Naslov originala Scott Lynch

RED SEAS UNDER RED SKIES

Copyright © Scott Lynch 2007

First published by Gollancz, London.
Ali rights reserved.
Translation copyright © 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

SERIJAL O GOSPODSTVENOM NITKOVU:

Laži Loka Lamore
Crveno more pod crvenim nebom
 Za Metjua Vudringa Stovera,
prijateljsko jedro na obzorju.
Non destiti, numquam desistam.
 Prva knjiga
KARTE U RUCI
„Ako moraš da igraš, na početku odredi tri stvari:
pravila igre, ulog i kada ćeš prekinuti.“

Kineska poslovica
 PROLOG
Napet razgovor
1
Lok Lamora stajao je na molu u Tal Veraru, s vrelim vetrom od
zapaljenog broda za leđima i hladnim ujedom strelice iz napunjenog
samostrela na vratu.
Iscerio se i usredsredio da sopstveni samostrel drži uperen u
protivnikovo levo oko; bili su toliko blizu da bi skoro u potpunosti
iskrvarili jedan na drugoga ako bi obojica trznula prstom u isto
vreme.
„Budi razuman“, reče muškarac okrenut prema njemu. Graške
znoja ostavljale su jasne tragove dok su mu klizile niz štrokave
obraze i čelo. „Razmisli u koliko si nezgodnim okolnostima.“
Lok otpuhnu. „Osim ako su ti očne jabučice od gvožđa, nezgodne
okolnosti važe za obojicu. Zar ti se ne čini, Žane?“
Stajali su u parovima na molu, Lok pored Žana, njihovi napadači
jedan pored drugog. Žan i njegov dušmanin stajali su licem u lice, sa
samostrelima slično postavljenim; četiri hladne metalne strelice bile
su na gotovs, svega nekoliko palaca od glava četvorice razumljivo
uzrujanih ljudi. Nijedan od njih ne bi mogao da promaši sa ove
razdaljine, pa makar i svi bogovi na nebesima i ispod njih poželeli
drugačije.
„Izgleda da smo sva četvorica do muda u živom pesku“, reče Žan.
Na vodi iza njih, stari galeon stenjao je i škripao dok su ga plamenovi
urličući proždirali iznutra. Na četiristo koraka oko njih noć se beše
pretvorila u dan; trup broda bio je ispresecan belo-narandžastim
linijama spojnica u raspadu. Dim je kipteo iz tih paklenih procepa u
vidu malenih crnih erupcija — poslednji drhtavi uzdasi ogromne
drvene zveri koja umire u mukama. Sva četvorica su stajala na
samom kraju mola, neobično sami usred svetlosti i buke u žiži
pažnje čitavog grada.
„Spusti oružje, bogova ti“, reče Lokov protivnik. „Dobili smo
uputstva da vas ne pobijemo ako ne moramo.“
„A siguran sam da biste, razume se, bili iskreni sve i daje
drugačije“, reče Lok. Osmeh mu se raširi licem. „Nikad ne verujem
ljudima koji mi upere oružje u dušnik. Izvini.“
„Ruka će ti se zatresti mnogo pre moje.“
„Kad se umorim, nasloniću ti vrh strelice na nos. Ko vas je poslao
na nas? Koliko vas plaćaju? Nismo ni mi bez sredstava; mogli bismo
sklopiti sjajan dogovor.“
„Zapravo“, reče Žan, „znam ko ih šalje.“
„Stvarno?“ Lok okrznu Žana pogledom pre nego što se opet
zagleda protivniku u oči.
„I dogovor je sklopljen, mada ga ne bih nazvao sjajnim.“ „Ovaj...
Žane, bojim se da sam izgubio nit.“
„Ne.“ Žan podiže ruku, dlanom upolje, prema čoveku preko puta.
Onda polako, brižljivo pomeri nišan ulevo — sve dok mu samostrel
nije bio uperen Loku u glavu. Čovek — doskorašnja meta — trepnu
iznenađeno. „Ne, Lok, izgubio si mene.“
„Žane“, reče Lok i kez mu nestade s lica, „nije smešno.“ „Slažem
se. Predaj mi oružje.“
„Žane...“
„Predaj ga. Lagano. Ti tamo, jesi li moron? Sklanjaj mi to s lica i
uperi ga u njega.“
Žanov malopređašnji protivnik uzrujano obliza usne, ali se ne
pomače. Žan zaškrguta zubima. „Pazi ovako, tupoglavi dokovski
majmune, obavljam tvoj posao umesto tebe. Uperi oružje u mog
ortaka, majku mu, pa da mrdnemo s ovog mola!“
„Žane, ovakav razvoj događaja opisao bih kao krajnje nezgrapan‘,
reče Lok, a rekao bi i više, osim što je Žanov protivnik izabrao baš taj
trenutak da posluša Žanov savet.
Loku se činilo kako mu se sada niz lice znoj sliva u istinskim
slapovima, kao da njegova rođena izdajnička vlaga napušta brod pre
nego što se desi nešto još gore.
„Eto. Tri na jedan.“ Žan pijunu na mol i slobodnom rukom mahnu
prema dvojici napadača. „Nisi mi ostavio izbora izuzev da pre
polaska sklopim pogodbu s poslodavcem ove gospode — bogova
mu, naterao si me. Žao mi je. Mislio sam da će stupiti u vezu sa
mnom pre nego što se ustreme na nas. Sad predaj oružje.“ „Žane,
šta to, koji moj, misliš da.
„Nemoj. Ni reč više da nisi rekao, jebote. Ne pokušavaj da me
obrlatiš, predobro te poznajem da bih te pustio da kažeš šta imaš.
Lok, tišina. Miči prst sa obarača i predaj oružje.“
Lok je piljio u čelični vrh Žanove strelice, usta otvorenih u neverici.
Svet oko njega kao daje izbledeo do one malecne, svetlucave tačke,
razigrane od narandžastog odraza pakla koji je buktao u luci iza
njega. Da laže, Žan bi mu dao znak rukom... Gde je znak rukom, koji
moj?
„Ne mogu da verujem“, prošaputa. „Nemoguće.“
„Lok, ovo ti govorim poslednji put.“ Žan zaškrguta zubima i umiri
ruku tačno između Lokovih očiju. „Miči prst sa obarača i predaj
oružje, majku mu. Ovog časa.“
 PRVO POGLAVLJE
Sitne igre
1
Igra se zvala „vrteška sreće“, ulog je bila otprilike polovina njihovog
celokupnog imetka, i bilo je jasno kao dan da će Lok Lamora i Žan
Tanen biti isprašeni kao dva štrokava tepiha.
„Poslednja ponuda za petu ruku“, reče krupije odeven u somot s
podijuma na drugoj strani okruglog stola. „Hoće li se gospoda odlučiti
za nove karte?“
„Ne, ne — gospoda se odlučuju da se posavetuju“, reče Lok, nagnu
se ulevo i prinese usta Žanovom uvu. Utiša glas do šapata. „Kakva
je tvoja ruka?“
„Bezvodna pustinja“, zamrmori Žan, nakon što je desnom rukom
nehajno prekrio usta. „A tvoja?“
„Pustoš gorkog razočaranja.“
„Sranje.“
„Jesmo li ove nedelje zapostavili molitve? Je F jedan od nas prdnuo
u hramu ili tako nešto?“
„Mislio sam da, po planu, i očekujemo da izgubimo.“
„Da. Samo sam mislio da ćemo pružiti malo bolji otpor od ovoga.“
Krupije se stidljivo nakašlja u levu ruku, što je za kartaškim stolom
bilo isto kao daje odalamio Loka i Žana po potiljku. Lok se odmaknu
od Žana, lako kucnu kartama o lakiranu površinu stola, i isceri se
svojim „znam ja šta radim“ osmehom, najboljim koji je uspeo da
potegne iz oružarnice svog lica. Uzdahnu u sebi i baci pogled na
pozamašnu gomilu drvenih žetona koja samo što ne beše prešla
kratak put od sredine stola do protivničke hrpe.
„Naravno“, reče, „spremni smo da se suočimo sa sudbinom uz
junački stoicizam, dostojan pomena u istoriji i poemama.“
Čovek koji je delio karte klimnu glavom. „I dame i gospoda odbijaju
poslednju ponudu. Kuća zahteva završne ruke.“
Usledilo je komešanje razmeštanja karata i odbacivanja dok su
igrači slagali završne ruke i postavljali ih, licem naniže, na sto ispred
sebe.
„Odlično“, reče krupije. „Okrenite karte i otkrijte ih.“
 Šezdeset ili sedamdeset najbogatijih besposličara u Tal Veraru, koji
se behu nagurali u sobu kako bi posmatrali svaku rundu Lokovog i
Žanovog narastajućeg poniženja, sada se kao jedan nagnuše
napred, orni da vide koliko će se dvojac ovog puta osramotiti.
2
Tal Verar, Ruža Bogova, nalazi se na najzapadnijem rubu onoga što
Terinjani nazivaju civilizovanim svetom.
Kad biste mogli da stojite u vazduhu iznad najviših kula Tal Verara,
ili da lebdite u lenjim krugovima, nalik na galeblji živalj koji se, kao
kakva napast, nastanjuje u procepima i na krovovima grada, videli
biste daje ovo mesto svoje drevno ime dobilo po tamnim ostrvima.
Naizgled su se vrtložila upolje od srca grada — niz polumeseca, sve
većih i većih, nalik na stilizovane ružine latice u mozaiku kakvog
umetnika.
Nisu prirodna — ne onako kako je prirodno kopno, koje se izdiže
nekoliko milja prema severoistoku. Kopno puca na vetru i
nevremenu, i starost se vidi na njemu. Na ostrvlje Tal Verara vreme
ne utiče — možda i ne može da utiče — jer to je crno staklo
Praotaca, u nezamislivim količinama, naslagano u beskrajnim
slojevima, ispresecano prolazima, obloženo naslagama kamena i
zemlje iz kojih narasta grad muškaraca i žena.
Ružu Bogova okružuje veštački greben, isprekidan krug od tri milje
u prečniku, senka pod senovitim talasima. U susretu sa ovim
skrivenim zidom, Mesingano more postaje blaže, kako bi omogućilo
prolaz stotinama plovila s razvijenim barjacima stotinu kraljevstava i
kolonija. Njihove katarke i krstovi za jedra poput šume se izdižu, s
belim smotanim jedrima, duboko ispod vaših nogu.
Ako biste mogli okrenuti pogled ka zapadnom gradskom ostrvu,
videli biste kako su mu unutrašnje površine strmi crni zidovi koji
zaranjaju na stotine stopa naniže, u blago uzburkane lučke talase,
gde se splet drvenih dokova privija uz podnožje litica. Strana ostrva
okrenuta moru, međutim, ćelom je dužinom stepenasta. Šest
prostranih, pljosnatih ispusta počivaju jedan povrh drugog, s glatkim,
četrdeset stopa visokim bedemima koji se nadnose nad svaki osim
najvišeg.
 Najjužnije područje na ostrvu zove se Zlatno stepenište — njegovih
šest nivoa krcato je krčmama, kockarskim jazbinama, klubovima
zatvorenog tipa, kuplerajima i borbenim arenama. Zlatno stepenište
čuveno je kao kockarska prestonica terinskih gradova-država, mesto
gde muškarci i žene mogu izgubiti novac na sve, od najblažih poroka
do najopakijih zločina. Vlasti Tal Verara, u nastupu veličanstvene
gostoprimljivosti, proglasile su kako nijednog stranca na Zlatnom
stepeništu ne smeju prisiliti u ropstvo. Zbog toga postoji vrlo malo
mesta zapadno od Kamora gde je bezbednije za strance da piju kao
smukovi i zaspivaju po jarkovima i baštama.
Na Zlatnom stepeništu raslojavanje je veoma strogo; na svakom
višem spratu lokali su sve bolji i bolji, a rastu i veličina, broj i
prilježnost stražara na vratima. Na vrhu Zlatnog stepeništa, poput
kakve krune, nalazi se desetak baroknih palata od starog kamena i
veštičjeg drveta, usađenih u vlažno zeleno obilje doteranih vrtova i
malecnih šuma.
Ovo su „kockarnice od ugleda“ — klubovi zatvorenog tipa gde
dobrostojeći muškarci i žene mogu da se kockaju na određen način,
zavisno od njihovog novčanog stanja. Ove kuće su već vekovima
nezvanična središta moći, gde se plemići, činovnici, trgovci,
pomorski kapetani, izaslanici i uhode okupljaju da stavljaju na kocku
bogatstvo — i lično i političko.
Ove ustanove sadrže sve moguće ugodnosti. Na naročitim
dokovima u podnožju litica posetioci od značaja ukrcavaju se u
gondole-žičare u unutrašnjoj luci, odakle ih blistavi mesingani motori
na vodeni pogon odvlače gore, tako da izbegavaju uzane, zavojite,
od svetine zagušene nagibe, koji vode do pet nižih nivoa s morske
strane. Postoji čak i javni park za dvoboje — velika, dobro održavana
travnata površina, i to u samom-samcitom središtu najvišeg ispusta,
tako da, kada nekom uzavri krv, hladnije glave nemaju priliku da
prevagnu.
Kuće od ugleda su svetinja. Običaj stariji i snažniji od zakona
zabranjuje vojnicima ili straži da kroče onamo, osim u odgovor na
najgnusnije zločine. Zavidi im čitav kontinent: nijedan strani klub, ma
koliko raskošan ili vrhunski, nije u stanju tačno da podražava
poseban ugođaj istinske verarske kockarnice. A sve odreda baca ih
u zasenak Kula greha.
 Gotovo sto pedeset stopa visoka, Kula greha štrči prema nebu na
južnom kraju najvišeg nivoa Stepeništa, koji je i sam na dvesta
pedeset stopa iznad luke. Kula greha je toranj od prastakla, crn,
sedefast i svetlucav. Prostrana terasa ukrašena alhemijskim
lampama uokviruje svaki od devet nivoa. Noću je Kula greha
sazvežđe svetala, skerletnih i plavih poput neba u suton, a to su i
boje na grbu Tal Verara.
Kula greha je najprestižnija, najozloglašenija i najbolje čuvana
kockarnica na svetu, od zalaska do izlaska sunca otvorena za one
dovoljno moćne, bogate ili lepe da mimoiđu hirove vratara. Svaki
naredni sprat prevazilazi onaj ispod po raskoši, prestižu i pragu rizika
dozvoljenih igara. Pristup svakom višem spratu mora se zaslužiti
dobrom kreditnom istorijom, zabavnim ponašanjem i besprekornom
igrom. Pojedini kandidati potroše godine i godine, kao i na hiljade
solara, u pokušaju da privuku pažnju gospodara Kule greha, čiji je
beskrupulozni opstanak na ovom jedinstvenom položaju od njega
načinio najmoćnijeg arbitra društvenog ugleda u istoriji grada.
Pravila ponašanja u Kuli greha nepisana su, ali stroga kao u
kakvom verskom kultu. Najjednostavnije, najneospornije rečeno, ako
vas uhvate da varate — sleduje vam smrt. Makar i samog arhonta
Tal Verara opazili s kartom u rukavu, ne bi ga od posledica spasli ni
rod ni pomoz bog. Svakih nekoliko meseci posetioci otkriju nekakav
nesuđeni izuzetak od pravila, i još jedna osoba tiho umre u kočiji od
prevelike doze kakve alhemijske supstance ili se tragično „oklizne“ s
balkona devet spratova iznad tvrdih, pljosnatih kamenova u dvorištu
Kule greha.
Loku Lamori i Žanu Tanenu trebalo je dve godine uz potpuno nov
par lažnih identiteta da oprezno, na prevaru dospeju do petog
sprata.
Oni, zapravo, varaju baš ovog trenutka, u upornom pokušaju da
održe korak s protivni čama, koje nemaju potrebe da čine isto.
3
„Dame imaju fleš rojal kopalja i fleš rojal sablji, krunisan grbom
sunca“, reče krupije. „Gospoda imaju fleš rojal pehara i mešovitu
ruku, krunisane peticom pehara. Petu ruku odnose dame.“
 Lok se ujede za obraz a talas aplauza uzburka topao vazduh
prostorije. Do sada su dame odnele četiri od pet ruku, a svetina se
jedva udostojila i da primeti jednu jedinu Lokovu i Žanovu pobedu.
„Pa, da ga izeš“, reče Žan sa uverljivim ali lažnim iznenađenjem.
Lok se okrenu protivnici zdesna. Marakosa Durena bila je tanušna,
tamnoputa žena u kasnim tridesetim godinama, guste kose po boji
nalik dimu zapaljenog ulja, sa nekoliko vidljivih ožiljaka na vratu i
podlakticama. U desnoj ruci držala je tanku crnu cigaru obmotanu
zlatnim koncem, a na licu je nosila stegnut osmeh
nezainteresovanog zadovoljstva. Igra joj očigledno nije iziskivala
nikakav izrazit napor.
Bičem duge drške krupije ćušnu Lokovu i Žanovu hrpicu izgubljenih
drvenih žetona prema damskoj strani stola. Potom istim tim bičem
privuče sve karte natrag u ruke; igračima je bilo strogo zabranjeno
da dodiruju karte nakon što krupije naredi da se ove pokažu.
„Pa, madam Durena“, reče Lok, „čestitam na sve krepkijem i
krepkijem novčanom stanju. Vaša kesa kao da je jedino što se
uvećava brže od mog predstojećeg mamurluka.“ Lok je prebacivao
drveni žeton s jednog na drugi zglob prstiju desne ruke. Maleni
drveni disk vredeo je pet solara, što je otprilike petomesečna plata
običnog radnika.
„Žao mi je što dobijate tako izrazito loše karte, gospodaru Kosta.“
Madam Durena povuče dobar dim iz cigare i izduva pramen koji
ostade da lebdi u vazduhu između Loka i Žana, taman dovoljno
daleko da ne predstavlja neposrednu uvredu. Lok je shvatao da ona
koristi dim cigare kao strat peti, „malu igru“ — prividno civilizovanu
naviku koju je razvila kako bi poremetila pažnju ili iznervirala
protivnike za kockarskim stolom, i naterala ih na greške. Žan je
nameravao da sopstvene cigare koristi u istu svrhu, ali Durena je
bolje ciljala.
„Nijedna karta ne može biti izrazito loša u društvu dve ovako divne
protivnice“, reče Lok.
„Skoro pa bih mogla da se divim nekom ko ostaje tako šarmantno
neiskren dok mu pelješe sve srebro“, reče Durenina partnerka, koja
je sedela s Durenine desne strane, između nje i krupijea.
Izmila Korvaler bila je krupna gotovo koliko i Žan, zdepasta i
rumena, zamašno zaobljena na svakom mestu gde žena može imati
obline. Bila je neporecivo privlačna, ali pamet koja joj je isijavala iz
očiju bila je oštra i prezriva. U njoj je Lok prepoznao ratobornost
srodnu onoj kakva se sreće kod učesnika uličnih tuča — dobro
negovanu žudnju za zahtevnim borbama. Korvalerova je neprestano
grickala iz posrebrene činije trešnje uvaljane u čokoladu u prahu i
nakon svake glasno sisala prste. Njena sopstvena strat peti,
naravno.
Kao da je stvorena s namerom da igra vrtešku sreće, mislio je Lok.
Um nadaren za kartanje, kao i telesna građa koja podnosi
jedinstvenu kaznu kada izgubite rundu u ovoj igri.
„Kazna“, reče krupije. Na podijumu, on nagazi mehanizam koji je
pokretao vrtešku. Ova naprava u središtu stola sastojala se od niza
mesinganih ramova koji su sadržali red za redom malecnih staklenih
bočica, svaka sa srebrnim čepom. Kovitlala se pod blagom svetlošću
fenjera u kockarskom salonu, sve dok se nije pretvorila u neprekidne
srebrne pruge unutar mesinga a onda — zveckanje mehanizma pod
stolom, čangrljanje mnogih malecnih posuda koje se sudaraju — i
vrteška ispljunu dve bočice. One se zakotrljaše prema Loku i Žanu i
kucnuše o malo izdignutu spoljašnju ivicu stola.
Vrteška sreće je igra za dve ekipe po dvoje; skupa igra, jer
mehanizam unutar naprave veoma je dragocen. Na kraju svakog
kruga gubitnički tim bi nasumice dobio dve bočice iz velike zalihe
flaša na vrtešci; u njima se nalazio alkohol, pomešan sa slatkim
uljima i voćnim sokom da se prikrije silovitost bilo kog pića. Karte su
bile samo jedna strana igre. Igrači su takođe morali da ostanu
usredsređeni pod sve većim dejstvom đavolskih flašica. Jedini način
da se igra završi bio je da se igrač isuviše napije da bi mogao dalje
igrati.
Teoretski posmatrano, u igri se nije moglo varati. Kula greha
održavala je mehanizam i pripremala bočice; srebrni čepići bili su
dobro uglavljeni povrh pečata od pčelinjeg voska. Igračima nije bilo
dopušteno da dodiruju vrtešku, ili bočicu drugog igrača, pod
pretnjom da će ga bez daljeg proglasiti za gubitnika. Čak je i
čokoladu i cigare koje su igrači jeli odnosno pušili morala da
obezbedi kuća. Lok i Žan su čak mogli da odluče da uskrate madam
Korvaler užitak u slatkišima, ali to bi bila loša zamisao iz više
razloga.
 „Pa“, reče Žan kada je prelomio pečat na malenoj dozi žestine, „u
zdravlje šarmantnih gubitnika, recimo.“
„Kad bismo samo znali gde da ih nađemo“, reče Lok i oni zajedno
sručiše pića. Lokovo je ostavilo topao, šljivast trag niz njegovo ždrelo
— bilo je među jačima. Uzdahnuo je i spustio praznu bočicu ispred
sebe. Četiri flašice prema jednoj, a način na koji mu se
usredsređenost rasipala po ivicama značio je da počinju da deluju na
njega.
Dok je krupije redao i mešao karte za sledeći krug, madam Durena
opet dugo, zadovoljno povuče iz cigare i otrese pepeo u činiju od
čistog zlata smeštenu na postolje iza njene desne ruke. Kroz nos je
izbacila dva lenja pramena dima i kroz sivi veo zagledala se u
vrtešku. Durena je nadarena grabljivica iz zasede, mislio je Lok,
uvek joj je najprijatnije iza nekakvog zaklona. Podaci koje je imao
tvrdili su kako je tek nedavno otpočela život kao trgovac špekulant
vezan za grad. Prethodno je, po struci, zapovedala privatirima —
lovcima na učene, i na pučini gonila i potapala robovlasničke
brodove iz Herema. One ožiljke nije zaradila uz čaj u nečijem salonu.
Bila bi veoma, veoma nesrećna okolnost kada bi žena poput nje
shvatila da Lok i Žan, pobede radi, računaju na ono što je Lok voleo
da naziva „neupadljivo nesvakidašnjim metodama“ — majku mu,
bolje bi bilo i da prosto izgubiš na starinski način ili da te krupijei Kule
greha uhvate kako varaš. Oni bi, barem, verovatno bili hitri i
delotvorni dželati. Trebalo je upravljati tom veoma uposlenom
ustanovom.
„Ne delite“, reče madam Korvaler krupijeu, prekidajući Lokova
razmišljanja. „Maro, u poslednjih nekoliko krugova gospodu zaista
nije služila sreća. Zar ne bismo mogle da im dopustimo mali odmor?“
Lok prikri trenutno uzbuđenje; u vrtešci sreće, par u vodstvu može
ponuditi suparnicima kratku stanku u igri, ali retko ko bi bio tako
ljubazan, iz očiglednog razloga što ovo gubitnicima daje dragoceno
vreme da se otresu dejstva alkohola. Pokušava li to Korvalerova da
prikrije nekakvu sopstvenu neugodnost?
„Gospoda su se zaista poprilično namučila — treba brojati sve te
žetone i gurati ih na našu stranu iznova i iznova.“ Durena povuče
dim, pa ga izduva. „Učinili biste nam čast, gospodo, ako biste pristali
na kratak predah, da se osvežite i oporavite.“
 Ah. Lok se osmehnu i prekrsti ruke na stolu ispred sebe. Znači, to
je igra — umili se svetini i pokaži koliko malo poštovanja dame
zapravo imaju prema ovim protivnicima, koliko neminovnom
smatraju sopstvenu pobedu. Ovo je bilo mačevanje po pravilima
društvenog ophođenja, a ono što je Durena upravo uradila bilo je
jednako nasrtaju na grlo. Neposredno odbijanje bilo bi strahovito
neučtivo; Lok i Žan moraće prefinjenije da pariraju.
„Kako bi išta moglo pružiti više osveženja“, reče Žan, „nego
nastavak igre protiv ovako divnih suparnica?“
„Isuviše ste ljubazni, gospodaru De Fera“, reče madam Durena.
„Ipak, zar želite da se priča kako smo bez srca? Vi nama niste odbili
nijednu udobnost.“ Cigaretom pokaza prema slatkišima madam
Korvaler. „Zar biste nam uskratili želju da zauzvrat pružimo neku
ugodnost?“
„Madam, ne bismo vam odbili ništa, a ipak tražimo dopuštenje da
vam uslišimo još žarkiju želju, zbog koje ste se potrudile i došle
ovamo večeras — želju za igrom.“
„Još je mnogo krugova pred nama“, dodade Lok, „i mene i Žeroma
bi bolelo ako bismo na bilo koji način izazvali neugodnost kod
dama.“ Susrete krupijeov pogled dok je govorio.
„Dosad nam nikakvu neugodnost niste pričinili“, reče madam
Korvaler slatkim glasom.
Lok s nelagodnošću primeti kako je pažnja svetine zaista
usredsređena na ovaj razgovor. On i Žan izazvali su dve žene,
nadaleko poznate kao najbolje igračice vrteške sreće u Tal Veraru, i
poprilična publika se tiskala za svim ostalim stolovima na petom
spratu Kule greha. Tu je trebalo da se odvijaju samostalne partije, ali
po nekom prećutnom sporazumu između kuće i mušterija, sva druga
delatnost u salonu zamrla je dok traje ovaj pokolj.
„Dobro, onda“, reče Durena. „Što se nas tiče, nemamo ništa protiv
da nastavimo. Možda vas čak sreća bolje posluži.“
Lokovo olakšanje što je odustala od spletkaroškog razgovora bilo je
neznatno; ona, na kraju krajeva, u potpunosti očekuje da i nadalje
istresa novac od njega i Žana kao što kuvarica batinom isteruje žiške
iz džaka brašna.
„Šesti krug“, reče krupije. „Početni ulog biće deset solara.“ Kada je
svaki igrač gurnuo napred po dva drvena žetona, krupije baci ispred
njih tri karte.
Madam Korvaler dovrši još jednu trešnju posutu čokoladom i isisa
ostatke slatkiša s prstiju. Pre nego što je dodirnuo karte, Žanovi prsti
leve ruke nakratko kliznuše pod rever njegovog kaputa i načiniše
pokret nalik češanju. Posle nekoliko sekundi Lok učini isto. Lok
uhvati madam Durenu kako ih posmatra i prevrće očima. Tajni znaci
među igračima bili su savršeno prihvatljivi, ali radije ako su malo
prefinjeniji od ovoga.
Durena, Lok i Žan zaviriše u karte gotovo i isto vreme; Korvaler ova
je kasnila časak, još mokrih prstiju. Ona se tiho nasrneja. Istinska
dobra sreća ili strat peti7. Durena je izgledala izrazito zadovoljna, ali
Lok nije sumnjao da čak i u snu zadržava upravo taj izraz lica.
Žanovo lice nije otkrivalo ništa, a Lok je, sa svoje strane, oprobao
tanak, podrugljiv osmejak, iako mu je početna ruka bila čisto đubre.
S druge strane prostorije zavojito mesingano stepenište s
gelenderom i pozamašnim krupijeom koji je čuvao prilaz vodilo je
naviše prema šestom spratu, usput se nakratko šireći u neku vrstu
galerije. Treptaj pokreta sa ove galerije privukao je Lokovu pažnju;
napola sakriveno u senkama nalazilo se tanušno, lepo obučeno
obličje. Topla, zlatna svetlost lampi u prostoriji ogledala se u paru
optika i Lok duž kičme oseti drhtave žmarce uzbuđenja.
Je l’ moguće? Lok se trudio da jedno oko zadrži na senovitoj prilici
dok se pravi da pomno posmatra karte. Odsjaj na opticima nije
treperio niti se mrdao — čovek i te kako zuri u njihov sto.
Konačno su on i Žan privukli pažnju (ili posrnuli u nju, i, bogova mu,
rado će prihvatiti takav srećan splet okolnosti) čoveka čija se
kancelarija nalazi na devetom spratu — gospodara Kule greha,
potajnog vladara svih kradljivaca u Tal Veraru, čoveka koji i svet
lopovluka i svet raskoši drži čvrsto u šaci. U Kamoru bi ga zvali kapa,
ali ovde nije nosio nikakvu titulu osim sopstvenog imena.
Rekvin.
Lok pročisti grlo, vrati pogled na sto, i pripremi se da
dostojanstveno izgubi još jednu rundu. Izdaleka, s mračnih voda,
dopirao je blag odjek brodskih zvona, koja su odbrojala deseti
večernji čas.
4
 „Osamnaesta runda“, reče čovek koji je delio karte. „Početni ulog
biće deset solara.“ Lok je, vidljivo uzdrhtalom rukom, morao da
odgurne u stranu jedanaest bočica pred sobom kako bi pomerio
napred svoj čip. Madam Durena, spokojna kao brod izvučen na dok,
bavila se četvrtom cigarom te noći. Madam Korvaler kao daje
podrhtavala u stolici; da nije možda rumenija nego obično? Lok se
trudio da ne pilji previše upadljivo dok je postavljala početni ulog;
možda je podrhtavanje poticalo isključivo od njegovog neumitnog
pijanstva. Ponoć se približavala, a u zagušljivoj prostoriji vazduh
protkan dimom grebao je Loku oči i grlo kao vuna.
Krupije, bezizražajan i budan kao i uvek — činilo se da u sebi ima
više mehanizma nego vrteška — dobaci tri karte na sto ispred Loka.
Lok provuče prste ispod revera kaputa i reče: „Aaaa-ha“, tonom
zainteresovanog zadovoljstva. Bilo je to zapanjujuća gomila govana;
najgora ruka do sada. Lok je treptao i škiljio, pitajući se prikriva li to
alkohol nekako zbirku pristojnih karata, ali avaj — kad se opet
usredsredio, i dalje su bile bezvredne.
Prošlog puta su dame bile primorane da piju, ali osim ako na stolu s
Lokove leve strane Žan skriva neko ogromno čudo, mogao je
pouzdano da se kladi kako će se još jedna bočica uskoro
razdragano kotrljati preko stola prema Lokovoj pihtijastoj šaci.
Osamnaest krugova, mislio je Lok, u kojima smo izgubili devetsto
osamdeset solara do sada. Njegov um, dobro navlažen od pića u
Kuli greha, odlutao je u sopstvene proračune. Godinu dana lepe
nove odeće za čoveka njegovog položaja. Barka. Veoma velika
kuća. Životna zarada nekog poštenog zanatlije, recimo klesara. Da li
se ikad pretvarao daje klesar?
„Pravo prve kupovine“, reče čovek koji deli karte i trgnu ga tako da
se vrati u igru.
„Karta“, reče Žan. Krupije gurnu jednu prema njemu; Žan virnu u
nju, klimnu glavom i gurnu još jedan drveni žeton prema sredini
stola. „Dižem.“
„Pratim“, reče madam Durena. Pomeri napred dva komadića drveta
s pozamašne gomile. „Pokazujem partnerki.“ Okrenula je dve karte
iz ruke prema madam Korvaler, koja nije uspela da obuzda osmeh.
„Karta“, reče Lok. Krupije mu je dodade, a on zadiže ivicu taman
koliko mu je trebalo da vidi šta je u pitanju. Dvojka pehara, pod ovim
okolnostima vredna tačno jedno mokro govance bolesnog psa. Prisili
se da se osmehne. „Dižem“, reče, i gurnu dva žetona napred.
„Osećam da mi se smeši sreća.“
Sve oči sa očekivanjem se okrenuše prema madam Korvaler, koja
štrpnu trešnju posutu čokoladom iz okopnelih zaliha, strpa je u usta,
a onda brzo posisa prste da ih očisti. „O-ho“, reče, zagledana naniže
u karte, nežno kuckajući po stolu lepljivim prstima jedne ruke. „O...
ho... oh... Maro, ovo je... najčudnije...“
A onda klonu napred i položi glavu na veliku gomilu drvenih žetona
na stolu. Karte joj prhnuše napred, licem naviše, a ona zamahnu
prema njima, nesposobna da kontroliše pokret, u pokušaju da ih
prekrije.
„Izmila“, reče madam Durena, s primesom panike u glasu. „Izmila!“
Pruži ruku i protrese partnerku za krupna ramena.
„’Zmila“, složi se madam Korvaler pospanim, plačnim glasom. Usta
joj se razjapiše i pljuvačka i komadići čokolade procuriše na žetone
od pet solara. „Mmmmmmilllaaaaaaaaa. Vrrrrlo... čudno...
najčudnije...“
„Na madam Korvaler je red da igra.“ Čovek koji deli karte nije
mogao da obuzda iznenađenje u glasu. „Madam Korvaler mora da
izjavi staje odlučila.“
„Izmila! Saberi se!“, izusti madam Durena silovitim šapatom. „Ima...
karata...promumla Korvalerova. „Vidi, Maro... Koliiiiiiko... karata. Na
stolu.“
Nakon toga izusti: „Blembl... na... fla... ga.“
A onda se obeznani.
„Gubitak zbog odsustva učesnika“, reče krupije posle nekoliko
sekundi. Bičem je pokupio sve žetone madam Durene i hitro ih
prebrojao. Lok i Žan nose sve na stolu. Zlokobna pretnja da će
izgubiti hiljadu solara upravo se pretvorila u dobitak podjednake
veličanstvenosti, i Lok odahnu.
Kao da je u pitanju kakva predstava, krupije je posmatrao madam
Korvaler — koja beše načinila sebi jastuk od žetona — a potom se
nakašljao u ruku.
„Gospodo“, reče, „kuća će vam, ovaj, obezbediti druge žetone u
odgovarajućoj vrednosti umesto ovih koji su... još u upotrebi.“
 „Naravno“, reče Žan i nežno potapša omanju planinu od Dureninih
žetona koji su se iznenada nagomilali ispred njega. U gužvi iza njih,
Lok je čuo zvuke zaprepašćenja, preneraženosti i čuda. Neki od
blagonaklonijih posmatrača naposletku izmamiše od ostalih lagan
talas aplauza, ali ovaj brzo zamre. Bili su pomalo posramljeni, pre
nego oduševljeni, što vide nekog uglednog poput madam Korvaler
pijanog od svega šest pića.
„Hmmmf‘, reče madam Durena, ugasi cigaru u zlatnu činiju i
ustade. Lagano i značajno je zakopčavala žaket — crni brokatni
somot ukrašen platinastim dugmetima i srmom, vredan podobrog
dela sveg njenog uloga od te večeri. „Gospodaru Košta, gospodaru
De Fera... čini se da moramo priznati kako ste nas nadmašili.“ „Ali
svakako ne i nadigrali“, reče Lok i prizva osmeh za opčinjavanje
zmija sa ostacima duhovitosti istucanim u prah. „Umalo ste nas...
ovaj, savladale.“
„Čitav svet drhturi oko mene“, reče Žan, čije su ruke bile mirne kao
u zlatara, a tako je bilo i za vreme čitave igre.
„Gospodo, uživala sam u vašem živopisnom društvu,“, reče madam
Durena glasom koji je nagoveštavao da nije tako. „Još jedna partija
kasnije ove nedelje, možda? Svakako nam morate dati priliku za
revanš, bilo bi časno.“
„Biče nam neizmerno zadovoljstvo“, reče Žan, na šta Lok poletno
zaklima glavom, tako da ga sadržaj lobanje zabole. Na to madam
Durena hladno pruži ruku i dopusti obojici da poljube vazduh iznad
nje. Kada su to učinili, kao da se priklanjaju naročito razdražljivoj
zmiji, pojavi se četvoro Rekinovih krupijea da pomognu da se
madam Korvaler — koja je i dalje hrkala — premesti na neko
prikladnije mesto.
„Bogovi, mora daje dozlaboga dosadno posmatrati nas iz noći u
noć kako pokušavamo jedni druge pićem da oborimo pod sto“, reče
Žan. Dobaci žeton od pet solara čoveku koji je delio karte; običaj je
nalagao da se krupijeu ostavi malen dar.
„Ne bih rekao, gospodine. Koliki kusur želite?“
„Ma, kakav kusur?“, osmehnu se Žan. „Zadrži sve.“
Po drugi put te noći krupije je odao ljudska osećanja; iako je bio
prilično dobrostojeći, jedan drveni žetončić činio je pola njegove
godišnje zarade. Priguši čujan udah kada mu Lok dobaci još
desetak.
„Sreća je gospa koja voli da prelazi iz ruke u ruku“, reče Lok. „Kupi
kuću, možda. Meni trenutno brojanje baš i ne polazi za rukom.“
„Dragi bogovi — mnogo vam hvala, gospodo!“ Krupije se hitro
obazre, pa progovori prigušenim glasom: „One dve dame ne gube
baš često, znate. Zapravo, ovo je prvi put da ja pamtim.“
„Pobeda ima cenu“, reče Lok. „Nešto mi govori da će je platiti moja
glava kad se sutra probudim.“
Pažljivo su odneli madam Korvaler niz stepenice, a madam Durena
je išla za njima kako bi pomno držala na oku ljude koji su nosili njenu
partnerku za kartanje. Gomila se razišla; posmatrači koji su ostali za
stolovima naručivali su krupijee, hranu i nove špilove karata za
sopstvene partije.
Lok i Žan pokupili su žetone (nove i bez bala, koje su hitro dobili od
krupijea umesto onih koje je koristila madam Korvaler) u uobičajene
drvene kutije postavljene somotom, i zaputili se prema stepenicama.
„Gospodo, čestitam“, reče poslužitelj koji je čuvao prolaz prema
šestom spratu. Odozgo je dopirao zveket čaše o čašu i žamor
razgovora.
„Hvala vam“, reče Lok. „Bojim se da je nešto u madam Korvaler
podleglo samo krug ili dva pre nego što bi se možda i meni desilo
isto.“
On i Žan polako su silazili stepenicama, koje su zavijale čitavom
širinom spoljašnjeg zida Kule greha. Bili su odeveni kao ljudi od
ugleda i uticaja, po najnovijoj letnjoj modi Tal Verara. Lok (čiju su
kosu alhemijski preinačili u zagasitu nijansu plave) nosio je karamel-
smeđi strukiran kaput s lepršavim peševima do kolena; njegove
ogromne, troslojne manžetne bile su naizmenično narandžaste i
crne, ukrašene zlatnom dugmadi. Nije nosio prsluk, samo znojavu
tuniku od najfinije svile ispod lepršavog crnog okovratnika. Žan je bio
slično obučen, iako mu je kaput bio sivkastoplave nijanse mora pod
oblacima, a stomak beše pritegao širokom crnom ešarpom, iste boje
kao kratke kovrdže njegove brade.
Prolazili su naniže, pored spratova punih uglednih ličnosti... pored
kraljica verarske trgovine i njihovih lepolikih sadruga oba pola, koje
su vodile podruku kao kućne ljubimce. Pored muškaraca i žena s
kupljenim lašenskim titulama, koji su preko karata i vinskih bokala
piljili u sitnije donove i done iz Kamora; pored vadranskih kapetana
trgovačkih brodova u uskim crnim kaputima, na moru pocrnelih lica
nalik na maske preko oštrih, bledih crta. Lok je prepoznao barem
dva pripadnika priora, trgovačkog saveta koji je u teoriji vladao Tal
Verarom. Duboki džepovi kao da su bili najvažniji preduslov za
članstvo.
Kockice su padale a čaše se sudarale; veseljaci su se smejali i
kašljali i psovali i uzdisali. Vrtlozi dima tromo su se kretali toplim
vazduhom, noseći miris parfema i vina, znoja i pečenja, i ovde- -
onde smolastu primesu alhemijskih opijata.
Lok je već viđao istinske palate i konake; Kula greha, ma koliko
raskošna, nije bila mnogo velelepnija od domova kojima će se mnogi
ljudi odavde vratiti kada im noć za igru konačno istekne. Istinska čar
Kule greha bila je izatkana od njene hirovite ekskluzivnosti; ako
nešto uskratiš dovoljnom boju ljudi, pre ili kasnije će se oko toga
razviti zagonetnost gusta poput magle.
Gotovo skrivena u dnu prvog sprata nalazila se debela drvena
kabina koju je čuvalo nekoliko neobično krupnih poslužitelja. Na
sreću, nije bilo reda. Lok je spustio kutiju na šalter ispred jedinog
prozora kabine, za nijansu previše snažno.
„Sve na moj račun.“
„Sa zadovoljstvom, gospodaru Kosta“, reče glavni poslužitelj i uze
kutiju. Leokanto Košta, trgovac špekulant iz Tališama, bio je dobro
poznat u ovom kraljevstvu vinskih isparenja i opklada. Poslužitelj je
Lokovu hrpu drvenih žetona hitro zamenio s nekoliko oznaka u knjizi
poslovanja. Nakon pobede nad Durenom i Korvalerovom, čak i kad
se oduzme napojnica čoveku koji je delio karte, Lokov deo dobiti
iznosio je gotovo pet stotina solara.
„Čujem da obojica zaslužujete čestitke, gospodaru De Fera“, reče
poslužitelj dok je Lok uzmicao kako bi pustio Žana da priđe šalteru
sa sopstvenom kutijom. Žerom de Fera, takođe iz Tališama, bio je
Leokantov veseli sadrug. Njih dvojica su bili vezani jedan za drugog
kao poslovična creva.
Iznenada Lok oseti kako mu se jedna ruka spušta na levo rame. On
se oprezno okrenu i zateče se licem u lice sa ženom tamne
kovrdžave kose, bogato odevenom u iste boje kao poslužitelji Kule
greha. Jedna strana lica odisala joj je produhovljenom lepotom —
druga je bila kožasta smeđa polumaska, smežurana kao da se
strašno opekla. Kada se osmehnula, oštećena strana usta nije
uspela da se pomeri. Loku se činilo kao da se živa žena nekako
muči da se probije napolje iz grubo izrađenog glinenog kipa.
Selendri, Rekvinova kućeupraviteljka.
Ruka koju mu je položila na rame (leva, sa opečene strane) nije bila
prava. Bila je to čvrsta mesingana tvorevina i, kada ju je povukla,
zagasito se presijavala na svetlosti fenjera.
„Kuća vam čestita“, prošuška svojim avetinjskim glasom, „zbog
lepog ponašanja koliko i zbog pozamašne izdržljivosti, i želi da vi i
gospodin De Fera znate kako ste obojica dobrodošli na šestom
spratu, ako odlučite da upotrebite ovu povlasticu.“
Lokov osmeh bio je sasvim iskren. „Mnogo vam hvala, u moje ime i
u ime mog sadruga“, reče s pripitom brbljivošću. „Ljubazno
poštovanje ove kuće, naravno, izuzetno nam laska.“
Ona neodređeno klimnu glavom, pa kliznu među svetinu hitro kao
što je i došla. Tu i tamo, obrve su se podizale sa uvažavanjem —
retko kog je Rekvinovog gosta, koliko je Lok znao, o porastu
društvenog položaja obaveštavala sama Selendri.
„Postajemo tražena roba, dragi moj Žerome“, reče dok su se
probijali kroz gomilu prema prednjim vratima.
„Za sada“, reče Žan.
„Gospodaru De Fera“, ozari se glavni vratar dok su se približavali, „i
gospodaru Košta. Da vam pozovem kočiju?“
„Nema potrebe, hvala“, reče Lok. „Prevaliću se u stranu ako ne
provetrim glavu na noćnom vazduhu. Idemo peške.“
„Dobro onda, gospodine.“
S vojničkom preciznošću, četiri poslužitelja otvoriše vrata Loku i
Žanu. Dva lopova pažljivo su stupala niz široko kameno stepenište
prekriveno crvenim somotskim tepihom. Taj tepih se bacao svake
noći i zamenjivali su ga novim. Kao posledica ovoga, samo u Tal
Veraru mogli ste videti horde prosjaka kako sasvim uobičajeno
spavaju na hrpama crvenih somotskih otpadaka.
Od pogleda je zastajao dah; s njihove desne strane, kroz obrise
ostalih kockarnica, video se čitav srpasti luk ostrva. Na severu je
vladala delimična tama, za razliku od sjaja Zlatnog stepeništa nalik
na oreol. Van gradskog područja — prema jugu, zapadu i severu —
Mesingano more blistalo je fosforescentno srebrno, obasjano trima
mesecima na nebu bez oblačka. Tu i tamo jedra dalekih brodova
pružala su se u visinu sa ovog kartaškog talona, avetinjski bleda.
Lok je mogao da se zagleda naniže i nalevo i vidi preko
ispreklapanih krovova na pet nižih ostrvskih nivoa — prizor od koga
mu se vrtelo u glavi, bez obzira na čvrstinu kamenova pod nogama.
Svud oko njega vladali su žamor ljudskog uživanja i kloparanje
konjskih zaprega po kaldrmi; barem desetak njih kretalo se ili čekalo
duž avenije povrh šestog nivoa. Iznad njega se Kula greha propinjala
u mlečnim prelivima tame sa alhemijskim lampama blistavo
raspaljenim, nalik na svecu čija je svrha da privuče pažnju bogova.
„A sada, dragi moj pesimisto po struci“, reče Lok kada su se
odmakli od Kule greha i ostali koliko-toliko nasamo, „moj trgovče
brigom, moj neumorni vodoskoče sumnje i prezira... šta imaš da
kažeš na ono?“
„Ma, vrleirialo, razume se, gospodaru Košta. Veoma je teško
razmišljati kad me ovako svlada plemenita genijalnost tvog plana.“
„To maglovito podseća na sarkazam.“
„Bogovi saklomte“, reče Žan. „Vređaš me! Tvoje neizrecive
zločinačke vrline opet su odnele pobedu, neizbežno poput plime i
oseke. Bacam ti se pred noge i preklinjem za oprost. Tvoja
genijalnost hrani samo srce sveta.“
„A sad si...“
„Kad bismo samo imali gubavca pri ruci“, prekide ga Žan, „pa da
položiš ruke na njega i isceliš ga pomoću čarolija.“
„Ma, ti samo prdiš na usta zato što si ljubomoran.“
„Moguće“, reče Žan. „Zapravo, znatno smo se obogatili, nisu nas
uhvatili, nismo mrtvi, čuveniji smo i poželjniji na sledećem spratu.
Moram priznati da nisam bio u pravu kada sam ovo nazvao
blesavom spletkom.“
„Zaista? Ha.“ Dok je govorio, Lok zavuče ruku pod revere. „Pošto,
moram priznati, spletka jeste bila blesava. Neodgovorna do mojega.
Još jedno piće i bio bih gotov. Izeš mi sve, zapravo sam poprilično
iznenađen što nam je pošlo za rukom.“
Sekundu ili dve je pipao ispod kaputa, pa izvukao vuneno jastuče,
široko i dugačko otprilike kao njegov palac. Oblačić prašine diže se
iz vune kada je Lok strpa u spoljašnji džep, a on usput žustro obrisa
šake o rukave.
„’Gotovo smo izgubili’ samo je drugačiji način da se kaže kako smo
konačno pobedili“, reče Žan.
„Svejedno, piće me je skoro dotuklo. Sledeći put kada budem toliko
optimističan u vezi sa sopstvenom izdržljivošću, ispravi me
sekirčetom u lobanju.“
„Rado ću te ispraviti dvema.“
Ovu spletku omogućila im je madam Izmila Korvaler. Madam
Korvaler, čija se staza pre nekoliko nedelja prvi put ukrstila sa
stazom „Leokanta Koste“ za kockarskim stolom, imala je pouzdanu
naviku da tokom igre jede prstima kako bi živcirala protivnike.
U vrtešci sreće se zaista nije moglo varati ni na jedan ustaljen
način. Nijedan Rekvinov krupije ne bi podmetnuo nešto u špil,
nijednom za sto godina, ni u zamenu za vojvodstvo. Niti je ijedan
igrač mogao da izmeni nešto na vrtešci, izabere jednu bočicu
umesto druge, ili uvali bočicu nekom drugom. Pošto su bila
onemogućena sva uobičajena sredstva da drugom igraču
podmetnete neku stranu supstancu, jedina mogućnost bila je da
igrač sam sebe dokrajči tako što će polako i svojevoljno unositi u
sebe nešto neprimetno i neuobičajeno. Nešto što mu podmetneš
tako da ga ne opazi čak ni zdrava paranoja.
Recimo, opijat u prahu koji natruniš po kartama u malecnim
količinama, kao što su Lok i Žan uradili, a onda ga postepeno šalješ
oko stola sve do žene koja neprestano liže prste tokom igre.
Bela paranella bila je bezbojan, bezukusan alhemijski prah, poznat i
kao „noćni prijatelj“. Bio je omiljen među bogatašima sklonim
uzrujanosti, koji su ga koristili kako bi lagano skliznuli u dubok,
opušten san. Kad se pomeša sa alkoholom, bela paranella hitro je
stupala u dejstvo i u najmanjim količinama; ove dve supstance
slagale su se lepo kao vatra i suv pergament. Bila bi u širokoj
upotrebi u kriminalne svrhe, samo da ne košta dvadeset puta koliko
je teška — u belom gvožđu.
„Bogovi, ona žena je građena kao bojna galija“, reče Lok. „Mora da
je već u trećem ili četvrtom krugu počela da unosi prah... verovatno
bi manja količina ubila i napaljene divlje svinje.“
 „Bar smo postigli šta smo hteli“, reče Žan i izvadi sopstveno
skladište praha iz kaputa. Posmatrao ga je načas, slegnuo
ramenima, pa ga strpao u džep.
„I te kako... i video sam ga!“, reče Lok. „Rekvina. Bio je na
stepenicama i posmatrao dobar deo rundi pri sredini igre. Mora da
smo mu pobudili lično zanimanje.“
Splet uzbudljivih mogućnosti koje je ovo pružalo pomogao je Loku
da raščisti deo izmaglice iz misli. „Što bi inače poslao Selendri da
nas pomiluje po glavi?“
„Pa, da pretpostavimo da si u pravu. I šta sad? Želiš li da navalimo
napred, kako si pominjao, ili želiš da idemo lagano? Možda još
nekoliko nedelja da se kockamo na petom i šestom spratu?“
„Još nekoliko nedelja? Izeš to. Već dve godine se razvlačimo po
ovoj prokletinji božjoj od grada; ako smo konačno našli pukotinu u
Rekvinovoj ljušturi, ja kažem da prionemo na posao.“
„Pređložićeš sutra uveče, je l’ tako?“
„Zagolicali smo mu radoznalost. Gvožđe se kuje dok je vruće.“
„Imam utisak da prenagljuješ zbog pića.“
„Od pića vidim čudno; prenagljujem zato što su me bogovi takvog
napravili.“
„Ej, vi“, dopre glas sa ulice ispred njih. „Stoj!“
Lok se ukoči. „Kako molim?“
Mladi Veraranin izmučenog izgleda i duge crne kose držao je ruke
ispružene, dlanova okrenutih upolje prema Loku i Žanu. Pored
njega, na rubu potkresanog travnjaka koji je Lok prepoznao kao park
za dvoboje, kao da se beše okupila malena, lepo odevena gomila.
„Stanite, gospodo, preklinjem vas“, reče mladić. „Bojim se da je u
toku spor, i kakva strelica mogla bi proleteti ovuda. Mogu li vas
zamoliti da pričekate samo časak?“
„A. A.“ Lok i Žan se opustiše u istom trenutku. Ako je u toku dvoboj
samostrelima, najobičnija je učtivost, kao i zdrav razum, sačekati
pored prostora za dvoboje dok hici ne budu ispaljeni. Tako nijednom
od učesnika pokret iz pozadine neće odvući pažnju, niti će se strelica
slučajno zabiti u prolaznika.
Park za dvoboje bio je dugačak oko četrdeset koraka i upola toliko
širok, osvetljen na sva četiri ugla blagom belom lampom u crnom
gvozdenom okviru. Učesnici dvoboja sa sekundantima stajali su u
središtu čistine, a svaki čovek bacao je četiri blede senke,
međusobno izukrštane. Sam Lok nije imao ni najmanju želju da
posmatra, ali podsetio je sebe kako treba izigravati Leokanta Kostu,
čoveka koji je video sveta, ravnodušnog prema neznancima koji
jedni u drugima buše rupe. Neprimetno koliko je to moguće, on i Žan
se uguraše u gomilu posmatrača; slična svetina beše se okupila i s
druge strane parka.
Jedan učesnik u dvoboju bio je veoma mlad, odeven u finu,
komotnu gospodsku odeću modernog kroja; nosio je optike, a kosa
mu se spuštala na ramena u lepo održavanim loknama.
Njegov protivnik u crvenom mundiru bio je daleko stariji, pomalo
pogrbljen i lica šibanog vetrovima. Međutim, izgledao je dovoljno
pokretljivo i odlučno da bi predstavljao pretnju. Obojica su držala po
laki samostrel — onakav kakav bi kamorski lopovi nazvali uličnim
oružjem.
„Gospodo“, reče sekundant mlađeg učesnika. „Molim vas. Zar ne
možete postići sporazum?“
„Ako lašenski gospodin povuče klevetu“, dodade mlađi učesnik
dvoboja. Glas mu je bio visok i uzrujan. „Bio bih izuzetno zadovoljan
kada bi i samo priznao...“
„Ne, ne može“, reče čovek koji je stajao pored starijeg učesnika.
„Njegovo gospodstvo nema običaj da deli izvinjenja za najobičnije
izjave o očiglednim činjenicama.“
„...samo priznao“, nastavi mlađi učesnik očajnički, „da je izgred bio
zlosrećan nesporazum, i da nema potrebe da...“
„Ako bi se udostojio da vam se ponovo obrati“, reče sekundant
starijeg učesnika u dvoboju, „njegovo gospodstvo bi bez sumnje
primetilo i kako zapomažete kao kuja, i zapitao bi se umete li tako i
da ujedate.“
Nekoliko sekundi mladi megdandžija stajao je bez reči, a potom
slobodnom rukom pokazao dvojici muškaraca nešto bezobrazno.
„Prinuđen sam“, reče njegov sekundant, „prinuđen sam, ovaj, da...
priznam kako sporazuma ne može biti. Neka gospoda stanu... leđa
uz leđa.“
Protivnici se zaputiše jedan prema drugom — stariji čovek je
marširao živahno dok je mlađi koračao sa oklevanjem — i okrenuše
jedan drugom leđa.
 „Imaćete deset koraka“, reče mladićev sekundant, ogorčen ali
pomiren sa sudbinom. „Sačekajte, i na moj znak se možete okrenuti i
pucati.“
Polako je odbrojao korake; polako su se protivnici odmicali jedan od
drugog. Mlađi se zaista strašno tresao. Lok je osećao kako mu u
stomaku narasta neuobičajena kugla napetosti. Otkad ima tako
meko srce? Samo zato što radije ne bi gledao, ne znači da se plaši...
A ipak, osećaj u stomaku nije obraćao pažnju na misli u njegovoj
glavi.
„...devet... deset. Stoj mirno“, reče sekundant mladog megdandžije.
„Stoj... Okreći se i pucaj!“
Mladić se prvi okrenu na peti, lica nalik na masku užasa; ispružio je
desnu ruku i opalio. Prodoran fijuk zaori se parkom. Protivnik mu se
čak i ne trže kada mu strelica prozvižđa pored glave i promaši barem
za širinu dlana.
Starac u crvenom mundiru okrenuo se laganije, blistavih očiju i usta
ljutito stegnutih. Mlađi protivnik piljio je u njega nekoliko sekundi, kao
da snagom volje pokušava da prizove strelicu natrag, nalik na kakvu
pripitomljenu pticu. Stresao se, spustio samostrel, pa ga bacio na
travu. S rukama na kukovima, stajao je i čekao, duboko i šumno
uvlačeći vazduh.
Protivnik gaje kratko osmotrio, pa frknuo. „Jebi se“, reče, pa podiže
samostrel obema rukama. Hitac je bio savršen; začu se vlažan
prasak i mlađi megdandžija se prevali s pernatom strelicom posred
srede prsa. Pao je na leđa, grebao kaput i tuniku i pljuvao tamnu krv.
Pet ili šest posmatrača jurnu ka njemu, a jedna devojka u srebrnoj
večernjoj haljini pade na kolena i vrisnu.
„Vraćamo se taman na vreme za večeru“, reče stariji megdandžija
nikome posebno. Nehajno je bacio samostrel na zemlju iza sebe i
otrupkao prema obližnjoj kockarnici, sa sekundantom pokraj sebe.
„Dragog mu jebenog Perelandra“, reče Lok, koji beše načas
zaboravio Leokanta Kostu i razmišljao je naglas. „Kakav način za
rešavanje problema.“
„Ne odobravate, gospodine?“ Ljupka mlada žena u crnoj svilenoj
haljini posmatrala je Loka onespokojavajuće prodornim očima. Nije
mogla imati više od osamnaest ili devetnaest godina. „Jasno mi je da
se neka razilaženja u mišljenjima moraju rešavati čelikom“, ubaci se
Žan. „Ali stajati i čekati strelicu iz samostrela — izgleda glupavo.
Borba sečivima deluje mi kao časniji dokaz veštine.“
„Rapiri su dosadni; sve to šetkanje napred-nazad, a i smrtni udarac
se retko kad zada odmah“, reče mlada žena. „Strelice su brze, čiste i
milostive. Možete čitave noći nekoga seckati rapirom a da ne uspete
da ga ubijete.“
„U potpunosti sam sklon da se s vama složim“, promumla Lok.
Žena podiže obi'vu, ali ne reče ništa. Časak kasnije više nije bila tu,
nestala je među svetinom koja se razilazila.
Zadovoljni noćni žamor — smeh i ćaskanje grupica ljudi i žena koji
su se družili ispod stepeništa — nakratko je zamro pre dvoboja, ali
sada ponovo naraste. Žena u srebrnoj haljini udarala je travu
pesnicama i jecala, a gomila oko palog megdandžije kao da
odjedanput klonu. Strelica je očigledno obavila posao.
„Brzo, čisto i milostivo“, reče Lok tiho. „Kreteni.“
Žan uzdahnu. „Nijedan od nas nema pravo na takve primedbe,
pošto će nam na grobu verovatno pisati 'kreteni božji’.“
„Imao sam razloga za ono što sam uradio, a i ti isto.“
„Siguran sam da su se i učesnici u dvoboju isto tako osećali.“
„Izeš mi sve, ajmo odavde“, reče Lok. „Daj da prošetamo, da
pročistim alkoholna isparenja iz glave i da se vratimo u gostionicu.
Bogovi, osećam se matoro i mrzovoljno. Kad vidim ovako nešto,
zapitam se jesam li bio ovako glup, bokte, kad sam bio dečakovih
godina.“
„Bio si gori“, reče Žan. „Skoro do maločas. Verovatno još jesi.“
5
Lokova melanholija polako je isparila, kao i još jedan deo alkoholne
izmaglice, dok su silazili niz Zlatno stepenište i prelazili preko njega
na sever-severoistok prema Velegaleriji. Praotačke Zanatlije
(zanatlijke? zanatličad?) zaslužni za Tal Verar prekrili su čitav okrug
prastaklenim krovom bez zidova, koji se spuštao ukoso s vrha na
šestom nivou i zaranjao u more u podnožju zapadnog ostrva, svuda
ostavljajući barem trideset stopa prostora ispod sebe. Neobični,
izuvijani stakleni stubovi izdizali su se na nejednakim razmacima i
izgledali kao bezlisna puzavica isklesana od leda. Staklena tavanica
Velegalerije se, s duže strane, pružala verovatno stotinu koraka od
ivice do ivice.
Van granica Velegalerije, na nižim nivoima ostrva, nalazio se
Pokretni bivak — nepokriveni ispusti gde je bedna sirotinja smela da
podigne skitničke kolibe i skloništa kakva su mogli sklepati od
odbačene građe. Problem je bio u tome što bi svaki silovit severac,
posebno kad je vreme kišno, potpuno promenio izgled mesta.
Ćudljivošću prirode, oblast odmah naviše na jugoistok od
Pokretnog bivaka, Savrola, bila je enklava dobrostojećih izgnanika,
puna stranaca koji su imali novca na pretek. Sve najbolje gostionice
bile su tu, uključujući i onu koju su Lok i Žan trenutno koristili za
svoje navatirane alter-egoe. Savrolu su od Pokretnog bivaka odvajali
visoki kameni zidovi a štitile su je česte patrole verarskih stražara i
ličnih plaćenika.
Danju je Velegalerija služila kao talverarska pijaca. Svakog jutra je
ispod nje tezge postavljalo hiljadu trgovaca, a bilo je mesta za još
pet hiljada, ako grad ikad postane toliko ogroman. Posetioci
smešteni u Savroli koji nisu putovali čamcima bili su prinuđeni,
prepredenom slučajnošću, da prolaze čitavim prostranstvom pijace
kako bi stigli do Zlatnog stepeništa.
S kopna je duvao istočnjak, preko staklenih ostrva i pravo u
Galeriju. Lokovi i Žanovi koraci odzvanjali su tamom u ogromnom
pustom prostoru; prigušeni fenjeri na pojedinim staklenim stubovima
sačinjavali su nepravilna ostrva svetlosti. Pokraj njihovih nogu vetar
je nosio komadiće đubreta, kao i pramičke dima s nevidljivih
zapaljenih drva. Neki trgovci slali su članove porodice da noću
spavaju na posebno poželjnim mestima za tezge... i, naravno, uvele
je bilo skitnica iz Pokretnog bivaka koje su tražile samoću u
senkama prazne Galerije. Patrole su trupkale svim nivoima Galerije
po nekoliko puta svake noći, ali trenutno nijedne nije bilo na vidiku.
„Kako ovo mesto postaje neobično pusto kad se smrkne“, reče Žan.
„Ne mogu da odlučim da li mi se ne sviđa ili me opčinjava.“
„Verovatno bi manje naginjao opčinjenosti da nemaš par sekirica
zataknutih pod leđa kaputa.“
„Mmm.“
Hodali su još nekoliko minuta. Lok je trljao stomak i mrmljao za
sebe.
 „Žane... da nisi slučajno gladan?“
„Obično jesam. Treba ti još nešto da upije malo tog alkohola?“
„Mislim da to možda nije loša zamisao. Ona prokletinja od vrteške.
Da smo izgubili još krug, mogao sam da zaprosim onu zažarenu
zmajicu, sunce joj njeno. Ili prosto da padnem sa stolice.“
„Pa, hajde da opustošimo noćnu pijacu.“
Na najvišem ispustu Velegalerije, prema severoistočnoj strani
natkrivenog područja, Lok je video treperavu svetiost vatri u burićima
i fenjera, kao i senovite obrise nekolicine ljudi. Trgovina u Tal Veraru
nikad zapravo nije prestajala; s obzirom na hiljade ljudi koje su
dolazile sa Zlatnog stepeništa i odlazile onamo, naokolo je cirkulisalo
dovoljno novčića da nekoliko desetina vlasnika noćnih tezgi prisvoji
mesto svake večeri nakon zalaska sunca. Noćna pijaca ponekad je
bila zaista zgodna, a i neporecivo nastranija od dnevne koleginice.
Dok su Lok i Žan, s noćnim povetarcem u lice, koračali prema
bazaru, imali su dobar pogled na unutrašnju luku s tamnom šumom
brodskih katarki, Dalje odatle, ostatak gradskih ostrva spavao je,
kako je i razumno, ovde-onde istačkan iskrama svetlosti, za razliku
od raskalašnog bleštavila Zlatnog stepeništa. U srcu grada, tri ostrva
u obliku polumeseca u vlasništvu Velikih esnafa (alhemijskog,
trgovačkog i esnafa izumitelja) uvijala su se oko podnožja visoke,
kamenite Kasteljane poput usnulihfzveri. A na vrhu Kasteljane, kao
kamenito brdo koje se izdiže iz njive konaka, nazirao se nejasan
obris Mon Magisterije, arhontovog utvrđenja.
Tal Verarom su navodno vladali priori, ali u stvarnosti je dobar deo
moći počivao u rukama stanovnika te palate, gradskog vojnog
zapovednika. Nakon rane sramote Tal Verara u Hiljađudnevnom ratu
protiv Kamora, stvorili su položaj arhonta kako bi preuzeo
zapovedništvo nad vojskom i mornaricom iz ruku trgovačkih saveta,
koji su se neprestano natezali. Ipak, problem s postavljanjem vojnih
diktatora, razmatrao je Lok, jeste kako ih se otarasiti nakon što
trenutna kriza prođe. Prvi arhont je „odbio“ da se povuče, a njegov
naslednik se, ako išta, s još više zanimanja mešao u gradska posla.
Izvan zaštićenih tvrđava Zlatnog stepeništa i izgnaničkih pribežišta
poput Savrole, neslaganje između arhonta i priora održavalo je grad
u stanju stalne napetosti.
 „Gospodo“, dopre im jedan glas sleva i poremeti tok Lokovih misli.
„Poštovani. Šetnja Velegalerijom nipošto ne može biti potpuna bez
kakvog osveženja.“ Lok i Žan stigli su do ruba noćne pijace; nije bilo
drugih mušterija na vidiku i lica barem desetak trgovaca žudno su
zurila u njih iz malenih krugova vatre ili svetlosti fenjera.
Prvi Veraranin koji je zavitlao ponudu o kapije njihovog zdravog
razuma bio je jednoruki muškarac poodmaklih godina, s perčinom
duge bele brade sve do struka. Mahao je prema njima drvenom
kutlačom i pokazivao na četiri kutijice povrh pokretne tezge, koja je
donekle ličila na zidarska kolica ravnog vrha.
„Šta nudiš?“
„Poslastice s trpeze samog Jona, najukusnije što more ima da
ponudi. Ajkuline oči u rasolu, tek iskopane. Ljuštura krckavih, meke i
žitke, slasne moče.“
„Ajkuline oči? Bogovi, ne.“ Lok iskrivi lice. „Imaš li nekog običnijeg
mesa? Džigericu? Škrge? Fino bi mi pala pita od škrga.“
„Škrge? Gospodine, škrge ne mogu ni da prismrde očima; oči
razvijaju mišiće, sprečavaju koleru i učvršćuju mušku spravu za
izvesne, ah, bračne dužnosti.“
„Ne treba mi nikakvo spravoučvršćivanje te vrste“, reče Lok. „A
bojim se da mi je ovog časka želudac previše uzburkan za divote
poput ajkulinih očiju.“
„Šteta, gospodine. Vas radi, voleo bih da imam malo škrga da vam
ponudim, ali dobijam oči i malo šta drugo. Ipak, imam nekoliko vrsta
— kosolike ajkule, vučje ajkule, plavi udovci...“
„Moraćemo da preskočimo, prijatelju“, reče Žan dok su on i Lok
odlazili.
„Voća, cenjeni gospodari?“ Sledeća u nizu bila je tanušna
trgovkinja, udobno ušuškana u šinjel krem boje, nekoliko brojeva
prevelik; takođe je nosila kockastu kapu sa alhemijskom kuglicom
koja se klatarila na lancu tik iznad njenog levog ramena. Stražarila je
nad izvesnom količinom pletenih korpi. „Alhemijsko voće, sveži
hibridi. Jeste li ikad videli kamorsku pomorandžu sofiju? Proizvodi
sopstveno piće, veoma slatko i jako.“
„Imali smo... priliku“, reče Lok. „A i nisam nameravao da uzimam
još pića. Možete li mi preporučiti nešto za bolan želudac?“
 „Kruške, gospodine. Na svetu ne bi ni bilo bolnih želudaca, samo
kad bismo svi bili dovoljno pametni da pojedemo po nekoliko
krušaka svakog dana.“
Podigla je korpu, otprilike dopola punu, i pružila je pred njega. Lok
je preturao po kruškama, koje su delovale jedro i sasvim sveže, i
izvukao tri. „Pet centira“, reče prodavačica voća.
„Čitav volani?“ Lok je glumio preneraženost. „Ne, čak ni da ih
arhontova omiljena kurva drži među nogama i mesa kukovima za
mene. I jedna centira je previše za ovo.“
„Za centiru ne biste mogli kupiti ni peteljke. Sa četiri barem neću biti
na gubitku.“
„Bilo bi to iz krajnjeg sažaljenja“, reče Lok, „ako bih vam dao dve.
Na vašu sreću, prosto pucam od velikodušnosti; dar je vaš. „
„Dve bi predstavljale uvredu za muškarce i žene koji su ih uzgajali,
u vrelim staklenim baštama Crnorukog srpa. Ipak, možemo valjda da
se nađemo na tri?“ '
„Tri“, reče Lok sa osmehom. „Nikad ranije me nisu opljačkali u Tal
Veraru, ali taman sam dovoljno gladan da vama ukažem tu čast.“
Bez gledanja je dodao dve kruške Žanu dok je prekopavao po džepu
u potrazi za bakrenjacima. Kad je dobacio tri novčića prodavačici
voća, ona klimnu glavom.
„Doviđenja, gospodaru Lamora.“
Lok se ukoči i prikova je pogledom. „Kako, molim?“
„Doviđenja, samo to kažem, cenjeni gospodaru.“
„Niste...“
„Šta nisam?“
„Ma, ništa.“ Lok uznemireno uzdahnu. „Malo sam se prepio, to je
sve. Doviđenja i prijatno i vama.“
On i Žan se odšetaše dalje i Lok oprezno zagrize krušku. Bila je
taman kako treba, ni pretvrda i suva ni prezrela i lepljiva. „Žane“,
reče između zalogaja, „jesi li čuo šta mi je malopre rekla?“
„Bojim se da nisam čuo ništa osim samrtnog krika ove nesrećne
kruške. Slušaj pažljivo: ’Neeee, nemoj me pojesti, molim te, neeee!’“
Žan već beše prvu krušku sveo na ogrizak; na Lokove oči, on strpa
ovaj u usta, glasno sažvaka i proguta sve osim peteljke, koju
nehajno baci.
„Trinaest mu bogova“, reče Lok, „je l’ moraš to da radiš?“
 „Volim koštice“, reče Žan nadureno. „Sve one krckave stvarčice.“
„Koze jedu krckave stvarčice, sunce ti tvoje.“
„Nisi mi ti majka.“
„Dobro, istina. Majka ti je sigurno ružna. Joj, nemoj tako da ine
gledaš. Hajde, pojedi i drugi ogrizak; obmotan je finom, sočnom
kruškom.“
„Šta je ona žena rekla?“
„Rekla je... o bogovi, nije rekla ništa. Pripit sam, ništa drugo.“
„Gospodo, alhemijske lampe?“ Jedan bradonja pruži ruku prema
njima; sa nje je visilo bar pet ili šest fenjerčića u ukrasnim
pozlaćenim okvirima. „Dva lepo odevena gospodina ne treba da idu
bez svetla; samo ništarije se vucaraju po tami, nesposobne da vide!
Nećete naći boljih fenjera na celoj Galeriji, ni noću ni danju.“
Žan pokretom ruke otera čoveka dok su on i Lok završavali kruške.
Lok bezbrižno baci ogrizak preko ramena, a Žan strpa svoj u usta,
marljivo se trudeći da privuče Lokov pogled.
„Mmmmm“, promrmlja napola punim ustima, „ambrozija. Ali nikad
nećete to uvideti, ni ti ni sve ostale kulinarske kukavice.“
„Gospodo. Škorpioni?“
Na ovo se Lok i Žan ukopaše. Govornik je bio ćelavac u ogrtaču,
kože boje kafe kao da je sa ostrva Okanti; čovek je bio nekoliko
hiljada milja od kuće. Dobro održavani beli zubi isticali su se dok se
smešio i blago se klanjao iznad robe' Nađnosio se nad više od deset
malenih drvenih kaveza; u nekoliko su se mrdala tamna obličja.
„Škorpioni? Pravi škorpioni? Živi?“ Lok se sagnu da bolje pogleda
kaveze, ali zadrža se na odstojanju. „Za šta, pobogu?“
„A, vi mora da ste tek stigli.“ Čovek je govorio terinski s blagim
naglaskom. „Mnogi na Mesinganom moru više su nego upoznati sa
sivim kamenjarskim škorpionom. Da niste Kartenjani ili Kamorani?
„Tališamci“, reče Žan. „Ovo su sivi kamenjarski škorpioni,
ovdašnji?“
„S kopna“, reče trgovac. „A služe pre svega za, auh, razonodu.“
„Razonodu? Kao mezimci?“
„Pa, ne, ne baš. Ubod, vidite — sivi kamenjarski škorpion ima
složen ubod. Prvo nastupi bol, oštar i vreo, kao što možete i
očekivati. Ali posle nekoliko minuta usledi prijatna otupelost, nekakva
 snena groznica. Donekle podseća na neke praškove koje puše
Heremljani. Posle nekoliko uboda, telo se bolje privikne. Bol se
umanji a snovi postaju dublji.“
„Neverovatno!“
„Svakodnevno“, reče trgovac. „Poprilično muškaraca i žena u Tal
Veraru drži po jednog pri ruci, čak i ako ne govore javno o tome.
Dejstvo je prijatno koliko i alkohol, a kad se sve sabere, mnogo
manje skupo.“
„Hmmm.“ Lok se počeša po bradi. „Ipak, bocom vina nikad nisam
morao da se bodem. Ahvo nije samo neka smicalica, zabava za
lakoverne posetioce?“
Trgovac se osmehnu još šire. Ispruži desnu ruku i zavrnu rukav
ogrtača; tamna koža tanušne podlaktice bila mu je istačkana
okruglim ožiljcima. „Nikad ne bih nudio proizvod za koji nisam
spreman sam da jemčim.“
„Svaka čast“, reče Lok. „I ovo je izuzetno zanimljivo, ali... možda je
neke običaje Tal Verara bolje ne istraživati.“
„O ukusima se ne raspravlja.“ I dalje sa osmehom, čovek opet
navuče rukav i skrsti ruke. „Na kraju krajeva, škorpija-soko ti se
nikad nije dopadao, gospodaru Lamora.“
Lok oseti iznenadan hladan pritisak u grudima. Okrznu Žana
pogledom, i otkri da se i krupniji čovek ukočio istog časa. S naporom
zadržavajući privid spokoja, Lok pročisti grlo. „Kako molim?“
„Izvinite.“ Trgovac nedužno zatrepta prema njemu. „Samo sam vam
poželeo prijatnu noć, gospodo.“
„Baš tako.“ Lok ga je motrio još časak ili dva, pa koraknu unazad,
okrenu se na peti i opet se zaputi preko noćne pijace. Žan se istog
trena nađe uz njega.
„Ovo si čuo“, prošaputa Lok.
„Vrlo jasno“, reče Žan. „Pitam se za koga li radi naš prijazni trgovac
škorpijama.“
„Nije samo on“, promrmlja Lok. „I prodavačica voća me je nazvala
’Lamora’. To ti nisi čuo, ali ja i te kako jesam.“
„Sranje. Hoćeš da okrenemo nazad i ščepamo jednog od njih?“
„Nekud ste pošli, gospodaru Lamora?“
Lok se okrenu i gotovo se ustremi na sredovečnu trgovkinju, koja je
istupila pred njih zdesna; uspeo je da spreči šestoinčni stilet skriven
u rukavu kaputa da mu nagonski ne sleti u šaku. Žan zavuče jednu
ruku pod leđa kaputa.
„Madam, biće da ste se prevarili“, reče Lok. „Zovem se Leokanto
Košta.“
Žena se ne pomeri prema njima; samo se osmehivala i kikotala.
„Lamora... Lok Lamora.“
„Žan Tanen“, reče trgovac škorpijama, koji je izašao iza stočića
prekrivenih kavezima. Ostali trgovci lagano su se kretali za njima,
pogleda prikovanih na Loka i Žana.
„Izgleda da je došlo do, ovaj, nesporazuma‘, reče Žan. Opet izvuče
desnu ruku iz kaputa; iz dugog iskustva Lok je znao kako sečivo
jedne sekirice krije u skupljenoj šaci, s držaljom skrivenom u rukavu.
„Nema nesporazuma“, reče trgovac škorpijama.
„Trn Kamora... “ ,reče devojčica koja je istupila da im prepreči put
napred prema rubu Velegalerije blizu Savrole.
„Gospodstveni nitkovi“, reče trgovac škorpijama. „Daleko od kuće.“
Lok se letimično osvrnu, a srce mu je bubnjalo u grudima. Zaključio
je daje vreme za smotrenost prošlo i pustio da mu stilet padne među
prste, koji su ga svrbeli. Svi trgovci na noćnoj pijaci kao da su se
počeli zanimati za njih; opkolili su ih i sada su lagano zbijali krug.
Bacali su dugačke tamne senke na kamenove pokraj Lokovih i
Žanovih nogu. Pričinjava li se Loku, ili se neka svetla prigušuju? Već
je noćna galerija delovala mračnije — majku mu, pojedini fenjeri mu
se uistinu gase pred očima.
„Sad je dosta“, Žan pusti da mu sekirica, naočigled svih, padne u
desnu ruku; on i Lok stadoše leđima uz leđa.
„Ne prilazite“, povika Lok. „Prekinite sa ovim sumanutim sranjem ili
će biti krvi!“
„Već je bilo krvi... “ , reče devojčica.
„Lok Lamora ... “ mrmljao je tihi hor ljudi oko njih.
„Već je bilo krvi, Lok Lamora“, reče sredovečna žena.
I poslednji alhemijski fenjeri po ivicama noćne pijace prigušiše se; i
poslednjih pet vatri dogore, i sada su Lok i Žan stajali licem u lice s
krugom trgovaca samo pri bledunjavoj svetlosti iz unutrašnje luke, i
sablasnom treperenju dalekih lampi ispod ogromne, puste Galerije,
predalekih da bi pružile ikakvu utehu.
 Devojčica još jednom koraknu ka njima, netremice ih gledajući
sivim očima.
„Gospodaru Lamora, gospodaru Tanene“, reče jasnim, blagim
glasom, „Pozdravlja vas Sokolar iz Kartena.“
6
Lok je piljio u devojčicu, vilice napola razjapljene. Klizila je napred
poput kakve utvare, sve dok ih nisu delila samo dva koraka. Lok se
načas oseti glupavo što drži stilet uperen u devojčicu još ni tri stope
visoku, ali onda se ona hladno osmehnu u gotovo potpunoj pomrčini,
a zloba u tom osmehu umiri mu šaku na balčaku sečiva. Devojčica
podiže ruku i dodirnu bradu.
„Iako ne može da govori“, reče.
„Iako ne može da govori sam..reče hor trgovaca, sada nepomičan u
tami.
„Iako je lud“, reče devojčica i lagano raširi ruke prema Žanu i Loku,
dlanova okrenutih upolje.
„Lud od bola, lud neizmerno...“, prošaputa krug.
„Njegovi prijatelji još su tu“, reče devojčica. „Njegovi prijatelji pamte
verno.“
Lok leđima oseti Žanov pokret, a onda mu se obe sekirice nađoše u
rukama, sečiva od zacrnjenog čelika golih u noći. „Ovi ljudi su
marionete. Vezani čarobnjaci su negde u blizini“, prosikta.
„Pokažite se, jebene kukavice!“, obrati se Lok devojčici.
„Pokazujemo svoju moć“, odgovori ona.
„Sta vam još treba..prošaputa hor u krzavom krugu, očiju praznih
poput spokojnih jezeraca.
„Šta vam još treba da vidite, gospodaru Lamora?“ Devojčica izvede
zlokobnu parodiju kniksa.
„Šta god želite“, reče Lok, „ne mešajte ove ljude u to. Prosto
razgovarajte s nama, jebo vas bog. Ne želimo da povredimo ove
ljude.“
„Naravno, gospodaru Lamora...“
„Naravno“, šapnu krug.
„Naravno, u tome i jeste stvar', reče devojčica. „Zato morate da
saslušate šta imamo da kažemo.“
„Recite onda o čemu se radi, majku mu.“
 „Moraš odgovarati“, reče devojčica.
„Odgovarati za Sokolara“, reče hor.
„Morate odgovarati. Obojica.“
„Od svih... jebite se!“, reče Lok, a glas mu naraste do vike. „I jesmo
odgovarali za Sokolara. Naš odgovor je bio deset izgubljenih prstiju i
izgubljen jezik, za trojicu dragih prijatelja. Dobili ste ga nazad živog,
a i to je više nego što je zaslužio!“
„Nije na tebi da sudiš“, prošišta devojčica.
„...sudiš čarobnjaku iz Kartena..prošaputa krug.
„Nije na tebi da sudiš, nije na tebi da i pomišljaš kako razumeš naše
zakone“, reče devojčica.
„Ceo svet zna da ubistvo vezanog čarobnjaka donosi smrt“, reče
Žan. „To, i malo šta drugo. Pustili smo ga da živi i potrudili se da vam
ga vratimo. Naš posao je gotov. Ako ste želeli nekakav složeniji
postupak, trebalo je da pošaljete jebeno pismo.“
„Ovo nije posao“, reče devojčica.
„Ovo je lično“, reče krug.
„Lično“, ponovi devojčica. „Jedan brat je okrvavljen; ne možemo
dopustiti da ovo prođe tek tako a da niko ne odgovara.“
„Mater vam kurvinsku“, reče Lok. „Stvarno mislite da ste jebeni
bogovi, je T da? Nisam skleptao Sokolara u nekoj uličici i uzeo mu
kesu. Pomogao je da mi pobiju prijatelje! Nije mi žao što je poludeo i
nije mi žao vas ostalih! Pobijte nas i nastavite svojim poslom ili se
nosite u tri lepe i ostavite ove ljude na miru.“
„Ne“, reče trgovac škorpijama. Šaputavo, horsko „ne“ odjekivalo je
krugom.
„Kukavice. Beđnici!“ Žan uperi jednu sekiricu u devojčicu dok je
govorio. „Ne možete nas uplašiti ovim govnarijama iz petparačkih
opera!“
„Ako nas naterate“, reče Lok, „oružjem ćemo vas terati skroz do
Kartena. Krvarite kao i svi ostali. Koliko se meni čini, jedino i možete
da nas pobijete, ništa više.“
„Ne“, reče devojčica kroz kikot.
„Možemo i gore“, reče prodavačica voća.
„Možemo da vas pustimo da živite“, reče trgovac škorpijama.
„Da živite, neizvesno“, reče devojčica.
„Neizvesno“, rekoše trgovci uglas, i počeše da uzmiču i šire krug.
 „Motrićemo vas“, reče devojčica.
„Pratićemo vas“, reče krug.
„Sada čekajte“, reče devojčica. „Igrajte svoje sitne igre, jurite sitna
bogatstva...“
„I čekajte“, prošaputa hor. „Čekajte naš odgovor. Čekajte da naše
vreme dođe.“
„Uvek ste nam nadomak ruke“, reče devojčica, „i uvek ste nam na
oku.“
„Uvek“, prošaputa krug, polako se razilazeći prema tezgama,
natrag na položaje gde su se nalazili pre samo nekoliko minuta
„Pratiće vas nesreće“, reče devojčica pre nego što je šmugnula
odatle. „Za Sokolara iz Kartena.“
Lok i Žan nisu rekli ništa dok su se trgovci oko njih vraćali na svoja
mesta na noćnoj pijaci, a fenjeri i vatre u bačvama postepeno se
opet razbuktavali i obasjavali predeo toplom svetlošću. Muke su bile
gotove; trgovci su ponovo zauzeli uobičajen stav ornog zanimanja ili
budne dosade, a žamor razgovora se opet uzdiže oko njih. Lok i Žan
brzo prikriše oružje pre nego što ga iko primeti.
„Bogovi“, reče Žan i vidno se strese.
„Iznenada imam osećaj“, reče Lok tiho, „da nisam popio ni blizu
dovoljno iz one prokletinje od vrteške.“ Po ivici vidnog polja javljala
mu se izmaglica; prinese ruku obrazu i iznenađeno otkri da plače.
„Gadovi“, promrmlja. „Decu. Bedne, razmetljive kukavice.“
„Da“, reče Žan.
Lok i Žan ponovo krenuše napred, uz oprezno osvrtanje. Devojčica
koja je obavila najveći deo razgovora umesto vezanih čarobnjaka
sada je sedela pored jednog starca i sređivala korpe sušenih
smokava pod njegovim nadzorom. Stidljivo im se osmehnula dok su
prolazili.
„Mrzim ih“, prošaputa Lok. „Mrzim ovo. Misliš da stvarno imaju neke
namere za nas ili je ovo bila samo predstava?“
„Čini mi se da deluje u oba slučaja“, reče Žan uzdahnuvši. „Bogovi.
Strat peti. Da se povučemo ili da nastavimo sa opkladama? U
najgorem slučaju, imamo nekoliko hiljada solara na računu u Kuli.
Mogli bismo da podignemo gotovinu, nađemo brod i nestanemo
sutra pre podneva.“
„Kuda?“
 „Bilo kuda drugde.“
„Od ovih drkadžija nema bekstva, ne ako su ozbiljni.“
„Da, ali...“
„Nek se jebe Karten.“ Lok stegnu pesnice. „Znaš šta, mislim da
razumem. Mislim da razumem zašto se Sivi Kralj osećao onako kako
se osećao. Nikad nisam bio tamo, ali ako bih mogao da zgromim
Karten, da spalim jebeno mesto, da nateram more da ga proguta...
Uradio bih to. Nek su mi bogovi u pomoći, bih.“
Žan se iznenada potpuno zaustavi. „Postoji... još jedan problem,
Lok. Bogovi nek mi oproste.“
„Šta?“
„Čak i ako ti ostaneš... ja ne bi trebalo. Trebalo bi da odem od tebe,
što je dalje moguće.“
„Kakve su sad to gluposti jebote?“
„Znaju moje ime!“ Žan dograbi Loka za ramena i ovaj se trže; taj
kameni stisak nije prijao staroj rani s'leve strane ispod ključne kosti.
Žan istog časa shvati grešku i olabavi prste, ali glas mu je ostao
žestok. „Moje pravo ime, i mogu da ga upotrebe. Mogu od mene da
načine marionetu, kao od onih jadnih ljudi. Predstavljam pretnju za
tebe svakog časka dok sam u blizini.“
„Baš me zabole dupe što znaju tvoje ime! Jesi lud?“
„Ne, ali ti si još pijan i ne razmišljaš kako valja.“
„Naravno da razmišljam! Želiš li da odeš?“
„Ne! Bogovi, ne, naravno da ne! Ali sam se...“
„Spremio da umukneš ovog časka ako znaš šta valja za tebe.“
„Moraš da shvatiš, u opasnosti si!“
„Naravno da sam u opasnosti. Smrtan sam. Žane, bogove mu
poljubim, neću te jebeno oterati i neću dozvoliti da oteraš sam sebe!
Izgubili smo Kala, Galda i Bubu. Ako tebe oteram, gubim poslednjeg
prijatelja koga imam na svetu. Žane, ko je onda pobedio? Ko je onda
zaštićen?“
Žanova ramena klonuše, a Lok iznenada oseti početak prelaza iz
sve neznatnije pripitosti u bubnjavu glavobolju. Zastenja.
„Žane, nikad neću prestati da se osećam užasno zbog onoga što
sam ti priredio u Vel Viracu. I nikad neću zaboraviti koliko dugo si
ostao uz mene kad je trebalo da mi vežeš tegove oko članaka i baciš
me u zaliv. Nek su mi bogovi u pomoći, nikad mi ne može biti bolje
bez tebe. Majku mu, baš me briga koliko vezanih čarobnjaka zna
tvoje ime.“
„Voleo bih da mogu biti siguran da si u pravu.“
„Ovo je naš život“, reče Lok. „Ovo je naša igra u koju smo uložili
dve godine. Ono je naše bogatstvo što čeka da ga pokrademo u Kuli
greha. Sva naša nada za budućnost. Dakle, jebo Karten. Hoće da
nas ubiju a mi ne možemo da ih sprečimo. Pa, šta drugo možemo?
Neću zbog tih džukela da se trzam na svaki šum. Idemo dalje.
Obojica, zajedno.“
Dobar deo trgovaca na noćnoj pijaci primetio je silovitost Lokovog i
Žanovog privatnog razgovora i izbegavao je da im išta nudi. Ipak,
jedan od poslednjih trgovaca na severnoj ivici noćne pijace ili je bio
manje osetljiv ili je očajnički želeo nešto da proda, pa im je doviknuo:
„Izrezbarene zanimacije, gospodo? Nešto za ženu ili dete u vašim
životima? Nešto fino iz Grada Izuma?“ Čovek je imao na desetine
čudnovatih igračaka na prevrnutom sanduku. Dug, otrcan smeđi
kaput iznutra mu je bio postavljen raznobojnim mnoštvom prišivenih
zakrpa — narandžastih, ljubičastih, načinjenim od srme, žutih poput
senfa. S leve šake mu je na četiri konca visila figura kopljanika, i
malim pokretima prstiju činio je da figura ubada kopljem zamišljenog
neprijatelja. „Marioneta? Lutkica, za uspomenu na Tal Verar?“
Lok i Žan nisu ništa više rekli jedan drugom. S bolom oko srca
jednakom onom koji mu je narastao u glavi, Lok je pošao za
krupnijim čovekom iz Velegalerije u Savrolu, rad da se nađe iza
visokih zidova i zaključanih vrata, ma koliko to malo vredelo.
 PRISEĆANJE
Kapa Vel Viraca
1
Lok Lamora je prispeo u Vel Viraco gotovo dve godine ranije; želeo
je da umre, a Žan je bio sklon da mu to dopusti.
Vel Viraco je duboka luka na oko hiljadu milja jugoistočno od Tal
Verara, uklesana u visoke stenovite litice kakve preovlađuju na obali
Mesinganog mora. S devet ili deset hiljada duša, grad je već dugo
mrzovoljno plaćao porez Veraranima, a vladara je postavljao sam
arhont.
Niz uzanih tornjeva od prastakla izdiže se dve stotine stopa iz vode
pokraj same obale — još jedna praotačka tvorevina nedokučive
svrhe na obali prepunoj napuštenih čudesa. Staklene kule na vrhu
imaju zaravni od petnaest stopa i sada se koriste kao svetionici na
kojima rade sitni zločinci. Čamci ih dovezu i ostave ih da se popnu
na kule uz merdevine od čvornovatog kanapa. Kada to završe,
vitlom izvuku zalihe na vrh, smeste se na nekoliko nedelja
izgnanstva i paze na crvene alhemijske svetiljke veličine omanjih
koliba. Ne vrate se svi u podnožje potpuno zdrave pameti, niti svi
dožive da se uopšte vrate dole.
Dve godine pre sudbonosne partije vrteške sreće, malo dalje od
obale jedan teški galeon zaputio se prema Vel Viracu pod crvenim
sjajem tih svetala. S krstova za jedra mornari su mahali, napola u
šali a napola sa sažaljenjem, prema prilikama na kulama. Na
zapadnom obzorju gusti oblaci behu progutali sunce i blago svetio
na umoru poigravalo je na vodi pod prvim večernjim zvezdama.
Topao, vlažan povetarac duvao je sa obale na more, a pramičci
magle kao da su curili iz sivog stenja sa obe strane starog lučkog
grada. Požutelo platno košnih jedara na galeonu bilo je čvrsto
smotano dok se brod pripremao da se zaustavi na otprilike pola milje
od obale. U susret galeonu klizio je čamac sitne upravnice luke, a
zeleni i beli fenjeri klatarili su mu se na pramcu u ritmu osmorice
uposlenih veslača.
„Koje je ovo plovilo?“, upravnica se uspravila pored pramčanih
svetiljki i vikala kroz megafon s trideset koraka udaljenosti.
 „Zlatna dobit; Tal Verar“, neko uzvrati povikom sa sredine gornje
palube.
„Želite li da pristanete?“
„Ne! Samo putnici, iskrcavaju se čamcem.“
Niža kabina na krmi Zlatne dobiti baš je smrdela na znoj i bolest.
Žan Tanen tek što se beše vratio s gornje palube, i nije više tako
dobro podnosio zadah, što mu je pooštrilo loše raspoloženje.
Zavitlao je iskrpljenu plavu tuniku na Loka i prekrstio ruke.
„Pa, jebo ga bog“, reče, „stigli smo. Iskrcavamo se s ovog poganog
broda natrag na dobar, čvrst kamen. Oblači smrdljivu tuniku;
spuštaju čamac.“
Lok desnom rukom istrese tuniku i namršti se. Sedeo je na ivici
kreveta, odeven samo u čakšire i bio je mršaviji i prljaviji nego što ga
je Žan ikad video. Rebra su mu štrcala ispod bele kože kao daske u
boku nedovršenog broda. Kosa mu je bila tamna od masnoće,
dugačka i neuredna sa svih strana, i fini čičak brade oivičavao mu je
lice.
Leva nadlaktica bila mu je isprugana sjajnim crvenim linijama tek
zaraslih rana; na levoj podlaktici imao je ranu od uboda, a ispod nje
mu je ručni zglob bio previjen prljavom krpom i daščicama. Leva
šaka bila mu je prekrivena zbrkom napola zalečenih modrica. Zavoj
koji beše izgubio boju delimično je pokrivao ranu gadnog izgleda na
levom ramenu, svega nekoliko palaca iznad srca. Tri nedelje na
moru mnogo su doprinele da splasne otok na Lokovim obrazima,
usnama i slomljenom nosu, ali svejedno je izgledao kao da je
pokušao da poljubi mulu dok se ova rita. Više puta.
„Je l’ bi mogao da mi pomogneš, onda?“
„Ne, možeš sam. Prošle nedelje je trebalo da vežbaš i spremaš se.
Ne mogu uvek da budem uz tebe i motam se naokolo kao tvoja
jebena dobra vila.“
„Pa, daj da ja tebi nabijem pogani rapir u rame i malo ga
promeškoljim, a onda da vidimo koliko ćeš biti oran da vežbaš.“
„Imao sam i ja posekotina, pizdo plačljiva, i jesam vežbao.“ Žan
zadiže tuniku: ispod znatno umanjene obline njegovog nekad
zamašnog stomaka nalazio se svež, modar ožiljak — dugačak zasek
preko rebara. „Baš me briga koliko boli; moraš da se krećeš ili
zarastu stegnute kao spojnice na brodu, a onda si stvarno u
govnima.“
„Stalno ini to pričaš.“ Lok baci tuniku na palubu pored svojih bosih
nogu. „Ali osim ako ovaj komad odeće ne oživi ili ti ne preuzmeš na
sebe tu čast, izgleda da ću morati ovakav u čamac.“
„Sunce zalazi. Bilo leto ili ne, napolju će biti hladno. Ali ako hoćeš
da budeš kreten, onda ćeš tako ići, pretpostavljam.“
„Žane, stvarno si drkadžija.“
„Da si zdrav, opet bih ti slomio nos za ovo, ti samosažaljivi mali...“
„Gospodo?“ Prigušen glas članice posade dopre kroz vrata, a za
njim i glasno kucanje. „Kapetan vas pozdravlja i kaže da je čamac
spreman.“
„Hvala“, viknu Žan. Provuče ruku kroz kosu i uzdahnu. „Zašto li sam
se ono beše mučio da ti spasavam život? Mogao sam umesto toga
da ponesem sa sobom leš Sivog Kralja. Bio bi bolje društvo, jebote.“
„Molim te“, reče Lok silovito, mašući zdravom rukom. „Možemo da
se nađemo na sredini. Ja ću da navlačim zdravom rukom, a ti se
pobrini za bolnu stranu. Vodi me sa ovog broda i baciću se na
vežbanje.“
„Jedva čekam“, reče Žan i posle časka oklevanja sagnu se po
tuniku.
2
Žan je na nekoliko dana postao nešto trpeljiviji nakon što su umakli
s mokrog, smrdljivog sveta na galeonu; čak i za mušterije koje plate,
dugotrajan prelazak preko mora i dalje ima više zajedničkog sa
zatvorskom kaznom nego sa odmorom.
Pomoću šake srebrnih volanija (koje im je prvi oficir na Zlatnoj
dobiti dao u zamenu za kamorske solane po nezamislivom kursu,
tvrdeći da je to i dalje bolje od numizmatičke pljačke koju bi doživeli
u nekoj gradskoj menjačnici), on i Lok su obezbedili sebi sobu na
trećem spratu Srebrnogfenjera, naherene stare krčme pri obali.
Žan se istog časa pozabavio pronalaženjem izvora prihoda. Ako je
podzemlje Kamora bilo duboko jezero, Vel Viraco je bio ustajala
bara. Nije mu bilo teško da izbunari podatke koje su najveće bande
na dokovima, i u kakvim su odnosima. U Vel Viracu malo šta je bilo
organizovano, i nije postojao gazda nad gazdama koji bi sjebavao
sve. Nekoliko noći pijančenja u pravim birtijama i znao je tačno kome
da se obrati.
Nazivali su sebe Mesingana bratija i krili su se u napuštenoj kožari
na istočnim gradskim dokovima, gde je more zapljuskivalo potporne
stubove trulog pristaništa koje već dvadeset godina nije bilo u
zvaničnoj upotrebi. Noću su bili uposlena banda prostih lopova,
razbojnika i secikesa. Danju bi spavali, kockali se, i propijali veći deo
dobiti. Žan im je nogom probio vrata (iako su labavo visila na
šarkama i nisu bila zaključana) u drugi čas popodneva jednog
vedrog, sunčanog dana.
Bilo ih je tačno dvanaestorica u staroj štavionici, mladića starosti
između petnaest i dvadeset i nešto. Uobičajeno članstvo za bandu
mesnih izgrednika. One koji nisu bili budni, sadruzi su udarcima
prizvah u svest, a Žan se odšetao do sred poda štavionice.
„Dobar dan!“ Naklonio se, samo glavom, pa raširio ruke. „Koje ovde
najkrupnije, najopakije mudo? Ko je najveći siledžija Mesingane
bratije?“
Posle nekoliko sekundi tišine i iznenađenog piljenja, s
nenatkrivenog stepeništa na prašnjav pod doskoči prilično zdepast
mladić kukastog nosa i obrijane glave. Dečko priđe Žanu i
podrugljivo se osmehnu.
„Evo ga pred tobom.“
Žan klimnu glavom, nasmeši se, potom ošinu obema rukama u
luku, tako da mu poluskupljeni dlanovi tresnuše o oba dečakova uva.
Ovaj posrnu, a Žan ga snažno dohvati za glavu i čvrsto mu
ispreplete prste na potiljku. Povuče grubijanovu glavu oštro naniže i
nahrani ga kolenom — jednom, dvaput, triput. Kada se dečakovo lice
i poslednji put susrete sa Žanovom čašicom, Žan ga pusti, a grubijan
se prostre nauznak po podu štavionice, bez svesti kao polutka
hladnog, usoljenog mesa.
„Grešiš“, reče Žan, nimalo zadihan. „Ja sam ovde najopakije mudo.
Ja sam najveći siledžija u Mesinganoj bratiji.“
„Ti nisi u Mesinganoj bratiji, drkadžijo“, povika drugi dečak, koji je
svejedno na licu imao izraz zadivljene uzrujanosti.
„Dajte da ubijemo ovog govnara!“
Treći dečak, sa otrcanom četvorougaonom kapom na glavi i
buketom ručno izrađenih ogrlica od nanizanih koščica, sunu prema
Žanu, zamahujući stiletom u desnoj ruci. Kada ovaj nasrnu, Žan
koraknu unazad, dohvati dečka za ručni zglob i cimnu ga napred
pravo u drugu pesnicu. Dok je dečak pljuvao krv i pokušavao
treptanjem da izbaci bolne suze iz očiju, Žan ga šutnu u prepone, pa
mu pokosi noge. Kao čarolijom dečkov stilet stvori se u Žan ovoj
levoj ruci i on polako zavitla njime.
„Vi, dečaci, sigurno umete barem da sabirate“, reče. „Jedan i jedan
jednako je ne zajebavajte se sa mnom.“
Dečak koji gaje napao nožem zajeca, pa povrati.
„Hajde da popričamo o porezima.“ Žan se šetkao obodom
štavionice i prevrtao nogama nekoliko praznih vinskih boca; bilo ih je
na desetine razbacanih okolo. „Izgleda da vi, momci, izvlačite
dovoljno novca da jedete i pijete; dobro. Uzimaću četrdeset posto, u
hladnom metalu. Neću robu. Plaćaćete porez svakog drugog dana,
počevši od danas. Kese na sunce i izvrnite džepove.“
„Zajebi me s tim!“
Žan se ustremi na dečaka koji je progovorio; dečak je prekrštenih
ruku stajao pored zida na drugoj strani štavionice. „Ne sviđa ti se to?
Udari me, onda.“
„Uh...“
„Misliš da nije pošteno? Ti ono beše živiš od pljačke? Stegni
pesnicu, sinko...“
Žan ga zgrabi, zavrte ga, uhvati ga za vrat i za pojas čakšira i
nekoliko puta mlatnu njegovom glavom o debelo drvo spoljašnjeg
zida štavionice. Kad ga je Žan pustio, dečak pade na zemlju s
treskom; nije bio u stanju da se opire kad mu je Žan prepipao tuniku i
izvukao malenu kožnu kesu.
„Kazneni dodatak“, reče Žan, „što si glavom oštetio zid moje
štavionice.“ Isprazni njegovu kesu u svoju, potom je baci dole pored
dečaka. „Sad svi dolazite ovamo i stanite u red. U red! Četiri
desetine nije mnogo. Budite pošteni: možete da pogodite šta ću
uraditi ako otkrijem da niste.“
„Ko si ti, koji moj?“ Prvi dečak koji je prišao Žanu s novčićima izneo
je pitanje zajedno s kesom.
„Možete me zvati.
Kada je Žan progovorio, dečaku se u drugoj ruci stvori bodež, a on
ispusti novac i nasrnu. Krupniji čovek odgurnu dečakovu pruženu
ruku upolje, presamiti se gotovo napola i zabi mu desno rame u
stomak. Potom bez muke podiže malog na pleća i ispusti ga preko
ramena, tako da dečak tresnu o pod štavionice gotovo na lice.
Završio je u bolnim grčevima pored poslednjeg od Bratije koji je
potegao sečivo na Žana.
„Kalaš. Tavrin Kalaš, zapravo“, osmehnu se Žan. „Dobra ideja, to
što si tako nasrnuo na mene usred razgovora. To bar mogu da
poštujem.“ Žan se odvuče nekoliko koraka unazad da zapreči vrata.
„Ali čini mi se da je prefinjeni filozofski koncept koji pokušavam da
vam predstavim malo previše za vas. Zar stvarno moram sve da vas
isprašim po turu pre nego što utuvite ovo u glavu?“
Usledilo je horsko gunđanje i povelik broj dečaka zavrte glavama,
ma koliko nevoljno.
„Odlično.“ Posle ovoga, iznuđivanje je glatko išlo; Žanje završio s
pristojnom zbirkom novčića, svakako dovoljnom da on i Lok ostanu
dobro ušuškani još nedelju dana. „Odoh ja, onda. Opustite se i lepo
radite noćas. Vraćam se sutra, u drugi čas popodneva. Možemo da
počnemo od priče kako će sve ići sada kad sam ja novi gazda
Mesingane bratije.“
3
Naravno, svi su se naoružali i drugog časa popodneva čekali su
Žana u zasedi.
Na njihovo iznenađenje, ušetkao se u staru štavionicu sa
stražarkom Vel Viraca pored sebe. Žena je bila visoka i mišićava,
odevena u mundir boje šljive ojačan postavom od gvozdenih karika
fine izrade; imala je mesingane epolete na ramenima i dugu smeđu
kosu, mesinganim prstenovima skupljenu u čvrst mačevalački rep na
potiljku.
Još četvoro stražara bilo je na položajima ispred samih vrata; imali
su slične mundire, ali takođe su nosili dugačke, lakirane štapove i
teške drvene štitove zabačene na leđa.
„Zdravo, klinci“, reče Žan. Svud po sobi, bodeži, stileti, slomljene
flaše i štapovi nestajali su s vidika. „Neki od vas sigurno prepoznaju
prefekticu Levasto i njene ljude.“
„Momci“, reče prefektica nehajno i zadenu palčeve za pojas s kog
je visio mač. Od svih pozornika, samo je ona nosila sablju u
jednostavnim crnim kanijama.
„Prefektica Levasto“, reče Žan, „mudra je žena na čelu mudrih ljudi.
Sasvim slučajno, novac im je drag, i sada ću ih snabdeti njime iz
obzira prema nedaćama i jednoličnosti njihovih dužnosti. Ako mi se
nekim slučajem nešto desi, vidite, oni će izgubiti novi izvor same te
dragocenosti.“
„To bi nam slomilo srce“, reče prefektica.
„I povuklo bi posledice“, reče Žan.
Prefektica spusti jednu čizmu na praznu vinsku bocu i neprestano
ju je pritiskala dok joj se ova ne raspuče pod štildom. „Slomilo bi nam
srce“, ponovi ona sa uzdahom.
„Siguran sam da ste svi bistri momci“, reče Žan. „Siguran sam da
ste svi uživali u prefektičinoj poseti.“
„Ne bih volela da moram da je ponavljam“, reče Levastova i isceri
se. Polako se okrenula i odgegala se napolje kroz vrata. Marširanje
njenog voda izgubilo se u daljini.
Mesingana bratija sumorno je gledala naniže u Žana. Četiri dečaka
najbliža vratima, s rukama iza leđa, bili su oni s modrocrnim i
zelenim modricama od ranije.
„Jebote, što nam ovo radiš?“, progunđa jedan.
„Klinci, nisam vam neprijatelj. Verovali ili ne, mislim da ćete zaista
naučiti da cenite ono što mogu da učinim za vas. Sad umuknite i
slušajte. Prvo“, reče Žan i progovori glasnije, tako da ga svi čuju,
„želim reći kako je prilično tužno koliko već dugo postojite a da niste
čak ni potkupili gradsku stražu. Bili su tako poletni kad sam im izneo
ponudu. Kao mali, tužni, napušteni štenci.“
Žan je na sebi imao dugačak crni prsluk preko zamrljane bele
tunike. Desnom rukom je posegnuo iza leđa, ispod prsluka.
„Ipak“, nastavi, „makar činjenica da vam je prva pomisao bila da me
ubijete pokazuje malo vatrenosti. Da pogledam opet te igračke. Ajde,
pokazujte.“
Blentavo, dečaci opet izvukoše oružje i Žan ga je pregledao
okrećući glavu. „Mmmm. Tanušan čelik, slomljene flaše, prutići,
jedan čekić... klinci, problem sa ovom postavkom jeste što vi mislite
kako je ovo pretnja. Nije. To je uvreda.“
Pokrenuo se dok mu je poslednjih nekoliko reči još izlazilo iz usta;
leva ruka kliznu mu pod prsluk pored desne. Obe ruke poleteše
napolje i uvis toliko brzo da su se jedva i videle, a onda zastenja i
hitnu obe sekirice s ramena.
Dve dopola pune vinske mešine visile su sa eksera na zidu preko
puta; obe se rasprsnuše uz pljusak jeftinog verarskog crnog koje
isprska nekolicinu obližnjih dečaka. Žanove sekirice prikovale su
mešine kroz sred srede i bez podrhtavanja se zabile u drvo iza njih.
„Ovo je bila pretnja“, reče, i ispucka zglobove prstiju. „I eto zašto vi
sada radite za mene. Želi li neko zapravo da mi ovo ospori u ovom
trenutku?“
Dečaci najbliži mešinama počeše lagano da uzmiču kada je Žan
prišao i iščupao sekirice iz zida. „Nisam ni mislio. Ali nemojte da vas
to pogađa“, nastavi Žan. „I vi ćete imati neke vajde. Gazda mora da
štiti svoje ako hoće da ostane gazda. Ako iko osim mene pokuša da
vas kinji, obavestite me, Svratiću do njega. To mi je posao.“
Sutradan je Mesingana bratija preko volje stala u red da plati porez.
Poslednji dečak u redu, dok je spuštao bakrenjake Žanu u ruke,
promrmlja: „Rekao si da ćeš pomoći ako nam neko bude vadio mast.
Crni rukavi, oni sa severne strane, jutros su muštrali nekoliko naših
iz Bratije.“
Žan mudro klimnu glavom i strpa globu u džep kaputa.
Potom, nakon što se raspitao, odšećkao se u birtiju pod imenom
Znamenje prepunog pehara na severnoj strani. Bircuz je bio prepun
isključivo grubijana, njih sedmorica ili osmorica svakako, svi s
prljavim crnim krpama vezanim oko rukava jakni i tunika.
Bile su to jedine mušterije i sumnjičavo su podigli poglede kada je
on zatvorio vrata za sobom i pažljivo spustio drvenu rezu.
„Dobro veče!“ Osmehnuo se i ispuckao zglobove prstiju. „Radoznao
sam. Koje najkrupnije, najopakije mudo među Crnim rukavima?“
Sutradan je prikupljao dažbine od Mesingane bratije s modrim
zglavcima desne šake, previjenim melemom. Po prvi put, većina
dečaka orno je plaćala. Nekolicina ga je čak prozvala ’Tav’.
4
Lok, međutim, nije vežbao da bi razmrdao povrede kao što je
obećao.
Lok je svoju mršavu zalihu novčića čuvao za vino; njegov odabrani
otrov bila je naročito jeftina domaća brijača. Pre ljubičasto nego
crveno, sa aromom terpentina; soba koju je delio sa Zanom u
Srebrnom fenjeru uskoro je ogrezla u njegov zadah. Lok ju je
neprestano pio protiv bolova’; Žan je jedne večeri primetio kako mu
se bolovi sigurno pojačavaju kako dani prolaze, jer prazne mešine i
boce srazmerno su se množile. Posvađali su se — ili, tačnije rečeno,
iznova su razbuktali staru svađu — i Žan je otrupkao u noć, ni prvi ni
poslednji put.
Tih prvih nekoliko dana u Vel Viracu Lok bi se poneke večeri
oteturao niz stepenice do glavne prostorije u krčmi, gde bi odigrao
nekoliko nasumičnih partija karata s nekim meštanima. Neveselo ih
je varao trikovima lepljivih prstiju — svim koje je mogao da izvede
jednom zdravom rukom. Uskoro su počeli da izbegavaju njegove
partije i njegov neprijatan nastup, a on se povukao natrag na treći
sprat da pije sam u tišini. Hrana i čistoća bile su skrajnute. Žan je
pokušao da nađe vidara da pregleda Loku rane, ali Lok je izbacio
čoveka bujicom pogrda, od kojih je Žan (čiji je govor ponekad bio
tako živopisan da bi zapalio vatru i od vlažne potpale) pocrveneo.
„Od tvog prijatelja ne mogu naći ni traga“, rekao je čovek. „Izgleda
da ga je pojeo neki mršav, ćosav majmun sa ostrvlja Okanti; samo
kriči na mene i to je sve. Šta je bilo s poslednjim docom koji ga je
pogledao?“
„Ostavili smo ga u Tališamu“, reče Žan. „Bojim se da ga je nastup
mog prijatelja nagnao da prekrati plovidbu.“
„Pa, možda bih i sam uradio isto. Odričem se isplate s dubokim
saosećanjem. Zadrži srebro — trebaće ti za vino. Ili otrov.“
Žan je sve više i više provodio vreme sa Mesinganom bratijom,
prosto da bi izbegao Loka. Prošla je nedelja, pa još jedna. ’Tavrin
Kalaš’ postajao je poznato i cenjeno lice u lupeškom bratstvu Vel
Viraca. Žanove prepirke s Lokom sve više su se vrtele ukrug, sve mu
više išle na nerve, postajale sve besmislenije. Žan je nagonski
prepoznao smrtonosnu krivulju samosažaljenja usmerenu naniže, ali
nikad nije ni sanjao da će morati da izvlači Loka, od svih ljudi, iz nje.
Izbegavao je problem tako što je obučavao Bratiju.
U početku im je dao samo nekoliko nagoveštaja — kako da u
društvu neznanaca koriste jednostavne znake rukama, kako da
skrenu pažnju ljudi na drugu stranu pre nego što nekoga odžepare,
kako da razlikuju prave dragulje od kopija i da izbegnu krađu ovih
drugih. Neizbežno, počeo je da prima učtive molbe da ’im pokaže
nešto malčice’ od trikova koje je upotrebio da sastavi četvoricu iz
Bratije sa zemljom. Prvi u redu sa ovim zahtevom bila su sa zemljom
sastavljena četvorica.
Nedelju dana kasnije alhemija je već uveliko delovala. Petorica ili
šestorica dečaka valjala se po prašini na podu štavionice dok im je
Žan davao uputstva o svim osnovama borbe prsa u prsa — oslonac,
prednost, svest o okruženju. Počeo je da im pokazuje smicalice, i
milostive i surove, koje su ga održale na nogama pola života
provedenog u naglašavanju svojih reči pesnicama i sekiricama.
Pod Žanovim uticajem, dečaci su počeli više da se zanimaju za
stanje štavionice. Otvoreno ih je podsticao da je posmatraju kao
štab, što je zahtevalo izvestan nivo udobnosti. Pojavile su se
alhemijske lampe, obešene o grede. Preko porazbijanih prozora
prikucali su svež nauljeni papir, a na krov su podigli nove daske i
slamu da začepe rupe. Dečaci su krali jastuke, jeftine tapiserije i
prenosive police.
„Nađite mi šporet na drva“, reče Žan. „Ukradite mi veliki i naučiću
vas čak i da kuvate, nesrećni mali gadovi. Kamor je neprevaziđen
kad su kuvari u pitanju; čak i lopovi su tamo kuvari. Prošao sam
godine obuke.“
Piljio je naokolo po sve bolje održavanoj štavionici, po sve ornijoj
bandi lopova koji su u njoj živeli, i setno rekao za sebe; „Svi smo.“
Pokušao je da kod Loka pobudi zanimanje za poduhvat „Mesingana
bratija“, ali ovaj ga je odgurnuo. Te noći je probao ponovo, objasnio
kako iz noći u noć zarađuju sve više, pričao o njihovom štabu i
njegovim savetima i obuci. Lok je dugo zurio u njega, sedeći na
krevetu sa okrnjenom čašom dopola punom purpurnog vina u
rukama.
„Dakle“, reče naposletku. „Vidim da si pronašao zamenu, je li?“
Žan je bio isuviše preneražen da bi išta rekao.
Lok je iskapio čašu i nastavio bezizražajnim, nimalo šaljivim
glasom: „To je svakako bilo brzo. Brže nego što sam očekivao. Nova
banda, nova jazbina. Nije staklena, ali verovatno možeš to da središ
ako dovoljno dugo budeš tražio. I eto te sad, izigravaš oca Verigu,
opet iz početka pališ vatru pod kazanom punim radosne balege.“
 Žan jurnu preko sobe i izbi praznu čašu Loku iz ruke; ova se
rasprsnu o zid i zasu polovinu sobe svetlučavim krhotinama, ali Lok
čak i ne trepnu. Umesto toga se zavali na jastuke zamrljane znojem i
uzdahnu.
„Jesi li već našao neke blizance? A novu Sabetu? Novog mene?“
„Nosi se u tri lepel“ Žan je stiskao pesnice sve dok nije osetio toplu,
sklisku krv kako mu curi pod noktima. „Nosi se u tri lepe, Lok! Nisam
ti spasao taj pogani život da bi mogao da se duriš u ovoj smrdljivoj
straćari i praviš se da si sam izumeo tugu. Nisi baš toliko poseban,
sunce ti tvoje!“
„Zašto si me onda spasao, Sveti Žane?“
„Od svih glupavih jebenih pitanja.
„ZAŠTO?“ Lok s mukom ustade iz kreveta i zapreti Žanu
pesnicama; ovo bi delovalo smešno da nije u očima imao sav
ubilački poriv sveta. „Rekao sam ti da me ostaviš'. Je l’ treba da
budem zahvalan na ovome? Na ovoj poganoj sobi?“
„Nisam ja ovu sobu pretvorio u čitav tvoj svet, Lok. Ti si.“ „Zbog
ovoga si me spasao? Tri nedelje bolestan na moru, a sada Vel
Viraco, dupe Tal Verara? Ovo je božji vic, a ja sam njegov
najsmešniji deo. Bolje bi mi bilo da sam umro sa Sivim Kraljem.
Rekao sam ti da me jebeno ostaviš tamo!“
A onda: „I nedostaju mi“, reče, gotovo šapatom. „Bogovi, koliko mi
nedostaju. Ja sam kriv što su mrtvi. Ne mogu... ne mogu da
podnesem...“
„Nemoj da si se usudio“, zareža Žan. Žestoko gurnu Loka u prsa.
Lok pade unazad preko kreveta i udari o zid toliko snažno da
prozorska okna zakloparaše. „Nemoj da si se usudio njih da koristiš
kao izgovor za ovo što radiš sebi! Nemoj da si se jebeno usudio.“
Bez ijedne reči više, Žan se okrenu na peti, izađe iz sobe i zalupi
vrata za sobom.
5
Lok je klonuo na krevet, zagnjurio lice u ruke i osluškivao kako
škriputanje Žanovih koraka zamire u hodniku.
Na njegovo iznenađenje, škriputanje se vratilo nekoliko minuta
kasnije, neprestano se pojačavajući. Žan raskrili vrata, smrknutog
lica, i s velikom drvenom kofom vode u rukama domaršira pravo do
Loka. Bez upozorenja, sasu sve na Loka, koji iznenađeno dahnu i
opet pade unazad na zid. Stresao je glavom kao pas i sklonio iz očiju
kosu koja se cedila.
„Žane, jesi li ti jebeno...“
„Trebalo ti je kupanje“, prekide ga Žan. „Sav si se zamastio od
samosažaljenja.“
Bacio je kofu i počeo da se mota po sobi, da skuplja sve boce ili
mešine u kojima je još bilo tečnosti. Završio je pre nego što je Lok
shvatio šta radi; potom je zgrabio Lokovu kesu za novac sa stočića u
sobi i na njeno mesto bacio tanak kožni smotuljak.
„Ej, Žane, ne možeš... to je moje!“
„Nekad je bilo ’naše’“, reče Žan hladno. „To mi se više sviđalo.“
Kada je Lok pokušao opet da skoči s kreveta, Žan ga bez po muke
gurnu nazad. Potom je opet besno izleteo napolje i zatvorio vrata za
sobom. Čulo se neko čudno čangrljanje, a onda ništa više, čak ni
škripa podnih dasaka. Žan je čekao tik ispred vrata.
Lok zareža, pređe preko sobe i pokuša da ih otvori, ali bila su
nepomična. Zbunjeno se namršti i cimnu ih još nekoliko puta. Reza
je bila s njegov strane i nije bila navučena.
„Zanimljiva činjenica“, reče Žan kroz vrata, „da se sobe u Srebrnom
fenjeru zaključavaju i spolja, pomoću naročitog ključa koji ima samo
gostioničar. Ako želi da zadrži razuzdanog gosta pod paskom dok
pozove stražu, znaš.“
„Žane, otvori jebena vrata!“
„Ne, ti ih otvori.“
„Ne mogu! Sam si rekao da je naročiti ključ kod tebe!“
„Lok Lamora kog sam nekad poznavao sad bi te pljunuo“, reče Žan.
„Sveštenik Grbavog Zaštitnika. Garista Gospodstvenih nitkova.
Učenik oca Verige. Kalov, Galdov i Bubin brat! Reci mi, šta bi Sabeta
mislila o tebi?“
„Ti... gade jedan! Otvori vrata!“
„Lok, pogledaj se. Jebeno se sramotiš. Otvori ih sam.“
„Kod. Tebe. Je. Jebeniključpičkamumaterina.“
„Umeš da smuljaš bravu, je l’ tako? Ostavio sam ti kalauze na stolu.
Ako hoćeš vino nazad, sam se pobrini za pogana vrata.“
„Majku ti tvoju!“
 „Majka mije bila svetica“, reče Žan. „Najumilniji dragulj ikad rođen u
Kamoru. Grad je nije zasluživao. Znaš šta, mogu ja ovde da čekam
cele noći. Kod mene je sve tvoje vino i sav tvoj novac.“
„Aaaaaaaa!“
Lok zgrabi kožni novčaničić sa stola; razmrdao je prste zdrave
desne ruke i nešto sumnjičavije se zagledao u levu; slomljeni zglob
još je zarastao i boleo je bez prestanka.
Sagnuo se do mehanizma za zaključavanje pored vrata, narnrštio
se i dao se na posao. Iznenadilo gaje koliko su mu se brzo leđni
mišiči pobunili zbog neugodnog položaja. Zastao je na dovoljno dugo
da privuče stolicu kako bi mogao da sedi dok radi.
Dok su mu kalauzi čangrljali u bravi a on se usredsređeno grickao
za jezik, čuo je tešku škripu kretanja s druge strane vrata, kao i niz
glasnih udaraca.
„Žane?“
„Još sam tu, Lok“, dopre Žanov glas, sad vedar. „Bogovi, tebi se
baš ne žuri. Jao, izvini — jesi li uopšte počeo?“
„Žane, kad otvorim ova vrata, mrtav si!“
„Kad otvoriš ta vrata? Radujem se mnogobrojnim dugim godinama
života, onda.“
Lok je udvostručio napore, vratio se u ritam koji je naučio za vreme
mnogih marljivih časova kad je bio dečak — malčice pomerao
kalauze, napipavao onaj poseban osećaj. Smrdljiva škripa i lupa
opet je otpočela s druge strane vrata! Šta li to Žan sad smera? I.ok
zažmuri i pokuša da se u glavi ogradi od zvuka... pokušao je da suzi
svoj svet na poruku koju su mu kalauzi slali kroz prste...
Mehanizam se otvori uz škljocaj. Lok se uskobelja sa stolice,
pobedonosan i razjaren, cimnu vrata i otvori ih.
Žan beše nestao, a u uzanom hodniku ispred sobe od zida do zida
bili su nagomilani drveni sanduci i burad — nepremostiva prepreka
na oko tri stope od Lokovog lica.
„Žane, šta je ovo, koji moj?“
„Lok, žao mi je.“ Žan je očito stajao tik iza svog sklepanog zida.
„Pozajmio sam nekoliko stvarčica iz gostioničareve ostave i zamolio
nekolicinu momaka koje si prošle nedelje prevario na kartama da mi
pomognu da sve donesem ovamo gore.“
 Lok snažno gurnu zid, ali ovaj se ne pomače; Žan ga je verovatno
podupirao punom težinom. Odnekud s druge strane dopre
prigušen horski smeh, verovatno odozdo iz glavne prostorije
gostionice. Lok zaškrguta zubima i tresnu dlanom zdrave ruke o
jedno bure.
„Žane, šta je tebe spopalo, koji moj? Praviš scenu, majku mu!“
„Ne baš. Prošle nedelje sam rekao gazdi da si kamorski don koji
putuje inkognito, u pokušaju da se oporavi od napada ludila. Malopre
sam mu ostavio ogromnu količinu srebra na šanku. Sećaš se srebra,
je l’ da? Kako smo ga krali od ljudi, dok si još bio prijatno društvo?“
„Žane, ovo mi više nije zabavno! Vrati mi moje smrdljivo vino!“
„I jeste smrdljivo. A bojim se da ćeš, ako ga želiš, morati da se
izvereš kroz prozor.“
Lok ustuknu korak i zapanjeno se zapilji u sklepani zid. „Žane, ne
misliš valjda ozbiljno.“
„Nikad ozbiljnije. „
„Nosi se u majčinu! U majčinu! Ne mogu da se izverem kroz prozor,
majku mu. Moj zglob...“
„Borio si se protiv Sivog Kralja s gotovo odsečenom rukom. Izašao
si kroz prozor na petsto stopa visine u Gavranovom doletu. A
pogledaj se sad, tri sprata iznad zemlje, bespomoćan kao mače u
bačvi masti. Seka-persa. Šmizla. „
„Namerno se trudiš da me izbaciš iz takta! „
„Ma nije valjda, jebote“, reče Žan. „Bistar ko boza, a?“
Lok otrupka u sobu cepteći. Zapiljio se u prozorske kapke, ugrizao
se za jezik i besno se zaputio natrag do Žanovog zida. „Molim te,
pusti me napolje“, reče, što je smirenije mogao. „Utuvio si mi u glavu
to što si hteo. „
„Utuvio bih ti ga u glavu kopljem od zacrnjenog čelika, da ga imam“,
reče Žan. „Zašto razgovaraš sa mnom kad bi trebalo da se pentraš
kroz prozor. „
„Nosi se u tri lepe!“
Natrag u sobi, Lok je gnevno koračao tamo-amo. Oprezno je
razmahnuo rukama; posekotina na levoj je pekla, a rana na ramenu
još ga je surovo probadala. Imao je osećaj kako bi ugruvani levi ručni
zglob gotovo i mogao da posluži. Bolelo ili ne... skupio je prste leve
ruke u pesnicu, zapiljio se u njih, a onda pogledao uvis ka prozoru i
suzio oči.
„Da ga jebeš“, reče. „Ima da ti pokažem stvarčicu ili dve, ti sine
poganog trgovca svilom.
Lok je rasturio posteljinu, i vezao krajeve čaršava za ćebad,
izazivajući žiganje u ranama. Bol ga je samo ubrzao. Zavezao je i
poslednji čvor, raskrilio kapke i probacio svoju zamenu za konopac
kroz prozor. Kraj koji mu je bio u rukama privezao je za okvir kreveta.
Nije to bio preterano izdržljiv komad nameštaja, ali, s druge strane,
ni on nije bio izuzetno težak.
Izašao je kroz prozor. Vel Viraco bio je star, nizak grad; Lokovi utisci
dok se njihao, tri sprata iznad blago zamagljene ulice, nailazili su u
bleskovima. Naherene zgrade od kamena i gipsa, ravnih krovova...
blistanje bele mesečine na tamnoj vodi... Smotana jedra na crnim
katarkama u luci... crvena svetla što se blistaju na staklenim kulama,
sve manja i manja kako se protežu prema obzorju. Lok zažmuri,
prigrli konopac i ugrize se za jezik kako ne bi povratio.
Činilo se jednostavnije prosto kliznuti naniže; radio je to u naletima i
trzajima, čekao dok mu se dlanovi ne zagreju od trenja o čaršave i
ćebad, pa onda zastajao. Deset stopa naniže... Dvadeset. ..
Nesigurno je održavao ravnotežu na gornjoj prozorskoj dasci glavne
prostorije u gostionici i šumno usisao vazduh nekoliko puta pre nego
što je nastavio. I po ovako toploj noći, počinjao je da zebe, onako
poliven vodom.
Poslednja traka poslednjeg čaršava završavala se na oko šest
stopa iznad tla; Lok je skliznuo niz nju što je dalje mogao, pa se
pustio. Pete mu pljesnuše o kaldrmu i on zateče Žana Tanena kako
ga već čeka s jeftinim sivim ogrtačem u rukama. Pre nego što je Lok
uspeo da mrdne, ovaj mu umota ogrtač oko ramena.
„Majku li ti tvoju“, povika Lok i obema rukama se uvi u ogrtač.
„Pokvarena džukeletino s dušom zmije! Dabogda ti ajkula posisala
kurac!“
„Iju, gospodaru Lamora, staja to vidim“, reče Žan. „Smuljali ste
bravu, ispentrali se kroz prozor. Skoro kao da ste nekad bili lopov.“
„Zaslužio sam kaznu vešanjem dok si ti još glockao sisu u
majčinom naručju!“
 „A ja sam zasluživao kazne vešanjem dok si se ti durio i utapao
svoje veštine u piću.“
„Ja sam najbolji lopov u Vel Viracu“, zareža Lok, „pijan ili trezan,
budan ili usnuo, i ti to vrlo dobro znaš, sunce ti tvoje!“
„Možda bih nekad u to i poverovao“, reče Žan. „Ali to je bio čovek
kog sam poznavao u Kamoru, a taj nije uz mene već neko vreme.“
„Izem ti to tvoje gadno lice“, povika Lok, koraknu prema Žanu i
udari ga pesnicom u stomak. Pre iznenađen nego povređen, Žan ga
dosta snažno ođgurnu. Lok polete unazad, ogrtača uzlepršalog dok
je pokušavao da povrati ravnotežu — sve dok se ne sudari sa
čovekom koji je išao ulicom.
„Jebote, pazi kuda ideš!“ Neznanac, sređovečan čovek u dugačkom
narandžastom kaputu i uštogljenoj odeći činovnika ili pripravnika,
nekoliko sekundi se rvao s Lokom, koji se grčevito držao za njega.
„Hiljadu puta izvinite“, reče Lok. „Hiljadu puta izvinite, gospodine.
Moj prijatelj i ja smo se samo raspravljali; ja sam kriv u potpunosti.“
„Nego šta nego jesi“, reče čovek, kad je naposletku uspeo da
odglavi Loka sa svojih revera i odgurne ga. „Iz usta ti miriše na
vinsku bačvu! Smrdljivi Kamorani.“
Lok je posmatrao dok čovek nije odmakao dobrih dvadeset ili
trideset koraka niz ulicu, onda se opet ustremio na Žana, mašući
kožnom crnom kesicom ispred sebe. Zveckala je od pristojne
količine teških novčića.
„Ha! Šta kažeš na to, mmm?“
„Kažem da je to bila dečja igra, sunce ti tvoje. Ne znači ama baš
ništa.“
„Dečja igra? Crkni u mukama, Žane, to je bilo...“
„Ofucan si“, reče Žan. „Prljaviji si od nekog siročeta iz Senkinog
brda. Izgubio si na težini, mada ostaje velika tajna kojoj. Nisi
razmrdavao rane, niti si ikom dopuštao da ih izviđa. Kriješ se u sobi i
puštaš da se to stanje razvija, i pijan si pune dve nedelje. Nisi ono
što si nekad bio i, izeš mi sve, sam si za to kriv.“
„Dobro.“ Lok se namrgodi na Žana, strpa kesu u džep tunike i
poravna ogrtač na ramenima. „Treba ti dokaz. Važi. Vrati se unutra,
poruši svoj glupi zid, i sačekaj me u sobi. Vraćam se za nekoliko
sati.“
 Ali Lok već beše navukao kapuljaču, okrenuo se i krupnim koracima
pošao niz ulicu u toplu noć Vel Viraca.
6
Žan je uklonio prepreku iz hodnika na trećem spratu, ostavio još
nekoliko novčića (iz Lokove kese) zgranutom gostioničaru i užurbano
poslovao po sobi, tako daje deo mirisa pijanog zatvoreništva izvetrio
kroz otvoren prozor. Malo je razmislio, pa se vratio dole do bara po
stakleni bokal vode.
Žan se zabrinuto šetkao tamo-amo kad je Lok nahrupio unutra kroz
oko četiri sata, tek što je prošao treći čas jutra. Spustio je veliku
korpu od pruća na sto, zbacio ogrtač, dohvatio kofu iz koje ga je Žan
ranije polio i glasno povratio u nju.
„Izvinjavam se“, progunđa kad je završio. Beše se zacrveneo i
teško je disao, mokar koliko je bio i kad je otišao, ali sada od toplog
znoja. „Vino mi nije sasvim isparilo iz glave... a polet me je napustio.“
Žan mu je dodao bokal i Lok je besramno srkao iz njega kao konj
na pojilu. Žan mu pomože da sedne u stolicu. Lok nekoliko sekundi
ništa nije govorio, a onda kao da primeti Žanovu ruku na svom
ramenu i izmače se. „Pa... eto., nas... dakle“, prodahta.
„Vidiš šta bude kad me izazivaš? Mislim da ćemo morati da bežimo
iz grada.“
„Šta, koji... Šta si to uradio?“
Lok strgnu poklopac s korpe; bila je od uobičajene vrste u kojoj su
trgovci prenosili manje tovare robe do uličnih tezgi i natrag.
Čudnovata zbirka kojekakvih trica i kučina ležala je unutra, i Lok
poče da ih nabraja dok ih je izvlačio i pokazivao ih Žanu.
„Staje ovo, gle, gle, hrpa kesa... jedna-dve-tri-&fr'ri, sve maznute od
trezne gospode na širokim ulicama. Evo noža, dve boce vina,
kalajna pivska krigla — malo ulubljena, ali metal svejedno valja.
Broš, tri zlatne značke, dve minđuše — minđuše, gospodaru Tanene,
ćornute sa ušiju, i voleo bih tebe da vidim to da probaš. Evo malecne
bale fine svile, kutije šećerlema, dve vekne hleba — s krckavom
koricom od zapečenih začina, koje toliko voliš. A sada, posebno za
nauk izvesnom pesimističnom, svađalačkom davežu, koga nećemo
imenovati.
 Lok podiže svetlucavu ogrlicu, splet zlatnih i srebrnih niti s koje je
visio težak zlatan privezak sa usađenim safirima u stilizovanom
obliku cvasti. Grozdić kamenova blistao je nalik na plavu vatru čak i
pri svetlosti jednog jedinog prigušenog fenjera u sobi.
„Sjajan komad“, reče Žan, koji je nakratko zaboravio na zlovolju. „To
nisi maznuo na ulici.“
„Ne“, reče Lok, pre nego što još jednom dobro nategnu tople vode
iz bokala. „Uzeo sam je s vrata guvernerove ljubavnice.“
„Ne misliš valjda ozbiljno.“
„U guvernerovoj palati.“
„Od svih...“
„U guvernerovom krevetu.“
„Sunce ti žarko, pa ti si lud!“
„Dok je guverner spavao pored nje.“
Noćnu tišinu razbi visoko, daleko treperenje pištaljke, opšteprisutan
i uobičajen zvuk — poziv gradskoj straži da se sjati. Još zvižduka
pridružilo se nekoliko trenutaka kasnije.
„Moguće je“, reče Lok s blesavim osmehom, „da sam bio malčice
previše drzak.“
Žan sede na krevet i provuče obe ruke kroz kosu. „Lok, proveo sam
proteklih nekoliko nedelja tako što sam se trudio da se Tavrin Kalaš
pročuje kao najveća, najblistavija budža koja se pojavila u bednom
malom čoporu Pravih ljudi ovog grada u poslednjih ko zna koliko
vekova! Kad straža počne da postavlja pitanja, neko će pokazati na
mene... i neko će pomenuti sve ovo vreme koje provodim ovde, i
vreme koje provodim s tobom... i ako pokušamo takav komad metala
da utopimo u ovako malom mestu...“
„Kao što rekoh, mislim da ćemo morati da bežimo iz grada.“
„Da bežimo iz grada?“ Žan skoči na noge i pruži optužujući prst
prema Loku. „Zajebao si mi nedelje rada! Obučavao sam Bratiju —
znakovima, smicalicama, cimanju, borbi, svemu redom! Hteo sam...
hteo sam da počnem da ih podučavam kuvanju!“
„Uuu, ovo je ozbiljno. Pretpostavljam da bi prosidba usledila uskoro
potom?“
„Majku mu, ovo jeste ozbiljno! Stvarao sam nešto. Radio sam dok si
ti cmizdrio i durio se i harčio vreme ovde.“
 „Ti si mi potpalio vatru pod nogama jer si hteo da zaplešem. Sad
sam zaplesao, i rekao bih da sam dokazao šta sam imao.
Nameravaš li da se izviniš?“
„Da se izvinim? Ti si taj koji se ponaša kao nepodnošljiva mala
kenjara! Dovoljno je izvinjenje što ti dopuštam da živiš! Sav moj
rad...“
„Kapa Vel Viraca? Zar si u tome video sebe, Žane? Novi Barsavi?“
„Novo bilo šta“, reče Žan. „Možeš biti i nešto gore — kapa Lamora,
na primer, gospodar smrdljive sobe. Neću da budem pogana
skitnica, Lok. Ja sam pošten, radan lopov i uradiću što moram da
nam obezbedim hranu na stolu i krov nad glavom!“
„Hajdemo onda nekuda i vratimo se nečemu zaista unosnom“, reče
Lok. „Hoćeš pošten prevarantski posao? Važi se. Hajde da pecamo
neku veliku ribu, kao što smo radili u Kamoru. Hteo si od mene da
kradem, hajdemo u krađu!“
„Ali Tavrin Kalaš...“
„Umirao je i ranije“, reče Lok. „Iskušenik misterija Aze Gvile, je l’
tako beše? Neka se okuša ponovo.“
„Majku mu.“ Žan priđe prozoru i provii'i napolje; pištanje je još
dopiralo iz nekoliko pravaca. „Možda će mi trebati nekoliko dana da
obezbedim kabinu na brodu, a kopnom se nećemo izvući s tim što si
ukrao — pretresaće svakoga na kapijama, verovatno u narednih
nedelju ili dve.“
„Žane“, reče Lok, „sad ti razočaravaš mene. Kapije? Brodovi? Ma,
daj. Ovde je reč o nama. Mogli bismo da prokrijumčarimo živu kravu
pored svakog stražara u ovom gradu, usred podneva. Bez odeće.“
„Lok? Lok Lamora?“ Žan prenaglašeno protrlja oči. „Dobro, pa gde
si tih svih ovih nedelja? A ja sam mislio da delim sobu s bednim,
sebičnim seratorom koji...“
„Dobro“, reče Lok. „Važi. Ha. Da, možda sam zaslužio tu nogu u
lice. Ali ozbiljan sam, izvući se odavde biće prosto koliko i skuvati
jelo. Siđi do gostioničara. Probudi ga i gurni mu pod nos još srebra
— ima dosta u ovim kesama. Ja sam ludi kamorski don, je l’ tako?
Reci mu da me je spopao neki sumanut hir. Nabavi mi još prljavog
platna, jabuke, šporet na drva i crni gvozdeni lonac vode.“
„Jabuke?“ Žan se poćeša po bradi. „Misliš na... smicalicu s
rendanim jabukama?“
 „Baš tako“, reče Lok. „Nabavi mi to, ja ću da se bacim na krčkanje i
možemo da se gubimo odavde pre zore.“
„Ha.“ Žan otvori vrata, kliznu u hodnik, i osvrnu se jednom pre nego
što je otišao. „Povlačim deo onoga“, reče. „Možda si još uvek lažljivi,
lupeški, pokvareni, pohlepni, grabežljivi, prevarantski mufljuz.“
„Hvala“, reče Lok.
7
Kišica je blago rominjala oko njih dok su nekoliko časova kasnije
izlazili kroz severnu kapiju Vel Viraca. Izlazak sunca bio je
vodenkasta žuta linija na istočnom obzorju pod oblacima crnim poput
uglja koji su jurili nebom. Vojnici u purpurnim mundirima s gađenjem
su piljili naniže s vrha gradskih zidina visokih petnaest stopa; teška
drvena vrata malog sporednog prolaza zalupiše se za njima kao da
je i njima drago što im vide leđa.
Lok i Žan bili su odeveni u otrcane ogrtače i, umesto zavoja,
obavijeni komadima iscepanih čaršava i dronjcima odeće. Tanak sloj
prokuvanih rendanih jabuka, još toplih, probijao je kroz pojedine
„zavoje“ na rukama i grudima, a njime su obilato našljapkali i lica.
Gacanje naokolo pod slojem ove tvari bilo je ogavno, ali na svetu
nije bilo bolje maske.
Gulinje su bile bolna, neizlečiva kožna bolest, a zaražene su
podnosili još manje nego gubavce. Da su Lok i Žan prišli zidinama
Vel Viraca spolja, nikad ih ne bi pustili da uđu. U ovom slučaju,
stražare nije zanimalo kako su ušli u grad; gotovo su se polomili od
napora da ih odatle isprate.
Spoljašnji deo grada bio je neveselo mesto, sudeći po izgledu:
nekoliko grupa trošnih jednospratnica i dvospratnica, tu i tamo
ukrašenih sklepanim vetrenjačama koje su u ovim krajevima rado
koristili za pokretanje mehova iznad kovačnica i pećnica. Dim beše
našarao nekoliko izuvijanih sivih linija u vlažnom vazduhu iznad njih,
a u pozadini se valjala grmljavina. Dalje od grada, gde se drumska
kaldrma iz doba Terinskog prestola pretvarala u mokru zemljanu
stazu, Lok je video predeo pod šipražjem, tu i tamo ispresecan
kamenim zasecima i gomilama otpada.
Novac — i sav ostali sitan imetak koji je vredelo poneti — smestili
su u kesicu privezanu ispod Žanove odeće, gde se nijedan stražar
ne bi usudio da pretresa, čak ni ako bi nadređeni stajao iza njega sa
isukanim mačem i naredio mu to pod pretnjom smrću.
„Bogovi“, progunđa Lok dok su klipsali napred ivicom druma,
„postajem preumoran da bih razmišljao kako valjaj Stvarno sam
dopustio sebi da ispadnem iz forme.“
„E pa, u narednih nekoliko dana malo ćeš vežbati, želeo ti to ili ne.
Kako rane?“
„Svrbe“, reče Lok. „Ovaj prokleti pire uopšte im ne prlja, i’iin mi se.
Svejedno, nije onako loše kako je bilo. Izgleda da mi je neko liko sati
kretanja malo koristilo.“
„Mudar je Žan Tanen, po tom i sličnim pitanjima“, reče Žan. „Mnogo
mudriji od većine; posebno od većine po imenu Lamora.“
„Začepi ta svoja debela, ružna, neosporno mudrija usta“, reče Lok.
„Mmm. Vidi one budale kako žurno beže od nas.“
„Zar bi se ti drugačije poneo kad bi video gulinjavu dvojicu kraj
puta?“
„Uh. Verovatno ne. Izem ti i ova bolna stopala.“
„Hajde da mrdnemo milju ili dve od grada, pa da nađemo neko
mesto za odmor. Kad prevalimo nekoliko liga, možemo da se
otarasimo ovog pirea i opet se pretvaramo da smo čestiti putnici.
Imaš li nekog pojma kuda hoćeš da se zaputimo?“
„Mislio sam daje očigledno“, reče Lok. „Ove varošice su za sitnu
ribu. Mi želimo zlato i belo gvožđe, ne okrajke od bakrenjaka.
Hajdemo u Tal Verar. Tamo će nam se neka prilika sigurno ukazati.“
„Mmm. Tal. Verar. Pa, jeste blizu.“
„Kamorani imaju dugu i slavnu tradiciju besomučnog zajebavanja
siromašnih verarskih rođaka, tako da, što se mene tiče: napred, u Tal
Verar“, reče Lok. „I u slavu.“ Neko vreme su hodali kroz golicavu
maglu jutarnje kišice. „I na kupanje.“
 DRUGO POGLAVLJE
Rekvin
1
Iako je Lok video da je Žan još isto onoliko uznemiren zbog
iskustva na noćnoj pijaci koliko i on sam, više nisu o tome govorili.
Trebalo je obaviti posao.
Kraj radnog dana poštenih muškaraca i žena u Tal Veraru bio je
upravo početak njihovog. Isprva je bilo teško navići se na ritam
grada gde svake noći sunce jednostavno potone za obzorje kao
nepomična žrtva ubistva, bez svetlucanja lažisjaja da obeleži njegov
odlazak. Ipak, Tal Verar izgradili su prema različitim ukusima ili
potrebama nego Kamor, i njegovo prastaklo prosto je odražavalo
nebo i nije isijavalo sopstvenu svetlost.
U vili Kandesi živeli su u raskošnom stanu visoke tavanice; za pet
srebrnih volanija za noć, ništa manje nije se moglo ni očekivati.
Prozor na četvrtom spratu gledao je na popločano dvorište, gde su
kočije prepune fenjera i najmljenih stražara dolazile i odlazile uz
kloparavu jeku.
„Vezani čarobnjaci“, mrmljao je Žan pred ogledalom dok je
privezivao maramu na vrat. „Nikad neću unajmiti neku od tih
džukela, ni koliko da mi podgreje čaj, pa makar doživeo da budem
bogatiji od kamorskog vojvode.“
„Eto ideje“, reče Lok, koji je, već odeven, pijuckao kafu. Čitav dan
spavanja preporodio mu je glavu. „Kad bismo bili bogatiji od
kamorskog vojvode, mogli bismo da unajmimo ceo čopor i naredimo
im da odu i izgube se negde, na nekom jebenom pustom ostrvu.“
„Mmm. Ne bih rekao da su bogovi napravili ostrvo dovoljno pusto
za moj ukus.“
Žan jednom rukom do kraja priveza maramu, a drugom posegnu za
doručkom. Među čudnijim uslugama koje je vila Kandesa nudila
dugoročnim gostima bili su 'kolačići po liku’ — malene kopije
prekrivene šećernim fondanom, koje je skulptor za pecivo iz
kamorske škole pravio po liku gosta. Na srebrnom poslužavniku
pored ogledala, maleni Lok od patišpanja (sa očima od suvih
grožđica i plavom kosom od bađemovog putera) ležao je pored
okruglastijeg Žana s kosom i bradom od tamne čokolade. Nogu
pečenog Žana već više nije bilo.
Nekoliko časaka kasnije Žan je brisao i poslednje puterne mrvice s
prednjeg dela kaputa. „Avaj, jadni Lok i Žan.“
„Eh, šta ti je šećerna bolest“, reče Lok.
„Stvarno bih voleo da budem prisutan kad budeš razgovarao s
Rekvinom i Selendri, da znaš.“
„Hmmm. Mogu li da se oslonim na tebe da ćeš još biti u Tal Veraru
kad završim?“ Pokušao je da ublaži pitanje osmehom i uspeo samo
delimično.
„Znaš ti da neću nikuda“, reče Žan. „Još nisam siguran da je ovo
mudro. Ali znaš da neću.“
„Znam. Izvini.“ Dovršio je kafu i spustio šolju. „A moje ćaskanje s
Rekvinom i neće biti strahovito zanimljivo.“
„Koješta. Čuo sam ti kez u glasu. Drugi ljudi se keze kad završe
posao, ali ti se ceriš kao budala baš pre nego što ga zapravo
otpočneš.“
„Kez? Obrazi su mi oklembešeni kao u leša. Samo jedva čekam da
završim s tim. Tegoban posao. Čini mi se da će sastanak biti
dosadan.“
„Dupe moje, dosadan. Ne nakon što priđeš ženskoj s mesinganom
rukom, majku mu, i kažeš: 'Izvinite, madam, ali...
2
„Varao sam“, reče Lok. „Neprestano. U svakoj-svakcatoj igri koju
sam odigrao otkako smo pre dve godine moj partner i ja'prvi put došli
u Kulu greha.“
Bilo je čudno kada te Selendri prostreli pogledom; levo oko bilo joj
je samo mračna šupljina, napola prekrivena prozračnom koprenom
nekadašnjeg kapka. Jedno zdravo oko obavljalo je posao za dva i,
sunce li joj, baš je ulivalo nelagodnost.
„Madam, jeste li gluvi? Baš svakoj. Varao. Uzduž i popreko
dragocene Kule greha, varao sprat za spratom, i vrlo veselo vozao
ostale vaše mušterije.“
„Pitam se“, reče ona svojim laganim, veštičjim šapatom, „razumete
li vi zaista šta znači meni to reći, gospodaru Košta. Jeste li pijani?“
„Trezan sam kao detence na sisi.“
 „Je F vas neko na ovo nagovorio?“
„Potpuno sam ozbiljan“, reče Lok. „A s vašim gospodarom želim da
porazgovaram o onome što me je na to navelo. Nasamo.“
Na šestom spratu Kule greha vladala je tišina. Lok i Selendri bili su
sami, sa četiri uniformisana Rekvinova poslužitelja, koji su čekali
dvadesetak stopa dalje. Još je bilo isuviše rano uveče i retki
posetioci ovog nivoa još ne behu završili s laganom, trešten-pijanom
seobom preko živahnijih spratova.
U srcu šestog nivoa, u valjku od prozirnog prastakla nalazio se
visok kip. Iako ljudska veština nije umela da pravi staklo, širom sveta
bili su rasuti bukvalno milioni odbačenih krhotina i uobličenih
tvorevina, a neke od njih ljudi su mogli zgodno prilagoditi svojim
potrebama. U nekolikim gradovima postojali su esnafi lovaca na
prastaklo, sposobni da, u zamenu za astronomske naknade,
udovolje naročitim potrebama.
Unutar valjka nalazilo se nešto što je Lok mogao opisati samo kao
bakropad — bila je to skulptura kamenitog vodopada, višeg nego
čovek, gde je svaki kamen bio izrađen od srebrnih volanija, a vodu je
činila neprestana, snažna bujica bakrenih centira, hiljade i hiljade
njih. Zveket unutar zvučno izolovanog staklenog kaveza mora da je
bio strahovit, ali za one spolja predstava se odvijala u potpunoj tišini.
Nekakav mehanizam u podu hvatao je potok novčića i odašiljao ih
natrag i naviše, uz stražnju stranu srebrnog „kamenja“. Bilo je
vanredno i opčinjavajuće... Lok nikad ranije nije čuo daje neko
ukrasio sobu bukvalno hrpom novca.
„Gospodarom? Neosnovano pretpostavljate da imam gospodara.“
„Znate da mislim na Rekvina.“
„On bi prvi ispravio vaše neosnovane pretpostavke. Nasilno.“
„Onda bi nam prijem nasamo dao priliku da raščistimo nekoliko
nesporazuma.“
„O, Rekvin će svakako razgovarati s vama — veoma nasamo.“
Selendri dvaput pucnu prstima desne ruke i četvorica poslužitelja
opkoliše Loka. Selendri pokaza uvis; dvojica ga čvrsto uhvatiše za
ruke i zajedno ga povedoše uz stepenice. Selendri ih je pratila na
nekoliko koraka razdaljine.
Na sedmom spratu najupečatljivija je bila druga skulptura, unutar
još šireg prastaklenog kaveza. Ova je podsećala na krug vulkanskih
ostrva, ponovo izgrađenih od srebrnih volanija, koja su plutala u
moru solara od čistog zlata. S vrha svake srebrne uzvisine kuljala je
bujica uzavrelih zlatnih novčića i padala natrag u uzburkani,
svetlucavi „okean“. Rekvinovi stražari koračali su isuviše brzo da bi
Lok primetio više pojedinosti, na skulpturi ili u prostoriji; prošli su još
dvojicu uniformisanih poslužitelja pored stepeništa i nastavili naviše.
U srcu osmog sprata nalazio se treći raskošni prizor, najveći do
sada. Lok nekoliko puta trepnu i obuzda poriv da mu prigušenim
smehom oda priznanje.
Bila je to stilizovana skulptura Tal Verara — srebrna ostrva koja su
se gnezdila u moru zlatnika. Iznad makete grada, opkoračujući ga
poput kakvog boga, bila je mermerna skulptura čoveka kog je Lok
odmah prepoznao, i to u prirodnoj veličini. Kip je, kao i čovek, imao
istaknute jagodice, koje su uzanom licu davale nekakav vedar izraz
— kao i okruglu, ispupčenu bradu, krupne oči i velike uši, koje kao
da mu je neko prikačio za glavu pod pravim uglom. Rekvin, čije su
crte lica poprilično podsećale na marionetu koju je na brzinu sklepao
donekle gnevan lutkar.
Šake kipa bile su ispružene upolje kod struka, raširene napred, a iz
širokih kamenih manžetni oko njih dve obilne bujice zlatnika
neprestano su se slivale u grad ispod njega.
Lok, zablenut, jedva je izbegao da se ne saplete o sopstvene noge,
pošto su poslužitelji koji su ga držali odabrali taj trenutak da čvršće
stisnu. Na vrhu stepenica osmog sprata nalazila su se lakirana
dvokrilna vrata. Selendri je krupnim koracima prošla pored Loka i
poslužitelja. S leve strane vrata nalazila se mala niša u zidu;
Selendri zavuče mesinganu ruku unutra, uglavi je u nekakav
mehanizam, pa je potom okrenu pola kruga nalevo. Začulo se
čangrljanje zupčanika unutar zida i vrata se odškrinuše.
„Pretresite ga“, reče dok je bez osvrtanja nestajala kroz vrata.
Loku su hitro skinuli kaput; potom su ga čačkali, bockali, ispitivali i
prepipavali detaljnije nego prilikom prošle posete kupleraju. Stilete u
rukavu (nešto sasvim normalno za čoveka od uticaja) oduzeli su mu,
kesu mu istresli, cipele izuli, a jedan poslužitelj je čak provukao ruku
Loku kroz kosu. Kada je postupak bio gotov, Loka su (bosog, bez
kaputa i pomalo raspasanog) nimalo nežno gurnuli prema vratima
kroz koja je iščezla Selendri.
 Iza njih se nalazio mračan prostor ne mnogo veći od plakara za
odeću. Zavojito stepenište od crnog gvožđa, dovoljno široko za
jednu osobu, dizalo se sa sprata prema kvadratu blagog žutog
svetla. Lok je otapkao uz stepenice i našao se u Rekvinovoj
kancelariji.
Ovo mesto zauzimalo je čitav deveti sprat Kule greha; prostor uza
zid preko puta, zastrt svilenim zavesama, verovatno je služio kao
spavaća soba. Na desnom zidu nalazila su se vrata balkona,
pokrivena pokretnim mrežastim paravanom. Kroz njega je Lok video
veliko, zamračeno prostranstvo Tal Verara, pa je pretpostavio da
gleda na istok.
Sve ostale zidove kancelarije, kao što je i čuo, krasilo je obilje
uljanih slika — gotovo dvadeset komada u delu sobe koji se video, u
raskošnim ramovima od pozlaćenog drveta, Remek-dela kasnijih
godina Terinskog prestola, kada je gotovo svaki plemić na carskom
dvoru držao po jednog slikara ili vajara na pokroviteljskoj uzici i
razmetao se njima kao ljubimcima. Loka niko nije obučio da ih
razlikuje golim okom, ali kružile su glasine da su na Rekvinovim
zidovima dva platna Morestre i jedno Ventatisovo. Ova dva slikara —
zajedno sa svim skicama, teorijskim knjigama i učenicima — izginuli
su pre mnogo vekova u vatrenoj oluji u kojoj je sagoreo carski grad
Terim Pel.
Selendri je stajala pored prostranog drvenog stola boje skupe kafe,
prepunog knjiga i papira i spravica koje su pokretali zupčanici. Iza
nje se nalazila odgurnuta stolica i Lok opazi ostatke večere —
nekakvu ribu na tanjiru od belog gvožđa, u paru s polupraznom
bocom bledozlatnog vina.
Rukom od krvi i mesa Selendri dotače mesinganu protezu, i začu
se škljocaj. Šaka se rascveta poput latica kakvog svetlucavog cveta.
Prsti polegoše duž ručnog zgloba i razotkriše dva sečiva od
zacrnjenog čelika, šest palaca dugačka, do malopre skrivena u srcu
šake. Selendri mahnu njima kao kandžama i pokaza Loku da stane
pred sto, licem okrenut prema njemu.
„Gospodaru Kosta.“ Glas je dopirao odnekud iza njega, iz prostora
zatvorenog svilenim zastorom. „Kakvo zadovoljstvo! Selendri mi reče
da ste izrazili zanimanje za pogibiju.“
 „Ne baš, gospodine. Samo sam rekao vašoj pomoćnici da sam
uporno varao, zajedno s partnerom, u igrama koje smo igrali u vašoj
Kuli greha. Gotovo dve protekle godine.“
„U svakoj igri“, reče Selendri. „Rekli ste u svakoj igri.“
„Da, dobro“, reče Lok i slegnu ramenima, „tako je samo zvučalo
dramatičnije. Pre bi se reklo gotovo svakoj igri.“
„Ovaj čovek je lakrdijaš“, prošaputa Selendri.
„Ma, ne“, reče Lok. „Dobro, možda povremeno. Ali ne sad.“
Lok začu kako mu se bat koraka približava s leđa po drvenom podu
prostorije. „Došli ste ovamo za opkladu“, reče Rekvin, sada mnogo
bliži.
„Ne onako kako mislite, ne.“
Rekvin ga zaobiđe, stade pred njega s rukama za leđima i vrlo
pomno se zagleda u Loka. Čovek je bio maltene blizanac
sopstvenog kipa na spratu niže; možda nekoliko kilograma teži, a
nakostrešene kovrdže čeličnosive kose navrh glave behu mu se
povukle još dalje. Nosio je uzak redengot od crnog somota, a smeđe
kožne rukavice prekrivale su mu ruke. Imao je optike, i Lok se
iznenadio kad je shvatio kako je blesak — za koji je sinoć pomislio
daje odraz svetlosti — zapravo usađen u samo staklo. Presijavalo se
prozirnim narandžastim sjajem i krupnim očima davalo demonski
izraz. Bez sumnje nekakva nova, skupa alhemija za kakvu Lok nije
ni čuo.
„Gospodaru Košta, jeste li večeras pili nešto neobično? Kakvo
nepoznato vino, možda?“
„Osim ako sama voda Tal Verara opija, suv sam kao užaren pesak.“
Rekvin zađe iza stola, uze srebrnu viljuščicu, nabode belo parčence
ribe i pokaza njime na Loka.
„Dakle, treba da vam poverujem kako ste uspešno varali ovde dve
godine i, čak i ako se izuzme činjenica da je ta tvrdnja potpuno
nemoguća, sad ste jednostavno poželeli da mi se predate? Spopala
vas griža savesti?“
„Ni blizu.“
„Žarka želja za složenim samoubistvom?“
„Nameravam da iz ove kancelarije izađem živ.“
„Ma ne biste neminovno bili mrtvi dok ne tresnete o kaldrmu devet
spratova niže.“
 „Možda mogu da vas ubedim kako sam vam dragoceniji
nepovređen.“
Rekvin sažvaka ribu pre nego što opet progovori. „Kako ste to
tačno varali, gospodaru Kosta?“
„Lepljivi prsti, uglavnom.“
„Stvarno? Na prvi pogled prepoznajem ruke varalice na kartama.
Da vam vidim desnu šaku.“ Rekvin pruži desnu ruku u rukavici, a
Lok sa oklevanjem ispruži svoju, kao da će se rukovati.
Rekvin zgrabi Lokovu desnu ruku iznad zgloba i tresnu je o sto —
ali umesto oštrog udarca koji je Lok očekivao, njegova ruka maknu u
stranu nekakvu skrivenu ploču i kliznu u napravu ispod same
površine stola. Začu se hladno škljocanje zupčanika i hladan pritisak
priklešti mu zglob. Lok se trže unazad, ali sto mu beše progutao ruku
kao čeljust kakve zveri koja drži i ne pušta. Selendrine čelične
kandže-bliznakinje nehajno se okrenuše k njemu i on se ukipi.
„Gle ti to. Ruke, ruke, ruke. Uvaljuju vlasnike u i te kakve nevolje,
gospodaru Košta. Selendri i ja — nas dvoje to znamo.“ Rekvin se
okrenu zidu iza stola i gurnu unazad ploču od lakiranog drveta tako
da razotkri dugačku, plitku policu usađenu u zid.
U njoj su se nalazile na desetine zaptivenih staklenih ćupova, a u
svakom nešto tamno i uvelo... mrtvi pauci? Ne, ispravi se Lok —
ljudske šake. Odsečene, osušene, i sačuvane kao trofej, s prstenjem
koje se još blistalo na mnogim skvrčenim i usahlim prstima.
„Pre nego što pređemo na neizbežno, prvo uradimo ovo“, reče
Rekvin lakim, razgovorljivim glasom. „Desna ruka, pa-pa. Lepo sam
upriličio taj postupak. Nekad sam ovde imao tepihe, ali pogana krv je
sve grozno prljala.“
„Baš razborito.“ Lok oseti kako mu graška znoja polako klizi niz
čelo. „Ulili ste mi strahopoštovanje i prekorili me, baš kao što ste se,
bez sumnje, i nadali. Je l’ mogu sad da dobijem ruku nazad?“
„U prvobitnom stanju? Sumnjam. Ali odgovorite na neka pitanja i
videćemo. Dakle, lepljivi prsti, kažete. Ipak, oprostite mi — moji
poslužitelji su izuzetno stručni kad treba opaziti varalicu.“
„Siguran sam da vaši poslužitelji imaju dobre namere. „ Lok kleknu
ispred stola — u najudobniji mogući položaj — i osmehnu se. „Ali
ovim prstima mogu živu mačku da smotam u običan špil od pedeset
karata i izvučem je napolje kad god mi padne na pamet. Ostali igrači
će se možda požaliti na buku, ali izvor sigurno neće primetiti.“
„Onda mi stavite živu mačku na sto.“
„Bio je to, ovaj, živopisan način da se nešto kaže u prenesenom
značenju; ove sezone žive mačke, nažalost, nisu na ceni kao modni
detalji za gospodu Tal Verara.“
„Šteta. Ipak, nije da sam iznenađen. Popriličan broj mrtvaca klečao
mi je tu gde vi sad klečite i nudio mi malo šta osim živopisnog govora
i prenesenih značenja.“
Lok uzdahnu. „Vaši momci uzeli su mi kaput i cipele, i da su me
podrobnije pretresli, nabili bi mi prst u jetru. Ali šta je ovo?“
Otrese levi rukav i podiže levu šaku da pokaže kako je u nju nekako
upao špil karata.
Selendri gurnu sečiva prema Lokovom grlu, ali Rekvin joj sa
osmehom dade znak da se povuče. „Teško da me može ubiti špilom
karata, dušo. Gospodaru Košta, nije loše.“
„Dalje“, reče Lok, „da vidimo.“ Ispružio je ruku u stranu, tako da je
špil držao uspravno, između palca i preostala četiri prsta. Izvio je
ručni zglob, mrdnuo palcem i špil je bio presečen. Poče sve brže i
brže da savija i ispravlja prste, tako da su se na kraju kretali poput
pauka na časovima mačevanja. Seci i mešaj, seci i mešaj —
precepio je špil i ponovo ga spojio ne manje od deset puta. Potom,
uz jedan mek, razmetljiv gest, tresnuo ga je o sto i razvukao u
velikom luku, i pritom odgurnuo nekoliko Rekvinovih spravica.
„Izaberite jednu“, reče Lok. „Koju god želite. Pogledajte je, ali mi je
nemojte pokazati.“
Rekvin učini kako mu je naložio. Dok je virio u kartu koju je izvukao,
Lok je glatkim pokretom u obrnutom smeru skupio s Rekvinovog
stola ostatak špila. Ponovo je izmešao i presekao, potom podelio špil
i levu polovinu ostavio na sto. „Stavite izabranu kartu povrh leve
polovine. Zapamtite je, dakle.“
Kada je Rekvin vratio kartu, Lok pljusnu drugu polovinu na nju. Uze
čitav špil u levu šaku, pa opet jednom rukom poče da ga meša i
seče, što ponovi još pet puta. Potom gurnu gornju kartu — peticu
pehara — na Rekvinov sto i osmehnu se. „Ovo je, gospodaru Kule
greha, vaša karta.“
„Nije“, reče Rekvin i podrugljivo se osmehnu.
 „Sranje.“ Lok izbaci sledeću kartu s vrha, grb sunca. „Aha — znao
sam da je tu negde.“
„Nije“, reče Rekvin.
„Da me izeš“, reče Lok i hitro prođe kroz narednih pet ili šest karata
s vrha špila. „Osmica koplje? Trojka koplje? Trojka pehara? Grb
dvanaest bogova? Petica sablja? Sranje. Gospodarica cveća?“
Rekvin je za svaku odmahivao glavom.
„Ha. Izvinite me.“ Lok spusti špil karata na Rekvinov sto, potom
levom rukom poče da petlja oko šnale na desnom rukava. Posle
nekoliko sekundi zavrnuo je rukav iznad lakta i opet prikopčao šnalu.
Iznenada mu se u levoj ruci stvori još jedan špil.
„Da vidimo... Sedmica sablja? Trojka koplje? Ne, to smo već imali...
Dvojka pehara? Šestica pehara? Gospodar kopalja? Trojka cveće?
Majku mu, majku mu. Ovaj špil i nije bio tako dobar, na kraju
krajeva.“
Lok spusti i drugi na Rekvinov sto pokraj prvog, tobože se počeša
blizu tanane crne ešarpe iznad čakšira i podiže treći špil karata.
Isceri se Rekvinu i izvi obrve.
„Ovaj trik bi možda još bolje upalio kad bih mogao da koristim i
desnu ruku.“
„Zašto kad se izgleda tako lepo snalazite bez nje?“
Lok uzdahnu i zbaci gornju kartu s vrha novog špila, na sve veću
gomilu na stolu. „Devetka pehar! Je l’ vam poznata?“
Rekvin se nasmeja i odmahnu glavom. Lok spusti treći špil pored
onih koji su već bili na Rekvinovom stolu, ustade i stvori još jedan
odnekud iz pređela čakšira.
„Ali vaši poslužitelji bi naravno znali“, reče Lok, „ako bih natrpao
kod sebe četiri špila karata, pošto su tako stručni kad treba tako
nešto opaziti na čoveku bez kaputa i cipela... Čekajte, četiri? Možda
nisam dobro prebrojao.
Izvukao je peti špil odnekud iz svilene tunike, i pridružio ga omanjoj
kuli od karata koja je sada još nesigurnije čučala na ivici stola.
„Svakako ne bih uspeo da sakrijem pet špilova karata od vaših
stražara, gospodaru Rekvine. Pet bi bilo zaista smešno. A ipak, evo
ih — mada se plašim da je to sve. Da bih stvorio još, morao bih
početi da ih vadim s jednog neprijatnijeg mesta. I, žao mi je što
moram reći, karta koju ste uzeli nije kod mene. Ali čekajte... znam
gde bismo je mogli pronaći...“
Posegnu preko Rekvinovog stola, ćušnu vinsku bocu pri dnu i
navodno ispod nje izvuče kartu, licem nadole. „Vaša karta“, reče dok
ju je hitro premetao po prstima leve ruke. „Desetka sablja.“
„Pa, stvarno“, zasmeja se Rekvin i pokaza široki luk požutelih zuba
ispod okruglih optika, narandžastih poput vatre. „Sjajno, sjajno. I to
jednom rukom. Ipak, čak i ako vam priznam da umete da izvodite
takve trikove, neprestano, pred mojim poslužiteljima i mojim ostalim
gostima... vi i gospodar De Fera proveli ste poprilično vremena u
igrama gde je nadzor stroži nego na slobodnim kartaroškim
stolovima.“
„Mogu da vam kažem i kako smo s njima izašli na kraj. Samo me
oslobodite.“
„Zašto bih se lišio očigledne prednosti?“
„Onda je dajte u zamenu za neku drugu. Oslobodite mi desnu
ruku“, reče Lok prikupljajući svaku, i poslednju mrvicu strastvene
iskrenosti koju je mogao da usadi u reči, „a ja ću vam reći zašto
tačno nikad više ne smete da se pouzdate u obezbeđenje Kule
greha, ovakvo kakvo je sada.“
Rekvin se zagleda naniže u njega, ispreplete prste u rukavicama i
naposletku klimnu glavom prema Selendri. Ona skloni sečiva — iako
ih je i dalje držala uperena u Loka — i pritisnu prekidač iza stola. Lok
je iznenada slobodno mogao da se uskobelja natrag na noge i
protrlja desni ručni zglob.
„Blagodarim“, reče Lok sa živahnošću koja je bila čista gluma.
„Elem, da, stigli smo poprilično dalje od stolova pristupačnih svima.
Ali koje igre smo pažljivo izbegavali? Crveno i crno. Dvadeseticu.
Želju lepe deve. Svaku igru u kojoj posetilac igra protiv Kule greha
umesto protiv drugog posetioca. Igre matematički proračunate da
kući daju znatnu prednost.“
„Teško je inače ostvariti dobit, gospodaru Košta.“
„Da, a i beskorisne su za ciljeve varalice poput mene; meni trebaju
krv i meso da ih varam. Baš me briga koliko zupčanika i koliko
krupijea ubacite. U igri između gostiju, lopovluk uvek nađe načina,
sigurno kao što se voda probija kroz spojnice broda.“
 „Još drskih reči“, reče Rekvin. „Divim se rečitosti kod ljudi osuđenih
na propast, gospodaru Košta. Ali i vi i ja znamo da ne postoji način
da se vara na, recimo, vrtešci sreće, ako se izuzme četvorostruko
saučesništvo igrača, pri čemu bi igra potpuno izgubila smisao.“
„Istina. Ne postoji način da prevarite vrtešku ili karte, bar ne ovde, u
vašoj Kuli. Ali kad je nemoguće prevariti igru, čovek mora da vara
igrače. Znate li šta je bela paranella?“
„Omamljujuća supstanca. Skup alhemijski proizvod.“
„Da, bezbojna, bez ukusa, i dvostruko delotvornija ako se unese sa
alkoholom. Sinoć smo Žerom i ja naprašivali njom ruke prilikom
svakog kruga. Madam Korvaler dobro je poznata po navici da liže
prste dok igra. Pre ili kasnije, neminovno je morala uneti u sebe
dovoljno opojnog sredstva da se onesvesti.“
„Vidi, vidi!“ Rekvin je izgledao iskreno zaprepašćen. „Selendri, znaš
li ti išta o ovome?“
„Ako ništa drugo, mogu da posvedočim o navikama Korvalerove“,
prošaputa ona. „Izgleda da joj je to omiljeni način za nerviranje
suparnika.“
„I jeste nas nerviralo“, reče Lok. „Bilo je poprilično zadovoljstvo
gledati kako sama sebi dolazi glave.“
„Voljan sam da priznam kako je ta priča donekle moguća“, reče
Rekvin. „Bio sam... radoznao u vezi s Izmilinom neobičnom
onemoćalošću.“
„Uistinu. Ta žena je građena kao prastakleni hangar za čamce.
Žerom i ja smo imali više praznih bočica nego njih dve; da nije bilo
onog praha, to što je popila ne bi joj napilo ni trepavice,.
„Možda. Ali hajde da porazgovaramo o ostalim igrama. Šta je sa
slepim savezima?“
Igra slepih saveza igrala se za okruglim stolom s visokim, naro čito
izrađenim preprekama ispred ruku svakog igrača, tako da svako
osim osobe tačno preko puta njega (a to je njegov partner), može da
mu vidi barem dao karata. Svaki nemi učesnik stavio bi desno
stopalo na levo stopalo osobe sa svoje desne strane, i tako oko
celog stola, te niko od igrača ne bi tapkanjem mogao da ispod stola
daje znak partneru. Partneri su stoga morali da se u igri oslanjaju na
nagone i očajničke zaključke, pošto su jedni od drugih bili odsečeni
kad su u pitanju vid, glas i dodir.
 „Dečja igra. Žerom i ja naručili smo naročite čizme s gvozdenim
ojačanjima sa unutrašnje strane, na nožnim prstima. Mogli smo
straga pažljivo da izvučemo stopala iz njih, a, zahvaljujući gvožđu,
osoba pored nas i dalje bi imala osećaj da je noga tu. Sa šifrom
kakvu imamo, mogli bismo jedan drugom tapkanjem da prenesemo
čitave knjige. Jeste li ikad videli daje neko onako preuzeo igru kao
mi?“
„Niste valjda ozbiljni?“
„Mogu da vam pokažem čizme.“
„Dakle. Nije vas izuzetno poslužila sreća... ali šta je s bilijarom?
Odneli ste prilično čuvenu pobedu nad lordom Landrevalom. Kako
ste to mogli da zakuvate? Moja kuća obezbeđuje sve kugle, štapove
i stara se za klađenje.“
„Jeste, tako da oko toga, naravno, nije moglo biti petljanja. Platio
sam deset solara ličnom lečiocu lorda Landrevala da bih dobio uvid
na šta se žali kad je zdravlje u pitanju. Ispostavilo se da je alergičan
na limun. Svake noći, pre nego što bismo zaigrali protiv
njega, Žerom i ja bismo natrljali vratove, obraze i šake kriškama
limuna, i koristili smo neka druga ulja da pretežno prikrijemo miris.
Pola sata u našem prisustvu i toliko bi se naduo da je jedva video.
Nisam siguran daje uopšte prokljuvio u čemu je problem.“
„Kažete da ste osvojili hiljadu solara pomoću nekoliko limunovih
kriški? Koješta.“
„U pravu ste, naravno. U stvari sam ga samo učtivo pitao bi li mi
pozajmio hiljadu solara, a on nam je dozvolio da ga javno ponizimo u
njegovoj omiljenoj igri — zato što ima dobro srce.“
„Hmmmf.“
„Koliko često je Landreval gubio pre nego što je sreo Žeroma i
mene? Jednom u svakih pedeset partija?“
„Limunovi. Sunce mu žarko.“
„Da, kad ne možeš da prevariš igru, najbolje je pronaći način da
prevariš igrača. Uz nešto podataka i priprema, u vašoj Kuli nema
igrača kojim Žerom i ja ne bismo mogli da se poigramo kao da je
ginjol. Majku mu, neko nadaren koliko i ja, i uz dovoljno znanja o
meni, verovatno bi i mene mogao i te kako da nasanka.“
„Lepa je to priča, gospodaru Košta.“ Rekvin posegnu preko stola i
srknu vina. „Pretpostavljam da mogu da vas udostojim i poverujem u
deo vaših tvrdnji. Već sam sumnjao da niste trgovci špekulanti ništa
više nego ja, ali u mom tornju možete tvrditi da ste vojvoda ili
troglava aždaja, pod uslovom da imate dobru kreditnu istoriju. Vi ste
je svakako imali pre nego što ste večeras stupili u moju kancelariju.
Što nas dovodi do pitanja najvažnijeg od svih — zašto mi, pobogu,
govorite ovo?“
„Želeo sam da vam privučeni pažnju.“
„Već ste je privukli.“
„Trebalo mi je više od toga. Trebalo mi je da shvatite moju veštinu i
sklonosti.“
„A sada ste postigli i to, u meri u kojoj verujem u vašu priču. Šta
tačno mislite da ćete time postići?“
„Izglede da ćete zaista primiti k znanju ono što ću sada reći.“
„Je l’?“
„Nisam zapravo došao da opelješim vaše posetioce za nekoliko
hiljada solara ovde i nekoliko hiljada solara onde, Rekvine. Bilo je
zabavno, ali to je sporedno u odnosu na moj odistinski cilj.“ Lok raširi
ruke i osmehnu se kao da se izvinjava. „Unajmili su me da vam
provalim u riznicu čim pronađem načina da pred samim vašim
nosom iznesem sve odande.“
3
Rekvin trepnu, „Nemoguće!“
„Neizbežno.“
„Ovde nije reč o kartaroškim zvrčkama i limunovima, gospodaru
Košta. Objasnite šta hoćete da kažete.“
„Zabolele su me noge“, reče Lok. „A i grlo mije pomalo suvo.“
Rekvin se zapilji u njega, pa slegnu ramenima. „Selendri. Stolicu za
gospodara Kostu. I čašu.“
Selendri se namršti i uze fino izrađenu stolicu od tamnog drveta s
tankim kožnim jastučetom, koja je stajala pored zida. Postavila ju je
iza Loka, a on se smestio u nju sa osmehom na licu. Potom mu se
nekoliko časaka užurbano bavila nečim iza leđa i vratila se s
kristalnim peharom, koji je dodala Rekvinu. On je uzeo vinsku bocu i
nalio obilat mlaz crvene tečnosti u pehar. Crvene tečnosti? Lok
trepnu — pa se opusti. Kameleona, vino koje menja boju, naravno.
Jedna od stotinu čuvenih alhemijskih berbi Tal Verara. Rekvin mu
dodade pehar, pa sede na sto skrštenih ruku.
„U vaše zdravlje“, reče Rekvin. „Trebaće mu sva raspoloživa
pomoć.“
Lok otpi dug gutljaj toplog vina i dopusti sebi da mu se posveti na
nekoliko trenutaka. Divio se načinu na koji se ukus kajsije usred
gutljaja prelivao u reskiju aromu pomalo opore jabuke. Ovaj gutljaj
vredeo je dvadeset volanija, ako još tačno poznaje tržište pića. Sa
iskrenim je uvažavanjem klimnuo glavom Rekvinu, koji bezbrižno
odmahnu rukom.
„Svakako nije izmaklo vašoj pažnji, gospodaru Košta, da je moja
riznica najbezbednija u Tal Veraru — najprekomernije čuvan prostor
u čitavom gradu, ne izuzimajući ni lične odaje samog arhonta.“
Prstima leve ruke Rekvin cimnu kožu rukavice, koja mu je poput
tkiva prianjala uz šaku. „Ili da je zaptivena unutar tvorevine od
netaknutog prastakla, i da joj se može prići samo kroz nekoliko
slojeva složene sprave od metala i zupčanika, koja je, ako mi
dopustite da se malko šepurim, neprevaziđena. Ili da pola savetnika
priora ima tako visoko mišljenje o njoj da su dobar deo ličnog
bogatstva tamo odložili.“
„Naravno“, reče Lok. „Čestitam vam na veoma zavidnim
mušterijama. Ali vrata vaše riznice čuvaju mehanizmi, a mehanizme
pravi čovek. Ono što jedan zaključa, to će drugi pre ili kasnije
otključati.“
„Opet vam kažem, nemoguće.“
„A ja vas opet ispravljam. Teško. Teško' i 'nemoguće’ su rođaci koje
ljudi često pomešaju, a ipak imaju malo toga zajedničkog.“
„Imate više izgleda da rodite živog nilskog konja“, reče Rekvin,
„nego što najbolji živi lopov ima da se provuče kroz utvrđenje oko
moje riznice. Ali ovo je besmisleno — mogli bismo čitavu noć da
sedimo ovde i prepiremo se ko ima dužu kitu. Ja kažem da moja
meri pet stopa, vi kažete da vaša ima šest i na zapovest bljuje vatru.
Hajde da požurimo natrag na važne razgovore. Priznajete da varanje
mehanizama na mojim igrama nije izvodljivo. Moja riznica je najbolje
obezbeđen mehanizam od svih; jesam li ja onda čovek od krvi i
mesa kog ste očekivali da prevarite?“
 „Moguće je da ovaj razgovor predstavlja moje odustajanje od te
nade.“
„Kakve veze varanje mojih gostiju ima s planiranjem upada u moju
riznicu?“
„U početku“, reče Lok „kockali smo se samo kako bismo ostali
neprimetni i prikrili da posmatramo vaše poslovanje. Vreme je
prolazilo, a mi nismo napredovali. Varanje je bilo fazon, da učinimo
igre zanimljivijim.“
„Moja kockarnica vam je dosadna?“
„Zerom i ja smo lopovi. Obrćemo karte i mažnjavamo robu šakom i
kapom, odavde do Kamora i natrag, već godinama. Vrćenje vrteške
s dobro navatiranima pruža zabavu samo neko vreme, a nismo
daleko stizali s poslom, pa smo morali nekako da se zabavimo.“
„S poslom. Da, kažete kako vas je neko unajmio da dođete ovamo.
Recite mi nešto više.“
„Mog partnera i mene poslali su ovamo kao prethodnicu nečemu
veoma dobro osmišljenom. Neko želi da vam isprazni riznicu. Ne
samo da prodre u nju već da je pohara. Da je opelješi i ostavi je za
sobom kao pustu košnicu.“
„Neko?“
„Neko. Nemam ni najmanje pojma ko; sa Žeromom i sa mnom
posluju preko posrednika. Svi naši napori da dopremo do njih ostali
su uzaludni. Poslodavac nam je sada nepoznat koliko i pre dve
godine.“
„Radite li često za neznane poslodavce, gospodaru Kosra?“
„Samo za one koji me plaćaju u velikim hrpama dobrog, hladnog
metala. A mogu da vam jemčim — ovaj nas plaća veoma dobro.“
Rekvin sede za sto, skide optike i protrlja oči rukama u rukavicama.
„Kakva je ovo nova igra, gospodaru Košta? Zašto mi iznosite sve
ovo?“
„Dozlogrdio mi je poslodavac. Dozlogrdilo mi je Žeromovo društvo.
Tal Verar mi se vrlo dopada i želim da stvorim nove okolnosti za
sebe.“
„Želite da obrnete ćurak naopako?“
„Ako baš morate tako to da sročite, da.“
„Kakve ću vajde, po vama, ja od ovoga imati?“
 „Kao prvo, sredstvo za dejstvovanje protiv mog trenutnog
poslodavca. Žerom i ja nismo jedini agenti usmereni protiv vas. Naš
posao je riznica i ništa više. Sve podatke koje prikupimo o vašim
poslovanjima prosleđujemo nekom drugom. Čekaju da mi smislimo
način da vam provalimo u sef, a onda imaju dalje planove za vas.“
„Nastavite.“
„Druga korist bila bi obostrana. Želim posao. Dosta mi je više
bežanja iz grada u grad i jurnjave za poslom. Želim da se nastanim u
Tal Veraru, nađem dom, možda ženu. Nakon što vam pomognem da
izađete na kraj s mojim sadašnjim poslodavcem, želim da radim za
vas, ovde.“
„Kao zabavljač, možda?“
„Treba vam šef sprata, Rekvine. Recite mi iskreno, jeste li i sada
onako samozadovoljni po pitanju obezbeđenja kao što ste bili pre
nego što sam vam se popeo uz stepenice? Znam kako da varam u
svakoj-svakcatoj igri na kojoj se ovde može varati; da nisam
oštroumniji od vaših krupijea, već bih bio mrtav. Ko bi bolje mogao
da natera vaše goste na fer igru?“
„To što tražite je... logično.To što ste voljni olako da se rastanete od
poslodavca nije. Zar se ne plašite odmazde?“
„Ne ako mogu da vam pomognem, te da mu posle obojica budemo
van domašaja. Problem je ustanoviti identitet. Kad jednom
ustanovite nečiji identitet, moguće je izaći na kraj sa svakim
muškarcem i svakom ženom na svetu. Držite u šaci svaku uličnu
bandu u Tal Veraru, a priori vas slušaju. Svakako biste mogli nešto
da sredite ako bismo prokljuvili ime.“
„A vaš partner, gospodar De Fera?“
„Dobro smo sarađivali“, reče Lok, „ali nedavno smo se posvađali
oko nečeg ličnog i izuzetno značajnog. On veruje da sam mu
oprostio uvredu; uveravam vas da to nije ni blizu istine. Kad
završimo s trenutnim poslodavcem, hoću da izravnam s njim račune.
Hoću da zna, pre nego što umre, da sam ga porazio. Ako je moguće,
voleo bih sam da ga ubijem. To i posao su jedino što tražim.“
„Mmm. Selendri, šta ti misliš o svemu ovome?“
„Nekim tajnama je najbolje preseći grkljan, gospodine“, prošaputa
ona.
 „Možda se plašite da želim da preuzmem vaše mesto“, reče Lok.
„Uveravam vas, kad sam rekao šef sprata, i mislio sam šef sprata.
Ne želim vaš posao.“
„A nikad ga ne biste ni mogli dobiti, gospodaru Košta, čak i da ga
želite.“ Rekvin pređe prstima niz Selendrinu desnu podlakticu i stisnu
je za nepovređenu ruku. „Divim se vašoj smelosti samo do izvesne
mere.“
„Oprostite mi, oboje. Nisam imao nameru da budem isuviše drzak.
Selendri, ako vam to išta znači, slažem se s vama. U vašem
položaju, može izgledati mudro otarasiti me se. Tajne jesu opasne za
ljude naše struke. Više mi ne odgovara tajnovitost mog zaposlenja.
Želim predvidljiviji život. Tražim i nudim ovo sasvim otvoreno.“
„A zauzvrat“, reče Rekvin, „možda dobijam uvid u navodnu pretnju
protiv riznice koju sam po sopstvenim nacrtima obezbedio tako da
bude neprobojna.“
„Pre nekoliko minuta izrazili ste isto takvo samopouzdanje na
pomen ovdašnjih krupijea i njihove sposobnosti da opaze prevaru na
kartama.“
„Jeste li prodrli kroz obezbeđenje moje riznice isto tako temeljito
kako kažete da ste izvrdali mojim krupijeima, gospodaru Košta?
Jeste li kroz sve prodrli?“
„Samo mi treba vremena“, reče Lok. „Dajte mi ga i način će se
ukazati, pre ili kasnije. Ne odustajem zato što je preteško; odustajem
zato što mi tako odgovara. Ali, kad smo kod iskrenosti, nemojte mi
prosto verovati na reč; udubite se malo u moja i Žeromova dela.
Raspitajte se o svemu što smo radili u vašem gradu u protekle dve
godine. Napravih smo pomak koji vam možda otvori oči.“
„I hoću“, reče Rekvin. „A u međuvremenu, šta ću s vama?“
„Ništa posebno“, reče Lok. „Raspitajte se. Držite Žeroma i mene na
oku. Pustite nas da i dalje igramo u vašoj Kuli — poštenije,
obećavam, bar u narednih nekoliko dana. Dopustite mi da
porazmislim o planovima i prikupim koliko god podataka mogu o
svom neznanom poslodavcu.“
„Da vas pustim odavde, nepovređenog? Sto vas ne bih zadržao na
nekom bezbednom mestu dok zadovoljim radoznalost po pitanju
vaše prošlosti?“
 „Ako ste me shvatili dovoljno ozbiljno da razmotrite i deo moje
ponude“, reče Lok, „onda morate ozbiljno shvatiti i moguću pretnju
koju predstavlja moj poslodavac. Na bilo kakav nagoveštaj da ste me
provalili, i Žeroma i mene mogli bi da batale. Toliko o vašoj prilici.“
„Toliko o vajdi koju bih od vas imao, hoćete reći. U mnogo toga
treba da poverujem, zasnovano na reči čoveka koji predlaže da izda
i ubije svog poslovnog partnera.“
„Imate u svojoj vlasti moju kesu isto onako sigurno kao što ste imali
moju ruku u svom stolu. Sav novac koji imam u Tal Veraru držim
ovde, u vašoj Kuli greha. Možete potražiti moje ime u svakoj banci u
gradu, i nećete ga naći. Dajem vam moć nad sobom, svojevoljno.“
„Kivnom čoveku, odistinski kivnom, može da se piša za sve belo
gvožđe na svetu, ako dobije jednu priliku da udari na svoju stvarnu
metu, gospodaru Košta. Previše puta sam bio ta meta da bih na to
zaboravio.“
„Nisam neotesan“, reče Lok i uze natrag jedan špil s Rekvinovog
stola. „Žerom me je uvredio bez dobrog razloga. Lepo me plaćajte i
dobro postupajte prema meni, i nikad vam neću dati razloga da
budete mnome nezadovoljni.“
Lok ćapi gornju kartu sa špila, prevrnu je i spusti je licem naviše
pored ostataka Rekvinove večere. Bio je to gospodar kule.
„Svojevoljno sam rešio da se vama pridružim, ako me primate.
Kladite se, gospodaru Rekvine. Šanse su dobre.“
Rekvin izvuče optike iz džepa kaputa i vrati ih na nos. Premišljao je
nad kartom; neko vreme niko ne reče ništa. Lok je ćutke iz čaše
pijuckao vino, koje beše poprimilo svetloplavu boju i sada je imalo
ukus kleke.
„Zašto bih vam“, reče Rekvin, „kad se sve ostalo izuzme, dozvolio
da po sopstvenoj volji prekršite prvo i osnovno pravilo moje Kule a
da ni na koji način za to ne ispaštate?“
„Samo zato što mi se čini kako varalice obično otkriju vaši
poslužitelji naočigled drugih gostiju“, reče Lok, u pokušaju da zvuči
iskreno i pokajnički koliko god je to moguće. „Niko van ove
kancelarije ne zna za moje priznanje. Selendri čak ni vašim
poslužiteljima nije rekla zašto me dovlače gore.“
Rekvin uzdahnu, pa izvuče zlatni solar iz kaputa i ostavi ga na
gospodara kule.
