POL OSTER

Putovanja u skriptorijum

bojana888

Za Lojda Hustveda
(u znak seanja)

Starac sedi na ivici uskog kreveta, dlanova ispruenih na kolenima, glave

pognute, zuri u pod. Nema predstavu o tome da se tano iznad njega, na
plafonu, nalazi fotoaparat. Blenda se bez zvuka otvara svake sekunde, pravei
osamdeset est hiljada i etiristo snimaka svaki put kada Zemlja obrne svoj
krug. ak i da zna da ga nadziru, bilo bi isto. U mislima je negde drugde,
nasukan meu tvorevinama svoje mate dok traga za odgovorom na pitanje koje
ga proganja.
Ko je on? ta radi ovde? Kada je stigao tu i koliko e dugo ostati? Uz malo
sree, vreme e nam sve rei. Za sada, na jedini zadatak jeste da te slike
posmatramo to je paljivije mogue i da pokuamo da se uzdrimo od preranih
zakljuaka.
U sobi ima nekoliko predmeta, i na svakome se nalazi po jedna nalepnica na
kojoj je, tampanim slovima, ispisana po jedna re. Na primer, na stoiu kraj
kreveta pie KREVET. Na lampi stoji re LAMPA. ak i na zidu, koji strogo
uzevi nije predmet, zalepljena je nalepnica na kojoj pie ZID. Starac za
trenutak podie pogled, ugleda zid, ugleda nalepnicu na njemu, i blagim glasom
izgovara re zid. Za sada jo uvek nije mogue znati da li je on to zaboravio da
ita, ali jo uvek prepoznaje stvari i zna njihove nazive, ili je, nasuprot tome,
izgubio mo za razaznavanje predmeta, no jo uvek zna da ita.
Odeven je u plavo-utu prugastu pidamu, dok su mu stopala zaklonjena
parom crnih konih papua. Ne shvata gde se tano nalazi. U nekakvoj
prostoriji, da, ali u kakvoj je graevini ta prostorija smetena? U kui? U
bolnici? U zatvoru? Ne sea se koliko je dugo tu niti kakve su okolnosti dovele
do toga da bude smeten na ovo mesto. Moda je tu oduvek; moda ovde ivi
otkad se rodio. Ono to zna jeste da u dui ima snaan oseaj krivice.
Istovremeno, ne moe da se odupre oseanju da je rtva neke grozne nepravde.
U sobi postoji jedan prozor, na njemu je zastor, i koliko se on sea, jo
nikada nije pogledao kroz njega. Isti je sluaj i s vratima i njihovom okruglom

porcelanskom rukom. Da li je zakljuan, ili moe da izlazi i ulazi kako mu je

volja? To bi tek trebalo da ispita, jer, kao to je pomenuto u prvom pasusu, u
mislima je negde drugde, lebdi u prolosti, luta meu fantomskim biima
nagomilanim u njegovoj glavi, svim silama nastoji da odgonetne pitanja koja ga
mue.
Slike ne lau, ali isto tako ne govore sve. One su tek beleka o vremenu koje
je prolo, posredni dokaz. Stareve godine je, recimo, teko odrediti na osnovu
crno-belih fotografija koje se ne odlikuju prevelikom otrinom. Jedina kolikotoliko izvesna injenica jeste da ovaj ovek nije mlad, ali re starac je rastegljiv
pojam i koristi se da opie osobu kojoj je izmeu ezdeset i sto godina. Stoga
emo tu re izbaciti, a o osobi koja se nalazi u sobi nadalje emo govoriti kao o
gospodinu Blenku.1 Njegovo ime nam za sada nee biti potrebno.
Gospodin Blenk najzad ustaje s kreveta, nakratko zastaje da uspostavi
ravnoteu, i zatim, vukui noge, odlazi do pisaeg stola na drugom kraju sobe.
Osea se umorno, kao da se upravo probudio iz nemirnog, kratkog nonog sna, i
dok papuama pravi uketav zvuk po nezastrtom drvenom podu, prisea se
zvuka mirgle. Negde u daljini, van sobe, van zgrade u kojoj je soba, uje
prigueni krik neke ptice, moda vrane, moda galeba, nije siguran.
Gospodin Blenk sputa svoje telo u stolicu kraj pisaeg stola. Re je o
izuzetno udobnoj stolici, shvata on, napravljenoj od meke smee koe, sa
irokim naslonima za ruke na koje moe da smesti laktove i podlaktice, da i ne
priamo o nevidljivom mehanizmu koji mu omoguava da se u njoj njie
napred-nazad kad god poeli, i tano to i ini, im sedne. Ljuljukanje naprednazad na njega deluje umirujue, i dok se gospodin Blenk preputa tim ugodnim
oscilacijama, prisea se drvenog konjia koji je stajao u njegovoj sobi kada je
bio deak, a zatim poinje iznova da proivljava neka od imaginarnih putovanja
na koja je iao tim konjiem, kome je dao ime Vajti i koji, za njega, tada
mladog Blenka, nije bio drvena stvar obojena belom bojom, ve pravi, ivi konj.
1 Blank (eng.) - prazan, neispisan.

Posle te kratke ekskurzije u rano deatvo, gospodina Blenka ponovo

obuzima teskoba i penje mu se uz grlo. Slabim glasom izgovara: ne smem
dozvoliti da se to opet dogodi. Potom se naginje nad stolom od mahagonija na
kome uredno naslagane stoje gomile papira i fotografija. Najpre uzima slike,
tridesetak crno-belih portreta mukaraca i ena razliite starosti i razliitih rasa,
dimenzija sedamnaest sa dvadeset pet centimetara. Na fotografiji koja stoji na
vrhu gomile, vidi se mlada ena u ranim dvadesetim. Crna kosa joj je kratko
podiana, a pogled kojim posmatra objektiv neumoljiv i izmuen. Snimljena je
napolju, u nekom gradu, moda u Italiji ili Francuskoj, zbog toga to stoji ispred
neke srednjovekovne crkve, i zbog toga to nosi al i kaput, moe se
pretpostaviti da je snimljena zimi. Gospodin Blenk netremice posmatra oi
mlade ene i napree se da se seti ko je ona. Posle dvadesetak sekundi uje sebe
kako apatom izgovara jednu re: Ana. Obuzima ga sveproimajue oseanje
ljubavi. Pita se da li je Ana moda osoba kojom je nekada bio oenjen, ili
moda, sluajno, posmatra fotografiju svoje keri.
Tren posle ovih misli stie ga novi talas oseanja krivice i on zna da je Ana
mrtva. to je jo gore, sumnja da je on odgovoran za njenu smrt. Moda je ak
mogue i to da ju je on ubio.
Gospodin Blenk zarei od bola. I sam pogled na slike veoma mu teko pada
pa ih odloi sa strane i okree se papirima. Ukupno su tu etiri gomile, od kojih
je svaka visoka dvadesetak centimetara. Bez nekog posebnog razloga, nesvesno,
mai se za prvi list na gomili koja stoji sasvim levo. Rukom tampanim slovima,
slinim onima na nalepnicama, pie:
Posmatrana iz najudaljenije take svemira, Zemlja nije vea od trunke
praine. Seti se ovoga kada sledei put bude napisao re oveanstvo.
Na osnovu prezrivog izraza koji ima na licu poto pogleda ovu reenicu,
moemo biti prilino sigurni u to da gospodin Blenk nije izgubio sposobnost da
ita. Ali ko je autor ovih reenica, to ostaje otvoreno pitanje.
Gospodin Blenk prua ruku prema sledeoj stranici sa gomile i shvata da je

re o nekakvom otkucanom rukopisu. U prvom pasusu pie:

Onog trenutka kada sam poeo svoju priu, oborili su me na pod i utnuli u
glavu. Kada sam stao na noge i ponovo poeo da govorim, jedan od njih me je
lupio preko usta, a drugi me je udario u stomak. Pao sam. Uspeo sam opet da
ustanem, ali upravo kada sam trei put hteo da zaponem priu, pukovnik me je
tresnuo o zid i izgubio sam svest.
Na stranici su jo dva pasusa, ali pre nego to gospodin Blenk pone s
itanjem drugog, zauje se telefon. Re je o crnom modelu s brojanikom iz
kasnih etrdesetih ili ranih pedesetih prologa veka, a kako stoji na stoiu kraj
kreveta, gospodin Blenk je primoran da ustane iz meke kone stolice i vukui
noge ode do drugog kraja sobe. Na etvrto zvono podie slualicu.
Halo, kae gospodin Blenk.
Gospodin Blenk? pita glas s druge strane.
Ako vi tako kaete.
Jeste li sigurni? Ne smem da rizikujem.
Ni u ta ja nisam siguran. Ako hoete da me zovete gospodin Blenk, biu
srean da vam se odazovem na to ime. S kim razgovaram?
Sa Dejmsom.
Ne poznajem nikakvog Dejmsa.
Sa Dejmsom P. Fladom.
Podsetite me.
Jue sam bio kod vas u poseti. Proveli smo zajedno dva sata.
A, policajac.
Bivi policajac.
Tako je. Bivi policajac. ta mogu uiniti za vas?
eleo bih ponovo da vas vidim.
Zar vam nije bio dovoljan jedan razgovor?
Pa i nije. Znam da sam tek sporedan igra u ovom poslu, ali kazali su mi da
smem dvaput da vas posetim.

Hoete da kaete da nemam izbora?

Plaim se da je tako. Ali ne moramo razgovarati u sobi ako to ne elite. Ako
hoete da izaemo do parka, tamo da sednemo, ako vam se to vie dopada.
Nemam ta da obuem. Stojim ovde u pidami i papuama.
Pogledajte u plakaru. Imate svu odeu koja vam je potrebna.
Ah. Plakar. Hvala.
Jeste li dorukovali, gospodine Blenk?
ini mi se da nisam. Dozvoljeno mi je da jedem?
Tri obroka dnevno. Jo uvek je malo rano, ali Ana e uskoro doi.
Ana. Rekli ste Ana?
Osoba koja se stara o vama.
Mislio sam da je mrtva.
Teko.
Moda je to druga Ana.
Sumnjam. Od svih ljudi koji imaju neke veze s ovom priom, ona je jedina
koja je sasvim na vaoj strani.
A ostali?
Recimo samo da ima dosta ozlojeenosti, neemo dalje o tome.
Trebalo bi napomenuti da je pored fotoaparata u jedan od zidova ugraen i
mikrofon, i da svaki zvuk koji gospodin Blenk proizvede ostaje zabeleen na
veoma osetljivom digitalnom kasetofonu. I najmanji uzdah ili mrktanje, najtii
kaalj ili odbegli gas iz njegovog tela ini, dakle, integralni deo nae pripovesti.
Ne treba ni napominjati da ovi audiozapisi takoe obuhvataju i rei koje je
gospodin Blenk na razliite naine promrmljao, izgovorio ili uzviknuo, a isti je
sluaj i s telefonskim pozivom, maloas zabeleenim, koga je uputio Dejms P.
Flad. Razgovor se okonao time to je gospodin Blenk nevoljno popustio
zahtevu biveg policajca da mu doe u posetu tog prepodneva. Poto spusti
slualicu, gospodin Blenk sedne na ivicu uskog kreveta, zauzima identian

poloaj onome iz prve reenice s poetka izvetaja: dlanova opruenih na

kolenima, pognute glave, zuri u pod. Pita se da li da ustane i potrai plakar koji
je Flad pominjao, i, ako taj plakar postoji, da li da svue pidamu i uzme neku
odeu, pod uslovom da u plakaru ima odee, ako i taj plakar uopte postoji. Ali
gospodinu Blenku se ne uri da obavlja tako trivijalne poslove. eli da se vrati
tekstu kucanom na maini koji je itao pre nego to ga je telefon prekinuo. Zato
ustaje s kreveta i prua prvi nesiguran korak prema suprotnom kraju sobe, i dok
to ini osea iznenadni nalet vrtoglavice. Shvata da e pasti ako i dalje bude
stajao, ali umesto da se vrati do kreveta da sedne i saeka da kriza proe,
desnom se rukom oslanja na zid, na nju prebacuje itavu teinu tela, i postepeno
se spusti na pod. Kada se nae u kleeem poloaju, gospodin Blenk se naginje
napred pa sputa i dlanove na pod. S nesvesticom ili bez nje, njegova reenost
da doe do stola toliko je snana da puzi na sve etiri.
im mu poe za rukom da se smesti u konu stolicu, nekoliko trenutaka
ljulja se napred-nazad da smiri ivce. Uprkos fizikim pokuajima, shvata da ga
je strah da nastavi da ita rukopis. I taj strah koji ga je obuzeo neto je s im ne
izlazi na kraj. To su samo rei, govori sebi, a od kada to rei imaju mo da
skoro na smrt uplae oveka. Ne ide to tako, mrmlja dubokim, jedva ujnim
glasom. A zatim da bi sebe uverio u ono to je rekao, ponavlja istu reenicu
viui koliko ga grlo nosi: NE IDE TO TAKO!
Neobjanjivo, ovaj nalet zvuka daje mu snage da nastavi. Duboko udahne,
prikuje pogled za rei ispred sebe i ita dva pasusa koji slede:
Jo od tada me dre u ovoj sobi. Koliko sam uspeo da vidim, nije ovo tipina
elija, niti zatvor u kasarni, a ni improvizovani pritvor teritorijalaca. Ovo je
mali, ogoljen prostor, otprilike tri i po sa etiri i po metra, a zbog jednostavnosti
s kojom je graen (zemljani pod, debeli kameni zidovi) pretpostavljam da je
nekada sluio kao skladite za namirnice, moda za dakove brana ili penice.
Ima samo jedan prozor s reetkama pri vrhu zapadnog zida, no suvie je visoko
da bih ga mogao dohvatiti. Spavam na slamnatom madracu u uglu, i

svakodnevno dobijam dva obroka: hladnu ovsenu kau ujutro, mlaku supu i tvrd
hleb uvee. Prema mojim proraunima, ovde sam ve etrdeset i sedam noi.
Ova raunica bi, naravno, mogla biti i pogrena. Moji prvi dani u eliji bili su
isprekidani brojnim batinama, a poto ne mogu da se setim koliko sam puta
izgubio svest, niti koliko dugo su ti prekidi trajali, mogue je da sam u nekom
trenutku izgubio raun i da nisam primetio da odreenog dana sunce izlazi, ili
da nekog drugog zalazi.
Odmah ispod mog prozora poinje prerija. Svaki put kada dune zapadni
vetar, osetim miris kadulje i kleke, jedinog rastinja tih sunih daljina. iveo sam
tamo sam gotovo etiri meseca, lutao sam slobodno od mesta do mesta,
provodio noi napolju po svakakvom vremenu, pa mi povratak iz tog
prostranstva u skuenost ove prostorije ne pada lako. Mogu da podnesem
prinudnu samou, odsustvo razgovora i ljudskog kontakta, ali eznem da budem
na vazduhu i svetlosti, a dane provodim eljan da ugledam jo neto pored ovih
hrapavih kamenih zidova. Vojnici vrlo esto prolaze ispod mog prozora. ujem
kako zemlja krka pod njihovim cokulama, spletove glasova, lupnjavu konjske
zaprege u vrelini nedostinog dana. Ovo je garnizon u Ultimi: najzapadnijoj
taki Konfederacije, mestu koje se nalazi na samom rubu poznatog sveta.
Udaljeni smo dve hiljade milja od prestonice, okrenuti ka prostranstvima
Tuinskih teritorija kojih nema u kartama. Po zakonu, tamo niko ne sme da
krene. Ja sam iao jer mi je tako bilo nareeno, i sada sam se vratio da
podnesem izvetaj. Moda e me sasluati, moda i nee, a zatim e me izvesti
napolje i streljati. ini mi se da je to prilino izvesno. Vano je da se ne
zavaravam, da se oduprem iskuenju nade. Kada me konano prislone uza zid i
upere oruje u moje telo, jedino to u traiti bie da mi s oiju skinu povez. Ne
zanima mene da vidim ljude koji e me ubiti, samo elim da ponovo vidim
nebo. Eto, to je sada domet mojih elja. Da budem napolju i da pogledam gore u
ogromno plavo nebo, da poslednji put osmotrim tu urlajuu beskonanost.
Gospodin Blenk prestaje da ita. Strah ustupa mesto zbunjenosti, i mada je

upio svaku re onoga to je proitao, nema predstavu ta to znai. Da li je to

zaista nekakav izvetaj, pita se, i ta je to Konfederacija, sa svojim garnizonom
u Ultimi, i sa tim tajanstvenim Tuinskim teritorijama, i zbog ega ova proza
podsea na neto napisano u devetnaestom veku? Gospodin Blenk je veoma
svestan injenice da mu mozak ne funkcionie ba najbolje, da ne zna nita o
tome gde se nalazi i zbog ega je tu gde je, ali donekle mu je jasno da sadanji
trenutak moe da odredi kao poetak dvadeset prvog veka, kao i to da ivi u
zemlji koja se zove Sjedinjene Amerike Drave. Ova poslednja misao podsea
ga na prozor, tanije na zastor od prozora na kome stoji bela nalepnica na kojoj
pie ZASTOR. Oslonivi se petama o pod i prislonivi ruke na rukohvat, okree
se za devedeset do sto stepeni da bi pogledao pomenuti prozorski zastor, jer u
stolici ne samo da ima mogunost da se ljulja napred-nazad, ve moe i da se
vrti ukrug. Ovo poslednje otkrie toliko razgaljuje gospodina Blenka da istog
trenutka zaboravlja da je eleo da pogleda prozor, i umesto toga poinje da
uiva u do tada za njega nepoznatom svojstvu stolice. Okrene se jednom,
dvaput, trei put, i dok to ini sea se kako je kao deak sedeo u stolici u
frizerskoj radnji i kako ga je berberin Roko na isti ovakav nain vrteo pre i posle
ianja. Na sreu, kada se gospodin Blenk zaustavi, stolica je okrenuta na istu
stranu kao kada je poeo da se okree, to znai da on ponovo gleda na zastore
prozora, i da ponovo, posle pauze u kojoj je uivao, poinje da se pita da li bi
trebalo da ustane, ode do prozora, podigne zastor, i pogleda napolje da vidi gde
se nalazi. Moda vie i nije u Americi, kae sebi, ve u nekoj drugoj zemlji, jer
su ga u gluvo doba noi oteli tajni agenti neke strane sile.
Zbog trostrukog okreta u stolici malo mu se vrti u glavi, i ipak okleva da se
pomeri s mesta, u strahu da se ne ponovi epizoda od pre nekoliko minuta kada
je s kraja na kraj sobe iao etvoronoke. Ono ega gospodin Blenk jo uvek
nije svestan jeste da, pored toga to se njie i okree, kona stolica ima i etiri
tokia pomou kojih bi mogao da se prebaci do prozora bez ustajanja. Kako ne
zna da, pored sopstvenih nogu, na raspolaganju ima i druga sredstva kretanja,

gospodin Blenk ostaje gde jeste, sedei u stolici, leima okrenut stolu, i
posmatra nekada beo, a sada ve pouteo zastor, i sea se svog razgovora s
bivim policajcem Dejmsom P. Fladom. U mislima traga za nekakvom slikom,
za nagovetajem izgleda ovog oveka, ali umesto da mu prosledi neke jasne
predstave, njegov um ponovo preplavljuje paraliue oseanje krivice. Pre nego
to se ovaj novi napad muenja i straha pretvori u pravu paniku, gospodin Blenk
uje kako neko kuca na vrata, a zatim uje zvuk kljua koji ulazi u bravu. Da li
to znai da je gospodin Blenk zatoen u ovoj sobi, da ne moe da izae izuzev
ako mu to neijom milou i dobrom voljom ne bude doputeno? Ne nuno.
Moe biti da je gospodin Blenk iznutra zakljuao vrata i da osoba koja sada
pokuava da ue mora da ih otkljua da bi ih otvorila, ime e gospodina
Blenka potedeti toga da sam ustane i otvori ih.
Kako god bilo, vrata se sada otvaraju, i u sobu ulazi sitna ena neodreenih
godina, izmeu etrdeset i ezdeset pet sve dolazi u obzir, misli gospodin Blenk,
ali teko je sa izvesnou rei. Seda kosa joj je kratko podiana, odevena je u
tamnoplave pantalone i svetlo-plavu pamunu bluzu i, prvo to uradi kad ue u
sobu, osmehne se gospodinu Blenku. Taj osmeh, koji u sebi ima i nenosti i
naklonosti, otklanja njegove strahove i dovodi ga u stanje mira i ravnotee.
Nema predstavu o tome ko je ova ena, ali je ipak srean to je vidi.
Jeste li dobro spavali? Pita ena.
Nisam siguran, odgovara gospodin Blenk. Iskren da budem, ne mogu da se
setim da li sam uopte spavao.
To je dobro. Znai da tretman daje rezultate.
Umesto da prokomentarie ovu zagonetnu izjavu, gospodin Blenk nekoliko
trenutaka u tiini prouava enu, a zatim pita: Izvinite to sam tako glup, ali da
li je vae ime kojim sluajem Ana?
ena mu ponovo uputi osmeh nenosti i naklonosti. Drago mi je to ste to
upamtili, kae. Jue nikako niste mogli da ga se setite.
Zbunjen i uznemiren, gospodin Blenk se odjednom okrene u stolici prema

stolu, i sa gomile crno-belih fotografija uzme portret neke mlade ene. Pre nego
to se opet okrene prema eni, ije je ime, kako se ispostavilo, Ana, ona stoji
kraj njega s rukom neno poloenom na njegovo desno rame, i sama gleda
fotografiju.
Ako je vae ime Ana, kae gospodin Blenk glasom drhtavim od emocija, ko
je onda ovo? I njeno je ime Ana, zar ne?
Da, kae ena, paljivo posmatrajui portret, kao da se prisea neega to
izaziva podjednako snana ali oprena oseanja odbojnosti i nostalgije. To je
Ana. Ja sam, takoe, Ana. To je moja slika.
Ali, zamuca gospodin Blenk, ali devojka na slici je mlada. A vi imate sedu
kosu.
Vreme, gospodine Blenk, kae Ana. Shvatate smisao vremena, zar ne? Ovo
sam ja pre trideset i pet godina.
Pre nego to gospodin Blenk dobije priliku da progovori, Ana vraa svoj
portret iz mladih dana na gomilu fotografija.
Hladi vam se doruak, kae ona, bez rei izlazi iz sobe, i trenutak kasnije
vraa se gurajui kolica na kojima je posluavnik sa hranom, koja smeta pored
kreveta.
Obrok se sastoji od ae soka od narande, pareta tosta s buterom, dva
poirana jajeta u beloj inijici, i ajnika eri grej aja. Kada doe trenutak, Ana
e pomoi gospodinu Blenku da ustane sa stolice, povee ga do kreveta, ali mu
najpre dodaje au vode i tri pilule, jednu zelenu, jednu belu i jednu ljubiastu.
ta mi je? Pita gospodin Blenk. Jesam li bolestan?
Ne, daleko od toga, kae Ana. Lekovi spadaju u tretman.
Ne oseam se bolesnim. Malo sam umoran, imam vrtoglavicu, ali nije to
nita strano. S obzirom na moje godine, to stvarno nije strano.
Uzmite lekove, gospodine Blenk. Onda moete da dorukujete. Mora da ste
veoma gladni.
Ali ja ne elim da uzmem lekove, odgovara gospodin Blenk, tvrdoglavo

ostajui pri svome. Ako nisam bolestan, neu da uzmem te proklete pilule.
Umesto da se obrecne na gospodina Blenka posle ove drske i agresivne
izjave, Ana se saginje i ljubi ga u elo. Dragi gospodine Blenk, kae. Znam
kako se oseate, ali obeali ste da ete piti pilule svakoga dana. Takav je
dogovor. Ukoliko ih ne pijete, tretman nee uspeti.
Obeao sam? kae gospodin Blenk. Kako da znam da mi govorite istinu?
Jer sam to ja, Ana. Ja vas nikada ne bih lagala. Suvie vas volim da bih to
uradila.
Pominjanje rei volim smekava njegovu reenost i gospodin Blenk namah
odlui da popusti. U redu, kae, uzeu pilule. Ali samo ako me ponovo
poljubite. Dogovoreno? Samo, to sada mora da bude pravi poljubac. U usta.
Ana se smei, ponovo se saginje i ljubi gospodina Blenka pravo u usta. S
obzirom na to da poljubac traje dobre tri sekunde, ne bi se mogao okarakteristati
kao isto prijateljski, no i pored toga to nije bilo dodira jezicima, ovaj bliski
kontakt u telu gospodina Blenka izaziva nagovetaj seksualne nadraenosti. Ana
se jo nije ni sasvim uspravila a on ve poinje da guta pilule.
Sada sede jedno pored drugog na ivici kreveta. Ispred njih su kolica s
hranom, i dok gospodin Blenk ispija svoj sok od narande, uzima zalogaj tosta i
prvi gutljaj aja, Ana mu levom rukom neno masira lea i pevui melodiju
koju on nije u stanju da prepozna ali koju zna odranije, ili ju je nekada znao.
Potom se obruava na poirana jaja, bui umance vrhom kaike pa zahvata
njome malo meavine umanca i belanca, ali kada pokua da podigne kaiku i
prinese je ustima, zbunjen je kada otkrije da mu ruka drhti. Nije re o blagom
drhtanju, ve o snanim trzajima koje nije u stanju da kontrolie. Kada stigne na
nekoliko centimetara od usta, spazam je toliko jak da najvei deo onoga to je
na kaici pada na tacnu.
Da li elite da vas hranim? pita Ana.
ta je sa mnom?
Nije to nita zabrinjavajue, odgovara ona, i tapka ga po leima

pokuavajui da ga u to uveri. Normalna reakcija na tablete. Proi e za

nekoliko minuta.
Lep ste mi tretman zaprili, mrmlja gospodin Blenk samosaaljivim,
skrhanim glasom.
Iz najbolje namere, kae Ana. To nee doveka trajati. Verujte mi.
I tako gospodin Blenk doputa Ani da ga hrani, i dok ona smireno obavlja taj
posao, dok kaikom zahvata zalogaje poiranog jajeta, prinosi olju aja
njegovim usnama, brie ih papirnom salvetom, gospodin Blenk poinje da
razmilja o tome kako Ana nije ena, ve aneo, ili, ako hoete, aneo u liku
ene.
Zbog ega ste toliko ljubazni prema meni? pita on.
Zato to vas volim, kae Ana. Jednostavno.
Sada, poto je obrok zavren, dolo je vreme za izluevine, pranje i
oblaenje. Ana odmie kolica dalje od kreveta i prua ruku gospodinu Blenku
da mu pomogne da ustane. Na svoje ogromno iznenaenje, shvata da stoji
ispred vrata, koja ranije nije primetio, a na tim vratima, na jo jednoj od belih
nalepnica ispisana je re KUPATILO. Gospodin Blenk se pita kako je mogue
da to nije ranije primetio, jer je na nekoliko koraka od kreveta, ali kao to je
italac do sada ve nauio, u mislima luta negde drugde, izgubljen u maglama
duholikih bia i rasparanih seanja, dok traga za odgovorom na pitanje koje ga
progoni.
Hoete da idete? Ana ga pita.
Da idem? Kuda da idem?
U kupatilo. Hoete u toalet?
Ah. Toalet. Da. Kad ste ve spomenuli, mislim da je to dobra ideja.
Hoete li da vam pomognem, ili moete sami?
Nisam siguran. Dajte da pokuam, pa emo videti ta e se desiti.
Ana okree belu porcelansku kuglu umesto njega i vrata se otvaraju. Kada
gospodin Blenk vukui noge ue u belu prostoriju, bez prozora, s crno-belim

