno oblikovana obrva
izvila se kao u upitnom znaku. Stisnuo joj je ruku, duboko udahnuo i polako ispustio vazduh,
oseajui kako mu se miii oputaju.
Samo nekoliko sekundi kasnije Agenor protutnja pored njih, diui oteano i grleno poput divlje
svinje. Behajm u cepanje grana u oblinjim gustiima, udaljavanje koraka, potom tiinu. Negde ptica
ispusti cvrkut. Vetar zanjiha lie i iglice iznad njih, proputajui gust snop svetlosti. Behajmove
haotine misli poee da se sreuju i on se priseti gde se nalaze jame u odnosu na poziciju oborenih
debala. Jedna je bila veoma blizu, na tridesetak metara od njih i gotovo pravo uzbrdo. Malo je
zakasnio, pomisli, ali bilo mu je drago da makar zna gde se nalazi, oseajui se zbog toga jo
bezbednijim.
On jo jednom stisnu Aleksandrinu ruku, ali podie svoju da joj pokae da ostane u tiini.
Pogledi im se ponovo sretoe. Njen kao da je omekao, njeno vienje njega kao da je poprimilo novu
boju, novu zlatnu mrlju koja blista u njenim mineralnim duicama. Njegovi prsti odlutae du njenog
zgloba. Oseao je njen jak puls, ritam vekovnog ivota, moan i postojan poput ritma afrikih
bubnjeva. Ruka joj je bila gipka u njegovoj. Podatna. Odluio je da ovaj put bude oprezan sa
tumaenjem te podatnosti, ali bio je u iskuenju da poveruje da oznaava pravu nadu za njih dvoje.
Ljubav? Nije bio siguran da bi njihove nestalne prirode podrale tako ranjivu strast, iako bi pouda
nala sasvim dobar izraz u njima. Ali ono to je traio najvie od svega bilo je neto ree od ljubavi.
Poverenje. Vezivanje. ast. Moda je sledila svoje izriite interese kada je udarila Agenora - moda
se plaila da e je otkriti i uvidela da e se njene anse za opstanak poveati uz saveznika. Ali ona
nije delovala samo iz tih razloga, u to je bio siguran. Detinja srodnost zbog koje su postali ljubavnici
takoe je odigrala neku ulogu. Intuitivni oseaj da je on neko sa kim u savezu moe da ostvari svoje
duboke elje, neko iji uticaj moe da pojaa i definie njeno razumevanje eljenog cilja. I sam je
oseao slinu stvar u vezi sa njom, i, iako nije bio spreman da obema rukama prigrli oseaj, imao je
predstavu da je, dok sede u toj vlanoj maloj materici ispod mrtvih stabala, tama stavljala peat na
njihovu vezu, venavajui ih na neki konaan i krajnje efikasan nain.

22
U blizini se zau kripa kakvu bi mogao da proizvede pritajeni korak na nestabilnoj povrini.
Behajm ostade savreno nepomian, napinjui ui.
Vetar protresa borove grane; ulo se eretanje kreje u daljini.
Opojan miris zemlje oko njih kao da je odjednom postao jo prodorniji.
Ali vie nije bilo kripe.
Bio je spreman da rizikuje i apne Aleksandri kako je sve u redu, kada neko poe da kida
slojeve rastinja iznad njih, cepajui tofove loze, sasuenih grana i granica suruice.
Agenor.
Behajm ga ugleda kroz pukotine u zelenilu, kako stoji na deblu bora, lica izoblienog od besa,
dok mu je pola glave bilo prekriveno sasuenom krvlju.
aka mu se probi u upljinu, poseui za njima. Zabio je pesnicu u deblo i, kao da je sekira,
posekao osueno drvo, bacajui komadie na sve strane.
Aleksandra vrisnu; Behajm je obujmi oko struka, odvue dalje u udubljenje. Preturio se unazad
na hladnu vlanu zemlju i, dok je pokuavao da se pridigne, glava mu oea donju stranu trupla bora
na kome je stajao Agenor. Pomozi mi! ree on, priljubljen uz tle i podupirui rame o deblo.
Pomozi mi da ga podignem! Pouri!
Agenor je groktao, psovao, ne prestajui da cepa i kida barijeru od lia, samo drvo, krei
prolaz udarcima mone desne ruke. Kad god bi mu prsti zakaili drvo, napravih bi duboka udubljenja
u njemu. Vibracije njegovih udaraca kao da su potresale svet. Behajmovo srce se upalilo i oteklo.
,,Sad! ree on kada se Aleksandra smestila pored njega i pritisnula rame uz truplo.
Zajedno pogurae nagore, isprva samo pomerajui deblo, ali ga potom - kada su upotrebili svu
snagu - izdiui pod nemoguim uglom, cepajui lozu i bunje, dozvoljavajui toplom zlaanom
svetlu da nahrupi u udubljenje gotovo zaslepljujui ih, i Behajm u piskav krik kada Agenor izgubi
ravnoteu i pade.
Uz estok napor oni odbacie deblo na stranu udubljenja i popee se na nivo zemlje.
Agenor se upetljao u gomilu poupanih bunova, videla mu se samo ruka i razbaruena bela
kosa; deblo mu se zaustavilo preko nogu. Ali kada su pronali vrst oslonac pod nogama i zatitili oi
od svetla, ugledali su ga kako se uspravlja, obavijen lozom i krunisan liem poput starog umskog
kralja koji se iznenada probudio iz dugog sna. Oslobodio je nogu i njome utnuo deblo, oktotrljavi
ga u stranu uz najmanji mogui napor. Zatim se izdigao na noge, vukui za sobom niske loze i
mahovinu u kosi, koja je bila sva u neredu, ponegde trcala, dok su mu nestane lokne padale na elo.
Svuda su sa njega otpadali lie i iglice. Oi su mu sijale, crne na toj razdaljini, poput buba koje su
se zavukle u one upljine, i on, slika i prilika divljatva i ludila, uputi im pogled pun ledene smrti.
Zamahom nadlanice ukloni tanko stablo mladice jasena sa puta, a potom koraknu ka njima ne urei,
siguran u svoju pobedu.
Behajm i Aleksandra se nespretno povukoe uz padinu pred njim i Behajm, setivi se jama,
usmeri Aleksandru u odgovarajuem pravcu. Kada Agenor ubrza, on je pogura ispred sebe i oni
potrae, uleui meu borove i izleui iz njih, sve dok ne stigoe do okrugle istine u ijem se
sreditu nalazila ogromna stena nalik pramcu broda koja je oznaavala lokaciju jame. Behajm stade

pored nje, na delu obasjanom sunevom svetlou, tako da se jama nalazila izmeu njih i Agenora,
koji se kretao odluno prema njima, nasmejan, siguran da su se predali. Aleksandra jo jednom
pokua da potri, ali je Behajm zadra.
Ostani tu, proaptao je. Nikada mu neemo pobei. Naa jedina ansa je ovde. Veruj mi!
Sumnja potrese njen stoiki izraz lica, ali nakon sekunde oklevanja, ona klimnu glavom i okrenu
se ka Agenoru.
Starac je doao k sebi. Iako jo prekriven lozama i liem, delovao je samo neuredno, gospodin
koji je nezgodno pao sa konja.
Tako ve moe, ree, dok im je prilazio. Tako je mnogo bolje. Bie brzo, obeavam.
Behajm se trudio da ne gleda u pokrov od granja, lia i iglica koji skriva jamu. Da li se vidi
voda kroz reetku od rastinja, da li blista na suncu? Da bi odvukao Agenorovu panju, on ree: Niko
ne mora da umre zbog ovoga, gospodaru. Vi ste samo malo zastranili. Razumem ja to. Nemam elju
da vas kaznim
Moda ti nema, mladi moj prijatelju, ree Agenor prilazei sigurnim korakom. Ali drugi e
imati. Patrijarh e saznati ta sam uradio. Ako ne od tebe, onda na neki drugi nain. Nikada neu moi
da se vratim u dvorac Banat, a ako elim da pobegnem, moram stei veliku prednost. Voleo bih da
mogu da vas potedim, ali - on slegnu ramenima - ne mogu.
Jo desetak koraka, pomisli Behajm, ikajui Agenora eljom snanom poput molitve.
sam ta koje treba da se bojite, ree Aleksandra, iznenadivi Behajma. ,,Ja nisam od vae
loze. Ubijte me ako morate, ali nemate razloga da ubijete Miela. Vi ste njegov gospodar, moete da
ga kontroliete.
Mogu li? ree Agenor. Ba se pitam. ini mi se da se ba mnogo promenio za ovo kratko
vreme. Da nije, sumnjam da bi zasluio toliku vau naklonost.
Behajm dozvoli da mu pogled odluta u stranu, da bude siguran gde se tano nalazi gvozdeni
kapak prekriven zemljom i iglicama.
Na pet koraka, moda est.
Uz meavinu straha i uzbuenja, oseao se gotovo poletno. Plamena lopta na nebu kao da je
pojaala zraenje, kupajui istinu svetlom toliko zlaanim da je izgledalo kao da poprima vrst
oblik oko njih, pretei da e zauvek konzervirati borove, stenu i njih troje poput insekata u ilibaru.
I onda Agenor zastade, a Behajmu se srce stee.
Prii, prijatelju moj, ree Agenor pruajui ruke ka njemu. Dozvoli da te zagrlim.
Nije bilo nieg podrugljivog ni zluradog u njegovom tonu; naprotiv, delovao je eznutljivo dok
je stajao tamo, nakrivljene glave, nabranog ela, oputenih krajeva usana.
Ne mogu, gospodaru, ree Behajm. Ne oseam se prijatno u ovom trenutku.
Ni ja, ree Agenor tuno. Ali nema svrhe odlagati ga, zar ne?
Napravio je nekoliko koraka napred i zastao na samo nekoliko centimetara od ivice jame.
Behajm se jedva suzdrao da ne skoi i gurne ga sam unutra.
Ba je udno, ree Agenor zamiljeno, kako je sve na kraju ispalo.
Razmislite o ovome, Agenore, ree Aleksandra. Dobro promislite. Vi i ja bismo mogli da
inimo stranu silu. Sigurna sam da ete znati kako da iskoristite pomo Valeovih, koje sada
predstavljam, za ostvarenje svojih ciljeva.