 „Zasad ću ostati pri maloj opkladi“, reče Rekvin. „Učinite bilo šta
neobično ili uznemirujuće i nećete poživeti da se predomislite. Na i
najmanji nagoveštaj da je nešto od vaših reči laž, narediću da vam
saspu topljeno staklo niz ždrelo.“
„Ovaj... zvuči pošteno.“
„Koliko novca trenutno imate na računu ovde?“
„Nešto više od tri hiljade solara.“
„Dve hiljade više nije vaše. Ostaće na računu da gospodar De Fera
ne bi posumnjao, ali izdaću uputstva da vam se novac ne sme
predati. Smatrajte to podsetnikom da se moja pravila ne smeju kršiti
ni po čijem naređenju osim mog.“
„Ajoj. Pretpostavljam da bi trebalo da sam zahvalan. Hoću reći,
jesam. Hvala vam.“
„Gospodine Košta, trenutno hodate po jajima. Pažljivo gazite.“
„Mogu da idem, znači? I mogu smatrati da sam u vašoj službi?“
„Možete da idete. I možete smatrati da vas trpim. Razgovaraćemo
dalje kad saznam nešto više o vašoj nedavnoj prošlosti. Selendri će
vas otpratiti natrag na prvi sprat. Gubite mi se s očiju.“
Odišući blagim razočaranjem, Selendri sklopi mesingane prste
veštačke ruke tako daje šaka opet bila cela a sečiva skrivena. Istom
rukom pokaza prema stepenicama, a pogledom zdravog oka saopšti
mu tačno koliko će strpljenja imati za njega ukoliko Rekvinovo poče
da kopni.
4
Žan Tanen je sedeo i čitao u privatnoj kabini u Pozlaćenom
samostanu, klubu na drugom nivou Savrole, samo nekoliko blokova
niže od vile Kandese. Samostan je bio lavirint separea od tamnog
drveta, dobro postavljenih kožom i prostirkama zarad posetilaca koji
žele izuzetnu samoću. Osoblju, s kožnim keceljama i oklembešenim
crvenim kapama, bilo je zabranjeno da govore i na svaki mušterijin
zahtev odgovarali su klimanjem glave ili odmahivanjem.
Žanova večera, dimljena riba sikavac u sosu od karamelizovanog
brendija, ležala je iseckana na komadiće razbacane poput patrljaka
nakon kakve bitke. Polako se borio s desertom — jatom
marcipanskih vilinih konjica s krilima od kristal-šećera, koja su se
presijavala na postojanom sjaju sveća u kabini. Bio je zadubljen u
kožom povezan primerak Lukarnove Tragedije o deset čestitih
izdajnika, i nije primetio Loka sve dok sitniji čovek već nije sedeo
preko puta njega u kabini. .
„Leokanto! Prepao si me.“
„Žerome.“ Obojica su gotovo šaputala. „Stvarno si bio uzrujan, je l’
da? Zabio si nos u knjigu da ne izludiš. Ponešto se nikad ne menja.“
„Nisam bio uzrujan. Samo razumno zabrinut.“
„Nije trebalo.“
„Dakle, gotovo je? Jesi li me uspešno izdao?“
„Fino sam te izdao. Prodao te na doboš. Sad si hodajući leš.“
„Divno! A njegov stav?“
„Oprezan. Savršeno, rekao bih. Daje bio previše poletan, zabrinuo
bih se. A da nije bio nimalo poletan, pa... „ Lok načini pokret kao da
zabija sebi nož u grudi i uvrće ga nekoliko puta. „Je P to dimljeni
sikavac?“
„Izvoli. Punjenje kajsijama i mekim žutim lukom. Nije mi baš po
ukusu.“
Lok uze Žanovu viljušku i posluži se nekolikim zalogajima ribe; fil
mu se više dopao nego Žanu. „Izgleda da gubimo dve trećine mog
računa“, reče pošto je donekle odmakao s porcijom. „Dažbina za
varanje, kao podsetnik da previše ne iskušavam Rekvinovo
strpljenje.“
„Pa, nije kao da smo očekivali da umaknemo iz grada s novcem na
tim računima. Bilo bi lepo da smo ga imali barem još nekoliko
nedelja.“
„Istina. Ali mislim da bi drugo rešenje bila operacija na pisaćem
stolu, svejedno da li mi treba amputirati ruku ili ne. Šta to čitaš?“
Žan mu pokaza naslov i Lok odglumi da se guši. „Zašto uvek
Lukarno? Vučeš ga kud god krenemo, njega i njegove glupave
ljubiće. Razmekšaće ti se mozak od sve te ljige. Na kraju ćeš biti
podobniji da okopavaš cvetne vrtove nego da zadobijaš poverenje
ljudi koje želiš da izigraš.“
„Dobro“, reče Žan, „ako ikad stekneš ikakve čitalačke navike,
gospodaru Košta, svakako ću imati primeđbe na njih.“
„Pristojno sam načitan!“
„Istorija i biografije, i to uglavnom po Veriginom nalogu.“
„Šta li tačno fali tim temama?“
 „Što se istorije tiče, živimo u njenim ruševinama. A što se biografija
tiče, živimo suočeni s posledicama svih odluka koje su ljudi u njima
ikad doneli. Uglavnom ih ne čitam radi zadovoljstva. Pomalo liči na
pažljivo proučavanje mape nakon što si već stigao na odredište.“
„Ali ljubići nisu istiniti, i svakako nikad nisu ni bili. Zar to ne oduzima
deo užitka?“
„Baš zanimljiv izbor reči. ’Nisu istiniti i nikad nisu ni bili.’ Ima li
prigodnije literature za ljude naše struke? Zašto uvek imaš toliki
otpor prema izmišljenim pričama kad pomoću njih zarađujemo za
hleb?“
„Živim u stvarnom svetu“, reče Lok, „i moje metode potiču iz
stvarnog sveta. To je, kao što kažeš, struka. Nešto praktično, ne neki
tamo romantični ćef.“
Žan spusti knjigu ispred sebe i kucnu po korici. „Evu kuda smo seja
i ti zaputili, Trne — ili barem ti. Potraži nas u istorijskim knjigama i
pronaći ćeš nas na marginama. Potraži nas u legendama, pa možda
i otkriješ da nas slave.“
„Preuveličavaju, hoćeš da kažeš. Lažu o nama. Precenjuju nas ili
ocrnjuju. Istina o bilo čemu što uradimo umreće s nama i više niko
nikad neće imati pojma, majku mu.“
„Bolje to nego zaborav! Koliko se sećam, nekad si poprilično voleo
dramu. Pozorišne komade, ako ništa drugo.“
„Da.“ Lok skrsti ruke na stolu i još utiša glas. „I znaš šta je od toga
bilo.“
„Oprosti mi“, reče Žan sa uzdahom. „Nije trebalo opet da potežem
tu crvenokosu temu, znam.“
Kelner se pojavi na ulazu u malenu kabinu i s pažnjom pogleda u
Loka.
„Ma, ne“, reče Lok i vrati Žanovu viljušku na tanjir. „Ništa za mene,
bojim se. Samo čekam da moj prijatelj završi sa ušećerenim
osicama.“
„Vilinim konjicima.“ Žan ubaci i poslednjeg u usta, proguta ga
gotovo celog i strpa knjigu pod kaput. „Donesite račun, pa da platim.“
Kelner klimnu glavom, pokupi upotrebljeno posuđe i ostavi
parčence papira prikačeno za drvenu pločicu.
„Dakle“, reče Lok dok je Žan prebrojavao bakrenjake iz kese,
„nemamo nikakvih obaveza ostatak večeri. Rekvin bez sumnje ovog
časa šalje nekoga da motri na nas. Valjalo bi nam, mislim, da dve ili
tri noći provedemo u laganom opuštanju, ako ne želimo da ga
uznemirimo.“
„Odlično“, reče Žan. „Hajde da se promuvamo okolo i možda
uhvatimo čamac do Smaragdnih galerija? Tamo ima kafedžinica, i
muzike. Da li bi se uklopilo u Leovu i Žeromovu ličnost da se
podnapiju i jure kafanske igračice?“
„Žerom može da sabije koliko god piva želi i dodijava kafanskim
igračicama dok nas sunce ne potera kući u krevet. Leo će sedeti i
posmatrati veselje.“
„Možda igrati žmurke s Rekvinovim ljudima?“
„Možda. Izeš mi sve, voleo bih da imamo Bubu da se pritaji negde
na krovovima. Koristio bi nam par očiju s visine; nema ni jednog
jedinog pouzdanog u ćelom gradu.“
„Voleo bih da još imamo Bubu, tačka“, reče Žan sa uzdahom.
Otišli su do predvorja kluba, tiho ćaskajući o izmišljenim poslovima
između gospodara Koste i De Fere, i zarad radoznalih ušiju
dobacivali se na licu mesta smišljenim pojedinostima. Odmah posle
ponoći kročili su napolje, u poznatu, urednu tišinu i visoke zidove
Savrole. Mesto je bilo veštački čisto — ovde nije bilo baraba, nije bilo
krvi po sporednim ulicama, ni pišaćke u odvodnim kanalima. Ulice od
sive cigle osvetljavali su srebrnasti fenjeri u uznjihanim gvozdenim
okvirima; čitav kraj grada kao da je bio uokviren blistavom
mesečinom, iako je visoka tavanica od tamnih oblaka te večeri
mračila nebo.
U senkama s Lokove leve strane čekala ih je jedna žena.
Dok su on i Žan išli ulicom, krenula je ukorak s njima. Jedan od
Lokovih čeličnih stileta skliznu mu u dlan pre nego što je uspeo da
obuzda nagonsku reakciju, ali ona je ostala ceo korak daleko, s
rukama prekrštenim iza leđa. Bila je prilično mlada, niska i tanušna,
tamne kose svezane pozadi u dugačkom repu. Nosila je delimično
moderan taman kaput i četvorostrani šešir s dugačkim svilenim
šalom, koji je u hodu lepršao za njom poput barjaka kakvog broda.
„Leokanto Košta“, reče prijatnim, uravnoteženim glasom. „Znam da
ste vi i vaš prijatelj naoružani. Hajde da ne pravimo probleme.“
„Oprostite, madam?“
 „Mrdnite to sečivo u ruci i đobijate strelu kroz vrat. Recite prijatelju
da ostavi sekirice ispod kaputa. Prosto, hajdemo dalje.“
Žan pomeri levu ruku ispod kaputa; Lok ga uhvati desnom i žurno
odmahnu glavom. Nisu bili sami na ulici; tu i tamo ljudi su I ii tali
poslom ili zabave radi, ali neki su piljili u njega i Žana. Neki su
nepomično stajali u uličicama i senkama, u debelim ogrtačima
neodgovarajućim za to doba godine.
„Sranje“, promumla Žan. „Krovovi.“
Lok kratko baci pogled uvis. Preko puta ulice, na kamenim
trospratnicama i četvorospratnicama, video je obrise barem dvojice
ljudi koji su se polako kretali uporedo s njima s tankim, izvijenim
predmetima u rukama. Dugim lukovima.
„Madam, izgleda da ste u nadmoćnom položaju“, reče Lok, strpa
stilet u džep kaputa i pokaza joj praznu šaku. „Čemu dugujemo vašu
ljubaznu pažnju?“
„Neko želi da porazgovara s vama.“
„Očigledno je znao gde da nas pronađe. Zašto nam se prosto nije
pridružio za večerom?“
„Razgovor bi trebalo da se odigra nasamo, zar vam se ne čini?“
„Je l’ vas šalje čovek u povisokom tornju?“
Ona se osmehnu, ali ne reče ništa. Časak kasnije pokaza napred.
„Na sledećem uglu skrenite levo. Na prvoj zgradi zdesna videćete
otvorena vrata. Uđite tamo. Pratite uputstva.“
Naravno, obećana otvorena vrata čekala su odmah iza sledeće
raskrsnice — pravougaonik žute svetlosti, s bleđim blizancem na tlu.
Žena je ušla prva. Lok, pored strelaca na krovovima svestan i
prisustva barem četiri ili pet šunjala u blizini, uzdahnuo je i uputio
Žanu hitar znak rukom — polako, polako.
Mesto je ličilo na radnju, van upotrebe ali inače u dobrom stanju. U
prostoriji je bilo još šestoro ljudi, muškaraca i žena u kožnim
đubletima sa srebrnim trakama, leđima okrenutih ka zidu. Četvoro je
držalo nategnute samostrele, što je uspešno smrvilo svaku pomisao
na otpor kojom se Lok možda zamajavao. Čak ni Žan ne bi mogao
da izjednači razliku u snagama.
Jedan čovek sa samostrelom tiho zatvori vrata, a žena koja je uvela
Loka i Žana okrenu se. Prednji deo kaputa joj se rastvori i Lok vide
da i ona nosi kožni oklop sa ojačanjima. Ispružila je ruke.
 „Oružje“, reče učtivo ali odlučno. „Hajde, hitro.“
Kada se Žan i Lok zgledaše, ona se nasmeja.
„Gospodo, nemojte da ste tupavi. Da vas želim mrtve, već biste bili
prikucani za zid. Dobro ću vam paziti na stvari.“
Polako, pomiren sa sudbinom, Lok izvuče jedan stilet iz džepa, a
drugi istrese iz rukava kaputa; Žan učini isto s parom sekirica i čitava
tri bodeža.
„Volim muškarce koji putuju pripremljeni“, reče žena. Dodala je
oružje čoveku iza sebe i iz kaputa izvukla dve lagane platnene
kapuljače. Dobacila je jednu Loku a drugu Žanu. „Na glave, molim
vas. Onda možemo da nastavimo s poslom.“
„Zašto?“ Žan sumnjičavo omirisa kapuljaču, a Lok učini isto. Činilo
se da je platno čisto.
„Radi vaše sopstvene zaštite. Ako vas budemo vukli ulicama pod
stražom, zar zaista želite da vam se vide lica?“
„Verovatno ne“, reče Lok. Namršti se, navuče kapuljaču i obre se u
potpunoj tami.
Čuli su se bat koraka i lepršanje kaputa u pokretu. Snažne šake
dograbiše Loka za ruke i prisiliše ga da ih spoji na leđima. Časak
kasnije oseti kako mu čvrsto zamotavaju nešto oko ručnih zglobova.
Začuli su se glasnije komešanje i bujica razdraženog gunđanja
pored njega; po svoj prilici se mnogo njih udružilo protiv Žana.
„Eto“, dopre ženin glas, sada iza Loka. „Sad živahno. Ne brinite što
se padanja tiče — pomoći ćemo vam.“
Pod „pomoći“ je očigledno podrazumevala da će ih neko ščepati za
ruke i nositi. Lok oseti kako mu se nečije šake sklapaju oko bicepsa i
pročisti grlo.
„Kuda idemo?“
„Da se provozamo čamcem, gospodaru Košta“, reče žena. „Ne
pitajte više ništa jer neću odgovarati. Polazimo.“
Začula se škripa ponovnog otvaranja vrata, i nakratko je osetio
vrtoglavicu kada su ga ljudi koji su ga držali oki'enuli na drugu
stranu. Potom su izašli natrag u toplu i vlažnu verarsku noć; Lok je
osećao kako teške graške znoja počinju da mu cure čelom u
golicavim potočićima.
 PRISEĆANJE
Planovi
„Sranje“, reče Lok kada mu se špil karata razlete iz bolne leve ruke.
Žan se trže unatrag od mećave papira koja se razlepršala po
unutrašnjosti kočije.
„Probaj opet“, reče Žan. „Osamnaesta sreća, možda.“
„Majku mu, nekad mi je ovo jednoruko mešanje baš lepo išlo.“ Lok
poče da skuplja karte i slaže ih na urednu gomilu. „Kladim se da sam
bio bolji čak i od Kala i Galda. Izem ti, boli me ruka.“
„Pa, znam da sam te terao da vežbaš“, reče Žan, „ali bio si malo
van forme i pre povrede. Daj sebi malo vremena.“
Kiša je pljuštala oko truckave raskošne crne kočije dok se ova
probijala drumom iz doba Terinskog prestola kroz podnožje brda
malo na istok od talverarske obale. Za dizginama šestoprega, na
otvorenom sedištu povrh kabine, bila je pogrbljena sredovečna žena
s kapuljačom od nepromočivog platna, navučenom napred da joj
zaštiti lulu. Dvojica iz oružane pratnje behu se nesrećno skupila na
zadnjoj papuči kočije, privezani oko struka širokim kožnim
kaiševima.
Žanje virio preko svežnja beležaka, prelistavao stranice
pergamenta i gunđao za sebe. Kiša je snažno dobovala po desnoj
strani zatvorene kabine, ali levi prozor su mogli da ostave otvoren, s
mrežom i kožnim kapcima povučenim u stranu da propuste topli,
vlažni vazduh, koji je mirisao na nađubrena polja i slane močvare.
Žuta alhemijska kuglica na tapaciranom sedištu pored Žana isijavala
je svetlost za čitanje.
Vel Viraco behu ostavili za sobom dve nedelje ranije, dobrih sto
milja ka severozapadu, a potreba da se mažu pireom od jabuka kako
bi se slobodno kretali — davno je prošla.
„Evo šta kažu svi moji izvori“, reče Žan kad je Lok pokupio karte.
„Rekvin je otprilike u četrdesetim godinama. Rođeni je Veraranin, ali
govori malo vadranskog i navodno je genije kad je u pitanju terinski
iz doba Prestola. Skuplja umetnička dela i lud je za slikarima i
vajarima iz poslednjih dana carstva. Niko ne zna staje radio do pre
dvadeset godina. Izgleda daje Kulu greha dobio na nekoj opkladi, a
prethodnog vlasnika je bacio kroz prozor.“
 „I blisko je povezan s priorima?“
„S većinom, izgleda.“
„Imaš li pojma koliko drži u riznicama?“
„Po krajnje umerenoj proceni“, reče Žan, „dovoljno da barem isplati
sve dugove u koje bi kuća mogla da zapadne. Nikad ne bi dopustio
sebi da se na taj način bruka — da kažemo pedeset hiljada solara,
najmanje. Plus lično bogatstvo, plus sabranu robu i bogatstva
ogromnog broja ljudi. Ne plaća kamate, za razliku od najboljih
bankarnica, ali isto tako i ne vodi računovodstvene knjige za
poreznike o novčanim transakcijama. Navodno ima jednu knjigu,
skrivenu bogovi sami znaju gde, i vodi je sopstvenom rukom. To je,
naravno, uglavnom rekla-kazala.“
„Tih pedeset hiljada ne pokriva ništa osim sredstava za vođenje
kuće. Po tvojoj pretpostavci, koliko bi ukupno vredeo sadržaj njegove
riznice?“
„Ovo ti je čisto gatanje iz creva, i to bez samih creva, ali... trista
hiljada? Trista pedeset?“
„Zvuči razumno.“
„Da, pa, pojedinosti o samoj riznici mnogo su opipljivije. Izgleda da
Rekvinu ne smeta da se neke činjenice pročuju. Misli da to odbija
lopove.“
„Uvek to misle, je F da?“
„U ovom slučaju, možda su delimično i u pravu. Slušaj. Kula greha
je oko pedeset koraka visoka, jedan debeli valjak od prastakla. Znaš
već kakav — pokušao si da skočiš s jednog takvog pre dva meseca.
Ukopan je još sto stopa ili tako nešto u stakleno brdo. Ima jedna
vrata u nivou ulice i tačno jedan ulazu riznicu, ispod tornja, fedan.
Nema tajnih vrata, nema sporednih ulaza. Zemljište je od čistog
prastakla, ne mogu se kroz njega ni slučajno kopati tuneli.“
„Mmm-hmmm.“
„Ima troslojna vrata na riznici, sva od gvožđem okovanog veštičjeg
drveta, tri ili četiri inča debelog. Poslednja vrata navodno imaju
potporu od zacrnjenog čelika, pa čak i da imaš nedelju dana da
prosečeš put kroz prethodna dvoja, nikad se ne bi probio kroz treća.
U svakim od njih nalazi se sistem zupčanika, najbolji i najskuplji u
Veraru, načinjen po tajnim nacrtima majstora izumiteljskog esnafa.
Stalna naređenja glase: nijedna vrata se ne otvaraju izuzev u
njegovom prisustvu; posmatra svako polaganje i podizanje novca.
Otvara vrata najviše nekoliko puta dnevno. Iza prvih vrata nalazi se
četiri do osam stražara, u prostorijama s ležajima, hranom i vodom.
Mogu da izdrže tri nedelje pod opsadom.“
„Mmm-hmmm.“
„Unutrašnja vrata otvaraju se isključivo ključem koji on nosi oko
vrata. Spoljašnja vrata otvaraju se isključivo ključem koji mu uvek
stoji kod kućeupraviteljke. Tako da ti trebaju oboje da bi ikuda
stigao.“
„Mmm-hmmm.“
„A zamke... sumanute su, ili su barem glasine takve. Ploče koje
reaguju na pritisak, protivtegovi, samostreli u zidovima i tavanici.
Otrovi koji deluju na dodir, raspršivači kiseline, odaje pune zmija
otrovnica ili pauka... jedan tip je čak rekao kako pre poslednjih vrata
postoji odaja koja se puni oblakom praha od latica daviteljeve
orhideje, i dok se daviš na smrt, ispadne komad alhemijskog fitilja i
zapali čitav taj haos, tako da si reš-pečen. Ponižen i uvređen.“
„Mmm-hmmm.“
„Ponajgore od svega, unutrašnju riznicu čuva živ zmaj, koga služi
pedeset golih žena naoružanih otrovanim kopljima, a svaka je
položila zakletvu da će umreti u Rekvinovoj službi. I sve su
riđokose.“
„Žane, samo izmišljaš.“
„Hteo sam da vidim slušaš li. Zapravo hoću da kažem: baš me
briga da li ima milion solara unutra, već popakovanih u torbe radi
lakšeg nošenja. Naginjem tumačenju da je u ovu riznicu možda
nemoguće provaliti, osim ako imaš trista vojnika, šest ili sedam kola i
ekipu majstora mehaničara koje mi nisi spomenuo.“
„Dobro.“
„Imaš li trista vojnika, šest ili sedam kola i ekipu majstora
mehaničara koje mi nisi spomenuo?“
„Ne, imam tebe, sebe, sadržaj naših kesa s novcem, ovu kočiju i
špil karata.“ Pokušao je složenu smicalicu s kartama i one mu se
opet razleteše iz ruke i rasuše se po sedištu preko puta. „E, da me
jebeš bojnom sekirom!“
„Onda, ako smem da budem uporan, majstore kartaroških trikova,
možda u Tal Veraru postoji neka druga meta koju bismo mogli
razmotriti...“
„Nisam siguran da bi to bilo mudro. U Tal Veraru nema
aristokratskih duduka s kojima bismo mogli da se zezamo. Arhont je
vojni tiranin na dugačkoj uzici — može da prilagođava zakone kako
mu padne na pamet, pa ga radije ne bih cimao za pregaču. Priori u
savetu su svi odreda trgovci — potiču iz običnog naroda i bilo bi
pakleno teško prevariti ih. Ima mnogo zgodnih meta za sitne igre, ali
ako želimo neku krupnu ribu, najbolje je udariti na Rekvina. Ima ono
što želimo, samo čeka da ga maznemo.“
„Ali njegova riznica...“
„Da kažem ja tebi“, reče Lok, „šta ćemo mi tačno da uradimo
povodom te riznice.“
Lok je govorio nekoliko minuta dok je slagao špil karata, i skicirao
najosnovnije pojedinosti svoje zamisli. Žanove obrve snažno su se
izvijale naviše, u pokušaju da mu uzlete iznad glave.
„ ... I to ti je to. Dakle, Žane, šta kažeš?“
„Da me izeš. Možda bi i moglo da upali. Ako...“
„Ako?“
„Jesi li siguran da se sećaš kako da prikopčaš penjački pojas? Ja
sam malčice zarđao.“
„Imaćemo poprilično vremena za vežbu, zar ne?“
„Nadam se. Hmmm. I trebaće nam stolar. Neko van samog l'al
Verara, očito.“
„I za to možemo da se pobrinemo kad malo napunimo džepove
novcem.“
Žan uzdahnu, i sva želja za zadirkivanjem napusti ga kao vino kad
probušiš mešinu. „Pretpostavljam... to ostavlja samo... majku mu.“
„Šta?“
„Ja, ovaj... pa, do mojega. Hoćeš li opet da mi doživiš nervni slom?
Ili mogu da se oslonim na tebe?“
„Da se osloniš? Žane, možeš... pa, majku mu, pogledaj i sam! Šta
radim uporno? Vežbam, planiram — i izvinjavam se sve vreme,
bokte! Žao mi je, Žane, stvarno jeste. Vel Viraco je bio ružno vreme.
Nedostaju mi Kalo, Galdo i Buba.“
„I meni isto, ali...“„
„Znam. Dopustio sam da me svlada tuga. Bio sam užasno sebičan,
a znam da sigurno i tebe boli koliko i mene. Izgovorio sam neke
gluposti. Ali mislio sam da si mi oprostio... jesam li pogrešno
razumeo?“ Lokov glas otvrdnu. „Treba li sad da pretpostavim kako je
oproštaj nešto što ima običaj da dolazi i odlazi kao plima i oseka?“
„E, to baš i nije pošteno. Samo.
„Samo šta? Jesam li ja u nečemu poseban, Žane? Jesam li nam ja
jedina labava karika? Jesam li ikad posumnjao u tvoje sposobnosti?
Kad sam se to ponašao prema tebi kao prema detetu? Nisi mi ti
jebena majka, i svakako nisi Veriga. Ne možemo da radimo kao
partneri ako ćeš ovako da me procenjuješ.“
Njih dvojica zagledaše se jedan u drugog, svaki u pokušaju da
prizove stav hladne uvređenosti, obojica bezuspešno. Raspoloženje
u malenoj kabini preraslo je u zlovolju i Žan se okrenu da nadureno
pilji kroz prozor nekoliko časaka dok je Lok tmurno mešao karte.
Ponovo je pokušao da ih preseče jednom rukom, i ni on ni Žan nisu
izgledali iznenađeno kada se omanja mećava papira slegnu na
sedište pored Žana.
„Izvini“, reče Lok dok su karte lepršale naniže. „Baš je sranje ovo
što sam rekao, opet. Bogovi, kad smo to otkrili koliko je lako biti
surov jedan prema drugom?“
„U pravu si“, reče Žan tiho. „Nisam Veriga i svakako ti nisam majka.
Ne 'bi trebalo da te pritiskam.“
„Ne, treba. Pritiskom si me izbacio sa onog galeona i pritiskom si
me isterao iz Vel Viraca. Ti si bio u pravu. Užasno sam se ponašao, i
razumem ako ti još uvek... ako si nesiguran kad sam ja u pitanju...
Toliko me je obuzelo ono što sam izgubio da sam zaboravio na ono
što još imam. Drago mi je što ti je još dovoljno stalo da me isprašiš
po dupetu kad zatreba.“
„Ja, auh, pazi — i ja se izvinjavam. Samo sam...“
„Majku mu, ne prekidaj me kad se osećam plemenito i
samokritično. Sramota me je zbog ponašanja u Vel Viracu. Bila je to
uvreda za sve ono što smo prošli zajedno. Obećavam da ću se
popraviti. Je T ti malo lakše?“
„Da. Da, jeste.“ Žan poče da skuplja rasute karte, i nagoveštaj
osmeha opet mu se pojavi na licu. Lok se zavali u sedište i protrlja
oči.
„Bogovi. Žane, treba nam cilj. Treba nam neko na kome ćemo
raditi, kao tim. Zar ne shvataš? Ne radi se samo o tome šta možemo
da maznemo Rekvinu. Želim da se borimo protiv celog sveta, živahni
i opasni, kao nekad. Tad nema mesta ovakvom preispitivanju, znaš?“
„Zato što smo neprestano na nekoliko palaca od krvave smrti,
hoćeš da kažeš?“
„Baš to. Dobra stara vremena.“
„Za ovaj plan će nam možda trebati godinu dana“, reče Žan polako.
„Možda dve.“
„Za ovako zanimljivu igru, voljan sam da uložim godinu ili dve. Je l’
imaš neke druge neodložne obaveze?“
Žan odmahnu glavom, dodade Loku sakupljene karte i duboko
zamišljenog lica vrati se svežnju beležaka. Lok je polako prevlačio
po obodu špila prstima ieve ruke, koja mu se činila čak manje
upotrebljivom i od krabinih klešta. Osećao je kako ga još sveži ožiljci
svrbe ispod pamučne tunike — ožiljci tako veliki da se činilo kako mu
je skoro čitava leva strana sašivena od zakrpa. Majku mu, bio je
spreman da se zaceli sad. Bio je spreman da mu se vrati nekadašnja
nehajna spretnost. Zamišljao je da se oseća kao dvostruko stariji
čovek.
Ponovo je pokušao da promeša karte jednom šakom, ali špil mu se
raspade u rukama. Bar se nije razleteo u svim pravcima. Je P to
poboljšanje?
On i Žan ćutali su nekoliko minuta.
Konačno, kočija otklopara i oko poslednjeg brežuljka i Lok je
iznenada gledao u zeleni predeo nalik tabli za micu, koji se blago
spuštao prema morskim liticama na možda pet ili šest milja odatle.
Sive i bele i crne tufne tačkale su pejzaž, sve gušće prema obzorju,
gde se kopneni deo Tal Verara rojio uz ivice hridina. Činilo se da kiša
potiskuje naniže obalski deo grada; velike srebrnaste zavese hujale
su pored njega i skrivale talverarska ostrva. Munje su pucketale,
plave i bele u daljini, a blagi praporci grmljavine valjali su se poljima
prema njima.
„Stigli smo“, reče Lok.
„Kopneni deo“, reče Žan, ne dižući pogled. „Možemo baš i da
nađemo krčmu kad stignemo; teško ćemo pronaći čamac do ostrva
po ovakvom vremenu.“
„Ko ćemo da budemo kad stignemo?“
 Žan je podigao pogled i glockao usnu pre nego što je progutao
mamac njihove stare igre. „Hajde da neko vreme ne budemo
Kamorani, već bilo šta drugo. Kamor nam nikakvog dobra nije doneo
u poslednje vreme.“
„Tališamljani?“
„Zvuči u redu.“ Žan malo prilagodi glas, poprimi blag ali osoben
naglasak grada Tališama. „Anonimus Nepoznati iz Tališama i njegov
saradnik Nepoznanac Anonimni, takođe iz Tališama.“
„Koja smo imena ostavili u Merađovim knjigama?“
„Pa, Lukas Fervajt i Evante Ekari svakako otpadaju. Čak i ako te
račune država nije zaplenila, sigurno motre na njih. Jesi li siguran da
će Pauka boleti dupe ako čuje da dejstvujemo u Tal Veraru?“
„Ne“, reče Lok. „Kao da se prisećam... Žeroma de Fere, Leokanta
Koste i Majla Voralina.“
„Sam sam otvorio račun Majla Voralina. Navodno je Vadranin.
Mislim da bismo mogli da ga sačuvamo za svaki slučaj.“
„I to je sve što nam je preostalo? Tri upotrebljiva računa?“
„Nažalost, da. Ali to je više nego što većina lopova ima. Ja ću da
budem Žerom.“
„Ja ću onda biti Leokanto, recimo. Šta radimo u Tal Veraru,
Žerome?“
„Mi... unajmila nas je lašenska grofica. Razmišlja da kupi letnjikovac
u Tal Veraru i mi treba da joj ga potražimo.“
„Hmmm. To će moći da prođe nekoliko meseci, možda, ali kad
pregledamo sva imanja na raspolaganju, šta onda? I to
podrazumeva mnogo posla ako ne želimo da svi istog časa saznaju
da lažemo kao psi. Šta ako se prozovemo... trgovcima
špekulantima?“
„Trgovci špekulanti. To je dobro Ne mora da znači ama baš ništa.“
„Baš to. Ako sve vreme potrošimo lenčareći u kockarnicama i
sekući karte, dobro, samo ubijamo vreme dok čekamo da stanje na
tržištu dozri.“
„Ili smo tako dobri u svom poslu da skoro uopšte ne moramo da
radimo.“
„Uloge nam se pišu same od sebe. Kako smo se upoznali i koliko
dugo već radimo zajedno?“
 „Sreli smo se pre pet godina.“ Žan se počeša po bradi. „Na nekoj
plovidbi. Postali smo poslovni partneri iz čiste-čistacke dosade. Od
tada smo nerazdvojni.“
„Osim što moj plan zahteva da kujem zaveru da te ubijem.“
„Da, ali ja to ne znam, pa je l’ tako? Drugarčino! Ni u šta ne
sumnjam.“
„Jarane! Jedva čekam da ti dođem glave.“
„A plen? Pod pretpostavkom da nekako steknemo Rekvinovo
poverenje i odigramo kako valja, i zapravo uspemo da se izvučemo
iz njegovog grada sa svim netaknutim... nismo zapravo razgovarali
šta posle.“
„Bićemo matori lopovi, Žane.“ Lok zaškilji u pokušaju da razabere
pojedinosti predela natopljenog kišom, dok je kočija po poslednji put
zaokretala na dugačak, prav drum prema Tal Veraru. „Matori lopovi
od dvadeset sedam, možda dvadeset osam leta kad završimo ovo.
Ne znam. Kako ti se čini da postaneš vikont?“
„Lašenski“, premišljao se Žan. „Da kupimo po titulu, misliš? Da se
tamo smirimo zasvagda?“
„Nisam siguran da bih išao toliko daleko. Ali poslednje što sam čuo
jeste da se te neznatnije titule kreću oko deset hiljada solara, a one
bolje vrede po petnaest ili dvadeset. To bi nam pružilo dom i malo
uticaja. S tim bismo mogli šta god poželimo. Da smišljamo još igara.
Ostarimo u udobnosti.“
„Da se povučemo?“
„Ne možemo zauvek da trčimo naokolo i pretvaramo se da smo
neko drugi, Žane. Mislim da nam je to obojici jasno. Pre ili kasnije,
moraćemo da se opredelimo za neku drugu vrstu zločina. Hajde da
izmuzemo lepu, veliku sumu iz ovog mesta, pa daje uložimo u nešto
korisno. Da opet nešto stvorimo. Ma šta došlo kasnije... pa, taj
katanac možemo da obijemo kad do njega stignemo.“
„Vikont Anonimus Nepoznati od Lašena — i njegov sused, vikont
Nepoznanac Anonimni. Ima i gorih sudbina od toga, valjda.“
„Svakako da ima — Žerome. Dakle, jesi li uz mene?“
„Naravno, Leokanto. Znaš to. Možda ću posle još dve godine
poštenih krađa i biti spreman da se povučem. Mogao bih da se
vratim svili i prevozu, kao majka i otac — možda potražim neke
njihove stare saradnike, ako ih se prisetim kako treba.“
 „Mislim da će nam Tal Verar prijati“, reče Lok. „Grad je čist kao
suza. Nikad nismo imali sedište u njemu i nikad nije video nekoga
poput nas. Niko nas ne poznaje, niko nas ne očekuje. Imaćemo
potpunu slobodu kretanja.“
Kočija je čangrljala napred na kiši, i poskakivala tamo gde je voda
sprala zaštitni sloj zemlje sa izlizanog kamenog druma iz vremena
Terinskog prestola. Munja obasja nebo u daljini, ali gusta siva
koprena kovitlala se između kopna i mora, a velika masa Tal Verara
bila im je skrivena od očiju dok su se prvi put vozili naniže, prema
njoj.
„Lok, skoro sigurno si u pravu. Mislim da nam stvarno treba igra.“
Žan spusti beleške na krilo i ispucka zglobove prstiju. „Bogovi, što će
biti lepo opet se promuvati naokolo. Biće lepo ponovo biti
grabljivica.“
 TREĆE POGLAVLJE
Toplo gostoprimstvo
1
Odaja je bila gruba kocka od cigle, stranice oko osam stopa. Bila je
u potpunoj pomrčini, a suva vrelina je kao u sauni zračila iz zidova,
isuviše vrućih da ih dodirneš na više od nekoliko sekundi. Lok i Žan
krčkali su se unutra samo bogovi sveti znaju koliko dugo —
verovatno satima.
„Kah.“ Lokov glas beše promukao. On i Žan sedeli su leđima uz
leđa u crnilu, oslonjeni jedan na drugog, s kaputima smotanim ispod
sebe. Lok zatopta petama po kamenom podu, ne prvi put.
„Sunce mu žarko!“, povika Lok. „Pustite nas napolje,. Dokazali ste
šta ste hteli!“
„Šta su tačno“, prokrklja Žan, „to dokazali?“
„Ne znam“, zakašlja se Lok. „Baš me briga. Izeš mi sve, šta god da
je u pitanju, i te kako su ga dokazali, zar ti se ne čini?“
2
Kada su im skinuli kapuljače, doživeli su olakšanje — na oko dva
trena.
Prvo je usledilo beskrajno posrtanje naokolo u zagušljivoj tami, dok
su ih tamničari, kojima kao da se žurilo, vukli napred i bockali. Potom
su se zaista vozili čamcem; Lok je namirisao tople slane magle koje
su se dizale s gradske luke, dok se paluba blago njihala pod njim a
vesla ritmično škriputala u ležištima.
Naposletku se i to završilo; čamac se zaljuljao kada je neko ustao i
počeo da se kreće naokolo. Uvukli su vesla i nepoznat glas zatraži
motke. Nekoliko časaka kasnije čamac udari o nešto i snažne ruke
opet podigoše Loka na noge. Kada su mu pomogli da iz čamca
izađe na čvrstu kamenu podlogu, neko mu iznenada strže kapuljaču
s glave. On se osvrnu, zatrepta na iznenadnoj svetlosti i reče: „Joj,
sranje.“
U srcu Tal Verara, između tri srpasta ostrva Velikih esnafa, ležala je
Kasteljana, utvrđena palata vojvoda od Tal Verara od pre nekoliko
vekova. Sad kad je grad raskrstio s plemićkim titulama, Kasteljana
prepuna konaka bila je dom novoj sorti dobro navatirane sitne
aristokratije — savetnika priora, nezavisnih bogataša, i onih
esnafskih poglavara čiji je društveni položaj zahtevao od njih da se
javno razmeću imetkom.
U samom srcu Kasteljane, pod zaštitom šanca nalik na okrugli
kanjon od prastakla — prazan, ako se izuzme vazduh — nalazila se
Mon Magisterija, arhontova palata — poput kule visoko delo ljudskih
ruku koje se pružalo uvis s veličanstvene tuđinske tvorevine. Otmen
kameni korov narastao u vrtu od stakla.
Loka i Žana doveli su do tačke tačno ispod nje. Lok je nagađao da
stoje u praznom prostoru koji razdvaja Mon Magisteriju od ostatka
ostrva; oko njih se uzdizala špilja od zatamnjenog prastakla
prekrivena milionima pločica, a otvoreni prostor gornjeg ostrva ležao
im je pedeset ili šezdeset stopa ižnad glava. Kanal kroz koji je
čamac doplovio skretao je udesno, a udaljeno brundanje iz
nevidljivog izvora prigušivalo je pljuskanje vode.
U podnožju ličnog ostrva Mon Magisterije nalazilo se kameno
pristanište, s nekoliko čamaca privezanih duž njega, uključujući i
zatvorenu ceremonijalnu barku sa svilenim baldahinima i pozlaćenim
drvetom. Čitavo mesto obasjavale su blage plave alhemijske lampe
na gvozdenim postoljima, a iza postolja desetak vojnika stajalo je u
stavu mirno. Čak i da kratak, letimičan pogled uvis nije obavestio
Loka o identitetu čoveka koji ih je zarobio, ovi vojnici razotkrili bi sve.
Nosili su tamnoplave dublete i čakšire, sa crnim kožnim štitnicima
za ruke, prslucima i čizmama, a sve to ukrašeno blistavim
mesinganim reljefima. Plave kapuljače bile su im navučene na
potiljak, a lica prekrivena uglačanim ovalnim maskama od bronze,
sasvim bezličnim. Mreža malecnih rupa omogućavala im je da vide i
dišu, ali izdaleka svaki utisak ljudskosti beše izbrisan — vojnici su bili
oživljeni kipovi bez lica.
Arhontove Oči.
„Stigoste, dakle, gospodaru Košta, gospodaru De Fera.“ Žena koja
je sačekala Loka i Žana u zasedi pope se na pristanište između njih
i, osmehujući se, uhvati ih pod ruku kao da su uveče izašli u grad.
„Zar nije ovo bolje mesto za razgovor u četiri oka?“
„Čime smo“, reče Žan, „zaslužili da nas ovamo dopremite?“
 „Pitate pogrešnu osobu“, reče žena dok ih je gurkala napred. „Moj
posao je da uhvatim i isporučim.“
Pustila je Žana i Loka baš ispred prvog reda arhontovih vojnika.
Njihovi sopstveni uznemireni izrazi lica odražavali su se u desetak
blistavih bronzanih maski.
„A ponekad“, reče žena dok se vraćala u čamac, „kad se gosti ne
vrate napolje, posao mi je da zaboravim kako sam ih ikad i videla.“
Arhontove Oči pokrenuše se bez ikakvog vidljivog znaka; Loka i
Žana pojedinačno je opkolilo i čuvalo po nekoliko vojnika. Jedno od
njih progovori — neka druga žena, glasa koji je zlokobno odjekivao.
„Idemo gore. Ne smete se opirati i ne smete progovarati.“
„Ili?“
Oko koje mu se obratilo bez oklevanja priđe Žanu i pesnicom ga
udari u stomak. Krupni čovek iznenađeno ispusti vazduh i iskrivi lice
dok se žensko Oko okretalo natrag Loku. „Ako ijedan od vas bude
pravio nevolje, imam nalog da kaznim onog drugog. Je l’ jasno?“
Lok zaškrguta zubima i klimnu glavom.
Široko stepenište vodilo je u cikcak naviše s pristaništa; staklo pod
nogama bilo je grubo poput cigle. Sprat po sprat, arhontovi vojnici
sprovodili su Loka i Žana naviše, pored svetlucavih zidova, sve dok
opet ne osetiše na licima vlažni noćni povetarac iz grada.
Uspeli su se do prostora okruženog staklenom provalijom.
Stražarnica je stajala s njihove strane procepa od trideset stopa,
pored pokretnog mosta trenutno podignutog pravo uvis unutar
teškog drvenog okvira. Lok je pretpostavljao da je to uobičajen način
ulaska na arhontov posed.
Mon Magisterija bila je vojvodska tvrđava u istinskom stilu
Terinskog prestola, sigurno petnaest spratova visoka na najvišoj
tački i tri ili četiri puta šira. Sloj za slojem nazubljenih grudobrana
uzdizali su se, načinjeni od pljosnatog crnog kamena koji je upijao
vodoskoke svetlosti iz na desetina fenjera zapaljenih unutar zamka.
Akveđukti na nizovima stubova uokvirivali su zidove i kule na
svakom nivou, a ukrasni mlazevi vode u slapovima su se slivali niz
kipove zmajeva i morskih čudovišta na uglovima tvrđave.
Širokom stazom od belog šljunka arhontove Oči sprovodile su Loka
i Žana prema čelu palate. Sa obe strane staze nalazile su se bujne
zelene livade iza ukrasnih kamenih međaša, zahvaljujući kojima su
livade ličile na ostrva. Još stražara u plavim odorama, crnim
oklopima i s bronzanim maskama nepomično je stajalo duž staze,
držeći halebarde od zacrnjenog čelika sa alhemijskim svetlima
ugrađenim u drvene drške.
Tamo gde bi se kod većine zamkova nalazila kapija, Mon
Magisterija je imala hitar vodopad širi od staze na kojoj su stajali;
ovo je bio izvor šuma čiji je odjek Lok čuo na pristaništu za čamce.
Višestruke bujice vode kuljale su iz ogromnih, mračnih sprava
postavljenih u nizu, uspravno, uza sam zid zamka. Spajale su se i
ulivale u uzavreli šanac u samom podnožju građevine, šanac širi i od
samog kanjona staklenih zidova koji je odsecao zamak od ostatka
Kasteljane.
Most, malčice izvijen, nestajao je u bučnom belom vodopadu
otprilike na polovini šanca. Topla magla lebdela je oko njih dok je
družina prilazila bližoj strani mosta, tako da je Lok sada video kako
je na njemu, punom dužinom, usečen nekakav žleb duž samog
središta. Pored mosta, s vrha uzanog kamenog stuba visio je
gvozdeni lanac. Jedan oficir Očiju posegnu uvis i hitro ga cimnu tri
puta.
Časak kasnije iz pravca mosta začu se metalni zveket. Jedno
tamno obličje uzdiglo se u vodopadu, naraslo, a onda nahrupilo
upolje prema njima, a magla i voda razleteše mu se s krova. Bio je to
dugačak sanduk od drveta okovanog gvožđem, petnaest stopa
dugačak, a širok koliko i most. Uz grmljavinu je klizio duž žleba
usečenog u most dok se, tik ispred njih, nije zaustavio uz škripu
metala o metal. Dva poslužitelja u tamnoplavim kaputima
porubljenim srebrnom pletenicom iznutra su otvorila vrata.
Loka i Žana uguraše u prostrano prevozno sredstvo, koje je imalo
prozore sa strane okrenute zamku. Kroz njih Lok nije video ništa
osim tekuče vode. Vodopad je bubnjao o krov; zvuk je ličio na onaj
kada se nalazite u kočiji za vreme žestoke oluje.
Kada su Lok, Žan i sve Oči stupili u sanduk, poslužitelji zatvoriše
vrata. Jedan povuče lanac usađen u zid s desne strane, i uz trzaj i
grmljavinu, sanduk se pokrenu prema mestu odakle je i došao. Dok
su prolazili kroz vodopad, Lok je nagađao da je petnaest do
dvadeset stopa širok. Nezaštićen čovek nikad ne bi uspeo da prođe
ispod njega a da ga voda ne odnese u šanac, što je po svoj prilici i
bila svrha.
To, a i takvom napravom zaista si se mogao razmetati.
Uskoro su izašli kroz drugu stranu vodopada. Lok je video kako ih
uvlače u ogromno poluloptasto predvorje sa zakrivljenim zidom
preko puta i tavanicom visokom oko trideset stopa. Alhemijski lusteri
obasjavali su dvoranu, srebrni i beli i zlatni, tako da se mesto
presijavalo kao riznica, a svetlost se prelamala i kroz prozore
prekrivene vodom. Kada se prevozni sanduk zaustavio, poslužitelji
su pokrenuli nevidljive reze i raskrilili prozore upolje kao džinovska
dvokrilna vrata.
Loka i Žana izguraše iz sanduka, ali nežnije nego ranije. Kamenovi
pod nogama bili su im klizavi od vode, te su se poveli za primerom
stražara i pažljivo gazili. Još časak im je vodopad grmeo za leđima,
a onda se par ogromnih vrata iza prevoznog sanduka zalupi i
zaglušujući zvuk preraste u tupu jeku.
U niši u zidu s Lokove leve strane video se nekakav mehanizam na
vodeni pogon. Nekoliko muškaraca i žena stajalo je ispred
svetlucavih mesinganih cilindara i povlačilo poluge prikačene za
mehaničku skalameriju čija je svrha bila van Lokove moći
nagađanja. Pored same šine kojom se kretao ogromni drveni
sanduk, teški gvozdeni lanci nestajali su u mračnim rupama u podu. I
Žan je nakrivio glavu da pobliže pogleda ovu neobičnost, ali kada je
opasnost od klizavih kamenova nestala, vojnike je prošao kratki
nastup trpeljivosti i oni opet žustrim korakom poguraše dvojicu
lopova.
Kroz predvorje, dovoljno prostrano i veličanstveno da se tu održi
nekoliko balova odjednom, prošli su brzo. U predvorju nije bilo
prozora koji bi gledali napolje, već veštačkih prizora od vitraža
osvetljenog otpozadi. Svaki prozor prikazivao je ono što bi se videlo
kroz pravu rupu usečenu u stenu — bele zgrade i konake, tamno
nebo, ispuste na ostrvima s druge strane luke, na desetine jedara u
glavnom pristaništu.
Loka i Žana otpratili su sporednim hodnikom, uz stepenice i niz još
jedan hodnik, pored stražara u plavim kaputima koji su kruto stajali u
stavu mirno. Da li je u pitanju bila Lokova mašta ili im se nešto više
od uobičajenog poštovanja prikralo na lica kada su bronzane maske
Očiju prohujale pored njih? Nije bilo vremena za dalje razmatranje,
jer ih iznenada zaustaviše pred — očigledno — odredištem. U
hodniku punom drvenih vrata, stajali su pred vratima načinjenim od
metala.
Jedno Oko istupi, otključa ih i otvori. Soba s druge strane bila je
malena i mračna. Vojnici su brzo razvezali konopce oko Lokovih i
Žanovih ručnih zglobova, a onda gurnuše obojicu u sobicu.
„Ej, pa majku mu, pričekajte samo ča..reče Lok, ali vrata se
zalupiše iza njih i iznenadno crnilo postade potpuno.
„Perelandro“, reče Žan. On i Lok nekoliko minuta su posrtali i
sudarali se dok nisu uspeli da povrate deo ravnoteže i dostojanstva.
„Kako li smo, pobogu, privukli pažnju ovih smrdljivih drkadžija?“
„Ne znam, Žerome.“ Lok gotovo neprimetno naglasi lažno ime. „Ali
možda i zidovi imaju uši. Ej! Smrdljive drkadžije! Nema potrebe da
se stidite! Savršeno lepo se ponašamo i kad nam se civilizovano
obrate.“
Lok se otetura prema mestu gde se, po njegovom sećanju, nalazio
najbliži zid i zalupa pesnicama o njega. Otkrio je daje u pitanju gruba
cigla. „Do mojega“, progunđa i poče da sisa izgreban zglob.
„Čudno“, reče Žan.
„Šta?“
„Nisam siguran.“
„Šta?“
„Je l’ mi se samo čini, ili ovde postaje toplije?“
3
Vreme je prolazilo punom brzinom neprospavane noći.
Pred Lokovim očima u tami su sevale i podrhtavale boje, i dok je
deo njega znao da nisu stvarne, taj deo njega je postajao sve
nesigurniji sa svakim minutom koji bi prošao. Vrelina je bila poput
tega koji mu pritiska svaki pedalj kože. Tunika mu je bila razdrljena,
a marame s vrata skinuo je kako bi ih obmotao oko ruku da zadrži
ravnotežu dok se oslanjao o Žana.
Kada se vrata otvoriše uz škljocaj, trebalo mu je nekoliko sekundi
da shvati kako mu se ovo ne pričinjava. Procep bele svetlosti
preraste u kvadrat, a on se trže unazad s rukama preko očiju.
Vazduh iz hodnika obruši se na njega poput hladnog jesenjeg vetra.
 „Gospodo“, reče glas iza kvadrata svetlosti, „došlo je do strašnog
nesporazuma.“
„Ugh ga ah“, bio je jedini odgovor koji je Lok uspeo da izusti dok je
pokušavao da se priseti kako se koriste kolena. Imao je utisak da su
mu usta suvlja nego da su prepuna kukuruznog brašna.
Snažne, hladne ruke posegnuše da mu pomognu da ustane; soba
se vrtela oko njega dok su njemu i Žanu pomagali da izađu natrag u
blaženstvo hodnika. Ponovo su ih opkolili plavi dubleti i bronzane
maske, ali Lok je škiljio zbog svetlosti i više ga je bilo sramota nego
što se plašio. Znao je da je zbunjen, gotovo kao da je pijan, ali nije
imao snage da učini išta više nego da poseže za ovim nejasnim
saznanjem. Nosili su ga hodnicima i uz stepenice (stepenice!
Bogovi! Do mojega, koliko li stubišta može postojati na jednom
mestu?), ali njegove noge bi samo povremeno nosile svoj udeo u
njegovoj težini. Osećao se kao marioneta u surovoj komediji s
neobično velikim dekorom.
„Vode?“, uspeo je da prodahće.
„Uskoro“, reče jedan od vojnika koji su ga nosili. „Vrlo uskoro.“
Naposletku su kroz visoka crna vrata ugurali njega i Žana u blago
osvetljenu kancelariju, čiji zidovi kao da su bili načinjeni od hiljada i
hiljada malecnih staklenih ćelija, ispunjenih sićušnim treperavim
senkama. Lok zatrepta i opsova stanje u kom se nalazio; slušao je
mornarske priče o „pijanstvu od žeđi“, o tupavosti, malaksalosti i
razđražljivosti kakve bi obuzele čoveka u strašnoj žudnji za vodom,
ali nikad nije zamišljao da će iskusiti to iz prve ruke. Zbog toga je sve
bilo odistinski čudno; bez sumnje su zato pojedinosti savršeno
obične prostorije dolazile do izražaja.
U kancelariji su se nalazili mali sto i tri jednostavne drvene stolice.
Lok se zahvalno zaputi prema jednoj, ali ga vojnici sa obe strane
sprečiše i zadržaše ga u uspravnom položaju.
„Moraš da sačekaš“, reče jedan.
Ipak, ne zadugo; svega nekoliko otkucaja srca kasnije, otvoriše se
još jedna vrata u kancelariji. Čovek u dugačkoj odori obrubljenoj
krznom, plavoj poput dubokih voda, uđe unutra, očigledno
razdražen.
„Bogovi nek čuvaju arhonta Tal Verara“, rekoše vojnici uglas.
 Maksilan Stragos, shvati Lok ošamućeno, vrhovni vojni poglavar Tal
Verara, mater mu njegovu.
„Za boga miloga, pustite ljude da sednu“, reče arhont. „Već smo im
naneli tešku nepravdu, oružni zapovedniče. Sada ćemo postupati s
njima najučtivije moguće. Na kraju krajeva... nismo Kamorani.“
„Naravno, arhonte „
Brzo su pomogli Loku i Žanu da sednu. Kada su se vojnici
uglavnom uverili da se ovi neće preturiti istog trena, povukli su se i
stali u stav mirno iza njih. Arhont razdraženo odmahnu rukom.
„Oružni zapovedniče, slobodni ste.“
„Ali... Časni arhonte...“
„Gubi mi se s očiju. Već si moja savršeno jasna uputstva u vezi s
ovim ljudima pretvorio u veliku sramotu. Kao posledica toga, sad i
nisu u stanju da mi predstavljaju pretnju.“
„Ali... da, arhonte.“
Oružni zapovednik se kruto pokloni, a ostala trojica vojnika
ponoviše to. Sva četvorica žurno napustiše kancelariju, i uz složeno
škljocanje zupčanika zatvoriše vrata sa sobom.
„Gospodo“, reče arhont, „molim vas da prihvatite najdublje
izvinjenje. Moja naređenja pogrešno su protumačena. Trebalo je s
vama da postupaju sa savršenom učtivošću. Umesto toga, odveli su
vas u odaju žege, namenjenu zločincima najniže sorte. Oslonio bih.
se na moje Oči da u borbi nadmaše đesetostruko brojnijeg
neprijatelja, a obeščastili su me u nečem ovako jednostavnom.
Moram preuzeti odgovornost. Molim vas da mi oprostite ovaj
nesporazum i dozvolite mi tu čast da vam ukažem bolje
gostoprimstvo.“
Lok je prikupljao volju da pokuša da odgovori na prigodan način, i u
sebi šaputao molitve Grbavom Zaštitniku, kada Žan prozbori prvi.
„Mi smo počastvovani, branitelju.“ Bio je promukao, ali činilo se da
mu se razum vraća brže nego Loku. „Odaja žege mala je cena za
zadovoljstvo zbog jednog ovako... neočekivanog prijema. Nema se
šta praštati.“
„Neobično ste ljubazni“, reče Stragos. „Molim vas, nemojte
preterivati. Biće dovoljno da me zovete ’arhonte’.“
Začu se tiho kucanje na vratima kroz koja je arhont ušao u
kancelariju.
 „Napred“, reče on, a unutra užurbano ude nizak, ćelav čovek u
plavo-srebrnoj livreji izuzetno fine izrade. Nosio je srebrni
poslužavnik s tri kristalna pehara i veliku bocu nekakve
bledožućkaste tečnosti. Lok i Žan prikovaše pogled na flašu sa
žestinom kakvih lovaca koji se spremaju da i poslednji džilit hitnu na
zver u napadu.
Kada je sluga spustio poslužavnik i posegnuo za bocom, arhont mu
dade znak da se povuče i sam uze flašu.
„Idi“, reče. „Savršeno sam u stanju da sam poslužim ove jadne
ljude.“
Poslužitelj se pokloni i nestade kroz vrata. Stragos izvuče već
olabavljeni zapušač iz flaše i do ruba ispuni dva pehara njegovom
sadržinom. To vlažno grgoljanje i pljuskanje izazva čudan bol sa
unutrašnje strane Lokovih obraza.
„Običaj je u ovom gradu“, reče Stragos, „da domaćin pije prvi kada
prima goste... kako bi se steklo poverenje u ono što trenutno služi.“
Nasu dva prsta tečnosti u treći pehar, podiže ga do usana i proguta u
jednom gutljaju.
„Ah“, reče dok je bez daljeg oklevanja dodavao pune pehare Loku i
Žanu. „Eto. Ispijte. Nema potrebe da se ustručavate. Ja sam stari
vojnik.“
Lok i Žan bili su sve samo ne uzđržani; sručili su ponuđena pića sa
zahvalnim nehajem. Loka ne bi bilo briga ni da su im poslužili i eden
sok od kišne gliste, ali zapravo je u pitanju bila neka vrsta kruškovog
cidera, koji je samo malčice rezio. Dečje piće, od njega hi se i vrabac
jedva napio, i mudar izbor, imajući u vidu njihovo tenutno stanje.
Prijatno opor, hladni cider oblagao je unutrašnjost Lokovog
izmučenog grla i on uzdrhta od zadovoljstva.
On i Žan pružiše prazne pehare bez razmišljanja, ali Stragos je već
čekao s flašom u rukama. Ponovo im je napunio čaše s
blagonaklonim osmehom. Lok je usisao polovinu novog pehara, pa
se naterao da razvuče sadržaj druge polovine. Već se činilo da mu
se nova snaga širi upolje iz želuca i on odahnu sa olakšanjem.
„Mnogo vam hvala, arhonte“, reče. „Smem li, ovaj, biti tako
slobodan da upitam čime smo vas to Žerom i ja uvredili?“
„Uvredili me? Ni slučajno.“ Stragos, i dalje sa osmehom, spusti
flašu i sede iza stočića. Pružio je ruku prema zidu i potegao srebrnu
uzicu; zrak bledožućkaste svetlosti spusti se s tavanice i osvetli
sredinu stola. „Evo šta ste uradili, mladiću: pobudili ste moje
zanimanje.“
Stragos je sedeo uokviren zrakom svetlosti, i Lok ga je prvi put
proučavao. Čovek u veoma kasnim srednjim godinama, svakako
blizu šezdesete, ako je već nije i prevalio. Neobično pedantan,
ratobornih crta lica. Koža mu je bila ružičasta i ogrubela od života
napolju, a kosa nalik pljosnatom sivom krovu. Prema njegovom
iskustvu, najmoćniji ljudi bili su ili isposnici ili proždrljivci; činilo se da
Stragos nije ni jedno ni drugo — uravnotežen čovek, dakle. A oči su
mu bile prodorne, prodorne kao zelenaš prema mušteriji u nevolji.
Lok je srkutao kruškov cider i molio se da mu se vrati pamet.
Zlatna svetlost odbijala se o staklene ćelije u zidovima sobe, a kad
je Lok dopustio očima da na tren odlutaju naokolo, trgao se kad je
shvatio da im se sadržina kreće. Malene treperave senke bile su
leptiri, moljci, bube — stotine njih, možda hiljade. Svaka u
sopstvenom sićušnom staklenom zatvoru... zidove arhontove radne
sobe činila je najveća zbirka insekata za koju je Lok ikad čuo, a
kamoli video sopstvenim očima. Pored njega, Žan usisa vazduh,
očigledno pošto je primetio isto to. Arhont se blagonaklono zakikota.
„Moja zbirka. Zar nije upečatljiva?“
Opet je posegnuo prema zidu i povukao drugu svilenu uzicu; blaga
bela svetlost naraste iza staklenih zidova sve dok svaka pojedinost
svakog primerka nije postala u potpunosti vidljiva. Bilo je leptira sa
skerletnim krilima, plavim krilima, zelenim krilima... Nekih s
raznobojnim šarama, složenijim od kakve tetovaže. Bilo je sivih,
crnih i zlatnih moljaca sa izuvijanim antenama. Bilo je buba s
blistavim grudima koje su se presijavale kao skupoceni metali i osa
prozirnih krila, ustreptalih iznad njihovih opakih, šiljatih tela.
„Neverovatno“, reče Lok. „Kako je ovo moguće?“
„I nije. Svi su veštački — najbolje što umetnost i zanatstvo imaju da
ponude. Nekoliko spratova niže rade mehovi na principu zupčanika
koji cevima šalju nalete vazduha u okna iza zidova ove kancelarije.
Svaka ćelija iza sebe ima sićušan mehanizam. Treperenje krila
izgleda baš nasumično i stvarno... u polutami, čovek možda nikad ne
bi ni dokučio istinu.“
„Zato nije ništa manje neverovatno“, reče Žan.
 „Pa, ovo je izumiteljski grad“, reče arhont. „Živa stvorenja ponekad
zahtevaju tako dosadnu brigu. Možete moju Mon Magisteriju
posmatrati kao skladište veštačkih tvorevina. Evo, ispijte, pa da vam
sipam i ostatak boce.“
Lok i Žan poslušaše, a Stragos je uspeo obojici da dospe još
nekoliko prstiju tečnosti pre nego što se boca ispraznila. Sam se
smestio natrag iza stola i izvukao nešto sa srebrnog poslužavnika —
nekakav tanak trostrani dokument, umotan u smeđ omotač sa
slomljenim pečatnim voskom.
„Veštačke tvorevine. Baš kao što ste i vi veštačke tvorevine,
gospodaru Košta i gospodaru De Fera. Ili bi trebalo da kažem:
gospodaru Lamora i gospodaru Tanene?“
Da je Lok imao snage da golim rukama smrvi debeli verarski kristal,
arhont bi ostao bez pehara.
„Izvinjavam se“, reče Lok i prizva predusretljiv, blago zbunjen
osmeh, „ali ne poznajem nikoga pod tim imenom. Žerome?“
„Mora daje u pitanju neka greška“, reče Žan, usvojivši potpuno isti
ton ljubazne pometenosti kao Lok.
„Gospodo, greške nema“, reče arhont. Otvorio je dokument,
nakratko proučavao njegov sadržaj — desetak strana pergamenta
prekrivenog urednim crnim slovima. „Pre nekoliko dana primio sam
veoma neobično pismo, putem dobro čuvanih kanala u mojoj
obaveštajnoj službi. Pismo obiluje krajnje izuzetnom zbirkom priča.
Od ličnog poznanika — izvora koji pripada hijerarhiji vezanih
čarobnjaka iz Kartena.“
Čak ni Žan ne može da stisne kristalni pehar i smlavi ga u komade,
mislio je Lok, ili bi arhontovu kancelariju tog časka ukrasio prštavi
oblak krhotina i krvi.
Lok odvažno podiže obrvu, nevoljan da se odmah preda. „Vezani
čarobnjaci? Bogovi, to zvuči zlokobno. Ali, ovaj, kakve veze oni
imaju sa Žeromom i sa mnom?“
Stragos je gladio bradu dok je preletao pogledom po dokumentima
na stolu. „Kako se čini, obojica ste lopovi iz nekakve tajne zajednice
koja je delovala iz Perelandrove crkve u Hramovskoj četvrti Kamora
— drsko, nema šta. Delovali ste bez dozvole kape Venkarla
Barsavija, koji više nije među živima. Pokrali ste na desetine hiljada
kruna od nekoliko donova u Kamoru. Snosite zajedničku
odgovornost za smrt izvesnog Lučana Anatolijusa, bukanirskog
kapetana koji je unajmio pomoć jednog vezanog čarobnjaka kako bi
ostvario svoje namere. Što je možda najvažnije, osujetili ste te
namere i obogaljili vezanog čarobnjaka. Savladali ga izbliza. Baš
vanredno. Otpremili ste ga nazad u Karten polumrtvog i sasvim
ludog. Bez prstiju, bez jezika.“
„Leokanto i ja smo zapravo iz Tališama i mi smo...“
„Obojica ste iz Kamora. Žan Estevan Tanen, što je vaše pravo ime,
i Lok Lamora — što nije vaše. To je iz nekog razloga naglašeno. U
mom ste gradu kao deo spletke protiv onog prcvoljka Rekvina...
navodno ste se pripremali da mu provalite u riznicu. Nek vam je sa
srećom. Moramo li da nastavljamo s maskenbalom? Imam još
mnogo pojedinosti. Izgleda da su se vezani čarobnjaci okomili na
vas.“
„Drkadžije“, progunđa Lok.
„Vidim da ih zaista lično poznajete“, reče Stragos. „Unajmljivao sam
nekolicinu ranije. Osetljiva sorta. Dakle, priznajete daje ovaj izveštaj
istinit? Ma hajte, Rekvin mi nije prijatelj. On je na strani priora;
mogao bi i u savetu da im sedi, zaboga.“
Lok i Žan su se zgledali i Žan slegnu ramenima. „Pa, dobro“, reče
Lok. „Izgleda da ste u popriličnoj prednosti u odnosu na nas,
arhonte.“
„Da budem tačan, trostrukoj prednosti. Imam ovaj izveštaj koji do
detalja opisuje vašu delatnost. Držim vas ovde, u samom središtu
svoje moći. A sada, zato što meni tako odgovara, imam vas na
uzici.“
„Kako to mislite?“, reče Lok.
„Možda me moje Oči i nisu osramotile, gospodo. Možda je bila i
namera da provedete nekoliko sati u odaji žege, kako bi vam se
nagomilala žeđ koju je trebalo utoliti.“ Pokaza na Lokove i Žanove
pehare, koji su sada sadržali samo ostatke.
„Stavili ste nam još nešto u cider“, reče Žan.
„Naravno“, reče Stragos. „Jedan sjajan otrovčić.“
4
Načas je u sobi vladala potpuna tišina, ako se izuzme meko
lepetanje krila veštačkih insekata. Onda su se Lok i Žan u isto vreme
uskobeljali iz stolica, ali Stragos se čak i ne trže. „Seđite. Osim ako
radije ne biste da čujete šta se tačno dešava.“
„Pio si iz iste flaše“, reče Lok, i dalje na nogama.
„Naravno da jesam. Nije bilo u samom cideru. Bilo je u vašim
peharima, namazano po dnu. Bezbojno i bez ukusa. Ekskluzivna
alhemijska supstanca, vrlo skupa. Trebalo bi da vam to laska.
Uvećao sam vam neto ličnu vređnost, heh.“
„Znam ponešto o otrovima. Šta je u pitanju?“
„U čemu bi bio smisao kad bih vam išta više rekao? Možete
pokušati od nekoga da naručite protivotrov. Kako stvari stoje, jedini
izvor protivotrova sam vam ja.“ On se osmehnu, sasvim odbacivši
svu pokajničku učtivost s lica kao ljušturu kakvog insekta.
Jedan potpuno drugačiji Stragos sada se nalazio pred njima, i glas
mu je bio poput šibe. „Sedite. Sad ste meni na raspolaganju,
očevidno. Možda niste ono što sam želeo, bogova mu, ali može biti
da baš vas mogu najbolje da iskoristim.“
Lok i Žan nelagodno se vratiše u stolice. Lok baci pehar na tepih,
gde ovaj odskoči, otkotrlja se i zaustavi se ispod Stragosovog stola.
„Samo da znaš“, reče Lok, „već su me trovali da me prinude na
saradnju.“
„Je li? Baš zgodno. Onda ćeš se svakako složiti daje to bolje od
trovanja radi ubistva.“
„Šta hoćeš da uradimo?“
„Nešto korisno“, reče Stragos. „Nešto veličanstveno. Prema ovom
izveštaju, ti si Trn Kamora. Moji obaveštajci donosili su mi priče o
tebi... najsumanutije glasine, koje se sada ispostavljaju kao istinite.
Mislio sam da si legenda.“
„Trn Kamora i jeste legenda“, reče Lok. „I nikad to nisam bio samo
ja. Uvek smo radili kao grupa, kao tim.“
„Naravno. Nema potreba da meni naglašavaš značaj gospodara
Tanena. Sve je ovde, u ovom dokumentu. Obojicu ću vas održavati u
životu dok se pripremam za zadatak koji sam vam namenio. Nisam
još spreman da o njemu razgovaram, te hajde samo da kažemo
kako vas za sada čuvam u rezervi, ali spremne. Bavite se svojim
poslom. Kad vas pozovem, doći ćete.“
„Ma, je li?“, frknu Lok.
 „O, u vašoj je moći da odete iz grada — a ako to učinite, obojica
ćete umreti prilično sporom i bednom smrću pre nego što još jedno
godišnje doba prođe. A to bi nas sve razočaralo.“
„Možda blefirate“, reče Žan.
„Da, da, ali ako ste razumni, blef bi vas zadržao sigurno koliko i
pravi otrov, zar ne? Ma hajte, Tanene. Imam dovoljno sredstava da
ne blefiram.“
„A šta će nas sprečiti da ne pobegnemo nakon što dobijemo
protivotrov?“
„Otrov je latentan, Lamora. Leži vam pritajen u telu mnogo, mnogo
meseci, ako ne i godina. Davaču vam protivotrov u određenim
razmacima, dokle god sam zadovoljan vama.“
„A šta nam jemči da ćeš nam i dalje davati protivotrov kad obavimo
zadatak koji si nam dodelio?“
„Ništa.“
„I boljih mogućnosti nema.“
„Naravno da ne.“
Lok sklopi oči i nežno poče da ih masira zglobovima oba kažiprsta.
„Taj tvoj navodni otrov. Hoće li nam na bilo koji način uticati na
svakodnevni život? Hoće li nam otežavati donošenje sudova, uticati
na spretnost ili zdravlje?“
„Ni najmanje“, reče Stragos. „Nećete primetiti ama baš ništa dok
vreme za protivotrov poprilično ne prođe, a onda ćete primetiti zaista
mnogo toga odjedanput. Do tada, ništa vas neće ometati.“
„Ali, već ste nas omeli“, reče Žan. „Nalazimo se na vrlo pipavoj tački
u pogledu posla s Rekvinom.“
„Strogo nam je naredio“, reče Lok, „da ne radimo ništa sumnjivo
dok on njuška po našim nedavnim delatnostima. Nestanak sa ulice u
rukama arhontovih ljudi verovatno bi se mogao podvesti pod
'sumnjivo’.“
„Već sam to uzeo u obzir“, reče arhont. „Većina onih koji su vas
odvukli sa ulice nalaze se u nekoj od Rekvinovih bandi. Samo što on
ne zna da rade za mene. Podneće izveštaj da su vas viđali naokolo
čak i ako ostali to ne učine.“
„Jesi li siguran da Rekvin ne vidi gde leži njihova istinska odanost?“
„Lamora, bogovi te blagoslovili zbog tog tvog zabavnog
bezobrazluka, ali neću svako svoje naređenje tebi pravdati.
Primaćeš ih kao i moji ostali vojnici, a ako ti treba da u nešto veruješ,
veruj u moje procene, koje su me održale na položaju arhonta
petnaest godina.“
„Stragose, ako nisi u pravu, Rekvin nam drži živote u šaci.“
„Vaši životi su ionako u mojoj šaci.“
„Rekvin nije glup!“
„Zašto onda pokušavate da ga pokradete?“
„Laskamo sebi“, reče Žan, „da smo...“
„Reći ću vam zašto“, prekide ga Stragos. Zatvorio je fasciklu i
skrstio ruke na njoj. „Niste vi samo pohlepni. Vas dvojica imate
nezdravu žudnju za uzbuđenjem. Razmatranje loših izgleda mora da
na vas deluje naprosto opojno. Zašto biste inače izabrali život koji
ste izabrali, kad ste očito mogli uspeti kao lopovi mnogo prizemnije
sorte, unutar granica koje je taj Barsavi dozvoljavao?“
„Ako misliš da ti ta gomilica papira daje za pravo da toliko uzimaš
zdravo za gotovo...“
„Vas dvojica ste ljubitelji opasnosti. Izuzetni, stručni ljubitelji
opasnosti. Imam opasnost taman za vas. Možda ćete čak i uživati u
njoj.“
„To bi možda bila istina“, reče Lok, „pre nego što si nam ispričao za
cider.“
„Očigledno, znam da će vam moje delo dati razloga da me
omrznete. Postavite se u moj položaj. Učinio sam ovo zato što
poštujem vaše sposobnosti. Ne mogu da priuštim da vas imam u
službi a da mi niste pod paskom. Vi ste poluga i oslonac, vas
dvojica, i tražite grad da ga izvrnete naglavce.“
„Zašto nas, koji moj, jednostavno nisi unajmio?“
„Kako bi novac mogao biti dovoljan podstrek za dva čoveka koji
mogu da ga stvore tako lako kao vi?“
„Dakle, činjenica da nas karaš kao heremsku kurvu u visećem
krevetu zapravo je veoma dražestan kompliment?“, reče Žan. „Ti
jebeni...“
„Tanene, smiri se“, reče Stragos.
„Zašto bi?“ Lok zagladi tuniku izgužvanu od znoja i poče ponovo da
vezuje ispresavijane vratne marame, uz ljutito frktanje. „Truješ nas,
bacaš nam pred noge neki tajanstven zadatak, a isplatu i ne nudiš.
Otežavaš nam živote kao Kosti i De Feri, a očekuješ da nas pozivaš
kad tebi padne na pamet, kad se smiluješ da nam razotkriješ taj
posao. Bogovi. Šta je s troškovima, zar mi da ih pokrivamo?“
„Imaćete sve prihode i sredstva potrebne da delate u mojoj službi. I
pre nego što se uzbudite, zapamtite da ćete polagati valjane račune
za svaku-svakcatu centiru.“
„Ma, divota. A kakve još bonuse ovaj posao podrazumeva? Dodatni
ručak u kasarni tvojih Očiju. Bolničke ležajeve kad nam Rekvin
odseče jaja i zašije nam ih u očne duplje?“
„Nisam navikao da mi se obraćaju na ovakav.
„Navikni se“, obrecnu se Lok, ustade sa stolice i poče da otresa
kaput. „Imam protivpredlog, i navaljujem da ga vrlo ozbiljno
razmotriš.“
„Je li?“
„Stragose, zaboravi na ovo.“ Lok navuče kaput, protrese ramenima
da ga namesti kako valja i dograbi ga za revere. „Zaboravi na čitav
ovaj blesavi plan. Daj nam dovoljno protivotrova, ako takav postoji,
da zasad budemo mirni. Ili nam reci koji je, pa ćemo ga naručiti od
sopstvenog alhemičara, sopstvenim sredstvima. Pošalji nas natrag
Rekvinu, prema kome kažeš da nikakvu ljubav ne gajiš, i pusti nas
da nastavimo s pljačkom. Nemoj nam više dosađivati, a mi ćemo ti
uzvratiti istom merom.“
„Kakva mi vajda od toga?“
„Želeo sam pre reći da bi na taj način zadržao sve što sada imaš.“
„Dragi moj Lamora“, nasmeja se Stragos, tihim, suvim zvukom nalik
na jeku unutar mrtvačkog sanduka, „tvoje hvalisanje i pretnje možda
su dovoljni da ubede nekog kamorskog polutanskog dona s kičmom
od sundera da vam preda kesu s novcem. Možda su dovoljni i da
obaviš zadatak koji sam imao na umu. Ali sad si moj, a vezani
čarobnjaci bili su prilično jasni u pogledu toga kako da te podjarmim.“
„Je l’? A kako, dakle?“
„Zapreti mi još jednom i poslaću Žana natrag u sobu žege do kraja
noći. Ti možeš da čekaš, okovan ispred nje, savršeno ugodno, i
zamišljaš kako li je njemu. I obrnuto, Žane, ako ti odlučiš da počneš
s pobunama.“
Lok stisnu vilicu i pogleda u stopala. Žan uzdahnu, pruži ruku i
potapša ga po nadlaktici. Lok malčice klimnu glavom.
 „Odlično.“ Stragos se osmehnu bez ikakve srdačnosti. „Kao što
poštujem vaše sposobnosti, poštujem i vašu uzajamnu odanost.
Poštujem je dovoljno da bih je iskoristio, u dobre i loše svrhe. Dakle,
želećete da dođete na moj poziv i prihvatite zadatak... đobićete
razlog za brigu kad odbijem da vas viđim.“
„Dobro onda“, reče Lok. „Ali želim da zapamtiš.“
„Šta to?“
„Da sam ti ponudio da batalimo ovo“, reče Lok. „Da sam ponudio da
prosto odemo.“
„Bogovi, pa ti stvarno imaš visoko mišljenje o sebi, je li, gospodaru
Lamora.“
„Taman dovoljno visoko. Ne više nego vezani čarobnjaci, rekao
bih.“
„Nagoveštavaš li ti to da te se Karten plaši, gospodaru Lamora?
Ma, daj. Da je tako, već bi te ubili. Ne. Ne plaše te se — žele da
budeš kažnjen. U njihovim očima, to su postigli tako što su te predali
meni radi mojih sopstvenih ciljeva. Rekao bih da imaš dobar razlog
da ih mrziš.“
„Istina“, reče Lok.
„Razmotri načas“, reče Stragos, „mogućnost da ih ni ja ne volim
ništa više nego ti. I da će se, iako ih možda koristim iz nužde i rado
prihvatam svaku neočekivanu dobitkoja stigne s njihove strane...
vaša služba meni možda ispostaviti kao delanje protiv njih. Zar vam
ovo nije zagolicalo radoznalost?“
„Ništa što kažeš ne može se prihvatiti zdravo za gotovo.“ Lok ga
prostreli pogledom.
„Aaah. E, tu grešiš, Lamora. S vremenom ćeš videti kako malo
potrebe imam da lažem u vezi s ma čim. Elem, ovaj prijem je
završen. Razmislite o sopstvenim okolnostima i nemojte učiniti ništa
brzopleto. Možete napustiti Mon Magisteriju i vratiti se na moj poziv.“
„Čekaj“, reče Lok, „samo...“
Arhont ustade, stavi fasciklu pod mišku, okrenu se i ode iz sobe na
ona ista vrata na koja je ušao. Ona se istog časa zatvoriše za njim
uz čangrljanje čeličnog mehanizma.
„Do mojega“, reče Žan.
„Žao mi je“, promrmlja Lok. „A bio sam onoliko jebeno oran da
dođemo u Tal jebeni Verar.“
 „Nisi ti kriv. Obojica smo jedva čekali da se dočepamo te drolje;
prosto smo imali govnjivu sreću pa se ispostavilo da ona ima triper.“
Glavna vrata kancelarije odškrinuše se i razotkriše desetak Očiju
koji su čekali u hodniku.
Lokje nekoliko sekundi zurio u Oči, potom se iscerio i pročistio grlo.
„E, lepo. Vaš gospodar je ostavio jasna uputstva i stavio vas nama
na raspolaganje. Treba da dobijemo čamac, osam veslača, toplo
jelo, petsto solara, šest valjanih maserki i...“
U prilog Očiju Lokje bar mogao da kaže kako su, kad su ščepali
njega i Žana da ih „isprate“ iz Mon Magisterije, bili strogi ali ne i
bespotrebno surovi. Toljage su im ostale za pojasom i što je manje
moguće udarali su zatvorenike kako bi im smekšali odlučnost. Sve u
svemu, vrlo delotvorna bratija, ako neko već treba da vas ščepava,
5
U dugačkom, plitkom čamcu s natkrivenom galerijom veslači su ih
odvezli do donjih dokova Savrole. Beše gotovo svanulo, a
vodenastonaradžasta svetlost dizala se s kopnene strane Tal Verara
i provirivala iznad ostrva, zbog čega su njihova lica okrenuta moru
odudarala svojom tamom. Sa arhontovim veslačima oko sebe i pod
prismotrom četvoro Očiju sa samostrelima, Lok i Žan nisu
progovarali.
Izašli su brzo. Čamac je prosto prišao ivici jednog napuštenog keja i
Lok i Žan su iskočili. Jedan arhontov vojnik bacio je kožnu vreću na
kamenje kraj njihovih nogu, a onda je čamac već uzmicao, a čitav taj
pogani događaj bio je završen. Lok oseti neku neobičnu
ošamućenost i protrlja oči, suve u očnim dupljama.
„Bogovi“, reče Žan. „Mora da izgledamo kao da su nas napali neki
probisveti.“
„I jesu.“ Lok posegnu naniže, uze džak i poče da mu ispituje sadržaj
— Žanove dve sekirice i njihova zbirka bodeža. On progunđa nešto.
„Čarobnjaci. Smrdljivi vezani čarobnjaci.“
„Mora da su na ovo mislili.“
„Nadam se da su samo na ovo mislili.“
„Nisu oni sveznajući, Lok. Mora da imaju slabosti.“
„Moraju li, zapravo? I znaš li koje su? Možda je jedan od njih
alergičan na tuđinsku hranu ili je u lošim odnosima s majkom? Velika
nam vajda od toga, kad ne možemo ni blizu da im dosegnemo
bodežom! Grbavog mu Zaštitnika, zašto usrane džukele kao Stragos
nikad prosto ne žele da nas unajme za novac? Rado bih radio za
poštenu platu.“
„Ne, ne bi.“
„Pih.“
„Prekini da se duriš i razmisli na tren. Čuo si Stragosov izveštaj.
Vezani čarobnjaci znaju za naše pripreme za nasrtaj na Rekvinovu
riznicu, ali ne znaju celu priču. Onaj bitan deo.“
„Jeste... ali zašto bi imali potrebe da sve ispričaju Stragosu?“
„Ne bi, naravno, ali takođe... zna gde nam je bilo sedište u Kamoru,
ali nije pominjao našu prošlost. Stragos je govorio o Barsaviju, ali ne
o Verigi. Možda zato što je Veriga umro pre nego što je Sokolar
uopšte došao u Kamor i počeo da motri na nas? Lok, ne verujem da
vezani čarobnjaci mogu da nam čitaju misli. Mislim da su sjajne
uhode, ali nisu nepogrešivi. Još imamo neke tajne.“
„Hmmm. Izvini ako me to ne teši preterano, Žane. Znaš li ko
mudruje i o najmanjim neprijateljevim slabostima? Nemoćni.“
„Čini se da si se pomirio s tim bez previše...“
„Žane, nisam se pomirio. Ljut sam. Treba da prestanemo da
budemo nemoćni što je pre moguće.“
„Jeste. Odakle počinjemo, dakle?“
„Pa, ja se vraćam u gostionicu. Idem da saspem galon hladne vode
niz grlo. Leći ću u krevet, navući jastuk preko glave, i ostati tako do
zalaska sunca.“
„Odobravam.“
„Odlično. Onda ćemo obojica biti odmorni kad dođe vreme za
ustajanje i potragu za nekim crnim alhemičarom. Želim još nečije
mišljenje o latentnim otrovima. Želim da znam sve što se može
saznati o toj temi, i postoje li ikakvi protivotrovi koje bismo mogli
isprobavati.“
„Slažem se.“
„Posle toga, možemo još jednu stvarčicu da dodamo planovima za
ovaj naš odmor u Tal Veraru.“
„Da zapržimo arhontu čorbu?“
„Bogovi, da“, reče Lok i tresnu se pesnicom u otvoren dlan.
„Svejedno da li smo prvo završili Rekvina. Svejedno da li zapravo i
postoji otrov! Uzeću čitavu njegovu smrdljivu palatu i tako duboko ću
da mu je nabijem u dupe da će imati kamene kule umesto krajnika!“
„Imaš neke planove u tom pogledu?“
„Pojma nemam. Nemam ama baš nikakvog pojma. Razmišljaću o
tome, u to možeš biti siguran, pa da me izeš. A što se tiče toga da
ne budemo brzopleti, e pa, ne obećavam ništa.“
Žan progunđa nešto. Obojica se okrenuše i otklipsaše kejom prema
kamenom stepeništu koje je s naporom vodilo prema višem nivou
ostrva. Lok je protrljao stomak i osetio kako mu se koža ježi...
osećao se nekako oskrnavljeno, znajući da mu se nešto smrtonosno
možda zavlači u najmračnije šupljine rođenog tela i čeka da mu
naudi.
S njihove desne strane, sunce je nalikovalo na zažareni bronzani
medaljon koji se izdiže iznad obzorja grada, nasađen tu kao neki
arhontov vojnik bez lica, i neprestano pilji naniže u njih.
 PRISEĆANJE
Gospa od staklenog luka
1
Sa Azurom Galardini nije bilo lako stupiti u vezu. Njeno ime je
svakako bilo čuveno (druga majstorica esnafa izumitelja, aritmetičara
i majstora prefinjenih zanata), a adresa joj je bila opštepoznata
(raskrsnica Staklosavijačke i Avenije brusilaca zupčanika, Zapadni
Kanteco, Četvrti nivo, Izumiteljski polumesec), ali svako ko bi prilazio
ovom domu, morao bi za četrdeset stopa da skrene s glavnog
pešačkog druma.
Ovih četrdeset stopa bilo je dozlaboga teško uzeti u obzir.
Šest meseci je prošlo otkako su Lok i Žan došli u Tal Verar; ličnosti
Leokanta Koste i Žeroma de Fere razvile su se iz najosnovnijih skica
do udobnih, ustaljenih maski. Leto je bilo na umoru kada su prvi put
dokloparali drumom prema gradu, ali sada su oštri, suvi zimski
vetrovi ustupili mesto burama ranog proleća. Bio je mesec saris u
sedamdeset osmoj godini Nare, Gospodarice Kuge, Gospe od
Sveprisutnih Boljki.
Žan se vozio na tapaciranom sedištu na krmi unajmljenog
raskošnog skula[1], vitkog plovila s posadom od šest veslača. Poput
užurbanog insekta sekao je uzburkanu vodu glavnog pristaništa u
Tal Veraru, krivudao i uplitao se među veća plovila, po glasnim
uputstvima mlade devojke koja je čučala na pramcu.
Dan je bio vetrovit, a mlečnobela sunčeva svetlost obasjavala ih je,
lišena svake toplote iza vela od oblaka. Talverarsko pristanište bilo je
prepuno dereglija i šlepova, čunova i velikih brodova desetina
naroda. Eskadrila galeona iz Emberlena i Parleja imala je dubok gaz
i uzlepršale marinskoplave i zlatne zastave Kraljevstva Sedam Srži
na krmama. Nekoliko stotina koraka dalje, Žan je video brik s
razvijenom belom zastavom Lašena, a još dalje galiju s barjakom
Srži iznad manjeg plamenca Balinelskog kantona, koji se nalazio na
samo nekoliko stotina milja severno uz obalu Tal Verara.
Žanov skul zaobilazio je južni rt Trgovačkog polumeseca, jednog od
tri srpasta ostrva koja su okruživala Kasteljanu u centru grada poput
kružno postavljenih cvetnih latica. Odredište mu je bio Izumiteljski
polumesec, dom muškaraca i žena koji su umetnost satnih
mehanizama uzdigli od hobija pojedinih čudaka do žive industrije.
Verarski mehanizmi bili su prefinjeniji, tananiji, trajniji — bolji u
svakom pogledu — nego oni načinjeni bilo gde drugđe u svetu, ako
se izuzme nekoliko majstora.
Začudo, što se Žan više upoznavao s Tal Verarom, to mu je mesto
delovalo neobičnije. Svaki grad podignut na praotačkim ruševinama
postajao je osoben na neki svoj način, često u neposrednoj
zavisnosti od samih ruševina. Kamorani su živeli na ostrvima koja
nije delilo ništa do kanala, ili, u najgorem slučaju, reka Anžuj, a
ostrva su delovala zbijeno u poređenju sa obiljem prostora koji je
nudio Tal Verar. Trista i više hiljada duša na morskoj strani u
potpunosti je popunjavalo taj prostor, podeljen po plemenima s
neobičnom preciznošću.
Na zapadu, siromašni su se grčevito držali svojih mesta u
Pokretnom bivaku, gde su ljudi — barem oni voljni da trpe da im
morska voda neprestano preraspoređuje imetak — makar mogli da
žive bez kirije. Na istoku, u velikom broju su se okupljali u Istrijskoj
četvrti i rintali u stepenastim vrtovima Crnorukog polumeseca. Tu su
uzgajali skupocene biljke koje nisu mogli da priušte na alhemijski
obogaćenom zemljištu kakvo nikad neće moći da poseduju.
Tal Verar je imao samo jedno groblje, drevno Bunjište duša, koje je
zauzimalo veći deo istočnog gradskog ostrva, preko puta Crnorukog
polumeseca. Bunjište je imalo šest nivoa, prepunih spomen-ploča,
kipova i mauzoleja nalik na malecne palate. Mrtve su delili u smrti
strogo kao i u životu, tako da su se na svakom sledećem nivou
nalazili leševi iz višeg staleža. Bilo je to morbidno ogledalo Zlatnog
stepeništa s druge strane zaliva.
Samo Bunjište bilo je veliko gotovo kao čitav grad Vel Viraco, i
posedovalo je sopstveno čudnovato društveno uređenje —
sveštenici i sveštenice Aze Gvile, bande narikača za iznajmljivanje
(a svi oni su, svakome ko se nađe u dometu sluha, vikom najavljivah
svoje naročite ceremonije ili posebne melodramatične ukrase za
službu), klesari mauzoleja i, najneobičniji od svih, Garda Bunjišta.
Gardu su činili kriminalci osuđeni zbog pljačke grobova. Umesto
smrtne kazne, zaključali bi ih u čelične maske i zveketavi krljušni
oklop i naterali ih da patroliraju Bunjištem duša kao deo nekakve
mrzovoljne straže. Svakog bi oslobodili tek kad uhvate još jednog
pljačkaša grobova da zauzme njegovo mesto. Neki su morali da
čekaju godinama.
U Tal Veraru nije bilo vešanja, glave se nisu odsecale, i nisu se
održavale borbe između osuđenih zločinaca i divljih životinja, koje su
inače bile omiljene gotovo svuda. U Tal Veraru, ljudi osuđeni zbog
teških zločina prosto bi iščezli, zajedno s najvećim delom gradskog
đubreta, u Bunjišnom ponoru. Bila je to nepokrivena, četvrtasta jama
stranice četrdeset stopa, smeštena na severu Bunjišta duša. Njeni
zidovi od prastakla zaranjali su u potpunu tamu, bez ikakvog
nagoveštaja koliko duboko zapravo sežu. U narodu se pričalo kako
je bez dna, a zločinci koje bi gurnuli s kaznenih dasaka za hodanje
uglavnom bi padali uz vrisku i preklinjanje. Najgore glasine o tom
mestu, naravno, tvrdile su kako oni bačeni u Ponor i ne umiru... već
nekako nastavljaju da padaju. Večno.
„Levo po pramcu, oštro!“, povika devojka na pramcu skula. Veslači
s Žan ove leve strane uz trzaj izvukoše vesla iz vode, a oni zdesna
navališe snažno, tako da plovilo taman kliznu s puta teretnoj galiji
prepunoj poprilično uzrujane stoke. Čovek pored ograde galije
zavitla pesnicom naniže prema skulu dok je ovaj prolazio, možda na
deset stopa niže od njegovih čizama.
„Vadi govna iz očiju, pizdo nedorasla!“
„Idi i nastavi da zadovoljavaš stoku tom mlitavom kitom, bedniče!“
„Kučko! Drska kučko! Uspori, pa da ti pokažem kome je mlitava
kita! Da prostite, cenjeni gospodine!“
Zavaljen u stolici kao na kakav presto, u somotskom fraku s
dovoljno razmetljivih zlatnih ukrasa da se svetlucaju čak i pri
slabašnoj svetlosti oblačnog dana, Žan je izgledao kao veoma
uticajan čovek. Čoveku na galiji bilo je važno da istakne kako
njegove salve reči dospevaju na pravu metu; iako su bile prihvatljiv
deo života u talverarskoj luci, prema parajlijama su se uvek ponašali
kao da nekako lebde iznad vode, potpuno nezavisno od plovila i
radnika koji ih pokreću. Žan nehajno klimnu glavom.
„Ne moram nimalo bliže da priđem, pa da vidim kako je mekan,
kurčino od sala!“ Devojka načini bezobrazan pokret obema rukama.
„Odavde vidim koliko su ti jebene krave razočarane!“
 Sa ovim rečima, skul se nađe predaleko da bi se ikakav odgovor
čuo; galija im ostade za krmom, a jugozapadna ivica Izumiteljskog
polumeseca rasla je pred njima.
„Za ovo“, reče Žan, „po još jedan srebrni volani za sve prisutne.“
Dok su sve veselija devojka i njen poletni tim postojano veslali
prema dokovima Izumiteljskog polumeseca, Žanove oči privuklo je
nekakvo komešanje na vodi nekoliko stotina koraka sleva. Jedna
dereglija s razvijenim barjakom nekog verarskog esnafa koji Žan nije
prepoznavao bila je okružena s barem desetak manjih plovila.
Muškarci i žene trudili su se da se sa čamaca uspentraju na
deregliju, dok je brojčano slabija posada većeg plovila pokušavala
da ih odbije veslima i pumpom za vodu. Čamac pun stražara kao da
se približavao, ali još je bio na nekoliko minuta odande.
„Šta li je ono, majku mu?“, doviknu Žan devojci.
„Koje? Gde? A, ono. Mastiljava pobuna, kao po običaju.“
„Mastiljava pobuna?“
„Pisarski esnaf. Onaj teretni čamac razvio je slovoslagačku
zastavu. Mora da prenose štamparsku mašinu sa Izumiteljskog
polumeseca. Jeste li videli nekad štamparsku presu?“
„Čuo sam za njih. Prvi put pre nekoliko meseci, zapravo.“
„Pisari ih ne vole. Misle da će zbog njih ostati bez posla. Pa
postavljaju zasede kad slovoslagači pokušaju da prenesu mašine
preko zaliva. Dosad na dnu sigurno ima šest ili sedam tih novih
presa. A i nekoliko leševa. Debela je to, masna i kukavna petljavina,
ako mene pitate.“
„Čini mi se da se slažem.“
„Pa, nadajmo se da neće izmisliti ništa što može da zameni dobru
grupu poštenih veslača. Evo vašeg doka, gospodine, i to poprilično
pre vremena, ako se ne varam. Hoćete li da vas sačekamo?“
„Svakako“, reče Žan. „Baš je teško naći zabavnu poslugu. Mislim
da se neću zadržati više od sata.“
„Na usluzi smo vam onda, gospodaru De Fera.“
2
Polumesec nije bio ograničen samo na Veliki esnaf izumitelja, mada
je dobar deo njih odabrao da se tu smesti, a njihove dvorane i
klubovi zatvorenog tipa uzdizali su se na gotovo svakom uličnom
uglu; pored toga, ovde su svi najbolje trpeli njihovu naviku da
ostavljaju nerazumljive i povremeno opasne sprave napolju
naočigled svima.
Žan se peo strmim stepeništem Avenije bronzanog baziliska, pored
svečara i oštrača i venoznanaca (mističara koji su tvrdili kako mogu
da pročitaju nečiju punu sudbinu iz spleta krvnih sudova na šakama i
podlakticama). Na vrhu avenije sklonio se od tanušne đevojke sa
četvorougaonim šeširom i velom protiv sunca, koja je šetala valkonu
na ojačanoj kožnoj uzici. Valkone su ratoborne ptice koje ne mogu
da lete, krupnije od lovačkih pasa. Sa zakržljalim krilima sklopljenim
pozadi duž zdepastih tela, skakutale su naokolo na kandžama koje
bi mogle iščupati komad ljudskog mesa veličine pesnice. Vezivale su
se za jednu osobu kao bebe željne ljubavi i bile bi savršeno srećne
da pobiju sve ostale na čitavom svetu, u ma kom trenutku.
„Dobra ptica ubica“, promrmlja Žan. „Lepa pretnja golom životu. Joj
što si ti jedna slatka mala devojčica ili dečak ili stvor.“
Stvorenje malčice ćurliknu na njega u znak upozorenja i otperja za
gospodaricom.
Zahuktao i oznojen, Žan se pope uz još jedno cikcak stepenište i
načini razdraženu mentalnu belešku da bi nekoliko sati vežbe dobro
činili njegovom sve većem trbuhu. Žerom de Fera bio je od one vrste
ljudi koji kretanje posmatraju samo kao način da stignu od kreveta
do kockarskih stolova i natrag.
Četrdeset stopa, šezdeset stopa, osamdeset stopa... naviše, od
vode, uz drugi i treći nivo ostrva, sve do četvrtog i najvišeg, gde su
osobenjački uticaji izumitelja bili najjači.
Radnje i kuće na četvrtom nivou Polumeseca snabđevale su se
vodom pomoću izuzetno složene mreže akvedukta. Neki od njih bili
su kamenovi i stubovi iz doba Terinskog prestola, dok su drugi bili
obične kožne cevi poduprte drvenim potpornjima. Vodenički točkovi,
krila vetrenjača, zupčanici, protivtegovi i klatna njihali su se kud god
bi Žan pogledao. Izumitelji su se između sebe igrali preuređivanja
vodovoda; jedino pravilo je bilo da se ničije vodosnabdevanje ne
srne odseći kad do konačne isporuke dođe. Svakih nekoliko dana,
novi ogranak kakve cevi ili nova sprava za pumpanje pojavili bi se i
ukrali vodu od stare cevi ili sprave za pumpanje. Kroz koji dan, drugi
izumitelj skrenuo bi vodu kroz još noviji kanal i bitka bi se nastavila.
Tropske oluje neizbežno su zasipale ulice Polumeseca zupčanicima i
mehanizmima i cevima, ti izumitelji bi bez greške obnovili vodene
kanale tako da budu dvostruko čudniji nego ranije.
Staklosavijačka ulica protezala se duž čitavog najvišeg nivoa, Žan
je skrenuo nalevo i požurio kaldrmom. Neobični mirisi proizvodnje
stakla lebdeli su prema njemu iz prodavnica; kroz otvorcna vrata
video je zanatlije kako na krajevima dugačkih motki obrću blistava
narandžasta obličja. Omanja gomila alhemičarskih pomoćnika
progura se pored njega i zakrči ulicu iako to nije bilo neophodno.
Nosili su pripijene kape — znak njihove profesije — i ponosito
pokazivali hemijske opekotine duž ruku i lica.
Prošao je Aveniju brusilaca zupčanika, gde je omanja gomila
radnika sedela ispred radnji i čistila i glačala komade metala. Neke
su nestrpljivi izumitelji neskriveno nadzirali, gunđali beskorisna
uputstva i razdraženo trupkali nogama. Ova raskrsnica nalazila se
na jugozapadnom delu četvrtog nivoa; nije se imalo gde dalje osim
naniže — ili na četrdeset stopa dugačku stazu do kuće Azure
Galardini.
Na šlepom kraju Staklosavijačke ulice izlozi radnji protezali su se u
obliku luka, ali s jednim procepom — nalik na krezubi osmeh. Iz
ovog procepa štrcao je prastakleni most, iz nekog nedokučivog
praotačkog razloga usađen u kamen četvrtog nivoa. Mostić je bio
oko stopu i po širok, ravnog vrha i dug četrdeset stopa. Poput koplja
se uzdizao u vazduh, petnaest koraka iznad krovova zavojite ulice
dole na trećem nivou.
Kuća Azure Galardini bila je nasađena na drugi kraj ovog luka
poput trospratnog ptičjeg gnezda na vršku grane. Druga majstorica
Velikog esnafa izumitelja otkrila je savršen način da obezbedi sebi
mir — samo oni koji su imali ozbiljna posla ili su im ođistinski trebale
njene veštine bili bi dovoljno ludi da trčkaraju mostićem sve do njenih
ulaznih vrata.
Žan proguta knedlu, protrlja ruke i kratko se pomoli Grbavom
Zaštitniku pre nego što je stupio na prastaklo. „Ne može biti toliko
teško“, promrmlja. „Prošao sam ja i gore. To je samo kratka šetnjica.
Nema razloga da gledamo dole. Stabilan sam kao natovaren
galeon.“
 Ruku radi ravnoteže ispruženih u stranu, on se pažljivo zaputi
mostićem. Čudo jedno kako se činilo da se vetar pojačao prilikom
njegovog prelaska, i kako je nebo iznenada izgledalo prostranije...
Čvrsto je prikovao pogled na ulaz ispred sebe i prestao da diše (i ne
znajući) sve dok ruke nije čvrsto oslonio o vrata. Duboko je
uzdahnuo i obrisao čelo, na kom beše izbila sramna količina znoja.
Kuća Azure Galardini bila je dobre izrade, od belih kamenih
blokova. Imala je visok, šiljat krov s krilima cijukave vetrenjače poput
krune na njemu, i velikim kožnim odvodom za kišnicu u drvenom
ramu. Vrata su krasile reljefne rezbarije zupčanika i ostatka satnog
mehanizma, a pored njih je u kamen bila usađena mesingana
pločica. Žan pritisnu pločicu i začu kako se kućom ori gong. Dim s
kuhinjskih vatri negde dole uvijao se oko njega dok je stajao i čekao
nekakav odgovor.
Spremao se da ponovo pritisne pločicu kada se vrata odškrinuše. U
procepu između vrata i dovratka pojavi se niska, namrštena žena i
zapilji se naviše u njega. Mora da je bila u prvoj polovini šezdesetih,
pomisli Žan — crvenkasta koža bila joj je zborana kao prevoji kakvog
starog, kožnog odevnog predmeta. Bila je zdepasta, s nabreklim
tkivom na grlu zbog kog je maglovito podsećala na žabu, i
oklembešenim licem koje joj je, poput gita kakvog skulpora, visilo s
istaknutih jagodica. Bela kosa bila joj je čvrsto spletena, s
prstenovima naizmenično od mesinga i crnog gvožđa, a većina
vidljivog tkiva na šakama, podlakticama i vratu bila je prekrivena
složenim, donekle izbledelim tetovažama.
Žan postavi desno stopalo ispred levog i pokloni se pod uglom ođ
četrdeset pet stepeni, s levom rukom ispruženom u stranu a desnom
smeštenom ispod stomaka. Spremao se da počne da proizvodi
govorničko cveće kada ga esnafska poglavarka Galardini dograbi za
kragnu i uvuče ga u kuću.
„Jao! Madam, molim vas! Dopustite mi da se predstavim!“
„Predebeo si i predobro odeven da bi bio šegrt kome treba majstor“,
odgovori ona, „dakle sigurno si došao da moliš za uslugu, a kad
tvoja sorta kaže zdravo, to obično potraje. Sad umukni.“
Kuća joj je mirisala na ulje i znoj, kamen smrvljen u prah i zagrejan
metal. Unutrašnjost je bila visok, prazan prostor i najčudnija i
najraznorodnija gomila svega i svačega koju je Žan ikad video. Na
zidovima s leve i desne strane nalazili su se nadsvođeni prozori
čovečje visine, ali svaki drugi pedalj zida zauzimale su nekakve
skele koje su podupirale drvene police pretrpane alatom, materijalom
i smećem. Povrh skela, na sklepanom daščanom postolju, Žan je
video dušek i radni sto ispod dve viseće alhemijske svetiljke.
Merdevine i kožne vrpce visile su s nekoliko mesta; najveći deo poda
prekrivale su knjige i svici i napola prazne začepljene boce.
„Ako sam došao u nezgodnom trenutku..
„Obično i jeste nezgodan trenutak, mladi gospodaru nametljivče.
Klijent s zanimljivim zahtevom jedino je što to ikada menja. Dakle, o
čemu je reč?“
„Esnafska poglavarko Galardini, svi koje sam pitao kleli su se da
najprefinjeniji, najsavršeniji izumitelj, izumitelj na kog se svi ostali
ugledaju, u čitavom Tal Veraru, nije niko drugi do v... “
„Prekini da me zasipaš laskanjem, mali“, reče starica i mahnu
rukama. „Osvrni se oko sebe. Zupčanici i poluge, tegovi i lanci. Ne
moraš da ih lickaš lepim rečima da bi proradili — a ni mene.“
„Kako hoćete“, reče Žan, uspravi se, i zavuče ruku u kaput. „Ne bih
mogao oprostiti samom sebi, ipak, kad vam ne bih ukazao jednu
malu učtivost.“
Iz unutrašnjosti kaputa izvuče smotuljak zavijen u srebrnu tkaninu.
Precizni uglovi omotača bili su skupljeni ispod pečata od crvenog
voska utisnutog u disk od papir-tankog zlata, uvrnut po krajevima.
Svi Žanovi izvori su pomenuli kako Galardinijeva ima jednu jedinu
ljudsku slabost: ljubav prema poklonima snažnu koliko i gađenje
prema laskanju i prekidanju. Nabrala je obrve, ali dok je istetoviranim
rukama uzimala smotuljak, uputila mu je nekakav nagoveštaj
radoznalog osmeha.
„Dakle“, reče ona, „dakle, svi moramo oprostiti sebi samima,
svakako...“
Prelomila je okrugli pečat i razgrnula srebrnu tkaninu, poletno poput
kakve devojčice. U paketu se nalazila četvrtasta boca mesinganog
zapušača, puna mlečnobele tečnosti. Usisala je vazduh kad je
pročitala nalepnicu.
„Beli šljivov osteršalin“, prošaputa. „Dvanaest mu bogova. S kim ste
vi to razgovarali?“
 Koktel-brendi bio je talverarska osobenost: fin inostrani brendi (u
ovom slučaju, neupoređivi emberlenski osteršalin) pomešan sa
ovdašnjim alkoholnim pićem od alhemijskog voća — a nije bilo ređeg
od nebeski divne bele šljive — nasut u boce, pa ostavljen da odleži;
kao posledica nastajao je liker pod čijim bi naletom punog ukusa
jezik otupeo. U boci su se nalazile možda dve čaše osteršalina od
bele šljive i vredela je četrdeset pet solara.
„S nekoliko ljudi koji znaju znanje“, reče Žan, „i rekli su mi da biste
vi možda cenili ovo skromno piće.“
„Ovo teško daje skromno, gospodaru...“
„De Fera. Žerom de Fera, vama na usluzi.“
„Čak naprotiv, gospodaru De Fera. Šta želite da učinim za vas?“
„Pa, ako biste zaista najradije prešli na samu stvar, još nemam
nikakvu određenu potrebu. Ipak, imam... pitanja.“
„O čemu?“
„Sefovima.“
Esnafska poglavarka Galardini ljuljuškala je svoj brendi-koktel kao
novorođenu bebu i rekla: „Sefovima, gospodaru De Fera? Običnim
sefovima za odlaganje koječega, s mehaničkim pogodnostima ili
bezbednim sefovima s mehanizovanom zaštitom?“
„Moj ukus, madam, naginje više prema potonjim.“
„Šta to želite da čuvate?“
„Ništa“, reče Žan. „Pre je reč o nečemu što želim da raščuvam.“
„Je li vam se zaključao sef pa ne možete da ga otvorite? Treba vam
neko da ga malo razlabavi?“
„Da, madam. Samo...“
„Samo šta?“
Žan opet liznu usne i osmehnu se. „Čuo sam, recimo, pouzdane
glasine kako biste možda bili spremni na onu vrstu posla koju bih
vam mogao predložiti.“
Ona ga prikova znalačkim pogledom. „Nagoveštavate li vi to kako
taj zaključani sef nije neminovno u vašem posedu?“
„Heh. Ne neminovno, ne.“
Koračala je po podu kuće, preskačući knjige i flaše i mehaničke
sprave.
„Zakon velikog esnafa“, reče naposletku, „svima nam zabranjuje da
se neposredno mešamo u tuđ posao, osim po pozivu ili radi državnih
potreba.“ Usledila je još jedna stanka. „Ipak... nije nečuveno dati
savet, preispitati nacrte... u cilju unapređenja struke, razumete. To je
način da se isproba je li nešto uništivo. Tako kritikujemo jedni druge,
takoreći.“
„Samo savet bih i tražio“, reče Žan. „Ne treba mi čak ni bravar;
samo mi trebaju podaci da naoružam jednog bravara.“
„Retko ko bi umeo bolje od mene da naoruža nekoga od te fele. Pre
nego što porazgovaramo o pitanju nadoknade, recite mi — znate li
ko je projektovao sef na koji ste bacili oko?“
„Znam.“
„A to je?“
„Azura Galardini.“
Poglavarka esnafa ustuknu korak od njega, kao da mu je među
usnama iznenada zapalacao račvasti jezik.
„Da vam pomognem da nadmudrite moj sopstveni rad? Jeste li
ludi?“
„Nadao sam se“, reče Žan, „da upravo ime vlasnika sefa neće kod
vas pobuditi preterano saosećanje.“
„Ko i gde?“
„Rekvin. Kula greha.“
„Dvanaest mu bogova, stvarno ste ludi!“ Galardinijeva se osvrnu
kao da proverava ima li uhoda u sobi pre nego što je nastavila. „To
mi svakako budi saosećanje! Saosećanje prema samoj sebi!“
„Moji džepovi su duboki, poglavarko esnafa. Svakako postoji svota
koja će umiriti vaše kolebanje?“
„Ne postoji svota na ovom svetu“, reče starica, „dovoljno velika da
me ubedi da vam dam to što tražite. Vaš naglasak, gospodaru De
Fera... Čini mi se da ga prepoznajem. Iz Tališama ste, je li?“
„Da.“
„A Rekvin — proučavali ste ga, zar ne?“
„Podrobno, razume se.“
„Koješta. Da ste ga podrobno proučili, ne biste bili ovde. Da vam
kažem ponešto o Rekvinu, vi siroti bogati tališamski glupače. Znate li
onu njegovu žensku Selendri? Onu s mesinganom rukom?“
„Čuo sam da ni s kim drugim nije blizak.“
„I to je sve što znate?“
„Ovaj, manje-više.“
 „Do pre nekoliko godina“, reče Galardinijeva, „bio je Rekvinov
običaj da o svakom Danu promena priređuje velike maskenbale u
Kuli greha. Razuzdano slavlje u kostimima vrednim hiljadu solara, od
kojih je njegov uvek bio najveličanstveniji. E pa, jedne godine on i ta
njegova mlada lepotica odlučili su da zamene kostime i maske. Iz
ćefa.
Plaćeni ubica“, nastavi ona, „naprašio je unutrašnjost Rekvinovog
kostima nekom đavolštinom. Alhemijom najcrnje sorte, 'carskom
vodom’[2] za ljudsko tkivo. Bio je to samo prašak... trebali su mu znoj
i toplota da ga prizovu u život. I tako ga je ta žena nosila gotovo pola
sata, taman dok nije počela da se znoji i da uživa. A onda je
zavrištala.
Nisam bila prisutna. Ipak, u gomili je bilo izumitelja koje poznajem,
a oni kažu daje vrištala i vrištala dok je glas nije izdao. Sve dok joj iz
grla nije izlazilo ništa osim šištanja, a ipak je i dalje pokušavala da
vrišti. Samo jedna strana kostima bila je namazana tom tvari...
Izopačeno. Koža joj je ključala i razlivala se poput vrelog katrana.
Meso joj se pušilo, gospodaru De Fera. Niko osim Rekvina nije imao
hrabrosti daje dodirne. Isekao je kostim s nje, zatražio vodu,
grozničavo se trudio oko nje. Sakoom joj je brisao užarenu kožu, pa
komadima tkanine, pa golim rukama. Toliko se strašno ispekao da
do dana današnjeg nosi rukavice kako bi prikrio sopstvene ožiljke.“
„Zapanjujuće“, reče Žan.
„Spasao joj je život“, reče Galardinijeva, „ili ono što je od njega
ostalo. Sigurno ste joj videli lice. Jedno oko je isparilo, kao grožđica
na logorskoj vatri. Prsti su joj bili nalik na spržene grančice, a ruka
uništena i sva u plikovima. I nje su morali da se otarase. Morali su da
odseku jednu dojku, gospodaru De Fera. Uveravam vas, ne možete
sasvim da pojmite šta to znači — meni bi to i sad bilo od velikog
značaja, a mnogo je dugih godina prošlo otkako su me smatrali
zgodnom.
Kada su je položili u krevet, Rekvin je prosledio poruku svim svojim
bandama, svim lopovima, svim vezama, svim moćnim i bogatim
prijateljima. Ponudio je hiljadu solara, bez ikakvih pitanja, svakome
ko mu saopšti ime neuspešnog trovača. Ipak, kad je baš taj plaćeni
ubica u pitanju, mnogi su se poprilično plašili, a Rekvina nisu
poštovali ni blizu ovako kao sada. Nije dobio odgovor. Sutradan
uveče ponudio je pet hiljada solara, bez ikakvih pitanja, a odgovora i
dalje nije bilo. Treće noći ponovio je ponudu, sada povećanu na
deset hiljada solara, ali uzalud. Četvrte noći ponudio je dvadeset
hiljada... i još se niko nije javljao.
Ubistva su otpočela odmah sledeće noći. Nasumice. Među
lopovima, među alhemičarima, među slugama priora. Svima koji bi
mogli imati pristupa korisnim podacima. Noću, bešumno, savršeno
stručno. Svakoj žrtvi nožem bi ogulili kožu na levoj strani. Kao
podsetnik.
Njegove bande, kockari i saradnici preklinjali su ga da prestane.
’Nađite mi tog ubicu’, rekao im je, ’i hoću.’ I moljakali su, i raspitivali
se i vraćali se praznih ruku. Onda je počeo da ubija po dvoje za
veče. Počeo je da ubija žene, muževe, decu, prijatelje. Jedna banda
se pobunila i sutradan ujutru zatekli su ih mrtve. Sve do jednog.
Svaki pokušaj da mu zauzvrat dođu glave propao je. Pojačao je
pritisak na bande i pročistio ih od malodušnika. Ubijao je i ubijao i
ubijao, dok čitav grad nije počeo mahnito da prevrće svaki kamen,
da pročešljava svaki ćošak. Sve dok ništa nije postalo gore od
činjenice da ga i dalje razočaravaju. Naposletku su doveli pred njega
čoveka koji mu je zadovoljio radoznalost.
Rekvin je“, reče Galardinijeva uz dug, suv uzdah, „postavio čoveka
u drveni okvir i prikovao ga, na levoj strani. Okvir su napunili
alhemijskim cementom koji su pustili da se stvrdne. Uspravili su okvir
— tako da je, vidite, čovek bio napola zazidan u kamen, skroz duž
leve strane tela, od stopala do temena. Uspravili su ga i ostavili da
do smrti stoji u Rekvinovoj riznici. Rekvin bi svakoga dana odlazio i
na silu sipao vodu čoveku niz grlo. Njegovi zarobljeni udovi su trulili,
gnojili se i on se razboleo. Umirao je polako, od gladi i gangrene,
zazidan u najsavršenije užasno telesno mučenje za koje sam ikad
čula, za sve ove svoje duge godine.
Oprostićete mi, dakle“, reče ona, pa uhvati Žana nežno za ruku i
povede ga prema prozoru s leve strane, „što je Rekvin jedini klijent
kome nameravam da ostanem potpuno odana sve dok Gospa
Najmilostivija ne pokupi moju dušu iz ove matore vreće kostiju.“
„Ali on, naravno, ne bi morao da zna?“
„A isto tako naravno, gospodaru De Fera, tu je i činjenica da se toj
opasnosti nikad ne bih izložila. Nikad.“
 „Ali svakako, ako samo malo razmotrite...“
„Jeste li čuli“, prekinu ga Galardinijeva, „šta se dešava sa onima
koje uhvate kako varaju u njegovoj kuli, gospodaru De Fera? Skuplja
njihove šake, baca im tela u kameno dvorište, a račun za čišćenje
ostataka šalje porodici ili poslovnim saradnicima. A šta je s
poslednjim čovekom koji je zapodenuo kavgu u Kuli greha i
raskrvavio nekoga? Rekvin je naredio da ga privežu za sto. Neka
poganija od lečioca isekla mu je čašice iz kolena i u rane su sipali
crvene mrave. Potom su opet privezali čašice nazad, kanapom. Taj
čovek je preklinjao da mu preseku grkljan. Nisu mu uslišili molbu.
Rekvinova moć je nezavisna. Arhont ne može ni da ga takne jer se
plaši da će razljutiti priore, a priorima je isuviše koristan da bi se
okrenuli protiv njega. Otkako je Selendri zamalo umrla, postao je
umetnik surovosti kakvog ovaj grad nikad nije video.
Ne postoji nagrada na ovom svetu zbog koje bih uzela u obzir da se
zamerim tom čoveku.“
„Sve ovo shvatam veoma ozbiljno, madam. Ne možemo li, onda,
oprezno da svedemo vašu umešanost na najmanju moguću meru?
Da se dogovorimo oko nacrta sefnog mehanizma, krajnje opšteg
prikaza? Nešto što se nikad ne bi moglo povezati baš s vama?“
„Niste me zaista slušali.“ Ona odmahnu glavom i pokaza prema
levom prozoru na kući. „Da vas pitam nešto drugo, gospodaru De
Fera. Vidite li prizor Tal Verara kroz ovaj prozor?“
Žan koraknu napred da se zagleda kroz stakleno okno. Prozor je
gledao na jug, preko zapadnog rta izumiteljskog polumeseca, preko
pristaništa i svetlucave srebrnastobele vode, prema Oružnom
pristanu. Tamo je bila usidrena arhontova mornarica, zaštićena
visokim zidovima i katapultima.
„Veoma... fin pogled“, reče on.
„Je F da? Smatrajte ovo mojom poslednjom izjavom na ovu temu.
Znate li išta o proti vtegovima?“
„Ne bih rekao da...“
Tog časa poglavarka esnafa cimnu jednu od kožnih uzica koje su joj
visile s plafona.
Prvi nagoveštaj da mu se pod otvorio pod nogama Žan je osetio
kada prizor Tal Verara iznenada kao da se pomeri naviše, prema
tavanici; njegova čula užurbano su se posavetovala šta li to tačno
znači, i ostala su na delić sekunde pometena dok mu se u raspravu
nije umešao želudac, s mučninom i potvrdom da se ne pomera to
krajolik.
Poleteo je kroz pod i tresnuo o čvrstu četvrtastu platformu koja je
visila ispod same kuće Galardinijeve, obešena o gvozdene lance na
uglovima. Prva pomisao mu je bila kako je ovo sigurno nekakav lift
— a onda je počeo da se survava prema ulici, nešto više od
četrdeset stopa niže.
Lanci su zveketali, a iznenadan vetar ga zapahnu; pao je ničice i
uspaničenim, pobelelim prstima grčevito prionuo uz platformu.
Krovovi i kola i kaldrma jurili su naviše ka njemu, a on se pripremio
za oštar bol udarca — ali ovaj ne dođe. Platforma je usporavala
neverovatno glatko... sigurna smrt je usporavala do moguće
povrede, a onda do obične neprijatne situacije. Spuštanje se završilo
na jedva nekoliko stopa iznad ulice, kada lanci sa Žanove leve
strane ostadoše zategnuti, a oni drugi se olabaviše. Platforma se
tržnu, nakrivi i izruči ga na kaldrmu.
Uspravio se u sedeći položaj i usisao zahvalan dah; ulica se
malčice obrtala oko njega. Pogledao je uvis i video da se platforma
hitro diže u pređašnji položaj. Delić sekunde pre nego što se vratila
na mesto, ispod poda Galardinijeve, nešto malo i svetlucavo iskotrlja
se kroz vrata u podu iznad nje. Žan je uspeo da se mrdne u stranu i
prekrije lice baš pre nego što ga zasuše krhotine stakla i tečnost iz
rasprsle boce koktel-brendija.
Obrisao je beli šljivov osteršalin u vrednosti od nekoliko solara iz
kose dok se, razrogačenih očiju i psujući, uskobeljavao na noge.
„Dobar vam dan želim, gospodine. Ali čekajte, nemojte mi kazati.
Da pogađam. Poglavarka esnafa nije prihvatila predlog?“
Pometeni Žan je, na nekoliko stopa zdesna, zatekao osmehnutog
pivara kako se naslanja na zid zatvorene dvospratnice bez ikakvih
oznaka. Čovek je ličio na preplanulo strašilo, s kožnim šeširom
širokog oboda koji se od starosti beše oklembesio tako da mu je
gotovo dodirivao koščata ramena. Prstima jedne ruke dobovao je po
velikom sanduku na točkovima, za koji je dugačkim lancima bilo
privezano nekoliko krigli.
„Ovaj, tako nešto“, reče Žan. Jedna sekirica iskliznu mu iz kaputa i
začangrlja po kaldrmi. Crvenog lica, on se sagnu, podiže je, i učini
da opet iščezne.
„Možete ovo nazvati koristoljubljem, i ja bih se prvi s vama složio,
gospodine, ali izgledate kao čovek kome treba piće. Piće koje se
neće smrskati o kaldrmu i bezmalo vam slomiti lobanju, to jest.“
„Je l’? A šta imaš?“
„Brljašac, gospodine. Pod pretpostavkom da ste čuli za njega to
vam je verarski specijalitet, a ako ste ga pili u Tališamu, niste ga
uopšte ni pili. Ništa ja nemam protiv Tališamaca, nikako. Ma, i
familiju imam u Tališamu, znate.“
Brljašac je bilo gusto, tamno pivo, obično začinjeno s nekoliko
kapljica bademovog ulja. Udaralo je u glavu snažno koliko i mnoga
vina. Žan klimnu glavom.
„Punu kriglu, molim.“
Pivar otvori slavinu na sanduku i jednu kriglu privezanu lancem
napuni tečnošču koja se činila gotovo crna. Jednom rukom je
dodade Žanu, a drugom nakrivi kapu.
„Ona to radi nekoliko puta nedeljno, znate.“
Žan sasu u sebe toplo pivo, a kvasast, bademast ukus poteče mu
niz grlo.
„Nekoliko puta nedeljno?“
„Maličak je nestrpljiva s pojedinim posetiocima. Ne čeka da se
razgovor završi uz uobičajene učtivosti. Ali to već znate i sami.“
„M-hm. Nije ti loše ovo pivo.“
„Hvala najlepše, gospodine. Jedna centira za punu kriglu... hvala,
hvala najlepše. Fino mi ide posao s ljudima koji propadnu kroz pod
esnafske poglavarke Galardini. Obično se trudim da zauzmem ovo
mesto, prosto za slučaj da mušterija ili dve padnu s neba. Vrlo mi je
žao što se vaš sastanak s njom nije završio na zadovoljavajući
način.“
„Zadovoljavajući? Dobro, možda me se otarasila pre nego što sam
očekivao, ali mislim da sam postigao ono što sam nameravao.“ Žan
sruči ostatak piva u grlo, obrisa usta rukavom i vrati kriglu. „Samo
sadim jedno seme koje će mi trebati ubuduće, to je sve.“
 ČETVRTO POGLAVLJE
Slepi savezi
1
„Gospodaru Košta, molim vas, budite razumni. Zašto bih krila išta
od vas? Kad bih mogla da predložim nekakve lekove, to bi mi donelo
poprilično više zlata u džepove, pa zar nije?“
Bleda Tereza, trovačica-savetnica, imala je poprilično udoban salon
za rasprave o poverljivim poslovima s mušterijama. Lok i Žan sedeli
su prekrštenih nogu na mekim, prostranim jastucima, i držali (ali ne i
srkutali iz njih) porcelanske šoljice pune guste kafe iz Hereša. Bleda
Tereza, otprilike tridesetogodišnja Vadranka ledenih očiju, imala je
kosu boje novog platna za jedra koja joj je poskakivala pored
okovratnika crnog somotskog kaputa dok je preko puta gostiju
koračala po sobi. Njena telohraniteljka, dobro odevena Verarka s
teškim rapirom i lakiranom drvenom toljagom za pojasom, lenjo se
oslanjala na zid pored jedinih zaključanih vrata u sobi, tiha i na
oprezu.
„Naravno“, reče Lok. „Molim vas oprostite mi, madam, ako sam
pomalo izvan sebe. Nadam se da shvatate naše okolnosti... možda
otrovani, ali nemamo nikakvog načina da uopšte ustanovimo, a
kamoli obezbedimo protivotrov.“
„Da, gospodaru Košta. Svakako ste u zabrinjavajućem položaju.“
„Ovo je već drugi put da me truju kako bi me na nešto prisilili. Prvi
put sam imao dovoljno sreće da se izvučem.'
„Šteta što je to tako delotvoran način da nekoga držite na lancu, zar
ne?“
„Ne morate da zvučite tako zadovoljno, madam.“
„Ma, hajte, gospodaru Košta. Nemojte misliti da sam lišena
saosećanja.“ Bleda Tereza podiže levu ruku i pokaza zbirku prstenja
i alhemijskih ožiljaka. Lok se iznenadi kada vide da joj nedostaje
domali prst na toj šaci. „Nezgoda iz nepažnje kad sam bila šegrtkinja
i radila s nečim nemilosrdnim. Imala sam deset otkucaja srca da
donesem odluku — prst ili život. Na svu sreću, imala sam veliki nož
baš pri ruci. Znam ja šta znači okusiti plodove ove moje umetnosti,
gospodo. Znam šta znači biti malaksao i zabrinut i očajan, dok čekaš
da vidiš šta će dalje biti.“
„Naravno“, reče Žan. „Oprostite mom partneru. Prosto... pa,
umešnost s kojom su nas navodno otrovali svakako nam je ulila
nadu da postoji isto tako čudesno rešenje.“
„Po pravilu, uvek je lakše otrovati nego izlečiti.“ Tereza
nezainteresovano protrlja patrljak prsta — pokretom koji je izgledao
kao stara, poznata navika. „Protivotrovi su pipava stvar; u mnogo
slučajeva, i sami su otrovni. Ne postoji panaceja, lek za sve,
pročišćavajući napitak koji sprečava dejstvo svakog otrova poznatog
mojoj struci. A pošto se zaista čini da je supstanca koju opisujete
ekskluzivne prirode, radije bih vam prosto prerezala grkljan nego
pokušala nasumice s kojekakvim protivotrovima. Mogli bi da produže
vašu patnju ili čak da pojačaju dejstvo tvari koja je već u vama.“
Žan nasloni bradu na ruku i zagleda se naokolo po salonu. Tereza
je jedan zid uredila kao hram debelom, prefriganom Gandolu,
gospodaru novca i trgovine, nebeskom ocu poslovnih sporazuma.
Na zidu preko puta nalazio se hram Aze Gvile, Gospe od Duge
Tišine, boginje smrti. „Ali rekli ste da postoje poznate supstance koje
se zadržavaju u telu kao ona koju smo mi navodno uneli. Zar to ne
sužava polje upotrebljivih lekova?“
„Postoje takve supstance, da. Esencija sumračne ruže spava u telu
nekoliko meseci i umrtvljuje živce ako osoba redovno ne uzima
protivotrov. Belo uvenuće krade hranljivost iz sve hrane i pića; žrtva
može da se prežderava koliko god želi, a ipak će da nasmrt okopni.
Prah anuele izaziva krvarenje kroz kožu nedeljama nakon što ga
žrtva udahne... ali zar ne vidite u čemu je nevolja? Tri otrova koja se
zadržavaju u telu, tri veoma različita načina da vam naškode.
Protivotrov za, recimo, trovanje krvi mogao bi lako da vas ubije ako
vaš otrov radi nekim drugim putem.“
„Izem ti“, reče Lok. „Dobro, onda. Glupo se osećam što ovo
potežem, ali... Žerome, rekao si da postoji još jedna mogućnost...“
„Bezoari“, reče Žan. „Mnogo sam čitao o njima kao dete.“ „Bezoari
su, nažalost, legenda.“ Tereza skrsti ruke ispred sebe i uzdahnu.
„Samo bajka, kao Deset čestitih izdajnika, Mač srcožder, Bojni rog
Terim Pela i sve te čudesne koještarije. Sigurno sam i ja čitala iste
knjige, gospodaru De Fera. Žao mi je. Da bi se čarobni kamenovi
dobili iz zmajskih želudaca, morali bismo negde da imamo žive
zmajeve, pa zar ne?“
„Čini se da smo u nestašici.“
„Ako tražite nešto čudesno i skupo“, reče Tereza, „predložila bih
vam još nešto što biste mogli uraditi.“
„Bilo šta...“, reče Lok.
„Vezani čarobnjaci iz Kartena. Imam pouzdane izveštaje da oni
zapravo imaju načina da zaustave trovanja koja mi, alhemičari, ne
možemo. Za one koji mogu da priušte njihov cene, razume se.“
„. ..bilo šta osim toga“, progunđa Lok.
„Dakle“, reče Tereza s nekakvom ravnodušnom izvesnošću. ..Iako
ni mojoj kesi ni mojoj savesti ne ide u prilog da vas bez rešenja
vratim na ulicu, bojim se da malo šta drugo mogu, uzevši u obzir
oskudnost podataka. Potpuno ste uvereni da je do trovanja došlo tek
nedavno?“
„Sinoć je, madam, bila prva prilika koju je naš... mučitelj imao.“
„Onda prihvatite ovo malo utehe što mogu da vam pružim. I dalje
budite od koristi tom pojedincu i verovatno imate pred sobom nedelje
ili mesece bezbednosti. Za to vreme, nekakva srećna okolnost može
vam doneti još podataka o supstanci o kojoj je reč. Pomno motrite i
slušajte u potrazi za bilo kakvim nagoveštajima. Vratite mi se sa
opipljivijim podacima, a ja ću izdati nalog svojim ljudima da vas
prime u bilo koje doba, bila noć ili dan, pa ćemo videti šta mogu da
učinim.“
„Veoma ljubazno od vas, madam“, reče Lok.
„Jadna gospodo! Moliću se za vašu dobru sreću što bolje umem.
Znam da ćete neko vreme živeti s teretom na plećima... a ako na
kraju krajeva ne pronađete upotrebljivo rešenje, uvek mogu da vam
ponudim svoje druge usluge. Tante za kukuriku, što kažu.“
„Vi ste poslovna žena po našem ukusu“, reče Žan ustajući. Spusti
šoljicu kafe i pored nje jedan zlatni solar. „Zahvaljujemo vam na
vremenu i gostoprimstvu.“
„Nema na čemu, gospodaru De Fera. Jeste li, dakle, spremni da
krenete?“
Lok ustade i namesti dugački kaput. On i Žan zaklimaše glavom u
isto vreme.
 „Dobro, onda. Valista će vas ispratiti natrag, putem kojim ste i došli.
Još jednom se izvinjavam za poveze preko očiju, ali... izvesna
predostrožnost je za vaše dobro koliko i za moje.“
Mesto salona Blede Tereze bilo je tajna — bio je zavučen negde
među stotinama uglednih radnji, kafedžinica, krčmi i domova, u
drvenom spletu hodnika Smaragdnih galerija, gde su se i sunce i
mesečina probijali naniže, u prelivu utešne zelenkaste boje, kroz
gljivolike, isprepletene kupole od prastakla koje su činile strehu ove
četvrti. Terezini stražari odvodili su buduće mušterije k njoj
povezanih očiju, kroz dugačak niz prolaza. Naoružana devojka
stajala je malo dalje od vrata, s dva poveza u rukama.
„Potpuno razumemo“, reče Lok. „I ne brinite. Poprilično se već
navikavamo da nas vodaju za nos u tami.“
2
Dve noći kasnije Lok i Žan su se šunjali Savrolom i motrili na svaki
krov i svaku uličicu, ali ni vezani čarobnjaci ni arhontovi izaslanici
nisu se pojavili i zgodno oglasili svoje prisustvo. Zaista ih je pratilo i
posmatralo nekoliko odreda muškaraca i žena, to je bar bilo jasno.
Lokje nagađao kako su ovo Rekvinovi ljudi, sa uputstvima da delaju
taman toliko primetno da on i Žan ostanu na oprezu.
Treće noći zaključili su da isto tako mogu da se vrate i u Kulu greha
i naprave se hrabri. U raskošnoj odeći u vrednosti od po nekoliko
stotina solara, prošli su crvenim somotskim tepihom i utisnuli po
srebrni volani u vratarove ruke, dok je pozamašna gomila dobro
odevenih nebitnjakovića stajala u blizini, nadajući se pokojoj mrvici s
bogataškog stola.
Lokovo izvežbano oko izdvojilo je među njima ljude koji su
odskakali: muškarce i žene s lošijim zubima, mršavijim licima i
opreznijim očima od ostatka svetine, odevene u večernju odeću koja
nije izgledala skrojena baš sasvim po meri, ili s pogrešnim nakitom ili
u pogrešnim bojama. Rekvinovi Pravi ljudi, koji su večeras izašli u
Kulu greha u znak nagrade za neki dobro obavljen posao. Uskoro će
ih pustiti unutra, ali ne dalje od drugog sprata, svakako. Njihovo
prisustvo bilo je još samo jedan činilac čarolije tornja: prilika za
ugledne i dobrostojeće da se mešaju s prljavima i opasnima.
„Gospodari Košta i De Fera“, reče jedan vratar, „dobro došli natrag.“
 Kada se široka vrata raskriliše prema Loku i Žanu, talas buke i
vreline i mirisa obruši se na njih i prodre dalje u noć — poznati zadah
dekadencije.
U prizemljuje naprosto vladala gužva, ali prvi sprat je bio pravo
more mesa i fine odeće koje se protezalo od zida do zida. Guranje je
počinjalo na stepenicama, i Lok i Žan su morali da se laktaju i prete
kako bi se popeli u ovaj metež.
„Šta se to događa, Perelandra mu?“, upita Lok čoveka koji je stajao
stisnut uz njega. Čovek se okrenu, uzbuđeno se cereći.
„Predstava s kavezom!“
U središtu prvog sprata nalazio se mesingani kavez koji je mogao
da se spusti s plafona, pričvršćen za otvore u podu tako da je činio
stabilnu kocku stranice od dvadesetak stopa. Večeras je kavez bio
prekriven i veoma tananom mrežom — ne, ispravi se Lok, u pitanju
su dva sloja mreže, jedan spolja i jedan unutar kaveza. Srećna
manjina gostiju u sobi posmatrala je sa izdignutih stolova duž
spoljašnjih zidova; barem stotinu ostalih moralo je da stoji.
Lok i Žan probijali su se kroz svetinu u smeru suprotnom kazaljci na
satu, u pokušaju da se dovoljno približe kako bi videli od čega se
predstava sastoji. Okruživao ih je uzbuđen žamor razgovora,
grozničaviji no što je Lok ikad čuo među ovim zidovima. Ipak, dok su
se Žan i on približavali kavezu, iznenada je shvatio da ne dopire sav
šum od svetine.
Nešto veličine vrapca lupalo je krilima o mrežu i ljutito zujalo —
duboko brujanje izazvalo je drhtaj čisto životinjskog straha uz Lokovu
kičmu. „Ono je jebena stilet-osa“, prošaputa Žanu, koji žestoko
zaklima glavom u znak slaganja.
Lok nikad nije imao tu nesreću da se lično susretne s takvim
insektom. Oni su bili prokletstvo nekolikih velikih tropskih ostrva
hiljadama milja prema istoku, daleko iza Herema i Hereša i zemalja
detaljno prikazanih na većini terinskih mapa. Pre mnogo godina Žan
je naišao na jeziv opis ovih stvorenja u jednoj od svojih knjiga o
filozofiji prirode i naglas ga pročitao ostalim Gospodstvenim
nitkovima, tako da im je pokvario san na nekoliko noći.
Nazivah su ih stilet-ose po načinu na koji su retki preživeli opisivali
njihov ubod. Bile su teške koliko i kakva ptica pevačica, jarkocrvene
boje, a žaoka na stomaku bila im je duža od srednjeg prsta odraslog
muškarca. Posedovanje matice stilet-osa u bilo kom terinskom
gradu-državi kažnjavalo se smrću, kako se stvorovi nikad ne bi
zapatili na terinskom tlu. Pričalo se da su im košnice velike kao kuća.
Jedan mladić izmicao se i uvijao u kavezu, odeven samo u svilenu
tuniku, pamučne čakšire i plitke čizme — dakle, gotovo bez zaštite.
Debele kožne bojne rukavice bile su mu oružje kao i jedini oklop; bile
su pričvršćene uz štitnike za podlaktice, a ruke je držao pred licem,
kao bokser. Takvim rukavicama čovek bi možda i mogao da pljesne
ili smrska stilet-osu, ili barem o tome da razmisli — ali morao bi da
bude veoma hitar i vrlo siguran u sebe.
Na stolu sa suprotne strane kaveza stajao je težak drveni ormar, a
ispred njega na desetine ćelija prekrivenih mrežom, od kojih je
nekoliko već bilo otvoreno. Ostatak je, sudeći po zvuku, bio pun-
puncat izuzetno uznemirenih stilet-osa koje su samo čekale da ih
puste.
„Gospodaru Košta! Gospodaru De Fera!“
Povik se proneo preko bučne gomile, ali svejedno je bilo teško
odrediti odakle dopire. Lok je morao nekoliko puta da se osvrne pre
nego što je opazio izvor — Marakosa Durena mahala je njemu i
Žanu sa stola kraj naspramnog zida.
Crna kosa bila joj je zategnuta unatrag preko nekakvog svetlucavog
srebrnog ukrasa, nalik na paunov rep, a ona je pušila zakrivljenu
srebrnu lulu, dugu gotovo kao njena ruka. Alke od belog gvožđa i
žada glatko su joj se sudarale na zglavku leve ruke dok je pokretom
pozivala Loka i Žana preko sobe. Oni izviše obrve jedan prema
drugom, ali počeše da se kroz svetinu guraju onamo i uskoro su
stajali pored njenog stola.
„Gde ste vi proteklih nekoliko noći? Izmili nije bilo dobro, ali ja sam
krstarila ovim vodama s nekim drugim igrama na umu.“
„Izvinjavamo se, gospodarice Durena“, reče Žan. „Poslovne
obaveze zadržale su nas drugde. Ponekad radimo kao honorarni
savetnici za veoma... zahtevne klijente.“
„Nakratko smo morali da otputujemo preko vode“, dodade Lok.
„Neki pregovori u vezi s budućnošću kruškovog cidera“, reče Žan.
„Prethodni saradnici najtoplije su nas preporučili“, reče Lok.
„Budućnost kruškovog cidera? Vas dvojica mora da se bavite zaista
romantičnom i opasnom strukom. Jeste li onako uspešni u
pogađanju budućnosti kao u vrtešci sreće?“
„Logično“, reče Žan, „ili ne bismo imali sredstava da igramo vrtešku
sreće.“
„Dobro, onda, šta kažete na predstavu? Dvoboj u kavezu. Šta
mislite, koji učesnik ima izgleda za srećniju budućnost?“
U kavezu se slobodna stilet-osa zaletela prema mladiću, koji
zamahnu, obori je i smrska je čizmom uz šumno, sočno krckanje.
Najveći deo svetine zaklica.
„Izgleda da je prekasno, naša mišljenja više nisu od značaja“, reče
Lok. „Ili predstava nije gotova?“
„Gospodaru Košta, predstava je tek otpočela. U košnici postoji sto
dvadeset ćelija. Mehanizam otvara vrata, uglavnom nasumice.
Možda dobije jednu, a možda šest odjednom. Je l’ da je živopisno?
Ne može da napusti kavez dok mu sto dvadeset osa ne bude ležalo
mrtvo pod nogama, ili...“ Ona naglasi rečenicu dubokim uvlačenjem
dima iz lule i izvijanjem obrva. „Mislim daje do sada ubio osam“,
završi.
„A“, reče Lok. „Pa... kad bih morao da biram, radije bih bio na
dečakovoj strani. Optimista sam, valjda.“
„I jeste.“ Ona ispusti dva duga pramena dima iz nosa, nalik na
magličaste sive vodopade, i osmehnu se. „Ja bih odabrala ose. Da
se kladimo? Dvesta solara od mene, po sto od svakog od vas?“
„Volim sitne opklade kao i bilo ko drugi — ali hajde da pitamo nekog
drugog. Žerome?“
„Ako želite, madam, naše kese s novcem su vam na raspolaganju.“
„Vas dvojica ste pravi pravcati zdenci učtivih neistina.“ Ona
pokretom pozva jednog Rekvinovog poslužitelja, i njih troje zatražiše
od kuće žetone, kao jemstvo plaćanja. Dobili su četiri kratka drvena
štapića s po deset prstenova na svakom. Krupije je zapisao njihova
imena na tablicu i pošao dalje; opklade u prostoriji padale su sve
brže i brže.
U kavezu su se još dva ubilački razdražena insekta izmigoljila iz
zatvora i poletela prema mladiću.
„Jesam li pomenula“, reče Durena dok je spuštala oba seta žetona
na stočić, „da smrt obližnjih osa izgleda uzbuđuje ostale, te se tako
samo još više razjare? Protivnice onog malog postajaće sve ljuće i
kako se borba nastavlja.“
 Dve trenutno slobodne u ograđenom prostoru izgledale su baš
poprilično ljute; dečak je živahno plesao uokolo kako bi ih držao
podalje od leđa i slabina. „Zapanjujuće“, reče Žan dok je svojim
uobičajenim ponašanjem i kretnjama prikrivao niz pokreta rukama i
izvijao vrat kako bi posmatrao dvoboj. Žan je na nekoliko mesta u
poruci maštovito upotrebio prilično ograničene znake, ali Lok je
naposletku dokučio suštinu:
Zar stvarno moramo da ostanemo s njom i gledamo ovo?
Spremao se da odgovori kada mu se poznati teški teret sruči na
levo rame.
„Gospodaru Košta“, reče Selendri pre nego što je Lok uopšte uspeo
da se okrene do kraja. „Jedan prior želi da razgovara s vama na
šestom spratu. Nešto sitno je u pitanju. Nešto u vezi sa...
kartaroškim trikovima. Rekao je da ćete razumeti.“
„Madam“, reče Lok, „i te kako rado ću poći. Možete li ga obavestiti
kako ću uskoro doći k njemu?“
„Još bolje“, reče ona s poluosmehom od koga joj se uništena strana
lica ni najmanje ne pomeri. „Mogu sama da vas ispratim, lako ćete
proći mnogo brže.“
Lok se osmehnu kao da je želeo upravo to i okrenu se madam
Dureni s rukama raširenim ispred sebe.
„Zaista se krećete u zanimljivim krugovima, gospodaru Košta. Bolje
požurite; Žerom može da se poštara za vašu opkladu, i da popije
piće sa mnom.“
„Krajnje neočekivano zadovoljstvo“, reče Žan, koji je već rukom
pozivao poslužitelja kako bi naručio još jedno piće.
Selendri nije traćila više ni časka; okrenula se, kročila među svetinu
i zaputila se prema stepenicama s druge strane kružne sobe. Kretala
se brzo, pravom rukom držeći mesinganu pred sobom kao žrtvenu
ponudu, i gomila se razdvajala gotovo kao kakvim čudom. I.ok je
žurio za njom, tik ispred svetine koja se opet zatvarala iza njega
poput kolonije razmilelih stvorenja koja je neko nakratko prekinuo u
poslu. Čaše su zveckale, iskrzane naslage dima izvijale se u vazduh,
a ose zujale.
Uz stepenice do trećeg sprata; opet se dobro odevena svetina
razdvajala pred Rekvinovom kućeupraviteljkom. Na južnoj strani
trećeg sprata nalazio se prostor za osoblje pun poslužitelja koji su se
užurbano motali oko polica i boca žestokih pića. Na zadnjoj strani
poslužiteljske sobe bila su uzana drvena vrata, a pored njih jedna
niša. Selendri zavuče veštačku ruku u nju, a vrata se odškrinuše i
razotkriše mračan prostor jedva veći od mrtvačkog sanduka. Ona
prva kroči unutra, prisloni leđa uza zid sobička i dade mu znak da
uđe.
„Plakar-uspinjača“, reče ona. „Mnogo je lakše od stepenica i
gužve.“
Bilo je skučeno; Žan ne bi mogao s njom da stane u tolicni prostor.
Čak je i Lok bio pribijen uz njen levi bok i osećao je poveliku težinu
mesingane šake na plećima. Pružila je drugu ruku pored njega i
zatvorila nišu. Bili su zaključani u toploj tami i Lok postade naglašeno
svestan njihovih mirisa — njegovog svežeg znoja i njenog ženskog
zadaha, kao i nečeg u njenoj kosi, nalik na dim zapaljene borove
cepanice. Smolast, peckav, nimalo neprijatan.
„Pa“, reče on blago, „ovde bi me snašla nesreća, je l’ tako? Da me
čeka nesreća?*'
„Ne bi bila nesreća, gospodaru Košta. Ali ne, neće vas snaći na
putu naviše.“
Ona se pokrenu, a on iz zida s njene desne strane začu škljocanje
nekakvog mehanizma. Časak kasnije, zidovi sobička zadrhtaše, a
slabašno škriputanje izdiže se iznad njih.
„Ne sviđam vam se“, reče Lok, nagnan nekakvim iznenadnim
porivom. Usledila je kratka tišina.
„Poznavala sam mnoge izdajnike“, reče ona konačno, „ali mislim da
nijedan nije imao tako meden jezik.“
„Izdajnici su samo oni koji prvi počine izdaju“, reče Lok, ubrizgavši
povređen ton u svoj glas. „Ja žudim za zadovoljenjem za jednu
uvredu.“
„Naravno da imate opravdanje pred sobom“, prošaputa ona.
„Nečim sam vas uvredio.“
„Nazovite to kako hoćete.“
Lok se grozničavo usredsredio na ton svojih narednih reči. U tami, s
licem okrenutim na drugu stranu od nje, glas će mu biti odsečen od
svih crta lica i držanja. Gluma nikad neće biti delotvornije
upotrebljena nego sad. Kao kakav alhemičar, smešao je dugo
uvežbavane prevare u jedinjenje osećanja kakvo je želeo — žaljenje,
stid, čežnja.
„Ako sam vas uvredio, madam — želeo bih da povučem šta sam
rekao ili raščinim što sam učinio.“ Malecno oklevanje, prava stvar
ako želite da prenesete iskrenost. Najvernije oruđe među alatom od
reči. „Uradio bih to istog časa kad biste mi rekli kako, ako biste mi
samo dali priliku.“
Ona se gotovo neprimetno promeškolji pokraj njega; mesingana
ruka na tren je pojačala pritisak. Lok zažmuri i pokuša da natera uši,
kožu, čisto životinjske nagone da prikupe bilo kakav, i najmanji
nagoveštaj iz tame. Da li bi prezrela sažaljenje ili žudi za njim?
Osećao je drhtave udare sopstvenog srca, čuo prigušeni puls u
slepoočnicama.
„Nema se šta povući ili raščiniti“, odgovori ona neodređeno.
„Gotovo priželjkujem da ima. Kako bih vas umirio.“
„Ne možete“, uzdahnu ona. „Ne biste mogli.“
„A nećete mi dopustiti čak ni da pokušam?“
„Govorite onako kako izvodite trikove kartama, gospodaru Košta.
Isuviše glatko. Bojim se da rečima još bolje prikrivate štošta nego
rukama. Ako baš morate da znate, samo zbog mogućnosti da vas
iskoristimo protiv vašeg poslodavca — i ni zbog čega više — još
uvek pristajem da vas ostavimo u životu.“
„Selendri, ne želim da vam budem neprijatelj. Ne želim čak ni da
vas gnjavim.“
„Reči su jeftine. Jeftine i beznačajne.“
„Ne mogu...“ Opet zamišljena stanka. Lokje bio pažljiv kao majstor
kipar koji pravi boriće u uglovima očiju kamene statue.
„Pazite, možda imam meden jezik. Drugačije ne umem da govorim
Selendri.“ Ponavljanje njenog imena, prinuda, gotovo nalik na čini.
Ličnije i delotvornije od titula. „To sam što sam.“
„I pitate se zašto zbog toga nemam u vas poverenja?“
„Pre se pitam postoji li nešto u šta imate poverenja.“
„Ako ni u koga nemaš poverenja“, reče ona, „nikada te neće izdati.
Protiviće ti se, ali neće te izdati.“
„Hmmm.“ Lokje grizao jezik i užurbano razmišljao. „Ali imate
poverenja u njega, zar ne, Selendri?“
„To vas se ama baš nimalo ne tiče, gospodaru Košta.“
 Začu se glasno čangrljanje iz tavanice plakar-uspinjače. Soba
poslednji put snažno uzdrhta, pa se umiri.
„Izvinite, ponovo“, reče Lok. „Nije šesti sprat, naravno. Deveti.“
„Deveti.“
Za tren će otvoriti vrata. Imaju još časak nasamo u prisnoj tami.
Vagao je mogućnosti, pa odapeo i poslednju strelicu razgovora.
Nešto opasno, ali može biti uznemirujuće.
„Imao sam mnogo gore mišljenje o njemu, znate. Pre nego što sam
saznao da je dovoljno mudar da vas odistinski voli.“ Još jedna
stanka, i on utiša glas do samog praga čujnosti. „Mislim da ste
nesumnjivo najhrabrija žena koju sam ikad upoznao.“
Odbrojavao je sopstvene otkucaje srca u tami dok nije odgovorila.
„Kakva divna, neosnovana pretpostavka“, prošaputa ona, a iza reči
bilo je jetkosti. Začu se škljocaj, linija žute svetlosti rascepi tamu i oči
ga zapekoše. Ona ga veštačkom rukom snažno gurnu u vrata koja
se otvoriše upolje, u srce Rekvinove kancelarije osvetljene lampama.
Pa, nek premeće njegove reči po glavi neko vreme. Nek mu da neki
znak koji će mu pokazati kako da nastavi. Nije imao nikakav
poseban cilj na umu; biće dovoljno da jednostavno održava njenu
nesigurnost, tako da ona prosto manje teži da mu zabije nož u leđa.
A ako se neki delić njega osetio loše što joj petlja oko osećanja
(majku mu, taj deo njega retko se ranije javljao!), e pa — podsetio je
sebe da može da radi šta mu volja i oseća šta mu je volja dokle god
je Leokanto Košta. Leokanto Košta nije stvaran.
Izašao je iz plakar-uspinjače, nesiguran je li sebe ubedio išta više
nego Selendri.
3
„Gospodar Košta! Moj tajanstveni novi saradnik. Joj, što ste imali
posla.“
Rekvinova kancelarija bila je pretrpana koječime kao i pri Lokovoj
prošloj poseti. Loku je bilo drago što vidi kako su njegovi špilovi
karata nasumice naslagani kojekuda po Rekvinovom stolu i blizu
njega. Plakar-uspinjača nalazila se između dve slike, u zidnoj niši
koju Lok prilikom prethodne posete uopšte nije primetio.
Rekvin je stajao, zagledan kroz mrežasti paravan na vratima
balkona, odeven u debeli bordo frak sa crnim reverima. Jednom
rukom u rukavici počešao se po bradi i iskosa zirnuo u Loka.
„Zapravo“, reče Lok, „Zerom i ja smo se primirili na nekoliko dana.
Baš kao što sam vam i obećao.“
„Ne mislim samo na proteklih nekoliko dana. Raspitivao sam se o
vašim prethodnim dvema godinama u Tal Veraru.“
„Kao što sam se i nadao. Je li vam to nešto razjasnilo?“
„Bilo je vrlo poučno. Hajde da ne okolišamo. Pre nešto više od
godinu dana vaš saradnik je pokušao da od Azure Galardini izmami
podatke o mojoj riznici. Znate li ko je ona?“
Sa Lokove leve strane Selendri je polako koračala po sobi i
posmatrala ga preko desnog ramena.
„Naravno. Jedno od krupnih muda u izumiteljskom esnafu. Ja sam
rekao Žerornu gde da je pronađe.“
„A otkud ste znali da je učestvovala u pravljenju nacrta za moju
riznicu?“
„Zapanjujuće koliko saznaš kad plaćaš pića po izumiteljskoj kafani i
pretvaraš se kako te svaka priča koju čuješ neverovatno opčinjava.“
„Tako, dakle.“
„Ipak, matora beštija mu ništa nije rekla.“
„Znam da nije. I to joj je bilo dosta; nije mi čak ni ispričala da se
raspitivao. Ali potražio sam odgovor pre nekoliko noći i ispostavlja se
da je jedan pivar na mom spisku pouzdanih uhoda jedanput video
nekoga ko odgovara opisu vašeg saradnika kako pada s neba.“
„Da. Žerom je rekao kako poglavarka esnafa ima jedinstven način
za prekidanje razgovora.“
„.Pa, Selendri je sinoć porazgovarala s njom bez prekidanja.
Podstakla ju je da se priseti svega što može u vezi sa Žeromovom
posetom.“
„Podstakla?“
„Novčano, gospodaru Košta.“
„Ah.“
„Takođe ste se, koliko sam shvatio, raspitivali kod nekih mojih
bandi, tamo u Srebrnom pristanu. Počevši otprilike u vreme kad je
Žerom posetio esnafsku poglavarku Galardini.“
„Da, razgovarao sam s nekim matorcem po imenu Drava, i jednom
ženom koja se zvala... kako ono beše..“
„Armanija Kantaci.“
 „Da, ona. Hvala. Prava lepotica; pokušao sam da raanem poslovne
razgovore i malo se bolje s njom upoznam, ali činilo se daje nisam
baš očarao.“
„Armaniju niste ni mogli; više voli društvo drugih žena.“
„Eto meni olakšanja. A mislio sam da nisam više što sam nekad
bio.“
„Bili ste radoznali u pogledu prevoza tovara, onog za koji carinici
nikad ne doznaju. Raspravljali ste o nekim uslovima s mojim ljudima,
ali niste im se potom javili. Zašto?“
„Žerom i ja smo porazmislili i složili se da bi najmudrije bilo
obezbediti prevoznika van Tal Verara. Onda bismo prosto mogli da
unajmimo nekoliko omanjih dereglija za prenos onoga što vam
pokrademo, i izbegnemo složenije sporazume neophodne da bismo
uzeli i šleper.“
„Da planiram sam sebe da opljačkam, pretpostavljam da bih se
složio. Elem, što se alhemičara tiče, imam pouzdane izveštaje koji
vas povezuju s nekoliko njih u proteklih godinu dana. Uglednima i
onim drugima.“
„Naravno. Sproveo sam nekoliko ogleda s vatrenim uljem i
kiselinama, na polovnim satnim mehanizmima. Mislio sam da će mi
to možda uštedeti deo dosadnog obijanja.“
„Jesu li ogledi urodili plodom?“
„Takav podatak podelio bih s poslodavcem“, reče Lok uz kez.
„Mmmm. Manite to za sada. Ali zaista se čini da ste nešto smerali.
Toliko raznovrsnih delatnosti, ali kad se sve saberu, potvrđuju vašu
priču. Samo još jedno.“
„A to je?“
„Radoznao sam. Kako se matori Maksilan držao kad ste ga posetili
pre tri noći?“
Lokje iznenada postao svestan da Selendri više ne korača tamo- -
amo. Stala je na samo nekoliko koraka, tačno iza njega, nepomična.
Grbavi Zaštitniče, daj mi zlatnu nit proseravanja i mudrost da znam
kad da prestanem da je predem, pomisli on.
„Pa, ovaj, on je kreten.“
„To nije tajna. Svako dete na ulici moglo bi isto da mi kaže. Ipak,
priznajete da ste bili u Mon Magisteriji?“
 „Bio sam. Stragos me je primio, praktično nasamo. Inače, u zabludi
je da ne znate za njegove uhode u svojim bandama.“
„Kao što i odgovara mojim namerama. Ali stvarno se krećete na sve
strane, Leokanto. Šta bi to tačno arhont Tal Verara mogao hteti od
vas i Žeroma? I to usred noći, ni manje ni više? Iste one noći kada
smo mi sami vodili onako zanimljiv razgovor?“
Lok uzdahnu kako bi dobio nekoliko sekundi za razmišljanje. „Mogu
da vam kažem“, reče, kada je oklevao onoliko koliko je i razboritost
dopuštala, „ali sumnjam da će vam se dopasti.“
„Naravno da mi se neće dopasti. Da čujem, svejedno.“
Lok opet uzdahnu. Naglavačke u laž ili naglavačke kroz prozor.
„Upravo Stragos plaća mene i Žeroma. Posrednici s kojima smo
imali posla njegovi su ljudi. Baš on želi da vam vidi riznicu pustu kao
ostava posle gozbe. Mislio je da je vreme da nas malo ošine bičem.“
Dok je Rekvin škrgutao zubima, nagoveštaji bora pojaviše mu se na
licu i on stavi ruke iza leđa. „To ste čuli iz njegovih rođenih usta?“
„Da.“
„Mora da gaji prema vama neizrecivo poštovanje kad vam lično
podnosi kratke izveštaje o svojim poslovanjima. A dokaz?“
„Pa, znate već, zamolio sam ga za potpisan pismeni iskaz o
namerama da vam zaprži čorbu, i rado mi ga je dao, ali, joj što sam
trapav... Izgubio sam ga večeras u dolasku!“ Lok se okrenu ulevo i
namršti se. Video je da ga Selendri pomno motri, s pravom rukom
položenom na nešto ispod kaputa. „Pa, jebem mu mater, ako mi ne
verujete, mogu odmah da iskočim kroz prozor i svima nam uštedim
gomilu vremena.“
„Ne... još nema potrebe da razmazujete mozak po kaldrmi.“ Rekvin
podiže ruku. „Ipak, neobično je za nekoga na Stragosovom položaju
da bez posrednika posluje sa agentima koji mu se nalaze, ovaj,
prilično nisko u hijerarhiji, kao i milosti. Bez uvrede.“
„Naravno. Možda je ovo nasumično nagađanje, ali čini mi se da je
Stragos iz nekog razloga nestrpljiv. Rekao bih da želi brži ishod. I...
prilično sam siguran kako više ne namerava da Žerom i ja nadživimo
bilo kakav uspeh koji postignemo u njegovo ime. To je jedina logična
pretpostavka.“
„A tako bi uštedeo i poprilično novca, čini se. Ljudi poput Stragosa
veće su tvrdice kad je zlato u pitanju nego životi.“ Rekvin je ispuckao
zglobove šaka u tankim kožnim rukavicama. „Najgore je od svega,
sunce mu žarko, to što sve ovo ima vrlo mnogo smisla. Postoji jedno
pravilo — ako imaš zagonetku, a odgovori su zgodni i jednostavni,
znači da neko pokušava da te zajebe.“
„Moje jedino preostalo pitanje“, reče Selendri, „jeste zašto bi se
Stragos baktao s vama lično, iako vrlo dobro zna kako možete da ga
odate ako se neko potrudi da vas... ubedi.“
„Jednu stvar sam zaboravio da pomenem“, reče Lok, postiđenog
izgleda. „To je... nešto zbog čega je meni i Žeromu izuzetno
neprijatno. Stragos nam je tokom prijema poslužio cider. Ne
usuđujući se da budemo neučtivi, popili smo popriličnu količinu. On
tvrdi da ga je začinio otrovom, nečim pritajenim i latentnim. Nečim
što će zahtevati od Žeroma i mene da u redovnim razmacima
uzimamo protivotrov iz njegove ruke ili da umremo neprijatnom
smrću. Tako da nas sad drži kao zmija žabu, i ako hoćemo
protivotrov, moramo da budemo njegove poslušne životinjice.“
„Stara smicalica“, reče Rekvin. „Stara i pouzdana.“
„Rekoh da nas je prilično sramota. Tako da, vidite“, reče Lok, „već
ima način da nas se otarasi kad poslužimo svrsi. Ovog časa sigurno
ima mnogo pouzdanja u našu odanost.“
„A vi svejedno želite da se okrenete protiv njega?“
„Budite iskreni, Rekvine. Da ste vi Stragos, da li biste nam dali
protivotrov i poslali nas bestraga? Za njega smo već mrtvi. Tako da
sad imam teret od dve osvete koje moram da sprovedem u delo pre
nego što umrem. Čak i ako podlegnem Stragosovom poganom
cideru, hoću da dokrajčim Žeroma. I želim da arhont pati. Još uvek
ste mi vi najbolje sredstvo do oba cilja.“
„Logična pretpostavka“, preo je Rekvin, sada već nešto topliji u
ophođenju.
„Drago mi je što tako mislite, pošto očigledno znam manje o politici
u ovom gradu nego što sam mislio. Rekvine, šta se to, koji klinac,
dešava?“
„Arhont i priori opet škrguću zubima jedni na druge. E sad, polovina
priora skladišti lično bogatstvo u mojoj riznici, tako da iirhontovi
špijuni ne mogu da saznaju tačan iznos. Kada bi mi ispraznio riznicu,
to ne samo da bi njih lišilo novca već bih i ja pao kod njih u nemilost.
Ovog časa Stragos nikako ne bi mogao da me izbaci iz posla osim
ako ga izuzetno ne razdražim, jer se plaši da će započeti građanski
rat. Ali da obezbedi sredstva navodnom lii'i'cm licu dami opelješi
riznicu... o da, to bi lepo šljakalo. Bio bih zauzet lovom na tebe i
Žeroma, priori bi bili zauzeti pokušajima da me rastrgnu na komade,
a onda bi Stragos prosto mogao.
Rekvin je prikazao šta bi arhont mogao tako što je postavio
stegnutu pesnicu u otvoren dlan i snažno stisnuo.
„Imao sam utisak“, reče Lok, „daje arhont potčinjen savetima
priora.“
„Tehnički gledano, jeste. Priori imaju jedan lep komad pergamenta
gde tako piše. Stragos ima vojsku i mornaricu koje mu daju za pravo
da se ne složi.“
„Sjajno. Dakle, šta ćemo sad?“
„Dobro pitanje. Nemate više predloga, nemate smicalica, nemate
kartaroških trikova, gospodaru Košta?“
Lok je zaključio kako je vreme da Leokantu Kosti ulije malo više
ljudskih osobina. „Pazite“, reče, „kada je moj poslodavac bio samo
neko nepoznato lice i svakog meseca mi slao kesu novca, tačno
sam znao šta radim. Ali sad se dešava nešto drugo, potežu se
noževi, a vi vidite sva stanovišta koja ja ne vidim. Dakle, recite mi šta
da radim i ja ću to uraditi.“
„Hmmm. Stragos. Je l’ se raspitivao za onaj vaš i moj razgovor?“
„Nije ga ni pomenuo. Mislim da ne zna za to. Mislim da im je te noći
svejedno bilo po rasporedu da pokupe i odvedu mene i Žeroma.“
„Sigurni ste?“
„Onoliko koliko je to moguće.“
„Leokanto, recite mi nešto. Da se Stragos razotkrio pre nego što ste
dobili priliku da mi prikažete svoje kartaroške trikove... da ste znali
da njega izdajete, da li biste to učinili svejedno?“
„Pa...“ Lok se pretvarao da razmatra ovo pitanje. „Nisam siguran
šta bih mislio da mi se on zapravo dopao, ili da sam mu poverovao.
Možda bih samo zabio Žeromu nož u leđa i radio za njega, da je
tako bilo. Ali... Za Stragosa smo mi pacovi, pa zar nije? Mi smo
jebeni insekti. Stragos je naduvana kretenčina. Misli da poznaje
Žeroma i mene. Prosto... ne dopada mi se, ni najmanje, čak i kad ne
bih uzeo otrov u obzir.“
 „Mora da je podugo s vama razgovarao kad je izazvao toliku
nenaklonost“, reče Rekvin sa osmehom. „Nek vam bude. Ako hoćete
da postanete deo moje organizacije, postoji cena. Cena je Stragos.“
„Joj, bogovi. Šta to sad znači, koji moj?“
„Kad Stragos bude ili pouzdano mrtav ili u mojim rukama, dobijate
šta želite. Mesto u Kuli greha kao pomoćnik u igrama. Platu. Svu
pomoć koju vam mogu ponuditi s njegovim oti'ovom. I Žeroma de
Feru, rasplakanog pod vašim nožem. Prihvatljivo?“
„Kako to da postignem?“
„Ne očekujem da učinite to sasvim sami. Ali Maksilan je očigledno
vladao dovoljno dugo. Pomozite mi da obezbedim njegov odlazak u
penziju kako god znate i umete, ili kako god ja naredim. Onda
pretpostavljam da ću dobiti novog šefa najednom spratu.“
„Ovo je nešto najbolje što sam odavno čuo. A, ovaj, novac na mom
računu, zamrznut po vašoj zapovesti?“
„Ostaće zamrznut, izgubljen zahvaljujući vašim rođenim đelima.
Nisam ja dobrotvorna organizacija, Leokanto. Zapamtite to ako želite
da me služite.“
„Naravno. Naravno. Ali sada mi učinite nešto, molim vas:
odgovorite mi na jedno pitanje. Zašto niste zabrinuti da sam možda
dvostruki špijun koji radi za Stragosa? Da neću otrčati nazad k
njemu i sve ovo mu ispričati?“
„A zašto uzimate zdravo za gotovo da ja neću izigrati vas upravo
kad je ta pretpostavka u pitanju?“ Rekvin se široko osmehnu, kao da
mu je iskreno zabavno.
„Od svih ovih mogućnosti boli me glava“, reče Lok. „Više volim
varanje na kartama od spletki. Ako vi niste otvoreni i iskreni, logično
gledano isto tako mogu da odem kući i obesim se večeras.“
„Da. Ali daću vam bolji odgovor. Šta biste vi uopšte mogli tla kažete
Stragosu? Da ga ne volim, da sam bankar njegovim neprijateljima i
da ga želim mrtvog? Tako da dobije potvrdu mog neprijateljstva?
Besmisleno. Zna da sam mu neprijatelj. Zna da ga podzemlje Tal
Verara ometa ako želi da učvrsti svoju moć. Moji felantoci više vole
vlast esnafa nego mogućnost da nad njima vladaju uniforme i koplje;
oružana diktatura donosi manje novca.“
Felantoci je bio izraz iz vremena Terinskog prestola i označavao je
pešadiju; Lok je već nekoliko puta čuo da se koristi za zločince, ali
nikad nije naišao na upotrebu te reči među njima samima.
„Preostalo je samo“, reče Rekvin, „da se vaš drugi sudija saglasi
kako ste vredni rizika.“
„Drugi sudija?“
Rekvin pokaza na Selendri. „Sve si čula, draga moja. Hoćemo li da
gurnemo Leokanta kroz prozor ili da ga pošaljemo dole odakle si ga i
dovela?“
Lok susrete njen pogled, prekrsti ruke i osmehnu se na, kako se
nadao, najljupkiji mogući način, nalik bezopasnom kučencetu. Ona
se nekoliko trenutaka nedokučivo mrštila, pa uzdahnula.
„Toliko toga ovde zaslužuje nepoverenje. Ipak, ako postoji šansa da
postavimo izdajnika donekle blizu arhontu... ne košta nas to mnogo,
čini mi se. Možemo i da prihvatimo.“
„Eto, gospodaru Košta.“ Rekvin priđe i spusti ruku Loku na rame.
„Kakva sjajna pohvala vašoj ličnosti, šta kažete?“
„Prihvatam ono što mogu da dobijem.“ Lok se trudio da ne pokaže
mnogo od iskrenog olakšanja.
„Onda vam je, zasad, zadatak da arhont ostane zadovoljan. I, po
svoj prilici, da vam daje protivotrov.“
„Potrudiću se, nek su mi bogovi u pomoći.“ Lok se zamišljeno
poćeša po bradi. „Moraću da ga obavestim kako smo se lično
upoznali; sigurno ima još uhoda u Kuli koje će to pre ili kasnije
prokljuviti. Bolje da pojasnim to što pre.“
„Svakako. Je li verovatno da će vas uskoro opet pozvati u Mon
Magisteriju?“
„Ne znam koliko uskoro, ali da. Mnogo više nego verovatno.“
„Odlično. To znači da će možda opet brbljati o svojim planovima.
Sad, izvolite natrag do gospodara De Fere i vašeg večerašnjeg
posla. Varate li koga noćas?“
„Tek smo stigli. Posmatrali smo predstavu u kavezu.“
„A, ose. Pravi božji dar, ta čudovišta.“
„Opasan imetak.“
„Da, jedan heremski kapetan imao je nukleus košnicu i maticu koje
je pokušavao da proda. Moji ljudi su obavestili carinu, on je
pogubljen, matica spaljena, a ostatak je iščezao u moje ruke nakon
što su njih zatvorili. Znao sam da će biti neke koristi od njih.“
„A mladić koji se s njima bori?“
 „Osmi sin nekog plemića-nikogovića, s peskom umesto mozga i
dugovima u Kuli. Rekao je da će pokriti žetone makar ga to i života
koštalo, a ja sam ga uhvatio za reč.“
„Pa, ja sam se kladio na njega u sto solara, tako da se nadam da
će preživeti i otplatiti te žetone.“ On se okrenu natrag Selendri. „Opet
plakar-uspinjača?“
„Samo do šestog sprata. Odatle možete peške.“ Ona se malčice
podrugljivo osmehnu. „Sami.“
4
Kada je Lok konačno uspeo da se progura natrag do drugog sprata,
mladić u kavezu je hramao, krvario i noge su mu se tresle. Pet ili
šest stilet-osa bile su slobodne u ograđenom prostoru, lebdele su i
šibale pored njega. Lok uzdahnu dok se probijao kroz svetinu.
„Gospodaru Košta! Vraćate nam se baš kad treba sravniti račune,
čini mi se.“
Madam Durena osmehnu se preko pića — nekakve neprozirne
naranđžaste tečnosti u tananoj staklenoj posudi, visokoj gotovo
stopu. Žan je pijuckao nešto svetlosmeđe iz manjeg pehara, a istu
takvu čašu dodade i Loku, koji je prihvati uz zahvalno klimanje
glavom. Rum s medom — dovoljno jak da izbegnu Durenin prezir, ali
ne dovoljno žestok da te večeri nadvlada nečiji zdrav razum.
„Je li vreme? Izvinjavam se na odsustvu. Neki glupav poslić.“
„Glupav? S jednim priorom?“
„Prošle nedelje sam pogrešio i pokazao mu jedan trik kartama“,
reče Lok. „Sad uređuje da taj isti trik izvedem pred, ovaj, nekim
njegovim prijateljem.“
„Mora da je onda trik upečatljiv. Upečatljiviji od onoga što obično
radite za kartaroškim stolom?“
„Sumnjam, madam.“ Lok otpi povelik gutljaj pića. „Kao prvo, ne
moram da brinem o tako sjajnim protivnicima kad izvodim trikove
kartama.“
„Je li neko nekad pokušao da vam odseče taj ogavno sladunjav
jezik, gospodaru Košta?“
„To je postala uobičajena razonoda u nekoliko gradova koje bih
mogao da navedem.“
 U kavezu se razjareno zujanje pčela pojačavalo kako je sve više
njih naglo jurilo napolje iz ćelija... dve, tri, četiri... Lok se stresao i
bespomoćno je posmatrao kako maglovita smeđa obličja šibaju po
kavezu od mreže. Mladić je pokušavao da nastavi s borbom, a onda
se uspaničio i divlje se razmahao rukama. Jedna osa nalete mu na
rukavicu i on je pljesnu o zemlju, ali druga mu slete na donji deo leđa
i zabi telo naniže. Dečak zaurla, zamahnu na nju i izvi leđa. Svetina
utonu u samrtničku tišinu, s mešavinom užasa i očekivanja.
Bilo je brzo, ali Lok nikad to ne bi nazvao milostivim. Ose su se u
roju obrušile na mladića, jurcale naokolo i bole ga, ukopavale kandže
nogu u njegovu krvavu košulju. Jedna mu je bila na grudima, jedna
na ruci, sa stomakom koji je mahnito podrhtavao gore-dole... jedna
mu je lepršala oko kose, a druga mu zabila žaoku u potiljak.
Dečakovi divljački urlici prerasli su u zvuke vlažnog gušenja, pena
mu je curila iz usta, krv se u potočićima slivala niz lice i prsa, i
naposletku se prevalio, uz mahnite trzaje. Ose su zujale i milele mu
po telu, sa užasnim izgledom mrava boje krvi dok su se bavile svojim
poslom, i dalje ubadajući i ujedajući.
Lokov želudac prevrtao se od laganog doručka koji je pojeo u vili
Kandesi i on se snažno ugrize za savijen prst, obuzdavajući se
putem bola. Kad se okrenuo madam Dureni, lice mu je ponovo bilo
spokojno.
„Pa“, reče ona i mahnu jednim drvenim štapićem prema njemu i
Žanu, „ovo je prihvatljiv melem za rane koje još imam od našeg
poslednjeg susreta. Ali kada ćemo dobiti priliku za istinski revanš?“
„Zaista jedva čekamo“, reče Lok. „Ali ako biste nas izvinili za
večeras, imamo izvesnih... političkih poteškoća o kojima moramo da
raspravljamo. Ipak, pre nego što odemo, prosuću piće na telo
čoveka koji nas je koštao dve stotine solara.“
Madam Durena nadmeno mahnu rukom i pre nego što su Lok i Žan
načinili dva koraka, već je ponovo iz kožne kese punila srebrnu lulu.
Lokova mučnina ponovo naraste dok su prilazili kavezu. Oko njih se
svetina razilazila i uz poletan žamor razmenjivala niske žetona.
Poslednjih nekoliko koraka oko kaveza, međutim, već je bilo čisto.
Od šuma i kretanja u prostoriji oko njih, ose su i dalje bile
uznemirene. Dok se Lok približavao kavezu, dve skočiše natrag u
vazduh; preteći su lebdele, šumno se zaletale u unutrašnji sloj mreže
i pratile ga. Njihove crne oči kao da su zurile pravo u njegove.
Lecnuo se i protiv volje.
Kleknuo je što je bliže mogao mladićevom telu, i za pola sekunde
slobodne ose u ograđenom prostoru zujale su i udarale o mrežu na
samo stopu ili dve od njegovog lica. Lok je sasuo preostalu polovinu
ruma na leš prekriven osama. Iza njega se razleže smeh.
„Samo napred, prijatelju“, dopre jedan pijan glas. „Trapavi gad me
je koštao petsto solara. Ispišaj se na njega kad si već tu!“
„Grbavi Zaštitniče“, promrmlja Lok hitro za sebe, „čaša sipana na
zemlju za stranca bez prijatelja. Gospodaru pustolova i budala,
olakšaj prelaz ovom čoveku do Gospe od Duge Tišine. U tri lepe
gadan način da se umre. Učini mi ovo i potrudiću se da ti ništa ne i
ražim neko vreme. Ovog puta stvarno tako mislim.“
Lok se poljubi u levu nadlanicu i ustade. Nakon što je izgovorio
blagoslov, iznenada je žudeo da se nađe što je dalje moguće od
kaveza.
„Kuda sad?“, upita Žan tiho.
„Ma, u tri lepe, što je dalje moguće od ovih smrdljivih insekata.“
5
Iznad mora nebo je bilo vedro, sa strehom od oblaka na istoku;
visoki sedefasti svod visio je ispod meseca poput smrznutog dima.
Dok su klipsali dokovima po obodu unutrašnje strane Velegalerije,
duvao je snažan vetar i šibao im oko nogu odbačenim papirima i
ostalim đubretom.
S njihove leve strane, taman zid od prastakla uzdizao se sprat za
spratom poput kakve visoke litice, ovde-onde ispresecan trošnim
stepeništima s prigušenim svetiljkama da pokažu put onima koji su
posrtali duž njih. Na vrhu tih visova nalazila se noćna pijaca, na ivici
ogromnog krova koji je prekrivao nivoe ostrva naniže, sve do talasa
sa obe strane.
„Ma, savršeno“, reče Žan kada je Lok do kraja prepričao ono što se
odigralo u Rekvinovoj kancelariji. „Sad smo naveli Rekvina da misli
kako se Stragos okomio na njega. Nikad pre nisam pomogao da se
izazove iznenadan građanski rat. Sigurno će biti zabavno.“
„Nisam imao mnogo izbora“, reče Lok. „Možeš li da smisliš neki
drugi ubedljiv razlog zašto bi Stragos lično počeo da se zanima za
nas? Bez dobrog objašnjenja, leteo bih kroz prozor, toliko je bilo
jasno.“
„Da si samo sleteo na glavu, ne bi imao čega da se plašiš osim
računa za oštećenu kaldrmu. Šta misliš, treba li reći Stragosu kako
Rekvin nije baš toliko slep kad su njegove uhode u pitanju?“
„Ma, jebeš tog drkadžiju.“
„Tako sam i mislio.“
„Osim toga, koliko mi znamo, Stragos se stvarno i jeste okomio na
Rekvina. Svakako nisu prijatelji, a nevolje se kuvaju po ćelom
smrdljivom gradu. Na dobiti smo u knjizi poslovanja“, reče Lok,
„utoliko što bismo, mislim, slatkorečivošću mogli barem malčice da
pridobijemo Selendri. A izgleda da me Rekvin zaista smatra svojim.“
„Pa, blago tebi. Misliš da je vreme da mu damo stolice?“
„Jeste, stolice... stolice. Hajde da uradimo to pre nego što Stragos
odluči da nas još malo muštra.“
„Naručiću da ih iznesu iz skladišta i dovezu kolima kad god ti
hoćeš.“
„Odlično. Onda ću ih isporučiti kasnije ove nedelje. Je l’ imaš nešto
protiv da izbegavamo Kulu greha na noć ili dve?“
„Naravno da ne. Iz nekog posebnog razloga?“
„Samo želim nakratko da razočaram Durenu i Korvalerovu. Dok ne
budemo u malo sigurnijem položaju, zaista radije ne bih protraćio još
jednu noć na gubljenje novca i zapijanje. Smicalica s belom
paranellom mogla bi da izazove sumnju ako je opet izvedemo.“
„Kad tako kažeš, ne mogu da odbijem. A da se promuvam po
nekim drugim mestima i vidim mogu li da pokupim neka šaputanja o
arhontu i priorima? Mogli bismo da se naoružamo s još malo
istorijata ovog grada, čini mi se.“
„Divota. Šta li je ovo, koji moj?“
Nisu bili sami na pristaništu; pored povremenih neznanaca koji su
svojim poslom žurili tamo-amo, neke čamdžije spavale su pod
ogrtačima pored svojih privezanih plovila, a i popriličan broj pijanaca
i skitnica ležao je sklupčan ispod svakog zaklona koji bi uspeh da
prigrabe. Na nekoliko koraka levo od njih nalazila se gomila gajbi, a
u njenoj senci, blizu malecne alhemijske kugle koja je blistala
bledocrvenom svetlošću, sedela je mršava prilika umotana u slojeve
dronjaka. Prilika je stiskala vrećicu od jute i jednom Medom rukom
pokazivala im da priđu.
„Gospodo, gospodo!“ Snažan, krkljav glas zvučao je ženski. „Za
boga miloga, otmena gospodo. U ime boga, u ime Perelandra.
Novčić, kakav bilo novčić, i bakrenjak je dosta. Imajte milosti, u ime
Perelandra.“
Lokova ruka pođe prema kesi ispod fraka. Žan svoj beše skinuo i
sad gaje nosio presavijenog preko desne ruke; činilo se da će rado
prepustiti Loku da se pobrine za večerašnje milosrđe.
„U ime Perelandra, madam, možete dobiti i više od centire.“
Lok se trenutno usredsredio na sopstvenu prenaglašenu
velikodušnost — od koje mu je bilo baš toplo oko srca — i već je
pružao tri srebrna volanija pre nego što je uspeo da primeti i prvi
malecni znak za uzbunu. Prosjakinja bi rado prihvatila i jedan
istanjeni bakrenjak, govorila je glasno.... zašto je, dakle, nisu čuli
kako se obraća nekom od neznanaca tik ispred njih?
I zašto pruža vrećicu od jute a ne otvoren dlan?
Žan je bio hitriji od njega i, u nedostatku otmenijeg načina da zaštiti
Loka, podigao je levu ruku i snažno ga gurnuo. Strelica iz samostrela
probuši urednu, tamnu rupu u vreći od jute i prošišta između njih;
Lok je osetio kako ga povlači za peševe kaputa dok je padao u
stranu. Prevalio se preko manje gajbe i nezgodno sleteo na leđa.
Uspravio se taman na vreme da vidi Žana kako šutira prosjakinju u
lice. Ženina glava cimnu se unatrag, ali ona se osloni rukama o
zemlju i nogama načini makaze, tako da je pokosila Žanu noge. Dok
je Žan treskao o zemlju i odbacivao smotani kaput u stranu,
prosjakinja je podigla noge pravo uvis, ritnula se naniže i bacila se
napred u luku. Za sekund se našla na nogama i zbacila rite.
Joj, sranje. Nožna bokserka — smrdljiva šasonerka, pomisli Lok
dok se uskobeljavao na noge. Žan ih mrzi. Lok tržnu rukave kaputa i
po stilet mu pade u obe šake. Opreznim pokretima poigravao je
preko kamenja prema Zanovoj napadačici, koja je šutirala Žana u
rebra dok je krupni čovek pokušavao da se otkotrlja odatle. Lok beše
prišao šasonerki na tri koraka kada ga pljesak kožne čizme o tlo
upozori na nečije prisustvo blizu iza njega. Desnom rukom je
podigao stilet kao da će udariti na Žanovu napadačicu, potom se
sagnuo, naglo se okrenuo i oštricom u levoj ruci slepo zamahnuo
unatrag.
Istog časa Loku bi drago što se sagnuo: nešto mu sevnu pored
glave, dovoljno blizu da ga bolno počupa za kosu. Novi napadač bio
je još jedan „prosjak“, čovek otprilike njegove građe, i Lok je upravo
izbegao udarac dugačkim gvozdenim lancem koji bi mu lobanju
rascopao kao jaje. Silina čovekovog napada pomogla mu je da se
nabije na vrh Lokovog stileta, koji se zari sve do balčaka baš ispod
čovekovog desnog pazuha. Ovaj je dahtao, a Lokje nemilosrdno
koristio prednost, zamahnuo drugim stiletom iznad glave i zabio ga
čoveku s leve strane ključne kosti.
Lok poče da uvrće oba sečiva što je divljačnije mogao i čovek
jauknu. Lanac mu iskliznu iz prstiju i uz zveket pade na kamenje;
sekundu kasnije Lok izvuče sečiva čoveku iz tela kao da vadi ražanj
iz mesa, i pusti jadnika da se skljoka na zemlju. Podigao je krvave
stilete, okrenuo se, i u iznenadnom naletu nepromišljenog
samopouzdanja jurnuo na Žanovu napadačicu.
Ona se ritnu iz kuka, jedva ga udostojivši i letimičnog pogleda.
Stopalom ga pogodi u grudnu kost; imao je osećaj kao da je naleteo
na zid od cigala. Lok posrnu unazad, a ona iskoristi priliku da se
izmakne od Žana (koji je izgledao kao da je popio poprilične batine) i
ustremi se na njega.
Prnje beše odbacila. Lok je video da je u pitanju mlada žena,
verovatno mlađa od njega, u komotnoj crnoj odeći i tankom,
rebrastom kožnom prsluku fine izrade. Bila je Terinka, donekle
tamnoputa, sa čvrsto spletenom crnom kosom uvijenom oko glave
poput kakve krune. Njeno držanje svedočilo je daje i ranije ubijala.
Nema problema, mislio je Lok dok se kretao unazad, i ja sam, a
onda se sapleo preko tela čoveka koga je upravo izbo.
Istog časa je upotrebila njegov pogrešan korak. Baš dok je
povraćao ravnotežu, ona ošinu desnom nogom u luku. Stopalo se
poput čekića spusti na levu Lokovu ruku, i on opsova kada mu stilet
izlete iz iznenada utrnulih prstiju. Raspaljen, baci se na nju desnim
sečivom.
Pokretima spretnim poput Žanovih, ona levom šakom dohvati I ,oka
za desni ručni zglob, nezaustavljivo ga povuče napred i tresnu ga
korenom desnog dlana u bradu. Njegov preostali stilet odlete u tamu
poput čoveka koji skače s visoke zgrade, i iznenada preteći sivi
kamenovi zameniše mračno nebo iznad njega. Susreo se s njima
dovoljno snažno da mu zubi zazvekeću poput kockica u čaši.
Jednom ga je šutnula da ga prevrne na leđa, potom mu stavila
stopalo na grudi da ga pribije uz tlo. Beše uhvatila jedno od njegovih
sečiva i on je sada ošamućeno posmatrao kako se naginje napred
da ga upotrebi. Ruke su mu bile otupele, izdajnički spore, i osećao je
nepodnošljiv svrab na nezaštićenom vratu dok se njegov rođeni stilet
spuštao ka njemu.
Lok nije čuo kako joj se Žanova sekirica zariva u leđa, ali video je
posledice i pogodio uzrok. Žena se cimnu uvis, izvi se unazad i stilet
joj ispade. Zakloparao je o zemlju baš pored Lokovog lica i on se
trže. Napadačica pade na kolena tik pored njega, dišući kratko, plitko
i isprekidano, a onda se okrenu na drugu stranu. Video je jednu
Žanovu „zlu sestru“ zarivenu u sve širu tamnu mrlju u donjem delu
njenih leda, odmah desno od kičme.
Žan prekorači Loka, sagnu se i istrže sekiricu iz ženinih leđa. Ona
usisa vazduh, prevali se unapred, ali Žan, koji je stajao iza nje,
nemilosrdno je cimnu natrag u uspravan položaj i prisloni joj sečivo
sekire uz vrat.
„Lo... Leo! Leokanto. Jesi li dobro?“
„Pored ovolikog bola“, dahnu Lok, „znam da sigurno nisam mrtav.“
„Meni je to dosta.“ Žan snažnije pritisnu sekiricu, koju joj je držao uz
sam potiljak kao berberin kad rukuje britvom. „Govori. Mogu ti
pomoći da umreš bez daljeg bola, ili ti čak mogu pomoći da preživiš.
Nisi ti obična razbojnica. Ko te je ovde postavio?“
„Moja leđa“, jecala je žena, glasom drhtavim i potpuno lišenim
svake pretnje. „Molim te, molim te, boli.“
„I treba. Ko te je postavio ovde? Ko te je unajmio?“
„Zlato“, reče Lokkašljući. „Belo gvožđe. Možemo da ti platimo.
Dvostruko. Samo nam reci ime.“
„Joj, bogovi, boli...“
Žan je slobodnom rukom stegnu za kosu i povuče, a ona jauknu i
uspravi se. Lok trepnu kada ugleda nešto nalik na tamno, pernato
obličje kako joj izbija iz grudi; tek sekundu kasnije shvati da je čuo
vlažan udarac strelice iz samostrela. Žan odskoči unazad,
zaprepašćen, i ispusti ženu na zemlju. Časak potom, pogleda pored
Loka i preteći zamahnu sekiricom.
„Ti!“
„Vama na usluzi, gospodaru De Fera.“
Lok dovoljno izvi vrat unazad da naglavačke nazre ženu koja ih je
pre nekoliko noći otela sa ulice i isporučila ih arhontu. Tamna kosa
nesputano je lepršala za njom na povetarcu. Nosila je uzanu crnu
jaknu preko sivog prsluka i sive suknje, a u levoj ruci držala odapet
samostrel. Opuštenim korakom hodala je ka njima iz pravca iz kog
su i sami došli. Lok je zastenjao i prevrnuo se tako da ju je video pod
normalnim uglom.
Pored njega se prosjakinja-šasonerka poslednji put vlažno zakašlja
i umre.
„E do mojega“, povika Žan, „samo što nisam dobio od nje neke
odgovore!“
„Nije tačno“, reče arhontova izaslanica. „Pogledaj joj desnu ruku.“
I Lok, koji se drhtavo uspravljao na noge, i Žan to učiniše. Na bledoj
svetlosti meseca i nekoliko pristanišnih svetiljki presijavao se vitak
nož zakrivljenog sečiva.
„Zadužena sam da pazim na vas dvojicu“, reče žena sa
zadovoljnim osmehom dok je prilazila Loku.
„Svaka ti jebena čast“, reče Žan, trljajući rebra levom rukom.
„Sve do kraja se činilo da se sasvim lepo snalazite.“ Pogleda
naniže u nožić i klimnu glavom. „Gledajte, nož ima dodatni žleb
pored sečiva. To obično znači da na oštrici ima nečeg gadnog.
Trudila se da dobije na vremenu, pa da ga potegne i izbode vas.“
„Znam šta znači žleb duž sečiva“, progunđa Žan mrzovoljno. „Znaš
li za kog ovo dvoje, koji moj, rade?“
„Imam neke teorije, da.“
„ A je l’ bi imala nešto protiv da ih podeliš s nama?“, zapita Lok.
„Ako bih dobila takvo naređenje, ne“, reče ona slatkim glasom.
„Bogovi nek prokunu sve Verarane i pošalju im više rana na polnim
organima nego što imaju dlaka na glavi“, promrmlja Lok.
„Rođena sam u Vel Viracu“, reče žena.
„Je l’ imaš ime?“, upita Žan.
„Mnogo njih. Sva su divna i nijedno nije pravo“, odgovori ona. „Vas
dvojica možete da me zovete Merejn.“
 „Merejn. Joj.“ Lok se lecnu i poče desnom šakom da masira levu
podlakticu. Žan mu spusti ruku na rame.