podnim ploicama, Ana zatvara vrata za njim, i nekoliko trenutaka gospodin

Blenk samo stoji u mestu, posmatra belu klozetsku olju na udaljenom zidu,
odjednom se osea skrhano i usamljeno, udi da ponovo bude pored Ane.
Konano, ape sam sebi: Saberi se, matori. Ponaa se kao dete. Ipak, ak i kad
ode do ve-ce olje, i pone da sputa donji deo pidame, osea snanu potrebu
da zaplae.
Pidama mu spada do lanaka; seda na olju; beika i creva pripremaju se da
izbace svoje nagomilane sadraje, i tene i vrste. Urin tee iz njegovog penisa,
prva stolica, a onda i druga, iskliznu iz analnog otvora i, toliko se dobro osea
dok se olakava na ovaj nain da zaboravlja na tugu koja ga je bila obuzela
samo trenutak ranije. Naravno da moe sam, kae sebi. Radi ovo jo od kad je
bio mali, a to se mokrenja i pranjenja creva tie, sposoban je kao i bilo ko
drugi. I ne samo to, ekspert je u brisanju sopstvene zadnjice.
Dozvolimo gospodinu Blenku trenutak ponosa, jer koliko god da je uspean
u obavljanju prvog dela operacije, drugi deo ne ide ni blizu tako lako. Ima
potekoa da ustane sa ve-ce olje i povue vodu, ali kada to uradi, shvata da
mu je donji deo pidame jo uvek kod lanaka, i da bi ga podigao morae ili da
se sagne ili da une i tako ga uhvati. Ni saginjanje ni sputanje u uanj ne
deluju kao aktivnosti u kojima je danas naroito siguran, ali od to dvoje vie ga
plai saginjanje stoga to shvata kakve su mogunosti da izgubi ravnoteu kada
sagne glavu, i oprezan je zato to bi mu se moglo desiti da padne i razbije
lobanju o crno-bele ploice ako bi ravnoteu zaista izgubio. Tako dolazi do
zakljuka da je uanj manje od dva zla, mada se nikako ne moe rei da je
siguran da njegova kolena mogu da podnesu takav napor. Nikada i neemo
saznati da li mogu ili ne. Upozorena zvukom putanja vode, Ana je
pretpostavila, nesumnjivo, da je gospodin Blenk obavio posao, pa je otvorila
vrata i ula u kupatilo.
Mogao bi neko pomisliti da je gospodinu Blenku bilo neprijatno to ga je
zatekla u tako kompromitujuoj pozi (kako stoji sputene pidame, dok mu

oputeni penis visi izmeu golih, mravih nogu), ali to nije sluaj. Gospodin
Blenk pred Anom ne osea lani stid. ak moe da se kae da mu je drago da
joj omogui da vidi sve to ima da se vidi, i umesto da se urno spusti i podigne
donji deo pidame, poinje da otkopava dugmad na gornjem delu ne bi li se i
njega reio.
Hteo bih sada da se okupam, kae on.
Da napunim kadu, pita ga ona, ili emo se samo osveiti sunerom?
Svejedno. Vi odluite.
Ana baci pogled na svoj sat i kae: Moda samo sunerom. Sada je ve malo
kasno, a treba jo i da vas obuem i spremim krevet.
Gospodin Blenk je sada ve skinuo gornji deo pidame, kao i donji, i papue.
Ravnoduna prema prizoru golog starevog tela, Ana prilazi ve-ce olji, sputa
poklopac po kome zatim prstima lupne nekoliko puta kao znak gospodinu
Blenku da tu sedne. Gospodin Blenk seda, a Ana se zatim smeta pored
njega na ivicu kade, odvre slavinu s toplom vodom i poinje da kvasi ubrus.
Onog trenutka kada Ana dodirne telo gospodina Blenka toplom, sapunjavom
tkaninom, on pada u trans nemonog preputanja, uiva u oseanju koje izaziva
neni dodir tih ruku. Poinje od gore pa se postepeno sputa, perui ui i iza
uiju, vrat, napred i pozadi, on se okree na poklopcu toaleta da bi mu istrljala
lea, pa se ponovo okree da isto uradi i s grudima, zaustavljajui se svakih
petnaestak sekundi da ispere ubrus pod slavinom, ili da doda jo sapunice, u
zavisnosti od toga da li se sprema na opere odreeni deo Blenkovog tela ili da
ga ispere. Gospodin Blenk zatvara oi, glava mu se iznenada prazni od senki i
uasa koji ga proganjaju jo od prve strane ovog izvetaja. Kad mu se tkanina
spusti do stomaka, njegov penis poinje da menja oblik, postaje dui i deblji, i
donekle poinje da se, die, i gospodin Blenk je zauen pred injenicom da,
uprkos poodmaklim godinama, penis nastavlja da se ponaa kao to se oduvek
ponaao, ne menjajui svoje vladanje od najranije adolescencije. Toliko se toga
od onda promenilo, ali to nije, ta jedna stvar ostala je ista, i sada kada je Ana

ubrusom dotakla taj deo njegovog tela, osetio je kako se ukruuje do pune
duine, i dok ona nastavlja da ga trlja i kvasi toplom sapunicom, preostaje mu
jedino da ne zaplae i ne pone da je preklinje da zavri zapoeto.
Danas smo ba ivahni, kae Ana gospodinu Blenku.
Plaim se da je tako, apue gospodin Blenk jo uvek zatvorenih oiju. Ja tu
nita ne mogu.
Da sam na vaem mestu, bila bih ponosna na sebe. Nisu svi mukarci vaih
godina sposobni za tako neto.
To nema veze sa mnom. Ta stvar ivi sopstvenim ivotom.
Iznenada, ubrus prelazi na njegovu desnu nogu. Pre nego to gospodin Blenk
uspe da registruje svoje razoaranje, oseti kako Anina aka prelazi gore-dole po
njegovom penisu u punoj erekciji. Desnom rukom nastavlja da pere njegovo
telo, ali leva je zauzeta ovim drugim poslom, i ak i dok se preputa njenim
uvebanim pokretima, pita se ime je uopte mogao da zaslui ovako
velikoduan tretman.
Zastenje kada sperma pone da trca, i tek tada, poto se sve ve desilo, tek
tada otvara oi i okree, se prema Ani. Ona vie ne sedi na ivici kade ve klei
na podu kraj njega, i brie izluevinu ubrusom. Ana je sagnula glavu, on joj ne
vidi oi, ali ipak desnom rukom dotakne njen levi obraz. Ana pogleda prema
njemu, i kada im se pogledi susretnu, uputi mu jo jedan od svojih nenih i
blagonaklonih osmeha.
Tako si dobra prema meni, kae on.
elim da budete sreni, odgovara mu. Ovo je teak period za vas, i ako u
svemu ovome uspete da naete neki trenutak zadovoljstva, rado u vam se nai
na usluzi.
Ja sam tebi uinio neto uasno. Ne znam ta je to, ali neto neizrecivo i
nepojmljivo uasno. A ti se o meni brine kao svetica.
Niste vi za to krivi. Uradili ste ono to ste morali, i ja vam ne zameram zbog
toga.

Ali, patila si. Patila si zbog mene, zar ne?

Da, veoma. To me je gotovo dokrajilo.
ta sam ti uinio?
Poslali ste me na jedno veoma opasno mesto, jezivo mesto, mesto razaranja i
smrti.
Zbog ega? Je li to bila nekakva misija?
Mogli biste to i tako da nazovete.
Tada si bila mlada, je 1 tako? Devojka s fotografije.
Jeste.
Bila si veoma lepa, Ana. Sada si starija, ali meni si i sada lepa. Gotovo
savrena, ako shvata ta hou da kaem.
Ne morate preterivati, gospodine Blenk.
Ne preterujem. Da mi neko kae da do kraja ivota dvadeset i etiri sata
dnevno moram da gledam tvoje lice, ne bih imao nita protiv.
Ana se ponovo osmehuje, a gospodin Blenk ponovo dodiruje njen levi obraz
desnom rukom.
Koliko vremena si provela na tom mestu? pita.
Nekoliko godina. Mnogo due nego to je trebalo.
Ali uspela si da se izvue.
Jesam, na kraju.
Toliko me je sramota.
Ne treba da vas bude. injenica je, gospodine Blenk, bez vas bih bila niko.
Ipak.
Nema ipak. Vi niste kao ostali ljudi. rtvovali ste ivot za neto vee, i to
god da ste uradili, ili da niste uradili, to nikada nije bilo iz sebinih razloga.
Jesi li ikada bila zaljubljena, Ana?
Nekoliko puta.
Jesi li udata?
Bila sam.

Bila?
Mu mi je umro pre tri godine.
Kako se zvao?
Dejvid. Dejvid Zimer.
ta mu se dogodilo?
Imao je bolesno srce.
I za to sam odgovoran, je li tako?
Zapravo, niste. Samo indirektno.
ao mi je.
Ne treba da vam bude. Bez vas ja uopte ne bih ni upoznala Dejvida. Verujte
mi, gospodine Blenk, to nije vaa krivica. Radite ono to morate, stvari se
dogaaju. I dobre i loe. To je, prosto, tako. Desi nam se da budemo oni koji
pate, ali za sve postoji razlog, dobar razlog, i ko god da se na to poali, ne
shvata ta znai biti iv.
Treba napomenuti da se drugi fotoaparat i drugi ureaj za snimanje zvuka
nalaze na tavanici u kupatilu, i da belee sve aktivnosti koje se odvijaju u tom
prostoru, a kako je re sve apsolutan pojam, transkript dijaloga izmeu Ane i
gospodine Blenka mogue je dokumentovati u svim detaljima.
Ovakvo kupanje gospodina Blenka traje jo nekoliko minuta, i kada Ana
zavri pranje i ispiranje preostalih delova tela gospodina Blenka (nogu, spreda i
pozadi; lanaka, stopala i prstiju; ruku, aka i prstiju; prepona, zadnjice i anusa),
uzima crni frotirski ogrta s vealice na vratima i pomae gospodinu Blenku da
ga obue. Potom uzima prugastu plavo-belu pidamu i odlazi u drugu prostoriju
vodei pri tom rauna da vrata ostanu otvorena. Dok se gospodin Blenk brije
pred ogledalom iznad lavaboa pomou elektrinog aparata na baterijski pogon
(iz oiglednih razloga, tradicionalni brijai su zabranjeni), Ana savija pidamu,
sprema krevet, i otvara plakar da odabere odeu gospodinu Blenku za taj dan.
Kree se hitro i spretno, kao da pokuava da nadoknadi izgubljeno vreme.

Toliko brzo obavlja ove poslove da, kada gospodin Blenk zavri brijanje
elektrinim aparatom i ue u sobu, na krevetu, sasvim zbunjen, pronalazi svoju
odeu. Priseajui se razgovora s Dejmsom P. Fladom i pominjanja rei plakar,
nadao se da e zatei Anu kako otvara plakar, ako plakar uopte i postoji, da bi
mogao da odredi gde se on tano nalazi. Sada, dok pogledom skenira sobu, ne
vidi ga, i tako jo jedna misterija ostaje nerazreena.
Mogao bi, naravno, upitati Anu gde je on to, ali im je ugleda kako sedi na
krevetu i smei mu se, toliko je ganut zbog toga to je u njenom drutvu da mu
pitanje jednostavno iili.
Poinjem da te se seam, kae on. Ne svega, tek poneega, detalja, tu i tamo.
Bio sam vrlo mlad kad sam te upoznao, je li tako?
Mislim da ste imali otprilike dvadeset i jednu, kae Ana.
Ali stalno si mi se gubila. Bila si tu nekoliko dana pa bi nestala. Prola bi i
godina, dve godine, etiri godine, pa bi se opet odnekud pojavila.
Niste znali ta biste sa mnom, zbog toga. Bilo vam je potrebno dosta
vremena da to shvatite.
I tada sam te poslao na taj zadatak. Seam se da sam strahovao za tebe. Ali
bila si pravi borac, zar ne?
vrsta i estoka devojka, gospodine Blenk.
Tako je. I to mi je dalo nadu. Da nisi umela da se snalazi, nikada ne bi
uspela.
Dozvolite mi da vam pomognem oko oblaenja, kae Ana i baca pogled na
sat. Vreme brzo ide.
Re ide navodi gospodina Blenka da misli o napadima vrtoglavice i
tekoama koje je imao pri hodu, ali sada, dok prelazi tu kratku razdaljinu od
praga kupatila do kreveta, ohrabruje ga to to je primetio da mu je um bistar i
to se ne plai da e pasti. Kako ovu hipotezu nema ime da potkrepi, napredak
pripisuje Aninom blagotvornom delovanju, pukoj injenici da je provela s njim
proteklih tridesetak minuta zraei privrenou koja mu je oajniki bila

potrebna.
Ispostavilo se da je odea koju mu je ostavila sva u beloj boji: bele pamune
pantalone, bela koulja, bele bokserice, bele arape od sintetike, i par belih
platnenih patika.
udan izbor, kae gospodin Blenk. Izgledau kao ulini prodava sladoleda.
Re je o posebnom zahtevu, odgovara Ana. Pitera Stilmana. Ne oca, sina.
Pitera Stilmana Juniora.
Ko je on?
Ne seate se?
Plaim se da je tako.
On je jo jedan od vaih tienika. Kada ste njega poslali na zadatak, morao
je da se oblai u belo od glave do pete.
Koliko sam ja to ljudi poslao?
Stotine, gospodine Blenk. Vie nego to moete izbrojati.
Dobro. Hajde da i to obavimo. To ionako nita ne menja.
Bez daljeg odlaganja, odvezuje pojas na bademantilu i ovaj pada na pod. Jo
jednom stoji nag pred Anom ne oseajujui ni trag stida ili neprijatnosti.
Sputajui pogled i pokazujui na svoj penis kae: Vidi ga kako je mali. Bada
sada nije onako velik, zar ne?
Ana se smei i potape dlanom krevet, pozivajui ga da sedne pored nje. Dok
to ini, gospodin Blenk se ponovo vraa u rano detinjstvo, u dane Vajtija,
drvenog konjia i njihovih dugih putovanja kroz prerije i planine dalekog
Divljeg zapada. Misli na svoju majku, na to kako ga je isto ovako oblaila u
sobi, na spratu, dok su se kosi zraci sunca probijali kroz proreze na
venecijanerima, a onda odjednom, shvativi da mu je majka mrtva, verovatno
odavno, zapita se nije li Ana postala njegova druga majka, ak i u ovako poznim
godinama, jer zbog ega bi se inae oseao tako sigurno uz nju, kada je obino
tako stidljiv i nesiguran pred drugima?
Ana silazi s kreveta i une ispred gospodina Blenka. Poinje s arapama,

navlai jednu na levo, drugu na desno stopalo, prelazi na donji ve, koji mu
povlai nagore, i kada gospodin Blenk ustane da joj olaka posao, podie ga sve
do struka zaklanjajui tako negdanjeg Badu koji e, u to nema sumnje, ponovo
dostii svoju punu veliinu ne bi li potvrdio dominaciju nad gospodinom
Blenkom koji na to nee predugo ekati.
Gospodin Blenk ponovo seda na krevet i postupak se ponavlja pri oblaenju
pantalona. Kada gospodin Blenk sedne i trei put, Ana mu obuva patike, prvo
levu, pa desnu, i odmah zatim mu vezuje pertle, prvo na levoj, pa na desnoj
nozi. Posle toga, ustaje iz unja i seda na krevet kraj gospodina Blenka da mu
pomogne oko koulje, uvlaei najpre njegovu levu ruku u levi rukav, potom
desnu u desni, i na kraju zakopava svu dugmad odozdo nagore, i tokom itave
te spore radnje, gospodin Blenk je u mislima negde drugde, vraa se u
detinjstvo, u svoju sobu, s Vajtijem i majkom, seajui se kako je ona sve ovo
isto radila, s istom ljubavlju i strpljenjem, pre mnogo godina, na davnom
poetku njegovog ivota.
Ane sada nema. Nestala su kolica za posluivanje od nerajueg elika, vrata
su zatvorena, i gospodin Blenk je ponovo sam u sobi. Pitanja u vezi s plakarom,
rukopisom koji se odnosi na takozvanu Konfederaciju, na to da li su vrata
zakljuana spolja, koja je eleo da joj postavi, ostala su nepostavljena, i zbog
toga gospodin Blenk ne zna nita vie o tome gde se nalazi nego to je znao pre
Aninog dolaska. Sada, sedi na uskom krevetu, s dlanovima okrenutim nagore na
kolenima, glave pognute, zuri u pod, ali uskoro, im bude osetio snagu volje da
to uini, ustae i ponovo prevaliti put do pisaeg stola da pregleda gomilu s
fotografijama (ako bude smogao hrabrosti da se ponovo suoi s tim slikama) i
nastavi da ita rukopis o oveku zatoenom u jednoj prostoriji u Ultimi. U
meuvremenu, ipak, ne ini nita ve sedi na krevetu i pati za Anom, eli da ona
i dalje bude kraj njega, eli da je uzme u naruje i da je tako dri.
Sada je ponovo na nogama. Pokuava da vukui noge ode do stola, ali

zaboravlja da nije vie obuven u papue, pa gumeni on njegove leve tenis

patike ostaje prilepljen za pod, i to tako iznenada i neoekivano, da gospodin
Blenk gubi ravnoteu i gotovo padne. Prokletstvo, kae on, glupe, jebene patike.
elja mu je da izuje patike i ponovo obuje papue, ali papue su crne, i ako ih
bude obuo vie nee sav biti u belom, a to je Ana otvoreno traila na zahtev
izvesnog Pitera Stilmana, Juniora, ko god, pobogu, da je on.
Gospodin Blenk stoga odustaje od one vrste hoda kojim ide kada je u
papuama, i hoda prema stolu korakom koji podsea na normalan hod.
Korakom koji se ne moe opisati kao odsean, peta-prsti korak, kakav se via u
mladih i ilih, ve sporim i tekim hodom kod koga gospodin Blenk podie
jedno stopalo na nekoliko centimetara iznad tla, zbog ega se noga naginje
nekih dvanaest centimetara napred, a zatim se celom duinom ona sputa na
pod, petu i prste istovremeno. Usledi kratka pauza, pa itav proces ponovi
drugom nogom. Moda nije ugodno za posmatranje ali slui svrsi, i posle
odreenog vremena on stie do pisaeg stola.
Stolica je podvuena pod sto, to znai da, ako gospodin Blenk eli da sedne,
mora najpre da je izvue odatle. Dok to ini, najzad vidi da na njoj postoje
tokii, jer umesto da dere pod, to on oekuje da e se desiti, stolica se bez
muke pomera, gotovo bez ikakvog napora s njegove strane. Gospodin Blenk
sedne zapanjen injenicom da je prilikom ranijeg dolaska do pisaeg stola
prevideo ovu odliku stolice. Nogama se odupre o pod, blago se odgurne i krene
unazad, te na taj nain pree razdaljinu od neka etiri metra. Smatra ovo vanim
otkriem, jer koliko god ugodno bilo njihanje napred-nazad, i okretanje ukrug,
injenica da stolica moe da se kree po sobi ima potencijalno veliku
terapeutsku vrednost, recimo, kada su mu noge naroito umorne, ili kada mu se
ponovo javi napad vrtoglavice. Umesto da tada ustane i hoda, moi e pomou
stolice, sedei, da pree s jednog mesta na drugo, i tako sauva snagu za vanije
stvari. Ta misao ga tei, no ipak, dok se u stolici pomera nazad do stola, onaj
slamajui oseaj krivice koji je najveim delom nestao dok je bio s Anom,

ponovo se vraa, i kada stigne do stola, shvata da je upravo sto odgovoran za te

poraavajue misli, ne sto kao sto, ve fotografije i listovi papira naslagani na
njegovoj povrini, koji, u to nema sumnje, sadre odgovor na pitanje koje ga
proganja. Oni su izvor njegove tuge, i mada bi najjednostavnije bilo otii nazad
do kreveta i pretvarati se da ih nema, on osea potrebu da nastavi s
istraivanjem, koliko god da je ono muno i bolno.
Sputa pogled i vidi notes i hemijsku olovku za koje se ne sea da ih je video
kada je prethodnog puta bio kod pisaeg stola. Nije vano, kae sebi, i bez
razmiljanja uzima olovku u desnu ruku i otvara notes na prvoj strani levom. Da
ne bi zaboravio sve ono to se do tog trenutka desilo ovoga dana, jer za
gospodina Blenka se slobodno moe rei da je zaboravan, ispisuje sledei spisak
imena:
Dejms P. Flad
Ana
Dejvid Zimer
Piter Stilman, Jr.
Piter Stilman, Sr.
Poto obavi ovaj mali zadatak, zatvara notes, sputa olovku i sklanja i jedno i
drugo u stranu. Potom, poseui za prvih nekoliko listova s vrha gomile koja
stoji sasvim u levom uglu, otkrije da su oni spojeni spajalicom, moda nekih
dvadeset, dvadeset pet strana, i kada ih stavlja pred sebe, otkrije da je to rukopis
kucan na maini koji je itao pre Aninog dolaska. Pretpostavlja da ih je ona
spojila spajalicom, da bi mu olakala snalaenje, a tada, poto shvata da rukopis
i nije toliko dug, pita se da li e stii da ga zavri pre nego to Dejms P. Flad
zakuca na vrata.
Poinje od etvrtog pasusa na drugoj strani i kree da ita:
U poslednjih etrdeset dana nisam dobijao batine, a ni pukovnik, niti bilo ko
od njegovih posilnih nisu se pojavljivali preda mnom. Jedina osoba koju viam
jeste narednik koji mi donosi hranu i izbacuje kiblu. Pokuao sam da budem

ljubazan s njim, uvek bih kazao neto kad ue, ali ini se da on ima nareenje
da ne progovara, i ja nijednom nisam uspeo da iupam iz tog smenog vojnika
ni jednu jedinu re. A onda se, pre manje od sata, odigrao jedan neobian
dogaaj. Narednik je otkljuao vrata, i unutra uoe dvojica mladih redova
nosei mali drveni sto i stolicu uspravnog naslona. Smestili su ih nasred
prostorije, zatim ue narednik i na sto stavi hrpu praznih listova zajedno s
boicom mastila i perom.
- Dozvoljeno vam je da piete, kae on.
- Da li vi to zapoinjete razgovor sa mnom, pitam ja, ili mi izdajete
nareenje?
- Pukovnik kae da smete da piete. Moete to da shvatite kako god elite.
- ta ako ne elim da piem?
- Slobodni ste da uradite kako vam je volja, ali pukovnik kae da je malo
verovatno da ovek u vaem poloaju odbije priliku da se brani pismenim
putem.
- Pretpostavljam da ima nameru da proita ono to budem napisao.
- Da, to bi bilo logino pomisliti.
- Hoe li to posle slati u prestonicu?
- Nije spominjao koje su mu namere. Samo je rekao da vam je dozvoljeno da
piete.
- Koliko vremena imam?
- O tom pitanju nije se izjanjavao.
- I ta ako mi nestane papira?
- Dobiete i papira i mastila koliko vam bude potrebno. Pukovnik mi je
rekao da vam to kaem.
- Zahvalite pukovniku u moje ime, i recite mu da shvatam ta hoe. Daje mi
ansu da laem da bih sauvao ivu glavu. To je vrlo fer s njegove strane.
Molim vas, recite mu da cenim njegov gest.
- Preneu pukovniku vau poruku.

- Dobro. A sada me ostavite na miru. Ako hoe da piem, pisau, ali da bih
to mogao da radim, moram biti sam.
Naravno, samo sam nagaao. Pojma nisam imao zbog ega je pukovnik
uradio to to je uradio. Hteo sam da mislim da je poeo da me saaljeva, ali
sumnjam da je stvar toliko jednostavna. Pukovnik De Vega svakako nije
saoseajan ovek, i ako je ba hteo da mi ivot uini manje neugodnim,
nalivpero teko da je pravi nain za to. Rukopis pun lai bi mu koristio, ali nije
valjda pomislio da sam, posle svega, spreman da promenim priu. Ve je probao
da me privoli na tako neto, pa ako to nisam uinio kad su me skoro na smrt
prebili, zbog ega bih sada? ini mi se da se sve ipak svodi na oprez, na to da se
pripremi na ono to bi moglo da usledi. Previe ljudi zna da sam tu da bi me on
bez suenja pogubio. S druge strane, suenje je neto to se po svaku cenu mora
izbei, jer im sluaj dospe na sud, za moju priu e svi saznati. Time to mi
doputa da priu napiem, on prikuplja dokaze, neoborive dokaze koji e
opravdati sve ono to ima nameru da preduzme protiv mene. Pretpostavimo, na
primer, da rei da me strelja bez suenja. im se vojna komanda u glavnom
gradu bude doepala vesti o mojoj smrti, po zakonu e biti obavezni da otvore
zvaninu istragu, i u tom trenutku on samo treba da im da ono to sam napisao, i
bie osloboen svih optubi. Nema nikakve sumnje u to da e ga nagraditi zbog
tako elegantnog razreenja ove dileme. Moda im je on u stvari ve pisao o
meni, i ja u svojoj ruci drim ovo pero zbog toga to mu je naloeno da mi ga
da. U normalnim okolnostima, pismo iz Ultime do prestonice putuje tri nedelje.
Ako sam ovde mesec i po dana, mogue je da je odgovor dobio danas. Neka
izdajnik iznese svoju priu napismeno, verovatno su tako rekli, pa emo moi
da ga se reimo kako nam je volja.
To je jedna mogunost. Moda ja pak preterujem, pripisujem sebi preveliku
vanost, moda se pukovnik samo poigrava sa mnom. Kako da znam da nije
reio da se zabavlja uz spektakl moje patnje? U gradu poput Ultime retke su
stvari koje skreu panju, i ako niste dovoljno dovitljivi, moglo bi vam se desiti

da poludite od dosade. Mogu da zamislim kako pukovnik naglas ita moje rei
ljubavnici, kako njih dvoje sede u krevetu i smeju se mojim patetinim
frazicama. To bi moglo da bude zabavno, zar ne? Dugo ekano odstupanje od
svakodnevice, greno veselje. Ako mu ono to piem bude zabavno, moda e
m pustiti da zauvek to radim, i tako u se malo-pomalo pretvoriti u njegovog
linog klovna, ludu-pisara koji na papir izliva svoje gluposti beskrajnim
potocima mastila. Pa ak i kad se zasiti mojih pria i naredi da me ubiju,
rukopis e ostati, zar ne? Bie to njegov trofej, jo jedan skalp u njegovoj
kolekciji.
Ipak, veoma mi je teko da potisnem radost koju u ovom trenutku oseam.
Kakvi god da su motivi pukovnika De Vege, kakve god da mi je zamke i
ponienja smislio, iskreno mogu rei da sam sreniji sada nego u bilo kom
trenutku koji je usledio nakon mog hapenja. Sedim za stolom, sluam kako
pero proizvodi kripav zvuk po povrini hartije. Stajem. Umaem pero u
mastilo, zatim posmatram crne oblike koji se formiraju dok polako pomeram
ruku sleva nadesno. Stiemo do ruba pa se vratim na poetak, i dok se linije
tanje, zastajem da bih ponovo umoio pero. Tako to ide dok ispisujem stranice, i
svaki skup znakova ini re, a svaka re je zvuk u mojoj glavi, i svaki put kada
napiem neku re ujem zvuk sopstvenog glasa i pored toga to mi se usne ne
miu.
Odmah poto je narednik zakljuao vrata, podiem sto, nosim ga do
zapadnog zida i postavljam ga tano ispod prozora. Potom odlazim po stolicu,
stavljam je na sto, i penjem se, prvo na sto, pa na stolicu. Hteo sam da vidim da
li mogu prstima da obuhvatim reetke na prozoru, u nadi da u tako moi da se
podignem i bacim pogled na ono to je napolju. Meutim, koliko god da sam se
trudio vrhovi mojih prstiju ne doseu cilj. Kako nisam eleo da odustanem od
ovih pokuaja, skinuo sam koulju i pokuao da je dobacim do reetki mislei
da e se ona nekako provui kroz njih pa u se uhvatiti za rukav koji visi i tako
uspeti da se podignem. No, koulja nije bila dovoljno dugaka, a kako nisam

imao alatku kojom bih tkaninu provukao kroz metalne ipke (tap, drku metle,
ak ni granicu), nisam mogao nita drugo do da zamahujem kouljom naprednazad, kao belom zastavom predaje.
Konano, moda je i bolje da te snove ostavim za sobom. Ako ve dane ne
mogu da provodim gledajui kroz prozor, onda u morati da se usredsredim na
zadatak koji sam dobio. Osnovno je da prestanem da mislim o pukovniku, da
sve misli o njemu izbacim iz glave, i da iznesem injenice onako kako su meni
poznate. ta on namerava da uradi s ovim izvetajem njegova je stvar, i ja ni na
koji nain ne mogu uticati na njegovu odluku. Jedino to mogu jeste da ispriam
priu. A to e biti ionako teko, kada se uzme u obzir kakvu priu treba da
ispriam.
Gospodin Blenk za trenutak zastaje da odmori oi, da proe prstima kroz
kosu, da prodre u znaenje rei koje je upravo proitao. Kada pomisli na
neuspeo pokuaj pripovedaa da se popne i pogleda kroz prozor, odjednom se
seti svog sopstvenog prozora, ili, tanije, zastora koji ga prekriva, i sada, kada
ima prevozno sredstvo koje mu omoguuje da do njega doe bez ustajanja,
odlui da je doao trenutak da podigne platno i baci pogled napolje. Ako
osmotri okruenje, moda e mu se vratiti seanje na neto to e mu pomoi da
sebi objasni ta on to trai u ovoj sobi; moda e mu samo jedan pogled na neko
drvo ili na fasadu zgrade ili na pare neba pruiti uvid u njegovu sudbinu. Stoga
privremeno prekida itanje da bi otiao do zida na kome se nalazi prozor. Kada
stigne na odredite, prua desnu ruku, hvata kraj zastora i brzo ga povue prema
sebi nadajui se da e trzaj aktivirati oprugu koja e zastor povui navie.
Meutim, zastor je star i opruga ne radi kako treba, pa umesto da poleti navie i
otkrije prozor, on se spusti nekoliko centimetara ispod prozorske daske.
Uznemiren zbog ovog neuspelog pokuaja, gospodin Blenk u drugom pokuaju
cima jae i due, i iz ista mira, zastor rei da postupi kao pravi zastor i podie
se do vrha prozora.
Zamislite iznenaenje gospodina Blenka kada provirivi kroz prozor vidi da

su kapci zatvoreni i da mu onemoguuju pogled napolje da vidi gde se to nalazi.