Savez? ree Agenor. Ako bi postojao savez na koji mogu da raunam, to bi mi bilo od velike
pomoi. Ali gde su mi garancije?
Garancije je lako pruiti, ree Aleksandra. Kada bih ubila vaeg oveka ovde, kad bih
izvestila da sam to uinila kada sam otkrila da je on ubio Zlataricu, ne bi li moje sauesnitvo u
ubistvu posluilo kao garancija saveza?
Behajm je zapanjeno gledao Aleksandru, ali ona nije obraala panju na njega, fiskirajui
pogledom Agenora, prelepog lica zategnutog od napetosti.
Zanimljivo, ree Agenor.
Svi su videli kako se ponaao u prisustvu Zlatarice na balu, ree Aleksandra. Njegova
krivica nee nikoga iznenaditi. Moemo podmetnuti dokaze u njegove odaje. Moete rei da ste
sumnjali u njega od samog poetka i da ste se nadali da ete mu, zaduivi ga da istrai zloin, dati
priliku da se razotkrije.
Agenor se resko nasmeja i obrati Behajmu: Nije li najneverovatnije stvorenje na svetu?
Behajm ostade bez teksta, iz straha je preao u zbunjenost koja je bila toliko duboka da se
graniila sa novom vrstom bola.
li kvalitet koji je ini tako neverovatnom, nastavi Agenor, ta fantastina duhovna
sposobnost da se preda telom i duom prvo jednom, a onda drugom. On zavrte glavom iz
strahopotovanja. Bojim se da biste mi previe odvraali panju. Morau da odbijem zadovoljstvo
saveza i nastavim po prvobitnom planu. Ali prvo - on pogleda ka zemlji, potom im se nasmei prvo moram da odluim kako da premostim ovu smenu klopku koju ste postavili. Da vidim. Da li
da je preskoim ili da je zaobiem? ta vi kaete?
Behajmovo prihvatanje poraza mora da mu se odrazilo na licu, jer se Agenor - zurei u njega nasmeja iz sveg srca. Nemoj tako, Miel! Nisi valjda polagao previe nade u ovaj bedni trik.
Ne, nisam previe Behajm se zagleda u svoje ake, doivljavajui ih u tom trenutku pred
istrebljenje kao izuzetno neobine, mala kleta od krvi i mesa koja se pomeraju tako veto da deluje
nemogue da e prestati da postoje. Potom se bes ponovo nakupi u njemu. Kaite mi, gospodaru ,
ree on. Svi ti vai ideali, svi ti optimistini planovi i plemenite namere kojima ste me opinili, da
li su i oni samo deo igre? Da li su i oni samo hir, osobina koju ste odglumili?
Agenor mu ne odgovori odmah, ve se prvo zagleda duboko u umu, niz padinu, ka potoiu
bistre vode poput srebrne traice koja je ostala da visi na granama stare boine jelke. Krv mu se ve
potpuno osuila na licu, vei deo se i obrisao, i, bele kose i nagrizene lepote lica, liio je na starog
glumca koji je upropastio minku preteranom upotrebom rua.
Ne verujem, ree on, sa iskrenim bolom u glasu. Verujem da sam pre skrenuo sa puta svoje
duhovnosti nego da sam se vratio na njega. Mnogo dobrog je proizalo iz filozofije koja se razvila uz
moju pomo. injenica da stojim na ovom uasnom svetlu je dokaz sam za sebe. Ali kako mogu biti
siguran da i te stvari nisu nusprodukti svojeglavosti i zablude? Zurio je u Behajma, muljajui ustima.
Da li mi veruje da te volim, Miel? U dui mi se ini da te i te kako volim i, bez obzira kako se
zavri ovaj dan, to se nee izmeniti. Da li mi veruje?
Zato je vano ta ja verujem? ree Behajm trudei se da ne gleda u Agenora, jer izgledalo je
kao da mu se neto deava sa licem, da mu koa postaje grublja, crvenija.
,,U vekovima koji dolaze moda u te i zaboraviti, mladi moj prijatelju, ree Agenor,
zauzimajui poznati predavaki stav. moda i neu. Tek e se pokazati tvoj znaaj. Meutim, zato
je to pitanje vano sasvim je druga stvar. eleo bih da mi kae svoje miljenje o mom mentalnom

stanju. Znam da, s obzirom na okolnosti, mnogo traim, ali svejedno bih voleo da...
,,Jeste, ba je previe, zar ne? prasnu Behajm. Ali, nema veze, rado u vam udovoljiti. Vidite,
strano je lako odgovoriti na to pitanje. Ne zahteva nimalo truda. Pogledajte se samo. Za samo
nekoliko sekundi preli ste iz bljutavog kajanja u aavo trabunjanje matore budale, a niste ni
primetili ta vam se deava. Vi ste ludi! I ne samo malo. Ludi ste koliko i prljavi stvor koji sebe zove
Patrijarhom!
Pao je u vatru - neto se zaista deavalo sa Agenorom. Koa mu je ponegde tamnela, crvenela
posvuda, bore su postajale izraenije. Felipeov lek konano je prestajao da deluje. Konano! Behajm
je bio iznenaen da Agenor jo nije oseao nikakve bolove.
da li ste ikada bili pri zdravoj pameti? Priznau vam da je ono to ste govorili o tome da
treba da se menjamo istina... On izusti neto kao znak podrugljivosti. Vi ste ivi dokaz za to! Ali
nije vano da li ste nekada bili normalni, jer vie nikada neete biti normalni. Zavrili ste svoje kao
razumno bie. Slobodno se pridruite ostalim imiima na drveu!
Agenor je sasluao ovaj ispad sa izrazom arogantne smetenosti, kao kada odrastao ovek
tolerie nestano dete, a kada je Behajm zautao, on uzdahnu, kao da eli da se oslobodi godinama
nagomilane praine i strpljenja i otvori usta da izloi, prema Behajmovim oekivanjima, pompezni
demanti ili grandiozni izraz nadmoi; ali njegove oi se tada izbuljie, on dodirnu obraz drhtavom
rukom kao da eli da ubedi sebe u njegovu vrstinu, i ono to izae iz njegovih usta nije bilo
snishodljivo blebetanje, ve rapavi vrisak koji je bio sve glasniji i vii sve dok nije postao krik
prestraene ene koja se dere iz sveg glasa.
Verovatno veoma slino, pomisli Behajm zadovoljno, kriku Zlatarice na vrhu istone kule onog
jutra kada ju je Agenor rastrgao.