„Leo, je F ti nešto slomljeno?“
„Ne mnogo. Možda moje dostojanstvo i nekadašnje pretpostavke o
blagonaklonosti bogova.“ Lok uzdahnu. „Merejn, u proteklih nekoliko
noći videli smo da nas prate. Verovatno smo videli tebe.“
„Sumnjam. Gospodo, trebalo bi da pokupite svoje stvari i krenete. U
istom pravcu kao i ranije. Uskoro će doći straža, a straža ne prima
naređenja od mog poslodavca.“
Lok uze natrag mokre stilete i obrisa ih o čakšire čoveka kog je ubio
pre nego što ih vrati u rukave. Sad kad se gnev borbe ohladio, Lok
oseti kako mu se na prizor leša grkljan steže, i on uzmače odatle što
je brže mogao.
Žan je pokupio kaput i gurnuo sekiricu u njega. Uskoro je njih troje
hodalo, Merejn u sredini držeći obojicu podruku.
„Moj poslodavac“, reče ona nakon nekoliko časaka, „želeo je da
noćas pazim na vas i kad bude zgodno odveđem vas do čamca.“
„Divno“, reče Lok. „Još jedan razgovor nasamo.“
„Ne bih znala. Ali ako treba da nagađam, pretpostavila bih da je
našao posao vama dvojici.“
Žan baci hitar pogled na dva tela opružena u tami daleko iza njih i
zakašlja se u stisnutu pesnicu. „Sjajno“, zareža. „A dosad je ovde
bilo tako dosadno i lagodno.“
 PRISEĆANJE
Rat zabave
1
Šest dana uz priobalni put na sever od Tal Verara, u neobično
bujnom i zelenom procepu među crnim primorskim stenama leži
polugrad po imenu Salon Korbo. Više od privatnog imanja, ne baš
samodovoljno selo, polugrad se grčevito drži za svoj neobični život u
senci Mon Azara.
U doba Terinskog prestola Azar je oživeo uz prasak i u roku od
nekoliko minuta zakopao tri živa sela i deset hiljada duša. Ovih dana
kao da se zadovoljavao pustim gunđanjem i dubokim razmišljanjem,
u društvu izuvijanog dima — crnog poput uglja — koji je slao nad
more, i jata gavranova, bezbrižno uskovitlanih pod dimom umornog
starog vulkana. Ovde počinju vrele, prašnjave ravnice pod imenom
Adra Morkala, koje nastanjuje malo ko — a ne voli niko. Prostiru se
poput suvog, ispucalog mora skroz do južnih granica Balinela,
najzapadnijeg i najpustijeg kantona Kraljevstva Sedam Srži.
Lok Lamora uvezao se u Salon Korbo devetog dana aurima,
sedamdeset osme godine Nare. Blaga zapadnjačka zima. Jedna
plodonosna godina (i više) prošla je otkako su on i Žan prvi put
kročili u Tal Verar, a u oklopljenom sefu u zadnjem delu Lokove
iznajmljene kočije zveketalo je hiljadu zlatnih solara, ukradenih na
bilijaru od izvesnog lorda Landrevala od Espare, neobično osetljivog
na limun.
Malena luka tog polugrada bila je prepuna sitnih plovila — jahti i
barki za uživanje i priobalnih galija s četvrtastim svilenim jedrima.
Nešto dalje, na otvorenom moru, bio je usidren jedan galeon, kao i
šalupa pod barjakom Lašena i porodičnim grbovima i bojama koje
Lok nije prepoznao. Povetarac je bio blag a sunce bledo, pre srebrno
nego zlatno iza magličastog daha s planina.
„Dobro došli u Salon Korbo“, reče lakej u crno-maslinastoj livreji, s
visokim šeširom od crnog filca. „Koju titulu nosite i kako da vas
najavim?“
Žena u livreji postavi drveni blok pod otvorena vrata Lokove kočije i
on kroči napolje s rukama na krstima, sa olakšanjem se protežući
pre nego što doskoči na zemlju. Imao je oklembešene crne brkove
ispod optika crnih okvira i zalizanu crnu kosu; debeo crni kaput bio
mu je uzan na prsima i ramenima, ali širio se od struka prema
kolenima i lepršao za njim kao ogrtač. Izbegao je prefinjenije
hulahopke i cipele u korist sivih čakšira uvučenih u jahaće čizme do
kolena, mat-crne pod tankim slojem drumske prašine.
„Ja sam Mordavi Fervajt, emberlenski trgovac“, reče. „Sumnjam da
ćete morati da me najavljujete pošto ne nosim nikakvu značajnu
titulu.“
„Dobro, gospodaru Fervajte“, reče lakej uglađeno. „Ledi Salžeska
ceni vašu posetu Salon Korbou i od sveg srca vam želi dobru sreću
u poslovanju.“
„Ceni vašu posetu“, primeti Lok, a ne „veoma rado bi vas primila“.
Grofica Vira Salžeska od Lašena bila je apsolutistička vladarka
Salon Korboa; polugrad je ležao na jednom njenom imanju.
Podjednako udaljen od Balinela, Tal Verara i Lašena, taman van
dosega vlasti bilo kog od njih, Salon Korbo bio je prilično autonomno
okupljalište za bogataše s Mesingane obale.
Pored neprestanog priliva kočija priobalnim putevima i plovila za
uživanje s mora, Salon Korbo privlačio je još jedan pažnje vredan vid
saobraćaja, o kom je Lok za vreme putovanja setno razmišljao.
Otrcane grupe siromaha — podjednako gradske sirotinje i
nesrećnika iz unutrašnjosti — umorno su klipsale prašnjavim
drumovima prema oblasti ledi Salžeske. Dolazili su u isprekidanim ali
beskrajnim potocima i slivale se u neobični privatni grad ispod
mračnih visova planine.
Lokje zamišljao da već zna zašto dolaze, ali njegovih nekoliko
narednih dana u Salon Korbou pokazaće da je njegovo poimanje bilo
žalosno nepotpuno.
2
Lokje u početku očekivao da će plovidba do Lašena ili čak do Isare
biti neophodna da se obezbede završni delovi za njegovu spletku s
Kulom greha, ali razgovor s nekolicinom bogatih Verarana ubedio
gaje da mu možda treba baš Salon Korbo.
Zamislite primorsku dolinu izdubljenu u kamenu tamnom poput
noći, možda tri stotine koraka dugačku i stotinu široku. Malena luka
leži joj sa zapadne strane, sa srpastom plažom od sitnog crnog
peska. Na istočnoj strani jedan podzemni potok kulja iz pukotine u
steni i juri naniže niz stepenasto poredane kamenove. Na hridinama
iznad potoka ističe se rezidencija grofice Salžeske, kameni konak s
grudobranima u dva nivoa — omanja tvrđava.
Padine doline Salon Korbo možda su dvadesetak koraka visoke, i
gotovo čitavom dužinom prekrivene terasastim vrtovima. Gusta
paprat, izuvijane loze, rascvetale orhideje, kao i voće i masline tamo
bujaju — zdrav zastor smeđe i zelene boje kao kakav živopisni reljef
naspram crnila, s malenim kanalima za navodnjavanje koji krivudaju
čitavom površinom kako Salžeskin veštački raj ne bi ožedneo.
U samom središtu doline nalazi se amfiteatar i vrtovi sa obe sirane
ove kamene građevine dele zidove s nekoliko desetina stambenih
zgrada od uglačanog kamena i lakiranog drveta. Sićušni grad počiva
na potpornjima i platformama i terasama, koji ljupko obrubljuju staze
i stepenice na svakom nivou.
Istog popodneva kad je stigao, Lok se s dostojanstvenim
nedostatkom žurbe šetao ovim stazama u potrazi za svojim završnim
ciljem — očekivao je da će tu provesti mnogo dana, možda čak
nedelja. Salon Korbo, kao kockarnice u Tal Veraru, privlačio je
besposlene bogataše u velikom broju. Lok je hodao među verarskim
trgovcima i lašenskim plemićima, među naslednicima zapadnih Srži,
pored dvorskih dama iz Nesa (ili, možda bi se pre reklo, teretnih
dama, koje su na sebi vucarale više zlatotkanja nego što je Lok ikad
mislio da je moguće) i zemljoposedničkih porodica u čijoj su službi
bile. Tu i tamo bi čak bio siguran daje opazio nekog Kamoranina,
maslinastog tena i oholog, iako, na sreću, nijednog dovoljno važnog
da bi ga on prepoznao.
Toliko telohranitelja i toliko tela koje je trebalo hraniti! Bogatih tela i
lica; ljudi koji su mogli da priušte odgovarajuću alhemiju i lečenje za
svoje boljke. Nije bilo gnojavih rana ili oklembešenih tumora na
licima, nimalo krivih zuba koji bi se klatili u krvavim desnima,
nikakvih lica izmršavelih od gladi. Svetina u Kuli greha možda je bila
odabranija, ali ovi ljudi bili su još prefinjeniji, još razmaženiji.
Unajmljeni muzičari pratili su neke od njih, tako da im čak ni kratke
šetnje od trideset ili četrdeset koraka ne zaprete ni sekundom
dosade. Bogati muškarci i žene krvarili su novac posvuda oko Loka,
uz muzičku pratnju. Čak i čovek kao Mordavi Fervajt možda potroši
manje na mesečnu ishranu nego što bi neki od njih razbacivali samo
kako bi ih ostali primetili za doručkom svakog dana.
Došao je u Salon Korbo zbog ovog sveta; jednom u životu ne da ih
pljačka, već da upotrebi njihov povlašćeni život. Tamo gde se bogati
gnezde poput ptica jarkog perja, za njima slede i oni koji im pružaju
raskoš i usluge. U Salon Korbou postojala je stalna zajednica
krojača, suknara, proizvođača instrumenata, savijača stakla,
alhemičara, dostavljača namirnica, zabavljača i stolara. Malena
zajednica, svakako, ali na odličnom glasu, pogodna za aristokratske
mušterije i sa odgovarajućim cenama.
Gotovo u sredini južne galerije Salon Korboa, Lokje pronašao
radnju zbog koje je prešao čitav ovaj put — podugačku
jednospratnicu bez prozora na uličnoj strani. Na drvenom znaku
iznad jedinih vrata pisalo je:
M. BOMONDEN I KĆERI
KUĆNI UREĐAJI I FINI NAMEŠTAJ
POSETE SE ZAKAZUJU
Na vratima Bomondenove radnje nalazio se izuvijan ukras, grb
porodice Salžeska (kakav je Lok opazio na barjacima koji su se tu i
lamo vijorili, i na ukrštenim opasačima stražara u Salon Korbou), što
je nagoveštavalo kako sama ledi Vira odobrava posao koji se unutra
odvija. Beznačajno za Loka, s obzirom na to daje premalo znao o
Salžeskinom ukusu da bi o njemu sudio... ali Bomodenovi su bili
čuveni skroz do Tal Verara.
Poslaće poruku odmah ujutru, kao što i dolikuje, i zamoliće za
sastanak povodom izrade izvesnih neobičnih stolica koje su mu
potrebne.
3
Drugog časa sledećeg popodneva počela je topla blaga kiša,
slabašna i u bičevima, ali pre je visila u vazduhu nalik na vlažnu
gazu nego na vodu koja pada. Nejasni stubovi od magle kovitlali su
se medu biljem i povrh doline, a na šetalištima za promenu nije bilo
najvećeg dela dobrostojećeg saobraćaja. Sivi oblaci poput ogrlice mi
okruživali visoku crnu planinu na severozapadu. Lokje stajao i .pred
vrata radnje Bomondenovih dok mu je voda kapala za vrat i triput je
oštro pokucao.
Vrata se istog časa otvoriše prema unutra; žilav čovek od oko
pedeset godina zagleda se kroz okrugle optike napolje, u Loka.
I Josio je jednostavnu pamučnu tuniku s rukavima zasukanim i
privezanim više laktova, tako da su mu se na vitkim podlakticama
videle esnafske tetovaže, izbledele zelene i crne, i dugačku kožnu
kecelju s barem šest vidljivih džepova spreda. U većini se nalazio
alat; u jednom je bilo sivo mače kome se videla samo glava.
„Gospodar Fervajt? Mordavi Fervajt?“
„Baš mi je drago što ste uspeli da nađete vremena za mene“, poče
Lok. Govorio je s neznatnim vadranskim naglaskom, taman dovoljno
da nagovesti poreklo s dalekog severa. Odlučio je da bude lenj i
dopusti ovom Fervajtu da što je tečnije moguće govori terinski. Lok
pruži desnu ruku da se rukuje. U levoj je nosio crni kožni torbak s
gvozdenim katancem na poklopcu. „Gospodar Bomonden,
pretpostavljam?“
„Baš taj. Uđite pravo unutra, gospodine, sklonite se s kiše. Hoćete li
kafu? Dopustite mi da vam dam šolju u zamenu za kaput.“
„Rado.“ Predsoblje Bomondenove radnje bilo je visoko, udobno,
obloženo drvetom i osvetljeno malim zlatnim fenjerima u zidnim
postoljima. Tezga s jednim leptir-vratima protezala se zadnjom
stranom prostorije, a iza nje je Lok video police pretrpane reklamnim
primercima drveta, tkanine, voska i ulja u staklenim ćupovima.
Mirisalo je na išmirglano drvo — oštra i prijatna primesa. Ispred
tezge se nalazio mali prostor za sedenje, gde su dve savršeno
izrađene stolice sa crnim somotskim jastucima stajale na podnoj
tapiseriji.
Lok je spustio torbu pokraj nogu, okrenuo se kako bi uz
Bomondenovu pomoć skinuo vlažni crni kaput, opet podigao torbu i
smestio se u stolicu bližu vratima. Drvodelja je okačio Lokov kaput
na mesinganu kuku na zidu. „Samo časak, molim vas“, reče on i ode
iza tezge. Sa svoje nove osmatračnice Lok je video da vrata
prekrivena platnom vode od prostora iza tezge u, kako je
pretpostavljao, radionicu. Bomonden odgurnu komad platna u stranu
i povika: „Loris! Kafa!“
 Iz radionice se začu nekakav prigušen odgovor, koji je on očigledno
smatrao dovoljnim, te požuri natrag oko tezge da zauzme mesto u
stolici preko puta Loka, a onda zbrčka zborano lice u gostoljubiv
osmeh. Nekoliko trenutaka kasnije platno opet polete u stranu i iz
radionice uđe pegava devojka od petnaest ili šesnaest godina,
kestenjaste kose — vitka kao i otac, ali mišićavijih ruku i ramena.
Pred sobom je nosila drven poslužavnik sa šoljicama i srebrnim
lončićima, a kada je prošla kroz vrata na tezgi, Lok vide da
poslužavnik ima noge kao kakav stočić.
Stavila je servis za kafu između Loka i svog oca, malo sa strane, i
učtivo klimnula Loku glavom.
„Moja najstarija ćerka Loris“, reče gospodar Bomonden. „Loris, ovo
je gospodar Fervajt, od kuće Bel Saretona, iz Emberlena.“
„Drago mi je“, reče Lok. Loris je bila dovoljno blizu da on opazi kako
joj je kosa puna kovrdžavih komada strugotine.
„Na usluzi, gospodaru Fervajte.“ Loris opet klimnu glavom, pripremi
se da se povuče, pa opazi sivo mače koje je provirivalo iz džepa na
kecelji njenog oca. „Oče, zaboravio si Živka. Nisi valjda mislio da i on
s vama pije kafu?“
„Jesam li? O, pobogu, jesam, izgleda.“ Bomonden pruži ruku i
lagano izvuče mače iz kecelje. Lok se zapanjio kad je video kako inu
ono klonulo visi u rukama, oklembešenih nogu i repa dok mu se
glavica klatila; koja bi mačka sa imalo samopoštovanja spavala dok
je podižu i nose? Kad Loris uze Živka u ruke i okrenu se da ode,
Loku se ukaza odgovor. Mačetove očice bile su širom otvorene i
potpuno bele.
„To stvorenje je ublaženo“, reče Lok tiho kad se Loris vratila u
radionicu.
„Bojim se da jeste“, reče drvodelja.
„Nikad nisam video tako nešto. Od kakve je to koristi, kod mačke?“
„Ni od kakve, gospodaru Fervajte, ni od kakve.“ Bomondenov
osmeh beše nestao, a zamenio ga je oprezan izraz pun
nelagodnosti. „I to svakako nije moje delo. Moja najmlađa ćerka
Parnela pronašla ga je napuštenog iza vile Verđante.“ Bomonden je
govoi io o ogromnoj, raskošnoj gostionici gde je odsedala srednja
klasa posetilaca Salon Korboa — bogataši, ali ne lični gosti ledi
Salžeske.
 I sam Lokje tamo bio smešten.
„Dozlaboga čudno.“
„Zovemo ga Živko, to je kao neka šala, iako malo šta radi. Moramo
da ga nagovaramo da jede i podstičemo da... da izbacuje izmet,
znate. Parnela je mislila da bi pre bilo dobro delo smrskati mu
lobanju, ali Loris nije htela ni da čuje, pa nisam mogao da je odbijem.
Sigurno mislite da sam slab i da me vrti oko prsta.“
„Ni najmanje“, reče Lok i odmahnu glavom. „Svet je dovoljno surov i
bez našeg doprinosa; odobravam vaše delo. Mislio sam da je
dozlaboga čudno što je neko tako nešto uopšte uradio.“
„Gospodaru Fervajte.“ Drvodelja uznemireno liznu usne. „Izgledate
kao čovečna osoba i morate razumeti... naš položaj ovde donosi
nam stalno i unosno poslovanje. Moje ćerke imaće poprilično
nasledstvo kad im predam ovu radnju. U Salon Korbou... dešavaju
se neke stvari koje mi, zanatlije... u koje ne guramo nos. Ne smemo.
Ako shvatate šta hoću da kažem.“
„Shvatam“, reče Lok, željan da održi čoveka u dobrom
raspoloženju. Ipak, načinio je mentalnu belešku da možda pročačka
malo u potrazi za onim što drvodelji uliva nemir. „Shvatam, uistinu.
No hajde da više ne razgovaramo o tome, već da se umesto toga
posvetimo poslu.“
„Hvala najlepše“, reče Bomonden sa očiglednim olakšanjem.
„Kakvu kafu pijete? Imam meda i pavlake.“
„Meda, molim.“
Iz srebrnog lončeta Bomonden je u šoljicu od debelog stakla nalio
kafu koja se pušila i kašikom je sipao med dok Lok ne klimnu
glavom. Lok srknu iz šolje dok je Bomonden bombardovao
sopstvenu tolikom količinom pavlake da ju je obojio u kožastosmeđe.
Tečnost je bila dobrog kvaliteta, punog ukusa i veoma vrela.
„Svaka vam čast“, promumla Lok, pomalo oprljenim jezikom.
„Iz Isare je. Domaćinstvo ledi Salžeske gaji neutoljivu žeđ prema
njoj“, reče drvodelja. „Mi ostali kupujemo ostatke i ogriske od njenih
prodavača kad dođu. Elem, vaša glasnica je rekla da želite da
porazgovarate o narudžbini koja je, po njenim rečima, sasvim
naročita.“
„Da, naročita uistinu“, reče Lok, „a nacrti i svrha mogu vam se
učiniti čak ekscentrični. Uveravam vas da sam savršeno ozbiljan.“
 Lok spusti kafu i podiže torbu na krilo, pa izvuče ključić iz džepa
sakoa da otvori katanac. Iz torbe je izvukao nekoliko komada
presavijenog pergamenta.
„Svakako ste upoznati“, nastavi Lok, „sa stilom poslednjih godina
Terinskog prestola? Onih završnih nekoliko, baš pre nego što je
Talatri poginuo u bici protiv vezanih čarobnjaka?“ Dodao mu je jedan
pergament, a Bomonden skide optike kako bi ga pregledao.
„O, da“, reče drvodelja polako. „Talatrijski barok, takođe nazvan i
poslednji cvat. Da, pravio sam komade ovog tipa i ranije... I Loris
isto. Zanima vas taj stil?“
„Potreban mi je komplet stolica“, reče Lok. „Četiri, s kožnim
naslonom, od lakiranog srpastog strigara sa intarzijom od pravog
zlata.“
„Srpasti strigar je pomalo nežno drvo, pogodno samo za
povremenu upotrebu. Za pravilnije sedište, sigurno želite veštičje
drvo.“
„Moj gospodar“, reče Lok, „ima vrlo određen ukus, ma koliko
Čudnovat. Navaljivao je da bude srpasti strigar, u više navrata, kako
hi mi stavio do znanja da tačno zna šta želi.“
„Pa, i da želite da ih izrežem od marcipana, pretpostavljam da bih
morao... samo da se jasno razumemo, naravno — upozoravam vas
da ih ne upotrebljavate previše.“
„Razume se. Uveravam vas, gospodaru Bomonđene, nećemo vas
smatrati odgovornim, ma šta da se desi ovim stolicama nakon što
izađu iz vaše radnje.“
„Ma, nikad ne bih propustio da jemčim za naše delo, ali ne mogu od
mekog drveta da učinim tvrdo, gospodaru Fervajte.
Dobro, onda, imam neke knjige sa odličnim slikama ovog stila. Vaš
crtač je lepo odradio posao za početak, ali voleo bih da vam dam još
raznolikiji izbor...“
„Svakako“, reče Lok i zadovoljno je srkutao kafu dok je drvodelja
ustajao i vraćao se do vrata radionice. „Loris“, povika Bomontlrn.
„moja tri toma Velonete... da, to.“
Vratio se časak kasnije s tri teške, u kožu povezane knjige u
naručju, uz miris starosti i nekakvog alhemijskog konzervansa oštrog
zadaha. „Veloneta“, reče dok je spuštao knjige na krilo. „Znate za
nju? Ne? Bila je najveći poznavalac poslednjeg cvata. Na svetu
postoji samo šest primeraka njenog dela, koliko ja znam. Najveći
deo stranica govori o skulpturama, slikama, muzici, alhemiji... ali ima
dobrih pasusa o nameštaju — to su dragulji za kojima vredi kopati.
Ako želite.
Proveli su pola sata udubljeni u skice koje je Lok doneo i stranice
koje je Bomonden želeo da mu pokaže. Zajedno su skovali
prihvatljivo srednje rešenje za dizajn stolica koje će „gospodar
Fervajt“ primiti. Bomonden je doneo sopstveno nalivpero i škrabao
beleške svojim švrakopisom. Lok nikad ranije nije uzeo u obzir koliko
pojedinosti ulazi u nešto tako jednostavno kao što je stolica; dok su
završili raspravu o nogama, ojačanjima, punjenju za jastuke, koži,
izuvijanim ukrasima i drvodeljstvu, Lokov mozak je već dizao bunu.
„Odlično, gospodaru Bomondene, odlično“, rekao je svejedno. „Baš
tako, od srpastog strigara, crnog i prelakiranog, s pozlatom preko
ukrasa u intarziji i zakivaka. Moraju da izgledaju kao da ih je neko
tek juče maznuo s dvora imperatora Talatrija, nove i bez žiga.“
„Ah“, reče stolar, „onda se javlja jedno pomalo nezgodno pitanje.
Bez namere da vas i najmanje uvredim, moram vam jasno reći da
ovo nikad neće proći kao original. Biće to tačna rekonstrukcija stila,
savršene kopije, po kvalitetu ravne ma kom nameštaju na svetu —
ali stručnjak vidi razliku. Retki su i nema ih mnogo, ali takav jedan
nikad ne bi pomešao savršenu rekonstrukciju sa čak i skromnim
originalom. Oni su imali vekove da ostare; ove će očigledno biti
nove.“
„Razumem šta govorite, gospodaru Bomondene. Ne bojte se;
naručujem ovo za potrebe jednog čudaka, ne radi prevare. Za ove
stolice se nikad neće tvrditi da su originali, dajem vam reč. A čovek
koji će ih primiti jeste takav stručnjak, zapravo.“
„Odlično, onda, odlično. Još nešto?“
„Da“, reče Lok, koji je do tada zadržavao dva pergamenta
prekrivena skicama, ali sada ih pruži. „Sad kad smo se dogovorili
oko izgleda kompleta stolica, ovo — ili nešto veoma slično, nakon
vaših stručnih prilagođavanja — mora se uključiti u planove.“
Dok je Bomonden vario značenje ovih skica, obrve su mu se
neprestano dizale sve dok se nije činilo da su mu rastegle čelo do
krajnjih granica i da će, kada dostignu zenit, sigurno biti odapete
natrag i naniže, u pod, kao strelice iz samostrela.
 „Ovo je krajnje čudnovato“, reče naposletku. „Veoma neobična
stvar da se ugradi u... Uopšte nisam siguran..
„Od presudne je važnosti“, reče Lok. „To, ili nešto veoma nalik
tome, po vašoj proceni. U potpunosti je neophodno. Moj gospodar
jednostavno neće naručiti stolice osim ako se ovaj dodatak u njih ne
ugradi. Cena nije problem.“
„Moguće je“, reče stolar posle nekoliko sekundi daljeg razmišljanja.
„Moguće, uz malo prilagođavanja nacrta. Čini mi se da vidim šta vam
je namera, ali mislim da mogu da unapredim šemu... moraću, ako
stolice treba da služe kao stolice. Smem li da pitam zbog čega je ovo
neophodno?“
„Moj gospodar je jedan mio matorac, ali sigurno ste shvatili, priličan
je čudak, i preko svake mere se plaši vatre. Plaši se da će prilikom
požara ostati zarobljen u radnoj sobi ili u kuli s bibliotekom. Svakako
vam je jasno kako ovi mehanizmi mogu da ga oslobode tih briga?“
„Valjda“, progunđa Bomonden, a njegovo zbunjeno oklevanje
prerastalo je u zanimanje i profesionalni izazov dok je govorio, l’osle
toga sve se svelo na cenkanje, ma koliko učtivo, oko sve sitnijih i
sitnijih pojedinosti, sve dok Lok konačno nije uspeo da privoli
Bomondena na predloženu cenu.
„U kojoj valuti biste želeli da sklopimo dogovor, gospodaru
fervajte?“
„Pretpostavljao sam da bi solari odgovarali.“
„Da kažemo... šest solara po stolici?“ Bomonden je govorio s
lažnom nehajnošću; to je bila drska početna ponuda, čak i za ovako
raskošan zanatski pothvat. Od Loka se očekivalo da proba da spusti
cenu. Umesto toga, on se osmehnu i klimnu glavom.
„Ako tražite šest po stolici, šest ćete i dobiti.“
„Oh“, reče Bomonden, gotovo isuviše iznenađen da bi mu bilo
drago. „Oh. Dobro, onda! S velikim zadovoljstvom ću primiti vašu
menicu.“
„Dok bi to bilo u redu pod uobičajenim uslovima, hajde da učinimo
nešto pogodnije za obojicu.“ Lok zavuče ruku u torbu, izvadi kesu s
novcem i odbroja na stočić za kafu dvadeset i četiri zlatna solara dok
je sve uzbuđeniji Bomonden posmatrao. „Evo, izvolite, unapred. Više
volim da nosim gotovinu kad dolazim u Salon Korbo. Ovom gradiću
potreban je zelenaš.“
 „Pa, hvala vam, gospodaru Fervajte, hvala vam! Nisam očekivao. ..
elem, da donesem narudžbenicu i još neke papire koje treba da
ponesete, i gotovi smo.“
„Samo da pitam — imate li sav materijal koji vam treba za
narudžbinu mog gospodara?“
„O, da! To znam i napamet.“
„Uskladišteno ovde, u vašoj radionici?“
„Uistinu, gospodaru Fervajte.“
„Koliko otprilike mogu očekivati da izrada potraje?“
„Hmmm... s obzirom na ostale moje dužnosti i vaše zahteve... šest
nedelja, možda sedam. Hoćete li se sami vratiti po njih ili treba da
sredimo prevoz?“
„I tu sam se nadao nečem malo zgodnijem.“
„Pa, dobro... bili ste tako uljudni, sigurno mogu da pomerim
raspored. Pet nedelja, možda?“
„Gospodaru Bomondene, ako biste vi i vaše ćerke radili manje ili
više isključivo na narudžbini mog gospodara, počevši od ovog
popodneva, najvećom mogućom brzinom... koliko bi onda potrajalo,
šta mislite?“
„joj, gospodaru Fervajte, gospodaru Fervajte, morate da shvatite,
čekaju me i druge narudžbine, i to za klijente na povisokom položaju.
Značajne ljude, ako znate šta hoću da kažem.“
Lok stavi još četiri zlatnika na stočić za kafu.
„Gospodaru Fervajte, budite razumni! To su samo stolice!
Postaraću se svim silama da završim vašu narudžbinu što je pre
moguće, ali ne mogu prosto da izbacim svoje sadašnje klijente ili
njihove komade nameštaja.
Lok spusti još četiri novčića pored prethodne gomile.
„Gospodaru Fervajte, molim vas, pružili bismo vam svoje
nepodeljene usluge i za mnogo manje, da samo već nemamo
klijente koje moramo da zadovoljimo! Kako ovo da im uopšte
objasnim?“
Lok stavi još osam novčića baš između dve hrpe od po četiri, tako
da sagradi malu kulu. „Koliko to sad izađe, Bomondene? Četrdeset
solara, a bilo vam je tako drago da primite svega dvadeset četiri?“
„Gospodine, molim vas, zaista moram da mislim na sledeće: klijenti
koji su poručili robu pre vašeg gospodara moraju, iskreno se
izvinjavam, imati prednost..
Lok uzdahnu i izruči još deset solara na stočić za kafu, tako da
poruši malenu kulu i isprazni kesu. „Može da vam ponestane
materijala. Nekog drveta ili ulja ili kože od suštinske važnosti. Morate
da pošaljete po njega; šest dana do Tal Verara i šest natrag. Sigurno
se dešavalo i ranije. Sigurno možete da objasnite.“
„Jao, ali iznerviraće se; biće toliko razdraženi...“
Lok je izvukao iz torbe još jednu kesu s novcem i držao ju je na
gotovs, kao bodež, pred sobom. „Vratite im deo novca. Evo, uzmite
još mog.“ Istrese još i više novčića, nasumično. Zvec-zvec- zvec
metala o metal odjekivalo je predsobljem.
„Gospodaru Fervajte“, reče stolar, „ko ste vi?“
„Neko samrtnički ozbiljan kad je reč o stolicama.“ Lok ispusti I u
ilupunu kesu na gomilu zlata pored lončeta za kafu. „Čak stotinu M
ilara. Odložite ostale sastanke, batalite druge poslove, izvinite se
kome treba i vratite im novac. Koliko će potrajati?“
„Možda nedelju dana“, reče Bomonden poraženim šapatom.
„Dakle, pristajete? Dok moje četiri stolice ne budu gotove, ovo je
Fervajtova radnja za izradu nameštaja? Imam još novca u sefu vile
Verdante. Ako kažete ne, bez prestanka ću vam ga trpati u ruke sve
dok me ne ubijete. Dakle, jesmo li se dogovorili?“
„Bogovi nek su nam obojici u pomoći, jesmo!“
„Da se rukujemo, onda. Vi se bacite na drvodeljstvo, a ja odoh
nazad u krčmu da traćim vreme. Pošaljite glasnike ako vam zatreba
da išta pogledam. Ostaću dok ne završite.“
4
„Kao što vidite, šake su mi prazne, a nezamislivo je da bi se išta
moglo skrivati u rukavima ovako fino skrojene tunike.“
Lok je stajao pred ogledalom čovečje visine u svom apartmanu u
vili Verdante, samo u čakširama i lakoj tunici od fine svile. Manžetne
tunike bile su mu zavrnute i on je pomno zurio u sopstveni odraz.
„Bilo bi, naravno, nemoguće da ni iz čega stvorim špil karata... ali
šta je ovo?“
Razmetljivim pokretom pruži desnu ruku prema ogledalu, ali špil
karata trapavo iskliznu iz nje i u padu se rasu u lepršavi haos.
„Jebem li ti sve po spisku“, progunđa Lok.
 Imao je pred sobom nedelju dana neisplaniranog vremena, a
spretnost mu se mučno sporo vraćala u ruke. Lokje uskoro
usredsredio pažnju na neobičnu tvorevinu u srcu Salon Korboa,
razlog što su mnogi besposleni bogataši dolazili ovamo na
hodočašće, i razlog što su mnogi očajni i potlačeni gutali prašinu iza
njihovih kočija dok su klipsali u istom pravcu.
Nazivali su to „ratom zabave“.
Stadion ledi Salžeske bio je manja verzija legendarne Stadije ultre
iz Terim Pela, sa sve dvanaest mermernih kipova bogova u visokim
kamenim nišama koje su ukrašavale spoljašnju stranu.
Na njihovim božanskim glavama i ramenima čučali su gavranovi i
malodušno graktali naniže, prema svetini koja se gurala oko kapija.
Dok se probijao kroz ovaj metež, Lok je primetio svaku poznatu vrstu
uslužnih radnika. Bilo je lečilaca koji su zabrinuto kokodakali oko
starijih osoba, nosača nosiljki koji su vukli one nesigurne na nogama
(ili one besramno lenje), muzičara i žonglera, stražara, prevodilaca i
na desetine muškaraca i žena koji su mahali lepezama ili dizali
prostrane svilene suncobrane, u potpunosti nalik na krhke ljudske
pečurke, u poteri za mušterijama pod sve snažnijim jutarnjim
suncem.
Iako se govorilo kako je teren Imperijalne arene bio isuviše velik da
bi čak i najsnažniji strelac dobacio strelom preko njega, teren
Salžeskine kopije imao je svega pedeset koraka u prečniku. Nije bilo
sedišta za običan svet; glatki kameni zidovi uzdizali su se dvadeset
stopa iznad glatkog kamenog podnožja, a povrh njih su se nalazile
raskošne galerije, s kojih su platneni paravani za zaštitu od sunca
nežno lepršali na povetarcu.
Tri puta dnevno, livrejisani stražari ledi Salžeske otvorili bi javne
kapije boljem sloju posetilaca Salon Korboa. Postojala je jedna
galerija za stajanje (s koje je pogled čak bio pristojan) gde je ulaz bio
besplatan, ali najveći deo posmatrača na stadionu ne bi prihvatio
ništa manje od raskošnih sedišta i kabina koje je trebalo rezervisati
za popriličan novac. Pri svojoj prvoj poseti ratu zabave, ma koliko to
ne bilo u modi, Lokje odabrao da stoji. Neko mahom nebitan poput
Mordavija Fervajta nije morao da se brine za svoj dobar glas.
Na terenu arene nalazi se blistava rešetka od crnih i belih
mermernih kvadrata, svaki sa stranicom dužine koraka. Kvadrati su
poredani dvadeset puta dvadeset, kao gigantska tabla za igru „uhvati
vojvodu“. Gde se u toj igri koriste pioni od izrezbarenog drveta ili
slonovače, Salžeskin talon sadržao je žive pione. Siromašni i
potlačeni sačinjavaće posadu tog talona, po četrdesetoro sa svake
strane, u crnim ili belim odorama kako bi se razlikovali.
Upravo radi ovog neobičnog zaposlenja izlagali su se opasnostima
na dugom, teškom pešačenju do Salon Korboa.
Lokje već otkrio da iza stadiona ledi Salžeske postoje dve velike,
dobro čuvane kasarne, gde su odvodili siromašne po prispeću u
Salon Korbo. Tamo bi ih naterali da se operu i davali bi im dva
jednostavna obroka na dan tokom čitavog boravka, koji bi se mogao
otezati u nedogled. Svaki „kandidat“, kako su ih zvali, dobio bi broj.
Tri puta dnevno održavala bi se nasumična izvlačenja kako bi se za
predstojeći rat zabave izabrale dve ekipe od po četrdesetoro. Jedino
pravilo u ratu bilo je da živi pioni budu u stanju da stoje, kreću se i
slušaju naređenja; nisu primali decu mlađu od osam ili devet godina.
Ako bi neko odbio da učestvuje kada se njegov broj izvuče, istog
časa bi ga izbacili iz Salžeskinog polugrada i zabranili mu povratak.
Bez zaliha i priprema, izbacivanje na drum u ovoj sušnoj zemlji
moglo je biti i smrtna kazna.
Dvadeset i nešto Salžeskinih stražara, naoružano zakrivljenim
štitovima i lakiranim drvenim motkama, poteralo je kandidate u
arenu. Bili su to kršni muškarci i žene i kretali su se s lakom
samouverenošću stečenom iz teškog iskustva; čak ni opšti ustanak
kandidata ne bi imao izgleda protiv njih. Stražari su poredali
kandidate na početne položaje na tabli, četrdeset belih „piona“ i
četrdeset crnih „piona“, sa šesnaest redova polja između obe armije,
poredane u dva reda.
Na suprotnim krajevima stadiona, na galeriji su se nalazile dve
posebne kabine, jedna zastrta crnim svilenim zavesama, a druga
belim. Ove kabine rezervisale su se mnogo unapred, preko liste
čekanja, baš kao što su mušterije u kockarnici polagale pravo na
bilijarske stolove ili privatne prostorije u određeno vreme. Ko
rezerviše kabinu, sticao je pravo da tokom „rata“ u potpunosti
zapoveda dotičnom bojom.
Tog jutra bela zapovednica bila je mlada lašenska vikontesa čija je
pratnja naizgled isto onoliko strepela zbog svega toga koliko je ona
bila poletna; činilo se da škrabaju beleške i zaviruju u tabele. Crni
zapovednikbio je sredovečan Iridanjanin s fino uhranjenim,
proračunatim izgledom dobrostojećeg trgovca. Sa sobom je na
galeriji imao mladog sina i ćerku.
Iako su živi pioni mogli dobiti (ako bi se oba igrača složila) naročite
odore koje su im davale posebne moći u pogledu kretanja, pravila
baš ovog rata zabave izgleda da su bila potpuno ista kao za „uhvati
vojvodu“, bez ikakvih odstupanja. Naredbodavci su počeli da izvikuju
zapovesti i partija se polako razvijala, s belim i crnim pionima koji su
se bojažljivo vukli jedni prema drugima i veoma postepeno smanjivali
razdaljinu između suparničkih snaga. Loka je zbunjivalo ponašanje
svetine na stadionu.
U ložama je bilo sigurno šezdeset ili sedamdeset gledalaca, s
dvostruko više slugu, telohranitelja, pomoćnika i glasnika pri ruci, da
se i ne pominju poslužitelji s hranom u Salžeskinim livrejama, koji su
žurili tamo-amo da udovolje njihovim potrebama. Njihov nestrpljiv,
žudan žamor kao da nije bio nimalo u skladu s laganom prirodom
partije koja se razvijala na poljima.
„Šta ih“, progunđa Lok za sebe na vađranskom, „toliko opčinjava,
koji moj?“
Onda je prvi pion zarobljen i demoni izađoše u arenu.
Bela zapovednica namerno je žrtvovala jednog „piona“,
sredovečnog čoveka. Još njene vojske beše se skvrčilo iza njega u
očiglednoj zamci, ali crni zapovednik po svoj prilici beše odlučio kako
takva razmena vredi. Uz izviknuta naređenja crnog ađutanta,
šiparica u crnom stupi s dijagonalnog polja i dotaknu sredovečnog
čoveka po ramenu. On obori glavu, a zadovoljan pljesak gomile
časak kasnije zagluši mahnit urlik koji se diže daleko s leve strane
stadiona u Lokovom vidnom polju.
Iz sporednog ulaza u arenu istrčaše šestorica muškaraca, odeveni
u složene kožne kostime sa crnim i narandžastim prugama; lica su
im bila prekrivena izobličenim plamen-naranđžastim maskama, za
kojima su lepršale divlje crne grive. Uz besmislene krike i arlaukanje
podigoše ruke u vazduh, a svetina je uzvratila klicanjem dok su
preko arene trčali prema zgrčenom čoveku u belom.
Demoni su ga ščepali za ruke i kosu; odgurali su ga, uplakanog, do
ivice table za igru i prikazali ga gomili kao žrtvenu životinju. Jedan
demon, muškarac gromkog glasa, pokazao je na crnog zapovednika
i povikao: „Izrecite kaznu!“
„Hoću ja da izreknem“, reče dečačić na trgovčevoj galeriji.
„Dogovorili smo se da će tvoja sestra prva. Teodora, odredi kaznu.“
Devojčica se usredsređeno zagleda u arenu, pa šapnu nešto ocu.
On pročisti grlo i povika: „Želi da ga stražari batinaju motkama. Po
nogama!“
Tako i bi: demoni su držali čoveka koji se koprcao i vrištao, raširenih
udova, dok su ga dva stražara marljivo tukla. Udarci njihovih toljaga
orili su se arenom; temeljito su mu prekrili butine modricama, kao i
cevanice i listove, sve dok glavni demon ne mahnu rukama da ih
otera. Gledalište je učtivo pljeskalo (iako ne preterano poletno,
primeti Lok), a demoni su odvukli uzdrhtalog, krvavog čoveka sa
stadiona.
Vratili su se ubrzo; jedan beli uklonio je crnog u sledećem potezu.
„Izrecite kaznu!“, ponovo se zaori arenom.
„Prodajem pravo za deset solara“, uzviknu lašenska vikontesa.
„Prvom ko se javi.“
„Prihvatam“, prodra se s tribina jedan starac odeven u naslage
somota i zlatotkanja. Glavni demon pokaza naviše u njega, a on
poslužitelju u fraku tik iza sebe rukom dade znak da priđe. Poslužitelj
dobaci kesu s novcem jednom Salžeskinom stražaru, a ovaj je
odnese do strane bele zapovedniče i baci je uvis na njenu galeriju.
Demoni onda odvukoše mladu ženu u crnom daje starac prouči.
Posle jednog časka prenaglašenog premišljanja, on povika: „Skidajte
joj haljinu!“
Grabežljive ruke demona rastrgoše crnu odoru i prljavu pamučnu
haljinu mlade žene; za nekoliko sekundi bila je gola. Činila se rešena
da napravi manju predstavu od prethodnog čoveka; kamenim
pogledom zurila je u starca, bio on sitan plemić ili bogat trgovac, i
nije govorila ništa.
„Je li to sve?“, povika glavni demon.
„Ma, ne“, reče starac. „Skidajte joj i kosu!“
Svetina gromko zapljeska i zaklica na to, a žena prvi put odade
istinski strah. Imala je gustu grivu blistave crne kose sve do krsta —
nešto čime se mogla ponositi čak i među siromasima — i možda sve
čime se mogla ponositi na svetu. Glavni demon glumatao je pred
publikom; podigao je svetlucavi, zakrivljeni bodež iznad glave i
zaurlao u likovanju. Žena je pokušala da se otme iz pet pari ruku što
su je držale, ali uzalud. Brzo, bolno, glavni demon kosio je njene
crne kovrdže — lepršale su naniže sve dok nisu prekrile tlo, a ženinu
koža glave nije pokrivalo ništa do ostriganih, nejednakih čekinja.
Potočići krvi slivali su joj se niz lice i vrat dok su je odvlačili van
arene, isuviše otupelu da bi se dalje borila.
Tako se to nastavljalo, a Lok je sa sve većom nelagodnošću
posmatrao dok je nemilosrdno sunce milelo nebom i senke se
skraćivale. Živi pioni kretali su se sjaktavim, vrelim poljima bez vode i
odmora, sve dok ih ne bi uklonili s table i podvrgli ih kazni po izboru
suparničkog zapovednika. Loku je uskoro postalo jasno kako kazna
može biti gotovo bilo šta osim smrti. Demoni su sledili naređenja s
grozničavim poletom i uvećavali svaku novu povredu ili poniženje
zarad uživanja gomile.
Bogovi, shvatio je Lok, manje-više niko od njih i nije ovde radi igre.
Došli su samo da vide kazne.
Redovi naoružanih stražara obeshrabrili bi svaku mogućnost
odbijanja ili pobune. „Pioni“ koji bi odbili da požure na određena im
mesta ili se usudili da bez uputstava istupe sa svojih polja, naprosto
bi dobijali batine dok ne bi poslušali. A poslušali bi, i surovost kazni
nije popuštala kako je partija odmicala.
„Trulo voće“, povika dečačić u loži crnog zapovednika, pa tako i bi:
postariju ženu u beloj odori baciše uza zid stadiona i četiri demona je
zasuše jabukama, kruškama i paradajzom. Oborili su je s nogu i
nastavili s paljbom sve dok se žena nije pretvorila u uzdrhtalu
gomilicu, sklupčanu ispod krhkih ruku radi zaštite, a ogromne mrlje
kiselog voćnog tkiva i soka kapale su sa zida iznad nje.
Osveta bele igračice bila je hitra. Zarobila je zdepastog mladića u
crnom i konačno zadržala izbor kazne za sebe. „Stadion naše
domaćice moramo da održavamo čistim. Vodite ga do zida s mrljama
od voća“, povikala je, „i nek ih počisti jezikom!“
Svetinom se zaori divlji aplauz na ovo; glavni demon odgura čoveka
u areni do zida. „Liži, ništarijo!“
Prvi napori nisu mu bili preterano poletni. Drugi demon izvuče
sedmokraki bič sa čvorovima na krajevima, ošinu čoveka po
ramenima i tresnu ga o zid tako snažno da mu je raskrvavio nos.
„Zaradi jebenu platu, crve“, kriknu demon i ponovo ga ošinu. „Zar ti
nikad ranije neka gospa nije rekla da se sagneš i upotrebiš jezik?“
Čovek je očajnički prelazio jezikom gore-dole po zidu i zagrcnuo bi
se svakih nekoliko sekundi, što bi izazvalo novo pucanje demonovog
biča. Do trenutka kada su ga konačno odvukli iz arene, čovek se
beše pretvorio u krvavu, ispovraćanu vreću živaca.
Tako se to nastavljalo čitavog jutra.
„Bogovi, zašto podnose ovo? Zašto trpe?“ Lok je stajao na galeriji,
sam, i zurio u bogate i moćne, u njihove stražare i sluge, u
desetkovane redove živih piona i partiju tamo dole. Zadubljen u
mračne misli, znojio se u svojoj debeloj crnoj odeći.
Ovde se nalaze najbogatiji i najslobodniji ljudi u terinskom svetu,
ljudi na položajima i puni novca, ali bez političkih dužnosti koje bi ih
sputavale, okupljeni da rade ono što im zakoni i običaji zabranjuju
svuda van Salžeskinog privatnog poseda — da ponižavaju i kinje
niže od sebe kako im padne na pamet, radi sopstvene razdragane
zabave. Arena i rat zabave očigledno su samo okvir. Sredstvo ka
cilju.
Nije tu bilo nikakvog reda, nikakve pravde. Gladijatori i zatvorenici
koji se bore pred gomilom tu su iz određenih razloga, stavljaju živote
na kocku radi slave ili plaćaju cenu toga što su uhvaćeni. Muškarci i
žene klate se s vešala zato što Grbavi Zaštitnik samo donekle može
da pomogne onim blesavima, sporima i onima koje je sreća
napustila. Ali ovo je bio razvrat.
Lok je osetio kako mu u utrobi gnev narasta poput sifilističnog čira.
Nemaju pojma ko je on ni za šta je zaista sposoban. Nikakvog
pojma šta Trn Kamora može da im uradi ako ga napujdaju na Salon
Korbo, i to uz Žanovu pomoć! Uz nekoliko meseci planiranja i
posmatranja, Gospodstveni nitkovi mogu da razbucaju ovo mesto,
da nađu načina da varaju u ratu zabave, sigurno — da opljačkaju
učesnike, opljačkaju ledi Salžesku, osramote i ponize ove gadove,
ocrne polugrad tako temeljito da više nikad niko ne poželi da ga
poseti. Ali...
„Grbavi Zaštitnice“, prošaputa Lok, „zašto sada? Zašto mi sada ovo
pokazuješ?“
Žan ga je čekao u Tal Veraru i već su bili do guše i igri u koju su
uložili godinu dana truda. Žan pojma nije imao šta se zapravo
dešava u Salon Korbou. Očekivaće da se Lok brzo vrati s
kompletom stolica, tako da mogu da nastave s planom oko kog su
se dogovorili, planom koji je već očajnički složen.
„Ma, izeš ga“, reče Lok. „Izeš sve u tri lepe.“
5
Kamor, mnogo godina ranije. Vlažna, rominjava magla obujmila je
Loka i oca Verigu zastorom od ponoćnog sivila dok je starac vodio
dečaka kući s prvog sastanka s kapom Venkarlom Barsavijem. Lok,
pijan i natopljen znojem, prianjao je uz leđa ublaženog jarca kao da
mu život od toga zavisi.
„Ti ne pripadaš Barsaviju“, rekao je Veriga. „On je sasvim dobar za
to što jeste, saveznik koga vređi imati na svojoj strani i t'ovek čija
naređenja moraš uvek da glumiš da izvršavaš. Ali on ti sasvim
sigurno nije vlasnik. Na kraju, nisam to ni ja.“
„Znači ne moram...“
„Da poštuješ Tajni mir? Da budeš dobar mali pezon? Samo ‘.polja,
Lok. Samo da se preživi. Ako ti oči i uši nisu bile zašivene ova
poslednja dva dana, sigurno si shvatio kako ja nameravam da li,
Kalo, Galdo i Sabeta ne budete ništa manje“, poverio se Veriga uz
divalj osmeh, „nego jebeno koplje iz baliste kroz srce Venkarlovog
dragocenog Tajnog mira.“
„Ovaj..Lokje nekoliko trenutaka presabirao misli. „Zašto?“
„Heh... Složeno je to. Ima veze sa onim što sam ja i s onim što se
nadam da ćeš ti jednog dana biti. Sveštenik zaklet na službu
Grbavom Zaštitniku.“
„Je l’ kapa u nečemu greši?“
„E sad“, reče Veriga, „e sad, mali, kakvo pitanje. Da li dobro
postupa prema Pravim ljudima? Bogovi, da — Tajni mir je ukrotio
gradsku stražu, sve smiruje, i manje nas ide na vešala. Ipak, svaki
sveštenički poziv ima ono što nazivamo zapovestima — zakone koje
su sami bogovi preneli na ljude koji im služe. U većini hramova, ovo
su složene, zapetljane stvarčice koje svima idu na živce. U
svešteničkom pozivu Dobročinitelja, ovo je lako. Imamo samo dve.
Prva je: neka lopovima ide od ruke. Prosto i jednostavno. Naređeno
nam je da jedan drugom pomažemo, krijemo jedan drugog,
sklapamo mir kad god je to moguće i staramo se da naša sorta
cveta, milom ili silom. Barsavi se te zapovesti pridržava, u to nemoj
sumnjati.
Ali druga zapovest“, reče Veriga, utiša glas i osvrnu se po magli da
se još jednom uveri kako niko neće načuti njegove reči, „jeste ova:
neka bogati pamte.“
„Šta da pamte?“
„Da nisu nepobedivi. Da se katanci mogu obiti a bogatstva pokrasti.
Nara, Gospa od Sveprisutnih Boljki, neka bi joj ruka posustala, šalje
boleštine među ljude da ljudi nikad ne bi zaboravili kako nisu bogovi.
I mi smo nešto slično, za bogate i moćne. Mi smo im kamičak u
cipeli, trn u mesu, malo vraćanja milo za drago s ove strane božjeg
suda. To nam je druga zapovest i važna je koliko i prva.“
„A... Tajni mir štiti plemiće, pa ti se zato ne sviđa?“
„Nije stvar u tome što mi se ne sviđa.“ Veriga je premetao po glavi
narednih nekoliko reči pre nego što ih je pustio napolje. „Barsavi nije
sveštenik Trinaestog. Nije zaklet da poštuje zapovesti kao ja; mora
da bude praktičan. I mada to mogu da prihvatim, ne mogu
jednostavno da pustim to da ide kako ide. Moja je božanska dužnost
da se postaram da svet plave krvi sa svojim lepim titulama dobije
malo od onoga što nama ostalima život pruža svakodnevno — fin,
oštar šut u dupe s vremena na vreme.“
„A Barsavi... ne mora za to da zna?“
„Krvavih mu govana, ne. Kako ja gledam na to, ako se Barsavi
stara za neka lopovima ide od ruke, a ja se staram za nek bogati
pamte, ovo će u očima Grbavog Zaštitnika biti jedan sveti, sveti
grad.“
6
„Zašto trpe ovo? Znam da ih plaćaju, ali kazne! Bogova mu... ovaj,
Svetih mu Srži, zašto dolaze ovamo i podnose to? Poniženja, batine,
kamenovanje, kaljanje... čemu to?“
Lokje uzrujano koračao tamo-amo po Bomondenovoj porodičnoj
radnji, stežući i opuštajući pesnice. Bilo je popodne njegovog
četvrtog dana u Salon Korbou.
„Kao što rekoste, radi isplate, gospodaru Fervajte.“ Loris Bomonden
beše nežno položila jednu ruku na naslon polugotove stolice koju je
Lok došao da pogleda. Drugom je milovala jadnog, nepomičnog
Živka, smeštenog u džepu njene kecelje. „Ako te izaberu za igru,
dobiješ bakarnu centiru. Ako dobiješ kaznu, daju li srebrni volani.
Postoji i tombola: jedna osoba po ratu, jedna od osamdesetoro,
dobija zlatni solar.“
„Mora da su očajni“, reče Lok.
„Imanja propadaju. Radnje propadaju. Najmljena zemlja vraća se
vlasniku. Kuga isteruje sav novac i zdravlje iz gradova. Kad nemaju
kud drugde da odu, dođu ovamo. Dobiju krov nad glavom, obroke,
nadu da će zaraditi srebro i zlato. Treba samo dovoljno često da
izlaziš i... zabavljaš ove.“
„To je izopačeno. Gnusno.“
„Imate meko srce, s obzirom na to koliko trošite na samo četiri
stolice, gospodaru Fervajte.“ Loris obori pogled i poče da krši ruke.
„Oprostite. Nikako nije trebalo to da kažem.“
„Pričajte šta god hoćete. Nisam bogataš, Loris. Samo sluga svog
gospodara. Ali čak i on... Skromni smo ljudi, majku mu. Skromni i
pošteni. Neko bi nas možda nazvao čudacima, ali surovi nismo.“
„Mnogo puta sam viđala plemiće iz Srži u ratu zabave, gospodaru
Fervajte.“
„Mi nismo plemići. Trgovci smo... trgovci iz Emberlena. Ne mogu da
govorim u ime naših plemića, a često i ne želim. Pazite, video sam
mnogo gradova. Znam kako ljudi žive. Video sam gladijatorske
borbe, pogubljenja, bedu i siromaštvo i očaj. Ali nikad nisam video
ništa ovakvo — lica tih posmatrača. Način na koji su gledali i klicali.
Kao šakali, kao vrane, kao nešto... nešto veoma pogrešno.“
„Ovde nema zakona osim Salžeskinih zakona“, reče Loris. „Ovde
mogu da se ponašaju kako im drago. U ratu zabave mogu da rade
tačno ono što žele siromašnom i prostom narodu. Ono što je na
drugim mestima zabranjeno. Ovde prosto vidite kakvi su kad
prestanu da se pretvaraju da im je i trun stalo do bilo čega. Šta
mislite, otkud Živko? Moja sestra je videla kako jedna plemkinja
naređuje da se mačići ublaže kako bi ih njeni sinovi mučili noževima.
Zato što su se dosađivali na čajanci. E pa, dobro došli u Salon
Korbo, gospodaru Fervajte. Žao mi je što nije raj kako se izdaleka
čini. Dopada li vam se naš rad na stolicama?“
„Da“, reče Lok polako. „Da, valjda mi se dopada.“
 „Ako smem biti tako slobodna da vam dam jedan savet“, reče Loris,
„predložila bih vam da tokom preostalog boravka izbegavate rat
zabave. Radite ono što radimo mi ostali ovde: pretvarajte se da ne
postoji. Naslikajte ogromni magleni oblak preko njega u svom umu i
pretvarajte se da nije tu.“
„Kako vi kažete, madam Bomonden“, uzdahnu Lok. „Možda tako i
postupim.“
7
Ipak, Lok nije mogao da ostane podalje. Ujutru, po podne i uveče
zaticao je sebe na javnoj galeriji, samog, bez hrane i pića. Video je
gomilu za gomilom, rat za ratom, poniženje za poniženjem. Demoni
su počinili jezive greške u nekoliko navrata; batinanje i davljenje oteli
bi se kontroli. Kandidatima koje bi slučajno toliko izmučili da nade za
oporavak nije bilo — na licu mesta bi smrskali lobanju, uz učtiv
pljesak svetine. Ne bi bilo lepo ne ukazati milost.
„Grbavi Zaštitnice“, mrmljao je Lok za sebe prvi put kad se to
desilo. „Nemaju čak ni sveštenika... ni jednog jedinog..
Shvatao je, nejasno, šta to radi samom sebi. Osećao je nekakvo
komešanie unutra, kao da je njegova savest duboko, spokojno
jezero sa čudovištem koje se upinje da izbije na površinu. Svako
neljudsko poniženje, svaka bolna kazna koju bi u uzbuđenju
zapovedilo neko razmaženo plemićko đete dok se roditelji sa
uživanjem smeju — ulivala je snagu toj zveri dok se ova zaletala u
njegov zdrav razum, njegovu hladnu proračunatost, njegovu volju da
se drži plana.
Trudio se da sam sebe toliko razgnevi da popusti.
Trn Kamora nekad je bila maska koju je, igre radi, i nepreterano
poletno, nosio. Sada je bio gotovo zasebno biće, gladan stvor, sve
navalentnija avet koja mu podriva odlučnost da se ne zauzme za
zapovest svoje vere.
Pusti me napolje, šaputalo je to. Pusti me napolje. Nek bogati
pamte. Bogova mu, mogu i te kako da se postaram da nikad ne
zaborave, majku li im njihovu.
„Nadam se da ćete mi oprostiti što se namećem ako primetim da
izgleda ne uživate!“
 Lok se trže iz mračnih misli kada još jedan čovek stupi na galeriju.
Neznanac je bio preplanuo i, kako se činilo, u formi, možda pet ili
šest godina stariji od Loka, sa smeđim kovrdžama sve do
okovratnika i precizno podšišanom jarećom bradicom. Dugi somotski
kaput bio mu je oivičen srmom, a obema rukama je iza leđa držao
štap vrha okovanog zlatom.
„Ali oprostite mi. Fernand Genrusa, plemić trećeg, od Lašena.“
Plemić trećeg reda — baron — kupljena titula, baš onakva kakvu su
se Lok i Žan poigravali mišlju da nabave. Lok se malo nakloni u
struku i nakrivi glavu. „Mordavi Fervajt, gospodaru. Iz Emberlena.“
„Trgovac, dakle? Mora da vam lepo ide posao, gospodaru Fervajte,
kad se ovde odmarate. I, šta se krije iza tog tužnog lica?“
„Zašto mislite da sam nezadovoljan?“
„Stojite ovde sami, ne uzimate nikakvo osveženje, i posmatrate
svaki novi rat s takvim izrazom lica... kao da vam neko sipa vrelo
ugljevlje pod pregaču. Nekoliko puta sam vas video sa sopstvene
galerije. Gubite li novac? Mogao bih da podelim s vama nešto od
uvida koji sam stekao: kako je najbolje kladiti se u ratu zabave.“
„Nisam se ni kladio... Samo... nisam u stanju da prestanem da
gledam.“
„Čudnovato. A ipak vam ne pričinjava zadovoljstvo.“
„Ne.“ Lok se malčice okrenu prema baronu Genrusi i uznemireno
proguta knedlu. Etikecija je nalagala da se neko tako niskog roda
kao Mordavi Fervajt prikloni čak i „baronu od kese“ kao što je
Genrusa i ne započinje nikakav neprijatan razgovor, ali Genrusa kao
da je tražio objašnjenje. Lok se pitao s koliko može da se izvuče.
„jeste li nekad videli sudar kočija, gospodaru, ili čoveka koga je
pregazila zaprega? Videli krv i haos i bili potpuno nesposobni da
odvojite oči od tog prizora?“
„Ne bih rekao.“
„Bojim se da se ne slažem. Imate privatnu ložu da gledate baš to tri
puta dnevno, ako poželite. Gospodaru.“
„Aaaa. Znači, rat zabave vam se čini, šta, neumestan?“
„Surov, moj gospodaru Genrusa. Krajnje i izuzetno surov.“
„Surov? U poređenju sa čime? Ratom? Dobom kuge? Da niste
slučajno nekad videli Kamor? Eto vam osnove za poređenje posle
kog ćete možda malo zdravije razmišljati, gospodaru Fervajte.“
 „Čak i u Kamoru“, reče Lok, „ne verujem da je ikome dopušteno da
usred bela dana batina starice kako mu se ćefne. Ili da im trga
odeću, kamenuje ih, siluje ih, odseca im kosu, poliva ih alhemijskim
sredstvima koja nagrizaju... Ovo je kao... kao kad deca kidaju krila
insektima. Pa onda gledaju i smeju se.“
„Ko ih je prisilio da dođu ovamo, gospodaru Fervajte? Ko im je
uperio mač u leđa i naterao ih da đomarširaju sve do Salon Korboa
onim vrelim, pustim drumovima? To hodočašće traje danima iz
svakog značajnijeg mesta.“
„A kakvog izbora imaju, gospodaru moj? Ovde su iz čistog očaja.
Zato što nisu mogli da prežive tamo gde su ranije bili. Imanja
propadaju, radnje propadaju... očaj je to, ništa više. Ne mogu prosto
da odluče da ne jeđu.“
„Imanja propadaju, radnje propadaju, brodovi tonu, carstva se
urušavaju.“ Genrusa poteže štap koji je držao iza leđa i uperi zlatni
vrh u Loka kako bi podvukao svoju izjavu. „Takav je život pod vlašću
bogova, prema volji bogova. Da su se svesrdnije molili ili više štedeli,
ili bili manje lakomisleni sa onim što imaju, možda ne bi morali da
dopužu ovamo po Salžeskino milosrđe. Čini se sasvim pravedno da
ona od njih zahteva štošta kako bi ga zaslužili.“ „Milosrđe?“
„Imaju krov nad glavom, hranu i priliku da zarade novac. Oni koji
odnesu nagrade u zlatu izgleda da nemaju nikakvih poteškoća kad
treba uzeti pare i otići.“
„Od njih osamdesetoro, jedan dobije solar, gospodaru moj. Bez
sumnje je to više novca nego što su ikad videli u životu. A za ostalih
sedamdeset devetoro, to zlato je samo obećanje koje ih zadržava
ovde dan za danom, nedelju za nedeljom, kaznu za kaznom. A šta
sa onima što poginu kad demoni ne uspeju da se obuzdaju? Kakva
njima vajda od zlata ili obećanog zlata? Na svakom drugom mestu,
ovo bi bilo najubičnije mučko ubistvo.“
„Aza Gvila ih uzima iz arene, ne vi ili ja ili ma koji smrtnik, Fervajte.“
Genrusine obrve bile su natuštene, a obrazi su mu rumeneli. „I da,
na svakom drugom mestu bilo bi to najobičnije mučko ubistvo. Ali
ovo je Salon Korbo i ovde su po slobodnoj volji. Isto kao vi i ja. Mogli
bi prosto da odluče da ne dođu...“
„I negde drugde nasmrt izgladne.“
 „Molim vas. Video sam sveta, gospodaru Fervajte. Preporučio bih
vam isto to, da steknete malo uvida. Svakako je neke od njih
napustila sreća. Ali kladim se da biste ustanovili kako najveći deo
prosto žudi za zlatom i nada se lako stečenom bogatstvu. Pogledajte
one tamo u areni... poprilično je mladih i zdravih, zar ne?“
„A od koga drugog bi se dalo očekivati da stigne ovamo peške,
osim ako ih posluži izuzetna sreća, moj gospodaru Genrusa?“
„Vidim da s vašim osećanjima nema razumne rasprave, gospodaru
Fervajte. Mislio sam da ste vi srebroljupci iz Emberlena malo više
oguglali.“
„Oguglali, možda, ali ne sirovi.“
„Sad pazite šta pričate, gospodaru Fervajte. Želeo sam da
porazgovaramo jer sam bio iskreno radoznao u pogledu vašeg
raspoloženja; mislim da sada vidim odakle potiče. Jedan mali
savet... Salon Korbo možda nije najzdravije mesto za nekoga s
vašom vrstom gorčine.“
„Moja posla ovde... uskoro će biti gotova.“
„Tim bolje, onda. Ali možda vam neko prekrati posla oko rata
zabave još i pre. Nisam jedini koji je počeo za vas da se zanima.
Stražari ledi Salžeske... osetljivi su na nezadovoljstvo. Iznad arene
kao i u njoj.“
Mogu da te ostavim da cmizdriš bez prebijene pare, prošaputa
jedan glas u Lokovoj glavi. Mogu da te ostavim da nosiš kofe pune
sopstvene pišaćke u zalagaonicu kako bi sprečio poverioce da ti ne
preseku grkljan.
„Oprostite mi, gospodaru moj. Najozbiljnije shvatam vaše reči“,
promumla Lok „Sumnjam... da ću više ikome ovde biti na smetnji.“
8
U jutro Lokovog devetog dana u Salon Korbou, Bomondenovi su
završili stolice.
„Izgledaju božanstveno“, rekao je Lok, lako prevlačeći prstima
preko lakiranog drveta i tapacirane kože. „Izuzetno fine, fine koliko
sam se i nadao, s razlogom. A... dodaci?“
„Ugrađeni po vašim uputstvima, gospodaru Fervajte. Tačno po
vašim uputstvima.“ U radnji Bomondenovih Loris je stajala pored oca
dok se desetogodišnja Parnela upinjala da na alhemijskom rešou
skuva čaj najednom stolu u uglu, prekrivenom alatima nedokučive
namene i polupraznim ćupovima drvoprerađivačkih ulja. Lokje
načinio mentalnu belešku da veoma pažljivo omiriše svaki čaj koji
mu ponude pre nego što počne da pije.
„Prevazišli ste sami sebe, svi vi.“
„Imali smo, ovaj, novčano nadahnuće, gospodaru Fervajte“, reče
najstariji Bomonden.
„Volim da pravim uvrnute stvari“, dodade Parnela iz ćoška.
„Heh. Da, pretpostavljam da bi ovo tu spadalo.“ Lok se zagleda u
svoj komplet od četiri jednake stolice i uzdahnu s mešavinom
olakšanja i brige. „Dobro, onda. Ako biste bili ljubazni da ih
pripremite za prevoz, unajmiću dvoja kola i po podne se oprostiti od
vas.“
„Toliko vam se žuri da odete?“
„Nadam se da ćete mi oprostiti ako kažem da me svaki časak koji
bez preke potrebe provedem na ovom mestu — pritiska. Salon
Korbo i ja ne odgovaramo jedan drugom.“ Lok izvadi kožnu kesu iz,
džepa kaputa i dobaci je gospodaru Bomondenu. „Dodatnih
dvadeset solara. Za ćutanje i činjenicu da ove stolice nikad nisu
postojale. Je l' jasno?“
„Ja... pa, siguran sam da možemo da udovoljimo vašem zahlevu...
moram reći, vaša velikodušnost je...“
„Tema o kojoj nema potrebe dalje raspravljati. Učinite mi to. Ionako
uskoro odlazim.“
To je to, dakle, reče glas u Lokovoj glavi. Držim se plana. Ostavuću
sve ovo za sobom, ništa neću preduzimati i vratiću se u Tal Verar
podvijenog repa.
Dok se on i Žan bogate na Rekvinov račun i varanjem dospevaju na
sve više i više raskošne spratove Kule greha, na kamenom tlu arene
ledi Salžeske kazne će se odvijati dalje, a lica posmatrača biće ista,
dan za danom. Deca koja kidaju krila insektima, pa se smeju kako se
ovi koprcaju i krvare... a s vremena na vreme nekog i zgaze.
„Nek lopovima ide od ruke“, progunđa Lok za sebe. Pritegao je
vratnu maramu i s mučninom u stomaku pripremio se da izađe i
pozove kočiju.
 PETO POGLAVLJE
Na mehaničkoj reci
1
Iz vodopada Mon Magisterije opet nahrupi putnička kabina s
prednjom stranom od stakla i uz trzaj kliznu na svoje mesto, na ulazu
u palatu. Voda je šištala kroz gvozdene cevi, a visoke kapije iza
kabine zatvoriše se s treskom i poslužitelji otvoriše prednja vrata
Loku, Žanu i Merejn.
U predvorju ih je čekalo desetak arhontovih Očiju. Ćutke su se
poredali sa obe Lokove i Žanove strane dok ih je Merejn vodila
napred.
Ne, međutim, u istu kancelariju kao ranije, kako se činilo. Lok se s
vremena na vreme osvrtao dok su prolazili kroz prigušeno osvetljene
hodnike i peli se zavojitim stepenicama. Mon Magisterija je uistinu
pre bila tvrđava nego palata; zidovi van prijemne dvorane bili su
lišeni ma kakvih ukrasa, a vazduh je uglavnom mirisao na vlagu,
znoj, kožu i ulje za podmazivanje oružja. Kroz nevidljive kanale iza
zidova klokotala je voda. Povremeno bi promarširali pored slugu, koji
bi stali leđima uza zid i glava pognutih k nogama sve dok Oči ne bi
prošle.
Merejn ih je sprovela do vrata s gvozdenim ojačanjima u hodniku, ni
po čemu naročitom, nekoliko spratova iznad ulaza. Kroz zasvođen
prozor na drugom kraju prolaza mreškala se magličasta srebrna
mesečina. Lok zaškilj i i shvati kako se bujica vode iz kružnih
akvedukta palate sliva niz staklo.
Merejn triput zalupa na vrata. Kada su se otvorila uz škljocaj i
propustila u hodnik procep blage žute svetlosti, mahanjem ruke je
raspustila Oči. Dok su one marširale odatle hodnikom, ona je
malčice gurnula vrata i drugom rukom pokazala na njih.
„Konačno. Nadao sam se da ću vas možda skorije videti. Mora da
ste bili negde van područja po kom se obično motate kad vas je
Merejn pronašla.“ Stragos podiže pogled s mesta gde je sedeo, na
jednoj od dve jedine stolice u goloj sobici, i poče da lista papire koje
je do tada proučavao. Na drugoj je ćutke sedeo ćelav poslužitelj s
nekoliko fascikli u ruci.
 „Imali su omanjih nevolja na unutrašnjim dokovima Velegalerije“,
reče Merejn dok je zatvarala vrata za Lokom i Žanom. „Dvoje prilično
ornih plaćenih ubica.“
„Zaista?“ Stragos je izgledao iskreno iznerviran. „A s kojim
poslovima bi to moglo imati veze?“
„Zaista bih voleo da znam“, reče Lok. „Naša prilika da ih propitamo
stradala je od strelice u grudima kad se pojavila Merejn.“
„Ta žena samo što nije izbola jednog od ove dvojice otrovanim
nožem, branitelju. Mislila sam da biste ih za sada radije zadržali
nepovređene.“
„Hmmm. Dvoje plaćenih ubica. Jeste li bili noćas u Kuli greha?“
„Da“, reče Žan.
„Dobro, onda verovatno nije Rekvin. On bi vas prosto pohvatao dok
ste tamo. Dakle, neka druga rabota je u pitanju. Nešto što je trebalo
ranije da mi ispričaš, Košta?“
„O, da prostiš, arhonte, mislio sam kako ćeš, uz svoje drugarčiće
vezane čarobnjake i sve te uhode koje si sigurno poslao da nam
gamižu oko guzice, znati više nego što znaš.“
„Košta, ovo je ozbiljno. Nameravam da vas iskoristim. Ne odgovara
mojim potrebama da mi se još nečija vendeta sruči na grbaču. Ne
znaš ko ih je mogao poslati?“
„Iskreno, nemamo blagog pojma.“
„Ostavili ste tela tih ubica na dokovima?“
„Dosad su ih stražari sigurno pokupili“, reče Merejn.
„Baciće tela u Bunjišni ponor, ali prvo će ih sahraniti u kući smrti na
dan ili dva“, reče Stragos. „Hoću da neko ode do tamo i pogleda ih.
Obratite pažnju na lični opis, plus sve tetovaže ili druge belege koji
mogu biti od značaja.“
„Naravno“, reče Merejn.
„Reci oficiru straže da se za to odmah poštara. Znaćeš gde da me
pronađeš kad završiš.“
„Po vašoj volji... arhonte.“ Činilo se da će Merejn reći još nešto, a
onda se okrenula, otvorila vrata i požurila napolje.
„Nazvao si me Košta“, reče Lok kada su se vrata opet zalupila. „Ne
zna naša prava imena, je l’ da? Baš neobično. Ne veruješ svojim
ljudima, Stragose? Rekao bi čovek da bi podjednako lako mogao da
ih držiš na udici kao i nas.“
 „Kladio bih se“, reče Žan, „da nikad ne prihvataš gazdin prijateljski
poziv na piće kad nisi na dužnosti, je li, ćelavko?“ Stragosov
poslužitelj se namršti, ali svejedno ne reče ništa.
„Samo napred“, reče Stragos nehajno, „zezajte mog ličnog
.llhemičara, istog onog koji je odgovora što vas ’držim na udici’, da i
ne pominjem pripremanje vašeg protivotrova.“
Čelavac se osmehnu stisnutim usnama. Lok i Žan pročistiše grla i u
isto vreme počeše da se premeštaju s noge na nogu — navika koju
su uskladili kao dečaci.
„Izgledaš kao razuman tip“, reče Lok. „A što se mene tiče, uvek mi
se ćosavo čelo činilo kao nešto plemenito, zgodno u svakoj klimi..“
„Umukni, Lamora. Imamo li ljude koji nam trebaju, dakle?“ Stragos
dodade papire poslužitelju.
„Da, arhonte. Četrdeset četvoro njih i svima je rečeno. Pobrimiću se
da budu prebačeni do sutra uveče.“
„Odlično. Ostavi nam bočice i možeš da ideš.“
Čovek klimnu glavom i pokupi papire. Predao je dve sićušne
staklene flašice arhontu, potom otišao bez ijedne reči, učtivo
zatvarajući vrata za sobom.
„Dakle, vas dvojica“, uzdahnu Stragos. „Izgleda da privlačite
pažnju, a? Sigurni ste da nemate pojma ko još pokušava da vas
ubije? Neki stari računi iz Kamora?“
„Ima toliko starih računa koje treba izravnati“, reče Lok.
„Nije ni čudo, a? E pa, moji ljudi će nastaviti da vas štite najbolje što
mogu. Vas dvojica ćete, međutim, morati da budete... obazriviji.“
„Ta zamisao nije sasvim nova“, reče Lok.
„Do daljnjeg ograničite kretanje na Zlatno stepenište i Savrolu.
Postaviću dodatne ljude na unutrašnje dokove; njih koristite kad
budete morali da putujete.“
„Izeš mi sve, tako ne možemo da delamo! Nekoliko dana, možda,
ali ne ostatak našeg boravka u Tal Veraru, ma koliko on potrajao.“
„Tu si više u pravu nego što si i svestan, Lok. Ali ako vas neko drugi
juri, ne mogu dopustiti da se to ispreči mojim potrebama. Sasecite
kretanje ili ću vam ga ja saseći.“
„Rekao si da neće biti daljih otežavajućih okolnosti u našoj igri s
Rekvinom!“
 „Ne, rekao sam da otrov neće biti otežavajuća okolnost u vašoj igri
s Rekvinom.“
„Deluješ prilično siguran u naše dobro vladanje za nekoga ko je
sam s nama u kamenoj sobici“, reče Žan i koraknu napred.
„Alhemičar ti se ne vraća ovamo, a? Ni Merejn?“
„Je F treba da se zabrinem? Ama baš ništa ne biste postigli ako
biste me povredili.“
„Osim neizmernog ličnog zadovoljstva“, reče Lok. „Uzimaš zdravo
za gotovo da smo pri čistoj svesti. Uzimaš zdravo za gotovo da nas
zabole dupe za tvoj dragoceni otrov i da te ne bismo rastrgli žilu po
žilu čisto iz principa, a posle otrpeli posledice.“
„Moramo li da prolazimo kroz ovo?“ Stragos je ostao u stolici, jedne
noge prekrštene preko druge, sa izrazom neznatne dosade na licu.
„Palo mi je na pamet da ste vas dvojica možda dovoljno tvrdoglavi
da zadržite malo bunta u srcima. Zato pažljivo slušajte — ako iz ove
sobe izađete bez mene, Oči u hodniku ispred nje ubiče vas čim vas
opaze. A ako mi na bilo koji drugi način naškodite, ponavljam ranije
obećanje. Istu takvu štetu naneću jednom od vas, desetostruko, dok
je onaj drugi primoran da posmatra.“
„Ti si“, reče Lok, „jedna smutljiva gomiletina jarećih govana.“
„Sve je moguće“, reče Stragos. „Ali ako ste vi potpuno u mojoj
moći, reci mi molim te, šta ste samim tim vi?“
„Debelo osramoćeni“, progunđa Lok.
„Vrlo verovatno. Možete li obojica da se okanete te klinačke potrebe
da osvetite svoje samopoštovanje i prihvatite zadatak koji imam za
vas? Hoćete li da saslušate plan i učtivo razgovarate?“
„Da.“ Lok zažmuri i uzdahnu. „Pretpostavljam da zaista nemamo
izbora. Žane?“
„Voleo bih da ne moram da se složim.“
„Bitno je da se slažeš.“ Stragos ustade, otvori vrata prema hodniku i
dade znak Loku i Žanu da pođu za njim. „Moje Oči otpratiće vas u
vrtove. Želim nešto da pokažem obojici... dok nasamo i azgovaramo
o vašem zadatku.“
„Sta tačno naineravaš s nama?“, upita Žan.
„Jednostavno rečeno, u Oružnom pristanu imam usidrenu
mornaricu koja i nije od velike vajde. Iako još zavisim od priora da mi
pomognu s plaćanjem i obezbeđivanjem zaliha, ne mogu nikuda ila
pošaljem punu silu bez dobrog izgovora.“ Stragos_se_osmehnu.
„Zato šaljem vas dvojicu na more da mi taj izgovor pronađete.“
„Na more?“ reče Lok. „Jesu li ti jebene vrane mozak pop...“
„ Vodite ih u moj vrt“, reče Stragos i okrenu se na peti.
2
U pitanju je bio ne toliko vrt koliko šuma, i protezala se sigurno
nekoliko stotina koraka sa severne strane Mon Magisterije. Živice
isprepletene s blago svetlucavom srebrnastom puzavicom
obeležavale su stazu između uznjihanog crnila drveća; pomoću
nekakve prirodne alhemije, vreže su isijavale dovoljno veštačke
mesečine da su dva lopova i njihovi stražari lako hodali šljunčanim
stazama. I sami meseci behu izašli, ali sada su bili sakriveni iza
masivne petnaestospratne tame same palate i Žan i Lok ih nisu
videli s mesta gde su se nalazili.
Mirišljavi vazduh bio je vlažan i težak; kiša je vrebala u svodu od
oblaka, koji su se krišom navlačili i sada su prekrivali istočno nebo.
Iz tame drveća čulo se zujkavo lepetanje nevidljivih krila, a tu i tamo
bleda zlatna i skerletna svetla lebdela su oko debala poput nekakve
vilinske nepodopštine.
„Bubice fenjerače“, reče Žan, opčinjen i protiv volje.
„Zamisli koliko su zemlje morali da dovuku ovamo gore da prekriju
prastaklo kako bi drveće moglo da izraste..prošaputa Lok.
„Baš je lepo kad si vojvoda“, reče Žan. „Ili arhont.“
U središtu vrta nalazila se niska građevina nalik na hangar za
čamce, osvetljena visećim alhemijskim fenjerima u plavoj boji, istoj
kao na grbu Tal Verara. Lok je čuo prigušeno pljuskanje vode o
kamen i uskoro ugleda mračan kanal, možda dvadeset stopa širok,
usečen u tlo odmah iza zgrade. Krivudao je kroz tamu šumske bašte
poput kakve malecne reke. Zapravo, Lok shvati, građevina pod
svetlošću fenjera i jeste hangar za čamce.
Još stražara pojavi se iz tame, grupa od njih četvoro koji su napola
vodili a napola vukli dva ogromna crna psa u oklopnoj opremi. Ova
stvorenja, u ramenima visoka čoveku do struka i gotovo isto toliko
široka, kezila su očnjake i prezrivo njušila dvojicu lopova, pa frknula i
odvukla psetare u arhontov vrt.
 „Odlično“, reče Stragos kada se pojavio iz tame nekoliko koraka iza
ekipe s psima. „Sve je spremno. Vas dvojica, dođite sa mnom.
Oružni zapovedniče, ti i tvoji možete ići.“
Oči se okrenuše kao jedno i odmarširaše ka palati dok su im čizme
prigušeno škriputale po šljunku pod nogama. Stragos rukom pokaza
Loku i Žanu da priđu i povede ih ka ivici kanala. Tu je na mirnoj vodi
plutao jedan čamac, privezan za stubić iza hangara. Plovilo kao daje
bilo pravljeno za četvoro, s tapaciranom klupom presvučenom
kožom spreda i još jednom pri krmi. Stragos opet pokaza, ovog puta
da Lok i Žan siđu na prednju klupu.
Lok je morao da prizna kako je sasvim prijatno zavaliti se u jastuke i
osloniti ruku o ivicu stamenog čuna. Stragos je malčice zaljuljao
čamac kada je stupio unutra za njima, potom je odvezao konopac i
smestio se na sopstvenu klupu. „Tanene“, reče, „budi ljubazan i
zapali pramčani fenjer.“
Žan baci pogled preko ramena i opazi alhemijsku svetiljku od
brušenog stakla, veliku kao pesnica, obešenu o njegovu stranu
čamca. Petljao je oko mesinganog brojčanika na vrhu lampe sve dok
se isparenja unutra nisu pomešala i planula uz cvrčanje, poput
kakvog nebeskoplavog dijamanta koji sa svake strane fenjera baca
avetinjske odraze na vodu dole.
„Ovo je bilo ovde kad su vojvode Terinskog prestola sagradile
palatu“, reče Stragos. „Kanal usečen u staklo, osam koraka dubok,
kao privatna reka. Vrtovi su izgrađeni oko njega. Mi arhonti nasledili
smo ovo mesto zajedno s Mon Magisterijom. Dok je moj prethodnik
bio zadovoljan mirnom vodom, ja sam uneo nekoliko izmena.“
Dok je govorio, pljuskanje vode o zidove kanala postalo je glasnije i
nepravilnije. Lok shvati da je žuborav, grgotav šum, sve glasniji oko
njih, zapravo zvuk brzaka u reci. Odraz svetlosti iz fenjera
poskakivao je i kretao se kako se voda ispod njih mreškala poput
tamne svile.
„Čarobnjaštvo?“, upita Lok.
„Mehanika, Lamora.“ Čamac lagano kliznu dalje od ivice kanala, a
Stragos ga veslom usmeri ka središtu rečice. „Noćas snažan vctar
duva sa istoka, a s druge strane mojih vrtova nalaze se vetrenjače.
Mogu se koristiti za pokretanje vodeničkih točkova ispod površine
kanala. Kad je vazduh nepomičan, četrdeset ili pedeset ljudi može
ručno da pokrene mehanizme. Svejedno mogu da prizovem rečnu
struju ako mi padne na pamet.“
„Svako može da prdi u zatvorenoj prostoriji i kaže kako
zapovedavetru“, reče Lok. „Mada, moram priznati, čitav vrt je...
otmeniji nego što bih očekivao od tebe.“
„Vrlo mi je drago što ceniš moj osećaj za lepo.“ Nekoliko minuta
posle toga Stragos je upravljao čamcem u tišini, oko široke okuke,
pored obala s kojih je visila srebrna puzavica, uz šušketanje lišća na
granama koje su se nisko spuštale. Miris veštačke reke uzdizao se
oko njih kako je struja jačala — ne neprijatan, ali ustajaliji i manje
zelen nego miris prirodnih jezeraca i reka u Lokovom sećanju.
„Pretpostavljam da reka čini zatvoren krug“, reče Žan.
„Krivudav krug, ali da.“
„Onda, ovaj... oprosti, ali kuda nas vodiš?“
„Sve u svoje vreme“, reče Stragos.
„Kad smo kod toga kuda nas vodiš“, reče Lok, „je l’ imaš nešto
protiv da se vratimo na prethodnu temu? Mora da me je neki tvoj
stražar mlatnuo po glavi; učinilo mi se da si rekao kako hoćeš da se
otisnemo na more.“
„I hoću. Tako da ćete to i učiniti.“
„Zbog čega, pobogu?“
„Je li ti poznata“, reče Stragos, „priča o Slobodnoj armadi
Utvarnolujnih ostrva?“
„Bledo“, reče Lok.
„Gusarski ustanak na Mesinganom moru“, razmatrao je Žan. „Pre
šest ili sedam godina. Ugušen je.“
„Ja sam ga ugušio“, reče arhont. „Pre sedam godina. „Pre sedam
godina one budalčine na Utvarnolujnim utuvile su sebi u glavu da
pokušaju da preotmu moć. Tvrdile su kako imaju prava da prikupljaju
poreze na prevoz na Mesinganom moru, ako se pod porezom
podrazumeva nasilno ukrcavanje i pljačkanje svega što ima brodsko
korito. Imali su desetak pristojnih plovila i desetak manje ili više
pristojnih posada.“
„Bonerova“, reče Žan. „To je kapetanica koju su svi sledili, je l’
tako? Lorela Boner?“
,Jeste“, reče Stragos. „Bonerova i njen Bazilisk; bila mije oficirka, a
to je bio moj brod, pre nego što je okrenula ćurak naopako.“
 „A ti tako prijazan i nenametljiv prema ljudima koji za tebe rade“,
reče Lok.
„Ta eskadra razbojnika napala je Nikoru i Vel Viraco i praktično
svaki zaselak na obližnjoj obali; pokupili su brodove na vidiku ove
palate i zajedrili prema obzorju kada su moje galije izašle da ih
presretnu. Bila je to najveća nevolja s kojom se ovaj grad suočio još
od rata s Kamorom, u doba mog prethodnika.“
„Ne sećam se daje dugo trajalo“, reče Žan.
„Možda pola godine. To proglašenje ih je odvelo u propast; pirati
mogu sasvim lepo da beže i skrivaju se, ali kad nešto proglasiš,
onda obično završiš bijući bitke da to i održiš. Gusari ne mogu da se
mere s pravim ratnim mornarima i mornarkama kad se jedan niz
brodova nađe naspram drugog na otvorenom moru. Sravnili smo ih
kod Nikore, potopili im pola flote i poslali ostale da pišaju u gaće
skroz do Utvarnolujnih. Bonerova je završila u kaznenom kavezu,
klatareći se iznad Bunjišnog ponora. Pošto je odgledala kako joj
unutra bacamo čitavu posadu, sam sam presekao konopac o kom je
visila.“
Lok i Žan ne rekoše ništa. Začu se slabašno, vodenkasto
škripulanje kada Stragos podesi kurs čamca. Još jedan zavijutak
veštačke reke pomaljao se ispred njih.
„E sad, posle te predstavice, gusarenje je postalo prilično
neomiljena struka na Mesinganom moru. Od tada su dobra vremena
za poštene trgovce; naravno da još ima gusara na Utvarnolujnim, .ili
ne prilaze Tal Veraru na manje od trista milja, niti bilo gde blizu
Nikore ili obale. Moja mornarica skoro tri ili četiri godine nije morala
da se nosi ni sa čim ozbiljnijim od carinskih izgreda i brodova
zaraženih kugom. Mirno vreme... vreme napretka.“
„Zar nije tvoj posao da pružiš upravo to?“, reče Žan.
„Tanene, deluješ kao načitan čovek. Sigurno si iz knjiga naučio
’.ledeće: kada su vojnici i vojnikinje krvarili da obezbede vreme mira,
upravo ljudi koji od tog mira imaju najviše dobiti najskloniji su da
zaborave dotično krvarenje.“
„Priori“, reče Lok. „Uznemirila ih je ta pobeda, je l’ tako? Narod voli
pobede. Tako generali postaju omiljeni... a i diktatori.“
„Pronicljivo, Lamora. Kao što je trgovačkim savetima išlo u korist da
me pošalju da ih oslobodim gusara“, reče Stragos, „išlo im je u korist
da mi uskoro do poslednje parice iscede mornaricu. Mirovne
dividende... isplatiš polovinu brodova, staviš ih u civilnu službu,
izgubiš iz posade nekoliko stotina mornara sa obukom, pustiš
trgovce da ih zgrabe... porezi Tal Verara platili su za njihovu obuku, a
priori i njihovi partneri su ih sa zadovoljstvom pokrali. Tako je to bilo i
tako jeste: kad Mesinganim morem vlada mir, Srži se džapaju
između sebe, Lašen nema mornaricu, a Karten nema ama baš
nikakve potrebe za njom. Ovaj je krajičak sveta spokojan.“
„Ako se toliko ne trpiš s priorima, zašto ti prosto ne ukinu prihode?“
Lok se smesti u svom uglu čamca i obesi levu ruku daleko preko
ivice tako da se vukla po toploj vodi.
„Siguran sam da bi to i uradili, da mogu“, reče Stragos, „ali gradska
povelja mi jemči izvestan minimalan budžet od opštih prihoda. Iako
je svaki beležnik ili revizor u gradu njihov, a smišljaju neke i te kako
složene laži, majku mu, da čak i to skrešu. Moje rođene knjigovođe
imaju pune ruke posla od jurnjave za njima. Ipak, jedino neće da mi
stave na raspolaganje novac koji bih trošio po sopstvenom
nahođenju. U vreme preke potrebe začas mogu da mi znatno
uvećaju silu zlatom i zalihama. U vreme mira zakidaju mi svaku
centiru. Zaboravili su zašto je arhonat uopšte uspostavljen.“
„Pade mi na pamet“, reče Lok, „da je tvoj prethodnik trebalo da,
recimo... ukine taj položaj kad je Kamor pristao da prestane da vas
mlati kao vola u kupusu.“
„Redovna vojska je jedina profesionalna vojska, Lamora. Iskustvo i
obuka moraju se neprestano razvijati i nastavljati među vojnicima;
valjana armija ili mornarica ne može se prosto stvoriti ni iz čega. Kad
naiđe sledeća kriza, Tal Verar možda neće moći da priušti tri ili četiri
godine da utemelji odbranu. A priori i oni koji najglasnije blebeću o
’borbi protiv diktature’ i ’zajemčenim građanskim pravima’ prvi bi
zbrisali kao pacovi, natovareni bogatstvom, i otplovili u ma koji ćošak
sveta koji bi im pružio utočište. Nikad se ne bi borili i umirali uz grad.
Tako da je neprijateljstvo između nas veće od ličnog, bar s moje
strane.“
„Mada sam upoznao previše krupnih trgovaca da bih osporavao
tvoje mišljenje o njima“, reče Lok, „odjednom me je strefila spoznaja
kuda ovaj razgovor ide.“
 „I mene“, reče Žan i pročisti grlo. „Čini mi se kako bi, pošto ti je moć
u opadanju, ovo bilo izvanredno zgodno vreme da nove nevolje
izbiju negde na Mesinganom moru, zar ne?“
„Bravo“, reče Stragos. „Pre sedam godina, gusari sa Utvarnolujnih
ostrva digli su bunu i dali razlog narodu Tal Verara da se raduje
postojanju mornarice pod mojim zapovedništvom. Bilo bi zgodno kad
bismo ih mogli ubediti da nas opet malo uznemiravaju... pa da ih
opet sravnimo sa zemljom.“
„Salješ nas na more da ti nađemo izgovor, tako si rekao“, reče Lok.
„Nas šalješ na more. Je l’ ti mozak natekao pa se tare o unutrašnjost
lobanje? Kako, u pizdu materinu, očekuješ da nas dvojica
l'odignemo smrdljivu gusarsku armadu negde gde nikad nismo luli —
i ubedimo je da dođe i veselo izgine od ruku mornarice koja ju je
prošli put bacila preko stola i pojebala u dupe?“
„Ubedili ste kamorske plemiće da protraće čitavo bogatstvo na vaše
spletke“, reče Stragos bez i naznake gneva. „Obožavaju svoj novac,
a vi ste im ga istresli kao zrelo voće s drveta. Nadmudrili sic vezanog
čarobnjaka. Izigrali ste kapu Barsavija pred samim njegovim nosom.
Izbegli ste zamku i uhvatili tog vašeg kapu Barsavija i celu njegovu
vrhušku.“
„Samo neki od nas“, prošaputa Lok. „Samo neki od nas su se i
vukli, kretenčino.“
„Treba mi više od agenata. Trebaju mi provokatori. Vas dvojii .i ste
mi pali šaka u savršenom trenutku. Zadatak, misija će vam luli da
napravite sveopšti rusvaj na Mesinganom moru. Hoću da se brodovi
pljačkaju odavde do Nikore. Hoću da mi priori lupaju na vrata i
prekiinju me da uzmem još zlata, još brodova, još odgovornosti.
Hoću da trgovina južno od Tal Verara razvije sva jedra i pobegne u
luku. Hoću da se činovnici osiguravajućih društava useravaju u gaće.
Znam da možda neću dobiti sve to, ali, tako mi bogova, prihvatiću
sve što budete mogli da mi date. Zakuvajte mi gusarsku papazjaniju
kakvu nismo videli godinama.“
„Ti si poremećen“, reče Žan.
„Umemo da pljačkamo plemiće. Umemo da obijamo kuće. Umemo
da se spuštamo niz dimnjake i odrađujemo katance i pljačkamo
kočije i provaljujemo u sefove i izvodimo lep izbor trikova s kartama“,
reče Lok. „Mogao bih da ti odsečem muda, da ih imaš, i zamenim ih
klikerima, i nedelju dana da ne primetiš. Ali, mrzim što ti ovo
govorim, jedna jedina sorta zločinaca s kojima stvarno nismo imali
nikakve veze, nikad, jesu jebeni gusari!“
„Pomalo nas buni kako tačno s njima da se upoznamo“, dodade
Žan.
„U ovome, kao i u mnogo čemu drugom, daleko sam ispred vas“,
reče Stragos. „Ne bi trebalo da imate nevolja pri upoznavanju s
gusarima s Utvarnolujnih pošto ćete vi sami postati savršeno ugledni
gusari. Kapetan i prvi oficir gusarske šalupe, zapravo.“
3
„Ti si davno prevazišao ludilo“, reče Lok posle nekoliko trenutaka
grozničavog razmišljanja u tišini. „Potpuno, sumanuto bezumlje za
tebe je jednako stanju razumnog blaženstva kom nisi u stanju ni da
težiš. Ljudi koji žive po jarkovima i piju sopstvenu pišaćku izbegavali
bi tvoje društvo. Ti si jedan naduvani maloumnik.“
„Ne bih očekivao tako nešto da čujem od čoveka koji iskreno želi
protivotrov.“
„Pa, blistav si nam izbor dao... smrt laganim trovanjem ili smrt u
sumanutom udesu!“
„Dobro, de“, reče Stragos. „Tako nešto takođe ne bih očekivao da
čujem od čoveka s tvojom dokazanom sposobnošću da se izvuče iz
izuzetno teških i složenih okolnosti.“
„Počinju malčice da me nerviraju“, reče Lok, „ljudi koji hvale naše
prethodne poduhvate i koriste ih kao izgovor da nas nateraju na
nešto još opasnije. Vidi, ako hoćeš da ti odradimo posao, daj nam
neki s kakvim imamo iskustva. Zar ti to nije dovoljno široko? Kažemo
samo da blagog pojma nemamo, sunce mu njegovo, o vetru,
vremenu, brodovima, gusarima, Mesinganom moru, Utvarnolujnim
ostrvima, jedrima, konopcima, ovaj... tako tome, brodovima...“
„Naše jedno jedino iskustvo s brodovima“, reče Žan, „sastoji se od
sledećeg: ukrcaš se, dobiješ morsku bolest, iskrcaš se.“
„Mislio sam na to“, reče Stragos. „Kapetan posade sastavljene od
zločinaca mora da ima, pre svega, harizmu. Dara za vodstvo.
Odlučnost. Nad probisvetima se mora vladati. Verujem da to možeš,
Lamora... makar da izlažiraš, ako bude neophodno. Zbog toga si, po
nekim pitanjima, ti najbolji izbor. Umeš da izlažiraš samopouzdanje
gde bi iskren čovek možda popustio pred panikom. A tvoj prijatelj
Žan može tvoje vodstvo da nametne; važno je na brodu imati
nekoga ko se dobro snalazi u suparničkim trvenjima unutar grupe.“
„Važi, sjajno“, reče Lok. „Ja sam šarmantan, Žan ume da se bije. To
ostavlja samo sve ono drugo što sam nabrojao...“
„Što se nautičkih veština tiče, obezbediću vam iskusnog majslora
plovidbe. Čoveka koji može da vas obuči osnovama i kad isplovite
donosi valjane odluke umesto vas, dok se sve vreme pi ctvara kako
naređenja potiču od vas. Zar ne shvataš? Tražim od vas samo da
odigrate ulogu... on je zadužen za znanje koje će Hi ulogu učiniti
ubedljivom.“
„Mila Venaporto“, reče Lok. „Stvarno nameravaš onamo da nas
pošalješ i iskreno želiš da uspemo?“
„U potpunosti“, reče Stragos.
„A otrov“, reče Žan, „daćeš nam u ruke taman dovoljno protivotrova
da se smucamo po Mesinganom moru kako nam padne na pamet?“
„Ni slučajno. Moraćete daposećujete Tal Verar jednom u dva
meseca. Moj alhemičar kaže da je šezdeset dva do šezdeset pet
dana granica koju stvarno ne treba prelaziti.“
„Sunce mu njegovo, čekaj samo minut, „, reče Lok. „Kao da nije
dosta što ćemo biti beslovesni mornari prerušeni kao gusari veterani,
i pritom se oslanjati na nekoga drugog da bismo izgledali kao da o
tome imamo iole pojma. Ili što ćemo biti na moru, izloženi bog te pita
kakvim opasnostima, dok nam se planovi s Rekvinom odlažu. Sad
očekuješ da se svaka dva meseca držimo mami za suknju?“
„Do Utvarnolujnih ima dve ili tri nedelje, i isto toliko nazad. Imaćete
obilje vremena da obavite šta treba na svakom putovanju, ma koliko
meseci potrajalo sve to. Koliko želite da rastežete taj raspored,
naravno, vaša je sopstvena briga. Svakako vam je jasno da mora
ovako.“
„Ne.“ Lok se nasmeja. „Iskreno, nije!“
„Očekivaću izveštaje o napretku. Možda ću imati nova naređenja i
obaveštenja za vas. Vi ćete možda imati nove molbe i predloge. Ima
mnogo smisla biti u redovnoj vezi.“
„A šta ako nas zadesi ono kad... izem ga, Žane, kako se zove to?
Kad uopšte nema vetra?“
„Bonaca“, reče Žan.
 „Baš to“, reče Lok. „Čak i mi znamo da se s vetrom i jedrima ne
možeš osloniti na stalnu brzinu; dobiješ ono što ti bogovi pošalju.
Mogli bismo da zaglavimo na potpuno mirnom okeanu na pedeset
milja od Tal Verara, šezdeset trećeg dana, i da umremo bez ikakvog
razloga.“
„Donekle moguće, ali ne i verovatno. Sasvim sam svestan kako
zadatak koji vam dajem podrazumeva popriličan nivo opasnosti;
mogućnost ogromnog dobitka primorava me da igram uprkos
kvotama. Elem... zasad nećemo više o ovome govoriti. Evo šta sam
vas doveo da vidite.“
Na crnoj vodi ispred njih videlo se nekakvo zlatasto mreškanje, i
nejasne zlatne linije koje kao da su se njihale u vazduhu iznad nje.
Dok su se približavali, Lok vide da prostrano, tamno obličje potpuno
prekriva veštačku reku, od jedne obale do druge — nekakva
građevina... a zlatne linije su izgleda bili otvori u zastorima koji su
visili sve do vode. Čamac je stigao do ove prepreke i prošao kroz nju
uz vrlo malo napora; Lokje odgurnuo teško, vlažno platno s lica i dok
je padalo u stranu, čamac izbi na svetlost dana.
Obreli su se ograđeni zidom i pod krovom visokim barem četrdeset
stopa, u vrtu prepunom vrba, oskoruša, maslina, limuna i jantarnog
trnavca. Crna, smeđa i siva debla stajala su u gusto zbijenim
redovima, a grane isprepletene s puzavicama posezale su uvis u
ogromnim sazvežđima blistavog lišća koje se, poput još jedne
strehe, preplitalo iznad reke.
Sto se prave strehe tiče, bila je svetlucava, nebeskoplava i blistava
kao podne, s pramenovima belih oblaka koji su lebdeli, napola vidljivi
među granjem. Sunce je sijalo, bolno žarko, s Lokove leve strane
dok se okretao da se zagleda pravo napred, i bacalo je zrake zlatne
svetlosti naniže kroz lišće koje se naspram njega ocrtavalo... iako je
napolju sigurno još bilo usred noći.
„Ovo je alhemija, vradžbina ili i jedno i drugo“, reče Žan.
„Malo alhemije“, reče Stragos blagim, zagrejanim glasom.
„Tavanica je od stakla, oblaci su dim, sunce je zažarena posuda od
ogledala puna alhemijskih ulja.“
„Dovoljno žarka da održava šumu u životu pod krovom? E, da me
izeš“, reče Lok.
 „Možda je zaista dovoljno žarka, Lamora“, reče arhont, „ali ako
pogledaš pobliže, videćeš da pod ovim krovom ništa osim nas nije
živo.“
Dok su se Lok i Žan osvrtali u neverici, Stragos je upravio i'.imac
prema jednoj obali vrta. Vodeni tok se tu sužavao na svega deset
stopa, kako bi bilo mesta za drveće i lozu i žbunje sa obe strane.
Stragos pruži ruku da se uhvati za stablo, zaustavi čamac i pokaza
uvis, s rečima:
„Mehanička bašta za moju mehaničku reku. Ovde nema nijedne
prave biljke. Sve je mrtvo drvo i glina i žica i svila; farba i alhemija.
Sve napravljeno po mojim nacrtima; izumiteljima i njihovim
pomoćnicima trebalo je šest godina da sve to sastave. Moja
mehanička udolinica.“
U neverici, Lok shvati da arhont govori istinu. Osim kretanja belih
dimnih oblaka visoko gore, mesto je bilo neprirodno mirno, gotovo
sablasno. A vazduh u zatvorenom vrtu bio je nepomičan, sa
zadahom ustajale vode i platna. Trebalo je da kipti od mirisa šume, s
punom aromom zemlje i cvetanja i raspadanja.
„Je l’ ti još ličim na čoveka koji prdi u zatvorenoj prostoriji, Lamora?
Ovde zapravo zapovedam vetru..Stragos podiže desnu ruku visoko
iznad glave i šuštavi šum ispuni veštački vrt. Strujanje vazduha
dotaklo je kožu Lokove glave, i neprestano se pojačavalo sve dok
mu postojan vetar nije duvao u lice. Lišće i granje oko njih blago se
njihalo.
„I kiši“, povika Stragos. Glas mu se zaorio nad vodom i izgubio se u
dubinama iznenada živahne šume. Casak kasnije poče da se spušta
neznatna topla izmaglica — golicava vodena para koja se u
avetinjskim vrtlozima kovitlala kroz nestvarno zelenilo i obujmila im
čamac. Potom su, uz nežno rominjanje, kapi počele da padaju i
mreškaju površinu mehaničke reke. Lok i Žan čvršće se umotaše u
kapute, a Stragos se zasmeja.
„Mogu ja i više“, reče Stragos. „Možda mogu čak i oluju da
prizovem!“ Snažan nalet vetra počeo je da nabija kišu i maglu u njih;
rečica je uzavrela kada je suprotna struja pokuljala odnekud ispred
njih. Krpice bele pene izbijale su ispod čamca kao da voda ključa;
Stragos se obema rukama grčevito držao za odabrano stablo dok se
čamac tako ljuljao da im je pripala muka. Kapi kiše postajale su teže
i snažnije; Lok je morao da natkrili oči rukom kako bi video. Oblaci
guste, tamne magle vreli su iznad njih i zaklanjali veštačko sunce.
Šuma je oživela i granama i lišćem je šibala zamagljeni vazduh kao
da je lažno zelenilo u ratu s kakvim nevidljivim duhovima.
„Ali samo na izvestan način“, reče Stragos, i bez ikakvih vidljivih
daljih znakova kiša poče da jenjava. Postepeno se razmahana šuma
umiri do tihog šušketanja, a onda do tišine; žestoke struje u reci
ispod njih uminuše i za nekoliko minuta mehanički vrt je povratio
svoje delimično spokojstvo. Prsti magle koja se razilazila kovitlali su
se oko drveća, sunce je provirivalo iza sve ređih „oblaka“, a čitavim
prostorom orio se nimalo neprijatan zvuk vode koja kaplje s hiljadu
grana i listova i debala.
Lok se strese i skloni mokru kosu iz očiju. „Ovo je... jedinstveno je,
vala stvarno, arhonte. To priznajem. Nikad ovako nešto nisam ni
zamišljao.“
„I vrt i vremenske prilike kao da su zatvoreni u boci“, razmatrao je
Žan.
„Čemu?“ Lokje postavio pitanje u ime obojice.
„Kao podsetnik.“ Stragos pusti stablo đrveta i čamac opet lagano
otpluta u sredinu toka. „Na ono što ruke i umovi ljudskih bića mogu
da postignu. Na ono što je ovaj grad, jedini na svetu, u stanju da
proizvede. Rekao sam ti da je moja Mon Magisterija zbirka veštačkih
stvari. Misli o njima kao o plodovima reda... reda koji moram da
obezbedim i da čuvam.“
„Kako, koji moj, mešanje u pomorsku trgovinu Tal Verara
obezbeđuje i čuva red?“
„Kratkoročna žrtva za dugoročnu dobit. U ovom gradu postoji nešto
uspavano što će procvetati, Lamora. Nešto što će cvetati u punom
sjaju. Možeš li da zamisliš kakva je sve čudesa Terinski pre- '.io
mogao stvoriti da je imao vekove mira; da ga nisu rasparčali u
komade svi naši zaraćeni, isposvađani gradovi-države? Nešto samo
šio se napokon nije izrodilo iz sve naše nesreće, i to će se dogoditi
ovde. Niko ne može da se meri sa alhemičarima i izumiteljima Tal
Verara, a učenjaci iz Terinskog kolegijuma samo su na nekoliko dana
udaljenosti... mora da bude ovde!“
„Maksilane, srce moje.“ Lok izvi obrvu i osmehnu se. „Znao sam da
si pun poleta, ali pojma nisam imao da možeš da se žariš. Uzmi me!
Žanu neće smetati; odvratiće pogled, kao pravi gospodin.“
„Lamora, rugaj mi se koliko god hoćeš, ali počuj moje reči. Počuj i
razume], sunce ti tvoje. Da bi se ono čemu si upravo prisustvovao
postiglo“, reče Stragos, „potrebno je šezdesetoro muškaraca i žena.
Osmatrači koji čekaju na moj znak. Alhemičari da se staraju za
dimne lonce, kao i skriveni timovi koji pokreću mehove i ventilatore
koji stvaraju vetar. Nekoliko desetina njih veselo je potezalo konce —
grane mog veštačkog drveća povezane su metalnim žicama, kao
marionete, tako da mogu ubedljivije da ih tresu. Omanja vojska
radnika sa obukom uložila je priličan napor da proizvede
petominutnu predstavu za tri čoveka u čamcu. A čak ni to nije bilo
moguće sa umećem i izumima prethodnih vekova.
Šta još s vremenom možemo dostići? Šta ako tridesetoro ljudi
može da postigne isto to? Ili desetoro? Ili jedan? Šta ako bolje
sprave mogu da naprave jače vetrove, žešću kišu, snažniju struju?
Šta ako naši upravljački mehanizmi postanu tako prefmjeni i tako
moćni da u pitanju više uopšte i ne bude predstava? Šta ako
uspemo da ih podjarmimo kako bismo promenili sve, upravljali svim,
čak i samima sobom? Svojim telima? Dušama? Kao kukavice
čučimo u ruševinama praotačkog sveta i u senima kartenskih
čarobnjaka. Ali obični ljudi i žene mogli bi da dosegnu podjednaku
moć. Uz vekove, uz milost bogova, obični ljudi i žene mogli bi da
zasene njihovu moć.“
„A sve ove veličajne zamisli“ reče Žan, „nekako zahtevaju da nas
dvojica odemo i u tvoje ime izigravamo gusare?“
„Tal Verar nikad neće biti snažan dokle god za njegovu sudbinu
jemče oni koji bi muzli zlato iz njega kao mleko iz kravljeg vimena, a
onda na prvi znak opasnosti pobegli prema obzorju. Treba mi još
moći i, rečeno bez uvijanja, moram da je otmem ili je na prevaru
izmamim od neprijatelja, s voljom naroda iza sebe. Vaša misija, ako
uspe, okrenula bi ključ u vratima koja nam zaprečuju put prema
nečem većem.“ Stragos se prigušeno nasmeja i raširi ruke. „Lopovi
ste. Nudim vam priliku da pomognete da se ukrade sama istorija.“
„Što nam je mala uteha“, reče Lok, „u poređenju s novcem u
bankarnici i krovom nad glavom.“
„Mrziš čarobnjake iz Kartena“, reče Stragos bez oklevanja.
„Recimo“, reče Lok.
 „Poslednji car Terinskog prestola pokušao je magijom da se bori
protiv njih; vradžbinama protiv vradžbina. Neuspeh ga je koštao
glave. Niko nikad neće osvojiti Karten veštinama koje su u njegovoj
vlasti; postarali su se da nijedna sila na našem svetu nikad neće
imati dovoljno brojnih ili moćnih čarobnjaka da se s njima meri. Protiv
njih se moramo boriti ovim.“ On spusti vesla i raširi ruke. „Mašinama.
Izumima. Alhemijom i inženjerstvom; plodovima uma.“
„Sve ovo“, reče Lok, „čitavo ovo besmisleno zamešateljstvo...
moćniji Tal Verar, osvajanje ovog dela sveta... sve to da bi naškodio
Kartenu? Ne mogu reći da mi je ta zamisao neprijatna, ali zašto? Šta
su ti uradili da počneš o ovome da maštaš?“
„Zna li ijedan od vas“, reče Stragos, „za drevnu umetnost
opsenarstva? Jeste li ikad čitali o njoj u istorijskim knjigama?“
„Nešto malo“, reče Lok. „Ne mnogo.“
„Nekad davno, izvođenje opsena — zamišljenih čarolija, nikako
prave magije, samo dovitljivih smicalica — bilo je rasprostranjeno,
omiljeno i unosno. Prost narod plaćao jđda ga gleda po uličnim
ćoškovima; plemići Terinskog prestola plaćali su da ga gledaju na
dvoru. Ali ta kultura je mrtva. Veština više ne postoji, osim
kartaroških sitnica. Vezani čarobnjaci kao vukovi vrebaju po našim
gradovima-državama, spremni da u prah smrve i najmanje naznake
nekakvog suparnika. Nijedna razumna osoba nikad ne bi u javnosti
objavila da ume da izvodi čarolije. Strah je ubio čitav ovaj običaj, pre
mnogo stotina godina.
Vezani čarobnjaci izobličuju naš svet samim svojim prisustvom.
Vladaju nad nama na mnogo načina koji nemaju nikakve veze s
politikom; činjenica da možemo da ih unajmimo potpuno je nebitna.
Taj malecni esnaf preteći se nadnosi nad sve što nameravamo, sve
o čemu sanjamo. Strah od čarobnjaka truje naš narod do same srži
njihovih težnji. Sprečava ih da zamišljaju neku veću sudbinu... da se
nadaju ponovnom uspostavljanju carstva kakvo smo nekad imali.
Znam da smatrate kako je neoprostivo to što sam vam uradio. Ali,
verovali ili ne, divim vam se što ste se usprotivili vezanim
čarobnjacima. Predali su vas meni po kazni. Umesto toga, tražim
vašu pomoć da udarim na njih.“
„Krupne ideje“, reče Žan. „Po tvojim rečima, kao da je neka
neverovatna čast što si nas protiv naše volje naterao da stupimo kod
tebe u službu.“
„Ne treba mi izgovor da mrzim vezane čarobnjake“, reče Lok. „Ni da
ih mrzim niti da se borim protiv njih. Rugao sam im se u lice, manje-
više. I ja i Žan. Ali mora da si stvarno lud ako misliš da će ti dopustiti
da izgradiš nešto očigledno dovoljno moćno da ih svrgne.“
„Ne očekujem da se to desi za mog života“, reče Stragos.
„Očekujem samo da zasejem seme. Lamora, pogledaj svet oko
sebe. Preispitaj nagoveštaje koje su nam dali. Na alhemiju se gleda
sa strahopoštovanjem u svakom deliću našeg sveta, je l’ tako?
Osvetljava nam sobe, vida rane, konzervira hranu... začinjava nam
cider.“ Uputio je Loku i Žanu samozadovoljan osmeh. „Alhemija je
niži oblik magije, ali vezani čarobnjaci još nikad nisu pokušali da je
ukinu ili je drže pod paskom.“
„Zato što ih baš zabole dupe“, reče Lok.
„Netačno“, reče Stragos. „Zato stoje toliko neophodna za tako
mnogo toga. Bilo bi to kao da pokušaš nekome da uskratiš pravo na
vodu ili vatru. To bi prelilo čašu. Bez obzira na cenu, bez obzira na
pokolj, prisililo bi nas da im uzvratimo borbom zarad samog našeg
opstanka. I oni to znaju. Njihove moći imaju granica. Jednog dana
ćemo prevazići te granice, samo ako dobijemo priliku.“
„Lepa je to pričica za decu“, reče Lok. „Ako napišeš knjigu na tu
temu, platiću da se ispiše deset primeraka. Ali ovde i sada, mešaš
nam se u život. Otrgao si nas od nečega čemu smo posvetili mnogo
teškog rada.“
„Spreman sam da proširim prethodne uslove“, reče Stragos, „i
ponudim novčanu nagradu za uspešno obavljen zadatak.“
„Koliko?“, rekoše Lok i Žan u isto vreme.
„Ništa ne obećavam“, reče Stragos. „Nagrada će vam biti u skladu s
dostignućima. Usrećiću vas koliko vi usrećite mene. Je l’ jasno?“
Lokje nekoliko sekundi piljio u Stragosa i češao vrat. Stragos je
igrao na samopouzdanje: pozivao se na uzvišene ideale, pa se
potom pozivao na pohlepu. A ovo su bile klasične okolnosti u kojima
izjebu agenta: Stragosa ama baš ništa ne primorava da ispuni
obećanje, a ništa ne gubi njime, i nema nimalo razloga da ostavi
Loka i Žana u životu nakon što obave zadatak. Pogledao je Žana u
oči i nekoliko puta se pogladio po bradi, jednostavan znak:
Laže.
 Žan uzdahnu i nekoliko puta kucnu prstima po ivici čamca na svojoj
strani. Činilo se da deli Lokovo mišljenje kako je složene signale
najbolje izbegavati sa Stragosom na svega nekoliko stopa daljine.
Njegov odgovor bio je podjednako jednostavan:
Slažem se.
„To su lepe vesti“, reče Lok i propusti u glas notu uzdržanog
optimizma. Znanje da su Žan i on istog mišljenja uvek mu je ulivalo
novu snagu za blefiranje. „Hrpa solara kad sve bude gotovo
poprilično bi ublažila naše nezadovoljstvo zbog uslova ovog
zaposlenja.“
„Odlično. Moja jedina želja jeste da malo poletnijim pristupom
poboljšate izglede misije.“
„Ovoj misiji će, da budem iskren, trebati sve što ikako može da joj
pomogne.“
„Ništa ti o tome ne brini, Lamora. I osvrnite se — stižemo na ti rugu
stranu moje udolinice.“
Čamac je klizio ka još jednoj prepreci od visećih platnenih zastora;
po Lokovoj slobodnoj proceni, čitava veštačka bašta sigurno je bila
dugačka oko osamdeset koraka.
„Oprostite se od sunca“, reče arhont i oni kliznuše kroz platno,
natrag u vlažnu i zagušljivu srebrnastu noć, sa uzlepršalim bubicama
fenjeračama i istinskim miomirisima šume. Jedan pas čuvar zalaja u
blizini, pa zareža i utihnu na prigušenu zapovest. Lok protrlja oči,
koje su se polako opet privikavale na mrak.
„Ove nedelje ćete početi sa obukom“, reče Stragos.
„Kako to misliš, sa obukom? Nisi odgovorio na gomilu pitanja“, reče
Lok. „Gde nam je brod? Gde nam je posada? Kako da postanemo
poznati gusari? Pa majku mu, ima hiljadu detalja o kojima treba
porazgovarati..
„Sve u svoje vreme“, reče Stragos. Iz glasa mu je neosporno zračilo
zadovoljstvo, sada kad je Lok govorio nešto korisno o sprovođenju
plana u delo. „Čujem da vas dvojica često obedujete u Pozlaćenom
samostanu. Nekoliko dana se vratite na raspored ustajanja sa
suncem. Na Prestoni dan doručkujte u Samostanu. Sačekajte da vas
Merejn pronađe. Sa uobičajenom tajnovitošću postaraće se za vaše
odredište i počećete s lekcijama. Tako ćete provoditi najveći deo
dana, dakle nemojte praviti nikakve planove.“
 „Do mojega“, reče Žan, „što nas ne pustiš da završimo posao s
Rekvinom? Neće nam trebati više od nekoliko nedelja. Onda
možemo da radimo šta god hoćeš a da nam ništa ne skreće misli na
drugu stranu.“
„Razmišljao sam o tome“, reče Stragos, „ali ne. Odložite to. Želim
da imate nešto čemu ćete se radovati kad završite s mojim
poslanjem. I ne mogu da čekam nekoliko nedelja, nemam ih. Trebate
mi na moru za mesec dana. Šest nedelja najviše, ali najviše.“
„Mesec dana da od srećnih i zadovoljnih suvozemnih neznalica
postanemo jebeni gusari po struci?“, reče Žan. „Bogovi.“
„Biće to uposlenih mesec dana“, reče Stragos.
Lok zastenja.
„Jeste li dorasli zadatku? Ili da vam prosto uskratim protivotrov i
dam vam zatvorsku ćeliju u kojoj ćete moći da posmatrate
posledice?“
„Samo se ti pobrini da nas jebeni protivotrov čeka spreman svaki
put kad se vratimo“, reče Lok. „I ozbiljno porazmisli s koliko tačno
novca bismo bili srećni i zadovoljni kad se celo ovo zamešateljstvo
završi. Nagađam da si od onih što bi rado potcenili tu sumu, pa bih
razmišljao naveliko.“
„Nagrade proporcionalne učinku, Lamora. To, i vaši životi. Kada se
u mojim vodama opet zavijori crvena zastava i priori me budu
preklinjali da ih spasem, možete se posvetiti razmišljanju o nagradi.
Tada i ne pre toga. Jasno?“
Laže, dao je Lok znak Žanu, siguran da nije neophodno, ali isto
tako siguran da bi Žan cenio malo drskosti. „Kako ti kažeš onda,
valjda. Ako bogovi dozvole, pročačkaćemo štapom neko preostalo
osinje gnezdo na Utvarnolujnim ostrvima. Na kraju krajeva, nemamo
izbora, zar ne?“
„A tako i treba“, reče Stragos.
„Lok, znaš šta“, reče Žan, nehajnim, razgovornim glasom, „volim da
zamišljam kako tamo negde postoje lopovi koji upadaju samo u
savršeno obične, nimalo zapetljane poduhvate. Trebalo bi da
razmislimo o tome da ih ovih dana potražimo i pitamo ih da nam
odaju tajnu.“
„Verovatno je prosto — samo se kloniš ovakvih kretenčina“, reče
Lok i pokaza na arhonta.
 4
Kada je malo plovilo završilo krug veštačkom rekom, odred Očiju
tekao je pored hangara za čamce.
„Eto“, reče Stragos pošto je jedan vojnik uzeo veslo od njega.
Izvadio je dve staklene bočice iz džepova i pružio po jednu obojici
Li morskih lopova. „Vaše prvo odlaganje smrtne kazne. Otrov je
Imao vremena da vam se uvuče u tela. Neću da brinem o vama
narednih nekoliko nedelja.“
Lok i Žan su poslušali i obojica se zagrcnuše dok su pili. „Ima ukus
kao kreda“, reče Lok brišući usta.
„Da je bar tako jeftin“, reče arhont. „Sad mi vratite bočice. I
zapušače.“
Lok uzdahnu. „Valjda je bilo previše nadati se da ćeš zaboraviti na
taj deo.“
Dvojicu lopova odvlačili su natrag prema Mon Magisteriji dok je
Stragos privezivao čun natrag za potporni stub.
Ustao je, protegao se i osetio poznato žiganje — probadanje u
bokovima i kolenima i zglobovima ruku. Pogani reumatizam...
odistinski je još uspevao da pobegne od godina, još je bio u daleko
boljem stanju od većine muškaraca blizu šezdesete, ali je duboko u
srcu znao da nikad neće moći da bezi dovoljno brzo. Pre ili kasnije,
Gospa od Duge Tišine pozvaće Maksilana Stragosa na ples, završio
on svoj posao ovde ili ne.
Merejn je čekala u senci, na neosvetljenoj strani hangara za čamce,
tiha i nepomična poput pauka u lovu, sve dok nije kročila pored
njega. Zahvaljujući dugoj vežbi, uspeo je da se ne trgne.
„Zahvaljujem ti što si spasla ovu dvojicu, Merejn. Bila si mi veoma
korisna u poslednjih nekoliko nedelja.“
„Baš kao što mi je i naloženo“, reče ona. „Ali jeste li sigurni da
zaista odgovaraju potrebama tog vašeg plana?“
„U ovom gradu su u krajnje nezgodnom položaju, mila moja.“
Stragos zaškilji prema nejasnim obličjima Loka, Žana i njihove
pratnje dok su ovi nestajali u vrtu. „Vezani čarobnjaci su ih skleptali
za nas, a mi smo ih naveli da sumnjaju u svaki korak koji načine. Ne
bih rekao da su ova dvojica navikla da budu pod bilo čijom paskom.
Kad budu sami, znam da će postići ono što od njih zahtevamo.“
 „Izveštaji vam ulivaju toliko poverenje?“
„Ne samo izveštaji“, reče Stragos. „Rekvin ih očigledno još nije
ubio, je l’ tako?“
„Izgleda da nije.“
„Poslužiće“, reče Stragos. „Znam ih od glave do pete. Kako dani
protiču, gorčina će im izbledeti, a nove okolnosti će ih poneti. Uskoro
će uživati. A kad počnu da uživaju... iskreno mislim da mogu ovo da
učine. Ako prežive. U svakom slučaju, sunce mu njegovo, nemam
druge agente pogodne za ovaj zadatak.“
„Dakle, mogu da izvestim gospodare kako je plan uzeo maha?“
„Da, pretpostavljam da smo se sada obavezali. Slobodno to uradi.“
Stragos je osmotrio senovito obličje vitke žene pored sebe i
uzdahnuo. „Obavesti ih da će sve početi za otprilike mesec dana.
Njih radi, nadam se da su spremni na posledice.“
„Niko nije spreman na posledice“, reče Merejn. „Ovo će značiti više
krvi nego što je iko video za poslednjih dvesta godina. Nakon što
pokrenemo ovaj sled događaja, možemo da se nadamo samo da će
drugi pobrati najveći deo nevolja. Ako nemate ništa protiv, arhonte,
sad bih otišla da im sročim poruku.“
„Naravno“, reče Stragos. „Pozdravi ih od mene u izveštaj u, i
prenesi im da se molim za dalji napredak... zajednički.“
 POSLEDNJE PRISEĆANJE
Umalo se uže ne pretrže
1
Jao, kakvo divno mesto; ako poželimo da se ubijemo, možemo da
se bacimo odavde“, reče Lok.
Šest meseci je prošlo od njegovog povratka iz Salon Korboa;
komplet od četiri stolice izrazito fine izrade bio je bezbedno zaključan
u privatnom skladištu vile Kandese. Ono što se u Tal Veraru smatra
kasnom zimom beše ščepalo čitav predeo tempei .iturama tako
oštrim da je narod zapravo morao da se pomuči kako bi se oznojio.
Na oko sat vremena brzog jahanja na sever od Tal Veraia, odmah
iza sela Vo Sarmare i okolnih njiva, kržljava šuma čvornovatog
veštičjeg drveta i jantarnog trnavca dizala se pored prostrane,
kamenite doline. Padine uvale bile su sivkaste poput leševa, zbog
čega je mesto ličilo na divovsku ranu u zemlji. Retka,
maslinastozelena trava odustajala je od borbe za život na oko deset
stopa od ivice litica iznad uvale, gde su Lok i Žan stajali i razmatrali
strm, stotinu stopa dubok pad do šljunčanog tla duboko dole.
„Pretpostavljam daje trebalo više da vežbamo“, reče Žan, koji je
počeo da se izvlači iz pet ili šest namotaja kanapa koji su ga
obmotavali od desnog ramena do levog kuka. „S druge strane, ne
sećam se da smo imali mnogo prilike ovo da upotrebljavamo u
poslednjih nekoliko godina.“
„U Kamoru smo gotovo svuda prosto mogli da se veremo samo
rukama, i naviše i naniže“, reče Lok. „Mislim da čak i nisi bio s nama
one noći kad smo se pomoću konopaca uspentrali uz kulu ledi De
Mare na onom njenom odvratnom, matorom imanju... Tamošnji
golubovi skoro da su iskljuvali Kala i Galda i mene na krvave
dronjke. Mora da je bilo pre pet, šest godina.“
„Ma, bio sam s vama, zar se ne sećaš? Na zemlji, čuvao stražu.
Video sam to s golubovima. Teško je izigravati stražara dok se
upišavaš od smeha.“
„Odozgo uopšte nije bilo smešno. Mali kljunati kreteni su bili opaki!“
„Smrt pod hiljadu kljunova', reče Žan. „Ušli biste u legendu da ste
tako jezivo izginuli. A ja bih napisao knjigu o ljudoždernim kamorskim
golubovima i pridružio se Terinskom kolegijumu. Buba i ja bismo
Sancama podigli memorijalnu statuu, s lepom spomen-pločom.“
„A meni?“
„Fusnota na ploči. Ako staneš.“
„Daj malo konopca ili ću ti pokazati ivicu litice, ako staneš
Žan dobaci Loku jedan namotaj kanapa, a ovaj ga uhvati u letu i
zaputi se natrag ka rubu šume, oko trideset stopa od litice. Konopac
je bio od čvrsto spletene polusvile, mnogo lakše od konoplje i daleko
skuplje. Na rubu šume Lok odabra jedno visoko staro veštičje drvo,
obima otprilike kao Žanova ramena. Izvukao je podugačak komad
kanapa, obavio ga oko debla i zagledao se u blago otrcani kraj na
nekoliko sekundi, u pokušaju da u sećanje prizove veštinu vezivanja
čvorova.
Dok su mu se prsti sa oklevanjem davali na posao, na brzinu se
osvrnuo po žalosnom svetu oko sebe. Ljut vetar duvao je sa
severozapada, a nebo je bilo ogromna vlažna koprena od magle.
Iznajmljenu kočiju parkirali su s druge strane šume, na možda tri
stotine koraka odatle. On i Žan ostavili su vozača s glinenim
krčagom piva i korpom iz vile Kandese, punom divne užine, koja će
po svoj prilici nestati za najviše nekoliko časova.
„Zane“, promrmlja Lok dok mu je krupniji čovek prilazio, „ova
sidrena omča je kako treba, je li?“
„Tako izgleda, u svakom slučaju.“ Žan cimnu složeni čvor kojim je
konopac bio privezan oko drveta i klimnu glavom. Uze vezani kraj
konopca, pa dodade još jednu petlju za svaki slučaj. „F.to. Baš kako
valja.“
On i Lok zajedno su radili nekoliko minuta, i ponovili sidrenu omču
na još tri komada konopca sve dok staro veštičje drvo nije bilo
temeljito iskićeno polusvilom. Rezervne namotaje užeta odložili su
sa strane. Njih dvojica zbaciše sa sebe dugačke frakove i prsnike, i
razotkriše teške kožne pojaseve sa usađenim gvozdenim
prstenovima na struku.
Pojasevi nisu baš sasvim ličili na uobičajenu opremu za veranje,
umi kakvu su odgovorniji kamorski obijači duboko cenili; ovo je
upravo bilo od pomorske sorte, a koristili su ih oni mornarski Moćnici
čiji su poslodavci brinuli za njihovo zdravlje — čak toliko da su bili
spremni da na to potroše i nešto malo novca. Lok i Žan su pojaseve
nabavili jeftino, tako da su izbegli kopanje po verarskom podzemlju u
potrazi za vezama — one bi im možda i načinile dva kompleta po
narudžbini... ali ne bi zaboravile taj posao. Najbolje je da ponešto
Rekvin i ne sazna sve dok se konačno ne ukaže prilika da mu
smeste igru.
„Dobro, dakle. Evo tvoje alke za spuštanje.“ Žan dodade Loku
poprilično težak komad gvožđa, „osmicu“ čija je jedna strana bila
veća od druge i s debelom šipkom po sredini. Drugu je zadržao za
sebe; kovač na Istrijskom polumesecu u Tal Veraru skovao ih je po
njegovoj narudžbini pre nekoliko nedelja. „Hajde prvo tebe da
opremimo. Glavno uže, pa karabiner.“
Lok je prikopčao osmicu na jednu od alki za pojasom i isprepleo je
jednim od polusvilenih konopaca koji su vodili natrag do drveta.
Drugi kraj ovog konopca ostavio je slobodan i bacio ga je prema
litici. Drugi konopac bio je čvrsto privezan za alku iznad Lokove
suprotne butine. Mnogi kamorski lopovi su tokom rada „plesali goli“,
bez dodatnog osiguranja u vidu bezbednosne užadi za slučaj da im
se glavni konopac pokida, ali za današnju vežbu Lok i Žan su se
bespogovorno složili da će se ponašati bezbedno i dosadno.
Trebalo im je nekoliko minuta da na sličan način opreme Žana;
uskoro su obojica bila prikačena za drvo dvama konopcima, kao par
čovečjih marioneta. Lopovi su na sebi imali malo šta osim tunika,
čakšira, jahaćih čizama i kožnih rukavica, iako je Žan zastao da
natakne optike za čitanje.
„Dobro“, reče on. „Izgleda daje danas lep dan za spuštanje niz
litice. Želiš da ukažeš počast kome treba pre nego što se oprostimo
od čvrstog tla?“
„Grbavi Zaštitniče“, reče Lok. „Ljudi su glupi. Zaštiti nas od nas
samih. Ako ne možeš, nek bude brzo i bezbolno.“
„Lepo rečeno.“ Žan duboko udahnu. „Idemo u ludilo na tri?“
„Na tri.“
Svaki je uzeo svoj smotani glavni konopac i bacio slobodan kraj
preko litice; dva užeta poletela su preko i razmotala se uz tih siktaj.
„Jedan“, reče Lok.
„Dva“, reče Žan.
„Tri“, rekoše uglas. Potom su potrčali prema litici i uz poklič se bacili
s nje.
 Na jedan kratak časak Lokov želudac i magličastosivo nebo kao da
su zajedno načinili salto. Potom mu se uže zateglo, a litica jurila ka
njemu, malčice isuviše poletno za njegov ukus. Poput kakvog
čovečjeg klatna, zanjihao se, podigao noge i udario o kamen oko
osam stopa ispod ruba, a kolena je držao savijena kako bi ublažio
sudar. Toliko se, barem, dobro sećao. Žan je tresnuo uz jače tras
oko dve stope iznad njega.
„He“, reče Lok, dok mu je srce bubnjalo u ušima, dovoljno glasno
da se takmiči sa šaputanjem vetra. „Žane, sigurno postoji i lakši
način da proverimo je li nam užar pošten ili ne.“
„Auh!“ Žan malčice promeškolji noge, držeći se za uže obema
rukama. Zahvaljujući osmicama, lako su na konopcu mogli da
naprave dovoljno trenja i tako uspore ili stanu kada požele. Ove
spravice bile su znatan napredak u odnosu na ono što su učili kao
dečaci. Iako su bez sumnje i dalje, kao nekad, mogli da se spuste
niz konopac koristeći sopstvena tela za trenje, s tim pristupom si,
ako ne pripaziš ili te ne posluži sreća, lako mogao izgrebati izvestan
ispupčen deo muške građe.
Nekoliko časaka naprosto su visili, stopala oslonjenih o liticu, i
uživali u osmatranju iz novog ugla dok su se magličasti oblaci valjali
nebom. Konopci koji su se njihali ispod njih visili su otprilike samo do
pola puta do tla, ali danas ionako nisu imali nameru da stignu
onamo. Biće dovoljno vremena da prilikom budućih vežbi dostignu i
duže spustove.
„Znaš“, reče Lok, „ovo je jedini deo plana, moram priznati, u koji
nisam bio baš izrazito siguran. Mnogo je lakše zamišljati spuštanje
sa ovakve visine nego se zapravo sjuriti s litice dok te samo dva
komada kanapa razdvaja od Aza Gvile.“
„Užad i litice nisu problem“, reče Žan. „Ono čega ovde treba da se
čuvamo jesu tvoji golubovi mesožderi.“
„Ma, sagneš se i ujedeš se za dupe.“
„Ozbiljan sam. Prestravio sam se. Biću na debelom oprezu, inače bi
poslednje što u životu osetimo moglo biti to užasno, hitro kljucanje...“
„Žane, sigurnosni konopac te sigurno opterećuje. Daj da ti ga
presečem.“
Dobroćudno su se šutirali i gurkali nekoliko minuta, a Lok se
koprcao naokolo u pokušaju da spretnošću nadomesti Žanovu
daleko veću snagu i težinu. Snaga i težina kao da su pobeđivale
ovog puta, međutim, tako daje u naletu samoodržanja predložio da
zapravo provežbaju spust.
„Naravno“ reče Žan, „hajde da siđemo pet ili šest stopa, lepo i
glatko, i da stanemo na moj znak, važi?“
Obojica su ščepala zategnute glavne konopce i malo popustila
napetost na osmici. Polako, glatko, spustili su se dobra dva koraka, i
Žan povika: „Stoj!“
„Nije loše“, reče Lok. „Izgleda da nam se brzo vraća ono štofa što
smo imali za ovo, je F da?“
„Valjda. Otkako sam se vratio s onog odmorčića u Domu
otkrovenja, nikad nisam bio preterano oran za ovo. Ti i Sance ste ga
više voleli nego ja. A, da, i Sabeta, naravno.“
„Da“, reče Lok setno. „Da, bila je potpuno luda... potpuno luda i tako
divna. Obožavao sam daje gledam kako se pentra. Nije volela
konopce. Skinula... skinula bi čizme i raspustila kosu, a nekad ne bi
nosila ni rukavice. Samo čakšire i bluzu... a ja bih samo.
„Sedeo opčinjen“, reče Žan. „Zanemeo. Znaš, Lok, i ja sam tad
imao oči.“
„He. Mora daje bilo očigledno. Bogovi.“ Lok se zagleda u Žana i
uzrujano se nasmeja. „Bogovi, zapravo sam potežem priču o njoj. Ne
mogu da verujem.“ Izraz lica postade mu oštriji. „Žane, jesmo li mi u
dobrim odnosima? Hoću da kažem, opet nam je prijatno zajedno,
opušteni smo?“
„Majku mu, visimo zajedno osamdeset stopa iznad gnjecave smrti,
zar ne? Ne radim to s ljudima koje ne volim.“
„To je lepo čuti.“
„I da, rekao bih da smo..
„Gospodo! Ehej, vi dole!“
Glas je bio verarski, s grubim prizvukom unutrašnjosti. Lok i Žan
iznenađeno pogledaše uvis i opaziše čoveka kako podbočen stoji na
ivici litice — obris naspram uskovitlanog neba. Imao je na sebi
otrcan ogrtač s navučenom kapuljačom.
„Ovaj, ehej, vi gore“, reče Lok.
„Lep dan za sport, a?“
„Baš to smo i mi pomislili“, reče Žan.
 „Stvarno lep dan, da prostite, gospodo. I krasan par kaputa i
prsnika vam je ostao ovde gore kad ste otišli. Vala, baš mi se
sviđaju, osim što u džepovima nema kesa s novcem.“
„Naravno da nema, nismo glu... Ej, čekaj. Molim te nemoj da nam
petljaš oko stvari“, reče Žan. Kao na neki neizgovoreni znak, on i Lok
pođoše da se naslone o liticu, i što je pre moguće pronađu oslonce
za ruke i noge.
„Što ne bi’? Tol’ko su mi lepe ove stvari, gospodo, da me nekako
privlače, štono bi se reklo.“
„Ako samo pričekaš“, reče Lok, koji se spremao da otpočne s
penjanjem, „jedan od nas će biti gore za nekoliko minuta i siguran
sam da o ovome možemo učtivo da porazgovaramo.“
„Isto tako me nekako privlači pomisao da ostavim vas dvojicu tu
dole, ako nemate ništa protiv, gospon.“ Čovek se malčice mrdnu i
sekirica mu se pojavi u desnoj ruci. „Mnogo ste mi lep par seckalica
ostavili ovde s kaputima, isto. Vala baš lepe. Nikad tak’e nisam vido.“
„Baš lepo od tebe što to kažeš“, reče Lok.
„Ma, jebaću mu mater iz zaleta“, promrmlja Žan.
„Mogao bih istaći, međutim“, nastavi Lok, „da će naš čovek s
kočijom uskoro doći da vidi šta je s nama, a sa sobom će imati i
samostrel.“
„A, misliš na onog onesvešćenog tipa što sam ga, štono bi se reklo,
mlatno kamenom po glavi, gospon? Nažalost, moram da ti velim
daje bio pijan.“
„Ne verujem ti. Nismo mu dali toliko piva!“
„Da prostite, nije to bio baš čovek, gospodo. Žgoljavko, kapiraš.
Kako bilo da bilo, sad spava. A i tako i tako nije imao nikaki
samostrel. Pogledo sam.“
„E pa, nadam se da nam ne zameraš što smo probali“, reče Lok.
„Ne, ni malko. Fin pokušaj. Vrlo uverljiv, štono bi se reklo. AF
zanima me, kao, ako nemate ništa protiv, ’di su vam kese.“
„Na bezbednom mestu, ovde dole kod nas“, reče Lok. „Mogao bi
nas ubediti da ih predamo, ali moraćeš da nas izvučeš do gore ako
ih želiš.“
„E sad, što se toga tiče“, reče neznanac, „vi i ja gledamo na sve to
iz malo drukčijih uglova, recimo. Pošto sad znam da su kod vas,
mislim da je lakše da vam samo secnem užad i pokupim ih kad mi
dune.“
„Osim ako si mnogo bolji u veranju niz stene nego što izgledaš“,
reče Žan, „put do dole i nazad težak je u tri lepe, a sve to samo
zarad naših kesica!“
„A jesu male“, reče Lok. „To su nam kese za veranje po stenju.
Naročito načinjene da nas ne opterećuju. Jedva da ima išta u njima!“
„Reko bi’ da verovatno imamo različite predstave o tome šta je išta.
I ne bi’ moro da se pentram“, reče neznanac. „Ima lakših puteva do
tog podnožja, ako znaš kuda da ideš.“
„Ma... nemoj da si blesav“, reče Žan. „Ovi konopci su od polusvile.
Trebaće ti vremena da ih presečeš. Duže nego što će nama trebati
da se uspentramo nazad, svakako.“
„Verovatno“, reče čovek u ogrtaču. „Ali ja sam još ovde gore ako
uspete, je l’ da? Mogu samo da vas ćušnem s ivice i pretvorim vam
lobanje u supene činije, štono bi se reklo. I da znaš da ’oću!“
„Ali ako ostanemo ovde dole, onda svejedno ginemo, tako da isto
tako možemo da se popnemo i pognemo u borbi“, reče Lok.
„Pa, kako god ’oćeš, gospon. Ceo razgovor kao počinje da se malo
vrti ukrug, ako smem da reknem, i zato sad ima prosto da počnem
sa sečom konopca. Da sam na vašem mestu, ja bi’ osto miran i
ućuto se.“
„Jeste, da, zato što si ti najobičnija hulja“, viknu Lok. „Svako
trogodišnje dete moglo bi da ubije bespomoćne ljude koji vise preko
litice. U dobra stara vremena, razbojnik bi imao muda da se bori s
nama licem u lice i zaradi novac koji dobije!“
„Na šta ti ja to ličim, gospon, na poštenog trgovca? Je l’ imam
esnafsake tetovaže po rukama?“ On kleknu i poče nešto
ravnomerno da seče Žanovom sekiricom. „Meni je baš nekako milo
da zaradim novac tako što ću da vas razmrskam o to kamenje dole. I
još milije kad tako ružne stvari pričate!“
„Bedniče“, povika Lok. „Pseto strašljivo, ništarijo, nosi se u tri lepe,
ne samo zbog pohlepe već i zbog kukavičluka! Bog pljuje na one bez
časti, samo da znaš! Hladan te pakao čeka, i mračan!“
„Ja sam ti pun časti ko oko, gospon. Imam je kol’ko nećeš. Evo mi
je ovde, tačno između praznog želuca i napućenog belog dupeta, u
koje, kad smo kod toga, možeš da me ljubneš.“
 „Dobro, dobro“, reče Lok. „Samo sam hteo da vidim mogu li da te
navedem na nešto brzopleto. Svaka ti čast na tolikom
samoobuzdavanju! Ali svakako više možeš da zaradiš ako nas
izvučeš gore i zatražiš otkupninu!“
„Ugledni smo ljudi“, reče Žan.
„I imamo bogate, ugledne prijatelje. Što nas prosto ne bi zarobio i
poslao pismo sa zahtevom za otkupninu?“
„Pa“, reče čovek, „kao prvo, ne umem ni da čitam ni da pišem.“
„Rado bismo napisali zahtev umesto tebe!“
„Ne bi’ baš reko da bi to upalilo. Mogli biste prosto da napišete šta
god ’oćete, ako znate šta ’oću da kažem. Reko sam da ne znam da
čitam, ne da mi je mozak redak ko vruća pišaćka.“
„Ehej! Čekaj! Prekini da sečeš!“ Žan se uspentra još stopu i zateže
konopac na osmici da ga zadrži. „Prekini da sečeš! Imam ozbiljno
pitanje!“
„Šta to?“
„Otkud si se ti, koji moj, stvorio?“
„Otuda-odsvuda, odavde i odande, iz majčine materice prvobitno,
štono bi se reklo“, reče čovek, koji je nastavio da secka.
„Ne, hoću da kažem, je l’ uvek motriš na ove litice u potrazi za
ljudima koji se penju? Da me izeš, ali ne bih rekao da je to dovoljno
uobičajeno da bi zbog toga čučao u zasedi.“
„Ma, i nije, gospon. Nikad nisam nikog ni vido, pre vas dvojice.
Tol’ko sam bio radoznao da sam prosto moro da siđem i virnem, i
vala baš mi je drago što jesam.“ Sec, sec, sec. „Ne, uglavnom se
krijem po šumi, nekad u brdima. Motrim na drumove.“
„Sasvim sam?“
„Brže bi vam seko kanape da nisam sam, pa je l’ tako?“
„Motriš na drumove, dakle? Šta pljačkaš, kočije?“
„Uglavnom.“
„Je l’ imaš luk ili samostrel?“
„Nažalost, ne. Mislim da bi možda mogo da kupim nešto ako
dobijem dovoljno za vaše stvari.“
„Kriješ se u šumi, sasvim sam, i bez pravog oružja pokušavaš da
sačekaš kočije u zasedi?“
„Pa“, reče čovek uz nešto oklevanja, „prošlo je poprilično otkako
sam neku u’vatio. Al’ danas mi je srećan dan, je l’ da?“
 „I te kako. Grbavog mu Zaštitnika, mora da si ti najgori drumski
razbojnik pod kapom nebeskom.“
„Šta reče?“
„Rekao je“, kaza Lok, „da si, po njegovom visokoobrazovanom
mišljenju, ti...“
„Ne, ono drugo.“
„Pomenuo je Grbavog Zaštitnika“, reče Lok. „Je l’ ti to nešto znači?
Mi smo članovi istog bratstva, prijatelju! Dobročinitelj, Čuvar Lopova,
Bezimeni Trinaesti, tvoj pokrovitelj, moj pokrovitelj i pokrovitelj svih
koji hvataju krivine na stazi života. Mi smo zapravo rukopoložene
sluge Grbavog Zaštitnika! Nema potrebe za neprijateljstvom i nema
potrebe da nam sasečeš konopce!“
„O da, ima“, reče čovek silovito, „sad obavezno ima da vam
sasečem konopce.“
„Molim? Zašto?“
„Vi ste smrdljivi jeretici, jebo vas ja! Ne postoji Trinajsti! Nema ih
više od Dvanajstoro, i to ti je to! Jašta, bio sam ja u Veraru nekol’ko
puta, vido se s momcima i curama secikesama što su probali da mi
pričaju o tom Trinajstom. Ja to ne podržavam. Nisu mene tako gajili,
ne valja se to. Vala, dole ćete vi, momci!“ Čovek poče sekirom
osvetnički da mlati polusvilenu užad.
„Sranje. Da probamo da ga zapetljamo u sigurnosne konopce?“
Žan se beše donjihao do Loka i govorio je tiho i grozničavo. Lok
klimnu glavom. Dvojica lopova dohvatiše sigurnosnu užad za
krajeve, zagledaše se uvis i, na Žanov znak šapatom, cimnuše ih
dole.
Nije to bila nimalo delotvorna zamka; konopci su bili labavi i
smotani iznad ivice litice. Njihov mučitelj pogledao je u stopala,
poskočio i pomerio se dok je sedam ili osam stopa oba sigurnosna
užeta kliznulo preko ruba litice.
„Ha! Gospodo, moraćete bolju zvrčku da smislite, ako smem da
kažem!“ Zviždućući nešto neodređeno, nestade im s vidika i nastavi
da seče. Časak kasnije, pobedonosno uzviknu i Lokovo smotano
sigurnosno uže polete preko ruba litice. Lokje odvratio pogled dok je
konopac padao tik pored njega; uskoro se klatario s njegovog
pojasa, a iskrzani kraj i dalje mu je bio isuviše visoko iznad zemlje da
bi bilo bezbedno.
 „Jebiga“, reče Lok. „Dobro, Žane. Evo šta ćemo. Sledeće što će
preseći verovatno će biti moje glavno uže. Hajde da se uhvatimo
podruku. Ja ću da se spustim niz tvoje glavno uže, privežem ostatke
svog na dnu, tako da ćemo verovatno biti na dvadesetak stopa od
zemlje. Ako povučem gore sigurnosno uže i zavežem ga za kraj
druga dva, možemo da stignemo skroz do dole.“
„Zavisi koliko brzo ova džukeletina seče. Misliš da možeš dovoljno
brzo da vežeš čvorove?“
„Mislim da nemam izbora. Moje ruke misle da su dorasle zadatku,
ako ništa. Čak i ako pričvrstim samo jedan konopac, l'olje pasti
dvadeset stopa nego osamdeset.“
U tom trenutku iznad njih se začu potmula grmljavina. Lok i Žan
pogledaše uvis baš u pravom trenutku da osete prvih nekoliko kapi
kiše na licima.
„Moguće je“, reče Lok, „da bi ovo bilo baš zabavno, jebiga, samo
kad bi na ovim konopcima visio neko drugi.“
„Trenutno mi se čini da bih možda rizikovao i izložio se onim tvojim
golubovima, da mogu“, reče Žan. „Izeš ga, Lok, žao mi je što sam
ostavio zle sestre gore.“
„Zašto bi ih, tako mi Venaporte, poneo dole? Nemaš za šta da se
izvinjavaš.“
„Mada“, reče Žan, „možda postoji još nešto što mogu da probam.
Je l’ imaš čelik iz rukava?“
„Da, jedan, ali u čizmi mi je.“ Kiša je sada dobovala prilično snažno,
promočila im tunike i kvasila im konopce. Zbog lake odeće i jakog
vetra, činilo im se hladnije nego što jeste. „Ti?“
„Moj je tu.“ Lok opazi odblesak sjajnog metala u Žanovoj desnoj
ruci. „Lok, je l’ tvoj dobro izbalansiran za bacanje?“
„Jebiga, nije. Izvini.“
„Nema veze. Čuvaj ga za svaki slučaj, onda. I lepo se u sebi pomoli
za nas.“ Žan zastade da skine optike i strpa ih u okovratnik tunike.
„Ej! Čobanijo! Da popričamo časak, ako može.“
„Nekako mi se činilo da smo završili s pričom“, dopre čovekov glas
preko ruba litice.
„Ne sumnjam! Kladim se da ti se posle toliko reči za tako kratko
vreme mozak oseća kao isceđen limun, a? Ne bi ti imao dovoljno
pameti da pronađeš jebenu zemlju ako bih te bacio kroz prozor,
sunce li ti tvoje! Je l’ me slušaš? Morao bi da skineš i cipele i čakšire
da bi izbrojao do dvadeset jedan! Morao bi da pogledaš uvis da bi
video donji kraj bubašvabinog govneta!“
„Je l’ ti lakše kad se tako đernjaš na mene? Čini mi se da bi trebo
da se moliš tom tvom beskorisnom Trinajstom ili tako nešto, al’ šta
ga ja znam. Nisam ti ja od vas krupnih verarskih fićfirića i tako to, je
li?“
„Je l’ hoćeš da znaš zašto ne treba da nas ubiješ? Je l’ hoćeš da
znaš zašto ne treba da nas pustiš da tresnemo o dno one udoline?“
Zaurla Žan punim plućima, dok se nogama čvršće oslanjao o liticu i
zamahivao desnom rukom. Grom se zaori iznad njih. „Je l’ vidiš ovo,
budalo? Je l’ vidiš šta držim u rukama? Nešto što ćeš videti samo
jednom u životu! Nešto što nikad nećeš zaboraviti!“
Nekoliko sekundi kasnije čovekova glava i torzo pojaviše se preko
ruba litice. Žan je ispustio urlik kad je iz sve snage zavitlao nož. Urlik
je postao pobedonosan kad je ugledao zamagljene obrise oružja
kako pogađaju njihovog mučitelja u lice... i opet se pretvorio u
stenjanje od bespomoćnog gneva kad se nož odbio i pao nazad.
Pogodio je balčakom.
„Jebem ti kišu!“, dreknu Žan.
Razbojnik je bio u velikim bolovima, ako ništa. Ječao je, grčevito se
držao za lice, i klatio se unapred. Je l’ ga lepo, snažno odalamio u
oko? Žan se iz petnih žila nadao da je tako — možda još ima
nekoliko sekundi da proba opet.
„Lok, tvoj nož, brzo!“
Lok je zavlačio ruku u desnu čizmu kada čovek ispruži ruke da
uhvati ravnotežu, izgubi je i uz vrisak se preturi preko ivice. Jednom
rukom je dohvatio Lokov glavni konopac i sekund kasnije pao pravo
u ulegnuće između Lokovog struka i konopca, tamo gde su se
susretali u gvozdenoj osmici na njegovom pojasu. Udar odbi Lokove
noge od litice i izbi mu dah iz pluća, i na sekund su on i razbojnik
slobodno padali, uz mlataranje i vrisku, isprepletenih ruku i nogu,
bez odgovarajućeg pritiska na konopac u karabineru.
Krajnjim naporima Lok obavi levu ruku oko slobodne strane
konopaca, snažno cimnu i tako dovoljno zategnu uže da se naglo
zaustaviše. Zajedno se zaljuljaše i tresnuše o liticu, tako daje bandit
primio najveći deo udarca, i tu su se klatili u uskoprcalom rusvaju od
udova dok se Lok borio da diše i razluči šta se događa. Razbojnik se
ritao i vrištao je.
„Prekini s tim, jebeni moronu!“ Činilo se da su pali oko petnaest
stopa; Žan hitro skliznu naniže do njih, dočeka se o liticu i pruži ruku
da zgrabi razbojnika za kosu. Pošto mu kapuljača beše spala, Lok
vide da je čova ofucan kao neuhranjen ker, možda četrdesetak
godina star, s dugačkom masnom kosom i sedom bradom kržljavom
kao trava na ivici litice. Levo oko mu je naticalo i bilo delimično
zatvoreno. „Prekini da se ritaš, kretenu! Smiri se!“
„Joj, bogovi, molim te, nemoj da me ispustiš! Molim te, nemoj da
me ubiješ, gospon!“
„A što da ne, jebote?“ Lok zastenja, ukopa se petama u liticu i uspe
da dohvati rub desne čizme desnom rukom. Časak kasnije isukao je
stilet i uperio ga banditu u grlo, a čovekovo panično ritanje preraslo
je u prestravljene drhtaje.
„Vidiš ovo?“, prošišta Lok. Razbojnik klimnu glavom. „Ovo je nož.
Je l’ postoji ovo u toj vukojebini iz koje potičeš?“ Čovek opet klimnu
glavom. „Znači, znaš da bih sad mogao prosto da te proburazim i
pustim te da padneš, je l’ da?“
„Molim te, molim te, nemoj...“
„Umukni i slušaj. Ovaj jedan konopac na kome seja i ti upravo
klatarimo. Jedan jedini, sam-samcit, usamljen! Ovo nije, nekim
slučajem, baš onaj konopac koji si upravo seckao, tamo gore?“
Čovek žustro zaklima glavom i razrogači zdravo oko.
„Nije li to sjajno? Pa, ako ga trzaj od tvog pada nije prekinuo,
verovatno smo bezbedni još malo.“ Bela svetlost blesnu negde iznad
njih i zaori se grmljavina, glasnija nego ranije. „Iako ovo baš i nije
najudobnije mesto na kom sam ikad bio. Dakle, nemoj da se ritaš.
Nemoj da mlataraš. Ne koprcaj se. I nemoj da praviš nikakve jebene
gluposti. Kapiraš?“
„Joj, nemoj, gospon, joj, molim te...“
„Ućuti više.“
„Lo... ovaj, Leokanto“, reče Žan. „Mislim da ovaj tip zaslužuje koji
čas letenja.“
„I ja mislim isto“, reče Lok, „ali nek lopovima ide od ruke, je l’ tako,
Žerome? Pomozi mi da odvučem glupavog kretena nazad do gore.“
„Jao, fala ti, fala...“
 „Je l’ znaš zašto radim ovo, ti beslovesna šumska ludo?“
„Ne, ali ja...“
„Umukni. Kako se zoveš?“
„Trav!“
„Trav šta?“
„Nikad nisam imo prezime, gospon. Trav iz Vo Sarmare, to je sve.“
„I lopov si? Drumski razbojnik?“
„Da, da, ja sam...“
„Ništa drugo? Baviš li se i nekim poštenim poslom?“
„Ovaj, ne, ne već neko vreme...“
„Odlično. Onda smo na neki način braća. Vidi, smrdljivi moj
prijatelju, ono što moraš da shvatiš jeste da postoji Trinaesti. Ima
svoje sveštenstvo, a ja sam mu jedan od sveštenika. Kapiraš?“
„Ako ti tako veliš...“
„Ne, začepi. Ne želim da se slažeš sa mnom, hoću da upotrebiš taj
žir od mozga, koji si negde zaturio, i to pre nego što veverica opet
dođe po njega. Držim ti sečivo upereno u grlo, sedamdeset stopa
smo iznad zemlje. Fina, jaka kiša nas zapišava, a ti si upravo probao
da me ubiješ. Po svakoj pravdi, trebalo bi da te počastim crvenim
osmehom od uva do uva i pustim te da padneš. Da li bi se s tim
složio?“
„Joj, verovatno, gospon, bogovi, žao mije...“
„Pst, morončino. Dakle, priznaješ da sigurno imam prilično moćan
razlog što ne pružam sebi to zadovoljstvo da te ubijem?“
„Ja, ovaj, reko bi daje tako.“
„Ja sam posvećenik Grbavog Zaštitnika, kao što rekoh. Zakleo sam
se na službu bogu naše sorte, kao i da ću poštovati njegove
zapovesti. I deluje nekako glupavo pljunuti u lice bogu koji čuva tebe
i tvoje bližnje, pa zar nije? Naročito pošto nisam siguran da sam se u
poslednje vreme odnosio prema njemu kako valja.“ „Uh...“
„Trebalo bi da te ubijem. Umesto toga, pokušaću da ti spasem
život. Od tebe hoću jedino da razmisliš o ovome. Je F ti i dalje ličim
na jeretika?“
„Joj... o bogovi, gospon, ne mogu da razmišljam kako valja..
„E, kladim se da tu nema ničeg neobičnog. Zapamti šta sam rekao.
Ne mlataraj, ne ritaj se, ne vrišti. A ako pokušaš da se boriš, čak i
malčice, naš dogovor otpada. Obujmi me oko grudi i umukni.
Dozlaboga smo daleko od udobnosti.“
2
Na Lokovo navaljivanje, Žan je krenuo gore prvi, verući se rukama
po klizavoj litici otprilike polovinom svoje uobičajene brzine. Kad je
stigao do vrha, žurno je razvezao sopstveni sigurnosni konopac i
spustio ga Loku i njegovom uzrujanom putniku. Potom je skinuo
opremu za penjanje i spustio glavno uže niz liticu sve dok se i ono
nije našlo pored ljudi koji su se klatili. Svakako nisu izgledali kao da
im je prijatno, ali sa sva tri zdrava konopca nadohvat ruke, bili su
barem malo bezbedniji.
Žan je našao svoj frak na zemlji i nabacio ga, zahvalan što može
još nečim da se pokrije, bez obzira na to što je bio isto onako
temeljito promočen kao i ostatak njega. Brzo je razmišljao. Trav je
izgledao kao tip koji nema baš mnogo mesa na kostima, a Lok je bio
vitke građe... sigurno zajedno ne teže više od trista funti. Žan je bio
prilično siguran da bi toliko mogao da podigne do grudi, možda i
iznad glave. Ali na kiši, kad je toliko toga na kocki?
Misli mu se okrenuše kočiji, na skoro četvrt milje udaljenosti kroz
šumu. Konj bi daleko bolje poslužio čak i od snažnog čoveka, ali
utrošeno vreme, kao i neminovne nevolje u isprezanju, smirivanju i
dovođenju životinje čijeg je gospodara neko onesvestio toljagom...
„Jebeš ga“, reče i vrati se do ruba litice. „Leokanto!“
„Još sam tu, kao što si mogao i da pretpostaviš.“
„Je l’ možete vas dvojica lepo i čvrsto da privežete jedan od mojih
konopaca za tvoj pojas?“
Usledio je kratak, prigušen razgovor između Loka i Trava.
„Snaći ćemo se“, viknu Lok. „Šta si smislio?“
„Reci toj budali da se čvrsto drži za tebe. Kad se privežete jednim
mojim konopcem, osloni se rukama i nogama o liticu. Počeću da
teglim iz sve snage, ali tvoja pomoć svakako neće biti na odmet.“
„Važi. Trave, čuo si čoveka. Pazi gde stavljaš ruke.“
Kad je Lok pogledao uvis i uputio Žanu tajni znak rukom za nastavi,
Žan klimnu glavom. Privezani konopac bilo je Žanovo nekadašnje
sigurnosno uže; dohvatio je slobodan kraj ispred samog namotaja
koji je ležao na mokroj zemlji i namrštio se. Uz blato pod nogama
sve će biti još zanimljivije nego što već jeste, ali ništa se tu nije
moglo. Napravio je omču, kročio u nju i pustio da mu se zategne oko
struka. Potom se nagnuo unazad, na suprotnu stranu od litice, s
jednom rukom na konopcu ispred sebe a jednom iza, i nakašljao se.
„Jeste li se umorili od klaćenja ili da vas pustim još nekoliko
minuta?“
„Žerome, ako budemo morao da ljuljuškam Trava u naručju i
sekund duže nego što je stvarno neophodno, ima da...“
„Penji se, onda!“ Žan ukopa pete, dopusti sebi da se nagne još
dalje unatrag i poče da napinje konopac. Izeš ga, silan je on čovek,
neobično jak, ali zašto uvek dođe trenutak koji ga podseti da bi
mogao biti još jači? Ulenjio se; to se nikako drugačije ne može
nazvati. Trebalo bi da nađe neke sanduke, napuni ih kamenjem i
podiže ih nekoliko desetina puta na dan, kao što je radio kad je bio
mlad... majku mu, hoće li konopac uopšte mrdnuti?
Eto. Konačno, posle duge, neprijatne stanke nepomičnog tegljenja
na kiši, Žan polako koraknu unazad. Pa još jednom.... i još jednom.
Zastajkujući, sa žarkim svrabom koji mu je neprestano rastao u
butnim mišićima, podražavao je oračko kljuse najbolje što je umeo, i
ostavljao duboke brazde u sivom peskovitom blatu. Konačno, dve
ruke se pojaviše na ivici litice i, uz bujicu povika i psovki, Trav se
podiže preko ruba i otkotrlja se na leđa, dahćući. Istog časa, težina
koju je Žan vukao popusti; zadržao je isti nivo napora i samo časak
kasnije Lok se promoli preko ivice. Uspuzao se na noge, prišao
Travu i šutnuo nesuđenog razbojnika u stomak.
„Jebena magarčino! Od svih glupavih, poganih... Koliko bi bilo teško
reći: ’Spustiću konopac, privežite kese na njega i pošaljite ih gore ili
vas neću pustiti da se popnete?’ Ne možeš tek tako da kažeš
žrtvama kako ćeš ih pobiti, bog te tvoj! Prvo se ponašaš razumno, a
kad uzmeš novac, bežiš!“
„A... joj! Bogovi, molim te. Joj! Rekao si da... me nećete ubiti!“
„I ozbiljno sam mislio. Neću te ubiti, šupljoglavi some, samo ću da
te šutiram dokle god uživam u tome!“
„Joj! Aaaa! Molim te! Ajoooj!“
„Moram reći, ovo me još uvek poprilično očarava.“
„Ajaaaaa! Joj!“
„Još mi je lepo.“
 „Uuuuuf. Aaa!“
Lok konačno prestade da mlati nesrećnog Veraranina, raskopča
pojas opreme za penjanje i ispusti ga u blato. Zadihan, Žan dođe do
njega i dade mu promočeni kaput.
„Hvala, Žerome.“ Povraćaj kaputa, natopljenog ili ne, kao da je
malo zalečio Lokovo ranjeno dostojanstvo. „Što se tebe tiče, Trave
— Trave iz Vo Sarmare, kažeš?“
„Da! Joj, molim te, nemoj opet da me šutiraš...“
„Gledaj, Trave. Evo šta ćeš da uradiš. Kao prvo, nikom ne pričaj za
ovo. Drugo, nemoj da si jebeno ni prišao Tal Veraru. Jasno?“
„Nisam ni ’teo, gospon.“
„Odlično. Evo.“ Lok posegnu u levu čizmu i izvuče veoma mršavu
kesu. Baci je dole pored Trava i ona se prizemlji uz zveketavo tup.
„Trebalo bi da unutra ima deset volanija. Pristojna količina srebra. A
ti možeš... čekaj minut, jesi li sasvim siguran da nam je vozač još
živ?“
„Joj, bogovi, jeste! Časna reč, gospodaru Leokanto, gospon, diso je
i jauko pošto sam ga mlatno, nego šta nego jeste.“
„Tim bolje za tebe, onda. Uzmi srebro u kesi. Kada Žerom i ja
odemo, možeš da se vratiš i pokupiš sve što ostavimo. Moj prsnik i
malo ovog konopca, sigurno. I slušaj me vrlo pažljivo. Danas sam ti
spasao život, a mogao sam da te ubijem za tren oka. Je l’ tako bilo?“
„Da, da, jesi, i strašno sam...“
„Dobro, umukni. Jednog dana, Trave iz Vo Sarmare, mogao bih
opet da se zateknem u ovim krajevima i možda mi nešto zatreba.
Obaveštenja. Vodič. Telohranitelj. Trinaesti nek mi je u pomoći ako
tebi budem morao da se obratim, ali ako ti ikad iko priđe i prošapuće
ime Leokanto Košta, skočićeš ko bela lala , je l’ čuješ?“
„Da!“
„Zakuni se pred bogovima.“
„Usnama i srcem, pred bogovima, neka bi me u suprotnom zgromili
i ostavili lišenog svega na vagi Gospe od Duge Tišine.“
„Prihvatljivo. Zapamti to. Sad odjebi u pravcu po sopstvenom
izboru, samo da nije natrag prema našoj kočiji.“
Žan i Lok su ga minut ili dva posmatrali kako žurno uzmiče, dok im
njegovo obličje u ogrtaču nije nestalo s vidika iza nestalnog sivog
zastora od pljuska.
 „Pa“, reče Žan, „mislim daje bilo dosta vežbe za jedan dan, a?“
„Svakako. Zapravo će šljaka u Kuli greha biti laganica u poređenju
s ovim. Sta misliš da samo šćapimo dva rezervna namotaja konopca
i krenemo prema kočiji? Nek Trav potroši ostatak popodneva na
razvezivanje ovih čvorova.“
„Divan plan.“ Žan je pregledao zle sestre, koje je povratio s ruba
litice, i ljubomorno ih potapšao po oštricama pre nego što ih je strpao
u džep kaputa. „Eto, dušice moje. Onaj magarac vas je možda malo
istupio, ali uskoro ću vas opet naoštriti.“
„Jedva mogu da poverujem“, reče Lok. „Umalo da nas ubije neka
tamo nedotupavna seoska somina. Znaš šta, mislim da je ovo prvi
put posle Vel Viraca daje iko zapravo pokušao da ubije jednog od
nas.“
„Tako nekako, čini mi se. Osamnaest meseci?“ Žan nabaci jedan
mokar svežanj kanapa preko ramena i dodade drugi Loku. Zajedno
su se okrenuli i odgacali natrag kroz šumu. „Lepo je znati da se
ponešto nikad ne menja, je l’ da?“
 ŠESTO POGLAVLJE
Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji
1
„Ma ko da je te plaćene ubice tamo postavio, zna da se onuda
vraćamo uz Savrolu“, reče Lok.
„Što i ne znači baš mnogo — često koristimo dokove. Svako je
mogao da nas vidi i postavi tamo zasedu.“ Žan srknu kafu i rukom
lenjo pređe preko knjižice koju je poneo na doručak. „Možda već
nekoliko noći. To ne zahteva nikakvo posebno znanje ili sredstva.“
U sedmi čas jutra na Prestoni dan Pozlaćeni samostan bio je još
mirniji nego obično. Ljudi koji su sinoć slavili i trgovci koji su
usluživali mušterije sigurno su mahom ostali na Zlatnom stepeništu
do kasno i neće ustati još nekoliko sati. Po prećutnom dogovoru,
Lokov i Žanov doručak ovog jutra svodio se na uznemireno
mrljavljenje: hladni fileti ukiseljenog ajkulinog mesa u limunovom
soku, crni hleb i puter, nekakva braonkasta riba na žaru, pečena u
pomorandžinom soku, i kafa — najveće keramičko lonče koje je
konobarica uspela da pronađe i donese im za sto. Obojici lopova još
je bilo teško da se prilagode na iznenadnu zamenu noći i dana.
„Osim ako su vezani čarobnjaci još nekoga krišom obavestili o
našem prisustvu ovde u Tal Veraru“, reče Lok. „Možda mu čak i
pomažu.“
„Da su vezani čarobnjaci pomagali onim dvoma na dokovima, zar
stvarno misliš da bismo preživeli? Ma daj. Obojica smo znali da će
se verovatno okomiti na nas zbog onoga što smo uradili Sokolara;
da nas samo žele mrtve, već bismo bili dimljeno meso. Stragos je u
pravu što se jednog tiče — sigurno nameravaju da se poigraju nama.
Dakle, i dalje smatram kako se neka treća strana uvredila zbog
nečeg što smo uradili kao Košta i De Fera. Dakle, Durena,
Korvalerova i lord Landreval su očigledni osumnjičeni.“
„Landrevala nema već mesecima.“
„To ga ne isključuje sasvim. Ljupke gospe, onda.“
„Ja samo... iskreno verujem da bi nas same napale — Durena je
čuvena mačevateljka, a čujem da je i Korvalerova bila u nekoliko
dvoboja. Možda bi unajmile i nekog pomoćnika, ali one su od ljudi
koji sami obavljaju svoja posla.“
„Jesmo li prevarili nekog važnog na slepim savezima? Ili u nekoj
drugoj igri kad smo se kockom peli na gornje spratove? Stali nekom
na žulj? Glasno prdnuli?“
Žan se mrštio i srkutao kafu. „Dok ne saznamo više, ovo nagađanje
je beskorisno. Možemo da sumnjamo na svakoga u gradu.
I )o mojega, u svakoga na svetu.“
„Dakle, zapravo“, reče Lok, „znamo jedino danas je, ko god bio
odgovoran, želeo mrtve. Ne da nas zaplaši, niti da nas privede na
razgovorčić. Prosto naprosto mrtve. Možda će nam, ako o tome
porazmislimo, na pamet pasti neke...“
Lok je ućutao onog časa kad je opazio konobaricu kako prilazi
njihovom separeu... onda je pogledao pobliže i video da to uopšte i
nije njihova konobarica. Žena s kožnom keceljom i crvenom kapom
bila je Merejn.
„Ah“, reče Žan. „Vreme je da platimo račun.“
Merejn klimnu glavom i pruži Loku drvenu tablicu s dva prikačena
parčenceta papira. Jedno je zaista bilo račun; na drugom je
kitnjastim rukopisom pisao samo jedan red: Sećate se prvog mesta
gde sam vas odvela one noći kad smo se upoznali? Ne gubite
vreme.
„Pa“, reče Lok i dodade cedulju Žanu, „vrlo rado bismo ostali, ali
kvalitet usluge je naglo opao. Ne očekujte nikakvu nagradu.“
Odbrojao je bakrenjake na drvenu tablicu, pa ustao. „Isto mesto kao i
obično, Žerome.“
Merejn je pokupila drvenu tablicu i novac, poklonila se i nestala u
pravcu kuhinje.
„Nadam se da se neće uvrediti zbog napojnice“, reče Žan kad su
izašli na ulicu. Lok se osvrnuo na sve strane i primetio da i Žan čini
isto. Lokovi stileti predstavljali su ugodnu težinu u oba rukava
kaputa, a nije ni sumnjao da je Žan spreman da lakim pokretom
ručnog zgloba potegne zle sestre.
„Bogovi“, progunđa Lok. „Trebalo bi da smo u krevetima, da
prespavamo dan. Jesmo li ikad manje upravljali svojim životima
nego u ovom trenutku? Ne možemo da pobegnemo od arhonta i
njegovog otrova, što znači da ne možemo prosto da odustanemo od
igre u Kuli greha. Sami bogovi znaju da ne možemo ni tek tako da
vidimo vezane čarobnjake kako vrebaju, a plaćene ubice nam
iznenada izlaze na čmar. Znaš šta? Opkladio bih se s pedeset posto
šanse za pobedu da smo, uz ljude koji nas prate i ljude koji nas
progone, postali glavno sredstvo zapošljavanja. Čitava ekonomija Tal
Verara sada je zasnovana na ujebavanju nas.“
Bila je to kratka šetnja, iako nelagodna, do raskrsnice odmah na
sever od Pozlaćenog samostana. Teretna kola čangrljala su po
kaldrmi i trgovci su spokojno išli na posao. Koliko oni znaju, mislio se
Lok, Savrola je najmirniji, najbolje čuvan kraj grada, gde tišinu ne
narušava ništa gore od povremenog pijanog stranca.
Lok i Žan skrenuli su levo na raskrsnici, a potom prišli ulazu prve
napuštene radnje s desne strane. Dok je Žan čuvao stražu na ulici
iza njih, Lok je prišao vratima i tri puta odsečno pokucao. Otvorila su
se istog časa i zdepast mladić u smeđem kožnom kaputu dade im
znak da uđu.
„Držite se podalje od prozora“, reče im kad je zatvorio vrata i
navukao rezu za njima. Prozor je bio zastrt dobro navučenim
zavesama od platna za jedra, ali Lok se slagao da nema potrebe
iskušavati sudbinu. Jedina svetlost u sobi dopirala je od izlaska
sunca, nežnoružičasta nakon prolaska kroz zavese, i pri njoj je Lok
video dva para muškaraca kako čekaju u zadnjem delu radnje. Svaki
par sastojao se od jednog krupnog čoveka širokih ramena i jednog
sitnijeg, a sva četvorica neznanaca nosila su istovetne sive ogrtače i
sive šešire širokog oboda.
„Obucite se“, reče čovek u kožnom kaputu i pokaza na hrpu odeće
na stočiću. Lok i Žan uskoro su bili opremljeni u sopstvene, istovetne
sive ogrtače i šešire.
„Nova letnja moda u Tal Veraru?“, reče Lok.
„Zvrčkica za nekoga ko pokuša da vas prati“, reče čovek. Puciiu
prstima i jedan par u sivo odevenih neznanaca priđe i stade iza
samih vrata. „Ja ću da izađem prvi. Vi stanite iza ove dvojice, pođite
napolje za njima, pa uđite u treću kočiju. Jeste li razumeli?“
„Kakvu koči...“, zausti Lok, ali ućuta kada začu kloparanje kopita i
točkova na ulici odmah ispred. Nekakve senke prođoše pored
prozora i nekoliko sekundi kasnije čovek u smeđem kaputu skide
rezu s vrata. „Treća kočija. Požurite“, reče bez osvrtanja, pa raskrili
vrata i nađe se na ulici.
Kod ivičnjaka ispred same napuštene radnje bile su poredane tri
istovetne kočije. Svaka je bila od crnog lakiranog drveta bez ikakvih
grbova ili zastava koji bi ukazale na vlasnika, svaka je imala teške
zastore na prozorima i svaku su vukla dva crna konja.
Čak su i kočijaši izgledali donekle slično, u jednakim crvenkastim
uniformama ispod kožnih kaputa.
Prvi par sivih neznanaca kroči kroz vrata i požuri do prve kočile u
nizu. Lok i Žan izađoše iz napuštene radnje sekund kasnije i
požuriše ka zadnjoj kočiji. Lokje krajičkom oka opazio i poslednji lim
neznanaca iza njih kako bezmalo dotrčava do vrata srednje zaprege.
Žan je povukao zasun na vratima stražnje kočije, otvorio i li Loku i
uleteo za njim.
„Dobro došli, gospodo.“ Merejn se izležavala u prednjem desnom
uglu kola, a konobarsku odeću beše odbacila. Sada je bila odevena
kao za takmičenje u slobodnom jahanju, u konjičke čizme, crne
kratke čakšire, crvenu svilenu košulju i kožni prsluk. Lok i Žan se
smestiše jedan pored drugog na sedište preko puta. Kada je Žan
zalupio vrata, ostali su u polutami i kočija krenu uz trzaj.
„Kuda ćemo, koji moj?“ Lokje počeo da skida sivi ogrtač dok je
govorio.
„Ostanite u njemu, gospodaru Košta. Trebaće vam kad izađemo.
Prvo ćemo svi malo da krstarimo po Savroli. Onda ćemo se razdvojiti
— jedna kočija prema Zlatnom stepeništu, jedna do severne ivice
Velegalerije, a mi na dokove da uhvatimo čamac.“
„Čamac koji nas vozi kuda?“
„Strpljenja. Zavalite se i uživajte u vožnji.“
To je bilo u najmanju ruku teško u vreloj i zagušljivoj kočiji. Lok je
osećao kako mu se znoj sliva niz čelo, pa mrzovoljno skide šešir i
stavi ga u krilo. On i Žan pokušali su da obaspu Merejn pitanjima, ali
njeni odgovori svodili su se na neodređeno „hm“ sve dok nisu
odustali. Dosadni minuti su prolazili. Lokje osetio kako kočija čangrlja
oko nekoliko uglova, potom niz nekakve nizbrdice koje su sigurno
bile nagib od viših predela Savrole ka dokovima u nivou mora.
„Skoro smo stigli“, reče Merejn kad je prošlo još nekoliko minuta u
neprijatnoj, truckavoj tišini. „Šešire na glave. Kad kočija stane, idite
pravo do čamca. Sedite pozadi i, za boga miloga, ako vidite išta
opasno, sagnite se.“
Kao što je i obećala, kočija se uz čangrljanje zaustavi samo
nekoliko trenutaka kasnije. Lok je opet posadio šešir na kosu, petljao
nešto oko mehanizma na vratima, i zaškiljio kada ih je otvorio na
blistavoj jutarnjoj svetlosti.
„Napolje“, reče Merejn. „Ne gubite vreme.“
Bili su na unutrašnjim dokovima na samom severoistočnom rtu
Savrole, sa strmim zidovima od prastakla iza sebe i nekoliko
desetina usidrenih brodova na svetlucavoj, namreškanoj vodi ispred
njih. Jedan čamac bio je privezan za najbliži mol — vitak čun, oko
četrdeset stopa dugačak, sa izdignutim, ograđenim kaštelom kod
krme. Dva niza veslača, po petoro sa svake strane, ispunjavali su
najveći deo preostalog prostora.
Lokje iskočio iz kočije i poveo ih prema čamcu, pored dvojice
muškaraca na oprezu, u ogrtačima debelim poput njegovog
sopstvenog i sasvim neprikladnim za ovakve vremenske prilike.
Kaštel je, na sreću, bio zatvoren samo s tri strane; pristojan pogled
napred tokom malene plovidbe koja će uslediti bio je daleko
prihvatljiviji od još jednog putovanja u mračnom sanduku. Žan mu je
bio za petama, ali Merejn je skrenula desno, uspentrala se kroz
gomilu veslača i smestila se na kormilarsko mesto na pramcu.
Vojnici na dokovima hitro su podigli rampu, odvezali čamac i
snažno ga nogama odgurnuli od doka. „Kreći“, reče Merejn i veslači
prionuše na posao. Uskoro je čamac škripao u njihovom
ujednačenom ritmu i poput noža sekao talasiće talverarske luke.
Lokje iskoristio priliku da proučava muškarce i žene za veslima —
svi su imali žilave mišiće, uredno, kratko podšišanu kosu, i, vrlo
često, poprilično vidljive ožiljke. Niko nije izgledao mlađi od srednjih
tridesetih godina. Vojnici veterani, dakle. Možda čak i Oči bez maski i
ogrtača.
„Moram reći, lepu su predstavu Stragosovi ljudi priredili“, reče Žan.“
Progovori glasnije: „Ej! Merejn! Je l’ smemo sad da skinemo ovu
smešnu odeću?“
Ona se okrenu na taman toliko dugo da klimne glavom, pa opet
usredsredi pažnju na vodu luke. Lok i Žan rado skinuše šešire i
ogrtače i nagomilaše odeću na palubu pod nogama.
 Koliko je Lok mogao da proceni, plovidba je potrajala oko Irećinu
sata. Mnogo radije bi slobodno proučavao luku u svim pravcima, ali
ono stoje video kroz otvorenu prednju stranu kaštela razotkrivalo je
dovoljno. Prvo su se zaputili na jugoistok, prateći krivinu unutrašnjih
dokova, pored Velegalerije i Zlatnog stepeništa. Potom su skrenuli
na jug, tako da im je otvoreno more bilo s desne strane, i ubrzali
prema ogromnom srpastom ostrvu podjednake veličine kao ono na
kom se nalazila Kula greha.
Jugozapadni polumesec Tal Verara nije bio podeljen na nivoe. Više
je podsečao na prirodno nepravilnu padinu brda, s načičkanim
mnoštvom kamenih kula i bedema. Ogromni kameni kejevi i dugački
drveni dokovi na severozapadnom rtu činili su Srebrni pristan, gde
su trgovačka vozila mogla da se izvuku radi popravke ili zamene
delova. Iza njega, međutim, iza obličja starih galeona koji su
poskakivali gore-dole na vodi i čekali nove katarke ili jedra, ležao je
niz visokih sivih zidova koji su činili zatvorene zalive. Vrhovi ovih
zidova bili su postolje za okrugle kule, gde su se videla tamna obličja
katapulta i vojnika u patroli. Pramac njihovog čamca uskoro je bio
okrenut prema najbližem ogromnom prostoru s kamenom ogradom.
„Izeš mi sve“, reče Žan. „Mislim da nas vode u Oružni pristan.“
2
Masivni kameni zidovi veštačkog zaliva imali su drvene kapije. Dok
se čamac približavao, s bedema iznad njih orili su se povici, a zveket
teških lanaca odbijao se o kamen i vodu. Po sredini kapije pojavi se
procep, a onda se dvostruka vrata lagano raskriliše prema unutra,
gurajući ispred sebe talasić. Dok je čamac prolazio kroz kapiju, Lok
se trudio da proceni veličinu svega što vidi; sam otvor je sigurno bio
širok sedamdeset ili osamdeset stopa, a drvo vrata izgledalo je
debelo kao torzo prosečnog čoveka.
Merejn je dovikivala uputstva veslačima, a oni su pažljivo uvezli
čamac i lagano pristali uz maleni drveni dok, gde ih je očekivao
jedan čovek. Veslači su postavili čamac pod uglom, tako da je kraj
doka jedva i ogrebao trup čamca između veslača i putničkog kaštela.
„Vaša stanica, gospodo“, reče Merejn. „Nema vremena za
privezivanje, bojim se. Budite spretni ili se okvasite.“
 „Prava ste duša od žene, madam“, reče Lok. „Odbacujem svaki
zaostali trag žaljenja što vam nisam ostavio napojnicu.“ Sišao je s
kaštela i prišao ogradi čamca sa svoje desne strane. Tu je neznanac
čekao s rukom ispruženom da mu pomogne. Lokje uz čovekovu
pomoč lako doskočio na dok, a potom njih dvojica izvukoše Žana na
sigurno.
Merejnini veslači istog časa zaveslaše unatrag. Lokje posmatrao
kako čun polazi krmom napred, okreće se prema kapiji, pa hitro
napušta maleni zaliv. Lanci opet zazveketaše i voda se ustalasa dok
su se vrata zatvarala. Lok baci pogled uvis i vide da grupe ljudi
okreću velika vitla, po jedno sa svake strane zalivskih vrata.
„Dobro došli“, reče čovek koji im je pomogao da izađu iz čamca.
„Dobro došli na najblesaviji šugavi poduhvat za koji sam ikad čuo, a
kamoli me u njega naterali. Gospodo, ne mogu ni da zamislim čiju li
ste to ženu morali kresnuti da vam dodele ovu samoubilačku misiju.“
Čovek je mogao imati između pedeset i šezdeset godina; imao je
prsa nalik na panj drveta i stomak koji mu je visio preko pojasa kao
da pokušava da prokrijumčari vreću žita ispod tunike. A ipak su mu
ruke i vrat bili gotovo žgoljavi u svojoj žilavosti, izbrazdani
ispupčenim venama i ožiljđma od teškog života. Imao je okruglo lice,
vunastu belu bradu i mastan pramen bele kose koji mu se kao
vodopad spuštao pravo s potiljka. Tamne oči behu mu se ugnezdile
u džepovima od bora pod trajno namrštenim obrvama.
„To bi nas možda lepo zabavilo usput“, reče Žan, „da smo znali da
ćemo svejedno završiti ovde. A ko si pa ti?“
„Zovem se Kaldris“, reče starac. „Navigator bez broda. Vas dvojica
ste sigurno gospodari De Fera i Košta.“
„Sigurno“, reče Lok.
„Da vam pokažem okolinu“, reče Kaldris. „Nema sad tu mnogo šta
da se vidi, ali nagledaćete je se.“
Poveo ih je uz rasklimano stepenište sa stražnje strane doka, pa na
kameni plato, četiri ili pet stopa iznad vode. Čitav veštački zaliv, vide
Lok, bio je jedan kvadrat sa stranom od oko sto stopa.
Zidovi su ga zatvarali s tri strane, a pozadi se uzdizala strma
staklena padina ostrva. Na ispustima koji su štrcali s te padine bilo je
mnoštvo građevina: šupa za skladištenje stvari, oružarnica i tako
toga, pretpostavljao je.
 Svetlucavo prostranstvo vode pored zaravni, sada opet strogo
odvojeno od luke drvenom kapijom, bilo je dovoljno veliko da na
njemu pluta nekoliko ratnih brodova, i Lok se iznenadi videvši da je
tu privezano samo jedno plovilo. Barka s jednom katarkom, jedva
četrnaest stopa u dužinu, nežno se njihala pored platoa.
„Poveliki zaliv za ovolicni čamac“, reče on.
„A? Pa, neznalicama treba prostora da neko vreme stavljaju glavu u
torbu a da nikog drugog ne uznemiravaju“, reče Kaldris. „Ovo je
naša lična barica za pišanje. Ne obraćajte pažnju na vojnike na
zidovima; neće ni oni na nas. Osim ako se podavimo. Onda će se
verovatno smejati.“
„Šta to tačno“, reče Lok, „ti misliš da mi ovde radimo, Kaldrise?“
„Imam otprilike mesec dana da od vas pravonogih, trapavih
prašinara napravim lažne pomorske oficire. Nek su mu svi bogovi
svedoci, gospodo, imam utisak da će se sve ovo završiti vriskom i
davljenjem.“
„Mogao bih i da se uvredim, ali znam da je svako ime koje si nam
upravo nadenuo istinito“, reče Lok. „Izeš mi sve, rekli smo Stragosu
da ne znamo ama baš ništa o plovidbi.“
„Izgleda da je branitelj svejedno uvrteo sebi u glavu da vas pošalje
na more.“
„Koliko dugo si u njegovoj mornarici?“, upita Žan.
„Na moru sam četrdeset pet godma, možda. U verarskoj mornarici
još od pre nego što su postojali arhonti; bio u Hiljadudnevnom ratu,
starom ratu protiv Herema, ratu protiv armade s Utvarnolujnih...
video mnoga sranja, gospodo. Mislio sam da sam to i priveo kraju —
dvadeset godina sam bio navigator na arhontovim plovilima. Dobra
plata. Čak je i kuću trebalo da dobijem, ili sam tako mislio. Pre ovog
sranja. Bez uvrede.“
„Ne vređam se“, reče Lok. „Je F ovo nekakva kazna?“
„Ma, kazna je to, Košta. Kazna, nego šta. Samo što je nikakvim
zločinom nisam zaslužio. Arhont me je, recimo, proglasio za
dobrovoljca. Da me jebeš, eto šta sam dobio za svu onu odanost. To
i gutljaj arhontovog vina. S onim pritajenim otrovom. Odvedeni vas
na more, preživim sve ove koještarije, dobijem protivotrov. Možda i
kuću, ako budem imao sreće.“
„Arhont ti je dao otrovano vino?“, reče Lok.
 „Nisam znao daje otrovano, očito. Šta je trebalo da uradim“, frknu
Kaldris, „da ga ne pijem, jebote?“
„Naravno da ne“, reče Lok. „I mi smo ti u istom takvom pičvajzu,
prijatelju. Osim što je u našem slučaju to bio cider. A bili smo žedni u
majčinu.“
„Stvarno?“ Kaldris razjapi usta. „Ha! Da me jebeš do iznemoglosti!
A ja mislio da sam ja najveća pogana budala na Mesinganom moru.
A ja mislio da sam ja u tri lepe najveći maloumnik od slepog,
beskorisnog... matorog... ah...“
Uskoro je primetio kako ga Lok i Žan streljaju pogledima i glasno se
zakašljao. „Hoću reći, gospodo, da se nedaće lakše podnose u
društvu, i vidim da ćemo svi ovde stvarno poletno pristupiti ovoj
našoj ’udri ili umri’ misiji.“
„Baš tako. Dakle, ovaj, reci nam“, reče Žan. „Kako ćemo tačno da
radimo ovo?“
„Pa, prvo, rekao bih, treba da popričamo, a drugo, rekao bih, treba
da zaplovimo. Imam samo nekoliko stvari da kažem pre nego što
izazovemo bogove, tako da — načuljite uši. Prvo, potrebno je oko
pet godina da od prašinara postane iole pristojan mornar. Deset do
petnaest za iole pristojnog pomorskog oficira. Stoga jebeno utuvite u
glave: neću vala da pravim od vas nikakve iole pristojne pomorske
oficire. Pravim lažnjake. Postaraću se da pred pravim pomorcima
bez srama možete da pričate o konopcima i jedrima, i to vam je
otprilike to. Možda, i samo možda, to mogu da postignem za mesec
dana. Tako da možete da se pretvarate k iko izdajete naređenja dok
ih primate od mene. A primaćete ih i te kako.“
„Pošteno“, reče Lok. „Što ti više preuzmeš na sebe, to ćemo se mi
prijatnije osećati, iskreno.“
„Samo ne bih da umislite kako ste junaci koji su naučili posao do
kraja, i počnete da menjate jedra i trim i kurs bez moje dozvole. Ako
to uradite, svi ginemo — brzo kao jebačina za bakrenjak u kupleraju
u kom radi samo jedna kurva. Nadam se da je to jasno.“
„Ne da bismo da trčimo pred rudu“, reče Žan, „ali gde je, koji moj,
taj brod na kom se nikad, ali nikad ne bismo usudili da uradimo tako
nešto?“
„Tu je negde“, reče Kaldris. „Malkice ga dovršavaju u drugom
pristaništu, samo da se bolje održi u voznom stanju. Zasad je ovo tu
jedino plovilo na koje ste sposobni da se ukrcate.“ Pokaza na barku.