I pored toga, nije re o klasinim drvenim kapcima koji imaju pomine proreze,
ve su to metalni paneli bez bilo kakvih otvora, obojeni u matsivu nijansu, s
rom na povrini na onim mestima koje je zahvatila korozija. im se gospodin
Blenk povrati od oka, shvata da situacija nije toliko strana. Kapci se zatvaraju
s unutranje strane, i sve to treba da uradi da bi savladao bravu, jeste da ustane
i da ruicu na njima okrene navie da bi ih otvorio. Kada to uradi, moi e da ih
raskrili i pogleda svet oko sebe. Zna da e morati da ustane iz stolice da bi za
takvu operaciju postigao neophodnu snagu, no ta cena nije visoka, i on ustaje sa
sedita, proverava da li je kvaka na prozoru u slobodnom poloaju (jeste),
snano oslanja dlanove na preku prozorskog okvira, zastaje za trenutak da bi se
pripremio za napor koji mu predstoji, i zatim gura koliko god moe jako.
Neoekivano, prozor se ne pomera. Gospodin Blenk se zaustavlja da bi doao
do daha, potom pokua jo jednom, opet bez rezultata. Pretpostavlja da se
prozor zaglavio zbog suvine vlage u vazduhu ili zbog boje koja je zalepila
njegovu gornju i donju polovinu, ali onda, kada paljivije osmotri ram, otkriva
neto to mu je prethodno promaklo. Dva velika eksera, gotovo nevidljiva jer su
im glave prefarbane istom bojom kao i ram, zakucana su na spoju, jedan veliki
ekser s leve strane, drugi veliki ekser sa desne. I poto gospodin Blenk zna da
on nikako nee moi da ih iupa iz drveta, prozor nee moi da se otvori ni
sada, shvata on, ni kasnije, niti ikada pod bilo kojim okolnostima.
Najzad ima dokaz. Neko, ili njih nekoliko, zatvorili su gospodina Blenka u
ovu prostoriju i dre ga zatvorenog protiv njegove volje. Bar je to zakljuak do
koga dolazi na osnovu dva eksera ukucana u prozorski okvir, ali koliko god da
je taj dokaz jasan, jo uvek je tu pitanje vrata, i sve dok gospodin Blenk ne
ustanovi da li su vrata zakljuana spolja, i da li su uopte zakljuana, zakljuak
do koga e doi mogao bi da bude pogrean. Da mu je pamet zdrava, sledee to
bi uradio bilo bi da se odgura do vrata i sve odmah proveri. Ali gospodin Blenk
se ne mie sa svog mesta kraj prozora, iz prostog razloga jer je uplaen, toliko je

uplaen zbog onoga ta bi na osnovu vrata saznao, da ne sme da rizikuje

suoavanje s istinom. Umesto toga, ponovo sedne na stolicu i odlui da razbije
prozor. Jer bilo da je zakljuan ili ne, on iznad svega eli da zna gde se nalazi.
Razmilja o oveku koji se pominje u rukopisu kucanom pisaom mainom, i
pita se da li e i sam na kraju biti izveden i streljan. Ili, ono to mu je dok
zamilja jo uasnije, da li e ga usmrtiti ba tu, u sobi, tako to e ga zadaviti
snane ruke nekog ubice.
U blizini nema nekakvih teih predmeta. Nema ekia, recimo, ili drke od
metle ili lopate, nema krampova ni balvana s gvozdenom ovnovskom glavom za
razbijanje zidova, i tako pre nego to i pone, gospodin Blenk zna da je njegov
pokuaj osuen na propast. Ipak pokuava, jer ne samo da je uplaen nego je i
ljut, pa u svom gnevu izuva levu patiku, vrsto je stee u desnoj ruci i poinje
njome da lupa po staklu. Moda bi obian prozor i popustio pod takvim
napadom, ali ovo je dvostruko staklo najboljeg kvaliteta tako da se gotovo i ne
zatrese dok ga starac udara svojim slabanim orujem od gume i platna. Posle
dvadeset i jednog uzastopnog udarca, gospodin Blenk odustaje i sputa patiku
na pod. Tako ljut i uznemiren golom pesnicom lupa po staklu nekoliko puta, ne
elei da prozor ima poslednju re, ali meso i kosti nisu nita efikasniji od
obue kada je o razbijanju re. Pita se da li bi udarac glavom u prozor moda
dao neki rezultat, ali iako mu mozak ba ne funkcionie kako treba, gospodin
Blenk je i dalje dovoljno lucidan da shvati kakva bi glupost bila kada bi sebi
naneo teku telesnu povredu zbog neega to je bez ikakve sumnje beznadena
stvar. Stoga se teka srca vraa u stolicu i zatvara oi, sada ne samo uplaen i
ljut, ve i iscrpljen.
Onog trenutka kada sklopi oi vidi senovita bia kako mu prolaze kroz
glavu. Re je o dugakoj, slabo osvetljenoj procesiji koja se sastoji od desetina,
ak stotina likova, meu njima su i mukarci i ene, i deca i stari, i dok su neki
niski, drugi su visoki, dok su neki punaki, drugi su vitki, i dok se gospodin
Blenk napree da bi ih uo, ne uje samo zvuk njihovih koraka, ve i neto to

podsea na krik, jedva ujan zdrueni krik koji se izdie iznad njih. Gde se
nalaze i kuda idu, to ne zna, ali kao da tumaraju nekim zaboravljenim
panjakom, po niijoj teritoriji sasuenih korova i popucale zemlje, i zato to je
toliko mrano, i zato to se svi oni kreu pognutih glava, gospodin Blenk
nikome ne razaznaje lice. Jedino to zna jeste da ga sam prizor tih tvorevina
uma ispunjava stravom, i jo jednom ga obuzima neumoljivo oseanje krivice.
Nagaa da je re o ljudima koje je godinama slao na razliite zadatke, i moda
su, kao to je bio sluaj s Anom, neki od njih, ili mnogi od njih, ili svi, proli
loe, ak toliko da su bili podvrgnuti nepodnoljivim patnjama i/ili ih je sustigla
smrt.
Gospodin Blenk ni u ta ne moe da bude siguran, ali ini mu se da ima neke
veze izmeu ovih ljudi-senki i fotografija na pisaem stolu. ta ako su na njima
upravo ljudi ija lica nije u stanju da prepozna u sceni koja se odvija u njegovoj
glavi? Ako je to sluaj, onda fantomi koje opaa nisu nekakve izmiljotine ve
seanja, seanja na stvarne ljude, jer kada je to poslednji put neko fotografisao
ljude koji ne postoje? Gospodin Blenk zna da svoju teoriju niim ne moe da
potkrepi, da je to jedna sasvim sumanuta konstrukcija, ali mora postojati neki
razlog, govori sebi, neki uzrok, neki princip na osnovu koga e razjasniti ovo
to mu se deava, koji e posluiti kao objanjenje za injenicu da se nalazi u
sobi s ovim fotografijama i ove etiri hrpe rukopisa, i zbog ega ne bi istraivao
jo malo, da vidi ima li kakve istine za to tumaranje po mraku?
Poto je zaboravio za ona dva eksera zakucana u prozorski ram, i poto je
zaboravio na pitanje zakljuanih vrata, gospodin Blenk se odgura na stolici do
pisaeg stola, uzima fotografije, i stavlja ih pravo pred sebe. Anina je, naravno,
na vrhu, i pogled mu se opet na nekoliko trenutaka zadrava na njoj, ispituje
njeno nesreno ali lepo, mlado lice, pomno posmatra pogled njenih tamnih,
vatrenih oiju. Ne, kae sebi, mi nikada nismo bili u braku. Bila je udata za
mukarca koji se zvao Dejvid Zimer, i Zimer je sada mrtav.
Odlae Aninu fotografiju na stranu i uzima sledeu. Na njoj je jo jedna

ena, oko dvadeset pet godina stara, svetlosmee kose i postojanog, opreznog
pogleda. Donja polovina tela joj je zaklonjena jer stoji u dovratku neega to lii
na neki njujorki stan, a vrata su samo napola otvorena, recimo kao da je tek
poela da ih otvara, da bi se pozdravila s nekim ko je doao u posetu, i uprkos
pogledu punom opreza, u uglovima usana nazire se osmeh. Gospodin Blenk
istog trenutka oseti nagovetaj prepoznavanja, ali dok se bori da se seti njenog
imena, na um mu ne pada nita ni posle dvadeset sekundi, ni posle etrdeset
sekundi, ni posle minuta. S obzirom na to da se Aninog imena setio toliko brzo,
pretpostavio je da e biti u stanju da isto uini i s ostalima. Ali, to, izgleda, nee
biti sluaj.
I preostalih deset fotografija posmatra s razoaravajuim ishodom. Nekakav
starac u invalidskim kolicima, s tamnim naoarima za slepe. Raskeena ena s
piem u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, obuena u pripijenu haljinu kakve su
se nosile dvadesetih godina, sa smenim eiriem. Zastraujue gojazan ovek
ogromne gole glave i s cigarom u ustima. Jo jedna devojka, ovoga puta
Kineskinja, odevena u baletski triko. Tamnokosi mukarac, zailjenih uvotenih
bria, odeven u frak i cilindar. Mladi koji spava na travi u nekakvom javnom
parku. Stariji ovek, verovatno tu oko pedesete, na sofi, s nogama uzdignutim
na gomilu jastuka. Neobrijani, koati beskunik koji sedi na trotoaru i grli
velikog psa meanca. Punaki crnac ezdesetih godina koji u rukama dri
telefonski imenik Varave iz 1937/38. Mravi mladi koji sedi za stolom s pet
karata u ruci i hrpom etona za poker pred sobom.
Sa svakim sledeim neuspehom, gospodin Blenk postaje malo vie
obeshrabren, malo vie sumnjiav prema svojim izgledima da prepozna lice
koje se nalazi na narednoj fotografiji, i mrmlja neto sebi u bradu u po glasa
tako da traka ne moe da zabelei te rei, odustaje od svega i gura fotografije u
stranu.
Ljulja se u stolici napred-nazad, inei sve to je u njegovoj moi da povrati
mentalnu ravnoteu i ovaj poraz ostavi iza sebe. A onda, bez daljeg

razmiljanja, uzima rukopis i poinje ponovo da ita:

Zovem se Sigmund Graf. Rodio sam se pre etrdeset i jedne godine u gradu
Luzu, centru tekstilne industrije, u severozapadnom delu oblasti Fo Lije, i sve
dok me pukovnik De Vega nije uhapsio radio sam u odeljenju za demografiju
Biroa za unutranje poslove. Kao mladi diplomirao sam klasinu knjievnost
na Univerzitetu Ol Soulz a zatim sam bio obavetajni oficir u vojsci tokom
ratova na jugoistonoj granici i uestvovao sam u bitkama koje su dovele do
ujedinjenja oblasti Pti Lje i Mervej. Iz vojske sam otputen uz poasti, s inom
kapetana i s medaljom za zasluge tokom rada na presretanju i dekodiranju
neprijateljskih poruka. Posle demobilizacije vratio sam se u prestonicu i
pristupio Birou kao koordinator i istraiva. U vreme kada sam otiao u
Tuinske teritorije, bio sam lan tima ve dvanaest godina. Moj zvanini
poloaj glasio je Zamenik pomonika direktora.
Kao i svaki graanin Konfederacije, upoznao sam se s patnjama, proiveo
sam duge periode nasilja i pobuna, i na dui sam nosio oiljke od pretrpljenih
gubitaka. Nisam imao ni etrnaest godina kada su u akademiji Sanktus u
Boanu poeli nemiri koji su doveli do jezikih ratova Fo Lje, a dva meseca
posle invazije video sam kako plamen guta moju majku i mlaeg brata tokom
opsade Luza. Otac i ja smo bili meu sedam hiljada ljudi koji su izbegli u
susednu provinciju Noj Velt. Put od devetsto pedeset kilometara trajao je dva
meseca, i kada smo stigli na cilj, bilo nas je treina manje. Poslednjih stotinu
kilometara, moj otac je zbog bolesti bio toliko slab da sam morao da ga nosim
na leima dok sam poluslep bauljao po blatu i zimskim kiama sve dok nismo
stigli do predgraa Nahburga. est meseci smo prosili po ulicama tog sivog
grada da bismo preiveli, a kada nas je konano spasao zajam koji smo dobili
od roaka sa severa, bili smo na rubu gladi. Posle toga se situacija popravlja, ali
bez obzira na to koliko je otac napredovao u godinama k su usledile, on se
zapravo nikada u potpunosti nije oporavio od tog tekog perioda. Kada je pre
deset leta umro u pedeset estoj godini, ono to je proao uzelo je takav danak

da je izgledao kao da mu je sedamdeset.

Bilo je i drugih muka. Pre godinu i po dana, Biro me je poslao na ekspediciju
u Nezavisne zajednice oblasti Tjera Blanka. Manje od mesec dana po mom
odlasku, prestonicu je desetkovala epidemija kolere. Mnogi danas o ovoj poasti
govore kao o prokletstvu istorije, a kako je poela da hara uoi samog poetka
dugo i temeljno planiranih sveanosti ujedinjenja, nije teko razumeti da je
tumaena kao lo znak, kao sud o karakteru i smislu same Konfederacije. Ja
lino nisam delio to miljenje, ali je epidemija ipak trajno promenila moj ivot.
Odseen od svih vesti iz grada, bavio sam se svojim poslom naredna etiri i po
meseca, putovao sam na jug od jedne do druge udaljene planinske zajednice,
nastavljao sam da istraujem razne verske sekte koje su se pojavile u toj oblasti.
Kad sam se vratio u avgustu, kriza je bila okonana, ali moja ena i
petnaestogodinja erka su nestale. Najvei broj ljudi iz naeg susedstva u
oblasti Klosterham ili su pobegli iz grada, ili ih je bolest pokosila, ali meu
onima koji su ostali, niko se nije seao da ih je video. Kua je bila netaknuta, a
ja nigde u njoj nisam pronaao dokaz o tome da je bolest ula meu njene
zidove. Detaljno sam pregledao svaku sobu, no nisam uspeo da razreim
nijednu tajnu koja bi mi ukazala na to kada ili kako su otile. Sva odea i sav
nakit su bili tu, po podu nije bilo stvari razbacanih u urbi. Kua je bila ista
kakvu sam pet meseci pre toga ostavio, jedino to u njoj vie nije bilo moje ene
i erke.
Nekoliko nedelja proveo sam proeljavajui grad ne bih li pronaao tragove
koji bi me odveli do njih, a sa svakim propalim pokuajem da doem do
informacije koja bi me odvela do traga bivao sam sve oajniji. Poeo sam
raspitujui se kod prijatelja i kolega, a kada sam iscrpeo krug poznatih (u koji
sam ukljuio prijateljice svoje supruge, roditelje razrednih drugova moje keri,
kao i piljare i prodavce iz prodavnica u kraju), okrenuo sam se nepoznatima.
Naoruan portretima ene i keri, raspitivao sam se kod bezbroj lekara,
medicinskih sestara i dobrovoljaca koji su radili u improvizovanim bolnicama i

kolama u kojima su negovani bolesni i oni na samrti, ali od stotinu ljudi koji su
pogledali slike, ni jedna jedina osoba nije prepoznala lica koja sam nosio u
mislima. Na kraju, nametao se samo jedan zakljuak. Moje voljene odnela je
kazna boija. Zajedno s hiljadama rtava leale su u nekoj od masovnih
grobnica na Vijatikum Blafu, groblju za neidentifikovana lica.
Ne pominjem to da bih izazvao saaljenje. Niko mene ne mora da ali, i niko
ne treba da se izvinjava u moje ime zbog greaka koje sam poinio posle tih
dogaaja. iv sam ovek, nisam svetac, i ako je bol koji me je obuzeo ponekad
umeo da mi pomuti razum i dovede do povremenih ispada, to ni u kom sluaju
ne treba da izazove sumnju u ovo to imam da ispriam. Pre nego to bilo ko
pokua da me diskredituje ukazivanjem na te mrlje u mojoj biografiji, otvoreno
i po svojoj slobodnoj volji priznajem svetu da sam kriv. Ovo su zla vremena i
znam koliko lako jedna re izgovorena u pogreno uvo moe da izmeni ugao
posmatranja. Dovedite u pitanje neiji karakter, i sve to taj ovek uradi
delovae podmuklo, sumnjivo, obojeno zadnjim namerama. U mom sluaju, ta
greka je nastala iz bola koji sam oseao, ne iz podlosti; iz zbunjenosti, ne iz
lukavstva. Pogubio sam se i nekoliko meseci za mene je izlaz bio alkohol
pomou koga sam sve preputao zaboravu. Najee bih pio sam, nou, sedei u
tami svoje prazne kue, ali neke od tih noi nisam bio u stanju da podnesem.
Kad god bih se suoio s loim periodom, misli bi me sabotirale, i ubrzo bih
poeo da se davim sopstvenim dahom. U glavu su mi neprekidno nadirale slike
ene i keri, prizori njihovih blatnjavih tela koja sputaju u zemlju, njihovih
golih udova prepletenih s udovima drugih leeva u jami, i iznenada bi mi tama
kue postajala preveliki teret. Odlazio bih na javna mesta u nadi da u u agoru
i komeanju gomile razbiti ini tih slika. Poseivao sam krme i pivnice, i
upravo sam u jednom od tih lokala naneo sebi i svojoj reputaciji najveu tetu.
Najgori incident dogodio se jednog petka uvee, u novembru, kada je ovek po
imenu Dajls Meknoton zapodenuo sa mnom svau u Ober de Vanu.
Meknoton je tvrdio da sam ga prvi napao, ali jedanaest je oevidaca na sudu

dalo suprotan iskaz, i ja sam osloboen svih optubi. Ipak, to je bila tek mala
pobeda, jer ostaje injenica da sam oveku slomio ruku i razbio nos, i da nikada
ne bih reagovao tako estoko da nisam otiao do avola zbog alkohola. Porota
me je proglasila nevinim procenivi da sam reagovao u nunoj odbrani, ali to
nije otklonilo stigmu samog suenja, kao ni skandal kada je otkriveno da je
visoki slubenik Biroa za unutranje poslove uestvovao u krvavoj kafanskoj
tui. Nekoliko sati po donoenju presude poele su da krue glasine kako su
zvaninici Biroa potplatili neke od porotnika da glasaju u moju korist, ali te bih
optube ipak odbacio kao neistinite. Ono to pouzdano znam jeste da sam
Meknotona te veeri video prvi put. On je, s druge strane, o meni znao dovoljno
da bi mi se obratio po imenu, i kada je doao do mog stola i poeo da govori o
mojoj supruzi, nagovetavajui mi kako poseduje tajnu informaciju koja e mi
pomoi da reim tajnu njenog nestanka, rekao sam mu da se udalji. ovek je
jurio za novcem, i samo jedan pogled na njegovo podbulo, nezdravo lice uverio
me je u to da je prevarant, oportunista koji je nekako saznao za moju tragediju i
odluio da na njoj zaradi. Meknotonu se nije dopalo to to sam ga tako otvoreno
odbio. Umesto da se izvini, seo je na stolicu do moje i ljutito me uhvatio za
prsluk. A onda je, dovukavi me do sebe sve dok nam se lica nisu gotovo
dotakla, rekao, ta je, graanine? Plai se istine? Pogled mu je bio pun gneva i
prezira, a kako smo bili toliko blizu jedan drugoga, taj pogled bio je jedino to
je postojalo u mom vidnom polju. Mogao sam da osetim kako netrpeljivost
struji njegovim telom, i trenutak kasnije osetio sam kako je prela pravo na
mene. Tada sam ga napao. Da, on mene jeste prvi dotakao, ali kada sam poeo
da se branim, imao sam elju da ga povredim, da ga povredim koliko god jae
mogu.
U tome je moj zloin. Shvatite kako hoete, ali neu dozvoliti da utie na
itanje ovog rukopisa. Nevolja sustigne svakog oveka, i svako pronae svoj
nain da se izmiri sa svetom. Ako je sila koju sam te noi upotrebio protiv
Meknotona bila neprimerena, mnogo je vei greh to sam uivao u njoj. Ne

opravdavam svoje postupke, ali s obzirom na moje stanje svesti u tom periodu,
neverovatno je da je incident u Ober de Vanu bio jedini u kome sam nekoga
povredio. Svaku drugu tetu naneo sam iskljuivo sebi, i sve dok nisam nauio
da savladam svoju udnju za piem (koja je zapravo bila udnja za smru),
pretio mi je rizik od potpunog nestanka. Kako je vreme prolazilo, uspeo sam
nekako da se saberem, ali priznajem da nisam ono to sam nekada bio. I
nastavio sam da ivim, samo zbog toga to mi je posao u Birou pruao razlog za
to. Takva je ironija moje sudbine. Optuen sam kao neprijatelj Konfederacije, a
opet, u poslednjih devetnaest godina nije bilo slubenika odanijeg Konfederaciji
od mene. To se vidi i u mom dosijeu, a i ponosan sam to ivim u vremenu koje
mi je omoguilo da uestvujem u tako monumentalnom ljudskom poduhvatu.
Zahvaljujui radu na terenu nauio sam da iznad svega cenim istinu, i stoga
sam, ukazujui na svoje grehe i prestupe, ponudio neka objanjenja, ali to ne
znai da mogu da prihvatim krivicu za zloin koji nisam poinio. Verujem u
Konfederaciju, i strastveno sam je branio reima, delima i krvlju. Ako se
Konfederacija okrenula protiv mene, to bi jedino moglo da znai da se okrenula
protiv sebe same. ivotu se vie ne nadam, ali ako ovi listovi dou u ruke
nekoga ko ima dovoljno snage i sranosti da ih proita u duhu u kom su
napisani, moje ubistvo, moda i nee biti zaludan in.
Negde u daljini, izvan sobe, izvan zgrade u kojoj se soba nalazi, gospodin
Blenk ponovo uje prigueni krik ptice. Uznemiren tim zvukom, podie pogled
sa stranice pred sobom i privremeno prekida itanje tune ispovesti Sigmunda
Grafa. Iznenada oseti snaan pritisak u stomaku i, pre nego to gospodin Blenk
odlui da li e to to je osetio nazvati bolom ili nelagodnou, njegova creva
ispuste moan, rezonantan prde. Ho, ho, kae on glasno, stenjui od
zadovoljstva. Mladi kauboj ponovo jae! Potom se zavali u stolicu, zatvori oi i
poinje da se ljuljuka, i uskoro zapada u jedno od onih tupih stanja nalik na
trans u kojima se um oslobaa svih misli, svih emocija, svake veze sa samim

sobom. Zateen tako u tom reptilskom stuporu, gospodin Blenk postaje odsutan,
ili barem trenutno izdvojen iz svog okruenja, to znai da ne uje kako neko
rukom lupa na vrata. to je jo gore, ne uje ni kada se vrata otvore, i samim
tim, ak i pored toga to je neko uao u sobu, on i dalje nema saznanja o tome
da li su vrata zakljuana spolja ili nisu. Ili, barem uskoro, im izae iz svog
transa, to i dalje nee znati.
Neko ga potape po ramenu, ali pre nego to gospodin Blenk otvori oi i
okrene se u stolici da vidi ko je, ta osoba je ve poela da govori. Na osnovu
karakteristine boje i intonacije glasa, gospodin Blenk odmah prepoznaje da
pripada mukarcu, ali zbunjuje ga to to mu se ini da ovek s njim razgovara
kokni naglaskom.
Izvinite, gospodine Blenk, kae mu taj ovek. Kucao sam i kucao, a kada
niste otvarali, pomislio sam da treba da uem da proverim da li je sve u redu.
Gospodin Blenk se sada okree u stolici, i paljivo osmotri posetioca. ini se
da mu je oko pedeset godina, uredno zaeljane kose i malih, smeih brkova
proaranih pokojom sedom. Ni visok ni nizak, kae sebi gospodin Blenk, ali pre
nizak nego visok, i na osnovu pravog, gotovo ukoenog dranja dok stoji tu u
svom odelu od tvida, vie podsea na neko vojno lice, ili na vladinog slubenika
nieg ranga.
A vi ste? pita gospodin Blenk.
Flad, gospodine. Krteno ime Dejms. Srednje ime Patrik. Dejms P. Flad.
Zar me se ne seate?
Slabo, vrlo slabo.
Bivi policajac.
A, Flad, bivi policajac. Trebalo je da mi doete u posetu, je li tako?
Da, gospodine. Upravo tako. Zbog toga sam ovde. Sada sam vam doao u
posetu.
Gospodin Blenk se osvre po sobi, pogledom traei stolicu da bi Flada
ponudio da sedne, ali ispostavlja se da je jedina stolica u toj sobi ona na kojoj