23
Starac prekri lice rukama. Pramenovi dima pokuljae mu izmeu prstiju, a prsti se prekrie
plikovima. Ispusti grguljav zvuk i onda, naglo spustivi ruke, otkri spaljenu povrinu lica, ugljenisano
elo, rascvetane plikove na obrazima iz kojih potee prozirna tenost. I kosa mu je bila u plamenu,
bledi osunani plamici veselo su skakutali po njoj. unuo je i poeo da skakue unaokolo poput
vaarskog patuljka, pokuavajui da navue kaput preko glave, sve vreme isputajui drhtave krike.
Nadlanice su mu se namrekale, a pocrnela koa popucala, da bi otkrila agresivno crvenilo i Behajm,
ne razmiljajui zato to radi, preskoi jamu i gurnu ga unutra.
Kada je Agenorovo telo probilo pokrov od granja i palo u vodu uz jak pljusak, gusta para je
pokuljala napolje, a kada je on izbio na povrinu, jo uvek u plamenu, poeo je divlje da se bacaka
za granjem koje je upalo sa njim, pokuavajui da ga namesti kao nadstrenicu preko glave. Behajm u
praini potrai gvozdenu ivicu zamaskiranog kapka, epa ga i ponese ka jami, vukui ga postrance.
ta to radi? vrisnu Aleksandra, cimajui ga. Ostavi ga da izgori! Ubio bi nas! Spali ga!
Ali on se iskobelja iz njenog stiska i poe da nameta kapak sve dok nije prekrio vodu i njenog
zatvorenika u agoniji.
Aleksandra posegnu za kapkom da ga skloni sa jame, ali je Behajm odgurnu. Ona vrisnu,
razbesnela, i skoi na njega pokuavajui da mu ogrebe lice. On je jo jednom odgurnu od sebe.
Spazio je borovu granu pored jame, slomljenu tako da joj je jedan kraj bio naotren; on ga podie i,
kada Aleksandra jurnu po drugi put na njega, on je udari i pritera uz stenu. Pre nego to je mogla da
se sabere, on se pope na nju, savijajui je preko stene; pocepao joj je prednju stranu haljine i ipkano
rublje, postavio otricu borove grane uz unutranju stranu leve dojke i pritisnuo sve dok svetla krv ne
izbi na pegavoj beloj koi. Ona se ukoi, stade sa opiranjem. Oi su joj bile tokovi odbljeska svetla,
poput smrznutih virova u zelenoj reci. Nije skrenuo oi, ve susrete njen hipnotiui pogled vrelim
pritiskom svog besa.
Trebalo bi da te ubijem , ree on. Ne znam zato uopte oklevam.
Lud si kao i Agenor! Nisam uradila nita ime bih zasluila...
Htela si da me izda!
Ali prvo sam pokuala da trampim svoj ivot za tvoj. Ima li smisla da pokuam tako neto, a
onda da te izdam? Nema ama ba nikakvog smisla. Osim ako u oba sluaja nisam pokuavala da
odvuem Agenorovu panju, da odloim njegov napad.
Pogledao ju je sumnjiavo. Bila si vie nego ubedljiva.
Ubedljiva sam u svemu to radim. Naroito u stvarima koje radim iz ubeenja.
ak i u ovome... sada?
Coknula je jezikom i zubima. Zato ne prestane? Nee me ubiti.
Neu, a?
Ne.
zato bih te, molim te, potedeo?
Zato to me eli.
U prvi mah je pomislio da mu se ruga, iako u njenom tonu nije bilo nieg podrugljivog. Pogled

joj je bio iskren, otvoren, i on steknu utisak da ga poziva na intimnost. Pokuao je da se nasmeje, ali
ak je i njemu zvualo usiljeno. Ako te pustim, ree on, mora prepustiti Agenora meni. O
njegovoj sudbini odluie Patrijarh.
Hoe da kae, taj prljavi stvor?
Behajm ignorisa njenu opasku. Da li se zaklinje da mu nee nauditi?
Nemam vie elju da mu naudim. Bila sam uzbuena. to se tie njegove sudbine, ona je ve
odluena. On e goreti. Ovde, ili u visinama dvorca, Patrijarhu je svejedno.
Zakuni se.
Kako eli. Sleganje ramenima. Kunem se da je bezbedan od mene.
Popustio je pritisak grane, bacio je u stranu; potom se odmaknuo od nje.
Neto si zaboravio, ree ona, ostavi da lei na steni.
,,Jesam?
Ovo. Pokazala je na zrnce krvi koje joj se nakupilo na dojci, jednu crvenu kapljicu. Pustio si
mi krv. Pij, ili e prekriti tradiciju.
Behajm je posmatrao kako se kapljica sputa niz njena rebra do trbuha, ostavljajui vlani trag
za sobom; jo jedna se sputala istim putem. Prizor je bio pun erotskog naboja.
Mislim, rekao je nespretno, da ovo prevazilazi granice zvanine tradicije.
Nije vano, ree ona. ,,Ja elim da pije.
Ona podie ruke, postavi ih iza glave i nasmei se. Razbaruena kosa, gotovo crvena na
sunevom svetlu, savreno joj je uokvirivala lice. Nije skidao pogled sa njenih prelepih grudi.
Vrelina mu udari u lice.
Ovo je smeno, ree on. Sada nije vreme za ovako neto.
Zadovoljstvo nikada nije smeno. To je ozbiljna stvar. A ovo sada, ovo sada je naroito
ozbiljno.
Ne razumem.
Dugo vremena nita nije rekla. Neto se probilo kroz bunje u blizini, zaukalo liem. Svetlo
je potamnelo, zatim se pojaalo. U tiini se oseala nekakva teina, kao da je, Behajm pomisli,
nekakav bog pogledao ka njima. Hranio se tom teinom. Gotovo se naao u miru sa svim nevoljama
koje su ga zadesile tokom dana. Borovi su bili udni, ogromni peadinci u otrcanim, tamnozelenim
kaputima i svetlost je u tom trenutku bila blaga kao med, ukanje u umi proizvodili su duhovi, a
stena je bila oltar.
,,Pij, ree Aleksandra, tako tiho da se jedva ula od iznenadnog naleta vetra kroz granje. Da
me zadovolji. Da zadovolji sebe. Pij.
Grudi su joj imale ukus znoja i parfema, a krv je bila jaka, ne sloena, kao to je oekivao, ve
jednostavna i neposredna. Zagrejala ga je, vratila mu snagu, ali ga nije omamila, osim kao to svaka
krv ini. Kada je uzeo novu kap sa njene dojke i olizao joj kou, spustio je glavu na mesto odakle je
pio. Njeni prsti igrali su se njegovom kosom. Taj oseaj je takoe bio jednostavan i neposredan,
prijao je srcu. eleo je jo.
Poljubac, ree ona lenjo, cimajui ga, pokuavajui da mu privue lice uz svoje. Poljubi me.
Samo jednom.
Usne su joj se razdvojile da mu prihvate jezik, ruke su ga komplikovanim pokretima draile po