„Na tome tu ću da vas podučavam.“
„Kakve veze ta stvarčica tu ima s pravim brodom?“, reče Lok.
„T a stvarčica tu je ono na čemu sam ja učio, Košta. T a stvarčica tu
je ono na čemu svaki pravi pomorski oficir počinje. Tako ćete da
pokačite ono najosnovnije — trup, vetar i vodu. Kad ih znaš na
čamcu, mo’š da ih zamisliš i na brodu. Dakle, skidajte kapute i
prsluke i sva ta gospodska sranja. Ostavite ovde sve što ne biste da
se pokvasi, pošto vam ništa ne obećavam. I čizme isto. Ovo ćete
raditi bosi.“
Kada su se Lok i Žan skinuli u tunike i čakšire, Kaldris ih je poveo
do velike pokrivene korpe koja je stajala na kamenju blizu barke
privezane uz dok. Podigao je poklopac, zavukao ruku unutra i
izvadio živo mače.
„Zdravo, čudovištance jedno neizbežno.“
„Mrnjaaaauuuuuu“, reče neizbežno čudovištance.
„Košta.“ Kaldris gurnu uskoprcalo mače Loku u ruke. „Pripazi je na
nekoliko minuta.“
„Ovaj... zašto držiš mače u toj korpi?“ Mače, nezadovoljno Lokovim
naručjem, odlučilo je da mu obavije šape oko vrata i počne po njemu
da izvodi oglede kandžama.
„Kad isploviš na more, dve stvari su ti neophodne, za sreću. Prvo,
izazivaš užasnu sudbinu ako isploviš bez makar jedne oficirke.
Takav je zakon Gospodara Pohlepnih Voda. Njegova zapovest.
Opsednut je kćerima kopna; zgromiće svaki brod koji izađe na more
bez barem jedne. Plus, to ti je najobičniji zdrav razum. One su dobri
oficiri. Pristojne su kao mornari, ali bolji oficiri od mene ili tebe. Tako
su ih bogovi stvorili i tačka.
Drugo, žestoka je nesreća isploviti bez mačaka na brodu. Ne samo
što ubijaju pacove nego su i najponositija stvorenja bilo gde na moru
ili kopnu. Jono se divi malim drkadžijama. Kad imaš brod s ženama i
mačkama na njemu, imaćeš najviše sreće što možeš da se ponadaš.
E sad, naš čamčić je tolicni da računam da ćemo preživeti i bez
ikak’ih žena. Ribarski i lučki čamci stalno tako isplovljavaju, bez
brige. AF s vama dvojicom na brodu, da me ubiješ ako neću da
povedem mačku. Malena za. malo plovilo.“
 „Dakle... moramo da se brinemo o ovom mačetu dok negde tamo
stavljamo glavu u torbu?“
„Ima da te bacim preko ograde pre nego što nju izgubim, Košta.“
Kaldris se prigušeno zacereka. „Ako misliš da lažem, samo me
iskušaj. Ali ne beri brigu; biće ona u pokrivenoj korpi.“
Pomen korpe kao da ga je podsetio na nju. Opet je zavukao ruku i
izvadio veknu hleba i srebrni nož. Lok vide da se na vekni nalazi
mnoštvo malenih oznaka, otprilike veličine njuškice stvorenja koje je
pokušavalo da mu se iskobelja iz ruku. Činilo se da je Kaldrisa baš
briga.
„Gospodaru De Fera, ispruži desnu ruku i nemoj da kukaš.“
Žan pruži desnu šaku prema Kaldrisu. Bez oklevanja, navigator
nožem zaseče Žanov dlan. Krupajlija ne reče ništa, a Kaldris
progunđa nešto, kao da se prijatno iznenadio. Okrenuo je Žanov
dlan naopako i po hlebu razmazao krv koja je curila iz rane.
„Sad ti, gospodaru Košta. Mirno drži to mače. Donelo bi nam gadnu
nesreću da ga slučajno posečemo. Osim toga, naoružano je, od
pramca do krme.“
Časak kasnije Kaldris je načinio plitku, peckavu posekotinu duž
Lokovog desnog dlana i pritisnuo je veknu na nju kao da želi da
zaustavi krvarenje. Kad je zaključio da je Lok dovoljno iskrvario,
osmehnuo se i prišao ivici kamenog platoa koji se nadnosio nad
vodu.
„Znam da ste obojica putovali brodom“, reče, „ali putovanje se ne
računa. Putnici ne učestvuju. Sada ćete učestvovati, kako i valja,
tako da moram prvo sve da sredim za nas.“
Pročistio je grlo, kleknuo do vode i podigao ruke. U jednoj je držao
veknu hleba; u drugoj srebrni nož. „Jono! Jono Buronosni!
Gospodaru Pohlepnih Voda! Zove te tvoj sluga Kaldris bal Komar.
Dugo si i rado svom slugi ukazivao milost i tvoj sluga kleči da pokaže
svoju odanost. Sigurno znaš kakav ga jebeno gadan cirkus čeka iza
obzorja.“
Bacio je krvavi nož u zaliv i rekao: „Ovo je krv prašinara. Sva krv je
voda. Ovo je nož od srebra, nebeskog metala, a nebo dodiruje vodu.
Tvoj sluga ti daje krv i srebro da pokaže svoju odanost.“
Obema rukama je uzeo veknu hleba, prelomio je napola i obe
polovine bacio u vodu. „Ovo je hleb prašinara, koji je prašinarima
potreban za život! Na moru, sav život je tvoj. Na moru, jedina milost
je tvoja. Daj svom slugi snažne vetrove i otvoreno more, Gospode.
Ukaži mu milost na putovanju. Pokaži mu silinu svoje volje u
talasima i vrati ga bezbedno kući. Pozdrav Jonu! Gospodaru
Pohlepnih Voda!“
Kaldris stenjući ustade s kolena i obrisa nekoliko krvavih mrlja s
tunike. „Eto. Ako ovo ne pomogne, nikad jebeno i nismo imali
šanse.“
„Izvinjavam se“, reče Žan, „ali čini mi se da si možda mogao i nas
da pomeneš kad si pominjao sebe...“
„Ništa ti o tome ne brini, De Fera. Ako meni ide, ide i vama. Ako ja
nadrljam, i vi ste ga najebali. Molitve za moje zdravlje u potpunosti
vam idu u korist. Sad stavi mačku u korpu, Košta, pa da prionemo na
posao.“
Nekoliko minuta kasnije Kaldris je posadio Žana i Loka jednog
pored drugog u zadnji deo barke, koja je još bila čvrsto privezana za
nekoliko gvozdenih alki usađenih u kameni plato. Prekrivena korpa
stajala je na malenoj palubi pod Lokovim nogama i iz nje su
povremeno dopirali zvuci tumbanja i grebanja.
„Dakle“, reče Kaldris, „u osnovi, čamac je isto što i mali brod, a brod
je veći čamac. Trup ide u vodu, katarka je uperena prema nebu.“
„Naravno“, reče Lok, a Žan žustro zaklima glavom.
„Nos vašeg čamca zove se pramac, dupe se zove krma. Na moru
vam ne postoje desno i levo. Kaže se desno po pramcu i levo po
pramcu. Recite samo desno i levo i verovatno ćete dobiti bičem. I
zapamtite, kad dajete uputstva nekom drugom, gledate šta je levo a
šta desno u odnosu na pramac, ne na same sebe.“
„Vidi, ma koliko bili neupućeni, usuđujem se reći da toliko znamo“,
reče Lok.
„Pa, daleko od toga da želim da ispravljam mladog gospodina“,
reče Kaldris, „ali s obzirom na to da je ovaj poduhvat otprilike
potpuno jebeno sumanut i pošto svi naši životi izgledaju i te kako
jeftino, u početku ću podrazumevati da ne razlikujete vodu od lasičje
pišaćke. Odgovara li to gospodi?“
Lok zausti da kaže nešto nepreporučljivo, ali Kaldris nastavi.
„Sad izvadite vesla iz skladišta. Uvucite ih u alke za vesla. Košta,
tvoje je veslo desno po pramcu. De Fera, tvoje je levo po pramcu.“
Kaldris odveza barku s gvozdenih alki, baci užad na dno čamca,
uskoči u njega i prizemlji se ispred same katarke. Smestio se na
zadnjicu i iscerio se dok se čamac njihao. „Zasad sam dobro
pričvrstio kormilo. Vas dvojica ćete upravljati u potpunosti, nek su
nam bogovi u pomoći.
De Fera, odgurni nas od keja. Tako. Lepo i polako. Ne možeš da
razviješ jedra kod samih dokova; moramo prvo malo da izađemo na
more. Plus, iza ovih zidova i nema vetra koji bismo mogli da
upotrebimo. Lagano veslajte. Obratite pažnju kako se krećem
naokolo... gledajte kako nas ljuljam. Ne sviđa vam se to, a? Košta,
počinješ da zeleniš.“
„Ma, kakvi“, progunđa Lok.
„Ovo je važno. Ono o čemu sad pokušavam da vam pričam zove se
trim. Težina treba daje razumno raspoređena u čamcu ili brodu. Ako
se pomerim desno po pramcu, nagnemo se na Kostimi stranu. Ako
se pomerim ulevo po pramcu, nagnemo se još gore na De Ferinu
stranu. To tako ne može. Zato je toliko važno dobro i uredno
uskladištiti tovar na brodu. Pramac i krma, leva i desna strana
moraju da budu u ravnoteži. Ne može pramac da štrči u vazduh ili da
krma bude viša od katarke. Blesavo izgleda kad potoneš i pogineš.
Mahom na to mislim kad velim ’trim’. Sad je vreme da naučite kako
se vesla.“
„Već umemo da...“
„Košta, baš me briga šta to misliš da umeš. Do daljnjeg ćemo
podrazumevati da si previše glup da izbrojiš do jedan.“
Lok se kasnije kleo da su sigurno proveli dva ili tri sata u veslanju
ukrug po veštačkom zalivu, uz Kaldrisove povike, „Oštro nalevo po
pramcu!“, „Unazad!“, „Oštro nadesno po pramcu!“, i još desetak
naredbi, naizgled nasumičnih. Navigator je sve vreme prebacivao
težinu, sleva nadesno, spreda prema središtu, kako bi ih naterao da
se pomuče radi stabilnosti. Kako bi sve bilo još zanimljivije, postojala
je očigledna razlika između siline Zanovih zaveslaja i siline Lokovih, i
morali su da se usredsrede kako bi izbegli stalno skretanje udesno
po pramcu. Toliko dugo su se ovim bavili da se Lok iznenađeno
trgao kada je Kaldris iznenada uzviknuo da prestanu s radom.
„Prekidajte s veslanjem, jebena derišta.“ Kaldris se protegnu i
zevnu. Sunce se približavalo sredini neba. Lok se osećao kao da su
mu ruke isceđene, znoj mu je probio kroz tuniku i od sveg srca je
želeo da je za doručak popio manje kafe a pojeo više istinske hrane.
„Bolji neg’ što ste bili pre dva sata, to vam priznajem. I to vam je
otprilike to. Morate da poznajete levo i desno po pramcu, pramac i
krmu, čamce i vesla, baš kao što znate koliko vam je debela kita. Ne
postoji ništa ni nalik mirnim i zgodnim hitnim slučajevima na pučini.“
Iz kožne vreće na pramcu barke navigator je izvadio užinu i sada su
opušteno plutali u sredini zatvorenog kvadratnog zaliva i jeli. Ljudi su
podelili crni hleb i tvrd sir, dok su mače pustili napolje da se na
brzinu pozabavi grudvom putera u kamenom čančetu. Mešina koju
im je Kaldris dodao bila je puna bevande, tople kišnice pomešane s
taman dovoljno jeftinog crnog vina da delimično prikrije ustajao,
kožast ukus. Kaldris je samo nekoliko puta srknuo, ali dva lopova su
je brzo dovršila.
„Dakle, brod nas čeka tu negde“, reče Lok kada je privremeno
pobedio žeđ, „ali gde ćemo naći posadu?“
„Dobro pitanje, Košta. Voleo bih da znam odgovor. Arhont je rekao
da se neko već za to stara, to je sve.“
„I pretpostavio sam da ćeš reći tako nešto.“
„Nema smisla nađugačko razmatrati ono što je trenutno van naše
moći“, reče Kaldris. Navigator podiže mače, koje je još lizalo masnu
njušku i šape, i iznenađujuće nežno ga strpa natrag u korpu. „Dakle,
malo ste veslali. Reći ću onim ljudima gore da otvore kapiju,
preuzeću kormilo i isplovićemo na more ako uhvatimo dovoljno vetra
da razapnemo koje jedro. Je l' imate novca u tim stvarima što ste
ostavili na obali?“
„Nešto malo“, reče Lok. „Možda dvadeset volanija. Zašto?“
„Onda ću se kladiti s vama u dvadeset volanija da ćete nas vas
dvojica bar jednom prevrnuti pre nego što sunce zađe.“
„Mislio sam da si ovde da nas podučiš kako se sve to valjano radi?“
„I jesam. I hoću, izeš mi sve ako neću! Prosto, predobro poznajem
novopečene mornare. Ma, do mojega, platiću pun solar nasuprot
vaših dvadeset srebrnjaka ako ne budem u pravu.“
„Ja se slažem“, reče Lok. „Žerome?“
„Mače i blagoslov krvi su na našoj strani“, reče Žan. „Potcenjuješ
nas na sopstveni rizik, navigatoru.“
 3
U početku je bilo osvežavajuće raditi u potpuno promočenoj tunici i
čakširama. Nakon što su ispravili barku i spasli mače, naravno.
Sada se, međutim, sunce spuštalo ka zapadu i bacalo zlatan oreol
oko tamnih obrisa bedema i kula iznad Oružnog pristana, a Loku je
na lučkom povetarcu postajalo hladno, bez obzira na zaostalu
toplotu u letnjem vazduhu.
On i Žan veslali su prema otvorenoj kapiji svog ličnog zaliva; Kaldris
se radovao kad je zaradio dvadeset volanija, ali nedovoljno da im
opet poveri jedra.
„Prekidaj s veslanjem“, reče Kaldris kad su konačno doplutali blizu
ruba kamenog platoa. Kaldris se pozabavio ponovnim privezivanjem
barke, a Lokje vratio veslo na mesto i duboko odahnuo. Svaki mišić
u leđima bolno mu se trljao o one oko sebe, kao da je neko ubacio
pesak između njih. Od sunčevog odbleska na vodi bolela ga je
glava, a stara rana u levom ramenu snažnije i žešće je zahtevala
pažnju od ostalih bolova.
Lok i Žan su se hitro izverali iz čamca i protezali su se dok je
Kaldris, kome je očigledno bilo zabavno, otklapao korpu i izvlačio iz
nje raskvašeno mače. „Dobro, dobro“, reče dok mu se ono gnezdilo
u prekrštenim rukama. „Nisu gospoda mislila ništa loše kad su te
tako okupala. I oni su isto prošli!“
„Mrnjaaaooo“, reče mače.
„Čini mi se da to znači ’jebite se’“, reče Kaldris, „ali barem smo još
živi. I, šta mislite, gospodo? Poučan dan?“
„Bar smo, nadam se, pokazali da smo donekle sposobni“, proštenja
Lok dok je mesio čvor u krstima.
„Učite brzinom novorođenčadi, Košta. Kad su mornari u pitanju, još
ne umete čak ni da sisate mleko iz sise. Ali sad razlikujete levo i
desno po pramcu, a ja sam bogatiji za dvadeset volanija.“
„Istina“, uzdahnu Lok, dok je sa zemlje uzimao kaput, prsluk, vratne
marame i cipele. Dobacio je kožnu kesicu navigatoru, koji poče da
maše njom ispred mačeta i da guče, kao da se obraća detencetu.
Dok je nabacivao kaput preko vlažne tunike, Lok slučajno baci
pogled prema kapiji i ugleda Merejnin čun kako klizi u veštački zaliv.
Ponovo je sedela na pramcu i izgledala kao da su se rastali pre
deset minuta, ne deset sati.
„Gospodo, vaš prevoz do civilizacije.“ U znak pozdrava Kaldris
podiže Lokovu kesu s novcem. „Vidimo se sutra — ko rano rani, dve
sreće grabi. Odsad će bivati sve gore i gore, dakle pazite se.
Uživajte u tim lepim krevetima dok su vam još na raspolaganju.“
Dok je grupa od deset vojnika veslala natrag do dokova ispod
Savrole, Merejn je u potpunosti odbijala da odgovara na pitanja, što
je i godilo Lokovom raspoloženju. On i Žan uzajamno su se
sažaljevali zbog bolova dok su se izležavali, koliko je prostor to
dopuštao, na zadnjem kaštelu.
„Mislim da bih mogao tri dana da spavam“, reče Lok.
„Kad stignemo natrag, hajde da naručimo obilnu večeru i kupku, da
nam se opuste čvorovi u leđima. Posle toga, trkaću se s tobom ko će
pre da se onesvesti.“
„Ne možemo“, uzdahnu Lok. „Ne možemo. Moram večeras da
odem i vidim se s Rekvinom. Do sada verovatno zna da nas je pre
nekoliko noći Stragos opet hapsio. Moram da popričam s njim pre
nego što se iznervira. I treba da mu dam stolice. I treba nekako da
mu ispričam za sve ovo i ubedim ga da nas ne udavi našim rođenim
crevima ako odemo na nekoliko meseci.“
„Bogovi“, reče Žan. „Trudio sam se da ne mislim o tome. Taman si
ga jedva nekako ubedio da nas je neko poslao u Kulu greha kako
bismo mu se dokopali riznice; šta bi mogao da kažeš pa da cela ova
priča s isplovljavanjem zazvuči verovatno?“
„Nemam predstavu.“ Lokje masirao predeo oko stare rane na
ramenu. „Nadam se da će mu stolice pobuditi blagonaklonost. Ako
ne, dobićeš račun za čišćenje mog mozga s njegovog pločnika.“
Kada su veslači konačno zaustavili čamac uporedo s dokovima
Savrole, gde su ih čekali jedna kočija i nekoliko stražara, Merejn je
sišla s pramca i zaputila se natrag ka mestu gde su sedeli Lok i Žan.
„Sedmi čas jutra, sutra“, reče ona, „Poslaću kočiju u vilu Kandesu.
Nekoliko jutara ćemo menjati vaše kretanje, iz bezbednosnih
razloga. Večeras ostanite u gostionici.“
„Ne dolazi u obzir“, reče Lok. „Noćas imam posla na Zlatnom
stepeništu.“
„Otkaži.“
 „Nosi se u tri lepe. Kako predlažeš da me sprečiš?“
„Možda ćeš se iznenaditi.“ Merejn je protrljala slepoočnice kao da
oseća nadolazeću glavobolju, pa uzdahnula. „Siguran si da ne
možeš da otkažeš?“
„Ako otkažem posao za večeras, ’znaš već ko’ u Kuli greha
verovatno će otkazati nas“, reče Lok.
„Ako brineš zbog Rekvina“, reče ona, „mogla bih prosto da vam
obezbedim smeštaj u Oružnom pristanu. Tamo nikako ne bi mogao
da dopre do vas; bili biste na sigurnom do kraja obuke.“
„Žerom i ja smo u ovom smrdljivom gradu uložili dve godine u
planove s Rekvinom“, reče Lok. „Nameravamo da ih dovršimo. Ovo
veče je presudno.“
„Neki ide onda tebi na dušu. Mogu da pošaljem kočiju s nekoliko
svojih ljudi. Je l’ može to da pričeka dva sata?“
„Ako će te to smiriti, dobro.“ Lok se osmehnu. „Zapravo, pošalji dve.
Jednu za mene, jednu za prtljag.“
„Ne preteruj s...“
„Izvini“, reče Lok, „ali je l’ plaćaš to iz svog džepa? Hoćeš da me
zaštitiš, da me okružiš svojim ljudima, dobro — prihvatam. Samo
pošalji dve kočije. Biću dobar, koliko god sam u stanju.“
„Nek ti bude“, reče ona. „Dva sata. Ne pre.“
4
Zapadno obzorje progutalo je sunce, a dva meseca na vedrom
nebu bila su nežnocrvena, kao srebrni novčići umočeni u vino.
Kočijaš je triput kucnuo o krov da objavi kako su stigli do Kule greha,
i Lok opet navuče prozorsku zavesu preko ugla kroz koji je virio.
Dvema kočijama je trebalo poprilično vremena da se probiju iz
Savrole, preko Velegalerije i kroz uzavreli saobraćaj Zlatnog
stepeništa. Lok se zatekao kako naizmenično prikriva zevanje i
proklinje truckavu vožnju. Njegova družbenica na sedištu preko puta,
vitka mačevateljka sa očito često korištenim rapirom položenim
preko krila, marljivo nije obraćala pažnju na njega.
Sada kada se kočija zaustavila uz trzaj, pre njega je izašla kroz
vrata i strpala oružje pod dugačak plavi kaput koji joj se spuštao do
listova. Pošto je, u potrazi za nevoljama, preletela pogledom po
toploj noći, bez reči je dala Loku znak da pođe za njom.
 Prema Lokovim uputstvima, kočijaš je skrenuo na kaldrmisanu ulicu
koja je vodila do dvorišta iza Kule greha. U dvema kamenim
kućama, nekada stambenim, nalazile su se glavne kuhinje Kule, kao
i ostave za hranu. Pri svetlosti crvenih i zlatnih fenjera koji su se
njihali na nevidljivim konopcima, poslužitelji Kule greha dolazili su i
odlazili u četama — iznosili složeno pripremljena jela i vraćali se
praznih poslužavnika. Miris dobro začinjenog mesa ispunjavao je
vazduh.
Lokova telohraniteljka nastavila je da se osvrće, baš kao i dva
vojnika na krovu kočije, svaki odeven u ni po čemu posebne
kočijaške uniforme. Druga kočija, ona s Lokovim kompletom stolica,
uz čangrljanje se zaustavila iza prve. Zaprega sivih konja toptala je
nogama i frktala, kao da im miris kuhinje nije po ukusu. Krupan
proćelav poslužitelj Kule greha požuri k Loku i pokloni se.
„Gospodaru Košta“, reče, „izvinjavam se, gospodine, ali ovo je
službeno dvorište. Ovde jednostavno ne možemo da vas primimo na
uobičajeni način; glavni ulaz mnogo je pogodniji za...“
„Napravom sam mestu.“ Lok spusti ruku poslužitelju na rame i uz
zveketanje novčića gurnu mu pet srebrnih volanija u džep prsluka.
„Nađi Selendri što brže možeš.“
„Da nađem... uh... pa...“
„Selendri. Lako se opazi u gomili. Odmah je dovedi.“
„Ovaj... da, gospodine. Naravno!“
Narednih nekoliko minuta Lok je proveo u koračanju ispred kočije
dok se mačevateljka trudila da u isto vreme izgleda opušteno i da ga
zadrži na nekoliko koraka razdaljine. Valjda niko ne bi bio toliko
blesav da išta pokuša, mislio je — ne s petoro ljudi koji su mu pri
ruci, ne ovde u srcu Rekvinove moći. Svejedno, odahnuo je kad je
konačno ugledao Selendri kako stupa kroz vrata za poslugu, u
večernjoj haljini boje plamena zbog koje je mesing njene veštačke
ruke izgledao kao da se istopio tamo gde je odražavao narandžasto.
„Kosta“, reče ona. „Čemu dugujem ovu smetnju?“
„Moram da vidim Rekvina.“
„Aha, ali mora li Rekvin da vidi vas?“
„Veoma“, reče Lok. „Molim te. Stvarno moram lično s njim da se
susretnem. I trebaće mi nekoliko vaših snažnijih poslužitelja —
doneo sam poklone s kojima se mora pažljivo postupati.“
 „Poklone?“
Lok joj pokaza da priđe drugoj kočiji i otvori vrata. Hitro je bacila
pogled na Lokovu telohraniteljku, pa se pomilovala pravom rukom po
mesinganoj dok je premišljala o sadržaju kola.
„Gospodaru Košta, jeste li potpuno sigurni da će ovako očigledno
potkupljivanje resiti vaše probleme?“
„Selendri, nije tako. Priča je podugačka. Zapravo, učinio bi mi
uslugu ako bi ih prihvatio. Ima čitavu kulu koju treba namestiti. ja
imam samo iznajmljen apartman i ostavu.“
„Zanimljivo.“ Ona zatvori vrata druge kočije, okrenu se i zaputi se
natrag ka Kuli. „Jedva čekam ovo da čujem. Idete gore sa mnom.
Vaše sluge ostaju ovde, razume se.“
Mačevateljka je izgledala kao da će se možda pobuniti, pa Lok
odlučno odmahnu glavom i strogo pokaza na prvu kočiju. Uz oštar
pogled kakav mu je uzvratila, bi mu drago što je naređenja
obavezuju da ga štiti.
Kada su se našli u Kuli greha, Selendri je šapatom dala uputstva
najkrupnijem poslužitelju, pa povela Loka kroz uobičajenu užurbanu
svetinu, naviše do prostorija za poslugu na trećem spratu. Uskoro su
se obreli zaključani u tami plakar-uspinjače, polako se dižući do
devetog sprata. Lok se iznenadio kada je osetio kako se ona
zapravo okreće prema njemu.
„Zanimljivu ste telohraniteljku pronašli, gospodaru Košta. Nisam
znala da se tako visoko kotirate da vam treba arhontovo Oko.“
„Ovaj, nisam ni ja. Posumnjao sam, ali nisam znao. Zašto ste tako
sigurni?“
„Tetovaža na levoj nadlanici. Oko bez kapka u središtu ruže.
Verovatno nije navikla da se kreće naokolo u civilnoj odeći; trebalo je
da stavi rukavice.“
„Mora da imate oštre oči. Oko. Izvinite. Znate šta hoću da kažem.
Video sam, ali nisam mnogo razmišljao o tome.“
„Većina ljudi ne zna taj grb.“ Opet se okrenu na drugu stranu. „I ja
sam imala jedan isti takav na levoj ruci.“
„Ja... uh. To je... nisam imao pojma.“
„Šta vi sve ne znate, gospodaru Košta. Šta vi sve prosto ne znate...
„
 Do mojega, pomisli Lok. Trudila se da ga izbaci iz takta, uzvraćala
sopstvenom strat petina njegov trud da joj pobudi saosećanje prošli
put kad su se našli ovako blizu jedno drugom. Ima li svako u ovom
gradu poneku sitnu igru?
„Selendri“, reče on, trudeći se da zvuči iskreno i pomalo povredeno,
„nikad nisam želeo ništa više do da vam budem prijatelj.“
„Kao što ste prijatelj Žeromu de Feri?“
„Da znate šta mi je uradio, razumeli biste. Ipak, iako vi izgleda volite
da se razmećete svojim tajnama, mislim da ću zadržati nekoliko
svojih za sebe.“
„Kako vam drago. Ipak, možda treba da zapamtite kako će moje
mišljenje o vama naposletku biti mnogo konačnije nego vaše o
meni.“
Potom se plakar-uspinjača zaustavila uz škripu i otvorila se prema
svetlosti Rekvinove kancelarije. Gospodar Kule greha podigao je
pogled sa stola dok je Selendri vodila Loka preko poda; Rekvinu su
optici bili zadenuti za okovratnik crne tunike, i bio je zadubljen u
veliku hrpu pergamenta.
„Košta“, reče. „Taman na vreme. Treba nešto da mi pojasnite.“
„I svakako ću to i učiniti“, reče Lok. Sranje, pomisli, nadam se da
nije saznao za plaćene ubice na dokovima. Ionako treba previše
loga da objašnjavam, majku mu.. „Smem li da sednem?“
„Nađite sebi stolicu.“
Lok je izabrao jednu koja je stajala uza zid i postavio je pored
Rekvinovog stola. Dok je sedao, kradomice je obrisao znoj s dlanova
o čakšire. Selendri se nagla pored Rekvina i dugo mu nešto šaputala
na uvo. On klimnu glavom i zagleda se u Loka.
„Bili ste na suncu“, reče.
„Danas“, reče Lok. „Žerom i ja smo jedrili po luci.“
„Prijatna vežba?“
„Ne preterano.“
„Šteta. Ali izgleda da ste bili u luci i pre nekoliko noći. Opazili su vas
u povratku iz Mon Magisterije. Zašto ste ovoliko čekali da mi
predočite događaje tokom te posete?“
„Ah.“ Lok oseti nalet olakšanja. Možda Rekvin jednostavno ne zna
da postoji ikakva iole važna veza između Žana, njega, i dvoje mrtvih
ubica. Podsećanje da Rekvin nije sveznajući bilo je baš ono što je
Loku tog trenutka trebalo, i on se osmehnu. „Pretpostavljao sam da
biste, ako biste ranije želeli da znate, naredili nekoj bandi da nas
dovuče ovamo na razgovor.“
„Košta, trebalo bi da napravite omanji spisak pod naslovom Ljudi
koje smem bezbedno da rasrdim. Moje ime se neće pojaviti na
njemu.“
„Izvinite. Nije bilo baš namerno; Žerom i ja smo u poslednjih
nekoliko dana morali da se prebacimo s odlaska na spavanje u
izlazak sunca na ustajanje u to doba. A razlog za to ima neke veze
sa Stragosovim planovima.“
U tom času, jedna poslužiteljka Kule greha pojavi se u vrhu
stepenica koje su vodile sa osmog sprata. Duboko se pokloni i
pročisti grlo.
„Da izvinete, gospodaru i gospodarice. Gospodarica je naredila da
se stolice gospodara Koste donesu iz dvorišta.“
„Unesite ih“, reče Rekvin. „Selendri ih je pomenula. Dakle, o čemu
je reč?“
„Znam da će izgledati prostačkije nego što zapravo jeste“, reče Lok,
„ali učinili biste mi uslugu, da budem sasvim iskren, ako biste mi ih
skinuli s grbače.“
„Da vam ih skinem s... o, pobogu.“
Krupan poslužitelj Kule greha popeo se stepenicama noseći jednu
Lokovu stolicu ispred sebe, očito pažljivo. Rekvin ustade od stola i
zapilji se.
„Talatrijski barok“, reče, „mora biti talatrijski barok... ti tamo — spusti
ih nasred poda. Da, odlično. Slobodan si.“
Četvoro poslužitelja ostavilo je četiri stolice posred Rekvinovog
poda i povuklo se natrag na stepenište, klanjajući se u odlasku.
Rekvin nije obraćao pažnju na njih; obišao je oko stola i uskoro je
pomno proučavao stolicu, i prstom u rukavici prevlačio po njenoj
lakiranoj površini.
„Reprodukcija“, reče polako. „Van svake sumnje... ali savršeno
divna.“ Opet se usredsredi na Loka. „Nisam znao da ste upoznati sa
stilovima koje skupljam.“
„I nisam“, reče Lok. „Nikad dosad nisam čuo za talatrijski
kakosezvaše. Pre nekoliko meseci igrao sam karte s jednim pijanim
Lašenjaninom. Novčano stanje bilo mu je... nategnuto, pa sam
pristao da prihvatim dobit u robi. Dobio sam četiri skupe stolice. Od
tada su u skladištu jer, iskreno, šta ću ja, koji klinac, s njima? Video
sam stvari koje držite ovde gore u kancelariji, pa sam pomislio da ih
možda želite. Drago mije što vam odgovaraju. Kao što rekoh, vi meni
činite uslugu ako ih uzmete.“
„Zapanjujuće“, reče Rekvin. „Oduvek razmišljam da naručim
komplet nameštaja u ovom stilu. Obožavam poslednji cvat. Odričete
se nečeg sjajnog.“
„Rekvine, protraćene su na mene. Što se mene tiče, kitnjasta
stolica je kitnjasta stolica. Samo pazite na njih. Iz nekog razlog, od
srpastog su stigara. Može bezbedno da se sedi u njima, ali ne
preopterećujte ih.“
„Ovo je... krajnje neočekivano, gospodaru Košta. Prihvatam.
I Ivala vam.“ Rekvin se vrati, očigledno nevoljno, u stolicu za
stolom. „Ovim se nećete izvući od svog dela našeg dogovora. Niti od
daljeg objašnjenja.“ Osmeh na licu mu se istanjio i više nije
obuhvatao i oči.
„Naravno da ne. Ali što se toga tiče... vidite, Stragos iz nekog
razloga ima krčag zapaljenog ulja u dupetu. Šalje Žeroma i mene
nekuda nakratko, poslom.“
„Nekuda?“ Ona uzdržana učtivost od pre časak beše nestala; ovu
jednu jedinu reč izgovorio je bezizražajnim, opasnim šapatom.
Evo ga. Grbavi Zaštitnice, baci neki ogrizak svom psu.
„Na more“, reče Lok. „Na Utvarnolujna ostrva. U luku Raspikuću.
Na neki zadatak.“
„Čudno. Ne sećam se da sam premestio riznicu u luku Raspikuću.“
„Ima neke veze s tim.“ A li kakve? „U... u potrazi smo za nečim.“
’Bem ti. Ni blizu dovoljno dobro. „Nekim, zapravo. Jeste li ikada...
ovaj, ikada...“
„Ikada šta?“
„Ikada čuli za... čoveka po imenu.... Kalo... Kalaš?“
„Ne. Zašto?“
„On je... pa, vidite, osećam se blesavo zbog ovoga. Mislio sam da
ste možda čuli za njega. Ne znam postoji li uopšte. Možda nije ništa
više od lovačke priče. Sigurno se ne sećate da ste ranije čuli to
ime?“
„Sasvim. Selendri?“
 „To ime mi ništa ne znači“, reče ona.
„Ko bi to, dakle, trebalo da bude?“ Rekvin čvrsto skrsti ruke.
„On je...“ Šta bi upalilo? Šta bi nas, logički, odvuklo odavde ako
smo došli da obijemo riznicu? A... Grbavog mu Zaštitnika, naravno!
„...obijač. Stragosove uhode imaju njegov dosije. Navodno, najbolji
je, ili je bio u svoje vreme. Umetnik kalauza, nekakav genije za
mehaniku. Od Žeroma i mene očekuje se da ga namamimo nazad u
posao, tako da može da se pozabavi problemom vaše riznice.“
„Šta će takav čovek u luci Raspikući?“
„Krije se, pretpostavljam.“ Lok oseti kako mu se krajevi usana
izvijaju naviše i obuzda staro, poznato likovanje; kada Veliku laž
pusti napolje, u svet, čini se da narasta sama od sebe i treba joj vrlo
malo staranja ili brige da se prilagodi okolnostima. „Stragos kaže da
su izumitelji nekoliko puta pokušali da ga ubiju. On je njihova sušta
suprotnost. Ako je stvaran, onda je, da me izeš, recimo antiizumitelj.“
„Čudo da nikad nisam čuo za njega“, reče Rekvin, „niti mi je iko
zatražio da ga pronađem i uklonim.“
„Da ste vi na mestu izumitelja“, reče Lok, „da li biste želeli da
raširite znanje o njegovim sposobnostima među ljudima u prilici da ih
iskoriste na najbolji mogući način?“
„Hmmm.“
„Majku mu.“ Lok se češao po bradi i glumio rasejanu uviđavnost.
„Možda vam neko i jeste tražio da ga pronađete i uklonite. Samo ne
pod tim imenom i ne uz opis njegovih veština, znate?“
„Ali zašto biste, od svih arhontovih agenata, vi i Žerom...“
„Za koga drugog je zajemčeno da će se vratiti ili umreti?“
„Navodni otrov. Ah.“
„Imamo dva meseca, možda manje“, uzdahnu Lok. „Stragos nas je
upozorio da ne otežemo. Ako se dotad ne vratimo, otkrićemo koliko
je vešt njegov lični alhemičar.“
„Leokanto, služba arhontu deluje kao težak život.“
„Ma nemojte kas’ti, jebote. Mnogo mi se više dopadao dok nam je
bio samo nepoznati isplatilac.“ Lok razmrda ramena i oseti kako mu
se neki bolni mišići u leđima bune. „Idemo ovog meseca. Ovo
jednodnevno jedrenje ima veze s tim. Posle kratke obuke uvući
ćemo se među posadu nezavisnog trgovačkog broda, tako da ne
upadamo u oči kao prašinari, što jesmo. Dok se ne vratimo, nema
nam više igranja do kasno u noć.“
„Očekujete da ćete uspeti?“
„Ne, ali ovako ili onako, i te kako ću se vratiti, majku mu. Možda
Žerom čak može da doživi 'nesreću’ za vreme plovidbe. Bilo kako
bilo, odeću ostavljamo u vili Kandesi. A svaku centiru koju trenutno
imamo kod vas na računu — ostavljamo tu gde jeste.
I moj novac i Žeromov. Talac za moj povratak, takoreći.“
„A ako se zapravo vratite“, reče Selendri, „možda dovedete sa
sobom čoveka koji zaista može biti od pomoći u arhontovoj zamisli.“
„Ako postoji“, reče Lok, „prvo ga dovodim pravac ovamo. Čini mi se
da biste rado s njim iskreno popričali o prednostima protivponude.“
„Svakako“, reče Rekvin.
„Taj Kalaš“, reče Lok i dopusti da mu uzbuđenje naraste u glasu,
„mogao bi biti naše rešenje da dohakamo Stragosu. Možda je još
bolji prevrtljivac od mene.“
„Ih, gospodaru Košta“, reče Selendri, „sumnjam da bi iko mogao biti
poletniji prevrtljivac od vas.“
„Znate vi vrlo dobro na šta se moj polet odnosi“, reče Lok. „Ali to je
to. Stragos nam još nije rekao ništa drugo. Samo sam hteo da se
otarasim ovih poganih stolica i obavestim vas da odlazimo na neko
vreme. Uveravam vas, vratiću se. Ako imalo bude zavisilo od mene,
vratiću se.“
„Kakva obećanja“, premišljao se Rekvin. „Kakva obećanja od srca.“
„Da sam želeo da zbrišem glavom bez obzira“, reče Lok, „već bih to
učinio. Zašto bih prvo došao da vam sve ovo ispričam?“
„Očigledno“, reče Rekvin s blagim osmehom. „Ako je ovo smicalica,
pribavila bi vam prednost od dva meseca tokom kojih mi ni na pamet
ne bi palo da pođem u potragu za vama.“
„Ah. Odlično ste to primetili“, reče Lok. „Osim što bih očekivao da u
to vreme počnem da umirem užasnom smrću, s prednošću ili bez
nje.“
„Tako vi tvrdite.“
„Pazite. Varam arhonta Tal Verara zbog vas. Varam Žeroma ’čuma
ga odnela’ de Feru. Ako nameravam da se izvučem iz ovog sranja,
trebaju mi saveznici; baš me briga da li mi vas dvoje verujete, ja
vama moram da verujem. Pokazujem vam karte koje držim u
rukama. Nema blefiranja. Sada mi, dakle, recite kako ćemo dalje.“
Rekvin nehajno prelista ivice gomile pergamenata na stolu, pa
presrete Lokov pogled. „Očekujem da istog časa čujem arhontove
dalje planove za vas. Bez odlaganja. Ako se opet zapitam gde ste,
narediću da vas dovedu. Sa smrtnim ishodom.“
„Razumem.“ Lokje izraženo progutao knedlu i počeo da krši ruke.
„Sigurno ćemo ga opet videti pre nego što pođemo. Dolaziću ovamo
noć nakon svakog sastanka, ne kasnije.“
„Odlično.“ Rekvin pokaza u pravcu plakar-uspinjače.
„Odlazite. Nađite tog Kala Kalasa ako postoji, i dovedite mi ga. Ali
ne želim da se mili Žerom oklizne preko ograde dok ste na moru.
Jasno? Dok ne budem držao Stragosa pod paskom, moje je pravo
da vam uskratim tu povlasticu.“
„Ja...“
„Bez ’nesreća’ za gospodara De Feru. Utolićete žeđ za osvetom
kad vam ja dozvolim. Takva je pogodba.“
„Ako tako kažete, jasno, naravno.“
„Stragos vam je obećao protivotrov.“ Rekvin uze pero i opet se
usredsredi na pergament. „Hoću i ja da se obezbedim da se rado
vratite u moj lepi grad. Ako hoćete da zakoljete tele, prvo ga gajite
nekoliko meseci. Gajite ga vrlo dobro.“
„Na... naravno.“
„Selendri će vas ispratiti napolje.“
5
„Iskreno, moglo je proći mnogo gore“, reče Žan dok su on i Lok
veslali sledećeg jutra. Bili su u glavnoj luci i sekli blage talase blizu
Trgovačkog polumeseca. Sunce još ne beše u zenitu, ali dan je već
bio vreliji od svog prethodnika. Oba lopova bila su natopljena
znojem.
„Iznenadna i bedna smrt uistinu bi bila mnogo gora“, reče Lok.
Proguta stenjanje; danas je napor mučio ne samo njegova leđa i
rame već i stare rane koje su mu prekrivale popriličan deo leve ruke.
„Ali mislim da su to poslednji trzaji Rekvinovog strpljenja. Još bilo šta
čudnovato ili neke zapetljancije... pa, nadamo se da Stragosovi
planovi neće biti neobičniji od ovoga.“
 „Laprdanjem nećete pokrenuti čamac“, viknu Kaldris.
„Osim ako hoćete da nas okujete za vesla i udarate u bubanj“, reče
Lok, „ćaskamo kako nam volja. A osim ako želite da padnemo mrtvi,
trebalo bi da razmotrite ranu užinu.“
„O, pobogu! Zar sjajni mladi gospodin ne nalazi da je radnički život
prijatan?“ Kaldris je sedeo na pramcu, nogu ispruženih prema
katarci. Na stomaku mu se mače beše sklupčalo u tamnu loptu
usnulog zadovoljstva. „Prvi oficir želi da vas podsetim kako se, tamo
kuda idemo, more ne upravlja prema vašim hirovima. Mogli biste da
budete na nogama dvadeset sati bez prestanka. Ili četrdeset. Možda
ćete ispumpavati vodu. Kad dođe vreme da obavite šta je
neophodno, ima to da obavite, jebo vas ja, i radićete dok ne
padnete. Dakle, veslaćemo, svakog dana, sve dok se vaša
očekivanja ne nađu baš tamo gde treba da budu. A danas ćemo
užinati kasnije, ne ranije. Oštro ulevo po pramcu!“
6
„Svaka čast, gospodaru Košta. Zapanjujuće i neuobičajeno do
mojega. Po tvojim proračunima, nalazimo se negde blizu geografske
širine Kraljevstva Sedam Srži. Mali čak pretopio za Vintilu, zar ti se
ne čini?“
Lok skide s ramena leđni kvadrant, motku dugačku četiri stope s
nezgodnim rasporedom sočiva i šestara na prednjem kraju, i
uzdahnu.
„Zar ne vidiš sunčevu senku na sočivu na obzorju?“
„Da, ali...“
„Priznajem, sprava nije precizna koliko hitac iz luka, ali čak bi i
blesavi prašinar trebalo da bude bolji u ovome. Ponovi, baš kako
sam ti pokazao. Obzorje i sunčeva senka. I budi zahvalan što koristiš
verarski kvadrant; sa starim unakrsnim kvadrantima morao si da
gledaš pravo u sunce umesto na suprotnu stranu.“
„Izvini“, reče Žan, „ali koliko sam ja čuo, tu spravu svi nazivaju
kamorski kvadrant... „
„Ne kenjaj“, reče Kaldris. „ovo je verarski kvadrant. Verarani su ga
izmislili pre dvadeset godina.“
„Zbog te tvrdnje“, reče Lok, „sigurno te manje peče činjenica da su
vam u Hiljadudnevnom ratu isprašili dupeta, a?“
 „Da nisi zaljubljen u Kamorane, Košta?“ Kaldris spusti ruku na leđni
kvadrant. Lok iznenađeno shvati da njegova ljutnja nije začikavanje.
„Mislio sam da si iz Tališama. Je l’ imaš nekog razloga da jebeno
braniš Kamorane?“
„Ne, samo sam...“
„Samo šta, dakle?“
„Oprosti mi.“ Lokje shvatio sopstvenu grešku. „Nisam razmišljao. Za
tebe to nije samo istorija, je l’ tako?“
„Svih hiljadu dana i poneki priđe“, reče Kaldris. „Bio sam tamo sve
jebeno vreme.“
„Izvinjavam se. Pretpostavljam da si izgubio prijatelje.“
„Pretpostavka ti je dozlaboga tačna.“ Kaldris frknu. „Izgubio sam
brod pod nogama. Imam sreće što nisam završio kao hrana za đavo-
ribe. Loša vremena.“ Sklonio je ruku s Lokovog leđnog kvadranta i
pribrao se. „Košta, znam da nisi mislio ništa loše. I ti... izvini. Mi koji
smo krvarili u toj borbi nismo baš mislili da se sprema poraz, a onda
su se priori predali. Eto zašto smo, delimično, tolike nade polagali u
prvog arhonta.“
„Leokanto i ja nemamo razloga da volimo Kamor“, reče Žan.
„Odlično.“ Kaldris potapša Loka po leđima i naizgled se opusti.
„Odlično. Neka tako i ostane, a? Elem! Gospodaru Košta, izgubljeni
smo na moru! Pronađi na kojoj smo geografskoj širini.“
Bio je to četvrti dan njihove obuke kod verarskog navigatora; posle
uobičajenog jutra mučenja za veslima, Kaldris ih je izveo na morsku
stranu Srebrnog pristana. Možda na petsto koraka od staklenog
ostrva, još i te kako unutar mirnog mora za koje su mogli zahvaliti
grebenima oko grada, nalazio se kameni plato pljosnatog vrha usred
četrdeset ili pedeset stopa prozirne plavozelene vode. Kaldris ga je
nazvao Kaštelom za kopnene klipane; bila je to platforma za obuku
budućih verarskih mornara ratne i trgovačke mornarice.
Njihova barka bila je privezana uz jednu stranu platforme, dugačku
možda trideset stopa. Raspoređena na kamenju kod njihovih nogu
nalazila se zbirka sprava za navigaciju: leđni kvadranti, unakrsni
kvadranti, peščani satovi, mape i kompasi, jedna određivačka kutija i
komplet nedokučivih panoa za koje je Kaldris tvrdio da se koriste za
praćenje promena u kursu. Mače je spavalo na astrolabu, preko
simbola ugraviranih u njegovu mesinganu površinu.
 „Tvoj drug Žerom bio je pristojan u ovome“, reče Kaldris. „Ali neće
on biti kapetan, ti ćeš.“
„A ja mislio da ćeš ti preuzeti na sebe sve značajne zadatke, pod
pretnjom jezivom smrću, kao što si pomenuo svega đvestotinak
puta.“
„I hoću. Lud si ako misliš da se to promenilo. Ali moraš da razumeš
taman toliko da se ne zaprepašćavaš s palcem nabijenim u dupe
kad kažem ovo ili uradim ono. Samo znaj koji kraj treba da držiš i
nauči da pročitaš geografsku širinu koja nas ne stavlja pola jebenog
sveta dalje nego što jesmo.“
„Sunčeva senka i obzorje“, promumla Lok.
„Nego šta. Kasnije večeras, koristićemo starinski kvadrant za jedino
za šta još valja — za očitavanja pomoću zvezda.“
„Ali tek što je prošlo podne!“
„Jašta“, reče Kaldris. „Danas ćemo fino, dugo da rintamo. Treba se
pozabaviti knjigama i mapama, matematikom, i s još jedrenja i
veslanja, pa s još knjiga i mapa. Kasno ćete u krevet, nego šta. Bolje
vam je da se odomaćite na ovom ovde Kaštelu za kopnene klipane.“
Kaldris pijunu na kamenje. „Sad mi nađi tu jebenu geografsku širinu.“
7
„Šta znači kad bežimo u vetar?“, reče Žan.
Bilo je kasno veče njihovog devetog dana s Kaldrisom, i Žan se
kupao u ogromnom mesinganom koritu. Uprkos toploti njihovih
zatvorenih odaja u vili Kandesi, zahtevao je vrelu vodu, i posle tri
četvrti sata s nje se još vila para. Na stočiću pored kade nalazile su
se otvorena boca osteršalinskog brendija (iz 554. godine,
najjeftinijeg do kog se lako moglo doći) i obe zle sestre.
Okna njihovog apartmana bila su zatvorena i svi zastori čvrsto
navučeni; na vrata su namakli rezu, a Lok je pod kvaku podglavio
stolicu. Tako će možda dobiti nekoliko sekundi dodatnog upozorenja
ako neko pokuša na silu da uđe. Lokje iežao na krevetu dok su mu
dve čaše brendija opuštale čvorove u mišićima. Noževi su mu bili
poredani na noćnom stočiću, na manje od tri stope od ruke.
„Jao, bogovi“, reče. „Znam to. To je... nešto... loše?“
„To je kad snažan vetar i talase dočekaš po boku“, reče Žan, „kad ih
primiš sa strane, a ne prosečeš ih pramcem.“
 „A to je loše.“
„Dozlaboga loše.“ Žan je listao otrcan primerak Praktičnog
leksikona za mudrog pomorca s brojnim poučnim primerima iz
istinske istorije Indrova Lenkalisa. „Hajde, ti si kapetan broda. Ja
sam samo tvoj gorila.“
„Znam. Daj nešto drugo.“ Lokov primerak knjige trenutno je ležao
ispod njegovih noževa i čaše brendija.
„Hmin.“ Žan je listao stranice. „Kaldris kaže da zajedrimo pod
devedeset stepeni na švert. O čemu on to priča, koji moj?“
„S vetrom pod pravim uglom u odnosu na kobilicu“, promrmlja Lok.
„Tako da nas udara pravo sa strane.“
„A sad hoće da jedrimo povoljno.“
„Dobro.“ Lok zastade da srkne brendi. „Tako da nam vetar ne bije
pravo u dupe, ni baš postrance. Treba da dolazi iz jednog od zadnjih
kvadranata, pod uglom od oko četrdeset pet stepeni u odnosu na
kobilicu.“
„Nije loše.“ Žan opet prelista stranice. „Sad da pretresemo kompas.
Šta je šesti podelak?“
„Oštro na istok. Bogovi, ovo je isto kao večera s Verigom, tamo kod
kuće.“
„U pravu si što se tiče i jednog i drugog. Jedan podelak na jug?“
„Ovaj, za stupanj južno od tačnog istoka.“
„Jeste. Još podelak na jug.“
„Istok-jugoistok?“
„I još podelak?“
„O bogovi.“ Lok iskapi ostatak brendija u jednom gutljaju. „Istok-
jeboistok. Dosta je bilo za večeras.“
„Ali...“
„Ja sam kapetan smrdljivog broda“, reče Lok i prevrnu se na
stomak. „Moja naređenja glase da popiješ brendi i odeš u krevet.“
Pružio je ruku, sasvim navukao jastuk preko glave i za nekoliko
časaka čvrsto je spavao. Čak i u snovima vezivao je čvorove,
pomoću praća okretao krstove za jedra i pronalazio geografske
širine.
8
 „Nisam bio svestan“, rekao je Lok sutradan ujutru, „da sam se
pridružio tvojoj ratnoj mornarici. Mislio sam da se čitava zamisao
svodi na to da bežim od nje.“
„Sredstvo za postizanje cilja, gospodaru Košta.“
Arhont ih je sačekao u njihovom privatnom zalivu u Oružnom
pristanu. Jedan od njegovih ličnih čamaca (Lok ga se sećao iz
staklenih pećina ispod Mon Magisterije) bio je privezan iza njihove
barke. Merejn i petoro-šestoro Očiju bili su mu u pratnji. Sada je
Merejn pomagala Loku da isproba uniformu mornaričkog oficira.
Tunika i čakšire bili su isto onako tamnoplavi kao i dubleti Očiju.
Kaput je, međutim, bio crvenkastosmeđ s krutom crnom kožom
prišivenom duž podlaktica — nešto nalik štitnicima za ruke. Jedna
jedina vratna marama bila je tamnoplava, a svetlucave mesingane
spravice u obliku ruža preko ukrštenih mačeva bile su zakačene za
nadlaktice odmah ispod ramena.
„Nema mnogo plavokosih oficira u službi“, reče Stragos, „ali
uniforma ti dobro pristaje. Naručiću da se do kraja nedelje naprave
još dve.“ Stragos pruži ruku i namesti Loku nekoliko pojedinosti —
priteže mu vratnu maramu i promeni ugao pod kojim su mu prazne
kanije visile za pojasom, „Nakon toga, nosićeš je po nekoliko časova
svakog dana. Navikni se na nju. Neko od mojih Očiju daće ti
uputstva kako da se držiš i uputiće te u učtivosti i pozdrave koje
koristimo.“
„Još ne razumem zašto...“
„Znam.“ Stragos se okrenu Kaldrisu, koji je, u gospodarevom
prisustvu, izgubio uobičajeni vragolasti bezobrazluk. „Kako im ide
obuka, navigatoru?“
„Branitelj je već svestan“, reče Kaldris polako, „mog mišljenja kad je
u pitanju ovo ovde poslanje.“
„Nisam to pitao.“
„Manje su... beznadežni nego što su bili, branitelju. Donekle manje
beznadežni.“
„Dostaje i to, onda. Imaš još tri nedelje da ih uobličiš. Ako smem da
primetim, već izgledaju naviknutiji na težak rad na suncu.“
„Stragose, gde nam je brod?“, upita Lok.
„Čeka.“
„A gde nam je posada?“
 „U pripremi.“
„A zašto, koji moj, nosim ovu uniformu?“
„Zato što mi se ćefnulo da od tebe načinim kapetana u svojoj i atnoj
mornarici. Dvostruka ruža na mačevima znači baš to. Bićeš kpetan
samo jednu noć. Nauči da izgledaš opušteno u uniformi.
Onda nauči da budeš strpljiv kad se radi o čekanju naređenja.“
Lok se natušti, pa položi desnu ruku na kanije i stavi levu, sa
stegnutom pesnicom, preko grudi. Poklonio se u struku, pod tačno
istim uglom koji je u nekoliko navrata video da Stragosove Oči
koriste. „Bogovi nek bi štitili arhonta Tal Verara.“
„Odlično“, reče Stragos, „ali ti si oficir, ne običan vojnik ili mornar.
Klanjaj se pod tupljim uglom.“
Okrenuo se i zaputio se ka čamcu. Oči su se postrojile i
ođmarširale za njim, a Merejn je počela žurno da svlači uniformu s
Loka.
„Gospodo, vraćam vas Kaldrisovom staranju“, reče arhont dok se
ukrcavao u čamac. „Dobro upotrebite dane.“
„A kad ćemo, za ime bogova, tačno saznati kako se sve ovo
uklapa?“
„Sve u svoje vreme, Košta.“
9
Dva jutra kasnije, kad se kapija raskrilila da propusti Merejnin
čamac u privatni zaliv Oružnog pristana, Lok i Žan su iznenađeno
ustanovili kako se njihovoj barci preko noći pridružio i pravi brod.
Padala je blaga topla kiša — ne odistinska oluja s Mesinganog
mora, već smetnja koju je vetar doneo s kopna. Kaldris je čekao na
kamenom platou u lakom ogrtaču od nepromočivog platna, dok su
mu se niz nezaštićenu kosu i bradu slivali potočići vode. Iscerio se
kad je čamac isporučio Loka i Žana, lagano obučene i bez čizama.
„Gledajte, vas dvojica“, viknu Kaldris. „Došla je lično! Lađa na kojoj
ćemo najverovatnije izginuti.“ Potapša Loka po leđima i nasmeja se.
„Nazivaju je Crveni glasnik
„Je li?“ Plovilo je bilo mirno i spokojno, smotanih jedara,
nepopaljenih lampi. Brod u takvom stanju zračio je nečim
nedokučivo setnim, mislio je Lok. „Arhontov, pretpostavljam?“
 „Ne. Izgleda da su mu bogovi, zarad ovog zadatka, pružili priliku da
bude štedljiv u majčinu. Znaš šta su stilet-ose?“
„Isuviše dobro.“
„Neki kreten je nedavno pokušao da uplovi u luku s košnicom među
tovarom. Bogovi će ga znati šta je nameravao s njom.
Pogubili su ga, a brod zaplenili u ime arhonata. A gnezdo malih
čudovišta su spalili.“
„Oh“, reče Lok uz prigušen kikot. „Potpuno sam siguran da jesu.
Podrobni i nepotkupljivi, eto kakvi su carinski službenici Tal Verara.“
„Arhont je naredio da ga poprave i očiste“, nastavi Kaldris. „Trebala
su mu nova jedra, ojačanja, nova užad, malo katranisanja. Celu
unutrašnjost su okadili sumporom, i dobio je novo ime, prekrstili su
ga. I dalje dozlaboga jeftino u poređenju s tim da ponudi neki od
svojih brodova.“
„Koliko je star?“
„Dvadeset godina, koliko se meni čini. Teških godina, verovatno, ali
izdržaće još nekoliko. Pod pretpostavkom da ga vratimo natrag. Sad
mi pokažite šta ste naučili. Šta mislite, šta je to?“
Lokje proučavao plovilo, koje je imalo dve katarke, vrlo blago
izdignutu krmenu palubu i jedan jedini čamac, postavljen naopako po
sredini. „Je l’ to kolota?“
„Ne“, reče Kaldris, „ovo je, tačnije rečeno, vestrel, ono što bismo
takođe nazvali brik, vrlo sićušan. Jasno mi je zašto si rekao kolota.
Ali kazaću ću ti zašto si pogrešio kod pojedinosti...“
Kaldris se upustio u niz veoma tehnički nastrojenih objašnjenja,
isticao ponešto u vezi s praćama deblenog krsta za jedra u zavetrini i
stražnjim donjim jedrima, što je Lok samo napola razumeo, poput
posetioca u inostranom gradu kad sluša usrdna uputstva od
razbrbljalog meštanina.
„...Meri osamdeset osam stopa od pramčane statve do krme, ne
računajući kosmk, razume se“, završi Kaldris.
„Dosad nisam zapravo shvatao“, reče Lok. „Bogovi, treba da
zapovedam ovim brodom.“
„Ha! Ne. Treba da lažiraš zapovedništvo ovim brodom. Nemoj sad
da ti se zavrti pamet. Treba jedino da preneseš posadi moja tačna
naređenja. Sad se ukrcavaj, brzo..“?
 Kaldris ih je uz mostić poveo na palubu Crvenog glasnika, i dok je
Lok piljio naokolo i upijao svaku vidljivu pojedinost, želudac mu je
nagrizala sve snažnija briga. Prilikom svog jedinog dotadašnjeg
putovanja morem (koje je proveo u krevetu), sve sitne pojedinosti
brodskog života prihvatao je zdravo za gotovo, ali sada su svaki čvor
i zavrtanj s okcem, svaki kotur i čekrk, svaka pripona i uže i ekserčič
i mehanizam možda bili ključni u spasavanju njegovog života... ili
osujećenju njegove uloge u potpunosti.
„Do mojega“, promrmlja on Žanu. „Pre deset godina možda bih bio
dovoljno glup da pomislim kako će ovo biti lako.“
„Ne postaje ništa lakše“, reče Žan i stisnu Loka za nepovređeno
rame. „Ali nije nam još isteklo vreme za učenje.“
Prošetali su se čitavom dužinom broda na toploj kišici, a Kaldris je
naizmenično pokazivao ovo i ono i zahtevao odgovore na teška
pitanja. Završili su šetnju na sredini broda i Kaldris se osloni na
čamac za spasavanje da se odmori.
„Dakle“, reče, „stvarno brzo učite, za prašinare. Toliko vam
priznajem. Bez obzira na to, neka moja govna bolje su se snalazila
na moru od vas dvojice zajedno.“
„Dođi na kopno, jarčino, i daj da jednom probamo mi tebe da
podučimo svojoj struci.“
„Ha! Gospodaru De Fera, tako ćeš se taman fino uklopiti. Možda
nikad nećeš razlikovati govno od letnih jedara, ali ponašaš se kao
sjajan prvi oficir. Sad, uz konopce. Ovog jutra idemo u posetu
platformi na vrhu glavne katarke, dok je vreme još ovako lepo.“
„Vrhu glavne katarke?“ Lok se zapilji uz glavni jarbol koji se gubio u
sivilu iznad njih i zaškilji pošto mu je kiša padala pravo u lice. „Pada
kiša, majku mu!“
„Dešavalo se već da na moru pada kiša. Niko te nije obavestio?“
Kaldris priđe glavnim priponama zdesna po pramcu; spuštale su se
tik preko ograde palube, pričvršćene steznim okcima za sam
spoljašnji deo trupa. Uz stenjanje, navigator se uspentra na ogradu i
dade znak Loku i Žanu da pođu za njim. „Mučenici iz vaše posade
biće tamo gore po svakakvom vremenu. Neću da vas vodim na more
kao device kad je užad u pitanju, tako da — vucite dupeta za
mnom.“
 Pošli su za Kaldrisom naviše, u kišu, pažljivo stavljajući noge u vrze
koje su se ukrštale s priponama kako bi obezbedile oslonce za
stopala. Lokje morao da prizna kako posle dve nedelje neprestanog
napornog vežbanja sad ima više daha za ovakve zadatke, a bol
starih rana počeo je da jenjava. Svejedno, neobičan i donekle gibak
dodir lestava od kanapa nije ličio ni na šta poznato, i bio je presrećan
kada se tamni kraj krsta za jedra počeo pomaljati kroz kišicu baš
iznad njih. Nekoliko časaka kasnije žurno se pridružio Žanu i
Kaldrisu na okrugloj, blagosloveno čvrstoj platformi.
„Popeli smo se možda dve trećine puta“, reče Kaldris. „Ovaj krst
nosi glavnu deblenjaču.“ Lok je sada već znao da je reč o glavnom
brodskom četvrtastom jedru. „Tamo gore nalaze vam se košna jedra
i slemeni nastavci. Ali ovo je sasvim pristojno za sada. Bogovi, ako
mislite da ste danas nadrljali, zamislite da se penjete ovamo dok se
brod propinje s jedne strane na drugu kao bik kad pravi bebe? Ha!“
„Ne može biti onako strašno“, šapnu Žan Loku, „kao da se neki
jebeni idiot preturi i padne na jednog od nas.“
„Hoće li se od mene očekivati“, reče Lok, „da često dolazim ovamo
gore?“
„Je l’ imaš neobično oštre oči?“
„Ne bih rekao.“
„Batali to, onda. Niko neće to očekivati. Kapetanu je mesto na
palubi. Ako želiš da vidiš nešto izdaleka, koristi durbin. Imaćeš
osmatrače koji će grliti katarku na još većoj visini — oni će izviđati
tunesto tebe.“
Još nekoliko minuta su se usredsredili na pogled, a onda se
nedaleko odatle zaori grom i kiša se pojača.
„Idemo dole, mislim.“ Kaldris ustade i spremi se da sklizne preko
ivice. „Možeš da iskušavaš bogove donekle, ali ovo je baš pravo-
pravcato izazivanje.“
Lok i Žan su stigli nazad na palubu bez ikakvih nevolja, ali kada je
Kaldris doskočio s pripona, disao je isprekidano. Stenjao je i masirao
levu nadlakticu. „U majčinu. Prestar sam ja za vrhove katarki. Hvala
bogovima što je i navigatoru mesto na palubi.“ Grom je naglasio
njegove reči. „Hajdemo, dakle. Koristićemo glavnu kabinu. Danas
nema jedrenja; samo knjige i mape. Znam koliko ih volite.“
 10
Do kraja treće nedelje s Kaldrisom, Lok i Žan su počeli da gaje
uzdržane nade da se susret s dvoje plaćenih ubica na dokovima
neće ponoviti. Merejn ih je i dalje pratila svakog jutra, ali noću su
dobijali nešto slobode, pod uslovom da se kreću naoružani i ne idu
dalje od unutrašnjeg keja u delu grada po imenu Arsenale. Tamošnje
krčme bile su prepune arhontovih vojnika i mornara, i tu bi svakom
bilo teško da se neprimećen pritaji u zasedi.
U deseti čas večeri na Vojvodin dan (koji, naravno, ispravio se Žan,
Verarani nazivaju Dan saveta), Žanje za jednim stolom u stražnjem
delu Znaka hiljadu dana zatekao Loka kako zuri u unutrašnjost boce
jakog vina. Mesto je bilo prostrano i veselo osvetljeno, glasno od
žamora zdravog poslovanja. Bila je to kafana ratne mornarice — svi
najbolji stolovi, ispod pokačenih reprodukcija starih verarskih bojnih
barjaka, bili su puni oficira, čiji je društveni položaj bio jasan, nosili
oni oznake čina ili ne. Obični mornari pili su i kockali se u polutami
okolnih stolova, a ono nekoliko tuđinaca behu se okupili za malim
stolovima oko Lokovog.
„I mislio sam da ću te možda ovde pronaći“, reče Žan i sede preko
puta njega. „Šta to zamišljaš da radiš?“
„Radim. Zar nije očigledno?“ Lok dograbi bocu vina za grlić i
pokaza prema Žanu. „Ovo mi je čekić.“ Potom kucnu prstima po
drvenoj stonoj ploči. „A ovo mi je nakovanj. Trudim se da prekujem
mozak u neki prijatniji oblik.“
„Kojim povodom?“
„Samo sam želeo da pola noći budem nešto drugo, ne kapetan
jebenog fantomskog pomorskog pohoda.“ Govorio je uzdržanim
šapatom i Žanu je bilo jasno da još nije pijan, već pre obuzet
najiskrenijom željom da to bude. „Glava mi je puna brodića, i svi se
veselo vrte ukrug i izmišljaju nova imena za predmete na svojim
palubama!“ Zastao je da popije gutljaj, pa ponudio flašu Žanu, koji
odmahnu glavom. „Pretpostavljam da si ti marljivo proučavao
Leksikon.“
„Delimično.“ Žan se, zajedno sa stolicom, okrenu malo prema zidu,
kako bi neprimetno držao na oku veći deo krčme. „Takođe sam
napisao nekakve učtive, sitne laži Dureni i Korvalerovoj; šalju poruke
u vilu Kandesu, raspituju se kad ćemo se vratiti za kockarske stolove
i iznova im pružiti priliku da nas iskasape.“
„Strašno mrzim da razočaravam dame, zaista“, reče Lok, „ali
večeras sam na odmoru od svega. Nema Kule, nema arhonta, nema
Durene, nema Leksikona, nema navigacionih tabela. Samo prosta
aritmetika. Piće plus pijanac jednako je pijanstvo. Pridruži mi se.
Samo na sat ili dva. Znaš da bi ti prijalo.“
„Znam. Ali Kaldris svakim danom postaje sve zahtevniji; bojim se
da će nam sutra bistre glave biti potrebnije nego zamagljene
večeras.“
„Kaldrisove lekcije ne razbistruju nam glave. Baš naprotiv. Za
mesec dana prolazimo petogodišnju obuku. Sve mi se zbrkalo. Znaš
šta, pre nego što sam večeras ušao ovamo, kupio sam pola
zabiberene dinje. Žena za tezgom pitala je koju dinju želim da mi
iseče, onu levu ili onu desnu. Odgovorio sam: ’Levu po pramcu!’
Sopstveno grlo me je izdalo i zabrazdilo u nautiku.“
„Otprilike liči na tajni jezik nekog luđaka, je l’ da?“ Žan izvuče optike
iz džepa kaputa i natakari ih na vrh nosa tako da može da zagleda
bledunjavo urezana slova na Lokovoj boci vina. Najobičnija
anskalanska berba, tupo oruđe među vinima. „Tako zamršen i
vijugav. Recimo dati jedno uže leži na palubi. Na Dan pokore to je
samo uže na palubi; posle trećeg popodnevnog časa na Dangubin
dan postaje poluzgromni brbljovešač, a onda u ponoć Prestonog
dana opet postaje uže, osim ako pada kiša.“
„Osim ako pada kiša, da, u kom slučaju skineš odeću i plešeš go
oko stražnje katarke. Bogovi, da. Kunem se, Ž... Žerome, sledeća
osoba koja mi kaže nešto tipa ’koprcavo pokaraj desnosmernu
kurcolovku flokom zdesna po pramcu’ dobiće nož u grkljan. Čak i
ako to bude Kaldris. Noćas nema više pomorskih izraza.“
„Ti si pijan kao deblenjača.“
„E, sad si potpisao sebi smrtnu presudu, cvikerašu.“ Lok se zapilji u
dubine boce, kao soko kad motri miša na polju daleko dole. „Zaista
je previše ove tečnosti još van mene. Uzmi čašu i pridruži se. Hoću
što pre da se zapijem kao smuk i sramotim se u javnosti.“
Na vratima se začulo nekakvo komešanje, propraćeno opštim
utišavanjem razgovora i sve glasnijim mrmljanjem koje je Žan iz
iskustva prepoznao kao veoma, veoma opasno. Oprezno je podigao
pogled i opazio grupu od pet ili šest muškaraca koja je upravo kročila
u krčmu. Dvojica su na sebi ispod ogrtača imali nepotpune
pozorničke uniforme, bez uobičajenih oklopa ili oružja. Sadruzi su im
bili u civilu, ali krupna građa i ponašanje govorili su Žanu da su svi
oni sjajni primerci vrste opštepoznate kao gradska straža.
Jedan, ili neustrašiv ili razuman poput tupog kamena, prišao je
šanku i zatražio da ga usluže. Njegovi sadruzi, mudriji i zbog toga
bojažljiviji, počeli su da se sašaptavaju. Svako oko u krčmi počivalo
je na njima.
Začulo se nekakvo grebuckanje kada je za jednim oficirskim stolom
žena opasnog izgleda odgurnula stolicu unazad i polako ustala. Za
nekoliko sekundi, svi njeni drugovi, i oni koji su bili u uniformama i
oni koji nisu, stajali su pored nje. Ovaj se pokret poput talasa proširio
kafanom, prvo na ostale oficire a onda i na proste mornare — kada
su videli da se brojčano stanje svodi na osam prema jedan u njihovu
korist. Uskoro je pedesetak muškaraca i žena bilo na nogama, bez
reči, prosto zapiljeno u onu šestoricu kraj vrata. Čvorić ljudi oko Žana
i Loka ostao je nepomičan na svojim mestima; u najmanju ruku, ako
ostanu tu gde jesu, biće daleko od glavnog žarišta nevolja.
„Gospodo“, reče najstariji šanker na dužnosti dok su dva mlada
saradnika krišom posezala ispod šanka — sigurno u potrazi za
oružjem. „Baš ste daleko zabrazdili, a?“
„Kako to misliš?“ Ako pozornik za barom ne glumi zbunjenost,
pomisli Žan, tuplji je od ćuskije. „Došli sa Zlatnog stepeništa, to je
sve. Do malopre bili na dužnosti. Ožedneli, a imamo poprilično
novca da žeđ ugasimo.“
„Možda bi vam“, reče šanker, „neka druga krčma više bila po ukusu
večeras.“
„Molim?“ Čovek kao daje konačno shvatio kako se nalazi u žiži
pažnje gomile u iščekivanju. Kao i uvek, mislio je Žan, u gradskoj
straži ima dve vrste ljudi — oni koji imaju oči na potiljku kad su
nevolje u pitanju i oni koji u glavama drže strugotinu.
„Rekoh...“, poče šanker, očigledno gubeći strpljenje.
„Stoj“, reče pozornik. Podiže obe ruke prema gostima krčme. „Vidim
ja o čemu se radi. Večeras sam već popio nekoliko komada. Morate
mi oprostiti, nisam mislio ništa loše. Zar nismo svi ovde Verarani?
Samo hoćemo piće, ništa više.“
 „Ima pića na raznim mestima“, reče šanker. „Raznim pogodnijim
mestima.“
„Nećemo mi nikakve nevolje ni s kim.“
„Nama ne biste predstavljali nevolje“, reče jedan krupajlija u tunici i
čakširama ratne mornarice. Drugovi za stolom zlobno se
zacerekaše. „Marš na jebena vrata.“
„Kerovi Saveta“, progunđa neki drugi oficir. „Neutralistički
srebroljupci.“
„Čekajte“, reče pozornik i otrese se stiska svog druga koji je
pokušavao da ga odvuče ka vratima. „Čekajte, rekao sam da nismo
mislili ništa loše. Majke mu ga, ozbiljno! Mir. Odlazimo. Častim vas
turu. Sve vas!“ On istrese kesu drhtavim rukama. Bakrenjaci i
srebrnjaci zazveketaše po drvenom šanku. „Šankeru, po jedno
dobro, tamno verarsko pivo za svakoga ko hoće, a ostatak zadrži.“
Šanker prelete pogledom s nesrećnog pozornika na krupnog olicira
ratne mornarice koji je malopre progovorio. Žanje nagađao kako je to
jedan od starijih prisutnih oficira i da šanker gleda prema njemu
tražeći odluku.
„Pristaje ti da puziš“, reče oficir sa iskrivljenim osmehom. „Nećemo
ni pipnuti piće u tvom društvu, ali rado ćemo trošiti tvoj novac kad
konačno izađeš kroz ta vrata.“
„Naravno. Mir, prijatelji, nismo mislili ništa loše.“ Čovek je izgledao
kao da će možda nastaviti s brbljanjem, ali dvojica sadruga
dohvatiše ga za ruke i odvukoše ga natrag kroz vrata. Usledio je
opšti izliv smeha i pljeskanja kada je i poslednji pozornik iščezao u
noći.
„Eto kako ratna mornarica pridodaje novac svom budžetu“, dreknu
krupni oficir. Drugovi za njegovim stolom se nasmejaše, a on dohvati
čašu i podiže je prema ostatku krčme. „U arhontovo zdravlje! Zabuna
njegovim neprijateljima, i ovdašnjim i inostranim.“
„U arhontovo zdravlje“, ponoviše ostali oficiri i mornari kao odjek.
Uskoro su svi opet bili dobro raspoloženi, a najstariji šanker je brojao
pozornikov novac dok su mu pomoćnici redali nizove drvenih krigli
pored bureta tamnog piva sa slavinom. Žan se namršti, računajući u
glavi. Piće za otprilike pedesetoro ljudi, čak i jeftino tamno pivo,
koštalo bi pozornika barem četvrtinu mesečne plate. Znao je mnoge
koji bi se pre izložili progonu i batinama nego da se odvoje od toliko
teško zarađenog novca.
„Jadna, pijana budala“, reče on i baci pogled prema Loku. „Je l’ još
hoćeš da se zapiješ kao smuk i sramotiš se po javnosti? Izgleda daje
ovaj ovde to već obavio
„Možda se posle ove flaše prosto vratim u sidrište“, reče Lok.
„Vratiti se u sidrište je pomorski...“
„Znam“, reče Lok. „Ubiću se kasnije.“
Dva mlađa šankera vrzmala su se naokolo s poslužavnicima i delila
drvene krigle tamnog piva, prvo oficirima, koji su uglavnom bili
ravnodušni, a onda prostim mornarima, koji su ih poletno prihvatali.
Jedan od njih naknadno se setio i probio se do ugla gde su sedeli
Lok, Žan i ostali civili.
„Gospodo, koji guc tamnog?“ Stavio je krigle pred Loka i Žana i,
spretno gotovo kao kakav žongler, nasuo u njih soli iz malenog
slanika. „Zahvalite se čoveku s više zlata nego mozga.“ Žan gurnu
bakrenjak na poslužavnik kako bi ispao prijatan, a čovek zahvalno
klimnu glavom pre nego što je prešao za sledeći sto. „Madam, guc
tamnog?“
„Očigledno treba češće da dolazimo ovamo“, reče Lok, iako on i
Žan nisu ni pipali pivo koje im je palo s neba. Lok je, činilo se, bio
sasvim zadovoljan da pije svoje vino, a Žan, zadubljen u misli o tome
na kakve li će ih probe Kaldris staviti sutradan, nije osećao nikakav
poriv za pićem. Proveli su nekoliko minuta u tihom razgovoru, sve
dok se Lok naposletku nije zapiljio naniže u kriglu piva i uzdahnuo.
„Zasoljeno tamno pivo prosto nije nešto što se pije posle vina
ojačanog žestinom“, razmatrao je naglas. Časak kasnije, Žan opazi
kako se žena iza njega okreće i kuca ga po ramenu.
„Gospodine, jesam li vas dobro čula?“ Izgledala je nekoliko godina
mlađa od Loka i Žana, neodređeno lepuškasta, s jarkoskerletnim
tetovažama na podlakticama, i bila je veoma potamnela od sunca,
što je značilo da je nekakva radnica na dokovima. ..Zasoljeno tamno
vam nije po ukusu? Ne bih da budem drska, ali upravo sam
presušila...“
„A. A!“ Lok se okrenu sa osmehom i dodade joj kriglu piva preko
ramena. „Svakako, samo izvolite. Sve najlepše.“
 „I moju“, reče Žan i dodade je. „Zaslužuje da je popije neko ko će je
ceniti.“
„I hoće. Hvala lepo, gospodo.“
Lok i Žan vratiše se savetovanju šapatom.
„Nedelju dana“, reče Lok. „Možda dve, a onda Stragos želi da
odemo. Nema više sulude teorije. Proživećemo sve to, tamo negde
na poganom okeanu.“
„Zbog toga mi je još draže što nisi rešio da se previše unezveriš
večeras.“
„Danas uz malo samosažaljenja daleko možeš dogurati“, reče Lok.
„I vratiti se uspomenama na vremena koja bih radije zaboravio.“
„Nema potrebe da se i dalje izvinjavaš za... to. Ni sebi, a svakako ni
meni.“
„Stvarno?“ Lok pređe jednim prstom niz polupraznu bocu. „Čini mi
se da tvoje oči pričaju drugu priču kad god se nađem lice u lice s
više od jedne ili dve čaše. Osim za stolom za vrtešku sreće,
naravno.“
„Ma, čekaj...“
„Nisam mislio ništa ružno“, reče Lok žurno. „Samo je istina, ništa
više. I ne mogu reći da grešiš što se tako osećaš. Ti... šta je bilo?“
Žan je podigao pogled — pažnju mu je privukao soptav zvuk koji se
pojačavao iza Loka. Dokovska radnica beše dopola ustala iz stolice i
stiskala se za grlo u borbi za dah. Žan ustade istog časa, zaobiđe
Loka i dohvati je za ramena.
„Polako, madam, polako. Malo vam presolili pivo, a?“ On je okrenu i
korenom levog dlana nekoliko puta je odlučno lupi po leđima.
Uzrujao se kada je nastavila da se davi — zapravo sada, sa svakim
uzaludnim pokušajem da uhvati dah, nije uvlačila ama baš ništa.
Okrenula se i očajničkom snagom se grčevito uhvatila za njega; oči
joj se razrogačiše od užasa, a crvenilo u licu nije imalo nikakve veze
s boravkom na suncu.
Žan baci pogled naniže, na tri prazne pivske krigle na stolu pred
njom i iznenadna spoznaja smesti mu se u utrobu kao kakav hladan
teg. On levom rukom dohvati Loka i maltene ga istrgnu iz stolice.
„Leđima uza zid“, prosikta. „Čuvaj sebe!“ Potom je podigao glas i
zavikao preko krčme: „Upomoć! Ovoj ženi treba pomoć!“
 Usledilo je opšte komešanje; i oficiri i mornari skakali su na noge,
upinjući se da vide šta se događa. Jedna starija žena u crnom
kaputu laktala se kroz gomilu gostiju i iznenada praznih stolica.
Imala je kosu boje olujnog oblaka, srebrnim prstenovima zategnutu u
dugačak, čvrst rep. „Mrdaj! Ja sam brodska lečiteljka!“
Dograbila je radnicu s dokova iz Žanovih ruku i donjom ivicom
stisnute pesnice triput je oštro lupila po leđima.
„Već probao“, povika Žan. Žena koja se davila sada je mlatarala
rukama, i gurala njega i lečiteljku kao da su oni uzrok njenih nevolja.
Obrazi su joj bili purpurni poput vina. Lečiteljka je lagano uspela da
joj obujmi vrat rukom i stegne joj dušnik.
„Dragi bogovi“, reče žena, „grkljan joj se naduo i tvrd je kao kamen.
Drži je uza sto. Drži je svom snagom.“
Žan je gurnuo dokovsku radnicu na sto, razbacujući pritom prazne
pivske krigle. Oko njih se okupljala svetina; Lok ju je posmatrao s
nelagodnošću, na Žanovo navaljivanje leđima okrenut zidu.
Grozničavim osvrtanjem Žan ugleda starijeg šankera i jednog
pomoćnika... ali jedan je nedostajao. Gde se, koji klinac, denuo onaj
koji im je poslužio te krigle piva?
„Nož“, povika vidarka u gomilu. „Oštar nož! Odmah!“
Lokje izvukao stilet iz rukava i dodao ga. Vidarka baci pogled na
njega i klimnu glavom — jedna ivica je očigledno bila tupa, ali druga,
Žan je znao, bila je kao skalpel. Lečiteljka ju je držala mačevalačkim
zahvatom, a drugom rukom je oštro i na silu povila rađničinu glavu
unazad.
„Pritisni je dole iz sve snage“, reče ona Žanu. Čak i uz punu
prednost oslonca i telesne mase, Žanu je bilo teško da mirno drži
devojčine nadlaktice. Lečiteljka joj se snažno nasloni na jednu nogu,
a neki oštrouman mornar priđe s leđa i zgrabi drugu. „Ako se ritne,
poginuće.“
Dok je Žan posmatrao, užasnut i opčinjen, lečiteljka pritisnu stilet o
ženino grlo. Njeni vretenasti vratni mišići bili su ispupčeni kao kod
kakvog kamenog kipa, a dušnik joj se isticao poput debla drveta. S
nežnošću koja je pod dotičnim okolnostima zadivila 'Zana, lečiteljka
blago zaseče dušnik, baš u tački gde je nestajao ispod ženine
ključnjače. Jarkocrvena krv vrela je iz posekotine i sa strane se u
potocima slivala niz ženin vrat. Kolutala je očima, a koprcanje joj je
postalo zabrinjavajuće slabašno.
„Pergament“, viknu vidarka, „nađite mi pergament!“
Na šankerov užas, nekoliko mornara istog časa poče da pretura po
šanku u potrazi za bilo čim nalik na pergament. Neka druga oficirka
progura se kroz gomilu i izvuče pismo iz unutrašnjosti kaputa.
Lečiteljka joj ga istrže, savi ga u čvrstu, tanku tubu, pa ga gurnu kroz
zasek u radničinom grlu pored uzavrele krvi. Žan je bio samo
delimično svestan da mu je vilica razjapljena.
Lečiteljka onda poče da lupa dokovsku radnicu po grudima,
mrmljajući niz psovki od kojih su uši gorele. Ipak, radnica beše
omlitavela; lice joj je bilo nekakve avetinjske nijanse modroplave, a
jedini vidljiv pokret činila je krv koja je kuljala napolje oko tube od
pergamenta. Nekoliko trenutaka kasnije lečiteljka je prestala s
naporima i sela uz ivicu Lokovog i Žanovog stola, brekćući. Obrisala
je krvave ruke o prednji deo kaputa.
„Uzalud“, rekla je potpuno tihoj svetini. „Topla strujanja su joj skroz
ugašena. Ništa drugo ne mogu da uradim.“
„Pa, ubila si je“, povika najstariji šanker. „Presekla si joj jebeni
grkljan, pred samim našim nosom.“
„Vilica i grlo su joj stisnuti kao gvožđe“, reče lečiteljka i gnevno se
pridiže. „Uradila sam jedino što se može da joj pomognem!“
„Ali presekla si joj...“
Krupni stariji oficir kog je Žan ranije video sada priđe šanku, s
grupacijom drugih oficira za leđima. Čak i preko sobe, Žan je video
ružu na mačevima negde na svakom kaputu ili tunici.
„Ževone“, reče ovaj, „je l’ ti to dovodiš u pitanje stručnost
učenjakinje Almaldi?“
„Ne, ali videli ste...“
„Je l’ dovodiš u pitanje njene namere?“
„Joj, gospodine, molim vas...“
„Nazivaš li ti to arhontovu lečiteljku-zastavnicu“, nastavi oficir
nemilosrdnim glasom, „našu sestru-oficirku — ubicom? Pred
svedocima?“
Boja iščeznu iz šankerovog lica tako brzo da je Žan gotovo poželeo
da pogleda iza šanka, i vidi je li se tamo slila u vidu barice.
 „Ne, gospodine“, reče ovaj veoma žurno. „Ništa tako ne kažem.
Izvinjavam se.“
„Nemoj meni.“
Šanker se okrenu Almaidijevoj i nakašlja se. „Najiskrenije vas
molim za oproštaj, učenjakinjo.“ Pogleda naniže, u stopala. „Ja
sam... nisam mnogo viđao krv. Govorio sam iz bednog neznanja.
Oprostite mi.“
„Svakako“, reče lečiteljka hladno dok je skidala kaput, možda
konačno shvativši koliko ga je okrvavila. „Šta je to, koji klinac, ova
žena pila?“
„Samo tamno pivo“, reče Žan. „Zasoljeno verarsko tamno.“
A bilo je namenjeno nama, pomisli on. Želudac mu se zgrči.
Njegove reči izazvale su novu provalu gneva među ćelom
svetinom, čija je većina, naravno, do malopre pila baš isto to pivo.
Zevon podiže ruke i mahnu im da se stišaju.
„Bilo je to dobro, čisto pivo iz bačve! Probali smo ga pre nego što
smo ga natočili i poslužili! Poslužio bih ga i rođenim unucima!“ Uzeo
je praznu drvenu kriglu, podigao je tako da je gomila vidi i do vrha je
napunio tamnim pivom iz bureta. „Ovo ću zaista izjaviti pred
svedocima! Ovo je poštena kuća! Ako je došlo do nekakve
clavolštine, nisam ja za to odgovoran!“ Iskapio je kriglu u nekoliko
velikih gutljaja i podigao je prema svetini. Nastavili su da gunđaju, ali
više nisu gnevno napredovali prema šanku.
„Možda je imala neku reakciju“, reče Almaldijeva. „Alergiju neke
vrste. Ako je to u pitanju, sad prvi put vidim ovako nešto.“ Progovori
glasnije. „Ko se još loše oseća? Boli li koga vrat? Teško disanje?“
Mornari i oficiri su se zgledali i odmahivali glavama. Žan je uputio
molitvu zahvalnicu što izgleda niko nije video radnicu s dokova kako
uzima smrtonosne krigle piva od njega i Loka.
„Gde ti je drugi pomoćnik, koji moj?“, doviknu Žan Ževonu. Jzbrojao
sam dvojicu pre nego što ste poslužili pivo. Sad imaš samo jednog!“
Najstariji šanker se oštro osvrnu, prelećući pogledom po svetili i. Sa
užasnutim izrazom lica okrenu se preostalom pomoćniku.
„Frejalđ se sigurno samo dozlaboga usrao od cele zbrke, je F da?
Nađi ga. Nađi ga!“
Žanove reči imale su upravo željeni učinak: i mornari i oficiri Ijutito
se raspršiše u potrazi za nestalim šankerom. Žan je čuo prigušeno
ćurlikanje stražarskih pištaljki negde napolju. Uskoro će straža stići
ovamo u velikom broju, bila ovo mornarska kafana ili ne. Podgurnuo
je Loka i pokazao ka zadnjim vratima, kroz koja se nekoliko njih,
očigledno u očekivanju veoma zamršenog razvoja događaja, već
beše izvuklo.
„Gospodo“, reče učenjakinja Almaldi dok su Žan i Lok prolazili
pored nje. Obrisala je Lokov stilet o rukav svog već uništenog kaputa
i vratila mu ga. On klimnu glavom i uze ga.
„Učenjakinjo“, reče, „bili ste sjajni.“
„A ipak potpuno nedelotvorna“, reče ona, provlačeći okrvavljene
prste kroz kosu. „Neko će zbog ovoga poginuti, postaraću se za to.“
Mi ćemo, ako ostanemo još mnogo duže, pomisli Žan. Osećao je
gadnu sumnju kako nestanak u rukama gradske straže njemu i Loku
ne bi pružio nikakvu sigurnost.
Do trenutka kada je, zahvaljujući telesnoj masi, Žan konačno uspeo
da prokrči sebi i Loku put do izlaza, širom prostorije izbijalo je još
prepirki. Izlaz je vodio na neosvetljen sokak koji se prostirao u oba
smera. Oblaci se behu navukli preko tamnog neba i zamaglili
mesece; vođen nagonom, Žan desnom rukom krišom izvuče sekiricu
pre no što je načinio i tri koraka u noć. Izvežbano uvo govorilo mu je
da se stražarske pištaljke nalaze na oko blok odatle, prema zapadu,
i da se kreću brzo.
„Frejald“, reče Lok dok su se zajedno kretali kroz tamu.
„Džukeletina od šankera. Pivo je bilo namenjeno nama, sigurno kao
strelica iz samostrela.“
„I ja sam to zaključio“, reče Žan. Poveo je Loka preko uzane ulice, i
preskočili su neugledan kameni zid u tiho dvorište koje se, kako se
činilo, graničilo sa skladištima. Žan čučnu iza delimično slomljenog
sanduka, a oči, sve priviknutije na tamu, ugledaše Lokovo tamno
obličje kako se pribija uz obližnje bure.
„Gore je“, reče Lok. „Gore nego što smo mislili. Koje su šanse da
petorica-šestorica gradskih stražara ne znaju koje su kafane
bezbedne kad nisu na dužnosti? Koje su šanse da dođu u pogrešan
jebeni deo građa?“
„Ili ostave onoliko novca za piće u baru punom arhontovih ljudi? Bili
su samo maska. Verovatno nisu ni znali šta to treba da zamaskiraju.“
 „Svejedno, to znači“, prošaputa Lok, „da naš progonitelj vuče konce
u gradskoj straži.“
„Znači da su priori.“
„Oni ili neko blizak njima. Ali zašto?“
Iznenada se začu trenje kože o kamen iza njih; Lok i Žan utihnuše
kao jedan. Žan se okrenu na vreme da opazi krupno, tamno obličje
kako preskače zid iza njih, a udarac potpetica o kamen saopšti mu
da se upravo prizemljio poprilično težak čovek.
Glatkim pokretom Žan se otarasi kaputa, zamahnu njime u visokom
luku i nabaci ga čoveku na gornju polovinu tela. Dok se senovito
obličje borilo s kaputom, Žan skoči na noge i tupim krajem sekirice
mlatnu protivnika po temenu. Ovo je propratio pesnicom u solarni
pleksus od koje se čovek presamiti. Posle toga je bila dečja igra
gurnuti ga u leđa i oboriti ga ničice na zemlju.
Lok promućka sićušnu alhemijsku lampu — bočicu jedva veću od
palca — i ona ožive. Telom je zaklonio slabašan sjaj i usmerio
svetlost samo u jednom pravcu, na čoveka kog je Žan savladao. Zan
ljubazno uze natrag svoj kaput i razotkri visokog, mišićavog tipa
obrijane glave. Bio je neupadljivo obučen u stilu kočijaša ili sluge, a
rukom u rukavici zaklanjao je lice i bolno stenjao. Žan postavi sečivo
sekire tik čoveku ispod vilice.
„G-gospodaru De... De Fera, nemoj, molim te“, prošaputa čovek.
„Mili bogovi. Ja sam s Merejn. Treba da vas... čuvam.“
Lok zgrabi čovekovu levu šaku i svuče mu kožnu rukavicu. Pri
bledoj svetlosti lampe Žan ugleda tetovažu na neznančevoj
nadlanici: otvoreno oko u središtu ruže. Lok uzdahnu i prošaputa:
„On je Oko.“
„On je neverovatna budala“, reče Žan i osvrnu se pre nego što je
spustio sekiricu. Prevrnu čoveka na leđa. „Polako, prijatelju. Pazio
sam da te ne udarim jako u glavu, ali stomak nisam štedeo. Nekoliko
minuta samo lezi i diši.“
„I ranije sam primao udarce“, otpuhnu neznanac, a Žan vide kako
mu se suze bola svetlucaju na obrazima. „Bogovi. Oduševljava me
pomisao da vama uopšte treba zaštita.“
„Očigledno treba“, reče Lok. „Video sam te u Hiljaditom danu, je l’
tako?“
 „Da. A ja sam video kako predajete čaše piva onoj jadnoj ženi. O,
jebote, rasprsnuće mi se želudac.“
„Proći će“, reče Žan. „Jesi li video kud je otišao onaj nestali
šanker?“
„Video sam kako ulazi u kuhinju i nisam pratio hoće li se vratiti. U
tom trenutku nije bilo razloga.“
„Sranje.“ Lok se smrknu. „Znajući Merejn, ima li u okolini vojnika za
svaki slučaj?“
„Četvoro u starom stovarištu, samo jedan ćošak južno odavde.“
Oko nekoliko puta prodahta pre nego što nastavi. „Trebalo je da vas
odvedem tamo u slučaju nevolja.“
„Ovo potpada pod nevolje“, reče Lok. „Kad budeš mogao da se
krećeš, odvedi nas k njima. Moramo da stignemo do Oružnog
pristana u jednom komadu. A onda ću želeti da joj odneseš jednu
poruku. Možeš li noćas da dopreš do nje?“
„Za manje od sat vremena“, reče čovek i protrlja stomak, zapiljen u
noćno nebo.
„Reci joj da prihvatamo njenu raniju ponudu... pun pansion.“
Žan zamišljeno pogladi bradu, pa klimnu glavom.
„Poslaću poruku Rekvinu“, reče Lok. „Reći ću mu da odlazimo za
dan-dva. Zaista nećemo ni biti ovde mnogo duže. Nisam više
siguran smemo li da hodamo ulicama. Možemo da zahtevamo
pratnju kako bismo sutra pokupili stvari iz vile Kandese, otkazali
apartman i stavili najveći deo odeće u skladište. Onda ćemo se
sakriti u Oružnom pristanu.“
„Imamo naređenja da vam čuvamo živote“, reče Oko.
„Znam“, reče Lok. „Otprilike jedino u šta smo sigurni jeste da tvoj
gospodar zasad namerava da nas iskoristi, ne da nas pobije. Tako
da ćemo se osloniti na njegovu gostoprimljivost.“ Lok vrati vojniku
rukavicu. „Zasad.“
11
Dve kočije pune Očiju u civilu pratile su Žana i Loka dok su
sutradan ujutru pakovali lične stvari u vili Kandesi.
„Od srca nam je žao što odlazite“, reče glavni sobar dok je Lok
škrabao potpis Leokanta Koste na poslednjih nekoliko komada
pergamenta. „Bili ste divni gosti; nadamo se da ćete opet odsesti kod
nas pri sledećoj poseti Tal Veraru.“
Lok nije sumnjao da je krčma s radošću poslovala s njima; za
godinu i po dana po ceni od pet srebrnjaka dnevno, plus dodatne
usluge, on i Žan ostavili su za sobom hrpu solara dovoljno veliku da
kupe sopstvenu kuću pristojne veličine i unajme sposobno osoblje.
„Hitna posla zahtevaju naše prisustvo negde drugde“, promrmlja
Lok hladno. Časak kasnije prekorio je sebe u mislima — nije sobar
bio kriv što ih Stragos, vezani čarobnjaci i pogane, tajanstvene
plaćene ubice isteruju iz udobnosti. „Evo“, reče, iskopa tri solara iz
kaputa i spusti ih na sto. „Postarajte se da se podeli na jednake
delove i da svaki član osoblja dobije svoj.“ Okrenuo je dlan naviše i s
malecnim delićem spretnosti varalice na kartama stvorio još jedan
novčić. „A ovo je za vas, u znak zahvalnosti za gostoljubivost.“
„Vratite se kad god poželite“, reče sobar i duboko se pokloni.
„Hoćemo“, reče Lok. „Pre nego što krenemo, želeo bih da se
dogovorimo i deo odeće ostavimo u skladištu na neodređeno vreine.
Možete biti sigurni da ćemo se vratiti po nju.“
Dok je sobar veselo škrabao neophodna naređenja po pergamentu,
Lokje pozajmio kvadratni komad svetloplavog zvaničnog materijala
za pisanje vile Kandese. Na njemu je napisao: Krećem odmah, na
način o kom smo prethodno raspravljali. Možete se pouzdati da ću
se vratiti. Ostajem duboko zahvalan za strpljenje koju ste mi ukazali.
Lokje posmatrao dok gaje sobar pečatio crnim voskom kuće i
rekao: „Postaraj se da se ovo uruči gospodaru Kule greha. Ako ne
lično, onda njegovoj kućeupraviteljki Selendri. Želeće ga odmah.“
Lokje obuzdao osmeh kada sobar malčice razrogači oči.
Nagoveštaj da se Rekvin bez imalo sumnje lično zanima za sadržaj
poruke mnogo će doprineti da se njena bezbedna isporuka ubrza.
Lokje svejedno nameravao da kasnije pošalje još jedan primerak po
nekom od Stragosovih ljudi. Nema smisla rizikovati.
„Toliko o mekim krevetima“, reče Žan dok je nosio njihova dva
kofera puna preostalog imetka napolje prema kočijama koje su ih
čekale. Zadržali su samo lopovski alat — kalauze, oružje, alhemijske
farbe, pribor za prerušavanje — plus nekoliko stotina solara u
hladnom metalu i nekoliko kompleta tunika i čakšira koje će poneti
na more. „Toliko o novcu Žeroma de Fere.“
 „Toliko o Dureni i Korvalerovoj“, reče Lok sa zlovoljnim osmehom.
„Toliko o osvrtanju kud god krenemo. Zato što, zapravo, odlazimo u
kavez. Ali samo na nekoliko dana.“
„Ne“, reče Žan zamišljeno, penjući se u kočiju dok mu je jedan
telohranitelj pridržavao vrata. „Ne, kavez se proteže mnogo dalje od
toga. Ide kud god mi krenemo.“
12
Obuka s Kaldrisom, koja se nastavila tog popodneva, postajala je
samo sve napornija. Navigator ih je šetao s jednog kraja broda na
drugi, propitivao ih o radu svega, od vitla do priručnog šporeta. Uz
pomoć dvoje Očiju, odvezali su brodski čamac za spasavanje,
spustili ga s broda i podigli ga natrag. Skinuli su rešetku s grotla na
glavnoj palubi i vežbali da spuštaju i dižu burad s različitim
rasporedom kotura i čekrka. Kud god bi krenuli, Kaldris ih je terao da
vezuju čvorove i imenuju nedokučive sprave.
Lok i Žan dobili su smeštaj u krmenoj kabini Crvenog glasnika. Na
moru če Žanov odeljak biti odvojen od Lokovog tankim zidom od
ukrućenog platna — a Kaldrisova podjednako malena „kabina“
nalaziče se tačno preko puta — ali zasad su pretvorili ovaj prostor u
podnošljivo udoban momački stan. Ovaj neizbežan boravak na
zatvorenom kao da je obojici utuvio u glavu potpunu ozbiljnost
okolnosti u kojima su se obreli, pa su udvostručili napore da nauče
zbunjujuće novotarije, i to brzinom koja se od njih nije zahtevala još
od obuke kod oca Verige. Lokje shvatio da gotovo svake večeri
zaspiva s primerkom Leksikona pod jastukom.
Ujutru bi odjedrili barkom na zapad od grada — unutar kruga
staklenih grebena, ali sa sve većim samopouzdanjem, koje je ipak
samo donekle moglo da zameni istinsku veštinu. Po podne bi Kaldris
izvikivao predmete i mesta na palubi broda i očekivao je da otrče do
svake tačke koju bi imenovao.
„Stalak za kompas“, povika navigator i Lok i Žan zajedno jurnuše do
brodskog kormila i drvene kutijice tik pored njega, u kojoj su stajali
kompasi i još nekoliko navigacionih pomagala. Samo što su je
dodirnuli, Kaldris povika: „Krmena ograda“, što je bilo zaista lako —
ograda oko krme na samom kraju broda. Potom je Kaldris povikao:
„Kenjatorska užad!“ Lok i Žan protrčaše pored zgranutog mačeta,
koje se izležavalo na osunčanoj oficirskoj palubi i lizalo šape. Krivili
su lica jer su se za kenjatorsku užad držali kada bi ispuzali na kosnik
da se olakšaju u more. Ugodniji načini sranja bili su za bogate
putnike na većim plovilima.
„Stražnja katarka“, zaurla Kaldris, i i Lok i Žan se ukopaše u mestu,
teško dišući.
„Ne postoji na brodu, majku mu“, reče Lok. „Samo pramčana
katarka i glavna katarka!“
„Jao, pametnice! Raskrinkao si moju prepredenu spletku,
gospodaru Košta. Donesi poganu uniformu, pa možeš nekoliko sati
da se šepuriš kao paun.“
Već danima su njih trojica udruženim snagama radila da ustanove
sistem znakova rukama i recima, a Lok i Žan su u nekoliko navrata
prilagodili svoj već postojeći tajni jezik, kako je razum i nalagao.
„Privatnost na pučini postoji otprilike koliko i jebena vilinska
pišaćka“, progunđao je Kaldris jednog popodneva. „Možda neću
moći da vam dam jasna uputstva naglas, jer ko zna ko će posinatrati
i slušati. Radićemo s mnogo podgurkivanja i šapata. Ako znate da se
sprema nešto zapetljano, najbolje je da samo kažete.
„Kaldrise, hajde da vidimo poznaješ li svoju struku!“ Lok je otkrio
kako je verarska uniforma ratne mornarice od velike pomoći kad
treba proizvesti zapovednički glas.
„Jašta. To ili nešto slično. A ako neki mornar zadre u tehničke
pojedinosti i zatraži tvoje mišljenje o nečemu što ne znaš...“
„Ma daj, izmišljeni mornaru, ne moram valjda sve da ti crtam, nisi
dete.“
„Jeste, dobro. Daj mi još neki odgovor.“
„Teraj se u majčinu, poznajem užad ovog broda kao svoj džep!“ Lok
pogleda u Kaldrisa s visine, što je bilo moguće samo zato što su mu
kožne čizme dodavale palac i po. „I znam za šta je sposoban. Osloni
se na moju procenu ili slobodno možeš na plivanje.“
„Da. Svaka čast, gospodaru Košta!“ Navigator zaškilji u Loka i
počeša se po bradi. „Kuda zapravo odlazi gospodar Košta kad to
radiš? Šta je tačno tvoja struka, Leokanto?“
„Ovo, valjda. Stručno se pretvaram... glumim.“
„Na pozornici?“
„Nekad davno. I Žerom i ja. Sad pretpostavljam da ovaj brod
pretvaramo u pozornicu.“
 „Istina.“ Kaldris priđe kormilu (koje se zapravo sastojalo od dva
kormila spojena mehanizmom u potpalublju, kako bi više od jednog
mornara moglo da ga iz sve snage pokreće po olujnom vremenu),
izbegavajući kratak mačetov napad na bosa stopala. „Na svoja
mesta!“
Lok i Žan požuriše na oficirsku palubu pored njega, tobože
posvećeni sopstvenim zadacima dok su zapravo ostajali dovoljno
blizu da čuju šapat ili primete podsticajnu kretnju.
„Zamislite da okrećemo u privetrinu, a duva nam sleva po pramcu“,
reče Kaldris. Morali su da zamišljaju, jer u malenom zatvorenom
zalivu nije bilo ni najblažeg povetarca. „Vreme je da laviramo. Samo
nabrojte korake. Moram da znam jeste li ih zapamtili.“
Lokje zamislio postupak u glavi. Nijedan brod s križnim jedrima ne
može da plovi pravo uz vetar. Da bi se, uprkos vetru, plovilo u
željenom pravcu, morali ste da jedrite otprilike pod uglom od
četrdeset pet stepeni u odnosu na njegov pravac, i sa izvesnim
razmacima da skrećete i izlažete drugu stranu pramca vetru. To se u
praksi svodilo na plovidbu u cikcak, povlačenje uzde za uzdom,
mučno koprcanje u željenom pravcu. Svaka promena, s levog buma
na desni ili obratno, bila je pipav postupak, s mnogo prilike da sve
ode u propast.
„Gospodaru Kaldrise“, zaurla on, „letamo. Za kormilo.“
„Dobro, gospodine.“
„Gospodaru De Fera!“
Žan triput kratko dunu u pištaljku koju je, kao i Lok, nosio oko vrata.
„Svi mornari na palubu! Spremi se za letanje!“
„Gospodaru Kaldrise“, reče Lok, „sve glatko da teče. Drž’te kormilo.
Kormilo k zavetrini.“
Lok sačeka nekoliko sekundi radi dramatičnog utiska, pa povika:
„Letaj!“
Kaldris je podražavao pokret kao da snažno okreće kormilo prema
strani suprotnoj vetru, u ovom slučaju udesno po pramcu, što bi
iskrenulo list kormila u suprotnom smeru. Lokje u glavi vrlo životno
zamislio iznenadan pritisak vode o njega, kako prisiljava brod da se
okrene levo po pramcu. Sada će se naći tačno vetru u lice i osetiti
njegovu punu silinu; greška u ovom trenutku mogla bi ih ostaviti „u
vetru“, zaustaviti svaki napredak, i uskratiti silinu i kormilu i jedrima.
Bili bi bespomoćni nekoliko minuta, ili još gore — takva greška po
olujnom vremenu mogla bi dovesti do prevrtanja, a brodovi nisu
akrobate.
„Zamišljeni mornari! Rogljevi i skote!“ Žanje mlatarao rukama i
urlikao uputstva nevidljivim pomorcima. „Živo, živo, lenja kućišta!“
„Gospodaru De Fera“, doviknu Lok, „onaj zamišljeni mornar ne
obavlja svoju dužnost!“
„Jebeno ću te ubiti kasnije, mater da ti jebem svinjsku! Čvrsto drži
kanap i čekaj na moje naređenje!“
„Gospodaru Kaldrise!“ Lok se na peti okrenu prema navigatoru, koji
je nehajno pijuckao bevandu iz mešine. „Oštro u stranu!“
„Razumem, gospodine.“ On podrignu i spusti mešinu na palubu
pokraj svojih nogu. „Kao što kažete, oštro u stranu.“
„Diži glavnu deblenjaču“, viknu Lok.
„Odvezuj pramčanu užad! Odvezuj praće!“ Žan ponovo dunu u
pištaljku. „Okreći krstove za laviranje zdesna po pramcu!“
U Lokovom umu, brod se sada iskretao u odnosu na pravac vetra;
bok levo po pramcu postaće im zavetrina, a vetar će dopirati s desne
strane broda. Ponovo će prikačiti praće za krstove kako bi jedra
iskoristila novi ugao vetra, a Kaldris će grozničavo okretati kormilo u
suprotnu stranu. Crveni glasnik će morati da se ustali na novom
kursu; ako ga okrenu isuviše ulevo po pramcu, možda se desiti da
krenu u smeru suprotnom od nameravanog, s jedrima nepropisno
okrenutim priđe. Imali bi sreće ako bi se naprosto obrukali ovakvim
fijaskom.
„Oštro u sranu“, viknu on opet.
„Razumem, gospodine“, prodra se Kaldris. „Dobro sam čuo
kapetana i prvi put.“
„Privezuj užad. Pričvrsti praće!“ Žan ponovo dunu u pištaljku.
„Stojte sad svi, jebeni crvi!“
„Sad letamo udesno po pramcu, kapetane“, reče Kaldris. „Začudo,
nismo izgubili lađu u laviranju i poživećemo još kojih sat vremena.“
„Jašta, ali ne zahvaljujući ovom beskorisnom psetu od izmišljenog
mornara!“ Lok odglumi kako je dohvatio čoveka i silom ga oborio na
palubu. „Staje tvoj problem, majku mu, ti zabušantski mali crve s
najniže palube?“
 „Prvi oficir De Fera surovo me bije“, povika Žan piskutavim glasom.
„On je zlikovac i čudovište, zbog njega poželim da sam poslušao
sveštenikova naređenja i da nikad nisam ni kročio nogom na
palubu!“
„Naravno da te bije! Zato ga i plaćam.“ Lok tobože podiže sečivo.
„Zbog svojih zločina, kunem se da ćeš poginuti na istoj ovoj palubi,
osim ako si u stanju da odgovoriš na dva smrdljiva pitanja! Prvo: gde
je, koji moj, moja neizmišljena posada? I drugo: zašto, tako mi svih
bogova, treba da vežbam nošenje ove smrdljive uniforme?“
Iz uloge ga je trgnulo pljeskanje iza njega. Naglo se okrenuo i
opazio Merejn kako stoji tik pored vrata u brodskoj ogradi; u potpunoj
tišini se popela uz most.
„Jao, divota!“ Ona se osmehnu trojici na palubi, sagnu se i podiže
mače, koje joj se istog časa ustremilo na čizme. „Vrlo ubedljivo. Ali
tvoj jadni nevidljivi mornar ne zna odgovore koje tražiš.“
„Jesi li došla da mi saopštiš ko zna?“
„Sutra“, reče ona, „arhont vam naređuje da zaplovite na jednoj
njegovoj ličnoj barci. Želi da mu prikažete svoje veštine pre nego što
primite konačna naređenja o isplovljavanju. On i ja ćemo vam biti
putnici. Ako uspete da ne okvasimo glave, pokazaće vam gde vam
je posada. I zašto smo te terali da vežbaš u toj uniformi.“
 SEDMO POGLAVLJE
Na slobodi
1
Jedan stražar je koračao dokom u podnožju ostrvceta. Njegov
fenjer je bacao blagu, žutu namreškanu svetlost na crnu vodu kada
mu Lok dobaci konopac iz malenog čamca. Umesto da ga priveže,
stražar gurnu fenjer naniže, prema Loku, Žanu i Kaldrisu i reče:
„Pristup na dok strogo je zabranjen... o bogovi. Izvinjavam se,
gospodine.“
Lok se isceri, pod ogrtačem moći potpune verarske kapetanske
uniforme, ponajviše nalik kakvom toplom ćebetu. Dohvatio je stub i
uspentrao se na pristanište dok mu je stražar nespretno salutirao, s
rukom u kojoj je držao fenjer preko grudi.
„Bogovi nek bi štitili arhonta Tal Verara“, reče Lok. „Nastavi. Vojniče,
posao ti je da zaustavljaš tajanstvene čamce u noći.“
Dok je vojnik privezivao čamac za pristanišni stub, Lok je pružio
ruku i pomogao Žanu da se popne. Otmeno se krećući u sada
poznatom kostimu, Lok je potom zaobišao lučkog stražara, razmotao
uspavljujuću kapuljaču koju je držao pod mundirom, žustro je
namakao čoveku na glavu i čvrsto zategao učkur.
„Bogovi sami znaju da verovatno nikad nećeš videti nijedan
tajanstveniji od našeg.“
Žan je držao vojnika za ruke dok su opijati unutar kapuljače
obavljali posao. Nije bio onako izdržljiv kao prošli čovek kog je Lok
pokušao da onesvesti ovakvom kapuljačom, i posle samo nekoliko
sekundi prigušene borbe skljokao se. Kada su ga Lok i Žan čvrsto
svezali za stub na drugom kraju doka i strpali mu krpu u usta,
spokojno je spavao.
Kaldris se uspentrao iz čamca, uzeo stražarov fenjer i počeo da
korača umesto njega.
Lok se zagledao naviše u kamenu kulu — njihovo odredište: sedam
spratova visoka, s bedemima pod narandžastom svetlošću
alhemijskih signalnih lampi, koje su upozoravale brodove da ne
nalete na nju. Pod uobičajenim okolnostima neki stražari bi i odozgo
motrili na vodu i pristanište, ali Stragosova ruka već se beše latila
posla. Na kuli se ništa nije micalo.
„Hajdemo, onda“, prošaputa Lok Žanu. „Hajde da uđemo unutra i
bacimo se na vrbovanje posade.“
2
„Zove se Privetrinska stena“, rekao je Stragos. Pokaza na kamenu
kulu koja je štrčala sa ostrvceta, možda na strelomet od linije siktavih
belih talasa, koja je označavala spoljašnji zid staklenih grebena oko
Tal Verara. Plutali su usidreni na dubini od sedamdeset stopa, čitavu
milju na zapad od Srebrnog pristana. Toplo jutarnje sunce upravo se
izdizalo iznad grada iza njih i bacalo naslage blage svetlosti kroz
slojeve guste izmaglice.
Kao što je Merejn i obećala, Stragos je stigao u zoru, u trideset
stopa dugačkom čamcu od uglačanog crnog drveta, sa udobnim
kožnim sedištima na krmi i pozlaćenim izuvijanim ukrasima na
svakoj površini. Loku i Žanu prepustili su jedrenje pod najmanjim
mogućim Kaldrisovim nadzorom, dok je Merejn sedela na pramcu.
Lok se pitao je Ii joj uopšte udobno ma gde drugde.
Odjedrili su na sever, pa zaobišli Srebrni pristan i zaokrenuli na
zapad, kao da gone i poslednju plavu senku noćnog neba na
dalekom obzorju.
Vozili su se još nekoliko minuta dok Merejn nije svima zviždukom
skrenula pažnju i pokazala prema svojoj levoj strani, udesno po
pramcu. U daljini se visoka tamna građevina uzdizala iznad talasa.
Narandžasta svetla blistala su joj na vrhu.
Uskoro su se ukotvili i posmatrali su usamljenu kulu. Stragos nije
hvalio Lokovo i Žanovo upravljanje vozilom, ali ih nije ni kudio.
„Privetrinska stena“, reče Žan. „Čuo sam za nju. Nekakva tvrđava.“
„Zatvor, gospodaru De Fera.“
„Hoćemo li ga posetiti ovog jutra?“
„Ne“, rekao je Stragos. „Uskoro ćete se vratiti ovamo i pristaćete.
Zasad sam samo želeo da ga vidite... i želeo sam da vam ispričam
jednu pričicu. U svojoj službi imam naročito nepouzdanog kapetana,
koji je do sada baš sjajno prikrivao svoje nedostatke.“
„Rečima se ne može opisati koliko mi je iskreno žao što to čujem“,
reče Lok.
 „Izdaće me“, reče Stragos. „Njegovi planovi već mesecima vode ka
veličanstvenoj i konačnoj izdaji. Ukrašće od mene nešto veoma
vredno i okrenuće to protiv mene naočigled svih.“
„Trebalo je bolje da motriš na njega“, reče Lok.
„I jesam“, reče Stragos. „A činim to i sada. Ti si kapetan o kome
govorim.“
3
Privetrinska stena imala je samo jedna vrata — okovana gvožđem,
jedanaest stopa visoka, zaključana i čuvana iznutra. Dok su Lok i
Žan prilazili, pločica u zidu pored njih kliznu u stranu, a iza nje se,
naspram svetlosti fenjera, ocrta jedna glava. U stražarkinom glasu
nije bilo ni traga zadirkivanju: „Ko ide?“
„Oficir arhonta i Saveta“, reče Lok sa obrednom zvaničnošču. „Ovaj
čovek mi je vođa palube. Evo mojih naređenja i papira.“
Predao je svežanj dokumenata, čvrsto savijenih u tubu, ženi iza
vrata. Ona zatvori ploču koja je zaklanjala špijunku, a Lok i Žan su
sačekali nekoliko minuta u tišini, osluškujući užurbano zapljuskivanje
talasa po obližnjim hridima. Dva meseca su upravo izlazila i
obasipala južno obzorje srebrom, a zvezde su prašile nebo nalik na
prah-šećer posut po crnom platnu.
Konačno se začu čangrljanje metala i teška vrata na škriputavim
šarkama raskriliše se upolje. Stražarka je istupila da ih dočeka i
salutirala, ali nije vratila Loku papire.
„Izvinjavam se što sam se zadržala, kapetane Ravele. Dobro došli
na Privetrinsku stenu.“
Lok i Žan su pošli za njom u predvorje kule, podeljeno na dva dela
zidom od crnih gvozdenih rešetaka, koje su se čitavom njegovom
širinom protezale od poda do plafona. S druge strane rešetaka jedan
čovek za drvenim stolom upravljao je nekakvim kapijskim
mehanizmom — posle nekoliko sekundi ona se uz zveket zatvori za
Lokom i Žanom.
Čovek je, kao i žena, nosio arhontovo plavo ispod rebrastog, crnog
kožnog oklopa: štitnika za podlaktice, vrat i torzo. Bio je sveže
obrijan i zgodan i sačekao je iza rešetaka dok je stražarka prilazila
da mu doda Lokove papire.
 „Kapetan Orin Ravel“, reče ona. „I vođa palube. Došli su po
arhontovoj zapovesti.“
Čovek je podugo proučavao Lokove papire pre nego što je klimnuo
glavom i vratio ih kroz rešetke. „Naravno. Dobro veče, kapetane
Ravele. Ovaj čovek je vaš vođa palube Žerom Valora?“
„Jeste, poručniče.“
„Treba da pregledate zarobljenike u drugoj tamnici? Nekoga
posebno?“
„Samo uopšten pregled, poručnice.“
„Kako hoćete.“ Čovek skide ključ koji je nosio oko vrata, otvori
jedinu kapiju usađenu u zid od gvozdenih sipki i sa osmehom kroči
napolje prema njima. „Sa zadovoljstvom ćemo pružiti svaku pomoć
koju branitelj zahteva.“
„Zaista sumnjam“, reče Lok i pusti da mu stilet sklizne u levu šaku.
Pružio je ruku i zasekao stražarku iza desnog uva, po nezaštićenoj
koži između kožnog štitnika za vrat i kose čvrsto vezane u punđu.
Ona uzviknu, munjevito se okrenu i za tren iz kanija poteže sablju od
zacrnjenog čelika.
Još pre nego što je ona isukala sečivo, Žan se već rvao sa
stražarom; čovek iznenađeno zakrklja kad ga Žan tresnu o šipke i
snažno ga odalami po vratu bridom desnog dlana. Kožni oklop je
zaustavio moguć smrtonosan udarac, ali nije ublažio snagu samog
naleta. Žan je lako zgrabio otpozadi stražara koji se borio za vazduh,
onemogućio mu da pomera ruke i držao ga je stiskom snažnim
poput gvožđa.
Lok šmugnu unazad, van stražarkinog dosega, dok je ona
zamahivala sečivom. Prvi napad joj je bio hitar i gotovo precizan.
Drugi je bio nešto sporiji i Lok ga je izbegao bez po muke. Pripremila
se da zamahne i po treći put, pa nezgodno stala i saplela se o
rođene noge. Usta joj se zbunjeno razjapiše.
„Pizdo... jedna..promumla. „Ot... ot... otrov.“
Lok se lecnu kada ona ničice pade na kameni pod; nameravao je
daje uhvati, ali je tvar nasečivu delovalabrže nego što je očekivao.
„Gade jedan“, zakašlja se poručnik, uzalud se otimajući u Žanovom
stisku, „ubio si je!“
„Naravno daje nisam ubio, gluperdo. Pa stvarno ste svi... isučeš
sečivo i odmah svi uzimaju zdravo za gotovo da si nekoga ubio.“ Lok
priđe, stade ispred stražara i pokaza mu stilet. „Ta tvar na oštrici
zove se smrzoglav. Lepo, čvrsto se ispavaš cele noći i probudiš se
oko podneva. I osećaš se odvratno. Izvinjavam se. Dakle, je l’ hoćeš
u vrat ili u dlan?“
„Ti... ti svinjo izdajnička!“
„Vrat, dakle.“ Lok plitko poseče čoveka tik iza levog uva i jedva da
je izbrojao do osam pre nego što je ovaj klonuo u Žanovim rukama,
oklembešeniji od mokre svile. Žan nežno spusti poručnika i s pojasa
mu uze omanji svežanj gvozdenih ključeva.
„Eto“, reče Lok. „Hajdemo u posetu drugoj tamnici.“
4
„Ravel nije postojao do pre mesec dana“, rekao je Stragos. „Ne dok
nisam imao tebe, oko kog sam mogao da izgradim laž. Deset mojih
najpouzdanijih muškaraca i žena zakleće se da je stvaran, da su išli
s njim na zadatke, zajedno obedovali, da su u njegovom društvu
razgovarali o dužnostima i koještarijama.
Moji beležnici pripremili su naređenja, spiskove dužnosti, platežne
bonove i ostala dokumenta i podmetnuli ih širom mojih arhiva. Ljudi
pod imenom Ravel iznajmljivali su sobe, kupovali robu, naređivali da
im se uniforme od krojača isporuče u Oružni pristan. Do trenutka kad
se suočim s posledicama tvoje izdaje, izgledaće stvaran, i po
činjenicama i u sećanju.“
„Posledicama?“, zapita Lok.
„Ravel će me izdati baš kao što me je izdala kapetanica Boner kada
mi je pre sedam godina uzela Bazilisk iz luke i razvila crveni barjak.
Desiće se opet... dvaput istom arhontu. Pojedinci će me ismevati.
Privremen gubitak zarad dugoročnog dobitka.“ Lecnu se.
„Gospodaru Košta, zar nisi uzeo u obzir odgovor javnosti na ovo što
nameravam? Ja svakako jesam.“
„Pobogu, Maksilane“, reče Lok, odsutno se poigravajući čvorom na
jednoj od praća koje su držale omanju glavnu deblenjaču. „Zarobljen
tamo negde na moru, dok se pretvaram da sam majstor struke koju
jedva da i poznajem, dok se borim za život s tvojim jebenim otrovom
u venama, svojski ću se potruditi da se molim za tebe zbog tvojih
nedaća.“
 „Ravel je takođe i kreten“, reče arhont. „Naročito sam naredio da se
to zapiše u izveštaje o njegovoj prošlosti. E sad, nešto što treba da
znaš o Tal Veraru — straža priora čuva zatvor Vrletna utvrda u
Kasteljani. Najveći deo gradskih zatvorenika odlazi onamo. Ali iako
je Privetrinska stena mnogo manja, moja je. Čuvaju je i snabdevaju
samo moji ljudi.“
Arhont se osmehnu. „Tu će Ravelova izdaja dostići tačku posle koje
povratka nema. Tu ćeš, gospodaru Košta, uzeti sebi posadu.“
5
Kao što ih je Stragos i upozorio, morali su da razoružaju još jednog
stražara na prvom nivou ćelija ispod predvorja, u podnožju velikog
zavojitog stepeništa od crnog gvožđa. Kamena kula iznad njega bila
je namenjena stražarima i alhemijskim svetlima; istinskoj svrsi
Privetrinske stene služile su tri drevne kamene tamnice koje su se
protezale daleko ispod mora, u korenje ostrva.
Čovek ih je opazio kako dolaze i istog časa se uznemirio; bez
sumnje je Lokov i Žanov silazak bez pratnje bio kršenje propisa. Dok
je jurišao uz stepenice, Žan mu je pomogao da se otarasi mača,
šutnuo ga u lice i, uprkos migoljenju, pribio ga na stomak. Mesec
dana vežbanja po Kaldrisovim ćefovima kao da su ulili Žanu više
bikovske snage nego što je ikad imao, i Lok je gotovo sažaljevao
jadnička koji se koprcao pod njim. Lok je pružio ruku, žacnuo
stražara smrzoglavom i čilo zazviždukao.
To je bilo to što se noćne smene tiče — samo kostur jedinica, bez
kuvara ili druge posluge. Jedan stražar na dokovima, dvoje u
predvorju, jedan na prvom nivou ćelija. Onoj dvojici na krovu, po
Stragosovim naređenjima, neko je podmetnuo čaj sa opijatima, pa
su zaspali s lončetom između sebe. Jutarnja smena će ih zateći s
prihvatljivim objašnjenjem što su onesposobljeni — a preko čitave
zbrke nabaciće se još jedan divan sloj zabune.
Pri samoj Privetrinskoj steni nisu držali čamce, pa čak i pod
pretpostavkom da zatvorenici pobegnu iz ćelija usađenih u vlažne
zidove starih tamnica — ćelija zagrađenih gvozdenim rešetkama — i
probiju se kroz predvorje pregrađeno šipkama i jedna jedina vrata sa
ojačanjima, čekalo bi ih plivanje preko milje otvorenog mora (barem),
dok ih iz dubina pomno motre mnogi stvorovi žudni hrane.
 Lok i Žan nisu obratili pažnju na gvozdena vrata koja su vodila
prema ćelijama na prvom nivou i nastavili su niz zavojito stepenište.
Vazduh je bio memljiv i mirisao je na so i neoprana tela. Kada su
prošli kroz gvozdena vrata na drugom nivou, našli su se u tamnici
podeljenoj na četiri ogromne ćelije, dugačke i s niskom tavanicom,
po dve sa svake strane hodnika dugačkog petnaest stopa.
Samo je u jednoj ćeliji zapravo bilo nekoga; nekoliko desetina
muškaraca spavalo je pri bledozelenoj svetlosti alhemijskih kugli
postavljenih visoko na zidove. Vazduh je bio izrazito gadan,
prezasićen smradom štrokave posteljine, urina i bajate hrane.
Neznatni pramičci magle uvijali su se oko zatvorenika. Nekoliko
opreznih pari očiju pratilo je Loka i Žana kada su prišli vratima ćelije.
Lok klimnu Žanu glavom i krupniji čovek zabubnja pesnicom po
rešetkama vrata. Zveket je bio oštar i nepodnošljivo se odbijao o
zidove tamnice niz koje je kapala voda. Uznemireni zatvorenici uz
psovke i dreku poustajaše s prljavih slamarica.
„Ljudi, je I’ vam udobno tu unutra?“, povika Lok, tako da su ga čuli
uprkos larmi. Žan prestade s lupnjavom.
„Bilo bi nam mnogo udobnije da ovde sa sobom imamo finog, milog
verarskog kapetana, da gapojebemo uzduž i popreko“, reče jedan
zatvorenik blizu vrata.
„Nisam, što bi se reklo, strpljiv čovek“, reče Lok i pokaza na vrata
kroz koja su on i Žan došli. „Ako odem kroz ona vrata, neću se
vraćati.“
„M’rš u tri lepe, onda, i pusti nas da spavamo“, reče jedno strašilo
od čoveka u uglu preko puta njih.
„A ako se ne vratim“, reče Lok, „onda niko od vas bednih smradova
nikad neće saznati zašto se u tamnicama jedan i tri zatvorenici
nalaze u svakoj ćeliji.... dok je ova sasvim prazna, ako se izuzmete
vi.“
To im je privuklo pažnju. Lok se osmehnu.
„To je već bolje. Zovem se Orin Ravel. Do pre nekoliko minuta bio
sam kapetan ratne mornarice Tal Verara. A razlog što ste ovde jeste
što sam vas ja odabrao. Od prvog do poslednjeg. Ja sam vas
odabrao, a onda sam falsifikovao naređenja koja su vam dodelila
tamnicu s praznim ćelijama.“
 6
„U početku sam odabrao četrdeset četvoro zatvorenika“, rekao je
Stragos. Zurili su u Privetrinsku stenu pod svetlošću jutarnjeg sunca.
Čamac pun vojnika u plavim munđirima prilazio joj je u daljini, po
svoj prilici kako bi smenio trenutnu stražu. „Raščistio sam drugu
tamnicu izuzev njih. Sva su naređenja s Ravelovim potpisom
važeća, ali kada ih pogledaš pobliže, znaci lažiranja postaće
očigledni. To mogu kasnije da upotrebim kao zgodan izgovor i
pohapsim nekoliko činovnika čija odanost nije zadovoljavajuća... za
moj ukus.“
„Delotvorno“, reče Lok.
„Da“, nastavi Stragos, „Svi ovi zatvorenici su odlični pomorci, uzeti s
brodova koje smo zaplenili iz raznoraznih razloga. Neki su u zatvoru
već nekoliko godina. Mnogi su zapravo nekadašnja posada tvog
Crvenog glasnika — imali su dovoljno sreće da ih ne pogubim
zajedno sa oficirima. Neki možda čak imaju i iskustva u gusarenju.“
„Zašto držiš zatvorenike u Steni?“, upita Žan. „Uopšteno govoreći,
hoću da kažem.“
„Besplatna veslačka snaga“, odgovori Kaldris. „Zgodno je imati ih
pri ruci. Ako izbije rat, ponudiće im pun oprost ako pristanu da
veslaju na galijama dok se rat ne završi. U Steni ih obično ima
dovoljno za nekoliko galija.“
„Kaldris je sasvim u pravu“, reče Stragos. „Elem, kao što rekoh,
neki od tih ljudi unutra su već više godina, ali nijedan nikad nije
morao da trpi ovakve uslove kao u proteklih mesec dana. Naredio
sam da im se uskrati sve, od čistog ležaja do redovnih obroka.
Stražari su bili surovi, uznemiravali ih u vreme spavanja bukom i
kofama hladne vode. Rekao bih da među njima sad već nema
nijednog koji ne mrzi Privetrinsku stenu, ne mrzi Tal Verar i ne mrzi
mene. Lično.“
Lok polako klimnu glavom. „I zato očekuješ da će Ravela dočekati
kao spasioca.“
7
„Ti li si odgovoran što su nas nabili u ovaj pakao, jebeni verarski
čankolizu?“
 Jedan zatvorenik priđe i ščepa rešetke; razorno dejstvo tamnice još
ne beše uspelo da istanji građu blisku kipovima junaka iz davnina.
Lokje nagađao daje taj stigao tek nedavno; mišići kao da su mu bili
izrezbareni od veštičjeg drveta. Koža i kosa bile su mu toliko crne da
su odbijale bledozelenu svetlost kao daje preziru.
„Ja sam odgovoran što su vas premestili u ovu tamnicu“, reče Lok.
„Nisam vas zapravo ja stavio iza brave. Nisam se ja postarao da s
vama postupaju ovako kako postupaju.“
„Postupanje je jebeno divna reč za to.“
„Kako se zoveš?“
„Žabril.“
„Jesi li ti glavni?“
„Gde?“ Nešto ođ čovekovog gneva kao daje okopnelo i pretopilo se
u umorno mirenje sa sudbinom. „Niko nije jebeno glavni iza
gvozdenih rešetaka, kapetane Ravele. Pišamo tu gde spavamo. Ne
održavamo smrdljive smotre niti se smenjujemo na dužnosti.“
„Svi vi ste mornari“, reče Lok.
„Bivši mornari“, reče Žabril.
„Znam šta ste. Inače ne biste bili ovde. Razmislite o ovome —
lopove puštaju napolje. Odlaze u Zapadnu citadelu, bave se teškim
radom, rintaju kao robovi dok se ne slome ili ne dobiju oprost. Ali čak
i njima dozvoljavaju da vide nebo. Čak i njihove ćelije imaju prozore.
Dužnici mogu slobodno da odu kada isplate dugove. Ratni
zarobljenici odlaze kućama kad se rat završi. Ali vi, bednici... vas
drže zatvorene ovde u oboru, za svaki slučaj. Vi ste stoka. Ako bude
rata, okovaće vas za vesla, a ako nema rata... no.“
„Uvek ima rata“, reče Žabril.
„Sedam godina od poslednjeg“, reče Lok. Prišao je rešetkama baš
preko puta Žabrila i pogledao ga u oči. „Možda za još sedam godina.
Možda nikad. Zar stvarno želiš da ostariš u ovoj tamnici, Žabrile?“
„Kakvog izbora imam, majku mu... kapetane?“
„Neki od vas su s broda koji je nedavno zaplenjen“, reče Lok. „Vaš
kapetan je pokušao da prokrijumčari ovamo košnicu stilet-osa.“
„Sa Srećnog poduhvata, jašta“, reče Žabril. „Gomiletinu zlata su
nam obećali za taj posao.“
„Jebeni stvorovi pobili su osmoricu tokom plovidbe“, reče drugi
zatvorenik. „Mislili smo da ćemo naslediti njihov deo.“
 „Ispostavlja se da su oni imali sreće“, reče Žabril. „Nisu zaglavili na
ovom smrdljivom mestu.“
„Srećan poduhvat usidren je u Oružnom pristanu“, reče Lok.
„Prekrstili su ga u Crveni glasnik. Popravili su ga, ponovo opremili,
očistili i okadili. Sredili su ga. Arhont namerava da ga uzme pod
svoje.“
„Blago arhontu, poganiji nijednoj.“
„Ja treba da zapovedam“, reče Lok. „Na raspolaganju mi je. Imam
ključeve, takoreći.“
„Šta onda hoćeš, u materinu?“
„Sad je pola sata posle ponoći“, reče Lok i utiša glas do pozorišnog
šapata koji se dramatično pronosio sve do dna ćelije. „Jutarnja
smena neće stići još šest sati. A svaki je stražar na Privetrinskoj
steni... trenutno... bez svesti.“
Čitava ćelija je bila puna razrogačenih očiju. Ljudi su se pridizali sa
slamarica, gurali se bliže rešetkama i obrazovali nepokornu ali
pomno usređsređenu gomilu.
„Noćas odlazim iz Tal Verara“, reče Lok. „Sada sam poslednji put
obukao ovu uniformu. Završio sam i sa arhontom i sa svim što on
predstavlja. Nameravam da preuzmem Crveni glasnik, a za to mi
treba posada.“
Gomila robijaša raspomamila se od guranja i blebetanja. Ruke su
se kroz rešetke pružale prema Loku i on koraknu unazad.
„Ja sam dobar u snasti“, prodra se neki zatvorenik, „odličan! Uzmi
mene!“
„Devet godina na moru“, urlao je drugi, „.. .uradim ma šta.“
Žan priđe, opet zabubnja po vratima ćelije i riknu: „TIŠIII- NAAAA!“
Lok podiže svežanj ključeva koji je Žan oduzeo poručniku u
predvorju.
„Jedrim na jug Mesinganim morem“, reče. „Zaputiću se u luku
Raspikuću. O ovome nema ni glasanja ni pregovora. Ako plovite sa
mnom, plovite pod crvenom zastavom. Ako hoćete da napustite brod
kad stignemo na Utvarnolujna ostrva, možete. Do tada, u potrazi
smo za novcem i plenom. Nema mesta zabušantima. Ključna reč je
ravnopravna podela blaga.“
To će im dati materijala za razmišljanje, mislio je Lok. Gusarski
kapetan češće je uzimao dve do četiri desetine svakog plena kog bi
se dokopali na moru. I sama pomisao na jednaku raspodelu ugušiće
mnoge pobunjeničke porive.
„Ravnopravna podela blaga“, ponovi on, i nadglasa još jednu
iznenadnu provalu brbljanja. „Ali odlučićete ovde i sada. Zakunite mi
se na vernost kao svom kapetanu i odmah ću vas osloboditi.
Znam kako da vas sa ove stene odvedem na Crveni glasnik.
Imamo još mnogo časova tame da se izgubimo iz luke i dobro
odmaknemo. Ako ne želite da pođete, dobro. Ali u tom slučaju nema
usluga. Ostajete ovde kad mi odemo. Možda će vaše poštenje
ostaviti lep utisak na jutarnju smenu... ali sumnjam. Ko od vas
odustaje?“
Nijedan zatvorenik ne reče ništa.
„Ko od vas želi da bude slobodan i da se pridruži mojoj posadi?“
Lok se trže na provalu vike i pokliča, pa dopusti sebi da se isceri,
široko i iskreno.
„Svi bogovi nek su vam svedoci!“, viknu. „S vaših usana, iz vaših
srca, u božje uši.“
„Zakleli smo se“, reče Žabril, dok su ljudi oko njega klimali glavama.
„Onda održite reč ili se molite za smrt, i neka biste bili prokleti i
ostali uskraćeni na vagi Gospe od Duge Tišine.“
„Neka tako bude“, zaori se horski povik.
Lok predade svežanj ključeva Žanu. Sa krajnjim oduševljenjem
zatvorenici puni neverice posmatrali su ga kako pronalazi
odgovarajući ključ, gura ga u katanac i snažno ga okreće udesno.
8
„Postoji jedan problem“, rekao je Stragos.
„Samo jedan?“ Lok zakoluta očima.
„Preostala su samo četrdesetorica od četrdeset četvoro koliko sam
izabrao.“
„Kako će to odgovarati potrebama broda?“
„Imamo vode i hrane za sto dana sa šezdesetoro“, reče Kaldris. „A
brodom se može lepo upravljati i sa upola toliko. Kad ih konačno
dovedemo u red, imaćemo dosta pristojnih mornara za snast.“
„I hoćete“, reče Stragos. „Četiri osobe koje nedostaju su žene.
Stavio sam ih u zasebnu ćeliju. Jedna se zarazila zatvorskom
groznicom i uskoro su je sve imale. Nisam imao izbora do da ih
premestim na kopno; preslabe da mahnu rukom, a kamoli da se
pridruže ovom pohodu.“
„Otisnućemo se na more bez ijedne žene na brodu“, reče Kaldris.
„Zar neće, onda, Merejn s nama?“
„Bojim se“, reče ona umilno, „da će moje veštine biti potrebne
negde drugde.“
„Ovo je ludost“, reče Kaldris. „Izazivamo Oca Oluja!“
„Možeš da nađeš žene za posadu u luci Raspikući, možda čak i
dobre oficirke.“ Stragos raširi ruke. „Valjda će sve biti u redu tokom
te jedne plovidbe do tamo.“
„Voleo bih da ja o tome odlučujem“, reče Kaldris sa uzrujanim
izrazom u očima. „Gospodaru Košta, ovo je loš početak. Moramo da
imamo mačke. Punu korpu mačaka, za Crveni glasnik. Tako ti svi
bogovi bili svedoci, ne smeš da propustiš da nabaviš mačke za taj
brod pre nego što isplovimo.“
„I neću“, reče Lok.
„Onda smo se dogovorili“, reče Stragos. „Košta, sad obi'ati pažnju.
Sto se tiče... dubine tvoje prevare. Za slučaj da imaš ikakve sumnje.
Nijedan od ljudi koje ćeš uzeti iz Privetrinske stene nikad nije služio
u mojoj ratnoj mornarici, tako da nemaju baš predstavu šta da
očekuju od mog oficira. A uskoro ćeš biti gusar Ravel, ne Ravel
kapetan ratne mornarice, dakle možeš da skrojiš ulogu kako ti se
učini najbolje i ne moraš mnogo da brineš za sitne pojedinosti.“
„Odlično“, reče Lok. „Trenutno ih imam sasvim dovoljno utuvljenih u
glavu.“
„Imam još jedan uslov“, nastavio je Stragos. „Ljudi i žene u službi
na Privetrinskoj steni, čak i oni koji nisu upoznati sa ovom spletkom,
spadaju mi među najbolje i najodanije ljude. Obezbeiliću ti sredstva
da ih onesposobiš a da im ne naneseš trajnu štetu. Ni pod kojim
okolnostima ne smete ih povrediti na bilo koji drugi način, ni vi ni
vaša posada, a bogovi nek su vam u pomoći ako ubijete nekog od
njih.“
„Čudna neka osećajnost za čoveka koji tvrdi da mu opasnost nije
strana.“
„Poslao bih ih u bitku ma kad, Košta, i bio voljan da ih izgubim. Ali
niko ko pošteno nosi moju uniformu ne sme umreti zbog ovoga; čast
mi nalaže da im obezbedim bar toliko. Vi ste navodno profesionalci.
Smatrajte ovo testom svoje profesionalnosti.“
„Nismo mi pogane mučke ubice“, reče Lok. „Ubijamo s dobrim
razlogom, kad uopšte ubijamo.“
„Tim bolje“, reče Stragos. „To je sve što imam da kažem, onda.
Ovaj dan možete provesti kako vam drago. Sutradan uveče, pred
samu ponoć, pristaćete uz Privetrinsku stenu i otpočeti s poslom.“
„Treba nam protivotrov“, reče Lok. Žan i Kaldris zaklimaše glavama.
„Naravno. Vas trojica ćete dobiti poslednje bočice baš pre nego što
krenete. Posle toga... očekivaću vaš prvi povratak u roku od dva
meseca. I izveštaj o napretku.“
9
Lok i Žan nekako su sproveli đronjavu smotru svoje nove posade
čim su ušli u predvorje. Žan je morao da prikaže snagu pred
nekolicinom muškaraca koji su pokušali da bespomoćni gnev iskale
na usnulim stražarima.
„Rekao sam vam, pipnite ih i ode glava“, zareža Lok po treći put.
„Ostavite ih na miru! Ako ih ostavimo mrtve za sobom, izgubićemo
bilo čije saosećanje. Ostavimo ih u životu, i Verarani će se smejati
ovome mesecima.
E sad“, reče, „u tišini pođite prema dokovima. Ne žurite, protegnite
noge, dobro se nagledajte mora i neba. Moram po čamac pre nego
što krenemo. Radi svih nas, začepite usta.“
Uglavnom su poslušali ovu opomenu, podelili su se u grupice i
sašaptavali se pri izlasku iz kule. Lok je primetio kako su se neki
zadržali blizu vrata, s rukama na kamenu, kao da se plaše da kroče
napolje, pod otvoreno nebo. Nije mogao da ih krivi, posle toliko
meseci i godina u tamnici.
„Ovo je divno“, reče Žabril, koji je sustigao Loka i pošao uporedo s
njim dok su se približavali dokovima, gde se Kaldris još šetkao s
fenjerom. „Jebem ti, kako je divno. Skoro onoliko divno kao to što ne
osećam smrad svih nas odjednom.“
„Uskoro ćete opet biti nagurani svi zajedno“, reče Lok.
„Jašta. Isto, ali drugačije.“
„Žabrile“, reče Lok, nešto glasnije, „s vremenom, kako jedni
drugima budemo upoznavali vrline, možemo valjano da izglasamo
neke oficire koji će nam trebati. Za sada, imenujem te vršiocem
dužnosti starešine.“
„Starešine čega?“
„Starešine nečega.“ Lok se iskezi i potapša ga po leđima. „Nisam
više u ratnoj mornarici, zar si zaboravio? Odgovaraćeš Žeromu.
Održavaj red među ljudstvom. Uzmi oružje od onog vojnika vezanog
za dok, čisto za slučaj da večeras budemo morali da isučemo malo
čelika. Ne očekujem borbu, ali treba da budemo spremni.“
„Dobro veče, kapetane Ravele“, reče Kaldris. „Vidim da ste ih
doveli, baš kao što ste i planirali.“
„Jašta“, reče Lok. „Žabrile, ovo je Kaldris, moj navigator. Kaldrise,
Žabril je vršilac dužnosti starešine, potčinjen Žeromu. Slušajte me!“
Lok podiže glas bez vike, kako se ne bi proneo vodom do nekih
nevidljivih ušiju. „Došao sam čamcem za šestoro. U blizini imam
barku za četrdesetoro. Trebaju mi dvojica za pomoć oko veslanja.
Neće nam trebati ni pola sata, a onda polazimo.“
Dva mlađa zatvorenika istupiše, očigledno orni da urade bilo šta što
će razbiti dotadašnju jednoličnost.
„Dobro“, reče Lok dok je za Kaldrisom i dvojicom mornara silazio u
čamčić. „Žerome, Žabrile, održavajte red i mir. Pokušajte da odvojite
one koji odmah mogu da prionu na posao od onih kojima će trebati
nekoliko dana da povrate snagu.“
Usidrena pola milje od Privetrinske stene nalazila se dugačka
barka, nevidljiva pri mesečini dok je Kaldrisov fenjer nije pronašao s
razdaljine od oko pedeset koraka. Lok i Kaldris hitro su razapeli mala
jedra barke; potom, polako ali sigurno, upravili su je natrag prema
Steni, a dvojica bivših robijaša veslala su pokraj njih. Lok se
nervozno osvrnuo, opazio jedro ili dva kako bledo blistaju na
dalekom obzorju, ali ništa bliže.
„Dobro me slušajte“, reče kada su privezali barku ispod doka i kada
ju je buduća posada okružila. Prijatno se iznenadio koliko brzo su se
posvetili trenutnom poslu. Naravno, to je imalo smisla — bili su to
članovi posade zaplenjenih brodova, ne okoreli neva- Ijalci zatvoreni
zbog pojedinačnih zločina. To nije značilo da su sveci, ali bilo je lepo
što mu, jednom u životu, nešto nepredviđeno ide u prilog.
„Neka sposobni preuzmu vesla. Nemojte da se stidite ako trenutno
niste najsposobniji; znam da su neki od vas bili dole dozlaboga
dugo. Samo sedite u sredinu barke i opustite se. Možete da se
oporavite kad isplovimo. Imamo dosta hrane.“
To im je ulilo nešto vedrine. Kad se nađu na moru, Lokje znao,
stanje njihovih zaliha lako se može približiti zatvorskim pomijama
koje su sada ostavljali za sobom, ali nekoliko dana će imati svežeg
mesa i povrća kojima se mogu radovati.
Uzverali su se u barku u najboljem redu; uskoro su rubovi čamca
bili oivičeni onima koji su tvrdili kako su sposobni, a vesla su klizila u
postolja. Žabril je preuzeo pramac i mahnuo je Loku i Kaldrisu kad je
sve bilo spremno.
„Dobro“, reče Lok. „Glasnik je usidren južno od Oružnog pristana,
na strani izloženoj moru, i ne fali mu ništa sem posade. Jedan
stražar ga čuva noću, a ja ću se postarati za njega. Samo nas pratite
i ukrcajte se kad to obavim; vrze su spuštene s broda, a
odbrambeno oružje natovareno.“
Lok se smestio na pramac čamčića i zauzeo, kako se nadao,
odgovarajuće kraljevski stav. Žan i Kaldris prihvatili su se vesala, a
poslednja dva robijaša sela su na krmu; jedan je držao Kaldrisov
fenjer.
„Poželite zbogom Privetrinskoj steni, momci“, reče Lok. „I recite ’jebi
se’ arhontu Tal Verara. Idemo na more.“
10
Jedna senka u senkama posmatrala je dva čamca kako odlaze.
Merejn je napustila položaj pored kule i malčice mahnula kada su
se niska, siva obličja smanjila na istoku. Olabavila je crni svileni šal
koji joj je pokrivao donji deo lica i zabacila kapuljaču crne jakne;
ležala je u senkama pored kule gotovo dva sata i strpljivo čekala da
Košta i De Fera završe s poslom. Sopstveni čamac beše sakrila
tamo gde se stenje nadnosilo nad vodu, na istočnoj strani ostrva —
jedva nešto više od školjke od drveta sa štavljenom kožom
razapetom preko nje. Čak i pri mesečini, bio je gotovo nevidljiv na
vodi.
Tiho je otapkala do predvorja zatvora i zatekla dvoje stražara baš
kao što je i očekivala — nehajno bačene u kandžama sna ođ
smrzoglava. Prema arhontovoj želji, Košta i De Fera sprečili su bilo
koga da im naudi.
 „Avaj“, prošaputa ona, kleknu nad poručnika i pređe mu jednim
prstom u rukavici preko obraza. „A zgodan si.“
Uzdahnula je, izvukla nož iz kanija negde u jakni i jednim hitrim
rezom presekla čoveku grlo. Povukla se kako bi izbegla sve veću
lokvu krvi, obrisala sečivo o stražarove čakšire i osmotrila ženu, koja
je ležala na drugoj strani predvorja.
Ona dvojica na vrhu kule mogu da ostanu u životu; ne bi bilo
tiverljivo da se iko peo stepenicama sve do njih. Ipak, mogla je da
sredi onog na doku, ovo dvoje ovde, i onog koji je valjda na donjem
spratu.
To će biti dosta, kako joj se činilo — ne da je želela neuspeh kosti i
De Feri. Ali ako se vrate uspešno obavljenog zadatka, šta će sprečiti
Stragosa da im da još jedan? Njegov otrov od njih je činio oruđe na
neograničeno vreme. A ako mogu da se vrate kao pobednici... pa,
takvi ljudi bolje da su mrtvi ako već ne mogu da ih iskoriste
zainteresovane strane kojima ona služi.
Odlučno je prionula na dovršenje posla. Pomisao da će jednom u
životu biti potpuno bezbolno pružala joj je utehu dok je radila.
11
„Kapetane Ravele!“
Vojnika je arhont lično odabrao i delimično ga upoznao s prevarom.
Odglumio je iznenađenje kada se Lok pojavio na palubi Crvenog
glasnika, a za njim i Žan, Kaldris, i dva bivša zatvorenika. Barka
puna ljudi upravo je pristajala uz bok broda desno po pramcu.
„Gospodine, nisam očekivao da ćete se večeras vratiti...
Gospodine, šta se to dešava?“
„Doneo sam jednu odluku“, reče Lok prilazeći vojniku. „Ovaj brod je
isuviše lep za arhonta. Zato ću ga osloboditi brige o njemu i izvesti
brod na more.“
„Čekajte sad... čekajte, gospodine, to nije smešno.“
„Zavisi iz kog ugla gledaš“, reče Lok. Koraknu k njemu i tobože ga
udari pesnicom u stomak. „Zavisi da li si uopšte u stanju da gledaš.“
Po dogovoru, čovek se vrlo uverljivo pretvarao daje primio strašan
udarac i pade nauznak na palubu, grčeći se. Lok se isceri. Nek se
njegova nova posada sašaptava o tome.
 Dotična posada upravo beše počela da se penje uz vrze zdesna po
pramcu. Lok je olakšao vojnika za mač, mali okrugli štit i noževe, pa
se pridružio Žanu i Kaldrisu pored ograde da pomogne ljudima pri
penjanju.
„Kapetane, šta ćemo s barkom?“, govorio je Žabril dok je preskakao
ogradu.
„Sunce joj žarko, prevelika je da bismo je nosili na ovoj beštijici od
lađe“, reče Lok. Nehajno palcem pokaza preko ramena na stražara
kog je „savladao“. „Ostavićemo ovoga da pluta u njoj. Žerome!“
„Reci, gospodine.“
„Nek se svi popnu i okupi sve mornare po sredini broda. Gospodaru
Kaldrise! Ti zasad najbolje poznaješ ovo plovilo; nađi nam neko
svetio.“
Kaldris je doneo alhemijske lampe iz ormarića blizu kormila, i uz
Lokovu pomoć ih pokačio svud po palubi, sve dok nisu imali i više
nego dovoljno blage, zlatne svetlosti pri kojoj su mogli da rade. Žan
je izvukao zviždaljkicu i triput kratko dunuo u nju. Za nekoliko časaka
saterao je posadu na sredinu broda, ispred glavne katarke. Lokje
stao pred sve njih, skinuo verarski oficirski kaput i hitnuo ga preko
ograde. Zapljeskali su.
„Sada moramo da žurimo, ali nikako da otaljavamo posao“, reče on,
„Oni od vas koji misle da nisu sposobni za rad, ruke gore! Momci,
nije to nikakva sramota.“
Lok je izbrojao devet ruku. Većina muškaraca koji su ih podigli bili
su očevidno postariji ili daleko previše izmršaveli da bi bili zdravi, i
Lok klimnu glavom. „Nećemo vam zameriti zbog iskrenosti.
Odradićete svoj deo posla kad se malo oporavite. Za sada, nađite
neko mesto tamo dole, na glavnoj palubi, ili ispod prednjeg kaštela.
U glavnom prostoru za prtljag ima prostirki i platna. Možete da
spavate ili da posmatrate zabavu, kako vam volja. Elem, tvrdi li iko
od vas da se imalo razume u kuvanje?“
Jedan čovek iza Žabrila podiže ruku.
„Odlično. Kad dignemo sidro, siđi u potpalublje i baci pogled na
zalihe. Kod prednjeg kaštela imamo ložište od cigala, plus
alhemijsku plotnu i kazan. Kad prođemo staklene hridi, trebaće nam
neko jelo da se smrzneš, tako da — pokaži malo preduzimljivosti. I
postavi slavinu na jedno bure piva.“
 Ljudi na to zaklicaše, a Žan dunu u pištaljku da ih stiša.
„Hajte!“ Lok pokaza prema tami prastaklenog ostrva koja se
pomaljala iza njih. „Oružni pristan je odmah s druge strane onog
ostrva, a mi još nismo odmakli. Žerome! Na vitlo, i spremi ih da
izvuku sidro. Žabrile! Donesi konopac od Kaldrisa i pomozi mi oko
ovog tipa.“
Lok i Žabril zajedno su podigli „onesposobljenog“ vojnika na noge.
Komadićem kanapa koji je dobio od Kaldrisa, Lok mu je vezao labav
ali veoma ubedljiv čvor oko ruku; kad oni odu, čovek će moći da se
oslobodi za nekoliko minuta.
„Nemoj da me ubiješ, kapetane, molim te“, mrmljao je vojnik.
„Ni slučajno“, reče Lok. „Potreban si mi da preneseš poruku arhontu
od mene. Reci mu da može Orina Ravela da poljubi u dupe, da ovim
sam sebe razrešavam službe, i da će se na njegovom lepom brodu
odsad vijoriti samo jedna zastava — crvena.“
Lok i Žabril podigli su čoveka preko kapije u ogradi i pustili ga da
padne devet stopa na dno barke. On je jauknuo od (bez sumnje
istinskog) bola i prevrnuo se na drugu stranu, ali se inače činilo da je
s njim sve u redu.
„Prenesi od reči do reči“, viknu Lok, a Žabril se nasmeja. „E sad!
Gospodaru Kaldrise, isplovljavamo!“
„U redu, kapetane Ravele.“ Kaldris je zaplenio najbližu četvoricu i
poveo ih u potpalublje. Pod njegovim vodstvom, postaraće se da se
sidreni lanac glatko kreće prema sponama na najnižoj palubi.
„Žerome“, reče Lok, „mornare na vitlo da se diže kotva!“
Lok i Žabril pridružiše se svim ostalim fizički sposobnim članovima
posade na vitlu, gde su i poslednje teške drvene prečke uglavljivali u
njegove otvore. Žan je dunuo u pištaljku i ljudi se zbiše rame uz
rame uz ručke.
„Diži kotvu! Samo teraj! Leva-desna, jen-dva!“, skandirao je Žan iz
sveg glasa i davao im ritam za koračanje i guranje. Ljudi su se
upinjali za vitlom, mnogi slabiji nego što im se dopadalo ili što bi
priznali, ali mehanizam je počeo da se okreće i miris mokre sajle
ispuni vazduh.
„O-ruk! O-ruk! Ispusti sidro i jebaću te ja!“
Uskoro su uspeli da izvuku sidro iz vode i Žan je otposlao jednu
skupinu napred i nadesno po pramcu da ga pričvrsti. Većina se
odmakla od vitla stenjući i protežući se, i Lok se osmehnu. Posle
vežbe imao je dobar osećaj čak i u starim ranama.
„E sad“, viknu on, „ko od vas je plovio na ovom brodu dok se još
zvao Srećan poduhvat? Koraknite u stranu.“
Cetranaestorica, uključujući i Žabrila, izdvojiše se od ostalih.
„A ko je bio dobar u snasti?“
Dobio je sedam dignutih ruku; zasad pristojno.
„Je l’ ima neko ko ne poznaje ovaj brod, ali se svejedno dobro
snalazi gore?“
Još četvorica istupiše i Lok klimnu glavom. „Bravo, momci. Znate,
dakle, gde vam je mesto.“ Zgrabi jednog od ostalih za rame i odgura
ga prema pramcu. „Pramčana straža. Obavesti me ako se išta
neobično pojavi napred.“ Dohvati drugog čoveka i pokaza na glavnu
katarku. „Uzmi durbin od Kaldrisa; ti ćeš zasad osmatrati s katarke.
Nemoj tako da me gledaš — nećeš se jebavati sa snasti. Samo sedi
mirno i ostani budan.“
„Gospodaru Kaldrise“, urliknu on kad primeti da se navigator vratio
na palubu. „Istok-jugoistok, kroz prolaz između hridi po imenu
Podstaklo.“
„Razumem, gospodine, Podstaklo. Tačno znam.“ Kaldris je, razume
se, unapred isplanirao taj kurs kroz staklene hridi i pažljivo uputio
Loka kakva naređenja da izdaje dok ne odmaknu s vidika Tal Veraru.
„Istok-jugoistok.“
Žan pokaza na jedanaestoricu koja su se dobrovoljno prijavila za
dužnosti na visini, na krstovima za jedra, gde su smotana jedra
čekala i visila na mesečini nalik na tanke čaure ogromnih insekata.
„Mornari u snast, razlabavi košna i slemena jedra! Na moj znak,
pazite!“
„Gospodaru Kaldrise“, viknu Lok, nesposoban da prikrije koliko mu
je zabavno, „sad da vidimo znaš li svoj posao! „
Crveni glasnik kretao se na jugpodkošnim i slemenim jedrima, i
poprilično dobro koristio snažan vetar koji je duvao s kopna na
zapad. Pramac je glatko sekao mirnu, tamnu vodu, a paluba pod
nogama naginjala im se samo malčice udesno po pramcu. Dobar
početak, mislio je Lok — dobar početak suludog poduhvata. Kad je
postavio većinu posade na privremene položaje, ugrabio je nekoliko
minuta pokraj krmene ograde i posmatrao odraz dva meseca u
blagom mreškanju brazde koju su za sobom ostavljali.
„Kapetane Ravele, uživaš kao bubreg u loju.“ Žan priđe ogradi i
stade pored njega. Dva lopova se rukovaše i isceriše se jedan
drugom.
„Izgleda“, šapnu Lok. „Čini mi se daje ovo nešto najsumanutije što
smo ikad uradili, tako da i te kako imamo pravo da uživamo, pa da
me izeš.“
„Izgleda da posada zasad pada na našu glumu.“
„Pa, tek što su izašli iz tamnice. Umorni, neuhranjeni, uzbuđeni.
Videćemo koliko će biti pronicljivi posle nekoliko dana uz hranu i
vežbu. Bogovi, bar ništa nisam nazvao pogrešnim imenom.“
„Ne mogu da verujem da zapravo radimo ovo.“
„Znam. Još kao da i nemam osećaj daje stvarno. Kapetan Ravel.
Prvi oficir Valora. Izem ga, lako je tebi. Moram da se naviknem da će
me ljudi zvati ’Orin’. Tebe su pustili da ostaneš ’Žerom’.“
„Mislio sam da nema mnogo smisla otežavati samom sebi život. Za
to imam tebe.“
„Pazi se. Mogu da naredim da te privežu za ogradu i izbičuju.“
„Ha! Možda bi kapetan ratne mornarice i mogao. Gusarski prvi oficir
ne mora to da trpi.“ Žan uzdahnu. „Misliš da ćemo ikad ponovo videti
kopno?“
„Izeš mi sve, ja nameravam“, reče Lok. „Treba da se popnemo
gusarima na glavu, da sredimo srećan povratak, da ponizimo
Stragosa, nađemo protivotrov i opljačkamo Rekvina do gole kože.
Posle dva meseca na moru, možda ću čak i dobiti najblažu
predstavu kako.“
Neko vreme su zurili u Tal Verar, koji je klizio u daljinu iza njih, u
oreol svetlosti oko Zlatnog stepeništa i sjaj buktinja Kule greha kako
polako iščezavaju iza tamnijeg obličja jugozapadnog gradskog
polumeseca. Potom su prošli kroz pomorski prolaz u staklenim
hridima, u Mesingano more, u opasnost i gusarenje. U potragu za
ratom koji treba da dovedu natrag sa sobom jer arhontu tako
odgovara.
12
„Jedro na vidiku! Jedro dva stupnja ulevo po pramcu!“
 Povik je dopro odozgo trećeg jutra njihove plovidbe na jug. Lok je
sedeo u kabini i promatrao svoj zamrljani odraz u ulubljenom
ogledalcetu, koje beše poneo u kovčegu. Pre nego što su krenuli,
pomoću alhemijskog sredstva iz njihovog pribora za prerušavanje
vratio je kosi prirodnu boju i sada mu se fina senka gotovo istog
preliva pojavljivala na obrazima. Nije još bio siguran hoće li je
obrijati, ali s povikom odozgo briga o bradi mu iščeze. Za tren se
našao van kabine, uspeo se uz nezgodne stepenice sumračnog
prolaza koji je vodio od stambenih prostorija broda i stupio na
blistavu jutarnju svetlost oficirske palube.
Izmaglica od visokih belih oblaka poput vela je prekrivala plavo
nebo, nalik na pramenove duvanskog dima koji se izdigao daleko od
lula svojih stvoritelja. Otkako su izašli na otvoreno more, vetar im je
duvao u levi bok i Crveni glasnik bio je malčice nakrivljen na desnu
stranu. Neprestano njihanje i škripa i naginjanje palube bili su
potpuno strani Loku, koji je zbog malaksalosti bio zatvoren u kabini
na svojoj poslednjoj — i jedinoj prethodnoj — plovidbi. Laskao je
sebi kako mu izvežbana lopovska spretnost donekle pomaže da
izlažira ravnotežu kakvu imaju pomorci, ali izbegavao je da se
mnogo šetka naokolo, za svaki slučaj. Barem se činilo daje ovog
puta otporan na morsku bolest, i za to je vatreno zahvaljivao
Grbavom Zaštitniku. Mnogi na brodu nisu bili te sreće.
„Šta se događa, gospodaru Kaldrise?“
„Dobro vam jutro želim, kapetane, i osmatrač na jarbolu kaže da se
dva stupnja ulevo po pramcu vidi belo platno.“
Tog jutra Kaldris je sam bio za kormilom i lako je pućkao jeftin
svežanj bagatelnog duvana koji je smrdeo kao sumpor. Lok nabra
nos.
Uzdišući u sebi, i uz najopreznije moguće kretnje, Lokje izvadio
durbin i požurio napred, uz prednji kaštel i uz ogradu levo od
pramca. Da, eno ga — obzorje je zaklanjalo korito broda, ali
malecna tačkica beline jedva se nazirala od tamnog plavetnila
dalekog obzorja. Kada se vratio na oficirsku palubu, Žabril i još
nekoliko mornara motali su se naokolo i čekali presudu.
„Kapetane, hoćemo li da bacimo pogled na nju?“ Žabril je izgledao
samo pun nade, ali ljudi iza njega činili su se izrazito željni.
 „Vi biste što pre da okusite onu podelu na ravne časti, a?“ Lok je
odglumio duboku usredsređenost i okrenuo se prema Kaldrisu
taman na toliko da uhvati navigatorov tajni znak za odlučno „ne“.
Kao što je Lok i očekivao — i mogao je bez ičijeg podstreka da
iznese opravdane razloge.
„Momci, ne možemo. Znate to i sami. Nismo još sredili ni sopstveni
brod; nema mnogo smisla da napadamo tuđi. Četvrtina nas je još
nesposobna za rad, a kamoli bitku. Imamo sveže hrane, čist brod i
sve vreme ovog sveta. Biće i boljih prilika. Gospodaru Kaldrise,
ostani na kursu.“
„Ostaću na kursu, jašta.“
Žabril je ovo prihvatio; Lok je otkrivao kako ovaj čovek ima znatno
jezgro zdravog razuma i da pristojno poznaje gotovo svaku
pojedinost života na brodu, što će reći da je u tome bio bolji od Loka.
Bio je dobar starešina posade — još jedna srećna okolnost na kojoj
je trebalo biti zahvalan. Ljudi iza Žabrila, s druge strane... Lok je
nagonski znao da im treba zadatak kojim će se pozabaviti kako bi se
ublažilo razočaranje.
„Strevo“, reče najmlađem, „zabaci brzinomer preko krme. Mel, pazi
na peščani sat. Izveštaj podnesite gopodaru Kaldrisu. Žabrile, umeš
li da koristiš zakrivljeni luk?“
„Jašta, kapetane, kratki luk, zakrivljeni luk, dugi luk. Pristojno ciljam
iz svih njih.“
„Imam ih deset u ormariću, dole u krmenom prostoru za tovar.
Trebalo bi da ih je lako naći. I nekoliko stotina strela. Sklepajte od
platna i slame neke mete za gađanje. Postavi ih na pramac da niko
ne dobije neprijatno iznenađenje u dupe. Počni da obučavaš momke
u grupama, svakog dana kad vremenske prilike dopuste.
Kad dođe vreme da konačno odemo u posetu nekom drugom
brodu, želeću dobre strelce u snasti.“
„Dobra zamisao, kapetane.“
Ovo, barem, kao daje obnovilo uzbuđenje mornara koji su se i dalje
vrzmali oko oficirske palube. Većina je pošla za Žabrilom niz grotlo
na glavnu palubu. Uz njihovo zanimanje za sve ovo, Loku je nešto
palo na pamet.
„Gospodaru Valora!“
 Žan je bio s Mirlonom, kuvarom, i zagledao nešto na malenom
ložištu od cigle, postavljenoj uz prednji kaštel. Mahnuo je da pokaže
kako je čuo Lokov povik.
„Do zalaska sunca hoću da budem siguran kako svaki čovek na
brodu zna gde su sve ostave za oružje. Sam se postaraj za to!“
Žan klimnu glavom i vrati se onome što je radio, ma šta to bilo. Po
Lokovoj proceni, pomisao kako kapetan Ravel želi da svako ima
slobodan pristup brodskom oružju — pored lukova, bilo je tu sekirica,
sablji, močuga i nekoliko kopalja i halebardi — mnogo će više
doprineti opštem raspoloženju nego pomisao da bi ih radije držao
pod ključem ili skrivene.
„Bravo“, reče Kaldris tiho.
Mel je odgledao kako ističe nekoliko poslednjih zrna u peščanom
satu pričvršćenom za glavnu katarku, pa se okrenuo prema krmi i
povikao: „Drži konopac!“
„Sedam i po čvorova“, zaurla Streva časak kasnije.
„Sedam i po“, reče Kaldris. „Odlično. Manje ili više održavamo tu
brzinu otkako smo krenuli iz Verara. Lepu smo razdaljinu prešli.“
Lok krišom baci pogled na ekserčiće zabijene u rupe na Kaldrisovoj
navigacionoj tabli, i kompas na postolju, koji je pokazivao da su
usmereni samo za dlaku zapadno od tačnog juga.
„Lepa brzina, ako se održi“, promumla Kaldris preko cigare.
„Bićemo na Utvarnolujnim za dve nedelje. Ne znam šta kapetan
misli, ali ja se zbog stizanja nekoliko dana pre roka i te kako dobro
osećam, majku mu.“
„A hoće li se održati?“ Lokje govorio što je tiše mogao a da na
šapuće navigatoru na uvo.
„Dobro pitanje. Kraj leta je čudno vreme na Mesinganom moru;
oluje nas čekaju tamo negde. Osećam ih u kostima. Daleko su, ali
iščekuju nas.“
„Ma, divota jedna.“
„Kapetane, snaći ćemo se.“ Kaldris nakratko izvadi cigaru iz usta,
ispljunu nešto smeđe na palubu, pa je vrati među zube. „Zapravo,
sasvim nam lepo ide, hvala Gospodaru Pohlepnih Voda.“
13
„Ubi’ ga, Žabrile! Pravac u srce, jebem ga!“
 Žabril je stajao po sredini broda, oči u oči s frakom (koji je Lok
priložio iz svog putnog kovčega), prikucanim za široku dasku i
oslonjenim o glavnu katarku na tridesetak stopa razdaljine.
Stopalima je dodirivao grubu, kredom iscrtanu liniju na daskama
palube. U desnoj ruci je imao nož za bacanje, a u levoj punu vinsku
bocu, kako su pravila igre nalagala.
Mornar koji ga je hrabrio vikom glasno podrignu i zatrupka nogama
po palubi. Krug ljudi oko Žabrila prihvati ritam i poče da pljeska i
skandira, u početku lagano, a onda sve brže i brže: „Ne prolij ni kap!
Ne prolij ni kap! Ne prolij ni kapi Ne prolij ni kapi Ne prolij ni kap!“
Žabril, gomile radi, promeškolji mišiće, zamahnu i hitnu nož.
Pogodio je kaput posred srede i razleže se klicanje koje uskoro
preraste u urlik. Žabril je pljusnuo malo vina iz boce.
„Majku mu!“, povika on.
„Vinski rasipnice“, povika jedan od ljudi oko njega, sa žestinom
kakvog sveštenika kada osuđuje najgoru vrstu jeresi. „Plati cenu i
vrati ga gde mu je i mesto!“
„Ej, bar sam pogodio kaput“, reče Žabril i iskezi se. „Ti si skoro ubio
nekoga na oficirskoj palubi kad si bacio.“
„Plati cenu! Plati cenu! Plati cenu!“, skandirala je gomila.
Žabril prinese flašu usnama, nagnu je sasvim uvis i poče da loče
naiskap. Skandiranje se pojačavalo i sve više ubrzavalo kako se
količina vina u boci smanjivala. Žabrilovi vratni i vilični mišići žestoko
su se naprezali i on podiže slobodnu ruku visoko u vazduh dok je
usisavao i poslednje ostatke tamnocrvene tvari.
Gomila zapljeska. Žabril odvoji bocu od usana, obori glavu i isprska
puna usta vina po najbližem čoveku. „Jao, ne“, povika, „prosuo sam
kap! Aha-ha-ha-ha!“
„Moj red“, reče mornar kog je polio. „Ima namerno da izgubim i da
prospem i ja po tebi koju kap, brajko!“
Lok i Kaldris posmatrali su sa ograde oficirske palube zdesna po
pramcu. Kaldris se odmarao od kormilarenja, što je bila retkost;
trenutno je Žan upravljao brodom. Plovili su po spokojnom, toplom i
vlažnom sumraku, taman dovoljno prijatnom da bi se Kaldris
odmakao pet-šest koraka od dragocenog brodskog kormila.
„Ovo je bila dobra zamisao“, reče Lok.
 „Mučeni bednici su toliko dugo bili potlačeni da zaslužuju dobru
pijanku.“ Kaldris je pušio bledoplavu keramičku lulu, najprefinjeniju i
najtananiju stvar koju je Lok ikad video u njegovim rukama, a blago
svetlucanje žara obasjavalo mu je lice.
Na Kaldrisov predlog, Lokje naredio da se velike količine vina i piva
(Crveni glasnik imao je obilne zalihe i jednog i drugog, i to za
dvostruko brojniju posadu) izvuku na palubu i ponudio je uživanje po
izboru svakom članu posade. Dvostruka porcija tek pečene
svinjetine — za koju su mogli da zahvale malom ali dobro ulovljenom
prasetu koje su doneli s sobom — za one koji će ostati trezni i na
straži, i pijanka za one koji neće. Kaldris, Žan i Lok su bili trezni, kao
i četvorica mornara koji su odabrali svinjetinu.
„Posle ovako nečega, na brodu počneš da se osećaš kao kod
kuće“, reče Kadris. „Tako lakše zaboraviš kakva gomila mučnog
sranja život ovde ume da bude.“
„I nije tako loše“, reče Lok s nešto sete u glasu.
„Jašta, veli kapetan jebenog broda, u ovako bogovskoj noći.“
Povuče dim i dunu ga preko ograde. „Pa, ako možemo da sredimo
još nekoliko ovakvih noći, biće baš sjajno, sunce mu njegovo.
Trenuci spokoja vrede više od bičeva i okova kad je disciplina u
pitanju, pazi šta ti kažem.“
Lok se zagledao preko crnih talasa i iznenadio se kad je ugledao
bledo belozelenkasto obličje, svetlucavo poput alhemijskog fenjera,
kako iskače iz talasa i uz pljusak se vraća dole nekoliko sekundi
kasnije. Luk njegovog prolaska ostavio je blistavu, raznobojnu sliku
kad je Lok trepnuo.
„Bogovi“, reče, „šta je, koji moj, ono?“
Sada je tu bio čitav vodoskok tih stvorova, na oko sto koraka od
broda. Leteli su u tišini jedan za drugim, pojavljivali se i iščezavali
iznad valova, i bacali avetinjsku svetlost na crnu vodu, koja ju je
odražavala poput ogledala.
„Ti si stvarno nov u ovim vodama“, reče Kaldris. „To su praćak-
sablasti, Košta. Južno od Tal Verara viđaš ih na sve strane. Ponekad
u velikim jatima ili kako u luku skaču nad vodom. Preko brodova.
Dešava se da nas prate naokolo. Ali samo kad se smrkne, pazi.“
„Je l’ to neka vrsta ribe?“
 „Niko ne zna zasigurno“, reče Kaldris. „Praćak-sablast ne možeš da
uhvatiš. Čuo sam da ne možeš ni da ih dodirneš. Proleću pravac
kroz mreže, kao da su duhovi. Možda i jesu.“
„Jezivo“, reče Lok.
„Navikneš se na njih posle nekol’ko godina“, reče Kaldris. Povukao
je dim iz lule i narandžasto svetlucanje načas se pojača. „Mesingano
more je dozlaboga čudno mesto, Košta. Neki kažu da ga Praoci
opsedaju poput aveti. Većina kaže da su u pitanju prosto obični
duhovi. Svašta sam viđao. Vatru Svete Korele, kako gori plavo i
crveno gore na krstovima za jedra, tako da se straža u snasti upiša
od straha. Plovio sam preko mora mirnog kao staklo i video... grad,
jednom. Dole, ispod površine, bez šale. Zidine i kule, od belog
kamena. Jasno kao dan, pravo ispod trupa. Na dubini od hiljadu
hvati, ako je verovati mapama. Bio je stvaran kao moj nos, a onda je
nestao.“
„Heh“, reče Lok sa osmehom. „Baš ti lepo ovo ide. Ne moraš mene
da zavitlavaš, Kaldrise.“
„Košta, ne zavitlavam te nimalo.“ Kaldris se namršti i u svetlosti lule
lice mu poprimi zlokoban izraz. „Govorim ti šta da očekuješ. Pračak-
sablasti su tek početak. Majku mu, praćak-sablasti su maltene
prijateljski nastrojene. Ovde ima ponečega u šta je čak i meni teško
da poverujem. A postoje mesta gde se nijedan razuman kapetan ne
bi zaputio. Mesta s kojima... nešto nije kako valja. Mesta koja te
čekaju
„Ah“, reče Lok, prisećajući se svojih očajničkih mladih godina na
starim i gadnim mestima u Kamoru, hiljadu urušenih zgrada koje se
nadnose nad tebe i kao da u tami čekaju da progutaju malu decu. „E
sad već znam šta hoćeš da kažeš.“
„Utvarnolujna ostrva“, reče Kaldris, „pa, ona su ti ponajgora.
Zapravo, na svega je osam ili devet ostrva ljudska noga uopšte
kročila a da se neko vratio i o tome izvestio. Ali sami bogovi sveti
znaju koliko ih se još skriva tamo dole, pod maglama, ili šta se, u
materinu, tamo nalazi.“ Zastade pre nego što je nastavio. „Jesi li čuo
nekad za tri naseobine na Utvarnolujnim?“
„Ne bih rekao“, kaza Lok.
„Dakle.“ Kaldris opet povuče dug dim iz lule. „U početku ih je bilo tri.
Naseljenici iz Tal Verara pristali su tamo pre oko sto godina.
Osnovali luku Raspikuću, Montijer i Srebrnu Nadu. Luka Raspikuća
još postoji, naravno. Samo ona je ostala. Montijeru je dobro išlo sve
do rata Slobodne armade. Raspikuća je dobro ušuškana na finom
odbrambenom položaju; Montijer nije bio. Pošto smo im dokrajčili
flotu, svratili smo im u posetu. Spalili im ribarske čamce, zatrovali im
bunare, potopili dokove. Potpalili sve što je stajalo uspravno, potom
potpalili pepeo. Isto tako smo mogli da zbrišemo ime ’Montijer’ s
mape. To mesto ne vredi ponovo naseljavati.“
„A Srebrna Nada?“
„Srebrna Nada“, reče Kaldris i utiša glas do šapata. „Pre pedeset
godina, Srebrna Nada bila je veća od luke Raspikuće. Na drugom
ostrvu, dalje na zapad. Cvetala je. Tamo srebro nije bilo pusta nada.
Trista porodica, približno. Ma šta da se dogodilo, dogodilo se za
jednu noć. Te tri stotine porodica, jednostavno su... nestale.“
„Nestale?“
„Nestale. Iščezle. Ni leš nisu pronašli. Ni kost daje ptice okljuju.
Nešto je sišlo s onih bregova, iz one magle nad džunglom, i bogovi
sami znaju šta je to bilo, ali sve ih je odnelo.“
„Bogovi sačuvajte.“
„Eh, da bar jesu“, reče Kaldris. „Nakon što se to desilo, jedan ili dva
broda su došla da pronjuškaju naokolo. Pronašli su jednu lađu iz
same Srebrne Nade kako pluta podaleko od obale, kao da je
isplovila u velikoj žurbi. Na njoj su našli jedina tela preostala iz celog
tog zamešateljstva. Nekoliko mornara. Skroz uz katarke, na samim
vrhovima.“ Kaldris uzdahnu „Tu su se privezali kako bi umakli od
onog što su videli, ma šta to bilo... i sve su ih zatekli mrtve ođ
sopstvenog oružja. Čak i tu gde su bili, ubili su se radije nego da se
suoče s onim što je dolazilo po njih.
Tako da, obrati pažnju, gospodaru Košta.“ Kaldris pokaza na
skupinu opuštenih i pripitih mornara koji su pili i bacali noževe pri
svetlosti alhemijskih kugli. „Kad ploviš morem gde se takva sranja
dešavaju, shvatiš zašto je važno da od svog broda načiniš topli
dom.“
14
„Kapetane Ravele, mi bismo da popričamo.“
 Prošao je jedan dan. Vazduh je još bio topao i sunce je i dalje žarilo
s popriličnom silinom kad nije bilo iza oblaka, ali talasi su bili veći a
vetar snažniji. Crveni glasnik nije imao dovoljnu masu da bez ijednog
drhtaja, poput noža proseca uzburkane valove, tako daje paluba pod
Lokovim nogama postala još manje prijateljski raspoložena.
Žabril — koji se oporavio od bliskog druženja s vinskom flašom — i
još dva mornara prišli su Loku dok se čvrsto držao za ogradu desno
po pramcu i trudio se da izgleda nehajno. Lok je prepoznao starije
mornare kao ljude koji su se na početku plovidbe izjasnili kao
zdravstveno nesposobni; nekoliko dana odmora i velike porcije činili
su im dobro. U svetlosti činjenice da je posade bilo manje nego što
je brod mogao da nosi, Lokje nedavno odobrio dodatne porcije uz
svaki obrok. Ova odluka bila je omiljena.
„Šta ti treba, Žabrile?“
„Mačke, kapetane.“
Dno Lokovog želuca se provali. Junačkim naporima uspeo je da
izgleda samo zbunjeno. „Šta s njima?“
„Bili smo dole na glavnoj palubi“, reče jedan stariji mornar. „Spavali,
mahom. Još nismo videli nijednu mačku. Obično mali gadovi puze
naokolo, izvode besne gliste, i gledaju kako da nam se sklupčaju u
krilu.“
„Raspitao sam se“, reče Žabril. „Niko nije video ni jednu jedinu. Ni
na glavnoj palubi, ni ovde gore, ni na donjoj. Čak ni u kaljužama. Je
l’ i’ držiš kod sebe u kabini?“
„Ne“, reče Lok, dok je savršeno jasno zamišljao prizor osam
mačaka (uključujući i Kaldrisovo mače) kako se zadovoljno
izležavaju u praznoj baraci za oružje iznad njihovog privatnog zaliva,
natrag u Oružnom pristanu. Osam mačaka koje se džapaju i cvile u
borbi za činije pavlake i tanjire hladne piletine.
Osam mačaka koje se bez sumnje još izležavaju u toj baraci, baš
tamo gde ih je on zaboravio, u noći sudbonosnog napada na
Privetrinsku stenu. Pet dana i sedamsto milja iza njih.
„Mačići“, reče on brzo. „Uzeo sam leglo mačića za ovo putovanje,
Žabrile. Računao sam kako bi brodu s novim imenom odgovarale
mlade mačke. I mogu ti reći da su dozlaboga bojažljive, sunce im
žarko — ni ja sam nijednu nisam video otkako sam ih istresao na
najnižu palubu. Pretpostavljam da se samo privikavaju na nas.
Videćemo ih uskoro.“
„Jašta, gospodine.“ Loka je iznenadilo očigledno olakšanje na
licima trojice mornara. „Lepo je to čuti. Ionako je maler što nemamo
nijednu ženu na brodu sve dok ne stignemo do Utvarnolujnih; bez
mačaka bi bilo prosto naprosto užasno.“
„Takvu uvredu ne bi’ mogli da trpimo“, prošaputa jedan stariji
mornar.
„Ostavljaćemo malo mesa svake noći“, reče Žabril. „Njuškaćemo i
dalje po palubama. Obavestiću te čim neku pronađemo.“
„Svakako“, reče Lok.
Morska bolest nije imala nikakve veze s njegovim iznenadnim
porivom da povrati preko ograde onog časka kad su ovi otišli.
15
Pete večeri nakon polaska iz Tal Verara, Kaldris je navukao rezu na
vrata i seo da u četiri oka porazgovara s Lokom.
„Dobro nam ide“, reče navigator, iako mu je Lok oko očiju video
krugove tamne poput masnica. Otkako su stigli na otvoreno more,
starac je spavao jedva po četiri sata dnevno, pošto nije bez nadzora
mogao da poveri kormilo Lokovoj ili Žanovoj brizi. Naposletku je
obučio uglavnom odgovornog kormilarskog pomoćnika, čoveka po
imenu Ćelavac Mazuka, ali je čak i njemu nedostajalo znanja i
iskustva, a mogao je da nauči samo malo svakog dana, pošto je
Kaldrisova pažnja bila podeljena na toliko strana.
Ostatak posade se i dalje valjano ponašao. Nakon bekstva iz
zatvora, ornost za bilo kakav rad još je bila sveža u ljudima. Pronašli
su nekakvog polunesposobnog stolara i pristojnog majstora za jedra,
a jednog su Žabrilovog druga puni nade proglasili za intendanta,
zaduženog za prebrojavanje i raspodelu plena — kad ga bude.
Bolesnicima se brzo vraćalo zdravlje i nekolicina se već pridružila
radnim smenama. I na kraju, ljudi se više nisu okupljali i sa
strepnjom zurili preko krme u potrazi za poterom na moru iza njih.
Činilo se da misle kako su izbegli Stragosovu odmazdu... i, naravno,
niko im nije mogao reći da je nikad neće ni biti.
„Ti si za ovo zaslužan“, reče Lok i potapša Kaldrisa po ramenu.
Prekorevao je sebe što nije unapred razmišljao koliko će plovidba biti
naporna starcu. Moraće brže da obuče Mazuku, a on i Žan će morati
da pripomognu oko ostatka, koliko god mogu, onako nestručni. „Izeš
mi sve, čak ni s morem glatkim kao staklo i dobrim vetrom, ne bismo
bez tebe stigli ovako daleko, ni slučajno.“
„Ipak, sprema se ružno vreme“, reče Kaldris. „Vremenske prilike
koje će nas staviti na probu. Kad dođe kraj leta, ko što rekoh, ume
da dune takvo sranje da te odnese preko pola sveta. Možemo dane i
dane da provedemo puštajući da nas nosi, smotanih jedara, i da
povraćamo dok u potpalublju ne preostane nijedno suvo mesto.“
Navigator uzdahnu, pa čudno pogleda Loka. „Kad smo kod
potpalublja, čuo sam nešto sasvim sumanuto u poslednjih dan-đva.“
„Je l’?“ Lok se trudio da zvuči nehajno.
„Niko nije video nijednu mačku, ni na jednoj palubi. Ni jedna jedina
nije izašla iz skrovišta, ma gde ono bilo, ni po pivo, ni po mleko, ni
jaja ni meso.“ Iznenadna sumnja zamrači mu čelo. „Ima mačaka
tamo dole... je l’ da?“
„Ovaj“, reče Lok. Malopređašnje saosećanje prema Kaldrisu ostalo
mu je kao teg na srcu. Jednom u životu, shvatio je kako nema
nimalo volje da laže, i masirao je oči prstima dok je govorio. „Ovaj.
Ne, mačke su sve zdrave i čitave u Oružnom pi'istanu, baš tamo gde
sam ih i ostavio. Žao mi je.“
„Jebeno se šališ“, reče Kaldris bezizražajnim, mrtvim glasom. ..Ma,
daj. Nemoj da me lažeš, majku mu, ne kad je ovo u pitanju.“
„Ne lažem.“ Lok otvori dlanove ispred sebe i slegnu ramenima.
„Znam da si mi rekao kako je važno. Prosto sam... morao sam da
obavim sto stvari te noći. Nameravao sam da ih ponesem, zaista.“
„Važno? Rekao sam ti da je važno? Rekao sam ti da je jebeno I
'resudno, eto šta sam ti rekao!“ Kaldris je i dalje šaputao, ali zvučalo
je kao voda koja ključa na usijanom uglju. Lok se zgrči. „Doveo si
naše duše u opasnost, gospodaru Košta, same naše duše, bogova
mu njegovih. Nemamo ni mačke ni žene ni pravog kapetana, samo
da te podsetim, a na kursu nas čeka loše vreme.“
„Iskreno mi je žao.“
„Iskreno, pa stvarno. Bio sam budala što sam poslao prašinara po
mačke. Trebalo je da pošaljem mačke po prašinara! One me ne bi
razočarale.“
„Ma, sigurno, kad stignemo u Raspikuću...“
 „Kad je drska pretpostavka, Leokanto, jer će daleko ranije posada
ukapirati da nam mačke nisu prosto bojažljive, već izmišljene. Ako
zaključe da su mačke pomrle, prosto će uzeti zdravo za gotovo da
smo ukleti i napustiće brod kad pristanemo. Ako ih, međutim,
nepostojanje smrdljivih telašaca navede na zaključak da njihov
jebeni kapetan nije zapravo poneo nijednu, obesiće te s krsta za
jedra.“
„Ajoj.“
„Misliš da se šalim? Biće pobune. Ako vidimo još koje jedro na
onom obzorju, u bilo kom pravcu, moramo u poteru. Moramo da
zapodenemo borbu. Znaš zašto? Da im uzmemo nekoliko poganih
mačaka. Pre nego što bude kasno.“
Kaldris je uzdahnuo pre nego što je nastavio i iznenada je izgledao
deset godina stariji. „Ako nam se sprema oluja kakve se dešavaju
krajem leta“, reče Kaldris, „kretaće se na sever i zapad, brže nego
što mi možemo da jedrimo. Moraćemo da prođemo kroz nju, pošto
ne možemo da joj umaknemo ako zaždimo na istok. Daću sve od
sebe, majku mu njegovu, ali bolje ti je da se večeras u kabini
pomoliš za jedno.“
„Šta?“
„Da ti mačke padnu sa smrdljivog neba.“
16
Naravno, nikakva pogodna kiša cijukavih mačića nije se spremala
te noći, i kada se Lok sutradan ujutru pojavio na oficirskoj palubi,
jeziva, avetinjski siva magla nadvijala se nad južno obzorje kao
senka kakvog gnevnog boga. Blistavi sunčev medaljon, koji se
izdizao na inače vedrom nebu, samo je doprinosio njenom
zlokobnom izgledu. Nagnuće palube udesno po pramcu bilo je još
izraženije i hodanje bilo kuda sleva po pramcu bilo je gotovo kao da
se penješ uz kakvo brdašce. Talasi su šamarali trup broda,
raspršivali se u vidu pene i ispunjavali vazduh mirisom i ukusom soli.
Po sredini broda Žan je podučavao grupicu mornara mačevanju i
korišćenju halebardi i Lok znalački klimnu glavom, kao da je opazio
svaku pojedinost i odobravao. Obilazio je palubu Crvenog glasnika,
poimence pozdravljao mornare, i pokušavao da ne obraća pažnju na
osećaj da mu Kaldrisov pogled progoreva rupe u leđima tunike.
„Dobro ti jutro, kapetane“, progunđa navigator kada je Lok prišao
kormilu. Na blistavoj sunčevoj svetlosti Kaldris je izgledao mrtvački:
kosa i brada delovale su isprano i belje, oči utonule u dublje senke, a
svaku boru na licu ponovo mu je urezala ruka boga koji ga je uzeo
pod svoje, ma koji bog to bio.