on sedi.
Neto nije u redu? pita Flad.
Ne, ne, odgovara gospodin Blenk. Samo, traim jo jednu stolicu.
Uvek mogu da sednem na krevet, odgovara Flad i pokazuje rukom preko
puta. Ili ako ste raspoloeni, moemo da preemo u park preko puta. Tamo
svakako nema manjka klupa.
Gospodin Blenk pokazuje svoju desnu nogu i govori: Nema mi patike. Ne
mogu da izaem napolje samo u jednoj.
Flad se osvrne po sobi i istog trena ugleda belu tenis patiku na podu kraj
prozora. Evo druge, gospodine. Obuemo vas dok dlanom o dlan.
O dlan? O emu priate?
To se samo tako kae. Nita loe nisam mislio. Flad zastaje na trenutak,
pogleda patiku na podu, a onda kae: Pa, ta emo? Da je obujemo, ili ne?
Gospodin Blenk uzdahne, dugo, umorno. Ne, kae on s prizvukom sarkazma
u glasu. Neu da je obujem. Muka mi je od tih prokletih patika. Radije bih izuo
i ovu koja mi je na nozi.
U asu kada izgovori ove rei, gospodin Blenk oseti olakanje jer shvata da
to to je poeleo spada u domen mogueg, da je u ovom, sasvim beznaajnom
sluaju, u stanju da uzme stvari u svoje ruke. Bez trenutka oklevanja, on se
saginje i izuva levu patiku.
Ah, tako je ve bolje, kae, i podie levu nogu mrdajui prstima u vazduhu.
Mnogo bolje. I jo uvek sam u belom, zar ne?
Svakako, kae Flad. Zato je to toliko bitno?
Nema veze, kae gospodin Blenk odbacujui Fladovo pitanje kao nevano.
Sedite samo tu na krevet i kaite mi ta elite, gospodine Flad.
Bivi inspektor Skotland jarda sputa se na uznoje kreveta s leve strane da
bi licem bio okrenut starcu koji sedi na stolici leima okrenut pisaem stolu, na
otprilike metar i po udaljenosti. Flad proisti grlo kao da traga za pravim reima
kojima bi poeo, a onda, glasom drhtavim od zebnje, kae: Re je o jednom snu,

gospodine.
Snu? Pita gospodin Blenk, zbunjen Fladovim reima. Kakvom snu?
Mom snu, gospodine Blenk. Onome koji pominjete u izvetaju o Fenou.
Ko je Feno?
Ne seate se?
Ne, izjavljuje gospodin Blenk glasom jasnim, punim nestrpljenja. Ne, ne
seam se Fenoa. Jedva da bilo ega mogu da se setim. Kljukaju me pilulama, i
gotovo da nita vie ne pamtim. Dobar deo vremena ne znam ak ni ko sam. Pa
ako to zaboravljam, kako oekujete da se seam ovoga ili onoga.
Fenoa.
Fenoa. I ko je on, moliu lepo?
Jedan od vaih operativaca, gospodine.
Mislite, neko koga sam poslao na zadatak?
Na izuzetno opasan zadatak.
Je li preiveo?
Niko ne zna. Ali preovladava miljenje da vie nije sa nama.
Prigueno stenjui za sebe, gospodin Blenk prekriva lice rukama i apue:
Jo jedan od ukletih.
Izvinite, ubacuje se Flad, nisam uo ta ste rekli.
Nita, odgovara glasno gospodin Blenk. Nita nisam rekao.
Tu se razgovor na nekoliko trenutaka prekida. Zavlada tiina, i u toj tiini
gospodin Blenk zamilja kako uje vetar, snaan vetar koji duva kroz drvored
negde u blizini, sasvim blizu, ali da li je taj vetar stvaran ili ne, on ne zna.
itavo to vreme Flad netremice posmatra starevo lice. Kada tiina postane
nepodnoljiva, on se najzad nekako osmeli da nastavi razgovor. Pa?
ta pa? Odgovara gospodin Blenk.
San. Je l moemo sada da porazgovaramo o snu?
Kako mogu da razgovaram o tuem snu ako ne znam kakav je?
Upravo u tome je problem, gospodine Blenk. Ja ga se ni sam ne seam.

U tom sluaju, ja vam ne mogu pomoi, zar ne? Ako nijedan od nas dvojice
ne zna ta se to dogodilo u vaem snu, nemamo o emu da razgovaramo.
Stvar je sloenija nego to mislite.
Teko, gospodine Flad. Sasvim je jednostavna.
To je samo zato to se ne seate da ste napisali izvetaj. Ako biste se sada
skoncentrisali, mislim, ako biste se zaista usredsredili na to, moda biste ga se
setili.
Sumnjam.
Sluajte. U tom izvetaju o Fenou pomenuli ste da je on autor nekoliko
neobjavljenih knjiga. Jedna od njih nosila je naslov Neverland. Naalost, izuzev
toga to ste zakljuili da su neki dogaaji iz knjige inspirisani slinim
dogaajima iz Fenoovog ivota, ne govorite nita o temi kojom se bavi, o
zapletu, nita o samoj knjizi. Osim jednog uzgrednog komentara napisanog u
zagradi, u kome je stajalo sledee. Citiram napamet: (Montagova kua u
sedmom poglavlju; Fladov san u tridesetom). Re je o tome, gospodine Blenk,
da ste vi najverovatnije proitali Neverland, i kako ste jedini ovek koji je to
uinio, izuzetno bih cenio, cenio iz dubine svog napaenog srca, ako biste
uinili toliki napor i pokuali da se setite sadraja tog sna.
Na osnovu ovoga to ste rekli o Neverlandu, mora da je u pitanju roman.
Tako je, gospodine. Delo umetnike proze.
I Feno vas je upotrebio kao lik?
Izgleda da jeste. U tome nema nieg udnog. Koliko ja shvatam, pisci sve
vreme to rade.
Moe biti, ali ne shvatam zato biste se vi toliko uzbuivali s tim u vezi.
Snovi se ionako nikada ne dogaaju. Nisu nita drugo do rei na stranici, ista
izmiljotina. Ostavite se toga, gospodine Flad. Nema nikakvog znaaja.
Meni jeste znaajno, gospodine Blenk. itav moj ivot zavisi od toga. Bez
toga sna, ja sam nita, doslovno nita.
Strast s kojom je, inae suzdrani bivi policajac, izneo svoju poslednju

primedbu, strast prouzrokovana oseanjem iskrenog, dubokog oajanja,

gospodinu Blenku ini se ni manje ni vie nego smena, i prvi put od uvodnih
rei ovog izvetaja, on prsne u smeh. Kao to se i moglo oekivati, Flad se
uvredi jer niko ne uiva da mu oseanja budu pregaena na tako surov nain, a
kamoli neko toliko osetljiv kao to je u ovom trenutku Flad.
Uvredili ste me, gospodine Blenk, kae on. Nemate prava da me ismevate.
Moda i nemam, kae gospodin Blenk kada ga je proao gr od smeha, ali
nisam mogao da se suzdrim. Preozbiljno shvatate sebe, Flad. Zbog toga
ispadate smeni.
Moda sam smean, kae Flad dok mu se u glasu osea bes, ali vi gospodine
Blenk, vi ste okrutni, okrutni i ravnoduni prema patnjama drugih. Poigravate se
ljudskim ivotima i ne prihvatate odgovornost za ono to inite. Nemam nameru
da sedim i dosaujem vam svojim problemima, ali krivim vas za ono to mi se
dogodilo. Najiskrenije vas krivim, i prezirem vas zbog toga.
Problemima? Kae gospodin Blenk koji je iznenada ublaio svoj ton i
svojski se trudi da pokae malo saoseanja. Kakvim problemima?
Glavobolje, recimo. Zato to su me oterali u prevremenu penziju.
Bankrotstvo. A tu je i ovo s mojom enom, tanije mojom bivom enom, o
deci da i ne govorim, oni nee da znaju za mene. ivot mi se raspada, gospodine
Blenk. Hodam po svetu kao duh, i ponekad se pitam da li uopte postojim.
Jesam li ikada i postojao?
I mislite da e vam taj san sve reiti? Znate, to je malo verovatno.
San je moja jedina ansa. On je kao neki deo mene koji nedostaje, i sve dok
ga ne pronaem, ne mogu opet da budem zaista svoj.
Ne seam se Fenoa. Ne seam se da sam itao njegov roman. Ne seam se
da sam pisao izvetaj. Voleo bih da mogu da vam pomognem, Flad, ali od ove
terapije koju primam, mozak mi se pretvorio u gomilu zaralog gvoa.
Pokuajte da se setite. To je sve to traim od vas. Pokuajte.
Dok gospodin Blenk gleda u oi skrhanog biveg policajac, primeuje da

suze poinju da mu klize niz obraze. Jadna budala, gospodin Blenk kae onako
za sebe. Za trenutak-dva razmilja da li da zamoli Flada da mu pomogne da
pronae plakar, jer se sada setio da je upravo Flad bio taj koji ga je spomenuo u
telefonskom razgovoru tog jutra, ali je na kraju, poto je odmerio argumente za i
protiv u vezi s tim zahtevom, odluio da ga ne zamoli. Umesto toga kae:
Molim vas, oprostite mi gospodine Flad. ao mi je to sam vam se smejao.
Flad je sada otiao i gospodin Blenk je ponovo sam u sobi. Posle njihovog
uznemirujueg susreta starac je mrzovoljan i rastresen, povreen zbog
nepravednih i zlonamernih optubi. Ipak, ne elei da protrai priliku da proiri
uvid u okolnosti u kojima se nalazi, zavrti se u stolici tako da se nae licem
prema stolu, a zatim uzima notes i hemijsku olovku. Sada je ve dovoljno
svestan da zna da ako odmah ne zapie imena, ona e mu izleteti iz glave, i ne
eli da se izlae nikakvom riziku da ih zaboravi. Stoga otvara prvu stranu
notesa, uzima olovku i dodaje jo imena svom spisku:
Dejms P. Flad
Ana
Dejvid Zimer
Piter Stilman Junior
Piter Stilman Senior
Feno
Dok ispisuje Fenoovo ime, prisea se kako se jo jedno ime takoe pojavilo
tokom Fladove posete, ime koje je imalo veze sa Fladovim snom u tridesetom
poglavlju knjige, ali uz sav napor da ga se seti, ne nalazi odgovor. Neto to ima
veze sa sedmim poglavljem, kae sebi, i sa kuom, ali sve ostalo su praznine u
glavi gospodina Blenka. Ogoren zbog svoje nesposobnosti, ipak rei neto da
zapie u nadi da e se imena setiti u nekom trenutku u budunosti. Spisak sada
glasi ovako:
Dejms P. Flad
Ana

Dejvid Zimer
Piter Stilman Junior
Piter Stilman Senior
Feno
ovek s kuom
Dok gospodin Blenk sputa olovku, u glavi uje jednu re, i nekoliko
trenutaka posle toga, dok ona odzvanja, osea da je nadomak ozbiljnog
saznanja, na prelomnoj taki koja e mu pomoi da razjasni neto u vezi sa
svojom budunou. Ta re je park. Sada se sea da mu je Flad predloio, ubrzo
poto je uao u sobu, da porazgovaraju u parku preko puta. Ako nita drugo, to
je u suprotnosti s prethodnom tvrdnjom gospodina Blenka da ga dre zatoenog,
zatvorenog u prostoru ograenom sa etiri zida, zauvek spreenog da izjuri u
svet. Ta misao ga donekle hrabri, ali isto tako zna da ak ako bi mu i bilo
dozvoljeno da ode u park, to nije dokaz da je slobodan. Moda su takvi izlasci
doputeni jedino uz strogi nadzor, i im gospodin Blenk primi odgovarajuu
dozu sunevih zraka i sveeg vazduha, uurbano ga vode nazad u sobu u kojoj
ga opet dre protiv njegove volje. ao mu je to nije bio priseban da upita Flada
za park, da bi ustanovio da li je u pitanju javni park, recimo, ili tek neka travnata
povrina koja pripada zgradi ili instituciji ili azilu u kome sada ivi. to je jo
vanije, po stoti put toga dana shvata da se sve svodi na pitanje vrata, i to da li
se zakljuavaju spolja ili iznutra. Zatvara oi i napree se ne bi li se prisetio
zvuka koji je uo poto je Flad izaao iz sobe. Da li je to bio zvuk reze koja se
sputa, zvuk kljua koji se okree u cilindrinoj bravi, ili samo klik brave
prilikom zatvaranja. Gospodin Blenk se ne sea. Kada se razgovor s Fladom
pribliio kraju, on je bio toliko uzrujan zbog ovog oveuljka i njegovih
plaljivih optubi da nije bio dovoljno koncentrisan da obrati panju na takve
sitnice kao to su kvake, brave i vrata.
Gospodin Blenk se zapitao nije li doao trenutak da najzad sam ispita ovu
stvar. Koliko god da se plaio, zar nije bolje saznati istinu jednom za svagda,

nego iveti u stanju neprekidne neizvesnosti. Moda jeste, kae on sebi. A opet,
moda i nije. Pre nego to gospodin Blenk odlui da li ima hrabrosti da najzad
ode do vrata, javlja se jedan novi i mnogo urgentniji problem, koji bi se
najtanije mogao opisati kao urgentna potreba. U telu gospodina Blenka ponovo
se pojavio pritisak. Za razliku od ranije epizode, koja se odvijala u predelu
stomaka, ova se pojavljuje na mestu koje je nekoliko centimetara nie, u
najjunijoj taki stomaka gospodina Blenka. Na osnovu dugog iskustva s ovim
stvarima, starac shvata da mu se mokri. Razmatra prelazak razdaljine do
kupatila u stolici, ali kako zna da ona ne moe da proe kroz vrata kupatila, kao
i to da ne moe da se pomokri sedei na stolici, morae neizbeno da ustane
(ako ni zbog ega drugog, onda zato da sedne na dasku ve-ce olje kada ponovo
dobije napad vrtoglavice), te odlui da do njega doe peice. Stoga ustaje sa
stolice, zadovoljan kada uvidi da mu je s ravnoteom sve u redu, da nema
znakova vrtoglavice koja ga je ranije muila. Ono to gospodin Blenk ipak
zaboravlja jeste da na nogama vie nema bele platnene patike, o crnim
papuama da i ne govorimo, i da na nogama ima samo bele sintetike arape.
Kada se uzme u obzir da je materijal od kojih su arape napravljene izuzetno
tanak, i to da je drveni pod izuzetno gladak, gospodin Blenk otkriva posle prvog
koraka da moe da se klie, ne uz zvuk kripe papua, ve kao da se kree na
klizaljkama.
Sada mu je dostupno novo zadovoljstvo, i posle dva-tri probna klizea
koraka, izmeu stola i kreveta, zakljuuje da u tome nita manje ne uiva nego u
ljuljanju napred-nazad u stolici ili okretanju u njoj, moda ak i vie. Pritisak u
njegovoj beici raste, ali gospodin Blenk odlae odlazak u kupatilo da bi
produio krug na imaginarnom ledu, i dok se klie po sobi, odiui jednu pa
drugu nogu, ili klizei s obe po podu, ponovo se vraa u daleku prolost, ne
toliko daleku kao doba s Vajtijem, drvenim konjiem, ili kada je sedeo u
majinom krilu dok ga je oblaila na krevetu, ali svejedno vrlo daleku: gospodin
Blenk je usred poznog deatva, desetak mu je godina, moda i jedanaest, u

svakom sluaju nema vie od dvanaest. Hladno je subotnje jutro u januaru ili
februaru. Jezerce u malom gradu u kome je odrastao zaledilo se, i tu je mladi
gospodin Blenk, koga oslovljavaju sa gospodaru Blenk, koji se, s rukom u ruci,
klie sa svojom prvom ljubavlju, devojicom zelenih oiju i duge crvenosmee
kose koju nosi vetar, i kojoj su obrazi crveni od hladnoe, ime joj je sada
zaboravio, ali poinje na S, gospodin Blenk kae sebi, u to je siguran, moda
Suzi, razmilja, ili Samanta, ili Seli, ili Serena, ali ne, ipak nije nijedno od ovih,
i nije vano, jer tada je prvi put drao devojicu za ruku, i ono ega se najjasnije
sea jeste oseanje da je kroio u novi svet, svet u kome je dranje devojice za
ruku blago za kojim se najvie ezne, i tolika je bila njegova enja za ovim
mladim stvorenjem ije je ime poinjalo na S da je, kada su prestali da se kliu,
i kada su seli na neki panj ukraj jezerceta, gospodar Blenk bio dovoljno smeo da
se nagne i poljubi je u usta. Iz razloga koji su ga tada i zbunili i povredili,
gospoica S. je prsnula u smeh, okrenula glavu i prekorila ga reenicom koje se
i dan-danas sea, u ovim poniavajuim okolnostima, kada s njegovom glavom
nije ba sve kako treba, a i mnogo ega vie nema: Ne budi blesav. Jer ona kao
objekat njegove naklonosti nita o tim stvarima nije znala, imala je desetjedanaest godina i jo uvek nije dovoljno sazrela da bi joj udvaranje pripadnika
suprotnog pola neto znailo. I tako, umesto da gospodaru Blenku uzvrati
poljupcem, ona mu se narugala.
To odbijanje danima ga je proganjalo i izazivalo takav bol u dui da je
jednog jutra, kada je primetila neraspoloenje svog sina, majka pitala ta nije u
redu. Gospodin Blenk je jo uvek bio dovoljno mlad da bi se stideo da se poveri
majci, i tako joj je ispriao celu priu. Na ta je ona odgovorila: Ne brini, nije
ona jedina, ima jo mnogo kamenia na obali. Gospodin Blenk je tada prvi put
uo tu izreku, i bilo mu je udno to se devojice porede s kameniima iako na
njih nimalo ne lie, barem koliko je on znao.
Ipak, usvojio je tu metaforu, ali i pored toga to je shvatio ono to je njegova
majka elela da mu kae, nije se slagao s njom jer strast jeste i uvek e biti slepa

za sve izuzev za jedno, i za gospodina Blenka postojao je samo jedan kameni

na obali koji je bio vaan, i ako nije taj mogao da ima, ostali ga nisu zanimali.
Vreme je, naravno, sve to promenilo, i kako su godine prolazile poeo je da
uvia mudrost majinih rei. Sada, dok nastavalja da se klie po sobi u belim
arapama, pitao se koliko je kamenia bilo od tada. Gospodin Blenk nije
siguran zato to mu je pamenje loe, ali zna da ih ima na desetine, moda i
vie, u njegovoj prolosti ima toliko kamenia da nije u stanju da ih prebroji,
sve do Ane, ukljuujui i nju, davno izgubljenu devojku od pre mnogo godina,
upravo na dananji dan ponovo pronaenu na beskrajnoj obali ljubavi.
Ove misli petnaestak sekundi lete kroz glavu gospodina Blenka, i sve to
vreme, dok ga prolost preplavljuje, on se bori da odri koncentraciju i ne izgubi
ravnoteu dok se klie po sobi. Koliko god da te sekunde brzo prolaze, stie
trenutak kada proli dani odnesu prevagu nad sadanjou, pa umesto da
razmilja i kree se u isto vreme, gospodin Blenk zaboravlja na to da se kree i
usredsreuje se iskljuivo na misli, i ubrzo, moda sekund-dva kasnije, noge mu
polete u vazduh i on pada na pod.
Ne sreu, ne pada na glavu, ali u svakom drugom pogledu pad je prilino
gadan. Dok leti unazad u prazno, jer obuvena stopala pokuavaju da se
dokopaju klizavog drvenog poda, savija ruke iza sebe u zaludnoj nadi da e
ublaiti udar, ali ipak pada na donji deo kime od ega mu talasi vulkanske
vatre bola ibaju kroz noge i torzo, a s obzirom na to da je pao i na ake, laktovi
i zglobovi mu takoe gore. Gospodin Blenk se previja na podu, zbunjen je
toliko da ne osea ni samosaaljenje, i dok se bori da savlada bol koji ga
obuzima zaboravlja da stegne miie oko penisa to je inio dok se klizao u
prolost. Jer, beika gospodina Blenka je puna, samo to ne prsne, a bez svesnog
napora da se suzdri, on je na pragu sramotne i neprijatne nezgode. Meutim,
bol je prejak. Izagnao je sve ostale misli iz njegove glave, i im je poeo da
oputa pomenute miie, osea kako uretra poputa, i to neminovno dovodi do
toga da se trenutak kasnije pomokri u gae. Kao neko dete, govori sebi dok mu

topao urin tee niz nogu. Potom dodaje: balavi i bljucka u dadiljinim rukama. A
onda, poto bujica prestaje, vie iz sve snage: Idiote! Idiotski stare! ta je to s
tobom, kog vraga?
Gospodin Blenk je sada u kupatilu, svlai pantalone, gae i arape natopljene
i ukaste zahvaljujui nevoljnom gubitku kontrole. Jo uvek potresen ispadom,
s kostima koje bole od udarca o pod, jednu po jednu stvar ljutito baca u kadu,
uzima beli ubrus kojim ga je Ana prala i brie noge i prepone toplom vodom.
Dok to radi, njegov penis poinje da se die iz stanja mlitavosti dostiui do
ugla od etrdeset pet stepeni. Uprkos brojnim ponienjima koja je doiveo u
poslednjih nekoliko minuta, ovo ga ipak tei, kao da je to nekakav dokaz da mu
je ast ostala netaknuta. Posle jo nekoliko pokreta ubrusom, njegov stari
kompanjon tri u odnosu na telo pod uglom od devedeset stepeni, i gospodin
Blenk, s drugom erekcijom tog jutra, izlazi iz kupatila, odlazi do kreveta i
navlai donji deo pidame koji je Ana sklonila pod jastuk. Dok starac nazuva
kone papue Bada va poinje da se smanjuje, no to se i moglo oekivati u
odsustvu daljeg trenja ili mentalne stimulacije odreene vrste. Gospodinu
Blenku je udobnije u donjem delu pidame i papuama nego u belim
pantalonama i patikama, ali istovremeno ne moe a da ne zaali zbog ovih
izmena u odevanju jer injenica je da vie nije odeven u belo, to znai da je
prekrio obeanje koje je dao Ani, a po nalogu Pitera Stilmana Juniora, i to ga
duboko pogaa, ak i vie nego fiziki bol koji trpi njegovo telo. Dok vue noge
do stola da bi nastavio s itanjem rukopisa, odluuje da sve ispria Ani kada je
sledei put bude video, nadajui se da e mu ona oprostiti.
Nekoliko trenutaka kasnije ponovo sedi na stolici, donji deo lea pulsira mu
od bola dok se mekolji pokuavajui da pronae koliko-toliko udoban poloaj.
Zatim poinje da ita:
Za probleme na Tuinskim teritorijama uo sam pre est meseci. Bilo je
kasno popodne sredinom leta. Sedeo sam u svojoj kancelariji i dovravao

poslednju stranicu polugodinjeg izvetaja. Ve smo bili dobrano zali u sezonu

belih pamunih odela, no vazduh je toga dana bio naroito vreo i tako zaguljiv
i teak, da je i najlaki komad odee bio suvian. U deset sati sam ljudima
odeljenja naloio da skinu kravate i sakoe, ali kako ni to nije imalo nekog
efekta, pustio sam ih kui u podne. Poto su se itavo prepodne samo hladili i
brisali znoj s lica, bilo mi je besmisleno da ih dalje drim kao taoce.
Seam se da sam ruao u Bruderhofu, malom restoranu iza ugla zgrade
Ministarstva spoljnih poslova. Posle toga proetao sam bulevarom Santa
Viktorija sve do reke ne bih li nekako osetio bar daak vetra na licu. Video sam
decu koja putaju svoje brodie u vodu, ene koje etaju u grupama od po tri ili
etiri, sa utim suncobranima i srameljivim osmesima, mladie koji se
izleavaju na travi. Oduvek sam voleo prestonicu leti. Osea se nekakva
umirenost koja nas u ovo doba godine sve obavija, stanje nalik transu koje kao
da zamagljuje granicu izmeu ivog i neivog, a kako su guve na avenijama
mnogo manje i tie, uurbanost ostalih godinjih doba deluje gotovo nestvarno.
Moda zbog toga to Protektor i njegova porodica tada nisu u gradu, palata je
prazna, zatvorene su plave aluzine na poznatim prozorima, stvarnost
Konfederacija tada deluje manje opipljiva. ovek postaje svestan velikih
razdaljina, beskrajnih teritorija i ljudi, haosa i amora ivota koji teku ali koji su
svi nekako odmaknuti, kao da je Konfederacija neto unutranje, san koji svako
nosi u sebi.
Poto sam se vratio u kancelariju, radio sam neprekidno sve do etiri. Samo
to sam spustio pero da porazmislim o zavrnim pasusima, prekinuo me je
dolazak ministrovog sekretara, mladia po imenu Densen ili Donson, ne
seam se tano. Predao mi je poruku, a zatim, dok sam je itao, diskretno
skrenuo pogled u stranu i saekao da mu dam odgovor koji e odneti ministru.
Poruka je bila vrlo kratka. Da li biste mogli da svratite do moje kue veeras?
Izvinjavam se zbog poziva u poslednji as, ali treba da razgovaramo o veoma
vanoj stvari. uber.