grudima; noge su joj se razdvojile, dozvoljavajui njegovom udu da se trlja o podatno vrelo mesto
izmeu njih. Oseao je kako bi izgledalo biti ponovo sa njom. Kao uroniti u vrelu smolu, propasti
kroz sunce u vetar i tiinu, i neko vreme jedriti na nekom belom mestu u mozgu kroz koje teku mora
groznica; i onda, nakon bezvremenog vremena, vremena koje se nakupi kao gomila ljudi oko nesree
na ulici, napetost koja jedva eka da bude osloboena, kao to se on odvojio od tog poljupca,
naelektrisan, u jednom od tih senzacionalnih trenutaka - kada iskoraite iz kovrdavih pramenova
parike magle u stvarnost od svetala, muzike i razuzdanog smeha, kada se probudite iz komara najavi
koji vas je terao da se prevrete i okreete decenijama, i podignete pogled sa stola prepunog
izvetaja o desetak nerazreenih svirepih ubistava, ili sa partije aha koju gubite, ih sa tela mlade
ene koja jo die i iz koje ste isisali nekoliko neverovatno slatkih gutljaja preko potrebne krvi - i eto
ga, itav jedan svet sadran u jednom jedinom pogledu, bhstavom i istom, jasnom poput udara
groma, savrenijem izrazu onoga to jeste od bilo koje slike u Luvru, sve tako svee, udnovato u
svojoj blistavosti, da moe biti stranac koji je banuo sa Atlantide, ili Mua, ili nekog drugog mitskog
sveta iz etra, i jednom za svagda shvatiti da tajna koju trai itavog ivota nije misterija, ve, kao i
svaka istina, prosti sjaj koji izmie svakom tumaenju, ono to jeste, i da ti se moe prikazati u obliku
lepe devojke u kockastoj pregai koja postavlja stolove ispred Kafe Zaponea preko puta Bulonjske
ume, da ti moe izgledati kao aranman kruaka i sira na tanjiru u kanskom hotelu; moe prsnuti
prema tebi iz rana mrtvog deaka koje je sam sebi naneo, nacrtavi azurna krila oko oiju i svako
jutro provodivi pozirajui nag pred ogledalom pretvarajui se da je slavna kurtizana; moe se
ukazati u ukusu ustajalog sendvia koji si pojeo kasno uvee; moe se najeiti od njega na hladnoj
kii; moe te uplaiti u obliku pacova koji je mugnuo iz uliice pred tvojim nogama; moe se izdii
poput pare iz ravnodune ispovesti punake, uplakane domaice sa kojom si se naao na eleznikoj
stanici i koja ti je pokazala srebrnu znaku anela, oprotajni poklon od ljubavnika, kolskog
nastavnika na odmoru koji zbog misteriozne tragedije koju nosi u sebi i koja unitava svaku njegovu
sreu oseajem krivice ne moe da se posveti nijednoj eni; moe biti bilo ta, bilo gde, ali sada je
proisticalo iz poljupca, i kada si tada podigao pogled, video si da je lice ene koju si poljubio jo
pod utiskom pritiska tvojih usana, komadi zelene duice joj se ukazuju pod kapcima, poput prelepih
zelenih novia postavljenih na njene oi, crvenih usana jo razdvojenih, omamljena i na samrti zbog
nekog svog trenutka istine, a redovi borova naginju se na jednu stranu pod jakim naletom vetra,
otresajui svoje otrcane krznene kapute, potom se ispravljaju, svi u sporom, glomaznom pokretu kao
grupa razigranih medveda, a nagomilana suneva svetlost se povlai i tee zajedno sa njihovim
pokretom, trilioni smeih iglica prave beskonane heksagrame u svom raspadu, i konano, najvie i
najvanije, sredina taka sve ove izuzetne jasnoe i mira, iskrzani elezni kapak napola prekriven
zemljom, a ispod njega, do vrata u hladnoj vodi, u vlanom, pranjavom vazduhu, jedno ivo bie,
pocrnele glave poput bizarnog semena iz kojeg izvire tama njegovog zatvora, piskutavog disanja, uma
lienog svega osim bola, koje eka, ne nada se vie, samo eka da se tvoj trenutak okona, da se seti
ta se dogodilo i da kae, kao to Behajm tada ree: Ne znam ta da radim sa njim.
Aleksandra se podie i poe da vezuje pocepane trake bluze da tkaninom pokrije grudi; duga
kosa padala joj je preko lica poput vela. to se Patrijarha tie, ree ona, moe saekati da padne
mrak i vratiti ga u dvorac ako eli. Ili moe da mu prekrati muke, sada i ovde. Na tebi je da
odlui.
Na menije da odluim. Behajm dozvoli da rei odlutaju bez zakljuka. eleo je da mu neko
skine tu obavezu sa plea; nije pristao na to da bude delat. A onda, primetivi nedoslednost, on
pogleda Aleksandru koja je prouavala svoju prepravku sa nezadovoljstvom. Kako zna ta
Patrijarh eli?

Saoptio mi je svoje elje.

Ali injenicu da je Agenor ubica... nije mogao da zna. Moda e ublaiti kaznu.
Ne, nee. Podigla je ruku da sprei naredno pitanje. On je na neki nain sa mnom. Kako to
radi, ne znam. Ali on je ovde sa mnom. uje ono to ja ujem, jasno mi stavlja do znanja ta eli.
Da li ti govori? upita Behajm zainteresovano. Da li uje njegov glas u svom umu?
Nije tako. Jednostavno znam ta eli. Rairila je ruke da bi izrazila svoju bespomonost. Ne
mogu da ti objasnim bolje od toga.
Neeg drugog se Behajm doseti. Da li je Patrijarh bio prisutan i malo pre?
Teko je rei. Moda. Pretpostavljam da jeste.
Onda pretpostavljam da je to bila i njegova elja. To to si uradila.
to smo uradili, ree ona, a na elu joj je ureza bora od mrtenja. Ne, bila je to moja
elja. Naa elja.
Borovi koji su okruivali istinu zadrhtae; krug svetlosti u njenom sreditu zatreperi na obodu,
podseajui Behajma na neobino, uzrujano stvorenje koje je jednom video kroz mikroskop na
Sorboni.
Ne sme u sve da sumnja, ree Aleksandra.
Ispod kapka se zau upalj, priguen jecaj sa prizvukom albe.
Behajm mu posveti samo povrnu panju; okrenuo se ka dvorcu, ka grubim padinama njegove
sive mase koji se vide kroz granje. Zar?
Prila mu je s lea, dotakla struk. Neke stvari mora da prihvati zdravo za gotovo. Da sam ti
neprijatelj, ne bi preiveo poljubac.
Ponovo se zau Agenorov glas, glasniji, i dalje nerazumljiv.
Ako se dobro seam, ree on, sam drao stvari u rukama.
Snaan si za nekog ko je tako mlad, ree ona. Jo si snaniji nakon svega to se dogodilo.
Snaga je donekle stvar volje, a tvoja volja je poprilino sazrela tokom poslednjeg dana i noi. Ali ja
sam jo uvek snanija od tebe. Pauza. eli li da ti dokaem?
Nemoj.
Suneva svetlost zatreperi pre nego to se zau lupanje po eleznom kapku.
Zato... poe on, a potom ree: Nema veze.
Zato mi se dopada? Da li to eli da zna? Ona se odmaknu od njega ka sreditu istine i,
kada ponovo progovori, u se otrina u njenom glasu. Mislim da je Agenor bio u pravu za tebe.
Jednog dana postae veoma mona linost. To me privlai.
Politika, a? To je sve?
Ti postavlja teka pitanja. Ne oekuj uminkane odgovore. Takve sam ti ve dala. Kad si ve
bio gluv za njih, slep da vidi ta ti nudim, ne vredi mi da te dalje prosvetljujem.
Zurili su prkosno jedno u drugo dok je Agenorovo lupanje postalo glasnije i ravnomernije.
Ako ne moe da joj veruje, pomisli on, ako ne moe sebi da veruje, zato bi se uopte trudio?
Pre ili kasnije, morae da pokloni poverenje nekome, rizikuje sve to je postigao, a ona je bila jedina
kojoj je ikada verovao, makar i na trenutak. Agenora se plaio, potovao ga i oponaao. Ali, nikada
mu nije verovao. On koraknu ka njoj, spreman da ponovo pokuaju, ali sada ona odstupi.
Ne tako naglo, ree ona hladno. Potrebno mi je vreme.

Sluaj, izvini, ja...

Nema potrebe za izvinjenjem, ree ona; zabacila je kosu iza uiju. Ne treba mi tvoje
izvinjenje. Znam kako je sa tobom. Nita ne brini. Sve e biti u redu. Samo mi treba vremena da se
priviknem na ovu vrstu sporazuma.
Ona se okrenu od njega i zagleda u umu.
Biti napola odbaen, zakljui Behajm, nije nita prijatnije od otvorenog odbijanja. Lupanje po
kapku poelo je da mu ide na ivce i on konano ree: Dobro, do avola! ta hoe? i pomeri
kapak tako da otkrije nekoliko centimetara vode ispod njega. uo je mahnito pljuskanje vode Agenora koji se povlaio u najudaljeniji kutak jame - i oseti se posramljeno to se razljutio.
ta je bilo? ree on, ne uspevi da izbaci nervozu iz glasa.
Tiho pljuskanje vode, rapavo izdisanje vazduha.
Boli li vas? ree Behajm, spustivi se na kolena.
Da, ree Agenor. Ali tama je lekovita.
Tiina koja je usledila kao da je izvirala iz crnila jame, iz senovite dubine ispod svetlucave
povrine vode.
Behajm je oseao da nije dorastao trenutku. ta da radim? upita. Osim smrti, ne vidim drugi
svretak za vas.
Dugaka pauza, potom ljapkanje, kao da Agenor pomera ruke u vodi.
Behajm ree: ,,Da li da vas povedem nazad u dvorac? Mislim, kad padne mrak.
Kad padne mrak?
Da li se to ula nada u Agenorovom glasu?
U tom sluaju, naravno, poslao bih po pratnju iz dvorca, ree Behajm.
Naravno. Jo jedna pauza. da li postoji alternativa?
Ako vam se ne dopada povratak u dvorac, onda emo... stvari svriti ovde. Gospa Aleksandra
je Patrijarhova izaslanica. Ona e posvedoiti o svemu to nam moete rei.
Shvatam. Jo ukanja i pljuskanja.
Behajm je zamiljao Agenora kako pravi dokone talase u mraku dok razmilja.
Miel, ree Agenor. Da li bi siao do mene? elim da te vidim pre nego to... - on se
umorno naceri - pre nego to svrimo stvari.
Ne, gospodaru, radije ne bih.
Shvatam, deae moj. U potpunosti te shvatam.
ao mi je.
Nema razloga. Bio je to neozbiljan zahtev.
Nastupi tiina, a potom, na Behajmovo zaprepatenje, iz jame se zau smeh - spori, vragolasti,
intimni smeh kakav bi ispustio ovek sam u svojoj radnoj sobi, oduevljen samo njemu poznatom
alom. Uznemirilo ga je to ga uje.
ta ako sam pogreio? ree Agenor i ponovo se nasmeja. ta ako sam pogreio?
Gospodaru?
Postavljae mi pitanja, Miel, zar ne?
Ako elite.