„Gospodaru Kaldrise, jesi li spavao sinoć?“
„Začudo nisam uspeo, kapetane.“
„Moraš ponekad da se odmaraš.“
„Jašta, a brod uglavnom mora da ostane iznad talasa, ili sam bar
čuo da se tako govorka.“
Lok je uzdahnuo, okrenuo se prema pramcu i proučavao sve
mračnije južno nebo. „Oluja kakve se javljaju krajem leta, ako smem
da primetim. Mnoge sam prošao u svoje vreme.“ Govorio je glasno i
nehajno.
„Uskoro će te snaći još jedna, kapetane.“
U glavnom prostoru za tovar Lokje popodne proveo u prebrojavanju
zaliha, a Mel, u ulozi pisara, urezivao je crtice na voštanu tablicu.
Provlačili su se i krivudali kroz šumu usoljenog mesa i džakova od
nepromočivog platna obešenih na gredama, koji su se postojano
klatili u skladu sa sve snažnijim njihanjem broda. Zbog stalnog
boravka posade tu dole, potpalublje je već bilo memljivije; oni skloniji
da spavaju na otvorenijem prostoru ispod prednjeg kaštela napustili
su ga kada im je zapretilo nevreme. Lokje sasvim pouzdano
namirisao pišaćku; nekoje bio ili previše lenj ili previše uplašen da
ispuzi napolje i upotrebi kenjatorsku užad. To bi moglo da se izrodi u
nešto gadno.
Do četvrtog popodnevnog časa čitavo nebo postalo je koprena
magličastosive boje. Kaldris, klonuo uz katarku da se nakratko
odmori dok su Ćelavac Mazuka i još jedan mornar držali kormilo,
naređivao je da se podesi trim jedara i da se razdele fenjeri iz
ormarića za slučaj oluje. Žan i Žabril predvodili su grupe u
potpalublje, kako bi se uverili da su tovar i oprema dobro smešteni.
Kada bi se ostava za oružje naglo otvorila ili bure počelo da se
kotrlja po uznjihanom brodu, nebrojeni mornari otišli bi na sastanak s
bogovima.
Posle večere, na Kaldrisovo navaljivanje šapatom, Lokje naredio
mornarima koji su koristili brodske zalihe duvana da popuše
poslednje dimove do daljnjeg. Otvoren plamen više se neće trpeti
nigde; alhemijski fenjeri pružaće im svu svetlost i koristiće ili
zatvorenu pećnicu ili će — što je verovatnije — jesti hladne obroke.
Ako ovo bude neophodno, Lokje obećao dodatnih pola porcije vina
svake večeri.
Do trenutka kada su Lok i Žan uspeli da sednu na jedno umirujuće
piće u krmenoj kabini, prevremena tama već beše preplavila nebo.
Lok je zatvorio kapke krmenih prozora i prostorija se činila manjom
nego ikad. Lokje posmatrao ovaj simbol Ravelove vlasti, krajnje
sumnjivu utehu: tapaciranu viseću ležaljku uz pregradu sleva po
pramcu, dve stolice, mač i noževe pokačene na zid zakačkama za
slučaj oluje. „Sto“ im je bio pljosnata drvena ploča povrh Lokovog
kovčega. Ma koliko bila bedna, bila je to raskoš u poređenju s
uređenim špajzima koji su pripadali Žanu i Kaldrisu, ili načinom na
koji su se ljudi zavlačili u tovar i platnene prostirke na glavnoj palubi.
„Strašno mi je žao zbog mačaka“, reče Lok.
„Mogao sam i ja da se setim“, reče Žan. Očigledna izjava kako je
imao dovoljno poverenja u Loka, te da se zato sam nije brinuo,
ostala je neizgovorena. Žan se možda trudi što bolje može da ostane
učtiv, ali zbog toga je griža savesti samo još gore gnječila Lokov
želudac.
„Ovu krivicu neću da delim“, reče Lok i srknu toplo pivo. „Ja sam
kapetan poganog broda.“
„Ne pravi se važan.“ Žan se počeša po stomaku, koji je skorašnja
vežba smanjila na mnogo manje dramatičnu krivulju nego nekada.
„Smislićemo nešto. Izeš ga, ako nekoliko dana provedemo u gacanju
kroz oluju, ljudi neće imati vremena da brinu ni o čemu osim kada i
koliko da se upišaju u čakšire.“
„Hmmm. Oluja. Lepa prilika da jedan od nas načini pogrešan korak
i ispadne glup pred ljudstvom. Pre ja nego ti.“
„Prekini da brineš.“ Žan se isceri. „Kaldris zna šta radi. Izvući će
nas nekako.“
Začuo se iznenadan snažan udarac o vrata kabine. Lok i Žan
zajedno poskočiše sa stolica i Lok jurnu prema oružju.
Žan viknu: „Šta se događa?“
„Košta“, dopre slabašan glas, propraćen malaksalim zveketom, kao
da neko pokušava i ne uspeva da skine rezu.
 Žan je otvorio vrata baš kad je Lok završio s pripasivanjem inača.
Kaldris je stajao u dnu stepeništa prema palubi, grčevito se oslanjao
o dovratak i klatio se na nogama. Ćilibarski sjaj lampe u Lokovoj
kabini razotkrivao je žalosne pojedinosti: Kaldrisove oči bile su
zakrvavljene i prevrnute uvis, usta su mu visila otvorena, a
voštanobledu kožu prekrivao je tanak sloj znoja.
„Košta, pomagaj“, prošaputa on soptavo, tako da ga je bilo bolno i
slušati.
Žan ga dograbi i podiže ga. „Izem ti „, promrmlja. „Nije samo
umoran, Leo... kapetane. Treba mu lečilac, bog te tvoj.“
„Pomozi mi... Košta“, zavapi navigator. Desnom rukom je grebao
svoju levu nadlakticu, a onda levu stranu grudi. Čvrsto je zažmurio i
zgrčio se.
„Da ti pomognem?“ Lok stavi ruku Kaldrisu ispod brade; čovekov
puls bio je divalj i nepravilan. „Kako to misliš, da ti pomognem?“
„Ne.“ Kaldris iskrivi lice od usredsređenosti, oštro usisavajući
vazduh između svake dve reči. „Pomozi. Meni. Kosta!“
„Položi ga na sto“, reče Žan i zajedno on i Lok gurnuše čoveka na
leđa.
„Dragi bogovi“, reče Lok, „je l’ otrov? Ja se ne osećam nimalo
drugačije?“
„Ni ja“, reče Žan. „Mislim... ...mislim da ima srčani napad.
Viđao sam to. Sranje. Ako uspemo da ga smirimo, možda da ga
nateramo nešto da popije.
Ali Kaldris opet jauknu, slabašno zari obe ruke u levu stranu grudi i
zadrhta. Ruke mu klonuše. Dug, grcav izdah umače mu iz grla i Lok,
u sve većem užasu, poče grozničavo da mu prepipava donju stranu
vrata prstima obeju ruku.
„Nema mu pulsa“, prošaputa Lok.
Blago dobovanje po krovu kabine, u početku nežno, ali uskoro sve
brže i brže, saopštilo im je kako su prve kapi kiše počele da padaju
na brod. Kaldrisove oči, prikovane na tavanicu, bile su beživotne
poput stakla.
„Joj, sranje', reče Žan.
 Druga knjiga
KARTE U RUKAVU
Kockari se kockaju isto kao što ljubavnici vode ljubav,
a pijanci piju — slepo i iz nužde, pod vlašću sile
kojoj je nemoguće odupreti se.

Žak Anatol Tibo

 OSMO POGLAVLJE
Kraj leta
1
Tamna voda preko pramca, voda sa strane, voda u vazduhu, voda
koja, teška poput olovnih kuglica, pada po Lokovom ogrtaču od
nepromočivog platna. Činilo se da kiša dopire prvo s jedne strane,
pa s druge, nikad zadovoljna da pada pravo naniže, dok se Crveni
glasnik ljuljao napred-nazad u sivim rukama oluje.
„Gospodaru Valora!“ Lok se čvrsto držao za sigurnosne konopce
zavezane oko glavne katarke (kao i po čitavoj palubi) i urlao niz
grotlo glavne palube. „Koliko je vode u pramčanom zdencu?“
Žanov odgovor dopre nekoliko časaka kasnije: „Dve stope!“
„Odlično, gospodaru Valora!“
Lok je krajičkom oka opazio Ćelavca Mazuku kako pilji u njega i
potisnuo, osećaj nelagodnosti. Znao je daje Kaldrisovu iznenadnu
jučerašnju smrt posada prihvatila kao najgori moguči predznak;
otvoreno su se domunđavali o ženama i mačkama, a žiža sve
njihove — ne baš prijazne — pažnje bio je Orin Ravel, čiji se položaj
kapetana i izbavitelja neprestano sve više klimao. Lok se okrenu
prema kormilaru i opet ga zateče kako škilji napolje u peckavu kišu,
naizgled utonuo u svoju dužnost.
Za drugim kormilom iza Mazuke stajala su dva mornara u
kabanicama; po ovako nemirnom moru, jednom čoveku kormilo se
lako omakne. Lica su im bila poput tamnih senki pod kapuljačama; ni
oni nisu imali nikakvu prijateljsku reč za Loka.
Vetar je kričao kroz užad i krstove iznad njih, gde je najveći deo
jedara bio čvrsto smotan. Nastavili su da se probijaju otprilike prema
jugozapadu, pod pritiskom ničeg do smotanih košnih jedara. Toliko
su se naginjali udesno da Mazuka i njegovi pomoćnici nisu prosto
stajali mirno za kormilima. Talasi koji su se lomili zahtevali su od njih
neprestanu, tegobnu usredsređenost da održe brod stabilnim, a
talasi su i dalje rasli.
Bujica sivozelene vode poteče preko Lokovih nožnih prstiju i on
usisa vazduh; čizama se odrekao zarad sigurnijeg oslonca na
nezaštićenim stopalima. Lok je posmatrao vodu kako se valja preko
palube kao kakav nedobrodošao ali uporan gost, pre nego što bi
potekla odvodnim kanalima i iscurila preko ivica olujnog jedra,
razapetog ispod rešetke grotla. Voda je zapravo bila topla, ali ovde u
srcu oluje, bez zračka sunca, s vetrom poput noževa u vazduhu, u
njegovoj mašti postajala je hladna.
„Kapetane Ravele!“
Žabril mu se približavao duž ograde sleva po pramcu, sa olujnim
fenjerom u jednoj, poput noći crnoj ruci. „Bilo bi preporučljivo da smo
skinuli jebene slemene nastavke pre nekoliko sati“, viknu.
Otkako je Lok ustao tog jutra, Žabril je ponudio barem pet ili šest
prekora i podsećanja a da ga niko ništa nije pitao. Lok se zapilji uvis,
do samih vrhova glavne i pramčane katarke, gotovo izgubljenih u
uskovitlanoj magli iznad njega. „Porazmislio sam ja o tome, Žabrile,
ali nije se činilo neophodno. „ Prema onome što je Lok čitao, čak i
kad jedra nisu razapeta na krstovima, slemeni nastavci ponekad
mogu pružiti neželjen oslonac smrtonosnim olujama, ili čak mogu
pasti preko ivice broda dok se plovilo propinje i bacaka. Bio je
isuviše zauzet da bi fnu palo na pamet da ih spusti.
„Ciniće se u tri lepe neophodno ako padnu i obore još snasti!“
„Možda ću ih skinuti malo kasnije, Žabrile, ako pomislim da je
potrebno.“
„Ako pomisliš da je potrebno?“ Žabril je stajao razjapljenih usta.
„Ravele, je si li ti izgubio razum, sunce ti? Vreme da skineš le
gadove bilo je pre mnogo sati; sad su nam svi mornari preko
potrebni negde drugde, a jebeno nevreme se samo pogoršava!
Možemo da probamo samo ako brod bude u opasnosti... ali, izeš mi
sve, uskoro će možda i biti! Kapetane, zar ranije nisi isplovljavao
ovako daleko na Mesingano more?“
„Jašta, naravno da jesam.“ Lok se znojio pod kabanicom. Daje
znao koliko daleko Žabrilovo pomorsko znanje seže, možda bi njega
zadužio da vodi računa o takvim pojedinostima, ali sad je bilo
prekasno, i deo njegove nestručnosti izašao je na videlo. „Žabrile,
oprosti mi. Kaldris mi je bio dobar prijatelj. Pomalo sam van sebe
otkako sam ga izgubio.“
„Jašta! A kad izgubiš jebeni brod, možda svi budemo malčice više
nego van sebe, gospodine.“ Žabril se okrenuo i pošao napred duž
leve ograde, pa se posle nekoliko sekundi okrenuo na peti natrag
prema Loku. „I ja i ti znamo istinu, Ravele, pa majku mu na brodu
nema ni jedne jedine smrdljive mačke!“
Lok je oborio glavu i grčevito se držao za glavnu katarku. Bilo bi
previše ponadati se da Mazuka i pomoćnici iza njega nisu ovo čuli.
Ali, naravno, kad je bacio pogled prema njima, ne rekoše ništa i ništa
ne pokazaše, pogleda prikovanog napred u oluju, kao da on i ne
postoji.
2
Potpalublje je bilo noćna mora. Na palubi si bar imao katarke i
uzburkano more da pruži perspektivu u odnosu na tvoj položaj. Ovde
dole, u sveprožimajućem, ustajalom zadahu znoja, urina i povraćke, i
sami uzdrhtali zidovi kao da su se naginjali i poskakivali po nekakvim
zlobnim hirovima. Uprkos predostrožnostima koje je posada
preduzela protiv nevremena, potoci vode lili su niz i;rotla i rešetke.
Glavnom palubom orili su se prigušeni urlici vetra, a s najniže palube
dizao se zveket pumpi.
Pumpe su bile verarski mehanizmi sa zupčanicima, sposobni da
poprilično brzo potisnu vodu uvis i prospu je preko ivice broda, ali po
ovakvom moru zahtevale su smene od po osam ljudi, a od teškog
rada leđa su pucala. Čak i zdravoj posadi taj posao bio bi mučan;
ova gomila očito je bila loše sreće — svega nekoliko njih izašlo je iz
zatvora u manje-više punoj snazi.
„Kapetane, voda narasta“, reče jedan mornar kog Lok nije
prepoznao u gotovo potpunoj pomrčini. Proturio je glavu kroz grotlo
koje je vodilo s najniže palube. „Tri stope u zdencu. Aspel kaže da
nam je negde pulda spojnica; kaže, treba mu ljudi za popravku.“
Aspel je bio najbliže što su imali brodskom tesaru. „Dobiće ih“, reče
Lok, iako odakle — nije znao. Desetorica su obavljala važan posao
na palubi, osmorica za pumpama... a i vreme za smenu bilo je
dozlaboga blizu. Šestorica ili sedmorica još su preslabi, majku mu,
da bi bili od ma kakve koristi — osim kao balast. Zanov odred, u
prostoru za tovar na donjoj palubi, spasava sanduke hrane i vode
nakon što su se tri odvezala i razbila. Na palubi, na nekoliko stopa
od njega, osmorica nemirno spavaju nakon čitave noći na nogama.
Dvojica sa slomljenim kostima pokušavaju da otupe bol porcijom
vina koju im niko nije odobrio. Ovlašni raspored radnih smena
raspadao se pred zahtevima ove oluje, i Lok se upinjao da obuzda
oštar ubod panike.
„Dovedi gospodara Valoru s donje palube“, reče naposletku. „Reci
mu da on i njegovi ljudi mogu da se vrate zalihama kad pomognu
Aspelu.“
„Da, gospodine.“
„Kapetane Ravele!“
Još jedan povik izdiže se odozdo kada je prvi mornar nestao, i Lok
se naže nad grotlo da odgovori. „Šta se događa?“
„Naše vreme za smrdljivim pumpama, gospodine! Ne možemo
zauvek da održavamo ovaj tempo. Treba nam odmor. I treba nam
hrana!“
„Dobićete i jedno i drugo“, reče Lok, „za svega deset minuta.“ lako
odakle, opet, nije znao; svi na koje je izbor mogao pasti bili su
bolesni, povređeni ili zauzeti nečim drugim. Okrenuo se da se vrati
gore na palubu. Mogao je da zameni ljudstvo na palubi sa onima na
pumpi; nijedna grupa se neće obradovati, ali možda izvuku brod od
potpune propasti na još nekoliko dragocenih časova.
3
„Kako to misliš, niste okretali peščane satove?“
„Kapetane Ravele, gospodine, da prostite, pa da prostite još
jednom, jebo gaja, al’ nismo mi imali vremena da okrećemo satove
ni da beležimo brzinu otkako... majku mu, nemam ni pojma, izgleda.
Neko vreme već.“
Pre se činilo da se Celavac Mazuka i njegov zamenik grčevito drže
za kormila kao da im život od toga zavisi nego da pomoću njih
upravljaju brodom. Dve ekipe od po dvojice bile su zadužene za
kormila; vazduh je bio kovitlac urlika vetra i kiše, koja je šibala. More,
s talasima visokim po dvadeset stopa i više, iznova i iznova je
treskalo preko pramca, plavilo palubu belinom i u bujicama teklo oko
Lokovih članaka. Naposletku su bili prinuđeni da napuste kurs na
jug, i sada ih je vetar terao pravo na zapad, pod naponom samo
jednog pramčanog jedra. Nošeni olujom, jurili su kroz talase visoke
kao kuća.
Nekakva žuta munja prolete kroz ugao Lokovog vidnog polja olujni
fenjer, koji se otkačio i nestao preko ivice broda; uskoro će mu se
ribe, duboko dole, čuditi.
Lok se s mukom prebacio do stalka za kompas i počeo da lista
vlažne stranice navigatorovog brodskog dnevnika; poslednji užurbani
zapis glasio je:
3. h popodneva 7.festal 78. Morgantea j/jz 8 čvorova
molim te, Jono, poštedi ove duše
Lok nije mogao da se seti kada se poslednji put osećao kao da je
treći čas popodneva. Zbog oluje sredina podneva smrkla se kao
unutrašnjost ajkulinog ždrela, a prštave munje jezivo su obasjavale
ono što je moglo biti kasno veče. Bili su isto onako izgubljeni u
vremenu kao i u prostoru.
„Bar znamo da smo negde na Mesinganom moru“, povikao je da
nadjača halabuku. „Uskoro ćemo izaći iz ovog meteža, a onda ćemo
da izvršimo merenja i popravimo geografsku širinu.“
Da je samo tako lako učiniti kao i reći. Od straha i iznemoglosti
Lokova čula bila su u kovitlacu; svet je bio siv i uzvrtložen u svim
pravcima, a on je poslednji hladan obrok ispovraćao kraj krmne
ograde... bogovi će znati kad. Pre mnogo sati, verovatno. Da se u
tom trenu na palubi pojavio vezani čarobnjak iz Kartena i ponudio
čini koje će sprovesti brod u bezbednost — Lok bi mu izljubio čizme.
Odozgo se začu iznenadan užasan zvuk; praskava lomljava, a za
njom drhtavi siktaj prekinutog užeta koje šiba vazduhom. Nekoliko
sekundi kasnije začu se glasan tresak, a onda šljis-šljis-šljis kao kad
bič dokači meso.
„Pazi gore“, povika Žabril odnekud spreda; od udarca talasa
snažnog kao čekić, Lok i brod zaneše se kao jedan. Ovaj gubitak tla
pod nogama spasao je Loku život. Jedna senka jurnu mu pokraj
levog ramena dok se klizao i padao na mokru palubu, frkćući.
Usledili su praštava lomljava, vriska i iznenadno crnilo kada ga je
obujmilo nešto glatko i meko.
Platno za jedra! Lok ga je gurao dok se trudio da se iskobelja ispod
njega. Snažne šake dograbiše ga za podlaktice i izvukoše ga na
noge. Pripadale su Žanu, koji se beše upro o ogradu oficirske palube
zdesna po pramcu. Lok se otklizao nekoliko stopa udesno kad je
pao. Promrmljao je „hvala“, okrenuo se i ugledao upravo ono čega
se i plašio.
Odlomio se slemeni nastavak glavne katarke. Neka zvrčka vetra ili
divljanje broda sigurno su mu iskidali užad. Poleteo je napred i
naniže, tako da se jedro s njegovog krsta razmotalo i vijorilo se za
njim u padu, pre nego što ga je gužva zapetljane snasti odbacila
natrag, tik iznad palube, nalik na kakvo klatno. Pao je preko kormila,
a četvorice kormilara nije bilo ni od korova. Lok i Žan pokrenuli su se
u istom trenu, i počeli da se probijaju preko mokrog platna i iskidanih
konopaca, dok su manji komadi otpadaka i dalje poput kiše padali
oko njih. Lok je već osećao nezdravo kretanje broda pod njima.
Kormila se odmah moraju zgrabiti a kobilica ispraviti.
„Svi mornari“, povika Lok, sa svakim tračkom ubedljivosti koji je
posedovao. „Svi mornari na palubu! Svi mornari, da se spasava
brod!“
Žan se upro u palu oblicu slemenog nastavka, oslonio se o glavnu
katarku i zaurlao od čistog napora. Drvo i platno se pomeriše, pa
tresnuše o palubu. Deo ručki oba kormila pretvorio se u iverje, ali
sama kormila bila su mahom netaknuta. Lok sad ugleda Ćelavca
Mazuku kako se lagano usteturava na noge iza njih; još jedan čovek
ležao je na palubi, očito razbijenog temena.
„Drži kormilo“, povika Lok, osvrćući se u potrazi za još pomoći, „drži
kormilo, majku mu!“ Shvati da leži upetljan sa Žabrilom.
„Kapetane“, zaurla mu Žabril pravo u lice, „bežimo u vetar!“
E, sjajno, pomisli Lok, bar znam šta to znači. On gurnu Žabrila
prema kormilima i dograbi drugo zajedno sa Žanom. „Kormilo ulevo
po pramcu!“, nakašlja se Lok — u toliko je bio siguran. Stenjući od
napora, on i Žan su se upinjali da s mukom obrnu kormilo u pravom
smeru. Crveni glasnik počinjao je da leta pod uglom, naniže u
udolinu između talasa; za nekoliko trenutaka naći će se liokom
prema talasima i biti praktično izgubljen. Mračan talas, neverovatno
težak, nahrupi preko desne ograde i sve ih zapljusnu — samo
naznaka onoga što ih čeka ako ne uspeju.
Ipak, otpor kormila je popustio a Žabril je pronašao mesto iza njih i
zapeo; za nekoliko sekundi priključio mu se Mazuka, i Lok je osećao
kako se krma broda, palac po mučni palac, ponovo obrće ulevo, sve
dok pramac opet poput noža nije sekao talase. Dobili su na vremenu
da pregledaju strahotu koju je polomljena katarka načinila od snasti.
Ljudi pokuljaše iz grotla na palubi, neljudska obličja na razigranoj
svetlosti olujnih fenjera. Naređenja su izdavali Lok i Žan i Žabril, i
niko nije obraćao pažnju ko je viši po činu. Minuti su prerasli u
časove, a časovi kao da su trajali po čitav dan. Zajedno su se borili u
večnosti sivog haosa, protiv kričavog vetra iznad njih i vode, koja je
poput čekića udarala odozdo.
4
„Tri stope vode u zdencu, postojano, kapetane.“
Aspel je podneo izveštaj s privremenim zavojem oko glave —
rukavom nečije jakne koji su grubo otfikarili s dotičnog dela odeće.
„Odlično“, reče Lok privijen uz glavnu katarku da bi ostao na
nogama, baš kao Kalđris prethodnih dana. Svaki zglob i mišić u
Lokovom telu objavljivao je koliko mu je neugodno; osećao se kao
krpena lutka puna razbijenog stakla, a pri svemu tome je bio i mokar
do gole kože. Ipak, u tome se nije razlikovao od ostalih preživelih na
Crvenom glasniku. Kao što je Veriga jednom rekao, osećaj da
očajnički priželjkuješ smrt dokaz je da te ona tek čeka.
Oluja, od onih što se javljaju krajem leta, bila je sve dalja linija tame
na severozapadnom obzorju; ispljunula ih je pre nekoliko časova.
Ovde su talasi dostizali visinu od pet-šest stopa, a nebo je i dalje bilo
pepeljastosivo, ali posle bure ovo je bio raj. Odozgo je dopiralo
dovoljno grobljanskog svetla, te je Lok mogao da pogodi kako je
sada, na neki način, dan.
Preleteo je pogledom preko loma na palubi: sigurnosna užad i krš
od snasti bili su upetljani na sve strane. Dronjci platna lepršali su na
vetru, a mornari su se spoticali o pale koture i čekrke, psujući u
prolazu. Bila je to posada aveti, ispijenih i nespretnih od premora.
Žan je rintao na prednjem kaštelu da im iznedri prvi topli obrok
otkako pamćenje seže.
„Prokletstvo“, progunđa Lok. Bekstvo nije prošlo bez cene: trojica
su odletela pravo s palube, četvorica bila ozbiljno povređena, a
dvojica, računajući i Kaldrisa, mrtva. Kuvar Mirlon bio je za kormilom
kada se slemeni nastavak glavne katarke, poput kakvog božanskog
koplja, skršio na njega i rascopao mu lobanju.
„Ne, kapetane“, reče Žabril iza njega. „Ne ako postupimo s njima
kako valja.“
„Molim?“ Lok se okrenu na peti, zbunjen... pa se iznenada seti. „A,
da, naravno.“
 „Mrtvi, kapetane“, reče Žabril, polako, kao da razgovara s detetom.
„Mrtvi nam se kao duhovi javljaju na palubama i ne mogu da se
upokoje dok ih ne otpošaljemo kako valja.“
„Jašta“, reče Lok. „Hajde da obavimo to.“
Kaldris i Mirlon, umotani u platno, ležali su kod kapije u brodskoj
ogradi sleva po pramcu. Bledi paketi uvezani nakatranisanim
konopcem čekali su da ih konačno pošalju odatle. Lok i Žabril
kleknuše pokraj njih.
„Izgovori molitvu, Ravele“, promumla Žabril. „Toliko možeš da učiniš
za njih. Pošalji njihove duše dole Buronosnom Ocu i podari im
spokoj.“
Lok je piljio u dva umotana leša i osetio nov bol u srcu. Gotovo
preplavljen premorom i sramom, on spusti glavu u ruke i brzo
razmisli.
Prema običajima, u bilo kom pravom hramu Gospodara Pohlepnih
Voda brodski kapetani mogli su se proglasiti svetovnim sveštenicima
Jona, i to uz najmanje moguće učenja. Na moru su onda mogli da
predvode ljude u molitvi, venčavaju pa čak i daju posmrtne
blagoslove. Dok je Lok poznavao ponešto od tajnih obreda Jonovog
hrama, nije bio rukopoložen u Jonovoj službi. Bio je sveštenik
Grbavog Zaštitnika, i ovde na moru, hiljadu milja unutar Jonove
nadležnosti, na brodu već ukletom što je prezreo njegove
zapovesti... nije dolazilo u obzir, ma ni slučajno, da Lok preuzme na
sebe da ovim ljudima podari Jonov pokoj. Zarad njihovih duša,
moraće da prizove jedinu silu kod koje je imao ikakvog uticaja.
„Grbavi Zaštitniče, Neimenovani Trinaesti, tvoj sluga te priziva. Upri
pogledom u ovog preminulog, Kaldrisa bal Komara,
Jonovog slugu, zakletog da krade robu pod crvenom zastavom, te
stoga pripada jednom ćošku tvog kraljevstva...“
„Šta to radiš?“, prosikta Žabril i ščepa Loka za ruku. Lok ga
odgurnu unazad.
„Jedino što mogu“, reče Lok. „Jedini iskren blagoslov koji mogu da
dam ovim ljudima, razumeš? Jebeno nemoj da se mešaš.“
Ponovo je pružio ruku i dodirnuo Kaldrisovo umotano telo.
„Predajemo ovog čoveka, telom i duhom, kraljevstvu tvog brata
Jona, moćnog gospodara mora.“ Lok je računao kako u ovakvim
okolnostima malo laskanja nikad nije na odmet. „Ukaži mu pomoć.
Odnesi njegovu dušu Onoj Koja Nas Meri Sve. Ovo te molimo, s
nadom u srcu.“
Lok dade Žabrilu znak da mu je potrebna pomoć. Mišićavi čovek
ostao je samrtnički ćutljiv dok su zajedno podizali Kaldrisovo telo i
bacali ga kroz kapiju u ogradi. Čak i pre nego što je začuo pljusak,
Lok je posegnuo natrag, prema drugom svežnju platna.
„Grbavi Zaštitniče, branitelju lopova, tvoj sluga priziva. Upri
pogledom u ovog preminulog, Mirlona, Jonovog slugu, zakletog da
krade robu pod crvenom zastavom, i stoga pripada jednom ćošku
tvog kraljevstva...“
5
Do pobune je došlo sutradan ujutru, dok je Lok kao onesvešćen
spavao u ležaljci, još u mokroj odeći u kojoj je preživeo oluju.
Probudio ga je zvuk treskanja njegovih vrata i užurbanog
navlačenja reze. Zamagljenih očiju i usta zbunjeno razjapljenih,
gotovo je ispao iz ležaljke i morao je da se uhvati za putnički kovčeg
da bi se pridigao na noge.
„Naoružaj se“, reče Žan u povlačenju, licem okrenut ka vratima, sa
obe sekirice u rukama. „U nevolji smo.“
To je odmah razbudilo Loka. Hitro je pripasao mač i sa
zadovoljstvom primetio kako su teški kapci njegovih krmenih prozora
još zatvoreni. Svetlost je provirivala oko rubova; zar je već dan?
Bogovi, prospavao je čitavu noć za jedan besani tren.
„Neki medu njima nisu, ovaj, baš zadovoljni mnome, je li?“
„Niko od njih nije zadovoljan nama.“
„Siguran sam da su ljući na mene nego na tebe. Mislim da bi još
mogao da prođeš kao jedan od njih; želeće moju krv, ali ti možeš da
tvrdiš kako sam te prevario baš kao i njih. Izvedi me k njima. Još bi
mogao uspešno da izvedeš spletku i dobiješ protivotrov od
Stragosa.“
„Jesi ti lud?“ Žan prostreli Loka pogledom, ali ne uzmače od vrata.
„Brate, čudan si ti čovek.“ Lok je s nelagodnošću promatrao svoju
verarsku sablju pomorskog oficira; u njegovim rukama biće samo
ukras, baš kao i sad u kanijama. „Prvo želiš da kazniš sebe za nešto
za šta nisi kriv, a sad mi ne dopuštaš da te izvučem od greške koja
je u potpunosti moja.“
 „Lok, ko si ti, koji moj, da meni držiš predavanja? Prvo navaljuješ da
ostanem, uprkos tome što predstavljam odistinsku opasnost po tebe,
a sad me preklinješ da te izdam radi dobiti? Jebi se. Ne fali tebi neka
daska u glavi, nego ti fali deset.“
„Žane, to nas opisuje obojicu.“ Lok se osmehnu i protiv volje. Posle
bezlične zlobe oluje bilo je nečeg osvežavajućeg u povratku u
opasnost koju je sam zakuvao. „Iako tebi nekako više fale debla
nego daske. Znao sam da nećeš nasesti.“
„Ni mrtav.“
„Moram reći da bih vrlo rado video Stragosovo lice da smo mu
uradili šta god da smo nameravali“, reče Lok. „I voleo bih da znam
šta bismo mu zapravo uradili, kad dođe trenutak za smicalice.“
„Pa“, reče Žan, „ako već priželjkujemo, ja bih voleo milion solara i
papagaja koji govori terinski iz doba Prestola. Ali to se neće desiti,
kapiraš?“
„Možda smo dovoljno sjebali Stragosa samim tim što smo ovako
osujetili njegov ljubljeni plančić.“
„Pazi, Lok.“ Žan uzdahnu i glas mu se ublaži. „Možda će posada
hteti da prvo porazgovaramo. A ako pristanu na razgovor s tobom,
dok si pri pameti, možda još imamo izgleda.“
„Bez sumnje si ti jedini čovek na ovom brodu koji još ima vere u ma
koji moj postupak.“ Lok uzdahnu.
„RAVELE!“ Povik dopre sa stepeništa koje vodi na palubu. „Žane,
nisi valjda već ubio nekog od njih, a?“
„Nisam još, ne.“
„RAVELE! ZNAM DA SI UNUTRA I ZNAM DA ME ČUJEŠ!“ Lok
priđe vratima kabine i u odgovor povika kroz njih: „Čudesno jasno,
Žabrile! Nepogrešivo si dopratio moj trag do kabine u kojoj čvrsto i
nepomično spavam već čitavu noć, bog te tvoj. Ko ti je rekao gde
sam?“
„Ravele, svi lukovi su kod nas.“
„Pa, izeš mi sve, mora da ste, dakle, poharali ostave za oružje. A ja
se valjda nadao da ćemo srediti sve jednom od onih prijatnih
brodskih pobuna plesanjem, ili možda pobuna pesmom i kartanjem,
znaš?“
„Ravele, trideset dvojica nas je još pokretnih! Unutra ste vas
dvojica, bez hrane, bez vode... brod je naš. Koliko nameravate da
ostanete tu?“
„Lepo je ovo mesto“, viknu Lok. „Imamo ležaljku, sto, fin pogled
kroz ktmeni prozor... velika vrata između nas i vas ostalih..
„Koja uvek možemo da provalimo i ti to znaš.“ Žabril utiša glas;
škriputanje od premeštanja težine saopštilo je Loku da je prišao tik
do druge strane vrata. „Namazan si ti, Ravele, ali ne vredi ti
namazanost protiv lukova i dvadeset sečiva.“
„Žabrile, nisam sam ovde.“
„Jašta. I, veruj mi, nilco od nas ne bi poželeo da se uhvati u koštac
s gospodarom Valorom, ne ni s jebenih četiri prema jedan. Ali još
smo brojniji od toga. Kao što rekoh, kod nas su svi lukovi. Ako hoćeš
na teži način, urađićemo šta moramo.“
Lok se ujede za unutrašnju stranu obraza dok je razmišljao.
„Žabrile, zakleli ste mi se na vernost. Meni, kao svom kapetanu!
Pošto sam vam spasao živote
„Svi smo to uradili, i to iskreno, ali nisi ono što si rekao da jesi. Nisi
ti nikakav pomorski oficir. Kalđris je bio to odistinski,
bogovi da mu dušu proste, ali nemam pojma šta si ti, u materinu.
Obmanuo si nas, dakle zakletva ne važi.“
„Tako dakle.“ Lok razmisli, pucnu prstima i nastavi: „Znači, i dalje
biste se držali zakletve da sam... ovaj, bio to što sam tvrdio da
jesam?“
„Jeste, Ravele. Nego šta, jebo ga ja.“
„Verujem ti“, reče Lok. „Verujem da nisi verolomnik, Žabrile. Zato
imam predlog. Zerom i ja smo voljni da mirno izađemo iz kabine.
Izaći ćemo na palubu i razgovaraćemo. Rado ćemo saslušati vaše
zamerke, sve do jedne. I stajaćemo praznih ruku, ukoliko se zakuneš
da nam toliko dopustiš. Bezbedno sprovođenje na palubu i otvoren
razgovor. Za sve.“
„Ravele, neće biti nikakvog 'slušanja zamerki’. Samo ćemo vam
reći kako će nadalje biti.“
„Kako hoćeš“, reče Lok. „Zovi to kako god želiš. Zakuni mi se da
ćemo bezbedno proći do tamo i biće tako. Izaći ćemo istog časa.“
Nekoliko sekundi Lok se upinjao da čuje ma šta sa stepeništa
prema palubi.
Naposletku Žabril progovori: „Izađite praznih ruku“, reče. „i nemojte
da pravite nikakve preteče pokrete, posebno ne Valora. Postupite
tako i, kunem se svim bogovima, bezbedno ćete stići na palubu.
Onda ćemo razgovarati.“
„Pa“, prošaputa Žan, „bar si nešto postigao.“
„Aha. Možda samo priliku da poginemo na suncu umesto u senci,
doduše.“ Premišljao se da li da presvuče mokru odeću pre nego što
se popne na palubu, pa odmahnuo glavom. „Ma, nek se nosi u tri
lepe. Žabrile!“
„Šta je?“
„Otvaramo vrata.“
6
Svet na palubi bio je svet jarkoplavog neba i blistavog sunca; svet
na koji je Lok gotovo zaboravio prethodnih dana. Divio mu se i čudio,
iako ih je Žabril sproveo do sredine broda pred očima tridesetorice
ljudi sa isukanim mačevima i zapetim lukovima. Na obzorjima su se
bele linije penile na moru, ali oko Crvenog glasnika talasi su se
valjali meko, a povetarac je na Lokovoj koži bio poput dobrodošlog
mekog poljupca.
„Da me izeš“, prošaputa. „Doplovili smo pravac natrag u leto.“
„Ima smisla da nas je oduvalo podaleko na jug, čak i u oluji“, reče
Žan. „Mora da smo prošli glavni delilac. Nultu geografsku širinu.“
Na brodu je i dalje delimično vladao lom; Lok je na sve strane video
privremene i nepotpune popravke. Za kormilom je spokojno stajao
Mazuka, jedini nenaoružan čovek na glavnoj palubi. Brod je plovio
samo s razapetom glavnom košnjačom. Snast glavne katarke
moraće dozlaboga da se sređuje pre nego što će moći da nosi išta
od upotrebljivih jedara; pali slemeni nastavak nigde se nije video.
Lok i Žan stajali su pred glavnom katarkom i čekali. S prednjeg
kaštela ljudi su ih posmatrali preko lukova. Na sreću, nijedan ne
beše napeo tetivu — izgledali su uzrujano i Lok nije imao poverenja
ni u njihov sud ni u mišiće. Žabril se nasloni na čamac za spašavanje
i pokaza na Loka.
„Ravele, jebeno si nas lagao!“
Posada zavika i poče da se ruga, trese oružje i dobacuje uvrede.
Lok podiže ruku i zausti nešto, ali Žabril ga preseče. „Sam si rekao,
tamo dole. Naterao sam te da priznaš, sunce ti tvoje, pa reci ponovo,
da svi čuju. Nisi ti nikakav pomorski oficir.“
 „Istina“, reče Lok. „Nisam pomorski oficir. To bi dosad trebalo
svakom da bude jasno.“
„Šta si onda, koji moj?“ Žabril i ljudstvo izgledali su iskreno
zbunjeni. „Imao si verarsku uniformu. Ušao si u Privetrinsku stenu i
izašao iz nje. Arhont je zaplenio ovaj brod, a ti si ga uzeo nazad.
Kakva je to pogana igra u pitanju?“
Lok je shvatao kako bi nezadovoljavajući odgovor na ovo pitanje
imao teške posledice; sve ovo zajedno zaista je sačinjavalo
zagonetku isuviše zamašnu da bi se preko nje prešlo. Počeša se po
bradi, pa podiže ruke. „Dobro, gledaj. Lagao sam vas samo
delimično. Stvarno sam, ovaj, stvarno sam bio oficir u arhontovoj
službi, samo ne pomorski oficir. Bio sam mu jedan od kapetana
obaveštajne službe.“
„Obaveštajne službe?“, povika Aspel, koji je držao luk na prednjem
kaštelu. „Šta, misliš uhoda i tako to?“
„Baš tako“, reče Lok. „Uhoda. I tako to. Mrzim arhonta. Smučila mi
se njegova služba. Kontao sam... kontao sam, s posadom i brodom
imam siguran način da se nosim odande u tri lepe i u isto vreme mu
malo zapržim čorbu. Kaldris je pošao da obavlja sav pravi posao dok
ja učim.“
„Jašta“, reče Žabril. „Ali nije tako bilo. Nisi nas samo lagao šta si.“
Okrenu leđa Loku i Žanu da se obrati posadi. „Poveo nas je na more
bez ijedne žene na brodu.“
Mrštenje, dobacivanje, nepristojni potezi rukama i nemalo znakova
protiv uroka. Posadi nije bilo preterano drago što je na to podsećaju.
„Čekaj“, povika Lok. „Nameravao sam da povedem žene; imao sam
četiri žene na spisku. Zar ih niste videli u Privetrinskoj steni? Ostale
zatvorenice? Sve ih je spopala groznica. Morali su da ih vrate na
kopno, shvatate?“
„Ako si to bio ti“, viknu Žabril, „možda si pomislio na to jednom, ali
šta si uradio da ispraviš to kad su se razbolele?“
„Arhont je odveo zatvorenice, ne ja, pa majku mu“, reče Lok.
„Morao sam da radim sa onim što mi je preostalo. A preostali ste mi
vi!“
„I jesmo“, reče Žabril, „a onda si nas, jebote, doveo ovamo bez
jedne jedine mačke takođe!“
 „Kaldris mi je rekao da ih nabavim“, reče Lok. „Oprostite mi, prosto
sam... rekao sam vam da nisam mornar, je F da? Toliko sam bio
zauzet iskradanjem iz Tal Verara da sam ih tamo zaboravio. Tada
nisam razumeo!“
„Kako da ne“, reče Žabril. „Nisi imao šta da tražiš ovde ako ne znaš
smrdljive božje zapovesti! Zbog tebe je ovaj brod uklet!
Imamo sreće što smo živi, mi koji to jesmo. Petorica su platila za
ono što je po pravdi tvoj greh! Tvoje neznanje šta Jonu Olujnom Ocu
duguju oni koji jedre njegovim vodama!“
„Nek nas Gospodar Pohlepnih Voda sačuva!“, reče neki drugi
mornar.
„Našu nesreći izazvao si ti“, nastavi Žabril. „Priznaješ laži i
neznanje. Velim da ovaj brod neće biti čist dok tebe ne uklonimo s
njega! Šta kažu svi?“
Usledilo je glasno i nepodeljeno horsko slaganje; mornari su tresli
oružje na Loka i Žana, i klicali.
„To je to“, reče Žabril. „Bacite oružje na palubu.“
„Čekaj“, reče Lok. „Rekao si da ćemo porazgovarati, a ja nisam
završio!“
„Izveo sam vas bezbedno na palubu, i jesmo porazgovarali.
Razgovor je gotov, zakletva ispunjena.“ Žabril skrsti ruke. „Bacaj
oružje!“
„Ali...“
„Strelci!“, dreknu Žabril. Ljudi na prednjem kaštelu nanišaniše.
„Kakav nam izbor ostaje?“, viknu Lok Ijutito. „Da se razoružamo
kako bismo uradili šta?“
„Zadržite oružje i iskrvarite na smrt na ovoj palubi“, reče Žabril. „Ili
se razoružajte i plivajte koliko daleko možete. Nek vam Jono sudi.“
„Brzo i bolno ili sporo i bolno. Pa, da.“ Lok otkopča opasač na kom
mu je visio mač i ispusti ga na palubu. „Gospodar Valora nije imao
nikakve veze s mojim brljotinama. Uvukao sam ga u ovo isto kao
vas!“
„Sad pričekaj jedan jebeni minut...“, reče Žan dok je s poštovanjem
spuštao zle sestre pokraj stopala.
„Šta ti veliš, Valora?“ Žabril se osvrnu u potrazi za primedbama
posade i ne opazi nijednu. „Ravel je lažov. Ravel priznaje zločin; ako
ga uklonimo, prokletstvo će pošteno nestati. Ti slobodno možeš da
ostaneš.“
„Ako on pliva, plivam i ja“, zareza Žan.
„Toliko ti je važan?“
„Ne moram da objašnjavam svoje postupke, sunce mu žarko.“
„Nek ti bude. To poštujem“, reče Žabril. „Vreme je za polazak.“
„Ne“, povika Lok, dok je nekoliko mornara napredovalo prema
njemu, s mačevima u gardu. „Ne! Želim prvo da kažem samo jedno.“
„Imao si prilike. Olujni Otac sudiče o ostalom.“
„Kada sam vas pronašao“, reče Lok, „bili ste u tamnici. Pod
jebenom stenčugom. Zaključani pod kamenom i gvožđem! Bili ste
sposobni da pomrete ili da veslate kad se arhontu ćefne. Bili ste
mrtvi i trulili ste, svaki od vas bednika do jednog!“
„To smo već čuli“, reče Žabril.
„Možda i nisam pomorski oficir“, reče Lok. „Možda zaslužujem ovo;
možda ispravno postupate kada kažnjavate čoveka koji vam je ovu
nesreću navukao na vrat. Ipak, ja sam takođe i čovek koji vas je
oslobodio. Ja sam čovek koji vam je poklonio ovo malo života što
imate. Pred bogovima pljujete na taj dar ako mi ovo uradite!“
„Kažeš, dakle, da želiš strele?“, reče Aspel i ljudi oko njega se
nasmejaše.
„Ne“, reče Žabril i podiže ruke. „Ne. To ima smisla. Ovo nije brod
dobre sreće u očima bogova, to je, vala, istina. Sreća nam je ionako
nategnuta, čak i kad ga se otarasimo. Treba da umre za zločine koje
je počinio; za laži i neznanje i ljude koji neće više videti kopno. Ali
jeste nas oslobodio.“ Žabril se osvrnu i ugrize se za usnu pre nego
što je nastavio. „Za to mu zapravo dugujemo. Ja velim da im damo
čamac.“
„Treba nam taj čamac“, zaurla Mazuka
„U luci Raspikući ima mnogo čamaca“, reče Streva. „Možda
možemo da zarobimo neki na putu donde.“
„Jašta, to i mačke“, povika drugi mornar.
„Nepokriven čamac“, reče Žabril. „Bez hrane, bez vode, velim ja.
Ukrcavaju se ovakvi kakvi su. Neka ih Jono uzme k sebi kada i ako
hoće. Staje odluka svih?“
Odluka svih bilo je još jedno prolamanje poletnog odobravanja. (ak i
Mazuka popusti i klimnu glavom.
 „Isto kao plivanje, samo duže, na kraju krajeva“, reče Lok.
„Pa“, prošaputa Žan, „bar si ih na to nagovorio.“
7
Odvezali su brodski čamac, podigli ga i spustili niz desni bok u
tamnoplave vode Mesinganog mora.
„Žabrile, je F dobijaju vesla?“ Jednom mornaru pripao je zadatak da
ukloni bure s vodom i zalihe hrane iz čamca, pa je izvukao i vesla.
„Ne bih rekao“, reče Žabril. „Jono će ih pomerati ako poželi da se
pomeraju. Ostavićemo ih da plutaju. Takva je presuda.“
Čete naoružanih mornara postrojile su se kod pramca i krme kako
bi bockanjem saterali Loka i Žana prema kapiji u desnoj brodskoj
ogradi. Žabril je išao u stopu za njima. Kada su stigli do ivice, Lok
vide da je čamac privezan užetom sa čvorovima niz koje će moći da
se spuste.
„Ravele“, reće Žabril tiho. „Stvarno poštuješ Trinaestog? Stvarno si
njegov sveštenik?“
„Aha“, reče Lok. „To je bio jedini iskren blagoslov koji sam mogao
da dam, njih radi.“
„To valjda ima smisla. Uhode i tako to.“ Žabril krišom strpa nešto
hladno Loku pod tuniku, uz krtsta, i nasumice mu ga zavuče u
čakšire. Lok je prepoznao težinu jednog stileta sa svog opasača.
„Olujni Otac možda će vas brzo uzeti k sebi“, šapnu Žabril, „ili će
vas možda pustiti da plutate. Jebeno dugo. Dok ne odlučite da vam
je prosto bilo dosta... znaš?“
„Žabrile“, reče Lok. „Hvala ti. Voleo bih, ovaj, da sam umeo da
budem bolji kapetan.“
„Voleo bih da si bio ma kakav kapetan. Sad silazi niz jebeni bok i
marš odavde.“
I tako su Lok i Žan iz blago uznjihanog čamca posmatrali kako
Crveni glasnik hramlje u daljinu, na zapad-jugozapad pod poderanim
jedrima, i ostavlja ih usred nedođije pod podnevnim suncem za koje
bi, pre samo dan ili dva, Lok dao deset hiljada solara.
Stotinu koraka, dve stotine, tri... Njihov nekadašnji brod lagano se
kretao namreškanim morem, i u početku je bar pola posade piljilo
preko krme. Ipak, uskoro su izgubili zanimanje za mrtvace koje su
ostavili za sobom. Uskoro su se vratili zadatku da svoj dragoceni,
maleni drveni svet spasu od podleganja ranama.
Lok se pitao ko će naslediti krmenu kabinu, Žanove sekirice, njihov
neobični alat i petsto solara skrivenih na dnu njegovog ličnog
kovčega — mešavinu njihovih poslednjih sredstava i Stragosovog
budžeta.
Nek lopovima ide od ruke, pomisli.
„Pa, divota jedna“, reče i protegnu noge što je bolje mogao. On i
Žan sedeli su okrenuti jedan prema drugom na naspramnim
veslačkim klupama čamca načinjenog za šestoro. „I opet sino
zakuvali briljantno bekstvo od neposredne opasnosti i ukrali nešto
vredno što možemo poneti sa sobom. Ovaj čamac sigurno vređi dva
solara.“
„Nadam se samo da će se novi vlasnik zlih sestara zadaviti“, reče
Žan.
„Šta, sekiricama?“
„Ne, bilo čim. Šta god bude pri ruci. Trebalo je da ih bacim kroz
prozor kabine radije nego da ih prepustim nekom drugom. Bogova
mu.“
„Znaš šta, Žabril mije krišom dao stilet dok sam se iskrcavao.“
Žanje načas premišljao o značaju ovoga, pa slegnu ramenima.
„Kad naiđe neki manji čamac, barem ćemo imati oružje, da se
ukrcamo na silu i otmemo ga.“
„Jesi li se, ovaj, lepo smestio u krmenoj kabini?“
„Jesam“, reče Žan. Ustao je s klupe, okrenuo se bočno i uglavio se
u krmu s leđima naslonjenim na desnu ivicu čamca. „Malko '.luičeno,
ali raskošno ukrašeno.“
„Baš lepo“, reče Lok i pokaza prema sredini čamca. „Nadam se da
neće postati još skučenije kad postavim viseći vrt i biblioteku evo baš
tu negde.“
„To sam već uzeo u obzir.“ Žan zabaci glavu i zažmuri. „Viseći vrt
može povrh mog kupatila.“
„Koje može da služi kao hram.“
„Misliš da je to neophodno?“
„Mislim“, reče Lok. „Rekao bih da ćemo se obojica moliti ko bele
!ale.“
 Mnogo minuta su plutali u tišini, i Lok je zažmurio, duboko je uđisao
rezak vazduh i slušao prigušeni šapat talasa. Sunce mu je toplo i
prijatno pritiskalo teme, a ovo iznad svega kao da se beše zaverilo
da ga uljuljka u poludremež dok je sedeo. Tražio je u sebi nekakav
tračak napaćenosti i zatekao samo šuplju otupelost; kao da se
opustio i doživeo olakšanje kada su se svi njegovi planovi konačno
urušili. Nema koga više da vara, nema tajni koje treba čuvati, niti
dužnosti za njega i Žana dok plutaju, naprosto plutaju, i čekaju da
bogovi obznane svoj sledeći hir.
Žanov glas ga je prizvao natrag u sadašnjost nakon što je prošao
nekakav neuhvatljivi vremenski raspon, i on trepnu, ponovo otvori oči
i ugleda sjajni odblesak sunca na vodi.
„Lok“, reče Žan, očigledno ponavljajući sopstvene reči, „jedro na
vidiku, tri stupnja nadesno po pramcu!“
„Ha-ha, Žane. To bi bio Crveni glasnik koji zauvek otplovljava od
nas. Sigurno ga se sećaš.“
„Ne“, reče Žan, s nešto više navaljivanja u glasu. „Novo jedro na
vidiku, tri stupnja nadesno po pramcu!“
Lok baci pogled preko desnog ramena i zaškilji. Crveni glasnik još
se jasno video, sad na oko tri četvrti milje daleko. A tamo, levo od
njegovog nekadašnjeg broda, u početku teško vidljiv naspram
blistavog stapanja neba i mora — da, prašnjav beli kvadrat, jedva
iznad obzorja.
„Da me izeš“, reče Lok. „Izgleda da će naši momci dobiti prvu priliku
za pljačkicu.“
„Da je samo bio ljubazan da se pojavi juče!“
„Kladim se da bih svejedno zajebao. Ali... je I’ možeš da zamisliš
one mučenike kako su se kukama zakačili za lovinu, pa preskaču
preko ograde s mačevima u rukama, vrišteći: „Mačke! Predajte nam
sve mačke, sunce li vam jebem!“
Žan se nasmeja. „Bokte, kakvu smo papazjaniju zakuvali. Bar ćemo
se malo zabaviti. Ovo će biti dozlaboga trapavo, s Glasnikom u
onakvom stanju. Možda će se vratiti do nas i preklinjati nas da im
pomognemo.“
„Tebe bi možda i preklinjali“, reče Lok.
Na Lokove oči, pramčano jedro Glasnika drhtavo se pojavi —
kvadrat beline što se razmotavala. Uz nešto napora, jedva je nazirao
sićušna obličja kako jurcaju tamo-amo po palubi i u snasti. Njegov
nekadašnji brod usmeri pramac malčice ulevo, tako da mu je vetar
duvao sleva po krmi.“
„Šepa kao konj slomljenog članka“, reče Žan. „Vidi, ne usuđuju se
da razapnu nijedno jedro na glavnu katarku. Ne mogu reći da ih
krivim.“ Žan je još nekoliko trenutaka proučavao prizor. „Njihov novi
prijatelj dolazi sa sever-severozapada, mislim. Ako se naši momci
odšunjaju na zapad i budu izgledali sasvim bezopasno, možda...
inače taj novi brod ima dosta prostora da pobegne na zapad ili jug.
Ako je u iole pristojno stanju, Glasnik ga nikad neće uhvatiti.“
„Žane...“, reče Lok, veoma lagano, s ponešto oklevanja da poveruje
svom pomorskom rasuđivanju. „Ne bih... ne bih rekao da uopšte
razmišljaju o bekstvu. Vidi, idu pravo na Glasnik.“
Narednih nekoliko minuta potvrdilo je ovo. Uistinu, jedra
novopridošlice uskoro su dvostruko narasla, i Lok je opazio
najneznatnije naznake trupa ispod njih. Ma kakva lađa bila u pitanju,
bila je usmerena poprilično na sever od zapadnog pravca, tako da će
tačno preseći Crvenom glasniku put.
„I brza je“, reče Žan, očito opčinjen. „Vidi je kako šiba! Opkladio bih
se u sopstvenu jetru da Glasnik ne postiže ni četiri čvora. Ova ide
dvostruko toliko ili jače.“
„Možda ih samo zabole za Glasnik“, reče Lok. „Možda vide da je
ranjen i samo će da projure pored njega.“
„’Zbogom, i opali ga nogom’ manevar“, reče Žan. „Šteta.“
Pridošlica je neprestano rastao; maglovita obličja pretvorila su se u
vitak, taman trup, napeta jedra, tanke linije katarki.
„Dve katarke“, reče Žan. „Brik, i razapeo je gomilu jedara.“
Loka preplavi neočekivan osećaj preke nužde; pokušao je da
potisne uzbuđenje kada je Glasnik malaksalo zagacao na jugozapad
dok ga je pridošlica neprestano sustizao. Sada im je tuđinsko plovilo
pokazivalo desni bok. Kao što je Žan i rekao, imalo je dve katarke,
kao i hitar, nizak profil i trup tako crn da se blistao.
Jedna tamna tačkica pojavi se u vazduhu iznad krme. Uzdigla se,
raširila i razvila u ogromnu, lepršavu zastavu — potpuno grimizan
barjak, jarki kao tek prolivena krv.
„O bogovi,“, povika Lok. „Jebote, je F tako da se šališ?“
 Pridošlica je jurio dalje, dok mu je uspenušala voda kuljala oko
pramca, i sa svakom proteklom sekundom smanjivao razmak prema
Crvenom glasniku. Niska bela obličja pojaviše se iza njega — čamci
pretrpani crnim tačkicama — mornarima. Novi brod zaokrenu prema
Glasnikovoj zavetrini poput gladne zveri koja lovini preseca put za
bekstvo; u međuvremenu, njegovi čamci poput noževa su sekli vodu
kako bi napali s privetrinske strane. Ma šta da su Žabril i njegova
posada učinili da preduprede zamku, nije bilo dovoljno; jedan horski,
ratoborni poklič za drugim nejasno se orio vodom, i crne tačkice
uskoro su se rojile uz bokove Glasnika.
„Ne!“ Lok nije bio svestan da je skočio na noge sve dok ga Žan nije
žurno povukao natrag dole. „Ma, gadovi nijedni! Pokvareni, bedni,
licemerni gadovi! Ne možete da mi oduzmete jebeni brod.
„Koji su ti već oduzeli“, reče Žan.
„Pređem hiljadu milja da se jebeno rukujem s vama“, vrištao je Lok,
„a vi se pojavite dva sata pošto nas izbace s lađe!“
„Čak ni upola tako dugo“, reče Žan.
„Smrdljivi jebeni beslovesni gusarski sporaći s mlitavim kitama!“
„Nek lopovima ide od ruke“, reče Žan, grizući se za zglobove prstiju
dok je frktao od smeha.
Bitka, ako bi se to tako moglo nazvati, nije potrajala ni pet minuta.
Neko na oficirskoj palubi okrenuo je Glasnik, zatresao jedra pravo u
vetar, i ubio i ono malo brzine što je lađa imala. Poskidali su joj sva
jedra i uskoro je blago plutala, s jednim pljačkaškim čamcem
privezanim uz bok. Drugi čamac požurio je natrag do matičnog
broda. To plovilo, pod mnogo nehajnijim naponom jedara nego kad
je kretalo da ščepa Glasnik, onda se okrenulo nadesno s boka i
zaputilo se otprilike u pravcu Loka i Žana — zlokobno čudovište
poigravalo se sledećim sićušnim obrokom.
„Mislim da ovo možda spada u one ’ko zna zašto je to dobro’
okolnosti“, reče Žan i ispucka zglobove prstiju. „Možda treba da se
spremimo da odbijemo nasilno ukrcavanje.“
„Cime? Jednim stiletom i uvredljivim natuknicama o njihovim
majkama?“ Lok steže pesnice; gnev mu je prerastao u uzbuđenje.
„Žane, ako đospemo na onaj brod i pomoću neke priče se uvalimo
među posadu, tako mi bogova, eto nas nazad u igri!“
„Možda samo nameravaju da nas ubiju i uzmu čamac.“
 „Videćemo“, reče Lok. „Videćemo. Prvo da se učtivo
ispozdravljamo. Malo upražnjavamo diplomatske odnose.“
Dok je sunce tonulo prema zapadu, a voda i nebo podjednako
postepeno tamneli za nijansu, piratsko plovilo polako se približavalo.
Zaista je imalo crn trup — od veštičjeg drveta — i čak je i na prvi
pogled bilo veće od Crvenog glasnika. Krstovi za jedra i ograda
palube vrveli su od mornara; Lok oseti ubod zavisti na prizor tako
velike i uposlene posade. Brod je kraljevski sekao vodu, pa
zaokrenuo kada je neko izviknuo naređenja s oficirske palube. Dobro
proračunatim i hitrim potezima smotali su jedra; na oko dvadeset
koraka od njih lađa je usporila do puzanja, zaklonila im Crveni
glasnik od pogleda, i okrenula im levi bok.
„Ehej, vi u čamcu“, povika jedna žena kod brodske ograde. Lok jc
video daje oniža — tamnokosa, delimično u oklopu, s podrškom od
desetak naoružanih i pomno zainteresovanih mornara. Lok je osetio
kako mu se koža ježi pod njihovim prodornim pogledom i on nabaci
masku vedrine.
„Ej, vi na briku“, viknu. „Lepo vreme, a?“
„Šta vas dvojica imate da kažete u svoju odbranu?“
Lok je hitro razmatrao moguće prednosti preklinjanja, opreznog,
kao i bezobraznog pristupa, i zaključio da im je bezobrazluk najbolja
prilika da ostave upečatljiv utisak. „Stoj“, povika on, ustade, i zavitla
stiletom iznad glave, „svakako ste primetili da smo zauzeli
privetrinski položaj, a vi ste jedrima pravo u vetar i nemate nikakve
šanse za bekstvo! Vaš brod pripada nama i svi ste naši zarobljenici!
Spremni smo da budemo milostivi, ali ne stavljajte nas na probu!“
Smeh se prolomi palubom broda i Lokova nada naraste. Smeh je
dobar; takav smeh retko kad prethodi krvavom pokolju, barem prema
njegovom iskustvu.
„Ti si kapetan Ravel“, doviknu žena, „je l’ da.?“
„Vidim da me je, ovaj, slava prestigla!“
„Nekadašnja posada tvog nekadašnjeg broda možda te je
pominjala.“
„Sranje“, progunđa Lok.
„Je l’ biste vas dvojica želeli da vas spasemo?“
„Da, zapravo“, reče Lok. „To bi bilo baš onako uglađeno od vas.“
„Dobro, onda. Reci prijatelju da ustane. Obojica skinite svu odeću.“
 „Molim?“
#Jedna strela prosikta nekoliko stopa iznad njihovih glava i Lok se
trže.
„Skidaj se! Ako hoćete milostinju, prvo nas zabavite! Reci krupnom
drugaru da ustaje, i svlačite se, obojica!“
„Ne mogu da verujem“, reče Žan i ustade.
„Pazi“, viknu Lok dok je počinjao da svlači tuniku, „je l' možemo
prosto da je bacimo na dno čamca? Ne želiš da je bacimo u vodu, je
l’ da?“
„Ne“, reče žena. „Zadržaćemo i nju i čamac, čak i ako ne zadržimo
vas. Dole čakšire, gospodo! Samo napred!“
Nekoliko trenutaka kasnije Lok i Žan su stajali goli kao od majke
rođeni i nesigurno održavali ravnotežu u čamcu uznjihanom na sve
snažnijem vetru, koji su vrlo dobro osećali na pozadinama.
„Gospodo“, dreknu žena, „staje ovo? Očekivala sam da vidim
sablje, a umesto toga ste isukali stilete!“
Posada iza nje zaurla od smeha. Grbavi Zaštitniče! Lok je shvatio
daje još njih prišlo ogradi sleva po pramcu. Više mornara nego što je
brojala čitava posada Crvenog glasnika prosto je stajalo tu i
pokazivalo i rikalo na njega i Žana.
„Staje bilo, momci? Pomisao na spasavanje nije vam dovoljno
privlačna? Šta tačno treba da uradimo ako hoćemo da vidimo kako
vam se diže, tamo dole?“
Lok je odgovorio pokretom obe ruke koji je naučio kao dečak,
pokretom posle kog, u svakom gradu-državi terinskog sveta,
neizostavno započinje tuča. Gusarska posada uzvrati na isti način,
uz mnogo domišljatih varijacija.
„Dobro, onda“, povika žena. „Stojte na jednoj nozi. Obojica! Diži
nogu!“
„Molim?“ Lok stavi ruke na kukove. „Koju?“
„Samo izaberi jednu, baš kao tvoj drug“, odgovori ona.
Lok podiže levo stopalo tik iznad veslačke klupe i ispruži ruke radi
ravnoteže, koju je neprestano postajalo sve teže održavati. Pored
njega Žan učini isto to, i Lok je bio potpuno siguran da s bilo koje
razdaljine izgledaju kao dva savršena idiota.
„Više“, reče žena. „Ovo je tuga. Možete vi i bolje!“
 Lok izdiže koleno za još pola stope i prkosno se zapilji naviše u nju.
Desna noga mu je podrhtavala, podjednako od malaksalosti i zbog
nestabilnog čamca; on i Žan nalazili su se na samo nekoliko sekundi
od trenutka kada će sramotu krunisati još većom sramotom.
„Alal vam vera“, povika žena. „Sad nek zaplešu!“
Lok je video tamna, zamagljena obličja strela kako mu sevaju
vidnim poljem čak i pre nego što je začuo nemelodični fijuk njihovog
odapinjanja. Bacio se udesno dok su one dobovale po sredini
čamca, ali za pola sekunde prekasno shvati da nisu bile naciljane u
krv i meso. More ga je progutalo za tren; upao je nespreman i
naglavačke, a kada je zamahao nogama i isplivao na površinu,
počeo je da hvata vazduh i da pljuje od neprijatnog osečaja slane
vode u nosu.
Lok je više čuo nego video da je Žan ispljunuo potočić vode dok je
isplivavao s druge strane čamca. Gusari su sada urlikali od smeha,
presamićivali se, držeći se za slabine. Niska žena šutnu nešto i
konopac sa čvorovima pade kroz kapiju u brodskoj ogradi.
„Doplivajte“, prodra se ona, „i dovucite čamac sa sobom.“
Grčevito stiskajući ivice čamca i trapavo radeći nogama, Lok i Žan
uspeli su da odguraju čun do broda, gde su pali u senku ispod
njegovog boka. Tu je plutao jedan kraj konopca sa čvorovima i Žan
odlučno gurnu Loka prema njemu, kao da se plaši kako bi ga svakog
časka mogli cimnuti uvis.
Lok se oslonio o fino išmirglano crno drvo trupa i podigao se na
mišiće, mokar, go i pušeći se od besa. Grube ruke dograbiše ga kod
ograde i prebaciše ga na palubu. Shvatio je da gleda u par ofucanih
kožnih čizama i uspravio se u sedeći položaj.
„Nadam se daje bilo zabavno“, reče, „jer nameravam da...“
Jedna čizma pogodi ga u grudi i gurnu ga natrag dole na palubu.
On se trže, predomisli se što se ustajanja tiče, i umesto toga poče da
proučava vlasnicu čizama. Žena nije bila prosto niska — bila je
sićušna, čak i iz ugla nekoga ko joj bukvalno leži pred nogama. Na
sebi je imala otrcanu nebeskoplavu tuniku preko komotnog crnog
kožnog prsluka ukrašenog prorezima, koji su više veze imali s
nečijim slabim gađanjem nego s modom. Tamna kosa — gomila
kovrdža — bila joj je čvrsto vezana na potiljku, a za opasačem je
imala omanji arsenal borbenih noževa i sablji. Na ramenima i
rukama jasno su joj se videli mišići, a snaga kojom je zračila naterala
je Loka da hitro priguši gnev.
„Šta nameravaš?“
„Da ležim ovde na palubi“, reče on, „i uživam u divnom
popodnevnom suncu.“
Žena se nasmeja; sekund kasnije, povukoše Žana preko ivice
broda i baciše ga dole pored Loka. Crna kosa bila mu je slepljena za
glavu, a voda mu je u potocima lila s čekinjaste brade.
„Pobogu“, reče žena. „Jedan veliki i jedan mali. Veliki izgleda kao
da bar malo može da vodi računa o sebi. Ti mora da si gospodar
Valora.“
„Ako vi tako kažete, madam, onda mora da jesam.“
„Madam? Madam je kopnena reč. Ovde, za takve kao što si ti, ja
sam poručnica.“
„Dakle, nisi kapetanica ovog broda?“
Žena skloni čizmu s Lokovih grudi i dopusti mu da se uspravi u
sedeći položaj. „Ni blizu“, reče ona.
„Ezri mi je prva ofkirka“, reče jedan glas iza Loka. Polako i oprezno
on se okrenu da osmotri govornicu.
Ova žena je bila viša od one po imenu Ezri, i šira u ramenima. Bila
je tamnoputa, kože za samo nekoliko nijansi svetlije od trupa
sopstvenog broda, i bila je naočita, ali ne mlada. Oko očiju i usta
imala je bore koje su svedočile da se bliži četrdesetoj. Te oči su bile
hladne a usta čvrsto stisnuta — očigledno nije delila Ezrin vragolasti
pristup dvojici golih zarobljenika koji su joj se cedili na palubu.
Njene pletenice boje noći, ukrašene crvenim i srebrnim vrpcama,
poput grive su padale ispod širokog, četvrtastog šešira, i iiprkos
vrelini, nosila je od nevremena zamrljan smeđi frak, s naličja opšiven
blistavom zlatnom svilom. Potpuno zapanjujuće, prsluk sačinjen od
mozaičnog prastakla visio joj je raskopčan ispod kaputa. Takav oklop
retko se viđao van ruku kraljevske porodice — svako maleno rebro
prastakla moralo se spojiti pomoću metalne mreže, pošto ljudi nisu
poznavali veštinu spajanja stakla sa staklom. Prsluk se presijavao i
odbijao sunčevu svetlost, složeniji od kakvog vitražnog prozora —
hiljadu komadića blistave slave veličine nokta, a sve to oivičeno
srebrom.
„Orine Ravele“, reče ona. „Nikad čula za tebe.“
 „Nije ni trebalo“, reče Lok. „Da li bi nam učinila to zadovoljstvo da
se sama predstaviš?“
„Del“, reče ona i okrenu se od Loka i Žana da pogleda u Ezri, „digni
čamac. Baci pogled na njihovu odeću, uzmi sve što je zanimljivo i
opet ih obuci.“
„Kako ti kažeš, kapetanice.“ Ezri se okrenu i poče da izdaje
naređenja mornarima oko sebe.
„Što se vas dvojice tiče“, reče kapetanica i vrati pogled na dva
promočena lopova, „zovem se Zamira Drakaša. Brod mi je Otrovna
orhideja. A kad se obučete, neko će doći da vas odvuče u
potpalublje i baci vas u prostor za tovar u kaljuži.“
 DEVETO POGLAVLJE
Otrovna orhideja
1
Zatvor im se nalazio na samom dnu Otrovne orhideje, u prostoru sa
— kakva ironija — najvišom tavanicom na brodu, s dobrih deset
stopa od palube do plafona. Svejedno, gomila buradi i džakova od
nepromočivog platna u tom odeljku nije im ostavljala više od prostora
za puzanje na samom vrhu; bilo je tamno kao u mrtvačkom kovčegu.
Lok i Žan sedeli su na ovom neudobnom kršu robe i glavama
dodirivali tavanicu. Prostorija bez svetlosti zaudarala je na kaljužnu
užad natopljenu štrokom, buđavo platno, ustajalu hranu i
nedelotvorne alhemijske konzervanse.
Tehnički gledano, ovo je bio pramčani prostor za tovar; oko deset
stopa nalevo od njih, kaljuža je bila zaključana iza jedne pregrade.
Na manje od dvadeset stopa u suprotnom smeru, zaobljeni crni
pramac broda presretao je vetar i vodu. Na tri ili četiri stope iznad
glava čuli su kako blagi talasi zapljuskuju bokove broda.
„Na Mesinganom moru, isključivo vrlo prijazni ljudi i najfiniji
smeštaj“, reče Lok.
„Bar se u ovom mraku ne osećam kao da si u prednosti u odnosu
na mene“, reče Žan. „Izgubio sam optike kad sam se onako preturio
u vodu.“
„Danas smo, do sada, izgubili brod, omanje bogatstvo, tvoje
sekirice, i sada tvoje optike.“
„Barem nam se prepreke neprestano smanjuju.“ Žan ispucka
zglobove prstiju i taj zvuk čudno odjeknu u tami. „Sta misliš, koliko
smo već ovde dole?“
„Možda sat vremena?“ Lok uzdahnu, odgurnu se od pregrade
zdesna po pramcu i otpoče naporan postupak pronalaženja
nekakvog udobnog ćoška u koji bi mogao da se smesti, među
vrhovima buradi i džakova punih tvrdih, džombastih predmeta. Ako
će već da se dosađuje, može da se dosađuje i ležeći. „Ali iznenadio
bih se da nameravaju zauvek ovde da nas ostave. Mislim da nas
samo... puštaju da se malo kiselimo. Za ono što dolazi potom, ma
šta to bilo.“
 „Jesi li se lepo smestio?“
„Trudim se svim silama.“ Lok odgurnu jedan džak s puta i konačno
je imao dovoljno prostora za odmor. „To je već bolje.“
Nekoliko sekundi kasnije odnekud baš iznad njih dopro je škriputav
bat mnogih pari stopala, propraćen nekakvim grebuckanjem.
Rešetka prema palubi (koju su umotali u nepromočivo platno kako bi
ih zatvorili u tami) podizala se. Bledunjava svetlost prodre u crnilo i
Lok zaškilji.
„Za divno čudo“, progunđa.
„Pregled tovara“, dopre poznat glas odozgo. „Tražimo sve što ne
štima. Vas dvojica se u to računate.“
Žan otpuza do bledog kvadrata svetlosti i pogleda uvis. „Poručnice
Ezri?“
„Delmastro“, reeče ona. „Ezri Delmastro, dakle poručnica
Delmastro.“
„Izvinjavam se. Poručnice Delmastro.“
„Živ bio. Kako vam se sviđa kabina?“
„Mogla bi i gore da smrdi“, reče Lok, „ali nekoliko dana bih morao
sve ovo da zapišavam kako bih to postigao.“
„Ako ostaneš živ dok stignemo pred kraj zaliha“, reče Delmastrova,
„pičeš nešto pored čega će ti se ovaj zadah činiti kao radosna
uspomena. E sad, inače bih spustila lestve, ali visoko je samo tri
stope. Mislim da ćete se snaći. Popnite se lagano; kapetanicu
Drakašu spopala je iznenadna žudnja da popriča s vama.“
„Uključuje li ta ponuda i večeru?“
„Ravele, imaš sreće što uključuje odeću. Penji se ovamo. Mali, prvo
ti.“
Lok je otpuzao pored Žana i kroz otvor u tavanici podigao se na
mišiće u umereno manje zagušljiv vazduh najniže palube. Poručnica
Delmastro čekala je sa osmoro članova posade, svi pod oklopima i
naoružani. Dok se uspravljao u hodniku, Loka je s leđa ščepala
jedna krupna žena. Časak kasnije tri mornara pomogla su Žanu da
se popne i uhvatila ga.
„Eto.“ Delmastrova dograbi Žana za zglobove ruku i namače mu
par lisica od zacrnjenog čelika. Zatim je došao red na Loka;
namestiia je hladne okove i zakopčala ih, nimalo nežno. Lok brzo i
stručno proceni lisice. Bile su podmazane i nimalo zarđale, i isuviše
stegnute da bi se izmigoljio iz njih, čak .i kad bi imao vremena da na
bolan način prilagodi položaj palčeva.
„Kapetanica je konačno imala prilike da nadugačko porazgovara s
nekima iz tvoje stare posade“, reče Delmastrova. „Sad izgara od
radoznalosti, rekla bih.“
„O, divote“, reče Lok. „Još jedna dražesna prilika da se pred nekim
pravdam. Joj, što volim da se pravdam.“
Oprezna pratnja terala ih je napred, i uskoro su se našli na palubi,
pri posleđnjoj svetlosti sumraka. Sunce je upravo zalazilo za
zapadno obzorje — krvavocrveno oko koje se zatvara pod kapcima
crvenkastih oblaka. Lok je zahvalno i pohlepno uvlačio svež vazduh i
opet se zapanjio koliko se brojno ljudstvo mota po Otrovnoj orhideji.
Bila je prepuna posade, i muškaraca i žena, koji su se užurbano
vrzmali naokolo po potpalublju ili radili na palubi pri svetlosti sve
većeg broja alhemijskih fenjera.
Izašli su na palubu po sredini broda. U tamnom sanduku malo
ispred glavne katarke nešto je kokodakalo i lepetalo krilima.
Kokošinjac; barem jedna ptica uzrujano je kljucala mrežu kaveza.
„Saosećam s tobom“, prošaputa Lok.
Posada Orhideje odvela ga je prema krmi, nekoliko stopa ispred
Žana. Na oficirskoj palubi, baš iznad stepeništa koje je vodilo dole, u
krmene kabine, jedna skupina mornara na nekakav znak
Delmastrove opet sveza Žana.
„Pozivnica važi samo za Ravela“, reče ona. „Gospodar Valora može
da sačeka ovde dok ne vidimo kako će se ovo razvijati.“
„Ah“, reče Lok. „Žerome, hoće li ti biti ugodno ovde gore?“
„’Zidovi hladni tamnicu ne čine’“, odrecitova Žan sa osmehom, „’ni
gvozdeni okovi zatvorenika’.“
Poručnica Delmastro čudno ga pogleda, i posle nekoliko sekundi
odgovori: „’Smele reči sa usana tek okovanih uzleteće — poput iskri
s kremena, podjednako vrele, i podjednako dugovečne’.“
„Znaš Deset čestitih izdajnika“, reče Žan.
„I ti isto. Vrlo zanimljivo. I... potpuno nebitno.“ Blago gurnu Loka
prema stepeništu. „Valora, ostani ovde. Mrdneš li prstom na
neprijateljski način, poginućeš na licu mesta.“
„Moji prsti ponašaće se najlepše što umeju.“
 Lok je posrtao niz stepenice, u mračni prostor gotovo istovetan kao
onaj na Crvenom glasniku, iako veći. Ako je Lokova letimična
procena bila tačna, Otrovna orhideja bila je dvostruko duža od
njegovog bivšeg broda. Sa svake strane nalazile su se po dve
kabine s platnenim vratima, kao i čvrsta vrata od veštičjeg drveta
koja su vodila u krmenu kabinu, trenutno čvrsto zatvorena. Ezri
odlučno odgurnu Loka u stranu i triput pokuca.
„Ezri je, sa zagonetnim gostom“, doviknu.
Časak kasnije neko iznutra skide rezu i Delmastrova mahnu Loku
da pođe ispred nje.
Kabina kapetanice Drakaše, za razliku od „Ravelove“, pokazivala je
sve znake dugotrajnog, udobnog boravka. Bogato osvetljen
alhemijskim dragulj-lampama, izbrušenim poput dijamanata i u
zlatnim okvirima, prostor je bio prepun mnogoslojnih tapiserija i
svilenih jastuka. Nekoliko gusarskih kovčega pridržavalo je stonu
ploču prekrivenu praznim posuđem, savijenim mapama i
instrumentima za navigaciju, očito dobre izrade. Loka nešto žacnu
kad je na podu pored Drakašine stolice ugledao sopstveni kovčeg,
širom otvoren.
Kapci na krmenim prozorima behu raskriljeni. Drakaša je sedela
ispred njih, sada bez kaputa i oklopa, i držala devojčicu od tri ili četiri
godine na krilu. Kroz prozore Lok je video kako se Crveni glasnik,
senovit u sve gušćoj pomrčini, vuče dok po njemu poskakuju svetla
— verovatno ekipa za popravke.
Lok zimu ulevo da vidi ko mu je otvorio vrata, potom pogleda
naniže i presrete oči kovrdžavog dečaka, po izgledu jedva nešto
starijeg od devojčice u Zamirinom naručju. Oboje dece imalo je
njenu ugalj-crnu kosu, i donekle slične crte lica, ali koža im je bila
nešto svetlija, kao pustinjski pesak u senci. Dok je gurkala Loka dalje
u kabinu, Ezri s ljubavlju razbaruši dečakovu kosu, a mali stidljivo
ustuknu.
„Eto“, reče Zamira, trenutno ne obraćajući pažnju na pridošlice, i
pokaza kroz krmene prozore. „Kozeta, vidiš li ono? Je l’ znaš šta je
to?“
„Brod“, reče devojčica.
„Tako je.“ Zamira se osmehnu... ne, ispravi se Lok, bukvalno se
isceri s likovanjem. „Mamin novi brod. S kog je mamica uzela divnu
gomilicu zlata.“
„Zlato“, reče devojčica i zapljeska.
„Nego šta. Ali pogledaj brod, ljubavi. Pogledaj brod. Je l’ umeš da
kažeš mamici šta je ono tamo visoko? Ono visoko što seže prema
nebu?“
„To je... ovaj... ha! Ne.“
„Ne, ne znaš, ili ne, bivaš buntovna?“
„Buno tuvna!“
„Ne na maminom brodu, Kozeta. Pogledaj opet. Mamica ti je već
rekla šta je to, je l’ da? Sežu prema nebu i na njima su jedra i to
su...“
„Katarka“, reče devojčica.
„Katarke. Ali to je to, manje-više. A koliko ih ima? Koliko katarki ima
mamin novi brodić? Prebroj ih za mamicu.“
„Dve.“
„Pametnice mamina! Mamin novi brod ima dve katarke, jeste.“
Zamira se naže blizu ćerkinom licu, tako da se dodirnuše nosevima, i
Kozeta se zakikota. „E sad“, reče Zamira, „nađi mi nešto drugo čega
ima dva.“
„Ovaj...“
„Ovde u kabini, Kozeta. Nađi mamici dva nečega.“
„Ovaj...“
Devojčica se osvrnu i usput strpa u usta najveći deo leve šake pre
nego što dočepa par sablji koje su počivale u kanijama, naslonjene
na zid tik ispod krmenog prozora.
„Mač“, reče Kozeta.
„Tako je!“ Zamira je poljubi u obraz. „Mamica ima dva mača. Bar
koliko ti vidiš, ljubavi. Hoćeš li sad da budeš dobra devojčica i odeš
sa Ezri na palubu? Mamica mora samo malčice da nasamo popriča
sa ovim čovekom. Ide i Paolo.“
Ezri pođe preko kabine da uzme Kozetu u naručje, a devojčica ju je
grlila sa očiglednim zadovoljstvom. Paolo je pratio Ezri kao senka,
tako da se poručnica nalazila između njega i Loka, i provirio bi iza
njenih nogu kad bi se uopšte usudio da pogleda.
„Kapetanice, jesi li sigurna da hoćeš da ostaneš sama?“
„Biću ja dobro, Del. Zbog Valore bi se valjalo zabrinuti.“
„U okovima je, i oko njega je osam mornara.“
 „To je dosta, mislim. A ljudstvo Crvenog glasnika7.“
„Svi su ispod prednjeg kaštela. Tregani ih drži na oku.“
„U redu. Doći ću uskoro. Odvedi Paola i Kozetu kod Gvilema i pusti
ih da sede na oficirskoj palubi. Pazi, ni slučajno biizu ograde.“
„Razumem.“
„I reci Gvilemu da ću mu iskopati srce i popisati se u rupu ako
proba da im da nerazblaženo pivo.“
„Preneću od reči do reči, kapetanice.“
„Gubite se sad svi. Srećice, ako budete pravili Ezri i Gvilemu neke
nevolje, mamici neće biti milo.“
Poručnica Delmastro povukla se iz. kabine, povela dvoje dece i
zatvorila vrata za sobom. Lok se pitao kako da pristupi ovom
sastanku. Nije znao ništa o Drakaši; nikakve slabosti kojima bi se
mogao okoristiti, nikakve predrasude na koje bi pucao. Verovatno hi
bila greška razotkriti raznorazne slojeve prevare pod kojima je delao.
Najbolje da se zasad u potpunosti ponaša kao Ravel.
Kapetanica Drakaša uze svoje sablje u kanijama i tek tad se sasvim
usredsredi na Loka, On odluči da progovori prvi, prijateljskim tonom:
„Tvoja deca?“
„Kako malo toga promakne prodornom oku iskusnog oficira
obaveštajne službe.“ Uz nežan metalni siktaj isuka jednu sablju iz
kanija i uperi je u Loka. „Sedi.“
Lok posluša. Jedina druga stolica u kabini nalazila se pored stola,
pa se smestio u nju i prekrstio okovane ruke u krilu. Zamira se uvali
u sopstvenu stolicu, licem prema njemu, i položi isukanu sablju
preko kolena.
„U mom rodnom kraju“, reče, „imamo jedan običaj i tiče se pitanja
koja postaviš nad golim sečivom.“ Imala je osoben, milozvučan
naglasak, ali Lok nije mogao da dokuči odakle. „Znaš li za to?“
„Ne“, reče Lok, „ali mislim da je jasno šta znači.“
„Odlično. Nešto u tvojoj priči ne valja.“
„U mojoj priči ne valja skoro ništa, kapetanice Drakaša. Imao sam
brod i posadu i hrpu novca. Sada sam se obreo kako grlim džak
krompira u skladištu, u kaljuži koja smrdi kao dno neoprane krigle.“
„Ne nadaj se dugoročnoj ljubavi s krompirima. Samo sam htela da
te sklonim s puta dok popričam s nekim članovima posade
Glasnika.“
 „Ah. I kako mi je posada?“
„Oboje znamo da to nije tvoja posada, Ravele.“
„Kako je ta posada, onda?“
„Podnošljivo dobro, ne baš zahvaljujući tebi. Izgubili su volju za
borbom čim su videli koliko nas je. Većina je izgledala bukvalno
žudna predaje, pa smo zarobili Glasnik sa svega nekoliko modrica i
malo povređerih osećanja.“
„Hvala ti na tome.“
„Ravele, nismo bili milosrdni zarad tebe. Zapravo, i te kako imate
sreće što smo uopšte bili u blizini. Volim da krstarim za ovim olujama
što se javljaju krajem leta. Vrlo često ispljunu sočne zalogaje koji
nisu nimalo u stanju da nam odbiju gostoprimstvo.“
Drakaša zavuče ruku u Lokov kovčeg, poče da pretura po sadržaju
i izvadi svežnjić papira. „E sad“, reče, „hoću da znam ko su Leokanto
Košta i Zerom de Fera.“
„Lažni identiteti“, reče Lok. „Izmišljena lica koja smo koristili za
posao u Tal Veraru.“
„U arhontovoj službi?“
„Da.“
„Skoro sve ovde potpisano je s ’Kosta’. Akreditivna pisma na male
sume, preporuke... narudžbina za nekakve stolice... priznanica za
odeću u skladištu. Jedini dokument na ime Ravel jeste ovo
ovlašćenje verarskog pomorskog oficira. Treba li da te zovem Orin ili
Leokanto? Koje je od ta dva lica lažno?“
„Možeš prosto da me zoveš Ravel“, reče Lok. „Već godinama sam
na spisku oficira pod tim imenom. Tako sam primao platu.“
„Jesi li rođen u Veraru?“
„Na kopnu. U selu po imenu Vo Sarmara.“
„Šta si radio pre nego što si počeo da služiš arhontu?“
„Bio sam, što bi se reklo, strpljivac.“
„Je l’ to kao neka struka?“
„Mislio sam, majstor za vage i kantare, u trgovačkom sindikatu. Bio
sam strpljiv jer sam se bavio merenjem, razumeš?“
„Baš komično. Sindikat u Tal Veraru?“
„Da.“
„Dakle, sigurno si radio za priore?“
 „To je bio deo, ovaj, prvobitnog razloga što su me Stragosovi ljudi
uveli u svoje redove. Kad više nisam bio ni od kakve vajde kao agent
u sindikatu, dali su mi nove dužnosti.“
„Hmm. Nadugačko sam razgovarala sa Žabrilom. Dovoljno dugo da
poverujem kako je tvoje zaposlenje u ratnoj mornarici zaista lažno.
Imaš li ikakvog oružanog iskustva?“
„Nikakvu zvaničnu vojnu obuku, ako na to misliš.“
„Čudno“, reče Drakaša, „što si bio ovlašćen da prisvojiš ratni brod,
makar i mali.“
„Kada se držimo oprezno i nikog ne uznemiravamo, kapetani
obaveštajne službe imaju poveliku moć zaplene. Ili je barem tako
bilo. Nešto mi se čini da će, zbog mojih dela, preostalim kolegama
sada prikačiti okove neželjenog nadzora.“
„Čista tragedija. Ipak... čudno je što si, kad si mi ležao pred
nogama, morao da me pitaš za ime. Pomislila bih da bi svakom u
Stragosovoj službi bilo jasno ko sam. Koliko dugo si radio za njega?
„Pet godina.“
„Znači došao si nakon što je Slobodna armada izgubljena.
Svejedno, kao Veraranin...“
„Imao sam tvoj neodređen opis“, reče Lok. „Gotovo ništa više od
tvog imena i imena broda. Uveravam te, da se arhont ikad setio da
nam naruči tvoj portret, svaki čovek u njegovoj službi poznavao bi
tvoj izgled.“
„Lepo i sa stilom. Ali bolje za tebe da znaš: laskanje me nimalo ne
zanima.“
„Šteta. A baš mi dobro ide.“
„Treća neobična stvar pada mi na pamet: izgledao si iskreno
iznenađen što vidiš moju decu na brodu.“
„Samo mi je, ovaj, bilo čudno što ih držiš uza se. Ovde na moru.
Izloženu neizvesnosti... svega ovoga.“
„A šta ti očekuješ, gde bih ih inače mogla držati na oku?“ Zamira se
poigravala balčakom isukane sabije. „Paolo ima četiri godine. Kozeta
tri. Zar su vam obaveštenja stvarno toliko bajata da nisi znao za
njih?“
„Gledaj, ja sam bio zadužen za unutargradske operacije protiv
priora i ostalih bundžija. Nisam mnogo obraćao pažnju na pomorska
pitanja izuzev činjenice da sam na taj način zvanično primao platu.“
 „Glava mi je ucenjena na pet hiljada solara. Moja, i svakog drugog
kapetana koji je preživeo Rat za priznanje. Znam da su prošle
godine Tal Verarom kružili tačni opisi mene i moje porodice —
dočepala sam se nekih letaka. Očekuješ da po verujem kako bi neko
na tvom položaju mogao biti ovolika neznalica?“
„Uopšte ne želim da ti povredim osećanja, kapetanice Drakaša, ali
rekao sam ti: bio sam prašinar...“
„I još si.“
...bio sam i još sam, a oči su mi bile okrenute ka gradu. Kad sam
počeo da se pripremam za krađu Glasnika, imao sam vrlo malo
vremena da proučim ono najosnovnije o preživljavanju.“
„Ipak, zašto bi to radio? Zašto bi ukrao brod i isplovio? Nešto
potpuno van tvog iskustva, kako sam priznaješ? Ako su ti oči bile
okrenute kopnu i gradu, zašto nisi uradio nešto u vezi s kopnom ili
gradom?“
Lok liznu neugodno sasušene usne. Utuvio je u glavu dosije pun
podataka o životu Orina Ravela, ali lik nije bio predviđen za
ispitivanje iz ovog ugla. „Možda zvuči čudno“, reče Lok, „ali to je bilo
najbolje što sam mogao. Kako se ispostavilo, moja lažna služba na
položaju pomorskog oficira davala mi je najviše moći da povredim
arhonta. Krađa broda bila je razmetljivije delo od krađe, recimo,
kočije.“
„A šta je Stragos uradio da zasluži ovo razmetljivo delo?“
„Zakleo sam se da o tome nikad ne govorim.“
„Baš zgodno.“
„Upravo obrnuto“, reče Lok, „pošto bih voleo da mogu da te umirim.
„
„Umiriš? Kako bi ma šta u ovoj tvojoj priči moglo da me umiri? I
ažeš, i dodaješ ukrase na stare laži, i odbijaš da raspravljaš o svojim
porivima za upuštanje u ovaj sumanuti poduhvat. Ako mi ne
odgovoriš, moraću da te posmatram kao opasnost za ovo plovilo i
opasnost da uvredim Maksilana Stragosa ako te primim. Posledice
toga ne mogu da priuštim. Mislim da je vreme da te vratim lamo gde
sam te i našla.“
„U prostor za tovar?“
„Na otvoreno more.“
 „Ah.“ Lok se namršti, pa se ugrize za unutrašnju stranu desnog
obraza kako bi obuzdao smeh. „E, kapetanice Drakaša, ovo je bilo
odlično. Laički, ali domišljato. Neko s drugačijom prošlošću možda bi
i pao na to.“
„Majku mu.“ Drakaša se ljutito osinehnu. „Trebalo je da navučem
zavese preko krmenih prozora.“
„Da. Vidim kako se tvoji ljudi već sada roje po Glasniku.
Pretpostavljam da ekipa zadužena za zaplenjena plovila sređuje
sjebanu snast ne bi li brod prestao da puzi kao detence i zaplovio, je
l’ da? Da ti je i za mrvičak pacovskog govneta stalo da ne uvrediš
arhonta, potopila bi taj brod, ne bi ga popravila i prodala.“
„Istina“, reče Drakaša.
„Što znači...“
„Što znači da još uvek ja postavljam pitanja, Ravele. Pričaj mi o
svom saučesniku, gospodaru Valori. Vrlo blizak prijatelj?“
„Stari saradnik. Pomagao mi je u Tal Veraru sa... nezgodnim
poslovima.“
„Samo saradnik?“
„Dobro ga plaćam i imam poverenja u njega kad je posao u pitanju,
da.“
„Neobično obrazovan.“ Zamira pokaza prema tavanici; uzani vidnik
imao je pomalo napukle proreze kako bi propuštao unutra vazduh sa
oficirske palube. „Pre nekoliko minuta čula sam njega i Ezri kako
jedno drugom citiraju Lukarna.“
„Tragediju o deset čestitih izdajnika“, reče Lok. „Zerom je... voli.“
„Ume da čita. Po Žabrilovim rečima, nije pomorac, ali ume da izvodi
složene računske operacije. Govori vađranski. Koristi trgovačke
izraze i snalazi se s tovarom. Dakle, pretpostavljam da potiče iz
dobrostojeće trgovačke porodice.“
Lok ne reče ništa.
„Bio je s tobom i pre nego što si radio za arhonta, zar ne?“
„Bio je u službi priora, da.“ Očigledno, uklapanje Žana u Drakašine
pretpostavke neće biti onoliko teško koliko se Lok plašio. „Poveo
sam ga sa sobom kad sam se pridružio arhontovirn ciljevima.“
„Ali ne kao prijatelja.“
„Samo veoma dobrog agenta.“
 „E moja nemoralna uhodo... tako i treba“, reče Drakaša. Ustala je,
stala ispod vidnika i progovorila glasnije. „Ej, vi tamo na palubi!“
„Reci, kapetanice.“ Ezrin glas.
„Del, dovedi Valoru dole.“
Nekoliko časaka kasnije razjapiše se vrata kabine i uđe Žan, a za
njim poručnica Delmastro. Kapetanica Drakaša iznenada isuka i
drugu sablju. Prazne kanije začangrljaše po palubi, a ona uperi
jedno sečivo u Loka.
„Onog časka kad ustaneš s te stolice“, reče, „gineš.“
„Šta se deš...“
„Tišina. Ezri, hoću da se postaraš za Valoru.“
„Kako ti kažeš, kapetanice.“
Pre nego što je Žan išta uspeo da uradi, Ezri ga oštro šutnu u
stražnji deo desnog kolena, tako brzo i precizno da se Lok trže.
Potom ga je snažno gurnula i Žan pade na ruke i kolena.
„Ravele, ti ćeš mi možda još i biti od neke koristi. Ali ne mogu ti
dozvoliti da zadržiš svog čoveka.“ Drakaša koraknu prema Žanu i
podiže desnu sablju.
Lok se našao van stolice pre nego što je uspeo da se zaustavi i
bacio se na Drakašu u pokušaju da joj upetlja ruke lancem svojih
okova.
„NE!“, vrisnu on. Kabina se mahnito zavrtela oko njega, a onda se
našao na podu dok mu je tup bol strujao vilicom. Njegov um, koji je
radio sa sekundom ili dve zakašnjenja u odnosu na događaje,
postepeno je zaključio kako ga je Drakaša balčakom sablje tresnula
u bradu. Sada je ležao na leđima, a ista ta sablja lebdela mu je iznad
samog vrata. Drakaša se činila deset stopa visoka.
„Molim te“, istrtlja Lok. „Nemoj Žeroma. Nije neophodno.“
„Znam“, reče Drakaša. „Ezri?“
„Kapetanice, biće da ti dugujem deset solara.“
„Trebalo je da znaš“, reče Drakaša uz kez. „Čula si šta je Žabril
rekao o ovoj dvojici.“
„Jesam, jesam.“ Ezri je kleknula pored Žana sa izrazom iskrene
brige na licu. „Samo nisam mislila da Ravel ima štofa za to.“
„Ovako nešto retko kad je jednostrano.“
„I to je trebalo da znam.“
 Lok podiže ruke i odgurnu Drakašino sečivo u stranu. Ona mu
dopusti. On se prevrnu, uskobelja se na kolena i ščepa Žana za
jednu ruku, ne obraćajući pažnju na vilicu koja je pulsirala. Znao je
da nije slomljena, ako ništa.
„Žerome, je l’ ti dobro?“
„U redu sam“, reče Žan. „Malo sam izgrebao ruke.“
„Izvini“, reče Ezri.
„Nema veze“, reče Žan. „Bio je to dobar udarac. Nisi mogla mnogo
šta drugo ako hoćeš da oboriš nekoga moje veličine.“ Usteturao se
na noge uz Lokovu i Ezrinu pomoć. „Možda pesnica u bubreg.“
Ezri razmetljivo pokaza gvozdeni bokser na prstima desne ruke. „To
je bio plan za slučaj nužde.“
„Izeš mi sve, vrlo mi je drago što nisi to uradila. Ali mogao sam...
moglo je da se desi da padnem unazad da nisi dovoljno brzo
gurnula. Ako mi stopalom otpozadi potkačiš cevanicu...“
„Razmišljala sam o tome. Ili dobar, čvrst ubod prstima u ono
osetljivo mesto ispod pazuha...“
„Pa mi uvrneš ruku, da. To bi...“
„Ali nemam poverenja u to kad je neko toliko krupan; oslonac ne
valja, osim ako...“
Drakaša se glasno nakašlja, a Žan i Ezri utihnuše, gotovo blentavo.
„Ravele, lagao si me što se tiče Žeroma.“ Ona uze natrag opasač i
uz dva oštra zveketa vrati sablje u kanije. „Nije on nikakav
najmljenik. Prijatelj ti je. Ona vrsta prijatelja koji ne dopušta da te
samog bace s broda. Ona vrsta koju bi ti pokušao da zaštitiš, čak i
pod pretnjom smrću.“
„Domišljato“, reče Lok i oseti kako mu se prigušena toplota diže u
obraze. „Znači stoga sve ovo.“
„Manje-više. Morala sam da znam kakav si čovek pre nego što
odlučim šta ću s tobom. „
„I šta si zaključila?“
„Lakomislen si, sujetan i pametniji nego što valja za tebe“, reče ona.
„Živiš u zabludi da su tvoje lagarije dražesne. I isto si onoliko voljan
koliko i Zerom da glupavo pogineš radi prijatelja.“
„Aha“, reče on, „pa... možda sam zavoleo ružnog kretena tokom
godina. Je l’ to znači da se vraćamo u prostor za prtljag ili na
otvoreno more?“
 „Ni jedno ni drugo“, reče Drakaša. „Idete na prednji kaštel, gde ćete
jesti i spavati sa svim ostalim članovima posade Crvenog glasnika.
Ostale tvoje laži ću raskrinkati kad meni dune. Zasad se
zadovoljavam činjenicom da ćeš se razumno ponašati ako treba da
brineš o Zeromu.“
„Dakle, šta smo sad? Robovi?“
„Niko na ovom brodu ne uzima ljude u ropstvo“, reče Drakaša sa
opasnim prizvukom u glasu. „Doduše, desi se ovde-onde da
pogubimo pametnjakoviće.“
„.Mislio sam da sam dražesni lažov.“
„Ovo nek ti bude jasno“, reče Drakaša. „Ceo tvoj svet sastoji se od
nekoliko palaca prazne palube koje ti ja dam, i imaš dozlaboga
mnogo sreće što ih uopšte dobijaš, sunce li ti tvoje. Ezri i ja ćemo
svima vama na prednjem kaštelu objasniti kako stoje stvari.“
„A naš prtljag? Papiri, hoću reći. Lična dokumenta? Zadrži zlato,
ali...“
„Da ga zadržim? Pa ti si ozbiljan? Ezri, ovaj je baš duša od
čoveka.“ Vrškom desne čizme Drakaša zaklopi Lokov kovčeg.
„Hajde da tvoje papire nazovemo taocima koji zavise od tvog dobrog
vladanja. Fali mi praznog pergamenta, a imam dvoje dece koja su
nedavno otkrila divote mastila.“
„Vrlo dobro shvatam.“
„Ezri, odvuci ih na palubu i skini im okove. Hajde opet da se
pravimo kako negde imamo neka važna posla.“
2
Na oficirskoj palubi presrela ih je sredovečna žena izmučenog
izgleda, niska i zdepasta, sa kao prst dugim oreolom bele kose iznad
zboranog lica, koje je očito već godinama doprinosilo opštem
svetskom mrštenju. Njene krupne oči grabljivice neprestano su se
kretale, kao u sove koja ne uspeva da se odluči je li joj dosadno ili je
gladna.
„Mogli ste da pohvatate manje bednu družinu da ste potražili
otprilike bilo gde drugde“, reče ona bez ikakvog uvoda.
„A ti si mogla da primetiš kako nismo na pijaci i kako u poslednje
vreme i nije bilo plena na pretek.“ Zamira je prihvatala držanje ove
žene s lakoćom koja je svakako svedočila o veoma dugom
poznanstvu.
„Pa, ako hoćeš od trule konoplje da pleteš kanap, nemoj užara da
kriviš kad se prekine.“
„Nisam toliko glupa da tebe krivim za bilo šta, učenjakinjo. To svima
donosi nedelje i nedelje jada. Koliko?“
„Dvadeset osmorica na prednjem kaštelu“, reče ona. „Osmoricu
smo morali da ostavimo na otetom brodu. Slomljene kosti, svi do
jednog. Ne bi bilo bezbedno preneti ih.“
„Hoće li izdržati do luke Raspikuće?“
„Pod pretpostavkom da im brod izdrži. Pod pretpostavkom da će
raditi ono što sam im rekla, a previše je pretpostaviti.
„To je najviše što za njih možemo da učinimo, svakako. U kakvom
su stanju ova dvadeset osmorica?“
„Sigurna sam cla si čula kad sam rekla 'bedni’, što je izvedenica iz
stanja bede, što je, samo po sebi, posledica činjenice da su oni
bednici. Mogla bih da upotrebim još mnoštvo užestručnih izraza, od
kojih bi samo pojedini bili potpuno izmišljeni.
„Tregani, moje strpljenje iščezlo je davno koliko i tvoja lepota.“
„Većini je još loše zbog dugog zatvoreništva. Slaba ishrana,
premalo vežbe i slabi nervi. Bolje su se hranili otkako su otišli iz Tal
Verara, ali iscrpeni su i ugruvani. Nekolicina je, što bi se reklo,
pristojnog zdravlja. Podjednak broj nije sposoban ni za kakav rad
dok ja ne kažem da jesu. Tu neću popustiti... kapetanice.“
„Neću to ni tražiti. Boleštine?“
„Nekim čudom ih nema, ako misliš na groznicu i zaraze. Takođe,
gotovo nikakve polne nedaće. Mesecima su zaključani bez žena, a
većina su istočni Terinci. Gotovo nimalo skloni da legnu jedan s
drugim, znaš.“
„Tim gore po njih. Ako mi zatrebaš za još nešto...“
„Biču u svojoj kabini, očigledno. I pripazi na decu. Izgleda da ona
upravljaju brodom.“
Žena ljutito otrupka, a Lok je piljio za njom. Jedno stopalo
odjekivalo joj je teško i šuplje poput drveta i hodala je uz pomoć
neobičnog štapa, načinjenog od belih valjkova poredanih jedan
povrh drugog. Slonovača? Ne — kičma nekog nesrećnog stvorenja,
povezana sjajnim metalnim spojnicama.
 Drakaša i Delmastrova okrenuše se prema kormilu, dvostrukom
kao i na Glasniku, za kojim je trenutno stajao neobično visok mladić,
sav od oštrih, žgoljavih uglova. Sa obe strane stajali su mu Paolo i
Kozeta, zapravo ne dodirujući kormilo, ali uz kikot podražavajući
njegove pokrete.
„Mamčense“, reče Drakaša, priđe i odvuče Kozetu od kormila, „gde
je Gvilem?“
„Kenjatorska užad.“
„Rekla sam mu daje zadužen za klinčadiju“, reče Ezri.
„Iskopaću mu jebene oči“, reče Drakaša.
Mamčens kao da se nimalo ne uznemiri. „Mora čovek da piša,
kapetanice.“
„Mora piša“, promrmlja Kozeta.
„Pst.“ Zamira pruži ruku oko Mamčensa, zgrabi i Paola i odvuče ga
od kormila. „Mame, znaš vrlo dobro da ne smeju da diraju ni kormilo
ni ogradu.“
„Kapetanice, nisu ni takli kormilo.“
„Niti smeju da plešu pored tebe, da ti se kače za noge ili na bilo koji
drugi način pomažu u upravljanju plovilom. Jasno?“
„Kao dan.“
„Paolo“, reče Drakaša, „odvedi sestra natrag u kabinu i sačekajte
me tamo.“
„Da“, reče dečak, glasom tihim poput dva papira koji se taru jedan o
drugi. Uhvati Kozetu za ruku i povede je prema krmi.
Drakaša opet požuri napred, pored grupica posade koje su jele ili
radile, a svako od njih s poštovanjem je pozdravi u prolazu,
klimanjem glave i mahanjem. Ezri je gurala Loka i Žana za njom.
Blizu kokošinjca, Drakaša se susrete sa okruglastim ali živahnim
Vadrancem, nekoliko godina starijim od sebe. Čovek je nosio kicoški
crn mundir prekriven potamnelim mesinganim šnalama, a plavosiva
kosa bila mu je svezana u lepršav konjski rep koji mu se spuštao sve
do zadnjice pantalona. Levom rukom Drakaša ga zgrabi za grudi
tunike.
„Gvilerne, koji deo rečenice 'pripazi na decu nekoliko minuta’ Ezri
nije dobro pojasnila?“
„Kapetanice, ostavio sam ih s Marnom...“
„Bila su tvoj problem, ne njegov.“
 „Pa, veruješ mu da upravlja brodom, što mu ne bi poverila i...“
„Poverila bih mu svoje srećice, Gvileme. Samo sam nekako
neobično privržena činjenici da se moja naređenja moraju slušati.“
„Kapetanice“, reče Gvilem tiho, „morao sam da bacim malo onog
stmeđeg u ono plavo, kapiraš? Mogao sam da ih povedem do
kenjatorske užadi, ali sumnjam da bi ti odobrila tu vrstu
obrazovanja...“
„Istrpi malo, Jona mu. Trebalo mi je samo nekoliko minuta. Sad idi,
pakuj se.“
„Da se pakujem?“
„Poslednjim čamcem pređi na Glasnik i pridruži se posadi na
zaplenjeriom brodu.“
„Na zaplenjenom brodu? Kapetanice, znaš da nisam od neke
koristi.
„Hoću da se brod pregleda i da se popiše sve na njemu, od kosnika
do krmene ograde. Sve pribeležite. Kad se budem pogađala za
njega s Preprođavcem Brodova, hoću da znam za koliko to tačno
gad pokušava da me prevari.“
„Ali...“
„Očekivaću od tebe spisak kad se sretnemo u luci Raspikući. Oboje
znamo da danas nije bilo gotovo nikakvog plena koji bismo mogli da
doteglimo ovamo i prebrojimo. Odlazi tamo i zaradi svoj deo.“
„Kako ti kažeš, kapetanice.“
„Moj intendant“, reče Zamira kada je Gvilem uz psovke otrupkao
odatle. „Stvarno nije loš. Samo voli da nekako izvrda od posla kad
god je moguće.“
Kod pramca broda nalazila se paluba kaštela, izdignuta možda
četiri i po stope iznad izložene palube, sa širokim stepenicama sa
obe strane. Između stepenica, povelik nepokriven otvor je vodio u
taman prostor, napola odeljak a napola hodnik ispod prednjeg
kaštela. Po Lokovoj proceni bio je dugačak sedam ili osam koraka.
Na palubi kaštela i stepenicama gurala se većina ljudstva sa
Crvenog glasnika, pod nehajnom stražom petoro ili šestoro
naoružanih. članova Zamirine posade. Žabril, koji je sedeo pored
Aspela na čelu gomile, izgledao je kao da ga ponovni susret s
Lokom i Žanom beskrajno zabavlja. Ljudi iza njega Ijutito zažagoriše.
 „Umuknite“, reče Ezri i postavi se između Zamire i pridošlica. Lok
je, ne znajući baš šta da radi, stajao sa Zanom po strani i čekao
uputstva. Drakaša se nakašlja.
„Neki od nas nisu se upoznali. Ja sam Zamira Drakaša, kapetanica
Otrovne orhideje. Slušajte. Žabril mi je rekao da ste iz Tal Verara
ukrali brod, s planom da postanete gusari. Je l’ se neko
predomislio?“
Većina Glasnikovog ljudstva odmahivala je glavama ili tiho odrečno
mrmljala.
„Odlično. Ja jesam ono što se vaš drugar Ravel pretvarao da jeste“,
reče Drakaša, pruži ruku i obgrli Loka oko ramena. Melodramatično
se osmehnula i nekolicina manje iscrpenih ljudi poče da se kliberi.
„Nemam ni gazde ni gospodara. Razvijem crvenu zastavu kad sam
gladna a lažnu zastavu kad nisam. Imam jednu matičnu luku,
Raspikuću na Utvarnolujnim ostrvima. Nigde drugde me ne primaju.
Nigde drugde nije bezbedno. Ako živite na ovoj palubi, delite tu
opasnost. Znam da neki od vas ne razumeju. Razmislite o svetu.
Razmislite o svim mestima na svetu koja nisu ovaj brod, osim jedne
šugave tačkice jada u najcrnjem čmaru neke tamo bestragije. Eto
čega se odričete. Svega. Svakoga. Svuda.“
Pustila je Loka i sa odobravanjem primetila tmurna lica posade
Glasnika. Pokazala je na Ezri. „Moja prva oficirka Ezri Delmastro.
Zovemo je 'poručnica’, a i vi ćete. Ako ona nešto kaže? ja stojim iza
toga. Nikad ne pretpostavljajte da je drugačije.
Upoznali ste našu brodsku lečiteljku. Učenjakinja Tregani mi kaže
da bi vam moglo biti i gore, ali i bolje. Kome treba odmor, dobiće ga.
Niste mi ni od kakve koristi ako niste sposobni za rad.“
„Kapetanice Drakaša, je l’ nas ti to pozivaš da se pridružimo tvojoj
posadi?“, zapita Žabril.
„Ponudila vam je priliku“, reče Ezri. „To je sve. Posle ovoga niste
zarobljenici, ali niste ni slobodni ljudi. Vi ste ono što nazivamo
bedničkom smenom. Spavate ovde, u onome što zovemo potkaštel.
Najgore mesto na brodu, manje-više. Ako treba da se obavi neki
štrokav, govnjiv posao, vi ćete ga obaviti. Ako nam zalali ćebadi ili
odeće, vi nećete dobiti. Poslednji dobijate obroke i piće.“
„Svaki član moje posade može da vam izda naređenje“, nastavi
Drakaša kada je Ezri završila. Loku se pričini da su ovaj ustaljeni
postupak usavršile s vremenom. „I svako od njih očekivaće
poslušnost. Nemamo zvaničnih kazni; pravi se pametan ili lenčari i
neko će te prosto isprebijati kao vola u kupusu. Digni dovoljnu larmu
da moram da je primetim i baciću te s broda. Mislite da se šalim?
Pitajte nekoga ko je ovde već neko vreme.“
„Koliko dugo moramo da budemo u bedničkoj smeni?“, upita neki
mlađi čovek iz pozadine gomile.
„Dok se ne dokažete“, reče Drakaša. „Za nekoliko minuta dižemo
sidro i plovimo za luku Raspikuću. Ko god hoće da ode kad stignemo
onamo — tutanj. Nećemo vas prodati; ovo nije brod za trgovinu
robljem. Ali nećete dobiti nikakvu isplatu osim pića i obroka. Otići
ćete praznih džepova, a u Raspikući biste možda bolje prošli kao
robovi. Bar bi nekoga bolelo dupe da li ste živi ili mrtvi.
Ako na putu onamo susretnemo neki jedrenjak“, nastavi ona,
„razmisliću o napadu. A ako razvijemo crvenu zastavu, eto vam
prilike. Vi ćete prvi; ukrcaćete se na žrtvu pre svih nas. Ako ima vatre
ili lukova ili mreža od žileta ili bogovi će ga znati čega sve ne, vi ćete
ih prvi okusiti i prvi ćete krvariti. Ako preživite, sjajno. Postajete
posada. Ako odbijete, šutnemo vas u luci Raspikući. Zadržavam
bedničku smenu samo koliko moram.“ Ona klimnu glavom prema
Ezri.
„Od sada“, reče Delmastrova, „imate za sebe prednji kaštel i
izloženu palubu sve do glavne katarke. Ne silazite u potpalublje i ne
dirajte alat bez uputstava. Taknite oružje, ili pokušajte da ga
oduzmete nekom članu posade, i jemčim vam da ćete poginuti istog
časa. Osetljivi stno kad je to u pitanju.
Ako hoćete da se zbližite s nekim od posade, ili oni ponude da se
zbliže s vama, radite šta god hoćete dokle god niste na dužnosti i
držite se podalje od izložene palube, majku mu. Ovde, dobiješ šta
dobiješ. Ako probaš nešto da uzmeš na silu, bolje se moli da
pogineš u pokušaju, jer smo tu osetljivi takode.“
Zamira opet preuze reč i pokaza na Loka i Žana. „Ravel i Valora
opet vam se pridružuju.“ Nekolicina ostalih zagunđa, ali Zamira
položi ruke na balčake sablji. „Pazite kako se ponašate, sunce vam
vaše. Izbacili ste ih s broda i zakleli se da ih prepuštate Jonovom
sudu. Ja sam se pojavila oko sat kasnije. Dakle, to smo raščistili; ko
god misli daje pametniji od Gospodara Pohlepnih Voda može da
skoči preko ograde i sam to s njim raspravi.“
„Oni su u bedničkoj smeni kao i vi ostali“, reče Ezri.
Svejedno, ljudi nisu izgledali preterano poletno i Zamira pročisti
grlo. „Na ovom brodu, sve se deli na jednake delove.“
To im je privuklo pažnju.
„Brodski intendant poznat je kao Gvilem. On broji plen. Trideset
posto odlazi za brod, da ne bismo ćopali naokolo s trulim jedrima i
palamarima. Ostalo se deli na ravne časti, po jedan deo svakom
srcu koje kuca.
Nećete taći ni centiru od onoga što smo već uzeli s vašeg starog
broda. To vam je što vam je. Ali ako na putu do luke Raspikuće
dobijete priliku i već budete članovi posade kad prodamo Glasnik
Preprodavcu, dobićete svoj udeo, i to će vas fino obezbediti. Ako se
pridružite posadi.“
Lok je morao da joj se divi zbog toga; bila je to razumna politika, a
ona ju je uvela u predavanje u trenutku proračunatom da razveje
razdor i brigu. Sada Crveni glasnik neće biti samo ružna uspomena
koja nestaje s vidika u rukama posade zadužene za zaplenjeni brod;
mogao bi da bude hrpa srebra koja čeka na njih.
Zamira se okrete, zaputi se prema krmenom delu i ostavi
Delmastrovu da završi predstavu. Dok je žamor razgovora narastao,
sićušna poručnica dreknu: „Umukni! Tako vam je to, dakle. Kroz
neko vreme dobićete hrane, i pola porcije piva da vas malo dovede u
red. Sutra ću početi da izdvajam među vama one s nekim naročitim
veštinama i da vas upućujem u posao.
Kapetanica nije pomenula još jedno.“ Ezri zastade na nekoliko
sekundi da se uveri kako je svi pažljivo slušaju. „Drakašini mališani.
Kapetanica ima sina i ćerku. Uglavnom su u njenoj kabini, ali
ponekad se kreću po čitavom brodu. Za vas su oni svetinja, eto šta
su. Ozbiljna sam kad ovo kažem, ozbiljnija nego kad je u pitanju sve
ostalo što sam večeras rekla. Samo li im se neljubazno obratite,
prikucaću vam kitu za pramčanu katarku i ostaviti vas da umrete od
žeđi. Posada ih smatra članovima porodice. Ako treba da slomite šiju
kako biste ih zaštitili, onda je za vas najbolje da prokletinju i slomite.“
Đelmastrova je izgleda opštu tišinu prihvatila kao znak da je
ostavila dovoljan utisak, te klimnu glavom. Časak kasnije, Drakašin
glas zaori se sa oficirske palube, pojačan posredstvom megafona.
„Diži sidro!“
Delmastrova podiže pištaljku koja joj je na kožnoj vrpci visila oko
vrata i tri puta dunu u nju. „Na sredinu broda!“, zaurla ona,
neverovatno glasno, „drške vitla na mesto! Pripravni za dizanje sidra!
Beđnička smena na sredinu broda, ko može!“
Na njen pođstrek, većina nekadašnje posade Glasnika ustade i
poče da se tetura prema sredini Orhideje. Velika skupina spremna
za rad već je stizala onamo, između pramčane katarke i kokošinjca, i
pri svetlosti fenjera postavljala je ručke vitla na mesto. Jedna žena iz
kofe je posipala pesak po palubi. Lok i Žan pođoše uporedo sa
Žabrilom, koji se podrugljivo osmehnu.
„’Veče, Ravele. Izgledaš pomalo... ražalovano.“
„Meni odgovara“, reče Lok. „Pa stvarno, Žabrile, ostavim Glasnik u
tvojim rukama na koliko, sat vremena? I vidi šta bude.“
„Ma, do mojega, ovo je napredak“, reče neko iza Loka.
„O, slažem se“, kaza Lok, odlučivši da bi narednih nekoliko dana
moglo svima biti neizmerno prijatnije ako bi Ravel progutao bilo šta
nalik na ponos zbog svoje kratke kapetanske karijere. „Slažem se od
sveg srca, bogove mu poljubim.“
Ezri se progurala kroz sve gušću gomilu i naskočila na bubanj vitla;
bio je dovoljno širok daje mogla na njemu đasedne u turski sed, a to
je i uradila. Još dvaput je dunula u pištaljku i dreknula: „Prikačeno u
potpalublju?“
„Prikačeno u potpalublju“, izdiže se povik u odgovor kroz jedno
grotlo.
„Svi na svoja mesta“, reče Ezri. Lok se ugura pored Žana i. nasloni
se na jednu dugačku drvenu prečku; vitlo je bilo šire od cnog na
Glasniku, i još dodatnih dvadesetak mornara iako je moglo da se
zbije kako bi ga okretalo. Za nekoliko sekundi sva mesta su bila
popunjena.
„Dobro“, reče Ezri, „guraj! Polako u početku! Guraj! Polako u
početku! Stopala i ramena! Sad brže — obrćite tu malu beštiju ukrug!
Znate i sami da želite!“
Lok je gurao svoju dršku i osećao kako se pesak mrda i škripuće
pod njim, i neugodno ga bocka u osetijiva mesta između nožnih
prstiju i jastučića stopala. Ipak, ruko drugi se nije žalio, te se on
ugrize za usnu i otrpe. Ezri se zaista vrtela ukrug; zvec po zvec,
sidreni lanac se namotavao. Ljudi se okupiše s leve strane pramca
da ga pričvrste. Posle nekoliko minuta guranja, Ezri je kratkim
piskom zviždaljke zaustavila ljude na vitlu.
„Dosta guranja“, povika, „pričvrsti sidro sleva po pramcu!“
„Uzda po levom boku“, dopre Drakašin pojačani glas, „pramčane i
glavne košnjače!“
Još trčanja, još zvižduka, još vreve. Ezri je skočila na noge na vidu i
riknula brz sled naređenja: „Ljudi u snast da olabave prednje i
krmene košnjače! Obrći glavni krst za letanje nalevo po pramcu!
Pramčane krstove okreći praćama unazad!“ Bilo je još toga, ali Lok
je prestao da sluša i pokušao je da razluči šta se to dešava. Otrovnu
orhideja plutala je privezana samo jednim sidrom na mirnom moru, s
blagim severoistočnim vetrom, i otplutala u privetrinu tako da joj je
vetar bio pravo spreda. Ono malo od Ezrinih naređenja što je
razumeo saopštilo mu je da će se brod izmaći malo unazad, pa se
okrenuti na istok, tako da joj vetar duva s prednjeg levog kvadranta.
„Pramčana i krmena straža, na ogradu! Osmatrači u snasti, širom
otvorite oči!“ Ezri doskoči na palubu. Tamna obličja kuljala su uz
vrze, pentrajući se rukama; koturi i čekrci škripali su u sve gušćoj
tami i još posade uspinjalo se kroz grotla da se pridruži metežu.
„Bednička smena! Bednička smeno, marš u potkaštel i ne motajte
nam se pod nogama, majku mu! Ne vas dvojica.“ Ezri zgrabi Loka i
Žana kada su pošli s ljudima s Glasnika i pokaza im prema krmi.
„Ormarić za alat, ispod stepeništa zdesna po pramcu, iza glavne
katarke. Uzmite metle i počistite sav pesak natrag u kofu. Nakon što
izvadite ručke iz vitla.“
Uradili su upravo to — tegoban posao pri drhtavoj svetlosti
alhemijskih lampi — uz česte prekide od strane zauzete ili neučtive
posade. Lok je radio natmureno dok Ezri nije stala između njega i
Žana i prošaputala: „Ne ljutite se. Sad će vam sve ići u tri lepe lakše
sa ostalima.“
Da me izeš ako nije u pravu, mislio je Lok; malo dodatnih poniženja
Ravelu i Valori na grbači možda su taman ono što treba da ugasne
kivnost kod stare posade.
„Svaka čast“, šapnu on.
 „Znam svoj posao“, reče ona odsečno. „Vratite sve tamo gde ste i
našli; onda idite u potkaštel i ostanite tamo.“
Potom je otišla među uposlene grupe i nadgledala desetak pipavih
postupaka. Lok je vratio metle u ormarić za alat i oprezno krenuo
napred, a Žan gaje pratio u stopu. Iznad njih je platno za jedra šibalo
i potmulo praskalo, užad je škripala kada bi ih jače zategli ili podesili;
muškarci i žene prigušeno su se dovikivali tokom rada, a na desetine
koraka ispod njih nije bilo ničeg osim vazduha.
Otrovna orhideja polako je letala ulevo po pramcu. Okrenula je leđa
poslednjem nejasnom sunčevom oreolu kao da isplovljava iz
nekakvih zlatnih avetinjskih vratnica i sve brže se kretala pod prvim
večernjim zvezdama, čiji je sjaj narastao na mastiljavom istočnom
nebu.
Lok se prijatno iznenadio kad je video da je Žabril njemu i Žanu
sačuvao mesto; ne neko od poželjnijih mesta blizu ulaza u potkaštel,
ali dovoljno prazne palube da se, u delimičnoj pomrčini, obojica zbiju
uz pregradu sleva po pramcu. Ostali na boljim položajima kao da im
nisu zamerali što načas moraju da im se sklone s puta dok su ovi
puzali i posrtali pred njih. Jedan ili dvojica promrmljali su pozdrave; u
najgorem slučaju, nekolicina — Mazuka i Aspel, recimo —
neprijateljski su ćutali.
„Izgleda da ste se vas dvojica zaista pridružili nama ostalim
robovima na galiji“, reče Žabril.
„Bili bismo robovi na galiji da nas Ravel nije izvukao s Privetrinske
stene“, reče neko koga Lok nije prepoznao. „Možda je jebena
gluperda, ali bar zbog toga bi trebalo drugarski da se ponašamo
prema njemu.“
Hvala što si se javio kad su nas izbacivali s broda, pomisli Lok.
„Jašta, ja se slažem da je jebena gluperda“, reče Mazuka.
„A svi ćemo se ponašati drugarski“, reče Žan laganim, smirenim
glasom koji je čuvao za ljude koje se trudio da ne udari. „Orin nije
sam, je l’ tako?“
„Mračno je ovde“, reče Mazuka, „a nas je mnogo, svi zbijeni. Misliš
da možeš da se krećeš dovoljno brzo, Valora? Misliš da možeš da
ostaneš budan dovoljno dugo da bi to imalo ikakve veze? Dvadeset
osmorica protiv dvojice...“
 „Da je između mene i tebe pusta paluba“, reče Žan, „upišao bi se u
gaće čim protegnem prste.“
„Žerome“, reče Lok, „Polako: Možemo svi...“
Začulo se nekakvo koškanje u tami, a onda težak udarac. Mazuka
ciknu kao da ga neko davi.
„Ćelavko, gade glupavi“, prošišta neki nepoznat glas, „digni ruku na
njih i Drakaša će te ubiti, kapiraš?“
„Zbog tebe ćemo svi nastradati“, reće Žabril. „Nikad nisi čuo za
Zamiru Drakašu? Ako popizdi na tebe, možda svi izgubimo priliku da
se pridružimo posadi. Ako nam to uradiš, Mazuka, otkrićeš kakav je
osećaj kad je dvadeset osmorica protiv jednog. Jebeno ti
obećavam.“
U pomrčini se začu potvrdno mrmljanje i oštar udah kada je onaj ko
je držao Mazuku — ma ko to bio — pustio.
„Mir“, dahnu on. „Neću... neću ništa zabrljati. Ja ne.“
Noć je bila topla i vrelina tridesetorice na malom prostoru brzo je
postala zagušljiva uprkos maloj rešetki za provetravanje posred
palube kaštela. Kada su se Lokove oči privikle na tamu, uspeo je
jasnije da razabere senovita obličja ljudi oko sebe. Sedeli su ili ležali
bok uz bok, poput stoke. Oko njih je brod odjekivao od užurbanosti.
Stopala su dobovala po palubi kaštela, posada se kretala i smejala i
dovikivala na palubi ispod njih. Čulo se šištavo pljuskanje talasa koji
su se razdvajali pred pramcem i neprestani zvuk rintanja i glasnih
naređenja s krme.
Posle nekog vremena dobili su na brzinu spremljen obed koji se
sastojao od mlake usoljene svinjetine i pola kožne krigle smrdljivih
pomija, možda pivskog porekla. Gomila je nespretno dodavala hranu
i piće između sebe; kolena i laktovi neprestano su naletali na
stomake i čela dok svi nisu dobili svoje. Onda je usledio podjednako
mučan zadatak vraćanja krigli i limenih činija, a potom su ljudi puzili
jedni po drugima da bi dospeli do kenjatorske užadi. Lok se konačno
smestio u svoj sićušni krajičak palube uz Žanova leđa i nešto mu
iznenada pade na pamet.
„Žabrile, je l’ saznao neko koji je danas dan?“
„Dvanaesti festal“, reče Žabril. „Pitao sam poručnicu Delmastro kad
su me doveli na brod.“
 „Dvanaest dana“, promumla Žan. „Ona smrdljiva oluja se baš
otegla.“
„Aha“, uzdahnu Lok. Dvanest dana je prošlo. Ni dve nedelje od
polaska, kada su se svi ovde prisutni potčinjavali njemu i Zanu i
smatrali ih junacima. Dvanaest dana da oslabi dejstvo protivotrova.
Bogovi, arhont... kako će, koji moj, objasniti šta je to bilo s brodom?
Nekakav nautički kvarčić?
„Koprcavo pokarao đesnosmernu kurcolovku flokom zdesna po
pramcu“, prošaputa za sebe, „kad je trebalo da upotrebim tlok sleva
po pramcu,“
„Molim?“, promrmljaše Žan i Žabril istovremeno.
„Ništa.“ Uskoro su proradili stari nagoni siročeta iz Izgora. Lok se
smestio na prevoj leve ruke kao na jastuk i zažmurio. Za nekoliko
časaka, buka i vrućina i žagor okolnih ljudi, kao i na hiljade šumova
nepoznatog broda, nisu bili ništa više od prigušenog žamora u
pozadini njegovog lakog ali postojanog sna.
 DESETO POGLAVLJE
Sve duše u opasnosti
1
Do sedamnaestog festala Žan je počeo da se grozi prizora i mirisa
brodskog sirćeta onoliko koliko je počeo da ceni slučajne poglede na
brodsku poručnicu.
Jutarnji zadatak, gotovo svaki dan, bio mu je da jednu kofu napuni
ogavnom crvenom tvari, a drugu morskom vodom, i da prione na
ribanje dasaka i pregrada čitavom dužinom glavne palube, barem
tamo gde je mogao da dohvati. U pramčanom i krmenom delu
nalazili su se dugački odeljci koje su nazivali kabinama za posadu, i
jedna je bila u upotrebi u svako bogovetno vreme. U njoj je bilo
zbijeno pet ili šest desetina ljudi u visećim ležaljkama i van njih, tako
da im se hrkanje mešalo nalik na režanje zveri u kavezima. Tu
kabinu Žan je pažljivo izbegavao i umesto toga je ribao brodsku
ostavu (ono što je posada zvala 'prostorijom za poslastice’ zbog
pune police staklenih flaša pod mrežom), skladište na glavnoj palubi,
oružarnicu i praznu kabinu za posadu — iako se, čak i kad su bile
prazne, u svakoj kabini nalazio metež buradi, sanduka i mreža koje
je trebalo marljivo pomerati.
Kada bi se miris razvodnjenog sirćeta potpuno izmešao sa
uobičajenim smradom potpalublja — zadahom bajate hrane,
pokvarenog pića i svega neopranog — Žan bi obično prošao najniže
dve palube, donju i kaljužu, mašući ispred sebe velikom žutom
alhemijskom svetiljkom kako bi raspršio isparenja koja su bila izvor
zaraze. Drakaša je veoma brinula o zdravlju posade; većina mornara
bušila je uši i stavljala u njih bakrene minđuše kako bi sprečila
katarakte i pila po prstohvat belog peska u pivu da ojača stomak
protiv kile. Niže palube osvetljavali su barem dvaput dnevno, na
veliku zabavu brodskih mačaka. Nažalost, ovo je značilo pentranje,
puzanje, posrtanje i guranje pored svakojakih prepreka, uključujući i
uposlene članove posade. Žan je uvek pazio da bude učtiv i da
pokaže poslušnost, uz klimanje glavom u prolazu.
Posada je uvek bila u pokretu; brod uvek živ. Što je više Žan gledao
i učio o Otrovnoj orhideji, to je bivao ubeđeniji kako je, kao prvi oficir
Crvenog glasnika, napravio beznadežno nevešt raspored
održavanja. Bez sumnje bi se Kaldris na kraju pobunio, da je
dovoljno poživeo da primeti.
Činilo se da, po mišljenju kapetanice Drakaše, ne postoji nešto
poput broda u dobrom stanju dok je na moru. Ono što bi proverili i
pregledali u jednoj smeni, opet bi proverili u sledećoj, i sledećoj, dan
za danom. Što bi pričvrstili praćama, pričvrstili bi opet, ono što se
moglo popravljati, popravljali su iznova i iznova. Mehanizme pumpi i
vitla podmazivali su svakodnevno mašću koju bi sastrugali iz lonaca
za kuvanje; katarke su od vrha do dna premazivali istom smeđom,
uljastom smesom, da ih zaštite od nevremena. Mornari su se u
opreznim grupama neprestano vrzmali naokolo, pregledali spojnice
između dasaka ili umotavali platno oko snasti tamo gde su se
konopci trli jedan o drugi.
Orhidejci su bili podeljeni u dve smene, crvenu i plavu. Radili su u
rasponima od po šest časova — jedna smena bi pazila na brod dok
bi se druga odmarala. Crvena smena, na primer, bila je na dužnosti
od podneva do šestog časa večeri, i vratila bi se na dužnost od
ponoći do šestog časa jutra. Posada u trenutno slobodnoj smeni
mogla je da radi šta hoće, osim ako bi ih poziv svim mornarima
okupio na palubi radi nekakvog napornog ili opasnog pothvata.
Bednička smena nije se uklapala u ovaj raspored; nekadašnje
ljudstvo Crvenog glasnika terali su na rad od jutra do mraka, a
obroke im davali nakon što bi ih raspustili, a ne oko podneva sa
istinskom posadom.
Uprkos svem onom gunđanju, Žan nije imao utisak da su Orhidejci
ođistinski kivni na pridošlice. Zapravo mu se činilo kako uglavnom
nekadašnji Glasnikovci obavljaju manje zanimljive poslove, tako da
Orhiđejcima ostaje mnogo više vremena za spavanje ili popravku
ličnih stvari ili kockanje ili sasvim besramno jebanje u ležaljkama ili
pod ćebadi. Nepostojanje privatnosti na brodu još uvek je
zapanjivalo Žana; nije bio ni lažno čedan ni devica, ali njegova
predstava o odgovarajućem mestu uvek je podrazumevala kamene
zidove i čvrsto zaključana vrata.
Katanac bi malo značio na ovakvom brodu, gde je gotovo svaki
šum bio zajednički šum. Par muškaraca u plavoj smeni čuli su se
sve do krmene ograde ako su radili „ono“ u pramčanoj kabini, a
jedna žena iz crvene smene obično je vrištala kojekakve gadosti na
vadranskom baš kada bi Žan tonuo u san na palubi iznad nje. On i
Lok zbunjeno su preispitivali gramatiku i zaključili su kako ona
zapravo i ne govori vadranski. Ponekad bi njene nastupe propratilo
pljeskanje.
Bez obzira na ovo, činilo se da se posada ponosi svojom
disciplinom. Žan nije prisustvovao nijednoj tuči, a bilo je vrlo malo
ozbiljnih prepirki i jedva poneko neprimereno opijanje. Pivo i vino pili
su na pristojan način uz svaki obrok, i po nekakvom složenom
rasporedu koji Žan još nije uspeo da prokljuvi, svakom članu posade
bilo je dozvoljeno da se pridruži nečemu što su nazivali veselom
smenom — nekakvom smenom unutar smene. Vesela smena
smestila bi se na glavnu palubu i imala je nešto slobode po sredini
broda (naročito za povraćanje). Mogli su da piju manje ili više, kako
god njima odgovaralo, a dok se ne oporave, bili su izuzeti čak i iz
poziva svim mornarima.
„Ovo nije... baš onako kako sam očekivao“, rekao je Žan dok je Ezri
jednog jutra stajala kod ograde sleva po pramcu i pretvarala se kako
ga ne posmatra dok on dorađuje sivu farbu na dnu najma njeg
brodskog čamca. Radila je to s vremena na vreme. Pričinjava li mu
se? Je l’ to zato što je citirao Lukarna? Izbegavao je da citira išta
drugo pred njom, čak i kad je imao prilike. Bolje da ostane
zagonetan, po njegovom mišljenju, nego da načini jeftin refren od
nečega što joj je privuklo pažnju.
Trinaest bogova, pomislio je uz trzaj, je l’ se ja to spremam da joj se
udvaram? Je l’ ona...
„Molim?“, reče ona.
Žan se osmehnu. Nekako je pogodio da joj neće smetati što je
progovorio iako ga ništa nije pitala. „Tvoj brod. Nije baš onakav
kakav sam očekivao. Iz onoga što sam čitao.“
„Iz onoga što si čitao7.“ Ona se nasmeja, skrsti ruke i zagleda se u
njega gotovo prepredeno. „A šta si to čitao?“
„Da razmislim.“ On umoči četku u sive alhemijske pomije i potrudi
se da izgleda uposleno. „Sedam godina od oluje do šibe.“
„Benedikt Montkalm“, reče ona. „Čitala sam. Uglavnom golo sranje.
Mislim daje pravim mornarima pićem plaćao za priče dok nije
nakupio dovoljno.“
 „A Istinita i tačna istorija surove crvene zastave?“
„Suzet vela Dukasi! Znam je!“
„Znaš je?“
„Znam za nju. Luda matora beštija koja je završila u luci Raspikući.
Piskara za bakrenjake, pa propije svaki novčić koji zaradi. Jedva da
više uopšte govori podnošljiv terinski. Samo neumorno uličari i
proklinje nekadašnje izdavače.“
„To su sve knjige kojih mogu da se setim“, reče Žan. „Bojim se da
ne volim preterano istoriju. A kako si. ti uspela da pročitaš sve to što
jesi?“
„Aaah“, reče ona i lakim pokretom vrata zabaci kosu. Nije žgoljava,
mislio je Žan — nema oštrih uglova na Ezri, samo zdrave obline i
mišići. Sigurno da je zdrava kad ga je onako oborila, makar i
neočekivano. „Ovde na moru prošlost je valuta, Žerome. Ponekad
jedina koju imamo.“
„Zagonetno.“
„Razumno.“
„Ti već znaš ponešto o meni.“
„A pošteno je pošteno, a? Samo što sam ja brodska oficirka a ti
opasni neznanac.“
„Ovo obećava, čini mi se.“
„I ja sam to pomislila.“ Ona se osmehnu. „Što je još važnije, ja sam
brodska oficirka a ti si u bedničkoj smeni. Još nisi ni stvaran.“
Prstima je načinila okvir oko njegovog lica i zaškiljila prema njemu.
„Ti si samo maglovito nešto na obzorju.“
„Pa“, reče on, svestan da zvuči kao tikvan dok ponavlja rođene reči,
„pa dobro, onda.“
„Ali nešto te je zanimalo.“
„Je l'?“
„U vezi s brodom.“
„A. Da, jeste. Samo sam se pitao... sad kad sam video popriličan
njegov deo...“
„Gde je pevanje, gde je igranje na krstovima za jedra, gde su burađ
piva na pramcu i krmi, gde je pijančenje i povraćanje ođ izlaska do
zalaska sunca?“
„Manje-više. Nije ovo baš ratna mornarica, znaš.“
 „Drakaša je zapravo nekad služila u ratnoj mornarici. Sajranskoj.
Ne govori često o tome, ali više se ne trudi da prikriva naglasak.
Ranije jeste.“
Sajran, mislio je Žan, ostrvsko carstvo, još istočnije ođ Herema i
Hereša; ponosit, tamnoput ostrvski narod koji brodove shvata
ozbiljno. Ako je Drakaša odande, potiče iz tradicije pomorskih oficira
stare koliko i Terinski presto, po rečima pojedinaca.
„Sajran“, reče on. „To štošta objašnjava. Mislio sam daje prošlost
valuta?“
„Toliko bi ti dala za džabe“, reče Ezri. „Veruj mi, ako je istorija
novac, izeš mi sve ali ona ima kod sebe čitavo bogatstvo.“
„Dakle, ona, ovaj, prilagođava brod svojim starim navikama?“
„Više nekako mi dopuštamo da prilagođava nas.“ Ezri mu dade
znak da nastavi s farbanjem i on se vrati poslu. „Kapetani na
Mesinganom moru su posebni. Imaju društveni položaj, i na moru i
na suvom. U Raspikući postoji njihov savet. Ali svaki brod... u bratiji
svako ide svojim putem, manje-više. Neki kapetani se biraju
glasanjem. Neki su na vlasti samo kad se treba latiti oružja. Što se
Drakaše tiče... na vlasti je jer znamo da nam je ona najbolja prilika.
Za sve. U Sajranu nema zajebancije.“
„Dakle, održavate smene kao u ratnoj mornarici, pijete kao papučići
i lepo se ponašate?“
„Ne odobravaš?“
„Bogove mu poljubim, nego šta nego odobravam, zaboga. Samo je
urednije nego što sam zamišljao, ništa više.“
„Da si ikad služio na pravom vojnom brodu, ništa od ovoga nikad ne
bi doveo u vezu s ratnom mornaricom. Najveći deo naše posade
jeste služio, i u poređenju s tim ovo je raj za lenštine. Držimo se
navika, jer uglavnom smo plovili i na drugim gusarskim brodovima.
Videli rupe koje se svakim danom malčice šire. Videli kako
mehanizmi rđaju. Videli kako snast puca. Čemu neprestano
lenčarenje ako ti se brod raspadne pod nogama dok spavaš?“
„Dakle, vi ste jedna razborita družina.“
„Aha. Vidi, na moru ili postaneš razborit ili pogineš. Drakašini oficiri
polažu zakletvu. Zaklinjemo se da će ovaj brod ili potonuti u bici ili
voljom bogova. Ne zbog nedostatka rada ili platna za jedra ili užadi.
Ta zakletva je svetinja.“ Protegnu se. „A ni zbog nedostatka farbe.
Pređi još jednom ceo čamac, i življe to, življe.“
Oficiri. Kako ne bi mislio na Ezri, Žan je tokom rada u glavi nabrajao
oficire na Orhideji. Tu je Drakaša, očito. Nije bila ni u jednoj smeni,
već se pojavljivala kada i gde je sama smatrala da treba. Činilo se
da je na palubi bar pola dana i kao čarolijom bi se stvorila odnekud
kad god bi se nešto zanimljivo događalo. Ispod nje, Ezri... izem ti,
nema razmišljanja o Ezri. Ne sad.
Mamčens, navigator, i njegova pouzdana ekipa pomoćnih
kormilara. Drakaša možda dozvoljava običnim članovima posade da
stoje za kormilom kad je vreme lepo, ali za bilo kakav poduhvat koji
zahteva veštinu, ili Mam i njegova družina, ili niko. Otprilike jednaki s
Mamom bili su intendant — trenutno na dužnosti na Crvenom
glasniku — i lečiteljka Tregani, koja verovatno nikad ne bi priznala da
je jednaka s ma kim kome još nisu podigli hram. Drakaša je imala
veliku kabinu, razume se, i četvoro najviših oficira smeli su da koriste
sobice nalik plakarima na stepeništu prema palubi — sa zidovima od
platna za jedra, kao u njegovoj staroj kabini.
Potom su tu bili i stolar, majstor za jedra, kuvar i vođa palube.
Jedina prednost koju ste imali kao niži oficir izgleda da je bila
povremeno izdavanje naređenja ponekom iz posade. Postojalo je i
dvoje... potporučniika, Žan je pretpostavljao. Ezri ih je nazivala
svojim šefovima smene, i oni su bili Ezri u Ezrinom odsustvu. Utgar
je držao plavu smenu, a žena po imenu Nazrin predvodila je crvenu,
ali nju Žan još ne bese upoznao, pošto su joj poverili posadu na
zaplenjenom Glasniku.
Činilo se kako sve ovo ropsko petljanje bez kraja i konca daje Žanu
— i ostatku bedničke smene — priliku da nauči hijerarhiju broda, kao
i da se upozna s prostorom. Pretpostavljao je daje to i namera.
Vreme se nije menjalo otkako su ih zarobili. Postojan blag vetar
duvao je sa severoistoka, oblaci dolazili i odlazili kao naklonost
kafanske plesačice, a od beskrajnih niskih talasa more se blistalo
poput sitno brušenog safira. Sunce bi preko dana mučno upeklo a
noću su se gušili u zatvorenom prostoru, ali Žan je do sada već
navikao na ovakav rad. Ten mu je potamneo koliko i Paolov i
Kozetin. I Lok je, činilo se, koristio ovo što je bolje mogao — pocrneo
i bradat, i zaista žilav i mišićav jednom u životu, ne samo tanušan.
Sitna građa i nerazborito hvalisanje sopstvenom spretnošću zaradili
su mu dužnost podmazivanja katarki, i pramčane i glavne, svakog
jutra.
Hrana je i dalje stizala kasno nakon svakog dugog dana, i iako
nimalo zanimljiva, bila je više nego obilata. Sada su dobijali i punu
porciju alkohola. Ma koliko Žan mrzeo to da prizna, makar i samom
sebi, i nije mu previše smetao ovakav razvoj događaja. Mogao je da
radi i spava uveren kako ljudi na čelu broda znaju svoj posao; on i
Lok nisu više morali da upravljaju svim tim pomoću snalažljivosti i
molitava. Da nije bilo smrdljivog brodskog dnevnika, s nemilosrdnim
zapisom svakog proteklog dana — dana za danom s kojima je
dejstvo protivotrova kopnelo — uživao bi u ovom vremenu. Dobrom i
bezvremenom periodu, provedenom u pokušaju da odgonetne
poručnicu Delmastro.
Ipak, ni on ni Lok nisu mogli prestati da broje dane.
2
Osamnaestog festala Ćelavi Mazuka je ođlepio.
Nije bilo nikakvog upozorenja; iako se svake noći durio u
potkaštelu, bio je jedan od mnogih umornih, živčanih ljudi i nije dalje
nikome pretio — ni posadi ni bedničkoj smeni.
Bio je sumrak, tri ili četiri časa otkako je plava smena preuzela
dužnost, i širom broda dizali su fenjere. Pokraj kokošinjca Žan je
sedeo pored Loka i rasplitao stari kanap na predivo od kog se
sastojao. Lok je ovo seckao i pravio hrpu grubih smeđih vlakana.
Pomešano s katranom, ovo će postati kudelja i koristiće se za sve,
od zapušavanja spojnica do punjenja jastuka. Bio je to strahovito
dosadan posao, ali sunce beše gotovo zašlo i bližio se kraj dnevnim
dužnostima.
Odnekud blizu potkaštela začulo se čegrtanje, propraćeno
psovkama i smehom. Ćelavac Mazuka besno je dotrupkao u njihovo
vidno polje, s krpom i kofom u rukama, a za petama mu je bio neki
član posade kog Žan nije prepoznao. Mornar je rekao nešto što Žan
nije načuo, a onda se desilo — Mazuka se munjevito okrenu, zavitla
na njega tešku kofu i pogodi ga pravo u lice. Mornar, zapanjen, pade
na zadnjicu.
„Majku ti tvoju“, povika Mazuka, „je l' misliš da sam jebeno dete?“
 Mornar je petljao po opasaču u potrazi za oružjem — kratkom
toljagom, vide Žan. Ali Mazukina krv beše uzavrela, a mornar se još
oporavljao od udarca. Časak kasnije Mazuka gaje već šutirao u grudi
i dograbio je toljagu za sebe. Podigao ju je iznad glave, ali dalje nije
stigao. Troje ili četvoro članova posade udari ga u isto vreme, obori
ga na palubu i ote mu toljagu iz ruke.
Teški koraci sa oficirske palube hitro dotabanaše do sredine broda.
Kapetanica Drakaša došla je a daje niko nije ni pozvao.
Dok je jurila pored njih, Žan — koji je sasvim zaboravio na konopac
— oseti nekakve trnce u stomaku. Imala je ono. Isto ono čime je
zračio kapa Barsavi, nešto što spava u čoveku dok ga napolje ne
isteraju gnev ili preka potreba, tako naglo i tako užasno. Bat koraka
same smrti odjekivao je po brodskim daskama.
Drakašina posada podigla je Mazuku i nepomičnog ga držala za
ruke. Čovek koji je dobio udarac kofom povratio je toljagu i trljao je
glavu negde u blizini. Zamira se zaustavi i pokaza na njega.
„Tomase, objasni.“
„Ja sam... ja sam... Izvini, kap’tanice, samo sam se malo zezao.“
„Prati me kao ker celo jebeno popodne“, reče Mazuka, savladan ali
ni blizu smiren. „Nije ni mrvu posla uradio. Samo ide za mnom, šutira
mi kofu, uzima mi alat, zaserava mi sve i tera me da radim iz
početka.“
„Tomase, je F to istina?“
„Samo sam... bilo je samo zezanje, kap’tanice. Zadirkivao bedničku
smenu. Ništa loše nisam mislio. Prestaću.“
Drakaša se pokrenula tako brzo da Tomas nije stigao ni da se lecne
pre nego što se našao u padu ka palubi, slomljenog nosa.
Žan je primetio kako je otmen luk njena ruka načinila na putu
naviše, kao i preciznu upotrebu dlana — takav udarac primio je
barem dvaput u životu. Saosećao je s Tomasom, ma koliko ovaj bio
glupava magarčina.
„Jooooj“, reče Tomas, pljujući krv na sve strane.
„Bednička smena je kao alat“, reče Drakaša. „Očekujem da ih držite
u upotrebljivom stanju. Da ih održavate. Ako hoćeš da se zezaš, nek
to bude odgovorno zezanje. Oduzimam ti tvoj deo plena s Crvenog
glasnika i tvoj deo od prodaje.“ Pokaza na žene koje su stajale pored
njega. „Vas dve. Odvucite ga do krme i pronađite učenjakinju
Tregani.“
Dok su vukle Tomasa prema oficirskoj palubi u iznenadnu posetu
brodskoj lečiteljki, Drakaša se opet okrenu Mazuki.
„Čuo si moja pravila, prve noći na ovom brodu.“
„Znam. Žao mije, kapetanice Drakaša, on je prosto...“
„Čuo si. Čuo si šta sam rekla i razumeo si.“
„Jesam, bio sam ljut, ja.
„Takni oružje i sleduje ti smrt. Bilo je jasno kao nebo bez oblačka, a
ti si to svejedno učinio.“
„Slušaj...“
„Ni za šta mi ne trebaš“, reče ona; desna šaka joj sunu i sklopi se
oko Mazukinog grla. Posada ga pusti, a on grčevito stisnu Drakašu
za podlakticu, ali uzalud. Ona poče da ga vuče prema brodskoj
ogradi zdesna po pramcu. „Ovde, na moru, ako izgubiš glavu, ako
samo jednu glupavu grešku napraviš, sunce ti žarko, možeš da
potopiš ceo brod. Ako ne možeš da zadržiš prisebnost kad ti se
jasno i glasno kaže šta je na kocki — onda si samo teret.“
Uz ritanje i gušenje, Mazuka je pokušao da uzvrati borbom, ali
Drakaša ga je neumoljivo vukla prema ivici izložene palube. Na oko
dva koraka od ograde, ona zaškrguta zubima, zamahnu desnom
rukom i iz kuka i ramena i zavitla Mazuku napred iz sve snage. Jako
je tresnuo, zamlatarao rukama kako bi povratio ravnotežu, pa se
prevalio unazad. Časak kasnije, čuo se pozamašan pljusak.
„Na ovom brodu ima dosta tereta.“
I posada i bednička smena potrčaše do desne ograde. Žan baci
kratak pogled na Loka, pa ustade da im se pridruži. Drakaša je
ostala gde je i bila, s rukama pored tela, a iznenadni gnev beše joj
ispario. I u tome je podsećala na Barsavija. Žan se pitao hoće li
ostatak noći provesti u durenju i čami, ili čak pijančenju.
Brod se postojano kretao brzinom od četiri ili pet čvorova, a činilo
se da Mazuka nije dobar plivač. Već je bio pet ili šest koraka od boka
broda, a petnaest ili dvadeset koraka pozadi, računajući od oficirske
palube. Ruke i glava poigravali su mu naspram namreškane tame
talasa i urlao je da mu pomognu.
Sumrak. Žan se strese. Vreme gladi na otvorenom moru. Jarka
dnevna svetlost mnoge stvorove terala je duboko pod talase, tako da
je voda satima bila gotovo bezbedna. Sve ovo se menjalo u
predvečerje.
„Kapetanice, da ga izvučemo?“ Jedan član posade beše joj prišao i
govorio je tako tiho da su samo oni u blizini čuli.
„Ne“, reče Drakaša. Okrenula se i polako se zaputila prema krmi.
„Jedrimo dalje. Uskoro će nešto već doći po njega.“
3
Devetnaestog, pola sata nakon podneva, Drakaša je doviknula
Loku da dođe u njenu kabinu. Lok je potrčao prema krmi koliko su ga
noge nosile, s prizorima Tomasa i Mazuke vrlo jasnim u mislima.
„Ravele, kakva je ovo đavolska prokletinja?“
Lok je zastao da osmotri prizor. Sto je bio pričvršćen u središtu
kabine. Paolo i Kozeta sedeli su jedno preko puta drugog i zurili u
Loka, a špil karata bio je raširen između njih po nekakvom
nedokučivom rasporedu. Jedan srebrni pehar ležao je prevrnut na
sredini stola... pehar preveliki za njihove ručice. Lok oseti drhtaj
strepnje u dnu želuca, ali svejedno pogleda pobliže.
Kao što je i pretpostavio... gutljaj bledosmeđeg pića prosuo se iz
pehara na sto i kanuo na kartu. Ista ta karta rastopila se u vidu
barice mekog, potpuno neupadljivog sivog materijala.
„Uzeli ste karte iz mog kovčega“, reče. „One u smotuljku od
dvostrukog vodootpornog platna..“
„Da.“
„I pila si prilično jaku žestinu uz obrok. Jedno dete ju je prosulo.“
„Karamel-brendi, i sama sam ga prosula.“ Izvukla je bodež i
čačnula sivu tvar. Iako se sjajila kao tečnost, bila je tvrda i čvrsta, i
vršak bodeža kliznu preko nje kao da je u pitanju granit. „Šta je ovo,
koji klinac? Kao neki... alhemijski cement.“
„ljeste alhemijski cement. Nisi primetila da karte čudno mirišu?“
„Zašto bih, koji moj, mirisala karte?“ Ona se namršti. „Deco, ne
dirajte ih više. Zapravo, idite i sedite na krevet dok mamica ne bude
mogla da vam opere ruke.“
„Nije opasno“, reče Lok.
„Ne zanima me“, reče ona. „Paolo, Kozeta, stavite ruke u krilo i
sačekajte mamicu.“
 „To nisu prave karte“, reče Lok. „To su nalepnice od alhemijske
smole. Tanke kao papir i savitljive. Ne možeš da veruješ koliko su
bile skupe.“
„Niti me je briga. Čemu služe, koji klinac?“
„Zar nije očigledno? Umočiš jednu u žestoko piće i ona se razgradi
za nekoliko sekundi. Iznenada imaš pločicu alhemijskog cementa.
Spojiš koliko god ti karata treba. Tvar se osuši za oko minut i bude
tvrda kao čelik.“
„Tvrda kao čelik?“ Ona osmotri sivu mrlju na lepo prelakiranom
stolu. ;,Kako se skida?“
„Ovaj... ne skida se. Ne postoji razređivač za to. Barem ne van
alhemijske laboratorije.“
„Molim? Pa, da ga izem, Ravele...“
„Kapetanice, nisi fer. Nisam tražio od tebe da izvadiš te karte i igraš
se njima. Niti sam ih ja polio pićem.“
„U pravu si“, reče Drakaša sa uzdahom. Izgleda umorno, pomisli
Lok. Biedunjave ljutite bore oko usta izgledale su kao da su bile u
nedavnoj upotrebi. ..Pokupi ovo i pobačaj s broda.“
„Kapetanice, molim te. Molim te.“ Lok pruži ruke prema njoj. „Nisu
samo skupe već bi ih bilo i.,. dozlaboga teško opet napraviti.
Potrajalo bi mesecima. Daj samo da ih zamotam natrag u
vodootporno platno i stavim ih u kovčeg. Molim te smatraj ih delom
mojih papira.“
„Za šta ih koristiš?“
„One su samo nešto iz moje torbice smicalica“, reče on. „Sve što mi
je od nje ostalo, zapravo. Poslednja, važna mala smicalica. Kunem ti
se, ni slučajno ne predstavljaju pretnju ni za tebe niti za brod...
moraš da ih poliješ žestinom, a i onda mogu samo da te iznerviraju.
Vidi, ako mi ih sačuvaš, i nađeš mi noževe oštre kao skalpel, sve
svoje vreme ću uložiti da ti skinem ovo sranje sa stola. l')a ga
sastružem postrance. Gak i ako potraje čitavu nedelju. Molim te.“
Kako se ispostavilo, trebalo rau je deset časova — beskrajno
pažljivo je grebuckao na vrhu prednjeg kaštela, kao da izvodi kirurški
zahvat. Radio je bez odmora, prvo na suncu, a onda pri sjaju
nekoliko fenjera, sve dok nije sastrugao đavolski tvrdu tvar tako da
iza nje na laku nije ostalo ništa osim prozirne mrlje.
 Kada se konačno smestio u svoj sićušni prostor za spavanje, znao
je da će ga šake i podlaktice boleti dobar deo sutrašnjeg dana.
Vredelo je, i vredeio je svakog minuta rada, da sačuva taj špil
karata u životu.
4
Dvadesetog, Drakaša je batalila istočni kurs i usmerila ih za stupanj
severnije od tačnog zapada, s vetrom na desnom boku. Vreme je
bilo postojano; danju su se kuvali a noću znojili i brod je jedrio pod
rekom praćak-sablasti koje su, poput lukova od avetinjske zelene
svetosti, lebdele nad vodom.
Dvadeset prvog, dok je nagoveštaj zore taman bojio istočno nebo,
dobili su priliku da se dokažu.
Lakat u rebra trgnuo je Loka iz prekratkog sna. Probudio se i
zatekao metež; ljudi iz bedničke smene meškoljili su se, posrtali i
gunđali svud oko njega.
„Jedro na vidiku“, reče Žan.
„Čulo se s vrha katarke pre samo minut“, reče neko blizu ulaza.
„Dva stupnja udesno po krmi. To je poprilično na istok i malo na
sever od nas, trup mu je iza obzorja..“
„To je dobro“, reče Žabril i zevnu. „Zorni opažaj“
„Zorni?“ Još je bilo mračno i Lok protrlja oči, i dalje zamagljene od
sna. „Već zora? Pošto više ne moram da se pretvaram kako znam
šta to, koji klinac, radim — šta je ’zorni opažaj’?“
„Sunce izlazi iza obzorja, vidiš?“ Žabril kao da je uživao u prilici da
drži Loku predavanje. „Tamo na istoku. Ovde smo još u senci, na
zapad od nji’. Nas je teško videti, ali mi njih fino držimo na oku sa
onim bledunjavim svetlom iza njihovih katarki, vidiš?“
„Aha“, reče Lok. „Fino zvuči.“
„Nadrljao je ođ nas“, reče Aspel. „Napašćemo i zarobićemo ga.
Ovaj brod je prepun posade. A Drakaša je jedna krvava beštija.“
„Ovo je naša borba“, reče Streva. „Mi idemo prvi.“
„Jašta, i dokazaćemo se“, reče Aspel. „Dokazaćemo se i gotovo je
s ovim sranjem od bedničke smene.“
„Nemoj još da ukrašavaš kitu srebrnim vrpcama“, reče Žabril. „Ne
znamo kuda ide ni koliko brzo, niti koji joj je najbolji pravac jedrenja.
Možda je ratni brod. Možda je čak i deo eskadre.“
 „Jebi se, Žabi“, reče neko bez istinske zlobe. „Zar ne želiš da se
gubiš iz bedničke smene?“
„Ej, bre, kad dođe vreme da se ukrcavamo na njega, go-golcat ću
da veslam u čamcu i napašću te gadove svojim jebeno dobrim
izgledom. Samo sačekajte da vidimo da li je plen, to je sve što
velim.“
Bilo je buke i komešanja na palubi; nekoje izvikivao naređenja.
Ljudi kod ulaza upinjali su se da vide i čuju sve.
„Delmastrova šalje ljude uz konopce“, reče neko. „Izgleda da ćemo
skrenuti na sever za nekoliko stupnjeva. Kao, žure.“
„Ništa nije sumnjivije od iznenadne promene pravca, ako nas vide“,
reče Žabril. „Želi da budemo bliže njihovom kursu pre nego što nas
opaze, da bi izgledalo prirodno.“
Minuti su prolazili. Lok je trepnuo i smestio se natrag uz poznatu
pregradu. Ako đelanje nece početi baš odmah, uvek ima vremena za
još nekoliko minuta sna. Po stenjanju i komešanja oko sebe, nije
jedini tako mislio.
Probudio se nekoliko minuta kasnije — nebo vidljivo kroz otvor za
provetravanje bilo je svetlije sivo — kada je glas poručnice
Delmastro dopro sa ulaza u potkaštel.
„...Tu gde ste, za sada. Budite tihi i pazite da vas ne vide. Još
nekoliko minuta do smene crvenih i plavih, ali zbog napada
privremeno prestajemo sa redovnim smenama. Crvene ćemo slati u
potpalublje malo-pomalo, a polovina plavih popeće se da ih zameni.
Želimo da izgledamo kao trgovački brik, ne kao grabljivica prepuna
posade.“
Lok je krivio vrat da osmotri senovita obličja oko sebe. Odmah iza
Delmastrove, u pomrčini pred zoru, video je posadu po sredini broda
kako s mukom gura nekoliko velikih buradi prema levoj brodskoj
ogradi.
„Dimna burad ria palubi“, đoviknu neka žena.
„Nema otvorenog plamena na palubi“, povika Ezri. „Nema pušenja.
Samo alkemijska svetla. Prenesi dalje.“
Minuti su prolazili, a svetlost zore sve više jačala. Lok je svejedno
primetio kako mu se kapci opet krađom spuštaju. Uzdahnuo je,
opustio se, i...
 „Ej, vi na palubi“, dopre povik s vrha glavne katarke, „prenesite
kapetanici da imaju tri katarke i idu na zapad-severozapad. Pod
košnim jedrima.“
„Jašta, tri katarke, zapad-severozapad, košna jedra“, viknu Ezri.
„Azimut?“
„Povoljno, po desnom boku, možda stupanj prema krmi.“
„Ostani na oprezu. Još se ne vidi trup?“
„Jok.“
„Čim zadigne suknje iznad obzorja, proviri i reci nam šta nosi ispod
njih.“ Ezri se vrati do potkaštela i zalupa po pregradi pored ulaza.
„Bednička smena na noge. Protegnite se, idite do kenjatorskih
konopaca, pa se vratite ovde dole. Požurite. Uskoro ćemo se ili boriti
ili bežati. Najbolje da vam creva budu kako valja.“
Manje je ličilo na kretanje kroz gomilu a više kao da te neko
istiskuje iz tube. Loka su izgurali na palubu, i on zgrbi leđa i protegnu
se. Žan učini isto, pa priđe Delmastrovoj. Lok podiže obrvu; sitna
poručnica kao da je dobro podnosila razgovor sa Žanom isto onoliko
koliko je prezirala razgovor s njim. Bitno da bar jedan od njih izvlači
od nje obaveštenja, pretpostavljao je.
„Stvarno misliš da ćemo bežati?“, upita Žan.
„Ja radije ne bih.“ Delmastrova zaškilji preko ograde, ali čak ni iz
Lokovog ugla novi brod još se nije video s palube.
„Znaš šta“, reče Žan, „nije ni čudo što odavde ništa ne vidiš.
Trebalo bi da te dignem na ramena.“
„Sala o niskim ljudima“, reče Delmastova. „Baš originalno. Tako
nešto u životu nisam čula. Samo da znaš, najviša sam od svih svojih
sestara.“
„Sestara“, reče Žan. „Zanimljivo. Malo tvoje prošlosti za džabe?“
„Sranje“, reče ona i namršti se. „Ostavi me na miru, Valora. Ovog
jutra ćemo imati pune ruke posla.“
Ljudi su se vraćali od kenjatorske užadi. Sad kad se gužva razišla,
Lok se popeo stepenicama i pošao napred da sam obavi šta ima.
Poučen dosadašnjim neprijatnim iskustvom, laktovima se progurao
prema privetrinskoj strani — ma kakav da je vetar, štošta baš gadno
može ti se desiti ako kenjaš sa zavetrinske strane — elem,
privetrinskoj strani male drvene grede koja se ukrštala s kosnikom
na samo korak ili dva od vrška. Ispod nje su, kao s kakvog sićušnog
krsta za jedra, visile vrze, i o njih je Lok oslonio noge dok je
raskopčavao čakšire. Talasi su se u belini razbijali o pramac, a pena
se podigla i zapljusnula mu noge otpozadi.
„Bogovi“, reče on, „ko bi pomislio da će pišanje biti ovakva
pustolovina.“
„Ej, vi na palubi“, časak kasnije dopre povik s pramčane katarke.
„Ono je cevka, eto šta je. Okrugla i debela. Kurs i jedra kao i ranije.“
„Zastava?“
„Ne vidi se, poručnice.“
Cevka. I,ok je prepoznao naziv — trgovačka lađa zaobljene krme s
pitomim, zakrivljenim pramcem. Zgodna za prevoz tovara, ali brik
poput Orhideje mogao bi da je vrti oko prsta. Nikakav vojni ili
gusarski pohod ne bi koristio takvo plovilo. Čim je pristignu,
najverovatnije će dobiti borbu.
„Ha“, progunđa on, „a ja umalo da se upišam u gaće.“
5
Užareno sunce dizalo se iza njihove mete i uokvirivalo nisko, crno
obličje u grimizni polukrug. Lok je bio na kolenima kod desne ograde
prednjeg kaštela i trudio se da ne bude na smetnji. Zaškiljio je i
zaklonio oči rukama da se zaštiti od bleštavila. Istočno nebo, nalik
lomači, bilo je oreol ružičaste i crvene boje; more nalik na tečni rubin
poput mrlje se širilo od sunca u usponu.
Prljava, crna brljotina dima, nekoliko koraka široka, dizala se sa
zavetrinske strane središnjeg dela Orhideje kao kakav zlokoban
uljez u čist vazduh zore. Poručnica Delmastro sama se starala za
dimno bure. Orhideja je plovila pod košnim jedrima, sa smotanom
glavnom i prednjom deblenjačom; sasvim zgodno, ovo je ujedno bio i
logičan raspored jedara za ovakav vetar, a i prva pređostrožriost kad
bi se brod zaista zapalio.
„Hajde, bedni smradovi“, reče Žan, koji je sedeo pored njega.
„Perelandra mu, pogledajte ulevo.“
„Možda nas vide“, reče Lok. „Možda ih samo zabole.“
„Nisu promenili ni jedno jedino jedro“, reče Žan, „inače bi nas
osmatrači obavestili. Ovo mora da su najneznatiželjniji, najćoraviji
blentavi kreteni koji su ikad razapeli jedro na katarku.“
 „Ej, vi na palubi!“ Osmatrač na pramčanoj katarci zvučao je
uzbuđeno. „Prenesite kapetanici da skreću ulevo po pramcu!“
„Koliko?“ Delmastrova se izmače od dimne buradi. „Hoće li se
zaputiti pravo ovamo?“
„Ne, zaokrenuli su za oko tri stupnja.“
„Žele pobliže da pogledaju“, reče Žan, „ali neće još da se spanđaju
s nama.“
Začuo se povik sa oficirske palube, i časak kasnije Delmastrova
triput dunu u pištaljku.
„Bednička smena! Bednička smena na oficirsku palubu!“
Požurili su prema krmi, pored posade koja je vadila dobro
podmazane lukove iz platnenih navlaka i zapinjala tetive. Kao što je
Delmastrova i obećala, oko pola uobičajene smene bilo je na palubi;
oni koji su se bavili pripremom oružja čučali su ili se krili iza katarki i
kokošinjaca. Drakaša ih je čekala kod ograde oficirske palube i
progovorila je čim su pristigli.
„Još imaju vremena i prostora da promene pravac. Ovo je cevka, i
sumnjam da bi doveka mogli da nam beže po ma kakvom vremenu,
ali možda nas nateraju da se pomučimo pre nego što ih uhvatimo.
Nagađam šest ili sedam časova, ali ko bi poželeo tako dugo da se
dosađuje? Pretvaraćemo se da smo zapaljen najmljeni brik, pa da
vidimo hoćemo li ih namamiti da postupe kako društvene norme
nalažu.
Ponudila sam vam priliku da se dokažete, dakle vi ste zubi u našim
čeljustima. Vi se prvi borite. Ako se vratite, odlično. Ako ne želite da
se borite, idite u potkaštel i ostanite bednička smena dok vas se ne
otarasimo.
Što se mene tiče, jutros sam se probudila gladna. Nameravam da
se dočepam ovog maleckog plena. Ko od vas je spreman da se bori
za mesto na mom brodu?“
Lok i Žan digoše ruke, kao i svi u blizini. Lok se hitro obazre i vide
da niko ne odbija priliku.
„Odlično“, reče Drakaša. „Imamo tri čamca, u koje staje oko
tridesetoro. Dobićete ih. Vaš zadatak je da u početku izgledate
nedužno; držite se blizu Orhideje. Na znak, jurnućete napred i
napasti s juga.“
 „Kapetanice“, reče Žabril, „šta ako ne uspemo sami da je
zauzmemo?“
„Ako brojčano stanje ili okolnosti budu protiv vas, grčevito se držite i
najsićušnijeg dela palube. Dovešću Orhideju uporedo s njima i
privući ih kukama. Ništa na tom brodu ne može da se odupre
ukrcavanju stotinu odmornih ratnika.“
To će baš onako lepo utešiti one od nas koji već poginu ili budu na
samrti, pomisli Lok. Upravo mu je doprlo do mozga šta zapravo
pokušavaju da urade i osećao je kako mu strepnja poigrava u
stomaku.
„Kapetanice!“ Jedan osmatrač dozivao je s vrha glavne katarke.
„Podigli su tališamsku zastavu!“
„Možda lažu“, promrmlja Žabril. „Nije loša varka. Ako već dižeš
lažni barjak, Tališam ima pristojnu mornaricu. A trenutno niko s njima
nije u ratu.“
„Nije baš prepametno, ipak“, reče Žan. „Ako im je pratnja u blizini,
zašto je ne bi stalno držali razvijenu? Zastavu krije samo neko ko
ima razloga za brigu.“
„Jašta. Oni i gusari“, isceri se Žabril.
Kapetanica Drakaša povika preko gomile: „Del! Pošalji jedno dimno
bure na ogradu zdesna po pramcu. Tu ispred lestava za oficirsku
palubu.“
„Želiš dim uz ogradu s privetrinske strane, kapetanice?“
„Lepa mrlja pravac preko oficirske palube“, reče Drakaša. „Ako
zažele da ćaskaju signalnim zastavicama, teba nam izgovor da
ostanemo mutavi.“
Vižljasti navigator, koji je stajao za kormilom nekoliko stopa iza
Drakaše, glasno pročisti grlo. Ona se osmehnu, a onda nešto kao da
joj pade na pamet. „Donesite tri signalne zastavice iz kovčega s
barjacima i razvijte ih s krme. Žuto, žuto i žuto.“
„Sve duše u opasnosti“, reče Žan. „To znači ’ko šta nađe, njegovo
je’, nema zezanja.“
„Mislio sam da je to samo signal za brod u nevolji“, reče Lok.
„Trebalo je pažljivije da čitaš knjigu. Tri žute zastavice kažu kako
smo toliko nadrljali da ćemo im dati zakonska prava da pokupe
odavde sve što ne nosimo na sebi. Ako spasu nešto, njihovo je.“
 Delmastrova i njena ekipa preneli su dimno bure na položaj kod
desne ograde i zapalili ga komadom alhemijskog fitilja. Sive vitice
dima počele su da se prikradaju oficirskom palubom, u poteri za
tamnijim crnim oblakom koji se dizao sa zavetrinske strane. Na
krmenoj ogradi, dva mornara su podizala tri lepršave žute zastavice.
„Dodatni osmatrači u snast i uz ogradu da pomognu Mamčensu“,
doviknu Drakaša. „Strelci nek se penju jedno po jedno. Kad se
popnete na vrhove katarki, držite oružje spušteno; krijte se ako
možete i izigravajte skrušenost sve dok ne dam znak.“
„Kapetanice!“ Osmatrači s glavne katarke ponovo su dovikivali
naniže. „Okrenuli su se da nam preseku put i razvijaju dodatna
jedra.“
„Čudo živo kako im se srce smekšalo čim su videli onaj signal“,
reče Drakaša. „Utgare!“
Prilično mlad Vađranin obrijane glave — crvene kao da je izašao iz
rerne — iznad crne brade spletene u kiku, pojavi se odmah pored
poručnice Delmastro.
„Sakrij Paola i Kozetu na najnižu palubu“, reče Zamira.
„Zapodevamo kavgu.“
„Razumem“, reče i požuri uz lestve oficirske palube.
„Sto se vas tiče“, reče Drakaša i opet se usredsredi na bedničku
smenu, „kod glavne katarke poredane su sekirice i sablje. Odaberite
oružje i sačekajte, pa pomozite da se spuste čamci.“
„Kapetanice Drakaša!'*
„Šta je, Ravele?“
Lok pročisti grlo i u sebi se pomoli bezimenom Trinaestom da zna
šta radi. Došlo je vreme za taj potez; ako ne učini nešto da povrati
deo Ravelovog ugleda, završiče kao običan član posade i još će ga
ostali izbegavati zbog prošlih neuspeha. Treba mu poštovanje ako
očekuje da obavi ma koji deo zadatka. To znači veličanstveno i
glupavo đelo.
„Moja je krivica što su ovi ljudi umalo izginuli na Glasniku. Bili su mi
posada i trebalo je bolje da ih pazim. Voleo bih priliku da učinim to
sada. Želim... čeono sedište u prvom čamcu.“
„Očekuješ da te proglasim za vođu napada?“
„Ne da budem vođa“, reče Lok, „samo da se prvi popnem uz bok
onog broda. Ma šta se tamo spremalo da nas okrvavi, nek okrvavi
prvo mene. Možda mogu da spasem čoveka iza sebe.“
„To znači i ja“, reče Žan i stavi Loku ruku na rame, donekle
zaštitnički. „Kud on ide, idem i ja.“
Žane, bogovi te blagoslovili, pomisli Lok.
„Ako ti je životno stremljenje da zaustaviš strelicu iz samostela“,
reče Drakaša, „neću te odbiti.“ Izgledala je malo zatečena, ipak, i
najmanjim mogućim delićem pokreta ona sa odobravanjem kliranu
glavom Loku; gomila je počinjala da se razilazi prema oružju.
„Kapetanice!“ Poručnica Delamastro istupi, šaka i podlaktica
čađavih od dimne buradi. Bacila je pogled na Loka i Žana dok je
govorila: „Ko zapravo predvodi jurišne čamce?“
„Kud koji, mili moji, Del. Šaljem po jednog Orhidejca u svakom da
čuvaju čamce; šta bednička posada uradi nakon što se popne na
brod tiče se samo njih.“
„Ja želim čamce.“
Drakaša je nekoliko sekundi zurila u nju i nije govorila ništa. Od
struka naniže bila je ovenčana sivim dimom.
„Nisam imala šta da radim kad smo zaposeli Glasnik, kapetanice“,
reče Delmastrova žurno. „Zapravo, već nedeljama se nisam nimalo
zabavljala otimanjem plena.“
Drakaša okrznu Žana krajičkom oka i namršti se. „Tražiš uslugu.“
„Jašta. Ali koristiće nam.“
Drakaša uzdahnu. „Del, čamci su tvoji. Pazi, ispunjavamo Ravelovu
želju.“
Prevod: ako popije strelu umesto nekoga, pazi da to bude umesto
tebe, pomisli Lok.
„Kapetanice, nećeš zažaliti. Bednička smeno! Naoružajte se i
čekajte me po sredini broda!“ Delmastrova sunu uz stepenice
oficirske palube, pored Utgara koji je čvrsto vodio Drakašinu secu za
ruke, svako s po jedne strane.
„Ravele, ti si smeo i glupav“, reče Žabril. „Još malo pa ćeš mi se
opet sviđati, čini mi se.“
„...bar ume da se bije, toliko znamo“, čuo je Lok nekog drugog.
„Trebalo je da vidiš kako je sredio stražara one noći kad smo ukrali
Glasnik. Puf! Ćušnuo ga pesnicom i ovaj se presamitio ko bela lala.
Sad će nam pokazati da zna znanje, samo čekaj.“
 Lok je iznenada bio veoma srećan što je ispišao sve što je imao da
ispiša.
Na sredini broda jedna starija mornarka čuvala je stražu rtad
burićima prepunim obećanih sekirica i sablji. Žan izvuče dve sekirice,
oceni im težinu i namršti se dok je Lok oklevao pred burićima.
„Imaš li ti uopšte pojma šta radiš?“, prošaputa ovaj.
„Ni najblažeg“, reče Lok.
„Uzmi sablju i potrudi se da izgledaš opušteno.“ Lok je izvukao
sablju i s ljubavlju se u nju zagledao kao da je neizmerno zadovoljan.
„Svako ko ima opasač“, povika Žan, „maznite još po jedno oružje i
pripašite ga. Nikad ne znate kad će zatrebati vama ili nekom
drugom.“
Dok su petorica ili šestorica sledila njegov savet, on kliznu do Loka i
opet šapnu: „Ostani tik pored mene. Samo... drži korak sa mnom i
izgledaj ponosito. Možda nemaju lukove.“
Poručnica Delmastro vratila se među njih u crnom kožnom prsluku i
sa štitnicima za podlaktice, kao i opasačem prepunim noževa. Lok
primeti kako je u zakrivljene nakrsnice njenih sablji usađeno nešto
nalik na krhotine prastakla.
„Valora, hvataj.“ Dobaci Žanu kožni štitnik za vrat i podiže kosu
čvrsto svezanu u rep tako da joj je vrat ostao sasvim izložen.
„Pomozi devojci.“
Žan joj stavi štitnik oko vrata i prikopča ga na potiljku. Ona ga
jednom cimnu, klimnu glavom, i podiže ruke. „Slušajte! Dok ne
pređemo u napad, vi ste bogati putnici i prašinarski fićfirići, u
čamcma kako biste spasli dragocene kože.“
Dvoje članova posade obilazilo je bedničku smenu i delilo šešire,
brokatne jakne i ostale gospodske stvari. Delmastrova dograbi
svileni suncobran i gurnu ga Loku u ruke. „Evo ti, Ravele. Možda te
malo zaštiti.“
S prenaglašenom ratobornošću Lok zatrese suncobranom iznad
glave i u zamenu dobi malo razdraženog smeha.
„Kao što je kapetanica rekla, u svakom čamcu biće po jedan
Orhidejac, da se poštara za povratak plovila čak i ako to s vama ne
bude slučaj“, reče Delmastrova. „Ja ću povesti Ravela i Valoru, u
malom čamcu koji ste nam poklonili vi s Glasnika. I tebe i tebe.“
Pokaza na Strevu i Žabrila. „Ma šta dalje da bude, mi ćemo prvi
pristati uz bok i prvi se popeti.“
Oskarl, starešina posade, i omanja grupa pomoćnika pojaviše se s
konopcima i koturovima i počeše da opremaju dizalice.
„Još ovo“, reče Delmastrova. „Ako zatraže milost, ukažite im je. Ako
bace oružje, poštujte to. Ako nastave da se bore, jebeno koljite. A
ako se sažalite na njih, samo se setite koji smo signal morah da
damo kako bismo ih naterali da pomognu zapaljenom brodu.“
6
Iz vode, opsenarska vatra Loku je izgledala potpuno stvarna. Sva
dimna burad sad su bila puštena u pogon; za brodom se vijorio
crnosivi oblak koji je maltene sasvim obujmio oficirsku palubu.
Zamirino obličje pojavilo bi se ovde-onde, a sunce bi se načas
odbilo o njen durbin pre nego što bi opet iščezla u tami. Jedna ekipa
mornara postavila je pumpice i platnene cevi posred broda (na
ogradu, gde su se najbolje videle), i sipali su mlazeve vode na oblak
dima, iako zapravo nisu radili ništa izuzev prali palubu.
Lok je sedeo na pramcu čamčića i osećao se donekle blesavo sa
suncobranom u ruci i jaknom od srme poput ogrtača prebačenom
preko ramena. Žan i Žabril delili su prednju veslačku klupu, Streva i
poručnica Delmastro bili su iza njih, a veoma sitan mornar po imenu
Vitore — jedva nešto stariji od dečaka — čučao je na krmi da
preuzme čamac kad se ukrcaju na cevku.
Taj brod, čije su se neobično zaokrugljene i nezgrapne obline trupa
sada jasno videle, bio je okrenut malo na sever od njih. Lok je cenio
da će se sa Otrovnom orhidejom susresti, ili gotovo susresti, za oko
deset minuta.
„Hajde da zaveslamo prema njima“, reče Delmastrova. „Dosad to
već sigurno očekuju.“
Njihov čamac i ona dva veća ostali su na položajima na oko sto
koraka jugoistočno od Orhideje. Kada je četvoro veslača u čeonom
čamcu zapelo prema severu, Lok vide da su i drugi shvatili šta treba
da rade i pošli za njima.
Poskakivali su gore-dole i klizili po talasima visine jedne stope.
Sunce beše izašlo i vrućina je rasla; s broda su krenuli u sedmi i po
čas jutra. Vesla su ritmično škripala u ležištima; sada su bili bok uz
bok sa Orhidejom, a novopridošlica se nalazila na oko pola milje
prema severoistoku. Ako cevka nanjuši zamku i pokuša da pobegne
na sever, brod bi opustio jedra i poleteo za njom. Ako pokuša da beži
na jug, pak, bio bi zadatak čamaca da joj preseku put.
„Ravele“, reče Delmastrova, „pored tvojih nogu, jurišne makaze. Je
l’ ih vidiš?“
Lok pogleda dole. Smeštena pod klupom ležala je sprava gadnog
izgleda, sa šarkama i dve drvene drške. Ove drške pokretale su
metalnu hvataljku.
„Čini mi se.“
„Lukovi nam nisu najveći problem. Najviše mogu da nam naude ako
razapnu žilet-mreže da se zaštite od nasilnog ukrcavanja —
iseckaćemo se na rezance ako pokušamo da se uspentramo na
palubu. Ako su razapeli mreže, moraš tim makazama da nam
prosečeš prolaz.“
„Ili da poginem u pokušaju“, reče on. „Kapiram.“
„Ipak, dobra vest je da je u tri lepe nezgodno razapeti žilet- —
mrežu. A neće ni biti postavljene ako očekuju da pošalju čamce i
prime putnike. Ako samo uspemo dovoljno da se približimo pre nego
što otkrijemo karte, neće imati vremena da ih upotrebe.“
„Na koji znak otkrivamo karte?“
„Nećeš omašiti, veruj mi.“
7
Zamira Drakaša stajala je kod desne krmene ograde i malo se
odmarala od dima. Kroz durbin je proučavala sve bližu cevku; njen
zatupasti prednji pretežni tank bio je fino ukrašen, a duž visokih
bokova protezala se donekle vragolasta crnozlatna oslikana šara.
Lepo; ako je dobro održavaju, verovatno nosi pristojan tovar i nešto
novca.
Na pramcu su stajala dva oficira i kroz sopstvene durbine
proučavala njen brod. Mahnula im je na, nadala se, ohrabrujući
način, ali nije dobila odgovor.
„Pa, nek vam bude“, progunda ona, „uskoro ćete nam se učtivo
obraćati.“
Malena, tamna obličja posade jurila su tamo-amo po cevki, sada na
samo četvrt milje daleko. Jedra su joj podrhtavala, a korito se
izduživaio pred Zamirinim očima — je P oni to beže? Ne, samo
usporavaju, skreću stupanj ili dva udesno po pramcu, sa ciljem da
priđu blizu, ali ne preblizu. Po sredini broda videla je kako grupa s
pumpama i crevom prska vodu uvis da nakvasi niža jedra cevke.
Vrlo razumno, kad prilaziš požaru na moru.
„Signalna ekipa“, reče ona, „spremite se.“
„Da, kapetanice“, dopre hor glasova s dela oficii'ske palube pod
dimnom koprenom.
Njeni čamci sekli su talase između dva broda. Eno Ravela na čelu,
sa onim suncobranom, pomalo nalik na mršavu srebrnu pečurku
mekog belog šešira. I eno Valore, a eno i Ezri... majku mu, Ezrina
molba ostavila joj je malo izbora osim da popusti ili da ispadne
blesava pred bedničkom smenom. Kasnije će svašta reći toj ženici...
ako bogovi toliko blagoslove Zamiru da joj pošalju poručnicu natrag
živu.
Proučavala je oficire na cevki kada su s pramca prešli na levu
ogradu. Zdepasti tipovi, izgleda, s pomalo previše odeće za ovu
vrućinu. Oči joj nisu što su bile pre dvadeset pet godina... Je l’ se oni
to podgurkuju i pomnije gledaju kroz durbine?
„Kapetanice?“, zapita član signalne ekipe.
„Miruj“, reče ona, „miruj...“ Svaki sekund smanjivao je razdaljinu
između Orhideje i žrtve. Usporili su i zaokrenuli, ali ugao zanošenja
dovešće ih još bliže. ...još bliže. Jedan od oficira na cevki pokaza,
potom ščepa drugog za rame i pokaza opet. Durbini im se podigoše
kao jedan.
„Ha!“, povika Zamira. Sad nemaju izgleda da se izvuku. Osećala je
kako joj nov polet uliva snagu u svaki korak i pokret; osećala je kako
joj polovina godina spada s pleća. Bogovi, uvek je divan onaj
trenutak kad shvate koliko su tačno sjebani. Ona s treskom sklopi
durbin, dohvati megafon s palube, i zaurla preko celog broda.
„Strelci na katarkama, na gotovs! Svi mornari na palubu! Svi
mornari na palubu i zauzmite položaje uz ogradu zdesna po pramcu!
Ugasite dimnu burad!“
Otrovna orhideja zadrhta; osamdesetoro mornara pod oružjem i
oklopima uz vrisku je trupkalo uz lestve i kuljalo iz grotala. Strelci
istupiše iza katarki, kleknuše na za to predviđene bojne platforme i
napeše blistave lukove.
 Zamiri nije trebao durbin da vidi obličja oficira i posade kako
grozničavo trče po palubi cevke.
„Ajde još ovo, pa da se stvarno upišaju u gaće“, viknu ona, ne
mučeći se da govori u megafon. „DIŽI GRIMIZNI BARJAK!“
Tri žute zastavice koje su lepršale nad oficirskom palubom
uzdrhtaše, pa sunuše naniže, pravo u sivu maglu. Iz poslednjih
ostataka crnog, uzavrelog dima izdiže se široki crveni barjak, blistav
kao jutarnje sunce koje se nadvija nad oluju.
8
„Samo žustro“, povika poručnica Delmastro, „samo žustro!“ Dok se
krvavocrvena zastava nad Orhidejinom krmom dizala do pune visine
i prvi od horde sumanuto razigranih mornara počeli da se guraju uz
desnu ogradu, tri čamca su jurila po talasima.
Lok je zbacio suncobran i jaknu i hitnuo ih u vodu pre nego što se
setio da poprilično vređe. Uzbuđeno je hvatao vazduh i preko
ramena se osvrtao prema boku cevke koji se brzo približavao —
strmoj drvenoj površini, izdignutoj poput plutajućeg zamka. Mili
bogovi, ide u bitku. Šta li mu bi, u materinu?
Grizao se za unutrašnjost obraza kako bi se usredsredio i pobelelim
prstima se držao za ivice čamca. Majku mu, nije ovo nikakvo
razmetanje. To ne može da priušti. Duboko udahnu da se smiri.
Lok Lamora je mali, ali Trn Kamora veći je od svega ovoga. Trna ne
mogu taći ni sečivo ni čini ni prezir. Lok pomisli na Sokolara i kako
mu je ovaj krvario pod nogama. Pomisli na Sivog Kralja, mrtvog pod
njegovim nožem. Pomisli na bogatstva koja su mu klizila kroz prste. I
osmehnu se.
Postepeno, pažljivo, on isuka sablju i razmahnu njom. Tri čamca
sada su plovila gotovo bok uz bok i usecala bele trouglove u more
iza sebe, na samo minut od odredišta. Lok je nameravao da stigne
onamo odeven u najveću laž svog života kao u kostim. Za nekoliko
trenutaka će možda poginuti, ali do tada, bogova mu, on je Trn
Kamora. On je kapetan Orin jebeni Ravel.
„Orhidejci! Orhidejci!“ Poput kipa je stajao na pramcu čamca, sablje
ispružene kao da namerava njom da proburazi cevku i sasvim sam
joj načini rupu u koritu. „Napred za plen! Napred, za sve nas! Za
mnom, Orhidejci! Bogatiji i pametniji od svih!“
 Otrovna orhideja kliznula je napolje iz poslednjih ostataka dima, dok
su se za njom vijorile sive linije s oficirske palube kao da izmiče
kakvoj avetinjskoj ruci. Posada koja je vrvela uz ogradu opet zaklica,
a onda umukoše kao jedan. Brodska jedra zalepršaše. Drakaša je
letala, užurbano, kako bi brod okrenula oštro udesno po pramcu.
Ako joj pođe za rukom, pribiče se levim bokom sasvim uz cevku,
toliko blizu da biste nekoga mogli ubosti nožem.
Iznenadna tišina Orhidejaca omogućila je Loku da prvi put čuje
zvuke sa cevke — naređenja, paniku, prepirke, preneraženost. A
onda, glasnije od svega ostalog, jedan metalni glas kako viče kroz
megafon:
„Spasite nas! Za ime bogova, molim vas... molim vas dođite i
spasite nas!“
„Sranje. Obično ne čujemo baš ovako nešto“, reče Delmastrova.
Lok nije imao vremena za razmišljanje; pristali su uz trup cevke i
snažno naleteli na zid od mokrih dasaka na njenoj zavetrinskoj
strani. Brod se malčice naginjao, i stoga — netačno — delovao kao
da će se prevrnuti i smrskati ih. Nekim čudom, pripone i mreža za
ukrcavanje visili su pri ruci. Dignute desne ruke Lok skoči prema
mreži.