Odgovor sam napisao na memorandumu odeljenja, zahvalio sam se ministru

na pozivu i rekao da me moe oekivati u osam. Crvenokosi sekretar odneo je
pismo, i ja sam sledeih nekoliko minuta ostao da sedim za stolom, zbunjen nad
onim to se upravo desilo. uber je postavljen za ministra pre tri meseca, i ja
sam ga do sada video samo jednom, na zvaninom prijemu koji je Biro upriliio
u ast njegovog naimenovanja. Pod uobiajenim okolnostima, ovek mog
poloaja retko ima neposredan kontakt s ministrom, i bilo mi je udno to me
poziva u svoju kuu, tako iznenada. Na osnovu svega to sam o njemu do sada
uo, nije bio ni naprasit ni razmetljiv u svom poslu, i nije proizvoljno niti
nerazumno rasipao mo koju ima. Nisam mislio da me na ovaj privatni sastanak
zove da bi kritikovao moj rad, ali takoe, na osnovu hitnosti poruke, bilo je
jasno da nije re o pozivu za druenje.
Za osobu koja je na tako visokom poloaju, uber i nije bio impresivnog
stasa. Na pragu ezdesete, nabijen i onizak, loeg vida i povelikog nosa na kome
je, tokom razgovora, neprekidno nametao cvikere. Sluga me je poveo niz
glavni hodnik do male biblioteke u prizemlju ministrove rezidencije, i kada je
uber ustao da me pozdravi, odeven u starinski kuni ogrta, s naboranom
belom kravatom, imao sam oseaj da se rukujem s advokatskim pomonikom a
ne s jednim od najvanijih ljudi Konfederacije. Meutim, kad smo poeli da
razgovaramo, ta iluzija brzo je bila rasprena. Imao je bistar i otar um, i sve
njegove primedbe iznete su ubedljivo i autoritativno. Nakon to mi se izvinio
zbog poziva u tako nezgodnom trenutku, rukom je pokazao na konu fotelju na
drugom kraju pisaeg stola, i ja sam seo.
- Verujem da ste uli za Ernesta Landa, kazao je, ne troei vreme na prazne
formalnosti.
- On je bio jedan od mojih najbliskijih prijatelja, odgovorio sam. Borili smo
se zajedno u ratovima na Jugoistonoj granici, a zatim smo radili kao kolege u
istom obavetajnom odeljenju. Posle Ugovora o konsolidaciji etvrtog marta,
upoznao me je sa enom koja e kasnije postati moja supruga, Beatris. ovek

izuzetne hrabrosti i sposobnosti. Njegova smrt za vreme epidemije kolere za

mene je veliki gubitak.
- To je zvanina verzija prie. Umrlica je u Optinskom matinom uredu ali
Landovo ime se nedavno pojavilo, i to u nekoliko navrata. Ako su ti izvetaji
tani, ini se da je jo uvek iv.
- To su odline vesti, gospodine. Veoma mi je drago zbog toga.
- Tokom nekoliko proteklih meseci, do nas su stizale glasine iz garnizona u
Ultimi. Nita nije potvreno, ali sudei prema tim priama, Land je preao
granicu s Tuinskim teritorijama neko vreme nakon to je epidemija kolere
jenjala. Putovanje od prestonice do Ultime traje tri nedelje. To znai da je Land
poao ubrzo po izbijanju bolesti. Tada nije bio mrtav, ve jednostavno nestao.
- Tuinske teritorije su zabranjeno podruje. To svi znaju. Dekret o zabrani
ulaska na snazi je ve deset godina.
- Ipak, Land je tamo. Ako su izvetaji obavetajaca tani, putovao je s
vojskom od stotinu ljudi i vie.
- Ne shvatam.
- Mislimo da podstie na nezadovoljstvo Primitivnih, priprema se da ih
digne na bunu protiv zapadnih provincija.
- Nemogue.
- Nita nije nemogue, Graf. Barem vi to treba da znate.
- Nema osobe koja snanije od njega veruje u principe Konfederacije.
Ernesto Land je patriota.
- Ljudi ponekad menjaju stavove.
- Mora da je neka greka. Ustanak je nemogu. Za vojnu akciju potrebno je
jedinstvo meu Primitivnima, a to se jo nikada nije desilo, niti e se ikada
desiti. Oni su razliiti i izdeljeni isto koliko i mi. Njihovi drutveni obiaji,
jezici, verska ubeenja vekovima su ih razdvajali. Takameni na istoku
sahranjuju svoje mrtve. Gandi na zapadu stavljaju svoje na visoke platforme i
ostavljaju ih da trunu na suncu. Ljudi vrane na jugu spaljuju svoje mrtve. Vantui

na severu kuvaju tela i jedu ih. Mi to smatramo huljenjem na Boga, ali za njih je
to sveti ritual. Svaki narod podeljen je na plemena, koja se dalje dele na manje
klanove, i ne samo da su u razliitim periodima u prolosti svi ratovali sa svima,
ve su se sukobljavala i plemena unutar istih naroda. Ja, gospodine, jednostavno
ne vidim da oni mogu da se ujedine. Da su za to bili sposobni, nikada ne bi ni
bili pokoreni.
- uo sam da vrlo dobro poznajete Teritorije.
- Proveo sam vie od godinu dana meu Primitivnima na poetku rada za
Biro. Bilo je to pre Dekreta o zabrani ulaska, naravno. Iao sam od jednog klana
do drugog, izuavao funkcionisanje svakog drutva pojedinano, istraivao sve,
od naina ishrane do rituala prilikom parenja. Bilo je to izuzetno iskustvo. I
poslovi koje sam obavljao posle ovoga bili su interesantni, ali ovaj zadatak
smatram najveim izazovom u svojoj karijeri.
- Nekada je sve bilo njihovo. Onda su doli brodovi donosei naseljenike iz
Iberije i Galije, iz Albiona, Germanije, i Tatarskih kraljevina, i malo-pomalo,
Primitivni su proterani sa svoje zemlje. Ubijali smo ih i porobljavali, a onda
smo ih sve zajedno zbili na jalovu i sprenu zemlju iza zapadnih provincija.
Sigurno ste naili na puno gorine i prezira na svojim putovanjima.
- Manje nego to biste pomislili. Posle etiri stotine godina sukoba veini
naroda je drago to su ih najzad ostavili na miru.
- Tome ima vie od deset godina. Moda su sada promenili miljenje o svom
poloaju. Da sam ja na njihovom mestu, bio bih pred velikim izazovom da
povratim zapadne provincije. Tamo ima plodne zemlje. ume su pune divljai.
ivot bi im bio laki i bolji tamo.
- Zaboravljate da su svi Primitivni narodi pristali na Dekret o zabrani ulaska.
Sada kada su borbe okonane, radije bi iveli odvojeno u sopstvenom svetu, bez
uplitanja Konfederacije.
- Nadam se da ste u pravu, Graf, ali moja dunost je da titim dobrobit
Konfederacije. Bez obzira na to imaju li osnova ili ne, izvetaji o Landu moraju

se istraiti. Poznajete ga, bili ste zajedno na Teritorijama i, od svih lanova

Biroa, ne znam nikoga ko je kvalifikovaniji za taj posao. Ne nareujem vam da
idete, ali bio bih duboko zahvalan ako biste ga prihvatili. Budunost
Konfederacije moda zavisi od toga.
- Poastvovan sam poverenjem koje mi ukazujete, gospodine. Ali, ta ako mi
ne dozvole da preem granicu?
- Imaete moje lino pismo pukovniku De Vegi, komandantu garnizona.
Nee mu biti drago zbog toga, ali nee imati izbora. Nareenje centralne vlasti
morae da poslua.
- Ali, ako je istina ono to kaete, da se Land zaista sa stotinu ljudi nalazi u
Tuinskim teritorijama, pitanje koje se postavlja zaista je zbunjujue, zar ne?
- Pitanje?
- Kako je uspeo da doe do njih? Koliko ja znam, du itave granice nalazi
se vojska. Mogu da shvatim da se jedan ovek iskrade, ali ne i sto ljudi. Ako je
Land uspeo da pree granicu, onda je to uinio uz De Vegino znanje.
- Moda. Moda i ne. To je jedna od tajni koju ete morati da resite.
- Kada elite da poem?
- to pre moete. Koija Ministarstva stajae vam na raspolaganju.
Snabdeemo vas zalihama i obaviti sve neophodne pripreme. Vi treba samo da
ponesete pismo i svoju odeu.
- Dakle, sutra ujutro. Upravo sam zavrio svoj polugodinji izvetaj, sto mi
je ist.
- Doite u devet u Ministarstvo, po pismo. ekau vas u svojoj kancelariji.
- Vrlo dobro, gospodine. Sutra ujutro u devet.
U trenutku kada zavri s razgovorom izmeu Grafa i ubera, telefon poinje
da zvoni, i gospodin Blenk je ponovo primoran da prekine itanje rukopisa.
Psuje u pola glasa dok se die sa stolice, polako se gega kroz sobu prema
stoiu kraj kreveta uz velike tekoe zbog nedavnih povreda, i njegovo

napredovanje je toliko tegobno da slualicu podie tek na sedmo zvono, dok je

prilikom Fladovog poziva bio dovoljno gibak da odgovori na etvrto.
ta elite? kae gospodin Blenk osorno dok seda na krevet, iznenada osetivi
poetak naleta stare vrtoglavice.
eleo bih da znam da li ste zavrili priu, mirno odgovara muki glas.
Priu? Kakvu priu?
Onu koju ste itali. Priu o Konfederaciji.
Nisam znao da je to pria. Zvui pre kao neki izvetaj, kao neto to se
stvarno dogodilo.
Re je o izmiljenoj prii, gospodine Blenk. O fikciji.
Ah. Sada mi je jasno zato nikada nisam uo za tu zemlju. Znam da mi danas
mozak ne radi ba najbolje, ali mislio sam da je neko Grafov rukopis pronaao
mnogo godina poto je napisan, i da ga je onda otkucao.
Iskrena greka.
Glupa greka.
Ne brinite za to. Jedino mi je potrebno da znam jeste li zavrili ili niste.
Skoro da jesam. Imam jo nekoliko strana. Da me niste prekinuli s ovim
prokletim pozivom, do sada bih ve bio pri kraju.
Dobro. Dolazim za dvadesetak minuta, pa moemo da ponemo s
konsultacijama.
Konsultacijama? O emu vi to govorite?
Ja sam va lekar, gospodine Blenk. Svakoga dana dolazim da vas obiem.
Ne seam se da imam lekara.
Naravno da se ne seate. Zbog toga to tretaman poinje da daje rezultate.
Ima li moj lekar ime?
Far. Samjuel Far.
Far. Hmm. Da. Samjuel Far. Da ne poznajete sluajno enu koja se zove
Ana?
Kasnije emo o tome razgovarati. Za sada, jedino to treba da uradite jeste

da proitate priu.
U redu, proitau je. Ali, kada budete doli u moju sobu, kako da znam da
ste to vi? ta ako se neko pretvara da ste vi?
Na pisaem stolu imate moju fotografiju. Dvanaesta odozgo. Dobro je
pogledajte pa kada se budem pojavio, neete imati potekoa da me prepoznate.
Gospodin Blenk ponovo sedi na stolici, nagnut nad stolom. Umesto da
potrai sliku Samjuela Fara na gomili fotografija kao to mu je reeno, posee
za notesom i hemijskom olovkom i svom spisku dodaje jo jedno ime:
Dejms P. Flad
Ana
Dejvid Zimer
Piter Stilman Junior
Piter Stilman Senior
Feno
ovek s kuom
Samjuel Far
Odgurnuvi u stranu notes i olovku, odmah uzima otkucani rukopis prie pri
emu potpuno zaboravlja na svoju nameru da potrai fotografiju Samjuela Fara,
isto kao to je ve odavno zaboravio da potrai plakar koji bi trebalo da je negde
u sobi. Na poslednjoj stranici teksta pie:
Tokom dugog putovanja u Ultimu imao sam dovoljno vremena da razmislim
o prirodi svoje misije. Koijai su se smenjivali svakih trista kilometara i, kako
sam samo sedeo i posmatrao pejza, osetio sam da s pribliavanjem odreditu
rastu moji strahovi. Ernesto Land bio je moj drug i blizak prijatelj, i zaista mi je
bilo teko da prihvatim uberovu presudu po kojoj je postao izdajica ideje koju
je itavog ivota branio. Ostao je u vojsci posle Konsolidacije godine 31,
nastavio je da radi kao obavetajni oficir pod pokroviteljstvom Ministarstva
rata, i kad god bi veerao s nama u nekoj od taverni u blizini Esplanade
ministarstava, oduevljeno je govorio o neminovnoj pobedi Konfederacije,

uveren da se ostvaruje sve ono o emu smo sanjali i za ta smo se borili od

najranije mladosti. Prema tvrdnjama uberovih agenata u Ultimi, Land ne samo
da je izbegao smrt tokom epidemije kolere, ve je i falsifikovao svoju smrt da bi
mogao da nestane u divljini s omanjom vojskom antikonfederacionista s kojima
je krenuo da podstie pobunu meu Primitivnima. Na osnovu svega to o njemu
znam, ovo deluje kao besmislena i neverovatna optuba.
Land je odrastao u farmerskoj oblasti na severozapadu provincije Tjera
Vieha, u istom delu sveta u kom je roena i moja supruga Beatris. Kao deca
igrali su se zajedno, i godinama su njihove dve porodice prihvatale zdravo za
gotovo da e se oni na kraju venati. Beatris mi se jednom prilikom poverila da
je Ernesto bio njena prva ljubav, i kada joj je kasnije okrenuo lea i verio se sa
Hortens eterton, devojkom iz bogate brodograditeljske porodice iz Mont
Sablajma, mislila je da je njenom ivotu doao kraj. Ali Beatris je bila snana
devojka, suvie ponosna da pokae bilo kome koliko pati, i demonstrirajui
neverovatnu hrabrost i ponos, pola je sa svojim roditeljima i dvojicom brae na
raskono svadbeno veselje na imanju etertonovih. Tamo smo se i upoznali. Te
prve veeri osvojila mi je srce, ali tek nakon osamnaest meseci udvaranja
pristala je da se uda za mene. Znao sam da, u njenim oima, ne mogu da se
merim s Landom. Nisam bio ni toliko lep ni briljantan kao on, i trebalo je da
proe izvesno vreme da ona shvati kako moja postojanost i bespogovorna
odanost prema njoj nisu nita manje vane osobine na osnovu kojih se moe
izgraditi doivotno zajednitvo. Koliko god da sam se divio Landu, bio sam
svestan i njegovih mana. U njemu je uvek postojalo neto divlje i nemirno,
nepokolebljivo uverenje da je superiorniji u odnosu na druge, i uprkos armu i
ubedljivosti, toj uroenoj moi da privlai panju gde god da se nae, ispod
same povrine nazirala se nepopravljiva tatina. Brak s Hortens eterton,
ispostavie se, nije bio srean. Gotovo od samog poetka on joj nije bio veran, i
kada je, etiri godine kasnije, ona umrla na poroaju, vrlo brzo se oporavio od
gubitka. Proao je sve rituale alosti i javnog izraavanja tuge, ali u dubini due,

znao sam, pre mu je laknulo, nego to je bio skrhan. Posle toga smo ga viali
veoma esto, mnogo ee nego u prvim godinama naeg branog ivota.
Moram rei da se Land veoma vezao za nau kerkicu, Martu, kada bi dolazio
uvek joj je donosio poklone, i obasipao ju je tolikom panjom da je za nju
postao neto poput junaka, najvei ovek na svetu. Kad god je bio kod nas
ponaao se besprekorno, meutim ko moe da me krivi ako sam se ponekad
zapitao da li je plamen ljubavi prema njemu, koji je jednom goreo u srcu moje
ene, sasvim ugaen? Nikada se nije dogodilo nita nedolino, izmeu njih nije
bilo ni pogleda ni rei koji bi kod mene izazvali ljubomoru, ali kada je prola
epidemija kolere u kojoj su navodno oboje stradali, ta sam mogao da mislim
posle vesti da je Land iv, i da, i pored mojih upornih pokuaja da neto saznam
o Beatrisinoj sudbini, nisam uspeo da pronaem ni jednog jedinog svedoka koji
ju je video u prestonici u to vreme? Da nije bilo mog katastrofalnog obrauna s
Dajlsom Meknotonom podstaknutog runim insinuacijama na raun moje
ene, teko da bih ikada sebe muio tako mranim sumnjama kao tada, na putu
za Ultimu. Ali ta ako su Beatris i Marta pobegle sa Landom dok sam ja
prolazio kroz Nezavisne zajednice provincije Tjera Blanka? To se inilo
nemoguim, ali, kako mi je uber rekao one veeri uoi mog odlaska, nita nije
nemogue, i ako je neko to trebalo da zna, bio sam taj.
Tokovi koije su se okretali, i kada sam stigao do predgraa Volingama,
sredinje take mog putovanja, shvatio sam da hrlim u susret dvostrukom uasu.
Ako je Land izdao Konfederaciju, po ministrovom nareenju, trebalo je da ga
uhapsim i da ga u lancima sprovedem do prestonice. Pomisao na to bila je
dovoljno grozna, ali ako je moj prijatelj izdao mene tako to mi je preoteo enu
i erku, u tom sluaju namera mi je bila da ga ubijem. Toliko je bilo izvesno,
bez obzira na posledice. Neka budem proklet to sam na to pomislio, ali zbog
Ernesta i zbog mene, molio sam se da je Beatris ve mrtva.
Gospodin Blenk baci rukopis na pisai sto, pa hrkne s prezirom i

negodovanjem, ljut zbog toga to su ga primorali da ita priu koja nema

zavretak, nedovreni rad koji tek to je zapoeo, glupi fragment. Kakvo ubre,
kae glasno, a onda, okrenuvi se u stolici za sto osamdeset stepeni, odgurne se
do vrata kupatila. edan je. Kako pri ruci nema nijedan drugi napitak, jedino
reenje vidi u tome da sebi naspe au vode iz esme iznad lavaboa. Ustaje,
otvara vrata, vukui noge odlazi da uradi ono to je namerio, ne prestaje da ali
zbog toga to je protraio toliko vremena na ovaj bedni pokuaj prie. Popije
jednu au vode, pa jo jednu, i dok gleda odsutno na prljavu odeu u kadi,
levom rukom se oslanja na lavabo da bi uvrstio ravnoteu. Sada kada se ve
zatekao u kupatilu, gospodin Blenk se pita da li da pokua ponovo da se olaka,
isto da opet ne pogrei. Zabrinut da ponovo ne padne ako bude predugo stajao,
sputa donji deo pidame i seda na ve-ce olju. Kao ena, kae sebi, i iznenada
ga zabavi pomisao na to koliko bi mu ivot bio drugaiji da nije roen kao
mukarac. Posle nezgode koju je nedavno imao, beika mu i nije naroito puna,
ali na kraju ipak uspe da iscedi nekoliko mravih mlazova. Navlai pidamu dok
ustaje, puta vodu, pere ruke iznad lavaboa, iste te ruke brie pekirom, potom
se okree i otvara vrata i tada ugleda oveka koji stoji u sobi. Jo jedna
proputena prilika, govori sebi, i shvata da je buka vodokotlia priguila zvuk
neznanevog ulaska, te pitanje da li su vrata zakljuana sa spoljne strane ili ne,
ostaje bez odgovora.
Gospodin Blenk seda na stolicu i pravi jedan nagli polukrug da bi osmotrio
pridolicu, visokog mukarca od oko trideset pet godina, odevenog u plave
dins pantalone i crvenu koulju raskopane kragne. Tamna kosa, tamne oi, i
sumorno lice koje deluje kao da se godinama nije osmehnulo. No, odmah poto
gospodin Blenk pomisli ovo, ovek mu se nasmei i kae: Zdravo, gospodine
Blenk. Kako se danas oseate?
Znam li ja vas? pita gospodin Blenk.
Zar niste pogledali fotografiju? uzvraa ovek.
Koju fotografiju?

Fotografiju na vaem pisaem stolu. Dvanaestu s vrha gomile. Seate se?

A, tu. Da. ini mi se. Trebalo je da je pogledam, zar ne?
I?
Zaboravio sam. Bio sam previe zauzet itanjem glupe prie.
Nema problema, kae ovek, okree se i odlazi do stola odakle uzima
fotografije i pregleda ih sve dok ne doe do one koju trai. Potom, vrativi
ostale na sto, odlazi do gospodina Blenka i prua mu sliku. Vidite, gospodine
Blenk? kae ovek. To sam ja.
Znai, vi ste lekar, kae gospodin Blenk. Samjuel, Samjuel nekako.
Far.
Tako je. Samjuel Far. Sada se seam. Vi ste nekako povezani s Anom, je li
tako?
Bio sam. Ali to je bilo vrlo davno.
vrsto drei sliku obema rukama, gospodin Blenk je podie pravo ispred
svog lica, a zatim je prouava dobrih dvadeset sekundi. Na njoj Far, koji izgleda
vrlo slino kao sada, sedi u nekakvoj bati u belom lekarskom mantilu dok mu
meu kaiprstom i srednjim prstom leve ruke gori cigareta.
Ne shvatam, kae gospodin Blenk, iznenada obuzet oseanjem nelagodnosti
koje poput vrelog ugljena gori u njegovim grudima i gri mu stomak do veliine
pesnice.
ta vam je? pita ga Far. Lii, zar vam se ne ini?
Savreno lii. Moda ste tek godinu ili dve mlai, ali ovek na slici ste
svakako vi.
I u tome je problem?
Toliko ste mladi, kae gospodin Blenk drhtavim glasom, i svim silama
pokuava da zaustavi suze koje su poele da mu se skupljaju u oima. I Ana je
na svojoj slici takoe mlada. Ali rekla mi je da je ta fotografija snimljena pre
vie od trideset godina. Ona vie nije devojka. Kosa joj je seda, mu joj je umro,

i vreme e je pretvoriti u staricu. Ali ne i tebe, Far. Bio si s njom. Bio si u toj
uasnoj zemlji u koju sam je poslao, ali to je bilo pre vie od trideset godina, a ti
izgleda isto kao tada.
Far okleva, sasvim je jasno da nije siguran kako da odgovori na ovo pitanje
gospodina Blenka. Seda na rub kreveta, stavlja dlanove na kolena, i gleda u pod,
nenamerno zauzima isti poloaj u kom je bio i starac na poetku ovog izvetaja.
Usledi dug trenutak tiine. Najzad, dubokim glasom, on mu kaem: Nije mi
dozvoljeno da o tome govorim.
Gospodin Blenk ga uasnut pogleda. Hoe da kae da si mrtav, vie. U
tome je stvar, zar ne? Nisi preiveo. Ana jeste, ali ti nisi.
Far die glavu i osmehuje se. Da li vam izgledam kao da sam mrtav,
gospodine Blenk? pita ga. Svi prolazimo kroz teke periode, naravno, ali iv
sam isto koliko i vi, verujte mi.
A ko moe da kae da li ja jesam ili nisam iv? pita gospodin Blenk sumorno
posmatrajui Fara. Moda sam i ja mrtav. Kako mi je od jutros krenulo, ne bih
se nimalo iznenadio. Pominjete tretman. To je verovatno drugi izraz za smrt.
Vi se sada ne seate, kae Far, dok ustaje s kreveta i uzima fotografiju od
gospodina Blenka, ali itava stvar je bila vaa ideja. Radili smo ono to ste nam
rekli da radimo.
Budalatina. Hou da razgovaram sa svojim advokatom. On e me izvui
odavde. Znate, imam ja svoja prava.
To emo srediti, odgovara Far, i odnosi fotografiju do stola i vraa je meu
ostale na gomili. Ako elite, rei u nekome da svrati do vas popodne.
Dobro, mrmlja gospodin Blenk iznenaen donekle Farovim pomirljivim i
popustljivim tonom. To je ve bolje.
Bacivi pogled na sat, Far ponovo odlazi do kreveta i seda okrenut prema
gospodinu Blenku koji jo uvek sedi na stolici kraj vrata od kupatila. Kasnimo,
kae mladi. Moraemo da zaponemo na razgovor.

Razgovor? Kakav razgovor?

Konsultacije.
Znam ta to znai ali pojma nemam ta hoete.
Trebalo bi da diskutujemo o prii.
emu? To je samo poetak prie, a koliko ja znam, prie treba da imaju
poetak, sredinu i kraj.
Sasvim se slaem s vama.
Uzgred, ko je autor te krabotine? Kopile bi trebalo izvesti pred streljaki
stroj.
ovek po imenu Don Traus. Jeste li uli nekad za njega?
Traus? Hmmm. Moda. On je pisao romane, zar ne? Sada mi je sve mutno,
ali mislim da sam nekad proitao neto od njega.
Jeste. U to budite sigurni.
Pa zato mi onda ne date da proitam roman umesto tako neke tupave,
nedovrene prie?
Traus je nije zavrio. Rukopis ima ukupno sto deset strana, napisao ga je
poetkom pedesetih, jo dok je poinjao kao romanopisac. Moda i nemate
visoko miljenje o njemu, ali za mladia od dvadeset tri, dvadeset etiri godine,
to i nije toliko loe.
Ne shvatam. Zbog ega mi ne date da vidim ostatak?
Jer je to deo tretmana, gospodine Blenk. Nismo stavili sve te papire na sto
samo radi vae zabave. Tu su s razlogom.
A kakvim?
Da bismo ispitali vae reflekse, recimo.
Moje reflekse? Kakve pa oni veze imaju?
Mentalne reflekse. Emocionalne reflekse.
I?
eleo bih da mi ispriate ostatak prie. Od onog mesta gde ste prestali s
itanjem. Recite mi ta mislite da bi sada trebalo da se dogodi, sve do

poslednjeg pasusa, poslednje rei. Imate poetak. Sada elim da mi ispriate

sredinu i kraj.
ta je sad ovo? Nekakva drutvena igra?
Moete to i tako da shvatite. Meni se vie svia da o tome mislim kao o
vebi iz imaginativnog rezonovanja.
Fini izraz, doktore. Imaginativno rezonovanje. A od kada to imaginacija ima
bilo kakve veze s rezonom?
Od sada, gospodine Blenk. Od trenutka kada ponete da mi priate ostatak
prie.
U redu. Ionako nemam nita pametnije da radim.
To je ve bolje.
Gospodin Blenk zatvara oi da bi se usredsredio na zadatak koji mu je
postavljen, ali kada se na taj nain iskljui iz sobe i neposredne okoline, javljaju
se uznemirujue posledice: kree procesija bia koja su plod njegove mate.
Ona mariraju kroz njegov um kao to je to ve bio sluaj u ovoj pripovesti.
Gospodin Blenk zadrhti od te jezive vizije, i trenutak kasnije otvara oi da bi ih
naterao da nestanu.
Neto nije u redu? pita ga Far zabrinutog izraza lica.
Prokleti duhovi, kae gospodin Blenk. Opet su se vratili.
Duhovi?
Moje rtve. Svi ljudi koji su godinama patili zbog mene. Proganjaju me da bi
mi se osvetili.
Nemojte zatvarati oi pa vas nee pohoditi. Moramo da nastavimo s priom.
U redu, u redu, kae gospodin Blenk, i isputa dug uzdah samosaaljenja.
Dajte mi malo vremena.
Zato mi ne biste rekli ta mislite o Konfederaciji? Moda bi vam to
pomoglo da ponete.
Konfederacija? Kon - fe - de - ra - ci - ja. Sasvim je prosto, zar ne? Drugo
ime za Ameriku. Ne Sjedinjene Drave kakve poznajemo, ve za zemlju koja se

razvila na drugaiji nain, koja ima drugaiju istoriju. Ali drvee, reke, planine i
prerije te zemlje nalaze se tano tamo gde i nae. Reke i okeani su identini.
Ljudi hodaju na dve noge, gledaju sa dva oka, dodiruju dvema rukama. Imaju
dvostruke misli i govore pomou oba kraja usana istovremeno.
Dobro. ta biva sa Grafom kada stigne u Ultimu?
Odlazi do pukovnika sa uberovim pismom, ali De Vega se ponaa kao da
mu je preneo poruku nekog deteta, jer je i on u zaveri s Landom. Graf ga
podsea da mora potovati nareenje slubenika centralne vlasti, ali pukovnik
mu kae kako on radi za Ministarstvo rata i da od njih ima strogo nareenje da
sprovodi Dekret o zabrani prelaska granice. Graf mu pominje glasine o Landu i
stotini vojnika koji su uli u Tuinske teritorije, ali De Vega se pretvara da o
tome nita ne zna. Graf potom kae kako nema drugog izbora do da napie
pismo Ministarstvu rata i zamoli ih da mu dozvole da prekri Dekret. U redu,
kae De Vega, ali pismo do prestonice i nazad putuje est nedelja, a ta ete vi
da radite za to vreme? Upijau pejzae Ultime, kae Graf, i ekau da odgovor
stigne, iako i sam dobro zna da pukovnik nikada ne bi dozvolio da pismo stigne,
da e ga presresti onog trenutka kad bude pokuao da ga poalje.
Zbog ega je De Vega na strani zaverenika? Koliko ja shvatam, on deluje
kao odan oficir.
Odan jeste. Kao i Ernesto Land sa svojih sto vojnika na Tuinskim
teritorijama.
Ne shvatam.
Konfederacija je nestabilna, novoosnovana drava sainjena od kolonija i
provincija koje su prethodno bile nezavisne, i da bi se to slabano ujedinjenje
odralo, nema nieg boljeg od izmiljanja zajednikog neprijatelja s kojim e
stupiti u rat. U ovom sluaju, izbor je pao na Primitivne. Land je dvostruki
agent koji je na Teritorije poslat da bi podsticao pobunu meu tamonjim
plemenima. Ne razlikuje se mnogo od onoga to smo mi radili Indijancima
posle graanskog rata. Prvo podbuni domoroce, pa ih onda masakrira.