Siguran sam da zna koja pitanja da postavi.

Znam.
Onda pretpostavljam da nema razloga da odugovlaimo, ree Agenor; nakon nekoliko sekundi,
on dodade: Postaje mi hladno.
Behajm nije naao rei utehe. Osetio je teinu u grudima koju ovek osea pre navale suza, ali
oi su mu bile suve i nije verovao da e pustiti mnogo suza za Agenorom. Vie nije bio siguran u svoj
doivljaj oveka; sve one stvari koje je mislio da zna pokazale su se povrnim i nepouzdanim.
A bila je tu i Zlatarica.
Uprkos preteranoj slobodi i nasilju svog novog ivota, jo je bio u dovoljnoj meri ovek - u
svakom sluaju, policajac - da bude revoltiran tim konkretnim zloinom, da gaji moralnu gadljivost
prema neverovatnoj vulgarnosti njegove raskalanosti.
Ipak, nije bio bezoseajan kada se radilo o Agenoru. Neka seanja na starca bila su dokaz protiv
svega to se desilo; nije mogao da veruje da su trenuci koje oni predstavljaju prazni, bezvredni,
lieni dobroudnih istina koje su predstavljali u to vreme.
Aleksandrina ruka pade mu na rame, preplaivi ga. Teina ruke bila je umirujua i on prekri
njenu ruku svojom.
Da li znate, ree Agenor, uz trunku stare profesionalne dobronamernosti, da ete vas dvoje
biti prvi iz nae Porodice koji e prisustvovati Prosvetljenju? U ranijim sluajevima oni koji su
posmatrali ritual bili su prisiljeni da stoje na mranom mestu odakle mogu samo da uju odgovore na
svoja pitanja. Ali vi... vi ete videti sve. Prilino je spektakularno. Bar sam tako uo od slugu koji su
bili svedoci.
Podrhtavanje u njegovom glasu potiralo je nehajni tenor njegovih rei.
Kakva prilika, promrmlja Agenor. Samo se postarajte da... Reenica se zavrila umornim
uzdahom; oigledno vie nije imao snage da se zavarava.
Neka ti ovo bude lekcija, prijatelju moj, ree on. Usledio je sirovi zvuk - smeh ili jecaj,
Behajm nije mogao da odredi. Potom, sabranijim tonom, kao da je postao svestan da govori neto
iroj publici: Lekcija za sve vas. Nisu nam potrebni veliki neprijatelji, prokleti ljudi sa koevima i
bakljama, sve dok imamo sebe. Sve dok imamo snage da kopamo sopstvena srca.
Vrpoljio se nekoliko sekundi. Voda na Behajmovom kraju jame se uzburka i razbi o obalu od
crne zemlje.
Morate agresivno da mi postavljate pitanja, ree Agenor. Viite ako treba. Imau strane
bolove, potrudite se da vas ujem. Kada ih budem uo, zakaiu se za njih kao da su konopci koji bi
me izvukli iz vatre. uo sam da tako to ide. Felipe je verovao da ispitivanje pokree mentalni proces,
slian onom koji primenjuju Hindu jogini, zbog kojeg je bol podnoljiviji. Izmena hemijskog sastava
u mozgu, moda. Iskreno se nadam da je opis taan.
Potaknut oseanjem nelagode, usled - pretpostavljao je - njegovih suprotstavljenih oseanja,
Behajm je doao u iskuenje da odmah pomeri elezni kapak i svri s tim.
,,U ovakvim trenucima ovek pozavidi hrianima, ree Agenor. udeti za Rajem poslednjim
dahom na samrti, upinjati se da ugleda traak beline, naparfemisane fantazije o milostivom Bogu.
Neznanje je mona uteha. Nije nikakva uteha znati da je pad vean. Ali, do vraga! Pljuskao je vodu,
mrmljajui neto to Behajm nije razumeo. Miel, ne traim da ima lepo miljenje o meni, ali
nadam se da e se, u danima koji dolaze, setiti onoga to sam pokuavao da ti prenesem i utisnem u

srce. Moda ih je izgovarala budala, ali ima vrlina u tim reima.

Setiu se, ree Behajm sveano.
,,Onda - jo jedan uzdah, proiavanje plua, priprema za bolno iskuenje koje ga eka, potom
izraz oajanja - onda sam spreman.

24
Behajm unu, uhvati ivicu kapka; napeo je miie, ali nije se naterao da to uradi.
Aleksandra mu se nagnu do uva i apnu: Samo si okrutan, nisi milostiv. Ne teraj ga da eka.
On klimnu glavom, zatvori oi, pojaa stisak.
Njene usne mu oeae slepoonicu. Uini to.
Uz krik koji kao da oslobodi vrelinu zatoenu u njemu, Behajm prevrnu poklopac u stranu,
istovremeno se podiui na noge. Krajikom oka ugleda Agenora u uglu jame, spaljenu glavu, prste
kojima se dri za vrh jame, peta ukopanih u zemlju tik iznad vode, napet kao ovek koji se sprema da
skoi.
I on skoi.
Vritei se baci na Behajma, ramenom ga udari u kolena i obori na zemlju. Behajm se okrete u
padu i bolno doeka na bok. Pokuao je da se otkotrlja dalje, ali Agenor se pope na njega, udarajui
ga u glavu zapaljenim akama, a onda ga i zajaha; epao ga je za vrat i poeo da stiska. Na
apsurdnoj pozadini od plavog neba i borovih grana, njegovo napuklo i pocrnelo jajoliko lice bilo je
komarno: usne skorene od ugljenisanog tkiva, tu i tamo sa krvavom napuklinom, poput koe nekog
ogavnog voa koje puca od otrovne zrelosti; nos sveden na ugljenisanu hrskavicu koja jezivo lepra
svakim njegovim udisajem; elo toliko uniteno da se kroz spaljenu, ispucalu kou vide delovi bele
kosti. I zubi su mu bili beli, otkriveni u grimasi ili osmehu, ali su desni bile prekrivene plikovima i
krvave. Jedino su oi bile netaknute, a one su bile oi luaka, izbuljene, divlje i uokvirene crvenim,
kao da neko zdrav viri kroz masku jezive deformisanosti. Od vedrog neba Behajm nije video
plamenove koji gutaju Agenora, ali se vazduh oko njega talasao od toplote, i on oseti kako mu se vrat
osipa plikovima pod starevim rukama. Koprcao se, pokuavajui da ga zbaci sa sebe, ali Agenorova
snaga bila je neodbranjiva. ivot je isticao iz njega. Vidokrug poe da mu crveni, crna krila
zatreperie u uglovima, udni vorovi poluprozirnih elija poee da lebde, nestaju, vazduh da tamni
kao da se i sam zapalio.
I tada, on krajikom oka spazi Aleksandru kako juria i zabija tap u Agenora. Borovu granu
otrog vrha, onu kojom je njoj pretio. Zarila ga je postrance u Agenorov vrat, probila kou, mii i
hrskavicu, prodirui duboko uz jezivi hrskavi zvuk, zabijajui se poput strele sa nepravilnom
perjanicom. U deliu sekunde Behajm pomisli da nema efekta, ali onda Agenor utke nestade sa
vidika, odjednom podiui teret sa Behajmovih prsa, povlaei ruke sa njegovog vrata. Borei se za
vazduh i kaljui, Behajm otpuza nekoliko metara dalje. Aleksandra ga uhvati za ruku, pomogne mu
da ustane. Okrenuo se, spazio Agenora kako se uspinje koristei stenu kao oslonac i pokuava da
iupa granu iz vrata, pokreta omamljenih i sporih kao u bolesne ivotinje. Behajm vie nije oseao
saaljenje prema njemu, samo bes i elju da nanese bol. Osvrnuo se po istini. Nedaleko od njega
nalazio se bor ija je najnia grana bila dugaka oko dva metra i imala ravasti kraj. On joj prie i,
koristei snagu besa, zavrte, cimnu i iupa. Drei je poput koplja, on pree preko istine do
Agenora i, kada se starac okrenu, pokuavajui da iupa tap, Behajm mu nabi ravasti kraj grane uz
vrat i pritera ga uz stenu poput zmije. Agenor ispusti siktavi krik i pokua da se iskobelja, ali se
Aleksandra pridrui Behajmu, pomaui mu da dri granu i, iako Agenorovo opiranje postade
mahnito, ne uspe da se oslobodi.
Borove iglice kraj njegovog lica su gorele; odea mu je gorela, meso mu je bilo obavijeno