„Orhidejci“, povika, dok se pentrao uz grubo, mokro uže, nošen
poletom straha. „Orhidejci! Za mnom!“
Trenutak istine: levom rukom napipao je palubu na vrhu mreže za
ukrcavanje. Zaškrguta zubima, zamahnu sabljom uvis, trapavo i
opako, za slučaj da neko čeka na ivici palube. Potom se podiže na
mišiće, otkotrlja se ispod ograde — promašio je kapiju za nekoliko
koraka — i uskoprca se na noge urlajući kao sumanut.
Paluba je bila u potpunom haosu, i ništa od toga nije bilo
namenjeno njemu. Nije bilo žilet-mreža, niti strelaca, niti zida od
kopalja i halebarđi ili mačeva koji bi. čekao na napadače. Članovi i
članice posade panično su trčali naokolo. Nalik na mrtvu smeđu
zmiju, napušteno požarno crevo ležalo je na palubi, klokotalo morsku
vodu i stvaralo sve veću baru.
Neki mornar okliznu se o vodu i nalete na njega, koprcajući se. Lok
podiže sablju i mornar se trže i podiže ruke da pokaže da su prazne,
„Pokušali smo da se predamo“, dahnu mornar. „Pokušali smo! Nisu
nam dali! Bogovi nek su nam u pomoći!“
 „Ko? Ko vam to nije dao da se predate?“
Mornar pokaza na izdignutu oficirsku palubu i Lok se hitro okrenu
da vidi šta je tamo
„E, u tri lepe“, prošaputa.
Bilo ih je barem dvadesetorica, sve muškarci, svi izliveni iz istog
kalupa. Pocrneli, zdepasti, mišićavi. Brade su im bile uredno
potkresane, a kosa, dugačka do ramena, perlama svezana u
zveckave pramenove. Glave behu umotali u jarkozelenu tkaninu, a
Lok je iz iskustva znao daje ono što liči na tanke, tamne rukave
zapravo sveto pismo, istetovirano tako gusto crnim i zelenim
mastilom da se svaki trag kože ispod njega gubio.
Heremski iskupitelji. Verski luđaci, ubeđeni da su oni jedino moguće
izbavljenje od greha svog poročnog ostrva. Od sebe su činili žive
žrtve heremskim bogovima, lutali su svetom u izgnaničkim
skupinama i živeli mirno, kao monasi, sve dok im neko — ma ko —
ne bi zapretio.
Sveta zakletva nalagala im je da ubiju ili budu ubijeni kad se ukaže
prilika za nasilje; da časno poginu za Herem ili nemilosrdno istrebe
svakoga ko na njih digne ruku. Svi su vrlo, vrlo pomno gledali u
Loka.
„Paganin nudi crveno očišćenje!“ Iskupitelj na čelu skupine pokaza
na Loka i diže mesingom okovanu toljagu od veštičjeg drveta.
„Operimo duše neznabožačkom krvlju! UBIJAJTE ZA SVETI
HEREM!“
Visoko podignutog oružja, jurnuše stepenicama sa oficirske palube
i pokuljaše niz njih, usredsređeni na Loka, kao da žele da pokažu šta
je zapravo sumanuta vriska. Jedan mornar pokuša da im se otetura
s puta, ali ga smlatiše, a lobanja mu pod vođinom toljagom puče
poput dinje. Ostali su mu izgazili telo u jurišu, Lok nije mogao da se
suzdrži. Prizor ove poplave prekaljene vojničke pogibelji toliko je
prevazilazio sve što je dotad iskusio da iz njega provali kašljucav,
iznenađen smeh. Bio je prestravljen đo srži, i u tome je našao
iznenadnu, potpunu slobodu. Podiže svoju jednu beskorisnu sablju i
jurnu u protivnapad, lak kao prašina na vetru, urlajući u trku:
„Hajde, onda! Dođite da vam Ravel pokaže! Bogovi vam šalju
strašni sud, PIZDE NIJEDNE!
 Trebalo je da pogine nekoliko sekundi potom. Kao i obično, Žan je
imao druge planove.
Na Loka se ustremio heremski vođa — ubilački fanatik dvostruko
teži od njega — a kiv i sunce blistali su mu sa šiljalca podignute
toljage. Onda se na mestu njegovog dotadašnjeg lica našla sekirica,
čija je drška štrcala iz razmrskane očne duplje. Sudar, ne s toljagom,
već sa iznenada besvesnim lešom, tresnuo je Loka o palubu i izbio
mu vazduh iz pluća. Vrela krv prštala mu je po licu i vratu, a on se
grčevito upinjao da se oslobodi ispod koprcavog tela. Palubu oko
njega iznenada su ispunila obličja koja su se ritala, truptala, urlala i
padala.
Svet se rastopio na nepovezane slike i osećaje. Lok je jedva stizao
da ih pobroji dok su sevali pored njega...
Sekire i koplja namenjena njemu zarivaju se u telo heremskog
vođe. Njegov očajnički zamah sabljom i trzaj od udarca kada je
utonula u nezaštićeni prevoj butine nekog iskupitelja. Žan ga podiže
na noge. Žabril i Streva izvlače druge Orhidejce na palubu.
Poručnica Delmastro se bije pored Žana i pretvara lice jednog
iskupitelja u odrano, crveno mleveno meso nakrsnicom jedne sablje
u koju je usađeno staklo. Senke, pokreti, neskladni povici.
Bilo je nemoguće ostati uz Žana; iskupitelji su bili isuviše zbijeni, a
udarci pljuštali suviše gusto. Loka opet obori telo u padu i on se
zakotrlja ulevo, grozničavo naslepo sekući u prolazu. Paluba i nebo
vrteli su se oko njega sve dok se iznenada nije kotrljao po vazduhu.
Rešetka beše spala s glavnog grotla za prtljag. Očajnički se
zaustavio, i žurno se vratio udesno pre nego što se preturi unutra.
Letimičan pogled u prostor za tovar na glavnoj palubi pokazao mu je
da se i tamo nalaze tri iskupitelja. Uskobeljao se na noge i istog časa
ga je napao još jedan Heremljanin; parirao je udarac za udarcem i
bočno se povlačio u pokušaju da se mrdne od ivice tovarnog grotla.
Bez uspeha: drugi protivnik se pojavi s krvavim kopljem na gotovs.
Lok je znao da nikako neće moći da se bori s njima dvojicom, niti
da izbegava udarce sa otvorenom rešetkom za leđima. Razmišljao je
brzo. Početak napada prekinuo je cevkinu posadu usred
premeštanja teškog bureta iz glavnog prostora za tovar. Ta bačva,
četiri ili pet stopa u prečniku, visila je u mreži iznad otvora grotla.
 Lok divljački zamahnu na dvojicu protivnika, samo s namerom da ih
natera na uzmak. Potom se zavrte na peti i skoči iz sve snage.
Silinom od koje mu se promućkalo sve u glavi tresnuo je o obešenu
bačvu i grčevito ščepao mrežu, dok su mu noge mlatarale kao u
čovekakoji pliva kučeći. Bačva se njihala poput klatna dok se on
pentrao na vrh.
Odatleje nakratko uživao u dobrom pogledu na dešavanja. )oš
Orhidejaca kuljalo je u bitku s levog boka, a Delmastrova i Žan
potiskivali su glavninu iskupiteljskih snaga natrag uz stepenice
oficirske palube. Lokova strana palube bila je isprepleteni kovitlac
protivnika: zelena tkanina i gole glave nad oružjem svih vrsta.
Iznenada, onaj Heremljanin s kopljem zamahnu prema njemu i
vršak oružja od zacrnjenog čelika zari mu se u drvo na nekoliko
palaca od noge. Lok uzvrati potezom sablje i shvati kako njegovo
viseće pribežište i nije onoliko bezbedno koliko se nadao. Odozdo su
dopirali povici — iskupitelji u prostoru za tovar primetili su ga i
nameravali su da učine nešto u tom pogledu.
Bilo je na njemu da pre toga uradi nešto sumanuto.
On skoči uvis, čvrsto se držeći zajedno uže o kom je bačva visila s
čekrka, i izbeže još jedan zamah kopljem. Ne vredi pokušavati da
iseče sve konopce s čekrka. To bi potrajalo minutima. Pokušao je da
se priseti rasporeda konopaca i koturova koje mu je Kaldris utuvio u
glavu. Šarao je očima duž jednog jedinog zategnutog užeta koje se
spuštalo od čekrka do kotura s patent-kukom u jednom uglu grotla
za tovar. Da — konopac vodi preko palube i nestaje pod zaraćenom
gomilom. Sigurno vodi do vitla, a ako ga preseče...
Steže zube, jakim delom sablje pri dnu oštrice dobro zaseče
zategnuti kanap, i oseti kako se sablja zariva u konoplju. Leteća
sekirica prozuja mu pored levog ramena i promaši za širinu njegovog
malog prsta. Svom snagom koju je mogao da prikupi zasecao je
konopac iznova i iznova. Posle četvrtog udarca, ovaj puče i razmota
se, a težina bačve prekinu ga tačno na pola. Lok se na bačvi spusti u
prostor za tovar, čvrsto žmureći. Neko drugi vrisnu, te on nije morao.
Bačva tresnu i zaori se lomljava. Inercija snažno pribi Loka uz njenu
gornju površinu. On bradom udari o drvo, odlete u stranu i prizemlji
se na palubu u vidu nimalo dostojanstvene hrpe. Zapljusnu ga
tamna, smrdljiva tečnost — pivo. Kuljalo je iz bačve.
 Uz stenjanje Lok se osovi na noge. Jedan iskupitelj nije se
pokrenuo dovoljno brzo; bio je prostrt ispod bureta, očito mrtav. Udar
je drugu dvojicu odbacio u stranu i sada su ošamućeno pipali
unaokolo u potrazi za oružjem.
Doteturao se do njih i prerezao im grkljane pre nego što su uopšte
shvatili daje ustao. Nije to bila borba, samo lopovski zanat, i obavljao
gaje mehanički. Potom je trepnuo i osvrnuo se u potrazi za nečim o
šta bi obrisao sečivo; stara i prirodna lopovska navika zbog koje
zamalo da pogine.
Jedno teško, tamno obličje pljusnu u pivo pred njega. Jedan
Heremljanin koji gaje gnjavio tamo gore, onaj s kopljem, skočio je
šest ili sedam stopa niže, u prostor za tovar. Ali pivo koje je kuljalo
na sve strane bilo je klizavo; dok je doskakao, iskupitelju se izraače
tlo pod nogama i on se preturi na leđa. S hladnom
nezainteresovanošću Lok zabi sablju čoveku u prsa, a potom mu ote
koplje iz umirućih ruku.
„Piće ti je došlo glave“, prošaputa.
Tamo gore, bitka se nastavljala. Načas je u prostoru za tovar bio
sam sa svojom šugavom pobedicom.
Četvorica mrtvih, a sve do jednog ubio je na prevaru, pomoću sreće
i iznenađenja i najobičnijih smicalica, kako bi postigao ono što bi u
časnoj borbi bilo nemoguće. Zbog saznanja da nikad ne bi ni ukazali
ni primili milost, trebalo je da mu bude lakše, ali mahnita pomama od
pre nekoliko minuta sada beše sasvim okopnela. Orin Ravel je ipak
varka; ponovo je bio obični, stari Lok Lamora.
Izrigao se iza gomile platna i mreža, oslanjajući s o koplje kako bi
ostao uspravan dok grčevi ne prođu.
„Bogovi na nebesima!“
Lok je brisao usta kada se Žabril i još dva Orhidejca uvukoše u
tovarni prostor, držeći se za ivicu palube umesto da prosto skoče.
Činilo se da ga nisu uhvatili u povraćanju.
„Čet’ri komada“, nastavi Žabril. Tunika mu je bila delimično
iscepana iznad plitke posekotine na grudima. „Jebeš mi sve, Ravele.
Mislio sam da se od Valove upišavam u gaće.“
Lok duboko udahnu kako bi se smirio. „Žerom. Je l’ dobro?“
„Bio je pre minut. Vido sam njega i poručnicu Delmastro kako se
bore na oficirskoj palubi.“
 Lokklimnu glavom, pa kopljem pokaza prema krmenoj strani broda.
„Za mnom. Hajde da dovršimo ovo.“
Trkom ih je poveo niz glavnu palubu cevke i usput gurao u stranu
nenaoružane, prestravljene članove posade u prolazu. Oklopljena
vrata krmene kabine bila su zatvorena, a iza njih Lok je čuo nekakvo
grozničavo komešanje. Zalupao je na vrata.
„Znamo da si unutra“, dreknu, pa se okrenu Žabrilu i umorno se
isceri. „Ovo deluje užasno poznato, a?“
„Kroz ta vrata nećete prodreti“, dopre prigušen povik iznutra.
„Probaj na silu“, reče Žabril.
„Daj da se prvo malo napravim strašno pametan“, reče Lok. Potom,
glasnije: „Kao prvo, ova vrata su možda i oklopljena, ali krmeni
prozori su ti od stakla. Kao drugo, otvori jebena vrata dok izbrojim do
deset ili ću narediti da se svi preživeli članovi i članice posade
pogube na oficirskoj palubi. Možeš da slušaš dok radiš to što radiš
— ma šta to bilo — unutra.“
Stanka; Lok zausti da otpočne sa odbrojavanjem. Iznenada, uz
zveket zupčanika teškog mehanizma, vrata se odškrinuše i pojavi se
nizak, sredovečan čovek u dugačkom crnom mundiru.
„Molim te, nemoj“, reče. „Predajem se. Učinio bih to i ranije, ali
iskupitelji nisu pristajali. Zaključao sam se pošto su me saterali
ovamo dole. Ubijte me ako hoćete, ali posadu mi poštedite.“
„Nemoj da si blesav“, reče Lok. „Ne ubijamo nikoga ko se ne bori.
Mada je valjda lepo znati da nisi potpuna stoka. Kapetan,
pretpostavljam?“
„Antoro Nera, vama na usluzi.“
Lok ga dograbi za revere i odvuče ga prema stepeništu koje vodi na
palubu. „Hajdemo gore, gospodaru Nera. Mislim da smo se postarali
za tvoje iskupitelje. Šta su, koji moj, oni uopšte tražili na brodu?
Putnici?“
„Obezbeđenje“, promrmlja Nera. Lok se ukopa.
„Zar si toliko jebeno tupav da nisi znao kako će pomahnitati čim im
neko mahne bitkom pred nosom?“
„Nisam ih želeo! Vlasnici su navaljivali. U zamenu za rad iskupitelji
traže samo hranu i prevoz. Vlasnici su mislili... da će tako poplašiti
svakoga ko počne da pravi nevolje.“
 „Divna teorija. Pali samo ako objaviš njihovo prisustvo, doduše.
Nismo znali da su na brodu dok nas nisu napali u jebenoj falangi.“
Lok se popeo stepenicama na palubu i dovukao Neru sa sobom, a
za njima su išli Žabril i ostali. Promolili su se na blistavu jutarnju
svetlost oficirske palube. Jedan čovek je spuštao cevkinu zastavu i
bio je do kolena u leševima.
Bilo ih je barem desetak. Iskupitelji, uglavnom, sa zelenim
lepršavim turbanima i čudno zadovoljnim izrazima lica. Ipak, tu i
tamo bilo je nekih nesrećnib mornara, a na vrhu stepenica poznato
lice — Aspel, kome je prednja strana grudi bila krvavi rusvaj.
Lok se grozničavo osvrtao i odahnu kada ugleda Žana, izgleda
netaknutog, kako čuči pokraj desne ograde. Poručnica Delmastro
bila mu je pokraj nogu, a krv joj se slivala niz desnu ruku. Dok je Lok
posmatrao, Žan iscepa komad tkanine s donjeg dela sopstvene
tunike i poče da joj previja ranu.
Lok oseti ubod koji je bio napola olakšanje a napola seta; na kraju
borbe, Žan obično skuplja krvave komadiće njega. U žaru borbe, u
deliću sekunde, bilo je neophodno šmugnuti dalje od Žana. Shvati da
se neobično uzrujao što Žan nije pošao za njim, neumorno mu bio za
petama, i pazio na njega kao uvek.
Nemoj da si kreten, pomisli. Žanje imao sopstvenih problema, pa
majku mu.
„Žerome“, reče.
Žan ova glava trže se u stranu i usne mu gotovo uobličiše zvuk „L“
pre nego što se obuzdao. „Orine! Na šta to ličiš! Bogovi, jesi li
dobro?“
Na šta liči? Lok pogleda dole i otkri kako mu je gotovo svaki deo
odeće natopljen krvlju. Pređe rukom preko lica. Ono za šta je mislio
da je znoj ili pivo ostalo mu je crveno na dlanu.
„Uopšte nije moja“, reče. „Mislim.“
„Hteo sain da pođem u potragu za tobom“, reče Žan. „Ezri...
poručnica Delmastro..
„Biće meni dobro“, proštenja ona. „Gad je pokušao da me udari
stražnjim jarbolom. Samo mi je izbio vazduh.“
Lok opazi ogromnu toljagu okovanu mesingom kako leži na palubi
blizu nje, a odmah iza mrtvog iskupitelja s jednom od naročitih sablji
Delmastrove zarivenom u grlo.
 „Poručnice Delmastro“, reče Lok, „doveo sam kapetana.
Predstavljam ti Antora Neru.“
Delmastrova odgurnu Žanove ruke i otpuza pored njega kako bi
bolje videla. Linije krvi protezale su joj se od posekotina na usni i
čelu.
„Gospodaru Nera. Milo mi je. Ja predstavljam onu stranu koja je još
na nogama. Uprkos tome što tako ne izgleda.“ Iskezi se i obrisa krv
iznad očiju. „Kad ti maznemo brod, otimačina će meni pasti u
dužnost, zato nemoj da me nerviraš. Kad smo kod toga, koji je ovo
brod?“
„Vodomar“, reče Nera.
„Tovar i odredište?“
„Tal Verar, sa začinima, vinom, terpentinom i skupocenim drvetom.“
„Tim i gomiletinom heremskih iskupitelja. Ne, umukni. Možeš da
objašnjavaš kasnije. Bogova mu, Ravele, ti si stvarno imao posla.“
„Nego šta, jebeš mi sve“, reče Žabril i pljesnu ga po leđima. „Sam je
ubio četvoricu u prostoru za tovar. Na jednog se spustio na pivskoj
bačvi, a sa ostalom trojicom mora da se borio licem u lice.“ Žabril
pucnu prstima. „Ovako ih je sredio.“
Lok uzdahnu i oseti kako mu se žare obrazi. Podiže ruku i obrisa
malo krvi o lice, gde ju je prvobitno i našao.
„Dobro“, reče Delmastrova, „Priznajem da sam iznenađena, ali
drago mi je. Ravele, nisi u stanju da upravljaš ni ribarskim čunom, ali
možeš da predvodiš čete pri ukrcavanju kad god poželiš. Mislim da
smo upravo iskupili oko pola Herema.“
„Hvala“, reče Lok.
„Možeš li da mi dovedeš ovaj brod u red? Da raščistiš posadu s
palube i sve ih pod stražom smestiš na prednji kaštel?“
„Mogu. Žerome, hoće li joj biti dobro?“
„Malo je ugruvana i isečena, ali..
„Preživela sam i gore“, reče ona. „Preživela sam i gore, i svakako
uzvratila istom merom. Možeš s Ravelom ako hoćeš.“
„Ja..“
„Nemoj da te udarim. Biću dobro.“
Žan ustade i priđe Loku, koji blago gurnu Neru prema Žabrilu.
„Žabrile, bi li otpratio našeg novog drugara na prednji kaštel dok
Žerom i ja pribiramo ostatak njegove posade.“
 „Jašta, vrlo rado.“
Lok i Žan poveli su ljude niz stepenice oficirske palube u zbrku od
leševa po sredini broda. Još iskupitelja, još posade... i petorica ili
šestorica koje je izvukao iz Privetrinske stene pre tri nedelje. Bio je
neprijatno svestan kako svi preživeli kao da pilje u njega. Povremeno
bi načuo odlomke razgovora:
„.. .smejao se, nego šta..
„Vido dok sam se peo uz bok. Napao ih skroz sam..
„Nikad tako nešto nisam video.“ To je bio Streva, čija je leva ruka
izgledala slomljena. „Smejao se i smejao. Jebeno neustrašiv.“
..'Bogovi vam šalju strašni sud, pizde nijedne’. To im je rekao. Čuo
sam...“
„U pravu su, znaš“, prošaputa Žan. „Gledao sam te kako izvodiš
kojekakva hrabra i sumanuta sranja, ali ovo je bilo... ovo je bilo...“
„Bilo je skroz sumanuto i nimalo hrabro. Bio sam jebeno van sebe,
kapiraš? Toliko sam se presrao od straha da nisam znao šta radim.“
„Ali dole u prostoru za tovar...“
„Bacio sam bačvu na jednog“, reče Lok. „Još dvojici prerezao
grkljan dok su još bili ošamućeni. Poslednji je bio tako fin da se
oklizne na pivo i olakša mi posao. Isto kao i uvek, Žane. Nisam ja
nikakav smrdljivi ratnik.“
„Ali oni sad misle da jesi. Uspeo si.“
Zatekli su Mela, klonulog uz glavnu katarku i nepomičnog. Rukama
beše obujmio mač zariven u stomak, kao da se trudi da ga sačuva.
Lok uzdahnu.
„Trenutno recimo da ni sam ne znam kako se povodom toga
osećam“, reče.
Žan kleknu i sklopi Melu oči. „Znam šta hoćeš da kažeš.“ Zastao je i
kao da je odmeravao reči pre nego što je nastavio. „Imamo ozbiljan
problem.“
„Stvarno? Mi, problem? Na šta li zaboga misliš?“
„Ovo su naši ljudi. Lopovi. Svakako je i tebi jasno. Ne možemo da
ih izdamo Stragosu.“
„Onda ćemo umreti.“
„Obojica znamo da Stragos svejedno namerava da nas ubije..
„Sto duže igramo po njegovim pravilima“, reče Lok, „što se više
približavamo ostvarenju nekog dela zadatka, to smo bliže pravom
protivotrovu. Što više dobijemo na vremenu, to ima više izgleda da
će on načiniti omašku... a onda možemo nešto da preduzmemo.“
„Nešto ćemo preduzeti ako budemo držali stranu sopstvenoj sorti.
Bogova mu, pogledaj oko sebe. Ovi ljudi kradu da bi preživeli i to je
sve što rade. Oni su mi. Božje zapovestipo kojima živimo...“
„Nemoj ti meni da držiš jebenu vakelu o tome šta je dolično, a šta
ne!“
„Zašto ne? Izgleda da ti treba...“
„Izvršio sam svoju dužnost prema ljudima koje smo poveli iz Tal
Verara, Žane, ali oni i svi ovi ovde su neznanci. Nameravam da
nateram Stragosa u suze zbog onoga što je uradio, a ako mogu njih
pritom da poštedim, bogova mi, i hoću. Ali, ako moram da potopim
ovaj brod i još deset takvih kako bih onoga skršio, izeš mi sve, to ću i
uraditi,“
„Bogovi“, prošaputa Žan. „Slušaj šta govoriš. Mislio sam da sam ja
Kamoranin. Ti si Kamoranin od glave do pete. Pre samo časak bio si
žalostiv zbog ovih ljudi. Sad bi ih sve jebeno podavio radi svoje
osvete!“
„Naše osvete“, reče Lok. „Naših života.“
„Sigurno postoji neki drugi način.“
„Šta predlažeš, dakle? Da ostanemo ovde? Provedemo nekoliko
veselih nedelja na Utvarnolujnim a onda ljubazno umremo?“
„Ako je neophodno“, reče Žan.
Otrovna orhideja, skraćenih jedara, prišla je krmi Vodomara, i
postavila se između cevke i vetra. Ljudi i žene postrojeni duž ograde
Orhideje triput gromko zaklicaše, svaki put glasnije nego prethodni
put.
„Je l’ čuješ? Ne kliču bedničkoj smeni“, reče Žan. „Kliču svojima.
Eto šta smo sad. Deo svega ovoga.“
„To su nez...“
„Nisu to neznanci“, reče Žan.
„Pa, sad.“ Lok baci pogled prema krmi i poručnici Delmastro, koja
beše ustala i preuzela kormilo Vodomara. „Možda su neki od njih
manje neznani tebi nego meni.“
„Ma, čekaj samo ča...“
„Radi šta god moraš da prekratiš vreme“, reče Lok namrgođeno,
„ali ne zaboravi kako si ovamo dospeo. Naš zadatak je Stragos.
Zadatak nam je da ga porazimo
„Da prekratim vreme? Da prekratim vreme, sunce ti?“ Žan ljutito
usisa vazduh. Steže pesnice i načas je izgledao kao da će ščepati
Loka i protresti ga. „Bogovi, vidim zbog čega su te uhvatili pundravci.
Pazi, ti si se možda pomirio s činjenicom da već godinama nema
jedine žene koja će ikad dolaziti u obzir za tebe. Ali toliko si temeljito
sjeban oko toga, i tako dugo, da izgleda misliš kako ceo svet
postupa kao ti.“
Lok se osećao kao da gaje neko izbo nožem. „Žane, nemoj ni...“
„Zašto ne? Zašto ne? Nosimo tvoju dragocenu tugaljivost sa sobom
kao jebene svete mošti. Ne pričaj o Sabeti Belakoros. Ne pričaj o
dramama. Ne pričaj o Žasmeru ili Espari ili bilo kojoj smicalici koju
smo izveli. Živeo sam s njom devet godina, baš kao i ti, a pretvaram
se da jebeno ne postoji da tebe ne bih uzrujavao. Pa, ja nisam ti.
Nije mi dosta da živim kao zakleti monah. Imam život i van tvoje
smrdljive senke.“
Lok ustuknu. „Žane, neću... nisam...“
„I prestani da me zoveš Žan, jebo ga bog.“
„Svakako“, reče Lok hladno. „Svakako. Ako nastavimo s ovim,
sasvim ćemo upropastiti masku. Mogu i sam da se šunjam po
potpalublju. Ti se vrati Delmastrovoj. Drži se za ono kormilo da bi
ostala na nogama, majku mu.
„Ali...“
„Idi“, reče Lok.
„Dobro.“ Žan se okrenu da ode, pa zastade još jednom. „Ali shvati
— ne mogu to. Slediću te u bilo kakvu sudbinu, ali ne mogu da
sjebem ove ljude, čak ni radi nas. A čak i ako misliš da je radi nas...
Ne mogu ni tebi da dopustim, isto tako.“
„Šta to, koji moj, znači?“
„Znači da treba o koječemu da porazmisliš“, reče Žan i otrupka
odatle.
Grupice mornara počele su da prelaze sa Orhideje. Zajapuren od
uzbuđenja, Utgar đotrča do Loka na čelu grupe mornara koji su nosili
konopce i motke kako bi lakše zadržali brodove uporedo.
„Srži mu njegovih, Ravele, upravo smo saznali za iskupitelje“, reče
Utgar. „Poručnica nam je rekla šta si uradio. Jebeno neverovatno!
Svaka tebi čast!“
 Lok okrznu pogledom Melovo telo naslonjeno na glavnu katarku i
Žanova leđa dok je prilazio Delmastrovoj, ruke pružene da je zadrži
na nogama. Ne vodeći računa ko ga vidi, zavitla sablju u daščanu
palubu, a vrh se zabi i uzdrhta.
„Ma, kako da ne“, reče. „Opet sam pobedio, izgleda. Ura za
pobedu.“
 JEDANAESTO POGLAVLJE
Sve ostalo — istina
1
„Izveđite zarobljenike“, reče kapetanica Drakaša.
Na palubi Orhideje vladala je mrkla noć, a brod je bio usidren pod
nebom istačkanom zvezdama. Meseci još ne behu izašli. Drakaša je
stajala kod ograde oficirske palube, s leđa osvetljena alhemijskim
lampama i ogrnuta cirađom. Kosu joj je pokrivala nekakva blesava
vunena perika, nalik na ceremonijalnu vlasulju verarskih sudija.
Paluba pri krmi i pramcu bila je prepuna posade koja se držala u
senci, a na malom praznom prostoru posred broda stajali su
zatvorenici.
Devetnaestorica s Crvenog glasnika preživela su jutrošnju borbu.
Sada su sva devetnaestorica stajala, vezanih ruku i nogu, u
nezgrapnoj gomili usred broda. Lok je posrtao napred iza Zana i
Zabrila.
„Sudska činovnice“, reče Drakaša, „doveli ste nam gomilu
nesrećnika.“
„Gomilu nesrećnika, zaista, časni sude.“ Poručnica Delmastro
pojavi, se pored kapetanice, stiskajući svitak, i sama sa smešnom
perikom.
„Čopor raspuštenih džukela i seka-persi kakav nikad nisam videla.
Ipak, pretpostavljam da im moramo suditi.“
„Uistinu moramo, gospodo,“
„Za šta su optuženi?“
„Za takav niz zločina da se od njega krv pretvara u marmeladu.“
Delmastrova razmota svitak i povisi glas dok je čitala. „Jogunasto
odbijanje ljubaznog gostoprimstva talverarskog arhonta. Namerno
bekstvo iz odličnog smeštaja koji im je isti arhont obezbedio u
Privetrinskoj steni. Krađa plovila ratne mornarice s navodnom
namerom da ga upotrebe za gusarenje.“
„Sramota.“
„Upravo tako, časni sude. E, ovo dalje je pomalo zbrkano: neki su
optuženi za pobunu, a neki za nesposobnost.“
 „Neki za ovo, neki za ono? Sudska činovnice, ne trpimo aljkavost.
Prosto optužite svakog za sve to.“
„Razumem. Pobunjenici su sada nesposobni, a nesposobnjakovići
su takođe buntovni.“
„Odlično. Zaista odlično, i izrazito sudski. Nema sumnje da će ine
citirati u knjigama.“
„I to važnim knjigama, gospođo.“
„Za šta još ovi bednici treba da odgovaraju?“
„Napad i otimačina pod crvenom zastavom, časni sude. Oružano
gusarenje na Mesinganom moru dvadeset prvog dana meseca
lestala, iste ove godine.“
„Podlo, protivprirodno i sramno“, povika Drakaša. „Unesite u
zapisnik kako imam osećaj da ću se onesvestiti. Recite mi želi li
neko da ustane u odbranu zatvorenika?“
„Niko, gospođo, jer zatvorenici nemaju ni prebijene pare.“
„Ah. Prema čijim zakonima, onda, traže bilo kakvo pravo na
zaštitu?“
„Ničijim, gospođo. Nikakva kopnena sila ne svojata ih niti će im
pomoći.“
„Jadno i bedno, i nimalo neočekivano. Ipak, bez čvrstog vodstva
nadređenih, možda je naprosto prirodno što su ovi glodari odbacili
vrlinu kao da je u pitanju kakva zarazna bolest. Možda postoji
nekakva mala nada u milost.“
„Sumnjam, gospođo.“
„Još jedna sitnica, koja može posvedočiti o njihovoj istinskoj naravi.
Sudska činovnice, možete li opisati prirodu njihovih poznanika i
sadruga?“
„Izuzetno jasno, časni sude. Tvrdoglavo su se združili sa oficirima i
posadom Otrovne orhideje
„Bogovi na nebesima“, povika Drakaša, „rekoste li Otrovne
orhideje?“
„Uistinu, gospođo.“
„Krivi su! Krivi na svim poljima! Krivi za svaku pojedinost, krivi do
krajnjih i konačnih granica za sve moguće ljudske grehe!“ Drakaša
strže periku, zavitla je na palubu i poče da skače po njoj.
„Odlična presuda, gospođo.“
 „Po odluci ovog suda“, reče Drakaša, „uzvišenog u moći i
nepopustljivog u rešenosti, za zločine počinjene na moru, nek ih
more uzme k sebi. Bacite ih s broda! I nek se bogovi ne žure previše
da ukažu milost njihovim dušama.“
S poklicima, posada pokulja odasvud i opkoli zatvorenike. Loka su,
sa ostatkom gomile, naizmenično gurali i vukli do kapije u levoj
ogradi, gde je na palubi ležala mreža za prtljag s jedrima prostrtim
ispod nje. Ivice su im bile privezane jedna za drugu. Nekadašnju
posadu Glasnika gurnuli su na mrežu i držali ih tu dok je nekoliko
desetina mornara pod zapoveđništvom Delmastrove prilazilo vitlu.
„Pripremite se da izvršite kaznu“, reče Drakaša.
„Diži“, povika Delmastrova.
Između donjih krstova za jedra na pramčanoj i glavnoj katarci bila je
nameštena složena mreža kotura i čekrka; dok su mornari okretali
vitlo, ivice mreže se podigoše, a Orhidejci koji su držali zatvorenike
odstupiše. Za nekoliko sekundi, nekadašnji Glasnikovci visili su
iznad palube, zbijeni kao životinje u zamci. Lok se grčevito držao za
mrežu kako ne bi skliznuo u sredinu upetljane zbrke udova i tela.
Usledilo je uglavnom beskorisno guranje i psovanje dok je mreža
prelazila iznad ograde i blago se njihala u tami petnaest stopa iznad
vode.
„Sudska činovnice, pogubite zatvorenike“, reče Drakaša.
„Bacaj ih, jašta!“
Neće valjda, pomisli Lok, istog onog časka kada su baš to učinili.
Mreža puna zatvorenika sunu naniže, i iz nevoljnih grla oteše se
jauci i vriska ljudi koji su u popriličnoj tišini bili smrtonosnu bitku na
Vodomaru. Pritisak po ivicama mreže oslabi dok je padala, pa su
barem imali više prostora da se tumbaju i odbijaju jedan o drugog
kad su udarili o površinu vode — ili, tačnije, čudno meku prepreku od
mreže i platna za jedra, ispod koje je voda bila poput jastuka.
Sekundu ili dve su se valjali naokolo u zbrkanom, bučnom metežu
dok su se ivice njihove zamke spuštale na talase, a onda je topla,
tamna voda pokuljala oko njih. Lok oseti kratak trenutak istinske
panike — teško bi bilo izbeći je pored veoma stvarnih čvorova na
vezama oko nogu i ruku — ali posle nekoliko časaka ivice jedrom
ojačane mreže ponovo se izdigoše, sve dok se ne nađoše iznad
same površine okeana. Voda koja je ostala zarobljena sa
zatvorenicima dopirala je Loku do struka i sada se u platnu za jedra
nalazilo kao nekakvo zaštićeno jezerce u kom su mogli da stoje i
koprcaju se.
„Jesu li svi dobro?“ To je bio Žan; Lok vide da je prigrabio za sebe
ivicu mreže baš preko puta njega. Između njih su se nalazila petorica
ili šestorica koji su se gurali i pljuskali. Lok se namrgodi kad shvati
da Žanu sasvim odgovara da ostane tu gde jeste.
„Kakva zabava, jebote“, progunđa Streva, koji se jednom rukom
držao uspravno. Druga mu je zavojima grube izrade bila privezana
uz grudi. Nekolicina nekadašnjih Glasnikovaca slomila je poneku
kost, a gotovo svi su imali posekotine i modrice, ali nijedan se
zahvaljujući povredama nije izvukao od ovog obreda.
„Časni sude!“ Lok podiže pogled kada začu glas Delmastrove. S
fenjerom u ruci poručnica je piljila u njih s leve kapije u brodskoj
ogradi; mreža je počivala u vodi na tri ili četiri stope od tamnog trupa
Orhideje. „Časni sude, neće da se udave!“
„Molim?“ Drakaša se pojavi pored Delmastrove, opet s vlasuljom na
glavi, sada još sumanutije nakrivljenom nego ikad. „Nepristojni mali
gadovi] Kako se usuđujete da traćite vreme ovog suda i ovako
blesavo odbijate pogubljenje! Činovnice, pomozite im da se udave!“
„Razumem, gospođo, pomoć oko davljenja istog časa. Pripremite
pumpe na palubi! Pumpe u pogon!“
Dva mornara pojaviše se kod ograde s napravom od platnenog
creva između sebe. Lok se okrenu na drugu stranu baš kada mlaz
tople slane vode poče da sipa po njima. I nije tako strašno, pomisli,
samo nekoliko trenutaka pre nego što ga nešto opipljivije od vode
tresnu u potiljak uz mokar, peckav pljesak.
Bombardovanje ovim novim poniženjem — namašćenom kude-
Ijom, shvatio je Lok brzo — bilo je opšteprihvaćeno i živahno.
Posada se beše postrojila duž ograde i gađala je zarobljenike u
mreži pravom pravcatom kišom dronja i otpadaka od kanapa koji su
zaudarali poznato, užeglo, na ono čime je iz jutra u jutro premazivao
katarke. Ovaj napad potrajao je nekoliko minuta, sve dok Lok više
nije imao pojma gde prestaje mast a počinje njegova odeća, a na
površini vode u njihovom malenom kavezu plutao je ljigavi sloj
gadosti.
„Neverovatno“, reče Delmastrova. „Časni sude, još su tu!“
 „Nisu se podavili?“
Zamira se opet pojavi na ogradi i svečano skide periku.
„Prokletstvo. More odbija da ih primi k sebi. Moraćemo da ih vratimo
na palubu.“
Posle nekoliko časaka. zategoše se konopci iznad njih i maleni
zatvor od mreže i platna poče da se izdiže iz vode. Ni časak prerano,
kako se činilo — Lok se strese kada oseti kako se nešto veliko i silno
očešalo o dno pod njegovim nogama. Kroz nekoliko sekundi, na
sreću, našli su se iznad talasa i postojano su se uz škripu kretali
uvis.
Ipak, njihova kazna još ne beše gotova; ponovo su visili u tami kada
je posada doteglila mrežu iznad ograde i nisu ih vratili nad palubu.
„Otkači obrtni kotur“, povika Delmastrova.
Lok je opazio jednu sitnu ženu kako se okretno kreće po gužvi
konopaca iznad njih. Izvukla je sigurnosni klin iz velikog drvenog
kotura koji je držao mrežu. Lok je prepoznao okruglo metalno ležište
unutar kotura; dobro podmazano, pomoću njega se lako moglo
rukovati čak i najnezgrapnijim i najtežim teretom. Teretom poput njih.
Posada se poredala duž ograde i počela da grabi mrežu i gura je
dalje; za nekoliko časaka, zatvorenici su se obrtali oko svoje ose
toliko brzo da im je pripala mučnina, a svet oko njih proletao je u
bleskovima — tamna voda... svetiljke na palubi... tamna voda...
svetiljke na palubi.
„Joj, bogovi“, reče neko, časak pre nego što glasno povrati. Usledilo
je naglo izmicanje od jadnička, a Lok se smrknuto držao na svom
mestu na ivici mreže, trudeći se da ne obraća pažnju na mnoštvo
muškaraca koji su se ritali, drhtali i obrtali.
„Operite ih“, viknu Delmastrova. „Pumpe u pogon!“
Snažan mlaz slane vode opet pokulja posred njih, a oni su se
mahnito obrtali. Lok bi se našao na putu mlaza svakih nekoliko
sekundi, kad god bi se mreža okrenula. Sve mu se jače vrtelo u glavi
kako su minuti prolazili i, iako je to postajalo izuzetno moderno,
usredsredio je svaki tračak dostojanstva da prosto ne povrati.
Toliko mu se strašno vrtelo u glavi, a spasenje se odigralo tako
brzo, da nije ni shvatio da su ih vratili na palubu sve dok mreža za
koju se grčevito držao nije mlitavo pala. On se prevali unapred na
mrežu i platno za jedra iznad dobrih, čvrstih dasaka. Mreža je
prestala da se vri, ali svet je zauzeo njeno mesto, i obrtao se
odjedanput u šest ili sedam pravaca, svi do jednog temeljito
neprijatni. Lok zažmuri, ali nije pomagalo. Samo je pored mučnine
bio još i slep.
Ljudi su puzali preko njega, jaukali i psovali. Dva mornara dohvatiše
Loka i podigoše ga na noge; u tom trenutku želudac ga gotovo
izdade i on se oštro zakašlja kako bi obuzdao mučninu. Prilazila je
kapetanica Drakaša; beše odbacila periku i ogrtač, i naginjala se pod
čudnim uglom.
„More vas neće“, reče. „Voda odbija da vas proguta. Nije još došlo
vreme da se udavite, hvala Jonu. Hvaljen nek je Ulkris!“
Ulkris je bilo hereško ime za boga mora i retko se čulo u terinskim
zemljama ili vodama. Mora da na brodu ima više ljudi sa istočnih
ostrva nego što sam znao, pomisli Lok.
„Gospodaru Pohlepnih Voda, zaštiti nas“, otpevuši posada.
„Dakle, sada ste ovde s nama, na razmeđu“, reče Drakaša. „Kopno
vas neće, a more odbija da vas primi. Pobegli ste, kao i mi, među
drvo i platno. Ova paluba vaša su nebesa, ova jedra vaš svod. Ovo
je sve od sveta što imate. Ovo je sve od sveta što vam treba.“
Iskorači napred i poteže bodež. „Hoćete li mi lizati čizme i prihvatiti
mesto na ovom brodu?“
„NE!“, zaurlaše nekadašnji Glasnikovci uglas. Već su ih uputili kako
da postupaju u ovom delu obreda.
„Hoćete li kleknuti i poljubiti moj draguljni prsten i moliti za milost?“
„NE!“
„Hoćete li poviti kolena pred lepim titulama na listovima papira?“
„NE!“
„Hoćete li patiti za kopnom i zakonima i kraljevima, i držati ih se
grčevito kao dete majčine sise?“
„NE!“
Ona priđe Loku i pruži mu bodež.
„Onda se oslobodi, brate.“
Još nesiguran na nogama, i zahvalan na pomoći okolnih mornara,
Lok je bodežom prestrugao veze na rukama i sagnuo se da preseče
konopac između gležnjeva. Kad je s tim završio, okrenuo se i video
da su manje-više svi nekadašnji Glasnikovci uspravni, a većinu su
pridržavali po Orhidejac ili dva. U blizini je video nekoliko poznatih
lica — Strevu, Žabrila, tipa po imenu Alvaro... a odmah iza njih Žana,
koji ga je posmatrao s nelagodnošću.
Lok je oklevao, pa pokazao na Žabrila i pružio mu sečivo.
„Oslobodi se, brate.“
Žabril se osmehnuo, prihvatio sečivo i začas završio s vezama. Žan
prostreli Loka pogledom, a ovaj zažmuri, ne želeći više da ga gleda
u oči; slušao je kako bodež kruži grupom, iz ruke u ruku. „Oslobodi
se, brate“, mrmljali su, jedan za drugim. A onda je bilo gotovo.
„Oslobođeni sopstvenim rukama, vi ste odmetnička bratija
Mesinganog mora“, reče kapetanica Drakaša, „i posada Otrovne
orhideje
2
Čak i iskusan lopov naći će prilike da nauči nove smicalice ako
poživi dovoljno dugo. Tog jutra i popodneva, Lok je naučio kako da
valjano opljačka zarobljen brod.
Lok je završio poslednji obilazak potpalublja, prilično siguran da
više nema članova posade Vodomara koje bi trebalo prikupiti, i
otrupkao uz stepenice do oficirske palube. Tela iskupitelja pomerili
su u stranu i nagomilali uz krmenu ogradu; tela ljudi sa Otrovne
orhideje preneli su do sredine broda. Lok je video kako ih nekoliko
Zamirinih mornara s poštovanjem prekriva platnom za jedra.
Hitro je obuhvatio brod pogledom. Tridesetoro ili četrdesetoro
Orhidejaca beše se ukrcalo i sada su na sve strane preuzimali
plovilo. Bili su na vrzama, sa Žanom i Delmastrovom za kormilom,
pazili na sidra i na palubi kaštela čuvali tridesetak preživelih mornara
Vodomara. Pod Utgarovim nadzorom, ranjene Vodomarce i
Orhidejce odneli su ih do sredine, blizu kapije u desnoj ogradi, gde
su se kapetanica Drakaša i učenjakinja Tregani upravo ukrcavale.
Lok požuri prema njima.
„Učenjakinjo, ruka. Mnogo me gadno boli.“ Streva je zdravom
rukom pridržavao povređeni ud, pa se trgao i podigao ga da ga
Tregani pogleda. „Mislim da je slomljena.“
„Naravno da je slomljena, govno jedno kretensko“, reče ona i
progura se pored njega da klekne pored Vodomarca čija je tunika
bila potpuno natopljena krvlju. „Ako tako budeš njom mahao, ima da
ti otpadne. Sedaj.“
 „Ali...“
„Počinjem od onih koji imaju najmanje izgleda i krećem se prema
ljudima u najboljem stanju“, progunđa Tregani. Pokušala je da
klekne na palubu pored povređenog Vodomarca i podupirala se
štapom sve dok se nije našla na oba kolena. Potom odvrnu štap.
Drška se odvoji od ostatka i razotkri sečivo veličine bodeža kojim
Tregani raseče mornarevu tuniku. „Mogu da te išutiram u glavu i
pomerim te naviše na spisku. Je l’ još želiš da ti uskoro posvetim
pažnju?“
„Ovaj... ne.“
„Izdržaćeš. Nosi se u tri lepe.“
„A, Ravele. tu si.“ Kapetanica Drakaša prođe pored Tregani i
ranjenika i ščepa Loka za rame. „Lepo si se pokazao.“
Je !'?“
„Beskoristan si kao dupe bez rupe kad treba upravljati brodom, aii
čula sam kojekakve neverovatne priče o tome kako si se rnalopre
tukao.“
„Tvoji izvori preteruju.“
„Pa, brod je naš, a ti si nam dao kapetana. Sad kad smo ubrali
cvetak, treba da srknemo nektar pre nego što naiđe nevreme ili neki
drugi brod.“
„Hoćeš ii uzeti Vodomar kao plen?“
„Ne. Ne volim da se odreknem više od jednog dela posade
odjednom radi sprovođenja zapjenjenih brodova. Opelješićemo s
njega dragocenosti i upotrebljiv tovar.“
„A onda ga spaliti ili tako nešto?“
„Naravno da ne. Ostavićemo posadi dovoljno zaliha da stignu do
luke i gledati ih kad zažde prema obzorju. Izgledaš zbunjeno.“
„Nije da se bunim, kapetanice, samo... nije onoliko izravno nitkovski
koliko sam očekivao.“
„Ne misliš valjda da poštujemo njihovu predaju zato što smo ljudi
dobrog srca, a, Ravele?“ Drakaša se iskezi. „Nemam mnogo
vremena da objašnjavam, ali ovako stoje stvari. Da nije bilo onih
smrdljivih iskupitelja, ovi ljudi...“ — mahnu rukom prema povređenim
Vodomarcima koji su čekali da im Tregani posveti pažnju — „ne bi
imali ni ogrebotine, niti bi ijednu zadali. Ako već ne mogu da razapnu
žilet-mreže i pripreme lukove, četiri od pet uhvaćenih brodova,
recimo, prosto se izvrne na leđa sa sve četiri uvis. Znaju da ćemo ih
pustiti da izvuku živu glavu kad završimo. A obični mornari nemaju ni
centiru od tovara, pa zašto bi radi njega popili sečivo ili strelicu iz
samostrela.“
„Valjda ima smisla.“
„I ne samo nama. Pogledaj ovaj pokolj. Iskupitelji kao zaštita? Da ti
manijaci ne rade besplatno, na ovom brodu ne bi ni bilo pravih
stražara, to ti jemčim. To nema nikakvog smisla ni što se vlasnika
tiče. Na ovako dugim plovidbama — četiri ili pet meseci od dalekog
istoka do Tal Verara — sa začinima, retkim metalima, drvetom,
vlasnik može da izgubi dva ođ tri broda; lađa koja stigne na cilj
otplati one dve propale. I još ostane zarade. A ako zapravo dobiju
brod natrag, čak i bez tovara, tim bolje. Zato ne potapamo i ne
spaljujemo kao ludi. Dokle god se malo obuzdavamo, i ne prilazimo
suviše blizu civilizaciji, parajlije misle o nama kao o prirodnoj
nepogodi, kao o nevremenu.“
„Elem, što se tiče branja i, ovaj, srkutanja nektara, odakle
počinjemo?“
„Najvrednija stvar ovde je brodska kesa“, reče Drakaša. „Kod
kapetana je, zbog troškova. Potkupljivanja i tako toga. Uvek je u
majčinu teško pronaći je. Neki je bace s broda, drugi je kriju na
nekom memljivom, neverovatnom mestu. Verovatno ćemo nekoliko
sati morati malo da kinjimo ovog Neru pre nego što istrtlja istinu.“
„E, u tri lepe.“ Iza njih, Treganijeva pusti pacijenta da klone na
palubu i poče da briše krvave ruke o čakšire. „Kapetanice, nikakve
vajde od ovog ovde. Vidim mu pravo kroz ranu u plućima.“
„Sigurno je mrtav?“, reče Lok.
„Pa, nebesa mu, ne bih znala, ja sam samo jebena lečiteljka. Ali
jednom u kafani neko reče da je umesno biti mrtav kad ti pluća zjape
na svetlosti dana“, reče Tregani.
„Ovaj... da. I ja sam čuo isto. Pazite, hoće li još neko ovde umreti
ako se odmah ne postarate za njega?“
„Verovatno ne.“
„Kapetanice Drakaša“, reče Lok, „gospodar Nera ima meko srce.
Smem li da budem tako slobodan i predložim jedan plan..
Nekoliko časaka kasnije Lok se vratio na sredinu broda, držeći
Antora Neru za jednu nadlakticu. Ruke su mu bile vezane iza leđa.
Lok ga poprilično snažno gurnu prema Zamiri, koja je stajala sa
isukanom sabljom. Iza nje se Tregani grozničavo bavila lešom tek
preminulog mornara. Bacili su isečenu i krvavu tuniku i navukli čistu
mrtvacu preko grudi. Sada je samo crvena tačkica označavala
smrtonosnu ranu, a Tregani je u potpunosti ostavljala utisak kako je
još u njenoj moći da spase nepomično obličje.
Drakaša dohvati Neru i prisloni mu sečivo na gornji deo grudi.
„Drago mi je što smo se upoznali“, reče i kliznu zakrivljenom
oštricom prema Nerinom nezaštićenom vratu. On zacvile. „Kobilica
broda ti je gadno neuravnotežena u odnosu na jedra. Zlato preteže.
Moramo da pronađemo i uklonimo kapetansku kesu što pre
možemo.“
„Ja, ovaj, ne znam tačno gde je“, reče Nera.
„Kako da ne. A ja mogu da naučim ribe da prde vatru“, reče
Drakaša. „Imaš još jednu priliku, a onda počinjem da bacam tvoje
ranjenike s broda.“
„Ali... molim vas, menije rečeno...“
„Ma ko da ti je ma šta rekao, to nisam bila;«.“
,Ja... ja ne...“
„Učenjakinjo“, reče Drakaša, „je l’ možeš nekako da pomogneš tom
čoveku?“
„Neće na igranku uskoro“, reče Tregani, „ali da, izvući će se.“
Drakaša drugačije poduhvati Neru, tako da ga je slobodnom rukom
držala za okovratnik. Načini dva koraka udesno i, jedva i pogledavši,
zabi sablju u vrat mrtvog mornara. Treganijeva se trže unazad i
malčice podgurnu mrtvačeve noge, tako da se činilo kako se ritnuo.
Nera usisa vazduh.
„Medicina je baš nesigurna rabota“, reče Drakaša.
„U mojoj kabini“, reče Nera. „Skriveni odeljak pored kompasa, iznad
mog kreveta. Molim vas... molim vas ne ubijajte više...“
„I nisam, zapravo“, reče Drakaša. Izvuče sablju iz mrtvačevog grla,
obrisa je o Nerine čakšire i hitro ga cmoknu u obraz. „Tvoj čovek je
umro pre nekoliko minuta. Docakaže da ostale povređene može da
spase bez problema.“
Zavrtela je Neru, presekla mu veze na rukama i uz kez ga gurnula
prema Loku. „Ravele, vrati ga njegovim ljudima, a onda budi
ljubazan pa olakšaj skriveni odeljak tog tereta.“
 „Kako ti kažeš, kapetanice.“
Posle toga, počeli su da rasturaju Vodomar žudnije nego što tek.
venčani, kad uhvate prvi trenutak nasamo, stržu slojeve
ceremonijalne ođeće. Lok je osećao kako mu premor nestaje dok je
uranjao u jednu, u suštini, ogromnu pljačku, s više opipljivog
materijala nego što je pokrao ikad u životu. Prebacivali su ga s
dužnosti na dužnost među Orhiđejcima, koji su se zdušno smejali i
izmotavali, ali su svejedno radili hitro i precizno.
Pivo su pomažnjavali sve pokretno i bar donekle vredno — boce
vina, zvaničnu garderobu gospodara Nere, džakove kafe i čaja iz
brodske kuhinje i nekoliko samostrela iz malecne oružarnice
Vodomara. Sama Drakaša procenila je vrednost brodske zbirke
navigacionih uređaja i peščanih satova, i ostavila Neri najmanji
moguć broj neophodan da bezbedno vrati plovilo u luku.
Potom su Utgar i starešina palube pročešljali cevku od pramca do
krme, a preostalu bedničku posadu koristili su kao vučnu snagu kada
je trebalo preneti zalihe i nautičku opremu: alhemijski bal[3], dobro
platno za jedra, tesarski alat, burad katrana i namotaj za namotajem
novog konopca.
„Ima finih pizdarija, a“, reče Utgar kad je natovario na Loka oko
pedeset funti konopca i kutiju metalnih turpija. „Preskupe su u luci
Raspikući. Uvek je najbolje uzeti ih na, što mi kažemo, popustu bok
uz bok.“
Poslednji, ali ne i najmanje važan, došao je tovar Vodomara. Sve
rešetke grotla na glavnoj palubi podignute su i gotovo nerazumljiv
splet užadi i koturova postavljen je između dva broda i na njih. Do
podneva su sanduke i bačve i svežnjeve umotane u nepromočivo
platno pretovarali na Otrovnu orhideju. Tu je bilo svega što je Nera
obećao i još više — terpentina, nauljenog veštičjeg drveta, svile,
sanduka dobrog belog vina postavljenih ovčjim kožama, kao i bure
za buretom ogromnih količina začina. Miris karanfilića, muskatnog
oraščića i đumbira ispunjavao je vazduh; posle sat ili dva rađa na
dizalicama, Lok je bio smeđ ođ pomija koje su se sastojale pola od
znoja a pola od cimeta.
Petog časa popodneva Drakaša je naredila da se zaustavi nasilni
prenos bogatstva. Otrovna orhideja imala je dublji gaz u svetlucavoj
vodi, a sada lakša cevka slobodno se valjala, ispražnjena kao
ljuštura kakvog insekta koja samo što nije ispala pauku iz čeljusti.
Drakašina posada nije je opelješila do gole kože, razume se. Ostavili
su Vođomarcima bačve vode, usoljenog mesa, jeftinog piva i
ružičastog vina nalik na pišaćku, namenjenog mornarskim porcijama.
Čak su ostavili i nekoliko sanduka i paketa đragocenosti koji su bili
naslagani preduboko ili suviše nezgodno. Svejedno, otimačina je bila
temeljita. Svaki kopneni trgovac vrlo bi se obradovao kada bi mu
robu na dokovima istovarili tom brzinom.
Održali su kratak obred pokraj krmene ograde Vodomara; Zamira
je, kao svetovna sveštenica Jona, blagoslovila mrtve sa oba plovila.
Potom su leševe bacili s broda, zašivene u staro platno za jedra, sa
iskupiteljskim oružjem umesto tegova. Same iskupitelje su potom
bacili s broda bez reči.
„Nije to nepoštovanje“, reče Utgar, kada mu se Lok šapatom obratio
u vezi sa ovim. „Po njihovom verovanju, posvećeni su i blagosloveni
i sve te divote od strane sopstvenih bogova onog časka k;id umru.
Niko se neće uvrediti ako neznabošce posle samo gurneš preko
ograde. Nije to loše znati ako nekad opet budeš morao da pobiješ
gomilu njih, a?“
Naposletku, dug radni dan bio je konačno gotov; gospodara Neru s
posadom opet su prepustili samima sebi. Dok su Drakašini
osmatrači čuvah stražu na krstovima za jedra, drugi su rastavljali
mrežu konopaca i motki između dva broda. Otrovna orhideja podigla
je čamce i razapela jedra. Kroz nekoliko minuta već je brzinom od
sedam ili osam čvorova plovila prema jugozapadu, a Vodomar je
ostao da pluta u metežu iza nje.
Lok je čitavog dana vrlo malo viđao Žana, i činilo se da se obojica
temeljito trude da ovu razdaljinu održe. Baš kao što se Lok bacio na
fizički rad, Žan je ostao s Delmastrovom na oficirskoj palubi. Nisu
prišli dovoljno blizu da opet porazgovaraju sve dok sunce nije zašlo
za obzorje, a bedničku smenu okupili i poterali u obred prelaza.
3
Svi novoprihvaćeni i pola stare brodske bratije bili su u veseloj
smeni, i podmazivali su se litrom za litrom finih istočnjačkih vina koja
su maznuli s Vodomara. Lok je prepoznao neke oznake i berbe.
Tečnost koja se u Kamoru ne bi prodavala za manje od dvadeset
kruna po flaši ovde su sipali u sebe kao pivo, ili proli vali u kosu
slavljenika i slavljenica, ili prosto prosipali na palubu. Orhidejci, i
muškarci i žene, sada su se rado mešali s nekadašnjim
Glasnikovcima. Same od sebe posvuda su izbile kockarske igre I
takmičenja u rvanju, a neki su posedali ukrug i zapevali. Izgovo renih
i neizgovorenih predloga bilo je na sve strane. Pre biu ..ti vremena
Žabril je s nekom članicom posade nestao u potpalublju
Lok je sve to posmatrao iz senki. zdesna po pramcu, ispod same
izdignute oficirske palube. Desno stepenište nije bilo sasvim
pribijeno uz ogradu; između je bilo taman dovoljno prostora da se
udobno uglavi vitka osoba. „Ravela“ su sasvim srdačno i poletno
pozdravljali kada je obilazio palubu, ali sada, kad je pronašao
ušuškano utočište, kao da nikome nije nedostajao. U rukama je imao
veliku kožnu kriglu plavog vina, vrednu koliko je i teška u srebru i još
netaknutu za sada.
S druge strane velike gomile mornara koji su se smejali i pili, Lok je
mogao da razazna Žana pored brodske ograde preko puta. Dok je
Lok posmatrao, s leđa mu priđe mnogo niže žensko obličje i pruži
ruke prema njemu. Lok se okrenu na drugu stranu.
Voda je klizila pored njih — crni želatin po vrhu ukrašen kovrdžama
od blago fosforescentne pene. Orhideja je napredovala kroz noć
lepom brzinom. Natovarena, manje se naginjala pod namreškanim
morem nego ranije, a ove talasiće je sekla kao da su vazduh.
„Kad sam bilaporučnica-šegrtkinja“, reče kapetanica Drakaša, „na
prvom putovanju na kom sam nosila oficirski mač, lagala sam
kapetanicu u vezi s krađom neke boce vina.“
Progovorila je tiho. Lok se trže, osvrnu se i opazi je gde stoji tačno
iznad njega, kraj prednje ograde oficirske palube.
„Ne samo ja“, nastavi ona. „Svih nas osmoro u šegrtskoj kabini.
'Pozajmili’ smo je iz kapetaničinih ličnih zaliha i trebalo je da budemo
dovoljno pametni i frljnemo bocu u more kad smo završili.“
„U... sajranskoj ratnoj mornarici, je l’ tako?“
„Pomorskim snagama Njenog žarkog veličanstva u večitom
Sajranu.“ Drakašin osmeh bio je beli polumesec u tami, bled kao
pena povrh talasa. „Kapetanica je mogla da naredi da nas izbičuju, ili
da nas ražaluju, ili čak da nas okuju i da sačekamo zvanično suđenje
na kopnu. Umesto toga nas je naterala da skinemo vršni krst za
jedra s glavne katarke. Imali smo rezervni, razume se. Ali naterala
nas je da sastružemo lak s tog koji smo skinuli... to je hrastova
oblica, znaš, deset stopa dugačka i debela kao noga. Kapetanica
nam je oduzela mačeve i rekla da će nam ih vratiti ako i samo ako
pojedemo vršni krst za jedra. S kraja na kraj, do poslednjeg iverka.“
„Pojedete?“
„Stopa i „četvrt čvrste hrastovine za svakoga“, reče Drakaša. „Kako
ćemo to postići, ticalo se samo nas. Trebalo nam je mesec dana.
Sve smo pokušali. Da ga pretvorimo u piljevinu, stružemo, kuvamo,
pravimo kašu. Imali smo hiljadu smicalica da ga učinimo jestivim i jeli
smo ga na silu, po nekoliko kašika ili iveraka na dan. Uglavnom smo
se porazboljevali, ali pojeli smo krst za jedra,“
„Bogovi.“
„Kad je bilo gotovo, kapetanica je rekla kako je želela da shvatimo
da laži između sadruga na brodu seju razdor na samom brodu,
malo-pomalo, glockaju ga kao što smo mi oglođali vršni krst sve dok
ništa od njega nije preostalo.“
„Aha.“ Lok uzdahnu i konačno srknu odlično, toplo vino.
„Pretpostavljam, dakle, da to znači kako mi sleduje još malo
seciranja?“
„Hajde sa mnom do krmene ograde.“
Lok ustade, znajući da ovo nije molba.
4
„Nisam znala da đeljenje pravde može biti tako zamorno“, reče Ezri
kada se pojavila kod Žanovog desnog lakta dok je on stajao
zagledan preko leve ograde Orhideje. Jedan mesec baš beše počeo
da se uzdiže na jugu, pola srebrnobelog novčića koji proviruje iznad
noćnog obzorja kao da lenjo razmatra vredi li uopšte izlaziti.
„Imala si dug dan, poručnice“, osmehnu se Žan.
„Žerome“, reče ona i spusti mu šaku na desnu podlakticu, „ako me
večeras još jednom nazoveš 'poručnice’, ubiću te.“
„Kako ti kažeš, por... po... ’nešto što nije poručnica a počinje na
por’, ozbiljno.,. Osim toga, večeras si već jednom probala da me
pogubiš. Vidi kako je ispalo.“
„Ispalo je najbolje moguće“, reče ona i sada se nasloni na ogradu
pored njega. Nije na sebi imala oklop, samo tanku tuniku i par
čakšira koje su joj sezale do listova, bez dokolenica ili cipela. Kosa
joj je bila raspuštena, a talasi crnih kovrdža šumorili su na povetarcu,
Žan shvati kako je najveći deo težine oslonila o ogradu i trudi se da
to prikrije.
„Ovaj, danas si prišla malko preblizu izvesnom broju sečiva“, reče.
„Bivala sam ja i bliže. Ali ti... ti si... veoma si dobar borac, je l’
znaš?“
„To je...
„Bogovi, ovo je bilo baš bedno. Naravno da si dobar borac. Htela
sam da kažem nešto mnogo duhovitije, ozbiljno.“
„Onda smatraj da jesi.“ Žan se počeša po bradi i oseti nekakvu
toplu, prijatnu strepnju kako mu trepti u stomaku. „Možemo oboje da
se pretvaramo. Sve one, ovaj, nehajno duhovite koještarije koje sam
danima vežbao pred buradi u stovarištu takođe su nestale.“
„Vežbao, a?“
„Jeste, pa... onaj Žabril, svetski je to čovek, je l’ da? Trebaće mi
neka dobra priča da mu privučem pažnju, zar ne?“
„Molim?“
„Zar ne znaš da volim samo muškarce? Visoke muškarce?“
„Uuu, Valora, jednom sam te šutnula tako da si se prosuo po palubi,
a sad ću...“
„Ha! U tom stanju?“
„Moje stanje je jedino što ti trenutno spasava život.“
„Ne bi se usudila da me toliko kinjiš pred polovinom posade..
„Naravno da bih.“
„Pa, da. Činjenica.“
„Pogledaj ovaj divan, bučan rusvaj. Mislim da niko ne bi ni primetio
čak i kad bih te zapalila. Majku mu, dole u prostoru za tovar na
glavnoj palubi parovi rade ’ono’ nagurani gušće nego koplja u
ostavama za oružje. Ako ti noćas zatrebaju istinski mir i tišina,
najbliže gde ih možeš naći jeste dvesta ili trista koraka od boka
broda, na bilo koju stranu.“
„Ne, hvala. Ne umem da kažem prekini da me jedeš’ na ajkulskom
jeziku.“
„Pa, onda si osuđen da ostaneš ovde s nama. A mi već dovoljno
dugo čekamo da svi vi izađete iz bedničke smene.“ Isceri se naviše,
k njemu. „Večeras će se svako upoznati sa svima ostalima.“
 Žan se zapilji u nju razrogačenih očiju, ne znajući šta dalje da kaže
ili uradi. Njen kez preraste u mrštenje.
„Žerome, je l’... negde grešim?“
„Grešiš?“
„Stalno se nekako izmičeš. Ne samo telom već i vratom. Stalno...“
„O, izem ti.“ Žan se nasmeja, pruži ruku da joj je stavi na rame i
oseti kako se blesavo ozario kada je ona podigla šaku i zadržala je
tu. „Ezri, izgubio sam optike kad si nas... naterala da plivamo, onog
dana kad smo došli na brod. Ja sam, što bi rekli, dalekovid. Valjda
nisam bio svestan toga, ali stalno se mrdam da bih te zadržao u
žiži.“
„O bogovi“, šapnu ona. „Izvini.“
„Nemoj da se izvinjavaš. Vredi truda da te čovek zadrži u žiži.“
„Nisam mislila...“
„Znam.“ Žan oseti kako mu se zabrinuti pritisak u želucu seli naviše
i ispunjava mu grudi, i duboko uzdahnu. „Vidi, danas smo umalo
poginuli. Zajebi ove igre. Hoćeš sa mnom na piće?“
5
„Posmatraj“, reče Drakaša.
Lok je stajao kod krmene ograde, i gledao naniže, u fosforescentnu
brazdu koju je brod za sobom ostavljao između sjaja dva krmena
fenjera. Fenjeri su bili blistave staklene orhideje veličine njegove
glave, a prozirne latice otmeno su se spuštale prema vodi.
„Bogovi“, reče Lok i strese se.
Između brazde i fenjera bilo je taman toliko svetlosti da je opazio
šta je trebalo — dugačku, crnu sen kako klizi ispod traga uzburkane
vode za Otrovnom orhidejom. Četrdeset ili pedeset stopa nečeg
zavojitog i zlokobnog skrivalo se u brazdi iza broda. Kapetanica
Drakaša stajala je s jednom čizmom na krmenoj ogradi i izrazom
nehajnog zadovoljstva na licu.
„Do mojega, šta je to?“
„Pet ili šest mogućnosti“, reče Drakaša. „Mogao bi biti crvokit ili
divovska đavo-riba.“
„Je l’ nas prati?“
„Da.“
„Je F... ovaj, opasna?“
 „Pa, ako ti ispadne piće preko ograde, nemoj da skačeš za njim.“
„Ne misliš da bi možda trebalo daje počastiš s nekoliko strela?“
„Možda, kad bih bila sigurna da ne može da pliva brže od ovoga.“
„Ima smisla.“
„Ako budeš ispaljivao strele na sve čudnovato što ovde vidiš,
Ravele, uspećeš samo da ostaneš bez strela.“ Uzdahnula je i
osvrnula se da se uveri kako su manje-više sami. Najbliži član
posade bio je za kormilom, osam ili devet koraka ispred njih. „Danas
si bio veoma koristan.“
„Pa, druge mogućnosti prosto se nisu uklopile.“
„Mislila sam da ti dajem dozvolu za samoubistvo kad sam ti
dopustila da predvodiš čamce.“
„Skoro da i jesi, kapetanice. Bilo je... bilo je na dlaku od potpune
propasti sve vreme, u toj borbi. Čak se i ne sećam polovine. Hvala
bogovima, nisam se uneredio u čakšire. Sigurno znaš kako je.“
„Znam. Takođe znam da se ovako nešto ponekad ne dešava
slučajno. Ti i gospodar Valora ste... izazvali brojne opaske svojim
delima u toj borbi. Tvoje veštine su neobične za nekadašnjeg
majstora za vage i kantare.“
„Merenje je dosadna struka“, reče Lok. „Čoveku treba nekakva
zanimacija.“
„Arhontovi ljudi nisu te slučajno unajmili, je l’ tako?“
„Molim?“
„Rekla sam da ću oljuštiti ovu čudnu voćku koju nazivaš pričom,
Ravele, pa i jesam. Moj prvi utisak o tebi nije bio povoljan. Ali...
popravio se. I mislim da razum em kako si prethodnu posadu držao
pod paskom uprkos neznanju. Izgleda da imaš odistinski dar za
smišljanje lagarija na licu mesta.“
„Merenje je baš izrazito dosadna.
„Dakle, ti si majstor nekog posla iz fotelje, i sasvim slučajno si
nadaren za špijunažu? I prerušavanje? Da ne pominjem vesto
baratanje oružjem — ili isto to kod tvog bliskog i neobično dobro
obrazovanog prijatelja Žeroma?“
„Naše majke bile su izuzetno ponosne na nas.“
„Nije vas arhont preoteo iz službe priorima“, reče Drakaša. „Bili ste
dvostruki agenti. Podmetnuti provokatori, predviđeni da stupe u
arhontovu službu. Nisi ukrao brod zbog neke uvrede o kojoj nećeš
da govoriš; ukrao si ga jer si imao naređenje da naškodiš
arhontovom dobrom glasu. Da preduzmeš nešto veliko.“
„Ovaj...“
„Molim te, Ravele. Kao da postoji ijedno drugo razumno
objašnjenje.“
Bogovi, kakvo iskušenje, pomisli Lok. Žrtva me zapravo poziva da
prihvatim njenu sopstvenu pogrešnu predstavu, čisto kao suza. Zurio
je u fosforescentnu brazdu broda, u ono tajanstveno nešto što je
plivalo ispod nje. Šta da radi? Da ščepa priliku, zacementira
predstavu o Ravelovoj i Valorinoj ličnosti u Drakašinoj glavi, i krene
odatle? Ili... obrazi mu se zažariše kada ga sećanje na Žanov prekor
opet opeče. Žan mu nije samo prigovarao s teološke strane, niti
zbog Delmastrove. Radilo se o pristupu. Koji bi bio đeiotvorniji?
Da se prema ovoj ženi ponaša kao prema žrtvi ili saveznici?
Vreme je isticalo. Ovaj razgovor je prekretnica: pratiti nagone i
izigrati je ili pratiti Žanov savet i.... pokušati da joj veruje. Grozničavo
je razmišljao. Njegovi rođeni nagoni — jesu li uvek nepogrešivi?
Žanovi nagoni — na stranu prepirke, da li je Žan ikad išta radio osim
što se trudio njega da zaštiti?
„Reci mi nešto“, reče on veoma polako, „dok vagam odgovor.“
„Možda.“
„Nešto veliko kao pola ovog broda verovatno pilji u nas baš sada.“
„Da.“
„Kako podnosiš to?“
„Kad dovoljno često viđaš tako nešto, navikneš se..
„Ne samo to. Sve. Proveo sam na moru čitavih šest ili sedam
nedelja u životu. Koliko dugo si ti ovde?“
Ćutke je piljila u njega.
„Ponešto o sebi“, reče Lok, „neću ti reći samo zato što si kapetanica
ovog broda, pa makar me bacila natrag u prostor za tovar ili me
gurnula u more. Za ponešto... želim prvo da znam s kim razgovaram.
Želim da razgovaram sa Zamirom, ne s kapetanicom Drakašom.“
I dalje je ćutala.
„Zar tako mnogo tražim?“
„Imam trideset devet godina“, reče ona naposletku, veoma tiho.
„Prvi put sam isplovila kad mi je bilo jedanaest.“
 „Skoro trideset godina, dakle. Pa, kao što rekoh, ja sam ovde
nekoliko nedelja. A za to vreme — oluje, pobune, morska bolest,
bitke, praćak-sablasti... do mojega, gladni stvorovi pritajeni na sve
strane i samo čekaju da neko umoči nožni prst u vodu. Nije da nisam
uživao povremeno; jesam. Svašta sam naučio. Ali... trideset godina?
Pa još i deca? Zar ti se sve ovo ne čini... nesigurno?“
„Orine, imaš li dece?“
„Ne.“
„Onog časka kad zaključim da si uzeo za pravo da mi držiš
predavanje za njihovo dobro, ovaj razgovor će se stvarno završiti
tako što ćeš leteti preko ograde i upoznati se s onim dole, ma šta
daje u pitanju.“
„Uopšte nisam tako mislio. Prosto...“
„Jesu li ljudi na kopnu otkrili tajnu večnog života? Jesu li iskorenili
nesrećne slučajeve? Je l’ tamo nestalo nevreme za mog odsustva?“
„Naravno da nije.“
„U koliko većoj opasnosti su moja deca zapravo od nekog
nesrećnika kog su nasilno regrutovali da se bori u vojvodinim
ratovima? Ili neke porodice koja nema ni prebijene pare i umire od
kuge, dok im je ceo kraj u karantinu ili spaljen do temelja? Ratovi,
boleštine, porezi. Pognute glave i ljubljenje čizama. Ima mnoštvo
gladnih stvorova koji se šunjaju kopnom, Orine. Samo što oni u moru
obično ne nose krune.“
„Ovaj...“
„Je l’ tvoj život bio raj pre nego što si zaplovio Mesinganim morem?“
„Ne.“
„Naravno da ne. Dobro me slušaj. Mislila sam da sam odrasla u
društvenom uređenju gđe su samo stručnost i odanost dovoljne da
zadržiš položaj“, prošaputa ona. „Zaklela sam se na službu i
zamišljala kako ta zakletva obavezuje obe strane. Bila sam glupava.
I morala sam da pobijem užasno mnogo muškaraca i žena kako bih
pobegla od posledica te gluposti. Zar bi zaista tražio od mene da
ukažem poverenje istim onim govnarijama zbog kojih sam umalo
poginula, pa još da položim u njih nade za Paola i Kozetu? Kom
zakonskom uređenju da se priklonim, Orine? Kao majka, kom kralju
ili vojvodi ili carici da verujem? Ko od njih može bolje nego ja da sudi
o vrednosti mog života? Možeš li da mi ih pokažeš, da me
preporučiš u pismu?“
„Zamira“, reče Lok, „molim te ne pravi od mene nekakvog branioca
stvari koje ne branim; čini mi se da sam ceo život proveo u
jogunastom preziru prema tome o čemu govoriš. Zar ti ličim na
nekoga ko poštuje red i zakon?“
„Priznajem da ne.“
„Samo sam radoznao, ništa više. Cenim ovo. Sad mi reci — šta je
sa Slobodnom armadom? Vaš takozvani Rat za priznanje? Zašto
izražavaš toliku mržnju prema... zakonima i porezima i svim tim
ograničenjima, ako si se, u suštini, borila da se baš to zavede ovde?“
„Ah.“ Zamira uzdahnu, skide četvororogi šešir i provuče prste kroz
kosu razbarušenu od vetra. „Naš neslavni Uzaludni pothvat. Naš lični
doprinos slavnoj istoriji Tal Verara.“
„Što ste ga započeli?“
„Loša procena. Svi smo se nadali... pa, kapetanica Boner je bila
ubedljiva. Imali smo vođu, plan. Otvoriti rudnike na novim ostrvima,
iz bezbednih šuma pribaviti divo i smolu. Harati kako nam drago dok
druge sile na Mesinganom moru kršeći ruke ne dođu da se pogađaju
s nama, a onda im pokazati milu mamicu monopolizovanom
trgovinom. Zamišljali smo područje bez carine. Montijer i luka
Raspikuća vrveli bi od trgovaca i njihovih inostranih bogatstava.“
„Stremili ste visoko.“
„Ispali smo budale. Ja tek što sam bila utekla od jedne grozne
odanosti i uskočila sam pravo u drugu. Poverovali smo Bonerovoj
kad je rekla kako Stragos nema dovoljnu silu da dođe i zapodene
ozbiljnu borbu.“
„Auh. Do mojega.“
„Presreli su nas na moru. Najveći poduhvat koji sam ikad videla, i
najbrže propao. Stragos je na brodove ukrcao na stotine verarskih
vojnika da štite mornare; nismo imali nikakvih izgleda u bliskoj borbi.
Kad su dograbili Bazilisk, prestali su da uzimaju zarobljenike. Ukrcali
bi se na brod, probili rupu u trupu i prešli na sledeći. Strelci su gađali
sve u vodi, bar dok đavo-ribe nisu stigle.
Trebala mije svaka smicalica koju sam znala samo da izvučem
Orhideju odatle. Nekoliko nas oteturalo se natrag u Raspikuću, kao
prebijeni psi, a još pre nego što smo stigli do tamo, Verarani su
sravnili Montijer s peskom. Petsto mrtvih za jedno jutro. Posle toga
su otplovili kući, i pretpostavljam da je bilo mnogo plesa, jebačine i
govora.“
„Mislim“, reče Lok, „da možeš da uzmeš grad kao Tal Verar... i
zapretiš njegovoj kesi ili njegovom ponosu, i izvučeš se s tim. Ali ne
ako pretiš oboma istovremeno.“
„U pravu si. Možda Stragos i jeste bio nemoćan kad je Bonerova
otišla iz grada; kako bilo da bilo, ujedinili smo interese Tal Verara i
tako njemu obezbeđili podršku. Prizvali smo ga kao nekog demona
iz priče.“ Ona prekrsti ruke na šeširu i naže se napred tako da su joj
laktovi bili oslonjeni o krmenu ogradu. „I tako smo ostali odmetnici.
Nema procvata za Utvarnolujna ostrva. Nema slavne sudbine za
luku Raspikuću. Ovaj brod sad je naš svet, i plovim u pristanište
samo kad mu je stomak toliko pun da više ne može da se šunja.
Orine, je l’ ti jasno ovo? Ne žalim što sam ovako živela u proteklih
nekoliko godina. Idem kud mi drago. Ne zakazujem sastanke. Ne
čuvam nikakve granice. Koji kopneni kralj ima slobodu pomorskog
kapetana? Mesingano more daje nam sve što nam treba. Kad mi
zatreba brzina, da mi vetar. Kad mi zatreba zlato, dobijem galeone.“
Neka lopovima ide od ruke, pomisli Lok. Nek bogati pamte.
Doneo je odluku i stiskao je ogradu kako se ne bi tresao.
„Samo budale, majku im njihovu, ginu zbog linija na mapi“, reče
Zamira. „Ali oko mog broda niko ne može da povlači linije. Ako
pokušaju, kad hoću da umaknem, treba samo da razapnem još
jedara.“
„Aha“, reče Lok. „Ali... Zamira, šta ako moram da ti kažem da to
više nije slučaj?“
6
„Žerome, jesi li stvarno vežbao pred buradi?“
Prisvojili su bocu crnog narovog brendija iz jednog sanduka koji su
obili za vreme slavlja i odneli je natrag, na svoje mesto kraj ograde.
„Buradi. Da.“ Žan srknu piće, tamno kao destilovana noć, sa žarom
kao od koprive ispod slatkoće. Vrati joj bocu. „Nikad se ne smeju,
nikad ti se ne rugaju i ne odvlače ti pažnju.“
„Odvlače pažnju?“
„Burad nema grudi.“
 „Aha. I šta si pričao toj buradi?“
„Ova flaša brendija“, reče Žan, „još je previše puna da bih se toliko
blamirao.“
„Pretvaraj se, onda, da sam bure.“
„Burad nema gr...“
„Rekoše mi da nema. Nađi hrabrosti, Valora.“
„Želiš da se pretvaram da si bure kako bih mogao da ti kažem šta
sam govorio buradi kad sam se pretvarao da si to ti.“
„Baš tako.“
„Dobro.“ Ponovo dobro nategnu iz boce brendija. „Imaš... imaš
obruče kakve nikad nisam video ni na jednoj bačvi, ni na jednom
brodu, tako sjajne obruče i još ti tako lepo pristaju...“
„Žerome...“
„A tek daske!“ Zaključio je da je pravi trenutak za još malo pića.
„Tvoje daske... tako dobro išmirglane, tako čvrste. Ti si najlepša
bačva koju sam ikad video, ti čudesno burence. A da i ne pominjem
tvoj čep...“
„Ahem. Dakle, nećeš da podeliš sa mnom te slatke koještarije?“
„Ne. U potpunosti sam se osokolio u svom kukavičluku.“
„’Muškarac! Kakvog miša od njega razgovor načini!’“, recitovala je
Ezri. „’Bogovima se ruga, u bici smeo, a grči se pred prekorima
jedne deve! I puki smeh puke devojke kao bodež oseća, i kao bodež
gnezdi mu se on u prsima. Krv pretvara u surutku, a hrabrost u
daleku uspomenu.’“
„Jooooj, Lukarno, je F da?“ Žan se zamišljeno cimnu za bradu.
„’Ženo, tvoje je srce lavirint, ni na jednoj mapi prikazan. Kad bih
zbunjenost u bocu sipao i hiljadu godina je pio, ne bih zgranuo
samog sebe koliko ti uspeš od buđenja do doručka. Toliko si
prepredena postala da bi ti guje pljeskale dok prolaziš, samo da su
im bogovi ruke dali.’“
„To mi se sviđa“, reče ona. „Sedmodnevno carstvo, je F da?“
„Jeste. Ezri, oprosti na pitanju, ali kako, koji klinac, ti...“
„Nije to ništa čudnije od činjenice da ti znaš ma šta od ovoga.“
Uzela mu je bocu, nagla je i otpila veliki gutljaj, pa podigla slobodnu
ruku. „Znam. Nagovestiću ti odgovor. 'Držala sam svet od meridijana
do meridijana u rukama po sopstvenom nahođenju. Slušala ispovesti
careva, mudrost čarobnjaka, jadikovke generala.’“
 „Imala si biblioteku? Imaš biblioteku?“
„Imala“, reče ona. „Bila sam šesta od šest ćerki. Pretpostavljam da
im je dozlogrdilo. Majka i otac mogli su da priušte žive družbenice za
starijih pet. Ja sam se snalazila sa svim onim mrtvim tlrugarima za
igru iz majčinih knjiga.“ Sledećim gutljajem iskapila je bocu, iscerila
se i bacila je u more. „A koji je tvoj izgovor?“
„Moje obrazovanje bilo je, pa, raznovrsno. Jesi li ikad... kad si bila
mala, sećaš li se igračke od drvenih pločica u različitim oblicima koje
su se uklapale u odgovarajuće rupe u drvenom okviru?“
„Da“, reče ona. „Pripadala je mojim sestrama, dobila sam je kad se
njima smučila.“
„Moglo bi se reći da su me školovali da po struci budem četvrtasta
pločica u okrugloj rupi.“
„Stvarno? Postoji li esnaf za to?“
„Već godinama se trudimo da dobijemo esnafske povlastice.“
„Jesi li i ti imao biblioteku?“
„Na neki način. Ponekad bismo... pozajmili tuđu, bez njihovog
znanja ili pomoći. Duga priča. Ali postoji još jedan razlog. I ja ću tebi
dati stih, pa ti pogađaj: ’Kađ padne mrak’“, izdeklamovao je
razmetljivo, „’magarac s jednočlanom publikom zove se muž;
magarac s dvesta ljudi u publici naziva se uspešnim.’“
„Bio si... na pozornici“, reče ona. „Bio si glumac! Profesionalni?“
„Privremeno“, reče Žan. „Vrlo privremeno. Bio sam... pa... mi...“
Baci pogled prema krmi i istog časa zažali.
„Ravel“, reče Ezri i čudno pogleda Žana. „On i ti ste bili... vas
dvojica ste se oko nečega pokarabasili, je li?“
„Hajde da ne razgovaramo o njemu, važi?“ Žan, u isto vreme i
smeo i preplašen, spusti joj ruku na nadlakticu. „Samo za noćas, on
ne postoji, važi?“
„Zaista možemo dane pričamo o njemu“, reče ona i promeškolji se
tako da se oslanjala o njegove grudi, ne o ogradu. „Noćas“, reče,
„niko drugi ne postoji.“
Žan je zurio naniže u nju, iznenada izrazito svestan lupanja
sopstvenog srca. Odsjaj meseca koji se dizao u njenim očima, njena
toplota privijena uz njega, miris brendija i znoja i slane vode,
jedinstveno njen... iznenada je bio u stanju da kaže samo:
„Oooovaaaaj...“
 „Žerome Valora“, reče ona, „idiote neopevani, moram li da ti crtam
dijagram?“
„Čega...“
„Odvedi me u moju kabinu.“ Obmotala je tkaninu njegove tunike
oko jedne pesnice. „Imam tu povlasticu da imam zidove i
nameravam da je iskoristim. Nadugačko i naširoko.“
„Ezri“, prošaputa Žan, „nikad, ni u sto, ni u hiljadu godina, ne bih
rekao ’ne’, ali danas su te umalo iseckali na froncle, jedva stojiš...“
„Znam“, reče ona. „Isključivo iz tog razloga sam sigurna da te neću
slomiti.“
„E, za to ću...“
„Svakako se nadam da hoćeš.“ Ona raširi ruke. „Prvo me odnesi do
tamo.“
Lako ju je podigao; smestila mu se u naručje i obavila mu ruke oko
vrata. Kad se Žan okrenuo od ograde i zaputio se prema
stepenicama oficirske palube, zatekao se licem u lice s polukrugom
od tridesetoro ili četrdesetoro razdraganih ljudi u veseloj smeni.
Podigli su ruke i mahnito zaklicali.
„Popišite mi imena“, zaurla Ezri, „pa da vas sve pobijem ujutru!“
Osmehnula se i opet pogledala u Žana. „Ili će to možda morati da
pričeka do popodneva.“
7
„Samo slušaj“, rekao je Lok. „Slušaj, molim te, bez predrasuda
koliko god je moguće.“
„Potruđiću se što bolje mogu.“
„Tvoji, ovaj, zaključci o Žeromu i meni hvale su vredni. Imaju
smisla, osim delova koje sam do sada krio. Počevši od mene. Nisu
me obučavali da budem borac. Ma, do mojega, očajan sam borac.
Pokušao sam da budem bolji, ali sami bogovi sveti znaju, dok
trepneš uvek ispadne ili komedija ili tragedija.“
„To...“
„Zamira. Obrati pažnju. Nisam ubio onu četvoricu ničim ni nalik na
veštinu. Oborio sam pivsku bačvu na čoveka previše glupog da
pogleda uvis. Prerezao sam grkljan još dvojici koje je bačva odbacila
u stranu. Četvrtog sam sredio kad se okliznuo na pivo. Kad su ostali
zatekli tela, pustio sam ih da izvlače sopstvene zaključke.“
 „Ali znam sasvim sigurno da si potpuno sam jurnuo na one
iskupitelje...“
„Da; ljudi na ivici smrti često siđu s uma. Trebalo je da poginem
deset sekundi nakon početka te borbe, Zamira. Žerom je promenio
ishod. Žerom i samo Žerom.“
Tog časa glasno klicanje nadjača larmu nečeg što je gotovo
preraslo u sveopšte veselje po sredini broda. Lok i Zamira se
okrenuše na vreme da vide Žana kako se pomalja na vrhu stepenica
s poručnicom Delmastro u naručju. Nijedno i ne baci pogled prema
krmi, Loku i kapetanici; nekoliko časaka kasnije iščezli su na
stepeništu za potpalublje.
„Elem“, reče Zamira, „da bi osvojio ono srce, makar i na jednu noć,
tvoj prijatelj Žerom mora da je još izuzetniji nego što sam mislila.“
„I jeste izuzetan“, šapnu Lok. „Neprestano mi spasava život, iznova
i iznova, čak i kad to ne zaslužujem.“ Ponovo se zagleda u
uzburkanu, svetlucavu, čudovištima nastanjenu brazdu iza Orhideje.
„A to je slučaj manje-više uvek.“
Zamira ne reče ništa, i posle nekoliko časaka Lok nastavi: „No,
pošto je to opet jutros uradio, ja sam se klizao i brljao i trčao kao lud
dok se bitka nije završila. To je sve. Panika i glupava sreća.“
„Ipak, predvodio si čamce. Ipak si se popeo prvi, a nisi znao šta te
čeka.“
„Sve je to proseravanje. Zamira, ja sam majstor proseravanja.
Lažljivac. Glumac, imitator. Nisam imao nikakvih plemenitih poriva
kada sam te za to zamolio. Prosto, moj život nije mnogo vredeo osim
ako uradim nešto sasvim sumanuto i povratim malo poštovanja.
Izlažirao sam svaki sekund one pribranosti koju su svi jutros nazreli.“
„Činjenica da to smatraš neobičnim govori mi samo da ti je ovo
zaista prva prava bitka.“
„Ali...“
„Ravele, svako na zapovedničkom položaju izigrava nehajnost kad
se smrt približi. Činimo to radi ljudi oko nas, i radi nas samih. Razlika
između iskusnog vođe i neoprobanog jeste da se samo neoproban
iščuđava koliko dobro ume da se pretvara kad je na to primoran.“
„Ne mogu da verujem“, reče Lok. „Kada sam došao na brod, nisam
na tebe mogao da ostavim utisak ni za toliko da mi pljuneš u lice.
Sad me pravdaš. Zamira, Žerom i ja nikad nismo radili za priore.
Nikad nisam ni sreo nekog priora osim u prolazu. Činjenica je da čak
i sada, ovog trenutka, radimo za Maksilana Stragosa.“
„Molim?“
„Žerom i ja smo lopovi. Nezavisni lopovi po struci. Došli smo u Tal
Verar da obavimo vrlo pipav posao koji'smo sami osmislili.
Arhontova... obaveštajna služba prokljuvila je ko smo i šta smo.
Stragos nas je otrovao latentnim otrovom, za koji samo on može da
nam da protivotrov. Dok ga ne dobijemo ili ne obezbedimo neki drugi
lek, njegove smo marionete.“
„S kakvom svrhom?“
„Stragos nam je dao Crveni glasnik, pustio nas da uzmemo posadu
iz Privetrinske stene i uredio trag u papirologiji koji je ostao za
izmišljenim nezadovoljnim oficirom po imenu Orin Ravel. Dao nam je
navigatora — onog što je doživeo srčani udar baš kad smo naleteli
na oluju — i poslao nas ovamo sopstvenim poslom. Tako smo dobili
brod. Eto kako smo povukli Stragosa za nos na tako neverovatan
način. Sve je bilo po njegovoj zamisli.“
„Šta hoće? Nekoga u luci Raspikući?“
„Hoće isto ono što ste mu dali prošli put kad su vam se putevi
ukrstili. Na ivici je rata s priorima, a godine su ga pritisle. Ako hoće
ikad opet da postane omiljen ili ma šta slično, sad je trenutak. Treba
mu neprijatelj izvan grada kako bi njegova vojska i mornarica
povratile naklonost. A to si ti, Zamira. Ništa Stragosu ne bi
pogodovalo više nego gusari koji u narednih nekoliko meseci haraju
uzduž i popreko u okolini njegovog grada.“
„Baš zato kapetani s Mesinganog mora izbegavaju da uopšte priđu
Tal Veraru u poslednjih sedam godina! Naučili smo gorku lekciju. Ako
dođe u potrazi za tučom, šmugnućemo i pobeći radije nego da se
uhvatimo s njim u koštac.“
„Znam. A zna i on. Naš posao — naša zapovestjeste da svejedno
nađemo načina i ovde zakuvamo nekakve nevolje. Nateramo vas da
razvijete crvenu zastavu dovoljno blizu daje obični Verarani vide iz
javnih straćara.“
„Kako si, uopšte, koji moj, nameravao to da postigneš?“
„Imao sam nekakvu polumaglovitu zamisao da širim glasine, nudim
mito. Da nisi napala Glasnik, pokušao bih sam da započnem pičvajz.
Ali to je bilo pre nego što smo imali pojma kako ovde zapravo stoje
stvari. Sada Žeromu i meni očito treba tvoja pomoć.“
„Da uradite šta?“
„Da dobijemo na vremenu. Da ubedimo Stragosa kako uspevamo u
njegovoj nameri.“
„Ako i na sekund misliš da ću na bilo koji način pomoći arhontu...“
„Ne mislim“, reče Lok, „a ako ti i na sekund misliš da zaista
nameravam da mu ukažem pomoć, znači da me nisi slušala.
Stragosov protivotrov navodno traje dva meseca. To znači da Žerom
i ja moramo da budemo u Tal Veraru za pet nedelja, kako bismo
dobili još po gutljaj. A ako ne budemo mogli da se pohvalimo ikakvim
napretkom, možda prosto reši da povuče ono što je u nas uložio.“
„Ako morate da nas napustite kako biste se vratili u Tal Verar“, reče
ona, „šteta. Ali možete da nađete nezavisnog trgovca u luci
Raspikući; pojavljuju se na svakih nekoliko dana. Imamo dogovore s
mnogima koji svraćaju u Tal Verar i Vel Viraco. Imaćete dovoljno
novca od svog dela plena da platite put.“
„Zamira, pametnija si ti od toga. Slušaj. Nekoliko puta sam lično
razgovarao sa Stragosom. Možda bi pre trebalo da kažem: držao mi
je vakelu. I verujem mu. Verujem kako mu je ovo poslednja prilika da
podjarmi priore i zaista zavlada Tal Verarom. Zamira, treba mu
neprijatelj. Treba mu neprijatelj kog će zasigurno moći da zgazi.“
„Onda bi bila ludost pokoriti se njegovom planu i izazvati ga.“
„Zamira, ova borba će te sustići, ma šta ti nameravala. Vi ste sve
što on ima. Vi ste jedini pogodan đušmanin. Već je žrtvovao brod,
vrlo iskusnog navigatora, toliko zatvorenika da bi mogli sačiniti
posadu cele jedne galije i poprilično sopstvenog ugleda — samo da
ubaci Žeroma i mene u igru. Dokle god smo ovde, dokle god nam
pomažeš, znaćeš kakvi su mu planovi jer ćemo ih mi sprovoditi s
tvog broda. Ako nas prenebregneš, nemam pojma šta će pokušati
sledeće. Znam samo da će svakako imati još zamisli, a da ti s njima
nećeš biti upoznata.“
„Kakva mi vajda“, reče Zamira, „da se priključim tvojoj igri i da
uzburkam Tal Verar toliko da Stragos postigne to što želi? Nismo
mogli da nadjačamo njegovu flotu pre sedam godina, kad nas je bilo
dvostruko više.“
 „Nisi ti oružje“, reče Lok. „Žerom i ja smo oružje. Imamo pristupa
Stragosu. Treba nam samo rešenje za onaj otrov i okrenućemo se
protiv te stoke kao škorpion u gaćama.“
„I zbog toga treba da svoj brod, posadu i decu kao mamac klatim
ispred nosa neprijatelju koji daleko prevazilazi moju snagu?“
„Zamira, govorila si o Mesinganom moru kao daje u pitanju
kraljevstvo iz bajke, beskrajno promenljivo — ali čvrsto si vezana za
luku i sigurno to znaš. Ne sumnjam da bi mogla da odjedriš u bilo
koju luku na svetu i bezbedno stigneš, ali da li bi ma gde drugde
mogla da živiš kao ovde? Da ovako lako prodaješ robu i zaplenjene
brodove? Toliko redovno plaćaš posadu? Tako dobro poznaješ vode
i ostale odmetnike? Da sediš u zasedi na trgovačkim rutama i upola
tako daleko od bilo koje velike sile?“
„Ovo je najčudniji razgovor koji sam vodila godinama“, reče Zamira
i vrati šešir na glavu. „I verovatno nešto najčudnije što mi je iko ikad
tražio. Nemam načina da znam je li istina ma šta što kažeš. Ali znam
ovaj brod i njegovu brzinu, ako sve ostalo propadne. Čak i ako luka
Raspikuća propadne.“
„To je, naravno, jedna mogućnost. Prenebregni me. Sačekaj dok
Stragos ne nađe drugi način da zapođene rat, ili nešto nalik na rat. A
onda beži. U neko drugo more, neki teži život. Sama si rekla kako ne
možete da pobedite arhontovu mornaricu; ne možete da napadnete
Stragosa snagom oružja. Zato razmotri ovo — svaki drugi izbor će
se pre ili kasnije pretvoriti u odstupanje i povlačenje. Žerom i ja
predstavljamo jedini način za napad koji ćeš ikad imati. Uz tvoju
pomoć, mogli bismo zauvek da uništimo arhonat.“
„Kako?“
„Recimo da... još radimo na tome.“
„Ovo je možda najmanje uverljiva stvar koju si...“
„Ako ništa drugo“, prekide je Lok, „znamo da u Tal Veraru postoje
moćne sile koje su protiv arhonta i. čine mu protivtežu. Žerom i ja
bismo mogli da stupimo s njima u vezu, nekako da ih uvučemo u
ovo. Ako bi arhonat bio ukinut, priori bi držali Tal Verar za kesu.
Poslednje što žele jeste da se upetljaju u beskoristan rat koji će
možda stvoriti još jednog omiljenog ratnog heroja.“
„Dok stojiš ovde, na krmi mog broda, nedeljama daleko od Tal
Verara, kako s bilo kakvom sigurnošću možeš da govoriš o tome šta
se može postići s trgovcima i političarima u građu?“
„I sama si rekla da sam nadaren za lagarije. Često mislim da mi je
to jedina veština vredna pomena.“
„Ali...“
„Drakaša, ovo je nepodnošljivo!“
Lok i Zamira hitro se okrenuše, opet u isto vreme, i zatekoše
učenjakinju Tregani na vrhu stepeništa za potpalublje. Koraknula je
ka njima, hramljući pošto se nije oslanjala na štap, a u njenim
ispruženim rukama migoljila se hitinoidna crna noćna mora, s mnogo
nogu i blistava pri svetlosti fenjera. Pauk veličine mačke. Držala ga
je stomakom upolje, a njegovi svetlucavi očnjaci trzali su se sa
uvređenim dostojanstvom.
„Mili bogovi, svakako da jeste“, reče Lok.
„Tregani, šta će, koji moj, Zekasis van kaveza?“
„Tvoja poručnica je krenula u napad na pregradu između naših
soba“, prosikta Tregani. „Nepodnošljiva buka i komešanje! Imala je
sreće što je izlomila samo jedan kavez onim svojim bacakanjem, a
još više sreće što sam bila tu da obuzdam ovu gospu, koja ni za šta
nije kriva...“
„Dakle... čekaj, držiš tog stvora u svojoj kabini?“ Lok oseti olakšanje
kad je saznao da stvorenje nije gmizalo po brodu, ali samo
neznatno.
„A šta misliš odakle mi svila za zavoje, Ravele? Prekini da se trzaš;
Zekasis je prefinjeno i stidljivo stvorenje.“
„Tregani“, reče Drakaša, „kao lečiteljka, sigurno si upoznata s
postupkom udvaranja odrasle pripadnice ljudske vrste.“
„Jesam, ali na šest stopa od moje glave, to je nepodnošljiva
nametljivost...“
„Tregani, po mom mišljenju, kada bi sad prekinula Ezri, to bi bila
nepodnošljiva nametljivost. Otvorena je intendantova kabina preko
puta hodnika. Dovedi tesara da načini privremeni smeštaj za Zek i
razapni ležaljku u Gvilemovoj sobi.“
„Drakaša, zapamtiću ovo poniženje...“
„Da, na približno deset minuta, dok te nešto drugo ne iznervira i ne
privuče tvoju punu pažnju.“
„Ako se Delmastrova ovim naprezanjem na bilo koji način povredi“,
reče Tregani dignutog nosa, „nek nađe sebi drugu lečiteljku. I, ako
smem reći, nek iz sopstvenog stomaka prede svilu za zavoje..
„Učenjakinjo, sigurna sam da je Ezri stomak zauzet na neki drugi
način. Molim te, nađi nekoga da tom stvoru načini kuću za noćas.
Nećeš morati mnogo da ih ubeđuješ koliko je hitno.“
Kada je Tregani ozlojeđeno otrupkala dok je njeno prefinjeno i
stidljivo stvorenje u znak negodovanja mlataralo nogama, Lok se
okrenu natrag Zamiri i izvi obrvu.
„Gde si uopšte...“
„Kazna za bezobrazluk prema nikorskoj kraljevskoj porodici jeste da
te obese u gvozdenom kavezu i ostave te da umreš od gladi.
Malčice smo krijumčarili po Nikori; Tregani je visila i malčice umirala.
Uglavnom ne žalim što sam je oslobodila.“
„Dobro, onda. Šta kažeš na moj...“
„Sumanuti predlog?“
„Zamira, ne tražim da uploviš u luku Tal Verar. Samo mi daj nešto,
pa da me Stragos istrpi još nekoliko meseci. Opljačkaj brod ili dva
blizu Tal Verara. Brz i lak posao. Znaš da ćemo ti Žerom i ja prvi
jurnuti na njega. Samo... pusti ih da pobegnu u grad i da prošire
malo panike. Onda nas jedne noći pošalji čamcem, pusti nas da
obavimo šta imamo i vratićerho se s boljom predstavom kako da
preokrenemo ove okolnosti...“
„Da napadnem brodove s razvijenom verarskom zastavom, i onda
dovoljno priđem gradu da se vi u njega možete uvući čamcem? Da
čekam s bačenom kotvom, a glava mi ucenjena na pet hiljada
solara...?“
„E, to je već nepravedno, Zamira, ma čim drugim da sam zaslužio
tvoje sumnje. Da Žerom i ja prosto želimo da zbrišemo nazad u Tal
Verar, zašto bismo jutros stavljali glave u torbu u tvom napadu. A da
želim da te i dalje varam ili uhodim, zašto ne bih prosto prihvatio igru
kad si zaključila da smo agenti priora?
Žerom i ja smo se prepirali jutros. Ako si razgovarala sa Žabrilom
pre nego što si me izvukla iz skladišta, sigurno znaš da sam
sveštenik Trinaestog, Grbavog Zaštitnika. Vi ste... naši, manje-više.
Naša sorta. Reč je o doličnosti. Žerom je navaljivao da ti kažem
istinu, jer trebate nam kao svojevoljni saveznici, ne na prevaru. Na
sopstvenu sramotu, bio sam previše ljut da bih se složio. Ali bio je u
pravu, i nije tu reč samo o jebenoj sentimental nosti — u pitanju je
surova istina. Ne mislim da Žerom i ja možemo ovo da isteramo,
osim ako nam pomogneš, u potpunosti svesna naših namera. A ako
ne možeš ili nećeš, mislim da ti se sprema vrlo gadan pičvajz.
Uskoro.“
Drakaša spusti desnu ruku na balčak jedne sablje i zažmuri,
naizgled umorna i razdražena.
„Pre svega“, reče konačno, „na stranu sve ostalo što treba uzeti u
razmatranje, moramo da. pristanemo u luci Raspikući. Treba da
prodam robu, kupim zalihe, otarasim se zaplenjenog broda i nađem
se s posadom. Do tamo ima još nekoliko dana, a i zadržaćemo se
isto toliko. Razmisliću o tvojim rečima. Ovako ili onako, odgovoriću ti
nakon što završimo s tamošnjim poslom.“
„Hvala ti.“
„Znači, zaista si Leokanto?“
„Samo me i dalje zovi Ravel“, reče Lok. „Lakše za sve.“
„Razume se. Pa, sad si u veseloj smeni i nećeš se vraćati na
dužnost do sutra po podne. Savetujem ti da dobro iskoristiš noć.“
„Pa, sad.“ Lok baci pogled na kožni pehar plavog vina, iznenada
pomisli da bi mu prijalo još nekoliko takvih, i možda malo kockanja
da zaboravi sve na nekoliko sati. „Ako su bogovi dobri, već jesam.
Laku noć, kapetanice Drakaša.“
Ostavio ju je samu kod krmene ograde, da ćutke proučava
čudovište koje se krilo u Orhidejinoj brazdi.
8
„Je l’ bolelo?“, prošaputa Ezri dok je prevlačila prstom po koži iznad
Zanovih rebara, klizavoj ođ znoja.
„Je l’ bolelo? Bogovi na nebesima, ženo, ne, bilo je...“
„Nisam na to mislila.“ Snažno ga džarnu po ožiljku koji mu se u luku
protezao preko stomaka i ispod leve sise. „To.“
„A, to. Ne, bilo je divno. Neko me je napao parom lopovskih zuba’.
Kao topao povetarac po lepom prolećnom danu, eto kakav je bio
osećaj. Uživao sam u svakoj sekundi — ajoj!“
„Magarčino!“
„Otkud ti tako oštri laktovi? Je l’ ih oštriš na tocilu ili — ajoj!“
Ezri je ležala povrh Žana u ležaljci od polusvile koja je zauzimala
najveći deo prostora u njenoj kabini. Bila je jedva dovoljno dugačka
da on može da se ispruži s jednom rukom iznad glave (tako da je
dodirivao unutrašnju pregradu s desne strane broda), a kad bi
ispružio ruke, mogao bi da dotakne oba kraja. Nekakva alhemijska
drangulija veličine novčića bacala je nejasnu srebrnu svetlost. U
Ezrinim kovrdžama, tamnim poput veštičjeg drveta, svetliji
pramenovi vilinski su se presijavali; razbarušene vlasi blistale su
poput niti paučine na mesečini. Provlačio je prste kroz vlažnu šumu
kose, noktima joj masirao toplu glavu, i ona dopusti mišićima da se
olabave i zastenja dok ih je opuštala, što je Žanu bila dovoljna
nagrada.
Nepokretan vazduh u kabini bio je zasićen znojem i vrelinom
njihovog prvog beskrajnog, mahnitog zajedničkog sata. Takođe,
čitavo mesto je bilo, Žan tek tad primeti, u potpunom lomu. Odeću su
razbacali u savršenom neredu. Ezrino oružje i nešto malo ličnih
predmeta bili su razasuti po palubi kao opasni grebeni. Mrežica s
nekoliko knjiga i svitaka visila je s plafonske grede i naginjala se
prema vratima kabine, što je značilo da se čitav brod nakrivio na levi
bok.
„Ezri“, promumla on, zagledan u pregradu od krutog platna koja je
činila levi „zid“. Jedan par velikih i jedan par malih stopala ozbiljno su
je ulubili. „Ezri, u čiju kabinu smo se zamalo ušutirali malopre?“
„A... učenjakinje Tregani. Ko ti je rekao da prestaneš to da mi radiš
s kosom? E, tako već može.“
„Hoće li popizdeti?“
„Više nego obično?“ Ezri zevnu i slegnu ramenima. „Može slobodno
i sama da nađe dragana i došutira pregradu nazad kad god joj
drago. Prezauzeta sam da bih bila uviđavna.“ Poljubila je Žana u vrat
i on uzdrhta. „Osim toga. Noć nije ni pri kraju. Žerome, ako bude po
mom, još možemo da išutiramo prokletinju i skroz je oborimo.“
„Onda će biti po tvom“, reče Žan i nežno je pomeri tako da su sada
ležali na boku, licem u lice. Što je pažljivije mogao, prelazio je
rukama preko ukrućenih zavoja na njenim nadlakticama; jedino njih,
zđravorazumski gledano, nije mogla da skine. Njegove ruke pređoše
joj na obraze, pa na kosu. Ljubili su se jedan onakav beskrajan
trenutak kakav postoji samo među ljubavnicima čije su usne još
neistraženo područje jedno drugom.
„Žerome“, prošaputa ona.
 „Ne. Učini mi nešto, Ezri, kad smo nasamo: nemoj nikad tako da
me zoveš.“
„Zašto?“
„Zovi me pravim imenom.“ Poljubio ju je u vrat, prineo usne njenom
uvu i šapnuo u njega.
„Zan...“, ponovi ona.
„Bogovi, da. Ponovi to.“
„Žan Estevan Tanen. Sviđa mi se.“
„Tvoje i samo tvoje“, šapnu Žan.
„Nešto zauzvrat“, reče ona „Ezrijen Dastrini de la Mastron. Gospa
Ezrijen od kuće Mastrona. Nikora.“
„Stvarno? Imaš imanje ili tako nešto?“
„Sumnjam. Ćerke viška koje pobegnu od kuće retko kad dobiju
posede.“ Ponovo ga poljubi, pa mu vrhovima prstiju razbaruši bradu.
„Zapravo, posle pisma koje sam ostavila majci i ocu, sigurna sam da
su me se odrekli brzinom munje.“
„Bogovi. Žao mi je.“
„Nema potrebe.“ Pređe mu prstima na grudi. „Dešava se. Ideš
dalje. Tu i tamo pronađeš nešto, pa lakše zaboraviš.“
„Uistinu“, prošaputa on, a onda su jedno duže vreme bili prezauzeti
za razgovor.
9
Loka je iz živog šipražja snova trglo nekoliko stvari: sve veća
dnevna vrelina, stenjanje okolnih mamurnih ljudi i snažno bockanje
kandži teškog stvorenjca koje mu je spavalo na potiljku.
Obuze ga iznenadno sećanje na pauka učenjakinje Tregani, te
užasnuto dahnu i prevrnu se, grabeći ono što se beše privilo uz
njega, ma šta to bilo. Trepnuo je nekoliko puta da rastera pospani
veo iz očiju i shvatio kako se bori ne s paukom, već s inačetom,
uskog lica i crne dlake.
„Sta, koji moj?“, promrmlja Lok.
„Mjau“, odbrusi mu mače i presrete mu pogled. Imalo je izraz lica
zajednički za sve mačiće, izraz budućeg tiranina. Bilo mi je udobno,
a ti si se usudio da mrdneš, govorile su oči boje žada. Zbog toga
moraš umreti. Kada je mački postalo jasno kako njene dve ili tri funte
težine nisu dovoljne da, uz jedno moćno krc, slome Loku vrat, stavila
mu je šape na ramena i počastvovala njegove usne dodirom balavog
nosa. On se izmače.
„Carski“, reče neko s Lokove leve strane.
„Carski, ovo? Ne, blesavo je.“ Lok strpa mače pod mišku kao kakvu
opasnu alhemijsku napravu. Krzno mu je bilo retko i svilenkasto i
ono poče šumno da prede. To je Žabril progovorio; Lok ga opazi
kako leži na leđima, go kao od majke rođen, i izvi obrve.
„Tako se zove“, reče Žabril. „Carski. Ima tu belu tufnu na vratu. I
vlažan nos, je l’ da?“
„Baš takav.“
„Carski. Ravele, usvojio te je. Kakva ironija, a?“
„Konačno sam postigao svoj životni cilj.“ Lok se osvrnu po
polupraznom kaštelu. Nekolicina novopečenih Orhidejaca glasno je
hrkala; jedan ili dvojica uskobeljavali su se na noge, a bar jedan je
zadovoljno spavao u bari sopstvene povraćke. Ili je barem Lok
pretpostavio da je njegova. Od Žana nigde ni traga.
„A kako si ti proveo veče, Ravele?“ Žabril se uspravi na laktove.
„U vrlini, mislim.“
„Moje saučešće. „ Žabril se osmehnu. „Jesi upoznao Malakasti iz
plave smene? Ima kao neku riđu kosu i bodeže istetovirane na
zglobovima prstiju? Bogovi, mislim da uopšte nije ljudsko biće.“
„Rano si nestao sa zabave, toliko mogu da kažem.“
„Jašta. Imala je neke zahteve. I neke prijatelje.“ Žabril je masirao
slepoočnice desnom rukom. „Onaj starešina palube iz crvene
smene, tip bez prstiju na levoj ruci. Pojma nisam imao da
bogobojažljive ašmirske momke uče onakvim trikovima. Auh.“
„Momke? Nisam znao da, ovaj, proganjaš tu vrstu lovine.“
„Jeste, pa, izgleda da bih sve probao bar jednom.“ Žabril se isceri.
„Ili pet-šest puta, kako se ispostavilo.“ Počeša se po stomaku i kao
da tek tad postade svestan nedostatka odeće. „Majku mu. Sećam se
da sam još juče posedovao čakšire.
Lok se promolio na sunce nekoliko minuta kasnije, sa Carskim još
pod miškom. Dok se Lok protezao i zevao, mačka je uradila isto, u
pokušaju da se izmigolji iz Lokovog stiska i popne mu se natrag na
glavu, verovatno. Lok podiže malenog i zapilji se u njega.
„Neću da se vezujem za tebe“, reče. „Nađi nekog drugog, pa s njim
deli bale.“ Vrlo dobro svestan kako bi ga zbog ma kakvog ružnog
postupanja prema maleckom verovatno bacili s broda, spustio je
mače i ćušnuo ga bosim stopalom.
„Jesi li siguran da si ovlašćen toj mački da izdaješ naređenja?“ Lok
se okrenu i ugleda Žana na stepenicama oficirske palube, kako
upravo do kraja navlači tuniku preko glave. „Moraš da paziš. Možda
zaglavi s tobom u smeni.“
„Ako uopšte prihvata postojanje činova, mislim da sebe stavlja
negde između Drakaše i Dvanaestoro.“ Lok je nekoliko sekundi piljio
naviše u Žana. „Ćao.“
„Zdravo...“
„Vidi, sad se treba probiti kroz dugačak razgovor u stilu ’baš sam
bio kreten’, a još uvek se pomalo osećam kao žrtva onog plavog
vina, dakle hajde prosto da pretpostavimo.
„Žao mi je“, reče Žan.
„Ne, to je moj tekst.“
„Hoću da kažem... opet smo baš bili na tri ćoška, je l’ da?“
„Ima jedan način na koji bitka ne deluje — ne smiruje živce. Ne
krivim te za... ono što si rekao.“
„Možemo da smislimo nešto“, reče Žan, tiho i silovito. „Nešto,
zajedno. Znam da nisi... nisam hteo da uvredim tvoj...“
„Zaslužio sam. I bio si u pravu. Razgovarao sam sinoć s
Đrakašom.“
„Stvarno?“
„Rekao sam joj...“ Lok iskrivi lice, opet se protegnu, i iskoristi taj
pokret da prikrije niz znakova rukama. Žan je pratio, izvijenih obrva.
Nisam pominjao vezane čarobnjake. Kulu greha, Kamor, prava
imena. Sve ostalo — istina.
„Ozbiljno?“, reče Žan.
„Da.“ Lok je piljio u palubu. „Rekoh da si u pravu.“
„A kako je ona...?“
Lok načini pokret kao da baca kockice i slegnu ramenima. „Pre
svega ostalog idemo u luku Raspikuću“, reče. „Obaveze. Onda će
nas... obavestiti, kako reče.“
„Tako dakle. Znači...“
„Jesi li se lepo proveo noćas?“
„Bogovi, da.“
„Odlično. Što se tiče onoga što sam, auh, juče rekao.
 „Ne moraš da...“
„Moram. Bilo je to najgluplje što sam rekao juče. Najgluplje i
najmanje pošteno. Znam da sam... beznadežan već vrlo dugo i da
nosim to kao oklop. Ne zameram ti ni na čemu što imaš. Uživaj u
tome.“
„I uživam“, reče Žan. „Veruj mi.“
„Odlično. Samo nemoj na mene da se ugledaš.“
„Uh, znači...“
„Sve je u redu, gospodaru Valora.“ Lok se osmehnu, srećan što
oseća da mu se uglovi usta izvijaju od sopstvene volje. „Ali ono vino
koje sam pomenuo...“
„Vino? Jesi li...“
„Kenjatorska užad, Žerome. Moram da pišam pre nego što mi se
rasprsne utroba. Zakrčio si stepenice.“
„A.“ Zan siđe i pljesnu Loka po leđima. „Izvinjavam se. Brate,
oslobodi se.“
 DVANAESTO POGLAVLJE
Luka Raspikuća
1
Otrovna orhideja plovila je za stupanj južno od tačnog zapada, kroz
vlažan, topao vazduh i umereno more, a Loku su dani prolazili u
ritmu obaveza.
Njega i Žana stavili su u crvenu smenu, koja je, u Nazrininom
odsustvu, bila pod nadzorom same Delmastrove. Veličanstveni
obredi prelaza nimalo nisu utolili potrebu broda za održavanjem;
katarke je i dalje trebalo podmazivati pomijama, spojnice prove —
ravati opet i opet, čistiti palube, podešavati snast. Lok je uljem
glancao sablje iz ostave za oružje, napinjao se za vitlom kako bi
premestio robu radi boljeg trima, posluživao pivo za večerom i
raspredao komade kanapa na kudelju dok mu prsti ne pocrvene.
Drakaša je pozdravljala Loka krutim klimanjem glave, ali nije
govorila ništa i nije ga zvala na dalje razgovore nasamo.
Kao pravi članovi posade, nekadašnji Glasnikovci imali su prava da
spavaju manje-više gde požele. Neki su se uselili u glavno skladište,
posebno oni koji su među starim Orhidejcima pronašli ljude voljne da
s njima podele svoje ležaljke, ali Lok je zaključio da mu je sasvim
udobno u ovom novom, prostranijem potkaštelu.
Dobio je na kocki rezervnu tuniku i koristio ju je kao jastuk —
raskoš, posle mnogo dana na goloj palubi. Nakon što bi svake noći
završio smenu baš pred crvenu svetlost zore, spavao je kao kameni
kip.
Žan je, naravno, posle noćnih smena spavao negde drugde.
Ništa im se nije pojavilo na vidiku sve do dvadeset petog dana u
mesecu, kada su se vetrovi promenili i snažno zaduvali s juga. Lok
se u svitanje skljokao na svoje uobičajeno mesto uz levi zid
potkaštela, a onda je nekoliko sati hrkao onako kako hrču izrazito
samozadovoljni, sve dok ga nekakvo komešanje nije probudilo, a on
zatekao Carskog prostrtog preko svog vrata.
„Fuj“, reče, a mače je ovo prihvatilo kao znak da mu nasloni prednje
šape na obraze i počne da ga gurka nosom tačno između očiju. Lok
je zgrabio mače, uspravio se u sedeći položaj i zatreptao. Imao je
osećaj da mu je lobanja puna paučine; nešto ga je bez sumnje
prerano probudilo.
„Jesi to bio ti?“, promrmlja, namršti se i dvama prstima počeška
Carskog po temenu. „Mali, moramo da prestanemo sa ovim
sastancima. Neću da se vezujem za tebe.“
„Kopno na vidiku“, dopre prigušen povik odnekud izvan potkaštela.
„Tri stupnja nalevo po pramcu!“ Lok spusti Carskog, s vrlo jasnom
porukom ćušnu ga prema nekom drugom hrkaču, i ispuza na jutarnju
svetlost.
Živost na palubi delovala je uobičajeno; niko nije jurcao naokolo,
prenosio hitne poruke Drakaši, niti se čak iko gurao na pramčanoj
ogradi u pokušaju da opazi sve bliže kopno. Neko pljesnu Loka po
leđima, on se okrenu i zateče se licem u lice sa Utgarom, koji je
nosio namotaj konopca zabačen preko ramena. Vadranin prijazno
klimnu glavom.
„Crveni, izgledaš zbunjeno.“
„Samo... čuo sam povik. Mislio sam da će biti više uzbuđenja. Je 1’
to luka Raspikuća?“
„Jok. Utvarnolujna su, jašta, ali tek smo pristigli do oboda. Tugaljiva
mesta. Aspidino ostrvo, Kopilanska stena, i Opalni pesci.
Ne bismo poželeli tu da pristajemo. Ima još dva dana do luke
Raspikuće, a sa ovakvim vetrovima nećemo uploviti baš kako bismo
hteli, a?“
„Kako to misliš?“
„Videćeš.“ Utgar se sa uživanjem isceri zbog nečega samo njemu
poznatog. „Nego šta nego ćeš videti, sunce mu njegovo. Naspavaj
se da nam budeš lep, a? Za dva sata se vraćaš na katarke.“
2
Utvarnolujna ostrva postepeno su se zbijala oko Orhideje kao
banda uličnih pljačkaša koja se naslađuje sporim prilaskom žrtvi. Na
obzorju, nekad čistom, nicala su ostrva s gustom džunglom povrh
koje se vila magla. Visoki, crni vrhovi isprekidano su tutnjali i
izbacivali, kao da podriguju, pramenove vodene pare ili dima u
teško, sivo nebo. Kiša se slivala u zastorima, ne poput nemilosrdnih
oluja na pučini, već pre nalik na ravnodušan znoj tropskih predela,
topla poput krvi i jedva se mrdajući na povetarcu iz džungle.
 Kako su išli na zapad, voda je postajala svetlija, od kobaltne, preko
nebeskoplave, do prozirne boje akvamarina. Predeo je vrveo od
života; ptice su kružile iznad njih, ribe jurile plićacima u srebrnim
oblacima, a pratila su ih vijugava obličja veća od čoveka. I ona su se
tromo šunjala za Orhidejom: ajkule kosači, plavi udovci, zlosrećni
hridinari, bodešperke. Najsablasnije od svih bile su mesne vučje
ajkule, kojima su leđa boje peska omogućavala da iščeznu u bledoj
izmaglici ispod broda. Trebao vam je oštar vid da opazite avetinjske
nepravilnosti koje su im razotkrivale skrovište, i imale su
uznemirujuću naviku da kruže ispod kenjatorskih konopaca.
Lok je zahvaljivao bogovima što ne iskaču iz vođe.
Dan i po su plovili dalje i naginjali se u stranu kako bi izbegli
povremenu hrid ili ostrvce. Drakaša i Delmastrova kao da su znale
područje u prste i samo su retko, u velikim razmacima, gunđale
nešto nad Drakašinim mapama. U plićacima i na stenju Lok je počeo
da opaža otpatke od ljudskog boravka — ovde izlizanu katarku, tamo
kosturolika rebra drvene kobilice na peščanom dnu. jednom, u
popodnevnoj smeni, ugledao je na stotine krabolikih stvorova
veličine psa kako se roje po prevrnutom brodskom koritu. Dok je
Orhideja prolazila, stvorenja su u velikom broju pobegla sa svog
veštačkog grebena, tako da se voda oko njih zabelesala od pene. Za
nekoliko časaka sasvim su iščezli.
Nekoliko sati kasnije Lok je završio smenu, svestan sve jače
napetosti kod okolne posade. Nešto se promenilo. Drakaša je
neprestano koračala tamo-amo po oficirskoj palubi, naređivala da se
dodatni osmatrači popnu na vrh katarki i šapatom razgovarala s
Delmastrovom i Mamčensom.
„Neće da mi kaže šta se događa“, rekao je Žan nakon što je Lok
uvijeno, kako je sam mislio, nagovestio nešto o tome. „Trenutno je
skroz poručnica i nimalo Ezri.“
„I to nam samo po sebi nešto govori“, reče Lok. „Govori nam da ne
preterujemo s vedrinom.“
Prilikom večernje promene smena Drakaša je sazvala celu posadu.
Svi Orhidejci — ogromna, znojava, zabrinuta gomila muškaraca i
žena — prikovali su oči na ogradu oficirske palube i čekali
kapetariičine reči. Sunce je bilo krug užarenog bakra, poput krune
nad džunglom obraslom visijama, pravo napred po pramcu; boje
vatre prikradale su se uvis kroz oblake sloj po sloj, a svud oko njih
ostrva su zapadala u senku.
„Dakle“, reče Drakaša, „Evo ovako, prosto i jednostavno. Ovih
nekoliko dana vetrovi su postojani da postojaniji ne mogu biti, s juga.
Možemo večeras da bacimo sidro u Raspikući, ali ne možemo da
prođemo kroz Trgovačku kapiju.“
Gomilom se pronese mrmljanje. Poručnica Delmastro stala je pored
kapetanice, spustila ruke na opasač sa oružjem i zaurlala: „Ćut’!
Perelandrove mu pišaćke, skoro svi smo već bili ovde.“
„ljesmo“, reče Drakaša. „Stamena srca, Orhidejci. Postupićemo kao
i obično. Crvena smeno, opusti se malo. Očekujte poziv svim
mornarima kroz nekoliko sati. Posle toga, niko ne spava, niko ne
pije, niko se ne jebe dok bezbedno ne stignemo kud. Plava smeno,
vi ste na dužnosti. Del, pobrini se za nove. Sve im pojasni.“
„Šta da nam pojasni?“ Lok se osvrnu i postavi pitanje vazduhu dok
se posada razilazila.
„Dva prolaza do luke Raspikuće“, reče Žabril. „Prvo, Trgovačka
kapija, to je na sever od grada. Dvanaest milja dugačka, kako vele.
Skretanja i vijuge, plićaci na sve strane. Sporo se tuda ide i u
najboljim uslovima, a sa snažnim južnjakom, u tri lepe. Potrajalo bi
danima.“
„Pa šta ćemo da radimo, koji moj?“
„Drugi put vodi sa zapada. Dvostruko duži. Takođe zavojit, al’ ni
blizu tako strašan. Ali niko ga ne koristi ako baš ne mora. Zovu ga
Salonski prolaz.“
„Zašto?“
„Zato što tamo nečeg ima“, reče poručnica Delmastro, gurajući se
kroz omanju gomilu oko Žabrila, koja se u potpunosti sastojala od
nekadašnjih Glasnikovaca. Lok opazi kako je sasvim kratko stisla
Žana za ruku, pa nastavila: „Nešto... tamo živi.“
„Nešto?“ Lok nije mogao da spreči nagoveštaj razdraženosti u
glasu. „Je l’ brod u opasnosti?“
„Ne“, reče Delmastrova.
„Da se bolje izrazim, onda. Jesmo li mi na brodu u opasnosti?“
„Ne znam“, reče Delmastrova i okrznu Žabrila pogledom. „Hoće li
se nešto popeti na brod? Ne. Ni slučajno. Da li ćete... poželeti da
napustite brod? Ne znam. Zavisi od vaše naravi.“
 „Ne verujem da bih se rado prepustio pomnoj pažnji ma čega u
ovim vodama“, reče Lok.
„Odlično. Onda verovatno nemaš razloga za brigu.“ Delmastrova
uzdahnu. „Svi vi, razmišljajte o kapetaničinim rečima. Malo odmora
je prava stvar; pozvaće vas na palubu kad vam prođe pola
uobičajenog slobodnog vremena, pa ugrabite koliko možete.“ Priđe
Žanu, i Lok naču njen šapat: „Ja svakako nameravam.“
„Žerome, onda, ovaj, vidimo se kasnije.“
Lok se osmehnu i protiv volje.
„Ideš da dremneš?“, upita Žan.
„Ma, ni mrtav. Pretpostavljam da ću vrteti palčeve i postepeno gubiti
razum dok me ne pozovu na dužnost. Možda nađem nekoga da
odigramo partiju karata...“
„Sumnjam“, reče Delmastrova. „Na takvom si glasu da...“
„Nepravedno me klevetaju jer imam sreće“, reče Lok.
„Da, dobro, možda bi trebalo da razmotriš javni nalet lošije sreće.
Nema potrebe dalje da objašnjavam, ako si pametan.“ Podrugljivo je
poslala Loku malecni poljubac. „Ili ma kakav da si, Ravele.“
„Ma, ukradi Žeroma i uradi mu najgore šta umeš.“ Lok skrsti ruke i
isceri se; u proteklih nekoliko dana, malo veća naklonost
Delmastrove bila je dobrodošla promena. „O vašem uspehu ću
prosuditi po Treganinom bešnjenju kad je vidimo sledeći put. Izeš ga,
eto kako da se zabavim. Skupljaču opklade koliko će zbog vas dvoje
učenjakinja iskočiti iz kože...“
„Ako uradiš ma šta slično“, reče Delmastrova, „okovaću ti dragoceni
ud uz sidro i naređiću da te vuku po grebenu.“
„Ne, plan je dobar“, reče Žan. „Mogli bismo i sami da se opkladimo
kod njega, pa da namestimo rezultate...“
„Valora, na brodu postoje dva sidra!“
3
Sumrak se već približavao kada su se Žan i Ezri došunjali natrag na
oficirsku palubu. Drakaša je stajala blizu krmene ograde, levom
rukom držala Kozetu u naručju, a u desnoj maleni srebrni pehar.
„Moraš da ga popiješ, srećice“, šaputala je Drakaša. „To je posebno
noćno piće za gusarske princeze.“
„Ne“, progunđa Kozeta.
 „Zar nisi gusarska princeza?“
„Ne!“
„Mislim da jesi. Budi dobra...“
„Nećem!“
Žan se prisetio svog vremena u Kamoru, i kako se Veriga ponekad
ponašao kada bi jedan od mlađih Gospodstvenih nitkova rešio da se
uzjoguni. Bili su mnogo stariji od Koz, istina, ali deca su deca, a
Drakašine oči behu upale od brige.
„Jao, jao“, reče glasno dok je prilazio Drakašama tako da ga je
Kozeta videla. „To izgleda baš dobro, kapetanice Drakaša.“
„Stvarno izgleda dobro“, reče ona, „a još je ukusnije nego što
izgleda...“
„Bljaks“, reče Kozeta. „Aaaa! Ne!“
„Moraš“, reče joj majka.
„Kapetanice“, reče Žan, pretvarajući se daje očaran srebrnim
peharom, „to izgleda baš divno. Ako Kozeta neće, hoću ja.“
Drakaša se zapilji u njega, pa se osmehnu. „Pa“, reče nevoljnim
glasom, „ako ga Kozeta ne želi, biće da nemam izbora.“ Polako je
izmakla pehar od Kozete prema Žanu, a devojčica razrogači oči.
„Ne“, reče, „ne!“
„Ali ne želiš ga“, reče Drakaša, kao daje donela konačnu odluku.
„Žerom ga želi. Dakle, Kozeta, nema ga više.“
„Mmm“, reče Žan. „Odmah ću da ga popijem.“
„Ne!“ Kozeta pođe da zgrabi pehar. „Ne, ne, ne!“
„Kozeta“, reče Drakaša strogo, „ako ga želiš, moraš da ga popiješ.
Razumeš?“
Devojčica klimnu glavom, usta zaokrugljenih od brige, dok su joj se
prsti upinjali da dosegnu plen od iznenada neprocenjive vrednosti.
Zamira prinese srebrni pehar Kozetinim usnama i devojčica ga iskapi
pohlepno i silovito.
„Odlično“, reče Drakaša i poljubi ćerku u čelo, „stvarno, stvarno
odlično. Sad ću da te snesem dole, pa ti i Paolo možete na
spavanje.“ Strpala je prazan srebrni pehar u džep kaputa, prebacila
Kozetu ispred sebe na grudi i klimnula Žanu glavom. „Hvala ti,
Valora. Del, nadziri palubu. Samo nekoliko minuta.“
„Mrzi to da radi“, reče Ezri tiho kad je Drakaša iščezla niz stepenice
za potpalublje.
 „Da hrani Koz uveče?“
„Ono je makovo mleko. Oboje ih uspavljuje... zbog Salonskog
prolaza. Ni mrtva ne bi želela da budu budni dok tuda plovimo.“
„Šta će, koji moj...“
„Teško je objasniti“, reče Ezri. „Lakše je da ga samo preguraš. Ali
bićeš ti dobro, znam da hoćeš.“ Pomilovala ga je rukom po leđima.
„Uspevaš da preživiš moja gadna raspoloženja.“
„A“, reče Žan, „ali kad ti žena zapleni srce, nema ona gadna
raspoloženja. Samo zanimljiva raspoloženja... i još zanimljivija
raspoloženja.“
„U mom rodnom gradu, odvratne laskavce su vešali u gvozdenim
kavezima sve đok se ne sasuše.“
Jasno mije zašto si pobegla. Pobuđuješ u ljudima takvu potrebu za
laskanjem da bi svakog muškarca posle malo dužeg razgovora s
tobom strpali u kavez...“
,.Potpuno si odvratan!“
„Moram nešto da radim da ne bih razmišljao o onom što se
sprema...“
„Ono što smo malopre uradili u potpalublju nije bilo dosta?“
„Pa, pretpostavljam, da uvek možemo da se vratimo i...“
„Avaj što najveća kučka na ovom brodu nismo čak ni Drakaša niti
ja, već dužnost.“ Poljubi Žana u obraz. „Ako hoćeš nečim da se
zaokupiš, možeš da počneš s pripremama za Prolaz. Idi do
prameanog ormarića s fenjerima i donesi mi alhemijske svetiljke.“
„Koliko?“
„Sve“, reče ona. „Sve do jedne, koliko god nađeš.“
4
Deseti čas večeri. Noć je poput plašta pala na Utvarnolujna ostrva,
a Otrovna orhideja, pod razapetim košnirn jedrima, zaputila se
prema Salonskom prolazu, pozlaćena belim i ćilibarskim svetlima.
Promućkali su hiljadu alhemijskih fenjera, popalili ih i rasporedili oko
celog trupa, kao i nekoliko u snast, ali uglavnom ispod ograde, tako
da su bacali namreškane odbleske tobožnje vatre na tamnu vodu
baš ispod sebe.
„Dubina je šest“, doviknu jedno od dvoje mornara koje je Drakaša
postavila na bokove, da ubacuju viske i premeravaju količinu vode
između trupa broda i morskog dna. Šest hvati; trideset šest stopa.
Orhideja je mnogla da se provuče i kroz pliće tesnace od ovoga.
U uobičajenim okolnostima, dubinu bi merili tek povremeno, a jedan
čovek s viskom bio bi dovoljan. Sada su ljudi, dvoje njenih najstarijih
i najiskusnijih, zabacivali konopce i neprestano izvikivali dobijene
vrednosti. Pritom, svakog od njih motrila je omanja skupina... čuvara
— to je bila najbolja reč koju je Žan uspeo da smisli. Naoružanih
mornara u oklopima.
Širom broda naređene su neobične pređostrožnosti. Mala,
odabrana posada čekala je u snasti da podešava jedra, oko struka
privezana sigurnosnim konopcima; zanjihali bi se kao klatna ako bi
pali, ali barem bi verovatno preživeli. Prave vatre su pogasili, a
pušenje je bilo strogo zabranjeno. Drakašina deca spavala su u
njenoj kabini; krmeni kapci su bili zaključani a stepenište prema
oficirskoj palubi pod stražom. Sama Drakaša beše obukla mozaični
prsluk od prastakla, a sablje su joj visile spremne u kanijama.
„Za četvrt manje od šest“, izviknu merač dubine.
„Navlači se magla“, reče Žan. On i Lok su stajali kod desne ograde
oficirske palube. Nedaleko odatle Drakaša je koračala tamo-amo,
Mamčens je bio za kormilom, a Delmastrova je stajala kod stalka za
kompas s malim nizom vrlo tačnih peščanih satova.
„Tako to počinje“, reče Mamčens.
Orhideja je ulazila u milju širok kanal između litica, koje su se
izdizale otprilike do pola visine katarki i bile po vrhovima obrasle
tamnom džunglom, visokom i napola utonulom u pomrčinu. Iz
džungle su dopirali prigušeni zvuci nečeg nevidljivog: grebanje,
praštanje, šušnji. Zahvaljujući luku brodskih fenjera, voda je bila čista
na pedeset ili šezdeset stopa oko njih, a na ivicama tog svetlucavog
kruga Žan je video kako pramenje sive magle počinje da se izvija iz
vode.
„Pet i po“, dopre povik desnog merača dubine.
„Kapetanice Drakaša.“ Utgar je stajao kod krmene ograde s
brzinomerom između prstiju. „Četiri čvora, a?“
„Jašta“, reče Drakaša. „Četiri čvora, a krma nam je paralelna sa
ulazom u Prolaz. Del, daj mi deset minuta.“
Delmastrova je klimnula glavom, obrnula jedan peščani sat i motrila
dok je pesak curio iz gornje pregrade u donju. Drakaša priđe
prednjoj ogradi oficirske palube.
„Obratite pažnju“, obrati se posadi koja je radila ili čekala na palubi.
„Ako počnete da se osećate čudno, držite se podalje od ograde. Ako
ne možete da podnesete palubu, siđite u potpalublje, Ovu dužnost
moramo da preguramo i već nam je polazilo za rukom. Ne može
vam se desiti ništa loše ako ostanete na brodu. Čvrsto se držite te
pomisli. Ne napuštajte brod.“
Magla se sada dizala, sloj preko sloja. Senovita obličja litica i
džungle iza njih hitro su iščezavala. Napred nije bilo ničeg osim
tame.
„Kapetanice, deset“, reče Delmastrova konačno.
„Pet u dlaku“, povika jedan merač dubine.
„Mame, opadni.“ Štapićem ugljena Drakaša na brzinu naškraba
neku zabelešku na presavijenom pergamentu. „Prihvati za dva
paoca.“
„Razumem, kapetanice, prihvatam za dva.“
Na navigatorove sitno podešavanje kormila, brod se nagnu ulevo.
Mornari u snasti malo su prilagodili jedra i užad po uputstvima koja
im je Drakaša utuvila u glavu pre nego što su zašli u Prolaz.
„Del, daj mi dvanaest minuta.“
„Razumem, kapetanice, dvanaest će i biti.“
Dok je tih dvanaest minuta prolazilo, magla se zgušnjavala poput
dima od vatre na koju neko stalno dodaje diva. Sklopila se sa obe
strane — kovitlavi sivi zid koji kao da je u mehur zatvarao njihove
sopstvene svetlost i zvuk, i odsecao svaki nagoveštaj spoljašnjeg
sveta. Škripa koturova i snasti, pljuskanje vode o trup, blebet
glasova — sve ove poznate stvari bezizražajno su odjekivale, a
zvuci džungle su nestali. Magla se i dalje prikradala, sve dok nije
prešla nestalnu liniju dobro osvetljene vode koju su stvarale svetiljke.
Sada je vidljivost u bilo kom pravcu prestajala na četrdeset stopa od
njih.
„Kapetanice, dvanaest.“
„Mame, prihvataj“, reče Drakaša, zagledana u kompas na stalku.
„Kormilo u privetrinu. Okreni nas na zapad-severozapad.“ Posadi na
sredini broda doviknu: „Pripremite se za okretanje krstova! Zapad-
severozapad, vetar levo po krmi!“
 Usledilo je nekoliko minuta komešanja dok je brod polako skretao
na novi kurs, a posada opet pričvršćivala krstove za jedra. Za sve to
vreme, Žan je postajao sve ubeđeniji kako ne umišlja da magla
prigušuje zvuke. Buka njihovog rada prosto bi zamrla kada bi
naletela na taj nedokučivi pokrov. Zapravo, jedini dokaz o postojanju
sveta iza magle bio je vlažni, zemljani miris džungle koji je dopirao
do oficirske palube na toplom povetarcu.
„Tačno sedam“, izviknu merač dubine.
„Del, dvadeset dva minuta.“
„Razumem“, reče Delmastrova i kao mehanički čovek okrenu
peščani sat.
Sledeča dvadeset dva minuta prošla su u klaustrofobičnoj tišini, a
samo ih je povremeno prekidalo lepetanje platna za jedra, kao i
povici merača dubine. Napetost je narastala a minuti se vukli, sve
dok...
„Kapetanice, vreme.“
„Hvala, Del. Mame, opadni. Okreni nas na zapad-jugozapad.“
Progovori glasnije: „Ajmo, živo! Koturi i Škote! Po desnom boku,
zapad-jugozapad!“
Jedra su drhturila a posada uz psovke trčala naokolo i vukla užad,
dok je brod skretao natrag, po levom boku. Skrenuli su prema srcu
magle; povetarac s mirisom džungle kao da se obrtao oko njih poput
boksera koji poigrava oko protivnika, sve dok ga Zan nije osetio na
levom obrazu.
„Mame, održavaj kurs“, reče Drakaša. „Ezri, petnaest minuta.“
„Petnaest, razumem.“
„Dolazi, jebo ga ja“, promrmlja Mamčens.
„Prekini s tim proseravanjem“, reče Drakaša. „Jedino zaista opasno
ovde jesmo mi, je Y jasno?“
Žan je osetio nekakve žmarce na čelu. Podigao je ruku i obrisao
znoj koji ga beše orosio.
„Za četvrt manje od pet“, izviknu merač dubine.
Žane, prošaputa nekakav jedva čujan glas.
„Šta je, Orine?“
„A?“ Lok se obema rukama grčevito držao za ogradu i jedva da i
baci pogled prema Žanu.
„Šta si hteo?“
 „Ništa nisam rekao.“
„Jesi Ii...“
Žane Tanene.
„O bogovi“, reče Lok.
„I ti?“ Žan se zapilji u njega. „Neki glas...“
„Ne iz vazduha“, prošaputa Lok. „Pre kao... znaš već, kao u
Kamom.“
„Zašto izgovara moje.
„Ne izgovara“, reče Drakaša tihim, žestokim glasom. „Svi čujemo
kako nam se obraća. Svi čujemo sopstvena imena. Ne dajte se.“
„Grbavi Zaštitnice, neću se plašiti tmine, jer noć pripada tebi“,
promumla Lok i prvim dvama prstima leve ruke pokaza u mrak.
Bodež Trinaestog, lopovski znak protiv uroka. „Tvoja noć moj je
plašt, moj štit, moje bekstvo od onih koji me love da nahrane omču.
Neću se plašiti zla jer, zahval jujući tebi, noć je moj prijatelj.“
„Blagosloven nek je Dobročinitelj“, reče Žan i stisnu Loka za levu
podlakticu. „Mir i dobit njegovoj deci.“
Žane... Estevane... Tanene.
Osećao je glas i. nekako shvatio da je utisak kako ga čuje zapravo
samoobmana, odjek u ušima. Osećao je kako mu je nešto na silu
prodrlo u svest, nalik na trenje nogu kakvog insekta na koži.
Ponovo je obrisao čelo i shvatio da se znoji obilato čak i za ovako
toplu noć.
Negde napred, neko naglas zajeca.
„Dvanaest“, začu Žan Ezrin šapat. „Još dvanaest minuta.“
Voda je sveza, Žane Tanene. Znojiš... se. Odeća te svrbi. Koža....
svrbi. Ali voda je sveža.
Drakaša ispravi leđa i lagano krenu niz stepenice oficirske palube
prema sredini broda. Pronašla je rasplakanog člana posade, blago
ga digla na noge i potapšala ga po leđima. „Držite se, Orhidejci. Ovo
nije od krvi i mesa. Ovo nije borba. Samo postojano.“
Zvučala je zaista smelo. Žan se pitao koliko članova posade zna da
radije daje deci opijate nego da ih izlaže ovome.
Je l’ u pitanju samo Žanova mašta ili je magla zdesna posvetlela?
Vodena para nije bila ništa reda, ali činilo se da tama iza nje kopni...
Da poprima nekakavbolešljiv sjaj. Šaputavo siktanje vode preraslo je
u postojan, ritmičan puls. Talasi su se lomili u plićacima. Crna voda
se mreškala na ivici njihovog kružića svetlosti.
„Greben“, promrmlja Mamčens.
„Dubina od četiri“, izviknu merač.
Nešto se uskomešalo u magli, nekakav nejasan utisak o kretanju.
Žan je zurio u uskovitlanu pomrčinu, upinjući se da opet to opazi.
Protrljao je grudi, gde se koža beše nadražila od tunike natopljene
znojem.
Dođi u vodu, Žane Tanene. Voda tako hladna. Dođi. Batali tuniku,
batali znoj, batali svrab. Povedi... tu ženu. Povedi je sa sobom u
vodu. Dođite.
„Bogovi“, prošaputa Lok, „onaj stvor, ma šta da je u pitanju, zna
moje pravo ime.“
„I moje“, reče Žan.
„Hoću da kažem, ne zove me ’Lok’. Zna moje pravo ime.“
„Ajoj. Sranje.“
Žan je zurio naniže u crnu vodu i slušao kako se lomi o nevidljivi
greben. Nemoguće da je hladna... sigurno je topla koliko i sve ostalo
na ovom poganom mestu. Ipak, zvuk... zvuk ovih talasa i nije
neprijatan. Osluškivao je, opčinjen na nekoliko sekundi, pa tromo
podigao glavu i zagledao se u maglu.
Nečeg je tamo bilo, na delič trenutka — nekakvo tamno obličje,
vidljivo kroz magleni zastor. Veličine čoveka. Visoko, tanko,
nepomično. Čeka, na vrhu grebena.
Žan se žestoko strese i obličje nestade. On trepnu kao da se
prenuo iz kakve maštarije. Magla je sada bila mračna i opipljiva kao i
uvek, zamišljeno svetio beše nestalo, siktavo brzanje vode preko
sprudova više mu i nije toliko godilo ušima. Znoj mu se poput
svrabnog potoka slivao niz vrati i ruke, a on se obradova ovome, jer
skretalo mu je pažnju, pa se silovito češao.
„Dubina od... od, ovaj, dubina od četiri... četiri i četvrt“, promrmori
merač.
„Vreme“, reče Ezri, kao da se i sama prenula iz dremeža. „Vreme,
vreme!“
„Nemoguće“, promrmlja Lok. „Prošlo je jedva... nekoliko minuta.“
„Pogledala sam dole i pesak je već istekao. Ne znam kad se
desilo.“ Ponovi glasnije, silovitije. „Kapetanice! Vreme!“
 „Pokret, pokret!“ Drakaša je urlala kao da neko napada brod.
„Koturovi i Škote! Jedan stupanj severno od tačnog zapada. Vetar u
zadnjem levom kvadrantu, okrečite krstove!“
„Za stepen na sever od zapada, razumem“, reče Mamčens.
„Nije mi jasno“, reče Ezri, zagledana u peščane satove. Žan vide da
joj je plava tunika promočena od znoja, kosa slepljena i zapetljana, a
lice vlažno. „Motrila sam na satove. Kao da sam... samo trepnula i...
vreme je samo nestalo.“
Paluba je vrvela od živahne uskomešanosti. Vetar je opet promenio
pravac, magla se kovitlala oko njih, a Mamčens ih je postavio na
novi kurs preciznim, gotovo tananim okretajima kormila.
„Bogovi“, reče Ezri. „Ovako loš ne pamtim.“
„Ovako nikad nije bilo“, reče Mamčens.
„Još koliko?“, zapita Žan, nimalo postiđen što zvuči zabrinuto.
„Ovo nam je poslednji zaokret“, reče Ezri. „Pod pretpostavkom da
nismo skrenuli toliko na jug da se u narednih nekoliko minuta
nasučemo ili tako nešto, do luke Raspikuće odavde se plovi pravo,
za stepen na sever od tačnog zapada.“
Klizili su dalje kroz mračnu vodu, i postepeno čudan osećaj na
Žanovoj koži okopne. Magla se povukla — prvo se rastvorila pred
čistijom tamom, a onda se razišla iza njih. Svetlost fenjera
nesputano se rasula natrag u noć, a utešni zvuci džungle sa obe
strane kanala vratili su se.
„Dubina osam“, dopre meračev povik.
„To je glavni kanal“, reče Drakaša, opet se penjući uz stepenice
oficirske palube. „Alal vam svima vera.“ Okrenula se i pogledala u
središte broda. „Unesite najveći deo fenjera. Ostavite nekoliko
napolju radi navigacije, da ne iznenadimo nikoga ko uplovljava u
luku. I dalje merite dubinu.“ Pružila je ruke, obgrlila Mamčensa i Ezri
i stisla ih za ramena. „Znam da sam rekla kako nema pića, ali mislim
da bi nam malo cirkanja svima dobro došlo.“
Pogled joj pade na Loka i Žana. „Vas dvojica izgledate kao da vam
ne bi škodilo da se nečim pozabavite. Donesite bačvu piva i
poslužite je kod glavne katarke.“ Ona povika: „Po pola krigle za
svakog ko hoće.“
Dok je Žan žurio napred s Lokom za petama, bilo mu je drago što
oseća kako napetost od pre nekoliko trenutaka iščezava. Posada se
opet osmehivala, ćaskala pa se čak povremeno i smejala. Nekoliko
njih držalo se po strani, skrštenih ruku i oborenih očiju, ali čak i oni
su izgledali kao da im je laknulo. Jedino neobično u ovom prizoru,
shvati Žan, bilo je koliko se marljivo većina trudila da se usredsredi
na brod i ljude oko sebe.
Proći će više od sat vremena pre nego što će mnogi dozvoliti sebi
da opet bace pogled prema vodi.
5
Ako biste mogli da stojite u vazduhu na hiljadu stopa iznad luke
Raspikuće, u baš taj ponoćni čas, videli biste slabašnu vrpcu
svetlosti nalik dragulju, usađenu posred beskrajne tropske tame.
Oblaci poput vela zaklanjaju mesec i zvezde... nema čak ni tankih
crvenih linija vulkanskih reka od kojih se nekad žare daleka obzorja;
one tamne planine večeras tinjaju bez ikakve vidljive vatre.
Raspikući pripada dugačka plaža sa severne strane ogromnog,
brdovitog ostrva. Milje i milje drevne prašume povlače se u noć iza
nje; ni tačkica svetla ne blista nigde u tom tmurnom predelu.
Prostrana luka, zatvorena sa svih strana, neobično je prijateljski
nastrojena prema brodovima kada prođu kroz ma koji od napornih
prolaza s mora. Nema grebena niti ostrvaca, nikakve opasnosti po
navigaciju ne kvare belo peskovito dno zaliva. Na istočnom kraju
grada voda postaje toliko plitka da dopire do pojasa, dok sa zapadne
strane čak i najteži brodovi mogu maltene da poljube obalu, tako da
im osam ili devet hvati ostane ispod kobilice.
Šuma katarki blago se njiše iznad ovih dubina, plutajuća
papazjanija od dokova, čamaca, upotrebljivih brodova i korita u svim
stupnjevima raspada. U luci Raspikući postoje dva manje-više
određena sidrišta — prvo: Groblje, gde pluta na stotine korita i
olupina koje više nikad neće izaći na otvoreno more. Istočno odavde,
oko svih većih, novijih dokova, leži Bolnica, tako nazvana jer njeni
pacijenti možda i prežive.
6
Začulo se zvono, a njegov lagani zvon zaorio se vodom, čim se
Otrovna orhideja promolila iz Salonskog prolaza.
Lok je piljio preko ograde sleva po pramcu, prema svetlima grada i
njihovim namreškanim odblescima u zalivu.
 „Lučka straža će zvoniti prokletinjom sve dok ne bacimo kotvu.“
Žabril je primetio njegovu radoznalost i prišao je ogradi pored njega.
„Moraju svima da stave do znanja kako rade svoj posao, ne bi li
dobili porciju alkohola.“
„Žabrile, provodiš mnogo vremena ovde?“
„Ovde sam se rodio. Zaglavio sam u verarskom zatvoru kad sam
pokušao da vidim druge okeane.“
Bacanje sidra u luci Raspikući nije podrazumevalo ništa od
ceremonije kakvu je Lok viđao na drugim mestima; nikakvih lučkih
pilota nije bilo, nikakvih carinika, čak ni kakav radoznali ribar. I, na
njegovo iznenađenje, Drakaša nije odvezla Orhideju skroz unutra.
Zaustavili su se na oko pola milje od obale, smotali jedra, a fenjere
ostavili popaljene.
„Spuštaj čamac sleva po pramcu“, naredi Drakaša, kroz durbin
zagledana u grad i njegova sidrišta. „Onda postavite žilet-mreže
zdesna po pramcu. Ostavite fenjere upaljene. Raspustite plavu
smenu u potpalublje, ali nek sabljonoše budu spremne kraj katarki.
Del, pozovi Malakasti, Dantijera, Velikog Konara i Raska.“
„Kako ti kažeš, kapetanice.“
Pošto je pomogao jednoj grupi da spusti veći brodski čamac s
boka, Lok je prišao Drakaši na oficirskoj palubi i zatekao je kako i
dalje kroz durbin proučava grad.
„Kapetanice, pretpostavljam da imaš razloga za opreznost.“
„Nije nas bilo nekoliko nedelja“, reče Drakaša, „a sve se menja.
Imam veliku posadu i velik brod, ali ni jedno ni drugo nije najveće.“
„Vidiš li nešto što ti uliva strepnju?“
„Ne strepnju. Nešto mije čudno. Izgleda daje najveći deo nas kod
kuće, jednom u životu. Vidiš onu liniju brodova na istočnim
dokovima, najbližim nama? U gradu je četvoro kapetana iz saveta.
Petoro, sad kad sam se ja vratila.“ Spustila je durbin i iskosa
pogledala u njega. „Plus dvoje ili troje nezavisnih trgovaca, bar koliko
ja vidim.“
„Stvarno se nadam da neće doći do toga“, reče on tiho.
U tom trenutku poručnica Delmastro se, pod oružjem i u oklopu,
vratila na oficirsku palubu sa četvoro mornara za petama.
Malakasti, vitka žena s više tetovaža nego što je koristila reči, širom
broda je bila poznata kao dobar borac nožem. Dantijer je bio bradat,
proćelav Veraranin koji je voleo ofucanu plemićku svilenu ođeću;
otišao je u odmetnike nakon duge karijere profesionalnog borca u
dvobojima. Veliki Konar, kako mu i samo ime kaže, bio je najveća
komadina ljudskog mesa na Orhideji. A Rask — pa, Rask je bio od
sorte koju je Lok prepoznao istog časa — ubica prve klase. Drakaša,
kao mnoge gariste kod kuće u Kamoru, držala ga je pod prismotrom
i davala mu odrešene ruke samo kad joj je trebalo da šikne krv.
Mnogo krvi.
Nemilosrdna družina, niko od njih mlad i niko odskora pod
Drakašinim zapovedništvom. Lok je premetao ovo po glavi dok se
čitava posada nakratko okupljala po sredini broda.
„Utgar zapoveda brodom“, objavi Drakaša. „Noćas nećemo pristati.
Vodim Del i ovu družinu na obalu da ispipamo kakvo je stanje u
gradu. Ako je sve u redu, čeka nas nekoliko dana posla... a sutra
uveče počinjemo s podelom plena. Pokušajte da ne izgubite sve
unapred na kocki u korist drugara iz smene, važi?
U međuvremenu, crvena smeno, pazite na brod. Žilet-mreže s
desne strane ostaju razapete dok se ne vratimo. Postavite
osmatrače na svaku katarku i držite obalu na oku. Plava smeno, nek
neki od vas spavaju blizu ormarića za oružje, ako ste raspoloženi.
Držite bodeže i toljage pri ruci ako niste.“ Nešto tiše obrati se Utgaru:
„Udvostruči stražu na vratima moje kabine tokom cele noći.“
„Razumem, kapetanice.“
Na nekoliko časaka Drakaša je nestala u svojoj kabini. Ponovo se
pojavila, i dalje u mozaičkom prsluku od prastakla, sa sabljama sada
u fino izrađenim kanijama od dragulja, blistavim smaragdima u
ušima i zlatnim prstenjem preko crnih kožnih rukavica. Lok i Žan
zajedno su je presreli, što su neprimetnije mogli..
„Ravele, nemam vremena.
„Kapetanice“, reče Lok, „sastavila si nasilničku družinu da zastrašiš
nekoga ko ti možda priredi nevolje, je l’ tako? A ako su isuviše glupi
da shvate poruku, želiš ljude koji sve to mogu brzo da privedu kraju.
Naj, najiskrenije ti predočavam kako bi ti Zerom dobro poslužio i za
jedno i za drugo.“
„Ovaj... hmmm.“ Zagledala se u Žana kao da je upravo primetila
širinu njegovih ramena i mišica na rukama. „To bi možda taman
došlo kao šlag na tortu. Dobro, Valora, šta kažeš da večeras
nakratko izađemo?“
„Vrlo rado“, reče Žan. „Ali najdelotvorniji sam kao deo tima. Orin je
pravi čovek za.
„Vas dvojica mislite da ste baš pametni“, reče Drakaša. „Ali...“
„Ozbiljno“, reče Žan žurno. „Pokorno se izvinjavam, ali videla si šta
ume. Imaćeš gomilu snagatora da ti čuvaju leđa; njega povedi za...
nepredviđene okolnosti.“
„Večeras gazimo kao po jajima“, reče Drakaša. „Ako posle ponoći
napraviš pogrešan korak u luci Raspikući, to ti je kao da si ispizdeo
besnu zmiju. Treba mi..
„Ahem“, reče Lok. „Poreklom smo iz Kamora.“
„Oh. Budite u čamcu za pet minuta“, reče Drakaša.
7
Drakaša je bila na pramcu, Delmastrova na krmi, a svi ostali za
veslima. Zavidnom brzinom jurili su po mirnoj površini zaliva.
„Bar je onaj kreten prestao sa zvonjavom“, progunđa Žan. Zauzeo
je mesto na posleđnjoj veslačkoj klupi, pored Velikog Konara, kako bi
mogo da ćaska sa Ezri. Ona je vukla jednu ruku po vodi.
„Zar je to mudro?“, upita Žan.
„Šta, to što čačkam vodu?“ Ezri palcem pokaza preko ramena
prema izlazu iz Salonskog prolaza. „Ne vide se noću, ali na prilazima
zaiivu po dnu postoje nizovi ogromnih belih stena. Ui'edni nizovi.“
„Praotački kamenovi“, promumla Konar.
„Nama ne smetaju „, reče Ezri, „ali ništa drugo neće da prođe preko
njih. U ovom zaiivu nema ni jednog jedinog živog bića; možeš da
plivaš u sumrak s krvavim posekotinama na tabanima i ništa neće ni
prići da te glocne.“
„Ali ne preblizu dokova. Zbog pišačke“, reče Konar, skoro kao da se
izvinjava.
„Pa, da ga izem“, reče Žan. „Baš lepo zvuči.“
„Naravno, valjda“, reče Ezri. „Ribolov je zbog toga težak u tri lepe.
Čamčići se guraju na Trgovačkoj kapiji i još više nego obično
zabrljaju saobraćaj. Kad smo kod brljanja.
„Mm?“
„Nigde ne vidim Crveni glasnik.“
 „A.“
„Ali vukao se kao puž“, reče ona. „A umesto njega imamo
zanimljivo društvo.“
„Kao na prirner?“
„Vidiš onaj prvi niz brodova? Gledano zdesna nalevo, prvi je Orao
ribar, luger Pjera Strocija. Posada mu je neznatna, stremljenja isto
tako, ali taj bi mogao u buretu da proplovi kroz uragan. Pored njega
je Kraljevska kučka kapetanice Šejvon Rans. Ransova je teška kao
crna zemlja. Užasno je nagla. Pored je Drakon, brik Žaklen Kolvar.
Razumna je, i duže je ovde nego svi ostali.
Ona velika lađa s tri katarke na drugom kraju je Strahotna vladarka,
gospa Jafrima Rodanova. Gadna ko niko. Kad sam je poslednji put
videla, bila je izvučena na plažu i prevrnuta, ali sad izgleda spremna
za plovidbu.“
Pošto ih je šestoro veslalo, put se uskoro priveo kraju. Za samo
nekoliko trenutaka našli su se uporedo s trošnim kamenim molom.
Dok je Žan pričvršćivao veslo na mesto, opazio je ljudski leš kako
lagano pluta na vodi.
„Joj“, reče Ezri. „Nesrećnik. To ti je znak živahne noći u ovim
krajevima.“
Drakašina obalska četa privezala je čamac za sam kraj mola i
uspentrala se kao da se ukrcava na neprijateljsko plovilo, sa
oprezom u srcima i oružjem nadohvat ruke.
„Sveti bogovi“, uzviknu neki uglavnom bezubi pijanac koji je grlio
vinsku mešinu usred pristaništa. „Drakaša, zar ne?“
„Jeste. Ko si ti?“
„Banžital Vo.“
„E pa, Banžitale Vo“, reče Drakaša, „ti mi odgovaraš za bezbeđnost
čamca koji smo upravo privezali.“
„Ali... ja...“
„Ako bude tu kad se vratimo, daću ti verarski srebrnjak. Ako mu se
išta desi, raspitaću se za tebe, a kad te pronađem, ima da ti iskopam
te pogane oči, boga ti tvog.“
„Ču... čuvaću ga kao da je moj rođeni.“
„Ne“, reče Drakaša, „čuvaj ga kao da je moj.“
S mola ih je povela uz blago uzbrdnu peščanu stazu oivičenu
platnenim šatorima, drvenim kolibama bez krova i napola urušenim
kamenim građevinama. Žan je čuo hrkanje usnulih u ovim
straćarama, kao i prigušen meket koza, rezanje pasa mešanaca i
lepet krila uznemirenih pilića. Nekoliko vatri na kojima se kuvalo
sagorelo je do žara, ali nikakvi fenjeri niti alhemijske svetiljke nisu
visili nigde u ovom delu grada.
Potočić pišaćke reskog mirisa i noćnog izmeta curkao je s desne
strane staze, a Žan je koračao pažljivo kako bi ga izbegao, baš kao i
prostrti leš koji je prečio put rečici na oko pedeset koraka iznad mola.
Povremeni napola svestan pijanac ili pušač na lulu zapiljio bi se u
njih iz kojekakvih ćoškova i senki, ali niko im se nije obratio dok se
nisu popeli na vrh uzvišice i opet nagazili na kamen.
„Drakaša“, povika neki dobro razvijen muškarac odeven u kožu sa
šiljcima od zacrnjenog čelika, „dobro došla natrag u civilizaciju!“
Čovek je u jednoj ruci nosio nadimljen fenjer, a u drugoj toljagu
ojačanu bronzanim prstenovima. Iza njega je stajao neki viši tip,
otrcan i sa ispalim stomakom, naoružan dugačkom hrastovom
močugom.
„Lepi Markuse“, reče Drakaša. „Bogovi, sve si ružniji i ružniji, kad
god se vratim. Kao da neko polako vaja dupe od ljudskog lica. Ko ti
je ovaj novi lepotan?“
„Gutrin. Promućuran momak, odlučio da batali plovidbu i pridruži se
nama ostalim mudonjama u ovom raskošnom životu.“
„Je l’? E pa“, reče Drakaša, ispruži stisnutu pesnicu i protrese je
tako da novčići u njoj zazveketaše jedan o drugi, „ovo sam našla na
drumu. Je l’ vaše?“
„Mogu da im pružim topao dom, evo baš ovde. Vidiš ti to, Gutrine,
šta ti je šmekersko ponašanje. Umili se ovoj dami i ima da ti uzvrati
lepim. Unosno putovanje, kapetanice?“
„Markuse, stomak nam je toliko pun da više ne možemo da
plivamo.“
„Blago tebi, kapetanice. Dakle, želiš da stupiš u vezu s
Preprodavcem Brodova?“
„Niko ne želi da stupi u vezu s tim bednim čmarom od čoveka — ali
ako hoće da otvori kesu i sagne se, imam malo drveta i jedara za
njegovu zbirku.“
„Proslediću vest. Pristali za noćas?“
 „Privremeno se usidrili, Markuse. Samo došli da razvijemo
zastavu.“
„Dobra zamisao.“ Nakratko se osvrnuo, a onda mu se glas uozbilji.
„Šejvon Rans je za visokim stolom u Grimizu. Ako hoćeš da izgledaš
sveznajuće kad kročiš onamo.“
„Blagodarim.“
Kada su se ova dvojica odšetala svojim putem stazom prema molu,
Žan se okrenu Ezri. „Nekakvi stražari?“
„Obezbeđenje“, reče ona. „Više kao banda. Šezdesetoro,
sedamdesetoro, i oni su ti ovde red i zakon, takav kakav imamo.
Kapetani im plate pomalo od svakog tovara koji dovezu, a ostatak
sredstava za život batinama izvlače od svih koji naprave neki javni
pičvajz. Uglavnom možeš da radiš šta hoćeš, dokle god skrivaš tela,
ne spališ ništa ili ne razbudiš pola grada. Ako to uradiš, dođe
obezbeđenje da te malo izobezbeđuje.“
„A šta tačno znači ’razviti zastavu’?“
„Ponekad moraš da igraš te igre“, reče Ezri. „Staviš svima u
Raspikući do znanja da se Zamira vratila, da ima puno skladište
plena, i da će im rascopati glave ako je popreko pogledaju. Znaš?
Posebno bratskim i sestrinskim kapetanima.“
„Aha. Kapiram.“
Ušli su na područje grada; ovde su se, makar, nalazila svetla koja
su videli sa zaliva — kuljala su kroz otvorene prozore i vrata sa obe
strane ulice. Ovdašnje građevine počele su kao ugledne radnje i
prodavnice, ali vreme i vragolije ostavili su im lice u ožiljcima.
Brodske daske ili dronjavo platno za jedra prekrivali su porazbijane
prozore. Uz mnoge kuće iznikli su drveni dodaci; oslanjali su se na
njih i izgledali kao da im nije bezbedno ni prići, a kamoli u njima
živeti; sa ostalih zgrada nabujali su treći i četvrti spratovi, zidova
načinjenih od pruća i blata, poput pečuraka na tim starim krovovima.
Žan je osetio iznenadan nalet mrzovoljne sete. Pijanice bez svesti
prostrte po uličicama. Deca lopovi koja iz senki motre njihovu
družinu. Obezbeđenje u dugačkim kožnim kaputima do
izbezumljenja mlati nekog nesrećnika iza kola bez točkova. Psovke,
prepirke, smeh i zvuci alkoholnog povraćanja kuljaju kroz svaki
otvoren prozor i svaka vrata... ovo mesto, ako i nije bilo Kamorov
brat, bilo mu je barem blizak rod.
 „Orhidejci!“, zaurla neko kroz prozor drugog sprata. „Orhidejci!“
Zamira na pijani povik odgovori nehajnim odmahivanjem ruke i
skrenu desno na blatnjavoj raskrsnici. Iz mračnog ulaza u neki sokak
istetura se krupan čovek obučen samo u uneređene čakšire. Imao je
staklaste, neusredsređene oči heremskog pušača praha, a u desnoj
ruci držao je ulubljen nož dugačak i širok kao Zanova podlaktica.
„Pare ili da mi posisaš“, reče čovek, a bale su mu visile s brade.
„Baš me briga koje od ta dva. Imam i ja potrebe. Daj nam...“
Ako je bio nesvestan činjenice da se nalazi oči u oči sa osmoro
protivnika, osvestio se kada mu je Rask odbio ruku sa sečivom u
stranu i za vrat ga gurnuo natrag u uličicu. Ono što je usledilo
potrajalo je samo nekoliko sekundi; Žanje čuo vlažno grgo tanje, a
onda je Rask stupio natrag na ulicu i obrisao nož krpom. Bacio je
krpu u sokak iza sebe, vratio nož u kanije i nehajno zadenuo palčeve
za pojas. Ezri i Drakaša izgleda nisu mislile daje ova nezgoda
uopšte vredna pomena i šetkale su se dalje, opuštene kao da su
pošle u hram u jutro Dana pokore.
„Eto nas“, reče Ezri kada su stigli na vrh još jednog brežuljka. Nad
prostran, napola popločan trg, čiji su blatnjavi delovi bili ispresecani
izukrštanim tragovima kola, nadnosila se dvospratnica s tremom,
sagrađena oko odsečenog krmenog dela nekog starog broda. Od
godina, nevremena i bez sumnje mnogobrojnih tuča, složeni ukrasi
izgrebali su se i okrnjili, ali kroz prozore na spratu videlo se kako ljudi
piju i vesele se, u onome što je nekad verovatno bila velika kabina.
Tamo gde je ranije bila krma, sada su visila velika dvokrilna vrata, a
sa obe njihove strane alhemijske kugle (od onih okruglih, debelih,
koje je gotovo nemoguće razbiti) kako bi ličile na krmene fenjere.
„Olindraligrimiz“, nastavi Ezri. „Ovo je ili srce luke Raspikuće ili njen
čmar, zavisi iz kog ugla gledaš.“
Levo od ulaza nalazila se brodska barkasa, prikačena za građevinu
teškim drvenim držačima i gvozdenim lancima. Iz nje je štrcalo
nekoliko ljudskih ruku i nogu. Na Žanove oči, vrata Olindralog
grimiza uz tresak se raskriliše i pojaviše se dva grubijana koja su
između sebe nosila oklembešenog starca. Bez pardona ili sažaljenja,
zabaciše ga u čamac, gđe njegov dolazak izazva nekakvu
nerazumljivu viku i mlataranje udova.
 „Sad pazite šta radite“, isceri se Ezri. „Ako se toliko napijete da ne
možete da stojite, bace vas s broda. U pojedinim noćima, u onom
čamcu se nagomila i po desetoro ili dvadesetoro.“
Časak kasnije Žan se pored grubijana progurao u poznate mirise
krčme koja radi punom parom kada je čas bliži zori nego večer njem
obedu. Znoj, zagorelo meso, povraćka, krv, dim i desetak vrsta lošeg
piva i vina: splet aroma civilizovanog noćnog života.
Mesto kao daje bilo predviđeno za posetioce koji neće zapođevati
rat samo jedni s drugima, već i protiv bara i ostave. Sam šank, na
drugom kraju prostorije, bio je od tavanice do površine bara
zagrađen gvozdenim prečkama, tako da su ostala samo tri uzana
prozora kroz koje je osoblje moglo da služi piće i hranu, kao strelci
kad pucaju kroz puškarnice.
Ovde su postojali samo podni stolovi, po hereškoj modi: niske
površine oko kojih su muškarci i žene sedeli, klečali ili ležali na
otrcanim jastucima. U pećinskoj vlazi slabo osvetljene sobe, igrali su
karte i kocke, pušili, pili, obarali ruke, prepirali se i pokušavali kroz
smeh da se otresu pažnje gorila koje su očito bile u lovu na
kandidate za čamac napolju.
Kada se pojavila Drakašina družina, razgovor je utihnuo; zaoriše se
povici: „Orhidejci!“, „Vratila se Zamira!“ Drakaša je klimnula glavom
uopšteno, čitavoj prostoriji, i polako pogledala uvis, prema spratu.
Stepenice su vodile naviše sa obe strane glavne prostorije; sleva i
zdesna, sprat je bio jedva nešto više od ograđenog mostića; iznad
ostave i ulaza širio se u prostranije terase sa stolovima i stolicama u
terinskom stilu. Žan je pretpostavljao kako je spolja spazio upravo
„visoki sto“. Casak kasnije Drakaša se zaputi prema stepenicama
koje su vodile baš u tom pravcu.
U vazduh pokulja iznenadna bujica uzbuđenja; previše razgovora
potpuno zamuknu, previše je očiju pratilo njihov prolazak. Žan je
ispucketao zglobove prstiju i pripremio se za zanimljiv razvoj
događaja.
Na vrhu stepenica nalazila se ograđena niša, a prozori s njene
zadnje strane gledali su na mračni trg s kog su upravo došli. U
udubljenjima zidova visili su crveni svileni barjaci, a iza njih su stajale
alhemijske kugle koje su zračile prigušenom, neodređeno zlokobnom
rozikastom svetlošću. Dva prostrana stola bila su spojena kako bi se
smestila družina od dvanaestoro, očito svi mornari i snagatori baš
kao, shvati Žan na svoje zaprepašćenje, i oni sami.
„Zamira Drakaša“, reče žena u čelu stola i ustade sa stolice. Bila je
mlada, otprilike Žanovih godina, s kožom potamnelom od sunca i
naznakama bora oko očiju — svedočanstvom o godinama koje je
provela na vodi. Kosa boje peska bila joj je prikupljena u tri repa
pozadi, i, mada je bila niža od Zamirine, činila se teža od druge žene
za nešto više od desetak kilograma. Žilava i okruglasta, sa
iznošenom kanijom za sablju za pojasom.
„Ransova“, reče Drakaša, „Šej. Ovo je bila naporna noć, dušo, a
vrlo dobro znaš da sediš za mojim stolom.“
„Do mojega, baš čudno. A na njemu naše piće i u stolicama naša
dupeta. Ako misliš daje tvoj, možda bi trebalo da ga poneseš sa
sobom kad odlaziš iz grada.“
„Kad odlazim poslom, hoćeš da kažeš. Borim se na svom brodu i
razvijam crvenu zastavu. Ti znaš gde je more, je l’ da? Gledala si
druge kapetane kako dolaze i odlaze..
„Drakaša, ne moram iz meseca u mesec da se slamam od posla.
Samo odmah izaberem bogatiju metu.“
„Šej, ne čuješ šta ti govorim. Stvarno me baš briga kakva kuja
glođe kosti na mom mestu dok nisam tu“, reče Drakaša, „ali kad se
vratim, očekujem da se odvuče pod sto, gde joj je i mesto.“
Ljudi Ransove poskakaše iz stolica, a Šej podiže ruku, uz žestok
kez. „Potegneš li čelik, pičko bajata, pred svedocima ću te ubiti dok
si reko keks. Onda obezbeđenje može da odvuče tvoju posadu
nazad na dokove zbog tuče, a Ezri nek vidi sviđa li se tvojoj žgebadi
ukus njenih sisa...“
„Karte na sunce, Ransova. Misliš da si sposobna da zadržiš ovo
mesto?“
„Postavi mi izazov i ostaviću te u suzama.“
„Navući ćemo gorile na grbaču...“, prošaputa Žan Ezri.
„Nećemo“, reče ona i ućutka ga rukom. „Izazovi nisu kao obična
tuča. Posebno ne između kapetana.“
„Za ovaj sto“, povika Drakaša i posegnu za polupraznom flašom,
„sa celim Grimizom kao svedocima, takmičimo se pomoću pića. Prva
koja padne na dupe kupi svoju bednu posadu i seli se u prizemlje.“
 „Nadala sam se nečemu što će potrajati više od deset minuta“, reče
Ransova, „ali prihvatam. Samo se posluži tom flašom.“
Zamira se osvrnu, pa s mesta gde je ranije sedela posada
Ransove, dograbi dve glinene šoljice iste veličine. Prosula je sadržaj
na sto, pa ih ponovo napunila iz one flaše. Bio je to beli kodarski
brendi, vide Žan, jak kao terpentin, i poprilično je žario. Posada
Ransove povukla se do prozora, a sama Ransova obišla je oko
stola i stala pored Zamire. Podiže jednu šolju.
„Samo ovo“, reče Zamira. „Prvo piće ćeš popiti na sajranski način“
„Šta ti je sad pa to, koji moj?“
„Znači da ga piješ kroz jebene oči.“ Drakašina leva ruka munjevito
je dohvatila svoju šolju sa stola i sručila sadržaj Ransovoj u lice. Pre
nego što je ova uspela i da zavrišti, Drakašina desna ruka podiže se
istom brzinom. Pesnica u rukavici, sa sve prstenjem, nalete
Ransovoj na vilicu uz zvuk nalik na pucanje biča i mlađa žena tresnu
o pod tako snažno da pehari na stolu zazveketaše.
„Dušo, jesi li pala na dupe, ili ti je to glava? Opaža li iko razliku?“
Drakaša se nadnese nad Ransovu i polako sasu sadržaj druge
glinene šoljice u rođena usta. Sve je progutala i ne trepnuvši, i bacila
šolju preko ramena.
„Rekla si da ćete...“
Pre nego što je ljutiti mornar Ransove, verovatno njen prvi oficir,
uspeo da dovrši prigovor, Lok kroči napred i podiže ruku.
„Zamira je održala reč. Test jeste bilo piće, a tvoja kapetanica je
pala na dupe.“
„Ali...“
„Tvoja kapetanica je trebalo da ima više pameti, pa da se pozabavi
pojedinostima“, reče Lok, „i izgubila je. Hoćeš li da povučeš njenu
reč umesto nje?“
Čovek dograbi Loka za grudi tunike. Njih dvojica se kratko porvaše,
a Žan sunu napred, ali pre nego što je sve otišlo dođavola, drugovi
nevoljno ali odlučno odvukoše mornara Ransove nazad.
„Ko si ti uopšte, koji moj?“, povika on.
„Orin Ravel“, reče Lok.
„Nikad jebeno čuo za tebe.“
„Mislim da ćeš me zapamtiti, doduše.“ Lok zaklati kožnu torbicu
čoveku ispred nosa. „Maznuo sam ti kesu, plačipičko.“
 „Ti, pizd...“
Lok snažno baci kesu unazad i ona završi negde dole među
stotinak gostiju koji su razrogačenih očiju i razjapljenih usta
posmatrali đešavanja na balkonu.
„Iju“, reče Lok, „ali onaj čestit narod dole svakako će ti je pričuvati,
na to možeš da se osloniš.“
„Dosta!“ Zamira pruži ruku, ščepa Ransovu za kragnu i podiže je u
sedeći položaj. „Tvoja kapetanica je postavila izazov i izgubila je. Je.
l’ je priznaješ za kapetanicu?“
„Da“, reče čovek namrgođeno.
„Onda održi njenu reč.“ Zamira je odvukla Ransovu do vrha
stepeništa i kleknula ispred nje. „Kučka i nije baš toliko kraljevska, a,
Šej?“
Ransova uzmače kako bi ispljunula krv Drakaši u lice, ali šamar
starije kapetanice bio je brži i krv se razlete po stepenicama.
„Dve stvari“, reče Zamira. „Prvo, sazivam savet sutra. Očekujem da
te vidim tamo, na uobičajenom mestu u uobičajeno vreme. Klirnni
tom blesavom glavom.“
Ransova polako klimnu.
„ Drugo, nemam žgebađ. Imam ćerku i sina. A ako još jednom to
zaboraviš, ima da im od tvojih jebenih kositju izrezbarim igračke.“
Sa ovim rečima, ona gurnu Ransovu niz stepenice. Do trenutka
kada se kao neka hrpa prizemljila na dnu, njena zabrinuta posada
već je žurila za njom, pod pobedonosnim pogledima Drakašine
družine.
„Vidimo se... Orine Ravele“, reče mornar koji je ostao bez kese.
„Valtero“, reče Zamira strogo, „ovo je sve bilo poslovno. Nemoj da ti
postane lično.“
Čovek nije izgledao nimalo zadovoljniji, ali pošao je odatle sa
ostatkom posade Ransove.
„Ono o tvojoj deci zvučalo je veoma lično“, šapnu Zan.
„Pa, licemer sam“, reče I3rakaša. „Ako imaš nešto protiv, možeš da
popiješ piće na sajranski način.“ Zamira priđe ogradi koja se
nadnosila nad prizemlje i povika. „Zakorine! Je l’ se kriješ negde
dole?“
„Krijem se, Drakaša, nego šta“, dopre glas odnekud iza prozora
oklopljenog šanka. „Je l’ gotov rat?“
 „Ako imaš bačvu ma čega što nema ukus na svinjski znoj, pošalji je
gore. I malo mesa. I račun Ransove. Mučenoj duši potrebna je sva
pomoć ovog sveta.“
Provala smeha zaori se donjim spratom. Posada Ransove, koja ju
je iznosila za ruke i noge, nije izgledala čak ni kao da se i mrvicu
zabavlja.
„Pa, to je to“, reče Zamira i smesti se u stolicu koju je Ransova
upravo oslobodila. „Raskomotite se. Dobro došli za visoki sto u
Olindralom grimizu.“
„Dakle“, reče Žan dok je sedao između Loka i Ezri. „Je l’ ovo prošlo
kako ste se nadale?“
„Ma, da.“ Ona se ironično osmehnu Drakaši. „Rekla bih da smo
razvili zastavu.“
8
Dobar deo sata su se svim silama trudili da deluju opušteno i kao
da se zabavljaju, služili se prosečno dobrim domaćim tamnim pivom
i svim boljim pićem koje je posada Ransove za sobom ostavila. Jelo
večeri bila je patka u masti; većina njih gledala je na nju kao na
ukras, ali Rask i Konar postepeno su je toliko izmuštrali da se
pretvorila u hrpu kostiju.
„I šta ćemo sad?“, upita Lok.
„Vesti o našem povratku dopreće do svih uobičajenih lešinara“, reče
Drakaša. „Za manje od dan ili dva počeće da nam se udvaraju. Prvo
će se razgrabiti žestoka pića i hrana; uvek ih je najlakše prodati.
Nautičke rezervne delove i zalihe zadržaćemo za sebe. Što se tiče
svile i finijih stvari, u prijateljstvu smo s onim nezavisnim t rgovcima
privezanim na dokovima Bolnice. Pokušaće da nas ope- Iješe za
petnaest do dvadeset posto tržišne vrednosti. Nama sasvim
odgovara, a onda oni odvuku to natrag preko mora i prodaju po
punoj ceni s nedužnim osmehom na licu.“
„A Glasnik?“
„Kad stigne ovamo, u posetu će nam svratiti Preprodavač Brodova.
Ponudiće nam pišaćku u glinenoj nosi, a mi ćemo se cenkati dok ne
postignemo pišaćku u drvenom krčagu. Onda je lađa njegov
problem. Vređi možda šest hiljada solara kad joj je snast u odličnom
stanju; imaću sreće ako mu uzmem i blizu dve. Njegova posada
otploviće na njoj na istok i prodati je nekom radom trgovcu za
otprilike četiri, za manju cenu od konkurencije i za popriličnu dobit u
isto vreme.“
„Da ga izeš“, reče poručnica Delmastro, „na Mesinganom moru
neke brodove na stalnim linijama hvatali su i preprodavali po tri ili
četiri puta.“
„Taj Preprodavač Brodova“, reče Lok, koji je osećao smicalicu na
pomolu, „pretpostavljam da to što mu je struka ujedno i ime znači da
nema konkurenciju?“
„Svi su mrtvi“, reče Delmastrova. „Na gadan i javno poučan način.“
„Kapetanice“, reče Lok, „koliko dugo će sve to potrajati? Već je
skoro kraj meseca i...“
„Ravele, sasvim sam svesna koji je danas datum. Potrajaće koliko
potraje. Možda tri dana, možda sedam ili osam. Dok smo ovde,
svako od posade dobije priliku da barem dan i noć provede na obali,
takođe.“
„Ja...“
„Nisam zaboravila na tvoju brigu“, reče Drakaša. „Sutra ću je izneti
pred savet. Posle toga, videćemo.“
„Brigu?“ Delmastrova je izgledala iskreno zbunjena. Lok je napola
očekivao da joj je Žan dosad već rekao, ali izgleda da su vreme
nasamo provodili na mudrije i zabavnije načine.
„Saznaćeš sutra, Del. Na kraju krajeva, bićeš sa mnom na savetu.
Ravele, dosta o tome.“
„Važi se.“ Lok srknu pivo i podiže prst. „Nešto drugo, onda. Je F
mogu nasamo da te zamolim za nekoliko stvari pre nego što stigne
taj Preprodavač Brodova. Možda ti mogu pomoći da izmuzeš višu
cenu od tog tipa.“
„Nije on tip“, reče Drakaša. „On je ljigav kao govno umočeno u gnoj
i otprilike podjednako prijatan.“
„Tim bolje. Seti se gospodara Nere; bar me pusti da probam.“
„Ne obećavam“, reče Zamira. „Saslušaću te, u svakom slučaju.“
„Orhidejci“, zagrme čovek dubokog glasa i pojavi se na vrhu
stepenica. „Kapetanice Drakaša! Znaš li da dole još izvlače zube
Ransove iz zidova?“
„Ransova se razbolela od iznenadnog napada neučtivosti“, reče
Zamira. „A onda je prosto pala. Zdravo, kapetane Rodanove.“
 Rodanov je bio među najkrupnijim ljudima koje je Lok ikad video;
sigurno je imao gotovo sedam stopa. Bio je otprilike Zamirinih godina
i pomalo okruglastog stomaka. Ipak, dugačke, mišićave ruke
izgledale su kao da bi taman fino poslužile za davljenje medveda, a
to što se nije udostojavao da nosi oružje mnogo je govorilo. Lice mu
je bilo izduženo, vilica široka, svetla kosa proređena, a oči se blistale
od zadovoljnog humora čoveka koji smatra daje savršeno dorastao
ćelom svetu. Lok je i ranije viđao ovu sortu, među boljim kamorskim
garistama, ali nikog tako stasitog; čak i Veliki Konar nadmašivao ga
je samo po obimu.
Nimalo u skladu sa ovim, ogromnim šakama beše obujmio dve
vinske boce prefinjene izrade, načinjene od stakla boje safira sa
srebrnim vrpcama ispod čepova. „Pre nekoliko meseci uzeo sam s
nekog galeona stotinu boca prošlogodišnjeg lašenskog plavog.
Sačuvao sam ti dve, znam da ga voliš. Dobro došla nazad.“
„Dobro došao za sto, kapetane.“ Na Drakašin znak, Ezri, Žan, Lok i
Konar pomeriše se za stolicu ulevo, tako daje sedište pored Zamire
ostalo slobodno. Jafrim se smesti i dodade boce dalje. Kada mu je
ponudila desnu ruku, on je poljubi, pa se isplazi.
„Mmm“, reče, „oduvek se pitam kakvog li je Šejvon ukusa.“ Dok se
Zamira smejala, dohvatio je nečiju odbačenu kriglu. „Ko je najbliži
pivskom buretu?“
„Ja ću“, reče Lok.
„Većinu vas poznajem“, reče Rodanov. „Rask, naravno —
zaprepašćen sam u tri lepe što si još živ. Dantijere, Konare, drago mi
je što vas vidim. Malakasti, ljubavi, šta to Zamira ima što ja nemam?
Čekaj, nisam siguran da želim da znam. I ti.“ Obgrli poručnicu
Delmastro i stisnu je. „Nisam znao da Zamira još pušta decu da
trčkaraju po palubi kako im drago. Kad ćeš porasti?“
„Porasla sam u svim pravcima u kojima treba.“ Ona se isceri i
tobože ga udari pesnicom u stomak. „Znaš šta, jedini razlog što ljudi
misle da ti brod ima tri katarke jeste što ti uvek stojiš na oficirskoj
palubi.“
„Ako skinem čakšire“, reče Rodanov, „iznenada izgleda kao da ih je
četiri.“
„Možda bismo i poverovale u to da nismo videle onoliko golih
Vadrana, ali sad znamo istinu“, reče Drakaša.
 „Pa, ja ne sramotim staru domovinu“, reče Rodanov dok mu je Lok
dodavao punu kriglu piva. „I vidim da ste pokupile neka nova lica.“
„Tu i tamo. Orin Ravel, Žerom Valora. Ovo je Jafrim Rodanov,
kapetan Stra'hotne vladarke.
„U vaše zdravlje i za dobru sreću“, reče Rodanov i podiže kriglu.
„Nek bi vam neprijatelji bili bez oružja a pivo uvek sveže.“
„Za blesave trgovce i dobre vetrove za poteru“, reče Zamira i
podiže vinsku bocu koju joj je dao.
„Je l’ bila dobra šljaka ovog puta?“
„Skladište samo što se ne raspukne“, reče Zamira, „I dovukli smo
neki brikčić, devedesetak stopa dugačak. Trebalo bi da je već
pristigao, zapravo.“
„Je l’ Crveni glasnik?“
„Otkud...“
„Stroci je došao juče. Kaže da se ustremio na neki nestabilan brik i
samo što ga niie maznuo, kad je opazio kako mu maše neko od
tvoje posade za zaplenjivanje. To je bilo nekih šezdeset milja na
sever od Trgovačke kapije, malko dalje od Žarkog dohvata. Majku
mu, možda se baš sad vuku kroz Trgovačku kapiju.“
„Svaka njima čast, onda. Mi smo došli Salonskim prolazom.“
„To nikako ne valja“, reče Rodanov i prvi put otkako se popeo
ovamo nije izgledao nimalo zadovoljno. „U poslednje vreme sam čuo
koješta čudno o Saloncu. Njegova svetlost debeli gmaz.
„Preprodavač Brodova“, šapnu Konar Loku.
„...prošlog meseca je poslao luger na istok i kaže daje nestao u
oluji. Ali s pouzdanih usana čujem da nikad nije izašao iz Salonca.“
„Mislila sam da će brzina biti važnija pri ulasku“, reče Drakaša, „ali
sledeći put ću u povratku ići kroz Kapiju, pa makar potrajalo i nedelju
dana. Možeš da razglasiš to.“
„I ja bih ti to savetovao. Kad smo kod toga, čujem da sutra hoćeš
da sazoveš savet.“
„Petoro nas je u gradu. Imam... neke neobične vesti iz Tal Verara. I
hoću sastanak zatvorenog tipa.“
„Po jedan kapetan ijedan prvi oficir“, reče Rodanov. „Dobro.
Proslediću Strociju i Kolvarovoj sutra. Pretpostavljam da Ransova
već zna?“
„Da.“
 „Možda neće biti u stanju da govori.“
„Neće ni morati“, reče Drakaša. „Ja treba da ispričam priču.“
„Dobro, onda“, reče Rodanov. „’Prekrijmo usne rukama pri govoru,
da nam s njih ne bi, kao iz knjige, pročitah namere, i pronađimo
kakvo mesto gde samo bogovi i pacovi mogu čuti naše reči.’“
Lok se zapilji u Rodanova; to je bio Lukarno, iz...
„Ubojičino venčanje', reče Delmastrova.