Ali kako Graf zna da je i sam De Vega u tome?

Jer De Vega ne postavlja dovoljno pitanja. Barem bi trebalo da se pretvara
da je znatieljan. A tu je i injenica da i on i Land rade za Ministarstvo rata.
Naravno, uber i njegovi ljudi u Ministarstvu spoljnih poslova o ovome nita ne
znaju, ali to je sasvim normalno. Vladine agencije neprestano taje neto jedna
od druge.
A onda?
uber je Grafu dao imena trojice ljudi koji su radili za Biro kao pijuni u
Ultimi. Nijedan ne zna za drugu dvojicu, ali svi zajedno ine uberov izvor
informacija o Landu. Posle razgovora s pukovnikom, Graf odlazi da ih potrai.
Ali otkriva da su sva trojica dobila nove zadatke. Hajde da im nadenemo imena.
Uvek je zanimljivije kada lik ima ime. Kapetan, hmmm, porunik major ak
Dipen dobio je premetaj u planinsku oblast dva meseca pre toga. Doktor Karlos
Voburn napustio je grad u junu i dobrovoljno se javio da pomae u saniranju
epidemije boginja na severu. A Deklan Brej, najuspeniji berberin u Ultimi,
poetkom avgusta umro je od posledica trovanja. Da li je trovanje bilo sluajno
ili namerno, nemogue je znati, ali siroti Graf je sada potpuno odseen od Biroa,
nema nijednog saveznika ili poverljivu osobu, sam-samcit u ovom sumornom,
zabaenom kutku zemljine kugle.
Vrlo lepo. Imena su ba dobar detalj, gospodine Blenk.
Mozak mi radi sto na sat. itavog dana nisam se oseao ovako ivahno.
Najtee se reavamo starih navika.
ta bi to trebalo da znai?
Nita. Samo da ste u dobroj formi, da ste se zahuktali. ta se dalje deava?
Graf u Ultimi ostaje due od mesec dana i pokuava da pronae nain da
pree granicu i ue na Teritorije. Ipak, to ne moe uiniti peice. Potreban mu je
konj, puka, zalihe, verovatno i magarac. U meuvremenu, kako nita drugo ne
radi, poinje da ulazi u drutvo Ultime smatrajui ga tek bezveznim
garnizonskim gradom usred nedoije. Od svih ljudi upravo je licemerni De

Vega taj koji pravi paradu od prijateljstva s njim. Poziva Grafa na veere, duga,
dosadna okupljanja oficira, gradskih zvaninika, lanova trgovakog esnafa,
zajedno s njihovim suprugama, prijateljicama, i ostalima; vodi ga u najbolje
bordele, ak nekoliko puta i u lov. A tu je i pukovnikova ljubavnica Karlota.
Karlota Hauptman, moralno iskvarena, ulna, stereotip uspaljene udovice,
kojoj su glavna zabava u ivotu seks i karte. Pukovnik je, naravno, oenjen, ima
dvoje male dece, i poto Karlotu moe da poseuje samo jednom do dvaput
nedeljno, ona na raspolaganju ima i druge mukarce. I Graf se, posle nekog
vremena, uputa s njom u vezu. Jedne noi, dok lee u krevetu, on je pita za
Landa, i Karlota mu potvruje glasine. Da, kae ona, Land i njegovi ljudi su
preli granicu pre neto vie od godinu dana. Zbog ega mu to govori? Njeni
motivi nisu sasvim jasni. Moda se zaljubila u Grafa i eli da mu pomogne, ili
joj je moda pukovnik to naloio iz sebi znanih razloga. Taj deo bi trebalo vrlo
paljivo obraditi. italac ni u jednom trenutku ne sme sa sigurnou da zna da li
Karlota vodi Grafa pravo u zamku, ili previe pria sama od sebe. Ne zaboravite
da je to Ultima, najzabaenija ispostava u Konfederaciji, i da su seks, kocka i
traevi jedini vid zabave.
Kako Graf uspe da pree granicu?
Nisam siguran. Verovatno je nekoga podmitio. To nije ni vano. Bitno je da
mu jedne noi to poe za rukom, i tu poinje drugi deo prie. Sada smo u
pustinji. Nigde niega, neumoljivo nebesko plavetnilo iznad, razarajue
bletavilo, a kada zae sunce, hladnoa koja ledi krv u ilama. Graf nekoliko
dana jae prema zapadu na konju smee dlake po imenu Vajti, tako nazvanom
jer ima belu pegu izmeu oiju, i kako mu je teren poznat od pre dvanaest
godina kada je bio tu, ide u pravcu Gandija, plemena s kojim se najbolje slagao
tokom svojih ranijih putovanja, i koje je smatrao najmiroljubivijim od svih
Primitivnih nacija. Kasno jednog jutra, najzad nailazi na logor Gandija, na
malo selo od dvadesetak koliba, to bi znailo da je re o populaciji izmeu
sedamdeset i sto ljudi. Kada stigne na nekih dvesta metara od ulaska u naselje,

svoj dolazak najavljuje pokliem na lokalnom gandi dijalektu, ali niko mu ne

odgovara. Sada ve zabrinut, Graf potera konja kasom i ue u selo u kome nema
ive due. Sjae, odlazi do jedne od koliba, i sklanja kou bufala koja slui
umesto vrata. U trenutku kada ue zapahne ga snaan vonj smrti, uasan smrad
tela koja se raspadaju. U polumraku kolibe nalazi mrtve mukarce, ene i decu
plemena Gandi, njih desetak, hladnokrvno ubijene iz vatrenog oruja. Istetura
na sve vazduh, nosa pokrivenog maramicom, i tada, jednu po jednu, pregleda
ostale kolibe. Mrtvi su, svi do poslednjeg, i Graf prepoznaje meu njima i ljude
s kojima se sprijateljio pre dvanaest godina. Devojice koje su od tog vremena
postale mlade ene, deake koji su postali mladii, roditelje koji su od tada
postali babe i dede, i niko od njih vie ne die, i niko od njih nikada vie nee
biti ni dan stariji.
Ko je odgovoran za to? Land i njegovi ljudi?
Strpljenja, doktore. S ovakvim stvarima ne treba uriti. Govorimo o
okrutnosti i smrti, o ubistvu nevinih, i Graf se jo uvek oporavlja od oka koji je
doiveo prilikom svog otkria. Nije u stanju da apsorbuje ono to se dogodilo,
ali ak i da jeste, zbog ega bi pomislio da je to Landovo delo? On razrauje
pretpostavku o tome kako njegov stari prijatelj pokuava da podstakne pobunu,
da oformi vojsku Primitivnih koja e napasti zapadne provincije Konfederacije.
Ne bi se ba reklo da je vojska sastavljena od mrtvaca dorasla bilo kakvoj borbi,
zar ne? Poslednje to bi Graf zakljuio jeste da je Land pobio svoje potencijalne
vojnike.
Izvinjavam se. Neu vas vie prekidati.
Prekidajte me koliko vam je volja. Upleteni smo u komplikovanu priu u
kojoj nije sve onako kako se ini da jeste. Uzmite samo, na primer, Landove
vojnike. Oni predstave nemaju o tome koja im je stvarna misija, niti da je Land
dvostruki agent koji radi za Ministarstvo rata. Oni su gomila dobro obrazovanih
sanjalica, politikih radikala koji se protive Konfederaciji, i kada ih je Land
regrutovao da ga slede prilikom pohoda na Tuinske teritorije, poverovali su mu

na re i pomislili kako idu da pomognu Primitivnima u pripajanju zapadnih

teritorija.
Da li Graf uopte pronalazi Landa?
Morae. Inae ne bi bilo nikakve prie. Ali to se deava tek kasnije, poto
proe nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci. Dva dana nakon to Graf ode iz sela
Gandija u kojem se dogodio masakr, nailazi na jednog od Landovih ljudi,
vojnika koji u delirijumu tetura kroz pustinju bez vode i hrane, bez konja. Graf
pokua da mu pomogne, ali ve je kasno, i momak ostaje u ivotu jo svega
nekoliko sati. Pre nego to ispusti duu, u bujici nerazumljivih reenica bunca o
tome kako su svi mrtvi, kako nisu ni imali ansu, kako je itava stvar od samog
poetka bila prevara. Grafu je teko da ga prati. Na koga misli kada kae svi?
Land i njegovi vojnici? Gandi? Ostala plemena Primitivnih? Momak ne
odgovara, i umire pre zalaska sunca. Graf sahranjuje njegovo telo i nastavlja
dalje da bi, dan-dva kasnije, naiao na jo jedno naselje Gandija prepuno
leeva. Vie ne zna ta da misli. ta ako je Land ipak odgovoran za ovo? ta
ako su glasine o pobuni tek paravan za mnogo mraniji poduhvat: tiho
istrebljivanje Primitivnih koje e omoguiti vladi da otvori teritoriju za
naseljavanje belaca, da proiri Konfederaciju sve do obala okeana na zapadu?
Ali, kako bi tako neto moglo da se sprovede s tako malo vojske? Stotinu ljudi
koji e s lica zemlje zbrisati hiljade? ini se da to nije mogue, no ako Land s
tim nema nita, onda je jedino drugo objanjenje da je Gandije pobilo drugo
pleme, da Primitivni vode rat izmeu sebe.
Gospodin Blenk se sprema da nastavi, ali pre nego to uspe da izusti jo
jednu re, neko kuca na vrata i prekida njega i lekara. Koliko god da je u aru
razrade prie, koliko god da je zadovoljan zbog toga to iznosi svoju verziju
ovih neverovatnih, izmiljenih dogaaja, gospodin Blenk istog trenutka shvata
da je kucnuo ak koji je ekao: konano e se razreiti misterija u vezi s
vratima. im se zauje kucanje, Far se okree u pravcu zvuka. Uite, kae, i
vrata se kao od ale otvaraju, i ulazi ena koja gura kolica za posluivanje,

moda ista ona koja je i Ana koristila pre toga, a moda i neka koja su njima
slina. Gospodin Blenk konano obraa panju, i koliko mu se ini, nije uo
zvuk otkljuavanja, niti podizanja reze, ili vaenja katanca, to bi, za poetak,
znailo da su vrata bila otkljuana, i to sve vreme. Tako bar misli gospodin
Blenk i poinje da se raduje svojoj slobodi da moe da izlazi i ulazi kad mu je
volja, ali odmah potom shvata da stvari nisu ba toliko jednostavne. Moda je
doktor Far zaboravio da ih zakljua kada je uao. Ili, to je jo verovatnije, da se
nije ni potrudio to da uradi jer zna da ne bi imao nikakvih tekoa da savlada
gospodina Blenka ako bi ovaj pokuao da pobegne. Da, starac kae sebi,
verovatno je to u pitanju. I tako, on koji je potpuni pesimista u pogledu svoje
budunosti, nastavlja da ivi u stanju potpune neizvesnosti.
Zdravo Sem, kae ena. Izvini to ovako upadam, ali vreme je za ruak
gospodina Blenka.
ao Sofi, kae Far i istovremeno baca pogled na svoj sat dok ustaje s
kreveta. Nisam shvatio da je ve toliko.
ta se dogaa? pita gospodin Blenk nervoznim glasom dok lupka po
rukohvatu stolice. Hou da nastavim priu.
Nemamo vie vremena, kae Far. Konsultacije su za danas zavrene.
Ali ja nisam zavrio, vie starac. Nisam stigao do kraja!
Znam, odgovara Far, ali na raspored ovde je veoma gust, i ja tu nita ne
mogu. Sutra emo nastaviti.
Sutra? urla gospodin Blenk, u neverici i zbunjen. O emu ti to govori? Sutra
se neu seati ni jedne jedine rei koju sam danas rekao. To dobro zna. ak i ja
to znam, iako ne znam nita drugo pod milim bogom.
Far prie gospodinu Blenku i potape ga po ramenu, klasian gest za
umirenje za osobu vinu suptilnom umeu ophoenja kraj postelje. U redu,
kae, videu ta mogu da uinim. Prvo moram da dobijem dozvolu, ali ako
hoete da se vratim veeras, verovatno bih u tome uspeo. U redu?
U redu, promrmlja gospodin Blenk donekle umiren blagou i brigom u

Farovom glasu.
Dobro, idem ja onda, doktor ga obavetava. Videemo se kasnije.
Bez rei mahne gospodinu Blenku u znak pozdrava i ena po imenu Sofi
odlazi do vrata, otvori ih, prekorai prag, i zatvori ih poto on izae. Gospodin
Blenk zauje zvuk zatvaranja vrata, ali nita drugo. Ni navlaenje reze, ni
zakljuavanje katanca, pa se pita nije li to jedna od onih naprava to se
automatski zakljuavaju pri zatvaranju.
Sve to vreme, ena po imenu Sofi zauzeta je guranjem kolica do kreveta i
stavljanjem razliitih posuda u kojima je ruak za gospodina Blenka s donje
police na gornju povrinu. Gospodin Blenk primeuje da ima ukupno etiri
posude i da je svaki tanjir prekriven okruglim metalnim poklopcem s rupom u
sredini. Kada ugleda te poklopce odjednom se seti obroka u hotelima i
posluenja u sobi, to ga dalje podstie da razmilja o tome koliko je noi do
sada u svom ivotu proveo po hotelima. Previe da bi mogao da izbroji, uje
kako glas u njemu govori, glas koji nije njegov, barem ga ne prepoznaje kao
svoj, ali zbog toga to zvui tako uverljivo i autoritativno, priznaje mu da
verovatno govori istinu. Ako je to sluaj, razmilja dalje, onda je verovatno
nekada mnogo putovao, iao od mesta do mesta automobilima, vozovima,
avionima, i da, govori sebi dalje, avionima je odlazio u razne delove sveta, u
mnoge zemlje na razliitim kontinentima, i ta putovanja nesumnjivo imaju neke
veze sa zadacima na koje je slao sve te ljude, jadne ljude koji su zbog njega
toliko propatili, i on je sigurno zbog toga sada zatvoren u ovoj sobi, zabranjeno
mu je da igde otputuje, zatoen je izmeu ova etiri zida jer je kanjen zbog zla
koje je naneo drugima.
Tok ovog kratkog priseanja prekida enin glas. Jeste li spremni za ruak?
pita ga, i dok die glavu da je pogleda, gospodin Blenk shvata da ne moe da se
seti njenog imena. Mogla bi biti na pragu pedesetih, i mada ima lepo lice finih
crta, punaka je i previe zdepasta da bi se mogla svrstati u idealne ene. Neka
bude zabeleeno da je odea koju nosi ista onakva kakvu je nosila i Ana ranije

tog dana.
Gde je moja Ana? pita je gospodin Blenk. Mislio sam da je ona zaduena da
brine o meni.
I jeste, kae mu ena. Ali imala je neka hitna posla, pa me je zamolila da je
zamenim.
Pa to je uasno, kae gospodin Blenk alosnim glasom. Naravno, nemam
nita protiv vas, ko god da ste, ali satima ekam da je ponovo vidim. Ta ena mi
je sve na svetu. Ne mogu da ivim bez nje.
Znam, kae ona. Svi to znamo. Ali - i tu mu se prijateljski nasmei - ta ja tu
mogu? Plaim se da ste spali na mene.
Avaj, uzdie gospodin Blenk. Siguran sam da mislite najbolje, ali ne mogu
se pretavarati da nisam razoaran.
Ne morate da se pretvarate. Imate prava da se oseate tako kako se oseate,
gospodine Blenk. Niste vi krivi.
Poto smo ve spali jedno na drugo, kako ste rekli, bolje bi bilo da mi kaete
ko ste.
Sofi.
Ah. Tako je. Sofi - veoma lepo ime. I poinje slovom S, je li tako?
Izgleda da jeste.
Razmislite, Sofi. Jeste li vi devojica koju sam poljubio na jezeru kada mi je
bilo deset godina? Bili smo upravo zavrili s klizanjem i seli smo na panj, i ja
sam vas poljubio. Na nesreu, vi mene niste. Smejali ste mi se.
To nikako nisam mogla biti ja. Kad je vama bilo deset godina, ja se jo
nisam ni rodila.
Jesam li ja toliko star?
Niste toliko stari. Ali jeste puno stariji od mene.
Dobro. Ako niste ta Sofi, koja Sofi ste vi?
Umesto da mu odgovori, Sofi koja nije bila devojica koju je gospodin
Blenk poljubio kada je imao deset godina, odlazi do stola, uzima iz gomile

jednu fotografiju, i podie je u vazduh. Ovo sam ja, kae. Ja, kada mi je bilo
dvadeset pet otprilike.
Priite, kae gospodin Blenk. Predaleko ste.
Nekoliko sekundi kasnije, gospodin Blenk u rukama dri sliku. Ispostavlja se
da je re o fotografiji koju je ve toga dana vrlo pomno posmatrao - o onoj na
kojoj je mlada ena to je odkrinula vrata stana koji lii na jedan od njujorkih
stanova.
Tada ste bili mnogo mraviji, kae joj.
Srednje godine, gospodine Blenk. udne stvari uine figuri jedne devojke.
Recite mi, kae gospodin Blenk lupkajui kaiprstom po slici. ta se tu
deava? Ko je osoba koja stoji u predvorju, i zato imate takav izraz na licu?
Nekako pun iekivanja, ali istovremeno zadovoljan. Da nije takav, osmehivali
biste se.
Sofi une pored gospodina Blenka koji i dalje sedi na stolici, i u tiini
nekoliko trenutaka izuava fotografiju.
To je moj drugi mu, kae ona, i mislim da je ovo bilo kada je drugi put
doao kod mene. Prvi put kada je doao kod mene drala sam bebu u naruju,
toga se sasvim jasno seam, tako da je ovo verovatno drugi put.
Zbog ega taj zabrinuti izraz?
Jer nisam bila sigurna ta osea prema meni.
A osmeh?
Smeim se jer mi je bilo drago to ga vidim.
Tvoj drugi mu, kae. A ta je s prvim? Kako se on zvao?
Zvao se Feno.
Feno, Feno, mrmlja gospodin Blenk za sebe. Mislim da se konano nazire
neko razjanjenje.
Dok Sofi i dalje ui kraj njega, i dok mu je njena fotografija iz mladih dana
i dalje na krilu, gospodin Blenk iznenada poinje da se mie u stolici da bi je to
pre pokrenuo prema stolu. im do njega doe, baca fotografiju na gomilu preko

Anine, uzima mali notes i otvara ga na prvoj strani. Prelazi prstom preko spiska
imena i zaustavlja se na mestu gde pie Feno, a onda se zajedno sa stolicom
okrene licem prema Sofi, koja se sada digla na noge i polako pola prema
njemu.
Aha, kae gospodin Blenk, kuckajui prstom po listu, znao sam. Feno je
umean u sve ovo, zar ne?
Ne znam na ta mislite, kae Sofi, dolazi do kreveta te seda otprilike na isto
mesto gde je ranije sedeo Dejms P. Flad. Naravno da je umean. Svi smo mi
umeani, gospodine Blenk. Mislila sam da ste to shvatili.
Zbunjen njenim odgovorom, starac se ipak dri svog toka misli. Jeste li uli
za nekoga po imenu Flad. Englez. Bivi policajac. Govori kokni narejem.
Zar ne biste sada radije ruali? pita ga Sofi. Hladi vam se hrana.
Za minut, brecne se gospodin Blenk, ljut zbog toga to je promenila temu.
Dajte mi samo minut. Pre nego to porazgovaramo o jelu, recite mi sve to znate
o Fladu.
Ne znam nita. ula sam da je dolazio jutros, ali ja ga nisam srela.
Ali va mu - va prvi mu - hou rei, taj Feno. On je pisao knjige, je li
tako? U jednoj od njih, ne mogu da se setim naslova, Never, neto sa Never...
Neverland.
Tako je. Neverland. U njoj je Flad bio jedan od likova, i u tridesetom
poglavlju, ini mi se, ili moda u sedmom, Flad sanja jedan san.
Ne seam se, gospodine Blenk.
Hoe da kae da nisi itala romane svoga mua?
Ne, proitala sam ih. Ali to je bilo tako davno, nisam im se kasnije vraala.
Verovatno neete ovo shvatiti, ali zbog svog duevnog mira svesno sam
odluila da ne mislim na Fenoa i njegova dela.
Kako se zavrio va brak? Je li on umro? Ili ste se razveli?
Udala sam se za njega veoma mlada. Nekoliko godina smo iveli zajedno,
ostala sam u drugom stanju, i on je onda nestao.

Da li se neto dogodilo, ili te je namerno ostavio?

Namerno.
Taj ovek mora da je bio lud. Da napusti tako lepu, mladu enu kao to si ti.
Feno je bio veoma komplikovana osoba. Imao je toliko dobrih osobina,
toliko lepog u sebi, ali je negde duboko eleo da se uniti, i na kraju je u tome i
uspeo. Okrenuo se protiv mene, protiv svog rada, a zatim je ostavio ivot kojim
je iveo, i nestao.
Protiv svog rada? Hoe da kae da je prestao da pie?
Da. Digao je ruke od svega. Bio je veoma talentovan, gospodine Blenk, ali
poeo je da prezire to to ima u sebi, i jednoga dana jednostavno je prestao da
pie, odustao je.
Ja sam za to kriv, zar ne?
Ne bih ila ba toliko daleko. Imali ste svoju ulogu u tome, naravno, ali radili
ste samo ono to ste morali.
Sigurno me mrzi.
Ne, ne mrzim vas. Jedno vreme mi je bilo zaista teko, ali posle se sve lepo
sredilo. Ponovo sam se udala, seate se, i imala sam dobar brak, dug i dobar
brak. A tu su i moja dva sina, Ben i Pol. Sada su ve odrasli. Ben je lekar, a Pol
studira antropologiju. I nije tako loe, kad vam kaem. Nadam se da ete ih
upoznati jednog dana. Mislim da ete biti ponosni na njih.
Sada Sofi i gospodin Blenk sede jedno kraj drugog na krevetu, okrenuti
prema kolicima za posluivanje na ijoj se povrini nalaze razliita jela za ruak
gospodina Blenka, svaki pladanj prekriva metalni poklopac s rupom na sredini.
Gospodin Blenk je ogladneo i nestrpljiv je da pone da jede, ali pre nego to
bude smeo da uzme i jedan jedini zalogaj, Sofi mu kae da mora da popije svoje
popodnevne lekove. Uprkos razumevanju koje se razvilo izmeu njih dvoje
tokom proteklih nekoliko minuta, i pored zadovoljstva koje gospodin Blenk
osea dok sedi kraj Sofinog toplog i krupnog tela, opire se ovom zahtevu i
odbija da proguta pilule. I dok su one koje je popio tog jutra bile zelene,

ljubiaste i bele, ove koje se sada nalaze na kolicima za posluivanje su

ruiaste, crvene i narandaste. Sofi mu objanjava da one zaista i jesu razliite,
da izazivaju drugaije posledice od onih prethodnih, i da tretman nee uspeti
ako ih ne bude uzimao ovim redom. Gospodin Blenk shvata njeno objanjenje,
ali to ga i dalje ne uverava da promeni svoje miljenje, i dok Sofi uzima prvu
tabletu izmeu palca i srednjeg prsta da bi mu je dodala, gospodin Blenk
tvrdoglavo odmahuje glavom.
Molim vas, preklinje ga Sofi. Znam da ste gladni, ali ovako ili onako, te
pilule e se nai u vaem telu pre prvog zalogaja koji uzmete.
Jebe hranu, kae ogoreno gospodin Blenk.
Sofi uzdahne iz oajanja. Sluaj, matorac, kae ona, ja samo hou da ti
pomognem. Ovde spadam u retke koji su na tvojoj strani, ali ako nee da
sarauje, znam bar desetoro koji bi vrlo rado doli da ti saspu pilule u grlo.
U redu, kae gospodin Blenk i poinje da poputa. Ali samo pod jednim
uslovom.
Uslovom? O emu vi to govorite?
Progutau tablete. Ali, prvo e morati da skine odeu i dozvoli mi da
dodirujem tvoje telo.
Sofi ovaj predlog smatra toliko smenim da dobija napad smeha, i pri tome
ne moe imati predstavu da je upravo na takav nain reagovala ona druga Sofi,
pod slinim okolnostima, pre mnogo godina na obali zaleenog jezera iz
Blenkovog detinjstva. A potom, dodajui jo malo soli na ranu, izgovara fatalne
rei: Ne budite blesavi.
Ah, kae gospodin Blenk i zavaljuje se unazad kao da mu je neko prilepio
amar. Ah, zajei. eno, reci to god hoe, samo nemoj to. Molim te. To
nemoj. Sve drugo moe sem toga.
Za nekoliko sekundi oi mu se pune suzama, i pre nego to postane svestan
onoga to se deava, suze mu se slivaju niz lice i starac uistinu poinje plae.
ao mi je, kae Sofi. Nisam htela da vas povredim.

ta ima loe u tome to hou da te gledam? pita gospodin Blenk guei se u

suzama. Ima tako divne grudi. Samo sam hteo da ih pogledam i dodirnem.
elim da stavim ruke na tvoju kou, da ti prstima preem kroz stidne dlaice.
ta tu ima toliko strano? Neu te povrediti. Samo sam hteo malo nenosti, to je
sve. Posle svega to mi ovde rade, zar je to to traim mnogo?
Pa, kae Sofi obazrivo, jer nesumnjivo saosea s onim to je gospodin Blenk
rekao, moda bismo mogli da pronaemo kompromis.
A to bi bilo? pita gospodin Blenk dok nadlanicom brie suze.
A to bi bilo sledee - vi popijete lekove, i svaki put kada progutate tabletu
dozvoliu vam da mi dodirnete grudi.
Gole grudi?
Ne. Radije bih da ostanem u bluzi.
To nije dovoljno.
Dobro. Skinuu bluzu. Ali brushalter ostaje. Jasno?
Pa, nije ba idealno, no, morau da prihvatim.
I tako razreavaju tu stvar. Sofi skida bluzu, i dok to ini gospodinu Blenku
lakne kada vidi da je njen brushalter sainjen od mekog, ipkastog materijala, i
da nije re o nekakvom krutom delu opreme koji nose postarije gospoe i one za
koje je fizika ljubav stvar prolosti. Gornji deo Sofinih okruglih, bujnih grudi
je otkriven, a ak i neto nie, materijal je toliko tanak da sasvim jasno kroz
tkaninu vidi otisak njenih bradavica. Nije idealno, govori sebi gospodin Blenk
dok s gutljajem vode guta prvu pilulu, ali ipak je sasvim zadovoljavajue. Zatim
stavlja ruke na njih, levu ruku na desnu dojku, desnu na levu, i dok upija punou
i mekou Sofinih pomalo oputenih ali dostojanstvenih mlenih lezda,
primeuje da se ona osmehuje zbog ega mu je jo drae. Moda to ne ini iz
zadovoljstva, ve zato to joj je zabavno, ime pokazuje da mu ne zamera i da
dogovor prihvata sportski.
Vi ste jedan pokvareni starac, gospodine Blenk, kae ona.
Znam, odgovara on. Ali bio sam isto tako pokvaren i kao mladi.