bledim, razigranim plamenim omotaem, ali proces spaljivanja bio je sporiji nego da se radilo o
normalnom telu, a erozija mesa i miia sa kostiju postepenija, i zato je, Behajm pretpostavi, bol bio
izraeniji i vie mu zaokupljao misli. Agenorovi krici kao da su to potvrivali, sve tanuniji, sve dok
nije ostalo nieg ljudskog u njima, zaliivi na kretanje ptice ili skianje pacova. Komadi sjajnog
crnog uglja odvajali su mu se sa obraza, sa proburaene strane vrata. Na donjoj usni nasta velika
rupa, desni su gorele kroz nju, a kost ispod njih postajala smea. Koa cipele stopila mu se sa
stopalom, tako da je izgledalo kao da nosi specijalnu obuu sa posebnim odeljkom za svaki prst i
pertlama urezanim u glaziranu tamnocrvenu kou.
Imam pitanje za vas, gospodaru Agenore! prodera se Behajm, pritisnuvi jo jae ravasti kraj
grane uz starevo grlo. ujete li!
Starevo opiranje neznatno se smanjilo.
Sluajte me! Jer Porodici treba vae svedoanstvo! Neprijatelji nas opsedaju! U velikoj smo
urbi! ta nam je initi? Da li da ostajemo u naim starim uporitima, ili da idemo na Istok i tamo
pravimo sebi novi dom?
Agenor je prestao da se bori, tresui se zajedno sa poigravanjem plamenova, crnog ruevnog
li, popucale teksture i povrine ugljenisanog tkiva, delova koji blistaju poput svee napuklog
antracita, drugih obojenih nekom kljualom tenou, isteklom iz vene ili hrskavice. Oi su mu
nestale, skuvane ispod skorenih crnih polumeseca. Grana koja mu je virila iz vrata bila je u plamenu,
kao i ona ravasta koja ga je drala.
Ali on ipak progovori.
Prve rei bile su beznadeno nerazumljive. Zaprepaten, Behajm mu naredi da ih ponovi.
Suuu... uuu, promumla Agenor; ponovio je nekoliko puta, da bi na kraju uspeo da izgovori
itavu re, naglaavajui svaki slog posebno. Su... ma... rin... da. Grad... na reci Maha... Njegovo
pocepano grlo pretvorilo je zavretak rei u grleno reanje; ali, nakon izvesne pauze, on ree:
Mahakam. Morate... uzvodno. est dana. Dim mu pokulja na usta; iz njih izlete tamni ugruak krvi i
zacvra na njegovoj bradi. Nakon toga, govorio je uz manji napor i smetnje. est dana... brodom. Tri
dana peke. Idite na jug i istok. Do brda. Visokog... brda. Drvee mahagonije. uma mahagonije,
meu... niim drveem. Gleda na sedlo ...sedlastu planinu. Preko puta doline.
Gde je to mesto? upita Aleksandra, ali tako tiho da Behajm ponovi pitanje.
U Borneu, usledi odgovor.
I ta onda? viknu Behajm. ta e se onda dogoditi?
Gradite tu, zakrklja Agenor. Gradite duboko. Imaete ililjadugodinji mir.
Jo jedan nalet krvi, gust poput orbe, pokulja mu na usta i trenutno se pretvori u dim i lepljivu
masu.
Kako to mislite gradite duboko?
Kuu... tunele za beg. Pod zemljom. Odaje. Oruarnice. Skladita... Ako nevolja doe... bie
vam potrebne... te stvari.
,,A Evropa? ta e biti sa Porodicom u Evropi?
Iz Agenorovog izmuenog grla zau se uasan, rapavi jauk opadajue snage koji se Behajmu
uini kao odgovor sam po sebi. Za sto godina. Banat u ruevinama. Rekao je jo neto, razlomljenu
kaskadu grubih slogova, ali ga nisu razumeli.
Pitaj ga da li mi... poe Aleksandra, ali Behajm je prekinu: Pusti ga da umre.

Ve je mrtav, ree ona. Iskoristi ga. Pitaj ono to mora da bi bio siguran da naputamo ovo
mesto ista srca u odnosu na budunost koja nas eka.
Njen izraz lica bio je napet i zabrinut; krajevi kose odigli su joj se sa ramena. U oima joj je
igrao odraz vatre.
On klimnu glavom. ,,Kk eli. Okrenuo se ka Agenoru, ugljenisanoj mumiji prikucanoj za
stenu crnom dvoprstom rukom, i rekao: ta je sa Aleksandrom i sa mnom? ta nas eka? ta da
radimo?
Su... marin... da.
Da idemo tamo?
Vaa jedina nada, ree Agenor. Opasnost je svuda. Ne zadravajte se u dvorcu. Idite... na
Istok. U Sumarindu.
,,Odmah? upita Behajm zbunjeno.
,,Odmah, ree Agenor, pretvarajui re u aputavi urlik. Trijumfovaete. Doi e vae vreme.
Ne okle... oklevajte. Poite odmah.
Behajm odbaci ravastu granu u umu i odstupi, povlaei Aleksandru za sobom, a Agenor se
izvali na stranu tik do ivice jame. Jedna ugljenisana noga mu se odlomi i on poe da kopa po praini,
pokuavajui da se pomeri, ali ne uspe. Dim je isticao iz pukotina na njegovoj koi. Iglice na kojima
je leao planue.
Imamo ta da ga pitamo! ree Aleksandra, zadravajui Behajma koji se udaljavao od jame u
potrazi za kocem kojim e dovriti Agenora.
ta to? ree on. Koliko emo iveti? Da li emo imati sree u ljubavi? Sumnjam da e nam
mnogo rei. On nudi samo mogunosti. Ubijmo ga i potrudimo se da pronaemo sopstvene odgovore.
Izgleda da imamo o emu da priamo.
Zau se zvuk pada u vodu; oni pogledae iza sebe i otkrie da je Agenor upao u jamu. Gust oblak
dima kuljao je iz vode zakljanjajui drvee. Agenor je plutao, napola na povrini, figura gotovo
jedinstvenog crnila, skorene, mehuraste i izbrazdane koe, beskorisno mlatarajui rukama. Runa crna
lutka veliine oveka bez jedne noge. Dim je kuljao iz njega, unutranje meso jo mu je bilo u
plamenu. Iz oiljka koji je stajao na mestu usta bez usana potekoe u- borei zvuci.
Prokletstvo! ree Behajm, shvativi da mora da sie u vodu da bi ga dokrajio, siguran da to
ne eli da radi.
Agenor je polako kruio, kao da ga je zahvatila dokona struja, to zbuni Behajma, budui da se
protivilo zakonima fizike.
Onda se dogodi neto jo neoekivanije.
Voda neposredno oko Agenora poe da svetli - inilo se da isputa nekakvu spektakularnu,
srebrnu tenost - uokvirivi mu telo, a rane na koi poee da emituju predivnu svetlost,
svetlosrebrnkasto isijavanje koje je postajalo sve svetlije, njeni odvojeni zraci sve jasniji u tmini
jame, sve dok nije izgledalo kao da se duboko u toj ugljenisanoj auri otvorilo jezgro pakla. Voda se
velikom snagom podie na zidove jame, sve vie, odvaljujui komade zemlje. Svetlost postade jo
blistavija. Izgledalo je kao da se u umiruem mesu raaju zvezde i ono ubrzo poe da se raspada u
kolutovima i komadima, kao da neko ljuti Agenora. Nedugo zatim, na videlo izbie organi i
iznutrice, okupani svetlom, uredno sloeni u svojim udubljenjima, intimni uasi svakodnevnog ivota.
Svetlost ih natera na neku posebnu vrstu truljenja; izgubie oblik, nadue se, unutranjost im se