„Da, to je bilo lako“, reče Rodanov i isceri se. „Ništa teže nije mi
palo na pamet.“
„Izgleda da vi probisveti s Mesinganog mora gajite neobične
sklonosti prema pozorištu“, reče Žan. „Znam da Ezri voli...“
„Samo zbog nje i citiram Lukarna“, reče Rodanov. „Što se mene
tiče, mrzim gada. Njanjava sentimentalnost, neskriveno samoljublje i
gomila natuknica o jebanju ne bi li se sve najgizdavije kretenčine
Terinskog prestola osetile malčice bezobrazno u javnosti.
Dok su vezani čarobnjaci i moji preci bacali kocku da vide ko će prvi
spaliti carstvo do temelja.“
„I Žerom i ja veoma volimo Lukarna“, reče Delmastrova.
„A to je zato što ne znate za bolje“, reče Rodanov. „Zato što
komade ranih pesnika iz doba Prestola nadmeni gadovi drže
zaključane u podrumima, dok i najmanje kapljice Lukarnove
povraćke kuje u zvezde svako ko ima novca za bacanje na pisare i
knjigovesce. Njegove drame ne da se čuvaju nego to više stvarno
nema ni smisla. Merkalor Menteco...“
„Menteco je dobar“, reče Žan. „Nema loš stih, ali koristi hor kao
poštapalicu i uvek na kraju ubaci bogove da razreše sve probleme...
„
„Menteco i njegovi savremenici izgradili su dramu Terinskog
prestola po ugledu na espadrijsku“, reče Rodanov, „oživeli dosadne
obrede u hramovima tako što su im pridodali trenutno važne političke
motive. Treba im oprostiti strukturalna ograničenja; u poređenju s
tim, Lukarno je mogao da se nadoveže na čitav njihov opus, a jedino
što je pridodao svemu tome jeste jeftina melodrama.
„Ma šta daje pridodao, to je bilo dovoljno da, četiristo godina nakon
propasti Terim Pela, od svih dramskih pisaca pod Talatrijevom
zvaničnom zaštitom samo Lukarno ostane sačuvan u potpunosti i da
se redovno izbacuju nova izdanja...“
 „To što se dopada prostom narodu nije jednako validnoj filozofskoj
analizi dela o kojima je reč! Lucestra iz Nikore, u svojim pismima...“
„Da izvinete svi“, reče Veliki Konar, „ali nije pristojno raspravljati se
ako niko drugi nema pojma oko čega se to jebote prepirete. „
„Moram priznati daje Konar u pravu“, reče Drakaša. „Nisam sigurna
da li se vas dvojica spremate da potegnete čelik ili da osnujete
tajanstveni kult.“
„Ko si ti, koji moj?“, reče Rodanov, očiju prikovanih na Žana. „Već
godinama nemam s kim da raspravljam o ovome.“
„Imao sam neobično detinjstvo“, reče Žan. „A ti?“
„Osnovna, ovaj, sujetna zamisao moje mladosti bila je da
Terinskom kolegijumu treba magistar pisane reči i retorike po imenu
Rodanov.“
„Šta se desilo?“
„Pa, izvesni profesor retorike je, vidiš, otkrio savršen način da drži
kladionicu ispred same Sale učevne umnosti. Klađenje na
gladijatorske borbe, univerzitetske trke čamaca, tako to.
Upotrebljavao je studente kao kurire, a pošto se novcem može kupiti
pivo, postao je naš lični junak. Naravno, kad je morao da pobegne iz
grada, nama ostalima sledovali su bičevi i lanci, pa sam se prijavio
za neki usran posao na trgovačkom galeonu.
„Kad je to bilo?“, upita Lok.
„Izeš mi sve, još dok su bogovi bili mladi. Sigurno ima dvadeset pet
godina.“
„Taj profesor retorike... Je l’ se zvao Barsavi? Venkarlo Barsavi?“
„Otkud, koji moj, ti znaš za to?“
„Mislim da su nam se... putevi ukrstili nekoliko puta“, isceri se Lok.
„Dok sam putovao po istoku. U predelu Kamora.“
„Čuo sam neke glasine“, reče Rodanov. „Čuo sam ime jednom ili
dvaput, ali nikad nisam sam stigao do Kamora. Barsavi, stvarno? Je
l’ još tamo?“
„Ne“, reče Žan. „Ne, čujem daje umro pre nekoliko godina.“
„Šteta.“ Rodanov uzdahnu. „Grdna šteta. Pa vidim da vas sve več
predugo zadržavam svojim tračanjem o ljudima mrtvim već
vekovima. Valora, ne shvataj me ozbiljno. Drago mije što smo se
upoznali. I s tobom isto, Ravele.“
 „Jafrime, milo mi je što sam te videla“, reče Zamira i ustade sa
stolice zajedno s njim. „Vidimo se sutra, dakle?“
„Očekujem dobru zabavu“, reče. „Laku noć svima.“
„Još jedan kapetan“, reče Žan dok je Rodanov silazio stepenicama.
„Veoma zanimljivo. I zašto, dakle, nije želeo naš sto?“
„Strahotna vladarka je najveći brod koji je ijedan kapetan u luci
Raspikući ikad imao“, reče Zamira polako. „I na njemu je daleko
najveća posada. Za razliku od nas ostalih, Jafrim ne mora da igra
igre. I svestan je toga.“
Nekoliko minuta za stolom nije bilo razgovora, sve dok Rask
iznenada ne pročisti grlo i ne progovori tihim, škriputavim glasom.
„Jednom sam gledao predstavu“, reče. „Bio je neki pas i ujeo je tipa
za jaja,
„Jes’ vala“, reče Malakasti. „I ja sam je gledala. Jerbo pas obožava
kobasicu, i čovek mu uvek daje kobasicu, a onda skine čakšire.
„Dobro“, reče Drakaša, „prva osoba koja pomene bilo kakvu dramu
može da pliva nazad do Orhideje. Hajdemo nazad da vidimo koliko
je naš prijatelj Banžital Vo bio željan srebra.“
9
Sutradan je Carski probudio Loka taman na vreme za podnevnu
smenu. Lok je sklonio mače s temena, zagledao mu se u zelene
očice i rekao: „Ovo će te možda poprilično zaprepastiti, ali, izeš mi
sve, ne dolazi u obzir da se vežem za tebe, ti napasti jedna od koje
čovek ne može ni da spava.“
Lok zevnu, protegnu se i išeta na blagu, toplu kišu koja je padala s
oblačnog neba nalik na mrežu velova. „Aaah“, reče, skide se u
čakšire i pusti da mu kiša spere deo smrada Olindraloggrimiza s
kože. Čudo jedno, razmatrao je, kako je mnoštvo smradova Otrovne
orhideje postalo poznato, a miris mesta na kakvima je proveo godine
i godine počeo je da mu smeta.
Drakaša je premestila Orhideju baš pored jednog dugačkog
kamenog mola u Bolničkom sidrištu i Lok vide da je uz levi bok
pristalo desetak čamčića. Dok je petoro ili šestoro naoružanih
članova plave smene ču valo kapiju u brodskoj ogradi, Utgar i
Zamira živo su pregovarali sa čovekom koji je stajao na barkasi
punoj ananasa.
 Rano popodne proteklo je u dolasku i odlasku čamaca; raznorazni
stanovnici Raspikuće pojavljivali su se i nudili na prodaju sve, od
sveže hrane do alhemijskih droga, dok su zastupnici nezavisnih
trgovaca dolazili da se raspituju za robu u prostoru za tovar i da pod
Drakašinim budnim okom pregledaju uzorke. Orhideja je privremeno
postala ploveći pijačni trg.
Otprilike u drugi čas popodneva, baš kad je kiša počela da jenjava i
sunce progorelo sebi put kroz oblake, Crveni glasnik se pojavio na
prolazu Trgovačka kapija i bacio kotvu pored Orhideje. Nazrin,
Gvilem i posada zaplenjenog broda vratili su se na ladu, kao i
nekoliko nekadašnjih Glasnikovaca koji su se dovoljno oporavili i
sada su mogli da se kreću.
„Šta će, koji moj, on ovde?“, zaurla jedan kad ugleda Loka.
„Hajde sa mnom“, reče Žabril i obgrli čoveka oko ramena. „Sve ću
lepo da ti izobjašnjavam. A kad sam već tu, ispričaću ti o nečemu što
se zove bednička smena...“
Učenjakinja Tregani naredila je da se spusti čamac kako bi posetila
Glasnik i pregledala povređene još na njemu. Lok je pomagao da se
najmanji čamac spusti pomoću dizalice, a za to vreme Tregani je
presrela Gvilema kod kapije u brodskoj ogradi.
„Zamenili smo kabine“, reče mrzovoljno. „Uzela sam tvoj stari
odeljak, a ti imaš moj.“
„Molim? Molim? Zašto?“
„Uskoro ćeš saznati.“
Pre nego što je Vadranin uspeo da upita još nešto, Tregani je već
silazila s broda, a Zamira ga je uhvatila za ruku.
„Koliko će Preprodavač u početku ponuditi za njega?“
„Dva srebrnjaka i pehar krasta od kravljih boginja“, reče Gvilem.
„Da, ali koliko mogu da mu dignem cenu, zdravorazumski
gledano?“
„Jedanaest ili dvanaest stotina solara. Trebaće mu dva nova
slemena nastavka, pošto je i pramčani pukao. Samo nije pao. Novi
krstovi, neka nova jedra. Nedavno su ga opravljali i to nam ide u
prilog, ali na prvi pogled se vidi koliko je drvenarija stara. Možda će
biti upotrebljiv još desetak godina.“
„Kapetanice Drakaša“, reče Lok i priđe Gvilemu. „Ako smem da se
usudim...“
 „Ta smicalica koju si pominjao, Ravele?“
„Siguran sam da mogu da mu izmuzem još nekoliko stotina solara.“
„Ravel?“ Gvilem mu se namršti. „Ravel, nekadašnji kapetan
Crvenog glasnika?“
„Neopisivo mi je drago što smo se upoznali“, reče Lok, „i treba
samo da pozajmim nešto bolje odeće, nekoliko kožnih torbaka i hrpu
novca.“
„Molim?“
„Opusti se. Neću ga potrošiti. Trebaju mi samo za predstavu. I
valjalo bi da mi ustupiš i Žeroma.“
„Kapetanice“, reče Gvilem, „zašto je Orin Ravel živ i zašto je član
posade i zašto ti traži novac?“
„Del!“, zaurla Drakaša.
„Evo me“, reče ona kada se pojavila časak kasnije.
„ Del, odvedi Gvilema u stranu i objasni mu zašto je Orin Ravel živ i
zašto je član posade.“
„Ali zašto ti traži novac?“, reče Gvilem. Ezri ga ščepa za ruku i
odvuče ga.
„Moji ljudi očekuju isplatu za Glasniku, reče Drakaša. „Moram da
budem sigurna da tvoja spletka neće zapravo pogoršati sve.“
„Kapetanice, u ovome bih se postavio kao član tvoje posade — ako
si zaboravila, i ja dobijam deo isplate za Glasnik.“
„Hmmm.“ Osvrnula se i počela da dobuje prstima po balčaku jedne
sablje. „Bolju odeću, kažeš?“
10
Preprodavčevi izaslanici, pripremljeni zahvaljujući sinoćnim
glasinama, hitro su opazili novo jedro u zaiivu Raspikući. Petog časa
popodneva jedna ukrašena dereglija pod veslima dva niza robova
pristala je uz Crveni glasnik.
Drakaša je čekala da primi putnike s dereglije s Delmastrovom,
Gvilemom i dvadesetak naoružanih mornara. Prvo se uz bok popeo
odred stražara, muškaraca i žena koji su se znojili pod oklopima od
kuvane kože i veriga. Kada su prešli pogledom po palubi, grupa
robova skočila je na brod i postavila užad da s dereglije podignu
viseću stolicu na lađu. Uz obilato znojenje, upinjali su se da izvuku
stolicu i čoveka u njoj do kapije u brodskoj ogradi.
 Preprodavač Brodova bio je tačno onakav kakvog gaje Drakaša
pamtila: star Terinac, kože poput papira, toliko izobličen od sala da je
izgledao kao da puca po šavovima a njegovo gnjecavo tkivo se izliva
u svet oko njega. Obrazi su mu se završavali negde ispod sredine
vrata, prsti nalikovali na raspukle kobasice, a podvaljak mu je bio
toliko mlohav da je podrhtavao kad bi ovaj trepnuo. Uspeo je da se
pridigne iz stolice, uz pomoć po jednog roba sa svake strane, ali nije
izgledao kao da mu je i blizu ugodno dok drugi rob nije odnekud
izvukao prostranu lakiranu ploču — kao nekakav prenosivi sto.
Postavili su ga pred njega, a on, uz stenjanje od olakšanja, nabaci
na njega ogromni stomak.
„Obogaljen brik“, reče, ne obraćajući se nikome posebno. „Jednog
slemenog nastavka nema, drugi zreo za potpalu. Postariji. Gospa
koja svoje izanđale čari loše prikriva nedavnim slojevima farbe i
pozlate. Jao, oprosti mi, Zamira. Nisam te viđeo.“
„A ja sam osetila kako se brod nagnuo čim si se ti ukrcao“, reče
Drakaša. „Dovoljno je otporan da je izdržao jednu od onih oluja
kakve se javljaju krajem leta, čak i u rukama nesposobnjakovića.
Dobro je projektovan, slemeni nastavci su jeftini, i daleko je slasniji
komad od dobrog dela onih olupina koje tegliš na istok.“
„Olupina koje mi nabavljaju kapetani poput tebe. Elem, hoću da joj
zavirim u čakšire i vidim da li joj mindža još valja čemu. Onda ćemo
da raspravljamo o tome koliku ću ti uslugu učiniti.“
„Matori, izigravaj besne gliste koliko god hoćeš. Za valjan brod hoću
valjanu cenu.“
„A valjan jeste“, reče Leokanto Košta (kako je Zamira počela da ga
naziva u mislima) — baš taj trenutak je odabrao da se pomoli iz
skrovišta na stepeništu za potpalublje. Orhidejina mala garderoba
fine odeće obavila gaje glazurom bogatstva. Manžetne
senfastosmeđeg kaputa krasila je srma, tunika je bila od
nezamrljane svile, čakšire pristojne a cipele izglancane. Takođe i
dovoljno velike za eoveka Žeromove građe, ali Košta je u njih
natrpao krpe kako bi mu bile taman. Ne može čovek da ima sve.
Sa opasača mu je visio pozajmljen rapir, a nekoliko Zamirinih
prstenova blistalo mu je na prstima. Iza njega je išao Žerom, obučen
kao Marljiv Sluga Prostog Porekla, s tri teške kožne torbe preko
ramena. Brzina kojom su ušli u uloge navela je Zamiru na zaključak
da su ih već koristili negde drugde.
„Gospodaru“, reče Drakaša, „jesi li završio s pregledom?“
„Jesam, i kao što rekoh, valjan. Ne odličan, ali neće mi se baš ni
raspasti pod nogama. Vidim u njemu petnaest godina, uz malo
sreće.“
„A ko si sad pa ti, jebote?“ Preprodavač je motrio Loka kao ptica
koja se, taman kad se spremala da ščepa crva, iznenada našla lice u
lice sa suparničkim kljunom.
„Tavrin Kalaš“, reče Košta. „Iz Lašena.“
„Plemić?“, zapita Preprodavač.
„Trećeg reda. Ne morate mi se obraćati titulom.“
„I neću. Zašto njuškaš po ovom brodu.?“
„Lobanja mora da vam je mlohavija od stomaka. Pokušavam da ga
otkupim od kapetanice Drakaše.“
„U luci Raspikući ja kupujem brodove.“
„Po čemu, božjem nalogu? Imam sredstava, a to je jedino od
značaja.“
„Neće ti sredstva pomoći da bolje plivaš, mali..
„Dostareče Drakaša. „Dok jedan od vas ne plati, obojica stojite na
mom brodu.“
„Vrlo si daleko od kuće, štene jedno, i ljutiš me na sopstveni...“
„Ako hoćeš ovaj brod, plati punu cenu u metalu.“ Drakaša je
ceptala, iskreno razdražena. Preprodavač je bio moćan i koristan, ali
kada bi se takmičili čistom silom protiv sile, svaki kapetan na
Mesinganom moru mogao bi da ga ugazi. Zbog manjka konkurencije
previše je počeo da iskušava tuđe strpljenje. „Ako lord Kalaš da
najbolju ponudu, prihvatiću je. Jesmo li završili s blesavljenjem?“
„Spreman sam da kupim svoj brod“, reče Košta.
„Čekaj malo, kapetanice“, reče Delmastrova po dogovoru. „Znamo
da Preprodavač može da plati. Ali još nismo videli novac njegovog
lordstva.“
„Del je u pravu“, reče Drakaša. „Lorde Kalaše, ovde akreditivima
brišemo dupeta. Bolje bi ti bilo da imaš nešto teško u tim torbama.“
„Naravno“, reče Košta i pucnu prstima. Žerom istupi i baci jedan
torbak na palubu Drakaši pred noge. Prizemljio se uz metalni zveket.
 „Gvileme“, reče ona i pokaza mu da istupi. Čučnuo je nad torbak,
razvezao kopče i razotkrio hrpu zlatnika — zapravo spoj Zamirine
brodske kese i sredstava koje su Leokanto i Žerom poneli na more.
Gvilem podiže jedan, pogleda ga na suncu, zagreba ga i zagrize.
Klimnu glavom.
„Kapetanice, pravi su. Solari iz Tal Verara.“
„U toj torbi ima sedam stotina“, reče Košta, što je bio znak da
Žerom baci drugi na palubu pored njega. „I još sedam.“
Gvilem raskopča i drugi torbak, tako daje Preprodavač video kako
je i on naizgled do vrha pun zlata. Zapravo je bilo barem pet ili šest
slojeva solara iznad svilenog džepa punog srebrnjaka i bakrenjaka.
Treći torbak bio je takođe prevara, ali Zamira se nadala kako Košta
neće opet morati da izvodi predstavu.
„A od toga“, reče Leokanto, „za početak nudim hiljadu.“
„Novčići su možda istanjeni“, reče Preprodavač. „Drakaša, ovo
nema smisla. Donesi vagu sa svog broda, a ja ću poslati po svoju.“
„Novci su čisti kao suza“, reče Košta i zaškrguta zubima. „Svi do
jednog. Znam da ćete ih proveriti, kapetanice, i znam da bi me
koštalo života ako otkrijete da je ijednom unižena vrednost.“
„Ali...“
„Preprodavče, vidim koliko se iskreno brineš za moju dobrobit“,
reče Drakaša, „ali lord Kalaš je potpuno u pravu i cenim da je iskren.
Nudi hiljadu. Želiš li da ponudiš višu cenu?“
„Starce, cura je raširila noge“, reče Leokanto. „Može li zapravo da
vam se digne?“
„Hiljadu i deset“, reče Preprodavač.
„Jedanaest stotina“, reče Košta. „Bogovi, osećam se kao da igram
karte sa svojim konjušarima.“
„Jedanaest stotina“, zasopta Preprodavač, „i pedeset.“
„Dvanaest stotina.“
„Još moram da pregledam drvenariju...“
„Onda je trebalo brže da se dovučete preko zaliva. Dvanaest
stotina.“
„Trinaest!“
„E, tako vas volim“, reče Košta. „Pretvarajte se da možete da idete
u korak sa mnom. Četrnaest.“
 „Petnaest“, reče Preprodavač. „Kalaše, upozoravam te, ako još
digneš cenu, biće posledica.“
„Jadna matora kofa sala, primorali ga da se pomiri s tek smešno
velikom zaradom umesto bestidno ogromne. Šesnaest stotina.“
„Odakle si ti došao, Kalaše?“
„Platio put nezavisnom trgovcu.“
„Kom?“
„Ne tiče vas se nimalo, sunce vam vaše. Nudim šesnaest. Šta.
„Osamnaest, siknu Preprodavač Brodova. „Ponestaje ti kesa, je li, ti
lašenska varalice.“
„Devetnaest“, reče Košta i prvi put ubaci prizvuk brige u glas.
„Dve hiljade solara.“
Leokanto se prenaglašeno nakratko posavetovao sa Žeromom.
Pogledao je u stopala, promrmljao: „Jebi se, matori“, i dao Žeromu
znak da pokupi torbake s palube.
„Brod ide Preprodavcu“, reče Zamira, obuzdavajući ogroman
osmeh. „Za dve hiljade.“
„Ha!“ Preprodavčevo lice se izobliči od likovanja koje je izgledalo
gotovo bolno. „Štene jedno, mogao bih da kupim deset takvih kao ti
ako mi se ćefne. Ako ikad osetim potrebu da zarijem kitu u nešto
inostrano i beskorisno.“
„Dobro, pobedio si“, reče Leokanto. „Čestitam. Sve me duša boli.“ „I
treba“, reče Preprodavač, „pošto odjednom stojiš na mom brodu.
Sad hoću da čujem šta ćeš ponuditi da te ne bih nabio na ražanj i
ispekao na vatri...“
„Preprodavče“, reče Drakaša, „dok ne vidim dve hiljade solara u
svojim šakama, do mojega je ovo tvoj brod.“
„Ah“, reče starac. „Tehnički detalji.“ Zapljeskao je rukama i robovi su
spustili stolicu-dizalicu natrag do dereglije, po svoj prilici kako bi je
natovarili zlatom.
„Kapetanice Drakaša“, reče Košta, „hvala što ste me trpeli, ali znam
kad je vreme da se povučem...“
„Del“, reče Drakaša, „isprati lorda Kalasa i njegovog slugu do nekog
našeg čamca. Lorde Kalaše, dobrodošao si da ostaneš na večeri u
mojoj kabini. Posle toga možemo... da te pošaljemo natrag kud
pripadaš.“
 „Kapetanice, vaš sam dužnik.“ Košta se pokloni dublje nego što je
bilo baš neophodno, pa s Delmastrovom i Žeromom nestade kroz
kapiju u brodskoj ogradi.
„Raspori kretenskog zelembaća“, reče Preprodavač Brodova,
glasno. „Zadrži njegov novac.“
„Dosta mi je i tvoj“, reče Zamira. „Osim toga — poprilično me
očarava zamisao da odistinski lašenski baron bude ubeđen kako mi
duguje život.“
Preprodavčevi robovi prenosili su vreću za vrećom novca — zlato i
srebro — na palubu Glasnika dok dogovorena cena nije bila
nagomilana pred Zamirinim nogama. Gvilem će sve na miru
prebrojati, razume se, ali Zamira nije strepela od prevare ili od novca
umanjene vrednosti. U džakovima će biti tačno ono što treba, po
logici koju je „Tavrin Kalaš“ izložio pre nelkoliko minuta. Preprodavač
Brodova držao je desetak dobro opremljenih najamnika na svom
imanju na obodu grada, ali ako bi prevario nekog kapetana, vojska
gusara oborila bi se na njega, a dani kada je mogao da beži bila su
daleka uspomena.
Drakaša je ostavila Glasnik u rukama Preprodavčevih stražara i
robova i za pola sata se našla natrag na Orhideji, zadovoljna kao i
uvek kad proda zaplenjen brod. Jedna začkoljica manje u njenim
planovima — sada će joj cela posada biti na istom koritu, zarada će
se raspodeliti, a brodska kesa znatno obogatiti. Povređeni
Glasnikovci koji nisu bili s njima kad je Vodomar opljačkan
predstavljali su sitan problem, ali su se svi. do jednog opredelili za
privremeno poniženje u bedničkoj smeni, ako bi druga mogućnost
bila da ih onako bolesne ostave u Raspikući.
„Ravele, Valora“, reče ona kada je zatekla obojicu u senci
potkaštela kako razgovaraju i cere se s Del i još desetak mornara.
„Ono je prošlo bolje nego što sam očekivala.“
„Sedam ili osam stotina više nego što bismo inače dobili“, reče
Gvilem iznenađeno.
„Još malo kajmaka da zamasti svačiji deo“, reče Valora.
„Dok onaj gad uz malo para ne isproverava nezavisne trgovce“,
reče Del i izvi obrve s mešavinom divljenja i neverice. „Kad otkrije da
niko u poslednje vreme nije dovezao nikakvog lašenskog plemića ni
blizu Raspikuće..
 „Naravno da će pre ili kasnije prokljuviti šta se desilo.“ Košta
nehajno odmahnu rukom. „U tome i jeste čar. Takve uštogljene,
samozaljubijene tirančiće koji vole da prete ostalima... takve možeš
da izigraš dok si reko ’piksla’. Ni mrtav ne bi išao naokolo i pričao da
si ga tako jednostavnom smicalicom izradila u po bela dana. A uz
dobit koju pribira s svakim brodom koji od tebe otkupi nema ama baš
nikakve šanse da će ti uzvratiti bilo čime do iznerviranim recima. „
„Nema on moći da napravi pritisak, čak i da mu se prohte“, reče
Zamira. „Ja kažem da smo to lepo obavili. Ipak, ne znači da možeš
celo veče da se baškariš u toj finoj odeći. Vraćaj je u skladište.“
„Naravno... kapetanice.“
„A držao Preprodavač jezik za zubima ili ne, mislim da je najbolje
da vas dvojica ne paradirate naokolo dok smo ovde. Nijedan ne sme
da napušta brod.“
„Molim? Ali...“
„Verujem“, reče Drakaša odlučno, iako je bilo jasno da joj je
zabavno, „da ne bi bilo mudro nekoga poput vas dvojice previše
često puštati s lanca. Zauzvrat ću vam dati malecki bonus iz brodske
kese.“
„A, tako već može.“ Košta poče da svlači finije delove kostima.
„Ionako ne bih rekao da osećam preku potrebu da mi prerezu grkljan
u nekom sokaku.“
„Mudro, mudro.“ Zamira se okrenu Delmastrovoj. „Del, hajde da
napravimo spisak za noćašnju veselu smenu. Mogu s nama na
obalu kad se zaputimo na savet. Recimo... pola posade. Pazi da
bude pošten raspored.“
„Važi“, reče Drakaša. „A dok se ne vratimo sa sastanka, mogu —
baš zgodno — da sačekaju u čamcima, spremni za slučaj nevolje, je
F tako?“
„Baš tako“, reče Zamira. „Isto kao i sve ostale posade,
pretpostavljam.“
„Kapetanice“, šapnu Del, gotovo Zamiri na uvo, „čemu ovaj
sastanak, koji moj?“
„Nešto gadno se dešava, Ezri.“ Baci pogled na Leokanta i Žeroma,
koji su se smejali i šalili, nesvesni da ih proučava. „Gadno ako je
istina. Gadno ako nije.“
 Obgrlila je Ezri oko ramena; ramena ove mlade žene koja je
okrenula leđa životu razmaženog nikorskog plemstva, koja se
uzdigla od bedničke smene do prve oficirke, koja je gotovo poginula
više od deset puta za upola toliko godina kako bi održala Zamirinu
dragocenu Orhideju u pokretu. „Večeras ćeš čuti i ponešto što se tiče
Valore. Ne mogu da nagađam o čemu ste vas dvoje nasamo
razgovarali... u onim retkim trenucima kada vreme nasamo provodite
u razgovoru...“
Ezri isturi bradu, osmehnu se, i nije se udostojila ni da porumeni.
„.. .ali ono što imam da kažem možda ti se neće dopasti.“
„Ako išta treba da se raščišćava između nas“, reče Ezri tiho,
„verujem da će on to raščistiti. I ne plašim se ništa da čujem.“
„Moja Ezri“, reče Zamira. „Dobro, onda. Hajde da se obučemo za
polazak i da se vidimo s rodbinom. Oklop i sablje. Naulji kanije i
izbrusi noževe. Možda nam zatreba alata da iznesemo nekakav
dokaz na rastanku — ako razgovor pođe po zlu.“
 TRINAESTO POGLAVLJE
Vreme za odluke
1
Milja puste plaže razdvaja luku Raspikuću od ruševina njenog palog
kamenog stražara: Kastane Vorese, Utvrde slave.
Izgrađena da bude najupečatljivija tačka na severnoj strani zaliva
— nekadašnje Luke slave pre nego što je promenljiva sreća
Utvarnolujnih ostrva donela gradu odgovarajuće novo ime — utvrda
sada ne bi bila ni od kakve vajde ni kad bi trebalo odbiti napad
prostačkih reči, a kamoli sečiva i strela neprijateljske sile.
Reći da je jeftino izgrađena predstavljalo bi uvredu za zidarske
škrtice; kako bi pribavili novac za vino, besposleni nadzornici prodali
su graditeljima kuća nekoliko punih tovara verarskog granita.
Veličanstveni planovi za zidine i kule postali su veličanstveni planovi
za jedan zid, i konačno skromni planovi za omanji zid s kasarnom, a
kao šlag na tortu čitavog zamešateljstva, garnizon vojnika namenjen
toj istoj kasarni izgubio se u putu zahvaljujući jednoj od onih oluja
koje se javljaju krajem leta.
Jedini preostali upotrebljiv deo utvrde bio je okrugli kameni paviljon
na oko pedeset koraka od obale, širokim kamenim mostom povezan
s glavnim ruševinama. Ovo je trebalo da bude platforma za
katapulte, ali katapulti nikad nisu stigli. U današnje vreme, kada
gusarski kapetani luke Raspikuće sazovu savet da porazgovaraju o
svojim poslovima, ovaj paviljon je uvek poprište, a sumrak je uvek
vreme. Ovde kapetani posluju nasamo, stojeći na kamenovima
verarskog carstva koje nikad nije ni postojalo, na osujećenim
stremljenjima grada-države koji je svejedno osujetio njihova
sopstvena stremljenja pre sedam godina.
2
Počelo je kao svaki takav sastanak kog se Zamira sećala; pod
purpurnocrvenim nebom u zalazak sunca, s fenjerima postavljenim
na staro kamenje, s vlažnim vazduhom, zagušljivim poput
životinjskog daha, i peckavim insektima koji se obaraju na njih svom
silom.
 Nije bilo vina, ni hrane, niti sedenja kada se sazivao savet
kapetana. Kada sede, ljudi su samo skloniji traćenju vremena.
Neudobnost lišava svačije reči bilo kakvih osećanja i žurno ih dovodi
pravo u srce problema.
Na Zamirino iznenađenje, ona i Ezri pristigle su poslednje. Zamira
je pogledala ostale kapetane i srdačno svima klimnula glavom dok ih
je motrila jedno po jedno.
Kao prvo, Rodanov, sada naoružan, sa svojom prvom ofkirkom
Idrenom Koros, snažnom plavušom jedva nešto višom od Ezri.
Držala se kao profesionalni borac u dvobojima i bila čuvena po
rukovanju hereškom sabljom širokog sečiva.
Pored njih je stajao Pjero Stroci, prijazan ćelavko blizu pedesete, uz
kog je bio njegov poručnik Džek Uvosek, tako nazvan zbog onoga
što je voleo da otfikari s glava palih dušmana. Pričalo se da ih štavi i
niže u složene ogrlice, koje drži zaključane u kabini.
Ransova je bila tu, rame uz rame s Valterom kao i obično. Desna
strana vilice prelivala joj se u nekoliko nijansi crne i zelene, od kojih
bi se trgao svako ko je pogleda, ali stajala je na sopstvenim nogama
i imala toliko obraza da barem ne strelja Zamiru pogledom kad misli
da je ova vidi.
Poslednja, ali ne i najmanje važna bila je Žaklen Kolvar, tako zvana
„Matorka sa Utvarnolujnih“, još otmena u srednjim šezdesetim
godinama, bez obzira na sedu kosu i ten tako potamneo na suncu
daje ličio na staru stavljenu kožu. Njena trenutna štićenica, i stoga
ljubavnica, bila je Maresa Vičente, čije sposobnosti u borbi i jedrenju
još nisu bile opštepoznate. Mlada žena je svakako izgledala vrlo
spretno.
Dok jedno od njih ne ode, dakle, praktično su zarobljeni ovde,
daleko od ostatka sveta. Čete mornara, po petoro ili šestoro sa
svakog broda, s nelagodnošću su stajale zajedno na kraju mosta.
Niko drugi neće smeti da kroči na njega, dok ne završe.
Dakle, pomisli Zamira, kako da obavimo ovo?
„Zamira“, reče Rodanov, „ti si sazvala savet. Reci šta imaš na umu.“
Bez uvijanja, dakle.
„Nemam toliko na umu, Jafrime, koliko se tiče svih naših glava.
Imam dokaza da arhont od Tal Verara možda opet planira nešto
nezgodno po nas.“
 „Opet?“ Rodanov steže šaketine u pesnice. „Bonerova je imala
nezgodne planove, Zamira; trebalo je da očekujemo od Stragosa to
što bi svako od nas uradio na njegovom mestu...“
„Jafrime, nisam zaboravila ni jedan jedini dan tog rata.“ Zamira
oseti kako joj se dižu dlačice na potiljku uprkos odluci da bude
strpljiva. „Vrlo dobro znaš da ga već neko vreme smatram greškom.“
„’Uzaludni pothvat’“, frknu Rodanov prezrivo. „Pre će biti 'Jebeno
glupa ideja’. Voleo bih da si i tada videla koliko je blesavo!“
„Voleo bih da si ti u to vreme radio bilo šta osim što si pričao“, reče
Stroci blago. „Pričao, i otplovio kad je arhontova flota zatamnela
obzorje.“
„Nikad se nisam pridružio vašoj smrdljivoj armadi, Pjero. Ponudio
sam da pokušam da ođvučem deo njegovih brodova, a to sara i
uradio. Bez moje pomoći pre biste izgubili privetrinske položaje i
prikleštio bi vas sa severa. Šejvon i ja smo jedini kapetani ovde...“
„Dosta“, viknu Zamira. „Sazvala sam savet i imam još da vam
ispričam. Nisam nas dovela ovamo da sipamo so na stare rane.“
„Kaži dalje“, reče Srtroci.
„Pre mesec dana jedan je brik krenuo iz Tal Verara. Kapetan ga je
ukrao iz Oružnog pristana.“
Usledili su opšti žamor i odmahivanje glavom. Zamira se osmehnu,
pa nastavi, „Da bi dobio posadu, ušunjao se u Privetrinsku stenu i
ispraznio tamnicu punu zatvorenika. Njegova namera, a i njihova,
bila je da otplove na jug i pridruže nam se u luci Raspikući. Da
razviju crvenu zastavu.“
„Ko bi mogao da ukrade arhontu brod iz čuvane luke?“ Rodanov je
govorio kao da samo upola veruje u tu mogućnost. „Voleo bih da ga
upoznam.“
„Već jesi“, reče Zamira. „Zove se Orin Ravel.“
Valtero, koji je pre toga nemo stajao iza kapetanice Rans, zapeni:
„Onaj mali jebeni...“
„Tišina“, reče Zamira. „Sinoć si izgubio kesu, je li? Ravel ima hitru
ruku. Hitru ruku, oštar um, dara za zapovedanje i lepo se snalazi sa
oružjem. Zaslužio je da ga primim u posadu tako što je svojeručno
ubio četiri heremska iskupitelja.“ Zamiri je bilo donekle zabavno da
hvali Kostu istim onim poluistinama koje se on toliko trudio da joj
izbije iz glave.
 „A ipak kažeš daje imao sopstveni brod“, reče Rodanov.
„Da. Crveni glasnik, prodala sam ga Preprodavcu baš danas po
podne. Pjero, ti si ga pre nekoliko dana video blizu Žarkog dohvata,
je l’ tako?“
„Uistinu.“
„Ništa, samo sam gledala svoja posla, nedužno plenila brodove tu i
tamo na Mesinganom moru“, reče Zamira, „kada sam natrčala na
Ravelov Glasnik. Poremetila mu planove, u najmanju ruku. Čačkala
sam rupe u njegovoj priči dok sve iz njega nisam iscedila, manje ili
više.“
„A o kakvoj je priči reč?“ Ransova je zvučala kao da ima zbirku
kamenčića u ustima, ali trudila se da govori razgovetno.
„Ransova, razmisli malo. Ko je Ravel? Jedan čovek — lopov,
očigledno. Obučavali su ga za raznorazne neobične koještarije. Ipak,
da li bi jedan čovek mogao brikom da isplovi iz luke zatvorene
kapijama u Oružnom pristanu? Da li bi jedan čovek mogao da prodre
u Privetrinsku stenu, savlada sve stražare, oslobodi punu tamnicu
zatvorenika i popakuje ih u brik, koji je — baš zgodno — ukrao te
iste noći?“
„Ovaj“, reče Rensova. „Pa, moguće...“
„Nije to uradio sam.“ Kolvarova je progovorila prvi put, tiho, ali njen
glas privuče sve poglede u paviljonu. „Stragos gaje sigurno pustio da
pobegne.“
„Baš tako“, reče Zamira. „Stragos ga je pustio da pobegne. Stragos
mu je dao posadu zatvorenika željnih bilo kakve slobode. Stragos
mu je dao brod. A sve ovo je uradio sasvim svestan da će Ravel
odjedriti na jug. Doći da nam se pridruži u ovoj našoj struci.“
„Zeleo je svog čoveka među nama“, reče Stroci uzbuđeno, što je
bilo neobično za njega.
„Da. I više od toga.“ Pre nego što će nastaviti, Zamira se zapilji po
krugu gusara kako bi se uverila u njihovu nepodeljenu pažnju. „I ima
svog čoveka među nama. Na mom brodu. Orin Ravel i njegov
sadrug Žerom Valora trenutno su u arhontovoj službi.“
Ezri naglo okrete glavu i otvorenih usta se zagleda u Zamiru.
Zamira je nenametljivo stisnu za ruku
„Pobij ih“, reče Kolvarova.
„Okolnosti su zapetljanije i ozbiljnije od toga“, reče Zamira.
 „Ozbiljne, uistinu, za tu dvojicu o kojoj govoriš. Što se mene tiče,
takve začkoljice najbolje je pretvoriti u leševe.“
„Da sam sama otkrila njihovu prevaru, već bi bilo gotovo. Ali Ravel
mi je sam sve priznao. On i Valora su, kako on tvrdi, agenti potpuno
protiv volje. Stragos im je dao latentan otrov, za koji navodno samo
on ima protivotrov. Za još mesec dana biće im vreme za narednu
dozu.“
„Smrt bi, dakle, bila usluga“, promumla Ransova. „Onaj gad ih nikad
neće pustiti da budu ma šta do marionete.
Rodanov joj mahnu da umukne. „Šta je, po Ravelovim rečima, bio
njihov zadatak? Da nas uhode, pretpostavljam?“
„Ne, Jafrime.“ Zamira stavi ruke iza leđa i poče lagano da se šetka
središtem paviljona. „Stragos želi da mu učinimo uslugu i opet
razvijemo crvenu zastavu nadomak Tal Verara.“
„To nema nikakvog smisla“, reče Stroci.
„Ima, kad uzmeš u obzir arhontove potrebe“, reče Kolvarova.
„Kako to?“ Rensova i Stroci progovorili su uglas.
„Kako čujem, odnosi arhonta i priora na staklenim su nogama“, reče
Kolvarova. „Ako bi nešto naišlo i uteralo strah u kosti sjajnom
stanovništvu Tal Verara, naraslo bi njihovo poštovanje prema vojsci i
ratnoj mornarici.“
„Stragosu je potreban neprijatelj izvan Tal Verara“, reče Zamira.
„Treba mu što je pre moguće, i mora da bude siguran kako će isti taj
neprijatelj bez pardona nagrabusiti od njegovih snaga.“ Raširila je
ruke prema ostalim kapetanima i njihovim oficirima. „Mogli su isto
tako da nas iscrtaju kao streljačke mete.“
„Nema nikakve dobiti“, reče Stroci, „u zapodevanju borbe s nama...“
„Za one koji dobit računaju u novcu, u pravu si. Ali Stragosu je ovo
sve. Stavio je na kocku jedan brod, robijašku posadu i sam svoj
dobar glas radi Ravelovog zadatka. Misliš da nije ozbiljan? Napravio
je budalu od sebe kad je dopustio jednom gusaru’ da pobegne iz
njegovih dobro čuvanih luka, a sve to samo da bi pričekao i kasnije
nas sravnio sa zemljom.“ Zamira udari pesnicom o pesnicu. „To je
bio Ravelov zadatak — da nas ubedi, obmane, potkupi. A ako nas
ne bi mogao da navede na poslušnost, sam je nameravao isto to da
obavi, na Glasniku
 „Onda je jasno šta treba uraditi“, reče Rodanov. „Nećemo Stragosu
dati ama baš ništa, majku li mu njegovu. Nećemo da se klatarimo u
njegovoj omči. Držaćemo se na petsto milja razdaljine od Tal Verara,
kao što činimo od rata. Ako treba, izigravaćemo pokornost nekoliko
meseci.“ Pruži ruku i srdačno pljesnu Strocija po stomačini.
„Hranićemo se sopstvenim salom.“
„Ako i toliko“, reče Idrena Koros, „da prostiš, kapetane. Ovi tvoji
dokazi, kapetanice Drakaša — reč te dvojice zvuči nepouzdanije
od...“
„Ne samo njihova reč“, reče Zamira. „Korosova, razmisli. Imali su
Crveni glasnik. Njegova posada — a preživeli iz nje sada su moja
posada — zaista su došli iz Privetrinske stene. Arhont ih je i te kako
poslao.“
„Saglasna sam“ reče Kolvarova, „ali takođe se slažem s Jafrimom
daje uzdržavanje od izazova najmudriji...“
„Bio bi najmudriji“, reče Zamira, „da Stragos ovo radi jer mu se
ćefnulo. Ali nije tako, zar ne? Bori se za goli život. Sam njegov
položaj je na kocki. Potrebni smo mu.“
Ponovo je počela da se šeta po središtu paviljona, i da se priseća
„dokaza“ koje je iznosila kada je izigravala sudiju u obredima
prelaza. Zar je ova predstava imalo ubedljivija? Tako joj bogova,
nadala se da jeste.
„Ako gurnemo Ravela i Valoru s broda i zaboravimo na njih“, reče,
„ili se držimo podalje od Tal Verara, Stragos će pokušati nešto drugo.
Nekakvu drugu smicalicu da nas na prevaru uvuče u borbu, ili da
ubedi svoj narod kako smo je mi zapodenuli. Samo što se sledeći
put bogovi možda neće udostojiti da nam njegove izaslanike pruže
na tacni. Bićemo slepi.“
„Ovde ima više hipotetičkog zaključivanja“, reče Rodanov, „nego
otprilike u svemu što sam ikad čuo na Kolegijumu.“
„Crveni glasnik i zarobljenici zaista pokazuju daje Stragos stavio
nešto na kocku“, reče Kolvarova. „To, dakle, znači da ne može da
nastupi otvoreno ili samouvereno. Znajući ono što znamo o
okolnostima u Tal Veraru... rekla bih daje pretnja odistinska. Ako
Stragosu treba neprijatelj, mi smo jedini udvarač na ovom balu koji
odgovara njegovim potrebama. Šta drugo može? Da zarati s
Balinelom? Kamorom? Lašenom? Kartenom? Ne bih rekla.“
 „Zamira, šta hoćeš od nas?“ Rodanov skrsti ruke i natušti se.
„Imamo načina da uzvratimo arhontu udarac.“
„Ne možemo da se borimo protiv verarske mornarice“, reče
Rodanov. „Niti možemo da se obrušimo na pogani grad, prizovemo
munju s neba ili ljubazno zamolimo bogove da se otarase Stragosa
umesto nas. Dakle, na koji to način možemo da 'uzvratimo udarac’?
Da mu povredimo osećanja zlobnim pismima?“
„Očekuje od Ravela i Valore da mu lično podnesu izveštaj kako bi
primili protivotrov.“
„Imaju pristupa k njemu“, reče Kolvarova. „Ubistvo iz potaje!“
„Za koje na njih pada krivica, pod pretpostavkom da prežive“,
razmatrao je Stroci.
„Blago njima“, reče Rodanov. „I šta, želiš naš pristanak da ih vratiš
u Tal Verar i pustiš ih na slobodu? Samo izvoli, ne ustručavaj se. Vrlo
rado bih im pozajmio i par noževa.“
„Postoji, iz Ravelovog i Valorinog ugla, jedna otežavajuća sitnica:
oni bi se radije dokopali trajnog protivotrova, a onda se otarasili
Stragosa.“
„Avaj“, reče Ransova, „tako retko ostvarujemo svoje životne
žudnje...“
„Reci im da mi imamo protivotrov“, reče Kolvarova. „Ubedi ih kako
imamo načina da ih oslobodimo te boljke. Onda ih pusti na arhonta...
preživeli oni njegovo ubistvo ili ne, to nikakve veze nema.“
Ezri otvori usta da se pobuni, ali je Zamira prikova najubilačkijim
pogledom iz svog dugo pripremanog arsenala.
„Čudesno prefrigano“, reče Zamira kad je bila sigurna da će Ezri
ostati uzdržana, „ali prelako. U njihovom položaju, da li bi ti ikad
poverovala u takvu tvrdnju?“
„Počinje da mi se vrti u glavi“, reče Stroci. „Zamira, šta ti, koji moj,
hoćeš da mi uradimo?“
„Hoću“, reče ona, pažljivo oblikujući svaku reč, „da se niko ne
uznemiri ako budem smatrala neophodnim da malo zamutim vode u
neposrednoj blizini Tal Verara.“
„I tako prizoveš naše uništenje“, povika Rodanov. „Zar želiš luku
Raspikuću sravnjenu sa zemljom, isto kao Montijer? Zar želiš da se
raspemo preko pola sveta, a da naši nečuvani trgovački putevi
počnu da vrve od verarskih ratnih brodova?“
 „Ako išta preduzmem“, reče Zamira, „oprez bi bio...“
„Nemoguć“, zareža Rodanov. „Ovim ćeš završiti ono što je Stragos
otpočeo kada je zgazio Slobodnu armadu. Ovo će uništiti naš način
života!“
„Ili ga očuvatiZamira stavi ruke na kukove. „Ako je Stragos rešen da
nas natera na nešto, nateraće nas, igrali mi kako on svira ili ne. Na
mom brodu nalazi se naše sredstvo, na se jedino sredstvo, da mu
uzvratimo istom merom. Ako svrgnem Stragosa, s njim nestaje i
arhonat. A ako priori zavladaju Tal Verarom, možemo da pljačkamo
more do mile volje, sve dok ne pomremo.“
„Zašto bi ti“, reče Stroci, „pristala da se ponašaš po arhontovoj
zamisli, čak i uz... oprez?“
„Ravel i Valora nisu sveci“, reče Zamira,. „Ne žele da odbace
sopstvene živote u našu korist. Žele da žive, a da bi to postigli, treba
im vreme. Ako Stragos poveruje da su dobro prionuli na posao koji
im je zadao, daće im mesece i nedelje potrebne da se nađe rešenje.
U međuvremenu, najverovatnije će obustaviti ostale planove.“
„Te nedelje i meseci umesto toga mu mogu dati dovoljno vremena
da uzbuni grad“, reče Rodanov.
„Biću pažljiva, ali moraš imati poverenja u mene“, reče Zamira. „To
je ono što od vas, kao od bratskih i sestrinskih kapetana, na kraju
krajeva tražim. Ma šta da čujete iz Tal Verara, imajte poverenja u
moju procenu.“
„Veliki zahtev“, reče Kolvarova. „Ne tražiš pomoć od nekoga od
nas?“
„Ne mogu da smislim ništa opasnije a beskorisnije nego da se
jednog jutra svi mi oborimo na Tal Verar — a ti? Arhont bi za oko
deset minuta imao rat koji želi. Dakle, ovaj zadatak prepustite meni.
U opasnosti je samo moj brod.“
„U opasnosti smo svi mi“, reče Rodanov. „Tražiš od nas da svoje
sudbine, i sudbinu luke Raspikuće, stavimo u tvoje ruke. Bez ikakvog
nadzora.“
„A po čemu se proteklih sedam godina razlikuje?“ Zagledala se po
krugu, u svakog kapetana ponaosob. „Svi mi smo oduvek prepušteni
na milost i nemilost jedni drugima. Svako od nas je mogao u pljačku
predaleko na sever, ili da napadne brod na kom putuje nečiji
kraljevski brat od strica, da pobije previše mornara ili prosto postane
suviše pohlepan da bi ga mogli dalje prenebregavati. Sve vreme
smo u opasnosti. Samo sam ovog puta dovoljno ljubazna da vam je
predočim unapred.“
„A ako ne uspeš?“, zapita Ransova.
„Ako ne uspem“, reče Zamira, „vi mi nikakve kazne nećete
nametnuti. Biću već mrtva.“
„Naše zakletve o nemešanju“, reče Kolvarova. „To hoćeš, je l’ da?
Obećanje da ćemo ostaviti mačeve u kanijama dok ti bacaš
najvažnije pravilo našeg... saveza kroz krmeni prozor.“
„U nedostatku boljih mogućnosti“, reče Zamira, „da. Tražim upravo
to.“
„A ako odbijemo?“ Rodanov je govorio tiho. „Ako svi, četvoro protiv
jednog, zabranimo ovo?“
„Onda dolazimo do granice koju se svi plašimo da pređemo“, reče
Zamira i presrete mu pogled.
„Ja neću zabraniti“, reče Ransova. „Zakleću se da te i ne taknem,
Zamira. Ako se ti znojiš zarad moje dobiti, tim bolje. A ako usput
pogineš, neću biti u žalosti.“
„I ja ću ti se zakleti“, reče Kolvarova. „Zamira je u pravu. Pa majku
mu, u bilo kom trenutku naša zajednička bezbednost zavisi od toga
ko je među nama najsumanutiji. Ako imaš priliku da šutneš
Maksilanu krunu s glave, moliću se da uspeš.“
„Očigledno, Zamira Drakaša glasa za Zamiru Drakašu“, reče
Zamira i okrenu oštar pogled prema Rodanovu i Strociju.
„Ništa mi se ovo ne dopada“, reče Stroci. „Ali ako sve ode u
majčinu, nijedan brod na Mesinganom moru nije brži od mog Orla
ribaraOsmehnuo se i ispucketao prste. „Ma, nek se nosi sve u tri
lepe. Zadigni suknju pred arhontom i vidi hoće li da se po’vata s
tobom. Ja neću biti u blizini.“
„Izgleda da“, reče Rodanov kada su se svi pogledi okrenuli ka
njemu, „imam priliku da... budem nezgodan.“ Uzdahnu i protrlja čelo.
„Mislim da ovo nije nimalo mudro — ali ako kažemo kako oprez koji
obećavaš obavezuje koliko i moja zakletva o nemešanju... u redu.
Idi, pusti u pogon ovo sumanuto zamešateljstvo.“
„Hvala vam“, reče Zamira i oseti topao nalet olakšanja od glave do
pete. „Zar nije lakše ovako nego da iseckamo jedni druge na
komade?“
 „Ovo mora ostati među nama“, reče Kolvarova. „Neću vas moliti da
se zakunete, očekujem to. Stragos možda im a još uhoda u
Raspikući. Ako ovo dopre do bilo koga sa strane, ovaj sastanak —
Zamirin zadatak da i ne pominjem — biće potpuno traćenje
vremena.“
„U redu“, reče Stroci. „Cutnja. Nek su nam svi bogovi sveđoci.“
„Nek su nam svi bogovi svedoci“, ponoviše ostali kao odjek.
„Krećeš li odmah?“, upita Kolvarova.
„Mojoj posadi potrebna je noć na obali. Ne mogu im tražiti da se
vrate a da im ne pružim ni toliko. Slaću ih pola po pola i rasprodati
ostatak plena što pre mogu. Nosim se iz luke za dva-tri dana.“
„Tri nedelje do Tal Verara“, reče Rodanov.
„Jeste“, reče Zamira. „Sve ovo nema smisla ako momci usput
padnu mrtvi. Nameravam da požurim.“ Prišla je Rodanovu, stavila
mu ruku na desni obraz i propela se na prste da ga poljubi u levi.
„Jafrime, jesam li te ikad izneverila?“
„Ne još od rata“, reče Rodanov. „Joj, sranje. Nije trebalo tako da se
izrazim. Zamira, što me stavljaš u ovako nezgodan položaj? Prosto...
nemoj da zajebeš.“
„Ej“, reče Kolvarova, „kako ja da dobijem malo takve pažnje?“
„Danas sam velikodušna, ali ruke k sebi ako želiš da ti ostanu
prikačene za trup.“ Osmehnula se, cmoknula Kolvarovu posred
zboranog čela i zagrlila staricu. Pažljivo, jer nije bilo lako uskladiti
položaj svih mačeva i bodeža koje su obe nosile.
Uvek je tako, pomisli Zamira. Uvek je tako u ovom životu.
3
Kada su se Ezri i Zamira vratile uz bok Otrovne orhideje, kod kapije
u brodskoj ogradi čekao ih je Utgar da im pomogne. Bilo je pola sata
nakon desetog časa večeri.
„Kapetanice, dobro došla nazad. Kako ide?“
„Provela sam dan u prepirci s Preprodavcem, kao i savetom
kapetana“, progunđa Zamira. „Hoću svoju decu i hoću piće. Ezri...“
„Da?“
„Ti, Ravel, Valora. Moja kabina, odmah.“
Kad se našla u kabini, Zamira je u neredu zbacila na ležaljku kaput,
sablje, prastakleni prsluk i šešir. Zastenjala je, smestila se na
omiljenu stolicu i sa zadovoljstvom uzela Paola i Kozetu u krilo.
Izgubila se u poznatom mirisu njihove tamne kovrdžave kose i
savršeno zadovoljno im se zagledala u prstiće dok ih je hvatala
sopstvenim grubim rukama. Kozetine, još tako sićušne i nesigurne...
Paolove, sve spretnije i duže kako su nedelje prolazile. Bogovi, rastu
prebrzo, prebrzo...
Njihovo poznato brbljanje smirilo ju je do srži; izgleda da je Paolo
proveo popodne u borbi protiv čudovišta nastanjenih u jednom od
njenih putničkih kovčega, dok je Kozeta nameravala do postane kralj
Sedam Srži kad poraste. Zamira je nakratko razmotrila da li da
objasni razliku između kralja i kraljice — i zaključila da nije vredno
truda; protivurečenje Koz samo bi vodilo danima beskrajnih prepirki.
„Da budem kralj! Sedam srži!“, rekla je devojčica, a Zamira je
ozbiljno klimnula glavom.
„Dušo, seti se svoje siromašne porodice kad preuzmeš kraljevstvo.“
Vrata su se otvorila i pojavila se Ezri s Kostom i Valorom... ili bi
trebalo reći De Ferom? U tri lepe s tim slojevima lažnih identiteta.
„Zaključaj vrata“, reče Zamira. „Paolo, donesi mami četiri čaše. Ezri,
je l’ možeš da se postaraš za jednu od tih boca lašenskog plavog?
Odmah iza tebe su.“
Paolo, zapanjen zbog tolike odgovornosti, postavio je četiri čaše
ravnog dna na lakirani sto koji se oslanjao o kovčege. Košta i De
Fera smestili su se na podne jastuke, a Ezri je na brzinu sredila
voštani zapušač boce. Miris svežih limunova preplavio je kabinu, a
Ezri je svaku čašu do ruba napunila vinom boje morskih dubina.
„Avaj, ponestalo mije zdravica“, reče Zamira. „Ponekad čoveku
prosto treba piće. Navalite.“ Sa Koz na levoj ruci, Zamira je sručila
vino iz cuga, uživajući u mešavini ukusa začina i limuna i osećaju
kako joj ledenovreli žmarci klize niz grlo.
„’Oću ja“, reče Kozeta.
„Ovo je piće za mamu, Koz, i ne bi ti se svideo ukus.“
„’Oću!“
„Kažem... Ma, dobro. Nećeš se plašiti vatre dok ne oprljiš prste.“
Nasula je nekoliko kapi vina u čašu i pažljivo je dodala Koz.
Devojčica ju je prihvatila savršeno ozbiljnog lica, sručila sadržaj u
usta, a onda je uz zveket ispustila na sto.
„Kao PIŠAĆKA“, zaurla i zavrte glavom.
 „Ima svojih loših strana“, reče Zamira i uhvati čašu pre nego što se
otkotrljala preko ivice, „kad gajiš decu među mornarima. Ali, s druge
strane, verovatno sam ja zaslužna za najveći deo njenog rečnika.“
„PIŠAĆKAAA“, drala se Kozeta uz kikot, neizmerno zadovoljna
sobom. Zamira joj dade znak da ćuti.
„Imam ja zdravicu“, reče Košta, samozadovoljno se osmehnuvši i
dižući čašu. „Za jasno opažanje. Upravo sada, posle svih ovih
nedelja, shvatio sam ko je istinski kapetan ovog plovila.“
De Fera se zacereka i kucnu se s njim. Ezri je, s druge strane,
ostavila vino netaknuto na stolu pred sobom i zurila je u šake.
Zamira je resila da obavi ovo brzo; Ezri je očigledno potrebno da
bude nasamo sa Žeromom.
„Ravele, ovako stoje stvari“, reče Zamira. „Nisam znala da ću se
zauzeti za tvoj plan dok nisam zatekla sebe kako to radim.“
„Dakle, odvešćeš nas.
„Natrag u Tal Verar. Da.“ Nasula je sebi još čašu vina i otpila
uzdržaniji gutljaj. „Ubedila sam savet da se ne uzrujava ako sa
severa dopru priče o našim budućim nevaljalstvima.“
„Hvala ti, kapetanice. ]a...“
„Ravele, ne zahvaljuj mi rečima.“ Zamira opet srknu vino i spusti
čašu. „Zahvali mi tako što ćeš održati svoj deo pogodbe. Nađi načina
da ubiješ Maksilana Stragosa.“
„Hoću.“
„Da raščistimo još nešto.“ Zamira je pažljivo okrenula Kozetu u
naručju, tako daje devojčica gledala preko stola, pravio u Kostu.
„Svako na ovom brodu staviće glavu u torbu kako bismo tebi pružili
priliku da izvedeš tu smicalicu. Baš svako.“
„Ja... jasno.“
„Ako vreme bude odmicalo a mi ne budemo nalazili rešenje za to
što vam je Stragos uradio... Pa, ne može vam zauvek biti nadomak
ruke. Uradiću sve što je u mojoj moći da vam pomognem pre nego
što do toga dođe. Ali ako ne bude druge mogućnosti, ako vreme
istekne a jedini način da ga smaknete bude da se žrtvujete — neću
očekivati da vas ponovo vidim, je l’ jasno?“
„Ako do toga dođe“, reče Košta, „golim rukama ću ga odvući pred
božji sud. Zajedno ćemo otići onamo.“
„Božji“, reče Kozeta. „Golim rukama!“
 „Pišaćka!“, viknu Košta i diže čašu prema Kozeti, koja se od kikota
gotovo raspade na komade.
„Hvala ti, Ravele, na ovom daru u vidu kćeri koja će sad presedeti
celu noć ponavljajući tu reč...“
„Izvini, kapetanice. Dakle, kad krećemo?“
„Pola posade noćas se iskrcava na obalu, a druga polovina sutra.
Preksutra ćemo napabirčiti ono što je od njih ostalo, one koji žele da
ostanu s nama. Nadam se da ćemo se sutra uspešno otarasiti plena.
Dakle... dva dana. Možda dva i po. Onda ćemo da vidimo kako
Orhideja juri.“
„Hvala, kapetanice.“
„I to je sve“, reče Zamira. „Deca su mi već predugo budna, a i ja
nameravam da prigrabim povlasticu hrkanja koliko god glasno mi
padne na pamet, čim se svi raščistite iz moje kabine.“
Košta je prvi shvatio, iskapio čašu i skočio na noge. De Fera je
sledio i spremao se da krene kada Ezri tiho progovori: „Žerome.
Možemo li da porazgovaramo u mojoj kabini? Samo nekoliko
minuta?“
„Nekoliko minuta?“ De Ferta se isceri. „Ih, Ezri, otkad si tako
malodušna?“
„Odmah“, reče ona i zbrisa mu osmeh s lica. Zabrinut, on joj
pomože da ustane.
Časak kasnije, vrata njene kabine zatvorila su se uz škljocaj i
ostavila Zamiru nasamo s porodicom, u jednom od onih trenutaka
spokoja koji su tako retki. majku im njihovu. Na nekoliko kratkih
časaka svake noći mogla je da zamišlja kako brod ne putuje ni
prema opasnosti niti od nje, i kako je prosto majka, ne kapetanica,
nasamo sa običnim dečjim brigama...
„Mamice“, reče Paolo bez ikakvog upozorenja. „Hoću da naučim da
se mačujem.“
Zamira nije mogla da se obuzda; piljila je u njega nekoliko sekundi,
pa prasnula u smeh. Običnim? Bogovi, kako bi bilo koje dete rođeno
da živi ovakav život moglo biti i blizu obično?
„Mač!“, zaurla Kozeta, možda budući kralj Sedam Srži. „Mač! Mač!“
4
„Ezri, ja...“
 Video je nailazak šamara, ali ni na tren mu nije palo na um da
pokuša da ga spreči. Udarila ga je iz sve snage — a to nešto znači
— i suze zamutiše Žanov pogled.
„Što mi nisi rekao?“
„ Rekao... „
Sad je jecala, ali sledeći udarac pesnicom naleteo je na njegovu
desnu nadlakticu neumanjenom snagom.
„Joj“, reče on. „Šta? Šta?“
„Sto mi nisi rekao?“
Gotovo daje vikala; raširio je šake da joj obuzda pesnice. Njen
udarac u rebra ili solarni pleksus osećao bi satima.
„Ezri, molim te. Šta to nisam rekao?“ Kleknuo je na uzani pod njene
sobice i poljubio joj vrhove prstiju dok se trudila da istrgne ruke iz
njegovih. Naposletku ju je pustio, i klečao je pred njom, spuštenih
ruku.
„Ezri, ako moraš da me udariš, onda me udari, bogova mu. Ako ti je
to potrebno, neću se opirati ni sekund. Nikad. Samo... reci mi šta
hoćeš.“
Stegla je pesnice i Žan se pripremio za još jedan zamah, ali pala je
na kolena i obujmila ga oko vrata. Suze su joj bile vrele na njegovim
obrazima.
„Kako si mogao da mi ne kažeš?“, prošaputa.
„Ma šta želela da znaš, reći ću ti sad, samo.
„Otrov, Žane.“
„Joj“, zavapi on i klonu u stranu uz zadnji zid kabine. Ona skliznu s
njim. „Joj, sranje.“
„Sebični gade, kako si mogao da mi ne...“
„Drakaša je ispričala našu priču savetu kapetana“, reče Žan tupo.
„A ti si bila prisutna i čula si.“
„Od nje, ne od tebe! Kako si mogao to da mi uradiš?“
„Ezri, molim te, to je...“
„Ti si jedno jedino“, prošaputala je kroz gvozdeni stisak svog
zagrljaja, „jedino na ćelom ovom jebenom okeanu što je moje, Žane
Tanene. Ne posedujem ovaj brod. Majku mu, ne posedujem ni ovu
kabinu. Nemam jebeno zakopano blago. Nemam ni porodicu ni
titulu, više ne. A onda konačno uspem da uzmem nešto zauzvrat...“
„I ispostavlja se da imam... jednu bitnu manu.“
 „Možemo nešto da preduzmemo“, reče ona. „Naći ćemo nekoga.
Lečioce, alhemičare...“
„Probao, Ezri. Alhemičare i trovače. Treba nam protivotrov od
Stragosa ili uzorak njegovog otrova po kom bismo mogli da ga
napravimo.“
„A zar nisam zaslužila da znam to? Šta da si...“
„Jedne noći se ovde srušio mrtav? Ezri, šta da me je iskupitelj
proburazio mačem kroz lobanju ili da me je posada prosto ubila onog
dana kad smo se upoznali?“
„Ne liči to na tebe“, reče ona. „Neko kao ti ne umire na taj način,
znam to, jednostavno znam...“
„Ezri, videla si svaki moj ožiljak, znaš da nisam...“
„Ovo je drugačijereče ona. „Protiv ovoga ne možeš tek tako da se
boriš.“
„Ezri, već se borim. Borim se svakog bogovetnog dana otkako mi je
arhont podmetnuo ovo sranje. Leokanto i ja brojimo dane, razumeš?
Prvih nekoliko nedelja ležao sam budan noćima i bivao siguran da
osećam nekakvo dejstvo...“ Progutao je knedlu i osetio kako mu se
suze slivaju licem. „Vidi, kad sam ovde kod tebe, to ne postoji,
shvataš? Kad sam s tobom, ne osećam ga. Baš me briga za njega.
Ovo je... kao neki drugi svet. Kako sam mogao da ti kažem? Kako
da pokvarim ovo?“
„Ubila bih ga“, šapnu ona. „Stragosa. Bogovi, da je sad ovde,
presekla bih mu jebeni grkljan...“
„Pomogao bih ti. Veruj mi...“
Pustila je ruke kojima ga beše obgrlila oko vrata, i klečali su tako u
polutami i zurili jedno u drugo.
„Žane, volim te“, šapnu ona naposletku.
„Ezri, volim te.“ Kada je to izgovorio, bio je kao da se naglo
oslobodio nekakvog pritiska iza srca; osećao se kao da je konačno
udahnuo posle godina i godina pod vodom. „Nikad nisam upoznao
nekoga kao što si ti.“
„Ne mogu dopustiti da umreš“, reče ona.
„Ne radi se o tebi... ne možeš...“
„Izeš mi sve, mogu šta god mi se ćefne“, reče ona. „Mogu da te
odvedeni u Tal Verar. Mogu da ti pomognem da dobiješ na vremenu
kako bi uzeo od Stragosa šta ti treba. Mogu da ti pomognem da ga
ugaziš.“
„Ezri“, reče Žan. „Drakaša je u pravu. Ako ne mogu od njega da
dobijem šta mi treba... važnije mi je da smaknem Stragosa... „
„Ne izgovaraj
„Uradiču to“, reče on. „Samo to ima nekakvog smisla. Bogovi, ne
želim, ali ako nemam izbora, daću svoj život u zamenu za njegov.“
„Nosi se“, šapnu ona i brže nego što je mogao nešto da preduzme,
skoči na noge, dograbi ga za grudi tunike i tresnu ga o desnu
pregradu. „E, nećeš! Ne ako ga porazimo, Žane Tanene. Ne ako
pobedimo.“
„Ali ako ne budem imao izbora...“
„Napravi nov izbor, stoko.“ Pribila ga je uz pregradu poljupcem koji
je bio čista alhemija, a njegove ruke pronađoše put u njenu tuniku,
dole do čakšira, gde joj je raskopčao opasač sa oružjem, uz onoliko
usputnog milovanja predela koje ovaj nije pokrivao koliko je mogao
da postigne.
Oduzela mu je opasač i zavitlala ga o zid od krutog platna, a ovaj
tresnu uz zveket i skliznu na pod. „Ako nema načina, stvori način,
Žane Tanene. U ovoj ovde kabini, za gubitnike nema jebanja.“
Podigao ju je, načinio za nju sedište od svojih ukrštenih ruku, i
obrnuo je tako da su se joj se leđa našla uz pregradu, a noge su joj
visile. Ljubio joj je grudi kroz tuniku i cerio se njenoj reakciji. Zastao
je i naslonio joj glavu na grudi; osetio hitro podrhtavanje njenog srca
pod levim obrazom.
„Rekao bih ti“, šapnu on. „Nekako.“
„Nekako, pa stvarno. ’Muškarac’“, reče ona, „’kakvog miša od njega
razgovor načini...’“
„Aha, nije dosta što moram ovo da trpim od tebe, sad me još i
Lukarno prekoreva...“
„Žane“, prekide ga ona, i čvršće mu prigrli glavu uza se. „Ostani sa
mnom.“
„Molim?“
„Ovo je lep život“, šapnu ona. „Uklopio si se. Mi smo se uklo pili.
Kad se pobrinemo za Stragosa... ostani sa mnom.“
„Sviđa mi se ovde“, reče Žan. „Ponekad pomislim da bih mogao da
ostanem zauvek. Ali ima... drugih mesta koje bih mogao da ti
pokažem. Drugih stvari koje bismo mogli da radimo.“
„Nisam sigurna da bih se dobro prilagodila životu na kopnu..
„I na kopnu postoje gusari, kao i na moru“, mrmljao je on između
poljubaca. „Ja spadam u takve. Mogla bi...“
„Stoj. Ne moramo ništa sad da odlučimo. Samo... razmisli o mojim
rečima. Nisam te dovela ovamo radi pregovora.“
„A zašto si me dovela ovamo?“
„Radi buke“, šapnu ona i poče da mu svlači tuniku. „Gomiletine
buke.“
5
Baš pred ponoćnu smenu, Gvilem se promoli iz svojih novih odaja u
uzani hodnik između četiri manje brodske kabme. Namršten, odeven
samo u pregaču i prsluk koji je na brzinu nabacio, pređe preko puta
do vrata svoje nekadašnje sobe. Komadi flanelskih krpa bili su mu
nabijeni u uši.
Zalupao je na vrata nekoliko puta. Kada nije bilo odgovora, ponovo
je zakucao i zaurlao: „Tregani, kučko jedna, ima da mi platiš za ovo!“
6
„Bliže li se pripreme kraju, dakle?“
Dvojica su se susrela južno od grada, u ruševinama kamene kolibe
bez krova, tako blizu oboda sablasne džungle da čak ni
pijanci ili besposličari ne bi dopuzali ovamo u potrazi za skloništem.
Bilo je blizu ponoći i padala je jaka kiša, topla kao pljuvačka.
„Rasprodali sve ono đubre danas po podne. Utovaramo hranu i
pivo kao ludi. Već više nego dovoljno hrane. Kad pokupimo sve koji
žele da budu pokupljeni sutra, sigurno krećemo.“
Jafrim Rodanovklimnu glavom i po stoti put se osvrnu po urušenoj
kući i senkama. Po njegovoj proceni, svako dovoljno blizu da čuje
kroz šum kiše morao bi da bude dovoljno blizu da ga on opazi.
„Drakaša je rekla... svašta uznemirujuće kad je sazvala savet. Šta ti
je rekla o svojim planovima kad se vrati na more?“
„Ništa“, reče drugi čovek. „Čudno. Obično nam da čitavu nedelju da
se obeznanimo od pića i da nam isisaju sve iz kesa. Gori joj pod
guzicom, a mi ostali pojma nemamo o čemu se radi.“
„Naravno“, reče Rodanov. „Ne bi rekla nikome dok ne krenete. Ali
nije pominjala arhonta? Ili Tal Verar?“
 „Ne. Pa, šta misliš, šta to..
„Znam tačno šta radi. Samo nisam sasvim ubeđen daje mudro.“
Rodanov uzdahnu. „Možda će oboriti lavinu govana na čitava
Utvarnolujna ostrva.“
„Znači, sad ti...“
„Jašta.“ Rodanov predade kesu i protrese je tako da se čuju novčići
unutra. „Baš kao što smo pričali. Drži oči otvorene. Obraćaj pažnju
na ono što vidiš. Želim da čujem za to kasnije.“
„A ono drugo?“
„Ovde mi je“, reče Rodanov i podiže torbak od nepromočivog platna
s nečim vrlo teškim unutra. „Siguran si da imaš neko mesto gde ti
ovo neće pronaći...“
„Moj putnički kovčeg. Povlastice koje dobijaš uz čin, je l’ tako? Ima
lažno dno.“
„Dobro.“ Rodanov predade torbak.
„I moram... ovo da upotrebim...“
„Opet, kao što smo razgovarali. Kad bude gotovo, čeka te triput
veća isplata od ove.“
„Hoću više“, reče čovek. „Hoću mesto na Vladarki.“
„Naravno.“ Rodanov pruži ruku i drugi čovek je stisnu. Rukovali su
se na tradicionalni vadranski način, držeći jedan drugog za
podlakticu. „Znaš da mi uvek treba dobrih ljudi.“
„Treba ti ijedan sada i ovde, a? Samo želim da obezbedim sebi
dom kad se sve ovo završi. Ovako ili onako.“
Utgarov kez bio je bledunjavi beli poiumesec u senkama.
7
Na Mesinganom moru, za stepen na istok od tačnog severa, s
vlažnim južnim vetrom zdesna po krmi, Otrovna orhideja jurila je po
talasima kao trkaća kobila kojoj su konačno popustili uzde i naterali
je u galop. Bio je treći dan aurima.
Posle jednog dana naporne navigacije kroz zavojiti prolaz zagušen
kamenjem po imenu Trgovačka kapija, proveli su još dva u
izbegavanju grebena i ostrvlja sve dok i poslednja kupola okrunjena
džunglom i poslednji vulkanski dim Utvarnolujnih ostrva nisu potonuli
za obzorje.
 „Evo kako stoje stvari“, reče Drakaša, obraćajući se skupini koju je
sazvala na oficirskoj palubi. Delmastrova, Tregani, Gvilem, Utgar,
Nazrin, Oskarl i svi zanatski činovi — stolari, majstori za jedra i tako
dalje. Mamčens je slušao sa svog mesta za kormilom, a Lok sa
stepenica oficirske palube, kao i Žan i još petoro ili šestoro mornara
koji nisu bili na dužnosti. Ako ih baš i nisu pozvali da čuju
kapetaničin govor, nisu im ni zabranili. Nije bilo svrhe, kada će se
novosti ionako proneti brodom brže od požara.
„Idemo u Tal Verar“, reče Drakaša. „Pustićemo nove drugare
Ravela i Valoru da obave neku nepodopštinu na kopnu.“
„Ucenjene glave“, reče Mamčens.
„U pravu je“, reče Gvilem. „Da izvineš, kapetanice, ali ako se
zaustavimo igde u blizini Tal Verara...“
„Ako Otrovna orhideja baci kotvu, jašta, vredim mnogo novca. Ali
ako ovde-onde malčice preuredimo moju lepu lađu, donekle
promenimo raspored jedara, zamenimo moje krmene fenjere nečim
jednostavnijim i ogromnim slovima namalamo lažno ime na krmi,
majku mu...“
„Kapetanice, kako da je nazovemo?“, zapita stolar.
„Meni se sviđa Himera.“
„Drsko“, reče Tregani. „Ali šta mi ostali dobijamo iz te
'nepodopštine’, Drakaša?“
„Ništa o čemu bi mi i palo na pamet da raspravljam pre nego što se
obavi šta ima da se obavi“, reče Drakaša. „Ali dobit za sve nas biće
znatna. Moglo bi se reći da idemo uz blagoslov celog kapetanskog
saveta.“
„Što onda nisu pošli da nam pomognu?“, reče Nazrin.
„Zato što je samo jedna kapetanica najbolja u onome što radi.“
Drakaša načini prenaglašen kniks. „Sad se izvolite vratiti na dužnost
ili na džabalebarenje. Obavestite sve.“
Nekoliko minuta kasnije Lok je džabalebario, sam sa svojim
mislima, pored leve ograde, kada Žan zauze mesto pored njega. I
nebo i more oko sunca na zalasku poprimali su bronzanu boju, a
topao okeanski vazduh ipak ih je osvežavao posle znojave
atmosfere Utvarnolujnih ostrva.
„Je l’ se osećaš nešto čudno?“, upita Žan.
 „Misliš, u vezi sa... A, misliš na otrov. Ne. Ne bih rekao da se
osećam išta bolje ili gore nego već neko vreme. Ali, ovaj, sigurno ću
se potruditi da te izvestim ako počnem da povraćam daždevnjake ili
tako nešto. Pod pretpostavkom da uopšte možeš da čuješ kad neko
zalupa na vrata one kabine.
„O bogovi. Nemoj još i ti. Ezri je gotovo gurnula Gvilema preko
krmene ograde...“
„Pa, da budem iskren, ljudi obično primete larmu koja zvuči kao
napad na brod...“
„A sad se tebi smeši iznenadna nezgoda...“
„...i to napad konjice heremskih iskupitelja. Otkud ti toliko snage?“
„S njom je lako“, reče Žan.
„A.“
„Zamolila me je da ostanem“, reče Žan i pogleda u šake.
„Na brodu? Kad se ovo završi? Pod pretpostavkom da išta
preostane od nas?“
Žan kJimnu glavom. „A kad je rekla;'«, siguran sam da je mislila i
na tebe...“
„Kako da ne“, reče Lok, nesposoban da sasvim obuzda nagonski
sarkazam u glasu. „Šta si ti rekao?“
„Pitao sam je... pomislio sam da bi možda mogla da pode s nama.“
„Voliš je.“ Lok klimnu glavom za sebe pre nego što je Žan uspeo da
odgovori. „Ne ubijaš samo vreme dok smo tu, stvarno si se zacopao
do ušiju, je F da?“
„Jesam“, šapnu Žan.
„Dobra je“, reče Lok. „Ima u njoj i pameti i vatre. Stvarno voli da
preti ljudima mačem i oduzima im stvari, a to joj, što se mene tiče,
ide u prilog. A u nju bar možeš da imaš poverenja da će ti čuvati leđa
u borbi...“
„Tebi sam uvek verovao...“
„Da ću ti biti iza leđa u borbi, naravno. Ali njoj možeš da veruješ da
nikoga neće obrukati pre kraja. Vas dvoje ste odneli pobedu na
Vodomaru, ne ja. A video sam kako su je izbubecali — gotovo svako
bi se zabio u iežaljku na nekoliko dana posle toga. Izeš mi sve,
previše je tvrdoglava da bi prestala da se kreće. Stvarno ste dobar
par.“
„Kad tako kažeš, zvuči kao da će biti ili ona ili ti...“
 „Naravno da ne mora da bude. Ali sve će se promeniti...“
„Promeniti, da. I popraviti. Ovo ne mora da bude kraj bilo čega.“
„Da je povedemo sa sobom? Nas troje protiv celog sveta? Da
ponovo otpočnemo sve, opet napravimo bandu? Zar nismo već
razgovarali o ovome?“
„Da, i...“
„Ja sam u tom trenutku izigravao pijanog kretena što sam najbolje
umeo. Znam.“ Lok spusti levu šaku na Žanovu desnu. „U pravu si.
Sve može da se promeni, i to nabolje. Videli smo kako se to dešava
drugima; možda može i nama, jednom u životu. Čim završimo onu
igru s Kulom greha, bićemo u tri lepe bogati i nimalo dobrodošli u
visokom društvu Tal Verara. Mogla bi da pođe s nama... ili bi ti
mogao da ostaneš s njom...“
„Još ne znam“, reče Žan. „Ne zna nijedno od nas. Rešili smo da se
s tim pitanjem nosimo tako što ćemo se đo kraja ovog putovanja
praviti da ne postoji.“
„Odlična zamisao.“
„Ali želim...“
„Slušaj. Kad dođe vreme, ti odluči kako budeš morao, i nemoj da si
mislio o meni, je l’ jasno? Stvarno ste dobar par. Ti bi možda mogao
da nađeš i nešto bolje...“ — Lok se isceri kako bi stavio Žanu do
znanja da zapravo nema potrebe da mu raspoluti lobanju — „... ali
neporeciva je činjenica da ona ne bi, toliko znam. Nikad.“ Sa ovim
rečima stisnu Žana za ruku. „Drago mi je zbog tebe. Ukrao si nešto
lepo za sebe iz čitave ove beznadežne stranputice na koju nas je
Stragos gurnuo. Dobro ga čuvaj.“
Nije se imalo šta više reći, pa su stajali i osluškivali krike galebova
koji su kružili nebom, i posmatrali kako sunce tone za daleko obzorje
dok mu vatra krvari u more. Konačno se na oficirskoj palubi iza njih
začuše teški koraci.
„Moji maleni“, reče Drakaša, pojavi se iza njih i prebaci im ruke
preko ramena, „baš ona dvojica s kojom sam htela da popričam.
Skidam vas s popodnevne smene sa svim ostalim crvenima.“
„Ovaj... velikodušno“, reče Lok.
„Ne, nije, od sada ste po podne prepušteni na milost i nemilost
stolaru. Pošto ću se ušunjati u Tal Verar radi vas, promene na
Orhideji uglavnom će biti vaša odgovornost. Malanje, rezbarenje,
snast — imaćete poprilično posla.“
„Opa“, reče Lok, „to zvuči kao potpuno sjajan način da se provede
plovidba.“
Nije bio.
8
„Kopno na vidiku“, povika stražar na pramčanoj katarci u rano veče.
„Kopno i vatra za stupanj udesno po pramcu.“
„Vatra?“ Lok podiže pogled sa svojih karata u igri koja beše
otpočela u potkaštelu. „Sranje!“ Baci karte na palubu i odreče se
sedam solara koje beše uložio u tom krugu. Skoro godišnja plata za
poštenog verarskog radnika; uobičajen ulog u igrama nakon podele
plena. Mnogo novca kružilo je brodom, posebno pošto su onako
žurno otišli iz luke Raspikuće.
Dok se izvlačio iz potkaštela, gotovo nalete na Delmastrovu.
„Poručnice, je F ono Tal Verar?“
„Mora biti.“
„ A vatra? Je F to sigurno?“ Vatra u gradu može značiti nekakvu
nesreću, ili možda građanski rat. Šta ako je Stragos već mrtav, ili je
pod opsadom, ili je čak pobedio — te mu stoga Lok i Žan više nisu
potrebni?
„Ravele, danas je dvadeset prvi.“
„Znam koji je datum, izem ga ja; samo — a. A!“
Dvadeset prvi aurim; Jonova fešta, velika svetkovina posvećena
Gospodaru Pohlepnih Vođa. Lokodahnu. Daleko od uobičajenih
ritmova grada, maltene je zaboravio na praznik. Na Jonovoj fešti
Verarani se, obrednim spaljivanjem starih brodova, zahvaljuju Jonu
na sreći grada dok na hiljade pijanaca pravi rusvaj po dokovima. Lok
je ovo gledao samo s balkona Kule greha, ali to je doba živosti.
Majku mu, sad će biti još lakše uvući se u grad; đešavaće se hiljadu
koještarija i straža će imati posla.
„Svi mornari na palubu“, dopre povik iz krmenog dela. „Svi mornari
na sredinu broda! Kapetanica hoće da govori!“
Lok se isceri. Ako za vreme kartaške partije dođe do poziva svim
mornarima, igra mora da prestane, a svako sa ulogom na talonu
dobija pare natrag. Njegovih sedam solara uskoro će se vratiti kući.
 Orhidejci su se bučno okupljali na sredini lađe, i posle nekoliko
minuta Drakaša im dade znak da ućute. Kapetanica je postavila
praznu bačvu pored glavne katarke i poručnica Delmastro skoči na
nju, ođevena u sasvim pristojan kaput iz brodskih zaliha fine odeće.
„Ostatak noći“, viknu ona, „mi smo Himera i nikad nismo ni čuli za
Otrovnu orhideju. Ja sam kapetanica! Ako nekom nešto zatreba,
šetkaću se po oficirskoj palubi, a Drakaša će biti u svojoj kabini osim
ako sve ne ode u majčinu.
Ako nam se neki drugi brod obrati, odazvaću se ja. Vi ostali,
pretvarajte se da ne govorite terinski. Zadatak nam je da istovarimo
naša dva nova drugara na obalu, zbog nekog posla koji će nam
svima biti važan. Ravele, Valora, poslaćemo vas u istom onom
čamcu koji ste pre mnogo nedelja priložili za naše ciljeve.“ Zastala je
i sačekala da zamre čavrljanje koje iznenada beše izbilo. „Trebalo bi
da bacimo kotvu u naredna dva sata. Ako se ne vrate do izlaska
sunca, brod odlazi — i nikad više nećemo prići na manje od petsto
milja ovom gradu.“
„Razumemo“, reče Lok.
„Kad se sidro spusti“, nastavi Delmastrova, „hoću udvostručene
straže u snasti. Postavite žilet-mreže na obe strane, tako da se brzo
mogu razapeti, ali nemojte ih dizati. Naslonite koplja i halebarđe sa
strane uz ogradu, i pripremite sablje kod obe katarke. Ako carinski
brod ili bilo šta drugo u uniformi pokuša da nam svrati u posetu,
pozvaćemo ih da se popnu i zadržati ih preko noći. Ako nas išta više
od toga bude uznemiravalo, odbićemo ljude koji pokušaju da se
ukrcaju nepozvani, razapeti jedra i bežati koliko nas noge nose.“
Ovu zamisao dočekalo je opšte mrmljanje odobravanja.
„To je to. Kurs prema Tal Veraru. Mamčense, zaokreni na oko milju
od Smaragdne galerije. I razvijte sivi ašmirski barjak na krmi.“
Iako nije imao ni trgovačku ni ratnu flotu, Ašmir je živo poslovao na
polju registracije krijumčara, privatira i trgovaca koji žele da izbegnu
porez. Zahvaljujući toj zastavi, niko neće obraćati pažnju na njih. Što
je još važnije, niko im neće prići samo radi ćaskanja sa zemljacima
daleko od kuće. Lok je odobravao. A usiđrenje u vodama jugoistočno
od grada obezbediće im dobar prilaz Kasteljani, tako da mogu da
svrate do Stragosa a da se previše ne približavaju pretrpanim
pristanima ili glavnom sidrištu.
 „Ehej“, reče Utgar i potapša Loka i Žana. po ramenima, „vas
dvojica, u šta ste se to uvalili, koji moj? Je F vam treba telohranitelj?“
„Pored Ravela, ne treba mi drugi telohranitelj“, reče Žan i isceri se.
„Jes’ vala. To priznajem. Ali u šta ste se to upetljali, a? Nešto
opasno?“
„Valjda ne“, reče Lok. „Vidi, Drakaša će ispričati celu priču,
verovatno pre nego što misliš. Za večeras, recimo da prosto imamo
neka sasvim obična posla.“
„Idemo da se javimo baki“, reče Žan. „Da isplatimo ujakove
kockarske dugove. Da pokupimo tri vekne hleba i hrpu crnog luka na
noćnoj pijaci.“
„Dobro, dobro. Čuvajte svoje tajne. Mi ostali ćemo da ostanemo
ovde i da se dosađujemo, je l’ da?“
„Verovatno ne“, reče Lok..“Ovaj brod je pun sitnih iznenađenja, zar
ne?“
„Pravo kažeš. „, reče Utgar. „Jes’, pa da. No pazite se. Nek su
božje oči uz vas i tako to.“
„Hvala.“ Lok se počeša po bradi, pa pucnu prstima. „Izeš mi sve,
umalo nešto da zaboravim. Žerome, Utgare, vidimo se uskoro.“
Otrčao je prema krmi, izbegavajući uposlene članove plave smene,
kao i crvendaće koji su iz dosade pomagali da se iznese oružje iz
skladišta. U dva hitra koraka preskočio je stepenice oficirske palube,
skliznuo niz gelender lestvi za potpalublje, i glasno pokucao na
Drakašina vrata.
„Otvoreno“, viknu ona.
„Kapetanice“, reče Lok i zatvori vrata za sobom, „opet moram da
pozajmim novac koji je bio u mom putničkom kovčegu.“
Drakaša se izležavala u ležaljci s Paolom i Rozetom i čitala im iz
neke debele knjige koja je strahovito ličila na Praktični leksikon za
mudrog pomorca. „Tehnički gledano, taj novac je razdeljen“, reče
ona, „ali mogu da ti dam isto toliko iz brodske kese. Sve?“
„Dvesta pedeset solara bi trebalo da bude dosta. Ajoj. Neću ih,
ovaj, doneti nazad.“
„Čudesno“, reče ona. „Takav opis značenja reči 'pozajmiti’ nekako
me ne tera da se dignem iz ležaljke. Kad kreneš napolje.
„Kapetanice, Stragos je samo polovina noćašnjeg posla. Moram i
Rekvinu da potitram znaš-već-šta. U protivnom ima moć da zgazi
celu smicalicu kao insekta. Osim toga — ako mu zagolicam
radoznalost, možda uspem da mu izmamim još jedan koristan
predmet, sad kad razmislim. „
„Dakle, treba ti za mito.“
„Među prijateljima nazivamo to podmirenjem. Hajde, Drakaša. Misli
o tome kao o ulaganju u naš željeni ishod.“
„Ako će mi to obezbediti mir i tišinu, dobro. Čekaće te kad kreneš s
broda.“
„Stvarno si...“
„Nisam ni izbliza ljubazna. Tornjaj se.“
9
Bili su odsutni sedam nedelja, a činilo se kao čitav životni vek.
Dok je stajao pored ograde sleva po pramcu i opet piljio u ostrva i
kule Tal Verara, Lok je osećao kako se briga i seta mešaju u njemu
poput žestokih pića. Oblaci su bili tamni i niski nad građom, i
odsijavali su narandžastu svetlost praznične vatre u glavnom
sidrištu.
„Jesi li spreman?“, upita Žan.
„Spreman i znojim se kao nenormalan“, reče Lok.
Na sebi su imali pozajmljenu finu odeću, lanene kape i ogrtače.
Ogrtači su bili predebeli, ali ne toliko retki na ulicama mnogih krajeva
grada: značili su da čovek koji ga nosi verovatno ima oružje i da s
njim nema šale. Nadao se da ih, zahvaljujući dodatnoj odeći, neće
slučajno opaziti ma ko nezgodan, ko bi ih mogao prepoznati.
„O -ruk!“, povika Oskarl, na čelu grupe koja je spuštala čamac u
more. Uz škripu konopaca i koturova, maleno plovilo zanjihalo se u
tamu i pljusnulo u vodu. Utgar se spretno spustio niz lestve da otkoči
sve i pripremi vesla. Dok je Lok prilazio kapiji u brodskoj ogradi i
pripremao se za silazak, Delmastrova ga uhvati za ruku. „Ma šta još
da se desi“, šapnu ona, „samo ga dovedi nazad,“ „Neću te
izneveriti“, reče Lok. „A neće ni on.“
„Zamira je rekla da ti dam ovo.“ Delmastrova mu dodade tešku
kožnu kesu prepunu novčića. Lok klimnu glavom u znak zahvalnosti i
strpa je u unutrašnji džep kaputa.
Dok je Lok puzao naniže do čamca, mimioišao se sa Utgarom, koji
mu je vedro salutirao i nastavio da se penje. Lok je doskočio u
čamac, ali i dalje se čvrsto držao za lestve kako bi mogao da stoji
uspravno. Bacio je pogled naviše i pri svetlosti brodskih fenjera video
Žana i Ezri kako se opraštaju uz poljubac. Ona mu nešto šapnu i
rastadoše se.
„Ovo mi se daleko više dopada od poslednjeg puta kad smo
nasamo bili u ovom čamcu“, reče Žan dok su se smeštali na
veslačke klupe i postavljali vesla u ležišta.
„Rekao si joj kako se zoveš, je F da?“
„Molim?“ Žan razrogači oči, pa se namršti. „Nagađaš?“
„Ne umem baš dobro da čitam sa usana, ali poslednje što ti je rekla
imalo je dva sloga, ne tri.“
„A“, uzdahnu Žan. „E baš si oštroumna mala bitanga.“
„I jedno i drugo i treće, zapravo.“
„Rekao sam joj, i nije mi žao...“
„Bogovi, pa ne ljutim se, Žane. Samo se pravim važan.“ Zajedno su
snažno zaveslali i poterali čamac preko tamne uzburkane vode
prema kanalu između kraja po imenu Galeco i Smaragdne galerije.
Nekoliko minuta veslanja prošlo je bez razgovora; vesla su škripala,
voda pljuskala, a Otrovna orhideja ostala im je za krmom; belina
njenih smotanih jedara gubila se u pomrčini sve dok od nje nije
preostalo samo nejasno sazvežđe fenjera.
„Alhemičar“, reče Lok iznebuha.
„A?“
„Stragosov alkemičar. On je ključan u ćelom ovom pičvajzu.“
„Ako pod 'ključan’ misliš ’uzrok’...“
„Ne, slušaj. Koliko je verovatno da će nam Stragos ikad slučajno
ostaviti čaše u kojima nam je dao protivotrov? Ili pustiti da mu malo
ispadne iz džepa?“
„Lako pitanje“, reče Žan. „Nemoguće do mojega.“
„Tako je. Dakle, nema svrhe čekati da negde pogreši — moramo da
stupimo u vezu s tim alhemičarom.“
„On spada u arhontovu ličnu pratnju“, reče Žan. „Možda je
najvažnija osoba u Stragosovoj službi, ako Stragos ovo često radi.
Sumnjam da ima finu, pogodnu, zabačenu kuću gde možemo da mu
svratimo u posetu. Verovatno živi u Mon Magisteriji.“
„Ali sigurno možemo nešto da učinimo“, reče Lok. „Čovek sigurno
ima cenu. Pomisli na ono što imamo u Kuli greha ili ono što možemo
da dobijemo uz Drakašinu pomoć.“
„Priznajem da je to najbolja ideja dosad“, reče Žan. „Što ne znači
mnogo.“
„Otvorene uši i oči, uz nadu da će ti Grbavi Zaštitnik pomoći“,
promrmlja Lok.
Na ovoj strani grada, unutrašnja luka Tal Verara bila je prepuna
barki za odmor, dereglija i unajmljenih gondola. Bogati (i oni ne toliko
bogati koje je baš briga hoće li se sutra probuditi bez ijedne centire)
u punom broju su se selili iz zanatskih polumeseca u barove i
kafedžinice Smaragdne galerije. Lok i Žan neprimetno su se uvukli u
ovu reku i veslali su protiv sve jače struje, izbegavali veća plovila i
razmenjivali odabrane bezobrazluke sa iscerenim larmadžijama, koji
su ih, s pojedinih barki u potpunom rasulu, gađali flašama.
Pošto su nadmašili protivnike u psovkama, konačno su kliznuli
između Izumiteljskog i Alhemičarskog srpa, i divili se živopisnim
plavim i zelenim vatrenim kuglama koje su, iznad svog ličnog
pristaništa, alhemičari vitlali po četrdeset ili pedeset stopa u vazduh,
najverovatnije u čast Fešte (mada čovek nikad ne zna). Vetar je
mahom duvao u Lokovom i Žanovom pravcu, i dok su veslali, shvatili
su da ih prati kiša varnica i ugljenisanih komadića papira s mirisom
sumpora.
Lako su pronašli odredište; na severoistočnom kraju Kasteljane
nalazilo se ulazno grotlo u prastaklene pećine iz kojih su izašli s
Merejn, one prve noći kad ih je otela u arhontovo ime.
Obezbeđenje na arhontovom privatnom pristaništu bilo je pojačano.
Dok su Lok i Žan preko poslednje okuke veslali u prizmatičnu,
staklenu šupljinu, desetak Očiju napelo je samostrele i kleknulo iza
zakrivljenih gvozdenih štitova, pet stopa visokih i usađenih u podlogu
radi zaklona. Iza njih, odred običnih verarskih vojnika služio je kao
ljudstvo baliste, omanje opsadne mašine u stanju da strelom ođ
deset funti rascepi njihov čamac na iverje. Jedan oficir Očiju
povukao je lanac koji je vodio do nekakvog mehanizma u zidu i, po
svoj prilici, zazvonio na uzbunu negde gore.
„Upotreba ovog pristaništa je zabranjena“, viknu oficir.
„Molim te, slušaj pažljivo“, doviknu Lok. Pećinom se orila tupa rika
vodopada visoko iznad njih i nije bilo mesta grešci. „Imamo poruku
za dvorsku damu.“
 Čamac nalete na ivicu pristaništa. Uznemirujuće je, pomisli Lok,
kada je toliko samostrela, malih i velikih, posvećeno tome da samo
njih zastraši. Međutim, oficir Očiju priđe i kleknu pored njih. Glas mu
je metalno odjekivao kroz rupe za govor u bezličnoj masci.
„Došli ste poslom dvorske dame?“
„Da“, reče Lok. „Reci joj tačno ovo: ’Kresnute su dve varnice i dve
blistave vatre su se vratile.“
„Hoću“, reče oficir. „U međuvremenu...“
Pošto su pažljivo spustili samostrele, petoro ili šestoro Očiju istupi
iza štitova i izvuče Loka i Žana iz čamca. Držali su ih nepomično i
ispipali ih; oduzeli su im bodeže iz čizama, kao i Lokovu kesu zlata.
Jedno Oko je ispita, pa je predade oficiru.
„Solari, gospodine. Da zaplenimo?“
„Ne“, reče oficir. „Odvedite ih u odaje dvorske dame i vratite im ovo.
Ako bi samo novac mogao da ubije branitelja, priori bi to već uradili,
pa je l’ tako?“
10
„Šta ste uradili sa Crvenim glasnikom?“
Maksilan Stragos se zacrveneo u licu od vina, napora i
iznenađenja. Arhont je bio odeven raskošnije nego što ga je Lok ikad
video, u ogrtač sa uspravnim prugama, naizmenično od plavozelene
svile i zlatotkanja, preko kaputa i čakšira koji su se takođe presijavali
od zlata. Na svih deset prstiju imao je prstenje sa usađenim rubinima
i safirima — veoma nalik bojama Tal Verara. U pratnji dvoje Očiju
stajao je pred Lokom i Žanom u prostoriji zastrtoj zidnim tapiserijama
na prvom spratu Mon Magisterije. Iako Loku i Žanu nisu ponudili
stolice, nisu ih ni vezali. Niti ih bacili u odaju žege.
„Pa, ovaj, upotrebili smo ga kako bismo uspešno uspostavili vezu s
gusarima.“
„Tako što ste im ga prepustili.“
„Jednom rečju, da.“
„I Kaldris je mrtav?“
„Već neko vreme.“
„Sad mi reci, Lamora, kakvom si se prijemu tačno nadao kad mi
doneseš ove novosti?“
 „Pa, jebeni srčani napad lepo bi pasovao, ali prihvatiću i malo
strpljenja, pa ću nastaviti da objašnjavam.“
„Da“, reče arhont. „Samo napred.“
„Kada su gusari zarobili Glasnik, zarobili su i celu posadu.“ Lok
beše zaključio kako slobodno može da izostavi sve pojedinosti o
povredama i bedničkim smenama.
„Ko vas je zarobio?“
„Drakaša.“
„Zamira je, dakle, živa? Sa starom Otrovnom orhidejom?“
„Jeste“, reče Lok. „U dobrom je stanju, i zapravo je trenutno
usidrena oko dve milje, ovaj...“ On pokaza prstom u pravcu za koji je
verovao da je sever. „...Onamo.“
„Ima toliko drskosti?“
„Upražnjava jednu krajnje neznanu tehniku po imenu
’prerušavanje’, Stragose.“
„Dakle, sad si... član njene posade?“
„Da. Mi koje je dovela s Glasnika dobili smo priliku da dokažemo
svoje namere jurišom na sledeću lađu koju je Drakaša otela. Nećeš
ponovo videti Glasnik, pošto gaje prodala, ovaj, nekoj vrsti
lešinarskog barona. Ali sad smo bar u položaju da ti obezbedimo to
što hoćeš.“
„Je li?“ Izraz Stragosovog lica za tren oka je prerastao iz
razdraženosti u čistu pohlepu. „Kakvo... osveženje kad mi podneseš
takav izveštaj, umesto bezobrazluka i žalbi.“
„Bezobrazluk i žalbe su moj naročit dar. Ali slušaj — Drakaša je
pristala da malo zaplaši narod, kao što si i želeo. Ako večeras
dobijemo protivotrov, do kraja nedelje ćeš čuti izveštaje o pljačkama
na svakom stupnju kompasa. Kao da baciš ajkulu u javno kupatilo.“
„Šta tačno podrazumevaš pod ’Drakaša je pristala’?“
Bilo bi najprostije na svetu iznedriti nekakav izmišljen motiv za
Zamiru; Lok je to mogao i u snu. „Rekao sam joj istinu“, reče. „Ostalo
je bilo lako. Očigledno, kad završimo s poslom, poslaćeš ratnu
mornaricu da sastavi sa crnom zemljom svakog utvarnolujnog
gusara kog uspe da nađe. Osim one koja je zapravo započela ceo
rusvaj, i koja će — kakva slučajnost — nekoliko meseci loviti negde
drugde. A kad ti dokrajčiš svoj divni ratić, ona se vraća kući i otkriva
kako su joj nekadašnji suparnici na dnu mora. Avaj.“
 „Tako dakle“, reče Stragos. „Više bi mi se svidelo da joj nisi
razotkrio moje namere...“
„Ako bude preživelih na Utvarnolujnim“, reče Lok, „teško da će baš
moći da im ispriča o svojoj ulozi, a? A ako ne bude preživelih.. . s
kim uopšte može da razgovara?“
„Istina“, progunđa Stragos.
„Međutim“, reče Žan, „ako se nas dvojica ne vratimo vrlo uskoro,
Orhideja će se zaputiti na otvoreno more, a ti ćeš izgubiti jednu
jedinu priliku daje iskoristiš.“
„A već sam izgubio Glasnik, zatrovao sopstveni dobar glas i trpeo
vaše odvratno društvo ni zbog čega. Da, Tanene, vrlo sam svestan
svih uglova onoga što bez sumnje smatraš užasno oštroumnim
obrazloženjima.“
„Naš protivotrov, dakle?“
„Još niste zaslužili konačni lek. Ali odložićemo posledice još malo.“
Stragos pokaza na jedno Oko, koje se pokloni i izađe iz sobe.
Vratilo se nekoliko minuta kasnije i otvorilo vrata dvoma ljudima. Prvi
je bio Stragosov lični alhemičar, nosio je srebrni poslužavnik s
poluloptastim poklopcem. Druga je bila Merejn.
„Naše dve blistave vatre zaista su se vratile“, reče ona. Bila je ode
vena u haljinu dugih rukava iste one plavozelene boje kao na
delovima Stragosovog plašta, a pojas od gustog zlatotkanja
naglašavao je njen tanani struk. U kosu beše uplela venac od
crvenih i plavih ruža.
„Košta i De Fera zaslužili su još jedan privremen gutljajčić života,
mila moja.“ On posegnu k njoj, a ona mu priđe i uhvati ga pod ruku,
nehajno i prijateljski, pre kao družbenica nego kao ljubavnica.
„Je li?“
„Pričaću ti kad se vratimo u vrt.“
„Proslava Jonove fešte, Stragose? Nikad ne bih rekao da voliš
slavlja“, reče Lok.
„Za moje oficire“, reče Stragos. „Ako im priredim feštu, priori šire
glasine o mom rasipništvu. Ako ne uradim ništa, šapuću da sam
uštogljen i bez srca. Bez obzira na to, društveni život mojih oficira
daleko je siromašniji bez privatnih okupljanja gde nema ljubomornih
suparnika. Stoga koristim vrtove, ako ništa.“
 „Tvoje patnje ostavljaju me u suzama „, reče Lok. „Surove okolnosti
su te nagnale da praviš slavlja u vrtu.“
Stragos se osmehnu stisnutim usnama i dade znak alhemičaru.
Čovek razmetljivo skide kupolasti poklopac s poslužavnika i razotkri
dva kristalna pehara, pobelela od hladnoće, puna poznate, blede
tečnosti boje ćilibara.
„Noćas dobijate protivotrov u kruškovom cideru“, reče arhont. „Za
dobra stara vremena.“
„Joj što si ti jedan duhovit matori gad.“ Lok dodade pehar Žanu,
isprazni sopstveni u nekoliko krupnih gutljaja, pa ga baci uvis.
„Nebesa! Ispade mi.“
Umesto da se raspukne na komadiće, kristalni pehar tresnu o
kameni pod uz glasan zveket. Odskoči jednom i otkotrlja se u ugao,
potpuno neoštećen.
„Poklončić od majstora alhemičara.“ Stragos kao da se neizmerno
zabavljao. „Nije baš prastaklo, ali taman dovoljno da neotesanim
gostima uskrati sitna zlobna zadovoljstva. „
Žan je dokrajčio cider i spustio čašu natrag ćelavcu na poslužavnik.
Jedno Oko dodade i drugi pehar, i kad su se opet našli pod srebrnim
poklopcem, Stragos mahnu alhemičaru da može ići.
„Ja., ovaj..reče Lok, ali čovek već beše iščezao kroz vrata.
„Završili smo za večeras“, reče Stragos. „Merejn i ja treba da se
vratimo na feštu. Košta i De Fera, pred vama je najvažniji deo
zadatka. Usrećite me... i možda vam se lepo isplati.“
Stragos povede Merejn ka vratima i okrenu se samo da se obrati
jednom Oku. „Zaključajte ih ovde na deset minuta. Posle ih otpratite
natrag do čamca. Vratite im stvari i poterajte ih odavde. Hitro.“
„Ja... ali... e, izem ti“, frknu Lok kad se vrata s treskom zatvoriše za
dvoma Očima.
„Protivotrov“, reče Žan. „Trenutno je samo to važno. Protivotrov.“
„Valjda.“ Lok nasloni glavu na kameni zid prostorije. „Bogovi,
nadam se da će poseta Rekvinu bolje proći.“
11
„Službeni ulaz, ništarijo neobaveštena!“
Izbacivač Kule greha pojavio se niotkuda. Presamitio je Loka
kolenom, jednom ga tako surovo tresnuo da mu je izbio vazduh i pod
svetlošću fenjera zavitlao ga natrag na šljunak dvorišta iza tornja.
Lok nije čak ni kročio unutra, samo je prišao vratima pošto nije
opazio nikoga kog bi lako mogao potkupiti za prijem kod Selendri...
„Auf‘, reče kad se susreo sa zemljom.
Više iz nagonske odanosti nego po zdravorazumskoj odluci, Žan se
umešao kad je izbacivač prišao da dalje kazni Loka. Izbacivač
zareža i previše nehajno zamahnu pesnicom na Žana, a ovaj je
uhvati desnom rukom, pa korenom leve slomi izbacivaču nekoliko
rebara. Pre nego što je Lok uspeo išta da zausti, Žan šutnu ovoga u
prepone i pokosi noge ispod njega.
„Aaa-AUH“, reče izbacivač kad se sam susrete sa zemljom.
Sledeći poslužitelj na vratima imao je nož; Žan mu je slomio
pesnicu u kojoj ga je držao, i tako ga gurnuo da se ovaj odbio o zid
Kule greha kao lopta o kamenu podlogu terena. Sledećih šestoro ili
sedmoro poslužitelja koji su ih opkolili, nažalost su imali kratke
mačeve i samostrele.
„Nemate vi pojma s kim se zajebavate“, reče jedan.
„Zapravo“, dopre grubi ženski šapat sa službenog ulaza, „čini mi se
da imaju.“
Selendri je bila u crveno-plavoj večernjoj haljini od svile koja je
sigurno koštala koliko i kakva pozlaćena kočija. Sprženu ruku
pokrivao joj je rukav koji se spuštao sve do mesingane šake, dok su
lepo izvajani mišići i glatka koža druge ruke bili goli, a grivne od zlata
i prastakla samo su ih još više isticale.
„Gospodarice, uhvatili smo ih u pokušaju da se ušunjaju na
službeni ulaz“, reče jedan poslužitelj.
„Uhvatili ste nas kako prilazimo službenom ulazu, kretenu glupi.“
Lok se pridiže na kolena. „Selendri, treba da...“
„Sigurno da treba“, reče ona. „Pustite ih. Sama ću se za njih
pobrinuti. Pravite se da ništa nije bilo.“
„Ali on... bogovi, mislim da mi je izlomio rebra“, zasopta prvi čovek
koji je imao posla sa Žanom. Drugi je bio u nesvesti.
„Ako se slažeš da ništa nije bilo“, reče Selendri, „naređiću da te
odvedu lečiocu. Je l’ nešto bilo?“
„Ovaaaaj... ne. Ne, gospodarice, ništa nije bilo.“
„Odlično.“
 Kad se okrenula da se vrati u službene prostorije, Lok se uskobelja
na noge, grčevito se držeći za stomak, i pruži ruku da je nežno
uhvati za rame. Ona se ustremi na njega.
„Selendri“, prošaputa on, „ne smeju da nas vide na kockarskim
spratovima. Tamo su...“
„Moćne osobe, vrlo uzrujane što im niste dali priliku za revanš?“
Odgurnu njegovu ruku.
„Oprostite. I da, tačno tako.“
„Durena i Korvalerova su na petom spratu. Vi i ja možemo s trećeg
plakar-uspinjačom.“
„A Žerom?“
„Valora, ostanite u službenim prostorijama.“ Obojicu ih je uvukla
kroz službeni ulaz tako da su kelneri s poslužavnicima — koji
svesrdno nisu obraćali pažnju na ranjenike na zemlji — mogli da
nastave s prikupljanjem napojnica od najbeskrupuloznijih ljudi u
gradu.
„Hvala“, reče Žan i napola se sakri između drvenih polica punih
prljavog posuđa.
„Naređiću da ne obraćaju pažnju na vas“, reče Selendri. „Dokle god
vi ne obraćate pažnju na moje ljude.“
„Biću mek kao pamuk“, reče Žan.
Selendri u prolazu ščepa konobara bez poslužavnika i šapnu mu
nekoliko sažetih uputstava. Lok je načuo reči „ono pseto od lečioca“ i
„skreši im platu“. Potom je pošao za Selendri kroz svetinu u
prizemlju, pogrbljen kao da pokušava da se skvrči ispod ogrtača i
kapuljače, uz molitve da će sledeća — i jedina — osoba koja ga
prepozna biti Rekvin.
12
„Sedam nedelja“, rekao je gospodar Kule greha. „Selendri je bila
sasvim sigurna da vas nikad više nećemo videti.“
„Oko tri nedelje do tamo i tri nazad“, reče Lok. „Jedva sam i nedelju
dana proveo u samoj luci Raspikući.“
„Svakako izgledate kao da ste proveli neko vreme na palubi.
Radom plaćali prevoz?“
„Obični mornari privlače mnogo manje pažnje nego putnici koji
imaju da plate.“
 „Verovatno ste u pravu. Je l’ vam to prirodna boja kose?“
„Mislim da jeste. Kad je menjate ovako često kao ja, počnete da
gubite račun.“
Prostrana balkonska vrata sa istočne strane Rekvinove kancelarije
bila su otvorena, ako se izuzme gusta mreža protiv insekata. Kroz
njih je Lok video lomače dva broda u luci, nalik na buktinje, okružene
stotinama tačkica svetlosti iz fenjera — svakako posmatrači u
manjim plovilima.
„Ove godine spaljuju četiri“, reče Rekvin kad primeti daje prizor
privukao Lokovu pažnju. „Po jedan za svako godišnje doba. Mislim
da upravo završavaju s trećim. I četvrti će uskoro da bukne, a onda
će sve biti kako valja. Manje ljudi na ulicama i veća gužva u
kockarnicama.“
Lok klimnu glavom i okrenu se da se divi onome što je Rekvin
uradio s kompletom stolica koje je naručio za njega. Pokušao je da
obuzda osmeh pun likovanja i uspeo da izgleda prosto kao da mu je
drago. Četiri kopije stajale su oko stola tankih nogara u istom stilu,
na kom su se nalazile vinske boce i ukusan buket cveća.
„Je r to...?“
„Takođe kopija? Bojim se da jeste. Vaš dar me je podstakao da ga
naručim.“
„Moj dar. Kad smo kod toga...“ Lok zavuče ruku ispod ogrtača,
izvuče kesu i spusti je na Rekvinov sto.
„Šta je to?“
„Mala naknada“, reče Lok. „Ogroman broj mornara u luci Raspikući
ima više novca nego kartaroške veštine.“
Rekvin otvori torbicu i izvi obrvu. „Stvarno se mnogo trudite da ne
ispizdim na vas, a?“
„Želim onaj posao“, reče Lok. „Sad više nego ikad.“
„Da popričamo, onda, o vašem zadatku. Postoji li još taj Kalo
Kalaš?“
„Da“, reče Lok. „Tamo je.“
„Što ga onda, koji moj, niste doveli nazad sa sobom?“
„Potpuno je jebeno odlepio“, reče Lok.
„Dakle, beskoristan je...“
„Ne. Ne beskoristan. Rekvine, plaši se da ga gone. Umišlja koješta.
Zamišlja da priori i izumitelji imaju svoje ljude na svakom ćošku u luci
Raspikući, na svakom brodu, u svakoj krčmi. Jedva da i izlazi iz
kuće.“ Lok je uživao u brzini s kojom je umeo da iznedri izmišljen
život izmišljenog čoveka. „Ali šta sve radi u toj kući. Šta sve ima! Na
stotine brava. Mehaničke sprave. Ličnu kovačnicu s mehovima.
Nezasitiji je nego ikad kad mu je struka u pitanju. Samo to mu je
ostalo na svetu.“
„Zašto je krš nekog tamo luđaka značajan?“, upita Selendri. Stajala
je između dve Rekvinove izvanredne uljane slike, skrštenih ruku i
oslonjena na zid.
„Izvodio sam kojekakve oglede onda kad sam još mislio da ću
možda imati šanse da prodrem u riznicu ove kule. S kiselinama,
uljima, abrazivnim sredstvima, raznoraznim kalauzima i alatima.
Rekao bih da sam pristojan procenitelj kada je reč o mehanizmima,
kao i o obijanju. A šta sve ovaj gad ume, šta sve pravi i šta je
izumeo, čak i otkako su mu svrake mozak popile...“ Lok raširi ruke i
prenaglašeno slegnu ramenima. „Bogovi!“
„Šta je potrebno da bismo ga doveli ovamo?“
„Želi zaštitu“, reče Lok. „Nema ništa protiv da ode iz luke
Raspikuće. Majku mu, zapravo bi rado to učinio. Ali umišlja smrt na
svakom koraku. Potrebno mu je da oseti kako će ga nekakav moćnik
zaogrnuti svojim plastom.“
„Ili možete samo da ga tresnete po glavi i dovučete ga ovamo u
lancima“, reče Selendri.
„I da rizikujemo svaku buduću saradnju s njim? Još gore — da se
nosim s njim na tronedeljnom putovanju nakon što se probudi?
Njegov um je krhak kao staklo, Selendri. Ne bih preporučio ikakvo
tumbanje.“
Lok ispucka zglobove prstiju. Vreme je da zamasti čorbu.
„Pazite, vi želite ovog čoveka u Tal Veraru. Izludeće vas — možda
ćete čak morati da mu dodelite nekakvu paziteljku ili čuvara, i
svakako ćete morati da ga krijete od izumitelja — ali ono što je u
stanju da uradi moglo bi da zavredi stostruko. To je najbolji obijač
kog sam ikad video. Samo treba da poveruje kako sam ja odistinski
vaš predstavnik.“
„Šta predlažete?“
„Imate voštani pečat na knjigama poslovanja i akreditivima. Video
sam ga kad sam ostavljao kaparu. Lupite pečat na komad
pergamenta...“
„I da tako pokažem da sam umešan?“, reče Rekvin. „Neću.“
„Već sam mislio o tome“, reče Lok. „Nemojte da napišete ime. Ne
stavljajte datum, nemojte ga nasloviti na nekoga, nemojte čak ni da
dodate ono svoje uobičajeno ’R’. Samo napišite nešto prijatno i
sasvim neodređeno. 'Radujte se udobnosti i gostoprimstvu’. Ili:
'Očekujte znatnu naknadu.’“
„Otrcana sranja. Tako dakle“, reče Rekvin. Uzeo je komad
pergamenta iz fioke pisaćeg stola, umočio pero u mastilo i
naškrabao nekoliko rečenica. Pošto je isprskao pismo alhemijskim
isušivačem, opet je pogledao u Loka. „Dakle, ova đetinjasta
smicalica će biti dovoljna?“
„Kad su strahovi u pitanju“, reče Lok, „Kalaš i jeste dete. Uhvatiće
se za ovo kao beba za sisu.“
„Ili odrastao muškarac“, progunđa Selendri.
Rekvin se osmehnu. U rukavicama kao i uvek, uklonio je stakleni
valjak s lampice na stolu i razotkrio svecu u njenom središtu. Nad
njom je zagrejao štapić crnog voska, koji je nakapao u baricu na
pergamentu. Konačno je iz džepa sakoa izvukao teški pečatni prsten
i utisnuo ga u vosak.
„Vaš mamac, gospodaru Kosta.“ Dodade mu list. „Po činjenici da se
šunjate oko službenog ulaza i krijete ispod tog ogrtača nagađam da
ne nameravate dugo da se zadržavate u gradu.“
„Vraćam se na jug za dan ili dva, čim moji sadruzi mornari završe
sa istovarom, ovaj, sasvim zakonitog i odgovorno nabavljenog tovara
koji smo podigli u luci Raspikući.“ Ovo je bila bezbedna laž; pošto se
u gradskoj luci dnevno istovaralo po desetak brodova, sigurno barem
nekoliko nosi robu kriminalnog porekla.
„I dovešćete Kalasa sa sobom.“
„Da.“
„Ako grb ne bude dovoljan, obećajte mu ma šta u granicama
razuma. Novac, opijate, piće, žene. Muškarce. I jedno i drugo. A ako
ga ni to ne zadovolji, prihvatite Selendrin predlog, a ja ću brinuti o
stanju njegovog uma. Ne vraćajte mi se praznih ruku.“
„Kako vi kažete.“
„Šta će onda biti s vama i arhontom? Kad se dočepate Kalasa,
verovatno ćete se vratiti onoj smicalici da mi se prodre u riznicu...“
 „Ne znam“, reče Lok. „Biću odsutan barem šest ili sedam nedelja
pre nego što uspem da se vratim s njim; zašto za to vreme ne
razmislite kako najbolje mogu da vam poslužim? Ma koji plan koji
vam se učini odgovarajući. Ako želite da ga predam arhontu kao
dvostrukog špijuna, važi. Ako želite da kažem arhontu kako je umro
ili nešto slično... Prosto ne znam. Boli me lobanja. Vi imate širi uvid.
Ja ću rado primiti nova naređenja.“
„Ako ostanete ovako učtivi“, reče Rekvin, „dovedete mi Kalasa i još
budete tako zadovoljni svojom ulogom u svemu... vrlo verovatno
ćete imati budućnost u mojoj službi.“
„Drago mi je.“
„Idite. Selendri će vas ispratiti. Noćas me čeka još puno posla.“
Lok je dopustio da mu se na licu vidi deo odistinskog olakšanja.
Ova mreža laži postajala je tako izvrnuta, razgranata i tanana da bi i
prdež kakvog moljca mogao da je raznese u paramparčađ — ali on i
Žan su iz dva noćašnja sastanka izvukli šta su želeli.
Još dva meseca života od Stragosa, i još dva meseca trpeljivosti od
Rekvina. Sada samo ostaje da se bez poteškoća odšunjaju do
čamca i odveslaju na sigurno.
13
„Neko nas prati“, reče Žan dok su prolazili službenim dvorištem
Kule greha. Behu se zaputili natrag prema lavirintu sokaka i živica iz
kog su došli — slabo korišćenom kraju grada iza manjih kockarnica,
uglavnom sačinjenom od vrtova i staza za poslugu. Čamac im je bio
privezan na unutrašnjem doku Velegalerije; klimavim stubištem su se
odšunjali do vrha Zlatnog stepeništa, a zaobišli su uspinjače i ulice
na kojima se možda krije hiljadu prepreka.
„Gde je?“
„Preko puta ulice. Motri na dvorište. Pomerio se kad smo se mi
pomerili, malopre.“
„Sranje“, progunđa Lok. „Voleo bih da sve usrane šunjalice u ovom
gradu imaju jedna muda, pa da mogu da ih išutiram u njih.“
„Hajde da na rubu dvorišta vrlo očigledno, naglo šmugnemo“, reče
Žan. „Sakrij se. Ko god potrči za nama...“
„Moraće štošta da objašnjava i neće se lepo provesti.“
 U stražnjem delu dvorišta nalazila se živica, dvostruko viša od
Loka. Luk oko kog je bilo praznih sanduka i bačvi vodio je u mračnu i
slabo upotrebljavanu zabit Zlatnog stepeništa. Na desetak koraka od
lučnog prolaza, kao na nekakav neizgovoren znak, Lok i Žan u isto
vreme potrčaše iz sve snage.
Kroz luk i u senoviti sokak iza njega; Lok je znao da imaju samo
nekoliko časaka da se sakriju. Trebalo je dovoljno da se udalje od
dvorišta kako niko od posluge Kule greha ne bi opazio komešanje.
Trčali su pored stražnjih strana vrtova i zidom ograđenih travnjaka,
na svega nekoliko koraka od zgrada gde su stotine najbogatijih ljudi
terinskog sveta radi zabave gubile novac. Konačno su pronašli dve
gomile praznih sanduka sa obe strane uličice — najočiglednije
moguće mesto za zasedu, ali ako protivnici misle kako se iz sve
snage trude da umaknu, možda prosto ne obrate pažnju na tu
mogućnost.
Žan već beše iščezao na svoje mesto. Lok je izvukao bodež iz
čizme, dok mu je srce dobovalo poput čekića, i čučnuo iza sanduka
sa svoje strane uličice. Prebacio je ruku zamotanu u ogrtač preko
lica, tako da su mu samo oči i čelo ostali izloženi.
Hitro pljeskanje kože po kamenu, a onda — dva tamna obličja
proleteše pored gomile sanduka. Lok je namerno pola trenutka
odložio sopstveni pokret i dopustio Žanu da udari prvi. Progonitelj
bliži Loku prepade se kad začu Žanov napad na svog sadruga,
okrenu se, i Lok kliznu napred isukanog bodeža, prepun mrkog
uzbuđenja što će konačno dobiti nekakve odgovore na čitavo ovo
zamešateljstvo.
Spretno je nasrnuo na napadača; levom rukom obujmio je čoveka
oko vrata i u istom trenu mu s druge strane pritisnuo oštricu o meku
spojnicu vrata i brade. „Baci oružje ili ću..bilo je sve što je uspeo da
kaže, međutim, pre nego što je čovek uradio ono najgore moguće.
Trznuo se napred u pokušaju da se otrgne iz Lokovog stiska, možda
nagonski, nesvestan pod kojim je uglom Lokovo sečivo postavljeno.
Je li u pitanju bio savršen optimizam ili bedna glupost, nikad neće
saznati, pošto je čovek sebi prerezao pola vrata i umro istog časa,
pljujući krv. Oružje mu ispade iz malaksalih prstiju i začangrlja po
kamenju.
 U neverici, Lok podiže ruke i pusti leš da padne, samo da bi se
našao licem u lice sa Žanom, koji je teško disao nad nepomičnom
prilikom svog protivnika.
„Čekaj časak“, reče Lok, „hoćeš da kažeš...“
„Nesrećan slučaj“, reče Žan. „Dohvatio sam mu nož, malo smo se
borili, i sam gaje sebi zabio u rebra.“
„Bogove mu poljubim“, promumla Lok i otrese krv s desne šake.
„Pokušaš kretenu da poštediš život i vidi šta se desi.
„Samostreli“, reče Žan. Pokazao je na zemlju gde su Lokove oči,
koje su se privikavale na mrak, ugledale nejasna obličja dva mala
ručna samostrela. Ulično oružje, ono što ili koristiš sa razdaljine od
deset koraka ili ga ne koristiš uopšte. „Uzmi ih. Možda nas još neko
prati. „
„Majku mu.“ Lokščepa jedan samostrel i sa oklevanjem dodade
drugi Žanu. Strelice su možda otrovane; od pomisli na rukovanje
tuđim otrovnim oružjem u tami podilazili su ga žmarci. Ipak, Žan je u
pravu: ako ih još neko goni, trebaće im prednost.
„Što se mene tiče, tajnovitost je zabava za nekog drugog“, reče
Lok. „Hajde da bežimo koliko nas noge nose.“
Kao sumanuti su jurnuli kroz zaboravljena mesta Zlatnog
stepeništa, na sever do ruba ogromne prastalđene zaravni, gde su
se stropoštavali niz red za redom drvenih stepenika, toliko klimavih
da im je pripadala mučnina, i mahnito bacali poglede uvis i naniže, u
potrazi za poterom ili zasedom. Do polovine stepeništa svet oko
Loka već se beše pretvorio u vrtoglavi kovitlac, oslikan bojama vatre
i tuđinskog stakla kao u kakvom snu. U luci, četvrti i poslednji brod
žarko je buknuo — žrtva od đrveta i katrana i platna pred stotinama
čamčića prepunih sveštenika i ljudi koji su slavili.
Posrtali su naniže, do podnožja stepeništa i preko drvenih platformi
unutrašnjih dokova, pored povremenog pijanca ili prosjaka, i
sumanuto mahali bodežima i samostrelima. Ispred njih se nalazi
njihov mol, dugačak i pust, dom samo dugačkoj gomili sanduka.
Nikakvih prosjaka, nikakvih pijanaca. Čamac im se gostoprimljivo
ljuljuškao na talasima, sada samo sto stopa udaljen, žarko obasjan
bleštavilom vatrenog pakla.
Gomila sanduka, pomislio je Lok, a onda je bilo prekasno. Dok su
Lok i Žan prolazili, dva čoveka istupiše iz senki — iz najočiglednijeg
mogućeg mesta za zasedu.
Kao jedan, Lok i Žan se hitro okrenuše; samo činjenica da su
ukradene samostrele nosili u rukama dala im je ikakvu priliku da ih
na vreme podignu. Četiri ruke poleteše napred; četiri čoveka,
dovoljno blizu da se svi rukuju, uperiše oružje u metu. Četiri prsta
uzdrhtaše, svaki koliko za kap znoja daleko od oroza.
Lok Lamora stajao je na molu u Tal Veraru, s vrelim vetrom od
zapaljenog broda za leđima i hladnim ujedom strelice iz punog
samostrela na vratu.
14
Iscerio se i usredsredio da sopstveni samostrel drži uperen u
protivnikovo levo oko; bili su toliko blizu da bi skoro u potpunosti
iskrvarili jedan na drugog ako bi obojica trznula prstom u isto vreme.
„Budi razuman“, reče muškarac okrenut prema njemu. Graške
znoja ostavljale su jasne tragove dok su mu klizile niz štrokave
obraze i čelo. „Razmisli u koliko si nezgodnim okolnostima.“
Lok otpuhnu. „Osim ako su ti očne jabučice od gvožđa, nezgodne
okolnosti važe za obojicu. Zar ti se ne čini, Žane?“
Žan i njegov dušmanin stajali su licem u lice, sa samostrelima
slično postavljenim. Nijedan od njih ne bi mogao da promaši sa ove
razdaljine, pa makar i svi bogovi na nebesima i ispod njih poželeli
drugačije.
„Izgleda da smo sva četvorica... do muda u živom pesku“, reče Žan,
hvatajući vazduh.
Na vodi iza njih, stari galeon stenjao je i škripao dok su ga
plamenovi urličući proždirali iznutra. Na četiristo koraka oko njih noć
se beše pretvorila u dan; trup broda bio je ispresecan belo-
narandžastim linijama spojnica u raspadu. Dim je kipteo iz tih
paklenih procepa u vidu malenih crnih erupcija — poslednji drhtavi
uzdasi ogromne drvene zveri koja umire u mukama. Sva četvorica
su stajala na samom kraju mola, neobično sami usred svetlosti i
buke u žiži pažnje čitavog grada. Niko u čamcima nije na njih
obraćao nikakvu pažnju.
„Spusti oružje, bogova ti“, reče Lokov protivnik. „Dobili smo
uputstva da vas ne pobijemo ako ne moramo.“
 „A siguran sam da biste, razume se, bili iskreni sve i da je drugačije
„, reče Lok. Osmeh mu se raširi licem. „Nikad ne verujem ljudima koji
mi upere oružje u dušnik. Izvini.“
„Ruka će ti se zatresti mnogo pre moje.“
„Kad se umorim, nasloniću ti vrh strelice na nos. Ko vas je poslao
na nas? Koliko vas plaćaju? Nismo ni mi bez sredstava; mogli bismo
sklopiti sjajan dogovor.“
„Zapravo“, reče Žan, „znam ko ih šalje.“
„Stvarno?“ Lok okrznu Žana pogledom pre nego što se opet
zagleda protivniku u oči.
„I dogovor je sklopljen, mada ga ne bih nazvao sjajnim.“
„Ovaj... Žane, bojim se da sam izgubio nit.“
„Ne.“ Žan podiže ruku, dlanom upolje, prema čoveku preko puta.
Onda polako, brižljivo pomeri nišan ulevo — sve dok mu samostrel
nije bio uperen Loku u glavu. Čovek — doskorašnja meta — trepnu
iznenađeno. „Ne, Lok, izgubio si mene.“
„Žane“, reče Lok i kez mu nestade s lica, „nije smešno.“
„Slažem se. Predaj mi oružje.“
„Žane...“
„Predaj ga. Lagano. Ti tamo, jesi li moron? Sklanjaj mi to s lica i
uperi ga u njega.“
Žanov malopređašnji protivnik uzrujano obliza usne, ali se ne
pomače. Žan zaškrguta zubima. „Pazi ovako, tupoglavi dokovski
majmune, obavljam tvoj posao umesto tebe. Uperi oružje u mog
ortaka, majku mu, pa da mrdnemo s ovog mola!“
„Žane, ovakav razvoj događaja opisao bih kao krajnje nezgrapan“,
reče Lok, a rekao bi i više, osim što je Žanov protivnik izabrao baš taj
trenutak da posluša Žanov savet.
Loku se činilo kako mu se sada niz lice znoj sliva u istinskim
slapovima, kao da njegova rođena izdajnička vlaga napušta brod pre
nego što se desi nešto još gore.
„Eto. Tri na jedan.“ Žan pijunu na mol i slobodnom rukom mahnu
prema dvojici napadača. „Nisi mi ostavio izbora izuzev da pre
polaska sklopim pogodbu s poslodavcem ove gospode — bogova
mu, naterao si me. Žao mi je. Mislio sam da će stupiti u vezu sa
mnom pre nego što se ustreme na nas. Sad predaj oružje.“
„Žane, šta to, koji moj, misliš da...“
 „Nemoj. Ni reč više da nisi rekao, jebote. Ne pokušavaj da me
obrlatiš, predobro te poznajem da bih te pustio da kažeš šta imaš.
Lok, tišina. Miči prst sa obarača i predaj oružje
Lok je piljio u čelični vrh Žanove strelice, usta otvorenih u neverici.
Svet oko njega kao daje izbledeo do one malecne, svetlucave tačke,
razigrane od narandžastog odraza pakla koji je buktao u luci iza
njega. Da laže, Žan bi mu dao znak rukom... Gde je znak rukom, koji
moj?
„Ne mogu da verujem“, prošaputa. „Nemoguće.“
„Lok, ovo ti govorim poslednji put.“ Žan zaškrguta zubima i umiri
ruku tačno između Lokovih očiju. „Miči prst sa obarača i predaj
oružje, majku mu. Ovog časa.“
 Treća knjiga
KARTE NA TALONU
„Snažno me potiskuju zdesna;
središte mi popušta; stanje odlično. Napadam.“.

General Ferdinand Foš

 ČETRNAESTO POGLAVLJE
Pošast s Mesinganog mora
1
Jafrim Rodanov gacao je po plićaku pored korita prevrnutog
ribarskog čamca i osluškivao kako se talasi lome o raspale daske
dok su mu se prelivali preko gležnjeva. Ovako daleko od grada,
pesak i voda zaliva Raspikuće bili su netaknuti. Nikakav sloj noćnog
izmeta ne beše zaštrokavio vodu i nikakvi komadi zarđalog metala ili
krhotine od grnčarije nisu bili rasuti po dnu. Nikakvi leševi tu nisu
plutali nalik tmurnim splavovima za kreštave ptice.
Suton, sedmog dana aurima. Drakaše nema već nedelju dana. Na
hiljadu milja odavde, mislio je Jafrim, upravo čine jednu grešku.
Idrena je zviždukala. Oslanjala se o korito napuštenog ribarskog
čamca, ni preblizu ni predaleko od njega, i samo je svojim
prisustvom isticala kako Rodanov nije sam, i da njegova posada zna
za ovaj sastanak.
Stigla je Žaklen Kolvar.
Ostavila je prvu oficirku pored Idrene, izula čizme i zagazila u vodu
a da nije ni podvrnula čakšire. Stara i nepogrbljena Kolvarova, koja
je pljačkala brodove u ovim vodama kad je on bio dečak s
nosom zabijenim u memljive svitke. Pre nego što je uopšte i video
brod osim onog mastilom nacrtanog na komadu pergamenta.
„Jafrime“, reče ona, „Hvala što si mi udovoljio“
„Ovog trenutka postoji samo jedna stvar o kojoj bi mogla poželeti da
razgovaraš“, reče Rodanov.
„Da. A i tebi je to na umu, zar ne?“
„Pogrešili smo kad smo se zakleli Drakaši.“
Je li?“
Rodanov zadenu palčeve za opasač i pogleda dole, u sve tamniju
vodu, ustalasanu tamo gde su njegovi bledi gležnjevi nestajali u njoj.
„Bio sam blagonaklon kad je trebalo biti ciničan.“
„Dakle, zamišljaš da si jedino ti imao moć ovo da zabraniš.“
„Mogao sam da se ne zakunem.“
„Ali onda bi to bilo četvoro prema jedan, a ti bi bio taj jedan“, reče
Kolvarova. „A Drakaša bi otišla na sever i sve vreme se osvrtala za
sobom.“
Rodanov oseti hladno uzbuđenje u utrobi.
„Primetilasam nešto čudno u proteklih nekoliko dana“, nastavi ona.
„Tvoja posada provodi manje vremena u gradu. Utovarao si vodu. I
videla sam te na oficirskoj palubi kako isprobavaš instrumente.
Proveravaš leđne kvadrante.“
Uzbuđenje mu naraste. Ovde, nasamo, je li došla da mu se
usprotivi ili da ga podstiče? Da li bi bila dovoljno luda da mu priđe
nadomak ruke ako je u pitanju ovo prvo?
„Znaš, dakle“, reče on naposletku.
„Da.“
„Nameravaš li da me odgovaraš od toga?“
„Nameravam da se postaram da se sve obavi kako treba.“
„A.“
„Imaš nekoga na Otrovnoj orhideji, je l’ da?“
Iako zatečen, Rodanov nije bio raspoložen da se pretvara. „Ako mi
kažeš otkud znaš“, kaza, „neću te uvrediti poricanjem.“
„Nagađam, ali s dobrom osnovom. Na kraju krajeva, jednom si
probao da podmetneš nekoga na moj brod.“
„Ah“, reče on i usisa vazduh kroz zube. „Dakle, Rajela ipak nije
poginula u nezgodi sa čamcem.“
„I da i ne“, reče Kolvarova. „Desilo se u čamcu, ako ništa drugo.“
„Je r...?“
„Da li te krivim? Ne. Oprezan si čovek, Jafrime, kao što sam ja u
osnovi oprezna žena. Naš zajednički oprez dovodi nas ovamo
večeras.“
„Hoćeš li sa mnom?“
„Ne“, reče Kolvarova. „Iz praktičnih razloga. Kao prvo, Vladarka je
spremna za plovidbu a Drakon nije. Kao drugo, kad bismo nas dvoje
isplovili zajedno, to bi izazvalo... nezgodno mnogo nagađanja kad se
Drakaša ne vrati.“
„Svejedno će biti nagađanja. I potvrde. Moja posada neće zauvek
držati jezik za zubima.“
„Ali svašta je moglo da izazove pomorsku borbu jedan na jedan“,
reče Kolvarova. „Ako krenemo kao eskađra, jedino razumno
objašnjenje bilo bi da smo u dosluhu.“
 „A pretpostavljam daje čista podudarnost“, reče Jafrim, „što, čak i
nekoliko dana nakon što si opazila moje pripreme, Drakon još nije
spreman za plovidbu?“
„Pa...“
„Žaklen, okani se. Bio sam spreman sam ovo da uradim i pre nego
što smo došli ovamo večeras. Samo nemoj da zamišljaš kako si me
nekako obrlatila da pođem umesto tebe.“
„Jafrime. Mir. Dokle god ova strela pogađa u metu, nije bitno ko će
napeti luk.“ Raspustila je kosu i ona joj se slobodno rasu oko ramena
na vrelom, vlažnom povetarcu. „Kakve su ti namere?“
„Očigledne, mislim. Daje nađem. Pre nego što nanese dovoljno
štete i Stragos dobije šta želi.“
„A ako je sustigneš, šta onda? Učtive poruke, s brodovima bok uz
bok?“
„Upozorenje. Poslednja prilika.“
„Postavićeš Drakaši ultimatum?“ Od mrštenja svaka bora na licu
postala joj je gotovo uspravna. „Jafrime, predobro znaš kako će se
poneti pred takvom pretnjom; kao ajkula u mreži. Ako pokušaš da
priđeš stvoru u tom stanju, izgubićeš ruku.“
„Borba, onda. Pretpostavljam da oboje znamo da će do toga doći.“
„A ishod?“
„Brod mi je jači i imam osamdeset više duša koje mogu da izgubim.
Neće biti prijatno, ali nameravam da bude matematički proračunato.“
„Zamirina pogibija, dakle.“
„To se obično dešavakad...“
„Pod pretpostavkom da ćeš joj ukazati tu milost da pogine u bici.“
„Ukazati?“
„Uzmi u obzir sledeće“, reče Kolvarova. „Iako su Zamirini postupci
preopasni da bismo ih trpeli, njena logika bila je neosporna kad je o
jednom reč.“
„A to je?“
„Ako je samo ubiješ, zajedno s tim Ravelom i Valorom, biće to kao
da previjaš već gnojavu ranu. Trulež će zadreti dublje. Moramo da
utolimo žudnje Maksilana Stragosa, ne samo da ih privremeno
osujetimo.“
„Slažem se. Ali, Kolvarova, ponestaje mi ljubavi prema lukavstvu
onom brzinom kojom mi ponestaje i samog lukavstva. Biću otvoren s
Drakašom. Budi tako dobra pa budi i ti otvorena prema meni.“
„Stragosu je potrebna pobeda, ne radi sopstvene sujete, već da
digne grad na noge. Ako se ta pobeda šunja vodama blizu Tal
Verara, i ako je pobeda dovoljno živopisna, što bi uznemiravao nas
ovde?“
„Stavljamo žrtvu na oltar“, šapnu Rodanov. „Stavljamo Zamiru na
oltar.“
„Nakon što Zamira počini nešto štete. Pošto napravi dovoljan
pičvajz da se grad uspaniči. Ako se nepopravljiva gusarka,
ozloglašena razbojnica Zamira Drakaša, s glavom ucenjenom na pet
hiljada solara, provede kroz Tal Verar u lancima... tako brzo
sprovedena pred lice pravde nakon što je glupavo opet izazivala
grad.
„Stragos pobedio. Tal Verar ujedinjen u divljenju.“ Rodanov
uzdahnu. „Zamira visi u kavezu nad Bunjišnim ponorom.“
„Zadovoljavajuće u svakom pogledu“, reče Kolvarova.
„Ipak, možda ne uspem da je zarobim živu.“
„Ma kako daje predaš arhontu u ruke, biće podjednako vredno —
kao leš ili u punoj snazi, živu ili mrtvu. On će dobiti trofej koji želi, a
Verarani će se rojiti po ulicama da ga vide. Bilo bi najbolje, čini mi se,
prepustiti mu i ono što preostane od Otrovne orhideje.“
„Obavim prljavi posao. Pa njemu prepustim lovorike.“
„A Utvarnolujna ostrva ne nastradaju.“
Rodanov je neko vreme zurio preko zaliva pre nego što opet
progovori: „To su naše pretpostavke. Ali ništa bolje nemamo.“
„Kad krećeš?“
„Ujutru.“
„Ne zavidim ti na zadatku prolaska Vladarkom kroz Trgovačku
kapiju...“
„Ne zavidim ni sam sebi. Ići ću Salonskim prolazom.“
„I po danu, Jafrime?“
„Svaki čas je bitan. Odbijam da protraćim još koji.“ Okrenu se ka
obali da uzme čizme i pođe. „Ne možeš da uložiš novac u poslednju
rundu ako ne stigneš na vreme da zauzmeš stolicu.“
2
 Dok su ga iznenadne vrele suze pekle u očima, Lok skloni prst sa
obarača uličnog samostrela i lagano ga podiže.
„Hoćeš li bar da mi kažeš zašto?“
„Kasnije.“ Žan nije spustio oružje. „Daj mi samostrel. Polako.
Polako
Lokova ruka je drhtala; od potresenosti pokreti su mu bili nagli iako
to nije želeo. Usredsredio se, pokušao da zadrži osećanja pod
paskom i dodao oružje Žanu.
„Odlično“, reče Žan. „Ruke uvis. Jeste li vas dvojica doneli
konopac?“
„Jašta.“
„Držim ga na nišanu. Vežite ga. Sputajte mu i noge i ruke, i čvrsto
stegnite čvorove.“
Jedan napadač podiže sopstveni samostrel uvis i poče da pretura
po džepu jakne u potrazi za konopcem. Drugi spusti oružje i izvuče
nož. Baš beše prešao pogledom s Loka na svog sadruga kada Žan
povuče naredni potez.
Sa svojim samostrelom u jednoj ruci i Lokovim u drugoj, on se
hladnokrvno obrnu oko svoje ose i ispali po strelicu svakom
napadaču u giavu.
Lok je začuo oštro čvak-čvak dvostrukog hica, ali potrajalo je
nekoliko sekundi dok mu je značaj ovoga stigao od očiju do mozga.
Stajao je i tresao se, razjapljene vilice, dok je iz dva neznanca kuljala
krv, a oni se trzali i umirali. Jedan je nehotice stisnuo oroz. S
konačnim čvak od kog Lok poskoči, strelica uz siktaj odlete u tamu.
„Žane...“
„Zar je bilo toliko teško da mi daš smrdljivo oružje?“
„Ali ti... rekao si...“
„Rekao sam...“ Žan ispusti ulične samostrele, dograbi ga za revere i
protrese ga. „Kako to misliš ’rekao sam’, Lok? Zašto si obraćao
pažnju na ono što govorim?“
„Nisi...“
„Bogovi, pa ti drhtiš. Poverovao si mi? Kako si mogao da mi
poveruješ?“ Žan ga pusti i zabezeknuto se zapilji u njega. „Mislio
sam da si se samo previše uži veo u ulogu!“
„Žane, nisi mi dao znak rukom! Šta je trebalo da pomislim, koji
moj?“
 „Nisam ti dao znak rukom? Mahnuo sam ti signal za ’laž’, jasan kao
onaj zapaljen brod! Kad sam podigao dlan prema ovim idiotima!“
„Nisi...“
„Jesam! Kao da bih mogao da zaboravim! Ne mogu da verujem!
Kako si mogao i da pomisliš... šta si mislio, kad sam našao vremena
da sklopim pogodbu s nekim drugim? Već dva meseca smo na istom
brodu, bog te tvoj!“
„Žane, bez znaka... „
„Dao sam ti ga, glupane! Dao sam ti ga kad sam odglumio celu
ulogu hladnog, nevoljnog izdajnika! 'Zapravo, znam ko ih šalje.’
Sećaš se?“
„Da...“
„A onda znak rukom! Onaj što kaže: ’Gle, Žan Tanen laže da je
svog najboljeg prijatelja na ćelom jebenom svetu izdao dvojici
verarskih razbojnika!’ Je l’ hoćeš češće da ga vežbamo? Zar je
zaista potrebno?“
„Nisam video znak, Žane. Kunem se bogovima.“
„Nisi obratio pažnju.“
„Nisam obratio pažnju? Ja... Aha, dobro, važi. Nisam obratio
pažnju. Bilo je mračno, samostreli na sve strane, trebalo je da znam.
Trebalo je da znam da nam i ne treba. Izvini.“
Uzdahnuo je i osvrnuo se na dva tela iz čijih su nepomičnih glava, u
isto vreme nekako i smešno i strašno, virile strelice s perjem.
„Zaista, zaista je trebalo da ispitamo jednog od ovih gadova, a?“
„Da“, reče Žan.
„Svejedno... dozlaboga dobri hici.“
„Da.“
„Žane?“
„Mm?“
„Sad bi stvarno trebalo da bežimo kao blesavi.“
„A. Da. Hajdemo.“
3
„Ehej, vi na brodu!“, povikao je Lok kada se čamac priljubio uz bok
Otrovne orhideje. Sa olakšanjem je ispustio vesla; Kaldris bi se
ponosio brzinom koju su dostigli dok su hitali iz Tal Verara, kroz
flotilu svešteničkih izaslanstava i pijanaca, pored zapaljenih galeona
i pocrnelih olupina prethodnih žrtvenih brodova, kroz vazduh još
zagušen sivom izmaglicom.
„Bogovi“, reče Delmastrova dok im je pomagala da se popnu kroz
kapiju u brodskoj ogradi, „šta se dogodilo? Jeste li povedeni?“
„Osećanja su mi malo ulubljena“, reče Žan, „ali svu krv smo za ovu
priliku pozajmili od nekog drugog.“
Lok baci pogled naniže, na sopstvenu skupocenu odeću zamrljanu
krvlju barem dvojice napadača. On i Žan izgledali su kao pijani neuki
kasapi.
„Jeste li dobili šta vam je trebalo?“, upita Delmastrova.
„Šta nam je trebalo? Da. Ono što smo mogli poželeti? Ne. A
tajanstvenih napadača, majku li im njihovu, koji nam ne daju ni minut
mira u gradu? Daleko previše.“
„Ko je to, dakle?“
„Nemamo blage veze“, reče Lok. „Otkud te drkadžije znaju ko smo i
gde smo? Prošlo je skoro dva meseca! Kad smo to bili nepažljivi?“
„U Kuli greha“, reče Žan, pomalo postiđeno.
„Kako su nas onda čekali na dokovima? Baš su delotvorni, izem ih
ja!“
„Jesu li vas pratili do broda?“, upita Delmastrova.
„Ne, koliko mi znamo“, reče Žan, „ali mislim da bi bilo glupavo
zadržavati se.“
Delmastrova klimnu glavom, izvuče pištaljku i dunu tri poznata oštra
tona. „Na sredinu broda! Prikačite ručke na vitlo! Spremaj se za
dizanje sidra! Starešina posade i njegova grupa nek se spreme da
izvuku čamac!“
„Vas dvojica delujete uzrujano“, rekla je Loku i Žanu dok je brod oko
njih prerastao u kovitlac živosti.
„A kako da i ne budemo?“ Lok se protrlja po stomaku, još uvek
svestan tupog bola gde gaje izbacivač u Kuligreha udario.
„Izvukli smo se, svakako, ali neko nam je zauzvrat natovario na
grbaču gomiletinu nevolja.“
„Je l’ znate šta volim da radim kad sam mrzovoljna?“, reče Ezri
slatkim glasom. „Volim da pljačkam brodove.“ Podigla je prst i polako
pokazala preko palube, pored uskomešanih mornara, na more, gde
se drugo plovilo jedva videlo, obasjano krmenim fenjerima naspram
južnjačke pomrčine. „Ijao, vidi — eno jednog tamo!“
 Samo nekoliko časaka kasnije, lupali su Drakaši na vrata.
„Ne biste stajali na nogama da je krv vaša“, rekla je kada ih je
pozvala unutra. „Je li suviše ponadati se da pripada Stragosu?“
„Jeste“, reče Lok.
„Šteta. No barem ste se vratili. Ohrabrujuće.“
Paolo i Kozeta bili su isprepleteni u krevecu i spokojno su hrkali.
Činilo se da Drakaša ne vidi razloga da šapuće u njihovom prisustvu.
Lok se isceri, prisetivši se kako je i sam u njihovim godinama naučio
da spava uz kojekakve užase.
„Jeste li postigli ikakav stvaran napredak?“, upita Drakaša.
„Dobili smo na vremenu“, reče Lok. „I izvukli se iz grada. Što je bilo
dovedeno u pitanje.“
„Kapetanice“, reče Delmastrova, „nekako, pitali smo se bismo li
mogli da otpočnemo s narednim delom celog ovog plana malčice
ranije. Recimo, ovog časa.“
„Želiš da se ukrcaš nekom na brod i malo se družiš?“
„Mogući udvarač čeka me na igranci, na oko dve milje, za stupanj
zapadno od tačnog juga. Podalje od grada, podalje od hridina...“
„A grad je delimično zaokupljen Feštom u ovom trenutku“, dodade
Lok.
„Samo kratka poseta, baš kao što smo pričale“, reče Ezri.
„Podignemo ih iz kreveta, nateramo ih da se upišaju u gaće, otmemo
brodsku kesu i prenosivu robu, pobacamo nešto s broda, malo
isečemo palamare i osakatimo snast..“
„Pretpostavljam da odnekud moramo početi“, reče Drakaša. „Del,
pošalji Utgara u potpalublje da pozajmi malo moje svilene odeće i
jastuka. Želim da se u ostavi za konopce namesti privremen krevet
za decu. Ako već treba da ih budim kako bih ih sakrila, samo tako je
pošteno.“
„Dobro“, reče Delmastrova.
„Kakav je vetar?“
„Sa severoistioka.“
„Gbrni nas na jug, tako da nam duva sleva po krmi. Smotane
košnjače, polako i sigurno. Reci Oskarlu da spusti čamce iza nas u
vodu, da nam ih drugari ne vide.“
„Razumem, kapetanice.“ Delmastrova je zbacila kaput, ostavila ga
kod Drakaše na stolu i istrčala iz kabine. Nekoliko sekundi kasnije
Lok je začuo komešanje na palubi: Oskarl se drao kako im je
maiopre rečeno da dignu čamac, a Delmastrova je vikala nešto o
mekušnim, lenjim mamlazima.
„Vas dvojica grozno izgledate“, reče Zamira. „Moraću da nabavim
novi putnički kovčeg, pa da odvajam skupocenu odeću natopljenu
krvlju od one čiste. Sledeći put se ograničite na crveno i smeđe.“
„Znaš šta, kapetanice“, reče Lok i zagleda se naniže, u krvave mrlje
na rukavima svoje jakne, „zbog ovoga mi nešto pade na pamet.
Nešto zaista, zaista zabavno.“
4
Tek što je prošao drugi čas jutra, dok je Tal Verar konačno tonuo u
drhtav, pijan san a vatre Fešte se gasile, Otrovna orhideja,
prerušena kao Himera, prošunjala se pored Vesele sardele.
Mimoišla je otrcani, pospani keč na razdaljini od dvestotinak koraka,
sa zapaljenim najmanjim mogućim brojem navigacionih fenjera — i
nije mu se obratila. Ovo nije bilo toliko neuobičajeno u vodama gde
nijedan slučaj gusarenja nije prijavljen već više od sedam godina.
U pomrčini je bilo nemoguće videti kako na Orhidejinoj palubi nema
čamaca.
Ovi čamci su polako izronili iz senke broda sleva po pramcu i na
nečujan znak veslači stupiše na delo. Tamno more pobele od brzine
njihovog prolaska. Tri jedva vidljive, penušave crte protezale su se
od Orhideje do Sardele, i do trenutka kada je jedini osmatrač na krmi
keča primetio nešto, bilo je prekasno.
„Ravel“, povika Žan, koji se prvi uspentrao uz bok keča. „Ravel!“ I
dalje odeven u skupocenu odeću uprskanu krvlju, beše zamotao i
neku crvenu lanenu krpu oko glave i pozajmio gvožđem okovanu
močugu iz jednog ormarića za oružje na Orhideji. Orhidejci su se
žurno verali za njim — Žabril i Malakasti, Streva i Rask.
Nosili su toljage i pendreke, a sečiva su ostavili u kamjama za
pojasom.
Tri puna čamca gusara ukrcala su se iz tri različita pravca;
malobrojnu posadu keča poterali su do sredine broda razvikani
luđaci koji su mlatarali toljagama i svi urlali neko ime koje njima ništa
nije značilo, sve dok ih konačno nisu pokorili, a onda se predvodnik
njihovih mučitelja ukrcao da uživa u pobedi. „Zovem se Ravel!“
 Lok je koračao palubom pred trinaestoro zgrčenih članova posade i
njihovim neobičnim putnikom u plavoj odori. Lok je, kao i Žan,
zadržao krvavu odeću i kao šlag na tortu dodao crveni pas oko
struka, crvenu maramu preko kose i raznorazni Zamirin nakit, tek da
ostavi što bolji utisak. „Orin Ravel! I vratio sam se na poklonjenje Tal
Veraru!“
„Gospodine, nemojte nas pobiti“, preklinjao je kapetan malenog
plovila, tridesetogodišnji žgolja, pocrneo od čitavog života
provedenog na moru. „Nismo čak ni iz Tal Verara, samo smo svratili
da bi naš kartograf... „
„Prekidate hidrografske oglede od ključnog značaja“, povika čovek
u plavoj odori i pokuša da ustane. Odred podrugljivo iscerenih
Orhidejaca gurnu ga natrag. „Ovi podaci su od životne važnosti za
sve pomorce! Činite sebi medveđu uslugu time što...“ „Šta ti je, koji
moj, hidrografski ogled od ključnog značaja, matori?“
„Ispitivanjem sastava morskog dna.
„Sastava morskog dna? Je l’ mogu da pojedem to? Je l’ mogu da
ga potrošim? Mogu li da ga odvedem u kabinu i jebem ga do
prekosutra?“
„Ne i ne i ni slučajno ne!“
„Važi se“, reče Lok. „Bacite ovu budalu u more.“
„Pogane neznalice! Licemerni gadovi! Pustite... pustite me!“
Loku je bilo drago kada se Žan umešao kako bi sam bacio
učenjaka u odori s broda; ne samo što će se čovek prepasti kao zec
već će se Žan i postarati da se ovaj zapravo ne povredi.
„Joj, molim vas, gospodine, nemojte“, reče kapetan Sardele.
„Gospodar Donati je sasvim bezazlen, gospodine, molim vas...“
„Vidi“, reče Lok, „jesu li svi osim mene u ovom koritu blesavi? Zašto
bih okaljao donove čizama posetom ovoj sramoti od broda osim ako
imate nešto što želim?“
„Ovaj, hidrografske oglede?“ , upita kapetan.
„PARE!“ Lok ga ščepa za grudi tunike i povuče ga na noge. „Hoću
sve što se može unovčiti, sve što se može popiti, sve što se za nešto
da upotrebiti a da se nalazi na ovoj prerasloj jedrilici, ili možeš da
gledaš matorog smrdljivca kako se davi! Je F bi rekao da je to
hidrografski ogled?“
 5
S obzirom na to koliko je brod bio mali, i nisu tako loše prošli što se
plena tiče; očigledno je Donati lepo platio da ga vozaju naokolo radi
ogleda i nije želeo da plovi bez mnogih udobnosti koje bi inače imao
kod kuće. Uskoro su natrag na Orhideju poslali čamac pretovaren
žestokim pićima, dobrim duvanom, svilenim jastucima, knjigama,
izumiteljskim spravama, alhemijskim opijatima i kesama srebrnjaka,
dok su „Ravel ovi“ gusari privodili kraju onesposobljavanje brodića.
„Krmena užad uništena, gospodine“, reče Žan oko pola sata nakon
ukrcavanja.
„Podizači jedra presečeni, praće presečene“, viknu Delmastrova,
koja je očigledno uživala u ulozi običnog bukanira tokom ovog
napada. Šetkala se duž leve ograde sa sekiricom i izgleda nasumice
seckala tu i tamo. „Ma šta ono bilo, koji moj, presečeno!“
„Gospodine, molim vas“, preklinjao je kapetan, „trebaće nam godine
i godine ovo da popravimo, već ste uzeli sve dragocenosti...“
„Ne želim da umrete ovde“, reče Lok i zevnu u lažnoj dosadi zbog
kapetanovih molbi. „Samo želim nekoliko sati mira pre nego što ove
vesti stignu u Tal Verar.“
„Joj, gospodine, uradićemo šta vi kažete. Ma šta želite; nećemo
nikom reći...“
„Molim te“, reče Lok. „Zadrži malo dostojanstva, gospodaru
Sardelo. Želim da govoriš o ovome. Na sve strane. Pomoću ovoga
možeš da iskamčiš malo saosećanja od kurvi. Možda dobiješ pokoje
besplatno piće u krčmama. Što je najvažnije, ponavljaj moje ime.
Orin Ravel.“
„O-orin Ravel, gospodine.“
„Kapetan Orin Ravel“, reče Lok, poteže bodež i prisloni ga
kapetanu uz grkljan. „S lepog broda po imenu Tal Verar ga je najebdl
Svrati i dojavi im da sam u susedstvu!“
„Ja, auh, hoću, gospodine.“
„Odlično.“ Lok ispusti čoveka natrag na palubu i vrati bodež u
kanije. „Da kažemo, onda, da smo gotovi. Sad možeš da uzmeš
natrag svoju zabavnu igračkicu od broda.“
Lok i Žan sreli su se nakratko kod krme pre nego što su se ukrcali u
poslednji čamac koji će ih prevesti natrag na Orhideju.
 „Bogovi“, reče Žan, „arhont će se oduševiti.“
„Pa, nismo ga slagali, je F tako? Obećali smo gusarske napade na
svakom stupnju kompasa. Prosto nismo rekli da će u svakom glavnu
ulogu igrati Zamira.“ Lok posla poljubac gradu koji se prostirao
severnim obzorjem. „Srećna Fešta, branitelju.“
6
„Ako ima nešto što ne bih baš morao opet da radim u životu“, reče
Lok, „to je da se klatarim ovde ceo dan i farbam dupe ovog
smrdljivog broda.“
Sutradan, u treći čas popodneva, Lok i Žan visili su s grubo
izrađenih Ijuljaški od kanapa, pričvršćenih za krmenu ogradu
Otrovne orhideje. Pošto je sinoćni užurbani premaz tamne farbe
zauvek izbrisao Himeru, marljivo su krštavali brod novim nadimkom:
Ushićenje. Šake i tunike bile su im isprskane gustim srebrnim
gromuljicama.
Behu stigli do „Ushic', a Paolo i Kozeta krivili su lica na njih kroz
krmene prozore Zamirine kabine.
„Mislim da ti je gusarenje pomalo kao piće“, reče Žan. „Ako hoćeš
time da se baviš čitavu noć, sutra ćeš da platiš.“
Orhideja je tog jutra okrenula na sever, na ugodnih četrdeset ili
pedeset milja zapadno od grada; Drakaša je žurno raščistila sve
tragove napada na Sardelu i rešila da provede dan na bezbednoj
razdaljini, glancajući noyu masku svoje drvene ljubimice. Ili, budimo
tačniji, tako što će ovu dužnost prepustiti Žanu i Loku.
Oko četvrtog časapopodneva konačno su uspeli da dodaju enje u
Ushićenje. Žedne i izgorele na suncu, Delmastrova, Drakaša i Nazrin
izvukle su ih na palubu. Pošto su sručili ponuđene krigle mlakušne
bevande, Drakaša im je dala znak da pođu za njom u kabinu.
„Sinoć je sve dobro prošlo“, reče ona. „Dobro je prošlo i fino ste
zbunili sve redom. Ne sumnjam da će se arhont poprilično
iznervirati.“
„Platio bih silne pare da sledećih nekoliko dana provedem kao
mušica na zidu neke verarske krčme“, reče Lok.
„A nešto mi je i palo na pamet, povodom naše strategije uopšte.“
„A to je?“
 „Rekli ste mi da kapetan i posada keča nisu bili Verarani — to će
umanjiti uticaj njihove priče. Postavljaće se pitanja koliko su
pouzdani. Neznalačke glasine i gunđanje.“
„Dobro...“
„Dakle, ono što smo upravo uradili zagnojiće se“, reče Zamira.
„Izazvaće primedbe, razmatranja i mnogo nerviranja kod Stragosa,
ali neće izazvati paniku, niti će Verarani praviti rusvaj po ulicama
kako bi on nešto učinio. Na neki način, kao prvo gusarsko nedelo u
njegovoj službi, malko smo zabrljali.“
„Ranjavaš naš profesionalni ponos“, reče Žan.
„I svoj sopstveni! Ali razmisli... možda nam zapravo treba niz sličnih
brljotina.“
„Čini mi se da će objašnjenje biti vrlo zabavno“, reče Lok.
„Del danas po podne reče kako se vas dvojica nadate rešenju
putem Stragosovog ličnog alhemičara; nadate se da ćete nekako
obezbediti njegovu pomoć ako mu ponudite nešto u tajnosti.“
„Otprilike „, reče Lok. „Prilikom sinoćne posete Mon Magisteriji to i
nije prošlo baš sjajno.“
„Dakle, očigledno“, reče Drakaša, „treba da vam pružimo još jednu
priliku da se upoznate s tim alhemičarom. Još jedan valjan razlog da
uskoro opet posetite Mon Magisteriju. Dobre male sluge, željne da
čuju gazdino mišljenje o napretku svog rada.“
„Aaah“, reče Lok. „A ako želi da se izviče na nas, možemo biti
sigurni da će nas bar pustiti unutra da proćaskamo.“
„Baš tako. Dakle... Treba da uradimo... nešto donekle živopisno.
Nešto upečatljivo, nešto što je neporecivo iskren primer našeg
velikog truda u Stragosovo ime. Ali... ne smemo neposredno zapretiti
Tal Veraru. Ne toliko da Stragos stekne utisak kako je to koristan
korak u željenom pravcu.“
„Hmmm“, reče Žan. „Upečatljivo. Živopisno. Ne mnogo preteče.
Nisam u potpunosti siguran da se ove zamisli daju dobro uskladiti s
gusarskim životom.“
„Košta“, reče Drakaša, „vrlo čudno piljiš u mene. Je l’ ti nešto palo
na pamet ili sam te danas predugo ostavila na suncu?“
„Upečatljivo, živopisno i da ne preti Tal Veraru neposredno“,
prošaputa Lok. „Bogovi! Kapetanice Drakaša, učinila bi mi ogromnu
čast ako bi pristala na jedan skroman predlog.
 7
Mon Azar je bio tih tog jutra, dvadeset petog aurima, a nebo nad
Salon Korboom plavilo se poput rečnih dubina, bez i mrljice dima iz
st arog vulkana. Opet je vladala blaga zima na severnoj Mesinganoj
obali, u klimi pouzdanijoj od verarskog mehanizma.
„Nailazi još elite“, reče Zoran, glavni dokovski službenik u jutarnjoj
smeni.
„Ne vidim ništa više propelera nego što već imamo.“ Dati, njegov
mlađi sadrug, pomno je zurio preko luke.
„Ne elise, budalo, elite. Plemstva. Onih sa imetkom i posedima.“
Zoran namesti maslinastozeleni mundir i obrisa ga, priželjkujući da
ne mora da nosi smrdljivi filcani šešir ledi Salžeske. Dodavao mu je
na visini, možda, ali Zoran se znojio pod njim a znoj mu je curio u
oči.
Iza prirodnih kamenih zidova luke Salon Korbo, jedan ponosit brik s
dve katarke i trupom od tamnog veštičjeg drveta upravo se beše
pridružio dvema lašenskim felukama usidrenim u spokojnom moru. S
pridošlice je dolazila barkasa: četvoro ili petoro ljudi na položaju, s
desetak veslača.
Dok je barkasa pristajala uz dok, Dati se sagnuo i počeo da
obmotava uže oko stuba na molu. Kada je pramac bio dobro
privezan, Zoran mu priđe s boka, pokloni se i pruži ruku prvoj mladoj
ženi koja je ustala sa sedišta.
„Dobro došli u Salon Korbo“, reče. „Koja je vaša titula i kako da vas
najavim?“
Niska mlada žena, neobično mišićava za nekoga njenog
društvenog položaja, ljupko se osmehnu i prihvati Zoranovu ruku. Na
sebi je imala tamnozeleni blejzer, a ispod njega odgovarajuću
plisiranu suknju; boja je prilično lepo isticala njenu kovrdžavu
kestenjastu kosu. Doduše, činilo se da nosi znatno manje šminke i
nakita nego što bi se dalo očekivati. Siromašnija rođaka vlasnika
broda, ma ko to bio?
„Oprostite mi, madam, ali moram znati koga najavljujem.“ Sigurnim
korakom je stupila na dok, a on joj pusti ruku. Na njegovo
iznenađenje, ona ne pusti njegovu i jednim glatkim pokretom nađe
se uz njega, s pretečom težinom bodeža od zacrnjenog čelika uz
prevoj njegove butine. On usisa vazduh.
„Dobro naoružani gusari, družina od devedeset osmoro“, reče žena.
„Ako vrisneš ili se budeš otimao, bićeš iznenađeni evnuh.“
8
„Ostanite prisebni“, reče Delmastrova dok je Lok predvodio Žana,
Strevu, Žabrila i Velikog Konara na dok. „Svi smo mi ovde prijatelji.
Samo bogata familija svratila u posetu vašem ljupkom seocetu.
Gradu. Kakosezvaše.“ Držala je nož između sebe i starijeg
dokovskog službenika, tako da ga niko nikako nije mogao videti s
razdaljine veće od nekoliko stopa. Konar je dohvatio mlađeg, jednom
rukom ga obgrlio oko ramena kao da se poznaju, i promumlao mu na
uvo nešto od čega jadničku lice sasvim izgubi boju.
Polako, oprezno, svi Orhidejci uspentraše se na dok. U središtu
grupe, oni sa slojevima skupocene odeće na sebi trudili su se da ne
prave mnogo buke, onako pretovareni arsenalom zveketavog oružja
ispod ogrtača i sukanja. Bilo bi previše pretpostavljati da dokovski
službenici neće primetiti sablje i sekirice za opasačima veslača.
„Eto nas, dakle“, reče Lok.
„Lepo izgleda“, reče Žan.
„Izgled u potpunosti vara. Sad samo čekamo da kapetanica
otpočne šta treba.“
9
„Oprostite? Oprostite, gospodine?“
Zamira Drakaša, sama u najmanjem čamcu sa Orhideje, piljila je
naviše u stražara, koji kao da se dosađivao iza ukrašene ograde
jahte najbliže njenom brodu, jahta, oko petnaest koraka dugačka,
imala je jednu katarku i po četiri vesla sa svake strane. Vesla su
sada bila pričvršćena tako da su štrčala uvis, nalik na krila kakve
punjene ptice nasađene na postolje. Malo prema krmi od katarke
nalazio se paviljon nalik na šator, sa svilenim zidovima koji su blago
lepršali. Šator se nalazio između stražara i kopna.
Stražar se zagleda naniže u nju i zaškilji. Zamira je na sebi imala
debelu bezobličnu žutu haljinu, gotovo odoru. Šešir beše ostavila u
kabini; skinula je grivne s ruku i vrpce iz kose.
„Šta hoćeš?“
 „Gospodarica me je ostavila na brodu, da rintam dok ona uživa na
obali“, reče Zamira. „Treba da pomerim nekoliko teških stvari, pa
sam se pitala mogu li da vas zamolim za pomoć.“
„Hoćeš da dođem tu i izigravam ti mulu?“
„Bilo bi mnogo lepo od vas.“
„A, ovaj, šta bi bila spremna da uradiš zauzvrat?“
„Ih, pa od srca bih se zahvalila bogovima na vašoj dobroti“, reče
Zamira, „ili bih možda mogla da vam skuvam čaj?“
„Je l' imaš kabinu tamo?“
„Da, moja ljubazna gospodarica mije...“
„Nekoliko minuta nasamo s tobom i tim tvojim ustima, i rado ću ti
pomeriti to sranje.“
„Kako... kako je to neprilično! Moja gospodarica će..
„A ko ti je gospodarica?“
„Buduća ledi Ezrijen de la Mastron od Nikore...“
„Nikore? Ha! Kao da nekoga zabole dupe. Gubi se.“ Stražar se
okrenu na drugu sranu, prigušeno se cerekajući za sebe.
„Ah“, reče Zamira. „Kako god hoćete. Znam kad sam nepoželjna.“
Pružila je ruku i pomerila okerastu ciradu na dnu čamca, tik ispod
nogu. Ispod se nalazio najglomazniji samostrel iz oružarnice Otrovne
orhideje, sa strelom bodljikavom i čeličnom, dugačkom kao njena
nadlaktica.
„I jednostavno me baš briga.“
Dve sekunde kasnije stražar se bez sumnje zbunio kada mu se u
prsima stvorila pernata strela iz samostrela. Zamira se pitala je li
imao vremena da razmotri položaj ostatka strele pre nego što se
skljokao, kad su gornja i donja polovina kičme prestale da
razgovaraju.
Zamira svuče žutu haljinu. Ispod nje je nosila prastakleni prsluk,
laku tuniku i čakšire, čizme i par vitkih kožnih štitnika za noge. Oko
pojasa je imala opasač, bez oružja; posegnula je ispod veslačke
klupe, izvukla sablje i stavila ih u kanije. Odveslala je čamčićem do
boka jahte i mahnula Nazrin, koja je stajala na pramcu Orhideje.
Dvoje mornara uspentraše se preko ograde brika i zaroniše u vodu.
Casak kasnije plivači su se našli pored nje. Zamira im je pomogla
da izađu i poslala ih napred da zauzmu mesta za parom vesala.
Onda je izvukla klinove da otkači sidreni lanac jahte; nema smisla
traćiti vreme na izvlačenje kotve. S dvoje mornara za veslima i
Zamirom za kormilom, trebalo im je samo nekoliko minuta da
pomere jahtu iza Otrovne orhideje.
Njena posada je počela u tišini da prelazi na jahtu, pod oružjem i u
oklopima, potpuno u neskladu s okolinom dok su se gurali na krhko
plovilo prepuno izuvijanih ukrasa. Zamira je prebrajala četrdeset
dvoje pre nego što je procenila kako na lađu više ne može da stane;
mornari su čučali na palubi, zbijali se po kabini i sedeli za svim
veslima. Ovo će poslužiti: gotovo dve trećine njene posade na kopnu
radi glavnog napada, i još trećina na Orhideji da se ustremi na
plovila u luci.
Mahnula je Utgaru, koji će biti zadužen za ovo poslednje. Iscerio se
i pomerio se od kapije u brodskoj ogradi kako bi otpočeo sa
završnim pripremama.
Zamirini veslači izvezli su jahtu ispred Orhideje; skrenuli nalevo po
pramcu baš pored njene krme i usmerili se pravo prema plaži. Iza
nje su se videle zgrade i terasasti vrtovi bogate udoline, poredani
uredno kao hrana pred kakvu gozbu.
„Ko je doneo završnu stavku?“, zapita Zamira.
Jedan mornar razmota crveni svileni barjak i poče da ga pričvršćuje
za konopac koji se vijorio s katarke jahte.
„Dobro, onda.“ Zamira je kleknula na pramac i po navici namestila
opasač. „Vesla, žustro! Nasučite nas na plažu!“
Kako je jahta poletela napred kroz privremeno mirnu vodu zaliva,
Zamira je primetila da se nekoliko malenih prilika na obližnjim
liticama konačno uznemirilo. Jedna ili dve potrčaše prema gradu;
činilo se da će pristići u istom onom trenutku kada Zamira oseti
pesak plaže pod čizmama.
„To je to“, viknu ona „diži crvenu i dajte nam malo muzike!“
Kada je crveni barjak pojurio uvis uz konopac i zavijorio se na vetru,
svaki Orhidejac na brodu ispustio je mahniti povik bez reči. Njihova
dreka zaorila se lukom. Prerušeni Orhidejci na dokovima posegnuše
za oružjem, svaka prilika na liticama sada je bežala ka gradu, a
Zamirine sablje bleskale su na suncu dok ih je potezala s namerom
da ih upotrebi.
Bio je to savršen opis jednog divnog jutra.
 10
„Zar je bilo zaista neophodno tako temeljito opljačkati Salon
Korbo?“, rekao je Stragos.
Lok i Žan su sedeli u arhontovoj kancelariji, okruženi prigušenim,
senovitim lepršanjem hiljadu mehaničkih insekata. U slabo
osvetljenoj sobi Loku se možda samo pričinjavalo da su se bore na
Stragosovom licu produbile tokom ovih nekoliko dana koliko ga nije
video.
„Bilo je neverovatno zabavno. Jesi li nešto naročito vezan za to
mesto?“
„Ne zbog sebe, Lamora — prosto sam imao jasan utisak da ćeš
usredsrediti svoje napore na brodovlje u okolini Tal Verara.“
„Za Salon Korbo obično kažu da je u okolini Tal..
„Je l’ to brod, Lamora?“
„Bilo je brodova u luci.
„Imam ovde brojke, majku mu, dobio sam ih od uhoda“, reče
Stragos. Bočnu pergament dvama prstima. „Dve potopljene feluke.
Četrdeset šest jahti, brodića za uživanje i manjih plovila spaljeno ili
potopljeno. Ukradeno sto osamnaest robova. Devetnaest ličnih
stražara grofice Salžeske pobijeno, šesnaest ranjeno. Najveći deo
palata i vila u Salon Korbou spaljeno, vrtovi maltene satrti. Imitacija
stadiona uništena. Raznorazne štete i gubici u vrednosti od preko
devedeset pet hiljada solara, po prvoj proceni. Propustio si otprilike
samo nekoliko dućana i palatu same ledi Salžeske!“
Lok se iskezi s likovanjem. Ovo je bilo namerno; nakon što su
najvažniji Salžeskini gosti utekli u njen utvrđeni konak i zabarikadirali
se unutra s preostalim vojnicima, napad na konak bio bi besplodan;
poklali bi Orhidejce pred zidovima. No, pošto su joj jedini protivnici
bili zaptiveni na vrhu brda, Drakašina posada mogla je slobodno da
se raspomami na više od sat vremena, da pljačka i pali dolinu kako
im padne na pamet. U napadu su izgubili samo nekoliko članova
posade.
Što se dućana tiče — pa, Lok je posebno zahtevao da ne diraju
područje oko Bomondenove porodične radnje.
„Nismo imali vremena da smlatimo sve“, reče on. „A sad kad je
Salon Korbo manje-više uništen, možda neki od tih zanatlija pomisle
kako bi valjalo nastaniti se u Tal Veraru. Bezbednije je ovde, uz tebe
i tvoju vojsku, zar ne?“
„Kako možeš da uložiš vreme u ovako deletvoran napad i pljačku“,
reče Stragos, „a onako traljavo se prihvatiš moje prvobitne zamisli?“
„Ne bih se složio...“
„Jedan napad Orina Ravela — hvala ti na tome, kad smo kod toga
— one noći kad je bila Fešta, na iridanski keč u službi nekog ludog
osobenjaka. Još dva prijavljena napada, oba u okolini Salon Korboa,
jedan izveo Ravel a drugi nepoznata 'kapetanica De la Mastron’. Zar
se Drakaša plaši da preuzme zasluge za svoje postupke?“
„Trudimo se da ostavimo utisak kako je ovo delo nekoliko gusara...“
„Trudite se da me naterate da izgubim strpljenje, eto šta se trudite.
Nisi pokrao nikakav veliki tovar, nisi palio brodove na moru, čak ni
pobio malo posade. Zadovoljavaš se novcem i dragocenostima koje
možeš da poneseš, ponižavaš i zastrašuješ zarobljenike, jedva da
uradiš nešto više osim što im malo razlupaš plovilo, a onda
nestaneš.“
„Ne možemo da se opterećujemo teškim tovarima; predstoji nam
mnogo lutanja.“
„Meni se čini da vam predstoji mnogo ubijanja“, reče Stragos. „Grad
je pre zbunjen nego zabrinut; zbog celog onog zamešateljstva s
Ravelom i dalje loše stojim u očima javnosti, ali retko ko se plaši da
se zbog ove provale... sitnih zločina i huliganizma uistinu loše piše
verarskoj trgovini.
Čak ni pljačkanje Salon Korboa nije uspelo da ih zabrine. Tvoji
nedavni napadi ostavljaju utisak da se plašiš da opet priđeš gradu;
da su ove vode i dalje bezbedne.“ Stragos ga prostreli pogledom, pa
nastavi. „Da je ovo trgovina, ne bih bio nimalo zadovoljan kakvoćom
robe.“
„Razlika je, naravno, u sledećem“, reče Lok. „Kad mene mere za,
recimo, nove jakne, ja ne trujem krojača dok ne potrefi dužinu
rukava...“
„Moji život i bivstvo su na kocki“, reče Stragos i ustade sa stolice. „A
i tvoji, zavisno od tvog uspeha. Potrebni su mi kasapi, ne lakrdijaši.
Zauzimaj brodove pod mojim gradskim zidinama. Pokolji posadu.
Oduzmi im tovar ili ga spali — vreme je došlo za nešto ozbiljnije. To i
samo to će uzdrmati grad do temelja.
 Ne vraćaj se“, reče, naglašavajući svaku reč, „dok ne proliješ krv u
ovim vodama. Dok ne postaneš strah i trepet..“
„Nek ti bude“, reče Lok. „Još gutljajčić našeg protivotrova.
„Ne.“
„Ako želiš da sasvim pouzdano obavimo posao..
„Izdržaćete“, reče Stragos, „kao krastavčići u turšiji. Prošlo je manje
od dve nedelje od prethodne doze. Niste ni u kakvoj opasnosti još
šest nedelja ili duže.“
„Ali... arhonte, sačekaj.“ Žan gaje prekinuo dok se ovaj okretao da
ode. „Još jedno. Kad smo došli u grad na noć Fešte, opet su nas
napali.“
Stragos suzi oči. „Iste plaćene ubice kao i ranije?“
„Ako misliš jeli ista zagonetka u pitanju, da, mislimo da jeste“, reče
Žan. „Neki su nas čekali u zasedi na dokovima nakon što smo
posetili Rekvina. Ako im je neko dojavio za naše prisustvo u gradu,
dozlaboga brzo su pristupili poslu.“
„A pre nego što smo posetili Zlatno stepenište“, dodade Lok, „bili
smo jedino ovde.“
„Moji ljudi nemaju s tim nikakve veze“, reče Stragos. „Zapravo, sad
prvi put čujem za to.“
„Ostavili smo za sobom četvoricu mrtvih“, reče Žan.
„Neprimetno. Posle Fešte stražari su širom grada pronašli gotovo
trideset tela; uvek ima svađa, i pljački koje ih izazivaju.“ Stragos
uzdahnu. „Očigledno to nije moje delo, i nemam šta više da vam
kažem što se toga tiče. Pretpostavljam da ćete se vratiti pravo na
brod kad krenete odavde.“
„Žurno“, reče Lok. „I držaćemo se što dalje možemo od ostrva.“
„Zamršene posledice nekakvog ranijeg zlodela vratile su se da vas
sačekaju u zamci“, reče Stragos. „Sad odlazite. Nema više
protivotrova i nema više savetovanja. Dobićete zdravlje u dalji najam
tek kad mi na kapiju pošaljete uspaničene trgovce da me preklinju za
pomoć jer ih van naše luke u zasedi čeka smrt. Sad idite i radite svoj
posao.“
Okrenuo se na peti i otišao bez ijedne dalje reči. Časak kasnije
odred Očiju umarširao je kroz glavna vrata i stao sa očekivanjem.
„E, do mojega“, progunđa Žan.
 11
„Dopašće nam taj gad šaka“, rekla je Ezri dok su te noći zajedno
ležali u njenoj kabini. Otrovna orhideja, koja se sada zvala Prefrigani,
plovila je uzburkanim morem na oko dvadeset milja na jugozapad od
Tal Verara, a njih dvoje njihali su se u ležaljci, pripijeni jedno uz
drugo.
„Teško“, reče Žan. „Sad neće da nas primi dok ne obavimo nešto
ozbiljnog posla u njegovo ime... a ako to uradimo, možda odemo
tako daleko da mu više nećemo biti potrebni. Pre ćemo dobiti nož
nego protivotrov. Ili... ako do toga dođe, on će dobiti nož...“
„Žane, ne želim to da slušam“, reče ona, „Ne govori o tome.“
„Ljubavi, moramo da se suočimo s tim...“
„Ne verujem u to“, reče ona. „Ne verujem. Uvek postoji način da
napađneš ili umakneš. Tako ti je to ovde kod nas.“ Otkotrljala se
povrh njega i poljubila ga. „Rekla sam ti da ne odustaješ, Žane
Tanene, a moja je osobenost da uvek isteram svoje.“
„Bogovi“, prošaputa Žan, „kako sam uopšte živeo pre nego što sam
te upoznao?“
„Tužno, bedno, nesrećno“, reče ona. „Uz mene je sve daleko bolje.
Zato su me bogovi i poslali. Sad prekini s prenemaganjem i ispričaj
mi nešto lepo!“
„Nešto lepo?“
„Da, tupadžijo, čula sam da drugi ljubavnici ponekad nasamo jedno
drugom govore lepe stvari..
„Da, ali s tobom je to nekako pod pretnjom smrću, zar ne?“
„Moguće. Čekaj da nađem sablju....“
„Ezri“, reče on iznenada ozbiljan. „Vidi, kad se sve ovo završi,
Stragos i sve, Leokanto i ja ćemo možda biti... veoma bogati. Ako
naši drugi poslovi u Tal Veraru dobro prođu.“
„Ne ako“, reče ona. „Kada.“
„Dobro“, reče on. „Kad se to desi... stvarno bi mogla s nama. Leo i
ja smo malo popričali. Ne moraš da biraš između ta dva života, Ezri.
Možeš prosto da... odeš na. odmor na neko vreme. Svi bismo mogli.“
„Kako to misliš?“
„Mogli bismo da nabavimo jahtu“, reče Žan, „u Vel Viracu postoji
jedno mesto — privatno pristanište gde svi lovatori drže čamce i
splavove. Obično imaju izvestan broj na prodaju, ako imaš nekoliko
stotina solara sa sobom, što ćemo imati. Svejedno hoćemo u Vel
Viraco da... recimo, da završimo neka posla. Za nekoliko dana bi
mogli da nam opreme lađu, a onda prosto... da se malo promuvamo
naokolo! Uživamo. Da se neko vreme pretvaramo da smo
beskorisno plemstvo.“
„A kasnije se vratimo svemu ovome, misliš?“
„Kad god poželiš“, reče Žan. „Kako ti budeš htela. Uvek isteraš
svoje, zar ne?“
„Da neko vreme živim na jahti s tobom i Leokantom“, reče ona.
„Bez uvrede, Žane, ti još i možeš da prođeš — za jednog prašinara
— ali on, po sopstvenom priznanju, ne bi ni na prevaru uspeo da
pretera cipelu preko bare pišaćke...“
„A šta misliš, zašto vodimo tebe, a?“
„Pa, pomislio bi čovek da ovo ima nekakve veze s tim“, reče ona i
strateški premesti ruke na zanimljiviji položaj.
„Ah“, reče on, „i ima, ali mogla bi da budeš i kao neka. počasna
kapetanica...“
„Je l’ mogu ja da dam ime brodu?“
„Kao da bi pustila da neko drugi to uradi!“
„Dobro“, prošaputa ona. „Ako je to plan, to je plan. To ćemo i da
uradimo.“
„Ozbiljno kažeš..
„Majku mu“, reče ona, „Samo uz plen koji smo maznuli iz Salon
Korboa, svaki član posade može mesecima da ostane pijan kad se
vratimo na Utvarnolujna. Zamiri neću nedostajati neko
vreme.“ Poljubiše se. „Pola godine.“ Opet se poljubiše. „Godinu ili
dve, možda.“
„Uvek postoji način da napadneš“, premišljao je Žan između
poljubaca, „ili umakneš.“
„Naravno“, šapnu ona. „Budi uporan i pre ili kasnije ćeš uvek
pronaći to što tražiš.“
12
Na srebrnasto-narandžastom svetlu najranijeg jutra Jafrim Rodanov
koračao je palubom Strahotne vladarke. Plovili su za stupanj
zapadno od tačnog severa, s vetrom zdesna po krmi, na oko
četrdeset milja na jugozapad od Tal Verara. Talasi su bili visoki oko
šest ili sedam stopa.
Tal Verar. Pola dana jedrenja od grada koji su u poslednjih sedam
godina izbegavali kao leglo gmizokožaca; dom mornarice koja bi
mogla da smoždi čak i njegovu Vladarku — ako se razgnevi. U ovim
vodama nema istinske slobode, samo nejasne opsene. Trgovački
brodovi prepuni robe koje ne sme ni da takne; bogati grad koji ne
sme nikad da opljačka. A ipak, mogao je to da podnese. Bilo je čak
sjajno — doduše, pod uslovom da sloboda i pljačka u južnim morima
ostanu dostupne.
„Kapetane“, reče Idrena i stupi na palubu sa okrnjenom šoljom
uobičajenog jutarnjeg čaja s brendijem u ruci, „ne želim da kvarim
ovo lepo jutro...“
„Kad bih više voleo da me ljube u dupe nego da paze kako ovaj
brod jedri, ne bi mi ti bila prva oficirka.“
„Vrlo brzo smo stigli, kapetane, ali sad smo ovde već nedelju dana
bez ikakvog nagoveštaja.“
„U protekla dva dana videli smo dvadesetak jedara trgovačkih
brodova, lugera i bogataških galija“, reče Rodanov, „i još nismo videli
steg ratne mornarice. I dalje imamo vremena daje nađemo.“
„Toj logici nemam šta da zamerim, kapetane. Pronalaženje nje
mi...“
„Strahovito ide na ganglije, znam.“
„Nije kao da će lutati okolo i objavljivati kako je ona Zamira Drakaša
sa Otrovne orhideje“, reče ldrena i srknu čaj. „Bolje vas našli, mi smo
ozloglašeni pljačkaši brodova sa Utvarnolujnih ostrva, je l’ imate
nešto protiv da pristanemo uz vas i svratimo vam u posetu?“
„Može da se predstavi kako god hoće“, reče Rodanov, „da namala
šta hoće na krmi, da ispretura raspored jedara dok ne počne da
izgleda kao šebek vezanih creva, ali ima samo jedno korito. Tamno
korito od veštičjeg drveta. A mi ga viđamo već godinama.“
„Kapetane, sva korita su tamna dok se užasno ne približiš.“
„ldrena, da imam neku bolju zamisao, veruj mi, njom bismo se
vodili.“ On zevnu, protegnu se i oseti kako mu se mišići ruku prijatno
napinju. „Čuli smo samo daje neko napao nekoliko brodova, i sada
Salon Korbo. Kruži ovde negde i drži se zapada. I ja bih postupio isto
— more je otvorenije.“
 „Jašta“, reče ldrena. „Baš je silno otvoreno.“
„ldrena“, reče on tiho, „velik sam put prešao da prekršim zakletvu i
ubijem prijateljicu. Uradiću sve što je potrebno i kao duh ću slediti
brazdu iza njene krme koliko god dugo trebalo. Krstarićemo ovim
morem dok jedno od nas ne naiđe na ono drugo.“
„Ili posada ne odluči da im je bilo.
„Imamo još dosta prostora dok do toga ne dođe. U međuvremenu,
udvostruči noćne osmatrače na katarkama. Utrostruči dnevne.
Poslaćemo pola jebene posade u snast ako treba.“
„Novo jedro na vidiku“, dopre glas s vrha pramčane katarke. Povik
se pronese prema krmi i Rodanov potrča napred, nesposoban da se
obuzda. Sigurno su čuli ovaj povik već pedeset puta te nedelje, ali
svaki put je mogao biti onaj pravi.
„S koje strane?“
„Tri stupnja udesno po pramcu!“
„ldrena“, viknu Rodanov, „razapnite još jedara! Pravo prema njemu,
da ga osmotrimo! Kormilaru, okreći na sever-severozapad desnim,
burnom!“
Ma šta ugledali, Strahotna vladarka bila je kao kod kuće po
ovakvim talasima; veličina i težina dopuštale su joj da se probija kroz
valove koji bi umanjili brzinu kakvog manjeg plovila. Vrlo uskoro će
prići dovoljno da ga ugledaju.
Ipak, minuti su se beskrajno rastezali. Krenuli su na novi kurs,
iskoristili silinu vetra koji je sada duvao s desnog boka, po krmi.
Rodanov je vrebao na prednjem kaštelu i čekao...
„Kapetane Rodanove! Ima dve katarke, gospodine! Ponavljam, dve
katarke!“
„Odlično“, viknu on. „ldrena! Prva oficirka na prednji kaštel!“
Našla se tu za minut, s bledoplavom kosom koja se vijorila na vetru.
Kad je stigla, sručila je i poslednji ostatak jutarnjeg čaja.
„Uzmi moj najbolji durbin i idi na vrh pramčane katarke“, reče on.
„Kaži mi... čim spaziš bilo šta.“
„Razumem“, reče ona. „Tako bar imam šta da radim.“
Jutro se mučno otezalo dalje, ali barem je nebo bilo vedro. Dobri
uslovi za osrnatranje. Sunce se dizalo više i blistalo sve jače, dok...
„Kapetane“, zaurla ldrena, „trup od veštičjeg drveta! Ono je brik s
dve katarke, s koritom od veštičjeg drveta!“
 Nije mogao da podnese dalje čekanje a da ništa ne preduzme.
„Dolazim i ja gore“, viknu.