Sve to se ponovi jo dva puta - gutanje tablete posle ega opet sledi uivanje
u dodiru grudi - a zatim Sofi navlai bluzu i dolazi vreme za ruak.
Naalost, ponovljeno maenje poeljnog enskog tela izaziva i oekivanu
promenu na telu onoga koji mazi. Stari prijatelj gospodina Blenka ponovo
postaje ivahan, a kako na junak vie ne nosi pamune pantalone i gae, i ispod
pidame nema nita, za Badu nema prepreka koje bi ga spreile da se kroz
prorez promoli na svetlost dana. Ovo se dogaa upravo u onom trenutku kada se
Sofi nagne da skloni metalne poklopce sa tanjira, i kada se sagne da ih spusti na
niu policu na kolicima, krivac se nalazi na svega desetak centimetara od njenog
lica.
Vidi, vidi, kae Sofi, obraajui se Blenkovom penisu u erekciji. Tvoj
gospodar me par puta tipne za sise, a ti ve kree u akciju. Nema nita od
toga, drugar. Zabava je zavrena.
ao mi je, kae gospodin Blenk, prvi put zaista postien svojim ponaanjem.
On tako krene sam od sebe. Nisam oekivao da se to desi.
Nema potrebe da se izvinjavate, odgovori mu Sofi. Samo ga vratite u gae,
pa emo da nastavimo gde smo stali.
A stali su kod ruka gospodina Blenka, koji se sastoji od inijice mlake supe
od povra, sendvia s tostom od belog hleba, paradajz salate, i olje crvenog
elea. Neemo dati iscrpan izvetaj o toku ovog obroka, ali jednu stvar treba
spomenuti. Kao to se dogodilo posle jutarnjeg uzimanja terapije, ruke
gospodina Blenka poinju nekontrolisano da se tresu u trenutku kada pokua da
jede. Moda ovo i jesu druge pilule, sainjene u druge svrhe i drugaijih boja,
ali kada je o drhtanju ruku re, imaju identian efekat. Gospodin Blenk obed
zapoinje napadom na supu. Kao to se moglo i zamisliti, putovanje prve kaike
koja kree od inije ka njegovim ustima, izuzetno je teko, i do eljene
destinacije ne stie ni jedna jedina kap. Bez njegove krivice, itav sadraj
zavrava na beloj koulji gospodina Blenka.
Blagi boe, kae on. Opet mi se to deava.

Pre nego to nastavi s obedom, ili tanije, pre nego to s njim pone,
gospodin Blenk mora da presvue koulju i da je zameni gornjim delom
pidame, i tako se ponovo vraa u odeu u kojoj smo ga sreli na poetku
izvetaja. Za njega je to tuan trenutak zbog toga to sada nije ostalo ba nita
od Aninih briljivih, nenih pokuaja da ga obue i pripremi za taj dan. I to je
jo gore, u potpunosti je pogazio re da e nositi belo.
Kao to je Ana ranije uinila, sada Sofi preuzima na sebe obavezu da nahrani
gospodina Blenka. Iako nije nita manje ljubazna i strpljiva od Ane, gospodin
Blenk ne voli Sofi onako kako voli Anu, i zato zuri preko njenog levog ramena
u taku na zidu dok mu ona prinosi razliite kaike i viljuke ustima, i pretvara
se da je Ana ta koja sedi kraj njega, a ne Sofi.
Da li dobro zna Anu? pita je.
Upoznale smo se tek pre nekoliko dana, odgovara Sofi, ali ve smo imale trietiri podua razgovora. Veoma se razlikujemo u svakom smislu, ali isto
gledamo na stvari koje su zaista vane.
Kao na primer?
Vi, recimo, gospodine Blenk.
Je li te zato zamolila da je zameni danas popodne?
Mislim da jeste.
Dan mi je ionako prilino lo, ali to to sam je ponovo sreo ini mi mnogo
dobra. Ne znam ta bih radio bez nje.
I ona isto to osea prema vama.
Ana - ali Ana osea ta? Pa ja sam sate proveo pokuavajui da se setim
njenog prezimena. ini mi se da poinje na B, ali dalje niega ne mogu da se
setim.
Blum. Njeno ime je Ana Blum.
Naravno! Uzvikuje gospodin Blenk lupajui se po elu dlanom leve ruke. ta
je to, do vraga, sa mnom? Znam to ime itav svoj ivot. Ana Blum. Ana Blum.
Ana Blum...

Sada Sofi vie nije tu. Nisu tu ni kolica od nerajueg elika, nema ni bele
koulje umrljane supom, ni vlane i prljave odee iz kade vie nema, i poto je,
jo jednom, uz Sofinu pomo, gospodin Blenk otiao u kupatilo da se, bez
drugih propratnih pojava, propisno pomokri, ostaje sam, sedi na ivici uskog
kreveta, s dlanovima ispruenim na kolenima, zuri u pod. Razmilja o detaljima
vezanim za Sofinu nedavnu posetu, prekoreva sebe zato to je nije pitao nita od
onoga to ga zanima. Da li mu je dozvoljeno da bez nadzora ide u park. Gde se
nalazi plakar, ako ga uopte ima, i zbog ega nije u stanju da ga pronae. A da i
ne pominjemo veitu enigmu koja se tie vrata, i toga da li su zakljuana spolja
ili ne. Zbog ega je oklevao da pred njom otvori duu, pita se, pred njom koja je
oseajna osoba i nema ta da mu zameri? Da li je tu jednostavno re o strahu,
pita se, ili to ima neke veze s terapijom, uasnom, sputavajuom terapijom koja
ga postepeno liava snage da ustane i bije svoje bitke?
Ne znajui ta da misli, gospodin Blenk slegne ramenima, pljesne dlanovima
po kolenima, i ustaje s kreveta. Nekoliko sekundi kasnije, sedi za pisaim
stolom, u desnoj ruci mu je hemijska olovka, ispred njega notei otvoren na
prvoj strani. Pretrauje spisak da pronae Anino ime, nalazi ga u drugom redu,
odmah ispod imena Dejmsa P. Flada, i tampanim slovima ispisuje B - L - U M, i time menja ono to je uneto iz Ana u Ana Blum. I tada, poto su sve linije
na prvoj strani popunjene, okree drugu i spisku dodaje jo dva imena:
Don Traus
Sofi
Dok zatvara notes, gospodin Blenk zbunjen shvata da se Trausovog imena
setio bez ikakvog napora. Posle toliko borbe, toliko bezuspenih pokuaja da se
seti imena i lica i dogaaja, ovo doivljava kao trijumf prvorazrednog znaaja.
Da bi proslavio ovo postignue, ljulja se napred-nazad u stolici pitajui se nisu
li popodnevne pilule odgovorne za savladavanje gubitka pamenja iz prethodnih
sati, ili je re tek o srenoj sluajnosti, jednoj od onih neoekivanih stvari koje

nam se dese bez nekog posebnog razloga. Kakav god bio uzrok, on sada
odluuje da nastavi da razmilja o prii, oekujui posetu koju je lekar najavio
za vee s obzirom na to da mu je kazao kako e uiniti sve da mu omogui da je
ispria do kraja, i to ne sutra, kada e gospodin Blenk nesumnjivo zaboraviti
najvei deo onogo to je ve ispriao, ve danas. Ipak, dok nastavlja da se
ljuljuka u stolici, pogled mu pada na belu nalepnicu koja se nalazi na povrini
stola. Tokom dana je barem pedeset ili sto puta pogledao u to pare papira, i
svaki put kada bi to uinio na njemu je stajala re STO. Sada, potpuno zapanjen,
gospodin Blenk vidi da na nalepnici pie LAMPA. Najpre pomisli kako ga oi
varaju, pa prestaje da se ljulja da bi paljivije pogledao. Naginje se, sputa glavu
sve dok nosom gotovo ne dotakne nalepnicu, i pone pomno da prouava re
koja je na njoj. Na njegovo ogromno zaprepaenje, shvati da na njoj i dalje pie
LAMPA.
S oseanjem narastajue panike, gospodin Blenk se nekako izvue iz stolice i
poinje da hoda po sobi, zaustavljajui se kod svake nalepnice koja se nalazi na
nekom predmetu da bi proverio da li su i druge rei promenjene. Posle detaljne
istrage, sa uasom zakljui kako vie nijedna nalepnica nije ostala na svom
preanjem mestu. Na zidu pie STOLICA. Na lampi stoji KUPATILO. Na
stolici pie STO. Nekoliko moguih objanjenja prolete kroz glavu gospodinu
Blenku u istom trenutku. Doiveo je modani udar ili nekakvu provredu mozga;
ne ume vie da ita; neko se s njim drsko poigrava. Ali ako jeste rtva neslane
ale, pita se, ko bi mogao biti odgovoran za tako neto? Poslednjih sati kroz
njegovu sobu prolo je nekoliko ljudi: Ana, Flad, Far i Sofi. Nezamislivo mu je
da je bilo ko od njih mogao to da uradi. Istina je, meutim, da je bio vrlo
rastrojen kada je Flad doao, a istina je i da je bio u kupatilu i povlaio vodu
kada je Far uao, ali nije mogao da zamisli da bi bilo koji od ove dvojice izveo
zahtevnu operaciju zamene naziva za to kratko vreme koliko mu nisu bili u
vidokrugu. Imali su svega nekoliko sekundi, gotovo nita. Gospodin Blenk zna
da nije u vrhunskoj formi, da mu mozak ne radi ba kao to bi trebalo, ali isto

tako zna da mu sada nije nita gore u odnosu na poetak dana, zbog ega teorija
o modanom udaru otpada, a ako je izgubio sposobnost da ita, kako je onda bio
u stanju da upravo doda dva nova imena svom spisku? Seda na ivicu uzanog
kreveta i pita se da nije na nekoliko minuta sluajno zadremao poto je Sofi
izala iz sobe. Ne sea se da je zaspao, ali, na kraju krajeva, to je jedino
objanjenje koje ima nekog smisla. U sobu je ula neka peta osoba koja nije ni
Ana, ni Flad, ni Far, ni Sofi, i zamenila mesta nalepnicama tokom tok kratkog,
sada zaboravljenog, sna gospodina Blenka.
Neprijatelj pohodi moje boravite, kae gospodin Blenk sebi, moda ih je
nekoliko, a moda i mnogo njih koji rade u dogovoru, i njihova jedina namera je
da ga zaplae, dezorijentiu, da ga nateraju da pomisli kako gubi razum, kao da
hoe da ga uvere u to da su se bia-senke iz njegove glave transformisala u ive
fantome, u due bez tela regrutovane da izvre invaziju na njegovu sobu i
izazovu to vei haos. Ali gospodin Blenk je ovek od reda, i vrea ga taj
detinjasti nestaluk njegovih tamniara. Na osnovu dugog iskustva, nauio je da
ceni znaaj tanosti i urednosti u svim domenima, i tokom godina u kojima je
slao svoje podreene na razne misije irom sveta, uvek se veoma trudio oko
pisanja izvetaja o njihovim aktivnostima, i to jezikom koji nee izneveriti
istinu o onome to su videli i pomislili i osetili na svakom koraku svog puta.
Stoga nikako nije u redu da se stolica nazove stolom, a sto lampom. Onaj ko se
upusti u igru koja je toliko infantilna stvara haos u svetu, ini ivot
nepodnoljivim za sve izuzev za ludake. Gospodin Blenk jo uvek nije stigao
dotle da ne raspoznaje predmete koji nemaju nalepnice s nazivima, ali isto tako
sasvim je sigurno da su njegove moi u opadanju, i shvata da e doi dan,
uskoro, moda, a moda ve sutra, kada e moi njegovog mozga toliko oslabiti
da e morati da ima imena nalepljena na stvari da bi mogao da ih prepozna.
Stoga odluuje da popravi tetu koju je naneo nevidljivi neprijatelj tako to e
svaku nalepnicu odlepiti i vratiti na prvobitno mesto.
Za taj posao potrebno mu je vie vremena nego to je mislio, jer gospodin

Blenk uskoro otkriva da nalepnice odlikuje gotovo natprirodna mo prianjanja

uz povrinu, i da bi odlepio samo jednu, treba mu neverovatan trud i
koncentracija. Gospodin Blenk najpre poinje noktom levog palca da odvaja
kraj jedne nalepnice (one na kojoj je re ZID, i koja se nala na hrastovoj dasci
od kreveta), ali im nekako uspe da zavue vrh nokta ispod donjeg desnog ugla
nalepnice, nokat mu se polomi. Pokuava ponovo; noktom srednjeg prsta, koji
je neto krai a time i manje lomljiv, revnosno prione na posao odvajanja
tvrdoglavog desnog ugla sve dok ne odvoji dovoljno veliki komadi da moe da
ga stavi izmeu palca i srednjeg prsta, a zatim, neno ga povlaei da je ne bi
pocepao, skida celu nalepnicu sa daske od kreveta. Trenutak zadovoljstva, da,
ali kome su prethodila dobra dva minuta napornih priprema. Ako uzmemo u
obzir to da treba skinuti ukupno dvanaest nalepnica, i da e gospodin Blenk
polomiti jo tri nokta (ime smanjuje broj upotrebljivih prstiju na est), italac
e shvatiti zbog ega mu je potrebno vie od pola sata da okona taj posao.
Ove naporne aktivnosti izmorile su gospodina Blenka, i umesto da zastane i
osmotri sobu da bi se divio obavljenom poslu (koji je, koliko god delovao mali i
beznaajan, za njega simbolian in vraanja harmonije u narueni svemir),
otepesa do kupatila da bi sprao znoj s lica. Vrtoglavica se opet vratila, i dok se
desnom rukom pljuska vodom po licu, levom se vrsto dri za lavabo. Kada
zavrne slavinu i posegne rukom prema pekiru, odjednom mu postane gore,
mnogo gore nego u bilo kom trenutku toga dana. Izgleda da se problem nalazi
negde u njegovom stomaku, ali pre nego to uspe da izgovori re stomak, bol
kree prema njegovom duniku propraen neugodnim trncima u vilici.
Instinktivno se obema rukama hvata za lavabo i sputa glavu, pripremajui se za
napad munine koji ga je neobjanjivo obuzeo. Brani se od njega sekund-dva,
molei se za snagu da zaustavi nadolazeu eksploziju, ali stvar je beznadena, i
tren kasnije povraa u lavabo. Otrovali su me! vie gospodin Blenk, kada nalet
prestane. udovita su me otrovala!
Kada radnja ponovo krene, gospodin Blenk lei na krevetu i posmatra belu,

svee okreenu tavanicu. Sada kada je iz sistema izbacio veliki broj toksina,
osea se iscrpljeno, poluiv od estokog napada povraanja i plaa koji se zbio
pre nekoliko minuta u kupatilu. A ipak, ako je tako neto uopte mogue, osea
se i bolje, u sri svog oronulog bia on je mirniji, spremniji da se suoi sa
suenjima koja ga, bez sumnje, oekuju.
Dok gospodin Blenk nastavlja da prouava tavanicu, njena belina postepeno
dobija u njegovim oima nekakav oblik, i on vie ne gleda u nju ve zamilja da
gleda u ist list hartije. Zbog ega je to tako, on ne zna, ali moda to ima
nekakve veze s dimenzijama plafona, koji nije kvadratnog ve pravougaonog
oblika, to znai da i soba nije kvadratna ve pravougaona, i mada je tavanica
mnogo vea od lista hartije, njene proporcije otprilike odgovaraju proporcijama
standardne stranice 21 sa 29,5. Dok gospodin Blenk nastavlja da razmilja o
ovome, neto se u njemu pokrene, neko daleko seanje koje nije u stanju da
locira, i to mu je blii ono je manje jasno, ali ipak kroz tamu koja mu ne
doputa da ga u svom umu jasnije sagleda, nazire konture mukarca, sebe
samog, oigledno, kako sedi za pisaim stolom i uvlai list hartije u pisau
mainu. Verovatno treba da otkuca neki od izvetaja, kae naglas, blago, i tada
se zapita koliko li je puta ponovio taj pokret, koliko puta tokom svih ovih
godina, i shvata da je re o hiljadama, hiljadama hiljada puta, da je bilo vie
listova papira nego to ovek moe da prebroji, u jednom danu ili nedelji ili
mesecu.
Razmiljanje o pisaoj maini vraa mu u seanje otkucan rukopis koji je
itao ranije u toku dana, i sada, poto se uglavnom oporavio od iscrpljujueg
posla odlepljivanja nalepnica i njihovog ponovnog lepljenja na odgovarajua
mesta po sobi, i poto je bitka koja je besnela u njegovom stomaku okonana,
gospodin Blenk se prisea kako je planirao da nastavi s priom, da osmisli njen
zakljuak da bi bio spreman za dodatnu posetu lekara te veeri. Jo uvek
opruen na krevetu, za trenutak pone da razmilja o tome da li da nastavi u
tiini, odnosno da priu nastavi da pria u sebi, ili da, bez obzira na to to u sobi

nema nikoga ko bi ga sluao, nastavi da naglas improvizuje dogaaje. Zbog toga

to se u ovom trenutku osea naroito usamljeno, rei da se pretvara kako je
doktor s njim u sobi, i nastavlja kao i ranije, odnosno, nastavlja da priu
izgovara naglas, da to ne budu tek neme misli u njegovoj glavi.
Pa, da nastavimo, moe? pita gospodin Blenk. Konfederacija. Sigmund Graf.
Tuinske teritorije. Ernesto Land. Koja je godina u tom izmiljenom mestu?
Negde hiljadu osamsto trideseta, ini mi se. Nema vozova, nema telegrafa.
Putuje se konjskom zapregom, i na pismo se eka pune tri nedelje. Slino kao u
Americi, ali ne isto. Nema crnih robova, recimo, bar se u tekstu nijedan ne
pominje. Ali za taj istorijski period, ima vie etnikih grupa. Nemaka imena,
francuska imena, engleska, panska. Dobro, gde smo ono stali? Graf je na
Tuinskim teritorijama, u potrazi za Landom koji moda jeste, a moda i nije
dvostruki agent, i koji moda jeste a moda i nije pobegao s Grafovom enom i
erkom. Hajde da se vratimo malo unazad. Mislim da sam bio prebrz, da su mi
mnogi zakljuci bili ishitreni. Prema uberu, Land je izdajnik Konfederacije
koji je oformio vlastitu privatnu vojsku da bi pomogao Primitivnima da krenu u
invaziju na zapadne provincije. I sama re mi je odbojna. Primitivni. Previe je
obina, direktna, nema poleta. Hajde da probamo da smislimo neto ivopisnije.
Hmmm - ne znam. Moda neto kao Duhovni ljudi. Ne. Nije dobro. Dolmeni.
Olmeni. Tolmeni. Uas. ta je sa mnom? iini. Tako je. iini. Malo zvui kao
Inun2 ali pomeano i s drugim konotacijama. Dobro, iini. uber misli da je
Land na Tuinskim teritorijama zato da bi poveo iine u napad na zapadne
provincije. Ali Graf smatra da je stvar ipak sloenija. Zbog ega? Kao prvo,
veruje da je Land ostao lojalan Konfederaciji. Kao drugo, kako je Land mogao
da pree granicu u pratnji stotinu ljudi bez znanja pukovnika De Vege? De
Vega tvrdi da ne zna nita o tome, ali Karlota je rekla Grafu da je Land uao na
Teritorije pre vie od godinu dana i, ako ne lae, De Vega je takoe ukljuen u
zaveru. Ili je - ovo mi ranije nije palo na pamet - Land podmitio De Vegu
2 Injun (eng.) - crvenokoci; uvredljiv naziv za Indijance.

velikom sumom novca, i pukovnik tu ni na koji nain nije ukljuen. Ali to nema
veze s Grafom koji i ne sumnja u mogunost podmiivanja. Prema njegovom
rezonovanju, Land, De Vega i itava vojska planira da inscenira rat sa iinima
da bi Konfederacija opstala. Moda im je plan da u toku te akcije zbriu iine s
lica zemlje, a moda i ne. Za sada, postoje samo dve mogunosti: uberov stav i
Grafov stav. Ipak, da bi ova pria ita valjala, mora postojati i trea mogunost,
neto to niko nije oekivao. Inae je sve potpuno predvidljivo.
U redu, nastavlja gospodin Blenk posle krae pauze, da bi se usredsredio.
Graf je stigao do dva naselja Gandija, i stanovnici i jednog i drugog su
pobijeni. Sahranio je vojnika koji je buncao, i sada ne zna ta da misli. Hajde
da, za poetak, dok se on lagano probija do Landa, razdvojimo dva glavna
pitanja s kojima je suoen. ta Land radi u Teritorijama, i gde je njegova ena i
ker? Iskren da budem, prilino me mui ovo porodino pitanje. Moglo bi da se
razrei na razne naine, ali svako od tih reenja je sramotno: previe prosto,
banalno, nije o njemu vredno ni razmiljati. Prvo: Beatris i Marta su pobegle s
Landom. Ako ih Graf pronae zajedno, dao je re da e Landa ubiti. Ili e uspeti
u tome, ili nee, ali u tom trenutku pria zapada u prostu melodramu o rogonji
koji pokuava da odbrani svoju ast. Drugo: Beatris i Marta su pobegle s
Landom, ali Beatris umire, bilo od posledica kolere, bilo zbog tekih uslova
ivota na Teritorijama. Pretpostavimo da je Marta, kojoj je sada esnaest
godina, postala ena, i da putuje s Landom kao njegova ljubavnica. ta Graf
radi u tom sluaju? Da li i dalje pokuava da ubije Landa, da puca u svog starog
prijatelja dok ga ki jedinica preklinje da potedi ivot oveku koga voli? O
tatice, molim te, tatice, nemoj! Ili Graf oprosti ta ima da se oprosti i zaboravlja
celu stvar? I jedno i drugo reenje ne dre vodu. Tree: Beatris i Marta bee s
Landom ali obe umiru. Land ne pominje Grafu njihova imena, i taj elemenat
prie postaje neto to nepotrebno odvlai panju. Traus je oigledno bio veoma
mlad kada je napisao ovo delo, i ne iznenauje me to ga nikada nije objavio.
Sam je sebe saterao u oak sa te dve ene. Ne znam kakvo je reenje on imao,

ali mogao bih da se kladim da je odabrao drugo - koje je isto toliko loe kao
prvo i tree. to se mene tie, ja bih to pre zaboravio na Beatris i Martu. Bolje
je rei da su umrle tokom epidemije kolere, i zaustaviti se kod toga. Naravno,
jadni Graf, ali ako hoete da ispriate dobru priu, ne smete da pokazujete
milosre.
Dobro, kae gospodin Blenk i proiuje grlo dok pokuava da pohvata
konce naracije, gde smo stali? Kod Grafa. Graf je sam. Luta kroz pustinju na
konju, vernom atu Vajtrju, i traga za neuhvatljivim Ernestom Landom.
Gospodin Blenk se zaustavlja. U glavu mu ulazi nova ideja, opaka,
razarajua i prosvetljujua misao zbog koje poinje da osea talase zadovoljstva
od vrhova nonih prstiju do nervnih elija u mozgu. U jednom jedinom trenu,
sve mu postaje jasno, i dok starac sagledava uasavajue posledice toga to je
upravo spoznao kao neizbeno reenje, kao jedini izbor koji ima na
raspolaganju od mnotva zadovoljavajuih mogunosti, poinje da se busa u
grudi, da lupa stopalima jednim o drugo i mrda ramenima dok isputa krik
divljeg, grevitog smeha.
Stani malo, kae gospodin Blenk i podie ruku prema svom zamiljenom
sagovorniku. Sve brii. Sad mi jasno. Vraamo se na poetak. Tanije, na drugi
deo. Na poetak drugog dela, kada Graf tajno pree granicu i ue na Tuinske
teritorije. Zaboravi masakr Gandija. Zaboravi i drugi masakr Gandija. Graf
zaobilazi sva sela i naselja iina. Dekret o neulasku na snazi je ve deset
godina, i on zna da iini nee biti blagonakloni prema njegovom prisustvu.
Belac koji sam putuje Teritorijama? Nemogue. Ako ga nau, to je isto kao da
je mrtav. Dakle, dri se podalje, ide kroz prostrane puste oblasti koje razdvajaju
narode jedne od drugih, traga za Landom i njegovim ljudima, da, sree vojnika
u bunilu, da, ali im nae ono to trai, vidi da je re o neemu potpuno
drugaijem od onoga to je oekivao. Na jalovoj ravnici centralnog dela severne
regije Teritorija, na potezu zemlje koji podsea na slane zaravni Jute, nailazi na
brdo sainjeno od sto petnaest leeva, od kojih su neki osakaeni, neki celi, ali

svi trule i raspadaju se na suncu. Nisu to tela Gandija, niti bilo kog drugog
naroda iina, ve belih ljudi, belih ljudi u vojnikim uniformama, izuzev onih s
kojih su svuene da bi bili iseeni na komade, i dok Graf tumara kroz smrad i
masu izmasakriranih tela u raspadanju, otkrije da je jedna od rtava i njegov
stari prijatelj Ernesto Land. On lei na leima, s rupom od metka na elu, i
rojem muva i crvima koji mu gamiu po napola pojedenom licu. Neemo se
baviti Grafovom reakcijom na ovaj uas: povraanje, plakanje, urlanje, kidanje
odee sa sebe. Vano je sledee. Zbog toga to se sa vojnikom u bunilu susreo
samo dve nedelje pre toga, Graf zna da se masakr odigrao relativno skoro. Ali
ono to je najvanije jeste da on ne sumnja da su iini ti koji su poinili ova
zverstva.
Gospodin Blenk zastaje da bi se jo jednom nasmejao, ovoga puta moda
neto suzdranije, ali njegov smeh ipak odraava istovremeno i radost i gorinu,
jer ak i ako je srean to je uspeo da preuredi priu prema vlastitoj zamisli, zna
da je ona veoma surova, i jednim delom gospodin Blenk strepi od onoga to mu
je preostalo da ispria.
Ali, Graf grei, kae on. Graf ne zna nita o opakom planu u koji su ga
uvukli. On je samo mamac, naivac koga je vlada nasankala da bi pokrenula
maineriju. Svi su u to ukljueni - uber, Ministarstvo rata, De Vega, celo
drutvo. Da, Landa su poslali u Teritorije kao dvostrukog agenta, s
instrukcijama da iine podstakne da napadnu zapadne provincije to bi dovelo
do rata koji vlada tako oajniki prieljkuje. Ali Land ne uspe u svojoj misiji.
Prolazi godina, i kada se za sve to vreme nita ne desi, ljudi na vlasti zakljue da
ih je Land izneverio, i da mu je iz ovog ili onog razloga proradila savest, pa je
sklopio primirje s iinima. Zato kuju drugi plan, i u Teritorije alju drugu
vojsku. Ne iz Ultime, ve iz jednog garnizona udaljenog nekoliko stotina
kilometara na sever, a taj kontingent je mnogo vei nego prvi, barem deset puta
vei, hiljadu vojnika protiv stotinu, tako da Land i njegova grupa odrpanih
idealista nemaju nikakve anse. Da, dobro ste me uli. Konfederacija alje drugi

kontingent vojnika da uniti prvi. Sve u tajnosti, naravno, i ako bi u potragu za

Landom krenuo neko poput Grafa, prirodno bi zakljuio da su za tu gomilu
raspadnutih, iskasapljenih tela odgovorni iini. U tom trenutku, Graf postaje
kljuna figura cele operacije. Bez svog znanja, on je taj zbog koga e zapoeti
rat. Kako? Tako to e mu omoguiti da napie svoju verziju prie u maloj eliji
u Ultimi. De Vega ga najpre dovodi u zabludu, prebijaju ga itave nedelje samo
da bi mu ulili strah u kosti i uverili ga da e ga pogubiti. I kada ovek pomisli
da e uskoro umreti, zapisae sve to mu lei na srcu istog trenutka kad mu
dozvole da pie. Graf ini ono to mu kau. Govori o svom zadatku da pronae
Landa, i kada doe do dela o masakru koji zatie na zaravnima nita ne
proputa, opisuje itav taj uasni prizor do poslednjeg jezivog detalja. To je
kljuna stvar: ivopisan prikaz oevica o tome ta se dogodilo, i sva krivica se
svaljuje na iine. Kada Graf zavri priu, De Vega uzima rukopis i puta ga iz
zatvora. Graf je zapanjen. Oekuje da ga streljaju, a sada mu jo dodatno
plaaju za ono to je uradio, i alju ga nazad u prestonicu luksuznom koijom.
Dok on stigne kui, rukopis je ve veto ureen i objavljen u svim novinama u
zemlji. IINI MASAKRIRALI VOJNIKE KONFEDERACIJE - Izvetaj
oevica Sigmunda Grafa, zamenika pomonika direktora Biroa za unutranje
poslove. Graf se vraa i zatie stanovnike glavnog grada pod orujem, kako
trae invaziju na Tuinske teritorije. Shvata koliko je surovo prevaren. Rat ovih
razmera mogao bi unititi Konfederaciju, a ispada da je niko drugi do on
posluio kao ibica kojom e se potpaliti taj smrtonosni plamen. Odlazi do
ubera i zahteva objanjenje. Poto se sve dobro zavrilo, uber je srean to
moe da uslii njegov zahtev. Potom nudi Grafu unapreenje sa znatnim
poveanjem plate, ali Graf za njega ima sopstvenu ponudu: Dajem otkaz, kae
mu, i zatim izmarira iz prostorije i tresne vratima za sobom. Te veeri, u tami
svoje prazne kue, uzima napunjen pitolj i puca sebi u glavu. I to je to. Kraj
prie. Finita, la commedia.