pretvori u zelenu masu koja se pomea sa vodom i konano ostade samo kostur obavijen romboidnom
senkom, poput senke kovega. Nije se radilo o obinoj hrpi kostiju, ve o konstrukciji srebrnastih
ica sa devet taaka uarenog sjaja, nalik karti konstelacija koje se mogu nai u nebeskim vodiima,
iako je Behajmu bio nepoznat kvadrant neba u kome vlada ta konstelacija.
Voda se uzburkala i prokljuala, i kosti skeleta poee da se razdvajaju, kao da se i poslednja
hrskavica rastopila, svi spojevi popustili, inei srebrnu slagalicu od zvezda i kostiju koji se
kovitlaju u uzburkanoj vodi, kreui se po sopstvenom ritmu, sopstvenoj uskomeanosti, a onda se
ak i ti fragmenti rastopie, njihova srebrna sutina izblede i spoji se sa tamnijom tenou vode, sve
dok na kraju u jami nije ostalo ustalasalo more boje kalaja, poput elementa minijaturne oluje.
Behajm pomisli da je gotovo, ali iz jame tada pokulja mrmorea vibracija puna basova,
potresajui zemlju pod nogama. Uspanien, on povue Aleksandru sa ivice jame i oni se bojaljivo
popee uz padinu prema sklonitu koje su im pruali borovi. Mrmorenje postade glasnije, njegovi
mrani tonovi kao da zaklonie sunce, napravie nove senke od grana koje se nadnose nad istinom, i
eksplozivno poput vulkana koji razara zemlju, snagom koja obori Behajma i Aleksandru na lea, ono
to je ostalo u jami polete nagore u blistavom svetlu.... ne u tenom stanju, ne u vrstom, ali sa
obelejima oba - iroka navala Agenorovih esencija koja pojuri u nebo, postajui sve blea na
svetlu, i, kako je mrmorenje zamiralo, poprimi neobian oblik visoko na nebu, nejasnu senovitu
figuru, neku vrstu simbola - ili se bar tako Behajmu inilo - neku vrstu peata, otiska nekog
neraspoznatljivog znaenja, suvie komplikovanog da bi ga um spoznao drugaije osim kao simbol,
vrlo slian onom iju je viziju ugledao kada je uo pesmu krvi, i on se zapita da li je veliki plan koji
taj oblik predstavlja samo obeanje ove jezive smrti. Visio je nekoliko sekundi nepokretan u
vazduhu, zadravajui oblik dima uprkos naletima vetra, a onda, bez daljeg odlaganja, ispario sa lica
zemlje.

25
Nisu oekivali da e zatei bilo ta u jami, ali kada pogledae, ustanovie da su zemljani zidovi
proarani komadiima tkiva, grumenjem kostiju, lepljivim grudvama koje lie na zgruanu krv, zbog
ega se jo vie zapitae emu su to prisustvovali, posumnjae u istinitost dogaaja, mada je bilo
problematino i do koje mere treba da se zapitaju; zbog svega toga jedno vreme izbegavali su jedno
drugo - jer to to su videli inilo ih je bolno svesnim sopstvene prirode, a pomisao da svako od njih
nosi takvu smrt u sebi, jedan takav pirotehniki i nasilni potencijal, nije doprineo produbljivanju
njihove intimnosti. Behajm je bio naroito potresen iskustvom. Nije prestajao da zuri u svoje ake
oekujui da e videti srebrne kosti i fosforescentne zvezde, pitajui se ta e jo otkriti o tom
neuhvatljivom ivotu koji nosi u sebi i, kada se okrenuo ka Aleksandri, umesto da nae utehu u njenoj
lepoti, on pomisli na ono to je Agenor video, zapaljenog uma, zurei kroz tela svojih muitelja u
spiralnu budunost dungli, reke, malih smeih ljudi i maglovitih tropskih gradova, i kako se oseao
znajui da je njegova vizija, najverovatnije klju njihove venosti, zapravo bolno orue njegovog
zaborava.
Neko vreme proveli su dokoni, retko progovarajui, i, kada se sunce spustilo iza vrhova borova
- oko etiri sata, oceni Behajm - seli su jedno prema drugom ispod visokog bora na ivici ume,
stotinak metara od zidina dvorca. Vetar je pokrenuo grane i taj vetar bio je jedini zvuk koji se uo,
poput svilenkaste euforije koja mu unosi traak mira u uzburkane misli.
Nema razloga da se vraamo, ree Aleksandra. Imamo dovoljno leka da nam potraje jedno
due vreme. Imam Felipeov dnevnik. Nee nam biti teko da napravimo jo.
ta emo sa Patrijarhom? upita on.
Ne treba njega da se plaimo. Moda je ve i zaboravio na nas. Za sada, u svakom sluaju.
Treba da se plaimo Agenorovih i Valeovih. Rolandovih prijatelja. I Felipeovih. Oni nee reagovati
odmah. Velike su anse da nee otkriti ta se desilo dok svi ne odu kuama. Ali, pre ih kasnije,
odluie da preduzmu neto.
Onda si u pravu, ree on. Ne treba da se vraamo.
Ona izusti jedva ujan zvuk koji on protumai kao premiljanje.
ta nije u redu?
Nita, ree ona. Sve. Ne znam. Podigla je iglicu bora, ubola njom nadlanicu, potom je
polomila. Nisam sigurna ni u ta od ovoga.
,,U mene?
Da, u tebe. I u sebe. I u sve ostalo.
Da li sumnja u verodostojnost Agenorovog Prosvetljenja?
Dala bih sve da mogu da poreknem tu verodostojnost. Ali kako mogu? Stvar je u tome da sve
razumem i previe dobro.
ta eli da kae?
Aleksandra se pomerila, prekrstila noge, navukla suknju preko njih. Moramo da poemo na to
mesto na drugom kraju sveta... kako se zvae?
Sumarinda.
Sumarinda, tako je. I da se zavuemo u dunglu, izgradimo tamo sebi nastambe, zaponemo nov

ivot. Zatieni. Daleko od svega.

Tako izgleda.
Moe li da zamisli bilo koga iz Porodice da se pokupi i ode u Borneo? ak i kada bi znao da
je to zbog saznanja steenog tokom Prosvetljenja, saznanja koje e ga spasti?
On razmisli o tome. Moda aicu.
mi moramo da idemo, ree ona. I biemo tamo sami. Jednog dana moda dou i drugi.
Moda e neko doi u potrazi za nama. Ali biemo sami dugo vremena. Veina Porodice nee
napustiti staro stanite. Pre bi umrli... a i umree.
Plai se izolacije?
Ti ne?
Kod mene je drugaije. Ja se nikada nisam oseao bezbedno unutar Porodice. Uvek sam se
oseao izolovano.
Nekoliko sekundi paljivo je iscrtavala nekakvu aru u praini, potom je obrisala. Zna, ree
ona, da je planirao unapred, Agenor ne bi izdejstvovao bolji ishod. Ovo je najbolje emu je , mogao
da se nada - zaetak nove kolonije.
Moda je upravo to i uradio.
Da li zaista veruje u to nakon svega kroz ta smo proli?
Matori gad je samo imao sree. Ali nikada neemo znati. Moda je samo na kraju postao
slabi. Moda je njegov plan dobio takav zamajac da nikakva lina inicijativa vie nije mogla da
utie na njega. U svakom sluaju, u pravu si. Postigao je sve to je oduvek eleo. Uspeo je da postane
muenik i da ostvari svoje snove.
Moda e se ostvariti, ree ona. ,A moda i nee.
Ona spusti glavu i traak suneve svetlosti pade joj na kosu, istiui crvene nijanse. Prouavao
je dugaku belu liniju njenog vrata, kako klizi nagore i pretvara se u bradu, sve do oblina njenih
grudi. Nije bilo kraja toj liniji, pomisli on. Prolazila je kroz nju celu, jedan jedini zamah, graciozna
premisa. Bie lako zaboraviti sve osim te linije. I to je bilo najblie odluci koju bi danas mogao da
donese. Podigao se na noge, oistio pantalone.
Hajde da proetamo.
Pogledala ga je umornim oima. Kuda?
Sve do k Mahakam, na kraju. Pruio joj je ruku. Za poetak, do sela u dolini. Ne vidim
zato bih se vraao, a ti?
Ona ponovo spusti glavu. Suvie je opasno.
ta ekamo ovde onda? Ako se ne varam, veernja koija prolazi kroz selo odmah posle
ponoi. Moemo se malo dovesti u red u krmi. Spavaemo u koiji. Jesi li se skoro hranila?
Ona klimnu glavom.
Odlino, ree on. Ne elim da rizikujem u selu. Hajde sada.
Pomogao joj je da ustane i, kada Aleksandra pronae al i ogrnu ga da prikrije pocepanu bluzu,
oni poee da se sputaju niz padinu, pratei potoi koji je presecao podnoje brda. Kada su stigli
do prolaza izmeu dva brda, ostavili su potok i poli pranjavim kolskim drumom koji je krivudao
kroz umu breza. Sputao se sumrak i bela stabla svetlela su poput duhova u nadolazeem mraku.
Povremeno bi proli pored uredno natkrovljene kolibe sa kreenim zidovima i svetiljkom koja baca