Marljivo se, uz pripone prednje katarke, uspuzao do osmatračke
platforme na glavnom slemenom nastavku — mesto koje je već
godinama prepuštao sitnijim i mlađim mornarima. ldrena je tu čučala,
kao i jedan član posade, koji se mrdnu u stranu kako bi mu načinio
mesta. Rodanov uze durbin i zagleda se u brod na obzorju — piljio je
sve dok čak ni najoprezniji deo njega ne bi mogao da porekne šta
vidi.
„Onaje“, reče. „Nekako je upicanila jedra, ali ono je Orhideja.“
„Šta sad?“
„Razapni svaki komadić jedra koji imamo“, reče on. „Otmi joj što
više okeanskog prostora pre nego što nas prepozna.“
„Hoćeš li da probamo daje namamimo signalima? Ponudimo
pregovore, pa je zaskočimo?“
„’Prekrijmo usne rukama pri govoru, da nam s njih ne bi, kao iz
knjige, pročitali namere“, reče on.
„Opet ta tvoja poezija?“
„Stihovi, nije poezija. I ne. Prepoznaće nas, pre ili kasnije, a kad se
to dogodi, znače tačno šta smo naumili.“
Vratio je durbin Idreni i spremio se da siđe niz pripone.
„Pravo prema njoj, bez skrivanja, i isučite oružje. Toliko možemo da
joj pružimo, pred njenu poslednju borbu.“
 PETNAESTO POGLAVLJE
Među bratijom
1
„Zna li Žerom da si me ovo zamolio?“
„Ne.“
Kraj krmene ograde, Lok je stajao pored Drakaše, zbijen uz nju
kako bi mogli da razgovaraju nasamo. Bio je sedmi čas jutra, manje-
više, i sunce se uzdizalo na plavo nebo bez oblaka nalik kakvoj činiji.
Vetar je bio istočni, malčice prema krmi od desnog boka, a talasi su
postajali uzburkaniji.
„I smatraš da...“
„Da, smatram kako govorim u ime obojice“, reče Lok. „Nemamo
drugog izbora. Nećemo ponovo videti Stragosa osim ako postupiš
kako je naložio. A da budem iskren, ako postupiš kako je naložio,
mislim da mu više nećemo biti od koristi. Imaćemo još jednu priliku
da mu se fizički približimo. Vreme je da pokažemo tom drkadžiji kako
se to radi kod nas u Kamoru.“
„Mislila sam da vaša stručnost leži u nepoštenju i prefriganosti.“
„Isto tako mi vrlo lepo polazi za rukom zanat prislanjanja noževa
ljudima uz grlo i vikanja na njih“, reče Lok.
„Ali ako zatražite još jedan prijem nakon što potopimo nekoliko
brodova, zar ne misliš da će biti pripremljen na izdaju? Posebno na
mestu koje vrvi od vojske?“
„Treba samo da mu priđem blizu“, reče Lok. „Neću se pretvarati da
mogu borbom da prokrčim sebi put kroz zid od stražara, ali s
razdaljine od šest palaca, dobrim stiletom, ja sam sama ruka Aze
Gvile.“
„Uzećeš ga kao taoca, dakle?“
„Prosto. Neposredno. Nadajmo se, delotvorno. Ako ne mogu na
prevaru da mu iznudim protivotrov, ili sklopim pogodbu s njegovim
alhemičarom, možda mogu da ga prestravim na smrt.“
„I iskreno misliš da si dobro porazmislio o ovome?“
„Kapetanice Drakaša, u ovih proteklih nekoliko dana jedva sam
mogao i da spavam od premetanja toga po glavi. Šta misliš, zašto
sam dolunjao ovamo u potrazi za tobom?“
 „Pa..“
„Kapetanice!“ Stražar na glavnoj katarci vikao je u pravcu palube.
„Nešto se dešava iza nas!“
„Kako to misliš?“
„Jedro, za možda tri stupnja ulevo po krmi, na obzorju. Upravo se
pojavilo, baš iznenada. Bilo okrenuto nekako na zapad, a sad ide
pravac ka nama.“
„Imaš dobre oči“, reče Drakaša. „Nastavi da me obaveštavaš.
Utgare!“
„Reci, kapetanice?“
„Udvostruči stražu na obe katarke. Ej, vi na palubi! Pripremite se za
promenu kursa! Spremni uz uzde i praće! Čekajte na moj znak!“
„Kapetanice, istinske nevolje?“
„Verovatno ne“, reče Drakaša. „Čak i ako se Stragos predomislio u
odnosu na juče i rešio sad da nas ulovi, verarski ratni brod ne bi
dolazio iz tog smera.“
„Nadajmo se.“
„Jašta. Dakle, sad ćemo sami da promenimo smer, eto šta ćemo.
Ako je njihova promena kursa bila nedužna, veselo će proploviti
pored nas.“ Ona pročisti grlo. „Kormilo, sever-severoistok, lagano!
Utgare! Pripremi jedra za vetar zdesna po krmi!“
„Razumem, kapetanice!“
Otrovna orhideja nagla se još više ulevo po pramcu, sve dok nije
bila usmerena gotovo pravo na severozapad. Snažan vetar sada je
duvao oficirskom palubom, gotovo Loku u lice. Zamišljao je kako na
jugu vidi malecna jedra; s palube se korito broda još nije videlo.
Nekoliko minuta kasnije dopre povik: „Kapetanice, skrenuli su pet ili
šest stepeni ulevo po pramcu! Opet idu prema nama!“
„Zdesna smo im po pramcu“, reče Drakaša. „Pokušavaju da nam se
približe. Ali to nema nikakvog smisla.“ Pucnula je prstima. „Čekaj.
Možda je privatirski brod, lovci na glave.“
„Otkud bi znali da smo mi?“
„Verovatno su dobili opis Orhideje od posade onog keča koji si
posetio. Vidi, mogli smo da se nadamo kako će moja mala ostati
prerušena samo jedno izvesno vreme. Njene divne daske od
veštičjeg drveta isuviše su osobene.“
„Dakle... koliki je ovo problem?“
 „Zavisi ko je brži. Ako je privatirski brod, to je borba bez dobiti. Na
njoj su opasni ljudi i nimalo plena. Dakle, ako smo mi brži,
nameravam da im pokažem dupe i mahnem im u odlasku.“
„A ako nismo?“
„Borba bez dobiti.“
„Kapetanice“, zaurla jedan od osmatrača u snasti, „ima tri katarke!“
„Sve bolje od boljeg“, reče Drakaša. „Idi i probudi mi Ezri i Zerom a.
„
2
„Loša sreća“, reče Delmastrova. „Izeš mi sve, loša sreća.“
„Samo za njih, ako bude po mom“, reče Zamira.
Kapetanica i poručnica stajale su uz krmenu ogradu i piljile u
nejasni beli kvadrat koji je označavao položaj njihovih progonitelja na
obzorju. Lok je sa Žanom čekao na nekoliko koraka odatle, na
desnoj ogradi. Drakaša je mrdnula brod nekoliko stepeni na jug, tako
da su putovali na zapad-severozapad, s dobrim vetrom zdesna po
krmi, za šta je tvrdila da je Orhidejin najbolji pravac za jedrenje. Lok
je znao kako je ovo donekle kocka: ako je protivnik brži, mogli bi da
nameste kurs tako da im preseku put i priđu im mnogo bliže nego da
ih jure pravo po krmi. Nevolja je bila što takva potera na sever nije
mogla da potraje; neograničeno otvoreno more postojalo je samo
prema zapadu.
„Kapetanice, nisam sigurna da dobijamo na prednosti“, reče
Delmastrova nakon nekoliko minuta tišine.
„Ni ja. Izem ti uzburkano more. Ako ima tri katarke, možda je
dovoljno teška da dostigne veću brzinu.“
„Kapetanice!“ Povik s glavne katarke bio je još užurbaniji nego
obično. „Kapetanice, ne zaostaju za nama... Kapetanice, da prostiš,
ali možda bi valjalo da dođeš i sama pogledaš.“
„Šta da pogledam?“
„Ako nisam luda, i ranije sam viđala ovaj brod“, viknu stražarka.
„Zaklela bi’ se. Baš bi’ cenila još jedan par očiju.“
„Pogledaću ja“, reče Delmastrova. „Smem da ponesem tvoj omiljeni
durbin?“
„Ako ga ispustiš, dajem tvoju kabinu Paolu i Kozeti.“
 Nekoliko minuta kasnije Lok je posmatrao kako se Delmastrova
penje uz glavnu katarku, naoružana Zamirinim ponosom i dikom —
majstorskim delom verarskih optičara povezanim u alhemijski
obrađenu kožu. Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što njen povik
dopre na palubu:
„Kapetanice, ono je Strahotna vladarka!“
„Molim? Del, jesi li potpuno sigurna?“
„Dovoljno često sam je gledala, pa zar nisam?“
„Penjem se i ja!“
Lok i Žan se zgleđaše kada je Zamira skočila u pripone glavne
katarke. Žamor mrmljanja i psovki raširio se posadom na palubi.
Desetak njih napustilo je dužnosti, zaputilo se prema krmi i izvijalo
šije kako bi opazili tračak jedra na jugu. Uzrujano su se razišli kada
su se Drakaša i Delmastrova, mrkog izgleda, vratile na palubu.
„Dakle, on je?“, reče Lok.
„Jeste“, kaza Drakaša. „I ako nas traži već neko vreme, znači da je
isplovio nedugo posle nas.“
„Znači.,. možda nosi neku poruku ili tako nešto?“
„Ne.“ Drakaša skide šešir i provuče drugu šaku kroz pletenice.
„Protivio se ovom planu više od svih ostalih u kapetanskom savetu.
Nije plovio ovako dugo i daleko, i izlagao brod opasnosti na
pljuvomet od Tal Verara, samo da bi predao nekakvu poruku.
Ravele, bojim se da ćemo morati da odložimo započeti razgovor.
Ostaje otvoreno dok ne budemo sigurni da će naš brod doživeti noć.“
3
Preko bele pene talasa Lok je zurio u Stravičnu vladarku, sada
poprilično iznad obzorja, nerazdvojnu od njih poput igle koju privlači
magnet. Bio je deseti čas jutra i Rodanovljevo napredovanje na uštrb
njih bilo je očigledno.
Zamira s treskom zatvori durbin i naglo se okrenu od krrnene
ograde, gde je proučavala istu tu pojavu.
„Kapetanice“, reče Delmastrova, „mora da postoji nešto... ako ga
samo zadržimo na razdaljini dok se ne smrkne.
„Onda bismo imali nekoliko mogućnosti, jašta. Ali mogli bismo toliko
da dobijemo na vremenu samo progonom pravo po krmi, a ako
jurnemo na sever, naletećemo na obalu mnogo pre sumraka. Da i ne
pominjemo činjenicu daje ona sveže popravljena, a mi to odlažemo
već neko vreme. Prosta istina je — ovu trku smo već izgubili.“
Drakaša i Delmastrova ne rekoše ništa jedna drugoj nekoliko
časaka, dok Delmastrova ne pročisti grlo.
„Počeću, ovaj, s pripremama, a?“
„Valjalo bi. Ostavi crvenu smenu da spava dokle god može, ako iko
od njih još spava.“
Delmastrova klimnu glavom, ščepa Žana za rukav tunike i odvuče
ga sa sobom prema grotlu na glavnoj palubi.
„Nameravaš da se boriš“, reče Lok.
„Nemam izbora osim da se borim. A ni ti, ako želiš da doživiš
večeru. Rodanov je skoro dvostruko brojniji od nas. Jasno ti je kakav
nas pičvajz čeka.“
„A sve to zbog mene, manje-više. Kapetanice, žao mi je...“
„Ravele, prekidaj s proseravanjem. Neću preispitivati svoju odluku
da ti pomognem, tako da ni bilo ko drugi nema na to pravo. Ovo je
Stragosovo maslo, ne tvoje. Njegovi planovi naterali bi nas u škripac
bilo kako bilo.“
„Kapetanice Drakaša, hvala ti na ovome. E sad... znam da smo već
popričali o tome kolike su zapravo moje veštine u bici, ali najveći deo
posade još uvek verovatno misli da sam nekakav ubica. Ja... valjda
želim reći...“
„Hoćeš mesto u žarištu borbe?“
„Da.“
„I pomislila sam da ćeš me to pitati. Već imam mesto za tebe“, reče
ona. „Nemoj misliti da ćeš se lako izvući.“
Uzmakla je načas i viknula: „Utgare!“
„Reci, kapetanice?“
„Donesi đubinomer za pučinu i daj mi očitavanja!“
Lok upitno izvi obrve, a ona reče: „Moram da znam koliko vode
imamo pod nogama. Onda ću znati koliko dugo će trebati sidru da
pade do dna.“
„Zašto bi bacala sidro?“
„Što se toga tiče, moraćeš da pričekaš pa da se onda zaprepastiš.
Isto kao i Rodanov, nadam se... ali to su baš velika očekivanja.“
„Kapetanice“, viknu Utgar nekoliko minuta kasnije, „ispod nas ima
oko devedeset hvati!“
 „Dobro“, reče ona. „Ravele, znam da nisi u smeni, ali bio si dovoljno
glupav pa si dolunjao ovamo i privukao pažnju na sebe. Uzmi dvoje
plavih i donesite nekoliko pivskih bačvi iz potpalublja. Probajte da
budete tihi, radi crvenih koji možda još spavaju. Za oko sat vremena
sazivam posadu na palubu, a nikad nije mudro slati ljude u ovakvu
makljažu suvog grla.“
„Vrlo rado, kapetanice. Oko sat vremena, dakle? Šta misliš, kad
ćemo...“
„Mislim da zapodenem borbu pre podneva. Kad te goni neko veći i
otporniji, postoji samo jedan način da pobediš. Okreni se pravo
natrag, tresni ih pesnicom u zube i ponadaj se da su ti bogovi
naklonjeni.“
4
„Svi mornari „, povika Ezri poslednji put, „svi mornari u središte
broda! Dokoličari i lenje pizde na palubu! Ako su vam drugari iz
smene još u potpalublju, sami ih izvucite napolje!“
Po sredini broda Žan je stajao na čelu gomile i čekao da Drakaša
kaže šta ima. Ona se nalazila kod ograde s Ezri, Nazrin, Utgarom,
Mamčensom, Gvilemom i Tregani iza sebe. Učenjakinja je izgledala
izuzetno razdražena što nešto beznačajno poput pomorske borbe na
život i smrt uzima za pravo da joj remeti navike.
„Dobro me slušajte“, viknu Drakaša. „Brod koji se ustremio na nas
jeste Strahotna vladarka. Kapetan Rodanov se protivi našem
poslovanju u ovim vodama i prešao je dalek put da se s nama
sukobi.“
„Ne možemo da se borimo protiv tolikog broja ljudi“, viknu neko iz
gomile.
„Nije baš da imamo izbora. Prilaze nam i hoće da se ukrcaju na
silu, svidelo se to nama ili ne“, reče Drakaša.
„A šta ako hoće samo tebe?“ Progovorio je neki mornar kog Žan
nije prepoznao; služilo mu je na čast što je i on stajao u prvom redu,
baš gde su Drakaša i svi oficiri mogli da ga vide. „Ako te predamo,
pošteđećeino sebe dozlaboga gadne borbe. Nije ti ovo ratna
mornarica, imam pravo da volim svoj život koliko god ja.
Iza čoveka Žabril se progura kroz svetinu i tresnu ga pesnicom u
krsta. Ovaj se sruči na palubu u grčevima.
 „Ne znamo želi li samo Drakašu“, viknu Žabril. „Što se mene tiče,
neću spuštenih čakšira čekati kod ograde da me neko poljubi u kitu!
Skoro svi znate, baš kao i ja — ako se kapetan pobije s kapetanom,
ume da bude nezgodno kad obe strane priče dospeju natrag u luku
Raspikuću!“
„Žabrile, stoj“, reče Zamira. Požurila je niz stepenice oficirske
palube, prišla nesuđenom pragmatičaru i pomogla mu da se uspravi
u sedeći položaj. Potom je stala pred okupljenu posadu, nadomak
prvog reda. „Basrin je u pravu što se jednog tiče. Ovo nije ratna
mornarica, tako da zaista imate prava da volite rođeni život. Nisam
vam ja tamo neka carica, majku mu njegovu. Ako neko hoće da
proba da me preda Rodanovu, evo me ovde. Sad imate priliku.
Elem?“
Kada niko ne istupi iz gomile, Drakaša podiže Basrina na noge i
pogleda ga pravo u oči. „Dakle, možeš da uzmeš manji čamac“, reče
ona, „ti i svako ko poželi da ti u tome pomogne. Ili možeš da
ostaneš.“
„Ma, u majčinu sve“, proštenja on. „Izvini, kapetanice... kapiram
da... da bih radije živeo kao kukavica nego poginuo kao budala.“
„Oskarle“, kaza Drakaša, „kad završimo sa ovim, skupi ljude i na
brzinu spustite manji čamac. Ako još neko hoće s Basrinom, može
samo tako. Ako Rodanov pobeđi, probajte da se izvučete. Ako ja
pobedim... imajte na umu da smo na bar pedeset milja od kopna, a
vi se na ovaj brod ne vraćate.“
Čovek klimnu glavom i to je bilo to. Drakaša ga pusti i on se otetura
među svetinu, držeći se za leđa i ne obraćajući pažnju na mrke
poglede okolnih ljudi.
„Sad obratite pažnju“, povika Drakaša. „More nam danas nije
prijatelj; ona poganština brže grabi kroz vodu od nas. Bežanjem u
bilo kom pravcu ne možemo da dobijemo više od nekoliko časova.
Ako ćemo ovo da razrešavamo stiskavcem, nameravam da sama
postavim uslove udvaranja.
Svako od nas mora da ubije bar dvoje, prosto da bi bilo ko od nas
ostao na nogama, tako da očigledno moramo da postignemo još i
više. Ako se mi priljubimo uz njih tako da smo bokom okrenuti k
njegovom pramcu, možemo da se naguramo oko tačke gde je on
nameravao da se ukrca i brojčano ga nadmašimo na jedinom bitnom
mestu. Ona njegova velika debela posada neće imati ama baš
nikakve veze ako bude morao da nam je ubacuje u usta jedno po
jedno, pravac kroz zube.
Dakle, na sredini broda, postaviću vas u bojne redove, baš kao
stare legije Terinskog prestola. Mačevi i štitovi napred, koplja i
halebarde pozadi. Ne razvlačite se. Ako nekoga ne možete da
ubijete, gurnite ga u vodu. Samo ga izbacite iz borbe, majku mu!
Del će odabrati naših najboljih desetoro strelaca i poslati ih u snast
da obave očigledan posao. Petoro po katarci. Voiela bih da mogu da
pošaljem više, ali na palubi će nam trebati baš svako sečivo.
Ravele, Valora, dodeliću vam nekoliko mornara, pa napravite
jurišnu četu. Vaš posao su Vladarkini čamci. Kad zapodenemo borbu
na sredini lađe, pokušaće da se ukrcaju na nas sa sve četiri strane
sveta, dakle idite kud god oni krenu. S palube jedna osoba može da
zadrži petoro u čamcu, pod uslovom da dela hitro.
Nazrin, ti izaberi družinu od troje i budi u pripravnosti kod sidra
zdesna po pramcu; čekaj moju zapovest. Kad je izdam, čuvaćeš
pramac od čamaca i pustiti Ravelovu četu da se bori negde drugde.
Utgare, ti ćeš sa mnom da puniš samostrele. Elem, ima piva kod
prednjeg kaštela i hoću da vidim da ste iskapili bačvu pre nego što
se upustimo u ovo. Ispijte i pronađite oklope. Ako ste čuvali neke
verižnjače ili kožne štitnike, trpajte sve na sebe. Baš me briga koliko
se znojite; nikad vam neće trebati koliko danas.“
Drakaša je raspustila posadu tako što joj je okrenula leđa i zaputila
se natrag uz stepenice oficirske palube. Na sredini broda nastade
pravi pakao; iznenada su se mornari gurali jedni pored drugih u svim
pravcima, neki u potrazi za oklopom i oružjem, drugi u smeru svog
možda poslednjeg pića na ovom svetu.
Ezri je preskočila ogradu oficirske palube i vikala je dok je koračala
posred sveg tog rusvaja: „Protivpožarna straža, postavi dvostruke
kofe peska! Razapni žilet-mrežu sleva po pramcu i visoko je podigni!
Žerome, vuci lenjo dupe na oficirsku palubu! Tamo okupi jurišnu
grupaciju!“
Žan mahnu i pođe za Drakašom prema krmi broda, gde je Utgar
čekao, uzrujanog izgleda. Tregani je upravo silazila u potpalublje,
mrndžajući nešto o brojčanoj nadmoći.
 Iznenada, jedno dugačko, tamno obličje sunu uz stepenište za
potpalublje i jurnu ka Drakaši. U odgovor na iznenadno cimanje
čakšira ona pogleda dole i zateče Paola kako se bez imalo stida
grčevito drži za nju.
„Mamice, buka!“
Zamira se osmehnu, podiže ga s palube i prigrli ga uz revere
mundira. Okrenula se prema vetru tako da joj kosa polete s lica. Žan
je video kako Paolov pogled počiva na Strahotnoj vladarki dok se
lađa uzdizala i njihala pod nebom bez oblačka — i neumoljivo grabila
prema njima.
„Paolo, ljubavi, mamici treba tvoja pomoć da sakrijemo tebe i sestru
u ostavu za užad na najnižoj palubi, je l’ važi?“
Dečkić klimnu glavom, a Zamira ga poljubi u čelo, zažmuri i zagnjuri
dugački nos u gnezdo njegovih kratkih, tamnih kovrdža.
„O bogovi“, reče časak kasnije. „Jer posle toga mamica mora po
oklop i sablje. A onda treba da ode i ukrca se na brod one lažljive
pizde i potopi ga kao kamen.“
5
Jafrim Rodanov nalazio se na pramcu broda, sa Otrovnom
orhidejom neprestano u žiži durbina, kada ona iznenada zanese
ulevo po pramcu i strelovito se usmeri prema njemu. Glavne
deblenjače uzdrhtaše i počeše da nestaju — Drakašina posada
smotavala ih je za bitku.
„A“, reče on. „Zamira, eto nas. Konačno radiš jedino što je
razumno.“
Rodanov se beše obukao za bitku, kao i obično, u kožni kaput
ojačan metalnim umecima na leđima i reverima. Zaseci i prorezi u
otrcanom starom komadu odeće uvek su mu pružali utehu;
podsetnik da ljudi već godinama pokušavaju — i ne uspevaju — da
ga ubiju.
Na rukama je nosio omiljeno oružje, zglobne bojne rukavice od
zacrnjenog čelika. U zbrci bliske borbe prsa u prsa, mogle su s
podjednakom sigurnošću da hvataju sečiva i lome lobanje. Za manje
ličan posao, kada bude trebalo zapravo prodreti na Orhideju,
oslanjao se na gvožđem okovanu toljagu koja mu je dopirala do
struka. Pažljivo je sklopio durbin i strpao ga u džep, odlučivši da će
ga vratiti u kutiju pre nego što borba otpočne. Ne kao prošli put.
„Kapetane, naređenja?“
Idrena je čekala na stepenicama prednjeg kaštela, sa zakrivljenim
mačem u kanijama na leđima, i s najvećim delom njegove posade
iza sebe u pripravnosti.
„Sad je naša“, zagrme Rodanov. „Znam da vam ovo ne pada lako,
ali Drakaša pljačka verarske vode. Oteraće u propast život u kome
svi uživamo — osim ako je ne zaustavimo odmah.
Postrojte se uz desni bok, kako smo i planirali. Štitovi ispred sebe.
Samostreli iza. Zapamtite, jedan plotun, pa ih bacite i isučite čelik.
Posade čamaca, preko desnog boka kad se prikačimo uz Orhideju.
Kuke spremne na sredini i pramcu. Kormilo! Imaš naređenja — nek
bude savršeno ili se moli da ćeš poginuti u borbi.
Ovaj dan biće krvav! Drakaša nije zanemarljiv neprijatelj. Ali šta
smo mi, nad svim vetrovima i vodama Mesinganog mora?“
„VLADARKA!“, povika posada kao jedan čovek.
„Ko smo mi, nikad pobeđeni, nikad zarobljeni?“
„VLADARKA!“
„Šta vrište naši neprijatelji kad izgovaraju ime svoje kobi na dan
božjeg suda?“
„VLADARKA!“
„Jesmo!“ Mahnu toljagom iznad glave. „I imamo nekoliko
iznenađenja za Zamiru Drakašu! Iznesite kaveze!“
Tri grupe od po tri mornara donele su kaveze prekrivene platnom
na palubu kaštela. Kavezi su imali drvene drške za nošenje,
usađene podalje od prečaga od čelične mreže. Bili su po oko šest
stopa dugački i upola toliko široki i visoki.
„ Od juče ništa nisu jele, je l’ tako?“
„Ne“, reče ldrena.
„Odlično.“ Rodanov je ponovo proverio one delove desne ograde
koju je stolar razlabavio tako da će se, ako dobro gurnete, desetak
stopa prosto prevrnuti. Mrlja na njegovoj voljenoj Vladarki, ali to se
lako može popraviti kasnije. „Spustite ih ovde. I išutirajte kaveze.
Dajte da ih razjarimo.“
6
 Kroz talase dva broda nahrupiše jedan prema drugom i po drugi je
put Loka Lamoru čekala vrlo bliska pomorska borba.
„Mame, lagano“, doviknu Drakaša, koja je stajala i zurila preko
ograde oficirske palube sleva po pramcu. Lok i Žan su čekali u
blizini, naoružani sekiricama i sabljama. Žan je imao i par kožnih
štitnika za ruke, prisvojen iz ličnih stvari Basrina, kome nigde nije bilo
ni traga ni glasa otkako je sam otišao s broda u čamčiću. Mom
čamcu, pomisli Lok, donekle gorko.
Za „jurišnu četu“ Lok i Žan su uzeli Malakasti, Žabrila i Strevu, kao i
Gvilema. Svi osim ovog poslednjeg imali su štitove i koplja; intendant
stidljivog izgleda nosio je kožnu kecelju prepunu teške olovne
municije za praćku koju je držao u levoj ruci.
Najveći deo posade čekao je po sredini broda, postrojen po
Drakašinom naređenju; oni s velikim štitovima i oštrim mačevima
napreci, oni s kopljima i halebardama iza njih. Košna jedra bila su
smotana, protivpožarne kofe na mestu, levu kapij u u brodskoj ogradi
štitila je mreža koju je Delmastrova nazivala „derikoža“, a Otrovna
orhideja hitala je u zagrljaj Strahotne vladarke kao ljubavnici koju
odavno nije videla.
Delmastrova se pojavi iz gužve po sredini broda. Izgledala je vrlo
slično kao kada ju je Lok prvi put video, u kožnom oklopu i s kosom
zategnutom za borbu. Ne obraćajući pažnju na oružje koje su oboje
imali za pojasom, skočila je na Žana i obujmila ga rukama i nogama.
On joj obgrli leđa i ljubili su se sve dok Lok ne poče glasno da se
cereka. Ne viđa se tako nešto baš često pred bitku, pretpostavljao je.
„Danas ima da im pokažemo“, reče ona kad su se konačno
razdvojili.
„Probaj da ne pobiješ sve tamo pre nego što ja uopšte krenem,
važi?“ Žan se isceri naniže, ka njoj, a ona mu dade nešto u svilenoj
torbici.
„Šta je to?“
„Uvojak moje kose“, reče ona. „Htela sam odavno da ti ga dam, ali
bili smo zauzeti svim onim pljačkama. Znaš već. Gusarenje. Ne
staješ po ceo dan. „
„Hvala, ljubavi“, reče on.
„E sad, ma kud da kreneš, ako zapadneš u neke nevolje, možeš da
pokažeš torbicu osobi koja te uznemirava i kažeš: ’Nemaš ti pojma s
kim se zajebavaš. Nalazim se pod zaštitom gospe koja mi je dala
ovaj zalog ljubavi.’“
„I zbog toga će navodno prestati?“
„Ma jok, to je samo da ih zbuniš. Onda ih ubiješ dok stoje i čudno te
gledaju.“
Opet se zagrliše. I Drakaša se nakašlja.
„Del, ako nije problem, nameravali smo da napadnemo onaj brod
baš pred nama, te da li bi mogla.
„A, da, naša borba na život i smrt. Pa, valjda bih mogla da izdvojim
nekoliko minuta da ti pomognem, kapetanice.“
„Srećno, Del.“
„Srećno, Zamira.“
„Kapetanice“, reče Mamčens, „sad...“
„Nazrin!“, zaurla Zamira iz sveg svog — pozamašnog — glasa.
„Diži desno sidro!“
„Dajte znak za sudar“, doviknu Delmastrova časak kasnije, „svi
mornari, spremni! U snast! Uhvatite se za katarku ili za uže!“
Neko na prednjoj katarci grozničavo zazvoni zvonom. Brodovi su se
približavali zapanjujućom brzinom. Lok i Žan su čučali na levim
stepenicama oficirske palube i čvrsto se držali za unutrašnju ogradu.
Lok baci pogled na Drakašu i vide da ova broji nešto i za sebe
bešumno usnama oblikuje svaku brojku. Radoznao, pokušao je da ih
razabere i zaključio da ne broji na terinskom.
„Kapetanice“, reče Mamčens, spokojno kao da naručuje kafu, „drugi
brod.
„Kormilo oštro ulevo“, viknu Drakaša. Mamčens i njegov pomoćnik
počeli su da obrću kormilo ulevo. Iznenada se začu škripa i nekakva
lomljava s pramca; brod uzdrhta s kraja na kraj i trže se udesno kao
da su ga dočepale čeljusti oluje. Lok je osećao kako mu se stomak
buni i iz sve snage se grčevito držao za ogradu.
„Vi, kod sidra“, dreknu Drakaša, „secite uže!“
Lok je imao odličan pogled na Strahotnu vladarku, koja se
obrušavala na njih na jedva stotinu koraka odatle. Zamislio je kako
se kosnik velikog broda poput koplja zabija u Orhideju ili njenu
zbijenu posadu — i usisao vazduh — ali na njegove oči brod s tri
katarke nakrivi se na levu stranu, i sam skrećući.
 Rodanov je izbegao čeoni sudar i Lok je morao da nagađa kako je
to učinio namerno; dok bi ovo nanelo ozbiljnu štetu Orhideji,
zaustavilo bi brod tačno na mestu gde Zamira najbolje može da se
odupre jurišu, i možda bi pre ili kasnije potopilo oba broda.
Ono što se desilo bilo je dovoljno veličanstveno: more se penilo,
belo poput pavlake između dva plovila i Lok je čuo talase kako se
bune i sikću poput pare koja se jarosno diže sa užarenog ugljevlja.
Nije bilo načina da se Vladarka i Orehideja oslobode inercije koja
ih je terala napred, ali kliznule su jedna pored druge, bokom uz bok
sa uzburkanim jastukom vode između sebe. Čitav svet kao da se
zatresao kada su naletele jedna na drugu; drvo je škripalo, katarke
drhtale, i gore visoko jedna Orhidejka pala je sa svog mesta.
Tresnula je o palubu Vladarke i postala prva žrtva bitke.
„Sošnjak! Sošnjak!“, povikala je Zamira i svi na oficirskoj palubi kao
jedan pogledaše uvis dok je za to zadužena mala družina
razmotavala sošno jedro na najprašinarskiji mogući način. Uz lepet
se opružilo do pune dužine i oni ga pričvrstiše očajničkom brzinom.
Pod uobičajenim okolnostima, nikada ne bi postavili uzdužno jedro
subočice prema vetru, ali u ovom slučaju snažan povetarac sa istoka
namerno gaje nadimao i sklanjao krmu Orhideje od sudara sa
Strahotnom vladarkom. Mamčens snažno obrnu kormilo udesno u
pokušaju da potpomogne ovaj manevar.
Usledio je niz vrisaka i lomljave spreda; kosnik Strahotne vladarke
uništavao je ili mrsio dobar deo pramčane snasti, ali činilo se da
Drakašin plan pali. Taj kosnik nije probio rupu u trupu broda, a sada
je desna strana Rodanovljevog pramca bila jedini deo njegovog
broda u dodiru s Drakašinom levom stranom. S velike visine, mislio
je Lok, bogovi možda vide dva broda kao pijane mačevaoce —
ukrštenih kosnika ali uz prilično malo nanete štete dok se razmahuju
naokolo.
Nešto nevidljivo zaparalo je vazduh uz zmijski siktaj i Lok svati da
oko njega pljušte strele. Bitka je uistinu otpočela.
7
„Oštroumna sajranska beštija“, gunđao je Rodanov dok se posle
sudara uskobeljavao na noge. Drakaša je pomoću sošnjaka sprečila
pun dodir boka o bok. Nekjoj bude; ima i on svoje kečeve u rukavu.
 „Puštaj ih!“, viknu.
Mornar koji je stajao podalje iza tri kaveza (s dva čoveka koji su ga
sa obe strane zaklanjali štitovima) povuče konopac i vrata se
otvoriše. Bila su postavljena samo nekoliko palaca dalje od lako
urušivog dela ograde, koji je, baš zgodno, pao sasvim dole kada su
brodovi naleteli jedan na drugi.
Tri odrasle valkone — izgladnele, uzrujane, i naljućene preko svake
mere — provališe iz zatvoreništva uz urlike poput neupokojenih duša
željnih osvete. Prvo što su ugledale bila je grupa Orhidejaca
postrojenih preko puta. Iako dobro oklopljeni i naoružani, Zamirini
ljudi bez sumnje su očekivali da če prvo odbijati čovečji juriš.
Tri bojne ptice sunuše kroz vazduh, sleteše posred štitova i kopalja
i počeše da udaraju na sve strane kljunovima i kandžama veličine
bodeža. Orhidejci su vrištali, gurali se i napravili potpuni rusvaj u
očajničkoj borbi da ili zamahnu na razjarene zveri ili pobegnu od njih.
Rodanov se silovito iskezi. Vredelo je — iako su u luci Raspikući
previše koštale, iako su zasmrdele prostor za tovar, iako će vrlo
uskoro biti mrtve. Svaki Orhidejac kog rastrgnu biće jedan manje s
kojim će njegovi ljudi morati da se suoče, a i činjenica da ti se
neprijatelj usrao u gaće uvek je od neprocenjive vrednosti.
„Čamci, polazak!“, dreknu on. „Strahotni! K meni!“
8
Krici s pramca nisu bili samo ljudski; Lok se užurbano uspuzao
četvoronoške uz stepenice oficirske palube, upinjući se da vidi šta se
to događa. Duž leve strane, smeđa obličja mlatarala su posred
zbijene gomile Zamirinih „legija“. Šta je, koji moj, ono? Sama
Drakaša sunu pored njega sa isukanim sabljama bliznakinjama i
potrča prema najvećoj zbrci.
Na Rodanovljevom brodu nekoliko mornara zavitlalo je kuke preko
procepa između plovila. Četa Drakašinih mornara, koja je čekala na
ovo, požuri do leve strane da sekiricama iseče konopce na kukama.
Jedan se skljoka sa strelom u grlu; ostatak je po hitnom postupku
dokrajčio svaki konopac koji je Lok video. Oštro, bezizražajno tup
strele začu se u blizini; Žan ga ščepa za okovratnik tunike i zavitla ga
skroz na oficirsku palubu. Njegova „jurišna četa“ čučala je iza
malenih štitova. Malakasti je svojim zaklanjala i Mamčensa, koji je na
kolenima upravljao kormilom. Neko vrisnu i pade iz Vladarkine
snasti; časak kasnije Žabril viknu: „Joj!“, kada jedna strela izbi iverje
s krmene ograde pored njegove glave.
Na Lokovo iznenađenje, Gvilem iznenada ustade posred svega
ovoga i sa spokojnim izrazom lica poče da vitla tanetom u ležištu
praćke. Dok je dizao ruku, pusti jednu uzicu praćke i časak kasnije
iukonoša na palubi Vladarke prevali se unazad. Žan povuče Gvilema
na palubu kad je Vadranin posegnuo za još municije.
„Čamci“, zaurla Streva, „čamci ih zaobilaze!“
Od stražnje strane Strahotne vladarke dva čamca s po dvadeset
mornara brzo su veslala prema njima, i zaokretali su kako bi prišli
Orhideji s krme. Lok silovito požele nekoliko strela da im začini
prolazak, ali strelci u snasti imali su naređenja da ne obraćaju pažnju
na čamce. Oni su bili isključivo posao za legendarnog junaka leteće
pivske bačve, Orina Ravela.
Imao je, međutim, jednu ogromnu prednost, i, kao i obično, zvala se
Žan Tanen. Na uglačanim palubnim daskama od veštičjeg drveta,
potpuno u neskladu sa okruženjem, stajalo je nekoliko velikih
okruglih kamenova, koje su marljivo doneli iz brodskog balasta.
„Žerome, odradi snagatorski deo“, viknu Lok.
Dok se prvi Vladarkin čamac približavao krmenoj ogradi, dva
mornara naoružana samostrelima ustala su da raščiste put ženi koja
je pripremala kuku. Gvilem zavitla jedan kamenčić i hitnu ga naniže,
tako da rascopa strelčevu glavu, a telo mu se prevali unatrag, u
gužvu budućih napadača. Časak kasnije Žan priđe krmenoj ogradi i
podiže iznad glave stenu od devedeset funti, veliku kao grudi
prosečnog muškarca. Urliknu nešto nerazumljivo i hitnu je naniže u
čamac, gde je razmrskala ne samo noge dvojici veslača već i dno
malenog plovila. Voda pokulja kroz rupu i izbi panika.
Potom su usledili hici iz samostrela u drugom čamcu. Strevu, koji
se beše usredsređio na muke prvog, jedan pogodi među rebra i on
pade unazad na Loka. Ovaj odgurnu zlosrećnog mladića, svestan da
mu nikako ne može pomoći. Paluba je već bila jarkocrvena od krvi.
Časak kasnije Malakasti đahnu kada joj se strela s viših krstova
Vladarke zari u leđa; ona nalete na krmenu ogradu i štit joj ispade u
vodu.
 Žabril odgurnu njeno koplje i povuče je dole na palubu. Lok vide da
joj je strela probila jedno plućno krilo, a vlažni dahovi koje je još s
mukom uvlačila biće joj poslednji. S bolom na licu, Žabril je
pokušavao da je zakloni sopstvenim telom, sve dok Lok ne viknu;
„Nailazi još! Ne gubi jebenu glavu!“
Smrdljivi licemeru, obratio se samom sebi u mislima dok mu je srce
lupalo.
Na čamcu koju je tonuo tamo dole, još jedan mornar se pripremao
da opet zavitla kuku. Gvilem ponovo napade i razmrska čoveku ruku.
Žan baci još jedan kamen. To je bilo to, što se preostalih Strahotnih
tiče; dok je čamac tonuo a mrtvaci se gomilali po klupama, preživeli
su se bacali u vodu. Za nekoliko minuta možda opet otpočnu
nevolje, ali zasad su gotovi s borbom.
Baš kao i trećina Lokove „čete“. Naišao je i drugi neprijateljski
čamac, dovoljno oprezan zbog kamenja da se drži podalje. Zaobišao
je krmu i sunuo prema desnom boku, poput ajkule kad ugleda
ranjenu lovinu.
9
Zamira istrže sablju iz tela poslednje valkone i zaurla svojim ljudima
duž levog boka: „Postrojte se! Postrojte se! Zapušite tu jebenu rupu!“
Valkone! Izem ti Rodanova, oštroumni gad; barem petoro njenih
ljudi leži mrtvo zbog smrdljivih stvorova, a bogovi će ga znati koliko
je još povređeno ili uzrujano. Očekivao je od nje da se postavi
bokom prema pramcu; zveri su čekale kao razapeta zamka.
A eno i njega — nemoguće je ne uočiti ga, velikog gotovo koliko
dva čoveka, u tamnom kaputu i sa onim njegovim poganim bojnim
rukavicama. U rukama mu toljaga teška barem dvadeset funti.
Njegovi ljudi vrveli su oko njega, klicali i kuljali su prema njenim
prvim redovima kroz rupu koju je Rodanov nekako načinio u
sopstvenoj desnoj ogradi. Žarište borbe bilo je baš onakav pičvajz
kakav je i očekivala: bodenje kopljima, vitlanje štitovima, leševi i živi
borci zajedno, isuviše zgurani zbog gomile sa obe strane da bi se
pomerili, osim naniže. Neki su propadali kroz procep između
brodova koji je neprestano rastao i smanjivao se, pa se davili ili bi se
smrskali u mleveno meso kada bi brodovi opet počeli da se taru
jedan o drugi.
 „Samostreli“, dreknu ona, „samostreli!“
Iza njenih kopljanika, gotovo svaki samostrel na brodu bio je iznet i
napunjen. Zadnji redovi Orhidejaca dograbiše ih i opališe
neusklađen plotun između ljudi u prednjim redovima; osmoro ili
devetoro Rodanovljevih boraca skljoka se, ali onsam kao da je ostao
nepovređen. Časak kasnije uzvratio je plotunom s Vladarki ne
palube; Rodanov je imao istu zamisao. Muškarci i žene u Zamirinim
redovima uz vriske su padali s pernatim strelicama u glavama i
grudima, a nijednog od njih nije mogla da se odrekne.
Strahotni su pokušavali da preskoče širi procep s desne strane
glavne bitke; neki su uspeli i tvrdoglavo su se držali za njenu ogradu
u mučnom pokušaju da se uzveru. Sama je rešila problem, sečom
preko lica i lomljavom lobanja balčacima sablji. Troje, četvoro — još
ih je nadolazilo. Već se borila za vazduh. Nije više ista ona
neumorna ratnica kao nekad, prisećala se žalostivo. Strele su grizle
vazduh oko nje, još je Rodanovljevih ljudi doskakalo i činilo se kako
je baš svaki pogani gusar Mesinganog mora na palubi Strahotne
vladarke, postrojen i spreman da jurne na njen brod.
10
Lokova „jurišna četa“ sada se borila pored desne ograde oficirske
palube; dok su Mamčens i jedan njegov pomoćnik vitlali kopljima da
odbiju plivače iz svih drugih pravaca, Lok, Žan, Žabril i Gvilem
pokušavali su da se izbore s napadom iz drugog čamca.
Ovaj je bio otporniji od prethodnika; dva kamena koja je Žan hitnuo
pobila su ili ranila barem petoro ljudi, ali nisu uspela da probiju rupe
u drvetu. Rodanovljeva posada ubadala ih je kukama za čamce; bio
je to nezgrapan dvoboj između njih i orhiđejskih kopalja. Žabril kriknu
kada ga kuka zaseče po nozi, a on se osveti tako što probode
jednog Strahotnog kroz grlo.
Gvilem je ustao i zavitlao tane u čamac; kao nagr adu za napor
dobio je glasan vrisak. Dok je posezao u torbicu za još jednim, kao
kakvom čarolijom u leđima mu se pojavi strela. On klonu napređ na
desnu ogradu, a municija za praćku uz zveket se zakotrlja po palubi.
„Sranje“, viknu Lok. „Je l’ nam nestalo velikih stena?“
„Sve smo potrošili“, reče Žan.
 Jedna žena s bodežom u zubima poput akrobate naskoči na
ogradu i prešla bi je da je Žan ne tresnu štitom u lice. Ona se prevali
u vodu.
„Izem mu bogove, baš mi nedostaju zle sestre“, viknu Žan.
Žabril je grozničavo razmahivao kopljem kada se ruke četvoro ili
petoro Strahotnih pojaviše iznad ograde; dvojica se pustiše, ali za
tren su još dvojica nagrnula na palubu sa sabljama u šakama. Žabril
pade na leđa i zabi jednom koplje u stomak; Žan dohvati Gvilem ovu
praćku, zabaci je drugom oko vrata i zadavi čoveka, baš kao nekad
davno u Kamoru. Drugi mornar promoli glavu gore, gurnu samostrel
između prečki ograde i nacilja u Žana. Dok je šutirao čoveka u lice,
Lok se od glave do pete osećao kao legendarni junak leteće pivske
bačve.
Krici iz vode svedočili su o novom razvoju događaja; oprezno, Lok
baci pogled preko ivice. Uzdrhtala, pihtijasta telesina plutala je pored
čamca poput kakvog prozirnog ćebeta i pulsirala slabašnim
unutrašnjim svetlom, vidljivim čak i danju. Na Lokove oči, telesina
usisa u sebe čoveka koji je vrištao. Za nekoliko sekundi sluzava tvar
oko njegovih nogu zamuti se i zacrvene, a on poče da se grči. Stvor
mu je isisavao krv iz pora kao što bi čovek mogao isisati sok iz
mesnatog voća.
Smrtonosni lučonoša, kog je, kao i uvek, privukao miris krvi u vodi.
Strahotan način pogibije, čak i za ljude koje je Lok iz sve snage
pokušavao da pobije — ali on, kao i ostali koji će bez sumnje doći,
pobrinuće se za plivače u vodi. Više se nijedan Strahotni nije peo uz
bok; ono malo preostalih u čamcu grozničavo je pokušavalo da
umakne od stvora u vodi pored sebe. Lok ispusti koplje i nekoliko
puta duboko udahnu, što mu je i te kako trebalo. Sekund kasnije
strela pogodi ogradu na palac iznad njegove glave; druga uz siktaj
prolete pored nje; treća potrefi kormilo.
„U zaklon“, zaurla on, grozničavo se osvrćući u potrazi za štitom.
Časak kasnije Žan ga ščepa i odvuče ga udesno, gde je držao
Gvilemovo telo ispred sebe. Žabril beše otpuzao iza postolja za
kompas, dok su Mamčens i pomoćnik podražavali Žanovu zamisao,
ali sa Strevinim telom. Lok je osetio udar barem jedne strele o
intendantov leš.
 „Kasnije ćemo se možda loše osećati što smo ovako upotrebili
mrtve“, riknu Žan, „ali, izeš ti to, bar ih ima na sve strane.“
11
Idrena Koros prešla je ogradu i prvim zamahom sablje gotovo ubila
Zamiru. Sečivo se odbilo o prastaklo — a ipak, Zamira se zažarila na
pomisao kako joj je gard popustio. Uzvratila je obema sabljama, ali
ldrena, onako sitna i okretna, imala je sav potreban prostor da
jednom udarcu parira a da se od drugog izmakne. Tako brzo, tako
brzo i bez napora — Zamira zaškrguta zubima. Dva sečiva protiv
jednog, a Korosova je svejedno ispunjavala vazduh između njih
smrtonosnom srebrnastom izmaglicom pokreta; Zamira je izgubila
šešir i gotovo šiju, i odbila udarac tek u poslednjoj sekundi, loš jedan
zasek zašišta u sudaru s njenim prslukom, a drugi je dokači po
jednom štitniku za ruke. Sranje — naletela je leđima na rođenog
mornara. Na palubi se nije imalo gde drugde.
Levom rukom Korosova poteže zakrivljen bodež širokog sečiva,
izvede fintu i zamahnu sabljom ka Zamirinim kolenima. Zamira
ispusti sablje i koraknu napred, kroz gard Korosove, tako da su se
našle grudima uz grudi. Dohvati Idrenu za ruke i iz sve snage ih
gurnu upolje i naniže. U tome je, barem, bila u prednosti — tome i
još jednom: prljava borba obično prevlada nad lepom borbom.
Zamira zabi levo koleno Idreni u stomak. ldrena se presamiti.
Zamira je dograbi za kosu i odalami je u bradu. Zubi sitnije žene
zazvučali su kao bilijarske loptice pri sudaru. Zamira je podiže na
noge i baci je unazad, na mač jednog Strahotnog tik iza nje. Kratak
izraz iznenađenja prhnu ženi preko krvlju zamrljanog lica, pa umre s
njom. Zamira je više odahnula nego likovala.
Podiže sablje s palube gde su pale; dok je mornar, koji se sada
nalazio ispred nje, izvlačio mač iz Idrene i ispuštao njeno telo,
iznenada je zatekao jednu Zamirinu sablju sebi u grudima. Bitka je
klipsala dalje, a njeni pokreti postali su mehanički — sablje su joj se
dizale i spuštale protiv vrištave plime Rodanovljevih ljudi, a smrti su
se stapale u crven u kakofoniju. Strele su letele, paluba pod njenim
nogama klizala se od krvi, a brodovi se valjali i vijugali po moru, tako
da je sve počelo da odiše nekakvom nestalnošću, kao u noćnoj mori.
 Možda su prošli minuti ili godine pre nego što je zatekla Ezri kraj
sebe, kako je odvlači od ograde. Rodanovljevi ljudi povlačili su se
radi prestrojavanja; paluba je bila prepuna mrtvih i ranjenih; njeni
rođeni preživeli ljudi samo što nisu stajali na njima dok su se teturali,
naletali jedan na drugog, i sami padali.
„Del“, dahnu Zamira, „jesi povređena?“
„Ne.“ Ezri je bila prekrivena krvlju; kožni oklop bio joj je isečen a
kosa delimično raščupana, ali inače je delovala nedirnuto.
„Jurišna četa?“
„Kapetanice, pojma nemam.“
„Nazrin? Utgar?“
„Nazrin je mrtva. Utgara nisam videla od početka bitke.“
„Drakaša“, začu se glas, jače od vapaja i zbunjenog mrmljanja obe
strane. Rodanovljev glas. „Drakaša! Prekinite borbu! Svi, prekinite
borbu! Drakaša, slušaj me!“
12
Rodanov baci pogled na strelu zarivenu u njegovu desnu
nadlakticu. Boli, ali ne svrdla onako duboko i samrtnički kao kad
dopre do kosti. Iskrivi lice, levom rukom joj umiri vrh, pa desnom
odlomi telo strele tik iznad njega. Usisa vazduh, ali izdržaće dok ne
bude mogao da se poštara za nju kako valja. Ponovo podiže toljagu i
otrese krv na Vladarkinu palubu.
Idrena je mrtva; njegova prva ofkirka već pet godina, na krvavoj
palubi. Razmahao se toljagom da bi se probio do nje, razmrskavao
štitove i odbijao koplja u stranu. Bar pet-šest Orhidejaca ustremilo se
na njega, a on im je bio ravan — Dantijera je bez po muke bacio s
broda. Ipak, prostor za borbu bio je preuzak, naginjanje brodova
nepredvidljivo, a njegova posada oko njega suviše malobrojna.
Zamira je bila u bednom položaju, ali na ovom skučenom mestu gde
su se brodovi dodirivali, osujetili su i njega. Nepostojeća tuča na krmi
Orhideje značila je da su čamci verovatno prošli isto tako. Sranje.
Izginulo mu je bar pola posade. Vreme je da izvuče drugo
iznenađenje iz rukava. Njegov povik da se prestane s bitkom bio je
znak. Sad je sav novac na talonu — poslednja partija, poslednji krug,
karte na sunce poslednji put.
„Zamira, ne teraj me da ti uništim brod!“
 13
„Nosi se u majčinu, džukelo verolomna! Dođi i probaj opet, ako još
neko od tvoje posade želi na brzinu da strada!“
Lok je ostavio Žabrila, Mamčensa i Mamčensovog pomoćnika —
zajedno sa smrtonosnim lučonošama, pretpostavljao je — da čuvaju
krmu. On i Žan požurili su napređ — kroz vazduh iznenada neobično
lišen strela, pored hrpa mrtvih i ranjenih. Učenjakinja Tregani
protrupkala je pored njega — drvena noga glasno je odjekivala o
palubu — sama-samcita vukući Raska za sobom. Na sredini broda,
Utgar je stajao i kukom skidao rešetke s grotla za tovar na glavnoj
palubi. Kraj nogu mu je ležao kožni torbak; Lok je pretpostavio da
dela po kapetaničinim naređenjima i nije obraćao pažnju na njega.
Zatekli su Drakašu i Delmastrovu na pramcu, gde je oko
dvadesetom preživelih Orhidejaca piljilo u dvostruko više Strahotnih
preko puta. Ezri silovito zagrli Žana; izgledala je kao da je pregazila
kroz mnogo krvi, ali još sama nije izgubila nimalo. Ovde gore,
Orhideja kao da nije imala palubu; samo površinski sloj mrtvih i
gotovo mrtvih. Krv je curila s broda u potocima.
„Ne ja“, viknu Rodanov.
„Evo“, dreknu Utgar na sredini Orhideje. „Evo, Drakaša!“
Lok se okrenuo i ugledao Utgara kako drži nekakvu sivu kuglu, od
možda osam palaca u prečniku, neobično masne površine. Levom
rukom ju je držao iznad otvorenog grotla za tovar, a desnom je
stiskao nešto što je štrčalo iz vrha kugle.
„Utgare“, reče Drakaša, „šta to, koji moj, misliš da...“
„Da jebeno nisi ni mrdnula, važi? Inače znaš šta ću uraditi sa ovim.“
„Bogovi na nebesima“, reče Ezri, „ne mogu da verujem.“
„Šta je to, koji moj?“, reče Lok.
„Nešto gadno“, reče ona. „Jebeno užasno. To je kugla
brodozgromiteljka.“
14
Žanje slušao dok je hitro objašnjavala.
„Alhemija, crna alhemija, skupa kao đavo. Mora da si jebeno lud
ako je poneseš na more, iz istog razloga iz kog se kapetani
uglavnom klone plamen-ulja. Ali ovo je gore. Čitava kugla se užari
do belog usijanja. Ne možeš daje takneš; da joj priđeš. Ostaviš je na
palubi i ona progori skroz, pravo u utrobu lađe, a može da zapali
sve. Do mojega, verovatno pali i vodu. Svakako se ne ugasi kad je
poliješ.“
„Utgare“, reče Drakaša, „pizdo jedna izdajnička, kako si mogao...“
„Izdajnik? Ne. Rodanovljev sam čovek; jesam i bio sam od pre
nego što sam ti se pridružio. Njegova zamisao, eto. Dobro sam ti
služio, Drakaša, a sad samo radim svoj posao.“
„Naredi da ga ustrele“, reče Žan.
„Ono što drži je alhemijski fitilj“, reče Ezri. „Samo mrdne desnu
ruku, ili ga ubijemo pa ga ispusti — i odmah se pali. Za to služe te
prokletinje, kapiraš? Jedan čovek može stotinu drugih da drži u šaci,
samo ako stoji na pravom mestu.“
„Utgare“, reče Drakaša, „Utgare, pobedujemo.“
„Možda ste i pobeđivali. Šta misliš, zašto sam se umešao?“
„Utgare, molim te. Brod je prepun ranjenika. Deca su mi dole!“
„Aha. Znam. Dakle, najbolje bi ti bilo da položiš oružje, a? Povuci
se do desne ograde. Strelci nek siđu s katarki. Svi mirujte — i
siguran sam da će svi osim tebe, Drakaša, biti zadovoljni
pogodbom.“
„Presečeni grkljani i pravac u vodu“, viknu Tregani, koja se pojavila
na vrhu stepeništa za potpalublje sa samostrelom u rukama. „To je ta
lepa pogodba, je l’ tako, Utgare?“ Dotrupkala je do ograde oficirske
palube i prislonila samostrel uz rame. „Ovaj brod jeste prepun mrtvih,
a oni su moja odgovornost, đžukelo nijedna!“
„Tregani, ne!“, vrisnu Drakaša.
Ipak, učenjakinja već beše učinila staje učinila; Utgar poskoči i
strese se kada mu se strelica zabi u krsta. Siva kugla se zakotrlja
unapred i ispade mu iz leve ruke; desna ruka mu se trže, a za njom
se vukao tanak beli konac. On se skljoka na palubu, a sprava
nestade s vidika negde dole u potpalublju.
„E, u majčinu“, reče Žan.
„Ne, ne, ne“, šaputala je Ezri.
„Deca“, začu Žan sebe, „mogu da ih...“
Ezri je preneraženo zurila u tovarno grotlo. Pogleda u njega, pa
opet u grotlo.
„Ne samo ona“, reče. „Čitav brod.“
„Idem“, reče Žan.
 Ščepalagaje, obu jmila ga rukama tako čvrsto da je jedva mogao da
diše, i šapnula mu na uvo: „Proklet bio, Žane Tanene. Zbog tebe...
zbog tebe je ovo užasno teško.“
A onda ga je udarila u stomak, snažnije nego što bi pomislio da je i
moguće. Pao je unazad, presamićen u samrtničkim mukama, i
shvatio njene namere dok ga je puštala. Jarosno je kriknuo bez reči,
odbijajući da poveruje šta se dešava, i posegnuo za njom. Ipak, ona
je već preko palube trčala ka grotlu.
15
Lok spoznaje Ezrine namere istog onog časa kad je opazi kako
steže pesnicu, ali Žan, nagona otupelih od ljubavi ili premora,
očigledno ne. I pre nego što Lok uspe išta da preduzme, već je
udarila Žana i gurnula ga unazad tako da Lok pada preko njega. Lok
podiže pogled taman na vreme da vidi kako Ezri uskače u prostor za
tovar, gde se, sekund kasnije, iz tame izdiže neprirodan narandžasti
blesak.
„Joj, Grbavi Zaštitniče, ma nek se nosi sve u materinu“, šapuće on i
vidi sve, a vreme usporava poput karamelisanog šećera koji se
hladi...
Tregani kraj ograde oficirske palube, preneražena; očigledno
nesvesna šta je njeno malopređašnje delo učinilo.
Drakaša posrće napred, sa sabljama još u rukama, isuviše sporo
da zaustavi.Ezri ili joj pomogne.
Žan puzi, jedva u stanju da se kreće, ali snagom volje ide za njom
svakim mišićem koji je voljan da mu da snage; jednom rukom
uzaludno poseže za ženom koje već više nema.
Posada obe lađe pilji, naslonjena na oružje i jedni na druge, načas
zaboravivši na borbu.
Utgar poseže za strelicom u leđima, slabašno se koprca. Prošlo je
pet sekundi otkako je Ezri uskočila u tovarni prostor. Pet sekundi, a
onda počinje vrištanje, novo vrištanje.
16
Pojavila se na stepenicama glavne palube, sa onim u rukama. Ne,
više od toga, shvatio je Lok sa užasom — sigurno je znala da joj
ruke neće potrajati. Sigurno ga je upravo iz tog razloga prigrlila uza
se.
 Kugla je bila užarena do beline — malecno sunce koje blista
bojama topljenog srebra i zlata. Lok je sa trideset stopa razdaljine
osetio vrelinu na koži, ustuknuo dalje od svetlosti, istog časa
namirisao čudnu primesu sprženog metala. Trčala je, što je bolje
mogla da trči; dok se probijala ka ogradi ovo je preraslo u kas, a
onda u očajničko skakutanje. Gorela je od glave do pete, od glave
do pete vrištala, od glave do pete nezaustavljiva.
Stigla je đo leve brodske ograde i poslednjim grčevitim naporom,
leđima i nogama koliko i onim što joj je preostalo od ruku, preko
procepa hitnula kuglu brodozgromiteljku na Strahotnu vladarku. U
letu se usijala još više, poput kakve komete od rastopljenog metala, i
Rodanovljeva posada ustuknu kada im pade na palubu.
Tako nešto ne može se dodirnuti, rekla je — pa, očigledno može.
Ipak, Lok je znao da ga ne možeš dodirnuti i ostati živ. Strela koja ju
je pogodila u stomak tren kasnije zakasnila je — niti ju je sprečila u
bacanju niti je zapravo postigla bilo šta. Ezri je pala na palubu dimeći
se, a onda je izbio potpuni haos, poslednji put tog dana.
„Rodanove“, dreknu Drakaša, „Rodanove!“
Usledila je eksplozija svetlosti i vatre po sredini Strahotne vladarke;
užarena lopta, koja se kotrljala tamo-amo, konačno se raspukla.
Belo usijana alhemijska supstanca pljuštala je niz grotla, palila jedra,
obujmljivala posadu i gotovo raspolovila brod za nekoliko sekundi.
„Hoće da spale Vladarku“, zavika Rodanov. „Svi mornari,
zauzimajte Orhideju!“
„Odgurnite nas od njih“, dreknu Drakaša, „odgurnite nas i odbijajte
napadače! Mame, kormilo oštro ulevo po pramcu! Oštro ulevo!“
Lok je osećao sve veću, novu vrelinu na desnom obrazu; Vladarka
je već bila osuđena na propast, a ako se Orhideja ne ispetlja iz
njenih pripona i kosnika i kojekakvog otpada, vatra će proždrati oba
broda. Žanje polako puzao prema Ezrinom telu. Lok je začuo kako
iza njega izbija nova borba, i načas pomislio kako bi trebalo na nju
da obrati pažnju, ali je onda shvatio — ako sada ostavi Žana, nikad
sebi neće oprostiti. Niti zasluživati oproštaj.
„Dragi bogovi“, prošaputao je kad ju je ugledao, „molim te, ne. O
bogovi.“
Žan je zapomagao, jecao, sa rukama pruženim iznad nje. Ni Lok
nije znao gde bi je mogao dodirnuti. Tako malo nje je preostalo —
koža i odeća i kosa spržene u jednu užasnu tvar. A još se mrdala,
slabašno pokušavala da se pridigne. Još se borila za nešto nalik
dahu.
„Valora“, reče učenjakinja Tregani, šepajući prema njima, „Valora,
nemoj, ne diraj...“
Žan je treskao o palubu i urlao, Tregani kleknu pored onoga što je
preostalo od Ezri i isuka bodež iz kanija. Lok se trže kada vide kako
joj se suze kotrljaju niz obraze.
„Valora“, reče ona, „uzmi ovo. Već je mrtva. Potreban si joj, za ime
bogova.“
„Ne“, jecao je Žan. „Ne, ne, ne...“
„Valora, pogledaj je, sunce ti tvoje. Ne možemo joj pomoći. Svaki
sekund za nju je sat; ona se moli za taj nož.“
Žan istrže nož Tregani iz ruke, pređe rukavom tunike preko očiju i
strese se. Uvlačeći duboke dahove uprkos užasnom mirisu paljevine
koji je lebdeo u vazduhu, pružio je nož prema njoj, trzaj ući se kao
paralitičar u ritmu jecaja. Tregani položi šake na njegove da ih umiri,
a Lok zažmuri.
Onda je bilo gotovo.
„Žao mi je“, reče Tregani. „Oprosti mi, Valora, nisam znala... Nisam
znala staje to, ono što je Utgar držao. Oprosti mi.“
Žan ne reče ništa. Lok otvori oči i ugleda Žana kako ustaje kao u
snu, jecaja gotovo utihlih, još labavo držeći bodež. Kao da ne vidi
ništa od bitke koja je i dalje besnela iza njega, kretao se preko
palube prema Utgaru.
17
Još desetoro Orhidejaca palo je kraj pramca spasavajući njih,
prema Zamirinim naređenjima, i odgurujući se iz sve snage o
Vladarku kopljima, kukama za čamce i halebarđama. Gurali su da
otkače njen kosnik i snast od Orhideje, dok su se kod pramca
Rodanovljevi preživeli kao demoni borili da umaknu. Ipak, uspeli su,
uz Mamčensovu pomoć, i dva izlupana broda konačno se otrgoše
jedan od drugog.
„Svi mornari!“, viknu Zamira, ošamućena od napora koji je ovo
iznenada iziskivalo. „Svi mornari! Za uzde i praće! Okrenite nas na
zapad prema vetru! Protivpožarni odred u glavni tovarni prostor!
Nosite ranjenike ka krmi i Tregani!“ Pod pretpostavkom da je Tregani
još živa, pod pretpostavkom... mnogo toga. Tuga kasnije. Sada još
napora.
Rodanov se nije pridružio završnoj bici za ukrcavanje na Orhideju;
Zamira ga je poslednji put videla kako trči prema krmi i kroz
plamenove se probija prema kormilu. Svejedno da li u poslednjem
očajničkom naporu da spase svoj brod ili da uništi njen, nije uspeo.
18
„Upomoć“, prošaputa Utgar, „pomozi, izvuci je, ne mogu sam.“
Mrdao se slabašno a oči mu već behu zastaklile. Žan je kleknuo
pored, zagledao se u njega, a onda podigao bodež iznad glave i
zario mu ga u leđa. Utgar zaprepašćeno udahnu; na Lokove oči, Žan
je iznova i iznova zabadao nož sve dok Utgar sasvim sigurno nije bio
mrtav, dok mu leđa nisu bila prekrivena ranama, dok Lok konačno
nije pružio ruku i dograbio prijatelja za zglob šake.
„Žane...“
„Ne pomaže“, reče Žan s nevericom u glasu. „Bogovi, ne pomaže.“
„Znam“, reče Lok. „Znam.“
„Što je nisi zaustavio?“ Žan se baci na Loka, prikova ga za palubu,
s jednom rukom oko njegovog vrata. Lok se zagrcnu i poče da se
otima, i to mu je bilo od tačno onolike vajde koliko je i očekivao.
„Stoje nisi zaustavio?“
„Pokušao sam“, reče Lok. „Gurnula te je na mene. Znala je šta
ćemo uraditi, Žane. Znala je. Molim te.
Žan ga pusti i izmače se isto onako brzo kako je i napao. Pogleda
naniže u šake i zavrte glavom. „O bogovi, oprosti mi. Oprosti mi,
Lok.“
„Uvek“, reče Lok. „Žane, strašno, strašno mi je žao — ne bih, ne bih
poželeo da se ovako nešto desi ni za šta na svetu. Ni za šta na
svetu, je l’ čuješ?“
„Da“, reče ovaj tiho. Zagnjurio je glavu u ruke i više nije progovarao.
Na jugoistoku, vatra na Strahotnoj vladarki obojila je more u crveno;
uz riku je lizala uz katarke i jedra, a ugljenisano platno poput
vulkanskog pepela pljuštalo je na talase; proždirala je trup i na kraju
se svela na uzvijorenu planinu dima i pare dok je pocrnela olupina
lađe tonula pod vodu.
 „Ravele“, reče Drakaša, stavi ruku Loku na rame i trže ga iz misli.
„Ako si u stanju da pomogneš, ja.
„Dobro sam“, reče Lok i ustetura se na noge. „Mogu da pomognem.
Samo možda... pustimo Žeroma...“
„Da“, reče ona. „Ravele, treba nam...“
„Zamira, dosta. Dosta. Ravele ovo, Košta ono. Pred posadom mora
tako, naravno. Ali prijatelji me zovu Lok.“
„Lok“, reče ona.
„Lok Lamora. Nemoj, ovaj — uh, ma kome bih uopšte i rekla?“
Podiže ruku daje stavi preko njene i kroz tren se zagrliše. „Žao mi
je“, prošaputa on, „Ezri, Nazrin, Malakasti, Gvilem...“
„Gvilem?“
„Aha, on... Rodanovljev strelac, žao mi je.“
„Bogovi“, reče ona. „Gvilem je bio na Orhideji kad sam je ukrala.
Poslednji od prvobitne posade. Ra... Lok, Mam je za kormilom i
trenutno smo bezbedni. Moram... moram da siđem da vidim đecu. I
treba mi... treba mi da pripaziš na Ezri. Ne smeju onako da je vide.“
„Pobrinuću se za to“, reče on. „Siđi. Prenećemo ostatak ranjenika
đo Tregani. Prekrićemo sva tela.“
„Odlično“, reče Zamira tiho. „Trenutno ti zapovedaš palubom,
gospodaru Lamora. Vratiću se brzo.“
Ja zapovedampalubom, pomisli Lok i zapilji se unaokolo u klanicu
preostalu posle bitke; snast koja se njihala, oštećene pripone,
ograda raspukla na iverje, strele zarivane manje-više na sve strane,
majku mu. Svaki ćošak srednjeg dela broda i prednjeg kaštela bio je
prepun leševa; preživeli su se kretali između njih poput duhova,
mnogi hramali i oslanjali se o koplja i lukove umesto štapova.
Bogovi. Znači ovo je vodstvo. Kad se zapiljiš posledicama u oči i
praviš se da se nisi trgao.
„Žane“, prošaputa i sagnu se nad krupnijeg čoveka koji je sedeo na
palubi. „Žane, ostani ovde. Ostani koliko god hoćeš. Biću u blizini.
Samo moram nešto da sredim, važi?“
Žan slabašno klimnu glavom.
„Važi“, reče Lok i opet se osvrnu, ovog puta u potrazi za nekim
najmanje povređenim. „Konare“, viknu, „Veliki Konare! Namesti
pumpu, prvu koju nađeš a da radi. Dovedi crevo do ovog tovarnog
grotla i dobro natopi tovarni prostor ispod glavne palube. Ne
možemo dole da ostavimo žar. Oskarle! Dođi! Nađi mi platno za
jedra i noževe. Moramo da uradimo nešto sa... sa svim ovim
ljudima.“
Sa svom posadom mrtvom na palubi. Moramo da uradimo nešto s
njima ovde, pomisli Lok. A onda ću ja da uradim nešto u vezi s njima
u Tal Veraru. Jednom zasvagda.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE
Raščišćavanje računa
1
„Grbavi Zaštitnice, Ćutljivi Trinaesti, tvoj sluga te priziva. Usmeri
pogled na smrt ove žene, Ezri Delmastro, koja je služila Jonu i tebi.
Voljene čoveka kog ti voliš.“ Loku puče glas i s naporom je
obuzdavao osečanja. „Voljene čoveka koji mi je brat. Mi... zameramo
ti ovo, Gospode, i nije mi teško to da izgovorim.“
Trideset osmoro još na nogama; pedesetoro su bacili u more, a
ostali nestali tokom bitke. Lok i Zamira podelili su pogrebne dužnosti.
Lokovo deklamovanje postajalo je sve otupelije sa svakim
ponavljanjem, ali sada, u poslednjem obredu ove noći, shvatio je da
proklinje onaj dan kad su ga izabrali za sveštenika Grbavog
Zaštitnika. Na njegov najverovatnije trinaesti rođendan, pod
siročetovim mesecom. Tada je to izgledalo kao takva moć, takva
čarolija. Moć i čarolija da govori na sahranama. Natuštio se, zakopao
cinične misli negde duboko radi Ezri, i nastavio:
„Ovo je žena koja nas je sve spasla. Ovo je žena koja je pobedila
Jafrima Rodanova. Šaljemo je, telom i duhom, u kraljevstvo tvog
brata Jona, moćnog gospodara mora. Pomozi joj, odnesi joj dušu
Onoj Koja Nas Meri Sve. Za ovo se molimo s nadom u srcima.“
Žanje kleknuo nad mrtvački pokrov od platna za jedra i spustio na
njega uvojak tamnosmeđe kose. „Moje tkivo“, šapnuo je. Boo nuo se
bodežom u prst i pustio da padne crvena kap. „Moja krv.“ Sagnuo se
do nepomične glave ispod platna i lagano je poljubio. „Moj dah i
moja ljubav.“
„Ovo te obavezuje da ispuniš obećanje“, reče Lok.
„Obećanje“, reče Žan i ustade. „Smrtna ponuda, Ezri. Nek su mi
bogovi u pomoći da zavredi. Ne znam mogu li to, ali nek su mi
bogovi u pomoći.“
Zamira, koja je stajala u blizini, priđe da uhvati jednu stranu drvene
daske na kojoj je ležalo Ezrino telo umotano u platno. Lok je uhvatio
drugu. Žan, kao što je upozorio Loka pre ceremonije, nije bio u
stanju da pomogne. Kršio je ruke i gledao u stranu. Za tren je bilo
gotovo — Lok i Zamira nagnuli su dasku, i pokrov od platna za jedra
skliznuo je kroz kapiju u brodskoj ogradi u mračne talase tamo dole.
Bio je jedan čas nakon zalaska sunca i konačno su zaista završili.
Ćutljivi krug umorne, uglavnom izranjavljene posade počeo je da se
rasipa; vraćali su se Treganinom brižnom gunđanju ili desetkovanim
smenama; Rask je privremeno zamenio i Ezri i Nazrin i Utgara; glave
umotane u debeo platneni zavoj, počeo je da hvata preživele u
boljem fizičkom stanju i da im skreće pažnju na zadatke.
„A sada?“, upita Lok.
„Sada hramamo, uglavnom protiv vetra, natrag u Tal Verar.“ Zamirin
glas bio je umoran, ali pogled joj je bio uporan. „Imali smo dogovor,
pre ovoga. Izgubila sam više nego što je stajalo u pogodbi, i prijatelje
i posadu. Sada nemamo snage ni da otmemo ribarski čamac, dakle
bojim se da je sve ostalo na vama.“
„Kao što smo obećali“, reče Lok. „Stragos. Aha. Odvedi nas do
tamo i ja ću... smisliti nešto.“
„Nećeš morati“, reče Žan. „Samo se usidri i pošalji mene.“ Pogleda
naniže u stopala. „Onda idi.“
„Ne“, reče Lok, „neću tek tako da ostanem ovde dok...“
„Potreban je samo jedan za ono što imam na umu.“
„Upravo si obećao smrtnu ponudu..
„Dobiće je. Čak i ako sam to ja, dobiće je.“
„Misliš da Stragos neće posumnjati ako vidi samo jednog od nas.“
„Reći ću mu da si mrtav. Reći ću mu da je došlo do pomorske bitke;
taj deo je sasvim istinit. Onda će me primiti.“
„Ne dam ti da ideš sam.“
„A ja tebi ne dam da pođeš sa mnom. Šta misliš da možeš da
preduzmeš, da se pobiješ sa mnom?“
„Umuknite, vas dvojica“, reče Zamira. „Bogovi. Žerome, baš jutros
je tvoj prijatelj pokušao da me ubedi da ga pustim da uradi tačno to
isto što ti sad planiraš.“
„Molim?“ Žan prostreli Loka pogledom i zaškrguta zubima. „Bedna,
mala pokvarenštino, kako si mogao...“
„Molim? Kako sam se usudio da razmišljam o istom onom što ti sad
nameravaš da uradiš meni? Šta paradiraš tu kao neki uštogljeni
ćuran, ja ću...“
„Šta?“, viknu Žan.
 „.. .skočiću na tebe i isprebijaćeš me kao mačku“, reče Lok. „A onda
ćeš se osećati odvratno! Šta kažeš na to, a?“
„Već se osećam odvratno“, reče Žan. „Bogovi, što ne možeš da me
pustiš ovo da uradim? Što ne možeš bar toliko da mi učiniš? Barem
ćeš ti biti živ; možeš da probaš da nađeš nekog drugog alhemičara,
drugog trovača. Bolju priliku nego što ću je ja imati.“
„Ma, kako da ne“, reče Lok. „Mi tako ne radimo, a ako si želeo da
bude drugačije, trebalo je da me ostaviš da iskrvarim u Kamoru.
Koliko se sećam, u tom trenutku sam bio prilično rešen da to
uradim.“
„Aha, ali...“
„Drugačije je kad si ti u pitanju, je li?“
Ja...“
„Gospodo“, reče Zamira, „ili šta god da ste. Sve ostalo na stranu,
danas po podne sam dala mali čamac Basrinu da bi gad mogao da
umre na talasima umesto na mom brodu. Žerome, bilo bi u tri lepe
teško sam stići do Tal Verara u nekom od ostalih čamaca. Osim ako
planiraš da letiš, jer Vodolomačkim hridima Orhidejom neću prilaziti
na bliže od strelomet.“
„Ma do mojega sve, ako treba da plivam — plivaću...“
„Žerome, ne budi glup u svom besu.“ Drakaša ga ščepa za ramena.
„Budi hladan. Samo će hladnoća upaliti, ako hoćeš na bilo koji način
da mi nadoknadiš ovo što mi se desilo s posadom. I moju prvu
oficirku.“
„Sranje“, promumla Žan.
„Zajedno“, reče Lok. „Nisi me ostavio u Kamoru, ili Vel Viracu. Ni
mrtav te ne ostavljam ovde.“
Žan se namršti, dohvati ogradu i zapilji se naniže u vodu. „Da me
izeš, baš šteta“, reče naposletku. „Sav onaj novac u Kuligreha. Šteta
što ga nikad nećemo izvući. Ili ono drugo.“
Lok se isceri kada je shvatio da je ova nagla promena teme Žanov
način da sačuva ponos dok popušta.
„Kuli greha?“, reče Zamira.
„Zamira, neke delove priče nismo ispričali. Oprosti nam. Ponekad
postane teško izaći na kraj sa svim tim spletkama. Imamo, ovaj,
imamo nekoliko hiljada solara na računu u Kuli greha. Izeš ga, dao
bih ti svoj deo da ikako možemo da ih uzmemo, ali o tome sad ne
vredi raspravljati.“
„Da smo samo našli nekoga u gradu da nam sačuva deo“, reče
Žan.
„Džaba kuknjava kad je pivo već proliveno“, reče Lok. „Čini mi se
da se u Tal Veraru nismo sprijateljili ni s kim koga nismo unajmili ili
inu dali napojnicu. Sad bi nam svakako bio od koristi neki jebeni
prijatelj.“ Pridružio se Žanu kod ograde i pretvarao se daje isto onako
zadubljen u more kao i krupniji čovek, ali mogao je da misli samo o
telima u mrtvačkim pokrovima kako uz pljusak padaju u vodu.
Tela padaju, baš kao što su on i Žan planirali da pomoću konopaca
bezbedno padnu iz...
„Čekaj sekund, majku mu“, reče Lok. „Prijatelj. Prijatelj. Eto šta nam
treba koji moj. Rekvina i Stragosa smo zavrnuli kao šrafove. S kim
se nismo ni upuštali u protekle dve godine? Na koga nismo obraćali
pažnju?“
„Hramove?“
„Dobro nagađanje, ali ne — kome je sve na kocki u ovom poganom
pičvajzu?“
„Priorima?“
„Priorima“, reče Lok. „Debelim, tajnovitim, prevarantskim
gadovima.“ Lok je dobovao prstima po ogradi, trudio se da odgurne
tugu, da misli i desetak klimavih, neverovatnih planova snagom volje
sklopi u jednu smislenu spletku. „Razmisli. S kim smo se kockali?
Koga smo viđali u Kuli greha?“
„Sa Ulenom Paskalis?“
„Ne. Nju su jedva i puštali za sto.“
„De Morelom...“
„Ne. Bogovi, njega niko ne shvata ozbiljno. Ko bi mogao da
podstakne priore na nešto krajnje brzopleto? Ko je dovoljno dugo tu
da izaziva potpuno poštovanje ili može da potegne veze i nametne
ga? Unutrašnjih sedmoro, eto ko nam treba. Svi ostali mogu da se
nose u majčinu.“
Razmatranje političke stvarnosti priora slično je proricanju iz
kokošje utrobe, mislio je Lok. U trgovačkim savetima postoje tri
kruga od po sedmoro; svrha svakog sedišta u niža dva kruga je
opštepoznata. Sto se unutrašnjih sedmoro tiče, znaju im se samo
imena — na kakvim su položajima i šta su im dužnosti, zagonetka je
za sve van saveta.
„Kordo“, reče Žan.
„Matori Kordo ili Lajonis?“
„Obojica. Bilo koji. Marijus je u unutrašnjih sedmoro, Lajonis je na
putu. I Marijus je stariji od Perelandrovih muda. Ako iko može da
natera priore u pokret — verovatno kao deo nečeg sumanutog što
upravo smišljaš...“
„Samo je napola sumanuto.“
„Znam ti taj jebeni izraz lica! Siguran sam da su oba Korda pravi
ljudi za tebe; šteta što nikad nismo upoznali tu žgadiju.“ Žan je piljio
u Loka sa oprezom na licu. „Stvarno imaš onaj izraz. Šta to
smeraš?“
„Smeram... šta ako smeram da postignem sve? Zašto nam je
samoubistvo prvo na listi planova? Zašto prvo barem ne pokušamo?
Da se dočepamo Rekvina, odradimo šljaku. Dočepamo se Stragosa.
Iscedimo iz njega ili odgovor ili protivotrov. Onda mu pokažemo
njegove bogove ovako ili onako.“ Lok je odglumio kao da zabada
bodež u zamišljenog arhonta Tal Verara. Toliko se dobro osetio da je
ponovio.
„Kako ćemo to da uradimo, koji moj?“
„Sjajno pitanje“, reče Lok. „Najbolje koje si ikad postavio. Znam da
nam treba ponešto. Kao prvo, kako je krenulo, verovatno nas svaka
osoba u Tal Veraru čeka na dokovima sa samostrelima i buktinjama.
Treba bolje da se prerušimo. Koji je najofucaniji sveštenički red?“
„Red Kala Androna“, reče Žan.
„Uz njegov oproštaj, tvoj je“, reče Lok.
Kalo Androno, Oči. na Raskršću, bog putovanja, jezika i znanja.
Njegovi lutajući sveštenici, kao i učenjaci sa ustaljenim
prebivalištem, preziru raskoš i ponose se grubom odećom.
„Zamira“, reče Lok, „ako na brodu još postoji neko ko ume da
barata iglom i koncem, trebaće nam dve odore. Napravite ih od
platna za jedra, odeće viška, čega bilo. Mrzim što ovo govorim, ali
sad sigurno na sve strane ima odeće viška..“
„Preživeli će kockom razdeliti stvari, a ja ću im podeliti novac“, reče
ona. „Ali mogu prvo da uzmem nekoliko odevnih predmeta.“
 „I treba nam nešto plavo“, reče Lok. „Plavi andronovski povezi za
glavu. Dokle god ih nosimo, sveti smo ljudi, ne samo loše odevene
skitnice.“
„Ezrina plava tunika“, reče Žan. „Eno je... sigurno je u njenoj kabini,
gde ju je ostavila. Malo je izbledela, ali—“
„Savršeno“, reče Lok. „Elem, Zamira, kad smo se vratili iz prve
posete Tal Veraru ovim brodom, dao sam ti jedno pismo da mi
pričuvaš. Ima na sebi Rekvinov pečat. Žerome, treba da ga pažljivo
skineš kao što nam je Veriga pokazao. Bolji si u tome od mene, a
mora dobro da se odradi.“
„Mogu da probam, valjda. Nisam siguran... koliko sam dobar u bilo
čemu ovog časa.“
„Treba mi da uradiš najbolje što možeš. Potrebno mi je. Za mene.
Za nju.“
„Na šta hoćeš da premestim pečat?“
„Na čist pergament. Papir. Bilo šta. Zamira, je F imaš jedan list?“
„Ceo list? Ne bih rekla da su nam Paolo i Kozeta ostavili ijedan. Ali
nekoliko su samo delimično iškrabali; možda mogu da presečem
neki napola.“
„Može. Žerome, nešto od alata ćeš naći u mom bivšem putničkom
kovčegu, u Zamirinoj kabini. Kapetanice, je F može da ih upotrebi, a
i neke fenjere?“
„Paolo i Kozeta odbijaju da izađu iz ostave za konopce“, reče
Zamira. „Previše su uznemireni. Snela sam im posteljinu i alhemijske
lampe. Kabina vam je na raspolaganju.“
„Trebaće ti i tvoje karte“, reče Žan. „Bar pretpostavljam.“
„O da, nameravam da upotrebim karte. Trebaće mi one, plus
najbolji komplet opreme koji možemo da skrpimo. Bodeži. Kraći
konopci, po mogućstvu od polusvile. Novac, Zamira — fine kesice s
pedeset, šezdeset solara, za slučaj da moramo da platimo kako
bismo izbegli neki problem. Gumene cevi s metalom unutra. Ako ih
nemaš, imamo pesak i platno za jedra...“
„I par sekirica“, reče Žan.
„Dve su u mojoj kabini. Izvadila sam ih iz tvog kovčega, zapravo.“
„Molim?“ Tračak uzbuđenja zapravo prođe Žanovim licem. „Kod
tebe su?“
 „Trebale su mi. Nisam znala da su naročite, inače bih ti ih vratila
kad ste završili s bedničkom smenom...“
„Naročite? Više su nam kao članovi porodice nego oružje“, reče
Lok.
„Da, hvala bogovima. Dakle, kako ćeš sve ovo uklopiti?“, reče Žan.
„Kao što rekoh, sjajno pitanje; nameravam da porazmislim o njemu
na duže staze.
„Ako se ovo vreme zadrži, nećemo videti Tal Verar pre sutra uveče“,
reče Zamira. „Jemčim ti da ćeš imati dugo vremena za razmišljanje.
A uglavnom ćeš ga obavljati na katarci kao osmatrač. I dalje treba da
budeš od neke vajde.“
„Naravno“, reče Lok. „Naravno. Kapetanice, kad uđemo u Tal Verar,
uvedi nas sa severa, ako možeš. Ma šta drugo radili, prvo moramo
da svratimo do Trgovačke četvrti.“
„Kordo?“, upita Žan.
„Kordo“, reče Lok. „Stariji ili mlađi, baš me briga. Izeš mi sve,
primiče nas, pa makar morali da im se uspužemo kroz prozore.“
2
„Šta, koji mo...“, reče zdepast, dobro odeven sluga koji je imao tu
nesreću da zađe iza jednog ugla na četvrtom spratu, pored niše s
prozorom kroz koji su se Lok i Žan upravo uspuzali.
„Ehej“, reče Lok. „Čestitam! Mi smo obrnuti provalnici, došli da ti
damo pedeset zlatnih solara!“ Dobacio je kesu s novcem slugi, koji je
uhvati jednom rukom i razjapi usta na njenu težinu. U sledećih
sekund i po koje je proveo u nedizanju uzbune, Žan ga je tresnuo
gumenom cevi.
Ušli su kroz severozapadni ugao najvišeg sprata porodične palate
Kordovih; zbog grudobrana i gvozdenih šiljaka, pentranje na krov
nije bilo preterano privlačno. Samo što ne beše nastupio deseti čas
večeri, jedne savršene aurimske noći na Mesinganom moru, a Lok i
Žan se već behu provukli kroz trnovitu živicu, izbegli tri čete stražara
i proveli dvadeset minuta u veranju uz vlažni, glatki kamen palate
Kordovih samo da bi stigli dovde.
Njihove na brzinu sačinjene svešteničke odore Kala Androna,
zajedno s najvećim delom ostalih njihovih potrepština, bile su
nagurane u rančeve koje im je Žabril na brzinu sašio. Možda
zahvaljujući tim odorama, niko nije ispalio strelicu iz samostrela na
njih otkako su kročili na čvrsto verarsko tlo; ali noć je još mlada,
mislio je Lok — veoma, veoma mlada.
Žanje odvukao onesvešćenog slugu u prozorsku nišu i osvrnuo se
u potrazi za još nekakvim poteškoćama dok je Lok tiho zatvarao
prozore od dvostrukog mraznog stakla i ponovo navlačio reze. Samo
tanušno, pažljivo savijeno parče metala omogućilo mu je da tu rezu
otvori; pravi ljudi Kamora nazivali su tu alatku „dobavljač hleba“, jer
ako možeš da uđeš u kuću porodice dovoljno bogate da ima
staklene prozore s rezom, i da potom iz nje izađeš — ručak ti je
obezbeđen.
Kako bilo da bilo, Lok i Žan su se ušunjavali u dovoljno velikih kuća
veoma nalik ovoj — iako nijedna nije bila baš toliko ogromna — da bi
otprilike znali gde da potraže lovinu. Gospodske spavaće sobe često
su bile vrata uz vrata sa udobnostima poput soba za pušenje, radnih
soba, salona i...
„Biblioteka“, promrmlja Žan dok su on i Lok tiho tapkali desnim
hodnikom. Alhemijska svetla u ukusno zastrtim nišama davala su
mestu prijatno prigušen narandžastozlatan sjaj. Kroz otvorena vrata
nasred hodnika, s njihove leve strane, Lok je nazirao police knjiga i
svitaka. Nije bilo drugih slugu na vidiku.
Biblioteka je bila omanje čudo; mora da je sadržavala hiljadu knjiga,
kao i na stotine svitaka u urednim nizovima i sanducima. Zvezdane
karte, naslikane na koži izbeljenoj alhemijom, ukrašavale su nekoliko
praznih mesta na zidovima. Dvoja zatvorena vrata vodila su u druge
unutrašnje prostorije, jedna sleva a jedna ispred njih.
Lok se pribio uz leva vrata i oslušnuo. Začuo je tih žamor, okrenuo
se Žanu, i otkrio da se ovaj ukopao u mestu pored jedne police s
knjigama. Pružio je ruku, uzeo tanku knjigu malog formata — možda
šest palaca visoku — iz reda i brzo je strpao u ranac. Lok se isceri.
U tom trenutku leva vrata se otvoriše pravo u njega i bezopasno ali
bolno ga čuknuše u potiljak. Okrenuo se na peti i obreo se licem u
lice s mladom ženom koja je nosila prazan srebrni poslužavnik. Ona
otvori usta da vrisne i ništa se drugo tu nije moglo: Lokova leva ruka
sunu da joj prekrije usta dok je desnom posezao za bodežom.
Gurnuo ju je natrag u sobu iz koje je došla i, kad je prošao kroz
vrata, Lok oseti kako mu noge tonu u palac debeo plišani tepih.
 Žan je prošao odmah za njim i tresnuo vratima. Sluškinjin
poslužavnik pade na tepih i Lok je odgurnu u stranu. Ona pade Zanu
u naručje s iznenađenim: „Uuuuuf!“, a Lok se zateče u dnu kreveta,
otprilike desetak stopa dugačkog sjedne strane, zastrtog s dovoljno
svile da se jedrima opremi pozamašna jahta.
Na drugom kraju tog kreveta, na jastucima je sedeo smežuran
starac, donekle komičan zbog majušnog tela okruženog s toliko
praznog, obilatog prostora. Duga kosa boje morske pene padala mu
je po ramenima povrh svilene zelene spavaćice. Razvrstavao je
gomilu papira pri alhemijskom svetlu, kada su mu Lok, Žan i nevoljna
sluškinja svi zajedno nahrupili u sobu.
„Marijus Kordo, pretpostavljam“, reče Lok. „Za ubuduće, srnem li da
predložim da uložite malo u izumiteljski rad na prozorskim rezama?“
Starac razrogači oči i papiri mu se rasuše iz ruku. „O bogovi“,
povika, „o bogovi saklonite! To si ti!“
3
„Naravno da sam ja“, reče Lok. „Samo što vi još ne znate ko sam,
do mojega, ja.“
„Gospodaru Košta, možemo da porazgovaramo o ovome. Sigurno
znate da sam razuman i izuzetno bogat čovek.
„Dobro, dakle, znate ko sam, do mojega, ja“, reče Lok, uznemiren.
„I zabole me dupe za vaš novac. Došao sam da...“
„Na mom mestu i vi biste isto postupili“, reče Kordo. „Bio je to samo
posao, prosto posao. Poštedite me, i neka i to bude poslovna
odluka, zasnovana na dobitku novca, dragulja i alhemijskih...“
„Gospodaru Kordo“, reče Lok, „gledajte, ja...“ Namršti se i okrenu
se sluškinji. „Je l’ ovaj čovek, ehm, senilan?“
„Potpuno je pri sebi“, odgovori ona hladno.
„Uveravam vas da jesam“, i'eče Kordo. Gnev mu je potpuno
izmenio crte lica. „I neće me iz posla izbaciti ubice u mojoj rođenoj
spavaćoj sobi! Dakle, sada ćete me ili istog časa ubiti ili ćemo
popričati o ceni moje slobode!“
„Gospodaru Kordo“, reče Lok, „kažite mi dve stvari, i, majku mu,
budite savršeno jasni u pogledu obe. Prvo, otkud znate ko sam?
Drugo, zašto mislite da sam došao da vas ubijem?“
„Pokazali su mi vaša lica“, reče Kordo, „u bari vode.“
 „U bari...“ Lok oseti kako mu je želudac poskočio. „E, izeš ga, to su
uradili...“
„To je uradio jedan kartenski vezani čarobnjak, predstavnik svog
esnafa po jednom ličnom pitanju. Sad svakako shvatate...“
„Vi“, reče Lok. „Postupio bih isto na vašem mestu, eto šta ste rekli.
Vi šaljete za nama one pogane plaćene ubice! One drkadžije na
dokovima, šankera sa otrovom, one ekipe na noć Fešte...“
„Očigledno“, reče Kordo. „A vi ih uspešno izbegavate, nažalost. Uz
malo pomoći Maksilana Stragosa, rekao bih.“
„Nažalost? Nažalost? Kordo, nemate predstavu koliko jebeno imate
sreće što nisu uspeli! Šta su vam rekli vezani čarobnjaci?“
„Ma, dajte. Svakako vaši sopstveni planovi...“
„Recite mi od reči do reči ili ću vas zapravo ubiti!“
„Da ste pretnja priorima i da, u svetlosti cene prethodno plaćene za
njihove usluge, smatraju kako je za njih najbolje da nas upozore na
vaše prisustvo.“
„Unutrašnjih sedmoro, mislite.“
„Da.“
„Glupavi kreteni“, reče Lok. „Kordo, vezani čarobnjaci su vas
iskoristili. Razmislite o tome sledeći put kad vam padne na pamet da
im date novac. I — gospodar De Fera i ja — nalazimo se na
njihovom spisku ljudi koje treba jebati u zdrav mozak; bacili su nas
između vas i Stragosa zabave radi. To je sve! Nismo došli ovamo da
bilo šta uradimo priorima.“
„To vi kažete...“
„A što vas onda upravo ne ubijam?“
„Zbog toga mi je u isto vreme i drago i nerviram se“, reče Kordo
grizući se za usnu.
„Činjenica je“, reče Lok, „da sam vam, iz razloga koji će zauvek
ostati u tri lepe izvan vašeg pojmanja, provalio u palatu kako bih
uradio jedno — dao vam glavu Maksilana Stragosa na tacni.“
„Molim?“
„Ne bukvalno. Imam planove za tu glavu, zapravo. Ali znam da
biste bili u majčinu srećni da neko šutne i sruši arhonta kao
mravinjak, tako da ću ovo reći samo jednom: nameravam da za
stalno uklonim Maksilana Stragosa s vlasti i nameravam da uradim
to noćas. Neophodna mije vaša pomoć.“
 „Ali vi ste na neki način arhontov čovek...“
„Žerom i ja smo agenti protiv svoje volje“, reče Lok. „Stragosov lični
alhemičar dao nam je latentni otrov. Dokle god je protivotrov u
Stragosovoj vlasti, možemo ili da ga služimo ili prilično jezivo da
umremo. Ali taj drkadžija nas je pritiskao i pritiskao, a sad je
preterao.“
„Možda ste... možda ste provokatori koje je poslao...“
„Da, šta, stavimo vašu odanost na probu? U kom sudu, pod kojom
zakletvom, po kom zakonu? Isto pitanje kao i malopre, ovog puta
pod kretenskom pretpostavkom da zapravo radim za Stragosa —
zašto vas onda ne ubijam?“
„Što se toga tiče... činjenica.“
„Evo“, reče Lok, obiđe krevet i sede pored Korda. „Uzmite bodež.“
Baci sečivo starcu u krilo. U tom času, neko zalupa navrata.
„Oče! Oče, jedan sluga je povređen! Jesi li dobro? Oče, ulazim!“
„Moj sin ima ključ“, reče Kordo kada se začu škljocaj mehanizma u
vratima.
„Ah“, reče Lok, „onda će mi ovo trebati.“ Opet dograbi bodež, stade
pored Korda i donekle preteći ga uperi u njega. „Mir. Ovo će trajati
minut.“
U sobu nahrupi dobro građen čovek u srednjim tridesetim
godinama, sa ukrašenim rapirom u rukama. Lajonis Kordo, prior
drugog kruga, jedini očev naslednik i već nekoliko godina udovac.
Možda najpoželjiniji neženja u Tal Veraru, još naročitiji zbog činjenice
da retko posećuje Kulu greha.
„Oče! Alasin!“ Lajonis stupi u sobu, razmetljivo razmahnu oružjem i
raširi ruke kako bi zagradio vrata. „Pustite ih, nitkovi jedni! Uzbunio
sam kućne stražare i nikad nećete stići dole do...“
„Ma, Perelandra mu, neću čak ni da se pretvaram“, reče Lok. Vrati
bodež starijem Kordu, koji ga uhvati između dva prsta kao da je u
pitanju nekakav zarobljeni insekt. „Gledajte. Eto. Joj što sam ja jedan
šaljiv plaćeni ubica. Vratite mač ukanije, zatvorite vrata i otvorite uši.
Moramo da razgovaramo o raznoraznim poslovima.“
„Ja... ali..
„Lajonise“, reče stariji Kordo, „ovaj čovek je možda sišao s uma, ali,
kao što i sam kaže, ni on ni njegov partner nisu plaćene ubice.
Skloni oružje i reci stražarima da... „ Sumnjičavo se okrenu prema
Loku. „Košta, jeste li pri ulasku teško ranili nekog od mojih ljudi?“
„Jedna čvorugica“, reče Lok. „Uvek to radimo. Biće mu dobro, ma
ko daje.“
„Odlično.“ Marijus uzdahnu i uzrujano vrati bodež Loku, koji ga
zadenu natrag za pojas. „Lajonise, reci stražarima da odstupe. Onda
zaključaj vrata i sedi.“
„Ako niko nikog neće da ubija u ovim odajama, je l’ smem ja da
idem?“, zapita Alasin.
„Ne. Izvini. Već si previše čula. Sedi i opusti se dok slušaš ostatak.“
Lok se okrenu starijem Kordu. „Pazite, iz očiglednih razloga ona ne
sme da izlazi iz kuće dok večeras ne obavimo šta treba, važi?“
„Od svih...“
„Ne, Alasin, u pravu je.“ Stariji Kordo umirujuće mahnu rukama.
„Previše zavisi od ovoga, i ako si mi odana — znaš to. Ako, oprosti
mi, nisi — znaš to tim pre. Narediću da te zatvore u radnu
sobu, gde će ti biti udobno. I ovo ću ti veoma, veoma bogato
nadoknaditi, obećavam.“
Kada ju je Žan pustio, sela je u ugao i mrzovoljno skrstila ruke.
Lajonis, koji je izgledao kao da sumnja u sopstveni zdrav razum,
odsečno je raspustio odred grubijana snažnog izgleda koji su časak
kasnije nagrnuli u biblioteku, potom vratio rapir u kanije i zatvorio
vrata spavaće sobe. Naslonio se na njih, namršten koliko i Alasin.
„Elem“, reče Lok, „kao što sam rekao, do kraja noći, pa makar
nastupili pakao i praotačka vatra, moj partner i ja naći ćemo se fizički
blizu Maksilanu Stragosu. Ovako ili onako, lišavamo ga vlasti. Možda
i života, ako ne budemo imali izbora. Ali da bismo dospeii onamo na
svoj način, zahtevaćemo ponešto od vas. I morate da shvatite, ako
se u ovo upuštate, daje to — to. Ovo je stvarno. Ma kakve planove
da imate za preuzimanje grada od Stragosa, držite ih u pripravnosti.
Ma kakve mere imate za obuzdavanje vojske i mornarice dok ne
uspete da ih podsetite ko ih plaća — pustite ih u pogon.“
„Da uklonite Stragosa?“ Lajonis je izgledao u isto vreme i zadivljeno
i uzrujano. „Oče, ovi ljudi su ludi...“
„Lajo, tišina.“ Stariji čovek podiže ruku. „Ovi ljudi tvrde da su u
jedinstvenom položaju da izazovu promenu koju želimo. Takođe su...
odbili da mi naude za neka dela koja sam već počinio protiv njih.
Saslušaćemo ih.“
„Dobro“, reče Lok. „Evo šta treba da shvatite. Za nekoliko sati,
mene i gospodara De Feru uhapsiće arhontove Oči dok budemo
odlazili iz Kule greha...“
„Uhapsiti?“, reče Lajonis. „Otkud biste mogli znati...“
„Zato što ću zakazati sastanak“, reče Lok. „I zamoliću Stragosa da
naredi naše hapšenje.“
4
„Branitelj vas neće primiti, kao ni dvorska dama. Takva su nam
naređenja.“
Čak i kroz masku Lok je pouzdano osećao prezir u pogledu oficira
Očiju.
„Sada hoće“, reče Lok, dok su on i Žan pristajali uz arhontov mol u
manjem, okretnijem čamcu koji su izmamili od starijeg Korda. „Recite
mu da smo učinili što je zahtevao kada smo se videli prošli put i da
zaista treba da porazgovaramo o tome.“
Oficir je razmislio nekoliko sekundi, pa otišao ka signalnom lancu.
Dok su čekali odluku, Lok i Žan su skinuli sve oružje i opremu,
natrpali ih u torbe i ostavili ih na dnu čamca. Naposletku se na vrhu
pristanišnih stepenica pojavila Merejn i dala im znak da priđu; opipali
su ih temeljito kao i uvek i otpratili ih gore, u arhontovu radnu sobu.
Žan je uzdrhtao kad je ugledao Stragosa, koji je stajao za stolom.
Lok je primetio da Žan steže i opušta pesnice, pa ga je čvrsto
stisnuo za ruku.
„Jesu li vesti dobre?“, upita arhont.
„Je T te izvestio neko o vatri na moru, juče oko podneva, negde na
zapad od grada?“, upita Lok.
„Dva trgovačka broda izvestila su o velikom stubu dima na
zapadnom obzorju“, reče Stragos. „Nikakvih drugih vesti nema,
koliko ja znam, i nijedan sindikat nije potvrdio gubitke“
„Uskoro će“, reče Lok. „Jedan brod smo spalili i potopili. Ni jednog
jedinog preživelog nema. Bio se zaputio prema gradu i plivao je u
tovaru, tako da pretpostavljam da će na kraju nekom zafaliti.“
„Na kraju“, reče Stragos. „I šta sad hoćeš, poljubac u obraz i tacnu
šećerlema? Rekao sam ti da me više ne zamajavaš dok...“
 „Posmatraj naše prvo potapanje kao pošteno zarađen novac“, reče
Lok. „Rešili smo da želimo i jare i pare.“
„Šta to tačno znači?“
„Želimo plod svog truda u Kuli greha“, reče Lok. „Želimo ono na šta
smo potrošili dve godine. I želimo ga večeras, pre nego što uradimo
ma šta drugo.“
„Pa, ne možete baš večeras da ga dobijete. Šta ste zamišljali, da ću
vam dati nekakav ukaz, ljubazan zahtev Rekvinu da vam dopusti da
doterate igru do kraja?“
„Ne“, reče Lok, „ali sad odmah idemo onamo daje izvedemo, a kad
bezbedno umaknemo s plenom, Otrovna orhideja neće potopiti više
nijedan brod u tvojim vodama.“
„Uslove svog zaposlenja kod mene ne namećeš ti...“
„Namećem, zapravo. Čak i kad bismo ti verovali da ćeš nam vratiti
naše živote kad se ovo robovanje kod tebe završi, više nismo tako
sigurni da će nam, nakon što ti isteraš svoje, uslovi u ovom gradu
dozvoljavati da izvedemo onu spletku u Kuli greha. Razmisli,
Stragose. Mi smo svakako razmišljali. Ako nameravaš da
neposredno držiš priore u šaci, mogao bi da nastane rusvaj.
Krvoproliće i hapšenja. Rekvin je s priorima na prst u ’znaš već šta’;
njegovo bogatstvo mora da ostane nedirnuto ako želimo da
opelješimo makar i deo. Dakle, pre nego što ti dovršimo ova posla,
želimo ono što je naše sigurno u šaci.“
„Ti nadobudni...“
„Da“, viknu Lok. „Ja. Nadobudan. Stragose, i dalje nam treba jebeni
protivotrov. Iz tvojih ruku. I zahtevamo još jedno odlaganje, ako ništa
drugo. Večeras. Kad se vratimo ovamo za nekoliko časova, hoću da
se vidim s tvojim alhemičarom.“
„Od svih poganih... Kako to misliš, kad se vratite ovamo?“
„Postoji samo jedan način da bezbedno izađemo iz Kule greha, kad
Rekvin otkrije da smo ga nasamarili“, reče Lok. „Moramo da odemo
odande i padnemo pravo u šake tvojih Očiju, koji će čekati da nas
uhapse.“
„Zašto bih im, u ime svih bogova, to naredio?“
„Zato što ćemo se, kad se bezbedno vratimo ovamo“, reče Lok,
„krišom išunjati, vratiti se na Otrvovnu orhideju i kasnije iste noći
napasti sam Srebrni pristan. Drakaša ima sto pedesetoro članova
posade, a popodne smo proveli u zarobljavanju dve ribarske barke
koje ćemo zapaliti na vodi. Želeo si grimiznu zastavu nadomak
grada? Bogova mu, podići ćemo je u luci. Razlupaćemo i popaliti što
više možemo i napasti sve što nam se nađe usput pri izlasku. Priori
će ti biti na kapijama s vrećama novca i preklinjati te da ih spaseš.
Ako to ne učiniš, otpočeće nemiri. Je l’ ti to dovoljno neposredno?
Možemo da uradimo šta god hoćeš. Možemo noćas. I kazneni juriš
na Utvarnolujna ostrva — elem, koliko brzo možeš da spakuješ
putnički kovčeg, branitelju?“
„Šta to uzimate od Rekvina?“, upita Stragos posle dugog
premišljanja u tišini.
„Ništa što ne može da prenese jedan čovek kome se dozlaboga
žuri.“
„Rekvinova riznica je neprobojna.“
„Znamo“, reče Lok. „Ono što želimo nije u njoj.“
„Kako da budem siguran da nećete usput poginuti — onda mi
nećete biti ni od kakve vajde?“
„Uveravam te da ćemo poginuti“, reče Lok, „osim ako se istog časa
ne nađemo pod bezbednim, javnim, zakonitim nadzorom tvojih Očiju.
A onda iščezavamo; šćapićeš nas za zločine protiv verarske države,
u čemu arhonat ima zakonsku prednost. Prednost kojom ćeš se
uskoro razmetati kako ti drago. Ma daj, priznaj daje predivno, majku
mu.“
„To što želite ostavićete kod mene“, reče arhont. „Ukradite ga,
dobro. Prebacite ga ovamo. Ali pošto ćemo ionako morati da vam
neutrališemo otrov, čuvaću vam ga sve do rastanka.“
„To je...
„Meni neophodno jemstvo“, reče Stragos, glasa prezasićenog
pretnjom. „Dvojica koja znaju da su oči u oči sa sigurnom smrću
mogla bi lako da pobegnu, i da piju, lumpuju i udobno se kurvaju
nekoliko nedelja pre kraja, ako bi im iznenada ogromna količina
novca pala šaka, zar ne?“
„Verovatno si u pravu“, reče Lok, pretvarajući se da je razđražen.
„To što ostavimo kod tebe, sve do jednog...“
„Pazićemo na sve savesno i dobro. Vaše dvogodišnje ulaganje
čekaće vas na našem rastanku.“
„Onda, pretpostavljam da nemamo izbora. Pristajemo.“
 „Onda ću istog časa izdati nalog za hapšenje Leokanta Koste i
Žeroma de Fere“, reče Stragos. „Ovu ću vam molbu uslišiti — a
onda, bogova mu, bolje bi bilo i vama i onoj sajranskoj kučki da
ispunite obećanje.“
„Hoćemo“, reče Lok. „najbolje što smo u stanju. Zakletva je
položena.
„Moji vojnici.,.“
„Oči“, reče Lok. „Pošalji Oči. Među redovnom vojskom sigurno imaš
priorskih agenata; život mi zavisi od činjenice da Oči bolje držiš na
oku, takoreći. Osim toga, ljudi se useru kad ih vide. Ovo je jurišna
operacija.“
„Hm“, reče Stragos, „prediog je razuman.
„Onda, molim te, slušaj pažljivo“, reće Lok.
5
Bio je dobar osećaj skinuti se do gole kože.
Izranjan je iz dugog perioda glume moglo je ličiti na ispliva vanje i
udisanje nakon što si se umalo udavio, mislio je Lok. Sada se čitav
teret višeslojnih laži i identiteta ljušti s njih — poput odbačene
zmijske košuljice ostaje za njima dok po poslednji put trupkaju uz.
Zlatno stepenište. Sad kad su znah izvorište tajanstvenih plaćenih
ubica, nisu imali razloga da glume sveštenike i šunjaju se naokolo;
dok ih gradski moćnici gone u stopu, mogli su da beže kao prosti
lopovi.
A upravo to su i bili.
On i Zan trebalo je da budu presrećni, da se zajedno smeju zbog
toga, da uživaju u uobičajenoj zadihanoj radosti zbog dobro
izvedenog zločina. Bogatiji i pametniji od svih ostalih. Ipak, večeras
je pričao samo Lok; večeras se Žan upinjao da ostane smiren do
trenutka kad bude mogao da se baci na nekoga, a bogovi nek su u
pomoći svakorn ko mu se nađe na putu kad do toga dođe.
Kalo, Galdo i Buba, mislio je Lok. Ezri. Sve što su on i Žan ikad
želeli jeste da pokradu koliko god mogu da ponesu i smeju se celim
putem do bezbednog, dalekog odredišta. Zašto ih je to koštalo toliko
voljenih osoba? Zašto li neka glupava pizda uvek zamišlja da
nekažnjeno može da razgnevi jednog Kamoranina?
 Jer ne možeš to, mislio je Lok dok je usisavao vazduh kroz stisnute
zube, a Kula greha uzdizala se iznad njih i bacala plavo i crveno
svetio u mračno nebo. Ne možeš. Dokazali smo to jednom i noćas
ćemo dokazati opet, pred svim bogovima.
6
„Da niste ni prišli službenom ulazu, vi... O bogovi, pa to ste vi!
Upomoć!“
Izbacivač čija su rebra pri njihovom prethodnom susretu bila žrtva
Žanovih bolnih usluga ustuknu kada Lok i Žan potrčaše prema
njemu preko službenog dvorišta. Lok je video kako na sebi ima
nekakav gips ispod platnene tunike.
„Nismo došli da te povredimo“, prodahta Lok. „Dovedi... Selendri.
Dovedi je odmah.“
„Niste vi odeveni kako treba da biste razgovarali sa...“
„Dovedi je odmah i zaradičeš novac“, reče Lok i obrisa znoj sa čela,
„ili ostani tu još dve sekunde i opet ćemo ti izlomiti rebra.“
Petoro ili šestoro poslužitelja iz Kule greha beše se okupilo oko njih
za slučaj nevolje, ali nisu pravili nikakve preteče pokrete. Nekoliko
minuta nakon što je povređeni izbacivač nestao u kuli, umesto njega
izašla je Selendri.
„Vas dvojica bi trebalo da ste na moru.
„Selendri, nema vremena za objašnjenja. Arhont je naredio naše
hapšenje.Već sada odred Očiju dolazi ovamo gore da nas uhapsi.
Stići će za nekoliko minuta.“
„Molim?“
„Nekako je dokonao sve“, reče Lok. „Zna da smo spletkarili s vama
protiv njega i...“
„Ne govorite ovde o tome“, reče Selednri.
„Sakrijte nas. Molim vas, sakrijte nas!“
Lok je video kako panika, osujećenost i proračunatost vode rat na
neoštećenoj strani njenog lica. Da li da ih ostavi ovde, prepusti ih
sudbini i dopusti da prospu sve što znaju pred arhontovim
mučiteljima? Da ih pobije u dvorištu, pred svedocima, bez
prihvatljivog objašnjenja da su „slučajno“ pali? Ne. Moraće da ih
primi. Za sada.
„Dođite“, reče ona. „Brzo. Ti i ti, pretresite ih.“
 Poslužitelji Kule greha prepipali su Loka i Žana i izvukli njihove
bodeže i kese s novcem. Selendri ih uze.
„Ovaj ima špil karata“, reče poslužitelj posle prekopavanja po džepu
Lokove tunike.
„Nije ni čudo“, reče Selendri. „Zabole me za to. Idemo na deveti
sprat.“
U raskoš Rekvinovog hrama pohlepi, poslednji put; kroz svetinu i
slojeve dima koji su poput onespokojenih duša visili u vazduhu, uz
široke spiralne stepenice, kroz spratove sve bolje kakvoće i većeg
rizika.
Lok se osvrtao dok su se peli; je li to samo njegova mašta ili se
nijedan prior noćas ne šepuri ovuda? Uvis, na četvrti sprat, na peti
— a tamo je, razume se, gotovo naleteo na Marakosu Durenu, koja
je zijala s pićem u ruci dok su Selendri i stražari vukli Loka pored nje.
N a Dureninom licu Lok je video više od preneraženosti ili
razdraženosti — o bogovi. Popizdela je.
Lok je mogao samo da zamisli kako joj on i Žan izgledaju —
kosmatiji, vitkiji i pocrneli od sunca. Da se ne pominje to što su
nedovoljno lepo obučeni, znojavi i očito u ogromnoj nevolji s kućom.
Iscerio se i, na putu uz stepenice, mahnuo Dureni dok je nestajala s
vidika.
Naviše, kroz poslednji sprat, kroz slojeve kuće s najmanje sveta. I
dalje ni traga priorima — podudarnost ili ohrabrujući znak?
Naviše, u Rekvinovu kancelariju, gde je gospodar Kule stajao pred
ogledalom i navlačio crni večernji kaput dugih peševa, opšiven
srmom. Iskezio je zube na prizor Loka i Žana, a zloba u očima lako
mu se mogla meriti s vatrenim alhemijskim blistavilom njegovih
optika.
„Arhontove Oči“, reče Selendri. „Pošli da uhapse Kostu i De Feru.“
Rekvin zareza, baci se napred poput mačevaoca i sa zapanjujućom
snagom odalami Loka nadlanicom. Ovaj se otkliza po podu na
zadnjici i tresnu o Rekvinov radni sto. Drangulije uznemirujuće
začangrljaše iznad njega, a jedan metalni poslužavnik zazveketa po
pločicama.
Žan pođe napred, ali dva krupna poslužitelja Kule greha dohvatiše
ga za ruke, a uz dobro nauljen škljocaj Selendri već bese potegla
skrivena sečiva, ne bi li ga ubedila da to ne čini.
 „Košta, šta si to uradio?“, riknu Rekvin. Šutnuo je Loka u stomak
tako da ovaj opet udari u sto. Jedna vinska čaša pade na pod i razbi
se.
„Ništa“, prodahta Lok, „ništa, jednostavno je znao, Rekvine, znao je
da kujemo zaveru protiv njega i morali smo da bežimo. Oči su nam
za petama.“
„Oči dolaze u moju Kulu“, zareža Rekvin. „Oči koje možda samo što
nisu narušile veoma važan običaj Zlatnog stepeništa. Stavio si me u
veoma loš položaj, Košta. Sve si sjebao, je l’ da?“
„Žao mi je“, reče Lok puzeći na rukama i kolenima, „žao mi je,
nismo imali kuda da bežimo. Ako... ako mu padnemo šaka.
„Baš tako“, reče Rekvin. „Idem dole da se pozabavim vašim
progoniteljima. Vas dvojica ostajete ovde. Raspravićemo ovo onog
časka kad se vratim.“
Kad se vratiš, mislio je Lok, imaćeš sa sobom još poslužitelja. A
Žan i ja ćemo da „iskliznemo“ kroz prozor.
Vreme je da se obavi ono.
Potpetice Rekvinovih čizama odjekivale su prvo po pločicama, pa
po gvožđu njegovog malenog stepeništa dok je silazio na donji nivo.
Dva poslužitelja pustiše Žana, ali i dalje su ga držali na oku, dok se
Selendri, isukanih sečiva, oslanjala o Rekvinov sto. Hladno je zurila
u Loka dok je ovaj ustajao, trzajući se od bola.
„Staje, Košta, nemaš više slatkih koještarija koje bi mi šaputao na
uvo?“
„Selendri, ja.
„Gospodaru De Fera, jeste li znali da narnerava da vas ubije? Da
njegove pogodbe s nama u proteklih nekoliko meseci zavise od
našeg dopuštenja da to učini?“
„Selendri, slušajte, molim vas.
„Znala sam da si loše ulaganje“, reče ona. „Samo nisam shvatila da
će se sve tako brzo izokrenuti.“
„Da, bila si u pravu. Bio sam loše ulaganje, i ne sumnjam da će te
Rekvin ubuduće pažljivije slušati. Zato što nikad nisam želeo da
ubijem Žeroma de Feru. Osoba po imenu Zerom de Fera ne postoji.
Kao ni Kalo Kalaš.
Zapravo“, reče on i široko se iskezi, „upravo ste nas doveli tačno
tamo gde treba da budemo kako bi nam se isplatile dve godine
teškog rada, tako da možemo i tebe i tvog gazdu da opljačkamo do
jebenih sto jedan i nazad.“
Sledeći zvuk u sobi bio je poslužitelj Kule greha koji je tresnuo o
zid, sa otiskom Žanove pesnice od kog mu se crvenela čitava strana
lica.
Selendri je reagovala sa zapanjujućom brzinom, ali Lok je bio
spreman za nju; ne da se bori, već samo da je izbegava i izvrdava
joj, i da se drži podalje od one njene ruke sa sečivom. Preskočio je
preko stola, rasuo papire i smejao se dok su se oboje pravili cla će
krenuti na jednu stranu, pa na drugu, i plesali kako bi videli ko će prvi
posrnuti pored zaštite koju je sto pružao.
„Košta, za ovo ćeš umreti“, reče ona.
„Aha, a vi planirali da nas poštedite. Ma, daj. Kad smo kod toga —
ni Leokanto Košta ne postoji. Koliko samo ima sitnica koje
jednostavno ne znaš, a?“
Iza njih, Žan se gušao s drugim poslužitelljem. Zan tresnu čelom
čoveka u lice, slomi mu nos, a ovaj pade na kolena, brboćući. Žan
ga zaobiđe i zabi lakat čoveku u potiljak, udarcem iz trupa. Ma koliko
bio zauzet izvrdavanjem Selendri, Lok se lecnu na tresak
poslužiteljeve lobanje o pod.
Časak kasnije Žan se nadnese nad Selendri, dok mu se krv iz
poslužiteljevog slomljenog nosa slivala niz lice. Ona zamahnu
sečivima, ali Žan je od gneva bio u retkoj, opakoj formi. Dohvatio ju
je za mesinganu podlakticu, presamitio je napola pesnicom u
stomak, zaokrenuo je i držao je za ruke. Ona se uvijala i borila se za
dah.
„Lepa kancelarija“, reče Žan tiho, kao da se upravo rukovao sa
Selendri i njenim poslužiteljima umesto što ih je isprebijao kao
mačke. Lok se namršti, ali nastavi s planom — vreme je bilo ključno.
„Pažljivo gledaj, Selendri, jer ovaj trik mogu da izvedem samo
jednom“, reče on, izvadi špil lažnih karata i prenaglašeno ih
promeša. „Ima li nekog pića u ovoj kući? Veoma jakog pića, od onih
što čoveku nateraju suze na oči a vatru niz grlo?“ Odglumio je
iznenađenje kada ugleda bocu brendija na polici iza Rekvinovog
stola, pored srebrne činije pune cveća.
Lok zgrabi činiju, baci cveće na pod i postavi praznu posudu na sto.
Onda je otvorio bocu brendija i sipao oko tri prsta smeđe tečnosti u
činiju.
„Sad, kao što vidiš, u rukama nemam ništa do ovog savršeno
običnog, savršeno normalnog špila ni po čemu neobičnih karata.
Ili...?“ Još jednom promeša špil, pa ga ispusti u činiju. Alhemijske
karte se razmekšaše, nabubriše i proključaše i zapeniše se. Slike i
simboli su se rastapali, prvo u belu smesu ispresecanu bojama,
potom u uljevitu sivu tvar. Na tanjiriću na uglu stola Lok je pronašao
okrugao nož za puter i njim žustro promešao sivu tvar sve dok svaki
trag karata nije nestao.
„Šta to radiš, koji moj?“, zapita Selendri.
„Pravim alhemijski cement“, reče Lok. „Pločice smole oslikane kao
karte, takve formule da reaguju s jakim alkoholnim pićima. Mili
bogovi na nebesima, zar ne želiš da znaš koliko me je ovo koštalo?
Da me izeš, nisam ni imao izbora izuzev da vas opljačkam nakon što
sam ih naručio.“
„Šta to nameravaš..
„Kao što znam iz živopisnog ličnog iskustva“, reče Lok, „kad se
sasuši, ovo sranje je čvršće od čelika.“ Otrčao je do onog mesta na
zidu gde će se pojaviti uspinjača i počeo da razmazuje sivu tvar svud
po jedva vidljivim procepima koji su označavali vrata. „Dakle, nakon
što ga sasvim razmažem po ovom divnom tajnom ulazu, a onda ga
saspem u ključaonicu glavnih vrata, gle — za oko minut, Rekvinu će
trebati ovan za razbijanje ako večeras želi opet da vidi svoju
kancelariju.“
Selendri pokuša da vrisne „upomoć“, ali stara povreda grla bila je
previše za nju; bio je to glasan i sablastan zvuk, ali nije se proneo do
donjeg sprata potrebnom silinom. Lok je strčao niz gvozdene
stepenice, zatvorio glavna vrata Rekvinove kancelarije i žurno
zapečatio mehanizam brave gromuljicom cementa koji je već
čvrsnuo.
„A sada“, reče kada se vratio u sredinu kancelarije, „sleđeće čudo
ove večeri ima veze s divnim kompletom stolica kojima sam opskrbio
našeg cenjenog domaćina. Ispostavlja se da, na kraju krajeva, ipak
znam šta je talatrijski barok, i postoji razlog što bi neko pri zdravom
razumu sačinio nešto ovako lepo od drveta u osnovi slabog kao što
je srpasti strigar.“
 Lok ščepa jednu stolicu. Golim rukama je istrgnuo jastuk za
sedenje i ploču ispod njega i unutar sedišta razotkrio plitak odeljak
pun alatki i opreme — noževa, kožnog opasača za penjanje,
zakačaljki i „osmica“ i drugog odabranog pribora. Uz čangrljanje ih je
istresao na zemlju, a onda se iscerio i podigao stolicu iznad glave.
„Ovako se mnogo lakše lome.“
To i učini — snažno tresnu stolicom o Rekvinov pod. Rasprsla se
na svim spojnicama, ali se nije raspala jer su se komadi, sad već
pretvoreni u iverje, držali zajedno pomoću nečega provučenog kroz
šupljine u nogama i naslonu. Lok je nekoliko minuta petljao oko
ostataka pre nego što je uspešno izvukao nekoliko dugačkih komada
polusvilenog konopca.
Lok uze jedan i, uz Žanovu pomoć, brzo sveza Selendri uz stolicu
iza Rekvinovog stola. Ritala se i frktala, pa čak pokušala i da ih
ujede, ali uzalud.
Kad su je dobro vezali, Lok uze nož iz gomile alata na podu dok se
Žan bavio lomljenjem preostale tri stolice i vađenjem skrivenog
sadržaja. Dok je Lok prilazio Selendri sa sečivom u ruci, ona se
prezrivo zapilji u njega.
„Ne mogu da ti kažem ništa značajno“, reče. „Riznica je u temelju
kule, a vi ste se upravo zapečatili ovde gore. Dakle, zastrašuj me
koliko god hoćeš, Košta, ali pojma nemam šta si to umislio da radiš.“
„Ijao, ti misliš da je ovo za tebe?“ Lok se osmehnu. „Selendri. Mislio
sam da se bolje poznajemo. Što se riznice tiče, koju je uopšte
pominjao, koji moj?“
„Tvoj rad na pronalaženju načina da provališ...“
„Selendri, lagao sam. Poznat sam po tome, kažu. Misliš da sam
stvarno vršio oglede s mehaničkim bravama i hvatao beleške za
Maksilana Stragosa? Malo sutra. Cirkao sam brendi na tvom prvom i
drugom spratu i pokušavao da se saberem nakon što su me umalo
iseckali na komade. Tvoja riznica je jebeno neprobojna, srce moje.
Nikad nisam ni želeo da joj priđem.“
Lok se osvrnu, pretvarajući se da prvi put primećuje sobu.
„Međutim, Rekvin na zidovima stvarno drži mnogo skupih slika, je l’
da?“
S kezom za koji je imao osećaj da je još veći nego što je zapravo
bio, Lok priđe najbližoj i poče, veoma pažljivo, daje iseca iz rama.
 7
Lok i Žan bacili su se unazad s Rekvinovog balkona deset minuta
kasnije, s polusvilenim konopcima koji su vodili od njihovih kožnih
opasača do savršenih sidrenih omči koje su vezali oko ograde. U
stolicama nije bilo dovoljno mesta za sigurnosnu užad, ali ponekad
ne možeš da dospeš daleko u životu bez malo kocke.
Lok je urlao dok su brzo klizili naniže kroz noćni vazduh, pored
balkona za balkonom, prozora za prozorom kockara koji su se
dosađivali ili uživali, bili ili blazirani ili nimalo radoznali. Oduševljenje
je trenutno pobedilo nad tugom. On i Žan padali su dvadeset
sekundi, uz pomoć gvozdenih osmica izbegavali da se ne strovale
naglavačke, i za tih dvadeset sekundi sa svetom je sve bilo 'baš
kako treba, hvaljen nekje Grbavi Zaštitnik. Deset Rekvinovih
najskupljih slika — s ljubavlju isečenih iz ramova, smotanih i strpanih
u valjke od vodootpornog platna — bilo im je prebačeno preko
ramena. Dve je morao da ostavi na zidu jer nije imao futrole za
nošenje, ali, opet, prostor u stolicama bio je ograničen.
Kada je Lok izmozgao da se treba baciti na Rekvinovu dobro
poznatu zbirku umetničkih dela, njuškao je naokolo u potrazi za
mogućim kupcem među antikvarima i preprodavcima kolekcionarskih
predmeta u nekoliko gradova. Gena koju su mu na kraju ponudili za
ovu hipotetičku nabavku „umetničkih dela“ bila je, najblaže rečeno,
zadovoljavajuća,.
Spust se završio na kamenju Rekvinovog dvorišta, gde su im
krajevi konopaca visili tri palca iznad zemlje. Njihovo prizemljenje
uznemirilo je nekoliko pijanih parova u šetnji po dvorištu. Tek što su
krenuli da se oslobađaju konopaca i opasača, začuli su bat nogu u
teškim čizmama i zveket oružja i oklopa. Sa ulične strane Kule greha
prema njima je trčao odred od osmoro Očiju.
„Ne mrdaj“, zaurla Oko na čelu. „Kao oficir arhonta i saveta, hapsim
te za zločine protiv Tal Verara. Ruke uvis i nemojte se otimati, ili
nećemo imati milosti.“
8
Dugačak čamac plitkog gaza pristao je uz arhontov lični dok i Lok
shvati da mu srce dobuje. Sada dolazi onaj pipavi deo, onaj izuzetno
pipavi deo.
 Okolne Oči izgurale su njega i Žana iz čamca. Ruke su im bile
vezane iza leđa a slike su im oduzeli. Nosilo ih je, veoma pažljivo,
poslednje Oko hapsitelj koje je izašlo iz čamca.
Oficir priđe zapovedniku pristaništa i salutira. „Oružni zapovedniče,
treba odmah da odvedemo zarobljenike kod branitelja.“
„Znam“, reče pristanišni oficir, i bilo je nemoguće ne primetiti notu
zadovoljstva u njegovom glasu. „Bravo, narednice.“
„Hvala, gospodine. Vrt?“
„Da.“
Loka i Žana poterali su kroz Mon Magisteriju, kroz puste hodnike i
pored tihih balskih sala, kroz mirise ulja za podmazivanje oružja i
prašnjavih ćoškova. Konačno izbiše u arhontov vrt.
Stopala su im škriputala po šljunku staze dok su se kretali kroz
izrazito mirisnu noć, pored bledunjavog sjaja srebrne puzavice i
skakutavo žarenje buba fenjerača.
Maksilan Stragos je sedeo i čekao ih blizu ostave za čamce, na
stolici koju su mu izneli za ovu priliku. Uz njega su bili Merejn i — o,
kako je Lokovo srce zalupalo — ćelavi alhemičar, kao i još dvoje
Očiju. Oči koje su ih uhapsile, na čelu s narednikom, salutirale su
arhontu.
„Na kolena“, reče Stragos nehajno i Loka i Žana nateraše da kleknu
na šljunak. Lok se trže i pokuša da upije svaku pojedinost prizora.
Merejn je na sebi imala tuniku dugačkih rukava i tamnu suknju; iz
svog ugla, Lok je video kako joj čizme nisu neke dvorske kerefeke,
već crne jahaće čizme ravnog đona, dobre za trčanje i borbu.
Zanimljivo. Stragosov alhemičar stajao je s velikim, sivim torbakom u
rukama i izgledao uznemireno. Loku se puls opet ubrza na pomisao
šta se možda nalazi u toj torbi.
„Stragose“, reče Lok, pretvarajući se da ne zna savršeno tačno šta
arhont ima na umu, „opet neka zabava u vrtu? Tvoje naoružane
kretenčine sad mogu da nas odvežu; sumnjam da su priorski agenti
pritajeni negde u drveću.“
„Ponekad sam se pitao“, reče Stragos, „šta bi tačno trebalo da
uradim da te ponizim.“ Dade znak Oku sa svoje desne strane da
istupi. „Nažalost, zaključio sam da je to verovatno nemoguće.“
Oko šutnu Loka u grudi i obori ga unazad. Šljunak se klizao pod
njim dok je pokušavao da s otkoprca dalje; Oko pruži ruku i povuče
ga nazad na kolena.
„Vidiš li mog alhemičara? Ovde je, kao što si tražio?“, reče Stragos.
„Da“, reče Lok.
„Toliko ćeš i dobiti. To je sve što ćeš ikad dobiti. Održao sam reč.
Uživaj u beskorisnom prizoru.“
„Stragose, đubre jedno, još treba da ti obavimo..
„Ne bih rekao“, reče arhont. „Mislim da ste već obavili šta treba. I
sada konačno mislim da tačno shvatam kako ste toliko razgnevili
vezane čarobnjake da su vas prepustili meni.“
„Stragose, ako se ne vratimo na Otrovnu orhideju.
„Moji osmatrači spazili su brod koji odgovara tom opisu usidren
severno od grada. Uskoro odlazim po nju, s pola galija moje flote. A
onda ću imati još jednog gusara kog mogu da prošetam ulicama, i
posadu da ih jedno po jedno bacam u Bunjišnu jamu dok mi ceo Tal
Verar kliče.“
„Ali mi...“
„Pružili ste mi šta mi je trebalo“, reče Stragos, „iako ne na način na
koji ste nameravali. Naredniče, je li bilo poteškoća dok ste odvodili
zatvorenike iz Kule greha?“
„Branitelju, Rekvin nam je zabranio ulaz u zgradu.“
„Rekvin vam je zabranio ulaz u zgradu“, reče Stragos, očito se
sladeći svakom rečju. „I postavio se kao da taj nezvanični običaj ima
prevagu nad mojom zakonskom nadmoći. I tako mi dao izgovor da
pošaljem vodove i vodove svojih snaga, da obave ono što
potkupljeni stražari neće — da bacim tog gada u ćeliju dok ne
otkrijemo koliko dugo je voljan da prećutkuje delatnosti svojih dobrih
prijatelja priora. Sad imam priliku da pobedim. Nema razloga da vas
dvojica izazivate još nasilja u mojim vodama.“
„Stragose, pizdo nijedna...“
„Zapravo“, reče arhont, „nema razloga da vas dvojica postojite.“
„Imali smo pogodbu!“
„I održao bih je da me niste prezreli u jednoj stvari u kojoj ne trpim
neposlušnost!“ Stragos ustade sa stolice, tresući se od gneva. „Moj
nalog je bio da muškarce i žene u Privetrinskoj steni ostavite u
životu! U životu“
„Ali mi...poče Lok, potpuno zgranut. „Upotrebili smo smrzoglav i
zaista ih ostavili...“
 „Presečenih grkljana“, reče Stragos. „Preživela su samo dvojica na
krovu; pretpostavljam da vas je mrzelo da se penjete kako biste ih
dokrajčili.“
„Nismo...“
„Košta, a ko je drugi napao moje ostrvo te noći? Nije to baš
hodočasničko svetilište, znaš. Ako vi niste, pustili ste zatvorenike da
to urade. Svejedno, krivi ste vi.“
„Stragose, iskreno ne znam o čemu govoriš.“
„To neće vratiti u život mojih četvoro dobrih ljudi i žena, zar ne?“
Stragos stavi ruke iza leđa. „I tu završavamo. Tvoj glas, tvoj
nadobudni ton, čist bezobrazluk tog tvog jezika... ti si ajkulina koža
na mojim bubnim opnama, gospodaru Košta, i pobio si poštene
vojnike Tal Verara. Nećeš imati sveštenika, obred ili grob. Naredniče,
daj mi mač.“
Narednik Očiju koje su ih uhapsile kroči napred i isuka sečivo.
Okrenu ga balčakom prema arhontu.
„Stragose“, reče Žan. „Samo još jedno.“
Lok se okrenu k njemu i vide da se ovaj smeši stisnutih usana.
„Izeš mi sve, pamtiću ovaj trenutak do kraja života.“
„Ja...“
Stragos nije ni završio rečenicu, jer narednik Očiju iznenada povuče
ruku u kojoj je držao mač i tresnu arhonta balčakom u lice.
9
Evo kako su to učinili.
Oči su odvukle Loka i Žana iz dvorišta Kule greha i ugurali ih u
tešku kočiju s gvozdenim rešetkama na prozorima. Dvoje je ušlo s
njima unutra, dvoje je bilo na krovu kako bi pazilo na konje, a troje je
stajalo spolja, sa strana i pozadi.
Na kraju ulice na najvišem spratu Zlatnog stepeništa kočija je
morala da skrene ulevo i putem koji je vodio u cikcak spusti se na
nivo ispod, gde im jedna kočija iznenada prepreči put. Oči su se
preteći drale; vozač druge kočije beskrajno se izvinjavao i dovikivao
kako su mu konji neobično jogunasti.
Potom su zaškljocaii samostreli, a kočijaši i Oči koje su se vozile
spolja popadaše sa svojih mesta, pošto ih je oluja strelica uhvatila
bespomoćne. Vodovi stražara u punoj uniformi pojaviše se na ulici
sa obe strane kočije i razmahaše se močugama i štitovima.
„Bežite“, vikali su razrogačenim prolaznicima, iako oni najmudriji
već behu šmugnuli u zaklon. „Nema ovde šta da se vidi. Tiče se
arhonta i saveta.“
Kada tela zatreskaše po kaldrmi van kočije, vrata se raskriliše i ono
troje unutra uzalud je pokušalo da pomogne palim drugovima. Još
dva voda stražara uz pomoć civilnih lica koja su se sasvim slučajno
umešala na isti znak, napala su ih i nadjačala. Jedan se toliko opirao
daje slučajno poginuo; drugo dvoje su uskoro naterali da kleknu
pored kočije i skinuli im maske.
Lajonis Kordo pojavio se u uniformi Očiju, potpunoj u svakoj
pojedinosti osim maske. Pratilo ga je još sedmoro ljudi i žena u skoro
potpunim kostimima. S njima je bila i mlada žena koju Lok nije
prepoznao. Kieknula je ispred dvoje zarobljenih Očiju.
„Tebe ne znam „, reče onom zdesna. Pre nego što je čovek stigao
da shvati šta se događa, jedan stražar prevukao mu je bodežom
preko grla i gurnuo ga na zemlju. Drugi stražari hitro su odvlačili
ostatak teSa s vidika.
„Tebe“, reče žena i osmotri jedinog preživelog, „Lucijuse Koluse.
Tebe znam.“
„Ubij me odmah“ reče čovek. „Ništa ti neću reći.“
„Naravno“, reče žena. „Ali imaš majku. I sestru koja radi u
Crnontkom srpu. I imaš pašenoga na ribarskim čamcima, kao i dvoje
nećaka...“
„Jebi se“, reče Kolus. „Ne bi valjda.
„Na tvoje oči. Bih. I hoću. Jedno po jedno, a ti ćeš biti u sobi sve
vreme i oni će znati da ih možeš spasti pomoću samo nekoliko reči.“
Kolus pogleda u zemlju i zajeca. „Molim te“, reče. „Nek ovo ostane
među nama...“
„Koluse, Tal Verar će postojati i dalje. Arhont nije Tal Verar. Ali
nemam vremena da igram s tobom igre. Odgovori mi na pitanja ili
ćemo ti pronaći porodicu.“
„Bogovi nek mi oproste“, reče Kolus i klimnu glavom.
„Jesi li dobio nekakve naročite lozinke ili postupke koje treba da
upotrebiš pri povratku u Mon Magisteriju?“
„N-ne...“
 „Kakva su tačno naređenja izdali tvom naredniku?“
Kada je kratko saslušanje bilo gotovo a Kolusa otpremili — živog,
da ga zaplaše posledicama za slučaj da nešto izostavi — zajedno s
telima, lažne Oči naoružale su se i pokupile opremu pravih i navukle
mesingane maske. Potom je kočija ponovo krenula, sve brže i brže,
prema čamcu koji je čekao na unutrašnjim dokovima, kako niko od
Stragosovih ljudi ne bi prešao zaliv na vreme da obavesti o onom što
je video.
„Ovo je prošlo onoliko dobro koliko smo se mogli nadati“, reče
Lajonis, koji je sedeo s njima u kočiji.
„Koliko su dobre te lažne uniforme?“, upita Lok.
„Lažne? Pogrešno ste razumeli. Uniforme nije bilo teško nabaviti;
naši sledbenici u Stragosovim snagama obezbedili su nam ih pre
nekog vremena. Maske je dozlaboga teško naći. Po jedna za svako
Oko, bez dodatnih; čuvaju ih kao porodično nasleđe. A toliko
vremena provode gledajući u njih da bi primetili čak i dobar lažnjak.“
Kordo podiže masku i isceri se. „Posle ove noći, nadam se da nikad
više nećemo videti prokletinje. A šta su ti valjci od nepromočivog
platna, koji moj?“
„Poklon od Rekvina“, reče Lok. „Neka lična posla koja nemaju
nikakve veze s ovim.“
„Dobro poznajete Rekvina?“
„Obojica se zanimamo za umetnost iz poznog perioda Terinskog
prestola“, reče Lok s osmehom. „Zapravo, nedavno smo razmenili
nekoliko umetničkih dela.“
10
Kada je Lajonis oborio arhonta na zemlju, ostale lažne Oči strgle su
maske i prionule na posao. Za manje od sekund Lok i Žan su s
ručnih zglobova zbacili čvorove, koji su služili samo za ukras.
Jedan Lajonisov čovek potcenio je veštinu pravog Oka s kojim se
uhvatio u koštac; pao je na kolena s rasporenim najvećim delom leve
slabine. Još dvojica priorskih lažnjaka prišli su i nasrtali na Oko dok
mu gard ne popusti; oborili su ga i izboli nekoliko puta. Neko drugi
pokušao je da otrči po pomoć ali ubili su ga pre nego što je načinio
pet koraka.
 Merejn i alhemičar su se osvrtali, alhemičar mnogo uzrujanije od
Merejn, ali dva Lajonisova čoveka uperiše u njih mačeve.
„Dakle, Stragose“, reče Lajonis i povuče arhonta natrag na kolena,
„najtopliji pozdravi od loze Kordovih.“ Podiže ruku, mača okrenutog
za udarac, i isceri se.
Žan ga ščepa s leđa, baci ga na zemlju i zapeni: „Pogodba, Kordo!“
„Aha“, reče Lajonis, i dalje se osmehujući ispružen na zemlji, „e pa,
ovako to biva. Učinili ste nam poveliku uslugu, ali bilo bi nezgodno
ostaviti nerazrešena pitanja da trčkaraju naokolo. A sad nas je
sedmoro, a vas je...“
„Vi prevrtljivi laici“, reče Lok. „Mi stručnjaci zbog vas se grčimo od
srama. Mislite da ste tako jebeno oštroumni. Sa sto milja sam video
da se ovo sprema i zato sam zamolio jednog zajedničkog prijatelja
za mišljenje.“
Lok posegnu u čizmu i izvuče delimično zgužvanu, umereno
znojavu polovinu pergamenta, ispresavijanu načetvoro. Lok je
dodade Lajonisu i osmehnu se, znajući da će prior, kad je razmota,
pročitati:
Za mene bi bila lična uvreda kada bi neko naškodio nosiocima ove beleške
ili ih na bilo koji način osujetio, s obzirom na to da se bave pitanjem od
obostrane koristi. Svaka ljubaznost ukazana njima biće zapamćena i uzvraćena
kao daje u pitanju ljubaznost prema meni samom. Oni imaju moje puno i
savršeno poverenje.

R.
Sve to, naravno, iznad Rekvinovog ličnog pečata.
„Znam da vi sami niste ljubitelj te kockarnice“, reče Lok. „Ali morate
priznati da, uopšteno gledano, to nije baš tako među priorima, i
mnoge vaše kolege drže u njegovoj riznici veliku količinu novca...“
„Dosta. Shvatio sam.“ Kordo je ustao i gotovo daje gađao Loka
pismom. „Šta hoćete?“
„Samo dve stvari“, reče Lok. „Arhonta i njegovog alhemičara. Šta
uradite s ovom prokletinjom od grada tiče se isključivo vas.“ „Arhont
mora...“
„Spremali ste se da ga rasporite kao ribu. Sad je moj. Znajte samo
da, ma šta da mu se desi, to vas neće ni na koji način omesti.“
Začuše se povici s druge strane vrta. Ne, ispravi se Lok — s druge
strane tvrđave.
 „Šta je to, koji moj?“, upita.
„Naši ljudi na kapiji Mon Magisterije“, reče Kordo. „Uvodimo ih kako
niko ne bi mogao da ode. Sad su sigurno objavili svoje prisustvo.“
„Ako pokušate juriš...“
„Ne jurišamo na Mon Magisteriju. Samo je zatvaramo. Kada trupe
unutra shvate novo stanje stvari, sasvim sigurno će prihvatiti vlast
saveta.“
„Treba da se nadate kako će to biti slučaj širom Tal Verara“, reče
Lok. „Ali dosta ovog sranja. Ej, Stragose, ajmo da proćaskamo s
tvojim mezimcem alkemičarom.“
Žan podiže arhonta — očigledno još preneraženog — na noge i
odgura ga ka mestu gde su Merejn i alhemičar stajali pod stražom.
„Ti“, reče Lok i pokaza na ćelavca, „sad počinješ da objašnjavaš
pun kufer koječega, ako znaš šta valja za tebe.“
Alhemičar zavrte glavom. „Joj, ali ja... ja.
„Dobro obrati pažnju“, reče Lok. „Ovo je kraj arhonata, razumeš?
Noćas čitava ta institucija zauvek tone u luku. Posle ovoga Maksiian
Stragos neće imati dovoljno moći ni da kupi šolju tople pišaćke za
sve zlato u Tal Veraru. Više nećeš imati pred kim da puziš, već ćeš
ostatak svog kratkog, bednog života provesti odgovarajući dvojici
ljudi koje si jebeno otrovao. Imaš li trajni protivotrov?“
„No... nosim protivotrov za svaki otrov koji upotrebim u arhontovoj
službi, da. Za svaki slučaj.“
„Zandrine, nemoj...“, reče Stragos. Žan ga tresnu pesnicom u
stomak.
„Ma, ne. Učim to, Zandrine, obavezno“, reče Lok.
Ćelavac zavuče ruku u torbu i izvuče staklenu bočicu punu prozirne
tečnosti. „Nosim po jednu dozu. Ovo je dovoljno za jednog —
nemojte deliti. Ovo će iščistiti tvar iz telesnih tečnosti i kanala.“
Drhtavom rukom Lok uze bočicu od njega. „A ovo... koliko će
koštati da neld drugi alhemičar napravi još?“
„Nemoguće je“, reče Zandrin. „Napravio sam protivotrov tako da ne
dopušta reaktivnu analizu. Svaki uzorak koji neko pokuša alhemijski
da ispita postaje neupotrebljiv. Otrov i protivotrov moja su lična
formula...“
„Beleške“, reče Lok. „Recepti, ma kako nazivao te prokletinje.“
„U mojoj glavi“, reče Zandrin. „Papir je loš čuvar tajni.“
 „Dobro, onda“, reče Lok, „dok nam ne skrčkaš još jedan protivotrov,
izgleda da jebeno i te kako ideš s nama. Je l’ voliš more?“
11
Merejn je tada donela odluku. Ako se protivotrov ne može iskopirati,
a ona obori bočicu na zemlju... nezgodacije po imenu Košta i De
Fera praktično su mrtve. To ostavlja samo Stragosa i Zandrina.
Ako se za njih poštara, svi ljudi neposredno upoznati sa činjenicom
da ona služi gospodara izvan Tal Verara — ćutaće zauvek.
Malčice pomeri desnu ruku, tako da joj balčak otrovanog bodeža
pade u šaku, i duboko udahnu.
Merejn se pokrenula tako brzo da lažno Oko pored nje nije ni dobilo
priliku da podigne mač. Njen ubod u stranu, na koji nije upozorila
nikakvim pogledom ili trzajem koji bi je odao, dokačio ga je
postrance po vratu. Prevukla je oštricu bočno dok je uzmicala i
zagrebala što je moguće dublje za slučaj da otrovu zatreba nekoliko
dodatnih sekundi da obavi posao.
12
Merejnina prva žrtva upravo je dahnula od iznenađenja kada se
ona opet pokrenula i nožem koji je izvukla niotkuda zasekla Zandrina
po potiljku. Delić sekunde Lok je piljio, zapanjen; sebe je smatrao
hitrim, ali da je ciljala u njega, shvatio je, ne bi opazio udarac na
vreme.
Kada Zandrin kriknu i posrnu napred, Merejn šutnu Loka — hitro
pre nego snažno. Uhvati ga za ruku i bočica mu izlete iz prstiju; Lok
je jedva uspeo da uzvikne: „Sranje!“, pre nego što se bacio za njom,
ne obraćajući pažnju na šljunak o koji će se odrati ili bilo šta što
Merejn padne na pamet da mu uradi. Dohvatio je još netaknutu
bočicu pre nego što je pala na tlo, šapatom se zahvalio, a onda
odleteo u stranu kada je Žan ispruženih ruku jurnuo pored njega.
Dok je udarao o zemlju stiskajući bočicu na grudi, Lok vide kako
Merejn zamahuje unazad i baca nož; Žan nalete na nju u trenutku
kad ga je ispuštala iz ruke, te umesto da probode Stragosa kroz
grudi ili vrat kao što je očigledno nameravala, sečivo se odbi o
šljunak kraj njegovih nogu. Svejedno, arhont uzmače od oružja.
Merejn se, neverovatno, uspešno opirala Žanu; nekako je
oslobodila jednu ruku iz njegovog stiska i zabila mu lakat u rebra.
Okretna i bez sumnje očajna do krajnjih granica, šutnula ga je u levo
stopalo, otrgla se od njega i pokušala da se otetura odatle. Žan je
zadržao njenu tuniku dovoljno jako da joj strgne levi rukav skroz do
ramena; dok je rukav popuštao, on izgubi ravnotežu i pade na
zemlju.
Lok opazi složenu tamnu tetovažu na bledoj koži Merejnine
nadlaktice — nešto nalik na vinovu lozu koja se uvija oko mača.
Onda je odletela poput strelice iz samostrela, šmugnula u noć i
utekla Žanu i lažnom Oku, koji su je nekoliko desetina koraka uzalud
jurili pre nego što su odustali i počeli naglas da psuju.
„Ma, da ga... E, u majčinu“, reče Lok i tek tada primeti kako se
lažno Oko koje je Merejn izbola, kao i Zandrin, grče na zemlji s
potočićima uspenušale pljuvačke u uglovima usta. „Joj, sranje,
sranje, u tri lepe!“ viknu Lok i bespomoćno se sagnu nad alhemičara
na samrti. Za samo nekoliko sekundi grčevi su prestali i Lok je zurio
naniže, u jednu jedinu bočicu protivotrova u rukama, s mučninom u
dnu želuca.
„Ne“, reče Žan iza njega. „O bogovi, zašto je to uradila?“
„Ne znam“, reče Lok.
„Šta ćemo sad, koji moj?“
„Mi... Sranje. Da me izeš ako znam.“
„Trebalo bi da ti...“
„Niko ništa neće uraditi“, reče Lok. „Ja čuvam ovo. Kad se sve
završi, sešćemo, večerati, popričati o tome. Smislićemo nešto.“
„Možeš da...“
„Vreme je da krećemo“, reče Lok, što je odlučnije mogao. „Da
uzmemo ono po šta smo došli i krenemo, pre nego što se još nešto
zakuva.“ Pre nego što snage odane arhontu primete da mu noćas
baš i ne ide od ruke. Pre nego što Lajonis sazna da nas Rekvin
zapravo već sada progoni. Pre nego što neka druga prokletinja od
iznenađenja ne ispuže iz zemlje da nas ujede za dupe.
„Kordo“, viknu on, „gde je ta vreća što si obećao?“
Lajonis dade znak jednom preživelom lažnom Oku i žena predade
Loku težak džak od jute. Lok ga protrese — bio je širi od njega i
gotovo šest stopa dugačak.
„Pa, Maksilane“, reče, „ponudio sam ti priliku da zaboraviš na sve
ovo, pustiš nas da idemo i zadržiš to što si imao, ali ti si baš morao
da budeš jebeni drkadžija, pa zar nije tako?“
„Kosta“, reče Stragos, koji je konačno ponovo došao do glasa,
„mogu... mogu da ti dam...“
„Ma, do mojega, ne možeš ti meni da daš ama baš ništa.“ Stragos
se naizgled premišljao da pokuša da se dočepa Merejninog bodeža,
te ga Lok snažno šutnu. Ovaj se otkliza po šljunku u tamu vrta. „Ljudi
naše struke, ljudi koji poštuju Grbavog Zaštitnika, imaju jedan mali
običaj kog se pridržavaju kad neko od bližnjih umre. U ovom slučaju,
kad neko pogine kao posledica ove tvoje jebene, sumanute spletke.“
„Košta, ne odbacuj to što mogu da ponudim...“
„Nazivamo to smrtnom ponudom“, reče Lok. „To znači da ukrademo
nešto vredno, proporcionalno životu koji smo izgubili. Osim što, u
ovom slučaju, mislim da ne postoji ništa na svetu što bi bilo dovoljno
dobro. Ali trudimo se što bolje možemo.“
Žan mu priđe i ispucka zglobove prstiju.
„Ezri Delmastro“, reče, veoma tiho, „dajem ti arhonta Tal Verara.“
Udario je pesnicom Stragosa tako snažno da se arhontova stopala
odigoše sa šljunka. Kroz koji časak trpao je onesvešćenog starca u
džak od jute. Još tren i vreća mu je, svezana, visila preko ramena
kao džak krompira.
„Pa, Lajonise“, reče Lok, „mnogo sreće s revolucijom, ili šta god
ovo, koji moj, bilo. Iskrašćemo se odavde pre nego što okolnosti
postanu još zanimljivije za nas.“
„A Stragos...“
„Nikad ga više nećete videti“, reče Lok.
„Sasvim dovoljno. Odlazite iz grada?“
„Izeš mi sve, ni upola onoliko brzo koliko bismo voleli.“
13
Žan ga je istresao na oficirsku palubu pred očima Zamire i cele
preživele posade. Put natrag bio je dug i mučan — prvo dok su
pokupili rančeve iz Kordovog čamčića, pa marljivo uzeli natrag
Drakašin brodski čamac, pa izveslali skoro na otvoreno more — ali
sve je vredelo, zaključi Lok, samo da bi videli izraz Stragosovog lica
kada je ugledao kako se nad njim nadnosi Zamira.
„Dr... r... akaša“, promrmljao je, pa ispljunuo jedan zub na palubu.
Krv mu se u nekoliko potočića slivala niz bradu.
 „Maksiian Stragos, bivši arhont Tal Verara“, reče ona. „Poslednji
arhont Tal Verara. Kad sam te prošli put videla, gledala sam te vi
drugog ugla.“
„Kao i... ja tebe.“ On uzdahnu. „Šta sad?“
„Previše dugova nakačeno ti je na lešinu da bi ih tvoja smrt
otplatila“, reče Zamira. „Dugo smo i naporno razmišljali o ovome.
Odlučili smo siedeće: pokušaćemo da te održimo u životu koliko god
možemo.“
Ona pucnu prstima i istupi Žabril s gomilom debelih, iako pomalo
zarđalih lanaca i okova u rukama. Ispustio ih je na palubu pored
Stragosa i zasmejao se kada je starac poskočio. Ruke ostatka
posade dograbiše ga i on zajeca u neverici dok su mu stavljali okove
na ruke i noge i umotavali lanac oko njega.
„Stragose, ideš na donju palubu. Ideš u tamu. I biće nam naročita
čast da te vucaramo sa sobom kud god krenemo. Po svakakvom
vremenu, po svakakvom moru, po svakakvoj vrućini. Odvući ćemo te
i te kako daleko. I tebe i tvoje lance. Dugo nakon što ođeća otpadne
s tebe, jemčim ti da ćeš njih još nositi.“
„Drakaša, molim te...“
„Bacite ga u najniži odeljak koji imamo“, reče ona i petoro ili šestoro
mornara ponese ga prema grotlu glavne palube. „Okujte ga za
pregradu. Pa ga pustite da se fino smesti.“
„Drakaša“, vrisnu on, „ne možeš! Ne možeš! Poludeću!“
„Znam“, reče ona. „I vrištaćeš. Bogovi, joj što ćeš zapomagati tamo
dole. Ali tako i treba. Na moru malo muzike nikad nije na odmet.“
Onda su ga odneli u potpalublje Otrovne orhideje da tamo provede
ostatak života.
„Dakle“, reče Drakaša i okrenu se Loku i Žanu. „Vas dvojica ste
ispunili obećanje. Da me izeš, uspeli ste u onome što ste želeli.“
„Ne, kapetanice“, reče Žan. „Uspeli smo u onome što smo pokušali,
uglavnom. Ali nismo uspeli u onome što smo želeli. U tri lepe, ni
blizu.“
„Žao mi je, Žerome“, reče ona.
„Nadam se da me niko nikad više tako neće zvati“, reče Žan.
„Zovem se Žan.“
„Lok i Žan“, reče ona. „Dobro, onda. Mogu li da vas odbacim
donekle?“
 „Vel Viraco, ako nemaš ništa protiv“, reče Lok. „Imamo neke
poslovne obaveze.“
„A onda ćete biti bogati.“
„Bićemo dobrostojeći, da. Hoćeš li deo, za svoje...“
„Ne“, reče ona. „Ušli ste u Tal Verar i pokrali svašta. Zadržite to.
Imamo mi dovoljno plena iz Salon Korboa, a sada ga delimo na tako
malo delova. Snaći ćemo se. Šta ćete da radite posle toga?“
„Imali smo plan“, reče Lok „Sećaš se šta si mi pričala pored ograde
one noći? Ako neko pokuša da ti nacrta granice oko broda, prosto...
razapneš još jedara?“
Drakaša klimnu glavom.
„Valjda bi se moglo reći da ćemo i mi pokušati isto“, reče Lok.
„Treba li vam još nešto, onda?“
„Pa“, reče Lok, „za svaki slučaj, s obzirom na pređašnja iskustva...
možda bi nam pozajmila jednu vrećicu i dala nam nešto malo ali
poprilično bitno?“
14
Sastali su se sutradan, na Rekvinov poziv, u nečemu što bi se dalo
opisati samo kao olupina njegove kancelarije. Glavna vrata bila su
izvaljena iz šarki, komplet stolica još izlomljen i rasut po podu i,
naravno, skoro sve slike na zidu isečene iz ramova. Činilo se da
Rekvin na neki izopačen način uživa u tome što je posadio sedmoro
priora na fine stolice posred ovog rusvaja i pretvara se daje sve
savršeno uobičajeno. Iza gostiju je Selendri koračala po sobi.
„Dame i gospodo, teče li vam sve lagodnije od sinoć?“, upita
Rekvin.
„Gotove su borbe u Oružnom pristanu“, reče Đakanta Tiga,
najmlađa od unutrašnjih sedmoro. „Mornarica je na lancu.“
„Mon Magisterija je naša“, reče Lajonis Kordo, koji je menjao oca.
„Svi Stragosovi kapetani su u pritvoru, osim dva kapetana
obaveštajaca...“
„Ne sme nam se opet desiti onakav izgred kao Ravelov“, reče jedan
sredovečan prior.
„I sam sam poslao ljude da se tim pozabave“, reče Rekvin. „Neće
se posakrivati u gradu, to vam obećavam.“
 „Ambasadori iz Tališama, Espare i Kraljevstva Sedam Srži javno su
ukazali poverenje vlasti saveta“, reče Tiga.
„Znam“, reče Rekvin. „Sinoć sam im oprostio pozamašne dugove i
predložio da budu od koristi novoj vlasti. Elem, šta ćemo s Očima?“
„Oko polovina je živa i u pritvoru“, reče Kordo. „Ostali su mrtvi i
izgleda da samo nekoliko njih pokušava da zakuva nekakvu bunu.“
„Neće dospeti daleko“, reče Tiga. „Odanošću starom arhonatu neće
platiti hranu ili pivo. Očekujem da će tu i tamo osvitati mrtvi kad
previše iznerviraju meštane.“
„Ostalih ćemo se u tišini otarasiti u narednih nekoliko dana“, reče
Kordo.
„E sad, pitam se“, reče Rekvin, „je li to uistinu baš mudro.
Arhontove Oči predstavljaju znatan broj veoma dobro obučenih i
odanih ljudi. Sigurno ih možemo iskoristiti bolje nego za
popunjavanje grobova.“
„Bili su odani isključivo Stragos u... „
„Ili možda Tai Veraru, ako ih pitate.“ Rekvin stavi ruku na srce.
„Rodoljubiva dužnost nalaže mi da ukažem na ovo.“
Kordo otpuhnu. „Bili su specijalci, njegovi telohranitelji, njegovi
mučitelji. Beskorisni su nam, čak i ako nisu otvoreno buntovni.“
„Možda je, uprkos vojnoj obuci kojom se onoliko razmetao, naš
dragi arhont nedelotvorno upotrebljavao Oči“, reče Rekvin. „Možda
je celo to zamešateljstvo s maskama bez lica bilo previše. Možda bi
bili korisniji u civilu, kao podrška obaveštajnoj službi, pre nego za
zastrašivanje ljudi.“
„Možda u njegovu korist“, reče Tiga. „Da je tako postupio, njegova
obaveštajna služba mogla je da nam osujeti jučerašnji potez protiv
njega. Bilo je za dlaku.“
„A ipak“, reče Kordo, „teško je sačuvati kraljevstvo kad više nemaš
kralja.“
„Da“, reče Tiga, „svi smo oduševljeni, Kordo. Molim te, što češće
možeš u prolazu natukni nešto o svom učešću.“
„Barem sam...“
„A još je teže očuvati kraljevstvo“, prekide je Rekvin, „kad odbaciš
savršeno dobro oruđe koje je prethodni kralj ostavio.“
„Oprosti nam na tupavosti“, reče Saravel Fjoran, žena stara gotovo
koliko i Marijus Kordo, „ali na šta to tačno ciljaš, Rekvine?“
 „Samo da bi Oči, ako ih valjano izbrusimo i iznova obučimo, mogle
biti velika prednost za Tal Verar, ako se ne koriste kao specijalci, već
kao... tajna policija?“
„Reče čovek na čelu baš onih ljudi koje bi takva policija po dužnosti
progonila“, naruga se Kordo.
„Mlađi Kordo“, reče Rekvin, „to su takođe ’baš oni ljudi’ čije se
mešanje u tvoj porodični posao svodi na najmanju moguću meru
zahvaljujući meni. To su baš oni ljudi ključni za našu jučerašnju
pobedu — nosili su vam poruke, gurali se po ulicama da spreče
dolazak vojnih pojačanja, odvlačili pažnju najodanijih Stragosovih
oficira dok su neki od vas pristupili svemu ovome kao laici koji se
pačaju u kuglanje na travi.“
„Ja ne... “, reče Kordo.
„Ne, ne ti. Ti si se stvarno borio. Ali ja se razmećem svojim
licemerjem sa osmehom na licu, Lajonise. Ne usuđuj se da se
pretvaraš, sad kad smo potpuno nasamo, kako te tvoj prezir na neki
način pročišćava od poslovanja s ljudima poput mene. Ne želiš da
zamišljaš grad u kome zločin nije pod paskom ovakvih kao što sam
ja! Što se Očiju tiče, ne molim — naređujem. Onih nekoliko zaista
slepo odanih Stragosu mogu da se sapletu i nabiju se na mač, da.
Ostali su isuviše korisni da bismo ih odbacili.“
„Po kom osnovu“, reče Tiga, „smatrate da imate prava...“
„Po osnovu toga što šestoro od sedmoro prisutnih nalaze za
shodno da novac i robu čuvaju u riznici Kule greha. Predmete koji,
da budemo iskreni, ne moraju nikad više da se pojave, u slučaju da
se zabrinem za prirodu naše veze.
Imam ulaganja u ovom gradu, baš kao i vi. Ne bih voleo da vidim
kako neka strana sila prekida moje poslovanje. Na čast Stragosu, ne
mislim da će vojska i mornarica u vašim rukama uterati strah u kosti
našim neprijateljima, uzevši u obzir šta se desilo prošli put kad su
tokom rata priori bili na vlasti. Stoga smatram da se treba osigurati u
napred.“
„Možemo valjda da porazgovaramo o tome za svega nekoliko
dana“, reče Lajonis.
„Ne bih rekao. Nezgodne stvarčice poput naših preživelih Očiju vrlo
često nestanu pre nego što rasprava uzme maha, zar ne? Svašta se
dešava. Poruke mogu da se zagube, ili pogrešno protumače, a
siguran sam da će razlozi za sve biti savršeno valjani.“
„Dakle, šta želiš?“, reče Fjoranova.
„Ako ćete preuzeti Mon Magisteriju kao sedište naše divne nove
vlade, čini mi se da bi nekoliko kancelarija bio sasvim dobar početak.
Nešto lepo i prestižno, pre nego što se sve dobre razgrabe. Osim
toga, očekujem grub nacrt operativnog budžeta do kraja nedelje; i
sam ću se okvirno pozabaviti finansijama. Plate za sledeću godinu,
kad smo kod toga. Očekujem da mi se barem tri ili četiri položaja u
hijerarhiji ove nove organizacije u potpunosti stave na raspolaganje.
Plate od deset do petnaest solara godišnje.
„Pa da dodeliš lagodnu službu nekim svojim lopovima koje si digao
iz blata“, reče Lajonis.
„Da im pomognem u prelasku u život poštovanih građana i
branilaca Tal Verara, da“, reče Rekvin.
„Hoće li to predstavljati i vaš sopstveni prelazak u život poštenog
građanina?“, zapita Tiga.
„A ja mislio da to već jesam“, reče Rekvin. „Bogovi, ne. Nemam
nikakvu želju da se odreknem odgovornosti u kojima trenutno
uživam. Ipak, uz ovakav sticaj okolnosti, imam savršen predlog za
osobu na čelu naše nove organizacije. Neko ko đeli moje oklevanje
u pogledu načina na koji je Stragos koristio Oči, i neko koga bi
trebalo shvatati još ozbiljnije jer je nekad bila jedna od njih.“
Selendri nije mogla a da se ne osmehne kada se priori okrenuše i
zapiljiše se u nju.
„E sad, Rekvine, čekaj malo...“, reče Kordo.
„Ne vidim zašto“, reče Rekvin. „Ne verujem da će mi tvojih šestoro
kolega odbiti ovu veoma sitnu i veoma rodoljubivu molbu, zar ne?“
Kordo se osvrnu i Selendri je znala šta on to vidi na licima ostalih
priora: ako pokuša da zaustavi ovo zvaničnim putem, biće sam, i
oslabiće ne samo položaj koji je uzajmio od oca već i sopstvene
buduće mogućnosti.
„Mislim da njena početna naknada treba da bude znatna, zaista
znatna“, reče Rekvin vedro. „I, naravno, trebaće joj službene kočije i
barke. Zvanična rezidencija; Stragos je na raspolaganju imao na
desetine kuća i palata. O, i mislim da njena kancelarija u Mon
Magisteriji treba da je najlepša i najprestižnija od svih. A vi?“
 Ljubili su se veoma dugo, sami u kancelariji, nakon što su priori
otišli u različitim stupnjevima preneraženosti, brige i nezadovoljstva.
Kao i obično, Rekvin je skinuo rukavice kako bi je milovao smeđim,
rošavim rukama po istim takvim ožiljcima na levoj strani, kao i
zdravom tkivu na desnoj.
„Eto ti, mila“, reče. „Znam da si već neko vreme nezadovoljna što
trčkaraš po stepenicama ove kule, na usluzi i klanjajući se
pijanicama na visokom položaju.“
„I dalje mi je žao što nisam uspela...“
„Neuspeh je u potpunosti bio zajednički“, reče Rekvin. „Zapravo,
više sam poverovao u Kostina i De Perina proseravanja nego ti — ti
si sve vreme zadržala sumnju. Prepuštena sama sebi, još davno bi
ih bacila kroz prozor i izbegla čitav ovaj završni rusvaj, siguran sam.“
Ona se osmehnu.
„A oni podrugljivo iskeženi priori misle da i tebi samo nameštam
laku, dobro plaćenu službu.“ Rekvin joj provuče prste kroz kosu. „Joj,
bogovi, što će se iznenaditi. Jedva čekam da te vidim na delu.
Izgradićeš nešto pored čega će moje sitne klikefelantocija izgledati
jeftino.“
Selendri se osvrnu po razlupanoj kancelariji. Rekvin se nasmeja.
„Moram“, reče, „da se divim onim smelim govancima, čini mi se. Dve
godine planirati ovako nešto, a onda celo to zamešateljstvo sa
stolicama... i mojim pečatom! Lajonisa samo što srčka nije strefila...“
„Pomislila bih da ćeš se razjariti“, reče Selendri.
„Razjariti? Mislim da i jesam. Poprilično sam zavoleo taj komplet
stolica.“
„Znam koliko si se trudio da nabaviš te slike.
„A, slike, da.“ Rekvin se nestašno iskezi. „Pa, što se toga tiče...
zidovi su ostali pomalo prazni. je l’ bi sišla sa mnom do riznice po
prave slike?“
„Kako to misliš, prave?“
 EPILOG
Crveno more pod crvenim nebom
1
„Kako to mislite: 'reprodukcije’?“
Lok je sedeo u udobnoj drvenoj stolici visokog naslona, u radnoj
sobu Akastusa Krela, preprodavca luksuznih sitnica u Vel Viracu.
Obema šakama je obuhvatio čašu mlakog čaja kako ga ne bi
prosuo.
„Gospodaru Fervajte, izraz vam je sigurno poznat“, reče Krel.
Starac bi ličio na prut da nije bilo gipkih pokreta; koračao je po
studiju kao plesač u pozorišnoj predstavi, rukovao lupama kao
razmetljivi megdandžija. Nosio je široku brokatnu odoru sutonplave
boje, i kad je podigao pogled, sjaj njegove ćele istakao mu je
sablasno prodorne oči. Radna soba bila je Krelova jazbina, središte
njegovog postojanja. Ulivala mu je držanje spokojne nadmoći.
„Jeste“, reče Lok, „kad se radi o nameštaju, ali za slike...“
„Rede je, svakako, ali sumnje ne može biti. Gospodo, nikad nisam
zapravo video originale ovih deset slika, ali postoje ključna
neslaganja u pigmentima, potezima četkicom i, uopšteno gledano,
izbledelosti površina. Nisu ovo originalna umetnička dela iz doba
talatrijskog baroka.“
Žan je slušao žalostivo, ruku skrštenih ispred sebe; ćutao je i nije
obraćao pažnju na čaj. Lok oseti kiselinu u grlu.
„Pojasnite“, reče, trudeći se da obuzda izliv osećanja.
Krel uzdahnu, a njegovu sopstvenu zlovolju očigledno je ublažilo
saosećanje prema njihovom položaju. „Pazite“, reče i pažljivo podiže
jednu ukradenu sliku, prikaz plemića Terinskog prestola kako na
gladijatorskim igrama primaju pozdrav smrtno ranjenog borca. „Mako
ovo daje naslikao, majstor je svog zanata, izuzetno strpljiva i vesta
osoba. Svaka slika oduzela bi mu na stotine sati, i posao je sigurno
rađen s punim pristupom originalima. Očigledno je... gospodin od
kog ste dobavili ova dela oklevao da izloži originale opasnosti. Kladio
bih se u kuću i sve vrtove da mu se nalaze u sefu.“
„Ali... neslaganja. Otkud znate?“
 „Majstori slikarstva na poslednjem dvoru Terinskog prestola imali su
tajni način da razluče svoja dela od dela umetnika koji su služili
gospodare na nižem položaju. Činjenica nepoznata van carskog
dvora godinama nakon njegovog pada. Na svojim slikama, odabrani
talatrijski majstori i njihovi saradnici namerno bi načinili malecnu
vizuelnu grešku u jednom uglu dela, tako što bi pravili poteze
četkicom veličine i pravca u neskladu sa onima neposredno oko njih.
Nesavršenost kao oznaka savršenstva, takoreći. Kao mladeži koje
neki Vadrani vole na svojim gospama.“
„A to vidite na prvi pogled?“
„Vrlo dobro vidim kad nema ni znaka tome nigde, ni najednom od
ovih deset dela.“
„U majčinu“, reče Lok.
„Ovo mi govori“, reče Krel, „da se umetnik koji je ovo načinio — ili
njegov poslodavac — toliko divio originalnim delima da je odbio da
krivotvori skrivene znake za razlikovanje.“
„E, sad mi je baš nešto toplo oko srca.“
„Vidim da tražite još dokaza, gospodaru Fervajte, i, na sreću,
preostali su čak i jasniji. Prvo, jarkost ovih pigmenata nije moguća s
obzirom na stanje alhemije pre četiristo godina. Živost nijansi
svedoči o savremenom poreklu. Poslednje, i ponajgore, na ovim
delima nema patine od starosti. Nema tananih naprslina u
pigmentima, nikakvog gubitka boje od plesni ili sunca, dim se nije
zavukao u površinski lak. Tkivo ovih dela, takoreći, toliko je različito
od originala koliko moje lice od lica kakvog desetogodišnjaka.“ Krel
se tužno osmehnu. „Poprilično sam ostario. One nisu.“
„Dakle, šta to znači u svetlu naše pogodbe?“
„Svestan sam“, reče Krel, zavali se u stolicu iza radog stola i spusti
sliku, „da ste svakako prošli izuzetne poteškoće dok ste pribavili čak
i ove kopije od... gospodina u Tal Veraru. Zahvalan sam vam i divim
vam se.“
Žan se prezrivo nasmeja i zapilji se u zid.
„Vaša zahvalnost i divljenje, uz ma koliko dobrih namera...“
„Nisu isplata“, reče Krel. „Nisam blesav, gospodaru Fervajte. Za tih
deset slika još mogu da vam ponudim dve hiljade solara.“
„Dve?“ Lok steže rukohvate stolice i naže se napred. „Gospodaru
Krele, iznos o kom smo prvobitno raspravljali bio je pedeset hiljada!“
 „I za originale bih“, reče Krel, „rado platio taj iznos; za originalna
dela iz perioda poslednjeg cvata imao bih kupce izdaleka, koje
nimalo nije briga za ...moguće nezadovoljstvo gospodina u Tal
Veraru.“
„Dve“, promrmlja Lok. „Bogovi, više od toga smo ostavili u Kuli
greha. Dve hiljade solara za dve godine, eto šta nam nudite.“
„Ne.“ Krel skupi vretenaste prste u šiljak. „Dve hiljade solara za
deset slika. Ma koliko mi bilo žao zbog svega što ste prošli da biste
ova dela dobavili, u našem dogovoru nisu postojale klauzule za
slučaj poteškoća. Plaćam za robu, ne za postupak neophodan da bi
se do nje došlo.“
„Tri hiljade“, reče Lok.
„Dvadeset pet stotina“, reče Krel, „i ni centire više. Za ovo mogu da
pronađem kupce; svaka slika svejedno je jedinstven predmet vredan
na stotine solara, i svakako vredi posedovati ih i izložiti. Mogu čak da
probam da ih prodam gospodinu u Tal Veraru uz tvrdnju da sam do
njih došao u nekom dalekom gradu. Ne sumnjam da bi bio široke
ruke. Ali ako ne želite da prihvatite moju cenu... možete slobodno da
ih nosite na pijacu, ili možda u krčmu.“
„Dvadeset pet stotina“, reče Lok. „Ma, nek se nose svi do đavola.“
„A pretpostavljam da i hoćemo, gospodaru Fervajte, kad nam
vreme dođe. Ali sada bih voleo da čujem odluku. Prihvatate li
ponudu?“
2
„Dvadeset pet stotina“, reče Lok po petnaesti put dok im je kočija
kloparala ka pristaništu u Vel Viracu. „Jebeno ne verujem.“
„Valjda je to više nego što mnogi imaju“, reče Žan.
„Ali to nije ono što sam obećao“, reče Lok. „Žane, žao mi je. Opet
sam zajebao. Na desetine hiljada, rekao sam. Ogromna zarada.
Vraćamo se u vodstvo u igri. Lašenski plemići. Bogovi na nebesima.“
Zagnjuri glavu u ruke. „Grbavog mu Zaštitnika, zašto li me uopšte
slušaš, koji moj.“
„Nisi ti kriv“, reče Žan. „Uspešno smo izveli plan. Izneli smo sve što
smo nameravali. Samo... bilo je u pitanju pogrešno ’sve’. Nikako
nismo mogli da znamo.“
„Sranje“, reče Lok.
 Kočija uspori, pa se zaustavi uz škripu. Čuli su se kloparanje i
grebanje dok je lakej postavljao drveni stepenik, a onda se vrata
otvoriše na svetlost dana. Miris mora preplavi kočiju, zajedno s
kricima galebova.
„Još uvek... želiš da uradimo ovo?“ Lok se ugrize za usnu zbog
nedostatka reakcije kod Žana. „Znam... da je trebalo da ona bude
ovde s nama. Možemo prosto da zaboravimo na sve, ostavimo brod
gde jeste, uzmemo kočiju...“
„U redu je“, reče Žan. Pokaza na džak od jute na sedištu pored
Loka. Vreća se lelujala, kao da je pokreće neka sopstvena
unutrašnja sila. „Osim toga, ovog puta smo se potrudili da ponesemo
i mačku.“
„I jesmo, valjda.“ Lok ćušnu vreću i stisnutim usnama se osmehnu
na napad iznutra koji je usledio. „Ali ipak, ti..
Žan je već ustajao da izađe iz kočije.
3
„Gospodaru Fervajte! Baš mi je drago što smo se konačno
upoznali. Kao i s vama, gospodaru...“
„Kalaše“, reče Lok. „Tavrin Kalaš. Oprostite mom prijatelju, imao je
naporan dan. Ja ću se postarati za naš posao.“
„Naravno“, reče upravnik privatne luke za jahte u Vel Viracu. Ovde
su luksuzne barke i izletnički brodići plemićkih porodica Vel Viraca —
koje ste mogli prebrojati na obe šake a da čak i ne upotrebite sve
prste — bile pod stalnom stražom.
Lučki pilot ih je poveo do kraja jednog doka, gde se vitki jedrenjak s
jednom katarkom nežno njihao na talasićima. Dugačak četrdeset
stopa, od lakirane tikovine i veštičjeg drveta, optočen mesingom i
srebrom. Snast mu je bila od najfinije nove polusvile, a smotana
jedra bela poput čistog peska na plaži.
„Sve je spremno kako ste tražili u pismima, gospodaru Fervajte“,
reče lučki upravnik. „Izvinjavam se što nam je trebalo četiri dana, ne
tri...“
„Nema veze“, reče Lok. Dodade mu kožnu torbu punu solara koje je
prebrajao u kočiji. „Puna isplata, kao i obećan trodnevni dodatak za
vaše radnike. Nemam razloga da škrtarim.“
 „Izuzetno ste ljubazni“, reče upravitelj luke i pokloni se dok je
prihvatao tešku kesu. Gotovo osamsto solara već je nestalo.
„A zalihe?“, upita Lok.
„Potpune, kako ste naglasili“, reče upravitelj. „Hrana i voda za
nedelju dana. Vina, kabanice i druga oprema za slučaj nužde — sve
je tu, sam sam proverio.“
„Naša večera?“
„Stiže“, reče upravnik, „stiže. Očekivao sam raznosača pre nekoliko
minuta. Čekajte — evo malog.“
Lok se osvrnu prema kočiji, Dečačić se upravo pojavio iza nje i
trčao je s prekrivenom korpom u naručju, većom od rođenih grudi.
Lok se osmehnu.
„Našom večerom ovaj posao se završava“, reče dok je dečak
prilazio i dodavao korpu naviše, Žanu.
„Odlično, gospodaru Fervajte. Recite mi, hoćete li isploviti...“
„Odmah“, reče Lok. „Imamo... mnogo toga da ostavimo za sobom.“
„Hoće li vam trebati pomoć?“
„Očekivali smo da nas bude troje“, reče Lok tiho. „Ali nas dvojica
bićemo dovoljni.“ Zagledao se u njihovu barku, u nekad tuđinski
raspored jedara, snasti, katarke i kormila. „Uvek smo dovoljni.“
Trebalo im je manje od pet minuta da na brod natovare prtljag iz
kočije; imali su malo šta vređno pomena. Nešto rezervne odeće,
radnu tuniku i čakšire, oružje i mali pribor lopovskih alatki.
Sunce je zalazilo na zapadu dok ih je Žan odvezivao s dokova. Lok
skoči dole na krmenu palubu — prostor veličine sobice sa
izdignutom ogradom — i kao poslednji čin pre polaska, otvori grubi
džak i pusti ono što je bilo unutra na palubu.
Crno mače pogleda uvis u njega, protegnu se i poče da se trlja o
Lokovu desnu čizmu uz glasno predenje.
„Dobro došao u novi dom, mali. Sve što vidiš, tvoje je“, reče Lok.
„Ali to ne znači da ću da se vezujem za tebe.“
4
Usidrili su se na sto koraka od poslednjeg svetionika Vel Viraca i
pod njegovom svetlošću boje rubina večerali su, kako je Lok i
obećao.
 Sedeli su na krmenoj palubi, skrštenih nogu, sa stočićem između
sebe. Obojica su se pretvarala da su zadubljeni u hleb i piletinu,
ajkulina peraja i sirce, grožđe i crne masline. Carski je pokušao juriš
na njihov obed nekoliko puta, i prihvatio je časni mir tek nakon što
gaje Lok potkupio pilećim krilom velikim gotovo koliko i on sam.
Popili su bocu vina, nekog najobičnijeg kamorskog belog, ođ vrste
što pomaže obroku da klizne u stomak, ali ne igra glavnu ulogu. Lok
je bacio flašu u more i započeli su još jednu, sporije.
„Vreme je“, reče Žan naposletku, kada se sunce na zapadu spustilo
tako nisko da se činilo da tone za ogradu broda zdesna po pramcu.
Bio je to crven trenutak, a ceo svet od mora do neba bio je boje
potamnele ružine latice, boje još nesasušene kapi krvi. More je bilo
mirno a vazduh nepomičan; ništa ih nije prekidalo, nisu imali nikakvih
odgovornosti, nikakav plan ili zakazan sastanak ma gde u svetu.
Lok uzdahnu, izvadi staklenu bočicu prozirne tečnosti iz
unutrašnjeg džepa i stavi je na sto.
„Razgovarali smo o tome da je podelirno“, reče.
„Jesmo“, reče Žan. „Ali nećemo to uraditi.“
„Je l’?“
„Popićeš je ti.“ Žan spusti obe šake na sto, dlanovima naniže.
„Celu.“
„Neću“, reče Lok.
„Nemaš izbora“, reče Žan.
„Šta ti misliš, ko si, koji moj?“
„Ne smemo da rizikujemo i podelimo je“, reče Žan, razumnim,
obuzdanim glasom, upravo na onaj način koji je Loku govorio da je
spreman da stupi u delo. „Bolje da se jedan od nas izleći zasigurno
nego da se obojica razvlačimo i... umremo tek tako.“
„Ja ću da prihvatim tu opasnost i razvlači ću se“, reče Lok.
„Ja neću“, reče Žan. „Lok, molim te popij je.“
„Ili?“
„Ili znaš ti šta“, reče Žan. „Ne možeš da me nadjačaš. Obrnuto
svakako nije istina.“
„Dakle, ti ćeš...“
„Pri svesti ili onesvešćen“, reče Žan, „tvoja je. Baš me briga. Popij
jebeni protivotrov, Grbavog mu Zaštitnika.“
„Ne mogu“, reče Lok.
 „Dakle, primoraćeš me.
„Ne razumeš“, reče Lok. „Nisam rekao ’neču’. Ne mogu.“
„Šta...“
„To je samo voda, a bočicu sam kupio u gradu.“ Lok još jednom
zavuče ruku u džep, izvuče praznu staklenu bočicu i polako je spusti
pored lažne. „Moram da kažem, s obzirom na to da me poznaješ
ovako dobro, čudi me da si pristao da ti ja sipam vino.“
5
„Nitkove jedan“, riknu Žan i skoči na noge.
„Gospodstveni nitkove.“
„Bedni, jebeni drkadžijo!“ Žan se kretao toliko brzo da se gotovo
nije ni video, i Lok uzrujano uzmače. Žan zgrabi sto i zavitla ga u
more, tako da se ostaci večere razleteše po palubi. „Kako si mogao?
Kako si mogao to da mi uradiš?“
„Ne mogu da te gledam kako umireš“, reče Lok tvrdoglavo. „Ne
mogu. Nisi mogao od mene da tražiš...“
„Pa mi nisi čak ni dao izbora!“
„Ti si jebeno hteo da me napojiš na silu!“ Lok ustade i otrese mrve i
komadiće pilećih kostiju s tunike. „Znao sam da ćeš probati tako
nešto. Zar me kriviš što sam prvi to uradio?“
„Pa sad ja tebe treba da gledam kako umireš, je l' da? Nju, a sad i
tebe? I to je dar?.“
Žan se sruči na palubu, zagnjuri lice u ruke i zajeca. Lok kleknu
pored njega i obema rukama ga obgrli oko ramena.
„fešte dar“, reče Lok. „Dar meni. Sve vreme mi spasavaš život zato
što si kreten i ne znaš za bolje. Pusti me... pusti me da uradim ovo
za tebe, samo jednom. Zato što ti to zapravo zaslužuješ.“
„Ništa ne razumem“, šapnu Žan. „Jebeni drkadžijo, kako si mogao?
Želim da te zagrlim. I želim da ti otkinem tu poganu glavu. U isto
vreme.“
„Aha“, reče Lok. „Koliko ja mogu da ustanovim, to ti je značenje reči
'porodica’.“
„Ali umrećeš“, prošaputa Žan.
„Uvek mi je to sledovalo“, reče Lok. „Uvek mi je sledovalo, a jedini
razlog što do toga nije došlo ranije... si... ti... zapravo.“
„Mrzim ovo“, reče Žan.
 „I ja isto. Ali več je gotovo. Valjda moram da se osećam dobro u
vezi s tim.“
Spokojan sam, pomisli. To valjda mogu da kažem. Spokojan sam.
„Šta ćemo sad?“
„Isto što smo i planirali“, reče Lok. „Nekud, bilo kuda, najlenjom
mogućom brzinom. Uz obalu, samo da lunjamo. Niko nas ne juri.
Niko nam ne staje na put, nemamo koga da pljačkamo. Nikad ovako
nešto zapravo i nismo radili.“ Lok se isceri. „Majku mu, uopšte ne
znam hoće li nam poći za rukom.“
„A ako ti...“
„Kad se desi, desi se“, reče Lok. „Oprosti mi,“
„Da“, reče Žan. „I ne. Nikad.“
„Razumem te, mislim“, reče Lok. „Ustaj i pomozi mi oko sidra,
važi?“
„Šta si to smislio?“
„Ova obala je stara u tri lepe“, reče Lok. „Raspada se. Video sam
je, i sva takva mesta. Hajde da vidimo možemo li da usmerirno lađu
negde drugde.“
Listao je, s jednom rukom i dalje na Žanovom ramenu.
„Prema nekom novom mestu.“
 POGOVOR
Zaljubljenici u pomorstvo — i oni neposredni i oni iz fotelje —
sigurno su primetili veoma mnogo smotavanja, tegljenja i kasapljenja
u Crvenom moru pod crvenim nebom, kad su brodski izrazi u pitanju.
U nekim slučajevima, mogu da ponudim časne izgovore: da sam
uopštavao kako bi čitaoci razumeli ili prilagođavao radi kulturoloških i
tehničkih neobičnosti Lokovog sveta. Ostalo se može objasniti onom
najustaljenijom spisateljskom boljkom — negde sam zajebao i pojma
nemam o čemu pričam. Uvek ispadne najbolje, dragi čitaoče, kad ne
znaš razliku. U to ime, držim palčeve.
Ovim, dakle, zaključujemo drugi tom u serijalu o Gospodstvenom
nitkovu.
Skot Linč
Nju Ričmond, Viskonsin
26. januar 2007.
 IZRAZI ZAHVALNOSTI
Još jednom neverovatnoj Dženi, jer mi je bila toliko toga proteklih
godina — devojka, najbolja prijateljica, prvi čitalac, konstruktivni
kritičar i, naposletku, supruga.
En Groul, Džilijan Redfern i Sajmonu Spentonu, ne samo zato što
su i uopšteno i na određenim poljima briljantni već i što me nisu
mučki ubili.
Džou Flečeru, opet, što me nije mučki ubio. Uzdravlje!
Svima u izdavačkoj kući Orion zbog kojih je moj prvi (mogu samo
da se nadam) put u Englesku bio uživanje, i što su me trpeli uprkos
mojoj dosadnoj bolesti; posebno Džonu Viru, vernom bičevaocu i
vodiču.
Svim knjižarima Velike Britanije koji su ispustili dušu reklamirajući i
hvaleći Laži Loka Lamore kad je to tek bilo novorođenče od knjige,
koje još nije umelo da stoji na sopstvenim nogama — mnogo vam
hvala.
Dezire, Džefu i Klio.
Dini Houk, Lisi Rodžers, Džošu Pasternaku, Džonu Džozefu
Adamsu. Elizabet Ber, Sari Monet, Džejsonu Mekreju. Džou
Aberkrombiju, Tomu Lojdu, Džeju Lejku, Dž. R. R. M.-u i mnogima
drugima. I Rouz, koja je niska, ali svejedno je pristojno društvo.
Lokiju, Valkiri, Pipitu, Artemidi i Toru, najboljoj armiji domaćih sisara
ikad okupljenoj.
 O AUTORU
Skot Linč rođen je 2. aprila 1978. godine u Sent Polu, u američkoj
državi Minesota. On je američki pisac epske fantastike poznat po
serijalu romana o Gospodstvenom nitkovu. Živi sa suprugom Dženi u
Novom Ričmondu. Radio je kao perač sudova, konobar, veb-
dizajner, slobodni pisac i menadžer. Osim što se bavi pisanjem, Skot
Linč je i vatrogasac amater.
Autorov veb-sajt je www.scottlynch.us
 Napomene
[1]
Uzan, lak čamac, često za prevoz rekom. (Prim. prev.)
[2]
Smeša azotne i hlorovodonične kiseline, izuzetno korozivna;
reaguje čak sa plemenitim metalima, koji inače s drugim
supstancama ne reaguju. (Prim. prev.)
[3]
Sredstvo za sprečavanje prodora vode u korito broda. (Prim.
prev.)
 SADRŽAJ
Prva knjiga
PROLOG
PRVO POGLAVLJE
PRISEĆANJE: Kapa Vel Viraca
DRUGO POGLAVLJE
PRISEĆANJE: Planovi
TREĆE POGLAVLJE
PRISEĆANJE: Gospa od staklenog luka
ČETVRTO POGLAVLJE
PRISEĆANJE: Rat zabave
PETO POGLAVLJE
POSLEDNJE PRISEĆANJE: Umalo se uže ne pretrže
ŠESTO POGLAVLJE
SEDMO POGLAVLJE
Druga knjiga
OSMO POGLAVLJE
DEVETO POGLAVLJE
DESETO POGLAVLJE
JEDANAESTO POGLAVLJE
DVANAESTO POGLAVLJE
TRINAESTO POGLAVLJE
Treća knjiga
ČETRNAESTO POGLAVLJE
PETNAESTO POGLAVLJE
ŠESNAESTO POGLAVLJE
EPILOG
POGOVOR
IZRAZI ZAHVALNOSTI
O AUTORU
Napomene