Gospodin Blenk je govorio neprekidno gotovo dvadeset minuta i sada je

umoran, ne samo zbog naprezanja glasnih ica, jer grlo mu je ve bilo
prenadraeno (onom pobunom u stomaku koja se odigrala u kupatilu), pa se u
zavrnim reenicama ve ula promuklost u njegovom glasu. Zatvara oi
zaboravljajui da bi time mogao da izazove paradu izmiljenih bia koja
tumaraju divljinom, hordu ukletih, bez lica, koji e ga na kraju okruiti i
rastrgnuti ga, ali ovoga puta srea spasava gospodina Blenka od demona, i kada
zatvori oi ponovo se nae u prolosti, sedi u nekakvoj drvenoj stolici, irokih
naslona za ruke, na travnjaku, negde na selu, na nekom udaljenom, rustinom
mestu za koje ne zna gde se nalazi. Svuda oko njega je zelena trava, u daljini
plaviaste planine, vreme je toplo, kao to zna da bude toplo leti, nebo je bez
oblaka i sunce kupa njegovu kou. Eto tu je gospodin Blenk, pre mnogo
godina ini se, vratio se u dane svog ranog zrelog doba, sedi u toj batenskoj
stolici, u naruju dri malo dete odeveno u belu majicu i bele pelene. Gospodin
Blenk gleda u oi tu malu devojicu i obraa joj se, ne zna tano ta joj to
govori, koje rei izgovara, zbog toga to se ova ekskurzija u prolost odvija u
tiini, i dok joj pria, ona ga posmatra napregnutog i ozbiljnog pogleda, i on se
sada pita, dok murei lei, nije li to malo bie Ana Blum, na poetku svog
ivota, i ako nije Ana, da li je to dete njegova ki moda, pita se, i ako jeste,
koja ki i kako se zove, i ako je on otac, gde je onda majka, i kako se zove, pita
se on, a zatim pravi mentalnu beleku da se raspita o tim stvarima kada neko
sledei put bude uao u sobu, da bi saznao da li negde ima dom, enu i decu, ili
ih je nekada imao, ili je ova soba mesto u kome je oduvek iveo, samo,
gospodin Blenk e zaboraviti ovu mentalnu beleku pa e tako zaboraviti i da
postavi sva ta pitanja, jer sada je ve zaista umoran, predstava u kojoj on sedi u
batenskoj stolici i u naruju dri dete, upravo je nestala i gospodin Blenk pada
u san.
Zahvaljujui fotoaparatu koji nastavlja da belei jednu sliku u sekundi,
sasvim pouzdano znamo da san gospodina Blenka traje tano dvadeset sedam

minuta i dvanaest sekundi. Moda bi on spavao mnogo due, ali u sobu je uao
jedan mukarac i on lupka gospodina Blenka po ramenu pokuavajui da ga
probudi. Kada starac otvori oi, osea da je osveen ovih kratkim predahom u
Zemlji sna, istog trenutka seda na krevet, rasanjen i spreman za susret, nimalo
oamuen.
Posetilac je u poznim pedesetim, ili na pragu ezdesetih, i kao i Far neto
ranije, i on je odeven u pantalone od dinsa, ali za razliku od Fara koji je nosio
crvenu koulju, njegova je crna, i dok je Far u sobu doao praznih ruku, ovaj
ovek nosi poveu gomilu plastinih i kartonskih fascikli. Njegovo je lice
gospodinu Blenku dobro poznato, ali kao i s mnogim drugim licima koja je tog
dana video, bilo na fotografijama, bilo uivo, nije u stanju da mu nadene ime.
Jeste li vi Fog? pita ga. Marko Fog?
Posetilac se osmehuje i vrti glavom. Nisam, kae mu, plaim se da nisam.
Zato ste pomislili da sam Fog?
Ne znam, ali sada kad sam se probudio setio sam se kako je Fog svratio jue,
negde u ovo vreme. Kad bolje razmislim, to se rauna kao malo udo. Mislim,
to to sam se setio. Ali, Fog je svratio. U to sam siguran. Na popodnevni aj.
Malo smo igrali karte. Razgovarali smo. Ispriao mi je mnogo smenih viceva.
Viceva? upita posetilac a potom ode do pisaeg stola, zavrti stolicu za sto
osamdeset stepeni i sedne s gomilom dosijea u krilu. Kada on to uradi, gospodin
Blenk ustane, krene napred dva-tri koraka, pa sedne na ivicu madraca u donjem
delu kreveta, na otprilike isto mesto na kome je neto ranije toga dana sedeo i
Flad.
Da, viceve, nastavlja gospodin Blenk. Ne seam ih se, ali jedan mi se uinio
naroito dobar.
Nemate nita protiv da mi ga prepriate? pita ga posetilac. Uvek volim da
ujem dobar vic.
Mogao bih da probam, odgovori gospodin Blenk, a zatim zastane na
nekoliko trenutaka da sabere misli. Da vidimo, kae. Hmmm. Da vidimo.

Mislim da ovako poinje. ovek ulazi u bar u ikagu, u pet po podne, i

naruuje tri skoa. Barmen je malo zbunjen ovim neuobiajenim zahtevom, ali
ne govori nita i reda tri skoa jedan do drugog. ovek ih popije, jedan po
jedan, plati raun i ode. Sutradan, opet doe u pet sati, i narui istu stvar. Tri
skoa odjednom. I tako svakog dana, dve nedelje. Konano, barmen ne moe da
savlada svoju radoznalost. Ne bih da se meam, ali dolazite ovamo svakog dana
u protekle dve nedelje i naruujete tri skoa. Voleo bih da znam zato to radite.
Ljudi veinom narue najpre jedan. Ah, kae ovek, odgovor je vrlo
jednostavan. Imam dva brata. Jedan ivi u Njujorku, drugi u San Francisku, a
vrlo smo bliski. U ast naeg prijateljstva dogovorili smo se da u pet sati
popodne odemo u bar i naruimo po tri skoa, i da u sebi nazdravimo jedan
drugom, pretvarajui se da smo sva trojica na istom mestu. Barmen klimne
glavom, najzad je shvatio razlog ovog neobinog rituala, i ne razmilja vie o
tome. Stvar se ponavlja i tokom naredna etiri meseca. ovek svakog dana
dolazi u pet, i barmen ga posluuje sa tri pia. A onda se neto desi. ovek se
pojavi u uobiajeno vreme, ali narui samo dva skoa. Barmen se zabrine, i
posle odreenog vremena prikupi hrabrost, pa ga upita: Ne bih da se meam, ali
u prethodna etiri i po meseca dolazili ste ovamo svaki dan i naruivali tri
skoa. Sada ste naruili dva. Znam da treba da gledam svoja posla, ali nadam se
da vam je sve u redu s porodicom. Sve je u redu, kae ovek, ivi su i zdravi
kao i do sada. Pa, ta se onda desilo? pita barmen. Odgovor je vrlo jednostavan.
Prestao sam da pijem.
Posetioca uhvati jedan podui napad smeha, i mada mu se gospodin Blenk
ne pridruuje jer mu je poenta ve poznata, ipak se osmehuje oveku u crnoj
koulji, zadovoljan jer je uspeo dobro da ispria vic. Kada se konano smiri,
posetilac pogleda u gospodina Blenka i pita ga: Znate li ko sam ja?
Nisam siguran, odgovara starac. U svakom sluaju, niste Fog. Ali nema
sumnje da sam vas do sada ve sreo, puno puta, ini mi se.
Ja sam va advokat.

Moj advokat. To je dobro, vrlo dobro. Nadao sam se da u vas danas videti.
Treba da razgovaramo o mnogo emu.
Da, kae ovek u crnoj koulji, lupkajui po fasciklama koje dri u krilu. O
mnogo emu. Ali pre nego to ponemo, eleo bih da me dobro osmotrite i da
pokuate da se setite mog imena.
Gospodin Blenk pogleda ovekovo mravo, koato lice, zagleda se u
njegove krupne, sive oi, proui oblik njegove vilice, ela i usana, ali jedino to
moe na kraju, jeste da uzdahne i odmahne glavom u znak poraza.
Ja sam Kvin, gospodine Blenk, Danijel Kvin. Va prvi operativac.
Gospodin Blenk zastenje. Obuzima ga takav straan stid, toliko ga je sramota
da jedan deo njega, onaj koji je njegova najdublja nutrina, eli da otpue u neku
rupu i umre. Molim vas, oprostite mi, kae. Dragi moj Kvin, brate moj, drue,
verni prijatelju. Sve je to zbog tih prokletih pilula. Sjebali su mi mozak, pa ne
znam vie da li dolazim ili odlazim.
Mene ste slali na vie zadataka od bilo koga drugog, kae Kvin. Seate li se
sluaja Stilman?
Donekle, odgovara gospodin Blenk. Piter Stilman. Junior i senior, ako ne
greim. Jedan od njih dvojice nosio je belu odeu. Ne seam se vie koji, ali ini
mi se da je sin u pitanju.
Tano tako. Sin. A onda, tu je bila i ona udna stvar s Fenoom.
Sofinim prvim muem. Luakom koji je nestao.
Ponovo ste u pravu. Samo, ne smemo zaboraviti paso. To je moda sitnica,
ali je posao ipak bio veoma teak.
Kakav paso?
Moj paso. Onaj koji je Ana Blum pronala kad ste je poslali na njen
zadatak.
Ana? Poznajete Anu?
Naravno. Svi znaju Anu. Ona je ovde neka vrsta legende.
To i zasluuje. Nijedna joj ena nije ni nalik.

A onda, na kraju, ali zato nita manje vano, tu je i moja tetka, Moli
Ficsimons, ena koja se udala za Volta Roulija. Pomogao sam mu da napie
svoje memoare.
Kog Volta?
Volta Roulija. Nekad je bio poznat kao udesni Volt.
A, da. To je bilo veoma davno, zar ne?
Tano. Veoma davno.
A onda?
To je to. Posle ste me penzionisali.
Zbog ega bih uradio tako neto? O emu li sam razmiljao?
Tolike godine sam radio, i vreme mi je bilo da odem. Operativci ne traju
veno. Takva je priroda naeg posla.
Kad je to bilo?
Hiljadu devetsto devedeset i tree.
A koja je godina sada?
Dve hiljade peta.
Dvanaest godina. ime se bavite od kada ste se povukli?
Putujem, uglavnom. Do sada sam posetio gotovo sve zemlje sveta.
I sada ste se vratili, i postali moj advokat. Drago mi je da ste to vi, Kvin.
Uvek sam oseao da mogu da vam verujem.
Moete, gospodine Blenk. Zbog toga sam i dobio ovaj posao. Zato to se
toliko dugo znamo.
Morate me izvui odavde. Mislim da vie ne mogu da izdrim.
Nee biti lako. Mnoge su tube podignute protiv vas, davim se u papirima.
Morate biti strpljivi. Voleo bih da mogu da vam dam neki odgovor, ali zaista
nemam predstavu koliko e vremena biti potrebno da se stvari srede.
Tube? Kakve tube?
Plaim se da im se ni broj ne zna. Od neprijavljivanja kriminalne radnje do
seksualnog uznemiravanja. Od udruivanja radi prevare do ubistva iz nehata.

Od klevete do ubistva bez predumiljaja. Da nastavim?

Ali, ja sam nevin. Nikada nita od toga to spominjete nisam uinio.
To je diskutabilno. Sve zavisi od toga kako posmatrate stvari.
I ta e biti ako izgubimo?
Vrsta kazne je i dalje otvoreno pitanje. Jedna grupa zalae se za
pomilovanje, oslobaajuu presudu po svim takama. Ali drugi ele krv. I to ne
samo jedno, ili dvoje. Postoji itava grupa, i postaju sve glasniji.
Krv. Ne shvatam. Kad kaete krv mislite ele moju smrt?
Umesto odgovora, Kvin posee u dep svoje koulje i vadi presavijeno pare
papira koje zatim ispravlja da bi gospodin Blenk video ono to na njemu pie.
Pre dva sata odran je sastanak, kae Kvin. Ne bih da vas plaim, ali neko se
javio za re i ovo predloio kao mogue reenje. Citiram: Bie vuen ulicama
do mesta pogubljenja, gde e ga obesiti i ivog sasei, telo e mu biti
rasporeno, izvadie mu srce i creva, a genitalije e mu biti odseene i baene u
vatru pred njegovim oima. Potom e mu glavu odvojiti od tela, a telo e mu
presei naetvoro da bi ga uklonili u potpunoj tajnosti.
Lepo, uzdie gospodin Blenk. I koja je to suptilna dua iznela ovaj predlog?
Nije vano, kae Kvin. Samo bih eleo da steknete oseaj o tome s kim
imamo posla. Boriu se za vas do poslednje daha, ali moramo biti realni.
Gledano iz trenutne pozicije, verovatno emo morati da ponudimo neke
kompromise.
To je Fladovo maslo, zar ne? pita gospodin Blenk. Taj uasni oveuljak koji
je jutros doao ovamo da bi me vreao.
Ne, iskren da budem, nije Flad, ali to ne znai da nije opasan. Vrlo mudro ste
uinili kada ste odbili njegov poziv da idete u park. Kasnije smo otkrili da je u
jakni imao sakriven no. Planirao je da vas ubije im vas izvue iz sobe.
Ah. Toliko sam shvatio. To odurno, beskorisno govno.
Znam da je teko kada ste zatvoreni u sobi, ali predloio bih vam da ostanete
ovde, gospodine Blenk. Ako vas jo neko pozove u etnju kroz park, smislite

neki izgovor da odbijete poziv.

Dakle, stvarno postoji park?
Da, park stvarno postoji.
I ptice. Jesu li one u mojoj glavi, ili ih zaista ujem?
Koja vrsta ptica?
Vrane ili galebovi, ne znam tano.
Galebovi.
Onda smo sigurno blizu okeana.
Vi ste sami izabrali mesto. Uprkos svemu to se ovde deava, okupili ste nas
na predivnom mestu. Na tome sam vam zahvalan.
Pa zato mi onda ne dozvolite da ga vidim? Ni ovaj prokleti prozor ne mogu
da otvorim.
To je zbog vae vlastite sigurnosti. Hteli ste da budete na najviem spratu, ali
nismo smeli da rizikujemo.
Nemam nameru da izvrim samoubistvo, ako na to mislite.
Znam. Ali ne dele svi moje miljenje.
Jo jedan od vaih kompromisa, ha?
U znak odgovora Kvin slegne ramenima, obori pogled, zatim pogleda na sat.
Istie nam vreme, kae on. Poneo sam neke dosijee koji se tiu jednog
sluaja, i mislim da bi trebalo da ih pogledamo. Ako niste previe umorni,
naravno. Ako hoete, mogu da doem i sutra.
Ne, ne, odgovara gospodin Blenk, odmahujui rukom u znak negodovanja.
Hajde da to sada zavrimo.
Kvin otvara fasciklu i vadi etiri crno-bele fotografije veeg formata.
Odgurne se u stolici, doe do gospodina Blenka i kae: Bendamin Saks.
Kazuje li vam neto to ime?
Mislim da da, odgovara starac, ali nisam siguran.
Prilino je nezgodan. Jedan od najteih zapravo, ali ako budemo uspeli da
sastavimo ubedljivu odbranu kod ovoga, mogli bismo da imamo presedan za

sledee sluajeve. Razumete li me, gospodine Blenk?

Gospodin Blenk nemo klimne glavom, i ve poinje da gleda fotografije. Na
prvoj je visok, mrav ovek od oko etrdeset godina, koji se dri za ogradu
poarnog stepenita, negde u Bruklinu, ini se, u Njujorku, gleda u no pred
sobom, a onda se gospodin Blenk prebacuje na sledeu fotografiju i odjednom,
taj isti ovek gubi ravnoteu i pada kroz mrak, silueta razmahanih udova
uhvaena u letu dok hrli dole, prema tlu. I to je dovoljno uznemirujue, ali kada
stigne do tree slike, kroz njega proe trzaj prepoznavanja. Visoki mukarac se
nalazi na nekakvom zemljanom seoskom putu, i zamahu je metalnom palicom
prema oveku s bradom koji stoji ispred njega. Slika je zamrznuta u trenutku
kada palica dolazi u kontakt sa glavom bradatog oveka, i na osnovu izraza na
njegovom licu, jasno je da e ga taj udarac ubiti, da e za nekoliko sekundi pasti
na zemlju razbijene lobanje, dok iz rane tee krv i pravi baricu oko njegovog
lea.
Gospodin Blenk se sada hvata za lice, prstima kida kou. Ne moe da die,
jer unapred zna ta e biti na etvrtoj slici, iako ne moe da se seti kako niti
zato to zna, i zbog toga to je u stanju da predvidi eksploziju bombe kune
izrade koja e razneti visokog oveka na komadie i rasuti njegovo iskidano telo
na sve etiri strane, nema snage da je pogleda. Umesto toga, puta da mu
fotografija ispadne iz ruke i padne na pod, a onda, prinosi ruke licu, pokriva oi
i poinje da plae.
Kvin je sada otiao, i gospodin Blenk je ponovo sam u sobi, sedi za stolom s
hemijskom olovkom u ruci. Nalet suza prestao je pre dvadesetak minuta, dok
otvara notes na drugoj strani, kae sebi: Ja sam samo radio svoj posao. I ako su
se desile loe stvari, izvetaj je morao da bude napisan, i ne mogu me optuiti za
to to sam rekao istinu, zar ne? A onda, priklanjajui se zadatku pred sobom,
spisku dodaje tri nova imena:
Don Traus
Sofi

Danijel Kvin
Marko Fog
Bendamin Saks
Gospodin Blenk odloi olovku, zatvori notes, i obe stvari odgurne od sebe.
Shvata da se nada da e ga Fog posetiti, ovek s onim smenim priama, pa iako
u sobi nema sata, niti on na ruci ima sat, to bi znailo da on nema predstavu o
vremenu, ak ni priblino, osea da je vreme za aj i lake razgovore prolo.
Moda e, uskoro, Ana doi da mu donese veeru, i ako to kojim sluajem ne
bude Ana, ve ena ili mukarac koje alju umesto nje, onda e protestovati,
bie neposluan, vikae i bunie se, izazvae takav nered da e krov odleteti s
kue.
U nedostatku neeg boljeg, gospodin Blenk rei da nastavi da ita. Odmah
ispod Trausove prie o Sigmundu Grafu i Konfederaciji, postoji jedan dui
rukopis od oko sto etrdeset strana, koji, za razliku od prethodnog, ima
naslovnu stranu na kojoj stoji ime pisca i naslov dela:
N. R. Feno
Putovanja u skriptorijum
Aha, kae naglas gospodin Blenk. To mi se ve vie dopada. Moda ovo
ipak neemu vodi.
Onda okree prvu stranu i poinje da ita:
Starac sedi na ivici uskog kreveta, dlanova ispruenih na kolenima, glave
pognute, zuri u pod. Nema predstavu o tome da se tano iznad njega, na
plafonu, nalazi fotoaparat. Blenda se bez zvuka zatvara svake sekunde, pravei
osamdeset est hiljada i etiristo snimaka svaki put kada Zemlja obrne svoj
krug. ak i da zna da ga posmatraju, bilo bi isto. U mislima je negde drugde,
nasukan meu tvorevinama svoje mate dok traga za odgovorom na pitanje koje
ga proganja.
Ko je on? ta radi ovde? Kada je stigao tu i koliko dugo e ostati? Uz malo
sree, vreme e nam sve rei. Za sada, na jedini zadatak jeste da te slike

posmatramo to je paljivije mogue i da pokuamo da se uzdrimo od preranih

zakljuaka.
U sobi ima nekoliko predmeta, i na svakome se nalazi po jedna nalepnica na
kojoj je, tampanim slovima, ispisana po jedna re. Na primer, na stoiu kraj
kreveta pie KREVET. Na lampi stoji re LAMPA. ak i na zidu, koji strogo
uzevi, nije predmet, zalepljena je nalepnica na kojoj pie ZID. Starac za
trenutak podie pogled, ugleda zid, ugleda nalepnicu na njemu, i blagim glasom
izgovara re zid. Za sada jo uvek nije mogue znati da li je on to zaboravio da
ita, samo jo uvek prepoznaje stvari i zna njihove nazive, ili je, nasuprot tome,
izgubio mo za razaznavanje predmeta, no jo uvek zna da ita.
Odeven je u plavo-utu prugastu pidamu, dok su mu stopala zaklonjena
parom crnih konih papua. Ne shvata gde se tano nalazi. U nekakvoj
prostoriji, da, ali u kakvoj je graevini ta prostorija smetena? U kui? U
bolnici? U zatvoru? Ne sea se koliko je dugo tu niti kakve su okolnosti dovele
do toga da bude smeten na ovo mesto. Moda je tu oduvek; moda ovde ivi
otkad se rodio. Ono to zna jeste da u dui ima snaan oseaj krivice.
Istovremeno, ne moe da se odupre oseanju da je rtva neke grozne nepravde.
U sobi postoji jedan prozor, na njemu je zastor, i koliko se on sea, jo
nikada nije pogledao kroz njega. Isti je sluaj i s vratima i njihovom okruglom
porcelanskom rukom. Da li je zakljuan, ili moe da izlazi i ulazi kako mu je
volja? To bi tek trebalo da ispita, jer, kao to je spomenuto u prvom pasusu, u
mislima je negde drugde, lebdi u prolosti, luta meu fantomskim biima
nagomilanim u njegovoj glavi, svim silama nastoji da odgonetne pitanja koja ga
mue.
Slike ne lau, ali isto tako ne govore sve. One su tek beleka o vremenu koje
je prolo, posredni dokaz. Stareve godine je, recimo, teko odrediti na osnovu
crno-belih fotografija koje se ne odlikuju prevelikom otrinom. Jedina kolikotoliko izvesna injenica jeste da ovaj ovek nije mlad, ali re starac je rastegljiv
pojam i koristi se da opie osobu kojoj je izmeu ezdeset i sto godina. Stoga

emo tu re izbaciti, a o osobi koja se nalazi u sobi nadalje emo govoriti kao o
gospodinu Blenku. Njegovo ime nam za sada nee biti potrebno.
Gospodin Blenk najzad ustaje s kreveta, nakratko zastaje da uspostavi
ravnoteu, i zatim, vukui noge, odlazi do pisaeg stola na drugom kraju sobe.
Osea se umorno, kao da se upravo probudio iz nemirnog, kratkog nonog sna, i
dok papuama pravi uketav zvuk po nezastrtom drvenom podu, prisea se
zvuka mirgle. Negde u daljini, van sobe, van zgrade u kojoj je soba, uje
prigueni krik neke ptice, moda vrane, moda galeba, nije siguran.
Za sada, gospodin Blenk je proitao onoliko koliko moe da podnese, i to ga
nimalo ne zabavlja. U naletu narastajue ljutnje i uznemirenosti, baca rukopis
preko ramena estokim trzajem iz zgloba, i ne trudi se da vidi gde je pao. Dok
leti kroz vazduh i uz tup zvuk zavrava na podu, gospodin Blenk lupi pesnicom
o sto i glasno kae: Kada e ova glupost ve jednom da se okona?
Nikada. Jer gospodin Blenk je sada jedan od nas, i koliko god da se bori da
shvati svoj usud, uvek e biti izgubljen. Verujem da govorim u ime svih onih
koje je slao na zadatke kada kaem da je dobio ono to zasluuje - ni manje, ni
vie. Ne kao vrsta kazne, ve kao in vrhunske pravde i saoseanja. Bez njega,
mi smo nita, ali paradoks lei u tome to emo mi, tvorevine tueg uma,
nadiveti um koji nas je stvorio, jer kada nas pustite u svet, mi nastavljamo
zauvek da ivimo u njemu, i nae prie i dalje e se priati, ak i kada budemo
mrtvi.
Gospodin Blenk je godinama moda i bio surov prema nekima od svojih
podreenih, ali niko od nas ne misli da nije uinio sve to je u njegovoj moi da
nas dobro slui. Zbog toga planiram da ga zadrim tu gde jeste. Soba je sada
njegov svet, i to due tretman bude trajao, lake e mu biti da prihvati
velikodunost u onome to je uinjeno za njega. Gospodin Blenk je star i slab,
ali sve dok bude u sobi s navuenim zastorima i zakljuanim vratima, nee
umreti, nikada nee nestati, nee biti nita drugo do rei koje ispisujem na
njegovoj stranici.

Uskoro e jedna ena ui u sobu i nahranie ga. Nisam jo odluio koja e

ena to biti, ali ako sve bude u redu od sada pa do tada, poslau mu Anu. Zbog
toga e gospodin Blenk biti srean, a posle svega reenog i uinjenog,
verovatno je dovoljno patio za jedan dan. Ana e dati veeru gospodinu Blenku,
potom e ga okupati i staviti ga u krevet. Gospodin Blenk e neko vreme leati
budan u tami, sluae krike ptica u daljini, a onda e mu oi postati teke, i
kapci e mu se zatvoriti. Zaspae, a kada se ujutro bude probudio, tretman e
ponovo zapoeti. No, za sada, jo uvek je onaj dan koji je bio u prvoj rei ovog
izvetaja, i sada je trenutak kada Ana poljubi gospodina Blenka u obraz i uuka
ga, sada je trenutak u kome se odmie od kreveta i poinje da ide prema
vratima. Lepo spavajte, gospodine Blenk.
Svetla se gase.
(2005)