narandastu svetlost sa prozora. Behajm se nije oseao kao deo te scene. Bio je poput udovita koje
krstari ulicama usnulog grada. Sada kada je znao ko je, bilo je neobino hodati meu ljudima. inilo
se da je dugo odsustvovao iz njihovog drutva. Ipak, oseao je da njegova otuenost nije mnogo
bitna, da je nevana, da e je nadjaati neka radikalnija spoznaja.
Ima li novca? ree Aleksandra, kada su se pribliili obodu sela; crkveni toranj izdizao se
iznad drvea, njegov zvonik gotovo da je dodirivao veernju zvezdu, poput blagoslova mira i
ljupkosti mestaceta.
Dovoljno za sada, ree on. Novac nee biti problem. Novac uvek moemo nabaviti.
Znam, ree ona. Pitala sam se samo da li emo morati sada.
Zastala je i zagledala se u selo. Vetar dobaci delie muzike do njih i oni iza sebe zaue kripu i
klopot kola sa konjem.
ta je bilo? upita on.
Misterija, ree ona.
Pogledao je ka udobnim kuicama ugnedenim meu drveem, prelepim svetlima i prijateljskim
senkama, brzim, nesigurnim ivotima, i u njemu se razbukta divlji, razbojniki oseaj. Ipak, oseaj se
nije zadrao, nije se razvio, i, kada on nestade, prizor gradia delovao mu je na trenutak pojednako
velianstven i nemogu za tumaenje kao poslednji pogled na Agenorovo bie kako se rastae na
pustom nebu.
Kola su zveckala iza njih. Behajm ugleda crnu iskrivljenu siluetu vozaa nad glomaznim tamnim
konjem koji se vukao po drumu.
Ne znam vie kako e sve biti, ree Aleksandra. Ne znam zato bi ita bilo drugaije, ali
ja... Kada se okrenu ka Behajmu, odbljesak svetla ocrta joj se u levom oku poput meteora na
malecnom nebu. Znam da e biti.
Koija promumla neto konju i zaustavi kraj njih. Bio je star, stariji od Agenora, i mnogo
krhkiji, marame oko glave i preko uiju, rukavica bez prstiju i iznoenog vunenog kaputa. Mogu li da
vam ponudim vonju do grada? upita on. eka vas nezgodan teren. Bie teko za damu na nogama.
uvi slab ritam koijaevog srca, Behajm oseti napad gaenja, elju da skoi na kola i okona
njegov bedni, mali ivot. Ali, samo ree: Ne, hvala. Onda, usiljenog smeka, ne elei da postane
deo prie koja se prepriava u krmi o neljubaznom strancu i njegovoj visokoj, utljivoj eni, on
dodade: Idemo mnogo dalje od sela, treba da se naviknemo na hodanje.
Koija proisti zube, pljunu. Kao i svi mi, ree neljubazno. Ne znai da ne treba da bude
dentlmen i priuti dami malo odmora. Cimnuo je uzde, terajui konja dalje u spori i teki kas.
Aleksandra se nasmeja. Tako ti i treba kada glumi jednog od seljana.
Nadam se da e tebi ii bolje nego meni, ree on. Za nekoliko minuta sedeemo sa njima za
veerom.
, biu ja u svom elementu. Ona otplesa niz pare druma. Pokaem im plesni korak il dva,
apnem koju na uvce, i dok si trepno, moljakaju me da mi slue ko naslon za noge.
On se nasmeja i poe za njom. ,,Rk bih da e ciljati malo vie od tvojih stopala za nagradu.
Pretvarala se da se sprema da ga oamari. Imate pogan jezik za jednog finog gospodina!
On joj uhvati ruku, privue je uz sebe i narednih nekoliko sekundi oni zaplesae valcer niz drum,
zaikavajui jedno drugo veselim glasovima; meutim, im zastadoe, njihovo raspoloenje se
smrai.

Ve je drugaije, ree ona, dok su stajali u zagrljaju. Kao da sam... Traila je prave rei.
Kao da sam odbacila staru kou. To je to, eto tako se oseam. Sve je tako svee. Mirisi, boje. Kao
da sam skinula staru kou, a nova je osetljivija i ne toliko vrsta. Zar ne osea? Mora da osea.
Rekao joj je da osea neto veoma slino. Ali to je bila utena la. Jedino to je zaista oseao
bio je nedostatak neprijatnog tereta, bio je sam svoj gazda posle dve godine halucinogene servilnosti.
Iako je bio izmenjen, iako je bio nov, svet pred njim bio mu je poznat svet, prirodan, svet koga se nije
plaio, niti prezirao, svet prema kome je sada oseao gotovo detinji entuzijazam i radoznalost.
Vetar se pojaao, ljuljajui lie breze, izazivajui teno utanje koje je naraslo do itave reke
uzdaha, mahnito pevanje dugih slogova, izlivajui se du iskrivljenog grla starog kolskog puta; kroz
ustalasalo lie, prozori osvetljeni svetiljkama bili su izdeljeni u zaarene narandaste svetlace,
poput strana draguljastog sunca koja se vide u ritama noi; bela stabla mladica dublje u umi njihala
su se poput drogiranih plesaa; a negde iz blizine ula se zvonjava zvona neoduevljenog vetrom,
kristalni glas koji se ledenim slogovima obraao Behajmu, priajui mu o neem mistinom i
izgubljenom to moe spoznati i to e ga ojaati samo ukoliko smesta krene dalje. Zatim mu se itavi
divlji i neobuzdani sadraj tog trenutka ukaza sa iznenadnou prosvetljenja i on poele da zabaci
glavu i urlikne, pridoda vetrovitu buku svoje due velikim gibanjima vremena i sudbine koji su ga
nosili u vrelinu i trule samoe.
Aleksandra promrmlja neto. uo je samo rei: Volela bih... ali je po zategnutosti njenog struka
i udaranju pulsa znao da se jo plai.
Uzeo joj je lice u ruke, poljubio je u elo, pomilovao hladne, masivne kaskade kose. Napetost ju
je napustila i ona se opusti uz njega. Preko njenog ramena vide kako je veverica iskoila na put, sivog
krzna gotovo stopljenog sa sivom povrinom praine. Stajala je na zadnjim nogama, njukala vazduh,
potom poskoila malo blie, opet se uspravila. Nije pokazivala strah, oigledno neuznemirena
neprirodnim mirisom, i Behajm se upita da li je Aleksandrina vizija tana, da li su zaista odbacili
neku sasuenu odedu od krljuti, neku teskobnu fiziku odliku koja ih je spreavala da se uklope u
neugledne boje svakodnevice.
,,Ljubav, ree on, izgovorivi re blago, kao da je ime, a ne zavet.
Ona se odmaknu od njega okirana.
Treba da poemo, ree on. Pitae se u selu zato se ne plaimo mraka.
Poljubio ju je u usta, razvijajui poljubac polako, igrajui se njenim jezikom, i, kada su se
odvojili jedno od drugog, ona uhvati njegovu glavu rukama, zagleda mu se u oi, ne traei nita
posebno, ne pokuavajui da nametne svoju volju ve mu se otvarajui, dozvoljavajui mu da prodre
u nju svojom voljom, pokloni joj svoje poverenje. Na licu joj se ukaza neto to nije video nikada
ranije, neka vrsta otvorenog oekivanja koje nije imalo veze sa eljom ili potrebom.
,,U redu, ree ona konano, prihvatajui njegovu ruku. Spremna sam.
No se sputala na dolinu, divlje zvezde blistale su jarko poput bola iznad dvorca Banat, a oni
su hodali pognutih glava, srca su im divlje udarala, umovi su im bili optereni mislima o budunosti,
kako e provesti vee u selu punom slabanih i mnogobrojnih neprijatelja, zatim putovati drumom
podatne krvi, prema svretku starog romantinog mraka i tajnog sjaja mrtvih, ka svetlu Istoka i brdu
mahagonija, ka zloinima i svetim trenucima nove Misterije, i poetku udnog zelenog doba.

O autoru
Lucijus epard roen je 1947. u Lincbergu, drava Virdinija. esto mea naunu i epsku
fantastiku, i horor. Mnoge njegove prie smetene su na egzotine lokacije, naroito u Latinskoj
Americi, i kritikuju intervencionistiku politiku Sjedinjenih Drava. Glavni junaci najee su mu
marginalci, poput samog autora, koji je u mladosti proputovao pola sveta (izmeu ostalog, Dubrovnik
i Skoplje). Najvanija dela su mu: Green Eyes (1984), naunofantastini roman o ivim mrtvacima;
ratni roman Life During Wartime (1987); kratki roman Kalimantan (1990); nagradom Hugo
ovenana novela Barnacle Bill the Spacer (1992); roman o vampirima Zlatna krv (1993) i novela
Blistava zelena, zvezda (2000), oba nagraena nagradom Locus. Dve njegove kapitalne zbirke,
The Jaguar Hunter (1987) i The Ends of the Earth (1991) osvojile su Svetsku nagradu za fantastiku.
Nakon zatija od sedam godina, epard se nedavno vratio pisanju, jai nego ikad, serijom zapaenih
kratkih romana kao to su Colonel Rutherfords Colt, Valentine, Louisiana Breakdown i Floater.
Pored proze, pie i neobino surove filmske kritike.

Sadraj
Predgovor srpskom izdanju
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
O autoru